Čovek koji nije želeo da voli

First topic message reminder :



Tankredi je muškarac iz snova: poseduje ostrvo na Fidžiju, predivne vile po celom svetu, privatne avione i neodoljivu privlačnost. Pre ili kasnije, sve žene pokleknu pred njegovim šarmom. Ali on ne uspeva da zaboravi ljubavnu ranu iz prošlosti koja ga je zauvek promenila i zbog koje mrzi sreću. On je čovek koji ne želi da voli. Sve dok u crkvi ne sretne Sofiju, nekada svetsku pijanističku nadu, a sada nastavnicu koja je prestala da svira zbog zaveta ljubavi. Dovoljan je samo jedan pogled da Tankredija očara ta žena. I da mu postane opsesija. I Sofiju je taj neznanac uzbudio, ali ona ima svoju ljubav – Andrea, i ta ljubav je večna... Ali, može li jedna žena da se suprotstavi strasti koja ne poznaje granice, osećanjima koja iznenada navru u njen život i poljuljaju joj sva dotadašnja uverenja? Tankredi misli da možda postoji način da je osvoji i odlučuje da ga u tom naumu ništa neće zaustaviti. Hoće li Tankredi uspeti da osvoji Sofiju? Hoće li je videti kako ponovo svira, samo za njega, sedeći za klavirom, s pogledom na okean? I, kakav će to bolan izbor Sofija na kraju morati da napravi? U novom romanu Federika Moće uživaćemo u priči o uzbudljivom susretu dve izgubljene duše pune ljubavi i strasti. Slojevit i složen roman koji obeležava novu etapu u pisanju autora čije knjige čitaju milioni mladih ljudi širom sveta.

51




Bio je na drugoj strani ulice. Prošlo je nekoliko meseci od onih pet dana. Nije je više čuo. Nije je više tražio. Ali iz njegovog srca, iz njegovog uma nije nestala ni na trenutak.
Gledao je ponovo i ponovo te fotografije, upijao te slike, opet i opet gledao snimke. Žudeo je za njom i kad ju je ugledao kako dolazi iza ćoška u dnu ulice, ponestalo mu je daha. Srce je počelo snažno da tuče, sve snažnije, toliko snažno da je skoro počeo da se guši.
Sofija je koračala brzo, u sivom dugačkom kaputu sa dezenom riblje kosti, s velikim džepovima u koje je uvukla šake. Tašna s kaišem preko levog ramena. Ispod je imala sive pantalone na široke pruge, crne čizme i krem dolče vita rolku. Kosa joj je delimično bila skupljena. Lepa. Bezobrazno lepa i neusiljena. Okrenuo je broj i sklonio se u neku obližnju kapiju, u polumrak. S druge strane ulice Sofija se zaustavila. Otvorila je tašnu i preturala po stvarima dok ga nije pronašla. Onda je videla broj. Nikad ga nije obrisala. U stvari, sačuvala ga je obeleživši ga jednostavno znakom pitanja umesto imenom. Zastala je, nepomična. Zažmurila je, zatim udahnula. Toliko je čekala taj poziv. Želela je da ga ne bude, ali znala je da će jednom doći. Odgovorila je na poziv, čučala je. Čula je njegovo disanje. U dnu ulice, daleko od nje, u senci te kapije, Tankredi ju je gledao. Osmehnuo se i progovorio.
„Mislio sam... Mislio sam na tebe.“ Sofija je nastavila da ćuti.
„Mislio sam na to koliko si mi nedostajala. Ali ne u poslednje vreme. Uvek. Mislio sam na to kako bismo mogli biti srećni i kako bi bilo lepo biti par kao bilo koji drugi, pa čak se i dosađivati na kauču, s rukom u ruci, ispred televizora. Mislio sam kako bi bilo lepo razgovarati, odlučivati kuda otići na letovanje, ne slagati se možda, i kako bi bilo lepo popustiti ti... Ili pak ne.“
Sofija se osmehnula. Tankredi ju je video iz daljine i nastavio.
„Mislio sam o tome da si bila u pravu. Otkrio sam da se Klodina nije ubila mojom krivicom, i sad sam spokojniji, koliko je to moguće. Izgubio sam toliko vremena. I za mene je sve oduvek bilo veoma teško, ali na kraju shvatam da sam imao sreće... Čuo sam te kako sviraš.“
Sofija je spustila glavu. Pomerila stopala, postiđena. Onda je nastavila da sluša. „Ali najvažnije je da želim da volim i da želim da volim tebe.“ Sofija je i dalje ćutala. „Čekaću te u baru ispod crkve, tamo gde smo se upoznali, tamo gde nisi htela da popiješ sa mnom aperitiv prvi put kad smo se videli. Čekaću te večeras... biću tamo od sedam. Cele noći će pak biti na raspolaganju avion koji će nas odvesti tamo kuda ti budeš poželela.“
Sofija je duboko udahnula. I on je shvatio kao da je htela da mu kaže: „Nećeš ništa drugo da mi kažeš?“
Tad je jednostavno dodao: „Volim te.“ I prekinuo razgovor.
Sofija se osvrnula oko sebe i vratila se kući.
Andrea se iznenadio što je vidi. „Ćao! Tako rano si se vratila?“
„Da, zaboravila sam nešto.“ Otišla je u svoju sobu i otvorila fioku, uzela je pasoš i stavila ga u džep.
Kad se vratila u dnevnu sobu, Andrea je bio tamo, srećan kao nikad. „Gledaj...“ Podigao je ruke odvajajući ih od šetalice, nagnuo se napred i napravio jedan korak, zatim još jedan i konačno i treći, savijajući i pružajući noge. „Uspeću! Uspeću!“
Odjednom umalo da padne, zgrabio je šetalicu taman na vreme obema šakama, skliznuo napred, ali držao se snažno i uspeo da povuče noge i ponovo uspostavi ravnotežu.
Sofija se osmehnula. „Bravo, odlično napreduješ, skraćuješ vreme.“
„Da, neverovatno je, tako sam srećan, i na fizioterapiji mi kažu...“
Tek tad je primetio da ga Sofija gleda gotovo ne slušajući ga, da je njeno lice prekriveno velom tuge, ali i nekim novim svetlom, i u tom trenutku je shvatio.
„Izlaziš opet?“
Sofija potvrdno klimnu glavom, zatim ga pogleda, osmehnu mu se, priđe mu, poljubi ga u obraz i izađe iz dnevne sobe. Poželeo je da je upita: „Ali vratićeš se, zar ne?“
Nije stigao, čuo je kako se vrata zatvaraju. Ona, koja je obično išla liftom, sjurila se niz stepenice, kao da je želela da pobegne iz te kuće što pre, kao da je postojala opasnost da se predomisli i da se možda vrati nazad. Ne. Više ne.
Sofija je trkom izašla na ulicu, duboko udahnula, pogledala uvis, ka nebu, oči su joj bile pune suza, ali srećne, stavila je ruke u džepove i počela brzo da korača. Morala je da požuri.

52.




Tankredi je bio u onom baru, za stolom.
Naručio je drugi kapučino. Zagrebao je po dnu ono malo preostale pene i prineo je ustima. Bila je gorka, ukus kafe, skriven u peni koja se već ohladila.
Pogledao je na sat. Bilo je 19.20 časova. Kasnila je. Žene gotovo uvek kasne. U tom trenutku je zazvonio telefon. Uzeo ga je iz džepa jakne i brzo se javio ne gledajući ko je s druge strane žice.
„Halo?“
„Ćao...“ Bio je to njegov brat Đanfilipo. „Hteo sam da ti kažem da sam doneo jednu važnu odluku.“
Ali kao da ga Tankredi nije čuo, kao da je bio rasejan, kao da nije uspevao da shvati značenje tih reči. To svakako nije bio poziv koji je očekivao.
„Ali jesi li razumeo šta sam ti rekao? Sećaš se Benedete, one devojke koju sam ti predstavio? Eto, čeka dete. Nemaš pojma koliko sam srećan, možda zato što sam počeo da mislim kako se to ne može dogoditi, da mene ne čeka takav život, porodica i sve ostalo...“
Đanfilipo je čuo neobičnu tišinu.
„Tankredi? Jesi tu? Slušaš li me?“ Onda je konačno odgovorio.
„Da. Čuo sam. I zadovoljan sam zbog tebe.“
Razmenili su nekoliko reči, Đanfilipo mu je ispričao da su odlučili da se venčaju, koju su crkvu odabrali i pitao ga da li bi želeo da mu bude kum. Ali Tankredi je bio daleko.
Đanfilipo je primetio. „Daj, vidim da si rasejan. Ali čujemo se uskoro...“
„Da, naravno. Lepo je to, vidim da si vrlo srećan.“
Završili su razgovor. Zatim je Tankredi ponovo pogledao na sat. Bilo je 19.25. Istina je. Žene uvek kasne. Ali ona nije bilo koja žena. Onda je, ne tražeći račun, ostavio novac na stočiću i spremio se da izađe.
Dve devojke u dnu balkona su ga gledale, zadivljene njegovom lepotom. Jedna je nešto rekla, a druga se nasmejala. Tankredi nije obratio pažnju, podigao je okovratnik kaputa i izašao. Vetar je njihao drveće. Nekoliko crvenih listova na zemlji, kao da su se iznenada dogovorili među sobom, podigli su se u slabom plesu, kratkom okretu, nespretno su zaigrali pre nego što će pasti malo dalje. Tankredi je počeo da hoda i setio se jednog srećnog oktobra, oko ognjišta sa svojom majkom, svojim bratom i svojom sestrom. Jeli su pečeno kestenje. Kad je izgledalo da je kestenje spremno, vadili su ga iz nekog tiganja punog rupa dugačkim gvozdenim mašicama i puštali ga da padnu u veliki tanjir. Takmičili su se u tome da pojedu kesten u pravom trenutku, kad nije više bio vreo, kad se mogao jesti.
„Joj, ovaj još peče!“
Kesten je ispao Đanfilipu iz ruku i završio na podu. Klodina ga je hitro uzela, dunula u njega da ga očisti i istovremeno rashladi. Okrenula ga među prstima proveravajući ga.
„Ali ne važi se, taj je bio moj!“
Tek što je Klodina digla ruku kad joj ga je Đanfilipo oteo. „Mama, nije fer!“
„Nemojte da se svađate, ima za sve.“
Onda je Klodina oljuštila koru i zagrizla taj kesten. Pojela je pola. Bio je odličan, sladak i topao baš kako treba. Zatim je pogledala Tankredija. Posmatrao ju je. Potom mu se osmehnula i, ništa ne rekavši, stavila mu ga u usta. Tankredi je zažmurio. Da. Bio je izvrstan taj kesten. Napolju je bilo hladno. Bilo je predivno veče i pored te vatre su bili srećni. Naivni i srećni. Kako se to može biti samo u tom dobu.
Sofija je čula da zvoni telefon. Ugasila ga je i ne gledajući ko zove. Zatim je izvukla bateriju i stavila ga u tašnu. Jedva je stigla na vreme, voz je počeo lagano da se kreće. Nekoliko ljudi na stanici pozdravljalo je putnike. Neko je poslao poljubac. Voz je polako ubrzavao, izašao iz stanice i počeo da juri kroz noć. Sofija je zažmurila i bolje naslonila glavu na sedište. Za nekoliko časova će biti u Milanu, i odande će joj se pridružiti.
Kad je Olja to čula, poludela je od sreće.
„Stvarno dolaziš u Moskvu kod mene?“
„Samo ako će ti biti drago.“
„Ma naravno! Bićeš moja gošća u porodičnoj kući. Imaćemo koncerte po celoj Rusiji, od Moskve do Vladivostoka, od Sankt Peterburga do ostrva Ratmanov, a odande ćemo otići u Ameriku!“
Počela je da se smeje. „Ali ja sam mislila da dođem kao turistkinja, a ti sad hoćeš da me nateraš da radim...“
„U pravu si, onda kad budeš htela, pravićemo koncerte, ali najpre jedan lep odmor. Ići ćemo u banju u Kislovodsk, pićemo vodu iz Narzana, vodu zdravlja, dok se ne odmoriš. Ili ćemo da idemo u banju, u stvari, u najbolju od svih, u Sandunovskije, a ja ću te dobro išibati venikijima, što i treba da učini profesorka sa svojim učenicama...
„A šta su veniki, profesorka?“
„Brezovo pruće.“
Dugo su ćaskale, smejale se, šalile se oko toliko toga što će moći zajedno da rade. Onda je Sofija otišla da kupi kartu.
Voz je sad već putovao velikom brzinom i ona se osećala spokojno kao što odavno nije. Pogledala je kroz prozor. Bila je već noć i na nebu je bila samo jedna kriška meseca, poljasu se smenjivala s ponekom velikom zgradom. Sve je brzo prolazilo pred njenim očima. Onda je voz prošao pored neke manje zgrade. Kroz osvetljeni prozor Sofija je videla jednu ženu kako priprema nešto u kuhinji, u susednom stanu nije bilo nikoga, samo svetlost upaljenog televizora, u poslednjem je neki čovek napolju na terasi, laktovima naslonjen na ogradu, pušio cigaretu. Sledećeg trenutka više nije bilo svih tih ljudi. Ostavila ih je tamo. Sad su bili samo veliki brežuljci. Nikada nije videla Rusiju. Počeće ponovo da svira. Možda će se opet zaljubiti. Sigurno će biti srećna. Bila je to njena druga šansa. Druga šansa za jedan lep život.

Kompozicije klasične muzike citirane u knjizi




Pišući roman, više puta sam se našao u prilici da slušam na Jutjubu muzičke kompozicije koje su Sofija i njeni učenici svirali. Te su me kompozicije mesecima pratile i na kraju su neosporno našle svoje - da tako kažem - „najbolje izvođače“. Hteo bih da vam na njih skrenem pažnju.
Bah, Johan Sebastijan.
Stradanje po Mateju Erbarme dich - Merlin Horn.
Ich will hier bei dir stehen- Merlin Horn.
Troglasna invencija br. 2 u c-molu, BWV 788 - Glen Guld.
Goldberg varijacije, BW 988 - Glen Guld.
Tokata u e-molu, BWV 914 - Glen Guld.
Engleska svita u a-molu, BWV 807 - Ivo Pogorelić.
Betoven, Ludvig van.
Sonata za klavir, op. 109 - Danijel Barenbojm.
Šopen, Frederik.
Valcer u As-duru, op. 64, br. 3 - Tatjana Fedkina.
List, Franc.
Posle čitanja Dantea - Lazar Berman.
Dvanaest transcendentalnih etida - Boris Berezovski.
Mocart, Volfgang Amadeus.
K457- Sonata za klavir br. 14 - Alfred Brendel).
K545 - Sonata u C-duru - Kristof Ešenbah.
Pahelbel, Johan.
Kanon - aranžman Fantu (str. 62) Prokofjev, Sergej.
Koncert br. 3 za klavir i orkestar u C-duru, op. 26 - Marta Argerih.
Rahmanjinov, Sergej.
Preludijum u g-molu, op. 23, br. 5 - Valentina Lisica.
Koncert za klavir i orkestar br. 3, op. 30 - Olga Kern.