Cveni odred

Svaki policajac želi da bude deo Crvenog odreda Njujorške policije, elitnog tima koji rešava slučajeve najuglednijih i najmoćnijih sugrađana! Ali za inspektora Žaka Džordana posao iz snova pretvara se u košmar.

Usred prestižnog njujorškog filmskog festivala, u nedelji kad se „ceo Los Anđeles“ preselio u Veliku jabuku, najblistavije holivudske zvezde padaju jedne za drugom kao žrtve paklenog plana brutalnog ubice kakvog Njujork ne pamti.

Igrom slučaja, Džordanova partnerka je njegova ljubav iz studentskih dana, istražiteljka Kajli Makdonald. Neodoljivi par kreće u svojevrstan lov na čoveka...

Hvala Šarlini Blek, Doni Kukjara, Džoani Ficdžerald, Lei Mari Ripa, Meri Lu Venuto i Prisili Vid. – Dž. P.

Za Hauarda Šifera i Vajtamin ejndžels, čoveka i organizaciju koji su mi promenili život. – M. K.

PROLOG

KAMELEON




1.


FEJD IN:
ENTERIJER: KUHINJA – HOTEL RIDŽENSI,
NJUJORK – DAN


Najveća gužva u vreme doručka u čuvenom restoranu hotela Ridžensi gde važi pravilo „možete da nas poljubite u dupe ako niste bogati i moćni”. KAMELEON se tiho ušunja u kuhinju prepunu radnika. Njegova inače plava kosa sada je tamna, preplanuo je. Brzo se stapa s okolinom i postaje jedan u mnoštvu bezimenih Portorikanaca u uniformi pomoćnika konobara. Niko ga ne primećuje.


Kameleon je već više stotina puta pročitao reči u scenariju. Toga jutra one su postale stvarnost. Produkcija njegovog filma je napokon počela. – Akcija – prošaptao je i ušao u kuhinju Ridžensija na zadnja vrata.
Primetili su ga.
– Hej, ti! – povikao je konobar u belom sakou i crnoj kravati. – Izlazi tamo i dopuni šoljice za kafu na stolu dvanaest.
Nije baš po njegovom scenariju, ali je mnogo bolje nego što se nadao. Kao i većina njujorških glumaca, Kameleon ume da se snađe u restoranskoj kuhinji. Napunio je metalni termos običnom kafom, a drugi kafom bez kofeina. Zatim je gurnuo vrata i ušao u salu.
Čak je i izbor likova bolji nego što je očekivao. Toga dana počinje nedelja Holivud na Hadsonu, kad se ceo grad podigne na noge kako bi se što više filmova preotelo od Los Anđelesa. Shodno tome, osim uobičajenih moćnika s Istočne obale, prostorija vrvi od holivudskih mamlaza koji, uz doručak od sto dolara, žvaću o multimilionskim poslovima. A tamo, držeći glavnu reč za stolom broj dvanaest, sedi niko drugi do Sid Rot.
Kada bi ljudi išli u zatvor zbog uništavanja karijera, porodica i duša, Sid Rot bi služio više uzastopnih doživotnih kazni. Međutim, bezosećajne drkadžije su na ceni u filmskoj industriji, pod uslovom da postignu krajnji cilj, a Rot je u toku proteklih trideset godina Mesa Films pretvorio iz porodičnog biznisa u megastudio. Čovek je bog, a ostala četvorica za stolom su srećni što mogu da se kupaju u njegovoj auri.
Kameleon je počeo da sipa kafu, kada je Rot, časteći društvo za stolom nekom holivudskom dogodovštinom, stavio dlan preko šolje i rekao: – Donesite mi još jedan sok od paradajza, može?
– Da, gospodine – rekao je Kameleon. Za gospodina Rota stiže sok od paradajza i jedna skromna uloga.
Vratio se s Rotovim sokom za manje od tri minuta. – Muchas gracias, amigo – rekao je Rot i iskapio čašu, ne pogledavši konobara.
Vaya con dios i tebi. Kameleon se vratio u kuhinju i nestao kroz zadnja vrata. Ima deset minuta za promenu kostima.
Muški toalet u predvorju hotela otmen je i skrovit. Frotirski ubrusi, u svakoj kabini vrata od orahovine od poda do tavanice i, razume se, nema kamera.
Posle pet-šest neutrogena maramica za skidanje šminke, od garavog Latinoamerikanca pretvorio se u mladića svetle puti s licem deteta. Konobarsku uniformu zamenio je kaki pantalonama i bledoplavom polo majicom.
Pošao je nazad u predvorje i stao pored hotelskih telefona odakle je mogao da prati scenu. Odradio je svoje. Samo se nada da će biti barem upola uzbudljiva kao u scenariju.


ENTERIJER: RESTORAN RIDŽENSIJA – DAN


Kamera pomno prati ŽRTVU koja oseća početno dejstvo natrijum-fluoroacetata. Hvata se za ivicu stola, čvrsto rešivši da se odupre, ali noge ga ne drže. Hvata ga panika dok ga telo pogubno izdaje, a nervni sistem potpuno otkazuje. Dobija silovit napad, grči se i povraća, mlatara rukama i najzad mu glava pada u fritatu od pečurki i paradajza.


– Kako znaš da će naručiti fritatu? – rekla je Leksi kada je pročitala scenario.
– Nije bitno šta će naručiti – reče Kameleon. – To je rekvizit. Jednostavno, morao sam nešto da napišem.
– Bilo bi bolje da je ovsena kaša. Možda s malo bobičastog voća. To mnogo više liči na film. Kako znaš da će sve to uraditi… šta si ono rekao? Pogubno ga izdaje?
– To je samo nacrt. Sve do poslednjeg trenutka neću znati ni ko je žrtva. Uglavnom je improvizacija. Samo hoćemo da tip umre užasnom i nasilnom smrću.
* * *

Sid Rot je odlično odigrao ulogu. Povraćanje, panika u očima, grčenje – sve je bilo tu. Umesto da padne licem nadole, napravio je nekoliko koraka naslepo, naleteo na sto i razbio glavu o postolje mermernog stuba kada se stropoštao na pod. Bilo je dosta krvi – fini mali bonus.
Neka žena je povikala: – Zovite hitnu pomoć!
– Rez – prošaptao je Kameleon.
Sve u svemu, sjajno odigrano.
Dok je hodao prema podzemnoj železnici poslao je poruku Leksi. Scena je bila savršena. Snimljena iz prvog pokušaja.
Petnaest minuta kasnije bio je u vozu F i čitao Varajeti. Plavook i svetle puti, bio je samo jedan od mnogih njujorških glumaca koji pokušavaju da se probiju. Krenuo je na sledeći posao – u devet sati u Silverkap studiju.


2.


Kameleoni su potrebni njujorškoj filmskoj industriji, a on je među najboljima. Sve se može videti u njegovoj biografiji – filmovi Vudija Alena, Red i zakon, sapunice – bar stotinu filmova i dvostruko više televizijskih serija. Uvek u pozadini. Nijedna izgovorena reč. Nikada u prvom planu. Uvek neprimetan, neprimetan, neprimetan.
Međutim, danas ne. Dozlogrdilo mu je da bude samo lice u gomili. Danas je on glavni glumac. I producent i reditelj i scenarista. To je njegov film – kamera je u njegovoj glavi. Iz džepa je izvukao svežanj ispisanih stranica scenarija.


ENTERIJER: FILMSKI STUDIO – SILVERKAP – DAN


Na snimanju smo još jednog đubreta od filma Ijana Stjuarta. Scena je venčanje iz četrdesetih godina. Ijan je MLADOŽENJA. MLADA je DEVON Viteker, s velikim sisama, bez trunke talenta i duplo mlađa od Ijana. Srećan par dolazi na podijum za igru. Stotinak ZVANICA ih posmatra, pokušavaju da se ponašaju kao da im je drago zbog mladenaca. Ulazi EDI KOBURN koja igra ljubomornu BIVŠU ŽENU. Kipti od besa. Zvanice su preneražene. Kamera ih snima izbliza. Vidimo pravu zvezdu scene. Kameleona.


Zgrabio je mobilni telefon kada je osetio da vibrira. Leksi. Ponovo.
– Pogodi šta se desilo?
– Leks, nemoj da me zoveš svakih pet minuta. Ne smem ovde da koristim telefon. Pomoćnik reditelja je veliki drkadžija.
– Znam, znam, ali morala sam da te pozovem. Svuda po internetu ide vest da je Sid Rot mrtav.
– Dušo, to je bilo pre tri sata – rekao je Kameleon. – Neki tip za njegovim stolom je to sigurno tvitovao pre nego što je Rot stigao da padne na pod.
– Da, svi kažu „navodno srčani udar”. Međutim, TMZ je malopre objavio da je otrovan.
– TMZ su govnari. Gomila tabloidskih đubretara. Sve što objave je laž.
– Ali to je istina.
– Oni ne znaju da je to istina – prosiktao je. – Neće ništa znati dok se ne obavi autopsija. Ali nije ih briga. Objavljuju svakakvo đubre samo da privuku ljude da čitaju njihovu internet stranicu.
– Nisam htela da te nerviram.
– Nisi ti kriva. Ali to mi kvari scenario. Napisao sam da bi za trovanje trebalo da se sazna tek sutradan. Bolje će se odraziti na ovo s Ijanom Stjuartom i Edi Koburn.
– Kako to ide?
– Leksi, ne mogu sada da pričam. Na snimanju sam.
– Nije u redu – rekla je dureći se. – Kad već ne mogu da budem tamo s tobom, bar me obaveštavaj.
– Obaveštavam te. Poslao sam ti fotografiju iz garderobe.
– Baš super. Dakle, sada te imam na desktopu obučenog kao oni matorci iz Kuma. Ali i dalje ne znam šta se događa.
– U tome je stvar, Leksi. Ništa se ne događa. Ništa. Nada. Oko stotinu statista sedi ovde od devet sati, ali još nismo snimili nijedan kadar.
– Da li su vam rekli zašto?
– Nama ne govore ništa. Ali čuo sam Milenberga, reditelja, kako se svađa s nekim preko telefona. Edi neće da izađe iz prikolice.
– Verovatno zato što je ljuta na Ijana. Na TMZ-u sve vrvi od vesti da je vara.
Kameleon je uzdahnuo. Leksi je pametna devojka. Jedan od najboljih studenata na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji četiri godine uzastopce. Međutim, inteligencija je ustuknula pred opsesijom trivijalnim glupostima poput horoskopa, holivudskih tračeva i internet ćaskanja.
– Nije bitno da li je vara ili ne – rekao je. – Ako Edi neće da izađe, neće hteti ni Ijan.
Kameleon se nasmejao. – Mislim da je Milenberg upravo u Edinoj prikolici i da joj govori kako je to u njegovom scenariju.
– Hej, govnaru. Ti, s mobilnim na uvetu.
Kameleon je ugledao onog nedotupavnog pomoćnika reditelja.
– Kada sam rekao nema telefona na snimanju, to znači da nema telefona na snimanju.
– Izvinite. Sedim ovde već satima i dosađujem se.
– Ti si statista. Plaćamo ti da se dosađuješ. Sklanjaj telefon ili se gubi odavde.
– Dobro, gospodine. – Stavio je ruku preko mobilnog telefona i šapnuo: – Leks, moram da prekinem. Nemoj više da zoveš, u redu?
– Sranje. Kako onda da znam da si završio sa scenom?
– Biće na TMZ-u – reče Kameleon. – Sto posto.

KNJIGA PRVA

NIGDE NEMA TAKVIH LJUDI KAO U ŠOU BIZNISU




1.


Probudio sam se besan kao ris. U mrklom mraku video sam samo broj 3.14 na digitalnom časovniku. Bilo bi dobro da sam mogao da odspavam još tri sata, međutim, jedino sredstvo za spavanje koje sam imao u stanu bio je napunjen revolver na noćnom stočiću, a njime bih radije uspavao onog dupeglavca zbog kojeg mi je partner završio u bolnici.
Upalio sam svetlo. Ispod police s fiokama stoji ljubičasta podloga za jogu uvijena u rolnu, te sam odlučio da bi mi pola sata sedenja u lotusu i nekoliko položaja psa pomoglo da se istegnem i odagnam stres.
Uspelo mi je.
U četiri i petnaest bio sam istuširan i obučen, sa šoljom zelenog čaja u ruci. To mi nije omiljena droga, ali Erika, moja instruktorka joge, uverava me da će mi to zaceliti čakre i pomoći mom telu da se izbori s fizičkim i mentalnim naporima. Rekao sam da ću pokušati mesec dana. Ali isključivo iza zatvorenih vrata. Bude li neko na poslu samo osetio da mirišem na čaj, podsmevaće mi se dok me ne oteraju.
Ja sam istražitelj Zak Džordan, Njujorška policija.
Od trideset pet hiljada policajaca u Njujorku, ja sam jedan od sedamdeset pet srećnika koji pripadaju Odeljenju za VIP žrtve.
Odeljenje je ideja našeg gradonačelnika. Okorelog biznismena koji misli da je upravljati velikim gradom isto što i voditi avio-kompaniju – morate biti na usluzi najboljim mušterijama. A to u Njujorku znači najbogatijim, najmoćnijim i najslavnijim građanima.
Svakodnevno štitim i opslužujem milionere s Vol Strita; sportske zvezde sa sedmocifrenim ugovorima; one što žare i pale u svetu šou biznisa. Ti poslednji nam zadaju najviše posla. Verovatno zato što je većina njih toliko poželjna da ih uhode, toliko bogata da ih pljačkaju ili toliko omražena da ih ubijaju.
Razume se da naziv Odeljenje za VIP žrtve sasvim jasno govori da imamo posebnu jedinicu posvećenu potrebama gradske elite. Istinito, ali politički nepodobno. Stoga nas je gradonačelnik zamolio – bolje reći, naredio nam je – da taj naziv ne upotrebljavamo.
Zovu nas Crveni odred Njujorške policije. Ako ste njujorški policajac, ne možete imati bolji posao.
Čaj mi se ohladio, te sam dodao šećera i stavio ga u mikrotalasnu pećnicu. Trideset sekundi kasnije bio je topliji i slađi, ali ipak je ostao čaj. Seo sam za računar i proverio elektronsku poštu. Jedan imejl od Omara. Pisalo je samo Hej, Zak – danas je VELIKI DAN. Srećno. LOL. Omar.
Kliknuo sam na Odgovori i napisao „Drago mi je što bar jedan od nas misli da je ovo zabavno”.
Omar Šanks je moj partner – bolje reći, bio je do pre nedelju dana. Softbol tim Njujorške policije igrao je godisnji humanitarni meč protiv tima vatrogasaca, kada je neki klipan od vatrogasca uklizao na drugu bazu pokušavši da nas spreči da izbacimo dva igrača. Uspeo je da pokida ukrštene ligamente na kolenima i da slomi Omaru desni skočni zglob. Lekari kažu da će Omar morati da odmara najmanje četiri meseca. Tako da danas dobijam novog partnera.
Zove se Kajli Makdonald. Kajli i ja imamo nešto što većina patnera nema. Prošlost. Ne bih sada da ulazim u to, ali daću vam nagoveštaj.
Moj prvi dan na Akademiji. Odmeravao sam ostale regrute, kada je preplanula, zlatokosa boginja izašla iz pesme Bič Bojsa i ušla u prostoriju. Na zidu je bio okačen defibrilator, a ja sam bio siguran da će mi zatrebati. Bila je previše lepa za policajku. Mnogo bolje bi prošla kao žena policajca. Moja žena.
Bar petorica su pomislili isto što i ja, te se za tren oka obrela u moru testosterona. Nisam obraćao pažnju na nju vodeći se teorijom da se devojkama kao što je Kajli više dopadaju tipovi koji ne trče za njima, ne dahću i ne balave. Trebalo mi je nedelju dana, ali upalilo je.
– Ja sam Kajli Makdonald – rekla mi je jednog dana posle časova. – Nismo se upoznali.
Frknuo sam. – Aha. Izbegavao sam te.
– Šta? Zašto?
– Zbog majice.
– Koje majice?
– One što si je nosila prvog dana. S amblemom Metsa.
– Da pogađam? Navijač Jenkija?
– Zagriženi, celog života.
– Da sam znala, obukla bih svoju Jenki majicu zbog tebe.
– Sumnjam da imaš Jenki majicu.
– Da se kladimo u pet dolara da imam?
– Važi.
Izvadila je mobilni telefon i prebirala po fotografijama. Napokon je našla onu koju je tražila i pružila mi telefon.
Na fotografiji je bila Kajli i neki uznemirujuće zgodan tip s rukom prebačenom preko njenog ramena. Nosio je kačket s logom Metsa, a Kajli je zaista nosila majicu na kojoj preko grudi piše Jenki. Odmah ispod Jenki pisalo je nemaju pojma.
– Daj mi mojih pet dolara.
Lepa i pametna. Kako da se ne zaljubim?
Dao sam joj novac. Ono što se događalo posle duga je priča ispunjena smehom i suzama, srećom i tugom. Kao što sam već rekao – prošlost o kojoj ću radije nekom drugom prilikom. Ipak, mogu da vam kažem kako se završilo. Velikim venčanjem u crkvi. Venčali su se Kajli i Spens Harington – tip s fotografije na mobilnom.
Tome ima već deset godina. A sada ćemo Kajli i ja biti partneri. Uvek je teško uhodati se s novim partnerom. A posebno je teško kada ste još uvek beznadežno zaljubljeni u njega.
Ako još niste shvatili, zbog toga sam se probudio usred noći.
Sručio sam pola šolje zelenog čaja u sudoperu. Dođavola sa čakrama. Treba mi kafa.

2.


Gerin restoran se nalazi na Leksington aveniji, odmah iza ugla Devetnaeste policijske stanice i tačno prekoputa Koledža Hanter. Kada sam stigao doručak je bio uveliko u toku, ali u pet ujutru mogućnost da sretnete studentariju jednaka je nuli. Uglavnom taksisti, građevinci i policajci, od kojih jedan umesto pištolja ima zvanje doktora nauka.
Šeril Robinson je psiholog u našem odeljenju. Osim što se veoma dobro razume u ljudsko ponašanje i ume pažljivo da sasluša, doktorka Robinson poseduje nešto što je izdvaja od drugih psihologa koje sam upoznao. Prava je lepotica. Uprkos tome što tvrdi da je devedeset posto Irkinja, ima tamnosmeđe oči, kosu crnu kao ugalj i divnu tamnu put koju je nasledila od babe latinoameričkog porekla.
Neću da lažem. Šeril mi se dopada otkako smo se upoznali na seminaru o pregovaranju s otmičarima. Međutim, bila je udata, a to je za mene značilo da je nedostupna. Njen bračni status se nedavno promenio, ali mastilo na rešenju za razvod braka jedva da se osušilo. Tog jutra je sedela sama u separeu i, sudeći po govoru tela i zamišljenom pogledu, još uvek se borila s ostacima propale veze.
Neki muškarci bi to shvatili kao otvoren poziv. Žena koja pati je laka meta, spremna je da nadoknadi prazninu u životu neobaveznim seksom za jednu noć. Ali ja nisam od tih muškaraca. Šeril i ja smo postali dobri prijatelji, a činilo se da joj je prijatelj mnogo potrebniji nego ljubavna avantura.
Kupio sam dve velike kafe za poneti, jednu sam stavio u kesu, a drugu otvorio. – Ne smetam ti? – rekao sam i seo u separe naspram nje. – Izgledaš kao Dama u nevolji, a ja imam taj hiperaktivni gen Viteza na belom konju.
– Mislila sam da svi policajci imaju isti problem, ali ti si prvi koji je došao da me oraspoloži.
– To je zato što ti iz svake pore izbija držanje policijskog psihologa. Boje se da ćeš početi da ih analiziraš, ako sednu da popričaju s tobom.
– Šta tu ima da se analizira? Svi su ludi, pa su postali policajci, svi su policajci, pa su i dalje ludi.
Na stolu ispred nje stajalo je mnogo otvorenih kesica šećera. – Pošto sam kao dete pročitao ceo serijal Hardijevih dečaka, po količini šećera cenim da si ovde oko četrdeset minuta.
Pogledala je na ručni sat. – Sat vremena.
– Pretpostavljam da čak i psiholozi imaju probleme zbog kojih se bude u pola noći.
– Isti problem, ali druga noć. Fred.
– Mislio sam da je razvod postao pravosnažan pre dve nedelje. Po zakonu države Njujork, on više nije tvoj problem, zar ne?
– Sinoć mi je poslao imejl. Verio se.
– Hm – rekao sam klimajući glavom zamišljeno i polako i gladeći nepostojeću jareću bradicu. – I kako se fi osećate zbog toga?
Nasmejala se. – To je najgora imitacija doktora Frojda koju sam ikada čula.
– Zapravo, to je bio doktor Fil, a ti izbegavaš odgovor.
– Pazi, baš me briga što će se to đubre ponovo oženiti, ali bilo bi mi lakše da mu je trebalo malo više od dve nedelje da me preboli.
– U pravu si, doktorko. Trebalo je to da odloži barem dok ti ne preboliš njega. Ali čekaj, ti ga jesi prebolela.
Nasmejala se. – S Fredom sam zapala u ćorsokak još pre dve godine.
– Dakle, sada će neka druga žena da se pati. I svi zadovoljni.
– Mnogo ti hvala. A sada ću ja malo da se igram doktora. Zašto si se probudio ovako rano?
– Čeka me ludačka nedelja. Gomila slobodoumnih holivudskih likova preplaviće Njujork, te sam hteo da se pripremim za njihov dolazak.
– Aha. I to nema nikakve veze sa činjenicom da ti je danas prvi dan s novom partnerkom, tvojom bivšom devojkom?
Šeril Robinson zna celu moju priču s Kajli. Bilo je to jedne noći na zabavi povodom nečijeg odlaska u penziju. Šeril ume da sluša, a ja sam bio dovoljno pijan da se otvorim. Nisam se pokajao. Zapravo, pomogao mi je razgovor sa stručnjakom, a pritom je sve bilo nezvanično.
– Znaš, mislim da si u pravu. Kajli zaista počinje danas da radi. I da, nisam ti zahvalio što si joj pomogla da dobije posao.
Ako bih morao da odlučim šta je najlepše na Šeril Robinson, to bi svakako bio njen osmeh. Kao da ima prekidač koji pali tamne oči, bele zube i pune usne, sve odjednom. Moja mala cinična opaska, na koju bi se neko drugi možda naljutio, aktivirala je taj prekidač, te sam dobio bleštav osmeh od hiljadu megavati. ba;lk:añ.do:w.nlad.
– Lepo si to izveo, istražitelju. Ispada da sam baš uticajna. Ipak, nisam pomogla Kajli Makdonald da dobije posao. Sama je to postigla. Kapetan Kejts me je zamolila da nezvanično pogledam njen psihološki dosije. Izuzetan je. Izgleda da činjenica da ste bili u vezi nije ni na koji način naudila njenoj karijeri.
Podigao sam šolju s kafom. – Nadam se da neće nauditi ni mojoj.
Nežno je stavila ruku na moju i verujte da sam umalo ispustio šolju. – Zak – rekla je tiho. – Prestani da sažaljevaš sebe. Ostavi prošlost iza sebe i počni iznova.
– To je odličan savet, doktorko – rekao sam i stavio ruku preko njene. – Za oboje.

3.


Još od osamdesetih godina devetnaestog veka Devetnaesta policijska stanica nalazi se u neuglednoj zgradi od crvene cigle s kamenim ivicama i ukrasima od terakote, u Istočnoj šezdeset sedmoj ulici, između Treće avenije i Leksington avenije. U ogromnoj staroj petospratnici ima prostora za više od dvesta uniformisanih policajaca i na desetine istražitelja koji pokrivaju Gornji istočni Menhetn.
Savršeno mesto za Crveni odred koji je nadležan za ceo grad. Ušuškani na severnoj strani trećeg sprata zgrade, izdvojeni smo od glavnih tokova, ali uz pomoć rotacionih svetala i sirena, lako pokrivamo veliki deo svih pet gradskih okruga. Povremeno bacim pogled na Krajslerovu zgradu, po meni najlepše i najotmenije obeležje Njujorka.
Sedeo sam za stolom kada sam je čuo.
– Hej! Šesti.
Taj glas bih prepoznao i u snu. Okrenuo sam se i video – dugačka plava kosa, blistave zelene oči i zlatna burma na domalom prstu leve ruke od koje besnim. Kajli Makdonald.
– Kaj-Mak – rekoh.
– Šta je, Šesti? Zaboravio si moj broj? – rekla je grleći me obema rukama.
– Koliko ćemo još da igramo tu glupavu igru s brojevima? – rekao sam udišući poznat miris šampona s ruzmarinom i nanom.
– Po pravilima opklade, do kraja života. A budemo li se sreli u paklu, i duže. Kako si, Šesti?
Kajli i ja smo oboje rođeni takmičari. Nekoliko dana pošto smo se upoznali i pošto je dobila onih pet dolara, napravili smo najveću opkladu koju možete da zamislite. Toliko smo se nameračili da budemo bolji od onog drugog, da smo se dogovorili da će, po završetku akademije, pobednik moći da zove poraženog po rednom broju na listi na kraju studija. Od dvesta sedamdeset pet regruta, završio sam šesti.
– Dobro sam. Kako si ti, Prva?
– Aha, ipak si zapamtio moj broj.
– Mislim da mi nikada nećeš dozvoliti da ga zaboravim.
– A sada, kada smo partneri, moći ću da te podsećam svaki dan. Toliko sam uzbuđena. Ne mogu da verujem da su me odabrali za Crveni odred.
– Ja mogu. Izvela si hapšenje za naslovne strane.
– To hapšenje je imalo veliki odjek u novinama, ali je iznerviralo šefove. – Pokazala je onaj svoj ubitačan smešak. – Nemoj da mi kažeš da ne znaš detalje, Zak.
– Čuo sam ponešto o tome, ali ako mi obećaš da ćeš koristiti moje ime umesto broja, neću te pitati da li je istina.
– Hajde, govori. Šta si čuo?
– Bila si na tajnom zadatku i uhapsila si tipa koji je silovao nekoliko medicinskih sestara.
– To je bilo u medijima. Prestani da okolišaš.
– To nije bio tvoj slučaj. Uradila si to na svoju ruku. Neposlušni policajac. Tempirana bomba.
– Treća žrtva bila je moja prijateljica Džudi. Medicinska sestra u Bolnici Koni Ajlend. Završila je smenu u dva ujutru. Hodala je prema podzemnoj kada ju je napao, udario u glavu i silovao. Nije ni stigla da zove policiju. Zvala je mene, u panici. Ja sam prijavila napad i provela noć s njom u bolnici. Sutradan sam tražila da mi se dodeli slučaj.
– Oni su te odbili zato što si pristrasna.
– A koja to policajka nije pristrasna kada je u pitanju serijski silovatelj? Tip koji je vodio slučaj bio je mator, lenj i glup. Nikada ga ne bi uhvatio.
– I tako Broj Jedan reši da će ga sama uhvatiti.
– Nije za to trebalo neke posebne mudrosti. Radio je uvek na isti način. Napadao je samo u Bruklinu. Iako je menjao bolnice, uvek je birao one od kojih do podzemne železnice vodi dugačka, mračna ulica.
– Pa si se obukla kao medicinska sestra i počela da pešačiš od bolnice do podzemne. Koliko noći si ga vrebala?
– Sedamnaest pokušaja. Uhvatila sam ga osamnaeste noći.
– Imala si pojačanje?
– Zak, nisam imala ovlašćenje, dakle, ne, nisam imala pojačanje. Imala sam samo značku i pištolj i upalilo je.
– Imala si sreće.
– Kao i mnoge medicinske sestre. Tempirana bomba ili ne, obavila sam posao. Pa šta ako sam i prekršila pokoje pravilo. Ne kajem se.
– Možda su te zato poslali ovamo. Mi redovno kršimo pravila.
– Mi, istražitelju bez premca? Poznajem te, Zak. Ti svakako nisi od onih što krše pravila. Pravi Jarac. Organizovan, voli red, ne reaguje nagonski, majstor uzdržavanja.
– Hej, ne možemo svi da budemo kauboji.
– Verovatno su nas zato i spojili. Jin i jang, dve krajnosti…
– Razborit policajac, lud policajac.
– Pričaj mi o partneru, istražitelju Šanksu.
– O Omaru? Nije tako lep kao ti. A ni tako lud.
– Znaš šta hoću da kažem. Kako mu je noga, ili koleno, ili šta ono beše? Ovde sam samo na probnom radu. Kada se on vrati, šutnuće me. Hoću da znam koliko vremena imam da ostavim utisak na kapetana Kejts, kako bi me zadržala.
– Nekoliko meseci. Ali moram da te upozorim da nije lako očarati Kejtsovu.
– S druge strane, ako joj staneš na žulj, smesta će te oterati.
Podigli smo pogled i videli šeficu, kapetana Deliju Kejts.
Kajli je pružila ruku. – Istražiteljka Kajli Makdonald, kapetane.
Mobilni telefon Kejtsove je zazvonio. Pogledala je ko zove. – Nije još ni osam sati, a zamenik gradonačelnika zadužen da me izluđuje zvao je već četiri puta. – Javila se. – Bile, samo sekund. Da nešto obavim.
Pesnicom je udarila Kajlinu ispruženu ruku. – Dobro došla u Crveni, istražiteljko Makdonald. Jutarnji sastanak je u deset. Džordane, dođi pre toga u moju kancelariju.
Prislonila je telefon na uvo i otišla niz hodnik.
Kajli je stajala nepomično. Znao sam šta misli.
– Ne pokušavaj da analiziraš. Kejtsova je poslovna, kod nje nema predigre. Ako si očekivala šolju čaja i žensko ćaskanje, možeš slobodno to da zaboraviš. Pozdravile ste se i sad na posao. Nemoj ni da pokušavaš da ostaviš utisak. Temeljno je pregledala tvoj dosije. Ne bi ti bila ovde, da nije procenila da si sposobna za ovo.
– Hvala ti na pomoći – reče Kajli.
– Hej, zato postoje partneri.

4.


Henri Milenberg je čvrsto držao šaku preko usta Edi Koburn. Zarila je zube u meko meso njegovog dlana i zabacila glavu, ali on je nije pustio. Samo mu još treba da neki idiot prođe pored prikolice i čuje je kako vrišti.
Telo joj se zgrčilo. Jednom. Dvaput. Još jednom. Pa još jednom. Zadrhtala je i klonula u njegovom zagrljaju.
Sklonio je ruku.
– Daj mi cigaretu – rekla je. – Na pultu su.
Milenberg je ustao sa sofe i nag odšetao do drugog kraja prikolice. Imao je dvadeset osam godina. Bio je nemačko čudo od deteta i snimao provokativne filmove koje su kritičari hvalili, a niko ih nije gledao. Pošto mu je dosadilo da vozi opel star deset godina i živi u dvosobnom stanu u Frankfurtu, prodao je dušu za porše 911, kuću na Beverli Hilsu i ugovor za tri filma.
Prvi film je doživeo krah, drugi je zaradio šest miliona dolara – uspeh za početnika, ali za veliki studio prava propast. Ne bude li najnoviji film zaradio gomilu novca u bioskopima, vratiće se u Nemačku da snima video-spotove za garažne bendove.
To mu je poslednja šansa, a ta kučka Edi Koburn kvari mu planove. Došao je kod nje u prikolicu da pregovara o primirju s onim drkažijom, njenim mužem Ijanom Stjuartom koji, nažalost, igra glavnu ulogu zajedno s njom. Da pregovara? Bolje reći da se ponizi.
– Edi, molim te. Imamo celu ekipu glumaca i stotinu statista koji čekaju i koje plaćamo. Svaki minut tvog odbijanja da izađeš i snimiš scenu košta studio hiljadu dolara.
– Ijan je trebalo da razmisli o tome pre nego što je počeo da tuca onu izblajhanu, silikonsku glupaču.
– To ne znaš. Trač o Ijanu i Devon je samo to, trač. Verovatno je potekao od nekog u studiju zaduženog za medije ko je hteo da se priča o filmu.
– Ne znam kako je u Nemačkoj, Herr Milenberg, ali u Njujorku su svi tračevi istiniti.
– Slušaj, nisam bračni savetnik. Znam da ti i Ijan imate probleme, ali znam i da ste profesionalci. Šta treba da uradim da dođeš u garderobu i na snimanje?
Imala je na sebi kratki plavi kimono s izvezenim cvetovima i paunom. Povukla je traku i kimono je skliznuo na pod.
Seks iz osvete. Milenberg je pristao.
Po ceni od hiljadu dolara za minut, seks je koštao studio četrdeset pet hiljada. Edi nije bila ni prineti maloletnoj glumici iz njegovog prethodnog filma, ali kada već mora da tuca četrdesetšestogodišnju glumačku zvezdu da bi spasao karijeru, uradiće to, jer je mogao da prođe i mnogo gore.
Zapalio joj je cigaretu. Uvukla je dim i dunula mu u lice. – Nadam se da ne očekuješ aplauz. Ovo je bio samo posao.
– Naravno. Znači mogu da kažem Ijanu da te očekujemo na snimanju za pola sata.
– Aha. Samo prvo obuci pantalone.

5.


– Heil Hitler – rekao je Ijan i podigao desnu ruku kada je Milenberg ušao u njegovu prikolicu.
Nije bilo smešno prvi put. Nije bilo smešno ni stoti put. Reditelj se nasmešio na silu.
Bez šminke, na licu Ijana Stjuarta vidi se svih pedeset šest godina koliko ih ima. Ženskaroš i pokvareni, nadmeni gad s kratkim fitiljem i ogromnim egom. Jedan tabloid ga je nazvao „Rasel Krou bez šarma”. A Milenbergova karijera zavisi od njega.
– Porazgovarao sam s Edi – reče Henri.
– Porazgovarao? Bio si u njenoj prikolici preko sat vremena. Šta si morao da uradiš? – pitao je prelazeći jezikom preko usana.
– Daj, Ijane. Ovo je tvoja velika scena. Ona na kojoj si insistirao. Zbog nje je budžet veći za tri miliona dolara. Uradio sam sve što je trebalo. Spremna je za snimanje. Hajde sada, molim te, idi u šminkernicu dok se nije predomislila.
Ian je udario petom o petu. – Ja, mein Direktor. Danke schön.
Što se Milenberga tiče, scena koju treba da snimi je veliko sranje. Venčanje sa zvanicama u smokinzima. Ijan je mladoženja. Mlada je Devon Viteker, plavokosa dvadesetogodišnjakinja koju Ijan tuca. Edi je bivša žena. Upada na venčanje s pištoljem u ruci i ubija srećan par.
Ali čekajte – to je scena iz sna. Tako velika zvezda može dramatično da umre, a da ipak ostane u filmu do završetka. Scena je samo još više sjebala scenario iz kojeg su četvorica različitih scenarista već isisali sav život. Međutim, Ijan nije hteo da snimi film bez nje. Drkadžija.
– Hej, da li si čuo za Sida Rota? – pitao je Ijan.
– Aha, čuo sam da je umro za doručkom u Ridžensiju. Srčani udar.
– Više liči na trovanje, ako je verovati glasinama. – Ijan se nasmejao. – Ne čudi me. Gad je imao toliko neprijatelja, da je pravo čudo što ga neko ranije nije ubio.
– Vidim da si potresen.
– Oduševljen sam. Pošto Rota više nema, pomeram se za jedno mesto na listi najomraženijih ljudi u šou biznisu. Još troje i biću u prvih deset.
– Pa, ako ti je za utehu, ovde si broj jedan. Heil Hitler.

6.


Kapetan Delija Kejts je pravi njujorški policajac. Rođena i odrasla u Harlemu, Delija je treća generacija policajaca, s karijerom koja obećava da će vrlo brzo postati prva žena šef policije u gradu – diplomirala je na Univerzitetu Kolumbija, četiri godine bila u marincima, ima master iz oblasti krivičnog prava na Džon Džej Koledžu.
Prešla je četrdesetu, privlačna, tamnosmeđih očiju, besprekornog tena boje čokolade, s toplim, vedrim osmehom. Iznutra je čvrsta kao mramor. Rođeni vođa i najbolji šef koga sam ikada imao.
Ne dešava se svaki dan da me zove na razgovor oči u oči, a jutrošnji poziv me je uhvatio nespremnog. Ušao sam u njenu kancelariju u sedam i pedeset pet.
Bio je to tipičan sastanak s Kejtsovom, bez uvijanja. Rekla mi je šta hoće, ja sam prikladno odgovorio s nekoliko „da” i „kapetane” i izašao u sedam i pedeset šest s malo više zbrkanih misli nego kada sam ušao.
Pošao sam ka kancelariji za sastanke i seo pored Kajli, zajedno s još jedanaest istražitelja. Kejtsova se pojavila tačno u osam.
– Dobro jutro, dame i gospodo – rekla je. – Kao što vam je svima poznato, gradonačelnik je postavio pet hiljada kilometara dugačak crveni tepih u nadi da će osvojiti srca i novčanike holivudskih filmskih magnata. Naš posao je da se potrudimo da se osećaju dobrodošli i bezbedni. Zapravo, imamo isti posao kao svaki dan, osim što ove nedelje imamo pet hiljada više ljudi da štitimo. Mnogo toga će se odvijati iza zatvorenih vrata. Sastanci, ručkovi, obilasci lokacija za snimanje. Sve to u prostorima s nadzorom, s tim da mnogi imaju sopstveno iznajmljeno obezbeđenje.
– Međutim, biće i nekoliko javnih događaja, što znači da ćemo imati progonitelje, obožavaoce, paparace i gomilu drugih ludaka. Najveće okupljanje imaćemo na večerašnjoj zabavi za poznate u dvorani Radio siti. Upravo sam razgovarala s inspektorom iz policijske stanice Midtaun nort i rekao mi je da su ljudi već počeli da zauzimaju busije. Rasporedićemo barem stotinu uniformisanih policajaca, kao i tridesetak u civilu, uključujući sve vas. Loša vest je da će ovo biti jedan prokleto dugačak dan. Dobra vest je da je gradonačelnik odrešio kesu i da u budžetu ima dovoljno novca za prekovremeni rad.
– U utorak i sredu nema mnogo javnih događanja, ali vi znate da to društvo voli da se zabavlja posle napornog dana, tako da ćete nositi mobilne telefone sa sobom i u klozet. Onda u četvrtak…
Zazvonio joj je mobilni telefon. – Vidite šta hoću da kažem?
Svi smo prepoznali zvonjavu. Kejtsova kaže da je to njen „Betmenov telefon”. Ko god je na tom broju, važniji je od bilo čega što u tom trenutku radi. – Kapetan Kejts. – Slušala je petnaest sekundi bez ikakve reakcije, a zatim je rekla: – U redu – i prekinula vezu.
– Loše je počelo. Imamo mrtvog holivudskog producenta na podu restorana u Ridžensiju, Šezdeset prva ulica i Park avenija. Možda je ubistvo. Džordane i Makdonaldova, preuzmite slučaj.
Ne mogu tačno da objasnim šta se dogodilo nakon toga. Kajli je ustala i krenula prema vratima. Međutim, ja sam ostao da sedim, shvativši zašto sam se probudio u pola noći. Kajli i ja smo tim i krećemo na prvi zajednički slučaj. Sve se dogodilo veoma brzo. Nije trajalo duže od tri sekunde, ali te tri sekunde bile su preduge za Kejtsovu.
– Džordane – zarežala je. – Polazi.
Poslušao sam.
Kejtsova je odmah nastavila sa sastankom. – Za one koji je ne poznaju, Džordanova nova partnerka je istražiteljka Kajli Makdonald. Ona je na privremenom zadatku…
Na privremenom zadatku.
Bilo je to poslednje što sam čuo pre nego što sam stigao do vrata, ali više nisam znao šta da mislim o tome.

7.


Ridžensi je samo pet minuta vožnje od stanice.
– Ne mogu da verujem da mi je Kejtsova prvog dana dala da radim ubistvo – rekla je Kajli čim smo ušli u automobil.
– Moguće ubistvo – rekao sam. – A ja ne mogu da verujem da smo pozvali sve te važne holivudske face u Njujork i da jedan od njih ni ručak nije dočekao.
– Šta je Kejtsova htela kada te je pozvala u kancelariju?
– Ništa bitno.
– Kejtsova je previše zauzeta da bi te zvala zbog nečeg nevažnog. Ako ne želiš da mi kažeš, nemoj, ali nemoj ni da izbegavaš odgovor.
– Htela je da joj dam izveštaj o Omaru. Što sam i učinio. – Laž, i to pilično providna.
Kajli nije poverovala. – Zak, ovde sam na probnom radu. Kejtsova hoće da vidi da li sam sposobna za posao. A to najbolje može da izvede tako što će tebi reći da me držiš na oku i da je izveštavaš.
– Ne lupetaj. Kejtsova sama donosi sve odluke.
– Da, ali bićeš sa mnom dvanaest, četrnaest sati dnevno. Zapitkivaće te.
Upravo zato me je Kejtsova zvala u kancelariju.
Stali smo na semaforu na uglu Šezdeset treće ulice i Park avenije, te sam se okrenuo ka Kajli. – Nadam se da nećeš provoditi dvanaest, četrnaest sati dnevno razbijajući glavu takvim glupostima.
– Slušaj, ne moraš ništa da mi kažeš. Ako ti je stvarno to rekla, verovatno ti je rekla i da mi ne kažeš ništa. Ako ti to nešto znači, ja se zapravo nadam da ti je to rekla.
– Zašto?
– Već znaš da sam bolji policajac od tebe, tako da me nije briga što ćeš ti dobiti poene. – Nasmejala se. – Sve dok se ne bude raspitivala kod mog muža. Spens se iz petnih žila protivi da pređem ovamo za stalno.
Odbor u mojoj glavi sazvao je hitan sastanak. Spens zna da nisi preboleo Kajli. Ti predstavljaš pretnju. Ne želi da provodiš šezdeset sati nedeljno s njegovom ženom.
Što se mene tiče, odgovor je bio jasan, ali sam hteo da ga čujem. – Šta Spensu smeta?
– Hoće decu. Bila sam gotovo spremna, ali kada se ukazala ova prilika sa Crvenim odredom, rekla sam mu da je to posao iz snova i da ćemo, ako ga dobijem za stalno, morati da odložimo planove za bebu za još nekoliko godina.
Odbor se regrupisao. Nisam ja Spensu konkurencija. On se takmiči s poslom. Ako ostane tvoja partnerka, neće zatrudneti. Šta sada da kažemo Kejtsovoj?
Parkirane jedna za drugom, limuzine su stajale u zoni zabranjenog parkiranja ispred hotela. Morao sam tri puta da uključim sirenu pre nego što me je vozač na čelu kolone pogledao i još dvaput pre nego što se sklonio, negodujući.
Izašli smo iz automobila.
– Kakav je plan? – rekla je Kajli. – Ti si stariji partner. Hoćeš da ostanem u pozadini ili da uskočim?
– Nema starijeg ni mlađeg partnera. Ovde si zato što si dobar policajac. Osim toga, Kejtsova je rekla da je žrtva holivudski producent, a ti imaš tu prednost da si udata za tipa koji se bavi velikim poslovima, pa razumeš kako ti ljudi razmišljaju.
Kajli je odmahnula glavom. – Da te prosvetlim, Šesti. Niko ne zna kako ti ljudi razmišljaju.

8.


– Tišina – povikao je pomoćnik reditelja. – Imamo sliku. Ide zvuk.
Henri Milenberg je udahnuo duboko. Napokon je opet sve pod kontrolom. Deset metara dalje, otmen u crnom smokingu u stilu Kazablanke, Kameleon je isto to pomislio.
– Brzo.
Začula se klapa i pomoćnik reditelja je uzviknuo: – Pozadinska akcija.
Kameleon i još devedeset devet zvanica na venčanju su se pokrenuli i počeli da ćaskaju, smeju se, piju, sve nečujno.
– I… akcija – doviknuo je Milenberg.
Mlada i mladoženja, Devon Viteker i Ijan Stjuart, pojavili su se na podijumu, a zvanice su prestale da tobože razgovaraju, da bi se tobože zadivile srećnom paru koji je zaplesao.
Orkestar tobože svira. Muzika će biti nasnimljena u postprodukciji. Ijan i Devon plešu preko cele odaje.
– Plešete, plešete, plešete – vikao je Milenberg čekajući da dođu do određenog mesta. – I… sada!
U scenu ulazi Edi Koburn u pantalonama širokih nogavica s visokim strukom u stilu Ketrin Hepbern i širokoj svilenoj bluzi boje čokolade.
– Gle, gle! – uzviknula je uperivši devetmilimetarski sig pro u mladu i mladoženju. – Napokon se sreću bivša i sadašnja gospođa Mineti.
Zvanice su propisno zgranute. Milenberg je pogledao u monitor kamere. Edi Koburn izgleda staloženo i hladno, ali ispod površine kipti od besa. Njoj i nije mnogo teško da odglumi ljubomornu bivšu ženu, pomislio je Milenberg, ali bez obzira na to, sjajna je.
Ijan se okrenuo ka njoj, u očima mu se vidi više bes nego strah. – Spusti pištolj, Karla. Ako je ovo još jedan od tvojih glupavih melodramskih…
Edi je pucala u mladu. Jedanput. Dvaput. Krv na čipkanoj venčanici i Devon pada na pod. Ijan je kriknuo i krenuo ka Edi. Ona ponovo puca. Krv svuda po njegovoj beloj košulji. Posrnuo je a ona opet puca. Arterijska krv rasprskava se po podijumu, Ijan se stropoštao na pod.
Bila je to odlična filmska smrt, a Henri ju je snimio pomoću četiri kamere. – Rez! – uzviknuo je. – Savršeno.
Pomoćnik reditelja je pomogao okrvavljenoj nevesti da ustane. – Ijane, treba li ti pomoć?
Ijan Stjuart nije odgovorio. Borio se za vazduh. Njegov jecaj pretvorio se u krkljanje, dok mu je iz grkljana šikljala krv po parketu.
Momak zadužen za specijalne efekte prvi je shvatio o čemu se radi. Prskalice za krv na venčanici eksplodirale su tačno na vreme, ali krv koja je šikljala iz Ijana Stjuarta bila je prava.
– Pravi meci! – povikao je probijajući se ka sceni. Uhvatio je Edi Koburn za ruku i oteo joj pištolj.
Henri Milenberg je došao za njim. Kleknuo je na pod i podigao glumčevu glavu. Krv je sada kapala na pod. Ijan se izobličio, otvorenih usta, razrogačenih očiju koje su zurile uprazno.
– Zovite lekara! – vrisnuo je Milenberg znajući da je uzalud.
Statisti su bili na nogama, neki paralisani, neki u suzama, neki su se probijali da bi bolje videli.
Kameleon je nepomično stajao među njima. Bio je jedno od mnogih užasnutih lica u gomili.

9.


Kada smo Kajli i ja ušli u predvorje hotela Ridžensi, zaskočila su nas trojica tipova. Generalni direktor, glavni kuvar i neki čovek iz uprave. Direktor nas je obavestio da je gost imao srčani udar, a gospodin iz uprave je rekao da su nam na raspolaganju šta god da nam zatreba.
Nekada bi im glavni istražitelj odbrusio bez okolišanja. – Ma nije valjda. Hoćete da policija i mrtvac što pre nestanu iz vašeg restorana, kako biste mogli da nastavite s ručkom i da se pretvarate da se ništa nije dogodilo.
Današnja Njujorška policija je drugačija. Naš moto je ljubaznost, profesionalizam i poštovanje. Zahvalio sam na pomoći, razmenili smo vizitkarte, te sam ih ljubazno zamolio da budu strpljivi dok moja partnerka i ja pogledamo preminulog.
– Imamo defibrilator – rekao je direktor kao da se radi o probnoj istrazi za potrebe osiguranja. – Ali čini se da je to bio jedan od onih iznenadnih, ali smrtonosnih napada. Nismo stigli da ga spasemo.
Tip iz uprave, koji je verovatno neki potpredsednik zadužen za zataškavanje svakakvih sranja, rekao je: – Ne bih se iznenadio da je bio strastveni pušač. – Zatim nam je rekao da možemo u potpunosti da računamo na sve hotelske resurse, kako bismo što pre razrešili tu tragediju.
Nikako nisam mogao da dokučim na kakve resurse misli. Možda nudi da natovarimo leš na kolica za prtljag i ćušnemo ga negde iza recepcije.
Ne znam kako opisuju restoran Ridžensija u brošurama, ali ja bih ga nazvao staromodno otmenim. Debeli tepisi, teške zavese, svilenkasta tkanina na zidovima, tapacirane stolice u različitim nijansama zlatne.
Naspram sveg tog zlaćanog sjaja širila se smećkastocrvena lokva pored ispruženog muškarca koji sasvim sigurno neće odleteti nazad u Los Anđeles prvom klasom.
– Sidni Rot iz Bel Era, Kalifornija, pedeset tri godine.
Bio je to Čak Drajden, forenzičar oštrog oka, izuzetnog instinkta i potpuno nezanimljiv. Sa Čakom nikada nema onog neobaveznog „šta ima” i slično. Zovu ga Suvoparni Drajden zato što odmah prelazi na stvar, bez osmeha, bez ćaskanja.
Upoznao sam ga s Kajli i bio sam siguran da je za njega to izgubljenih šest sekundi dragocenog vremena.
– Šta je uzrok smrti? – pitao sam. – Uprava hotela tvrdi da je srčani udar, ali siguran sam da će biti zadovoljni bilo kojim uzrokom koji ukazuje na prirodnu smrt, samo da bi skinuli odgovornost sa sebe.
– Nije baš uobičajeno da se žrtve srčanog udara useru u gaće – rekao je Drajden. – Mislim da je otrovan, ali nećemo biti sigurni pre autopsije i toksikološkog izveštaja.
– Hvala – rekao sam.
Čak je klimnuo glavom i vratio se poslu.
– Čuo si ga? – reče Kajli. – Rekao je da je otrovan.
– Rekao je da misli da je otrovan.
– Nadam se da je u pravu. Nikada nisam radila na ubistvu trovanjem.
– U tom slučaju, dozvoli da ti dam mali savet?
– Naravno.
– Mnogo ljudi nas posmatra. Pokušaj malo da prikriješ ushićenje.

10.


Okrvavljen leš je najbolji način da se isprazni prepuni restoran. Rekli su nam da je neko uzviknuo: „Zovite hitnu pomoć!” kada je Rot pao na pod. Posle toga, svi su dovikivali: „Račun!”.
Dok su stigli prvi uniformisani policajci, većina očevidaca je već bila izašla. Srećom, to je Ridžensi, a ne Starbaks, te nam je Filipe, uniformisani i iskreno predusretljivi šef sale, rekao da može da pogleda raspored sedenja i identifikuje sve goste u restoranu otkako su ga tog jutra otvorili pa sve do Rotove smrti.
– Gospodin Rot je sedeo za stolom broj dvanaest s još četiri gospodina – rekao je Filipe. – Dvojica su još ovde.
Pokazao je ka dvojici muškaraca za stolom u uglu, s bokalom i dve šolje kafe između njih.
Pogledao sam ka njima, a jedan od te dvojice se nacerio i mahnuo.
– Čini se da nije mnogo potresen Rotovom smrću – rekao sam Kajli. – Kome maše, dovraga?
– Meni. Poznajem ga. Spensov prijatelj.
Ustao je kada smo im prišli – Kajli, znao sam da si policajac, ali da se baš ti pojaviš ovde…
– Ovo je moj partner, istražitelj Zak Džordan. Zak, ovo je Harold Skot.
– Prijatelji me zovu Skoti – rekao je stežući mi ruku.
Upoznao nas je s drugim muškarcem. – Ovo je Rendi Pisejn. Doručkovali smo sa Sidom Rotom kada je umro.
– Hvala vam što ste ostali – rekao sam. – Možete li mi reći šta se dogodilo?
– Rot je delovao sasvim uobičajeno. Pričao nam je svoje dogodovštine. Hoću da kažem, čovek je radio sa svima, s Istvudom, Njumenom, Brandom, s najvećim imenima. Kažem vam, čak i da je pola od toga istina…
– Skoti – kazala je Kajli. – Šta se zapravo dogodilo?
– Bilo kako bilo, da skratim, odjednom, bum. Ustaje, povraća, dobija napad i pada na pod. Razbio je glavu i iskrvario svuda naokolo. Užasno. Mislim, na filmu viđate i gore stvari, ali u stvarnom životu je… ne znam… stvarno. Baš je loše.
– Da li se Rot uhvatio za grudi, nadlakticu ili rame? – pitala je Kajli.
Skoti je slegnuo ramenima. – Ne znam. Bilo je prebrzo i nekako mi se smučilo od sveg tog povraćanja.
– Pitate da li se uhvatio za grudi kao da ima srčani napad? – pitao je Pisejn.
– Da.
– Ne, ništa slično. Slušajte, nisam lekar, ali sam dve sezone pisao scenario za Istražitelje iz Majamija, a ono što se desilo Rotu izgledalo je baš kao u epizodi u kojoj je tip otrovan.
– Mislite otrovan hranom? – rekoh.
Pogledao me je kao da sam glup. – Ne! Otrovan, ubijen. Zar ne gledate Istražitelje iz Majamija?
– Dakle, pričate o ubistvu. Da li znate da li je gospodin Rot imao neprijatelja?
Obojica su se glasno nasmejali.
– Lakše pitanje bi bilo da li je imao prijatelja – rekao je Skoti.
– Skoti je u pravu – rekao je Pisejn. – Potražite ga na guglu. Bio je beskrupulozan gad, ali svi su hteli da rade s njim zato što je zarađivao gomilu novca.
Zahvalili smo i pronašli Drajdena koji je još uvek fotografisao sto broj dvanaest.
– Jedan svedok je podržao tvoju teoriju – rekao sam. – Rekao je da su simptomi koje je Rot imao pre nego što je umro ukazivali na trovanje.
– Da li je on lekar?
– Scenarista Istražitelja iz Majamija.
– Kakvo đubre. Nikad to ne gledam.
Filipe je bio dovoljno pametan da ne dira Rotov sto. Na njemu je još uvek stajalo pet tanjira, pet šoljica od kafe, pet čaša s vodom i jedna prazna čaša od soka.
– Ovo je Rafe – rekao je Filipe. – On je služio gospodina Rota.
– Gde je sedeo Rot? – pitao sam.
Rafe je pokazao prema čaši od soka.
Okrenuo sam se ka Drajdenu. – Čak, možeš sve da obeležiš i staviš u kese, ali učini mi uslugu. Kada budeš otišao u laboratoriju, počni od te čaše.
– Mogao bi i da testiraš sve u kuhinji – kazala je Kajli. – U slučaju da je neko hteo da potruje ceo restoran, a da je Rot bio prvi koji je popio piće.
Čak je gotovo neprimetno pomerio glavu, izražavajući nešto što je ličilo na odobravanje.
– Rafe – rekao sam – da li ste vi odneli sok gospodinu Rotu?
– Ne. Onaj novi pomoćnik, Latinoamerikanac. Rekao sam mu da dopuni šolje s kafom. Kada je otišao do stola, Rot mu je tražio sok od paradajza i on ga je uslužio.
– Kako se zove pomoćnik?
– Ne znam. Kao što sam vam rekao, nov je.
– Gde je on sada?
Rafe je slegnuo ramenima. – Ne znam. Nema ga. Nije u kuhinji. Verovatno je otišao kući.
Okrenuo sam se ka Filipu.
Odmahnuo je glavom. – Nismo danas imali novih pomoćnika. Ove nedelje je baš gužva. Imam sve stalne zaposlene, nikog novog. Ne znam ko je taj što je odneo sok.
Zazvonio mi je mobilni telefon. Kejtsova.
– Kaži šta se dešava.
– U Ridžensiju smo. Ovo zaista izgleda kao ubistvo s predumišljajem, ali moramo laboratorijskim pacovima da damo vremena da sve seciraju i popraše. Vraćamo se u stanicu.
– Nemojte – reče Kejtsova. – Potrebni ste mi u Silverkap studiju. Imamo još jedan leš. Ijan Stjuart, glumac.
– Šta se dogodilo?
– Ubijen je iz pištolja.
– Da li je neko nešto video?
– Imamo oko stotinu svedoka. Ako ništa drugo ne pomogne, imamo sve snimljeno.

11.


Dao sam Filipu svoju imejl adresu i rekao mu da mi pošalje spisak svih gostiju koji su bili u restoranu. – Na vrh stavite onu dvojicu koji su doručkovali s Rotom i pobegli pre nego što je policija stigla.
Palo mi je na pamet da zamolim konobara Rafea da sedne s policijskim crtačem i da zajedno naprave crtež pomoćnika, ali bilo mi je jasno da je to gubljenje vremena. Nema svrhe pokazivati okolo sliku Portorikanca koji izgleda kao pola miliona tipova od Istočnog Vilijamsburga do Španskog Harlema.
Zahvalio sam Filipu i poveo Kajli ka izlazu. Kao što sam pretpostavljao, bezbožno trojstvo Ridžensija nas je čekalo na vratima.
– Imate li kamere u restoranu? – pitao sam.
Direktor me je pogledao kao da sam pitao da li imaju špijunke na vratima kupatila za goste.
– Ovo je Ridžensi. Naši klijenti dolaze ovamo zbog diskrecije i mira.
– A u sporednim prostorijama? Da li držite osoblje u kuhinji na oku?
– Nekada smo to radili, ali… – pogledao je u glavnog kuvara. – Etjen je uklonio sve kamere kada je došao pre dve godine.
Krupni kuvar je odmahnuo rukom da mi pokaže kako se ne kaje. – Nalazim da su uvredljive i da odvlače pažnju.
Ranije bih mu rekao nešto poput Tako je lakše pljunuti u sote s plodovima mora, ako vas neko iznervira. Međutim, setio sam se kako su me obučavali da budem pažljiv, te sam se odlučio za: – Trebaće nam spisak svih zaposlenih u kuhinji koji su jutros bili u smeni.
– U redu – rekao je kuvar Etjen.
Ipak, po mišljenju onog iz uprave hotela, to nije bilo u redu. – Istražitelju, da li je to zaista neophodno? U pitanju je srčani udar.
– U pitanju je policijska istraga – rekoh. – Moja partnerka i ja moramo da idemo. Još ćemo razgovarati.
– Čekajte! – Bio je to le chef. – Moramo da sredimo salu za ručak. Kad ćete ukloniti, ovaj… – Pokazao je prstom na mrtvog čoveka na tepihu u sali, svakako smatrajući da je uvredljiv i da odvlači pažnju.
– Žao mi je što se odužilo – rekao sam. – Izneće ga za nekoliko minuta. Hvala vam na strpljenju. – Klasična fraza konobara naučenog da umiri gosta koji ceo sat čeka na večeru koja još nije izašla iz kuhinje.
Sumnjam da je glavni kuvar Etjen shvatio ironiju.

12.


Kajli je čekala da uđemo u automobil pre nego što je progovorila.
– Za dva istražitelja koji se bave ubistvom, nismo bogzna šta istražili – rekla je.
– Tehnički gledano, nemamo još ništa da istražimo. Jedina osoba koja je potvrdila da je u pitanju ubistvo živi od pisanja kriminalističkih priča. Čak Drajden zna da je u pitanju otrov, ali neće ništa da potvrdi dok se ne vrati u laboratoriju i ne pronađe dokaz u epruveti.
– Daj, Zak. Mogao je to da kaže na licu mestu. Ako mene pitaš, neki policajci su previše temeljni.
– Zameraš mu što je temeljan? Kajli, tip je više naučnik nego policajac. Njemu je posao da bude…
Zacerekala se. Barem je u početku ličilo na cerekanje, a onda se pretvorilo u glupavo, detinjasto kikotanje. – Prešla sam te – rekla je. – Ne misliš valjda ozbiljno da mi smetaju policajci koji rade kako treba?
– Izvini, ali bije te glas da ne radiš po propisima.
– To je stara Kajli. Nova Kajli je praktično mladi izviđač. Moja misija je da radim po pravilima, ostavim prokleto dobar utisak na kapetana Kejts i vozim se s tobom sledećih nekoliko godina.
I da ne zatrudniš.
Skrenuo sam u Pedeset devetu ulicu i krenuo na istok, prošao pored Blumingdejla i preko Treće avenije. Ispred nas je bio most u Pedeset devetoj ulici koji vodi ka Kvinsu.
– Jasno je da ne idemo nazad u kancelariju – reče Kajli.
– Kejtsova je zvala. Pucnjava u Silverkap studiju.
– O, bože. Spens je tamo.
Kada sam prvi put video fotografiju Spensa Haringtona na Kajlinom mobilnom telefonu još na Akademiji, bio je televizijski scenarista koji prokušava da se probije, i njen bivši dečko. Deset godina kasnije postao je izvršni producent popularnog policijskog serijala koji se snima upravo ovde u Njujorku.
Voleo bih da mogu da kažem kako ga prezirem, ali Spens je dobar momak. U to vreme Kajli ga je ostavila zato što je imala karijeru u policiji, a on je bio zavisnik o kokainu. Međutim, Spens nije hteo tako lako da je pusti. Nikome ništa nije rekao, samo je otišao na odvikavanje. Pojavio se dvadeset osam dana kasnije, očišćen od droge i očajan, i zamolio Kajli da mu pruži još jednu, poslednju šansu. Ona je pristala i preobražaj je bio neverovatan. Godinu dana kasnije su se venčali. BALKANDOWNLOAD.
Čim sam rekao Kajli za pucnjavu u Silverkapu, od hrabrog policajca pretvorila se u zabrinutu suprugu.
– Izvini, izvini. Žrtva je Ijan Stjuart. Nisam znao da Spens radi u Silverkapu.
– Radi na novoj seriji – rekla je, odahnuvši. – Novi policijski serijal i to veoma dobar. U sredu je premijera pilot epizode za holivudske poznate ličnosti. A sve to zarad priče „radosti-snimanja-u-Njujorku” koju gradonačelnik pokušava da proda.
– Gradonačelnik je u govnima. Priča „radosti-snimanja—u-Njujorku” upravo je doživela obrt.
Izvukla je mobilni telefon i pozvala memorisani broj. – Zdravo, dušo, ja sam. Jesi li dobro?
Nisam morao da budem istražitelj da bih pogodio ko je duša.
Kajli se okrenula ka meni. – Spens je dobro.
Klimnuo sam glavom. – Pozdravi ga.
– Zak te pozdravlja. Jesi li čuo za pucnjavu u studiju? – Pauza. – Zašto me nisi zvao da ne brinem? – Duža pauza. – Aha, nisam proveravala mejlove. Sledeći put me zovi. Zaku ne smeta.
– Šta mi ne smeta?
– Spens nije hteo da zove zato što mi je prvi dan na novom poslu, pa da ne smeta.
– Ne smetaš nam, Spense! – doviknuo sam.
– Zak i ja smo u automobilu. Na mostu smo. Pogodi šta se desilo? Istražujemo ubistvo Ijana Stjuarta.
Ponovo je zaćutala dok je Spens govorio.
– Dobro je što si mi skrenuo pažnju na to – odgovorila je Kajli. – Hvala. Volim i ja tebe.
Prekinula je vezu.
– Na šta ti je to Spens skrenuo pažnju?
– Kaže da se po studiju priča kako se radi o nesrećnom slučaju, ali on u to ne veruje.
– Zašto?
– Rekao je da u govnare poput Ijana Stjuarta niko ne puca slučajno.

13.


Pre nego što je postao centar njujorške filmske produkcije, Silverkap studio je bio pekara. Ne šalim se. Do ranih osamdesetih beli hleb silverkap je bio onaj sunđerasti, meki hleb za sendviče koji se pravio uglavnom od brašna, vode i vazduha, nezaobilazna hrana generacije mojih roditelja.
Međutim, kao što je još tada rekao jedan novinar šaljivdžija, neko je napokon shvatio da se od filmova zarađuje više nego od hleba. Mnogo više. Trideset godina kasnije Silverkap je postao najveći studio za filmsku i televizijsku produkciju na severoistoku zemlje.
Jedini ostatak davne slave je svevremeni Silverkapov znak koji dominira obzorjem dok prelazite most ka Kvinsu. Samo što je reč „hleb” zamenjena rečju „studio”.
Skrenuo sam desno kroz rampu i produžio pored skladišta, garaža i ostalog industrijskog rugla kojim se odlikuje Long Ajlend Siti. Tri policijska automobila iz Sto osme policijske stanice već su bila parkirana ispred ogromnog kompleksa zgrada u Dvadeset drugoj ulici. Policajac u uniformi mi je mahnuo da prođem kroz glavnu kapiju.
Bob Rajcfeld nas je čekao na parkingu. Bob je bivši poručnik u Njujorškoj policiji koji voli da kaže kako u životu jedino nije uspeo da ne radi ništa. Otišao je u penziju na vreme, pokušao je da igra golf, tenis, da peca, ništa od toga mu se nije dopalo i posle tri meseca se prijavio da radi kao obezbeđenje u Silverkapu za petnaest dolara na sat. Dve godine kasnije dogurao je do šefa obezbeđenja.
Izašao sam iz automobila, a Bob mi je stegao ruku. – Zak, drago mi je što te vidim. Ponestaje nam ljudi na koje bi gradonačelnik mogao da svaljuje krivicu.
– Siguran sam da nije zadovoljan – rekoh.
– To je blago rečeno. Danas je prvi dan Holivuda na Hadsonu. Urlao je da će promeniti ime u Ubistvo na Hadsonu.
– Da li si siguran da je ubistvo?
– Jedino u šta sam siguran jeste da smo na Ist riveru, a ne na Hadsonu, ali ne pada mi na pamet da protivrečim Njegovoj Visosti dok je u ratnom pohodu.
Kajli je izašla iz automobila. Rajcfeld se malo iznenadio, a zatim je njegov policijski mozak hitro sastavio slagalicu. – Čuo sam da je Omar na bolovanju. Nemoj mi reći da je ovo tvoj novi partner.
– Vi se znate?
– Ovu mladu damu poznajem samo kao suprugu Spensa Haringtona, ali sam mnogo čuo o istražiteljki Kajli Makdonald. Pa, kako vam se dopada Crveni odred?
– Moj prvi dan, ali ima posla.
– Pripremite se za vatreno krštenje. Telo je u studiju X. Dva minuta hoda odavde. Ispričaću vam najvažnije. – Okrenuo se i pošao u pravcu Četrdeset treće avenije, između mene i Kajli.
– Žrtva je Ijan Stjuart. Sve što ste pročitali u tabloidima u kojima kažu da je bio đubre – tačno je. Bliži se šezdesetoj, trebalo bi da se sprema za uloge dekica, ali još uvek misli da je dovoljno seksi za glavne uloge. Ne može da drži đoku u pantalonama, jurca sve mlado što prođe, a priča se da ne bira ni kada je pol u pitanju. Tucao je Devon Viteker, mladu partnerku, što je razbesnelo Edi Koburn, njegovu drugu partnerku, koja mu je pritom bila i žena. Edi je jutros pobesnela, zatvorila se u prikolicu i zaustavila snimanje na nekoliko sati. Reditelj ju je napokon isterao napolje palicom, a kada kažem palica, znate na šta mislim.
– Ko je reditelj? – pitala je Kajli.
– Neko nemačko čudo od deteta po imenu Henri Milenberg. Zovu ga Mazga. Kako kažu glasine, nadimak se ne odnosi toliko na njegovu tvrdoglavost koliko na anatomiju. Pošto je samo pre nekoliko sati tucao žrtvinu ženu u njenoj prikolici, samim tim nam je zanimljiv, ali pošto mnogo šmrče koku, nećete mnogo izvući od njega dok se malo ne razbistri.
– Šta možeš da nam kažeš o pucnjavi? – pitao sam.
– Oružar na snimanju je stari profesionalac, Dejv Vest. Već dvadeset godina rukuje oružjem na raznim snimanjima. Dao je Edi sig pro od devet milimetara koji je trebalo da bude napunjen ćorcima. Ispalila je dva metka u Vitekerovu bez problema. Zatim je ispalila još dva u Stjuarta i volšebno ubila lažljivog gada i ženskaroša za kojeg je bila udata, a tvrdi da nije znala da su u pištolju pravi meci.
– Mislite da je znala? – rekla je Kajli.
– Ne. Celog jutra se krila u prikolici. Osim toga, nema tog novca koji bi tipa kao što je Dejv Vest naterao da u pištolj stavi pravu municiju. Mislim da se neko na snimanju dočepao pištolja i zamenio metke.
– Kako je to moguće? – rekoh.
– Nije moguće, ako Dejv radi posao kako treba. Međutim, žena mu je bolesna i ponekad je odsutan. Prošlog meseca sam ga uhvatio kako je ostavio otključan ormar s oružjem, te sam ga upozorio. Uveravao me je da se to neće ponoviti, ali, kao što sam rekao, žena mu je bolesna i nije usredsređen kao što bi trebalo.
Zaustavili smo se ispred ogromnih vrata studija X. – Ja sam kriv za sve – rekao je Rajcfeld. – Da sam bolje pripazio na Dejva, ovo se ne bi desilo.
– Bobe, ovuda se vrzma na hiljade ljudi. Ne možeš biti odgovoran za sve njih. Kako možeš sebe da kriviš?
– Zak, ja sam šef obezbeđenja, što uključuje i bezbednost oružja. Nije važno da li ja krivim sebe ili ne. Neko će me okriviti. Ovo je šou biznis. Govna će isplivati.

14.


Od detinjstva se vrzmam po raznim snimanjima. Mama je bila šminkerka. Jedno dve godine sam, zaključivši da sam prestar da me čuvaju dadilje, a ona da sam premlad da bih ostajao sam kod kuće, posle škole dolazio kod nje na snimanje neke reklame, muzičkog spota ili filma.
Tako sam kao vrlo mlad od nje naučio sve što treba da znam o ljudima u šou biznisu. – Misle da njihovo govno miriše – govorila je. – Što nije tačno. Ali vole kada se pretvaraš da jeste.
Radeći u Crvenom odredu srećem mnoge koji sebe smatraju bogomdani. Izdaleka osećam da im govna smrde, ali mamin savet mi dobro dođe u poslu.
Kajli, Bob i ja smo ušli u studio X, dugačak kao gradski blok i gotovo isto toliko širok. U Holivudu to i nije nešto, ali za Njujork je prilično upečatljivo.
Iza kamera smo videli četrdesetak ljudi koji su nas pažljivo posmatrali dok smo se provlačili između kablova, reflektora i kolica s ozvučenjem. Zaustavili smo se ispred scene – sala za prijem sa stolovima poređanim u polukrug na kojima se nalaze porcelanske posude, kristalne čaše i egzotično cveće. Tako će barem izgledati na filmu. Zapravo, sve je plastično. Na sredini glavnog stola stajala je ukrašena svadbena torta od pet spratova za koju sam sasvim sigurno znao da je od stiropora, zato što bi se šlag rastopio ispod jakih reflektora.
– Dođite da se upoznate s mladoženjom – rekao je Bob. – Eno ga na podijumu za ples.
Stotinak statista u smokinzima i dugačkim haljinama pričali su među sobom. Kada smo stavili papirne nazuvke i krenuli oprezno između barica krvi, žamor se pretvorio u šapat.
Ijan Stjuart je ležao na leđima, a na licu mu se videla poslednja misao koja mu je prošla kroz glavu. Nešto između O, bože i Šta je ovo, jebote, ali možda sam se previše zadubio u njegov izraz lica. Mrtav čovek je mrtav čovek, a Ijan je bio mrtav.
Tu nas je čekao drugi forenzičar. Megi Arnold je mlađa, lepša i mnogo ljubaznija nego Čak Drajden. Već smo flertovali na nekim mestima zločina, te mi je uputila širok osmeh. Upoznao sam je s Kajli i zamolio da me o svemu izvesti od početka.
– Početak je uglavnom isti kao kraj – rekla je. – Dobio je dva metka od devet milimetara, jedan u grudi, drugi u vrat. Brzo je iskrvario.
– Oružar kaže da je napunio šaržer ćorcima – rekla je Kajli.
– Verujem. Stavili smo prašak za otiske na pištolj. Spolja su otisci koji će verovatno odgovarati onima od oružara i osobe koja je pucala, Edi Koburn. Međutim, i šaržer i ostatak metaka su obrisani. Da je oružar poslednji rukovao pištoljem, imali bismo i tu njegove otiske.
– Dakle, Dejv ne laže – rekao je Bob. – Neko je zamenio metke.
– I taj je možda još uvek ovde. Jeste li odmah obezbedili mesto zločina?
– Ne dovoljno brzo. Prvo je nastao metež. Onda je neko zvao hitnu. Prošlo je gotovo deset minuta pre nego što sam dobio poziv preko stanice i naredio da se prostor obezbedi. Krivac je imao sasvim dovoljno vremena da se izvuče.
– Mislim da to i nije tako bitno. Ko god je zamenio metke mogao je da ode mnogo pre snimanja.
– Sumnjam – reče Kajli.
– Zašto?
– Pogledaj ovo – kazala je i rukom pokazala raskošno ukrašenu halu i stotinu doteranih statista, a zatim se zaustavila pokazujući na krvavi leš. – Ovo je klasična filmska drama. Suviše veliki spektakl da bi se propustio. Kladim se u pet dolara da je onaj ko je zamenio metke ostao da gleda pogibiju Ijana Stjuarta.
Nisam prihvatio opkladu. Tokom godina sam naučio nešto o klađenju s Kajli: bezmalo uvek pobeđuje.

15.


Dejv Vest ima dobroćudne oči. Pedesetogodišnji Afroamerikanac s tankim brkovima i proređenom kosom, glatkog, okruglog lica koje se sigurno ozari kada se smeje i smeđih očiju u kojima se vide tuga i zbunjenost. Međutim, dobrota se ipak nazire.
Ponudio sam Kajli da obavi ispitivanje, ali ona je odbila.
– Ne ovde – rekla je. – Ne sada.
Vest je sedeo za stolom u dnu studija, s netaknutom šoljom kafe ispred sebe.
Kajli i ja smo se predstavili, te sam seo naspram njega. Kajli je stala sa strane.
– Znam da ste uznemireni – rekao sam. – Možemo li da porazgovaramo?
– Ja sam kriv. Zajebao sam.
– Dejve! – rekao je Rajcfeld.
Pogledao sam ga. Podigao je ruke. – Izvini. Ne mogu da dozvolim da preuzme krivicu na sebe.
– Gospodine Vest. Samo odgovorite na moja pitanja. Koliko dugo ste već oružar?
– Dobio sam dozvolu za rad tačno pre dvadeset tri godine.
– Dozvolu?
– Dozvolu za rad s pravim oružjem adaptiranim za ćorke. Postoje rekviziti i pravo oružje. Rekviziti su bezopasni, ali ne deluju dovoljno autentično, tako da većina reditelja radije koristi pravo oružje sa ćorcima.
– Vi obezbeđujete oružje?
– Nekad da, nekad ne. Ali nadgledam adaptirano oružje na snimanju i odlučujem o tome da li je bezbedno za upotrebu na snimanju svake scene.
– Šta se danas dogodilo?
– Koristili smo sig pro od devet milimetara. Radnja filma je smeštena u četrdesete, te mi je bio potreban pištolj iz tog doba. Nije nov, ali je u besprekornom stanju. Očistio sam ga i napunio ćorcima.
– Izvinite što vas prekidam – rekoh – ali sigurni ste da su bili ćorci?
Nasmešio se tužno i jedva primetno. – Aha. Kao što sam rekao, oružar sam već dvadeset tri godine. Teško je pobrkati ćorke s pravim mecima. Vi ste policajac. Trebalo bi da znate. Ćorci nemaju olovo na vrhu. Koristio sam metke s crvenom vatom u košuljici. Potpuno su bezopasni, osim ako ih ne ispalite izbliza, ali sam se dogovorio s rediteljem i znao sam da će Edi biti udaljena od Ijana dobra tri metra.
– Kada ste stavili metke u šaržer?
– Mislim da je to bilo oko devet ili devet i petnaest. Trebalo je da snimamo u devet, ali nešto se dogodilo s Edi, te smo dva sata čekali besposleni.
– Gde je bio pištolj za to vreme?
Oklevao je. – Imamo ormarić pod ključem.
– Da li ste ga zaključali tamo?
Zadrhtala mu je donja usna, a oči su mu se napunile suzama. – Stavio sam ga na sto za rekvizite. Mislio sam da ćemo svakog časa uključiti kamere.
– Da li je neko mogao da dođe ovamo i zameni metke?
Klimnuo je glavom. – Pogledajte unaokolo. Zovu je soba za rekvizite, ali ovo nije soba. Nema zidova ni vrata, sve je otvoreno, a do stola ima pet-šest metara. Bilo ko je mogao da priđe i uzme bilo šta, ali ja sam sedeo baš… – Zaćutao je i nije bilo teško shvatiti zašto.
– Da li ste ikada pištolj ispustili iz vidokruga? – pitao sam.
– Na dva-tri minuta… možda pet.
– Koliko vremena je potrebno da se šaržer zameni?
– Pet sekundi. Ali zašto bi neko to radio?
– Recimo da je neko to ipak uradio. Kako bi taj neko unapred znao koji šaržer da spremi, kako bi znao da odgovara pištolju koji se koristi?
– Iz knjige snimanja. Sve što radimo zapisuje se i deli unaokolo. Sig pro je na spisku rekvizita još od pretprodukcije. Svi su mogli to da vide.
– Kad ste dali pištolj Edi Koburn?
– Mislim da je to bilo oko pola dvanaest.
– Proverili ste da li je to pravi pištolj?
– Da. Pogledao sam serijski broj, a zatim izvadio šaržer pa i njega proverio, ali…
Uzeo je hladnu kafu sa stola ispred sebe i otpio gutljaj.
– Ali šta?
– U šaržeru sig proa mogu se videti samo prva dva metka. Pogledao sam i video dva crvena vrha. Kako sam mogao da znam da je ostatak prava municija? Ali bio sam glup. Bio sam suviše naivan.
– Šta se dogodilo kada je gospođa Koburn pucala?
– Ispalila je dva metka u Devon Viteker, u mladu. To je bilo u scenariju. Beng, beng. Devon je dobila ćorke. Prskalice za krv su eksplodirale i ona se srušila. Onda je Edi ispalila još dva metka u Ijana. Znao sam čim sam čuo. Ćorci nemaju takav odjek. Smrzao sam se na stolici. Sreća te je Alen, momak zadužen za specijalne efekte, dotrčao do Edi i oteo joj pištolj iz ruke, međutim, tada je već… – Prekrio je lice dlanovima i tiho zaplakao tresući se.
Jedno je bilo jasno. Dejv Vest nije ubica. On je žrtveno jagnje koje bi trebalo da preuzme krivicu umesto sadističkog ubice. Rajcfeld je rekao da je Dejvova žena bolesna. Međutim, on se nijednom nije požalio niti je upotrebio njenu bolest kao izgovor. Na trenutak je zaboravio na svoj opasan posao i bio je voljan da prizna grešku i snosi posledice.
Prestao je da jeca i pogledao me pravo u oči.
– Žao mi je – rekao sam.
– Samo napred – rekao je i stavio obe ruke iza leđa. – To vam je posao.
– Dejve Veste, uhapšeni ste zbog sumnje da ste iz nehata izazvali ubistvo Ijana Stjuarta – rekao sam.
Izdeklamovao sam mu prava, dok su me Bob i Kajli posmatrali.
Hapšenje mi nikada nije teže palo. Onda sam shvatio nešto što je samo još više pogoršalo nelagodu. Stomak mi se zgrčio. Kajli je bila u pravu. Ubistvo Ijana Stjuarta je suviše veliki spektakl. Ko god da je zamenio bezopasne metke smrtonosnim, nalazio se u toj prostoriji i mirno posmatrao kako stavljam lisice na ruke nevinog čoveka.

16.


Možda biste pomislili da je idalan očevidac neka živahna i veoma pričljiva osoba koja vas posmatra široko otvorenih očiju. Međutim, to pada u vodu kada je hiperaktivnost izazvana kokainom.
Od Henrija Milenberga, genijalnog mladog reditelja, nismo imali nikakve koristi. Čak i da nismo primetili proširene zenice i curenje iz nosa, samo jedno pitanje je bilo dovoljno da shvatimo da je suviše urađen da bi nam pomogao.
Pitanje je glasilo: – Možete li nam reći šta se dogodilo?
– Neko je stavio prave metke u pištolj – rekao je izgovarajući reči brzinom svetlosti. – Beng. Edi puca u Ijana. On je mrtav. Ja sam mrtav. Znate li šta mislim kada kažem da sam mrtav? Mogla je slobodno i u mene da puca, zato što sam gotov. Gotov! Kaput.
Nismo mogli da ga ućutkamo, te smo mu rekli da sedne i udaljili se.
– Nije bio ni izdaleka ovako urađen kada sam došao u studio – rekao nam je Rajcfeld. – Verovatno je odlučio da se otarasi droge koju je imao sa sobom pre nego što stigne policija, a zašto da je baci u šolju?
– Zaboravi na njega – rekla je Kajli. – Evo ga pravi šef.
Na vrata studija X ušao je Šeli Treger. Među filmskim producentima koji su uspeli u Njujorku, on je od onog soja koji se retko sreće. Ratoborni dečko iz jevrejske porodice pesnicama se probijao odrastajući u opasnom irskom delu Đavolje kuhinje, dok je u svetu šou biznisa prepunom naduvahih ega plivao isključivo pomoću inteligencije.
„Jedina razlika je u tome”, voleo je da kaže, „što vam u Đavoljoj kuhinji zabodu nož u grudi.”
U najboljim godinama bio je pravi lepotan, međutim, sada gubi bitku kako s kilogramima tako i sa ćelavošću. Ipak, ugled mu je s godinama rastao. Jedan je od priznatih dobrih momaka u industriji zabave, a njegova kompanija Nujork film zapošljava desetine hiljada glumaca, scenarista i ostalih koji rade u produkciji, a inače bi radili kao konobari.
Kao dugogodišnji gradonačelnikov prijatelj, Treger je jedan od najvećih zagovornika dovođenja filmske industrije iz Los Anđelesa u Njujork. A pošto je suvlasnika Silverkap studija, ono što je dobro za Njujork, dobro je i za Šelija.
– Zak – rekao je kada me je ugledao.
Upoznali smo se pre godinu dana kada sam uhapsio ludaka koji je proganjao neku njegovu mladu zvezdu. Nisam se začudio što me je vrlo dobro upamtio.
Razume se, Kajli ga lično poznaje, ali nije bilo zagrljaja niti poljubaca uprazno – samo kratko klimanje glavom i Treger je odmah prešao na stvar.
– Kako mogu da pomognem? – rekao je.
– Oružar kaže da se neko dočepao pištolja i zamenio ćorke bojevom municijom – rekao sam. – Za početak, trebaće nam imena svih ljudi na snimanju. Znam da ih plaćate na sat, ali moram da te zamolim da nikoga ne pustiš dok ne uzmemo izjave od svakog ponaosob.
– U redu – rekao je smesta. – Još nešto?
– Rečeno nam je da je pucnjava snimljena – rekla je Kajli. – Moramo da pogledamo taj snimak.
Ovoga puta nije tako brzo odgovorio. Onda je napokon rekao: – Pod jednim uslovom. Može da ga vidi samo Njujorška policija. Kada završite, hoću da se snimak stavi pod ključ. Ne daj bože da završi na jutjubu.
– Hvala – reče Kajli.
– Čujem da ste uhapsili Dejva Vesta. Da li je to zaista neophodno? Jadnik ima bolesnu ženu.
– Morali smo – rekao sam. – Mislim da javni tužilac neće biti strog prema njemu, ali dobro bi mu došlo da ima advokata.
– Već sam ga pozvao. Perija Kezaju. Znate ga?
Klimnuo sam glavom. Svi znaju ko je Peri Kezaja. Kezaja nije tek neki tamo advokat, on je najbolji. Dejv će se vratiti kući pre večere.
Ušao je na scenu i stao pored tela Ijana Stjuarta. Sve je stalo. Niko se nije pomerio. Niko se nije čuo. Svi pogledi su bili uprti u njega.
Spustio je glavu i tiho se pomolio.
Onda se vratio i stao pred Kajli i mene.
– Ovo je tragedija. Ali ako je ono što se priča o smrti Sida Rota istina… – Zaćutao je, kao da će se, ako ih glasno izgovori, njegove reči obistiniti. – Ako je ono što se priča o smrti Sida Rota istina – prošaptao je – onda je ovo zavera.

17.


Kajli i ja smo razmišljali o Tregerovim rečima. Poznati producent jutros je nađen mrtav – moguće ubistvo. Filmska zvezda ubijena iz pištolja nekoliko sati kasnije – moguće ubistvo. Prilično velika slučajnost, a istražitelji koji rade na ubistvima ne veruju u slučajnosti.
– Pogodio sam, zar ne? – reče Treger.
Kajli je zurila u njega. – Šta hoćeš da kažeš?
– Oboje ste loši pokeraši. Po vama dvoma vidim da Sid Rot, koji je deset godina mlađi od mene i u deset puta boljoj formi, nije iznenada pao i umro od srčanog udara prvog dana Holivuda na Hadsonu. Glasine su tačne. Otrovan je, zar ne?
– Šeli, znaš da ne mogu da ti odgovorim na to pitanje – rekla je Kajli.
– U redu. Gradonačelnik će moći. Ja sam mu pomogao da dovede hiljadu holivudskih zverki u Njujork. Mene će prvo zvati, ako pomisli da su ostalih devetsto devedeset osam u opasnosti. – Izvadio je mobilni telefon.
– Skloni to – reče Kajli. – Čekamo laboratorijske analize, ali izgleda da je Sid Rot otrovan.
– Gad. Da li to imamo serijskog ubicu?
– Ne još – rekoh. – Ne vidimo vezu. Osim činjenice da su obojica iz sveta šou biznisa, veza ne postoji. Moramo posebno da istražujemo oba slučaja.
– Što znači da moramo da razgovaramo s Edi Koburn – rekla je Kajli.
– Ostavite je – rekao je Šeli. – U šoku je.
– Nimalo neuobičajeno kad si svedok ubistva. Znamo kako ćemo s njom.
– U prikolici je – rekao je Treger. – Odvešću vas.
Edi Koburn nije bila baš toliko unezverena kao što se pričalo. Pušila je cigaretu i pijuckala neko bezbojno piće iz visoke čaše za vodu. Bio sam gotovo siguran da ne pije evijan. Šeli nas je predstavio kao istražitelje Džordana i Makdonaldovu iz Njujorške policije, ali je izostavio podatak da poznaje Kajli preko Spensa Haringtona. Rekao joj je da imamo nekoliko pitanja u vezi s „nesrećnim slučajem”.
– Nisam znala da je pištolj napunjen – rekla je. Zapravo, nije samo rekla, odglumila je. Kao da je celo popodne vežbala tekst, a kamere se uključile čim su se pojavili policajci.
– Žao nam je zbog vašeg gubitka, gospođo Koburn – rekao sam. – Možemo li da popričamo o onom što se dogodilo na snimanju?
– Hajde da se ne pretvaramo. Bila sam nevaljala devojčica. Celo jutro sam zadržavala snimanje zato što sam bila besna na Ijana. On je serijski preljubnik. Trebalo je da znam. Kada sam prvi put spavala s njim, bio je oženjen. Jasno mi je bilo za koga se udajem. Kada me prevari, ja okrenem glavu na drugu stranu. Međutim, ovo je bilo previše. Zar je zaista morao da tuca devojku s kojom oboje treba da snimamo scenu? A što je najgore, kurvetina je svima ispričala. Sva ponosna, kao da je to neki veliki podvig, kao da je Ijan svetac.
Otpila je iz čaše. – Znala sam koliko je ova scena Ijanu bitna, pa sam izigravala divu i odbila da izađem. Htela sam da ga malo pustim da se preznojava.
– Šta vas je motivisalo da napokon snimite scenu? – pitala je Kajli.
– O, baš ste slatki. Ne biste me to pitali, da već ne znate odgovor. Reditelj je došao u moju prikolicu. Recimo da je bio veoma ubedljiv. Trudio se. – Još jedan veliki gutljaj iz čaše. – Razvalio me je od ubeđivanja.
– Kada ste ušli u scenu, još uvek ste bili besni na muža? – rekla je Kajli.
– Kako to mislite?
– Da li vam je bilo neprijatno što dosta ljudi na snimanju zna da je imao avanturu s Devon Viteker?
– Ne, dušo. Neprijatno mi je kada mi se zarozaju najlonke. Kada sam ušla u scenu, pred sve te statiste što tračaju, bila sam prestravljena. Ali kako sam se osećala i šta sam uradila, dve su različite stvari. Rekviziter mi je dao pištolj. Nisam znala da su u njemu pravi meci. Da jesam, ispalila bih dva ćorka u Ijana, a ostatak u Devon Viteker. Ona je rekla glumcima i ekipi da se tuca s mojim mužem.
– Hvala vam što ste razgovarali s nama – rekao sam. – Ponavljam, žao nam je zbog vašeg gubitka.
– Pozvala sam Ijanovog brata, Sebastijana, u London. Složili su se da služba za obožavaoce bude ovde u Njujorku a da se posle toga telo što pre prebaci tamo.
– Patolog bi trebalo da završi autopsiju sutra ili u sredu. Porodica može da preuzme posmrtne ostatke posle toga.
– Hvala vam – rekla je i iskapila čašu. – Šeli, možeš li malo da ostaneš?
Kajli i ja smo shvatili da treba da izađemo.
– Ako tražimo nekoga s motivom, ona ga ima, i to s velikim slovom M.
– Kučka je – reče Kajli – ali je nevina. Ijan Stjuart je bio ozloglašeni ženskaroš i Edi je to znala. Varao ju je ranije, te je pretpostavljala da će je prevariti ponovo. Sigurna sam da je htela nadoknadu, ali više u vidu neke fine bleštave sitnice u tirkiznoj tifani kutiji, a ne u vidu mrtvog muža. Ona nije ubica. Nije isplanirala ovo ubistvo.
– Sigurna si? A „bes prezrene žene”?
– To ovde ne važi. Većina tih ljudi vara, ali u šou biznisu prevara nije motiv za ubistvo, već način života.

18.


Kameleon je hteo da zaurla. Sve je išlo po planu, a onda mu je dvoje istražitelja izvuklo tepih ispod nogu.
Mobilni mu je zavibrirao. Još jedna poruka od Leksi: Ijan je glavna tema na tviteru. Čestitam. UR242.
Mrzi te detinjaste skraćenice u porukama. Savladao je ROTFLMAO[1] i još nekoliko drugih, ali ovo još nije video. Trebalo mu je malo vremena da shvati značenje: postigao si najviši skor.[2]
Da, ali nije bio zadovoljan. Zamenio je šaržere u sig prou – kao što je napisano u scenariju. Oružar je dao napunjeni pištolj Edi Koburn – kao što je napisano u scenariju. Ijan Stjuart leži u lokvi krvi – kao što je napisano u scenariju.
Međutim, sledeća scena je ona na koju je čekao ceo dan. Prekretnica u scenariju.


ENTERIJER: SCENA – SILVERKAP STUDIO – DAN


Kameleon čeka svoj red, dok istražitelji ispituju statiste. Zna sve o elitnoj jedinici koju zovu njujorški Crveni odred. Radovao se razgovoru s njima. Pokušaće da ga sapletu na sto različitih načina, ali on je spreman. Pametni su. Ali on je pametniji.


Dok je pisao scenario, Kameleon nije imao pojma ko će biti istražitelji. Znao je samo da će biti mrtvac na podu, on je ubica i stajaće licem u lice s dva najpametnija policajca u Njujorškoj policiji. Gledaće se oči u oči. Izbegavaće njihova očigledna trik pitanja. Savršena predstava.
Međutim, to se nije dogodilo.
Dva istražitelja su pričala s drogiranim rediteljem, a onda su otišli sa Šelijem Tregerom. Otišli. Hteo je da viče za njima: Ja sam ubica! Ispitujte me. Sumnjajte. Publici će se svideti. Govnari, ovo je drama, jebote.
Ali ne, samo su izašli iz studija – nestali – i ostavili ga da odgovara na glupava pitanja priprostih, niskorangiranih mamlaza u plavim uniformama. Strpaće ga u isti koš s devedeset devet statista među kojima nijedan ne zavređuje ni dve sekunde na ekranu.
Telefon mu je ponovo zavibrirao. Pročitao je poruku: Kriziram za sladoledom. Donesi čokoladni. Ljubim. CU46[3].
Nasmešio se. CU46. Najomiljenija poruka od svih: Vidimo se za seks. Moraće na brzinu. Stigao je samo do 242. Da je Leksi malo bolje obratila pažnju na scenario, znala bi da do kraja dana planira 343[4].

19.


– Od ovog trenutka, celo odeljenje radi dvadeset četiri sata – rekla je kapetan Kejts. – Ponavljam. Ceo Crveni odred je na dužnosti dvadeset četiri sata. Možete se istuširati u teretani, a u slučaju da neko mora da odspava, kreveti na rasklapanje biće na četvrtom spratu.
Bilo je pet popodne i svi smo se vratili u sobu za sastanke. Raspoloženje je bilo mnogo turobnije nego pre devet sati.
– Od jutros imamo dva VIP ubistva. Sid Rot, producent iz Los Anđelesa koji je došao na Holivudsku nedelju, umro je za doručkom u hotelu Ridžensi. U laboratoriji su na Rotovoj čaši od soka pronašli tragove natrijum-fluoroacetata, a patolog je upravo potvrdio da je isti otrov pronađen i u telu gospodina Rota, mnogo veća koncentracija. Znamo za kim tragamo: muškarac latinoameričkog porekla, tridesetak godina, nosio je uniformu pomoćnika konobara. Opis je prilično neodređen i ne znači nam bogzna šta. Pošto je osumnjičeni bio maskiran, moguće je da je koristio šminku kako bi prikrio činjenicu da je svetle puti. Na termosima koje je osumnjičeni držao nema otisaka prstiju, a jedini otisci na čaši pripadaju žrtvi.
– Nekoliko sati pošto je Rot ubijen, u Silverkap studiju je upucan Ijan Stjuart, iz pištolja koji je trebalo da bude napunjen ćorcima. Na snimanju je radilo oko sto pedeset ljudi i svako od njih je imao priliku da ćorke zameni pravim mecima. Među njima su bile šezdeset tri žene, ali ne bih nikoga eliminisala na osnovu pola, rase niti godina. Ne možemo isključiti ni mogućnost da je neko jednostavno došao iz nekog drugog dela objekta. Za sada, od izjava glumačke i produkcijske ekipe u Silverkapu nismo dobili baš nikakav rezultat. Ako se pitate ko od njih ima iskustva s restoranima, odgovor glasi da imamo stotinu statista, dakle svi.
– Na osnovu onoga što smo do sada mogli da saznamo, očigledna veza između Rota i Stjuarta ne postoji. Nikada nisu radili zajedno, međutim, ako primenimo teoriju o šest stepeni razdvajanja,[5] nije teško zamisliti nekoga ko je radio s obojicom i dovoljno ih mrzi da bi ih ubio istog dana.
– Nemamo nikakvih detalja koji bi povezali dva ubistva, ali budući da imamo dva leša prvog dana Holivudske nedelje, ne zanima me da li veza postoji ili ne. Radimo kao da se neko tamo nameračio na sve te VIP osobe i kao da ne planira da se zaustavi.
– Kao što sam pre nekoliko minuta rekla gradonačelniku, nije postojala nikakva mogućnost da ovo odeljenje spreči lažnog konobara da otruje nečiji sok, niti da u prepunom studiju spreči nekoga da napuni pištolj pravim mecima – rekla je Kejtsova. – Nije mu se svidelo, ali je to prihvatio kao činjenicu. Međutim, sada smo u stanju visoke pripravnosti i možemo – moramo preduprediti bilo kakav novi napad. U dvorani Radio siti večeras imamo veliki skup sa crvenim tepihom. Svečano otvaranje nedelje Holivud na Hadsonu s mnoštvom poznatih zvanica. Tamo će biti gradonačelnik, guverner, paparaci, obožavaoci i mi.
– Već je bilo planirano da pokrijemo ovaj događaj, ali sada imamo i pojačanje. Imamo detektore i skenere na svim ulazima, jedinicu s psima tragačima koji će tražiti bombe, nadzor iz vazduha, i još trista uniformisanih policajaca na ulicama. Istražitelj Džordan će biti zadužen za komandni centar u Šestoj aveniji. Svi ostali ćete biti na ulicama u civilu. Osim tebe, Makdonaldova. Ti ćeš biti unutra u malo lepšoj civilnoj odeći. Pretpostavljam da bi ionako bila tamo.
– Da, kapetane – reče Kajli. – Moj muž i ja smo pozvani.
– Odlično. Onda odeljenje ne mora da te časti haljinom. U redu, ljudi. Napolju imamo ludaka puštenog s lanca. Nađite ga. Slobodni ste.

20.


Kameleon je ležao na zgužvanoj posteljini raširenih ruku i nogu. Podesio je ventilator da duva pod savršenim uglom i savršenom brzinom, lakim povetarcem mu hladeći nago telo.
Piljio je u tavanicu, zatim je zatvorio oči i usredsredio se na disanje. Udahnuo je duboko i izdahnuo polako, pokušavajući da potisne sledeću scenu. Meditacija mu bila nije jača strana.
Gotovo je uspeo kada je mobilni zazvečao na Ikeinom noćnom stočiću od brezovog furnira.
Podigao se na lakat i posegnuo za telefonom. Poruka: Sx odlč. Ljub Leksi.
Seks jeste bio odličan. Kada se iscrpljen prevrnuo na leđa, ona je iskočila iz kreveta i naga tiho otišla u kuhinju. Sigurno je ponela telefon da bi mu poslala poruku s razdaljine od pet metara.
Zato je obožava. Pametnija je od bilo koje devojke koju je ikada upoznao, a ipak radi neverovatno glupave stvari, kao što je slanje poruke iz kuhinje da mu kaže da je „sx odlč”. Odgovorio joj je: I mni. Gd moj sldled?
Odgovor je stigao za nekoliko sekundi: Sipam što brže mogu.
Podigao se u krevetu kako bi mogao da je gleda kako sipa.
Kada ju je prvi put video, takođe je sipala – samo ne sladoled, već kokice. Prodavala je kokice u bioskopu Pariz, bezmalo poslednjem u Njujorku sa samo jednom salom za projekcije.
* * *

– Mora da si veliki obožavalac Hilari Svonk – rekla je ne obraćajući pažnju na već napunjene kese i duboko zagrabila iz gomile sveže, vruće ture kokica.
– Ne baš – rekao je.
– Već treći put gledaš ovaj film ove nedelje. Sigurno nije zbog kokica.
Nasmejao se. – Znaš onu scenu na početku kada joj se tip za šankom nabacuje, a ona ga oduva? To sam ja.
– Neee – rekla je Leksi. – Bio si u filmu koji igra ovde u Parizu? Samo zbog toga ću ti dati srednju kesu po ceni male.
– Hvala. – Nije hteo čak ni malu. Kokice su bile grozne, ali ih je kupovao da bi razgovarao s devojkom koja ih prodaje.
– Da te pitam nešto – kazala je. – Zašto ostaješ do kraja filma, ako se pojavljuješ samo na početku?
– Moje ime se nalazi na odjavnoj špici. Budala za šankom: Gejb Benoa. To sam ja.
– Zdravo, Gejbe, drago mi je. Ja sam Leksi Karter, budala za aparatom za kokice.
Ostao je i gledao film još dva puta, dok Leksi nije završila smenu. Onda su otišli do Karnegi delija na Sedmoj aveniji i podelili jedan od njihovih sendviča koji dosežu visinu od trideset centimetara i zovu se po poznatim ličnostima – ogromnu gomilu goveđe pečenice po imenu Vudi Alen.
– Zar ne bi bilo baš super da jednoga dana postaneš toliko poznat da nazovu sendvič po tebi? – rekla je Leksi.
– Imam bolju ideju. Neka nazovu pola sendviča po meni, a drugu polovinu po tebi.
Podzemnom su otišli do njenog stana na kafu.
– Slagala sam te – rekla je čim je zaključala vrata. – Nemam kafe.
– Šta imaš?
Izvukla se iz majice i farmerki i ostala naga.
Bože, bila je divna. Leksi je od onih žena što zapravo izgledaju bolje bez odeće. Gusta, riđa kosa, duboke, plave oči i glatka, bela koža sve do sedefastoružičastih noktiju na nogama.
– Lepše telo nikad nisam video – rekao je.
– To samo tako kažeš.
– Ne, stvarno.
– Hvala. Većina muškaraca više voli sise veličine lopti za vaterpolo. Moje više odgovaraju nekom ljubitelju tenisa.
– Savršene su.
– Moja mama je uvek govorila da su savršene grudi tek tolike da mogu da stanu u čašu za šampanjac.
Naredne večeri joj je kupio poklon. Dve bakara čaše za šampanjac. Otada ih koristi za sve. Dijet-kolu, bombonice, seme suncokreta – nebitno. Kazala je da je to najlepši poklon koji je ikada dobila.
* * *

Sada su čaše do vrha bile ispunjene sladoledom. Brzo se okrenula i izašla iz kuhinje, noseći dve čaše sladoleda od čokolade. Dala mu je jednu i izvalila se na krevet pored njega.
– Hajde – rekla je, bacivši se na sladoled. – Pričaj.
To je deo njihovog dogovora. Kada dođe kući, prvo mora da podeli s njom najbolje događaje u toku dana. Gutala je sve grozne detalje. Onda je počela da zapitkuje. Šta je Rot imao na sebi? Sako i žutu košulju bez kravate. Šta je na kraju naručio za doručak? Dimljenog lososa, prepečenu zemičku. Da li je u Ridžensiju bila neka filmska zvezda? Samo ja.
Kada joj je napokon ponestalo pitanja, vodili su ljubav. Posle toga Leksi ga je slušala kako se žali na sve što nije bilo dobro toga dana.
– Došlo je dvoje istražitelja iz njujorškog Crvenog odreda – rekao je. – Bilo je očigledno da je osoba koja je zamenila šaržere još uvek u studiju. Čovek bi pomislio da će me ispitivati. Ali ne. Samo su otišli, te me je ispitivao neki mladi kineskojapanskokorejski policajac.
– Nemoj da si rasista. To nije lepo. Zovu ih Azijci.
– Mislio sam da su Azijci pametni. Ovaj tip je bio malouman. Postavljao mi je pitanja kao što je: „Da li ste prilazili stolu s rekvizitima?”. To je kao da me je pitao „Da li ste vi stavili prave metke u pištolj da bi Ijan Stjuart bio ubijen?” Naravno da ću reći da nisam. Mislim da me je samo jednom pogledao i zaključio da nisam vredan truda. Kao, nisi dovoljno dobar da bi bio ubica. Ti si samo neki tamo statista koji sedi u pozadini i mumla bla-bla-bla ceo dan za dvesta dvadeset pet dolara. Znaš šta, Leks, on je rasista, dovraga.
– Nije važno. Večeras ćeš im pokazati ko je prava zvezda. Ima da ih rasturiš. Spremila sam ti garderobu i šminku.
– Hvala.
– Gejbe…
Znao je šta sledi po tome kako je izgovorila njegovo ime.
– Ne. Ne dolazi u obzir. Ne ova scena. Suviše je opasno. Ne možeš sa mnom.
– Molim te. Bez veze mi je da sedim ovde i razmišljam o tome šta će se dogoditi.
– Možeš da gledaš na televiziji. Samo uključi E! Kanal i sve ćeš videti.
– Ali hoću da gledam s tobom.
– Snimi onda. Kad se vratim, gledaćemo zajedno.
Spustila je glavu dureći se. – To nije isto.
Zaronio je prst u njenu čašu za šampanjac, izvadio malo hladne, kremaste čokolade i nežno je stavio na njenu levu bradavicu. Nagnuo se i polako, izazivački krenuo jezikom ukrug po dojci, dok nije stigao do slatkog, čokoladnog središta. Posisao je čokoladu, a ona se promeškoljila.
– Obećavam ti da ćeš dobiti ulogu, ali ova scena je suviše rizična – rekao je.
– Obećavaš?
– Kunem ti se.
Poljubila ga je. – Hoćeš večeru kada se vratiš?
– Doneću picu. Ti samo treba da opereš te čaše za šampanjac.
– Za šta?
– Za šampanjac – rekao je ljubeći joj drugu dojku. – Večeras pijemo šampanjac.

21.


Kajli i ja smo bili u našoj kancelariji na trećem spratu. Kada kažem „našoj kancelariji”, mislim na prostor veličine pola terena za ragbi matsivih zidova, s visokom tavanicom, dva reda identičnih stolova, vrlo malo pregradnih zidova i još manje mira.
Policajski posao ima svojih prednosti, ali luksuzni smeštaj nije jedna od njih.
– Mene je poslala unutra, a tebe napolje – rekla je Kajli. – Ne smeta ti što smo razdvojeni?
Za trenutak sam pomislio da se šali, ali nije se šalila. Partneri smo i za Kajli to znači da radimo zajedno koliko god možemo.
– To je razumno rešenje – rekao sam. – Biće sve kako treba.
– Ne mogu da verujem da ću prvog dana u Crvenom odredu raditi u večernjoj haljini.
– Nećemo reći Omaru. Ne bih voleo da bude ljubomoran.
– Jasno ti je da ću Spensu morati da kažem da sam ozvučena. Ne mogu tek tako da pričam sama sa sobom.
– Zapravo, on će ti biti dobar paravan. Moći ćeš da razgovaraš s komandnim centrom, ali će izgledati kao da razgovaraš s njim…
Čuo sam potpetice kako kuckaju po pločicama, a onda sam je video kako se približava mom stolu. Šeril Robinson. Videla je da sam je primetio i nasmešila se – drugi put danas. Onaj ubitačni osmeh koji obasja celu prostoriju, čak i tako sumornu kao što je naša kancelarija.
– Zdravo, Zak – reče Šeril. – Ovo je sigurno tvoja nova partnerka, istražiteljka Makdonald.
Ispružila je ruku i njih dve su se rukovale. Ne znam zašto mi je bilo neprijatno, ali sam pokušao da to ne pokažem.
– Šeril Robinson, naš psiholog.
– Kajli Makdonald, na probnom radu u Crvenom odredu. Nadam se da nisi došla da me ispituješ, jer ne znam gde ću pre, a još moram da se postaram da mi se nožna futrola za pištolj ne vidi ispod svečane haljine.
– Pretpostavljam da si raspoređena u Radio sitiju – rekla je Šeril.
– Biću unutra. To sam svakako planirala za večeras. Kada si udata za televizijskog producenta, to ti je jedna od prijatnih dužnosti. A sada mi još i plaćaju za to. Ako budemo imali sreće, Zak i ja ćemo uhvatiti svog prvog zajedničkog manijaka. Svi zadovoljni. Drago mi je što sam te upoznala, Šeril, ali moram da trčim kući da se presvučem.
– Srećno – reče Šeril.
Posmatrali smo je kako odlazi. – U slučaju da nisi primetila – rekoh – Kajli voli svoj posao.
Šeril je samo klimnula glavom.
– Hajde, doktorko, ako si već došla u kućnu posetu, daj mi nešto više od klimanja glavom.
– Nisam na dužnosti. Samo sam svratila da te vidim.
– Aha… pa, evo me. – Još uvek mi je neprijatno. Još uvek ne znam zašto.
– Kada smo jutros pili kafu, oboje smo imali težak dan pred sobom. Moj je prošao sasvim dobro. A ti si mi pomogao. Htela sam samo da ti zahvalim na savetu.
– Bio je to dobar savet. Kamo sreće da sam ga sâm smislio.
– Znam da je to moj savet, ali ti si me podsetio. I hvala ti na tome.
– Nema na čemu, i drugi put.
– Zaista sam svratila samo da ti zahvalim, ali kada sam već ovde, kako ide s novom partnerkom?
– Imali smo dva ubistva za manje od osam sati, pa sve i da sam hteo da razmišljam o prošlosti, nisam stigao.
– Sve ima svoje dobre strane. Možda to znači da ćeš se dobro naspavati noćas.
– Noćas smo u stanju visoke pripravnosti. Kako stvari stoje, ne znam da li ću uopšte spavati.
– U tom slučaju – rekla je i nabacila onaj neodoljivi osmeh – vidimo se ujutru u restoranu.

22.


Njujorška policija ima desetine komandnih centara na točkovima. Onaj parkiran na uglu Pedesete ulice i Šeste avenije najveći je i najbolji u floti. Zajednički proizvod američke, britanske i izraelske genijalnosti – pokretna kičma dugačka petnaest metara i vredna dva miliona dolara, od milja nazvana Kapzila.
– Zar nam treba sva ova oprema da bismo uhvatili jednog čoveka? – rekla je kapetan Kejts.
– Ako se radi o jednom čoveku – odvratio sam.
Kejtsova je obukla paradnu uniformu i svratila, pre nego što će otići da provede ostatak večeri uz gradonačelnika koji je želeo da ga, citiram: obaveštavamo o svemu u svakom prokletom trenutku, dođavola.
– Malopre sam pričala s Mendi Sauter iz Odeljenja za javne informacije – rekla je Kejtsova. – Ijan Stjuart je bio udarna vest u svim večernjim informativnim programima. Glavni mediji slučaj još uvek nazivaju „tragičnim incidentom koji se istražuje”, međutim, tabloidi neumorno plasiraju vest o „ljubomornoj ženi koja je ubila muža preljubnika pred stotinu očevidaca”.
– Tehnički gledano, obe teorije su tačne.
– Rezultati autopsije Sida Rota nisu još uvek objavljeni, tako da većina još nije povezala njegovu smrt sa Stjuartovom. Međutim, blogeri su počeli da razrađuju TMZ-ovu priču, tako da društvene mreže već vrve od glasina o serijskom ubici. Čovek bi pomislio da će vest o ubici na slobodi oterati ljude što dalje od crvenog tepiha, ali pogledaj onu gomilu tamo.
– Verni obožavaoci. U slučaju da njihov omiljen glumac strada, svakako ne žele to da propuste.
– Čak i ako bi neki zalutali metak mogao da skrene u njihovom pravcu?
– Kao što sam rekao, verni… obožavaoci.
Kejtsova je otišla, a ja sam seo za komandnu tablu pored Džerija Brenarda, civilnog dispečera koji poznaje svaki centimetar više stotina kilometara optičkih vlakana u Kapzili.
– Moja partnerka bi trebalo da bude u predvorju muzičke dvorane. Da li mogu da dobijem sliku?
Brenard je uključio odgovarajuću kameru i zumirao Kajli. Na sebi je imala zanosnu bež haljinu od svile, strukiranu, koja se širila sve do poda – obavezan modni detalj za svakoga ko nosi nožnu futrolu za vatreno oružje. Nisam imao pojma ko je kreator, ali zgodan muškarac pored nje je sasvim sigurno bio Spens Harington.
Uključio sam mikrofon. – Komanda zove Jenki Jedan – rekao sam.
Veliki osmeh joj je zaigrao na licu, odmahnula je glavom, očigledno negodujući zbog šifrovanog imena koje sam joj dodelio.
– Ovde Jenki Jedan.
– Jes li nešto videla?
– Ovde kao da je Defkon jedan[6] – rekla je. – Ima više policajaca nego zvanica. Metalni detektori, skeneri i četvoronožni tragači za bombama. Ako je gradonačelnik tražio obezbeđenje, dobio ga je.
– Kad bi se delile nagrade za najbolji stajling na tajnom zadatku, vas dvoje biste svakako trijumfovali. Oboje izgledate sjajno. Kako je Spens? Nema ništa protiv?
– Šališ se? Bavi se produkcijom policijskih serijala. Kao da je upravo u jednom od njih.
– Samo nemoj da pokuša nešto iz svojih serija. Komanda se odjavljuje.
Okrenuo sam se prema Brenardu. – Pređi kamerom preko gomile.
Naš kamion je visok četiri metra. Na krovu je kamera postavljena na stub koji se diže još osam metara u visinu. Brenard je polako obrnuo ceo krug, prelazeći preko ljudi ispod. To je daleko više nego letimičan pregled. Objektiv kamere je dovoljno moćan da uveliča registarsku tablicu u susednom bloku.
Posmatrao sam lica. Obožavaoci koji se nadaju da će moći da ispruže ruku i dotaknu omiljenu filmsku zvezdu, paparaci koji se nadaju da će napraviti onu jednu fotografiju za koju mediji neće pitati šta košta i policajci, uniformisani i u civilu, skoro stotinu njih u gužvi – najsposobniji njujorški čuvari reda koji rade ono što najbolje znaju.
Nisam znao gde ni kako, čak ni da li će ubica napasti, ali dok sam sedeo za komandama i posmatrao monitore na zidu, bio sam siguran u jedno. Spremni smo za njega.

23.


EKSTERIJER: DVORANA RADIO SITI – NOĆ


Kameleon razume moć uniforme. U plavom, s bedžom na košulji, hoda pored prepunih tezgi s hranom u Pedeset prvoj ulici, prolazi kroz gužvu i stiže do zapadne strane Šeste avenije.
Sada je dvadeset godina stariji, s pramenom sede kose koji mu viri ispod kačketa i s uredno podšišanom, sedom jarećom bradicom. Sve što mu je potrebno kako ga niko ne bi prepoznao u slučaju da se nađe na naslovnim stranama sutrašnjih novina jesu naočare s debelim žućkastosmeđim okvirom i žutim staklima, kao i veliki lažni nos.
Ugleda ga policajac koji stoji pored rampe, dosađuje se i žudi da bude kod kuće i pije pivo. Kameleon mu na brzinu pokazuje legitimaciju s fotografijom. Polilcajac diže rampu i pokazuje mu da prođe.
Kameleon klimne glavom i kreće prema deset metara visokoj skeli s televizijskom kamerom na vrhu, prekoputa crvenog tepiha.
Zabava počinje.
* * *

Scena se nije odvijala baš po scenariju. Odvijala se mnogo bolje. Na barikadama je sreo dvoje policajaca, starijeg belca i mladu ženu latinoameričkog porekla.
– Šta znači to na vašoj legitimaciji – rekla je žena. – „Prvi dečko”? Ne izledate mi kao dečko.
– To je filmski izraz – reče Kameleon. – To znači da sam prvi pomoćnik glavnog električara.
– Zanimljivo – rekao je drugi policajac. – Uvek vidim „Prvi dečko” na odjavnoj špici filma. Nikada nisam znao šta to znači.
– Eto, sledeći put kada budete videli taj izraz, setićete se mene.
– A šta biva ako je prvi pomoćnik žena? – rekla je policajka.
Kameleon joj se neodoljivo osmehnuo. – Onda glavni električar radi ono što mu ona kaže.
Grohotom su se nasmejali i pustili ga da prođe.
E! Kanal je postavio tri skele s kamerama – jednu u Pedesetoj ulici, drugu u Pedeset prvoj i tu, u Šestoj aveniji, tačno prekoputa ulaza u dvoranu.
Ispod skele je mračno, te je uključio baterijsku lampu. Po ulici se vuče splet kablova koji vode na razne strane, ali transformator gde se svi susreću je jasno obeležen.
Pronašao je i izvukao dva kabla.
Ne čuje od gužve, ali može da se kladi da snimatelj koji stoji deset metara iznad njega glasno psuje.
Kameleon se popeo skoro do vrha skele.
– Imaš problema sa strujom? – viknuo je snimatelju.
– Aha. Nemam sliku. Nemam ni zvuk. Ništa.
– Problem s prenosom – rekao je Kameleon. – Mogu da ga rešim. Ali mi treba treća ruka. Možeš li da mi pomogneš?
– To nije moja struka, prijatelju.
– Treba samo da mi držiš lampu. Obećavam da te neću prijaviti sindikatu električara.
– Dobro, dobro – rekao je snimatelj.
Sišao je niza skelu za Kameleonom.
– Možeš li da odeš tamo i uperiš svetlo pravo u razvodnu kutiju – rekao je Kameleon i pokazao na kutiju koja vodi električnu energiju iz kamiona s generatorom.
Snimatelj je kleknuo i zastenjao. – Požuri, nemam kolena za ovo sranj…
Udarac u slepoočnicu bio je brz i precizan. Snimatelj se srušio na tlo. Izgubio je svest, ali brzo će se povratiti.
– A sada ti je potrebno malo vitamina K – rekao je Kameleon i zabo iglu šprica u snimateljevo desno rame, ubrizgavši mu ketamin. – Ti lepo odspavaj. Ja idem gore da snimam – rekao je i uključio dva kabla, ponovo uspostavivši zvuk i sliku.
Popeo se na vrh skele i stavio na glavu slušalice okačene o kameru.
– Kamera tri – začuo se glas iz kamiona TV mreže udaljenog čitav blok. – Brajane, tu si?
– Ovde sam – reče Kameleon.
– Izgubili smo te na trenutak. Da li je sve u redu?
Kameleon je namestio kačket E! Kanala i udobno se smestio iza kamere. – Dobro da bolje ne može biti.
Po scenariju.

24.


Leksi je sedela na sofi prekrštenih nogu, nalakćena na kolena, brade oslonjene na ruke. Nije skidala pogled s televizijskog ekrana. Nije htela da propusti ni najmanji detalj koji bi Rajan Sikrest mogao da iskopa.
Bila je potpuni, dugogodišnji, nepopravljivi zavisnik o poznatim ličnostima i to nije krila. Oni su otmeni, oni su odvratni, oni su superzvezde, oni su gadovi – nije važno, ne može bez njih. To važi čak i za one koje prezire. Čak i za one koje bi želela da ubije.
Na stočiću je tanjir sa sirevima, još uvek prekriven plastičnom folijom. Izvadila je one dve čaše za šampanjac i svoju do vrha napunila pivom. Šampanjac će svakako ostati na ledu i sačekati Gejba da se vrati kući.
Zgrabila je mobilni telefon koji je zavibrirao između njenih nogu.
Od poruke joj se zavrtelo u glavi: Pozdrav s kamere tri. NO. Ljub, G.
NO. Ne odgovaraj. Tako rado bi mu odgovorila, ali to je Gejbova najveća scena do sada. Nije u redu da mu odvlači pažnju.
Pijuckala je pivo i gledala Rajana kako se šali sa poznatim ličnostima, koje limuzinama stižu do crvenog tepiha jedan po jedan. To je sigurno najbolji posao na svetu. A povrh svega ima šestocifrenu platu.
– Ja bih to radila besplatno, Rajane – rekla je obraćajući se ekranu. – Dođavola, čak bih ti platila da mi dozvoliš da radim tvoj posao.
Rođena je i odrasla u Indijani. Porodica joj još živi tamo. Međutim, ona je sada Njujorčanka, te joj je bilo baš drago kada su sve velike zvezde rekle kako je sjajno snimati filmove i televizijske serije u Njujorku. O tome se radi u ovoj nedelji Holivuda na Hadsonu. No dobro, možda su im platili da kažu tako nešto, ali što se nje tiče, to nije reklama. Njujork je najbolji.
– Pazite se, ljudi – rekao je Sikrest publici. – Evo ga holivudski loš momak o kome se najviše priča, najviše piše i najviše tvituje. Znate o kome se radi, zar ne? To je Breeeeed Šak.
Režija je sa Sikresta prešla na udaljenu kameru koja pokriva ulicu. Produženi hamer polako se kreće Šestom avenijom, dok se čuje sirena. Krovni prozor je širom otvoren, a na zadnjem sedištu stoji Bred Šak, gornji deo tela mu je van automobila.
Da nazdravi okupljenima, visoko je podigao flašu votke po kojoj je poznat, pa otpio četiri dugačka gutljaja. Obožavaoci su zaurlali.
Kamera je ostala na Šaku, dok je Sikrest komentarisao. – Pitaću ga kada stigne ovde, ali mogu da se kladim u pet dolara da ono nije voda – rekao je. – Čekajte, dodaje flašu nekome u limuzini.
Šak je spustio votku, sagao se i sekund kasnije ponovo podigao, držeći cev dugačku pola metra.
– Čoveče! – Sikrest je urlao u pozadini. – To je puška za ispaljivanje majica. Loš momak Bred ima top kojim će ispaliti majicu, a pošto na sebi ima onu svoju čuvenu s natpisom ŠAKIRAJ SE, mislim da svi znamo šta će ispaliti u gomilu.
Bum. Prva majica je poletela u vis, a ljudi iza barijere su pomahnitali pokušavajući da se dočepaju suvenira. Onda je hamer skrenuo i prišao drugoj strani ulice, a Šak je ispalio još jednu majicu.
– Gradonačelnik je pozvao sve da snimaju u Njujorku – rekao je Sikrest uz smeh – a ludi Bred radi upravo to. Hajde da vidimo.
Leksi zna šta ide sada. Ustala je sa sofe, skakala, pljeskala rukama, u glavi joj se vrtelo od uzbuđenja.
– O, bože! – vrištala je. – Ja volim Njujork.

25.


– Izgleda da je tačno ono što pričaju za ovog Šaka, da je potpuno lud – rekao je Džeri Brenard.
Pustio je prenos E! Kanala na velikom centralnom monitoru, te smo, zajedno s nekoliko miliona gledalaca, posmatrali Breda Šaka kako ispaljuje majice u obožavaoce.
– Hoćeš li da ga uhapsiš?
– Da ga uhapsim? Pre će biti da će ga gradonačelnik pozvati na ručak u rezidenciju. Prvo što naučiš u Crvenom odredu jeste da postoji vreme i mesto za hapšenje prestupnika iz redova poznatih ličnosti. Radio siti pred hiljadama pomahnitalih obožavlaca nije pravo mesto za to, a nedelja kada gradonačelnik pokušava da privuče govnare kao što je Šak da snimaju više filmova u Njujorku nikako nije pravo vreme. Osim toga, ispaljivanje majica je uglavnom bezopasno. Napravljene su od pamu…
Zadnja vrata komandnog centra naglo su se otvorila i uniformisani policajac se s mukom popeo uz stepenice, pridržavajući omamljenog i dezorijentisanog muškarca. Brenard im je pomogao da uđu, a policajac je pažljivo spustio čoveka na pod.
– Pronašao sam ovog tipa ispod skele za kameru – rekao je. – Ne vonja na alkohol. Nije pijan. Sudeći po modrici na slepoočnici, neko ga je tresnuo po glavi. Pozvao sam hitnu pomoć.
Čovek na podu je imao logo E! Kanala na plavoj košulji. Bedž na džepu košulje mu se izvrnuo, te sam ga namestio.
– O, jebote! Džeri, vrati se za komandnu tablu.
– Poznaješ ga? – rekao je Brenard i brzo se vratio u stolicu.
– Ne. Nikada ga nisam video. Ali tip je iz E! Kanala i na bedžu mu piše Snimatelj.
– Pa?
Igram šah od sedme godine. S vremenom sam naučio da razmišljam tri, četiri, pet koraka unapred. Međutim, nije bilo vremena za objašnjavanje.
– Samo mi daj našu kameru i uveličaj mi skele s kamerama E! Kanala.
Džeri je prebacio sliku na skelu u Pedesetoj ulici i zumirao kameru na vrhu.
– Izgleda u redu – rekao sam. – Daj mi sledeću.
Okrenuo sam se ka uniformisanom policajcu. – Gde si ga pronašao? Pod kojom skelom?
– Pod onom u Šestoj aveniji.
Džeri je već prebacio sliku na skelu u Pedeset prvoj ulici.
– Zaboravi na tu! – povikao sam. – Daj mi tipa u sredini. U Šestoj aveniji.
Džeri se nadvio nad upravljač i kamera je polako krenula da se vraća u suprotnom smeru. Prava agonija, kao kada posmatrate kako neko uteruje ratni brod u luku.
– Zumiraj na snimatelja.
Džeri je izoštrio sliku muškarca na skeli. Nekoliko sekundi se činilo da je sve u najboljem redu, te sam počeo da sumnjam u svoj instinkt. Onda se snimatelj odmakao od kamere.
– Idi nazad! – povikao sam. – Prati ga, prati ga!
Snimatelj je došao do ivice skele. Držao je nešto u desnoj ruci. Zamahnuo je, kao da namerava da zamahne loptom i baci je daleko.
– Staklo – rekao je Brenard i zumirao na ruku. – Čini se da je flaša.
Zatim je zavitlao predmet. Kamera je savršeno ispratila flašu dok je letela kroz vazduh iznad Šeste avenije.
Nisam morao da budem šahista da bih znao šta će se dogoditi sledeće.
Molotovljev koktel je udario o krov Šakovog hamera i eksplodirao. Ekran je postao jarkonarandžast. Brenard se odaljio da bismo imali širu sliku.
– Komanda ovde – rekao sam u mikrofon. – Sve jedinice ka skeli u Šestoj aveniji, između Pedesete i Pedeset prve ulice. Imamo belca, između pedeset i šezdeset godina, u plavoj uniformi E! Kanala. Bacio je bombu. Zaustavite ga. Verovatno silazi severnom stranom skele. Ne vidim ga odavde.
Stajao sam i posmatrao. Bred Šak je goreo. U panici se popeo na krov spržene limuzine.
Skotrljao se s krova automobila i pao na ulicu, zatim ustao i krenuo da tetura prema dvorani urlajući, dok je napalm plamteo svuda oko njega.
Trenutak pre nego što će naleteti na Rajana Sikresta i užasnute zvanice ispred ulaza, Šak je srećom izgubio svest i srušio se na crveni tepih pušeći se.

26.


U jednom trenutku sam posmatrao tipa koji je zapalio Breda Šaka, a u sledećem ga više nije bilo.
– Ne vidim ga – rekao sam. – Zna gde nam je kamera, pa se spušta zadnjom stranom skele.
Nikada ranije nisam radio sa Džerijem Brenardom, ali čovek je pravi profesionalac. Smiren. Staložen kad je napeto.
– Naravno da zna gde je ta kamera. Stoji na visini od osam metara i gleda pravo u njega – reče Brenard. – Ali pitam se da li zna za ovu.
Prsti su mu poleteli preko komandne table, slika se promenila i najednom smo ugledali bombaša kako silazi s druge strane skele.
– Saobraćajna kamera – rekao je Brenard. – Pre nego što smo počeli, programirao sam svaku kameru u krugu od šest blokova. Za svaki slučaj.
Džeri je dobar, međutim, tip koga gonimo nije glup.
Sigurno zna da ćemo ga uskoro imati na nekoj drugoj kameri. Čim je dotakao zemlju, shvatio sam zašto je hteo da se sakrije od kamere, pa makar i na nekoliko sekundi.
Brzim, gotovo neprimetnim pokretom njegova izrazito plava košulja E! Kanala pretvorila se u crveno-narandžasto-zlatnu majicu.
– Čičak traka – reče Brenard. – Prilično lukavo.
Zgrabio sam mikrofon. – Komanda svim jedinicama. Osumnjičeni je sišao i beži. Skinuo je uniformu E! Kanala i sada ima na sebi majicu u hipi stilu u crvenoj, narandžastoj i zlatnoj boji. Nalazi se ispred zgrade Tajm lajfa i kreće se prema Zapadnoj pedeset prvoj ulici.
S više od stotinu policajaca koji pokrivaju ceo kraj, pomislićete da nije teško uhvatiti jednog čoveka. Međutim, nije baš tako. Većina naših bila je pored barikada, te su morali da se vraćaju kroz gužvu.
Pod uobičajenim okolnostima, većina Njujorčana bi se verovatno sklonila ispred policajca koji viče „Prolaz, prolaz!”. Međutim, te večeri okolnosti su bile daleko od uobičajenih. Čim je Molotovljev koktel eksplodirao, ljudi su se uspaničeno razbežali. Što je još gore, nisu mogli da se slože oko toga na koju će stranu. Svako se sam snalazio kako je znao i umeo, te su se mahnito gurali, laktali i probijali, ne mareći za to da li će oboriti trudnicu ili policajca koji goni ludaka.
Nekoliko policajaca probilo se kroz krkljanac i stiglo do Pedeset prve ulice.
– Tip nema nikakve šanse – reče Brenard.
Onda je ekran postao ljubičast.
– Dovraga, bacio je dimnu bombu.
Dimna zavesa ne bi osvojila Oskara za specijalne efekte, ali je delovala.
Brenard se vratio na široku sliku.
– Eno ga.
Šarena majica se kretala prema lavirintu tezgi s hranom koje su preplavile južnu stranu Pedeset prve ulice.
– Mi imamo pogled iz vazduha, ali naši dole na ulici ne vide prst pred okom.
– Ali mogu da ga traže – rekao sam i uključio mikrofon.
– Osumnjičeni je kod niza tezgi s hranom u Pedeset prvoj – rekao sam. – Nalazi se između Sabretovog žuto-plavog suncobrana i crveno-belog na kojem piše „Falafel”.
Dim se brzo proširio. Video sam nekoliko naših u uniformama kako se kroz metež silovito probijaju prema suncobranima.
Policajac na čelu bio je nekoliko metara od begunca.
Tada su ugledali motocikl kako izlazi između dve tezge i kreće ka istoku Pedeset prvom ulicom.
– Dođavola – reče Brenard. – Ovaj tip je dobar.
– Mi smo bolji. Sad ga imamo. Komanda svim jedinicama – rekao sam u mikrofon. – Potpuno zaustavite sav motorni saobraćaj od Četrdeset druge do Pedeset sedme ulice i od Devete do Treće avenije. Osumnjičeni vozi svetlozeleni motocikl kavasaki nindža.
Motociklista je uz škripu guma skrenuo desno i vozio Šestom avenijom u suprotnom smeru. Nindža se u punoj brzini kretao pravo prema limuzini u plamenu.
– Pogledaj šta radi maloumnik – reče Brenard. – Kuda je krenuo, dođavola?
– Nije važno. Cela oblast je opkoljena. Ne može nam uteći.
Međutim, gad je, na moje oči, uradio nešto nemoguće.

27.


Dok je stajao na skeli s Molotovljevim koktelom u ruci, Gabrijel reditelj dao je poslednje uputstvo Gabrijelu filmskoj zvezdi.
– Ovo je najvažniji kadar. Imaš samo jedan pokušaj, ali možeš ti to. Hiljadu puta si to radio.
Gabrijel glumac je prevrnuo očima. Hiljadu puta? Samo šest puta mu je uspelo. Šest puta od trideset dva. Pogoditi zapaljenom flašom automobil u pokretu nije tako lako kao što ljudi misle. Leksi je vežbala s njim, ali bez vatre. Umesto automobila, vežbali su na kolicima koja su uzeli s parkirališta supermarketa.
Mislio je da mu je potrebno još malo vežbe, ali ona je rekla: – Ne, ne treba da preteraš s probama.
Napalm su napravili kod kuće. Bilo je smešno lako. Samo su promešali benzin i stiropor i to stavili u staklenu flašu.
Leksi je, razume se, morala da iskomplikuje.
– Dodaj malo votke.
– Čemu služi votka?
– Verovatno ničemu. Samo malo kinematografskog simbolizma. Bred Šak-votka, shvataš?
Nek ide dovraga. Dodao je malo stoličnaje.
A sada je vreme za predstavu. Hamer se polako kotrljao Šestom avenijom.
– I… akcija – uzviknuo je reditelj.
Čim je bacio flašu, znao je da je trideset treća sreća. Savršen zamah, savršena linija, savršen pad.
Eksplozija je bila glasnija, svetlija i spektakularnija nego što je očekivao. Voleo bi da je mogao da ostane i pogleda poslednju ulogu Breda Šaka, ali videće sve na snimku večeras.
Silazeći sa skele, Kameleon se iz dosadne plave preobrazio u kombinaciju jarkih, živahnih boja i potrčao ka kavasakiju.
Dimna bomba je bila Leksina ideja. Nisu mogli da se slože oko boje. On je hteo crvenu, da bi se narugao Crvenom odredu. Ali ona ga je podsetila da postoji i Plavi odred.
– Crveno i plavo daju ljubičasto – rekla je. – Savršen način da im svima zavučeš.
Nikada ne protivreči Leksinoj logici. Nije ni važno. Bilo mu je drago što se toga dosetila, jer, kako se ispostavilo, to mu je spaslo guzicu.
Kameleon zna sve najbolje scene s motociklima – Švarceneger na harlej dejvidsonu u Terminatoru 2, Makvin na trijumfu TR6 u Velikom bekstvu i sada, vaš glumac na kavasakiju nindža.
Skočio je na motocikl, dao gas i izašao. Većina policajaca prebacila se s druge strane barikada pokušavajući da obuzda uspaničene ljude, te je lepo napredovao Šestom avenijom.
Nema mnogo vremena. Za nekoliko sekundi policija će opkoliti srednji deo Menhetna, od jedne do druge reke.
Kod Četrdeset osme ulice je podigao motocikl, prebacio težinu na zadnji točak i krenuo ka jedinom mestu koje se nisu setili da zapečate.
Ka podzemnoj železnici.
Vozio je ka ulazu za D liniju i spustio se niza stepenice.
U većini stanica podzemne železnice ne bi imao kuda da pobegne. Međutim, ispod ogromnog kompleksa solitera, porodica Rokfeler je veoma mudro sagradila podzemni prolaz od osamdeset hiljada kvadratnih metara. Prolaz načičkan prodavnicama, restoranima i umetničkim galerijama povezuje sve poslovne zgrade od Pete do Šeste avenije i od Četrdeset osme do Pedeset prve ulice.
Prolaz je pravi magnet za turiste i raskrsnica za one koji putuju, s ujednačenom temperaturom preko cele godine. Kao i genijalna ruta za beg na motociklu, u slučaju da vas goni policija.
Dole nije bilo policije. Turisti su posmatrali širom otvorenih očiju i smešili se dok je kavasaki jezdio mermernim hodnicima, a umorni Njujorčani očigledno nisu marili za njega.


ENTERIJER: PODZEMNI PROLAZ U ROKFELER CENTRU – NOĆ


Kameleon ostavlja motocikl u mračnom uglu iza apoteke i prekriva ga ciradom. Pronaći će ga naposletku, ali neće moći da ga povežu s njim. Registarske tablice su ukradene, a serijski brojevi izbrisani kiselinom.
Sledeća stanica: muški toalet u Starbaksu. Izlazi dva minuta kasnije kao raščupani student s naočarima nalik na one Harija Potera, u majici na kojoj piše SPASIMO PLANETU. NIGDE DRUGDE NEMA PIVA.
Odlazi do ulaza u podzemnu železnicu, ulazi uz pomoć metro-kartice i stiže na peron baš u trenutku kada nailazi D voz u pravcu grada. Gužva je, te se gura s ostalim putnicima – samo jedan u mnoštvu Njujorčana koji je pošao kući posle napornog dana.


Sve je išlo glatko, osim voza. Nije se pojavio kada je Gabrijel stigao na peron. To se nikad ne dešava. Hodao je nonšalantno ka drugom kraju perona i posmatrao ostale putnike.
Tada ju je spazio.
Hilari Svonk.
Ne pravu Hilari. Već plakat za najnoviji film.
Prišao je.
– Hej, Hilari. Sećaš se mene? Budala za šankom? Više ne, dušo.
Više. Ne.