Čovek koji nije želeo da voli

First topic message reminder :



Tankredi je muškarac iz snova: poseduje ostrvo na Fidžiju, predivne vile po celom svetu, privatne avione i neodoljivu privlačnost. Pre ili kasnije, sve žene pokleknu pred njegovim šarmom. Ali on ne uspeva da zaboravi ljubavnu ranu iz prošlosti koja ga je zauvek promenila i zbog koje mrzi sreću. On je čovek koji ne želi da voli. Sve dok u crkvi ne sretne Sofiju, nekada svetsku pijanističku nadu, a sada nastavnicu koja je prestala da svira zbog zaveta ljubavi. Dovoljan je samo jedan pogled da Tankredija očara ta žena. I da mu postane opsesija. I Sofiju je taj neznanac uzbudio, ali ona ima svoju ljubav – Andrea, i ta ljubav je večna... Ali, može li jedna žena da se suprotstavi strasti koja ne poznaje granice, osećanjima koja iznenada navru u njen život i poljuljaju joj sva dotadašnja uverenja? Tankredi misli da možda postoji način da je osvoji i odlučuje da ga u tom naumu ništa neće zaustaviti. Hoće li Tankredi uspeti da osvoji Sofiju? Hoće li je videti kako ponovo svira, samo za njega, sedeći za klavirom, s pogledom na okean? I, kakav će to bolan izbor Sofija na kraju morati da napravi? U novom romanu Federika Moće uživaćemo u priči o uzbudljivom susretu dve izgubljene duše pune ljubavi i strasti. Slojevit i složen roman koji obeležava novu etapu u pisanju autora čije knjige čitaju milioni mladih ljudi širom sveta.

„Kad si razgovarala s njim? Šta ti je ispričao?“
„Ne, nisam više s njim pričala. Ono popodne mi je rekao da će te odvesti u Veronu i da ćeš se vratiti na vreme, dakle zaključila sam...“
„Ti si zaključila, ma nemoj!“
„Dobro, ako hoćeš sve da znaš, zaključila sam da je preteran frajer i da je na neki način zaljubljen u tebe! Dakle, htela bih da znam kako je započelo, kako se nastavilo, šta se dogodilo i pre svega kako će se nastaviti.“
„Ništa drugo?“
„Pa, kako mi budeš pričala, sigurno će iskrsnuti još koje pitanje! A i ja mislim da smo mi žene sada u svemu i po svemu kao muškarci. Zašto ne bismo i mi živele od prevare? Od osvajanja i pobeda? Oni to rade odvajkada. Ali izvini! Zar se nismo borile za ravnopravnost?“
„Ne verujem da je to bio cilj prvih feministkinja.“
„Pa mislim da je neka od njih sigurno i to imala na umu. Reci mi šta ima zabavnije od toga. Je l’ ti bilo dosadno to veče?“ Sofija odmahnu glavom. Lavinija se osmehnula. „Vidiš? U pravu sam.“
Sofija je shvatila da je trud uzaludan. „Okej, ako želiš da me otpratiš do parka, ispričaću ti.“ Tako počeše da hodaju ka početku Apije. Lavinija ju je gledala bez reči, grizla usne, radoznala do ludila.
„I? Koliko još moram da čekam?“
„Htela sam da vidim koliko ćeš izdržati...“
„Ja? Kad bi znala! Otpornost nula.“
I to priznanje slabosti ju je na neki način smekšalo. Sofija poče svoju priču, dolazak u crkvu, susret sa starom drugaricom sa studija, Ekaterinom Zaharovom, koja je trebalo da je zameni, opklada.
„Razumeš? Kladila sam se na tebe i izgubila sam!“
„Onda je mnogo jak, eto zašto mi je rekao da ti pošaljem poruku baš u tom trenutku. Sve je izračunao. Odnosno, Sofi, tip je genije!“
„Genije za šta? Samo je hteo da me odvuče u krevet!“
„Da, ali barem to radi na genijalan način!“
Sofija je nastavila s pričom. Avion, kola u Veroni, apartman u njegovom hotelu.
„Kupio ga je da ostavi utisak na tebe... Daj, Sofi, ovo je kao u snu...„
„Zavisi od tačke gledišta, za mene je čak uznemirujuće.“
„I ja bih želela muškarca koji me uznemiruje na taj način... Osim onoga što proživljavam s Fabiom, naravno!“
„Ah, naravno, prirodno...“ Onda je nastavila priču, govorila joj o koncertu, večeri u avionu. „Zamisli da ima i kabinu s bračnim krevetom.“
„Ima i kabinu s bračnim krevetom?“
„Da.“
„Ozbiljno? I, dakle... kresnuli ste se.“
„Lavi! Ovo više nema nikakve veze s feminizmom, pravi si kamiondžija.
„Da! Samo što nikad nisam razumela zašto ljudi uvek misle da su kamiondžije prostaci, jednom sam upoznala jednog obrazovanog, imao je neku eleganciju.“
Sofija je bila iznenađena.
„A gde si ga upoznala?“
„U teretani!“
Sofija raširi ruke. „Dakle, to je stvarno porok!“
„Ma hajde, šalila sam se. Sve u svemu, jesi li otišla u krevet s njim ili nisi?“
„Apsolutno ne.“
„Želiš li da kažeš da ništa nisi radila, nisi se kresnula... Sve u svemu, da nisi vodila ljubav s njim?“
„Neće!“
„Poljubac?“
„Ni to.“
„Ništa?“
„Ništa.“
„Ne verujem.“
„Ne moraš da veruješ. Kako ti volja.“
„Ali izvini, avion, večera, koncert, apartman... Stvarno nisi u trendu! Svaka druga žena bi rekla 'da' za desetinu tih stvari...“
„Imaš grozno mišljenje o drugima...“
„Izvini, eh, osim što pravi divna iznenađenja, prelep je muškarac.
„Da, samo što ti ne misliš na najvažniju stvar, onu koja me je u startu naterala da odbijem.“
„A to je?“
„Udata sam. Znam da je neprijatno da te na to podsećam, ali mislim da si i ti!“
Onda joj je uputila polusmešak i počela da trči ostavljajući je tamo. Lavinija ju je posmatrala tražeći reči, pravu rečenicu, odgovor na ovu njenu konstataciju, jer je znala da je postojao, postojao je, ali nije joj padao na pamet. Onda se osmehnula. Pronašla je nešto dobro.
„A ljubav? A? Gde je tu ljubav?“
Ali Sofija je nastavila da trči, praveći se da nije čula, ili uistinu nije čula. Napravila je lagani krug, ne opterećujući suviše noge. Toliko dugo se nije bavila sportom i odlučila je da počne polako. Stavila je slušalice svog ajpoda, pritisnula foldere i otpočela notama Franca Ferdinanda, da bi nastavila s Arktik mankis.
Kad je optrčala prvi krug, još je imala malo daha. Ali upravo dok je kretala s mesta s kog je bila počela da trči, jedna ruka je dohvati zaustavljajući je i povlačeći joj slušalice.
„Hej, jesi li me čula? A ljubav, a? Gde je tu ljubav?“
„U bajkama... samo u bajkama.“ I poče opet da trči.
Lavinija je malo trčala za njom.
„Ne verujem... Postala si cinična! Praviš veliku grešku. Znaš šta je jednom rekao Borhes? Kriv sam samo za jedno, što nisam bio srećan.“
„Zapamtila si samo to? Biće da je rekao još štošta. Sreća se gradi, nije to jedno tucanje u kolima ili u avionu! Imamo stvarno različite vizije života.“
„Možda.“ Lavinija je prestala da trči. „Samo ne razumem zašto tvoja baš mora da bude ona ispravna!“
„Udate smo. Žena, iako će ti to možda delovati neobično, mora da ima muda!“

25.




Nedelju dana kasnije. Vraćajući se kući kasno posle podne, Sofija ih je čula kako razgovaraju.
„Ali shvataš li? Šta to znači?“
„Možda je htela da saznaš.“
„Slobodno?“ Pojavila se na vratima osmehujući se, kao da ništa nije bilo, iako je u dubini duše znala šta se dogodilo.
„Da, ćao ljubavi, naravno da je slobodno... Stefano upravo odlazi.“
„Ah, otpratiću te do vrata.“
„Ne brini.“ Osmehnuo joj se. „Znam put.“
„Znam... Ali ipak hoću da te otpratim.“
„Kako hoćeš. Ćao, Andrea, vidimo se u utorak.“
Izašli su iz sobe i prošli kroz hodnik. Sofiji je delovao predugačak, ćutke je išla ispred njega i osećala na kičmi težinu njegovog pogleda, njegova pitanja, njegovu morbidnu radoznalost. Nije se više moglo ovako, ta tišina je bila preteška.
„Želiš li nešto da popiješ pre nego što odeš?“
Sačekala je trenutak pre nego što ga je pogledala u oči. Pomislila je da će se suočiti sa strogim, tvrdim pogledom, čovekom koji bi želeo da prodre u nju, da sazna i najmanji detalj, jer je ipak bio siguran u jedno, ona je znala. A umesto toga, ugledala je ranjivog čoveka. Stefano ju je gledao kao da se predao, tražio u njoj samo malo nade, tračak, mogućnost da još živi svoju ljubav prema Laviniji. Stigli su do vrata. I on ju je pozdravio tihim i nesigurnim glasom.
„Ne, hvala, neću ništa.“
Sofija je poželela da mu kaže: „Onda se vidimo uskoro, možda čak i na večeri kod nas, ili neki film...“
Ali nije uspela. Osmehnula se i s jednim jednostavnim „Ćao“ zatvorila vrata. Onda je otišla kod Andree.
Bio je tamo prekrštenih ruku. Kad ju je ugledao, odmahnuo je glavom.
„Nije trebalo.“
„Čula sam vas.“
Poljubila ga je i sela u dno kreveta, Andrea ju je gledao ožalošćeno. „Naterala si me da lažem.“
„Ja? Kakve ja veze imam?“
„Nisam želeo da znam. Tako je dobro kad čovek ne zna ništa.“
„Ali to je kao da se ne živi. Život je prljav, sam si to rekao, Andrea.“
„Da, ali ne tako. Zašto? Ovo je previše. Na kraju sam i ja počeo da zamišljam, video sam Laviniju s tim tipom... U kolima.“
„U kolima?“ Sofija se napravila blesava.
„Da, tvoja prijateljica je to uradila u kolima. Čak i to je apsurdno. To se radi u kolima sa osamnaest, dvadeset godina... Kao da je to uradila namerno, da bi se osetila kao devojčica koja hoće da napravi nestašluk...“
Sofija nije želela da poveruje. Kako su samo saznali? „Jesi li siguran?“
„Stefano je pročitao sve poruke iz njenog telefona, tvoja prijateljica čak ne mari ni da ih obriše, razumeš? Ima intimnih i detaljnih opisa susreta s toliko žestine i duhovitosti, čak i u liftu njene zgrade... Osim u kolima.“
Sofija nije mogla da poveruje svojim ušima.
Andrea je nastavljao. „Ajfon je izgleda stvoren za vrele poruke. Misliš da je izmislio? Pokazao ih mi je, sve ih je odštampao. Liče na erotski čet. 'Kad si mi ga stavio tako, kad si me uzeo onako.'
Čitao sam i nisam više hteo da dignem glavu, kunem ti se, osećao sam tla ću presvisnuti, želeo sam da propadnem, da nestanem... Bilo je grozno pronaći reći.“
„I šta si mu kazao?“
„Ništa. Jednostavno nisam pronašao prave reči. Ćutao sam kao kreten. I zato što je nastavljao da mi govori: 'Možeš li da zamisliš? Lavinija, ne, kažem Lavinija, moja žena, deset godina zajedno, u braku šest, a sad te poruke s nekim mlađim od mene. Razumeš?' Bio je van sebe, kačio se za ono najgluplje, da je taj tip mlađi od njega... a onda je nastavio. Pitao me je: 'Da li si mogao i da zamisliš?' Šta sam mogao da mu kažem? Nisam morao da zamislim, ja sam znao...“
Andrea je pogledao Sofiju, pa odmahnuo glavom.
„Nije u redu, jebem ti. Osećam se prljavo, osećam se krivim, nisam želeo ništa da znam o toj priči, ništa.“
Sofija ga je pomilovala. „Ljubavi, nisi ti kriv, da me onaj dan nije pitao da li sam se provela i da ti nisi shvatio da me je Lavinija koristila kao pokriće, ne bi ništa znao... Stefano nas je stavio u tu situaciju.“
„Ah, jadničak, sad je on kriv...“
„Hteo je da zna, kao što je i ona htela da on sazna.“
Andrea je ćutao. Bio je obeshrabren, razočaran. Onda je rekao: „Zašto sve počinje i završava se s tom lakoćom, zašto ne postoji volja da se gradi, da se ide dalje, da se odustane, da se bude jak. Zašto se više ne želi lepo, čista ljubav, časna ljubav... Zašto?“ Zažmurio je. Suze su mu se lagano slivale niz lice. Onda je najednom otvorio oči, ponovo postao lucidan. „I ti si takva? Da li i ja treba da čeprkam po tvom životu, da budem bednik, da se odreknem dostojanstva kako bih saznao da li si bila u kolima ili u nekom turobnom hotelu s nekim drugim?
Sofija se ukočila. Bez milosti. Bez bola. Ustala je s kreveta. „Rekla sam ti.“ Glas joj je bio oštar i tvrd. „Kad te više ne budem volela, ostaviću te. Nemoj da mi namećeš krivicu koju nemam.“
„A ti nemoj nikad sa mnom da ostaneš iz samilosti.“
„I to tebi liči na ljubav? Nema ni trunke ljubavi u tome što kažeš. Uvek mi namećeš osećaj krivice zbog nečega. A prošlo je osam godina i bili smo srećni. Srećni smo. Zašto ne shvatiš da se naša ljubav oduprla i tom iskušenju?“
„Dođi...“
„Ne.“
Ponovo je izgledala kao nekadašnja kapriciozna i tvrdoglava devojčica.
„Rekao sam ti da dođeš.“
„A ja sam ti rekla da neću.“
Andrea se osmehnuo. „Dođi, molim te.“ Ćutali su. Andrea je pokušao ponovo. „Daj...“
Tek tad se Sofija pokrenula. Približila mu se, ali još uvek se dureći, ruku opuštenih duž bokova, spuštene glave, povređena tim poređenjem, tim vremenom bačenim u vetar tako nepažljivo. Andrea ju je uzeo za ruku, privukao k sebi i poljubio. „U pravu si, oprosti mi.“
„Nemoj to nikad više da izgovoriš.“
„Volim te.“
„Eto, to, naprotiv, izgovaraj uvek.“

26.




Gledala je uvis, u visoku tavanicu konzervatorijuma, u stare grede, slušajući muziku. Mali prozori. Uvek se ponašala tako kad bi je grdila.
„Da li sam ikad išta tražila od tebe? Bila sam uvek pored tebe, čini mi se, u tišini, nikad ne pitajući za razlog, nikad za objašnjenje. Ne možeš da kažeš da to nije istina.“
Olja ju je zadržala posle časova, kad je otišao poslednji učenik. Ostale su i pričale na drvenim klupama, na koje je Sofija prvi put sela kad je imala šest godina. Šalile su se s tim vremenom.
„Sećaš se? Uvek si htela da radiš previše, da budeš prva.“
„Bila sam prva.“
Olja se osmehnula. „Jednom si me uplašila, htela si da sviraš Rahmanjinovljev Preludijum u g-molu, a nisi uspevala i plakala si, i lupala pesnicama, i grebala si se, a imala si samo jedanaest godina. Preplašila sam se tad, znaš? Sećaš se?“
„Naravno da se sećam. Ali imala sam deset godina. Bila je to prava drama.“
„Ozbiljno?“
„Bilo je preteško za mene, pogotovo stakato leve ruke, možeš misliti, s deset godina.“
„A, da, to da. Ko zna zašto si to sebi uvrtela u glavu. Sećam se da, kad si videla onu devojčicu stariju od sebe...“
„Ekaterinu...“
„Da, kad si videla da ga je ona izvodila čisto... još više si prionula.“
„I posle dve nedelje sam i ja uspela.“
Olja se osmehnula. „Mogu li nešto da te pitam?“ Sofija je uze za ruku i pomilova je. „Da.“
„Znaš da te volim...“ Olja je želela da nastavi, ali nije nalazila reči da joj to zahteva. Na kraju je pomislila da je najbolje da pokuša.
„Možeš li da ideš sa mnom na jedno mesto u ponedeljak ujutru? Tražim od tebe samo da mi posvetiš jedan sat svog vremena. Ništa više. “
Sofija je zaćutala, pitala se šta je mogao da znači taj zahtev, šta se nalazi iza tih reči, a pogotovo ko. „Ne“, nasmešila se u sebi, „ne može biti, obećao je, štaviše zakleo se. A ako je došao do Olje? Taj tip se ni pred čim ne zaustavlja. Tankredi je neko ko se zakune, da reč znajući da je neće održati. Ali zašto uporno mislim da iza svega što se dešava u mom životu mora uvek da bude on? Zato što bih u stvari želela da je tako?“
„Možeš biti mirna, ne brini...“ Olja je ušla u njene misli sa svojim uobičajenim vaspitanjem, na vrhovima prstiju, poput ruske carice naviknute na eleganciju i poštovanje. Odmah je osetila da se Sofija uznemirila.
Sofija je porumenela. Sigurno nije na to mislila. Onda je pogledala Olju, blago se osmehujući, čekajući s nadom njen odgovor. „Šta bi to uopšte moglo biti?“, pitala se.
„Reč je o poslu? Tiče se muzike?“
„Da, ali na jedan poseban način. Teško je objasniti. Mislim da bi najjednostavnije bilo da zajedno odemo na taj sastanak.“
Nastavljati dalje s pitanjima bilo bi nevaspitano.
Sofija klimnu glavom. Olja je jednostavno tražila od nje jedan sat. Onda je ponovo videla sebe u toj prostoriji, kako sedi za tim klavirom pored nje, mnogo godina ranije.
„Kad sviraš, drži laktove što više priljubljene uz telo. Držanje, Sofija! Ispravi leđa!“ Ruke njene profesorke ponavljale su određene prelaze, a onda je ona probala. Prstići devojčice koji su se mučili da je prate. Onda su se njene šake izdužile, postale vretenaste, sigurnije, dok su šake njene profesorke polako starile, postajale čvornovate, manje živahne. Koliko je strpljenja imala Olja s njom, koliko ljubavi. I njen san da odgoji veliku pijanistkinju, odricanja, čekanje svih ovih godina, umor, sve se najednom srušilo.
Sofija je pogledala Olju, njeno umorno lice na kojem je vreme ostavilo tragove, ali u njenim očima je nazrela tračak sreće, upaljenu nadu. Nije mogla da je odbije.
„Naravno, Olja, rado ću ići s tobom.“
Tog jutra, ispred crkve, Olja je držala ruke skrštene na stomaku, stiskajući kožnu tašnicu i stalno se okrećući u iščekivanju Sofije. Evo je. Prepoznala je njena kola, mirno je vozila. Olja nije uspela da odoli i pogledala je na sat. Deset i petnaest. Stići će na vreme, sastanak je bio u jedanaest. Golf se zaustavio ispred nje. Sofija se pružila na suvozačevu stranu da bi joj otvorila vrata. Brava se oduvek malo zaglavljivala. Olja je ušla u kola. Sofija je krenula.
„Koliko me čekaš?“
„Oh, ne dugo.“ Nije bilo tačno. Stigla je u dvadeset do deset, zabrinuta da bi mogla da zakasni.
„Drži...“ Sofija joj je pomogla da stavi pojas. Olja je uspela da ga veže.
„Znaš li kojim putem?“
„Naravno, pogledala sam adresu na internetu, čak sam je i odštampala.“ Sofija izvuče jedan list iz tašne. „Evo je. Na Euru je. Za pola sata smo tamo.“
„Dobro.“ Olja se smirila. Sela je udobnije na sedište i ostala tako s rukama na tašni koju je držala u krilu. Dok je vozila, a da Olja to ne primeti, Sofija joj je odmerila odeću. Bila je elegantna, ali možda malo stroga. Odabrala je suviše taman sivi kostim. Ispod je imala belu bluzu, zakopčanu do grla, s malim okruglim okovratnikom sa sedefastim dugmadima. Nosila je ogrlicu koju je Sofija videla da nosi u značajnim prilikama. Tek sad je primetila da je na privesku bila minijaturna ruska ikona. Sofija se osmehnula, svakako da to nije bio simbol modernosti.
„Jesi li doručkovala? Hoćeš li kafu?“
„Ne, hvala. Dobro sam.“ Olja baš nije bila pričljiva. Videlo se da je napeta, Sofija je to primetila i uključila je radio, namestivši na stanicu s laganom muzikom. „Čuj kakav glas! Jedna od retkih pevačica, zajedno s Laurom Pauzini, koja se probila u svetu...“
Olja se okrenula ka njoj i nasmešila joj se. „Odlična je. Baš lep glas.“ Nastavile su da slušaju pesmu. „Kako se zove?“
„Eliza. Ovo joj je najlepša stvar, zove se Svetio“
„Tužna?“
„Kad su muzika i glas lepi, ne mogu biti tužni. Muzika ume da izrazi toliko toga. Pogotovo klasična muzika, ali tebi to ne moram da pričam.“
Olja ju je posmatrala s ozbiljnošću. „Nedostaje ti?“ Sofija je gledala pravo na put. „Mnogo.“ Olja joj spusti šaku na ruku i pomilova je, zatim se osmehnu. „Razumem.“
Nešto kasnije su stigle na odredište. Parkirale su kola i ušle u jednu veliku zgradu. S desne strane se nalazio stakleni sto. Stajao je na dva mermerna stuba, a iza je sedeo mladi portir s kratkom kosom i u besprekornoj uniformi.
„Dobar dan.“
„Dobar dan, imamo sastanak s advokatom Gvarnerijem.“ Portir je proverio u agendi. „Izvinite, kako se zovete?“
„Olga Vasiljeva.“
„Da, izvolite. Čekaju vas, peti sprat.“
Sofija je pozvala lift i istovremeno pogledala okolo. Bilo je vrednih slika na zidovima i Brankuzijeva drvena skulptura. Osmotrila je bronzanu ploču na zidu. Mora da je posredi bila advokatska kancelarija. Osim advokata Gvarnerija, bilo je i drugih imena, kao i nazivi dvaju preduzeća. Zvala su se Atlantida i Nautilus. Zatim je stigao lift i popele su se na peti sprat, gde ih je dočekala sekretarica.
„Dobar dan, ovuda molim vas, pratite me.“
Mora da je imala preko trideset godina. Bila je odevena u kostim s tamnoplavim pantalonama, vrlo odmeren. Sofija je posmatrala prostor. Bila je to prelepa kancelarija, elegantna, zidovi su bili bež boje, s dve slike u ramovima malo svetlije nijanse. Prolazeći, vide nekoliko savršeno nameštenih prostorija, neke su bile prazne.
Devojka se zaustavila pred jednim vratima i otvorila ih. „Molim vas, raskomotite se, želite li da vam donesem nešto, kafu, vodu, sok, ceđeni sok?“
„Meni ništa, hvala“, reče Sofija ulazeći.
„A vama?“
„Ni meni ništa.“
„Sigurno? Ni malo vode?“
„Dobro, onda čašu vode, hvala.“
Devojka se nasmejala, odmah joj donela malo vode i zatvorila vrata za sobom. Sofija i Olja su se smestile na jednu elegantnu sofu od tamne kože. Na podu se nalazio nov tepih, krem boje, podna obloga je bila na bazi cementa i smole svetlobraon boje, na sredini niski stakleni sto s nekoliko značajnih časopisa. Sofija je prelistala jedan. Prikazivao je različite pejzaže ovekovečene u trenutku izuzetnog osvetljenja, spektakularne fotografije najsugestivnijih krajeva sveta.
Malo kasnije devojka se vratila. „Molim vas da pođete za mnom, advokat Gvarneri će vas rado primiti.“ Zaustavila se ispred jednih zatvorenih vrata i pokucala. „Napred.“ Propustila je Sofiju i Olju i udaljila se.
„Oh, dobar dan, drago mi je što vas vidim.“ Advokat se približio Olji ljubeći joj ruku.
„A vi ste sigurno čuvena Sofija Valentini. Ja sam advokat Mario Gvarneri.“ Predstavio se pružajući joj ruku.
„Čuvena... Možda ste me s nekim pomešali.“
Advokat se nasmejao. „Čuveni ste, čuveni, uveravam vas. Mogu li da vam predstavim svog dragog prijatelja gospodina Arkadija Voronova?“
Jedan ugledan gospodin s belom negovanom bradom ustao je sa sofe i prišao dvema ženama. Nosio je male naočare lakog okvira, pramenovi sede kose iznad ušiju padali su mu pomalo razbarušeno. Imao je simpatičan izgled, okruglo lice i lep osmeh. Najpre je stisnuo ruku Olji i pozdravio je na savršenom ruskom, zatim se predstavio Sofiji na sigurnom italijanskom, ali s naglašenim ruskim akcentom.
„Izuzetno mi je drago što sam vas upoznao...“ Advokat Gvarneri je pozvao goste da sednu.
„Sedimo ovde, biće nam udobnije.“
Seli su na sofe kako bi sastanak bio manje formalan.
„Dakle, evo nas.“ Advokat Gvarneri je odmah uzeo reč. „Konačno smo vas pronašli.“
Sofija je slušala sa znatiželjom, ali advokat joj nije dao vremena da išta kaže. „Gospodin Voronov je direktor Instituta za rusku kulturu i jezik i ima zadatak da organizuje jedan događaj koji uključuje Italiju i njegovu zemlju. Odlučio je da jednoj umetnici poveri otvaranje festivala, jednoj posebnoj ženi koja ga je impresionirala svojom velikom veštinom...“
Advokat Gvarneri se osmehnuo, zatim uzeo dva daljinska upravljača sa stola. Prvim je upalio plazma televizor, a drugim pokrenuo DVD-plejer. Na ekranu se pojavio krupan plan dve šake na dirkama klavira, zatim se kod prvih nota televizijski kadar se proširio.
„Žena koju bismo voleli da otvori naš festival... jeste ona“, reče advokat Gvarneri dok se u središtu ekrana videlo Sofijino lice.
Svirala je uz osmeh Betovenov Op. 109, izuzetno delikatnu završnicu sa svim onim stakatima, onim trilerima koji su tad već bili opsesija ostarelog muzičara i koji će ga dovesti do ekstremnih rešenja u njegove dve poslednje sonate. Izvođenje je bilo izvanredno, kao da je u finalu pijanistkinja već shvatila radove koje će Betoven malo kasnije i zamisliti.
Sofija je zabezeknuto gledala snimak. Sećala se savršeno te večeri, u Parizu u sali Plejel na otvaranju koncertne sezone. Imala je dvadeset godina, a haljinu koju je nosila poklonio joj je Armani za to važno veče. Deset godina ranije. Deset. Nedavno je bila počela da se zabavlja s Andreom. Deset godina ranije, pre nego što se desilo, pre nego što je imao udes, pre nego što se sve završilo... Od tada nikad više nije gledala sebe. Nikad više nije videla svoju fotografiju za klavirom ili snimak na kom svira. Osećala je poglede svih na sebi. Duboko je uzdahnula, na neki način morala je iz toga da izađe. Onda je suzbila suze, razbila tu grudvu u grlu i na kraju uspela da progovori.
„Doveli ste me ovamo da bih pogledala ovaj snimak? Mogli ste sebe poštedeti sveg tog napora. Imam ga i ja.“
Advokat Gvarneri se osmehnuo. „Nismo vas zvali samo zbog toga. Gospodin Voronov me je zamolio da vas pronađem i ja sam to učinio. Ima jedan veoma važan predlog, u svakom pogledu, a iznad svega za odnose između Italije i Rusije.“
„Kako ste me pronašli?“

Advokat Gvarneri je bio pripremljen na ovo pitanje. „Svi znaju da ste na konzervatorij umu bili učenica gospođe Olge Vasiljeve.“ Gvarneri se okrenuo ka Olji i osmehnuo joj se. „Bilo je dovoljno pitati nju.“
Olja je uzvratila osmeh, zatim pogledala u Sofiju tražeći njeno saučesništvo, ali je naišla na hladnoću i muk. Onda je sa žaljenjem spustila glavu. Htela je da se vrati u Rusiju, a vratiti se u Rusiju sa Sofijom i ponovo je čuti da svira bio bi najbolji način. Možda se sve to još moglo dogoditi, u suštini nije joj još ništa predloženo. Gospodin Voronov je konačno uzeo reč.
„Reč je o jednom veoma značajnom događaju čija je svrha da osnaži odnose između dve velike zemlje. Biće to velika razmena kulture i muzike s mnogo ljudi.“ Zaćutao je gledajući je sa osmehom, nadajući se da su te reči na neki način na nju ostavile utisak.
Sofija je bila nepomična, nema. Sad je izgubila svoju oštrinu, bila je spokojnija. Odlučila je da sasluša da kraja, ali nikad ne bi očekivala takav predlog. Gospodin Voronov se ispravio u fotelji.
„Vama ide dvesta pedeset hiljada evra da otvorite festival i zatvorite ga tri dana kasnije. Bićete smešteni u jednom od najboljih hotela u Sankt Peterburgu, Hotel Grand Evropa, imaćete vozača na raspolaganju i vaučer s punim kreditom za sve što budete poželeli...“
Onda se okrenuo ka Olji. „Naravno, pratiće vas vaša profesorka i bilo ko drugi koga budete želeli da povedete. Vlada i mi svi bićemo vam zahvalni ako prihvatite ovaj naš poziv.“
Sofija je bila ravnodušna, onda se osmehnula gospodinu Voronovu. „Žao mi je, ali ne mogu da prihvatim.“
Olja je osetila da će propasti. Gospodin Voronov se nasloni na naslon fotelje.
Advokat Gvarneri pokuša odmah da pronađe rešenje. „Ne morate odmah da nam odgovorite. To je za dvadeset dana, ima vremena. Idite kući, razmislite, posavetujte se sa svojim suprugom... Možda će vas on pustiti bez problema.“
I odjednom kod te rečenice više nije imala sumnji. Naglo ustade.
„Žao mi je. Sad moram da idem.“
Gvarneri i gospodin Voronov ustadoše zajedno. Olja umorno učini isto. Gospodin Voronov je pozdravi. „Šteta. Žao mi je.“
Advokat ih je otpratio do vrata, onda je prišao Sofiji i rekao joj tihim glasom da ga niko ne čuje.
„Razmislite, jutro je pametnije od dana, ostaviću vam svoju vizitkartu.“ Sofija je uze i spusti u tašnu.
Gvarneri joj se osmehnuo: „Ako je u pitanju cena, siguran sam da ćemo naći rešenje. Tu sam zbog toga.“
Sofija je tad u potpunosti promenila stav. Postala je tvrda i oštra kakva nikad nije bila. Približila se Gvarneriju i rekla mu tiho, gotovo šapatom: „Recite svom gazdi da se zakleo da će me ostaviti na miru. Nikada neću svirati za njega.“
Onda je opet postala normalna i nasmejana.
„Olja, ideš ili ostaješ?“
„Ne, idem s tobom.“
Žena se osmehnula prisutnima i izašla sa Sofijom.
Malo kasnije su bile u kolima. Na njih je pala sumorna tišina. Olja je snažno stiskala ručke svoje tašne, kidala ih, mučila ih pokušavajući na taj način da stiša nervozu. Sofija je vozila brzo, neprestano menjala brzine pokušavajući tako da se izduva. Sve je bilo suviše neobično. Putovanje daleko od Italije, advokat je znao da ona ima muža koji ne može da se kreće, kola s vozačem po Sankt Peterburgu i konačno svi ti novci. Bio je to on. Bila je sigurna.
„Žao mi je, Sofija...“
Tek tad se setila Olje i polako usporila. Malo posle joj se mirno osmehnula.
„Nije tvoja krivica, to s tobom nema nikakve veze.“
„Htela sam da se vratim u Rusiju i išle bismo zajedno, bio bi ti priznat značaj koji si oduvek zasluživala, a nikada nisi dobila. Krenule bismo odatle, ponovo bi počela da sviraš i osvojila bi svet, ubeđena sam.“
Sofija ju je gledala s nežnošću. Olja nije ličila na sebe. Bila je puna strasti.
„Pratila bih te tih dvadeset dana pre odlaska, sigurna sam da bi uspela da odsviraš i Rah 3!“
Sofija se nasmejala. „Imaš previše poverenja u mene, bilo bi veoma teško krenuti baš od Rahmanjinova!“
Olja je navaljivala. „Nije u pitanju vežba. Problem je ovde...“ Dotaknu glavu. „I ovde“, i prinese ruku srcu. „Uspela bi.“
Sofija ju je pogledala s ljubavlju.
Olja se ponovo okrenula k njoj. „A onda toliko novaca, kao pedeset hiljada časova u tri dana!“ Ovaj put se Sofija nasmejala. „Olja, jedan muškarac me je hteo, ne Rusija.“
Olja se okrene k njoj uznemirena. „Ma šta kažeš?“ Sofija klimnu glavom. „Tako je, veruj mi.“ Olja odmahnu glavom. „Jedan muškarac ti toliko plaća samo da bi dobio tvoju muziku?“
„Ne, hoće moju dušu.“
„Onda nema cene. Morao bi to da zna.“
Sofija se osmehnula, zatim pružila ruku i uzela njenu, snažno je stegnuvši. „Jednog dana ćemo se vratiti u Rusiju... ali kao turistkinje.
Olja ju je gledala klimajući. „Kako hoćeš.“
„Videćeš da ćemo se mnogo bolje provesti.“
„Kad ti sviraš, ja se uvek provodim. U tom trenutku meni se čini da sam na putu oko sveta.“ Olja je vratila ruke na tašnu i pogledala kroz prozor. Ništa više nisu izgovorile do crkve.
Gregorio Savini je ušao u kancelariju advokata Gvarnerija. Advokat je sedeo u fotelji iza pisaćeg stola, razočaran neuspehom. „Nije dobro prošlo, je l’ da?“
„Ne.“
Gospodin Voronov je raširio ruke. „Bio bi to prelep koncert. Nisam verovao da svira tako dobro. A i svota koju ste joj ponudili je bila luđačka.“
Savini stavi ruke u džepove. „Trebalo je ponuditi barem dva puta više.“ Onda je ušao Tankredi.
„Kod nje nije pitanje novca. Pitanje je principa.“
Gvarneri ga je pogledao pravo u oči. „Onda verujem da je stvar komplikovanija nego što smo predvideli. Shvatila je da vi stojite iza svega.“
Tankredi je bio iznenađen. „Šta ju je navelo da to pomisli?“
„Kazala mi je: 'Recite svom gazdi da se zakleo da će me ostaviti na miru'.“ Onda se osmehnuo Tankrediju. „Uspeli smo da sklopimo ogromne poslove s ljudima koji su bili mnogo komplikovaniji i sumnjičaviji.“
Zabavljen situacijom, Tankredi se bacio na sofu. „Odlično. Utakmica postaje sve interesantnija. Treba samo da pronađemo nešto čemu neće moći da kaže ne.“
Gregorio Savini ga je zabrinuto pogledao.
„Ali šta?“
Tankredi je sipao sebi vode.
„Ako postoji, pronaći ćete. Ako ne postoji, napravićete da postoji. Za to ste plaćeni.“

27.




Nisam ih videla više od dve godine. Nedostaju mi.“ Sofija je spakovala torbu.
Andrea ju je gledao vedro, s ljubavlju. „Naravno. Srećan sam što ideš. Drago mi je da si uspela da nađeš zamenu.“
„Da.“
Ekaterina Zaharova se izjasnila da je na raspolaganju tri dana. Sofiji je laknulo. Biće van grada i za vikend i vratiće se u nedelju uveče. „Ćao, ljubavi. Zovem te kasnije.“ Lagano ga je poljubila.
On je zaustavi pre nego što se potpuno odvojila. „Još jedan. Nikad mi ih nije dosta.“
Ponovo su se poljubili. Andrea je zadržao njene usne, kao da nije želeo da je pusti da ode, kao da ju je držao samo za sebe jednostavno je udišući. Onda su se razdvojili.
„Zovem te kad stignem.“
Taksi je bio pred kućom, nije bilo gužve na putu do aerodroma i čak je i let kretao na vreme. Nije ništa rekla svojim roditeljima, zvala ih je nekoliko dana ranije i postavila uobičajena pitanja.
„Kako je? Sve u redu? Tata se odmara? Šta radite u sredu?“
„Kod kuće smo.“
Pa da, šta bi trebalo da rade? Njeni gotovo nikad nisu izlazili, i otkad su se vratili da žive u Ispiki, njihove kratke ali učestale posete Rimu sve su se više proređivale i na kraju u potpunosti prestale.
Avion je stigao tačno na vreme. Bilo je malo taksija na izlazu iz aerodroma u Kataniji. Sofija je strpljivo sačekala. Konačno je stigao jedan. Dok je išla ka kući, videla je ponovo kroz prozor panoramu koja joj je pravila društvo na raspustima odmalena. Te planine, to zelenilo, ti kaktusi. Zemlja jarkih boja, stene planina u kontrastu s tim morem koje je tako blizu. Platila je taksi i krenula ka kapiji, otvorila ju je svojim ključevima, ali kad je stigla ispred vrata kuće, radije je pozvonila na zvonce.
„Ko je?“, čulo se iza vrata.
„Vinče, očekuješ nekog?“
„Ne... Zašto?“
Sofija se smešila slušajući glasove svojih roditelja u tom stranom i čudnom dijalogu. Onda je čula da se iza vrata neko kreće, polako diže špijunku da vidi ko je.
Sofija se nasmešila i pozdravila rukom. „Ja sam... Sofija.“ Brave na vratima napraviše veliku buku otvarajući se.
Pojavi se Gracija, njena majka. „Kakvo divno iznenađenje! Sofija, ali nisi mi ništa rekla! Divno je što si došla!“
Zagrlile su se, a odmah se iz dnevne sobe pojavio i Vinčenco, njen otac.
„E pa ovo je stvarno lepo!“ Onda su se i oni zagrlili, a zatim su ušli i zatvorili vrata.
„Ali ne mogu da verujem, zvali bismo te kasnije, zamisli da te nismo našli a da nam je Andrea rekao da si ovde! Pa-pa, iznenađenje!“
„Ali Andrea vam ne bi rekao...“
„Stvarno? Dogovorili ste se?“
Sofija ih je gledala s nežnošću, ostarili su, bili su stari i jedino bi im unuče ponovo udahnulo malo života. „Gde je Mauricio?“
„Ah, tvoj brat se uvek negde muva, on i njegovi kompjuteri... Dobio je dobru porudžbinu iz opštine Noto, a oni su tamo svi kanda nesposobni jer ga zivkaju svaki dan, uvek neki problem!“ Osmehnuo joj se.
Otac joj je uzeo torbu iz ruku. „Dođi, da te odvedem u tvoju sobu.“
„Hvala, tata, ali mogu sama.“
„Žena nikad ne treba da nosi kofer.“ Poneo je taj ne preterano težak kofer na točkice do Sofijine sobe i stavio ga na stolicu. „Šta god ti treba, zovi me.“
„Čekaj, čekaj...“ Majka je stigla pre nego što je zatvorila vrata. „Donela sam ti ovo.“ I stavila je na krevet nekoliko peškira. „Smesti stvari. Čekamo te dole.“ Onda je izašla iz sobe i zatvorila vrata ostavljajući je samu.
Sofija je pogledala okolo. Bilo je tu sve ono što je činilo deo njenog detinjstva, plišane igračke, posteri, fotografije. Na stolu, ispod stakla, nalazile su se razglednice, predivne slike dalekih mesta koje su joj slali prijatelji s letovanja.
Sofija se svukla, otišla u kupatilo i istuširala se. Obrisala se i obukla udobnu trenerku od šenila. Pridružila se u kuhinji majci, koja je prelistavala neki časopis. Kad ju je videla da ulazi, sklopila je časopis i spustila obe ruke na njega.
„Kako sam srećna što te vidim.“
„I ja sam, mama.“ Sofija je sela prekoputa nje. Majka ju je posmatrala ispitivački.
„Čemu dugujemo ovo iznenađenje? Je li sve u redu? Andrea?“
„Sve je u redu, mama. Samo sam poželela da vas vidim.“
„Toliko dugo nismo bili zajedno.“
„Da, barem godinu dana.“
„Dve, kćeri moja, prošle su dve godine.“
„Ozbiljno? Kako vreme leti.“
Majka je pogledala ka vratima. Čuo se televizor u dnevnoj sobi. Smatrala je da im je potrebno malo mira, te je ustala i zatvorila vrata od kuhinje. Vratila se na mesto smešeći se.
„Oh, tako ćemo biti malo na miru, mi žene.“ Uzela ju je za ruke kako bi iskazala radost. Onda se uozbiljila. „Stvarno nema problema, kćeri moja?“ Sofija odmahnu glavom. „Rekla bi mi?“
„Mislim da bih.“
Znala je kakva je bila njena kćerka. Ako bi nešto rekla, tako je i bilo. Smirila se, bila je još zadovoljnija što je tu.
„Onda sam stvarno srećna, ozbiljno.“
Sofija se osmehnula.
„A ti, mama, kako si?“
„Dobro. Imam malo bolova, ali to je normalno, tvoja mama ima šezdeset i pet godina, sećaš se, ne?“
„A s tatom se još onako svađaš?“
„Prilično.„ Onda je zaćutala. „Znaš, jednom umalo da ga stvarno ostavim.“ Sofija je ćutala. Ne, to joj nisu nikada rekli i nije očekivala.
Gracija je nastavila: „Ne znam ni da li treba da ti kažem.“
„Kako hoćeš, mama.“
„Kad si takva, unervoziš me.“
„Ti si rekla da možda ne treba...“
„Ali tako se kaže. Dobro, ja ću ti ipak ispričati.“ Pribrala je misli i počela: „Bio je lep, visok muškarac s crnim očima, magnetskim mirisom...“
Sofija je poskočila. Ali šta joj je to govorila njena majka? Gracija je primetila njenu zblanutost.
„Magnetski, onaj koji ti se mnogo sviđa, koji te privlači. Žena si, možeš da me razumeš.“ Sofija nije mogla da veruje svojim ušima.
„Moja majka ima šezdeset i pet godina, moj otac šezdeset i šest, i ona mi priča o nekom čoveku magnetskog mirisa. Život je uvek pun iznenađenja.“
Gracija se nasmejala. „I ti si ga upoznala.“
A to je Sofiju još više zabezeknulo. „Ja sam ga upoznala?“
„Da, i sigurna sam da ti se čak i dopao.“
„Mama, vidi, ne sećam se. Jesi li sigurna? U Rimu ili ovde?“
„Ovde, na Siciliji, jednog leta. Imala si četiri godine!“
Sofija uzdahnu.
„Ah... odnosno pre više od dvadeset godina! A ko bi se toga sećao.“

„Bili smo u parku i on je došao kad sam bila s tobom i tvojim bratom i uzeo te u naručje. A ti, koja si se obično otimala, nisi volela da te neznanci uzimaju u naručje, taj put si, naprotiv, bila mirna u njegovim rukama i počela si da se smeješ, umiljavala si se. Sećam se kao da je juče bilo.“
Majka je uzdahnula i vratila se kroz vreme prisećajući se i nekih drugih epizoda, telefonskih poziva, reči, možda trenutaka tajne intimnosti. Onda se vratila kćerki. „Sećaš se? Zvao se Alfredo, poklonio ti je lutku s crvenom majicom.“
Nje se Sofija sećala. Zvala ju je Cveta, poput drugarice koju je kao mala imala u školi i koju posle više nije srela, dok je tu lutku još uvek imala u svojoj sobi.
„Bila sam luda za njim“, nastavila je Gracija. „Bila je to strast, san, beg... Kad ga ne bih čula nekoliko dana, postajala bih nervozna, besna i plakala bih. Bio je sve ono što mi vaš otac nikada nije pružio.
Zaustavila se ne dodajući ništa drugo, ostavljajući joj vremena da prihvati tu tajnu, tu ispovest posle toliko vremena. „Zašto nisi ostavila tatu?“
Gracija je ćutala. Htela je da kaže: „Zbog tebe, zbog tvog brata Mauricija, zato što sam ipak bila udata, zato što je to bila samo avantura.“ Onda je rekla istinu.
„Ostavila sam ga. Jedno jutro vi ste bili kod tetke, tvoj otac je bio u Rimu, ja sam spakovala kofer, imala sam trideset i devet godina, nije mi trebalo mnogo stvari, imala sam ljubav i to je bilo sve, i krenula sam da se nađem s njim u parku. Zakazali smo sastanak u šumici odmah iza igrališta, tamo gde smo se često viđali.“ I kao da je Gracija opet bila tamo i čekala ga.
„Ljubavi...“ Potrčala mu je u susret puštajući kofer da joj padne kraj stopala, snažno ga obujmila i počela odmah da ga ljubi u usta bez zadrške, bez stida, i njihova strast se odmah probudila. Imala je laganu suknju i preplanule noge koje su mirisale na tek stavljenu kremu. Seli su na prvu klupu na koju su naišli, ne misleći ni o čemu. Njegove gladne ruke klizile su ispod suknje, milovale noge, snažno ih stiskale.
Posle nekoliko pokušaja uspela je da mu otkopča kaiš, i kao čarolijom, sve je postalo lako. Bili su kao obuzeti. Ugrizi strasti, požude, ukradeni uzdasi, pod kricima udaljenih roda to sve jače stenjanje, konačno krik i njegova ruka preko njenih usta. Onda na kraju onaj pogled. Prasnuli su u smeh zbog te savršene usklađenosti. Ostali tako, zasićeni i zadovoljni na toj klupi, blago oznojeni od ljubavi, jedno na drugom.
Tek tada je on primetio njen kofer.
Ona je videla njegov pogled. „Idem s tobom...“
On se odvojio od nje, osmehnuo joj se držeći je u naručju.
„Ne može.“
„Zašto? Ne odgovara mi da te čekam da se vratiš za deset dana.“ On uzdahnu i spusti ruke puštajući je, ali je pogleda u oči. „Oženjen sam.“
Ona je zanemela. Zašto joj nikad ništa nije rekao? A sad? Ali onda pomisli da to nije bilo toliko važno. Na kraju se osmehnula. „I ja sam udata. Ali šta to znači?“
Ovaj put se Alfredo odmakao od nje, stavio je da sedne pored njega, namestio pantalone, zakopčao rajsferšlus i kaiš. Tek tada ju je ponovo pogledao.
„Da, ali ja je volim.“
Gracija je pomislila da će umreti. Oči su joj se odmah napunile suzama, onda je naglo ustala, potražila je na klupi svoje gaćice, ali ih nije našla. Potom ih je ugledala. Bile su pale na zemlju, pune prašine, podigla ih je, protresla i tutnula ih u tašnu. Onda je krenula ka koferu, uzela ga i počela da hoda. Suze su joj curile niz lice i nije uspevala da se okrene. Poželela je da čuje kako je doziva, sa svakim korakom se tome nadala. „Gracija!“, poželela je da čuje kako viče. „Nije istina. Volim tebe!“ Ili: „Gracija, volim i tebe...“. Bilo bi gore, ali barem bi bilo nešto. Alfredo, međutim, nije rekao ništa. A kada je ona konačno uspela da se okrene, na onoj klupi više nije bilo nikoga.
„Zašto si mi to ispričala?“
Gracija je duboko udahnula i namestila jednu nestašnu loknu iza uha. „Ne znam.“
Međutim, njen je pogled sada bio mirniji, kao da je, ispovedajući svoju prevaru, skinula sa sebe neki teret.
„Imala sam potrebu da kažem nekom.“
Sofija je ustala i pošla ka frižideru, sipala sebi čašu vode. „Hoćeš li nešto, mama?“
„Ne, hvala. Nemoj brzo da piješ, hladna je.“
Sofija nije čula njen savet. Kasnije kad je krenula da izađe, majka ju je zaustavila. „Nisam ga nikad više ni čula ni tražila.“
Ona joj se osmehnu. „Dobro si uradila. Bio je oženjen.“
I otišla je u svoju sobu. Počela je da čita nešto da bi se razonodila. Kasnije je čula kako dolazi brat. Izašla je iz sobe i potrčala mu u susret.
„Ne mogu da verujem. Sofija!“ Nežno su se zagrlili i poljubili.
„Mauricio, znaš li da baš dobro izgledaš?“
„Osim što sam se sav izbečio od gledanja u kompjuter...“ Otac je pokazao radoznalost. „To je problem u ovoj zemlji...“
„Šta?“
„Što niko ne zna kako se koriste!“
Gracija je prošla baš u tom trenutku. „Ali to je njegova sreća! Hajde, za sto.“
Večera je bila izvrsna, sa svim sicilijanskim specijalitetima. Pasta ala norma, punjene srdele, uštipci i svezi kasato kupljen u obližnjoj poslastičarnici.
„Ugojiću se!“
Otac se osmehivao. „Ne, ne, tako ćeš se podsetiti kako je dobra naša kuhinja i dolazićeš češće!“ I brat se slagao. „Da, vratiće se uskoro... jer ne jede se nigde tako dobro, veruj mi.“
Gracija nije ništa rekla. Gledala je svoju kćerku ćutke. Ova je to primetila. Majka joj se osmehnula. Sofija je spustila pogled i nastavila da jede. Možda je njena majka htela da je pusti da svari njenu priču. Kad je večera bila gotova, svi su pomogli da se raskloni sto. Onda je Mauricio izašao jer je imao takmičenje u bilijaru. Gracija je pričala telefonom s prijateljicom. Ovaj put je Sofija zatvorila vrata dnevne sobe na očev znak.
„Bolje, inače će nas udaviti... Znaš da može da priča sat vremena u cugu a da onom ko je s druge strane žice ne da ni reč da kaže? Je l’ tako i s tobom pričala?“
„Kad?“
„Danas po podne. Video sam da ste se zatvorile u kuhinju.“
„Da... Ali odbranila sam se!“
„Bravo, dete moje.“
„A ti, tata, kako si?“
„Znaš...“, uzdahnu. „Malo mi nedostaje posao...“ Počeo je da priča o svom penzionerskom životu, o susretima na trgu, o onima koji više nisu bili tu, o onima koji su postali dede. Sofija je slušala njegove reči, trudila se da prati s pažnjom, ali je u stvari mislila na nešto sasvim drugo. Proživljavala je majčinu priču i patila gledajući svog oca koji nije znao za tu prevaru, misleći na to kako je njegov život mogao biti drugačiji da je neki drugi muškarac rekao njegovoj ženi: „Da, podi sa mnom“. „Je l’ me slušaš?“
„Naravno, tata...“ Onda mu je Sofija posvetila pažnju. „Da nije bilo tvoje majke... Na kraju, ona me i tera da učestvujem u lokalnim feštama.“
„Barem neke zasluge ima“, pomisli Sofija.
„Sledećeg ponedeljka, na primer, biće večera na trgu, volim da odem s tvojom majkom, provedemo se, iako se moraju dati prilozi, i nikad ne sme da se da premalo.“
„Pa, da, naravno.“
Nastavila je da ga sluša, ali je na kraju opet odlutala. Pomislila je na Stefana, kako je njegov život bio sličan životu njenog oca. Godine prođu, dođu nove generacije, ali ponešto ostane tužno isto.
„Idem da spavam, tata.“
Pozdravila je i majku, zatvorila se u sobu, nazvala Andreu, a onda zaspala, ne misleći previše. Nije sanjala, ili ako i jeste, ničeg se nije sećala.
Naredni dani su bili potpuno relaksirajući, šetnje do mora, skok do pijace zbog neizostavnih „kroketa“ kojima odmalena nije umela da odoli i zbog kojih je često morala da ide na dijetu.
Onda je popodne pre odlaska srela tog momka. „Sofija Valentini!“ Okrenula se iznenađena tim glasnim pozivom.
„Ne mogu da verujem! Otkud ti ovde? Previše lepo da bi bilo istinito! Previše lepo da bi bilo stvarno! Jesi li to stvarno ti?“
Sofija je počela da se smeje. „Da, da, ja sam... Ali nemoj da se uvrediš, uopšte te se ne sećam.“
Mladić stavi ruke na glavu. „Ne verujem, kako je moguće?“ Ali nije joj ostavio vremena da odgovori. „Ja sam Salvatore Katuco!“
„Ma daj, zezaš me?! Salvatore!“
Sofija ga tad zagrli i razmeniše poljubac. „Koliko vremena!“
„Sto godina.“
Sad ga je Sofija bolje pogledala. Bio je njen devojački san, bila je ludo zaljubljena u njega i čak je bio i prvi s kim se poljubila. Sad se svega savršeno sećala. Jednog dana tokom zimskog raspusta, oko pet po podne, Salvatore ju je odveo na stene. Na moru je tog dana bila bura i bilo je hladno. Duvao je jak i oštar severac. Ali on je bio uporan. Stigli su do tamo na biciklima.
„Hajde da sednemo ovde!“
„Ali opasno je, more se nadiglo.“
„Ma daj, Sofija! Preteruješ.“
Tako su se zaustavili na vrhu stene. Talasi su bili toliko snažni da su prskali čak dotle. „Sofija, sviđaš mi se.“
„I ti meni.“
Sofiji se njihova izjava nije učinila baš nekom. U stvari, u filmovima ljubavne izjave pre poljupca uvek su bile lepe i izgovorene recima iz snova. Međutim, Salvatore joj se mnogo dopadao, te je zažmurila, kako su je savetovale drugarice, i kad je osetila te usne na svojima, otvorila je usta, baš onako kako su je savetovale drugarice. Ali kad joj je Salvatore gurnuo jezik, učinilo joj se da će presvisnuti. Nije ni pomislila da bi mogao biti tako dugačak, i istinu govoreći, o tome joj drugarice ništa nisu kazale. I dok je izdržavala to čudno uvijanje, stigao je veliki talas i cele ih pokvasio.
„Čoveče, kako je bilo, sećaš li se?“
„Da, ko bi to mogao da zaboravi?“
Taj poljubac je bio jedinstven u svemu, ali sadašnji Salvatore nije imao ničega od onog iz te uspomene. Ugojio se, imao je isturen stomak i bio je sasvim ćelav.
„Salvo, dođi, treba da se vratimo kući.“
Na ulici malo dalje jedna plavuša istog gabarita, s dečakom i devojčicom koje je držala za ruku, gledala ju je znatiželjno, čekajući odgovor.
„Stižem! Da li se sećaš nje?“
Sofija ju je pogledala malo bolje. „Ne...“
„Ma hajde, ničeg se ne sećaš! To je Gabrijela Filoni! Oženio sam se njome, imamo dvoje dece.“
„Ah, da, sad sam se setila ko je, bravo, presrećna sam zbog vas.“
Ostali su na trenutak da ćute. „Dobro, ja brišem, Gabrijela me čeka. Ostaješ duže?“
„Ne, sutra odlazim. Drago mi je da sam te videla.“
„I meni.“ I tako ode, pridruži se Gabrijeli, uze za ruku dečaka, a onda ga uze u naručje. Počeo je da priča s Gabrijelom koračajući ka autu. Gabrijela se osvrnula i ponovo pogledala, sigurno su pričali o njoj. „Ne brini se, neću je više poljubiti, budi spokojna.“ Sofija je počela da se smeje i vratila se kući.
Sledećeg dana, dok se spremala da krene, prišao joj je otac.
„A da te ja odvezem? Bilo bi mi zadovoljstvo.“
„Tata, kasno je, onda moraš sam da se vraćaš dovde, već sam pozvala taksi!“
„Kako hoćeš, ali obećaj mi da ćeš uskoro doći.“
„Obećavam.“
Onda su se poljubili.
Pozdravila se s Mauriciom, koji je popravljao kompjuter u kući. „I ovaj ne radi, sestrice, prava epidemija.“
Pustila je da je majka Gracija otprati do ulice pošto je toliko navaljivala. Kad su izašle kroz kapiju, od taksija još nije bilo ni traga. Ćutale su. Sofija se nadala da će uskoro stići. Na kraju je Gracija progovorila.
„Žao ti je što sam ti ispričala ono?“
„Ne znam. Možda. Više bih volela da ne znam.“
„Možda činjenica da sam ti to sad ispričala ima neki svoj razlog.“
Sofija ju je pogledala. „Ne verujem, mama, jedini razlog koji vidim jeste zato što si to uradila. Nisi bila srećna i nije ti ničemu poslužilo.“
„Stvari se dešavaju.“
„Ali mi možemo i da ih sprečimo da se dešavaju. Juče sam gledala televiziju s tatom i prvi put u životu nisam znala šta da kažem, htela sam da odem...“
„Žao mi je. Ali da tog jutra nisam otišla u park, proživela bih čitav život kajući se. Sad sam bar spokojna.“
Stigao je taksi i na neki način Sofiju izvukao iz neprijatnosti.
„Ćao, mama.“ Poljubila ju je. „Čujemo se.“
„Da. Živi svoj život do kraja. Račune polažeš samo sebi, i to na kraju.“ Sofija je poželela da joj kaže toliko toga, ali je ipak ćutala. Taksi je krenuo.
Gracija se vratila u kuću i otišla da raspremi Sofijinu sobu. Pod stolom, u kanti, našla je Cvetu u crvenoj majici.

28.




Auto je prošao Crkvu Gran Madre i nešto kasnije se zaustavio ispred parka Valentino.
Gregorio Savini se okrenuo k njemu. „Evo je, to je ona.“ Pokazao je jednu ženu obučenu u široke pantalone na pruge. Bila je visoka, kestenjaste blago posvetljene kose, s velikim visećim naušnicama. Smejala se trudeći se da pomogne nekom malom detetu na triciklu.
„Hajde, Nikolo, tako kočiš, moraš da guraš napred...“
Dete je ponovo pokušalo, ali svaki put kad bi stavilo stopala na pedale, one bi kliznule dole i završile na tlu. Majka ga je rukama držala za ramena da bi ga vodila napred.
„Ne zna, ne zna!“ Pored njih se pojavila jedna lepa devojčica svetle kose i samouvereno stavila ruke na bokove.
„Greta, nemoj tako. I ti nisi umela kad si bila mala. Daj svom bratu malo vremena!“
„Ali nesposoban je, mama.“
„Nemoj to da govoriš.“
„Ali jeste!“
Nikolo se usredsredio, stavio oba stopala na pedale i počeo da vozi brzo ih okrećući dok je majka pokušavala da hoda pored njega. „Polako... Idi polako.“
Ali Nikolo je ubrzavao, sad je odlučno vrteo pedale i na kraju jurnuo pravo. Majka i kćerka potrčaše za njim. Greta se radosno smejala. Na kraju je Nikolo pogrešio pravac i završio na poljani, zadnji točak je prešao preko korenja drveta i tricikl se prevrnuo. Nikolo je pao na stomak, ispruženih ruku i s bradom na zemlji.
„Nikolo!“, viknula je majka dotrčavajući kad je dete briznulo u plač. Stigla je i Greta.
„Rekla sam ti, nesposoban je.“
Mama je pomogla Nikolu da ustane i proverila da se nije povredio. Samo mu je desno koleno bilo ogrebano. „Ljubavi, sve je u redu...“
Dete je šmrcalo. Mama mu je sklonila s lica tamnu kosu i pomilovala ga po obrazu dok je on, šake stisnute u pesnicu, trljao desno uho. Nije više plakao.
Tankredi je podigao prozor i dao znak Gregoriju Saviniju
„koji je tad počeo da čita papire.
„Olimpija Dijamante ima dvoje dece. Greta ima šest godina, a Nikolo četiri, muž je vara od pre godinu i po dana. Ona je to otkrila pre sedam meseci. Imali su veliku svađu, ona ga je terala da ode, on je učinio sve da ostane i na kraju je uspeo. Obećao joj je da više neće viđati drugu ženu, ali tri dana kasnije je opet bio s njom. Devojka ima dvadeset i četiri godine, radi u njegovoj kancelariji kao sekretarica, zove se Samanta i verena je s nekim tipom iz Napulja, Đenarom Paezanijelijem, koji je nekad radio kao izbacivač u jednom lokalu na periferiji, onda se preselio u Torino posle tuče u kojoj je povređen jedan čuveni lik koji je već prethodno bio osuđivan. Tamo je upoznao devojku i već dve godine imaju prilično burnu vezu. „
Gregorio Savini je podigao glavu s papira koje je čitao. „Muž je Frančesko d'Onofrio, išao je u tvoju školu, u Koledž Sveta porodica“
Tankredi je nastavio da gleda devojku kroz prozor. „Da, sećam se. Čitaj dalje.“
Savini nastavi da čita. „Olimpija je prošle nedelje saznala da se veza između Samante i njenog muža nastavila. Gadno su se posvađali, a ona se tokom svađe posekla ostacima slomljene čaše. Morali su da joj šiju levu šaku...“
Tankredi je pogledao bolje, tek sad je primetio zavoje koji su virili ispod jakne.
Olimpija je podigla tricikl i pomagala Nikolu da se ponovo popne na njega. Savini je nastavio da čita. „Olimpija je otišla u advokatsku kancelariju Levrini koja se bavi razvodima i razgovarala sa advokatom Alesandrom Vinelijem, on joj je objasnio sve procedure i dinamiku, ali u stvari ona još nije donela odluku.“
Savini je zatvorio fasciklu.
„Onda ima drugih detalja o različitim troškovima za kuću, letovanja na koja su išli, druge nekretnine koje poseduju, ali i letovanja i hoteli gde je on vodio Samantu tokom poslednje godine.“
Uzeo je jednu kovertu. „Ovde su i neke njegove fotografije s ljubavnicom.“
Tankredi je otvorio i pogledao nekoliko fotografija. Samanta je bila lepa devojka, napadno obučena, visoke potpetice, prekratke majice, tigrasti ili šareni topići, izazovni dekolte, kosa skupljena jeftinim šnalama. Bilo je i slika na kojima se ljube u parku, u kolima, ulaze u hotel, fotografija koje su snimljene kroz prozor dok se svlače i drugih još smelijih. Tankredi vrati fotografije u kovertu i doda mu ih. Savini je ćutao.
Tankredi je nastavio da gleda Olimpiju. Sad se smejala sa svojom decom. Popeli su se sve troje na vrtešku, a ona je snažno vukla središnji krug trudeći se da je pokrene. Kad su počeli da se vrte, povećala je brzinu. Zabavljala se sa svojom decom, zabacivala glavu unazad i možda joj se malo i vrtelo, ali u suštini se videlo da je nesrećna. Kao da su njen smeh i njen pogled bili prekriveni velom tuge. Ipak, nekada nije bila takva.
„Nemoj da me gledaš, sramota me je.“
Olimpija je prekrštenim rukama skrivala dojke i dopola je bila sakrivena iza vrata. Tankredi je pustio vodu u kadu pokušavajući da namesti pravu temperaturu jer je bila prevruća.
Okrenuo se ka njoj i osmehnuo se. „Što se stidiš? Posle svega što smo radili!“ Olimpija ga udari pesnicom u leđa. „Budalo! Kakve veze ima? Ovo je drugačije.“ Tankredi se pretvarao da ga je zabolelo. „Joj, povredila si me!“
„Ma da, sigurno... Koliko još?“ Stavila je ruku u vodu. „Savršena je, hajde da uđemo...“
Olimpija se polako potopila u vodu. Tankredi je zatvorio slavinu i ostao da stoji naspram nje, sasvim nag. Olimpija je vragolasto izvukla nogu napolje s malo pene koja joj je ostala na kolenu. Stopalom je počela da miluje Tankredijevu butinu i lagano krenula nagore. Onda se nasmejala.
„Mmm, ostavljam utisak na tebe.“
„I te kako.“ Tankredi se uzbudio. Olimpijino stopalo nije imalo nameru da se zaustavi. Nastavljala je da ga polako pokreće dok ga nije ovlaš dodirnula. Tankredi je sporo ušao u kadu i još uvek uzbuđen kleknuo između njenih nogu i raširio ih.
„Joj, polako...“
Tankredi se smejao. „Da, sigurno...“
„Moraš da mi veruješ, gurnuo si me na slavinu.“
Počeli su da se smeju dok je on tražio oslonac da nežno klizne na nju. Konačno je uspeo i blago počeo da gura mišićima zadnjice dok nije ušao u nju.
„Eto, tako.“ Olimpija ga je snažno stiskala, grabila ga za ramena, mokra, naslanjala lice na njegov vrat, grizla usne dok ju je on uzimao s nežnošću.
„Ali kad se vraćaju tvoji?“, pitao je Tankredi.
„Rekli su kasnije.“
„Jesi li sigurna?“
„Da... hajde... nemoj da staješ.“
Tankredi nije više mislio na to. Nastavili su da se vole u toj kadi, strastveno, plutajući u toploj vodi. Onda se začuo zvuk sirene.
„O, Bože.“ Olimpija se ukočila. Nagnula se napred dok je on nastavljao da se kreće iznad nje.
„Stani.“ Bila je usredsredena na svaki mogući zvuk. Gvozdena kapija se iznenada podigla. „Naša garaža. To su moji. Već su se vratili.“
„Šta?“
„Da, diži se.“
Izašli su iz kade u letu. Tankredi se okliznuo na pod. „Hej, diži se, šta radiš tu!“
„Pao sam.“ Ustao je s bolom. Malopredašnja želja se sasvim ugasila. U trenutku su se našli u Olimpijinoj sobi i oblačili se oboje u strci i žurbi. Tankredi, još mokar, pokušao je bezuspešno da obuče čarape, navukao je bokserice, zatim pantalone, košulju i na kraju cipele. Čarape je zgužvao u džep.
„Hajde, koliko ti treba, polazi, penju se.“
Tako su se smestili u dnevnoj sobi i upalili TV. Baš kad su roditelji ušli.
„Olimpija? Jesi li kod kuće? Ti si?“
„Da, mama, u dnevnoj sobi smo.“
Tankredi je ustao kad su roditelji ušli. „Dobro veče...“
„Ah, ćao, Tankredi.“
„Dobro veče, gospodo.“
Đordo, Olimpijin otac, osmehnuo mu se.
„Ne gledaš utakmicu?“ Tankredi se izvinio.
„Da, menjao sam kanale, ali sad moram kući jer kasnije imamo neku proslavu.“
„Ah, da, tačno je. Večeras je proslava osamnaestog rođendana tvoje prijateljice Gvendaline.“ Olimpijin otac je pogledao na sat. „Morate da požurite.“
„Da, da, u stvari idem ja sad. Doviđenja, gospođo. Prijatno veče želim.“ Tankredi je taman krenuo iz dnevne sobe, ali, gurnuvši ruke u džep da uzme ključeve od kola, ispade mu jedna čarapa. Pre nego što se otac sagnuo da je podigne, Olimpija je uze u letu. „Tvoja maramica... Ispratiću te.“ I tako su otišli ka kuhinji.
Đordo je pogledao ženu. „Ma je l’ to bila maramica?“

„Da, pravićemo se da jeste, kao i činjenica da su gledali televiziju.“ Tankredi i Olimpija su se poljubili na vratima.
„Kakvo sranje, tvoj otac zamalo da je podigao čarapu.“
„Eh... kao i obično ja sam te spasla... Šta bi ti da nema mene!“ Izgurala ga je napolje.
Tankredi se okrenuo ka njoj. „Misliš da su shvatili?“
„Ma jok... U sve veruju.“ Tankredi se osmehnuo. „Okej, vidimo se uskoro. Isprazni kadu.“
„Da, vidimo se kasnije. Nemoj da kasniš.“
„Ne.“ Onda se osvrnuo poslednji put i nasmešio joj se. „Ali posle ćemo se vratiti na tu temu? Počela je da mi se dopada. Valjda Gvendalina ima kadu, zar ne?“
„Briši!“ I zatvorila je vrata.
Tankredi je brzo vozio svoj porše do kuće. Skinuo se, otišao pod tuš, obrisao se u trenutku, obukao tamno odelo i belu košulju, crne čarape, nasmejao se obuvajući ih, i onda opasao najnoviji model kaiša čerč. Sišao je trkom preskačući po dve stepenice kad ju je sreo. „Ćao...“ Klodina je stajala, u polutami, naslonjena na zid.
„Tu si... mislio sam da spavaš.“
„Čula sam kad si se vratio.“
„Izvini, probudio sam te.“
„Nisam spavala.“
„I bolje, sestrice.“
Poljubio ju je u obraz. Onda ga je ona zaustavila pre nego što je pobegao. „Moram s tobom da razgovaram.“
„Sestrice moja, mnogo kasnim. Je l’ možemo sutra da pričamo?“
„Ne.“ Zaćutala je i spustila glavu. „Sada.“
Tankredi je mirno razgovarao s njom, saslušao je izmamljujući joj osmeh i na kraju je ubedio da razgovaraju sutradan ujutru. Zatim je u trku izašao, seo u porše, upalio motor, napravio krug oko prilaza i, raspršujući šljunak na sve strane, izašao u punoj brzini iz vile.
Tankredi je duboko udahnuo i zatvorio fasciklu.
Te večeri su se lepo proveli na žurki, pronašli kupatilo i vodili ljubav. Ne u kadi, već na podu, na tepihu. Bilo je predivno. Ponovo je pogledao Olimpiju, njen osmeh, njenu decu. Olimpija se udala za Frančeska d'Onofrija, onog istog momka kojeg je on nabacivao Klodini jednog letnjeg popodneva na bazenu. Ali nije joj se svideo. Život je poput ogromne nepopunjene slagalice.
Onda se setio da je jedne večeri sa svojim ocem Vitoriom sklapao neku pretešku slagalicu. Reprodukciju Mona Lize. Trebalo im je tri sata, i kad je bila skoro gotova, primetili su da je nedostajao poslednji komad, upravo ona pločica koja bi kompletirala njen čuveni i tajanstveni osmeh. Svuda su je tražili. Kutiju su bili otvorili u toj prostoriji i nisu se iz nje mrdali. To delo će ostati nedovršeno, uvek će mu nedostajati jedan komad. Onda je Tankredi ugledao Baka, njihovog zlatnog retrivera koji je u jednom ćošku salona mahao repom. Približio mu se.
„Evo kod koga je!“ Nedostajući komadić bio je u njegovim ustima. S lakoćom ga je izvadio i čak i tako malo vlažnog, malo sažvakanog, uspeo je da ga ugura upotpunjujući taj osmeh.
Ali ima komada koji završe ko zna gde i nikada više se ne pronađu.
Posle te večeri više nije video Olimpiju, niti je odgovarao na njene pozive. Htela je da se vidi s njim, danas, pošle dvadeset godina. Nije bila srećna. Kao on onda.
„Kreni, Gregorio.“ Auto je polako krenuo i ubrzo se izgubio u saobraćaju Torina.
Tankredi je ćutke gledao kroz prozor jureći za ko zna kojom uspomenom. Savini ga je pogledao u retrovizoru. Shvatio je da je ovo bio trenutak da mu kaže.
„Možda sam pronašao rešenje.“

29.




Znaš li koliko toga lepog ima u životu?“
„Mnogo, ali ne možeš sve uraditi.“ Lavinija ju je gledala bez reči.
Sofija joj se osmehnula i nastavila. „Ne možeš da prihvatiš moje gledište, a?“ Sofija je tražila nešto što bi joj pomoglo, neki primer kojim bi na neki način uspela da objasni.
„Evo. Uzmi mene i muziku. Volela sam da sviram, volim još uvek da sviram klavir, ali sam prestala. Ponekad kad sam sama, kad i poslednji učenik ode, misliš da ne osetim želju da stavim ruke na taj klavir?“ Napravi stanku. „Ali izdržim, iako sam mnogo zaljubljena u Baha, Mocarta, Šopena, Baha, ali nijedan od njih me neće naterati da prevarim osobu koja je na prvom mestu.“
Činilo se da je Lavinija ovaj put razumela.
„Andreu?“
Sofija se osmehnula i odmahnula glavom. „Ne, sebe samu. Moj zavet. I taj bol, i to nedostajanje, nije da je zbog toga manje volim... Naprotiv. Mislim da je moja ljubav prema muzici postala još veća. Svaki dan se molim da mogu da se vratim sviranju...“
Lavinija duboko, duboko uzdahnu.
„Sofija, odustajem. Ne razumem te. Ako mi se nešto toliko dopada, ako to volim kako ti kažeš, kako mogu to da ne živim? Nema smisla, to je kao da odustaješ od života.“
Sofija odmahnu glavom poražena. Ništa. Nije uspela da je ubedi. „Svako ima svoj senzibilitet. Možda ni ja nisam u stanju da do kraja razumem uživanje koje ona oseća sad u toj svojoj priči, njenu želju za slobodom, koja je toliko velika da se zbog nje odriče bračnog zaveta...“
Sad se Lavinija njoj osmehivala.
„Misliš da te ne razumem, zar ne? Možda...“ Slegnu ramenima. „Ali mislila sam i na nešto drugo. Možda ti ne voliš dovoljno da sviraš, inače nikako, nikad, i ni za šta na svetu, ni zbog jednog zaveta ne bi odustala. Ja se sada osećam živom kako se nisam godinama osećala. Kad se vratim kući, naprotiv, osećam se mrtvom, čini mi se da varam svoje srce, eto! Ako je neko zaljubljen, zaljubljen je i tačka, nema mesta za toliko razmišljanja. Štaviše, sad ću ti reći nešto što bi moglo da ti deluje apsurdno. Toliko sam srećna da bih to želela da kažem čak i Stefanu, kunem ti se! I nemaš pojma koliko puta zamalo nisam to uradila...“
„Ali nisi uradila. Da li si se zapitala zašto?“
„Da, često sam o tome mislila. Možda zato što bi on to loše podneo, ne bi razumeo... Ponekad ostavim telefon namerno na stolu, onda ustanem i odem odande. Ali ostavim mu ga namerno pred očima jer bih htela da on pročita poruke i da shvati ono što proživljavam.“
„Ali, Lavinija, onda mu kaži, reci mu ti, imaj hrabrosti! Zašto hoćeš sve da staviš u ruke jednom telefonu...“
Sofija se setila šta joj je rekao Andrea. Stefano je pročitao te poruke. Sve je znao. Srce mu se kidalo na te reči, na te opise, na tu gladnu požudu rasejanih mladih ljubavnika koje je bolelo uvo.
„A ako ih je pročitao?“
„Da, i pravi se da nije ništa? Ništa mi ne govori? Nije pomahnitao od besa? Onda me ne voli.“
„A ako je to upravo zbog toga što te toliko voli? Možda ti ništa ne govori jer se boji da te izgubi...“
„Meni sva ta rezonovanja izgledaju suviše komplikovano. Volim nekoga, otkrijem da me vara, napravim haos i tačka.“
„Volimo na različite načine. Možda je njegova ljubav veća od naše sposobnosti da je zamislimo. Možda misli da je samo avantura i da će proći...“
Lavinija razmisli. „Onda je veliko sranje.“
„Da.“
To je bilo jedino u vezi sa čim su se obe potpuno složile. Sofija je ustala s klupe. Lavinija ju je zaustavila. „Da si ti na mom mestu, šta bi uradila?“
„Zašto me to pitaš? Zasmejavaš me, želiš stalno da čuješ šta bih ja uradila, a onda uradiš suprotno.“
Lavinija joj se osmehnula. „Dobro, hajde napregni se, molim te...
„Znaš da nikad ne bih mogla da budem na tvom mestu, zar ne?“
„Da, kako si teška! Hajde da zamislimo da si se probudila i da si nekom čarolijom ušla u moje telo, moj razum i moje srce. Možeš umesto mene da doneseš bilo koju odluku, može tako?“
„Da, onda bih pod jedan samu sebe išamarala.“ Sofija oslobodi ruku.
„To se ne važi!“
„Okej...“ Sofija poče polako da trči. „Spremna si? Sad ću ti dati rešenje: ostavi ga.“ Lavinija se osmehnula. Onda se s pravom zapitala. „Da, ali kojeg?“
„Eh, sad, dala sam ti rešenje, a ti mi sad tražiš čudo.“
Nešto kasnije kad je ušla u kuću, Andrea je sedeo za stolom, u dnevnoj sobi.
Pregledao je papire, rasute po stolu. Ugledao ju je i nasmešio joj se. „Ćao, ljubavi...“ Na licu mu se očitavala sreća, neka nova svetlost, neka još neviđena radost.
„Ćao.“ Sofija se znatiželjno približila i poljubila ga dok je on sakupljao papire po stolu, gurajući kolica napred kako bi dohvatio i one najudaljenije.
„Čekaj da ti pomognem.“
„Ne, ne, ja ću, srediću ih da ti pokažem nešto...“
Spretno se kretao na točkovima, snažnih ruku, godinama uvežbavanih, koje su ga vukle duž stola. Kad je sakupio sve papire, pogledao je brojeve stranica i malo premeštao poneki kako bi bio siguran da idu po redu. Onda kad je konačno bio siguran, lupi ih dvaput o sto da bi ih besprekorno poslagao. „Evo, izvoli, pogledaj.“ Sofija je sela na fotelju i počela da čita.
Andrea je okrenuo kolica i smestio se naspram nje, ćutke, s rukama u krilu, nasmejan, u gotovo religioznom očekivanju. Sofija je pročitala prvu stranicu, zatim drugu, prelistala ostale, onda ga je iznenađeno pogledala.
„Ne mogu da verujem. Možda su pronašli rešenje.“
Andrea je dao znak odobravanja. Oči su mu bile pune suza, ali uspeo je da se suzdrži, onda je jako gurnuo točkove kolica i namestio se pored njene fotelje. „Gledaj...“ Pokazao je drugi list.
„Hirurški zahvat koji predviđa ugradnju matičnih ćelija u koštanu srž, u dnu kičmene moždine, kojim se oživljavaju nervi i paralisano tkivo... Vidiš? Ovde je objašnjenje.“
Sofija je nastavila da čita. Onda je stala.
„Da, ali uradili su vrlo malo zahvata.“
„Sve savršeno uspešno.“
Andreino oduševljenje je bilo neverovatno, poput nove nade, prilike za drugi život. Pogledao je Sofiju ranjivog izraza, gotovo kao dete, kao da želi da kaže: „Molim te, pusti me da sanjam, nemoj da daješ primedbe, možda nikada to nećemo uraditi, ali pusti me da sanjam, barem to“.
I videvši ga takvog, Sofija oseti kako joj se steže srce. Onda je nastavila da čita dok joj se pogled nije zamutio. Redovi su se mutili i donja usna je počela da joj drhti. Prve suze počele su da padaju tiho, jedna za drugom, poput nabujale reke predugo zadržavane branom. Andrea je primetio, stavio joj ruku na leda i privukao je k sebi. Sofija je uvukla glavu u ramena i počela da jeca. On joj se nasmešio i spustio svoju glavu na njenu.
„Znači ništa više ne smem da ti ispričam... Ljubavi, nemoj tako. Nemaš pojma otkad želim da ti pričam o tome, a ti tako!“
Poče da se smeje odvajajući se od nje, brišući joj suze prstima, prinoseći ih ustima. „Mmm... dobre su... Malo slane!“
„Blesane!“
Sada se Sofija smejala i šmrcala s vremena na vreme, onda opet plakala i ponovo se smejala, na kraju je čudno napućila usne, kao da je kriva samo ona.
Andrea joj je uzeo papire iz ruku i počeo da objašnjava. „Tražio sam na internetu, čuo sam za tu privatnu firmu, Berson, koja podržava jednog velikog japanskog profesora koji operiše u Separd centru u Atlanti. Bio je veliki istraživač i njegova istraživanja su ga dovela do toga da pokuša da primeni matične ćelije u svim poljima. To su praktično ćelije koje 'po komandi' mogu da se primene kao različiti mehanizmi za 'popravku'. Dok nije stigao do ovog proizvoda: GRNOPC1.“
U dnu jednog lista joj je pokazao pravu-pravcatu tehničku demonstraciju tipa implantata koji je Mišuna Torkama napravio tokom svojih prvih zahvata.
„Podvrgnu te bombardovanju miliona ćelija koje se ubrizgavaju u mesto povrede...“ Pokaza joj na narednom listu neke pasuse. „Evo, vidi, ove ćelije se programiraju da se pretvore u 'oligodendroglije', koje su odgovorne za prenos signala između neurona. Praktično bi ponovo inervirali moju kičmu. Sve u svemu, bilo bi to čudo...“
Ćutali su. Onda joj je pokazao drugi list.
„Ali i čuda imaju cenu. U pitanju je pet miliona evra.“ Andrea joj se osmehnuo.
„Da bih to mogao da priuštim, morao bih da nacrtam niz zgrada za najveće tajkune na Zemlji i morali bi da mi ih preplate. Čak i kad bih se maksimalno potrudio u narednim godinama, mogao bih da skupim samo petinu te cifre.“
Pet miliona evra. Sofija je bila nema. Onda je progovorila. Nije više plakala i glas joj je bio neobično čvrst. „Ili bih ja mogla da počnem da sviram.“
Andrea ju je pogledao s nežnošću. Posle osam godina ponovo da bude velika pijanistkinja kakva je bila? I ipak, za takvu svotu bi bilo potrebno mnogo koncerata. Ali ne reče ništa. Sofija mu je delovala neobično odlučna.
„Zbog ove operacije bih mogla ponovo da počnem.“
Sofija je ustala i pripremila jelo. Večerali su gotovo bez reči, gledajući malo televizor. Onda mu je pomogla da se smesti u krevet.
„Ti ne dolaziš?“
„Ne, ne spava mi se, čitaču malo u dnevnoj sobi.“
Poljubili su se, a onda je ona izašla iz spavaće sobe i pritvorila vrata. Sela je u fotelju i uzela one papire. Ponovo ih je pročitala, pažljivije, bez emocija, trudeći se da dobro razume sve faze operacije. Svaki čas se vraćala unazad i ponovo nešto iščitavala, koristila internet da prevede poneki tehnički izraz i čak da proveri verodostojnost svih obaveštenja. Na Jutjubu je pronašla snimke operacije, reportaže u dnevnicima. Sve je bilo istina. Od 1999. godine je to privatno preduzeće, Berson, radilo na matičnim ćelijama. Na kraju je sve savršeno shvatila. Cilj je bio da se formira nov mijelin, omotač koji omogućava oštećenim neuronima da ponovo komuniciraju. Bilo je rizično, ali je Šepard centar u Atlanti bio specijalizovan za lečenje kičmene moždine. Bilo je opasno, ali je takođe predstavljalo nadu.
Ustala je iz fotelje, otišla u kupatilo, skinula šminku, umila se, oprala zube i onda obukla spavaćicu. Ugasila je svetla i na vrhovima prstiju ušla u spavaću sobu. Andrea je spavao. Čula je njegovo sporo i spokojno disanje. Da li je sanjao? Možda baš operaciju. Lagano se uvukla pod pokrivač. Polako se navikla na mrak. Oči su joj bile otvorene, ležala je nepomično na leđima. Počela da razmišlja: pretpostavljala, razmatrala, odbacivala, procenjivala posledice. Bilo je moguće, moglo se uraditi, ne bi bilo šteta. I kad je konačno krajnje jasno sagledala sve elemente, zaspala je.

30.




Sofija Valentini je imala fotografsko pamćenje. Sećala se slika, rečenica, scena iz filmova, trenutaka svog života i ulica. Mnoge njene uspomene bile su vezane za nešto što ju je nasmejalo ili rasplakalo, nešto neobično ili izuzetno dirljivo. Njene prijateljice, Lavinija, pa i sam Andrea često bi je zafrkavali zbog tog njenog pamćenja koje ju je „uvek držalo vezanom za prošlost“ i koje joj na neki način nije dozvoljavalo da krene napred.
„Zaboravi nešto!“
A ona se tome smejala, šalila se, ali je u dubini duše znala da je bilo tačno. Nije joj bilo teško da odbaci golf, neku haljinu ili bilo koji drugi predmet, ali nije uspevala da zaboravi.
Eto zašto je, mada je onog dana vozila ne obraćajući posebnu pažnju, uspela da se vrati na to mesto s lakoćom.
Slabo kucanje na vratima. Advokat Gvarneri je skinuo naočare i spustio na sto ugovor koji je čitao.
„Napred.“ Vrata su se otvorila i pojavila se Silvija, sekretarica, malo uplašena. „Izvinite...“
„Rekao sam vam da ne želim da me uznemiravaju ni zbog čega.
„Da, znam, ali...“
Advokat Gvarneri ju je slušao namršten. „Ali... šta?“
„Došla je gospoda Valentini. Došla je iznenada. I pomislila sam da bi možda bilo u redu da vas prekinem...“
Advokat Gvarneri je naglo ustao sa stolice. „Uvedite je u salu za sastanke. Stižem odmah.“
Silvija je zatvorila vrata i izdahnula. Njen posao se sastojao i u tome da zna da napravi izbor. A ovaj put, bila je sigurna, napravila je pravi izbor.
„Izvolite, gospođo, smestite se.“ Odvela je Sofiju u salu za sastanke. „Advokat će vam se odmah pridružiti. Želite li da popijete nešto? “
„Kafu, hvala.“
Ubrzo se Silvija vratila s tacnom, spustila je na veliki sto, zatim se osmehnula i zatvorila vrata. Sofija je osetila miris kafe. Sipala je šećer u šoljicu, promešala i na kraju polako otpila gutljaj, jer je bila prevruća.
Advokat Gvarneri je uzeo notes, zaustavio se ispred ogledala, namestio kravatu i primetio da mu je kosa raščupana. Dlanom desne šake prešao je preko kose zalizujući je iza ušiju. Onda se osmehnuo. „Šta to radiš, Mario? Hteo bi da budeš šarmantan, da joj se dopadneš? Znaš da se to tebe ne tiče, zar ne? Žena poput nje tebe i ne primećuje. Iako nemaš još pedeset godina i dobro zarađuješ, iako si, kako mnoge kažu, lep muškarac.“ Onda je uzdahnuo. „Ono što me najviše nervira jeste što sam izgubio ovu opkladu. On je rekao da će ona danas svratiti i tako je i bilo. Nema šta. Izvrstan je psiholog, pogotovo kad su u pitanju žene.“ Zatvorio je vrata za sobom i krenuo prema sali za sastanke svestan da mora da igra svoju ulogu advokata i ništa više.
„Dobar dan, drago mi je što vas ponovo vidim.“
Gvarneri ju je pozdravio ljubeći joj ruku, zatim je seo prekoputa nje. Odmah je primetio veliku promenu kod nje u odnosu na prethodni susret. Bila je našminkana, nosila je veoma elegantan bež kostim, tanke čarape boje meda i besprekorne lakirane tamnobraon cipele s visokom potpeticom. Već onda mu je delovala veoma zanimljivo, ali sada je bila još lepša nego što je se sećao. Pogledao je njenu svilenu bluzu krem boje, bila je prozirna i ispod nje se nazirao svetli čipkasti grudnjak.
Sofija je primetila taj pogled i susrela se mirno s njegovim očima kao da želi da kaže: „Je li sve u redu?“ Advokat se zacrveneo i odmah se potrudio da zvuči profesionalno. Otvorio je notes i izvukao iz džepa olovku, onda ju je spustio na beli list i sklopio šake.
„Dakle! Čemu dugujem ovu posetu? I kako to da ste bez svoje profesorke?“ Sofija se osmehnula. „Znam da sviram i sama.“
„Da, da, naravno.“ Gvarneri je shvatio da neće biti jednostavno. „Razmislili ste o našem predlogu? Možda bismo mogli da probamo neki drugi datum. Festival u Rusiji je već počeo...“
Sofija ga je prezrivo pogledala.
„Smatrate me glupačom?“
„Nikad to ne bih pomislio.“
„Ali upravo to radite.“ Ćutali su.
„Moja konačna cena je pet miliona evra.“
Advokat Gvarneri je ostao bez teksta. Ne bi nikad pomislio da bi mogla da traži toliku svotu. Progutao je pljuvačku.
„Nisam ovlašćen da donosim odluke te vrste. Moram da se čujem, da, sve u svemu moram da razgovaram s njim...“
Sofija je ustala. „Nema problema. Međutim, učinite to uskoro.“ Pogledala je na sat. „Sad je deset, želela bih da dobijem odgovor do podneva.“
„Vidite, ne znam da li ću uspeti. Možda vremenska zona nije ista.
Sofija se osmehnula. „U kojem god da je delu sveta, biće dostupan. Probudite ga. Biće to za njega dobra vest. Toliko mu je do toga stalo. Recite mu jednostavno da sam razmislila i da je on bio u pravu. Uvek postoji cena.“
Sofija krenu.
„Ali kako ćemo s vama stupiti u kontakt?“
„On ima moj broj. Štaviše, ne verujem da ima nešto o meni što već ne znate. Doviđenja.“ Zatim je izašla iz prostorije.
Tog jutra Sofija je otišla u centar. Dopustila je sebi slobodu koju već dugo nije imala i prvi put je doživela neko čudno osećanje. Osećala se poput strankinje, turistkinje. Činilo joj se da se mnogo toga promenilo, natpisi na radnjama, prodavačice, ljudi, klijenti koji su ulazili i izlazili iz Ermesa, Bulgarija, Luj Vitona. Setila se filma koji je jedne večeri gledala s Andreom pre udesa i koji je na nju ostavio veoma snažan utisak. Širom zatvorenih očiju. Ne film sam po sebi, iako je Stenli Kjubrik bio izuzetan. Bila je privučena njegovim gledištem. Bilo je dovoljno da tog dana protagonista Tom Kruz izađe iz kuće jedan sat kasnije nego obično da bi sve što je oduvek izgledalo na jedan način, postalo drugačije. Sve je imalo drugačiji izgled i, možda, u nekim aspektima, to je bilo ono pravo. Eto, taj isti osećaj je ona sad doživljavala. Sve se odjednom promenilo mada je sve bilo isto. Kao da je izgubila svoje stalne brige, biti na mestu, našminkana s ukusom, obučena primereno. Osećala se slobodno. Ulazila je u radnje, pitala za cenu, probala haljine, ne osećajući da je neko posmatra ili procenjuje. Nije marila. Osećala se sigurno. I zapitala se zbog čega se osećala tako. Ali nije pronašla odgovor. Znala je samo da se oseća dobro. Zaustavila se pred jednim izlogom i pogledala se u ogledalu. Bila je drugačija, a onaj utisak da je ostarila, koji je imala pre nekog vremena, nestao je. Dopadala se samoj sebi. Onda se vragolasto nasmejala i shvatila. Osetila je vrelinu, kao da je obuzeta nekom čudnom strašću. Bila je oslobođena osećaja krivice. Dobila je dozvolu da prevari. Neki muškarac joj je uhvatio pogled u ogledalu i udelio joj kompliment jednostavnim osmehom. Nije je više gledao izgubio se u gomili, kao da je znao da je ta žena već zauzeta. Imala je sastanak od pet miliona evra. U tom trenutku zazvonio joj je telefon.

31.




Sekretarica ju je otpratila do prostorije i otvorila vrata. „Izvolite, raskomotite se.“
Sofija je ušla. Vrata su se zatvorila za njom. Ispred nje se nalazio advokat Gvarneri, a na bočnoj sofi sedeo je jedan drugi čovek, kojeg je već poznavala: Gregorio Savini.
Advokat je ustao: „Dobar dan.“
Obišao je pisaći sto. „Izvolite, sedite ovde.“ Pokazao joj je jednu fotelju, a on je seo u drugu. Gregorio Savini je bio između njih i, dok je Sofija Valentini prolazila, ustao je i pružio joj ruku.
„Zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim.“
Sofija je uzvratila pozdrav. „Hvala.“ Advokat Gvarneri je držao kod sebe notes i papire s beleškama.
Gregorio Savini joj se osmehivao. Ko zna šta je mislio. Možda je na kraju i ona, poput svih drugih, prihvatila. Bilo je samo pitanje novca. Ali ona je znala da nije tako. Taj novac će predstavljati nov život.
„Dakle...“ Gvarneri je uzeo reč. „Zadovoljan sam što smo pronašli dogovor.“ Sofija je precizirala: „Ovo je zaista ponuda o kojoj se ne može pregovarati.“ Gvarneri podiže obrvu. „Da, da, naravno...“
Gregorio Savini spusti pogled osmehujući se.
Advokat je uzeo papire i pružio ih Sofiji. „Želeo bih samo da pročitate ove papire, to je samo forme radi, kako bi sve bilo jasno.“
Sofija je bila nepomična. „Slušajte, smatram da je sve ovo smešno. Tražila sam nešto od vas i to je prihvaćeno. Pet miliona evra na moj račun, ugovor mi se zaista čini kao preterivanje. Uradiću ono što želi. Nema mesta za raspravu.“
„Da, ali...“
Savini podiže ruku da ga zaustavi. Advokat je odmah ućutao prepuštajući mu reč.
„Gospodo...“, osmehnuo joj se. „To je samo da ne bismo imali nikakve probleme, da bi stvari bile potpuno jasne.“
Sad se Sofija osmehnula. „Plaća da bi me potucao, jasnije od toga ne može biti. A ovo je moja cena.“
„Ne verujem da je baš tako. On želi pet dana. Milion evra po danu za pet dana. Gde on odluči, kad vi odlučite!“
„Da, a kako ja da nestanem na pet dana? Nije uverljivo.“
„Ne brinite se za to. Bićete potpuno pokriveni. Biće nekoliko koncerata tih dana. Izaći će članci i vesti koji će sve to učiniti uverljivim. Pet veličanstvenih koncerata, takvih da budete plaćeni pet miliona evra.“
„Naravno, otići ću tek kad vidim novac na računu.“ Ponovo se umešao advokat Gvarneri.
„Da, trebalo bi da znamo na koji račun želite novac.“
„Na moj. Pretpostavljam da već znate koji je, a ako ne znate, neće vam trebati više od sekunde da to saznate.“
Pogledala je Savinija i nastavila: „Dobro, mislim da smo sve rekli. Jasno je da ja posle tih pet dana neću više biti ni u kakvoj obavezi. Vi me više nećete zvati, a ja nikada više neću morati da ga sretnem.“
Savini joj se osmehnuo. „Osim ako vi sami to ne budete hteli...“
Sofija je na trenutak ćutala. Bilo je tačno, on je više nije tražio. Ona je potražila njega. Prvi put Sofija se čak i nasmejala. „U pravu ste. Osim ako ja to ne budem htela.“ Pružila je ruku Saviniju. Zatim mahnula advokatu i izašla.
Gvarneri je seo za pisaći sto.
„Ništa mi nije potpisala. A šta ako se predomisli?“ Savini je usuo sebi vode. „Održaće reč.“
„A šta ako grešiš u vezi s njom?“
Savini ga je veselo pogledao. „Ti si rekao da se neće vratiti. On je, naprotiv, bio siguran u suprotno.“
„Istina. Bili ste odlični.“
Savini je prestao da pije. „Ja sam pronašao vesti. Ali je on onda otišao dalje.“

32.




Sofija je ustajala rano ujutru i išla da trči u park, vraćala se kući, odlazila pod tuš, zatim doručkovala sa Andreom i odmah zatim ponovo izlazila. Mnogo se šetala, išla u centar, provodila se, osećala se lagano u toj svojoj novoj dimenziji, kao neko ko čeka neki važan sastanak koji zna da neće moći da propusti. S vremena na vreme se zaustavljala ispred najelegantnijih radnji, gledala kakvu lepu haljinu u izlogu, zatim ulazila i isprobavala je, svlačila, gledala se u ogledalu, pitala za cenu. Ipak su bile preskupe. Onda joj je jedanput došlo da se smeje.
„Preskupe? Ali ja ću uskoro imati pet miliona evra...“
I tog dana je izašla iz radnje ništa ne kupivši. Ipak taj novac nije bio za nju. Zbog toga je mogla da ga prihvati. Kod kuće je razgovarala o tome pokušavajući na neki način da pripremi teren.
„Sećaš li se Olje, moje profesorke?“
„Da, naravno...“
„Počela je da zove najveće međunarodne agencije da vidi da li bih mogla da održim neki koncert po svetu...“
Andrea se osmehnuo, prestao da kuca na kompjuteru i nežno je pogledao. Pet miliona evra. Koliko koncerata bi morala da odsvira da stigne do te svote? Sofija mu je pogodila misli.
„Znaš da su mi pre nekog vremena dali jednu veliku ponudu za Rusiju... Ponudili su mi gomilu novca i odbila sam.“
„A zašto?“
„Dala sam zavet i pre svega tada nisam imala nijedan razlog da prihvatim...“
Andrea ju je gledao s ljubavlju. „Šta god da odlučiš, ja ću biti srećan. A ako slučajno uspeš...“, nagnu glavu na stranu, „biću još srećniji. Sve to ipak nije bilo predviđeno, nisam mogao ni da se nadam...“
Potražio je nešto na laptopu da bi skrenuo misli. Onda joj se opet obratio, tišim glasom i ne gledajući je. „Sanjam otvorenih očiju, samo pomisao da bih mogao opet da hodam... Ne čini mi se mogućim, zabranjeno mi je čak i da se nadam...“ Onda je podigao pogled. „Ne mogu da ostanem paralizovan još jedanput.“
Sofiji se cepalo srce. Skinula je odeću, grudnjak i gaćice i uvukla se u krevet pored njega. Zagrlila ga je, želela je da ga voli i da bude voljena. Kliznula je levom nogom po njegovom trbuhu, osetila njegovu kožu i lagano njegovu želju. Onda je sišla s kreveta, spustila malo roletne, uzela mu laptop i stavila ga na sto. Zatim se uzbuđena popela na njega. Počela je sporo da se kreće, slobodna, prepuštena, bez misli i očekivanja, ne misleći na svoj sastanak, na prošlost ili budućnost, i tako je svršila. Svršila je stenjući, dahćući, sve više, gotovo vrišteći, tako da je na kraju pala na njega, oznojena, s kosom zabačenom unapred, preko usta koja su poluotvorena brzo udisala vazduh i preko njenih vlažnih, mokrih usana kojima ga je na kraju poljubila.
„Kako je, ljubavi? Sve je u redu?“
„Da...“ Još uvek je bila zadihana. „Bilo je prelepo...“ Andrea se osmehnuo. „Verujem.“
Onda je i ona počela da se smeje i ponovo ga poljubila, zatim skliznula pod pokrivač, spustila mu još više pižamu i ustima mu pružila zadovoljstvo dok nije čula da i on stenje.
Malo kasnije opet je bila pored njega i grlila ga. Ostali su tako da leže, nepomični, dok im se dah ponovo uspostavljao. Tišina. Tišina u prostoriji. Čulo se samo lupanje njihovih srca. Poneki udaljeni automobil. Još udaljeniji alarm. Vatromet s ko zna koje proslave, vanvremenski odjek nikakvog posebnog jubileja.
Onda je Andrea progovorio.
„Ljubavi, hvala ti za sve što činiš za mene.“
Sofija ništa nije rekla. Ćutala je. Suze su počele polako da joj klize niz obraze, tople, slane. Poželela je da ih zaustavi, da im odoli, čak da se nasmeje, da bude srećna i da ne oseća krivicu. Ali nije uspela. Zatvorila je oči. Volela bi da je daleko, da je devojčica, eto, da, jedna devojčica koju vole i tačka, bez misli, bez odgovornosti. Devojčica koja mora da opere zube, ode u krevet i odsanja najlepši san koji je ikada mogla da zamisli... Ali nije joj bilo dopušteno. To vreme je prošlo. Onda ga je još jače zagrlila, stegla ga uza se nadajući se da ništa nije shvatio, a zatim otrčala u kupatilo. Sledećeg dana stigao je telefonski poziv.

33.




Sekretarica Silvija ju je otpratila u jednu prostoriju na poslednjem spratu. Smestila je u veoma elegantnu čekaonicu koja je ličila na salon iz najboljih časopisa za uređenje enterijera.
„Mogu li nešto da vam donesem?“
„Ne, hvala, vrlo ste ljubazni.“
„Odlično.“ Osmehnula joj se izlazeći. Sekretarica nije rekla ni učinila ništa što bi moglo da je dovede u nelagodu ili što bi bilo neprimereno, ponela se upravo kao da su se prvi put srele. Međutim, Sofija je bila nervozna. Možda zato što više nije bilo moguće vratiti se nazad, ponovo razmisliti, možda zato što je znala da drugi znaju njenu priču, ono što se spremala da učini. Pala joj je na pamet Lavinija, i osećaj krivice, i crkva, ali nije stigla da pomisli na drugo jer su se upravo u tom trenutku vrata otvorila.
„Dobar dan. Kako ste?“
Advokat Gvarneri joj je pružio ruku.
„Dobro, hvala.“
„Predstavljam vam Marinu Rekordato, moju ličnu asistentkinju, ona će vas pratiti kroz sve detalje koje moramo da sredimo kako bi sve bilo u redu...“
„Dobar dan.“
Marina Rekordato je bila žena od oko četrdeset i pet godina, kratke kose, s naočarima i u sivom kostimu na prugice. Imala je lepo telo, primetila je Sofija, i kretala se prefinjeno i elegantno. Pitala se koliko je drugih „dosijea“ ovog tipa odradila, ali odlučila je na kraju da je bolje da ne misli na to.
„Izvolite, smestite se.“
Sofija je ponovo sela na sofu, advokat u kožnu fotelju prekoputa nje, njegova asistentkinja pored Sofije. Advokat je otvorio fasciklu.
„Dakle, krenućete za sedam dana, ovo je ugovor između vas i Kulturne fondacije Abu Dabija. Imaćete pet velikih koncerata u Abu Dabiju, biće to prva prilika u kojoj će kultura zauzeti prvo mesto umesto bogatstva...“ Pogledao ju je osmehujući se. „Razumete koliko je važno da učestvujete u svemu ovome?“
Sofiji nije bilo do šale. Gvarneri je shvatio.
„Dakle, idemo dalje, da nastavim. Moraćete ovde dole da potpišete i zadržaćete jedan primerak, a mi tri. U stvari, nećete ići u Arapske Emirate. Dobićete mobilni s kog ćete moći da zovete i primate pozive bez problema. Za tri dana daćemo saopštenje o tom velikom događaju, napraviće se sajt koji će konstantno biti ažuriran, posle vašeg prvog koncerta biće objavljeni komentari publike koja je mogla da se divi vašem izvođenju. Ovo je pet koncerata koje ćete izvesti...“
Pružio joj je program s besprekorno odštampanim repertoarom. Kad je pročitala koje komade bi morala da svira, zaprepastila se: ovo je bila prava provokacija, ali čak i tako posmatrano, bila je to promišljena i inteligentna šifrirana poruka. Nije bilo ništa drugo do legendarni program koji je Glen Guld svirao 1957. u Velikoj sali Moskovskog konzervatorijuma! Nemoguće je bilo ne prepoznati ga. U ono vreme Guld je bio gotovo nepoznat muzičar od dvadeset i pet godina koji je nekoliko godina ranije skrenuo pažnju na sebe posebno briljantnim snimkom Goldberg varijacija Johana Sebastijana Baha. Na njegovom prvom koncertu u Moskvi sala je bila poluprazna, ali je izvođenje bilo toliko izuzetno da se narednih dana glas proneo čitavim gradom i njegov drugi koncert, koji je održan 12. maja, samo pet dana nakon prvog, bio je zaista trijumfalan. Konzervatorijum je bio pod opsadom, stotine ljudi nije uspelo da nade karte i morala je da interveniše i policija da obuzda duše onih koji su ostali isključeni iz tog događaja. Među publikom su se nalazili i Boris Pasternak i Marija Judina, čuvena pijanistkinja koju je voleo Staljin. Sofija se prisetila te anegdote po kojoj je Staljin čuo na radiju Judinovu kako svira Betovena i tražio da dobije njenu ploču. Kad su mu odgovorili da nije moguće jer nije postojao snimak, odgovorio je: „Želim je sutra“. Sledećeg dana ploča je bila spremna.
Program je predviđao kompozicije Berga, Veberna, Kreneka i zatvarao se Bahom - tri kontrapunkta Umetnosti fuge i šest delova iz Goldberg varijacija. Guldovo izvođenje je bilo nezaboravno, originalno i očaravajuće. Koncert je snimljen i Sofija je imala taj snimak. Bila je to restaurirana verzija izdanja Glena Gulda kod Sonija. Sofija se pitala kako im je mogla pasti na pamet takva ideja, i pre svega kome je pala. Gvarneriju? Saviniju? Tankrediju? Onda se setila jednog članka u Korijeru dela sera koji je govorio o tom koncertu u Moskvi i pomislila da u suštini to i nije neka tajna...
„Ako želite da promenite nešto u programu, nije problem.“ Gvarneri je primetio njenu tišinu.
„Ne, to je lep program“, odgovorila je.
Gvarneri ju je prodorno pogledao, kao da je očekivao neki komentar, ali Sofija je nemo izdržala pogled. „Odlično, onda ga možete poneti kući kao uspomenu na ovo iskustvo.“
Dao joj je pet programa na vrlo elegantnoj beloj hartiji na kojoj se nalazio utisnut klavir u zlatotisku. Otvorila ga je. Bila su navedena sva dela koja bi Sofija te večeri izvodila s orkestrom i pod dirigentskom palicom jednog čuvenog nemačkog maestra. Sofija je bila iznenađena.
„A kad ovaj dirigent primeti da čitav svet priča o njegovom koncertu u Abu Dabiju dok je on na drugoj strani sveta, šta će onda biti?“
Gvarneri joj se osmehnuo. „Dirigent je bio vrlo zadovoljan da uzme odmor od pet dana. Bio je pod velikim stresom, veliki je ljubitelj kocke, možda isuviše velik u odnosu na svoje finansije. Imao je pozamašan dug, koji smo mi bili srećni da otpišemo. Poručuje vam da je ponosan što će vam dirigovati, iako vas lično ne poznaje.“
„A ako jednog dana progovori?“
„Biće to njegova reč protiv reči novina i mreže ljudi koji su prisustvovali vašem koncertu.“ Onda se osmehnuo.
„Mi se trudimo da rešimo probleme, a ne da ih stvaramo... Ovo su avionske karte.“ Njegova asistentkinja ih je izvadila iz koverte i stavila na sto.
„Putovaćete prvom klasom, polazak je u 10.30 s Fjumičina 20. juna, a povratak u Rim 26. takođe u prvoj klasi.“
Sofija je pogledala karte.
„Da li sam zaista u Abu Dabiju?“
„Naravno, krenućete u Abu Dabi i vratićete se iz njega. Tamo će vas čekati privatni avion koji će vas odvesti na stvarno odredište.“
„A gde?“
„Jedino to ne znam. Nisu mi dali mogućnost da saznam, možda zato što su se plašili da bih popustio pred vašom upornošću.“
Prvi put otkad ga je upoznala, Gvarneri joj je bio simpatičan.
„Dakle, videli ste karte, ugovor koji treba da se potpiše, a ovo bi trebalo da je vaš tekući račun...“ Asistentkinja joj pruži bankarsku instrukciju s odštampanim IBAN kodom.
Sofija izvadi iz tašne svoju agendu i otvori je proveravajući podatke. „Da.“
„Dobro.“ Asistentkinja je vratila list u fasciklu. Gvarneri je nastavio. „Prekosutra ćete imati pet miliona evra na računu. Da li je sve u redu? Imate li kakve nedoumice, pitanja?“
Sofija razmisli. „Ne, čini mi se da je sve veoma jasno.“
„Automobil će doći po vas ispred kuće 20. juna. Da li je ovo vaša adresa?“
Asistentkinja joj pokaza drugi list.
„Da. Tu stanujem. Ipak, radije ću doći sama, taksijem, da li je to moguće?“
Gvarneri je izgleda bio pripremljen na tu situaciju. „Nema problema. Imate pasoš, nemojte zaboraviti da ga ponesete...
„Naravno, moram samo da proverim da nije...“
„U redu je, ističe za dve godine. Recite mi da li je ovo što piše na ovom papiru tačno...“
I pruži joj papir. Sofija ga brzo pregleda. Bile su to njene mere: cipele, veličina, grudnjak, gaćice. Onda je naišla na neku vrstu zdravstvenog kartona: moguće alergije, svi pregledi koje je obavila poslednjih godina i još poneki zdravstveni detalj koji je se ticao. Sve je bilo tu.“
„Ima li nešto što smo zaboravili? Nešto u šta nismo upućeni, što ne znamo, što je sakriveno ili jednostavno nismo uzeli u razmatranje, a moglo bi biti značajno? Ako je tako, bilo bi bolje da nam kažete. Ne želimo nikakve probleme...“
„Mislim da vi o meni znate apsolutno sve.“
Gvarneri nije ni trepnuo. Onda joj je dodao olovku. I ne čitajući, Sofija je potpisala sve ugovore i vratila im ih.
„Dobro, mogu li sada da idem?“ Gvarneri je prekontrolisao papire.
„Samo još nešto, morali biste da pođete s mojom asistentkinjom, potrebne su nam vaše fotografije.“
Sofija nije odmah shvatila na šta se to odnosilo, ali odlučila je da ne pravi probleme.
„Naravno...“
Gvarneri je ustao i pružio joj ruku, blago se nagnuo ovlaš je poljubivši.
„Doviđenja, gospođo, ne znam hoćemo li se ponovo videti, ali drago mi je što sam vas upoznao i bilo bi mi još draže kad bih vas zaista mogao čuti kako svirate.“
Sofija se osmehnula. „Hvala.“ Poželela je da mu odgovori: „Možda će biti prilike“, ali shvatila je da je oboma bilo jasno da se više nikada neće sresti.
Izašla je za ženom. Prošle su kroz hodnik, stigle do lifta i ona ga je pozvala. Čekale su ćuteći u blagoj neugodnosti. Kad lift je stigao, Marina Rekordato ju je pustila da ude prva. „Izvolite.“ Zatim je ušla i pritisla dugme koje ih je odnelo na drugi sprat. Sofija se pitala šta je mogla da zna o čitavoj ovoj priči. Možda malo ili ništa. Obično tako moćne osobe znaju kako svoje tajne da drže skrivene.
Lift se zaustavio i Marina Rekordato je izašla. „Izvolite, ovuda.“ Brzo je hodala hodnikom, u dnu skrenula desno i ušla u jednu veliku prostoriju. Tamo se nalazilo nekoliko osoba koje su radile na kompjuterima. Neki su bili veoma mladi, nosili su dukseve, a kosa im je bila u dredovima, neki su bili stariji s manje kose i naočarima sa zlatnim okvirom, bilo je i devojaka odevenih u alternativnom stilu i onih elegantnih i modernih u njujorškom stilu.
Neki tip, koji je izgledao kao šef čitave ove digitalne komune, odmah je prišao Marini Rekordato. „Stigle ste, čekao sam vas. Izvolite, ovuda.“
Marina i Sofija su ga pratile.
„Ah, da, ja sam Stiv.“ Osmehnuo se pružajući ruku Sofiji, koja se takođe predstavila. „Drago mi je...“
„I meni... Evo, ovuda.“ Otvorio je jedna vrata i smestio dve žene u jednu malu salu. Naspram njih se nalazilo staklo, a iza konzola i za njom neki momak od jedva dvadeset godina. Imao je kovrdžavu kosu, tamni duks i dva ili tri pirsinga.
„Zdravo!“ Podigao je ruku uz pomalo reperski pozdrav, kao da je hteo da kaže: „Tu sam i spreman sam“.
„Okej! Izvolite.“ Onda se Stiv obratio Sofiji. „Sedi ovde.“
Bez ikakvog uvoda je prešao na ti. Tip s druge strane stakla pritisnuo je dugme za interfon. Njegov blago izobličeni glas stigao je u salu. „Potrudi se da ostaneš što je moguće mirnija. Okej, tako. Nasmeši se...“
Sofija se osmehnula. Čuo se niz metalnih zvukova.
„Okej, savršeno“, nastavio je glas s druge strane. „Okreni se malo na tvoje levo...“ Tek tad je Sofija primetila da se stolica okreće i uradila je po uputstvu.
„Dobro, tako, osmeh... Savršeno. Sad se pravi da sediš za klavirom i da sviraš...“
Sofija dignu šake i odsvira nekoliko akorda u prazno. „Okej, moraš da se pretvaraš, ne da sviraš. Iako verujem da to prilično dobro radiš...
Sofija se osmehnula i osvrnula prema Marini. I ona se osmehnula. Dakle, znala je ponešto o čitavoj priči, barem je znala da zna da svira.
„Okej, savršeno. Pogledajte malo da li su u redu?“
Na velikim ekranima unutar sale projektovane su različite slike. U nekim pozorištima su se videle žene koje su svirale sedeći za klavirom sa stotinama ljudi pred sobom. Na njihova tela je montirano Sofijino lice i sve su bile savršeno uverljive, uveličane, umanjene, snimljene s boka, sve te žene bile su uvek Sofija. Približila se znatiželjno. Njena tek snimljena fotografija montirana je na ove slike, a i sve ostalo je odabrano s krajnjom preciznošću: odeća, prstenje, ogrlice, sve ono što je ona nekada nosila na izvođenjima, elementi preuzeti iz starih snimaka za ovu novu virtuelnu verziju Sofije.
Pogledala je bolje tu poslednju sliku.
„Nažalost, tu narukvicu sam izgubila pre tri godine. Nije uverljivo.“
Momak s druge strane stakla dade potvrdan znak glavom. Obrađivao je sliku direktno i pred njenim očima je ta narukvica lagano nestala baš kao što se zbilo u stvarnosti. Sofija je pogledala druge slike. Sav taj materijal se ticao nje u raznim trenucima njenog života, njeni prvi uspesi, putovanja u inostranstvo, poslednje godine dok je još svirala.
Upitala se šta su još sve imali osim ovoga, ali nije imala vremena. „Dakle, možemo da idemo...“
„Da, da, naravno. Doviđenja.“
Sofija je pozdravila Stiva i mladića za konzolom čije ime nije znala.
„Ja sam Martino...“, reče baš u tom trenutku. „Sofija, ćao.“ I izađe iz prostorije.
Marina Rekordato ju je otpratila do izlaza. „Evo, ovo je vaš ugovor...“ Pruži joj jednu tvrdu kovertu. „Unutra je i moj lični broj telefona, ukoliko budete imali problema, sumnji, strahova ili ako vam je potrebno bilo kakvo objašnjenje, nazovite me u svako doba. Bilo bi dobro ukoliko biste mogli da ponesete odeću koju ste nosili tokom tih koncerata, onu koju ste videli na ekranu. Na taj način će snimci na kojima ćemo raditi i koje ćemo objaviti biti uverljiviji. Ako je nemate više, obavestite nas. Naći ćemo načina da se za kratko vreme napravi identična odeća.“
„Ne brinite. Poneću je.“
„Odlično. Prekosutra ćemo vam DHL-om poslati na kuću povratnu kartu, a što se tiče vremena, kad biste želeli da vam ih dostavimo?“
„Može između 9 i 12, hvala.“
„Savršeno...“ Zatim su se pozdravile i Sofija je izašla iz zgrade.
Napravila je nekoliko koraka, a onda duboko udahnula. Činilo joj se da je izašla iz nekog čudnog sna, ili još bolje, iz virtuelne stvarnosti. Međutim, nije. Sve je bilo istina. Postojao je samo jedan mali detalj: kod kuće će morati da ispriča sve ono što se nikada neće desiti.

34.




Sofija je hodala gradom s onom kovertom u ruci. Snažno ju je stiskala kao da se plašila da je ne izgubi, i pre svega pitajući se kako će i šta će reći Andrei kad mu je pokaže. Ali pitanje koje ju je više mučilo bilo je: da li će biti uverljiva? Osećala je svu njegovu težinu. U svim čulima. Možda zato što ju je prvi put teralo da izgovori laž tog raspona. Naravno, u poslednje vreme dogodilo se toliko toga što ju je promenilo, ali ovo je bilo drugačije. Otići u neku drugu zemlju, pretvarati se da svira pet koncerata, biti plaćena pet miliona evra, a iznad svega provesti pet dana s nepoznatim čovekom da bi bila njegova.
Porumenela je i istog trenutka bilo joj je vruće. Osetila je kako raste neko neverovatno uzbuđenje. Zaustavila se u jednom malom baru, poput strane turistkinje, sela za sto napolju, spustila kovertu sa ugovorima i žmurila zamišljajući. I tako je videla Tankredija posle toliko vremena, smejao joj se, nudio joj piće, ćaskao, pričao joj nešto, dizao obrvu pred nekom njenom nedoumicom...
Tankredi. Bio je prelep muškarac, ali hladan, ponekad ciničan, udaljen. Čovek pun šarma i tajnovitosti, neuhvatljiv. Eto, čovek koji nije želeo da voli. Nasmejala se toj svojoj iznenadnoj jasnoći. Šta mu se desilo u životu? Zašto je bio takav? Previše novca? Ljubavno razočaranje? Počela je da se smeje. „Previše sam romantična.“
Mora da mu je jednostavno bilo dosadno.
„Mogu li nešto da vam donesem?“
Sofija je otvorila oči. Jedan mlad momak stajao je ispred nje s tacnom i prljavim čašama u ruci.
„Da, hvala, čaj.“
„Hoćete li s mlekom ili limunom?“
„S limunom, hvala.“
Momak je nestao u kafiću i ubrzo se vratio s vrućim čajnikom i vrećicama čaja sa strane.
„Doneo sam vam dve-tri, breskva, borovnica i crni engleski čaj, tako možete sami da odaberete onaj koji vam se najviše dopada.“
„Hvala.“ Sofija je platila ostavljajući čak i sitan bakšiš. Sedela je mirno čekajući da vrećica čaja od breskve polako oboji vruću vodu u šolji. Onda je dodala krišku limuna, šećer i lagano počela da ga pijucka. Imala je vremena pre časa klavira.
Neizbežno se vratila onoj misli. Zašto je taj čovek bio takav? Gde će provesti pet dana? Šta će se dogoditi? A ako se više ne vrati, ako zauvek nestane? Počela je da se brine. Niko nije znao za tu priču. Onda, dok je pijuckala čaj, pade joj na pamet jedna ideja. Morala je nekoga da obavesti.
Ali koga? Svoju prijateljicu Laviniju? Nepouzdana. Olju? Ne bi bilo pravedno natovariti joj takav teret, a i šta bi mislila o njoj? Kako bi o tome sudila? Njihov odnos je bio poput odnosa između unuke i bake. Olja ju je gledala kako raste, uvek je o njoj imala odlično mišljenje, razumela ju je čak i kad je prestala da svira. Ovog puta ne bi razumela. Njeni roditelji? Taman posla. Bilo bi teško objasniti, a njena mati bi na kraju pomislila da je bila u pravu. Osmehnula se. Kako je teško ponekad ući u tuđu glavu i objasniti im tvoje gledište. I tako je shvatila da u stvari nije imala nikoga u koga bi imala poverenja. Jedino rešenje bilo je da čitavu priču napiše i pošalje je samoj sebi. Pripremiće koverat i daće ga Olji. To neće bilo komplikovano. Reći će joj da je u pitanju iznenađenje za Andreu. Olja će poverovati. Ako se ne vrati, dva dana kasnije taj koverat bi trebalo da stigne na njihovu adresu otkrivajući sve ono što se dogodilo, fotokopija programa, avionske karte, adresa advokatske kancelarije, brojevi telefona koje je imala i priča kako su se stvari desile, od susreta u onoj crkvi do ovih dana. Eto, sad je bila mirnija. Popila je čaj. Onda je iz tašne izvukla svoju agendu i počela da piše. Sat kasnije ušla je u kopirnicu i napravila nekoliko fotokopija, uzela kovertu i sve strpala unutra. Zatvorila je, napisala svoje ime i prezime, svoju adresu i na brzinu došla do škole i potražila Olju.
„Moraš ovo da mi pošalješ 28. juna.“
„Naravno!“ Olja je uzela kovertu u ruke i pročitala ime.
„Ali to je za tebe.“
„Da, u pitanju je šala koju spremam za Andreu.“
„Ah“ osmehnula se. „Ti bi samo da se šališ... Klaudio Porini je dole u sali.“
„Istina.“ Pogledala je na sat. „Idem odmah.“ Spustila se u prizemlje, gde je obično držala časove, i naišla na to dete koje ju je čekalo. „Izvini.“
„Oh, nema problema. Igrao sam nintendo PS...“ Slegnuo je ramenima i ugasio ga. „Idemo...“
Tog dana časovi su delovali lakše nego obično. Jedan za drugim smenjivali su se njeni učenici. Kad je Elena, jedna od najboljih, zasvirala Sopenov Valcer u As-duru, čuveni Veliki briljantni valcer, Sofija ju je odmah prekinula. Sela je na njeno mesto i počela kompoziciju. „Gledaj“, rekla je. Nastavnica je često ispravljala učenike ili jednom rukom svirala deonicu da bi bolje pokazala kako treba da se izvodi, ali niko je nikada nije video da sedi za klavirom. Još veći utisak je ostavilo to što Sofija nije okretala stranice partiture. Zapamtila je savršeno sve Šopenove valcere. Ali su još više iznenađivali udarci po dirkama, upotreba pedale, fraziranje, sve u svemu sve ono što i najjednostavniju Sopenovu kompoziciju čini tako komplikovanom, a što je Sofija, s urođenom sposobnošću, izvela na klavijaturi kao da je posredi dečija igra. Na kratkoj oktavi kojom se završava kompozicija usledila je zadivljena tišina. Oči su joj se ovlažile.
„Nastavnice, ali zašto plačete? Bili ste odlični!“ Sofija pomilova Elenu po kosi.
„Zar tebe nikad nešto ne gane? Na primer, izgubila si nešto važno što si mnogo volela, kao na primer minđuše koje su ti poklonili roditelji, a onda ih odjednom pronađeš?“
„Da, tačno je!“
„Eto, ponekad čovek plače zato što je srećan. Hajde, briši, čas je gotov.“
Nešto kasnije bila je u kolima, vraćala se kući. Tek je objasnila Olji, kao što joj je sugerisao Gvarneri, da ju je kancelarija ponovo pozvala i ponudila pet koncerata u nekoj drugoj zemlji i iznad svega cifru koju nikako nije mogla da odbije. Ta će svota poslužiti da se ostvari njena jedina želja: povratiti noge Andrei.
„Jedan veliki japanski hirurg proučava nove operacije koje predviđaju upotrebu matičnih ćelija. Izgleda da je u stanju da napravi čudesa. Naravno, izuzetno je skup. I samo zbog toga se vraćam sviranju, Olja, s tim što ću zaraditi Andrea će moći da se operiše.“
„Da.“ Olja ju je pogledala s velikom nežnošću i pomilovala je po obrazu. „Zaslužuješ sve što želiš.“
Shvatila je da ovaj put ona nije bila predviđena. „Misliću na tebe.“
Sofija joj je pročitala u očima bol što neće moći da prisustvuje njenom povratku na scenu. Sa osmehom, Olja ju je pustila da ode, pokazujući tu pravu ljubav koja ume da na prvo mesto stavi voljenu osobu.
Sofija je dugo lutala gradom pre nego što se vratila kući. Bila je nervozna. Želela je svemu da pristupi bez greške. Zapitala se: „Šta bi uradila kad bi stvarno morala da odsviraš te koncerte? Kako bi im pristupila? Bićeš uverljiva samo ukoliko si prirodna.“ Onda se u mislima vratila unazad, obrisala sve delove jutra i pokušala da ga proživi na najistinitiji mogući način. I u jednom trenutku je shvatila.
„Bila bih iznenađena, bila bih srećna i puna entuzijazma. Ponovo bih verovala u život i u njegove beskonačne resurse koji uspevaju da te iznenade kad najmanje očekuješ.“ I tako je uradila sve ono što joj je prošlo kroz glavu i zatim stigla kući.
„Ljubavi! Neverovatna vest!“
„Šta se dogodilo?“
Andrea je u dnevnoj sobi gledao televiziju.
„Uspela sam! Sećaš se da sam ti pričala o nekoj značajnoj organizaciji koja me je htela za sve koncerte na jednom ruskom festivalu? E pa danas su me ponovo zvali jer su stupili u kontakt s Arapima, koji su vrlo zainteresovani. Ja sam bila nepokolebljiva u pogledu cene i oni su prihvatili, imaću pet koncerata i daće mi pet miliona evra. Kao da sanjam. Ali je istina. Sve je istina.“
Kleknula je pred njega, snažno ga zagrlila, stiskajući ga u naručju, i počela da plače. Nije glumila, bila je jednostavno ona. Bila je Sofija pred greškom počinjenom pre toliko vremena, srećna što je pronašla način da joj bude oprošteno. I iznad svega da se vrati u život. Poljubila ga je u usta. Andrea joj se osmehnuo.
„Ljubavi, ne plači.“
„Presrećna sam.“ Ustala je s poda, pokupila tašnu i otišla po kovertu. Andrea je ugasio televizor. „Evo, gledaj.“ Dodala mu ju je. Andrea ju je otvorio i počeo pažljivo da čita. Sofija je otišla u kuhinju. Andrea je nastavio da čita slušajući buku frižidera.
„Zar to nije neverovatno?“ Sofijin glas mu je pravio društvo iz kuhinje. „Baš to nam je trebalo...“ Onda se vratila u dnevnu sobu. „I ponovo ću svirati, za tebe, za nas... Za sve ono što će doći posle.“
Andrea je spustio papire u krilo. Na trenutak je ćutao. „Ne želim da ideš.“
„Šta?“ Sofija je stala ispred njega i uzela ga za ruke. „Ali šta to govoriš, ljubavi moja, šta to znači?“ Andrea ju je pogledao u oči. „Ne mogu da verujem da ću ponovo hodati.“
„Zašto ne, ljubavi? Zašto ne bi bilo tako? Zar ti to ne deluje - moguće? Mnogo smo čitali o tom lekaru, i Stefano nam je o njemu govorio, uspeo je sve što je pokušao, on je genije hirurgije. Zašto ne bi bilo moguće i za tebe?“ Uzeo je papire u ruke.
„Zato što mi sve ovo liči na podvalu sudbine, kao da me zafrkava. S jednog kraja sveta se pojavi lekar koji se bavi baš mojim problemom, a cena je previsoka. Kad evo stižu arapski milioneri raspoloženi toliko da plate baš tebe, jednu pijanistkinju koja ne svira više od osam godina, i pazi slučaja, raspoloženi su da izvade baš pet miliona evra, nemoguću svotu, uz sve dužno poštovanje tvojih kvaliteta. Zašto bi trebalo u to da poverujem? Zar ti to ne liči na sprdnju, neslanu šalu?“
Sofija je ustala i stala ispred njega.
„A zbog čega ne bi trebalo da veruješ?“
„Ne, Sofija, nije verovatno... Deluje kao savršen plan...“
„Nije moguće da postoji neko ko je toliko zao, toliko ciničan da pokaže tako nešto, ne mogu da...“ Onda je odjednom stala, zaćutala, kao da joj se u jednom trenutku sve razjasnilo. „A šta ako taj lekar ne postoji? A šta ako je sve izmontirano samo da bi proveo pet dana sa mnom? Ne. Ne može biti.“
„O čemu misliš?“, Andrea ju je pogledao odjednom ispitivački.
Tad je Sofija shvatila da je taj trenutak bio odlučujući, morala je da igra na sve ili ništa, kasnije će misliti da li je sve samo predstava. Nije smela da se oda, ne sad.
„Mislim samo da treba imati hrabrosti da se živi.“
I ode u spavaću sobu tresnuvši vratima. Trebalo joj je vremena, samo trenutak da dođe k sebi, činilo joj se da pada u ponor. Sručila se u fotelju i zgrabila kosu rukama. „Ne. Nije moguće, nije moguće da je otišao tako daleko. Ako je tako, prijaviću ga, u stvari ne, otići ću s njim i ubiću ga...“
Onda je začula škripu vrata koja su se polako otvarala.
„Ljubavi...“ Pojavio se Andrea. „Izvini, bio sam bezdušan. Ti si sve učinila za mene, za nas, a ja to glupavo dovodim u sumnju. Oprosti mi, molim te.“
Sofija mu je prišla i zagrlila ga. Sad je Andrea plakao.
„Zato što mi ne izgleda istinito. To je san. Plašim se da ću se svakog časa probuditi.“
„Ššš... Sve je istina, ljubavi, a mi smo srećni što nam se pružila ova prilika... Možda smo je zaslužili.“
Nije više znala šta da misli. Nije više uopšte bila ubeđena u svoje reči. „Moramo samo da proverimo da li je taj profesor uistinu u stanju...“
Andrea se odvojio od nje, sad je imao drugačije lice, drugi entuzijazam. „Da, razgovarao sam s lekarima u bolnici, i oni su čuli za njega.“
Sofija se setila one prostorije pune mladih ljudi koji su radili za kompjuterima, kako su retuširali njene slike iz prošlosti, kako su u letu obrisali narukvicu s njenog zgloba. Ta mladež je bila u stanju da napravi sve.
Andrea je nastavio: „Ne može da ne bude istina. Čak su intervjuisali i ljude koji su operisani, sve je na internetu... Već mesecima se o tome priča, da nije istina, već bi se saznalo.“
Sofija se umirila. Taj profesor nije bio virtuelan. Poljubila je u usta Andreu, koji joj se nasmešio.
„Činjenica da si našla tu svotu deluje mi neverovatno...“
„Da, i meni. Ne znam šta da kažem. Kad se tako nešto desi, čovek jednostavno može da bude srećan. Dođi...“ Otišla je u dnevnu sobu, a Andrea za njom. „Uzela sam ga da proslavimo.“
Izvukla je bocu šampanjca. „Otvori, daj... Hajde da proživimo sve ovo kao da sanjamo otvorenih očiju. Možda će put biti dugačak, možda neće biti lako, možda će biti teškoća, ali moramo imati strpljenja da ih prihvatimo kad se ne bude moglo učiniti ništa drugo i snage da ih prevaziđemo kad to bude bilo moguće... A možda je ovaj put moguće.“
Andrea je otvorio bocu. Čep je grunuo ka tavanici i odbio se o nju padajući daleko.
„Neka je sa srećom.“ Sofija se osmehnula i dodala mu čaše koje je uzela iz kuhinje. Andrea je počeo da sipa šampanjac dok je ona otpakivala jedan paket.
„Uzela sam i mimozu iz Kavaletija. Danas hoću da slavim, pa i ako se ugojim dve kile... nema veze, izgubiću ih!“
Andrea joj je dodao čašu gledajući je u oči. Sofija je spustila tortu i podigla čašu, ćutali su čekajući da jedno od njih dvoje pronađe prave reči. Onda on progovori.
„Za sve ono što si učinila za nas i za tvoju ljubav koja je, izgleda... čudesna.“ Bio je ganut. I Sofiji se plakalo.
„A sad iz početka, uf...“
Andrea je počeo da se smeje. „Ne, istina je, moramo biti radosni, imamo i tortu, izvini!“
Tako su nazdravili snažno se kucnuvši čašama, zatalasali taj šampanjac i ispili sve u cugu do dna. Onda su isekli mimozu.
„Mmm, odlična je.“
„Da.“
Andrea je nastavio da je gleda. Ličila je na devojčicu, lomila je komadiće torte kašičicom. Punila je brzo, prinosila ustima, ne bi ga ni progutala, a već bi uzimala drugo parče. Primetila je da je posmatra. „Šta je?“
„Hteo bih da me pojedeš kao tu tortu...“ Sofija se osmehnula punih usta.
„Čekaj da završim, pa ćeš videti šta ću ti uraditi...“ I nastavila je da jede, a on da je posmatra.
„Hoćeš li me pustiti da jedem na miru?“
„Da. Samo bojim se nečega.“
Sofija se najednom uozbiljila. „Čega?“
„Ne bih želeo da se išta promeni između nas, ovako sam srećan.“
„A zašto bi se promenilo?“
„Jedna promena ponekad za sobom povlači druge...“
Sofija ga je pogledala. „To je rizik na koji moraš biti spreman... U svakom smislu.“ Zatim se osmehnula, uzela mu tanjir iz ruke i počela da jede i njegovo parče torte.

35.




Narednih dana stigle su karte DHL-om. Trenutak se približavao. Sofija se trudila da ne misli. Prolazila je gradom i primećivala ono što ranije nije nikada primetila. Drveće, biljke, zgrade, spomenike, boju kuća. Dizala je pogled i otkrivala prelepe mansarde. Gledala ih je s oduševljenjem, a ipak oduvek su bile tu. Prolazila je pored te lepote, pored tih detalja, kao da je bila šlepa. Zaustavila se u jednoj cvećari i naručila bukete za kuću. Uzela je lale, žute margarite, ljutiće svih boja i ljiljane snažnog mirisa.
„Možete li da mi ih donesete u vreme ručka?“
Onda je kupila nekoliko boca vina. Uzela je crveno i belo, odlične Iakrima di moro d'alba pjerđovanni dusti i beli penon nals margreid koje su u nekom časopisu istakli zbog odličnog odnosa između kvaliteta i cene.
„Odličan izbor“, rekao joj je prodavać u obližnjoj vinoteci. „Odličan izbor, zaista. Mnogi plaćaju stotine evra za vino slabijeg kvaliteta. Ja to uvek kažem, nije potrebno mnogo da vino bude tako dobro. To su sve ljudi koji su se obogatili, kupe vino da zadive druge budale koje znaju još manje od njih...“
Sofija nije znala šta da odgovori, klimala je glavom dodajući s vremena na vreme jedno: „Eh, da...“
„A naprotiv, kupovinom ovakvim vina pomažu se mala kvalitetna preduzeća koja zaslužuju mnogo više nego druga.“
„Eh, da...“
Onda joj je pružio kesu, Sofija je platila i pozdravili su se. „Lepo je kod nekih trgovaca“, pomislila je, „što ti objasne svoju filozofiju.“
Ušla je u kuću razdragana, srećna što je napravila pravi izbor, barem u pogledu vina, i upravo u tom trenutku joj je zazvonio mobilni. Očajnički ga je tražila po tašni preturajući maramice, ključeve, novčanik, agendu, i na kraju ga pronašla. Privatni broj. Ko bi mogao biti? Svi. Bilo ko. On. Srce poče mahnito da joj lupa. Zašto bi me zvao? Šta se moglo desiti? Udahnula je duboko i odgovorila.
„Molim.“
„Gospoda Valentini?“
„Da.“
„Sofija Valentini?“
„Da?“
„Izvinite što vas ometam, ja sam Luidi Đenari.“ Sofija je na trenutak ćutala. „Luidi Đenari... Već sam čula to ime, ali ko je? Ne sećam ga se.“ Glas joj pritekne u pomoć. „Ja sam direktor vaše banke.“
Eto ko je bio! Onaj oniži, proćelavi tip s brčićima koji je nikada nije udostojio ni pogleda. A otkud sad da ju je lično nazvao? I naravno. U trenutku shvati.
„Izvinite što vas ometam, ali verujem da znate, da, sve u svemu ne mislim da je u pitanju greška, hteo sam da vam kažem da...“
„Da, direktore. Na moj račun je leglo pet milion evra.“
„Eto, da. Hteli smo da vidimo da li bismo mogli da vam na neki način budemo na usluzi, ako želite da investirate. Bilo bi mi zadovoljstvo da vas primim. Pripremio sam različite opcije za ulaganje. Ili da vam pošaljem našeg finansijskog savetnika kući kad god vama odgovara... Halo?“
Sofija se smešila. Još uvek je bila tu. Toliko bi želela da spusti slušalicu. Odlučila se za bolju tehniku. „Narednih dana bi trebalo da stignu druge uplate, međutim molim vas nemojte me zvati, direktore, ja ću potražiti vas kad budem bila slobodna.“
„Da, da, naravno. I izvinite.“
„Svakako.“ I prekinu vezu. Ako ništa drugo, barem je sebi ispunila tu želju. Otišla je odmah do bankomata, ugurala karticu, ukucala pin da je niko ne vidi, ovaj put je bila pažljiva kao nikad i odabrala opciju „stanje“. Nije mogla da veruje svojim očima. Svota je bila baš tu, nasred ekrana: 5.019.843 evra. I protiv svoje volje, zaklonila je ekran još više i osvrnula se, zatim se nasmejala tom svom zanosu. Pritisnula je još nekoliko tastera dok nije izabrala opciju „štampa“. Kad je listić izašao iz bankomata, presavila ga je nekoliko puta i gurnula ga u džep novčanika. Trenutak kasnije bila je kod kuće.
„Gledaj...“ Stavila ga je na sto na kom je Andrea crtao. Baš je završio rad na projektu jedne vile u Ladispoliju. Ispisanom svotom moglo se kupiti više od trideset takvih. Andrea je uzeo listić s dva prsta kao da je bio nekakvo dragoceno otkriće, pergament pronađen u ko zna kojim antičkim iskopinama, vest koja bi preokrenula svet. U stvari, bio je najava njegovog novog života.
„Ne mogu da verujem. Stvarno je legao. Bilo je vreme da svet prepozna tvoje sposobnosti, tvoj dar nema cenu. Ljubavi, samo zahvaljujući tebi...“, pokazao je na svoje noge, „moći će da se desi to čudo. Svaka nota koju budeš svirala biće vođena tvojim srcem. Hvala.“
Sofija je tad zanemela, nije bila u stanju ništa da kaže, ni da se osmehne. Znala je da će taj trenutak doći i zamišljala je hiljadu puta ovu scenu, ali bezuspešno. Počela je da plače. Tihe suze, jedna za drugom, slivale su joj se niz obraze. Ne čekajući, sve veće, bolne, stidljive, ali svesne te velike podvale, te prikrivene laži.
„Ljubavi, ali zašto plaćeš?“ Andrea se pogurao napred, došao do nje, uzeo je za ruke, pokušao da je uteši. „Nemoj tako, teško mi je, ne znam više šta da kažem, kako da se ponašam... ljubavi, molim te.“
Sofija je nastavila da plače. Postala je posebno ranjiva u poslednje vreme. „Zašto?“, zapitala se. Andrea je pružio ruku pokušavajući da zaustavi te suze.
„Molim te...“ Ali što je on više govorio, to je ona više plakala. „Kako može biti tako naivan“, pomislila je, „kako može da ne shvata? Neku drugu cenu ja plaćam, Andrea, nije sigurno za muziku, za moj talenat ili kvalitete... Prodala sam se. Prodala.“ A čuti je kako izgovara tu reč u svojoj glavi bilo je još bolnije. Grimasa joj se ocrtala na licu, Andrea je primetio.
„Nije važno. Nemoj da ideš.“
I Sofija je u tom trenutku poželela da zaustavi tu predstavu, da se probudi iz tog sna od papirmašea, da ga zagrli, da mu sve kaže, da se ponovo oseti slobodnom, svojom, samo svojom i ničijom više, ni za koju cenu...
Ali shvatila je da je to bilo nemoguće, da bi to bilo glupo. Došla je dotle, trebalo je ići dalje.
„Ne, sve je u redu, ljubavi.“ Osmehnula se uživljavajući se u ulogu. „Ganuta sam zbog tebe.“
Zagrlili su se. Dugo su tako ostali bez reči, a onda se Andrea odvojio od nje, pomazio je i osmehnuo joj se. „Sve će biti dobro, videćeš. Imali smo sreće. Šteta samo za jedno...“
„Šta?“, Sofijino srce poče brzo da udara. „Šta sad želi da mi kaže? Šta je shvatio? Gde sam pogrešila? Eto, znala sam...“
Andrea joj je uzeo ruku, okrenuo njen dlan naviše, zatim ga prineo svojim usnama i poljubio ga. Videle su se samo njegove oči odozdo, pune ljubavi.
„Toliko bih želeo da idem s tobom.“

36.




Sve je moralo da izgleda verodostojno. Ne bi bilo prirodno kad to ne bi uradila. I iznad svega, kakav joj je bio karakter, ne bi bila uverljiva. „Ako mora da bude Goldberg, neka bude!“, reče Sofija za sebe. Najkompleksnije, najteže, sve naj, naj delo. Govorilo se da ga Bah nije izmislio, već da ga je Maestro samo zapisao, jer ga je u stvari komponovao sam Bog. Sofija je bila svesna činjenice da je Andrea bio samo na nekoliko metara od nje u drugoj prostoriji i da će slušati celodnevne probe. Biće primoran da sluša osam sati vežbanja. Nije želela da izgleda kao da olako pristupa stvari, ali zapravo je bila izuzetno uzbuđena jer je prvi put posle toliko godina došao trenutak probe, suočavanja.
Pogledala je klavijaturu i partituru otvorenu na prvoj stranici, Arija, i dobila vrtoglavicu. Ali nije se prepustila iskušenju. Neće pokušati da čita Varijacije od prve do poslednje stranice. Naprotiv, započeće s vežbanjem jedne jedine varijacije, N. 26. Nikada, nikada ne bi uspela da savlada Varijacije da ih nije već imala na repertoaru sa sedamnaest godina i zatim ih izvodila u javnosti mnogo puta kad je imala devetnaest.
Pogledala je svoje šake, ukrstila ih i zasvirala pravom brzinom, odnosno zastrašeno. Stakato leve ruke i virtuozna artikulacija sva u skali desne ruke, i evo, dovde je sve dobro, evo leva odgovara i ide gore od treće oktave uz nemoguća i majušna regularna preticanja iz jednog prstometa koji je suviše puta uvežbavan i usavršen. Glava joj gori od užitka, ruke se gotovo nisu ni videle, ona je bila ta varijacija, ona je bila Bah, klavir, svaka pojedinačna dirka, ona je bila božja izaslanica. Poslednja nota odsvirana malim prstom leve ruke, a onda odmah ponovo početak desnom. Poslednja nota. Početak. Bez stajanja.
Andrea u drugoj sobi, blistavih očiju, odvoji pogled od zida i nagnu glavu.
Oko ručka Sofija je napravila pauzu i otišla u konzervatorijum da vežba četiri sata na stenveju. Kasnije, popodne, imala je sastanak s Ekaterinom Zaharovom. Ispričala joj je za svoje putovanje i dogovorile su se da je zameni.
„Zavidim ti, biće to predivno iskustvo.“ Zagrlila ju je. Delovala je iskreno.
„Moraš da me zameniš od danas, moram apsolutno da budem na visini za ovih pet koncerata.“
„Sa zadovoljstvom, Sofija.“ Tako su se rastale. Ekaterina je ostala da je gleda stojeći nasred trga, s malo zavisti zbog te božanstvene prilike koja joj se ukazala.
Dan pre puta počela je da pakuje kofere. Kao što joj je savetovala asistentkinja advokata Gvarnerija, uzela je odeću koju je nosila na snimcima koje je pogledala u toj kancelariji. Isprobala ju je, još uvek joj je dobro stajala. Možda nije svirala kao nekad, ali se bar nije ugojila. Uveče su otvorili jedno od onih belih vina koja je bila kupila, beli penon nals margreid, večerali u tišini špagete sa školjkama i odličnog pečenog zubatca. Zatim su s nežnom prirodnošću završili u krevetu.
„Mmm, znaš da je stvarno bilo dobro ono što si skuvala?“
„Je l’ ti se stvarno svidelo ili me zezaš?“ Sofija je potražila njegov pogled.
„Stvarno, kunem ti se. U stvari, brinem se. Nikad nisi tako dobro kuvala!“
Ona ga gurnu. „Blesane. Pravila sam mnogo bolja jela od ovog večeras, nego si ti kao i svi muškarci...“
„To jest?“
„To jest kad nemate sve pod kontrolom, počnete da primećujete šta biste mogli da izgubite...“ Andrea ju je bolje pogledao. „Zašto... zar te gubim?“
„Ako budeš govorio loše o mojoj kuhinji, debelo ćeš rizikovati.“
„Uvek si bila najbolja kuvarica koju sam ikada upoznao.“
„Ne laži...“ Sofija je sišla s kreveta i naga prešla preko sobe. Na bledoj svetlosti meseca njeno telo je delovalo vitko, njene grudi pune i okrugle, njena zadnjica zgodna, jaka, mišićava.
„Opet se uzbuđujem...“
„Moramo da spavamo. Sutra krećem rano...“ Ušla je u kupatilo.
Andrea je čuo da pušta vodu. „Već mi nedostaješ.“ Sofija je podigla glas iz kupatila. „Rekla sam bez laži.“
„Ali istina je!“
Vratila se u spavaću sobu i legla kraj njega. Andrea je pružio ruku, pomilovao je po nogama.
„Jesi li spakovala lepu odeću?“
„Da... Onu za koncerte i neke jednostavnije stvari.“ Penjao se više milujući je. „Pasoš?“
„Na stolu je kod ulaza.“
Popeo se još više, raširio joj noge. Čuo je njen uzdah, ali je nastavio da govori smešeći se.
„Jesi li ponela i džemper, možda će biti hladno.“
„Jedan... Biće toplo...“ Andrea je osetio kako se pomera na dodir njegovih prstiju. „Čućemo se?“
„Neće biti Iako. Rekli su mi da će mi dati mobilni, tamo su fiksne linije loše, a i koliko sam razumela, često ćemo menjati mesto...“
„Ah...
Andrea je nastavio da je miluje, ona je uzdahnula i sklopila oči. „Dođi na mene...“ U trenutku je Sofija bila na njemu. Andrea ju je čvrsto držao za bokove.
„Nedostajećeš mi, ljubavi.“
„I ti meni...“ Počela je sve brže da se kreće na njemu, snažno je gurala svoj trbuh nadole, bila je veoma uzbuđena, zažmurila je, zabacila glavu unazad i svršila uz sitne krike zajedno s njim. Ostali su tako u tom krevetu razdrljanom od ljubavi polako vraćajući snagu.
Onda je Andrea progovorio. „Ljubavi, ovih dana dok sam te slušao kako sviraš ponovo, uzbudio sam se. Bilo je predivno. Šteta je što si izgubila sve to vreme.“
„Možda nam se sve ovo i dešava zbog toga što sam odustala.“
„Videćeš da ćeš svirati odlično. Biće to pet veličanstvenih koncerata. Nećeš više moći da se zaustaviš.“
Sofija ga je pogledala u polutami sobe. „Ljubavi, pričaćemo o tome kad se vratim.“
„Da. U pravu si.“
Andrea je ubrzo zaspao. Sofija je sredila još neke stvari, stavila još nešto od odeće u kofer i vratila se u krevet. Pomislila je na njegove poslednje reči.
„Biće to tvoj nov život.“
„Šta će se dogoditi u ovih pet dana?“ Pogledala je na sat. Sutra u ovo vreme biću kod njega. I počela je da oseća neko čudno uzbuđenje. Kao da se vratila u detinjstvo i onaj osećaj kad se približavao trenutak da krenu na more. Opet će se sresti s prijateljima, a pre svega s jednim mladićem koji joj se toliko sviđao i kog je viđala samo leti. Shvatila je da je uzbuđena kao što joj se često dešavalo veče pre koncerta. Nisu u pitanju bili samo strah i znatiželja. Njeni koncerti su bili izazov, nešto što je morala da dovede do kraja na najbolji mogući način. Ovaj put je, naprotiv, u pitanju bio drugačiji izazov, s ulogom bez presedana: pet miliona evra. Bili su već na njenom računu. Onda je pomislila na razlog tog novca. I osetila se sigurnije, opuštenije.
Samo pet dana s nepoznatim čovekom. Šta mogu da izgubim? Ali to poslednje pitanje nije moglo imati odgovor. Tako je na kraju i ona zaspala.

37.




Stigao je taksi.“ Andrea je spustio zavesu.
„Ćao, ljubavi.“ Sofija se nagnula nad njim, poljubila ga, zatim mu se osmehnula, uzela kofer, neseser i izašla ne osvrćući se. Kad ju je video da dolazi, taksista je izašao iz kola i smestio prtljag u prtljažnik.
Sofija je podigla lice. Andrea je iza prozora mahnuo rukom u znak pozdrava. Ona mu se nasmešila i ušla u taksi. Trenutak kasnije skrenuli su za ugao i nestali progutani u saobraćaju. Taksista je pogledao u retrovizor.
„Kuda idemo?“
„Na aerodrom Fjumičino, hvala.“
Sofija je skupila kosu dok su išli, polako napravila dve pletenice i vezala ih gumicom. Dobro joj je došlo da ubije vreme do aerodroma. Platila je i izašla. Bez teškoća je pronašla pult za čekiranje. Dala je pasoš i podigla kofer na traku. Prošla je kontrolu i na kraju krenula u obilazak radnji čekajući na poziv za svoj let. Ušla je u jednu knjižaru. Trebalo je malo vremena da se stigne do Abu Dabija, ali nije znala koliko će posle još leteti. Knjiga bi joj pomogla da lakše podnese putovanje, da zaokupi misli. „Ali zašto na to nisam mislila ranije? Puna mi je kuća knjiga, svih onih koje bih pre ili kasnije želela da pročitam.“ Tako je ušla u knjižaru, počela da obilazi, da gleda naslove i na kraju je njen izbor pao na stari klasik: Anu Karenjinu. Uvek su joj o toj knjizi pričali, ali je ona nikad nije pročitala. Ko zna šta će naći u njoj, možda neki znak, neku vezu s onim što će doživeti. Platila je i izašla, stavila knjigu u tašnu i pogledala druge izloge. Zabavilo ju je gledanje lepih tašni. „Ako bih češće putovala, mogla bih uzeti ovaj Pradin kofer na točkice. Prelep je i čini mi se da ima dosta mesta jer je komotan.“ Zatvorila ga je. „Ali kad ću opet putovati?“ Čitavu večnost nije izašla iz Rima.
Zaustavila se ispred jedne radnje s kostimima i pareima. U izlogu se nalazila fotografija neke izuzetno bele plaže. „Tačno! Nisam ponela pareo. Ionako ću biti sama s njim. Na kraju krajeva, pozajmicu neku njegovu košulju.“ Onda je počela da se smeje sama za sebe. „No, čini mi se da je pareo poslednje o čemu treba da brinem.“ Ali se na trenutak ponovo osetila kao sedamnaestogodišnjakinja koja prvi put odlazi od kuće, s hiljadu strahova, hiljadu nesigurnosti, koja misli da nije sve spakovala u kofer i da je sigurno zaboravila nešto suštinski bitno za odmor.
„Odmor?“ Sofija se našla pred jednim velikim ogledalom. Pogledala se. „Ti nisi na odmoru. Ti ne odlaziš na odmor. Ti ideš kod njega da bi uradila ono što on hoće, ono što on želi, sve ono što jedan muškarac može želeti od tebe za pet miliona evra. Pet dana. Pet dana bi mogli predugo trajati, mogli bi biti beskonačni, mogla bi da ga ne podnosiš, da ga mrziš. Sofija? Ali zašto samu sebe obmanjuješ? On je prelep muškarac, sviđa ti se, oduševljava te, uzbuđuje te. I na taj način imaš opravdanje, i ne samo to, preplaćena si da bi se tucala s njim. Ali zar misliš da on sve to ne zna? Neko ko zna svaki detalj o tebi, tvoje tajne, tvoj račun, ima tvoje slike iz prošlosti, slike svih tvojih koncerata, misliš da nije i to shvatio?“
Upravo u tom trenutku začula je poziv za svoj let. Brzo je krenula ka izlazu i pokazala kartu i svoj pasoš stjuardesi koja ju je propustila da prođe. Odmah zatim, u avionu, pronašla je svoje mesto, smestila se u komotno sedište rezervisano za nju u prvoj klasi. Stigao je stjuard s novinama i čašom šampanjca.
„Hvala.“
Na neki način ovaj „poseban“ odmor je počeo. Avion se odvojio od putničkog prolaza za ukrcavanje, udaljio se na pisti, namestio u položaj čekajući svoj red, a zatim napravio zaokret i polako krenuo. Motori su počeli da bruje, dobio je ubrzanje i trenutak kasnije bio u vazduhu. Sofija je ugledala more, talasi su se razbijali o plažu, neki su se lomili na pučini, onda se našla među oblacima. Uzela je knjigu iz tašne i počela da čita, opustila se. Reči su brzo tekle i pomagale joj da se zaboravi. Dopadala joj se ova klasična književnost.
Nešto kasnije stavila je obeleživač u knjigu, spustila je na rukohvat sedišta, zažmurila i zaspala. Iznenadna buka ju je probudila. Snažno je stegnula rukohvate. Onda se osvrnula okolo. Svi su bili spokojni i mirni, udahnula je, ništa, nije se događalo ništa neobično, jednostavno su sletali.
Sišla je iz aviona, sačekala prtljag i izašla.
„A sad? Kako ću pronaći onog ko me čeka? I pre svega, da li će ikog biti? Možda se samo našalio sa mnom. Ostaću pet dana na aerodromu! Šala od pet miliona evra!“
„Gospođa Valentini?“
„Da.“
Jedan veoma elegantan čovek u tamnom odelu i teget kravati joj se osmehnuo pružajući ruku ka koferu. „Čekali smo vas, izvolite, dozvolite meni.“
„Da, hvala.“
Čovek joj je pokazao put. „Ovuda. Jeste li dobro putovali?“
„Da, odlično.“
„Želite li nešto, kafu?“
„Ako imate malo vode...“
„U kolima imamo sve što želite.“
Kad su izašli iz aerodroma, jedan automobil se zaustavio kod trotoara. Njen pratilac je otvorio vrata. „Izvolite.“
Sofija je ušla u kola, a on ih je zatvorio. Smestio je prtljag i seo na vozačevo mesto s kojeg je prethodno izašao vozač. Kad je seo za volan, vezao je pojas i stavio automatski menjač na slovo D. Veliki mercedes S500 tiho je krenuo.
„U frižideru ispred vas naći ćete sve što poželite. U maloj komodi ispod nalaze se flaše vode na sobnoj temperaturi i čaše.“
Sofija je otvorila frižider i uzela negaziranu vodu. Mercedes je ušao u poslednju krivinu i zaustavio se ispred neke ograde; kad ju je prošao, nastavio je svoje tiho kretanje dok se nije zaustavio ispred hangara. Luksuzni džet G200 galfstrim bio je na sredini piste. Vozač je izašao i otvorio vrata.
„Izvolite. Stigli smo.“
Sofija je izašla iz auta i iznenadila se vrelinom tog mesta. Udaljeni odblesci titrali su u dnu piste, ličili su na zamućen horizont u ovoj velikoj pustinji.
„Vruće je, gospodo.“
Čovek joj se osmehnuo i poveo je noseći joj prtljag. „Izvolite.“
Upravo u tom trenutku pojavila se stjuardesa na vratima aviona. „Dobar dan.“
Sofija je počela da se penje stepenicama. Stjuardesa joj se osmehnula pozdravljajući je blagim naklonom. „Gde želite da sednete?“
„Oh, ovde je odlično.“ Avion je bio veći od onog za Veronu, ali jednako elegantan i brižljivo opremljen do najsitnijih detalja. Posada je bila drugačija. Kapetan se predstavio.
„Dobar dan. Kad budete hteli, krenućemo.“
Sofija se osmehnula i raširila ruke. „Što se mene tiče možemo da idemo odmah.“
„Onda idemo. Vi ste nam jedini putnik.“
Vozač automobila ju je pozdravio sa zemlje. „Ako vam treba nešto iz kofera, oni znaju gde se nalazi. Srećan put.“
Zatim je stepenište odgurano, vrata su se zatvorila. Sofija je sela u veliku fotelju u sredini aviona. Prozorčić je bio blizu, a pored se nalazio niski stočić na koji je mogla da spusti tašnu. Vezala je pojas. Avion se polako pokrenuo, lagano ubrzao i poleteo. Bez zvuka. Ništa. Bio je pretih.
Sofija je videla tamni mercedes kako izlazi kroz kapiju, zatim jedan dugačak put usred pustinje, sve sitnije palme. Ubrzo su bili na nebu. Avion je skrenuo levo i uputio se ka suncu. Sofija je osetila kako se povećava snaga motora, zatim više ništa. Leteo je brzo prolazeći kroz veoma kratke slojeve oblaka, i samo su oni uspevali da daju ideju o brzini kojom je išao.
Stjuardesa je prišla. „Ukoliko hoćete, možete da odvežete pojas. Neće biti turbulencija.“
„Kad ćemo stići, po vama?“
„Ma... Imamo povoljan vetar. Putovanje će biti dugo, ali sve ćemo učiniti da ga i ne primetite.“ Poželela je da kaže: „Da, ali kuda idemo?“ Znala je ipak da će kao odgovor dobiti samo osmeh.
Odlučila je da pita samo ono što je stjuardesa mogla da joj kaže.
„Ima li kupatilo?“
„Oh, naravno. Imamo dva. Možete da koristite ono koje se nalazi iza vaših leđa u dnu.“ Sofija je ustala, stjuardesa ju je propustila da prođe.
„Nemojte da se ustručavate, ako vam je potrebno nešto, zovite me.
„U redu, hvala.“
Sofija je otvorila vrata kupatila. Pločice od crnog mermera s nešto svetlijim šarama, veliko ogledalo, tuš, kada s hidromasažerom. Lavabo u japanskom stilu, s druge strane mali beli laneni peškiri. Zatvorila je vrata, otišla do ogledala, oprala ruke i očešljala se. Iza svojih leđa je tek tad primetila veliki beli, mekani bademantil od frotira. Približila se. Na njemu je bilo utisnuto slovo „S“. Ispod su se nalazile papuče iste boje. Skinula je cipele i probala ih, naravno njena veličina.
Nešto kasnije je izašla iz kupatila i vratila se na mesto. Na stočiću se nalazila koverta, a na njoj je pisalo: „Sofija“.
Stjuardesa joj je prišla. „Rekli su mi da vam dam ovo i da ste obavešteni.“
„Da...“
Zaista nije znala o čemu je reč. Stjuardesa se udaljila. Sofija je otvorila kovertu. Pronašla je telefon i odštampan papir.
„Ovo je telefon za vas. Moći ćete da ga koristite ovih dana kad budete poželeli da telefonirate. Prikazaće se pozivni broj Abu Dabija. Brojevi na telefonskoj kartici su oni koje najčešće zovete.“
Sofija je pogledala listu. Bilo je napisano „kuća“, a zatim zaista njen broj, „kuća roditelji“,
„Andrea“, „Olja“, „Lavinija“, „Stefano“. Imali su sve njene brojeve, bili su napisani tu, na tom listu. Ništa nije nedostajalo. Bili su opasni, mogli su da dopru do svakog i najskrivenijeg ugla njenog života, mogli su da saznaju sve, kupe sve, osim jednog. I to ju je ohrabrilo.
Uzela je da čita knjigu, kasnije joj je poslužena lagana večera, bolja od bilo kojeg jela koje je ikada jela u avionu: losos na pari s prilogom od krompira žilijen, zatim izuzetno sveža salata i na kraju mali francuski kolači, a uz sve to odlično belo vino, rizling somerberg alzas gran kri. Pila je kafu kad je avion sleteo. Stavila je mobilni u tašnu i pozdravila stjuardesu: „Dovidenja.“
Čekala ju je tamna limuzina, u koju su utovarili njen prtljag. Vozač ju je pozdravio s osmehom. Bio je to momak tamnog tena, sigurno odatle. Otvorio je vrata, pustio je da uđe, zatim iz zatvorio i seo za volan tog prelepog bentlija.
Sedišta su bila kožna i, naravno, nije nedostajao frižider na sredini. Ali Sofija nije uzela ništa. Pogledala je pejzaž kroz prozor. Vegetacija je svuda okolo bila bujna, na rubovima ulica bilo je biljaka širokih listova. Svaki čas su se među tim zelenilom pojavljivali veliki šareni cvetovi. Duž puta naišli su na muškarce i žene umotane u šarena, plava, bež, smeđa, teget sukna. Pozdravljali su ih sporo podižući ruku i nastavljali tako svoj put ka ko zna kojem cilju.
Auto je ušao u poslednju krivinu, zatim nastavio pravolinijski, u pozadini se videlo more. Kako su se kola približavala, pogled se širio. Plavo, ogromno more, bez granica, ispred jedna uska i dugačka, bela plaža. Kad je auto stigao do kraja pravca, skrenuo je desno i posle stotinak metara se zaustavio ispred pristana. Bio je privezan samo jedan veliki gliser. Vozač ju je otpratio. Zvuk drvenih dasaka odzvanjao je pod njihovim stopalima, praćen samo sporim zapljuskivanjem mora.
Jedan muškarac na gliseru izvirio je iz kabine. „Dobar dan, gospodo. Dođite. Prilaz je bezbedan.“ Osmehnuo joj se. Govorio je usiljenim ali razumljivim i talijanskim.
Sofija se popela držeći se za ogradu.
„Izvolite, sedite gde želite. More je malo uzburkano, ali ne brinite se...“
Sofija je sela na veliki divan u dnu krme, odatle se sve moglo videti. U trenutku su otpuštena užad, buka motora je narasla, gliser se odvojio od obale, gotovo odmah jurnuo i brzo dostigao šezdeset milja na sat. Sad je more bilo ravnije i gliser je leteo po ovom plavom prostranstvu. Ponekad je pratio neki talas lagano se njišući. Sofijina kosa je letela na vetru i ona je pokušavala da je zadrži, ali tako buntovna stalno je letela napred prekrivajući joj lice. A onda ga je u jednom trenutku ugledala. Ostrvo. Velike palme dugačkih zelenih listova dizale su se visoko nasred te trake zemlje koja se približavala, druge, manje, naginjale su se ka moru, a tamo na beloj plaži klanjale su se pozdravljajući skori dolazak gostiju. Približilo se. Na desnoj strani su se videle stene, kao da je jedan deo ostrva bio odsečen. Tamo dole je more bilo tamnije, vegetacija iznad gušća. Gliser je usporio, napravio široki zaokret, nagnuo se sekući vodu i uputio se ka jedinom pristanu, skrivenom do tog trenutka jednom višom peščanom dinom. On je stajao tamo i smešio joj se s crvenom ružom dugačke stabljike u ruci.
Čim je gliser pristao, pomogao joj je da side i odmah joj pružio ružu.
„Dobro došla.“
„Hvala.“ Ona glupavo porumene.
On se pametno napravio da nije primetio.
„Dođi, hoću da ti pokažem ostrvo.“
Popeli su se u kabriolet na električni pogon koji je vozila jedna mlada mulatkinja.
„Dobro veče...“ Seli su nazad blizu jedno drugom. Tankredi joj se osmehnuo. „Kameron, molim te, pokaži ostrvo našoj gošći.“
„Naravno, gospodine.“
Kola su krenula, prešla nekoliko metara po raskopanom putu koji je išao duž plaže, a zatim zašla u vegetaciju. Napredovali su između velikog zelenog gustog žbunja, zatim stigli do jedne čistine i vozili se uz jezerce.
„Ovo je slatka voda i tu se može kupati, ovo je prirodni slap...“
S visine od oko tri metra padalo je mnogo vode. Razbijajući se o stene, rasprskivala se u vazduh praveći dugu.
Vozilo je ponovo zašlo u šumu i izašlo koji časak kasnije. „Evo, ovo je plaža, ova je najzaklonjenija, a tamo dole, na pučini je koralni greben.“
Jedna dugačka bela traka pružala se barem tri kilometra, nekoliko blago pognutih palmi ovlaš je doticalo more. Kola su prošla ispred jedne male izuzetno elegantne saletle. Ispod su se nalazila dva kreveta prekrivena tkaninom od jute.
„Ovde se može sunčati... Bez mnogo ljudi u okolini.“
Nešto dalje pod nadstrešnicom od debele bambusove trske nalazila se velika kuhinja, bilo je raznih frižidera, jedan pult i gvozdene ringle. Jedan visoki bedem prekriven bujnim biljkama štitio je plažu od indiskretnih pogleda radnika u kuhinji.
„Ovde, ako čovek ogladni ili poželi nešto da popije...“
Sofija se osmehnula. „Mnogo me podseća na Plavu lagunu.“
„Da, smo što su oni došli kao deca i pre svega slučajno. Evo plaža se završava tamo, sad ćemo nazad...“
Kameron je lagano okrenula i zaustavila se malo dalje. Tek se tada pojavila. Bila je savršeno sagrađena u svom tom zelenilu i steni.
„Evo, a ovo je kuća, baš je na rtu. Ovde se ostrvo sužava, tako da gleda na obe strane. Nije mnogo velika. Dođi...“
Ušli su u salon s podom od svetlog drveta. Veliki prozori propuštali su toplotu sunca na zalasku koje je obasjavalo sofe boje grlice. Na podu beli tepih, velik, premekan. Iza, jedan jedini prozor s kojeg se video vrh poslednje plaže, more i taj crveni disk koji je u njega uranjao.
Desno visoki zid ofarban u venecijanski belo i krem, nekoliko slika osvetljenih blagim hladnim svetlima, skrivenim iza samih platana: jedan Gogen i jedan Hokni, dva remek-dela savremenog slikarstva.
„Dođi...“ Ušli su u kuhinju svu od čelika. Kuvar crne kože i njegova tri asistenta, svi obučeni u belo, pozdravili su ih jednostavno osmehujući se.
„A ovde je trpezarija.“
Jedna izuzetno svetla prostorija, kao da visi nad prazninom. Na podu bele daske oko veoma debelog stakla. Tamo ispod je počinjao greben i morske struje su s te strane ostrva bile jače. Talasi su se razbijali pod prostorijom i peli se u nebo u širokim mlazevima. Ali ništa se nije čulo, kuća je bila savršeno zvučno izolovana.
Sa strane su se nalazile sofe od bele kože, ispod su se videli greben i more. Nastavio je propuštajući je napred.
„Sad idemo nazad, a ovde su spavaće sobe. Ova je tvoja.“
Otvorio je jedna vrata. Na podu veoma svetio drvo, gotovo belo, veliki lila tepih, francuski prozor koji gledao na plažu, veliki orman levo, njen kofer i neseser na klupi. „Ovo je tvoje kupatilo.“ Sofija je videla da je jedan deo krova bio otvoren, ulazila je svetlost s neba prošaranog ružičastim oblacima. Veliki tuš, kada s hidromasažerom, u blizini dugačka ležaljka s mekanim svetlim jastukom i frotirskom navlakom. U uglu antikvarna drvena fotelja, optočena biserima i školjkama. Na zidu okačeni peškiri. Bili su svih nijansi lila boje, dok je zid bio veoma svetle indigoplave, zatim jedno veliko ogledalo u srebrnom ramu. Pored lavaboa, lila cveće na koje je mirisalo veliko kupatilo. Svi peškiri i bademantil imali su izvezeno slovo „S“. Tankredi joj se osmehnuo.
„Moja soba je identična, samo što su boje možda malo muževnije, ali ako hoćeš, promenićemo je...“
„Ne, ne, ova je sasvim u redu.“
„Sad ću te ostaviti. Idem da proverim nešto. Odmori se, istuširaj, radi šta god hoćeš, telefoniraj... Trebalo bi da su ti dali mobilni.“
„Da.“
„Savršeno, sad je 18 časova. Zvanično si u mestu koje je u vremenskoj zoni Abu Dabija. Tako je sve jednostavnije. Ako ti odgovara, kad budeš spremna, zovem te na aperitiv.“
Sofija se osmehnula. „Neće biti previše ljudi?“
„Ne. Nema opasnosti. Maksimalno ćeš sresti mene...“

38.




Sofija je ostala sama u sobi. Otišla je do francuskog prozora, otvorila ga i izašla u vrt. Biljke su bile izuzetno negovane, mala drvena ograda vodila je na plažu, tamo napolju parkiran bicikl na nosaču. Malo napred dve ležaljke pod strehom, a u vrtu pored njenog identične stvari. Kao da su bile dve susedne vile, u sredini prolaz sav od tikovine, idealan za šetnju ili vožnju biciklom, račvao se desno i levo nastavljajući u vegetaciju i pravo ka moru.
Ušla je u kuću. Zatvorila je prozor i zatim izvukla telefon iz tašne. Razmišljala je malo, a onda primetila da ima poruku. Otvorila ju je.
„Pre svakog telefonskog poziva proveriti kompjuter pored televizora.„
Približila se televizoru i ugledala ga. Lupnula je po tastaturi, odmah se upalio. Pokazivao je vreme, temperaturu, a jedan gornji ekran je prikazivao prognozu zemlje u kojoj je trebalo da bude. Ispod je bilo njeno ime, kliknula ga je i pojavili su se neki televizijski kanali, s gomilom fotografija na kojima se videlo kako izlazi iz aviona i koje su najavljivale njene koncerte, čak i poneki članak u novinama te zemlje. Uzela je telefon i okrenula broj koji je već bio registrovan.
Andrea je odmah odgovorio.
„Evo te! Ćao, ljubavi, sve okej? Stigla si?“
„Da, sve je odlično. Putovanje je bilo savršeno.“
„Dobro, znaš da mi već nedostaješ.“
„I ti meni.“ Ćutali su na časak. Sofija je morala to da izgovori. „Ali kad se vratim, biće neverovatno. Videćeš da će ovih pet dana brzo proći.“
„Da.“
Zatim su pričali o svemu i svačemu. „Kakvo je vreme?“ Sofija je pogledala kompjuter. „Lepo je. Maksimalno dvadeset i pet stepeni.“
„Pocrnećeš a da ne izgoriš.“
„Ako budem slobodna po podne, ići ću malo na plažu. Ali mislim da ovde more nije lepo...“
„I baš je zgodno što mogu uvek da te uhvatim... Lepo od njih što su ti dali mobilni.“
„Da, dobro se čuje. Na fiksnim linijama, međutim, kažu da ima problema.“
„Šta ćete sad?“
„Idemo da probamo, onda pauza radi kratkog odmora i u devet prvi koncert. Ne poznajem dirigenta... malo sam nervozna.“
„Biće odlično. Ako ne završiš kasno, zovi me posle.“
„Ali probe će biti duge i možda ćemo kasnije otići na večeru. Nadam se da će biti zadovoljni investicijom.“
„Biće presrećni, ljubavi, videćeš... Iako nisi dugo svirala, uvek si najbolja. Misli samo na muziku. Ako ne budeš mogla, čućemo se sutra.“
Sofija je sklopila telefon. Jedan trenutak ga je gledala. Duboko je uzdahnula. Lagati. Za nju je to oduvek bilo najteže na svetu, a sad se ispostavilo da je u tome izvanredna. Nekoliko nejasnih Andreinih slika pojavilo joj se u mislima, njegov osmeh, oni za večerom, nežno veče pred televizorom. Brzo ih je odagnala. Nije bio trenutak. Svukla se i ušla pod tuš. Polako je pod toplom vodom uspela da se opusti, rastereti ramene mišiće, zabacila je glavu unazad, zatim je polako okrenula, prvo desno, onda levo. Snažni mlaz vode odneo je i poslednju napetost. Bila je spremna.
Izašla je ispod tuša, obukla bademantil i protrljala kosu peškirom. Zatim je naga ispred ogledala počela da stavlja šminku, laganu, ne preterujući, malo maškare, rumenila, tanušna linija na očima...
Zaustavila se. Primetila je jednu malu kovertu u ćošku. Otvorila ju je. Unutra su se nalazile sve Tankredijeve analize. Bile su savršene. Osmehnula se, na neki način hteo je da je umiri. Otišla je do kofera, izvukla nekoliko komada odeće, još nije odlučila šta će obući, onda je otvorila orman da uzme vešalice i iznenadila se. Unutra se nalazilo dvadeset spektakularnih Armanijevih kompleta. Crnih, belih, srebrnih, tamnoplavih, jedan crveni, a onda najrazličitije cipele, svih nijansi, da se slažu s bojom različite odeće, s potpeticama raznih visina. U fiokama je pronašla prelep donji veš, svileni i od drugih materijala, beli, crni, plavi, crveni. Naravno, sve je bilo u njenoj veličini.
Nešto kasnije je izašla iz sobe. Sunce još nije bilo zašlo. Jedna devojka ju je čekala, osmehnula joj se i pozvala je da pođe za njom do kraja hodnika. Jedno spiralno stepenište u svetlom drvetu i od poliranog čelika vodilo je na terasu. Devojka se tu zaustavila i pokazala joj kuda da ide. Sofija se popela uz stepenište, jedna strana zida je bila od stakla i ispod se moglo videti more, druga je bila od stene. Ubrzo se našla na vrhu kule.
Tankredi je bio tamo. Gledao je u daljinu s rukama u džepovima božanstvenog tamnoplavog odela.
Osvrnuo se i nasmešio joj se.
„Mislio sam da ćeš obući nešto svoje.“
„Ako više voliš, presvući ću se. Ali videla sam ovu lepu odeću, bilo bi šteta ne nositi je.“
Tankredi joj se približio. I još više. Stigao je na milimetar od nje. Gutao je. Čulo se samo daleko more, miris prirode koja ih je opkoljavala, a onda ju je pomirisao. Zatim joj je šapnuo u uho: „Ne verujem. Nadao sam se da ćeš staviti ovaj.“
Ona se osmehnula. On joj je uhvatio pogled. Boje sutona su joj milovale obraze, njena kosa blago nošena vetrom njihala se lagano i nežno oko lica. Njene poluotvorene usne, baš kako ih se sećao, kako ih je ugledao da plešu prvi put po notama onog hora u crkvi. I Tankredi je u tom trenutku poželeo da je poljubi, da okusi te meke usne, poput breskve, skoro da ih zagrize, isisa. Stajao je tamo prodorno je gledajući, sa željom. Onda ga je ona pogledala provokativno i ljubopitljivo, gotovo kao u znak izazova. Ali Tankredi je ostao nepomičan. Iznenadio se tom neodlučnošću. Ali kako, baš on, on koji nikada nije bio nesiguran sa ženama, i to mnogo lepšim od nje, sad je bio neodlučan? Ćutao je. Ne. Nije istina. Lagao je. Nijedna nije bila lepša od nje, a to su znale njegove oči, njegov um, njegova želja, njegovo srce... Onda joj je uputio dug pogled i kazao:
„Šta god da se kaže u ovakvom trenutku, može da upropasti sve.“
„Istina, pogotovo ako nema potrebe za pričom.“
„Srećan sam što si ovde...“
„I ja, mada verujem iz drugih razloga. U svakom slučaju, ostrvo prevazilazi svaku maštu, pogotovo kako je uređeno do svakog detalja. Je li tvoje?“
„Da, ali odnedavno. Tri godine. I prvi put sam ovde sa ženom.“ Sofija ga je pogledala radoznalo, a zatim počela da se smeje. „Šta je? Šta ti je toliko zabavno?“
„Pomislila sam da je to apsurdno...“ Pomerila je kosu zavrtevši glavom. „Ne mogu da verujem!“
„U šta?“
„Da lažeš!“
„Nisam ti rekao nijednu laž.“
Sofija ga je pogledala posebno prodorno.
„Vidi, možda ti nije jasno, ali ti si mene kupio. Tvoja sam pet dana za pet miliona evra. Rekli su ti, zar ne? Ne, jer možda ne znaš... ali isplatili su me.“
I Tankredi se zabavljao. „Nasmejala si me.“
Prišao je boci šampanjca koja se nalazila u posudi punoj leda, izvukao je i brzim pokretima skinuo čep.
Sofija se približila, bila je opuštenija.
„Sva ta romantika je lepa, ruža, šampanjac, ekskluzivnost ostrva... ali za odlazak u krevet s tobom nije potrebna. Mogao si da dođeš na ovo ostrvo s kim god si hteo.“
On joj doda čašu punu šampanjca. Onda se osmehnuo podižući je ka njoj.
„Tvom smehu, koji te čini još lepšom... I meni, koji sam prvi put rekao istinu, a nisu mi poverovali.“
Ovlaš je kucnuo čašu, jedno cin odzvonilo je u vazduhu. Ovaj put je on nju prodorno gledao u oči.
„Prvi put sam sa ženom na ovom ostrvu, kunem ti se.“ Zatim se osmehnuo i otpio.
Sedeli su jedno pored drugog u velikim foteljama i pijuckali. Sunce je nestalo ostavljajući za sobom ružičastu svetlost na moru. Ćaskali su, smejali se kao bilo koje dve osobe koje piju aperitiv u bilo kom gradu na svetu.
„Hoćemo li na večeru, odgovara ti?“
„Rado. Ali zar nećemo rezervisati?“ Tankredi se osmehnuo i uzeo je za ruku.

39.




Mesec je počeo da se penje. Veliki sto je bio namešten na plaži gde nije duvao vetar. Okolo su svetlele dugačke baklje zabodene u pesak.
Sofija je skinula cipele i ostavila ih na puteljku kojim su došli dotle. Tankredi je primetio i uradio isto. Koračali su bosonogi po pesku.
„Hladan je...“
„Malo.“
Onda je on izvukao stolicu propuštajući je da sedne i odmah zatim seo naspram nje. Kelneri su se pojavili niotkuda, noseći tanjire koje su otkrili pred njima.
„Škampi su izuzetno svezi, upecali su ih danas po podne za nas.“ Sofija ih okusi. „Deluju odlično.“
Poslužili su druge sveže plodove s narandžama, a zatim najrazličitija kuvana morska jela. Svaki čas se iza njihovih leda iz mraka pojavljivao kelner koji je punio čaše sipajući odlični hladni šardone markasen. Posle tartara od brancina usledili su jastozi na žaru.
Sofija i Tankredi su se zabavljali trudeći se da im polome klešta, kopajući po najtežim uglovima, unutar oklopa, da bi probali to izuzetno mekano meso. Na kraju, za desert, bilo je teško odlučiti se.
„Htela bih sufle od čokolade poprskan kakaom.“
Sofija ga je probala poput deteta. Bio je vruć, tek napravljen, mek, besprekornog ukusa.
„Ovaj kuvar je božanstven!“
Poslužili su joj mufato dela sala di antinori i ostavili pored velika antikvarna kolica sa svim vrstama dugo čuvane rakije, ruma i viskija. Onda je kuvar došao da ih pozdravi. „Da li je sve u redu, gospođo?“
„Odlično, zaista smo veoma dobro jeli.“
„Možemo li da vam ponudimo kafu? Nešto drugo?“ Tankredi je pogledao Sofiju, koja se smešila, i odmahnuo glavom. „Ne, hvala.“
„Odlično, vidimo se sutra onda.“
Kuvara su sustigli drugi kelneri i otišao je s njima plažom. Izgubili su se u tami noći, ali su se nešto kasnije ponovo pojavili tu blizu na osvetljenom pristanu. Pridružila im se i druga posluga, začulo se brujanje motora koji su se palili i ubrzo su se četiri čamca odvojila od pristana. Sofija ih je gledala znatiželjno.
„Ali kuda će, u ribolov?“
„Ne, idu da spavaju.“
„A gde?“
„Na susedno ostrvo.“
„Mislila sam da spavaju ovde.“
„Ne. Ne želim nikoga na ostrvu. Osim tebe, naravno.“
„Ah - pomislila sam da ćeš i mene oterati.“
„Ludice.“ Uzeo ju je za ruku, okrenuo je i pogledao je. „Krive su ove šake... onda u crkvi.“
„Za šta?“
„Što su me podstakle da sanjam.“ I poljubi joj je dlan.
Sofija je zažmurila i prvi put posle mnogo godina bila je dirnuta.
Kasnije su hodali u tišini tik uz obalu. Mali talasi su dolazili i odlazili tamo-amo, slatki uzdah tog beskrajnog mora.
Tankredi ju je uhvatio za ruku, ona se prepustila da je vodi, nastavili su da hodaju tako, blizu, poput običnog para, pa ipak izvan svih pravila, sveg vremena, lišeni mogućnosti da prevare, da slažu, da razočaraju, savršeni jer su u suštini nesavršeni.
Sofija se prepustila i naslonila glavu na njegovo rame, on ju je rukom obujmio oko boka. Onda su se zaustavili i u tišini te noći, pod mesceom koji je već odskočio, njihovi profili su se ocrtali na toj plavoj pozadini sačinjenoj od sitnih zvezda, mora, možda čak i nekog udaljenog kopna, ali toliko udaljenog da ne može da predstavlja problem.
Tankredi i Sofija su se pogledali, osmehnuli se, bez stida, bez misli. Kako samo umeju muškarac i žena u nekim trenucima. Kao da ne postoji ništa drugo, kao da je ono što će se upravo dogoditi nešto najprirodnije na svetu. Poljubac. Poljubac raznih ukusa. S jedne strane traženi, propaćeni, željeni. S druge strane branjen, izbegavan i konačno prodat. Tako se Sofija prepustila u njegovom naručju, snažno ga stegla. Njene usne su najpre odgovorile stidljivo, zaplašeno, ali onda su odjednom oživele i postale požudne, na kraju opijene, iznenađene tom strašću. A Tankredi je nastavljao da je ljubi oslobađajući njeno lice kose, odmičući se s vremena na vreme, gledajući je u oči, tražeći njen pogled, koji je stidljiv, skriven, pokušavao na svaki način da ga izbegne. Sve dok se opet nisu susreli i odmah se ponovo izgubili, kao da je Sofija bila pred nekom očajničkom, neosporivom istinom.
Onda je gotovo šapnula: „Pet dana. Pet dana i više neću biti tvoja.“
On joj se osmehnuo. „Možda. Ali sada si moja. A ni jedan dan nije gotov.“
Sofija je probala da se pobuni, ali on ju je stegao uza se i ponovo je poljubio. Ona ga je ugrizla. On je nastavio kao da se ništa nije dogodilo, zatim ju je uzeo za ruku, a ona ga je pratila bez reči. Ušli su u kuću. U hodnicima je svetio bilo prigušeno. Tankredi ju je odveo u jedinu prostoriju u kojoj nisu bili. Otvorio je vrata. Unutar velike sale uklesane u steni nalazio se bazen. Bio je sagrađen od stakla i kao obešen iznad najdubljeg mora na ostrvu.
„Zagrejana je. Možemo da se okupamo.“
Tankredi je još više prigušio svetla. Sada su visoki svodovi tavanice bili tek osvetljeni, drveni pod je bio topao, u jednom uglu su visili bademantili i peškiri. U blizini dve ležaljke s frotirskim jastucima velikim poput dušeka.
Tankredi je pritisnuo drugi prekidač. Ispod prozirnog bazena osvetlilo se dno. Na zidovima se video koral, u sredini su plivale neke šarene ribe, još niže nalazile su se hobotnice. Stene su se spuštale i u dubokom plavetnilu su se videle ribe, spore barakude, kirnje koje su izvirivale iz neke jazbine, jato kostorožaca iznenada je promenilo pravac, hitro pobeglo pred dolaskom jedne male ajkule. Bilo je kao unutar velikog akvarij uma, kao u prozirnom kavezu na dnu okeana.
Tankredi je ugasio poslednja svetla. Mesec je kroz velike prozore delimično osvetljavao prostoriju. „Može kupanje?“
„Ali ona ajkula...“ Tankredi se nasmejao.
„Sve je to predstava, nema nikakve opasnosti. Jedina opasnost sam ja.“
Sofija je pustila haljinu da padne na pod, zatim skinula grudnjak i konačno gaćice. Tankredi ju je pomno posmatrao. Tako, potpuno nagu, savršenu. Bila je okrenuta profilom, u kontrasvetlu su se ocrtavale kovrdžice njenog pubisa. Okrenula je glavu i pogledala ga. U mraku je videla njegove bele zube, osmeh.
„Nemoj da me gledaš.“
Sofija se spustila niz stepenice bazena, voda je bila topla, zatim je skočila na glavu. Preplivala je nekoliko metara pod vodom i izronila malo dalje. Kao da je visila iznad beskrajnog plavetnila. Pod njom, odeljene tim debelim staklom, promicale su nebrojene vrste riba. Sofija je pogledala dole. Izuzetno neobičan osećaj. Ona je bila uronjena u mrak, kao skrivena, a tamo dole, osvetljeni lampama, nalazili su se uhani, sve vrste riba, veliki grebeni crvenog korala.
Tankredi se svukao i skočio u bazen, ubrzo je bio pored nje, a ona mu se osmehnula.
„Kad bih nekome i mogla da ispričam, ne bi mi verovali.“
„Sviđa ti se?“
„Neverovatno je. Kako ti je palo na pamet...“
„Ne znam, oduvek sam o tome razmišljao, ali sam mislio da je nemoguće napraviti, onda me je jedan inženjer ubedio u suprotno.“
„A kako?“
„Rekao mi je: 'Ako ste sanjali, znači da je moguće.'„
„Lepa filozofija.“
„Da, ali nije primenljiva na sve.“
U toj rečenici bilo je neke čudne tuge, ali pre nego što je Sofija uspela da ga upita još nešto, Tankredi joj se približio. Bili su u jednom uglu bazena, blizu otvorenog mora. Pod njima se nalazila velika staklena ležaljka. Tankredi ju je zgrabio za bokove, privukao k sebi i ponovo je poljubio. Njihove noge se ovlaš dodirnuše. Pomilovao joj je dojku. Osetio je njenu malu ali nabreklu bradavicu, zatim se lagano još spustio. Sofija je raširila noge dopuštajući mu da se spusti niže. Počeo je da je miluje polako, osetio je kako drhti, sve više se uzbuđivala na dodir njegovih prstiju. Onda je i Sofija njega pomilovala. Osetila je mišiće njegovih ruku, vitke, snažne grudi, ravan stomak, trbušne mišiće. Spustila se niže i pronašla ga spremnog, uzbuđenog, tvrdog. Počela je da ga miluje. Ubrzo su se njihovi poljupci pretvorili u sve snažnije, strastvenije uzdisaje. Tankredi se pomerio na nju, raširio joj noge i lagano, nežno ušao u nju. Ona mu je stegla noge oko struka, zgrabila rukama ivicu bazena dok je on držao njene noge i gurao sve dublje, snažno, ali bez žurbe. Prvi put otkako je s Andreom, bio je tu neki drugi muškarac. I osećala je kako se pomera nad njom, u njoj, stezala je noge, zabadala prste niže u leđa, još niže na njegovu stražnjicu, u te čvrste mišiće koji su se grčili i gurali pružajući joj užitak.
Sofija je zabacila glavu unazad, dojka joj je izvirila iz vode, obasjana mesečinom, Tankredi joj je ljubio bradavice dok je nastavljao da gura, onda joj je stavio ruke ispod butina, stiskao ih snažno nastavljajući da joj ljubi grudi, vrat, usta. Sofija je sve više uzdisala, potpuno prepuštena, obuzeta strašću, osećajući ga u sebi, sve jače, u istom ritmu, neumornog, na kraju nije izdržala.
„Svršiću.“ I čim je čuo te reči, svršio je zajedno s njom.
Ostali su tako, zadihani od ljubavi, mokri od svega, od mora, jedno na drugom, u tišini, slušajući svoje isprekidano disanje. Oko njih i ispod njih okean. U tom uglu velikog bazena dva naga tela jedno na drugom još topla od ljubavi. Onda je Sofija pridigla glavu i pogledala ga. On joj je pomilovao lice sklanjajući joj mokru kosu. Poljubio ju je, sporim poljupcem, mekim, satkanim od ljubavi. Kad se Sofija odmakla, nije više mogla da odoli. To pitanje koje je nosila u sebi od onog dana, otkad je otkrila njegov novac, njegovu moć, sjedinjene s njegovom lepotom.
„Zašto baš ja? Za pet miliona evra mogao si da imaš bilo koga, žene mnogo lepše od mene?“
Tankredi se osmehnuo. „Možda zato što sam bio pod utiskom onog inženjera. Zato što sam sanjao... Nevolja je što je to bio san otvorenih očiju.“
Nešto kasnije su se zajedno istuširali toplom vodom, obrisali se, uvukli u bademantile i legli na jedan od velikih bračnih kreveta sa dušekom od sundera. Tankredi je otvorio ledeni šampanjac koji je izvadio iz tamnog frižidera ugrađenog u stenu i napunio dve šampanjske čaše. Počeli su da ga pijuckaju, smejući se, šaleći se, prepričavajući uspomene iz škole, s ponekog putovanja kad su bili mladi. U tim pričama bili su bliži jedno drugom, ne onako daleki kako se moglo činiti. A onda, Sofijina previše otkrivena dojka. Vragolasti pogled, poslednji gutljaj šampanjca, dodirivanje nogu. Tankredi je stavio ruku pod njen bademantil.
„Opet si vlažna.“
„Ni ti se ne šališ.“
I sad bez stida, kao da se oduvek poznaju, počeli su da se miluju gledajući se u oči, gledajući jedno drugom polni organ, radoznali, namerno provokativni. Tankredi joj je raširio noge i počeo da je liže ne zaustavljajući se, ona ga je šakama uhvatila za kosu gurajući mu glavu sve niže, pokušavajući da ga zaustavi kad je svršila.
Ubrzo je on bio pred njom, još uvek uzbuđen, ona je počela da mu ga miluje, gledajući ga, privukla ga je k sebi, stavila ga u usta, ližući mu ga polako, zatim sve jače, do kraja, gotovo ga gutajući. Tankredi se tad odvojio od nje i ponovo je uzeo. Počeo je da je tuca polako, zatim sve brže, osećajući da se ponovo uzbuđuje. Onda se okrenuo postrance popevši je na sebe, sve vreme ostajući u njoj. Sofija je nastavila da se kreće na njemu, vrela, uzbuđena, sve više, sve brže, dok, uz krike, nije ponovo svršila zajedno s njim. Sručila se na Tankredija oznojena, još uvek vrela, još uvek uzbuđena i iznenađena tom večeri.
„Ne mogu da verujem. Je l’ u pitanju jastog ili si nešto stavio u šampanjac?“
Tankredi joj se osmehnuo. „Pet dana. Samo pet dana. Nemoj da mi tražiš ni dan više.“
Kasnije su otišli u Sofijinu sobu. Ponovo su vodi ljubav s još više zanosa i strasti, bez granica, bez stida, ponovo neobično željni, upoznavajući se bolje, otkrivajući se. On ju je uzeo otpozadi i ona mu je rekla.
„Tako, nastavi, još, dublje, želim da svršim i ovako.“ Dok se sama milovala, svršila je zajedno s njim.
Zaspali su u zoru. Kad se Sofija probudila, bilo je podne i bila je sama. Otišla je u kupatilo, osmehnula se u ogledalu i podigla obrvu prisećajući se svih trenutaka prethodne večeri. Zatim je upalila kompjuter. Neverovatno. Njen sajt je bio prepun komentara. Sve same čestitke za odličan koncert, pa čak i pokoji njen kratak odgovor. Pročitala je nekolicinu komentara s njenim potpisom i iznenadila se kako su odabrali reći. Napisali su tačno onako kako bi napisala ona sama. Ništa je više nije iznenađivalo. Pogledala je prognozu na kompjuteru i shvatila da ne može više da čeka. Došao je trenutak. Izvadila je mobilni iz tašne i okrenula broj. Na drugo zvono Andrea se javio.
„Ljubavi! Mislio sam da me više nećeš zvati. Kako je prošlo juče?“
„Odlično.“
„Pa, bravo, savršeno! A još si bila i umorna od puta! Bio sam na internetu i pročitao sam gomilu komentara. Čak si uspela i da odgovoriš na poneki... pre nego što si me nazvala.“
„Znam... Ali napisala sam ih u krevetu za vreme doručka, mislila sam da možda još spavaš.“
„Da! Do podne?!“
„Pa šta znam, možda koristiš to što me nema.“
„Ma šta pričaš! Nego, video sam da si imala i bis na kraju!“
Na ovo Sofija nije mislila. Potrčala je prema kompjuteru, našla u uglu raspored večeri, otvorila ga i na brzinu pročitala, i tik u dnu našla naznaku o bisu: Bah, Žiga iz Tokate u e-molu.
„Da...“, uzme vazduha. „Svirala sam Žigu.“
„Dobro, baš sam zadovoljan zbog tebe, je l’ vidiš da nisi toliko zarđala?“
Razgovarali su još nekoliko minuta, razmenili novosti o kući, o Andreinom poslu, onda je Sofija odlučila da prekine. „Pa, pozdravljam te sad jer uskoro mi počinju popodnevne probe.“
„Okej. Čujemo se kad budeš mogla.“
„Da, ljubavi, čujemo se.“
Sklopila je mobilni i zagledala se u njega. Neverovatno, osećaj krivice nula. „Kako to? I zašto ga osećam kao neku vrstu misije? Pa“, osmehnula se, „nije da te je toliko koštala ta žrtva!“ Iznenadila se tom neobičnom ironijom na svoj račun i činjenicom da je želela brzo da završi razgovor s Andreom. Obično su dugo razgovarali i ona mu je uvek prepričavala gomilu toga, uvlačila ga u sve što joj se događalo. Svakako, ovaj put nije mogla da mu ispriča sve. I zatekla je sebe kako se opet šali na svoj račun. Ne. Istina je nešto sasvim drugo. Želela je doručak. A pre svega, nakon ove noći, da ga ponovo vidi.

40.




Dobar dan, jesi li dobro spavala? Pustio sam te da se odmoriš...
Sofija je sela naspram njega i osmehnula mu se iza naočara za sunce. „Odlično, hvala. Mada sam malo gladna...“
Tankredi joj je pokazao ono što se nalazilo na stolu. „Dao sam da spreme za tebe odlične francuske kroasane, kajganu, ceđeni sok od narandže, crnu kafu i sveže mleko... Voćnu salatu, ananas, breskvu, mango, kivi.“
„Mmm... ne mogu više da izdržim.“ Počela je da jede. „Odlično je“, izgovorila je punih usta. Tankredi poče da se smeje. „Rekao sam ti da ne lažem.“
Onda joj je sipao kafu i dodao mleko. „Hoćeš li još?“
„Ne, ne, ovako je odlično. I bez šećera, molim te.“ Tankredi se osmehnuo. „Znam. Samo smeđi šećer.“
„Ah, pa da, zaboravila sam.“ Nastavila je da jede, progutala je ananas i mango, probala jaja uz trougliće prepečenog hleba koje je kelner stavio na sto.“
„Još su vrući.“
„Hvala.“
Bilo je i francuskog blago slanog putera. Sofija ga namaza na još uvek vruć hleb i zagrize.
Tankredi ju je posmatrao zabavljeno, diveći joj se dok je jela. „Mmm... Stvarno dobro. Ovde je kao u snu...“
„Ti si san. I pravo je uživanje gledati ženu koja jede s toliko apetita.“
„Mmm... istina“ Polizala je i prste stavljajući ih u usta, namerno je izigravala razmaženu, a u isto vreme senzualnu devojčicu.
Tankredi se zavalio u stolici. „Kažu da se na osnovu onoga kako žena jede vidi kakva je u krevetu...“
Sofija se nasmejala. „Zar ima nešto što ti posle prethodne noći još nije jasno?“
Tankredi se zagledao u nju. „Čitavo jutro sam o tome razmišljao, nešto mi je delovalo pomalo komplikovano, hteo bih ponovo da isprobam neke delove. Počinjem da sumnjam da sam ih sanjao...“
Sofija krenu da uzme još malo kafe, ali je Tankredi bio brži, uze termos i usu joj.
„Hvala... Pa možda i jeste, ti si veliki sanjar.“
„Kad je moguće, zašto da ne?“
„A ako se san pretvori u košmar?“
„Probudim se.“
„Uspevaš uvek da držiš sebe pod kontrolom? Da upravljaš svojim osećanjima?“
„Verujem da je tako. Možda nikada nisam bio u takvoj opasnosti.“ Ćutali su. Onda je Sofija skinula naočare. „I ne lažeš me.“
„Rekao sam ti.“ Njegove oči su delovale vedro poput ravnog i plavog mora ispred njih. „Ne lažem.“
„Da. Tačno je. Verujem ti, i zato što nemaš potrebe za tim.“
Probala je malo ananasa. „Eto, toliko si nezavisan od svega, jedan si od malo ljudi na svetu koji mogu sebi da dozvole luksuz da ne lažu.
„Ne znam da li me zezaš?“
„Nikako. To mislim, i znaš šta mi pada na pamet?“
„Šta?“
„Da je užasno biti s tobom.“
„Zašto?“, upitao je to razdraganim tonom. „Nije ti bilo dobro juče? U nečemu sam pogrešio? Reci mi! Potrudiću se da se popravim u narednim danima.“
„Kojih ima četiri...“
„Da, u naredna četiri dana.“
„Toliko si bogat...“
„Pa šta? To je problem?“
Sofija slegnu ramenima. „Ne bih znala šta da ti poklonim. Ja volim da dajem poklone! Imaš sve.“
Tankredi ju je zagrlio i skinuo joj naočare. „Nije istina. Dala si mi najlepši poklon. Ovde si.“ Onda ju je poljubio.
Naredna četiri dana bila su ispunjena, zabavna, neobična, neočekivana. Nikad se nisu svađali. Uvek su vodili ljubav. Često su razgovarali. O svemu i svačemu, o smešnim stvarima koje su im se dogodile, o prijateljima, putovanjima, prvim ljubavima. Malo bolje su se upoznali. Išli su u ribolov u pratnji najboljeg ribara na ostrvu. Sofija je imala toliko sreće da je gotovo odmah upecala ribu.
„Bojim se, vuče kao luda...“
„Nemoj da je izgubiš, nemoj da je izgubiš...“
Uspeli su da je izvuku u čamac. Debeli mahi-mahi. „Pažljivo, udalji se.“ Ribar se odmah pozabavio njome i stavio je u kofu. Uveče je kuvar spremio riblji paprikaš na plaži, zajedno s mahi-mahijem i još nekim ribama, ubacio je unutra i račiće i dagnje. Sve je skuvao i začinio uljem, biberom i šafranom. Kad ga je okusila, Sofija je zažmurila.
„Ne mogu da verujem, fantastičan je.“
„Riba koju si ti upecala daje mu takav ukus.“
„Onda sam stvarno odlična!“
Nastavili su da jedu uz izvrsni montraše 2005 poreklom iz vinograda Romane Konti, za glavno jelo su probali jastoga na pari sa izvrsnim sosovima i filete grdobine mrkulje sa sosom od narandže.
Na kraju, kada su svi napustili ostrvo, ostali su da ćaskaju na kuli pijući šato d'ikem.
„Mogu li nešto da te pitam?“
„Naravno.“
„Kakav je osećaj kad možeš da imaš sve?“
„Kako možeš da kažeš da imam sve? Možda bih ja tebe želeo zauvek, a za to, naprotiv, ne bi bilo cene.“
„Je l’ to pitanje?“
„Ne. Jer već znam odgovor.“ Sofija ga je pogledala. „Šta se dogodilo?“
„U kom smislu?“
„Obično ljudi bogate osobe poput tebe zamišljaju već u četvrtom braku, i taj se završava, a već je spremna druga žena, mnogo mlada od prethodnih i tako dalje. Imaju osamdeset godina i vidiš ih u novinama, spremni da se ožene dvadesetogodišnjakinjom. Naprotiv, kod tebe nešto iskače, ne deluješ tako.“
„Poljuljao sam ti uverenja?“
„Pobudio radoznalost.“
„Želiš li da ti ispričam bajku?“
„Ne, jednostavnu istinu. Ako možeš da mi je ispričaš.“
„Recimo da sam došao do jednog zaključka, možda mi je bolje da sam sam.“
„Ne verujem. Ovaj put lažeš i sebe samog. Pomisli kako bi samo bilo lepo deliti sve to što imaš s nekom ženom... Zabavljati se s njom, možda imati decu i zabavljati se i s njima. Raditi najjednostavnije stvari. Ti imaš gomilu ljudi oko sebe koji rade sve za tebe, ali pomisli samo koliko mora da je lepo umeti uraditi nešto i jednog dana objasniti to svom sinu. Eto, na primer, naučiti ga da peca...
„Je l’ to predlog?“
„Znaš da sam udata.“
Sedeli su malo ćuteći. Onda je on njoj postavio najteže pitanje.
„A ti, da li si srećna?“
A ona je pronašla jedini mogući odgovor.
„Zasad o tome ne razmišljam.“
Sledećeg jutra su malo ronili s maskama u plitkoj vodi, zabavljajući se hvatanjem morskih zvezda, velikih školjki, igrajući se s morskim konjicom. Sofija ga je pratila zaintrigirana njegovim neobičnim načinom plivanja, grčio je i opuštao rep.
„Nikad ga nisam videla!“
Skijali su na vodi. Onda su vozili bicikl, posle podne su pili čaj uz izvrsne engleske biskvite s puterom. „Mislim da nabacujem kilažu!“
„Prelepa si bez obzira na to.“
„Kako bez obzira na to?! Znači tačno je! Kakva drama.“
„Dobro, žrtvovaću se. Želiš li da izgubiš malo sad?“
Vodili su ljubav u suton, na kuli, tamo gde ih niko nije mogao videti, a kasnije, po noći, posle kupanja na mesečini vodili su je na plaži, kad više nije bilo nikoga ko bi ih mogao videti.
Onda je došao poslednji dan.
Sve je teklo odlično, komentari na sajtu, fotografije drugih koncerata, telefoniranje kući. Andrea ništa nije sumnjao. Slabo su se čuli, samo jedan poziv oko 19 časova, ali bilo je to normalno, bila je zauzeta. Izašli su na jedrilicu i obišli ostrvo. Kuća je s mora izgledala prelepo.
Nešto kasnije su se vratili na kopno, privezali jedrilicu, sišli na pristan i bez reči hodali do stola koji je Tankredi dao da se postavi u šumi, blizu jezera. Ručali su odlične taljoline sa srdelama uz fini sanser edmond. Sofija je preskočila glavno jelo i uzela kolač, parfe. Kuvar je prevazišao samog sebe.
„Stvarno kao iz snova. Nije moguće.“
Okusila je još jedno parče, onda ostala zatvorenih očiju s kašičicom u ustima, okrećući je kao da je lizalica. „Ja mislim da on unutra stavlja neku posebnu drogu!“
Tankredi se smejao. „Uzmi još jedan.“
„Ali ne mogu!“
„Ipak...“
„Ipak šta?“
„Ipak, šta je učinjeno, učinjeno je. Ni moja briga nije uspela da ograniči štetu!“
Sofija frknu, onda stavi ruke na bokove. „Okej! U pravu si. Mogu li da dobijem još jedan?“ Ubrzo je progutala i drugi. „Već je gotov, ne važi se! Mogu li da povedem kuvara sa sobom?“
„Da. Mogla bi. Ali bi te stalno podsećao na ovih pet dana, a ti to ne bi htela.“
Ćutali su.
Pojavio se kuvar. „Dobro, gospodo, mogu li da vas poslužim još nečim? Sofija je ustala. „Ne, hvala. Sve je bilo savršeno.“
Ovaj put je ona uzela Tankredija za ruku. Uputili su se ka kući. Vodili su ljubav u tišini. Nežno. Tankredi ju je gledao, ona je držala oči zatvorene, onda ih je otvorila i kad ga je ugledala, one postadoše željne, divlje, kao da je u tom činu bilo očajanja, kao da sav taj seks ipak nije bio dovoljan. Grizli su se. Kao da bi te oznake mogle da zadrže nešto što je polako već nestajalo.
Malo kasnije helikopter je prošao preko ostrva dok su oni oznojeni, ispruženi na krevetu jedno pored drugog gledali u more. Tankredi joj je milovao donji deo leđa, igrao se tim dvema rupicama koje su obeležavale poslednju granicu. Onda je duboko udahnuo i tiho joj šapnuo na uho, poput molitve.
„Nemoj da ideš.“
Nije odgovorila. Snažno ga je zagrlila. Zatim je ustala i otišla u kupatilo. Pustila je vodu u kadu, napunila je, stavila neke aromatične soli koje su je obojile u nebeskoplavu. Kad je bila puna, uronila je cela. Ispružila se. Sklopila je oči, naslonila glavu na veliki mekani jastuk koji je služio kao naslon i skliznula malo niže u tu toplu i mirišljavu vodu. Pomislila je na te reči. „Nemoj da ideš.“ Udahnula duboko. Ne. Dogovor nije bio takav.
„Mogu?“ Sofija je otvorila oči. Tankredi je stajao na vratima kupatila s dve čaše šampanjca. Ona mu se ljubazno nasmešila.
„Izvoli. Ponašaj se kao kod kuće.“
Smestio se u kadu naspram nje i pružio joj čašu. „Izvini. Nije trebalo da to tražim od tebe.“ Onda je podigao čašu. „Za našu sreću, kakva god da je.“
Sofija se osmehnula i nazdravila. Potom je popila pola čaše i odložila je na rub kade. Osmehnula mu se i skliznula na drugu stranu. Završila je iza njega i obujmila ga nogama. Obgrlila ga je rukama oko vrata, prekrstila ih na njegovim grudima.
„Ššš. Prepusti se.“
Tankredi je posluša. Lagano je spustio glavu nazad, na njeno rame i zažmurio. Onda se i sam iznenadio onim što se dogodilo. I to joj je rekao.

41.




Tankredi je brzo vozio do kuće svojim poršeom. Svukao se, otišao pod tuš, obrisao se u trenu, obukao tamno odelo i belu košulju, crne čarape, osmehnu se oblačeći ih, zatim je opasao najnoviji model kaiša čerč. Sišao je u trku, preskačući po dve stepenice, kad ju je sreo. „Ćao.“ Klodina je stajala u polumraku, naslonjena na zid.
„Tu si... mislio sam da spavaš.“
„Čula sam te kad si ušao.“
„Ah, izvini, probudio sam te.“
„Nisam spavala.“
„Tim bolje, sestrice.“
Poljubio ju je u obraz. Zatim, pre nego što je zbrisao, ona ga je zaustavila. „Moram da razgovaram s tobom.“
„Sestrice, užasno kasnim. Možemo li sutra da razgovaramo?“
„Ne.“ Zaćutala je i spustila glavu.
„Sad.“
Tankredi ju je šakom uhvatio pod bradu i pokušao da je podigne, ali se ona opirala. Konačno je uspeo i pogledao je u oči. „Je l’ nešto važno?
Klodina je klimnula glavom, došlo joj je da zaplače. Tankredi je uzdahnuo. „Sestrice, ostao bih... ali imam neku obavezu koju stvarno ne mogu da odložim.“
„Sve može da se odloži.“
„Čak i tvoj sastanak!“ Gutali su. Shvatio je da nije trebalo tako da se suoči sa ovom situacijom. Tankredi je mirnim tonom rekao.
„Videćeš, šta god da je u pitanju, na kraju će se doći na svoje mesto, siguran sam. Prespavaj, možda ćeš sutra stvari videti drugačije.“ Zatim ju je malo zafrkavao kao kad su bili deca izmamivši joj osmeh. Odlučili su. Sutradan ujutru će razgovarati. Potom je Tankredi trkom izašao pre nego što bi ona mogla opet da ga zaustavi, seo u porše, upalio motor, obišao prilaz kući i, raspršujući šljunak, prešao preko parka vile u punoj brzini.
Klodina je došla do vrata kuće, videla ga kako brzo vozi tim poslednjim parčetom ravnog puta, izlazi kroz kapiju i nestaje u noći. Ponovo je bila sama. Sama. Čuli su se samo udaljeni zrikavci. Okolo je bio mrak. Osvrnula se, onda je osetila olakšanje. Donela je odluku. Istina je, bilo je kao što je rekao Tankredi. Nema ničeg u životu što se ne može rešiti.
Zatim je duboko uzdahnula. Vratila se u svoju sobu, otvorila fioku i uzela ih. Bilo je to jedino rešenje. Onda je izašla. Tankredi će ih pronaći i shvatiće. Nešto kasnije se vratila u kuću. Zatim je čula onaj zvuk. Jedva je stigla. Nije više mogla da čeka. Skinula je cipele, ostala bosonoga i brzo se popela uz stepenice, još više. Hodala je trudeći se da ne pravi buku i svaki čas gledala iza sebe. Možda ju je čuo. Morala je da požuri. Večeras ne. Ne bi uspela. Ne bi bilo moguće. Otvorila je vrata tavana. Polako, žmureći, zabrinuta da bi mogla da zaškripe. Ali nisu. Hodala je na vrhovima prstiju do malog prozora koji je gledao na krov. Polako je pomerila kovčeg, popela se na njega i za tren bila napolju. Bilo je sveže, bio je mrak i nije bilo meseca. Potražila je na nebu zvezde, ali nije videla nijednu. Blagi povetarac njihao je krošnje najvišeg drveća. Ali ona je čula samo jedan zvuk. Okolo je svuda bio mrak. Ništa se nije videlo. „Zar će biti ovako?“ Bila je sigurna samo u jedno. Njen problem će se rešiti. Nije više mogla. Poslednji put se osmehnula. Tri hitra koraka. I skočila je.

42.




Tankredi je plakao. U tišini, u njenom naručju, povraćen iz tih uspomena, a Sofija nije znala šta da kaže. Snažno ga je grlila trudeći se na neki način da ga uteši.
„Ti nisi bio kriv, nisi mogao ništa da učiniš.“
„Mogao sam da ostanem. Mogao sam da saslušam.“
„Zašto to nisi uradio? Nisi hteo da znaš?“
„Žurio sam.“
„Ali kuda si morao da ideš?“
Zaćutao je, stideo se što nije umeo da odustane, što nije umeo da sasluša taj poslednji očajni krik svoje sestre.
„Žena. Imao sam sastanak s jednom devojkom.“
Tankredi je duboko udahnuo. Uspeo je to da izgovori. Sofija ga je pomilovala po kosi. „Svi bismo hteli da se vratimo unazad i svi imamo barem jednu stvar koju bi trebalo staviti na mesto. Ali ne može se. Mora se živeti s kajanjem. Možemo da pokušamo da zaboravimo ili prevazidemo. Da uradimo nešto zbog čega ćemo se osećati bolje. Ali ne možemo da odustanemo od života zbog nečega što bi se možda svakako desilo.“ I protiv svoje volje, pomisli na svoju stvar koju je trebalo staviti na mesto, na svoj zavet, na muziku koju je odbacila. Lagano se namestila ispred njega i rukama mu obuhvatila lice. Tankredi ga je držao pognutog, baš kao Klodina one večeri.
„Pogledaj me, Tankredi.“ Onda mu je polako pridigla lice i susrela njegove oči, a onda i njegov osmeh.
„Nije tvoja krivica. Nešto u životu tvoje sestre nije išlo kako treba...“
„Ali ona je htela to da mi kaže, a ja joj nisam dao priliku.“
„Ali da li je moguće da nije ostavila pismo? Možda je tada vodila dnevnik i tamo objasnila svoje razloge.“
„Svuda sam tražio.“
„Čudno je da ništa nije ostavila. Kad je čoveku toliko loše, ima potrebu da piše, da kaže barem samom sebi. Zar nije imala neko mesto koje je volela?“
Tankredi je ćutao. Tražio je svuda, hteo je da sazna šta je sestra želela da mu kaže.
„Ništa. Ništa nije ostavila.“
„Ali posle Klodinine smrti se nije desilo ništa čudno?“
„Ne. Sve je bilo kao i pre, sve je ostalo potpuno isto.“
I upravo to je bar za njega bilo još bolnije. Njihov život se nastavio kao da se ništa nije dogodilo. Kao da je bilo normalno da se Klodina jednog dana ubije, kao da su na neki način svi to očekivali. I svi su znali da bi krivica bila samo njena.
Ali sve to, naravno, nije uspeo da izgovori.
Ostali su tako, pred tim morem, pred tom noći, pred tim zvezdama okačenim iznad njih, bez odgovora. Onda je Sofija nežno zatražila poljubac. Odmakla se i nagnula glavu na stranu. Raspuštena kosa spuštala joj se niz rame. Pogledala ga je s nežnošću.
„Tankredi, nije bila tvoja krivica. Vreme je da se vratiš ljubavi.“
„To želiš? “
Ona se osmehnula. „To je savet.“
Kasnije su večerali na kuli, tamo gde je more bilo najdublje. Sofija je obukla crvenu Armanijevu haljinu. Imala je skupljenu kosu, tanku bisernu ogrlicu i naušnice koje su se slagale s njom. More je bilo blago uzburkano, nepokorni ali topli vetar njihao joj je haljinu, kosu. Bila je lepa, pomislio je Tankredi. Veoma lepa. Prelepa. Možda i više od toga, jer je bilo njihovo poslednje veče.
Jeli su ćutke, ponekad bi se samo čuo zvuk escajga koji su pažljivo spuštali na tanjire, sipanog šablija, salveta dignutih iz krila da bi se obrisala usta. Ponekad bi neki talas jači od ostalih udario u zid, popeo se sve do ivice i pokvasio deo stakla, ali ne i njih. Kad su završili s jelom, kuvar se pojavio da vidi da li im je još bio potreban.
„Ne, hvala.“
„Sve je bilo u redu?“
„Savršeno kao i uvek.“
Onda se pozdravio. Ubrzo su videli čamce kako napuštaju ostrvo. Bili su sami.
„Sad bih hteo nešto da te pitam...“ Uzeo ju je za ruku. „Reci mi.“
„Dođi sa mnom.“
Krenuli su u salon. Tankredi je otvorio vrata. Sofija je bila iznenađena. Donesen je helikopterom tog popodneva. U sredini, naspram velikih prozora, osvetljen jednim svetlom s tavanice, nalazio se crni koncertni klavir stenvej.
„Želeo bih da sviraš.“
Napolju je more bilo uzburkano, talasi su se razbijali o bokove kuće, ali ništa se nije čulo. Sofija je ćutala. U tmini noći videlo se samo prskanje vode koja se razbijala o prozor. Zatim je duboko udahnula, okrenula se ka Tankredi ju. Bio je miran.
„Samo ako hoćeš.“
Onda se nasmejala. „Naravno. Uradiću to.“
Sofija je spustila bretele i pustila haljinu da padne na pod, zatim se sasvim skinula, napravila nekoliko koraka sasvim naga. Sela je na stolicu, podigla poklopac i skinula čoju. Zatim ostala tako. U tišini. Napolju je more i dalje bilo uzburkano. Visoki talasi su udarali o veliko staklo lomeći se pred tišinom ove sobe. Iščekivanje. Kao da su želeli da uđu, kao da su i oni želeli da čuju tu muziku koja tek što nije počela. Ali nije bilo moguće. Onda su klizili dole, ponovo u more, i iza mokrih stakala pojavljivao se mesec.
Sofija se smestila za klavir. Već kao devojčici su joj zavideli na izvanrednoj sposobnosti da bez oklevanja ispiše u bas ključu i u violinskom ključu komad koji je učila ne gledajući ni u jednom trenutku klavijaturu. Pa ipak je zadrhtala. Pred njenim očima odmah su se stvorile stranice Posle čitanja Dantea Franca Lista, jedne od najtežih kompozicija klavirskog repertoara svih vremena. Odsvirala je šest silaznih oktava, maestralno, konačno. A zatim ispunila sobu kišom nota s opčinjavajućom strastvenošću: hromatske skale, šuma šesnaestina, akordi i kontre, nezamislivom brzinom, moćni akordi ponavljani s nemogućim stakatima leve ruke.
Koža tog prelepog tela počela je da blista pod grčevitim naporom, lice, ramena, grudi vlažne od znoja, a šake, naprotiv, savršene, suve, nezaustavljive. Pred sobom pogled zakovan za partituru crnu od nota koje nije bilo, koju je samo ona videla, ton za tonom, i koja bi obeshrabrila svakog pijanistu koliko god da je bio dobar, koliko god izvrstan. I najednom se činilo kao da je List, taj veliki virtuoz, sedeo pored nje, gotovo zabezeknut moći koju on sam, autor i cenjeni izvođač te genijalne muzike, nije umeo da vidi, da nasluti.
Zvuk stenveja je sad razbijao tu sobu, a Tankredi nije uspevao da misli ni na šta - on, koji je uvek savršeno vladao i najtežim i najrizičnijim situacijama. Ta muzika mu je čupala dušu i to stvorenje za klavirom se preobrazilo, nije više bila pod njegovom kontrolom, nije više bila slatka Sofija ljubavnih noći, strastvenih razgovora, saučesničkog smeha. Prvi put oseti ljubav, ne između dve osobe, već apsolutnu ljubav.
Kada je Sofija odsvirala poslednji akord, Tankredi shvati da je kontrola koju je mislio da ima nad njenim životom i životom drugih ljudi bila iluzija i oseti neobično olakšanje. Pogledao ju je tada na potpuno nov način, spokojniji, konačno lucidan. Bila je Ona, ona s velikim „o“, ona i tačka. Ustao je, prišao klaviru i s jednostavnošću je pomilovao po obrazu. Uskoro će opet biti njih dvoje, ali možda nikada više isti.
„Ganut sam kao nikad u životu.“
Sofija ga je zagrlila. Bila je sasvim naga, držala mu je ruke na leđima, u visini struka, a ipak je sve delovalo tako prirodno, lišena prepredenosti uprkos tome što su joj dojke bile obasjane mesečinom a bradavice nabrekle. Oboje su bili ganuti. Dugo su ćutali kad joj je Tankredi rekao:
„Hajde da se okupamo u bazenu.“
Ubrzo su bili u vodi. Sofija se opustila, lagano je nestala napetost izvođenja, tog preteškog ispita. Zaplivala je prema njemu i poljubila ga. Voda je bila topla, noge su im se ispreplitale. Odmah je osetila kako joj raste uzbuđenje, kao i Tankrediju. Vodili su ljubav nežno, kao da plutaju na vodi.
Kasnije su strasno nastavili u sobi, ne izgovarajući ni reč. Međutim, svaki pogled je bio put želje, seksa, htenja, kao da je bio ispunjen hiljadama reći.
Kad se Sofija probudila, bila je sama. Spakovala je torbu. Sišla je da doručkuje, da ga pozdravi, ali našla je samo jednu prelepu crvenu ružu dugačke stabljike. I karticu.
„Za tebe. Samo za tebe.“
Kad je pojela doručak, Kameron, devojka koja ju je dočekala, pojavila se kod stola.
„Kad budete želeli, otpratiću vas do plaže.“
„Hvala.“
Nešto kasnije kola na električni pogon su se zaustavila kod većeg pristana. Gliser ju je čekao upaljenog motora. Sofija je sišla i popela se na palubu. Utovarili su njen kofer i neseser. Zatim je gliser pošao, zaokrenuo i polako se udaljio od plaže, zaplovio na pučinu ka kopnu.
Sofija se osvrnula i pogledala ostrvo. Tankredi je bio na kuli gde su prethodne večeri večerali. Ruke su mu bile u džepovima, a kosa se vijorila na vetru, ali gledao je na drugu stranu, ka suncu.

43.




Taksi je stao. Sofija je platila i izašla.
Našla se sama nasred ulice, pred svojom zgradom, s koferima kraj nogu. Ušla je u lift i zatim stigla pred vrata. Ugurala je ključ u bravu, zatim otvorila. Andrea je stigao u dnevnu sobu velikom brzinom i pustio muziku sa sterea koji se nalazio u blizini.
„Tu si! Dobro došla!“
Sofija se osvrnula. Nekoliko ukrasnih traka je visilo s lustera, poljsko cveće je bilo na stolu nasred dnevne sobe. Na ružičastom kartonu Andrea je nacrtao Mikija Mausa i Mini koji su se gledali stidljivo i zaljubljeno. Iznad jednog srca njihova imena: „Andrea i Sofija“. Videla je kolače na stolu i bocu odličnog vina.
Sofija je gledala sve te pripreme, taj pokušaj da bude sladak, zatim je prišla Andrei i poljubila ga u usta.
„Nedostajao si mi.“
A onda, ne uspevajući to da izbegne, briznula je u plač. „Zašto plačeš, ljubavi? Nemoj tako.“
Sofija je klekla i naslonila glavu na njegove noge. Andrea joj je milovao kosu, pa pogledao ukrasne trake koje su raspadnute visile s lustera, poljsko cveće u jednom uglu, Mikija Mausa i Mini s njihovim imenima u tom srcu. Sofija je nastavila da plače. Bio je zadovoljan što joj je priredio iznenađenje. Emocija uvek ume da podvali, pogotovo onome ko je, kao ona, bio tako osetljiv. Onda se osmehnuo i ponovo je pomilovao.
„I ti si meni nedostajala.“ Naredni dani nisu bili laki.
„Baš si pocrnela! Jesi li se provela? Kakav je bio Nemac dirigent? Dobar?“
Odgovori su bili čiste laži, ali nije mogla da se izda. U avionu na povratku našla je pres-kliping svih svojih koncerata. Na brzinu ih je pročitala i s lakoćom zapamtila. Niz beležaka o tome kako je moglo proći tih pet dana u Abu Dabiju, šta su jeli, kakvo je bilo vreme, a zatim specifičnosti pijaca, najčešće korišćene reči na tom jeziku, ćao, dobar dan, dobro veče, i najvažniji hoteli, izložba koju je mogla videti. Sofija je samo ponavljala sve ono što je pročitala u dosijeu.
Onda je došao najkomplikovaniji trenutak.
„Hej, jesi li jela dok si bila odsutna... Dođi ovamo...“ Sofija je prišla krevetu.
„Još više mi se dopadaš tako okrugla.“
Polako joj je milovao noge, lagano se popeo. Sofija je zatvorila oči. Morala je da bude prirodna, uverljiva, da ga želi. Na neki način se prepustila, ali vođenje ljubavi je bilo najteže. Ne misliti na onih pet dana bilo je gotovo nemoguće. I na trenutak je osetila grižu savesti. Učinilo joj se da vara Tankredija.
Polako su se stvari slegle.
Poslali su upit Šepard centru u Atlanti pre odlaska.
Posle dve nedelje nakon njenog povratka konačno je stigao odgovor. Svi neophodni koraci su bili preduzeti, procedure ispoštovane, bolnica je odgovorila pozitivno. Za dvadeset dana će biti operacija.
Sofija se vratila u muzičku školu da prekrati vreme. Tražila je od Olje da joj vrati pismo koje nije poslala i onda joj prepričala svoje koncerte.
„Na poslednjem bisu sam svirala Žigu iz Bahove Tokate u e-molu? „I“
Sofija se osmehnula.
„Sve je u redu.“
Olja ju je zadovoljno zagrlila.
„Znala sam. Izvrsna si pijanistkinja. Nisam želela da budeš najbolja, želela sam da budeš jedinstvena. I uspela sam.“ I tako je otišla niz hodnik.
Sofija ju je gledala kako silazi niz stepenice, pomalo posrćući, ali srećna. Barem o ovome nije morala da laže. Začas je stigao i dan polaska.

44.




Tankredi je bio u svojoj kancelariji u Njujorku. Pijuckao je kafu gledajući fotografije iz fascikle. Snimljene su na ostrvu. Stotinak. Sofija dok se kupa, dok se presvlači, dok se šeta u suton, i čak i njihov poljubac. Prvi dan fotograf je ovekovečio krišom razne trenutke, čak i infracrvenim objektivom. Međutim, kad su bili u spavaćoj sobi, on sam je aktivirao kameru. Pritisnuo je daljinski i upalio veliki plazma televizor, zatim plejer i pustio snimak.
Evo je. Nije imala ništa na sebi. Bila je prelepa. Bila je uzbudljiva. Slušao ju je kao uzdiše. Nedostajala mu je. Mnogo. Nedostajala mu je jer nije bila njegova? Nedostajala mu je jer je bila ona. Interfon mu je najavio posetu. Ugasio je sve, zatim zatvorio fasciklu.
„Uvedite ga.“
David je otvorio vrata. Bio je upadljivo ljut. Zaustavio se ispred stola. Tankredi ga je gledao iznenađeno.
„Ćao, prijatelju, šta radiš ovde? Nisam znao da si u Njujorku.“
„Ovde sam zbog tebe. Hteo si potkrovlje na Menhetnu, tražim ga...
„I kako ide?“
„Loše. Ali sam ti našao ovo.“
Bacio mu je jedno pismo na sto. Tankredi ga je pogledao znatiželjno. David mu ga je pokazao.
„Pročitaj ga.“ Otvorio ga je.
Rukopis je bio Sarin. „Ljubavi moja, nije moguće živeti ovako. One noći u bazenu shvatila sam da ništa nikada neće biti kao pre...
Tankredi ga je pročitao do kraja. Nije spominjala njegovo ime. David ga je posmatrao.
„Sara je. Ne prepoznaješ njen rukopis?“
„Da. Čini mi se da je njen.“
„Razumem o kome priča iako ne spominje ime. Upućeno je tebi. Zašto mi nisi rekao?“
„Šta je trebalo da ti kažem?“
„Jesi li je kresnuo?“
„Šta misliš?“
„Mogao si da imaš hiljade žena. Zašto baš nju? Za svoju kolekciju?“ Tankredi je popio još malo kafe. Zazvonio je interfon. Tankredi se javio. „Da? Ko je?“
„Da li ti trebam?“ Bio je to Savini.
„Ne, hvala. Sve je u redu.“ Spustio je interfon i zatim uzdahnuo, zavalio se u fotelji. „Hoćeš li sesti?“
„Radije ću ostati da stojim. Pitao sam te nešto. Da li si je tucao?“
„Šta ti je ona rekla?“
„Rekla mi je da jesi.“ Tankredi se nasmejao. „Šta je tu smešno?“
„Oduvek je mrzela naše prijateljstvo. Verujem da ju je nerviralo, da je bila ljubomorna na nas kao da sam ja tvoja ljubavnica.“
„Ona te je volela.“
„Nije me nikada niko voleo. Želela me je jer nije mogla da me ima.
„Zašto si tako siguran?“
„Zato što sam tvoj prijatelj. Čak i da sam osećao nešto prema njoj, osećao sam nešto više prema tebi. I ona je to znala.“ Tankredi ga je pogledao. „Žao mi je, nisam je tucao, i to ne zato što mi se ne dopada...“
David ga je ćutke gledao. Tankredi je mirno izdržao njegov pogled. Bio je spokojan, apsolutno ništa nije bilo među njima. David je duboko uzdahnuo.
„Sad razumem ponešto.“
Okrenuo se da ode.
„Pozdravi je.“
„Ne znam gde je. Otišla je.“
„Uzmi pismo.“
„Ona mi je rekla da ti ga dam. Za tebe je.“
David je izašao iz prostorije. Tankredi je ostao sam. Iznenada je zazvonio telefon. Bio je to njegov brat. Nije hteo da odgovori, nazvaće ga.
Sipao je sebi još kafe, uzeo pismo sa stola, pocepao ga i bacio u korpu. Zatim je otvorio fasciklu i počeo da prelistava fotografije. Sofija koja se smeje. Sofija koja trči po plaži. Sofija koja izlazi iz vode u svetlom kostimu. Vide joj se bradavice kroz tkaninu, vidi telo, snažne noge. Smejala se na toj fotografiji zabacujući mokru kosu unazad. Na nekoj drugoj je bila sama, sedela na ležaljci, gledala more. Kao utonula u misli, s velom tuge. Skinula je velike crne naočare za sunce i gledala u daljinu kao da je u toj liniji horizonta tražila neki odgovor. Pažljivo je posmatrao tu fotografiju. Njene oči, njen izraz. Izuzetno snažan, intenzivan. Šta joj je prolazilo kroz glavu u tom trenutku? Je li donosila neku odluku? Pravila neki izbor? Spustio je fotografiju.
Setio se tog popodneva, opušteno su ćaskali kao da se oduvek poznaju. A te večeri se on prvi put otvorio, ispričao joj je o Klodini. Sofija je ćutala, a zatim pokušala da mu pomogne. Dugo je govorila, trudila se da udalji od njega taj osećaj krivice. Ali nije bilo lako. Setio se jedne njene rečenice.
„Čudno je da ništa nije ostavila. Kad je čovek toliko loše, ima potrebu da piše, da ispriča stvari barem samom sebi.“
Klodina je htela da ih ispriča njemu. Njemu se obratila, svom bratu. Ali njen brat nije našao vremena za nju. I to Tankredi nije mogao da prihvati. Nije mogao sebi da oprosti. Bila je mrtva zbog njega. On ju je poslednji video, poslednji koji joj je mogao pomoći da se predomisli.
Ćutao je. Ono što mu je Sofija rekla bilo je istina, on nije želeo da voli. Ali postojala je još jedna veća istina, on nije uspeo da voli. Nije mogao biti ničiji jer je pripadao toj krivici. Popio je malo kafe. Taj bol ga je godinama pratio, nije ga puštao da ode, nije ga nikada napuštao. Polako je okrenuo fotelju, sad je bio ispred prozora koji je gledalo na Sedmu aveniju. Na glavnoj ulici pod njim saobraćaj je bio spor u špicu. Dugački red taksija, desno, kretao se gotovo čovečijom brzinom, trotoari su bili prepuni ljudi koji su žurili. Tamo dole, na nekoliko kvadratnih metara, razvijali su se svi najnoviji trendovi Velike jabuke. Pa ipak, to ništa nije menjalo. Na neki način sve je uvek bilo isto. Setio se još jedne Sofijine rečenice.
„Ali posle Klodinine smrti se nije desilo ništa neobično?“
„Ne. Sve je bilo kao i ranije, sve je ostalo tačno isto.“
To, naprotiv, nije bilo tačno. Ponovo je razmišljao o čitavom tom periodu odmah nakon Klodinine smrti. Kako nije obratio pažnju? U stvari, nešto čudno se desilo, jedna sitna promena, možda beznačajna, desilo se, ali trebalo je proveriti. Izašao je iz kancelarije i sreo Savinija.
„Kakve su novosti?“
„Stigli su, smestili su se u sobi 539 na petom spratu. Pre podne će uraditi analize i kontrole, mislim da je operacija sutra ujutru u devet.“
„Okej.“ Tankredi je dodao Saviniju jedan papir.
„Hoću da saznam sve o ovoj osobi što pre. Tekući račun, poslednje kupovine, gde stanuje, šta radi u životu...“
Savini je pročitao ime. Nije mu bilo novo. Ali odlučio je da izvrši ono što mu je tražio ne pitajući za objašnjenja.
„I spremi avion.“
„Idemo u Adamu?“
„Ne, kad otkriješ gde se nalazi ova osoba, idemo da razgovaramo s njom.

45.




Soba 539 u bolnici Šepard centar u Atlanti imala je tri prostorije. Prva soba za pacijenta bila je veoma prostrana, imala je televizor na zidu, orman i prelep pogled na golf teren Bobi Džouns. U salonu pored nalazio se mini-bar, sto sa četiri stolice, još jedan televizor, kauč za goste, dok je u poslednjoj prostoriji bilo kupatilo. Usluga je bila besprekorna. Uvek je bilo cveća.
Jedan za drugim, nekoliko lekara je obišlo Andreu, objasnili su mu različite korake operacije koristeći tehničke termine koje je on tražio da nekoliko puta ponove kako bi dobro razumeo o čemu je reč. Onda je stigao profesor. Mišuna Torkama je bio čovek sitne građe, ali kad je ušao, svi su prestali da pričaju.
„Dobar dan. Šepard centar je srećan što ste ovde.“ Zatim mu se osmehnuo s velikom samouverenošću i Andrea se odjednom osetio smirenijim. Saslušao je njegovo objašnjene. Operacija je bila komplikovana, to se nije moglo sakriti, koristili su matične ćelije, trajaće između šest i dvanaest sati. U stvari, vreme je bilo vrlo neodređeno, jedna operacija je trajala četiri sata, a neka druga dvadeset i četiri, ali sve su bile savršeno uspešne. Samo jedan pacijent je umro, ali zbog komplikacija nastalih posle operacije.
„Ali ostale operacije su imale odličan ishod i čudesnu sposobnost oporavljanja“, zaključio je Mišuna Torkama opet se osmehujući. Njegova potvrda je trebalo da odagna i najmanju sumnju.
„Vidimo se kasnije.“ Pozdravio ga je i izašao iz prostorije. Drugi lekari su doneli rezultate analiza, elektrokardiograma i svih ispitivanja kojima je Andrea bio podvrgnut prethodnih dana.
„Dakle, ne bi trebalo da bude problema. Ipak morate da potpišete ove papire.“
Jedan lekar mu je dao da potpiše saglasnost u kojoj su bile navedene sve moguće komplikacije. Andrea je zvanično morao da izjavi da je o njima obavešten.
Kad je otišao i poslednji profesor, ostali su sami.
„Dobro, čini mi se da sam zaveštao život nasledu čovečanstva, ili bolje reći pokušajima Mišune Torkame!“
„Zašto to kažeš?“
„Hteli su da skinu sa sebe svaku odgovornost. Sve u svemu, kao da kažu: 'Gospodo, mi ćemo pokušati, a posle kako bude išlo sa ovim zamorčetom.'„
Sofija je pokušala da preokrene na šalu. „Ma daj, nemoj tako da govoriš! To su profesionalci i onda nikad niko nije čuo da neko stavlja svoje telo na raspolaganje za istraživanje i da, umesto da bude plaćen, on plaća!“
„Da... I koliko plaća!“
Sofija ga je umirila. „Ljubavi, profesor Mišuna Torkama će biti odličan i sigurna sam da u ovoj super bolnici nema nijedne osobe koja nije obučena...“
Andrea je pomislio na onaj jedini smrtni slučaj. Zapitao se da li je i taj pacijent potpisao sve te papire i da li je i za njega bio isti ovaj tim. Odlučio je da nije prilika da to podeli sa Sofijom. Sve je učinila da bi ga dovela ovamo. Pisala je bolnici, tražila neophodna dokumenta, pratila svaki pojedinačni detalj. A zatim i našla sve one pare... Uzdahnuo je. Imala je nade u nov život, jedino to je bilo važno, nije mogao sve da uništi svojim cinizmom.
„U pravu si...“
Hteo je još nešto da doda, ali nije stigao. Došle su dve bolničarke. Ušle su s osmehom.
„Andrea Rici? Evo nas, vreme je.“
Andrea ništa nije odgovorio, osmehnuo se i on, ali svakako nije bio opušten kao one. Delovalo mu je pre kao formulacija za one američke smrtne kazne, a ne za njegovu operaciju. Dve bolničarke su otkačile krevet od zida i otkočile točkice.
Andrea je jedva imao vremena da pogleda Sofiju. Ona mu je jako stisla ruku.
„Vidimo se kasnije, ljubavi. Čekam te ovde.“
Andreu je oblio hladan znoj. Progutao je knedlu. Usta su mu bila suva, uspeo je samo da uputi usiljen osmeh. Zatim je krevet izguran iz prostorije, započeo je njegov put kroz dugački hodnik, a onda je nestao u liftu. Bolničarke su bile iza Andreinih leđa. Nije mogao da ih vidi. Zažmurio je i duboko udahnuo, onda se lift otvorio. Sišli su duboko dole u odnosu na zgradu, na kraju nekog drugog dugačkog hodnika gde je vazduh bio izuzetno hladan otvorila su se velika dvokrilna vrata i krevet je ušao u operacionu salu.
Profesor Mišuna Torkama je bio na sredini prostorije, ruke su mu bile podignute, a njegova asistentkinja mu je stavljala rukavice.
„Evo našeg prijatelja...“
Odmah nakon njegovog ulaska nekoliko bolničara se približilo krevetu i oko Andree se zatvorio krug plavih košulja. Prikačili su mu infuziju, anesteziolog mu je najavio da će uskoro dobiti anesteziju. Onda je ispod te poslednje maske prepoznao crte azijskog profesora.
„Uskoro ćete zaspati, izaberite mesto gde biste želeli da odete. Na more, na planinu, da učestvujete u maratonu. Sanjajte ono što hoćete...“
Andrea je padao u san.
„Jer ako sve prođe dobro, ako mi...“, profesor je pogledao svoje kolege, „budemo dobri, vaš san će se ostvariti.“
Kolege su se nasmejale. Neko je još nešto rekao, ali Andrea nije obraćao pažnju. Konačno je vio spokojan. Trudio se da ostane budan, ali oči su mu se sklapale. „Maraton. Neće biti lako. Izašao sam malo iz forme. Bolje letovanje.“ Otvorio ih je i lagano zatvorio. „Eto, more, šetnja po plaži, baš kao one o kojima mi je pričala Sofija.“ I s najvećim poverenjem u nov život sasvim je zaspao.

46.




Marija Tondeli je mirno hodala svojom ulicom. Bila je u kupovini u novom supermarketu GS. Preko noći se pojavio baš tamo, na kilometar od mesta gde je ona stanovala evo već četiri godine. Kao nova četvrt u Torinu, počeo je da dobij a na značaju i vrednosti. Poslednje zgrade su bile sagrađene s velikim stilom i brižljivo. Stigla je čak i nova linija trolejbusa, sa svojim šarenim sedištima bilo je to odlično rešenje za udoban odlazak u centar i bez gužve.
Postojao je samo jedan mali problem. Marija Tondeli nije mogla da stanuje na mestu poput ovog. Mala vila u kojoj je živela bila je preko njenih mogućnosti, ili barem pravih mogućnosti. Dolazila je iz Markea, bila je osma kćerka iz jedne veoma skromne porodice. Otac je bio čobanin, a majka je radila kao krojačka u jednoj maloj radnji. Preciznije, čitava porodica je živela u jednom malom selu blizu Kjaravale gde se noćni život svodio na jedan jedini mali pab. Sva njena braća ostala su u tom selu da životare, održavajući manje ili više uspešne veze s kakvom lokalnom devojkom.
Za razliku od njih, Marija Tondeli je bila pustolovka. Napustila je selo i našla posao.
Tankredi je gledao papire koje je Savini nabavio. Trebalo je vrlo malo vremena da se saznaju informacije o toj ženi, i sve je bilo tu: novac, zarade, računi, prethodni poslovi.
Jedno vreme je odlazila kod starijih muškaraca, koji su joj plaćali prave-pravcate usluge, sve dok, ovaj deo nije bio baš jasan, nije postala sobarica u vili Feri Marijani. Radila je kod njih tri godine, a onda je, ni dve nedelje posle Klodinine smrti, napustila posao. Čim je ta smrt klasifikovana kao samoubistvo, policija se trudila, kao što se često dešava kad je u pitanju neka značajna porodica, da što pre zatvori slučaj. Produženo interesovanje medija ne bi bilo ništa drugo do nedostatak poštovanja prema tom bolu.
I tako se i dogodilo. Sve se u vrlo kratkom roku sleglo i u tim salonima u koje su obično odlazili nije se više o tome govorilo. Posle Klodinine sahrane bilo je kao da su se svi dogovorili, te teme se više niko nije doticao. Prirodno je što, dakle, tada niko nije obratio pažnju. Ali desetak dana posle Klodinine smrti Marija Tondeli, devojka iz niskog društvenog staleža, koja je bila iz Markea i dobijala odličnu platu, napustila je bez vidljivog razloga kuću porodice Feri Marijani. Zašto? Imala je problem u porodici? Previše joj je nedostajao momak? Odlučila je da se uda? Pronašla bolji posao? Bila je posebno bliska s Klodinom i patila bi nastavljajući da živi u toj kući? Savini je prekontrolisao svaki mogući dokument, kopao u svim pravcima. Ništa, izbor da ode nije bio načinjen ni iz jednog od ovih razloga, niti iz nekog drugog razloga koji bi na neki način mogao biti validan.
Kad je Marija Tondeli otišla, Tankredi to nije ni primetio. Bio je skrhan bolom i istina je da je, čim je to bilo moguće, i on napustio kuću. Ali ako je Tankredi savršeno znao razlog zbog kog je on otišao, razlog zbog kog je Marija Tondeli napustila vilu Feri Marijani bio je prava misterija.
Tankredi je gledao papire. Marija Tondeli je bila vlasnica te male vile u kojoj je živela. Pa ipak, nije pobedila na lotou, niti na bingu, niti na greb-grebu, niti na bilo kojoj drugoj igri ili opkladi. Savini je i to proverio. Ta vila joj je bila poklonjena. Prepisala ju je na njeno ime neka fantomska firma, i u tom slučaju, uprkos velikim Savinijevim sposobnostima, nije bilo moguće ući u trag onome ko je bio na njenom čelu jer je prošlo previše vremena. Ali najčudnije i neobjašnjivo bilo je to da je Marija Tondeli još uvek bila na plati kod porodice Feri Marijani.
Mercedes je nekoliko metara pratio devojku, zatim ju je pustio da prođe. Marija je izvadila ključ i ušla u kuću.
Savini je ugasio motor. „Trebalo bi da je sama.“
Sačekali su nekoliko minuta, a onda se pojavili na vratima i pozvonili.
Marija je viknula iz daljine: „Stižem...“
Već je počela nešto da priprema u kuhinji, tako da je obrisala šake o kecelju, skinula je i uputila se ka vratima. Kad je otvorila i ugledala Savinija i Tankredija, odmah ih je prepoznala. Na trenutak je bila iznenađena, a onda je pokušala da zatvori vrata. Ali Savini je bio brži i ugurao je nogu blokirajući ih. Kroz to parče otvorenih vrata Tankredi je gledao Mariju Tondeli. Kad su im se pogledi susreli, osmehnuo joj se.
„Sećaš se mene?“ Izgovorio je s određenom oštrinom.
„Nisam vas prepoznala“, slagala je Marija, a zatim pokušala da se opravda. „Prošlo je toliko vremena...“
„Da, nismo se videli od kada je umrla moja sestra.“ Tankredi nije birao reči. „Možemo li da uđemo?“
Držala ih je na vratima. „Ne razumem.“
Savini se osmehnuo. „Želiš li da izgubiš ovu kuću? Želiš li da izgubiš novac koji ti svakog meseca stiže baš od porodice Feri Marijani? Želiš li da tvoji roditelji Damijano i Manuela i svi oni iz tvog sela saznaju sve o tebi? O tvojim starim ljubavnicima? Želiš li još nešto da dodam?“
Marija je zanemela, zatim shvatila da joj to nije odgovaralo i pomerila se pustivši ih da uđu. Zatvorila je vrata i otpratila ih u salon.
„Želite li da popijete nešto?“
„Ne, želimo da saznamo šta se desilo i zašto.“
Tankredi je odmah krenuo direktno. Onda je na kredencu ugledao nešto i iznenadio se. To nije očekivao. Fotografiju. Marija Tondeli koja se smejala, snimljena je baš ovde, u ovom salonu, a pored nje se nalazila osoba za koju nikad ne bi pomislio da će je ovde naći.
Tankredi je uze u ruku, pokuša da shvati kad je snimljena. Otvori ram, izvadi fotografiju, okrenu je, nije bilo datuma. Marija mu se obratila. „Već dosta dugo se ne viđamo.“
Dakle, to je bila tajna? Bili su ljubavnici? Zašto je prema ovoj ženi morao da se ophodi na drugačiji način, da je udalji, da joj pokloni kuću, da je izdržava sve ovo vreme?
„Ako ne budeš govorila, sve ćeš izgubiti. Šta te je dovelo dovde?“
„Ništa.“
Savini joj se obratio veoma oštro. „Možda ti nije jasno. Uništiću ti život na svaki mogući način. Zašto ti je dao ovu kuću? Zašto te još uvek izdržava?“
Marija Tondeli je ćutala. Savini joj se opet obratio.
„Uništiću tvoju porodicu, tvoju braću, zvaću sve tvoje bivše ljubavnike. Na kraju ćeš me preklinjati na kolenima da prestanem...“
Marija se sručila na kauč, spustila glavu u šake i počela da plače. Bila je očajna. Tankredi i Savini joj dadoše malo vremena. „Dakle?“
Onda je Marija Tondeli počela da priča.
„Veče kad je Klodina sebi oduzela život...“, pogledala je Tankredija, „Vi ste svratili u vilu da se presvučete i onda opet izašli.“ Tankredi se setio tog trenutka s bolom.
„Da, a ti si, kao i mnogi drugi iz posluge, bila u nusprostorijima. Ali nije bilo nikog drugog.“
Tad je Marija spustila glavu i duboko udahnula. Uvek je zamišljala da će se ovo pre ili kasnije desiti. Zatim je podigla glavu i pogledala Tankredija pravo u oči ispovedajući celu istinu koju je svih tih godina krila.
„Ne, nije bilo tako. Te večeri kad ste vi otišli, on je došao.“

47.




Prošlo je nekoliko časova. U tišini te bolničke sobe Sofija je bila gotovo prinuđena da napravi bilans svog života. Šta je bilo dobro, šta nije, šta je još moglo da se dogodi i kako se promenila. Ono što ponekad mnogi ne uspevaju da urade.
Hrabrost da zastane, da se preispita i upozna sebe do dna duše.
Već nedeljama je mislila na onih pet dana. Kao da je stalno ponovo proživljavala svaki pojedinačni dan. Budila se i pokušavala da se seti svakog detalja, odlaska, dolaska, susreta, otkrivanja vile, soba, salona, aperitiva, večere, poljupca. Posle poljupca. Nije mogla da veruje. Nije bilo njoj svojstveno. Ne bi nikad pomislila da s takvim zanosom može da doživi odnos s jednim neznancem. Jednom osobom koju nikada ranije nije videla. Biti toliko intiman, bez granice i ograničenja u svemu što je uradila, njeno telo, Tankredijevo, živeti sve bez ijedne inhibicije, bez stida, bez srama. Nova. Da, jedna nova Sofija, samouverena, slobodna, smela, kakva nikad u životu nije bila, ni sa jednim pre Andree, ni sa njim. Kao da je otvorila neka vrata i odjednom se našla pred jednom ženom istog imena, istog prezimena, čak i istog lica i tela, ali u svemu ostalom drugačijom, šminka, kosa, glas, ton, način govora. Gde je bila svih ovih godina? Kako to da je nikad nije srela?
Izašla je iz sobe. Polako je zatvorila vrata. Zaputila se dugačkim hodnikom. Kroz velike prozore videli su se oblakoderi. Nekoliko dalekih oblaka izgledalo je kao okačeno između zgrada. Nastavila je da hoda. Čula je samo zvuk svojih potpetica duž hodnika. Nikog nije bilo, nijednog glasa. Zatvorena vrata, nijedan znak, nijedne trunke, nijedne biljke. Jedan savršeno čist, hladan hodnik.
Kad je stigla do kraja, ugledala je zatvorena vrata s mutnim staklom. Neko se tamo iza pomerao. Mora da su bile bolničarke sa sprata, one koje su nameštale sobe ujutru, donosile i odnosile kolica s obrocima. Bile su tamo spremne da stignu na svaki hitan poziv.
Sofija je prošla dalje. Našla se kod liftova. Pročitala je oznake za različite spratove. Kad ju je konačno pronašla, ušla je u lift i pritisnula dugme. Bilo joj je potrebno. Kad je stigla na sprat, izašla je i počela da hoda. Nešto kasnije zaustavila se ispred tih vrata. Otvorila ih je polako, trudeći se da nikog ne ometa. Kapela je bila skoro prazna. Bila je tu samo jedna starica u dnu desno. Klečala je vrteći brojanicu u rukama. Osam godina je prošlo od kada Sofija nije kročila na neko sveto mesto da se moli. Poslednji put je bilo kad je Andrea na ivici života i smrti bio operisan.
Starica je izašla iz kapele. Blago su se osmehnule jedna drugoj, tako, iz solidarnosti, jer su verovale u veru ili u nadu, jer su ipak bile tamo. Sofija je ostala sama, ali nije imala hrabrosti da klekne. Sela je u poslednji red i ostala spuštene glave gledajući u pod. Kapela je bila moderna. Veliki pravougaoni vitraži s mozaicima u različitim nijansama ljubičaste. Stilizovani Isus u središtu najvažnijeg vitraža. Nešto ispod veliki krst od poliranog gvožda s Hristom čije je telo bilo boje mesa, ali s tek naznačenim licem. „A ipak, sve ovo“, pomislila je Sofija, „vredi isto kao i hiljade drugih crkava širom sveta. Gospod kojeg nalaziš ovde isti je onaj iz tvoje parohije. Ali gde god da je, da li će imati vremena za tebe? Želje da te sasluša? Da te uzme u razmatranje?“
Sofija je podigla glavu i pogledala tog stilizovanog Isusa, zatim Hrista na modernom krstu. Oči su mu bile lepe, posmatrale su je. Onda se gotovo postidela, jer je znala da je on ipak znao već sve za šta je ona htela da ga moli. Ipak, kao da je želeo da to čuje od nje, jasno, da ne bi pogrešio. Tad je Sofija izgovorila to u svom srcu, naglas iako u tišini. „Htela bih da budem srećna.“ I kao da joj je odjednom taj stilizovani Isus došao blizu i onaj moderni Hrist kao da je sišao s krsta, i dotrčali su, tamo, dole, pred nju, da bi čuli, da bi bolje razumeli. Šta znači taj zahtev? „Htela bih da budem srećna?“ Ali šta pod time tačno podrazumeva? Kao da su je gledali u oči, kao da su zavirivali po njenom srcu, kao da su bili tamo da kopaju, da traže, da nadu pravi smisao tih reči.
Onda je Sofija spustila glavu i u tom istom trenutku osetila se prljavo kao nikad ranije. Postidela se te svoje molbe. Htela je da opere ruke, htela je da joj njenu sreću da direktno Bog, ili bolje smrt. Da, jer ako operacija ne bi uspela, ona bi bila slobodna. A da ne mora da priča, da objašnjava, bez ikakve odgovornosti. A pre svega da ne mora da bira.
Ako bi Andrea umro, ona ne bi mogla da se oseća krivom zbog sopstvene sreće.
Onda je videla sebe na sudu, na klupi za osuđenike. Sudija je pozvao auditorijum da budu tihi.
„Da li ste doneli presudu?“
„Da, časni sudijo.“ Porotnik je držao presudu u ruci, gledao je nekoliko sekundi, a zatim je pročitao: „Nevina kriva.“
Sofija je ušla u lift, vratila se u sobu 539. Ostala je tamo, u tišini, sedeći na kauču s glavom među šakama. Osećala je kako protiču sekunde na velikom satu obešenom iznad vrata. Svaki pojedinačni otkucaj kazaljke predstavljao je ipak približavanje kraju.
Niže, mnogo niže, u hladnoći operacione sale, hirurg i njegovi asistenti kretali su se oko stola. Kao da je u pitanju bilo takmičenje za kockarskim stolom, samo što je čovek koji je mogao da izgubi bio jedan jedini.
Prošlo je više od deset sati. Sofija je držala čašu u ruci, tek ju je bila napunila kad su pokucali na vrata sobe. Zastala je na pola puta i stavila je na sto.
„Napred...“
Kvaka se polako spustila, onda se pojavila bolničarka. Bila je to jedna žena koju nije ranije videla, na časak je ostala na pragu, kao da nije znala šta da kaže, kao da je tražila prave reči. Onda ju je profesor obišao.
„Sve je odlično prošlo.“
Nekoliko časova kasnije nekoliko bolničara guralo je krevet s Andreom koji je spavao, smestili su ga na njegovo mesto, namestili infuziju. Onda mu je anesteziolog lupio dva šamara da proveri da je uistinu bio budan i Andrea je reagovao.
Zatim su svi izašli iz sobe. Sofija je prišla krevetu. Andrea je polako otvorio oči i ugledao je. Onda je lagano pomerio šaku ispod čaršava ka njoj, kao da je traži, kao da mu je potrebno da čuje da je sve istina. Sofija ga je uzela za ruku i jako je stisnula. Andrea je zažmurio, osmehnuo se, mirniji, i u tom trenutku Sofija je poželela da umre zbog onog što se usudila da traži od sudbine.

48.




Vila Feri Marijani.
Tišina i odjek praznih soba. Veliki salon s kaminom u sredini. Stepenište koje se penje ka njihovim sobama.
Tankredi je bio tamo dole. Gotovo mu se činilo da čuje radost onih proslava, žamor posluživanja, da vidi tanjire, vino, šampanjac, kolače na onim stolovima. Oni značajni datumi, punoletstvo njegovog brata Đanfilipa, Klodinino, njegovo. Odjek uspomena jedne srećne porodice.
„Dođite, otvaramo poklone, skoro je ponoć...“ Toliko Božića provedenih zajedno.
„Evo, farbamo jaja. Hajde da iscrtamo razne likove, vatrogasca, balerinu, kauboja, skvo...“ Deca zajedno s roditeljima seku šarene papire, oblače jaja za Uskrs, oslikavaju ih bojama i četkicama, koriste i flomastere.
„Gledajte ovamo, ima salame, koraline. A ovo je lepinja sa sirom koju sam dala da se napravi za vas...“
Njegova majka Ema i njena brižljivost.
„Ah, tata, nije fer! Đanfilipo će pojesti celo jagnje!“
„U pravu si. Ostavi nešto i sestri...“
Njegov otac Vitorio i njegov pokušaj da ih pomiri.
„Ali, tata, pasta reale goji, a ona je već tako okrugla!“
Nasmejao se na tu uspomenu. Nije bilo istina. Klodina je bila mršava, uvek u formi, prelepa. Rekao je to jer je i on hteo da pojede parče ili dva. Bio je manji i uvek je smatrao da je malo zapostavljen.
Klodina. „Šta ti se desilo, Klodina? Zašto si otišla bez pozdrava? Ne radi se to tako. Nije fer.“ Setio se te večeri, bola što nije ostao da je sasluša. Njen poslednji osmeh, kad je možda već bila odlučila. „Šta si htela da mi kažeš, Klodina?“
Popeo se uz stepenice. Stigao na gornji sprat. Prošao kroz dugački hodnik koji je vodio do spavaćih soba, njegove, Đanfilipove, i na kraju do poslednje sobe u dnu, Klodinine. Polako je otvorio vrata. Poneki pauk, malo prašine. U ovoj kući već dugo niko nije živeo. Njegovi roditelji su živeli u vili na Azurnoj obali. Tamo je klima bila bolja, odlučili su da se presele jer je otac imao disajnih problema. Osetio je grizu savesti. Nije se čuo s njima bar dva meseca. U stvari, prošlo je šest. Posle Klodinine smrti ništa nije bilo lako među njima. Ponekad bi se čuo s Đanfilipom.
Ušao je u Klodininu sobu. Bila je netaknuta. Sve na istom mestu. Plišane igračke na krevetu, nekoliko lutaka na pisaćem stolu, ciklama zavese s mašnama svetlije boje koje su ih držale skupljene. Sve kao nekad. Onda je iznenada primetio nešto. Shvatio je tek sad dok ju je gledao s razdaljine od toliko godina. To je bila soba jedne devojčice. Svuda su se nalazili sićušni predmeti, bombone, lutke, plišane igračke, olovke sa smešnim zatvaračima. Kad se Klodina ubila, imala je dvadeset godina. Kako to nije ranije primetio? Klodina nikad nije porasla. Nije želela da poraste. Ali šta ju je užasavalo?
Otvorio je fioke, preturao po njenim stvarima, nekoliko fotografija, bočica parfema, ključevi, bezbroj bezvrednog prstenja, olovke u boji, gumice, poneka razglednica, poneko pismo. Sve te stvari je pregledao, okretao, prevrtao, kontrolisao tokom barem dve godine nakon onog što se desilo. Pročitao je hiljadu puta te razglednice i pisma, ali nije nikad ništa pronašao, ni naznaku, ni misao, ništa što bi moglo da otkrije razlog takvog izbora. Onda se odjednom desilo ono što se nije desilo svih tih godina.
Tankredi je gledao tablu punu fotografija, uspomena sa žurki za osamnaesti rođendan, Klodininog, njenih prijateljica, njenih prijatelja, druge trenutke njenog života, školske trenutke, ono malo putovanja, toliko leta, dok nije primetio jednu fotografiju. Na njoj je Klodina bila mala, mora da je imala oko jedanaest godina, i tu je fotografiju on snimio. Skinuo ju je s table i pogledao bolje. Klodina se smejala sakrivena među lišćem, videlo se samo njeno lice i ruke koje su raširile krošnju. U trenutku se vratio kroz vreme. Onaj dan.
„Ali lako je!“
„Ali ne umem!“
Tankredi je gledao mali foto-aparat pokušavajući da shvati kako se koristi.
„Moraš da pritisneš gornje dugme, ono s leve strane!„
„Ovo?“
„Da, to.“
Klodina se uzverala uz drvo služeći se drvenim pločama koje je zakucala za stablo tako da su pravile stepenice. Kad je stigla gore, namestila se.
„Eto, gledaj tamo i uhvati me u kadar.“
Pomerila je lišće koje joj je bilo ispred lica i pojavila se s celim svojim osmehom usred tog granja.
„Hajde, slikaj!“ Tankredi je pritisnuo dugme. „Gotovo.“
Klodina je sišla s drveta. Napredovala je teško, ali uspela je da ne padne, napravila korak i odmah spustila šake na zemlju. Podigla se i očistila ih trljajući ih o pantalone. „Daj da vidim.“ Otela mu je polaroid iz ruke. „Da, savršeno.“
Onda mu je spustila ruku oko vrata i počeli su da hodaju. Bili su u šumi u dnu velikog vrta, daleko od kuće.
„Za ovo mesto samo ti znaš... I ne smeš nikome da kažeš.“ Tankredi ju je ćutke slušao. „Jesi li video ploče koje su tamo gore? Ja sam ih sama zakucala jednu po jednu.“ Onda se Klodina uozbiljila. „Ako me ne nađeš, znaj da sam tamo. Ali ako nekome ispričaš, nikad više s tobom neću razgovarati. Jasno?“
„Da.“
Pustila ga je, postavila pred sebe i pogledala ga u oči. „Zakuni se da nećeš nikome ništa reći.“
„Kunem se.“
„Možda ću ti jednog dana dopustiti da se popneš.“
„Ali kako si je nazvala? Dala si joj neko ime?“
„Još ne. Razmisliću o tome. Hajdemo sad, sigurno je gotova večera.“
Tankredi je koračao stazom koja je vodila do šume. Nazvala ju je „Ostrvo“, dala joj je to ime pošto je gledala crtani film o Petru Panu. Kako se toga nije setio? To je jedino mesto koje mu nije palo na pamet. Gledao je u njenom kompjuteru, tražio među njenom poštom, njenim porukama, neku naznaku, neku činjenicu, neki razlog odluke koju je donela te noći. Ali „Ostrvo“ mu nije palo na um. Možda zato što nikad tamo nije bio, zato što nisu više o tome govorili. Zato što je bilo zaboravljeno, kao da je pripadalo nekom drugom dobu, gotovo nekoj drugoj osobi.
Ubrzo je Tankredi stigao do podnožja tog drveta. Kao da je video Klodinu, još uvek jedanaestogodišnjakinju koja se penjala, verala po tim pločama i davala mu znak da je prati. Tako je spustio šaku na prvu ploču. Bila je mokra. Mora da je padala kiša prethodnu noć. Osećao se miris kiše, miris još sveže trave, mahovine na pločama. Popeo se polako, pažljivo držeći stopala na pločicama da ih ne bi odvojio od drveta. Nije više bio lak kao nekad. Ubrzo se našao na „Ostrvu“.
Velike daske koje su predstavljale pod gibale su se pod njegovom težinom, krčkale, ali bile su dobro ukucane. Ekseri su zarđali, rupe na daskama bile su svedoci prošlog vremena. Osvrnuo se okolo. Poput male kuće. Veliki je posao uradila Klodina, ko zna koliko joj je vremena trebalo. Na podu se nalazilo nekoliko gajbi od voća. Mora da su služile kao stolice, s obzirom na to da su malo više dve velike daske zakucane između njih predstavljale sto.
Onda ju je ugledao. I srce mu se steglo. Uzeo ju je u ruke, bila je mokra, još vlažna, isprana i pohabana od kiše i hladnoće svih ovih godina.
Peonija, tako se zvala njena krpena lutka. Dugmići su joj visili s grudi, njihala se tužno, držeći se za otpušteni konac. I tek tada, spuštajući je na te daske, primetio je da se tamo iza nalazi jedna kutija. Bila je od vrbovog pruća, s crvenom pohabanom trakom koja ju je držala zatvorenom. Uzeo ju je, stavio na taj improvizovani sto i otvorio. Providna plastična kesa štitila je sadržaj. Klodina je sigurno mislila da će biti kiše. Dakle, namerno je tu ostavljena... Ipak, nije mislila da će proći toliko vremena. „Možda je bila namenjena nekom posebnom. Možda je oduvek bila ovde za mene.“ Onda je lagano odmotao plastičnu kesu i otvorio je.
Prvo na šta je naišao bilo je pismo. Prepoznao je njen rukopis. Počeo je da ga čita.
„Ćao, Tankredi, samo ti si mogao stići dovde, a sad ćeš shvatiti šta sam toliko htela da ti ispričam, zašto mi je bilo nemoguće da nastavim dalje. Imala sam četiri ili možda pet godina kad sam prvi put bila s njim...“
Nastavio je gutajući reči, čitajući red po red, nadajući se da će naći nešto drugo umesto onog što je sad već očekivao.
„Na početku sam čak bila srećna zbog svih tih poklona.“
Tankredijev dah je postao kratak. „Sva ta pažnja...“ Isprekidan. „Da se osećam bitnije od vas dvojice... Ali onda sam shvatila da nije tako.“ Onda je osetio kako se ledi i, u trenutku, sve ono što je predstavljalo njegovo detinjstvo, čitav taj prelepi začarani zamak, srušio mu se pred očima.
„Prvi put kad me je tata uzeo, bilo je užasno. Urlala sam, ali bili smo sami. Plakala sam, očajavala sam, bol je bio ogroman i ništa nisam razumela.“
Onda je nastavio da čita, kao opijen, svaka pojedinačna reč je bila ubod noža, živa rana, a onda još jedna i još jedna, tamo, u istu tačku, još dublje do dna, još bolnije.
„Nastavio je tako i ja sam urlala, ali svaki put smo bili sami. Onda sam se navikla, ali je sve bilo još groznije. Počeli smo da se igramo. Ali se ja nisam zabavljala.“
Onda je Tankredi pogledao u vreću i odjednom je njegov bes probio sve granice. Kad je uzeo u ruku te fotografije, nije verovao svojim očima. Bile su kao krvave, osećao je njihov teret poput kamena, poput usijanog gvožda tek izvađenog iz vatre, pekle su ga, kao da ga je ta čudovišna istina obeležavala. Onda je čuo onaj krik i kao da mu se u kožu urezalo: kriv. Kriv što nije shvatio, što nije ostao one večeri, što je dozvoljavao to godinama, što ništa nije sumnjao. Kriv.
I osetio je da će presvisnuti, zaplakao je kao da je Klodina upravo umrla po drugi put.
Gregorio Savini se šetkao ispred crnog mercedesa. Ubijao je vreme pomerajući busene mokre trave, šutirajući s vremena na vreme neki kamenčić ka ivici puta. Kad ga je ugledao, nije ga prepoznao. Lice mu je bilo zgrčeno i napeto. Gnev i bol, mržnja i ludilo nastanili su se u svaku njegovu crtu. Savini je bio zbunjen, nije znao šta da kaže, nikad ga nije video takvog. Onda je jednostavno otvorio vrata. Tankredi se sručio na zadnje sedište. Pored sebe je spustio kesu s nekim stvarima. Savini se popeo napred. Nije imao hrabrosti da pogleda u retrovizor. Onda je čuo poslednje što je mogao da zamisli. „Želim da ga ubijem.“

49.




Kad su stigli, sunce je već bilo na zalasku. Savini nije ni zaustavio kola a Tankredi je već izašao. Naseo je na zvono na vratima.
Jedna sobarica mu je otvorila i prepoznala ga. „Dobar dan, gospodine...“
Ali nije stigla da izgovori ništa drugo jer je on uleteo trčeći, prošao kroz salon, otvarao vrata za vratima, od radne sobe, kuhinje, spavaće sobe, još jedne spavaće sobe, kupatila i konačno poslednja.
Njegova majka je bila tamo, u fotelji. Kad ga je videla da ulazi, osmehnula se.
„Tankredi, baš lepo što si došao...“
Umorno je ustala, pošla ka njemu i zagrlila ga.
„Toliko sam te tražila ovih dana, ali te nisam našla. Rekla sam Đanfilipu da te obavesti...“ Odmakla se od njega i uzela ga za ruku.
„Gledaj...“
Kao majka sa svojim najmlađim detetom, odvela ga je do kreveta.
Njegov otac Vitorio bio je tamo, zatvorenih očiju. Neka mašina je zujala, zelena duvaljka išla je gore-dole pumpajući kiseonik, pokušavajući na sve načine da mu pomogne da diše, da ga još održi u životu. Infuzija je curila iz nekoliko boca okačenih okolo, gubeći se u njegovim rukama, hraneći ga.
„Pao je u komu.“
Tankredi ga je pogledao. Bio je tamo, pred njim, nezaštićen.
Njegove sklopljene oči, spokojan izraz, pa čak i neka vrsta osmeha na tom licu. Kao da mu se smejao, kao da se podrugljivo zabavljao, kao da je govorio: „Vidiš kakva je sudbina, sine moj? Život se ponekad igra s nama. Sad kad konačno znaš sve, ne možeš mi ništa, ne možeš da me kazniš. I ne samo to, nego hoćeš li sve to ispričati? Hoćeš li reći tu lošu vest svojoj majci? Svom bratu? Šta ćeš učiniti? Ne verujem. Nećeš reći da je to zaista bio tvoj otac, nećeš ih razočarati. Moraćeš zauvek da nosiš sa sobom teret te istine.“
„Jesi li video jadnička? Takav je već tri dana.“
Majka je prinela šaku ustima i počela da plače, bez reči. Ona, ponekad rasejana žena, ona koja je često opraštala Vitoriju njegove prevare, ali koja sigurno nije znala kakvim užasnim delom je bio okaljan.
„Ali otkud ti? Je li te Đanfilipo našao? Rekla sam mu da te zove.“
Tankredi je na trenutak ćutao, pogledao je opet svog oca, izmršavelo lice, njegove bore, te nepomične šake. Zamislio ga je na tren, zatim zažmurio užasnut. Onda se okrenuo ka majci, bila je tamo, pored njega, bez krivice, s nekom krhkom nevinošću pomešanom sa starošću, zatim joj se osmehnuo.
„Da, mama, našao me je. Došao sam čim sam mogao.“
Izgovorivši ove reči, Tankredi oseti svu težinu te laži. Ta starica, umorna, ta naivna žena, možda još uvek zaljubljena u ovog čoveka, nije mogla znati. Nije smela da zna.
Onda ga je majka ponovo zagrlila i privukla sebi.
„Tvoj otac je jak... Ali ovaj put se bojim.“
Tankredijeve ruke su bile spuštene kraj tela, i protiv svoje volje, dotakao je džep jakne. Pismo, one odvratne fotografije, sve je bilo tu, na korak od njegove majke. Ne bi trebalo mnogo da joj pokaže ko je bio kraj nje, kakvo čudovište je spavalo u njenom krevetu, zlostavljalo njenu kćer. Od četvrte godine do te poslednje noći, dok Klodina, iscrpljena, ne znajući više kako da se suoči s teretom te situacije, nije pronašla drugo rešenje. Oduzela je sebi život.
Klodina. Klodina, koja nije upoznala ljubav, koja nije izašla s momkom, koja nije dala poljubac, koja nije rekla „volim te“, koja nije plakala zbog završetka neke veze ili slavila zbog njenog početka. Klodina koja je doživela seks kao mučenje, kao kaznu primljenu od onog koji je više nego bilo ko drugi trebalo da je voli.
Tad je Tankredi zagrlio svoju majku i počeo da plače. Ona se gotovo iznenadila. Odmakla se od njega, obrisala mu suze, pomilovala ga po kosi i osmehnula mu se trudeći se da ga uteši.
„Hajde, hajde, nemoj tako.“
Tankredi je polako uspostavio kontrolu nad sobom. „Volim te, mama. Javiću ti se uskoro.“ I otišao je odnoseći sa sobom tu jedinu bol, teret istine.

50.




Sofija, gledaj...“
Šetalica s točkićima je polako napredovala. Andrea je uspevao da pomera noge, napredovao polako, korak po korak, čvrsto se držeći rukama, na momente vukući noge, ali ipak uspevajući da ih savije.
„Jesi li videla? Kao da sam ponovo dete!“ Smejao se srećan, njegov entuzijazam je ispunjavao kuću, kao da je postojala nova svetlost, mogla se skoro dotaći energija tog novog života.
Sofija ga je gledala osmehujući se. Andrea se odmakao od letalice i sručio se na kauč.
„Dosta, ne mogu više.“
„Prošlo je tek mesec dana. Trebaće barem šest da budeš nezavisan i da uspeš da uradiš nešto bez oslanjanja. Rekli su ti.“
Andrea je bio sav znojav. „Za mene je to ipak bilo čudo. A onda kad je stigao onaj prospekt i kad sam saznao za profesora, za njegova istraživanja o matičnim ćelijama primenjenim na koštanu srž, to je bila moja priča, nisam mogao da verujem... To je veličina komunikacijske mreže, interneta! Toliko ga kritikuju, ali nam on omogućava da stalno budemo informisani.“
Sofija ga je pomilovala po ruci.
„Da.“ Vene su mu nabrekle od napora.
„Hoćeš li da jedeš nešto?“
„Da, mogao bih.“
Ustala je i otišla u kuhinju. Malo kasnije se vratila s flašom gejtorejda.
„Za početak uzmi ovo. Kao da svaki put igraš pravu-pravcatu utakmicu malog fudbala.“
Andrea se osmehnuo. „Ako bude sreće, za godinu dana to će se možda stvarno i desiti.“ I otpi veliki gutljaj.
Upravo u tom trenutku zvonio je interfon. Sofija je ustala i odgovorila.
„Da, otvaram.“
Zatim se vratila u dnevnu sobu. „Dolazi Stefano.“ Andrea je pokušao da se digne oslanjajući se na rukohvate kauča. Polako je uspeo.
Sofija mu je privukla kolica i pridržala ih tako da je Andrea uspeo da klizne u njih. „Evo ga.“ Zatim je Sofija hitro dohvatila peškir i obrisala mu čelo. „Znojićeš se malo i tamo.“
Zvono je zazvonilo na vratima, ona je otišla da otvori. „Ćao.“ Stefano je bio dobro raspoložen.
„Je l’ spreman naš šampion?“
„Naravno!“ Andrea je dojurio u kolicima do ulaznih vrata, tako da se Stefano hitro pomerio u stranu. „Zamalo da me oboriš!“
„Videćeš da ću pre ili kasnije u tome i uspeti.“ Onda se Stefano obratio Sofiji.
„Rekla mi je Lavinija da vas pozovem ako vam odgovara na večeru kod nas u subotu...“
„Zašto da ne, nazvaću je kasnije.“ Zatim je zatvorila vrata. Ostala je u iznenadnoj tišini te kuće. Sela je za sto i počela da razmišlja. Život i njegovih hiljadu staza. Stefano se ponudio da svako poslepodne prati Andreu na fizioterapiju. Dobri Stefano ili Stefano koji se na neki način osećao dužnikom? Bila je to možda zasluga za završenu vezu između Lavinije i Fabija? Lavinija i Stefano nikada nisu spominjali tu prevaru, kao da nikada nije postojala, pravili su se kao da ništa nije bilo. Par je ponovo bio sjedinjen kao ranije, više nego ranije, srećni kao uvek. Sofija se osvrnula po dnevnoj sobi, videla nekoliko fotografija s njihovih letovanja, fotografiju njihovog venčanja, zatim šetalicu. „Zar želim da mi život bude ovakav? Da li ova druga šansa za Andreu znači nešto drugo i za mene?“
Pomislila je na svoju majku, kad je otišla u park s koferom, lakoverno verujući u ljubav, spremna da ode. I zašto to nije učinila? Zato što je on bio oženjen i voleo je svoju ženu. Ali da li je uvek potrebno biti toliko siguran, da li je stvarno neophodno biti siguran u nešto da bi se napustilo ono što nam se u našem životu ne dopada, da bismo imali jednostavno lepši život? Eto, lep život. Ali da li on nenadano izabere da tebi bude lep ili ga ti možeš izgraditi? I protiv svoje volje seti se poslednjih Andreinih reči, izrečenih sasvim slučajno. Vratile su joj se u misli, poput odjeka, odzvanjale u njenoj glavi, iznenada zvučale falš u odnosu na čitavu tu priču. „I kad mi je onda stigao taj prospekt i kad sam saznao za profesora...“ Ali kako? Uvek je govorio da je on sam sve pronašao, da je saznao za njega surfujući po internetu. Sofija je uzela kompjuter. Postojao je prospekt? Samo jedna osoba je mogla da joj pomogne.
„Odnosno? Nećemo imati čas, ali moram da ti rešim ovo?“
Jakopo Beti, dvanaestogodišnjak zaluđen tehnologijom, iznenađeno je pogledao Sofiju.
„Da, ali do večeras. Moram da ga vratim kući.“
„Okej... dogovoreno. Za maksimalno dva sata biću ovde.“
Sofija je nastavila čas s mladom Aleksandrom, devojčicom koja obećava na neki svoj način, ako ništa drugo ono u umeću da od klasične muzike napravi pravu-pravcatu modu.
„Htela bih da budem malo kao Đovani Alevi.“
„Odnosno?“
„On je genije, pravi se da ništa ne razume, tako može da daje najbesmislenije odgovore, a u isto vreme zarađuje gomilu para radeći ono što najviše voli! Kako kaže moj brat, prednost inteligentnih ljudi je što uvek mogu da izigravaju glupake!“
Sofija se nasmejala.
„Ali zar ne misliš da bi možda jednostavno u pitanju mogla da bude velika strast?“ Aleksandra slegnu ramenima.
„Pa, ne znam. Danas ima tako malo ljudi koji iskreno rade nešto.“
Sofija ju je bolje pogledala. Jedanaest godina a već je u toj meri bila bez iluzija. Kakva je ona bila s jedanaest godina? Volela je muziku i tačka, slušala klasične ploče, svirala ih na klaviru, očajnički pokušavala da ponovi po sluhu nemoguće koncerte. Zabavljala se s jedanaest godina. S jedanaest je bila iskrena.
Zatim se i taj čas završio.
Sofija je ostala sama u prostoriji kad je čula da neko kuca na vrata. Radoznalo je otvorila vrata.
„Ćao, htela sam da te pozdravim.“ Bila je to Olja. „Ideš kući?“
„Da, ali mojoj kući. Vraćam se u Rusiju.“
Sofiji se steglo srce. Za nju je Olja bila mnogo više od profesorke. Shvatila je da će zaplakati, prečesto joj se to dešavalo u poslednje vreme.
Olja joj je uzela ruku i snažno je stegnula.
„Nemoj tako. Rusija je blizu. Nedavno su napravili nov voz, zasad se zove „17 18“. Kao stari Orijent ekspres. Ja krećem njim, a ti ćeš moći da mi se pridružiš kad god budeš htela. Ako budeš stvarno insistirala i želela da ponovo počneš da sviraš, pa, sigurno te ja neću u tome sprečiti, štaviše, biću izuzetno srećna da budem tvoja...
„Profesorka.“
„Da, profesorka.“
Osmehnuše se poput dve prijateljice, i ta razlika u godinama nije bila primetna, videla se samo velika ljubav.
Kad je ostala sama, Sofija je odsvirala nekoliko akorda na klaviru, da prekrati vreme, zatim primetila da je bilo kasno i izašla na ulicu. Počela je da se spušta niz stepenice kad ga je ugledala kako trči.
„Hej, profesorka, izvinite, ali nije bilo lako.“
Jakopo Beti je bio oznojen s njenim laptopom pod miškom. „Evo ga. Sve je tu.“
Pružio joj je jedan papir. Jakopo ju je gledao zadovoljno. „Martin Džej je najbolji haker u Evropi, po meni i na svetu! Ako je za njega bilo teško, znači da je za svakog drugog bilo nemoguće. Pronašao je ko je poslao prospekt, njegovo ime je napisano na ovom papiru. Ako vam treba još nešto, uvek sam tu.“
Osmehnuo joj se i otišao s pomalo spuštenim pantalonama, neobična mešavina dečaka, repera i hakera kojeg su roditelji terali da odmerava snage sa Šopenom.
Sofija je otvorila papir, i kad je videla ime, zateturala se: Nautilus. Preduzeće iz zgrade advokata Gvarnerija.
Dakle, oni su sugerisali operaciju, oni su poslali mejl na Andreinu adresu, i možda su baš oni utvrdili tu cenu. Pet miliona evra bi za svakog bilo nemoguće, ali to bi ujedno bila i njena slaba tačka, samo tako bi popustila i samo tako bi bilo moguće kupiti je. Ali zašto je Andrea rekao da je našao tu vest o operaciji surfujući po internetu? Zašto joj nije rekao da je dobio prospekt? Zaboravio je ili slagao? Dakle, i Andrea je znao? I šta je znao? Shvatio je sve i prihvatio? Ali ako je Sofija to učinila iz ljubavi prema Andrei, on se pretvarao isključivo zbog sebe i svojih nogu. Ona je bila kupljena, ali on ju je prodao.
Osetila se poraženo, skrivene istine, prividne, sve i suprotno od svega. I u tom trenutku ništa joj nije bilo jasnije, ali ostalo je samo jedno jedino uverenje: želela je lep život.