Četrdeset pet vitezova

OTKRIĆE
Gospodin d'Epernon prolazeći kroz predsoblje obrati se jednom od vitezova koji su stajali.
— Kako se vi zovete, gospodine? — upita jednoga koga nije poznavao.
— Pertinaks od Mokraboa, Vaša Svetlosti, — odgovori ovaj.
— E lepo, gospodine od Monkraboa, stanite na moja vrata i ne puštajte nikoga unutra.
— Razumem, gospodine vojvodo.
— Nikoga, razumete li?
— Razumem.
I gospodin Pertinaks, koji je bio svečano obučen i lepo izgledao sa svojim narandžastim čarapama i jelekom od plavog satina, posluša d'Epernona, prekrsti ruke i nasloni se na zid.
Nikola Pulen pođe za vojvodom koji uđe u svoju sobu. Vide kako se vrata otvoriše i zatvoriše i kako se zavesa spusti, a tada poče ozbiljno da drhti.
— Da vidimo tu zaveru, gospodine, — reče suvo vojvoda. — Ali, za ime božje, da bude nešto ozbiljno! Danas sam imao toliko prijatnih stvari da posvršavam i ako zbog vas izgubim vreme, držite se!
— Gospodine vojvodo, — reče Nikola Pulen — jednostavno se tiče najgroznijeg zločina.
— Da vidimo taj zločin.
— Gospodine vojvodo…
— Hoće da me ubiju, je l'te? — prekide ga d'Epernon i ukruti se kao Spartanac. — Pa neka bude! Moj život pripada bogu i kralju, neka ga uzmu!
— Nije reč o vama, Vaša Svetlosti.
— Ah, čudim se tome.
— Tiče se kralja. Hoće da ga uhvate, gospodine vojvodo.
— Opet ta stara priča o hvatanju! — reče prezrivo d'Epernon.
— Ovoga puta stvar je ozbiljna, gospodine vojvodo, sudeći po znacima.
— A koga dana hoće da uhvate Njegovo Veličanstvo?
— Vaša Svetlosti, prvi put kad Njegovo Veličanstvo pođe u Vensan u svojoj nosiljci.
— Pa kako će ga uhvatiti?
— Ubiće oba konjanika.
— A ko će to uraditi?
— Gospođa od Monpansijea. — D'Epernon se nasmeja.
— Jadna grofica, koliko joj se stvari pripisuje!
— Manje no što ih smišlja, Vaša Svetlosti.
— I ona se bavi time u Soasonu?
— Gospođa grofica je u Parizu.
— U Parizu?
— To vam jamčim, Vaša Svetlosti.
— Vi ste je videli?
— Jesam.
— To jest mislite da ste je videli.
— Imao sam čast da s njome razgovaram.
— Čast?
— Prevario sam se, gospodine vojvodo, nesreću.
— Ah, dragi moj poručniče iz Uprave, pa neće grofica da uhvati kralja?
— Oprostite mi, Vaša Svetlosti.
— Ona lično?
— Lično, sa svojim ljudima, razume se.
— A odakle će ona da komandu je tim hvatanjem?
— Na jednom prozoru jakobinskog manastira, koji se, kao što znate, nalazi na putu za Vensan.
— Šta mi vi tu kog vraga pričate?
— Istinu, Vaša svetlosti. Preduzete su sve mere da se nosiljka zaustavi u trenutku kad dođu pred manastir.
— A ko je preduzeo te mere?
— Na žalost!
— Pa recite, do đavola!
— Ja, Vaša Svetlosti. D'Epernon ustuknu.
— Vi? — reče. Pulen uzdrhta.
— To ste uradili vi, koji potkazujete? — nastavi d'Epernon.
— Vaša Svetlosti, dobar kraljev sluga mora sve da stavlja na kocku za svoju službu.
— Bogami, tako je! Izlažete se opasnosti da vas obese.
— Više volim smrt nego poniženje ili kraljevu smrt. Zato sam i došao.
— To su lepa osećanja, gospodine, i sigurno imate jakih razloga za njih.
— Ja sam mislio, Vaša Svetlosti, da ste vi kraljev prijatelj, da me nećete izdati i da ćete iskoristiti ovo otkriće koje sam vam učinio.
Vojvoda je dugo posmatrao Pulena, ispitujući crte njegovog bledog lica.
— Mora da tu ima još nečega — reče on. — Grofica, ma koliko bila odlučna, ne bi se usuđivala da sama pokuša takav pothvat.
— Ona očekuje svoga brata — odgovori Nikola Pulen.
— Vojvodu Anrija! — uzviknu d'Epernon, užasnut kao čovek koji je spazio lava.
— Ne vojvodu Anrija, nego vojvodu od Majena, Vaša Svetlosti.
— Ah! — odahnu d'Epernon. — Ali ipak, treba se obavestiti o tim lepim namerama.
— Bez sumnje, Vaša Svetlosti, — reče Pulen — stoga sam se i požurio da vam saopštim.
— Ako ste govorili istinu, gospodine poručnice, bićete nagrađeni.
— Zašto bih lagao, Vaša Svetlosti? To je u mom interesu, jer jedem kraljev hleb. Zar ja njemu ne dugujem za svoju službu? Kažem vam da ću ići čak do kralja, ako mi vi ne verujete i ako treba, umreću da dokažem ovo što govorim.
— Ne, sto mu muka! Nećete ići do kralja, čujete li, gospodine Nikola! Imaćete posla samo sa mnom.
— Dobro, Vaša Svetlosti. Ja sam to kazao samo zato što mi se činilo da se kolebate.
— Ne, ne kolebam se. Ali najpre vam dugujem hiljadu talira.
— Vaša Svetlost želi da ta tajna ostane kod njega samoga?
— Da, ja imam suparnike i zadržaću tajnu za sebe. Vi mi je ustupate, zar ne?
— Da, Vaša Svetlosti.
— Sa garancijom da je to prava tajna?
— Oh, sa svim garancijama.
— Pristajete, dakle, za hiljadu talira, ne računajući u buduće?
— Ja imam porodicu, Vaša Svetlosti.
— Pa lepo, ali hiljadu talira, sto mu muka!
— Kada bi oni u Loreni znali da sam ovo otkrio, svaka bi me reč koštala po litar krvi.
— Jadni čoveče!
— Potrebno je, dakle, da u slučaju neke nesreće moja porodica može da živi.
— Pa lepo!
— Eto zašto sam primio hiljadu talira.
— Dosta sa objašnjenjima! Šta se mene tiče iz kojih razloga vi primate. Glavno je da ne odbijete. Hiljadu talira su, dakle, vaši.
— Hvala, Vaša Svetlosti.
I videći da se vojvoda približava jednom kovčegu i zavlači ruku u njega, Pulen pođe za njim.
Ali vojvoda izvadi samo jednu knjižicu u kojoj zapisa ružnim i ogromnim slovima:
„Tri hiljade talira gospodinu Nikoli Pulenu”. Tako se nije moglo znati da li je te tri hiljade dao ili je dugovao.
— To je kao da ih imate u rukama — reče on. Pulen koji je već bio pružio i ruku i nogu, povuče i jedno i drugo, i učini pokret kao da će da skoči.
— Onda, sporazumeli smo se? — upita vojvoda.
— Šta smo se sporazumeli, Vaša Svetlosti? — Vi ćete me i dalje obaveštavati?
Pulen uzdrhta. Primoravali su ga da bude uhoda.
— Pa lepo! — reče vojvoda. — Da nije kod vas već ohladnelo to osećanje najveće odanosti?
— Nije, Vaša Svetlosti.
— I mogu, dakle, da računam na vas. — Pulen se naprezao.
— Možete — reče.
— I ja jedini znam sve to?
— Vi jedini, Vaša Svetlosti.
— Hajdete, prijatelju, možete ići. Sto mu muka! Neka se gospodin od Majena dobro drži! — I govoreći te reči podiže zavesu da propusti Pulena. Zatim, kada je ovaj izišao i pošto se uverio da je prošao predsoblje i nestao, on žurno ode kralju.
Kralj koji se već umorio igrajući se svojim psima, bavio se time što je jednu kuglu hvatao na štap na čijem je vrhu bilo udubljenje.
D'Epernon zauze brižan i poslovan stav, ali kralj, zauzet onako važnim poslom, to i ne primeti.
Ali kada je vojvoda tvrdoglavo ćutao, kralj podiže glavu i pogleda ga za trenutak.
— Šta je? Šta još ima novo, La Valete? Da nisi umro?
— Hvala bogu, Sire, odgovori d'Epernon, neću više videti ovo što vidim.
— Šta? Moju igračku?
— Sire, jedan podanik u velikoj opasnosti sme da se plaši za sigurnost svog gospodara.
— Opet neka opasnost! Neka te đavo nosi, vojvodo! — Sa neverovatnom okretnošću kralj uhvati lopticu od slonovače u malo udubljenje na vrhu svoga štapa.
— Pa vi ne znate šta se događa? — upita ga vojvoda.
— Bogami, ne znam — reče kralj.
— U ovom trenutku okružuju vas vaši najgori neprijatelji, Sire.
— Pih! A ko to?
— Vojvotkinja od Monpansijea, pre svega.
— Ah, jeste, istina je; juče je posmatrala kako čereče Salseda.
— Kako to Vaše Veličanstvo govori?
— Šta me briga.
— Pa, vi ste znali, dakle?
— Pa vidiš da sam znao.
— A da li ste znali takođe da je došao gospodin od Majena?
— Još sinoć.
— Pa šta? Ta tajna…  reče vojvoda neprijatno iznenađen.
— Zar postoje tajne za kralja, dragi moj? — reče Anri nemarno.
— Ali ko je mogao da vam to saopšti?
— Pa zar ti ne znaš da mi kneževi imamo svoja otkrovenja?
— Ili policiju?
— To je jedno isto.
— Ah! Vaše Veličanstvo ima svoju policiju i ne govori ništa! — reče d'Epernon.
— Do đavola! Ko će me voleti, ako sam sebe ne volim?
— Vi me vređate, Sire.
— Mada si pametan, dragi moj La Valete, što je velika odlika, ti si spor, a to je velika mana. Ta tvoja novost bi dobro došla juče u četiri sata, ali danas…
— A šta danas, Sire?
— Priznaćeš i sam da dolazi malo dockan.
— Još je suviše rano, Sire, pošto ne vidim da ste raspoloženi da me saslušate — reče d'Epernon.
— Ja? Pa, već te ceo sat slušam.
— Šta! Prete vam, napadaju vas. Pripremaju vam klopke a vi ni prstom ne maknete!
— Zašto bih to radio, kada si mi dao gardu i juče si me uveravao da sam potpuno obezbeđen? Mrštiš se! Ah, znači da se tvojih četrdeset i pet vitezova vraćaju u Gaskonju ili ništa ne vrede? Da nije sa tom gospodom kao sa mazgama? Kada ih probaš, kao vatra, a kada ih kupiš, ni da maknu.
— Vaše Veličanstvo će se uveriti kakvi su.
— Dobro, da vidim! A hoću li skoro to videti, vojvodo?
— Možda pre no što mislite, Sire.
— Još ćeš da me uplašiš.
— Videćete, videćete, Sire. Kad je već reč o tome, kada ćete ići u polje?
— U šumu!
— Jeste.
— U subotu.
— Znači za tri dana.
— Da, za tri dana.
— To je sve što sam hteo, Sire.
I d'Epernon pozdravi kralja i izađe.
U predsoblju se seti da je zaboravio da oslobodi straže gospodina Pertinaksa, ali se gospodin Pertinaks sam oslobodio.

DVA PRIJATELJA
A sada, ako se čitaocu dopada, poći ćemo za onom dvojicom mladića koje je kralj, sav radostan što ima svoje male tajne, poslao svome glasniku Šikou.
Samo što su uzjahali konje, Ernoton i Sen-Malin, da ne bi jedan drugom ni za korak ustupili, umalo se ne zaglaviše na mala vrata.
I zaista, kako su konji išli uporedo, prignječiše noge svojih gospodara.
Sen-Malin pocrvene, a Ernoton preblede.
— Vi ste me povredili, gospodine! — uzviknu prvi kada su izašli iz kapije. — Vi baš hoćete da me smrvite?
— I vi ste mene povredili, — reče Ernoton — samo se ja ne žalim.
— Izgleda, hoćete da mi date neku lekciju?
— Neću ništao da vam dajem.
— Ah, tako! — reče Sen-Malin i potera konja da bi izbliže govorio svome saputniku. — Ponovite tu reč.
— Zašto?
— Jer ne razumem.
— Vi, izgleda, hoćete da se svađate sa mnom? — reče hladnokrvno Ernoton. — Utoliko gore po vas!
— A zašto bih tražio svađu? Zar vas ja poznajem?
— odgovori prezrivo Sen-Malin.
— Vi me sasvim dobro poznajete, gospodine, — reče Ernoton. — Pre svega, tamo, u našem zavičaju, moja kuća se nalazi na dve milje od vaše i ja sam tamo dobro poznat, jer sam iz stare porodice; zatim, vi ste besni što me vidite u Parizu; jer ste mislili da ste samo vi pozvani; i naposletku, ljuti ste što je kralj meni dao da nosim njegovo pismo.
— Pa neka je tako! — uzviknu Sen-Malin, besno.
— Primam sve to kao tačno. Ali iz svega, toga izlazi jedno… — Šta?
— Da mi je neprijatno pored vas.
— Možete da idete, ako hoćete, do vraga! Ja vas sigurno neću zadržati.
— Vi se pravite kao da ništa ne razumete.
— Naprotiv, gospodine, potpuno vas razumem. Voleli biste da
mi otmete pismo da biste ga vi nosili, ali, na nesreću, morali biste me zbog toga ubiti.
— Ko vam kaže da nemam tu želju?
— Želeti i učiniti, to su dve stvari.
— Samo siđite sa mnom do obale pa ćete videti da li su za mene želeti i učiniti dve stvari.
— Dragi moj gospodine, kada mi kralj dâ da nosim pismo… — Pa šta onda?
— Pa ništa! Ja ga nosim.
— Silom ću vam ga oteti, uobraženko!
— Nadam se da me nećete primoravati da vam razbijem glavu kao nekom besnom psu?
— Vi?
— Ja, dabome! Imam jedan veliki pištolj, a vi ga nemate.
— Ah, platićeš mi to! — reče Sen-Malin i udalji svog konja.
— Nadam se, ali pošto izvršim povereni zadatak.
— Huljo!
— Za izvesno vreme vodite računa o sebi, preklinjem vas, gospodine od Sen-Malina. Mi imamo čast da pripadamo kralju i daćemo rđav primer kuće kojoj pripadamo ako se svađamo i bunimo svet. A zatim, pomislite kako bi se radovali neprijatelji Njegovog Veličanstva kada bi videli kakva nesloga vlada među braniocima njegovog prestola.
Sen-Malin je grizao svoje rukavice; krv je potekla pod njegovim besnim zubima.
— Ehe! Gospodine, — reče Ernoton — čuvajte ruke da biste držali mač kada bude trebalo.
Ne bi se moglo reći dokle bi došao gnev Sen-Malina da Ernoton odjednom, dok su prolazili ulicom Sent-Antoan, ne spazi jednu nosiljku, uzviknu od iznenađenja i zastade da posmatra jednu ženu upola prekrivenu velom.
— Moj jučerašnji skutonoša! — prošapta. Gospođa kao da ga nije primetila prođe i ne obraćajući pažnju na njega, ali se ipak povuče u dno nosiljke.
— Blagi bože! Sad još moram i da vas čekam, — reče Sen-Malin — i to da biste gledali žene!
— Molim vas da mi oprostite, gospodine, — reče Ernoton i nastavi put.
I mladići nastaviše put kasom kroz liсе predgrađa Sen-Marsoa. Više nisu ni reči progovorili, čak ni da bi se svađali.
Sen-Malin je naoko izgledao dosta hladan, ali u stvari još su mu svi mišići drhtali od besa. Sem toga, primetio je, a to ga prirodno nimalo nije oraspoložilo, da i pored toga što je bio dobar konjanik, nije mogao uvek da ide uporedo sa Ernotonom, čiji je konj bio mnogo bolji, dok je njegov bio sav u znoju, iako nikako nisu išli kasom.
To ga je uznemiravalo i da bi tačno znao šta njegov konj može da izdrži, neprestano ga je šibao i mamuzao.
Zbog toga dođe do sukoba između njega i njegovog konja.
Događalo se to u blizini Bievra.
Životinja nije bila tako rečita kao Ernoton, ali sećajući se svog porekla, bila je iz Normandije, otpoče rat sa svojim gospodarem koji se svršio pobedom konja.
Konj najpre odskoči u stranu, zatim se prope, potom kao da nešto preskoči i uze đem na zube sve do Bievra, a tada se oslobodi svog jahača valjajući se snjime sve do reke. Tu se rastaviše.
Iako je bio upola udavljen, mogle su se na čitavu milju čuti SenMalinove psovke.
Kada je uspeo da se digne, oči su mu bile izbuljene, a nekoliko kapi krvi curilo je sa ogrebotine na čelu i šaralo mu lice.
Sen-Malin pogleda okolo. Njegov se konj već ispeo uz nasip i sada su se videle samo njegove sapi, što znači da mu je glava bila okrenuta ka Luvru.
Krvav i izgruvan, pokriven blatom i mokar do kože, Sen-Malin je bio kao ukočen i uvideo je svu nemogućnost da ponovo uhvati konja. Bilo je smešno nešto preduzimati.
Tada mu padoše na um reči koje je kazao Ernotonu.
Ta razmišljanja dovedoše Sen-Malina do najvećeg očajanja, naročito kada vide s dna jaruge kako Ernoton obode konja obema mamuzama i pođe nekom stramputicom koju je bez sumnje smatrao kraćom.
Kad on nije hteo da čeka svog saputnika samo jedan trenutak u ulici Sent-Antoan, zašto bi sad njegov saputnik čekao njega dva puna sata na putu?
Kod ljudi koji su suštinski razdražljivi kao vrhunac ljutnje javlja se blesak ludila. Kod nekih to ne ide dalje od besnila. Kod drugih dolazi do krajnje nemoći snage i uma.
Sen-Malin nesvesno trže svoj nož. Za trenutak pala mu je na um misao da ga do balčaka zarije u grudi.
Ono što je osećao u tom trenutku niko nije mogao reći; čak ni on sam. Od takvih se napada umire, a ko prezdravi, ostari za deset godina.
On se pope uz rečnu obalu pomažući se i rukama i kolenima sve dok nije stigao gore.
Kada se ispeo, poče da ispituje put, ali se ništa nije videlo.
Ernoton se izgubio na desno i bez sumnje otišao napred.
I dok.je kroz Sen-Malinov mozak prolazio na hiljade najcrnjih misli protiv drugih i protiv samog sebe, u ušima mu odjeknu topot konja i on spazi s desne strane; to jest iz pravca kuda je otišao Ernoton, jednoga konja i jednoga konjanika.
Konjanik je držao za uzde drugoga konja.
To je bio rezultat trke gospodina, od Karmenža; presekao je bio na desno, jer je znao da će još više uplašiti konja ako pojuri za njim. Stoga ga je zaobišao, presekao mu put i pričekao ga u jednoj tesnoj ulici.
Kad je to ugledao, srce SenMalina htede da iskoči od radosti. Oseti veliko prijateljstvo i zahvalnost prema Ernotonu, a pogled mu postade blag. Ali mu se odiednom lice zamrači: shvatio je svu premoć Ernotona. Priznavao јe da njemu ne bi ni palo na um da tako uradi.
Plemenitost dela ga je ubijala; osećao ju je i bilo mu je teško zbog toga.
Promuca nekoliko reči u znak zahvalnosti na крје Ernoton i ne obrati pažnju, besno zgrabi uzde svog konja i uprkos strahovitim bolovima, skoči u sedlo.
Ernoton bez reči pođe napred milujući svog konja.
Kao što smo kazali, Sen-Malin je bio odličan jahač; događaj čija je žrtva bio desio se samo zato što ga je konj iznenadio. Posle nekoliko sekundi borbe on ukroti svog konja i potera ga kasom.
— Hvala, gospodine, — reče on još jednom Ernotonu pošto je preko stotinu puta pitao za svet svoje oseeanje ponosa i pristojnosti. Ernoton se samo pokloni na njegovu stranu i dodirnu rukom šešir.
Sen-Malinu je put izgledao beskrajno dug. Oko dva i po sata otprilike spaziše jednog čoveka kako ide sa psom. Bio je visok i o boku je nosio mač. To nije bio Šiko, ali je imao ruke i noge dostojne njegovih. Sen-Malin, još sav blatnjav, nije mogao da se uzdrži. Vide kako Ernoton prođe i čak i ne obrati nikakvu pažnju na onog čoveka.
Pomisao da se njegov drug prevario sinu kao osvetnička munja u Gaskonjčevom mozgu. Potera konja prema čoveku i upita ga:
— Putniče, da vi ne iščekujete nešto?
Putnik pogleda Sen-Malina, čiji izgled — mora se priznati — u tom trenutku nije bio nimalo prijatan.
Lice mu je bilo izmenjeno, od besa, a na odelu još nesasušeno blato, na obrazima usirena krv, crne i guste obrve namrštene. Ispružio je prema čoveku ruku pokretom koji je više izražavao pretnju, a, ne pitanje. Sve se to pešaku učinilo strašnim.
— Ako čekam nešto, ja ne čekam nekoga, — reče un — a ako čekam nekoga, to sigurno niste vi.
— Vi ste veoma neučtivi, prijatelju, — reče SenMalin radostan što je najzad našao priliku da pusti na volju svojoj ljutnji i istovremeno besan što je još jednom, time što se prevario, omogućio novu pobedu svome protivniku.
Dok je govorio, istovremeno je podigao ruku da prutom udari putnika, ali ovaj podiže batinu i Sen-Malina osinu po plećima, zatim zviznu psu koji najpre skoči konju za noge a zatim i na čoveka. Pas sa svakoga skide po komadić mesa, s jahača uze i komadić štofa.
Konj, uplašen bolom, naže opet da beži, ali jahač, iako nije mogao da ga zadrži, ipak ostade u sedlu, mada se konj propinjao iz sve snage.
Tako jureći prođe pored Ernotona, koji se čak i ne nasmeja na njegovu nesreću.
Kada je uspeo da umiri svog konja i kada ga je gospodin od Karmenža stigao, njegov ponos nije bio ništa manji; samo se stišao.
— O, majkoviću! — reče on i pokuša da se nasmeje. — Izgleda da danas baš nemam sreće. A međutim, onaj čovek je upravo ličio na opis koji nam je dalo Njegovo Veličanstvo.
Ernoton je ćutao.
— Vama govorim, gospodine, — reče Sen-Malin očajan zbog tog ćutanja. Smatrao ga je kao dokaz preziranja i hteo je da to nečim prekine, pa makar ga stalo i života.
— Vama govorim, čujete li me!
— Onaj koga nam je Njegovo Veličanstvo označilo nema ni batinu ni psa.
— To je istina, — odgovori Sen-Malin — i da sam bio malo razboritiji, imao bih jedan udarac manje po leđima i dva ujeda manje na butini. Vidim da je bolje biti pametan i miran.
Ernoton ništa ne odgovori, ali se prope na uzengije i stavi ruku iznad očiju da ih zaštiti od sunca.
— Eno onamo koga tražimo i koji nas očekuje — reče.
— Do vraga, gospodine! — reče muklim glasom Sen-Malin, zavideći svome drugu zbog novog uspeha. — Vi imate sjajan vid. Ja jedva vidim neku crnu mrlju.
Ernoton bez reči nastavi put. Uskoro je i Sen-Malin mogao da vidi i raspozna čoveka koga im je kralj označio. Obuze ga zao nagon i on potera konja napred da prvi stigne.
Ernoton, kao da je to očekivao, pogleda ga bez ljutnje i bez ikakve vidljive namere. Taj pogled smiri SenMalina i on opet povrati konja u korak.

SEN-MALIN
Ernoton se nije prevario, čovek koga je pokazao zaista je bio Šiko.
Šiko je imao dobar vid i dobar sluh. Konjanike je izdaleka video i čuo. Osetio je da njega traže i stao je da ih sačeka. Kada više nije bilo nikakve sumnje i kada je video da su se konjanici njemu uputili, on stavi ruku na balčak mača da bi dobio otmeniji izgled. Ernoton i Sen-Malin se pogledaše za trenutak. Obojica su ćutali.
— Priđite mu, gospodine, ako hoćete — reče Ernoton i pokloni se svome protivniku, jer u ovakvim okolnostima naziv protivnik je tačniji od naziva saputnik.
Sen-Malinu zastade reč u grlu. Iznenađenje zbog ove učtivosti stezalo mu je grlo i on odgovori samo klimanjem glave. Ernoton vide da on ćuti i uze reč.
— Gospodine, — reče Šikou — mi smo, gospodin i ja, vama na usluzi.
Šiko ih pozdravi najljubaznijim osmehom.
— Nećete se naljutiti — nastavi mladić — ako vas upitamo za ime?
— Zovem se Duh, gospodine, — odgovori Šiko.
— Vi nešto čekate?
— Da, gospodine.
— Bićete tako dobri da nam kažete šta čekate.
— Očekujem jedno pismo.
— Vi ćete razumeti našu radoznalost, gospodine, i nadam se da vas to ni najmanje ne vređa.
Šiko se stalno klanjao sa sve ljubaznijim osmehom.
— Odakle očekujete to pismo? — nastavi Ernoton.
— Iz Luvra.
— Kakvim je pečatom zapečaćeno.
— Kraljevskim.
Ernoton zavuče ruku u nedra.
— Vi bez sumnje poznajete ovo pismo? — reče.
— Poznao bih ga kada bih ga video. Ernoton izvuče pismo iz nedara.
— To je — reče Šiko — a za svaku sigurnost, to već znate, ja treba da vam dam nešto u zamenu!
— Potvrdu?
— Tako je.
— Gospodine, — nastavi Ernoton — kralj mi je naredio da vam ovo pismo donesem, a gospodinu da vam ga preda.
I on pruži pismo Sen-Malinu, koji ga uze i predade Šikou.
— Hvala, gospodo, — reče Šiko.
— Vi vidite — dodade Ernoton — da smo verno izvršili svoj zadatak. Nikoga nema na putu, niko nas nije video dok smo sa vama razgovarali i kada smo vam pismo predali.
— Tako je, gospodine, vidim, i ako bude potrebno, to ću potvrditi. A sad je na mene red.
— Potvrda — rekoše oba mladića u isti mah.
— Kako treba da je predam?
— Kralj nam to nije kazao! — uzviknu Sen-Malin gledajući pretećim pogledom svog druga.
— Napravite potvrdu u duplikatu, gospodine, — nastavi Ernoton, — i dajte svakome od nas po jednu. Daleko je odavde do Luvra i može se na putu dogoditi nesreća ili gospodinu ili meni.
Dok je izgovarao te reči i Ernotonove oči zasijaše.
— Vi ste obazriv čovek, gospodine, — reče Šiko Ernotonu.
I on izvadi iz svog džepa beležnicu, iscepa dva listića i na svakom od njih napisa:
„Primio sam iz ruku gospodina Renea od Sen-Malina pismo koje je doneo gospodin Ernoton od Karmenža. Duh” — Zbogom, gospodine! — reče Sen-Malin uzimajući potvrdu.
— Zbogom, gospodine, i srećan put! — dodade Ernoton. — Imate li još kakvu poruku za Luvr?
— Ništa više, gospodo. Mnogo vam zahvaljujem — reče Šiko.
Ernoton i Sen-Malin okretoše konje prema Parizu, a Šiko se udalji korakom kome bi i najbolja mazga pozavidela.
Kada se Šiko izgubio, Ernoton, koji je prešao najviše sto koraka, zaustavi svog konja i obrati se Sen-Malinu:
— A sada, gospodine, dole s konja, ako je po volji.
— A zašto to, gospodine? — reče Sen-Malin začuđeno.
— Naš je zadatak izvršen i sad da malo porazgovaramo. Mesto mi izgleda odlično za takav razgovor.
— Kako želite, gospodine, — reče Sen-Malin i siđe s konja kako je već uradio njegov saputnik.
Kada je sjahao, Ernoton mu priđe i reče.
— Vi znate, gospodine, da ste me, iako vam nisam dao nikakvog povoda, celo vreme teško vređali. Ima i nečeg više: hteli ste da mi stavite mač u ruke u jednom nepogodnom trenutku i ja sam odbio. Ali sada je pogodan trenutak i ja vam stojim na raspolaganju.
Sen-Malin je slušao ove reči natmurena lica i nabranih veđa. Čudno! Nije više osećao onu ljutnju koja ga je nagonila da pređe sve granice; nije više hteo da se tuče, razmišljanjem se urazumio, uvideo je svu potčinjenost svog položaja.
— Gospodine, — odgovori posle nekoliko minuta ćutanja — vi ste na moja vređanja odgovorili uslugom i ja sada ne bih mogao da vam govorim onako kako sam maločas govorio.
Ernoton nabra obrve.
— Ne, gospodine, ali vi još i sada mislite ono što ste malopre govorili.
— Ko vam to kaže?
— Jer su kroz sve vaše reči govorile mržnja i zavist, a za ova dva sata to nije moglo nestati iz vašeg srca.
Sen-Malin pocrvene, ali ništa ne odgovori. Ernoton pričeka jedan trenutak pa nastavi:
— Ako me je kralj pretpostavio vama, znači da se moga lika seća bolje no vašeg; ako nisam pao u Bievr, to je zato što jašem bolje nego vi, ako nisam prihvatio vaše izazivanje onda kada se to vama dopadalo, to je stoga što sam bio razborit; ako me nije ujeo pas onog čoveka, to je zato što sam bio pronicljiviji od vas; najzad što vas sada teram da mi se izvinite i da izvučete mač, to je stoga što imam više istinske časti, a pazite, ako se kolebate, reći ću da imam i više hrabrosti.
Sen-Malin je drhtao i sevao očima. Sve rđave osobine koje mu je Ernoton nabrajao održavale su se na njegovom bledom licu. Pri poslednjim mladićevim rečima, isuka mač kao pomaman.
Ernoton je svoj mač već držao u rukama.
— Čujte, gospodine, povucite poslednju reč koju ste kazali; suvišna je, priznaćete i sami. Vi me vrlo dobro poznajete pošto, kao što i sami kažete, stanujemo dve milje daleko jedan od drugoga. Povucite je, dovoljno vam je moje poniženje, ali me nemojte i obeščastiti.
— Gospodine, — reče Ernoton — kako se ja nikada ne ljutim, nikada i ne govorim ono što neću da kažem; prema tome, ne povlačim ništa. I ja sam veoma osetljiv i nov na dvoru i ne bih želeo da crvenim kad god vas sretnem. Jedan udar mačem, gospodine, molim vas, tako ćemo se zadovoljiti i vi i ja.
— Ah, gospodine, ja sam se borio jedanaest puta, — reče Sen-Malin i natmureno se nasmeja — i dvojica su mrtva. Ja mislim da i to znate?
— A ja, gospodine, nisam se nikada tukao — odgovori Ernoton — jer mi se nije nikada pružila prilika, sada, međutim, i mimo svoje volje, ukazala mi se i neću da je propustim. Očekujem vašu dobru volju, gospodine.
— Slušajte, — reče Sen-Malin i odmahnu glavom — obojica smo zemljaci, obojica smo u službi kraljevoj i nemojmo da se svađamo. Ja vas smatram za hrabra čoveka, čak bih vam i ruku pružio da mi to nije skoro nemogućno. Šta ćete, pokazujem se pred vama onakav kakav sam, ozlojeđen do dna srca, ali nisam tome ja kriv. Zavidljiv sam i šta mogu? Rodio sam se u rđav dan. Gospodin od Šalabra, ili gospodin od Monkraboa, ili gospodin od Pinkorneja ne bi me nikad razljutili, ali vaša vrednost je uzrok mom bolu. Utešite se time, pošto moja zavist ne može ništa protiv vas, a na moju veliku žalost, vaša vrednost i dalje ostaje. Prema tome, ostanimo na ovome, gospodine. Biće mi, zaista, veoma teško kada budete kazali uzrok naše svađe.
— Za našu svađu neće niko znati, gospodine.
— Niko?
— Ne, gospodine. Ako se tučemo, ja ću ubiti vas il' vi mene. Ja nisam od onih koji ne mare za život, naprotiv, mnogo mi je stalo do njega. Imam dvadeset i tri godine, lepo ime, nisam baš sasvim siromah, verujem u sebe i u budućnost i, ne brinite ništa, braniću se kao div.
— E vidite, kod mene je sasvim suprotno, gospodine. Imam trideset godina i već mi je život dosadio, jer ne verujem ni u budućnost ni u sebe, ali ma koliko da sam ozlejeđen na život i ma koliko da ne verujem u sreću, ipak više volim da se ne bijem sa vama.
— Onda ćete mi se izviniti? — reče Ernoton.
— Ne, dosta sam uradio i dosta sam rekao. Ako niste zadovoljni, utoliko bolje. Prestaćete bar da i nadalje budete biće više od mene.
— Podsetiću vas, gospodine, da se na ovaj način ne završava jedna svađa, a da se čovek ne izlaže podsmehu kada smo obojica Gaskonjci.
— To baš i čekam — reče Sen-Malin.
— Vi čekate?
— Jednoga koji će se smejati. Oh! Bar ćete me malo razonoditi!
— Vi dakle odbijate da se borite?
— Želim da se ne bijem sa vama, naravno.
— Pošto ste me izazvali?
— Priznajem.
— Ali najzad, gospodine, ako me izda strpljenje i ako vas napadnem?
Sen-Malin steže grčevito pesnice,
— Onda još bolje, — reče — baciću svoj mač na deset koraka daleko.
— Ali, pazite, gospodine, jer u tom slučaju neću vas tući vrhom.
— Onda ću imati razloga da vas mrzim, i mrzeću vas smrtno. A zatim, jednoga dana, kada vas obuzme slabost, uhvatiću vas kao vi mene sada i ubiću vas.
Ernoton vrati mač u korice.
— Vi ste čudan čovek — reče — i ja vas žalim od srca.
— Vi me žalite?
— Da, jer sigurno strašno patite.
— Strahovito.
— Vi nikad nećete moći da volite.
— Nikada.
— Ah imate li barem strasti?
— Jednu jedinu.
— Zavist, kazali ste.
— Jeste, što znači da imam sve strasti i to do onog stepena sramote i nesreće koje se ne mogu opisati. Obožavam ženu čim zavoli nekog drugog; volim zlato kada ga druga ruka dodirne; gord sam uvek kada upoređujem sebe s drugim; pijem da bih u sebi potpirio gnjev, to jest da ga pooštrim ako sam se umirio, drugim rečima da ga razbuktim pa da bude kao grom. Oh, da, da! Lepo ste kazali, gospodine od Karmenža, ja sam nesrećan.
— I niste nikada pokušavali da postanete dobri? — upita Ernoton.
— Nisam uspeo.
— Pa čemu se nadate? Šta mislite da radite?
— Šta radi kužna biljka? Ona cveta kao i drugo cveće, a izvesni ljudi znaju da od nje izvuku korist. Šta rade medved 1 grabljivice sa svojim plenom. Proždiru ih. Ali jzvesni ukrotitelji znaju da ih dresiraju za lov. Eto šta sam i šta ću možda biti u rukama gospodina d'Epernona i gospodina od Loanjaka sve do onoga dana kada budu kazali: „Ova je biljka štetna, iščupajmo je! Ova je zver pobesnela, ubijmo je!”
Ernoton se bio malo umirio.
Više Sen-Malin nije. bio čovek na koga se ljutio, već koji ga je zanimao kao predmet za studiju. Osećao je čak sažaljenje prema tome čoveku koga su okolnosti nagonile da mu sve ovo prizna.
— Neko veliko bogatstvo, a njega možete lako steći jer imate sve osobine, izlečiće vas — reče mu on. — Razvijajte se u smislu vaših nagone, gospodine od Sen-Malina i uspećete u ratu i u intrigama.
A tada, pošto možete nešto da postanete, manje ćete mrziti.
— Ma koliko da se uzdignem, ma koliko da se negde ugnjezdim, uvek će iznad mene biti ljudi sa većim bogatstvom koji će me vređati, a ispod mene onih koji će se podrugliivo smejati, i to će me izazvati.
— Žalim vas — ponovi Ernoton. — I to je bilo sve.
Ernoton ode svom konju, koga je bio privezao za jedno drvo, odreši ga i skoči u sedlo.
Sen-Malin nije nikako ni ispuštao uzde svog konja.
Obojica pođoše put Pariza, jedan natmuren i ćutljiv zbog onoga što je čuo, a drugi zbog onoga što je govorio. Najednom Ernoton pruži ruku Sen-Malinu.
— Hoćete li da vam pomognem da ozdravite? — reče mu.
— Ni jednu reč više, gospodine, — reče Sen-Malin. — Ne pokušavajte to, nećete uspeti. Naprotiv, mrzite me, i to će biti način da vam se divim.
— Još jednom vam kažem da vas žalim, gospodine, — reče Ernoton.
Posle jednoga sata oba se konjanika vratiše u Luvr i uputiše se odajama gde je bilo smešteno četrdeset i pet vitezova.
Kralj je bio izišao i imao je da se vrati tek uveče.

GOVOR GOSPODINA OD LOANJAKA
Svaki od njih je stao na prozor svoje male odaje da vreba kraljev povratak. Svaki od njih je tu stajao sa potpuno različitim mislima.
Sen-Malin, sav obuzet mržnjom i stidom, sav obuzet ambicijom, nabranih veđa i usplamtela srca.
Ernoton je već bio zaboravio šta se dogodilo i mislio je sam na jedno, ko je mogla biti ona žena koju je uveo u Pariz u odelu skutonoše i koju je ponovo ugledao u bogatoj nosiljci. Bilo je tu dosta materijala za razmišljenje za jedno srce koje je više bilo naklonjeno ljubavnim pustolovinama no ambiciji.
I tako se Ernoton toliko zanese u svoje misli da je primetio da Sen-Malin nije tu tek kada je digao glavu.
Tada mu sinu misao.
Manje zamišljen no on, Sen-Malin je vrebao kraljev povratak, kralj se vratio i Sen-Malin je kod njega.
Brzo ustade, prođe kroz hodnik i stiže do kralja baš u trenutku kada je Sen-Malin izlazio.
— Pogledajte, — reče on Ernotonu — evo šta mi je kralj dao.
I pokaza mu jedan zlatan lanac.
— Čestitam vam, gospodine, — reče Ernoton i njegov glas ne odade nikakvo uzbuđenje.
A zatim i on uđe kod kralja.
SenMalin se nadao da će gospodin od Karmenža na neki način ispoljiti zavidljivost, zbog toga je bio zaprepašćen njegovom mirnoćom i ostade da ga sačeka.
Ernoton ostade oko deset minuta kod Anrija, tih deset minuta izgledali su Sen-Malinu kao večnost.
Najzad izađe. Sen-Malin je još uvek bio na istom mestu. Baci na svog druga brz pogled i obradova se. Ernoton nije ništa doneo, bar ništa vidljivo.
— A vama, — upita Sen-Malin idtići za svojim mislima — šta je vama kralj dao, gospodine?
— Svoju ruku da je poljubim — odgovori Ernoton. SenMalin steže rukama tako snažno svoj lanac da se jedna alkica iskida.
I obojica pođoše prema odaji u kojoj su stanovali. U trenutku kada su ulazili u dvoranu, odjeknu truba. Na taj poziv svih četrdeset i pet vitezova izađoše iz svojih odaja kao pčele iz svojih ćelijica.
Svaki se pitao šta je to, koristeći taj trenutak opšteg skupa da se divi promeni koja je nastala u odelu drugova.
Većina je bila raskošno odevena, možda sa malo ukusa, ali je sjaj nadoknađivao otmenost. Uostalom, oni su svi imali ono što je i tražio d'Eprenon, koji je bio dobar političar, iako je bio rđav vojnik: jedni su imali mladost, drugi snagu, treći iskustvo i sve je to kod svakoga prikrivalo bar po jedan nedostatak. Skupa uzevši, ličili su na grupu oficira u svečanom odelu, pošto je kod svih, sem malih izuzetaka, vojničko odelo bilo onakvo kakvo su i najviše želeli.
Prema tome, bilo je tu dugih mačeva, zveckavih mamuza, usukanih brkova, čizama i rukavica od jelenske ili bivolje kože; i sve to pozlaćeno, namazano pomadom ili ukrašeno trakama, da bi se pokazalo što lepšim. To je bila odeća koju je većina onako nagonski izabrala. Najpovučeniji su se poznavali po ugasitim bojama; najveće tvrdice po jačini materije; najživlji po čipkama ili po ružičastim i belim satenima.
Perdika od Pinkorneja našao je kod nekog Jevrejina jedan pozlaćeni bakarni lanac, debeo kao robijaški okovi.
Pertinaks od Mankraboa bio je sav u uzanim trakama i čipkama. Kupio je svoje odelo kod jednoga trgovca u ulici Odriet, koji je bio primio na stan jednog plemića što su ga ranili razbojnici.
Plemić je doneo cd kuće drugo odelo i iz zahvalnosti za gostoprimstvo ostavio je trgovcu svoje odelo koje je bilo umazano blatom i krvlju. Ali je trgovac očistio odelo koje je, uostalom, bilo vrlo lepo. Ostale su, doduše, dve rupe od udarca nožem, ali je Pertinaks naredio da se ta dva mesta izvezu zlatom i tako je zakrpu zamenio ukrasom.
Estaš od Miradua nije se isticao; trebalo je da obuče još Lardij, Militora i dvoje dece.
Lardij je izabrala haljinu što je mogla raskošniju u koliko su u to doba običaji to dozvoljavali ženama; Militor je sav bio pokriven damastom, svilom i kadifom, imao je srbrni lanac, kapu sa perom i vezene čarape, tako da je jadnom Estašu ostala samo mala suma jedva dovoljna da ne bude go.
Gospodin od Šalabra zadržao je svoj sivi jelek od gvozda koji je jedan krojač očistio i iznova postavio. Nekoliko traka kadife, vesto razmeštenih levo i desno, davali su tom nepoderivom odelu sasvim nov izgled.
Gospodin od Šalabra je pričao kako je želeo da promeni jelek, ali i pored svih traženja, bilo mu je nemogućno da nađe bolji i korisniji štof.
Uostalom, on se bio istrošio kupivši kratke čakšire jarko crvene boje, čizme, ogrtač i šešir, i to sve prilično u skladu, kao što obično biva s odelom tvrdica.
Ali mu je oružje bilo bez prigovora. Kao stari ratnik uraeo je da nađe odličan španjolski mač, dobro izrađen nož i savršenu jaku. Tako je uštedeo jer nije morao da kupuje čipkasti okovratnik.
Dok su se gospoda jedan drugom divili, uđe gospodin od Loanjaka nabranih veđa.
On naredi da se sakupe ukrug i stade u sredinu sa držanjem koje nije nagoveštavalo ništa prijatno. Nepotrebno je reći da su sve oči bile uprte u starešinu.
— Gospodo, — upita on — jeste li svi ovde?
— Svi! — odgovoriše četrdeset i pet glasova kao jedan, što je značilo da su bili spremni na sve.
— Gospodo, — nastavi Loanjak — vi ste ovde pozvani da budete lična garda kralju. To je velika počast, ali zahteva dosta od vas.
Loanjak zastade i kroz tišinu se ču tihi šapat pun odobravanja.
— Međutim, izgleda, da nekolicina od vas nije potpuno shvatila svoj zadatak; ja ću ih sad podsetiti.
Svi napregoše sluh. Bilo je očigledno da su goreli od želje da saznaju svoje dužnosti iako baš nisu bili tako spremni i da ih ispune.
— Treba da shvatite, gospodo, da vas je krajl uzeo k sebi i da vas on plaća. Stoga ne možete da se ponašate kao lakomisleni, da se po svom ćefu levo i desno bijete i svađate. Disciplina je neophodna, mada nju ne treba izražavati spoljnim znacima, jer ste vi skup vitezova koji moraju da prednjače u poslušnosti i odanosti kraljevini.
Ceo je skup ćutao. I zaista, prema svečanom početku bilo je lako shvatiti da će nastavak biti ozbiljan.
— Od danas vi živite usred Luvra, to jest u samom srcu državne uprave. Ako ne prisustvuiete svima savetovanjima, bićete često izabrani da sprovodite u delo rešenja, vi ste, dakle, kao oni oficiri koji nose u sebi nt samo odgovornost tajne već i silu izvršne moći.
Nov žagor odobravanja prođe kroz redove Gaskonjaca. Videlo se kako se glave uzdigoše kao da je ponos sve ljude povećao za nekoliko palaca.
— Pretpostavite sada — nastavi Loanjak — da jedan oficir na kome leži sigurnost države ili bezbednost krune, pretpostavimo, kažem, da jedan oficir izda tajnu saveta, ili da neki vojnik ne izvrši zapovest, osuđuje se na smrt, to vam je poznato?
— Bez sumnje — odgovoriše glasovi.
— E lepo, gospodo, — nastavi Loanjak strašnim glasom, — upravo ovde, danas, izdan je jedan kraljevski savet i možda je istovremeno onemogućena izvesna mera koju je Njegovo Veličanstvo htelo da preduzme.
Strah ustupi mesto ponosu i divljenju. Svih četrdeset i pet se zgledaše sa nepoverenjem i zabrinutošću.
Dvojica od vas, gospodo, zatečeni su nasred ulice kako toroču kao babe i prosipaju u vetar tako ozbiljne reči da svaka od njih može sada nekog čoveka da ubije.
U tom trenutku izdvoji se Sen-Malin i priđe gospodinu od Loanjaka.
— Gospodine, — reče mu — mislim da imam čast da ovde govorim u ime svojih drugova. Potrebno je da ne dozvolite da i dalje pada sumnja na sve kraljeve službenike. Recite odmah, molim vas, da znamo na čemu smo i da se dobri i ispravni ne mešaju sa rđavim.
— To je lako — odgovori Loanjak. Pažnja se udvostruči.
— Kralj je danas dobio izveštaj da Jje jedan od njegovih neprijatelja, baš jedan od onih protiv koga ste i pozvani da se borite, došao u Pariz da mu prkosi ili da sklapa zaveru protivu njega. Ime toga neprijatelja izgovarano je potajno, ali ga je čuo jedan stražar, to jest čovek koji mora da je kao stena, gluv, nem i nepokolebljiv. Međutim, taj isti čovek, docnije na ulici, ponavljao je ime tog kraljevog neprijatelja i to trubio na sva usta, pa je privukao pažnju prolaznika i prouzrokovao izvesnu uznemirenost. Ja znam ko je to bio, jer sam išao istim putem kao i taj čovek i čuo sam sve svojim ušima. Položio sam mu ruku na rame da ga prekinem, jer kako je on počeo, i da je kazao nekoliko reči više i odao opštu stvar, bio bih primoran da ga probodem mačem na licu mesta samo da nije ućutao na moju prvu opomenu.
U tom trenutku Pertinaks od Monkraboa i Perdika od Pinkorneja prebledoše i skoro se skljokaše jedan na drugoga. Monkrabo, posrćući, pokuša da promuca nekoliko reči kao izvinjenje.
Čim su se krivci svojom zbunjenošću izdali, svi se pogledi upraviše na njih.
— Ništa vas ne može opravdati, gospodine, — reče Loanjak Monkrabou. — Ako ste bili pijani, morate biti kažnjeni što ste pili; ako ste bili hvalisavac i gordi, opet ćete biti kažnjeni.
Nastade strašan tajac.
Gospodin od Loanjaka je u početku nagovestio strogost koja je obećavala strahovite posledice.
— Prema tome, — nastavi Loanjak — gospodine od Monkraboa i vi, gospodine od Pinkorneja, bićete kažnjeni.
— Pardon, gospodine, — odgovori Pertinaks. — Mi dolazimo iz unutrašnjosti, mi smo još novajlije na dvoru i ne znamo način života i politiku.
— Nije trebalo primati tu čast da se bude u kraljevoj službi dok se ne odmeri sva težina te službe.
— Ubuduće ćemo biti nemi kao grobovi, zaklinjemo vam se.
— Sve je to lepo, gospodo, ali da li ćete sutra moći da popravite zlo koje ste danas učinili?
— Mi ćemo se starati.
— Nemogućno je, kažem vam. Nemogućno je!
— Ipak ovoga puta, gospodine, oprostite nam.
— Vi živite ovde — nastavi Loanjak ne odgovarajući neposredno na molbu dvojice krivaca — u jednoj očglednoj razuzdanosti koju ću ja da presečem strogom disciplinom. Zapamtite to dobro, gospodo! Oni koji nalaze da im je to teško, neka idu. Nije mi teško da nađem dobrovoljce koji će ih zameniti.
Niko ne odgovori, ali se mnoga čela namrštiše.
— Prema tome, gospodo, — nastavi Loanjak — dobro je da o tome budete unapred obavešteni. Kazne će se među nama izvršavati tajno, brzo bez pisanja i bez suđenja; izdajice će biti kažnjavne smrću, i to odmah. Ima za to puno razloga i nikoga se to ne tiče. Pretpostavimo, na primer, da su se gospodin od Monkraboa i gospodin od Pinkorneja, umesto što su se prijateljski razgovarali o onome što su morali da zaborave, posvađali na ulici zbog nečeg što nisu morali da kriju, zar ta svađa ne bi mogla da dovede do dvoboja između gospodina od Pinkorneja i gospodina od Monkraboa? U dvboju se često dešava da se čovek nagne, isprsi i da napadajući bude proburažen. I sutradan posle te svađe nađu se leševi te gospode u Pre-o-Klerku, kao što su nađena tela gospode Kelusa, Šomberga i Možirona u Turnelu. I stvar se raščuje kao i svaki dvoboj i to je sve. Narediću da se ubije svako, čujete li, gospodo? Narediću da se ubije svaki onaj koji izda kraljevu tajnu, bilo u dvoboju ili na neki drugi način.
Monkrabo sasvim klonu i nasloni se na svoga druga koji je postajao sve bleđi i bleđi i čiji su zubi bili stisnuti da poprskaju.
— Za blaže krivice — nastavi Loanjak — imaću i blaže kazne, na primer zatvor, a njega ću upotrebiti samo onda kada će to predstavljati kaznu za krivca, a da kralj ne bude lišen jednog čoveka. Danas ću pomilovati život gospodinu od Monkraboa, koji je govorio, i gospodinu od Pinkorneja, koji ga je slušao; opraštam im, kažem vam, jer su mogli da se prevare a nisu znali; neću ih kazniti ni zatvorom, jer ću mi možda večeras ili sutra biti potrebni, ali zadržavam pravo da ih kaznim trećom kaznom koju mislim da upotrebim prema prestupnicima, to je novčana.
Pri promenu novčane kazne lice gospodina od Šalabra se izduži kao u kune.
— Vi ste primili hiljadu livara, gospodo, vratićete stotinu. Taj ću nvoac da upotrebim kao nagradu, prema zaslugama, onima kojima nema šta da se prebaci.
— Sto livara! — promuca Pinkornej. Ali, majka mu stara! Pa ja ih više nemam. Potrošio sam na opremu.
— Prodaćete svoj lanac — reče Loanjak.
— Rado ću ga ostaviti u službi kralju — odgovori Pinkornej.
— Ne, gospodine. Kralj ne kupuje stvari svojih podanika da bi isplatio njihove novčane kazne. Sami ćete ga prodati i sami ćete platiti. Imam još nešto da vam kažem — dodade Loanjak. — Primetio sam nekoliko iskri ljutnje među raznim članovima vaše grupe. Hoću da mi se javi uvek kada se pojavi neka nesuglasica i ja ću sam imati prava da ocenim težinu raspre i dozvolim dvoboj ako je potrebno. Danas se kod nas mnogo ubija dvobojem, to je moda, i ja neću da zbog mode moja četa nepotrebno bude nedovoljna i smanjena. Prvi dvoboj, prvo izazivanje koje se dogodi bez moga pristanka, biće kažnjeni strogim zatvorom, vrlo visokom novčanom kaznom ili čak i nekom oštrijom kaznom, ako taj prekršaj nanese službi neku veću štetu. Neka dobro zapamte ovo oni na koje se to odnosi! Idite, gospodo…  A, dok ste još tu, petnaest od vas biće večeras za vreme prijema na dnu stepenica Njegovog Veličanstva i na prvi znak, ako bude potrebno, skloniće se u predsoblja. Petnaest će biti napolju, bez neke naročite dužnosti i pomešaće se sa svitom ljudi koji budu dolazili u Luvr i poslednjih petnaest ostaće u svojoj dvorani.
— Gospodine, — reče Sen-Malin i priđe — dozvolite mi, ne da vam dam savet, bože sačuvaj, već da tražim jedno objašnjenje. Svaki dobar odred treba da ima ima i dobrog zapovednika. Kako ćemo mi zajedno da radimo nešto kada nemamo starešinu?
— A ja, šta sam ja onda? — upita Loanjak.
— Gospodine, vi ste naš general.
— Ne, nisam ja, gospodine. Vi se varate. To je gospodin d'Epernon.
— Onda ste vi naš komandant. I u tom slučaju nije dovoljno, gospodine. Potreban je po jedan oficir na svaku grupu od petnaest.
— To je tačno, — odgovori Loanjak — ja ne mogu svakoga dana da se delim na tri, ali bih želeo da među vama ne bude drugih razlika sem onih koje su zaslugom stečene.
— Oh, što se toga tiče, gospodine, to će se samo jednoga dana pokazati, pa makar se vi pravili i da ne vidite, i na delu ćete videti razliku ako je sada u skupini nema.
— Onda ću postaviti starešine koje ću menjati — reče Loanjak pošto je nekoliko trenutaka razmišljao o recima Sen-Malina. — Sa dnevnom zapovešću odrediću i starešinu. Na taj način svako će i slušali i zapovedati, jer ja još ne poznajem sposobnosti nijednog od vas. Potrebno je da se sposobnosti ispolje i da onda utvrdim svoj izbor. Ja ću da posmatram i ocenjujem.
Sen-Malin se pokloni i vrati se u redove.
— Dakle, čuli ste, — nastavi Loanjak — podelio sam vas u grupe po petnaest. Vi znate svoje brojeve; prva grupa na stepenicama, druga u dvorištu, a treća u sobi. Ova poslednja mora biti upola obučena i sa mačem u pripravnosti, drugim recima, spremna da pođe na prvi znak. A sada, gospodo, idite. Gospodin od Monkraboa i gospodin od Pikorneja će sutra, platiti svoju kaznu; ja sam blagajnik. Voljno!
Svi iziđoše. Ernoton od Karmenža ostade jedini.
— Vi ste hteli nešto, gospodine? — upita ga Loanjak.
— Jesam, gospodine, — reče Ernoton i pokloni se. — Izgleda mi da ste zaboravili da nam tačno odredite naše dužnosti. Biti u službi kralja bez sumnje je veoma časno, ali ja bih voleo da znam dokle se ta služba proteže.
— Gospodine, — odgovori Loanjak — to pitanje je veoma složeno i ne bih mogao da vam dam potpuno jasan odgovor.
— Smem li da vas pitam zašto, gospodine?
Sve su ove reči bile upućene gospodinu od Loanjaka s besprekornom učtivošću, tako da on, i pored svog običaja, nije mogao da nađe neki surov odgovor.
— Zato što i ja sam često ne znam u jutru šta ću raditi uveče.
— Gospodine, — reče Karmenž — vi ste prema nama na tako visokom položaju da treba da znate mnoge stvari koje mi ne znamo.
— Uradite kao što sam i ja uradio, gospodine od Karmenža. Naučite te stvari, a da vam ih niko ne kaže, ja vas u tome neću sprečavati.
— Ja se obraćam vašem poznavanju — reče Ernoton — jer sam došao na dvor bez prijateljstva i bez mržnje, nemam nikakvih strasti i mogu, ovakav kakav sam, da vam budem korisniji no iko drugi. — Nemate ni prijateljstva ni mržnje?
— Nemam, gospodine.
— Ali ipak pretpostavljam da volite kralja, bar?
— To mi je dužnost i ja to hoću, gospodine od Loanjaka, i kao podanik i kao plemić.
— E lepo! To je polazna tačka prema kojoj treba da se upravljate. Ako ste okretan čovek, to će vam biti dovoljno da pronađete njegove neprijatelje.
— Vrlo dobro, gospodine, — odgovori Ernoton i pokloni se. — Sad sam obavešten, ali ipak ostaje još nešto što me jako brini.
— Šta, gospodine?
— Pokoravanje bez pogovora.
— To je prvi uslov.
— Ja to sasvim shvatam, gospodine. Ali je pokoravanje bez pogovora katkad teško za ljude koji su osetljivi u pogledu časti.
— To me se nimalo ne tiče, gospodine od Karmenža — reče Loanjak.
— Ipak, gospodine, kada vam se neka naredba ne dopada?
— Ja pročitam potpis gospodina od d'Epernona i to me umiri.
— A gospodin od d'Epernona?
— Gospodin od d'Epernona pročita potpis Njegovog Veličanstva i umiri se kao ja.
— Imate pravo, gospodine, — reče Ernoton — ja sam vaš pokorni sluga.
I Ernoton se okrenu da iziđe. Loanjak ga zadrža.
— Vi ste me sad podsetili na nešto — reče — i reči ću vam stvari koje drugima ne bi kazao, jer nijedan od njih nije imao ni hrabrosti ni dobre volje da mi govori kao vi.
Ernoton se pokloni.
— Gospodine, — reče Loanjak i priđe mladiću — večeras će možda doći neko od velikana. Ne gubite ga iz vida i idite svuda za njim kada iziđe iz Luvra.
— Gospodine, dozvolite mi da vam primetim, ali meni izgleda da je to špijuniranje?
— Špijuniranje! Mislite? — reče hladno Loanjak. — Mogućno, ali pogledajte…  I on izvadi iz svog jeleka jednu cedulju i pruži je Karmenžu.
Ovaj je razvi i pročita:
„Naredite da se prati večeras gospodin od Majena, ako se usudi da dođe u Luvr”.
— I potpisano? — upita Loanjak.
— Potpisao je d'Epernon — pročita Karmenž.
— A sada, gospodine?
— U redu je — odgovori Ernoton. — Pratiću gospodina od Majena. — I povuče se.

GOSPODA PARIŠKI GRAĐANI
Gospodin od Majena, o kome se toliko u Luvru govorilo i koji o tome nije ni pojma imao, iziđe iz hotela Gizovih na zadnja vrata i, onako u čizmama i na konju, kao da je sad došao s puta, ode u Luvr sa trojicom plemića.
Gospodin od Epernona, obavešten o njegovom dolasku, prijavi kralju njegovu posetu.
Gospodin od Loanjaka, takođe obavešten, izdade i drugu naredbu svojim vitezovima. Petnaest ih je, dakle, kao što je bilo ugovoreno, bilo u predsoblju, petnaest u dvorištu, a četrnaest u kasarni.
Kažemo četrnaest, jer, kao što znamo, Ernoton je imao naročitu dužnost i nije bio među svojim drugovima.
Ali kako je pratnja gospodina od Majena bila takve prirode da nije ulivala nikakvu bojazan, druga grupa dobi dozvolu da se povuče.
Kada je gospodin od Majena uveden kod Njegovog Veličanstva, on mu priđe sa puno poštovanja i kralj ga srdačno primi.
— Pa lepo! Rođače, — reče mu kralj — došli ste, dakle, da posetite Pariz?
— Jesam, Sire, — reče Majen. — Smatrao sam svojom dužnošću da dođem i da u ime svoje braće i u svoje ime podsetim Vaše Veličanstvo da nema vernijih podanika od nas.
— Bože moj! — reče Anri. — To je tako poznato da, izuzev zadovoljstva koje mi pričinjavate svojom posetom, mogli ste doista da sebi prištedite taj mali put. Začelo, tu mora biti neki drugi razlog?
— Sire, plašim se da vaša naklonost prema kući Gizovih nije oslabela usled čudnovatih glasova koje naši neprijatelji pronose.
— Kakvi glasovi? — upita kralj s onom prostodušnošću koja ga je i među najprisnijim činila tako opasnim.
— Šta? — upita Majen malo zbunjen. — Vaše Veličanstvo nije čulo ništa što bi bilo za nas nepovoljno?
— Rođače, — reče kralj — znajte jednom za svagda, je ne bih dozvolio da se ovde govori rđavo o gospodi Gizovih. I kako se to zna bolje no što, izgleda, vi znate, o tome se i ne govori.
— Onda, Sire, neću žaliti što sam došao, jer sam imao sreću da vidim svog kralja i da ga nađem u ovakvom raspoloženju. Jedino priznajem da je moja žurba bila nepotrebna.
— Oh, vojvodo! Pariz je lep grad i od njega se uvek izvuče poneka korist — reče kralj.
— Jeste, Sire, ali mi imamo svoga posla u Soasonu.
— Kakva, vojvodo?
— Poslove Vašeg Veličanstva, Sire.
— To je tačno, to je tačno, Majene. Nastavite, dakle, kao što ste i počeli. Ja ću umeti da ocenim i nagradim kako treba usluge svojih prijatelja.
I vojvoda izađe nasmejan.
Kralj se vrati u svoju sobu trljajući ruke.
Loanjak dade znak Ernotonu koji nešto došapnu svom sluzi i pođe da prati četiri konjanika.
Sluga otrča u štalu, a Ernoton pođe pešice.
Nije bilo nikakve opasnosti da se izgubi trag gospodinu od Majena. Nepažnja Perdike od Pinkorneja učinila je da je ceo Pariz znao za dolazak jednog kneza iz kuće Gizovih. Na glas o njegovom dolasku sve dobre pristalice lige izišle su iz svojih kuća da ga vide i tako su pokazivale njegov trag.
Majena je bilo lako raspoznati po njegovim širokim plećima, okruglastom stasu i po bradi u obliku tanjira, kao što je to za njega rekao Etoal.
Išli su za njim do vrata Luvra i tu su ga ti isti ljudi čekali da iziđe da bi ga otpratili do vrata njegovog hotela.
Uzalud je Majen terao one najglavnije, govoreći im:
— Bez tolike vatrenosti, prijatelji, bez tolike vatrenosti, pobogu! Upropastićete celu stvar.
Аli je vojvoda ipak, i ne želeći to, imao pratnju od dve do tri stotine ljudi kada je stigao pred hotel Sen-Deni koji je izabrao za stanovanje.
I tako je Ernotonu bilo veoma lako da prati vojvodu, a da ga niko ne primeti.
U trenutku kada je vojvoda stigao pred hotel i kada se okrenuo da pozdravi, učini mu se da je u jednom plemiću, koji je pozdravljao u isto vreme kad i vojvoda, prepoznao konjanika koji je bio onoga dana pred kapijom Sent-Antoan sa skutonošom koga je on uveo kroz kapiju i koji je pokazivao onoliko radoznalost na Salsedovom gubilištu.
Skoro u istom trenutku kada je Majen ušao, jedna nosiljka se probijala kroz gomilu.
Majnevil joj pođe u susret, jedna se zavesa pomeri i, zahvaljujući jednom sunčevom zraku, Ernotonu se učini da je prepoznao svog skutonošu i damu sa kapije Sent-Antoan. Majnevil i dama izmenjaše nekoliko reči, nosiljka iščeze ispred velike kapije hotela. Zatim Majnevil pođe za nosiljkom i vrata hotela se zatvoriše.
Trenutak docnije Majnevil se pojavi na balkonu, zahvali Parižanima u ime vojvode i, kako je već bilo dockan, pozva ih da se raziđu kućama da protivnici ne bi to koristili u svoje svrhe.
Svi se udaljiše na taj poziv, izuzev desetorice ljudi koji su ušli za vojvodom.
Ernoton se udalji sa ostalima, ili, bolje reći, dok su se drugi rasturali, i on je pošao kao da hoće da se udalji.
Deset izabranika koji su ostali posle odlaska drugih bili su delegati Lige poslati gospodinu od Majena da mu zahvale što je došao i u isto vreme ga zamole da natera svog brata da što pre dođe.
I zaista, ti čestiti građani koji nisu bili bez mašte, izradili su na svojim pripremnim sastancima mnoštvo planova kojima je samo nedostajao pristanak i potpora jednoga starešine na koga se moglo računati.
Bisi-Leklerk je izjavio da je obučio tri manastira u rukovanju oružjem i upisao pet stotina građana u miliciju i, prema tome, stavlja na raspolaganje hiljadu ljudi.
Lašapel-Marto je vežbao sudske činovnike, pisare i ostale službenike suda.
Brigau ima trgovce iz ulice Lombar, najglavnije piljare sa trga i iz ulice Sen-Deni. Krise je imao jedan deo ljudi Lašapel-Martoa i sem toga i pariški univerzitet.
Delbar je nudio sve mornare i ljude iz pristaništa, ljude opasne sorte, i sve je to činilo oko pet stotina ljudi.
Lušar je raspolagao sa pet stotina džambasa i trgovaca konjima koji su bili zatrovani katolici.
Jedan kalajdžija, po imenu Polar i jedan kobasičar koji se zvao Žilber predstavljali su hiljadu pet stotina kasapa i kobasičara iz grada i predgrađa.
Nikola Pulen, prijatelj Šikoov, nudio je sve i svakoga.
Kada je vojvoda, dobro osiguran u svojoj sobi, čuo te ponude, reče:
— Divim se snazi Lige, ali ne vidim cilj koji će mi sigurno predložiti.
Lašapel-Marto poče odmah jedan govor u tri tačke: bio je suviše opširan i stvar je bila već poznata. Majen uzdrhta.
— Treba brzo raditi — reče. Bisi-Leklerk preseče Martou reč.
— Evo kako ćemo — reče. — Mi svi imamo žarku želju za promenom, mi smo jači i prema tome hoćemo tu promenu; to je kratko i jasno.
— Ali — upita Majen — šta ćete činiti da dođe do te promene?
— Ja bih rekao — poče Bisi-Leklerk sa onom iskrenošću koja kod ljudi niskog staleža, kao što je on bio, važi za smelost — ja bih rekao da misao o Uniji dolazi od naših starešine, te prema tome naše starešine i treba da nam naznače cilj.
— Gospodo, — odgovori Majen — vi ste potpuno u pravu, cilj treba da dođe od onih koji imaju_tu čast da budu vaše starešine; ali upravo je sada trenutak da vam ponovim da general ima dužnost da u datom trenutku otpočne bitku. Iako on vidi da su mu trupe uređene, naoružane i spremne, on izdaje naredbu za napad tek kada misli da je vreme borbi.
— Ali naposletku, Vaša Svetlosti, — reče Krise — Liga žuri, i mi smo već imali čast da vam to i kažemo.
— Zašto žuri, gospodine Krise? — upita Majen.
— Pa da što pre dospe… — Kuda?
— Do našeg cilja. I mi imamo svoj plan.
— Onda je to druga stvar — reče Majen. — Ako vi imate svoj plan, onda nemam više ništa da kažem.
— Imamo, Vaša Svetlosti, ali možemo li da računamo na vašu pomoć?
— Bez sumnje, ako se taj plan dopadne meni i mome bratu.
— Vrlo je verovatno, Vaša Svetlosti, da će vam se dopasti.
— Pa da vidimo onda taj plan.
Pripadnici Lige se zgledaše, dvojica ili trojica dadoše znak Lašapelu da govori.
Lašapel-Marto istupi korak napred kao da moli vojvodu za dozvolu da objasni.
— Recite — reče vojvoda.
— Evo, Vaša Svetlosti, — reče Marto. — Ta je ideja došla Leklerku, Kriseu i meni; mi smo o njoj razmišljali i verovatno je njen uspeh siguran.
— Pređite na stvar, gospodine Marto, na stvar!
— Ima nekoliko mesta u gradu koja vezuju sve gradske snage međusobno: Veliki i Mali Šatle, palata Tampla, Opštinska zgrada, Arsenal i Luvr.
— To je tačno — reče vojvoda.
— Sve te tačke brane garnizoni koji tu stanuju, ali je vrlo teško da bi oni mogli da izađu, jer nemaju pojma o uzbuni.
— Još i to mogu da primim — reče vojvoda.
— Međutim, grad još brani komandant straže sa svojim strelcima i to je na opasnim mestima prava odbrana Pariza. Evo kako smo mi zamislili: da uhvatimo na legalu komandanta straže koji stanuje u Kutir-Sent-Katerin. To se može izvršiti bez buke, pošto je mesto pusto i zabačeno.
Majen odmahnu glavom.
— Ma koliko da je pusto i zabačeno, — reče — ne razvaljuju se dobra vrata niti se može opaliti dvadesetina pušaka bez buke.
— Predvideli smo taj slučaj, Vaša Svetlosti, — reče Marto. — Jedan od strelaca je naš čovek. U ponoć ćemo otići i zalupaćemo na vrata, samo nekolicina nas. On će nam otvoriti i obavestiće komandanta da Njegovo Veličanstvo hoće s njime da govori. Tu nema ničega čudnovatog, jer kralj otprilike svakoga meseca zove tog oficira da primi od njega izveštaj i da mu izda naredbe. Kada na taj način otvorimo vrata, uguraćemo unutra desetinu ljudi, mornara koji stanuju u kraju Sen-Pol, i oni će brzo svršiti sa komandantom.
— Drugim rečima, udaviće ga?
— Da, Vaša Svetlosti. I time je već prva veza prekinuta. Doduše, mogu umereni građani ili političari da predlože napad i na druge sudske funkcionere i činovnike. Tu su gospodin predsednik, gospodin od Sivernia, gospodin tužilac Lagest. Ali ništa! Provalićemo istovremeno i u njihove kuće. Vartolomejska noć nas je naučila kako se to radi i uradićemo sa njima onako kao što ćemo učiniti i sa komandantom straže.
— Ah, ah! — reče vojvoda koji je nalazio da je to suviše ozbiljno.
— To će biti jedinstvena prilika, Vaša Svetlosti, da napadnemo na političare koji su već obeleženi kod nas i da svršimo jednom za svagda sa verskim i političkim prvacima.
— Sve je to savršeno, gospodo, — reče Majen — ali mi niste objasnili da li ćete isto tako jednog trenutka da zauzmete i Luvr koji je prava tvrđava i koji stalno čuvaju vitezovi straže. Kralj, ma koliko da je plašljiv, neće pustiti da ga zadavite kao komandanta straže. Uzeće mač u ruke, i, dobro razmislite, on je kralj, njegovo će prisustvo imati veliku uticaj na građane, i vi ćete biti tučeni.
— Mi smo izabrali četiri hiljade ljudi za taj pohod na Luvr, Vaša Svetlosti, i to četiri hiljade ljudi koji dovoljno ne vole Valonca da bi njegovo prisustvo učinilo ma kakav utisak na njih.
— Vi mislite da će to biti dovoljno?
— Bez sumnje, bićemo deset na jednoga — reče Leklerk.
— A Švajcarci? Ima ih četiri hiljade, gospodo.
— Jeste, ali su u Lanjiju, a Lanji je na osam milja od Pariza. Ako pretpostavimo da kralj može da ih pozove, potrebno je da prođe prva dva sata dok glasnik ode konjem do tamo, a Švajcarcima osam sati da stignu pešice. To ukupno čini deset časova; tačno na vreme da ih zaustavimo na kapijama, jer ćemo za deset časova biti gospodari grada.
— Lepo! I to mogu da pretpostavim. Dobro! Komandant straže je udavljen, političari su uništeni, važniji ljudi iz grada su nestali, sve su prepreke srušene. Naposletku, vi ste bez sumnje i utvrdili šta ćete tada raditi?
— Mi ćemo biti vlada poštenih ljudi — reče Brigar — i mi ne tražimo ništa više sem da uspemo malo u našoj trgovini, da osiguramo hleb našoj decii ženama. Možda će neko od nas sa više ambicije i zaželeti da bude desetar, nadzornik nekog kvarta, ili komandant neke čete narodne vojske; pa, gospodine vojvodo, daćemo mu, ali to će biti sve! Vidite i sami da nemamo velikih prohteva.
— Gospodine Brigare, — reče vojvoda — vi savršeno govorite. Jeste, vi ste pošten čovek, ja to znam, i nećete dozvoliti da se u vaše redove uvuče neko ko to ne zaslužuje.
— A, to nikako! — uzviknuše nekoliko glasova. — Ne sme biti u žitu kukolja!
— Sjajno! — reče vojvoda. — Takav mi se govor dopada. A sada da vidimo. Je l' te, gospodine poručnice Uprave, ima li mnogo neradnika i sumnjivih tipova u Il-De-Fransu?
Nikola Pulen, koji nijednom nije izlazio iz reda, kroči napred kao protiv svoje volje.
— Nesumnjivo, Vaša Svetlosti, — reče — ima ih isuviše.
— Možete li mi reći otprilike njihov broj?
— Mogu otprilike.
— Onda procenite, gospodine Pulene. Pulen poče da broji na prste.
— Lopova, tri do četiri hiljade; besposličara i prosjaka, dve do dve i po hiljade; sitnih kradljivaca, hiljadu pet stotina do dve hiljade; ubica, četiri do pet stotina.
— Dobro! Ako uzmemo niže oficire, imamo šest hiljada do šest hiljada i pet stotina ljudi s koca i konopca. A kojoj veri pripadaju ti ljudi?
— Molim, Vaša Svetlost?
— Pitam da li su katolici ili hugenoti? Pulen se nasmeja.
— Oni su svih vera, Vaša Svetlosti, ili bolje reći samo jedne; zlato je njihov bog, a krv njihovi proroci.
— Dobro! To je zaista religiozna vera, ako se tako može reći. A sada, šta se može o njima reći u pogledu politike? Da li su oni Valonci, pristalice Lige, umereni političari ili Navarci?
— Oni su razbojnici i pljačkaši.
— Vaša Svetlosti, nemojte misliti — reče Krise — da ćemo te ljude uzeti za saveznike.
Naravno da ne mislim, gospodine Krise, i baš mi se to i ne dopada.
— A zašto vam se to ne dopada, Vaša Svetlosti? — upitaše iznenađeno nekoliko članova izaslanstva.
— E, gospodo, razumite dobro te ljude. Oni nemaju nikakvog mišljenja i, prema tome, neće ni biti vaši verni saveznici. Kada vide da u Parizu nema sudova, nema javne bezbednosti, nema kraljevstva, jednom reči, nema ničega što ih može obuzdati, oni će početi da pljačkaju vaše dućane dok se vi borite i vaše kuće dok vi zauzimate Luvr. Čas će biti sa Švajcarcima protiv vas, čas sa vama protiv Švajcaraca, tako da će oni biti uvek jači.
— Do đavola! — uzviknuše izaslanici i zgledaše se.
— Ja mislim da je to dovoljno ozbiljno da se na to misli, zar ne, gospodo? Ja o tome mnogo mislim i tražim način da tu nezgodu otklonim, jer vaš je interes i naš, to je deviza moga brata i moja.
Među izaslanicima se začu tih žagor odobravanja.
— Sada dozvolite, gospodo, čoveku koji je proveo na konju dvadeset i četiri časa da nekoliko sati odspava. Zasad nema nikakvih opasnosti u kući, ali ako vi počnete s akcijom, biće ih. To možda nije vaša namera?
— Oh, nije! Gospodine vojvodo, — reče Brigar.
— Vrlo dobro.
— Mi ćemo se sada ponizno oprostiti, Vaša Svetlosti, — nastavi Brigar — i ako hoćete, budite ljubazni da utvrdite čas novog sastanka…
— To će biti u najskorijem roku, gospodo, budite bez brige.
Možda sutra, ili prekosutra najkasnije.
I opraštajući se sa svakim pojedincem, ostavi i prilično zbunjene tim predviđanjem u kome se nazirala opasnost i na koju niko nije čak ni pomislio.
Ali tek što je on izišao, kada se jedna skrivena vrata u tapetu otvoriše i jedna žena upade u dvoranu.
— Vojvotkinja! — uzviknuše izaslanici.
— Jeste, gospodo! — uzviknu ona. Dolazim da vas izvučem iz neprilike.
Izaslanici koji su poznavali njenu odlučnost, ali koji su se u isto vreme plašili njenog oduševljenja, okupiše se oko nje.
— Gospodo, — nastavi vojvotkinja smeškajući se, — ono što nisu mogli da učine Jevreji, učinila je Judita sama. Ne gubite nadu, i ja imam svoj plan.
I pruži izaslanicima Lige svoje bele ruke, koje oni najgalantniji poljubiše, a zatim iziđe na vrata kroz koja je već prošao Majen.
— Gospode! — uzviknu Bisi-Leklerk gladeći brkove i idući za vojvotkinjom — mislim zaista da je ovo jedini čovek u celoj porodici.
— Uh! — prošapta Nikola Pulen brišući znoj sa čela kada je opazio gospođu od Monpansijea — kako bih voleo da sam daleko od svega ovoga.

TAJANSTVENO PISMO
BRAT BOROME
Bilo je otprilike deset časova uveče kada su gospoda izaslanici dosta neraspoloženi pošli svojim kućama. Oni koji su se približavali svojim stanovima, rastajali su se na uglovima ulica i opraštali među sobom. Nikola Pulen, koji je stanovao dalje od svih, išao je poslednji i sam, razmišljajući ozbiljno o zamršenom položaju u kome se našao. I zaista, za sve, a naročito za njega, dan je bio pun događaja. Vraćao se, dakle, kući, dršćući pri pomisli na ono što je čuo, i misleći da mu Rober Brike neće nikada oprostiti što nije otkrio plan koji je tako naivno Lašapel Marto izneo pred gospodinom od Majena.
Upravo kada je bio najviše zadubljen u misli, usred ulice PjerReal, koja je ličila na oluk širok četiri stope i koja izlazi iz ulice Nev-Sen-Meri, Nikola Pulen spazi kako mu trči u susret čovek u jakobinskoj mantiji zadignutoj do kolena. Morali su stati uza zid, jer se dva čoveka u njoj nisu mogla mimoići. Nikola Pulen je mislio da će mu kaluđerska skromnost dozvoliti prolaz kao čoveku od mača, ali ne bi tako. Kaluđer je jurio kao gonjen jelen; trčao je tak silovito da bi i zid srušio, i Nikola Pulen, psujući, stade uza zid da ga ovaj ne bi srušio. I tada, u tom tesnacu od kuća, poče među njima ona igra koja se javlja između neodlučnih ljudi kada hoće da se mimoiđu, ne dodirnuvši se i koja se uvek svršava time što se stalno nalaze lice u lice.
Pulen opsova, kaluđer poče nešto da proklinje i kako je čovek u mantiji bio nestrpljiviji, zgrabi ovog drugog oko pasa i prilepi ga uza zid.
U tom gušanju, kada su već hteli da se potuku, prepoznaše se.
— Brat Borome! — reče Pulen.
— Gospodin Nikola Pulen! — uzviknu kaluđer.
— Kako ste? — nastavi Pulen s onom divnom dobroćudnošću i ljubaznošću pariških građana.
— Vrlo rđavo, — odgovori kaluđer — meni je mnogo teže da se umirim nego nekom običnom čoveku. Vi ste me zadržali, a ja se toliko žurim.
— Ala ste vi vraški čovek! — odgovori Pulen. — Uvek ste ratoborni kao kakav Rimljanin! Ali kuda, do đavola, tako trčite u ovo doba? Da ne gori manastir?
— Ne gori. Pošao sam gospođi vojvotkinji da bih razgovarao sa Majnevilom.
— Kojoj vojvotkinji?
— Postoji samo jedna, ako se ne varam, kod koje se može govoriti sa Majnevilom — reče Borome koji je najpre mislio da može odgovoriti tačno poručniku iz Uprave, plašeći se da ga ovaj ne prati, ali ipak nije hteo da bude suviše opširan s radoznalcem.
— A šta ste hteli kod gospođe od Monpansijea? — nastavi Nikola Pulen.
— Eh, bože moj! To je tako prosto — reče Borome tražeći neki nejasan odgovor. — Gospođa vojvotkinja je molila našeg nastojnika da joj bude ispovednik; on je na to pristao, ali posle savesnog razmišljanja, odbio je. Sastanak je zakazan za sutra. I ja sada moram u ime don Modesta Gorenfloa da javim vojvotkinji da više na njega ne računa.
— Vrlo dobro, ali ne izgleda nimalo da vi idete prema hotelu Gizovih, dragi moj brate. Čak bi se reklo da ste mu potpuno okrenuli leđa.
— To je tačno — nastavi brat Borome — jer odande dolazim.
— Pa kuda ćete sada?
— Rekli su mi da je gospođa vojvotkinja otišla u posetu gospodinu od Majena, koji je večeras doputovao i odseo u hotelu Sen-Deni.
— I to je tačno. Zaista — reče Pulen — vojvoda je u hotelu Sen-Deni, a tamo je i vojvotkinja. Ali zašto vi, prikane, hoćete mene da nadmudrite? Zar je običaj da blagajnik trčkara za poslove manastira?
— Jednoj kneginji, zašto ne?
— A posle, vi kao Majnevilov poverenik i ne verujete u ispovedanje vojvotkinje od Monpansijea.
— A u šta ću da verujem?
— Do đavola, dragi moj! Vi dobro znate rastojanje od manastira do sredine puta, pošto ste mi vi i kazali da ga merim. Čuvajte se! Vi mi kažete tako malo, ja ću da zamišljam mnogo više.
— I niste u pravu, dragi gospodine Pulene. Ništa ja drugo ne znam. A sada, nemojte više da me zadržavate, molim vas, jer neću naći gospođu vojvotkinju.
— Uvek ćete je naći kod njene kuće. Tamo će se vratiti i mogli ste tamo i da je čekate.
— E, vraga! — reče Borome. — Ne bih se ljutio da vidim malo i gospodina vojvodu.
— Kako da ne!
— Jer, vi ga znate. Ako ga jednom pustim da ode svojoj prijateljici, nikad ga više neću uhvatiti.
— To ste dobro rekli. A sada kada znam kuda ćete, puštam vas. Zbogom, i neka vam je sa srećom!
Borome, kada vide slobodan put, poželi mu svaku sreću, dobaci mu još poslednje laku noć i polete.
„Vidiš, vidiš, ima još nečeg novog”, pomisli Nikola Pulen gledajući jakobinsku mantiju koja se postepeno gubila u noći. „Ali kog se vraga mene tiče šta se događa? Da neće još da mi se dopadne zanat
koji sam osuđen da vršim? Pih!”
I ode da legne kao čovek kome nije čista savest.
Za to vreme je brat Borome nastavio put, i to još većom brzinom u nadi da će nadoknaditi izgubljeno vreme.
On je dobro poznavao navike gospodina od Majena i bez sumnje je imao razlog da bude tako dobro obavešten, ali nije smatrao svojom dužnošću da te razloge izlaže Nikoli Pulenu.
Stigao je u hotel Sen-Deni, sav znojav i zaduvan, u trenutku kada je gospodin od Majena, posle razgovora s vojvotkinjom, hteo da ostavi svoju sestru kako bi bio slobodan da ode u posetu izvesnoj dami u gradu, onoj na koju se Žoajez žalio.
Brat i sestra, posle dugih razgovora o kraljevom prijemu i o planu za njegovo hvatanje, dogovorili su se ovako: Kralj ništa ne sumnja i iz dana u dan napad je sve ostvarljiviji. Važno je organizovati Ligu u severnim krajevima, pošto je kralj napustio svog brata i potpuno zaboravio Anrija od Navare. Od ova dva poslednja neprijatelja trebalo se plašiti jedino vojvode od Anžua, jer je suviše ambiciozan, a preko dobrih uhoda saznali su tačno da Anri od Navare vodi brigu samo o udvaranju svojim ljubavnicama kojih je bilo četiri.
— Pariz je bio spreman, — govorio je glasno Majen — ali njihova veza s kraljevskom porodicom davala je snage političarima i pravim rojalistima. Potrebno je čekati na neki prekid odnosa između kralja i njegovih saveznika, a do tog prekida, kako je kralj nestalan, može uskoro doći. Dakle, kako nas ništa ne tera, — nastavi Majen — čekajmo još.
— A ja, — poče vojvotkinja sasvim tiho — meni je bilo potrebno deset ljudi iz svih krajeva Pariza da bi uzbunili Pariz posle ovog udara što ga pripremam. Ja sam tih deset ljudi sada našla i ništa mi više ne treba.
Eto, u tom su razgovoru bili kada uđe Majnevil i javi kako Borome želi da govori s gospodinom vojvodom.
— Borome? — reče vojvoda iznenađeno. Ko je to sad?
— To je, Vaša Svetlosti, — odgovori Majnevil — onaj čovek koga ste mi poslali iz Nansija kada sam tražio jednog energičnog i okretnog čoveka.
— Sećam se. Kada sam vam ja odgovorio da vam šaljem dvojicu u jednoj ličnosti i kaaa sam vam poslao kapetana Borovila. Znači da je promenio ime pošto se zove Borome?
— Jeste, Vaša Svetlosti, promenio je i ime i uniformu. Sada se zove Borome i sada je jakobinac.
— Borovil, jakobinac!
— Jeste, Vaša Svetlosti.
— A zašto je jakobinac? Đavo mora da se dobro nasmejao kada ga je poznao pod mantijom.
— Zašto je jakobinac?
Vojvotkinja dade neki znak Majnevilu.
— Doznaćete docnije, to je naša tajna, Vaša Svetlosti, a za to vreme saslušajte kapetana Borovila ili brata Boromea, kako hoćete.
— Dobro, u toliko pre što me njegova poseta zabrinjava — reče gospođa od Monpansijea.
— I mene takođe, priznajem, — reče Majnevil.
— Onda ga odmah uvedite — reče vojvotkinja.
Vojvoda se, međutim, kolebao da li da sasluša glasnika ili da ode na sastanak s prijateljicom.
Gledao je i u časovnik i na vrata.
Vrata se otvoriše i veliki časovnik otkuca jedanaest.
— O, Borovile! — reče vojvoda ne mogavši da se uzdrži od smeha, iako je bio nešto zle volje — kako ste se prerušili, prijatelju.
— Vaša Svetlosti, — reče kapetan — zaista se veoma neugodno osećam pod ovom vražjom mantijom. Ali što se mora mora, kao što je govorio gospodin od Giza otac.
— U svakom slučaju nisam vas ja zavio u tu mantiju, Borovile, — reče vojvoda. — Nemojte se na mene ljutiti, molim vas.
— Ne, Vaša Svetlosti, to je uradila gospođa vojvotkinja. Ali ni na nju se ne ljutim, pošto ovo činim po njenom nalogu.
— Hvala, kapetane, a sada nam recite, šta imate da nam saopštite u ovo pozno doba?
— Na nesreću, nisam mogao ranije ništa da vam kažem, Vaša Svetlosti, pošto sam imao na glavi ceo manastir.
— Pa dobro! Recite sada.
— Gospodine vojvodo, — reče Borovil — kralj šalje pomoć gospodinu vojvodi od Anžuja.
— Eh! Znamo mi tu pesmu! Već je pet godina peva.
— Ali ovoga puta, Vaša Svetlosti, vest je sigurna.
— Hm! — reče Majen i učini pokret glavom kao konj koji se uzjoguni. — Sigurna?
— Baš danas, to jest prošle noći u dva sata ujutru, gospodin od Žoajeza je otputovao za Ruan. U Dijepu se ukrcava i vodi u Anvers tri hiljade ljudi.
— Oho! A ko vam je to rekao, Borovile?
— Jedan čovek koji i sam ide za Navaru, Vaša Svetlosti.
— U Navaru! Anriju?
— Jeste, Vaša Svetlosti.
— A ko ga šalje u Navaru?
— Kralj. Jeste, Vaša Svetlosti, kralj ga šalje s jednim pismom.
— Koji je to čovek?
— Zove se Rober Brike.
— Pa, posle?
— To je veliki Gorenfloov prijatelj.
— Veliki Gorenfloov prijatelj?
— Govore jedan drugom ti.
— Kraljev poklisar?
— U to sam siguran. Iz manastira je poslao jednoga od naših kaluđera u Luvr da to pismo traži.
— A taj kaluđer?
— To je naš mali ratnik, Žak Kleman. Onaj koga ste vi zapazili, gospođo vojvotkinjo.
— I on vam to pismo nije predao? — reče Majen. — Nespretnjaković!
— Vaša Svetlosti, kralj nije njemu dao pismo. Poslao je po svojim ljudima.
— Potrebno je imati to pismo, sto mu gromova!
— Sigurno da ga treba imati — reče vojvotkinja.
— Kako niste na to mislili? — reče Majnevil.
— Mislio sam ja na to i hteo sam da pošaljem sa glasnikom jednog od mojih ljudi, jednoga diva, ali se on Roberu Brikeu učinio sumnjiv i vratio ga je natrag.
— Trebalo je da idete vi lično.
— Nemogućno.
— A zašto to?
— Poznaje me.
— Poznaje vas kao kaluđera, a ne kao kapetana, nadam se?
— Bogami, ništa ne znam. Taj Rober Brike ima neko oko koje me dovodi u zabunu.
— Ko li je to? — upita Majen.
— Jedan suvi dugajlija, sav od mišića, žila i kostiju; okretan, podsmevalo i ćutljiv.
— Aha! A zna mačevanje?
— Kao i onaj koji je to izmislio, Vaša Svetlosti.
— Ima dug lik?
— Vaša Svetlosti, taj ima sve likove.
— Prijatelj nastojnikov?
— Još iz doba kada je ovaj bio običan kaluđer.
— Aha! Sumnjam već! — reče Majen i nabra veđe! — Raspitaću se.
— Uradite to brzo, Vaša Svetlosti, jer kako je onaj đavo krakat, mora da brzo odmiče.
— Borovile, — reče Majen — vi morate da odete u Soason do moga brata.
— A manastir, Vaša Svetlosti?
— Zar vam je toliko teško — reče Majnevil — da ispričate don Modestu neku bajku i zar on ne veruje u sve što mu vi kažete?
— Reći ćete gospodinu od Giza — nastavi Majen — sve što znate o izaslanstvu gospodina od Žoajeza.
— Razumem, Vaša Svetlosti.
— A vi zaboravljate Navaru, Majene? — reče vojvotkinja.
Tako sam je zaboravio da to preuzimam na sebe — odgovori Majen. — Neka mi se odmah osedla odmoran konj, Majnevile.
A zatim sasvim tiho dodade:
— Da li je on još živ? Ah, pa da! Mora da je još živ!

ŠIKO ZNA LATINSKI
Pošto su dva mladića otišla, Šiko je nastavio put brzim koracima.
Ali čim su oni nestali u dolini koju čini nasip mosta na Orži kod Živizija, Šiko, koji je kao i Argus izgleda imao svojstvo da vidi i straga, kada više nije video Ernotona i Sen-Malina, zaustavi se na vrhu uzvišice pa upitnim pogledom pređe vidik, jarak, ravnicu, žbunje, reku, sve, čak i okrugle oblačiće koji su klizili preko neba i nestajali iza velikih brestova pored puta. I kada se uverio da ne vidi nikoga ko ga može uhoditi ili mu smetali, sede u jarak, nasloni se na jedno drvo i poče ono što je on nazivao ispitivanjem savesti. Imao je dve kese novca, jer je primetio da su se u zapečaćenom omotu koji mu je Sen-Malin predao nalazili pored kraljevog pisma i neki okrugli predmeti koji su mnogo ličili na zlato i srebro. Omot je bio stvarno kraljevska kesa s izvezenim slovima „N” na dva mesta, gore i dole.
— Baš lepo, — reče Šiko — niko ne bi mogao da bude velikodušniji ili gluplji. Definitivno neću nikad učiniti ništa kraljevski. Čudi me kako nije to pismo nije malo ukrasio. Hajde, sada da vidimo koliko mi je novca poslao… Sto zlatnika, baš koliko sam pozajmio od Goranfloa. Oh, pardon, Anri, dobro je. Ali kesa me brine; ako je zadržim, osećam da bi me i ptice, koje mi lete iznad glave, proglasile za kraljevog glasnika.
I tako, Šiko izvuče iz džepa Goranflovu kesu i izprazni u nju kraljeve zlatnike; zatim uzme jedan kamen, stavi ga u kesu sa kraljevim oznakama i baci je u reku koja je tekla ispod mosta na kome je stajao.
— Toliko za mene, a sada za Anrija, — reče Šiko, potpuno hladnokrvno prelomi pečat na pismu, pa kao što je uradio sa kesom i omotnicu baci u reku.
— E, sada da pročitamo.
„Dragi brate, duboka ljubav koju osećate za našim pokojnim bratom i kraljem, Šarlom IX, još uvek se drži u Luvru i mom srcu; žalosti me, zbog toga, što moram da Vam pišem o neprijatnim stvarima. Vi ste jaki, uprkos, blizu zloj sreći, tako da ne se ne ustručavam da Vas obavestim o tim stvarima, stvarima koje jedino mogu biti rečene proverenom prijatelju. Uostalom, i moj je interes da Vas upozorim poštovanje mog imena i Vašeg vlastitog, brate moj. Vi, brate moj, i ja smo slični u jednoj stvari, a to je da smo obojica okruženi neprijateljima. Šiko će Vam objasniti.
Gospodin vikont od Tirena, Vaš sluga, predmet je svakodnevnih skandala na Vašem dvoru; Bože me sačuvaj da bih se mešao u Vaše stvari, osim ako je Vaša čast u pitanju; ali Vaša žena, koju na žalost ja nazivam svojom sestrom, morala bi da o tome vodi računa kako biste vi jednom došli na moje mesto… a ona to ne čini.”
— Oho! — reče Šiko.— prevodeći i dalje na latinski: Quaeque omittit facere. — To je ozbiljno.
„Pozivam vas, dakle brate, da povedete računa i da spletke koje čini Margo sa vikontom od Tirena, koji je na čudnovat način vezan s našim zajedničkim neprijateljima, ne nanesu sramotu i štetu Burbonskoj kući. Pružite dobar primer čim se budete u to uverili a uverite se čim vam Šiko objasni moje pismo”.
„Statim atque audiveris Chicotum litteras explicantem” — ali nastavimo — reče Šiko.
„Bilo bi nezgodno da i najmanja sumnja padne na zakonitost vašeg naslednika, brate, dragocena stvar na koju mi je bog zabranio da mislim; jer, na žalost, ja sam unapred osuđen da produžim svoj vek potomstvom.
Krivci koje vam ja kao brat i kao kralj prokazujem sastaju se u većini slučajeva u jednom malom zamku koji nazivaju Loanjak. Odlaze tamo pod izgovorom da idu u lov. Sem toga, taj je zamak leglo intriga koje nisu nimalo nepoznate gospodi Gizovim. Jer vi znate, i u to i ne sumnjate, dragi moj Anri, sa kakvom je nastranom ljubavlju moja sestra proganjala Anrija od Giza i moga rođenog brata, gospodina od Anžua, u doba kada sam ja nosio to ime, a kada se on zvao vojvoda od Alansona”.
„Quo et guam irregulari amore sit prosecuta et Henricum guisium et germanum meum, etc”.
„Grlim vas i preporučujem vam da obratite pažnju na moje primedbe, uvek spreman da vam u svemu pomognem. Za to vreme, pomozite se savetima Šikoa, koga vam šaljem.” „Age, auctore Chicoto”! — Dobro! Sada sam postao savetnik na navarskom dvoru.
„Vaš brat koji vas voli, itd. itd…”
Kada je pročitao, Šiko zari glavu u dlanove. „Oh”, reče, „ovo je, kako mi izgleda, veoma rđava uloga i dokazuje da kada čovek beži od jednoga zla, kao što kaže Horacije Flakus, nagrabusi još gore. Pravo da govorimo, opet više volim Majena. A međutim, ako izuzmemo tu njegovu vraški izvezenu kesu, pismo   je vesto napisano. I zaista, ako pretpostavimo da je Anrić načinjen od materijala koji obično služi za građenje muževa, to ga pismo jednovremeno zavađa sa ženom, sa Tirenom, sa Anžuom, sa Gizom, pa čak i sa Španijom. Ali da bi Anri od Valoa bio u Luvru tako dobro obavešten šta se događa u Pou kod Anrija od Navare, sigurno ima tamo nekog špijuna i taj će špijun zadati mnogo neprilika Anriću. Sa druge strane, to će mi pismo pričiniti dosta neprilika аko susretnem nekoga Španca, Lorenca Bearnenca ili nekog Plamanca, ako mu se učini sumnjivo što ja odlazim u Bearnu. Biću, dakle, isuviše kratkovid ako ne predvidim susret s nekim radoznalcem. Ako se ne varam, naročito će mi gospodin Borome prirediti neko iznenađenje.”
„Šta je Šiko hteo”, počeo je da razgovara sam sa sobom, „kada je tražio neku misiju kod kralja Anrija? Njegov je cilj bio mir. A sada Šiko zavada kralja od Navare sa kraljicom. To nije posao za njega, jer kada Šiko zavadi tako visoke ličnosti, on će steći smrtne neprijatelje koji će ga sprečiti da dočeka srećno doba od osamdeset godina. Uostalom, i bolje je! Lepo je živeti dok je čovek mlad. Ali onda treba čekati udarac noža gospodina od Majena. Ne, potrebno je imati povoda za svaku stvar: to je Šikoova deviza. Šiko će, dakle, da nastavi put. Ali on je pametan čovek i predvideće sve mere predostrožnosti. Prema tome, zadržaće samo novac i, ako ga ubiju, samo će on da izgubi. Sad će Šiko da završi ono što je započeo, to jest prevešće celo to lepo pismo na latinski i naučiće ga napamet, pošto već dve trećine zna. Zatim će kupiti jednog konja, jer zaista od Živizija do Poa potrebno je mnogo puta staviti desnu nogu pred levu. Ali, pre svega, Šiko će da iscepa pismo svoga prijatelja Anrija od Valoa na beskonačan broj sitnih komadića i paziće naročito da ti komadići, svedeni na atome, odu — jedni u Oržu, drugi u vazduh, a ostatak će biti poveren zemlji, majci sviju nas, u čija se nedra sve vraća, pa čak i glupavi kraljevi. Kada Šiko bude svršio što je započeo…”
I Šiko zastade da izvrši svoj plan podele. Trećinu pisma baci u vodu, trećinu u vazduh, a poslednja trećina iščeze u jednoj rupi koju je iskopao nekim oruđem što nije bilo ni nož ni bodež, — po potrebi je moglo da zameni i jedno i drugo — a što je Šiko stalno nosio za pojasom.
Kada je to svršio, nastavi:
„Šiko će poći na put sa svim merama predostrožnosti i večeraće u lepom gradu Korbeju kao svaki pošten čovek. A za to vreme — nastavi Šiko — da se malo pozabavimo latinskom temom koju smo odlučili da napišemo. Mislim da ćemo sročiti nešto prilično lepo”.
Odjednom Šiko zastade. Uvideo je da ne može da prevede na latinski reč Luvr i on se sneveseli.
Bio je takođe primoran da prepravlja reč Margo u Margota, kao što je već reč Šiko preobratio u Chicotus. Doduše trebalo je, da bi se lepo reklo, Šiko prevesti sa Chicot a Margo sa Margot, ali to nije latinski već grčki.
Na Margitu nije ni mislio jer prema njegovom mišljenju, taj prevod ne bi bio tačan.
I taj latinski prevod sa traženjem čistih latinskih reči i ciceronskog stila doveo je Šikoa do Korbeja. To je lep grad, ali Šiko je malo gledao lepotu crkve Sen-Spir, a mnogo više lepotu jedne pekare koja je svojim primamljivim isparenjem kadila okolinu katedrale.
Nećemo opisivati gozbu koju je priredio, nećemo pokušavati ni da opisujemo konja koga je kupio u gostioničarskoj štali; to bi bio suviše veliki poduhvat. Reći ćemo samo da je obed bio dosta dug, a konj s toliko mana da bi nam to dalo materijala za jednu celu knjigu ako bismo sve savesno opisivali.

VETROVI
Šiko je sa svojim konjićem, koji je morao biti neki jak konj da bi mogao nositi tolikog čoveka kao što je on, posle konačišta u Fontenblou okrenuo nadesno i dopro čak do jednog seoceta zvanog Orževal. On je toga dana hteo da pređe još nekoliko milja, jer je, izgleda, želeo da se što više udalji od Pariza, ali je konj počeo tako često i tako jako da se spotiče da je po njegovom mišljenju bilo krajnje vreme da se zaustavi.
Uostalom, i njegove oči, inače veoma oštre, nisu mogle ništa na putu da primete.
Ljudi, kola i ograde izgledali su mu sasvim bezopasni.
Ali Šiko, iako je naizgled bio spokojan, ipak nije sebe smatrao tako sigurnim. I zaista, a naši čitaoci to dobro znaju, Šiko se ponajmanje uzdao u spoljni izgled.
Pre no što je smestio konja i legao, brižljivo je pregledao celu kuću.
Pokazali su mu divne sobe sa tri i četiri ulaza, ali po Šikoovom mišljenju te sobe ne samo što su imale suviše vrata, već se i ta vrata nisu dobro zatvarala.
Gostioničar je baš popravio neki kabinet koji je imao samo jedna vrata na stepeništu i ta su vrata imala ogromne brave s unutrašnje strane.
Šiko naredi da mu se u toj odaji namesti postelja, jer mu se ona na prvi pogled dopala više od onih divnih soba;bez brava koje su mu pokazali.
On isproba šipove i bio je zadovoljan što dobro i lako rade. Večerao je u sobi i zabranio da se sto uklanja pod izgovorom da često noću ogladni. On večera, skide se, namesti sve haljine na jednu stolicu i leže.
Ali pre no što je legao, za svaku sigurnost izvadi iz odela kesu sa talirima i stavi je pod uzglavlje zajedno s mačem.
Zatim pređe triput u mislima celo pismo.
Sto mu je bio druga odbrana, pa ipak i taj dvostruki bedem mu nije izgledao potpuno siguran. Ustade, uhvati obema rukama jedan orman i postavi ga između vrata i stola, te tako zatvori prolaz.
I sada su se između njega i svakog napadača nalazila jedna vrata, orman i sto.
Gostionica se Šikou učinila nenastanjena. Gostioničar je imao dobrodušan izgled. Te večeri je duvao takav neki vetar da skine volovima rogove i po okolnom drveću čulo se strahovito krhanje koje postaje, prema Lukrecijevim rečima, prijatan i gostoprimljiv šum za putnika koji je pod krovom i dobro pokriven u dobrom krevetu. Pošto je pripremio svoju odbranu, Šiko se udobno izvali u krevet. Potrebno je reči da je postelja bila meka i tako načinjena da je čoveka obezbeđivala od svake neprijatnosti, bilo da dolaze od ljudi ili nečeg drugog.
I zaista, postelja je ležala iza širokih zavesa od zelene vunene materije, a pokrivač je bio debeo kao perina. Prijatnom toplotom golicao je udove umornog putnika.
Šiko je večerao po propisu Hipokrata, to jest veoma skromno. Popio je samo jednu bocu vina. Njegov stomak, napunjen taman koliko je potrebno, zračio je kroz ceo organizam onaj osećaj blaženstva koji uvek daje taj uslužni organ, što kod mnogih ljudi, koje mi nazivamo čestitim, zamenjuje srce. Na ivicu stola koja je bila uz krevet Šiko je stavio svetiljku. Čitao je pre spavanja, a pomalo i da bi što pre zaspao, jednu veoma zanimljivu i potpuno novu knjigu, delo nekog predsednika Bordovske opštine koga su pali Montanj ili Montenj.
Ta je knjiga bila štampana u samom Bordou 1581. godine, sadržala je dva prva toma jednog dela koje je otada dobro poznato pod imenom Eseji. Ta je knjiga bila dovoljno zanimljiva da se danju čita i po nekoliko puta. Ali je imala i to preimućstvo da bude dovoljno dosadna da uspava čoveka koji je prešao petnaest milja na konju i koji je uz večeru popio bocu dobrog vina.
Šiko je neobično cenio tu knjigu i kada je pošao iz Pariza, stavio ju je u džep svog jeleka, jer je lično poznavao pisca. Kardinal di Peron nazvao je tu knjigu trebnikom poštenih ljudi i Šiko, sposoban da ceni ukus i duh kardinalov, uzimao je rado Eseje predsedhika Bordovske opštine.
Međutim, čitajući osmu glavu duboko je zaspao.
Svetiljka je i dalje gorela, vrata poduprta ormanom i stolom, bila su i dalje zatvorena, mač je bio stalno pod uzglavljem zajedno sa talirima. I sveti Arhanđel Mihajlo spavao bi kao Šiko i ne pomišljajući na satanu čak i kada bi znao da lav riče s druge strane vrata.
Kazali smo da je duvao jak vetar. Fijukanje te ogromne zmijurine klizilo je sa groznom melodijom ispod vrata i potresalo vazduh na čudnovat način. Vetar je najtačnije podržavanje ili bolje reći najtačnije ismevanje ljudskog glasa, čas ciči kao da dete plače, čas mumla ljutito kao muž koji se svađa sa ženom.
Šiko je dobro poznavao nepogode, posle jednog sata cela ta buka bila je za njega kao neka zaloga tišine. Borio se protiv svih elementarnih nepogoda.
Protiv hladnoće perinom.
Protiv vetra hrkanjem.
Međutim, iako je spavao, učini mu se da nepogoda sve više raste, a naročito da se nekako na neobičan način približava.
Odjednom, jedan udar vetra neodoljive snage tresnu u vrata, izvali ih iz šarki, gurnu orman koji izgubi ravnotežu i pade na svetiljku koju ugasi i na sto koji smrvi.
Šiko je imao sposobnost da se iz najdubljeg sna brzo budi i to potpuno priseban. Ta prisebnost duha nauči ga da je bolje da klizne iza kreveta no da siđe spreda. Klizeći iza njega on ispruži svoje hitre ruke i levom dohvati kesu sa talirima, a desnom držak svog mača.
Razrogači oči. Bila je mrkla noć.
Tada Šiko načulji uši i učini mu se da se u pravom smislu vetrovi bore i otimaju za sobu, počevši od ormana, koji je sve jače i jače mrvio sto, pa. do stolica koje su se kotrljale i sudarale, zakačinjući se za nameštaj.
Šikou je izgledalo u celom tom lomu da su sva četiri vetra ušla u njegovu sobu, ali da su ti vetrovi od krvi i mesa i da on zaista ima posla lično sa Eurusom, Notusom, Akvilom i Boreasom, sa njihovim velikim obrazima, i. naročito sa njihovim velikim nogama.
Rešen da se prepusti sudbini, jer je razumeo da ne može ništa protiv bogova s Olimpa, Šiko se zguri u ćošku kao nekada sin Oileja posle nekog velikog užasa o kome priča Homer.
Samo je držao vrh svog mača na gotovs prema vetra, ili bolje reći prema vetrovima, da bi se te mitološke ličnosti same natakle na njega u slučaju da se približe, pa makar iz toga proizišlo isto kao kada je Diomed ranio Veneru.
Samo, posle nekoliko minuta dreke i buke koju ljudsko uho dotad nije nikada čulo, Šiko iskoristi jedan trenutak zatišja da svojim glasom nadjača razuzdanost vetrova i lupu nameštaja koja je bila suviše jaka da bi bila prirodna.
Šiko, dakle, poče da viče na sav glas:
— U pomoć!
Jednom reči, Šiko poče sam da pravi toliku dreku da se vetrovi utišaše kao da je Neptun lično izgovorio čuvene reči, pa se nekoliko minuta posle odlaska Eurusa, Notusa, Boreasa i Akviloa pojavi gostioničar sa fenjerom i osvetli mesto drame. Pozornica događaja koju je osvetlio predstavljala je žalostan izgled i ličila mnogo na neko bojno polje. Veliki orman, prevrnut preko slomljenog stola, otkrivao je vrata bez šarki. Držala su se samo na jednom šipu i klatila se kao jedro na brodu. Tri ili četiri stolice koje su upotpunjavale nameštaj bile su izvrnute. Najzad, ukrasi od fajansa koji su stajali na stolu ležali su razbijeni u paramparčad na daščanom podu.
— Pa to je ovde čitav pakao! — uzviknu Šiko kada poznade gostioničara pri svetlosti fenjera.
— Ah, gospodine! — reče gostioničar kada je video lom. — Ah, gospodine, što se to dogodilo?
I podiže ruke k nebu, a s njima i svetiljku.
— Koliko ima vragova koji kod vas stanuju, prijatelju? — viknu Šiko.
— Oh, gospode! — Kakvo je ovo vreme nastalo! — odgovori gostioničar istim glasom.
— Pa zar te vaše brave ne drže? — nastavi Šiko. — Zar je kuća od kartona? Idem odavde, više volim poljanu.
I Šiko iziđe iza kreveta i pojavi se s mačem u ruci na praznom prostoru između zida i kreveta.
— Ah, jadne moje stvari! — uzdahnu gostioničar.
— A moje odelo? — uzviknu Šiko. — Gde je moje odelo, bilo je ovde na stolici?
— Vaše odelo, dragi gospodine, — reče gostioničar naivno — Pa da je tu bilo, moralo bi se i sada tu nalaziti.
— Šta! Da je tu bilo! Da ne mislite slučajno — reče Šiko — da sam juče bio u ovome u čemu me sada vidite?
I Šiko uzalud pokuša da se zavije u svoju tanku košulju.
— Bože moj! Gospođine! — odgovori gostioničar dosta zbuni eno — znam dobro da ste bili odeveni.
— Dobro je što priznajete.
— Ali…
— Ali šta?
— Vetar je sve otvorio i sve rasturio.
— Eh, to je već neki razlog!
— Vidite i sami — reče živo gostioničar.
— Međutim, — nastavi Šiko — saslušajte me samo, prijatelju. Kada vetar nekud prodre, a ovde je morao ući, zar ne, inače ne bi načinio ovakav lom…
— Bez svake sumnje.
— E lepo, kada vetar nekud prodre, znači da dolazi spolja?
— Tako je, gospodine.
— Vi se slažete s tim?
— Pa naravno, bila bi ludost…
— E slušajte! Kada vetar dolazi spolja i ovamo uđe, on je morao da donese odelo iz drugih soba u moju umesto da moje odnese ne znam kuda.
— Pa jeste. Tako je. Međutim, postoje dokazi o suprotnom, ili bar izgleda da postoje.
— Prijatelju, — reče Šiko pošto je pregledao pod ispitivačkim pogledom — prijatelju, kojim je putem došao vetar da bi me ovde našao?
— Molim, gospodine?
— Pitam vas odakle je vetar došao?
— Sa severa, gospodine, sa severa.
— E lepo! Mora da je išao po blatu, jer evo tragova cipela po podu.
I Šiko zaista pokaza na daskama poda sasvim sveže tragove blatnjavih cipela. Gostioničar preblede.
— A sada, dragi moj, — reče Šiko — da vam dam jedan savet. Pazite kakvi vetrovi ulaze u krčmu, prodiru u sobe, razvaljuju vrata i onda odlaze odnoseći odelo gostima.
Gostioničar ustuknu za dva koraka da bi se oslobodio razbacanog nameštaj a i da bi se našao bliže hodniku.
Zatim, kada je osetio da mu je povlačenje osigurano, reče:
— Zašto me nazivate lopovom?
— Gle? A šta ste učinili sa svojim dobroćudnim izgledom? — upita Šiko. — Sasvim ste se izmenili.
— Promenio sam se zato što me vređate.
— Ja?
— Bez sumnje. Nazivate me lopovom — odgovori gostioničar još višim tonom koji je mnogo ličio na pretnju.
— Pa ja vas nazivam lopovom zato što ste vi odgovorni za moje odelo a, kako mi izgleda, ono je ukradeno. To ne možete poreći!
I sada Šiko, kao što borac odmerava svog protivni ‘ ka, zauze preteći stav.
— Ej! — povika gostioničar. — Ehej! Hodite vi ovamo!
Na taj poziv četiri čoveka naoružana batinama pojaviše se na stepenicama.
— Aha! To su Eurus, Notus, Akvilo i Boreas — reče Šiko. Sto mu muka! Kada se ovako lepa prilika pružila, lišiću zemlju severca.
To je usluga čovečanstvu; biće večito proleće.
I on tako snažno napade svojim dugim mačem najbližeg protivnika, da bi ovaj bio skroz proburažen samo da nije sa pravom lakoćom Eolovog sina skočio unazad.
Na nesreću, kako je on za to vreme neprekidno gledao Šikoa i prema tome nije gledao iza sebe, saplete se na stepenik i, kako nije mogao da održi ravnotežu, skotrlja se s velikom bukom niza stepenice.
Ovo povlačenje bilo je kao neki znak za ostalu trojicu koji iščeznuše kroz slobodan prostor što je bio pred njima, ili bolje reći iza njih, brzinom duhova koji beže u svoje sklonište.
Međutim, poslednji koji je odlazio imao je vremena da došapne gostioničaru nekoliko reči.
— Dobro, dobro! — promumla ovaj. Naći ćemo vaše odelo.
— Eto vidite! To je sve što od vas tražim.
— I doneće vam se.
— Vrlo dobro! Pametno je to — ne ići go.
I zaista ddnesoše, odelo, ali u dobroj meri pocepano.
— Oho! — reče Šiko. — Ima mnogo eksera u vašem stepeništu. Đavolski je ovaj vetar! Ali najzad, spasli ste čast. Kako sam i mogao da sumnjam u vas? Imate tako čestit izraz lica.
Gostioničar se gorko nasmeja.
— A sada — reče on — nadam se da ćete ponovo leći i spavati?
— Ne, hvala, neću! Dosta sam spavao.
— Pa šta da radite?
— Vi ćete mi pozajmiti svoj fenjer, molim vas, i nastaviću da čitam — odgovori Šiko ljubazno.
Gostioničar ne reče ni reči, pruži Šikou fenjer i izgubi se.
Šiko opet namesti orman prema vratima i leže u krevet.
Noć je bila mirna. Vetar se utišao kao da je Šiko svojim mačem probušio mešinu iz koje je izlazio.
Kada je svanuo dan, poklisar zatraži svog konja, plati račun i ode govoreći:
„Videćemo šta će biti večeras”.

KAKO JE ŠIKO NASTAVIO SVOJ PUT I ŠTA MU SE DOGODILO
Šiko je proveo celo prepodne čestitajući sebi što je imao hladnokrvnosti i strpljenja koje smo opisali та vreme one noći pune iskušenja.
„Ali,” pomisli on, „ne hvata se dva puta stari kurjak u istu zamku. Gotovo je sigurno da će danas izmisliti neku novu đavoliju sa mnom. Budimo, dakle, oprezni!”
I kao rezultat toga razmišljanja o bezbednosti Šiko je toga dana prešao put koji ni Ksenofon ne bi smatrao nedostojnim da obesmrti u svom povlačenju sa deset hiljada Grka.
Svako drvo, svaka neravnina zemljišta, svaki zid, služili su mu kao tačka za osmatranje ili kao prirodan zaklon.
Čak je u putu načinio i saveze, ako ne ofanzivne, a ono odbrambene.
I zaista, četiri debela bakala iz Pariza, koji su išli da poruče kompote iz Orleana i suvo voće iz Limoža, izvoleli su primiti u društvo Šikoa, koji se predstavio kao čarapar iz Bordoa koji se vraća kući posle svršenog posla. I kako je Šiko rodom bio Gaskonjac i nije govorio svojim narečjem, samo onda kada to nije bilo neophodno, nije pobudio nikakvo nepoverenje svojih saputnika.
Ta se vojska, dakle, sastojala od pet trgovaca i četiri pomoćnika. Ona nije bila za preziranje ni po svome duhu ni po broju, kada se uzme u obzir da se od postanka Lige među pariške bakale uvukao ratnički duh.
Nećemo tvrditi da je Šiko odavao veliko poštovanje hrabrosti svojih saputnika, ali u svakom slučaju poslovica ima pravo kada kaže da tri plašljivca osećaju manje straha no jedan hrabar kada je sam.
Šiko nije osećao ni najmanji strah otkako je bio s ovom četvoricom plašljivaca; čak se nije ni okretao kao ranije da bi video prati li ga neko.
U takvom društvu, bez velikih prepreka, sa mnogo politiziranja i sa mnogobrojnim hrabrim ispadima, putnici stigoše do grada u kome su nameravali da večeraju i prenoće.
Večeraše, dobro se napiše i svaki cde u svoju sobu.
Za vreme gozbe Šiko nije štedeo ni svoje podsmešljive šale, koje su razveseljavale njegove drugove, ni muskatska i burgundska vina koja su održavala njegov duh. Napravljen je dobar pazar između trgovca, to jest, između slobodnih građana Njegovog Veličanstva kralja Francuske i ostalih veličanstava, pa bili oni iz Lorena, Navare, Flandrije ili iz drugih krajeva.
I Šiko pođe na počinak pošto se dogovorio da se sutradan nađe sa četvoricom bakala koji su ga takoreći sa počastima odveli u njegovu sobu.
I tako se gospodin Šiko kao kakav knez našao zaštićen u svome hodniku četvoricom putnika čije su sobe bile ispred njegove, pošto je njegova bila u dnu hodnika i, prema tome, najbezbednija zahvaljujući međusobnim savezima.
I zaista, kako su u to doba putevi bili nedovoljno bezbedni, čak i za one koji nisu nosili nikakvu robu, svako se oslanjao na svoga suseda u slučaju neke nezgode.
Šiko nije pričao o nezgodama iz prošle noći i, kao što je razumljivo, pokušao je, da sklopi prijateljstvo koje je, uostalom, bilo jednoglasno primljeno.
I sada je mogao mirno da legne i da spava a da ipak ne propusti nijednu meru predostrožnosti. To je mogao da učini utoliko pre što je iz opreznosti pažljivo pregledao sobu, povukao šip na vratima i zatvorio kapke na prozoru, jedinom u sobi. Ne treba ni pomenuti da je pesnicom ispitao zidove i da je svuda dobio zadovoljavajući zvuk.
Ali za vreme prvoga sna zbi se jedan događaj koji ni sam sfinks, to jedinstveno božansko stvorenje, ne bi mogao da predvidi. Tako je bilo stoga što je sam đavo počeo da se meša u Šikoove stvari, a đavo je prepredeniji od svih sfinksova na svetu.
Oko devet i po časova neko tiho zakuca na vrata sobe u kojoj su spavali pomoćnici. Oni su svi spavali zajedno u jednoj sobi na tavanu, iznad hodnika u kome su bili trgovci, njihove gazde. Jedan od njih, sav bunovan, otvori ljutito vrata i nađe se lice u lice sa gostioničarem.
— Gospodo, — reče im ovaj — vidim da ste legli potpuno obučeni i hoću da vam učinim jednu uslugu. Vaše su se gazde suviše zagrejale za stolom razgovarajući o politici. Izgleda da ih je neko iz grada čuo i o svemu obavestio predsednika opštine. Međutim, naš se grad ponosi time što je veran i predsednik je poslao stražu koja je uhvatila vaše gazde i odvela ih u Opštinu da se objasne.
Zatvor je sasvim blizu Opštine. Deco moja, skočite na noge, vaše vas mazge čekaju, a vaše gazde imaju vremena da vas lepo sustignu.
Pomoćnici skočiše kao jarići, sleteše niza stepenice, dršćući skočiše na mazge i pođoše ponovo put Pariza, pošto su zamolili gostioničara da obavesti njihove gospodare o odlasku i pravcu puta, ako se oni vrate u gostionicu.
Pošto je to bilo gotovo i kada je video da su pomoćnici iščezli iza ugla ulice, gostioničar, isto tako tajanstveno, zakuca na prva vrata u hodniku.
Tako je lako zakucao da prvi trgovac viknu strašnim glasom:
— Ko je to?
— Tiše, nesrećniče! — odgovori gostioničar. — Hodite do vrata i idite na prstima.
Trgovac ga posluša, ali kako je bio obazriv, on nе otvori vrata, već samo prisloni uho i upita:
— Ko ste vi?
— Zar ne. poznajete glas vašeg gostioničara?
— A, jeste! Ah, bože moj! Šta se događa?
— Za stolom ste govorili malo slobodnije o kralju, a neki uhoda je obavestio predsednika opštine pa je sad došla straža. Srećom, palo mi je na um da ih uputim na sobu vaših pomoćnika i sad oni gore hvataju njih umesto da vas uhapse.
— Ah, šta mi kažete? — reče trgovac.
— Pravu i suštu istinu. Požurite da se spasete dok su još stepenice slobodne…
— Jest, ali moji drugovi?
— Oh, nećete imati vremena da ih obavestite.
— Jadni ljudi!
I trgovac se žurno obuče.
Za to vreme gostioničar, kao da mu je sinula neka iznenadna ideja, udari rukom o zid koji je odvajao prvog trgovca od drugog.
Pošto i drugoga probudi istim recima i istom pričom, ovaj otvori vrata. Treći, probuđen kao i drugi, pozva četvrtoga i tada sva četvorica, laki kao lastavice, pobegoše dižući ruke k nebu i hodajući na prstima.
— Jadni čarapar, — govorili su — na njega će se sve sručiti. Doduše, on je najviše i govorio.
— Bogami, teško njemu, jer gostioničar nije imao vremena da i njega probudi!
I zaista, Šikoa nije niko obavestio, kao što vam je i jasno.
Baš u trenutku kad su trgovci bežali ostavljajući ga božjoj milosti, on je spavao najdubljim snom.
Gostioničar oslušnu na vratima da se uveri spava li, zatim siđe u nisku dvoranu čija se dobro zatvorena vrata otvoriše na njegov znak. On skide kapu i uđe.
U sali je bilo šest naoružanih ljudi od kojih je jedan izgledao kao zapovednik.
— Pa šta je bilo? — upita ovaj.
— Ništa, gospodine oficire, u svemu sam vas poslušao.
— Vaša je krčma prazna?
— Potpuno.
— Lice koje smo vam označili nije ni obavešteno ni probuđeno.
— Ni obavešteno ni probuđeno.
— Gospodine gostioničaru, vi znate u čije ime mi radimo; vi znate kom cilju služimo, jer se i vi borite za istu stvar?
— Nesumnjivo, gospodine oficire, i vidite šta sam žrtvovao da bih održao svoju zakletvu, i novac koji bi moji gosti tu potrošili. Ali u zakletvi kaže: „Žrtvovaću svoje dobro za spas svete katoličke crkve”.
— I svoj život… Vi ste tu reč zaboravili — reče oficir oštrim glasom.
— Bože moj! — uzviknu gostioničar i sklopi ruke. — Zar se od mene traži i život? Ja imam ženu i decu!
— Tražiće vam se samo ako se slepo ne pokoravate nare đenjima.
— Ah, pokoravaću se! Ne brinite.
— Onda idite i lezite, zatvorite vrata i ma šta čuli ili videli, ne izlazite, pa makar vaša kuća i gorela i padala vam na glavu. Vidite i sami da vaša uloga nije tako teška.
— Kuku! Ja sam propao — promuca gostioničar.
— Naredili su mi da vam nadoknadim štetu — reče oficir. — Uzmite ovih trideset talira.
— Moju ste kuću procenili na trideset talira? — reče gostioničar tužno.
— Eh, blagi bože! Pa nećemo vam slomiti nijedno okno. Ala ste vi neka kukumavka!… Pih! Što imam sjajne članove Lige!
Gostioničar ode i zatvori se kao poslanik kome su javili da se grad pljačka. Tada oficir naredi dvojici najbolje naoružanih da stanu ispod Šikoovog prozora.
On sam, sa ostalom trojicom, pope se u sobu tog jadnog čarapara, kako su ga nazvali njegovi saputnici, koji su bili već daleko van grada.
— Vi znate zapovesti? — reče oficir. — Ako otvori i dozvoli da ga pretresemo i ako nađemo kod njega ono što tražimo, neće mu se učiniti nikakvo zlo. Ali ako se dogodi suprotno, jedan dobar udarac nožem, jeste li razumeli? Ni pištolj, ni puška. Uostalom, to je i nepotrebno, pošto smo četvorica na jednoga.
Stigoše do vrata. Oficir zalupa.
— Ko je to? — uzviknu Šiko koji se trgao iza sna.
— Aha! — reče oficir, — budimo prepredeni. Vaši prijatelji, bakali. Imamo nešto važno da vam javimo — reče mu.
— Oho! — reče Šiko. — Sinoćno vino vam je nešto mnogo zadebljalo glas, moji dragi bakali.
Oficir utanji glas što je mogao više:
— Ali otvorite, druže i prijatelju.
— Sto mu muka! Što taj vaš bakaluk miriše na gvožđariju! — reče Šiko.
— Šta, ti nećeš da otvoriš! — uzviknu oficir nestrpijivo. — Razvaljujte vrata!
Šiko otrča na prozor, otvori ga i opazi dole dva gola mača.
— Uhvaćen sam! — reče.
— Aha — reče oficir koji je čuo kada je Šiko otvarao prozor. — Plašiš se opasnih skokova. Imaš pravo. Hajde, otvori nam, otvori!
— Bogami, neću! — reče Šiko. — Vrata su jaka, a kada počnete da ih razbijate, doći će mi pomoć.
Oficir prsnu u smeh i naredi vojnicima da izvale šarke.
— Glupače! — reče mu oficir. — Zar ti misliš da smo ti ostavili pomoć? Sam si i potpuno izgubljen! Hajde, odobrovolji se, iako te snašla nesreća… Hajde, hajde, vi ostali!
I Šiko ču kako tri kundaka udariše u vrata kao tri balvana.
„Ovde su njih trojica i jedan oficir, a dole samo dva mača. Skočiti petnaest stopa, to nije ništa. Više volim mačeve nego muskete”.
I pošto priveza kesu za pojas, pope se bez kolebanja na ram prozora držeći mač u ruci. Ljudi pod prozorom držali su gole mačeve podignute uvis. Ali je Šiko lepo predvideo. Nijedan čovek, pa makar to bio i Golijat, neće u padu da dočekuje drugoga, pa bio to i patuljak, kada zna da se i sam može povrediti ubijajući drugoga.
Vojnici promeniše taktiku i ustuknuše, odlučivši da napadnu Šikoa kada ovaj bude dole.
To je Gaskonjac i očekivao. Lako skoči na prste i ostade zgrčen. U istom trenutku jedan vojnik ga udaii mačem tako snažno da bi i zid probio.
Ali Šiko nije ni pokušavao da uzvrati udarcem. Primi udarac punim grudima, ali, zahvaljujući košulji od žica koju je uzeo od Gorenfloa, mač njegovog neprijatelja se prebi kao da je bio od stakla.
— Ima oklop! — reče jedan od vojnika.
— Šta ti misliš! — odgovori mu Šiko i jednim udarcem razmrska mu glavu.
Onaj drugi poče da se dere i da. se brani, jer ga Šiko napade.
Na nesreću on nije imao snagu Žaka Klemana i Šiko ga u drugom napadu položi pored njegovog druga.
I tako, kada je oficir razvalio vrata i pogledao kroz prozor, video je samo kako se oba stražara kupaju u krvi.
Na pedeset koraka od leševa Šiko je. odlazio dosta mirnim korakom.
— To je pravi đavo! — uzviknu oficir. — Gvožđe mu ne može ništa.
— To jeste, ali olovo mu može. — reče jedan vojnik i nanišani.
— Nesrećniče! — uzviknu oficir i podiže cev od muskete. — Ne pucaj! Razbudićeš ceo grad. Naći ćemo ga sutra.
— Ah, — reče mudro jedan od vojnika — trebalo je ostaviti četiri čoveka, a samo dvojicu poslati gore.
— Vi ste glupak! — odgovori mu oficir.
— Viđećemo šta će reći gospodin vojvoda! — promumla vojnik da bi se utešio i spusti kundak svoje muskete na zemlju.

TREĆI DAN PUTOVANJA
Šiko je odlazio lagano zato što je bio u Etampu, to jest u gradu sa dosta stanovnika, pod zaštitom izvesnog broja sudskih činovnika koji bi na njegovu optužbu odmah primenili zakon, pa ma u pitanju bio i sam vojvoda od Giza lično.
Napadači shvatiše odmah svoj nezgodan položaj.
Zato je i oficir, videli smo već, zabranio vojnicima upotrebu vatrenog oružja rizikujući time da Šiko pobegne.
Iz istog razloga nije jurio za njim, jer bi on posle prvih koraka gonjenja počeo da viče i ceo bi grad probudio.
Mala trupa, smanjena za trećinu, izgubi se u pomračim ostavivši oba leša sa njihovim mačevima kako bi se pomislilo da su se oni sami međusobno potukli.
Šiko je uzalud po tom delu grada tražio trgovce i njihove pomoćnike.
Zatim, kako je pretpostavljao da su se njegovi napadači posle neuspelog napada dobro čuvali da ostanu u gradu, on pomisli da će najpametnije biti ako se on u njemu zadrži.
Čak i nešto više: pošto je napravio jedan veliki zaobilazni luk i pošto je s ugla susedne ulice čuo kada su se udaljili njihovi konji, on je imao hrabrosti da se vrati u samu gostionicu.
Tamo nađe gostioničara koji još nije povratio svu hladnokrvnost i koji mu dozvoli da osedla svog konja u štali, posmatrajući ga zabezeknuto kao da je bio avet.
Šiko iskoristi taj dobrodošli strah da ne plati troškove, a gostioničar nije ni pomišljao da mu ih traži.
Zatim ode da provede ostatak noći u velikoj dvorani neke druge gostionice između pijanaca koji nisu ni pojma imali da je taj dugački novajlija prijatna lica i ljubazna izgleda ubio dva čoveka braneći se da ne bude ubijen.
Zora ga zateče na putu dok je nespokojstvo u njemu raslo svakoga trenutka. Dva pokušaja je srećno prebrodio, treći može biti koban.
U tom trenutku bio je spreman da se sprijatelji sa svim Gizovim ljudima i da im priča priče koje je umeo tako lepo da izmisli.
Jedna obična šumica izazivala je u njemu, strah koji se ne bi mogao opisati: kada bi ugledao jarak, po celom telu su ga podilazili žmarci, a malo veći zid je budio u njemu želju da se vrati.
S vremena na vreme zaricao se da će, čim stigne u Orlean, poslati kralju poruku i tražiti od njega da ga od grada do grada prati straža.
Ali kako je do Orleana put bio pust i sasvim bezbedan, Šiko pomisli da bi samo nepotrebno ispao kukavica, da će kralj promeniti svoje lepo mišljenje o njemu i da bi mu straža samo smetala. Uostalom, dosad je već bio prešao stotinu jaraka, pedeset živih ograda, dvadeset zidova, deset šibljaka, a ništa sumnjivo se nije pojavilo.
Ali posle Orleana Šiko oseti kako mu se strah udvostručava, primicalo se četiri časa, to jest veče. Sa obe strane puta prostirala se šuma, a put se peo kao lestvice. Putnik se lepo ocrtavao na sivkastom putu i služio kao odlična meta za svakoga koji je imao želju da opali iz svoje muskete.
Odjednom Šiko ču u daljini neki topot, sličan šumu koji proizvodi galop konja na suvom putu.
Okrete se i u podnožju padine opazi konjanike koji svom snagom jure.
Izbroji ih; bilo ih je sedam.
Četvorica su imali puške na ramenu.
Sunce na zalasku osvetljavalo je cevi crvenilom nalik na krv.
Konji ovih konjanika sve više su se primicali Šikou. On uostalom nije ni mislio da se s njima utrkuje, jer bi na taj način samo umanjio svoja sredstva u slučaju napada.
Samo je terao svoga konja u cik-cak liniji da bi onemogućio strelcima da ga uzmu na nišan.
To je bilo veoma pametno kada su posredi bili musketari, a naročito ovi musketari, jer kada su konjanici došli na pedeset koraka od njega, pozdraviše ga sa četiri pucnja i četiri olova mu preleteše preko glave.
Kao što smo videli, Šiko je očekivao ova četiri pucnja i zato je unapred pripremio svoj plan. Čim je čuo da kuršumi zvižde, on se olabavi na konju i skliznu s njega. Bio je priseban da izvuče mač iz korica, dok je u levoj ruci držao nož oštar kao brijač, a šiljat kao igla.
Kao što rekosmo, on pade i to tako da su mu noge bile kao skupljene opruge i spremne da odskoče. U isto vreme, zahvaljujući obazrivosti pri padu, glava mu je bila zaklonjena grudima konja.
Od grupe konjanika dopre radostan usklik, jer su videvši da je pao pomislili da je mrtav.
— Govorio sam vam ja, glupaci, — reče jedan maskiran čovek koji dolete u galopu. — Vi ste dosad doživljavali neuspehe zato što mene niste doslovce slušali. Ovoga puta je gotov. Bio živ ili mrtav, pretresite ga, a ako mrdne, dovršite ga.
I svi sjahaše, izuzev jednog vojnika koji pokupi uzde od svih konja da ih čuva.
Šiko nije bio baš mnogo pobožan, ali u ovom trenutku pomisli da postoji jedan bog, da taj bog širi svoje ruke i da će možda za pet minuta grešnik biti pred svojim sudijom.
Promumla neku nejasnu i vatrenu molitvu koja se sigurno gore čula.
Dva se čoveka približiše Šikou; obojica su imali mačeve u rukama.
Videlo se da Šiko nije mrtav pošto se čulo kako stenje.
Kako se on nije micao i nije se spremao za odbranu. jedan od njih učini tu nesmotrenost i približi mu se, na domak leve ruke. U istom trenutku nož, kao da je izbačen nekom oprugom, zari mu se u grlo, a drška se utisnu u meso kap u mekan vosak. Istog trena polovina mača koji je Šiko držao desnom rukom nestade u slabinama drugog konjanika koji pokuša da se ukloni.
— Sto mu gromova! — uzviknu starešina, — Ovo je izdajstvo. Napunite puške, ugursuz je još živ.
— Dabome da sam živ — reče Šiko čije su oči sevale, i hitro kao munja, skoči na starešinu konjanika prinoseći mu vrh mača masci.
Ali već ga dva vojnika opkoliše. On se okrete; jednom proburazi slabine udarom mača i oslobodi se.
— Deco! Deco! — vikao je starešina. — Dajte puške, do đavola!
— Pre no što se puške napune — reče Šiko — rasporiću ti stomak, razbojnice, i iseći ću veze tvoje maske da bih video ko si.
— Držite se dobro, gospodine, držite se dobro i ja ću vam pomoći — reče jedan glas koji se Šikou učini kao da sa neba dolazi.
To je bio glas jednog lepog mladića na dobrom crnom konju. Imao je dva pištolja u rukama i viknu Šikou:
— Sagnite se, sagnite se, do vraga! More, sagnite se! Odjeknu pucanj i jedan čovek se stropošta pred Šikoovim nogama, ispuštajući mač iz ruku.
Međutim, konji su uznemiriše, tri živa konjanika htedoše da uzjašu, ali ne stigoše. Mladić opali i po drugi put u tu gužvu i obori još jednog čoveka.
Dvojica protiv dvojice — reče Šiko. — Plemeniti spasioče, uzmite vi svoga, a ja ću svoga.
I skoči na maskiranog jahača koji je drhtao od straha ili gneva, ali se branio mačem kao čovek vičan toj veštini.
Mladić opet skoči, zgrabi svog neprijatelja rukama oko pasa i obori ga i ne uzevši mač u ruke, a zatim ga veza kaišem kao ovcu na klanici.
Šiko, kada se nađe licem u lice samo sa jednim neprijateljem, povrati svu svoju hladnokrvnost pa prema tome i svoju nadmoćnost.
Navali snažno na neprijatelja, koji je bio dosta krupan, pritera ga uz jarak kraj puta i kada navali na njega po drugi put, zabi mu vrh mača usred rebara.
Čovek pade.
Šiko pritisnu nogom njegov mač da ga ovaj ne bi na novo uzeo i svojim nožem preseče vrpce koje su držale masku.
— Gospodin od Majena!… — reče. — Sto mu muka, to sam i mislio!
Vojvoda ništa ne odgovori. Bio je bez svesti, nešto od gubitka krvi, a nešto usled pada.
Šiko protrlja nos, kao što je uvek činio kada je imao da radi neku ozbiljnu stvar a zatim, posle pola minuta razmišljanja, zadiže rukav, uze svoj široki nož i priđe vojvodi da mu jednostavno odseče glavu.
Ali tada oseti jednu gvozdenu ruku koja ščepa njegovu i ču jedan glas koji mu reče:
— Polako, gospodine! Ne ubija se neprijatelj kada je na zemlji.
— Mladiću, — odgovori Šiko — vi ste mi spasli život, to je istina i ja vam zahvaljujem iz sveg srca, ali primite jedan mali savet, veoma koristan u ovo vreme moralnog opadanja u kome živimo. Kada jedan čovek za tri dana pretrpi tri napada, kada stavlja život na kocku, kada je još vreo od krvi neprijatelja koji su bez ikakvog izazivanja s njegove strane izdaleka pucali na njega četiri puta iz pušaka, kao što se to čini na nekog pobesnelog vuka, tada, mladiću, taj junak, dozvolite da vam to kažem, može slobodno da uradi ono što ja hoću da uradim.
I Šiko uhvati svoga neprijatelja za vrat da dovrši svoju operaciju.
Ali i ovoga puta ga mladić zadrža.
— Vi to nećete učiniti, gospodine, — reče mu — bar dok sam ja ovde. Ne proliva se krv tako kao što teče iz rane koju ste već naneli. — Ah — reče Šiko iznenađeno. — Vi poznajete ovog bednika?
— Taj bednik je gospodin vojvoda od Majena, knez po veličini ravan mnogim kraljevima.
— To je razlog više — reče Šiko nejasnim glasom.
— A vi, ko ste vi?
— Ja sam onaj koji vam je spasao život, gospodine, — odgovori hladno mladić.
— I koji mi je oko Sarantona, ako se ne varam, predao kraljevo pismo, pre jedno tri dana.
— Taj isti.
— Znači, vi ste u kraljevoj službi, gospodine?
— Imam tu čast — odgovori mladić i pokloni se.
— Pa, iako ste u kraljevoj službi, vi ipak štedite gospodina od Majena? Do đavola, gospodine! Ali dozvolite mi da vam kažem da to ne radi dobar službenik.
— Ja mislim, naprotiv, da sam u ovom trenutku ja dobar kraljev službenik.
— Možda, — reče tužno Šiko — možda. Ali sada nije trenutak da filozofiramo. Kako se zovete?
— Ernoton od Karmenža, gospodine.
— E lepo, gospodine Ernotone, šta ćemo da radimo sa ovom mrcinom koja je po veličiin ravna svim kraljevima na ovom svetu? Jer ja bežim, to vam kažem.
— Bdeću nad gospodinom od Majena, gospodine. — A onaj drugar što tamo sluša, šta ćete s njim?
— Jadnik ne čuje ništa. Malo sam ga jače stegao i kako mislim, on je onesvešćen.
— E, gospodine od Karmenža, vi ste mi danas spasli život, ali ste ga izložili neprijatnostima ubuduće.
— Danas sam učinio svoju dužnost, bog će se pobrinuti za budućnost.
— Neka bude kako vi želite. Uostalom i meni se gadi da ubijam tog čoveka bez odbrane, mada je taj čovek moj najveći neprijatelj.
Dakle, zbogom, gospodine! — I Šiko stegnu Ernotonovu ruku.
— Možda on ima pravo — pomisli pošavši da uzme konja.
Zatim se vrati.
— Čujte, — reče mu — vi ovde imate sedam dobrih konja. Mislim da sam ja zaradio četiri za sebe, pomozite mi da izaberem…
— Uzmite moga, — odgovori mu Ernoton — dobro ga poznajem.
— Ah! To je suviše plemenito od vas. Čuvajte ga za sebe.
— Neću. Ja nemam potrebe da idem tako brzo kao vi.
Šiko se nije dao moliti. Uzjaha Ernotonovog konja i odjaha.

ERNOTON OD KARMENŽA
Ernoton osta na bojištu u nedoumici šta da radi sa dvojicom neprijatelja koji će uskoro otvoriti oči.
Kako nije bilo nikakve bojazni da će oni otići i kako je bilo verovatno da se Rober Brike, jer sećate se da je Ernoton poznavao Šikoa pod tim imenom, neće vratiti da ih dotuče, mladić pođe da traži nekog pomoćnika i uskoro ga nađe na samome putu.
Jedna kola koja je Šiko morao da susretne, pojaviše se na vrhu brega i jasno su se ocrtavala na nebu crvenom od sunca.
Kola su vukla dva vola, a vodio ih je jedan seljak.
Ernoton priđe seljaku, koji je ugledavši ga poželeo da ostavi kola i pobegne u šiprag, i ispriča mu da su se ovde potukli hugenoti i katolici, da su četvorica poginula, ali da su dvojica još živa.
Seljak, koji se dosta plašio odgovornosti zbog dobrog dela, ali još više prepao od Ernotonovog ratničkog izgleda, pomože mladiću da prenese gospodina od Majena u njegova kola, a zatim i vojnika, za koga se nije znalo da li je bio onesvešćen ili ne, ali je oči držao sklopljene.
— Ostala četvorica su mrtva.
— Gospodine, — upita seljak — jesu li ova četvorica katolici ili hugenoti?
Ernoton je opazio kako se seljak u strahu prekrstio i reče mu:
— Hugenoti.
— U tom slučaju, — nastavi seljak — nema nikakvih smetnji da ja pretresam te bezbožnike, zar ne?
— Nikakve — odgovori Ernoton, koji je više voleo da to učini seljak nego onaj ko prvi naiđe.
Seljak nije čekao da mu se dvaput kaže i prevrte sve džepove mrtvaca.
Izgleda da su mrtvaci za života imali dobre plate jer se posle srvšenog čina seljakovo lice razvedrilo. I od blaženstva koje se razlivalo po njegovom telu i duši on jače obode volove da bi što pre stigao svojoj kolibi.
I u štali tog valjanog katolika, na dobrom slamnom krevetu, gospodin od Majena dođe k sebi. Bol prouzrokovan prenosom nije uspeo da ga osvesti, ali kada polise ranu hladnom vodom i kada pocuri nekoliko kapi rumene krvi, vojvoda otvori oči i pogleda na ljude i stvari oko sebe sa čuđenjem koje je bilo laka razumeti.
Čim je gospodin od Majena, otvorio oči, Ernoton reče seljaku da se udalji.
— Ko ste vi, gospodine? — upita Majen. Ernoton se nasmeja.
— Zar me ne poznajete, gospodine? — reče mu on.
— Poznajem vas, nastavi vojvoda i nabra obrve — vi ste onaj koji je došao u pomoć mome neprijatelju.
— Jesam — reče Ernoton. — Ali ja sam takođe onaj koji sprečio vašeg neprijatelja da vas ubije.
— Sigurno je tako bilo — reče Majen — jer još sam živ, sem ako on nije mislio da sam već mrtav.
— Otišao je, a, znao je da ste još živi, gospodine.
— Ili je mislio da je moja rana smrtna?
— To ne znam, ali u svakom slučaju, da se ja nisam usprotivio, on je hteo da vam zada još jednu koja bi to sigurno bila.
— Ali onda, gospodine, zašto ste mu pomogli da se moji ljudi poubijaju, a posle ste ga sprečili da mene ubije?
— Ništa prostije, gospodine, i ja se čudim kako jedan plemić, a vi mi izgledate kao plemić, ne razume moj postupak. Slučajno sam naišao putem kojim ste vi išli, video sam kako više ljudi napada na jednog jedinog i ja sam branio onoga samog. Zatim, kada je taj junak kome sam pritekao u pomoć, jer, ma ko to bio, taj je čovek junak, kada. je taj junak ostao sam sa vama, on je jednim udarcem mača vas oborio i pobedio. Ali kada sam tada video kako on hoće da zloupotrebi svoju pobedu i da vas ubije, ja sam se sa mačem u ruci usprotivio.
— Znači vi me poznajete? — upita Majen ispitujući ga pogledom.
— Nemam potrebe da vas poznajem, gospodine. Znam da ste ranjenik i to mi je dovoljno.
— Budite iskreni, gospodine, — nastavi Majen — vi me poznajete?
— Čudnovato, gospodine, vi nećete da me razumete. Po mome shvatanju neplemenito je da se ubije jedan čovek bez odbrane, kao i to da se sa šest ljudi napada jedan prolaznik.
— Ali ipak priznajete da u svemu postoji neki uzrok.
Ernoton se pokloni, ali ništa ne odgovori.
— Zar niste videli — nastavi Majen — da sam s tim čovekom ja sam ukrstio mačeve?
— To je istina, video sam.
Uostalom, taj je čovek moj smrtni neprijatelj.
— Verujem, jer mi je i on to isto o vama kazao.
— I ako ja preživim svoju ranu!
— To me se ne tiče više i možete da radite šta hoćete, gospodine.
— Mislite li da sam opasno ranjen?
— Pregledao sam vašu ranu, gospodine, i mislim da nije smrtna, iako je teška. Mač je skliznuo pored rebra, kako meni izgleda, i nije prodro u pluća. Uzdahnite i nadam se da nećete osetiti nikakav bol u plućima.
Majen uzdahnu teško ali bez unutrašnjih bolova.
— Istina je — reče. — A šta je bilo sa ljudima koji su bili sa mnom?
— Mrtvi su, izuzev jednog jedinog.
— Da li su ostali na putu? — upita Majen.
— Jesu.
— Da li su ih pretresali?
— To je učinio seljak koga ste morali videti kada ste otvorili oči i koji je vaš domaćin.
— Šta je kod njih našao?
— Nešto novca.
— A hartije?
— Ne znam.
— Ah! — reče Majen sa očiglednim zadovoljstvom.
— Uostalom, možete se raspitati kod ovog preživelog.
— A gde je taj što je preživeo?
— U staji, na dva koraka odavde.
— Prenesite me kod njega, ili bolje, prenesite njega ovamo; ako ste čovek od časti, kao što mislim, zakunite mi se da ga nećete ništa pitati. — Ja nisam nimalo radoznao, gospodine, a o ovoj stvari znam sve što sam hteo da znam.
Vojvoda pogleda Ernotona s ostatkom nespokojstva. — Gospodine, — reče mu ovaj — bio bih srećan da date nekom drugom da taj nalog izvrši.
— Pogrešio sam, gospodine, priznajem — reče Majen. — Budite dobri i učinite mi uslugu koju sam od vas tražio.
Posle pet minuta vojnik uđe u odaju.
Kada ugleda vojvodu, ote mu se uzvik, ali je vojvoda imao toliko snage da stavi prst na usta. Vojnik odmah ućuta.
— Gospodine, — reče Majen Ernotonu — ja ću vam večito biti zahvalan i mi ćemo se bez sumnje jednoga dana naći u boljim okolnostima. Smem li da vas pitam s kime imam čast da govorim?
— Ja sam vikont Ernoton od Karmenža, gospodine.
Majen je očekivao neko duže objašnjenje, ali je sada mladić bio zakopčan.
— Vi ste išli putem za Božansi, gospodine, — nastavi Majen.
— Jesam, gospodine.
— Znači da sam vas ja uznemirio i možda ove noći nećete moći da nastavite put?
— Naprotiv, gospodine, mislim odmah da nastavim put.
— Za Božansi?
Ernoton pogleda Majena kao čovek koga ta pitanja nimalo ne vesele.
— Za Pariz — reče mu. Vojvoda se iznenadi.
— Oprostite, — nastavi Majen — ali izgleda mi čudnovato da ste pošli za Božansi i zato što ste se zaustavili zbog jednog nepredviđenog slučaja, vi napuštate cilj svog putovanja bez nekog ozbiljnog uzroka.
— Ništa prostije od toga, gospodine, — odgovori mu Ernoton. — Išao sam na jedan sastanak. Ovaj događaj me je primorao da se ovde zadržim i ja sam taj sastanak propustio. Sad se vraćam.
Majen uzalud pokuša da pročita na licu hladnoga Ernotona nešto drugo sem onoga što je izražavao recima.
— Ah, gospodine, — reče najzad — zašto ne ostanete sa mnom nekoliko dana! Poslao bih u Pariz ovog mog vojnika da mi nađe nekog hirurga, jer sigurno razumete da ne mogu da ostanem ovde sam sa seljacima koje ne poznajem!
— A zašto, gospodine, — odgovori Ernoton — neka ostane vaš vojnik kraj vas, a ja ću otići da vam nađem hirurga?
Majen se kolebao.
— Znate li ime moga neprijatelja? — upita ga.
— Ne znam, gospodine.
— Šta! Spasli ste mu život i on vam nije kazao svoje ime?
— Nisam ga ni pitao, — Niste ga pitali?
— I vama sam spasao život, gospodine, pa zar sam vas zbog toga pitao za ime? Ali zato obojica znate moje. Zašto je potrebno da spasilac zna imena svojih dužnika? Treba onaj kome je učinjeno dobro da zna ime svog spasioca.
— Vidim, gospodine, — reče Majen — da se od vas ne može ništa doznati, diskretni ste kao što ste hrabri.
— A ja vidim da vi te reči izgovarate sa nekim prekorom i to mi je žao jer u stvari, ono čega se pribojavate, treba da vas razuveri. Čovek ne može biti diskretan sa jednim, a da to ne bude i sa drugim.
— Imate pravo. Dajte mi ruku, gospodine od Karmenža.
Ernoton mu pruži ruku i njegov pokret ničim nije odavao da pruža ruku jednom knezu.
— Vi ste mi prebacili zbog moga ponašanja, gospodine, — nastavi Majen — i ja se ne mogu opravdati, a da ne otkrijem velike tajne. Najbolje će biti, mislim, da ne idemo dalje u poverljivom razgovoru.
— Imajte na umu, gospodine, — odgovori Ernoton — da se vi branite, a ja vas ne napadam. Vi ste potpuno slobodni, veruj te mi, da govorite ili da ćutite.
— Hvala vam, ćutaću. Znajte samo da sam ja plemić od dobre kuće i u mogućnosti da vam pružim sva zadovoljstva.
— Prestanimo s tim, gospodine, — odgovori Ernoton — i verujte da ću biti diskretan u pogledu vaših novčanih mogućnosti kao što sam bio u pogledu vašega imena. Zahvaljujući gospodaru kome služim, niko mi nije potreban.
— Vaš gospodar? — upita Majen sa nespokojstvom.
— A ko je vaš gospodar, molim vas?
— Oh! Sami ste kazali da prekinemo poverljive razgovore — odgovori Ernoton.
— To je tačno.
— A zatim, vaša rana počinje da se pozleđuje. Manje govorite, gospodine, manje govorite.
— Imate pravo. Ah, kako mi je hirurg potreban!
— Ja se vraćam u Pariz, kao što sam imao čast da vam kažem, dajte mi njegovu adresu.
Majen dade vojniku znak i ovaj mu priđe, zatim obojica počeše da govore tihim glasom. S uobičajenom diskrecijom Ernoton se udalji. Najzad, posle nekoliko minuta dogovaranja, vojvoda se okrete Ernotonu.
— Gospodine od Karmenža, — reče mu — dajte mi časnu reč da ćete pismo koje ću vam dati verno odneti osobi kojoj je upućeno.
— Dajem vam reč, gospodine.
— Verujem Vam. Vi ste pravi vitez i mogu slepo da vam se poverim.
Ernoton se pokloni.
— Poveriću vam jedan deo svoje tajne — reče Majen. — Ja pripadam gardi gospođe vojvotkinje od Monpansijea.
— Ah! — reče prostodušno Ernoton. — Gospođa vojvotkinja od Monpansijea ima gardu? Nisam to znao.
— U ovim. vremenima nemira, gospodine, — nastavi Majen — svako se zaštićuje onako kako najbolje ume i pošto je kuća Gizovih vladajuća…
— Ne tražim vam objašnjenje, gospodine. Vi pripadate gardi gospođe vojvotkinje od Monpansijea i to mi je dovoljno.
— Da nastavim. Imao sam nalog da putujem Amboaz kada sam na putu susreo svoga neprijatelja. Ostalo znate.
— Znam — reče Ernoton.
— I pošto sam zaustavljen na putu zbog ove rane, moram da položim račune gospođi vojvotkinji o uzrocima svog zadocnjenja.
— Tako je.
— Budite ljubazni i predajte lično njoj u ruke pismo koje ću imati čast da joj napišem.
— Ako se ovde može naći hartije i mastila — odgovori Ernoton i diže se da potraži.
— Nemojte se truditi, gospodine — reče Majen — moj vojnik sigurno ima kod sebe moje tabačiće za pisanje.
I zaista vojnik izvadi iz svog džepa zatvorenu buruntiju. Majen se okrete zidu da bi je otvorio, jer se otvarala pritiskom na neku oprugu. Buruntija se otvori. On napisa nekoliko redova olovkom i zatvori buruntiju s istom tajanstvenošću.
— Gospodine, — reče mladić — za tri dana pismo će biti predato.
— Lično vojvotkinji?
— Gospođi vojvotkinji od Monpansijea lično.
Vojvoda stisnu ruku svome blagonaklonom saputniku i, umoran i od razgovora i od pisanja, pade na svežu slamu dok mu je po čelu izbijao znoj.
— Gospodine, — reče vojnik jezikom koji se Ernotonu učinio prilično u neskladu sa njegovim odelom — gospodine, vi ste me uvezali kao nekog telca, ali, bez obzira da li ste to uradili što ste hteli ili što ste morali, ja ove veze smatram vezama prijateljstva i ja ću vam to dokazati kada bude trebalo i gde bude trebalo.
I on mu pruži ruku čiju je belinu mladić već bio zapazio.
— Dobro — reče Karmenž i nasmeja se. — Sada imam dva prijatelja više.
— Ne smejte se, gospodine, — reče vojnik — nikada prijatelj nije na odmet.
— To je tačno, druže, odgovori Ernoton. I ode.

ŠTALSKO DVORIŠTE
Ernoton odmah ode i kako je uzeo vojvodinog konja umesto svoga koga je dao Roberu Brikeu, išao je dosta brzo, tako da je oko polovine trećega dana stigao u Pariz.
U tri sata posle podne ulazio je u Luvr, u odaju gde su bili vitezovi.
Nikakav naročiti događaj, uostalom, nije objavio njegov povratak.
Kada ga Gaskonjci ugledaše, uzviknuše od iznenađenja.
Gospodin od Loanjaka, kada je čuo te usklike, uđe u odaju i kada spazi Ernotona, namršti se što je više mogao što, međutim, nije sprečilo Ernotona da pođe pravo k njemu.
Gospodin od Loanjaka dade mladiću znak da dođe u malu sobu za rad koja se nalazila na jednom kraju spavaonice. To je bila neka vrsta odaje za primanje u kojoj je ovaj vrhovni sudija izricao kazne. — Zar se tako ponaša, gospodine? — reče mu odmah u početku. — Ako se ne varam, vi ste već pet dana i pet noći odsutni, i to baš vi, gospodine, koga sam smatrao najrazumnijim, sada dajete primer ovakve nediscipline!
— Gospodine, — odgovori Ernoton i pokloni se — uradio sam ono što mi je naređeno da učinim.
— A šta vam je naređeno da učinite?
— Naređeno mi je da pratim gospodina od Majena i ja sam ga pratio.
— Pet dana i pet noći?
— Pet dana i pet noći, gospodine.
— Znači da je vojvoda napustio Pariz?
— Iste one večeri, i to mi se učinilo sumnjivim.
— Imali ste pravo, gospodine. A šta je posle bilo? Ernoton tada ukratko, ali svim žarom i energijom srčanog čoveka, poče da priča o događaju na putu i o posledicama toga događaja. Dok je pričao, na Loanjakovom licu smenjivali su se svi utisci koje je pripovedač izazivao u njemu.
Ali kada je Ernoton došao do pisma koje mu je gospodin od Majena poverio, on uzviknu:
— Pa je l’ kod vas to pismo?
— Kod mene, gospodine.
— Do đavola! To zaslužuje da čovek obrati malo pažnje — odgovori kapetan. — Pričekajte me, gospodine, ili bolje, pođite sa mnom, molim vas.
Ernoton pođe za Loanjakom i dođoše u štalsko dvorište Luvra.
Sve se spremalo za kraljev izlazak. Prezali su ekipaže. Gospodin od Epernona je posmatrao kako probaju dva nova konja koja su došla iz Engleske kao Elizabetin poklon Anriju. Ta dva konja, neverovatne skladnosti i razmera, imala su toga dana da budu upregnuta kao prvi u kraljeva kola.
Gospodin od Loanjaka priđe gospodinu d’Epernonu i povuče ga za skut ogrtača, dok je Ernoton ostao pri ulazu u dvorište.
— Ima novosti, gospodine vojvodo, — reče mu — velikih novosti!
Vojvoda napusti skup u kome se nalazio i priđe bliže stepenicama kojima je imao da siđe kralj.
— Govorite, gospodine od Loanjaka, govorite.
— Gospodin od Karmenža je stigao čak odnekud iza Orleana.
Gospodin od Majena leži u jednom selu, teško ranjen.
Vojvoda uzviknu od iznenađenja.
— Ranjen! — ponovi on.
— Čak i više, napisao je gospođi od Monpansijea jedno pismo i ono je kod gospodina od Karmenža.
— Oho! — reče d’Epernon. — Majka mu stara! Neka dođe odmah gospodin od Karmenža da ja s njime razgovaram.
Loanjak ode i uze Ernotona za ruku, koji je, kao što smo kazali, stajao po strani dok su starešine razgovarale.
— Gospodine vojvodo, — reče mu — evo našeg putnika.
— Dobro, gospodine. Kod vas se, kažu, nalazi jedno pismo gospodina vojvode od Majena? — upita d’Epernon.
— Jeste, Vaša Svetlosti.
— Pisano u jednom malom selu blizu Orleana?
— Jeste, Vaša Svetlosti.
— I upućeno gospođi od Monpansijea?
— Jeste, Vaša Svetlosti.
— Hoćete li mi dati to pismo, molim vas.
I vojvoda pruži ruku sa spokojnom nebrižljivošću čoveka koji misli da ima samo da iskaže svoje želje, ma kakve bile, pa da mu se one ispune.
— Oprostite, Vaša Svetlosti, — reče Karmenž — ali zar mi vi niste kazali da vama dam pismo koje je gospodin od Majena poslao svojoj sestri? — Bez sumnje.
— Gospodin vojvoda onda ne zna da je to pismo meni povereno.
— To ne znači ništa!
— Za mene znači mnogo, Vaša Svetlosti. Ja. sam vojvodi dao časnu reč da će to pismo biti predato lično vojvotkinji.
— Pripadate li vi kralju ili gospodinu od Majena?
— Kralju, Vaša Svetlosti.
— Pa lepo! Kralj hoće da vidi to pismo.
— Vaša Svetlosti, ali vi niste kralj.
— Ja zaista mislim da vi zaboravljate s kim govorite, gospodine od Karmenža! — reče d’Epernon i preblede od ljutine.
— Znam vrlo dobro, Vaša Svetlosti, i zato i odbijam.
— Vi odbijate, kazali ste da odbijate, gospodine od Karmenža?
— Kazao sam.
— Gospodine od Karmenža, vi zaboravljate zakletvu na vernost!
— Vaša Svetlosti, koliko znam, do danas sam se zakleo na vernost samo jednoj osobi i ta je osoba Njegovo Veličanstvo. Ako mi kralj zatraži to pismo, imaće ga; jer je kralj moj gospodar, ali on nije sad tu.
— Gospodine od Karmenža, — reče vojvoda čija je srdžba bila sve vidnija, dok je Ernoton naprotiv bivao sve hladniji, — gospodine od Karmenža, vi ste, kao i svi iz vašeg kraja, slepi kada napredujete. Sreća vas je zanela, mali moj plemiću. Jedna državna tajna vam je pomutila mozak kao da ste maljem udareni.
— Ono što mi pomućuje mozak, gospodine vojvodo, to je nemilost u koju ću pasti kod Vašeg Gospodstva, a ne moja sreća koja dolazi u pitanje, posle moga odbijanja da vam dam pismo. Ali mi je stalo do toga; ja činim ono što mi je dužnost i niko, izuzev kralja, neće imati ovo pismo koje vi od mene tražite, ako on nije ličnost kojoj je ono i upućeno.
Gospodin od Epernona načini gnevan pokret.
— Loanjače, — reče — naredićete da se gospodin od Karmenža odmah odvede u zatvor.
— Na taj način izvesno je — reče Karmenž i nasmeja se — da neću moći da odnesem gospođi od Monpansijea pismo koje je kod mene; bar dok sam u zatvoru, ali kada izađem… — Ako ikada iziđete — reče d’Epernon.
— Izići ću, gospodine, sem ako vi ne naredite da me ubiju — reče Ernoton sa odlučnošću koja je postajala sve hladnija i strasnija. — Jest, iziću ću. Zidovi su slabiji od moje volje. I tada! Svetlosti, kada budem izišao…
— Pa lepo! Kada jednom iziđete?
— Govoriću kralju i kralj će mi odgovoriti.
— U zatvor! U zatvor! — urlao je d’Epernon, koji više nije mogao da se uzdržava. — U zatvor, i neka mu se oduzme pismo!
— Niko ga neće taknuti! — uzviknu Ernoton i skoči unazad vadeći iz džepa Majenovu buruntiju. — Iscepaću to pismo na komadiće, pošto ne mogu na drugi način da ga spasem. To će mi gospodin vojvoda od Majena odobriti, a Njegovo Veličanstvo oprostiti.
I zaista, mladić u svom pravednom opiranju htede da iscepa dragocenu kovertu, kada ga jedna ruka blago zadrža.
Da je pritisak bio jači, bez svake sumnje mladić bi udvostručio snagu da uništi pismo, ali kada je video da se radi sa blagošću, on zastade i okrete glavu.
— Kralj! — reče.
I zaista, izlazeći iz Luvra, kralj je sišao niza stepenice i kako se bio zaustavio na poslednjem stepeniku, čuo je kraj te raspre. Njegova kraljevska ruka zadržala je Karmenžov pokret.
— Šta je to, gospodo? — upita on glasom kome je, kada je hteo, umeo da da vladalačku moć.
— To je, Sire, — uzviknu d’Epernon koji nije ni pokušavao da sakrije svoj gnev, — to je što ovaj čovek, jedan od vaših četrdeset i pet vitezova uostalom, hoće da prestane da bude u njihovom broju. To je, kažem vam, što sam ga u vaše ime poslao da prati gospodina od Majena za vreme njegovog boravka u Parizu i on je išao za njim čak do iza Orleana i tamo je primio od njega jedno pismo za gospođu od Monpansijea.
— Vi ste primili od gospodina od Majena jedno pismo za gospođu od Monpansijea?
— Jesam, Sire, — odgovori Ernoton. — Ali vam gospodin vojvoda od Epernona ne kaže u kakvim okolnostima.
— Pa lepo! Gde je to pismo? — upita kralj.
— Upravo u tome i jeste povod sukoba, Sire. Gospodin od Karmenža kategorički odbija da mi ga da i hoće da ga nosi na označenu adresu. Smatram da to odbijanje pokazuje kako je on rđav službenik.
Kralj pogleda Karmenža.
Mladić kleče jednom nogom na zemlju.
— Sire, — reče — ja sam jedan siromašan plemić, čovek od časti, to je sve. Spasao sam život vašem glasniku koga je gospodin od Majena sa svojih pet saučesnika hteo da ubije. Stigao sam na vreme i okrenuo ratnu sreću u njegovu korist.
— A za vreme borbe, nije se ništa dogodilo gospodinu od Majena? — upita kralj.
— Jeste. Sire. On je ranjen, čak teško ranjen.
— Dobro! — reče kralj. — A šta je posle bilo?
— Vaš glasnik koji je, izgleda, osećao neku naročitu mržnju protiv gospodina od Majena… Kralj se nasmeja.
— Vaš glasnik, Sire, hteo je da dotuče svog neprijatelja. Možda je bio u pravu, ali ja sam mislio da u mome prisustvu, to jest u prisustvu jednog čoveka čiji mač pripada Vašem Veličanstvu, ta osveta može da postane neko političko ubistvo, i… Ernoton zastade.
— Dovršite — reče kralj.
— I ja sam spasao gospodina od Majena od vašeg glasnika kao što sam spasao vašeg glasnika od gospodina od Majena.
D’Epernon sleže ramenima. Loanjak se ujede za brk, a kralj osta hladan.
— Nastavite — reče kralj.
— Gospodin od Majena, pošto je ostao samo sa još jednim čovekom, jer su mu četvorica ostalih bili ubijeni, nije hteo da se odvoji od njega i kako nije znao da ja pripadam Vašem Veličanstvu, poverio mi se i predao mi je jedno pismo za svoju sestru. To je pismo kod mene, evo ga. Dajem ga Vašem Veličanstvu neka raspolaže njime kao što i sa mnom raspolaže. Meni je čast draga, Sire, ali od časa kada imam zaštitu kraljeve volje, ja se odričem svoje časti, jer se ona nalazi u sigurnim rukama.
I Ernoton, još uvek sa kolenom na zemlji, pruži kralju buruntiju.
Kralj je blago odbi rukom.
— Pa šta govorite vi, d’Epemone, gospodin od Karmenža je častan čovek i veran službenik.
— Ja, Sire! — reče d’Epernon. — Vaše Veličanstvo pita šta sam kazao?
— Jeste. Zar nisam čuo silazeći niza stepenice kako se izgovara reč zatvor? Do đavola! Treba da bude suprotno. Kada se slučajno susretne jedan čovek kao gospodin od Karmenža, onda kao kod starih Rimljana, treba govoriti, o vencima i nagradama. Pismo uvek pripada onome, vojvodo, koji ga nosi ili onome kome se nosi.
D’Epernon se pokloni i nešto progunđa.
— Vi ćete odneti pismo, gospodine od Karmenža.
— Ali, Sire, pomislite šta samo u njemu može da bude — reče d’Epernon. — Ne igrajmo se obazrivošću kada je u pitanju život Vašeg Veličanstva.
— Vi ćete odneti to pismo, gospodine od Karmenža, — ponovi kralj i ne odgovori svome ljubimcu.
— Hvala, Sire, — reče Karmenž i povuče se.
— Kuda ga nosite?
— Gospođi vojvotkinji od Monpansijea. Mislim da sam imao čast da to kažem Vašem Veličanstvu.
— Rđavo sam se izrazio. Na koju adresu? — Hteo sam da kažem.
Da li u hotel Giza, u hotel Sen-Deni ili u Bel?… Jedan pogled d’Epernona prekide kralja.
— Nemam nikakva naročita uputstva od gospodina od Majena u vezi.s tim, Sire. Odneću pismo u hotel Gizovih i tamo ću saznati gde je gospođa od Monpansijea.
— Znači poći ćete da tražite vojvotkinju?
— Hoću, Sire.
— A kada je nađete?
— Daću joj poruku.
— Tako je. A sada, gospodine od Karmenža… I kralj pogleda oštrije u mladića.
— Sire?
— Da li ste se zakleli ili ste obećali nešto drugo gospodinu od Majena sem da predate to pismo u ruke njegovoj sestri.
— Nisam, Sire.
— Da niste na primer saznali — navaljivaše i dalje kralj — nešto kao što bi bila tajna na kome mestu možete da se susretnete sa vojvotkinjom?
— Ne, Sire, nisam ništa slično obećao.
— Ja bih vam tada stavio jedan jedini uslov, gospodine.
— Sire, ja sam rob Vašeg Veličanstva.
— Vi ćete predati pismo, doći ćete odmah k meni u Vensan.
Tamo ću biti večeras.
— Razumern, Sire.
— I tamo ćete mi tačno reči gde ste našli vojvotkinju.
— Sire, Vaše Veličanstvo može na to da računa.
— Bez ikakvih objašnjenja i poverljivih razgovora, zapamtite!
— Sire, obećavam vam.
— Kakva nesmotrenost! — reče vojvoda od Epernona. — Ah, Sire!
— Vi ne poznajete ljude, vojvodo, bar poneke ljude. Ovaj je bio iskren prema Majenu, biće znači iskren i prema meni.
— Prema vama, Sire! — uzviknu Ernoton. — Biću ne iskren, nego odan.
— A sada, d’Epernone, — reče kralj — prekinite svađu. Odmah ćete oprostiti ovom čestitom službeniku ono što ste smatrali kao nedostatak odanosti, a što ja, međutim, smatram dokazom poštenja.
— Sire, — reče Karmenž — gospodin vojvoda od Epernona je toliko uzvišen da u mome nepokoravanju, zbog kojeg sam mu uostalom i izrazio svoje žaljenje, ne bi video koliko ga ja poštujem i volim. Samo, ja sam pre svega radio’ ono što sam smatrao svojom dužnošću.
— Majka mu stara! — reče vojvoda i promeni izraz lica sa istom lakoćom kao što čovek stavlja ili skida neku masku. — Ovo je jedno iskušenje koje vam čini čast, dragi moj Karmenže. Vi ste zaista divan dečko, je li Loanjače? Ali smo ga i dobro zaplašili.
I vojvoda prsnu u smeh.
Loanjak se okrete da ne bi ništa odgovorio. Iako je bio Gaskonjac, osećao je da nema snage da laže s istom bezočnošću kao i njegov starešina.
— To je bilo iskušenje? — reče kralj sa sumnjom. — U toliko bolje, d’Epernone, ako je to bila samo proba. Ali vam ne savetujem takve vrste proba sa svima, mnogi bi tu podlegli.
— Utoliko bolje! — ponovi i Karmenž. — Utoliko bolje, gospodine vojvodo, ako je to bilo samo kušanje. Onda sam siguran u blagonaklonost Vaše Svetlosti.
Ali dok je te reči govorio, mladić je, kao i kralj, bio malo sklon da veruje.
— A sada, kada se sve lepo svršilo, gospodo, — reče Anri — možemo poći.
D’Epernon se pokloni.
— Vi ćete poći sa mnom, vojvodo?
— Drugim rečima, ja ću pratiti Vaše Veličanstvo na konju.
Mislim da je Vaše Veličanstvo tako i naredilo?
— Tako je. A ko će biti kod drugih vrata? — upita Anri.
— Jedan odan službenik Vašeg Veličanstva, — reče d’Epernon — gospodin od Sen-Malina.
I pogleda kako će to ime delovati na Ernotona. On osta miran. — Loanjače, — dodade zatim — zovite gospodina od Sen-Malina.
— Gospodine od Karmenža, — reče kralj koji je razumeo nameru vojvode od Epernona — vi ćete izvršiti nalog i odmah ćete doći u Vensen, je l’ tako?
— Jeste, Sire?
I Ernoton, i pored sve svoje mudrosti, ode dosta srećan što ne mora da prisustvuje trijumfu koji je imao da razgali srce ambicioznog Sen-Malina.

SEDAM MAGDALENINIH GREHOVA
Kralj baci pogled na konje i kada ih vide onako snažne i nestrpljive, nije hteo sam da se nađe u kolima, pa prema tome, pošto je u svakom pogledu Ernotonu dao za pravo, kao što smo videli, on dade znak vojvodi da sedne pored njega u karuce.
Loanjak i Sen-Malin zauzeše mesta na vratima, a samo je jedan konjanik išao napred.
Vojvoda se namesti na prednje sedište ogromnih kola, a kralj, sa svim svojim kučićima, smesti se na jastuke u dnu.
Između svih tih pasa jednog je najviše, voleo. To je bilo psetance koje smo videli u njegovim rukama u loži Opštine i koje je imalo zasebno jastuče na kome je dremuckalo.
Desno od kralja nalazio se sto čije su noge bile uglavljene u pod karuca. Taj sto je bio pretrpan slikama u boji koje je Njegovo Veličanstvo rezalo sa neverovatnom veštinom iako su se kola truckala.
To su većinom bile svete slike. Kako su u to doba sa verom bili izmešani neznabožački pojmovi, i to u dosta slobodnoj razmeri, i mitologija je bila prilično zastupljena u ovoj zbirci kraljevih slika.
Ovoga trenutka Anri, koji je sve činio po nekom redu, napravio je izvestan izbor među tim slikama, i sada je odsecao život Magdalene pokajnice.
Predmet je sam po sebi dosta živopisan, a mašta slikara još je ulepšala prirodne ukrase oko predmeta. U njima se videla Magdalena lepa, mlada i slavljena; raskošna kupatila; balovi i sva ostala zadovoljstva mogla su se videti u zbirci.
Umetnik je imao sjajnu misao da ćudi svoje kičice sakrije zakonskim velom crkvenih zakona, te je tako pored opšteg naslova Sedam smrtnih grehova, svaka slika imala i zasebno objašnjenje:
„Magdalena podleže grehu ljutnje”.
„Magdalena podleže grehu proždrljivosti”.
„Magdalena podleže grehu oholosti”.
„Magdalena podleže grehu bluda”.
I tako redom, do sedmog i poslednjeg smrtnog greha.
Slika koju je kralj isecao kada su prolazili kroz kapiju SentAntoan, predstavljala je Magdalenu kako podleže grehu ljutnje.
Lepa grešnica, izvaljena na jastuke i bez drugog odela sem svoje divne zlatne kose, kojom je docnije imala da obriše namirisane Hristove noge, naređivala je, s desne strane, da se u ribnjak baci jedan rob koji je razbio neku skupocenu vazu. Ribnjak je bio pun riba, sličnih jeguljama, koje su kao zmije pružale svoje glave žudne plena. Sa leve strane je naređivala da šibaju jednu ženu, koja je bila odevena još manje nego ona, jer je imala zadignutu punđu. Kažnjavala ju je zato što je, češljajući svoju gospodaricu, iščupala nekoliko onih divnih vlakana kose čija je bujnost činila Magdalenu još neumoljivijom za pogreške te vrste.
Pozadina slike predstavljala je kako tuku pse zato što su pustili nekažnjene prosjake koji su došli da traže milostinju i kako kolju petlove zato što su suviše jako i suviše rano pevali.
Kad su došli do Kroa-Fobena, kralj je izrezao sve delove ove slike i pripremao se da pređe na sliku sa natpisom:
„Magdalena podleže grehu proždrljivosti”.
Ova slika predstavljala je lepu grešnicu kako leži na jednom od onih purpurnih i zlatnih kreveta na kojima su stari obedovali. Sve što su rimski gastronomi poznavali kao najodabranije u mesu, ribama i voću, – od puha u medu i morskih riba u falernskom vinu, pa do morskih rakova sa Strombolija i narova sa Sicilije, krasilo je taj sto. Na zemlji su se psi otimali oko jednog fazana, dok je Svetlost dana bila pomračena oblakom ptica u hiljadu boja koje su sa tog prepunog stola odnosile smokve, jagode i trešnje i koje su pokadšto ispuštale na čitav čopor miševa, a ovi su, sa njuškicama podignutim u vazduhu, očekivali tu obilnu hranu koja im je padala s neba.
Magdalena je držala u ruci jedan od onih pehara neobičnog oblika koje Petronije opisuje u Trimalcionovoj gozbi, i koji je bio ispunjen nekim napitkom boje topaza.
Sav zauzet tim važnim poslom, kralj samo podiže glavu kada su prošli pored manastira jakobinaca čije je zvono zvonilo na večernje da je sve brujalo.
Sva vrata i prozori bili su zatvoreni i pomislilo bi se da je pust samo da se iz unutrašnjosti manastira nije čulo zvono.
Pošto je samo bacio pogled, kralj se opet predade sečenju slika.
Ali pažljiv posmatrač bi primetio da je stotinu koraka dalje bacio mnogo radoznaliji pogled na jednu kuću lepe spol jasnosti koja je stajala s leve strane puta i, podignuta usred lepog vrta, imala je gvozdenu ogradu sa pozlaćenim šiljcima. Ta poljska kuća zvala se Bel-Ezba.
Sasvim protivno jakobinskom manastiru, Bel-Ezba je imala sve prozore otvorene, izuzev jednog jedinog na kojem je bio spušten zastor od daščica.
U trenutku kada je kralj prošao, taj zastor neprimetno zadrhta.
Kralj izmeni sa d’Epernonom jedan pogled i jedan osmeh, a zatim poče da seče nov smrtni greh. To je bio greh bluda.
Umetnik ga je predstavio tako strašnim bojama i žigosao greh sa takvom hrabrošću i upornošću, da smo u stanju da damo samo jednu sličicu, i to sporednu.
Magdalenin anđeo čuvar beži prestravljen k nebu i skriva lice obema rukama.
Ova slika, prepuna lepo obrađenih sitnica, toliko je obuzela kraljevu pažnju, da je produžio put ne primećujući izvesnu taštinu koja se kočoperila na levim vratima njegovih karuca. To je bila velika šteta, jer je Sen-Malin bio neobično srećan i neobično gord na svome konju.
On, tako blizu kralja, on, gaskonjski kadet na domašaju da čuje kako Njegovo Veličanstvo hrišćanski kralj govori svome kučencetu:
— „Polako, master lav”, dosadni ste mi.
Ili kako govori gospodinu vojvodi od Epernona, zapovedniku kraljeve pešadije:
— Vojvodo, izgleda da će mi ovi konji slomiti vrat.
S vremena na vreme, međutim, kao da bi ugušio svoju gordost, Sen-Malin bi pogledao Loanjaka na drugim vratima, koga su te počasti već načinile ravnodušnim, i nalazio da je taj plemić lepši sa svojim mirnim izrazom i skromnim vojničkim držanjem no što je mogao biti on sam sa svojim držanjem kao u oficira, i Sen-Malin pokuša da se malo umiri. Ali uskoro izvesne misli vratiše njegovoj sujeti novu snagu.
„Vide me, posmatraju me”, mislio je on, „i sve se pitaju: Ko je ovaj srećni vitez koji prati kralja?”
Način na koji su išli, što nije nimalo opravdavalo kraljev strah, omogućavao je da Sen-Malinova sreća dosta potraje, jer Elizabetini konji, natovareni teškim amovima koji su bili iskićeni srebrom i širi tima, i stešnjeni štrangahia sličnim uzama Davidovog kovčega, nisu mogli ići tako brzo u pravcu Vensana.
Ali kako se i suviše ponosio, nešto, kao neki glas odozgo, dođe da umiri njegovu radost, nešto je za njega bilo žalosnije od svega:
čuo je kako je kralj izgovorio Ernotonovo ime.
Dva ili tri puta za nekoliko minuta kralj je to ime izgovorio. Trebalo je videti kako se svaki put Sen-Malin naginjao da dokuči nešto od te tajne.
Ali, kao i obično kad čoveka nešto zagolica, uvek bi ga prekinuo kakav događaj ili buka.
Kad god bi na nekom mestu slike učinio suviše nesmotren pokret, kralj bi uzviknuo od žalosti, ili bi master Lavu doviknuo da ćuti. To bi kazao sa najvećom nežnošću, a psetance je kevtalo sa očiglednom željom da pravi istu toliku buku kao i neki veliki pas.
Istina je samo da je od Pariza do Vensana Ernotonovo ime kralj izgovorio bar deset puta, a vojvoda bar četiri puta, ali Sen-Malin nije mogao da razabere povodom čega su ga pominjali.
On je zamišljao — čoveku je u krvi da sam sebe obmanjuje — da je kralj samo pitao o uzroku nestanka tog mladića, a da je d’Epernon pričao neki izmišljeni ili stvaran razlog.
Kralj je imao da iseče još tri greha. I zato, pod prividnim izgovorom da mora da se oda tome važnom poslu, Njegovo Veličanstvo se zatvori u svoju sobu čim je sišao s kola.
Duvao je strahovito hladan severac. I Sen-Malin se taman spremao da se namesti pored velikog kamina gde je mislio da se ogreje i da spava, kada mu Loanjak položi ruku na rame.
— Vi ste danas dežurni, — reče mu glasom što ga imaju samo ljudi koji su dugo slušali i koji su došli u položaj da sad njega slušaju — spavaćete neku drugu noć. A sada ustajte, gospodine od Sen-Malina.
— Bdeću petnaest dana uzastopce ako treba, gospodine, — odgovori ovaj.
— Žao mi je što nemamo nekog drugog pri ruci — reče Loanjak praveći se da traži nekog unaokolo.
— Gospodine, — prekide ga Sen-Malin — nepotrebno je da se drugome obraćate. Ako je potrebno, neću i mesec dana spavati.
— Oh! Neće se od vas toliko zahtevati; umirite se.
— Šta treba da radim, gospodine? Uzjašite konja i vratite se u Pariz.
— Ja sam spreman. Konj mi je još nerasedlan za jaslama.
— Vrlo dobro. Ići ćete pravo u stan četrdeset i pet vitezova.
— Razumem, gospodine.
— Tamo ćete sve probuditi, ali tako da niko ne zna kuda ima da se ide i šta ima da se radi, izuzev starešina koje ću vam naznačiti.
— Postupiću tačno prema vašim uputstvima.
— Čujte dalje: Ostavićete četrnaestoricu te gospode na kapiji Sent-Antoan, četrnaest drugih na polovini puta, a vi ćete dovesti ovamo ostalih četrnaest.
— Smatrajte to kao učinjeno, gospodine od Loanjaka. Ali u koje doba treba izići iz Pariza?
— Čim padne noć.
— Na konjima ili pešice?
— Na konjima.
— Sa kakvim oružjem?
— Sa svim: noževima, mačevima i pištoljima.
— Sa oklopima?
— I sa oklopima.
— A ostatak naredbe, gospodine?
— Evo vam tri pisma: jedno za gospodine od Birana, jedno za gospodina od Šalabra i jedno za vas. Gospodin od Šalabra će uzeti zapovedništvo prvog odreda, gospodin od Birana drugog, a vi trećeg.
— Razumern, gospodine.
— Ta će se pisma otvoriti tek kada se stigne na mesto, i to u šest časova. Gospodin od Šalabra otvoriće svoje pismo kod kapije Sent-Antoan, gospodin od Birana kod Kroa-Fobena, a vi svoje kod kapije-kule.
— Treba li doći brzo?
— Što brže konji mogu, ali ne izazivajte nikakvu sumnju, i pazite da ne padate mnogo u oči. Pri izlasku iz Pariza svako će ići na drugu kapiju: gospodin od Šalabra na kapiju Burd’el, gospodin od Birana na kapiju Tampl, a vi, pošto imate najveći put da prevalite, poći ćete pravim putem, to jest kapijom Sent-Antoan. — Razumem, gospodine.
— Ostatak uputstva nalazi se u pismima. Idite. Sen-Malin pozdravi i pođe.
— A čujte, — poče opet Loanjak. — Odavde do Kroa-Fobena idite brzinom kojom hoćete, ali od Kroa-Fobena do ograde, idite hodom. Imate još dva sata do noći, to je više vremena no što vam je potrebno.
— Razumem, gospodine.
— Jeste li dobro razumeli ili hoćete da vam ponovim zapovest?
— Nije potrebno, gospodine.
— Srećan put, gospodine od Sen-Malina.
I Loanjak, zveckajući mamuzama, vrati se u svoje odaje.
— Četrnaest u prvoj grupi petnaest u drugoj i petnaest u trećoj, očigledno je da se više ne računa na Ernotona i da on više ne pripada grupi od nas četrdeset i pet.
I Sen-Malin, sav naduven od gordosti, izvrši svoj nalog sa važnošću, ali tačno.
Pola časa posle odlaska iz Vensana, pošto je izvršio do tančina sve Loanjakove naloge, on je prelazio barijeru.
Četvrt sata docnije bio je već u stanu četrdeset i pet vitezova.
Većina te gospode sladila je već u svojim sobama miris večere koja se pušila u njihovim kuhinjama.
Tako je plemenita Lardij od Šavantrada spremila neko jelo od šargarepe i ovčetine sa jakim začinima, to jest po gaskonjskom običaju; jelo veoma sočno, pri spremanju joj je i Militor pomagao time što je gvozdenom viljuškom probao do kog je stepena kuvano meso i povrće.
Pertinaks od Monkraboa, uz pomoć svog čudnog sluge kome je govorio vi, a ovaj njemu ti, vežbao je svoje kuvarske sposobnosti za grupu ljudi koji su se zajednički hranili. Kuhinja koju je osnovao taj vesti organizator brojala je osam drugara i svaki je davao po šest sua po obedu.
Niko nije video kada je gospodin od Šalabra jeo; rekao bi čovek da je to neko mitološko biće kome ništa nije potrebno,
Ali njegova mršavost je dovodila u sumnju njegovo božansko poreklo.
Posmatrao je kako njegovi drugovi doručkuju, ručaju i večeraju kao ponosna mačka koja neće da prosi, ali koja je ipak gladna i oblizuje brkove da bi utolila glad. Mora se istina reći, uvek je odbijao kada bi ga pozivali, što se retko dešavalo, govoreći da još žvaće poslednji zalogaj, a taj zalogaj nikad nije bio manji od neke jarebice, fazana, velike crvene jarebice, ševe, neke paštete od tetreba ili kakve skupocene ribe. A posle svega toga dobro se napio španskog vina ili vina sa čuvenih ostrva kao što su Malaga, Kipar ili Sirakuza.
Kao što se vidi, celo to društvo je po svojoj ćudi raspolagalo novcem koji je dobijalo od Njegovog Veličanstva Anrija III. Uostalom, svačiji se karakter mogao oceniti prema njegovom malom stanu. Jedni su voleli oveće i gajili ga u nekoj okrnjenoj saksiji na svome prozoru. Obično neku kržljavu ružinu stabljiku ili kakav uveo cvetić. Drugi su kao i kralj imali naklonosti prema slikama, samo ih nisu onako vesto isecali. Najzad treći, kao pravi kanonici, doveli su u svoje odeljke domaćicu ili nećaku.
Gospodin od Epernona je tiho kazao Loanjaku da vitezovi ne stanuju u unutrašnjosti Luvra i da može da im progleda kroz prste, a Loanjak im je gledao kroz prste. Ali kada bi zasvirala truba, svi su oni postajali vojnici i robovi jedne okrutne discipline, skakali na konje i bili spremni za sve.
Zimi se legalo u osam časova, a leti u deset, ali su samo petnaestorica spavah, petnaest drugih su bili uvek spremni, dok ostali nisu nikako spavali. Kako je bilo tek pet i trideset uveče, Sen-Malin ih nađe sve budne i u najboljem raspoloženju za zemaljske gastronomske proizvode.
Ali samo jednom reči on im svima prevrte tanjir.
— Gospodo, na konje! — viknu on.
I ostavljajući te jadnike da se sami srede kako znaju, on objasni naredbu gospodi od Birana i od Šalabra.
Jedni su, zakopčavajući svoj kajas ili oklop, trpali u usta poveći komad mesa i zahvali ga dobrim gutljajem vina. Drugi su se, oni koji su tek počeli da jedu, oružali namrštena čela. Jedino je gospodin od Šalabra, pritežući svoj pojas za jednu rupu više, uveravao kako je večerao pre jedan sat. Prozvaše sve. Odgovoriše samo njih četrdeset i četiri, računajući tu i Sen-Malina.
— Nema nam gospodina Ernotona od Karmenža — reče gospodin od Salabra, koji je te večeri bio dežuran.
Neka velika radost ispuni srce Sen-Malina i dopre čak do usana koje se razvukoše u osmeh, tako redak na licu tog čoveka koji uvek bio natmuren i zavidljiv. Jer u Sen-Malinovim očima Ernoton je bio zauvek izgubljen ovim bezrazložnim odsustvom, i to u trenutku ovako važnog pohoda.
I svih četrdeset i pet, ili bolje reći svih četrdeset i četiri, odoše; svaki odred označenim putem, to jest gospodin od Šalabra sa trinaest ljudi prema kapiji Burdel; gospodin od Birana, sa njih četrnaest, prema kapiji Tampl; i najzad Sen-Malin, s ostalom četrnaestoricom, prema kapiji Sent-Antoan.

BEL-EZBA
Nepotrebno je reći da je Ernoton, koga je Sen-Malin smatrao izgubljenim, naprotiv jurio neočekivanim putem svoje sreće. Najpre je sasvim prirodno računao da se gospođa od Monpansijea, kojoj je imao da nosi pismo, nalazi u hotelu Gizovih, pošto je bila u Parizu. I Ernoton se uputi najpre prema hotelu Gizovih. Ali kada je zakucao na velika vrata koja se veoma pažljivo otvoriše i kada zatraži čast da vidi gospođu groficu od Monpansijea, sluga mu se u prvi mah nasmeja u brk. Ali pošto je on navaljivao, reče mu kako on treba da zna da Njena Visost stanuje u Soasonu, a ne u Parizu. Ernoton je očekivao takav odgovor i nimalo se ne zbuni.
— Očajan sam što je gospođa vojvotkinja odsutna, — reče — imao sam Njenoj Visosti da saopštim jednu veoma važnu poruku od strane gospodina vojvode od Majena.
— Od strane gospodina vojvode Majena? — reče vratar. — A od koga ste to saopštenje dobili?
— Lično od gospodina vojvode od Majena.
— Od vojvode! Lično od njega! — uzviknu vratar izigravajući neobično začuđenog čoveka. — A gde vam je on tu poruku dao?
Gospodin vojvoda nije u Parizu kao ni gospođa vojvotkinja.
— Znam, — odgovori Ernoton — ali zar i ja nisam mogao biti negde van Pariza? Zar nisam magao da susretnem gospodina vojvodu na nekom drugom mestu sem u Parizu, na primer, na putu za Bloa?
— Na putu za Bloa? — ponovi vratar malo pažljivije.
— Jeste na tome putu. Mogao me je susreti i dati mi neku poruku za gospođu od Monpansijea.
Malo nespokojstvo ocrta se na licu vratara koji je i dalje držao samo odškrinuta vrata kao da se bojao da će neko silom ući unutra.
— Pa, gde je ta poruka?… — Kod mene.
— Kod vas
— Ovde — reče Ernoton i udari se po grudima. Verni sluga pogleda Ernotona ispitivačkim pogledom.
— Kažete da je to pismo kod vas? — upita ga.
— Da, gospodine.
— Da li je ta poruka važna?
— Vrlo važna.
— Hoćete li samo da mi je pokažete?
— Drage volje.
I Ernoton izvadi iz nedara pismo gospodina od Majena.
— Oho! Kakvo je to čudnovato mastilo! — reče vratar.
— To je krv — hladnokrvno odgovori Ernoton.
Na te reči sluga poblede, pretpostavljajući da je to krv gospodina od Majena.
U to doba bilo je malo mastila, ali u izobilju ljudske krvi i vrlo često se događalo da su zaljubljeni pisali svojim draganama i rođaci svojim porodicama tečnošću koje je svuda bilo.
— Gospodine, — reče sluga usplahireno — ja ne znam da li ćete uopšte naći u Parizu ili okolini gospođu od Monpansijea, ali u svakom slučaju pođite odmah do jedne kuće u predgrađu SentAntoan koju nazivaju BelEzba i koja pripada gospođi vojvotkinji. Lako ćete naći kuću, prva je s leve strane posle jakobinskog manastira idući ka Vensanu. Vrlo verovatno da ćete tamo naći neku ličnost koja je u službi gospođe vojvotkinje i koja je dovoljno prisna s njome da bi vam mogla reći gde se gospođa vojvotkinja u ovom trenutku nalazi.
— Vrlo dobro — reče Ernoton, koji je odmah razumeo da sluga ili neće ili ne zna više da kaže. — Hvala!
— U predgrađu Sent-Antoan — nastavi sluga — svi znaju i pokazaće vam Bel-Ezba, mada možda ne znaju da pripada gospođi od Monpansijea, pošto je gospođa vojvotkinja tu kuću nedavno kupila da bi se tamo povukla.
Ernoton mu klimriu glavom i pođe prema predgrađu SentAntoan.
Ne pitajući nikoga za obaveštenja lako je našao kuću Bel-Ezba, koja se nalazila u blizini jakobinskog manastira.
Povuče za zvonce i vrata se otvoriše.
— Uđite — rekoše mu.
On uđe i vrata se za njim zatvoriše.
Kada je ušao, izgledalo je da su od njega očekivali da kaže neku lozinku, ali kako je on samo gledao oko sebe, upitaše ga šta želi.
— Želim da govorim sa gospođom vojvotkinjom — reče mladić.
— A zašto ste došli da tražite gospođu vojvotkinju u Bel-Ezba! — upita ga sluga.
— Zato — odgovori Ernoton — što me je ovamo poslao vratar iz hotela Giza.
— Gospođa vojvotkinja nije u Bel-Ezba, niti u Parizu — odgovori sluga.
— Onda moram, znači, — reče Ernoton — da izaberem neki pogodniji trenutak da bih izvršio nalog gospodina vojvode od Majena.
— Imate nalog za gospođu vojvotkinju?
— Jeste, za gospođu vojvotkinju.
— Poruku od gospodina vojvode od Majena? — Jeste.
Sluga se za trenutak zamisli.
— Gospodine, — reče mu — ne smem uzeti na sebe da vam odgovorim, ali ovde ima i starijih koje treba zapitati. Hoćete li pričekati?
— Bogami, ovo se zove posluga! — reče Ernoton. — Kakav red, kakva strogost, pa kakva tačnost!
„То su bez sumnje neki opasni ljudi, čim smatraju za potrebno da se ovako čuvaju. Ne ulazi se kod gospode Gizovih kao u Luvr. Počinjem već da se pitam, da li ja zaista služim kod francuskog kralja!” Pogleda oko sebe. Dvorište je bilo pusto, ali su sva vrata od konjušnica bila otvorena kao da se čeka neka vojska koja ima da dođe i zauzme svoja mesta.
Povratak sluge prekide Ernotonovo posmatranje. Za njim je išao još jedan sluga.
— Dajte mi svog konja, gospodine, i pođite za mojim drugom. Naći ćete jednu ličnost koja će vam odgovoriti mnogo bolje no što sam ja u stanju.
Ernoton pođe za slugom, pričeka za trenutak u nekom predsoblju i ubrzo ga sluga uvede u jednu veliku susednu odaju. U odaji se nalazila jedna žena, skromno ali prilično otmeno obučena, koja je radila neki vez. Bila je leđima okrenuta Ernotonu.
— Ovo je konjanik, gospođo, koji kaže do ga šalje gospodin od Majena.
Žena se okrete.
Ernoton uzviknu od iznenađenja.
— Vi, gospođo! — uzviknu on, kada je poznao istovremeno i svoga skutonošu i nepoznatu iz nosiljke u ovom novom obliku.
— Vi! — uzviknu i žena ispuštajući iz ruku svoj rad i posmatrajući Ernotona.
Zatim dade sluzi znak i reče mu:
— Iziđite napolje.
Vi ste iz kuće gospođe vojvotkinje od Monpansijea? — upita Ernoton iznenađeno.
— Jesam, — reče nepoznata — ali vi, gospodine, na koji način vi donosite ovamo nalog gospodina od Majena?
— Sticajem okolnosti koje nisam mogao da predvidim a bilo bi isuviše dugo da vam pričam — reče Ernoton sa krajnjom obazrivošću.
— Oho! Kako ste diskretni, gospodine, — nastavi dama smeškajući se.
— Uvek sam takav kada treba, gospođo.
— Ali ja ovde ne vidim potrebu za tako veliku obazrivost — reče nepoznata — jer ako vi zaista donosite vesti od ličnosti od koje kažete…
Ernoton učini jedan pokret.
— Oh, ne ljutite se! Ako vi zaista donosite vesti od ličnosti od koje kažete, stvar je onda dosta važna da nam, kao sećanje na naše veze, pa ma koliko one bile kratkotrajne, kažete kakva je to poruka.
Dama je u poslednje reči unela svu prijatnu i zavodničku ljubaznost koju jedna žena može da izrazi kada nešto ispituje.
— Gospođo, — odgovori Ernoton — nećete izvući od mene ono što ne znam.
— A još manje ono što nećete da kažete?
— To nisam rekao, gospođo, — reče Ernoton i pokloni se.
— Radite kako god hoćete u pogledu usmenih izjava, gospodine.
— Ja nemam nikakve usmene izjave ni da dajem, gospođo. Moja se dužnost sastoji u tome da predam Njenoj Visosti jedno pismo.
— Pa dobro, dajte to pismo, — reče nepoznata dama i pruži ruku.
— Pismo? — reče Ernoton.
— Hoćete li da nam ga date?
— Gospođo, — reče Ernoton — mislim da sam imao čast reći vam da je to pismo upućeno gospođi vojvotkinji od Monpansijea.
— Ali vojvotkinja nije ovde — nastavi dama nestrpljivo. — Ja je zamenjujem ovde, mogli biste, dakle… — Ne mogu.
— Nemate poverenja u mene, gospodine?
— Trebalo.bi malo da se pričuvam, — reče mladić sa pogledom čiji je izraz bio sasvim jasan — ali i pored tajanstvenosti vašeg ponašanja, vi ste, priznajem, pobudili u meni i druga osećanja sem ovih o kojima govorite.
— Istina! — uzviknu dama i pocrvene malo pod vatrenim Ernotonovim pogledom.
Ernoton se pokloni.
— Pazite, gospodine glasniče, — reče ona i nasrmeja se — vi mi izjavljujete ljubav.
— Pa da, gospođo, — reče Ernoton. — Ne znam da li ću vas još kada videti, ali pravo da govorimo, prilika je suviše sjajna da bih je propustio.
— Onda, gospodine, razumem vas.
— Razumete da vas volim, gospođo? To je zaista lako razumeti.
— Ne, nego razumem kako ste ovamo došli.
— Ah, oprostite, gospođo, — reče Ernoton — sada ja ne razumem.
— Ja ovako rezonujem: želeli ste da me vidite i pronašli ste izgovor da uđete ovamo.
— Gospođo! Šta kažete? Ja sam našao izgovor! Ah, vi ste me rđavo ocenili. Nisam ni sanjao da ću vas ikada videti, sve sam prepustio slučaju koji je već dvaput doveo do susreta sa vama; ali da nađem neki izgovor! To ne bih nikada uradio. Ja sam malo čudan čovek i ne mislim uvek kao ostali ljudi.
— Oh, oh, vi kažete da ste zaljubljeni, a birate način na koji ćete videti ličnost koju volite? To je veoma lepo, gospodine, — reče dama sa malo ironije. — A vidite! Ja sam već mislila da ste vi veoma častan čovek.
— A po čemu to, gospođo, molim vas? — upita Ernoton.
— Pre neki dan smo se susreli. Bila sam u nosiljci. Vi ste me poznali, a ipak niste pošli za mnom.
— Pazite, gospođo, — reče Ernoton — vi priznajete da ste obraćali pažnju na mene.
— Ah, zaista lepo priznanje! Ali zar se mi nismo videli u okolnostima koje dozvoljavaju, naročito meni, da proturim glavu kroz vrata nosiljke kada vi prolazite? Ali ništa od toga; gospodin se udaljio u galopu pošto je samo izustio jedno „ah!”, tako da sam uzdrhtala u dnu nosiljke.
— Bio sam primoran, gospođo, da se brzo udaljim.
— Zbog svojih shvatanja?
— Ne, gospođo, već zbog dužnosti.
— Hajde, de, vidim da ste vi razborit ljubavnik, oprezan, koji se naročito plaši da ne izgubi dobar glas.
— Nema ničega čudnovatog u tome, gospođo, kada ste mi ulili izvesnu zebnju. Recite mi, molim vas, da li je to običaj da jedna žena obučena u muško prokrči sebi put kroz stražu i dođe da gleda kako na Grevskom trgu čereče jednog nesrećnika, i to dajući neke nerazumljive znake rukama?
Dama lako preblede, ali sakri svoje bledilo osmehom.
— Da li je to prirodno najzad — nastavi Ernoton — da se ta dama, čim je zadovoljila svoju čudnovatu želju, odmah uplašila da je ne uhapse kao kakvog lopova, ona koja je u službi gospođe od Monpansijea, te moćne kneginje, iako ne stoji dobro na dvoru?
Ovoga puta se dama opet nasmeja, ali sa vidnijom ironijom.
— Vi ste veoma malo oštroumni, gospodine, i pored toga što mislite da ste dobar posmatrač, — reče mu ona. — Jer zaista, sa malo smisla bilo bi vam objašnjeno sve ono što vam izgleda nerazumljivo. Zar pre svega nije sasvim prirodno što se gospođa od Monpansijea brine o sudbini gospodina od Salseda. Hoće da zna šta će on reći, bilo to istina ili ne, jer bi te izjave mogle da dovedu u nezgodan položaj lorensku kuću. A kada je to tako prirodno, gospodine, zar je manje prirodno što ta kneginja šalje jednu sigurnu i prisnu ličnost u koju ima puno poverenja da ona prisustvuje izvršenju kazne i da se kao što to kažu u Luvru, uveri u sve pojedinosti događaja? E, vidite, gospodine, ta sam ličnost bila ja, prisna poverenica Njene Visosti. A sada, mislite li da sam mogla ući na Grevski trg u ženskom odelu? Mislite li najzad, i sada kad znate položaj koji zauzimam kod vojvotkinje, da sam mogla ostati ravnodušna prema mukama tog čoveka ili prema njegovim mogućim izjavama?
— Imate potpuno pravo, gospođo, — reče Ernoton i pokloni se. — Zaklinjem vam se da se divim vašoj razložnosti i vašem duhu kao što sam se maločas divio vašoj lepoti.
— Veliko hvala, gospodine. A sada, pošto se međusobno poznajemo i pošto smo raspravili dosta stvari, dajte mi pismo, pošto to pismo postoji i nije nikakav običan izgovor.
— Nemoguće mi je, gospođo.
— Nemoguće vam je? — ponovi ona.
— Jeste, nemoguće mi je, jer sam dao reč gospodinu vojvodi od Majena da to pismo predam samo lično gospođi vojvotkinji od Monpansijea.
— Recite bolje, — uzviknu dama koju je već počela da obuzima srdžba — recite bolje da to pismo i ne postoji. Recite da, i pored toga što pričate da ste častan čovek, to je pismo samo izgovor da uđete ovamo; recite da ste hteli da me vidite i ništa više. Pa lepo, gospodine, sad ste zadovoljni! Ne samo što ste ušli ovamo, ne samo što ste me opet videli, već ste mi i kazali kako me obožavate.
— I to i ostalo što sam kazao, gospođo, sušta je istina.
— Pa dobro, neka je tako! Vi me obožavate, hteli ste da me vidite, videli ste me, pružila sam vam jedno zadovoljstvo kao nagradu za vašu uslugu. Sada smo kvit. Zbogom!
— Pokoravam se vašoj volji, gospođo, — reče Ernoton — i pošto me otpuštate, ja se povlačim.
Ovoga puta se dama sasvim razljuti.
— Jeste! — reče ona. — Ali ako vi mene poznajete, ja vas ne poznajem. Zar ne vidite da ste u velikom preimućstvu nada mnom? Ah! Vi mislite da je dovoljno ući, pod ma kakvim izgovorom, kod jedne kneginje, jer ste vi ovde kod gospođe od Monpansijea, gospodine, i reći: „Uspeo sam u svojoj prevari. Sada se povlačim”.
Gospodine, jedan častan čovek tako ne radi.
— Izgleda mi, gospođo, — reče Ernoton — da vi suviše grubo ocenjujete ono što bi se u najgorem slučaju nazvalo ljubavnim lukavstvom, ako to već nije, kao što sam imao čast da vam kažem, jedna stvar od veoma velike važnosti i sušta istina. Ja neću da odgovorim ravnom merom na vaše oštre reči, gospođo. Ali neću da iziđem odavde pod teretom nepravedne optužbe koju ste mi izrekli. Ja zaista imam jedno pismo gospodina od Majena koje treba da predam gospođi od Monpansijea, i evo tog pisma. Ono je napisano njegovom rukom, kao što možete da vidite po adresi.
I Ernoton pruži pismo, ali ga nije puštao iz ruku.
Nepoznata ga pogleda i uzviknu:
— Njegov rukopis! Krv!
Ne odgovarajući nijednom reči, Ernoton vrati pismo u džep, pozdravi još poslednji put s uobičajenom učtivošću i bled, sa tugom u srcu, okrete se prema izlazu. Ovoga puta dama potrča za njim i, kao što se nekad dogodilo s Josifom, uhvati ga za ogrtač.
— Molim, gospođo? — reče on.
— Imajte milosti, gospodine, i oprostite mi! — uzviknu dama.
— Da se nije kakvo zlo dogodilo vojvodi?
— Da li ću ja oprostiti ili ne, to je druga stvar. A što se tiče pisma, pošto ste vi tražili oproštaj samo da biste ga pročitali i kako to pismo može jedino gospođa od Monpansijea da čita…
— Ah, glupavi nesrećniče! — uzviknu vojvotkinja sa besom punim veličanstvenosti. — Pa zar ne možeš da me poznaš, ili bolje reći, zar ne uviđaš da sam ja ovde gospodarica? Zar ovako sijaju oči jedne služavke? Ja sam vojvotkinja od Monpansijea. Daj mi to pismo.
— Vi ste vojvotkinja! — uzviknu Ernoton i ustuknu od straha.
— Bez sumnje! Hajde, daj. Zar ne vidiš da gorim od želje da saznam šta se dogodilo mom bratu!
Ali umesto da je posluša kao što je vojvotkinja očekivala, mladić, pošto se povratio od prvog iznenađenja, prekrsti ruke.
— Kako da verujem vašim rečima kada ste me već dvaput slagali? — reče joj.
Njene oči, kojima je potkrepljivala svoje reči, bacale su strašne poglede, ali Ernoton hrabro izdrža njihov plam.
— Vi još sumnjate! Potrebni su vam dokazi, iako vam ja kažem! — uzviknu žena zapovednički cepajući lepim noktima čipkane krajeve rukava.
— Sumnjam, gospođo, — odgovori hladno Ernoton. Nepoznata potrča prema jednom zvoncetu i tako jako zazvoni da bi čovek rekao kako hoće da izlomi zvonce.
Oštar zvuk odjeknu po celoj kući i pre no što se utišao, pojavi se jedan sluga.
— Šta želi gospođa? — upita. Nepoznata besno lupnu nogom o pod.
— Majnevila, — reče — hoću Majnevila! Zar on nije ovde?
— Ovde je, gospođo.
— E lepo! Neka onda dođe!
Sluga izlete iz sobe. Posle jednog minuta Majnevil žurno uđe.
— Izvolite, gospođo, — reče on.
— Gospođo! A otkada me nazivaju jednostavno gospođom, gospodine od Majnevila?
— Izvolite, Vaša Visosti, — ponovi Majnevil i pokloni se iznenađen do krajnosti.
— U redu, — reče Ernoton — pošto pred sobom imam jednog plemića, ako me i on slaže, bar ću znati s kim imam posla!
— Najzad verujete? — reče vojvotkinja.
— Jest, gospođo, verujem i kao dokaz da verujem, evo vam pismo.
I mladić se pokloni i pruži gospođi od Monpansijea pismo oko koga su se toliko prepirali.

PISMO GOSPODINA OD MAJENA
Vojvotkinja zgrabi pismo, otvori ga i poče žurno da ga čita, ne pokušavajući čak ni da skriva utiske koji su se ogledali na njenom licu, kao oblaci na nebu kada duva oluja. Kada je pročitala pismo koje je Ernoton doneo, ona ga pruži Majnevilu, koji je bio isto tako brižan kao i ona. Pismo je glasilo:
Sestro, hteo sam da vršim dužnost jednog kapetana ili učitelja oružja i kažnjen sam.
Nevaljalac, koga znate i sa kojim već duže vremena imam neprečišćene račune, zadao mi je dobar udarac mačem. Najgore je od svega što mi je ubio pet ljudi, među kojima su Bularon i Deonaz, to jest najbolji. Zatim je pobegao.
Moram reći da mu je u toj pobedi mnogo pomogao donosilac ovog pisma, divan mladić kao što i sami možete videti. Preporučujem vam ga, neobično je diskretan.
Nadam se, draga moja sestro, da ćete umeti da cenite njegovu zaslugu koja se sastoji u tome što je sprečio moga pobednika da mi odseče glavu, jer je onaj goreo od želje da to i uradi, pošto je kada sam bio onesvešćen, skinuo moju masku i poznao me.
Preporučujem vam, sestro, da saznate ime i zanimanje tog diskretnog viteza. On me neobično zanima, ali mi je sumnjiv. Na sve moje ponude da stupi k nama u službu, odgovorio mi je da kod svoga gospodara ima sve što mu je potrebno.
Ne mogu vam ništa više reći o njemu, jer je to sve što znam. On se pravi kao da me ne poznaje. Imajte to na umu.
Meni je mnogo teško, ali mislim da nema nikakve opasnosti po život. Pošaljite mi odmah mog hirurga. Ležim na slami kao konj. Donosilac pisma će vam reći gde sam.
Vaš brat koji vas mnogo voli, Majen
Kada pročitaše pismo, vojvotkinja i Majnevil s zgledaše, oboje začuđeni.
Vojvotkinja prva prekide ćutanje koje je Ernoton počeo da tumači nepovoljno.
— Kome imamo da zahvalimo za ovu ogromnu uslugu što ste nam je učinili, gospodine? — upita ona.
— Jednome čoveku, gospođo, koji uvek, kad god to može, prilazi u pomoć slabijem protiv jačega.
— Hoćete li mi izneti neke pojedinosti, gospodine? — navaljivala je i dalje gospođa od Monpansijea.
Ernoton ispriča sve što je znao i reče gde se vojvoda nalazi. Gospođa od Monpansijea i Majnevil slušali su ga s pažnjom koju je lako razumeti. A kada je dovršio, vojvotkinja upita:
— Smem li se nadati, gospodine, da ćete nastaviti posao koji ste tako lepo započeli i da ćete prići našoj kući?
Ove reči, izgovorene ljubaznim glasom koji je vojvotkinja tako vesto umela da upotrebi kad zatreba, sadržavale su u sebi dosta laskavosti posle izjave koju je Ernoton dao vojvotkinjinoj počasnoj dami. Ali mladić, ostavljajući na stranu svoje samoljublje, smatrao ih je samo kao izraz čiste radoznalosti.
Uvideo je odmah da bi izgovarajući svoje ime i zanimanje upozorio vojvotkinju na posledice ovog događaja. Bilo mu je odmah jasno da je kralj, želeći da sazna gde se vojvotkinja nalazi, imao u vidu drugu stvar, a ne obično obaveštenje. U , njemu su se sada sukobljavale dve stvari: kao zaljubljen čovek, morao je jedno da žrtvuje; kao čovek od časti, nije smeo drugo da napusti.
Iskušenje je bilo utoliko veće što bi, priznajući svoj položaj kod kralja, mnogo dobio u očima vojvotkinje, a za jednoga čoveka koji dolazi iz Gaskonje nije od malog značaja da postane važna ličnost za jednu vojvotkinju od Monpansijea.
Sen-Malin se ne bi ni trenutak dvoumio.
Sve te misli letele su Karmenževim mozgom i kao posledica svega toga postao je još ponositiji, to jest još neumoljiviji. Za njega je mnogo značilo što je u ovom trenutku bio nešto, i to upravo sada kada su ga sigurno pomalo smatrali igračkom.
Vojvotkinja je očekivala odgovor na pitanje koje mu je postavila:
„Jeste li voljni da priđete našoj kući?”
—Gospođo, — reče Ernoton — imao sam čast da kažem gospodinu od Majena kako je moj gospodar dobar gospodar i da me, s obzirom na to kako sa mnom postupa, lišava potrebe da tražim boljeg.
— Brat mi kaže u svom pismu, gospodine, da je izgledalo kao da ga niste poznali. Kako ste se onda poslužili njegovim imenom da dođete do mene, kada ga tamo niste poznali?
— Izgledalo je, gospođo, da gospodin od Majena nije želeo da kaže ko je. Smatrao sam da nije trebalo da ga poznam, a bilo je zaista i nezgodno da seljaci kod kojih je smešten znaju kakvom su čuvenom ranjeniku pružili gostoprimstvo. Ovde taj uzrok ne postoji. Naprotiv, ime gospodina od Majena moglo mi je otvoriti put do vas, i ja sam ga upotrebio. I u ovom slučaju, kao i u drugom, mislim da sam se ponašao kao čestiti čovek.
Majnevil pogleda vojvotkinju kao da je hteo reći: „Ovo je otresit mladić, gospođo”. Vojvotkinja je vrlo dobro razumela. Ona pogleda Ernotona i nasmeja se.
— Niko se ne bi bolje izvukao iz tako neugodnog pitanja — reče — i priznajem da ste veoma oštrouman čovek.
— Ja ne vidim nikakve oštroumnosti u ovome što sam imao čast da kažem, gospođo, — odgovori Ernoton.
— Najzad, gospodine, — reče vojvotkinja malo nestrpljivo — iz svega, ovoga vidim jasno da vi nećete ništa da kažete. Možda niste dovoljno razmislili o tome da je zahvalnost težak teret za mene koja nosim ovo ime; da sam ja žena; da ste mi dvaput učinili uslugu i kada bih htela da saznam vaše ime ili bolje reći ko ste…
— Vrlo dobro, gospođo, ja znam da ćete vi lako doznati sve to; ali ćete doznati od drugoga, jer vam ja neću ništa reći.
— On ima uvek pravo — reče vojvotkinja i zadrža na Ernotonu pogled koji bi, samo da je bio potpuno shvaćen — pričinio mladiću više radosti no što mu je ikada jedan pogled pričinio. I zato on nije tražio ništa više, i sličan čoveku koji se diže od stola kada misli da je popio najbolju čašu vina, Ernoton pozdravi i zamoli vojvotkinju za dozvolu da je napusti posle ovog prijatnog obrta.
— Dakle, gospodine, to je sve što ste imali da mi kažete? — upita vojvotkinja.
— Izvršio sam svoj nalog — odgovori mladić — i sada mi samo ostaje da izrazim Vašoj Visosti svoje najdublje poštovanje. Vojvotkinja ga je pratila očima ne odgovarajući na njegov pozdrav, ali kada se za njim zatvoriše vrata, ona reče Majnevilu lupnuvši nogom o pod:
— Majnevile, neka se ovaj čovek prati.
— Nemoguće je, gospođo, — odgovori ovaj — svi su na nogama. I ja sam čekam da počne. To je nezgodan dan za ma šta drugo sem za ono što smo odlučili da učinimo.
— Imate pravo, Majnevile. Zaista sam kao luda; ali docnije…
— Ah, docnije, to je druga stvar. Uradićemo kako vi želite, gospođo.
— Da, da, jer mi je sumnjiv, kao i mome bratu.
— Sumnjiv ili ne, — reče Majnevil — to je čestit dečak, a čestiti
su ljudi retki. Mora se priznati da imamo sreće, jedan stranac, jedan nepoznati, pada nam s neba i čini nam ovakvu uslugu.
— Ako, ništa to ne znači, Majnevile. Ako smo sada prinuđeni da ga pustimo, naredite da ga bar prate.
— E, gospođo, — reče Majnevil — docnije nećemo imati potrebe, nadam se, nikoga da pratimo.
— Zaista ja ne znam šta večeras govorim. Imate pravo, Majnevile. Sve mi se muti u glavi.
— Dopušteno je jednom vojskovođi kao što ste vi, gospođo, da bude zbunjen uoči jednog odlučnog dela.
— To je istina. Evo već i noć pada, Majnevile, a Valonac će se vratiti iz Vensana kada padne noć.
— Oh, imamo vremena. Još nema osam časova, gospođo, a, uostalom, i naši ljudi još nisu stigli.
— Da li svi znaju lozinku?
— Svi.
— To su sigurni ljudi?
— Oprobani, gospođo.
— Kako će doći?
— Pojedinačno, kao šetači.
— A koliko ih očekujete?
— Pedesetoricu. To je više no što nam je potrebno. Jer, izuzev tih pedeset ljudi, imamo još dve stotine kaluđera koji vrede koliko i vojnici, ako ne i više.
— Čim naši stignu, naredite da se kaluđeri postave na drumu.
— Već im je to rečeno, gospođo. Oni će preprečiti put, naši će poterati kola na njih, vrata manastira biće otvorena i samo ih treba zatvoriti za kolima.
— Hajdemo onda da večeramo, Majnevile, brže će nam proći vreme. Ja sam tako nestrpljiva, da bih malo pogurala kazaljke sata.
— Kucnuće čas, budite bez brige.
— Ali naši ljudi, naši ljudi?!
— Svi će biti ovde na vreme. Tek je prošlo osam časova, nismo izgubili u vremenu.
— Majnevile, Majnevile, moj jadni brat traži svog hirurga. Najbolji hirurg, najbolji lek za Majenovu ranu bio bi pramen kose s ošišanog Valonca, a čovek koji mu bude taj dar doneo, biće siguran da je dobrodošao.
— Za dva sata, gospođo, taj će čovek, poći da nađe našeg dragog vojvodu u njegovom skloništu. Izašao je iz Pariza kao begunac, a vratiće se u njega kao pobednik.
— Još nešto, Majnevile, — reče vojvotkinja i zastade na vratima.
— Šta, gospođo?
— Da li su naši prijatelji obavešteni?
— Koji prijatelji?
— Članovi Lige.
— Bože sačuvaj, gospođo! Obavestiti građane, znači isto što i vući za užad zvona na Bogorodičinoj crkvi. Kada sve bude gotovo, pomislite da imamo, pre no što iko sazna, da pošaljemo pedeset glasnika na razne strane. Tada će zarobljenik biti u sigurnosti u manastiru i mi ćemo biti u stanju da se branimo od čitave vojske. Tada nemamo šta da stavljamo na kocku i, ako zatreba, možemo da vičemo s krova manastira: „Valonac je naš!”.
— He, he, vi ste mudar i oprezan čovek, Majnevile, i Bearnenac ima pravo kad vas naziva vođom Lige. Ja sam računala nešto slično tome što ste mi sad kazali, ali to je kod mene sve nejasno. Znate li vi, Majnevile, da je moja odgovornost velika i da nikada, ni u jedno doba, jedna žena nije preduzela i izvršila delo kao ovo o kome ja sanjam.
— Znam ja to dobro, gospođo, i zato vam dršćući dajem savete.
— Dakle, da ponovimo — nastavi vojvotkinja zapovednički. — Kaluđeri imaju svoje oružje pod mantijama?
— Imaju, gospođo.
— Ljudi s mačevima su na putu?
— U ovo doba već moraju biti ovde. Građani će biti obavešteni tek posle događaja?
— To je dužnost naša tri glasnika. Za deset minuta biće obavešteni Lašapel-Marto, Brigar i Bisi-Leklerk. A oni će obavestiti ostale.
— Naredite najpre da se ubiju dva nitkova koje smo videli na vratima karuca. Kada to bude urađeno, moći ćemo da pričamo o događaju onako kako će za nas biti najpovoljnije.
— Da poubijamo te uboge đavole! — reče Majnevil. — Mislite da je potrebno da se ubiju, gospođo? Loanjak, na primer, bila bi velika šteta. To je hrabar vojnik.
— Jedan nevaljalac koji je imao sreću. Kao i onaj drugi klipan koji je jahao s leve strane kola sa svetlim očima i crnom kosom.
— Ah, njega ne bih štedeo, mada ga ne poznajem. Uostalom, ja sam vašeg mišljenja, gospođo, on zaista ima neki zao izraz.
— Vi mi ga, znači, ostavljate — reče vojvotkinja i nasmeja se.
— Oh, drage volje, gospođo.
— Zaista, velika vam hvala.
— Bože moj, gospođo! Ja ne mislim da se prepirem. Sve što kažem, to je zbog vašeg dobrog glasa i za dobar glas udruženja koje predstavljamo.
— Dobro, dobro, Majnevile, znamo da ste vi čovek pun vrlina i, ako je potrebno, daćemo vam i potvrdu o tome. Vi ne biste ništa uradili u celoj ovoj stvari, oni bi branili Valonca i poginuli bi braneći ga. Vama bih preporučili da se pobrinete o ovome mladiću.
— O kom mladiću?
— O ovome koji je malopre od nas izišao. Vidite je li zaista otišao i da to nije neki uhoda koga su nam naši neprijatelji poslali.
— Gospođo, — reče Majnevil — uradiću kako vi naredite.
On pođe na balkon, odškrinu kapke, proturi glavu i pokuša da vidi šta se napolju događa.
— O kako je mračna noć! — reče.
— Dobra, odlična noć — reče vojvotkinja. — Ukoliko je tamnija, utoliko je bolja. Ne plašite se ničega, kapetane.
— Jeste, ali nećemo ništa videti, gospođo, a međutim, važno je za nas da vidimo.
— Bog, koji stoji uz nas, videće za nas, Majnevile. Majnevil, koji, kako je bar izgledalo, nije bio toliko siguran u božju pomoć kao gospođa od Monpansijea, ode opet do prozora i ostade tamo nepomično, pokušavajući da pogleda na sve strane koliko je to u onom mraku bilo moguće.
— Vidi li se da prolazi svet? — upita vojvotkinja i iz opreznosti ugasi svetlost.
— Ne, ali se čuje topot konja.
— Onda su to oni, Majnevile. Sve je u redu.
I vojvotkinja pogleda da li još uvek ima za pojasom one čuvene zlatne makaze koje su imale da odigraju tako veliku ulogu u istoriji.

KAKO JE DON MODEST GORENFLO BLAGOSLOVIO KRALJA KADA JE OVAJ PROLAZIO PORED JAKOBINSKOG MANASTIRA
Ernoton iziđe tužna srca, ali dosta mirne savesti. Imao je tu neobičnu sreću da izjavi ljubav jednoj kneginji i da posle važnog razgovora ona zaboravi na tu izjavu i ne učini mu sada ništa nažao, prepuštajući sve budućnosti. Ali i to nije bilo sve. Imao je još i sreću da ne izda kralja, da ne izda gospodina od Majena i da se sam ne oda. Jednom reči, bio je zadovoljan, ali je želeo još mnoštvo stvari, a među njima, da se što pre vrati u Vensan i o svemu obavesti kralja. A zatim, kada to bude gotovo, da legne i razmišlja. Razmišljati, to je najveća sreća za ljude od dela i jedini odmor koji oni sebi dozvoljavaju.
I zato, čim je izašao iz Bel-Ezba, Ernoton potera konja galopom. Međutim, samo što je poterao sto koraka svog novog druga koji ga je tako lepo poslužio poslednjih nekoliko dana, odjednom se nađe pred nekom preprekom koju njegove oči, još zasenjene svetlošću iz Bel-Ezba i još ne naviknute na mrak, nisu mogle videti ni proceniti.
To je bila jedna velika grupa konjanika koja se s obe strane puta sklopila na sredini i potpuno ga opkolila.
Oni su mu u grudi Uperili desetinu mačeva i isto toliko noževa i pištolja. To je bilo mnogo za njega koji se našao sam.
— Oho! — reče Ernoton. — Ovde se na putu pljačka, i to na milju od Pariza! I ovo je neka zemlja! Vidi se da je kraljeva policija slaba; savetovao bih mu da promeni upravnika.
— Molim vas, mir! — reče mu jedan glas koji se Ernotonu učini poznat. — Dajte svoj mač, svoje oružje i to brzo.
Jedan čovek uhvati konja za uzde, a druga dvojica mu oduzeše oružje.
— Do vraga! Kako su ovi ljudi vesti! — prošapta Ernoton.
A zatim se okrete prema onima koji su ga zaustavili i reče im:
— Gospodo, budite bar toliko ljubazni i recite mi…
— O, pa to je gospodin od Karmenža! — reče onaj koji mu je bio uzeo mač što ga je još držao u ruci.
— Gospodin od Pinkorneja! — uzviknu Ernoton.
— Kazao sam: mir! — ču se ponovo jedan jak glas u blizini. — Neka se taj čovek odvede u haps.
— Ali, gospodine od Sen-Malina, — reče Perdika od Pinkorneja
— čovek koga smo zaustavili je… — Ko je, govori!
— To je naš drug, gospodin Ernoton od Karmenža.
— Ernoton ovde! — uzviknu Sen-Malin i preblede od ljutine. — Pa šta će on ovde?
— Dobro veče, gospodo, — reče mirno Karmenž. — Nisam znao, priznajem, da se nalazim u ovako divnom društvu.
Sen-Malin je ćutao.
— Izgleda da me hapsite — nastavi Ernoton — jer i ne zamišljam da me pljačkate?
— Do đavola, — promrmlja Sen-Malin — ovo nismo predvideli.
— Nisam ni ja, zaklinjem vam se — reče Karmenž i nasmeja se.
— To je zaista nezgodno. Pa dobro, šta ste vi radili na putu?
— A kada bih vam ja postavio isto pitanje, gospodine od SenMalina, da li biste mi odgovorili?
— Ne bih.
— Smatrajte da sam uradio ono što biste i vi učinili.
— Znači, nećete da kažete šta ste na putu radili? — Ernoton se nasmeja, ali ne odgovori.
— Ni kuda idete? Isto ćutanje.
— Onda, gospodine, — reče Sen-Malin — pošto nećete da se izjašnjavate, primoran sam da vas smatram za običnog namernika.
— Postupite tako, gospodine, samo vas upozoravam da ćete odgovarati za ono što učinite.
— Gospodinu od Loanjaka?
— Nekom višem od njega.
— Gospodinu d’Epernonu?
— Još višem.
— Pa, neka odgovaram! Ja slušam naredbe i poslaću vas u Vensan.
— U Vensan? Divota! Baš tamo i idem, gospodine.
— Srećan sam, gospodine, — reče Sen-Malin — što se ovaj mali put poklapa s vašim namerama.
Dva čoveka sa pištoljima u rukama odmah uzeše zarobljenika i odvedoše ga do druge dvojice na pet stotina koraka dalje. Ova dvojica učiniše to isto i na taj način Ernotona su do samog dvorišta kule pratili njegovi drugovi.
U tome dvorištu Ernoton opazi jedno pedesetak razoružanih konjanika koji su, pognute glave i bleda čela, opkoljeni sa sto pedeset konjanika iz Nožana i Brija, oplakivali svoju nesrećnu sudbinu očekujući rđav završetak jednog pothvata koji je tako lepo započeo.
To je bilo delo naših četrdeset i pet vitezova koji su kao svoj prvi uspeh pohvatali ove ljude; jedne lukavstvom, druge silom. Čas ih je bilo po deset protiv dvojice ili trojice, a čas su najljubaznije prilazili nekom konjaniku koga su smatrali opasnim i pod nos mu podnosili pištolj u trenutku kada je ovaj mislio da ima pred sobom prijatelje ili obične prolaznike. Stoga nije bilo nijedne borbe, nijednog uzvika, a kada je pri jednom susretu osmorice protiv dvadeset jednoga, vođa pripadnika Lige izvadio nož da se brani i otvorio usta da viče, vitezovi su ga ščepali i vezali brzinom kojom posada broda namotava uže na vitlo. Ovo bi obradovalo Ernotona da je za to znao, ali mladić je samo gledao ne shvatajiići ništa.
Ali kada je poznao sve te zarobljenike među koje je i on trebalo da spada, on reče Sen-Malinu:
— Gospodine, vidim da ste unapred obavešteni o važnosti moje misije i bojali ste se da me ko ne presretne pa ste odlučili da naredite da me prate. Sada vam mogu reći da ste potpuno bili u pravu; kralj me očekuje, jer imam da mu saopštim veoma važne vesti. Dodaću čak da bez vas možda nikada ne bih stigao ovamo i imaću tu čast da kažem kralju šta ste sve učinili za njega.
Sen-Malin pocrvene kao što je malopre bio prebledeo, ali shvati, kao i uvek kada ga ne bi neka strast zaslepila, jer je bio pametan čovek, da je Ernoton govorio istinu i da ga zaista čekaju. Nije se smelo šaliti sa gospodinom Loanjakom i d’Epernonom. On, dakle, samo odgovori:
— Slobodni ste, gospodine Ernotone. Milo mi je što sam vam mogao biti na usluzi.
Ernoton istrča iz reda i potrča uza stepenice koje su vodile u kraljevu sobu. Sen-Malin ga je pratio očima i primeti da ga na polovini stepenica čeka Loanjak, koji mu dade znak da nastavi put.
Loanjak siđe dole. Hteo je da prisustvuje prebrojavanju zarobljenika.
Loanjak utvrdi da je, zahvaljujući hvatanju tih pedeset ljudi, put slobodan i da će biti slobodan sve do ujutru, pošto je prošlo vreme kada su ta pedesetorica imala da se sastanu kod Bel-Ezba.
Više nije bilo opasnosti za kralja pri povratku u Pariz.
Loanjak nije računao na jakobinski manastir i na artiljeriju i muskete dobrih otaca.
Ali d’Epernon je to dobro znao, jer ga je Nikola Pulen obavestio.
I zato kada Loanjak dođe i izvesti svog starešinu:
— Gospodine, put je slobodan, — d’Epernon odgovori:
— Dobro. Kralj je naredio da se vitezovi podele u tri grupe, jedna će ići napred, a ostale dve sa svake strane kola. Grupa će biti razbijena da, ako slučajno bude pusnjave, meci ne dopru do kola.
— Vrlo dobro, — odgovori Loanjak s vojničkom mirnoćom — ali pošto vi govorite o pucnjavi, ja nigde ne vidim muskete i ne predviđam pucnje.
— Kod manastira ćete zbiti redove, gospodine, — reče d’Epernon.
Ovaj razgovor prekide neko komešanje na stepenicama.
To je kralj silazio, spreman za polazak. Za njime je išlo nekoliko vitezova, među kojima je, sa tugom u srcu koju je bilo lako razumeti, Sen-Malin poznao Ernotona.
— Gospodo, — upita kralj — jesu li moji vitezovi na okupu?
— Jesu, Sire, — reče d’Epernon i pokaza mu grupu konjanika koja se primećivala pod svodovima.
— Jesu li izdate zapovesti?
— I biće izvršene, Sire.
— Onda hajdemo — reče Njegovo Veličanstvo. Loanjak naredi da se svira „Jaši!”.
Kada tihim glasom izvršiše prozivku, uvideše da su svih četrdeset i pet titezova tu, nijedan nije nedostajao. Lakoj konjici poveriše da pohapsi zarobljenike, Majnevilove i vojvotkinjine ljude, i pod pretnjom smrti zabraniše im da sa njima progovore i jednu jedinu reč. Kralj se pope u svoje karuce i kraj sebe stavi go mač.
Gospodin od Epernona opsova: „Majka mu stara!” i veselo oproba da li se i njegov mač lako izvlači iz kanija.
Na kuli je izbijalo devet sati. Krenuše.
Sat posle Ernotonovog odlaska gospodin od Majnevila bio je još na prozoru odakle je uzaludno pokušavao da vidi kojim je putem mladić otišao u noć. Ali kada je taj sat prošao, bio je mnogo manje spokojan i naročito sklon da se više nada u božju pomoć, jer je počeo da veruje da mu pomoć ljudi neće stići.
Nijedan od vojnika se nije pojavio. Na crnom i mirnom putu samo bi s vremena na vreme odjeknuo topot konja koji je u galopu jurio prema Vensanu.
Kada bi čuli taj topot, gospodin od Majnevila i vojvotkinja zurili su u mrak ne bi li prepoznali svoje ljude, ne bi li doznali bar jedan deo od onoga što se događalo ili bar razlog njihovog zadocnjenja.
Ali kada bi taj topot prestao, sve je opet postajalo mirno.
Ovo neprekidno prolaženje tamo i amo bez ikakvog rezultata ulilo je najzad Majnevilu takvo nespokojstvo, da naredi jednom od vojvotkinjinih ljudi neka uzjaše konja i ode da se obavesti kod prve grupe, konjanika koju susretne.
Glasnik se ne vrati.
Kada je nestrpljiva vojvotkinja to videla, ona posla drugoga, koji se isto tako ne vrati.
— Naš oficir — reče vojvotkinja koja je uvek bila sklona da gleda stvari ružičasto — sigurno se plaši da nema dovoljno ljudi i kao pojačanje čuva i ove koje mi šaljemo. To je pametno, ali nas uznemiruje.
— Jeste, uznemiruje nas i te kako — odgovori Majnevil, koji nije odvajao oči od tamnog vidika.
— Majnevile, pa šta je moglo da se dogodi?
— Ja ću lično uzjahati konja i tada ćemo doznati, gospođo.
I Majnevil pođe ka vratima.
— Zabranjujem vam, — uzviknu vojvotkinja i zadrža ga. — Pa ko će onda ostati pored mene, Majnevile? Ko će poznati naše oficire i naše prijatelje kada dođe taj trenutak? Ne, ne, Majnevile, ostanite ovde. Kada je u pitanju tajna ovakve važnosti, čovek sam sebi stvara nespokojstvo, što je sasvim prirodno, ali u stvari naš je plan vrlo dobro smišljen i naročito čuvan u tajnosti, pa kako da ne uspe.
— Devet je sati — reče Majnevil odgovarajući više svojoj nestrpljivosti nego vojvotkinji. — A, evo i jakobinci izlaze iz manastira i postrojavaju se duž manastirskog zida. Možda oni imaju neke vesti.
— Gutate! — viknu vojvotkinja i ispruži ruku.
— Šta je?
— Ćutite i slušajte!
Izdaleka je dopirala neka tutnjava slična grmljavini.
— To je konjica! — uzviknu vojvotkinja. — Vode ga, vode ga!
I prelazeći, po svome zanesenjačkom običaju, iz najgore slutnje u najluđu radost, ona poče da pljeska rukama vičući:
— Moj je! Moj je!
Majnevil opet oslušnu.
— Jeste, — reče on — jeste, to su neka kola koja tandrču i konji koji jure galopom.
I zapovedi jakim glasom:
— Iziđite na put, oci, iziđite na put!
Odmah se otvoriše velika manastirska gvozdena vrata i u lepom redu iziđe stotinu naoružanih kaluđera sa Boromeom na čelu. Oni zauzeše položaj poprečno na drumu.
Tada se začu Gorenfloov glas koji je vikao:
— Čekajte me, ta čekajte me! Važno je da ja budem na čelu bratije da dostojno dočekam Njegovo Veličanstvo.
— Idite na balkon, gospodine nastojniče, idite na balkon — viknu mu Borome. — Znate da je potrebno da budete iznad svih nas. Piše u Svetom Pismu: „Ti ćeš stajati iznad nas kao kedar iznad izopa!”
— Imaš pravo — reče Gorenflo. — Tako je. Zaboravio sam da izaberem to mesto. Sreća što ste vi tu da me podsetite, brate Borome, prava sreća!
Borome naredi nešto šapatom i četiri brata, pod izgovorom da budu počasna braća prilikom svečanosti, popeše se gore i pritesniše nastojnika uz balkon. Uskoro put koji je kretao nedaleko od manastira, sav zasija od mnogobrojnih buktinja pri čijoj su svetlosti vojvotkinja i Majnevil mogli videli kako se sijaju oklopi i mačevi. Ne mogući da se uzdrži, ona je vikala: — Siđite, Majnevile, i dovedite mi ga svezanog zajedno sa njegovim pratiocima!
— Hoću, hoću, gospođo, — reče plemić rasejano. — Samo me jedno brine.
— Šta?
— Ne čujem ugovoreni znak.
— Što će vam znak, kada je uhvaćen?
— Ali trebalo je da bude uhvaćen tek ovde, kod manastira, čini mi se — tvrdio je Majnevil.
— Možda su našli tamo dalje neku zgodniju priliku.
— Ne vidim ni našeg oficira.
— Ja ga vidim.
— Gde?
— Pa onaj sa crvenim perom!
— Do đavola, gospođo!
— Šta?
— Pa taj sa crvenim perom!… — Pa šta?
— To je gospodin od Epernona s mačem u ruci.
— Šta! Ostavili su mu mač?
— Pobogu! Pa on komanduje.
— Našim ljudima? Pa to je onda izdajstvo?
— O gospođo! Pa to nisu naši ljudi.
— Vi ste ludi, Majnevile.
U tom trenutku, Loanjak na čelu četrdeset i pet vitezova izmahnu širokim mačem i viknu:
— Živeo kralj!
— Živeo kralj! — ponoviše oduševljeno četrdeset i pet vitezova svojim strašnim gaskonjskim naglaskom.
Vojvotkinja preblede i sruči se na ragastov prozora kao onesvešćena.
Majnevil, mračan i odlučan, uze mač u ruke. Nije bio siguran da ti ljudi u prolazu neće napasti kuću.
Povorka je išla napred kao kakav vihor pun buke i svetlosti. Stigla je do Bel-Ezba i uskoro će doći i do manastira.
Borome kroči tri koraka napred. Loanjak potera konja pravo na tog kaluđera koji kao da mu je nudio borbu sa svojom mantijom.
Ali Borome, kao pametan čovek, vide da je sve izgubljeno i istog se trenutka odluči.
— Mesta! Mesta! — vikao je grubo Loanjak. — Mesta, ide kralj!
Borome, koji je ispod mantije već bio isukao mač, vrati opet mač u korice.
Gorenflo, naelektrisan uzvicima, bukom i oružjem, zaslepljen plamenom buktinja, ispruži svoju snažnu desnicu i, s ispruženim kažiprstom i srednjim prstom, blagoslovi kralja sa svoga balkona.
Anri se naže na vrata, opazi ga i pozdravi sa osmehom.
Taj osmeh, nesumnjiv dokaz naklonosti koju je uživao na dvoru nastojnik jakobinskog manastira, toliko ozari Gorenfloa da i on viknu: „Živeo kralj!” sa snagom koja bi podigla svodove katedrale.
Ali ostatak manastira osta nem. I zaista, svi su očekivali sasvim drugo rešenje posle ova dva meseca vežbanja i ove uzbune koja je došla kao posledica ranije pripreme.
Ali Borome, kao stari vojnik, što je u stvari i bio, jednim pogledom je ocenio broj kraljevih branilaca i opazio njihovo ratničko držanje. Odsustvo vojvotkinjinih ljudi govorilo mu je o kobnom svršetku pothvata. Kolebati se u predaji znači sve izgubiti.
Više se nije dvoumio i u trenutku kada je Loanjakov konj hteo da ga udari svojim grudima, on uzviknu: „Živeo kralj!” gotovo isto onako snažnim glasom kao što je viknuo i Gorenflo.
I tada ceo manastir uzviknu: „Živeo kralj!”, mašući svojim oružjem.
— Hvala vam, prečasni oci, hvala vam! — začu se piskav glas Anrija III.
Zatim prođe pored manastira koji je trebalo da bude kraj njegovog puta, ostavljajući za sobom Bel-Ezba u tami.
Na svome balkonu, skrivena iza pozlaćenog grba iza koga je klečala, vojvotkinja je posmatrala, ispitivala i gutala očima svako lice na koje je buktinja bacala svoju treptavu svetlost.
— Ah! — uzviknu ona i pokaza na jednog konjanika u pratnji. — Pogledajte, pogledajte, Majnevile!
— Mladić, glasnik gospodina vojvode od Majena u kraljevoj službi! — uzviknu ovaj.
— Izgubljeni smo — prošaputa vojvotkinja.
— Treba bežati i to što pre, gospođo, — reče Majnevil. — Pobednik danas, Valonac će sutra zloupotrebiti svoju pobedu.
— Izdani smo! — uzviknu vojvotkinja. — Mladić nas je izdao! Sve je znao!
Kralj je već bio daleko. Nestao je sa ćelom svojom svitom pod svodovima kapije Sent-Antoan, koja se pred njim otvorila i onda zatvorila za njime.

KAKO JE ŠIKO BLAGOSILJAO KRALJA LUJA XI ŠTO JE IZMISLIO POŠTU I KAKO SE ODLUČIO DA SE TIM IZUMOM KORISTI
A sada da se vratimo Šikou, jer se nadamo da će nam čitaoci to dozvoliti.
Posle važnog saznanja do kog je došao odrešivši vrpce maske gospodina od Majena, Šiko je, ne gubeći ni minuta, poleteo da se što pre udalji od mesta događaja.
Bilo je razumljivo da između njega i vojvode nastaje od danas borba na život i smrt.
Ranjen više u svome samoljublju no po telu i, pridružujući stare udarce mačem skorašnjim udarcima noža, Majen mu nikada neće oprostiti.
— Hajde, hajde! — pomisli hrabri Gaskonjac i ubrza svoje putovanje prema Božansiu. — Sad ili nikad pružila ti se prilika da na poštanskim konjima putuje novac što su ga skupile tri slavne ličnosti koje se zovu Anri od Valoa, don Modest Gorenflo i Sebastijan Šiko.
Kako je bio vest da predstavlja ne samo sva osećanja već i sve okolnosti, Šiko odmah zauze stav velikog gospodina, kao što je ranije imao držanje mirnog građanina. I zato nikada nijedan knez nije bio uslužen kao Šiko kada je prodavao Ernotonovog konja i razgovarao jedno četvrt sata sa zakupcem pošte.
Kada je uzjahao konja, Šiko odluči da se više ne zaustavlja sve dok ne bude na nekom sigurnom mestu. Putovao je galopom koliko god su mu dopuštali konji trideset privatnih stanica. On je, međutim, sam izgledao kao da je od čelika i posle šezdeset milja koje je prešao za dvadeset i četiri sata nije ostavljao utisak umorna čoveka.
Kada je, zahvaljujući toj brzini, za tri dana stigao u Bordo, smatrao je da mu je sada dopušteno da se malo izduva. Kada se juri galopom, može da se misli. Štaviše, jedino to i može da se radi.
Šiko je mnogo razmišljao. Njegovo izaslanstvo, koje je postajalo sve ozbiljnije i ozbiljnije ukoliko se približavao kraju svoga putovanja, izgledalo mu je sada sasvim drukčije, mada ni sam nije znao zbog čega. Kakvog će kneza naći u tome čudnom Anriju, koga su jedni smatrali glupakom, drugi podlacem, a svi otpadnikom bez značaja. Ali Šiko nije mislio kao svi ostali. Otkako se nastanio u Navari, pri dodiru sa zavičajem Anrijev karakter, kao i koža kameleona što prima boju predmeta rta kome se nalazi, pretrpeo je izvesne promene. Anri je umeo da stvori dovoljno rastojanje između kraljevih kandži i svoje dragocene kože koju je tako vesto sačuvao od svake ogrebotine. Međutim, njegova je spoljna politika bila uvek ista; gubio se u opštoj vrevi gaseći sa sobom i oko sebe nekoliko slavnih imena kojima su se u Francuskoj čudili videći da se njihova svetlost odbija od blede boje Navare. Kao i u Parizu vatreno se udvarao svojoj ženi čiji mu je uticaj na dvesta milja od Pariza izgledao nepotreban.
Jednom reči, životario je, srećan što živi.
Za obične glupake bio je predmet preteranih podsmeha.
Za Šikoa je bio razlog dubokog razmišljanja. Mada naizgled nije bio takav, Šiko je nagonski umeo da prodre kroz spoljašnost do dna. Anri od Navare bio je za Šikoa, dakle, ne nerešiva zagonetka, nego samo zagonetka.
Znati da je Anri od Navare zagonetka, a ne prosta i jednostavna stvar, to već znači mnogo. Šiko je onda znao više no svi ostali, a znajući to, kao onaj stari grčki mudrac, nije znao ništa.
Tamo gde bi svi išli vedra čela, sa slobodnom reci, otvorena srca, Šiko je osećao da treba ići stisnuta srca, sa biranim rečima i maskom na licu kao kakav glumac. Ova potreba za prerušavanjem dolazila je najpre po njegovom urođenom nagonu, a zatim i zbog izgleda mesta kroz koja je prolazio. Kada je jednom ušao u navarsku kneževinu, zemlju čije je siromaštvo već bilo ušlo u poslovicu, Šiko na svoje veliko iznenađenje nije više mogao da vidi na svakome licu, na svakom kamenu, na svakoj kući, zub te očajne bede koja je već nagrizala najlepše delove te ponosite Francuske koju je napustio. Drvodelja koji je prolazio sa rukom na jarmu svoga omiljenog bika; devojka sa kratkom suknjom i laka koraka, koja je na glavi nosila vodu kao stare Grkinje kada su prinosile žrtvu mrtvima; starac koji je pevušio neku pesmu iz mladosti tresući svojom sedom glavom; ptičica koja je veselo skakutala po kavezu i kljucala iz punog čančeta; živahan dečak, opaljen suncem i mršavih udova, koji se igrao na gomili šaša — sve je to Šikou govorilo jednim živim, jasnim i razgovetnim jezikom; pri svakom koraku koji je učinio sve mu je dovikivalo: „Vidiš, mi smo ovde srećni!” Katkada, kada bi začuo kako škripi točak po neravnom putu, Šikoa je obuzimao iznenadan strah. Sećao se teške artiljerije koja je razrivala francuske puteve. Ali bi se na zavijutku puta ukazala vinogradareva kola, natovarena punim buradima i decom rumena lica. Kada bi ga izdaleka trgla cev neke puške, iza neke žive ograde od smokava ili loze, Šiko je pomišljao na tri zasede koje je tako srećno prebrodio. Ali to bi bio samo neki lovac koji je prelazio ravnicu punu zečeva da bi otišao u planinu punu velikih crvenih jarebica i tetreba. Mada je već bila jesen i mada je Šiko ostavio Pariz prepun magle i inja, ovde je bilo lepo i toplo. Velika drveta, koja još nisu bila izgubila sve lišće i koja na jugu nikad i ne ostanu potpuno bez njega, bacala su sa svojih pocrvenelih krunica plavu senku na krečnu zemlju.
Vidik je bio jasan, čist i bez oblačka, sav je blistao u sunčanoj svetlosti išaran selima sa belim kućicama.
Bearnenski seljak sa kapom nakrivljenom na uho napasao je po livadama konjiće od tri talira koji su skakali neumorno na svojim čeličnim nogama, sposobni Ma prevale dvadeset milja bez odmora i, kako ih nikada nisu češagijali niti pokrivali, samo bi se stresli kada dođu na cilj i počeli da pasu prvi žbun vreska, njihovu jedinu i dovoljnu hranu.
— Sto mu muka, — mislio je Šiko — nikada nisam mogao videti Gaskonju ovako bogatu. Bearnenac živi kao bubreg u loju. Pošto je tako srećan, svi su razlozi da se veruje, kao što i kaže njegov brat, francuski kralj, da je… dobar. Ali možda on to neće da prizna. Zaista, iako sam ga preveo na latinski, ono pismo mi zadaje briga. Čisto imam želju da ga prevedem na grčki. Ali tu je zec! Nikada nisam čuo da Anrić, kako ga je zvao njegov brat Šari IX, zna latinski. Ja ću mu s mog latinskog prevoda načiniti jedan francuski prevod expurgata, kao što se to kaže na Sorboni. — I Šiko, razmišljajući u sebi o tome, glasno se raspitivao gde se nalazi kralj.
Kralj je bio u Neraku. Najpre su mislili da je u Pou, tako da je naš glasnik morao da ode u Mon-de-Marsan. Ali kada je tamo stigao, dvorska se topografija promenila i Šiko je morao da pođe na levo da bi izišao.na put za Nerak. Na putu srete mnoge ljude koji su se vraćali sa tržišta u Kondomu. Tu doznade — Šiko je bio, kao što znamo, veoma oprezan kada je trebalo odgovarati na pitanja, ali je pitao svakoga — da navarski krlj provodi veoma veseo život i da se nikada ne odmara pri prelazu s jedne ljubavi na drugu. Na putu je Šiko sklopio srećno poznanstvo s jednim katoličkim sveštenikom, jednim ovčarskim trgovcem i jednim oficirom. S njima je putovao do Mon-de-Marsana i veselio se kad god bi se zaustavili. Ovi ljudi sa kojima se slučajno upoznao izgledali su mu kao pravi predstavnici prosvećene, trgovačke i vojničke Navare. Popa mu je recitovao sonete koji su ispevani o kraljevoj ljubavi sa lepom Fosezom, ćerkom Kenea od Monmorensijea, barona od Fosea.
— Čekajte, čekajte, — reče Šiko — prvo da se razumemo. U Parizu misle da Njegovo Veličanstvo kralj od Navare luduje za gospođicom Le Rebur.
— O, — reče oficir — to je bilo u Pou.
Šiko se pokloni.
— Vaše Veličanstvo, dakle naređuje?
— To jest molim vas, dragi gospodine Šiko.
I Šiko poče ovom rečenicom koju je nakitio svim mogućnim izgovorima:
„Frater carissime. Sincerus amor quo te prosepuebatur germanus noster Carolus nonus functus nuper, colit usque regiam nostram et pectori meo pertinaciter adhaeret”.
Anri i ne trepnu, ali kod poslednjih reči pokretom ruke zaustavi Šikoa.
— Ili se ja jako varam — reče on — ili se u toj rečenici govori o ljubavi, o tvrdoglavstvu i o mome bratu Šarlu IX.
— Ne bih mogao reći da se ne govori — reče Šiko. — Latinski je jezik lep i sve to može da stane u jednu jedinu rečenicu.
— Nastavite — reče kralj. Šiko nastavi.
Bearnenac je slušao s istom ravnodušnošću sve navode u kojima je bilo reči o njegovog ženi i vikontu od Turene. Ali kod poslednjeg imena upita:
— Turennius — znači Turena?
— Mislim da jeste, Sire.
— A Margota, to će biti ime koje su iz milošte moja braća Šarl IX i Anri III dali svojoj sestri, mojoj ljubljenoj supruzi Margariti?
— Ne vidim tu ništa nemogućno — odgovori Šiko.
I nastavi svoje recitovanje do kraja poslednje rečenice, dok kraljevo lice nije ni jedan jedini put promenilo svoj izraz.
Najzad se zaustavi na kraju, koji je bio obradio sa tako zvučnim rečima da je ličio na neki pasus iz Ciceronovih beseda ili na besede o pesniku Arhiasu.
— Gotovo? — upita Anri.
— Jeste, Sire.
— To mora da je divno.
— Zar ne, Sire?
— Kakva šteta što sam razumeo samo dve reči Turennius i Margota!  Pa i to jedva !
— Nepopravljiva nesreća, Sire, sem ako Vaše Veličanstvo odluči da se pismo da nekom svešteniku da ga prevede.
— A, ne! — reče živo Anri. — Pa čak ni vi, gospodine Šiko, koji ste uneli toliko pažnje u svoje izaslanstvo uništavajući originalno pismo, ne biste me savetovali da to pismo izlažem javnosti, zar ne?
— To i ne kažem, Sire.
— Ali mislite?
— Ja mislim, pošto me Vaše Veličanstvo pita, da pismo njegovog brata, kralja, koje mi je toliko preporučeno i poslato Vašem Veličanstvu po zasebnom glasniku, sadrži možda gdegde poneku sitnicu kojom bi se Vaše Veličanstvo moglo koristiti.
— Jeste, ali da bih dobru stvar nekome poverio, treba imati puno poverenje u nekog.
— Kako?
— Pođite i nađite moju ženu Margotu. Ona je učena. Izrecitujte joj pismo i ona će ga sigurno razumeti. I onda, sasvim prirodno, ona će mi objasniti.
— O, pa to je sjajno! — uzviknu Šiko. — Vaše Veličanstvo je iskazalo zlatne reči.
— Zar nije tako? Idite. — Odmah, Sire.
— Naglašavam, nemojte da izmenite nijedno slovo iz pisma.
— To mi je i nemoguće. Trebalo bi da znam latinski, a ja ga ne znam. Jedino ako učinim neku grešku.
— Idite, prijatelju, idite.
Šiko zatraži obaveštenja gde bi mogao da nađe gospođu Margaritu i ostavi kralja, uveren više no ikada da je kralj prava zagonetka.

ALEJA OD TRI HILJADE KORAKA
Kraljica je stanovala u levom krilu zamka koje je otprilike imalo isti raspored kao i desno, kraljevo krilo. Uvek je sa te strane dopirala neka svirka, uvek se videla poneka perjanica kako preleće. Čuvena aleja od tri hiljade koraka o kojoj se toliko govorilo počinjala je upravo pod Margaritinim prozorima, a kada bi čovek niz tu aleju bacio pogled, video bi samo divne stvari: brda cveća ili prijatno zelenilo. Reklo bi se da je jedna kneginja pokušavala da prijatnim stvarima odagna tužne misli koje su joj se u duši bile nagomilale. Jedan pesnik iz Perigorda — Margarita je u provinciji kao i u Parizu uvek bila idol pesnika — spevao je jedan sonet o tome.
„Ona hoće — kaže se u pesmi — time što u svoju dušu uvlači mnogo ljudi da istera iz nje sve tužne uspomene”.
Rođena u podnožju prestola, kći, sestra i žena kralja, Margarita je u stvari mnogo propatila. Njena filozofija, mnogo više veštačka nego kraljeva, bila je i manje postojana, jer je bila plod razmišljanja, dok se kraljeva rodila iz njega samog.
I zato Margarita, ma koliko da je bila filozof, ili bolje reći ma koliko da je htela to da bude, dopustila je da joj vreme i brige načine brazde na licu. Ipak, još je bila neobične lepote, naročito u licu, i to lepote koja se ne dopada mnogo grubim osobama, već samo otmenijem svetu. Imala je veseo i blag osmeh, sjajno i vlažno, oko, tihe i mile pokrete. Žena, hodala je kao kneginja: kraljica, imala je držanje ljupke žene. Obožavali su je u Neraku u koji je unela otmenost, radost i život. Kao pariška kneginja imala je strpljenja da živi u provinciji i to je bila vrlina zbog koje su joj meštani bili veoma zahvalni. Njen dvor nije bio samo dvor za plemiće i igru, svi su je voleli i kao kraljicu i kao ženu, a svirka njenih flauta i violina, kao i sjaj njenih gozbi, bio je za sve. Ona je umela tako da rasporedi svoje vreme da joj je svaki dan donosio po nešto i nijedan od njih nije bio izgubljen za one koji su bili oko nje.
Bila je puna ogorčenja na svoje neprijatelje, ali strpljiva da bi mogla bolje da im se osveti. Nagonski je osećala da se pod bezbrižnom i trpeljivom spoljašnošću Anrija od Navare skriva rđavo raspoloženje prema njoj i bila je svesna svih njegovih razuzdanosti.
Bez roditelja, bez prijatelja, Margarita se naučila da živi s ljubavlju ili bar s onim što je ona smatrala ljubavlju i da porodicu, supruga, prijatelje i ostalo zameni poezijom i blaženstvom.
Niko, sem Katarine de Mediči, niko, sem Šikoa, niko, izuzev nekoliko tužnih senki koje su se vratile iz mračnog carstva smrti, niko nije bio u stanju da kaže zašto je Margaritino lice već bilo tako bledo, zašto su joj se oči i protiv volje već gubile u nekoj nepoznatoj tuzi, zašto je to veliko srce dozvoljavalo da se već vidi njegova praznina, čak do pogleda koji je nekada bio tako pun izraza. Margarita više nije imala kome da se poveri. Jadna kraljica više nije htela bliskost, otkako su neki ljudi za novac prodali svoju savest i svoju čast.
Išla je sama kroz svet i ta njena usamljenost je u očima Navaraca, mada ni sami nisu bili toga svesni, još više pojačavala veličanstvenost njenog držanja i jače ga isticala. Uostalom, to rđavo osećanje koje je ona nalazila kod Navaraca bilo je sasvim nagonsko i dolazilo je više od njene sopstvene savesti no do postupaka samog Bearnenca. Anri je u njoj poštovao kćer francuske kraljevske kuće. Ophodio se prema njoj s krajnjom učtivošću ili pak sa ljubaznom nemarnošću. Imao je prema njoj u svim prilikama i za sve slučajeve držanje muža ili prijatelja. I zato je navarski dvor, kap i svi dvorovi sa površnim odnosima, bio pun sklada u moralnom i fizičkom pogledu. Takve je misli i zaključke, na još slabim izgledima, stvarao Šiko, najbolja i najsavesniji posmatrač. Šiko je najpre pošao u dvor, kao što mu je Anri kazao, ali tamo nije našao nikoga. Rekoše mu tamo da je Margarita na kraju te lepe aleje koja se pruža uporedo s rekom i on ode tamo pošto je prošao alejom obraslom lovorom. To je bila ta čuvena aleja od tri hiljade koraka.
Kada je bio na dve trećine aleje, spazi na kraju, ispod jednog bokora španskog jasmina, žukovine i puzavice, grupu ukrašenu trakama, perima i mačevima. Možda je sve to šarenilo bilo malo zastarelog ukusa, ali je za Nerak to bilo sjajno, čak veličanstveno. Šiko, koji je dolazio neposredno iz Pariza, bio je na prvi pogled zadovoljan.
Pošto je kraljev skutonoša išao pred Šikoom, kraljica, čije su oči lutale levo i desno sa večnim nespokojstvom setnih osoba, odmah ga poznade i pozva sebi.
— Šta je, d’Obijače? — upita ga kraljica.
Mladić, ili bolje reći dečak, jer jedva ako je imao dvanaest godina, pocrvene i kleče jednim kolenom pred Margaritom.
— Gospođo, — reče joj na francuskom, jer je kraljica zahtevala da se izbaci narečje pri vršenju službe i svih poslova, — jedan plemić iz Pariza, koji je poslat iz Luvra Njegovom Veličanstvu kralju od Navare, a Njegovo Veličanstvo kralj od Navare poslao ga je vama, želi da govori s Vašim Veličanstvom.
Iznenadno rumenilo obli lepo Margaritino lice. Ona se živo okrete sa onim mučnim osećanjem koje uvek obuzima srca što su dugo patila.
Šiko je nepomično stajao na dvadeset koraka od nje.
Gaskonjac se jasno ocrtavao prema svetlom nebu, njene oštre oči poznadoše po držanjiu i silueti da je to neki znanac. Umesto da naredi novodošavšem da priđe, ona napusti društvo. Ali se ipak okrete da se oprosti sa njima i dade znak vrhovima prstiju jednom od plemića koji je bio najlepši i najraskošenije odeven. Oproštaj sa svima je bio u stvari oproštaj samo s jednim. Ali kako je izabranik ipak izgledao nespokojan i pored pozdrava koji je imao da ga umiri, kraljica, čije je žensko oko sve videlo, reče:
— Gospodine od Turene, budite ljubazni i recite damama da ću se za koji trenutak vratiti.
Lepi plemić sa jelekom plave i bele boje pokloni se sa više lakoće no što bi to učinio neki običan dvorjanin.
Kraljica brzim koracima priđe Šikou, koji je ne pokrećući se s mesta posmatrao celu tu sliku, što je bila u potpunom skladu s rečenicama pisma.
— Gospodin Šiko! — uzviknu Margarita začuđeno i priđe Gaskonjcu.
— Padam pred noge Vašeg Veličanstva, — reče Šiko — uvek dobrog i lepog i uvek kraljice i u Neraku kao što je bila i u Luvru.
— To je pravo čudo što vas vidim ovako daleko od Luvra, gospodine.
— Oprostite mi, gospođo, nije se to jadni Šiko setio da napravi to čudo.
— Verujem, jer priča se da ste bili mrtvi.
— Izigravao sam mrtvaca.
— Pa šta hoćete od nas, gospodine Šiko? Da li sam zaista toliko srećna da se u Francuskoj sećaju navarske kraljice?
— O, gospođo, — reče Šiko i nasmeja se. — Budite bez brige, mi ne zaboravljamo kraljice kada imaju vaše godine i naročito vašu lepotu. — Znači, u Parizu su još uvek galantni?
— Francuski kralj — reče Šiko ne odgovarajući na poslednje pitanje— upravo o tome i piše kralju od Navare.
Margarita pocrvene.
— Piše? — upita ona.
— Da, gospođo.
— Vi ste doneli to pismo?
— Doneo sam, iz razloga koje će vam kralj od Navare objasniti, ali sam ga naučio napamet i ponovio po sećanju.
— Razumem. To je pismo bilo važno i vi ste se bojali da ga ne izgubite ili da vam ga ne ukradu?
— Tako je, gospodo, a sada neka mi Vaše Veličanstvo oprosti, ali pismo je bilo napisano na latinskom.
— O, vrlo dobro! — uzviknu kraljica. — Vi znate da ja znam latinski.
— A da li ga zna kralj od Navare? — upita Šiko.
— Dragi gospodine Šiko, — odgovori kraljica — vrlo je teško znati šta zna ili ne zna kralj od Navare.
— Ah, ah! — reče Šiko, srećan što vidi da nije on jedini koji pokušava da reši zagonetku.
— Ako je verovati spoljnim znacima — nastavi Margarita — zna ga veoma malo, jer nikada ne razume, ili se bar pravi da ne razume, kada ja govorim tim jezikom nekom s dvora.
Šiko se ujede za usne.
— Ah, do đavola — reče
— Jeste li mu izrecitovali to pismo? — upita Margarita.
— Njemu je bilo i upućeno.
— Pa da li je izgledalo da ga je razumeo?
— Samo dve reči.
— Koje?
— Turennius i Margota.
— Turennius i Margota?
— Jeste, te se dve reči nalaze u pismu.
— Pa šta je uradio?
— Poslao me k vama, gospođo.
— K meni?
— Jeste. Rekao mi je kako to pismo, izgleda, sadrži suviše važne stvari da bi ga dao nekom stranom da ga prevede, i bolje je da to učinite vi, pošto ste najlepša od svih učenica i najučenija od svih lepotica.
— Saslušaću vas, gospodine Šiko, pošto je kralj naredio da vas saslušam.
— Hvala, gospođo. A gde hoće Vaše Veličanstvo da govorim?
— Ovde! Ne, ne, dragi prijatelju! Bolje će biti u mojoj sobi.
Pođimo u moju sobu za rad, molim vas.
Margarita prodorno pogleda Šikoa, koji joj je, možda iz sažaljenja prema njoj, unapred dopustio da nazre jedan deo istine.
Jadna žena oseti potrebu za nekim osloncem za poslednjim povratkom ka ljubavi možda, pre no što će podneti iskušenje koje joj je pretilo.
— Vikonte, — reče ona gospodinu od Turene. — dajte mi vašu ruku do zamka. Pođite napred, gospodine Šiko, molim vas.

MARGARITINA SOBA ZA RAD
Ne bismo želeli da nas optuže kako crtamo samo vence i šare i pustimo čitaoca da sam prođe kroz vrt. Ali kakav gospodar, takav i stan, i kada smo smatrali potrebnim da opišemo aleju od tri hiljade koraka i Anrijevu sobu za rad, onda može biti od neke koristi da opišemo i Margaritinu sobu za rad.
Spoljašnost je bila ovakva: prozori su bili u istom redu kao i prozori Anrijeve sobe. Soba je imala vrata prema sobama i hodnicima, prozori i vrata su imali gvozdene kapke sa bravama u kojima su se ključevi okretali bez šuma. U sobama, savremen nameštaj, zastori po poslednjoj modi, slike, stvarčice od emajla, fajansa, skupoceno oružje, grčki, latinski i francuski rukopisi i knjige nalazili su se u izobilju na svima stolovima, po kavezima ptice, po zastorima kučići, jednom reći, čitav biljni i životinjski svet koji je živeo istim životom kao i Margarita.
Šikoa pozvaše da sedne u jednu lepu naslonjaču obloženu štofom na kome je bio izvezen Amor kako razbacuje oblake cveća. Jedan skutonoša, ne d’Obijak, ali lepše i raskošnije obučen, donese gostu posluženje. Šiko odbi piće, ali kada je vikont od Turene izišao, poče da bez greške recituje pismo Anrija III, po milosti božjoj kralja Francuske i Poljske. Šiko je izgovarao pismo sa što je mogao čudnijim naglaskom da bi ga kraljica teže shvatila, ali ma koliko da je pokušavao da prikrije svoje sopstveno delo, Margarita ga je lako razumela i nimalo nije skrivala svoj bes i gnušanje. Sto je dalje govorio, Šiko je sve više zapadao u nezgodu koju je sam stvorio. Kod izvesnih tugaljivih mesta obarao je pogled kao ispovednik zbunjen onim što čuje. Pri toj igri lica imao je veliko preimućstvo, jer nije video kako se svetle kraljičine oči i kako se grči svaki njen nerv pri jasnom obelodanjenju njenih supružanskih nedela. Margarita je poznavala prefinjenu zlobu svog brata. U to se više puta uverila. Dobro je znala, jer nije bila od onih žena koje nemaju nikakvih tajni, kako ima da se drži u vezi sa izgovorima koje je već dala i onima koje je pripremila, a zato, ukoliko je Šiko dalje govorio, u njoj se već uspostavljala ravnotežu između opravdane ljutnje i stvarne bojazni.
Rasrditi se kada treba, zazirati u zgodnom trenutku, izbeći opasnost odričući se koristi, dokazati nepravdu iskorišćavajući neku reč, to je Margarita smišljala u svome mozgu, dok je Šiko nastavio da iskazuje pismo. Ne treba ni pretpostavljati da je Šiko celo vreme držao oboren pogled. Podizao je čas jedno čas drugo oko i bi mu lakše kada spazi da kraljica, pod svojim nabranim obrvama, lagano zauzima raniji stav. I on dosta mirno dovrši pozdrave iz kraljevog pisma.
— Bože sveti! — reče kraljica kada je Šiko završio. — Pa moj brat piše sjajno na latinskom. Što ima divan stil! Pa, što je pismo napisano sa žestinom! Nikada nisam ni mislila da je on takav.
Šiko načini pokret okom i raširi ruke kao čovek koji odobrava iz učtivosti, ali ne razume.
— Ne razumete? — nastavi kraljica, koja je razumevala sve govore, pa čak i govor pokretima. — A ja sam mislila da ste vi jaki u latinskom, gospodine.
— Gospođo, zaboravio sam. Sve što sada znam, sve što mi je ostalo od staroga znanja, to je da u latinskom nema člana, da ima peti padež i da je glava srednjeg roda.
— Ah, zaista! — uzviknu jedna ličnost ulazeći veselo i bučno.
Šiko i kraljica se okrenuše u istom trenutku. To je bio kralj od Navare.
— Šta! — reče Anri i priđe. — Glava je u latinskom srednjeg roda, gospodine Šiko? A zašto nije muškog roda?
— Ah, bože moj, Sire! Otkud ja znam? — reče Šiko. — Tome se i ja čudim kao i Vaše Veličanstvo.
— I ja se isto tako čudim — reče Margo sanjalački. — To mora biti zato — reče kralj — što je čas čovek gospodar, a čas žena, i to sve zbog naravi čoveka i žene.
Šiko se pokloni:
— To je nesumnjivo najbolje objašnjenje koje ja znam, Sire.
— Utoliko bolje. Milo mi je što sam veći filozof nego što sam mislio. A sada, da se vratimo na posao. Znate, gospođo, gorim od želje da saznam novosti s francuskog dvora, a gospodin Šiko mi ih donosi na jednom nepoznatom jeziku. Inače da nije toga… — Da nije toga? — ponovi Margarita.
— Da nije toga, ja bih se sad naslađivao, sto mu gromova! Vi i sami znate koliko ja volim novosti, a naročito skandalozne novosti, koje tako lepo ume da priča moj brat Anri od Valoa.
I Anri od Navare sede i protrlja dlanove.
— Pa, gospodine Šiko, — nastavi kralj s izgledom čoveka koji se sprema da što bolje uživa — jeste li to čuveno pismo iskazali mojoj ženi?
— Jesam, Sire.
— Pa lepo, draga moja! Recite mi malo šta ima u tom čuvenom pismu.
— Zar se ne plašite, Sire,— reče Šiko koji se malo oslobodio prisnošću supružnika — da latinski jezik na kome je pismo pisano ne bude neki rđav predznak?
— A zašto to? — upita kralj.
Zatim se okrete svojoj ženi i upita je:
— Je 1’ te, gospođo.
Margarita se za trenutak pribra, kao da je odmeravala, jednu po jednu, svaku reč koja je izlazila iz Šikoovih usta.
— Naš glasnik ima prava, Sire, — reče ona kada je završila ispitivanje i zauzela određen stav — latinski jezik je rđav predznak.
— Šta — reče Anri. — Da nema u tom pismu nekih zlih namera? Pazite se dobro, draga moja, kralj, vaš brat je dobar hrišćanin i neobično učtiv.
— Čak i onda kada su me, po njegovom naređenju, vređali u mojoj nosiljci, kao što se to dogodilo na nekoliko milja od Sensa, kada sam pošla iz Pariza da dođem vama, Sire.
— Kada se ima brat stroge naravi, — reče Anri onim neodređenim glasom koji je bio sredina između ozbiljnosti i šale — brat koji je kralj, koga je teško zadovoljiti…
— Onda on mora imati puno poštovanja prema svojoj sestri i svojoj porodici; jer ja ne mogu da pretpostavim; Sire, da biste vi preko nekog kapetana vaše garde razglasili kada bi vaša sestra Katarina od Albrea učinila kakav skandal.
— Oh! Ja sam patrijarhalan i dobroćudan građanin — reče Anri. — Ja nisam kralj, a ako i jesam, to je više od šale i ja se, bogami, i smejem! Ali pismo, pismo, ono je meni upućeno i hoću da znam šta je u njemu.
— To je podmuklo pismo, Sire.
— Eh!
— Jeste! I ono sadrži više kleveta no što je potrebno da zavadi ne samo muža i ženu nego i čoveka sa svima prijateljima.
— Oho! — reče Anri i ispravi se dajući svome licu, koje je inače bilo uvek tako otvoreno i iskreno, izraz izveštačenog nepoverenja.
— Da zavadi muža i ženu, znači mene i vas!
— Jeste, vas i mene, Sire.
— A na koji to način, draga moja. Šiko se osećao kao na trnju. Dao bi sve, iako je bio gladan, da može da ode na spavanje čak i ovako  bez večere.
— Pući će tikva, — prošapta on za sebe — pući će tikva!
— Ali na koji način, — nastavi Anri od Navare —  ljubazne reči upućene vama mogu da nas zavade, gospođo? Jer dokle god moj brat Anri upućuje vama ljubazne reči, ja ću se slagati sa njegovim mišljenjem; ali ako se u tome pismu govori rđavo o vama, onda je to druga stvar, gospođo, i ja ću razumeti politiku svog brata.
— Ah! Ako se govori rđavo o meni, vi ćete razumeti Anrijevu politiku?
— Jeste. Politiku Anrija od Valoa. Ja poznajem te razloge zbog kojih on hoće da nas zavadi.
— Čekajte, Sire, te ljubazne reči su samo zgodan uvod da bi zatim naneo klevete mojim i vašim prijateljima.
I posle tih smelih reči Margarita očekivaše negativan odgovor.
Šiko obori oči, Anri sleže ramenima.
— Vidite, draga moja, — reče on — da niste vi pogrešno razumeli latinski i da li zaista postoji u tome pismu neka rđava namera?
Iako je Anri izgovorio te reči veoma blago i dobrodušno, kraljica od Navare ga pogleda s puno nepoverenja.
— Razumejte me do kraja, Sire, — reče ona.
— Ništa bolje i ne tražim, bog mi je svedok, gospođo, — odgovori Anri.
— Da li su vam potrebni vaši službenici?
— Da li su mi potrebni, draga moja? Lepo pitanje? Pa šta bih ja bez njih radio i šta bi bilo kada bih ostao sam, bože moj!
— E, vidite, Sire! Kralj hoće da odvoji od vas vaše najbolje ljude.
— To mu neću dozvoliti..
— Bravo, Sire — prošapta Šiko.
— E, bez sumnje, — reče Anri s onom dobrodušnošću koja mu je bila tako svojstvena i u kojoj su se mnogi prevarili tokom njegovog života — moji su ljudi ze mene vezani srcem a ne interesima.
Ja nemam ništa da im dam.
— Vi im dajete celo srce i sve svoje poverenje, to je najbolja nagrada jednoga kralja svojim prijateljima.
— Jeste, draga moja. Pa onda?
— Onda, Sire nemojte imati više poverenja u njih.
— Do đavola! To ću i uraditi ako me primoravaju, to jest ako više ne zaslužuju.
— Onda — reče Margarita — dokazaće vam se da više ne zaslužuju, Sire. I gotovo.
— Ah, ah! — reče Anri. — Ali kako?
Šiko ponovo obori glavu, kao što je radio u svim tugaljivim trenucima.
— Ne mogu vam to ispričati, Sire, — odgovori Margarita — a da ne dovedem u zabunu… I pogleda oko sebe.
Šiko shvati da smeta i povuče se.
— Dragi glasniče, — reče mu kralj — budite ljubazni i pričekajte me u mojoj sobi za rad. Kraljica hoće nasamo nešto da mi kaže, nešto što je, kao što vidim, vrlo korisno za mene.
Margarita osta nepomična, izuzev lakog pokreta glavom koji je samo Šiko opazio ili je samo tako verovao. Videći da će učiniti zadovoljstvo supružnicima ako ode, on se diže i napusti sobu pošto im se samo jedanput poklonio.

TUMAČENJE PISMA
I tako Anri i njegova žena imadoše to zadovoljstvo da ostanu nasamo.
Na kraljevom licu nije se mogla videti nikakva pojava nespokojstva ili neki znak pretnje. Zaista, kralj nije znao latinski.
— Gospodine, — reče Margarita — očekujem da me pitate.
— To vas pismo jako muči, draga moja, — reče joj. — Nemojte tako da se uznemiravate.
— Sire, ovo je pismo važan događaj, ili bar tako treba da bude. Jedan kralj ne šalje glasnika drugom kralju tek onako, ako nema veoma važnih razloga.
— Pa dobro onda — reče Anri. — Ostavimo i glasnika i poruku, draga moja. Vi večeras imate kao neki bal?
— Jeste, Sire, u planu — reče Margarita začuđeno. — Ali tu nema ničega neobičnog, znate i sami da skoro svake večeri igramo.
— Ja sutra imam veliki lov, veliki lov.
— Ah!
— Jeste, hajku na kurjake.
— Svako ima svoja zadovoljstva, Sire. Vi volite lov, ja balove; vi lovite, ja igram.
— Jeste, draga moja, — reče Anri i uzdahnu — i ustvari tu nema nikakvog zla,
— Nesumnjivo, ali Vaše Veličanstvo to kaže uzdišući.
— Čujte me, gospođo.
I Margarita se sva pretvori u uho.
— Obuzelo me je neko nespokojstvo.
— Zbog čega, Sire?
— Zbog nekih glasova koji kruže.
— Nekih glasova?… Vaše se Veličanstvo uznemirava zbog nekih glasova?
— Nema tu ničeg čudnovatog, draga moja, kada ti glasovi mogu da vam pričine neprijatnosti?
— Meni?
— Jeste, vama.
— Sire, ja vas ne razumem.
— Zar niste čuli šta se priča? — upita je Anri istim tonom.
Margarita se ozbiljno zabrinu da to nije samo način na koji njen muž hoće da je napadne.
— Ja nisam nimalo radoznala žena, Sire, — reče ona — i nikada ne slušam ono što mi dopre do ušiju. Uostalom, ja tako malo obraćam pažnju na to što vi nazivate glasovima, da ih ne bih ni čula i kada bih slušala, a u nekom slučaju bih i zatvorila uši kada oni prolaze.
— Onda, gospođo, vi smatrate da sve te glasove treba prezreti?
— Sasvim, Sire, a naročito mi kraljevi.
— A zašto naročito mi, gospođo?
— Zato što bismo mi kraljevi imali mnogo posla kada bismo sve te glasove slušali, jer smo obično predmet svih tih razgovora.
— Mislim da imate pravo, draga moja, i hoću da vam pružim odličnu priliku da primenite svoju filozofiju.
Margarita oseti da je došao odlučni trenutak. Pribra svu svoju hrabrost i dosta odlučnim tonom reče:
— Pristajem, Sire, od sveg srca.
Anri poče glasom pokajnika koji ima na duši neki veliki greh.
— Vama je poznata naklonost koju imam prema svojoj kćeri Fosezi?
— Ah, ah! — uzviknu Margarita kada vide da nije reč o njoj te zauze pobednički stav. — Jest, jest, prema maloj Fosezi, vašoj prijateljici.
— Jeste, gospođo, — odgovori Anri istim glasom — jeste, prema maloj Fosezi.
— Mojoj počasnoj dami?
— Vašoj počasnoj dami.
— Prema vašoj ljubavi, vašoj ludosti!
— Ah, vi govorite, draga moja, kao oni glasovi koje ste maločas osuđivali.
— To je tačno, Sire, — reče Margarita i nasmeja se — i ponizno vas molim za oproštaj.
— Draga moja, vi imate pravo, glasovi koje svet pronosi vrlo često su lažni i nama je, naročito nama kraljevima, preko potrebno da tu teoremu smatramo aksiomom. Sto mu gromova! Gospođo, počeo sam da govorim grčki. I Anri pršte u smeh.
Margarita pročita podsmeh u tom glasnom smehu, a naročito u lukavom pogledu koji ga je propratio. Opet je obuze malo nespokojstvo.
— Pa šta je bilo sa Fosezom? — upita ona.
— Foseza je bolesna, draga moja, i lekari ne znaju šta joj je.
— Čudnovato je to, Sire. Foseza, koja je prema pričanju Vašeg Veličanstva uvek bila pametna i koja bi se oduprla i samom kralju kada bi joj on govorio o ljubavi; Foseza, taj cvet nevinosti, taj prozračni kristal, morala bi dozvoliti nauci da ona potpuno upozna njene radosti i njene bolove!
— Na žalost, nije tako! — reče tužno Anri.
—  Šta! — uzviknu kraljica s onom plahovitom zlobom koju ni najbolje žene ne propuštaju da kao strelicu bace na -drugu ženu. — Šta, Foseza nije cvet nevinosti?
— Nisam to kazao, — odgovori suvo Anri — neka me bog sačuva da ikoga optužujem! Kažem samo da je moja kći Foseza bolesna od neke bolesti i tu bolest tvrdoglavo krije od lekara.
— Dobro, od lekara, ali od vas, svoga poverenika, svog oca… to mi izgleda čudnovato.
— Ja ne znam ništa više o tome, draga moja, — reče Anri i opet senajljubaznije nasmeši — a kada bih nešto više znao, ne bih se dalje ni raspitivao.
— Onda, Sire, — reče Margarita, kojoj je prema toku razgovora izgledalo da je ona ta koja ima da prašta, i to upravo onda kada je mislila da će morati da moli, — onda, Sire, ja ne znam šta želi Vaše Veličanstvo i stoga čekam da se izjasni.
— E, lepo, kad čekate, draga moja, ja ću vam sve ispričati.
Margarita učini pokret kojim je htela reći da je spremna sve da čuje.
— Trebalo bi… — poče Anri — ali to je suviše da se zahteva od vas, draga moja…
— Recite ipak, Sire.
— Trebalo bi da budete tako dobri i da odete do moje kćeri Foseze.
— Ja da posetim tu devojku za koju se priča da ima tu čast da bude vaša ljubavnica, čast koju vi nećete poreći?
— Hajde, hajde, polako, draga moja, — reče kralj. — Vi ćete, bogami, napraviti skandal s tim uzvicima i nisam siguran zaista da taj skandal neće razveseliti i francuski dvor, jer u pismu koje mi je Šiko recitovao ima reči o nekom quotidie scandalum, to jest, što za običnog smrtnika koji ne zna latinski znači svakodnevni skandal.
Margarita načini jedan pokret.
— Nije potrebno da se zbog toga zna latinski, — nastavi Anri — to je skoro francuski.
— Ali, Sire, na koga se te reči odnose? — upita Margarita.
— E, to nisam mogao da razumem. Ali vi znate latinski, draga moja, i pomoći ćete mi kada budemo stigli dotle.
Margarita pocrvene do ušiju, dok je Anri pognute glave i uzdignutih ruku odavao utisak čoveka koji naivno traži na koju bi se ličnost iz dvora mogla primeniti reč svakodnevni skandal.
— Lepo, gospodine. — reče kraljica — vi želite da me u ime mira naterate da učinim jedan ponižavajući korak, i u ime mira ja ću se pokoriti.
— Hvala, draga moja, hvala.
— A kakav će biti cilj te posete, gospodine.
— On je sasvim prost, gospođo.
— Ipak bi trebalo da mi se kaže, jer ja sam dovoljno prostodušna da ne mogu da ga uvidim.
— E onda slušajte! Naći ćete Fosezu s počasnim damama, jer ona spava u njihovoj sobi. Te su žene, znate dobro, tako radoznale i tako brbljive da se ne zna do koje će krajnosti Foseza da dođe.
— Pa zar se ona nečega boji? — uzviknu Margarita s udvostručenom žestinom i mržnjom. — Ona hoće da se sakrije?
— Ne znam — reče Anri. — Sve što znam to je da ona hoće da napusti sobu počasnih dama.
— Ako hoće da se sakrije, neka ne računa na mene. Ja mogu da progledam kroz prste izvesne stvari, ali nikada neću da budem saučesnik.
I Margarita zastade da vidi utisak svoga ultimatuma.
Ali je izgledalo kao da Anri ništa nije čuo. Oborio je opet glavu i ponovo zauzeo zamišljeno držanje koje je iznenadilo Margaritu trenutak ranije.
— Margota, — prošapta on, — Margota cum Turennio. Eto, te sam dve reči tražio, gospođo. Margota cum Turennio.
Ovoga puta Margarita sva pocrvene.
— Klevete, Sire! — uzviknu ona. — Da nećete opet da mi ponavljate te klevete!
— Kakve klevete? — reče Anri najprirodnijim glasom na svetu. — Zar vi to, gospođo, smatrate klevetama? To je jedan pasus iz pisma moga brata koji mi je pao napamet: Margota cum Turennio conveniunt in castello nomine Loignac. Zaista moram da dam nekom svešteniku da mi prevede to pismo.
— Slušajte, prestanimo s tom igrom, Sire, — reče Margarita dršćući, — i recite mi otvoreno šta vi od mene očekujete?
— E lepo, ja bih želeo, draga moja, da vi odvojite Fosezu od ostalih devojaka, da je smestite samu u neku sobu i da joj pošaljete samo jednog lekara, nekog diskretnog lekara, svog na primer.
— Oh, sad vidim šta je! — uzviknu kraljica. — Foseza, koja je propovedala vrlinu, koja se razmetala lažnim devičanstvom, sada je u drugom stanju i pred porođajem.
— Ja to nisam kazao, draga moja, — reče Anri — ja to nisam kazao. To vi tvrdite.
— To je, gospodine, to je! — uzviknu Margarita. — Vaš prividno ljubazan ton i vaša lažna poniznost to mi jasno govore. Ali ima požrtvovan ja koja čovek ne može tražiti od svoje žene, pa makar to bio i sam kralj. Zataškajte sami kako znate greške gospođice Foseze, Sire. Vi ste njen saučesnik i to je vaša lična stvar; neka kaznu iskusi krivac, a ne nevino lice.
— Krivac, dobro! Eto sad ste me opet podsetili na neke izraze tog groznog pisma.
— Ja vas podsetila?
— Jeste, krivac se kaže noceus, zar ne?
— Jeste, gospodine, noceus.
— E vidite, a u pismu stoji: Margota cum Turennio, ambo nocentes, conveniunt in castello nomine Loignac. Bože moj! Koliko žalim što nisam tako bogat duhom kao što imam dobro pamćenje.
— Ambo nocentes, — ponovi sasvim tiho Margarita, belja nego njen okovratnik od uštirkanih čipaka — Razumeo je, razumeo je!
— Margota cum Turennio, ambo nocentes. Šta li je samo hteo reći moj brat sa tim ambo? — nastavljao je nemilpsrdno Anri od Navare. — Sto mu gromova! Draga moja, čudnovato da vi tako dobro znate latinski, a još mi niste objasnili tu rečenicu koja me toliko muči.
— Sire, imala sam već čast da vam kažem… — Ah. Evo ga baš Turennius se šeta ispod vaših prozora i gleda u nebo kao da vas očekuje, siromah dečko. Sad ću ga pozvati da se popne gore; on je dosta naučen i reći će mi ono što trebam da doznam.
— Sire, Sire! — uzviknu Margarita i skoči iz naslonjače sklapajući ruke. — Sire, budite uzvišeniji od svih podvaljivača i klevetnika u Francuskoj.
— E, draga moja, u Navari nisu ništa milostiviji no u Francuskoj i maločas i vi sami… bili ste malo prestrogi prema toj jadnoj Fosezi.
— Ja, prestroga! — uzviknu Margarita.
— Bože moj! Prisetite se malo. Ovde treba da smo milostivi, gospođo. Mi provodimo tako prijatan život, vi sa svojim balovima koje volite, ja sa svojim lovom koji volim…
— Jeste, jeste, Sire, — reče Margarita — imate pravo, budimo milostivi.
— Ah, bio sam siguran u vaše srce, draga moja… — Stoga jer me poznajete, Sire.
— Naravno. Vi ćete onda otići do Foseze, je l’ te?
— Hoću, Sire.
— I odvojićete je od ostalih devojaka?
— Hoću Sire.
— I poslaćete ‘joj svog lekara?
— Hoću, Sire.
— I nemojte postavljati stražu. Lekari su diskretni po svome pozivu, a stražari su brbljivi po navici.
— To je istina, Sire.
— A ako je na nesreću istina ono što se govori i ako jadna devojka oslabi i podlegne…. I Anri diže oči k nebu.
— A to je lako mogućno — nastavi on. — Žena je nežno stvorenje, res fragilis mulier, kao što kaže jevanđelje.
— Pa ništa, Sire, i ja sam žena i znam kako treba da budem milostiva prema drugim ženama.
— Ah, vi ste savršeni, draga moja! Vi ste zaista primer savršenosti i… — I?
— I hoću da vam poljubim ruku.
— Ali budite uvereni, Sire, — poče Margarita — da ovu žrtvu činim iz ljubavi prema vama.
— Ah, ah! Ja vas, gospođo; dobro poznajem, a i moj brat iz Francuske takođe, jer tako lepo govori o vama u tom pismu, čak dodaje: Fiat sanum exemplum statim atque res certior eveniet. Bez sumnje da je taj lepi primer, draga moja, ovaj što ga vi sada pružate.
I Anri poljubi upola sleđenu ruku Margaritinu.
Zatim se zaustavi na pragu i reče:
— Pozdravite nežno i od moje strane Fosezu, gospođo; zauzmite se za nju kao što ste obećali da ćete učiniti. Ja odlazim u lov. Možda ću vas videti tek kada se budem vratio, a možda nikada…. ti vuci su opake zveri. Hodite da vas poljubim, draga moja.
I on skoro nežno poljubi Margaritu i iziđe, dok ona ostade zaprepašćena svim onim što je čula.

ŠPANSKI IZASLANIK
Kralj nađe Šikoa u svojoj sobi za rad. Šiko je bio još uvek uzbuđen iz bojazni da ne dođe do kakvog objašnjavanja, — Pa kako je, Šiko? — upita Anri.
— Eto tako, Sire, — odgovori Šiko.
— Ti ne znaš šta kraljica misli? Ona misli da će to tvoje prokleto latinsko pismo da poremeti ceo naš brak.
— O, Sire! — uzviknu Šiko. — Zaboravimo to latinsko pismo i sve je svršeno. Nije to isto imati na latinskom izrecitovano pismo ili rukom napisano, vetar odnese jedno, ali plamen katkad ne može da proguta drugo.
— Ja — reče Anri — i ne mislim više o tome. Neka ga đavo nosi!
— U dobri čas!
— Bogami, imam toliko drugih stvari da radim, a ne da mislim o tome.
— Vaše Veličanstvo više voli da se malo razonodi?
— Jeste, sinko, — reče Anri dosta nezadovoljan tonom kojim je Šiko izgovorio tih nekoliko reči. — Jeste, moje Veličanstvo, više voli da se razonodi.
— Izvinite, možda ja smetam Vašem Veličanstvu?
— E, sinko, — reče Anri i sleže ramenima — već sam ti kazao da ovde nije kao u Luvru. Ovde se otvoreno vodi ljubav, rat i celokupna politika.
Kraljev pogled bio je tako blag, osmeh tako mio da se Šiko oseti ohrabrenim.
— Rat i politika manje nego ljubav, je l’ te, Sire?
— Bogami, tako je, dragi prijatelju, priznajem. Ova je zemlja lepa, vina Langedoka tako su prijatna, a žene Navare tako lepe!
— E, Sire, vi zaboravljate kraljicu, izgleda mi. Da nisu slučajno Navarke lepše i umiljatije od nje? U tom slučaju, izražavam sve svoje divljenje Navarkama.
— Sto mu gromova! Imaš prava, Šiko. Ja sam zaboravio da si ti izaslanik, da si predstavnik kralja Anrija III, da je kralj Anri III brat gospođe Margarite i, prema tome, iz pristojnosti treba da stavim gospođu Margaritu iznad svih žena! Ali treba mi oprostiti moju nesmotrenost, Šiko, ja nisam naviknut na izaslanike, sinko.
U tom trenutku vrata se otvoriše i d’Obijak prijavi jasnim glasom:
— Gospodin španski izaslanik.
Šiko podskoči na naslonjači i to izazva kraljev smeh.
— Bogami, ovo je negiranje koje nisam očekivao. Španski izaslanik! Pa kog vraga traži on ovde?
— Jeste, — ponovi Šiko — kog vraga traži on ovde?
— Sada ćemo saznati — reče Anri. — Možda naš sused Španac ima da raspravi sa mnom neku čarku na granici.
— Ja se povlačim — reče Šiko ponizno. — To je bez sumnje neki pravi izaslanik koga vam šalje Nj. V. Filip II, dok sam ja…
— Francuski izaslanik da ustupi mesto španskom i to u Navari! Sto mu gromova! To ne srne da bude! Otvori ovu biblioteku, Šiko, i tamo se smesti.
— Ali tu ću čuti sve, Sire, i protiv svoje volje.
— Pa neka čuješ, do đavola! Briga me! Ništa ja nemam da krijem. A kad smo već u reči, imate li još što da kažete od strane vašeg gospodara, gospodine izaslanice?
— Ne, Sire, ni reči više.
— Dobro je! Sad imaš samo da gledaš i da slušaš kao što rade svi izaslanici na svetu. Ta će ti odaja jedinstveno poslužiti za tvoj poziv. Otvori oči i načulji uši, drago moj Šiko.
A zatim dodade:
— D’Obijače, reci mome kapetanu garde da uvede gospodina španskog izaslanika.
Kada je Šiko čuo tu zapovest, on pohita da uđe u biblioteku i da brižljivo zatvori vrata u tapetu na kojima je bila neka slika.
Odjeknuše lagani i odmereni koraci. To je bio izaslanik Nj. V.
Filipa II.
Kada je završen prvi deo razgovora koji se odnosio na ceremonijal i kada se Šiko iz svoga zaklona uverio da je Bearnenac veoma spretan prilikom prijema, izaslanik upita na španskom, koji svaki Gaskonjac i Bearnenac može da razume kao i svoj maternji jezik:
— Mogu li slobodno da govorim Vašem Veličanstvu?
— Možete govoriti, gospodine, — odgovori Bearnenac.
Šiko načulji oba uha. To ga je mnogo interesovalo.
— Sire, — reče izaslanik — donosim odgovor Njegovog Katoličkog Veličanstva.
— „Aha!” — reče Šiko. — On donosi odgovor, znači bilo je pitanja.
— Povodom…? — upita Anri.
— Tiče se vašeg predloga od prošlog meseca, Sire.
— Bogami, ja sam veoma zaboravan — reče Anri… — Hoćete li me podsetiti u čemu se sastojao taj predlog, molim vas, gospodine izaslanice?
— Povodom osvajanja lorenskih kneževina u Francuskoj.
— A jeste, a naročito povodom našeg pobratima Giza! Vrlo dobro! Sada se sećam! Nastavite, gospodine, nastavite.
— Sire, — nastavi Španac — kralj, moj gospodar, iako mu je nuđeno da potpiše ugovor o savezu s Lorencima, smatrao je da je savez s Navarom mnogo pošteniji i, da budemo iskreni, mnogo povoljniji.
— Jeste, da budemo iskreni — reče Anri.
— Ja ću biti iskren prema Vašem Veličanstvu, Sire, jer poznajem odnos kralja, moga gospodara, prema Vašem Veličanstvu.
— A mogu li i ja da ga saznam?
— Sire, kralj, moj gospodar, ne može ništa da odbije Vašem Veličanstvu.
Šiko prisloni uho na tapet ujedajući se za prst da bi se uverio da ne sanja.
— Kada ništa ne može da mi odbije, — reče Anri — da vidimo šta mogu da tražim.
— Sve što se bude svidelo Vašem Veličanstvu, Sire.
— Vraga!
— Neka ono samo otvoreno i iskreno kaže.
— Sto mu gromova! Pa to je dosta teško!
— Njegovo Veličanstvo španski kralj želi da zadovolji svog novog saveznika. Predlog koji ću učiniti Vašem Veličanstvu potvrdiće to.
— Slušam vas — reče Anri.
— Francuski kralj smatra navarsku kraljicu za smrtnog neprijatelja, on je se odriče kao sestre, čim je optužuje za nečasna dela, to je bar jasno. Uvrede francuskog kralja, ja molim za oproštaj Vaše
Veličanstvo što sam se dotakao ovog tugaljivog pitanja… — Slobodno, slobodno.
— Uvrede francuskog kralja su javne — javnost to potvrđuje.
Anri učini jedan pokret neodobravanja.
— Postoji javnost, — nastavi Španac — o tome smo obavešteni. Da ponovim, Sire: francuski kralj se odriče gospođe Margarite kao sestre, pošto želi da je ponizi naređujući da se javno zaustavi njena nosiljka i da je pretrese jedan gardijski kapetan.
— Pa lepo, gospodine izaslaniče, šta, hoćete time da kažete?
— Ništa prostije. Neka se Vaše Veličanstvo odrekne te žene koje se njen brat već odrekao kao sestre.
Anri pogleda prema tapetu iza koga je Šiko, izbuljenih očiju i sav uzbuđen, čekao rezultat toga tako svečanog početka.
— Kada kraljica bude oterana, — nastavi izaslanik — savez između navarskog i španskog kralja… — Anri se pokloni. — Taj će savez biti odmah stvoren, — nastavi izaslanik — i to na ovaj način: španski kralj daje svoju kćer, infantkinju, navarskom kralju, a samo Njegovo Veličanstvo se ženi gospođom Katarinom od Navare, sestrom Vašeg Veličanstva.
Grozničava gordost ispuni Bearnenca, dok Šiko oseti po celom telu drhtaj strave. Jedan je video kako se na vidiku pomalja njegova sreća, sjajna kao jutarnje sunce; drugi je već gledao kako tamni i umire slava dinastije Valoa.
Španac, leden i nepomičan, nije video; on je samo znao za uputstva svoga gospodara.
Za trenutak nasta grobno ćutanje, a zatim kralj od Navare reče:
— Predlog je, gospodine, veličanstven i ja se osećam neobično počastvovan njime.
— Njegovo Veličanstvo španski kralj ne želi da stavi više od jednog uslova Vašem Veličanstvu — požuri se da rekne ponositi pregovarač koji je već računao na oduševljen pristanak.
— Ah! Ima neki uslov, — reče Anri — to je sasvim na mestu. — Da čujemo taj uslov.
— Pomažući Vaše Veličanstvo protivu lorenskih kneževa, to jest ostvarajući Vašem Veličanstvu put ka prestolu, moj gospodar, time što će biti u savezu s vama; želi da olakša čuvanje Flandrije kojoj Njegova Svetlost vojvoda od Giza mnogo preti. Vaše Veličanstvo uviđa da moj gospodar njoj daje prvenstvo pred lorenskim kneževima, pošto su gospoda Gizovi, negovi prirodni saveznici kao i katolički kneževi, sami po sebi protivnici vojvode od Anžua u Flandriji. Ovo je, dakle, uslov, jedan jedini. On je razuman i nije težak: Njegovo Veličanstvo španski kralj sprijateljiće se s vama ovim dvostrukim brakom; pomoći će vam da… (izaslanik zastade za trenutak da nađe zgodan izraz) da nasledite francuskog kralja, a vi ćete mu garantovati Flandriju. Ja mogu sada odmah, poznajući mudrost Vašeg Veličanstva, da smatram ove pregovore srećno završenim.
Ćutanje, mnogo dublje no prvo, nastade posle ovih reči. Bez sumnje zato da bi anđeo smrti pribrao svu svoju moć za odgovor koji je imao da udari tamo ili ovamo, po Francuskoj ili po Španiji.
Anri od Navare prođe tri-četiri puta po sobi.
— Tako, dakle, gospodine, — reče najzad — to je odgovor koji ste imali da mi donesete.
— Jeste, Sire.
— I ništa više?
— Ništa više.
— E lepo! — reče Anri. — Odbijam ponudu Njegovog
Veličanstva španskog kralja.
— Vi odbijate ruku infantkinje! — uzviknu Španac sa zaprepašćenjem sličnim onom koje čovek oseti kada ga iznenada nešto zaboli.
— To je velika čast, gospodine, — reče Anri i diže glavu — ali ja ne mogu da verujem da je ona viša od časti koju sam doživeo oženivši se devojkom iz francuske vladajuće kuće.
— Jeste, ali ta vas prva veza vodi grobu, Sire, dok vam ova druga nudi presto.
— To je dragocena i neuporediva sreća, gospodine, ja to znam, ali je ja ne bih nikada kupio krvlju i čašću mojih budućih podanika. Šta gospodine? Da potegnem mač protiv francuskog kralja, moga šuraka, i to zbog stranca, Španca! Šta! Da zaustavim zastavu Francuske na svome putu slave da bih dopustio da kastiljanske kule i leonski lavovi dovrše delo koje su započeli? Šta! Da nateram braću na svoju braću! Da uvedem strance u svoju otadžbinu! Gospodine, čujte dobro ovo: tražio sam od svog suseda španskog kralja pomoć protiv gospode Gizovih koji su oblaporni na moje nasledstvo, ali ne i protiv vojvode od Anžuja, moga šuraka; ne protiv kralja Anrija III, moga prijatelja; ne protiv svoje žene, sestre moga kralja. Kažete da ćete pomoći Gizove, da ćete im dati podrške? Učinite tako. Ja ću baciti na njih i na vas sve protestante iz Nemačke i Francuske. Španski kralj hoće ponovo da osvoji Flandriju koja mu se izmiče iz ruku; neka uradi kao što je uradio njegov otac Karlo V; neka traži prolaz od francuskog kralja, pa neka ide i traži ponovo titulu prvog građanina Gana, i siguran sam da će mu kralj Anri III dozvoliti častan prolaz, kao što je to uradio i kralj Fransoa I. Ja želim francuski presto, kaže Njegovo Katoličko Veličanstvo? To je mogućno; ali nema potrebe da me u tome ono pomaže. Uzeću ga i sam ako bude prazan i protiv svih veličanstava sveta. Zbogom, dakle, gospodine, zbogom! Recite mome bratu Filipu da sam mu neobično zahvalan na njegovoj ponudi. Ali bih se smrtno na njega naljutio da me je prilikom odašiljanje te ponude i jedan trenutak smatrao sposobnim da tu ponudu i primim. Zbogom, gospodine!
Izaslanik, koji je stajao zaprepašćen samo promuca:
— Pazite, Sire, dobar odnos između dva suseda često zavisi od neke rđave reči.
— Gospodine izaslaniče. — nastavi Anri — imajte ovo na umu: kralj od Navare ili kralj od ničega, to je svejedno za mene. Moja je kruna tako laka da neću ni osetiti kad padne s glave. Uostalom tog trenutka, umeću da je zadržim, budite bez brige. Zbogom još jednom, gospodine! Kažite kralju, svom gospodaru, da ja imam mnogo veče ambicije no što mi ih on otkriva. Zbogom!
I Bearnenac, postavši opet, ne ono što je, već čovek koga su u njemu poznavali, pošto je jedan trenutak dopustio da ga obuzme plam hrabrosti, nasmeja se ljubazno i odvede izaslanika do vrata svoje sobe za rad.

SIROMASI KRALJA OD NAVARE
Šiko je bio toliko zaprepašćen da nije ni pomišljao da iziđe iz svoga zaklona kada je Anri ostao sam. Bearnenac podiže zastor i lupi ga po ramenu.
— Pa, gospodine Šiko, — reče mu — šta misliš, kako sam se izvukao?
— Sjajno, Sire, — odgovori Šiko, koji još nije mogao da se povrati. — Zaista jedan kralj koji tako često ne prima izaslanike, izgleda, kad ih primi, dobro ih prima.
— A, međutim, brat Anri mi je ovoga zaradio.
— Kako to, Sire?
— Tako. Da on ne proganja neprestano svoju jadnu sestru, ostalima ne bi ni na pamet palo da je proganjaju. Da nije španski kralj doznao za onu uvredu kraljice od Navare, kada je jedan gardijski kapetan pretresao njenu nosiljku, misliš li ti da bi mi predložio da je oteram?
— S radošću uviđam, Sire, da će biti beskorisno sve što pokušavaju i da ništa neće moći da prekine slaganje između vas i kraljice.
— E, prijatelju! Isuviše je jasna korist koju bi imali od naše svađe…
— Priznajem, Sire, da nisam tako oštrouman kao što vi to mislite.
— Bez sumnje, sve što moj brat Anri želi, to je da najurim njegovu sestru.
— Kako to? Objasnite mi to, molim vas. Vraga! Nisam se nadao da ću doći u ovako dobru školu.
— Ti znaš da su zaboravili da mi isplate miraz moje žene, Šiko?
— Ne, nisam znao, Sire; ali sam sumnjao.
— Da se taj miraz sastojao od trista hiljada zlatnih talira?
— Lep miraz.
— I nekoliko utvrđenih gradova, među njima i Kaor?
— Pobogu! Sjajan grad!
— Ja sam tražio, ne mojih trista hiljada zlatnih talira, jer ma koliko da sam siromah, smatram se bogatijim od francuskog kralja, već Kaor.
— A vi ste tražili Kaor, Sire? Sto mu gromova! Dobro ste uradili. Da sam ja na vašem mestu, isto bih uradio.
— I eto zašto, — reče Bearnenac sa svojim lukavim osmehom — eto zašto… sad razumeš?
— Neka me đavo nosi, ali ne razumem.
— Eto zašto hoće da me posvađaju sa ženom u tolikoj meri da je oteram. Kada više nemam žene, vidiš, Šiko, nema ni miraza. Prema tome, nema više trista hiljada talira, nema više gradova i, naročito, nema više Kaora. I to je jedan način da se izvrda data reč, a moj brat Valoa je veoma vest za takve vrste zamki.
— A vi biste neobično voleli da imate taj grad, je l’ te, Sire?
— Bez sumnje, jer skupa uzevši, šta je moja bearnenska kraljevina? Jedna mala siromašna kneževina, koju je tvrdičluk mog šuraka i moje tašte toliko iscrpeo, da je titula kralja ovde skoro postala smešna.
— Jeste, ali kad bi se Kaor dodao tome kneževstvu…
— Kaor bi bio moj bedem, zaštita za sve pristalice moje vere.
— E čujte, dragi moj Sire, slobodno obucite, crninu za Kaorom; jer svađali se vi ili ne svađali sa gospođom Margaritom, francuski kralj neće vam ga nikada dati, sem ako ga ne zauzmete…
— O! — reče Anri. — Uzeo. bih ga ja da on nije tako utvrđen i da toliko ne mrzim rat.
— Kaor je neosvojiv, Sire, — reče Šiko.
Anri naoruža svoje lice neprozirnom prostodušnošću:
— O, neosvojiv, neosvojiv. Kada bih ja imao vojsku… koju nemam.
— Slušajte, Sire, — reče Šiko — mi se nismo ovde sastali da jedan drugome laskamo. Između Gaskonjaca, znate, može da se govori iskreno. Da bi se uzeo Kaor, u kome je gospodin od Vezena, potreban je jedan Hanibal ili jedan Cezar, a Vaše Veličanstvo…
— Pa šta? Moje Veličanstvo?… — upita Anri sa podsmešljivim osmehom.
— Pa Vaše Veličanstvo je kazalo. Ono ne voli rat. Anri uzdahnu. Njegove setne oči blesnuše; ali on savlada taj nehotični pokret i svojom opaljenom rukom pređe preko crne brade govoreći:
— Nikada nisam potegao mač, to je istina, i nikada ga neću potegnuti. Ja sam kralj od slame i miroljubiv čovek, ali, Šiko, vidiš, ni sam ne znam zbog čega, volim da se zanimam ratnim stvarima. To mi je u krvi. Sen-Luj, moj predak, bio je pobožno vaspitan i po prirodi blag, ali je sticajem prilika postao dobar bacač koplja i sjajan mačevalac. Razgovarajmo, Šiko, ako hoćeš, o gospodinu od Vezena, koji je Hanibal i Cezar.
— Sire, oprostite mi — reče Šiko — ako sam mogao ne. samo da vas uvredim, nego i da vas uznemirim. Ja sam vam samo zato govorio o gospodinu od Vezena da bih ugušio plamen ludosti koju bi mladost i nepoznavanje stvari mogli da rasplamte u vašem srcu. Kaor je, vidite, tako dobro čuvan i branjen, zato što je on ključ za južnu Francusku.
— Na žalost! — reče Anri i izdahnu. — Znam ja to dobro!
— Tamo je — nastavi Šiko — bogatstvo zemlje vezano za sigurnost stanovništva. Imati Kaor, znači imati sve za sebe; ne imati ga, znači imati sve protiv sebe.
— E! Sto mu gromova! — prošapta kralj od Navare. — Zato sam ja toliko i želeo da imam Kaor i zato sam i kazao mojoj jadnoj majci da to bude uslov moga braka… Kaor je bio miraz moje žene, obećali su mi ga i duguju mi ga.
— Sire, dugovati i platiti… — reče Šiko.
— Imaš pravo, dugovati i platiti dve su stvari veoma različite, prijatelju. I ti, dakle, misliš da mi ga neće nikada dati.
— Plašim se da je tako.
— Do đavola! — reče Anri.
— I iskreno govoreći… — nastavi Šiko.
— Šta?
— Iskreno govoreći, imaju pravo, Sire.
— Imaju pravo? A zašto to, prijatelju?
— Zato što niste umeli da iskoristite svoje pravo kralja, muža jedne devojke iz francuske vladalačke kuće; zato što niste umeli da naplatite najpre miraz, posle da predajete svoje gradove.
— Nesrećniče! — reče Anri i gorko se nasmeja. — Zar se ne sećaš zvona sa crkve Sen-Žermen-l’Okseroa? Rekao bih da jedan mladoženja koga prve bračne noći hoće da ubiju ne misli toliko na svoj miraz koliko na svoj život.
— Dobro! — reče Šiko. — Ali posle?
— Posle? — upita Anri.
— Jeste, čini mi se da je posle bio mir. E lepo! Trebalo je iskoristiti taj mir za poslove; trebalo je, izvinite. Sire, pregovarati umesto voditi ljubav. To je mnogo manje zanimljivo, ja to znam, ali je korisnije, za moga kralja toliko i za vas. Kada bi Anri od Valoa imao u Anriju od Navare jakog saveznika, on bi bio jači od svih ostalih i ako pretpostavimo da se katolici i protestanti mogu da slože zajedničkim političkim interesima, tim da posle raspravljaju svoja verska pitanja, katolici i protestanti, to jest oba Anrija, onda bi bili sila od koje bi zadrhtao ljudski rod.
— Oh! — reče Anri smerno. — Ja nemam ambicija da iko drhti preda mnom, samo da ja ne dršćem… Ali, znaš šta, Šiko, ne govorimo više o tim stvarima koje mi mute mozak. Nemam Kaor, pa lepo, moći ću i bez njega!
— Teško je to, moj kralju.
— Pa Šta ćeš? Pošto i ti sam smatraš da mi ga Anri neće nikada dati.
— Mislim, Sire, i siguran sam, i to iz tri razloga.
— Reci ih, Šiko.
— Vrlo rado. Prvi je razlog što je Kaor bogat grad i francuski kralj više voli da ga drži za sebe nego ma kome da ga da.
— Ali to nije sasvim pošteno, Šiko.
— Ali je kraljevski, Sire.
— Ah! Kraljevski je kada se uzima šta se hoće?
— Jeste. To se zove uzeti lavovski deo, a lav je kralj životinja.
— Sećaću se tog što si mi kazao, Šiko, ako ikada postanem kralj.
A drugi razlog, sinko?
— Gospođa Katarina…
— Pa zar se ona meša u politiku, moja dobra majka Katarina? — prekide ga Anri.
— Stalno. Gospođa Katarina više voli da vidi svoju kćer u Parizu no u Neraku, pre kod sebe nego kod vas.
— Misliš? Pa gospođa Katarina ne voli baš tako ludo svoju kćer.
— Ne, ali gospođa Margarita vam ovde služi kao talac, Sire.
— Ti si zaista prepreden, Šiko. Đavo neka me nosi, ako sam ikada na to i pomislio. Ali ipak možda si ti u pravu; jeste, jeste jedna devojka iz francuske kuće po potrebi je i talac. Pa onda?
— Pa onda, Sire, kada se smanjuju prihodi, smanjuju se i zadovoljstvo boravka. Nerak je veoma lep grad, ima divan park i aleje koje ne postoje na drugome mestu, ali kada gospođa Margarita nema sredstava, biće joj dosadno u Neraku i zažaliće za Luvrom.
— Više mi se dopada tvoj prvi razlog, Šiko, — reče Anri i odmahnu glavom.
— Reći ću vam sada i treći. Između vojvode od Anžuja koji traži neki presto i muti po Flandriji, između gospode Gizovih koji žele da skuju neku krunu i mute po Francuskoj i između Nj. V. španskog kralja koji pokušava da stvori svetsku monarhiju i muti po svetu, vi, knez od Navare, vi ste neka vrsta terazija i održavate izvesnu ravnotežu.
— Zaista! Ja, bez ikakve težine?
— Upravo vi. Pogledajte samo švajcarsku republiku. Postanite moćni, to jest teški, i vi ćete pretegnuti. Nećete biti samo dara, bićete i teret.
— E, taj mi se razlog dopada, Šiko, on je vrlo dobro iznet. Ti si dobar račundžija.
— Ja sam, Sire, ono što mogu — reče Šiko polaskan ovim recima i dopusti sebi da se obrađuje ovoj kraljevskoj naklonosti na koju nije bio navikao.
— To je, dakle, objašnjenje mog položaja? — reče Anri.
— Potpuno objašnjenje, Sire.
— I ja to nisam ništa primetio, Šiko, i. uvek sam se samo nadao, razumeš li?
— Vidite, Sire, ako mi dozvoljavate da vam dam jedan savet, — prestanite da se nadate, naprotiv?
— Znači, Šiko, treba da stavim pored toga dugovanja francuskog kralja ono što stavljam pored dugovanja mojih zakupaca kada ne mogu da mi plate kiriju. Ja obično mećem jedno veliko P pored njihovih imena.
— To znači plaćeno?
— Upravo tako.
— Onda stavite dva P, Sire, i uzdahnite. Anri uzdahnu.
— Tako ću i da uradim, Šiko, — reče on. — Uostalom, prijatelju, ti vidiš da se može živeti u Bearnu i da mi Kaor nije baš neophodan.
— Vidim i, kao što sam se i nadao, Vi ste mudar knez i kraljfilozof… Ali kakva je ovo buka?
— Buka? Otkud to?
— Rekao bih da je u dvorištu.
— Pogledaj kroz prozor, prijatelju, pogledaj kroz prozor.
Šiko priđe prozoru.
— Sire, — reče mu — ima dole jedno dvanaestak ljudi, dosta rđavo obučenih.
— Ah, to su moji siromasi — reče kralj od Navare i ustade.
— Vaše Veličanstvo ima svoje siromahe?
— Bez sumnje. Zar nam bog ne naređuje da budemo milostivi?
Ako nisam katolik, Šiko, ne znači da nisam hrišćanin.
— Bravo, Sire!
— Hodi, Šiko! Hajdemo dole! Zajedno ćemo razdeliti milostinju, pa ćemo se vratiti da večeramo.
— Idem, Sire.
— Uzmi tu kesu što je na stočiću pored mog mača, vidiš li?
— Uzeo sam je, Sire.
— Vrlo dobro!
Tada siđoše. Bila je već pala noć. Kralj je izgledao brižan i zamišljen.
Šiko ga je posmatrao i bilo mu ga je žao.
— Šta mi pade na pamet — mislio je on — da govorim o politici ovom dobrom knezu? Zaista sam mu ispunio srce tugom. Ala sam budala!
Kada su sišli u dvorište, kralj od Navare se približi grupi prosjaka koju je Šiko video.
Tu je bilo zaista jedno dvanaestak ljudi raznih uzrasta, lika i odela; ljudi koje bi jedno nevešto oko, po njihovom glasu, hodu i pokretima, smatralo skitačima, strancima i običnim prolaznicima, ali bi jedan dobar posmatrač prepoznao u njima preobučene plemiće.
Anri uze kesu iz Šikoovih ruku i dade znak.
Izgleda da su svi prosjaci dobro razumeli taj znak.
Jedan po jedan dođoše da ga pozdrave sa izrazom poniznosti koja nije izbrisala s njihovih lica otmenost i odlučnost, kao da su hteli reći:
„Pod ovom spoljašnjošću bije snažno srce”.
Anri je odgovarao klimanjem glave, a zatim zavuče kažiprst i palac u kesu koju mu je Šiko držao i uze jedan komad novca.
— Ehe! — reče Šiko. — Pa to je zlato, Sire.
— Jeste, prijatelju, znam.
— Do đavola! Ala ste vi bogati!
— Zar ne vidiš, prijatelju, — reče Anri i nasmeši se — da mi svaki zlatan novac služi za dve milostinje? Naprotiv, siromah sam, Šiko, i primoran sam da svaki komad presečem na dva dela da bi mi što duže trajalo.
— Istina — reče Šiko sa sve većim čuđenjem — to su samo polovine i to nekako čudno isečene.
— Oh! Ja sam kao moj brat iz Francuske, koji se zanima sečenjem slika. Imam i ja svojih ćudi. Ja se u slobodnim časovima zanimam time što stružem svoje dukate. Jedan siromah i pošten Bearnenac ume uvek da se snađe kada je u pitanju štednja.
— Ipak, Sire, — reče Šiko i odmahnu glavom — jer je osećao da se iza toga krije neka nova tajna — ipak, to je malo čudan način deljenja milostinje.
— To bi drukčije radio?
— Bogami bih. Umesto da se mučim i sečem svaki komad, ja bih dao jedan ceo i rekao bih: „Evo za dvojicu!”
— Pobili bi se, dragi moj, i samo bih izazvao svađu umesto da učinim dobro delo.
— E pa, — reče Šiko, koji je tom reči izrazio srž celokupne filozofije i sve svoje negodovanje prema čudnovatim kraljevim idejama.
Anri, dakle, uze iz kese zlatnik presečen napola, stade ispred prvog siromaha sa svojim uobičajenim mirnim i blagim izrazom i pogleda ga bez reči, ali pogledom punim ispitivanja.
— Ažan — reče ovaj i pokloni se.
— Koliko? — upita kralj.
— Pet stotina.
— Kaor.
Dade mu novac, i uze drugi iz kese.
Prosjak se pokloni još dublje no prvi put i ode.
Naiđe drugi koji ga ponizno pozdravi.
— Om — reče ovaj i pozdravi.
— Koliko?
— Trista pedeset.
— Kaor.
I dade mu taj drugi komad novca, a izvadi treći iz kese.
Drugi ode kao i prvi. Priđe treći i pozdravi.
— Narbon — reče.
— Koliko?
— Osam stotina.
— Kaor.
I dade mu treći komad novca, a uze nov iz kese.
— Montoban — reče četvrti.
— Koliko?
— Šest stotina.
— Kaor.
I tako, jedan po jedan, svi su prilazili i pozdravljali, izgovarali po jedno ime, uzimali čudnovatu milostinju i izgovarali po jedan broj, čiji je zbir izneo osam hiljada.
Svakome je Anri odgovarao: „Kaor” i to uvek istim glasom. Kada su završili deljenje, u kesi nije bilo više nijedne polovine zlatnika, niti je u dvorištu bilo više prosjaka.
— Eto! — reče Anri.
— Je li gotovo, Sire?
— Jeste, gotovo je.
Šiko povuče kralja za rukav.
— Sire! — reče mu.
— Šta je?
— Da li mi je dopušteno da budem radoznao.
— Zašto ne? Radoznalost je tako prirodna.
— Šta su vam to govorili ovi prosjaci i šta ste im vi odgovarali?
Anri se nasmeja.
— Zaista, ovde je sve nekako tajanstveno.
— Smatraš?
— Jeste, nisam nikada video da se na ovaj način deli milostinja.
— To je običaj u Neraku, dragi moj Šiko. Ti znaš poslovicu:
„Stotinu sela, stotinu običaja”.
— Čudan običaj, Sire.
— Nije, bogami! To je sasvim prosto. Vidiš, svi su ovi ljudi iz raznih mesta i idu po zemlji i prose.
— Pa onda, Sire?
— E vidiš! Da ne bih uvek dao istome, oni mi kažu ime svog grada. Na taj način, Šiko, mogu ravnomerno da razdelim svoje dobročinstvo i podjednako sam koristan svima bednicima iz svih mesta moje države.
— Dobro. To je u redu, Sire, u pogledu imena mesta koje oni izgovaraju, ali zašto vi svima odgovarate: „Kaor”?
— Šta? — odgovori Anri s iznenađenjem koje je bilo savršeno izvedeno. — Zar sam im odgovarao „Kaor”?
— Pa, nego šta? — Misliš!
— Siguran sam.
— To je zato, vidiš, što smo razgovarali o Kaoru i stalno mi je ta reč u pameti. Tako je to često sa stvarima koje čovek želi, a ne može da ih ima; stalno se na njih misli i tako se njihovo ime izgovara.
— Ah! — reče Šiko i s nepoverenjem pogleda u pravcu u kome su prosjaci otišli. To je objašnjenje mnogo nejasnije no što bih ja želeo, Sire. A ima sem toga… — Šta! Ima još nešto?
— Ima taj broj koji je svaki od njih izgovarao i čiji zbir iznosi preko osam hiljada.
— Ah, taj broj, Šiko, ne razumem isto tako kao i ti. Sem ako to nije broj članova njihovih udruženja, jer, kao što znaš, svi ti prosjaci su podeljeni na pojedina udruženja, i možda je svaki od njih rekao koliko ih gde ima. To će biti najverovatnije.
— Sire! Sire!
— Hajde, prijatelju, da večeramo. Po mome mišljenju ništa tako ne razvedrava duh kao jelo i piće. Za stolom ćemo promisliti i videćeš da su moje boce pune, iako su mi dukati prepolovljeni.
I kralj pozva skutonošu i poruči večeru. Zatim prijateljski uhvati Šikoa ispod ruke i pope se u svoju sobu za rad gde je već bila večera spremna.
Kada je prolazio pored odaja u kojima je bila kraljica, on pogleda na prozore, ali ne vide svetlost.
— Skutonošo, — reče — zar Njeno Veličanstvo nije u svojim odajama?
— Njeno Veličanstvo — odgovori skutonoša — otišlo je da obiđe gospođicu od Monpansijea, jer kažu da je ozbiljno” bolesna.
— Ah, jadna Foseza! — reče Anri. — Zaista ta kraljica ima zlatno srce. Hajde, Šiko, da večeramo!

PRAVA LJUBAVNICA NAVARSKOG KRALJA
Večera je protekla u dobrom raspoloženju. Anri je izgledao kao da mu ništa ne pritiska ni srce ni misli, a kada je bio u dobrom raspoloženju, onda bi se pokazao kao odličan domaćin.
Šiko je prikrivao što je bolje umeo početak svog nespokojstva koje je nastalo od onog trenutka kada je video španskog izaslanika i kada je prisustvovao deljenju milostinje u dvorištu. Nespokojstvo se povećavalo prilikom deobe zlata prosjacima i od onda ga nikako nije napuštalo.
Anri je želeo da njegov prijatelj Šiko večera nasamo s njim. Na dvoru kralja Anrija uvek se osećala neka potreba za Šikoom, potreba koju osećaju ljudi od duha za drugim ljudima od duha. A i sam Šiko, samo da nije bilo španskog izaslanika, prosjaka s lozinkama i isečenih dukata, osećao je veliku naklonost prema navarskom kralju.
Kada je Šiko video da je kralj promenio vino i da se u svakom pogledu ponaša kao dobar domaćin, odluči da se malo pričuva, tako da ne dopusti sebi neki ispad usled prisnosti samog ofoeda i dobrih vina Bearnenca. Anri je dobro pio i imao je neki način da za sobom povlači i goste, tako da je Šiko jedva uspeo da podvali kralju jednu čašu od tri popijene. Ali, kao što znamo, Šiko je mogao dobro da podnosi vino, a kralj od Navare govorio je da su sve to vina iz okoline i pio ih je kao mleko. Sve je to još bilo začinjeno ljubaznim recima koje su jedan drugome govorili.
— Kako vam zavidim — reče Šiko kralju — i kako je vaš dvor prijatan, a vaš život divan, Sire! U ovoj kući vidim toliko prijatnih likova, pa šta je samo bogatstva u lepoj gaskonjskoj zemlji!
— Da je moja žena ovde, dragi moj Šiko, ne bih ti nikada rekao ovo što ću ti reči; ali pošto ona sada nije tu, mogu ti reći da je najlepši deo moga života onaj koji ti ne vidiš.
— Ah, Sire! Zaista se pričaju mnoge stvari o Vašem Veličanstvu.
Anri se. zavali u svoju naslonjaču i poče da gladi bradu smeškajući se.
— Jeste, jeste, tako je! — reče on. — Pričaju da ja mnogo više vladam nad podanicama nego nad podanicima.
— To je istina, Sire, a tome se čudim.
— A zašto, prijatelju?
— Zato što vi imate mnogo od pokretljivosti duha koja je svojstvena velikim kraljevima.
— O, Šiko, varaš se — reče mu Anri. — Ja sam više len no što sam pokretljiv, a to dokazuje ceo moj život. Ako mi se prohte kakva ljubav, uzimam uvek najbližu; ako mi se pije vino, izaberem uvek iz najbliže boce. U tvoje zdravlje, Šiko!
— Sire, vi mi činite veliku čast — odgovori Šiko i iskapi čašu — jer ga je kralj posmatrao oštrim okom каб da je hteo da prodre u njegove najskrivenije misli.
— I samo zato, prijatelju, — nastavi kralj i diže oči k nebu — da znaš šta je svađa u mojoj kući!
— Razumem. Sve vas kraljičine počasne dame obožavaju,
Sire.
— Pa, one su moje susetke, Šiko.
— He, he, Sire, po tom vašem pravilu izlazi da kada biste vi stanovali u Sen-Deniju mesto u Neraku, kralj ne bi živeo tako spokojno kao sada.
Anri se namrgodi.
— Kralj! Šta mi tu, Šiko, pričate — nastavi Anri od Navare. — Kralj! Mislite li vi da sam ja Giz? Ja priželjkujem Kaor, to je istina, ali zato što je Kaor pred mojim vratima. Uvek staro pravilo, Šiko. Ja imam pretenzija, ali samo kada sedim; čim ustanem, ništa više ne želim.
— Sto mu muka, Sire! — odgovori Šiko. — To priželjkivanje stvari koje su na domašaju ruke u mnogome liči na politiku Cezara Bordžije koji je od kraljevine cupkao grad po grad, govoreći da je Italija salata koju treba pojesti list po list.
— Taj Cezar Bordžija, izgleda, nije bio rđav političar, prijatelju, — reče Anri.
— Nije, ali je bio vrlo opasan sused i zao brat.
— Ah! Pa da me ti ne upoređuješ s papinim sinom, mene, vođu hugenota. Jedan trenutak, gospodine izaslanice.
— Sire, ja vas ni s kim ne upoređujem.
— A zbog čega?
— Zato što mislim da bi se prevario svako ko bi vas uporedio s nekim drugim, a ne sa vama samim. Vi ste Sire, ambiciozni.
— Ovo je baš čudno! — reče Bearnenac. — Ovaj čovek hoće pošto-poto da me primora da nešto zaželim.
— Bože sačuvaj, Sire. Naprotiv, ja iz sveg srca želim da Vaše Veličanstvo ništa ne zaželi.
— Slušajte, Šiko, — reče kralj. — Sad nemate nikakva važna posla u Parizu?
— Nemam, Sire.
— Onda ćete provesti nekoliko dana sa mnom.
— Ako mi Vaše Veličanstvo čini tu čast da želi moje društvo, onda bih mu vrlo rado poklonio osam dana.
— Osam dana. Dobro, prijatelju. Kroz osam dana poznavaćete me kao da sam vam brat. Pijmo, Šiko!
— Sire, nisam više žedan — reče Šiko koji je počeo da odustaje od svoje prvobitne narnere da opije kralja.
— Onda vas ja napuštam, prijatelju, — reče Anri. — Kad čovek ništa ne radi, ne treba da ostane više za stolom. Pijmo, kažem vam!
— A zašto?
— Da bolje spavamo. Ovo ovdašnje vince daje tako tih san.
Volite li lov, Šiko.
— Ne tako mnogo. A vi, Sire?
— Ja sam strastan lovac otkako sam bio na dvoru kralja Šarla IX.
— A zašto mi Vaše Veličanstvo čini tu čast i pita me da li volim lov? — upita Šiko.
— Zato što sutra idem u lov i mislim i vas sa sobom da povedem.
— Sire, to bi bila suviše velika čast, ali…
— O, pobratime, budite bez brige! Ovo je lovv da bi se vitezi razgalili i nauživali. Ja sam dobar lovac, Šiko, i voleo bih da me vidite onde gde sam u preimućstvu. Vi ste kazali da hoćete da me upoznate?
— Sire, to mi je najveća želja, priznajem.
— E pa lepo! Kao lovca me još niste proučavali.
— Sire, uradiću sve što se kralju dopada.
— Dobro! Onda je to svršeno! Gle! Evo skutonoše. Uznemiravaju nas.
— Sigurno neka važna vest, Sire?
— Važna, vest, kada sam za stolom! Čudnovato, taj Šiko stalno misli da se nalazi na francuskom dvoru. Šiko, prijatelju, znaj jednu stvar: u Neraku…
— Šta, Sire?
— Kada se dobro večera, onda se spava.
— Ali ovaj skutonoša?…
— Pa zar taj skutonoša ne može da mi javi nešto drugo, a ne u vezi sa važnim poslovima.
— Ah, razumem, Sire. Idem da legnem.
Šiko ustade, a za njime i kralj koji uze svoga gosta pod ruku. Ova žurba da ga što pre isprati učini se sumnjiva Šikou, kome su, uostalom, sve stvari izgledale sumnjive otkako je prijavljen španski izaslanik, i zato odluči da iziđe iz kraljeve sobe što je mogućno docnije.
— Oho! — poče on teturajući se. — Šta je ovo, Sire?
Bearnenac se nasmeja.
— Šta tu ima čudnovatog, pobratime?
— Sto mu muka! Vrti mi se u glavi. Dok sam sedeo, sve je išlo sjajno; ali čim sam ustao, brrr.
— Pih! — reče Anri. — Pa mi smo samo probali vino.
— Šta? Probali, Sire! I vi to nazivate probom? Bravo, Sire! Vi možete, znači, dobro da popijete i ja vam priznajem kao svom najvećem gospodaru! I vi to nazivate probom?
— Šiko, prijatelju, — reče Bearnenac — pokušavajući oštrim pogledom, koji je bio samo njemu svojstven, da utvrdi je li Šiko bio zaista pijan ili se samo petvarao. — Šiko, prijatelju, ja mislim da bi sad najbolje uradio kada bi otišao da spavaš.
— Jeste, Sire. Laku noć, Sire!
— Laku noć, Šiko. Sutra ćemo se videti!
— Tako je, Sire, sutra ujutru. I Vaše Veličanstvo ima pravo, najbolje što Šiko može da uradi, to je da ide da spava. Laku noć, Sire!
I Šiko leže na pod.
Kada vide ovakvu odluku svog gosta, Anri pogleda prema vratima.
Ma koliko da je taj pogled bio munjevit, Šiko ga primeti.
Tada Anri priđe Šikou:
— Ti si se toliko napio, jadni moj Šiko, da nisi primetio jednu stvar.
— Koju?
— Da si pobrkao zastore u mojoj sobi sa posteljom.
— Šiko je ratnik i ne obraća pažnju na te sitnice.
— Onda, znači, nisi primetio dve stvari.
— A koja je druga?
— Vidiš da nekoga očekujem.
— Je li na večeru? Dobro, da večeramo!
I Šiko načini uzaludan napor da se podigne.
— Sto mu gromova! — uzviknu Anri. — Što te je naglo uhvatilo!
Idi, molim te! Vidiš da joj je već dosadno toliko da čeka.
— Njoj! — reče Šiko. — A koja je ta?
— Pa, bože moj! Žena koju očekujem i koja sad čeka pred vratima, tu..
— Neka žena! Pa što nisi kazao, Anriću… Ah, pardon, reče Šiko, mislio sam… mislio sam da sam na francuskom dvoru. Mnogo me je razmazio, vidite, taj dobri Anrić. A šta mi rekoste, Sire? Idem, idem.
— Sjajno! Ti si pravi plemić, Šiko. Tako! Vidiš! Ustani i idi, jer ču imati posla cele noći. čuješ li me? Cele noći. Šiko ustade i posrćući dođe do vrata.
— Zbogom, dragi prijatelju, i spavaj dobro.
— A vi, Sire?
— Pst!
— Jest, jest, pssst! I otvori vrata.
— U hodniku ćeš naći skutonošu i on će ti pokazati sobu. Idi.
— Hvala, Sire.
I Šiko iziđe, pošto se pokloni duboko, ukoliko to pijan čovek može da učini.
Ali čim se za njim zatvoriše vrata, iščeze svaki trag pijanstva. Pođe tri koraka, a zatim se odjednom vrati i prisloni oko na široku rupu od brave.
Anri je već bio pošao da otvori vrata nepoznatoj, a Šiko, radoznao kao i svaki izaslanik, hteo je po svaku cenu da vidi koja je to žena.
Ali umesto žene u sobu uđe čovek.
I kada je taj čovek skinuo svoj šešir, Šiko poznade plemenitu i strogu pojavu Diplesi-Morneja, neumoljivog i uvek budnog savetnika Anrija od Navare.
— „Do đavola!” — pomisli Šiko. — „Ovo će da iznenadi našeg ljubavnika i sigurno da ga malo omete, i to više no što sam mu ja smetao”.
Ali lice Anrija od Navare izražavalo je samo radost kada je ugledao svog savetnika.
On stisnu ruku novodošavšem, prezrivo odgurnu sto i pozva Morneja da sedhe kraj njega sa svim žarom kojim jedan ljubavnik poziva svoju dragu. Izgledalo je kao da jedva čeka da čuje prve reči savetnika, ali odjednom, pre no što je Mornej progovorio, on se diže i davši mu znak da čeka, ode do vrata i povuče vezu sa podozrivošću koja je mnogo zabrinula Šikoa.
Zatim žurno poče da pregleda karte, planove i pisma koja mu je ministar redom podnosio.
Kralj potom upali još nekoliko sveca i poče da piše i stavlja neke znake na geografske karte.
— Oho! — reče Šiko. — Ovako, dakle, provodi noć kralj od Navare! Sto mu muka! Ako su mu sve noći ovakve, Anri od Valoa će doživeti onda nekoliko zaista groznih noći.
U tom trenutku ču kako neko ide iza njega. To je bio skutonoša koji je čuvao hodnik i čekao na njega po kraljevoj naredbi.
Bojeći se da ga ne iznenade ako i dalje bude prisluškivao, Šiko se ispravi i upita dečaka za svoju sobu.
Uostalom, više nije imao šta da sazna: Diplesijeva pojava mu je sve govorila.
— Pođite, gospodine, sa mnom, molim vas — reče mu d’Obijak. — Ja sam određen da vas odvedem do vaše sobe.
I on odvede Šikoa na drugi sprat, gde mu je bila spremljena soba.
Za Šikoa više nije bilo sumnje, znao je za polovinu slova te zagonetke koju su nazivali navarskim kraljem. I, umesto da zaspi, on sede natmuren i zamišljen na svoj krevet dok je mesec s vrha šiljastog krova, kao iz nekog srebrnog oluka, rasipao svoje blede zrake na reku i na polja.
— Dakle, — šaptao je Šiko zamišljen. — Anri je pravi kralj, on kuje zavere. Ceo ovaj dvor, ceo ovaj park, grad oko parka, predeo oko grada, sve je to žarište zavere. Sve žene provode ljubav, ali političku ljubav; svi ljudi kuju nade za budućnost. Anri je lukav, a njegova oštroumnost doseže do genijalnosti. On šuruje sa Španijom, zemljom podvala. Ko zna da onaj dostojenstveni odgovor izaslaniku nije samo suprotnost onome što on misli ili da čak nije i obavestio izaslanika nekim migom, ili nekim drugim znakom, koji ja, onako skriven, nisam mogao da primetim. Anri drži uhode. Plaća ih ili ih za njega plaća neko drugi. Oni prosjaci nisu bili ništa drugo nego prerušeni plemići. Oni vešto isečeni zlatnici su znak za raspoznavanje, materijalne i opipljive lozinke, Anri se pretvara da je zaljubljen i lud i, dok svi misle i veruju da on misli samo na ljubav, on provodi noći u radu sa Mornejem, koji nikada ne spava i ne poznaje ljubav. Eto, sve što sam imao da vidim, video. sam. Kraljica Margarita ima ljubavnike i kralj to zna. On ih poznaje i trpi ih, jer su mu on ili ona još potrebni, a možda oboje. Pošto nije ratnik, mora da pribira oko sebe kapetane, a pošto nema novaca da ih plaća, primoran je da ih pusti da oni sami izaberu nagradu koja im se najviše sviđa. Anri od Valoa mi kaže kako ne može da spava. Sto mu muka! I ne treba da spava. Sreća što je ovaj podmukli Anri dobar plemić, kome je bog dao smisao za buškanje, ali je zaboravio da mu podari i moć pothvata. Priča se da je Anrija strah od pucnja musketa, a kada je bio mali i kada su ga počeli učiti viteštvu, nije mogao da se drži više od četvrt sata u sedlu. To je sreća, — ponovi Šiko, — inače kakvo je vreme, da taj čovek pored lukavosti ima i snagu, bio bi kralj sveta. Ali tu je vojvoda od Giza, on ima obe osobine, i snagu i lukavstvo. Ali on ima i taj nedostatak što ga svi znaju kao veštog i hrabrog, dok se od Bearnenca niko ne boji. Samo sam ja to prokljuvio.
I Šiko zadovoljno protrlja ruke.
— Pa lepo! — nastavi on. — Pošto sam sve to prokljuvio, više nikakva posla nemam ovde. Dakle, dok on radi ili spava, ja ću tiho i lagano da iziđem iz grada. Mislim da nema mnogo izaslanika koji se mogu pohvaliti da su za jedan dan potpuno završli svoju misiju. A ja sam to učinio. Dakle, idem iz Neraka, a kada iz Neraka iziđem, teraću galopom sve do Francuske.
To reče i poče da namešta mamuze koje je skinuo kada je hteo da iziđe pred kralja.

CRVENO I BELO PERO
KAKO SE ŠIKO IZNENADIO KAD JE VIDEO KAKO JE OMILJEN U NERAKU

Pošto je Šiko čvrsto odlučio da napusti navarski dvor i da se nikome ne javlja, poče da se priprema za put. Starao se da ponese što je mogućno manje stvari, jer je znao da čovek brže ide što je lakši. Nesumnjivo, najteži je bio njegov mač.
— Da vidimo koliko mi je vremena potrebno — govorio je Šiko dok je zavezivao svoj zavežljaj — da bih obavestio kralja o onome što sam video i, prema tome, o onome od čega strahujem? Dva dana da stignem do nekog grada čiji bi gradonačelnik poslao u galopu glasnike. Neka taj grad bude, na primer, Kaor. Kaor, o kome navarski kralj toliko govori i koji ga s razlogom toliko muči. Kada jednom budem tamo, moći ću da se odmorim; jer čovekova snaga ima svojih granica. Odmoriću se, dakle, u Kaoru, a mesto mene će trčati konji. Hajde, prijatelju Šiko, potkuj opanke, razveseli se i budi hladan. Ti misliš da si već izvršio ceo zadatak, ali, glupače, tek si na polovini, pa još i manje! — Pošto je to izgovorio, Šiko ugasi Svetlost, otvori vrata što je mogao tiše i pođe pipajući.
Bio je vest strateg; dok je išao za d’Obijakom, bacio je pogled levo, desno, pogled napred i nazad i razmotrio položaj. Ima jedno predsoblje, jedan hodnik, stepenice, a zatim dole — dvorište. Ali nije Šiko prešao ni četiri koraka po predsoblju, kada udari nogom u nešto što se odmah diže. To nešto bio je skutonoša koji je ležao na zastoru ispred sobe i kako se probudi, reče mu:
— O, dobro veče, gospodine Šiko, dobro veče! Šiko prepoznade d’Obijaka.
— E, dobro veče, gospodine d’Obijače, — reče mu. — Ali uklonite se malo, molim vas, hoću da se prošetam.
— E? Ali zabranjeno je da se noću šeta po dvorcu, gospodine Šiko.
— A zašto to, molim vas, gospodine d’Obijače?
— Zato što se kralj plaši lopova, a kraljica nasrtljivaca.
— Vraga!
— Dabome, jer se samo lopovi i nasrtljivci noću šetaju umesto da spavaju.
— Međutim, dragi gospodine d’Obijače, — reče Šiko sa svojim najčarobnijim osmejkom — ja nisam ni jedno ni drugo, ja sam iza slanik, i to veoma umoran, jer sam govorio latinski sa kraljicom i večerao s kraljem. Kraljica neobično dobro zna latinski, a kralj dobro pije i zato me, prijatelju, pustite da iziđem, jer osećam veliku potrebu da se prošetam.
— Po gradu, gospodine Šiko?
— A ne, po vrtu.
— Do đavola, gospodine Šiko! Još je strože zabranjeno šetati po vrtu.
— Mali moj prijatelju, — reče Šiko — mora čovek da vam čestita što ste u ovim godinama tako budan stražar. Zar vas ništa drugo ne zanima?
— Ne.
Niste ni zaljubljeni, niti igrate karte?
— Za karte treba novaca, gospodine Šiko, a da budem zaljubljen, potrebna je prijateljica.
— Nesumnjivo — reče Šiko.
I poče da pretura po džepovima. Skutonoša je gledao šta radi.
— Potražite po svojim uspomenama, dragi prijatelju, — reče mu on — i ja se kladim da ćete naći neku slatku ženicu. Ja vas molim da joj kupite mnogo tračica i da se vi i ona dobro provedete s ovim. I Šiko tutnu u skutonošinu šaku deset pistola koji nisu bili ostrugani kao Bearnenčevi.
— He, he, gospodine, Šiko, — reče skutonoša — vidi se da dolazite s francuskog dvora, imate ponašanje kome čovek ne može ništa da odbije. Iziđite iz svoje sobe, ali idite sasvim tiho.
Šiko nije čekao da mu se dvaput kaže. Kao senka šmugnu u hodnik i iz hodnika na stepenište. Ali kada je stigao na kraj trema, naiđe na jednoga oficira iz dvora koji je spavao na stolici.
Taj čovek je zatvarao vrata svojim telom; bila bi ludost ako bi i pokušao da prođe.
— Ah, razbojniče-skutonošo, — promrmlja Šiko. — Ti si to znao i nisi me obavestio.
Da bi nesreća bila veća, izgledalo je da oficir ima veoma lak san. Neprestano se nervozno vrpoljio, pružao je čas ruku, čas nogu; jednom je čak ispružio ruku kao čovek koji hoće da se probudi.
Šiko pogleda oko sebe ne bi li našao neku mogućnost da iziđe ne prolazeći kroz vrata. Najzad opazi ono što je tražio.
To je bio jedan od onih prozora na svod koji se nalaze iznad vrata. Ostao je otvoren — da bi ušao svež vazduh, ili možda zato što navarski kralj, dosta nebrižljiv domaćin, nije ni smatrao za potrebno da opravlja stakla.
Šiko opipa zid prstima. Tako sračuna rastojanje između simsova da bi se njima poslužio kao stepenicama. Najzad se ispenja — naši čitaoci poznaju njegovu okretnost i lakoću — sa manjim šumom no što bi načinio list koji se tare b zid kada ga jesenji vetar nosi.
Ali prozor je bio elipsastog oblika, te Šikoov stomak i pleća nisu mogli proći, iako mu je stomak bio neznatan, a pleća pokretna kao u mačke i sposobna da se uvuku u telo.
I tako, kada je Šiko proturio glavu i pleća i digao nos sa simsa, našao se obešen ni na nebu ni na zemlji i nije mogao ni napred ni nazad. Tada poče da radi niz gimnastičkih vežbi, ali je tako samo poderao svoj jelek i zagrebao kožu.
Najgore mu je bilo što balčak mača nikako nije mogao da prođe; kao neka zakačka držao je Šikoa za prozorski ram. On prikupi svu svoju snagu, strpljenje i znanje da bi otkačio kopču od kajasa o kome je visio mač, ali je baš preko tog kajasa ležalo telo. Morao je da promeni položaj. Uspe da proturi ruku iza leđa i da izvuče mač iz korica. I mač prvi pade na pločnik, a Šiko provlačeći se kroz otvor kao jegulja, pođe za mačem ublažujući pad obema rukama.
Cela ta borba čoveka s gvozdenim čeljustima prozora nije mogla biti bez buke i kada se Šiko digao, našao se lice u lice sa jednim vojnikom,
— Ah, pobogu! Vi ste še ozledili, gospodine Šiko! — reče mu ovaj i pruži mu svoju halebardu da se na nju osloni.
„Opet”, pomisli Šiko. Zatim se seti da je ovaj čestiti čovek bio prema njemu ljubazan i reče mu:
— Ne, prijatelju, nisam se ozledio.
— Srećni ste — reče vojnik. — Ja čekam nekog da ovo uradi, a da ne razbije glavu. Zaista, jedino ste vi sposobni za to, gospodine Šiko.
— A otkud znaš ti moje ime? — upita ga Šiko iznenađen, pokušavajući da prođe.
— Znam, jer sam vas danas video u dvoru i odmah sam pitao: „Ko je ovaj plemić otmenog izgleda koji razgovara s kraljem?” — To je gospodin Šiko — odgovorili su mi. Eto otkud znam.
— Ti si veoma ljubazan — reče Šiko. — Ali  kako se ja, prijate lju, mnogo žurim, ti ćeš dozvoliti… — Šta, gospodine Šiko?
— Da te ostavim i idem svojim poslom.
— Ali noću se ne može izići iz dvora. Imam strogu naredbu.
— Pa vidiš da sam izišao, i pošto sam izišao… — To jeste, ja znam, ali… — Ali šta?
— Vratićete se, i to je sve, gospodine Šiko.
— A, to ne!
— Kako ne?
— Neću bar ovuda, put je veoma rđav.
— Da sam neki oficir umesto što sam vojnik, ja bih vas upitao zašto ste tako izišli. Ali to me se ne tiče. Vratićete se, gospodine Šiko, molim vas. — I vojnik je u ove reči uneo toliko ubedljivosti da ovaj glas dirnu Šikoa. I on zavuče ruku u džep, izvadi i tutnu mu deset pistola.
— Ti si toliko uviđavan, prijatelju, — reče mu — da možeš razumeti kakav bih izgledao kada bih se istim putem vratio, kada sam se ovakav načinio dok sam tuda prošao. Pocepao bih sve odelo i išao bih nag, što ne bi bilo nimalo prijatno za jedan dvor u kome ima toliko mladih i lepih žena, počevši od kraljice. I tutnu mu deset pistola u šake.
— Onda prođite brzo, gospodine Šiko, prođite brzo. — I strpa novac u džep.
I Šiko se nađe na ulici. Okrete se na sve strane da bi odredio kojim pravcem treba da ide. Prošao je kroz grad kada je dolazio u dvor, ali je sada morao da prođe suprotnim putem, jer je imao da iziđe na sasvim suprotna vrata. To je bilo sve.
Noć je bila svetla, bez oblaka i nimalo pogodna za bekstvo. Pored toga, ulice su bile popločane nekom ši1 jatom kaldrmom i njegova potkovana obuća odjekivala je kao konjske potkovice.
Tek što. je nesrećni izaslanik zašao za ugao ulice, naiđe na patrolu. On odmah zastade misleći da će biti još podozrivije ako se krije ili pokuša silom da prođe.
— O, dobro veče, gospodine Šiko! — reče mu vođa patrole pozdravljajući ga svojim mačem. Hoćete li da vas odvedem do dvora?
Izgleda kao da ste se izgubili i tražite put.
„Ah, pa ovde me ceo svet zna! — prošapta Šiko. — Ovo je, bogami, baš čudno!”
A zatim dodade glasno najprirodnijim glasom:
— Ne, zastavniče, varate se. Ne idem ja u dvor.
— Grešite, gospodine Šiko, odgovori oficir ozbiljnim glasom.
— A zašto to, gospodine?
— Jer postoji stroga naredba da se građani Neraka ne smeju kretati, izuzev neophodne potrebe, i to s fenjerom i dozvolom.
— Izvinite gospodine, — reče Šiko — ali ta naredba se ne odnosi na mene.
— Kako to?
— Pa ja nisam iz Neraka.
— Jeste, ali se nalazite u Neraku… Stanovnik mesta, — to ne znači odakle je ko, već gde se ko nalazi. A vi ne možete odreći da se nalazite u Neraku, pošto sam vas sreo na ulici Neraka.
— Vi ste veoma logični, gospodine, ali, na nesreću, meni se žuri. Učinite jedan mali prekršaj te naredbe i pustite me, molim vas.
— Ali vi ćete se upropastiti, gospodine Šiko. Nerak je grad pun džombi, pašćete u neku smrdljivu rupu. Potrebno je da vas neko prati. Dozvolite da vas moja tri čoveka odvedu u dvor.
— Ali rekao sam vam, ja ne idem u dvor.
— Pa, kuda onda idete?
— Ne mogu noću da spavam i zato se šetam. Nerak je divan grad, pun doživljaja, kako mi izgleda. Hoću da ga upoznam, da ga proučim.
— Vodićemo vas kuda god hoćete, gospodine Šiko. Hej! Tri čoveka ovamo!
— Preklinjem vas, gospodine, nemojte da mi kvarite svu draž šetnje. Volim kad sam sam.
— Ali ubiće vas lopovi.
— Imam ja svoj mač.
— A, gle, istina! Nisam ga video. Onda će vas uhapsiti policija zato što ste naoružani.
Šiko uvide da se izgovorima ne može izvući, zato povede oficira na stranu.
— Slušajte, gospodine, — reče mu — vi ste mladi i prijatni, vi znate šta je to ljubav, tiranin koji ne trpi pogovora.
— Bez sumnje, gospodine Šiko, bez sumnje.
— E vidite! Ljubav me sažiže, zastavnice. Treba da posetim jed nu damu.
— A gde to?
— U jednom delu grada.
— Mladu?
— Dvadeset i tri godine.
— Lepu?
— Kao anđeo.
— E čestitam vam, gospodine Šiko.
— Lepo! Onda ćete me pustiti?
— Bože moj! Izgleda da je vrlo hitno?
— Vrlo hitno. Lepo ste kazali, gospodine.
— Prođite onda.
— Ali sam, zar ne? Osećate i sami da ne mogu nikoga da izlažem ogovaranju?
— Kako da ne!… Prođite, gospodine Šiko, prođite.
— Vi ste veoma predusretljiv čovek, zastavniče.
— Gospodine!
— Pa, sto mu gromova! To je lepa osobina. Ali, otkuda vi mene poznajete?
— Video sam vas u dvoru s kraljem.
„Što ti je mali grad! pomisli Šiko. Da sam u Parizu ovako poznat, koliko bi mi puta bila probušena koža umesto jeleka!” I on stisnu ruku oficiru, koji mu reče:
— A je l’ te, na koju stranu idete?
— Prema Ažanskoj kapiji.
— Pazite da se ne izgubite.
— Pa zar nisam na dobrom putu?
— Jeste. Idite samo pravo i čuvajte se rđavih susreta. To vam mogu preporučiti.
— Hvala.
I Šiko ode lakši i radosniji no ikada. Ali nije prešao ni sto koraka, kada se nađe lice u lice sa stražarem.
„Pobogu! Što ovaj grad dobro čuvaju!” pomisli Šiko.
— Ne može se proći! — viknu stražar glasom kao grmljavina.
— Ali, gospodine, — primeti Šiko, — hteo sam, međutim…
— Ah, gospodin Šiko! To ste vi? Otkuda to da vi lutate ulicama po ovako hladnom vremenu? — upita ga čuvar javne bezbednosti. „E, ovo je neverovatno!” pomisli Šiko zabrinuto. I on pozdravi stražara i pođe da nastavi put.
— Pazite, gospodine, Šiko, — reče mu stražar.
— Šta da pazim?
— Vi ste pogrešili put. Idete prema kapijama.
— Pa dabome.
— Onda ću vas uhapsiti, gospodine Šiko.
— Nećete, gospodine pozorniče. Bogami! Lep biste lov načinili!
— Ali…
— Priđite, gospodine pozorniče, da vaši vojnici ne čuju ono što ću vam reći.
Čovek priđe.
— Slušam vas — reče.
— Kralj mi je naredio da odnesem jednu naredbu poručniku na Ažanskoj kapiji.
— Ah, ah! — reče stražar iznenađeno.
— Čudite se tome?
— Čudim se.
— Međutim, ne bi trebalo da se čudite, pošto me poznajete.
— Poznajem vas, jer sam vas video u dvoru sa kraljem.
Šiko lupnu nogom; počelo je da ga obuzima nestrpljenje.
— Pa to treba da vam bude dovoljan dokaz da uživam poverenje Njegovog Veličanstva.
— Bez sumnje, bez sumnje. Idite i svršite posao, gospodine Šiko. Neću više da vas zadržavam.
„Ovo je čudnovato, ali je ipak divno”, pomisli Šiko. „Zakačinjem se putem, ali guram napred. Sto mu gromova! Evo nekih vrata. To su sigurno ažanska. Za pet minuta biću van grada”.
On stiže do vrata. Čuvao ih je jedan stražar koji se šetao goredole sa musketom na ramenu.
— Pardon, prijatelju, — reče mu Šiko — hoćete li narediti da mi otvore kapiju.
— Ja ne naređujem, gospodine Šiko, — odgovori stražar ljubazno — pošto sam ja običan vojnik.
— I ti me poznaješ! — uzviknu Šiko očajnički.
— Imam tu čast, gospodine Šiko. Jutros sam bio na straži u dvoru i video sam vas kad ste razgovarali s kraljem.
— E lepo, prijatelju! Pošto me poznaješ, upamti jedno.
— Šta?
— Da mi je kralj dao jednu hitnu poruku za Ažan. Otvori mi samo mala vrata.
— Uradio bih to sa najvećim zadovoljstvom, ali nemam ključ, gospodine Šiko.
— Pa ko ga ima?
— Dežurni oficir. Šiko uzdahnu.
— A gde je dežurni oficir? — upita on.
— O, nemojte se zbog toga uznemiravati.
Vojnik povuče za konopac zvona koje je imalo da probudi zaspalog oficira.
— Šta je to? — upita ovaj i promoli glavu kroz okrugao prozor.
— Gospodine poručnice, gospodin želi da mu se otvore vrata da bi izišao iz grada.
— O, gospodine Šiko! — uzviknu oficir. — Izvinite. Očajan sam što ste morali da čekate. Evo odmah silazim.
Šiko poče da gricka nokte, jer je već počelo da ga hvata besnilo.
„Da li ću naći nekoga ko me ne poznaje? Ovaj mi Nerak liči na neki fenjer u kome sam ja Svetiljka!”
Oficir se pojavi na vratima.  — Oprostite, gospodine Šiko, — reče on žureći se — spavao sam.
— O molim, gospodine, pa za to i jeste noć — reče Šiko. — Hoćete li biti tako dobri da mi otvorite vrata? Ja, na nesreću, ne spavam. Kralj… vi, bez sumnje, znate da me kralj poznaje?
— Video sam vas danas kada ste razgovarali sa Njegovim Veličanstvom.
— Tako je, — promumla Šiko. — E vidite! Vi ste me videli kako razgovaram s kraljem, ali me niste čuli, nadam se bar?
— Ne, gospodine Šiko. Kažem samo ono što jeste.
— Tako isto i ja radim. Elem, kad je kralj sa mnom razgovarao, naredio mi je da odem ove noći u Ažan i da odnesem jednu poruku. Ovo je ažanska kapija, je l’ te?
— Jeste, gospodine Šiko.
— Ona je zatvorena?
— Kao što vidite.
— Hoćete li je otvoriti, molim vas?
— Kako da ne, gospodine Šiko! Atena, Atena! Otvorite kapiju gospodinu Šikou, brzo brzo!
Šiko razrogači oči i uzdahnu kao ronilac koji posle pet minuta iziđe iz vode.
Vrata zaškripaše na šarkama, rajska vrata za jadnog Šikoa, koji je iza njih već video sve slasti slobode.
On prijateljski pozdravi oficira i pođe prema svodu.
— Zbogom! — reče mu. — Hvala!
— Zbogom, gospodine Šiko! Srećan put!
I Šiko kroči još jedan korak prema vratima.
— A čujte, baš sam ja glup! — uzviknu oficir i potrea za Šikoom hvatajući ga za rukav. — Zaboravio sam, dragi gospodine Šiko, da vam tražim dozvolu.
— Šta! Dozvolu!
— Naravno. Vi ste bar ratnik, gospodine Šiko, i znate, šta je to dozvola, zar ne? Razumećete i sami da se iz jednoga grada kao što je Nerak ne može izići bez kraljeve dozvole, naročito kada je kralj u njemu.
— A ko treba da potpiše tu dozvolu?
— Sam kralj.
— Aha! Pa zar vi sumnjate da me to kralj šalje? — reče Šiko zažarena oka, jer je uvideo da mu to neće uspeti. U onoj ljutnji palo mu je na um da ubije oficira, vratara i da pobegne kroz otvorena vrata, izlažući se opasnosti da bude gonjen stotinama kuršuma iz pušaka.
— Ne sumnjam ja ni u šta, gospodine Šiko, naročito u stvari za koje sam imao čast da od vas čujem, ali pomislite i sami, ako vam je kralj dao taj nalog…
— Kralj lično, gospodine, lično on!
— Razlog više. Njegovo Veličanstvo zna da ćete vi izići.
— Sto mu gromova! — uzviknu Šiko. — Sigurno da zna.
— Sutra ujutru moram da predam izlaznu kartu gospodinu komandantu mesta.
— A komandant mesta je?… — upita ga Šiko.
— Gospodin od Morneja, koji se ne šali sa naredbama, gospodine Šiko, vi to morate znati. On bi me odmah zatvorio ako ne bih poštovao njegove naredbe.
Šiko poče da gladi balčak svog mača sa zlobnim osmehom na usnama, kada se okrete i opazi da je kapija bila zatvorena spoljnom patrolom, koja se tu nalazila upravo zato da spreči Šikoov prolaz, pa makar ori ubio i poručnika i stražu i vratara.
— Nema šta — reče Šiko i uzdahnu. — Lepo su izveli. Baš sam ja budala! — I okrete se na levo krug.
— Hoćete li da vas otpratimo, gospodine Šiko? — upita oficir.
— Nije potrebno, hvala — odgovori Šiko.
I Šiko se vrati, ali još nije bio na kraju svojih muka. Naiđe na stražara koji mu reče:
— Gle! Jeste li, gospodine Šiko, već završili svoj nalog? Bogami! To je bio posao za vas! Vi ste laki kao ptica!
Malo docnije naiđe na zastavnika na uglu jedne ulice i ovaj mu viknu:
— Dobro veče, gospodine Šiko. A je l’ te? Šta je bilo sa onom damom?… Jeste li zadovoljni sa Nerakom, gospodine Šiko?
I najzad vojnik iz trema, koji je još uvek bio na istom mestu, zadade mu poslednji udarac:
— Pobogu, gospodine Šiko, — reče mu — Taj vas je krojač sasvim rđavo okrpio i, bože me oprosti, sad ste gori nego kad ste pošli.
Šiko nije hteo da se sasvim iscepa i ostane go provlačeći se kroz elipsasti prozor i zato leže ispred vrata i napravi se da spava. Slučajno, ili bolje reći iz sažaljenja, vrata se otvoriše i Šiko se, postiđen i posramljen, vrati u dvor.
Njegov izgled dirnu skutonošu, koji je i dalje stajao na istom mestu.
— Dragi gospodine, Šiko, — reče mu, — hoćete li da vam dam ključ cele ove zagonetke?
— Hoću, ugursuze, hoću — prošaputa Šiko — E čujte! Kralj vas toliko voli da hoće da vas čuva.
— Pa ti si to znao, razbojnice, i nisi hteo da mi kažeš? — O, gospodine Šiko! Bilo je nemogućno. To je državna tajna — Ali ja sam ti platio, nikogoviću?
— O! Državna tajna vredi više od deset pistola, gospodine Šiko, priznaćete i sami. I Šiko se vrati u svoju sobu i zaspa od ljutine.

GLAVNI LOVAC KRALJA OD NAVARE
Kada je Margarita ostavila kralja, otišla je odmah u odaje počasnih dama. U prolazu povela je sa sobom i svog lekara Širaka, koji je stanovao u dvoru, i sa njim uđe kod sirote Foseze koja je, okružena radoznalim pogledima, ležala bleda i žalila se na bolove u stomaku. Ona nije htela da odgovara ni na jedno pitanje, niti da primi neki lek za umirenje bolova.
Foseza je u to doba imala dvadeset, najviše dvadeset i jednu godinu. Bila je lepa i visoka i imala je plave oči, plavu kosu, vitko telo puno otmenosti i ljupkosti. Samo, od pre tri meseca, otprilike, nije nikako više izlazila i žalila se na iznemoglost, tako da nije mogla da ustane. Morala je da leži na platnenoj stolici, a sa te stolice je naposletku prešla u postelju.
Širak najpre otpusti sve prisutne, priđe bolesničkoj postelji i tu ostade sam sa kraljicom.
Foseza, zastrašena tim pripremama, kojima su lica prisutnih, jedno ozbiljno, a drugo ledeno, dali izvesnu svečanost, podiže se na svom uzglavlju i promuca neke reči zahvalnosti na časti koju joj čini kraljica i njena gospodarica.
Margarita je bila bleđa od Foseze; jer je uvređen ponos bolniji od svireposti ili bolesti.
Širak opipa devojčin puls, ali skoro protiv njene volje.
— Šta osećate? — upita je posle jednog trenutka ispitivanja.
— Bolove u stomaku, gospodine, — odgovori jadno dete. — Ali uveravam vas da to nije ništa i kada bih samo imala malo mira…
— Kakvog mira, gospođice? — upita kraljica. Foseza brižnu u plač.
— Nemojte se, gospođice, žalostiti — nastavi kraljica. — Njegovo Veličanstvo me je molilo da vas posetim i da vas umirim. — Ah! Kako ste dobri, gospođo! Širak pusti Fosezinu ruku — A ja — reče on — sada znam kakva je vaša boljka.
— Znate? — prošapta Foseza i uzdrhta.
— Jeste, znamo da sigurno morate mnogo da patite, — dodade Margarita.
Foseza se i dalje plašila što je ovako ostavljena na milost i nemilost nauci i ljubomori.
Margarita dade Širaku znak i ovaj iziđe iz sobe. Tada se Fosezin strah pretvori u drhtavicu; umalo se ne onesvesti.
— Gospođice, — reče Margarita, — iako se od pre nekog vremena vi prema meni ponašate kao prema nekoj strankinji i mada me svakoga dana izveštavaju da me panjkate kod moga muža… — Ja, gospođo?
— Ne prekidajte me, molim vas. Iako ste, jednom reči, priželjkivali nešto što je suviše iznad vaših ambicija, prijateljstvo koje sam prema vama osećala, kao i prema svima počasnim damama u koje i vi spadate, nagoni me da vam pomognem u nevolji u kojoj vas sada vidim.
— Gospođo, zaklinjem vam se…
— Ne odričite. I onako mi je suviše bola. Ne kaljajte čast; najpre svoju a zatim i moju, jer je vaša čast i moja, pošto meni pripadate.
Gospođice, recite mi sve i ja ću vam u tome pomoći kao majka.
— Ah, gospođo, gospođo! Zar verujete u ono što se priča?
— Pazite da me ne prekidate, gospođice, jer, kako mi izgleda, vreme prolazi. Htela sam reći da ovoga trenutka gospodin Širak zna vašu bolest, sećate se reči koje je maločas rekao. On se sada nalazi u predsoblju i svima objašnjava kako se boji da i vi niste zahvaćeni tom zaraznom bolešću o kojoj se toliko govori u gradu i na dvoru. Ja ću vas, međutim, ako još ima vremena, odvesti u Ma-dAženoa. To je kuća koja je daleko od kralja, mog muža. Mi ćemo tamo biti skoro same. Kralj odlazi sa svojom svitom u lov koji će, kažu, da traje nekoliko dana. Nećemo izići iz Ma-d'Aženoa dok se vi ne oslobodite.
— Gospođo, gospođo! — uzviknu Foseza sva crvena od stida i bolova. — Ako verujete sve ono što se o meni priča, pustite me da umrem kao bednica.
— Vi neuljudno odgovarate na moju plemenitost, gospođice, i računate suviše mnogo na prijateljstvo kralja koji me je zamolio da vas ne napuštam.
— Kralj!… Kralj je kazao?…
— Zar sumnjate, kada vam ja to kažem, gospođice? Da ne vidim znake vaše prave bolesti, da ne naslućujem po vašim mukama da je kriza blizu, ja bih možda poverovala vašim odricanjima.
U tom trenutku, kao da bi dala potpuno pravo kraljičinim rečima, jadna Foseza, slomljena bolovima strašnih napada, preblede i pade na uzglavlje dišući isprekidano.
Margarita ju je neko vreme posmatrala bez srdžbe, ali i bez sažaljenja.
— Treba li još uvek da verujem vašim odricanjima, gospođice? — reče naposletku jadnoj devojci kada je ova mogla da se pridigne sa licem tako iskrivljenim i oblivenim suzama, da bi i samu Katarinu umilostivila.
U tom trenutku, kao da je sam bog hteo da pošalje pomoć nesrećnom detetu, vrata se otvoriše i kralj od Navare žurno uđe.
Anri, koji nije imao iste razloge za spavanje kao Šiko, nije nikako spavao. Pošto je jedan sat radio s Mornejem i za to vreme preduzeo sve potrebne korake za lov koji je tako svečano objavio Šikou, dotrčao je u paviljon počasnih dama.
— Šta je? Šta se priča da je moja kći Foseza još uvek bolesna — reče on ulazeći.
— Vidite, gospođo, — uzviknu devojka kada ugleda svoga ljubavnika, ohrabrena pomoći koja joj je stigla — vidite da kralj nije ništa kazao i da sam dobro uradila što sam odricala?
— Gospodine, — prekide je kraljica i okrete se Anriju — učinite, molim vas, da prestane ova ponižavajuća borba. Mislim da sam razumela onoga trenutka kada mi je Vaše Veličanstvo učinilo tu čast i poklonio mi poverenje da se staram o stanju zdravlja gospođice. Recite joj da sam o svemu obaveštena.
— Kćeri moja, upita Anri sa nežnošću koju nije ni pokušavao da prikrije, — vi i dalje odričete?
— Tajna ne pripada meni, Sire, — odgovori hrabra devojka, — i sve dok iz vaših usta ne čujem dozvolu da sve kažem…
— Moja kći Foseza je hrabro srce, gospođo, — odgovori Anri. — Preklinjem vas, oprostite joj. A vi, kćeri moja, imajte poverenje u kraljičinu dobrotu; što se tiče zahvalnosti, to je moja stvar i ja ću za to pobrinuti. I Anri srdačno stisnu Margaritinu ruku.
U tom trenutku bol pun gorčine ponovo obrva devojku. Ona obori glavu s tupim i bolnim jecanjem.
Anrija do dna duše dirnu ovaj prizor, kada vide to bledo čelo, potamnele oči i vlažnu rastresenu kosu, a naročito kada ugleda na Fosezinim slepoočnicama i usnicama graške znoja od strašnih bolova koji su bili tako bliski agoniji. Izbezumljen potrča k njoj, raširenih ruku.
Margarita, natmurena i bez reči, ode do prozora i pritisnu vrelo čelo na okno.
Foseza je imala još snage da podigne svoju ruku i da je obavije oko vrata svoga dragana, zatim priljubi svoje usne na njegove. Mislila je da će izdahnuti i htela je tim poslednjim poljupcem da preda Anriju svu svoju dušu i svoje poslednje zbogom. Zatim pade osnesvešćena na uzglavlje.
Anri, bled kao i ona, nepokretan i oslepljen kao i ona, spusti joj glavu na čaršav, koji je, izgleda, uskoro imao da postane pokrov.
Margarita priđe toj grupi u kojoj su bili izmešani fizički i moralni bolovi.
— Ustanite, gospodine, i dozvolite mi da izvršim zadatak koji ste mi nametnuli — reče mu s veličanstvenom odlučnošcu.
I kako je Anri izgledao zabrinut i samo se upola pridigao, na jedno koleno, ona mu reče:
— O, ne plašite se ničega, gospodine. Kada je u meni samo ponos ranjen, ja sam jaka. Da je u pitanju srce, ne bih mogla za sebe da odgovaram; ali, srećom, moje srce nema nikakvog udela u svemu ovome.
Anri podiže glavu.
— Gospođo? — reče joj.
— Nemojte mi ništa govoriti, gospodine, jer ću pomisliti da je vaše praštanje bilo samo iz računa. Mi smo brat i sestra i sporazumećemo se.
Anri je odvede do Foseze i njenu ledenu ruku stavi u Margaritinu grozničavu šaku.
— Idite, Sire, idite, — reče kraljica — idite u lov. Koliko više ljudi povedete sada sa sobom, toliko više radoznalaca udaljujete od kreveta… gospođice.
— Ali, — reče Anri — ja nikoga nisam video u predsoblju.
— Niste, Sire, — odgovori Margarita i nasmeja se, — jer svi misle da ovde vlada kuga. Požurite, dakle, da na drugome mestu pribavite sebi zadovoljstvo.
— Gospođo, ja odlazim i loviću za nas oboje — reče Anri.
I on još jednom nežno pogleda onesvešćenu Fosezu, a zatim iziđe iz odaje. Kada je izišao iz predsoblja, on zatrese glavom kao da je hteo da sa svoga čela otrese ostatak nespokojstva, a zatim, nasmejana lica, s onim podrugljivim osmehom koji mu je bio svojstven, pope se do Šikoa, koji je, kao što smo kazali, spavao stisnutih pesnica. Kralj otvori vrata i’ prodrma spavača u postelji.
— Ehej! Kumašine, — reče mu — ustaj! Već je dva sata ujutru.
— Ah! Do đavola, — reče Šiko. — Vi me nazivate kumašinom, Sire. Da ne mislite slučajno da sam ja vojvoda od Giza?
I zaista, kad god je Anri govorio o vojvodi od Giza, on ga je nazivao svojim kumašinom.
— Mislim da ste moj prijatelj — reče mu.
— I napravili ste od mene zatočenika; od mene koji sam izaslanik! Sire, vi prekoračujete sva ljudska  prava.
Anri poče da se smeje. Šiko, kao duhovit čovek, nije takođe mogao da se uzdrži.
— Ti si lud! Zašto si hteo da odeš odavde? Možda se ne ponašaju prema tebi kako treba?
— Suviše se ljubazno ponašaju. Sto mu muka! Suviše dobro. Izgleda mi da sam ja ovde kao neka guska koju kljukaju. Svi mi govore: „Mali, mali Šiko, kako si sladak!”, ali mi podsecaju krila i zatvaraju mi kapije.
— Šiko, sinko moj, — reče Anri i odmahnu glavom — ne brini ništa. Još nisi dovoljno debeo za moj sto.
— Ali, Sire, — reče Šiko — nešto ste od jutros veseli. Ima li kakvih novosti?
— Ah, reći ću ti. To je stoga što idem u lov, kad god idem u lov, ja sam tako raspoložen. Hajde, ustaj, kumašine, ustaj!
— Šta! I mene vodite, Sire?
— Ti ćeš biti moj istoričar, Šiko.
— Ja ću da beležim ispaljene hice?
— Tako je.
Šiko zatrese glavom.
— Pa šta ti je? — upita ga kralj.
— Nisam nikada Video toliko raspoloženje bez nekog uznemirenja — odgovori Šiko.
— Eh!
— Jeste. To je kao kada sunce… — Šta?
— Sire, kada sunce peče, kiša munje i gromovi nisu nikada daleko.
— Anri pomilova bradu smeškajući se i reče:
— Ako bude oluje, Šiko, moj je ogrtač veliki i ja ću te zakloniti.
I dok se Šiko gunđajući oblačio, on iziđe u predsoblje i viknu:
— Spremite mi konja! I neka se javi gospodinu od Morneja da sam gotov.
— Aha! Gospodin od Morneja je glavni kraljevski lovac? — upita Šiko.
— Gospodin od Morneja je sve ovde, Šiko, — odgovori mu kralj. — Navarski kralj je tako siromašan da ne može da raščlanjuje dužnosti. Ja imam samo jednog čoveka.
— Jeste, ali je bar dobar — uzdahnu Šiko.

KAKO SE LOVE VUCI U NAVARI
Kada je Šiko bacio pogled na pripreme oko polaska, nije mogao da se uzdrži, a da poluglasno ne primeti kako je lov Anrija od Navare bio mnogo manje raskošan od lova Anrija od Francuske.
Dvanaest ili petnaest plemića činili su celu svitu, a među njima je poznao gospodina vikonta od Turene, koji je bio uzrok bračnih razmirica. Sem toga, kako su sva ta gospoda bila samo površno bogata i kako nisu imali dovoljno velike prihode za nekorisne troškove, pa čak katkad ni za korisne, gotovo svi su umesto lovačkog odela koje se u to doba nosilo, imali šlem i oklop. I Šiko se pitao da li gaskonjsi kurjaci po svojim šumama imaju, možda, muskete i topove.
Anri je čuo to pitanje i mada nije bilo neposredno njemu upućeno, on se približi Šikou i dodirnu ga po ramenu:
— Ne, sinko moj, — reče mu — gaskonjski kurjaci nemaju ni muskete ni topove, ali to su divlje zveri sa kandžama i zubima koje namame lovce u cestar i tu se oni izlažu opasnosti da u trnju pocepaju odelo. Tu se iscepa odelo od svile i kadife, pa čak i jelek od štofa ili bivolje kože, ali oklop ne može da se pocepa.
— To je razlog, — promumla Šiko — ali nije baš najbolji.
— Šta ćeš? — reče Anri. — Nemam drugog.
— Treba, znači, da se njime zadovoljim?
— To bi najbolje uradio, sinko. — Dobro!
— To je dobro u kome se oseća unutrašnje negodovanje — reče Anri i nasmeja se. — Ti su ljut što sam te probudio za lov?
— Bogami, tako je.
— I ti negoduješ?
— Zar je to zabranjeno?
— Nije, prijatelju, nije. Negodovanje je novac koji ide Gaskonji.
— Bože moj! Sire, vi me razumete. Ja nisam lovac i potrebno je da se nečim zanimam, jer sam lenština i nemam šta da radim, dok vi ostali gladite brkove pri pomisli na tog vuka koga će dvanaest ili petnaest vas da obori.
— Ah! Jeste — reče kralj smeškajući se i dalje podrugljivo. — Najpre odelo, a sada broj. Podsmevaj se, Šiko, podsmevaj se.
— O, Sire!
— Samo ću da primetim da nisi pravičan, sinko. Bearn nije veliki kao Francuska. Tamo kralj ide u lov uvek sa dve stotine lovaca, a ja ovde odlazim sa njih dvanaest, kao što vidiš.
— Vidim, Sire.
— Ali, — nastavi Anri — ti ćeš pomisliti da se ja razmećem, međutim ovde se događa ono čega tamo nema, ovde se događa da katkad seoski plemići doznaju da ja idem u lov i tada oni ostavljaju svoje, zamkove, kuće i majure i pridružuju se meni. Tada imam i ja lepu pratnju.
— Videćete, Sire, da ja neću imati tu sreću da takvom činu prisustvujem — reče Šiko. — Zaista, Sire, ja sam uvek baksuz.
— Ko zna? — odgovori Anri sa podrugljivim osmehom.
Zatim, kada su ostavili Nerak, izišli izvan gradskih zidova i već gotovo pola sata išli po poljima, zaklanjajući šakom oči, Anri reče Šikou:
— Pogledaj, Šiko, mislim da se ne varam.
— Šta je tamo? — upita Šiko.
— Pogledaj tamo prema selu Moara, čini mi se da vidim neke konjanike?
Šiko se uzdiže na uzengijama.
— Bogami, Sire, izgleda da je tako.
— A ja sam siguran.
— Jesu konjanici, — reče Šiko posmatrajući s više pažnje — ali nisu lovci.
— Zašto nisu lovci?
— Zato što su naoružani kao Rolani ili Amadini, — reče Šiko.
— More, odelo ne znači ništa, dragi moj Šiko, ti si već video da odelo ne čini čoveka lovcem.
— Ali ja vidim najmanje dve stotine ljudi! — uzviknu Šiko.
— Pa lepo! Šta to, sinko, znači? Da je Moara dobro mesto.
Šiko je osećao da se u njemu budi sve veća i veća radoznalost.
Šiko je dosta slabo ocenio tu grupu, jer je ona imala dvesta pedeset konjanika i oni se tiho pridružiše sviti. Svaki čovek je bio dobro obučen, imao je dobrog konja, a svima je zapovedao čovek prijatnog izgleda koji priđe i poljubi Anriju ruku s puno učtivosti i odanosti.
Gazom su prešli reku Žer. U jednoj uvali između Žera i Garone naiđoše na drugu grupu od stotinak ljudi. Starešina priđe Anriju i izgledalo je kao da mu se izvinjavao što nije mogao da povede veći broj lovaca. Anri primi njegovo objašnjenje i pruži mu ruku.
Nastaviše put i stigoše do Garone. Kao što su prešli Žer, tako pređoše i Garonu, samo, kako je Gar ona bila dublja od Zera, na dve trećine reke izgubiše dno pod nogama, te su bili primorani da jedno trideset-četrdeset metara pređu plivajući. Ali na drugu obalu stigoše bez ikakvih nesreća.
— Pobogu! — uzviknu Šiko. — Kakve vi to vežbe pravite, Sire? Zašto kvasite te vaše oklope po vodi kada imate mostove i iznad i ispod Ažana?
— Dragi moj Šiko, — reče mu Anri — mi smo pomalo divljaci i treba nam oprostiti. Ti znaš da me je moj pokojni brat Šari nazivao divljim veprom. Elem, divlji vepar, al’ ti. nisi lovac i ne znaš to, divlji vepar se nikad ne uzrujava. On ide pravo svojim putem. Ja ga podražavam, pošto nosim njegovo ime; i ja se ne uzrujavam. Ako mi neka reka prepreci put, ja je presečem; ako preda mnom iskrsne neki grad, sto mu muka, ja ga prožderem kao neku krušku.
Na ovu Bearnenčevu šalu svi oko njega prsnuše u smeh.
Jedino gospodin od Morneja, koji je stalno išao pored kralja, ne nasmeja se glasno. Zadovoljio se time što je skupio usne, što je kod njega bio znak da je neobično raspoložen.
— Mornej je danas nešto dobre volje, — šapnu Bearnenac radosno Šikou — smeje se mojim šalama.
Šiko se pitao kome od njih dvojice treba da se smeje, da li gospodaru koji je bio sav srećan što je razveselio svog potčinjenog, ili potčinjenome koga je bilo tako teško raspoložiti.
S druge strane Garone, otprilike na pola milje dalje od reke, pojaviše se tri stotine konjanika koji su bili skriveni u jednoj šumi. — Oho! Vaša Svetlosti. — reče on lagano Anriju — da vam nisu ovi ljudi pozavideli kada su čuli da idete u lov, i sada hoće da se tome usprotive?
— A ne, — reče Anri — i ovoga puta si se prevario, sinko. To su prijatelji koji dolaze iz Pijmirola, pravi prijatelji.
— Pobogu! Vi ćete, Sire, imati više ljudi u svojoj sviti no što ima u šumi drveta!
— Šiko, sinko moj, — reče Anri — ja mislim, neka mi bog oprosti, da se pročulo po kraju kako si ti došao, pa ti ljudi hrle sa sve četiri strane pokrajine da bi učinili čast francuskom kralju čiji si ti izaslanik.
Šiko je bio suviše pametan da ne bi uvideo kako mu se od nekog vremena podsmevaj u. Malo se namršti, ali je sačuvao dobro raspoloženje.
Zadržali su se na konačištu u Monrou. Plemići iz okoline, kao da su znali unapred da tuda treba da prođe navarski kralj, spremili su lepu večeru kojoj je Šiko oduševljeno prisustvovao, pošto se nije smatralo vrednim da se usput zaustavljaju zbog takve sitnice kao što je ručak i, prema tome, nije se od Neraka ništa jelo.
Zadržali su za Anrija najlepšu kuću u gradu. Polovina ljudi je spavala u ulici u kojoj je bio kralj a druga polovina van gradskih zidova.
— Kad će početi lov? — upita Šiko Anrija u trenutku kada je ovaj naredio da mu skinu čizme.
— Još nismo na zemljištu gde su vuci, dragi moj Šiko, — odgovori Anri.
— A kada ćemo biti tamo, Sire?
— Ala si ti radoznao.
— Nisam, Sire, ali razumećete i sami, čovek voli da zna kuda ide.
— Znaćeš sutra, sinko. A dotle, lezi na ove jastuke s moje leve strane. Eno, gledaj, Mornej već hrče s desne.
— Do đavola! — reče Šiko. — On ima bolji san no što ga je sinoć imao.
— To je tačno, — reče Anri — on nije brbljivac, ili treba da ga vidiš u lovu i videćeš ga.
Još zora nije ni zarudela, kada silan topot konja probudi Šikoa i navarskog kralja.
Jedan stari plemić, koji je hteo da lično služi kralja, donese Anriju kolačiće od meda i začinjeno jutarnje vino.
Morneja i Šikoa poslužiše sluge staroga plemića.
Kada su završili obed, zasviraše pokret.
— Hajde, hajde, — reče Anri — danas nam predstoji dobar posao. Na konje, gospodo, na konje!
Šiko sa čuđenjem primeti da se svita povećala sa još pet stotina konjanika, koji su došli preko noći.
— Pa to nije svita, Sire, to čak nije ni trupa, to je čitava vojska.
Anri mu odgovori samo sa one tri reči:
— Pričekaj još malo.
U Lozertu pet stotina pešaka pođoše za konjanicima.
— Šta je ovo! — uviknu Šiko. — Pešaci!
— Hajkači, — reče kralj — samo hajkači.
Šiko nabra veđe i od tog trenutka više nije govorio.
Dvadeset puta se okrenuo prema polju, to jest, dvadeset puta mu je padalo na um da pobegne. Ali je Šiko imao svoju počasnu gardu, bez sumnje kao predstavnik francuskog kralja. Prema tome, Šikoa je ta straža tako dobro čuvala kao i svaku ličnost od velike važnosti, da nije mogao učiniti nijedan pokret a da ga deset ljudi ne vidi.
To mu se nije dopadalo i on to reče kralju.
— Bože moj! — reče Anri. — Za to si ti kriv, sinko. Hteo si da pobegneš iz Neraka i sad se plašim da opet ne pokušaš.
— Sire, — odgovori Šiko — dajem vam časnu reč plemića da više neću pokušavati.
— E, vrlo dobro.
— Uostalom i pogrešio bih.
— Pogrešio bi?
— Dabome. Jer ako ostanem, mislim da ću   imati prilike da vidim čudne stvari.
— E vidiš! Radujem se što tako misliš, dragi   moj Šiko, jer je to i moje mišljenje.
U tom trenutku prolazili su kroz grad Monkik i četiri poljska topa priđoše vojsci.
— Vraćam se na svoju prvu pomisao, Sire, — reče Šiko — da su vuci u ovoj zemlji vrlo opasni i da se protiv njih mora boriti sredstvima koja su nepoznata u drugim krajevima. Imate i artiljeriju protivu njih, Sire!
— A, primetio si? — reče Anri. — To ti je neka manija ovih ljudi iz Monkika. Otkako sam im dao ta četiri topa što sam kupio u Španiji i prokrijumčario ovamo da bi se vežbali, oni ih svuda vuku sa sobom.
— Na posletku, — prošapta Šiko — da li ćemo stići danas, Sire?
— Nećemo. Sutra.
— Sutra ujutru ili uveče?
— Sutra ujutru.
— To znači, Sire, da ćemo loviti kod Kaora? — reče Šiko.
— Jeste, na toj strani — odgovori kralj.
— Ali, Sire, imate pešadiju, konjicu i artiljeriju za lov na vukove a kako to da zaboravite kraljevsku zastavu? Tada bi bila potpuna čast koju činite tim dostojnim životinjama.
— Nismo je zaboravili, Šiko. Sto mu gromova, dobro smo na to pazili! Samo smo je ostavili u futroli da se ne isprlja. Ali, pošto ti hoćeš zastavu, sinko, da bi znao pod kojom zastavom ideš, pokazaćemo ti jednu lepu. Izvadite zastavu iz futrole, — zapovedi kralj — gospodin Šiko hoće da sazna kakav je grb Navare.
— Ne, ne, to je nepotrebno — reče Šiko — ostavite to docnije. Ostavite je tamo gde je.
— Uostalom, budi bez brige, — reče kralj — videćeš je kada bude vreme i mesto.
Drugu su noć proveli u Katusu, skoro na isti način kao i prvu. Od trenutka kada je Šiko dao časnu reč da neće bežati, više niko na njega nije obraćao pažnju.
On se prošeta kroz selo i ode čak do prethodnica. Sa svih strana dolazile su nove grupe od stotine, sto pedeset, dve stotine vojnika i prilazile vojsci. Te je noći bio skup pešaka.
„Sreća naša što ne idemo do Pariza”, pomisli Šiko. „Stigli bismo u Pariz sa sto hiljada ljudi”.
Sutradan, u osam časova ujutru, bili su na domaku Kaora sa hiljadu pešaka i dve hiljade konjanika. Nađoše grad spreman za odbranu. Izvidnice su objavile po celom kraju i gospodin od Vezena je odmah preduzeo sve korake.
— Ah, ah! — reče kralj kada mu je Mornej to kazao — znači da su saznali za naš dolazak. To je neugodno.
— Treba načiniti pravu opsadu, Sire, — reče Mornej.
— Očekujemo još otprilike dve hiljade ljudi, a toliko nam je i potrebno da izravnamo bar izglede na uspeh.
— Da sazovemo savet — reče gospodin od Turena — i da počnemo kopanje rovova.
Šiko je sve to posmatrao i slušao zbunjena izgleda.
Zamišljen i skoro žalostan izgled kralja od Navare potvrđivao je njegove sumnje da je Anri rđav ratnik i samo to uverenje malo ga je hrabrilo.
Anri je dozvolio svima da govore.i dok su ostali iznosili svoja gledišta, on je ćutao kao riba. Odjednom se trže iz sanjarije, podiže glavu i reče zapovedničkim glasom:
— Gospodo, vi znate šta treba da se radi. Mi imamo sad tri hiljade ljudi i dve hiljade očekujemo, je l’ tako, Morneje?
— Tako je, Sire.
— To čini ukupno pet hiljada. Za vreme jedne redovne opsade, izgubićemo hiljadu ili hiljadu pet stotina za dva meseca. Smrt ovih oslabiće hrabrost ostalih, mi ćemo biti primorani da prekinemo opsadu i da se povučemo. Za vreme povlačenja izgubićemo još hiljadu, a to će biti polovina naše snage. Žrtvujmo pet stotina ljudi odmah i uzmimo Kaor.
— Kako vi to zamišljate, Sire? — upita Mornej.
— Dragi moj prijatelju, poći ćemo pravo na najbližu kapiju koja se nalazi pred nama.
Na svom putu naići ćemo na jarak, napunićemo ga snopovima; ostavićemo dvesta ljudi na zemlji, ali ćemo doći do kapije.
— Pa posle, Sire?
— Kada budemo došli do kapije, srušićemo je minama i ušančićemo se. To nije baš tako teško.
Šiko preneražen pogleda u Anrija.
„Jest”, promumla on, „hvalisavče i kukavico, pravi si Gaskonjac.
Hoćeš li ti ići da nameštaš mine ispod kapije?”
U istom trenutku, kao da je čuo Šikoovu primedbu, Anri dodade:
— Ne gubimo vreme, gospodo, meso će se ohladiti. Hajdemo napred, ko me voli, neka pođe za mnom!
Šiko priđe Morneju; za sve vreme puta nije imao vremena da s njime progovori ijednu reč.
— Je l’ te, gospodine grofe, — šapnu mu na uho — zar vi hoćete da vas sve pobiju?
— Gospodine Šiko, to nam je potrebno da bismo se razmrdali — odgovori Mornej mirno.
— Ali tako će ubiti kralja!
— Eh, Njegovo Veličanstvo ima dobar oklop.
— Uostalom, — reče Šiko — neće valjda biti tako lud da juri napred?
Mornej sleže ramenima i okrete Šikou leđa.
„Više ga volim kada spava,” pomisli Šiko „nego kada je budan; kada hrče no kada govori. Onda je učtiviji”.

KAKO SE KRALJ ANRI OD NAVARE PONAŠAO PRVI PUT KADA JE VIDEO VATRU
Mala vojska se približi gradu na dva topovska dometa. Tu se zaustaviše da ručaju. Posle ručka bilo je dozvoljeno oficirima i vojnicima da se odmaraju dva sata. Ostalo je jedva još dva časa do mraka, kada kralj pozva oficire pod svoj šator. Anri je bio veoma bled; ruke su mu jako drhtale.
— Gospodo, — reče on — mi smo došli ovamo da zauzmemo Kaor. Treba, znači, zauzeti Kaor, pošto smo zbog toga došli. Ali ga treba uzeti silom, silom, razumete li me? Drugim rečima, da svojim grudima probijemo drvo i gvožđe.
„Prilično lepo rečeno”, pomisli Šiko slušajući besednika, „i kada bi mu još i pokreti bili u skladu sa rečima, ne bi se moglo ništa više očekivati čak ni od gospodina Krijona”.
— Gospodin maršal od Birona — nastavi Anri — koji se zakleo da će obesiti do poslednjeg hugenota — vodi borbu na četrdeset i pet milja odavde. Po svoj prilici, dosad je gospodin od Vezena poslao nekog glasnika. Za četiri ili pet dana srušiće se na nas. On ima sa sobom deset hiljada ljudi i mi ćemo biti uhvaćeni između čekića i nakovnja. Ali, ako dotad zauzmemo Kaor, dočekaćemo ga kao što gospodin od Vezena misli da dočeka nas, samo, nadam se, sa boljom srećom. U protivnom slučaju, imaće dobru katoličku gredu za vešanje hugenota a mi smo to i zaslužili. Zato, gospodo, napred! Ja ću vam se staviti na čelo pa da bijemo. Sto mu gromova! Da pljušte udarci kao kiša!
To je bio ceo kraljev govor, ali je, izgleda, to bilo dovoljno, jer su vojnici odgovorili oduševljenim gunđanjem, a oficiri su izbezumljeno vikali: „Bravo!”
„Dobar govornik. Uvek Gaskonjac”, reče Šiko u sebi. „Ali je srećan što se ne govori rukama! Sto mu muka! Što bi onda Bearnenac zamuckivao! Uostalom, videćemo ga na delu”. I mala vojska krete pod zapovedništvom Morneja da zauzme svoje položaje.
U trenutku kada je krenula kralj priđe Šikou i reče mu:
— Oprosti mi, prijatelju Šiko. Ja sam te prevario kada sam ti govorio o lovu, o vucima i o drugim zverovima. Ali sam morao to da uradim, a to je i tvoje mišljenje, pošto si mi to sam kazao. Kralj Anri neće da mi isplati miraz svoje sestre Margo, a Margo se ljuti i plače za svojim dragim Kaorom. Treba uraditi ono što žena hoće da bi se imao mir u kući. I zato hoću da uzmem Kaor, dragi moj Šiko.
— Što vam nije zatražila mesec, Sire, pošto ste tako ljubazan muž? — odgovori Šiko malo bocnut kraljevim šalama.
— I to bih pokušao, Šiko, — reče Bearnenac. — Toliko volim tu dragu Margo!
— Oh, biće vam i Kaora dosta i još ćemo videti kako ćete se odavde izvući.
— E baš sam i hteo o tome da razgovaramo. Slušaj, prijatelju Šiko. Trenutak je svečan i, naročito, neugodan. Ah! Ja ne uobražavam mnogo o sebi, nisam hrabar i pri svakom pucnju puške u meni se buni moja priroda. Šiko, prijatelju, nemoj da se podsmevaš jadnom Bearnencu, svome zemljaku i prijatelju; ako me bude strah i ti to opaziš, nemoj da govoriš.
— Ako vas bude strah, kažete?
— Jeste.
— Vi se, dakle, plašite da vas ne bude strah?
— Bez sumnje.
— Pa sto mu mulca! Ako ste takve prirode, zašto se mešate u stvari ovakve prirode?
— Bože moj! Ali kada je potrebno.
— Gospodin od Vezena je strašan čovek!
— Znam to vrlo dobro, na žalost!
— I neće ni prema kome imati milosti.
— Misliš, Šiko?
— O, siguran sam u to. Belo ili crveno pero, njemu je to svejedno. Ipak će reći tobdžiji: „Pali!”
— Ti to, Šiko, kažeš zbog moje bele perjanice?
— Jeste, Sire, i kako ste vi jedini koji imate perjanicu te boje… — Pa šta?
— Ja bih vam savetovao da je skinete, Sire.
— Ali, prijatelju, pošto sam je stavio da bi me raspoznavali, kada bih je skinuo… — Pa šta onda?
— Ništa. Ali bih tada promašio cilj, Šiko.
— Znači, Sire, da ćete je zadržati i pored moga saveta?
— Hoću, zadržaću je.
Izgovarajući te reči koje su izražavale odlučnost, Anri je drhtao više nego kada je govorio oficirima.
— Čujte, — reče Šiko, koji nikako nije mogao da razume tu suprotnost između reči i pokreta, — čujte, još ima vremena, Sire, ne činite ludosti, vi ne možete u tom stanju uzjahati konja.
— Zar sam toliko bled, Šiko? — upita kralj.
— Kao smrt, Sire.
— Dobro! — reče kralj.
— Kako dobro?
— Tako, dobro?
— Tako, sad razumem.
U tom trenutku odjeknu pucanj topa iz grada, praćen strašnom puščanom paljbom. To je gospodin od Vezena odgovarao na poziv na predaju koji mu je uputio Mornej.
— A! — reče Šiko. — Šta mislite o ovoj muzici?
— Mislim da mi se ledi krv u žilama — odgovori Anri. — Hej! Dajte mi konja! Konja mi dovedite! — uzviknu Anri glasom isprekidanim kao zvuk opruge na satu.
Šiko ga je posmatrao i slušao ne snalazeći se nikako u čudnim događajima koji su se pred njim odigravali. Anri skoči u sedlo, ali se dvaput strese.
— Hajde, Šiko, hajde i ti na konja. Ni ti nisi ratnik, a?
— Nisam, Sire.
— Pa lepo! Hodi, Šiko, biće nas zajedno strah. Hodi da vidimo borbu, prijatelju, hodi. Dajte jednog dobrog konja gospodinu Šikou!
Šiko sleže ramenima i bez ustezanja Uzjaha jednog lepog španskog konja koga su mu na kraljevu zapovest doveli. Anri potera konja galopom, a Šiko pođe za njim. Kada je stigao na čelo svoje male vojske, Anri podiže vizir na svome šlemu.
— Iznesite zastavu! Iznesite novu zastavu! — vikao je on drhtavim glasom kao kad koza mekeće.
Svukoše navlaku i nova zastava sa grbovima Navare i Burbonaca veličanstveno zaleprša u vazduhu. Bila je bela, sa jedne strane je na svetio plavom polju imala zlatne lance, a sa druge cvetove krina sa heraldičnim znacima poredanim u obliku srca.
„Bogami”, reče Šiko u sebi, „evo jedne zastave koja će, bojim se, da napravi dobar početak”.
U tom trenutku i kao odgovor na Šikoovu misao, zagrme top s grada i otvori čitavu brešu među pešake na deset koraka od kralja.
— Sto mu gromova! — reče on. — Jesi li video, Šiko? Izgleda mi da je ovo baš ozbiljno? — I zubi mu zacvokotaše.
„Još će mu pozliti”, pomisli Šiko.
— Ah! — prošapta Anri. — Tebe je strah, prokleta kukavice, ti cvokoćeš, drhtiš. Čekaj malo, bar ćeš imati zašto da drhtiš.
I pošto obode konja obema mamuzama, on pređe konjanike, pešake i artiljerce i dođe na sto koraka od grada koji je bio crven od vatre topova što su grmeli sa bedema. Tu zaustavi svog konja i ostade nepomičan čitavih deset minuta, okrenut prema gradskoj kapiji. Vikao je:
— Dajte snopove, sto mu gromova! Dajte snopove! Mornej je jahao za njim, podignuvši vizir i s mačem u ruci.
Šiko pođe za Mornejem. Dopustio je da mu stave oklop, ali nije potrzao mač. Iza ove trojice, zagrejani primerom, poleteše mladi hugenotski plemići vičući:
— Živela Navara!
Vikont od Turene je išao prvi, na vratu konja nosio je jedan snop.
Svaki od njih dođe i baci svoj snop. Za jedan trenutak, jarak iza pokretnog mosta bio je ispunjen.
Poleteše artiljerci. Pošto su od četrdeset ljudi, izgubili trideset, pođe im za rukom da nameste mine ispod kapije.
Kuršumi su kao vetar zviždali oko Anrijeve glave. Za trenutak pade oko njega dvadeset ljudi.
— Napred! Napred! — govorio je on. Obode svoga konja i pođe među artiljerce.
Stigao je na kraj jarka u trenutku kada je prva mina eksplodirala.
Vrata su se na dva mesta provalila. Tada artiljerci upališe i drugu.
Načiniše i drugu rupu u drvetu, ali odmah zatim kroz sva tri otvora na kapiji pojaviše se oko dvadeset pušaka i počeše da sipaju, kuršume na vojnike i oficire.
Ljudi su padali oko kralja kao snoplje.
— Sire, — govorio mu je Šiko ne misleći na sebe, — Sire, tako vam neba, povucite se!
Mornej nije ništa govorio, ali je bio gord na svoga učenika i s vremena na vreme pokušavao da stane pred njega; ali ga je Anri uklanjao nervoznim pokretom.
Odjednom Anri oseti kako mu po čelu izbiše graške znoja i da mu se pred očima spušta magla.
— Ah, prokleta prirodo! — uzviknu on. — E, nećeš me pobediti!
Zatim skoči sa svog konja i viknu: I
— Sekiru jednu! Dajte mi jednu sekiru!
I snažnim udarcem obori cev od puške, komad hrastovine i bronzane eksere. Naposletku pade jedna greda, jedno krilo vrata, jedan deo zida, a stotinu ljudi jurnuše kroz otvor vičući:
— Navara! Navara! Kaor je naš! Živela Navara!
Šiko nije napuštao kralja. Bio je s njime, pod svodovima kapije, kamo je Anri prvi stigao, ali pri svakom pucnju puške video je kako drhti i obara glavu.
— Sto mu gromova! — govorio je Anri besno. — Jesi li ti video, Šiko, sličan kukavičluk?
— Nisam, Sire, — odgovorio je Šiko. —; Nikada nisam video kukavicu kao što ste vi. To je strašno.
U tom trenutku vojnici gospodina od Vezana pokušaše da potisnu Anrija i njegovu prethodnicu. Vojnici su bili skriveni ispod kapije i po okolnim kućama.
Anri ih dočeka s mačem u ruci. Ali su opsađenici bili jači. Uspeše da oteraju Anrija i njegove ljude iza jarka.
— Sto mu gromova! — uzviknu kralj. — Izgleda da moja zastava uzmiče. U tom slučaju moram sam da je nosim.
I veličanstvenim pokretom ote zastavu iz ruku onoga koji ju je nosio, podiže je uvis i prvi uđe ponovo u grad, upola zavijen zastavom koja se lepršala.
„Nek’ te sad bude strah!” govorio je. „Drhti sada kukavice!”
Kuršumi su zviždali i bušili zastavu sa tupim šumom. Gospodin od Turene, Mornej i hiljadu drugih poleteše kroz otvorena vrata za kraljem. Topovi sa gradam morali su da zaćute. Nastala je borba lice u lice, prsa u prsa. Iznad lupanja oružja, pucanja pušaka i zveketa gvožđa začu se glas gospodina od Vezena koji je vikao:
— Pravite barikade po ulicama! Kopajte šančeve! Utvrđujte se po kućama!
— Oh! — reče gospodin od Turene koji je bio dosta blizu i mogao je da ga čuje. — Svršeno je sa opsadom, jadni moj gospodine Vezene! — I kao odgovor na njegov poziv, on opali iz pištolja i rani ga u ruku.
— Varaš se, Turene, varaš se, — odgovori gospodin od Vezena, — biće u Kaoru dvadeset posada. Ti si samo s jednom svršio, a ostaje ti još devetnaest.
Gospodin od Vezena se branio pet dana i pet noći, iz ulice u ulicu, iz kuće u kuću. Na veliku sreću po Anrija od Navare, Vezen je suviše računao na zidine i vojsku Kaora, tako da je propustio da obavesti gospodina od Birona.
Pet dana i pet noći Anri je zapovedao kao kapetan i borio se kao vojnik. Pet dana i pet noći spavao je s glavom na kamenu, a budio se sa sekirom u rukama.
Svakoga dana osvajali su po jednu ulicu, poneki trg, poneku raskrsnicu a svake noći vojska iz grada pokušavala je da povrati ono što je danju izgubila.
Naposletku, u noći između četvrtog i petog dana neprijatelj, smrvljen, kao da je dao malo predaha protestantskoj vojsci. Tada Anri napade. Provališe u jedan utvrđen logor i to ih je koštalo sedam stotina ljudi. Skoro svi dobri oficiri bili su ranjeni. Gospodin od Turene je bio ranjen kuršumom u rame, Mornej je primio čitavu kišu kuršuma na glavu i umalo nije bio ubijen.
Samo kralj nije bio ranjen. Posle straha koji je u početku osećao i koji je onako hrabro savladao, nastupilo je neko grozničavo uzbuđenje, neka skoro bezumna hrabrost. Sve kopče njegovog oklopa bile su pokidane, nešto od njegovog kretanja a nešto od udaraca neprijatelja; on je udarao tako jako da nijedan njegov udarac nije čoveka ranio, odmah ga je ubijao.
Kada je taj poslednji otpor bio slomljen, kralj uđe u utvrđenje. Stalno ga je pratio Šiko, koji je pet dana, mirno i ćutljivo, sa sve većim očajanjem, gledao strašnu avet jedne nove monarhije koja je bila određena da uguši monarhiju Valoa.
— Pa lepo, šta ti, Šiko, misliš o svemu ovome? — upita kralj i podiže vizir na svome šlemu kao da je hteo da pročita šta se dešavalo u duši jednoga izaslanika.
— Sire, — prošapta Šiko tužno — ja mislim da ste vi pravi kralj.
— A ja, Sire, mislim, — uzviknu Mornej — mislim da ste vi veoma neoprezni. Spustili ste štitnik i podigli vizir kada pucaju na vas sa svih strana. Evo, opet jedan kuršumi
I zaista, u tom istom trenutku jedan metak zviždeći otkide jedno pero sa Anrijevog šlema.
Odmah zatim, kao da su hteli da potvrde Mornej eve reči, kralja opkoliše jedna dvanaestina rnusketara iz najbolje grupe guvernerovih vojnika.
Po nalogu gospodina od Vezena sakrili su se u zasedi i pucali su dobro. Kraljevog konja su odmah ubili, a Mornejevom prebiše nogu.
Kralj pade, i deset mačeva se ustremiše na njega.
Samo je Šiko ostao nepovređen. On skoči s konja potr ča ispred kralja i tankim mačem poče tako brzo da mlatara, da se najbliži udaljiše.
Zatim podiže Anrija, koji se bio zapleo u kaiše sedla, pope ga na svog konja i reče:
— Sire, vi ćete posvedočiti francuskom kralju da nisam nijednog čoveka ubio iako sam trgao mač protivu njega.
Anri privuče Šikoa sebi i sa suzama u očima zagrli ga.
— Sto mu gromova! Ti ćeš biti moj, Šiko! Živećeš i umrećeš sa mnom, sinko! Hajde, moja je služba isto tako dobra kao i moje srce!
— Sire, — odgovori Šiko — na ovome svetu imam da služim samo jednoga, a to je moj kralj. Na žalost, njegov se sjaj sve više smanjuje, ali ja ću mu biti veran i u nesreći, pošto prezirem bogatstvo. Dozvolite mi, dakle, da služim i volim svoga kralja dok je živ, Sire. Uskoro ću biti sam sa njim i nemojte mu zavideti na njegovom poslednjem sluzi.
— Šiko, — odgovori Anri — zapamtiću vaše obećanje, čujete li? Vi ste mi drag i smatram vas dostojnim poštovanja. Posle Anrija od Francuske imaćete za prijatelja Anrija od Navare.
— Dobro, Sire, — odgovori jednostavno Šiko i sa puno poštovanja poljubi kraljevu ruku.
— A sada, prijatelju, vidite, Kaor je naš. Gospodin od Vezena će tu izgubiti sve svoje ljude, ali ću i ja pre izgubiti svoje nego što ću da se povučem.
Ali je pretnja bila nepotrebna i Anri nije morao više da se inati. Njegova vojska koju je predvodio gospodin od Turene pohvatala je svu posadu. Gospodin od Vezena bio je zarobljen.
Grad se predao.
Anri uze Šikoa za ruku i odvede ga u jednu kuću koja je bila zapaljena i sva. izrešetana kuršumima. To mu je služilo za glavni štab. I tu on izdiktira jedno pismo gospodinu od Morneja da bi ga Šiko odneo francuskom kralju.
To je pismo bilo napisano na rđavom latinskom i svršavalo se rečima: „Quod mihi dixisti profuit multum. Cognosco meos devotos, nosce tuos, chicotus caetera expediet” što je otprilike značilo: „Ono što ste mi napisali veoma mi je koristilo. Ja poznajem svoje odane ljude, upoznajte vi svoje. Šiko će vam ostalo reći”.
— A sada, prijatelju Šiko, — reče Anri — zagrli me i pazi da se ne uprljaš, jer, krvav sam kao kasapin. Ponudio bih vam jedan deo od divljači kada bih znao da ćete primiti, ali vidim po vašim očima da ćete odbiti. U svakom slučaju, evo moga prstena, uzmite ga, jer ja to hoću. A zatim, zbogom, Šiko. Neću više da vas zadržavam. Obodite konja prema Francuskoj, imaćete uspeha na dvoru kada budete ispričali šta ste videli.
Šiko primi prsten i ode. Bilo mu je potrebno tri dana da se uveri kako to nije bio san i da se neće probuditi u Parizu u svojoj kući pred čijim je prozorima gospodin od Žoajeza pravio serenade.

ŠTA SE DOGAĐALO U LUVRU OTPRILIKE U ISTO DOBA KADA JE ŠIKO ULAZIO U NERAK
Potreba da pratimo našeg prijatelja Šikoa do svršetka njegove misije malo nas je udaljila od Luvra. Međutim, ne bi bilo pravo da i dalje zaboravljamo na događaj u Vensanu, na sve sitnice i posledice tog događaja kao i na onoga koji je bio predmet toga događaja.
Pošto je kralj onako hrabro prošao pored opasnosti, osetio je uzbuđenje tek kada je opasnost bila daleko. Vratio se u Luvr bez reči. Možda se malo duže molio no obično, a kada se jednom ispovedio, bogu, toliko se bio zaneo molitvama da je zaboravio da zahvali oficirima koji su bdeli i gardistima koji su bili tako odani i pomogli mu da prebrodi opasnost. Zatim leže u krevet. Sobari su se začudili kako se brzo pripremio za leganje, reklo bi se kako kralj žuri što pre da zaspi da bi se sutradan probudio isvežiji i pribraniji. I zato je d’Epernon, koji je ostao poslednji u kraljevoj sobi, još uvek čekao neku zahvalnost i izišao iz sobe neraspoložen videći da od zahvalnosti nema ništa.
I Loanjak, koji je stajao pokraj kadifene zavese, kada vide da gospodin od Epernona prolazi bez reči, okrete se naglo svojim plemićima i reče im:
— Gospodo, više kralju niste potrebni. Idite i lezite.
U dva sata ujutru svi su u Luvru spavali.
Tajna ovog događaja verno je sačuvana i niko ništa nije doznao. Dobri pariški građani spokojno su hrkali i nisu ni slutili da je za dlaku nedostajalo pa da se na presto popne nova dinastija.
Gospodin od Epernona naredi da mu se skinu čizme, i umesto da sa trideset konjanika ide po svom običaju kroz grad, on pođe primerom svoga slavnog gospodara i leže u postelju ne rekavši nikome ni reči.
Jedini Loanjak, sličan Horaciju, koga ni smak sveta ne bi bio u stanju da odvrati od njegove dužnosti, obiđe stražu Švajcaraca i francuskih gardista koji su stalno bili na straži, ali bez neke naročite revnosti.
Tri mala prekršaja discipline bila su te noći kažnjena kao velike greške.
Sutradan Anri, čije su buđenje sa nestrpljenjem čekali toliki ljudi da bi znali čemu se mogu nadati, pojede u postelji četiri supe od mesa umesto dve koliko je obično uzimao, i naredi da dođu gospodin od Oa i gospodin od Vilekijea da u njegovoj sobi pripreme jednu novu novčanu uredbu.
Kraljicu obavestiše da ruča sama i kako je ona preko jednoga plemića izrazila izvesnu zabrinutost za kraljevo zdravlje, Anri joj poruči da će te večeri primiti dame i da će užinati u svojoj sobi za rad.
Isti odgovor dobio je i jedan plemić kraljice-majke koja je već dve godine živela povučeno u svome hotelu u Soasonu, ali je ipak svakoga dana slala glasnika da bi se obavestila o svome sinu.
Gospoda državni sekretari zgledaše se uznemireno. Toga jutra kralj je bio toliko rasejan da projekat novih dažbina i globa ne izazvaše nijedan osmeh Njegovog Veličanstva.
A kraljeva rasejanost naročito je  onespokojavala državne sekretare.
Ali u zamenu za to, Anri se igrao sa Lavom i govorio mu, kao i svakoga dana kada je kučence svojim belim zubima stezalo njegove tanke prste:
— Aha! Ti hoćeš da me ujedeš, divljače! I ti! Zar i ti, kučence, napadaš svog kralja? Šta je to? Ceo se svet zaverio protiv mene danas!
A zatim, sa naporom, kao kada je Herkul krotio ne, mejskog lava, on je savlađivao to čudovište koje je bilo veliko kao pesnica i govorio mu sa zadovoljstvom koje se ne da opisati:
— Savladan si, Lave, savladan si, ligašu! Savladan, savladan, savladan!
I to je bilo sve što su gospoda od Oa i od Vilekijea, veliki diplomati koji su verovali da im ništa ne može promaći, mogli da čuju. Sem tih reči upućenih kučencetu, Anri je ćutao kao zaliven. Ako je trebalo da potpiše, on je potpisao; ako je trebalo da sluša, on je slušao zatvarajući oči tako prirodnim pokretom, da se nije moglo oceniti sluša li ili spava.
Najzad časovnik otkuca tri časa po podne. Kralj naredi da pozovu gospodina d’Epernona.
Odgovoriše mu da vojvoda vrši pregled lake konjice.
On tada pozva Loanjaka.
Odgovoriše mu da Loanjak proba paradne konje.
Očekivalo se da će se kralj naljutiti posle ovog dvostrukog neuspehe, ali se ništa ne dogodi! Kralj je sa najravnodušnijim izgledom počeo da zvižduće neku lovačku ariju, što je činio samo onda kada je bio potpuno zadovoljan sobom. Bilo je očigledno da se ona ćutljivost koja ga je držala celoga jutra sada preobratila u neodoljivu želju za pričanjem.
Ta želja je najzad postala neodoljiva potreba i kako kralj nije imao nikoga s kim bi razgovarao, bio je primoran da razgovara sam sa sobom.
Zatraži svoju užinu i dok je jeo, naredi da mu se čita neka poučna lektira, ali odmah prekide čitanje pitanjem:
— Je l’ to Plutarh beše opisao Silin život?
Čitač, koji je čitao svete knjige i koga su prekinuli tako prostim pitanjem, začuđeno se okrete prema kralju. Kralj ponovi pitanje.
— Jeste, Sire, — odgovori on.
— Da li se sećate onog pasusa gde istoričar priča kako je diktator izbegao smrt.
Čitač se zamisli.
— Ne, Sire, ne sećam se tačno. Već odavno nisam čitao Plutarha.
U tom trenutku prijaviše Njegovo Preosveštenstvo kardinala Žoajeza.
— Ah! — uzviknu kralj. — Evo jednog naučnika, prijatelju. On će nam reći to bez razmišljanja.
— Sire, — reče kardinal — da li sam tako srećan te sam došao baš u pravo vreme? To je velika retkost na ovome svetu.
— Bogami, jeste. Jeste li čuli moje pitanje?
— Vaše je Veličanstvo pitalo, mislim, na koji je način i u kojim prilikama diktator Sila izbegao smrt?
— Tako je. Možete li mi odgovoriti, kardinale?
— Ništa lakše, Sire.
— Ah! Vrlo dobro!
— Sila, koji je toliko ljudi pobio, izlagao je svoj život opasnosti samo u borbama. Da li Vaše Veličanstvo misli na neku bitku?
— Da. I mislim da se sećam kako je u jednoj borbi bio sasvim blizu smrti. Otvorite jednog Plutarha„ kardinale, molim vas; ima tu jedan, preveo ga je onaj dobri Amio, i pročitajte mi taj pasus iz njegovog života kada je, zahvaljujući brzini svog belca, pobegao ispred kopalja svojih neprijatelja.
— Nije potrebno, Sire, za to uzimati Plutarha. Slučaj se dogodio kada se borio sa Telezinusom Samnićaninom i Lamponijusom, Lukancem.
— Vi to morate znati bolje no iko drugi, dragi moj kardinale, vi ste tako učen čovek!
— Vaše Veličanstvo je zaista veoma ljubazno prema meni — odgovori kardinal i pokloni se.
— A sada mi objasnite — reče kralj posle kratke pauze — kako to da rimskoga lava koji je bio tako surov nisu uznemiravali njegovi neprijatelji.
— Sire, — reče kardinal — odgovoriću Vašem Veličanstvu jednom rečenicom iz tog istog Plutarha.
— Odgovorite, Žoajeze, odgovorite.
— Karbon, Silin neprijatelj, često je govorio: „Ја imam da se borim istovremeno i protiv lava i protiv lisice koji se nalaze u Silinoj duši, ali mi lisica zadaje više muka.”
— Jeste, jeste, — reče Anri zamišljeno — veća je muka s lisicom?
— Tako kaže Plutarh, Sire.
— Ima pravo, — reče kralj — ima pravo, kardinale. Ali kad je već reč o bici, jeste li primili vesti o svom bratu?
— O kome, Sire? Vaše Veličanstvo zna da ih imam četvoricu.
— O vojvodi od Arka, prijatelju.
— Još nisam, Sire.
— Samo da vojvoda od Anžuja, koji je dosad umeo tako lepo da izigrava lisicu, ume sada malo da izigrava i lava! — reče kralj.
Kardinal ništa ne odgovori, jer mu ovoga puta Plutarh nije mogao biti ni od kakve pomoći. Kao okretan dvorjanin plašio se da ne odgovori nešto nepovoljno za kralja ako kaže što povoljno za vojvodu od Anžuja.
Anri, videći da kardinal Žoajez ćuti, ponovo se vrati na igru sa Lavom, a zatim, dajući kardinalu znak da ostane tu, ustade i brižljivo se obuče, a potom pređe u svoju sobu za rad gde ga je ceo dvor očekivao.
Kao što je slučaj sa instinktom planinaca, na dvoru se može osetiti približavanje ili kraj bure. Niko još nije video kralja, niko nije ništa govorio i svi su bili spremni da budu raspoloženi prema prilikama.
Obe kraljice bile su vidno zabrinute. Katarina je bila bleda i uznemirena, klimala je glavom na sve strane i govorila kratko i isprekidanim glasom.
Lujza od Vodmona nije nikoga gledala i nije ništa slušala.
Bilo je trenutaka kada je izgledalo da će mlada žena pomeriti pameću. Kralj uđe.
Imao je žive oči i ružičastu boju lica. Na njegovom licu se moglo čitati dobro raspoloženje i to na svim licima koja su ga iščekivala stvori utisak kakav ostavlja sunce na požutelom jesenjem žbunju.
Za tren sve se pozlati, sve sinu, sve ožive.
Anri poljubi svoju majku i ženu u ruku sa istom otmenošću kao da je još vojvoda od Anžuja. Dvorskim damama izgovori mnoštvo reči, pa im čak ponudi ušećereno voće.
— Bili smo zabrinuti za vaše zdravlje, sine, — reče Katarina posmatrajući pažljivo kralja da bi se uverila je li rumenilo bilo prirodno i da to raspoloženje nije samo pretvaranje.
— I pogrešili ste, gospođo, — odgovori kralj. Nisam se nikada bolje osećao.
I proprati te reči osmejkom koji pređe na sva usta.
— A kakvom srećnom uplivu, sine, pripisujete to poboljšanje svog zdravlja? — upita Katarina skrivajući dosta loše svoje uznemirenje.
— Mnogo sam se smejao, gospođo, — odgovori kralj. t
Svi se zgledaše sa takvim čuđenjem, da je izgledalo kao da je kralj kazao neku neprijatnost.
— Mnogo ste se smejali! Vi možete mnogo da se smejete? — reče Katarina sa strogim izrazom. — Pa vi ste onda veoma srećni.
— Ipak, tako je, gospođo.
— A kakav je uzrok tom vašem raspoloženju?
— Treba već reći, majko, da sam sinoć išao u Vensansku šumu.
— Doznala sam.
— A, doznali ste?
— Jesam, sine. Zanima me sve što je u vezi sa vama; to vam je valjda poznato.
— Bez sumnje. Išao sam, dakle, u Vensansku šumu, kada mi pri povratku izvidnice javiše da se na drumu svetlucaju muskete mojih neprijatelja.
— Neprijateljska vojska na putu za Vensan?
— Jeste, majko.
— A gde to?
— Preko puta jakobinskog manastira, blizu kuće naše dobre rođake.
— Blizu kuće gospođe od Monpansijea! — uzviknu Lujza od Vodmona.
— Jeste, baš tu, gospođo, blizu Bel-Ezba. Hrabro pođoh napred da započnem borbu, kada opazih…
— Bože moj! Pa šta je posle bilo, Sire? — reče kraljica očigledno uznemirena.
— O, gospođo, umirite se.
Katarina je slušala sa uzbuđenjem, ali nijednom reči, nijednim pokretom, nije odavala svoje uznemirenje.
— Opazih — nastavi kralj — ceo manastir, sve drage kaluđere kako me sa oružjem u ruci pozdraviše ratničkim pokličem.
Kardinal od Žoajeza poče da se smeje i odmah svi dvorjani prihvatiše još jače taj smeh.
— Oh! — reče kralj. — Smejte se, smejte se, imate pravai jer će se o tome dugo pričati. Ja imam u Francuskoj preko deset hiljada kaluđera i po potrebi mogu od njih da načinim deset hiljada musketara. Tada ću ustanoviti čin zapovednika musketara sa obrijanim temenom i daću ga vama, kardinale.
— Primam, Sire. Svaka mi je služba dobra, samo kada je ona korisna Vašem Veličanstvu. — Za vreme razgovora između kralja i kardinala dame su ustale i prema običaju toga doba jedna po jedna napustile sobu, pošto su prethodno pozdravile kralja. Kraljica iziđe sa svojim damama.
Ostala je jedino kraljica-majka. U toj neobičnoj kraljevoj radosti bilo je neke tajne koju je ona htela da sazna.
— A, kardinale! — reče odjednom kralj velikodostojniku kada se ovaj spremao da iziđe, jer je video da je kraljica-majka ostala i razumeo je da hoće s njim da govori. — Šta je bilo sa vašim bratom, Di Bušažom?
— Ne znam, Sire.
— Kako! Ne znate.
— Ne znam. Retko ga vidim, ili bolje reći više ga i ne viđam — odgovori kardinal.
Iz dna odaje odjeknu jedan ozbiljan i tužan glas:
— Evo me, Sire.
— A, to je on! — uzviknu Anri. — Hodite, grofe, hodite.
Mladić posluša.
— E, tako mi boga! — reče kralj gledajući ga začuđeno. — Tako mi plemićke časti, to više nije čovek, to je prava senka.
— Sire, on mnogo radi, — promuca kardinal, koji je i sam bio zaprepašćen pramenom koja je za osam dana nastala na licu njegovog brata.
I zaista, Di Bušaž je bio bled kao voštani kip, a njegovo telo, pod svilom i vezom, imalo je izgled i držanje prave senke.
— Hodite, mladiću, — reče kralj — hodite. Hvala vam, kardinale, na vašem citatu iz Plutarha. U sličnoj prilici obećavam vam da ću se uvek vama obratiti.
Kardinal uvide da kralj hoće da ostane sam sa Anrijem i polako iziđe.
Kralj je ispod oka pratio kardinala kada je izlazio a tada baci pogled na svoju majku koja je nepomično stajala.
U dvorani su bili samo kraljica-majka, gospodin  od Epernona, koji se klanjao, i Di Bušaž.
Na vratima je stajao Loanjak, pola dvorjanin pola vojnik, i bio veoma služben.
Kralj sede i dade znak Di Bušažu da mu priđe.
— Grofe, — reče mu — zašto se krijete iza dama, zar vam nije poznato da mi je milo kada vas vidim?
— Te mi reči čine veliku čast, Sire, — odgovori mladić i pokloni se s dubokim poštovanjem,
— Pa zašto vas onda, grofe, više ne viđaju u Luvru?
— Ne viđaju me više u Luvru, Sire?
— Zaista ne, i baš sam se sada žalio vašem bratu, kardinalu koji je veći naučnik no što sam i mislio.
— Ako me Vaše Veličanstvo više ne viđa, znači da nije htelo izvoleti da pogleda i po kutovima ove sobe. Sire, ja sam tu svakoga dana u isto doba kada kralj dolazi. Isto tako redovno prisustvujem ustajanju Njegovog Veličanstva i sa još više poštovanja ga pozdravljam kada dolazi sa sednice saveta. Nikada nisam izostao i nikada neću ni izostati, dokle god budem mogao da se držim na nogama, jer je to za mene sveta dužnost.
— I zbog toga si tako tužan? — reče mu kralj prijateljski.
— Oh! Vaše Veličanstvo valjda ne misli tako?
— Ne. Ti i tvoj brat me volite.
— Sire!
— I ja vas volim. A znaš li da mi je An pisao iz Diepa.
— Nisam znao, Sire.
— Je li. Ali znao si da je bio očajan što odlazi.
— Rekao mi je da žali što ostavlja Pariz.
— Jeste, ali znaš šta mi je kazao? Da postoji jedan čovek koji bi još više žalio za Parizom i kada bi ti dobio takvu zapovest, ti bi umro.
— Možda, Sire.
— Kazao mi je i nešto više, jer on mnogo. govori kada nije ljut. Kazao mi je, kada bi se tebi to dogodilo, ti me ne bi poslušao, je l’ to istina?
— Sire, Vaše Veličanstvo je u pravu kada stavlja moju smrt pre neposlušnosti.
— Ali ipak ne bi umro od bola kada bi primio naredbu za odlazak?
— Sire, bilo bi mi mnogo teže da ne poslušam no da umrem. A međutim, — dodade mladić i obori bledo čelo da bi skrio svoju zbunjenost — ne bih poslušao.
Kralj prekrsti ruke i pogleda Žoajeza.
— Ah! Pa ti si pomalo lud, izgleda mi, jadni moj grofe.
Mladić se tužno nasmeja.
— Oh! Sasvim sam lud, Sire, — reče mu. — Vaše Veličanstvo nije u pravu kada štedi izraze govoreći o meni.
— Pa to je onda ozbiljno, prijatelju. — Žoajez uzdrža uzdah.
— Ispričaj mi to. Da vidimo? Mladić bi toliko hrabar da se nasmeje.
— Jedan veliki kralj, kao što ste vi, Sire, ne sme da se ponizi do sličnih poverenja.
— Zaista ne, Anri, zašto ne? Govori, pričaj, razonodićeš me.
— Sire, — odgovori mladić gordo — Vaše Veličanstvo se vara. Moram vam reći, u mojoj tuzi nema ničega što bi moglo da raspoloži jedno plemenito srce.
Kralj uhvati mladića za ruku:
— Hajd’, hajd’ — reče mu, — ne ljuti se, Di Bušaže. Ti znaš da je i tvoj kralj poznao bolove nesrećne ljubavi.
— Znam, Sire, nekada…
— I ja učestvujem u tvom bolu.
— To je suviše velika dobrota od strane jednoga kralja.
— Nije. Jer kada sam ja patio kao sada ti, nada mnom je bila samo božja moć koja mi nije mogla ni u čemu pomoći. Naprotiv, dete moje, ti imaš moju pomoć.
— Sire!
— I prema tome, — nastavi Anri — nadaj se da ćeš uskoro videti kraj svojih patnji.
Mladić odmahnu glavom u znak neverice.
— Di Bušaže, — reče Anri — ti ćeš biti srećan ili se ja neću više zvati francuskim kraljem.
— Ja da budem srećan! — Na žalost, Sire, to je nemogućno — reče mladić sa osmehom u kome je bilo neke tuge.
— A zašto to?
— Zato što moja sreća nije od ovoga sveta.
— Anri, — nastavi dalje kralj — kada je vaš brat odlazio, on vas je meni preporučio kao svome prijatelju. Pošto me vi ne pitate za savet šta treba da činite, to neću da budem mudar kao vaš otac, niti učen kao vaš brat kardinal, već hoću da vam budem samo stariji brat. Imajte poverenja i objasnite mi sve. Uveravam vas, Di Bušaže, da će moja moć i moja ljubav prema vama naći svemu leka, izuzev smrti.
— Sire, — odgovori mladić i kleče kralju pred noge — nemojte me još više ponižavati svojom dobrotom na koju ne mogu da odgovorim. Mojoj nesreći nema leka, jer baš ta nesreća mi pričinjava jedinu radost.
— Di Bušaže, vi ste ludi i vi ćete se upropastiti, to vam ja kažem.
— Znam to dobro, Sire, — odgovori mirno mladić.
— Ali naposletku — uzviknu kralj malo nestrpljivo
— da li vi želite da se nekom oženite ili samo hoćete da utičete na nekoga?
— Sire, potrebno je pobuditi ljubav. Vidite da je ceo svet nemoćan da mi pomogne. To moram ja sam da postignem i to za sebe samoga.
— Pa zašto onda očajavate?
— Zato što osećam da to neću nikada uspeti, Sire.
— Probaj, probaj, dete moje. Ti si bogat, mlad, koja je to žena što može da odoli tom strostrukom uticaju lepote, ljubavi i mladosti? Nema nijedne, Di Bušaže, nema nijedne.
— Koliko bi ljudi na mome mestu blagosiljalo Vaše Veličanstvo za prekomernu dobrotu, za naklonost koju mi ukazujete! Biti voljen od jednoga kralja kao što je Vaše Veličanstvo, skoro je isto toliko kao biti voljen i od boga.
— Dakle pristaješ, je li? Dobro! Ne govori nikome ništa, ako misliš da to ostane u tajnosti. Ja ću se raspitati, preduzeću korake. Ti znaš šta sam uradio za tvog brata? Učiniću to isto i za tebe. Ni sto hiljada talira neće me zadržati.
Di Bušaž zgrabi kraljevu ruku i priljubi na nju svoje usne.
— Neka jednoga dana Vaše Veličanstvo zatraži od mene krv, proliću je do poslednje kapi da bih mu pokazao koliko sam mu zahvalan za zaštitu koju odbijam.
Anri III se ljutito okrete.
— Zaista, — reče — ovi su Žoajezi tvrdoglaviji od Valonaca. Ovaj će mi svakoga dana pokazivati svoje izbečeno lice i svoje oči sa crnim kolutovima. Sto će to biti divota! I onako imam mnogo veselih lica na dvoru!
— Oh, Sire! Ako je samo to u pitanju — uzviknu mladić — obliću obraze groznicom kao kakvim veselim rumenilom i kada me budu videli kako se smejem, svi će poverovati da sam ja najsrećniji čovek.
— Jeste, ali ja ću znati baš obratno, bedni tvrdoglavče, i to će još više da me ražalosti.
— Da li mi Vaše Veličanstvo dozvoljava da se povučem? — upita Di Bušaž.
— Dabome, dete moje, idi i gledaj da postaneš čovek.
Mladić poljubi kralja u ruku, ode i pozdravi kraljicu-majku, prođe gordo pored d’Epernona, koji ga ne pozdravi, i iziđe.
Tek što je izišao na vrata, kada kralj viknu:
— Zatvorite, Nambi.
I odmah zatim vratar, kome je ova naredba bila upućena, objavi u predsoblju da kralj više nikoga ne prima. Tada kralj priđe vojvodi od Epernona i pljesnuvši ga po ramenu reče:
— La Valete, naredićeš da se večeras svim tvojim plemićima izda novčana nagrada i daćeš im dozvolu za celu jednu noć i za jedan dan. Hoću da se provesele. Tako mi boga! Spasli su me, mangupi, spasli su me kao što je beo konj spasao Solu.
— Spasli? — reče Katarina začuđeno.
— Jeste, majko.
— Spasli, od koga?
— Ah! Eto ti sad! Upitajte d’Epernona.
— Ja pitam vas, to je, čini mi se, bolje.
— E lepo! Naša draga rođaka, gospođo, sestra vašeg dobrog prijatelja gospodina od Giza… Oh! Nemojte sada da poričete, to je vaš dobar prijatelj.
Katarina se nasmeja kao žena koja hoće da kaže: „On nikada neće razumeti”.
Kralj opazi taj osmejak, stisnu usne i nastavi:
— Sestra vašeg dobrog prijatelja od Giza spremila mi je sinoć zasedu.
— Zasedu?
— Jeste, gospođo. Umalo što me juče nisu uhvatili, možda i ubili…
— Gospodin od Giza? — uzviknu Katarina. — Vi ne verujete?
— Ne verujem, priznajem, — reče Katarina.
— D’Epernone, prijatelju, tako vam boga, ispričajte potanko ceo događaj gospođi kraljici-majci. Ako joj ja budem pričao i ako ona i dalje sleže ramenima kao što sad čini, naljutiću se a, bogami, ja nemam zdravlje za bacanje.
Zatim se okrete Katarini:
— Zbogom, gospođo. Volite gospodina od Giza koliko god vam je volja. Ja sam već smakao gospodina od Salseda, sećate se?
— Bez sumnje!
— E lepo! Neka gospoda Gizovi, kao i vi, to ne zaborave.
Pošto je to kazao, kralj sleže ramenima i ode u svoje odaje, a za njim pođe njegovo kučence, koje je moralo da potrči da bi ga stiglo.

CRVENO PERO I BELO PERO
Pošto smo videli šta je bilo s ljudima, da vidimo šta je bilo s događajima. Bilo je osam časova uveče. Kuća Robera Brikea, tužna, usamljena, ocrtavala je svoju trougaonu senku na nebu koje je bilo više raspoloženo za kišu negoli za mesečinu. Ta bedna kuća bila je u skladu sa tajanstvenom kućom koja je bila preko puta nje i koju čitaoci već poznaju. Filozofi koji tvrde da ništa tako ne živi, ne govori i ne oseća kao što to čine mrtve stvari, kada bi videli ove dve kuće, kazali bi da su zevale jedna kraj druge.
Nedaleko odatle čulo se zveketanje tuča izmešano sa prigušenim glasovima, sa nejasnim žagorom i drekom, kao da su sveštenici boginje Sibele u nekoj pećini slavili svoju dobru boginju.
Verovatno da je ta buka privlačila jednog mladića sa ljubičastom kapom, sa crvenim perom i sivim ogrtačem, jer se lepi vitez po čitave minute zaustavljao pred tom bukom, a zatim se lagano vraćao, zamišljen i oborene glave, prema kući Robera Brikea.
Buka je dolazila od lupe lonaca i serpen ja, nejasno žuborenje poticalo je od vrenja lonaca na vatri i okretanja ražanja oko kojih su se vrzmali psi, viku je prouzrokovao gazda Furnišon, gostioničar krčme „Kod neustrašivog mača”, koji je nadgledao kujnu, a tanak glas je bio glas gospođe Furnišon koja je raspremala sobe u kuli.
Pošto je mladić sa ljubičastom kapom lepo razmotrio vatru, nadisao se mirisa živine koja se pekla, dobro ispitao zavese na prozorima, on opet stade da šeta, a zatim se vrati i poče ponovo da zagleda.
Iako je njegova šetnja na prvi pogled izgledala potpuno neodređena, postojala je ipak izvesna granica koju nije nikako prelazio. To je bio neki oluk koji je sekao ulicu baš pred kućom Robera Brikea i tekao prema tajanstvenoj kući.
Ali je potrebno takođe reći i to da je, kad god bi došao do te granice nalazio, kao nekog stražara, jednog drugog mladića otprilike istih godina, sa crnom kapom, sa belim perom i ljubičastim ogrtačem koji je, namrštena čela, budna oka i sa rukom na balčaku mača ličio na Adamastorovog diva i kao da je hteo reći:
— Ako pođeš dalje, naići ćeš na oluju.
Šetač sa crvenim perom to jest prvi koga smo opisali, možda je preko dvadeset puta prošetao i nije ništa zapazio, toliko je bio zauzet svojim mislima. Nesumnjivo da je on opazio nekog čoveka koji je kao i on šetao po ulici, ali je taj čovek bio isuviše lepo obučen da bi bio neki lopov i nije mu ni padalo na um da misli što drugo sem na ono što se događalo u krčmi „Kod neustrašivog mača”.
Naprotiv, onaj drugi pri svakom prilaženju crvenog pera mrštio je čelo, te mu je preplanulo lice dobijalo crnu boju. Naposletku je ljutnja belog pera dostigla toliku jačinu da je to pobudilo crveno pero da obrati pažnju.
On podiže glavu i na licu čoveka koji se pred njim nalazio pročita sve neraspoloženje i zlu volju koji se mogu na jednom licu ocrtavati.
To ga je naravno, navelo na misao da on mladiću smeta; zatim ga je ta pomisao navela da izvidi u čemu je ta smetnja.
I tada poče pažljivo da zagleda kuću Robera Brikea.
Sa te kuće pređe na drugu, koja je bila prema njoj.
Naposletku, kada je dobro zagledao i jednu i drugu ne obraćajući pažnju, ili praveći se bar da ne obraća pažnju što ga mladić s belim perom posmatra, on mu okrete leđa i vrati se prema svetlim prozorima gazda-Furnišona.
Belo pero, radosno što je protivnika nagnalo u bekstvo, jer je on smatrao bekstvom da se šeta u svome pravcu, to jest s istoka na zapad, dok se drugi šetao sa zapada na istok.
Ali kada je svaki od njih došao na krajnju granicu svoje šetnje, okrenuše se i vratiše se jedan prema drugome i to u sasvim pravoj liniji. Da nije bilo oluka, novog Rubikona koji je trebalo preći, našli bi se lice u lice, toliko su obojica pazili da šetaju po pravoj liniji.
Belo pero zasuka svoj mali brk pokretom očiglednog nestrpljenja.
Crveno pero zauze začuđen stav, a zatim ponovo pogleda na tajanstvenu kuću.
Tada se moglo primeti ti kako belo pero načini jedan pokret kao da je htelo da pređe Rubikon, ali se crveno pero već bilo udaljilo. Počela je opet šetnja u suprotnom smeru.
Čitavih pet minuta reklo bi se da se više neće sastati, ali uskoro, sa istim nagonom i sa istom tačnošću kao i prvoga puta, obojica se sastadoše istovremeno.
Kao dva oblaka koji gonjeni različitim vetrovima idu istim delom neba i koji se približavaju jedan drugome šaljući crne oblačiće kao opreznu izvidnicu, oba šetača stigoše jedan do drugoga, odlučeni da pre nalete jedan na drugoga no da se povuku.
Izgleda da je belo pero bilo nestrpljivije od crvenog, jer umesto da se kao i dotle zaustavi na ivici oluka, preskoči ga i primora svoga protivnika da ustukne, pošto se nije nadao ovome napadu, i kako su mu obe ruke bile ispod ogrtača, umalo ne pade.
— Jeste li vi ludi, gospodine, ili imate nameru da me napadnete?
— Gospodine, imam nameru da vam stavim do znanja da mi mnogo smetate. Čak mi se učinilo da ste to i vi sami primetili i da nije potrebno da vam ja to kažem.
— Ni najmanje, gospodine, jer ja imam običaj da nikada ne vidim ono što neću da vidim.
— Ima ipak izvesnih stvari koje privlače pogled, naročito kada bodu oči.
I prateći pokretom svoje reči, mladić sa belim perom skide svoj ogrtač i isuka svoj mač koji zasija na mesečini, jer se mesec baš tog trenutka probio kroz oblake.
Crveno pero osta nepomično.
— Reklo bi se, gospodine, — odgovori ovaj sležući ramenima — da niste nikada vadili mač iz korica. Sa toliko žurbe ga vadite protiv čoveka koji se ne brani.
— Ali koji će se braniti, nadam se.
Crveno pero se nasmeja sa mirnoćom koja još udvostruči gnev njegovog protivnika.
— A čemu sve to? I sa kakvim pravom vi mene sprečavate da se šetam ulicama?
— A zašto se šetate ovom ulicom?
— Lepo pitanje? Zato što mi se dopada.
— A, dopada vam se.
— Bez sumnje. I vi se tuda šetate! Kao da vi imate isključivo pravo da obijate kaldrmu ulice Bisi.
— Da li ja imam pravo ili ne, to se vas ne tiče.
— Varate se. Tiče me se mnogo, naprotiv. Ja sam veran podanik Njegovog Veličanstva i slušam njegove zapovesti.
— Ah! Izgleda mi da se vi podsmevate!
— Pa kada bi čak i to bilo? Da mi vi ne pretite?
— Grom i pakao! Kažem vam da mi smetate, gospodine, i ako
vi ne pristanete da dobrovoljno odete, ja ću naći načina da vas silom oteram.
— Oho! Gospodine. To bih baš voleo da vidim.
— Pa to vam ja već čitav sat govorim. Da vidimo!
— Gospodine, ja imam neka naročita posla u ovom delu grada. Sada ste obavešteni. Ako kod vas postoji neka neodoljiva želja, možemo izmenjati nekoliko pokreta mačem, ali da se udaljujem, to neću.
— Gospodine, — reče belo pero sastavljajući potpetice i zamahujući mačem, kao čovek koji se priprema za odbranu — ja se zovem grof Anri od Bušaža, ja sam brat gospodina vojvode od Žoajeza. Poslednji put vas pitam hoćete li da me ostavite i povučete se?
— Gospodine, — odgovori crveno pero, — ja se zovem vikont Ernoton od Karmenža. Vi me nimalo ne uznemiravate i ne nalazim ničega rđavog ako tu i dalje ostanete.
Di Bušaž se za trenutak zamisli i vrati mač u korice. — Izvinite me, gospodine, ja sam upola lud, jer sam zaljubljen.
— I ja sam zaljubljen, — odgovori Ernoton — аli se ne smat ram nimalo ludim zbog toga.
Anri preblede.
— Vi ste zaljubljeni?
— Jesam, gospodine.
— I vi to priznajete?
— Otkada je to zločin?
— Ali zaljubljeni u ovoj ulici?
— Za trenutak, jesam.
— Preklinjem vas, gospodine, recite mi koga volite?
— Ah! Gospodine Di Bušaže, vi niste nimalo promislili kada ste me to zapitali. Znate dobro da jedan plemić ne sme da oda tajnu kada je kod njega samo jedna polovina.
— To je tačno. Oprostite mi, gospodine od Karmenža. Ali niko na svetu nije tako nesrećno zaljubljen kao ja.
Bilo je toliko iskrenoga bola i toliko vidnoga očajanja u ovim recima, da je Ernoton bio duboko dirnut.
— Ah, razumem! Vi se plašite da nismo suparnici.
— Plašim se.
— Hm! — učini Ernoton. — Pa lepo, gospodine! Biću iskren.
Žoajez preblede i pređe rukom preko čela.
— Ja — nastavi Ernoton — imam jedan sastanak.
— Imate sastanak.
— Jeste.
— U ovoj ulici?
— U ovoj ulici.
— Pozvani ste pismom?
— Da. I to napisano veoma lepim rukopisom.
— Ženskim?
— Ne, muškim.
— Muškim! Šta hoćete time da kažete?
— Ništa drugo nego to što sam kazao. Imam sastanak sa jednom ženom, a pismo je napisano lepim muškim rukopisom. To nije ništa tajanstveno, ali je otmenije. Izgleda da ta dama ima sekretara.
— Ah! — promuca Anri. — Dovršite, gospodine, za ime boga!
— Vi, gospodine, to tako pitate da ne mogu da vam odbijem.
Reći ću vam sadržinu pisma.
— Slušam vas.
— Videćete da li je isti slučaj i kod vas.
— Dosta, gospodine, molim vas. Meni nije zakazan sastanak, ja nisam primio nikakvo pismo.
Ernoton izvadi iz svoje kese jedan komadić hartije.
— Evo pisma, gospodine. Biće mi teško da vam ga čitam po ovoj tamnoj noći, ali ono je kratko i znam ga napamet. Verujete li mi da vas neću prevariti?
— Oh! Potpuno!
— Evo, dakle, kako je napisano:
„Gospodine Ernotone, naredila sam svome sekretaru da vam javi kako imam veliku želju da sa vama porazgovaram jedan sat. Vaša zasluga me je duboko dirnula”.
— To piše? — upita Di Bušaž.
— Bogami to! čak je rečenica i podvučena. Preskačem jednu rečenicu koja je isuviše laskava.
— I vas sada čekaju?
— To jest ja čekam, kao što vidite. — Znači da će vam otvoriti vrata?
— Neće. Svirnuće mi tri puta kroz prozor.
Anri, sav drhteći, uhvati Ernotona za ruku a drugom mu pokaza tajanstvenu kuću i upita ga:
— Odavde?
— Bože sačuvaj, — odgovori Ernoton i pokaza mu kulu „Neustra šivog mača” — odande. Anri kliknu od radosti.
— Znači, vi ne idete ovamo?
— Ne! U pismu jasno stoji: Gostionica „Kod neustrašivog mača”.
— Oh! Da ste blagosloveni, gospodine, — reče Ami i stisnu mu ruku. — Oh! Oprostite mi moju neučtivost, moju glupost. Na žalost! Vi dobro znate da za čoveka koji voli postoji samo jedna žena i kada sam video da neprekidno dolazite do ove kuće, mislio sam da vas čeka žena iz ove kuće.
— Nemam šta da vam opraštam, gospodine, — reče Ernoton i nasmeja se — jer pravo da vam kažem, i ja sam jednog trenutka pomislio da se vi nalazite u ovoj ulici iz istog razloga kao i ja.
— I vi ste imali to neverovatno strpljenje da mi ništa ne kažete, gospodine! Oh! Vi ne volite, gospodine, vi ne volite!
— Pravo da vam kažem, nisam ni imao neki povod. Čekao sam na neko, ma kakvo, razjašnjenje pa da se naljutim. Te velike dame imaju tako čudne ćudi i tajanstvenost koja je zaista katkad zanimljiva!
— De, de, gospodine od Karmenža, vi ne volite kao ja, pa ipak… — Pa ipak? — ponovi Ernoton.
— Pa ipak ste srećniji.
— Ah! Zar su u toj kući tako surovi?
— Gospodine od Karmenža, — reče Žoajez — evo već tri meseca kako kao lud volim onu koja ovde stanuje i još nisam imao tu sreću da čujem njen glas.
— Vraga! Pa vi niste nimalo napredovali. Ali čekajte!
— Šta?
— Kao da je neko zviždao?
— Zaista. I meni se učinilo da čujem.
Mladići oslušnuše. U pravcu krčme začu se i drugi zvižduk.
— Gospodine grofe, — reče Ernoton — izvinite što više ne mogu da vam pravim društvo, ovo je, mislim, znak za mene.
Odjeknu i treći zvižduk.
— Idite, gospodine, idite — reče Anri — i neka vam je sa srećom!
Ernoton hitro ode i njegov sabesednik je gledao za njim kako najpre iščeze u pomrčini ulice, a zatim se opet pojavi na Svetlosti koja je izbijala kroz prozore „Neustrašivog mača”. Posle ga opet nestade.
Anri je bio još tužniji no maločas, jer ga je ova prepirka za trenutak izbacila iz toka misli.
„Hajde da produžimo svoj stari zanat. Da zalupamo kao i obično na ta prokleta vrata koja se nikad ne otvaraju”.
I s tim rečima pođe posrćući prema vratima tajanstvene kuće.

VRATA SE OTVARAJU
Ali kada je stigao do vrata tajanstvene kuće, sirotog Anrija obuze uobičajeno nespokojstvo. „Samo hrabro”, reče on sam sebi „zakucajmo!”
I kroči još jedan korak.
Ali pre no što je zakucao, on još jednom pogleda iza sebe i opazi na putu svetlu senku koja je dolazila iz gostionice.
„Tamo”, govorio je on, „ulaze ljudi da vole i da se vesele jer su ih pozvali, pa čak i ako to toliko i ne žele. Zašto nemam i ja spokojno srce i bezbrižan osmejak?
Možda bi bolje bilo da i ja tamo odem umesto što uzalud pokušavam da uđem ovamo”.
Začu se zvono sa crkve Sen-Žermen-de-Pre koje je setno brujalo po vazduhu.
— Evo izbija deset sati — prošapta Anri.
Kroči nogom na prag kuće i podiže zvekir.
„Strašan život!” šaputao je. „Život starca. Oh! Kada ću jednog dana moći da kažem: Lepa smrt, radosna smrti, slatki grobe, da ste mi zdravo!”
Lupnu i po drugi put.
„Tako je”, reče pošto je oslušnuo, „evo čuje se škripa vrata, škripanje stepenica, bat koraka koji se približavaju. Uvek tako, uvek isto”.
I on zalupa i po treći put.
„Još ovaj udarac, poslednji. Tako je uvek. Koraci postaju lakši, sluga gleda kroz gvozdenu rešetku, vidi moje bledo, strašno i nepodnošljivo lice i odlazi, nikad mi ne otvara!”
Svaki šum prestade kao da je potvrđivao predviđanja mladićeva.
„Zbogom, nemilosrdna kućo. Do viđenja sutra!” reče on.
Zatim se duboko saže, tako da mu je čelo skoro dodirivalo kameni prag i iz dubine duše poljubi prag od čega zadrhta tvrdi granit, ali koji je ipak bio manje tvrd od srca stanovnika kuće. Zatim, kao što je uradio juče, i kao što je mislio da uradi i sutra, povuče se.
Ali nije kročio ni dva koraka unazad, kada na njegovo veliko iznenađenje zaškripa brava, vrata se otvoriše i sluga se duboko pokloni. To je bio onaj isti koga smo opisali pre njegovog susreta sa Roberom Brikeom.
— Dobro veče, gospodine, — reče mu hrapavim glasom, ali se Di Bušažu učinio kao najmilozvučniji hor heruvima koji smo slušali u svojim detinjim snovima, kada se zamišlja da smo još na nebu.
Anri je bio prešao već oko desetak koraka, ali drhteći i sav izbezumljen vrati se brzo natrag. Bio je sklopio ruke i tako je vidno posrtao, da ga sluga pridrža da ne padne na prag. To je on, uostalom, učinio sa izrazom blagosti pune poštovanja.
— Evo me, gospodine! Šta ste hteli? Objasnite mi, molim vas, šta želite.
— Toliko sam voleo — odgovori mladić — pa sad ne znam da li još volim. Moje je srce toliko kucalo, da ne mogu reći kuca li još.
— Da li biste hteli, gospodine, da sednete kraj mene i da porazgovaramo? — reče sluga učtivo.
— Oh! Hoću!
Sluga ispruži ruku u. znak poziva. Anri prihvati poziv kao da se pokorava nekom naređenju francuskog kralja ili rimskog imperatora.
— Govorite, gospodine, i recite mi šta želite — reče sluga kada su seli jedan pored drugoga.
— Prijatelju, — odgovori Di Bušaž — nije danas prvi put da mi tako razgovaramo i da smo jedan kraj drugoga. Toliko puta, vi to dobro znate, iznenada sam vas sačekao iza nekog ugla, nudio sam vam toliko zlata da bi se i najnezajažljiviji čovek mogao da obogati, pokušavao sam i da vas uplašim, ali vi nikada niste hteli da me čujete, uvek ste videli da patim, ali koliko se to moglo videti, nikada niste ni obraćali pažnju na moje muke. Danas mi vi kažete da govorim, pozivate me da izrazim svoj bol. Šta se to dogodilo, bože moj! I kakva mi se nova nesreća sprema iza te samilosti s vaše strane?
Sluga uzdahnu. Bilo je očigledno da se pod tom surovom spoljašnjošću nalazi milostivo srce. Taj uzdah Anri ču i to ga ohrabri.
— Vi znate — nastavi on — da volim i koliko volim. Videli ste da trčim za tom ženom i da je pronalazim i pored svih napora koje ona čini da se sakrije i da pobegne od mene. Nikada, ni u mom najvećem bolu, nije mi izmakla nijedna gruba reč, nikada joj nisam dao povoda da se plaši nasilja koje niče iz očajanja i saveta koji mi došaptava bes krvi moje bujne mladosti.
— To je istina, gospodine, — reče sluga — to vam priznajemo i moja gospodarica i ja.
— Zar nisam mogao, nastavi Anri stežući slugine ruke među svoje — zar nisam mogao neke večeri, kada ste me vi odbili, da razvalim vrata, kao što danas čini svaki učenik kada je pijan ili zaljubljen. Tada bih, makar za trenutak, video tu neumoljivu ženu i s njome razgovarao.
— I to je tačno.
— Naposletku, — nastavi mladi grof sa neizrecivom tugom i blagošću — ja sam ipak neko na ovome svetu, moje je ime poznato, bogatstvo veliko, poverenje neograničeno, sam kralj me uzima u zaštitu. Maločas baš kralj me je savetovao da mu se poverim i da mu ispričam svoj jad, govoreći mi da se uzdam u njega i nudio mi je svoju zaštitu.
— Ah! — reče sluga sa očitim nespokojstvom.
— Ja nisam hteo — požuri da kaže mladić. — Ne, ne, sve sam to odbio da bih došao i molio sklopljenih ruku da se jednom otvore ta vrata koja se nikad ne otvaraju.
— Gospodine grofe, vi ste zaista iskreno srce i dostojno da bude voljeno.
— Pa lepo! — prekide ga Anri s bolom u srcu. — Na šta vi osuđujete to iskreno srce, koje je po vašim rečima dostojno da bude voljeno? Svakoga jutra moj skutonoša donosi po jedno pismo, ali mu se i ne otvara. Svake večeri dolazim i lupam na ova vrata, i svake večeri me terate. Jednom rečju, ostavljate me da patim, da očajavam, da umirem u ovoj ulici i nemate nimalo sažaljenja prema meni, manje no što biste imali prema nekom psu koji skiči! Ah! Prijatelju, kažem vam, ta žena nema srca. Jedan nesrećnik ne može da se voli, neka je tako! Bože moj, ne može se narediti srcu da voli ili da ne voli, ali se može imati milosti prema jednom nesrećniku koji pati i može mu se reći neka utešna reč, može se osećati žaljenje prema nekom ko pada i može mu se pružiti ruka da se prihvati. Ali ne, ne, ta žena uživa u mome mučenju, ta žena nema srca, jer da ima srca, ona bi me ubila svojim odbijanjem ili bi naredila da me neko ubije nožem ili mačem. Kada bih bio mrtav, ne bih bar više patio!
— Gospodine grofe, — odgovori sluga pošto je pažljivo saslušao sve što mu je mladić kazao — dama koju vi, ne poznavajući je optužujete da ima neosetljivo srce i da je svirepa, kao što kažete, verujte mi, pati više od vas, jer vas je nekoliko puta opazila, jer je razumela da vi patite i oseća prema vama veliku naklonost.
— Oh! Samo saučešće, sažaljenje! — uzviknu mladić i obrisa hladan znoj sa slepoočnica. Oh! Daj bože da dođe dan kada će to srce, koje vi tako hvalite, da pozna ljubav, ljubav koju ja poznajem i da joj se tada ponudi samo sažaljenje; tada ću biti osvećen.
— Gospodine grofe, gospodine grofe, ne mora čovek da ne poznaje ljubav, pa da na nju ne odgovara. Ta je žena možda poznavala strast jaču no što ćete vi ikada poznati, ta je žena možda volela kako vi nećete nikada voleti.
Anri podiže ruke prema nebu:
— Kada se tako voli, voli se uvek! — uzviknu on.
— Zar sam vam kazao da ona više ne voli, gospodine grofe, — upita sluga.
Anri bolno jeknu i sruči se kao da ga je dograbila smrt.
— Ona voli! — uzviknu on. Ona voli! Ah! Bože moj! Bože moj!
— Jeste, ona voli, ali nemojte biti ljubomorni na čoveka koga ona voli, gospodine grofe. Taj čovek više nije živ. Moja je gospodarica udovica — dodade sluga sažaljivo, jer se nadao da će ovim rečima ublažiti bol mladićev.
I zaista, kao nekom čarolijom, te mu reči povratiše dah, život i nadu.
— Za ime sveta, ne ostavljajte me! — reče on. — Ona je udovica, kažete, znači da će možda presahnuti izvor njenih suza. Ona je udovica! Ah, prijatelju! Znači, ona nikoga ne voli, pošto voli samo leš, jedan duh, jedno ime. Smrt, to je blaže nego odsustvovanje. Reći mi da voli mrtvoga čoveka, to je reći mi da će voleti… Ah, bože moj! I najveći bolovi iščeznu vremenom. Kada je Mauzelova udovica, koja se bila zaklela na večitu tugu na grobu svog muža, iscrpla svoje suze, ozdravila je. Tuga je bolest; ko prebrodi krizu, postaje snažniji i puniji života no ranije.
Sluga odmahnu glavom.
— Ova dama, gospodine grofe, — odgovori on — kao i udovica kralja Mauzola, zaklela se samrtniku na večitu vernost. Ali ja je poznajem i ona će održati svoju reč bolje no ta žena o kojoj ste sada govorili.
— Čekaću, čekaću i deset godina ako treba! — uzviknu Anri. — Bog nije dopustio da ona umre od tuge ili da nasilno skrati svoj život. Vidite, pošto nije umrla, znači da može da živi, a pošto može da živi, ja smem da se nadam.
— Oh, mladiću, mladiću! — reče sluga tužnim glasom. — Nemojte tako da računate sa tužnim mislima živih bića, sa onima koji žele smrt. Ona je živela, kažete vi. Jeste, ona je živela, ne jedan dan, ne jedan mesec, ne jednu godinu; ona je živela sedam godina!
Žoajez uzdrhta.
— Ona će se utešiti, nadate se vi. Nikada, gospodine grofe, nikada! To vam ja kažem, zaklinjem vam se, ja koji sam bio samo ponizni sluga pokojnikov, ja koji sam bio pobožan, pun života i nade i koji sam postao, posle njegove smrti, okorela srca. E vidite, ja koji sam bio njegov sluga, to vam ponavljam, ja se neću nikada utešiti.
— Pa taj čovek koga toliko žalite, — prekide ga Anri — taj srećni mrtvac, taj muž…
— To nije bio muž, bio je ljubavnik, gospodine grofe, i ta žena koju na nesreću vi volite imala je u celom svom životu samo ljubavnika.
— Prijatelju, prijatelju! — uzviknu mladić uplašen divljom veličanstvenošću tog čoveka uzvišenog duha, a koji je izgledao tako bedan u tom prostačkom odelu. — Prijatelju, preklinjem vas, učinite nešto za mene!
— Ja! — uzviknu on, — Ja! Slušajte, gospodine grofe, da sam iole poverovao da ste sposobni da upotrebite nasilje prema mojoj gospodarici, ubio bih vas, ovom rukom. I izvuče ispod ogrtača žilavu i snažnu ruku koja je ličila na ruku nekoga čoveka od jedva dvadeset i pet godina, dok su mu proseda kosa i pogrbljen stas davali izgled čoveka od šezdeset godina.
— Naprotiv, — nastavi on — da sam mogao poverovati da vas moja gospodarica voli, ubio bih je. A sada, gospodine grofe, kazao sam što sam imao da vam kažem. Ne pokušavajte da još štogod od mene izvučete, jer tako mi časti — mada nisam plemić, verujte mi, da moja čast vredi nešto — kazao sam vam sve što sam mogao da vam kažem.
Anri ustade. Samrtni bol mu je obuzeo dušu.
— Hvala vam — reče mu — što ste bili tako milostivi prema mojoj nesreći. Sada znam šta ću da radim.
— Bićete ubuduće staloženiji, gospodine grofe. Udaljićete se od nas, prepustićete nas sudbini koja je gora od vaše.
— Jeste, udaljiću se od vas, zaista, budite bez brige, — reče mladić — i to zauvek.
— Razumem vas, vi želite da umrete.
— Zašto bih to krio od vas? Ja ne mogu bez nje da živim i treba da umrem pošto ne mogu da budem s njom.
— Gospodine grofe, moja gospodarica i ja često smo razgovarali o smrti. Verujte mi, nije to dobra smrt kada je čovek zadaje svojom rukom.
— Tu smrt neću ni da izaberem. Za mladoga čoveka moga imena, moga doba i moga bogatstva postoji smrt koja je oduvek bila lepa, smrt koja se dobij a odbranom svoga kralja i svoje zemlje.
— Ako vi patite više no što možete da podnesete, ako nemate da ispunjavate nikakav zadatak prema onima koji će vas služiti, ako vam se nudi smrt na bojnom polju, umrite, gospodine grofe, umrite. Odavna bih i ja umro, samo da nisam osuđen da živim.
— Zbogom i hvala — odgovori Žoajez, pruži ruku nepoznatom sluzi i zatim se brzo udalji pošto je najpre bacio potešku kesu zlatnika pred njegove noge, koji je bio dirnut tolikim bolom.
Na crkvi Sen-Žermen de Pre izbijala je ponoć.