Berlin

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 2:48 pm

First topic message reminder :



Kris Šnajder je najpopularniji agent u berlinskom Prajvetu, nemačkom sedištu najmoćnije privatne detektivske agencije na svetu; budući da radi na najosetljivijim slučajevima, Kris brižljivo skriva svoje metode, ali kad iznenada nestane, i sam postaje najvažniji slučaj Prajveta.Prelepa i beskompromisna Mati Engel, još jedan od vrhunskih agenta Prajveta i Krisova bivša devojka, po njegovom nestanku, odmah će se pridružiti istražnom timu berlinske policije.Međutim, kada upadne u vrtlog stravičnih zločina počinjenih još pre pada Berlinskog zida, Mati će tu bolnu istragu pretvoriti u misiju i nemilosrdan lov na izopačenog ubicu pod jezivom maskom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:04 pm






51.


Kada je Rudi Kriger prestao da povraća, Mati i Katarina su ga odvele od automobila.
– Hteo bih malo vode – rekao je jedva čujno.
– Doneću vam – rekla je inspektorka Vajgel i otrčala.
Kiša je stala, a vetar je počeo da duva i nosi lišće s drveća ispred kuće Agnes Kriger. Rudi Kriger je seo na vlažne stepenice ispred ulaza. Izgledao je ranjeno i usamljeno.
– Gospodine Kriger… – počeo je Ditrih.
Mati je stala ispred glavnog inspektora i tiho rekla: – Znate kako ste se vi osećali sinoć? Dajte mu koji minut.
Ditrih nije navikao da izvršava naređenja, niti da drugi znaju za njegov privatan život. Ipak je odgovorio odmerenim tonom: – U redu, gospođo Engel.
Vajgelova je prišla i dodala milionerovom pastorku flašu vode. – Hvala – rekao je Rudi Kriger. – Vrlo ste ljubazni.
Ditrih je sačekao da Rudi isprazni flašu i onda mu saopštio da se još nijedan svedok ubistva njegove majke nije pojavio. Lilo je kao iz kabla i niko od komšija nije čuo ništa neobično.
– Gde ste vi bili pre sat vremena? – pitao je Ditrih.
– Ja? – rekao je Rudi Kriger. – Ja sam bio na protestu zbog Tehelesa.
– Da li vas je neko video?
– Stotine ljudi – rekao je. – Govorio sam. Tamo sam bio od jutros.
– Imate li predstavu o tome ko bi želeo da je ubije?
Rudijevo lice je sevnulo od besa. – Isti onaj koji je verovatno ubio Krisa Šnajdera: Herman Kriger. Ili neko ko radi za njega. Kažem vam. Kada ćete ga uhapsiti?
– Prvo moram da ga nađem i čujem njegovu priču – rekao je Ditrih.
– Gospode bože – zastenjao je Rudi Kriger. – Bože, samo…
– Šta?
Bio je slomljen od bola kada je odgovorio obraćajući se više Mati i Katarini nego Ditrihu: – Kada ste vi otišli, dok sam išao na protest, pričao sam s majkom telefonom. Pitao sam je šta je odlučila u vezi s Hermanom. Rekla mi je da će ostati u braku s njim.
– Zar to nije baš sjajno? – pitao je ogorčeno. – I tako, Agnes se odlučila za novac. Odlučila je da svako od njih nastavi da živi svoj život, zbog novca. A on ju je ubio pre nego što je išta mogla da kaže…
Malo dalje niz ulicu, radnici hitne pomoći stavljali su crnu kesu s telom njegove majke u ambulantska kola.
Rudi Kriger je uzdahnuo i činilo se da će ponovo zaplakati, ali je onda rekao: – Bolje da vidim šta je s kućom.
– Nemojte da dirate ništa u kući – rekao je Ditrih. – Moraćemo da izvršimo pretres.
Milionerov pastorak je za trenutak bio iznenađen, ali je zatim rekao: – Naravno, izvinite. Ja… Mogu li sada da idem kući?
Ditrih je klimnuo glavom: – Trebalo bi da obavestite njene prijatelje i rodbinu.
Rudi Kriger je pognuo glavu i rekao: – Otvaranje moje prve izložbe je za dva dana. Trebalo je da dođe, znate? Moja majka je rekla da će doći.
Onda je zazvonio mobilni telefon glavnog inspektora. On se javio i odmakao nekoliko koraka.
Kada je ustao, Rudi Kriger je izgledao utučeno. Pogledao je u Mati i Katarinu. – Hvala vam. Ne bih ovo mogao sam da uradim.
– Imate li nekoga kod kuće? – pitala je Katarina.
– Tanja je možda došla posle protesta – rekao je. – Ne znam.
– Pozovite nas ako bude trebalo – rekla je Mati.
Rasejano je klimnuo glavom i otišao, skrhan od tuge.
Mati je čula Ditriha kako se žali: – Imam ovde posla. Pošaljite nekog drugog.
Prekinuo je vezu i odmahnuo glavom.
– Šta je bilo, šefe? – pitala je inspektorka Vajgel.
Ditrih je oklevao i rekao: – Policija u Haleu je pronašla telo u reci. Identifikovali su ga kao doktoranda na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Neki supergenije za računare. Traže našu pomoć. Već imamo posla preko glave. Nađite Hermana Krigera.
Mati je htela da ispriča Ditrihu o dosijeima koji su ukradeni iz arhiva. Međutim, sada ju je zainteresovala ova vest, veoma bitna kada se uzme u obzir to što je neko izuzetno vešt provalio u Prajvetov sistem.
Tako je mislila i Katarina. – Imate li ime mrtvog studenta? – upitala je.
– Vajgelova će vam dati – rekao je Ditrih dok je odlazio.
– Mislim da ću onda otići do Tehničkog univerziteta – rekla je Katarina. – Da malo pronjuškam.
– Bez mene – rekla je Mati. – Ja idem u Hale.



52.


Prijatelji Berlinci, dragi sugrađani, tek je tri po podne, a ja moram da priznam da sam mrtav umoran od mnogih dugih i teških zadataka koje sam danas već morao da obavim. Međutim, pre nego što pređem na nešto novo, ja volim da raspremim stvari, očistim ih i uglancam tako da se sjaje kao staklo.
Tako to radi nevidljivi čovek.
Teško je osloboditi se starih navika.
Pogledam u svoje ruke za trenutak i zabavljam se mišlju da ja zapravo nikada nisam video sebe, osim u ogledalu; a ogledala su deo iluzije u našim životima, zar ne?
Zaključim da ja stvarno ne znam kako izgledam i da nikada neću znati.
A ako ja ne znam, ko će znati?
Svakako ne svi oni koje sam bio primoran da likvidiram u poslednje dve nedelje. Niko od njih nije prepoznao moje novo lice.
Ipak, prepoznali su moj glas.
Pre nego što su umrli, kada sam pričao s njima, gledali su me kao da sam neka strašna slagalica kojoj nedostaju delovi.
Smejem se i raspoloženje mi se popravlja dok stavljam kremu za samopotamnjivanje na lice i ruke, a zatim i kontaktna sočiva u boji da bih promenio boju očiju iz smeđe u zelenu. Onda nalepim debele, crne obrve i brkove pa naguram pamučne tupfere u usta.
Navučem plavo radničko odelo s izvezenim nazivom lokalne vodoinstalaterske radnje. Neverovatno je šta sve možete naći u radnjama s polovnom robom, samo ako tačno znate šta tražite. Čak sam našao i odgovarajuću kapu.
Kada to završim, siguran da me niko iz mog sadašnjeg života ne može prepoznati, napunim kutiju s alatom, francuskim ključevima i odvijačima, stavim i jedan mini-brener, dok tiho cokćem. Dragi moji, bez alata nema zanata, zar ne? Mm…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:04 pm





53.


Već je bilo popodne kada se Mati vratila u berlinski Prajvet, uzela automobil i odvezla se sto sedamdeset kilometara na jug, do Halea.
Taj siv i sumoran grad, u kome uglavnom preovlađuje arhitektura iz NDR-a, danas je izgledao još tmurnije i mračnije u izmaglici koja je ponovo najavljivala nevreme.
Mati je parkirala automobil i opet se pitala da li je telo računarskog genija stvarno povezano s provalom u Prajvetov sistem, Krisovom smrću i ubistvom Agnes Kriger usred bela dana. Da li se Herman Kriger krije iza svega toga? Da li neko na njegovom položaju može sebi da dozvoli toliku surovost i drskost?
U pokušaju da odgovori na ova pitanja, Mati je otišla u opštinsku zgradu i kod službenika počela da se raspituje za Vajsenhaus 44. Jedna istetovirana emo devojka rekla je da nikada nije čula za sirotište, a još manje za arhivu.
Međutim, sredovečna žena koja je sedela za radnim stolom iza emo devojke rekla je Mati da se Vajsenhaus 44 nalazi na putu između Klepciga i Rojsena.
– Još uvek je tamo? – pitala je Mati.
– Ne zadugo – rekla je. – Sledećeg meseca zgradu će srušiti i tu izgraditi fabriku za proizvodnju eko-sijalica.
– A arhiva? – pitala je Mati.
– Mislim da je prebačena u Savezni arhiv posle spajanja Istočne i Zapadne Nemačke.
– Postoji li još neko mesto gde bi mogla biti?
– Koliko ja znam, ne.
Mati je htela da odustane. Međutim, odlučila je da se odveze da vidi sirotište. Rekla je sebi da bi to možda moglo da joj pomogne da shvati šta je to Kris preživeo kao dete.
Kada je pomislila na Krisa u detinjstvu, setila se Niklasa. Zastala joj je knedla u grlu i suze su joj nevrle na oči. Morala je da uloži veliki napor da ne skrene s mokrog puta koji vodi iz Halea na istok.
Vetar je duvao u naletima nanoseći kišu, kada je Mati skrenula na sever, na sporedni put prepun rupa koji vodi iz Klepciga ka Rojsenu. Put je vijugao kroz polja, pored drveća delimično opalog lišća i pored ogromnih, belih vetrogeneratora čije su elise parale sivo nebo.
Najzad, Mati je ugledala krov sirotišta koji se pomaljao kroz šumu i rastinje. Sirotište se nalazilo pored njive koju je obrađivao zemljoradnik na traktoru.
Preko zaraslog prilaza zgradi, između dva debela drvena stuba, bila je razapeta nova žica. Na oba stuba bila su zaheftana upozorenja u plastičnim navlakama. Natpis na kome je pisalo „zabranjen pristup” visio je sa žice.
Mati je parkirala pored puta, navukla kapuljaču nepromočive jakne i izašla. Prešla je put, preskočila žicu i krenula duž prilaza kroz mokri korov i trnje koje joj se kačilo za pantalone.
Vajsenhaus 44 je bila trospratna zgrada s urušenim krovom, čiji su nahereni zidovi bili obrasli bršljanom. Prozora nije bilo, osim ostataka okana koji su poput zuba još stajali u okvirima.
Mati se popela na trem, koji se bio odvojio od zgrade. Glavna vrata sirotišta ležala su razvaljena na podu, na ulazu u dugačak, mračan glavni hol.
Nešto joj je govorilo da ne ulazi i da ne dira u tajne sirotišta.
Onda je odjeknula grmljavina u daljini i kiša je udarila još jače.
Zapitala se da li je luda a onda je, veoma uznemirena, ušla u zgradu.



54.


Mati je zastala u hodniku kako bi izvadila baterijsku lampu. Osvetlila je i zdesna videla prostoriju gde su se nalazili ostaci kancelarije, buđavi i prekriveni lišćem: radni sto sa dve noge, iscepana stolica, iz koje su virili punjenje i zarđale žice, prevrnuti ormar za kartoteku bez fioka.
Pomislila je kako tu mora da je sedeo upravnik ili upravnica. Hodala je dalje po gotovo praznom prizemlju sirotišta.
Pronašla je kuhinju i trpezariju. I one su bile prazne.
Dok se pela uza stepenice, pokušala je da zamisli Krisa na tom užasnom mestu. Osmogodišnji dečak, bez majke i oca. Pomislila je: Šta ako Niklas bude morao u sirotište? Opet je bila na ivici plača.
Na prvom spratu Mati je našla ostatke starih učionica. Primetila je da se nešto promenilo u vezi sa zvukom koji se čuo spolja – pljusak i brektanje traktora.
Popela se na drugi sprat i naišla na spavaonice sa obe strane dugačkog glavnog hodnika. Prva je bila prazna. U onoj prekoputa videla je zarđale kosture kreveta na sprat pričvršćene za zid.
Podne daske škripale su pod njenim nogama dok je koračala ka sledećim dvema spavaonicama. U prvoj je videla rupu u krovu iznad gvozdenog kreveta na sprat, jedinog koji je još imao madrac.
Madrac je bio crn od buđi i prljavštine. Na njemu je bila barica, kao i na podu. Iz nekog neobjašnjivog razloga, Mati je privukao taj madrac na krevetu u toj spavaonici.
Daske ispod njenih nogu bile su meke i trule. Ipak je ušla i stala na kišu koja je lila iz rupe u krovu, omađijana madracem i polomljenim delovima grede koji su se zabili u njega na nekoliko mesta.
Da li je ovaj krevet nekada bio Krisov?
Zamislila ga je kako leži na krevetu. Ta slika joj je došla lako, kao i jedno sećanje koje joj se sada vraćalo.
Ona i Kris bili su u krevetu, u stanu koji su iznajmili na skijanju u Garmišu. Jedna od retkih prilika kada su bili bez Niklasa.
Kris joj je spremio doručak i doneo ga na poslužavniku, s jednom ružom i malom kutijom čokolade, umotanom u mašnu. Gledao ju je sa zanimanjem kako jede. A onda je hteo da vidi šta će biti kada otvori kutiju sa čokoladom.
U kutiji je bio prsten – dva smaragda i dijamant između njih.
Najednom, tu u tom oronulom sirotištu, Mati je preplavio bol. Osetila je neki nevidljivi užasan pritisak od koga joj se soba učinila zlokobnom, poput onog podruma u klanici.
Munja je sevnula i gotovo je oslepila.
Grmljavina se začula tik iznad njene glave.
Mati se sagla, sada već očajnički želeći da ode odatle, da uđe u automobil i odveze se kući, Niklasu.
Istrčala je iz sobe.
Otrčala je do stepeništa i ukopala se u mestu.
U podnožju stepeništa, u senci, stajao je čovek u dugačkoj, crnoj kišnoj kabanici s kapuljačom koja mu je skrivala lice.
U rukama je držao sačmaru dvocevku uperenu u nju.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:04 pm





55.


– Ko ste vi?! – zarežao je čovek sa sačmarom. – I šta radite ovde, dođavola?!
Nekoliko sekundi Mati nije mogla da odgovori.
Nanišanio je. – Pitao sam vas…
Ona je posegnula rukom u džep jakne.
– Polako – rekao je čovek, još uvek je držeći na nišanu.
– Izvadiću značku i ličnu kartu – promucala je.
Odmakao je glavu od nišana sačmare. – Vi ste iz policije?
– Radim za Prajvet. Berlinski Prajvet – pokazala mu je značku.
Pokazao joj je da siđe do njega.
– A puška, gospodine? – pitala je. – Nije prijatno.
Najzad je spustio pušku i skinuo kapuljaču, ispod koje se pojavilo koščato lice čoveka u poznim tridesetim. Rekao je: – Video sam automobil kada sam završio oranje. Ovde je zabranjen ulaz. Sledećeg meseca će srušiti zgradu.
– Izvinite – rekla je Mati dok joj se sposobnost govora polako vraćala. Krenula je niza stepenice k njemu. – Ovo je bilo sirotište. Moj… blizak prijatelj je živeo ovde.
– Mnogo ljudi je živelo ovde. Rekao bih da mnogi od njih nisu voleli ovo mesto, po onome što sam ja čuo.
Pružila je ruku. – Mati Engel.
– Darek Eberhart – odgovorio je, ali nije pružio ruku. – Trebalo bi da odete, gospođo Engel. Ovo mesto je opasno. Podne daske su trule. Na svakom koraku biste mogli da propadnete. I polomite nogu. Ili vrat.
– Moj prijatelj je… mrtav, ubijen – rekla je Mati. – Bio mi je više nego prijatelj. Bio je moj verenik, samo pokušavam da razumem njegovo detinjstvo.
Eberhart ju je posmatrao hladno. – Žao mi je zbog vašeg gubitka, ali ovde nećete ništa saznati. Ova zgrada je napuštena pre dvadeset godina. Lopovi su uglavnom sve odneli. Državi je trebala čitava večnost, ali najzad je uspela da proda zemlju nekoj kompaniji za proizvodnju ekološke energije.
– To sam čula. Sijalice.
Eberhart se okrenuo bez reči i pošao niz hodnik.
Mati je požurila za njim i kazala: – Dokumentacija iz sirotišta u Saveznom arhivu… nepotpuna je.
Eberhart je ćutao dok je hodao ka glavnom ulazu.
Mati je povikala za njim: – Nadala sam se da ću naći nekoga ko zna nešto o sirotištu, nekoga ko je možda poznavao Krisa.
Eberhart je izašao napolje. Kiša je jenjavala. Sada je grmelo i sevalo istočno od njih.
– Moram da nastavim sa oranjem – rekao je Eberhart.
Mati ga je pratila i kazala: – Izvinite. Nadala sam se… – Gušila se. – Teško mi je što ne razumem zašto je umro, ko je bio i šta se ovde desilo.
Obrisala je suze rukavom kišne jakne. Eberhart se okrenuo k njoj, sačmaru je držao uz telo, a s lica mu se nije moglo pročitati ništa.
– Izvinite – rekla je ponovo. – Idem sada. Žao mi je što sam vas uznemirila i omela u poslu.
Mati se okrenula i napravila nekoliko koraka po zarasloj stazi u pravcu puta.
– Harijat Ledvig – rekao je farmer. – Živi u staračkom domu u Haleu.
Mati je stala i pogledala ga zbunjeno. – Ko je ona?
– Rođaka moga oca. Radila je ovde kao upravnica dvadeset dve godine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:04 pm






56.


Trideset pet minuta kasnije Mati je pokucala pa ušla u sobu i osetila starost, bolest i antiseptik s mirisom limuna.
Harijat Ledvig sedela je uspravno u fotelji pored bolničkog kreveta, priključena na kiseonički šator preko cevi. Sitna žena je na sebi imala spavaćicu, ogrtač i papuče. Upravo je dobila napad kašlja. Noge su joj bile pokrivene ćebetom. Oko nje su se nalazile naređane knjige. Otvorena knjiga joj je ležala u krilu, a na njoj lupa.
Kada je kašalj prestao, Harijat Ledvig je pljunula u maramicu i bacila je u kantu za đubre koja se nalazila između knjiga.
– Šta hoćete? – zakreštala je starica sumnjičavo.
Mati se predstavila, pokazala Prajvetovu značku i rekla: – Upoznala sam sina vašeg rođaka, Dareka, tamo pored stare zgrade sirotišta Vajsenhaus 44. On je predložio da popričam s vama.
Harijat Ledvig je sada postala krajnje oprezna. – Za koga radite? Za državu?
– Ne, ja…
Starica je uzela lupu i njome mahnula prema Mati. – Nisam učestvovala u prisilnim usvajanjima. Nikada. Ni jedan jedini put. Mogu to i da dokažem.
Mati je znala o čemu starica priča. Za vreme komunističke vladavine u Istočnoj Nemačkoj, ponekad su oduzimali decu roditeljima koji su se smatrali nelojalnim. Deca su dobijala nova imena, a zatim su ih davali na usvajanje porodicama za koje se smatralo da su odane državi.
– Nisam zato ovde, gospođo Ledvig – Mati ju je uveravala. – I ne radim za klijenta. Samo želim da saznam nešto o jednom dragom prijatelju koji je živeo u sirotištu Vajsenhaus 44 tokom sedamdesetih i osamdesetih.
Harijat Ledvig je posmatrala Mati kao kobra kad se ustremi na mungosa. – Kako se zove vaš prijatelj?
– Kris, Kris Šnajder.
Starica je trepnula. Preplavio ju je talas zbunjenosti, a zatim bola.
Ponovo se zakašljala, imala je teške konvulzije. Izbegavala je Matin pogled.
Kada je napad prestao, Mati je kazala: – Da li ste poznavali Krisa?
Harijat Ledvig kao da se premišljala, a zatim je iskosa pogledala u Mati i rekla: – Šta god da se tom detetu dogodilo, ja nisam imala nikakve veze s tim. Baš nikakve.



57.


Mati je osetila prazninu u stomaku. Netremice je gledala u ženu koja je vodila Vajsenhaus 44 i rekla: – Šta se dogodilo Krisu?
– Ne znam – prošaptala je Harijat Ledvig.
– Znate.
Starica je napravila bolni pokret i promenila položaj. – Ne znam. Zašto ste došli? Zašto sada?
– Zato što je neko ubio Krisa prošle nedelje.
Harijat Ledvig je na tren zatvorila oči kao da je upala u vremenski procep. Onda je kazala teško dišući: – Uvek sam se nadala da će biti na sigurnom i da će dugo živeti. Svi oni… Ja… Samo sam pokušala da mu pomognem kako sam najbolje znala, ali nije zavisilo od mene. Bila sam dobar čovek koji se našao na teškim mukama!
Starica je poslednje reči izgovorila kroz plač: – Ja nisam kriva.
– Za šta? – navaljivala je Mati. – Da li je Kris bio zlostavljan u vašem sirotištu?
Harijat Ledvig se s mukom ispravila u fotelji. – Naravno da nije. Šta god da se desilo, to je bilo pre nego što je došao, pre nego što su svi oni došli u Vajsenhaus 44.
– Svi?
Starica je oklevala. A onda je, između napada kašlja, ispričala šta se desilo te snežne zimske večeri dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete.
Došli su automobil i policijski kombi. Jedan čovek je izašao sa zadnjeg sedišta automobila. Rekao je Harijat Ledvig da radi za državu. Pronašli su tri dečaka i tri devojčice, između šest i devet godina starosti, kako lutaju ulicama Istočnog Berlina. Vajsenhaus 44 je bilo jedino sirotište gde je bilo praznih mesta.
Deca su izgledala izgubljeno. Grčevito su se držali jedni drugih. Većina je imala noćne more. Budili bi se noću i vrišteći dozivali majke. Među decom su bile i dve sestre, retko su jedna drugu ispuštale iz vidokruga. Svi su se plašili muškaraca.
Tokom godina, Harijat Ledvig je pokušavala da iz njih izvuče šta im se dogodilo, ali kad god bi pokušala, oni bi se prestravili i odbijali išta da kažu. Kris je samo jednom rekao da postoje stvari koje je najbolje zaboraviti.
– I ja sam zaboravila – zakreštala je starica. – Od tada sam se brinula o njima kako sam najbolje znala. Pobrinula sam se da imaju hranu, odeću i obrazovanje. Neki od njih šestoro su imali više uspeha nego ostali. Kris i Artur verovatno najviše.
– Već su bili tinejdžeri i vesti o neredima u Berlinu stigle su i do sirotišta Vajsenhaus 44. Svi su otišli tamo jedne noći. Vratili su se, ali nisu ostali još dugo. Bili su punoletni i mogli su da rade šta im je volja. Izgubila sam im svaki trag, mada sam čula da je Kris izabrao da bude vojnik.
Mati je klimnula glavom. – Osim toga i činjenice da je živeo u sirotištu, ništa iz njegovog detinjstva nije stvarno. Bar kada je reč o dokumentima.
Harijat Ledvig se borila za vazduh. – To je zbog mene. Ja sam to uradila.
Zbog jezivog stanja šestoro dece, ali i zbog njihovog patološkog straha od ispitivanja, starica je naslutila da im je neko zapretio da ćute.
– Ko god da je mučio tu decu, nisam želela da ih pronađe – rekla je. – Kod mene su došli bez dokumenata i ja sam izmislila nove podatke. Čak i kada su mogli da mi kažu imena svojih roditelja, ja sam ih izmenila i naterala ih da zapamte nova imena koja sam upisala.
– I nikome niste ništa rekli?
– Bilo je to drugo vreme. Kao što je Kris rekao, najbolje ga je zaboraviti.
– Koje je Krisovo pravo ime?
– Rolf Kristof Volfe.
– A njegovih roditelja?
– Nikada nisam saznala. Valjda nisam ni htela da znam.
– Jutros je jedan čovek koji se predstavio kao profesor ukrao šest dosijea sirotišta Vajsenhaus 44 iz Saveznog arhiva. Mislim da je Krisov dosije među njima.
Harijat Ledvig je trepnula i kao da se smanjila. – Kako je to moguće…? – zakrkljala je kao da je neko davi. Zatim je rekla kroz kašalj: – O bože, svi su došli istog dana. Saveznom arhivu sam redom slala kopije dokumenata.
Starica je briznula u plač. – Ne, to nije pošteno. Htela sam da ih zaštitim!
Mati joj je prišla, čučnula pored nje i stavila ruku na ćebe, kroz koje je mogla da napipa staričine noge suve kao grane. – Harijat, sećate li se kako su se zvala ostala deca?
Harijat Ledvig se malo smirila. – Znala sam šta će se desiti kada Zid bude pao. Znala sam da će početi hajka. Sačuvala sam kopije dokumenata svakog deteta koje je živelo u mom sirotištu.
Mati je zastao dah. – Mogu li da ih vidim? Kopiram?
Starica je klimunla glavom. – To je dokaz da sam bila čestita, da nisam bila izopačena kao svi oko mene u to vreme.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:05 pm







KNJIGA TREĆA

DECA BEZ MAJKE







58.


– Nađi mi ove ljude, Gabrijele – rekla je Mati i tresnula šest plavih fascikli na sto hipi naučnika berlinskog Prajveta. – Oni su rešenje.
– Čekaj malo – požalila se Katarina. – Ja sam prva u redu kod njega.
Doktor Gabrijel je nagnut nad jednim kompjuterom vadio hard-drajv.
– Kat… – insistirala je Mati.
Prijateljica joj je upala u reč. – Taj kompjuter pripada Ernstu Nojmanu, mrtvom računarskom geniju, studentu doktorskih studija na Berlinskom tehničkom univerzitetu i, kako kaže njegov cimer, slobodnom hakeru koji je nedavno zaradio dosta gotovine.
– Stvarno?! – rekla je Mati uzbuđeno. – Onda ću sama da uradim pretragu.
Gabrijel nije podigao glavu, samo je odvijačem pokazao na Mekintošev kompjuter. – Idi za onu mašinu.
Mati je krenula ka kompjuteru, a Katarina za njom. – Šta je u tim fasciklama? – pitala je.
– Izmišljotine – rekla je Mati i sela ispred kompjutera.
Vrata Gabrijelove laboratorije su se otvorila i na njima se pojaviše Džek Morgan i Danijel Breht. Pošli su na stadion da gledaju Kasijanovu utakmicu, ali su hteli da ih obaveste o onome što su saznali o Pavelu, o tome da je bio kagebeovac i da je sinoć nestao, ubrzo pošto je napustio sobu u kojoj je bio s Perfektom.
– A razgovarao sam i s nekim starim drugarima iz Vegasa – rekao je Morgan. – Na utakmicama na kojima je Kasijano igrao loše bilo je više opklada nego što je uobičajeno. A pazite sad: u svakoj toj utakmici prognoza za Hertu je bila tri prema pet.
– Šta to znači? – upitala je Katarina.
– Znači da nije bilo sumnjivo kladiti se na Kasijanove protivnike – rekao je Morgan.
– Pavel? – pitala je Mati.
– Mogao bih da se kladim – rekao je Morgan. – Ovo je njegova fotografija.
Mati je gledala fotografiju vlasnika noćnog kluba, ali nije mogla da kaže da li je to čovek koga je tog jutra videla u Saveznom arhivu.
Onda im je ispričala šta je saznala u Haleu.
Kada je završila, Gabrijel je ostavio hard-drajv kompjuterskog genija, prišao Mati, izgurao je iz stolice i otvorio prvu fasciklu. – Zašto nisi odmah rekla?
– Gabrijele! – protestovala je Katarina.
– Za kompjuter će mi trebati sati. Ovo ću završiti za nekoliko minuta – rekao je.
Prvi dosije pripadao je Ilzi Fraj, jednoj od mlađe dece među njih šestoro koji su došli u Vajsenhaus 44 tog dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete.
Morgan i Breht su otišli na utakmicu nekoliko minuta pre nego što je Gabrijel našao ženu po imenu Ilza Fraj, koja je odgovarajućih godina i živi blizu Frankfurta.
– Radi kao saradnica u advokatskoj kancelariji i živi u Bad Homburgu – rekao je matori hipik i zadao kompjuteru komandu da njeno ime provuče kroz razne policijske baze podataka kojima Prajvet ima pristup.
Odmah je naišao na nešto i namrštio se.
– Šta si našao? – pitala je Mati i prišla mu iza leđa.
– Ilza Fraj je prijavljena kao nestala. Pre petnaest dana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:05 pm





59.


Dragi moji Berlinci, pre dvadeset godina trebalo mi je nekoliko nedelja da pronađem adresu Grete Amsel. Znam to zato što sam, pre skoro dvadeset godina, ubrzo nakon što sam se oporavio od operacija, odlučio da pronađem i ubijem onu kučku koja me je rodila.
Mesec dana marljivo sam pretraživao dokumentaciju dok nisam locirao svoju dragu, slatku majku i okončao njen život. Ali tu priču ću vam ispričati neki drugi put.
Samo jedan sat na guglu mi je bio potreban da saznam da Greta Amsel radi kao medicinska sestra i živi sama u nekoj zgradici u predgrađu Zapadnog Berlina, nedaleko od Falkenzea.
Sada sedim s druge strane ulice, ukoso od ulaza u zgradu, u plavom karavanu nalik na one što voze majstori, i preispitujem svoje postupke nakon što sam je pronašao. Kada sam stigao, bio sam dovoljno pametan da joj telefoniram. Nisam prepoznao glas na telefonskoj sekretarici. Zanimljivo, nikada ne bih pogodio da je to ona.
Onda sam pozvao nastojnika zgrade, čoveka po imenu Gustav Banter, i predstavio se kao prodavac električnih uređaja iz Manhajma, koji bi voleo da svrati kasnije, oko pola šest. Ne može, rekao mi je Banter. Njegovo radno vreme je do pola pet.
Baš mi je žao, rekao sam, i ostao da čekam Gretu.
Opet kažem, nisam joj prepoznao glas na telefonskoj sekretarici, ali prepoznao sam nju čim sam je video u petnaest do pet kako prolazi pored mene na biciklu. Još uvek je prirodna plavokosa, ima visoke jagodice i deluje izgubljeno.
Greta Amsel gurnu bicikl u rešetku za bicikle ispred zgrade i zaključa ga. Sačekam deset minuta pošto je ušla u zgradu, podignem kutiju s alatom s poda karavana i stavim je na suvozačevo sedište.
Čekam dok ne ugledam nekog čoveka sa školskom torbom koji ide ulicom prema ulaznim vratima Gretine zgrade. Kada on stavi ključ u bravu, ja mu priđem s leđa.
S tvrdim slovenskim naglaskom, kažem: – Znate li gde da nađem gospodin Banter? Nastojnik?
Mladić se okrene i pogleda me. – Banter? On je već davno otišao.
Ljutito odmahnem glavom. – Dobijem poziv da dođe i popravi klozetsku šolju koja curi na treći sprat – tražim po džepovima. – Ima ovde negde broj i ime, ali mora da vidi s Banter.
Mladić slegne ramenima. – Banter je jedno bezvredno govno. To liči na njega da ne sačeka majstora kad nekom curi klozetska šolja. Ja sam u stanu dvesta dvanaest. Nije valjda iznad mene? Tavanica može da mi se sruči na glavu.
– Nije – kažem ja. – Trista četrdeset sedam ili tako nešto. Mogu uđem?
Mladić klimne glavom odsutno i zaustavi se kod poštanskih sandučića.
Dok je on otvorio sanduče, vrata od lifta su se već zatvorila za mnom.
Izađem na trećem spratu, pronađem stepenice i popnem se do četvrtog.
Pronađem stan četiristo dvadeset devet i pokucam. Gledam pravo u špijunku i drhtaj zadovoljstva prođe kroz mene.
– Da? – čujem je kako kaže tim nepoznatim glasom. – Ko je?
– Vodoinstalater, gospođo Amsel – kažem. – Gospodin Banter je zvao. Kaže, žali se stanar u trista dvadeset da voda curi s tavanice. Hoće da proverim vašu klozetsku šolju.
Dugo ćuti.
Onda skida lanac i otključava bravu.



60.


– Ko je prijavio da je nestala? – pitala je Mati dok je gledala u skenirani dokument sa zaglavljem policije Frankfurta na Majni.
– Sestra, Ilona – rekao je doktor Gabrijel i pokazao na ekranu mesto gde je navedeno ime zabrinutog srodnika.
Mati se stresla. – Ilona je jedno od dece koja su zajedno s Krisom došla u Vajsenhaus 44. Navela je adresu?
– Samo broj mobilnog telefona – rekla je Katarina, zureći u dokument.
Mati je izvadila mobilni telefon i okrenula broj upravo kada je Tom Burkhart ušao. Odmah joj je prišao. – Mislim da sam naišao na nešto.
Ona je podigla prst dok je slušala kako zvoni telefon Ilone Fraj. Neprirodan glas se javio i rekao joj da ostavi poruku i broj telefona.
– Dobar dan, Ilona. Zovem se Mati Engel. Ja sam prijateljica Krisa Šnajdera. On i ja radimo zajedno za berlinski Prajvet. Molim vas, javite mi se. U bilo koje vreme, danju ili noću. Molim vas, veoma je važno da se čujemo.
– Našao sam jednu Gretu Amsel, Mati – rekao je Gabrijel kada je prekinula vezu. – Živi blizu Falkenzea. To je najviše dvadeset minuta odavde.
Mati je zabeležila adresu i krenula ka vratima. Burkhart je ponovio: – Rekao sam da mislim da sam nešto našao.
Mati je oklevala i onda odgovorila: – Hajde sa mnom. Ispričaćeš mi usput.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:05 pm



61.


Kada moja draga, stara prijateljica Greta otvori vrata, na sebi ima kecelju i ja osetim miris pržene slanine. Ona osmotri moj vodoinstalaterski kostim i onda se skloni s puta. – Niz hodnik pa desno. Mislite da je pukla neka cev?
Slegnem ramenima, nasmejem se i odgovorim veselo: – Ko zna? Ja pogledam, u redu?
Miris slanine se širi oko mene dok koračam hodnikom golih zidova. Kada uđem u kupatilo, primetim da nema kozmetike, ni losiona ni sapuna, kao što biste očekivali.
Greta Amsel živi jednostavnim, asketskim životom.
Spustim kutiju s alatom na pod i navučem gumene rukavice. Pogledam preko ramena. Ona me posmatra. Opet se nasmejem. – Vi kuvate, da? Ja odmah znam, ako ima problem. Ako nema, ja odem za dva minuta.
Ona okleva, zatim se skloni s vrata.
Čekam dok ne čujem zvuk sudova i vesti s radija. U kutiji s alatom pronađem odvijač i tablu sa štipaljkom, na kojoj se nalazi prazan papir. Pustim vodu i onda, dok držim odvijač ispod table, pratim miris slanine.
– Zdravo? – pozovem je prijatnim glasom.
Greta stoji za šporetom u kuhinji, oko metar i po od mene. Stavlja slaninu na papirni ubrus na tanjiru. Pogleda me. – Završili ste?
– Da, nema problem s klozetskih šolja. Možda su komšije.
Pružim joj tablu. – Vi potpišite da ja bio ovde, da sam dolazio, za Banter, može?
Greta napravi korak ka meni. A ja ne mogu da se suzdržim. Njena blizina mi prija više nego što sam pretpostavljao te coknem jezikom.
Greta gleda najpre zbunjeno a zatim u neverici.
– Prepoznaješ me, Greta, mm…? – kažem. – Posle toliko vremena znaš ko sam.
Ona se skamenila od užasa, ali ja sam ushićen i hitar kada ispustim tablu i bacim se na nju.
Greta zgrabi tiganj i baci mi mast od slanine u lice. Opekla me je. A to me samo rasrdi.
Ona vrišti, ali ja joj izbijem tiganj iz ruke i nabijem joj pesnicu u usta, tako da sada može samo da cvili.
Posmatra me širom otvorenih očiju i tiho jeca.
– Sećaš se, Greta, zar ne? – ja joj šapnem promuklim glasom. – Kako smo se dobro zabavljali? Tvoja majka i ti, a…?



62.


Burkhart je parkirao Prajvetov automobil blizu zgrade u kojoj živi Greta Amsel baš kada je stariji čovek u plavom radnom odelu, sa istom takvom kapom na glavi, izašao iz ulaza noseći kutiju s alatom.
Mati je zvala broj Grete Amsel već treći put. Niko se nije javljao. Majstor je ušao u tamnoplavi karavan.
Mati jedva da ga je primetila. Razmišljala je o onome što je čula od Burkharta dok su se vozili ovamo.
Stručnjak za protivterorizam nije pronašao nikakva nova dokumenta u vezi s klanicom u Arensfeldu. Tražio je u Gradskom arhivu Berlina i po arhivi u Arensfeldu, ali nije bilo ničega što već nisu našli.
Ljudi koji žive blizu razrušene klanice rekli su Burkhartu da su već razgovarali s agentima Rizi Baumgarten i da ne znaju ništa o tom mestu, osim što smatraju da je predstavljalo opasnost za njihovu decu.
Onda je Burkhart otišao da ruča u kafeu nedaleko od klanice i sreo penzionisang trgovca i njegovu prijateljicu.
Trgovac je odrastao na farmi koja je koristila usluge klanice. Rekao je da je klanicom upravljao čovek koga zna samo kao Falka. Opisao je Falka kao pijanicu, ogorčenog i mračnog čoveka.
Falk je imao sina, koji je takođe radio u klanici. Nije mogao da se seti imena Falkovog sina, ali se seća da je bio u kasnim adolescentskim godinama kada ga je poslednji put video i da je bio veoma oštrouman, bez obzira na oskudno obrazovanje.
Prijateljica trgovca ispričala je Burkhartu kako je jednom, krajem sedamdesetih, prošla pored klanice kasno noću i kako joj se učinilo da čuje ženski vrisak, ali mogla je to biti i svinja. Svinje su pametne, rekla je Burkhartu. One znaju da namirišu ubijanje. Ispričala je svom pokojnom mužu šta je čula, ali on joj je rekao da ubuduće stavlja čepove u uši.
Plavi karavan je odlazio.
– Hoćeš da pokucamo na vrata? – pitao je Burkhart.
– Kad smo već ovde, što da ne? – rekla je Mati i izašla iz automobila.
Karavan je prošao pored njih. Bezmalo ga nisu ni pogledali.
Pokušali su na interfonu dva puta. Ništa.
– Hajde da dođemo sutra ponovo – rekao je Burkhart. Stariji gospodin se pojavio iza njih. – Koga tražite?
– Gretu Amsel – rekla je Mati.
Čovek je pogledao unaokolo. – Eno njenog bicikla. Tu je.
– Ne javlja se na interfon.
– Mnoga zvona na interfonu ne rade. Ako joj je bicikl tu, kod kuće je.
Burkhart je pokazao čoveku Prajvetovu značku. – Možemo li da uđemo da pokucamo na vrata?
– Što se mene tiče, možete – rekao je i pustio ih da uđu.
Popeli su se do stana Grete Amsel na četvrtom spratu i pokucali na vrata, ali niko nije otvarao. Zatim su osetili čudan miris iz stana. Mešavinu izgorele slanine i onog reskog smrada zapaljenje kose.
– Nešto nije kako treba – rekla je Mati.
– Slažem se – rekao je Burkhart. Sagnuo se i obio bravu.
Izvadili su pištolje i ušli u hodnik. Tu ih je zapahnuo još gori vonj, pomešan sa smradom ljudskog izmeta.
U kupatilu je bilo upaljeno svetlo. Daska na klozetskoj šolji je bila podignuta. Čulo se brujanje ventilatora.
Ventilator je bio uključen i u kuhinji, gde je telo Grete Amsel ležalo na podu, licem nadole.
Šake su joj bile oprljene, a prsti spaljeni.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:05 pm






63.


Tridesetak metara od gola, Kasijano je stao, podigao loptu uvis i šutnuo je preko glave poslednjeg odbrambenog igrača Diseldorfa. Neverovatnom brzinom Brazilac je zaobišao zaprepašćenog igrača i poluvolejom levom nogom poslao loptu u gornji desni ugao mreže.
Navijači na stadionu berlinske Herte su podivljali. Džek Morgan i Danijel Breht bili su na nogama i pljeskali.
– To je treći gol – povikao je Breht. – Fantastično.
– Ne čudi me što je Mančester junajted zainteresovan – rekao je Morgan. – Stvarno je neverovatan.
– Zašto bi rizikovao karijeru i petljao se s nekim kao što je Pavel?
– To je i sam rekao, sećeš se? – rekao je Morgan.
– Ipak, ne može se poreći da je igrao loše u onih šest utakmica – Breht je bio uporan. – To jednostavno nije bio isti igrač.
Na terenu, sudija je dunuo u pištaljku i označio kraj utakmice. Znojav i nasmejan, Kasijano je otrčao s terena mašući obožavateljima.
Džek je ćutao nekoliko trenutaka i posmatrao ga.
– Mislim da govori istinu – rekao je najzad. – Mislim da ne bi rizikovao karijeru za nekoga kao što je Pavel, ali možda Perfekta bi.
– Jeste se skinula gola za njega.
– Jeste – složio se Morgan. – Hoću ponovo da razgovaram s Kasijanom. I s njegovim trenerom. I s direktorom kluba. Zajedno. Misliš li da možeš to da središ?
– Kada?
– Bilo bi dobro odmah.



64.


– Hauptkomisar Ditrih? – rekla je Mati u mobilni telefon. Stajala je u hodniku stana Grete Amsel.
– Ko je to? – upitao je Ditrih polako, dubokim glasom.
– Mati Engel – rekla je. – Dogodilo se još jedno ubistvo.
Ditrih je dugo ćutao, pre nego što je rekao: – Ko? Gde?
– Krisova prijateljica iz detinjstva – kazala je. – Greta Amsel. Zajedno su živeli u sirotištu blizu Halea.
Još jedna duga pauza. – I mrtva je?
– Upravo smo je pronašli u stanu. Nismo ništa dirali. Mislim da smo videli ubicu. Bio je prerušen u vodoinstalatera. Odlazio je kada smo mi dolazili.
– Jeste li ga dobro videli?
– Ne – priznala je.
Ditrihova treća pauza bila je najduža. Učinilo joj se da čuje kako nešto pije. – Zovite inspektorku Vajgel – rekao je najzad. – Neka pošalje forenzičare i tri Kripova istražitelja da pokriju celu zgradu. Pobrinuću se za sve to sutra oko podneva.
Mati je oklevala, u neverici. – Sutra? Uz dužno poštovanje, Hauptkomisar, mislim da bi trebalo da dođete odmah da vam kažem šta sam saznala. Još jedna Krisova prijateljica iz detinjstva je nestala.
Glavni inspektor je teško disao, gotovo se mučio.
Zatim je rekao: – Gospođo Engel, moram da vam priznam da bi bilo neprofesionalno s moje strane ako bih došao na mesto zločina u ovakvom stanju. Sutra ujutru sahranjujem oca, pijan sam i na putu da se obeznanim. Moraćete da zovete Vajgelovu. Večeras sam je zadužio da me zameni. Pomoći će joj ostatak Kripovog odeljenja za ubistva.
I telefon je zamro.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:06 pm





65.


Dragi moji, ne mogu da se obuzdam. I posle dva sata, još se tresem kao tele koje će uskoro postati teletina. Miris izgorelog mesa i slanine još uvek mi je u nosu. Opekotina od masti na mom desnom obrazu pulsira.
U glavi mi se roje misli.
U Gretinom stanu sam proveo jedva dvanaest minuta.
Ostavio sam ventilatore uključene.
Trebalo je da prođu dani pre nego što neko pronađe njen leš.
Onda sam video Mati Engel i onog krupnog ćelavca. I od tada mi u glavi vrvi od pitanja: Kako su našli Gretu? Uzeo sam sve fascikle iz arhiva. Šta znaju? Šta im je Kristof rekao pre nego što je krenuo da me ubije?
Prvi put za skoro dvadeset pet godina, obuzme me pomisao da moja maska, moje nevidjlivo lice, možda nije više tako bezbedno.
Onda odbacim tu pomisao. Neće naći ništa što bi moglo da ukaže na Nevidljivog čoveka.
Ipak, ja sam razborit, iznad svega. Sada mi je jasno da imam ograničeno vreme da u potpunosti izbrišem svoju prošlost. Ostalo mi je da pronađem još troje dece.
Samo troje i biću slobodan.
Sviđalo se to vama ili ne, prijatelji, čini se da ću sutra imati mnogo, mnogo posla.



66.


Bilo je skoro jedanaest sati kada je Burkhart skrenuo u Matinu ulicu.
Ostali su satima na mestu zločina kod Amselove i gledali inspektorku Vajgel, Kripove istražitelje i stručnjake za ispitivanje mesta zločina kako pregledaju telo i stan.
Vajgelova je bila van sebe zato što je dobila da vodi istragu, makar i za jednu noć, ali je pažljivo slušala i zapisivala njihove izjave.
Mati joj je sve ispričala. Rekla je Vajgelovoj o ukradenim dosijeima iz arhiva, o tvrdnjama Harijat Ledivg da se Krisu i njegovim prijateljima nešto strašno dogodilo i o prijavi nestanka Ilze Fraj.
Vajgelova je sve revnosno zapisala pre nego što je rekla: – Dakle, hoćete reći da ne postoji veza između pokojnice i Hermana Krigera?
– Ne znam.
Činilo se da je Vajgelovoj neprijatno kada je rekla: – Danas po podne, pretpostavljeni su izvršili veliki pritisak na glavnog inspektora u vezi s ubistvom Agnes Kriger. Oni misle da je u tome rešenje celog slučaja. I Ditrih misli tako.
Burkhart je rekao: – Hoćete reći da je to važnije od, recimo, smrti jedne medicinske sestre?
Vajgelova je delovala još neodlučnije, onda je klimnula glavom i rekla im da je razgovarala sa sekretaricom Hermana Krigera. Sekretarica je priznala da joj je milioner pre pet dana rekao da će biti odsutan naredne nedelje iz privatnih razloga te da je onda jednostavno nestao. Tajna služba Berlinske kriminalističke policije pokušava da uđe u trag njegovim finansijskim transakcijama, ali do sada se ispostavilo da su mu finansije tajnovite poput njega samog.
Bez obzira na to šta se desilo Greti Amsel, Vajgelova je mislila da će se zvanična istraga usredsrediti na Krigera, dok ga ne nađu i ne oslobode sumnje.
– To šestoro dece – ponovila je Mati Burkhartu dok je zaustavljao automobil ispred njenog ulaza. – Oni su rešenje, a ne Herman Kriger.
– Slažem se – rekao je Burkhart. – Jasno mi je kako ubistvo u po bela dana nekoga kao što je Agnes Kriger može da odvuče pažnju.
– Moramo da pronađemo ostalu decu iz sirotišta. Moramo da ih upozorimo.
– Gabrijel je rekao da će ostati u kancelariji sve dok ih ne nađe – rekao je Burkhart.
Mati je klimnula glavom, ali je bila veoma ogorčena jer je toliko malo nedostajalo da spasu Gretu Amsel. Ubica je prošao pored njih, a zatim im pobegao ispred nosa!
Stavila je ruku na kvaku i htela da otvori vrata, ali je zastala i pogledala Burkharta. – Jesi li jeo nešto?
– Ne od ručka – priznao je.
– Da li bi ti prijalo malo domaće kuhinje?
– Kuvaćeš posle ovakvog dana? – pitao je Burkhart.
– Moja tetka kuva. Kada dođem ovako kasno, samo podgrejem večeru.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:06 pm





67.


Kasijano je zaurlao na portugalskom kada je spao mantil s ramena njegove supruge na video-snimku koji je Breht napravio ispred ulaza u Pavelovu hotelsku sobu.
Hertin najbolji napadač skočio je iz stolice u klupskoj sali za konferencije i potrčao ka vratima urlajući kao divljak.
Breht je zgrabio Brazilca i rekao mu nešto ubedljivo na njegovom jeziku. Morgan je za trenutak pomislio da će Kasijano zgromiti Brehta, međutim, golgeter se smirio i vratio na svoju stolicu.
– Šta je vikao? – pitao je predsednik kluba Klaus Briman, koji je sedeo do trenera Ziga Milera.
– Hteo je da uzme mačetu, odseče Pavelu jaja i nabije ih Perfekti u grlo dok se ne uguši. Rekao sam mu da to nije baš pametno za nekoga ko se sprema za Svetski kup – kazao je Breht.
– Dakle, on kaže da nije znao za to? – pitao je trener. – Niti za klađenje?
Breht je postavio pitanje na portugalskom. Kasijano je odmahnuo glavom.
– Pitaj ga za one utakmice na kojima je očajno igrao – rekao je Morgan.
Breht ga je pitao i Brazilac je povikao na Morgana.
– Kaže da ti je rekao juče da je bio bolestan. Nije lažirao utakmice i rado bi te odalamio jer ga gnjaviš time baš sada kada je saznao da mu se žena kurva s nekom matorom ruskom svinjom – rekao je Breht.
Morgan je ćutao.
Kasijano je pogledao u trenera i izbrbljao nešto na portugalskom.
– Veruješ mi, zar ne, Zig? – preveo je Breht.
– Nije važno da li verujemo, Kasijano. Treba nam dokaz da nisi umešan – odgovorio je predsednik kluba Briman.
Kada je Breht to ponovio na portugalskom, Brazilac je ponovo ljutito zaurlao.
– Kako? – preveo je Breht. – Žena mi je kurva, a ja sam žrtva glasina. Kako da dokažem da nisam kriv?
– Kaži mu da nam da uzorak kose – rekao je Morgan. – Prajvet će se pobrinuti za ostalo.



68.


– Mamice! – povikao je Niklas kada je Mati otvorila vrata stana.
Sin je potrčao ka njoj u pidžami.
Uzela ga je u naručje grdeći ga: – Zašto nisi u krevetu?
Tetka Cecilija se pojavila iza nje u ogrtaču i s viklerima u kosi. – Neće da sluša. Ponaša se kao ludak, skače po kući otkad se ona utakmica završila i čeka da ti ispriča.
– Kasijano je bio neverovatan! – Niklas je klicao. – Dao je tri gola! Tri!
Burkhart se pojavio na vratima pomalo nespretno.
Mati se nasmejala. – Niklase, tetka, ovo je gospodin Burkhart. On radi sa mnom u Prajvetu.
Tetka Cecilija je pocrvenela, navukla rubove ogrtača i požalila se: – Joj, Mati, nisam znala da ćeš dovesti društvo.
– Dovezao me je do kuće i shvatili smo da umiremo od gladi.
To su bile magične reči za njenu tetku, koja se okrenula i požurila u kuhinju. – Imam hladne kobasice, uštipke od krompira i domaći sos od jabuka. I hladno pivo. Daj mi nekoliko minuta!
– Kaži zdravo, Niklase – rekla je Mati i spustila sina. Izgledao je kao da se stidi.
Burkhart se sagnuo i pružio mu ruku. – Drago mi je, Niklase.
Niklas je malo oklevao, zatim se rukovao s njim i rekao: – Vi ste baš velik čovek.
– Znam. I ti ćeš biti velik jednog dana.
– A hoću li i oćelaveti?
– Niklase! – prekorila ga je Mati.
Burkhart se samo nasmejao. – Ćelavost nema nikakve veze sa stasom, Niklase. Ali ima veze s glavom.
Mati se smejala. Napetost je počela da se pretvara u iscrpljenost. – Moram da ga stavim u krevet.
– Naravno – rekao je Burkhart. – Možda bi bilo bolje da odem?
– Ne, ne, tetka neće hteti ni da čuje. Za nju je najveći greh da neko ostane gladan.
– Čula sam te! – tetka Cecilija je doviknula iz kuhinje.
Mati je stavila ruku na Niklasovo rame i rekla: – Kaži laku noć.
– Laku noć, gospodine Burkhart – rekao je Niklas.
– Zovi me Tom.
Niklas se nasmejao, uzeo majku za ruku i pošao s njom u sobu. Ona ga je ušuškala u krevet.
– Da li ćete ti i Tom da uhvatite Krisovog ubicu? – upitao je Niklas.
– Sigurno hoćemo.
Mati ga je poljubila u čelo. – Hajde spavaj sada, dečko.
– Tom je rekao da ću biti velik.
– Rekao je, zar ne?
Došla je do vrata.
– Mamice?
– Da?
– Nećeš da pogineš tražeći ubicu, jel’ tako?
Mati se okrenula, vratila se i zagrlila ga. – Neću. Biću pažljiva i biću ovde sa tobom dok ne porasteš veliki kao Burkhart.
Niklas ju je snažno zagrlio. – Volim te, mamice.
Matine oči se napuniše suzama. – I ja tebe volim. Ne možeš da zamisliš koliko.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:06 pm





69.


Dragi moji sugrađani, Berlinci, nije još ni šest ujutru, a ja sam već u svom mercedesu. Čeka me duga vožnja, četiri i po sata do Frankfurta na Majni, ako mi saobraćaj na auto-putu bude išao na ruku.
Ima li bolje prilike za priču nego za vreme dugog putovanja? Priznajem da volim te audio-knjige, a vi?
Sada se udobno smestite i pažljivo slušajte:
Kao što sam jednom već nagovestio, dve godine posle pada zida i neko vreme posle operacija u Africi, trebalo mi je mesec dana da pronađem onu kučku koja me je rodila.
Živela je u uspavanom selu Bidenkopfu, blizu Nacionalnog parka Rotargebirge na zapadu centralne Nemačke.
Čuli ste za to mesto?
Nije važno. Biće dovoljno da vam kažem da je moja majka živela sama u planinskoj kući na obodu sela blizu šume.
Pokucao sam na njena vrata jedne hladne i mračne novembarske večeri.
– Ko je to? – drhtavi glas je pitao.
– Ja sam, majko – rekao sam i ponovio ime koje mi je dala na rođenju.
Posle nekoliko trenutaka oklevanja, drvena vrata su se polako otvorila. Iza njih se pojavila krhka starica koju gotovo nisam prepoznao.
Držala je stari luger sumnjičavo ga upirući u mene.
– Ko si ti? – ponovila je.
– Ljubitelj maski, majko – rekao sam i tiho coknuo jezikom. – Naročito maske Don Đovanija.
Razrogačila je oči, a donja vilica joj je pala u neverici dok je polako spuštala pištolj. – Jesi li to zaista ti?
– Naravno – rekao sam. – Da li još uvek imaš onu staru karnevalsku masku?
– Rekli su mi da si umro u Hoenšenhauzenu! – povikala je i bacila mi se u zagrljaj plačući.
Zagrlio sam je kao svaki sin koji voli svoju majku. – I meni su rekli da si ti umrla tamo.
Ona se odgurnu od mene užasnuta. – Ne!
– Jesu.
– Ali rekli su da će te obavestiti da sam otišla na zapad.
– Svašta su govorili – rekao sam. – Ja im nisam ništa verovao.
– Nije trebalo ni ja da im verujem. Uđi! Hladno je napolju!
Nasmešio sam se poslušno na njenu pažnju, pošao za njom unutra i zatvorio vrata za sobom.
Prebivalište moje majke bilo je jednostavna prostorija s glomaznom foteljom za čitanje, lampom i vatrom koja je gorela u šporetu na drva. Nije bilo fotografija, što je moj zadatak činilo još lakšim.
Posmatrala me je ponovo sa čuđenjem i radošću. – Nisam te prepoznala.
– Mnogo vremena je prošlo – rekao sam.
– Otac ti je umro, zar ne? – rekla je bojažljivo.
– Pre pet godina.
– To sam čula – rekla je sa izrazom bola na licu. – Sve prolazi, valjda – nastavila je, zatim je progutala pljuvačku i pogledala me molećivo. – Da li možeš da mi oprostiš?
Nisam mogao da se obuzdam.
Moja desna ruka je sama od sebe poletela i zgrabila je za vrat. Podigao sam je. Batrgala se i borila za vazduh, iskolačenih očiju.
– Zapravo, majko – rekao sam. – Mogu sa sigurnošću da kažem da ti nikada neću oprostiti što si me ostavila.



70.


Prajvetov avion je elegantni galfstrim G650, bez premca u poslovnoj avijaciji. U devet i četrdeset pet toga jutra, mlaznjak je izbacio točkove, koji će sekund kasnije dotaći pistu aerodroma u Frankfurtu na Majni.
Mati je popila kafu i dodala šolju stjuardu, a zatim bacila pogled na naslovnu stranu Berliner morgenposta. Novine su bile prepune članaka o ubistvu Agnes Kriger i nestanku Hermana Krigera.
Berlinski Kripo je pretraživao njegove kancelarije i sva njegova poznata prebivališta u gradu. Cena akcija Kriger industrije pala je na međunarodnoj berzi. U isto vreme, dokumentacija Olea Larsena, švedskog finansijera, ukazivala je da se njegovo vlasništvo u Kriger industriji povećalo sa pet na deset posto.
Mati je zbunjeno vrtela glavom i pokušavala da sve to poveže. Da li je Kriger umešan? Da li je znao Krisa kada je bio dete? Kriger je rođen u Istočnoj Nemačkoj, zar ne?
Okrenula se i pogledala u Burkharta. Stručnjak za protivterorizam je sedeo naspram nje u fotelji od prirodne kože. Oči su mu bile zatvorene, a njegova velika, obrijana glava bila je nagnuta udesno. Disao je polako i ravnomerno.
Mati je zaključila kako je verovatno potcenila Burkharta. Pošto je sinoć ugasila svetlo u Niklasovoj sobi, otišla je u kuhinju i zatekla tetka Ceciliju i Burkharta kako se smeju, dok je ispred njega stajao tanjir s kobasicama i uštipcima od krompira.
– Duhovit je – rekla je tetka Cecilija.
– Ona je odlična kuvarica – rekao je Burkhart i pijuckao pivo.
– Znam – Mati je rekla i uzela svoj tanjir i pivo.
Pričalil su i jeli skoro ceo sat. Burkhart je bio zabavan i duhovit, ali pomalo ciničan, što je Mati pripisala poslu kojim se bavio pre nego što je došao u berlinski Prajvet.
Dva puta se zahvalio tetka Ceciliji kada je završio s jelom, a onda ga je Mati ispratila do vrata.
– Ne pamtim kada sam ovako dobro jeo – rekao je Burkhart. – Hvala.
– Nema na čemu.
Nasmešio se i rekao: – Vidimo se na sastanku, Engelova?
– Zovi me Mati. Vidimo se – obećala je i zatvorila vrata.
Burkhart jeste dobar momak. Ipak, nije o njemu razmišljala kada je legla u krevet. Dok je tonula u san, jedino što je videla bile su slike Krisa i Grete Amsel kako ulaze u Vajsenhaus 44.
Mobilni telefon je zazvonio u šest i dvadeset ujutru, manje od šest sati pošto je zaspala. Doktor Gabrijel je pronašao još jedno od dece. Pravo ime mu je Artur Beker. Promenio ga je u Artur Jeger. Bio je konstruktor u BMV-u u Minhenu.
Mati je pozvala obezbeđenje BMV-a i tražila da joj daju njegov broj telefona, ali su joj rekli da je otišao u Frankfurt na Majni, na Međunarodni sajam automobila, a pravila kompanije nalažu da se privatni brojevi mobilnih telefona ne daju. Mati je bila uporna i kazala kako je Jeger možda u opasnosti, pa je radnik obezbeđenja na kraju popustio.
Mati je odmah pozvala broj. Jeger se javio pospanim glasom. Ona se predstavila i pitala ga da li je njegovo pravo ime Artur Beker.
Ćutao je. – Ne znam o čemu pričate. Zovem se Jeger.
– Molim vas, gospodine, pokušavam da vas upozorim na…
Jeger je s druge strane gotovo urlao na nju: – Ne znam nikoga ko se zove Artur Beker!
– Mislim da znate, vi i ostala deca. Svi ste u…
– Ovo je veoma bolesna šala – rekao je i prekinuo vezu.
Pokušala je još nekoliko puta, ali je dobila njegovu govornu poštu. Ostavila je dugačku poruku, opisala šta se desilo Greti Amsel i zamolila ga da joj se javi. Onda je, nezadovoljna, pozvala Morgana, koji joj je rekao da ode avionom u Frankfurt.
Zatim je pozvala Burkharta i on ju je sačekao na poslovnom terminalu.
Ispružila je ruku i dotakla ga po nadlaktici. On se trgao i probudio.
– Slećemo – rekla je.
Burkhart je zevnuo. – Hvala. Gde je sajam automobila?
– Petnaest minuta vožnje, najviše – Mati je rekla u trenutku kada je avion dotakao zemlju.
Uspravio se u fotelji, sav poslovan, pogledao na sat i namrštio se. – Nadam se da ćemo stići na vreme.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:06 pm




71.


Prateći šestoricu staraca koji su nosili pukovnikov pepeo, Hauptkomisar Hans Ditrih je koračao po vlažnoj travi prema otvorenom grobu na Centralnom groblju Fridrihsfelde, u opštini Lihtenberg u Istočnom Berlinu. Glava mu je pulsirala od votke koju je prethodne noći pio u ogromnim količinama u pokušaju da umrtvi mozak, kako ne bi potonuo u tamnu i izopačenu nepoznanicu koja se zove njegov otac.
Nije uspeo.
Ditrihove rasute misli nisu bile tamo gde bi trebalo da budu – nije mislio o klanici, na primer, ni o Krisu Šnajderu, Agnes Kriger, niti o toj ženi, Amselovoj. Umesto toga, utonuo je u sećanja na pukovnika i na surovost s kojom ga je otac odgajao.
Užasno mamuran, glavni inspektor je nesigurno hodao prema grobu i još uvek razmišljao o hladnom i često neobjašnjivo okrutnom ponašanju svoga oca za vreme njegovog odrastanja.
Ditrih ima pedeset dve godine. Pokušavao je da razume pukovnika još otkad je bio dete. Međutim, dok je posmatrao starce kako polažu urnu njegovog oca, opet je shvatio da niti može da ga razume, niti da se pomiri s njim.
Pukovnik je mrtav i uskoro će biti pod zemljom, ipak glavnom inspektoru je sada bilo jasno da opasnost od tog čoveka možda nikada neće nestati.
Ditrih je zamagljenim pogledom posmatrao ljude okupljene oko očevog poslednjeg konačišta. Svi su bili u sedamdesetim i osamdesetim godinama, obučeni u sumorna siva odela i tamne kišne mantile, sa šeširima na glavi.
Nije došao sveštenik. Da jeste, pukovnik bi se verovatno digao iz groba besan kao ris. Gojazan čovek vodnjikavih očiju i nosa crvenog od alkohola, najzad mu je prišao i rekao: – Konrad je bio jedan od poslednjih od te fele i mislim da je primereno da počiva blizu velikana.
Ditrih je pogledao prema kružnom zidu od cigala obraslom puzavicama. Znao je da su tu zazidane mnoge urne. Visoka i uspravna kamena ploča, obrađena u obliku starinskog nadgrobnog spomenika, stajala je oivičena zidom od cigala. Oko nadgrobnog spomenika bili su poređani grobovi Karla Libknehta, Roze Luksemburg, Vilhelma Pika i još sedam velikana nemačkog komunističkog pokreta.
Uzori moga oca, pomislio je Ditrih ogorčeno. Tako blizu, a ipak tako daleko.
Ponovo je pogledao ožalošćene oko očevog groba. Gledali su u njega u iščekivanju i on je shvatio da je gojazni čovek prestao da govori.
Glavni inspektor nije rekao ništa. Napravio je dva koraka prema grobu, uzeo grudvu vlažne zemlje, pomislio da je baci, ali je zatim spustio na urnu. Vratio se korak unatrag. Osećao je da mu je ruka prljava od zemlje, ali ga nije bilo briga.
Jedan po jedan, okupljeni su bacali zemlju u grob i onda se rukovali s Ditrihom te mu još više isprljali ruku.
Poslednji ožalošćeni, onaj gojazni, rekao je: – Primi saučešće od Unutrašnjeg komiteta, Hauptkommissar. Tvoj otac je bio visokocenjeni član.
Ditrih je bezizrazno klimnuo glavom. – Hvala, Vili.
Vili je oklevao, a zatim se odlučio da kaže: – Pretpostavljam da za tebe ovo predstavlja olakšanje, sada kada ga više nema.
Ditrih se s naporom borio protiv mučnine od koje mu se grčio želudac. Zatim je rekao: – Zapravo, osećam da sam proklet zbog njega, zbog svih vas. I to neće prestati sve dok ne budem bio siguran da je i poslednji od vas sahranjen, zajedno sa svojim tajnama.



72.


Tek je bilo prošlo deset sati ujutru kada sam dovezao mercedes na parking u severozapadnom uglu prostora gde se održava Međunarodni sajam automobila, najveći sajam vozila na svetu. Parking je prepun sjajnih, egzotičnih automobila i meni srce zaigra od sreće. Volim automobile. Jedna od najboljih maski su automobili.
U pravom automobilu, dragi moji, možete biti bilo ko, zar ne?
Parkiram se, gledam fotografiju Artura Jegera koju sam našao na internetu i pomislim na ljubaznu sekretaricu koja mi je rekla gde bih mogao inženjera da nađem.
Pogledam u ogledalo i proverim kako mi stoji maska – ćelav sam i mnogo stariji. Zakopčam plavu vetrovku i onda preko nje obučem crvenu sa znakom aston martina.
Navučem odgovarajući kačket na glavu.
Stanem i nateram se da dišem polako i duboko.
Znam da mnogo rizikujem.
To ne liči na mene. Ja volim da su mi šanse velike. Ali nemam izbora.
I tako, izvadim pištolj s prigušivačem ispod sedišta i stavim ga u opasač ispod vetrovke.
Otvorim vrata i pravim se da me nešto boli. Danas imam iščašen kuk ili artritis.
Hramljem do ulaza u izložbeni prostor. Ako budem hladan i smrtonosan kao što me je otac učio, možda ću danas napustiti Frankfurt kao još nevidljiviji čovek nego što sam bio.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:07 pm





73.


Mati i Burkhart su taksijem došli sa aereodroma i izašli kod dva solitera različite visine po imenu Kastor i Poluks, ispred ulaza u Frankfurtski sajam. Platili su i ušli u Festhale, prepun ogromnih hala povezanih pokretnim trakama i stepenicama.
Bio je pretposlednji dan sajma, ali svuda je vrvelo od ljudi. Pomoću mape su pronašli BMV-ov štand u hali broj jedan i krenuli da traže Artura Jegera oslanjajući se na fotografiju koju im je doktor Gabrijel poslao imejlom.
Mati ga je spazila na bini pored zanosne lepotice u večernjoj haljini. Držao je mikrofon i opisivao elegantan sportski automobil koji se rotirao na pokretnoj platformi iza njega.
Mati se probijala kroz gomilu prema njemu. U ogromnoj hali buka je bila zaglušujuća. Opšti žamor nadjačavao je Jegerov govor, tako da nije uspela da čuje zašto se inženjer naglo trgao, ispustio mikrofon i zateturao unatrag.
Međutim, kada je Jeger pao na pod, sitne kapljice krvi prsnule su mu iz usta.
– Pucanj! – Burkhart je zaurlao. – Svi na pod!
Metež se pretvorio u pakao kada su ljudi oko BMV-ovog eksponata počeli da vrište, padaju na pod ili trče ka izlazima.
Mati je izvukla pištolj i procenila otprilike odakle je mogao doći metak koji je pogodio Jegera. Pogledala je u tom pravcu i među uspaničenim ljudima ugledala starijeg čoveka u crvenoj vetrovki kako brzo odmiče šepajući.
– Tip u crvenoj jakni! – Mati doviknu Burkhartu.
Čuo ih je. Starac se probijao kroz gomilu veoma snažno i spretno.
Međutim, Burkhart je jurnuo kao bik. Gurao je ljude u stranu kao da su od slame, dok ga je Mati pratila.
Ubica je izašao u prepuni prolaz. Deset sekundi kasnije, Burkhart i Mati izašli su na isti izlaz i tražili po gomili koja se uvećavala kako su ljudi u panici izlazili iz hale i pričali o pucnjavi.
Starac je nestao.
Ili nije?
Mati je ugledala crvenu jaknu na podu.
– Promenio je jaknu – povikala je Burkhartu.
Iznenada, čuli su pucanj i vrisak iz pravca zapadnog ulaza u sajam.



74.


Radnik obezbeđenja suočio se sa ubicom i uperio pištolj u njega izbliza, ali je dobio metak u grudi, a njegov pištolj je opalio dok je padao.
Iza njega, van zgrade, prema Briselskoj ulici, opazili su čoveka u plavoj vetrovki i crnom kačketu kako trči kroz gomilu. Burkhart je potrčao koliko ga noge nose, dok je Mati dahtala u pokušaju da ga prati.
Dok su Mati i Burkhart stigli do ulaza, ubica je već izvukao čoveka iz jednog mazeratija, udario ga pištoljem i ušao u automobil. Taman kad su istrčali na pločnik, sportski automobil je odlazio uz škripu guma. Kiša je ponovo počela.
Trčeći, Burkhart je pokazao značku čoveku koji je u šoku stajao pored crvenog BMV-a. – Zovite frankfurtski Kripo – povikao je i oteo čoveku ključeve iz ruke.
– Hej! – doviknuo je ovaj. – To nije moje! Ne možete…
– Prijavite da je auto uzeo berlinski Prajvet i da je ubica ukrao mazerati – Burkhart je naredio sedajući na vozačevo sedište. – Ubio je dvoje ljudi.
Mati je ušla na suvozačevo sedište BMV-a i vezala pojas. – Odmakao je.
– A ima i više konjskih snaga – rekao je Burkhart, ubacio sportski auto u brzinu i pustio kvačilo. – Ali ne zna da vozi kao ja.
Gume su zaškripale i oni su pojurili za mazeratijem, koji je smanjio brzinu, skrenuo polukružno i produžio ka istoku, prema Osloškoj ulici. Prošao je veoma blizu i pogledao kroz prozor pravo u njih.
Ćelav. Tamne naočare. Brkovi. Neodređenih godina.
Kada su oni skrenuli polukružno, ubica je već skrenuo desno u Oslošku. Jurili su za njim dok je nekoliko puta skretao udesno oko sajma, prošao kroz crveno svetlo i zatim izašao na put 44, ka zapadu. Kada je prošao rampu i ušao na auto-put 648, mazerati im je izmicao za oko četiristo metara.
Zahvaljujući Burkhartovim neverovatnim vozačkim sposobnostima, ubica nije mogao da odmakne sve do raskrsnice sa auto-putem 5. Mazerati je krenuo na sever.
– Zovi Kripo – Burkhart je rekao Mati. – Reci im da dođu helikopterom i kaži im gde se nalazi mazerati.
I onda se nebo prolomilo. Počeo je potop i oluja je zahvatila brisače. Burkhart nije usporio. Umesto toga, činilo se da vozi naslepo po brzom auto-putu sa tri trake izbegavajući automobile kao da napolju sija sunce.
Mati je jedva disala od straha, ali nije mogla da odvoji pogled od razlivenog auto-puta ispred sebe.
– Zovi ih! – brecnuo se Burkhart.
– Uspori i zvaću ih! – povikala je Mati.
– Ako usporim, izgubićemo ga! – Burkhart je vikao.
– Ne možemo ni da ga vidimo!
– Vidim njegova stop-svetla kako šetaju levo-desno!
Mati se grčevito držala za sedište, dok mu se Burkhart sve više približavao. Setila se kako govori Niklasu da neće poginuti tražeći Krisovog ubicu.
U jednom trenutku, kada su prošli Ulicu Roze Luksemburg, Mati je pomislila da će Burkhart najzad stići mazerati i udariti ga.
Međutim, ubica je tada izveo nešto potpuno van pameti. Kroz kišu je mogla da vidi tek toliko da isprati mazerati, koji je ubrzavao pored izlaza za selo Bad Homburg. Automobil je preleteo preko podvožnjaka, s Burkhartom za petama. A onda, malo pre priključne rampe gde vozila izlaze sa auto-puta 661 na sever, na A5, ubica je verovatno povukao ručnu kočnicu. Na klizavom asfaltu mazerati se okrenuo za sto šezdeset stepeni i urlajući krenuo prilaznim putem.
Kada su projurili pored prilaznog puta, Mati je razrogačila oči i povikala: – On vozi u suprotnom smeru!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:07 pm





75.


Dragi moji Berlinci, vožnja u suprotnom smeru na prilaznom putu sa 661 verovatno je najbolji potez koji sam ikada napravio.
Neverovatno je kako je lako naterati vozila da vam se sklone s puta kada jurite pravo na njih, potpuno spremni da poginete.
Jedna lanča naglo skrenu da me izbegne, udari u ogradu i prevrne se. Na licu vozača vidim takav užas da počnem da se smejem. Ovako se nisam zabavljao godinama.
A što je još bolje, pogledam u retrovizor i vidim da crveni BMV koji me juri nije učinio manevar koji sam ja izveo. Uradite nešto neočekivano, dragi moji. Uvek se isplati.
Na kraju prilaznice, smanjim brzinu, uletim u raskrsnicu od sto osamdeset stepeni i dam gas.
Začudo, put za Bad Homburg je potpuno prazan. Stalno gledam u retrovizor dok prolazim kroz grad, ali još uvek ne vidim crveni BMV. Promašili su skretanje. Sledeći izlaz je osam kilometara dalje. Ne verujem da ću ih videti u skorije vreme.
Ipak, znam da mazerati lako pada u oči, tako da ću morati što pre da ga se otarasim.
Deset minuta kasnije, skrenem na šumovit put unutar Nacionalnog parka Hohtaunus, severozapadno od Bad Homburga. Znate li to mesto?
Nije važno.
Samo znajte da nemam vremena za gubljenje. Uskoro će policija preplaviti ovo mesto, a ja imam da pređem dug put.
Parkiram automobil na najmračnijem mestu koje sam mogao da nađem, obrišem volan i vrata, izađem i krenem na severoistok kroz mokru šumu.
Dok hodam, skinem masku – ćelu, veštački nos i brkove. Pronađem neki potok i operem šminku s lica. Bacim plavu vetrovku i nastavim da hodam po kiši, dok mi se misli roje.
Ne mogu da zaboravim izraz lica onog vozača pre nego što se prevrnuo.
Ne mogu da se suzdržim, dragi moji.
Stanem tamo, sam u šumi, pesnicama mlataram ka nebu koje plače i počnem da se smejem.
Ubrzo se već histerično smejem i padnem na kolena.
Uspeo sam. Još samo dvoje i uspeo sam. Niko nikada neće saznati ko sam, niti šta sam uradio.
Neki će možda posumnjati.
Drugi će nagađati.
Međutim, kada ustanem i zaputim se na severoistok, ka železničkoj stanici u selu Fridrihsdorf, siguran sam više nego ikada da niko nikada neće moći da poveže čoveka koji sam bio sa čovekom koji sam postao.



76.


– Gde si ga videla poslednji put! – povikao je Burkhart dok su jurili na sever prema sledećem izlazu.
Mati se iskrenula u sedištu i gledala unazad, još uvek zapanjena onim što se odigralo.
– Engelova? – Burkhart je ponovio.
Mati je trepnula i pokazala rukom. – Izašao je sa auto-puta tamo.
– Bad Homburg – rekao je Burkhart.
Međutim, kada su posle dvadeset pet kilometara vožnje stigli u uspavano selo sa sivim kućama ravnih zidova, znali su da su izgledi da stignu mazerati gotovo nikakvi. Mogao je da ode u nekoliko pravaca.
Burkhart je tresnuo pesnicom po volanu.
Mati se osećala isto tako. Bili su tako blizu, pa opet, nisu uspeli da spasu Artura Jegera, ni radnika obezbeđenja, niti da spreče automobilsku nesreću. Ubica ih je još jednom nadmudrio i Mati je već strahovala da je tog čoveka nemoguće zaustaviti.
– Trebalo bi da se vratimo – rekao je Burkhart. – Da nađemo policiju i damo izjavu.
Mati je htela da se složi s njim, ali onda se setila nečega.
– Ne, čekaj – kazala je i počela da traži mobilni telefon. – Zaustavi auto.
Pozvala je doktora Gabrijela i ostareli hipik se odmah javio na telefon. Bez uvoda, upitala je: – Odakle je Ilza Fraj? Žena koja je nestala.
– Iz Bad Homburga – odgovorio je.
– Imaš li adresu?
Rekao je da sačeka sekund i zatim joj dao adresu. – Šta se dešava? Gde si?
– U Bad Homburgu – kazala je i prekinula vezu. Pogledala je u Burkharta. – Ilza Fraj živi na kilometar odavde. Ubica poznaje ovo mesto. Zato je ovamo skrenuo.
Burkhart je ubacio u brzinu.
Šest minuta kasnije dovezli su se do skromne kuće sa dva ulaza na obodu mesta, tamo gde počinju farme. Kiša je rominjala, a u daljini su se čule sirene.
Da ne bi privukao pažnju policije, Burkhart je parkirao crveni BMV u uskom prolazu. Otišli su na zadnja vrata i pokucali.
Nekoliko sekundi kasnije hteli su da pokucaju ponovo kada se na prozoru pojavila lepa plavokosa, u ranim tridesetim, i pogledala ih sumnjičavo pre nego što je otvorila vrata s namaknutim lancem.
– Da?
Mati je pokazala značku. – Mi smo iz berlinskog Prajveta. Mi…
Žena se uhvatila za vrat i povikala: – Kris vas je poslao? Našao je Ilzu?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Mustra taj Pon Apr 09, 2018 3:07 pm






77.


– Mrtav? – rekla je Tina Hanover dvadeset minuta kasnije tihim, tužnim glasom. – Ilza takođe?
Sedeli su za malim stolom u oskudno opremljenoj kuhinji i pili kafu koju im je Tina skuvala.
Mati se na trenutak setila ženskog leša koji je ležao pored Krisovog. – Ne mogu da potvrdim. Posmrtni ostaci još nisu analizirani, ali pored njega je bio ženski leš.
Cimerki Ilze Fraj klonuše ramena. Suze su joj tekle dok je polako vrtela glavom. – Jadna Ilza. Imala je razloga da se plaši. Rekla sam Krisu da se ona plaši i da bude oprezan. Valjda sam…
Grickala je nokte i okrenula glavu.
– Čega se Ilza plašila? – pitao je Burkhart. – I zašto je Kris došao kod vas?
Tina Hanover je duboko uzdahnula i obrisala suze rukavom. – Došao je na molbu Ilzine lude sestre Ilone. Rekao je da su svi oni prijatelji iz detinjstva.
Mati je odmah povezala. Ilona Fraj je sigurno nepoznata žena koja je posetila Krisa nedelju dana pre nego što je nestao.
– Počnite od početka – bio je uporan Burkhart.
U narednih pola sata Tina Hanover je ispričala da je Ilza Fraj, pre otprilike dve nedelje, došla s posla u stanju u kakvom je nikada nije videla. Međutim, Ilza nije htela da kaže cimerki šta ju je toliko uznemirilo.
Štaviše, Ilza je odmah otišla u sobu i pozvala telefonom sestru u Berlin, što je bilo veoma neobično. Sudeći po priči Tine Hanover, Ilona Fraj je bila Ilzina zla kob. Ilona je metadonski zavisnik s dijagnozom šizofrenije. Povlačila se po raznim ustanovama i stalno je tražila novac od sestre.
– Kako ste znali da je Ilza zvala Ilonu? – pitao je Burkhart.
Tina Hanover je pocrvenela i promeškoljila se u stolici. – Ja… uh… – Zauzela je odbrambeni stav. – Prisluškivala sam na vratima. Bila je toliko uznemirena. Nisam imala izbora.
– Šta je rekla sestri? – pitala je Mati.
Cimerka Ilze Fraj se ponovo promeškoljila u stolici pre nego što je odgovorila: – Nisam sve čula jer su vrata prilično debela. Ipak sam uhvatila suštinu. Prepoznala je nekoga iz njihove prošlosti. Zvala ga je Falk i zvučala je uplašeno. Hoću da kažem da je bila potpuno prestravljena.
– Falk? – ponovio je Burkhart. – Sigurni ste?
Tina Hanover je klimnula glavom. Mati je pogledala u Burkharta zbunjeno.
– Upravnik klanice zvao se Falk – rekao je.
– Čekaj, on nije mogao… – rekla je Mati, a onda joj je sinulo. – Imao je sina.
– Imao je sina – rekao je Burkhart i klimnuo glavom.
Otkako je čula za Krisov nestanak, Mati je prvi put poverovala da počinju da stežu obruč oko ubice. – Jeste li to ispričali Krisu?
Tina Hanover je klimnula glavom. – Znao je ko je Falk.
– Šta je rekao? – Mati je bila uporna.
– Rekao? Ništa. Ali moglo se videti po njegovom držanju. Znao ga je.
Nakratko su svi zaćutali, a onda je Burkhart rekao: – I kuda je Kris otišao odavde? U Ilzinu advokatsku kancelariju?
– Advokatsku kancelariju? – rekla je Tina iznenađeno. – Ne.
– Rekli ste da je Falka prepoznala na poslu – kazala je Mati zbunjeno. – Da li je Falk bio klijent? Možda ga je videla u sudu?
– Ne, ne – protivila se crveneći. – Ilza… ona…
Ponovo je zauzela gard. – Ilza je prestala da radi u advokatskoj kancelariji pre godinu i po dana. Zaključila je da može da zaradi više novca za duplo manje vremena radeći u klubu Raj FKK, severno odavde. Radila je legalno, kao profesionalna prostitutka.



78.


Raj FKK se nalazi između njiva, na oko petsto kvadratnih metara uređenog zemljišta, severno od Bad Homburga. Drveće i beli zid okružuju imanje. Uprkos lošem vremenu, ispred je bilo parkirano dvadesetak luksuznih automobila, a taksi vozila su stalno dolazila i odlazila.
Mati i Burkhart su hodali betonskom stazom pored vrta ukrašenog svetlim grčkim statuama nagih muškaraca i žena u erotskim pozama. Došli su do bele zgrade sa stubovima koji su podupirali trem iznad velikog ulaza.
– Malo preterano, a? – rekla je Mati. Bilo joj je neprijatno kada su dvojica muškaraca izašla iz zgrade odmeravajući je.
– Rekao sam ti da sačekaš u kolima – odgovorio je Burkhart.
Matin mobilni telefon je zazvonio i ona se javila.
– Ukrali ste automobil? – Katarina Doruk je urlala s druge strane.
Mati je ustuknula i odmakla telefon pre nego što je odgovorila: – Jurili smo Krisovog ubicu. Nismo hteli da pobegne.
– Vi niste policija! – vikala je Katarina. – Nemate pravo da oduzimate vozila! U frankfurtskom Kripu su van sebe od besa. Traže vas radi ispitivanja i…
Mati je isključila telefon. – Pobrinuću se za to kasnije.
– Kad se malo smiri – složio se Burkhart.
Ušli su na drvena vrata na kojima su bile izrezbarene poze iz Kamasutre i našli se u iznenađujuće funkcionalnom i malom predvorju. Odnekuda se čula glasna disko-muzika.
Dve starije žene sedele su iza pulta na jednom kraju predvorja. Police iza njih bile su natrpane peškirima s resama i bademantilima. Pogledale su Burkharta, zatim Mati, a onda jedna u drugu.
Jedna se nasmejala znalački.
Druga je slegnula ramenima i rekla: – Ulaz je šezdeset pet evra. U cenu ulazi upotreba svih objekata, večera, kafa i bezalkoholna pića. Devojke se plaćaju posebno. Pedeset evra pola sata običnog seksa. Pedeset evra oralno. Sto evra trideset minuta analnog seksa.
Sve to je izgovorila osmehujući se Mati, koja nije reagovala čak ni kada je žena rekla: – Hoćeš da te zadovolje oralno, dušo? Dogovorite se za cenu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Berlin

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu