Berlin

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:48 pm



Kris Šnajder je najpopularniji agent u berlinskom Prajvetu, nemačkom sedištu najmoćnije privatne detektivske agencije na svetu; budući da radi na najosetljivijim slučajevima, Kris brižljivo skriva svoje metode, ali kad iznenada nestane, i sam postaje najvažniji slučaj Prajveta.Prelepa i beskompromisna Mati Engel, još jedan od vrhunskih agenta Prajveta i Krisova bivša devojka, po njegovom nestanku, odmah će se pridružiti istražnom timu berlinske policije.Međutim, kada upadne u vrtlog stravičnih zločina počinjenih još pre pada Berlinskog zida, Mati će tu bolnu istragu pretvoriti u misiju i nemilosrdan lov na izopačenog ubicu pod jezivom maskom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:49 pm

Posvećeno hiljadama onih
koji su pokušali da pobegnu preko zida
i stotinama onih koji su tom prilikom stradali.

M.S.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:49 pm

PROLOG

NEVIDLJIVI ČOVEK




1.


U deset sati, jedne mračne septembarske noći bez mesečine, Kris Šnajder je koračao prema davno napuštenoj zgradi u istočnom predgrađu Berlina, dok su mu se u glavi kovitlale tamne slike i davni zaveti.
Muškarac u kasnim tridesetim, obučen u crno, Šnajder je izvadio pištolj glok četrdeset i polako krenuo napred pazeći na šuškanje suvog bodljikavog žbunja, korova i puzavica koje su rasle svuda unaokolo.
Netremice je posmatrao obrise zgrade i oklevao. Prisetio se užasa koji je preživeo kada je prvi put bio ovde i shvatio da gotovo tri decenije čeka na ovaj trenutak.
Da, prvih deset godina pripremao je i dušu i telo.
Sledećih deset je istrajno želeo osvetu, ali bez rezultata.
Tokom poslednje decenije Šnajder je poverovao da se to verovatno nikada neće obistiniti, da je njegova prošlost ne samo nestala već i umrla, a s njom i mogućnost da sve naplati. Zbog sebe i zbog ostalih.
Međutim, sada se ukazala prilika da postane anđeo osvete u kojeg su svi oni verovali.
Šnajder je u glavi čuo glasove koji su vrištali i preklinjali ga da krene napred i njihovoj priči da pravedan završetak.
Njihovi glasovi su mu dali snagu. Oni su zaslužili pravedan kraj. I on će im ga dati.
Sada je već stigao do stepenica koje vode ka ulazu u zgradu. Na odškrinutim vratima hangara visio je lanac. Gledao je u tamu dok mu se stomak stezao. Kolena su mu klecala.
Čekao si ceo život, Šnajder je rekao sebi. Završi s tim. Sada.
Zbog svih nas.
Nogom je otvorio vrata. Kad je ušao unutra, zapahnuo ga je smrad ustajale mokraće, izgorelog bakra i smrti.
Kroz glavu mu je proletela slika vrata koja je neko zatvorio i zaključao, i samo to je bilo dovoljno da se za trenutak potpuno obeshrabri.
Onda se u Šnajderu rasplamsala želja za osvetom. Otkačio je sigurnosnu polugu na okidaču i osposobio pištolj. Upalio je baterijsku lampu prilepljenu za pištolj, koja je slabim zrakom crvene svetlosti mogla da mu posluži da bolje vidi gde se nalazi.
U prašini je video tragove čizama.
Srce mu je divlje lupalo kada je krenuo za njima. Sa obe strane hodnika nalazile su se sobe s betonskim zidovima, koje su više ličile na štale. Iako su tragovi vodili pravo ispred njega, on je sve sobe pregledao, jednu po jednu. U poslednjoj se zaustavio i zagledao uprazno, dok mu se horor film odvijao u glavi.
Uspeo je da otera mračne misli, ali je primetio da mu se trese ruka u kojoj drži pištolj.
Naišao je na još jedna velika vrata. Brava je bila razvaljena. Odškrinuta vrata vodila su u veliki prazan prostor.
Čuo je lepršanje krila, ušao i uperio snop svetlosti i pištolj u krovne grede, gde su golubovi žmirkali na odmorištu.
Smrad smrti je tu bio još jači. Šnajder je osvetlio svuda oko sebe, ne bi li pronašao odakle zaudara. Iz poda su štrčale velike zarđale čivije. Grede i podupirači na tavanici podupirali su jednu šinu koja se pružala duž cele prostorije.
S nje su na lancima visile zarđale kuke.
Tragovi su vodili nalevo, poprečno od vrata. Krenuo je za njima pazeći da se ne saplete o čivije na podu.
Hteo je da ponovo pogleda one grede, ali pažnju mu je odvukao zvuk nečega što je pobeglo ispred njega. Čučnuo je i uperio pištolj i svetlo ka zvuku.
Cela kolona pacova potrčala je ka rupi u podu na drugom kraju sobe. Tragovi su vodili pravo do rupe i tu nestajali. Dok je hodao ka rupi, čuo je pacove kako cvile.
Levo od rupe ležala je metalna cev nešto manjeg prečnika. Na njoj se nalazila kanalizaciona rešetka. Desno od rupe stajala je jedna mala duvalica, slična onoj koja se koristi za čišćenje papirića s pločnika.
Šnajder je stao iznad rupe i uperio snop svetlosti u otvor od rebrastog čelika. Otvor se završavao tri metra niže, metar iznad poda prekrivenog šljunkom.
Leš žene ležao je na šljunku. Pacovi su trčali po njoj.
Ipak, Šnajder ju je prepoznao.
Nju je tražio svuda po Berlinu i po Nemačkoj. Iako su šanse bile male, nadao se da je živa.
Ipak, zakasnio je. I to mnogo.
Želja za osvetom, koja je tinjala u njemu, sada se rasplamsala i eksplodirala. Hteo je da puca u sve što se kreće. Želeo je da zaurla u tu rupu i dozove ubicu da dođe i dobije ono što mu pripada.
Onda je razum prevladao i on se sabrao.
Ovo se više ne tiče samo njega, nego svih njih. To nije više osveta. Sada mora da raskrinka jednu gnusobu, da otkrije ljudima njegovo pravo lice, sadašnje i pređašnje.
Izađi, pomislo je. Pozovi Kripo. Obavesti ih. Smesta.
Okrenuo se, prešao lampom iza sebe i krenuo nazad ka hodniku. Prešao je šest-sedam koraka kada mu se učinilo da čuje ogromnu pticu.
Pokušao je da reaguje, da usmeri pištolj nagore, ka tom zvuku.
Međutim, tamna prilika koja se skrivala u dubokoj senci iznad zarđale šine na tavanici već je skočila na njega.
Nečije čizme su ga udarile u ključnu kost. Pao je na leđa, pravo na jednu od onih čivija što štrče iz poda.
Čivija se zarila u njega, polomila mu kičmu i ostavila ga nepokretnog.
Glok se otkotrljao u stranu.
Bol je bio tako žestok da Šnajder nije moga ni da govori, a kamoli da viče. Iznad njega se pojavila tamna prilika. Uperila je baterijsku lampu u sebe i osvetlila crnu masku koja joj je pokrivala nos, obraze i čelo.
Kada je maskirani čovek progovorio, Šnajder ga je odmah prepoznao, kao da je tri decenije prošlo za samo jedan dan.
– Mislio si da si spreman za ovo, Krise, mm…? – maskirani čovek je veselo upitao. Coknuo je jezikom. – Nikada nisi bio spreman za ovo, bez obzira na ono što si sebi govorio pre toliko godina.
U drugoj ruci mu se pojavio nož. Čučnuo je kraj Šnajdera i dotaknuo ga sečivom po vratu.
– Ako ti prerežem grkljan, moji mali drugari će se brže okupiti – rekao je. – Kada te prepustim njima, za nekoliko sati tvoja maska će nestati, Krise. Niko te onda neće prepoznati, čak ni tvoja draga, slatka majka, mm…?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:49 pm





2.


Naredne nedelje, u petnaest do četiri ujutru, Matilda Mati Engel se probijala kroz gužvu u Trezoru, legendarnom andergraund noćnom klubu koji se nalazi u staroj elektrani u popularnoj berlinskoj četvrti Krojcberg.
Mati je imala malo više od trideset godina, bila je snažna i privlačna. Došla je do niza industrijskih prolaza koji su u klubu spajali dva ogromna podijuma za igru. Zevnula je i prstima prošla kroz kratku, plavu, raščupanu kosu. Elektronska muzika tutnjala je i odzvanjala oko nje.
Očima boje safira Mati je prešla preko zidova iscrtanih grafitima, zadimljenog prostora i svih onih najizdržljivijih posetilaca koji su pokušavali da subotnji provod produže barem do nedeljnog podneva.
Gojazan momak, Evro-Azijac, pojavio se u hodniku ispred Mati. Ispod levog oka imao je istetoviranu paukovu mrežu.
– Da li je grofica još ovde, Aksele? – pitala je Mati dovoljno glasno da bi on mogao da je čuje.
Čovek sa istetoviranom paukovom mrežom pokazao je glavom tamo odakle je došao. – Eno je sa Argentincem. Uradili su se nečim jačim od alkohola, trave ili koke. Rekao bih da je ekstazi.
– Samo dok nije ajs – reče Mati. – Mrzim ljude na ajsu.
– U svakom slučaju, prepuštena si samoj sebi – upozorio ju je Aksel. – Ne mogu da ti čuvam leđa na ovakvoj zabavi.
– Zašto? Da ne pokvariš svoju reputaciju noćne ptice? – reče Mati.
– Između ostalog.
– Dobićeš nadoknadu od Prajveta.
Aleks se nacerio. – Još bolje. Hvala, Mati.
Ona klimnu glavom. – Imam li nesmetani izlaz odande?
– Požarni izlazi su sa obe strane podijuma.
– Odakle bih imala dobar pregled?
Aksel je malo razmišljao. – Pozvaću nekoga. Šank. Moraćeš da igraš.
Udarila je dlanom o njegov veliki dlan i prošla pored njega, prema ulazu za podijum. Izvadila je mobilni telefon, otvorila ga i pogledala školsku fotografiju tamnokose tinejdžerke.
Grofica Sofija fon Milen od Austrije ima sedamnaest godina. Pre nedelju dana pobegla je sa očevim instruktorom za polo, tridesetrogodišnjem Argentincem, prevarantom i lovcem na novac, po imenu Raul Montenegro.
Za tačno četiri dana grofica će napuniti osamnaest godina i steći pravo da se uda.
Grofičina porodica želi da to izbegne po svaku cenu i zato su angažovali berlinski ogranak Prajveta da je nađe i vrati u Beč.
Sofijina majka umrla je pre tri godine od prekomerne doze droge. Njena baba, uvažena Sara fon Milen, želi da spreči još jedan skandal koji bi ukaljao porodično ime i bogatstvo, naročito sada kada se Sofijin otac, Peter, ugledni tirolski političar, priprema za kandidaturu na viši položaj.
– Ne pitam šta košta – rekla je baba. – Pronađite je.
Mati je uradila upravo to i ušla u trag mladoj grofici pomoću transakcija na njenoj kreditnoj kartici i GPS podataka s njenog mobilnog telefona, koji su je doveli do noćnog kluba. Srećom, znala je Aksela, šefa obezbeđenja u Trezoru, još od vremena kada je radila kao istražitelj u Kripu, Berlinskoj kriminalističkoj policiji.
Mati je odložila mobilni telefon i kročila na podijum krcat znojavim telima koja su se uvijala u grčevitom ritmu miksa di-džeja po imenu Pokretač.
Skrenula je ka šanku i klimnula glavom barmenu, koji je upravo zatvarao mobilni telefon. Popela se kod mesta za konobare i krenula šankom u ritmu Pokretačevih bitova i rifova.
Kad ju je gomila primetila, počela je da je bodri i uzvikuje. Mati se smejala i izigravala pijanu devojku. Međutim, pogled joj je sevao na sve strane, sve dok na drugom kraju prostorije nije spazila Sofiju fon Milen i njenog latinskog ljubavnika.
Grofica se obesila o vrat Montenegru i ljubila ga u grudi. Njegove šake bile su svuda po njoj.
Mati je pogledala iza njih, prema požarnim vratima.
U tom trenutku, grofica je izneneda odgurnula instruktora pola i zateturala se prema hodniku. Mati je iskoristila tu srećnu okolnost, skočila sa šanka i sustigla je u tunelu, gde je ostavila Aksela.
– Sofija? – rekla je i pokazala značku. – Zovem se Mati Engel. Radim za berlinski Prajvet. Došla sam da te vodim kući.
Sofija se nasmejala prezrivo. – Imam osamnaest godina i mogu da radim šta hoću.
– Imaćeš osamnaest godina za četiri dana – odbrusila joj je Mati stavljajući joj do znanja da s njom nema šale. – Hajdemo. I pokušaj da ne napraviš scenu.
Sofija se nasmejala. – Umem da pravim scene. I to velike. One što privlače reportere.
– A ne, dok ja odgovaram za tebe – rekla je Mati i zgrabila groficu za lakat, pritiskajući određene tačke.
– Joj! – jauknula je Sofija. – Boli me.
– Boleće još više ako se ne pokreneš – odgovorila je Mati i počela da gura groficu niz hodnik, prema glavnom ulazu u klub.
– Hej, Sofija! Šta radiš tamo?
Mati je pogledala preko ramena i videla instruktora pola kako se ustremio ka njima, odvaljen od pića i droge i veoma ljut.
Pokazala je Montenegru svoju značku, čvrsto držeći Sofiju. – Raule, nemojte nam nepotrebno otežavati. Ona ide kući.
Montenegro ju je pogledao ljutito. – Ona je sama izabrala da bude sa mnom. Punoletna je.
– Možda je pristala na seks, ali punoletna nije.
Instruktor pola je slegnuo ramenima kao da se predaje a zatim krenuo pravo na nju.
Mati je pustila groficu i podigla ruke kako bi se odbranila.
Montenegro je pokušao da joj skloni ruke.
Ona ga je zgrabila za desnu ruku i munjevito ju je zavrnula prema podu.
Montenegro je zajaukao od bola, pao na kolena i povikao: – Beži, Sofija! Beži!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:50 pm






3.


Grofica Fon Milen je potrčala kô iz topa.
Uspela je da izbegne sudar s jednom devojkom jarkoružičaste kose i počela da grabi napred.
Mati je opsovala, pustila Montenegra i potrčala za groficom.
Međutim, bilo je gotovo nemoguće stići je. Uprkos alkoholu i opijatima u njenom organizmu, Sofija se pokazala vrlo okretnom dok se probijala kroz gomilu.
– Zaustavite tu devojku! – povikala je Mati držeći značku u ruci. Pijani momak u ranim dvadesetim pokušao je Mati da prepreči put. Ona je proturila desnu nogu iza njegove, gurnula ga u grudi i on je pao na leđa.
Ljudi su povikali na Mati baš kad je spazila Sofiju kako protrčava pored Aksela, koji je stajao na vratima sporednog ulaza.
Grofica je izletela napolje.
Neko je zgrabio Mati otpozadi za teksas jaknu.
Okrenula se. Bio je to Montenegro. Spustila je ruke i pustila da joj jakna sklizne s ramena. Onda je udarila instruktora u cevanicu.
Zaurlao je od bola i pao.
Mati je potrčala za groficom, brecnuvši se na Aksela, koji je stajao i zabavljao se: – Mogao si da je uhvatiš, ili šta god.
– I da propustim zabavu?
– Daj, bar zaustavi onog ludaka od ljubavnika! – povikala je Mati preko ramena.
Istrčala je na ulicu pre nego što je izbacivač stigao da odgovori.
Na pločniku je još uvek bilo ljudi koji su čekali u redu da uđu u klub.
Mati je mahnula značkom k njima. – Jeste li videli devojku koja je izašla pre nekoliko minuta? Kuda je otišla?
Momak koji je stajao najbliže njoj pušio je džoint i slegnuo ramenima.
Devojka iza njega je odgovorila: – Ja je nisam videla.
O, ne, pobegla mi je, pomislila je Mati. Prokletstvo! Već je mogla da čuje Sofijinu nadobudnu babu kako je riba zato što je uprskala.
Onda je čula kako neko stenje i povraća iza velikog kamiona za odnošenje smeća parkiranog prekoputa ulice.
– Ništa od onih sto evra što nam je obećala – uzdahnuo je momak sa džointom.
Mati mu je pokazala srednji prst i prešla ulicu. Iza kamiona je pronašla presavijenu groficu Fon Milen kako povraća sve ono što joj se izmućkalo u stomaku dok je bežala iz kluba.
– Hajde, Sofija – rekla je Mati i pomogla joj da se uspravi. Grofica je prestala da povraća i teško je disala. – Hajde, vodim te da se opereš.
Za trenutak je izgledalo da grofica ne zna ni gde se nalazi, niti ko je Mati, ali onda je zaplakala: – Gde je Raul?
– On će morati da nestane na neko vreme – odvratila je Mati, uhvatila je za nadlakticu malo nežnije nego malopre i povela je ka automobilu.
– Ja ću da pobegnem – rekla je Sofija odlučno. – Naći ću ga. Venčaćemo se.
– Kada budeš napunila osamnaest godina, radićeš šta hoćeš. Do tada, vodim te kod nekoga ko želi da te malo urazumi.
– Kod oca? – kazala je grofica s neskrivenim prezirom. – On samo brine o svojoj karijeri.
– Zapravo, angažovala nas je tvoja baba.
Mati je primetila kako iz Sofije izbija strah pa rekla: – Ali ja hoću da vidim oca.
– Naravno, ali sada se pita oma.
U tom trenutku grofica se predala. Neprijateljski stav i borbenost su nestali. Pomirljivo je krenula do BMV-a 335i, jednog od automobila iz voznog parka berlinskog Prajveta.
Kada je Mati krenula da otvori suvozačeva vrata, Sofija joj je pala u naručje i zaridala: – Samo sam htela da imam nekog kraj sebe. Zar je to toliko loše?
Mati se raznežila: – Ništa loše, ali…
Čula je svoj mobilni telefon kako zvoni, ali nije mogla da se javi.
Mlada grofica joj je jecala u naručju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:50 pm







4.


Dvadeset minuta kasnije Mati je vozila mladu groficu berlinskim ulicama prema aerodromu Tegel. Najzad je uspela da pogleda mobilni telefon. Poziv je bio od Katarine Doruk, njene najbolje prijateljice i glavne istražiteljke u berlinskom ogranku Prajveta.
U četiru ujutru?
Na Katarininoj govornoj pošti ostavila je poruku: – Kat, Mati je. Ne brini. Pokupila sam paket. Idem na avion. Idi da spavaš.
Kada je prekinula vezu, čula je hrkanje. Sofija se obeznanila, glave naslonjene na prozor, dok su joj se bale slivale iz ugla usana. Mati je molila boga da se devojka ne ispovraća u potpuno novom automobilu. Još uvek se osećao onaj divni miris kože.
Srećom, stigla je na privatni terminal međunarodnog aerodroma Tegel bez dodatnih poteškoća. Probudila je Sofiju, koja je izgubljeno pogledala oko sebe, izašla iz automobila i pošla za njom kao u bunilu.
Pilot je čekao na terminalu i popunjavao plan leta. Rekao je Mati da odvede Sofiju u avion.
Upravo su ulazile u kabinu aviona kada je Matin telefon ponovo zazvonio.
– Mati Engel – rekla je u telefon.
– Kat je.
Mati je osetila težinu u glasu svoje prijateljice. – Šta se desilo? – pitala je.
Katarina je dugo oklevala pre nego što je odgovorila: – Kris je nestao.
Sofija je otišla do kožne fotelje s visokim naslonom i svalila se u nju. – Treba mi koka-kola ili nešto slično – kazala je. – Sa malo ruma možda.
Mati nije obraćala pažnju na nju. Pažljivo je slušala sagovornicu preko telefona.
– Uzeo je nekoliko slobodnih dana početkom prošle nedelje – rekla je Katarina. – Trebalo je da se vrati prekjuče, ali nije došao. Još uvek. Zvala sam ga na mobilni telefon, na kućni, slala sam imejl, SMS. Ništa.
To nimalo ne liči na Krisa Šnajdera, složila se Mati. On je oprezan, savestan istražitelj, koji se savesno drži pravila i procedura agencije, što podrazumeva da se pojavi kada se to od njega očekuje.
– Jesi li pokušala sa čipom? – najzad je upitala Mati.
Prošle godine, zaposlenima u Prajvetu širom sveta ponuđeno je implantiranje malog čipa ispod kože u torakalnom delu kičme, koji bi poslužio kao lokator kako bi se nestali mogao pronaći u hitnim slučajevima. Mati je izbegla ovu novinu. Smatrala je da bi, u pogrešnim rukama, taj uređaj mogao da posluži za potpunu kontrolu.
Međutim, iznenadila se kada je Šnajder pristao.
– Zato te zovem – rekla je Katarina i ponovo oklevala. – Ležim u krevetu, nisam mogla da spavam od nekog vudu čaja koji me je majka naterala da popijem. Setila sam se da bi ti mogla to da odobriš.
– Ja nemam ovlašćenje za to, Kat – rekla je Mati.
– Skoro da imaš, Mati.
– Ne više. Jesi li spremna da prijaviš Krisov nestanak Kripu?
– Ne znam. Nisam pametna. Znaš… možda je otišao s nekim.
Mati je oklevala i uzdahnula: – Ja tu ne mogu ništa.
– Ne bi bilo dobro da pošaljem tim za spasavanje u takvim okolnostima.
– Razumem te, ali ne mogu da ti pomognem. Znaš, moraćeš da pozoveš Džeka Morgana da ti da ovlašćenje.
Morgan je vlasnik Prajveta i upravlja njihovim čuvenim ogrankom u Los Anđelesu.
– Zvala sam ga pre sat vremena. Još mi se nije javio.
Mati se ugrizla za usnu i rekla: – Sigurna sam da je sve u redu. Ako se ne pojavi do podneva, recimo, ili ako se Džek ne javi, aktiviraćemo čip.
– Ili ako ti se ja ne javim. Biću u kancelariji u podne – reče Katarina.
– I ja ću doći – obećala je Mati i prekinula vezu.
Napolju je grmelo i kroz avionski prozor je videla munju kako para nebo. Kiša je počela da dobuje po krovu letilice. Mati se okrenula ka Sofiji, koja ju je posmatrala sa izrazom iskrene zabrinutosti.
– Ko je Kris? – upitala je Sofija tiho.
Mati je progutala pljuvačku, ne bi li se otarasila gorkog ukusa u ustima i rekla: – Do pre mesec i po dana, grofice, Kris je bio moj verenik.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:50 pm





5.


Uskoro će svanuti i ja stojim u sobi sa zidovima i tavanicom prekrivenim ogledalima. U sobi se nalazi veliki krevet presvučen crvenom posteljinom.
Nag sam u ovoj sobi s ogledalima. Jedina maska koju nosim jeste rekonstruisano lice koje mi je pre dvadeset tri godine podario jedan hirurg s Obale Slonovače.
Gledam u svoje lice, tu savršenu masku, i osmehujem se zato što niko nikada neće znati da sam ja iza nje i zato što je jedna retko lepa žena pristala da dođe sa mnom ovamo u ovu sobu ogledala i zadovoljstva. Žena tamne puti i zapanjujuće lepote zatvara vrata za sobom. Na sebi ima samo cipele od zmijske kože s visokom potpeticom. Ona je sa Gvadalupa, ili bar tako kaže. Zove se Ženevjev. Ili bar tako kaže.
Ma ko da je ona stvarno, smeši se jedva primetno, dok ja stavljam na krevet platnenu torbu koju nosim.
– Već sam vas viđala ranije – kaže ona s nesigurnim francuskim naglaskom.
Ja i ne trepnem. – Zaista?
– Mislim da jesam. – Gleda u moju torbu i ja osetim kako je postala napeta. – Šta je unutra?
– Ne brinite – kažem. – Nešto veoma retko i lepo.
Ona klimne glavom, ali neubedljivo.
– Delujete zabrinuto? – kažem.
Ona trlja ruke. – Malo sam nervozna. Jedna moja prijateljica, Ilza, nestala je prošle nedelje. Možda ste je videli. Sitna? Nemica?
Odmahnem rukom. – Ne pamtim imena, draga moja. Imena su lažna. Izmišljena. Evo, da li vi, Ženevjev, ovde koristite svoje pravo ime?
Okleva i onda odmahne glavom.
– Eto, vidite – kažem šaljivo i prijateljski. – Sve je to iluzija. Možete biti ko god želite. Ili šta god želite. Meni ne smeta. A vama?
Pogled joj je unezveren, zatim se smiri i klimne glavom gotovo neprimetno.
– Dobro – kažem, ali osetim žaoku nervoze. Da me nije videla sa Ilzom? Ne. Nemoguće. Siguran sam da smo bili sami sve vreme.
Onda otvorim torbu, u kojoj se nalazi domorodačka maska od slonovače i crne kože, izrađena u obliku nekog zlog čudovišta. Lak i farba su s vremenom ispucali i na nekim mestima izlizani. Ipak, usne su i dalje jarkonarandžaste, kao i delovi oko proreza za oči.
– Tu masku je pre sto godina napravio pripadnik naroda Čokve iz Konga – kažem joj. – Veoma je retka. Koštala me je pravo malo bogatstvo.
Stavim masku na lice i pričvrstim je vrpcama od konoplje tako da mogu lepo da vidim kroz proreze za oči.
Maska miriše na Afriku, na trulo drvo, muskatni oraščić i pečene paprike. Čujem sebe kako dišem ispod maske, sporo i tiho, poput leoparda koji se sprema da skoči na plen.
Pokažem Ženevjev da legne na krevet na leđa. Ona netremice gleda u mene, u moju masku, i u njenom pogledu vidim dovoljno straha da mi izazove erekciju.
Da, dragi moji, to je to. Njen um počinje da se poigrava njome i pravi scenarije mnogo gore od onoga što sam zapravo naumio u ove sitne sate.
Zar nije zanimljiv taj mehanizam? I najmanji nagoveštaj opasnosti pokreće najmračnije delove našeg uma.
Osećam njen strah, hranim se njime zapravo, kleknem pored Ženevjev i milujem njene meke grudi boje čokolade, zatim prstima uđem u njenu misterioznu unutrašnjost, dok neprestano gledam u svoj odraz u ogledalima koja me okružuju i divim se svojoj najnovijoj maski sa svih strana.
Nisam mladić, ali kažem vam da moja muškost stoji kao koplje kada Ženevjev počne da se vrpolji pod mojim upornim dodirom. To čini nervozno, što me uzbuđuje, i više ne mogu da se obuzdam.
Povučem je i podignem joj noge. Zatim se namestim kako bih ušao u nju, izbačenih kukova. Iz mog grla čuje se kratko i brzo disanje zveri u koju se pretvaram.
Ženevjev me gleda odozdo, nesumnjivo uplašena čudovištem koje vidi iznad sebe, što me još više uzbuđuje.
– Kako se zoveš, cheri? – pita drhtavim glasom. – Kako da te zovem dok vodimo ljubav?
– Ja? – kažem i zatim se divljački zabijem u nju. – Ja sam Nevidljivi čovek.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:51 pm








KNJIGA PRVA

KLANICA




1.


Berlinski ogranak Prajveta nalazi se u stanu na vrhu zgrade od zelenog stakla i čelika u stilu bauhausa, na južnoj strani Potsdamskog trga u berlinskoj opštini Mite.
Nešto pre podneva, Mati Engel je izašla iz lifta u predvorje agencije, sa šoljom jake kafe u ruci, veoma zabrinuta za bivšeg verenika i još uvek ošamućena pošto je spavala manje od pet sati.
Po stoti put je pomislila kako nimalo ne liči na Krisa da se ne pojavi tri dana.
Osim ako nije otišao s nekim.
U Grčku. Ili Portugaliju.
Kao mi, onda kad smo se zaljubili jedno u drugo.
Predvorje berlinskog ogranka Prajveta krase skulpture od poliranog čelika koje predstavljaju najvažnije prekretnice u istoriji kriptografije. Prošla je pored statue Enigme, i one što predstavlja posmrtnu masku Bleza de Vižnera, francuskog genija za šifrovanje iz šesneastog veka, čije prazne oči kao da su je pratile dok je prilazila skeneru mrežnjače na crnom postolju, odmah pored pneumatskih vrata od neprobojnog stakla.
Pre no što je stigla da pogleda u skener, lice Katarine Doruk pojavilo se na ekranu iznad vrata. Sa tamnom puti i neobuzdanim loknama, Katarina je jedna od najlepših egzotičnih žena koje Mati poznaje. I jedna od najstamenijih – druga generacija, iz tursko-nemačke porodice, odrasla u surovoj emigrantskoj četvrti, Vedingu. Jedino žensko dete pored šest sinova.
Katarina ju je pogledala kroz naočare za čitanje. – Mi smo u sobi za sastanke.
– Imaš li neke vesti? – pitala je Mati.
– Ne, ali imamo video-sastanak sa Džekom za pet minuta.
Kada se ekran isključio, Mati je pokušala da obuzda nervozu. Desno oko prislonila je na skener i videla tanku plavu liniju kako prolazi sleva nadesno. Staklena vrata su se otvorila uz šum hidraulike.
Hodala je hodnikom odakle se video dugački, uski park, podeljen na dva velika trougla, jedan okrenut ka zapadu, a drugi ka istoku.
Pre pada Nemačke Demokratske Republike, ili NDR-a, park je bio ozloglašena ničija zemlja Berlinskog zida. Raskošno osvetljen, širok prostor između unutrašnje i spoljašnje betonske konstrukcije posut šljunkom, s bodljikavom žicom i osmatračnicama, godine 1961. razdvojio je grad na dva dela.
Mati bi obično zastala i malo gledala u park, što bi joj godilo, bez obzira na raspoloženje. Park je sećanje na užasan period u životu njene porodice i njenog grada.
Mada i moćni simbol novih početaka, a ona veruje u nove početke. Oni su jedini način da se preživi.
Međutim, toga jutra, Mati nije mogla da se natera da pogleda u park. U dubini duše, koliko god se trudila da potisne taj osećaj, plašila se da Krisov nestanak naslućuje kraj nečega.
Ja sam htela da prekinem, zar ne? Zar ne?
Pre nego što su ta pitanja počela ponovo da je opsedaju, Mati je ušla u amfiteatar gde su se nalazili redovi klupa poređani jedni iznad drugih, naspram zakrivljenog zida prepunog plavih ekrana koji su čekali komandu.
Katarina je sedela u klupi u najvišem redu pored nekoga ko je ličio na ostarelog hipika. Imao je dugu sedu kosu, lenonke i neurednu bradu. Nosio je duksericu ofarbanu u hipi stilu, na kojoj je pisalo „Grejtful ded”.
To je Ernst Gabrijel, doktor Ernst Gabrijel, najpametniji čovek kojeg je Mati ikada srela. Učenjak sa pet titula, lekar, doktor računarskih nauka i magistar fizike i kulturne antropologije.
Gabrijel je i ekspert za sudsku medicinu i vodi istraživački tim berlinskog Prajveta. On je taj koji bi trebalo da aktivira i nadgleda sistem praćenja.
Mati se upravo penjala stepenicama ka Gabrijelu i Katarini kada se iza njih pojavio visok, mišićav, ćelavi čovek u kasnim tridesetim. Tom Burkhart je tek počeo da radi za berlinski Prajvet. Donedavno je bio visoko rangiran operativac u GSG 9, elitnoj nemačkoj protivterorističkoj jedinici. Obično se bavi obezbeđenjem.
Mati se namrštila, pitajući se zašto je Katarina pozvala i njega.
– Zdravo, Burkharte. Zdravo, doktore – rekla je i poljubila Katarinu u oba obraza.
Sela je između Burkharta i Gabrijela upravo kada se na velikom ekranu ispred njih ukazalo lepo i veoma preplanulo lice Džeka Morgana, vlasnika i predsednika Prajveta.
Morgan je pogledao u njih i rekao: – Upravo sam stigao. Jedrilicom sam se vraćao s Kataline pa nisam imao domet. Još se nije pojavio?
– Nije, Džek, prošlo je već tri dana kako ga nema – odgovorila je Katarina na engleskom jeziku. – Ja bih da mi daš dozvolu da aktiviramo čip.
Morgan je malo ustuknuo. – Čip? Jesi li sigurna? Ne bih voleo da nepotrebno zalazimo u njegovu privatnost. On pogleda u Mati. – Mati? Šta ti kažeš? Zar ne bi trebalo ti da odlučiš?
Mati je pocrvenela. – Džek, ovaj, ne znam jesi li čuo, ali nas dvoje smo raskinuli veridbu.
Morgan je bio veoma iznenađen. – Nisam čuo. Žao mi je. Kada?
– Pre mesec i po dana – rekla je. – Tako da je odluka na tebi, Džek.
Morgan je malo razmislio i onda rekao: – Gabrijele, jesi li pogledao njegove transakcije na kreditnoj kartici? Telefonske pozive?
– I ja sam upravo stigao, ali sam uspeo da pogledam nešto na brzinu – odgovorio je Gabrijel. – Sve do četvrtka uveče imamo redovne transakcije na Prajvetovoj kreditnoj kartici u Berlinu, Frankfurtu i okolini. I onda ništa. Takođe, imamo i dugačku listu telefonskih poziva koji prestaju u isto vreme. Od tada ništa. Još ih nisam do detalja proučio.
Morgan je sastavio dlanove kao da se moli. – Na kom slučaju je radio?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:52 pm






2.


Katarina je otkucala nekoliko komandi na svom laptopu. Morganovo lice na ekranu se smanjilo i pomerilo ulevo. Pored njega se pojavila fotografija fudbalera koji izvodi dramatičan šut u vazduhu.
– Ovo je Kasijano, najbolji napadač fudbalskog kluba Herta iz Berlina i najbolji golgeter u nemačkoj drugoj ligi – rekla je Katarina. – Mančester junajted nas je angažovao da se raspitamo o njemu, pošto razmišljaju da ga kupe.
Iako se Kasijano pokazao kao odličan golgeter, britanski klub je bio zabrinut zbog njegove nepredvidljive igre na nekolikio utakmica. Hteli su da ga provere pre nego što mu ponude ugovor.
– Međutim, prošlog petka Kris mi je rekao da mora samo još nešto da ispita, ali da je, načelno, sklon da Kasijanu da zeleno svetlo – rekla je Katarina.
– A drugi Krisov slučaj? – pitao je Morgan.
Katarina je ponovo kucala nešto na laptopu. Onda se pojavio video-klip i na njemu čovek sa šeširom širokog oboda i tamnim naočarima za sunce, koje su mu pokrivale veći deo lica. Izašao je iz crnog poršea kajen i udaljavao se od kamere. Zanosna, elegantna žena izašla je s druge strane automobila i pošla za njim.
– Ovo je Herman Kriger – obavestila ih je Katarina. – Milioner. U ranim pedesetim. Veliki kolekcionar umetničkih dela i automobila. Veoma diskretan. Ne voli da mu se ime provlači po medijima. Odrastao je u NDR-u, ali se nakon rušenja Zida brzo prilagodio kapitalizmu. Bogatstvo je zaradio na nekretninama ovde u Berlinu i na velikim projektima za javne radove u Africi.
– Zar nismo nešto radili za njegovu kompaniju? – upitala je Mati.
– Jesmo. Pre dve godine – potvrdio je Gabrijel i popravio gumicu na svom repu. – Sproveli smo podrobnu proveru njihovog obezbeđenja. Mada nismo radili lično s Krigerom.
– A Kris je radio lično s njim?
– Ne – rekla je Katarina. – Klijent je Krigerova žena, Agnes. Slutila je da se on viđa s drugim ženama pa je htela da to ispitamo. Najnovija vest koju imam od Krisa jeste da postoje bar tri ljubavnice. Takođe je otkrio da Kriger posećuje prostitutke, i to često, ponekad i dva puta na dan.
Burkhart je prezrivo ponovio: – Dva puta na dan? Matorac poput njega verovatno uzima testosteron da bi mu se dizao toliko često. I vijagru.
Mati je ustuknula. Otkako je Burkhart došao u Prajvet, nisu se mnogo družili. Uglavnom, smatrala je da je tvrdoglav, neotesan i neprijatan, što se možda ceni ako si stručnjak za protivterorizam i telohranitelj, ali ne i kada je u pitanju delikatan istražiteljski posao, kojim se berlinski Prajvet često bavi.
– Kris nije spominjao ni testosteron ni vijagru – rekla je Katarina prezrivo. – Mada znam da za sutra ima zakazan sastanak s gospođom Kriger.
– Koliko bi Herman Kriger mogao da izgubi ukoliko njegovo bludničenje dospe u javnost preko neke gadne brakorazvodne parnice? – upitao je Morgan.
– Milijardu – rekao je Gabrijel. – Možda dve.
Vlasnik Prajveta se na trenutak zamislio. – Zašto je Kris uzeo slobodne dane?
– Ne znam – odgovorila je Katarina. – Poslao mi je poruku u prošli ponedeljak da mu treba nekoliko dana iz privatnih razloga te da će mi se javiti najkasnije u četvrtak. On stvarno toliko mnogo radi da sam odmah pristala bez pitanja.
– Razume se – kazao je Morgan. – I to je sve? Ništa drugo nije radio?
– Ne, koliko ja…
– To nije tačno, Džek – prekinuo ju je Gabrijel. – Ima još nešto na čemu je Kris radio.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:52 pm






3.


Prva osoba od koje sam naučio šta je moć maske bila je moja majka.
Majka je bila šminker u Nacionalnoj operi i baletu. Osim toga, bila je i izdajnik – izdala je svoju zemlju, svoga muža i mene.
Ali to je druga priča.
Da se vratimo maskama.
Kao dete živeo sam s majkom i ocem u jednoj tipskoj zgradi koju je država sagradila na krajnjem istoku Berlina, tamo gde se završavao grad i počinjale farme na kojima se gajila stoka za mužu i klanje.
Ovo vam pričam, dragi moji, samo zato što je moj otac, pored toga što je bio notorni alkoholičar, bio i mesar.
Toga dana kada sam naučio šta je moć maske moj otac je bio na poslu, a operska sezona bila je završena.
Bilo mi je možda sedam godina i imao sam male boginje.
U pokušaju da me razonodi, majka se popela na tavan i s dovukla veliki sanduk. Otvorila ga je i zapahnuo me je miris starosti – znate onaj vonj sporog i neumitnog propadanja?
Izvukla je jednu karnevalsku masku. Bila je to iskežena karikatura sa crvenim usnama, ogromnim nosem, ludačkim očima i kosom napravljenom od repa rakuna. Majka je kazala da je maska poslednji put upotrebljena pre pedeset godina, na nekoj paradi u Ravensburgu, blizu granice sa Švajcarskom.
Nekada je pripadala njenoj majci, koja je poginula u bombardovanju poslednje godine Hitlerovog rata. U bombardovanju je uništen Berlin, a i moj otac. Maska je čudom ostala čitava.
– Ova maska je čudo – majka mi je rekla. – Pravo čudo.
Odložila je masku i izvadila drugu – crnu, manju, koja se stavlja preko nosa kao maska kriminalca.
– Ova je iz Don Đovanija, iz opere – rekla je i stavila mi je na glavu.
– Ko je Don Đovani? – pitao sam.
– Jedan grozan čovek koji je umro jezivom smrću. Tako umiru zli ljudi. Smrt grešnikâ uvek je odraz njihovog života. Zapamti to.
Naravno, kasnije ću otkriti da je to potpuna besmislica.
Smrt nikada nije zaslužena kazna.
Smrt je nešto divno, nešto posebno, trenutak koji bi trebalo da slavimo.
Ipak, pošto sam bio dobar sin, ja sam se zdušno složio s njom. Majka je izvadila svoj kofer sa šminkom i pokazala mi kako da se našminkam. Napravila mi je iskrivljena usta, upale oči i opake obrve, a ja sam se smejao.
Kada mi je još stavila periku i naočare, sećam se kako sam pogledao u svoj odraz u ogledalu i pomislio da sam stvarno neko drugi, da to svakako više nisam ja.
– Da li znaš zašto se u pozorištu koriste maske i šminka? – pitala je.
Odmahnuo sam glavom.
– Maska menja tvoj izgled. Kao i šminka. S pravom maskom možeš biti ko god želiš. Pod maskom si skriven, iako te svi gledaju. Možeš da radiš šta god želiš, ponašaš se kako god želiš. Pod maskom, kao da si nevidljiv i slobodan da budeš bilo ko i bilo šta. Princ. Ili tigar.
Klimnuo sam glavom dok mi se rađala ideja. – Ili čudovište?
– Čak i čudovište – rekla je majka i poljubila me u teme.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:52 pm




4.


Novi video-snimak pojavio se na ekranima desno od glave Džeka Morgana.
Na njemu je bila žena u izanđaloj crnoj haljini, ispod koje je nosila crne farmerke. Mati je isprva pomislila kako je ta žena nekada verovatno bila privlačna.
Kosa joj je bila slamasta i neuredna, koža bolesno žuta a oči upale i tamne. Izgledala je kao da je svašta pregurala.
– Ovo je snimak iz našeg predvorja, pre dve nedelje, u petak – rekao je Gabrijel. – Evo Krisa.
Mati se namrštila, najpre ju je obuzelo neko čudno osećanje, a zatim se osetila prazno kada je Kris prišao ženi, zagrlio je, prislonio obraz uz njen i pomilovao je po leđima.
– Ko je to? – uspela je da kaže.
– Ne znam – odgovorio je Gabrijel, skinuo naočare i protrljao oči. – Ali video sam je kako izlazi iz Krisove kancelarije sat vremena kasnije. Čuo sam i kako joj je rekao da će joj nešto proveriti i da joj neće naplatiti. Onda ju je ponovo zagrlio i ona je otišla.
– Možeš li da uđeš u Krisova dokumenta i saznaš ko je ona? – upitao je Morgan.
– Ako imam dozvolu od tebe, Džek – odgovorio je Gabrijel.
– Dobro – rekao je Morgan.
Gabrijel je kucao po računaru. – Hm, baš čudno – promrmljao je.
– Šta? – pitala je Mati i nagla se ne bi li videla naučnikov ekran.
Ostareli hipik je nastavio da kuca. – Ovo bi trebalo da uspe.
Međutim, umesto da se pojave Krisovi folderi s dokumentima, Gabrijelov ekran se ispunio jarkoružičastim, zelenim i crnim pikselima koji su leteli na sve strane kao da su živi.
– Šta je ovo, dođavola?! – rekao je Gabrijel, zaprepašćeno zureći u ekran.
– Šta se dešava, doktore? – upitao je Morgan.
Gabrijel je promrmljao u neverici: – Čini se da su nas hakovali.
Gore, na velikom ekranu, na Morganovom licu najpre se ukazala zbunjenost, a zatim bes. – To je nemoguće – odvratio je ljutito. – Upravo sam potrošio milione na ažuriranje sistema bezbednosti. Gabrijele, pa ti si učestvovao u tom projektu.
Stručnjak za računare je podigao ruke kao da se predaje. – Jesam, Džek, ali ovo nikada nisam video. Kao da je neko prosuo hiljade termita u Krisov radni prostor. Pojeli su sve podatke…
Katarina Doruk mu upade u reč: – Doktore, zar mi nisi jednom rekao da uvek možeš da vratiš izgubljeni fajl?
– Ovoga puta ne – rekao je. – Ko god je ovo uradio, Kat, taj je veoma dobar. Zastrašujuće dobar.
Morgan je bio besan, ali je rekao: – Kasnije ćemo se pozabaviti ovim upadom. Kad se uzme u obzir hakovanje i slučajevi na kojima je radio, mislim da imamo dovoljno razloga da aktiviramo Krisov čip. Učini to, doktore.
Mati je klimnula glavom u znak odobravanja, ali su je uznemirila pitanja koja su odjednom iskrsavala sa svih strana.
Ko je upao u sistem? Zašto? Šta ako je to samo slučajnost? Šta ako to nema nikakve veze s njim, a on je otišao na produženi odmor? Šta ako ga tamo pronađemo s drugom ženom? Da li bi trebalo da mi je stalo?
Stalo mi je.
Međutim, da li bi trebalo?
– Čekaj još malo, Džek – rekao je Gabrijel i uneo komandu koja je s njegovog ekrana sklonila blistave termite.
Onda je otkucao još nešto i na ekranu se ukazao dugačak spisak imena. Došao je do imena Krisa Šnajdera i zatim obeležio odgovarajuću seriju brojeva i slova.
Pošto je kopirao kod, otvorio je aplikaciju skaj haj. Uneo je kod u kvadrat koji je treperio i pritisnuo enter.
Na polovini ekrana u amfiteatru pojavio se Berlin na guglovoj mapi Zemlje. Mati je prva spazila crvenu ikonicu koja se palila i gasila u predgrađu na krajnjem istoku grada, nekoliko kilometara južno od…
– Arensfelde? – rekla je Mati u čudu. – Možeš li da nas približiš, doktore?
Gabrijel je već označio ikonicu i pritisnuo enter. Zumirao je lokaciju i sada su mogli da vide nejasnu sliku zgrade u obliku slova L. Zgrada je imala zasvođeni krov, koji je mestimično bio urušen.
Zgrada se nalazila usred gustog rastinja, a odmah pored prostiralo se zapušteno zemljište zaraslo u drveće i žbunje.
– Uporedi s mapom grada – rekla je Mati.
Trenutak kasnije, na ekranu se pojavila adresa i fajl. Gabrijel je otvorio fajl u PDF-u s kopijom rukom pisanih pravnih dokumenata u vezi sa zgradom.
Ne znajući zašto, Mati je, pročitavši reči uvećane na ekranu, zadrhtala.
– Šta piše? – pitao je Morgan.
Mati je pogledala u šefa i odgovorila sa blagim drhtajem u glasu: – Piše da je zgrada napuštena. Pre dvadeset pet godina. A tada, u komunističko doba, bila je državni šlahthaus. Klanica.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:53 pm




5.


Nekoliko minuta kasnije, Mati je sedela na suvozačevom sedištu Prajvetovog BMV-a, dok je Tom Burkhart vozio preko reke Špreje i onda na istok, kroz grad, ka četvrti, ili kicu, Arensfelde.
Džek Morgan im je rekao da odu do klanice, a od Gabrijela je tražio da sazna kako je, zaboga, neko uspeo da prodre kroz Prajvetov najsavremeniji zaštitni program. Katarina je dobila zadatak da ode do Krisovog stana i proveri na njegovom računaru da li postoje neki podaci o slučajevima kojima se bavi.
Burkhart je vozio ćutke i Mati mu je bila zahvalna na tome. Nije bila raspoložena za priču. Obuzela ju je strepnja od koje je pokušala da se otrgne tako što je usredsredila pažnju na ogromni televizijski toranj s rotirajućom kuglom i relejom, koji se dizao visoko iznad Berlina i bivao sve veći kako su se približavali.
Toranj su sagradili komunisti 1965. da bi dokazali Zapadu kako su dovoljno modernizovani za takav poduhvat. Viši od trista metara, po sunčanom danu toranj se mogao videti sa gotovo svakog mesta u Berlinu.
Sada je bio siv. Nebo se natmurilo. Kiša je dobovala po tornju, S-vozu i nadzemnoj železničkoj stanici na Aleksanderplacu, užurbanom delu grada i danju i noću.
Iznad trga nadvijao se toranj, kao i hotel Park in, obnovljena zgrada iz komunističkog doba. Pre pada Zida, u hotelu Park odsedali su gosti sa Zapada kada bi dolazili u Istočni Berlin. Pričalo se da u hotelu ima više elektronskih prisluškivača nego bilo gde drugde u svetu.
Mati je pokušala da zamisli Krisa kao osamnaestogodišnjeg mladića. Videla je svog bivšeg verenika kako, početkom novembra 1989, stoji tamo na trgu, između tornja i hotela Park, zajedno sa još pola miliona demonstranata.
Mogla je da vidi Krisa i ostale kako demonstriraju uprkos mnoštvu pripadnika Štazija, omražene i svirepe istočnonemačke tajne obaveštajne službe. Oni su te večeri okružili Aleksanderplac, snimali demonstrante kamerama i pokušavali da ih zaplaše kako bi se razišli.
Za vreme njihove dvogodišnje veze, Kris je vrlo malo pričao o detinjstvu i ranoj mladosti. Znala je da su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći kada je imao osam godina i da je odrastao u nekom sirotištu na selu, jugoistočno od Berlina.
Ipak joj je ispričao kako su on i nekolicina prijatelja, ubrzo nakon što je ustanak poprimio ozbiljne razmere, otišli iz sirotišta u Berlin i kako su se našli na Aleksanderplacu te noći kada je bio najveći protest, onaj koji je svetu pokazao koliko žitelji Istočne Nemačke žele da budu slobodni.
Osećao je da njegov život tek počinje, baš u toj noći kada je Zid počeo da se ruši, da bi pao pet dana kasnije.
„Prvi put sam bio slobodan”, rekao je. „Svi smo bili slobodni. Svako od nas. Sećaš se, Mati? Sećaš se kako je bilo?”
Sedela je pored Burkharta dok su se vozili na istok, a Krisove reči su joj odzvanjale u glavi. Da, seća se.
Seća se sebe kao šesnaestogodišnje devojčice kako na zapadnoj strani Punkta Čarli navija i peva i igra se s majkom, kada su Istočni Nemci prešli zid i tuda ušli na Zapad prvi put posle više od dvadeset osam godina.
Mati se setila majčinog lica kada je njena sestra te noći prešla Zid. Svi su plakali od sreće.
Zatim se, u Matinoj glavi, majčino lice pretvorilo u Krisovo, onog jutra kada ju je pitao da se uda za njega.
Osetila je knedlu u grlu i s mukom se obuzdavala da ne zaplače pred Burkhartom.
Matin mobilni telefon je zazvonio. Bio je to doktor Gabrijel. – Imam dobre vesti – rekao je. – Kreće se. Ne mnogo, možda nekoliko metara tamo-amo, ali se kreće.
– Oh, hvala bogu! – uzviknula je Mati. Onda je pogledala u Burkharta. – Živ je!
– Dobro je – rekao je stručnjak za protivterorizam. Ubacio je u brzinu i pojurio ka istoku Avenijom Karla Marksa.
Mati se zavrtelo u glavi kada je tipska sovjetska arhitektura postala zamagljeni obris kroz prozor automobila.
Da li je Kris povređen? Šta radi u napuštenoj klanici?
Jesam li pogrešila što sam raskinula? Jesam li? Da li ga još volim?
– Nemoj da se sekiraš – rekao je Burkhart i trgao je iz misli.
Mati ga je pogledala. – O čemu pričaš?
– O tome što si raskinula veridbu – rekao je.
– To je lakše reći nego učiniti, s obzirom na okolnosti – brecnula se Mati, ljuta što je očigledno bila toliko providna.
– Jesi li ti raskinula? – bio je uporan Burkhart. – Ili on?
– Ne tiče te se – odvratila je srdito.
– Onda bih rekao da si ti. Hoćeš da mi kažeš zašto?
– Neću. Hajde samo da stignemo tamo, važi?
Burkhart je slegnuo ramenima. – Razgovor s nepristrasnim posmatračem nekad može da pomogne.
– Ne uvek – rekla je i ponovo okrenula glavu ka prozoru.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:53 pm





6.


Kada su stigli do onog šumovitog terena koji su videli na satelitskom snimku, nebo je postalo sivo-crno. Kružili su između drveća i nailazili samo na biciklističke staze pre nego što su pronašli put prema klanici obrastao puzavicama.
Počelo je nevreme, a istočni vetar je nanosio kišu u naletima. Burkhart je parkirao u trenutku kada je zazvonio Matin mobilni telefon. Zvala je Katarina.
– Upravo smo stigli, Kat – rekla je Mati.
– Nastojnik u Krisovoj zgradi neće da me pusti unutra – požalila se. – Kaže da može da pusti tebe, ali ne i mene.
– Mislim da to neće biti potrebno – rekla je Mati. – Gabrijel kaže da se Kris kreće unutra.
– Ah! – odahnu Katarina. – O, hvala bogu, Mati.
– Javiću ti kad ga budemo našli – rekla je Mati i prekinula vezu.
Navukla je kapuljaču, izašla iz kola i krenula pravo među puzavice, koje je razgrtala dok nije došla do čistine.
Zidovi klanice sagrađeni od betonskih blokova dizali su se do velikih prozora ispod zasvođene nadstrešnice. Zgrada je bila išarana starim grafitima, među kojima je bila i mrtvačka glava, precrtana razlivenim, kao krv crvenim slovom „X”.
Mati je bila uznemirena, što nimalo ne liči na nju. Imala je iskustva, radila je kao istražitelj u Berlinskoj kriminalističkoj policiji deset godina, od čega je pet provela u odeljenju za ubistva. Za Prajvet radi dve godine, i to na najtežim slučajevima.
Nagledala se najgorih strahota za kakve je čovek sposoban i uvek se s takvim slučajevima hvatala ukoštac kao pravi profesionalac.
Sada, međutim, kada je videla onaj grafit, htela je da zanemari sve one godine obuke i počne da ga doziva.
Krajičkom oka videla je Burkharta kako vadi glok. I ona je izvadila pištolj i prošaptala: – Stavi blutut. Zvaću doktora.
Burkhart je gurnuo ruku u džep i pronašao slušalicu. Onda je navukao gumene rukavice. Mati je uradila isto. Udari vetra pojačavali su dobovanje kiše po lišću, a negde unutra čuli su zveket lanca.
– Mislim da su ona vrata otvorena – promrmljao je Burkhart.
Mati je krenula ka vratima kroz natopljenu travu i korov i pozvala broj doktora Gabrijela. On se javio istog trenutka.
– Poveži nas, doktore.
Videla je Burkharta kako je stao, zatim dotakao slušalicu i klimnuo glavom.
– Vidiš nas? – promrmljala je Mati.
– Imam odličan signal – rekao je Gabrijel. – Kris se nalazi na sto metara od vas.
– Navodi nas – rekao je Burkhart. – Ulazimo na otvorena vrata na jugoistočnoj strani dužeg, užeg dela zgrade.
– Prođite kroz taj dugački deo prema severu – rekao je Gabrijel. – On je u onom širem delu. Čini se da je pored istočnog zida.
Mati je pošla za Burkhartom, koji je izvadio malu baterijsku lampu i prislonio je uz glok. Nogom je gurnuo vrata od hangara. Otvorila su se sa škripom. Pred njima se ukazao hodnik s betonskim podom, posred njega se pružala cev. Iz glavne cevi granale su se sporedne, na otprilike svaka četiri metra.
Mati je pogledala u pod. Bio je prekriven đubretom i prašinom.
– Nema tragova – promrmljala je Burkhartu, koji je zakoračio unutra.
– Verovatno je ušao s druge strane.
Mati je ušla u hodnik za njim. On se kretao poput mačke i osvetljavao lampom bočne prostorije. Đubre. Izmet pacova. Grafiti. Prljavština. I čivije što vire iz zida otprilike u visini kolena, i iznad njih, u visini ramena.
Kada je ugledala čivije, Mati je bila uverena da na tom mestu vreba opsanost.
– Šta li su radili ovde? – prošaptala je Burkhartu.
On je brzo okrenuo glavu. Začulo se pucketanje u njegovom vratu. – Meni ovo liči na štale. Verovatno su ovde držali stoku za klanje.
Da, to je razumno objašnjenje. Ipak, nije mogla da uguši osećaj pretnje. Zaista, što su se više približavali vratima na kraju hodnika, zlokoban osećaj je bivao jači.
Jedva je disala kada je Burkhart otvorio jedno krilo duplih vrata.
Uplašili su golubove, koji su odlepršali kroz ogoljene prozore.
– Istočni zid – rekla je Mati.
Oboje su uperili lampe u tom pravcu. Gabrijel je rekao: – Trebalo bi da je tu, na trideset metara od vas.
Mati je osetila kako joj se srce steže dok su snopovima svetlosti prelazili preko đubreta, zarđalih čivija što vire iz poda i starih cevi koje su zjapile iz zida. – Ovde nema nikoga, doktore.
– Šta? Nemoguć… – Gabrijel je zaćutao. – Evo, kreće se.
– Kreće se? – rekao je Burkhart. – Ne kreće se. Nema ga.
– Kažem vam. Kreće se ka severu, duž istočnog zida.
Međutim, videli su samo paučinu, prašinu, stare flaše i smeće.
Onda je Mati primetila kretanje i čula staklo kako se kotrlja po betonu. Uperila je lampu i snažnom svetlošću paralisala ogromnog pacova koji se, zaslepljen, propeo na zadnje noge i zagledao se u svetlo, trepćući i mrdajući njuškom.
U zubima je držao neki sjajni predmet.
Bum!
Pucanj je toliko prenerazio Mati da je odskočila ulevo, prizemljila se i saplela o jednu od čivija na podu. Pala je u prašinu.
Pogledala je u Burkharta sa poda. – Zašto si pucao, dođavola?
– Imao je nešto u ustima – rekao je. Došao je do istočnog zida i uperio lampu u mrtvog pacova. Dok se Mati s mukom dizala sa poda, on je nekoliko trenutaka čučao pored glodara, a zatim ustao i okrenuo se k njoj. – Moramo da pozovemo Kripo, odmah.
Osetila je kao joj se srce cepa. – Zašto?
Burkhart je ispružio ruku u kojoj se nalazilo nešto nalik na tanku bateriju za slušni aparat. Predmet je bio delimično obavijen izgrizenim komadom mesa.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:53 pm




7.


Jeste li gledali onaj stari film Nevidljivi čovek?
Klod Rejns, onaj isti glumac što igra zagonetnog francuskog kapetana u Kazablanki, ovde igra ludog naučnika koji se pretvara u ubicu kada otkrije kako da postane nevidljiv.
Naravno, to mi je jedan od omiljenih filmova.
Postoji scena na koju uvek umirem od smeha. U njoj je Rejns obavijen zavojima i krije se u krčmi koju drži irska glumica Una O’Konor. Ona upadne u Rejnsovu sobu baš kad je on skinuo zavoje s glave.
Rejns izgleda kao da je bez glave, ali je živ.
O’Konorova razrogači oči. Sva se izbezumi. Vrišti: „Ubistvo!”
To je poseban trenutak za mene. Voleo bih da i sam tako nešto mogu.
Ali, avaj, biti nevidljiv više je umetnost nego nauka.
Na primer, tokom poslednjih dvadeset pet godina naučio sam da je, ako želite da vas ne vide, najbolje da se opustite i potpuno se saživite sa svojom maskom, tako da ljudi počnu da misle da ne postojite. To naročito važi za Berlin, moj divni ranjeni grad.
Ne pokušavam da budem pesnik. Govorim vam istinu. Obratite pažnju.
Prijatelji moji, kažem vam. Ako ste opušteni u Berlinu, udobno smešteni u sopstvenoj ranjenoj koži, ako se pritajite, sasvim sam siguran da će milioni drugih ranjenih Berlinaca oko vas živeti iz dana u dan svoje besmislene živote, nesvesni postojanja onih kao što sam ja.
Ili barem neće ni slutiti da neko kao ja može još uvek da živi među njima.
Sakriven.
Neopažen.
Vrebajući i dalje.
Imajući sve ovo na umu, bezbrižno vozim svoj neobeleženi beli karavan – jedan od automobila iz mog malog voznog parka koji sam tokom godina sakupio – kroz kišovite berlinske ulice, pored rana koje su ostavili Hitler, Rusi i Zid. Tamo, do jedne šume severno od Arensfelda, mokrim šumskim putem što vodi do dečjeg kampa na jezeru Lajpnic, nedaleko od sela Icdorf.
Čuli ste za Icdorf?
Nije važno.
Samo znajte da danas u tom kampu nema nikoga. Tako se barem čini na prvi pogled. Naposletku, zašto bi i bilo nekog? Kiša lije, hladno je i gusta magla se spušta na jezero.
Parkiram se pored pristaništa. Taman kad sam hteo da ugasim motor, moj mladi prijatelj genijalac se pojavi na tremu splav-kućice.
Ima oko dvadeset pet godina, nosi bradu, a mokra kosa mu pada na zamagljene naočare. Skida naočare i pokušava da ih obriše o mokru duksericu sa amblemom Tehničkog univerziteta u Berlinu. Uzmem sportsku torbu sa suvozačevog sedišta, izađem iz karavana i ostavim upaljen motor.
– Kako ste došli? – pitam, dok se penjem na trem da se sklonim od kiše.
– Autobusom i peške, kao što ste rekli. Mokar sam do gole kože, jebiga.
– Niste čuli za kabanicu? – pitam.
– Kada sam krenuo, nije padala – brecne se. – Doneli ste novac?
Ja mu pokažem torbu. – Dvadeset pet hiljada evra, kao što smo rekli.
– Da vidim – kaže moj prijatelj i posegne za torbom.
Ja je držim van njegovog domašaja. – Ne pre no što vidim šta kupujem.
Ljut je, ali odlazi do ranca koji je naslonjen na zid kuće. Izvadi jedan disk, pruži mi ga i kaže: – Svi Šnajderovi fajlovi.
– Jeste li ih pregledali? – pitam krajnje nehajno.
– To ne bi bilo u skladu s mojim načelima – odgovara.
Međutim, govor njegovog tela mi kaže drugačije.
Kada mi da disk, ja mu predam torbu s novcem.
On je otvori i pregleda nekoliko svežnjeva novčanica od pedeset evra.
– Zadovoljstvo je raditi sa vama – kaže i zatvori torbu.
– Da – kažem ja i stavim disk u džep. Istovremeno napipam dršku odvijača. – Hoćete li da vas odvezem do autobuske stanice?
– To bi bilo sjajno – kaže i okrene se prema rancu.
U dva hitra koraka priđem mu s leđa, uhvatim ga za kosu i zabijem mu odvijač u potiljak.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:53 pm





8.


Moj mladi prijatelj genijalac ne stigne ni da vrisne.
Kada oštrica odvijača prođe kroz onu meku tačku gde se završava kičmena moždina i počinje mozak, celo njegovo telo počinje da se trza.
Pošto najzad ispusti torbu s mojim novcem i telo mu klone u mojim rukama, ja dahćem, istrošen, dok mi kolena klecaju, kao da sam upravo imao najeksplozivniji seks kakav možete da zamislite.
Kakvo zadovoljstvo! Kakvo savršeno, savršeno zadovoljstvo!
I nakon svih ovih godina to uzbuđenje nikada ne jenjava.
Stojim tu nekoliko trenutaka posle jedne divne smrti. Smiren, istrošen, zadovoljen, no ipak i te kako svestan svega oko sebe: kiše, oblaka, šume i patki koje se čuju tamo negde u magli.
Dok mu pridržavam telo a njegova životna snaga vibrira u meni, imam utisak da sam tu, ali da istovremeno i nisam. Kao da lebdim na rubu smrti, razumete?
Najzad ga spustim na stomak i izvadim odvijač. Izvadim tubu superlepka i njime zapečatim ulaznu ranu na njegovom potiljku. I nema krvi. Začas.
Smeškam se dok vučem svog prijatelja genijalca ka karavanu, razmišljajući o tome kako je čudno što postoje ljudi daleko umniji i mnogo više filozofski nastrojeni nego ja, koji provedu ceo život pitajući se da li drvo koje padne u šumi kao što je ova proizvodi zvuk, ako nikoga nema da ga čuje.
Baš je glupavo da ceo život provedeš lupajući glavu zbog toga.
Zar ne znaju da bi im bilo bolje da razmišljaju o tome da li čovek kao ja može da postoji a da ga niko nije zaista video?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu