Berlin

First topic message reminder :



Kris Šnajder je najpopularniji agent u berlinskom Prajvetu, nemačkom sedištu najmoćnije privatne detektivske agencije na svetu; budući da radi na najosetljivijim slučajevima, Kris brižljivo skriva svoje metode, ali kad iznenada nestane, i sam postaje najvažniji slučaj Prajveta.Prelepa i beskompromisna Mati Engel, još jedan od vrhunskih agenta Prajveta i Krisova bivša devojka, po njegovom nestanku, odmah će se pridružiti istražnom timu berlinske policije.Međutim, kada upadne u vrtlog stravičnih zločina počinjenih još pre pada Berlinskog zida, Mati će tu bolnu istragu pretvoriti u misiju i nemilosrdan lov na izopačenog ubicu pod jezivom maskom.

51.


Kada je Rudi Kriger prestao da povraća, Mati i Katarina su ga odvele od automobila.
– Hteo bih malo vode – rekao je jedva čujno.
– Doneću vam – rekla je inspektorka Vajgel i otrčala.
Kiša je stala, a vetar je počeo da duva i nosi lišće s drveća ispred kuće Agnes Kriger. Rudi Kriger je seo na vlažne stepenice ispred ulaza. Izgledao je ranjeno i usamljeno.
– Gospodine Kriger… – počeo je Ditrih.
Mati je stala ispred glavnog inspektora i tiho rekla: – Znate kako ste se vi osećali sinoć? Dajte mu koji minut.
Ditrih nije navikao da izvršava naređenja, niti da drugi znaju za njegov privatan život. Ipak je odgovorio odmerenim tonom: – U redu, gospođo Engel.
Vajgelova je prišla i dodala milionerovom pastorku flašu vode. – Hvala – rekao je Rudi Kriger. – Vrlo ste ljubazni.
Ditrih je sačekao da Rudi isprazni flašu i onda mu saopštio da se još nijedan svedok ubistva njegove majke nije pojavio. Lilo je kao iz kabla i niko od komšija nije čuo ništa neobično.
– Gde ste vi bili pre sat vremena? – pitao je Ditrih.
– Ja? – rekao je Rudi Kriger. – Ja sam bio na protestu zbog Tehelesa.
– Da li vas je neko video?
– Stotine ljudi – rekao je. – Govorio sam. Tamo sam bio od jutros.
– Imate li predstavu o tome ko bi želeo da je ubije?
Rudijevo lice je sevnulo od besa. – Isti onaj koji je verovatno ubio Krisa Šnajdera: Herman Kriger. Ili neko ko radi za njega. Kažem vam. Kada ćete ga uhapsiti?
– Prvo moram da ga nađem i čujem njegovu priču – rekao je Ditrih.
– Gospode bože – zastenjao je Rudi Kriger. – Bože, samo…
– Šta?
Bio je slomljen od bola kada je odgovorio obraćajući se više Mati i Katarini nego Ditrihu: – Kada ste vi otišli, dok sam išao na protest, pričao sam s majkom telefonom. Pitao sam je šta je odlučila u vezi s Hermanom. Rekla mi je da će ostati u braku s njim.
– Zar to nije baš sjajno? – pitao je ogorčeno. – I tako, Agnes se odlučila za novac. Odlučila je da svako od njih nastavi da živi svoj život, zbog novca. A on ju je ubio pre nego što je išta mogla da kaže…
Malo dalje niz ulicu, radnici hitne pomoći stavljali su crnu kesu s telom njegove majke u ambulantska kola.
Rudi Kriger je uzdahnuo i činilo se da će ponovo zaplakati, ali je onda rekao: – Bolje da vidim šta je s kućom.
– Nemojte da dirate ništa u kući – rekao je Ditrih. – Moraćemo da izvršimo pretres.
Milionerov pastorak je za trenutak bio iznenađen, ali je zatim rekao: – Naravno, izvinite. Ja… Mogu li sada da idem kući?
Ditrih je klimnuo glavom: – Trebalo bi da obavestite njene prijatelje i rodbinu.
Rudi Kriger je pognuo glavu i rekao: – Otvaranje moje prve izložbe je za dva dana. Trebalo je da dođe, znate? Moja majka je rekla da će doći.
Onda je zazvonio mobilni telefon glavnog inspektora. On se javio i odmakao nekoliko koraka.
Kada je ustao, Rudi Kriger je izgledao utučeno. Pogledao je u Mati i Katarinu. – Hvala vam. Ne bih ovo mogao sam da uradim.
– Imate li nekoga kod kuće? – pitala je Katarina.
– Tanja je možda došla posle protesta – rekao je. – Ne znam.
– Pozovite nas ako bude trebalo – rekla je Mati.
Rasejano je klimnuo glavom i otišao, skrhan od tuge.
Mati je čula Ditriha kako se žali: – Imam ovde posla. Pošaljite nekog drugog.
Prekinuo je vezu i odmahnuo glavom.
– Šta je bilo, šefe? – pitala je inspektorka Vajgel.
Ditrih je oklevao i rekao: – Policija u Haleu je pronašla telo u reci. Identifikovali su ga kao doktoranda na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Neki supergenije za računare. Traže našu pomoć. Već imamo posla preko glave. Nađite Hermana Krigera.
Mati je htela da ispriča Ditrihu o dosijeima koji su ukradeni iz arhiva. Međutim, sada ju je zainteresovala ova vest, veoma bitna kada se uzme u obzir to što je neko izuzetno vešt provalio u Prajvetov sistem.
Tako je mislila i Katarina. – Imate li ime mrtvog studenta? – upitala je.
– Vajgelova će vam dati – rekao je Ditrih dok je odlazio.
– Mislim da ću onda otići do Tehničkog univerziteta – rekla je Katarina. – Da malo pronjuškam.
– Bez mene – rekla je Mati. – Ja idem u Hale.



52.


Prijatelji Berlinci, dragi sugrađani, tek je tri po podne, a ja moram da priznam da sam mrtav umoran od mnogih dugih i teških zadataka koje sam danas već morao da obavim. Međutim, pre nego što pređem na nešto novo, ja volim da raspremim stvari, očistim ih i uglancam tako da se sjaje kao staklo.
Tako to radi nevidljivi čovek.
Teško je osloboditi se starih navika.
Pogledam u svoje ruke za trenutak i zabavljam se mišlju da ja zapravo nikada nisam video sebe, osim u ogledalu; a ogledala su deo iluzije u našim životima, zar ne?
Zaključim da ja stvarno ne znam kako izgledam i da nikada neću znati.
A ako ja ne znam, ko će znati?
Svakako ne svi oni koje sam bio primoran da likvidiram u poslednje dve nedelje. Niko od njih nije prepoznao moje novo lice.
Ipak, prepoznali su moj glas.
Pre nego što su umrli, kada sam pričao s njima, gledali su me kao da sam neka strašna slagalica kojoj nedostaju delovi.
Smejem se i raspoloženje mi se popravlja dok stavljam kremu za samopotamnjivanje na lice i ruke, a zatim i kontaktna sočiva u boji da bih promenio boju očiju iz smeđe u zelenu. Onda nalepim debele, crne obrve i brkove pa naguram pamučne tupfere u usta.
Navučem plavo radničko odelo s izvezenim nazivom lokalne vodoinstalaterske radnje. Neverovatno je šta sve možete naći u radnjama s polovnom robom, samo ako tačno znate šta tražite. Čak sam našao i odgovarajuću kapu.
Kada to završim, siguran da me niko iz mog sadašnjeg života ne može prepoznati, napunim kutiju s alatom, francuskim ključevima i odvijačima, stavim i jedan mini-brener, dok tiho cokćem. Dragi moji, bez alata nema zanata, zar ne? Mm…

53.


Već je bilo popodne kada se Mati vratila u berlinski Prajvet, uzela automobil i odvezla se sto sedamdeset kilometara na jug, do Halea.
Taj siv i sumoran grad, u kome uglavnom preovlađuje arhitektura iz NDR-a, danas je izgledao još tmurnije i mračnije u izmaglici koja je ponovo najavljivala nevreme.
Mati je parkirala automobil i opet se pitala da li je telo računarskog genija stvarno povezano s provalom u Prajvetov sistem, Krisovom smrću i ubistvom Agnes Kriger usred bela dana. Da li se Herman Kriger krije iza svega toga? Da li neko na njegovom položaju može sebi da dozvoli toliku surovost i drskost?
U pokušaju da odgovori na ova pitanja, Mati je otišla u opštinsku zgradu i kod službenika počela da se raspituje za Vajsenhaus 44. Jedna istetovirana emo devojka rekla je da nikada nije čula za sirotište, a još manje za arhivu.
Međutim, sredovečna žena koja je sedela za radnim stolom iza emo devojke rekla je Mati da se Vajsenhaus 44 nalazi na putu između Klepciga i Rojsena.
– Još uvek je tamo? – pitala je Mati.
– Ne zadugo – rekla je. – Sledećeg meseca zgradu će srušiti i tu izgraditi fabriku za proizvodnju eko-sijalica.
– A arhiva? – pitala je Mati.
– Mislim da je prebačena u Savezni arhiv posle spajanja Istočne i Zapadne Nemačke.
– Postoji li još neko mesto gde bi mogla biti?
– Koliko ja znam, ne.
Mati je htela da odustane. Međutim, odlučila je da se odveze da vidi sirotište. Rekla je sebi da bi to možda moglo da joj pomogne da shvati šta je to Kris preživeo kao dete.
Kada je pomislila na Krisa u detinjstvu, setila se Niklasa. Zastala joj je knedla u grlu i suze su joj nevrle na oči. Morala je da uloži veliki napor da ne skrene s mokrog puta koji vodi iz Halea na istok.
Vetar je duvao u naletima nanoseći kišu, kada je Mati skrenula na sever, na sporedni put prepun rupa koji vodi iz Klepciga ka Rojsenu. Put je vijugao kroz polja, pored drveća delimično opalog lišća i pored ogromnih, belih vetrogeneratora čije su elise parale sivo nebo.
Najzad, Mati je ugledala krov sirotišta koji se pomaljao kroz šumu i rastinje. Sirotište se nalazilo pored njive koju je obrađivao zemljoradnik na traktoru.
Preko zaraslog prilaza zgradi, između dva debela drvena stuba, bila je razapeta nova žica. Na oba stuba bila su zaheftana upozorenja u plastičnim navlakama. Natpis na kome je pisalo „zabranjen pristup” visio je sa žice.
Mati je parkirala pored puta, navukla kapuljaču nepromočive jakne i izašla. Prešla je put, preskočila žicu i krenula duž prilaza kroz mokri korov i trnje koje joj se kačilo za pantalone.
Vajsenhaus 44 je bila trospratna zgrada s urušenim krovom, čiji su nahereni zidovi bili obrasli bršljanom. Prozora nije bilo, osim ostataka okana koji su poput zuba još stajali u okvirima.
Mati se popela na trem, koji se bio odvojio od zgrade. Glavna vrata sirotišta ležala su razvaljena na podu, na ulazu u dugačak, mračan glavni hol.
Nešto joj je govorilo da ne ulazi i da ne dira u tajne sirotišta.
Onda je odjeknula grmljavina u daljini i kiša je udarila još jače.
Zapitala se da li je luda a onda je, veoma uznemirena, ušla u zgradu.



54.


Mati je zastala u hodniku kako bi izvadila baterijsku lampu. Osvetlila je i zdesna videla prostoriju gde su se nalazili ostaci kancelarije, buđavi i prekriveni lišćem: radni sto sa dve noge, iscepana stolica, iz koje su virili punjenje i zarđale žice, prevrnuti ormar za kartoteku bez fioka.
Pomislila je kako tu mora da je sedeo upravnik ili upravnica. Hodala je dalje po gotovo praznom prizemlju sirotišta.
Pronašla je kuhinju i trpezariju. I one su bile prazne.
Dok se pela uza stepenice, pokušala je da zamisli Krisa na tom užasnom mestu. Osmogodišnji dečak, bez majke i oca. Pomislila je: Šta ako Niklas bude morao u sirotište? Opet je bila na ivici plača.
Na prvom spratu Mati je našla ostatke starih učionica. Primetila je da se nešto promenilo u vezi sa zvukom koji se čuo spolja – pljusak i brektanje traktora.
Popela se na drugi sprat i naišla na spavaonice sa obe strane dugačkog glavnog hodnika. Prva je bila prazna. U onoj prekoputa videla je zarđale kosture kreveta na sprat pričvršćene za zid.
Podne daske škripale su pod njenim nogama dok je koračala ka sledećim dvema spavaonicama. U prvoj je videla rupu u krovu iznad gvozdenog kreveta na sprat, jedinog koji je još imao madrac.
Madrac je bio crn od buđi i prljavštine. Na njemu je bila barica, kao i na podu. Iz nekog neobjašnjivog razloga, Mati je privukao taj madrac na krevetu u toj spavaonici.
Daske ispod njenih nogu bile su meke i trule. Ipak je ušla i stala na kišu koja je lila iz rupe u krovu, omađijana madracem i polomljenim delovima grede koji su se zabili u njega na nekoliko mesta.
Da li je ovaj krevet nekada bio Krisov?
Zamislila ga je kako leži na krevetu. Ta slika joj je došla lako, kao i jedno sećanje koje joj se sada vraćalo.
Ona i Kris bili su u krevetu, u stanu koji su iznajmili na skijanju u Garmišu. Jedna od retkih prilika kada su bili bez Niklasa.
Kris joj je spremio doručak i doneo ga na poslužavniku, s jednom ružom i malom kutijom čokolade, umotanom u mašnu. Gledao ju je sa zanimanjem kako jede. A onda je hteo da vidi šta će biti kada otvori kutiju sa čokoladom.
U kutiji je bio prsten – dva smaragda i dijamant između njih.
Najednom, tu u tom oronulom sirotištu, Mati je preplavio bol. Osetila je neki nevidljivi užasan pritisak od koga joj se soba učinila zlokobnom, poput onog podruma u klanici.
Munja je sevnula i gotovo je oslepila.
Grmljavina se začula tik iznad njene glave.
Mati se sagla, sada već očajnički želeći da ode odatle, da uđe u automobil i odveze se kući, Niklasu.
Istrčala je iz sobe.
Otrčala je do stepeništa i ukopala se u mestu.
U podnožju stepeništa, u senci, stajao je čovek u dugačkoj, crnoj kišnoj kabanici s kapuljačom koja mu je skrivala lice.
U rukama je držao sačmaru dvocevku uperenu u nju.

55.


– Ko ste vi?! – zarežao je čovek sa sačmarom. – I šta radite ovde, dođavola?!
Nekoliko sekundi Mati nije mogla da odgovori.
Nanišanio je. – Pitao sam vas…
Ona je posegnula rukom u džep jakne.
– Polako – rekao je čovek, još uvek je držeći na nišanu.
– Izvadiću značku i ličnu kartu – promucala je.
Odmakao je glavu od nišana sačmare. – Vi ste iz policije?
– Radim za Prajvet. Berlinski Prajvet – pokazala mu je značku.
Pokazao joj je da siđe do njega.
– A puška, gospodine? – pitala je. – Nije prijatno.
Najzad je spustio pušku i skinuo kapuljaču, ispod koje se pojavilo koščato lice čoveka u poznim tridesetim. Rekao je: – Video sam automobil kada sam završio oranje. Ovde je zabranjen ulaz. Sledećeg meseca će srušiti zgradu.
– Izvinite – rekla je Mati dok joj se sposobnost govora polako vraćala. Krenula je niza stepenice k njemu. – Ovo je bilo sirotište. Moj… blizak prijatelj je živeo ovde.
– Mnogo ljudi je živelo ovde. Rekao bih da mnogi od njih nisu voleli ovo mesto, po onome što sam ja čuo.
Pružila je ruku. – Mati Engel.
– Darek Eberhart – odgovorio je, ali nije pružio ruku. – Trebalo bi da odete, gospođo Engel. Ovo mesto je opasno. Podne daske su trule. Na svakom koraku biste mogli da propadnete. I polomite nogu. Ili vrat.
– Moj prijatelj je… mrtav, ubijen – rekla je Mati. – Bio mi je više nego prijatelj. Bio je moj verenik, samo pokušavam da razumem njegovo detinjstvo.
Eberhart ju je posmatrao hladno. – Žao mi je zbog vašeg gubitka, ali ovde nećete ništa saznati. Ova zgrada je napuštena pre dvadeset godina. Lopovi su uglavnom sve odneli. Državi je trebala čitava večnost, ali najzad je uspela da proda zemlju nekoj kompaniji za proizvodnju ekološke energije.
– To sam čula. Sijalice.
Eberhart se okrenuo bez reči i pošao niz hodnik.
Mati je požurila za njim i kazala: – Dokumentacija iz sirotišta u Saveznom arhivu… nepotpuna je.
Eberhart je ćutao dok je hodao ka glavnom ulazu.
Mati je povikala za njim: – Nadala sam se da ću naći nekoga ko zna nešto o sirotištu, nekoga ko je možda poznavao Krisa.
Eberhart je izašao napolje. Kiša je jenjavala. Sada je grmelo i sevalo istočno od njih.
– Moram da nastavim sa oranjem – rekao je Eberhart.
Mati ga je pratila i kazala: – Izvinite. Nadala sam se… – Gušila se. – Teško mi je što ne razumem zašto je umro, ko je bio i šta se ovde desilo.
Obrisala je suze rukavom kišne jakne. Eberhart se okrenuo k njoj, sačmaru je držao uz telo, a s lica mu se nije moglo pročitati ništa.
– Izvinite – rekla je ponovo. – Idem sada. Žao mi je što sam vas uznemirila i omela u poslu.
Mati se okrenula i napravila nekoliko koraka po zarasloj stazi u pravcu puta.
– Harijat Ledvig – rekao je farmer. – Živi u staračkom domu u Haleu.
Mati je stala i pogledala ga zbunjeno. – Ko je ona?
– Rođaka moga oca. Radila je ovde kao upravnica dvadeset dve godine.

56.


Trideset pet minuta kasnije Mati je pokucala pa ušla u sobu i osetila starost, bolest i antiseptik s mirisom limuna.
Harijat Ledvig sedela je uspravno u fotelji pored bolničkog kreveta, priključena na kiseonički šator preko cevi. Sitna žena je na sebi imala spavaćicu, ogrtač i papuče. Upravo je dobila napad kašlja. Noge su joj bile pokrivene ćebetom. Oko nje su se nalazile naređane knjige. Otvorena knjiga joj je ležala u krilu, a na njoj lupa.
Kada je kašalj prestao, Harijat Ledvig je pljunula u maramicu i bacila je u kantu za đubre koja se nalazila između knjiga.
– Šta hoćete? – zakreštala je starica sumnjičavo.
Mati se predstavila, pokazala Prajvetovu značku i rekla: – Upoznala sam sina vašeg rođaka, Dareka, tamo pored stare zgrade sirotišta Vajsenhaus 44. On je predložio da popričam s vama.
Harijat Ledvig je sada postala krajnje oprezna. – Za koga radite? Za državu?
– Ne, ja…
Starica je uzela lupu i njome mahnula prema Mati. – Nisam učestvovala u prisilnim usvajanjima. Nikada. Ni jedan jedini put. Mogu to i da dokažem.
Mati je znala o čemu starica priča. Za vreme komunističke vladavine u Istočnoj Nemačkoj, ponekad su oduzimali decu roditeljima koji su se smatrali nelojalnim. Deca su dobijala nova imena, a zatim su ih davali na usvajanje porodicama za koje se smatralo da su odane državi.
– Nisam zato ovde, gospođo Ledvig – Mati ju je uveravala. – I ne radim za klijenta. Samo želim da saznam nešto o jednom dragom prijatelju koji je živeo u sirotištu Vajsenhaus 44 tokom sedamdesetih i osamdesetih.
Harijat Ledvig je posmatrala Mati kao kobra kad se ustremi na mungosa. – Kako se zove vaš prijatelj?
– Kris, Kris Šnajder.
Starica je trepnula. Preplavio ju je talas zbunjenosti, a zatim bola.
Ponovo se zakašljala, imala je teške konvulzije. Izbegavala je Matin pogled.
Kada je napad prestao, Mati je kazala: – Da li ste poznavali Krisa?
Harijat Ledvig kao da se premišljala, a zatim je iskosa pogledala u Mati i rekla: – Šta god da se tom detetu dogodilo, ja nisam imala nikakve veze s tim. Baš nikakve.



57.


Mati je osetila prazninu u stomaku. Netremice je gledala u ženu koja je vodila Vajsenhaus 44 i rekla: – Šta se dogodilo Krisu?
– Ne znam – prošaptala je Harijat Ledvig.
– Znate.
Starica je napravila bolni pokret i promenila položaj. – Ne znam. Zašto ste došli? Zašto sada?
– Zato što je neko ubio Krisa prošle nedelje.
Harijat Ledvig je na tren zatvorila oči kao da je upala u vremenski procep. Onda je kazala teško dišući: – Uvek sam se nadala da će biti na sigurnom i da će dugo živeti. Svi oni… Ja… Samo sam pokušala da mu pomognem kako sam najbolje znala, ali nije zavisilo od mene. Bila sam dobar čovek koji se našao na teškim mukama!
Starica je poslednje reči izgovorila kroz plač: – Ja nisam kriva.
– Za šta? – navaljivala je Mati. – Da li je Kris bio zlostavljan u vašem sirotištu?
Harijat Ledvig se s mukom ispravila u fotelji. – Naravno da nije. Šta god da se desilo, to je bilo pre nego što je došao, pre nego što su svi oni došli u Vajsenhaus 44.
– Svi?
Starica je oklevala. A onda je, između napada kašlja, ispričala šta se desilo te snežne zimske večeri dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete.
Došli su automobil i policijski kombi. Jedan čovek je izašao sa zadnjeg sedišta automobila. Rekao je Harijat Ledvig da radi za državu. Pronašli su tri dečaka i tri devojčice, između šest i devet godina starosti, kako lutaju ulicama Istočnog Berlina. Vajsenhaus 44 je bilo jedino sirotište gde je bilo praznih mesta.
Deca su izgledala izgubljeno. Grčevito su se držali jedni drugih. Većina je imala noćne more. Budili bi se noću i vrišteći dozivali majke. Među decom su bile i dve sestre, retko su jedna drugu ispuštale iz vidokruga. Svi su se plašili muškaraca.
Tokom godina, Harijat Ledvig je pokušavala da iz njih izvuče šta im se dogodilo, ali kad god bi pokušala, oni bi se prestravili i odbijali išta da kažu. Kris je samo jednom rekao da postoje stvari koje je najbolje zaboraviti.
– I ja sam zaboravila – zakreštala je starica. – Od tada sam se brinula o njima kako sam najbolje znala. Pobrinula sam se da imaju hranu, odeću i obrazovanje. Neki od njih šestoro su imali više uspeha nego ostali. Kris i Artur verovatno najviše.
– Već su bili tinejdžeri i vesti o neredima u Berlinu stigle su i do sirotišta Vajsenhaus 44. Svi su otišli tamo jedne noći. Vratili su se, ali nisu ostali još dugo. Bili su punoletni i mogli su da rade šta im je volja. Izgubila sam im svaki trag, mada sam čula da je Kris izabrao da bude vojnik.
Mati je klimnula glavom. – Osim toga i činjenice da je živeo u sirotištu, ništa iz njegovog detinjstva nije stvarno. Bar kada je reč o dokumentima.
Harijat Ledvig se borila za vazduh. – To je zbog mene. Ja sam to uradila.
Zbog jezivog stanja šestoro dece, ali i zbog njihovog patološkog straha od ispitivanja, starica je naslutila da im je neko zapretio da ćute.
– Ko god da je mučio tu decu, nisam želela da ih pronađe – rekla je. – Kod mene su došli bez dokumenata i ja sam izmislila nove podatke. Čak i kada su mogli da mi kažu imena svojih roditelja, ja sam ih izmenila i naterala ih da zapamte nova imena koja sam upisala.
– I nikome niste ništa rekli?
– Bilo je to drugo vreme. Kao što je Kris rekao, najbolje ga je zaboraviti.
– Koje je Krisovo pravo ime?
– Rolf Kristof Volfe.
– A njegovih roditelja?
– Nikada nisam saznala. Valjda nisam ni htela da znam.
– Jutros je jedan čovek koji se predstavio kao profesor ukrao šest dosijea sirotišta Vajsenhaus 44 iz Saveznog arhiva. Mislim da je Krisov dosije među njima.
Harijat Ledvig je trepnula i kao da se smanjila. – Kako je to moguće…? – zakrkljala je kao da je neko davi. Zatim je rekla kroz kašalj: – O bože, svi su došli istog dana. Saveznom arhivu sam redom slala kopije dokumenata.
Starica je briznula u plač. – Ne, to nije pošteno. Htela sam da ih zaštitim!
Mati joj je prišla, čučnula pored nje i stavila ruku na ćebe, kroz koje je mogla da napipa staričine noge suve kao grane. – Harijat, sećate li se kako su se zvala ostala deca?
Harijat Ledvig se malo smirila. – Znala sam šta će se desiti kada Zid bude pao. Znala sam da će početi hajka. Sačuvala sam kopije dokumenata svakog deteta koje je živelo u mom sirotištu.
Mati je zastao dah. – Mogu li da ih vidim? Kopiram?
Starica je klimunla glavom. – To je dokaz da sam bila čestita, da nisam bila izopačena kao svi oko mene u to vreme.

KNJIGA TREĆA

DECA BEZ MAJKE







58.


– Nađi mi ove ljude, Gabrijele – rekla je Mati i tresnula šest plavih fascikli na sto hipi naučnika berlinskog Prajveta. – Oni su rešenje.
– Čekaj malo – požalila se Katarina. – Ja sam prva u redu kod njega.
Doktor Gabrijel je nagnut nad jednim kompjuterom vadio hard-drajv.
– Kat… – insistirala je Mati.
Prijateljica joj je upala u reč. – Taj kompjuter pripada Ernstu Nojmanu, mrtvom računarskom geniju, studentu doktorskih studija na Berlinskom tehničkom univerzitetu i, kako kaže njegov cimer, slobodnom hakeru koji je nedavno zaradio dosta gotovine.
– Stvarno?! – rekla je Mati uzbuđeno. – Onda ću sama da uradim pretragu.
Gabrijel nije podigao glavu, samo je odvijačem pokazao na Mekintošev kompjuter. – Idi za onu mašinu.
Mati je krenula ka kompjuteru, a Katarina za njom. – Šta je u tim fasciklama? – pitala je.
– Izmišljotine – rekla je Mati i sela ispred kompjutera.
Vrata Gabrijelove laboratorije su se otvorila i na njima se pojaviše Džek Morgan i Danijel Breht. Pošli su na stadion da gledaju Kasijanovu utakmicu, ali su hteli da ih obaveste o onome što su saznali o Pavelu, o tome da je bio kagebeovac i da je sinoć nestao, ubrzo pošto je napustio sobu u kojoj je bio s Perfektom.
– A razgovarao sam i s nekim starim drugarima iz Vegasa – rekao je Morgan. – Na utakmicama na kojima je Kasijano igrao loše bilo je više opklada nego što je uobičajeno. A pazite sad: u svakoj toj utakmici prognoza za Hertu je bila tri prema pet.
– Šta to znači? – upitala je Katarina.
– Znači da nije bilo sumnjivo kladiti se na Kasijanove protivnike – rekao je Morgan.
– Pavel? – pitala je Mati.
– Mogao bih da se kladim – rekao je Morgan. – Ovo je njegova fotografija.
Mati je gledala fotografiju vlasnika noćnog kluba, ali nije mogla da kaže da li je to čovek koga je tog jutra videla u Saveznom arhivu.
Onda im je ispričala šta je saznala u Haleu.
Kada je završila, Gabrijel je ostavio hard-drajv kompjuterskog genija, prišao Mati, izgurao je iz stolice i otvorio prvu fasciklu. – Zašto nisi odmah rekla?
– Gabrijele! – protestovala je Katarina.
– Za kompjuter će mi trebati sati. Ovo ću završiti za nekoliko minuta – rekao je.
Prvi dosije pripadao je Ilzi Fraj, jednoj od mlađe dece među njih šestoro koji su došli u Vajsenhaus 44 tog dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete.
Morgan i Breht su otišli na utakmicu nekoliko minuta pre nego što je Gabrijel našao ženu po imenu Ilza Fraj, koja je odgovarajućih godina i živi blizu Frankfurta.
– Radi kao saradnica u advokatskoj kancelariji i živi u Bad Homburgu – rekao je matori hipik i zadao kompjuteru komandu da njeno ime provuče kroz razne policijske baze podataka kojima Prajvet ima pristup.
Odmah je naišao na nešto i namrštio se.
– Šta si našao? – pitala je Mati i prišla mu iza leđa.
– Ilza Fraj je prijavljena kao nestala. Pre petnaest dana.

59.


Dragi moji Berlinci, pre dvadeset godina trebalo mi je nekoliko nedelja da pronađem adresu Grete Amsel. Znam to zato što sam, pre skoro dvadeset godina, ubrzo nakon što sam se oporavio od operacija, odlučio da pronađem i ubijem onu kučku koja me je rodila.
Mesec dana marljivo sam pretraživao dokumentaciju dok nisam locirao svoju dragu, slatku majku i okončao njen život. Ali tu priču ću vam ispričati neki drugi put.
Samo jedan sat na guglu mi je bio potreban da saznam da Greta Amsel radi kao medicinska sestra i živi sama u nekoj zgradici u predgrađu Zapadnog Berlina, nedaleko od Falkenzea.
Sada sedim s druge strane ulice, ukoso od ulaza u zgradu, u plavom karavanu nalik na one što voze majstori, i preispitujem svoje postupke nakon što sam je pronašao. Kada sam stigao, bio sam dovoljno pametan da joj telefoniram. Nisam prepoznao glas na telefonskoj sekretarici. Zanimljivo, nikada ne bih pogodio da je to ona.
Onda sam pozvao nastojnika zgrade, čoveka po imenu Gustav Banter, i predstavio se kao prodavac električnih uređaja iz Manhajma, koji bi voleo da svrati kasnije, oko pola šest. Ne može, rekao mi je Banter. Njegovo radno vreme je do pola pet.
Baš mi je žao, rekao sam, i ostao da čekam Gretu.
Opet kažem, nisam joj prepoznao glas na telefonskoj sekretarici, ali prepoznao sam nju čim sam je video u petnaest do pet kako prolazi pored mene na biciklu. Još uvek je prirodna plavokosa, ima visoke jagodice i deluje izgubljeno.
Greta Amsel gurnu bicikl u rešetku za bicikle ispred zgrade i zaključa ga. Sačekam deset minuta pošto je ušla u zgradu, podignem kutiju s alatom s poda karavana i stavim je na suvozačevo sedište.
Čekam dok ne ugledam nekog čoveka sa školskom torbom koji ide ulicom prema ulaznim vratima Gretine zgrade. Kada on stavi ključ u bravu, ja mu priđem s leđa.
S tvrdim slovenskim naglaskom, kažem: – Znate li gde da nađem gospodin Banter? Nastojnik?
Mladić se okrene i pogleda me. – Banter? On je već davno otišao.
Ljutito odmahnem glavom. – Dobijem poziv da dođe i popravi klozetsku šolju koja curi na treći sprat – tražim po džepovima. – Ima ovde negde broj i ime, ali mora da vidi s Banter.
Mladić slegne ramenima. – Banter je jedno bezvredno govno. To liči na njega da ne sačeka majstora kad nekom curi klozetska šolja. Ja sam u stanu dvesta dvanaest. Nije valjda iznad mene? Tavanica može da mi se sruči na glavu.
– Nije – kažem ja. – Trista četrdeset sedam ili tako nešto. Mogu uđem?
Mladić klimne glavom odsutno i zaustavi se kod poštanskih sandučića.
Dok je on otvorio sanduče, vrata od lifta su se već zatvorila za mnom.
Izađem na trećem spratu, pronađem stepenice i popnem se do četvrtog.
Pronađem stan četiristo dvadeset devet i pokucam. Gledam pravo u špijunku i drhtaj zadovoljstva prođe kroz mene.
– Da? – čujem je kako kaže tim nepoznatim glasom. – Ko je?
– Vodoinstalater, gospođo Amsel – kažem. – Gospodin Banter je zvao. Kaže, žali se stanar u trista dvadeset da voda curi s tavanice. Hoće da proverim vašu klozetsku šolju.
Dugo ćuti.
Onda skida lanac i otključava bravu.



60.


– Ko je prijavio da je nestala? – pitala je Mati dok je gledala u skenirani dokument sa zaglavljem policije Frankfurta na Majni.
– Sestra, Ilona – rekao je doktor Gabrijel i pokazao na ekranu mesto gde je navedeno ime zabrinutog srodnika.
Mati se stresla. – Ilona je jedno od dece koja su zajedno s Krisom došla u Vajsenhaus 44. Navela je adresu?
– Samo broj mobilnog telefona – rekla je Katarina, zureći u dokument.
Mati je izvadila mobilni telefon i okrenula broj upravo kada je Tom Burkhart ušao. Odmah joj je prišao. – Mislim da sam naišao na nešto.
Ona je podigla prst dok je slušala kako zvoni telefon Ilone Fraj. Neprirodan glas se javio i rekao joj da ostavi poruku i broj telefona.
– Dobar dan, Ilona. Zovem se Mati Engel. Ja sam prijateljica Krisa Šnajdera. On i ja radimo zajedno za berlinski Prajvet. Molim vas, javite mi se. U bilo koje vreme, danju ili noću. Molim vas, veoma je važno da se čujemo.
– Našao sam jednu Gretu Amsel, Mati – rekao je Gabrijel kada je prekinula vezu. – Živi blizu Falkenzea. To je najviše dvadeset minuta odavde.
Mati je zabeležila adresu i krenula ka vratima. Burkhart je ponovio: – Rekao sam da mislim da sam nešto našao.
Mati je oklevala i onda odgovorila: – Hajde sa mnom. Ispričaćeš mi usput.

61.


Kada moja draga, stara prijateljica Greta otvori vrata, na sebi ima kecelju i ja osetim miris pržene slanine. Ona osmotri moj vodoinstalaterski kostim i onda se skloni s puta. – Niz hodnik pa desno. Mislite da je pukla neka cev?
Slegnem ramenima, nasmejem se i odgovorim veselo: – Ko zna? Ja pogledam, u redu?
Miris slanine se širi oko mene dok koračam hodnikom golih zidova. Kada uđem u kupatilo, primetim da nema kozmetike, ni losiona ni sapuna, kao što biste očekivali.
Greta Amsel živi jednostavnim, asketskim životom.
Spustim kutiju s alatom na pod i navučem gumene rukavice. Pogledam preko ramena. Ona me posmatra. Opet se nasmejem. – Vi kuvate, da? Ja odmah znam, ako ima problem. Ako nema, ja odem za dva minuta.
Ona okleva, zatim se skloni s vrata.
Čekam dok ne čujem zvuk sudova i vesti s radija. U kutiji s alatom pronađem odvijač i tablu sa štipaljkom, na kojoj se nalazi prazan papir. Pustim vodu i onda, dok držim odvijač ispod table, pratim miris slanine.
– Zdravo? – pozovem je prijatnim glasom.
Greta stoji za šporetom u kuhinji, oko metar i po od mene. Stavlja slaninu na papirni ubrus na tanjiru. Pogleda me. – Završili ste?
– Da, nema problem s klozetskih šolja. Možda su komšije.
Pružim joj tablu. – Vi potpišite da ja bio ovde, da sam dolazio, za Banter, može?
Greta napravi korak ka meni. A ja ne mogu da se suzdržim. Njena blizina mi prija više nego što sam pretpostavljao te coknem jezikom.
Greta gleda najpre zbunjeno a zatim u neverici.
– Prepoznaješ me, Greta, mm…? – kažem. – Posle toliko vremena znaš ko sam.
Ona se skamenila od užasa, ali ja sam ushićen i hitar kada ispustim tablu i bacim se na nju.
Greta zgrabi tiganj i baci mi mast od slanine u lice. Opekla me je. A to me samo rasrdi.
Ona vrišti, ali ja joj izbijem tiganj iz ruke i nabijem joj pesnicu u usta, tako da sada može samo da cvili.
Posmatra me širom otvorenih očiju i tiho jeca.
– Sećaš se, Greta, zar ne? – ja joj šapnem promuklim glasom. – Kako smo se dobro zabavljali? Tvoja majka i ti, a…?



62.


Burkhart je parkirao Prajvetov automobil blizu zgrade u kojoj živi Greta Amsel baš kada je stariji čovek u plavom radnom odelu, sa istom takvom kapom na glavi, izašao iz ulaza noseći kutiju s alatom.
Mati je zvala broj Grete Amsel već treći put. Niko se nije javljao. Majstor je ušao u tamnoplavi karavan.
Mati jedva da ga je primetila. Razmišljala je o onome što je čula od Burkharta dok su se vozili ovamo.
Stručnjak za protivterorizam nije pronašao nikakva nova dokumenta u vezi s klanicom u Arensfeldu. Tražio je u Gradskom arhivu Berlina i po arhivi u Arensfeldu, ali nije bilo ničega što već nisu našli.
Ljudi koji žive blizu razrušene klanice rekli su Burkhartu da su već razgovarali s agentima Rizi Baumgarten i da ne znaju ništa o tom mestu, osim što smatraju da je predstavljalo opasnost za njihovu decu.
Onda je Burkhart otišao da ruča u kafeu nedaleko od klanice i sreo penzionisang trgovca i njegovu prijateljicu.
Trgovac je odrastao na farmi koja je koristila usluge klanice. Rekao je da je klanicom upravljao čovek koga zna samo kao Falka. Opisao je Falka kao pijanicu, ogorčenog i mračnog čoveka.
Falk je imao sina, koji je takođe radio u klanici. Nije mogao da se seti imena Falkovog sina, ali se seća da je bio u kasnim adolescentskim godinama kada ga je poslednji put video i da je bio veoma oštrouman, bez obzira na oskudno obrazovanje.
Prijateljica trgovca ispričala je Burkhartu kako je jednom, krajem sedamdesetih, prošla pored klanice kasno noću i kako joj se učinilo da čuje ženski vrisak, ali mogla je to biti i svinja. Svinje su pametne, rekla je Burkhartu. One znaju da namirišu ubijanje. Ispričala je svom pokojnom mužu šta je čula, ali on joj je rekao da ubuduće stavlja čepove u uši.
Plavi karavan je odlazio.
– Hoćeš da pokucamo na vrata? – pitao je Burkhart.
– Kad smo već ovde, što da ne? – rekla je Mati i izašla iz automobila.
Karavan je prošao pored njih. Bezmalo ga nisu ni pogledali.
Pokušali su na interfonu dva puta. Ništa.
– Hajde da dođemo sutra ponovo – rekao je Burkhart. Stariji gospodin se pojavio iza njih. – Koga tražite?
– Gretu Amsel – rekla je Mati.
Čovek je pogledao unaokolo. – Eno njenog bicikla. Tu je.
– Ne javlja se na interfon.
– Mnoga zvona na interfonu ne rade. Ako joj je bicikl tu, kod kuće je.
Burkhart je pokazao čoveku Prajvetovu značku. – Možemo li da uđemo da pokucamo na vrata?
– Što se mene tiče, možete – rekao je i pustio ih da uđu.
Popeli su se do stana Grete Amsel na četvrtom spratu i pokucali na vrata, ali niko nije otvarao. Zatim su osetili čudan miris iz stana. Mešavinu izgorele slanine i onog reskog smrada zapaljenje kose.
– Nešto nije kako treba – rekla je Mati.
– Slažem se – rekao je Burkhart. Sagnuo se i obio bravu.
Izvadili su pištolje i ušli u hodnik. Tu ih je zapahnuo još gori vonj, pomešan sa smradom ljudskog izmeta.
U kupatilu je bilo upaljeno svetlo. Daska na klozetskoj šolji je bila podignuta. Čulo se brujanje ventilatora.
Ventilator je bio uključen i u kuhinji, gde je telo Grete Amsel ležalo na podu, licem nadole.
Šake su joj bile oprljene, a prsti spaljeni.

63.


Tridesetak metara od gola, Kasijano je stao, podigao loptu uvis i šutnuo je preko glave poslednjeg odbrambenog igrača Diseldorfa. Neverovatnom brzinom Brazilac je zaobišao zaprepašćenog igrača i poluvolejom levom nogom poslao loptu u gornji desni ugao mreže.
Navijači na stadionu berlinske Herte su podivljali. Džek Morgan i Danijel Breht bili su na nogama i pljeskali.
– To je treći gol – povikao je Breht. – Fantastično.
– Ne čudi me što je Mančester junajted zainteresovan – rekao je Morgan. – Stvarno je neverovatan.
– Zašto bi rizikovao karijeru i petljao se s nekim kao što je Pavel?
– To je i sam rekao, sećeš se? – rekao je Morgan.
– Ipak, ne može se poreći da je igrao loše u onih šest utakmica – Breht je bio uporan. – To jednostavno nije bio isti igrač.
Na terenu, sudija je dunuo u pištaljku i označio kraj utakmice. Znojav i nasmejan, Kasijano je otrčao s terena mašući obožavateljima.
Džek je ćutao nekoliko trenutaka i posmatrao ga.
– Mislim da govori istinu – rekao je najzad. – Mislim da ne bi rizikovao karijeru za nekoga kao što je Pavel, ali možda Perfekta bi.
– Jeste se skinula gola za njega.
– Jeste – složio se Morgan. – Hoću ponovo da razgovaram s Kasijanom. I s njegovim trenerom. I s direktorom kluba. Zajedno. Misliš li da možeš to da središ?
– Kada?
– Bilo bi dobro odmah.



64.


– Hauptkomisar Ditrih? – rekla je Mati u mobilni telefon. Stajala je u hodniku stana Grete Amsel.
– Ko je to? – upitao je Ditrih polako, dubokim glasom.
– Mati Engel – rekla je. – Dogodilo se još jedno ubistvo.
Ditrih je dugo ćutao, pre nego što je rekao: – Ko? Gde?
– Krisova prijateljica iz detinjstva – kazala je. – Greta Amsel. Zajedno su živeli u sirotištu blizu Halea.
Još jedna duga pauza. – I mrtva je?
– Upravo smo je pronašli u stanu. Nismo ništa dirali. Mislim da smo videli ubicu. Bio je prerušen u vodoinstalatera. Odlazio je kada smo mi dolazili.
– Jeste li ga dobro videli?
– Ne – priznala je.
Ditrihova treća pauza bila je najduža. Učinilo joj se da čuje kako nešto pije. – Zovite inspektorku Vajgel – rekao je najzad. – Neka pošalje forenzičare i tri Kripova istražitelja da pokriju celu zgradu. Pobrinuću se za sve to sutra oko podneva.
Mati je oklevala, u neverici. – Sutra? Uz dužno poštovanje, Hauptkomisar, mislim da bi trebalo da dođete odmah da vam kažem šta sam saznala. Još jedna Krisova prijateljica iz detinjstva je nestala.
Glavni inspektor je teško disao, gotovo se mučio.
Zatim je rekao: – Gospođo Engel, moram da vam priznam da bi bilo neprofesionalno s moje strane ako bih došao na mesto zločina u ovakvom stanju. Sutra ujutru sahranjujem oca, pijan sam i na putu da se obeznanim. Moraćete da zovete Vajgelovu. Večeras sam je zadužio da me zameni. Pomoći će joj ostatak Kripovog odeljenja za ubistva.
I telefon je zamro.

65.


Dragi moji, ne mogu da se obuzdam. I posle dva sata, još se tresem kao tele koje će uskoro postati teletina. Miris izgorelog mesa i slanine još uvek mi je u nosu. Opekotina od masti na mom desnom obrazu pulsira.
U glavi mi se roje misli.
U Gretinom stanu sam proveo jedva dvanaest minuta.
Ostavio sam ventilatore uključene.
Trebalo je da prođu dani pre nego što neko pronađe njen leš.
Onda sam video Mati Engel i onog krupnog ćelavca. I od tada mi u glavi vrvi od pitanja: Kako su našli Gretu? Uzeo sam sve fascikle iz arhiva. Šta znaju? Šta im je Kristof rekao pre nego što je krenuo da me ubije?
Prvi put za skoro dvadeset pet godina, obuzme me pomisao da moja maska, moje nevidjlivo lice, možda nije više tako bezbedno.
Onda odbacim tu pomisao. Neće naći ništa što bi moglo da ukaže na Nevidljivog čoveka.
Ipak, ja sam razborit, iznad svega. Sada mi je jasno da imam ograničeno vreme da u potpunosti izbrišem svoju prošlost. Ostalo mi je da pronađem još troje dece.
Samo troje i biću slobodan.
Sviđalo se to vama ili ne, prijatelji, čini se da ću sutra imati mnogo, mnogo posla.



66.


Bilo je skoro jedanaest sati kada je Burkhart skrenuo u Matinu ulicu.
Ostali su satima na mestu zločina kod Amselove i gledali inspektorku Vajgel, Kripove istražitelje i stručnjake za ispitivanje mesta zločina kako pregledaju telo i stan.
Vajgelova je bila van sebe zato što je dobila da vodi istragu, makar i za jednu noć, ali je pažljivo slušala i zapisivala njihove izjave.
Mati joj je sve ispričala. Rekla je Vajgelovoj o ukradenim dosijeima iz arhiva, o tvrdnjama Harijat Ledivg da se Krisu i njegovim prijateljima nešto strašno dogodilo i o prijavi nestanka Ilze Fraj.
Vajgelova je sve revnosno zapisala pre nego što je rekla: – Dakle, hoćete reći da ne postoji veza između pokojnice i Hermana Krigera?
– Ne znam.
Činilo se da je Vajgelovoj neprijatno kada je rekla: – Danas po podne, pretpostavljeni su izvršili veliki pritisak na glavnog inspektora u vezi s ubistvom Agnes Kriger. Oni misle da je u tome rešenje celog slučaja. I Ditrih misli tako.
Burkhart je rekao: – Hoćete reći da je to važnije od, recimo, smrti jedne medicinske sestre?
Vajgelova je delovala još neodlučnije, onda je klimnula glavom i rekla im da je razgovarala sa sekretaricom Hermana Krigera. Sekretarica je priznala da joj je milioner pre pet dana rekao da će biti odsutan naredne nedelje iz privatnih razloga te da je onda jednostavno nestao. Tajna služba Berlinske kriminalističke policije pokušava da uđe u trag njegovim finansijskim transakcijama, ali do sada se ispostavilo da su mu finansije tajnovite poput njega samog.
Bez obzira na to šta se desilo Greti Amsel, Vajgelova je mislila da će se zvanična istraga usredsrediti na Krigera, dok ga ne nađu i ne oslobode sumnje.
– To šestoro dece – ponovila je Mati Burkhartu dok je zaustavljao automobil ispred njenog ulaza. – Oni su rešenje, a ne Herman Kriger.
– Slažem se – rekao je Burkhart. – Jasno mi je kako ubistvo u po bela dana nekoga kao što je Agnes Kriger može da odvuče pažnju.
– Moramo da pronađemo ostalu decu iz sirotišta. Moramo da ih upozorimo.
– Gabrijel je rekao da će ostati u kancelariji sve dok ih ne nađe – rekao je Burkhart.
Mati je klimnula glavom, ali je bila veoma ogorčena jer je toliko malo nedostajalo da spasu Gretu Amsel. Ubica je prošao pored njih, a zatim im pobegao ispred nosa!
Stavila je ruku na kvaku i htela da otvori vrata, ali je zastala i pogledala Burkharta. – Jesi li jeo nešto?
– Ne od ručka – priznao je.
– Da li bi ti prijalo malo domaće kuhinje?
– Kuvaćeš posle ovakvog dana? – pitao je Burkhart.
– Moja tetka kuva. Kada dođem ovako kasno, samo podgrejem večeru.

67.


Kasijano je zaurlao na portugalskom kada je spao mantil s ramena njegove supruge na video-snimku koji je Breht napravio ispred ulaza u Pavelovu hotelsku sobu.
Hertin najbolji napadač skočio je iz stolice u klupskoj sali za konferencije i potrčao ka vratima urlajući kao divljak.
Breht je zgrabio Brazilca i rekao mu nešto ubedljivo na njegovom jeziku. Morgan je za trenutak pomislio da će Kasijano zgromiti Brehta, međutim, golgeter se smirio i vratio na svoju stolicu.
– Šta je vikao? – pitao je predsednik kluba Klaus Briman, koji je sedeo do trenera Ziga Milera.
– Hteo je da uzme mačetu, odseče Pavelu jaja i nabije ih Perfekti u grlo dok se ne uguši. Rekao sam mu da to nije baš pametno za nekoga ko se sprema za Svetski kup – kazao je Breht.
– Dakle, on kaže da nije znao za to? – pitao je trener. – Niti za klađenje?
Breht je postavio pitanje na portugalskom. Kasijano je odmahnuo glavom.
– Pitaj ga za one utakmice na kojima je očajno igrao – rekao je Morgan.
Breht ga je pitao i Brazilac je povikao na Morgana.
– Kaže da ti je rekao juče da je bio bolestan. Nije lažirao utakmice i rado bi te odalamio jer ga gnjaviš time baš sada kada je saznao da mu se žena kurva s nekom matorom ruskom svinjom – rekao je Breht.
Morgan je ćutao.
Kasijano je pogledao u trenera i izbrbljao nešto na portugalskom.
– Veruješ mi, zar ne, Zig? – preveo je Breht.
– Nije važno da li verujemo, Kasijano. Treba nam dokaz da nisi umešan – odgovorio je predsednik kluba Briman.
Kada je Breht to ponovio na portugalskom, Brazilac je ponovo ljutito zaurlao.
– Kako? – preveo je Breht. – Žena mi je kurva, a ja sam žrtva glasina. Kako da dokažem da nisam kriv?
– Kaži mu da nam da uzorak kose – rekao je Morgan. – Prajvet će se pobrinuti za ostalo.



68.


– Mamice! – povikao je Niklas kada je Mati otvorila vrata stana.
Sin je potrčao ka njoj u pidžami.
Uzela ga je u naručje grdeći ga: – Zašto nisi u krevetu?
Tetka Cecilija se pojavila iza nje u ogrtaču i s viklerima u kosi. – Neće da sluša. Ponaša se kao ludak, skače po kući otkad se ona utakmica završila i čeka da ti ispriča.
– Kasijano je bio neverovatan! – Niklas je klicao. – Dao je tri gola! Tri!
Burkhart se pojavio na vratima pomalo nespretno.
Mati se nasmejala. – Niklase, tetka, ovo je gospodin Burkhart. On radi sa mnom u Prajvetu.
Tetka Cecilija je pocrvenela, navukla rubove ogrtača i požalila se: – Joj, Mati, nisam znala da ćeš dovesti društvo.
– Dovezao me je do kuće i shvatili smo da umiremo od gladi.
To su bile magične reči za njenu tetku, koja se okrenula i požurila u kuhinju. – Imam hladne kobasice, uštipke od krompira i domaći sos od jabuka. I hladno pivo. Daj mi nekoliko minuta!
– Kaži zdravo, Niklase – rekla je Mati i spustila sina. Izgledao je kao da se stidi.
Burkhart se sagnuo i pružio mu ruku. – Drago mi je, Niklase.
Niklas je malo oklevao, zatim se rukovao s njim i rekao: – Vi ste baš velik čovek.
– Znam. I ti ćeš biti velik jednog dana.
– A hoću li i oćelaveti?
– Niklase! – prekorila ga je Mati.
Burkhart se samo nasmejao. – Ćelavost nema nikakve veze sa stasom, Niklase. Ali ima veze s glavom.
Mati se smejala. Napetost je počela da se pretvara u iscrpljenost. – Moram da ga stavim u krevet.
– Naravno – rekao je Burkhart. – Možda bi bilo bolje da odem?
– Ne, ne, tetka neće hteti ni da čuje. Za nju je najveći greh da neko ostane gladan.
– Čula sam te! – tetka Cecilija je doviknula iz kuhinje.
Mati je stavila ruku na Niklasovo rame i rekla: – Kaži laku noć.
– Laku noć, gospodine Burkhart – rekao je Niklas.
– Zovi me Tom.
Niklas se nasmejao, uzeo majku za ruku i pošao s njom u sobu. Ona ga je ušuškala u krevet.
– Da li ćete ti i Tom da uhvatite Krisovog ubicu? – upitao je Niklas.
– Sigurno hoćemo.
Mati ga je poljubila u čelo. – Hajde spavaj sada, dečko.
– Tom je rekao da ću biti velik.
– Rekao je, zar ne?
Došla je do vrata.
– Mamice?
– Da?
– Nećeš da pogineš tražeći ubicu, jel’ tako?
Mati se okrenula, vratila se i zagrlila ga. – Neću. Biću pažljiva i biću ovde sa tobom dok ne porasteš veliki kao Burkhart.
Niklas ju je snažno zagrlio. – Volim te, mamice.
Matine oči se napuniše suzama. – I ja tebe volim. Ne možeš da zamisliš koliko.

69.


Dragi moji sugrađani, Berlinci, nije još ni šest ujutru, a ja sam već u svom mercedesu. Čeka me duga vožnja, četiri i po sata do Frankfurta na Majni, ako mi saobraćaj na auto-putu bude išao na ruku.
Ima li bolje prilike za priču nego za vreme dugog putovanja? Priznajem da volim te audio-knjige, a vi?
Sada se udobno smestite i pažljivo slušajte:
Kao što sam jednom već nagovestio, dve godine posle pada zida i neko vreme posle operacija u Africi, trebalo mi je mesec dana da pronađem onu kučku koja me je rodila.
Živela je u uspavanom selu Bidenkopfu, blizu Nacionalnog parka Rotargebirge na zapadu centralne Nemačke.
Čuli ste za to mesto?
Nije važno. Biće dovoljno da vam kažem da je moja majka živela sama u planinskoj kući na obodu sela blizu šume.
Pokucao sam na njena vrata jedne hladne i mračne novembarske večeri.
– Ko je to? – drhtavi glas je pitao.
– Ja sam, majko – rekao sam i ponovio ime koje mi je dala na rođenju.
Posle nekoliko trenutaka oklevanja, drvena vrata su se polako otvorila. Iza njih se pojavila krhka starica koju gotovo nisam prepoznao.
Držala je stari luger sumnjičavo ga upirući u mene.
– Ko si ti? – ponovila je.
– Ljubitelj maski, majko – rekao sam i tiho coknuo jezikom. – Naročito maske Don Đovanija.
Razrogačila je oči, a donja vilica joj je pala u neverici dok je polako spuštala pištolj. – Jesi li to zaista ti?
– Naravno – rekao sam. – Da li još uvek imaš onu staru karnevalsku masku?
– Rekli su mi da si umro u Hoenšenhauzenu! – povikala je i bacila mi se u zagrljaj plačući.
Zagrlio sam je kao svaki sin koji voli svoju majku. – I meni su rekli da si ti umrla tamo.
Ona se odgurnu od mene užasnuta. – Ne!
– Jesu.
– Ali rekli su da će te obavestiti da sam otišla na zapad.
– Svašta su govorili – rekao sam. – Ja im nisam ništa verovao.
– Nije trebalo ni ja da im verujem. Uđi! Hladno je napolju!
Nasmešio sam se poslušno na njenu pažnju, pošao za njom unutra i zatvorio vrata za sobom.
Prebivalište moje majke bilo je jednostavna prostorija s glomaznom foteljom za čitanje, lampom i vatrom koja je gorela u šporetu na drva. Nije bilo fotografija, što je moj zadatak činilo još lakšim.
Posmatrala me je ponovo sa čuđenjem i radošću. – Nisam te prepoznala.
– Mnogo vremena je prošlo – rekao sam.
– Otac ti je umro, zar ne? – rekla je bojažljivo.
– Pre pet godina.
– To sam čula – rekla je sa izrazom bola na licu. – Sve prolazi, valjda – nastavila je, zatim je progutala pljuvačku i pogledala me molećivo. – Da li možeš da mi oprostiš?
Nisam mogao da se obuzdam.
Moja desna ruka je sama od sebe poletela i zgrabila je za vrat. Podigao sam je. Batrgala se i borila za vazduh, iskolačenih očiju.
– Zapravo, majko – rekao sam. – Mogu sa sigurnošću da kažem da ti nikada neću oprostiti što si me ostavila.



70.


Prajvetov avion je elegantni galfstrim G650, bez premca u poslovnoj avijaciji. U devet i četrdeset pet toga jutra, mlaznjak je izbacio točkove, koji će sekund kasnije dotaći pistu aerodroma u Frankfurtu na Majni.
Mati je popila kafu i dodala šolju stjuardu, a zatim bacila pogled na naslovnu stranu Berliner morgenposta. Novine su bile prepune članaka o ubistvu Agnes Kriger i nestanku Hermana Krigera.
Berlinski Kripo je pretraživao njegove kancelarije i sva njegova poznata prebivališta u gradu. Cena akcija Kriger industrije pala je na međunarodnoj berzi. U isto vreme, dokumentacija Olea Larsena, švedskog finansijera, ukazivala je da se njegovo vlasništvo u Kriger industriji povećalo sa pet na deset posto.
Mati je zbunjeno vrtela glavom i pokušavala da sve to poveže. Da li je Kriger umešan? Da li je znao Krisa kada je bio dete? Kriger je rođen u Istočnoj Nemačkoj, zar ne?
Okrenula se i pogledala u Burkharta. Stručnjak za protivterorizam je sedeo naspram nje u fotelji od prirodne kože. Oči su mu bile zatvorene, a njegova velika, obrijana glava bila je nagnuta udesno. Disao je polako i ravnomerno.
Mati je zaključila kako je verovatno potcenila Burkharta. Pošto je sinoć ugasila svetlo u Niklasovoj sobi, otišla je u kuhinju i zatekla tetka Ceciliju i Burkharta kako se smeju, dok je ispred njega stajao tanjir s kobasicama i uštipcima od krompira.
– Duhovit je – rekla je tetka Cecilija.
– Ona je odlična kuvarica – rekao je Burkhart i pijuckao pivo.
– Znam – Mati je rekla i uzela svoj tanjir i pivo.
Pričalil su i jeli skoro ceo sat. Burkhart je bio zabavan i duhovit, ali pomalo ciničan, što je Mati pripisala poslu kojim se bavio pre nego što je došao u berlinski Prajvet.
Dva puta se zahvalio tetka Ceciliji kada je završio s jelom, a onda ga je Mati ispratila do vrata.
– Ne pamtim kada sam ovako dobro jeo – rekao je Burkhart. – Hvala.
– Nema na čemu.
Nasmešio se i rekao: – Vidimo se na sastanku, Engelova?
– Zovi me Mati. Vidimo se – obećala je i zatvorila vrata.
Burkhart jeste dobar momak. Ipak, nije o njemu razmišljala kada je legla u krevet. Dok je tonula u san, jedino što je videla bile su slike Krisa i Grete Amsel kako ulaze u Vajsenhaus 44.
Mobilni telefon je zazvonio u šest i dvadeset ujutru, manje od šest sati pošto je zaspala. Doktor Gabrijel je pronašao još jedno od dece. Pravo ime mu je Artur Beker. Promenio ga je u Artur Jeger. Bio je konstruktor u BMV-u u Minhenu.
Mati je pozvala obezbeđenje BMV-a i tražila da joj daju njegov broj telefona, ali su joj rekli da je otišao u Frankfurt na Majni, na Međunarodni sajam automobila, a pravila kompanije nalažu da se privatni brojevi mobilnih telefona ne daju. Mati je bila uporna i kazala kako je Jeger možda u opasnosti, pa je radnik obezbeđenja na kraju popustio.
Mati je odmah pozvala broj. Jeger se javio pospanim glasom. Ona se predstavila i pitala ga da li je njegovo pravo ime Artur Beker.
Ćutao je. – Ne znam o čemu pričate. Zovem se Jeger.
– Molim vas, gospodine, pokušavam da vas upozorim na…
Jeger je s druge strane gotovo urlao na nju: – Ne znam nikoga ko se zove Artur Beker!
– Mislim da znate, vi i ostala deca. Svi ste u…
– Ovo je veoma bolesna šala – rekao je i prekinuo vezu.
Pokušala je još nekoliko puta, ali je dobila njegovu govornu poštu. Ostavila je dugačku poruku, opisala šta se desilo Greti Amsel i zamolila ga da joj se javi. Onda je, nezadovoljna, pozvala Morgana, koji joj je rekao da ode avionom u Frankfurt.
Zatim je pozvala Burkharta i on ju je sačekao na poslovnom terminalu.
Ispružila je ruku i dotakla ga po nadlaktici. On se trgao i probudio.
– Slećemo – rekla je.
Burkhart je zevnuo. – Hvala. Gde je sajam automobila?
– Petnaest minuta vožnje, najviše – Mati je rekla u trenutku kada je avion dotakao zemlju.
Uspravio se u fotelji, sav poslovan, pogledao na sat i namrštio se. – Nadam se da ćemo stići na vreme.

71.


Prateći šestoricu staraca koji su nosili pukovnikov pepeo, Hauptkomisar Hans Ditrih je koračao po vlažnoj travi prema otvorenom grobu na Centralnom groblju Fridrihsfelde, u opštini Lihtenberg u Istočnom Berlinu. Glava mu je pulsirala od votke koju je prethodne noći pio u ogromnim količinama u pokušaju da umrtvi mozak, kako ne bi potonuo u tamnu i izopačenu nepoznanicu koja se zove njegov otac.
Nije uspeo.
Ditrihove rasute misli nisu bile tamo gde bi trebalo da budu – nije mislio o klanici, na primer, ni o Krisu Šnajderu, Agnes Kriger, niti o toj ženi, Amselovoj. Umesto toga, utonuo je u sećanja na pukovnika i na surovost s kojom ga je otac odgajao.
Užasno mamuran, glavni inspektor je nesigurno hodao prema grobu i još uvek razmišljao o hladnom i često neobjašnjivo okrutnom ponašanju svoga oca za vreme njegovog odrastanja.
Ditrih ima pedeset dve godine. Pokušavao je da razume pukovnika još otkad je bio dete. Međutim, dok je posmatrao starce kako polažu urnu njegovog oca, opet je shvatio da niti može da ga razume, niti da se pomiri s njim.
Pukovnik je mrtav i uskoro će biti pod zemljom, ipak glavnom inspektoru je sada bilo jasno da opasnost od tog čoveka možda nikada neće nestati.
Ditrih je zamagljenim pogledom posmatrao ljude okupljene oko očevog poslednjeg konačišta. Svi su bili u sedamdesetim i osamdesetim godinama, obučeni u sumorna siva odela i tamne kišne mantile, sa šeširima na glavi.
Nije došao sveštenik. Da jeste, pukovnik bi se verovatno digao iz groba besan kao ris. Gojazan čovek vodnjikavih očiju i nosa crvenog od alkohola, najzad mu je prišao i rekao: – Konrad je bio jedan od poslednjih od te fele i mislim da je primereno da počiva blizu velikana.
Ditrih je pogledao prema kružnom zidu od cigala obraslom puzavicama. Znao je da su tu zazidane mnoge urne. Visoka i uspravna kamena ploča, obrađena u obliku starinskog nadgrobnog spomenika, stajala je oivičena zidom od cigala. Oko nadgrobnog spomenika bili su poređani grobovi Karla Libknehta, Roze Luksemburg, Vilhelma Pika i još sedam velikana nemačkog komunističkog pokreta.
Uzori moga oca, pomislio je Ditrih ogorčeno. Tako blizu, a ipak tako daleko.
Ponovo je pogledao ožalošćene oko očevog groba. Gledali su u njega u iščekivanju i on je shvatio da je gojazni čovek prestao da govori.
Glavni inspektor nije rekao ništa. Napravio je dva koraka prema grobu, uzeo grudvu vlažne zemlje, pomislio da je baci, ali je zatim spustio na urnu. Vratio se korak unatrag. Osećao je da mu je ruka prljava od zemlje, ali ga nije bilo briga.
Jedan po jedan, okupljeni su bacali zemlju u grob i onda se rukovali s Ditrihom te mu još više isprljali ruku.
Poslednji ožalošćeni, onaj gojazni, rekao je: – Primi saučešće od Unutrašnjeg komiteta, Hauptkommissar. Tvoj otac je bio visokocenjeni član.
Ditrih je bezizrazno klimnuo glavom. – Hvala, Vili.
Vili je oklevao, a zatim se odlučio da kaže: – Pretpostavljam da za tebe ovo predstavlja olakšanje, sada kada ga više nema.
Ditrih se s naporom borio protiv mučnine od koje mu se grčio želudac. Zatim je rekao: – Zapravo, osećam da sam proklet zbog njega, zbog svih vas. I to neće prestati sve dok ne budem bio siguran da je i poslednji od vas sahranjen, zajedno sa svojim tajnama.



72.


Tek je bilo prošlo deset sati ujutru kada sam dovezao mercedes na parking u severozapadnom uglu prostora gde se održava Međunarodni sajam automobila, najveći sajam vozila na svetu. Parking je prepun sjajnih, egzotičnih automobila i meni srce zaigra od sreće. Volim automobile. Jedna od najboljih maski su automobili.
U pravom automobilu, dragi moji, možete biti bilo ko, zar ne?
Parkiram se, gledam fotografiju Artura Jegera koju sam našao na internetu i pomislim na ljubaznu sekretaricu koja mi je rekla gde bih mogao inženjera da nađem.
Pogledam u ogledalo i proverim kako mi stoji maska – ćelav sam i mnogo stariji. Zakopčam plavu vetrovku i onda preko nje obučem crvenu sa znakom aston martina.
Navučem odgovarajući kačket na glavu.
Stanem i nateram se da dišem polako i duboko.
Znam da mnogo rizikujem.
To ne liči na mene. Ja volim da su mi šanse velike. Ali nemam izbora.
I tako, izvadim pištolj s prigušivačem ispod sedišta i stavim ga u opasač ispod vetrovke.
Otvorim vrata i pravim se da me nešto boli. Danas imam iščašen kuk ili artritis.
Hramljem do ulaza u izložbeni prostor. Ako budem hladan i smrtonosan kao što me je otac učio, možda ću danas napustiti Frankfurt kao još nevidljiviji čovek nego što sam bio.

73.


Mati i Burkhart su taksijem došli sa aereodroma i izašli kod dva solitera različite visine po imenu Kastor i Poluks, ispred ulaza u Frankfurtski sajam. Platili su i ušli u Festhale, prepun ogromnih hala povezanih pokretnim trakama i stepenicama.
Bio je pretposlednji dan sajma, ali svuda je vrvelo od ljudi. Pomoću mape su pronašli BMV-ov štand u hali broj jedan i krenuli da traže Artura Jegera oslanjajući se na fotografiju koju im je doktor Gabrijel poslao imejlom.
Mati ga je spazila na bini pored zanosne lepotice u večernjoj haljini. Držao je mikrofon i opisivao elegantan sportski automobil koji se rotirao na pokretnoj platformi iza njega.
Mati se probijala kroz gomilu prema njemu. U ogromnoj hali buka je bila zaglušujuća. Opšti žamor nadjačavao je Jegerov govor, tako da nije uspela da čuje zašto se inženjer naglo trgao, ispustio mikrofon i zateturao unatrag.
Međutim, kada je Jeger pao na pod, sitne kapljice krvi prsnule su mu iz usta.
– Pucanj! – Burkhart je zaurlao. – Svi na pod!
Metež se pretvorio u pakao kada su ljudi oko BMV-ovog eksponata počeli da vrište, padaju na pod ili trče ka izlazima.
Mati je izvukla pištolj i procenila otprilike odakle je mogao doći metak koji je pogodio Jegera. Pogledala je u tom pravcu i među uspaničenim ljudima ugledala starijeg čoveka u crvenoj vetrovki kako brzo odmiče šepajući.
– Tip u crvenoj jakni! – Mati doviknu Burkhartu.
Čuo ih je. Starac se probijao kroz gomilu veoma snažno i spretno.
Međutim, Burkhart je jurnuo kao bik. Gurao je ljude u stranu kao da su od slame, dok ga je Mati pratila.
Ubica je izašao u prepuni prolaz. Deset sekundi kasnije, Burkhart i Mati izašli su na isti izlaz i tražili po gomili koja se uvećavala kako su ljudi u panici izlazili iz hale i pričali o pucnjavi.
Starac je nestao.
Ili nije?
Mati je ugledala crvenu jaknu na podu.
– Promenio je jaknu – povikala je Burkhartu.
Iznenada, čuli su pucanj i vrisak iz pravca zapadnog ulaza u sajam.



74.


Radnik obezbeđenja suočio se sa ubicom i uperio pištolj u njega izbliza, ali je dobio metak u grudi, a njegov pištolj je opalio dok je padao.
Iza njega, van zgrade, prema Briselskoj ulici, opazili su čoveka u plavoj vetrovki i crnom kačketu kako trči kroz gomilu. Burkhart je potrčao koliko ga noge nose, dok je Mati dahtala u pokušaju da ga prati.
Dok su Mati i Burkhart stigli do ulaza, ubica je već izvukao čoveka iz jednog mazeratija, udario ga pištoljem i ušao u automobil. Taman kad su istrčali na pločnik, sportski automobil je odlazio uz škripu guma. Kiša je ponovo počela.
Trčeći, Burkhart je pokazao značku čoveku koji je u šoku stajao pored crvenog BMV-a. – Zovite frankfurtski Kripo – povikao je i oteo čoveku ključeve iz ruke.
– Hej! – doviknuo je ovaj. – To nije moje! Ne možete…
– Prijavite da je auto uzeo berlinski Prajvet i da je ubica ukrao mazerati – Burkhart je naredio sedajući na vozačevo sedište. – Ubio je dvoje ljudi.
Mati je ušla na suvozačevo sedište BMV-a i vezala pojas. – Odmakao je.
– A ima i više konjskih snaga – rekao je Burkhart, ubacio sportski auto u brzinu i pustio kvačilo. – Ali ne zna da vozi kao ja.
Gume su zaškripale i oni su pojurili za mazeratijem, koji je smanjio brzinu, skrenuo polukružno i produžio ka istoku, prema Osloškoj ulici. Prošao je veoma blizu i pogledao kroz prozor pravo u njih.
Ćelav. Tamne naočare. Brkovi. Neodređenih godina.
Kada su oni skrenuli polukružno, ubica je već skrenuo desno u Oslošku. Jurili su za njim dok je nekoliko puta skretao udesno oko sajma, prošao kroz crveno svetlo i zatim izašao na put 44, ka zapadu. Kada je prošao rampu i ušao na auto-put 648, mazerati im je izmicao za oko četiristo metara.
Zahvaljujući Burkhartovim neverovatnim vozačkim sposobnostima, ubica nije mogao da odmakne sve do raskrsnice sa auto-putem 5. Mazerati je krenuo na sever.
– Zovi Kripo – Burkhart je rekao Mati. – Reci im da dođu helikopterom i kaži im gde se nalazi mazerati.
I onda se nebo prolomilo. Počeo je potop i oluja je zahvatila brisače. Burkhart nije usporio. Umesto toga, činilo se da vozi naslepo po brzom auto-putu sa tri trake izbegavajući automobile kao da napolju sija sunce.
Mati je jedva disala od straha, ali nije mogla da odvoji pogled od razlivenog auto-puta ispred sebe.
– Zovi ih! – brecnuo se Burkhart.
– Uspori i zvaću ih! – povikala je Mati.
– Ako usporim, izgubićemo ga! – Burkhart je vikao.
– Ne možemo ni da ga vidimo!
– Vidim njegova stop-svetla kako šetaju levo-desno!
Mati se grčevito držala za sedište, dok mu se Burkhart sve više približavao. Setila se kako govori Niklasu da neće poginuti tražeći Krisovog ubicu.
U jednom trenutku, kada su prošli Ulicu Roze Luksemburg, Mati je pomislila da će Burkhart najzad stići mazerati i udariti ga.
Međutim, ubica je tada izveo nešto potpuno van pameti. Kroz kišu je mogla da vidi tek toliko da isprati mazerati, koji je ubrzavao pored izlaza za selo Bad Homburg. Automobil je preleteo preko podvožnjaka, s Burkhartom za petama. A onda, malo pre priključne rampe gde vozila izlaze sa auto-puta 661 na sever, na A5, ubica je verovatno povukao ručnu kočnicu. Na klizavom asfaltu mazerati se okrenuo za sto šezdeset stepeni i urlajući krenuo prilaznim putem.
Kada su projurili pored prilaznog puta, Mati je razrogačila oči i povikala: – On vozi u suprotnom smeru!

75.


Dragi moji Berlinci, vožnja u suprotnom smeru na prilaznom putu sa 661 verovatno je najbolji potez koji sam ikada napravio.
Neverovatno je kako je lako naterati vozila da vam se sklone s puta kada jurite pravo na njih, potpuno spremni da poginete.
Jedna lanča naglo skrenu da me izbegne, udari u ogradu i prevrne se. Na licu vozača vidim takav užas da počnem da se smejem. Ovako se nisam zabavljao godinama.
A što je još bolje, pogledam u retrovizor i vidim da crveni BMV koji me juri nije učinio manevar koji sam ja izveo. Uradite nešto neočekivano, dragi moji. Uvek se isplati.
Na kraju prilaznice, smanjim brzinu, uletim u raskrsnicu od sto osamdeset stepeni i dam gas.
Začudo, put za Bad Homburg je potpuno prazan. Stalno gledam u retrovizor dok prolazim kroz grad, ali još uvek ne vidim crveni BMV. Promašili su skretanje. Sledeći izlaz je osam kilometara dalje. Ne verujem da ću ih videti u skorije vreme.
Ipak, znam da mazerati lako pada u oči, tako da ću morati što pre da ga se otarasim.
Deset minuta kasnije, skrenem na šumovit put unutar Nacionalnog parka Hohtaunus, severozapadno od Bad Homburga. Znate li to mesto?
Nije važno.
Samo znajte da nemam vremena za gubljenje. Uskoro će policija preplaviti ovo mesto, a ja imam da pređem dug put.
Parkiram automobil na najmračnijem mestu koje sam mogao da nađem, obrišem volan i vrata, izađem i krenem na severoistok kroz mokru šumu.
Dok hodam, skinem masku – ćelu, veštački nos i brkove. Pronađem neki potok i operem šminku s lica. Bacim plavu vetrovku i nastavim da hodam po kiši, dok mi se misli roje.
Ne mogu da zaboravim izraz lica onog vozača pre nego što se prevrnuo.
Ne mogu da se suzdržim, dragi moji.
Stanem tamo, sam u šumi, pesnicama mlataram ka nebu koje plače i počnem da se smejem.
Ubrzo se već histerično smejem i padnem na kolena.
Uspeo sam. Još samo dvoje i uspeo sam. Niko nikada neće saznati ko sam, niti šta sam uradio.
Neki će možda posumnjati.
Drugi će nagađati.
Međutim, kada ustanem i zaputim se na severoistok, ka železničkoj stanici u selu Fridrihsdorf, siguran sam više nego ikada da niko nikada neće moći da poveže čoveka koji sam bio sa čovekom koji sam postao.



76.


– Gde si ga videla poslednji put! – povikao je Burkhart dok su jurili na sever prema sledećem izlazu.
Mati se iskrenula u sedištu i gledala unazad, još uvek zapanjena onim što se odigralo.
– Engelova? – Burkhart je ponovio.
Mati je trepnula i pokazala rukom. – Izašao je sa auto-puta tamo.
– Bad Homburg – rekao je Burkhart.
Međutim, kada su posle dvadeset pet kilometara vožnje stigli u uspavano selo sa sivim kućama ravnih zidova, znali su da su izgledi da stignu mazerati gotovo nikakvi. Mogao je da ode u nekoliko pravaca.
Burkhart je tresnuo pesnicom po volanu.
Mati se osećala isto tako. Bili su tako blizu, pa opet, nisu uspeli da spasu Artura Jegera, ni radnika obezbeđenja, niti da spreče automobilsku nesreću. Ubica ih je još jednom nadmudrio i Mati je već strahovala da je tog čoveka nemoguće zaustaviti.
– Trebalo bi da se vratimo – rekao je Burkhart. – Da nađemo policiju i damo izjavu.
Mati je htela da se složi s njim, ali onda se setila nečega.
– Ne, čekaj – kazala je i počela da traži mobilni telefon. – Zaustavi auto.
Pozvala je doktora Gabrijela i ostareli hipik se odmah javio na telefon. Bez uvoda, upitala je: – Odakle je Ilza Fraj? Žena koja je nestala.
– Iz Bad Homburga – odgovorio je.
– Imaš li adresu?
Rekao je da sačeka sekund i zatim joj dao adresu. – Šta se dešava? Gde si?
– U Bad Homburgu – kazala je i prekinula vezu. Pogledala je u Burkharta. – Ilza Fraj živi na kilometar odavde. Ubica poznaje ovo mesto. Zato je ovamo skrenuo.
Burkhart je ubacio u brzinu.
Šest minuta kasnije dovezli su se do skromne kuće sa dva ulaza na obodu mesta, tamo gde počinju farme. Kiša je rominjala, a u daljini su se čule sirene.
Da ne bi privukao pažnju policije, Burkhart je parkirao crveni BMV u uskom prolazu. Otišli su na zadnja vrata i pokucali.
Nekoliko sekundi kasnije hteli su da pokucaju ponovo kada se na prozoru pojavila lepa plavokosa, u ranim tridesetim, i pogledala ih sumnjičavo pre nego što je otvorila vrata s namaknutim lancem.
– Da?
Mati je pokazala značku. – Mi smo iz berlinskog Prajveta. Mi…
Žena se uhvatila za vrat i povikala: – Kris vas je poslao? Našao je Ilzu?

77.


– Mrtav? – rekla je Tina Hanover dvadeset minuta kasnije tihim, tužnim glasom. – Ilza takođe?
Sedeli su za malim stolom u oskudno opremljenoj kuhinji i pili kafu koju im je Tina skuvala.
Mati se na trenutak setila ženskog leša koji je ležao pored Krisovog. – Ne mogu da potvrdim. Posmrtni ostaci još nisu analizirani, ali pored njega je bio ženski leš.
Cimerki Ilze Fraj klonuše ramena. Suze su joj tekle dok je polako vrtela glavom. – Jadna Ilza. Imala je razloga da se plaši. Rekla sam Krisu da se ona plaši i da bude oprezan. Valjda sam…
Grickala je nokte i okrenula glavu.
– Čega se Ilza plašila? – pitao je Burkhart. – I zašto je Kris došao kod vas?
Tina Hanover je duboko uzdahnula i obrisala suze rukavom. – Došao je na molbu Ilzine lude sestre Ilone. Rekao je da su svi oni prijatelji iz detinjstva.
Mati je odmah povezala. Ilona Fraj je sigurno nepoznata žena koja je posetila Krisa nedelju dana pre nego što je nestao.
– Počnite od početka – bio je uporan Burkhart.
U narednih pola sata Tina Hanover je ispričala da je Ilza Fraj, pre otprilike dve nedelje, došla s posla u stanju u kakvom je nikada nije videla. Međutim, Ilza nije htela da kaže cimerki šta ju je toliko uznemirilo.
Štaviše, Ilza je odmah otišla u sobu i pozvala telefonom sestru u Berlin, što je bilo veoma neobično. Sudeći po priči Tine Hanover, Ilona Fraj je bila Ilzina zla kob. Ilona je metadonski zavisnik s dijagnozom šizofrenije. Povlačila se po raznim ustanovama i stalno je tražila novac od sestre.
– Kako ste znali da je Ilza zvala Ilonu? – pitao je Burkhart.
Tina Hanover je pocrvenela i promeškoljila se u stolici. – Ja… uh… – Zauzela je odbrambeni stav. – Prisluškivala sam na vratima. Bila je toliko uznemirena. Nisam imala izbora.
– Šta je rekla sestri? – pitala je Mati.
Cimerka Ilze Fraj se ponovo promeškoljila u stolici pre nego što je odgovorila: – Nisam sve čula jer su vrata prilično debela. Ipak sam uhvatila suštinu. Prepoznala je nekoga iz njihove prošlosti. Zvala ga je Falk i zvučala je uplašeno. Hoću da kažem da je bila potpuno prestravljena.
– Falk? – ponovio je Burkhart. – Sigurni ste?
Tina Hanover je klimnula glavom. Mati je pogledala u Burkharta zbunjeno.
– Upravnik klanice zvao se Falk – rekao je.
– Čekaj, on nije mogao… – rekla je Mati, a onda joj je sinulo. – Imao je sina.
– Imao je sina – rekao je Burkhart i klimnuo glavom.
Otkako je čula za Krisov nestanak, Mati je prvi put poverovala da počinju da stežu obruč oko ubice. – Jeste li to ispričali Krisu?
Tina Hanover je klimnula glavom. – Znao je ko je Falk.
– Šta je rekao? – Mati je bila uporna.
– Rekao? Ništa. Ali moglo se videti po njegovom držanju. Znao ga je.
Nakratko su svi zaćutali, a onda je Burkhart rekao: – I kuda je Kris otišao odavde? U Ilzinu advokatsku kancelariju?
– Advokatsku kancelariju? – rekla je Tina iznenađeno. – Ne.
– Rekli ste da je Falka prepoznala na poslu – kazala je Mati zbunjeno. – Da li je Falk bio klijent? Možda ga je videla u sudu?
– Ne, ne – protivila se crveneći. – Ilza… ona…
Ponovo je zauzela gard. – Ilza je prestala da radi u advokatskoj kancelariji pre godinu i po dana. Zaključila je da može da zaradi više novca za duplo manje vremena radeći u klubu Raj FKK, severno odavde. Radila je legalno, kao profesionalna prostitutka.



78.


Raj FKK se nalazi između njiva, na oko petsto kvadratnih metara uređenog zemljišta, severno od Bad Homburga. Drveće i beli zid okružuju imanje. Uprkos lošem vremenu, ispred je bilo parkirano dvadesetak luksuznih automobila, a taksi vozila su stalno dolazila i odlazila.
Mati i Burkhart su hodali betonskom stazom pored vrta ukrašenog svetlim grčkim statuama nagih muškaraca i žena u erotskim pozama. Došli su do bele zgrade sa stubovima koji su podupirali trem iznad velikog ulaza.
– Malo preterano, a? – rekla je Mati. Bilo joj je neprijatno kada su dvojica muškaraca izašla iz zgrade odmeravajući je.
– Rekao sam ti da sačekaš u kolima – odgovorio je Burkhart.
Matin mobilni telefon je zazvonio i ona se javila.
– Ukrali ste automobil? – Katarina Doruk je urlala s druge strane.
Mati je ustuknula i odmakla telefon pre nego što je odgovorila: – Jurili smo Krisovog ubicu. Nismo hteli da pobegne.
– Vi niste policija! – vikala je Katarina. – Nemate pravo da oduzimate vozila! U frankfurtskom Kripu su van sebe od besa. Traže vas radi ispitivanja i…
Mati je isključila telefon. – Pobrinuću se za to kasnije.
– Kad se malo smiri – složio se Burkhart.
Ušli su na drvena vrata na kojima su bile izrezbarene poze iz Kamasutre i našli se u iznenađujuće funkcionalnom i malom predvorju. Odnekuda se čula glasna disko-muzika.
Dve starije žene sedele su iza pulta na jednom kraju predvorja. Police iza njih bile su natrpane peškirima s resama i bademantilima. Pogledale su Burkharta, zatim Mati, a onda jedna u drugu.
Jedna se nasmejala znalački.
Druga je slegnula ramenima i rekla: – Ulaz je šezdeset pet evra. U cenu ulazi upotreba svih objekata, večera, kafa i bezalkoholna pića. Devojke se plaćaju posebno. Pedeset evra pola sata običnog seksa. Pedeset evra oralno. Sto evra trideset minuta analnog seksa.
Sve to je izgovorila osmehujući se Mati, koja nije reagovala čak ni kada je žena rekla: – Hoćeš da te zadovolje oralno, dušo? Dogovorite se za cenu.

79.


Mati je izvadila značku.
Žena iza pulta je postala zvanična. – Ovo je legalan posao.
– Nismo policija – zarežao je Burkhart. – Mi smo istražitelji berlinskog Prajveta.
Mati je dodala: – Istražujemo nestanak jedne od vaših radnica, Ilze Fraj, i tražimo čoveka za koga mislimo da je prošlog utorka dolazio ovamo da je traži.
– Ja ne znam… – počela je žena.
– Sećam se njega – rekla je druga žena. – Platio je ulaz, pričao sa nekoliko devojaka i otišao u žurbi.
– Znate li s kim je pričao?
– Ne, ali uđite i tražite Mišel. Mišel zna sve.
Burkhart i Mati krenuše ka ulazu u javnu kuću.
– Ne. Pravila su pravila – rekla je žena za pultom i pružila bademantil Mati i peškir Burkhartu. – Ako hoćete da se prošetate Rajem, platite i skinite odeću koju nosite napolju.
Mati je htela da se pobuni, ali je Burkhart rekao: – Primate li viza karticu?
– Naravno – rekla je žena i nasmejala se napadno.
Nekoliko minuta kasnije ušli su u hodnik u obliku slova T s natpisima za mušku i žensku svlačionicu.
Mati se uskoro obrela u praznoj i začuđujuće čistoj svlačionici, koja nije bila lošija od one u njenoj teretani. Oklevala je, a onda je skinula farmerke i bluzu i okačila ih u ormarić, zajedno sa opasačem i pištoljem.
Obukla je bademantil, koji joj je bio preveliki, pa je morala da ga čvrsto veže oko struka. Našla je nekoliko dezifinkovanih gumenih sandala i pošla ka stepenicama označenim strelicom i oznakom „spa” na drugom kraju svlačionice.
Kada se popela uza stepenice, Mati se našla u ogromnoj prostoriji sa bazenima i hidromasažnim bazenima. Egzotične biljke nalazile su se svuda unaokolo. Mesto je vrvelo od zanosnih, nagih žena koje su se šetale ili se kupale.
Petnaestak muškaraca s peškirima oko bedara vrzmalo se okolo, gledajući žene. Burkhart je bio među njima. Stajao je pored jednog žbuna orhideja, tačnije, iza njega. Peškir koji su mu dali jedva je pokrivao njegovo krupno telo, pa ga je sa obe strane grčevito pridržavao. Mati nije mogla da se suzdrži. Prasnula je u smeh. – Nemoj da se oklizneš – rekla je.
– Mogla si da ostaneš u kolima, bilo bi mnogo lakše – Burkhart se brecnuo na nju.
– I da propustim tvoj izraz lica?
Prišla im je visoka, plavokosa žena s velikim, prirodnim grudima. Stavila je ruku sa crveno nalakiranim noktima na Burkhartove grudi, pogledala u Mati i upitala s mađarskim naglaskom: – Jel’ sve na njemu ovako veliko?
Mati se trudila da se ne smeje. – Ne bih znala.
Plavokosine oči zasijaše. – Prvi sastanak i pristala si da dođeš u Raj? Ti mora da si živa vatra, devojko? Pa, hoćete da se malo zabavite sa Mišel?



80.


Prijatelji moji, Berlinci, pri brzini od sto trideset kilometara na sat, trebalo bi da stignem kući u svoj ranjeni grad taman na vreme za sastanak koji ne smem da propustim.
Zevnem. Trebalo mi je više od sat i po da dođem do železničke stanice i vratim se do sajma automobila. Mercedes je čekao upravo tamo gde sam ga ostavio, daleko od policije, koja je sigurno preplavila halu jedan.
Od tada sam za volanom i priznajam da sam umoran.
Trebalo bi da stanem i odspavam malo, dragi moji.
Ipak, još toliko toga je ostalo da uradim pre nego što mogu i da pomislim na odmor.
Iz pretinca u kolima uzmem bočicu amfetamina. Uzmem dva, malo razmislim, pa progutam još jedan. Uključim radio i slušam opis ubistva Artura Jegera i jurnjave po auto-putu. Našli su mazerati i sada uzimaju uzorke DNK.
To me ne potresa. Ništa me ne može dovesti u vezu s tim automobilom.
Kad droga počne da deluje, osmotrim u fasciklu na suvozačevom sedištu. Otvorim je i osmotrim arhivsku fotografiju Artura i njegove majke. Ispod nje je fotografija dve dvojčice, devet i šest godina. Grle se.
Ilona i Ilza.
Sve sam pokušao kako bih od Ilze saznao gde Ilona živi. Nije htela ništa da kaže sve do kraja. Rekla je samo da je Ilona psihički bolesnik i metadonski zavisnik zbog mene.
I onda mi sine.
Metadonski zavisnik.
To znači da se nalazi u bazi podataka. Znači da je Ilona pacijent na nekoj klinici.
Nije nemoguće pronaći je.
Možda će umreti večeras i s njom sve moje tajne.
Ilona Fraj? Razmišljam. Ilona?
Gledam u fotografiju.
Ko ti dade ime?! Ilona? Kako li si se zvala ranije?
Nije važno. Setiću te se bez obzira na to kako se zoveš. Mnogo si ličila na mlađu sestru, ne na majku.

81.


Burkhart i Mati su pratili Mišel, koja je njihala kukovima niz hodnik Raja FKK. Sa obe strane su se nalazile sobe.
– Kuda idemo? – pitala je Mati. Bilo joj je nelagodno.
– Idemo da nađemo Ženevjev – kazala je Mišel dok je zalazila za ugao.
Mati je nerado krenula za njom, zajedno s Burkhartom, koji je još uvek držao peškir oko kukova. Duž zidova hodnika, između vrata od soba, nalazile su se luksuzne sofe presvučene u jarkocrveni somot. Na jednoj od njih glava nage žene kretala se gore-dole u krilu jednog muškarca koji je sedeo zatvorenih očiju.
– Rade to javno? – Mati je brzo prošaptala Burkhartu.
– Nisam pristalica takve zabave – promrmljao je on.
Za to vreme, Mišel je došla do poslednjih vrata s desne strane, snažno pokucala i rekla: – Ženevjev, Mišel je. Molim te, prekini šta god da radiš i kaži mušteriji da neće morati da plati. – Nekoliko sekundi kasnije na vratima se pojavio ljutiti Italijan, koji je počeo da grdi Mišel zbog upada. Burkhart mu je prišao, pogledao ga s visine i rekao mu da nestane. Čovek je oklevao, ali je onda otišao psujući na italijanskom.
Na vratima se pojavila Ženevjev, zanosna devojka s Gvadalupa. Imala je glatku kožu boje čokolade i dugačku, talasastu kosu.
– Izmaklo mi je sto pedeset evra – požalila se Ženevjev.
– Platićemo vam za vaše vreme – Mati ju je uveravala.
Ženevjev je začkiljila u nju. – Ko ste vi?
Mišel je rekla: – Bolje da uđemo.
Ženevjev je slegnula ramenima i vratila se u malu sobu, čiju je gotovo celu površinu zauzimao krevet. Zidovi su bili prekriveni ogledalima. Tavanica takođe. Odrazi dve nage žene, Mati i Burkharta sevali su iz svakog ugla.
Mišel je predstavila Prajvetove istražitelje i rekla Ženevjev da su došli da ispitaju šta se desilo sa Ilzom Fraj i Krisom Šnajderom. Ženevjev je nerado pristala da razgovara s njima.
Potvrdila je skoro sve ono što su već čuli od Tine Hanover, ali sa više pojedinosti. Kazala je da je pre dve nedelje bila u svlačionici, kada je utrčala Ilza drhteći sva uplakana. Ilza je rekla Ženevjev da je upravo čula mušteriju kako priča s jednom od devojaka na bazenima.
– Ilza je rekla da ga nije prepoznala – ispričala je Ženevjev. – Mnogo se promenio. Međutim, prepoznala mu je glas.
– Kako? – Mati je pitala. – Čiji je to glas bio?
Ženevjev se ugrizla za usnu pre nego što je odgovorila: – Ilza je mislila kako je to možda čovek koji je ubio njenu majku.
Mati se zamislila i htela da istraži milion kombinacija koje su joj pale na pamet, ali se obuzdala kada je Burkhart rekao: – Ali nije bila sigurna?
– Bila je prilično sigurna – ocenila je Ženevjev. – Međutim, kada smo zajedno otišle gore da ga ponovo čuje, njega više nije bilo.
Mati je zastenjala: – Dakle, ne možete da ga prepoznate?
Zbunjena, Ženevjev je pogledala u Mišel, koja je rekla: – Ako je to ta mušterija na koju mislimo, bio je ovde šest-sedam puta za poslednjih nekoliko godina.
– Onda znate kako izgleda? – rekla je Mati ushićeno.
– Ne baš – Mišel je rekla oprezno.
– Šta hoćete da kažete? – rekao je Burkhart.
– Mislimo da je to isti čovek – objasnila je Mišel. – Međutim, izgleda drugačije svaki put kada dođe. Nekada ima plavu kosu i plave oči. Nekada smeđe oči i tamnu kosu. Obrve, obrazi. Jednom prilikom kosa mu je bila crna i zalizana poput šlema. Drugi put je imao jareću bradicu i…
Ženevjev ju je prekinula. – Imao je zelene oči i crvenu kosu kada sam ga videla prošle nedelje, otprilike osam dana pošto je Ilza nestala.
Nesumnjivo je bila potresena ovim iskustvom.
– On je ludak, znate? Voli da ga se plaše. To ga uzbuđuje.
– Da li vam je rekao kako se zove?
U njenim očima pojavila se tamna senka. – Te noći predstavio se kao Nevidljivi čovek.
Mišel je klimnula glavom namrgođeno. – Ali mi ga zovemo Maska.



82.


Dva sata kasnije, u Prajvetovom avionu koji se vraćao za Berlin, Mati je najzad skupila hrabrost i pozvala Katarinu Doruk.
Katarina je bila van sebe od besa: – Spustila si mi slušalicu?
– Smiri se – rekla je Mati. – Pronašli smo nešto. Nešto važno.
– Baš me briga! – vikala je Katarina. – Gde ste?
– U avionu. Slećemo za pola sata.
Katarina je pala u vatru. – Niste se javili u frankfurtski Kripo?
– Zvaćemo ih telefonom – rekla je Mati. – Mi… Burkhart i ja smo… hteli da se vratimo u Berlin što pre.
– To znači da ste sada begunci!
Mati je prekipelo. – Samo u slučaju da ne uhvatimo skota koji je ubio Krisa i Ilzu Fraj i Artura Jegera i ko zna još koliko njih!
To je za trenutak ućutkalo glavnu istražiteljku berlinskog Prajveta, pre nego što je progovorila promuklim glasom, koji je jedva uspevala da kontroliše: – Šta ste saznali?
Mati je ispričala Katarini kako su bili u kući Ilze Fraj i u Raju FKK. Kazala je i da su dobili nejasan opis čoveka koga zovu Maska.
– Jeste li im pokazali fotografije Hermana Krigera ili Maksima Pavela? – pitala je.
– Pokazali smo im slike i jednog i drugog – odgovorila je Mati. – Rekle su da nisu sigurne i da pretpostavljaju da je posredi isti čovek samo zato što uvek dolazi s novom maskom.
– Dakle? On je kolekcionar umetničkih dela, kao Kriger? – pitala je Katarina.
– To nisu znale, ali jedna od devojaka je ispričala da je čovek znao sve o maski koju je nosio za vreme seksa. Maska domorodaca Čokve. Kaže da je od kože, abonosa i slonovače te da predstavlja čudovište.
– Ja se kladim da je Kriger – rekla je Katarina. – Glavni inspektor Ditrih takođe misli da je on. Zvao je ovde pre sat vremena i tražio te. Berlinski Kripo je jutros pronašao pištolj u gepeku jednog od Krigerovih automobila. Balistička testiranja su pokazala da je metak istog kalibra usmrtio Agnes. Priprema se nalog za hapšenje, ali pozvaću Rudija Krigera da vidim da li njegov očuh sakuplja maske.
– To je dobra ideja – Mati je odgovorila, a onda zamolila Katarinu da prenese doktoru Gabrijelu da je Ilona Fraj metadonski zavisnik i da se povlači od ustanove do ustanove. Ispričala je Katarini i o njhovim sumnjama u vezi sa sinom čoveka po imenu Falk, nekadašnjeg upravnika klanice.
Pošto je Katarina obećala da će to istražiti, Mati je pozvala tetka Ceciliju da joj najavi da će opet doći kasno kući. Za trenutak je osetila grižu savesti što ne provodi više vremena s Niklasom. Međutim, rekla je sebi da je to opravdano. Niklas je želeo da zna ko je ubio Krisa isto koliko i ona.
Mati je prekinula vezu upravo kada je pilot preko razglasa objavio da se približavaju Berlinu i da isključe sve elektronske uređaje.
Pogledala je u Burkharta, koji je isključio svoj ajped.
– Našao si nešto? – pitala je.
Burkhart je klimnuo glavom i vratio ajped u neoprensku futrolu.
– Našao sam jednog profesora na Univerzitetu u Potsdamu, eksperta za maske i primitivnu umetnost. Otprilike je tih godina. Postoji nekoliko galerija u gradu koje se bave isključivo primitivnom umetnošću. Ako je naš čovek ozbiljan kolekcionar, neko bi mogao da ga poznaje.

83.


Sleteli su u sumrak, a nebo nad Berlinom izgledalo je kao da je u modricama.
Ili se barem tako činilo Mati, koja je odmah počela da telefonira, dok je Burkhart otišao po kola.
Kada je pozvala broj Franca Helermana, profesora umetnosti na Univerzitetu u Potsdamu, dobila je njegovu govornu poštu. Oklevala je i onda odlučila da mu ne ostavi poruku. Bolje će biti da sutra ujutru popriča s njim oči u oči.
Pozvala je dve galerije od onih koje je Burkhart pronašao i čula snimljene poruke sa adresom i radnim vremenom. Pogledala je treću adresu i videla da se Galerija I. M. Erlihman nalazi južno od Trga Zavinji, u Šliterovoj ulici, nedaleko od mesta gde je ubijena Agnes Kriger.
– Hajde da svratimo tamo na putu do kancelarije – predložila je Burkhartu.
Deset minuta kasnije bili su ispred Galerije I. M. Erlihman, gde su zatekli čoveka kako spušta metalna sigurnosna vrata na radnji.
– Izvinite – Mati mu se obratila.
– Zatvorili smo – rekao je i okrenuo se. Vitak čovek, poput učenjaka, sa crnim naočarima i kratko ošišanom, prosedom kosom. Nosio je sako od tvida i kravatu.
Trepnuo je gledajući u Mati, zatim je podigao pogled ka Burkhartu i rekao: – Vi ste baš velik momak.
Burkhart je klimnuo glavom. Pokazao je čoveku značku, predstavio se i rekao: – Ovo je Mati Engel. Radimo za berlinski Prajvet.
– Isak Erlihman – rekao je čovek prijatnim glasom. – Moja galerija je zatvorena.
– Nadali smo se da nam možete pomoći – rekla je Mati.
– Biće mi drago da vam pomognem sutra – rekao je vlasnik galerije. – Moram da požurim na večeru, rođendansku večeru zapravo. Moja devojka, znate.
– Samo jedno pitanje – Mati je bila uporna.
Erlihman je uzdahnuo. – Jedno pitanje.
– Da li Herman Kriger sakuplja maske? Da li ste mu prodali neku?
– Bojim se da ne mogu da dajem podatke o mušterijama. I to su dva pitanja.
– Znate li da se sumnja da je ubio suprugu? – Burkhart je pitao.
– To je treće pitanje, i da, pročitao sam o tome u novinama.
– Ovo bi moglo da ima veze s istragom, gospodine Erlihman – rekla je Mati. – Molim vas, nezvanično, da li Kriger sakuplja maske? Ako ne, odlazimo.
Pre nego što je odgovorio, vlasnik galerije je pogledao na sat i kao da se premišljao. – Gospodin Kriger kupuje maske od mene godinama.
– Da li je kupio neku u skorije vreme?
Erlihman je ćutao, a zatim klimnuo glavom. – Zapravo, prošle nedelje je kupio jednu skupocenu masku plemena Čokve.



84.


Četrdeset minuta kasnije maska domorodaca Čokve gledala ih je s velikog ekrana u amfiteatru berlinskog Prajveta.
Pre nego što je požurio da stigne na večeru, Isak Erlihman im je rekao gde mogu naći digitalnu fotografiju maske u njegovom internet katalogu i obećao da će im sledećeg jutra biti na raspolaganju.
Džek Morgan je naručio hranu i celo osoblje berlinskog Prajveta, zajedno sa Danijelom Brehtom, sedelo je u amfiteatru i večeralo. Morgan je sedeo do Mati i s nevericom posmatrao masku.
– Da li sam dobro razumeo? – rekao je. – Herman Kriger prerušen posećuje javne kuće i zatim nosi ovakve maske za vreme seksa?
– To je očigledno ono njegovo dugo i misteriozno putovanje – odgovorila je Mati.
– A ja sam mislio da je Los Anđeles leglo izopačenih.
Mati se nasmejala. – Berlin mu je svakako velika konkurencija. A Pavel? Da li njega zanimaju maske?
– Nemamo pojma – odgovorio je Breht. – Nema ga već više od dva dana. Međutim, predviđam da će se pojaviti sat-dva nakon utakmice sutra uveče.
– Zašto?
– Pripremili smo mu malo iznenađenje – rekao je Morgan zagonetno.
Mati je ponovo proučavala Čokve masku, mučena sumnjom. Da li je Herman Kriger ubio Krisa, svoju ženu i ostale? Ili je Pavel umešan na neki način? Da nisu obojica umešana? I kud su nestali?
Rekla je: – Ne mogu da verujem da Interpol ne može da pronađe Krigera.
– Naći će ga – rekla je Katarina Doruk. – Milioner se ne može skrivati dugo. Naročito ako mu vrednost deonica pada vrtoglavom brzinom. U međuvremenu, zovite frankfurtski Kripo i dajte im izjavu.
Telefon doktora Gabrijela je zazvonio i on se javio.
– I? Burkharte, hajde još jednom da nam ispričaš kako vam je umakao – rekao je Breht.
Mati se nasmejala i rekla: – Bolja je ona priča o peškiriću koji je morao da nosi u FKK klubu.
Burkhart se namrštio na nju. – Mislio sam da smo se dogovorili u vezi sa tim.
Mati je pokušala da se obuzda. – Nisam mogla da odolim. To je bilo za anale.
– Mati – rekla je Katarina. – Frankfurtski Kripo?
Mati je uzdahnula i klimnula glavom.
Tada je doktor Gabrijel prekinuo vezu i rekao: – Našao sam sestru. Ilonu Fraj. Zaista je registrovani metadonski zavisnik i živi u Vedingu.

85.


Oluja je prošla i otoplilo je. Novi emigranti i siromašni radnici preplavili su ulice Vedinga, berlinske četvrti severoistočno od Tehničkog univerziteta. Burkhart je skrenuo u Amsterdamsku ulicu, gde je Ilona Fraj živela u državnom stanu na drugom spratu jedne zgrade u raspadanju.
Parkirali su automobil, popeli se prilaznim stepenicama crnim od prljavštine i došli do ulaznih vrata, koja su bila otključana. Čuli su mešavinu repa i istočnjačke muzike dok su se penjali golim drvenim stepenicama na drugi sprat, gde se osećalo na jasmin i kari.
Mati je čula prepoznatljiv plač novorođenčeta koje pati od grčeva i setila se Niklasa kada je imao pet meseci i kada ga je snašla ista muka. Odmah je osetila sažaljenje prema jadnoj ženi koja se brine o tom detetu. Mati nije imala muža dok je Niklas bio beba, ali je imala tetka Ceciliju i majku, i to ju je spaslo.
– Mati? – rekao je Burkhart i trgao je iz ovih misli.
Mati je trepnula, iznenađena što je zastala u hodniku, ispred vrata stana iz koga se čula beba kako plače i kašlje.
– Izvini – rekla je, pomalo zbunjena i odjednom toliko umorna, kao nikada do tada. – Koji je broj stana? – pitala je i zevnula.
Burkhart je pokazao na kraj hodnika. – Dvadeset sedam.
Čim su prošli stan broj dvadeset pet, na manje od tri metra od Iloninih vrata, čuli su ženu kako vrišti u očaju.




86.


Na prvi vrisak, ja se okrenem i potrčim niz požarni izlaz i stignem do stepenica upravo kada krici postanu histerični. Čujem udarce i dreku pomešanu s vrištanjem kada skočim sa stepenica i nađem se u uličici iza zgrade gde živi Ilona Fraj.
Trčim. Ljudi viču s prozora iznad mene. Međutim, ja nosim crnu skijašku masku. Niko me nije video, pravog mene, siguran sam u to.
Kada stignem do početka uličice koja izlazi na Torinsku ulicu, skinem masku, gurnem je u zadnji džep i nateram se da izađem u Torinsku polako i obazrivo. Onda nastavim da hodam pločnikom.
Zbog saobraćaja, odatle više uopšte ne čujem vrištanje. Dok hodam, skinem tamnu perjanu jaknu, ispod koje imam drečavožutu jaknu za trčanje s mačijim očima.
Srce mi jako tuče i prekorevam samog sebe zbog ove smelosti. Zbog toga što sam bio toliko neoprezan, posle toliko godina pažljivog delanja. Nije trebalo da pokušavam da se popnem do njenog stana požarnim stepenicama.
Trebalo je da usporim, posmatram je i proučim njeno kretanje.
Međutim, nemam više taj luksuz koji se zove vreme.
Došao sam u izviđačku misiju, ali sam spazio požarne stepenice što vode do otvorenog prozora, koji je sasvim sigurno bio njen. Pogledao sam oko sebe, video da u uličici nema nikoga i odlučio se za brzu, improvizovanu akciju.
Navukao sam masku.
Počeo da se penjem.
Kada sam stigao do odmorišta, za trenutak sam čučnuo i zatim skočio do prozora. Moja stara, dobra prijateljica Ilona stajala je tamo, u predsoblju, okrenuta leđima.
Nisam mogao da se suzdržim i coknuo sam jezikom kao što to radim kada sam zadovoljan.
Sigurno me je čula, zato što se okrenula, videla me i vrisnula.
Sada krenem da džogiram prema Šilerovom parku. Kada dođem do parka, bacim perjanu jaknu u prvu kantu za smeće. Onda nastavim da džogiram i procenim da ću trčati oko trideset minuta pre nego što ću se okrenuti i vratiti se do mercedesa.
Budi smiren, kažem sebi. Znaš gde živi. A i narkomanka je. Dragi moji, tačno se zna gde će ona biti ujutru, zar ne? Mm…?

87.


Dok su krici postajali sve jači, Mati je udarala na vrata Ilone Fraj i vikala: – Gospođo Fraj? Ilona Fraj?
– Ona – rekao je ženski glas. – Ta je luda.
Na vratima stana dvadeset pet stajala je očajna stara Vijetnamka sa kestenjastom maramom na glavi. – Uvek vrišti i plače zbog nekih duhova ili nešto tako. Luda.
Vrištanje se pretvorilo u histerični plač.
– Skloni se, Mati – naredio je Burkhart.
Mati se odmakla. S pištoljem u ruci, Burkhart je naleteo na vrata. Ragastov se raspao i vrata su se otvorila.
Krenuli su za zvukom žene koja rida: – Ne! Ne! Bože, ne! Molim vas, Falk! Molim vas!
Kada je čula ime Falk, Mati je potrčala ispred Burkharta u spavaću sobu, gde se nalazio dušek, nekoliko ćebadi i upaljena lampa s golom sijalicom.
Ista ona neuredna žena koju je Mati videla na snimku kako grli Krisa u predvorju berlinskog Prajveta nedelju dana ranije sada je sedela šćućurena u najdaljem uglu sobe. Ilona Fraj se rukama držala za glavu kao da se štiti od udaraca.
– Ne – stenjala je. – Ne, Falk, ne.
– Nećemo vas povrediti, Ilona – rekla je Mati tiho. – Došli smo da vam pomognemo.
Ilona Fraj je trepnula kroz suze i počela da cmizdri. – Ne. Molim vas. Neću da idem. Uzimam lekove. Kunem se. Neko je stvarno bio na prozoru u predsoblju. Imao je masku. Kunem se. Nemojte opet da me vodite.
– Nećemo vas odvesti nikud protiv vaše volje – uveravala ju je Mati.
Ilona Fraj je dahtala i znojila se unezvereno, ali Matin prijatan glas ju je ubedio da skloni ruke s lica. Spazila je Burkharta i ustuknula, prestravljena.
Mati je u mislima čula gospođu Ledvig kako kaže da su se sva deca koja su došla u Vajsenhaus 44 te noći dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete strašno plašila muškaraca.
Pogledala je u Burkharta. – Učini mi nešto. Hajde proveri prozor u predsoblju i te požarne stepenice. I sačekaj me napolju.
Burkhart je začkiljio, ali je onda klimuno glavom.
Kada je otišao, Mati se okrenula i rekla: – Mi smo prijatelji Krisa Šnajdera, Ilona. Radio je sa nama u berlinskom Prajvetu.
Ilona Fraj se na tren pribrala i pogledala u Mati kao da vidi udaljenu svetlost u magli. – Kristof?
Mati je sela pored nje na goli pod. – Čovek kod koga ste bili u berlinskom Prajvetu pre dve nedelje. Dečak s kojim ste živeli u sirotištu Vajsenhaus 44.
Ilona Fraj je obrisala lice obliveno suzama i rekla isprekidano: – Gde je on? Trebalo je da dođe da mi kaže da je našao moju sestru.
Mati je uzdahnula i rekla: – Kris je mrtav, Ilona.
Na tu vest Ilona Fraj je počela ubrzano da diše. Češala se po zglobovima i cvilila: – Ne. Ne. Molim vas, recite da to nije istina.
– Žao mi je, ali istina je. Umro je prošle nedelje.
Ilona Fraj je spustila glavu i zajecala. – Kako?
– Kris je ubijen, Ilona. Našla sam njegovo telo u klanici u …
– Ne! – Ilona je jedva izgovorila i njeno zgrčeno telo je zadrhtalo. Usne su joj se krivile od užasa dok je govorila: – Ne tamo. Ne u klanici. O, bože, ne tamo.
Pokušala je da ustane, ali je pala na kolena i počela da povraća.
Mati je bila vrlo potresena reakcijom Ilone Fraj. Dok se jadna žena napinjala i davila, Mati je ustala i u kupatilu našla pohabani peškir, koji je pokvasila u umivaoniku.
Kada se vratila u spavaću sobu, zatekla je Ilonu Fraj na podu pored zida. Izgledala je kao da ju je neko pretukao.
Mati je obrisala znoj s Iloninog čela i bale koje su joj curile iz ugla usana pa rekla: – Šta znate o klanici, Ilona?
Ilona Fraj je ćutala i gledala uprazno. Usta su joj prvo bila otvorena, a zatim ih je čvrsto zatvorila i zajecala. – Rekao je da će nas pobiti ako budemo nekome rekli. Ubio je Krisa i sada je došao da ubije mene.
Presamitila se i zaridala.
Mati je ispružila ruke i zagrlila je. Osetila je kako je prožima Ilonina agonija. Kada je plač počeo da jenjava, Mati je ponovo pitala: – Šta znate o klanici, Ilona?
Najzad, Ilona Fraj se stresla od užasnih misli i prošaptala: – Znam sve o klanici u Arensfeldu. Sve.

KNJIGA ČETVRTA

MASKA






88.


Sat kasnije, Mati je bila u šoku. Sedela je u rasklimatanoj stolici za malim stolom, naspram Ilone Fraj, koja je došla do kraja svoje jezive priče.
Iscrpljena od pričanja, Ilona je rekla promuklim glasom: – Sutradan su došli ljudi i odveli nas u Vajsenhaus 44. Tada sam poslednji put videla klanicu i Falka. Htela sam da zaboravim klanicu i sve što se u njoj dogodilo. Kasnije nikada nisam uspela da se nateram da odem tamo i pogledam je. Nikada. A to što je Kris otišao tamo i …
Podigla je ruke i borila se da ne zaplače.
Mati je dobro znala kakav je policijski posao i neskromno je verovala da je dosad čula najsurovije priče. Međutim, ništa ni izdaleka slično ovoj jezivoj priči nije čula. Nekoliko trenutaka je bila bez reči. U prostoriji je vladala mučna tišina.
Ilona Fraj je gledala u Mati. Suze su joj tekle niz lice, ruke su joj bile sklopljene na grudima. – Nikada nikome nisam ispričala o klanici. Vas dvoje ste prvi.
Mati je pogledala u Burkharta, koji je stajao na vratima i posmatrao je nepoverljivo. Odmah je znala šta misli: Ilona Fraj je šizofreničar. Narkomanka. Od ovoga što su čuli, šta je stvarnost, a šta uobrazilja njenog poremećenog uma?
Burkhart je proverio požarne stepenice i uličicu, ali nije video ništa što bi potvrdilo priču Ilone Fraj da je neki čovek bio ispred njenog prozora, što je samo produbilo njegovu sumnjičavost.
Onda se Mati setila Krisovih noćnih mora i te strašne tajne koju je čuvao u sebi. Ako je priča Ilone Fraj istinita, takva trauma bi mogla da ostavi gnojnu ranu i u najjačem čoveku.
– Zašto to niko nije prijavio vlastima? – pitao je Burkhart. – Zašto niste rekli svojim lekarima?
– Falk je rekao da će nas pobiti – rekla je Ilona Fraj. – Mi smo mu poverovali. Ja sam mu poverovala. I večeras je ispunio obećanje, zar ne?
– Da li mu je Greta Amsel poverovala? – pitao je Burkhart.
Ilona Fraj je zagladila kosu. – Greta? Zašto Greta?
– I ona je mrtva, Ilona – Mati je rekla tužno. – I Artur.
Usne Ilone Fraj razvukle su se u grimasu, a telo je počelo da joj se izvija i njiše kao da joj nešto kida mišiće.
– To znači da je i Ilza mrtva. Zar ne?
Kroz Matinu glavu proletela je slika ženskog leša u podzemnoj prostoriji klanice, ali nije imala srca da joj kaže. – Ne znamo…
– Ubio je nju i sada će ubiti i mene – cvilila je Ilona Fraj. – To jeste bio on na prozoru. Naravno. Ja sam jedna od poslednjih! Mora da me ubije!
– Nećemo to dozvoliti – rekla je Mati i uhvatila je za ruku. – Samo se smirite. Pričali smo s jednom od devojaka koja je radila s vašom sestrom. Rekla nam je da je Ilza čula njegov glas tamo gde radi, jel’ tako?
Ilona Fraj je obavila ruke oko ramena i drhteći klimnula glavom. – Falk ima prepoznatljiv glas. Cokće jezikom kada je zadovoljan. I na kraju rečenice voli da doda to mm, koje prelazi u pitanje. Mm…?
– To je bilo pre trideset godina. Kako je mogla da bude sigurna da je to on? – rekao je Burkhart.
Ilona Fraj je zurila u njega. – Ne možete da zaboravite nekoga kao što je Falk. Zauvek vam ostane urezan u sećanju.
– Zato ste bili kod nas u kancelariji? Da kažete Krisu da je Falk živ i da je Ilza nestala? – pitala je Mati.
– Bila sam prestravljena – objasnila je Ilona. – Kris je bio jedini kome sam mogla da se obratim, jedini koga znam da će mi poverovati i koji će nešto preduzeti.
Burkhart je kazao: – Dakle, Kris je proverio tu informaciju, saznao da je tačna, da je Falk živ. Našao ga je i pratio do klanice.
– I onda ga je Falk ubio – rekla je Mati tiho i osetila kako teskoba u njenom srcu sa svakim bolnim otkucajem raste sve više.

89.


Prijatelji Berlinci, dragi sugrađani, u ovom trenutku sedim za volanom svog starog trabanta 601, iza zatamljenih stakala.
Čuli ste za trabant? Radnički auto?
Nije važno. Moj dobro očuvani trabi je parkiran u Amsterdamskoj ulici, južno od zgrade u kojoj živi Ilona Fraj. Ovde sam već skoro pola sata i počinjem da drhtim u odeći mokroj od znoja.
Mislim da nema policije. To je dobro. Neki komšija je verovatno bio u hodniku kada sam ja bio na požarnim stepenicama, čuo ju je kako vrišti i…
Najednom, dođe mi da nešto polomim. Ne, hoću nešto da razvalim. Ne, hoću nešto da pretvorim u prah i pepeo.
Dragi moji, Mati Engel i Tom Burkhart upravo su izašli na prednja vrata zgrade, a između njih je Ilona Fraj.
Odlaze od mene ka severu i moja samouverenost iznenada nestaje kao da ju je neko iseckao žiletom.
Da li im je nešto ispričala? Da li će joj poverovati?
Ne, ne, kažem sebi. Ilona Fraj ima potvrdu da je luda. Tako kaže država. Ona čuje glasove. Ona je podvojena ličnost. Registrovani narkoman, zaboga!
Pa ipak, sada imam jak nagon da upalim trabi, projurim ulicom i sve ih pobijem iz pištolja, tu na pločniku ili u tom BMV-u u koji ulaze.
Trenutak kasnije, oni odlaze. I dalje ka severu.
Sačekam nekoliko sekundi, smirim se i ipak odlučim da ne krenem za njima.
Mislim da znam gde bi mogli da završe večeras.
Otići ću tamo. Biću nevidljiv.
Čekaću priliku za napad.



90.


Dvadeset minuta kasnije, Mati je bila ispred vrata svog stana. Ilona Fraj se nesigurno vukla iza nje, Burkhart je bio na začelju.
Dok je tražila ključeve, osetila je miris prženog luka i mesa. Čula je i Niklasa kako tetki priča o mogućnosti da Herta i Kasijano postanu šampioni druge lige.
– Neko kao ja ne bi trebalo da bude s vašom porodicom – rekla je Ilona Fraj tužno. – Naročito ako imate decu. Mogla bih možda…
– Možda ćete se iznenaditi – rekla je Mati. – U svakom slučaju, nećete ići nikud odavde dok se ovo ne završi.
– Moram ujutru da uzmem lekove – rekla je Ilona i počela da se češe se po rukama.
– To možemo da sredimo – rekla je Mati. Otključala je i otvorila vrata.
Ilona Fraj je polako ušla u stan za njom. Burkhart je zatvorio vrata za sobom i zaključao sve brave.
Kao što je Mati i pretpostavljala, njena tetka Cecilija dočekala je Ilonu Fraj kao da je stari prijatelj zatečen u oluji. – Da li ste jeli? – pitala je.
– Baš dobro miriše – rekao je Burkhart njuškajući, dok je Ilona odmahivala glavom.
– Bila je dobra klopa, Tome – rekao je Niklas pošto je zagrlio majku.
– Maultašen5 s nadevom od divljači i luka – rekla je tetka Cecilija i krenula ka kuhinji. – Mada, testo se ohladilo. Propržiću ih pa ih možete jesti s kiselom pavlakom i pivom, može?
– O… da – rekao je Burkhart i protrljao se po stomaku.
Ilona Fraj je još delovala izgubljeno i Mati je baš pomislila šta bi mogla da joj kaže da je malo opusti kada je u sobu ušetao Sokrat. Krisov mačak je odmah prišao Iloni i počeo da joj se umiljava oko nogu.
– Ovo je Sokrat – rekao je Niklas odmeravajući ženu koju je njegova majka dovela na kasnu večeru. – Obično ne voli nepoznate ljude.
Mati je odmahnula glavom i rekla: – To je tačno. Bio je Krisov mačak.
Sokrat je glasno i zadovoljno preo, dok se na licu Ilone Fraj nije pojavio slabašan a potom sve širi osmeh. Sagnula se i podigla mačka. Sela je u jednu od fotelja i mazila Sokrata po stomaku, Niklas je ponovo počeo zdušno da objašnjava zašto je Kasijano tako dobar napadač.
Niklasovi argumenti bili su namenjeni Burkhartu, koji je pažljivo slušao i potpuno se slagao s njim. Mati je za to vreme pomagala tetki da proprži punjeno testo dok nije postalo hrskavo.
Burkhart je hvalio pržene maultašen i rekao da bolje do sada nije jeo, pošto je i poslednja nestala iz njegovog tanjira. Ilona Fraj je pojela samo jednu, ali se složila sa Burkhartom, što je tetka Ceciliji pričinilo veliko zadovoljstvo.
Pošto je raspremio sto, Burkhart je rekao Mati: – Ako mi daš ćebe i jastuk, spavaću na sofi večeras.
Mati se namrštila. – To nije…
– Jeste neophodno – rekao je Burkhart odlučno. – Ona je jedna od dvoje koji su ostali.
– Od čega ostali? – pitao je Niklas.
Ilona Fraj je bila uznemirena i Sokrat je skočio iz njenog krila.
– Ona je jedna od dve poslednje veoma fine dame koje znamo – rekla je Mati brzo, ljuta na Burkharta. – Ti, hajde sada u krevet. Doći ću za koji minut da ti poželim laku noć.

91.


Mati nije pokazala da je ljuta sve dok tetka Cecilija nije odvela Ilonu Fraj da joj pokaže gde će spavati i dok nije čula kako se zatvaraju vrata Niklasove sobe.
Prekrstila je ruke i okrenula se ka stručnjaku za protivterorizam. – Pokušavam koliko god mogu da zaštitim Niklasa od posla. Ne želim da pričam s njim o ubistvima. Uplašiće se. On ima samo devet godina.
Burkhart se rastužio. – Misliš na ono što sam rekao da je Ilona jedna od dvoje koji su ostali?
Mati je klimnula glavom. – On je pametan, ali je i vrlo osetljiv.
– Oprosti – rekao je Burkhart iskreno. – Neće se ponoviti. – Zastao je. – On je dobar dečko, znaš. Ti ga veoma dobro vaspitavaš.
Mati je malo smekšala. – Hvala ti, Burkharte. Lepo od tebe da to kažeš.
Malo je oklevao. – Jel’ i otac učestvuje?
Nije znala da li želi da odgovori na to pitanje, ali je rekla: – Ne. Niklasov otac je bio nevažan, nepromišljeni flert čiji je rezultat čudo koje se zove moj sin. Nije želeo da ima ništa s Niklasom. Iskreno, ni ja nisam želela da imam ništa s njim.
– Tako si ga odgajila sama? – rekao je Burkhart. – To je hrabro, s obzirom na sve.
– Pomagale su mi tetka i majka, dok je bila živa – rekla je Mati i zauzela odbrambeni stav. – S obzirom na šta?
– S obzirom na posao, naravno. Znam koliko može da bude zahtevan.
Mati klonuše ramena. – Ne znaš ni mali deo.
– Kaži mi – rekao je Burkhart.
Proučavala ga je i pitala se da li da mu ispriča ili da prećuti. Izraz saosećanja na njegovom licu joj je pomogao da se odluči.
– Izgubila sam položaj u Kripu zato što nisam htela da pravim ustupke kada je Niklas u pitanju – rekla je Mati. – Da te ne zamaram detaljima, ali jedne noći sam bila kod kuće s Niklasom umesto da budem na mestu zločina. Bio je veoma bolestan: imao je visoku temperaturu i jezivo je kašljao. Zbog toga su me prebacili iz istražnog odeljenja u odeljenje za medije. Tužila sam policiju, ali sam izgubila spor.
Burkhart je izvio obrve. – O tome je pričao Ditrih kada je prvi put došao da radi na slučaju i rekao nešto o tvojoj nadaleko poznatoj reputaciji?
Matini obrazi počeše da gore. – Da, pretpostavljam da je na to mislio. Kad smo već kod glavnog inspektora, mislim da je vreme da mu ispričamo šta se sve danas dogodilo.
Tetka Cecilija je došla u dnevnu sobu sa ćebetom i jastucima. – Jeste li sigurni da će vam biti udobno na sofi? Visiće vam noge.
Burkhart se nasmejao i uzeo od nje posteljinu. – Biću dobro.
– Laku noć, Burkharte – rekla je Mati. – I hvala što si ostao.
– Drugačije ne bih mogao.



92.


Mesec skoro da je bio pun. Izvirivao je između olujnih oblaka i bledom svetlošću obasjavao park Treptover, bacajući tamne senke pored statua ruskih vojnika na kolenima.
Glavni inspektor Ditrih je pogrbljen sedeo između senki, na kamenim stepenicama spomenika. Pio je votku iz flaše i pospano gledao preko grobova Staljinovih vojnika, prema obrisu sovjetskog ratnika s nemačkim detetom.
Ditrih se sećao kako je kao dečak došao ovamo, ubrzo nakon što mu je majka umrla od upale pluća. Nije imao više od šest-sedam godina kada ga je pukovnik doveo do ovih stepenica.
Otac je rukom pokazao preko grobova, prema ogromnoj statui i rekao: – Hanse, tvoja majka je sada kao heroji sahranjeni ovde. A ti, ti si kao ono dete u rukama vojnika. Razumeš?
Ditrih nije razumeo. Tada je bio zbunjen i skrhan zbog gubitka majke. Pa ipak, klimnuo je glavom da ne bi razočarao pukovnika.
I sada, četrdesetak godina kasnije, glavni inspektor je sedeo u parku Treptover, dok su se u njemu borila ta ista osećanja pomešana s besom i očajem i…
Zazvonio je mobilni telefon. Pomislio je da se ne javi, ali ga je iskopao iz džepa na kaputu. – Ditrih.
– Glavni inspektore – rekla je Mati. – Ovde je…
– Znam ko je – progunđao je Ditrih. – Vajgelova me je zvala pre dva sata. Obavestila me je o ubistvu gospodina Jegera i o tome da vas i gospodina Burkharta u Frankfurtu traže zbog krađe automobila te da žele sa vama da razgovaraju o ubistvu.
– To nije važno. Znamo ko je ubica, glavni inspektore – rekla je Mati.
Ditrih je naglo podigao glavu.
– Herman Kriger? – pitao je i osetio da je mnogo više pijan nego pre nekoliko minuta.
– Ne – Mati je rekla odlučno. – Zove se Falk. Još nemamo njegovo kršteno ime. On je sin nekadašnjeg upravnika klanice u Arensfeldu. Jeste li vi to opet pijani, gospodine?
– Jesam – priznao je Ditrih. – Danas sam sahranio oca. On mi je bio jedini rod.
Mati je ćutala pre nego što je rekla: – Žao mi je, gospodine. Da li onda da obavestim inspektorku Vajgel o svojim saznanjima?
U glavnom inspektoru vodila se borba. Donekle je želeo sve to da prebaci Vajgelovoj, ali je ipak preovladala njegova neutoljiva radoznalost. – Ne. Kažite meni.
Oblaci su gotovo potpuno sakrili mesec. Ditrih i spomen-park su sada bili u mraku, osim jednog tankog snopa prigušene svetlosti koji je padao preko statue sovjetskog ratnika, dok je Mati ukratko prepričavala ono što se odigralo u Frankfurtu na Majni i ono što su saznali od Ilone Fraj.
Dok je govorila, glavni inspektor je osećao kako mu se želudačna kiselina vraća i peče ga u grlu. Kada je završila, Ditrih se osećao slabo, kao da se raspada, kao da je marioneta. Presamitio se preko flaše.
Dugo je ćutao, njegov pijani um prebirao je po mislima u pokušaju da sagleda ovu priče. Imao je nekoliko ideja kako da usmeri istragu, ali mu se nijedna nije svidela. Nimalo. Uprkos ponosu, etici i posvećenosti poslu u berlinskom Kripu, glavni inspektor je počeo neskriveno da rasuđuje na drugačiji način, onaj koji umnogome štiti njegove sopstvene interese.
– Glavni inspektore? – rekla je Mati. – Jeste li još tu?
Napokon, Ditrih je pročistio grlo i kazao: – Vaši izvori su prostitutke i šizofreni metadonski zavisnik. Jesam li dobro razumeo?
– Da – rekla je Mati kao da se brani. – Ali ja im verujem.
Glavni inspektor se prezrivo nasmejao. – Zato vi radite za Prajvet, a ja još uvek radim za berlinski Kripo. Kao službenik u javnom sektoru, moram uzeti u obzir svoje izvore kada treba da procenim gde ću angažovati ljude.
– Greta Amsel je mrtva – Mati je bila uporna. – Bila sam svedok ubistva Artura Jegera. I mislim da je ženski leš pored Krisovog bio Ilza Fraj.
– Agnes Kriger je takođe mrtva – Ditrih je rekao brzo. – I sve mi se čini da je Herman ubio i Krisa i ostale.
– Ne, mislim da je to nešto drugo.
– Stvarno? Pre bih rekao da je to posredi nego neka bezumna priča o klanici i utvari po imenu Falk.
– Možda je Kriger Falk – rekla je Mati. – Ili možda Pavel.
Ditrih je škrgutao zubima. – Možda. Pitaću ih.
Mati je rekla ogorčeno: – Hoćete da mi kažete da ne želite da razgovarate s Ilonom? Da čujete njenu priču, iz prve ruke?
Ditrih je sada osetio da mu se vraća snaga i mozak mu je grozničavo radio. – Razgovaraću s njom kada za to dođe vreme, gospođo Engel. U međuvremenu, pozabaviću se pronalaženjem Hermana Krigera.
Glavni inspektor je prstom zakovao taster za prekidanje veze. Mesec je potpuno zašao za oblake i ostavio spomen-park u mrklom mraku, takvom da je Ditrih za trenutak pomislio da je oslepeo.

93.


Priznajem, dragi moji sugrađani, da od ponoći pijem apsint ili zelenu vilu.
Obično ne konzumiram nikakva opojna sredstva. Međutim, sada prvi put razumem kako se oseća zatvorenik koji beži iz zatvora dok su mu psi za petama. Jedino me zelena vila sprečava da pobegnem u panici.
Instinkt mi, naravno, govori da bežim, i to smesta. Pijano srce mi jako tuče na pomisao da ću možda morati da napustim svoj život i nestanem pod još jednom od maski.
Međutim, mnogo sam truda uložio u izradu ove maske, ništa manje nego što je uloženo u izradu maski koje krase zidove ove sobe gde sada pijem apsint i razmišljam.
Potišten sam i omamljen. Neprestano vidim sebe kako sedim prekoputa zgrade gde živi Mati Engel i čekam da Tom Burkhart ode. Ipak, on nije otišao. Svetla u njenom stanu su se pogasila, on je ostao unutra, a ja sam osetio iznenadnu jaku želju za zelenim destilatom koji sada koristim da umrtvim sve veći nemir.
Šta je Ilona ispričala Engelovoj i Burkhartu?
Nije ni važno. Trabunjanje lude žene. To će da pomisle.
Osim ako ne pronađu Kifera Brauna.
Upotrebio sam sve moguće pretraživače. Čak sam unajmio nekoliko agencija, ali od njega ni traga ni glasa. Možda je moj dobri stari prijatelj Kifer rešio da nestane u neki drugi život, kao ja.
Ili je možda napustio Nemačku.
Ili je umro?
Pa, ako je tako, nemam razloga da se brinem, zar ne? Kifer je davno nestao, Ilona Fraj je potpuno nepouzdan svedok i ja sam bezbedan. To je sasvim mogući scenario, kažem sebi dok sipam još jedno piće.
Zelena vila sada počinje ozbiljno da se poigrava mojim mozgom. Podignem pogled ka svojoj kolekciji maski i posmatram s ljubavlju ta stvorenja u koja sam se pretvarao.
Smejem se, dragi moji. Osećam da sam među saveznicima, odanim kao i vi što ste.
Kažu da je apsint halucinogen. Ne mogu sa sigurnošću da kažem. A onda, među maskama na zidu, materijalizuju se lica Mati Engel i Toma Burkharta pa se izoštre. Izgleda kao da mi se smeju.
Prvo sam zapanjen tim upadom u moj unutrašnji hram.
Zatim sam nasilan.
Oteturam se do zida i skinem maske iz kojih mi se rugaju lica berlinskog Prajveta. Jedna je izrezbarena u drvetu, a druga izlivena u gipsu.
Razbijem ih u paramparčad na podu od pločica.
Kada završim, kada ih potpuno uništim, ustanem i stojim tu. Mlataram, dahćem i koristim apsint da dozovem sve svoje sposobnosti. U isto vreme teram sebe da se suočim sa tim da će se na kraju naći neko ko će poverovati u priču Ilone Fraj, što znači da su mi psi sasvim sigurno za petama.
Ne paničim, dragi moji. To mi nije u krvi. Ja sam Berlinac. Znam kako da se branim. Trik je u tome da budeš pametniji od pasa, da uđeš u vodu ako treba, da se vratiš nazad ili, još bolje, da napraviš potez koji niko ne očekuje.
Vrati se nazad, razmišljam ponovo. Učini potez koji će ih ostaviti bez daha.
Najednom, zelena vila mi dobaci ideju iz najmračnijeg ugla moje podsvesti.
Ja je zgrabim i prihvatim kao poklon.
Dragoceni poklon.
Nasmejem se. Savršeno.
Da, pomislim najzad, to je najbolji način da raskrstim s ovim jednom zasvagda. Savršeno, jebote!
Spustim čašu s apsintom i odem do laptopa na radnom stolu. Ubacim hard-drajv Krisa Šnajdera i nađem fotografije.
Listam ih dok ne naiđem na onu koju tražim.
Ah, da, evo je.
Dupli klik na ikonicu i pojavi se fotografija sina Mati Engel. Niklas kleči na jednom kolenu, fudbalska lopta mu je u ruci i vragolasto se smeje u foto-aparat.
Kakav lep dečkić, prijatelji moji, dragi sugrađani. Zanosan.
Kladim se da je zenica oka svoje majke.



94.


Kada se probudila, Mati je osetila miris pržene slanine i kafe. Zapravo, osećala se odmorno prvi put otkad je čula vest o Krisovom nestanku.
Onda je pomislila na glavnog inspektora Ditriha. Zašto je tako tvrdoglav u nameri da nađe Hermana Krigera? Da li ga pritiskaju ovi odozgo zbog Agnesinog društvenog položaja? Ili je samo čovek skrhan bolom koji pokušava da korača oprezno da ne bi pao?
Umesto da nastavi da lupa glavu time, istuširala se na brzinu, obukla, izašla iz sobe i našla Niklasa kako sedi za pultom u kuhinji. Već je bio obučen za školu. Prazan tanjir i čaša od soka stajali su ispred njega.
Tetka Cecilije nije bilo nigde. Međutim, videla je Burkharta za šporetom kako meša varjačom po tiganju od livenog gvožđa.
– Pravi svoj specijalitet – obavestio ju je Niklas. – Kajgana a la Burkhart.
– Jedinstvena – rekao je Burkhart. – Hoćeš još malo?
– Moram u školu – rekao je Niklas.
– Mati?
– Kad se vratim – rekla je. – Volim da ga otpratim.
Bio je hladan vetrovit dan i Niklasove ruke su suviše pocrvenele od hladnoće da bi ga držala dok su hodali.
– Sviđa mi se Tom – rekao je Niklas. – Ne razgovara sa mnom kao da sam dete.
– Stvarno?
– Rekao je da znam više od fudbalu nego većina odraslih.
– Pa da, to je istina – rekla je Mati i razbarušila mu kosu.
– Mama – Niklas je zastenjao. – Malopre sam se očešljao.
– Zbog koga? Zbog mene? Ili postoji neka druga žena u tvom životu?
Niklas je bio malo zatečen, ali nije rekao ništa.
– Neke drugarice?
Niklas je slegnuo ramenima i klimnuo glavom, a onda je pitao: – Šta je s gospođom Fraj?
Približavali su se gimnaziji Džon Lenon. Mati je ćutala i razmišljala o tome šta da mu kaže. Onda je rekla: – Imala je težak i zamršen život, kakav ja ne mogu ni da zamislim, Niklase. Takvi ljudi su osetljivi. Krhki.
– Jel’ zato sada s nama? – bio je uporan.
– Da – rekla je Mati. – I zato što je Krisova prijateljica iz detinjstva, kao i njena sestra.
Došli su do ugla nedaleko od škole. Niklas je rekao: – Odavde ću sam. Mogu?
Odatle je Mati jasno videla glavna školska vrata i decu kako ulaze. Ipak je oklevala nekoliko sekundi pre nego što je pomislila kako mora da ga pusti da se osamostali, polako i postepeno.
– Možeš – kazala je. – I…
– Tetka će doći po mene kad se škola završi – progunđao je tiho. – Sigurna si da ne mogu sam da se vratim kući?
Ona je odmahnula glavom. – Možda sledeće godine.
– Aaah – zastenjao je. – Tada ću već imati deset godina.
– Baš tako. Ljubim te, Niklase.
Napućio je usne i rekao preko volje: – I ja tebe, mamice.
Mati je posmatrala sina dok nije nestao u školi, a onda ju je obuzeo neki čudan osećaj, kao da je neko posmatra.
Međutim, kada je pogledala oko sebe, nije videla nikoga.

95.


Osećaj da je neko krišom posmatra iščezao je dok je kupovala novine i vratila se u stan, gde su tetka Cecilija i Ilona Fraj jele poslednje zalogaje kajgane a la Burkhart.
– Ovo je sjajno – rekla je tetka Cecilija. – Moraću da uzmem recept.
Ilona Fraj se nasmejala, promeškoljila i počešala po zglobovima.
– Evo tvog tanjira – rekao je Burkhart i gurnuo ka njoj tanjir sa jajima i tostom.
– Hvala – rekla je Mati. Stavila je novine na sto iza sebe i uzela zalogaj Burkhartove papazjanije od jaja. Bila je dobra. Odlična.
– Šta ima ovde? – pitala je. – Slanina i…
– Svaki put je drugačije – rekao je Burkhart. – Kao klin-čorba.
– Uskoro ću morati da odem do klinike – rekla je Ilona Fraj zabrinuto.
– Idemo čim pojedem – obećala je Mati i zatim pogledala u Burkharta. – Odvešću je do njenog stana da pokupi šta joj treba.
– A ja?
– Ti ćeš da potražiš dokaz da Falk postoji.
– A gde bi trebalo da tražim?
– Počni u Arensfeldu, a onda idi u specijalizovani arhiv – rekla je. – Oni su ovde u Berlinu.
– Znam gde su – rekao je Burkhart prekorno. – Ali ako tamo nađem nešto o Falku, zar ne misliš da bi njegova priča već isplivala do sada?
– Samo tražimo njegovo ime i nešto što bi ga povezalo s klanicom – rekla je Mati. – Neki opipljivi dokaz da je Falk postojao.
– Postojao je – Ilona Fraj je bila uporna.
– Mi to znamo – tešila ju je Mati. – Ali…
Zazvonio je mobilni telefon. Katarina Doruk je započela razgovor sledećim rečima: – Upravo te je zvala neka inspektorka Vajgel. Pronašli su Hermana Krigera. Dobrovoljno će doći u Kripo na razgovor danas po podne.
– Stvarno? – Mati je rekla, iznenađena. – Gde je bio?
– U Kripu nisu sigurni gde je tačno bio – priznala je Katarina. – Njegov advokat pregovara sa šefovima oko nagodbe za predaju. Mislila sam da bi ti volela da budeš tu. Verovatno bi trebalo da pozoveš Ditriha da se dogovoriš s njim.
– Mora da je glavni inspektor previše mamuran da bi ga bilo briga – rekla je Mati i prepričala svoj sinoćni razgovor s njim, koji nije bio ohrabrujući.
– Hoćeš da kažeš da gura glavu u pesak? – odgovorila je Katarina.
– Da, ali zašto bi to radio? – rekla je Mati. – Nema logike. On nema nikakve veze sa…
Zaćutala je. Nešto joj je sinulo.
– Jesi li dobro? – pitala je Katarina.
– Javiću ti se – rekla je Mati i prekinula vezu.
Sedela je i razmišljala nekoliko trenutaka, zatim je skočila, okrenula se i uzela jutarnje novine sa stola iza sebe. Proučavala je sadržaje i onda zabola prst u jednu od poslednjih stranica Morgenposta.
– Nema čitulje – rekla je glasno. – Samo objava smrti.
– Čija? – pitao je Burkhart zbunjeno.
– Oca glavnog inspektora Ditriha. Konrada Ditriha Fromera.


96.


Kasijano se trgao kada je čuo odsečno kucanje na vratima spavaće sobe i onda rekao na portugalskom: – Ko je?
– Ja sam, ludice – odgovorio je raspevani ženski glas. – Otvori. Zašto su vrata zaključana?
Ustao je iz kreveta, obučen u trenerku. Bacio je pogled ka kupatilu pre nego što je došao do vrata, okrenuo kvaku i otvorio ih.
Perfekta je stajala na vratima u oskudnom crnom donjem vešu. Nosila je poslužavnik s voćem i pecivom i čajnik.
Kasijano se pretvarao da je iznenađen. – Nisam znao da si u Nemačkoj.
Perfekta se nasmejala njegovoj smušenosti, prošla pored njega i kazala: – Naravno da jesam. Tačno kada sam rekla da ću biti. Imam dovoljno vremena da ti pripremim uobičajeni obrok pre utakmice.
Kasijano se nacerio. – Stavi to tamo.
Kada je to učinila, Perfekta se okrenula i pala mužu u zagrljaj, ljubeći ga pohotno. – Jesam li ti nedostajala?
– Svaki dan – rekla je fudbalska zvezda hladno.
– Biću sada kod kuće ceo mesec – obećala je Perfekta. – Nema putovanja do novembra.
– To je sjajno – rekao je Kasijano. – Trebalo bi da proslavimo. Izađimo nekud posle utakmice. Na večeru. Ili da pogledamo neku predstavu.
Perfekta je oklevala. – Da, naravno. Zašto nešto ne prezalogajiš, a onda ćemo malo da sagorimo kalorije u krevetu, da se opustiš pred utakmicu.
Krenula je ka krevetu, ali ju je napadač zaustavio i rekao: – Sedi malo. Poješćemo nešto zajedno. Da nam da malo snage za ljubav.
Perfekta je izgledala kao da joj je neprijatno, a onda mu je uputila širok osmeh. – Upravo sam jela.
Kasijano je sipao čaj iz čajnika. – Onda da popiješ čaj. Ti voliš zeleni čaj.
Pružio joj je šolju. – Veoma je dobar za kožu.
Perfekta je izgledala zabrinuto, a zatim je odmahnula glavom. – Neću. Već sam popila tri čaše jutros.
– Insistiram – rekao je njen suprug.
Izgledala je uvređeno, a nozdrve su joj se raširile. – Ne.
– Insistiram – Kasijano je rekao prekorno i oštro.
Perfekta je napravila nekoliko koraka k njemu, ali nije uzela šolju. Prešla je rukom preko donjeg dela njegove trenerke. – Da vidimo da li možemo da…
Vrata od kupatila su se naglo otvorila. U sobu su ušli Džek Morgan, Danijel Breht i Georg Johanson, agent Bundeskriminalamta, ili BKA, Nemačke savezne kriminalističke policije.
Agent Johanson je pokazao značku i rekao: – Perfekta Dolores, uhapšeni ste pod sumnjom da ste izvršili krivično delo internet prevare, saučesništva u internet prevari i pokušaja ubistva supruga.
– Kučko – zarežao je Kasijano i zafrljačio šolju prema njoj.

97.


Morgan, Breht i Johanson su skoro sat vremena ispitivali Perfektu o njenim kretnjama i aktivnostima u prethodnih deset dana. Njen engleski je bio zadovoljavajuć. Prvo je ljutito tvrdila da je bila u Africi na foto-snimanju i pretila da će ih sve tužiti zbog kaljanja ugleda.
Onda su joj pokazali analizu Kasijanove kose koju je uradio doktor Gabrijel. Utvrđeno je da je Kasijano bio izložen malim dozama cijanida. Doze nisu bile smrtonosne, ali su bile dovoljne da se razboli i onesposobi nekoliko dana.
– Nemam pojma kako je to moglo da se dogodi – istrajavala je Perfekta.
– Nemate pojma? – rekao je Morgan i podigao čajnik. – Mogu da se kladim da ćemo u ovom čaju pronaći neki oblik sirove brazilske manioke. Sirova manioka sadrži cijanid, kao što sasvim sigurno znate. Svi u Brazilu to znaju.
Perfekta je ponovo poricala da je umešana, a onda je Kasijano zagrmeo: – Zbog koga si me trovala?! Zbog Maksima Pavela?!
Prvi put, Morgan je primetio pukotinu u fasadi foto-modela, čak i kada je počela da se brani: – Ja ne znam…
Kasijano je pritisnuo taster na daljinskom upavljaču i na ekranu se pojavila slika Perfekte kako se skida pred Pavelom u hodniku hotela.
– Kako si mogla to da mi uradiš s njim? – divljao je njen suprug. – Duplo je stariji od mene!
– I zna kako da upotrebi ruke, a ne samo noge! – Perfekta mu je odbrusila.
Na kraju im je rekla sve.
Uradila je to iz pohlepe. Istina je da bi njen muž mogao da zaradi veliki novac u Mančester junajtedu, verovatno i do milion i po evra godišnje. Međutim, Pavel joj je ponudio dvadeset puta više novca za prevaru s klađenjem.
– Da li je Pavel ubio Krisa Šnajdera? – pitao je Breht.
– Koga? – pitala je Perfekta, iskreno zbunjena.
– Koga? – ponovio je Breht.
– Radio je za Prajvet – rekao je Morgan. – Mislimo da je otkrio prevaru.
– Nikada nisam čula za njega.
– Gde je Pavel sada? – pitao je Breht.
Slegnula je ramenima. – Ne znam. Ponekad ga nema danima. Veoma je tajnovit. Iskreno, nisam ni htela da znam kuda ide.
– Aha – rekao je Morgan. – Pa, mogu da vam kažem da će Pavel, posle današnje Hertine utakmice i poraza koji bude pretrpeo, doći da traži vas, Perfekta, i da neće biti prijateljski raspoložen. Zapravo, siguran sam da će hteti nekoga da ubije.



98.


Mati je izašla iz metadonske klinike s Ilonom Fraj, kojoj su se oči sjajile, kretnje usporile, a lice poprimilo izraz zadovoljstva.
Mati se sve vreme osvrtala, gledajući unaokolo, zato što je znala da je klinika usko grlo u Iloninom kretanju, mesto gde svakako mora da se pojavi, mesto gde bi neko poput Falka mogao da pokuša da je napadne.
Ipak, došle su do automobila bez problema.
– Mislite li da će Burkhart naći nešto? – pitala je Ilona.
Mati je htela da kaže da sumnja, ali je odgovorila: – Pokazalo se da je on veoma uporan.
Ilona je zatreptala. – Čula sam da su na kraju uništavali sve što su mogli. Tako je sve počelo. Mislim na kraj. Sećate li se?
– Pored Niklasovog rođenja, to su mi najsrećniji dani u životu.
– Ljudi su igrali i pevali – prisetila se Ilona kada je Mati pokrenula auto. – Ilza i ja smo krenule iz sirotišta, zajedno s Krisom, Arturom, Kiferom i Gretom, i došle u Berlin. Htele smo da vidimo svojim očima šta se dešava.
Mati se dobro sećala tih dana, kako je čudno imati šesnaest godina a sve ti nadjednom deluje novo i moguće.
Počela je da peva pesmu od grupe Džizus Džouns, Right Here, Right Now.
Ilona joj se pridružila. – When it’s already passed her by…
Prestale su da pevaju. Osmesi su im nestali sa lica.
Odsutnim glasom Ilona je rekla: – Kada smo stigli u Berlin, videla sam gomile ljudi i uplašila sam se. Tražila sam ga u mnoštvo. Falka. Kris me je ubeđivao da ga više nikada nećemo videti.
– Ipak, mislim da je on bio tamo negde, Mati. Osetila sam ga. Ostali su bili tako srećni. Ali ja sam osećala da je tamo, dok je zid padao. Iako smo se oslobodili države, znala sam da će Falk uvek predstavljati opasnost. Juče sam ga videla prvi put posle skoro trideset godina, ali mi je neprestano bio u mislima. Falk mi je izjedao um. On…
Mati je pogledala u Ilonu i videla suze kako joj se opet slivaju niz lice, dok je govorila: – Najčešće nisam ni znala ko sam. Izmišljala sam svašta, živote. Ja…
Protrljala je dlanom o dlan kao da pere ruke lagano se klateći napred-nazad. Mati je htela da zaustavi auto i da je uteši, ali joj je telefon zazvonio.
– Engel – rekla je.
– Pokušavao sam celu noć, Mati – rekao je doktor Gabrijel. – Pretražio sam svaku bazu podataka koju znam. U Nemačkoj ne postoji nijedan Kifer Braun koji bar približno odgovara čoveku koga mi tražimo.
Mati se razočarala. – Šta? Da nije mrtav? Da nije napustio zemlju?
– Ne, ovde je, u Berlinu – odgovorio je naučnik. – Promenio je ime. Tri puta.

99.


Gledam se u ogledalu dok završavam šminkanje.
Nažalost, mislim da je ovo možda poslednja maska u mojoj veličanstvenoj kolekciji originalnih, unikatnih kreacija.
Kada završim s prerušavanjem, vratim se svojim maskama i posmatram stare, omiljene – dogonske i indonežanske – kao i nove prijatelje poput maske plemena Čokve i jaguara.
Međutim, pošto znam da moram, ostavim ih i posvetim se Prajvetovoj legitimaciji i znački Krisa Šnajdera, koje sada umesto njegovog lica, nose novo – moje prerušeno lice.
Sakupim ostale stvari koje su mi potrebne: konopac i padobransko uže. Cigarete i nešto čime ću ih upaliti. Odvijač. Kožne rukavice. Dva pištolja s prigušivačima i šest šaržera s municijom. Četiri pasoša sa dodatnim dokumentima za četiri različite osobe. I jedan robustan kofer na točkiće. Kofer je pun gotovine i zlatnika koji će mi omogućiti da dobro živim veoma dugo, ušteđevina koju sam pripremio pre mnogo godina, ako ikada budem morao da zauvek napustim svoj voljeni Berlin.
I evo me sada, dragi moji sugrađani, spreman da zbacim sa sebe kožu i zauvek pobegnem iz svog divnog, ranjenog grada.
U mom osmehu ima tuge i radosti kada se još jednom, poslednji put, vratim do ovog kutka koji je samo moj.
Pogledam unaokolo u ono što sam stvorio za sebe, u kolaž svoga života, i pomislim na sve događaje i sve ono što me je promenilo, napravilo od mene drugog čoveka – svakako rečitijeg, proračunatijeg i lukavijeg nego što je bio onaj mladi krvožedni klipan.
Pogledam na sat. Skoro je dva. Ugasim svetlo i zatvorim vrata.
Imam još nešto da obavim i onda pravo u školu.
Posle ovoliko truda, ne smem da rizikujem da se mimoiđem s mladim Niklasom, zar ne? Mm…?


100.


Oko petnaest do tri tog popodneva, inspektorka Vajgel je povela Mati i Kristinu do zamračene sobe za posmatranje u sedištu Kripa. S druge strane dvosmernog ogledala, za stolom za saslušanje sedeo je Herman Kriger.
Milioner je bio veoma negovan čovek u ranim pedesetim. Nosio je crno odelo od pet hiljada evra i koža mu je bila toliko glatka da je Mati mogla da se zakune da na licu ima malo šminke.
U isto vreme, Kriger se držao pravo kao strela. Položaj njegove glave nedvosmisleno je govorio o tome da je i moćan i besan, kao i da je zgađen time što se našao u ovakvoj nevolji te jedva čeka da otkine glavu onome ko je imao drskosti da ga pozove u berlinski Kripo.
Krigerov advokat, sitan i prgav čovek po imenu Rihter, kao da je pokupio nešto od aure svoga klijenta, pošto ga je ćušnuo i šapnuo mu nešto na uvo upravo kada su se vrata sobe za saslušanje otvorila.
Glavni inspektor Ditrih je ušao u sobu vukući noge, obučen u izgužvano odelo. Ispod jedne ruke držao je debelu smeđu fasciklu, a u drugoj šolju s kafom. Oči su mu bile crvene, kosa raščupana. Mati je primetila da mu je koža žuta kao vosak.
– Vidite? – Mati je promrmljala. – Kladim se da mu se glava raspada.
Inspektorka Vajgel se namrštila, a onda je uzdahnula i klimnula glavom pre nego što je rekla: – Daću mu šansu da vam dokaže da ste pogrešili.
– Nismo pogrešili, inspektorka – rekla je Mati. – Čuli ste…
– Svejedno – inspektorka Vajgel je odgovorila kratko i usredsredila se na Ditriha, kome se ruka tresla dok je stavljao šolju s kafom na sto.
Malo je prosuo, izvinio se, uzeo maramicu i pretvarao se da briše sto. To je radio tako polako da je Kriger gubio strpljenje te je Rihter, advokat, morao opet da mu nešto šapne na uvo.
Ditrih je najzad seo i lažno veselim glasom rekao: – Nadamo se da nam možete nešto razjasniti, Hermane.
Krigerovi obrazi se zažariše. Nije navikao da se čoveku njegovog položaja neko kao što je Ditrih obraća tako prisno.
– Gospodin Kriger želi da sarađuje, glavni inspektore – rekao je Rihter.
– Lepo. To je u redu. Ali od sada ćemo pričati s vašim klijentom.
Milioner je pročistio grlo. – Šta vas zanima?
– Za početak, gde ste bili?
Kriger je oklevao i onda odgovorio: – O tome mogu da pričam za otprilike sat vremena. Osetio bih velike finansijske posledice ako bi to prerano izašlo u javnost.

101.


Na trenutak je zavladala tišina, a onda je Ditrih zarežao: – Ne zanimaju me finansijske posledice. Ako ne progovorite odmah, osetićete pravne posledice. Kao na primer, optužbu za ubistvo, Hermane. Jeste li ubili svoju suprugu?
Kriger je planuo: – Naravno da nisam!
– Naravno da ste imali razloga za to – rekao je glavni inspektor tako prijatnim i razgovorljivim tonom da je Mati počela da ga posmatra drugim očima. Uprkos svim manama, čovek je bio vrhunski ispitivač.
Brzo i kratko, predočio je milioneru sve o ljubavnicama, prostitutkama i kako ga je Prajvet pratio.
– Saznali ste da je Agnes angažovala berlinski Prajvet da istraži vaše vanbračne aktivnosti – rekao je Ditrih. – Zaključili ste da bi vest o vašoj izopačenosti narušila vaš ugled, pa ste ubili Krisa Šnajdera, a zatim i svoju suprugu iz osvete, a tela ste ostavili kao hranu za pacove u jednoj staroj, napuštenoj klanici u Arensfeldeu.
Kriger se zajapurio i jedva izgovorio: – To je… to je…
Njegov advokat je zarežao: – To je kleveta, glavni inspektore. Moj klijent to nije učinio. On nema nikakve veze sa ubistvom svoje supruge, niti sa Šnajderovim ubistvom.
Milioner je povratio moć govora. – I nemam pojma o kakvoj to klanici pričate!
– Vaš pastorak misli da ste ubili svoju suprugu – Ditrih je rekao smireno. – Ili ste nekoga unajmili.
– To liči na njega, to malo koristoljubivo govno – rekao je Kriger mirno. – Ponoviću, nemam nikakve veze s Agnesinim ubistvom.
– Pa ipak, niste požurili kući kada ste čuli da je ubijena – primetio je glavni inspektor.
– Kako sam razumeo, bila je mrtva – Kriger je odgovorio. – Ne bolesna i ne na samrti. Mrtva. Bio sam potresen i skrhan, ali i svestan da ne mogu ništa da promenim. Pritom, morao sam da završim veoma važan posao.
– Sa kim, Hermane? – Ditrih je pitao. – Kažite mi gde ste bili, i to odmah, inače će ova priča biti objavljena u vašoj optužnici koju će mediji i blogeri sažvakati i plasirati u svet biznisa.
Krigeru kao da su bube milele po koži. Vrpoljio se i rekao svom advokatu: – Debelo te plaćam. Objasni mu šta je u pitanju.
Rihter je pogledao na sat. – Zapravo, mislim da sada možemo da im kažemo, gospodine Kriger. Berze se zatvaraju za sat vremena. Ako se glavni inspektor slaže da o ovom razgovoru ne priča ništa do četiri sata, možete da mu ispričate.
Kada je to čula, Mati je pogledala na sat. Tri sata. Škola se završava. Kroz glavu joj je proletelo kako Niklas odlazi s tetkom, a onda se ponovo usredsredila na milionera, koji je izgleda bio spreman da najzad ispriča svoju priču.






102.


Prijatelji, sugrađani, pet minuta je do tri kada moj budući mali prijatelj Niklas Engel izađe ispred škole Džon Lenon. Pogledom traži tetku svoje majke. Međutim, jadnica neće moći da dođe danas. Pobrinuo sam se za to.
Dečak je uznemiren. Savršeno. Krenem u akciju, dođem mercedesom do njega i spustim prozor. – Niklase? – pozovem ga s lažnim holandskim naglaskom. – Niklas Engel?
Pokažem mu svoju značku i legitimaciju berlinskog Prajveta i nasmešim se. – Ja sam Danijel Breht. Tvoja mama me je verovatno spomenula. Zamolila me je da dođem i da te odvedem kući.
Niklas me gleda sumnjičavo. – Gde je tetka Cecilija?
Ja se nasmešim tužno. – Zato me je tvoja mama zamolila da dođem. Tvoja tetka je bolesna. Mnogo bolesna. Odveli su je u bolnicu.
I to upali. Dragi dečak popusti i, očigledno zabrinut, krene pravo ka vratima automobila, uđe i pita: – Šta joj je?
– Ne znaju – kažem. – Pozlilo joj je u kući i sada ispituju šta je. Veži pojas.
Niklas se veže. Odmah. Bez reči.
Kakav sjajan dečak. Tako ozbiljan. Tako poslušan.
– Gde je mama? – Niklas pita dok ja ubacujem u brzinu i krećem.
– Ne brini – kažem. – Pridružiće nam se uskoro.
Niklas se namršti, gleda unaokolo i kaže: – Ovo nije put ka kući. Kuda ćemo?
– Na jedno posebno mesto – kažem. – Posebno mesto za posebnog dečaka.

103.


– Prethodnih deset dana bio sam u Švedskoj – objavio je Herman Kriger. – Odseo sam nedaleko od Estersunda, u lovačkoj kući švedskog finansijera Olea Larsona. Ole i ja smo pregovarali prodaju moje kompanije. Želeo sam da uživam u ostatku života i da uradim nešto dobro sa svojim novcem. Nadao sam se da će Agnes ostati sa mnom i u tome mi pomoći. Međutim, kada sam poslednji put razgovarao s njom, rekla je da želi razvod…
– Mi smo čuli nešto drugo – kazao je Ditrih. – Da će ostati u braku.
Kriger je odmahnuo glavom. – Rekla je da me napušta.
– Vaš pastorak kaže da nije tako – odgovorio je Ditrih.
– Moj pastorak je običan magarac, glavni inspektore – Kriger se brecnuo. – U međuvremenu, imam neodložna posla i, ukoliko ne planirate da me uhapsite, sada moram da idem. Gospodin Rihter će vam dati privatni broj telefona gospodina Larsona. On i nekoliko njegovih pomoćnika, kao i osoblje u planinskoj kući, mogu potvrditi gde sam bio. Ne zaboravite da smo se dogovorili da ne govorite ništa do četiri sata.
Kriger je ustao kao da je sastanak završen. Ditrih takođe. Mati je videla da je zbunjen iznenadnim razvojem događaja.
Onda je povratio samopuzdanje. – Jel’ imate masku plemena Čokve?
To ga je iznenadilo. – Da. Zašto?
– Jeste li nekada bili u Raju FKK u Bad Homburgu?
Slegnuo je ramenima. – Možda jednom. Ne znam.
– U jednom od vaših vozila pronašli smo oružje kojim je izvršeno ubistvo – nastavio je glavni inspektor. – To mi je dovoljno da vas uhapsim.
– Oružje je očigledan pokušaj da se gospodin Kriger optuži za ubistvo – rekao je advokat. – I ne vidim nikakvu vezu sa maskom plemena Čokve i FKK-om u Bad Homburgu. Ako ste sigurni, vi uhapsite gospodina Krigera, ali uveravam vas da ćemo podneti tužbu za odštetu. U suprotnom, odlazimo.
Ditrih je oklevao pa rekao: – Moram da znam kuda idete i nameravate li da ponovo napuštate zemlju.
– Treba da se pobrinem za Agnesinu sahranu – odgovorio je Kriger, povrativši moć. – Čim budem izdao naređenja da se kupi još deonica moje kompanije. Zbog ovih nagađanja o ubistvu i preuzimanju kompanije, Kriger industriji je cena pala, ali će svakako porasti kada se bude objavila nagodba. Trebalo bi i vi da kupite deonice, glavni inspektore. Garantujem vam da biste zaradili.
Mati je posmatrala kako milioner izlazi iz sobe. Njegov advokat je stavio list papira ispred Ditriha i pošao za njim.
Inspektorka Vajgel je pogledala u Mati i uzdahnula. – Bili ste u pravu. Hoćemo li to da obavimo sada ili ćemo malo da sačekamo?
– Što pre, to bolje – kazala je Mati. – Bolje je da bude na oprezu.
Katarina je ćutala sve vreme dok je trajalo ispitivanje, ali sada je rekla: – Upravo sam se setila još nečega. – Krenula je ka vratima.
– Čega? – upitala je Mati. – Kuda ćeš?
– Imam još jedno pitanje. Moram da stignem Krigera pre nego što napusti zgradu.




104.


– Hauptkommissar? – pozvala ga je inspektorka Vajgel. Videlo se da joj je neprijatno dok je stajala na vratima sobe za saslušanje, gde je Ditrih sedeo za stolom i izgledao kao da je izgubio važnu partiju karata.
– Odlazite, Vajgelvoa – rekao je. – Moram da razmišljam.
– Gospodine, ako biste… – počela je.
– Nisam zadovoljan – brecnuo se glavni inspektor.
Inspektorka Vajgel se ispravila i rekla smireno: – Gospodine, mislim da sam uz pomoć berlinskog Prajveta došla do važnog otkrića u ovoj istrazi.
Ditrih se namrštio i pogledao je. – Uz pomoć berlinskog Prajveta?
– Da, gospodine.
– Hoćete da mi kažete da ste sarađivali s njima bez mog znanja?
– Gospodine, ovih dana niste baš bili prisebni, a i ostavili ste mi da vodim istragu dok ste se vi bavili očevom…
Glavni inspektor je tresnuo rukom o sto. – Nećete mi vi pričati da li sam bio priseban ili nisam, Vajgelova! Zbog ovoga bih mogao da vam uništim karijeru. Moraćete da odete iz Kripa. Ako budete imali sreće, možda će vam dati da radite nešto u gradskoj policiji, da naplaćujete parking ili da regulišete saobraćaj.
Kada je progovorila drhtavim glasom, Vajgelova se zajapurila. – Možda je tako, gospodine, ali ja sam dovela jednog svedoka.
– Svedoka? – ponovio je Ditrih, zatečen. – Svedoka čega?
– Gospodine, ako biste hteli da pođete sa mnom. On je u sobi za saslušanje „B”. Mislila sam da biste možda želeli da prisustvujete.
– Da prisustvujem?
– To je moje saslušanje, gospodine.
Mati je posmatrala taj prizor iza dvosmernog ogledala, a zatim je otišla do slične sobe sa sličnim dvosmernim ogledalom, s druge strane hodnika. Tamo je, sam za stolom, sedeo bradati čovek u radničkom odelu. Gledao je u svoje ruke i nervozno čačkao žuljeve.
Vrata sobe za posmatranje su se otvorila i Ditrih je ušao. Kada je video Mati, celo telo mu se ukočilo. – Vi. Šta vi radite ovde? Ko vam je dao dozvolu da budete ovde?
– Inspektorka Vajgel – Mati je odgovorila mirno.
– Vajgelova? – povikao je Ditrih, kada su se vrata iza njegovih leđa otvorila. – Ona nema ovlašćenje. Ona…
– Ona ima moje ovlašćenje, Hanse – rekao je jedan visoki, ćelavi čovek iza njega. To je bio Karl Gotčalk. Nadređeni glavnog inspektora.
– Tvoje, Karl? Šališ se? – rekao je Ditrih.
– Nikada se ne šalim kada je ubistvo u pitanju, Hanse – rekao je Gotčalk. – Hajde da vidimo kuda će nas odvesti tvoja mlada štićenica.
S druge strane dvosmernog ogledala, inspektorka Vajgel je ušla u prostoriju za saslušanja i krenula ka stolu i čoveku koji je čekao.
Činilo se da ga je glavni inspektor tek tada primetio. Okrenuo je glavu ka Mati. – Kakve ste to besmislice napričali Vajgelovoj? Ko je taj čovek?
Mati je mirno pogledala u Ditriha i rekla. – Ima nekoliko imena, od kojih nijedno nije pravo.

105.


– Možete li nam reći svoje ime, zbog evidencije? – pitala je inspektorka Vajgel.
– Da li sam uhapšen? – pitao je čovek s druge strane stola.
– Ne mislimo da ste uradili ništa loše. Doveli smo vas samo da date izjavu. Vaše ime?
– Gerhart Krajner – odgovorio je.
– Vaše zanimanje?
– Ja sam vlasnik građevinske firme. Bavimo se rekonstrukcijom stambenih zgrada.
– Koliko dugo se bavite tim poslom, gospodine Krajner?
– Petnaest godina. Čekajte, ne razumem zašto sam….
– Saznaćete uskoro, gospodine Krajner – prekinula ga je inspektorka Vajgel. – Četiri puta ste promenili ime.
Krajner je spustio glavu. – Pa šta? To sam učinio po zakonu. Svaki put. Želeo sam nov početak. Potpuno nov.
– Nekada ste se zvali Kifer Braun?
Oklevao je i onda klimnuo glavom. – Davno.
– Odrasli ste u sirotištu, zar ne? Vajsenhaus 44?
Krajner se namrštio i nekoliko trenutaka ćutao. – Jesam, ali…
Inspektorka Vajgel mu je ponovo upala u reč. – Ispričajte mi o klanici.
Krajner je trepnuo nekoliko puta. Mati je delovao kao da se budi iz hipnoze. Odgovorio je tiho: – Ne znam o čemu pričate.
– O klanici – bila je uporna inspektorka Vajgel. – Onoj južno od Arensfelda.
Pre nego što je odgovorio, Krajner je opet trepnuo: – Žao mi je. Odrastao sam u Lajpcigu. Moji roditelji su poginuli u automobilskoj nesreći. Ne znam o kakvoj klanici pričate.
Glavni inspektor Ditrih se značajno nakašljao u sobi za posmatranje.
– A znate li čoveka po imenu Falk? – pitala je inspektorka.
– Ne. Ne znam ni njega. Nikad čuo.
Ditrih se opet nakašljao i onda rekao: – Ovo je gubljenje vremena. Ja idem…
Karl Gotčalk ga je uhvatio za lakat. – Čekaj.
Vajgelova je ustala od stola. Otišla je do vrata i otvorila ih. Ilona Fraj je ušla vukući noge, pognute glave.
Krajner je zurio u nju pokušavajući da shvati ko je, sve dok nije rekla: – Zdravo, Kifere. Ja sam, Ilona, Ilona Fraj.
Čovek je izgledao kao da je video duha ili zombija, ali je rekao: – Žao mi je, ne poznajem vas.
Iloni kao da je neko opalio šamar. – Ilzina sestra, Kifere. Molim te. Znaš me i znaš šta nam se dogodilo u klanici.
– Ne. Ne znam – rekao je, ali nije više mogao da je pogleda.
– Kris je mrtav! – Ilona je vrisnula. – I Greta! I Ilza! I Artur!
Krajner je zabacio glavu u neverici. – Šta? Ja…
– Falk je živ – rekla je kroz plač. – Sinoć je pokušao da me ubije. A i tebe će pokušati da ubije ako te pronađe.
Krajnerov pogled je najednom postao odsutan, kao da posmatra jeziv prizor negde u daljini.
– Ako budeš ćutao, on je pobedio – preklinjala ga je Ilona. – Molim te, reci im. Misle da sam luda. Ispričaj im ti, jer meni neće poverovati. Ako im ne budeš rekao, umrećemo oboje!





106.


Kada je najzad smogao snage da pogleda Ilonu u oči, Krajnerova donja vilica je drhtala, dok su mu suze navirale na oči. Glasom koji se Mati učinio kao glas izgubljenog dečaka, rekao je: – Nikada nisam nikome rekao, Ilona… ni jednu jedinu reč.
Ilona mu je prišla i stavila ruku na njegovo rame jecajući. – Znam. Niko od nas nije. Niko.
– Rekao je da će nas pobiti ako zucnemo.
– Falk već pokušava da vas ubije – rekla je inspektorka Vajgel. – Nudimo vam zaštitu, ali samo ako nam budete ispričali ono što nas zanima.
Narednih sat vremena, Krajner je ispričao svoju priču u naletima i s prekidima, ali je potvrdio većinu onoga što je prethodne večeri Ilona Fraj ispričala Mati i Burkhartu.
Krajner je rođen u Lajpcigu i kršteno ime mu je Edmund Tilerman. Kada mu je bilo šest godina, njegov otac, advokat koji je govorio protiv komunističkih vlasti, jednostavno je nestao.
Pravo ime Ilone Fraj bilo je Karin Klauzer. Ilzino je bilo Aneta. Rođene su i odrasle u Tiringiji. Njihov otac, naučnik, nestao je kada je Ilona imala osam a Ilza pet godina.
Nekoliko nedelja pošto su im očevi nestali, i Krajner i Ilona se sećaju kako su usred noći došli neki ljudi i lupali im na vrata dok su njihove majke plakale i molile za milost.
Ljudi su ih uzeli iz kreveta.
Poveli su i njihove majke.
Odveli su ih u klanicu u Arensfelde.
Smestili su ih u one prostorije sa obe strane hodnika koji vodi u klanicu. Osim kreveta na sprat pričvršćenih za zidove i jedne metalne noćne posude, tamo nije bilo gotovo ničega. U jednom trenutku, tamo su držali petnaest žena i šesnaestoro dece.
U gluvo doba noći dolazio je jedan mladić koji nije imao više od dvadeset godina. Znali su ga samo kao Falka i skoro svake noći on bi izabrao jednu majku i njeno dete, ili decu, i odvodio ih u samu klanicu.
Falk je majke izlagao nezamislivim mukama. Stavljao bi im lisice na ruke, kačio ih o kuke za meso i tako im iščašio ruke iz ramena. Noge im je palio cigaretama. Šibao ih je, sekao i silovao, u pokušaju da ih natera da svedoče protiv muževa ili njihovih prijatelja i članova porodice.
Falk je terao Krajnera, Krisa, Ilonu i ostalu decu da gledaju šta radi njihovim majkama. Govorio je da to čini mučenje još nepodnošljivijim, te da su stoga veće šanse da od majki izvuče dokaze o zločinima protiv države.
Ako i kada to ne bi uspevalo, Falk bi mučio decu pred majkama.
– A kada je procenio da je iz naših majki izvukao sve što se moglo – rekao je Krajner – Falk ih je ubijao odvijačem i bacao njihova tela u jedan otvor s pacovima.