Berlin

Kris Šnajder je najpopularniji agent u berlinskom Prajvetu, nemačkom sedištu najmoćnije privatne detektivske agencije na svetu; budući da radi na najosetljivijim slučajevima, Kris brižljivo skriva svoje metode, ali kad iznenada nestane, i sam postaje najvažniji slučaj Prajveta.Prelepa i beskompromisna Mati Engel, još jedan od vrhunskih agenta Prajveta i Krisova bivša devojka, po njegovom nestanku, odmah će se pridružiti istražnom timu berlinske policije.Međutim, kada upadne u vrtlog stravičnih zločina počinjenih još pre pada Berlinskog zida, Mati će tu bolnu istragu pretvoriti u misiju i nemilosrdan lov na izopačenog ubicu pod jezivom maskom.

Posvećeno hiljadama onih
koji su pokušali da pobegnu preko zida
i stotinama onih koji su tom prilikom stradali.

M.S.

PROLOG

NEVIDLJIVI ČOVEK




1.


U deset sati, jedne mračne septembarske noći bez mesečine, Kris Šnajder je koračao prema davno napuštenoj zgradi u istočnom predgrađu Berlina, dok su mu se u glavi kovitlale tamne slike i davni zaveti.
Muškarac u kasnim tridesetim, obučen u crno, Šnajder je izvadio pištolj glok četrdeset i polako krenuo napred pazeći na šuškanje suvog bodljikavog žbunja, korova i puzavica koje su rasle svuda unaokolo.
Netremice je posmatrao obrise zgrade i oklevao. Prisetio se užasa koji je preživeo kada je prvi put bio ovde i shvatio da gotovo tri decenije čeka na ovaj trenutak.
Da, prvih deset godina pripremao je i dušu i telo.
Sledećih deset je istrajno želeo osvetu, ali bez rezultata.
Tokom poslednje decenije Šnajder je poverovao da se to verovatno nikada neće obistiniti, da je njegova prošlost ne samo nestala već i umrla, a s njom i mogućnost da sve naplati. Zbog sebe i zbog ostalih.
Međutim, sada se ukazala prilika da postane anđeo osvete u kojeg su svi oni verovali.
Šnajder je u glavi čuo glasove koji su vrištali i preklinjali ga da krene napred i njihovoj priči da pravedan završetak.
Njihovi glasovi su mu dali snagu. Oni su zaslužili pravedan kraj. I on će im ga dati.
Sada je već stigao do stepenica koje vode ka ulazu u zgradu. Na odškrinutim vratima hangara visio je lanac. Gledao je u tamu dok mu se stomak stezao. Kolena su mu klecala.
Čekao si ceo život, Šnajder je rekao sebi. Završi s tim. Sada.
Zbog svih nas.
Nogom je otvorio vrata. Kad je ušao unutra, zapahnuo ga je smrad ustajale mokraće, izgorelog bakra i smrti.
Kroz glavu mu je proletela slika vrata koja je neko zatvorio i zaključao, i samo to je bilo dovoljno da se za trenutak potpuno obeshrabri.
Onda se u Šnajderu rasplamsala želja za osvetom. Otkačio je sigurnosnu polugu na okidaču i osposobio pištolj. Upalio je baterijsku lampu prilepljenu za pištolj, koja je slabim zrakom crvene svetlosti mogla da mu posluži da bolje vidi gde se nalazi.
U prašini je video tragove čizama.
Srce mu je divlje lupalo kada je krenuo za njima. Sa obe strane hodnika nalazile su se sobe s betonskim zidovima, koje su više ličile na štale. Iako su tragovi vodili pravo ispred njega, on je sve sobe pregledao, jednu po jednu. U poslednjoj se zaustavio i zagledao uprazno, dok mu se horor film odvijao u glavi.
Uspeo je da otera mračne misli, ali je primetio da mu se trese ruka u kojoj drži pištolj.
Naišao je na još jedna velika vrata. Brava je bila razvaljena. Odškrinuta vrata vodila su u veliki prazan prostor.
Čuo je lepršanje krila, ušao i uperio snop svetlosti i pištolj u krovne grede, gde su golubovi žmirkali na odmorištu.
Smrad smrti je tu bio još jači. Šnajder je osvetlio svuda oko sebe, ne bi li pronašao odakle zaudara. Iz poda su štrčale velike zarđale čivije. Grede i podupirači na tavanici podupirali su jednu šinu koja se pružala duž cele prostorije.
S nje su na lancima visile zarđale kuke.
Tragovi su vodili nalevo, poprečno od vrata. Krenuo je za njima pazeći da se ne saplete o čivije na podu.
Hteo je da ponovo pogleda one grede, ali pažnju mu je odvukao zvuk nečega što je pobeglo ispred njega. Čučnuo je i uperio pištolj i svetlo ka zvuku.
Cela kolona pacova potrčala je ka rupi u podu na drugom kraju sobe. Tragovi su vodili pravo do rupe i tu nestajali. Dok je hodao ka rupi, čuo je pacove kako cvile.
Levo od rupe ležala je metalna cev nešto manjeg prečnika. Na njoj se nalazila kanalizaciona rešetka. Desno od rupe stajala je jedna mala duvalica, slična onoj koja se koristi za čišćenje papirića s pločnika.
Šnajder je stao iznad rupe i uperio snop svetlosti u otvor od rebrastog čelika. Otvor se završavao tri metra niže, metar iznad poda prekrivenog šljunkom.
Leš žene ležao je na šljunku. Pacovi su trčali po njoj.
Ipak, Šnajder ju je prepoznao.
Nju je tražio svuda po Berlinu i po Nemačkoj. Iako su šanse bile male, nadao se da je živa.
Ipak, zakasnio je. I to mnogo.
Želja za osvetom, koja je tinjala u njemu, sada se rasplamsala i eksplodirala. Hteo je da puca u sve što se kreće. Želeo je da zaurla u tu rupu i dozove ubicu da dođe i dobije ono što mu pripada.
Onda je razum prevladao i on se sabrao.
Ovo se više ne tiče samo njega, nego svih njih. To nije više osveta. Sada mora da raskrinka jednu gnusobu, da otkrije ljudima njegovo pravo lice, sadašnje i pređašnje.
Izađi, pomislo je. Pozovi Kripo. Obavesti ih. Smesta.
Okrenuo se, prešao lampom iza sebe i krenuo nazad ka hodniku. Prešao je šest-sedam koraka kada mu se učinilo da čuje ogromnu pticu.
Pokušao je da reaguje, da usmeri pištolj nagore, ka tom zvuku.
Međutim, tamna prilika koja se skrivala u dubokoj senci iznad zarđale šine na tavanici već je skočila na njega.
Nečije čizme su ga udarile u ključnu kost. Pao je na leđa, pravo na jednu od onih čivija što štrče iz poda.
Čivija se zarila u njega, polomila mu kičmu i ostavila ga nepokretnog.
Glok se otkotrljao u stranu.
Bol je bio tako žestok da Šnajder nije moga ni da govori, a kamoli da viče. Iznad njega se pojavila tamna prilika. Uperila je baterijsku lampu u sebe i osvetlila crnu masku koja joj je pokrivala nos, obraze i čelo.
Kada je maskirani čovek progovorio, Šnajder ga je odmah prepoznao, kao da je tri decenije prošlo za samo jedan dan.
– Mislio si da si spreman za ovo, Krise, mm…? – maskirani čovek je veselo upitao. Coknuo je jezikom. – Nikada nisi bio spreman za ovo, bez obzira na ono što si sebi govorio pre toliko godina.
U drugoj ruci mu se pojavio nož. Čučnuo je kraj Šnajdera i dotaknuo ga sečivom po vratu.
– Ako ti prerežem grkljan, moji mali drugari će se brže okupiti – rekao je. – Kada te prepustim njima, za nekoliko sati tvoja maska će nestati, Krise. Niko te onda neće prepoznati, čak ni tvoja draga, slatka majka, mm…?

2.


Naredne nedelje, u petnaest do četiri ujutru, Matilda Mati Engel se probijala kroz gužvu u Trezoru, legendarnom andergraund noćnom klubu koji se nalazi u staroj elektrani u popularnoj berlinskoj četvrti Krojcberg.
Mati je imala malo više od trideset godina, bila je snažna i privlačna. Došla je do niza industrijskih prolaza koji su u klubu spajali dva ogromna podijuma za igru. Zevnula je i prstima prošla kroz kratku, plavu, raščupanu kosu. Elektronska muzika tutnjala je i odzvanjala oko nje.
Očima boje safira Mati je prešla preko zidova iscrtanih grafitima, zadimljenog prostora i svih onih najizdržljivijih posetilaca koji su pokušavali da subotnji provod produže barem do nedeljnog podneva.
Gojazan momak, Evro-Azijac, pojavio se u hodniku ispred Mati. Ispod levog oka imao je istetoviranu paukovu mrežu.
– Da li je grofica još ovde, Aksele? – pitala je Mati dovoljno glasno da bi on mogao da je čuje.
Čovek sa istetoviranom paukovom mrežom pokazao je glavom tamo odakle je došao. – Eno je sa Argentincem. Uradili su se nečim jačim od alkohola, trave ili koke. Rekao bih da je ekstazi.
– Samo dok nije ajs – reče Mati. – Mrzim ljude na ajsu.
– U svakom slučaju, prepuštena si samoj sebi – upozorio ju je Aksel. – Ne mogu da ti čuvam leđa na ovakvoj zabavi.
– Zašto? Da ne pokvariš svoju reputaciju noćne ptice? – reče Mati.
– Između ostalog.
– Dobićeš nadoknadu od Prajveta.
Aleks se nacerio. – Još bolje. Hvala, Mati.
Ona klimnu glavom. – Imam li nesmetani izlaz odande?
– Požarni izlazi su sa obe strane podijuma.
– Odakle bih imala dobar pregled?
Aksel je malo razmišljao. – Pozvaću nekoga. Šank. Moraćeš da igraš.
Udarila je dlanom o njegov veliki dlan i prošla pored njega, prema ulazu za podijum. Izvadila je mobilni telefon, otvorila ga i pogledala školsku fotografiju tamnokose tinejdžerke.
Grofica Sofija fon Milen od Austrije ima sedamnaest godina. Pre nedelju dana pobegla je sa očevim instruktorom za polo, tridesetrogodišnjem Argentincem, prevarantom i lovcem na novac, po imenu Raul Montenegro.
Za tačno četiri dana grofica će napuniti osamnaest godina i steći pravo da se uda.
Grofičina porodica želi da to izbegne po svaku cenu i zato su angažovali berlinski ogranak Prajveta da je nađe i vrati u Beč.
Sofijina majka umrla je pre tri godine od prekomerne doze droge. Njena baba, uvažena Sara fon Milen, želi da spreči još jedan skandal koji bi ukaljao porodično ime i bogatstvo, naročito sada kada se Sofijin otac, Peter, ugledni tirolski političar, priprema za kandidaturu na viši položaj.
– Ne pitam šta košta – rekla je baba. – Pronađite je.
Mati je uradila upravo to i ušla u trag mladoj grofici pomoću transakcija na njenoj kreditnoj kartici i GPS podataka s njenog mobilnog telefona, koji su je doveli do noćnog kluba. Srećom, znala je Aksela, šefa obezbeđenja u Trezoru, još od vremena kada je radila kao istražitelj u Kripu, Berlinskoj kriminalističkoj policiji.
Mati je odložila mobilni telefon i kročila na podijum krcat znojavim telima koja su se uvijala u grčevitom ritmu miksa di-džeja po imenu Pokretač.
Skrenula je ka šanku i klimnula glavom barmenu, koji je upravo zatvarao mobilni telefon. Popela se kod mesta za konobare i krenula šankom u ritmu Pokretačevih bitova i rifova.
Kad ju je gomila primetila, počela je da je bodri i uzvikuje. Mati se smejala i izigravala pijanu devojku. Međutim, pogled joj je sevao na sve strane, sve dok na drugom kraju prostorije nije spazila Sofiju fon Milen i njenog latinskog ljubavnika.
Grofica se obesila o vrat Montenegru i ljubila ga u grudi. Njegove šake bile su svuda po njoj.
Mati je pogledala iza njih, prema požarnim vratima.
U tom trenutku, grofica je izneneda odgurnula instruktora pola i zateturala se prema hodniku. Mati je iskoristila tu srećnu okolnost, skočila sa šanka i sustigla je u tunelu, gde je ostavila Aksela.
– Sofija? – rekla je i pokazala značku. – Zovem se Mati Engel. Radim za berlinski Prajvet. Došla sam da te vodim kući.
Sofija se nasmejala prezrivo. – Imam osamnaest godina i mogu da radim šta hoću.
– Imaćeš osamnaest godina za četiri dana – odbrusila joj je Mati stavljajući joj do znanja da s njom nema šale. – Hajdemo. I pokušaj da ne napraviš scenu.
Sofija se nasmejala. – Umem da pravim scene. I to velike. One što privlače reportere.
– A ne, dok ja odgovaram za tebe – rekla je Mati i zgrabila groficu za lakat, pritiskajući određene tačke.
– Joj! – jauknula je Sofija. – Boli me.
– Boleće još više ako se ne pokreneš – odgovorila je Mati i počela da gura groficu niz hodnik, prema glavnom ulazu u klub.
– Hej, Sofija! Šta radiš tamo?
Mati je pogledala preko ramena i videla instruktora pola kako se ustremio ka njima, odvaljen od pića i droge i veoma ljut.
Pokazala je Montenegru svoju značku, čvrsto držeći Sofiju. – Raule, nemojte nam nepotrebno otežavati. Ona ide kući.
Montenegro ju je pogledao ljutito. – Ona je sama izabrala da bude sa mnom. Punoletna je.
– Možda je pristala na seks, ali punoletna nije.
Instruktor pola je slegnuo ramenima kao da se predaje a zatim krenuo pravo na nju.
Mati je pustila groficu i podigla ruke kako bi se odbranila.
Montenegro je pokušao da joj skloni ruke.
Ona ga je zgrabila za desnu ruku i munjevito ju je zavrnula prema podu.
Montenegro je zajaukao od bola, pao na kolena i povikao: – Beži, Sofija! Beži!

3.


Grofica Fon Milen je potrčala kô iz topa.
Uspela je da izbegne sudar s jednom devojkom jarkoružičaste kose i počela da grabi napred.
Mati je opsovala, pustila Montenegra i potrčala za groficom.
Međutim, bilo je gotovo nemoguće stići je. Uprkos alkoholu i opijatima u njenom organizmu, Sofija se pokazala vrlo okretnom dok se probijala kroz gomilu.
– Zaustavite tu devojku! – povikala je Mati držeći značku u ruci. Pijani momak u ranim dvadesetim pokušao je Mati da prepreči put. Ona je proturila desnu nogu iza njegove, gurnula ga u grudi i on je pao na leđa.
Ljudi su povikali na Mati baš kad je spazila Sofiju kako protrčava pored Aksela, koji je stajao na vratima sporednog ulaza.
Grofica je izletela napolje.
Neko je zgrabio Mati otpozadi za teksas jaknu.
Okrenula se. Bio je to Montenegro. Spustila je ruke i pustila da joj jakna sklizne s ramena. Onda je udarila instruktora u cevanicu.
Zaurlao je od bola i pao.
Mati je potrčala za groficom, brecnuvši se na Aksela, koji je stajao i zabavljao se: – Mogao si da je uhvatiš, ili šta god.
– I da propustim zabavu?
– Daj, bar zaustavi onog ludaka od ljubavnika! – povikala je Mati preko ramena.
Istrčala je na ulicu pre nego što je izbacivač stigao da odgovori.
Na pločniku je još uvek bilo ljudi koji su čekali u redu da uđu u klub.
Mati je mahnula značkom k njima. – Jeste li videli devojku koja je izašla pre nekoliko minuta? Kuda je otišla?
Momak koji je stajao najbliže njoj pušio je džoint i slegnuo ramenima.
Devojka iza njega je odgovorila: – Ja je nisam videla.
O, ne, pobegla mi je, pomislila je Mati. Prokletstvo! Već je mogla da čuje Sofijinu nadobudnu babu kako je riba zato što je uprskala.
Onda je čula kako neko stenje i povraća iza velikog kamiona za odnošenje smeća parkiranog prekoputa ulice.
– Ništa od onih sto evra što nam je obećala – uzdahnuo je momak sa džointom.
Mati mu je pokazala srednji prst i prešla ulicu. Iza kamiona je pronašla presavijenu groficu Fon Milen kako povraća sve ono što joj se izmućkalo u stomaku dok je bežala iz kluba.
– Hajde, Sofija – rekla je Mati i pomogla joj da se uspravi. Grofica je prestala da povraća i teško je disala. – Hajde, vodim te da se opereš.
Za trenutak je izgledalo da grofica ne zna ni gde se nalazi, niti ko je Mati, ali onda je zaplakala: – Gde je Raul?
– On će morati da nestane na neko vreme – odvratila je Mati, uhvatila je za nadlakticu malo nežnije nego malopre i povela je ka automobilu.
– Ja ću da pobegnem – rekla je Sofija odlučno. – Naći ću ga. Venčaćemo se.
– Kada budeš napunila osamnaest godina, radićeš šta hoćeš. Do tada, vodim te kod nekoga ko želi da te malo urazumi.
– Kod oca? – kazala je grofica s neskrivenim prezirom. – On samo brine o svojoj karijeri.
– Zapravo, angažovala nas je tvoja baba.
Mati je primetila kako iz Sofije izbija strah pa rekla: – Ali ja hoću da vidim oca.
– Naravno, ali sada se pita oma.
U tom trenutku grofica se predala. Neprijateljski stav i borbenost su nestali. Pomirljivo je krenula do BMV-a 335i, jednog od automobila iz voznog parka berlinskog Prajveta.
Kada je Mati krenula da otvori suvozačeva vrata, Sofija joj je pala u naručje i zaridala: – Samo sam htela da imam nekog kraj sebe. Zar je to toliko loše?
Mati se raznežila: – Ništa loše, ali…
Čula je svoj mobilni telefon kako zvoni, ali nije mogla da se javi.
Mlada grofica joj je jecala u naručju.

4.


Dvadeset minuta kasnije Mati je vozila mladu groficu berlinskim ulicama prema aerodromu Tegel. Najzad je uspela da pogleda mobilni telefon. Poziv je bio od Katarine Doruk, njene najbolje prijateljice i glavne istražiteljke u berlinskom ogranku Prajveta.
U četiru ujutru?
Na Katarininoj govornoj pošti ostavila je poruku: – Kat, Mati je. Ne brini. Pokupila sam paket. Idem na avion. Idi da spavaš.
Kada je prekinula vezu, čula je hrkanje. Sofija se obeznanila, glave naslonjene na prozor, dok su joj se bale slivale iz ugla usana. Mati je molila boga da se devojka ne ispovraća u potpuno novom automobilu. Još uvek se osećao onaj divni miris kože.
Srećom, stigla je na privatni terminal međunarodnog aerodroma Tegel bez dodatnih poteškoća. Probudila je Sofiju, koja je izgubljeno pogledala oko sebe, izašla iz automobila i pošla za njom kao u bunilu.
Pilot je čekao na terminalu i popunjavao plan leta. Rekao je Mati da odvede Sofiju u avion.
Upravo su ulazile u kabinu aviona kada je Matin telefon ponovo zazvonio.
– Mati Engel – rekla je u telefon.
– Kat je.
Mati je osetila težinu u glasu svoje prijateljice. – Šta se desilo? – pitala je.
Katarina je dugo oklevala pre nego što je odgovorila: – Kris je nestao.
Sofija je otišla do kožne fotelje s visokim naslonom i svalila se u nju. – Treba mi koka-kola ili nešto slično – kazala je. – Sa malo ruma možda.
Mati nije obraćala pažnju na nju. Pažljivo je slušala sagovornicu preko telefona.
– Uzeo je nekoliko slobodnih dana početkom prošle nedelje – rekla je Katarina. – Trebalo je da se vrati prekjuče, ali nije došao. Još uvek. Zvala sam ga na mobilni telefon, na kućni, slala sam imejl, SMS. Ništa.
To nimalo ne liči na Krisa Šnajdera, složila se Mati. On je oprezan, savestan istražitelj, koji se savesno drži pravila i procedura agencije, što podrazumeva da se pojavi kada se to od njega očekuje.
– Jesi li pokušala sa čipom? – najzad je upitala Mati.
Prošle godine, zaposlenima u Prajvetu širom sveta ponuđeno je implantiranje malog čipa ispod kože u torakalnom delu kičme, koji bi poslužio kao lokator kako bi se nestali mogao pronaći u hitnim slučajevima. Mati je izbegla ovu novinu. Smatrala je da bi, u pogrešnim rukama, taj uređaj mogao da posluži za potpunu kontrolu.
Međutim, iznenadila se kada je Šnajder pristao.
– Zato te zovem – rekla je Katarina i ponovo oklevala. – Ležim u krevetu, nisam mogla da spavam od nekog vudu čaja koji me je majka naterala da popijem. Setila sam se da bi ti mogla to da odobriš.
– Ja nemam ovlašćenje za to, Kat – rekla je Mati.
– Skoro da imaš, Mati.
– Ne više. Jesi li spremna da prijaviš Krisov nestanak Kripu?
– Ne znam. Nisam pametna. Znaš… možda je otišao s nekim.
Mati je oklevala i uzdahnula: – Ja tu ne mogu ništa.
– Ne bi bilo dobro da pošaljem tim za spasavanje u takvim okolnostima.
– Razumem te, ali ne mogu da ti pomognem. Znaš, moraćeš da pozoveš Džeka Morgana da ti da ovlašćenje.
Morgan je vlasnik Prajveta i upravlja njihovim čuvenim ogrankom u Los Anđelesu.
– Zvala sam ga pre sat vremena. Još mi se nije javio.
Mati se ugrizla za usnu i rekla: – Sigurna sam da je sve u redu. Ako se ne pojavi do podneva, recimo, ili ako se Džek ne javi, aktiviraćemo čip.
– Ili ako ti se ja ne javim. Biću u kancelariji u podne – reče Katarina.
– I ja ću doći – obećala je Mati i prekinula vezu.
Napolju je grmelo i kroz avionski prozor je videla munju kako para nebo. Kiša je počela da dobuje po krovu letilice. Mati se okrenula ka Sofiji, koja ju je posmatrala sa izrazom iskrene zabrinutosti.
– Ko je Kris? – upitala je Sofija tiho.
Mati je progutala pljuvačku, ne bi li se otarasila gorkog ukusa u ustima i rekla: – Do pre mesec i po dana, grofice, Kris je bio moj verenik.

5.


Uskoro će svanuti i ja stojim u sobi sa zidovima i tavanicom prekrivenim ogledalima. U sobi se nalazi veliki krevet presvučen crvenom posteljinom.
Nag sam u ovoj sobi s ogledalima. Jedina maska koju nosim jeste rekonstruisano lice koje mi je pre dvadeset tri godine podario jedan hirurg s Obale Slonovače.
Gledam u svoje lice, tu savršenu masku, i osmehujem se zato što niko nikada neće znati da sam ja iza nje i zato što je jedna retko lepa žena pristala da dođe sa mnom ovamo u ovu sobu ogledala i zadovoljstva. Žena tamne puti i zapanjujuće lepote zatvara vrata za sobom. Na sebi ima samo cipele od zmijske kože s visokom potpeticom. Ona je sa Gvadalupa, ili bar tako kaže. Zove se Ženevjev. Ili bar tako kaže.
Ma ko da je ona stvarno, smeši se jedva primetno, dok ja stavljam na krevet platnenu torbu koju nosim.
– Već sam vas viđala ranije – kaže ona s nesigurnim francuskim naglaskom.
Ja i ne trepnem. – Zaista?
– Mislim da jesam. – Gleda u moju torbu i ja osetim kako je postala napeta. – Šta je unutra?
– Ne brinite – kažem. – Nešto veoma retko i lepo.
Ona klimne glavom, ali neubedljivo.
– Delujete zabrinuto? – kažem.
Ona trlja ruke. – Malo sam nervozna. Jedna moja prijateljica, Ilza, nestala je prošle nedelje. Možda ste je videli. Sitna? Nemica?
Odmahnem rukom. – Ne pamtim imena, draga moja. Imena su lažna. Izmišljena. Evo, da li vi, Ženevjev, ovde koristite svoje pravo ime?
Okleva i onda odmahne glavom.
– Eto, vidite – kažem šaljivo i prijateljski. – Sve je to iluzija. Možete biti ko god želite. Ili šta god želite. Meni ne smeta. A vama?
Pogled joj je unezveren, zatim se smiri i klimne glavom gotovo neprimetno.
– Dobro – kažem, ali osetim žaoku nervoze. Da me nije videla sa Ilzom? Ne. Nemoguće. Siguran sam da smo bili sami sve vreme.
Onda otvorim torbu, u kojoj se nalazi domorodačka maska od slonovače i crne kože, izrađena u obliku nekog zlog čudovišta. Lak i farba su s vremenom ispucali i na nekim mestima izlizani. Ipak, usne su i dalje jarkonarandžaste, kao i delovi oko proreza za oči.
– Tu masku je pre sto godina napravio pripadnik naroda Čokve iz Konga – kažem joj. – Veoma je retka. Koštala me je pravo malo bogatstvo.
Stavim masku na lice i pričvrstim je vrpcama od konoplje tako da mogu lepo da vidim kroz proreze za oči.
Maska miriše na Afriku, na trulo drvo, muskatni oraščić i pečene paprike. Čujem sebe kako dišem ispod maske, sporo i tiho, poput leoparda koji se sprema da skoči na plen.
Pokažem Ženevjev da legne na krevet na leđa. Ona netremice gleda u mene, u moju masku, i u njenom pogledu vidim dovoljno straha da mi izazove erekciju.
Da, dragi moji, to je to. Njen um počinje da se poigrava njome i pravi scenarije mnogo gore od onoga što sam zapravo naumio u ove sitne sate.
Zar nije zanimljiv taj mehanizam? I najmanji nagoveštaj opasnosti pokreće najmračnije delove našeg uma.
Osećam njen strah, hranim se njime zapravo, kleknem pored Ženevjev i milujem njene meke grudi boje čokolade, zatim prstima uđem u njenu misterioznu unutrašnjost, dok neprestano gledam u svoj odraz u ogledalima koja me okružuju i divim se svojoj najnovijoj maski sa svih strana.
Nisam mladić, ali kažem vam da moja muškost stoji kao koplje kada Ženevjev počne da se vrpolji pod mojim upornim dodirom. To čini nervozno, što me uzbuđuje, i više ne mogu da se obuzdam.
Povučem je i podignem joj noge. Zatim se namestim kako bih ušao u nju, izbačenih kukova. Iz mog grla čuje se kratko i brzo disanje zveri u koju se pretvaram.
Ženevjev me gleda odozdo, nesumnjivo uplašena čudovištem koje vidi iznad sebe, što me još više uzbuđuje.
– Kako se zoveš, cheri? – pita drhtavim glasom. – Kako da te zovem dok vodimo ljubav?
– Ja? – kažem i zatim se divljački zabijem u nju. – Ja sam Nevidljivi čovek.

KNJIGA PRVA

KLANICA




1.


Berlinski ogranak Prajveta nalazi se u stanu na vrhu zgrade od zelenog stakla i čelika u stilu bauhausa, na južnoj strani Potsdamskog trga u berlinskoj opštini Mite.
Nešto pre podneva, Mati Engel je izašla iz lifta u predvorje agencije, sa šoljom jake kafe u ruci, veoma zabrinuta za bivšeg verenika i još uvek ošamućena pošto je spavala manje od pet sati.
Po stoti put je pomislila kako nimalo ne liči na Krisa da se ne pojavi tri dana.
Osim ako nije otišao s nekim.
U Grčku. Ili Portugaliju.
Kao mi, onda kad smo se zaljubili jedno u drugo.
Predvorje berlinskog ogranka Prajveta krase skulpture od poliranog čelika koje predstavljaju najvažnije prekretnice u istoriji kriptografije. Prošla je pored statue Enigme, i one što predstavlja posmrtnu masku Bleza de Vižnera, francuskog genija za šifrovanje iz šesneastog veka, čije prazne oči kao da su je pratile dok je prilazila skeneru mrežnjače na crnom postolju, odmah pored pneumatskih vrata od neprobojnog stakla.
Pre no što je stigla da pogleda u skener, lice Katarine Doruk pojavilo se na ekranu iznad vrata. Sa tamnom puti i neobuzdanim loknama, Katarina je jedna od najlepših egzotičnih žena koje Mati poznaje. I jedna od najstamenijih – druga generacija, iz tursko-nemačke porodice, odrasla u surovoj emigrantskoj četvrti, Vedingu. Jedino žensko dete pored šest sinova.
Katarina ju je pogledala kroz naočare za čitanje. – Mi smo u sobi za sastanke.
– Imaš li neke vesti? – pitala je Mati.
– Ne, ali imamo video-sastanak sa Džekom za pet minuta.
Kada se ekran isključio, Mati je pokušala da obuzda nervozu. Desno oko prislonila je na skener i videla tanku plavu liniju kako prolazi sleva nadesno. Staklena vrata su se otvorila uz šum hidraulike.
Hodala je hodnikom odakle se video dugački, uski park, podeljen na dva velika trougla, jedan okrenut ka zapadu, a drugi ka istoku.
Pre pada Nemačke Demokratske Republike, ili NDR-a, park je bio ozloglašena ničija zemlja Berlinskog zida. Raskošno osvetljen, širok prostor između unutrašnje i spoljašnje betonske konstrukcije posut šljunkom, s bodljikavom žicom i osmatračnicama, godine 1961. razdvojio je grad na dva dela.
Mati bi obično zastala i malo gledala u park, što bi joj godilo, bez obzira na raspoloženje. Park je sećanje na užasan period u životu njene porodice i njenog grada.
Mada i moćni simbol novih početaka, a ona veruje u nove početke. Oni su jedini način da se preživi.
Međutim, toga jutra, Mati nije mogla da se natera da pogleda u park. U dubini duše, koliko god se trudila da potisne taj osećaj, plašila se da Krisov nestanak naslućuje kraj nečega.
Ja sam htela da prekinem, zar ne? Zar ne?
Pre nego što su ta pitanja počela ponovo da je opsedaju, Mati je ušla u amfiteatar gde su se nalazili redovi klupa poređani jedni iznad drugih, naspram zakrivljenog zida prepunog plavih ekrana koji su čekali komandu.
Katarina je sedela u klupi u najvišem redu pored nekoga ko je ličio na ostarelog hipika. Imao je dugu sedu kosu, lenonke i neurednu bradu. Nosio je duksericu ofarbanu u hipi stilu, na kojoj je pisalo „Grejtful ded”.
To je Ernst Gabrijel, doktor Ernst Gabrijel, najpametniji čovek kojeg je Mati ikada srela. Učenjak sa pet titula, lekar, doktor računarskih nauka i magistar fizike i kulturne antropologije.
Gabrijel je i ekspert za sudsku medicinu i vodi istraživački tim berlinskog Prajveta. On je taj koji bi trebalo da aktivira i nadgleda sistem praćenja.
Mati se upravo penjala stepenicama ka Gabrijelu i Katarini kada se iza njih pojavio visok, mišićav, ćelavi čovek u kasnim tridesetim. Tom Burkhart je tek počeo da radi za berlinski Prajvet. Donedavno je bio visoko rangiran operativac u GSG 9, elitnoj nemačkoj protivterorističkoj jedinici. Obično se bavi obezbeđenjem.
Mati se namrštila, pitajući se zašto je Katarina pozvala i njega.
– Zdravo, Burkharte. Zdravo, doktore – rekla je i poljubila Katarinu u oba obraza.
Sela je između Burkharta i Gabrijela upravo kada se na velikom ekranu ispred njih ukazalo lepo i veoma preplanulo lice Džeka Morgana, vlasnika i predsednika Prajveta.
Morgan je pogledao u njih i rekao: – Upravo sam stigao. Jedrilicom sam se vraćao s Kataline pa nisam imao domet. Još se nije pojavio?
– Nije, Džek, prošlo je već tri dana kako ga nema – odgovorila je Katarina na engleskom jeziku. – Ja bih da mi daš dozvolu da aktiviramo čip.
Morgan je malo ustuknuo. – Čip? Jesi li sigurna? Ne bih voleo da nepotrebno zalazimo u njegovu privatnost. On pogleda u Mati. – Mati? Šta ti kažeš? Zar ne bi trebalo ti da odlučiš?
Mati je pocrvenela. – Džek, ovaj, ne znam jesi li čuo, ali nas dvoje smo raskinuli veridbu.
Morgan je bio veoma iznenađen. – Nisam čuo. Žao mi je. Kada?
– Pre mesec i po dana – rekla je. – Tako da je odluka na tebi, Džek.
Morgan je malo razmislio i onda rekao: – Gabrijele, jesi li pogledao njegove transakcije na kreditnoj kartici? Telefonske pozive?
– I ja sam upravo stigao, ali sam uspeo da pogledam nešto na brzinu – odgovorio je Gabrijel. – Sve do četvrtka uveče imamo redovne transakcije na Prajvetovoj kreditnoj kartici u Berlinu, Frankfurtu i okolini. I onda ništa. Takođe, imamo i dugačku listu telefonskih poziva koji prestaju u isto vreme. Od tada ništa. Još ih nisam do detalja proučio.
Morgan je sastavio dlanove kao da se moli. – Na kom slučaju je radio?

2.


Katarina je otkucala nekoliko komandi na svom laptopu. Morganovo lice na ekranu se smanjilo i pomerilo ulevo. Pored njega se pojavila fotografija fudbalera koji izvodi dramatičan šut u vazduhu.
– Ovo je Kasijano, najbolji napadač fudbalskog kluba Herta iz Berlina i najbolji golgeter u nemačkoj drugoj ligi – rekla je Katarina. – Mančester junajted nas je angažovao da se raspitamo o njemu, pošto razmišljaju da ga kupe.
Iako se Kasijano pokazao kao odličan golgeter, britanski klub je bio zabrinut zbog njegove nepredvidljive igre na nekolikio utakmica. Hteli su da ga provere pre nego što mu ponude ugovor.
– Međutim, prošlog petka Kris mi je rekao da mora samo još nešto da ispita, ali da je, načelno, sklon da Kasijanu da zeleno svetlo – rekla je Katarina.
– A drugi Krisov slučaj? – pitao je Morgan.
Katarina je ponovo kucala nešto na laptopu. Onda se pojavio video-klip i na njemu čovek sa šeširom širokog oboda i tamnim naočarima za sunce, koje su mu pokrivale veći deo lica. Izašao je iz crnog poršea kajen i udaljavao se od kamere. Zanosna, elegantna žena izašla je s druge strane automobila i pošla za njim.
– Ovo je Herman Kriger – obavestila ih je Katarina. – Milioner. U ranim pedesetim. Veliki kolekcionar umetničkih dela i automobila. Veoma diskretan. Ne voli da mu se ime provlači po medijima. Odrastao je u NDR-u, ali se nakon rušenja Zida brzo prilagodio kapitalizmu. Bogatstvo je zaradio na nekretninama ovde u Berlinu i na velikim projektima za javne radove u Africi.
– Zar nismo nešto radili za njegovu kompaniju? – upitala je Mati.
– Jesmo. Pre dve godine – potvrdio je Gabrijel i popravio gumicu na svom repu. – Sproveli smo podrobnu proveru njihovog obezbeđenja. Mada nismo radili lično s Krigerom.
– A Kris je radio lično s njim?
– Ne – rekla je Katarina. – Klijent je Krigerova žena, Agnes. Slutila je da se on viđa s drugim ženama pa je htela da to ispitamo. Najnovija vest koju imam od Krisa jeste da postoje bar tri ljubavnice. Takođe je otkrio da Kriger posećuje prostitutke, i to često, ponekad i dva puta na dan.
Burkhart je prezrivo ponovio: – Dva puta na dan? Matorac poput njega verovatno uzima testosteron da bi mu se dizao toliko često. I vijagru.
Mati je ustuknula. Otkako je Burkhart došao u Prajvet, nisu se mnogo družili. Uglavnom, smatrala je da je tvrdoglav, neotesan i neprijatan, što se možda ceni ako si stručnjak za protivterorizam i telohranitelj, ali ne i kada je u pitanju delikatan istražiteljski posao, kojim se berlinski Prajvet često bavi.
– Kris nije spominjao ni testosteron ni vijagru – rekla je Katarina prezrivo. – Mada znam da za sutra ima zakazan sastanak s gospođom Kriger.
– Koliko bi Herman Kriger mogao da izgubi ukoliko njegovo bludničenje dospe u javnost preko neke gadne brakorazvodne parnice? – upitao je Morgan.
– Milijardu – rekao je Gabrijel. – Možda dve.
Vlasnik Prajveta se na trenutak zamislio. – Zašto je Kris uzeo slobodne dane?
– Ne znam – odgovorila je Katarina. – Poslao mi je poruku u prošli ponedeljak da mu treba nekoliko dana iz privatnih razloga te da će mi se javiti najkasnije u četvrtak. On stvarno toliko mnogo radi da sam odmah pristala bez pitanja.
– Razume se – kazao je Morgan. – I to je sve? Ništa drugo nije radio?
– Ne, koliko ja…
– To nije tačno, Džek – prekinuo ju je Gabrijel. – Ima još nešto na čemu je Kris radio.

3.


Prva osoba od koje sam naučio šta je moć maske bila je moja majka.
Majka je bila šminker u Nacionalnoj operi i baletu. Osim toga, bila je i izdajnik – izdala je svoju zemlju, svoga muža i mene.
Ali to je druga priča.
Da se vratimo maskama.
Kao dete živeo sam s majkom i ocem u jednoj tipskoj zgradi koju je država sagradila na krajnjem istoku Berlina, tamo gde se završavao grad i počinjale farme na kojima se gajila stoka za mužu i klanje.
Ovo vam pričam, dragi moji, samo zato što je moj otac, pored toga što je bio notorni alkoholičar, bio i mesar.
Toga dana kada sam naučio šta je moć maske moj otac je bio na poslu, a operska sezona bila je završena.
Bilo mi je možda sedam godina i imao sam male boginje.
U pokušaju da me razonodi, majka se popela na tavan i s dovukla veliki sanduk. Otvorila ga je i zapahnuo me je miris starosti – znate onaj vonj sporog i neumitnog propadanja?
Izvukla je jednu karnevalsku masku. Bila je to iskežena karikatura sa crvenim usnama, ogromnim nosem, ludačkim očima i kosom napravljenom od repa rakuna. Majka je kazala da je maska poslednji put upotrebljena pre pedeset godina, na nekoj paradi u Ravensburgu, blizu granice sa Švajcarskom.
Nekada je pripadala njenoj majci, koja je poginula u bombardovanju poslednje godine Hitlerovog rata. U bombardovanju je uništen Berlin, a i moj otac. Maska je čudom ostala čitava.
– Ova maska je čudo – majka mi je rekla. – Pravo čudo.
Odložila je masku i izvadila drugu – crnu, manju, koja se stavlja preko nosa kao maska kriminalca.
– Ova je iz Don Đovanija, iz opere – rekla je i stavila mi je na glavu.
– Ko je Don Đovani? – pitao sam.
– Jedan grozan čovek koji je umro jezivom smrću. Tako umiru zli ljudi. Smrt grešnikâ uvek je odraz njihovog života. Zapamti to.
Naravno, kasnije ću otkriti da je to potpuna besmislica.
Smrt nikada nije zaslužena kazna.
Smrt je nešto divno, nešto posebno, trenutak koji bi trebalo da slavimo.
Ipak, pošto sam bio dobar sin, ja sam se zdušno složio s njom. Majka je izvadila svoj kofer sa šminkom i pokazala mi kako da se našminkam. Napravila mi je iskrivljena usta, upale oči i opake obrve, a ja sam se smejao.
Kada mi je još stavila periku i naočare, sećam se kako sam pogledao u svoj odraz u ogledalu i pomislio da sam stvarno neko drugi, da to svakako više nisam ja.
– Da li znaš zašto se u pozorištu koriste maske i šminka? – pitala je.
Odmahnuo sam glavom.
– Maska menja tvoj izgled. Kao i šminka. S pravom maskom možeš biti ko god želiš. Pod maskom si skriven, iako te svi gledaju. Možeš da radiš šta god želiš, ponašaš se kako god želiš. Pod maskom, kao da si nevidljiv i slobodan da budeš bilo ko i bilo šta. Princ. Ili tigar.
Klimnuo sam glavom dok mi se rađala ideja. – Ili čudovište?
– Čak i čudovište – rekla je majka i poljubila me u teme.

4.


Novi video-snimak pojavio se na ekranima desno od glave Džeka Morgana.
Na njemu je bila žena u izanđaloj crnoj haljini, ispod koje je nosila crne farmerke. Mati je isprva pomislila kako je ta žena nekada verovatno bila privlačna.
Kosa joj je bila slamasta i neuredna, koža bolesno žuta a oči upale i tamne. Izgledala je kao da je svašta pregurala.
– Ovo je snimak iz našeg predvorja, pre dve nedelje, u petak – rekao je Gabrijel. – Evo Krisa.
Mati se namrštila, najpre ju je obuzelo neko čudno osećanje, a zatim se osetila prazno kada je Kris prišao ženi, zagrlio je, prislonio obraz uz njen i pomilovao je po leđima.
– Ko je to? – uspela je da kaže.
– Ne znam – odgovorio je Gabrijel, skinuo naočare i protrljao oči. – Ali video sam je kako izlazi iz Krisove kancelarije sat vremena kasnije. Čuo sam i kako joj je rekao da će joj nešto proveriti i da joj neće naplatiti. Onda ju je ponovo zagrlio i ona je otišla.
– Možeš li da uđeš u Krisova dokumenta i saznaš ko je ona? – upitao je Morgan.
– Ako imam dozvolu od tebe, Džek – odgovorio je Gabrijel.
– Dobro – rekao je Morgan.
Gabrijel je kucao po računaru. – Hm, baš čudno – promrmljao je.
– Šta? – pitala je Mati i nagla se ne bi li videla naučnikov ekran.
Ostareli hipik je nastavio da kuca. – Ovo bi trebalo da uspe.
Međutim, umesto da se pojave Krisovi folderi s dokumentima, Gabrijelov ekran se ispunio jarkoružičastim, zelenim i crnim pikselima koji su leteli na sve strane kao da su živi.
– Šta je ovo, dođavola?! – rekao je Gabrijel, zaprepašćeno zureći u ekran.
– Šta se dešava, doktore? – upitao je Morgan.
Gabrijel je promrmljao u neverici: – Čini se da su nas hakovali.
Gore, na velikom ekranu, na Morganovom licu najpre se ukazala zbunjenost, a zatim bes. – To je nemoguće – odvratio je ljutito. – Upravo sam potrošio milione na ažuriranje sistema bezbednosti. Gabrijele, pa ti si učestvovao u tom projektu.
Stručnjak za računare je podigao ruke kao da se predaje. – Jesam, Džek, ali ovo nikada nisam video. Kao da je neko prosuo hiljade termita u Krisov radni prostor. Pojeli su sve podatke…
Katarina Doruk mu upade u reč: – Doktore, zar mi nisi jednom rekao da uvek možeš da vratiš izgubljeni fajl?
– Ovoga puta ne – rekao je. – Ko god je ovo uradio, Kat, taj je veoma dobar. Zastrašujuće dobar.
Morgan je bio besan, ali je rekao: – Kasnije ćemo se pozabaviti ovim upadom. Kad se uzme u obzir hakovanje i slučajevi na kojima je radio, mislim da imamo dovoljno razloga da aktiviramo Krisov čip. Učini to, doktore.
Mati je klimnula glavom u znak odobravanja, ali su je uznemirila pitanja koja su odjednom iskrsavala sa svih strana.
Ko je upao u sistem? Zašto? Šta ako je to samo slučajnost? Šta ako to nema nikakve veze s njim, a on je otišao na produženi odmor? Šta ako ga tamo pronađemo s drugom ženom? Da li bi trebalo da mi je stalo?
Stalo mi je.
Međutim, da li bi trebalo?
– Čekaj još malo, Džek – rekao je Gabrijel i uneo komandu koja je s njegovog ekrana sklonila blistave termite.
Onda je otkucao još nešto i na ekranu se ukazao dugačak spisak imena. Došao je do imena Krisa Šnajdera i zatim obeležio odgovarajuću seriju brojeva i slova.
Pošto je kopirao kod, otvorio je aplikaciju skaj haj. Uneo je kod u kvadrat koji je treperio i pritisnuo enter.
Na polovini ekrana u amfiteatru pojavio se Berlin na guglovoj mapi Zemlje. Mati je prva spazila crvenu ikonicu koja se palila i gasila u predgrađu na krajnjem istoku grada, nekoliko kilometara južno od…
– Arensfelde? – rekla je Mati u čudu. – Možeš li da nas približiš, doktore?
Gabrijel je već označio ikonicu i pritisnuo enter. Zumirao je lokaciju i sada su mogli da vide nejasnu sliku zgrade u obliku slova L. Zgrada je imala zasvođeni krov, koji je mestimično bio urušen.
Zgrada se nalazila usred gustog rastinja, a odmah pored prostiralo se zapušteno zemljište zaraslo u drveće i žbunje.
– Uporedi s mapom grada – rekla je Mati.
Trenutak kasnije, na ekranu se pojavila adresa i fajl. Gabrijel je otvorio fajl u PDF-u s kopijom rukom pisanih pravnih dokumenata u vezi sa zgradom.
Ne znajući zašto, Mati je, pročitavši reči uvećane na ekranu, zadrhtala.
– Šta piše? – pitao je Morgan.
Mati je pogledala u šefa i odgovorila sa blagim drhtajem u glasu: – Piše da je zgrada napuštena. Pre dvadeset pet godina. A tada, u komunističko doba, bila je državni šlahthaus. Klanica.

5.


Nekoliko minuta kasnije, Mati je sedela na suvozačevom sedištu Prajvetovog BMV-a, dok je Tom Burkhart vozio preko reke Špreje i onda na istok, kroz grad, ka četvrti, ili kicu, Arensfelde.
Džek Morgan im je rekao da odu do klanice, a od Gabrijela je tražio da sazna kako je, zaboga, neko uspeo da prodre kroz Prajvetov najsavremeniji zaštitni program. Katarina je dobila zadatak da ode do Krisovog stana i proveri na njegovom računaru da li postoje neki podaci o slučajevima kojima se bavi.
Burkhart je vozio ćutke i Mati mu je bila zahvalna na tome. Nije bila raspoložena za priču. Obuzela ju je strepnja od koje je pokušala da se otrgne tako što je usredsredila pažnju na ogromni televizijski toranj s rotirajućom kuglom i relejom, koji se dizao visoko iznad Berlina i bivao sve veći kako su se približavali.
Toranj su sagradili komunisti 1965. da bi dokazali Zapadu kako su dovoljno modernizovani za takav poduhvat. Viši od trista metara, po sunčanom danu toranj se mogao videti sa gotovo svakog mesta u Berlinu.
Sada je bio siv. Nebo se natmurilo. Kiša je dobovala po tornju, S-vozu i nadzemnoj železničkoj stanici na Aleksanderplacu, užurbanom delu grada i danju i noću.
Iznad trga nadvijao se toranj, kao i hotel Park in, obnovljena zgrada iz komunističkog doba. Pre pada Zida, u hotelu Park odsedali su gosti sa Zapada kada bi dolazili u Istočni Berlin. Pričalo se da u hotelu ima više elektronskih prisluškivača nego bilo gde drugde u svetu.
Mati je pokušala da zamisli Krisa kao osamnaestogodišnjeg mladića. Videla je svog bivšeg verenika kako, početkom novembra 1989, stoji tamo na trgu, između tornja i hotela Park, zajedno sa još pola miliona demonstranata.
Mogla je da vidi Krisa i ostale kako demonstriraju uprkos mnoštvu pripadnika Štazija, omražene i svirepe istočnonemačke tajne obaveštajne službe. Oni su te večeri okružili Aleksanderplac, snimali demonstrante kamerama i pokušavali da ih zaplaše kako bi se razišli.
Za vreme njihove dvogodišnje veze, Kris je vrlo malo pričao o detinjstvu i ranoj mladosti. Znala je da su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći kada je imao osam godina i da je odrastao u nekom sirotištu na selu, jugoistočno od Berlina.
Ipak joj je ispričao kako su on i nekolicina prijatelja, ubrzo nakon što je ustanak poprimio ozbiljne razmere, otišli iz sirotišta u Berlin i kako su se našli na Aleksanderplacu te noći kada je bio najveći protest, onaj koji je svetu pokazao koliko žitelji Istočne Nemačke žele da budu slobodni.
Osećao je da njegov život tek počinje, baš u toj noći kada je Zid počeo da se ruši, da bi pao pet dana kasnije.
„Prvi put sam bio slobodan”, rekao je. „Svi smo bili slobodni. Svako od nas. Sećaš se, Mati? Sećaš se kako je bilo?”
Sedela je pored Burkharta dok su se vozili na istok, a Krisove reči su joj odzvanjale u glavi. Da, seća se.
Seća se sebe kao šesnaestogodišnje devojčice kako na zapadnoj strani Punkta Čarli navija i peva i igra se s majkom, kada su Istočni Nemci prešli zid i tuda ušli na Zapad prvi put posle više od dvadeset osam godina.
Mati se setila majčinog lica kada je njena sestra te noći prešla Zid. Svi su plakali od sreće.
Zatim se, u Matinoj glavi, majčino lice pretvorilo u Krisovo, onog jutra kada ju je pitao da se uda za njega.
Osetila je knedlu u grlu i s mukom se obuzdavala da ne zaplače pred Burkhartom.
Matin mobilni telefon je zazvonio. Bio je to doktor Gabrijel. – Imam dobre vesti – rekao je. – Kreće se. Ne mnogo, možda nekoliko metara tamo-amo, ali se kreće.
– Oh, hvala bogu! – uzviknula je Mati. Onda je pogledala u Burkharta. – Živ je!
– Dobro je – rekao je stručnjak za protivterorizam. Ubacio je u brzinu i pojurio ka istoku Avenijom Karla Marksa.
Mati se zavrtelo u glavi kada je tipska sovjetska arhitektura postala zamagljeni obris kroz prozor automobila.
Da li je Kris povređen? Šta radi u napuštenoj klanici?
Jesam li pogrešila što sam raskinula? Jesam li? Da li ga još volim?
– Nemoj da se sekiraš – rekao je Burkhart i trgao je iz misli.
Mati ga je pogledala. – O čemu pričaš?
– O tome što si raskinula veridbu – rekao je.
– To je lakše reći nego učiniti, s obzirom na okolnosti – brecnula se Mati, ljuta što je očigledno bila toliko providna.
– Jesi li ti raskinula? – bio je uporan Burkhart. – Ili on?
– Ne tiče te se – odvratila je srdito.
– Onda bih rekao da si ti. Hoćeš da mi kažeš zašto?
– Neću. Hajde samo da stignemo tamo, važi?
Burkhart je slegnuo ramenima. – Razgovor s nepristrasnim posmatračem nekad može da pomogne.
– Ne uvek – rekla je i ponovo okrenula glavu ka prozoru.

6.


Kada su stigli do onog šumovitog terena koji su videli na satelitskom snimku, nebo je postalo sivo-crno. Kružili su između drveća i nailazili samo na biciklističke staze pre nego što su pronašli put prema klanici obrastao puzavicama.
Počelo je nevreme, a istočni vetar je nanosio kišu u naletima. Burkhart je parkirao u trenutku kada je zazvonio Matin mobilni telefon. Zvala je Katarina.
– Upravo smo stigli, Kat – rekla je Mati.
– Nastojnik u Krisovoj zgradi neće da me pusti unutra – požalila se. – Kaže da može da pusti tebe, ali ne i mene.
– Mislim da to neće biti potrebno – rekla je Mati. – Gabrijel kaže da se Kris kreće unutra.
– Ah! – odahnu Katarina. – O, hvala bogu, Mati.
– Javiću ti kad ga budemo našli – rekla je Mati i prekinula vezu.
Navukla je kapuljaču, izašla iz kola i krenula pravo među puzavice, koje je razgrtala dok nije došla do čistine.
Zidovi klanice sagrađeni od betonskih blokova dizali su se do velikih prozora ispod zasvođene nadstrešnice. Zgrada je bila išarana starim grafitima, među kojima je bila i mrtvačka glava, precrtana razlivenim, kao krv crvenim slovom „X”.
Mati je bila uznemirena, što nimalo ne liči na nju. Imala je iskustva, radila je kao istražitelj u Berlinskoj kriminalističkoj policiji deset godina, od čega je pet provela u odeljenju za ubistva. Za Prajvet radi dve godine, i to na najtežim slučajevima.
Nagledala se najgorih strahota za kakve je čovek sposoban i uvek se s takvim slučajevima hvatala ukoštac kao pravi profesionalac.
Sada, međutim, kada je videla onaj grafit, htela je da zanemari sve one godine obuke i počne da ga doziva.
Krajičkom oka videla je Burkharta kako vadi glok. I ona je izvadila pištolj i prošaptala: – Stavi blutut. Zvaću doktora.
Burkhart je gurnuo ruku u džep i pronašao slušalicu. Onda je navukao gumene rukavice. Mati je uradila isto. Udari vetra pojačavali su dobovanje kiše po lišću, a negde unutra čuli su zveket lanca.
– Mislim da su ona vrata otvorena – promrmljao je Burkhart.
Mati je krenula ka vratima kroz natopljenu travu i korov i pozvala broj doktora Gabrijela. On se javio istog trenutka.
– Poveži nas, doktore.
Videla je Burkharta kako je stao, zatim dotakao slušalicu i klimnuo glavom.
– Vidiš nas? – promrmljala je Mati.
– Imam odličan signal – rekao je Gabrijel. – Kris se nalazi na sto metara od vas.
– Navodi nas – rekao je Burkhart. – Ulazimo na otvorena vrata na jugoistočnoj strani dužeg, užeg dela zgrade.
– Prođite kroz taj dugački deo prema severu – rekao je Gabrijel. – On je u onom širem delu. Čini se da je pored istočnog zida.
Mati je pošla za Burkhartom, koji je izvadio malu baterijsku lampu i prislonio je uz glok. Nogom je gurnuo vrata od hangara. Otvorila su se sa škripom. Pred njima se ukazao hodnik s betonskim podom, posred njega se pružala cev. Iz glavne cevi granale su se sporedne, na otprilike svaka četiri metra.
Mati je pogledala u pod. Bio je prekriven đubretom i prašinom.
– Nema tragova – promrmljala je Burkhartu, koji je zakoračio unutra.
– Verovatno je ušao s druge strane.
Mati je ušla u hodnik za njim. On se kretao poput mačke i osvetljavao lampom bočne prostorije. Đubre. Izmet pacova. Grafiti. Prljavština. I čivije što vire iz zida otprilike u visini kolena, i iznad njih, u visini ramena.
Kada je ugledala čivije, Mati je bila uverena da na tom mestu vreba opsanost.
– Šta li su radili ovde? – prošaptala je Burkhartu.
On je brzo okrenuo glavu. Začulo se pucketanje u njegovom vratu. – Meni ovo liči na štale. Verovatno su ovde držali stoku za klanje.
Da, to je razumno objašnjenje. Ipak, nije mogla da uguši osećaj pretnje. Zaista, što su se više približavali vratima na kraju hodnika, zlokoban osećaj je bivao jači.
Jedva je disala kada je Burkhart otvorio jedno krilo duplih vrata.
Uplašili su golubove, koji su odlepršali kroz ogoljene prozore.
– Istočni zid – rekla je Mati.
Oboje su uperili lampe u tom pravcu. Gabrijel je rekao: – Trebalo bi da je tu, na trideset metara od vas.
Mati je osetila kako joj se srce steže dok su snopovima svetlosti prelazili preko đubreta, zarđalih čivija što vire iz poda i starih cevi koje su zjapile iz zida. – Ovde nema nikoga, doktore.
– Šta? Nemoguć… – Gabrijel je zaćutao. – Evo, kreće se.
– Kreće se? – rekao je Burkhart. – Ne kreće se. Nema ga.
– Kažem vam. Kreće se ka severu, duž istočnog zida.
Međutim, videli su samo paučinu, prašinu, stare flaše i smeće.
Onda je Mati primetila kretanje i čula staklo kako se kotrlja po betonu. Uperila je lampu i snažnom svetlošću paralisala ogromnog pacova koji se, zaslepljen, propeo na zadnje noge i zagledao se u svetlo, trepćući i mrdajući njuškom.
U zubima je držao neki sjajni predmet.
Bum!
Pucanj je toliko prenerazio Mati da je odskočila ulevo, prizemljila se i saplela o jednu od čivija na podu. Pala je u prašinu.
Pogledala je u Burkharta sa poda. – Zašto si pucao, dođavola?
– Imao je nešto u ustima – rekao je. Došao je do istočnog zida i uperio lampu u mrtvog pacova. Dok se Mati s mukom dizala sa poda, on je nekoliko trenutaka čučao pored glodara, a zatim ustao i okrenuo se k njoj. – Moramo da pozovemo Kripo, odmah.
Osetila je kao joj se srce cepa. – Zašto?
Burkhart je ispružio ruku u kojoj se nalazilo nešto nalik na tanku bateriju za slušni aparat. Predmet je bio delimično obavijen izgrizenim komadom mesa.

7.


Jeste li gledali onaj stari film Nevidljivi čovek?
Klod Rejns, onaj isti glumac što igra zagonetnog francuskog kapetana u Kazablanki, ovde igra ludog naučnika koji se pretvara u ubicu kada otkrije kako da postane nevidljiv.
Naravno, to mi je jedan od omiljenih filmova.
Postoji scena na koju uvek umirem od smeha. U njoj je Rejns obavijen zavojima i krije se u krčmi koju drži irska glumica Una O’Konor. Ona upadne u Rejnsovu sobu baš kad je on skinuo zavoje s glave.
Rejns izgleda kao da je bez glave, ali je živ.
O’Konorova razrogači oči. Sva se izbezumi. Vrišti: „Ubistvo!”
To je poseban trenutak za mene. Voleo bih da i sam tako nešto mogu.
Ali, avaj, biti nevidljiv više je umetnost nego nauka.
Na primer, tokom poslednjih dvadeset pet godina naučio sam da je, ako želite da vas ne vide, najbolje da se opustite i potpuno se saživite sa svojom maskom, tako da ljudi počnu da misle da ne postojite. To naročito važi za Berlin, moj divni ranjeni grad.
Ne pokušavam da budem pesnik. Govorim vam istinu. Obratite pažnju.
Prijatelji moji, kažem vam. Ako ste opušteni u Berlinu, udobno smešteni u sopstvenoj ranjenoj koži, ako se pritajite, sasvim sam siguran da će milioni drugih ranjenih Berlinaca oko vas živeti iz dana u dan svoje besmislene živote, nesvesni postojanja onih kao što sam ja.
Ili barem neće ni slutiti da neko kao ja može još uvek da živi među njima.
Sakriven.
Neopažen.
Vrebajući i dalje.
Imajući sve ovo na umu, bezbrižno vozim svoj neobeleženi beli karavan – jedan od automobila iz mog malog voznog parka koji sam tokom godina sakupio – kroz kišovite berlinske ulice, pored rana koje su ostavili Hitler, Rusi i Zid. Tamo, do jedne šume severno od Arensfelda, mokrim šumskim putem što vodi do dečjeg kampa na jezeru Lajpnic, nedaleko od sela Icdorf.
Čuli ste za Icdorf?
Nije važno.
Samo znajte da danas u tom kampu nema nikoga. Tako se barem čini na prvi pogled. Naposletku, zašto bi i bilo nekog? Kiša lije, hladno je i gusta magla se spušta na jezero.
Parkiram se pored pristaništa. Taman kad sam hteo da ugasim motor, moj mladi prijatelj genijalac se pojavi na tremu splav-kućice.
Ima oko dvadeset pet godina, nosi bradu, a mokra kosa mu pada na zamagljene naočare. Skida naočare i pokušava da ih obriše o mokru duksericu sa amblemom Tehničkog univerziteta u Berlinu. Uzmem sportsku torbu sa suvozačevog sedišta, izađem iz karavana i ostavim upaljen motor.
– Kako ste došli? – pitam, dok se penjem na trem da se sklonim od kiše.
– Autobusom i peške, kao što ste rekli. Mokar sam do gole kože, jebiga.
– Niste čuli za kabanicu? – pitam.
– Kada sam krenuo, nije padala – brecne se. – Doneli ste novac?
Ja mu pokažem torbu. – Dvadeset pet hiljada evra, kao što smo rekli.
– Da vidim – kaže moj prijatelj i posegne za torbom.
Ja je držim van njegovog domašaja. – Ne pre no što vidim šta kupujem.
Ljut je, ali odlazi do ranca koji je naslonjen na zid kuće. Izvadi jedan disk, pruži mi ga i kaže: – Svi Šnajderovi fajlovi.
– Jeste li ih pregledali? – pitam krajnje nehajno.
– To ne bi bilo u skladu s mojim načelima – odgovara.
Međutim, govor njegovog tela mi kaže drugačije.
Kada mi da disk, ja mu predam torbu s novcem.
On je otvori i pregleda nekoliko svežnjeva novčanica od pedeset evra.
– Zadovoljstvo je raditi sa vama – kaže i zatvori torbu.
– Da – kažem ja i stavim disk u džep. Istovremeno napipam dršku odvijača. – Hoćete li da vas odvezem do autobuske stanice?
– To bi bilo sjajno – kaže i okrene se prema rancu.
U dva hitra koraka priđem mu s leđa, uhvatim ga za kosu i zabijem mu odvijač u potiljak.

8.


Moj mladi prijatelj genijalac ne stigne ni da vrisne.
Kada oštrica odvijača prođe kroz onu meku tačku gde se završava kičmena moždina i počinje mozak, celo njegovo telo počinje da se trza.
Pošto najzad ispusti torbu s mojim novcem i telo mu klone u mojim rukama, ja dahćem, istrošen, dok mi kolena klecaju, kao da sam upravo imao najeksplozivniji seks kakav možete da zamislite.
Kakvo zadovoljstvo! Kakvo savršeno, savršeno zadovoljstvo!
I nakon svih ovih godina to uzbuđenje nikada ne jenjava.
Stojim tu nekoliko trenutaka posle jedne divne smrti. Smiren, istrošen, zadovoljen, no ipak i te kako svestan svega oko sebe: kiše, oblaka, šume i patki koje se čuju tamo negde u magli.
Dok mu pridržavam telo a njegova životna snaga vibrira u meni, imam utisak da sam tu, ali da istovremeno i nisam. Kao da lebdim na rubu smrti, razumete?
Najzad ga spustim na stomak i izvadim odvijač. Izvadim tubu superlepka i njime zapečatim ulaznu ranu na njegovom potiljku. I nema krvi. Začas.
Smeškam se dok vučem svog prijatelja genijalca ka karavanu, razmišljajući o tome kako je čudno što postoje ljudi daleko umniji i mnogo više filozofski nastrojeni nego ja, koji provedu ceo život pitajući se da li drvo koje padne u šumi kao što je ova proizvodi zvuk, ako nikoga nema da ga čuje.
Baš je glupavo da ceo život provedeš lupajući glavu zbog toga.
Zar ne znaju da bi im bilo bolje da razmišljaju o tome da li čovek kao ja može da postoji a da ga niko nije zaista video?

9.


Hauptkomisar Hans Ditrih je živa legenda Berlinske kriminalističke policije. Istražitelj koji se služi nenametljivim, nekonvencionalnim metodama istraživanja, pa ipak ima više rešenih slučajeva nego bilo koji drugi islednik u osam policijskih odeljenja.
Veoma visok, u ranim pedesetim, tih, ćudljiv i krajnje povučen, Ditrih se retko družio s drugim policajcima. Čak se pričalo da na slučajevima ubistva ne voli da radi s partnerom.
Mati je, naravno, čula za Ditriha za vreme svog dugogodišnjeg rada u berlinskom Kripu, ali nikada nije radila s njim.
Međutim, sat vremena nakon što su pozvali Kripo, laknulo joj je kada ga je videla kako hoda prema njoj obučen u sivo odelo, sa crnim kišobranom u ruci. Na mrkom licu nije mu se moglo pročitati baš ništa.
Ako neko može da otkrije šta se desilo s Krisom, to je ovaj čovek.
Mati i Burkhart su prošli pored uniformisanog policajca ispred ulaznih vrata klanice i pošli ka Ditrihu. Pokazali su mu Prajvetove značke i predstavili se.
– Znam ko ste vi, gospođo Engel – rekao je Ditrih i pogledao ka klanici. – Vaša reputacija je nadaleko poznata.
Mati je osetila Burkhartov zbunjeni pogled na sebi. Obrazi su joj se zažarili.
Voda je prštala svuda oko plavog Kripovog autobusa koji se približavao klanici.
Znala je šta to znači. Svaki put kada se u Berlinu pojavi leš, Kripo šalje jedan od tih specijalno opremljenih autobusa. U njima se nalazi sve što je potrebno kako bi se u potpunosti pretreslo mesto zločina.
Kada je videla autobus, Mati se razljutila. – Uz dužno poštovanje, glavni inspektore, ne znamo još da li se ovde radi o ubistvu. Neko je mogao da otme Krisa, otkrije čip i zatim ga izvadi, da bi nas sprečio da ga nađemo.
Ditrih je trepnuo, odvojio pogled od klanice i zatim odgovorio ledenim glasom: – Ja sam ovde da to utvrdim.
– Glavni inspektore! – začuo se prodoran ženski glas.
Ditrih se namrštio i okrenuo se prema maloj, punačkoj ženi u dvadesetim godinama koja je odlučno grabila stazom k njima. Teško je uzdahnuo. – Inspektorka Sandra Vajgel. Moja pripravnica.
Dok su joj se predstavljali, inspektorka Vajgel je uputila Mati i Burkhartu širok osmeh, a zatim se okrenula prema Ditrihu. – Šta je moj zadatak, šefe? – pitala je.
– Da mi ne smetate i da slušate – Ditrih je zarežao na nju. Onda je opet pogledao u Mati i Burkharta. – A sada idemo unutra da mi pokažete gde ste pronašli čip i da mi kažete sve što treba da znam.

10.


Dok su u šatoru postavljenom ispred klanice navlačili plave hirurške kaljače i gumene rukavice, Mati i Burkhart su upoznali Ditriha sa slučajevima Krisa Šnajdera i njegovim aktivnostima u poslednje dve nedelje, kao i sa odlukom da se aktivira GPS čip koji su pre dva sata pronašli u glavnom hodniku klanice.
Inspektorka Vajgel je zapisivala gomilu podataka. Ditrih nije pisao. Samo je stajao i pažljivo slušao. Na licu mu se nije moglo videti ništa. Postavio je samo jedno pitanje: – Nema otisaka stopala?
Burkhart je odmahnuo glavom. – Ne, ali primetio sam da je prašina valovita. Kao da je neko prošao onom baštenskom duvalicom kako bi uklonio sve tragove.
Mati se namrštila. Burkhart to nije spomenuo ranije.
Ditrih je ponovo odmerio Burkharta, a zatim je ušao u zgradu. Hodnik je sada bio osvetljen reflektorima. Glavni inspektor je koračao prema glavnoj klanici polako, pažljivo, bez reči, gledajući na sve strane.
Mati je rekla: – Čip smo našli u ogromnoj hali. Prajvet bi mogao da dovede svoj forenzički tim da pomogne. Imamo državne i savezne dozvole.
Ditrih je odmahnuo glavom i nastavio da istražuje prostor kao da taj predlog ne dolazi u obzir.
Forenzičari su nameštali osvetljenje i uzimali uzorke na istočnom kraju glavne klanice, tamo gde je pronađen čip.
Ditrih je pogledao u mrtvog pacova, pa onda u Burkharta. – Podsetite me da vas nikada ne naljutim, gospodine Burkhart.
Burkhart je slegnuo ramenima. – To je samo vežba.
– Imate li čip? – pitao je Ditrih.
Mati je posegnula u džep od pantalona i izvadila plastičnu kesu za dokazni materijal. U kesi se nalazio čip sa sve kožom.
Ditrih je uzeo kesu i pažljivo je pogledao.
– Glavni inspektore! – pozvao je jedan od forenzičara. Čučao je iznad čivije što viri iz poda, ispod zarđale krovne šine. – Našli smo nešto ovde.
Pre nego što je pogledao u Mati i Burkharta, Ditrih je promenio izraz lica i za trenutak oklevao. – Žao mi je, ali sada ću vas zamoliti da izađete.
– Molim?! – rekla je Mati. – Zašto?
– Ovo je mesto zločina. Ne mogu da dozvolim dalju kontaminaciju.
– Kontaminaciju?! – kazala je Mati. – Sve smo uradili po pravilima. Povukli smo se čim smo pronašli čip i čekali smo Kripo.
– Tako je – odgovorio je Ditrih mirno. – Ali to ne menja stvar. Moraćete da odete. Trebalo bi da znate, gospođo Engel. To je pravilo policije.
Mati je vrtela glavom ne mogavši da obuzda bes. – Glavni inspektore, do pre mesec i po dana Kris je bio moj verenik. Imam pravo da budem ovde.
Ditrih je malo smekšao, ali je ponovo odmahnuo glavom. – Stvarno mi je žao – odgovorio je tiho. – Nemate pravo da budete ovde. Molim vas, idite, ili će morati da vas izbace.
Upravo kada je htela ponovo da se pobuni, Mati je osetila Bukhartovu veliku šaku na svom ramenu. – Trebalo bi da pođemo, Mati. Neka Kripo radi svoj posao. Mi imamo nešto drugo da obavimo.
Mati se pogrbila. Htela je da zaplače, ali je ipak klimnula glavom.
– Dobro – rekao je Ditrih. – I ako biste bili ljubazni da sutra ujutru u devet dođete kod mene u kancelariju, reći ću vam šta sam saznao.
– Naravno – uzvratio je Burkhart. – Prajvet želi da pomogne.
– Bilo bi bolje da ne sprovodite sopstvenu istragu – rekao je Ditrih.
Mati je bila odlučna. – Tražićemo Krisa dokle god ga ne nađemo.
Ditrih je slegnuo ramenima. – To je poštena pogodba. Onda smo se dogovorili o saradnji.
– Jesmo – rekao je Burkhart i poveo Mati.
Glavni inspektor ih je otpratio do južnog ulaza u zgradu i posmatrao kako po pljusku odlaze prilaznim putem.
Prišla mu je inspektorka Vajgel. – Oprostite, šefe, ali mislim da ste mi rekli da nipošto nećemo sarađivati s Prajvetom.
Ditrih nije pogledao u svoju pripravnicu kada je rekao: – Kako ono kažu, Vajgelova? Pazi na prijatelje, a na neprijatelje još više.
– A Prajvetovi istražitelji su neprijatelji? – pitala je Vajgelova.
– Čovek je nestao, Vajgelova. Njihov čovek – rekao je. – Svakako ih ne možemo smatrati prijateljima.

11.


Skrećem levo, na put koji vodi pored stare klanice i vidim uniformisanog policajca kako prati dvoje ljudi – visokog, upečatljivog ćelavca i plavokosu u tamnoplavoj kabanici s podignutom kapuljačom.
Hodaju k meni i BMV-u parkiranom pored puta.
Za trenutak prestajem da dišem. Tačke mi igraju pred očima. Učini mi se da su oni čopor razjarenih pasa koji me iznenada ujeda za gležnjeve.
Šta li su pronašli?
Moj mladi genije leži iza mene na podu karavana, umotan u plavu ciradu, ali ne razmišljam o njemu. Ovo pitanje me guši.
Šta li su pronašli?
Onda počne da mi se vraća ono što sam godinama učio. Saberem se i spustim štitnik za sunce. Prozori mog karavana su blago zatamnjeni. Čovek i žena će videti samo moj obris dok budem prolazio pored njih i policijske barijere.
Udahnem jednom, zatim još jednom. Kod petog udaha već moram da se obuzdam da ne bih dahtao. Skrenem u jednu uličicu između dve stare zgrade, gore iznad klanice.
Ubrzo zatim, evo me na glavnom putu, vozim nazad ka četvrti Merov. Želudac mi se okreće. Ugrabim prvu priliku da stanem, parkiram i naslonim glavu na volan.
Šta li su našli? I ko je onaj krupni ćelavi momak sa onom ženom?
Vazduh se odjednom ispuni neprijatnim nabojem i od toga me hvata panika. Graške znoja izbijaju mi na čelu, a niz leđa mi se sliva znoj.
Nateram se da u glavi još jednom pretresem sve što se dogodilo pre tri dana u klanici. Sve.
Kakav trag je mogao da ostane? Krv na čiviji možda? Ili kičmena moždina? Možda sitni delići kostiju, najzad zaključim.
Neće znati čija je to krv ili kost, zar ne? Osim ako dragi Kris nije ostavio uzorke DNK. Ali ta testiranja traju danima. Nedeljama. Zar ne?
Nema ničega osim toga. Sve sam očistio. Siguran sam u to.
Osim ako Kris nije nekome rekao kuda ide?
Ne. To se ticalo samo njega. Došao je sam da me ubije.
Budući da nedostaje drugih dokaza, kažem sebi da će policija ubrzo odustati. Krvava mrlja u napuštenoj klanici? Misliće da se neko sapleo i rasekao nogu, ili nešto slično, zar ne?
Gotovo uspevam sebe da ubedim u to, kada počne da me izjeda sumnja.
A šta ako ne odustanu od istrage?
Ta mogućnost me toliko uznemiri da se okrenem i pogledam pozadi, tamo gde se nalazi leš zavijen u ciradu.
Celim bićem želim da ponovo prođem pored klanice, da bacim još jedan pogled ne bih li procenio obim istrage, ali znam da ne mogu. Pametni policajci znaju to da primete.
Na kraju kažem sebi da je najbolje da se vratim kući ili, još bolje, da pozovem ženu, koja misli da je volim, i nađem se s njom.
Da delujem uobičajeno u svom vidljivom životu, da još jednom doradim masku.
Vratiću se sutra, drugim automobilom.
Ako više ne bude policije, onda ću odložiti telo mladog genija na uobičajeni način i sve će biti kao ranije.
Ako ih zateknem tamo, onda neću imati izbora i moraću zauvek da zaboravim klanicu i sve njene male prljave tajne.

12.


– Trebalo bi da sam tamo – žalila se Mati dok je Burkhart otvarao vrata BMV-a. Njen mozak je jedva registrovao beli karavan koji je prošao pored njih.
Burkhart je odmahnuo glavom i ušao u automobil.
Ljutita, Mati je sela pored njega. – Trebalo bi.
– Ne. Ditrih je u pravu. Trebaju im nepristrasni ljudi.
– Hoćeš da kažeš da sam pristrasna? – Mati je bila uporna.
– Da, to hoću da kažem – rekao je Burkhart i pokrenuo motor. – Moraš biti pristrasna. Da nisi, pitao bih se kakav si čovek.
Mati nije znala šta da kaže. Burkhart je uključio brisače, koji su uklonili mokro lišće s vetrobrana.
Podigla je ruke u beznađu. – Moram nešto da učinim. Ne mogu samo da…
– Idemo u Krisov stan.
Berlin je ogroman grad površine od skoro šeststo kvadratnih kilometara. Kris Šnajder je živeo daleko od Arensfelda, zapadno od Tirgartena i zoološkog vrta.
U popodnevnoj saobraćajnoj gužvi trebalo im je čitavih četrdeset minuta da stignu tamo. Mati je ponovo ćutala i gledala kroz prozor u gradski pejzaž, dok su se iz starog, istočnog dela vraćali u novi, zapadni.
Mati ceo svoj život živi u Berlinu. Prava je Berlinka. Voli svoj grad, njegovu arhitekturu, ljude, umetnost, opušten stav i preduzetnički duh.
Međutim, sada kada je Kris tako misteriozno nestao, Berlin joj se činio tuđim. Grad u kome žive stvorenja sposobna da čoveku izvade čip iz leđa i bace ga pacovima.
Prošli su pored ostataka Crkve cara Vilhelma, sa ulaznim holom bez krova i oštećenim tornjem, koja je nekako preživela bombardovanje 1943. Ruševina se nalazi na velikom trgu, pored ultramodernog zvonika.
Ova ruševina jedno je od Krisovih omiljenih mesta u gradu. Voleo je da sedi i posmatra toranj, koji je izgledao kao da ga je bomba raspolutila. Jedna strana se srušila, a druga je ostala da štrči u nebo.
– Idemo levo, u Geteovu ulicu? – upitao je Burkhart i prekinuo Matine misli.
Ona se trgnula, pogledala unaokolo i kazala: – Tako je.
Kris živi u stanu na drugom spratu jedne zgrade u Gutenbergovoj ulici u Šarlotenburgu. To je malo staromodan kraj za čoveka Šnajderovh godina, ali on ga je voleo zato što je blizu zoo-vrta i Tirgartena, gde je često trčao.
Mati nije bila u Krisovom stanu više od mesec i po dana. Bilo joj je neprijatno kada se setila svoje poslednje posete, dok su njenim ključem otključavali ulazna vrata zgrade. U dvorištu se nalazio travnjak i izdignute leje sa cvećem. Leja ispod Krisovog stana bila je sveže raskopana. Pored lopate i ašova stajale su vreće pune lukovica lala. Na travi je bio parkiran motocikl BMV.
Mati se namrštila. Poznavala je nastojnika zgrade, neprijatnog čoveka po imenu Kraus. Nikada nije dozvoljavao motocikle u dvorištu, a ni bicikle.
Potisnula je tu misao i povela Burkharta stepenicama do hodnika na drugom spratu. Oklevala je. Činilo joj se da je sada, u nekom smislu, ovo mesto za nju zabranjeno. Bez obzira na to šta se desilo s Krisom.
– Ključ ne odgovara bravi? – pitao je Burkhart. – Ili te brine to što će Ditrih dobiti napad ako sazna da smo bili ovde?
– Ma ko jebe Ditriha – rekla je Mati i gurnula ključ u bravu. Uhvatila se za kvaku i otvorila vrata.

13.


Kožna sofa i fotelje bili su prevrnuti. Koža je bila rasečena, a punjenje izvađeno. Na podu su ležale razbacane knjige. Ormani su bili otvoreni, stvari rasturene unaokolo.
Mati je osetila smrad ustajalog smeća i čula mjaukanje.
– Sokrate? – pozvala je i ušla. – Dođi, mac.
– Ovo je sada mesto zločina – rekao je Burkhart. – Ne možemo unutra.
– Ovo je ispreturani stan – brecnula se. – Hajde da vidimo šta su uzeli.
Mati je zastala i stavila one iste gumene rukavice koje je nosila u klanici. Mačka je prestala da mjauče.
Burkhart se namrštio, ali je pošao za njom.
Pažljivo je hodala po krhotinama, među kojima je bilo i stakla od razbijenih uramljenih fotografija. Na nekima su ona i Kris, zagrljeni, smeju se kao da su najsrećniji par na svetu.
Kako je sve otišlo dovraga?
Kako se ovo desilo? Čip. Upad u sistem. Još mu je neko ispreturao stan. Zašto? U šta li se Kris upleo?
Mati je došla do niše gde je Kris obično radio. Ugledala je razbijeni laptop na podu i prišla. Kleknula je i olovkom počela da razgrće po krhotinama ne videvši Burkharta kako s poda podiže fotografiju Krisa i nekog malog dečaka.
– Engelova, jel’ ovo…? – počeo je.
– Sranje! – povikala je Mati i upala mu u reč. – Uzeli su mu hard-drajv. Sranje!
– Dobro, sad znamo šta su tražili – rekao je Burkhart i odložio fotografiju. – Idemo odavde i zovemo Kripo.
Mati je ustala i progurala se pored njega. – Idem da nađem mačku. Sačekaj me u kolima.
Nije čekala odgovor. Krenula je hodnikom pored kuhinje, odakle je zaudaralo na prljave sudove i tajlandsku hranu za poneti. Disala je na usta i otišla u spavaću sobu, okrečenu u snežnobelo.
Prekrivač za krevet bio je takođe snežnobeo, kao i zavese, ustalasane na kiši i vetru koji je ulazio kroz otvorenu terasu okrenutu ka dvorištu. Tepih ispred vrata terase bio je potpuno mokar od kiše.
Pored kreveta se nalazila korpa za otpatke do vrha puna papira, jedna od retkih stvari u celom stanu koja nije bila ispražnjena. Mati je prišla i videla nekoliko zgužvanih papira na vrhu.
Kada se sagla da uzme jedan, začula je mjaukanje. Okrenula se i videla Sokrata, Krisovog sivo-crnog tigrastog mačka, kako izlazi iz kupatila.
Mati je zakoračila prema njemu, sa osmehom na licu. – Aha, tu si.
Onda je opazila tragove cipela na mokrom tepihu.
Pogledom je pratila tragove do ormana, koji joj se nalazio odmah s desne strane. Zgužvani papir je stavila u džep, krenula prema mačku i posegnula za pištoljem. Kazala je: – Dobra maca. Jesi li gladan?
Onda su se vrata od ormana otvorila munjevitom brzinom.

14.


Krupan čovek, obučen u kožu i s kacigom na glavi, naleteo je na Mati s njene leve strane i oborio je na pod. Pala je na tepih, pored Sokrata. Čovek je pokušao da je šutne u stomak, ali je ona uspela da se sklupča i zadobila udarac u butinu.
U dva koraka bio je napolju, projurivši kroz vrata od terase.
S mukom se digla na noge i izvadila pištolj. Čula je riku motocikla i oteturala se do terase u trenutku kada je čovek otkačio kvačilo i krivudajući krenuo prema izlazu iz dvorišta. Trava je letela svuda unaokolo.
Bez razmišljanja, skočila je s terase.
Pala je u blatnjavu, raskopanu leju i zatim se otkotriljala poput padobranca. Videla je užasnutog Krausa kako dolazi s drugog kraja dvorišta.
– Mati! – povikao je.
Nije bilo vremena za objašnjenje. Motociklista je odmicao. Istrčala je na glavni ulaz, nadajući se da će uspeti da vidi registarski broj.
Motociklista je vozio ka zapadu. Mogla je da mu vidi leđa i kacigu, ali ne i registarsku tablicu.
– Sranje! – povikala je.
BMV joj se primakao sa strane uz škripu guma. Burkhart je bio za volanom. – Upadaj!
Uskočila je na suvozačevo sedište pa su pojurili za motociklistom, koji je zakočio i skrenuo na jug, u Englesku ulicu.
Kada su stigli do ugla, on je već skretao opet na zapad, paralelno s kanalom i kampusom Tehničkog univerziteta. Burkhart je ubacio u brzinu i skoro ga sustigao pre nego što je ovaj Marhovom ulicom prešao preko kanala i ušao u kampus.
U toj jurnjavi po kampusu, studenti su se u panici sklanjali od motocikla i Burkhartovog automobila.
Na kružnom toku, vozač motocikla je skrenuo levo, u Hardenbergovu ulicu. Zatim je prošao ispod železničke stanice Zoo-vrt, gde je naglo zavio udesno u Jahimovljevu, zatim levo u Kantovu, krećući se na istok prema ruševinama zvonika.
– Da se nisi usudio! – povikala je Mati na Burkharta. – Trg je prepun ljudi. Skreni u sledeću ulicu desno, u Budimpeštansku.
Burkhart je stisnuo zube, ali je uradio što mu je rečeno, nadajući se da će mu semafor biti naklonjen. Budimpeštanska ulica pruža se paralelno s trgom. Mati je videla motociklistu kako vrluda između pešaka koji su bežali ispred njega.
– Mora da tu negde ima neki policajac – rekla je Mati.
– Njih nikada nema kad su ti potrebni – kazao je Burkhart dok je jurio Budimpeštanskom.
Motociklista je sada izašao s trga i ušao u Budimpeštansku.
Burkhart mu je bio za petama.
– Nema registarsku tablicu – rekla je Mati.
– Ne čudi me – rekao je, dok su skretali na zagušeni Palmeov trg.
Burkhart je bio vrstan vozač. Uspeo je da isprati sve manevre koje je izveo motociklista, dok nisu ponovo prešli kanal, istočno od zoološkog vrta.
Na severnoj strani motociklista iznenada poče naglo da koči, kao da pokušava da izbegne sudar s nekim ispred sebe.
– Sad si moj, gade – rekao je Burkhart i dao gas.
Prednje levo krilo BMV-a za dlaku je promašilo zadnji točak motocikla, kada je ovaj naglo skrenuo ulevo, u Kornelijevu ulicu.
Burkhart je naglo zakočio, ubacio u rikverc i zatim uz škripu guma pojurio motociklistu. Međutim, Mati se od zlokobnog predosećaja grčio želudac.
Dobro je znala ovaj kraj. Ona i Kris nekada su često trčali ovuda.
Dva bloka niže, put ka zapadu zatvoren je za saobraćaj. Staza koja ide duž kanala, unutar Tirgartena, između zoo-vrta i Novog jezera, otvorena je samo za pešake i bicikliste.
Kada je poslednji put videla motociklistu, jurio je ka zapadu, stazom pored kanala. Onda se izgubio u sumraku, iza zavese od opalog lišća i kiše.

15.


– Hauptkomisar?
Hans Ditrih se okrenuo ka svojoj pripravnici. Gnevno ju je pogledao odozgo. – Šta je bilo, Vajgelova?
Inspektorka Vajgel je stajala u istočnom delu klanice. Pocrvenela je, ali je promucala: – Forenzičari su pronašli uzorke krvi. Mnogo ih je.
Ditrih ju je pogledao strogo. Oklevao je i zatim rekao ljutito: – Da, pretpostavljam. Ovo je bila klanica.
– Šefe, pitaju šta sad da rade.
Opet je oklevao pa rekao: – Neka uzmu dvadeset nasumičnih uzoraka.
Inspektorka je zastala i zatim bojažljivo klimnula glavom. – Hauptkomisar, da li vam je dobro?
Ditrih je nakratko zurio u nju, a onda pogledao na sat. Četiri i deset.
Potrudio se da izgleda bolesno. – Zapravo, nije. Čini mi se da sam pokupio neki virus. Mislim… da ću morati da odem kući.
– Šefe? – rekla je Vajgelova.
– Mora da je neki stomačni virus – rekao je Ditrih. – Ako pronađete nešto bitno, zovite me.
Dvadeset minuta kasnije, glavni inspektor je vozio svoj stari opel između drvoreda divljih kestenova sa obe strane Puškinove avenije, koja vodi ka parku Treptover, u jugoistočnom delu Berlina.
U retrovizoru je video televizijski toranj na Aleksanderplacu. Na licu mu se pojavio izraz gađenja. Prezire taj toranj i sve ono što on predstavlja.
Nedavno je čuo da špekulanti koji se bave nekretnimama žele da ga sruše radi rekonstrukcije Aleksanderplaca. Ditrih je smatrao da je to odlična zamisao i da bi se tog tornja trebalo otarasiti.
Kao istražitelj, naučio je da se prošlost uvek naposletku zakopa, naročito u gradu. Može da potraje vekovima, može da izazove masovno uništenje, ali prošlost se uvek na kraju pretvori u prah, pepeo i glasine.
Zato je Ditrih sada, dok se približavao parku Treptover, imao utisak da ga neko primorava da se lati lopate i počne da kopa po gomili radioaktivnog materijala; znao je šta mora da uradi, ali se plašio da će ga to uništiti.
Parkirao je opel i pogledao na sat.
Dvadeset do pet. Ima dvadeset minuta.
Progutao je knedlu, zgrabio kišobran i s mukom izašao iz automobila.
Dugačkim, nezgrapnim koracima, zbog kojih mu se glava klatila, glavni inspektor je grabio ka jugu, stazom koja vodi kroz mokru jesenju šumu, sve dok nije došao do velike, pravougaone čistine.
Prošao je pored statue majke koja plače, Majke Rusije. Nastavio je dugačkom promenadom oivičenom srebrnim brezama koja vodi do dva masivna crvena spomenika okrenuta jedan prema drugom. Crveni mermer uzet je iz Hitlerovog sedišta i od njega su isklesane dve ogromne, stilizovane zastave Sovjetskog Saveza sa srpom i čekićem.
Ispod zastava nalaze se statue dva ratom iznurena ruska vojnika kako kleče, okrenuti jedan prema drugom. U daljini, između dva vojnika, vidi se treća statua. Taj ratnik je deset puta veći od ostalih. Plemeniti sovjetski vojnik nosi u naručju nemačko dete. Pod nogama mu je slomljeni nacistički kukasti krst.
Glavni inspektor se popeo stepenicama između dve statue. Pogledom je prešao preko groblja, gde počiva pet hiljada Staljinovih vojnika, poginulih u bici za Berlin na kraju Drugog svetskog rata.
Ditrih nije gledao u šesnaest sarkofaga u kojima se nalaze njihovi posmrtni ostaci. Nije razmišljao o Staljinu, niti o pojedinostima Spomen-parka vojniku oslobodiocu. Kroz kišu koja je rominjala, pogledom je tražio nešto u daljini, na stazi koja ide paralelno s grobljem kroz šumarak.
Obasjana bledoplavičastim svetlom, iz šumarka se pojavila usamljena prilika u crnom kišnom mantilu, trenerci i patikama. Čovek je išao stazom brzim korakom, mašući, glave uzdignute poput psa koji čeka komandu.
Glavni inspektor je pogledao na sat.
Pet sati po podne. U minut.
Odmahnuo je glavom, u neverici. – Tačan kao sat, jebote.

16.


Ditrih je posmatrao kako prilika odmiče prema zadnjem delu Spomen-parka i izračunao kojom brzinom se kreće. Kada je zaključio da je pravi trenutak, krenuo je ukoso prema šetaču. Krivudao je između sarkofaga i na nekoliko minuta izgubio s vidika svoju metu.
Glavni inspektor se zaustavio na severnoj strani statue sovjetskog pobednika sa nemačkim detetom. Kiša je jenjavala i on je čuo zvuk koraka mnogo pre nego što se čovek pojavio u njegovom vidokrugu.
– Oberst? – rekao je Ditrih. – Pukovniče? Mogu li da ti oduzmem koji minut?
Pukovnik je pregurao osamdesetu, ali je imao zapovedničko držanje. Čovek koji je navikao da izdaje naređenja i da se ta naređenja izvršavaju. Glavnog inspektora je sasekao prodoran pogled ledenoplavih očiju, a zatim se na pukovnikovom licu pojavio izraz gađenja. Nije usporio, već je pokušao da prođe pored njega.
Ditrih je ispružio ruku i uhvatio starca za lakat. – Moramo da razgovaramo. Treba mi tvoja pomoć. Savet.
– Tebi treba moja pomoć? – pukovnik se zlobno nasmejao i trgnuo ruku izneneđujuće snažno. – Godinama ne želiš da imaš nikakve veze sa rođenim ocem. I sada, odjednom, posle koliko godina, deset, treba ti moja pomoć?
Za trenutak, Ditrih se osetio bolesnim, baš onako kao što je ranije rekao Vajgelovoj. Zaboleo ga je stomak i stezala ga je teskoba, što nije osetio još od poslednjeg razgovora s ocem.
– Radim na jednom slučaju – kazao je Ditrih.
– Da – rekao je pukovnik blago. – Pošto si policajac.
– Glavni inspektor – rekao je Ditrih i opet ga je obuzeo stari bes. – Hteo sam samo da proverim nešto.
– Šta da proveriš, glavni inspektore?
Ponovo je počela kiša. Otac nije podigao kapuljaču, kiša mu nije smetala.
Ditrih je oklevao i zatim rekao: – Hteo bih da mi kažeš šta znaš o jednoj veoma staroj glasini.
Pukovnik je postao sumnjičav. – Kojoj staroj glasini?
– U vezi sa starom pomoćnom klanicom blizu Arensfelda.
Nešto u starčevom pogledu se promenilo.
Sekund kasnije se pribrao. – Ne znam ništa o tome. A ne bi ni ti trebalo da se petljaš.
– Imam razloga da sumnjam da je neko možda ubijen tamo. U svakom slučaju je povređen – kazao je Ditrih.
– Znači, imaš tragove krvi, ali nemaš leš?
– Imam delić kože, ali leša nema. Ima i životinjske krvi. Mnogo. Upravo pretražujemo zgradu. Hoćemo li nešto pronaći?
Pukovnik je trepnuo da strese kišne kapi s trepavica. Onda je rekao: – Možda su se ilegalci potukli.
– Zasad ništa ne ukazuje na to.
– Onda ti ja ne mogu pomoći.
Ditrih mu nije poverovao. Još dok je bio relativno mlad, naučio je nešto. Što je otac bio staloženiji, to su izgledi da laže rasli.
– Pukovniče, ja imam život. Položaj. Ugled. Ljude koji računaju na mene.
– Ljude koji ne znaju ko si ti zaista.
Otac ga je prezrivo pogledao, a zatim je nastavio kiselo: – Iskreno, Hanse, nije me briga za tvoj život, položaj, ugled, ni tvoje ljude.
– I ukoliko ti nisam rekao poslednji put kad smo se videli, kada razmišljam o tebi, a to je, priznajem, vrlo retko, mislim da si ti potpuno razočaranje. Zbog tvog današnjeg ponašanja nisam promenio mišljenje.
Kada je to rekao, pukovnik se okrenuo i nastavio svoju popodnevnu brzu šetnju kao da je nije ni prekidao.
Ditrih je osetio knedlu u grlu dok je kipteo od besa.
Međutim, stomak mu se grčio od straha.

17.


Zgrada u kojoj živi Mati Engel u Šlimanovoj ulici, južno od Avenije Prenclauer, okrečena je u svetlozeleno, crveno i belo. Nalazi se odmah pored obdaništa, na čijim zidovima su naslikana deca kako voze tricikle i igraju se malim kamionima za smeće.
Tom Burhkart je zaustavio automobil na mokroj kaldrmi ispred obdaništa. Mati je držala Sokrata u krilu. Vratili su se u Krisov stan, našli mačka, zaključali i pokušali da dobiju Ditriha ne bi li ga obavestili o tome šta se desilo.
Glavni inspektor se nije javio na mobilni telefon, a Mati nije ostavila poruku. Saznaće već. Mati je krenula da otvori vrata.
– Dobro si? – pitao je Burkhart.
– Ako ne budem više morala s tobom da se vozim, biću dobro.
– Šta?
– Sreća naša da nismo završili u zatvoru.
– Ne lupetaj – rekao je. – Ja sam sve držao pod kontrolom. Ne znam da li to mogu da kažem za tebe?
Mati je načas oklevala pa rekla: – Moram da spavam. Kris je možda tamo negde, živ, a ja ću da spavam.
Burkhart je rekao malo blaže: – Bolje ćeš razmišljati ako se budeš naspavala. Videćemo se u Ditrihovoj kancelariji sutra ujutru.
Klimnula je glavom, izašla iz BMV-a i brzim korakom krenula ka zgradi s mačkom u naručju. Burkhart je sačekao da uđe u zgradu, a zatim otišao. Liftom se popela na treći sprat i peške nastavila do svog sprata. Zastala je. Iz stana je dopirao pojačan zvuk televizora i miris prženog luka.
Pogledala je u mačka. Kako ću sad? Šta da im kažem?
Sokrat je samo gledao u nju i treptao. Zatim je mjauknuo.
Mati je stavila ključ u bravu i ušla u salon sa sofom, dve fotelje i stočićem. U pozadini se video kuhinjski pult, gde se Matina tetka Cecilija, punačka sedamdesetogodišnjakinja, vrzmala i spremala nedeljnu večeru.
Tetka Cecilija je povremeno živela s Mati još od pada Berlinskog zida. Odgajila je Mati od malih nogu i brinula se o njenoj majci dok ova nije umrla. Mati ne bi mogla bez nje.
U sobi naspram kuhinje, s televizora je treštala larma navijača i urlikanje fudbalskog komentatora: Gol Kasijana! Gol Kasijana! Utom je i dečji glas povikao: – Gol Kasijana! Gol za Berlin!
Sokrat je iskočio iz Matinih ruku i pošao prema mestu događaja. Mati je krenula za mačkom, skinula kišnu jaknu i pozvala: – Niklase? Došla sam.
– Zdravo, dušo – tetka se javila iz kuhinje. – Večera će biti za koji minut.
– Hvala – rekla je Mati i provirila iza ugla u malu sobu naspram kuhinje. Njen devetogodišnji sin skakao je po sofi i gledao snimak gola. Kada je napadač šutnuo loptu i poslao je u gornji desni ugao mreže, povikao je iz sveg glasa: – Gol Kasijano!
Mačak je skočio u Niklasovo krilo.
Niklas je mršav dečak poput malog hrta, krupnih pitomih očiju. On se iznenadio, a zatim se oduševio još više nego kad je slavio Kasijanov gol.
– Sokrate! – ciknuo je i zagrlio mačka. – Otkud ti?
– Ja sam ga donela – rekla je Mati. – Volela bih da se tako oduševiš kad vidiš mene.
Činilo se da ju je Niklas tek tada primetio. Nasmejao se. – Moja mamica!
Prišla mu je, zagrlila ga i pomazila Sokrata po glavi. – Nedostajao si mi – rekla je.
Niklas je spustio glavu na njen stomak. – I ti si meni nedostajala. Trebalo je da vidiš, mama, Kasijana. Niko kao on… nikada nije igrao u Berlinu.
Mati je pogledala u televizor i posmatrala Brazilca, koji je sada bio u krupnom planu. Da li on ima neke veze s Krisovim nestankom?
Osmeh je nestao s Niklasovog lica. Pogledao je u mačka. – Otkud Sokrat ovde? – zatim se opet osmehnuo pre nego što je Mati odgovorila. – Došao je Kris?
Mati bi se ponekad zadivila Niklasovom intuicijom. Naslućivao je skrivene emocije. Opet, tako je to kada rasteš bez oca.
– Imam loše vesti – rekla je najzad.
Niklasovo lice se smračilo. – Opet radiš za vikend?
Mati je oklevala. Još uvek nije znala šta da kaže i kako to da uradi.
Niklas je ustao i ispustio mačka. Jogunasto je prošao pored majke. – Obećala si da ćemo ići opet na jezero da vozimo kanu. Uskoro će biti suviše hladno za to!
– Niklase! – rekla je Mati strogo. – Kris je u pitanju. Zato je Sokrat kod nas.
Njen sin se zaustavio i okrenuo. Iznenada je prebledeo i pogledao je zbunjeno, dok mu se mačak vrzmao oko nogu. – Molim?
– Nestao je, Niklase. Kris je nestao.
Niklas se još više zbunio. – Šta to znači?
– Znači da niko ne zna gde je – rekla je Mati i odlučila da mu ne kaže za čip koji su našli. – Već dugo ga niko nije ni čuo ni video. Suviše dugo.
Niklas je uzeo Sokrata u naručje, zagrlio ga snažno i upitao: – S kim je bio? Na čemu je radio?
– Ne znam.
– Nekad si sve znala. Uvek si znala šta on radi.
– Niklase, ja…
Niklas ju je sada gledao ogorčeno. – Da mu nisi rekla da nećeš da se udaš za njega, možda bi sada znala gde je. Kris bi sada verovatno bio ovde i gledao utakmicu sa mnom!
Matin sin je briznuo u plač i otrčao niz hodnik ka svojoj sobi, stežući Sokrata u naručju kao da mu je to jedini prijatelj na celom svetu.

18.


Matina tetka Cecilija je čula ceo razgovor. Uznemirena, obrisala je ruke o kecelju i povikala: – Niklase, vrati se ovamo. Vrati se i izvini se majci smesta!
Međutim, Niklas je ušao u svoju sobu i zalupio vratima.
Mati je stavila ruku na tetkino rame. – Neka ga. U pravu je. Kris i ja smo nekada pričali o svemu. Znala bih gde je sada.
Tetka je htela nešto da kaže, a onda je shvatila koliko je Mati napeta. – On je samo nestao, zar ne? Da nije otišao nekud na odmor?
– Ne. Sasvim sigurno nije na odmoru.
– Onda…
– Moram da razgovaram s Niklasom.
Tetka je klimnula glavom. – Posle dođi da jedeš. Šnicle s limunovom korom.
Mati je poljubila Ceciliju u obraz i pošla hodnikom do Niklasove sobe. Kucnula je na vrata. Nije bilo odgovora. Uhvatila se za kvaku. Bilo je zaključano.
– Niki? Hoćeš da me pustiš unutra?
Posle nekoliko sekundi čula je kako se vrata otključavaju. Ušla je u sobu svog sina, strastvenog obožavatelja fudbala. Veliki Kasijanov poster nalazio se iznad kreveta.
Niklas se vratio na krevet i sklupčao pored Sokrata, koji je preo. Mati je sela na krevet pored njih i pomazila sina po leđima.
– Imaš pravo što se ljutiš – rekla je.
Nekoliko sekundi Niklas nije reagovao, a zatim je pitao: – Mama, jel’ Kris živ?
– Moramo da verujemo da jeste.
– A ako nije?
Mati nije odgovorila.
– Zašto ga više ne voliš, mama?
Matina donja usna je počela da podrhtava. – Volim ga. Volim i tebe, i zajedno ćemo se izvući iz ovoga.
– I naći ćemo ga?
– Ja ću učiniti sve što mogu. A sada je vreme za pidžamu i četkicu za zube.
– A knjiga?
– Tetka će da ti čita – obećala je. – Ja umirem od gladi.
Mačak je mjauknuo, izmigoljio se iz Niklasovog zagrljaja i skočio prema vratima.
– Čini se da je i on gladan – rekla je Mati.
– Ima još malo keksa za mačke što je Kris ostavio.
– Znam gde je.
Izašla je iz sinovljeve sobe i vratila se u kuhinju, gde je tetka već pronašla hranu za mačke. Puna činija već je čekala, pored čančića sa vodom. Sokrat je prišao i počeo halapljivo da jede.
– A tvoja večera je na stolu – rekla je Cecilija.
Mati je ponovo poljubila staricu u obraz. – Niklas je skoro spreman da mu malo čitaš Harija Potera.
– Onda, da nađem naočare – rekla je Cecilija i skinula kecelju.
Mati je sela za sto i jela tetkinu nenadmašnu šniclu s limunovom korom, pečeni krompir, salatu i popila hladno pivo berliner vajse. Kad je završila, raspremila sto i oprala sudove, otvorila je frižider da uzme još jedno pivo. Baš joj je prijalo.
Otvorila je konzervu kada je zazvonio mobilni telefon. Katarina Doruk.
– Burkhart se javio i ispričao mi šta se desilo – rekla je Katarina.
– Dobro smo – odgovorila je Mati.
– Da, rekao mi je – Katarina je kazala strogo. – Bolje bi bilo da sam to čula od tebe, Mati. Dobro je da vas nisu uhapsili. Jurnjava po gradu? Vi niste policija.
Mati je uzdahnula. – Znam. Zaneli smo se, a kasnije sam bila suviše iscrpljena da bih te zvala. Morala sam Sokrata da dovedem kući i da ispričam Niklasu šta se dogodilo.
– Kako je on to prihvatio?
– On ima Sokrata.
– A ti?
Mati je prošla jeza. Otkad su stigli u klanicu, Mati nije sebi uopšte dozvolila da razmišlja. Međutim, sada je sve pretilo da pokulja iz nje kao bujica.
– Hoćeš da dođem? – pitala je Katarina.
– Ne. Dobro sam.
– Burkhart je rekao da je onaj tip na motociklu uzeo hard-drajv sa Krisovog laptopa – rekla je Katarina.
– Tako je izgledalo.
– Ništa drugo?
– Sve je bilo ispreturano – odgovorila je Mati. – Bilo je teško utvrditi…
Onda se setila zgužvanog papira koji je uzela iz Krisove korpe za smeće trenutak pre nego što ju je provalnik napao.
– Sačekaj sekund.
Mati je uključila spikerfon, iskopala papir i izravnala ga. Pročitala je spisak napisan Krisovim prepoznatljivim škrabopisom. Gorko se nasmejala.
– Čini se da je provalniku ipak nešto promaklo – rekla je.

19.


– Šta? – pitala je Katarina.
– Spisak Krisovih obaveza – odgovorila je Mati. Uzela je telefon, papir i pivo pa krenula ka spavaćoj sobi. – Datum je prošli četvrtak i piše da tog jutra u jedanaest ima sastanak sa Hermanom Krigerom.
– Ne sa Krigerovom ženom?
– Ne. Piše H. Kriger i adresa na Potsdamskom trgu, mislim da je to Sonijeva zgrada.
– Dakle? Sreo se sa Hermanom, rekao mu da zna za sve njegove ljubavnice i prostitutke…?
– Suviše je pretpostavki, Kat – Mati se brecnula. – Krigerovo ime je samo upisano na spisku, kao i Kasijanovo. Trebalo je da se sastane s njim u tri sata tog popodneva. A vidim i treće ime ovde, Pavel.
– Maksim Pavel? – pitala je Katarina, najednom uzbuđena.
– Ne piše – odgovorila je Mati. – Zašto?
– Zato što je Gabrijel saznao da je Kris nekoliko puta prošlog ponedeljka i utorka zvao čoveka koji se zove Maksim Pavel. Ruski emigrant. Drži dva-tri noćna kluba, uključujući i Kabare.
– Tamo gde nastupaju transvestiti? – pitala je Mati.
– Kako mi kaže Gabrijel, to je veoma unosan posao. Ima još nešto. Očigledno je da Pavel ima veze s ruskom mafijom.
Mati je pogledala na sat. – Tek je osam sati, mogle bismo da…
– Već smo proverili – rekla je Katarina. – Pavel je na putu u Italiji. Vraća se sutra ujutru.
Mati se na trenutak zamislila. – Moraćemo da tražimo pojačanje.
– Opet sam za korak ispred tebe – rekla je Katarina. – Pozvala sam Brehta da dođe iz Amsterdama, a Džek Morgan dolazi iz Los Anđelesa Prajvetovim avionom.
– Doći ću u kancelariju do sedam – obećala je Mati i prekinula vezu.
Stavila je pivo, spisak i telefon na noćni stočić i otišla da poljubi Niklasa za laku noć.
– Molim se za Krisa – Niklas je rekao kada je ugasila svetlo.
– I ja, dušo – rekla je Mati.
Zatvorila je vrata, poželela tetki laku noć i otišla u svoju sobu. Pošto se istuširala i obukla spavaćicu, legla je s pivom. Zamalo da uključi televizor, ali onda je ipak uzela laptop.
Ulogovala se na svoj službeni nalog i zatekla poruku od babe grofice Fon Milen, koja joj zahvaljuje na brzo i efikasno obavljenom poslu. Mati je odgovorila da misli kako je Sofija dobro, mada neprilagođeno dete i poželela joj sve najbolje.
Zatvorila je imejl, a onda se setila da bi mogla da proveri svoj privatni nalog. Nije proverila taj nalog već više od nedelju dana, mada je jedina osoba koja joj tu piše zapravo…
Među mnoštvom reklama, Mati je spazila imejl od Krisa, s datumom od prošle srede uveče, poslat oko deset sati. Kada ga je otvorila, videla je samo prikačen video-fajl. Kliknula je na njega.
Na ekranu se pojavilo Krisovo lice. Bio je u svom stanu, u niši; izgledao je očajno i polupijano. Sokrat mu je sedeo u krilu.
– Zdravo, Mati. Pokušao sam da poštujem tvoju želju i da te ne zovem, ali… – Zastao je i okrenuo glavu od kamere.
Nakašljao se, ponovo pogledao u kameru i rekao: – Mati, otkrio sam nešto i ako budem mogao to da izguram do kraja, mislim da će biti bolje. Za mene i za tebe i za Niklasa.
Oči su mu se ispunile suzama. – Ovih nekoliko nedelja… nije mi bilo ovako loše još otkad sam bio dete. Nedostaješ mi, Mati. Nedostaje mi i Niklas. I tetka Cecilija. Hoćeš da me zoveš? Ili da mi odgovoriš na poruku? Javi mi se kako god želiš, ja ću te čekati. Volim vas oboje. Uvek ću vas voleti.
Video-snimak se završio i slika je nestala.
Mati je tako glasno zaridala da je tetka Cecilija dotrčala do sobe.

20.


Tek je svanulo, dragi moji, i ja izlazim iz Berlina, idem ka jugu. Po pljusku vozim svoj mercedes benc ML500, koji sam kupio prošle godine. Da li znate ML500? Po mokrom kolovozu, on je kao tenk, moj snažni automobil kojim mogu da idem svuda.
Obično sam vrlo samouveren za volanom svoje petstotke. Međutim, nervozan sam dok vozim i razmišljam o policajcima koje sam sinoć video u klanici. Kada sam se probudio, žarko sam želeo da i jutros ponovo prođem tuda, ali čeka me veoma dug put i vrlo malo vremena jer moram da se vratim na posao.
Jugoistočno od Halea, nađem dvosmerni put koji vodi pored reke u jedno pusto mesto. Naročito po ovakvom vremenu.
Parkiram i čekam. Ne razmišljam ni o čemu, samo o prijatnom zadatku koji me čeka. Dvadeset minuta kasnije, dolazi motociklista u kišnoj kabanici, sa crnom kacigom. Pljusak se pretvorio u rominjanje. Izađem iz automobila; nosim jaknu za kišu sa dubokim džepovima; imam rukavice na rukama, a ruke sam stavio u džepove.
Moj prijatelj skine kacigu i otkrije lice tamnoputog čoveka u kasnim tridesetim. On je Turčin i lopov. Kao što bi svaki lopov rekao, i moj prijatelj kaže: – Hoću još novca. Zamalo da me uhvate. Mogao sam da poginem.
– Da, već ste mi to rekli sinoć preko telefona – odgovorim pomirljivo. – Pedeset hiljada evra umesto dvadeset pet. Može?
Vidim da je lopov očekivao da se pobunim, ali sada klima glavom.
– Vi meni pokažite šta imate, pa ću ja vama pokazati novac – kažem ja.
Moj prijatelj kreće da pretura po bisagama. Ja otvorim gepek mercedesa. Pored cirade s telom hakera, pronađem kožnu akten-tašnu. Otvorim je i iz nje izvadim jednu stvarčicu koja će malo da ubrza stvar. Onda ponesem tašnu onako kako to rade konobari u skupim restoranima, otvorenu tako da se unutra vidi novac.
Dođem do lopova, koji u ruci drži hard-drajv.
Krenem kao da ću mu dati tašnu, a onda se sapletem. Torba mi poleti iz ruku.
Moj prijatelj instinktivno krene da je uhvati.
Ja mu prislonim elektrošoker i pritisnem okidač.
On se trgne silovito i padne.
Ponovo ga opalim elektrošokerom, onda odložim spravu i zabodem mu odvijač u potiljak.
Sada lopov počne da se trza, ali ja ga držim čvrsto i osećam kako misterija curi iz njega a ja se opet punim.
Međutim, u ovom slučaju, ne mogu dugo da uživam u tom trenutku i u onom slatkom spokoju koji dolazi posle smrti. Na otvorenom sam. Kiša pada. Ako predugo ostanem tu, neko može da me vidi.
Umesto toga, zapečatim ranu superlepkom i odvučem telo do obale reke. Ugazim u vodu i pustim da ga struja ponese. Nadam se da će ga hladna voda odneti duboko i daleko.
Izađem, hladno mi je, ali nije me briga.
Uzmem torbu i ubacim je u gepek mercedesa. Onda odvučem ciradu sa telom svog prijatelja računarskog genija do reke. Gurnem zavežljaj u vodu, povučem ciradu i njegovo telo se otkotrlja u reku.
Leš lopova je već nestao.
Brzo složim ciradu i stavim je u mercedes pored tašne.
Kacigu bacim u reku. Upalim motocikl, ubacim u brzinu, uhvatim kočnicu, dam gas, pustim kvačilo i kočnicu.
Motor zaurla i krene unapred, poleti preko obale i nestane.
Sada moram da požurim nazad u Berlin. Ne mogu više da izdržim. Moram da vidim šta je s klanicom.
Moram da odlučim o njenoj sudbini, dragi moji.
Teške su to odluke.

21.


Mati je desno oko prislonila na skener berlinskog Prajveta u ponedeljak u petnaest do sedam ujutru. Spavala je isprekidano te noći. Oči su joj crvene, kapci naduveni. Pitala se da li će to uticati na skener, ali nije. Neprobojna vrata su se otvorila uz šum hidraulike.
Upravo je svitalo kada je prošla hodnikom iznad parka. Svetla su još bila pogašena. Prva je stigla.
Ili je bar tako izgledalo. Kada je ušla u prostoriju za odmor s namerom da napravi kafu, upalila je svetlo. Neko je glasno zastenjao.
Mati se trgla i pogledala prema sofi. – Ko je to? – upitala je na nemačkom.
Džek Morgan se pridigao s druge strane sofe i pogledao je pospano. – Ne razumem nemački, Mati. Koliko je sati?
Kao i mnogi Nemci, Mati tečno govori engleski. – Deset do sedam – odgovorila je. – Džek, izvini, nisam …
Vlasnik Prajveta je odmahnuo rukom i ustao. Nosio je kožnu pilotsku jaknu, farmerke i kaubojske čizme s niskom petom. Visok, vitak čovek, koji uvek izgleda kao da je u žurbi, zagladio je tamnu, prosedu kosu i rekao: – Nema veze. Ionako kažu da je zdravije ne spavati previše, zar ne?
Mati se nasmejala. Sviđa joj se Džek Morgan. Pametan je, ali nije nadmen. Vlasnik je kompanije, ali se ne ponaša kao da je bog.
Prišao joj je. – Kako si?
Mati je slegnula ramenima i počela da pravi kafu. – Kako moram, s obzirom na to da mi je… kolega i prijatelj nestao i da smo našli čip koji mu je izvađen iz leđa.
– Zato sam došao – rekao je Morgan saosećajno. – Čim sam čuo.
– Kad si stigao?
– Pre sat vremena otprilike – rekao je Morgan. – Let je trajao trinaest sati.
– Mora da si smožden – rekla je Mati i uključila aparat za kafu. – Mogu da ti ispričam šta se događalo dok si putovao. Hoćeš da odemo nekud na pravi doručak?
– Zasad će kafa biti dovoljna – rekao je Morgan i seo za sto. – Svakako ćeš me obavestiti, ali pošto me to mučilo sve vreme leta, najpre bih voleo da čujem zašto ste ti i Kris raskinuli veridbu.
Mati je duboko uzdahnula i okrenula glavu. Retko priča o svom privatnom životu, osim s Katarinom i tetkom. Njen šef je upravo stigao letom koji je trajao trinaest sati, da bi pomogao da pronađu Krisa. Zaključila je da je iskren odgovor najmanje što može da učini.
Neprirodnim glasom je rekla: – Ubrzo nakon što si me zaposlio ovde, imali smo burnu romansu. Verili smo se posle šest meseci. S vremenom sam otkrila da Kris ima problem, Džek. Nikako nisam mogla u potpunosti da mu priđem, da ga upoznam. Nikada nije pričao o detinjstvu. Ipak, nešto ga je iz tog perioda mučilo. Što sam duže bila s njim, sve više sam otkrivala koliko mesta to zauzima u njegovoj duši. Preklinjala sam ga da mi kaže šta je posredi, ali nije hteo. Naposletku, prelomila sam da se ne udam za čoveka koji u sebi nosi toliku tajnu, bez obzira na to koliko ga volim. Ne bi bilo pošteno prema meni. Ni prema mom sinu Niklasu.
– I prekinula si?
Mati je klimnula glavom. – Nešto najteže što sam ikada uradila.
– Kako je Kris to prihvatio?
– Kao da je očekivao. Rekao je da me ne krivi i da me voli uprkos svemu.
– Nemaš nikakvu predstavu šta je u pitanju, kakva je to tajna.
– Samo znam da je imao noćne more. Javljale su se u naletima. Plakao bi u snu i dozivao majku. Ponekad bi vrištao dozivajući je.
– Jesi li ga nekad pitala nešto o tim noćnim morama?
– Jesam, ako sam htela da ne razgovara sa mnom sledećih nekoliko dana – odgovorila je Mati, sipala kafu u šolju i pružila je Morganu.
On je uzeo kafu. – Znao sam da je odrastao u Istočnom Berlinu i da su mu roditelji umrli kada je imao osam-devet godina. Odrastao je na selu, u nekom sirotištu, zar ne?
Mati je klimnula glavom. – To je sve što je voljan da kaže kada ga neko pita. Jednom mi je rekao da je prošlost najbolje zaboraviti, ali ja mislim da on nikada nije zaboravio. Jednostavno, neće nikome da priča o tome.



22.


Katarina Doruk je stigla u sedam i petnaest. Doktor Ernst Gabrijel i Tom Burkhart došli su u pola osam.
Zajedno su obavestili Morgana o onome što su do sada saznali – klanica, Krisovi sastanci s fudbalskom zvezdom Kasijanom i milionerom Hermanom Krigerom zakazani za nekoliko dana pre nestanka i njegovi telefonski pozivi vlasniku noćnog kluba Maksimu Pavelu i ostalima.
Mati je pomislila kako Morgan veoma trezveno rasuđuje za nekoga ko je spavao samo nekoliko sati. Odlučio je da podeli istragu na tri dela.
Katarina će istražiti Hermana Krigera.
Kada stigne iz Amsterdama, Danijel Breht će se pozabaviti Kasijanom, uz Morganovu pomoć. Vlasnik Prajveta je već odranije imao iskustva u nekoliko istraga u vezi s poznatim sportistima. Breht govori šest jezika, uključujući i portugalski, jedini jezik koji govori brazilski napadač.
Gabrijel će detaljnije ispitati Krisovo kretanje, dok će Mati i Burkhart nastaviti da sprovode istragu uporedo s policijom i uključiti se u ostale tokove istrage po potrebi.
Međutim, upravo kada su se Mati i Burkhart spremali da krenu na zakazani sastanak sa Ditrihom, njen telefon je zazvonio. Bio je to glavni inspektor.
– Zovem vas po naređenju svog pretpostavljenog – rekao je Ditrih, očigledno iznerviran. – Naš sastanak je otkazan.
– Molim? – odvratila je Mati ljutito. – Ali rekli ste…
Ditrih ju je prekinuo. – Ono što ću vam sada reći nije, i ponavljam, nije za javnost. Jasno?
Mati se povratila. – Da.
Ditrih je pročistio grlo. – Kao što pretpostavljate, zbog prirode posla koji se obavljao u zgradi, pronašli smo mnogo uzoraka krvi. Toliko da sam bio naredio da se uzme dvadeset nasumičnih uzoraka i da se već sinoć ispitaju. Od tih dvadeset uzoraka dvanaest su životinjskog porekla, četiri su svinjska a osam goveđa krv. Ostalih osam su ljudska krv. Žao mi je, ali četiri male mrlje identifikovane su kao Šnajderova krv. Ostala četiri uzorka se potpuno razlikuju jedan od drugog.
Mati se ukočila, trepnula nekoliko puta i pokušala da shvati šta joj on govori. – Pronašli ste krv još četvoro ljudi, pored Krisove?
Ditrih je oklevao, nakašljao se i onda odgovorio: – Tako je. I zato se uskoro vraćamo u klanicu. Ispostavilo se da su naši forenzički timovi trenutno veoma zauzeti. Iako sam ja protiv toga, moj pretpostavljeni bi zamolio berlinski Prajvet da pošalje svoj forenzički tim da nam pomogne da detaljnije pregledamo klanicu.
– Dolazimo za sat vremena – obećala je Mati i prekinula vezu.

23.


U deset i petnaest Mati, Burkhart, doktor Gabrijel i još tri Prajvetova forenzičara ušli su u klanicu noseći opremu – luminol lampe, video-kamere, opremu za termografsko snimanje i jednu bocu pod pritiskom sa crevom i ventilom.
Hauptkomisar Ditrih već je bio na licu mesta i čekao ih, zajedno sa inspektorkom Sandrom Vajgel i Kripovim forenzičkim timom.
– Daćemo vam deo poda i zida – rekao je Ditrih Gabrijelu. Kada je hipi naučnik skinuo jaknu, ispod koje je nosio svetlonarandžastu duksericu s likom Boba Marlija, Ditrih ga je pogledao s otvorenim nepoverenjem.
Gabrijel se nasmejao zadovoljno. – Rekao bih da ovde ima osamdeset metara sa četrdeset.
– Otprilike – odgovorio je glavni inspektor. – Pa?
– Pa hajde da smanjimo prostor – odgovorio je Prajvetov stručnjak za sudsku medicinu. – Ili barem da utvrdimo opseg delovanja.
Ditrih ga je pogledao sumnjičavo. – Kako?
– Kompresovana luminol magla, moj izum – rekao je Gabrijel, prevezao konjski rep i gurnuo ga ispod hirurške kape. Onda je stavio zaštitne naočare, uzeo bocu pod pritiskom i okrenuo ventil.
– Isključite reflektore, molim! – viknuo je.
Ditrih je klimnuo glavom svojim pomoćnicima. Ugasili su svetla i prostor je ostao u polumraku, sa senkama svuda unaokolo. Kiša je dobovala po krovu.
– Snimajte – rekao je dvojici svojih tehničara koji su čekali s kamerama na postoljima.
Glavni naučnik berlinskog Prajveta uperio je raspršivač ka zapadnom kraju zgrade i zatim pritisnuo polugu. Uz prasak i šištanje, magla sitnih čestica luminola, hidrogena i natrijum-hidroksida izašla je iz raspršivača i formirala oblak koji je obavio krovne grede i spustio se niza zidove do poda.
– Pazi ti to – kazao je Burkhart.
Iznenađena i užasnuta, Mati je klimnula glavom.
Kao da su posmatrali projekciju galaksija – desetine hiljada zvezda u grupama, kapljicama i tačkicama. Jedno fosforescentnoplavo sazvežđe od krvi.



24.


Hemijska reakcija bila je gotova za manje od trideset sekundi. Plavi sjaj je nestao i klanica se vratila u pređašnje ruinirano stanje. Svi su zanemeli kada su videli opseg tragova krvi koji im je izum doktora Gabrijela otkrio.
Samo je Vajgelova zavapila: – Krv je svuda, šefe!
Ditrih ju je mrko pogledao: – Kao što sam naglasio sinoć, Vajgelova, ovo je bila klanica. Luminol pokazuje prisustvo gvožđa iz hemoglobina u krvi. Pomoću njega se ne može utvrditi o kakvoj se krvi radi.
Doktor Gabrijel se uključio u razgovor: – U svakom slučaju, moraćemo da podelimo celu prostoriju na male delove od recimo desetak kvadratnih centimetara.
Ditrih je izgledao iznervirano. Oklevao je, zatim klimnuo glavom prilično neubedljivo i rekao: – Mislim da će dvadeset centimetara biti dovoljno.
Mati je zatvorila oči i u mislima videla svetleće, plave galaksije od tragova krvi. Činilo joj se da je jedan deo drugačiji od ostalih. Otišla je do kamere i pogledala snimak da bi se uverila.
– Šta je bilo? – upitao je Burkhart.
Ditrih je malo dalje pričao s jednim od svojih ljudi.
Mati je pokazala rukom ka fosforescentnoplavom obliku na ekranu kamere. – Vidiš ovde gde su tragovi zgusnuti?
Burkhart je pogledao i klimnuo glavom. – Ovde u uglu.
Koračali su preko đubreta i prljavštine i došli do ugla prostorije i gvozdene kanalizacione rešetke. Lampama su osvetlili otvor obložen čelikom i metar niže, na dnu, videli još jednu rešetku, parče izbušenog metala s rupicama obima olovke.
– Zašto na dnu nema đubreta? – pitala je Mati.
– Kako to misliš? – pitao je Burkhart.
– Pa ovo je kao odvod na sudoperi, zar ne? – rekla je. – Kako to da u ovom razrušenom mestu, tamo dole nema ničega osim nekoliko listova?
Burkhart je malo razmislio i onda rekao: – Možda je to odvod, što će reći da ima nešto ispod. Hajde da vidimo.
Čučnuo je, prstima uhvatio rešetku, zastenjao i povukao.
Mati je očekivala da će se rešetka odvojiti od poda.
Međutim, na njeno iznenađenje, rešetka je bila zavarena za čeličnu cev koju je Burkhart zajedno s njom izvukao, otvoriviši rupu, iz koje se osećao užasan smrad.

25.


Iz rupe na podu klanice zapahnuo ih je smrad mokraće i nečega još goreg.
Kada je Burkhart izvadio lažni odvod i odložio ga sa strane, Mati je stavila ruku na nos i uperila lampu u otvor s metalnim zidovima, koji se završavao tri metra niže, oko metar iznad poda prekrivenog šljunkom.
– To je verovatno sekundarni sistem drenaže – rekao je Ditrih kada im je prišao. Činilo se da je malo ozlojeđen zbog njihovog otkrića.
– Neko mora da siđe, ali preusko je za mene – rekao je Burkhart.
– I za mene – dodao je glavni inspektor.
Inspektorka Vajgel je pogledala niz otvor i odmahnula glavom. – Dole ima pacova. Tačno mogu da ih namirišem. Ne podnosim pacove. Moj brat je imao pacova, kojim me je plašio. Ne podnosim ih.
– Onda ću morati ja – rekla je Mati.
– Znate da ne mogu da vam dozvolim… – počeo je Ditrih.
Mati ga je prekinula: – Hauptkomisar, ako nađem nešto, povući ću se. Osim toga, videćete isto što i ja. Imaću kameru.
Kada je čuo Matin predlog, Gabrijel je otišao do kombija s opremom i vratio se s belim zaštitnim odelom za jednokratnu upotrebu, zaštitnim šlemom i naočarima, štitnicima za kolena i rudarskom lampom povezanom s kamerom. Doneo je i slušalicu sa superosetljivim mikrofonom, koju joj je trakom pričvrstio za vrat, kao i respirator kako bi zaštitio Matina pluća od zaraznih klica koje bi mogle da vrebaju u vazduhu, ali i zbog velike količine pacovskog izmeta.
Stavili su joj pojas za izvlačenje i pričvrstili ga za konopac.
– Nisi se predomislila? – pitao je Burhkart.
– Ne – rekla je Mati, klekla i polako počela da se spušta u otvor.
Burkhart i Ditrih su je spuštali, dok je Gabrijel na laptopu pratio signal iz Matine kamere.
Otvor jedva da je bio širi od Matinih ramena. Za trenutak je osetila kako je steže klaustrofobija, ali ubrzo se obrela u otvorenom prostoru i nogama dotakla zemlju.
Otkačila je konopac s pojasa. Kada se sagla i rudarskom lampom osvetlila oko sebe, videla je da se šljunkovita površina prostire u svim pravcima, dokle god je svetlost njene lampe dosezala.
– Ovo liči na neku ogromnu halu za drenažu – rekla je.
– Ne vidi se dobro – čuo se Gabrijel iz slušalice. – Uključi i LED lampu.
Mati je izvadila lampu i uključila je, zadovoljna zbog moćnog snopa koji je blesnuo kroz prostor.
Videla je nešto beličasto desetak metara ispred sebe, iza čeličnog nosećeg zida. Onda je čula zvuk s leve strane. Uperila je snop svetlosti i ugledala na desetine pacova kako je posmatraju. Njuškali su, neki su ljutito cijukali a neki škljocali zubima.
Sablasno. Čula je Niklasov glas kako joj govori da beži odatle.
Međutim, čučnula je i odgegala se prema onom belom predmetu iza stuba. Kada mu je prišla na metar, videla je šta je i smrzla se.
Jedna kost je virila iz šljunka.
– To je ljudska butna kost – čula je Gabrijela.
Mati je progutala knedlu i uperila snop svetlosti još dalje u dubinu podruma, gde je videla još kostiju.
Zatim je videla ljudsku lobanju. Pa još dve.
Kosti i lobanje bile su razbacane svuda unaokolo kao školjke po plaži.



26.


– Groblje kostiju – prošaptala je Mati.
– Vidimo – čula je Burkharta u slušalici. – Ditrih kaže da se vratiš.
Mati nije imala ništa protiv. Nikada nije bila na strašnijem mestu i htela je napolje pre nego što je uhvati panika od zatvorenog prostora.
Međutim, kada se okrenula da se vrati, snop svetlosti prešao je preko nečega na dvadesetak metara od nje. Mati se zanela kao da ju je neko udario u bradu.
Tamo su ležali svežiji leševi, gotovo bez kože na kostima.
Jedna žena i jedan muškarac.
Na njima su bili raskomadani ostaci odeće.
Premda to nikako nije želela, ipak se približila na oko metar od njih.
Prepoznala je crnu rolku koja je visila s većeg leša i osetila kako se ceo svet ruši oko nje.
Pala je na kolena, pogleda prikovanog za leš. Njeno brzo i teško disanje odjekivalo je u respiratoru kao da je zombi, živi mrtvac.
– Mati? – čula je Gabrijelov glas.
– Vidiš ih? – pitala je odsutno.
– Da, Mati, vidimo ih. Molim te, dođi gore.
– Ovaj veći je Kris – rekla je.
– O bože, ne! – rekao je Gabrijel.
Bila je gotova da padne u nesvest.
Zabacila je glavu i borila se za vazduh, kao da je pijana. Tada je, kroz tačke koje su joj se pojavile pred očima, ugledala prvi paket. Bio je zalepljen za gredu na tavanici, otprilike metar i po ispred nje.
Paket je bio veličine knjige, umotan u zeleni masni papir s ruskim ćiriličnim slovima i razmrljanim pečatom na nemačkom jeziku.
Nekoliko sekundi sve joj se činilo nestvarnim i ono što je videla nije joj dopiralo do mozga.
Onda je podigla glavu i ugledala druge slične zelene pakete pričvišćene za tavanicu, mnoštvo njih.
Bili su povezani električnom žicom.
– Engelova! – povikao je Burkhart. – To su bombe! Izlazi odatle!