Gabrijela Kim

Strastvena priča o ljubavi, prijateljstvu i nežnosti vodi vas na nezaboravno putovanje kroz prošlost Napulja.

Frančeska je najzanosnija kurtizana u renesansnom Napulju. Nekadašnja ljubavnica vojvode od Ferare oličenje je jake, iskrene, ali i ambiciozne žene, rastrzane između uloge majke i svog intrigantnog posla.
Međutim, jedan muškarac će u njoj probuditi najskriveniju želju – želju za ljubavlju, a njen naizgled raskošan i blistav život postaće samo šarena fasada. Neočekivani susret doneće sa sobom pogubne posledice, koje će uvući Frančesku i njene dve ćerkice u opasnost od koje je godinama strepela.

1.


NAPULJ 1564.



Haljina koju ću obući za susret s mojim novim španskim pokroviteljem upravo mi je isporučena - i bila je jednostavno prelepa.
Prislonila sam suknje na bedra i zagledala se u ogledalo. Bjanka je zaista nadmašila samu sebe. Odabrala je brokat - grimizni i zlatni, pravo iz Venecije, rekla je, i skrojila je najdivniju tamnocrvenu podsuknju. Najmanje devet metara tkanine u svakom komadu. Bila je debela, teška, glatka i raskošna, i mirisala je na tople začine. Mislim da sam se radovala toj večeri.
Dok sam u kombinezonu prilazila vratima svoje odaje, pridržavajući suknje rukama, dozivala sam slugu. „Modesto, možeš li da se popneš ovamo i pomogneš mi da se obučem? Kristo je rekao da će doći pre nego što zazvoni na molitvu da me odvede do tog... kako se ono zvaše? Vaskeza.”
Odazvao mi se iz kuhinje. „Upravo vam pripremam limetu.”
Gotovo da sam zaboravila. „Hvala, caro. Sići ću da je uzmem”, doviknula sam. Pažljivo sam raširila suknje preko kreveta.
Modesto je stajao za velikim kuhinjskim stolom, s nožem u jednoj ruci i limetom u drugoj. Posmatrala sam kako zabada vrh noža ispod kore. Zasekao je voćku ukrug, presekao ostatak mesa i razdvojio dva dela. Iscedio je u činiju skoro sav sok iz manje polovine i na kraju je vrhom noža izbacio nekoliko preostalih koštica. „Izvolite, sinjora”, rekao je i predao mi zdelicu koju je napravio, sisajući sok limete s prstiju. „Trebalo bi da bude dobro. Idite i stavite ovo.”
Otrčala sam nazad do spavaće sobe, zadigla kombinezon i s uvežbanom lakoćom zavukla koricu limete u svoje telo. Modesto je, izgleda, umeo da je oblikuje na najpodesniji način - gotovo da je nisam ni osećala.
Čula sam njegove korake na stepeništu, zatim je pokucao na vrata. „Jeste li gotovi, sinjora?”, upitao je s druge strane.
„Jesam”, odvratila sam i pustila kombinezon da mi prekrije noge. „Možeš da uđeš. Završila sam. Sve je na svom mestu. Neće biti neželjenih potomaka. Nadajmo se.” Osmehnula sam mu se. „Hvala, caro.”
„Hajde onda da vas spremimo, sinjora. Prvo zadnjica”, rekao je dok je uzimao punjeni platneni valjak u obliku srpa. Poslušno sam podigla ruke. Toliko mi se približio da sam osetila njegov dah na obrazu. Obgrlio me je oko struka i postavio mi valjak na kukove, pomerajući ga sve dok ga nije namestio tako da dobijem prikladno bujnu stražnjicu. Spreda mi je uredno vezao trake.
Zatim mi je preko glave prevukao podsuknju i prelepu brokatnu nadsuknju, koja se prekrasno raširila oko nogu i po zemlji. Dohvatila sam steznik i pružila mu ga. „Možeš li da mi ga pritegneš?”
„Okrenite se onda, sinjora”, rekao je, „i ponovo podignite ruke.”
Steznik je već bio labavo vezan, a rukavi pričvršćeni. Modesto mi ga je prevukao preko ruku i glave i povukao nadole. Promeškoljila sam se da ga bolje namestim i zakačila prste za gornji rub, da grudima pronađem bolji položaj. Želela sam da ih podignem što više mogu za ovu haljinu - i za ovu priliku. Modesto je čvrsto povukao trake i zategao ih u sigurnu mašnu. Košulja mi se zgužvala ispod korseta - platno je bilo tako tanko, pa nije ni čudo - i nabori su mi smetali. „Možeš li mi povući suknju nadole, caro?”, pitala sam ga. „Sva se zgužvala.” Poslušao je i čučnuo ispred mene. Podigao je porub i zavukao ruke u nemoguće nabore sukanja, gde je potražio i pronašao donji rub bluze. Prsti su mu se očešali o moje butine. Pažljivo je vukao nadole i osetila sam kako se nabori odmotavaju.
Na stomaku sam ispravila trouglasti prsnik i izravnala ga. Još malo pa smo gotovi. Kad sam pogledala u grudi, a zatim i u svoj odraz u ogromnom ogledalu, ugrizla sam se za usnu da prikrijem osmeh. Zamolila sam Bjanku da mi skroji dubok dekolte - i shvatila me je doslovno. Izrez je bio širok - sve do krajnjih tačaka na ramenima - i dubok, oivičen čipkom. U stvari, jedino mi je čipka prekrivala bradavice. Praktično su bile izložene. Tiho sam uzdahnula i dodirnula ih vrhovima prstiju.
„Trebalo bi da bude prilično zadivljen, sinjora”, izjavio je Modesto blago se cereći. „Nije li malo preterano, šta misliš, caro?”
„Nipošto - izgledate prelepo.” Zastao je. „Dajte da vam sredim kosu.” Zajedno smo osmislili složenu mrežu pletenica, ali smo dovoljno kose ostavili da slobodno pada, a onda sam u mrežu uplela nisku perlica od crvenog murano stakla. Još minđuše od granata i težak zlatan prsten na malom prstu, i završila sam s pripremama. „Odmaknite se da vidimo”, rekao je.
Odstupila sam, šepureći se, dok se Modesto zadovoljno mrštio, s noktom palca među zubima. Zurio je pun minut dok sam se okretala tamo-amo, isturajući grudi i izvijajući leđa, s blago raširenim rukama, nalik na igračicu, tako da dobro i nesmetano osmotri pakovanje koje sam nameravala da predstavim svom novom zaštitniku za oko sat vremena.
Konačno je duboko udahnuo i ozbiljno rekao: „Dakle, ako ga ovo ne očara, ili je slep, ili glup. Ili bi radije petljao oko gaća neke prljave muške kurve.” Nasmešio mi se i skupio crne oči. „Izgledate kao kraljica, sinjora. Idite i sedite na stolicu, pazite da se ne uprljate, a ja ću vam doneti grožđa.”
„Hvala.” Nešto mi je palo na pamet kad se Modesto okrenuo da izađe. „Caro - možeš li, kad krenemo, da otrčiš do druge kuće i obavestiš Ilariju i bliznakinje da se neću vratiti do jutra? Verujem da misle da ću doći kući večeras.”
Kratko je klimnuo glavom.
Bilo mi je drago što nisam znala za limetu pre no što sam dobila devojčice. Ne znam šta bih radila bez njih.
Raširila sam krpu preko krila dok sam jela grožđe, a Modesto mi je dao činiju za koštice. Kristoforo - grof Di Benevento, konjički kapetan u Kraljevskom puku - malo je kasnio. Dok sam čekala, zabavljala sam se tako što sam držala činiju u ispruženoj ruci i pokušavala da koštice pljujem u nju, da proverim koliko sam precizna. Kristoforo je pokucao i ušao u odaju baš kad sam se nagnula napred i sasvim ispružila ruku s činijom. Upravo sam ispljunuta jednu semenku, koja je sletela u činiju, kad mu se lice promolilo iza vrata. S lica mi je iščezao osmeh zadovoljstva, a njemu je očito bilo vrlo zabavno.
„Dakle - time se bave najčuvenije kurtizane kad su same, je li tako?” pitao je veselo. „Ne podsmevaj mi se!”
„Ne bih se usudio!”
Pretvarala sam se da sam ljuta. „Bilo mi je dosadno, a ti si kasnio.”
Duboko se naklonio u znak izvinjenja. Ja sam ustala, a krpa mi je skliznula na pod. Odmerio me je od glave do pete i - na moje zadovoljstvo - bilo je očigledno da mu se dopalo ono što je video. „Izgledaš naročito lepo, ako mi dopuštaš da kažem”, izjavio je. „Mislim da će moj španski prijatelj biti... oduševljen.”
„A hoćeš li ti biti ljubomoran što će on provoditi vreme u mom društvu dok si ti odsutan i spremaš se za bitku, Kristo?” pitala sam ne skrećući pogled s njega. Zdepast, kratko ošišan, mišićav, mučio se da zadrži ozbiljan izraz.
„Naravno. Biću slomljen - kako ne bih bio?” Namestio je skrhani izraz lica, ali ipak nije mogao sakriti otvoreno zadovoljan osmeh, i nisam mu poverovala ni na trenutak: sumnjala sam da će žaliti za mnom dok bude odsutan. Bilo mi je jasno da će biti prezauzet - naravno da hoće, on je važan vojnik - i znala sam da me upoznaje s tim muškarcem, Vaskezom, zato što brine za moje blagostanje za svog odsustva, ali takav nedostatak osećanja bio mi je gotovo uvredljiv. Na kraju krajeva, bio mi je jedan od najredovnijih pokrovitelja otkako sam došla u Napulj.
„Dakle - jesi li spremna, tara? Idemo li?”, pitao je.
Klimnula sam glavom. Pomogao mi je da ustanem i zajedno smo sišli do ulaznih vrata. Modesto nas je pogledom ispratio iz kuće.
Uprkos tome što se do Vaskezovog stana moglo otići i pešice, Kristo je po mene došao malom zatvorenom kočijom. Unutra je bilo veoma tesno i mirisalo je na toplu kožu. Moje suknje ispunile su prostor između dve klupice tapacirane crvenim somotom; talasale su se ispred mene, naduvane visoko iznad kolena. Pod se uopšte nije video. Kad se Kristo popeo s druge strane i seo preko puta mene, morao je da skloni brokat da bi bilo mesta i za njegove noge. Kucnuo je o krov kočije balčakom mača i krenusmo uz glasno drmusanje i krckanje šljunka.
„E, sad - slušaj još jednom”, rekao je. „Hoću da budem siguran da ćeš tačno zapamtiti. Ovo mora da prođe dobro.”
Pomalo napeta od uzbuđenja - uvek sam uživala u trenutku upoznavanja s novim pokroviteljem - nagnula sam se napred da čujem šta ima da mi kaže.
„Maestre Vaskez jedva čeka da te vidi”, rekao je Kristo. „Verujem da je pripremio obed za vas dvoje, nadam se da imaš apetit. Njegov je ogroman.”
„Od jutros sam pojela samo nekoliko zrna grožđa.” Iskreno, umirala sam od gladi. „Modesto i ja smo se dogovorili oko finansijske strane posla...”
„Da, rekao mi je.”
„Bićeš zadovoljna kada čuješ da će ti novi prijatelj izdašno platiti! Više od mene, u svakom slučaju. Znači, bićeš sigurna - barem dok mene nema. Sad samo treba da vodiš računa da budeš lepa i radiš ono što najbolje umeš.”
Osmehnula sam mu se, zadovoljna zbog njegove vere u mene. Ali i dalje me je pomalo bolelo to što me je tako lakog srca predavao drugom muškarcu.
„Kad stignemo, predaću te Vaskezovim slugama, koji će ti pomoći da mu prirediš iznenađenje. Dobro im je plaćeno da sakriju pojedinosti od svog gospodara i pobrinuće se za to da sve teče glatko.”
I Kristo je još jednom prošao kroz sve detalje onoga što je trebalo da uradim. Dok su se vrata zatvarala, Kristoforo je podigao ruku da mi poslednji put mahne, ostavljajući me unutra s Vaskezovim slugama. Ovo nije bio glavni ulaz velike kuće u Ulici Tribunali, već neugledna sporedna vrata do kojih smo stigli posrćući po popločanoj uličici, tako uzanoj da sam morala da pokupim i podignem suknje da se ne bi trljale o zidove i isprljale.
Unutrašnjost kuće bila je velelepna, čak i u prostorijama za sluge. Kristo je bio u pravu - moj novi pokrovitelj je očigledno bogat. Trojica mladića koji su pripremali „iznenađenje” žurno su me poveli natkrivenom stazom, jedan iza mene i po jedan sa obe strane. Bili su odeveni u staromodne kapute od grubog crnog platna sa uštirkanim okovratnicima. Činilo se da su veoma znatiželjni i uzbuđeni zbog svog zadatka. Smeškali su se i čavrljali na španskom. Sva trojica su se neprekidno osvrtala. Sve je izgledalo prikriveno i tajno. Prigušila sam smeh.
„Brzo, ovamo, senjora!”, prošaputao je najviši od trojice, ovog puta na italijanskom s teškim naglaskom, pokazujući na gvozdena vrata zdesna. Isprečio se ispred mene i otvorio mi ih, a onda sam, osećajući ruke tih muškaraca na ramenima i krstima, prošla kroz njih. Oni su ih zatvorili i zabravili, a zatim su zazviždali od olakšanja što je njihova tajna operacija tekia po planu.
Odmah iza tih vrata nalazile su se spiralne stepenice - drvene, uzane, krivudave - gubile su nam se iz vida. Moji novi prijatelji pokazali su mi da se popnem. S jednim čovekom ispred i dvojicom iza sebe, i nisam imala mnogo izbora. Ubrzo smo stigli do vrata koja su vodila do prelepe sobe na spratu: ogromne i svetle, s četiri prozora od poda do tavanice, kroz koje je večernje sunce bacalo guste, kose snopove žutog svetla.
U udaljenom kraju sobe nalazio se sto postavljen za dvoje; prosto je blistao od stakla i srebra, a na sredini sam videla i posudu sa ovećem jarkih boja. Na obližnjem kredencu stajalo je nekoliko posuda prekrivenih srebrnim kupolastim poklopcima.
Pitala sam se šta ćemo jesti.
Između svakog prozora, okrenuta prema sobi, stajala je po jedna izrezbarena stolica s krstom na naslonu, tapacirana zlatnom svilom. I u ovom delu sobe, blizu mesta na kojem smo stajali, osvetljen jarkim suncem, nalazio se veličanstveni krevet. Rezbarija na tom čudovištu poklapala se s ukrasima na stolicama, a draperije su bile od iste svile. Krevet kao da je bio okupan suncem.
Sluga je pojurio napred i povukao zastore oko kreveta u stranu. Krevet je bio namešten, s posteljinom uredno složenom sa strane, malo dalje od nekoliko punih jastuka. Sve je bilo neodoljivo primamljivo.
Osetila sam da me je neko uzeo za ruku. Najviši sluga, koji je izgleda jedini govorio italijanski, povukao me je ka krevetu uz reči: „Senjora - moj gospodar stigne vrlo brzo. Ali on vas ne čekati još sat vremena. Moramo vas spremiti za iznenađenje njemu.”
Klimnula sam glavom. Sluga je iz džepa pantalona izvukao smotuljak jarkocrvene trake, široke kao moja raširena šaka. Razmotao ju je preko kreveta. A onda je ispod kreveta izvukao tubu tkanine; svukao ju je celom dužinom sa kalema i sasvim je raširio preko trake, kao da rastresa sveže opran čaršav. Tkanina je bila tanka i zlatna - gotovo providna - i presijavala se pod prigušenim svetlom. Bila je predivna. Mada, bila je mnogo šira od kreveta - posmatrala sam kako se sluga naginje i pažljivo je presavija u dva sloja.
„Mogli bismo da te isporučimo Vaskezu u tepihu, kao Kleopatru”, predložio je Kristo, Ta zamisao mu se, izgleda, činila uzbudljivom, ali ja sam se usprotivila. „Užasna zamisao, Kristo”, rekla sam. „To bi verovatno uništilo haljinu koja je koštala čitavo bogatstvo. Verovatno bi našao neki prljav tepih i na kraju bih sva bila od prašine i paučine i smrdela na staru vunu. Što baš i nije privlačno. Možda je to bilo dobro u starom Rimu, ili Egiptu, ili gde god da je to bilo, ali ni najmanje mi se ne dopada ovde u Napulju.”
Kristo je na kraju shvatio na šta sam mislila, pa smo neko vreme razgovarali kako da prilagodimo Kleopatrin plan ovoj prilici - čvrsto se držao svoje zamisli o tajnovitosti i nije hteo od nje da odstupi. „Ljudi vole da odmotavaju poklone”, tvrdio je.
„Brzo!”, reče sluga. „Popnite se ovde!” Sa još dvojicom, pomogao mi je da se smestim na sredinu kreveta, a da ne naboram odeću, izgužvam zlatnu tkaninu ili iskrivim traku. U stvari, gotovo da su me podigli. Legla sam; i traka i platno širili su se ispod mene.
„Spremni, senjora?”, pitao me je novi prijatelj. Glas mu je bio pun poštovanja, ali oči su mu plesale. Oblizivao je usne prikrivajući osmeh.
Ponovo sam klimnula glavom. „Prilično spremna, hvala. Samo nemojte da me zamotate previše čvrsto, u redu? Uvežite me labavo - haljina će biti uništena ako se izgužva.” Prekrstila sam ruke na grudima.
„Maestre Vaskez stići za trenutak, senjora”, uveravao me je dok se nadvijao iznad mene i privlačio udaljene krajeve presavijene tkanine. Podigao ju je prema sebi i pustio je da padne tako da me potpuno prekrije, od glave do pete. Nežno ju je zavukao ispod mene. Zatim je uzeo drugu stranu i prebacio je preko prvog sloja, zavlačeći je ispod mene s druge strane dok svi krajevi (barem sam tako zamišljala - pošto sad više gotovo ništa nisam videla) nisu bili sklonjeni, a ja uredno umotana kao veliki paket u četiri sloja gaze. Poslednje što sam osetila bile su slugine ruke, dok mi je vezivao traku u visini stomaka. Nijedan delić mi se nije video - ni pramen kose, čak ni vrh cipele.
Osećala sam se pomalo sputanom i otkrila sam da ne mogu ni ruke da pomerim, ali pretpostavila sam da mi je ipak bilo udobnije i mirisnije nego što bi bilo u tepihu.
„Je li vam udobno, senjora?”, pitao me je prijatelj.
„Prilično, hvala vam”, ljubazno sam odgovorila. Reči su mi zvučale čudno prigušeno. „Mi idemo sad dole i kažemo maestru kako nešto važno isporuka gore u sobu - čim on kući.
Neće dugo. Vi čekati.”
Čula sam korake, zatvaranje vrata i konačno je nastupila meka i suncem okupana tišina. Čekala sam prema uputstvu.
I čekala.
I čekala.
Čula sam samo sopstveni dah u svilenoj čauri i šuškanje sukanja kad bih se promeškoljila. Kakav će biti taj Vaskez? Kristoforo me je uverio da je bogat, da ima istaknut položaj u okupatorskoj vojsci, kao i da priželjkuje moje društvo. Ali kakav je kao čovek? Pitala sam se hoću li uživati u onome što sledi. Hoće li biti nadaren za veštine potrebne u spavaćoj sobi? Možda mi čak postane i nešto više od pokrovitelja koji mi plaća usluge? Možda ću se jednom s ljubavlju prisećati ove večeri kao trenutka kad je počelo nešto prelepo. Naravno, moguće je i nešto sasvim suprotno: večerašnji sastanak mogao bi biti i onaj koban susret koga se svaka kurtizana potajno plaši. Jer takvi susreti zaista se događaju. I meni se desio pre mnogo godina, na kraju krajeva, zar ne? Imala sam sreću što sam preživela tu noć.
Možda drugi put neću imati toliko sreće.
Ožiljak mi se zategao kad sam se setila.
Ipak, Kristo mi je pre neki dan sve predstavio kao veoma primamljivo „Kažeš mi da ti je potreban novi pokrovitelj - pa, šta kažeš na Španca?”, pitao je. „Španca? Inkvizitora?”
Nasmejao se. „Ne, ne, ne - ništa slično - ne mogu da zamislim da bi iko od njih potrošio ijedan novčić na tako grešne i pokvarene aktivnosti kao što je veza s kurtizanom - čak i kad je prelepa kao ti, Frančeska. Ne, ovaj čovek je izuzetno bogat, on je Maestre de Campo u španskoj vojsci. Radim s njim mesecima. Možda grešim - ali na osnovu onoga što sam čuo slutim da sve više očajava za pažnjom lepe žene. Čini mi se da ne prođe ni sat a da on ne pomene tu činjenicu.”
Nasmešila sam se, a Kristo mi se nacerio. „Bogat je kao Krez”, nastavio je. Bacila sam pogled na Modesta, koji je stajao pored vrata moje odaje, ali lice mu je bilo bezizrazno.
„Mlad je”, govorio je Kristo, „mladi od mene, dobar vojnik - možda nije najpametniji, ali dovoljno je pametan da ga već nekoliko puta unaprede. Malo je poseban, moglo bi se reći. Drugi bi možda rekli pedantan, ali...”
„U stvari, zanima me hoće li mi biti privlačan?”
Nasmejao se. „Nije na meni da to kažem, zar ne, cara? Dođi prekosutra i predstaviću mu te - uz prikladne pohvale - a onda ćeš moći i sama da odlučiš šta misliš o našem mladom Migelu Vaskezu.”
Želela sam da znam šta Modesto misli o tome pre nego što na bilo šta pristanem. „Mislim da treba to da učinite”, rekao je posle kraćeg razmišljanja. „Pošto je grof Vekio umro, a sad i ovaj gospodin odlazi iz grada”, pokazao je glavom na Krista, a onda se opet okrenuo ka meni, „morate misliti na svoju dobrobit. Otkako se Emilija Roza i ona zlobna kučka Alesandra Malakoda uzdižu u gradu do vrtoglavih visina, morate se pobrinuti da održite korak. Koliko god da je bio star i oronuo, grof Vekio imao je ugled u Napulju, i njegova zaštita vam je prošle godine bila bogomdana.”
Pogledala sam u stopala i gurnula vrh cipela u rupu u podu. Bio je u pravu, znala sam, ali u želji da se opravdam, rekla sam: „Ali - imam i druge pokrovitelje. Tu je Filipo...”
Modesto je zakolutao očima.
Dodala sam razdražljivo: „I prihvatila sam sinjor Čičana pre nekoliko nedelja.” Kristo je podigao obrve. „Tog mladog pokvarenjaka? Čuo sam za njega. Treba da budeš oprezna,
Frančeska - šta ljudi pričaju, čudi me da si još u jednom komadu. Ozbiljan sam - moraš povesti računa.” I meni je nekoliko puta u društvu ovog novog pokrovitelja ista misao pala na pamet. Mikele di Čičano umeo je da bude mahnit. Možda je Modesto bio u pravu, pomislila sam. Potreban mi je neko postojan. Bogat i postojan. Barem dok je Kristo odsutan.
Negde ispod mene zalupila su se vrata. Neko je viknuo, a onda je nekoliko muških glasova nerazgovetno zagrmelo. Teški koraci zatutnjali su stepenicama. Puls mi se ubrzao. Možda je ovo on. O, bože - Kristo je rekao da ima ogroman apetit... šta ako je i sam ogroman? Hoću li završiti ovo veče potpuno spljoštena? Izgrickala sam usne da ih zacrvenim, a onda sam ih oblizala. Pokušala sam da podignem ruku da se uštinem za obraze, ali sluge su zategle traku prejako i nisam mogla da dohvatim lice a da ne pomerim platno.
Međutim, niko nije ušao u sobu; posle nekoliko trenutaka zvuci u prizemlju su izbledeli. Misli su mi ponovo odlutale.
Siroti grof Di Vekio. Osećam se užasno odgovornom za njegovu smrt. Ispričala sam to Kristu - rekla sam da sam ga ja ubila. O, znam da je to, zapravo, tuđe delo, ali i dalje osećam toliku krivicu da mi se ponekad čini kao da je moje. Nije trebalo da pristanem da se sastanem s Vičinom da Arđentom tog dana - tim zlim čovekom. To je bilo glupo od mene. Modesto mi je uvek govorio kako treba da ga se klonim. I da Ardenta nije bio sa mnom to popodne, grof Di Vekio bi još bio živ, Modesto bi bio zadovoljan novcem koji zarađujem, a ja ne bih ležala ovde kao ogroman rođendanski poklon, nesposobna da se pomerim, pri čemu uopšte ne poznajem muškarca s kojim ču leći u krevet.
Kristo je bio zaprepaščen kad sam mu ispričala za grofa Di Vekija. Znao je da je starac mrtav - ali sad je znao i kako se to desilo.
„Nisam ga videla dve ili tri nedelje”, rekla sam. „Mislim da je bio na putu.” Zamislila sam starca - Đovanija Batistu, ostarelog grofa Di Vekija: povijen, ukočen, sporih pokreta, olupina od nekad vedrog pustolova. Vođenje ljubavi ga je svaki put skupo koštalo, ali uživao je u njoj - bar onih dana kad mu je polazila za rukom. A kad mu prejaka kostobolja nije dozvoljavala da se uzbudi, voleo je da sedi na mom krevetu i sluša me kako recitujem poeziju ili mu čitam iz mojih dnevnika. Bio je drag starac, izdržavao me je u Napulju i bilo mi je iskreno žao što ga više nema. I to ne samo zbog novca.
„Nastavi”, rekao je Kristoforo.
„Pa - kao što sam rekla, nije ga bilo čitavu večnost. Baš kao ni tebe.”
„Neprijatna vojnička navika, traže od nas da povremeno i radimo.”
Zanemarila sam njegovu zajedljivost. „Dakle, pošto nijedan od mojih miljenika nije dolazio da me vidi, morala sam da zagrebem po dnu bureta.” Zastala sam. „Vičino da Arđenta.”
Nije morao ništa da kaže. Izraz gađenja na licu bio je dovoljno rečit.
Ukočeno sam se osmehnula. „Znam - odvratan je.”
„Zašto onda?”
Stid mi je zapalio obraze kad sam priznala. „Trebao mi je novac.”
Odmahnuo je glavom i tiho coknuo jezikom u neverici.
Lice mi je plamtelo od razdražljivosti. „Ne gledaj me tako!”, rekla sam. „I ja moram od nečeg da živim, baš kao i ti - održavam dve kuće i brinem o deci. Ako mi muškarci koji mi se sviđaju ne dolaze u posetu, moram da prihvatim i one koje bih najradije izbegla.”
Nakrivio je glavu i nerado se složio.
„U svakom slučaju”, rekla sam. „Vičino je došao rano te večeri kad je Davani Batista preminuo. Bio je pijan - što i nije bilo neko iznenađenje - i bio je naročito dosadan. Nisam imala želju da ga uvlačim u razgovor i delovalo mi je kako nije sposoban da uradi ništa uzbudljivo, pa sam pomislila kako ću se najbolje izboriti s okolnostima ako se pobrinem da ne očekuje od mene da razgovaramo.”
Kristoforo je upitno podigao obrvu.
„Majka mi je uvek govorila kako je nepristojno pričati punim ustima.”
Kristo je zabacio glavu i nasmejao se. Nastavila sam špricom. „I tada su se vrata moje sobe - ove sobe - uz tresak otvorila. Pošto sam mislila da je Modesto, nisam obratila pažnju i samo sam nastavila s onim što sam radila, a Vičino je bio previše pijan da bi primetio upad. Ali to nije bio Modesto, već Dovani Batista.”
Bacila sam pogled preko ramena, čučeći ispred Arđenta. Izraz na njegovom sirotom licu i dalje me proganja. Izgledao je potpuno slomljeno. Nije ništa rekao, samo je zurio u mene nekoliko trenutaka, a zatim je naslepo oteturao kroz vrata. Htela sam da pođem za njim, ali čim sam krenula da ustajem, prokleti Vičino me je uhvatio za zglob i pokušao da me zadrži. Dok sam se otela iz njegovog stiska, ulazna vrata su se zalupila igrofDi Vekio je otišao.
Sve sam ovo objasnila Kristu, a onda završila priču sledećim recima: „Modesto mi je ispričao kako je jadan čovek oteturao ulicom, a onda se srušio kad je stigao do trga. Nekoliko ljudi - uključujući i Modesta - pokušali su da mu pomognu, ali nije vredelo. Preminuo je nekoliko trenutaka kasnije.”
Kristoforo je rukom protrljao neobrijanu bradu i uzdahnuo u neverici. „Siroti starac.” Golubica je zalepetala pored prozora i prenula me iz sanjarenja. Bilo je toplo i sunce je probijalo gazu preko lica. Malo sam se promeškoljila, osećajući kako mi stopalo trne. Morao je uskoro da dođe.
A onda su se vrata otvorila, lupila o zid i naterala me da poskočim. O, Dio! Nadala sam se da je on - da je bio neko drugi, osećala bih se krajnje glupo, umotana kao guska spremna za trpezu. Nekoliko pari nogu zakoračilo je u sobu i čula sam muške glasove koji su razgovarali na španskom. Činilo mi se da je jedan od njih moj prijatelj, ranije pominjani sluga, ali ostali su mi bili nepoznati. Neko vreme je tutnjao taj nerazumljivi razgovor, a onda je izdata naredba, neki koraci su se povukli i vrata su se zatvorila.
Neko je prešao preko sobe. Zadržala sam dah. Pridošlica je zastao, a onda sam čula tihi muški smeh, koji se završio kašljem. Glas je rekao na italijanskom: „O, da! Huan je bio sasvim u pravu - ova pošiljka je zaista važna. Vidi, vidi, vidi - pitam se šta bi moglo da bude. Šta god da je, mora smesta biti ispitano.” I ovaj glas je, kao i slugin, bio hrapav i s teškim naglaskom, iako je govorio tiše i gramatički tačno.
Slabi trzaj oko mog stomaka povukao me je blago u stranu - odvezivao je traku. Polako je odmotavao tkaninu, deo po deo, naginjući se iznad mene da skine razne slojeve gaze. Čula sam kako tiho diše kroz nos. Nakon nekoliko trenutaka, trepćući na svetlu, konačno sam uspela da vidim ko me je oslobodio omotača: u početku je bio samo obris ispred prozora, ali onda se pomerio u senku kreveta s damastnim zastorima i mogla sam jasnije da ga vidim.
Maestre Vaskez - pretpostavila sam da je to bio on - morao je imati tridesetak godina; bio je uredan i mršave građe, kratke crne kose i uredne brade. Nalik na mitološkog fauna, imao je i šiljate uši. Kad su nam se pogledi sreli, osmeh mu se proširio, prešao je jezikom preko usana, ispružio ruku i pokretom mi pokazao da sednem.
„Senjora Felici? Nisam očekivao da ću vas tako brzo videti. Niti da ćete stići tako potajno.”
„Sinjor Vaskez.” Spustila sam noge, ustala i zagladila suknje. I tada sam se, ne skidajući pogled s njega, spustila u naklon, ali moj budući pokrovitelj me je uhvatio za ruku i ponovo uspravio. Bili smo približno iste visine. Pustio me je i - pošto je ispružio ruku da mi dodirne izrez na haljini - nežno mi prešao preko ramena opipavajući usput čipku. Ruku je pomerao vodoravno, a onda je zastao i oči su mu se raširile kad je stigao do prve, gotovo izložene bradavice. „Jesi li gladna?” pitao je, i na tren ju je stisnuo.
Prešla sam jezikom preko usana i potvrdno se osmehnula.
„Tražio sam da nam pripreme hranu. Dodi da jedemo.”
Vaskez je podigao poklopljene poslužavnike na sto. Posadio me je na jednu stolicu, a drugu je privukao da mi bude blizu. Napunio nam je čaše žutosmeđim vinom, a zatim podigao poklopce. Masline. Jaja neke sićušne ptice na podlozi od seckanog lišća i sitnog cveća. I ostrige. Oljuštene, sjajne i ukrašene kriškama limuna.
Prstima je uzeo maslinu i ponudio mi je, očigledno očekujući da mi je stavi pravo u usta. „Senjora?”, pitao je.
Nasmešila sam se i blago otvorila usta. Prste mi je načas zadržao na usnama. Pomerala sam voće jezikom, uživajući u reskom ukusu. Odvojila sam meso i pogurala košticu između zuba. Novi prijatelj mi se nasmešio i uzeo je od mene.
„Još?” pitao je.
Klimnula sam glavom.
Ponovio je postupak. Dvaput.
Zatim sam se nagnula preko stola, uzela ostrigu i pružila mu je da je pojede. Zabacio je glavu i ja sam mu, nakon što sam mu dodirnula usnu ivicom školjke, gurnula ostrigu u usta. Trgao je glavom da je ubaci dublje u grlo i progutao je. Kad se ponovo ispravio, uzan trag tečnosti slio mu se niz bradu, ja sam se nagnula prema njemu i vrhom jezika prešla preko tog soka, pridržavajući mu jednu stranu lica prstima. Mirisao je na rasol, tamjan i beli luk.
Ispustio je dugačak i spori uzdah, koji je podrhtavao dok mu je izlazio iz usta, i rekao je: „O, vredećeš svaki novčić! Benevento vas je hvalio do neba, ali sad mi se čini da ni to nije bilo dovoljno.”
„Uvek se trudim da udovoljim.”
„Nađe ti se ispunjavaju već sad, dok pričamo, veruj mi”, rekao je i uzeo još jednu ostrigu. Upitno je podigao obrve. Klimnula sam glavom i gurnuo mi ju je u usta. Meso s mirisom mora na trenutak mi je ispunilo grlo. Vaskez se nagnuo napred i prešao mi jezikom preko ruba usne.
Malčice sam otvorila usta.
To mu je izgleda bio dovoljan poziv. Ustao je, uzeo me za ruku i pokazao glavom ka velikoj konstrukciji sa zlatnim zastorima, u udaljenom uglu prostorije. „Pođi sa mnom, senjora”, pozvao me je tiho. Prelazeći vrhovima prstiju po njegovom dlanu, pošla sam za njim preko prostorije.

Iz Knjige susreta
Pretpostavljam da, na kraju krajeva, to veče nije bilo neprijatno.
Dok sam sinoć, čekajući Vaskezov dolazak, ležala umotana u svilu, kao paukova večera, pitala sam se kakav će moj novi pokrovitelj biti. A sad, pošto sam provela vreme s njim u krevetu, znam da je pohlepan. Maestre Migel Vaskez je pohlepan čovek - nezajažljiv za mnom, za hranom, za životom. Njegov apetit prema dobroj hrani i mom telu bio je nezadrživ. Povremeno mi se činilo da će me progutati... Usne su mi ujutru bridele - prilično su mi otekle od njegove pažnje - a sirote dojke gotovo da su mi utrnule.
On malo govori. Ali u njemu plamti vatrena žudnja - uznemirujuća žestina, koja mi je juče povremeno ličila na očajanje. Je li uvek bio ovakav, pitam se, ili je samo predugo čekao na susret kakav smo juče imali?
Možda će se sledeći put više opustiti.
Nadam se. Takvi apetiti često donose nevolju.

2.



Bila je sreda uveče. Filipo di Lavijano se oblizivao. „Znaš da zaslužuješ naročito žestoke batine, ti bezobrazna kurvice...”, rekao je i optužujuće uperio prst u mene.
„Zašto?”
Namršteno je zastao da razmisli. „O... zato što... zato što zle i nemoralne kurve kao što si ti treba postaviti na njihovo mesto... a... muškarci kao što sam ja”, ponosno je nastavio, s rukom na grudima, „imaju odgovornost da održe moral u Napulju.”
Prigušila sam smeh. Bio je tako drag. Ovaj tihi i skroman čovek predstavljen mi je pre godinu dana. Nije mi trebalo dugo da otkrijem kako je u sebi potiskivao veliki samoprekor jer ga je godinama gušila usamljenost zbog braka s frigidnom ženom.
Prvi put kad smo se povaljali, iskreno je zaplakao od olakšanja ispunjenog kajanjem, a onda je smušeno objasnio koliko je nezadovoljan svojom ženom. Ispričao mi je da mu se svaki put, u prilikama kad je uspevao da je ubedi da legne s njim (i da, jeste je ubeđivao - potpuno sam mu verovala da je nije prisiljavao), poslušno predavala, ali s tako odbojnim izrazom mučeničke pomirenosti sa sudbinom, kao da se molila da dostigne svetost kroz patnju.
Siroti Filipo trpeo je to godinama pre nego što su nas upoznali. Nije bio sposoban da ode prostitutkama, kao što bi mnogi u njegovim okolnostima učinili. Iako je sad voleo da mi se obraća kao da sam najgnusnija razvratna bludnica, u stvari se s gađenjem trzao i na samu pomisao da dotakne pravu uličnu kurvu. I ko bi mogao da ga krivi? Bezumna prostota i bolesna tela onih sirotih kučki mogu biti odbojni - čak i nekome kome je tol iko potrebno olakšanje.
Da bih uspela da procenim kakav je čovek, još na početku sam ga pitala šta oseća prema svojoj ženi kad pokaže tu odbojnost prema odlasku u krevet. Mogla sam da pretpostavim šta će mi reći. Sedeo je na velikoj stolici ispred prozora i trebalo mu je nekoliko trenutaka da mi odgovori; samo je zurio u pod i postiđeno mumlao. Ćutke sam ga posmatrala. Filipo je bio krupan, debeo muškarac - morao je imati pedesetak godina - i bio je prilično sed, iako mu je kosa još bila gusta. Ali tog trenutka, uprkos telesnoj masi i sedoj kosi, više je ličio na dečačića uhvaćenog u ozbiljnoj nevaljalštini.
Kad je progovorio, jedva je prigušeno promucao. „Znam da ovo zvuči grozno, ali... bože... ponekad gotovo osećam... da bih mogao da je pretučeni zbog toga. Ali ja je nikad ne bih povredio... nikad... ne bih mogao... ne misli ona tako... ja sam taj koji...” Zaćutao je i videla sam da se guši od krivice. Potvrdio je moje sumnje.
Zato sam mu ponudila moguće rešenje.
Zurio je u mene. Nikad neću zaboraviti njegov razrogačeni izraz potpune zaprepašćenosti kad sam podigla obrvu, nasmešila mu se i rekla: „Ovde možete da radite šta god želite, sinjor.”
I tako je Filipo sad dolazio da me vidi gotovo svake srede uveče; plaćao mi je - kako je uvek napominjao - prekomernu svotu da provede nekoliko zabavnih sati svake nedelje kao „čuvar morala grada Napulja”, ili šta god da mu je pokretalo maštu. Bez krivice i kajanja, potpuno bestidno i uvek s najvećim oduševljenjem, Filipo se neprestano vraćao da istresa dugogodišnju bračnu osujećenost na mojoj uvek raspoloživoj zadnjici.
I danas mu je, kao i uvek, lice bilo puno žudnje, a pogled uprt u mene dok je drhtavim prstima otkopčavao kaput.
„Ako, kao što kažete, zaslužujem batine... gospodine Čuvaru... dakle, šta nameravate da preduzmete?” pitala sam s rukama na kukovima.
Podigao je obrvu i prekorno mi pripretio prstom. „O, zaslužuješ ti mnogo više od batina, devojko. Ovo je sramota - grad je sad preplavljen: kipti od prljavih uličarki, a sve imaju prenaduvano mišljenje o sebi - i...”, udahnuo je i svečano izjavio, „moram time da se pozabavim! Skidaj suknju!”
Prevukla sam košulju preko glave, a Filipo me je uhvatio za zglobove. „Drži se za ovo”, rekao je i postavio mi ruke na stub kreveta. Prigušila sam zevanje. Bila sam neočekivano umorna - proteklih nekoliko nedelja imala sam više posla nego obično - i dok mi je Filipo krupnom šakom prelazio preko stražnjice, odjednom više nisam bila sigurna da li zaista želim da mu udovoljavam narednih nekoliko sati. Sigurno je prepoznao umor na mom licu, jer je na trenutak zastao, ispravio se, a zatim dodao sasvim drugačijim glasom: „Ako si sigurna da nemaš ništa protiv, cara...”
O, bože - ovo neće ići. Nikako neće ići. Filipo je platio punu cenu za svoje večernje zadovoljstvo i morao je dobiti ono što želi. Možda je njegova žena mogla da odbija njegovo navaljivanje, ali ja nisam imala tu povlasticu. Dragoceni ugled svake kurtizane može lako da se uništi, a vesti se u ovom poslu šire brzo kao kurvine noge; uvek sam morala da pokazujem oduševljenje. Naterala sam se na osmeh, preko koga sam zatim prešla vrhom jezika. Oči su mu se usmerile ka mojim ustima. „Ja se nikad ne protivim, caro”, odvratila sam. „Znaš to. Ničemu.”
Lice mu se razvedrilo i sićušan tračak požude ponovo mu je zasijao u oku. „Pa, u tom slučaju...”, rekao je veselo. Prsti su mu krenuli ka kopči na kaišu i zadnjica mi se nehotično stegla.
Znala sam šta da očekujem od te večeri.
Filipo je ležao sklopljenih očiju i izraz blažene ispunjenosti izvio mu je uglove usana. Kukovi su mi bili ukočeni: osećala sam se kao da sam čitav dan jahala i zadnjica mi je plamtela dok sam nelagodno hodala preko sobe do stola na kojem je stajao veliki tamnoplavi bokal crnog vina, koje se presijavalo tamnoljubičastim sjajem tamo gde je iza boce sijalo svetlo sveće. Napunila sam dve čaše i odgegala se nazad do kreveta, veoma umorna, ali s olakšanjem što je večeri skoro došao kraj. „Piće, Lipo?”
„Okreni se”, zatražio je. Tako sam i uradila.
Kad mi je video zadnjicu, izraz lica mu se promenio. „O, bože - izgleda da sam se prilično zaneo. Jesi li sigurna da si...” Zastao je, a ja sam se nasmešila njegovoj poznatoj strepnji. Uvek isto skoro svake nedelje. Filipove potrebe, iako uvek silne, nisu bile zahtevne. Ali priznajem da sam na kraju njegove posete često bivala umorna - iako nije imao ništa od, recimo, Mikeleove nepredvidljive divlje energije, Filipo je bio podjednako zahtevan družbenik. Često sam se osećala kao da sam nešto iščašila. U stvari, mnogo sam se puta, spljoštena kao raščerečeno pile pod nesvesnim pritiskom sinjor Lavijanove težine, pitala hoću li ikad više moći da ispružim noge. Ali i pored svega ovoga, ipak me je manje iscrpljivalo da pasivno primam Filipove „kazne” nego da se borim s Mikeleom, kao što sam, izgleda, uvek radila. Ni blizu nije bilo toliko uzbudljivo - ali je svakako bilo manje naporno.
„Da, sasvim sam sigurna da sam...”, oponašala sam njegov zabrinuti izraz i nedovršeno pitanje i on se nasmejao.
„Dobro, onda da, voleo bih - hvala, Frančeska.”
Predala sam mu čašu, a drugu sam spustila na stočić pored kreveta. Kad sam se pomalo oprezno zavukla ispod pokrivača, otpila sam dugačak gutljaj i kratko ga premetala po ustima, uživajući u suvom, mladom ukusu.
„Mislim da ti je upravo to trebalo, razvratnice jedna. I treba da budeš iscrpljena.”
„Predstava vam je bila veoma upečatljiva, sinjor”, složila sam se.
Ponosno se nasmešio i ponovo progovorio, naslonivši se na jastuk. „Frančeska, mogu li da te zamolim za veliku uslugu... prijatnu?”
„Je li prijatnija od ove koju sam ti upravo učinila?”
„To nije bila usluga. Za to si bila dobro plaćena.”
Nakrivila sam glavu u znak slaganja. „Reci mi, Filipo, o čemu se radi?”
„Dakle, prijatelj koji predaje na univerzitetu pozvao me je na predstavu - večeru i predstavu - sledećeg meseca. U Dugačkoj dvorani, u onoj predivnoj zgradi na Pravnom fakultetu, odmah pored Spakanapolija - blizu Trga San Domeniko Mađore.
Nisam ništa rekla, čekala sam da čujem dalje.
„Marija ne želi da pode sa mnom...” Kratak trzaj bola prešao mu je preko lica. „Već sam ti rekao da, osim poznatih kratkih izleta, ne voli često da izlazi iz kuće i često je vrlo uznemirena u društvu - ali, draga Frančeska, zaista ne želim da idem sam na takav događaj. Ako opet odem sam, svi će početi da pričaju. Pitao sam se da li bi razmislila da podeš sa mnom...”
„Ali... da li ti zaista želiš da te u javnosti vide s kurtizanom, Filipo?” Bila sam zapanjena. Nikad pre nije tražio tako nešto. Za razliku od mojih prethodnih pokrovitelja, koji su uživali da se po gradu šepure sa mnom kao glavnom nagradom, Filipo se uvek trudio da naš odnos ostane potpuno tajan - nikad se nismo sreli van zidova ove kuće.
Ponovo me je iznenadio. „Neću biti s kurtizanom”, odgovorio je uz dečački osmeh. „Mislio sam da bi mogla da se prerušiš.”
„Šta, lažni brkovi i pantalone?”
Zabacio je glavu i nasmejao se. „Ha! Divna zamisao - ali neizvodljiva. Ne, smislio sam da te predstavim kao uglednu udovicu. Rođaku, mislim, koja tek što je skinula crninu...”
Progutala sam još jedan penušav gutljaj vina. „Hoće li tamo biti i drugih žena?”
„O, da - sasvim sigurno!”
„Zar ne postoji opasnost da me neko prepozna?”
Namrštio se. „Ne, ne verujem. Tako posvećeni učenjaci kao što su Luka i njegove kolege retko se bave prljavim tračevima. Ne, Frančeska. S jednostavnom frizurom i skromno skrojenom haljinom, mislim da možemo stvoriti uverljiv lik.”
„Šta će reći tvoja žena?”
„Neću joj reći. Ne verujem da će pitati, a ja je svojom voljom neću obavestiti.”
„O, ne znam, Lipo...”
„Hoće li te možda ovo ubediti?” Predao mi je svoju čašu i sišao s kreveta. Prešao je preko sobe do neuredne gomile svoje odeće, koju je malopre odbacio u velikoj žurbi, i čučnuo ispred nje, okrenut leđima. Čula sam ga kako pretura po džepovima i nešto traži. Glomazno telo bilo mu je bledo pod svetlošću sveće dok se naginjao napred: genitalije su mu visile kao tamne iznutrice ispod mlečnih oblina stražnjice.
„Ha! Tu je. Zažmuri.”
Žurno se vratio do kreveta i zavukao pod pokrivače. „Drži oči zatvorene i ispruži ruke.” Spustila sam čaše s vinom i uradila kako je tražio. Nešto malo i meko spustilo mi se na dlan te sam otvorila oči. U ruci mi je ležala kožna torbica. Opipala sam je i osetila u njoj nekakve perlice. „Hajde. Reci mi šta misliš.”
Odvezala sam trake i izvukla nisku bledoružičastih perli i dve odgovarajuće minđuše. Bile su prelepe i oduševila sam se. „Biseri. Filipo, zar ovo nisu...”
„Da! Tvoja maska. Biseri su zabranjeni kurtizanama, zar ne? Biće savršeni. Pa... hoćeš li ići? Sve ću platiti...”
Smeh koji mi je pobegao bio je kratak, i pun neverice. Gotovo frktanje. Ali predlog mi je bio zabavan i nasmešila sam se Filipu u znak pristanka. „Dobro, pristajem. Hoću li smisliti neko drugo ime?”
Nagnuo se i poljubio me u obraz, a zatim rekao: „Mislio sam da sinjora Marone zvuči dovoljno nepoznato. Frančeska Marone.”
„Veoma čestito.”
„A takva moraš biti i ti. Pa, to jest, dok se ne vratimo ovamo posle predstave.”
„Šta hoćeš da obučem, Lipo?”, pitala sam.
„Tamnoplavo, mislim. S visokim okovratnikom i skromno. Bez proreza, traka - samo biseri. Kosu namesti kao ucveljena Madona.”
„Pozvaću Modesta - odneće porudžbinu krojačici.” Tajnovitost Filipovog plana počela je da me privlači. Ustala sam iz kreveta i prišla stolu.
Potražila sam po fioci i izvukla list papira, pero i mastilo, našarala nekoliko redova i napravila grubi nacrt odgovarajuće haljine. Osetila sam ponovo probadanje u kukovima, pa sam pažljivo sela i pokazala papir Filipu.
„O, da, Frančeska! Upravo sam to imao na umu. Bićeš vrlo lepa.”
„Ne previše, nadajmo se. Nećeš želeti da taj tvoj prijatelj i ostali učenjaci postavljaju nezgodna pitanja o tvojoj ispravnosti...”
„Luka je tako čista, bezazlena duša - neće mu ni na pamet pasti da nisi ono za šta se izdaješ.”
„O, ne govori tako - osećaću se kao varalica.”
„To i jesi, bludnice. Ako želiš poštenje, onda možda ne bi trebalo da brines o kupovini novih haljina, već da jednostavno pođeš u ovome što imaš.”
„O, ne, Filipo, ne počinji opet! Modesto!” Izmakla sam se van domašaja Filipove ruke, koja mi je ponovo potražila zadnjicu.
Modesto je otvorio vrata.
On mi je bio tajno oružje. Njegova neugledna veličina nije bila u skladu s njegovom snagom - i odiučnošću - i nekoliko mojih prethodnih pokrovitelja potcenilo je Modestovu nemilosrdnost, na svoju štetu. Njegova i moja prošlost preplitale su se tri godine unazad, još od dana kad sam ga čula kako peva za vojvodu od Salerna. E sad, vojvoda mi je bio pokrovitelj koga sam jedva čekala da se otarasim - zbog neprekidnog opijanja i naizgled beskrajnih poseta prijatelja i rođaka. Izgleda da nikako nije uspevao da shvati činjenicu kako nikad nisam volela da zabavljam više od jednog muškarca odjednom.
Modesto je tada za život zarađivao pevanjem. Prava je šteta što je posle bolesti mogao tek povremeno da zapeva, ali glas mu je i dalje bio očaravajuće divan - dovoljno da i najvećim cinicima zasuze oči. Mada, lepota je bila varljiva: zbog visokih ženskih tonova mnogi su greškom pomislili da je slabić, ali na moje iznenađenje, njegovo stanje mu nije, kako sam u početku verovala, oduzelo mušku snagu, iako mu je tako okrutno bila oduzeta sposobnost parenja.
„Sinjora?”
„Modesto, cara, možeš li ovo da odneseš Bjanki za mene - o... pretpostavljam da je sad već prekasno?” Klimnuo je glavom. „Onda ujutru.”
Oči su mu vrlo kratko poletele ka mojim grudima, a onda je uzeo papir koji sam mu pružala, simbolično se naklonio i povukao unazad iz sobe.
„Zašto se ne pokriješ kad on uđe?”, pitao je Filipo. U glasu mu se osetila oštrina, ali se na to nisam obazirala. To me je pitao previše puta. Odgovorila sam kao i uvek: „O, video je već sve što imam da ponudim previše puta. Savršeno dobro znaš da ne vidim nikakvu svrhu da se oblačim i skidam zbog njega.”
„ A da li i njega... zabavljaš?”
Ponovo sam se popela na krevet i sela na pete, preko Filipovih nogu. Sklonila sam mu kosu sa čela. „Kao što sam ti i pre govorila, ne priliči ti da budeš ljubomoran, Lipo. Kad si ovde, znaš da sam potpuno tvoja. I razumeš Modestove okolnosti - moraš shvatiti da je to jedan od razloga zašto radi za mene.”
Preko volje je pomirljivo frknuo.
„Želite li da vas otpratim kući, sinjora?” pitao je Modesto nakon Filipovog odlaska. Prstima se držao za ivicu vrata kad je provirio u sobu. Sedela sam za stolom, a glava mi je teško klonula na ruku. Zadnjica mi je gorela, peklo me je, a ostatku tela bilo je hladno. Ogrtač mi je visio na drugom kraju sobe i nisam imala snage da ustanem i donesem ga.
„Ne”, odgovorila sam. „Popila sam previše vina, prekasno je, a Ilarija i devojčice me ne očekuju sve do sutra uveče. Ostaću ovde. Mikele će doći pre podne. O bože...”, zastenjala sam na tu pomisao. „Moram da spavam, ali gladna sam. Ima li nečega za jelo?”
„Nekoliko kriški pilećih grudi od juče, sardine u soku od narandže i ove breskve.” Pokazao je na veliku drvenu činiju dopola ispunjenu voćem, a onda je dodao: „ I mnogo hleba.”
„Grozno. To je sve?”
Ljutito me je pogledao. „Bojim se da je tako, sinjora.”
Uzela sam breskvu iz činije i zagrizla je. Sok mi se slivao niz bradu pa sam zabacila glavu, brišući lice drugom rukom i sisajući sočno meso breskve. Vlažna pulpa zakačila mi se za vrh nosa. „Šta si radio čitavo veče?”
„ U kući ima tako malo hrane zato što ona debela gromada od kuvara nije dolazila nekoliko dana - kao što znate - a ja sam, ništa čudno, radio ono za šta me plaćate, sinjora. Posle onog što se pre nekoliko nedelja dogodilo s grofom Di Vekiom i onim malim gadom Da Arđentom, čudim se da uopšte pitate. Sedim ispred vaše odaje s nožem u ruci, slušam vas kako stenjete i dahćete, spreman da uletim ako vrisci počnu da zvuče uznemirujuće”, odbrusio je.
„Znaš Filipa, caro. Ne bi me nikad povredio.”
„To vi kažete. Ustanite na trenutak, sinjora.”
Ustala sam pomalo nevoljno.
„Okrenite se.”
Okrenula sam mu leđa. Nezadovoljno je zacoktao jezikom. „Jeste li videli na šta vam liči zadnjica? Kažete da vas ne povređuje? Zašto mu dozvoljavate da to radi?”
Slegla sam ramenima. Osećala sam se veoma umorno i prilično loše. „To mu je potrebno.” Zakolutao je očima u razdražljivoj neverici i zavrteo glavom, ali svejedno je prešao preko sobe do izrezbarenog stola ispod prozora na kojem su se nalazile brojne činije i posude od murano stakla. Pošto je odabrao jednu, stavio ju je na dlan ruke, zavukao je dva prsta u njen sadržaj i vratio se do mene. Jednom rukom sam se naslonila na sto, a Modesto mi je (nimalo nežno) utrljao mešavinu na zadnjicu dok sam ja dovršavala breskvu. Uprkos nedostatku nežnosti, rashladio mi je bolnu kožu. Ponela sam vino sa sobom, otišla do kreveta i legla na stomak.
„Previše dozvoljavate tom gospodinu, i prečesto, sinjora. To nije pametno. Kako mislite da ćete zadržati sliku te... te...” (mučio se da pronađe reči) „te termagante1 s kojim sinjor Di Čičano voli da se bori? Ili reinkarnaciju Afrodite koju je maestre de kampo praktično počeo da obožava? Kad im budete okretali leđa, primetiće da imate crvene pruge drugog muškarca na dupetu. Neće vas želeti - nijedan - ako vas budu videli kao žrtvu. A ne možete sebi priuštiti da ih izgubite.”
„Neću ih izgubiti. Čvrsto sam ih upecala.” Reči su mi bile prigušene pošto sam obraz prislonila uz jastuk, ali bila sam preumorna da podignem glavu. „Prestani da se ljutiš na mene. U redu? Zašto si tako ljut?”
„Zato što izgleda da nikad ne umete da procenite kad vam je dobro - eto zašto. Baš kao s Ardentom i grofom Di Vekiom. Dovodite u pitanje pokroviteljstvo dvojice bogatih obožavalaca - a obojica vam rado i obilno plaćaju za svoja zadovoljstva - samo da biste udovoljili nekom sirotanu koji zapravo i ne može da vas priušti. Zaboravljate - tačno znam koliko malo plaća.” Razdražljivo je uperio prst u mene.
Oduvek sam žalila što sam rekla Modestu zašto sam od Filipa tražila tako malu nadoknadu - plaćao mi je malo više od polovine onoga što su mi svi ostali davali svaki put. Kad sam mu to nesmotreno priznala jednom prilikom, samo je zurio u mene u neverici.
„Podseća vas na vašeg ujaka?”, sećam se kako je pitao, vrteći glavom kao da sumnja u moj zdrav razum. „Vašeg ujaka? Blagi bože, sinjora - šta je to bilo? - neka incestuozna veza u detinjstvu ili tako nešto?”
„Ne budi odvratan!”
„Pa, šta je onda? Šta je bilo s tim ujakom što bi vas navelo da poželite da budete milostivi prema sinjor Di Lavijanu?”
Pokušala sam da mu objasnim. Nije to bilo ni zbog kakve posebne vrline mog ujaka Bigoa - samo je bio ljubazniji prema meni nego ostali, pretpostavljam. Zasmejavao me je. Pre nego što mi je umrla majka - pre nego što sam postala nova omiljena meta naprasite naravi pijanog oca - posete mog velikog, krupnog, sedokosog ujaka Bigoa bile su česte i željno iščekivane. Međutim, posle njene smrti, prestao je da dolazi. Nikad mi niko nije rekao zašto. Nisam ga videla od svoje sedamnaeste.
Ljutito sam pogledala u Modesta. „Sama odlučujem koliko će mi pokrovitelji plaćati”, rekla sam. „Sviđa mi se Filipo.” (Modestu ne.) „I potrebna sam mu.”
„Vredite daleko više od toga, sinjora - mogli biste da budete veći od svih: veći od La Roze, od Da Moske; svakako daleko veći od Alesandre Malakode a ona je spavala s plemićima - mada samo bog zna šta su videli u toj žgoljavoj drolji. Sva ta nerazumna dobročinstva na kraju vam neće doneti ništa dobro - čak i da vas on zaista podseća na davno izgubljenog rođaka.”
„Dobro - zamoliću Filipa da sledeći put malo nežnije rukuje kaišem. Zadovoljan?” Osetila sam kako mi mrštenje nabira lice dok sam se naginjala da dohvatim čašu prstima lepljivim od breskve. Iskapila sam poslednjih nekoliko gutljaja i osetila kako mi se u glavi muti. Kapci su počeli sami od sebe da mi se spuštaju i osetila sam kako se soba oko mene vrti.
„ O - idite na spavanje, sinjora”, rekao mi je Modesto glasom mnogo nežnijim nego pre. „Hajde - probudiću vas na vreme za sinjor Di Čičana ujutru. Ovako nećete biti ni za šta.” Spustio se pored kreveta i nežno mi zagladio kosu s lica, govoreći tek malo glasnije od šapata: „Znam da ste snažni, sinjora - bog zna da morate biti - i znam da se ponosite činjenicom da nikad ne plačete, ali hajde đa damo sve od sebe da tako i ostane, ha? Ne želimo neke nepredviđene razloge za suze, zar ne? Hajde da se oboje naspavamo i spremimo za sutra.”
Osetila sam njegovu ruku ispod sebe, kako mi izvlači ćebad ispod tela, a zatim prijatnu toplotu kad ih je navukao preko mene. Čula sam ga kako se kreće po sobi. Posegao je ispod prekrivača, izvukao mi ruke, jednu po jednu, i obrisao lepljivi sok vlažnom krpom. Obe ih je pažljivo obrisao. Gotovo sam zaspala kad je izašao iz sobe, ali mi se čini da je na odlasku rekao - ili sam to možda sanjala: „Proklete kurve. Bože - ponekad mi je skoro drago što sam evnuh.”

3.


Odmahujući glavom u neverici, Modesto je sišao u kuhinju. Pošto nije bilo kuvara, bilo je hladno, a u kaminu je ležao zamrli pepeo.
Jarkim bojama oslikan tanjir, na kome se nalazilo nekoliko parčića hladnog golubljeg mesa, stajao je pored tri velike pljosnate vekne hleba na najdužoj polici, petšest sardina žalosno je gledalo u rub svoje limene posude. Među tom gomilom na stolu stajalo je i nekoliko boca vina, jedna načeta, i Modesto ju je podigao; otpio je pravo iz boce i rukavom obrisao bradu. Seo je na dugačku klupu za stolom i spustio glavu u šake.
Neko vreme je sedeo tako, izgubljen u mislima, a kad su mu otežali kapci potvrdili koliko je kasno, ustao je, protegao se i izašao iz prostorije. Pošto se popeo stepenicama do dugačke i niske sobe u potkrovlju kuće, spustio je sveću na sto i prišao prozorima. Zatvorio je i pričvrstio žaluzine. Skinuo je cipele, izvukao nož iz pojasa i spustio ga na sto ispred sveće. Razvezao je kaput, povlačeći trake kroz rupice i rastvarajući kruti prednji deo. Ne razvezavši kaput od pantalona, iskoračio je iz odeće i prebacio sve preko sanduka u dnu kreveta; prazne nogavice ležale su na podu nalik na mlitavu smeđu zmijsku kožu. Kad je seo na ivicu kreveta, spustio je šaku preko genitalija i protrljao mesto gde je meko meso bilo zbrčkano ispod čarapa. Dok je to radio, zapitao se hoće li ikad moći da se dodirne a da se ne seti.


Kad ga je probudio prvi majčin vrisak, bio je na spratu u skučenoj vlažnoj sobi u kojoj su svi spavali. On, Sofija i Đulija bili su naviknuti na budalasto prigušeno skičanje i krike svojih roditelja; dugo je Modesto mislio da otac muči majku svake noći i ležao je razrogačenih očiju u mraku pored sestara dok su mu se kroz glavu provlačile hladne niti straha, osluškujući majčino grleno stenjanje i očevo roptanje. U tim trenucima mrzeo je oca. Ali te noći je već znao šta to roditelji rade i nije se uplašio kad je čuo majku kako vrišti u prizemlju, samo se zapitao zašto to rade tamo umesto u svom krevetu.
Ali drugi vrisak je bio oštriji i uplašio Modesta.
„Ne! Nećeš to uraditi!” Glas joj je bio visok i tanak.
„Anjeze, prestani! Odluka je doneta i došli su da to obave večeras. Potreban nam je novac.”
„Neću im dozvoliti - o bože, Đuzepe, molim te, zaustavi ih - ubiće ga...”
„Moraćemo da je udaljimo - uplašiće dečaka. Biće mnogo teže ako se bude bojao”, rekao je duboki glas, koji Modesto nije prepoznao, a posle tih reči usledio je zbrkani metež i majčino panično protivljenje. Vrata ka ulici su se otvorila - nagrnuli su zvuci spolja - a zatim su se zatvorila.
Sojija i Đulija su se probudile i troje dece je ćutke slušalo ono što se događalo ispod njih. Muški glasovi nejasno su gruvali. Đulija je uhvatila Modesta za ruku. Stisak joj se pojačao kad su se vrata otvorila i na njima, se pojavili obrisi oca koji je rekao: „Modesto, ustani i obuci se. Trebaš nam dole - došli su neki ljudi da te vide.” Glas mu je bio krut i čudan.
Modestu se grlo skupilo od straha dok se oblačio i išao za ocem; ta hladna grudva samo je narasla kad je u prostoriji u dnu stepeništa ugledao tri nepoznata muškarca u dugim crnim odorama. Svi su se okrenuli prema njemu s očekivanjem, ali nisu se nasmešili kad su ga ugledali.
„Je li to dečak, Đuzepe?”
Modesto je video kako otac klima glavom.
„Koliko imaš godina?”
„Deset, oče. “jedan je ukočeno čučnuo i obratio se Modestu čudnim naglaskom, koji nije prepoznao. „Rekoše nam je da imaš predivan glas, dečače. Voliš li da pevaš?”
Modesto je klimnuo glavom.
„Rekli su mi da imaš glas anđela. Sad, zar ne bi bilo šteta izgubiti taj božanski dar? Glas će ti se za nekoliko godina promeniti, zar ne? Ako ti je Bog dao takav glas, zar ne bi trebalo da učiniš sve da ga sačuvaš? Bio bi greh dopustiti da nestane kako rasteš...”
Modesto je klimnuo glavom.
„Možemo ti pomoći da taj predivan glas sačuvaš do kraja života. Ono što moramo da uradimo nije teško i neće dugo trajati. Dođi sada...” I čovek ga je uhvatio za ruku. Stegao ju je previše čvrsto i Modesto je pokušao da izvuče prste, ali čovek je bio previše snažan; kad je zajedno sa svoja dva pratioca pošao iz kuće, Modesto nije imao izbora već da pođe s njima.


Modesto je zadrhtao, povukao prekrivače preko sebe i jednom rukom ih ušuškao oko vrata. Privukao je kolena grudima, spustio drugu ruku između nogu i zaštitnički se uhvatio za prazne mošnice. Neželjene slike su ga preplavile kao da se provalila brana i on je spustio glavu na jastuk, stegao butinama ručni zglob i ispustio tih, žalostan zvuk.


Ispred vatre se nalazilo ogromno korito, napravljeno od drvenih letvica, kao bure, zaklonjeno čaršavom i gotovo ispunjeno vodom. Žena se okrenula od vatre, s bokalom koji se pušio u njenim rukama obmotanim krpama. Dolila je vodu u korito, spustila bokal i izašla iz sobe, zureći u Modesta dok je izlazila. Nije mu se dopao izraz na njenom licu.
„Sedi, dete”, rekao mu je muškarac u crnoj odeći.
Modesto je primetio stolicu pored korita s vodom. Seo je na nju.
„Izvoli', rekao je jedan od visokih muškaraca. „Popij ovo.” Pružio je Modestu čašu, a on je podigao pogled i nije se ni pomerio. „Hajde, dete, popij ovo.”
Modesto je odmahnuo glavom.
„To je deo našeg plana da sačuvamo tvoj čaroban glas.” Opet odmahivanje glavom. „Ne nudim ti izbor, dečače - pij!” Glas je odjednom poslao oštriji i užurbaniji i Modesto se veoma uplašio.
Čovek je gurnuo čašu drugom muškarcu u ruke, uhvatio Modesta za ručni zglob i povukao ga na noge. Brzim pokretom povukao je Modesta ka sebi tako da je stajao leđima naslonjen na stranca; čovek ga je čvrsto držao uza sebe i stezao ga za zglob. Drugom rukom je uhvatio Modesta za kosu i povukao je unazad, podižući mu lice. Modesto je video kako mu nečija ruka prinosi čašu i naginje mu je prema ustima. Čvrsto je stegao usne i okrenuo lice, ali drugi je pružio ruku i uhvatio ga za bradu, tako da je morao da ih otvori. Ulio mu je tečnost i on se zagrcnuo. Uprkos gađenju, veći deo gorkog sadržaja slio mu se niz grlo, a onda su ga muškarci ponovo postavili na stolicu.
„Treba da sačekamo desetak minuta”, čuo je Modesto kako jedan od njih kaže. Okružili su ga. Bili su vrlo visoki u toj crnoj odeći i nisu se osmehivali.
Modestu su se u ušima javili čudni zvuci - tiho pištanje - i lice ga je peklo. Bilo mu je mnogo muka; kapci su mu postali teški. Oči su mu se sklopile, ali ponovo ih je otvorio i protrljao, jer se plašio da zaspi u prisustvu tih muškaraca. Želeo je da pobegne od njih, ali udovi mu se više nisu pomerali i uskoro je ponovo zatvorio oči. Ovog puta ostale su zatvorene. Naslonio se na stranu velikog korita i glava mu je klonula: više nije imao snage da je podigne, iako su mu misli i dalje bile bistre.
Zarobljen tako u sopstvenom telu, osetio je kako su ga podigli sa stolice. Prsti su petljali po njegovim vrpcama i neko mu je skinuo cipele i ogrtač. Želeo je da ih spreči i vikne im da ga ostave na miru, ali uzvik mu je izašao iz usta nalik na mumlanje i niko ga nije slušao. Skinuli su mu cipele i čarape i neko ga je podigao - zavukao mu krupne ruke ispod pazuha i kolena. Stegli su ga snažni prsti.
Spustili su ga u vodu. Bila je topla i dopirala mu je do grudi. Neko vreme je ležao u vodi. „Spava li?”
„Da.”
Ne, ne spavam! Nemo je vikao na njih hladnim nepomičnim usnama i pokušavao da otvori oči, ali kapci su mu bili preteški.
„Budi brz, Paolo - što brži budeš, manje je verovatno da ćemo ga izgubiti.” Drugi par ruku razmaknuo mu je noge; nakratko je osetio strah od takve izloženosti, a onda su mu se krupni prsti zavukli među butine; oštar, vreo bol presekao ga je kroz zagušljivu otupelost i Modesto je naglo otvorio oči. Zvuk koji je ispustio nije bio vrisak - nije mogao da vrisne; više je ličio na jecaj. I voda u koritu zacrvenela mu se oko nogu.


Sećanja su ove noći bila naročito živa. Iako praktično nije prošao nijedan dan da nije pomislio na taj događaj, retko kad je bilo tako bolno. Nije se često tako snažno prisećao pojedinosti. Čvrsto je zatvorio oči i iz njega je izašao životinjski zvuk kad se ponovo setio svog ogromnog gubitka. Nije bio ni svestan da je viknuo, ali nekoliko trenutaka nakon što mu je zvuk izleteo iz usta, vrata su se otvorila i Frančeska je pitala, glasom piskavim od straha: „Blagi bože, Modesto, šta je to bilo?”
Na sebi je imala neuredno vezan ogrtač i kosa joj je bila divlje raščupana. Prstima je čvrsto skupila krajeve ogrtača i prešla preko dugačke sobe do kreveta gde je Modesto ležao sklupčan u čvrstu gomilu ukočenih udova.
„Caro - jesi li bolestan?” Okrenuo je lice od nje i više je osetio nego što je video kako je kleknula pored kreveta. Milovala ga je po glavi i mrmljala reči koje nije mogao da razume. Tada je zaplakao: teški, nevoljni jecaji izletali su iz njega dok se kočio od stida što ga vidi takvog. Podigla se s kolena i zavukla mu se pod pokrivače; gurnula ga je da napravi mesta za sebe, obgrlila ga rukama i privukla mu glavu na grudi. I protiv svoje volje, privio se uz nju i ona ga je čvrsto držala dok je jecao, jednom rukom mu obgrlivši krupno telo i prstima mu stežući leđa; a drugom rukom ga držeći za glavu. Osećao je njen obraz na svojoj kosi i njenu kosu koja mu je padala po licu. Dugo ga je grlila bez reči; kasnije su zaspali.
Modesto je otvorio otekle oči i shvatio da mu glava i dalje počiva na gospodaričinim grudima. Ogrtač joj se rastvorio, a obraz mu je bio priljubljen uz njenu kožu. Ruka joj je bila teška i toplo lepljiva na njegovom leđima; noge mu je obavila oko tela.
Još je mirisala na breskve.
Osećao je kako mu se lice pomera gore-dole dok je Frančeska disala; pogodila ga je gorka ironija: kako je neobično, pomislio je, što njega - osakaćenog uškopljenika - u zagrljaju besplatno drži ova prelepa žena, dok drugi, celi muškarci, redovno plaćaju kraljevske svote za isto to preimućstvo.
Znao je da je mogao da učini i više nego da joj samo leži u naručju. Nudila mu je - nekoliko puta - u početku. Kad je prvi put čula za njegovu priču, gledala ga je s lepim ustima poluotvorenim od zaprepašćenja. „O, caro”, prošaputala je. „Zašto? Zašto bi iko uradio tako nešto? Kako su mogli?”
Nije imao odgovor.
„Šta se dogodilo, posle...”
„Neko vreme bio sam veoma bolestan. Rana mi se inficirala i imao sam groznicu. Nedeljama. Mislili su da ću umreti.”
Nije ništa rekla, ali kanula joj je jedna suza i potekla prema uglu usana. „Kad mi je bilo bolje, poslali su me na put. Da školujem glas. Trajalo je skoro osam godina. A onda sam počeo da zarađujem pevanjem.”
Bez reči je zurila u njega čitav minut. „ A onda si upoznao mene”, rekla je. „ U Salernu.”
„Jesam.”
„ I... jesi li ikad...” Zastala je. „... ikad legao sa ženom?”
Lice mu je buknulo od stida. Odmahnuo je glavom. Zubima je uhvatio unutrašnjost obraza, ugrizao ga, trudeći se da zadrži miran izraz, i video je kako joj se pogled spušta na njegova usta. „Ako... ako ikad budeš želeo... da probaš”, rekla je dok se prstima odsutno poigravala sa čvorom mašne na grudima. „Ako ikad budeš želeo da probaš, caro, samo treba da zatražiš.
Samo mi reci.” Trebalo je drugačije da oblikuje pitanje. Želeo je da pokuša skoro svaki dan, ali želeti i osećati da može bile su, znao je, dve veoma različite stvari. Od pomisli da pokuša i ne uspe, i... da ona posvedoči tom neuspehu, bilo mu je prilično loše.
Podigao je glavu. Ona je otvorila oči.
„O! O, caro...”, Frančeska je sela. Meka koža s unutrašnje strane njene butine na trenutak se zalepila za Modestov stomak dok se odmicala od njega.
Modesto ništa nije rekao. Uglovi usana malo su mu se izvili, ali nije mogao da se osmehne do kraja. Sramota, stid, zahvalnost i plamičci nečega što je moralo biti njegova žalosna verzija želje, zujali su oko njega i on je zbunjeno spustio pogled.
„Dugo ti nije bilo tako loše, zar ne, caro?”
Odmahnuo je glavom.
„Šta te je ovog puta navelo da se setiš...”
Slegao je ramenima.
„Zašto to radiš?”
Njeno pitanje ga je preseklo. „Zašto radim šta?”
„Ovo: živiš ovde sa mnom, posmatraš i slušaš sve šta se dešava, dan za danom - bože, Modesto, za tebe je to sigurno pakao. Zašto? Zašto to želiš?”
„Vi ste me pozvali ovamo. Kad sam morao prestati s pevanjem - posle bolesti. Znate to.” Zastao je. „Potreban sam vam.”
Došao je red na Frančesku da nemo zuri u njega. Trenutak kasnije je rekla: „Imao si izbor.” Glas joj je bio tih i u njemu se osećalo sažaljenje i briga. Njena saosećajnost ga je dirnula.
„Da. Napravio sam izbor”, priznao je. „I ne žalim.”
„Nikad?”
Ponovo je slegao ramenima.
Frančeska se namrštila. „Jesi li ikad... ikad... ljubomoran? Na druge?” Razmislio je. Ljubomora ga je povremeno pekla kao žig. Bilo je trenutaka kad mu se, dok je sedeo ispred
Frančeskine odaje i slušao ono što se dešavalo unutra, pesnica tako stezala oko drške bodeža, a njegova mržnja prema posetiocu koji se tamo zatekao pretila da ga natera da učini nešto nepromišljeno. Ti muškarci su u izobilju imali ono što je njemu oduzeto - odsečeno - nimalo ne razmišljajući o njegovom dobru. Ali onda bi mu sinulo, još dok je ustajao, da je u stvari imao nešto dragoceno što niko od pokrovitelja nije dobio: poznavao je sinjoru onako kako niko od njih nije, niti može. Upoznao ju je lično, na neizrecive načine, prisnije nego ti muškarci kroz najstrastvenije plaćeno parenje.
Rekao joj je istinu: bio joj je potreban.
Na svom čudnom, neodređenom položaju dadilje, svodnika i telohranitelja, imao je priliku da je teši u najosetljivijim trenucima - kad bi se onesvestila od umora, zarumenela od groznice - kupao ju je, prepravljao joj odeću i pleo kosu brižnije od mnogih služavki. Ali u nekim drugim prilikama - sa žestokim uživanjem - zamahnuo bi teškom pesnicom i oborio grubu ili pijanu mušteriju, koja je počela da plaši sinjoru. I jednom - samo jednom - isterao je nagog i pijanog sadističkog aristokratu na ulicu, uperivši u njega vrh mača, preteći da će ga probosti ako se ikad - ikad! - ponovo pojavi u blizini. Drhtava i preplašena Frančeska privila se uz njega te noći, sećao se, i bez daha mu zahvaljivala jer joj je sasvim sigurno spasao život.
Posle duge pauze, pogledao je svoju gospodaricu u oči, zavrteo glavom i rekao uz slabašan, iskrivljen osmeh: „Ne. Nisam ljubomoran.”
„Ne bih ovo mogla da radim bez tebe.”
„Znam, sinjora.”
Uhvatila ga je za ruku i stegla je, A onda mu je sinulo koliko je situacija besmislena i počeo da se smeje. „Šta je bilo?”
Smeh mu se ugasio i pretvorio u uzdah. „Ništa. Samo... samo pomisao da smo ušuškani ovde zajedno: uškopljenik i bludnica. Kakav prokleti par!”
„Na spratu je, sinjor Čičano”, rekao je Modesto. „ U svojoj sobi.”
„Hvala. Možete li uzeti ovo?” Mikele Čičano je svukao kaput s ramena i prebacio ga preko Modestove ispružene ruke. Prešao je predvorje u nekoliko dugačkih koraka i krenuo uz stepenice preskačući po tri odjednom. Modesto je okačio kaput na čiviluk pored vrata i pošao za posetiocem na prvi sprat. Vrata sinjorine odaje već su bila zatvorena kad je stigao do malog odmorišta i Modesto je seo na stolicu levo od vrata. Pogrbio se i povio ramena, spreman za dugo čekanje. Ponekad - s pouzdanim pokroviteljima kao što je Benevento, na primer - rekla bi mu da je slobodno ostavi samu, ali s muškarcima kao što je Čičano, šta god da kaže, znao je šta mu je činiti.
Iako se nikad nije baš trudio da sluša to što se dešavalo iza zida odaje, bilo je teško ostati gluv, i Modesto je često otkrivao da ne može da spreči živopisne slike koje su mu se javljale u glavi u skladu sa zvucima koje je čuo. U zavisnosti od raspoloženja, to bi ga ili zabavilo ili razljutilo. Ipak, danas se osećao neobično nelagodno kad se setio sinoćnje bliskosti s gospodaricom - nekako mu je bilo mnogo teže da podnese razmišljanje o njenim strastvenim vezama s pokroviteljima.
Sve što je trenutno čuo bio je nejasan razgovor i trudio se da ne razmišlja o onome što sledi, pa se zabavljao mislima o tajnom odlasku na koncert o kome mu je sinjora pričala nekoliko sati ranije.
Ali onda je njen glas, oštar od besa, presekao Modestovo razmišljanje. Puls mu se ubrzao. „Sranje! Rekla sam ne! Otarasi se toga, Mikele! Skloni to!”
Modesto je ustao, lupanje srca mu je odzvanjalo u ušima; stavio je ruku na kvaku i uhvatio se za dršku bodeža.
Sinjor Di Čičano je nešto rekao, ali Modesto nije uspeo da razabere reči, a onda je sinjora ponovo progovorila, isprekidanim glasom.
„Ne - znam, ali ne ovde, proklet bio! Znaš zašto. Daj ga ovamo ili...” Nastupio je kratak tajac, začuo se šamar, sinjor je promumlao psovku i započelo je komešanje. Modesto je izvukao bodež iz pojasa.
Otvorio je vrata.
Ni sinjora ni Čičano ga nisu čuli, a on je zastao ukopan s nožem u ruci i posmatrao ih s vrata. Gospodarica je čučala kao mačka iznad sinjora, koji je ležao na leđima na krevetu, s rukama zabačenim iznad glave, a sinjora ga je jednom rukom čvrsto držala za zglobove. Kosa joj je padala napred i sakrivala joj lice tako da joj nije mogao videti izraz, ali baš kad se spremao da zakorači napred i umeša se, ona se nasmejala. Sumoran je to smeh, pomislio je, krut i žalostan, ali svakako nije zvučala uplašeno, pa je počeo lakše da diše. Koraknuo je unazad.
A onda je sinjor opsovao. „Vaffanculo, stronza!” Gurnuo ju je, pokušavajući da je zbaci sa sebe. „Ooo, kakav prostakluk - maleducato!”, procedila je kroz zube. „Već sam ti rekla da ne donosiš to ovamo. Zar nisam?” Nagnula se napred i cimnula ga za zglobove svaki put kad bi naglasila neku reč. „Zar nisam? Ostavi! Hajde - pusti, Mikele!” Žestoko mu je protresla desnu ruku: nešto je zasijalo kad je uhvatilo svetlost sveće i ispalo mu iz pesnice na pod uz zveket. „Znaš savršeno dobro zašto - i, ne, nećeš ga dobiti nazad.”
Šta neće dobiti nazad? - pitao se Modesto. „Radiću šta mi se sviđa, prokletnice...”
„O, Mikele, tako misliš?” Sela je na pete i oslobodila mu zglobove; sklonila kosu s lica i priljubila se telom uz njegove grudi, raširila laktove i prstima mu dodirivala prsa. Modesto je zadrhtao od temena ka stomaku, ali ne obazirući se na to, povukao se u hodnik kad je Čičano zgrabio Frančesku za kosu. Zatvorio je vrata tiho iza sebe, dok mu je srce i dalje brzo kucalo u grlu. Još jedan trenutak tišine, novo tutnjanje nerazgovetnih glasova, još komešanja a zatim novi zvuk - tup, kao udarac metala o drvo. Čuo je kako sinjora kaže: „Ha! Eto - može tamo i da ostane. Ne - silazi! Skidaj ruke s toga! Rekla sam ti, nećeš ga dobiti nazad, bastardo!” Još jedna pljuska. Cicanje. Zatim smeh.
Modesto je umirio disanje.
Nekoliko trenutaka kasnije, ponovo je seo na stolicu. Zvuci iz sobe su postali predvidljiviji i Modesto je zatvorio oči, naslonio glavu unazad na zid i spremio se da sačeka kraj posete sinjor Čičana.

4.



Filipo di Lavijano je dugo gledao u svoju ženu. Njena glava u uštirkanoj platnenoj kapi bila je nagnuta nad malom knjigom u povezu od teleće kože. Jedan ili dva čvrsta uvojka virila su ispod ruba neukrašenog platna, ali bilo je očito da su joj buntovno pobegli; oštrina Marijine kose i kape bili su namerni. Ta strogost odražavala se i u uspravnom držanju kičme dok je sedela i čitala ispred kamina. Držala je knjigu na dlanu jedne ruke, a kažiprstom druge pratila je redove koje je čitala. Usne su joj se blago pomerale dok je izgovarala rečenice. Nekad bi možda pomislio, razmišljao je Filipo, pogleda uprtog u ženina usta, da su ti sitni pokreti bili nemi poziv na poljubac. Nekad. Duboko je udahnuo kroz nos, kratko stegao usne i podigao obrve osujećeno pomiren sa sudbinom, dok je Marija dovršavala stranicu. Spustila je uzanu traku crvenog pergamenta preko stranice i pažljivo je zatvorila. Oboje su ćutali neko vreme. Prostorija je bila mirna i tiha - čulo se samo tiho pucketanje vatre u ognjištu. Kvadrati neba vidljivi kroz staklene ploče prozora potamneli su od plave, preko indigo, do boje uglja. Filipo je na trenutak zastao i nagnuo se prema gomili cepanica naslaganih pored kamina; jednu je pažljivo spustio na beli zapaljeni ostatak debele grane, koja se slomila i pala u žar pod težinom novog drveta. Otvorio je dugačku srebrnu kutiju, odabrao je tri sveće od pčelinjeg voska i postavio ih na trokraki svećnjak na polici iznad kamina. Pažljivo ih je upalio fitiljem, jednu po jednu. Marija je spustila knjigu na sto s tankim nožicama koji joj se nalazio pored stolice.
„Šta čitaš? I dalje Dekameron?”, pitao ju je Filipo. „O, ne - to sam završila prošle nedelje. Ovu je napisala žena. Kristin de Pican. Zove se Knjiga o Gradu žena.”
Mišići na Filipovom licu su se ukočili dok se smeškao, pošto su mu se uglovi usana spustili podjednako brzo kao što je pokušao da ih podigne.
„Sviđa ti se? Kao i Bokačo?” pitao je odsutno, posmatrajući oblik Marijine gornje usne. „O, da. Uprkos svom imenu, rođena je u Veneciji, jesi li znao?”, pitala je Marija. „Ko?” pitao je Filipo ne slušajući.
„Kristin de Pican. Otac joj je iz Picana. Veći deo života živela je u Francuskoj, i sve je pisala na francuskom. Veoma sam srećna što sam našla prevod - bilo bi mi veoma teško da čitam u originalu.”
„O čemu se radi?” Pokušao je da namesti izraz učtivog interesovanja. Marija mu se osmehnula i počela da objašnjava. „Radi se o izvanrednim postignućima žena.
Opisuje kako je imala viziju. To nije vizija koja joj se zapravo dogodila - barem ja tako mislim - ali opisuje tri dame koje...”
Filipo i dalje nije slušao. Primetio je sjaj u Marijinim očima dok je govorila o ovoj knjizi koju je očito volela; posmatrao je kako joj se mršave ruke pomeraju s prirodnom otmenošću i s nelagodom pomislio da bi lako mogao da ugasi to svetlo. Jednim jednostavnim zahtevom mogao je - a često je to i radio - pretvoriti to živo oduševljenje u ukočenu i bezizraznu strepnju. Krivica mu je zategla kožu na temenu kao pretesna kapa.
Vrata su se otvorila i ušla je mršava žena od oko trideset pet godina. Sa crnom kosom jednostavno začešljanom unazad, podsećala je na Belinijevu Madonu, mada je Filipo uvek zamišljao kako je Majka Božja imala mnogo življe crte lica nego ženina sestra. Učinila je naklon Filipu i sela pored Marije. Spustila je koščatu ruku na sestrin rukav i rekla: „Marija, malopre sam bila u kuhinji i, znaš, nisam sigurna da će srnetina biti spremna do sutra. Hoćeš li biti zadovoljna svinjetinom?”
„Šta nije u redu sa srnetinom?”
„Nije dovoljno dugo visila.”
Treptaj dosade preleteo je preko Marijinog lica, ali nestao je jednako brzo kao što se i pojavio, i ona se nasmešila.
„Nema veze, Emilija. Sigurna sam da će svinjetina biti ukusna. Srnetinu možemo jesti i u nedelju. Hvala ti što si mislila na to.”
Filipo je, neosetljivo, sedeo na stolici i posmatrao kako se ovaj razgovor odvija i prolazi pored njega. Ni supruga a ni njena sestra izgleda nisu želele da ga uvlače u to sitničavo kućno trućanje, ali iako nije ni najmanje bio zainteresovan za pramenu jelovnika, ipak je osetio stisak ogorčenosti u grudima što ga tako zanemaruju.
Emilija je ustala. „Mislim da ću otići u krevet. Kasno je.” Sagnula se i poljubila sestru u obraz; Filipo je video kako žena na trenutak sklapa oči i usne joj se pokreću napreci, u kratak odjek poljupca, kad joj se Emilijine usne očešaju o kožu. Penis mu je nabrekao. Čak i sad mu se, posle toliko vremena, dizao.
„Laku noć, Filipo”, rekla je Emilija s malodušnim osmehom dok je izlazila iz sobe. Pogled mu je poleteo ka ženi kraj žeravice. „Marija”, rekao je.
Pogledala je u njega, a iznenadna opreznost bila je i više nego očigledna. „Rekao sam Luki da ću sam doći na predstavu. Rekao sam mu da se ne osećaš dobro.” Zastao je. „Izrazio je nadu da ćeš se uskoro oporaviti. Bio je pun razumevanja.” Oblilo ju je rumenilo. Ćutke je klimnula glavom i nije skidala pogled s vatre. „Molim te, nemoj zbog toga da brineš, Marija”, rekao je Filipo, dok je u sebi mislio kako je on trebalo da ima razumevanja, a ne Luka.
Narednog jutra Marije nigde nije bilo i Filipo je proveo nekoliko neprijatnih trenutaka jureći iz sobe u sobu, tražeći je da se pozdrave. Nije želeo da je zove. Konačno ju je pronašao u zadnjoj sobi u prizemlju, koja je gledala na baštu, već zaokupljenu knjigom. Danas je imala pero u ruci i primetio je da je udubljena u ono što čita. List papira pored knjige već je bio ispisan beleškama i sveže mastilo svetlucalo je na vrhu pera, lebdeći iznad hartije.
„Moram da idem”, javio joj se.
„Znaš li kad ćeš se vratiti?”
Razmislio je o tome. Bio je petak, a petkom je obično rano dolazio kući. Kasnio je samo sredom. Ali sad je pomislio kako će, ako bude kasno dolazio samo sredom, Marija možda početi da sumnja. Sumnja bije, bio je siguran, uznemirila, a on nije imao nameru da to radi. Zato je slagao. „Danas imam mnogo posla, Marija. Možda ću ponovo doći kasno. Možda kao i pre neko veče, mada ću dati sve od sebe da dođem ranije.”
Uputila mu je ukočen osmejak, klimnula glavom i vratila se knjizi, baš kad se nagnuo da je poljubi. Kao da nije primetila kako joj primiče lice, pa joj je poljupcem očešao slepoočnicu. Oklevao je, zatim se ponovo uspravio i pročistio grlo. „Možda ćeš otići na spavanje mnogo pre nego što se vratim”, rekao je. „Možda te tako neću videti do sutra ako se zadržim onoliko koliko se plašim da ću morati.”
Zatvorila je oči samo na tren dok je govorio, ali Filipo se osetio ukorenim. Nije više ništa rekao. Sunce je već bilo visoko i vazduh je, iako se leto već završilo, bio blag, bez imalo vetra. Filipo je bio zahvalan što su prošle najžešće avgustovske vrućine, kad se težak smrad napuljskih mračnih ulica lepio za kožu kao znojem natopljeni čaršavi, a crna pretnja tifusa vrebala iz svakog ustajalog žleba.
Pošto je odlučio da ne uzme malu kočiju, trebalo mu je oko pola sata da stigne do svog odredišta. Uputio se na istok ulicom koja se pružala oko osamsto metara uz samu ivicu zaliva, a onda je krenuo ka unutrašnjosti, ostavljajući more iza sebe. Kako se udaljavao od obale, ulice su se sužavale u splet nalik na lavirint, ali Filipo se probijao kroz njih, odlučno se krećući ka severoistoku, i s lakoćom stigao do velike Crkve Svetog arhanđela Mihaila.
Dve ulice dalje, stan maestra de kampa Don Migela Vaskeza gledao je na oronuo, ali nekad raskošan trg, čiji su oguljeni malter i otmeni lukovi istovremeno bili i elegantni i trošni, kao ostarela udovica i dalje u staromodnoj odeći iz svoje mladosti. Trg je već bio krcat: pijačni prodavci postavljali su svoju robu, starci su se okupljali u grupice u zasvođenim uličicama koje su vodile ka suncem okupanom trgu. Vrištava grupa otrcano odevene dečurlije jurila je oko trga. Filipo je na trenutak zastao da propusti te bučne, dronjave čvorke ispred sebe, pre nego što je krenuo popreko prema Don Migelovim oguljenim vratima.
Migel Vaskez prelazio je prstom preko spiska svojih dnevnih aktivnosti. Filipo ga je kratko gledao i razmišljao o prirodi nadmenosti. Je li to bila urođena osobina nekoga ko je bio spreman da radi za okupatorsku vojsku u stranoj zemlji, ili je sama priroda položaja stvarala nadmenost u karakteru koji je ranije nije posedovao? Jer maestre Vaskez je zaista bio nadmen, mislio je Filipo, možda je bio i samo oličenje te reči.
Međutim, maestre Vaskez je takođe bio vitak i elegantan. Pokreti su mu bili glatki i brzi; često je gestikulirao dok je govorio, i iako su mu oči bile hladne, ruke su mu bile izražajne kao u plesača. Filipo je u njegovom društvu često bio svestan svojih poodmaklih godina i nedostatka okretnosti. Iako nije mogao biti više od petnaest godina stariji, u Vaskezovom prisustvu se često osećao kao ostarelo kljuse teških kopita u društvu arapskog ždrebeta.
„Dođi da vidiš ovo, Filipo”, reklo je ždrebe na španskom, i Filipo je prešao preko sobe do mesta gde je Vaskez stajao i mrštio se na papire ispred dugačkog prozora. „Namerava li grof Di Ladispoli da prisustvuje paradi ili ne?”
Filipo se zagledao u paučinast rukopis na malom parčetu papira, koje mu je Vaskez pružio. „Ja sam, sinjor, potpuno oduševljen što ste me uvrstili u vaše počasne goste i najiskrenije žalim što vam nisam ranije odgovorio. Pod velikim pritiskom, pošto uskoro putujem za Siciliju, upravo sam se oslobodio nekoliko drugih manje prijatnih obaveza.”
„Mislim da namerava da dođe, sinjor”, nasmešio se Filipo. „On je uvek - kako da kažem - tortuoso2 u pisanoj prepisci. Uvek upotrebljava deset reči gde je dovoljna i jedna, on bi rekao...”
Vaskez je nestrpljivo slegao ramenima i bacio pismo grota Di Lađispolija na veliku gomilu slične hartije. Trebalo im je još čitav sat da razvrstaju razne odgovore i na kraju su sklonili pisma onih koji su otkazali prisustvo, sastavili spisak onih koji dolaze i Španac je počeo da sastavlja plan za paradu. To je trebalo da bude veliki događaj, činilo se Filipu. Raskalašno prikazivanje španske moći - naizgled zabave radi - ali parada će ipak biti shvaćena i kao upozorenje protiv svih budućih pobuna, bio je siguran.
Vaskez se zatim nagnuo preko stola i uzeo svežanj papira debljine prsta. „Filipo”, rekao je, „ovo mi treba prevesti na italijanski.”
Filipo je pregledao dokument: zbijen rukopis u goropadnoj ruci. Snuždio se. Ovo nije bio zadatak u kome će uživati. Govorio je španski kao italijanski još od malih nogu - njegova majka Kastiljanka nikad nije uspela da savlada italijanski - i Filipo je sa starešinama uvek razgovarao na španskom, ali uvek mu je bilo mučno i izuzetno naporno da prevodi nešto ovako dugačko. Okretao je stranice i podigao pogled ka svom sagovorniku.
„Do kada, sinjor?”
Kad je otvorio veliku knjigu uvezanu telećom kožom, Španac je tankim kažiprstom prešao preko jedne strane, a zatim i druge. Namrštio se i meke dlačice brade, odmah ispod donje usne, podigle su se kad se napućio od usredsređenosti. A onda, pošto je našao ono što je tražio, dvaput kucnuo po tom mestu. „Imaš deset dana. Danas ti je na raspolaganju Dugačka odaja, ako želiš. Niko je ne koristi.”
„Hvala, sinjor - učiniću tako. Mogu li da odem i odmah počnem?”
„Da. Nećeš mi danas biti potreban ni za šta drugo.”
Filipo je bez reči napustio prostoriju.
Vredno je radio nekoliko sati. Nadao se da dokument sadrži nešto škakljivo: možda nagoveštaj planova nepopustljivog don Pedra de Alfana za ponovno uspostavljanje tiranije Inkvizicije - vest o kojoj je Napulj brujao već nedeljama. Međutim, dokumenti nisu otkrivali ništa zapanjujuće i Filipu je uskoro postalo dosadno.
Počeo je da se priseća one večeri kod Frančeske. Dok je prelazio jezikom preko usana, zamišljao je vrata njene odaje. Odškrinuta. Zamišljao je kako ih otvara, kao što je činio svake nedelje, i nasmešio se kad se setio svetlosti sveća koja se uvek prelivala i u hodnik, toplog mirisa zapaljenog ružinog drveta - uvek je gorela vatra - i opojnog mirisa rezanog cveća koje je toliko volela. Dišući malo brže, prešao je dlanom preko pantalona, protrljao alatku i zažmurio. Video je Frančesku kako sedi na ivici kreveta. Video je sebe kako čuči ispred nje i prstima joj steže kolena. Progutao je pljuvačku, obrisao lice i vratio se prevođenju. U misli mu je dolutala nova, manje prijatna slika: treperavo sećanje na ljupki oblik Marijinih usana. Namrštio se i ponovo počeo da piše, glumeći zainteresovanost.
„Brinem zbog tebe, Marija”, rekla je Emilija.
Marija se nije obazirala na namrgođenu sestru. Zatvorila je knjigu, odložila pero u malu gvozdenu kutiju i protrljala mrlje od mastila na palcu i kažiprstu. Podigla je tri mala debela lista papira koja je do tada ižvrljala beleškama i brzo pročitala šta je napisala. Mala kriva linija naborala joj je kožu između obrva, ali joj se lice razvedrilo kad je završila s čitanjem i zadovoljno ugurala ta tri lista u zeleni kožni povez Knjige o Gradu žena.
Emilija je čvrsto prekrstila ruke i mrzovoljno izbacila donju usnu dok je stajala i posmatrala. „Šta ako se obelodani koliko sati nedeljno posvećuješ knjigama?”, pitala je. „ I naročito toj knjizi. Ne verujem da znam ijednu ženu koja radi to što ti radiš.”
„Nije to tajna, cara..”, počela je Marija, ali Emilija ju je prekinula.
„Trebalo bi da bude, Marija. Ne izgleda - ne znam koja bi reč...”
„Pa, možda bi, kad bi i sama malo više čitala, lakše uspevala da pronađeš odgovarajuće reči”, oštro je odbrusila Marija. „Hajde da izađemo malo na vazduh - i nemoj više da mi prigovaraš kako provodim vreme. Dok budemo šetale, pričaću ti nešto o Kristin de Pican... možda će te njena priča ubediti da ženama sasvim priliči da rade na usavršavanju svojih umova.”
„Iskreno sumnjam u to da je Filipu stalo do tvog učenja...” promumlala je Emilija. Marija je pocrvenela. „Mislim da ono što se dešava između muža i žene treba da ostane između njih, slažeš li se, Emilija?” Pošto je drhtavim prstima zavukla još jedan uvojak pod kapu, ustala je, krenula ka vratima i prošla pored Emilije.
Dve sestre hodale su u tišini kroz uske ulice. Marija je više osetila nego videla potajne poglede koje je Emilija svaki čas bacala na nju, ali nije pokušavala da zapodene razgovor. Tkanine uštirkanih sukanja šaputale su dok su hodale, kao da vode neki prigušeni razgovor, ali osim toga, dve žene nisu stvarale nikakve zvuke; obe su bile zaokupljene sopstvenim mislima.
Marijine misli više nisu bile usmerene na knjigu: umesto toga, mislila je na muža. Bila je sigurna da Filipo misli da ga ona ne voli.
Sestre koje su je tako brižljivo odgajile posle smrti oba roditelja dobro su obavile posao, pomislila je. Osim što su je podučavale veri, naučile su je da čita, piše i na latinskom i italijanskom, da se intelektualno zanima za svet oko sebe - a da se prema telesnoj želji odnosi s mračnim strahom, u slučaju da je namami u nepopravljiv greh. Čak i sad, nakon što je više od deset godina uvažena supruga, strašne optužbe sestre Anuncijate i dalje bi joj zacvilele u glavi kad god bi osetila da joj se Filipov pogled spušta od usta do grudi. Ogromna gvozdena kapija bi se uz tresak spustila oko nje i osetila bi kako joj se lice zatvara, sklanja se od njega iza pažljivo uvežbane maske spokojne otmenosti.
Marija bi zadrhtala i svaki put videla sebe onako kako ju je sigurno video i Filipo: žena koja odbija njegova udvaranja, okreće lice od njegovih poljubaca, hladna i očito nesvesna da mu je potrebna. I dalje ju je želeo. Iako nije bila sigurna zašto, posle toliko vremena bez ohrabrenja, znala je da je muž još gleda s čežnjom.
I iako nikad na nju nije odgovorila, nije se tako ponašala zato što to nije želela. Juče se nagnuo pored nje za večerom da dohvati bocu vina. Sedeli su zajedno za stolom, sa
Emilijom preko puta, i Filipo se nenamerno naslonio na nju dok se protezao preko stola. Osetila je njegovo toplo telo i njegov prijatan muški miris na upaljeno drvo i znoj. Dok je gledala kako joj muž hvata bocu za grlić, Marija je zadržala dah. Kako je tada lako mogla, pomislila je Ijutito, da mu se nasmeši, da možda pruži ruku ispod stola, tako da sestra ne vidi, i na trenutak mu pomiluje butinu, samo da mu pokaže da je voljen. Da ga želi.
Ali nije bila u stanju da se pomeri.


Nije prošlo mnogo od podnevnih molitvi i sunce je žarko peklo. Sestra Antonija zatvorila je žaluzine na velikoj sobi koju su Marija i Emilija delile gotovo godinu dana, ali male bele štrafte svetla probijale su se kroz proreze, šarajući zidove i klizeći preko Marijinog kreveta.
Soba je mirisala - kao i uvek - na vosak i prašinu, a bledo se naslućivala i plesan s kamenih zidova, što je Mariji uvek nekako više ličilo na ukus nego na miris.
„Mislim da vas dve treba neko vreme da ostanete unutra - prevruće je da biste izlazile ovog popodneva”, rekla je sestra Antonija. To je bilo tačno - sunce je pržilo čitavo jutro, lako je bilo vetrovito, vrućina nije jenjavala: vetar je bio vreo, kao kad vazduh izleti iz nesmotreno otvorene rerne. Na sestrinom velikom čelu boje testa svetlucale su staklaste kapljice znoja, a crne dlake iznad gornje usne su joj se presijavale. Lice kao da joj bilo predebelo za kapu. Kipelo je, a krute, zamrljane ivice kape usecale su joj se svuda po obodima. Marija je zamišljala kako joj rub kape, kad se sestra Antonija skine za spavanje, sigurno ostavi duboku brazdu svuda oko lica; kao da je nosila masku.
„Odmorite se malo”, rekla im je krupna časna sestra dok je izlazila iz sobe. „Možete kasnije da siđete i pomognete oko pripremanja večere.”
Žurno je izašla iz sobe nalik na odeveni jastuk.
Marija je nekoliko trenutaka ležala mirno, savijenih kolena, i posmatrala je kako joj svetlo poigrava po haljini, male barice kremaste beline koje su se pomerale preko plavog platna dok su napolju grane nelagodno šuškale na vrelom vetru; zatim je zažmurila i osluškivala.
Emilijino disanje se usporilo: sigurno je već zaspala. Sestra uvek lako zaspi, pomislila je Marija sa zavišću. Bila joj je predobro poznata uznemirujuća mešavina prigušene dosade i nepredvidljivih strahova koji mogu da ispune besanu noć.
Napolju, cvrčci su ritmički cvrčali - bez predaha, stalna popodnevna pojava; iako su ponekad umeli iznenada da se zaustave - neobjašnjivo, svi zajedno - ne nekoliko sekundi odjednom, stvarajući tišinu nalik na pokidanu rupu usred buke koju su stvarali. Kad bi počeli ponovo, Marija je taj zvuk zamišljala kao zrna peska koja cure nazad u rupu.
Novi zvuk.
Iznad grebanja cvrčaka začulo se mumlanje. Metež i šuškanje lišća.
Marija je prišla prozoru i prislonila oko na prorez žaluzine.
Dečak iz sela opet se penjao na veliko drvo. Cesto ju je uhodio dok je boravila u parku, i pokušavao da je vidi kroz prozor dok je bila unutra. Sad ga je posmatrala: duge, mršave, smeđe noge štrcale su mu iz dronjavih pantalona, kosa mu je bila crna, masna i tršava, a nos istaknut kao guščiji kljun. Koža kao da mu je bila prljava. Istovremeno joj je bio zanimljiv i odbojan; oči su mu bile sjajne i lukave i od njegovog pogleda u stomaku joj se često javljao topli crv stida, ali sad kao da ju je podsetio na bogomoljku dok se prebacivao s grane na granu sa sporom odlučnošću, bosim nogama tražeći novo uporište, pridržavajući se rukama, izvijajući se prema prozoru da je vidi kroz žaluzine.
Znala je da je verovatno grešno tako misliti, ali sviđala joj se pomisao da taj dečak želi da je gleda. Začulo se pucanje prelomljenog drveta.
„Ne!”, zaustila je Marija i pritisnula lice na prorez žaluzine, osećajući kako joj se nos spljoštio o drvo koje miriše na smolu, ali dečak je padao van njenog vidokruga. Ćula je novo mumlanje, još pucketanja i tup udarac. A onda ništa.
Počela je da petlja oko bravice na žaluzinama, otključala ih je i širom otvorila. Vrelo sunce nagrnulo je u sobu, od čega je ustuknula i na trenutak bila sasvim zaslepljena. Ali onda je ugledala sklupčani trouglasti oblik na tlu. Nepomičan.
„Šta je bilo? Mia? Zašto si otvorila...”
Nije se osvrnula na sestru i sva zadihana pojurila iz sobe.
Sestre su rekle da je slomio vrat. Marija i Emilija nisu videle dečaka - bilo im je zabranjeno da odlaze u sobu za bolesnike, ali čule su da sestre šapuću; videle kako odmahuju glavom i krste se; čule su beskrajno molitveno zapevanje u kapeli. Marija je pre četiri dana čula sestru Čečiliju kad je rekla da on i dalje ne može da se pomeri. Rekla je da bi mogao i da umre.
Marija je želela da ga vidi. Grudva krivice nalik na hladnu šljivu stajala joj je zaglavljena u grudima već danima.
Emilija je rekla: „Ali sam je kriv, mia, što je bio znatiželjan. Veoma je žalosno ako se povredio, ali...”
„Kako možeš to da kažeš?”
„Pa - istina je. Nema to nikakve veze s tobom.”
Marija se načas zagledala u sestru, zatim se hitro okrenula i pošla ka vratima. „Kuda ćeš?”
Marija joj nije odgovorila.
Šljiva joj se popela u grlo. Morala je da vidi dečaka.
Prošla je kroz dva dugačka hodnika, izašla na peščani trg koji je, išaran tragovima stopala, ležao između samostana, i ušla na vrata na udaljenom kraju. Bolesnička soba nalazila se iza narednog ugla.
Vrata su bila otvorena.
Prišla im je, lagano, lagano, a srce joj je snažno i glasno udaralo u ušima.
Oklevala je. Zadržavala dah. Provirila u sobu.
Sestra Anđelika stajala je ispred stola, okrenuta leđima, i kutlačom presipala supu iz kalajisanog bokala u činijicu. Dečak je ležao na krevetu na točkice u uglu sobe: kao napuštena drvena marioneta pokidanih konaca. Lice mu je bilo sivo i mlitavo, a guščiji nos mu je štrcao kao deo maske. Usta su mu iskrivljena, usne opuštene i vlažne. Tanka linija pljuvačke skliznula mu je iz ugla usta i slila se niz vilicu prema uhu kao pužev trag. A oči su mu bile ogromne: razrogačene i tamne od straha.
Video ju je.
Zagledao se u nju.
U pogledu mu više nije bilo ni drskosti ni lukavosti dok joj je nemirno preletao preko lica, i gore-dole preko tela. Molećivo. Mariji je pozlilo. Podsetio ju je na zeca koga je jednom videla u zamci: sa žicom čvrsto obmotanom oko vrata, ležao je mirno, drhteći, pasivan i omlitaveo od sveprožimajućeg straha.
Majka Anđelika čučnula je pored dečaka i nežno mu prinela kašiku supe. Tada je prebacio pogled s Marije na ostarelu kaluđericu, i Marija je videla kako je blago iskolačio oči dok je pokušavao da proguta supu iz kašike. Nekoliko kapi mu je, izgleda, prošlo kroz zube, ali veći deo mu se slio niz bradu. Nije mogao da pomeri glavu. Nije čak mogao ni usta da otvori.
Pokušala je da zamisli zagušljivi užas zatočeništva kad si zaključan, nem i preplašen u kovčegu od mesa. Od molećivog izraza u dečakovim očima zavrtelo joj se u glavi. Osetila je kako joj se stomak grči.


Marija je pogledala u sestru i rekla: „Emilija, sećaš li se dečaka s polomljenim vratom?” Emilija se namrštila. „Kog dečaka?”
„U samostanu. Onog koji nije mogao da se pomera. Koji je umro.”
„O, da”, rekla je Emilija iznenađenim glasom. „Jadno stvorenje. Pao je s drveta, zar ne? Nisam godinama pomislila na njega. Kako si ga se setila?”
„Ne znam”, slagala je Marija. „Ali kako užasan događaj - slažeš li se? -tako biti zarobljen u telu koje ne može da radi ono što se od njega traži.” Glas joj je malo zadrhtao, ali sestra kao da nije primetila njenu nelagodu.
„Razmišljaš o čudnim stvarima”, primetila je Emilija.
Nastupio je dugačak tajac. Marija je samo čula odzvanjanje njihovih koraka po pošljunčenoj stazi. Sestrino lice je, kao i uvek, bilo prilično neosetljivo i bezizrazno, i Mariju je odjednom pogodila nenadana potreba da ispita Emiliju o intimnosti s njenim pokojnim mužem. Osetila je mučninu. Je li Emilija doživljavala istu zagušljivu paralizu od slomljenog vrata u spavaćoj sobi kao i ona? Ili su nju nekako zaobišle pretnje sestara paklenim ognjem? Da li je nakon Antoniove smrti osetila, negde ispod bola koji je njena sestra iskreno doživela, talas olakšanja? Ako je Emilija tokom svog braka zaista bila isto tako nesrećno zbunjena kao i ona sama, Marija bi se na neki čudan način osetila manje usamljenom, bila je sigurna u to i pored gomile zbrkanih osećaja krivice i samoprezira. Njena urođena saosećajna priroda se nadala - sasvim iskreno - da je sestrin brak bio srećan, ali drugi, manje praštajući glas podsvesti čeznuo je za društvom u svojoj samoći.
Emilija joj je prekinula misli recima: „Čudno da si se setila tog dečaka. Navela si me da se prisetim mnogo toga o našem boravku u San Sebastijanu, Marija. Sećaš li se sestre Čečilije i onog guštera?”
Uprkos nespokoju, sećanje na budalaste pokušaje nespretne i krupne sestre Čečilije da uhvati zalutalog gmizavca u samostanskoj kapeli izmamilo je Mariji osmeh. Dve sestre su nekoliko trenutaka razmenjivale uspomene na godine provedene s časnim sestrama, a onda su obe ponovo zaćutale kad su krenule kući.
Marija je razmišljala o predstojećoj večeri i kratak osećaj veselja zbog uspomena iz detinjstva iscurio je i iščezao kao voda u pesku. Pretpostavljala je šta Filipo radi kad se kasno vraća kući. Primećivala mu je nešto neiskreno u očima i zapazila da mu je donja usna pomalo nepouzdana dokjoj je iznosio izgovore.
Ali nije ga krivila Čak je, pomalo zbunjeno, osećala i zahvalnost prema toj ženi, ko god ona bila, što se tako brine za njenog muža i oslobađa je obaveza koje joj je bilo teško da ispunjava. Ali takođe je spoznala i silnu, bolnu ljubomoru kad je zamišljala slike muževljevih ruku na tuđem telu. Iako se od dodira tih ruku na sopstvenom telu kočila do nepokretnosti. Teško je podnosila pomisao na to kako Filipo provodi veče, a ipak je sa stidom priznala sebi da je osetila izvesno olakšanje što je barem večeras neće pitati ono čega se plašila.
Osetila je kako je vrele suze peckaju u uglovima očiju i krišom ih je obri sala vrhovima prstiju, okrećući glavu da je Emilija ne vidi.
Nadala se da ta nepoznata žena ne voli njenog muža. I takođe se nadala, još očajnije, da Filipo ne voli tu ženu.



Iz Knjige susreta
Sinoć sam iznenadila samu sebe. Nisam mogla da spavam i uhvatila sam se kako mislim na Filipa i nemogućnost njegove situacije. Dok sam tako ležala i razmišljala, shvatila sam, na sopstveno zaprepašćenje, da u stvari zavidim njegovoj ženi. Mora da čudno zvuči kad kurtizana priznaje da zavidi frigidnoj ženi. Ali ta žena ima nešto što ja nikad nisam imala - muškarca koji je voli. Sigurna sam da je tako na osnovu Filipovih reči, uprkos svemu. Mogu da zamislim šta bi se desilo kad bih pokroviteljima uskratila svoje usluge, kao što žena radi Filipu... blagi bože, kad bih im samo nagovestila, vrlo brzo bih ostala bez ičega i ikoga. I sumnjam da bi im za to dugo trebalo.
Filipova žena zaista ima sreće. Voljena je zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što radi i kako izgleda.

5.


Osam do devet malih stolova bilo je krcato u prednjoj prostoriji krčme na dokovima; mesto je bilo prepuno i zagušljivo i jako mirisalo na so, znoj, jeftin loj i trljanje vlažne krpe o neopranu kožu. Zgusnuti žamor razgovora visio je iznad stolova dok je čovek koji je sedeo pored otvorenog kamina svirao tužnu melodiju na drvenoj fruli. Nekoliko žena - našminkanih lica, izbelele i upletene kose - okupilo se oko njega da ga sluša. Sveće su gorele na svim stolovima i lica mnogih koji su pili bila su zamagljena i duboko u senci.
Karlo dela Rovere sedeo je u udaljenom uglu prostorije. Neko ga je posmatrao. Mršav mladić u zgužvanoj i prljavoj košulji i pantalonama, s kosom upletenom u tanku pletenicu grickao je nokat i zurio u Karla koji je palcem trljao staklo prljavog prozora. Posmatrao je dok je Karlo neraspoloženo gledao napolje nekoliko trenutaka, a zatim se namrštio i ponovo sagnuo glavu ka pocrnelom palcu. Protrljao je zaprljani palac o pantalone i iskapio čašicu čistog alkohola, koja je stajala na stolu pred njim, kriveći lice otvorenih usta dok su mu oči suzile. Kad se okrenuo prema mladiću u senci, podigao je ruku i viknuo: „Marko!”
Mladićevo lice je planulo. Oblizao je usne, prebacio krpu koju je držao preko ramena i krenuo kroz krcatu krčmu. Posle jučerašnjeg dana, rekao je sebi dok se na prstima postrance probijao kroz uzani prostor između stolova, večeras možda ima nade da na nekoliko trenutaka ostane nasamo s tim sinjorom Dela Rovereom, nakon što se krčma zatvori. Marko je vrlo dobro znao kako bi iskoristio te trenutke kad bi mu bili ponuđeni - sklonosti sinjor Dela Roverea bile su očite na osnovu rečenica koje su razmenili sinoć. Bio je zgodan, mislio je Marko, lepši od većine muškaraca u Napulju, vitak, ne viši od njega. I ne mnogo stariji. Sudeći po njegovom nedavno kupljenom kaputu - reklo bi se, sašivenom od pristojnog komada jelenske kože - i tog lepog malog srebrnog bodeža za pojasom, nije mu nedostajalo novca. I Marku se prilično dopao izraz na sinjorovom licu - izgledalo je kao da se dosađuje, nadmeno i mrzovoljno. Bogati mladić u potrazi za zabavom, pomislio je Marko. I to onom vrstom zabave koju bi mu s velikim zadovoljstvom priuštio.
Kad je stigao do Karlovog stola i nagnuo se ka njemu, spustio mu je ruku na rukav. „Želite li još jednu grapu3 , sinjore?”, pitao je.
Karlo se na tren zagledao u Markove prste. A onda, podigavši pogled do lica momka s pletenicom, podigao je obrvu i rekao: „Da. Hvala. Donesi bocu, hoćeš li? I još nekoliko čaša. Očekujem društvo.”
„Odmah, sinjor”, rekao je Marko gledajući u Karlova usta.
Karlo se okrenuo da proviri kroz malo očišćeno parče stakla.
Marko se kroz gužvu pijanih gostiju provukao do polica na kojima su stajale boce grape, rakije, ruma, vina i piva. Postrance je prošao pored ostarelog vlasnika krčme, sagnuo se i dohvatio punu bocu grape s najniže police. Osvrnuo ka Karlovom stolu i onda zastao. Dvojica muškaraca ušli su u krčmu i probijali se između gostiju do Karla. S bocom i dve tražene čaše u rukama, Marko je pošao za njima, kritički ih odmeravajući. Jedan je bio raskošno odeven: visok, vitak, dugonog, kratko ošišane kovrdžave kose i očigledno lomljenog nosa. Drugi je bio stariji: sitan, za glavu niži, u mornarskim pantalonama prljavim od soli i čizmama. Bio je crn i žilav, sa zamršenom kosom i bradom upletenom u nekoliko dugih tankih pletenica.
Viši od dvojice pridošlica viknuo je „Karlo!” i sinjor Dela Rovere se okrenuo. „Čičano”, rekao je i klimnuo glavom pridošlici. „Drago mi je što si stigao. Želiš li piće?”
„Bože, da - a siguran sam da bi i Zuba. Upravo me je iskrcao sa svog broda u nekom prokletom nokširu od čamca. Nisam baš uživao u tom iskustvu. Da, svakako bi mi prijala grapa.” Karlo se nasmešio. „Sinjor”, obratio se čovečuljku s Meduzinim pletenicama. „Već nekoliko nedelja jedva čekam da vas upoznam. Mikele mi je mnogo pričao o vama i vašem predivnom brodiću - sciabecco4 , zar ne? - i planovima koje obojica imate za narednih nekoliko meseci.”
„I ja sam čuo mnogo o vama, sinjur”, odgovorio je Zuba. Malteški naglasak bio mu je raspevan i trom.
„Ako sam dobro razumeo Mikelea”, rekao je Karlo, „on vam je obnovio brod.”
„Zaista, sinjur. Moj mali Afrid izgleda predivno kao i uvek, čini mi se.”
„A zauzvrat očekuje desetinu od vaše dobiti?” Zuba je klimnuo glavom. Mikele di Čičano podigao je obe ruke i zavukao prste u kosu; kratko je sedeo s laktovima raširenim sa obe strane glave, zatim je prepleo prste i zapucketao zglobovima. Zlobno se nasmešio i rekao: „Prihod će, izgleda, biti naročito plodan otkako je Zubi vlada izdala dozvolu da napada neprijateljske brodove.”
Karlo se okrenuo ka Zubi. „Vladina dozvola? Od De Valete?”
I Zuba i Čičano klimnuše glavom. Zuba je kažiprstom počeo da uvija žilaste pletenice ispod brade. Marko je, stojeći u senci nekoliko koraka dalje, stresavši se od gađenja, primetio da čovečuljak na toj ruci ima samo dva prsta - četvrti i peti bili su samo patrljci.
„Ali to nije samo obična vladina dozvola, Rovere”, rekao je Čičano, smeškajući se Zubi. „Kao guverner Malte, De Valeta ga je uverio da će, osim gusarskih povlastica, on i njegovi ljudi moći da zadrže sve što... hm... steknu na putovanju. Sve. Sve do poslednjeg novčića.”
„Sve? Pa... to je izvanredno.”
„Mmmm. Nikad za to nisam čuo. Obično mora da se preda barem četvrtina. Ali ovo - sve su to lepote gusarstva, a još izbegneš i vešanje ako te uhvate. E, pošto je Zuba uhvatio naročito nezgodnog... kako da se izrazim?... redovnog posetioca s Berberske obale, De Valeta je objavio da ovaj naš prijatelj ima pravo da zadrži sve što pronađe - sve dok je usmeren isključivo protiv neprijatelja Malte.”
Karlo je iznenađeno dunuo.
„Zbog toga moja desetina onoga što pronađu deluje mnogo privlačnije”, rekao je veselo Mikele. Marko je izašao iz senke. Spustio je bocu i čaše na sto ispred trojice muškaraca i okrenuo se, rastrzan između ljubopitljive opčinjenosti razgovorom koji je prisluškivao i nezadovoljstva što će mu očekivanja za kraj te večeri verovatno biti izneverena. Pokupio je novčiće koje je Karlo bacio na sto, okrenuo se i krenuo prema drugom stolu.
„Šta je s tim momkom?” čuo je Mikelea kako pita.
Karlo je govorio tiho, ali je Marko, malo više od pola metra dalje, ipak uspeo da ga čuje. „Mislim da se nadao... da će mu se ovo veče zanimljivo završiti. Možda ga i pronađem kad završimo. Ne bih želeo da ga razočaram. Tako je pažljiv, još otkako sam stigao.”
Marku se zgrčila utroba. Skinuo je prljavu krpu s ramena i počeo da briše prosuto pivo. Zatim se, pošto je pokupio natopljenu krpu, leđima okrenut Karlovom stolu, povukao u senku.
Mikele di Čičano je rekao: „Ispričaj Rovereu o susretu sa Sforcom, Salvatore.” Zuba je ponovo skupio prste i podigao ih ka pletenicama. „Bilo je lako kao da sam brao cveće, sinjur”, rekao je.
Karlo se nacerio.
„Sforca je galija, kao što verovatno znate, sinjur”, nastavio je Zuba. „Lep brod, ali se na njega nije lako ukrcati. Ima nadstrešnice preko paluba kao prepreke nezvanim gostima - prljave velike jarbole, tesno postavljene nalik na krov.” Zastao je raspoloženo. „Pa, obično nosi nadstrešnice.”
Njegovih dvoje slušalaca je čekalo.
„Slučajno sam čuo da je putovala bez njih. Učinilo mi se kao dobra prilika.” Još jedan dugi tajac dok Zuba nije iskapio čašu, uzeo bocu i dosuo još. „Teško plovilo kao što je galija - poput Sforce - plovi duboko, sinjur. Treba joj skoro četiri hvata.”
Mikele i Karlo klimnuli su glavom.
„A pošto je četvrtastog oblika, ponekad joj je teško da plovi protiv vetra, naročito kad se uporedi s lakim brodom kao što je Africi. Ne može brzo da se okrene, znate, kao mi. Ne može da plovi tako blizu vetra.”
„Gde ste je pronašli?”, pitao je Karlo.
„Ušao sam joj u trag odmah izvan Marsale i odande sam je pratio sve do ostrva Pantelerija. Usporila je kad se vetar okrenuo ka istoku, trideset milja od ostrva, ali nama oprema dozvoljava da plovimo protiv vetra - pa smo primakli Afrida, i stigli Sforcu na putu ka Tunisu. Privukli smo se njenoj krmi i ukrcali se otpozadi preko zamka.”
Zuba je zastao i ponovo napunio čašu. Tiho je nastavio. „Bilo je brzo. Možda ne lepo, ali brzo, sinjur. Blagodeti neočekivanog napada. Sa šebekom plovimo gotovo nečujno.”
„Ulov?”
Zubin osmeh se ponovo proširio. „Vredelo je. Zaista je vredelo.” Pokazao je glavom ka Mikeleu. „Rekao bih da ćete i vi biti zadovoljni vašom desetinom, sinjur.”
„Šta je prevozila?” pitao je Karlo.
„Zlato, na sreću, i lepu količinu alunita. Jedan ili dva bogatija putnika imali su izvesne... predmete... koje smo im sa zadovoljstvom oduzeli.”
„Siguran sam da ste ih lepo udomili.”
„Naravno, sinjur - na kraju. A De Valeta nije ništa saznao ovom prilikom.”
„Još bolje”, rekao je Mikele.
„Koliko je čest plen u vidu novca?” pitao je Karlo.
„Ponekad. Ne uvek. Češće je to kamenje, svila - razna roba...”
Karlo se osvrnuo po prostoriji da se uveri da ih niko ne sluša. Čupkajući nokte, pitao je: „Da li bi vam ricettatore5 bio od pomoći, sinjor? Neko da vam... robu... prevede u kovanice... Koliko sam shvatio Mikelea, možda imate potrebu za...”
„A taj ričetatore biste možda bili vi, sinjur?”
Kratak i potvrdan trzaj obrvama.
Zuba se namrštio na patrljke svojih odsečenih prstiju i palcem lagano prešao preko naboranog mesa. Karlo je postojano zurio u Zubu, a Mikele nakrivio stolicu na zadnje nogare, savio nogu i oslonio don na ivicu stola.
„Dobar je, Salvatore”, promrmljao je Mikele. Pustio je da stolica padne na sve četiri noge uz tresak. „Kao što sam i rekao. Dobiće dobre cene za sve što mu doneseš. Za bilo šta.”
Zuba je bez reči posmatrao Karla nekoliko dugih trenutaka, pogled mu je prelazio od jednog Karlovog oka do drugog, tamo-amo. Prstom je prelazio preko sitnih pletenica ispod brade.
„A šta biste tačno želeli da dobijete od toga, sinjur?”, pitao je posle kraćeg razmišljanja. „Još jednu desetinu.
„Ne”, odmahnuo je glavom Zuba. „Previše je.”
„Onda dvanaestinu.”
Zuba je razmislio. „Dvanaestina od onoga što ostane kad Čičano uzme svoj deo”, konačno je izgovorio.
Karlo se namrštio, ali je, posle kraćeg razmišljanja, kratko klimnuo glavom. „Vrlo dobro.” Marko je izašao iz svog zamračenog ćoška. „Želite li još grape, sinjori?”, pitao je. Karlo mu se nasmešio. „Hvala - ne.” Marko mu je na trenutak zadržao pogled, a zatim se okrenuo da pođe, ali Karlo ga je uhvatio za ruku pre nego što se udaljio. Osetio je kako mu Karlov palac kratko miluje ručni zglob, a onda mu se nasmešio i rekao: „Možda ćemo se videti pre nego što odem.” Marko je klimnuo glavom, prešao jezikom preko usne i otišao, nadajući se da mu Karlo gleda u leđa.
S povoljnog položaja iza potpornog stuba od cigle, video je kako Mikele Čičano uzima čašu i podiže je do visine očiju. „Dakle, Salvatore... je li Afrid dobio novog člana posade?”
Zuba je ponovo uvio pletenicu oko kažiprsta i izbacio bradu napred tako da mu iskrivljeni prednji zubi budu postavljeni preko gornjih. Ćutke je gledao od Mikelea do Karla i nazad nekoliko trenutaka, a onda su mu se oči skupile u osmeh i podigao je čašu da se kucne s Mikeleom. „Da, sinjur, mislim da jeste.”
Karlove oči su zasvetlucale i pridružio se zdravici.
Iza stuba, Marko je opipao svoj ručni zglob i posmatrao tri muškarca kako ispijaju piće.

6.


Osim toga što je bio „poseban”, kao što je Kristo i rekao, moj mali španski vojnik pokazao se i kao veoma tajanstven. Čudno, ali uporno je odbijao da dođe u moju kuću u Ulici Svetog Tome, jer je više voleo, kako mi je objasnio, da se valjamo na njegovom velikom krevetu sa zlatnim zastorima u stanu u Ulici Tribunali. Lično sam mislila da bi mu, kad je već tako obuzet tajnovitošću, bilo mnogo lakše i bezbednije da se ušunja u moju kuću nego što mi dopušta da ja njega posećujem. Ali on nije delio moje mišljenje. Kad god sam dolazila, ulazila sam na isti ulaz za poslugu, iako me je od tog prvog dana gotovo uvek Vaskez lično puštao unutra. Ako je ikad sluga otvorio vrata, Vaskez se pojavljivao nekoliko trenutaka kasnije i smesta ga udaljavao. Mogla sam samo da pretpostavim kako su svi dobili stroga uputstva da se drže podalje, jer nikad nikog nisam videla; Vaskez se pobrinuo da nam niko ne prekida zajedničke sate, za sada, i uvek je zahtevao da ne dovodim sa sobom svoje ljude. U stvari, od onog dana kad su me sluge uvele u njegovu sobu i kao poklon umotali u gazu, u velelepnom stanu u Ulici Tribunali nije bilo nikoga osim nas dvoje. Svaki put bismo se zajedno popeli stepenicama do njegovih odaja, potpuno sami, dok su nam koraci prazno odzvanjali. Uvek sam se osećala kao da treba da šapućem.
Ovog popodneva, tri nedelje posle našeg prvog susreta, primila sam novi poziv da večeram sa maestrom Migelom Vaskezom.
Obedovali smo kraljevski pri svakom susretu, to je sigurno - pa sam pretpostavila da, uprkos onome kako se činilo, u zgradi sigurno postoji sluga koji priprema hranu. Iako je bio sitne građe i vitak, Vaskez je, izgleda, uživao u hrani podjednako kao i u seksu. Stvarno bi se svaki put prejeo, dok je meni često bilo muka samo od polovine onoga što bi on pojeo. Sve je uvek bilo ukusno, ali često prezačinjeno - mlada prasetina prelivena medom, sitna džigerica i svinjski kotleti, ostrige naravno - često ostrige - najfinija štuka, morski rakovi i bezbrojne predivne činije s najmirisnijim voćem. Uvek je bilo ukusno, ali često sam se mučila da pojedem sve što mi da. Kad već o tome razmišljam, ako se naš odnos nastavi, moraću povesti računa o tome koliko zaista jedem, u suprotnom ću se grozno udebljati i onda niko neće želeti da spava sa mnom, a moj život kurtizane biće brzo završen.
„Vratiću se kasnije da vas odvedem kući”, rekao je Modesto kad smo stigli do Vaskezovog stana. Kritički me je osmotrio, zatim mi zakačio zalutali pramen kose iza uva, očistio mi nešto s ramena i nežno mi prešao palcem preko jagodice. Kao i obično, Modesto me je dopratio od Ulice Svetog Tome, a kasnije će doći po mene. Iako Vaskez nije dozvoljavao da me moj sluga čeka u njegovom stanu, dosad se nije protivio što me Modesto prati do stana i nazad.
„Hvala ti, caro. Preneću ti sve zanimljive novosti čim se vidimo, naravno.”
„Hmm.” Modesto je zvučao mrzovoljno. „Šta je bilo? Zašto me tako gledaš?”
„Pa - lepo je to što me razveseljavate tim skandaloznim grumenčićima tračeva koje skupljate u raznim krevetima u kojima boravite, sinjora...” Pogledala sam ga postrance i podigla obrvu. „Ali trebalo bi redovnije da zapisujete. Morate beležiti novosti u tu vašu knjigu.”
„Uvek to radim.”
„Uvek?” Delovao je sumnjičavo. Kratko me je posmatrao namršteno, a zatim rekao: „Pa dobro. Ne odustajte od toga. Važno je - nikad ne znate kad ćete morati nešto da izvučete iz tog skladišta sočnih pričica.”
„Obećavam, caro. Sve što ti ispričam takođe ću i zapisati.” Poljubila sam ga u obraz kad je vrata otvorio sluga koji me je dočekao i prvi put. U međuvremenu sam saznala da se zove Huan.
Na moje iznenađenje, umesto svog uobičajenog osmeha, Huan je delovao razdražljivo - gotovo preplašeno, u stvari. Pre nego što sam rekla ijednu reč, žurno me je uveo, klimanjem glave pozdravio Modesta i zatvorio vrata. „Tako žao, senjora”, rekao je. „Ja ne znati gde je. Nije ovde od satima.”
„Molim te, ne brini. Sačekaću. Sigurna sam da će doći čim bude mogao. Da odem na sprat i sačekam ga tamo?”
Huan me je otpratio do velike zlatne sobe. Večernje svetlo bilo je žuto kao damastni zastori - nije ostalo dugo do zalaska sunca i senke su se brzo izduživale i dobijale tamnoljubičastu boju. Sela sam na stolicu i trenutak - dva posmatrala Huana kako džara vatru i pali još nekoliko sveća, iako ih je gorelo već dvadeset ili trideset. Zatim je sipao vino u veliki stakleni bokal, pokazao rukom na njega nudeći mi da pijem i povukao se iz sobe zatvorivši vrata za sobom, nakon što me je još jednom uverio da će Vaskez sasvim sigurno ubrzo stići.
Ostala sam sama. Kao i prvi put. Iako sam ovog puta, srećom, imala više slobode za kretanje. Uzela sam vino i otpila. Bilo je slatko i teško, toplo i gusto oko zuba.
Čitavom dužinom komode bile su postavljene uobičajene posude sa srebrnim poklopcima. Spustila sam vino, podigla prvi poklopac i ugledala repove jastoga, lepo raširene i prelivene nekom vrstom sosa. Umočila sam prst u sos i olizala ga.
Na kraju kreveta nalazio se sanduk, čija se lakirana površina presijavala i odbijala sjaj mnogobrojnih sveća. Svežanj papira uredno je stajao na jednom kraju sanduka. Sagnula sam se da pogledam gornji papir. Bio je na španskom. Znala sam samo nekoliko španskih reči - u stvari, uglavnom sam ih pokupila od Filipa - i tako, nakon što sam neko vreme prebirala po papirima, brzo mi je dosadilo pa sam ih složila nazad u urednu gomilu.
Odnela sam čašu do uzglavlja kreveta i zapitala se da li bih možda uspela da uštedim sebi nešto vremena ako se sad razodenem i zavučem pod pokrivače. Nisam bila naročito gladna i možda se Vaskez, ako me zatekne ispod pokrivača, neće baviti jelom, pa onda neću morati ni ja. Haljina mi se vezivala spreda pa sam sasvim lako mogla i sama da je skinem.
Sela sam na krevet i izula cipele. Bila sam se zagledala u vezove na bluzi, koji su se zamrsili, kad su se vrata uz tresak otvorila i ja poskočih. Ispustila sam krajeve traka i ustala, kao da sam uhvaćena u nekoj nevaljalštini, i zahvalila nebesima što nisam duže preturala po maestrovim privatnim papirima. Sumnjam da bi blagonaklono gledao na takvo njuškanje.
Vaskez je ušetao u sobu u pratnji trojice muškaraca. Nije me ni primetio iza damastnih zastora. Zvučao je razjareno. Okrenuo se prema trojici pratioca i povikao na njih na španskom, vitlajući listom papira koji je ranije očigledno bio presavijen i zapečaćen, a sad otvoren; mahao je u pravcu muškaraca, a lice mu se izobličilo dok je ljutito govorio.
Nisam ga nikad videla takvog - u mom društvu je uvek govorio tiho, žudno i energično. Sasvim drugi čovek.
Ta bujica reči trajala je nekoliko trenutaka, a onda su, pretpostavljam, ona trojica dobila naredbu da izađu, što su i učinili. Zalupio je vrata za njima i udario u njih nogom. Pročitao je ono što je bilo napisano na papiru, a zatim ga zgužvao u loptu. Onda je zastao na trenutak, kao da je pokušavao da odluči šta da radi, ispravio papir i pročitao ga ponovo, prišao kraju kreveta i spustio ga na gomilu drugih papira, po kojoj sam preturala pre samo nekoliko časaka. Zatim je, očigledno ponovo promenivši mišljenje, još jednom uzeo pismo, presavio ga nekoliko put i gurnuo u džep pantalona.
Tada je podigao pogled i video da ga posmatram.
Gnev mu je skliznuo sa lica kao rastopljeni vosak i lice mu je postalo potpuno bezizrazno. U meni se probudila divlja znatiželja, ali nisam rekla ništa, naravno. U ovom trenutku bi sve osim muka bilo potpuno neprimereno. Na kraju krajeva, znala sam zašto sam ovde. Zadržala sam mu pogled, sela na ivicu dušeka i povukla vezove na haljini. Čvorovi su se, na sreću, razvezali. Ne skidajući pogled s njega, odvezala sam sve i svukla rukave. Bluza mi je pala na pod.
Vaskez je ćutao, stajao mirno i posmatrao me kao opčinjen, dok sam rukama prelazila preko i oko grudi, a zatim kroz kosu. Otkačila sam i suknje i pustila ih da padnu, pa sam ostala da stojim pred njim u kombinezonu. Gledajući ga uporno u lice, polako sam prišla stolu i podigla visoki, tanki, crveni bokal od stakla, u kome se, znala sam, nalazi voda. Nisam gledala šta radim, već sam podigla ruku, i dalje zagledana u njega, prešla jezikom preko usana, podigla bradu i sipala pošten mlaz vode iz bokala po sebi, od ramena do ramena. Morala sam da prigušim uzdah - voda je bila hladna, ali ne i neprijatna. Kombinezon mi je odmah postao providan; prilepio mi se kao koža i osetila sam da su mi bradavice skočile.
Otvorio je u usta i pogledao moje grudi. Izgledao je kao gladan pas koji bulji u kost. Činilo mi se da je zaboravio na bes.
„Prosuli ste vodu po sebi? I još na sebi imate mokar kombinezon? Ako je tako, bolje bi bilo da ga odmah skinete”, rekao je Modesto dok je zatvarao ulazna vrata, a zatim smo oboje sišli do kuhinje.
„Da, ali sad se već skoro osušio. Ali Modesto - slušaj ovo. Najbolju vest sačuvala sam dok ne stignemo kući. Nešto što ću definitivno zapisati u svoju knjigu.”
„Šta? O čemu se radi?”
„Sedi i ispričaću ti.”
„Samo trenutak. Čekajte da se pripremim”, rekao je. Sela sam za veliki kuhinjski sto i naslonila se na laktove. Pošto je napunio jednu činijicu vodom,
Modesto ju je spustio na sto, a zatim je pokupio pregršt kuhinjskih noževa, seo preko puta mene i uredno ih poredao ispred sebe. Pružio je ruku prema polici - naginjući stolicu unazad na zadnje noge - skinuo je sa kuke na zidu kaiš za oštrenje, jedan njegov kraj podmetnuo ispod stopala, a drugi je levom rukom povukao i zategao. Sa izrazom blage odlučnosti na licu, zamočio je sečivo najdužeg noža u vodu i počeo da ga oštri o kaiš, prvo s jedne strane a onda s druge, napred-nazad, dugim, glatkim i odlučnim pokretima. Oštrica je tiho šuštala i pod njom se stvarao tanak sloj pene dok je Modesto radio. Podigao je pogled ka meni, zastao s oštrenjem i rekao: „Dakle? Sad sam spreman.”
Sačekala sam trenutak kako bih svom otkriću dala prikladan značaj, a onda sam, poput kamena bačenog u baru, prekinula tišinu punu iščekivanja: „Vaskez je napravio dete kaluđerici.”
Prestao je da radi i zagledao se u mene. „Šta? Kada?”
„Nisam sigurna - pre više od godinu dana, mislim.”
„Kako znate - šta je rekao?”
Zastala sam, pokušavajući da se setim šta je Vaskez tačno rekao. „Završili smo i mirno ležali jedno pored drugog. Zažmurio je, iscrpljen, kad se odjednom okrenuo prema meni, snažno me uhvatio za zglob, privukao me sebi i rekao: Ne možeš imati dete. Ne smeš.” Oponašala sam Vaskezov hrapav, vrskavi glas.
„To je rekao? A šta ste vi odgovorili?”
„Ništa. Samo sam ga pogledala.”
„I?”
„Rekao je - a čini mi se, više sebi nego meni - Biću potpuno osramoćen ako mi se to ponovo dogodi.” Prešla sam prstima preko kose, pletenice su mi se opustile i čitava konstrukcija pretila je da se raspadne.
Modesto je ispustio uzdah. „Sigurno vam veruje kad je tako nešto priznao kurtizani.”
„Hram, Nisam sigurna da je reč o poverenju. Mislim da je to pre očaj. U svakom slučaju, posle vike i pisma, jednostavno sam pucala od radoznalosti; morala sam da znam. Pitala sam ga kad se to desilo.”
Modesto se nacerio, odmahujući glavom. „Pitali ste ga otvoreno? Merda! Nemate stida, sinjora!”, rekao je. „Ni trunke. Je li vam rekao?”
Slegla sam ramenima klimajući glavom. „Tek posle nekoliko pokušaja uspeo je da procedi priznanje, ali je ipak rekao. Nije mi saopštio mnogo pojedinosti. Koliko sam ga razumela, tek što je stigao u Italiju i smestio se posle nekoliko nedelja blizu samostana u Milanu. Časne sestre su ga snabdevale hranom i pićem, a jedna iskušenica mu je naročito dodeljena da brine o njemu, i... pa, jedno je vodilo drugom, rekao je, i na kraju je zatrudnela.”
Modesto je napućio usne u znak razumevanja. „Šta je bilo njom?” pitao je. „Nije mi rekao a ja nisam pitala - shvataš - ipak imam malo stida. Rekla sam da očito niko ne može biti siguran u to, ali uverila sam ga da uvek preduzimam sve potrebne mere opreza, jer je takva slučajnost nepotrebna i meni koliko i njemu - nisam pominjala bliznakinje, naravno - i izgleda da se smirio.” Zastala sam, a zatim dodala: „Pitam se je li ono pismo bilo o toj ženi i detetu - možda je zbog njega o tome razmišljao večeras. Šta misliš?”
„Bez obzira na to je li bilo ili ne, samo sve zapisujte, sinjora”, rekao je Modesto. „Vadite pero i zapišite sve do poslednje reči.”
„Hoću, obećavam. Hoćeš li sad da pođeš sa mnom na sprat i pomogneš mi da se presvučeni u suvu odeću, caro - još sam malo mokra.”

7.


Narednih nekoliko nedelja prošlo je u magnovenju. Pošto sam žonglirala između tri redovna pokrovitelja, od kojih su dvojica želela da me vide najmanje dvaput nedeljno, gotovo da nisam imala vremena za sebe. Osim što sam uglavnom bila umorna, sve više sam brinula što tako retko uspevam da s bliznakinjama provedem više od nekoliko ukradenih trenutaka.
Mada, umirivao me je novac koji sam zarađivala. I pretpostavljam da je to bilo važno - morala sam da ostavljam na sigurno sve što zaradim, da stvorim zalihe. Morala sam: ni na trenutak nisam mogla podneti pomisao da se moje devojčice kurvaju - bilo mi je muka i od same pomisli. Radije bih umrla nego da doživim da rade isto što i ja. Za razliku od mene (ja sam taj život otkrila kasno u poređenju s drugima), većina kurtizana se rodi u tom poslu - u bludničenju - kao ona mala zmija Alesandra Malakoda, koju je, ako je verovati napuljskim glasinama, sa uživanjima u spavaćoj sobi upoznala svodnička kurva od rođene majke još kad je imala deset godina. Nema sumnje da se majka ponosila La Malakodom. I ona sama imala je nameru, tako mi je rečeno, da bude podjednako ponosna na svoju kćerku, nadajući se da će tako sebi obezbediti raskošan život i u starosti. Detetu je četiri godine. Bože! - gadila mi se i sama pomisao.
Beata i Izabela nisu imale predstavu o tome šta radim kad nisam s njima. Pričala sam im neodređene priče o svojim poslovima, što je zadovoljavalo njihovu skromnu, detinju radoznalost, a Ilarija i Sebastijano znali su da bih ih otpustila istog trena ako bi zucnuli samo jednu reč devojčicama.
Šta ću raditi kad dođu godine kad devojčice počinju da postavljaju zahtevnija pitanja ili same traže odgovore, ne znam. Ne mogu dopustiti sebi da o tome mnogo razmišljam; strah za njih me je gotovo gušio kad sam dopuštala da predugo mislim na to šta bi mogle da postanu u budućnosti. Moraću da im pronađem muževe, a za to će mi biti potreban novac. Trebaće im miraz. I zato, šta god osećala prema svemu ovome i koliko god da sam bila umorna, trebalo je samo da se podsetim zašto to radim.
Na kraju krajeva, bilo je tu i nagrada. Večeras ću imati pravu poslasticu - prošlo je dosta vremena od kada sam imala to zadovoljstvo da u krevet primim neiskusnog muškarca. Iako su iskusniji predstavljali izazov i davali bogate nagrade, bilo mi je pravo osveženje da razdevičim mladića. Nisam često imala takvu priliku. Uživala sam da posmatram kako posle prvih nespretnih pokušaja stiču samopouzdanje dok prate moja uputstva, ali nešto se moralo imati na umu: to jeste prilična odgovornost. Pored obične brige da mu se pruži uživanje, postoji još jedna, daleko veća: da će iskustvo koje doživi - doslovno - u mojim rukama obojiti stav koji će imati prema svim ženama s kojima posle bude spavao. Svakim pokretom postavljate standarde na osnovu kojih će do kraja života suditi o ženama. Shvatila sam da je teret buduće sreće drugih, nepoznatih sestara ležao na mojoj savesti baš kao i rnušterijino trenutno zadovoljstvo. Jednostavno, morate oprezno da gazite, moglo bi se reći. Ništa prenaglo. Treba mu pustiti da nasluti mogućnosti, ali ne podsticati poroke zbog kojih biste vi - ili neko drugi - mogli zažaliti pri nekim budućim susretima.
To će doći kasnije, s vama ili bez vas.
Bila je to neočekivana narudžbina. Krenula sam sa pijace na Trgu Đirolamini, s tankim platnom umotanim u voskirani papir u korpi preko ruke, s namerom da ga sutra odnesem Bjanki pa da počne šivenje smerne ženske haljine „sinjore Marone”. Popodne je ponovo bilo užurbano nakon tihog podneva i na ulicama je vladala gužva i galama.
Grupa živopisno odevenih mladića gotovo je preprečila uzanu stazu na mestu gde se spajala s trgom, morala sam da se provučem između njih i zida kuće na uglu da bih ušla u susednu ulicu, podigavši korpu visoko da ne bih udarila nekoga u leđa ili glavu. Jedan ili dvojica izdvojili su se iz grupe i drsko se zagledali u mene dok sam se probijala preko kaldrme. Izgleda da me je nekolicina i prepoznala, iako sam sad daleko prevazilazila džepove takvih muškaraca. Pretvarala sam se da ne vidim dok su se međusobno gurkali i pokazivali glavom u mom pravcu. Čak i posle više od deset godina kurvanja, takve grupe bi me uznemirile i ja sam ubrzala korak, svesna bledog peckanja ožiljka. Poželela sam da je Modesto sa mnom. Dobacivali su za mnom dvosmislene povike nalik na razvratne projektile; te nepristojne primedbe su me pratile sve dok nisam skrenula za ugao na udaljenom kraju ulice - ali muškarci se nisu pomerili. Nisam pokazala ni najmanji znak da sam ih čula, iako sam se ispod dostojanstvene spoljašnjosti borila da se ne okrenem ka njima i saspem im bujicu uvreda. A znala sam ih dosta
Hodala sam nekoliko trenutaka, povratila postojano disanje i pažljivo gazila po neravnoj kaldrmi u svojim pakleno neudobnim šopenkama. Glupe stvarčice - nisam mogla da zamislim zašto bi uopšte neko izmislio tako neupotrebljive cipele. Da ih nisu obožavali u Veneciji, ne bih ni pokušavala da ih nosim ovde.
Mada, nikad se nisam osećala lagodno kad sam ih nosila.
Nisam mogla da trčim u njima.
Skupila sam teške suknje i zakoračila na brazdu nastalu u zemljotresu prošlog leta. Brazda se pružala čitavom dužinom ulice, nalik na ožiljak od kratke sablje na podlaktici gusara, i neprijatno me je podsetila na onaj stravičan dan prošlog jula, kad je zemlja pukla i tresla se, činilo se, satima.
„Oprostite, sinjora...”
Nasuprot podsmešljivoj poruzi koju sam malopre doživela, glas koji je dopro do mene kroz živahno ćaskanje i prenuo me iz misli bio je ljubazan - čak kultivisan - i nasmešila sam se dok sam se okretala da vidim ko mi se obratio.
„Mogu li da razgovaram s vama?” Blaga crta nelagode u glasu mladića koga sam ugledala i zabrinuta bora između tamnih obrva navele su me da pomislim kako bi se ovde moglo raditi o nekom budućem poslu.
„Mogu li da vam pomognem?”
Oklevao je.
„Vi ste... sinjora Felici, zar ne?”
Radoznalo sam odmerila sagovornika. Ni visok ni nizak, lepo građen, četvrtaste vilice, na sebi je imao tamnozeleni kaput i pantalone, očigledno izuzetnog kvaliteta. Odeću je nosio pomalo stidljivo, kao da ju je tek kupio i još mu je nepoznata. Stil njegovog odela je, izgleda, bio namenjen za nekog mnogo starijeg: možda je na poslu morao da ostavi utisak. Crna kosa mu je bila malo duža nego što je trenutno moderno. Ukratko, izgledao je kao da bi mogao da me priušti.
„Ispričali su mi za vašu sve... veću reputaciju... sinjora...”
Upitno sam podigla obrvu. „Zaista? A kakva bi to tačno reputacija bila, sinjore?” Nije skrenuo pogled, ali je porumeneo. Sačekala sam trenutak, prilično uživajući u njegovoj zbunjenosti, a zatim sam mu pomogla. „Kako ste znali da ste pronašli pravu osobu?”
„Dali su mi opis.”
„A kako je glasio?”
Mladićeva boja se samo još više pojačala. Rekao je: „Rečeno mi je da tražim crnokosu ženu, smeđih očiju, lepote koja oduzima dah.”
Pokušavajući da ne izgledam previše zadovoljna zbog ovoga, odvratila sam: „A ko vam je dao taj opis?”
„Mikele di Čičano. Prišao sam mu da zatražim pomoć oko jedne sitnice, sinjora”, nastavio je moj sagovornik. „Reč je problemu veoma osetljive prirode. Imam dobrog prijatelja koji ima mlađeg brata, za koga mnogo brine.”
Dakle, ovaj mladić nije tražio moje usluge za sebe. Šteta. Ali kakav god da je posao bio, trebalo je o njemu razmisliti. „Možda bi - pre nego što mi kažete nešto više - trebalo da odemo na neko povučenije mesto...”, predložila sam.
Moj novi prijatelj se složio. Zajedno smo ćutke hodali neko vreme, pronašli niski zid u senci velikog Kastela Nuovo i seli.
Mladić je ponovo počeo. „Dakle. Taj momak je dobar dečko, ali mog prijatelja muči što njegov brat nije pokazao nimalo sklonosti da se upusti u...u...” Lice mu se zajapurilo nekom zanimljivom nijansom tamnoružičaste i zamucao je dok je pokušavao da dovrši rečenicu: „... u...”
„U... opšte prihvaćene aktivnosti?” predložila sam.
Zahvalno se uhvatio za slamku. „Upravo tako! I sinjor Di Čičano oseća da biste vi mogli biti savršena osoba da ga... hm... dovedete do zadovoljavajućeg zaključka... a da se na naruši njegovo samopoštovanje...” Utihnuo je.
„A koliko godina ima brat vašeg prijatelja?” pitala sam.
„Skoro osamnaest, sinjora.”
Uz kratak osmeh neverice, odvratila sam: „Nije toliko star da bi njegova nespremnost za... te aktivnosti... bila razlog za zabrinutost, zar ne?”
„Njegov brat smatra da jeste, sinjora - ima svoje razloge.”
Zastala sam, pitajući se koji bi to razlozi mogli biti, mada sam mogla da pretpostavim. Možda se plašio da mu brat više voli... zabavljanje s drugim momcima. Kazne za dokazanu sodomiju danas su toliko velike da bi takvi strahovi mladićevog brata bili sasvim opravdani. Dok sam razmišljala o tome kako sam možda izabrana samo kao krajnje skup način da se mladić odvrati od opasnih perverzija, pitala sam: „Zašto mislite da bih bila zainteresovana za to dete?”
„Teško da je on dete, sinjora. Đani je možda za glavu viši od mene i već redovno upotrebljava brijač.”
Nešto tu nije bilo u redu. Želela sam da znam šta bi mogao biti pravi razlog za ovakvu porudžbinu. „U tom slučaju”, rekla sam namršteno, „zašto bi tako naočitom mladiću bile potrebne usluge ovako skupe ljubavnice? Zar mu ne bi više odgovarala neka devojka po njegovom izboru, da sačuva i svoj - i džep svog brata - punijim?”
Mladić se široko osmehnuo i ustao. Naslonio se leđima na zid. Težinu je prebacio na jedno stopalo, a drugo je podigao na ispucali hrapavi zid. „Ako to prepustimo Đaniju, sinjora, ostaće nevin do pedesete.”
Možda su moje slutnje bile pogrešne. Možda je sve ovo bilo samo šala na račun nesrećnog Banija. (Ako je mladićev brat Mikeleov prijatelj, to nije bilo nezamislivo.)
„Veoma je stidljiv, sinjora”, rekao je čovek u zelenom kaputu, u pokušaju da objasni. „Postavljate li mi izazov, sinjore?” Nasmejao se. „Ako tako želite.”
Kako je vreme prolazilo, moj sagovornik i njegov predlog su mi se sve više dopadali. Izgubila se moja trenutna nelagoda. „Pa, dobro...” Navela sam cenu za dva sata mog vremena. Mladić je podigao obrve sve do korena kose, ustuknuo, zapanjeno uvukao vazduh kroz zube, a zatim zviznuo, ali je pristao čim se oporavio. Pretpostavljam da je morao znati, čak i da je suma zvučala preterano, da sam ipak znatno jeftinija od onih uobraženih kučki Emilije Roze ili Alesandre Malakode, jer još nisam bila tako poznata. Ali vreme će i to promeniti. Dogovorili smo dan i sat i moj sagovornik se pozdravio sa mnom. Dok je nestajao u gomili, shvatila sam da sam ga pustila da ode a da mu nisam saznala ime.
Nova mušterija stigla je nedugo posle zalaska sunca dogovorenog dana. Bila sam na spratu; čulo se glasno kucanje na ulaznim vratima i Modesto kako dolazi iz kuhinje. Otvorio je i rekao nešto što nisam bila u mogućnosti da čujem, a onda je nepoznati muškarac prasnuo u smeh i zakoračio na stepenice. Napolju je bilo više muških glasova. Zatim su se vrata, nešto kasnije, zatvorila, a zvuci utihnuli. Došla sam do vrha stepeništa. Pored Modesta stajao je krakat mladić s crnom kovrdžavom kosom i krupnim očima - bojažljivim i stidljivim. Savršeno. Nedostatak iskustva se prepoznaje lako baš kao i bojažljivost i hvalisavost u ovakvim okolnostima... a hvalisanje može biti zamorno. Mislim da smeh koji sam malopre čula nije pripadao ovom momku.
Prijatelj ga je tačno opisao: Đani je bio visok i imao je, kao i mnogi njegove visine, blago zaobljena ramena, malo povijena, kao da se izvinjava zbog svojih suvišnih centimetara. Neujednačena paperjasta bradica na njegovom licu trudila se iz sve snage da ostavi utisak - ali je svejedno glasno odavala i njegovu mladost i neiskustvo.
Sišla sam mu u susret. „Đani?”, pitala sam, a on je klimnuo glavom, žestoko pocrvenevši. Potisnula sam osmeh i odlučila da s ovim moram postupati izuzetno pažljivo. Dala sam mu znak da pođe za mnom na sprat. Moj mladi posetilac prošao je pored mene, gledajući oko sebe kao da namerava da kupi kuću.
Modesto mi je uputio zaverenički pogled i potapšao se po kaputu na mestu gde sam znala da drži nož, ali ja sam se nasmešila i odmahnula glavom. Ovaj dečko neće mi zadavati neprilike. Uz gotovo neprimetno sleganje ramena i nešto nalik na naklon, nestao je kroz vrata u kuhinju.
Penjala sam se stepenicama iza Đanija. Kad je okrenuo glavu, videla sam da su mu oči i dalje razrogačene i da napeto upija sve što ga okružuje. Ušli smo u moju odaju. Zatvorila sam vrata za sobom. Đani je proučavao tavanicu, slike na zidovima, zavese na prozorima, tepih na podu - u stvari, sve osim mene. Brižljivo je izbegavao da me pogleda i mislim da je odvraćao pogled od kreveta.
Iskušenje da ga zapanjim - da budem nemoralna i neverovatna - bilo je ogromno, ali da sam to probala, ne bih uspela s njim večeras. Njemu je bio potreban pažljiv pristup.
„Molim vas, sedite”, ljubazno sam mu se obratila. Seo je na stolicu i zagledao se u ruke kojima je stezao kolena. Pobeleli zglobovi na rukama veoma su ljupko odavali usplahirenost. Kratko sam ga proučila. Imao je lepe kosti lica i krupne smeđe oči; kosa mu je bila gotovo crna i padala je u zamršenim kovrdžama. Mišić mu se zategao na licu. Uvojak kose pao mu je preko oka i trgao je glavom u stranu da ga skloni, i dalje posmatrajući ruke na kolenima. Malo je pomerio prste, ali kosti su mu se i dalje belele od napetosti.
„Ne morate da ostanete, sinjore”, rekla sam, a on je prvi put podigao glavu i pogledao me u oči. Njegove su bile ogromne i tamne. Osmehnula sam se. „Čini mi se da ne želite da budete ovde. Niko vas ne primorava, Đani. Vrata se nikad ne zaključavaju. Možete otići kad god želite.”
Oklevao je, a onda je podigao pogled i progovorio u pravcu oguljenih anđela, koji su veselo skakutali po ivicama moje tavanice. „Ne mogu da odem”, rekao je. „Ako to uradim - ako ne uspem - moraću bratu da vratim novac koji vam je dao. A nemam ga.”
Nikad nisam o sebi razmišljala kao o prepreci koju treba savladati. Đanijeva iskrenost bila je razoružavajuća. „Pa...”, zastala sam, razmišljajući.
„Ako ostanete ovde u mojoj odaji neko vreme, možda bismo mogli da ih zavaramo. Mogli bismo samo da sedimo i razgovaramo.” Zašto sam to rekla? Danima sam se radovala ovom susretu.
Đani se ponovo obratio poluoguljenim kupidonima. „Ne, ni to nije moguće”, rekao je glasom u kome se prepoznavalo da je tek nedavno sazreo.
„Znate, Đani, osim nas dvoje, niko nikad neće saznati, zar ne? Nikad nikome ne govorim o ovome što ovde radim.” Osim Modestu, naravno.
Spustio je pogled s tavanice. „Ali oni će znati - moj brat i njegov prijatelj. Tražiće promene na meni: neće ih naći i izvući će zaključke”, rekao je veoma mudro za dečka njegovih godina. „Ne veruju da ću uspeti u ovome. Brat očekuje nadoknadu.”
Uspeti u ovome? jesam li to postala? Neprijatno iskustvo koje ovaj dečak mora da izdrži da bi izbegao podsmeh i dug?
Nastavio je da me posmatra, gotovo bezizraznog lica. Ramena su mu se još više spustila i počeo je da cupka jednom nogom. Lagano sam udahnula a zatim rekla: „Imate li... neku naročitu odbojnost prema ženama, Đani? Da nije to možda razlog vaše nelagode?”
Naočigled se zaprepastio i time mi odgovorio na pitanje.
„O ne, sinjora, grešite! Samo nisam nikad... ne znam... ja... samo...” Nije mogao pronaći odgovarajuće reči. Pljesnuo je rukom od nemoći, prošao prstima kroz kosu i spustio pogled na pod.
„U tom slučaju, izgleda da nemate izbora. Možda onda bolje da počnemo, Đani”, rekla sam uz osmeh. „Nikad se ne zna, možda ćete čak i uživati. Većina uživa, znate.” Spustila sam glas do zavereničkog šapata. „Kažu da to veoma dobro radim.”
Đani je delovao pogođeno. „O - sinjora, nisam nameravao da...”
„Znam.” Prekinula sam ga i uzela za ruku. Bila je topla i suva. Položio ju je na moj dlan. „Znam da niste. Ali ako ste, kao što kažete, odlučni da resite ovaj izazov...” Podigla sam obrvu. Đani je pocrveneo. „Možda bi trebalo da počnete da pregledate robu koju ste kupili po tako velikoj ceni,”
Vilica mu se obesila i zavrteo je glavom. „Ja nisam...”
„Pa - onda ono što je vaš brat kupio u vaše ime.” Liznula sam srednji prst i palac i, kružeći po sobi, gasila sveće koje su stajale na zidnim svećnjacima, sve dok na kraju nije ostala samo jedna, u mesinganom svećnjaku na stočiću pored kreveta. Okrenula sam se Đaniju. Mislim da nikad nisam imala nekog tako uznemirenog. Kako bi bilo najbolje da počnem?
Vezice. „Jeste li ikad odvezivali ženske trake, Đani?”
Odmahnuo je glavom. Ponovo mi je izbegavao pogled.
„Probajte”, ponudila sam mu. „Samo polako.”
Sela sam na rub kreveta i potapšala pokrivače. Ljupko zbunjen, seo je pored mene. „Gledajte, Đani”, rekla sam i povukla za krajeve trake na bluzi, ugurane između mojih grudi.
Trakice su bile vlažne od znoja. Odvezala sam čvor i provukla traku kroz prve dve rupice da mu pokažem kako se to radi. Podigao je drhtave ruke da uzme trake od mene i pokušao da ih provuče kroz sledeću rupu, ali ona kao da namerno nije htela da ga sluša.
„Prvo ih celom dužinom olabavite”, rekla sam, pošto sam, razvezujući prednji deo bluze, sagnula bradu da vidim šta radim. Razdvojila sam dva prednja dela tako da su trake još bile provučene kroz rupe i njihale su mi se preko grudi kad sam prestala da vučem. Đani je pokušao ponovo: ovog puta trakice su se s lakoćom izvukle i mogla sam da čujem kako je tiho i isprekidano uzdahnuo. Malo sam se nagnula napred - delimično da mu pomognem, a delimično i da mu dam uvid u to šta će pronaći ispod bluze kad je konačno skine. Nežno sam mu govorila dok je radio i igrala se njegovom kosom.
Nekoliko trenutaka kasnije prošaputao je: „Mislim da sam završio...” Bio je sasvim u pravu: obe strane bluze visile su napred i otkrivale zgužvano platno kombinezona. Dugačka traka visila mu je preko prstiju, ali pustio ju je čim su nam se pogledi sreli.
Tog trenutka sam pomislila da je moj.
„Hvala, Đani”, rekla sam. „Jeste li spremni da počnemo?”
Progutao je pljuvačku i klimnuo glavom.
Ustala sam i okrenula se prema svojoj mladoj mušteriji, pomilovala ga po licu i tiho rekla: „Možda ovo nisi pre radio, Đani, ali pretpostavljam da si zamišljao kako se to radi. Ako jesi, šta bi voleo da se... sledeće desi?”
Oči su mu bile razrogačene i tamne u mraku, počeo je da diše malo brže. Rekao je: „Mislim... mislim da bih zamišljao kako vam skidam haljinu s ramena.”
Jedva sam čekala sledeći trenutak, ali sam znala da ga ne smem požurivati. „Onda to treba i da uradiš”, rekla sam. „Uvek sledi svoju maštu.”
Pružio je ruke i prstima mi obuhvatio ramena, zakačivši palce ispod izreza na haljini. Veoma pažljivo mi je rastvorio bluzu.
Ovo je već obećavalo.
Svukao mi je rukave i iskoračila sam iz haljine dok ju je spuštao da mi pomogne. Stajala sam pred njim u kombinezonu, a haljina je presavijena visila preko Đanijevih ruku, sve do poda. Oči su mu se zaokruglile, prestao je da trepće i stajao je nepomično.
„Možeš pustiti haljinu, Đani”, rekla sam uz osmeh.
„Na kombinezonu nemate traka”, prošaputao je, prstima i dalje stežući zelenu svilu. „Kako onda misliš da mi ga skineš?”
„Možda biste vi to učinili umesto mene. Ne želim da nagađam...”
Bio je očaravajuće ljubak i osetila sam neočekivan ubod nečega što sam zapanjeno prepoznala kao zavist prema devojci u koju će se ovaj momak jednog dana zaljubiti.
Ona će biti srećna žena.
Uzela sam haljinu od njega i odbacila je u stranu, koraknula ka njemu i počela da mu otkopčavam kaput i košulju. Dok sam to radila, konačno je skupio hrabrosti da spusti ruke na mene. Vidno drhteći, pomilovao mi je ruku i zavukao svoju ispod opuštenog rukava kombinezona, prelazeći preko ramena i leda. Drugom rukom me je pažljivo obgrlio oko struka i veoma nežno me privukao k sebi. Zavukla sam mu prste u kosu, privila sam se uz njegovo telo i na stomaku osetila nepobitan dokaz da je učenik zaista spreman za početak.
„Skini cipele i čarape”, predložila sam, a on me je poslušao ne skidajući pogled s mene. Disanje mu postade plitko i brzo. „Nastavi da maštaš, Đani”, rekla sam. Nisam želela da prekidani čaroliju - brižljivo sam je isplela.
„U mojim mislima”, rekao je čvršće, „sad vam govorim da skinete kombinezon.” Učinila sam šta je tražio i on je tiho uzdahnuo.
„A onda, ako bih ovo zamišljao, seli biste tamo”, pokazao je prema jastucima, „i zamolili biste me da vam se pridružim.”
Smestila sam se tamo gde je predložio. „Pa, Đani - dođi i počni”, pozvala sam ga. Oklevao je.
Blagi bože - koliko ću još morati da čekam?
Na kraju, Đaniju je bilo potrebno vrlo malo da se oslobodi suzdržanosti. Nisam sigurna šta ga je tačno oslobodilo njegove teške stidljivosti: da li su to bile moje ruke na njegovoj stražnjici, mekoća mojih grudi pod njegovim prstima ili možda ukus meda koji sam utrljala na bradavice. Šta god da je bilo, kad sam mu obavila noge oko tela i prevukla mu rukama preko leđa do kose, pogledi su nam se sreli i videla sam mu sjaj u očima. Uz kratak trzaj zadovoljstva, znala sam da je ovaj događaj ispunio očekivanja njegove mašte.
Naravno, pošto se oslobodio prepreka, bio je spreman za odnos kao i svaki drugi momak, ali rešila sam da ga nateram da sačeka: morala sam da ga naučim mnogo toga pre nego što ga pustim u svoje telo - i mislila sam da ću uživati u lekciji isto koliko i on. Na moje veliko oduševljenje, učenik mi je zaista bio neviđeno - i nemoralno - maštovit; samopouzdanje mu je brzo raslo dok smo se zajedno igrali. Nije prošlo mnogo, a već je davao isto toliko predloga koliko i ja. Iako sam u početku mislila da će ovo biti teško i razočaravajuće veče, pokazalo se kao divlja, zabavna i uzbudljiva igrarija.
I možda bi tako i ostalo: ništa više od zabavne i unosne noći s energičnim i nevinim mladićem - da nije bilo mog ožiljka.
Sve se dogodilo veoma brzo.
Konačno smo stigli do trenutka koji je čekao. Legao je na leđa, vidno drhteći od iščekivanja, kad sam klekla preko njega i počela da mu pokazujem šta tačno očekujem. Prešao mi je rukama čitavom dužinom kičme - a onda je vrhovima prstiju zakačio ono što sam se nadala da neće primetiti: namreškanu brazdu ožiljka koji se nalazio odmah ispod desne strane rebara. Zadrhtao je i radoznalo opipao tvrdo, naborano meso.
„Šta je ovo?”, pitao je tiho. „Kako si ovo zaradila?”
U trenu je skočio na noge, i podigao i mene s rukom oko struka, naslanjajući mi leda čvrsto uz svoje telo. „Šta radiš to, stronza?”
Ruka mu je bila tako snažna - mišići čvrsti kao gvožđe preko mog stomaka - da nisam mogla ni da dišem, a kamoli da mu odgovorim. „Nameravala si da pokupiš više nego što vrediš, zar ne?” Gvozdena šipka stegla me je još jače.
„Dobra si, stronza, to ti priznajem - ali nisi tako dobra. Proklete kurve - sve ste jebeno iste!” Sagnuo se do svog kaputa, presavivši i mene napola, zatim nas je ponovo oboje uspravio, a u njegovoj stegnutoj pesnici nalazilo se nešto malo, sa zašiljenim vrhom, što je zasijalo pod svetlom s prozora. „Želela si malo više srebra, je li tako?”, pitao je šapatom.
Rukom kojom me je držao zgrabio mi je suknje, malo me odgurnuo i udario ispod rebara. Ne jako. Nije me mnogo zabolelo. Ništa više od oštrog uboda i iznenadnog pritiska. Ali u ušima mi je zapištalo i ugušilo sve reči koje je zatim izgovorio.
„Ovaj višak srebra mogu da priuštim. Mislim da više nećeš krasti.”
Pitala sam se zašto ga vidim samo u sivim senkama dok je izlazio iz sobe. Potpuno je ostao bez boje. Nisam mogla da progovorim. Sela sam na pete i srce mi je divlje tuklo, dok su mi se slike koje bih najradije zaboravila kovitlale pred očima, žive i mučne. Odjednom mi se zavrtelo u glavi. Tražila sam reči koje nisu nailazile, ali konačno sam uspela da ih izgovorim. „Neko jednom nije bio... zadovoljan... kao što si izgleda ti... i... izrazio je svoje nezadovoljstvo... veoma jasno.”
Zaćutala sam. Moj ples u predvorju smrti nije bila uspomena u kojoj sam uživala. Nisam volela da bilo ko obraća pažnju na ožiljak koji me je podsećao na taj dan: uvek sam se plašila da će ljudima biti odbojan. Meni je bio.
Đani nije ništa rekao, ali okrenuo me je od sebe, zatim se sagnuo i veoma nežno poljubio ožiljak, držeći me za kukove. Topla usta su mu se na tren zadržala na maloj uvrnutoj brazdi, a onda me je opet okrenuo prema sebi.
Ovo je za mene bila nova spoznaja. Sasvim nova. Njegovo saosećanje nateralo mi je suze na oči i nisam znala šta da mu kažem. Gledali smo jedno u drugo, činilo mi se, čitavu večnost, bez reči. Odnos nam je bio prekinut i on se sad ustručavao da me ponovo dodirne, suzdržan pred mojim bolom, dok sam se ja borila da povratim držanje. Trebalo je da ga mrzim što je uništio radost trenutka. Posle kraće unutrašnje borbe, uspela sam da svog učenika ponovo zainteresujem za lekciju koju je prekinuo. Nastavili smo s naukovanjem. Trebalo nam je nekoliko trenutaka da se vratimo tamo gde smo bili, ali na kraju, nije prošlo mnogo dok, na njegovo očito oduševljenje, Đanijeva istraživanja dotad neotkrivene zemlje nisu bila završena i on prestao da bude nevin.
Kad se konačno, zadihan i iscrpljen, čitavom težinom srušio na mene uz stenjanje, nasmejala sam se, boreći se za vazduh. Osećala sam se kao buba zarobljena ispod kamena. Podigla sam ruke, pritisla ih o njegove grudi i savila kolena u pokušaju da ga odgurnem.
„Najbolji ljubavnici obično smatraju da je najbolje... da dama... ostane nezgnječena, Đani”, uspela sam da procedim.
Smesta je skliznuo s mene i počeo da se izvinjava, ali prekinula sam ga. „Prestani. Nisam to mislila ozbiljno, caro. Reci mi - je li vredelo sveg onog straha i nemira?”
Od pogleda koji mi je uputio pod sve slabijim svetlom sveće stvorila mi se neočekivana grudva u grlu. „Da. Da, sinjora, jeste. Ja...”
Obično nisam ljubila svoje mušterije, mada mi se prilika nije često ni pružala. Ali kad je Đani prekinuo svoju rečenicu i rukama mi obuhvatio lice da me poljubi u znak zahvalnosti, nisam ni pokušala da se oduprem.
Ali sam se nakon nekoliko trenutaka odmakla. „Đani”, rekla sam tiho, „sad je vreme da pođeš. Mislim da smo potrošili više od dva sata i moram da idem kući.”
„O”, začudio se. „Zar ne živiš ovde?” Zvučao je iznenađeno.
„Ne.” Nisam dalje objašnjavala. Nije trebalo da zna.
Pomogao mi je da zavežem trake, i to bez pitanja, što mi se svidelo. Oboje smo se vrlo brzo obukli i bio je spreman da krene. Još jednom je nelagodno zastao kraj vrata, s jednom rukom na kvači, vratio se do mesta gde sam sedela na niskoj stoličici, s jednim stopalom prebačenim preko drugog kolena, dok sam vezala podvezicu. „Hvala još jednom, sinjora”, rekao je, „Moj brat i njegov prijatelj nisu imali takvu nameru, ali na kraju su mi učinili veliku uslugu. Kao i vi.”
„Oduševljena sam što sam pokrenula tako osećajnog ljubavnika za sve bezazlene napuljske žene, Đani. Nijedna još ne zna, ali će jednog dana neka od njih biti vrlo, vrlo srećna što te ima.”
Ponovo je prešao preko sobe, sagnuo se i poljubio me u usta sa samouverenošću koju ni on ni ja nismo mogli ni zamisliti do pre dva sata, a onda je otišao, uspravniji i stariji nego što je došao.
Nešto kasnije, Modesto i ja prolazili smo praznim ulicama do moje druge kuće, do ulice koja je mirisala na more, blizu Santa Lučije - Modesto mi je nosio šopenke, a ja sam hodala bosa, s dugim suknjama prebačenim preko ruke. Modesto je sačekao da uđem, i poželeo mi laku noć.
Tiho hrkanje Sebastijana i Ilarije iz odaja u prizemlju govorilo mi je da su moje sluge već zaspale; zastala sam ispred stepenica u hodniku da proverim svoju usnulu decu.
Ostatak kuće bio je tih.
Na spratu su dva istovetna, prelepa lica ležala jedno uz drugo na jastuku, s crnom kosom zamršenom oko obraza. Beata je sisala palac kao i obično. Dok sam ih posmatrala, Bela je zagunđala i okrenula se na drugu stranu, povlačeći za sobom veći deo pokrivača, ostavljajući Beatu otkrivenom. Tanke ruke i noge izgledale su joj krhko, mala guza bleda i ranjiva, tako iznenada izložena. Sagnula sam se, povukla ćebe nazad i ušuškala obe devojčice a da ih nisam probudila.
Vratila sam se u prizemlje, nasula sebi veliku čašu crnog vina i ponela je do bašte na krovu. Osećala sam se čudno izolovano. Gotovo začarano.
To je bio ključ uspeha u ovom poslu - napraviti distancu između sebe i mušterije. Kao putana na ulicama moraš da zatvoriš svoju pravu ličnost - da se zaključaš tako da budeš nepristupačna - ako želiš da izdržiš sve zahteve muškaraca koji plaćaju za svoja zadovoljstva. Ono što su želeli obično je bilo odvratno - moglo je biti i opasno - ali kao običan ulični šljam, nemaš izbora već da se prepustiš i postaneš stvar kakvom te zamišljaju. Dobro se sećam svega.
Sad, nakon skoro dve godine života kurtizane, osmislila sam sasvim drugačiji način igranja ove igre. Moje igre. Svi moji pokrovitelji i dalje su verovali kako od mene mogu da dobiju sve što požele: sad su mi plaćali malo bogatstvo za povlastice, a ja sam se uvek trudila da mi veruju. Ako su želeli da me istuku, sa zadovoljstvom sam ih puštala. Ako su želeli majku, mogla sam da ih držim u naručju i pevam im uspavanku dok ih dojim. Ako su imali potrebu da budu pokorni rob divljoj đavolici, kleknula bih preko njih, držala im nož pod grlom i terala ih da mole za zadovoljstvo.
Bila sam za svakog od njih ono što su najviše želeli.
To i jeste, na kraju krajeva, bila sudbina većine kurtizana, zar ne?
Ali niko od njih nije shvatao - nijedan - da sam od prvog trenutka bila prokleto sigurna, da ja odlučujem o tome šta oni žele, a onda to ispunjavam.
Izbor je bio moj.
Ne njihov.
Baš kao što je Modesto rekao pre neki dan, za Mikelea sam se pretvarala u divlju mačku s kojom može da se bori na svoje zadovoljstvo; Vaskez je sebe smatrao nekakvim manjim božanstvom, pošto se kresao s Afroditom. A Filipo? Filipu je samo bila potrebna stražnjica da je izudara, da poništi poražavajući uticaj ženine hladnoće na njegovu muškost.
Mada, distanca je morala da se drži - sa svima. Baš kao i onda, dok sam još šetala ulicama. Prisnost bi neizbežno uništila ograde koje sam godinama podizala.
U Đaniju sam sad probudila želju i ispunila je: navela sam ga da poželi da ga smatraju nežnim i pažljivim ljubavnikom; dopustila sam mu da bude takav, a onda sam posmatrala njegov ponos i zadovoljstvo što je postigao svoj cilj.
Dobro sam obavila posao.
Ali nisam želela da prihvatim misao koja mi je sad šaputala. Nisam mogla. Izgledi su bili zastrašujući. Taj čudan osećaj otuđenosti koji me je tako bolno zbunjivao dok sam sedela tu, bio mi je sasvim nov, potpuno drugačiji: sličniji sumornom, potištenom osećaju nostalgije nego mojoj uobičajenoj profesionalnoj izdvojenosti prostitutke. Dok sam večeras budila tu želju u Đaniju, u meni se rodila peckava sumnja da sam nesmotreno započela isti proces i u sebi. Mislim da nije Đani bio taj koga sam želela - bio je malo stariji od deteta - ali kad sam se sad setila njegovih toplih usana na izbrazdanoj koži mog ožiljka, dosadni glas počeo je da mi zavija oko glave kao avgustovski komarac i neprekidno mi ponavljao kako sam započela nešto veoma opasno.

8.


Veliki zasvođeni prolaz u San Đakomu delji Spanjoli bio je prohladan, ali čim je otac Ipolito zatvorio vrata male ispovedaonice, znoj je počeo da mu izbija po čelu. Kad je seo, mantija mu se nabrala preko kolena. Vunena tkanina ga je svrbela: otac Ipolito je često pomišljao kako bi neprestano mogao da se kažnjava na taj način, s obzirom na stalnu nelagodu koju je osećao u toj odeći po toplom vremenu. Provukao je mršavu ruku sa izgriženim noktima kroz kosu i uhvatio se za hrbat kljunastog nosa u pokušaju da odagna nešto što mu se činilo da će se pretvoriti u nesnosnu glavobolju.
S čežnjom se prisetio svog prvog - kratkog - svešteničkog naimenovanja u Torinu. Prelepo mesto, Torino: sveže, planinsko i dostojanstveno. U Torinu je bilo lako u poredenju s ovdašnjim okolnostima. Između ostalog, u Torinu nikad nije morao da se bavi nekim tako uznemirujućim kao što je kurtizana. Tog predanog mladića veoma je skupo koštalo da iznova sluša ispovesti žene čiji su mu mnogobrojni gresi istovremeno izgledali čudovišni i sramno privlačni, i često se pitao zašto je dolazila u crkvu u dane kad je baš on bio zadužen za ispovedaonicu. Provirio je iza vrata pre nego što ih je zatvorio, i ugledao ju je u senci drugog reda klupa, sedela je pored mršave žene s belom kapom. Uhvatila mu je pogled i osmehnula se; lice oca Ipolita je planulo i on je ponovo uvukao glavu i zatvorio vrata.
Kurtizana je prelepa, pomislio je, i srce mu je zalupalo: visoke jagodice, crna kosa i bistre oči, kao predivna slika Madone. Ali čak i sama ovakva pomisao - na bilo koji način povezati Majku Božju sa ovom besramnom ženom bilo je svetogrđe i otac Ipolito se u sebi ukorio. Dok je čekao, prizvao je u misli poznati prizor iz jevanđelja: priču o ženi uhvaćenoj u preljubi.
Setio se Hristovog milosrdnog oproštaja punog razumevanja dok je zamišljao prizor: Hrist sedi na vratima na gradskom trgu i crta prstom po pesku dok razularena gomila šutira i gura nesrećnu ženu na kolena pred Njega.
Možda je i ona bila prelepa.
Možda su se zato građani tako i razgnevili.
Otac Ipolito zamislio je ljubaznost u očima Sina Božjeg i drhtavi strah žene, suočene s nezamislivom smrću od kamenovanja ako je i on osudi kao što su je osudile komšije. Ali - šta je jedan čin preljube, ma koliko to bio smrtni greh, u poređenju s neprekidnim bludničenjem koje mu je ova žena svake nedelje opisivala? Da li bi Hrist i na to smireno odgovorio, pitao se?
Je li ga ta žena iskušavala? Redovno ga je podvrgavala - sveštenika zakletog na celibat - opisima koje je teško mogao da zamisli; savetovao joj je kajanje za bestidnost, iako bi takvo kajanje teško bilo iskreno, mislio je otac Ipolito, pošto se svake nedelje vraćala da mu ponavlja iste prestupe.
Neko se uvukao u malu prostoriju s druge strane drvene pregrade i zatvorio vrata. Utroba mu je poskočila.
Kroz zastrti prozor nije jasno mogao razabrati crte u mraku, ali tihi glas je prošaputao: „Perdonatemi, mio Padre...” Nije bila ona.
Promumlao je reči na latinskom, žena je promrmljala odgovor, i čekao da čuje šta je imala da kaže.
Počela je sporo i oklevajuće. „Ja... često nisam u stanju da ispunim muževe bračne zahteve.” Otac Ipolito se snuždio. U glavi je propuštao kroz prste pesak sa gradskog trga i pripremao se za još jedan izliv nepristojnosti.
„Ja... ja...” glas se ponovo pokolebao.
„Molim te, dete”, rekao je otac Ipolito, a i sam se skoro osećao kao dete, „oslobodi se svega što te tišti.”
„Ne volim da ležem s mužem, iako znam da on to želi”, rekla je glasom malo jačim od šapata. „I... imaš li potrebu da priznaš preljubu?”
„O, ne, oče!” Malo jače. „Ne. Baš naprotiv. Ja ne mogu... ne mogu...” Zastala je pre nego što je završila rečenicu, a onda je promrmljala. „Često činim greh neposlušnosti, a kad uspem da poslušam, osećam užasnu i odbojnu neprijatnost.”
Otac Ipolito nije bio sasvim siguran da je razumeo, ali olakšanje je nadjačalo zbunjenost, pa je uz veliki polet ponudio ženi oprost za kojim je tako otvoreno žudela. Promrmljala je pokajanje i nestala.
Vrata su se ponovo otvorila i ovog puta ga je pogodio tako jak smrad belog luka da se za nekoliko trenutaka probio i kroz prozračnu pregradu u ispovedaonici. Oči oca Ipolita su zasuzile i odmakao se što je mogao dalje, onoliko koliko mu je sedište dozvoljavalo. Grubi muški glas promucao je uvodne molitve i usledio je niz beznačajnih i predvidljivih prestupa. Otac Ipolito je posavetovao, dao oprost i brzo ispratio ovog neželjenog grešnika, a nekoliko trenutaka kasnije, ušla je kurtizana, zatvorila vrata i klekla. Znao je ko je i pre nego što je progovorila.
Otac Ipolito je obrisao vlažno čelo platnenom maramicom i olizao suve usne, koje su imale ukus soli. Nije upio gotovo ništa od nevolja ostalih parohijana tog jutra, desetak ljudi razrešio je grehova da ih gotovo nije ni saslušao; um su mu ispunile brojne slike koje mu je tako živopisno opisala kurtizana. Pitao se treba li da razgovara s biskupom.
Možda bi bilo pametno da preduzmu mere i oslobodi se obaveze da podnosi ovakva iskušenja svake nedelje. Ali ipak, raspravljao se sa samim sobom, Hrist je četrdeset uzastopnih dana izdržao u pustinji opkoljen neprekidnim iskušenjima: iskušenjima naspram kojih ovi kratki trenuci ispovedanja nisu ništa. Možda je božja volja da on - otac Ipolito - nastavi da pati tako što će imati mučan uvid u zabranjeno, da tako proverava njegovu duhovnu odlučnost.
Odbacio je pomisao da bi mu previše nedostajale kurtizanine nepristojne priče kad bi uradio bilo šta što bi ubrzalo njihov nestanak iz njegovog života.
Otac Ipolito oslonio je oštre laktove na kolena, spustio glavu na šake i zagledao se u prašnjavi pod ispovedaonice kroz raširene prste.
Marija di Lavijano završila je sa svojim okajavanjima i molitvama. Podigla je pogled i ugledala visoku ženu s neobično upletenom crnom kosom kako izlazi iz ispovedaonice. Zavukla je zalutali pramen kose nazad pod kapu, pogledala ženu kako se spušta na kolena nekoliko sedišta dalje od nje, u istom redu, i povija glavu skupocenog izgleda iznad sklopljenih ruku. Marija je primetila krupno prstenje na obe ruke. Njeni prsti su, osim burme, bili goli. Niska crvenih kamenčića oko ženinog vrata svetlucala je pod snopom sunčeve svetlosti, koja je poprečno sekla crkvenu lađu kroz visoki vitražni prozor: sićušne barice boje igrale su joj preko vrata i ispod brade, nalik na mrlje krvi.
Trenutak kasnije, žena je podigla pogled ka krovu i Marija je primetila suze u očima. Nastavila je krišom da je gleda, a zatim je krenula kad je žena okrenula glavu i uhvatila joj pogled. Prešla je vrhom prsta ispod donjih trepavica oba oka, da pažljivo ukloni tragove suza, a Marija je osetila kako crveni, postiđena što je uhvaćena kako prisluškuje u trenucima nečije slabosti. Žena je tada ustala i provukla se kroz red do prolaza. Pozdravila ju je kratkim savijanjem kolena, okrenula se i pošla ka velikim ulaznim vratima; spori koraci su joj jasno odzvanjali zasvođenom tišinom.

9.


„ Kad ćeš mi ispričati kako je bilo, Đani?”
„Zaveži, Karlo! Rekao sam ti da ne želim o tome da raspravljam.”
„Zašto? Što da ne? Mislim da imam pravo na neke... pojedinosti, zar ne? Želeo bih da budem siguran da govoriš istinu, pored ostalog - želim da budem sasvim siguran da si to zaista uradio.” Oči Karla dela Roverea su se raširile i on se obliznu. „Mislim: Mikele i ja smo te isporučili pred njen prag... znam da si stigao tamo... ali imam samo tvoju reč, zar ne, da si održao svoju stranu pogodbe.”
„Rekao sam da ne želim o tome da pričam.”
„Pravi si gad, Đani...”
„Nadao si se da neću uspeti, zar ne? Mogu da zamislim kako si očekivao da neću ispuniti obećanje. E pa jesam, Karlo - održao sam svoj deo pogodbe, ali neću ti ništa ispričati o tome.”
Karlov glas postao je oštar. „U pravu si - nisam mislio da ćeš to uraditi. Da budem iskren, sve sam dogovorio samo zato što sam mislio da ću povratiti svoj novac.” Zaćutao je, a zatim rekao: „Ali slušaj, Đani, imala je izuzetne preporuke, pa... zanima me da znam - je li vredela? Bio bih prokleto razočaran da sam platio toliki novac a da nije vredelo.”
Đani je ljutito pogledao brata i nije ništa rekao.
Karlo se nasmejao. Usta su mu bila zatvorena i smeli mu je izleteo kroz nos, kao frktanje. „Dakle? Je li bila dobra? Mikele misli da jeste. Mikele mi je dosta toga ispričao o sinjori, Đani, ali ja želim da čujem od tebe. On kaže...” Karlove oči poletele su ka vratima, kao da želi da se uveri da im se otac neće pojaviti. Spustio je glas i ponovo olizao usne pre nego što je progovorio.
„Mikele kaže da je lepa. Kaže da su joj grudi izvanredne (za one koji cene tako nešto, naravno) - kao tople breskve, kaže, a pička joj je - jao!”
Prekinula ga je Đanijeva pesnica. Zglobovi su udarili po Karlovom nosu uz krckanje; udarac ga je izbacio iz ravnoteže - pao je na kamin i stropoštao se na ognjište, okrvavljenog nosa. Prekrio je dlanom lice, a crveno mu se slivalo kroz razmaknute prste i preko šake.
„Karlo, ti si pokvareno kopile”, procedio je Đani tiho. „Da se nisi usudio da tako govoriš o njoj.” Karlo je seo tamo gde je pao. Zlobni osmeh mu je nestao s lica. „Žena je kurva... i ne zaslužuje... ništa bolje”, promumlao je.
„Začepi!”
„O bože.” Karlo je sklonio ruku s nosa, s gađenjem pogledao u tamnocrvenu mrlju na dlanu i obrisao je o pantalone, gde je ostavio dugačak, taman trag. Kad ju je ponovo podigao, postavio ju je s dlanom nadole ispod mesta gde je krv i dalje kapala. „Da li se to dečko... zaljubio?” Nezgrapno je progutao pljuvačku.
Đani je zurio u brata u neverici. Pesnica mu se ukočila i zglobovi su ga boleli; ispružio je prste nalik na morsku zvezdu i ponovo ih stegao u pesnicu, pa ih pridržao drugom rukom.
Zastao je, kao da pokušava da odluči sme li da progovori, a kad su reči konačno izašle, bile su samo malo glasnije od šapata.
„Mama bi se stidela da te čuje kako govoriš.”
„Mama bi se stidela da zna da je tatin najbolji dečak spavao s kurvom”, podsmešljivo je odvratio Karlo.
Đani je porumeneo. „Misliš li da bi bila ponosna kad bi saznala da mi ju je namestio stariji brat?”, pitao je. Pogledao je u pesnicu obuhvaćenu prstima leve ruke i uz poslednji pogled upućen Karlu, stisnutih usana, izašao iz dugačke trpezarije i krenuo ka stepeništu.
„Izlaziš?”
Đani se okrenuo i ugledao oca. Visok crnokos muškarac od četrdesetak godina jednom rukom pridržavao je vrata radne sobe, a iz druge ruke su mu visile naočare s čeličnim okvirom. Lice mu je pokazivalo blagu radoznalost.
Đani je klimnuo glavom.
„Kakva je to galama bila? Karlo je zvučao...”
„Ništa, tata. Imali smo nesuglasicu.”
Otac se kratko namrštio - više od brige nego od ljutnje, pomislio je Đani - i rekao: „Ideš li u grad?”
„Ne. Ne tako daleko. Samo malo na vazduh.”
„Dakle, guši te ta svađa?”
Đani je na trenutak zažmurio, a onda rekao: „Moglo bi i tako da se kaže.”
„Pronađi me kad se vratiš, Đani, hoćeš li? Potrebna mi je tvoja pomoć u rešavanju nekih pitanja za sledeću nedelju...”
Đani je ponovo klimnuo glavom, okrenuo se od oca i strčao niz stepenice. Svetio je napolju bilo prigušeno i žuto. Đani se krupnim koracima udaljavao od kuće ulicom koja je vodila do malog trga. Vrteo je Karlove podrugljive reči po glavi. O bože. Da li se to dečko zaljubio? Da li je? Seo je na nizak zid i dlanovima prekrio lice; vrhovima prstiju je kroz kosu pritisnuo glavu. Trenutak-dva kasnije spustio je ruke i prepleo prste iza vrata, zagledao se preko trga i prepustio se sećanjima na to veče. Zebnja, sputavajuća posramljenost, strah od neuspeha; a onda otkriće kad je spustio ruke na ono prelepo telo i konačno shvatio zašto - zašto su umetnici i pesnici toliko vekova tako radosno trubili o buđenju fizičke ljubavi kroz boju, mermer i dvosmislene reči. Đani je osetio kako mu glad za Frančeskom klizi niz grlo i zadržao je dah - zažmurio je i dopustio da ga preplavi. Blago je otvorio usta, dah mu je zapeo u grlu, a zbrkani zvuci užurbanog trga ispleli su oko njega mrežu tople buke dok je sedeo na zidu i sećao se. „Nešto nije u redu, Đani?”
Glas se probio kroz mrežu, ali on se nije pomerio.
„Đani? Šta je bilo?” Đani je poskočio kad ga je ruka uhvatila za rame. Uredna prilika u zelenom kaputu i pantalonama; kosa malo predugačka. Izraz zbunjene zabrinutosti na dobrodušnom i otvorenom licu.
„Nikolo”, rekao je Đani, a srce mu je poskočilo kad je ugledao bratovog prijatelja, kao da se uplašio da su mu misli možda vidljive plesale oko glave dok je sedeo tako na zidu.
„Baš sam krenuo do kuće tvog oca da vidim Karla”, rekao je Nikolo. „Ideš i ti?”
„Ne.”
„Nisam te video od...” počeo je Nikolo, ali Đani ga je presekao.
„Ne pitaj. Rekao sam Karlu pre nekoliko trenutaka da o tome ne želim da razgovaram. I samo da znaš - nije hteo da me sluša i udario sam ga.”
Nikolo je podigao obrve i kratko uzdahnuo od iznenađenja. „Ti? Ti si njega udario? Bože - je li bilo... toliko loše?” pitao je.
Đani je video nešto sasvim drugačije od skaredne podrugljivosti kakvu je primetio na bratovom licu: iza Nikolove radoznalosti i neznatne pohotljivosti videlo se da mu je neprijatno zbog osećaja krivice. „Jesi li je upoznao?”, pitao ga je.
„Da. Karlo je zatražio da je ja pronađem i sve dogovorim.”
„To i liči na njega. Znači, video si je. Šta misliš, kako je bilo?”
„Ah.”
„Da - ah! Bilo je... izvanredno.” Đani je zastao. „To je sve što ću reći, i tebi i bilo kome drugom.” Dvojica mladića su se odmerili. Nikolo je prvi skrenuo pogled, i kad je to uradio, Đani je progovorio. „Nikolo, zašto... zašto se družiš s Karlom?”
„Kako to misliš?”
„Lako pitanje, Niko. Zašto ti se dopada?”
„Kakvo je to pitanje o sopstvenom bratu?”
„Jednostavno”, odvratio je Đani uz sleganje ramena. „Možda mi je brat, ali nije baš... dopadljiva osoba, zar ne? Samo sam se pitao šta te to kod njega privlači - osim onog očitog, ali nisam mislio da si...”
„Nisam.” Nikolo je pocrveneo. „Mislim da je Karlo neko vreme mislio da jesam.”
„Nadao se, možda.”
„Možda.”
„Pa, zašto onda?”
Nikolo se namrštio. „Zaista ne znam. Pretpostavljam... pa, poznajemo se veoma dugo, zar ne, Karlo i ja? Od smrti vaše majke. Viđamo se - samo to. Zasmejava me...”
Đani je u neverici podigao obrvu i Nikolo se iskrivljeno osmehnuo. „Znam da ne vidiš često tu njegovu stranu”, dodao je, „ali tako je. A onda mi je izneo taj predlog o sinjori i... ti... i izgledalo mi je kao bezazlena zabava. Odmah je bio spreman da za sve plati, pa sam ja...” Zaćutao je.
„Jesi li mislio da ću to uraditi?”, tiho je pitao Đani.
Nastupio je dugi tajac. Nikolo je progutao pljuvačku. Odmahnuo je glavom. „Ne.”
„Kako si zamišljao da ću vratiti Karlu dug da nisam uspeo?” Nikolo je piljio u zemlju i ćutao.
„Da li bi ti to uradio?” pitao je Đani.
„Sranje! Da, uradio bih, proklet bio. Takvu priliku? Imao si sreće, Đani. Hoćeš li je ponovo videti?”
Kao da mu se nož zario u stomak. Zastao je. „Ne.” Trudio se da zvuči nemarno. „Ne mogu to sebi da priuštim.”
„Ne? Pretpostavljam da je tako. Ipak...” Nikolo je nezgrapno prebacio težinu s jednog stopala na drugo. „Bolje da krenem. Siguran si da nećeš sa mnom?”
„Ne još. Ako vidiš tatu, reci mu da ću doći za sat.”
Nastupio je trenutak tišine, a onda je Nikolo rekao: „Đani?”
„Da?”
„Pretpostavljam da treba da ti se izvinim. Nije trebalo to da ti uradimo... ali... pa... bože, Đani, sad imaš čime da se pohvališ, a? Već prvi put si spavao s jednom od najtraženijih žena u Napulju...” Kad je video kako mu se Nikolo smeška kroz zbrkanu masku stida, drugarstva, krivice i ljubomore, Đani je osetio kako mu se bolna desna ruka ponovo steže u pesnicu. Nije ništa rekao, okrenuo se od Nikola i krenuo ka reci.
„Izvanredno! To je sve što je rekao”, rekao je Nikolo Karlu, koji je sedeo s laktovima na stolu i platnenom maramicom umrljanom krvlju, zgužvanom u ruci. Glava mu je bila nagnuta unazad, nos otečen i pobeleo; jedna nozdrva bila mu je zapušena zgrušanom krvlju. „Dakle, tebe nije udario?”
„Ne.” Nikolo mu se podsmehnuo. „Ne, mene nije udario. Samo tebe, amico. Ali... da Đani uradi tako nešto - svakako ga je promenila, Karlo. Ostario je pet godina za nedelju dana. Pošto sam porazgovarao s njim, nimalo ne sumnjam da je to zaista učinio.”
Karlo je podrugljivo frknuo, a zatim se trgnuo i podigao s nosa krpu s crvenim mrljama. „Jesi li zauzet ove nedelje?” pitao je kroz platno.
„Da. Usred sam posla sa sinjor Mastalijem i njegovim zanemarenim pravom pristupa ulici blizu Santa Marije... Zašto pitaš?”
„Imam pošiljku začina koja treba da stigne u sredu i ne mogu biti tamo da nadgledam utovar, koji god dan da stigne.”
Karlo je skinuo krpu s lica, pregledao joj je sadržaj i promumlao, više sebi nego prijatelju: „Pitaću Mikelea - on će sigurno moći da mi pošalje nekoliko ljudi, da budem siguran da oni lopovski stronzi drže ruke dalje od moje imovine.”
„Odakle to dolazi, šta god da je?”
„Sa začinskih ostrva. Uglavnom šafran - ali i nešto cimeta i karanfilića. Trebalo bi da dobijemo dobru cenu - ako uspem da začine sačuvam netaknute. Većinu ću poslati kopnom do Rima. Ne mogu ih slati morem - opet neke proklete neprilike u Ostiji.”
Vrata trpezarije ponovo su se otvorila uz škljocaj i pojavio se Karlov otac. Ustuknuo je kad je ugledao starijeg sina, koji je nos i usta ponovo prekrio krvavom maramicom. „Nebesa! Šta ti se dogodilo?”
Karlo nije ništa odgovorio.
„Hm. Nesuglasica koja guši. Zbog čega, za ime sveta, Karlo?”
Karlo je slegao ramenima. Nikolov pogled lutao je od oca do sina i tišina je potrajala Rekao je: „Video sam Đanija na trgu, sinjore. Rekao mi je da vam prenesem kako će se vratiti za sat - pre nekih pola sata.”
„Hvala, Nikolo”, rekao je. „Ostaješ li na večeri s nama?”
„Ako mogu - Karlo?”
Karlo je ponovo slegao ramenima. Otac se namrštio na njega, okrenuo i izašao iz trpezarije. Ponovo u radnoj sobi, Luka dela Rovere seo je za pisaći sto i tupo se zagledao u naočare, prevrćući ih među prstima dok je razmišljao o svojim sinovima.
Čuo je lupanje ulaznih vrata, zatim bat koraka na stepenicama, a trenutak kasnije otvorila su se vrata radne sobe i Đani je provirio unutra, držeći se za kvaku.
„Rekao si da želiš da me vidiš, tata.”
Luka mu se nasmešio. „Da. Upravo sam mislio na tebe.”
Đani je ušao u radnu sobu, gurnuo vrata za sobom i seo na ivicu očevog stola. Luka je oklevao, a zatim rekao: „Đani - postoji li... neki određeni nesporazum između tebe i
Karla?”
Otac i sin gledali su se u oči nekih pet sekundi, a onda je Đani progovorio: „Da... ali rešićemo to sami. Molim te, ne mešaj se, tata.”
„Đani...”
„Ne, tata. Šta si želeo da uradim?”
Nastao je tajac. Pošto je osetio da neće ništa postići, Luka je odustao od ispitivanja i rekao: „Dve stvari, caro: možeš li da odeš do sinjor Čedra i pokupiš dva svećnjaka koja mi je popravljao...” Đani je klimnuo glavom. „I što je još važnije, možeš li da skokneš do sinjore Cigolo i saznaš hoće li na vreme završiti onaj kaput - trebaće mi za veče s Filipom i Parizetovima u San Domeniku Mađore, ne želim da u poslednji čas čujem da nije stigla da završi prepravke. To je jedini prikladan koji imam. Siroti Luiđi trenutno je beznadežan; zaista ne želim njega da šaljem. Otišao bih sam, ali obećao sam da ću svratiti do komšije i čitati starom Bartolomeu dok se ne smrači. Imaš li nešto protiv? Osim ako ti ne bi čitao Bartolomeu...”
Đani je iskrivio lice i odmahnuo glavom. „Ne. Obaviću ostale poslove.”
„Hvala ti, caro.”
„Poći ću odmah. Neću dugo. Nemojte me čekati ako ručak bude spreman pre nego što se vratim.” Đani se osmehnuo ocu i nestao.
Luka je uzdahnuo. Zurio je u vrata nekoliko trenutaka, zatim je namestio naočare na nos, podigao knjigu i prelistao je do mesta gde je kožna traka obeležavala stranicu na kojoj je pre nekoliko trenutaka prestao s čitanjem.

10.


Bliznakinje su sedele na podu u sali. Obe devojčice su me pogledale kad sam rekla: „Modesto je trenutno prilično tužan pa sam mislila da biste vas dve mogle da mu napravite one lutkice koje vam je jednom pokazao. Mogle biste ovog jutra da odete i poklonite mu ih. Mnogo bi ga razveselilo da vas vidi. Šta mislite?”
„Lutkice od sveća?” pitala je Beata.
„Da.” Ponovo sam se nasmešila na dva podignuta lica. „A sad... podsetite me kako se prave. Šta nam je potrebno?”
„Grančice.”
„Kanap.”
„Vuna.”
„Vosak od sveća.”
„Hajde da to sve nađemo, hoćemo li?” I moje dve devojčice su se užurbale po kuhinji; Ilarija je razdražljivo uzdahnula dok su otvarale vrata kredenca i pretraživale po ćoškovima. Bela se držala za Ilarijine suknje, poskakivala gore-dole i zapitkivala: „Možemo li dobiti sveće, Larija, molim te, možemo li dobiti sveće?”
Nije se osvrtala na to što su je vukli za odeću, već se obratila meni: „Imam samo najbolji vosak, sinjora - zar zaista želite da...”
„Potrebna mi je samo jedna sveća, Ilarija, to će biti dovoljno. Bela - uzmi je, hoćeš li? Beata, uzmi činiju i stavi je na žar - pažljivo.” Sledile su uputstva. Otrčala sam na sprat i izvukla šaku punu vune iz dušeka, zatim sam dohvatila vreću sa ostacima tkanina od haljina i odabrala nekoliko parčića svile i platna. Kad sam ponovo ušla u kuhinju, Beata i Izabela čučale su ispred kamina, lomeći dugačku sveću od pčelinjeg voska na komade i svako parče su pažljivo svlačile s fitilja; stavljale su grudvice voska u zemljanu činiju postavljenu na žeravici. Ilarija je gulila povrće i mrštila se, trudeći se da se ne obazire na ovakvo ometanje njenih redovnih obaveza, ali se, čim sam ušla, okrenula od posla i bez reći mi predala kratak štap oko koga je u debelom sloju bio namotan kanap. Zahvalila sam joj i preko lica joj je zatreperio kratak osmeh.
„Pronađi neke grančice u korpi za drva, hoćeš li, Bela?” pitala sam, a ona je otpuzala do korpe i počela da traži.
„Hoće li ove biti dobre?”
„Baš nam takve trebaju.”
Bliznakinje su uzele po grančicu. Predala sam svakoj meki smotuljak vune, koji su isplele u niti između kažiprsta i palca, a onda pažljivo obmotale oko jednog kraja grančica, da naprave čvrstu loptu. Zatim su, dva prsta dalje, vezale kanap, dug toliko da mu krajevi vire sa obe strane. Oba kraja su se završavala čvorom.
„Prvo Bela.”
Izabela je ponovo čučnula ispred činije s tek rastopljenim voskom. Okrenula je grančicu i pažljivo umočila vunenu loptu u vosak. Podigla ju je i umočila još jednom-dvaput, a zatim se povukla.
„Beata?” I ona je učinila isto.
Trebalo nam je oko pola sata i nekoliko umakanja, ali ubrzo su obe bliznakinje imale lopte od voska nalik na glave na jednom kraju grančice, a obe lutke imale su malene grudvice voska na obe ruke od kanapa, što je predstavljalo šake. Devojčice su iglom iščeprkale lutkama oči u mekom vosku, a zatim su ih uspravile u loncu da se stvrdnu. Dok su čekale, razgledale su parčiće tkanine koje sam donela i birale materijale za lutkine haljine. Beatina će biti elegantna, u ružičastoj svili, dok će Belina kreacija biti od nešto trezvenijeg tamnocrvenog platna. Nekoliko parčića čipke upotpuniće sliku - Modesto će biti iskreno zadivljen, veselo su me uveravale obe devojčice.
Kao i obično, nevešto sam im pomagala da kroje i šiju, nabiraju i spajaju; nedugo zatim, obe damice - koliko je to bilo u našoj moći - bile su završene. Malo izobličene, možda, ali svejedno sjajne.
„Hoćete li da svratimo i predamo ih Modestu na putu do... sinjore Bjanke?” Obe devojčice vrisnule su od oduševljenja na pomisao da će posetiti omiljenu radnju, i spremile se za izlazak u naletu usplahirenog čavrljanja, da sam - mnogo smirenije - ogrnula kaput oko ramena i pozdravila se sa namrgođenom Ilarijom, kojoj je laknulo, i koja je, činilo mi se, bila vrlo zahvalna što smo odlazile, iako mi je na dlan stavila dve osušene smokve kad smo pošle: za svaku devojčicu po jednu.
„Zašto idemo do sinjore Bjanke?”, pitala je Bela.
„Zamolila sam je da mi sašije novu haljinu. Danas treba da mi uzme mere.”
„Možemo li da gledamo?”
„Možemo li da vidimo celu tkaninu?”
„Možemo li da krojimo?”Govorile su istovremeno, trčkarale i skakale napred-nazad ispred mene dok sam hodala. Bjanka će im pronaći neku divnu zabavu dok mi priprema haljinu, bila sam sigurna u to: njeno svetlucavo blago od dugmića, traka, konca i perlica uvek oduševi moje dve male samožive sladostrasnice, a Bjanka je darežljiva i maštovita s robom. Morala sam da se nasmejem njihovim željnim licima. Ako ne budem mogla da im pronađem muževe, možda ću ih poslati kod Bjanke da uče zanat kad budu malo starije. Uživale bi u poslu, čini mi se. U svakom slučaju, to je tek zamisao.
Nasmešila sam im se i rekla: „Da, sigurna sam da ćete to sve raditi. Ali prvo ćemo otići do Modestove kuće i dati mu lutke.”
Kao i obično, nisam ih razuverila u pretpostavci da je Modesto vlasnik kuće u Ulici Svetog Tome.
Bela i Beata počele su da se prepiru koja je napravila lepšu lutku i koja će se Modestu više svideti, dok se meni u sećanje vratila slika mog sluge onakvog kakvog sam ga videla pre nekoliko noći, kad mi je jecao u naručju. U sebi sam besnela zbog njega; i sama pomisao na ono što su mu oduzeli mogla je da me rasplače. Pre mnogo godina, na samom početku, ponudila sam - nekoliko puta - da mu pružim ono što nikad nije iskusio, ali uvek je odbijao. Mislim da se plašio neuspeha.
„Evo nas!” rekla sam kad smo zašle za ugao i devojčice potrčale da pokucaju na vrata. Bela je podigla ruku, a Beata se zaustavila tik iza nje, pa su se obe ukopale u mestu. „O, mama...
Slušaj!” zadivljeno je prošaputala Beata.
Kuhinjski prozor bio je širom otvoren i kroz njega je dopirao tako divan zvuk da se činilo kako je cela ulica zadržavala dah da ga čuje. Čisto i jasno, i srceparajuće, kao savršeni dečački sopran, iako snažniji i zvučniji, u njemu sam čula sve Modestove godine gubitka i bola, mudrosti i saosećanja. Dlačice na vratu su mi se naježile. Verujući da ga niko ne sluša, moj sluga je prosuo svoj prelepi glas u tišinu, i sve tri smo stajale na pragu i slušale, očarane, punih pet minuta. Jedva smo se usuđivale da dišemo. Tada je Bela prošaputala: „Zvuči kao anđeo kad peva, zar ne?”
„Mislim da anđeo ne bi zvučao tako tužno”, tiho je primetila Beata. „Hajde da uđemo i predamo mu vaše lutke”, predložila sam šapatom. Mislila sam da nije u redu da ga prekidamo, ali pevanje je prestalo čim sam otvorila vrata.


***



„Sinjora.” Modesto se nasmešio kad nas je video zajedno na svom pragu, ali u očima mu je zatreperio oprez: mislim da mu je još bilo neprijatno što sam ga videla onako nesrećnog pre neku noć.
„Nešto smo ti napravile, Desto”, rekla je Bela i povukla ga za ruku dok smo ulazile; Beata ga je uhvatila za drugu ruku i pogledala ga. „Nadamo se da će ti se svideti”, dodala je.
Modesto je kleknuo i devojčice su mu, uz mali naklon, predale svaka svoju lutku. Uzeo je po jednu u ruke i polako i ozbiljno proučavao ručni rad. Trenutak-dva kasnije rekao je: „Nikad nisam video tako lepo napravljene lutke. Jeste li ih same napravile? Jesu li zaista za mene?”
„Mama je rekla da si tužan”, rekla je Beata dok su obe klimale glavom. „Rekla je da će te razveseliti.”
„Zaista smo ih napravile, Desto. Same. Ali mama je pomogla”, objasnila je Bela. Modesto je čučao na podu hodnika. Ponovo se osmehnuo. „Mama je bila u pravu”, rekao je gledajući u mene. „Predivan poklon. Hvala vam svima.”
„Svidelo nam se tvoje pevanje, Desto”, izjavila je Bela naslanjajući se na njega. Spustio je ruku da se pridrži, podigao obrve i slegao ramenima. „Hram”, rekao je. „Nisam znao da me neko sluša. Pa, nije više kakvo je nekad bilo.”
„Bilo je prelepo, caro”, rekla sam.
„Ali sad idemo do sinjore Bjanke”, ubacila se Beata, uputivši mi značajan pogled. Nasmejala sam se. „Ne brini, idemo pravo tamo - treba da mi skroji novu plavu haljinu”, objasnila sam Modestu, koji je klimnuo glavom. „Znači, idete na onaj koncert sa sinjorom?”
„Ne na koncert - već na predstavu. Večera i predstava, verovatno.”
„Kada...”
„Sedmog, sledećeg meseca.”
Namrštio se i izračunao. „To je četvrtak.” Uputio mi je prilično podmukao pogled pa se okrenuo devojčicama. „Slušajte vas dve - pre nego što krenete do sinjore Bjanke - otrčite do kuhinje i skinite s najniže police veliki plavi lonac. Možete uzeti svaka po jedno od onoga što tamo nađete.”
Devojčice su se trkale do stepeništa koje vodi do kuhinje.
Čim su se dovoljno odmakle da ne čuju, Modesto se okrenuo ka meni: „Sedmog? To je četvrtak. Šta je sa sinjorom Di Čičanom? Znate šta sam rekao pre...”
„Neće mu smetati - tada će se vraćati s putovanja. S Malte, mislim da je rekao - sa svojim prijateljem gusarom. I te nedelje se uopšte neću videti sa Vaskezom. Biće odsutan s trupama do nedelje.”
Modesto je podigao obrve i izbacio donju usnu.
„Ispričaću ti više kad se kasnije vratim”, rekla sam i bacila brz pogled ka stepenicama. Devojčice su se vraćale i svaka je u ruci držala veliki, lepljivi slatkiš.
Modesto ih je obe poljubio, ispratio nas i vratio se u kuhinju, a ja sam povela svoju uzbuđenu decu preostalih četiristo metara do kuće bivše kurve, sad uspešne krojačke, koja mi je bila najsličnija prijateljici od pripadnica mog pola u Napulju.
„Udahni”, rekla je Bjanka.
Podigla sam ruke i udahnula. Bjanka je među zubima držala čiode i mrmljala uputstva kroz nos dok me je debeljuškastim prstima gurala i vukla u položaje koji su joj bili potrebni. Kačila je čiode, i povlačila i savijala i uvlačila, sve dok mi se bluza - tog trenutka okrenuta naopačke - nije priljubila uz telo kao svilena koža.
Bjanka se odmakla na trenutak i kritički se namrštila na visoki, zatvoreni okovratnik kakav sam tražila. Prešla je vrhovima prstiju izbockanim od igala preko gornjeg ruba, izvadila preostale čiode iz usta i rekla: „Ne razumem, Frančeska. O čemu se radi?” Brzo je pogledala u devojčice, zatim spustila glas i narednih nekoliko reči izgovorila gotovo nečujno. „Je li kurvanje konačno izgubilo draž? Nameravaš li da pređeš u kaluđerice?”
Nasmešila sam joj se i objasnila. Nasmejala se. Zabacila je glavu, stavila ruku na široki kuk, glasno se nasmejala, a zatim bučno uzdahnula. Kroz uzdah je progovorila: „O bože, volela bih to da vidim, cara, stvarno bi trebalo - ti, skromna i povučena udovica? Bićeš potpuno čarobna - postaraću se za to. Svaki centimetar kože koji bi mogao da zapali tvoje bezazlene domaćine biće dobro pokriven, obećavam ti. I biseri, kažeš?”
„Poklon od sinjor Di Lavijana.”
„I potpuno nezakonito stečeni, naravno.” Lice joj se razvedrilo na pomisao. „Naravno.”
„Šta znači nezakonito, mama?” pitala je Beata, pošto je podigla pogled s činije pune svetlucavih staklenih perlica.
„To znači... prelepo, cara”, brzo je odvratila Bjanka. „Mama će ti biti prelepa kad bude izašla sledećeg meseca.”
„Mama je uvek prelepa.”
„Zaista jeste.”
Narednih nekoliko minuta Bjanka je provela kačeći čiode i ušivajući, a onda je pažljivo skinula napola napravljenu školjku s mene, tako da sam ostala samo u košulji. Ona i bliznakinje vratile su se u prednju sobu, a ja sam ostala da se presvučeni u svoju staru haljinu; upravo sam vezala poslednju traku, kad sam čula kako se otvaraju vrata radnje, a čovek, koga nisam uspela da vidim, obratio se Bjanki. Zavukla sam krajeve traka među grudi, promeškoljila ramenima dok mi se haljina nije udobno namestila, a zatim sam izašla da potražim devojčice; dok sam hodala, poigravala sam se s pramenom kose koji mi je pobegao iz pletenice.
Visoki mladić naslanjao se na Bjankin sto i kažiprstom pokazivao na red ispisan u Bjankinoj svesci. Drugom rukom sklonio je neurednu kosu s lica, a ja sam ostala bez vazduha.
Bio je to Đani.
Povukla sam se u senku prolaza, dok mi je srce tuklo, a u glavi sam ponovo proživljavala onaj trenutak kad mi je spustio usta na ožiljak i slomio mi odbranu. Ponovo sam osetila njegove prste na bokovima. Leđima sam se naslonila na zid hodnika i krišom provirila: nisam želela da me vidi. Moja draga, ali brbljiva prijateljica Bjanka ne sme saznati da sam spavala s tim momkom, niti ću rizikovati da izrazom lica otkrijem neprijatni nemir koji je probudio u meni. Njena priroda željna tračarenja uživala bi u takvoj tričariji, a moj bi ugled bio narušen zbog njenih priča.
Dok sam ga posmatrala, Đani se smešio Bjanki; ona je blistala i klimala glavom u znak slaganja sa svim što je govorio. Žustro je kuckala prstom po papiru ispred sebe, a on je krivio glavu.
Beata je podigla pogled s nizanja perlica i otvoreno se zagledala u njega. Bela je osetila da je sestri nešto skrenulo pažnju, pa je i ona podigla pogled. On se nasmešio dvema malim prilikama i meni je srce poskočilo - bio je to ljubak, bratski osmeh, zbog čega su ga devojčice pogledale razrogačenih očiju pravo u lice, ispod dugih trepavica, kikoćući se. Bjanka je rekla nešto što nisam uspela da čujem, i Đani se nasmejao.
Učinilo mi se da je iz nekog razloga štitio desnu ruku; pridržavao ju je levom i nekoliko puta je ispružio i savio prste kao da ga bole. Shvatila sam da želim da razgovaram s njim i umalo da zanemarim prvobitnu strepnju, iskoračim na svetlo i iznenadim ga, kad se ispravio, zahvalio Bjanki i otišao iz radnje.
„Mama, promakao ti je jedan tako ljubazan čika. Rekao je da smo lepe”, rekla je samozadovoljno Beata kad sam ušla. „I jeste: sasvim je u pravu.”
„A ja sam mu rekla da ste dve male nevaljalice, baš kao i vaša majka”, ubacila se Bjanka. Devojčice su se zakikotale.
Napola sam se nasmejala, ali i pobunila: „A ja sam mislila da si mi prijateljica, Bjanka Cigolo.” Nasmešila se, pružila ruku i pomilovala mi obraz, kikoćući se dok je govorila: „I jesam, cara, jesam. Ali... mladić kao što je on - nebesa!” Ponovo je spustila glas i prošaputala: „Ne bih ga pustila ni blizu tebe! Baš dobro što je otišao pre nego što si se vratila.”
„Šta je želeo?”, pitala sam.
Odgovorila je ponovo normalnim glasom: „Popravljam njegovom ocu kaput. O, što je tek on divan čovek, taj sinjor. Imao je i on svojih neprilika. Izgubio je ženu pre desetak godina i sam je podigao sinove. Dobar je čovek... a taj mladić je isti on.” Nasmešila se i podigla obrve. Pogledala je devojčice, koje su se opet posvetile perlicama, i prošaputala: „Reći ću ti, Frančeska, ne bih marila da imam takvu igračku. Ni najmanje. Ooo, da sam dvadeset godina mlađa...”
Namestila je izraz preterane raskalašnosti, a ja nisam rekla ništa, pitajući se šta bi Bjanka kazala kad bih joj opisala kako je to tačno izgledalo... igra s Đanijem.
Pokupile smo sve naše stvari i napustile radnju. Odvela sam decu nazad do Ilarije i ostavila ih da veselo nižu punu vreću perlica koje im je dala Bjanka. Sama sam se vratila do Ulice Svetog Tome.
Dok sam hodala, misli su mi zvonile u glavi. Zašto me je Đanijeva pojava tako uznemirila? Iskreno sam verovala da se nisam... čak nimalo... zaljubila u njega. Bio je samo dečak. Bilo bi mi drago da ponovo spavam s njim ako me ikad bude pitao - naravno da bi - ali onda... možda žene kao ja jednostavno ne zaslužuju muškarce kao što je Đani. Barem ne besplatno, u svakom slučaju.
Hoće li ikad biti moguće pretvoriti bliznakinje u žene koje će muškarci kao što je Đani jednog dana možda pristati da ožene? To jest, ako uspem da im stvorim neku vrstu veštačkog ugleda. Hoće li velikodušan miraz i nekoliko pažljivo osmišljenih laži biti dovoljno ubedljivi da prikriju gorku istinu?

11.


„Dogovorio si se, Karlo.” Ponovio je Mikele. „Rukovao si se.'Odustani ako ti više ne odgovara.” Okrenuo se od Karla i, s visoko podignutim fenjerom, ponovo krenuo kroz uzani tunel, daleko od toplote i svetla krčme iznad njih, pravo u hladnu tamu. Karlo je pošao za njim i neko vreme su obojica ćutali.
Tlo se pružalo nadole i morali su da se usredsrede kako bi održali ravnotežu u mraku. Karlo je još od ranog detinjstva znao za stari lavirint tunela koji se protezao ispod grada, kao dom nekog užasnog napuljskog Minotaura, ali je do tog trenutka njegovu urođenu odbojnost prema ograničenom prostoru podsticao njegov otac ogorčenom zabranom bilo kakvih dečačkih istraživanja, pa nikad nije ni uradio ništa više osim da povremeno zaviri u razne ulaze u tunele, pitajući se dokle se prostire tamni lavirint koji je vekovima ležao ispod gradskih ulica.
Sedra je bila vlažna i klizava; mirisalo je na trulež i prašinu i dah im se pred licima ledio pod snopom svetla Mikeleovog fenjera. Tunel je oštro skrenuo nadesno, a onda je nekoliko strmih stepenika spustilo nivo poda za oko tri metra.
„Ali dogovorili smo se za dvanaestinu...”
Mikele je samo slegao ramenima. Ne okrećući se, rekao je: „Dogovorio si se sa Zubom, ako se sećaš, za dvanaestinu nakon što je moj deo oduzet s gomile, Karlo.”
„Pa dobro. Ta gomila bila bi prokleto manja da nisam uspeo da obezbedim kupca za srebro i da se svila nije prodala za duplo veću svotu nego što je Zuba predvideo.”
Mikele je bacio iza sebe brz pogled i rekao: „Prihvatam - tvoje veze su bolje nego išta i sklopio si tešku pogodbu. Ali dogovor je dogovor, Karlo, osim toga, ako želiš moj savet, nemoj nikad ni da pomisliš da prevariš Salvatorea Zubu.”
Prošlo je još nekoliko trenutaka u ćutanju; jedini zvuci bili su koraci dvojice muškaraca, koji su strugali o kameni pod i Karlovo prigušeno psovanje kad se okliznuo, posrnuo i pridržao za zidove da povrati ravnotežu.
„Koliko god da bude mala ili velika gomila sledeći put”, rekao je Mikele, „potreban nam je bezbedniji način da je prevezemo od Afrida do grada; treba nam mesto gde ćemo skladištiti robu kad je neophodno, a Zuba želi da zna da li je ovaj put i dalje prohodan.”
„Ovaj tunel trebalo bi da vodi pravo od krčme do mora?”
„Očigledno.”
„Ako je tako - a ja nisam imao pojma da bilo koji deo podzemlja u stvari vodi do vode - onda pristajem. To bi nam resilo sve logističke poteškoće, Čičano.”
Mikele je klimnuo glavom. „Zuba kaže da može doploviti Afridom - ili barem kuferom - sve do okuke zaliva iza Pozilipa. Život bi mogao biti daleko jednostavniji - porca puttana - ako odande robu budemo mogli da prebacimo pravo u grad!”
Zaćutao je, tiho psujući kad su dvojica izašla iz tesnog tunela u ogromnu akustičnu odaju veličine crkve. Ogromni pločasti zidovi naginjali su se ka unutra i naviše; nekoliko plitkih prostorija odvajale su se sa obe strane. Dok je Mikele visoko držao fenjer, Karlo je ugledao još tri ulaza u tunele koji su vodili iz pećine na udaljenom kraju, a bili su samo malo širi od tamnih proreza u kamenu. Senke dvojice muškaraca išarale su stene iza njih nalik na velike mrlje mastila.
„Savršeno.” Karlo se osvrnuo oko sebe. „Ovde bismo mogli da uskladištimo bilo šta. Bilo šta. I siguran si da niko drugi ne koristi ulaz kod krčme?”
„Ne, koliko ja znam. U svakom slučaju, Zuba mi je delovao sigurno. Vlasnik je njegov dugogodišnji saučesnik - i sam je nekad bio gusar, kaže Zuba. Hoćemo li da nastavimo - do mora? Zuba kaže da moramo srednjim tunelom. Ostali su slepe ulice. Korisne prostorije za čuvanje robe, možda.”
Karlo je klimnuo glavom.
„Čekaj trenutak.” Mikele je postavio fenjer na izbočinu u steni i nekoliko trenutaka sakupljao kamenčiće i slagao ih u urednu kupastu gomilu s jedne strane ulaza u tunel iz koga su se spremali da izađu.
„Šta to, dođavola, radiš, Čičano?”
„Hoću da budem siguran da ću naći izlaz...” odvratio je Mikele uz osmeh. Karlo nije ništa rekao, ali pogled mu se odjednom smračio.
Prešli su veliku pećinu; koraci su im odzvanjali neobično mrtvo kroz ustajao vazduh. Tunel u koji su ušli bio je uzan i vlažan i Karlo je osetio kako mu je srce brže zakucalo kad se iza njih sklopila tama. „Nadajmo se da ono što će Zuba pokupiti na sledećem putovanju neće biti ništa teško...”, izjavio je. „Ako bude zlato, platiću nekom drugom da ode po njega.”
„Gomila se smanjuje, Rovere, svaki put kad upleteš još nekog, ne zaboravi.” Karlo se namrštio.
Hodali su još nekoliko minuta. A onda je Mikele odjednom stao i Karlo je, mrzovoljno zureći u prijateljeva stopala dok su koračali po neravnom tlu, naleteo na njegova leda. Ponovo je opsovao.
„Vidi!” rekao je Mikele.
Karlo se provukao pored njega i obojica su se zagledali u poslednjih šest metara tunela, do mesta gde se širio i otvarao pogled na zaliv Pozilipo. Nebo je bilo kao tamni ugalj; mesec nalik na bledožutu mrlju iza pokretnih, prljavih, iscepkanih oblaka. Ali brdo se ispod njih spuštalo ka velikoj površini tamne vode. Zurili su preko zaliva, nepomičnog i mirnog na trenutak, osim blago hrapavog Karlovog disanja; primamljive mogućnosti bogaćenja zaplesale su im pred očima.
Evnuh je otvorio vrata. Niži od njega za glavu i malo puniji, Modesto je Mikelea uvek podsećao na mopsa. Ta sličnost upravo se pojačala kad su se Modestove crne oči raširile od blagog iznenađenja zbog posetioca na pragu.
„Sinjor”, izustio je. „Nismo vas očekivali do sledeće nedelje.”
„Je li ona ovde?”
„Da, sinjor, ali...”
„Pusti me onda unutra, proklet bio. Upravo sam se dva sata pentrao po nepristupačnom brdu; smrzao se, ogladneo i prijalo bi mi društvo pre nego što odem kući.”
„Ako biste bili ljubazni da sačekate ovde, sinjor, otići ću da proverim šta ona kaže.” Mikele je stajao na ulazu malog predsoblja i posmatrao Modesta kako se lagano penje stepenicama, skreće levo i kuca na vrata Frančeskine odaje. Zdepasta prilika kratko je sačekala, zatim je otvorila vrata i nagnula se unutra, s jednom rukom na kvaci, dok se drugom oslanjala na dovratak. Odmahnuo je glavom, a zatim klimnuo, očito u razgovoru s osobom u sobi, mada Mikele nije čuo ništa od onoga što su govorili. Modesto se trenutak kasnije povukao, ponovo zatvorio vrata i sišao isto tako polako kako se i popeo.
„Možete li da joj date nekoliko minuta...” rekao je. „Da li biste želeli nešto da pojedete, sinjor?” Mikele je klimnuo glavom. „Da, hvala.”
Evnuh se spustio kratkim stepenicama do kuhinje i vratio se nekoliko trenutaka kasnije s tanjirom mesa i voća u jednoj ruci i velikom šoljom u drugoj.
„Hvala”, rekao je Mikele. Modesto je prošao pored njega. Spustio je tanjir i šolju na sto, izvukao nož s drškom od kosti iz pojasa i ostavio ga je pored tanjira. Mikele je prešao preko sobe, seo na stolicu na rasklapanje i počeo da jede.
„Ne žurite, sinjor.” Bilo je teško pročitati izraz na evnuhovom licu dok je ovo izgovarao. „Doći ću da vas pozovem kad moja gospodarica bude spremna”, rekao je.
Mikele je pojeo meso i voće, i otpio veliki gutljaj pitkog crnog vina iz šolje. „Nisam te očekivala do sledeće nedelje”, rekla je Frančeska.
Mikele se stropoštao na izrezbarenu drvenu stolicu. „Isto to rekao je i tvoj evnuh. Smeta li ti „Ne, ne smeta. I Modesto je kastrat, a ne evnuh - i u tome je veoma izričit. Za njega je reč evnuh uvreda - ponekad je koristi da opiše sebe, ali ljuti se kad to uradi neko drugi.”
„Kastrat, evnuh - i dalje nema muda, kako god želeo da ga zovu.”
„Imaš sreće što sam tu - nije trebalo da budem. Zaista si loše raspoložen, Mikele. Šta bi voleo da uradim da ti podignem raspoloženje?”
„Ne želim da mi digneš raspoloženje, ženo...”, odgovorio je Mikele. Frančeska se nasmejala. „Dođi onda, scorbutico6 , pokušaću da te osokolim.” Mikele se nije pomerio. Prišla mu je namrštenom pored prozora i stala ispred njega, između njegovih raširenih kolena. Pružio je ruke i uhvatio je za stražnjicu preko svilenih sukanja, privlačeći je svom telu, tako da su joj se savijene noge naslonile na njegove butine. Zavukla mu je prste u čvrste kovrdže, a Mikele je pitao: „Gde mi je nož?”
„Ne tiče te se...” odsutno je odvratila Frančeska, odvezujući trake na Mikeleovom kaputu. „Šta te je tako razljutilo pre nekoliko nedelja? Zašto si mi ga oduzela?”
„Nije trebalo da ga vadiš. Davno sam ti objasnila zašto, Mikele; neću ponovo kroz to da prolazim. Uznemirava me i sama pomisao na to.”
„Trebalo bi da me dovoljno dobro poznaješ da znaš kako nikad ne bih...”
„Psst... samo ne želim nikakav nož u blizini. Sklonila sam ga da ne nanese nikakvu štetu. Ćuti sad.” Sad je čučala, i dalje između Mikeleovih kolena, i pružila prste ka njegovim pantalonama. „Onda mi ga vrati kad budem odlazio”, rekao je. „... o bože - to je dobro, ženo... ti stvarno... vrediš svaki novčić.” Disanje mu je postalo plitko, a glas hrapav.
„Stai zitto... Prestani da pričaš, Mikele. Previše pričaš.” Još jače mu je razmakla kolena i nagnula se napred. Mikele je zaćutao.
„Kako si upoznao tog čoveka? Kako si ga nazvao... Zuba?” Pitala je Frančeska nešto kasnije, podigla se i sela prekrštenih nogu na izgužvani čaršav. Podigla je ruke i počela da upliće kosu u nemarnu punđu na vrhu glave.
Mikele se zavalio na jastuke i nacerio, posmatrajući kako se Frančeskine grudi pomeraju dok je radila. „Slučajno”, odgovorio je. „Pre oko godinu dana, u onoj prljavoj krčmi kod Marekjara...”
„U onom bednom starom svinjcu? Šta si, za ime sveta, radio na takvom mestu?” Podigao je obrvu i nije odgovorio. Nije skidao pogled s Frančeskinih bradavica. Primetila je njegov pogled i okrenula se ramenima od njega. Rekla je: „O, Mikele, ne - i ne pomišljaj da ponovo počneš. Umorna sam, usta su mi sva razvučena i bolna, a sirote tette 7 se već osećaju kao da ih je napao preterano revnostan pekar.”
„Pekar?”
„Testo.” Napravila je pokret mešenja, zatim zaštitnički poklopila grudi i nasmešila mu se. „Sirotice. Sasvim su u modricama.” Opet se okrenula ka njemu i pomilovala ga po obrazu. „Uostalom, caro, sumnjam da imaš dovoljno novca da tako brzo pokušaš ponovo.”
Osmeh mu je iščezao. Pružio se i zgrabio je za ručni zglob, zavrnuo joj ruku tako da je ostala bez vazduha, izgubila ravnotežu i pala unazad na jastuke. Kleknuo je i nagnuo se nad nju, zgrabio je za drugi zglob i pritisnuo joj obe ruke o krevet. „Slušaj”, rekao je tiho, „da želim drugi pokušaj, dobio bih ga, kučko, koliko god da košta. Razumeš li?”
„Silazi s mene, Mikele”, izustila je.
„Kad budem spreman.” I dalje joj pritiskajući ruke, Mikele se sagnuo i uzeo joj jednu bradavicu u usta.
„Silazi!” procedila je kroz stisnute zube. Osećao je kako joj se zglobovi migolje ispod njegovih ruku i kako se uvija pokušavajući da ga šutne. Uvukao ju je snažno, jednom, osećajući meko meso u ustima, a onda joj je, gotovo jednim pokretom, pustio ruke, odmakao se od nje, ustao i krenuo ka maloj izrezbarenoj stolici preko koje mu je bila prebačena košulja.
„Izlazi iz moje kuće, Mikele!” Glas joj je bio piskav. Rukom je pritiskala dojku. „Ne brini, cara, idem. Vidimo se u četvrtak”, rekao je i navukao kaput. „Ne verujem da želim da te vidim tako brzo”, odbrusila mu je, sevajući pogledom na njega.
„Možda ne, ali siguran sam da ćeš biti srećna da vidiš moj novac.”
„Pomišljam da podignem cenu.”
Nacerio se. Navlačeći drugu čizmu, rekao je: „Javi mi koliko ću ti biti dužan sledeći put”, dohvatio je kaput sa izrezbarene stolice i prešao preko sobe.
Okrenuo se na vratima i video kako Frančeska, opružena na stomaku preko kreveta, uzima cipelu sa poda. Uspravila se u sedeći položaj i snažno je zavitlala na njega. Podigao je ruku da odbije udarac; cipela ga je zakačila preko ručnog zgloba i pala na pod. Sagnuo se da je podigne.
„Vratiću je u četvrtak”, rekao je. Mahnuo je cipelom ka Frančeski.
„Vaffanculo!”
Poslao joj je poljubac i prošao pored evnuha koji se stvorio ispred vrata. Strčao je stepenicama i sam izašao na ulicu, bacajući cipelu uvis i ponovo je hvatajući. Noža se setio tek nadomak kuće.

12.



„Stiglo je jutros od vašeg oca, sinjor.”
Mikele je zatvorio ulazna vrata i uzeo pismo od sluge. Senke obojice muškaraca klizile su po zidovima tesnog ulaznog hodnika dok je plamen sveće podrhtavao na promaji.
Mikele se namrštio na papir, a zatim je brzo pogledao u slugu koji je prigušivao zevanje; mladićevo lice se na trenutak izdužilo i iskrivilo, a oči zasuzile. Nekoliko puta je trepnuo, krišom prstima protrljao lice i odjednom izgledao mnogo mlađe od svoje dvadeset i neke.
Mikele je pljesnuo rukom u znak da ga otpušta; Franko se kratko naklonio i izašao iz sobe, ponovo trljajući oči. Mikele je izlomio pečat, otvorio pismo i podigao ga do svetlosti sveće. Očima je preleteo preko sadržaja, zatim je opsovao, zgužvao papir u čvrstu loptu i bacio ga preko hodnika. „Sranje! Ista gomila gluposti kao i prošli put”, promumlao je. „I ono pre njega, i ono pre njega. Kad će prokletnik prestati da pita?”
Skinuo je čizme i razdražljivo ih bacio u stranu, prebacio kaput preko male stolice i popeo se, preskačući po tri stepenika odjednom, do svoje spavaće sobe.
Vatra je bila upaljena: treperavi plamen je krivio crne senke kreveta s crvenim draperijama, ukrase na zidovima i dva velika mavarska štita koja su visila s obe strane prozora.
„Više od dvadeset godina”, izgovorio je glasno, dok je razvezivao čvor na okovratniku kaputa. Disao je brzo, kao da je trčao. „Zar taj nerazumni gad ne može - čak i protiv svoje volje - da se pomiri s činjenicom da njegovog mlađeg sina nikad, nikad ni najmanje nije zanimao prokleti sveštenički poziv!” Dlanom je snažno udario o izrezbareno drveno uzglavlje. Ruka ga je zabolela.
„Zašto jutros nisi bio na misi, Mikele?” Očevo lice potamnelo je od besa i Mikele je video kako mu se krupne šake skupljaju u pesnice. „Primećeno je, Mikele, primećeno je. Monsinjor Rosi te je očekivao - pitao me je jesi li bolestan...”
Mikele je slegao ramenima. Neće ocu reći istinu - da se, svaki put kad zakorači u crkvu, prikaz rukopoloženja diže kao utvara iz prašine s poda crkvene lađe; curi iz senki poprečnog broda, guši ga i zaglušuje dok mu se nemo obavija oko glave kao dželatova milosrdna kapuljača. Sad mu je čak i od mirisa voska bivalo muka, samo zato što bi ga podsetio.
A onda - slika pekarove kćerke. Na leđima, savijenih kolena, osmehuje mu se i željnim prstima podiže od brašna pobelele suknje do struka, pozivajući ga. Grudi su joj se podigle. Usta su joj bila vlažna, a oči obećavale nesputanu zabavu. Prešao joj je rukama preko unutrašnje strane butina, prsti su mu bili tamni u odnosu na njenu svetlu put. Noge su joj se raširile.
Penis mu je nabrekao kad se setio.
„Pitao sam zašto, Mikele?” Otac nije odustajao.
„Ja... bio sam umoran.” Zagledao se u zemlju, nesposoban da se seli boljeg odgovora. Bradavice pekarove kćerke ličile su na trešnje i imale ukus kvasca, a crna pretnja celibata nadvijala se nad njim kao beskrajno, sparušeno utamničenje u buđavoj ćeliji.
„Svi imamo svoje mesto u životu, Mikele. U jednom trenutku svi moramo preuzeti odgovornosti koje nam je Bog dodelio. A tebe je Bog izričito pozvao. Preimućstvo drugog sina, Mikele. Ne možemo priuštiti da odlažemo odgovornosti zbog... nečeg tako nevažnog kao što je umor. Antonio je već počeo da...”
Na spomen starijeg brata, Mikele je potpuno prestao da sluša. Meka koža na butinama pekarove kćerke bila je klizava od znoja dok mu je obavijala noge oko struka i prelazila mu grubim petama preko leđa. Više nije čuo oca.
Kad je Mikele bacio kaput preko sanduka u dnu kreveta, grančica se pomerila u kaminu i pala, izbacivši zapaljeni čvor drveta veličine oraha na tepih. Pružio je ruku, uhvatio ga palcem i kažiprstom i bacio ga nazad na rešetku. Obrisao je prste o pantalone i uspravio se, prešao preko sobe i podigao tamnocrveni stakleni bokal s duboke prozorske daske. Okrenuo ga je ka plamenu kamina da vidi koliko je pun. Sipao je sadržaj u veliku čašu, prineo je usnama, ispraznio u jednom dahu i sipao ponovo.
„Preimućstvo mlađeg sina”, tiho je izgovorio.
Odjednom svestan da mu je bešika puna, otvorio je vrata malog toaleta u najudaljenijem uglu spavaće sobe i naciljao kroz rupu na sedištu; tečnost je tiho pljuštala po gomili pepela.
Antonio se namrštio na papire pred sobom, a zatim se zagledao u oca, ispravivši leda u znak poštovanja. Mikele je sedeo na podu ispred kamina, češkao šugavog vučjaka iza uva i trudio se da ne obraća pažnju na sestru.
„Hoćeš li se igrati sa mnom, Mikele?”
Odmahnuo je glavom i trudio se da čuje o čemu su Antonio i otac razgovarali. Nisu ga pozvali da im se pridruži za stolom.
Katerina ga je povukla za rukav. „Hoćeš li igrati zaru ili očerupaj sovu? Molim te?”
„Treba da pođeš sa mnom dvadeset sedmog, Antonio, jer zaista je vreme da upoznaš sinjor Da Majana - i njegovu kćerku. Uporno je zahtevao da se obavi veridba. Vreme je da ti...”
„Molim te, Miko...”
Mikeleov glas zazvučao je mnogo glasnije nego što je nameravao. Odgurnuo joj je ruku sa svoje, i u besu je zaboravio da im je otac u prostoriji. „O - stai zitto 8 , Katerina! Ostavi me na miru! Znaš da mrzim prokletu pojebi sovu!”
Katerina je zinula na taj prostakluk, a otac se okrenuo. Hladno je rekao: „Idi u sobu, Mikele, pošto ne umeš da se ponašaš kao civilizovano ljudsko biće. Katerina - idi i pronađi majku.”
Devojčica je zaplakala i Mikele je prošao pored nje i napustio salu bez reči. Pas se podigao i pošao za njim, kuckajući kandžama po kamenom podu.
Mikele se protegao, zatim skinuo pantalone, čarape i košulju, pa je prebacio i njih preko sanduka u dnu kreveta. Seo je na ivicu dušeka; zagledao se u guste plamenove koji su lenjo lizali oko žeravice; protrljao je prepone bez oduševljenja ili zanimanja. Vrelina iz kamina grejala mu je stopala i listove. Kapci su mu bili ukočeni, a usta suva i kisela.
Mora da je ocu - pretpostavljao je - bio izvor nepresušnog razočaranja još od ranog detinjstva. Nebrojene grdnje, stalne batine, gotovo neprekidna atmosfera gromoglasnog neodobravanja - kad, Mikele? Kad ćeš pokazati bilo kakav znak ispunjavanja porodičnih očekivanja? Pomisli na Antonija... Antoniovo zrelo prihvatanje odgovornosti vredno je divljenja i... Mikele se okrenuo od vatre, podigao noge na krevet i legao na jastuke. Samozadovoljni gad Antonio - nije imao čak ni toliko mašte da počini najbedniju nepromišljenost. Zamislio je svog brata - za glavu niži od njega, crnokos, blago popunjen - i pokušao je da zamisli nešto što nikad nije video: Antonija pijanog. Tihi smeh mu je izleteo kroz nos. Pokušao je da zamisli Antoniovu veliku stražnjicu kako odskače između kurvinih raširenih nogu; pokušao je u glavi da stvori sliku inače ozbiljnog Antoniovog lica kako se razvlači od smeha na neku prostačku šalu. A onda se, uprkos ljutnji, nacerio na pomisao neverovatnog scenarija: Antonio u glavnoj kabini Afrida, pokušava da uvuče ćutljivog Zubu u učtiv razgovor, nedužno nesvestan mornarovog... neuobičajenog načina sticanja zlata. Divan brodić, sinjor, divan. Brz, pretpostavljam? Da, trebalo bi da ste za korak brzi od ostalih trgovaca. Jeste li imali dobru godinu, sinjor? Recite mi - čime tačno trgujete... Mikele se glasno nasmejao na tu pomisao.
Ležao je budan sat ili više, sklupčan na boku, s prekrivačima prebačenim preko ramena, i posmatrao vatru kako se polako gasi očima koje su ga peckale i odbijale da se sklope uprkos teškom umoru. Konačno je utonuo u san kad se prva bleda linija ružičastog sunca pojavila na obzorju, a Frančeskina tamnocrvena svilena cipela labavo mu je visila s prstiju.

Iz Knjige susreta
Sad ne mogu da vidim Vaskeza a da ga ne zamislim kako zavlači ruku onoj sirotoj devojci pod haljinu. Svaki put kad spusti ruke na mene, pomislim na nju. Kakva je bila? je li želela da spava s njim? Ili ju je prinudio na greh? Možda ga se plašila. Pitam se šta se dogodilo s njom? I detetom. Jesu li izbačeni na ulicu kao oštećena roba - ili su se sestre sažalile na njih?
Sinoć se smo imali jedan zanimljiv trenutak. Posle odnosa, Vaskez je nestao u sobu gde je držao stolicu za nuždu, kao što je često radio, i neko vreme nije izlazio. To nije neuobičajeno za njega - varenje ume da ga muči, izgleda, što i ne čudi s obzirom na to koliko jede i kojom brzinom. Juče je duže nego obično bio van sobe; dosadilo mi je da ga čekam i odlučila sam da počnem da se oblačim.
Želela sam da idem kući.
Vaskez je ovog puta skinuo odeću posle mene - često to radi jer voli da me posmatra dok se svlačim - pa su mu pantalone i kaput bili prebačeni preko mojih stvari. Podigla sam mu pantalone, s namerom da ih pomerim s moje suknje. Kad sam to uradila, parče papira ispalo je iz džepa. Bilo je presavijano i očito je bilo zgužvano pa onda opet ispravljeno. Odmah sam ga prepoznala. Bilo je to ono pismo. Ono koje je tako naljutilo Vaskeza pre neki dan - bila sam prilično sigurna u to. Uz brz pogled ka vratima, pošto nisam želela da me uhvati kako mu čitam privatnu prepisku, smesta sam ga izravnala i pokušala da ga rastumačim. Nažalost, bilo je na španskom - razumela sam svega nekoliko reći. Bilo je potpisano Alfan i imalo je zvaničan pečat u dnu - polomljen, ali i dalje se držao.
O, tako sam želela da ga ponesem kući sa sobom - mogla bih zamoliti Filipa da mi ga prevede - ali nisam se usudila. Ako je sadržaj pre neki dan toliko naljutio Vaskeza, onda bi ga njegov nestanak naveo na nasilje'. A ja bih, naravno, bila očigledno osumnjičena.
Mislila sam da bi bilo zabavno posejati seme sumnje u Vaskezovu glavu - zato sam izravnala pismo i ugurala sam ga ispod gomile odeće. Bila sam obučena i spremna da pođem pre nego što se vratio iz toaleta, i sama sam izašla.
Sad će moći samo da se pita jesam li ga pročitala ili ne, i ako jesam, jesam li ili nisam razumela ono što sam videla.

13.



Modesto je stajao na kraju sinjorinog kreveta, oslonjen na jedno stopalo. Žmirkao je na jutarnjem suncu, koje se, pošto je sasvim otvorio žaluzine, prosipalo kroz prozorsko krilo i uspešno bledelo boje svega u sobi. Trunčice prašine ključale su pod jarkom svetlošću.
Frančeska je sedela za svojim stolom u ogrtaču, pomalo razbarušena, rumenih obraza i neuredne kose. Prsti su joj bili umrljani od mastila - bilo mu je drago što je video da je pisala. Njegova najtoplija preporuka - od samog početka njihovog zajedničkog boravka u Napulju - da zapisuje sve što je govorila i radila sa svakim pokroviteljem, izgleda da je poslednjih nekoliko nedelja bila zaboravljena, ali jutros je ipak nešto stavila na papir, šta god to bilo. „Dakle”, pitao je, „kako je juče bio naš maestre de kampo?”
„Upravo sam sve zapisala. Možeš da pročitaš ako želiš.” Frančeska se protegla, šireči laktove sa obe strane glave, s prstima u kosi. Zevnula je. Zažmurila je, zavrtela glavom i ramenima, pa upitala: „Caro - je li Lorenco tu? Umirem od gladi.”
„Mmm, debeli matori gad je u kuhinji, pravi nešto za šta kaže da će biti izvrsno.” Osmehnula mu se. „Ne budi tako grozan. Samo ću strčati dole da vidim šta ima za mene, a onda ću se vratiti devojčicama. Obećala sam da ću doći kući do podneva. Možeš li ovde malo da počistiš?”
Modesto ju je posmatrao dok je odlazila.
Na sinjorinom stolu nalazila se obojena drvena kutija, čiji je poklopac sa svetlim šarama bio otvoren, a ključ virio iz brave. Dve sveske uvijene u najfiniji pergament ležale su unutra jedna na drugoj. Podigao je gornju. Reči Knjiga susreta bile su Frančeskinom rukom ispisane na prednjim koricama.
Pustio ju je da se otvori, položivši hrbat na dlan. Brzo je pročitao najsvežije ispisane stranice, a zatim prelistao na početak.
... Bože, sve me boli! Mikele izgleda ne zna kad da stane... Nemam pojma odakle mu ta neiscrpna energija. Ponekad mislim o njemu: o njegovom detinjstvu. Nikad ne priča o sebi, ali mi se često čini da na nekom nepristupačnom mestu u njemu gori veliki, mračan bes nalik na užarenu peć. Negde gde mi se čini da nikad nisam doprla. Mikele me ponekad plaši. Nisam sigurna kako to da opišem. Kao neka čistina. Praznina. Neka vrsta ništavila povremeno mu preleti preko očiju... kao da je, samo tog trenutka, potpuno nesvestan onoga što radi. Ili što bi mogao da uradi sledeće. Mislim da mi se ne sviđa mnogo. Mnogo sam puta već rekla sebi da treba da završim s njim... ali nikako to da uradim. Možda zbog tog osećaja opasnosti. Možda zbog novca. Možda u stvari volim da nesmotreno plešem oko krhkih ivica moguće opasnosti. Na kraju krajeva, i pre sam to radila. Ili je možda ta njegova divlja, nepromišljena, eksplozivna neusiljenost... opojna. A ja se, kao neka žalosna pijanica, neprekidno vraćam nečemu za šta znam da bi moglo da me uništi.”
Modesto je zadrhtao. Zamislio je prezrivu nadmenost sinjor Di Čičana i osetio kako se poznati napad odbojnosti penje kroz njega kao talas mučnine.
Zatvorio je knjigu, vratio je na sto i ponovo pružio ruku ka obojenoj kutiji. Unutra se, pored druge sveske, nalazilo ogledalce s drškom od slonovače i - na Modestovo iznenađenje - lepo ukrašen bodež, sa sečivom od izrezbarenog plavog čelika. Uzeo ga je, odmerio mu težinu na dlanu, zatim isprobao njegov tanki vrh na prstu. Namrštio se. Nikad nije video takvu dršku noža - umesto uobičajenog izbočenog oglavlja, pružala se pravo, ne šira od sečiva, i završavala se u vidu dva zaobljena uva od fino izrađenog srebra. Bio je, Modesto je primetio s hladnom odvratnošću, uzak, prelep i sasvim očigledno smrtonosan. Pitao se zašto bi, za ime sveta, znajući njenu prošlost, Frančeska želela tako nešto blizu sebe.
Pošto je vratio nož tamo gde ga je i našao, Modesto je usmerio pažnju na drugu svesku, ukoričenu kao i prva u pergament i čvrsto vezanu tankim kožnim trakama. I na ovoj je bio pažljivo ispisan naslov Knjiga susreta i datum od pre nekoliko godina.
Razvezao je labav povez i okrenuo nekoliko prvih stranica. Nakon što je pročitao nekoliko redova, razdražljivo je zacoktao jezikom.
„Zar je bilo tako davno? Prokletnik - ne mogu da verujem da dolazi ovamo tako dugo!” ... i onda sam ovo veče provela u ubeđivanju mog usplahirenog novog pokrovitelja da je, što se mene tiče, sasvim prihvatljivo da iskali nezadovoljstvo svojom hladnom ženom - tako on kaže - na mojoj skupoj guzici, koliko god često i žestoko želi. Dokle god mi plača onoliko koliko tražim. (Što mislim da u njegovom slučaju neće biti previše. Svakako nije bogat.) On je krupan, dobrodušan čovek s raskošnom sedom kosom, koji, na moje veliko iznenađenje, vrlo nerado radi bilo šta što bi mi moglo stvoriti i najmanju moguću neprijatnost. U stvari, trebalo mi je mnogo vremena da ga uopšte ubedim da spusti ruke na mene, uprkos tome što je žudeo za olakšanjem - toliko se oseća krivim zbog neverstva.
„Nikad nisam razumeo zašto mu tako udovoljavaš”, promrmljao je Modesto, neraspoloženo, odmahujući glavom u neverici. Prelistao je još nekoliko stranica i pročitao:
... ali ponekad imam utisak kao da se samo valjam kroz život, kao krmača u bari, ugrejana na suncu. Juče sam gledala veliku, crnu svinju kako namerno prevrće pojilo za vodu a zatim se valja u svetlucavom blatu. Ležala je na boku sa zatvorenim sitnim očima i samozadovoljnim osmehom blažene propasti na licu. Dok sam je posmatrala, videla sam sebe, oznojenu i iscrpljenu, kako uživam u divljenju zadovoljne mušterije i izgledam, sigurna sam, isto tako zadovoljno kao i ta krmača koja lenčari na vrelini popodnevnog sunca. Mada sam možda - nadam se - malo lepša.
Modesto je, zabavljen, dunuo kroz nos. Podigao je pogled kad je čuo korake na stepeništu. Frančeska se vratila u sobu s parčetom hleba i dimljenom kobasicom u rukama. Usta su joj bila puna; žvakala je i gutala brzo i nespretno, mašući kobasicom uperenom u njega, očigledno želeći da progovori, a zatim je pitala: „Šta čitaš?”
Podigao je obrvu. „Vaš opis sebe kao svinje u blatu...” odgovorio je. Upitno se mršteći, prešla je preko sobe da proviri preko njegovog ramena, a zatim se nasmejala.
„Uopšte se ne sećam da sam to napisala. Nisam sigurna zašto čuvam sve te sveske.”
„Zato što vam ja to govorim, eto zašto”, odvratio je Modesto i zaklopio svesku koju je držao, a zatim je uperio ka njoj, kao da je optužuje.
Prigušila je smeh i blago se naklonila. „Tako mi je žao, sinjore”, odgovorila je, poniznim tonom služavke. „Kako god kažete, sinjore...”
„O - idite i pojedite kobasicu”, rekao je Modesto. Osetio je kako mu se uglovi usana razvlače u osmeh, ali ih je odlučno zadržao. Zatim je osmeh izbledeo i tiho je rekao: „Odakle ovaj nož, sinjora?”
„Nož?”
Pokazao je na kutiju. Tajac.
„Mikeleov je. Oduzela sam mu ga pre neki dan. Na njegovo veliko nezadovoljstvo, moram da priznam.”
„Kad je to bilo?”
„Pre nekoliko nedelja.”
Modesto se s grčem u stomaku setio borbe koju je posmatrao s vrata i svetlucavog predmeta koji je zazvečao o pod.
„Želite li... da ga uklonim umesto vas?” pitao je.
„Ne. Hvala, caro, ali pretpostavljam da treba da ga vratim Mikeleu. Kaže da se oseća nag bez noža, a previše je škrt da bi kupio nov. Vratiću mu ga sledeči put, ali ću mu reći da ga skloni.”
„Pobrinite se da tako bude.”
Osmehnula se i spustila u još jedan naklon. „Kako god kažete, sinjor”, ponovila je, ponovo glumeći poniznost.
Zavrteo je glavom. „Ozbiljno.” Zastao je, pa dodao: „Jeste li rekli da želite da odete do Santa Lučije danas pre podne, sinjora?”
„Da - obećala sam Beli i Beati da ću ih danas odvesti do dokova. Ali, o bože...” Zevnula je i protrljala oči drugom stranom ruke u kojoj je držala hleb. „O, Modesto, nije da ne želim - volim da ih izvodim i znam da obožavaju da gledaju brodove - samo - danas sam baš umorna.”
„Odvešću ih ja ako želite.”
„O, caro - hoćeš li?”
„Bilo bi mi drago. Pospremiću ovde pa možemo zajedno do Santa Lučije, onda možete odspavati nekoliko sati dok ja prošetam s devojčicama pored vode. Mislim da vole da šetaju sa mnom.”
Nasmešila se. „Znaš li - biću večito zahvalna vojvodi od Salerna što je odlučio da angažuje kastriranog soprana da mu peva na proslavi tridesetog rođendana.” Pojela je kobasicu, olizala vrhove prstiju, nagnula se napred i poljubila ga u obraz. Zatim je, sedeći na stolici kraj prozora, zabacila glavu lako da joj je sunce palo preko lica. Zatvorila je oči, duboko udahnula pa ponovo tiho izdahnula. Modesto ju je posmatrao dok je skupljao njen razbacani donji veš, primetio je njen očiti zamor i namrštio se. Zavrteo je glavom. Srce joj više nije u igri kao nekad, pomislio je. I to od posete onog dečka.

14.



Karlo dela Rovere je opsovao kad je nabijeni čovek u prljavim pantalonama ukočenim od soli koraknuo unazad i nagazio mu na stopalo. „Prokletstvo, pazi gde staješ, stronzo!”
„Oprostite...”, promumlao je mornar i sigurnije namestio naramak uvijenog platna. Zatim se odmakao od Karla, ne okrenuvši glavu. Karlo mu se namrštio iza leđa i pljunuo na dok. Sagnuo se i protrljao stopalo.
Kad se osvrnuo, ugledao je desetak brodova raznih veličina - karavele s dva ili tri jarbola, četvrtastu galiju, veoma trošnu staru karaku s prljavim, smeđim jedrima i lep mali šebek, veoma sličan Zubinom Afridu - privezanih duž brojnih dokova i nasipa, dok je još nekoliko plovila bilo usidreno u svetlucavim vodama zaliva. Jak povetarac duvao je od jutra i vazduh je bio ispunjen neprekidnim lupkanjem konopca o drvo, uz prigušeno gužvanje vezanih jedara i kreštave krike hiljade galebova koji su kružili iznad glava uz teško klepetanje krila na vetru. Pristanište je bilo krcato: kitnjasto odeveni trgovci, podruku sa ženama odevenim u najlepšu odeću raskošnih boja; kao orah potamneli, žgoljavi mornari u pantalonama pobelelim od soli, nagih torza koji kao da su im bili isklesani od lakirane tikovine; dečurlija razrogačenih očiju zavidno je zurila u drska lica dečaka već zaposlenih na brodovima; loše odevene žene raščupane kose i izazivačkog izraza lica, u potrazi za poslom.
Karlo je sklonio kosu sa očiju i počeo da gricka nokat. „Hajde! Hajde!”, prigušeno je promumlao, a reči su mu se izobličile preko nokta. „Nemoj me terati da dugo čekam, đubre jedno!”
Dok je sedeo na širem kraju starog topa, postavljenog na keju kao stub, Karlo je po stoti put pretražio gomilu, noga mu se grčevito trzala, oči su mu letele od lica do lica, od stranca do stranca. Prestao je da gricka nokat i počeo da dobuje prstima po usnama; u ogorčenju je stezao zube sve dok ga nisu zaboleli.
A onda mu je pažnju privukao čovek koji je za ruke držao dve devojčice u istim haljinicama. To nije bio čovek koga je tražio, ali iz nekog razloga, pridošlica mu je bio nekako poznat. Dok ih je Karlo posmatrao, čovek je pustio deci ruke i pokazao im na mrežu brodskog pribora iznad sebe. Obe devojčice su se zagledale u pokazanom pravcu i klimale glavom na pokrete koji su, izgleda, oponašali vezivanje zamršenog čvora. Tada se muškarac nasmešio, raširio ruke u nekom objašnjenju koje Karlo nije mogao da čuje, lica ozarenog od zadovoljstva. Devojčice su se nasmejale. Karlo ga nije odmah prepoznao, ali znao je da tu decu nikad pre nije video. Zurio je u njih. Bile su istovetne. Nimalo se nisu razlikovale. Pogled mu je leteo s jedne na drugu; na trenutak je zaboravio na svoju razdražljivost i zabavio se njihovom izuzetnom sličnošću.
A onda, odjednom mu je sinulo. Shvatio je gde je već video tog muškarca. Veče pre nekoliko nedelja. Ulazna vrata u Ulici Svetog Tome.
„Sinjore - ovo je moj brat, Đani. Mislim da ga čekate - ima zakazan sastanak ovde večeras.” Zdepasti muškarac crnih očiju klimnuo je glavom i odmakao se, ispružio ruku u znak dobrodošlice, ali
Đani se nije ni pomerio. Stajao je prekrštenih ruku i ramena podignutih skoro do ušiju. Karlo ga je uhvatio za lakat. „Hajde, hajde, fratelino”, rekao je. „Ne bi voleo da razočaraš damu...”
„Puštaj me, Karlo.”
„Malo je, bojim se, razdražljiv, sinjore”, rekao je Karlo, veselo se izvinjavajući. Čovek na vratima nije rekao ništa. Karlo je zapazio izraz potisnutog straha na bratovom licu i glasno se nasmejao.
Bio je to njen svodnik - one žene - one preskupe Mikeleove kurve, pomislio je Karlo i setio se novca koji je potrošio na taj poduhvat.
Svodnik mu je uhvatio pogled i zastao kad ga je prepoznao. Nakrivio je glavu. „Sinjore!” viknuo je Karlo. Zadovoljan što mu je ovo odvratilo pažnju, ustao je i krenuo ka pridošlicama. „Sinjore!” viknuo je ponovo. Ponovo klimanje glavom. „Nisam znao da imate decu, sinjore.”
Tajac.
„Nisu moje.”
Lepe devojčice živih očiju Karlu su se izbliza učinile poznatim. „A - znači njene su, onda?”
„Ovo su kćerke sinjore Felici, ako ste na to mislili.” Devojčice su ga pogledale. „I šta vas dovodi u pristanište, sinjore?” pitao je Karlo. „Devojčice uživaju da gledaju brodove.”
„Majka im ima... drugog posla, je li tako?”, pitao je Karlo, podigavši obrve i zlobno se cereći na tu pomisao.
Muškarac crnih očiju se nasmešio, ali ništa nije rekao.
A zatim se začuo bat koraka i nestrpljivi povik iza njih. „Rovere!”
Karlo se okrenuo. Šćućurena prilika, blago smežuranog lica nalik na staru jabuku, probijala se kroz gomilu šetača.
„Ramačoti! Bilo je i vreme!”
Čovečuljak je bio zadihan. Znoj mu je izbio po čelu i iznad gornje usne. „Gde si, dođavola, bio?” pitao je Karlo.
Modesto je gledao kako Rovere hvata pridošlicu za nadlakticu i naginje se ka njemu. Obojica su krenuli pristaništem prema jarko obojenoj galiji.
„Ko je bio taj čovek, Desto?”, pitala je jedna od devojčica šapatom. Stisak ruke joj se pojačao. „Nedavno sam ga upoznao.”
„Poznaje li on mamu?”
„Ne.” Čučnuo je između devojčica i obema im se osmehnuo. „Ne, ne poznaje. Ne brinite zbog njega. Mislimo na hranu umesto toga. Jeste li gladne? Hoćemo li da potražimo neke slatkiše? Ili neke sušene smokve? Ili možda, ako budete imale sreće... šećerno prase?”
Oduševljeno klimanje glavom.
„Hajdemo onda tamo da pogledamo - verovatno ćemo imati šta da kupimo. A onda ću vam, ako želite, dovršiti priču na putu do kuće.”
Modesto je pokazao preko pristaništa do tezge koja je privlačila prilično veliku pažnju, i njih troje krenuše prema njoj. Oštar bol u grudima zbog Rovereove pretpostavke da su devojčice njegove polako je popuštao. Osećaj peckave nelagode, međutim, nastavio je da ga uznemirava, mada nije mogao da odredi zašto.

15.


Nadam se da ću se vratiti pre zalaska sunca, Marija”, rekao je Filipo, dok je ispijao šoljicu s razblaženim vinom, obrisavši ga na kraju poslednjim parčetom hleba. „Mislio sam da ću i večeras morati da se zadržim, ali Vaskez je konačno imao i nešto drugo na pameti osim posla. Naravno, nemam pojma šta bi to moglo biti, ne priča mi o svojim privatnim poslovima, ali danima je već rasejan. Hvala nebesima, nije pominjao... mmm... onaj prokleti prevod od nedelje.” Uzeo je kajsiju iz činije sa sredine stola dok je govorio i pregrizao je napola: sa tako punim ustima, poslednjih nekoliko reči bile su gotovo nerazumljive. Prstom je izvadio košticu iz druge polovine kajsije i bacio je u obližnju činiju. „Prevod?”
Filipo je zamahao ostatkom kajsije ka njoj dok je gutao. „O, znaš - onaj pakleno dosadni dokument na kome radim već nekoliko nedelja. Doneću ga kući i radiću na njemu ovde.”
Marija je rekla: „Mislila sam da si rekao da si ga završio.”
Filipo se namrštio. „Znam šta sam rekao. Znam šta sam rekao Vaskezu. Ali, dobro... možda sam malo preterao sa tim završio...”
„Filipo - imaš li nekih poteškoća s tim?”
Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. „Ne. Samo moram malo više da mu se posvetim. Nije teško, samo izuzetno dosadno.”
Marija se zagledala u muževljevo poznato lice i osetila, kao ubod igle, Filipovu mrzovoljnu odbojnost prema dosadi kao svoju ličnu - osećaj se usadio u nju kao da ga je sama doživela - i u toj zbunjujućoj zbrci osećaja, u deliću sekunde, bio je njen muž. Videla ga je u dušu. Sva Filipova nezadovoljstva, dosadu, krivicu zbog njegovih laži i prevara, njegovu želju za njom, očajni bes koji je primećivala u njemu kad joj je dolazio u spavaću sobu, kad nije mogao da se suzdrži - sve joj je vrištalo u glavi i telu, i proletelo je tako brzo da je nestalo čim ga je postala svesna. Međutim, odmah zatim, usledilo je novo i bolno priznanje Filipove ranjivosti. Na svoje veliko iznenađenje, u tom trenutku je snažno poželela da se nagne preko stola, rukama mu obuhvati lice i poljubi ga. Ali nije mogla da se pomeri.
„Onda očekujem da ćeš na vreme stići na večeru”, rekla je.
Vetar je dolazio s jugozapada, a miris mokrih konopaca i ribe s dokova zagolicao je Marijine nozdrve dok je sama koračala ka San Đakomu delji Spanjoli. Filipo je izašao iz kuće, Emilija je pripremala obrok u kuhinji i sad je želela da nekoliko trenutaka provede sama u velikoj crkvi i pokuša da smiri svoje nemirne misli.
Bilo je trenutaka kad je sestrino prisustvo čak i njoj postajalo tegobno: znala je da se Filipo mučio da suzbije odbojnost prema Emiliji. Dok je Marija volela svoju sestru i bilo joj je drago što može da joj ponudi dom, sasvim je razumela zašto bi njeno prisustvo nekom drugom teško palo. Emilija je imala tvrdoglavo konzervativan ukus. Pošto su je, kao i Mariju, odgajile časne sestre, koje su se zgražavale svake strasti, bilo kakvo pokazivanje osećanja bilo joj je neprijatno i uznemirujuće. Marija se, kao i onog dana, ponovo zapitala da li i Emilija skriva uznemirenost i zbunjenost iza bezizraznog lica kao što ih i ona veoma pažljivo krije iza dostojanstvene spoljašnjosti. Nije se osećala dovoljno bliskom Emiliji da bi je to pitala.
U ruci je držala primerak Knjige o Gradu žena jer se nadala da će je malo čitati kad završi u San Đakomu. Bilo joj je potrebno da neko vreme bude sasvim sama. Ostalo joj je svega nekoliko strana - traka od crvene teleće kože sad je ležala gotovo u ravni sa zadnjim koricama - i želela je da pronađe mirno mesto gde bi mogla da dovrši priču bez straha od prekidanja.
Stigla je do crkve, otvorila vrata i zakoračila u pomračinu. Unutra je šačica nemih prilika sedela ili stajala. Marija se uputila ka klupi u prednjem delu i klekla. Mladi sveštenik, koji ju je obično ispovedao, žurno je prošao crkvom; osmotrio je prostor i ubrzao korak. Spustila je knjigu na sedište, sklopila ruke i spustila čelo na zglobove; laktove je bolno pritisnula o crkvenu klupu ispred, a prekrštene palčeve spustila na hrbat nosa. Čvrsto sklopljenih očiju, pokušavala je da obuzda isprekidane misli i sredi ih u nešto nalik na molitvu, ali slike i reči plesale su pred njom, rugajući se njenim pokušajima i odbijajući da se dovedu u red.
Marija je osećala kako je suze peckaju kad je počeo da je obuzima bes. Bila je ljuta na Filipa što je tako često želeo ono što joj je bilo teško da mu da - a zatim što je to dobijao na drugom mestu. Ljuta na sestre što su je tako uspešno zazidale u vlastitom telu i ljuta na sebe što je odjednom posle toliko godina osetila potrebu da sruši te ograde, ali nažalost, nije imala načina da to uradi. Ljuta na Boga što se tako bezobzirno poigravao njenim osećanjima. Sve joj se uskomešalo u grudima i popelo u grlo; brzo je progutala da uguši vrisak. Prekrštenim palčevima je tako snažno pritiskala čelo da ju je zabolelo. Osetila je mučninu.
Nakon kraće bolne nelagode podigla je glavu. Nekoliko ljudi selo je blizu nje dok se u sebi borila. Među njima, Marija je odjednom prepoznala prelepu ženu s pletenicama, koju je videla i poslednji put kad se ispovedala. Žena je sagia glavu iznad ruku: ukras oko izreza na haljini davao je njenom vratu utisak nežne ranjivosti.
Marija je sasvim zaboravila na pokušaje da se moli i pomno je posmatrala ženu neko vreme, očarana njenim izgledom egzotičnog izobilja. Zurila je u nju, zadivljena bogatim tkaninama koje je žena nosila, opčinjena mesinganim blistavim ukrasima za kosu, vrat, uši i ruke, omađijana bujnošću našminkanih usana dok je žena tiho mrmljala svoje očigledno iskrene besede. A onda, kad je preko puta prolaza uhvatila zlokoban pogled smežurane babe odevene u crno, Marija je osetila kako crveni, postiđena što je uhvaćena kako otvoreno pilji u drugu pokajnicu.
Odlučila je da krene.
Ustala je i počela da se izvlači do prolaza. Žurno je savila kolena u naklon i izašla, s Knjigom o Gradu žena u ruci. Završiće čitanje, pomislila je, napolju, u senovitom hladu crkve.
Niska kamena klupa nalazila se duž obližnjeg zida i Marija je sela na nju. Otvorila je knjigu i izbrojala stranice koje su joj preostale. Manje od deset. Neće trajati dugo. Ugurala je traku od teleće kože između korica, naslonila se i počela da čita.
Ali tek što je dovršila stranicu, pažnju joj je privukla jarkocrvena boja te je podigla pogled. Raskošna žena izlazila je iz crkve. Visoka je, pomislila je Marija, začuđena ženinim sporim, pažljivim i elegantnim korakom; dok je koračala, grimizne suknje širile su se iza nje nalik na jedra galije. Marija je zurila dok je žena skretala desno, prema gornjem uglu trga. Činilo se kao da će se za svega nekoliko trenutaka izgubiti iz vida, kad se odjednom saplela, posrnula i pala svom težinom napred, ispruživši se čitavom dužinom po zemlji uz glasan jauk.
Marija je ustala.
Žena je nespretno sela i privukla suknje; petljala je oko tkanine, a zatim je ispod materijala izvadila cipelu kakvu Marija nikad pre nije videla. Gornji deo joj je bio od tamnocrvene kože - vezena papuča - ali don je bio zapanjujući. Petnaest-šesnaest centimetara visok pozlaćeni đon ličio je na stub sa uskim strukom, oblikovan kao izduženi peščani sat. Marija je bila zapanjena kako je iko mogao da hoda u takvoj obući i čudila se zašto bi neka žena izabrala nešto što joj toliko sputava korak. Nije je više čudilo što je žena pala.
A onda joj je ugledala lice: u tamno oivičenim očima pojavile su joj se suze, a usta su joj bila iskrivljena od bola. Nekoliko ljudi prošlo je pored nje: neki su buljili, nekolicina se podrugljivo cerila, ali niko joj nije ponudio pomoć. Marija je spustila knjigu, potrčala preko trga i čučnula. „Jeste li povređeni, sinjora? Videla sam da ste pali i...”
„Nije ništa”, odvratila je žena, ne skidajući pogled sa stopala. „Iskrenula sam zglob, ništa više. Sve zbog mojih glupih cipela - u njima je nemoguće hodati. Mrzim te prokletinje - čak mislim da ću ih baciti čim stignem kući. Ali...” Oklevala je. „Hvala vam na ljubaznosti, sinjora.” Utučeno se osmehnula Mariji, obrisala oči i nespretno ustala, a zatim se sagnula da podigne odbačene cipele. Bez nepraktičnih šopenki, donji deo ženine crvene haljine vukao se po zemlji i visina joj se dramatično smanjila.
„Eto. Mislim da ništa nisam preterano ozledila”, rekla je i obazrivo zakoračila. Međutim, uz potisnuti jauk, brzo se zaustavila. Lice joj se iskrivilo.
„O, sinjora...”, izustila je Marija i ponovo koraknula ka njoj.
„O, sranje. Tako mi je žao... Mislite li da biste mi mogli pomoći do tamo, da sednem?” Mariju je zaprepastio prostakluk, ali svejedno je prebacila ženinu ruku preko svog ramena i pridržala je za lakat, obgrlivši je oko struka. Osetila je bledi miris bresaka. S teškoćom su se odvukle do kamene klupe jer je žena jako hramala. Marija joj je pomogla da sedne. Kad je povukla ruku sa ženinog struka, Marija je ugledala Knjigu o Gradu žena na zemlji nekoliko metara preko trga. U blizini je ležala i traka od teleće kože.
„O! Izvinite me trenutak, sinjora - moram da spasem svoju knjigu...” Odjurila je i pokupila je, pažljivo gladeći zgužvane stranice. Na povratku se sagnula i podigla i kožnu traku, a zatim je požurila nazad do kamene klupe i sela pored raskošnih crvenih damastnih sukanja.
„Žao mi je. Je li vam knjiga mnogo oštećena?”
„Ne. Nema posledica - ionako sam je gotovo završila.”
„Kako se zove?”
Marija joj je pokazala knjigu.
„A tema?”
Marija joj se tad nasmešila i vedro odgovorila: „Pa... napisala ju je žena koja, između ostalog, opisuje stvaranje zamišljenog grada za vrle žene i - o, divna je, sinjora - hvali uspehe koje su žene postigle - i još postižu - za... civilizaciju. Izuzetna knjiga i veoma ohrabrujuća - skoro sam je završila.”
„Mogu li da je vidim?” pitala je žena.
Marija ju je pružila. Posmatrala je novu poznanicu kako otvara korice i prelistava prvih nekoliko stranica, mršteći se usredsređeno dok su joj oči letele preko teksta. Nekoliko puta klimnula je glavom, kao da se slaže sa izraženim osećanjima, a onda je, vidno zaprepašćena, oštro uzdahnula.
„Sinjora - boli li vas stopalo?”
Odmahivanje glavom.
Marija je pitala: „Šta vas muči?”
Žena nije odgovorila; nastavila je da čita.
Marija je zurila u nju dok je ova zadubljeno čitala. Ponovo je pogledala u kitnjastu haljinu, u ženinu upletenu kosu i našminkano lice. Ponovo joj je odmerila svetlucavo kamenje na prstima, ušima i vratu. Odbačene cipele odjednom su dobile novi značaj i nešto vrelo preseklo je Mariju preko stomaka dok je naslućivala šta bi moglo biti ženino zanimanje. Zanimanje koje bi najverovatnije bilo krajnje nepoželjno u Gradu žena. Prisetila se rečenica s početka knjige: „Samo će dame na dobrom glasu i vredne pohvale biti primljene u grad. Za one koje nemaju morala, vrata će zauvek biti zatvorena.”
Zbrka uznemirujućih slika zaplesala je u Marijinoj glavi i bila je duboko zaprepašćena kad je shvatila da nije osetila neodobravanje, već zavist.
Lice joj je buknulo.
Žena je podigla pogled i primetila njenu postiđenost. „Izvinite, sinjora”, rekla je i vratila joj knjigu. „Zašto se izvinjavate?”
Žena je oklevala. „Čini mi se... po vašem izrazu... da... da ste se upravo dosetili čime se bavim. I da možda, pošto ste shvatili šta mi je zanimanje, više ne želite da razgledam vašu knjigu.”
Marija je osetila kako još jače crveni. Stavila je ruku na obraz, a donjim delom dlana prekrila usta. A onda joj je nešto palo na pamet. Ova žena će znati. Marija je udahnula i kratko zadržala dah. Možda joj se nikad neće ukazati nova prilika. Morala je to da uradi. Potreba za tim obaveštenjem bila je tako snažna da je jedva disala. Osećala je kako joj se usta otvaraju i zatvaraju, ali reči kao da su joj se zaglavile negde u zadnjem delu grla; kao da su se borile protiv izbacivanja i odlučno rešile da ostanu unutra. Nastupila je dugačka tišina. Marija je primetila da žena nelagodno prebacuje težinu i trza se jer je iskrenuti zglob boli.
Osetila je kako joj se suza slila niz obraz. Žena ju je uhvatila za ruku, ali Marija ju je postideno povukla. Žena je pitala: „Sinjora, šta je bilo? O čemu se radi? Zašto plačete? Je li zbog nečeg što sam rekla?”
Glas joj je zvučao ljubazno.
Marija je zamucala, više sebi u bradu nego sagovornici: „Ne mogu da pitam nikoga koga znam - jednostavno ne mogu! Nikoga. Ali vi ćete mi reći - sigurna sam da hoćete. Razumećete. Vi ste... vi ste...” Poslednja reč je utihnula i Marija je spustila pogled na krilo, vrteći oko prsta burmu.
„Šta da pitate?”
Marija je pogledala u ženu. Zamislila je kako ta pitanja glasno odzvanjaju u tišini iznad njih, i uplašila se. Odmahnula je glavom i nije ništa rekla.
Crkvena zvona su zazvonila i žena u crvenoj haljini pogledala je na sat. „O”, izustila je. „Zaista bi trebalo da se vratim deci.”
Mariju je srce zabolelo od zavisti. „Imate decu?”
„Dvoje. Dve devojčice.” Žena je podigla cipele i počela da ustaje, ali je posrnula već pri prvom koraku, uzdahnula, a onda ponovo prigušeno opsovala.
Ustala je i Marija. „Molim vas - dopustite da vas otpratim do kuće. Živite li daleko odavde?” Žena joj je objasnila.
„To je blizu. Mogu poći s vama. Uhvatite me podruku, sinjora.” Žena joj se nasmešila. Nekoliko metara od Ulice Santa Lučije, blizu mora, dve žene ugledale su grupu ljudi ispred krčme. Mlada devojka, ne starija od šesnaest, pomislila je Marija, odevena u neobičnu i dronjavu narandžastu haljinu, drsko se naslanjala na zid, očito uživajući u divljenju grupe mladića u različitim stepenima pijanstva.
Žena u crvenom je stala. „Vidite”, rekla je. „Nešto mi je palo na pamet. Možete li da sačekate trenutak?” Podigla je glas i rekla: „Izvinite...” Grupa se okrenula kao jedan da vide ko im se obratio. Devojka, i dalje naslonjena na zid, odmerila ju je od glave do pete podozrivim i prezrivim pogledom; na Mariju se nije ni osvrnula. Pažnja muškaraca brzo se s devojke prenela na Marijinu poznanicu - zurili su drsko i otvoreno pohotno. Marija se naježila, ali njena poznanica se nije obazirala. „Da li bi mogla ovo da iskoristiš?”, pitala je devojku i podigla svoje sjajne šopenke.
Devojčina lažna nadmoćnost je iščezla. Zinula je, nalik na pohlepno dete, a oči su joj se raširile od želje.
„Zar ih nećeš?” pitala je, gledajući u cipele. „Šta im fali?”
„Ništa. Više mi ne odgovaraju.”
Devojka je prišla i zgrabila cipele. Sa izbačenim jezikom u uglu usta, devojka je zbacila drvene klompe i uvukla aljkavo stopalo u jednu cipelu. A onda je, pomalo hramajući, uspostavljala ravnotežu na nemogućoj potpetici i navukla drugu, široko se osmehujući. Obožavaoci su joj zapljeskali. Nije se potrudila da se zahvali dobročiniteljki i ubrzo se dama u crvenom vratila do Marije. „Deluje veoma srećno, sinjora. Hoćemo li?”
Marija se osmehnula i klimnula glavom. Dve žene su othramale, ostavljajući mladiće da strastveno uveravaju devojku da mora malo više da im otkrije noge kako bi u potpunosti uživali u lepoti te neobične nove obuće.

16.


Luka dela Rovere uvukao je ruke u rukave kaputa, koje mu je pridržavala sinjora Cigolo, privukao dve prednje polovine i grubo ih uvezao. Izvio je ramena, podigao i spustio ruke, okrenuo se na jednu pa na drugu stranu. Nasmešio se krojačici.
„Savršeno, sinjora. Mnogo vam hvala. Mora da je teško popravljati...”
„O, nije bilo ništa teško, sinjor”, vedro je odvratila Bjanka Cigolo. Podigla je debeljuškasti kažiprst, veselo ga opominjući. „I nisam zaboravila, sinjore, iako mi je bilo zadovoljstvo da vidim vašeg sina kad ste ga pre neki dan poslali da me podseti. Biće to izvrsno veče, kako mi je ispričao.”
Lice joj je odavalo radoznalost. Đani nije mogao mnogo da joj kaže - nije znao gotovo ništa o predstojećoj noći. Luka je rekao: „Da, biće to veliko okupljanje, sinjora. Univerzitet voli da napravi spektakl kad konačno priredi takvu zabavu, pošto ih ne pravi često.” Podigao je ruke, šaljivo se izvinjavajući, i uz smešak objasnio: „Plašim se da kao običan niži akademik nisam dovoljno važan da budem upućen u pojedinosti, mada verujem da će prikazati predstavu i sasvim sigurno pripremiti preobilnu večeru, u kojoj ćemo, nesumnjivo, svi uživati.”
Krojačka je zahvalno ispustila vazduh kroz stisnute usne, odmahujući glavom kao da joj je teško da shvati pojam takve raskoši.
Luka je rekao: „A ja ću još više uživati u toj večeri jer ću biti ovako lepo obučen, sinjora. Hvala ponovo. A sad... koliko vam dugujem za vaš rad?”
Rekla mu je i Luka joj je platio (u sebi zaprepašćen što neko može da preživi od tako bednog prihoda). Kratko joj je klimnuo glavom i izašao iz radnje s popravljenim kaputom preko ruke.
Lagano je odšetao do kuće, razmišljajući o svojim sinovima.
Uznemiravala ga je neprekidna napetost između momaka. Sama po sebi, nije bila neočekivana: Karlo i Đani se još od ranog detinjstva nisu rado zajedno igrali. Godinama su se često svađali, uglavnom oko sitnica (svađe je češće zapodevao Karlo) i retko se događalo da iskreno uživaju u zajedničkom društvu. Njihov neprijateljski odnos žalostio je Luku, još više posle Lizabetine smrti. Njegova dobrodušna žena uvek je umela da pomiri razlike sinova - ili osmesima ili prekorima - i šta god da se dešavalo između njih, oba dečaka bezrezervno su obožavala majku. Ponovo se prisetio njihovog neizmernog očaja kad je jednog dana neočekivano preminula, i setio se, uz užasan osećaj krivice, koliko je bio nesposoban da ih uteši, i sam u razbijenoj ljušturi sopstvenog bola.
I on je obožavao Lizabetu.
Dok mu je gubitak žene koju je tako strasno voleo urlikao oko glave i zaglušivao ga nakon što je prva godina žalosti prošla, nikako nije uspevao da čuje žalobne vapaje svojih sinova za pažnjom.
Kad se nekoliko meseci kasnije graja smirila, a on uspeo ponovo da izađe iz sopstvene glave, ponovo je usmerio misli ka dečacima. Ali otkrio je neočekivane promene. Vesela samouverenost sedmogodišnjeg Đanija iščezla je bez njegove majke. Razdražljiv i nepoverljiv, sad je posmatrao svet razrogačenih očiju i malo je govorio, i Luka je shvatio da mu je Đanijevo vedro čavrljanje nedostajalo gotovo isto koliko i žena. A bilo je još gore: pametan i živahan, mali Karlo se povukao - u tim kratkim mesecima - u tvrdi oklop koji Luka više nije mogao da probije. Karlo je jedva razgovarao s ocem. Unutar svoje ljušture, dečak je postao podmukao, manipulativan, prepreden, i Luka je shvatio da se maltene boji svog starijeg sina, kome - na svoju veliku žalost - više nije u potpunosti verovao.
Setio se kako je povremeno pomišljao da nešto slično dožive mornari kad se posle više meseci ili godina na moru vrate i otkriju kako se u njihovom odsustvu život u kući promenio do neprepoznatljivosti i da više ne poznaju ljude za koje su verovali da su im neopozivo bliski.
Hodao je nekoliko trenutaka, obuzet glasnom zbrkom neprijatnih misli. „O, Luka, baš je lepo što te vidim!”
Trgao se na taj glas, a onda se nasmešio kad je ugledao sitnu priliku svoje prijateljice Serafine Parizeto, kako prelazi uzanu uličicu ka njemu. Bila je tek nešto malo viša od deteta i nemoguće uzanih ramena: Luku je uvek čudilo kako je tako sićušna žena uspela da rodi dvoje dece. Zaustavila se blizu njega, uhvatila ga za ruku i nasmešila mu se u lice. Morao je da se uzdrži da ne čučne i spusti se na njenu visinu.
„Već nedeljama želim da te vidim, Luka, još otkako si nam poslao onu pozivnicu. Znam da ti je Pjero rekao da bismo zaista voleli da dođemo, ali brinulo me je da ćeš me možda smatrati užasno nepažljivom što nisam lično razgovarala s tobom.” Oklevala je, a onda je otvorila usta i malo uzdahnula, kao da se upravo setila nečeg zapanjujućeg. „Razgovarao je s tobom, zar ne?”
Luka se nasmejao. Serafina je ponovo ispustila dah. „Gospode, na trenutak sam pomislila da je možda zaboravio i da ćeš nas smatrati najnepristojnijim prijateljima koje bi neko mogao da ima.”
„Što vi, naravno, i jeste...” Serafina se ugrizla za usnu, da se ne bi nasmejala, i udarila Luku po nadlaktici. „Ti si užasan čovek, Luka dela Rovere”, rekla je. „Ne znam zašto smo Pjero i ja uopšte pristali da pođemo na tu predstavu s nekim tako neprijatnim!”
Ponovo se nasmejao. Serafina je rekla: „Ali pošto vidim da ćemo biti primorani da provedemo veče s takvim canaglia impenitente, možda ćeš mi reći nešto više o tome šta možemo da očekujemo...”
Taj izraz - okoreli nitkov - nevoljno je naveo Luku da pomisli na Karla. Potisnuo je sliku starijeg sina iz glave.
„Imaš li vremena da pođeš sa mnom kući, Serafina?”, pitao je.
„Naravno. Pjerova majka je tu.”
„Onda ću ti usput ispričati.”
Uprkos vrelom suncu napolju, svetlo u Lukinoj maloj sali bilo je hladno i prigušeno. Žaluzine su, kao i obično, bile čvrsto zatvorene, da se odbije popodnevna vrućina; neće biti otvorene do jutra. I ulična buka takođe se slabo probijala te je u sali bilo tiho i mirno, kao da je kuća dremala na toploti sa senovitim šeširom preko očiju. Nekoliko velikih tapiserija, sa slikama užurbanih ljudi iz mitoloških priča, prekrivale su dva od tri zida bez prozora, a oriban dugačak sto pružao se čitavom dužinom sobe. Pošto je dan bio tako topao, kamin je bio prazan i očišćen od ostataka ugašenog plamena, iako je slab miris upaljenog drveta još visio u vazduhu.
„A hoćeš li i ti poći na to čarobno, zabavno veče, Đani?” pitala je Serafina. Spustila je čašu na sto i sklopila sitne ruke u krilu.
„Moguće, sinjora.” Đani je sklonio kosu iz očiju. Odgurnuo je stolicu, prebacio stopalo preko kolena druge noge, naslonio ruku na butinu i labavo opustio šaku.
Luka je video kad se mačka pojavila i na tren zastala na poluotvorenim vratima. Prešla je preko sobe do stola, gde se uvijala oko nogu Đanijeve stolice i ugurala mu glavu u dlan. Đani ju je nakratko počešao iza uva. Mačka je počela da prede.
„ A zašto samo moguće, caro?”, pitala je Serafina.
„Moram da otputujem u Bolonju zbog studija, a učitelj mi još nije rekao kad.”
„Baš je nepodnošljiv. Nadam se da će ti datumi uskoro biti određeni i da ćemo imati to zadovoljstvo da uživamo u tvom društvu, Đani”, rekla je Serafina uz osmeh. „I ja se nadam, sinjora.” Đani se okrenuo ka Luki. „Tata, možete li da me izvinite - moram da obavim neke poslove do sutra.”
„Naravno - pođi - ali hoćeš li moći da otpratiš sinjoru Parizeti kući kad bude spremna?” Đani je klimnuo glavom. „Biću na spratu ako ti zatrebam, tata”, rekao je. Nasmešio se, kratko se poklonio Serafini i izašao iz prostorije.
Kad je otišao, mačka je tiho zaobišla sto i skočila Luki u krilo. Počešao ju je po vratu; sklupčala se od zadovoljstva i raširila kandže, a potom ih tako jako zarila u Lukinu nogu da se trgao.
„O, Luka, Đani je predivan”, izjavila je Serafina. „Kad bi Paolo i Benedeto izrasli makar u četvrtinu tako divnog momka, bila bih van sebe od sreće.”
„Hoće, Serafina - deca su ti čarobna, kao što i sama dobro znaš.”
„Da, ali tek im je tri i jedna godina, imamo mnogo godina da se sve promeni.” Luka se nasmejao. „Zašto uvek tako odlučno vidiš sve najgore u svojim ljupkim dečacima...”
„Najgore? O, bože - ako želiš da znaš šta je najgore - samo slušaj šta je moj dragi Benedeto uradio sinoć...”
Nekoliko trenutaka su živo i veselo raspravljali o mukama roditeljstva, sve dok Serafina nije uzdahnula i odgurnula stolicu. Ustao je i Luka.
„Moram da idem, Luka, svekrva nestrpljivo čeka da se vratim, sasvim sam sigurna. Strpljenje joj nikad nije bila vrlina.” Podigla je obrvu i Luka se ponovo nasmejao. Rekla je: „Hvala ti na gostoprimstvu, caro - iskreno se nadam da će nam vreme od sada pa do svečanosti, ili predstave, ili šta god da je, proći brzo. Jednostavno, jedva čekam da opet vidim Filipa i upoznam njegovu rođaku. Sirotica: ne mogu ni da zamislim šta bih ja radila kad bih izgubila Pjera...” Naglo je zaćutala, i rukom poklopila usta. „O, bože, Luka... kako sam grozno netaktična.”
Potišteno ga je zagrlila, ali on ju je poljubio u teme, spustio joj ruke na ramena i odmakao je od sebe.
„Prestani, Serafina - ne misli na to. Za ime sveta - prošlo je - koliko? -skoro jedanaest godina. Sad sam sasvim izlečen, čini mi se.”
„Svejedno sam bila užasno bezobzirna. Žao mi je.”
„Nema potrebe. Ne misli na to. Sačekaj, pozvaću Đanija.”


***



Luka se naslonio na dovratak, ljuljajući naočare u ruci. Posmatrao je kako se dve prilike udaljavaju ulicom: svog dugonogog sina i ženu čija je glava jedva dosezala Đaniju do ramena. Primetio je da ona na svaki Đanijev lagani korak napravi dva. Đani je nosio i Serafininu veliku torbu.
Nasmešio se na taj prizor, vratio se u kuću i zatvorio vrata. Da li se iko ikad navikne na prizor sopstvene kopije u svom detetu? Dok je sad gledao Đanija, kao da je video sebe kad je imao sedamnaest. Preduge noge, zamršene kovrdže, blaga povijenost - Luka nije zaboravio da je i on u Đanijevim godinama pokušavao da prikrije visinu. Đanijeve oči bile su Lukine, prav nos, široka usta - ponekad je sličnost bila uznemirujuća. Kad Đaniju zatrebaju i naočare, slika će biti potpuna.
A Karlo? Luka je uzdahnuo. Karlo je najviše ličio na Lizabetinog oca Venecijanca, pomislio je. Vitak, zgodan; mnogo svetlije puti od njega i Đanija. Karlo uopšte nije ličio na Napolitanca.
Da li na bliskost utiče fizička sličnost ili različitost?
Jer on i Đani su se razumeli; voleli su se. Smejali su se i plakali zbog istoga; umeli su satima da razgovaraju i bili blagi jedan prema drugom. Obojicu je očaravala zamršenost prava i obojica su - baš smešno - delila izrazitu odbojnost prema bobu.
Ali zato Luka nije imao pojma šta se dešava u glavi starijeg sina. Nije imao predstavu kako Karlo zarađuje novac, niti su mu bili poznati njegovi prijatelji. Sumnjivi pojedinci povremeno su svraćali u kuću, ali nikad se nisu zadržavali da razgovaraju, a Karlo je naročito izbegavao one prilike kad bi ga pitao čime se bavi. Karlo je retko, ako je ikad, zaista izgledao srećno, osim možda povremeno (i obično na tuđ račun). Za oca je ostao zabrinjavajuća zagonetka i Luka je tokom godina proveo mnoge mučne sate u bezuspešnim raspravama sa samim sobom, razmišljajući treba li ili ne da za tu uznemirujuću udaljenost od Karla krivi svoje nesrećno udaljavanje od dece za vreme ožalošćenosti.
Neprestano je iz glave potiskivao skoro sigurnu ubeđenost da mu je stariji sin sodomit. Od užasne pomisli da može završiti na strapadu9 ili nabijen na kolac - ako bi Karlo ikad bio optužen i osuđen - Luka je osećao mučninu. Znao je da sebe svesno primorava da se ne obazire na mogućnost da Karlo ima neumesne sklonosti samo zato što nije mogao da se suoči sa stvarnošću.
„Tata?”
Trgao se na zvuk Karlovog glasa i osetio da crveni, kao da je uhvaćen u preturanju po sinovljevim stvarima. „Karlo.” Prisilio se da se osmehne.
Karlo se spustio na stolicu i počeo da cupka nogom. „Želeo sam da ti kažem, tata, biću odsutan oko nedelju dana: krećem sutra i neće me biti desetak dana.”
Luka je sačekao da vidi hoće li mu Karlo dati neko šire objašnjenje, ali mu sin, osim smeška, nije pružio nijednu dodatnu pojedinost. Međutim, Luka je želeo da zna. Pitao je: „Kuda ideš?”
„U Rim.”
Luka je osećao kako mu želja da sazna više o putovanju nadima grudi, šake su mu se stezale u pesnice od napetosti dok se borio da više ne ispituje Karla. Nije želeo da se meša.
Ipak, jedno pitanje nije mogao da zadrži. „Karlo?”
Podignuta obrva.
Luka je polako rekao: „Šta je to što toliko razdvaja tebe i Đanija? Zašto te je udario?” Dugi tajac. Karlo je konačno razdražljivo odgovorio: „Ne ume da prihvati šalu.” Hladna nit se provukla
Luki kroz glavu. „Šta si uradio, Karlo?” tiho je pitao.
Karlo je slegao ramenima. „Ništa što bi ostavilo posledice, tata. Đani samo nema smisla za humor. Oduvek je tako bilo. Moram da se spakujem.” I posle tih reči prešao je preko sobe, izmigoljio se kroz vrata i lako potrčao stepenicama.
Luka je gledao u prazan dovratak.
„Da mi taj dečko nije sin”, rekao je samom sebi, prilično postiđen zbog svog priznanja, „nisam siguran da bih voleo da ga poznajem.”

17.



Dve žene stigle su do kuće u uskoj uličici u blizini Crkve Santa Marije a Mare. „Evo nas, sinjora”, rekla je žena. „Ono je moja kuća...” Pokazala je rukom. Marijino srce je zalupalo. Prilika da dobije odgovore na pitanja koja su je sve više mučila, a koju možda više nikad neće imati, upravo se spremala da joj izmakne. Puštala ju je da joj isklizne kroz prste. Zastala je, osetivši kako sve jače steže ženinu ruku. Žena se okrenula ka njoj. „Sinjora, nešto nije u redu? Nadam se da se sad ne osećate neugodno - šetnja je možda trajala duže nego što ste očekivali. Mora da ste umorni. Sigurno sam vam bila užasno teška.”
„O, ne - ni blizu.”
„Ali nešto vas muči, zar ne?”
Marija je klimnula glavom. Sad je disala na usta - plitkim, mahnitim kratkim udisajima, kao da je u bolovima. Morala je da progovori. I to sada. Kroz osećaj mučnine, rekla je: „Moram da znam. Jednostavno moram. Vi ste jedina osoba koju bih mogla i pomisliti da je pitam.” Oklevala je, nesigurna kako da izrazi ono što je tako očajnički želela da kaže. A onda su joj reči izletele kao bljuvotina. „Bojim se”, rekla je. „Bojim se da moj muž možda ima...” Osećala je kako joj se glas gotovo gubi. „... neprirodne apetite.”
Ženin izraz nije se promenio, iako je Marija bila gotovo sigurna da je primetila tračak ljubopitljivog zanimanja u krupnim smeđim očima. Žena je tiho rekla: „Zašto to mislite, sinjora?”
Marija je slobodnom rukom prekrila lice i progovorila kroz prste: „Ne mogu da verujem da je to prirodno... što želi da spava sa mnom... tako... tako često.”
„Koliko često?”
„Vidim mu to u očima sve vreme. Svaki dan.”
„Koliko često to od vas traži?”
Marija je slegla ramenima, nesposobna da bilo šta kaže, dok su joj suze navirale na oči i skupljale se kao nabujala voda koja pritiska vrlo slabu branu. Osetila je kako joj donja usna drhti i ugrizla se za nju. Podrhtavala joj je uz zube.
Žena se nasmešila. Uzela je Mariju za ruku i stegla je. „Rekla bih da svi muškarci koje sam upoznala - baš svi, sinjora - sasvim sigurno žele da...” Zastala je, a onda blago naglasila sledeće reči „... spavaju sa svojim suprugama svaki dan, ako ne i češće. Zelja im se ne ostvari uvek, naravno, ali to ih ne sprečava da i dalje žele. I što ređe to rade, češće o tome razmišljaju. To što ste mi opisali mi ni najmanje ne deluje neprirodno.”
A onda je Marija primetila da joj je osmeh izbledeo. Žena je oklevala, bacila pogled na obe strane, kao malopre Marija, i pitala je tišim glasom: „Sinjora, je li vas vaš muž ikad... ikad povredio?”
Stid je preplavio Marijino lice i zagledala se u zemlju. Kako bi mogla da ispriča ovoj ženi o svom i Filipovom odnosu? Kako bi mogla da joj objasni da je svaki pokušaj da urade ono u čemu svi ostali izgleda uživaju za nju nikad nije bilo ništa drugo do borba da ne dopusti Filipu da vidi koliko je to sve boli. Rekla je u porub svoje haljine: „Nikad nema nameru da me povredi. Nikad. Sigurna sam u to.”
„Ali?”
Marija je pogledala u sagovornicu, zastala, a onda rekla: „Uvek me boli.”
„Da li mu kažete?”
Marija je odmahnula glavom.
„Uvek vam je tako?”
Marija je obrisala suze vrhovima prstiju, klimnula glavom i rekla: „Čitala sam pesničke opise ljubavi i videla sam njene umetničke prikaze. Znam šta ljudi pričaju o tome, ali to jednostavno ne mogu da poistovetim sa... pa, sa onim što se dešava.” Zavladala je tišina. Zatim je pitala: „Boli li svaku ženu?” Sad će svakako čuti istinu. Kurva će joj iskreno priznati postoji li zavera ćutanja između žena, ćutanje o kome Marija ništa nije znala: da svi u stvari trpe istu bol kao i ona, ali uspevaju da ga sakriju sa više stoicizma. Ili će, možda, otkriti užasnu istinu da je u tome sama.
Sagovornica joj je odjednom poprimila saosećajan izraz. Odmahnula je glavom. „Ne, sinjora. Ne boli. Neke ponekad, ali ne uvek.”
Marija je lagano udahnula kroz nos i ponovo ispustila vazduh.
Žena u crvenoj haljini je rekla: „Oprostite mi ako sam drska, sinjora, ali... prija li vam muževljevo društvo na druge načine? U nekim drugim prilikama?”
Marija je klimnula glavom. To je bila istina. Uprkos svemu, volela ga je. „Mislim da ste vrlo hrabri - što sa mnom razgovarate o ovome. Mnogo hrabriji nego što bih ja bila.” Žena se nasmešila. „Vidite, radim već dugo, sinjora. Bilo je mnogo, mnogo prilika kad nije bilo... lako. Trenutaka kad je bilo i... užasno.”
Protiv svoje volje, uz peckanje kože na vratu i ramenima, Marija je počela da zamišlja kako su ti trenuci izgledali.
Žena je nastavila: „Nauče se neki trikovi kad postane previše teško, kao i u bilo kom poslu, pretpostavljam. Možda... možda bi jedan ili dva moja mogli da vam budu korisni, sinjora.”
Marija je osetila kako crveni još jače, ali pokušala je da se osmehne i klimnula je glavom. Morala je da zna.
„Sad smo ovde kod moje kuće - zašto ne uđete da popijemo piće u sali. Volela bih da sednem - zglob me boli kao sam đavo, a imam dosta toga da vam ispričam. O nekim korisnim stvarima. Hoćete li?”
Marija je udahnula i oklevala.
Žena je primetila njeno ustručavanje, zastala je, a zatim rekla: „Ne radim... ovde. Nikad. Ovde živim sa svojom decom.”
Marija je osetila kako joj lice gori. „Veoma bih volela da uđem, ako mogu”, odgovorila je. Žena se nasmešila. „Dobro. Hoćete li onda biti ljubazni da pokucate za mene?” pitala je. Marija se nagnula napred, pokucala i sačekala; ruka u crvenom rukavu se i dalje teško oslanjala na njenu. Pošto su prestale da hodaju i više nije osećala odgovornost za pridržavanje svoje poznanice da ne padne, Marija je postala nelagodno svesna toplote vitkog tela koje je obgrlila rukom: bile su stisnute jedna uz drugu i ženina ruka, koja je mirisala na breskve, bila joj je prebačena preko ramena. Lica su im bila u istom nivou, i sad su stajale gotovo obraz uz obraz. Mariji je palo na pamet da je to najverovatnije bio najduži kontakt koji je imala s tuđim telom dugi niz godina. Nije bilo neprijatno. Ali ipak je, sada postiđena, povukla ruku sa ženinog struka i koraknula u stranu, i dalje pridržavajući ženu ispod savijenog lakta.
Vrata je otvorila debela služavka, s licem nalik na veliku ploču; kosa joj je bila gotovo sasvim prekrivena nemarno obmotanom tkaninom.
Žena je progovorila. „Ilarija, možeš li me uzeti pod ruku? Pala sam na ulici ispred katedrale i uganula članak. Ova gospođa bila je vrlo ljubazna - pomogla mi je čitavim putem do kuće. Pozvala sam je da ude nakratko. Vodim je do salona - mogla bi da nam doneseš nešto za piće.”
Služavka s tkaninom oko glave nije ništa rekla, ali je sumnjičavo odmerila Mariju čim je zakoračila na ulicu. Marija je koraknula unazad. Pošto je jednom rukom uhvatila ženu za zglob, a drugom je pridržala za lakat, Ilarija je počela da pomaže svojoj povređenoj gospodarici da se popne stepenicama u kuću, razdražljivo mrmljajući o tome kako je glupo hodati bos prljavim ulicama.
Mariji je srce zalupalo u grlu i osetila je mučninu, ali pošla je za njima. Pratila je ženu i njenu služavku do malog, ali lepo nameštenog salona, u kojem je gorela prijatna vatra. Dve lepe devojčice sedele su pored ognjišta; ispred njih se nalazila četvrtasta tabla, a jedna je drmusala mali kožni lončić koji je zvučao kao da su u njemu kockice.
Podigle su pogled kad su tri žene ušle.
„Divno, došla je mama”, jedna je rekla drugoj. A onda, kad je videla mamu kako hramlje, osmeh joj je iščezao. Ispravila je leđa. „O, mama! Šta ti se desilo s nogom?”
Žena je othramala do stolice pored kamina i teško se spustila. Rekla je: „Ništa naročito - pala sam i uganula nogu.” Pogledala je u Mariju i dodala: „Ova ljubazna dama mi je pomogla da se vratim.”
Marijino lice se ponovo upalilo kad su se devojčice okrenule da je pogledaju. Posmatrala ih je dok su ustajale i pretrčavale preko prostirke ispred ognjišta do majke, i privile joj se uz noge. Jedna je podigla porub mamine haljine da pogleda povređeni članak. Iznenađeno je primetila: „Ali, mama! Ne nosiš cipele! Stopala su ti prljava - jesi li hodala bosa? Nama to uvek braniš. Ulice Napulja su previše prljave da bismo išle bosonoge, tako nam uvek govoriš.”
Žena se nagnula napred i poljubila kćerku u teme. „Sasvim si u pravu. Ali, Beata, Bela, slušajte - moram da razgovaram sa sinjorom. Nasamo. Možete li da odete s Ilarijom i pomognete joj da nam odabere nešto za piće? Možete uzeti i neki slatkiš ako ih Ilarija spusti.”
Devojčice su klimnule glavom i ustale bez reči. Izašle su iz prostorije sa služavkom i Marija je čula kako im se koraci udaljavaju niz stepenice.
Žena u crvenom joj se nasmešila. „Dođite i sedite, sinjora”, ponudila je. Marija je sela. Dok je prebacivala težinu, žena se trgla, a zatim progovorila. I Marija ju je slušala, ushićeno i otvorenih usta, gutajući savete i uputstva kao da su to spasonosni lekovi koje joj je nudila saosećajna apotekarka. Kad je malo bolje razmislila, možda to i jesu bili. I dok je žena govorila, opisujući s lakoćom - čak duhovito - ono što je Mariju obično paralizovalo, osetila je kako kroz nju prolazi neki čudan osećaj oslobođenja, neprijatan i uznemirujući, ali neobično osvežavajući.
Dok se polako udaljavala od kuće u Ulici Santa Lučije, Marija je razmišljala o svim zapanjujućim stvarima o kojima joj je žena pričala. Činilo joj se kao da se otvorio prozor na barikadi iza koje je tako dugo bila zatvorena. Znala je da je prozor mali i čudno postavljen, visoko na ziđu - nije ga bilo lako dosegnuti - ali svež vazduh je već ulazio unutra. Teška masa zamrznutog straha i krivice, koja se tako dugo nakupljala u njenim grudima kao zloćudna izraslina, kao da se nekako pomerila, postala lakša. Kao uporna pozadinska buka koja slušaocu postane očigledna tek kad prestane, tako je i ona tek sada, kad je osetila kako se poznati teret njene strepnje malo podigao, shvatila koliko su je pritiskale brige koje su je dugo, dugo mučile.
Razmišljala je o tome koliko je taj susret bio čudnovat. Žena koju je upravo upoznala nije bila nimalo onakva kakvu je Marija očekivala. Da je zaista stala da promisli o tome, pretpostavila bi za kurvu da je drska i prosta, nepromišljena, nepismena, gruba i nakinđurena grabljivica. Možda neke i jesu. Ali njena nova poznanica bila je ljubazna i brižna, gostoljubiva, lepo je govorila, a očito je i nežna i sposobna majka. Devojčice su bile prilično ljupke - pristojne i ljubazne.
Marija nije znala šta da misli.
Osvrnula se na pročelje ženine kuće, a onda, rešena da, pre nego što je odlučnost napusti, kupi ono što joj je žena predložila, ubrzala je korak i uputila se ka dugačkom nizu prodavnica u Toledskoj ulici, s Knjigom o Gradu žena u ruci.

18.


Stajala sam leđima okrenuta velikom ogledalu i osvrnula se preko ramena da pogledam svoj odraz. „Šta misliš?” Modesto je kritički odmerio moju novu plavu haljinu, s visoko podignutim okovratnikom, odmerenom čipkom i jednostavnim neizrezanim rukavima. Kosa mi je bila razdeljena po sredini i čvrsto uvezana u jednostavnu pundu na vratu. Oko vrata sam imala Filipovu ogrlicu od ružičastih bisera, a još bisera visilo mi je sa ušiju. Jedan običan prsten ukrašavao je desnu ruku. Lice mi je bilo bledo. Ostavila sam ga nedirnutim: nisam nanela boju ni na usne ni na obraze i na tako izbledelom platnu oči su mi bile sasvim drugačije nego obično - krupnije, tužnije, opreznije, činilo mi se bar. I >obro je što mi je haljina potpuno prekrivala zglobove: jedan mi je i dalje bio čvrsto uvezan i još me je boleo kao sam đavo.
„Mmm”, izustio je. „Rekao bih... čestita, moralna i nimalo nalik na kurvu.”
„Dobro.”
„I.... potpuno bajna, sinjora.” Trudio se da se ne smeje.
„To nije tako dobro. Prerušena sam, Modesto - ako neko prepozna šta sam, ili još gore, ko sam, Filipo će se potpuno osramotiti, prijatelj više nikad neće razgovarati s njim i verovatno će nas oboje izbaciti na Spakanapoli kao dve propalice.”
Ponovo smeh. „Kao dve propalice, što u stvari i jeste, zar ne?”
„Dosta, sfacciato! Seti se ko ti daje platu...”
Modesto je slegao ramenima. „Pa, setite se vi ko vam omogućava da zaradite taj novac da mi platite platu.”
„Ne uvek.”
„Možete li da mi kažete kog ste pokrovitelja poslednjeg...”
„O, prestani!” Nikad nisam mogla da pobedim u tim glupim svađama: Modesto je uvek uspevao da pronađe još nešto da doda na klimavu gomilu, a ona je, izgleda, na kraju uvek padala na mene.
Modesto je rekao: „Ne očekujte od mene da se uzbuđujem zbog večeri na kojoj ne očekujete da ćete išta zaraditi. Da budem iskren, voleo bih da ne idete. Nameravate li da naplatite sinjoru njegovu zabavu kad vas doprati kući?”
Pocrvenela sam. Pogodio je, a zbog njegovog podsmešljivog izraza osećala sam se glupo. „Ovo ću vam reći samo jednom, sinjora. Ako se pročuje da se ikad - ikad - tucate besplatno, vaš položaj u ovom gradu biće uništen. Izgubićete status kurtizane i u očima potencijalnih novih pokrovitelja postaćete obična raskalašna uličarka koju može da ima svako. Znate da sam u pravu, siguran sam.”
Pokušala sam da opravdam svoju odluku. „Ali Filipo me vodi na tu svečanost. Činilo mi se sasvim razumnim da mu ponudim neku vrstu nadoknade...”
„Nadoknadu?” Ponovio je sažaljivo. „Nadoknadu? Zar tako vidite sebe?” Zavrteo je glavom i pogledao uvis. „Šta se desilo s onim osećajem suparništva između vas i ostalih? Zar vam ugled više nije važan? Zar mislite da bi ona Malakoda ili Emilija Roza ponudile sebe - tako skupocene - kao dobrotvornu nadoknadu”, izgovorio je s grimasom, „svakome ko im učini i najmanju uslugu?”
Nisam odgovorila.
Osećala sam se glupo što sam uopšte pristala da odem na taj glupi događaj s Filipom i odjednom mi se više nije dopadala moja maska. Nepoznati odraz, koji sam videla u ogledalu, nije mogao biti moj - to je bilo neko čestito biće koje je ličilo na mene, ali čiji život nisam mogla ni da zamislim. Možda sam postala ta dobrodušna žena iz drugog sveta - sveta moralnih - koja mi je priskočila u pomoć kad sam pala pre neki dan. Za razliku od nje, s njenom naivnošću i saosećajnom znatiželjom, ta nepoznata osoba iz ogledala mrštila se na mene, kao da joj je razmišljanje o mom bludničenju neukusno - kao da je to nešto odvratno i kao da bi se rado pretvarala da ne postoji.
Ali postojala je. A ja sam (između ostalog) i dalje bila Filipova kurva. Obećala sam mu da ću ići s njim na tu zabavu i neću razočarati pokrovitelja u nevolji, uprkos Modestovom ruganju. Poželela sam da Modesto ode. Želela sam da malo uvežbam svoju masku pre nego što krenem.
„Možeš li malo da me ostaviš samu?”, pitala sam, kritički se odmeravajući. Klimnuo je glavom. Mogla sam da ga vidim iza sebe u ogledalu. Rekao je: „Možda mislite da mi nedostaje poštovanja, sinjora, ali ja se ne slažem. Samo ne želim da uništim ono što smo vi i ja teškom mukom postigli.”
Slegla sam ramenima.
„Nemojte spavati s njim besplatno. To će vam naškoditi u budućnosti.” Gotovo da me je preklinjao. Razdražljivo sam pomislila da je verovatno u pravu.
„Dobro. Ali ti ćeš mu reći, Modesto. Ja ne mogu. Doći će za sat - možda malo više.” Ovog puta je slegao ramenima i napustio prostoriju.
Okrenula sam se strankinji u ogledalu i zapitala se kako izgleda kada je neko istinski tako ispravan kao što sam ja izgledala tada. „Čestita, moralna i nimalo nalik na kurvu”, rekao je Modesto. Pokušala sam da zamislim sebe kao onu dobru ženu iz San Đakoma. Kako bi bilo biti u njenom položaju - biti obavezna da odgovaraš na želje samo jednog muškarca, voljena i pažena, hodati sigurno stazom poštenja umesto plesati na samom rubu provalije, kao što ja, izgleda, radim svakog dana?
Volela bih da sam znala.
„O, savršeno, Frančeska. Potpuno savršeno. Ne bih nikad poverovao da možeš izgledati tako... tako...” Filipo se mučio da nađe reč, a onda se nasmešio i rekao: „Smerno.” Očigledno mu je bilo drago što je pronašao savršen opis. „To je ta reč. Smerno.”
Morala sam da se nasmešim. Tom rečju me niko nikada nije opisao. „Svima ćeš se dopasti.”
„Svima? Ko će biti...”
Prekinuo me je i počeo da opisuje grupicu prijatelja, ali pre nego što mi je podrobnije objasnio činjenicu da mu je prijatelj udovac Luka, na vratima se pojavio Modesto.
„Sinjora, mogu li vas zamoliti da siđete načas? Lorenco hoće da odobrite izbor jela za sutra.” Raširio je oči i pogledom mi pokazivao ka vratima. Želeo je da razgovara s Filipom.
Othramala sam do kuhinje, gde je Lorenco s ljubavlju gledao u veliki bakarni tiganj, smeškao se za sebe i neskladno pevušio strofu iz Modestove omiljene pesme. Iako je kuhinja bila prostrana, Lorencovo ogromno telo kao da je ispunilo prostoriju svojom mekom masom. Ali moj kuvar se, uprkos svojoj veličini, lako kretao na malim stopalima, a i ruke su mu bile nežne. Nisu mu pristajali ti uredni prsti: kao da su u potpunosti pripadali nekom drugom, dok su mu štrcali iz debelih, mesnatih rukava na kraju krupnih ruku. Mirisna para dizala se iz tiganja; Lorenco je podigao veliku drvenu kašiku i zatvorenih očiju probao supu. Od ushićenja mu se naborala koža između obrva.
Okrenuo se i ugledao me na vratima, a zatim je rekao: „A, merda, ovo je dobro, padrona - hoćete li malo?”
Nasmešila sam se i klimnula glavom. Lorenco je obrisao donji deo pune kašike o ivicu tiganja i pružio mi je, dok je drugu stavio ispod u slučaju da kapne. Pokupila sam suknje i sklonila ih, a zatim se nagnula napred.
Prasak bogatog ukusa, istančanog i slasnog. Bože, zaista je bilo predivno. „O, Lorenco, jedno od tvojih najboljih. Pravi si umetnik. Šta je unutra?” Uz izraz zanesenog oduševljenja, počeo je da navodi dugačak spisak sastojaka. Romanjolska govedina, maslinovo ulje, sitni crni luk - „sinjora, ne sme biti veći od ovog ili se ukus pokvari” - patlidžan, pasulj, peršun... Brzo sam izgubila nit, ali Lorenco je nastavio svoju raskošnu litaniju, kao da me njome miluje. Palo mi je na pamet da smo i on i ja, na različite načine, podjednako vešti u udovoljavanju čulima. Može biti da ja koristim oči, jezik, noge, prste, grudi i zadnjicu da zavedem one kojima želim da udovoljim, dok Lorenco koristi samo mnoštvo biljaka, začina i mirisnih ulja, ali oboje smo pravi virtuozi i znala sam da oboje uživamo u posmatranju prijatnog dejstva naših veština.
Na trenutak, i ne prvi put, zamislila sam kako bi bilo da su nam uloge zamenjene, i nasmešila sam se u sebi na sliku preplašenog Vaskeza, kako se bori sa neočekivanom planinom mekog mesa dok ja radim sama u kuhinji, i pevušim dok u mirisnom loncu krčkam nešto izvrsno.
Rekla sam: „Nećemo se vratiti kući do kasno, Lorenco. Koliko sam shvatila, biće i neka večera na tom koncertu večeras, ali... hoćemo li imati malo supe ako budemo gladni kad se kasnije vratimo?”
„Veoma bih se uvredio kad ne biste jeli, sinjora”, Lorenco je prekrstio ruke (teško) preko širokih grudi i odglumio povređena osećanja, ali nije mogao dugo da se pretvara: lice mu se uskoro razvuklo u široki osmeh i nadimanje obraza skupilo mu je oči nalik na proreze zasečene nožem na testastom licu.
„Slušaj”, rekla sam, „ako se nažderem kao prase i ne budem mogla uzeti ni zalogaj kad se vratim, obećavam da ću sigurno pojesti supu, caro.” Nasmejao se.
Modestovo lice pojavilo se na kuhinjskim vratima i Lorencov smeh je utihnuo. Razmenili su uobičajene poglede uzajamne netrpeljivosti. Modesto je pročistio grlo. „Sinjor Di Lavijano sad shvata kako stoje stvari, sinjora”, objavio je suvo.
Poljubila sam Lorenca u obraz (činilo mi se kao da sam poljubila toplu, vlažnu pečurku) i prišla Modestu. „O, caro, šta si mu, za ime sveta, rekao?”
„Istinu. Ja vodim računa o vašem novcu i rasporedu i neću vam dozvoliti da se tucate besplatno.”
Lorenco je odmahnuo glavom, ali okrenuo se ponovo supi i nije ništa rekao. „Šta je Filipo rekao?”
„Ništa naročito. Nije mu bilo drago, uostalom, niko ga ne prisiljava da ostane posle zabave ako ne želi da se rastaje od svog zlata, je li tako?”
„Strog si prema njemu, Modesto.”
„Vi ste premekani i neko mora ponovo da uspostavi ravnotežu.”
Izašli smo iz kuhinje i Modesto mi je pomogao da se popnem stepenicama. Okrenula sam se ka svojoj odaji, a on je produžio do svoje sobe. Okrenuo se na stepeništu i dobacio: „Kočija će brzo stići, pozvaću vas kad dođe.”
Filipo je pružio ruku da mi pomogne da izađem iz male kočije. Velika bazilika bacala je tamnoljubičastu senku preko Trga San Domeniko Mađore i sunce se već spustilo ispod krovova. Grupa ljudi, očito odevenih za večerašnju zabavu, već je ulazila u dugačku, nisku zgradu s desne strane crkve, čiji su mnogobrojni prozori blistali žućkastom svetlošću u sumraku. Za drhtala sam u iščekivanju tog prizora. Za nekoliko trenutaka ću Filipovim prijateljima prikazati svoju novu ličnost: nadala sam se da ga neću izneveriti.
„Da te vidim...” rekao je Filipo; spustio mi je ruke na ramena i savio kolena da se nađemo licem u lice. Bez šopenki, bila sam za glavu niža od Filipa. Pomilovao me je po glavi, nameštao mi je biserne minđuše dok nije bio zadovoljan, a onda koraknuo unazad da se divi mom izgledu.
„Izgledaš predivno, Frančeska”, rekao je. Gladan osmeh iskrivio mu je usta. „Mislim da ću morati da te zamolim da se oblačiš ovako i u drugim prilikama - mmm, veoma me privlači pomisao da bih mogao iskvariti nedužnu dušu kakvom se ti večeras predstavljaš...”
Posegao je za mnom, ali povukla sam se i podigla ruke ispred sebe. „Prestani, Filipo! Sad sam ti rođaka, sećaš se, i nije valjda da želiš da iskvariš bliskog člana porodice pred svojim prijateljima. Želiš li da budem ubedljiva ili ne?”
„Naravno!”
„Onda ruke k sebi i skini taj pohlepni osmeh s lica, ili ćeš u trenutku odati našu igru.”
„O!” Vidno se rastužio. „Je li bilo toliko očigledno?” Podigla sam obrvu i nisam mu odgovorila. Lice mu se snuždilo, a ja sam se nasmejala i rođački ga brzo poljubila u obraz. „Dakle, cugino10 , hoćeš li mi ponuditi ruku i povesti unutra da upoznam tvoje prijatelje? Ili ću tamo morati da othramam bez pomoći?”
„Andiamo, cugina!”, prihvatio je uz preterani naklon. Podmetnuo mi je podlakticu i spustila sam mu ruku na rukav. Zajedno smo odšepali unutra.
Velika sala bila je osvetljena sa najmanje hiljadu sveća i prizor je bio izvanredan. Bez zavesa na prozorima, sveće su se odbijale od crnog stakla, i činilo se kao da je svaka staklena ploča prošarana dijamantima. U prostoriji je već sve vrvelo - gosti u najboljim večernjim odelima i sluge u livrejama - a desetak muzičara je u jednom kraju prostorije podešavalo instrumente i uvežbavalo muziku. Iza njih, ogroman četvrtasti zlatni nadsvođeni prolaz uokviravao je postavljenu pozornicu. Svetio je nekako osvetljavalo luk otpozadi, a pozornica je bila osvetljena i odozdo, preko prednjeg dela luka, s dvadeset ili trideset sveća u ukrašenim srebrnim svećnjacima. Drvo - veliko kao život i potpuno olistalo - stajalo je s jedne strane pozornice, a po podu je bilo razbacano kamenje i šljunak. Zurila sam u prizor i pitala se kako je moguće da izgleda kao da se proteže mnogo dublje od zasvođenog zlatnog prolaza nego što je bilo izvodljivo. Dok sam stajala i posmatrala, obavijali su me mozaik glasova i delova melodija, glasno i uporno. Bila sam potpuno očarana čitavom svečanošću - dopustila sam da me preplavi. Brige zbog ispravnosti moje obmane počele su da blede.
Međutim, kako se pokazalo, opuštenost je potrajala tek malo više od minute. „Luka!”, viknuo je Filipo preko prostorije. Zapitala sam se koja grupa će mu odgovoriti. Jedan muškarac se okrenuo da vidi ko ga doziva. Bio je visok i crn. Kad se okrenuo, gust uvojak kose pao mu je preko čela; sklonio ga je iz očiju trzajem glave u stranu - stomak mi se okrenuo jer sam, na trenutak, pomislila da gledam u Đanija. Crte lica tog čoveka i taj pokret delovali su mi poznato - ali pogrešila sam: bio je mnogo stariji od Đanija. Lice mu se razvuklo u široki osmeh kad je ugledao Filipa. Ne skidajući pogled sa nas, potapšao je svog sagovornika po ramenu i krenuo preko dvorane, provlačeći se kroz grupice drugih gostiju.
„Filipo - konačno si stigao! Počeo sam da se pitam jesi li se predomislio”, rekao je, pružajući Filipu ruku.
A onda je primetio mene.
„Sinjora”, rekao je i naklonio mi se glavom. Uzeo me je za ruku kad se ispravio, prineo ju je usnama i poljubio mi prste.
„Luka, ovo je moja rođaka - Frančeska. Sinjora Frančeska Marone.” Jedva sam disala. Prostorija se oko mene nemo ukočila, nalik na kitnjasti prizor festivalske povorke. Taj čovek zurio je u mene očima nalik na Đanijeve. Dok me je posmatrao, slike iz one noći s Đanijem treperile su mi kroz um i telo, iako je lice koje sam gledala pripadalo Luki, a ne Đaniju.
„Na kombinezonu nemate traka...”, rekao je.
„Kako... zamišljate... da je skinete, onda?”
„Možda biste vi to učinili za mene - ne bih želeo da pretpostavljam...”
Gledala sam Lukina usta - Đanijeva usta - i ponovo osetila topli pritisak usana na mom ožiljku. Nežno saosećanje, koje mi je prvi put pokazano one noći - taj potez koji je tako uspešno u paramparčad razbio moju čvrsto izgrađenu odbranu - ponovo me je gledalo iz Lukinog postojanog pogleda.
Obuzeo me je osećaj bespomoćnosti, kakav nikad pre nisam osetila, rastvarao me je i pretio da me savlada: iz meni neshvatljivih razloga, poželela sam ovog muškarca. Ovog stranca. Želela sam ga više nego što sam ikad išta želela - nisam shvatala šta mi se dešava.
Primetila sam mu želju u očima i nevoljno pomislila na Vaskeza.

Želja tog Španca bila je obična, sebična životinjska potreba za putenim zadovoljstvom. Mada, njegovo pohlepno balavljenje me je zabavljalo. Krepilo je moj osećaj moći. Pogledajte me! Vidite šta mogu! Pogledajte čarobnicu, sposobnu da opčini koga poželi. Vidite zavodnicu, kako se vešto poigrava svojim plenom, i uživa u igri i kao mamac i kao ribar.
Ali sad nisam bila nijedno ni drugo. Pogled ovog Luke potpuno me je razoružao. Ostavio me bespomoćnu. I mislim da nisam bila jedina. I u njegovim očima videla sam žudnju, da - ali takođe i ranjivu zbunjenost, čak i strah. Možda se slična uzburkanost kovitlala i u njegovoj glavi.
„Gde sedimo, Luka?”
Filipov glas. Nesvestan da mu se možda nešto nepristojno dešava ispred nosa, razbio je svojim veselim pitanjem sjajnu mrežu tišine oko nas dvoje, a buka i boje zabave ponovo su oživeli. „Jesu li već stigli Pjero i Serafina?”
Luka je okrenuo glavu prema Filipu trenutak pre nego što je uspeo da udvoji pogled od mene. „Šta? Izvini, Filipo... Šta si rekao?”
„Pjero i Serafina - jesu li stigli?”
„Uf... o, da. Samo što su stigli. Dođite - idemo da ih nađemo. Biće im veoma drago što te vide. Sinjora?” Ponovo se okrenuo ka meni i tek tada sam shvatila da me i dalje drži za prste. Pogledao je u naše ruke, naizgled podjednako iznenađen kao i ja što se i dalje dodiruju, a zatim me pustio.
Krenula sam, a Luka se zapanjeno namrštio kad je primetio da hramam. Nagnuo se ka meni i tiho mi rekao:
„Molim vas - uhvatite me podruku, sinjora. Šta ste uradili s nogom?” Osetila sam kako mu se mišići u ruci zatežu kad sam se naslonila na njega. Pogledala sam ga i rekla: „Ništa, sinjore. Nepažnja i neravna kaldrma. Zapela sam pre neki dan i uganula članak. Ništa više.”
Srce mi je tako mahnito lupalo u grlu, a glas mi je zvučao izobličeno. „Pronaći ću vam stolicu čim nađemo Parizetove.” Spustio mi je drugu ruku na prste, tamo gde sam ga stegla za podlakticu. Sporo smo napredovali kroz veliku salu, ali ubrzo smo se približili grupici ljudi: sićušna žena i zdepast stariji muškarac okrenuli su se od svojih sagovornika i nasmešili nam se dok smo prilazili.
Filipo je blistao. „Serafina! Pjero! Drago mi je što vas vidim - Pjero, znaš li, mislim da te nisam video otkako si me izazvao na igru palla maglia prošlog leta, kada sam slomio najbolji malj tvog oca jer sam pokušao da ga upotrebim kao štaku, a onda sam se sapleo o onaj obruč...”
Pjero je zabacio glavu i nasmejao se. „Dobro se sećam, Filipo - i tata sigurno nije zaboravio, a ni oprostio!”
Tada je sićušna žena pružila ruku i uhvatila Filipovu. Rekla je mužu: „Da - dobro, otac ti je poznato zlopamtilo, Pjero, zar ne?” Ponovo se okrenula Filipu. „Nemoj uopšte da razmišljaš o tome, Filipo, caro, mislim da Pjerov tata ni meni nije oprostio što sam u brak donela tako katastrofalno mali miraz, a to je bilo pre šest godina!”
Filipo je pružio ruku ka meni i rekao: „Serafina - Pjero... ovo je moja rođaka: sinjora Marone. Frančeska. Frančeska - sinjor i sinjora Parizeto.”
Pjero se kratko naklonio, a Serafina se nasmešila. „Tako mi je drago što ste nam se pridružili, sinjora. Bila sam vrlo razočarana što neću videti Mariju, ali veliko mi je zadovoljstvo da upoznam novog člana Filipove porodice. O - Luka? Kuda ideš?”
Udaljio se od mene i od našeg društva, ali na Serafinine reči se okrenuo i preko ramena dobacio: „Da donesem sinjori stolicu. Povređena je.” Serafina je tiho uzdahnula i spustila mi ruku na rukav. „O, nebesa, šta vam se desilo?”
„Sinjor preteruje. Uganula sam zglob pre nekoliko dana. Ništa ozbiljno.”
„Ali koliko god povreda mogla biti beznačajna, ipak može biti i neopisivo bolna.” Ljupko mi se nasmešila i uhvatila me za ruku. Drugi put za nedelju dana - drugi put za deset godina - da jedna poštena žena saoseća i razgovara sa mnom s nezamislivom ljubaznošću, kao da sam... čestita građanka, baš kao i ona. Osećala sam se uključeno, utešeno. Topao osećaj drugarstva obavio me je oko ramena nalik na prijateljsku ruku i osmeh kojim sam joj uzvratila iza maske sinjore Marone bio je neočekivano iskren.
Setila sam se potajnih pogleda pokajnika u San Đakomu svake nedelje i podrugljive odlučnosti prolaznika da se ne obaziru na moje neprilike, kad sam pala na trgu. Ponuđeno mi je da kroz odškrinuta vrata bacim pogled na svet kakav nisam mogla ni zamisliti - svet ljubaznog i nežnog prijateljstva i brižnosti. Odjednom mi je poznati pejzaž mog svakodnevnog života izgledao neukusno i bez ljubavi.
Luka se vratio sa zlatno obojenom stolicom u rukama, i on i Serafina pomogli su mi da sednem. Čučnula je pored mene, mada je toliko niska da nije ni morala, a Luka je stao odmah iza mene.
„Momci nisu s tobom, Luka?”, pitao je Filipo negde iznad moje glave. Luka je spustio ruku na naslon moje stolice i osetila sam mu prste odmah iza ramena. Glas mu je bio topao i spor. „Ne. Obojica su odsutni zbog raznih poslova - jedan akademskim, a drugi čisto trgovačkim, bojim se. Mada, nisam upoznat s tačnim pojedinostima ovog drugog. Nažalost, Karlo mi nikad ne govori otvoreno o svom poslu.”
„On, izgleda, ne želi da te sledi u pravu, Luka?”
Čula sam osmeh kad je Luka odgovorio: „Ne - očito ne. Jedan pravnički žutokljunac zasad će nam biti sasvim dovoljan. O, dolaze. Mislim da će predstava ubrzo početi.” Pomogao mi je da ustanem. „Imamo sreću, sinjora, što su nam večeras postavili stolice. Prošli put smo celo veče prestajali.”
„Prekrasno!” rekao je Filipo. „Orlando će postati furioso! Znaš li priču, Pjero? Nisam naročito upoznat s Ariostovim radovima.” Započeli su razgovor baš dok su livrejisane sluge užurbano išle od grupe do grupe i govorile nam da se smestimo na naša mesta. Luka mi se nasmešio i ispružio ruku koju sam prihvatila dok mi je srce snažno lupalo. Ustala sam i zajedno smo odšetali. Filipo je hodao ispred nas, udubljen u razgovor s Pjerom Parizetom. Serafina mi je prišla s druge strane; pridržala me je za lakat, ali je bila slab oslonac, pošto je bila mnogo niža od mene.
Svi su zauzeli svoja mesta. Luka mi je bio s leve strane, Serafina s desne, a krupan gospodin s belom paperjastom kosom nalik na šećernu vunu seo je odmah ispred mene i potpuno mi preprečio pogled na veći deo pozornice.
Filipo se nagnuo preko Serafine i potapšao me po kolenu. „Uživaš li, cugina?” pitao me je uz osmeh. Uspela sam da se nasmešim, ali nisam se usudila da progovorim. Ogromna prostorija nekoliko trenutaka zujala je od gotovo opipljivog zajedničkog iščekivanja, a onda se spustila tišina.
Muzičari su zasvirali.
Žena - koju je, pretpostavila sam, glumio dečak - izašla je na pozornicu i progovorila. Reči su bile muzikalne i predivne, ali nisam slušala šta je govorila jer su mi se misli kovitlale u užurbanoj zbrci.
Ruke su mi ležale na krilu vidno mirne, iako su tamne mrlje na mojim noktima odavale činjenicu da prste jedne ruke stežem prstima druge - želja da se nagnem i uvučem ih u Lukin dlan bila je tako snažna da sam morala da stegnem zube da to ne uradim. Nisam se usudila da ga pogledam postrance kako mi ne bi uhvatio pogled, a ja odala svoju zbunjenost, ali morala sam da se nagnem barem malo prema njemu, da bih išta videla od čoveka s kosom nalik na šećernu vunu. Luki ni na kraj pameti nije bilo, uprkos mom početnom oduševljenju, da me predstava ni najmanje nije zanimala.
Bila sam izgubljena u stranoj zemlji. Stajala sam na raskrsnici, nesposobna da razgovaram; ništa nisam znala o jeziku, običajima, očekivanjima. Nikad pre - nikad! - nisam bila u blizini muškaraca koga sam želela (sada sam shvatila da želim tog čoveka) i nisam znala šta da kažem, šta da uradim. Kurva sam, za ime božje! Bila sam uspešna kurva više od deset godina - predobro sam znala kako da se poigram s muškarcima koje želim. Obrađujem ih kao virtuoz instrument. I retko mi se desi da ne uspem. U stvari, igra je postala prilično predvidljiva - nisam nikad sumnjala u svoje veštine.
Ali sada...
Ne mogu ni da zamislim da Luku uhvatim u zamku svojim uobičajenim trikovima. Ovaj čovek ne bi nikad spavao s bludnicom - bila sam sasvim sigurna u to. Njegova saosećajna srdačnost je tako očigledna - i tako očaravajuća - kao što je bila i Đanijeva pre nekoliko nedelja. Bože! Luka ne bi platio da ude u kurtizanine odaje, baš kao što ne bi pljunuo sveštenika za oltarom. O, sigurna sam da zna šta je ljubav - malopre sam mu videla u očima kad me je pogledao - ali takođe sam znala, kao da mi je sve jasno napisao, da on nikad, nikad neće uživati u nečemu što mu po pravu ne pripada.
Nije imao pojma kakva sam ja zapravo žena.
Zamislila sam užasnuto nerazumevanje u njegovim očima kad bi otkrio moj pravi identitet, i morala sam da se ugrizem za usnu da zadržim očajni jauk.

19.


Luka je kradomice pogledao sinjoru Marone i primetio, a nešto ga je steglo u grudima, da je donju usnu uhvatila među zube. Sićušna svetla su joj svetlucala duž trepavica. Nagnuo se i spustio joj ruku na rukav, a onda joj se primakao tako da joj može šaputati u uvo, bez uznemiravanja ostalih oko njih. „Boli li vas članak, sinjora?”
Okrenula je glavu i pogledala ga. Usna joj je iskliznula ispod zuba i Luka je, uz nalet neočekivane čežnje, shvatio koliko želi da je poljubi. Zapanjila ga je nezapamćena silina osećanja. Ova nežna žena, čestitog izgleda, tek izašla iz crnine, bila bi zapanjena kad bi posumnjala o čemu on razmišlja. Svetio s pozornice uhvatilo je bisere koji su joj visili s ušiju; Luka je zadržao dah dok je odmahivala glavom kao odgovor na njegovo pitanje. „Delujete kao da vas nešto muči”, šapnuo je.
Još jednom je odmahnula glavom. „Nije ništa”, izustila je. Na trenutak su se gledali, a onda je ona spustila pogled na svoje prste, prepletene u krilu. Kratko joj je stegao ruku i povukao se.
Ponovo je usmerio pažnju na pozornicu. U plamtećem crvenom kaputu, posutom i svetlucavom, nesvesno opčinjeni Rinaldo obraćao se publici i objavljivao svoju večnu ljubav prema lepoj Anđeliki, a očigledno nije znao da se predmet njegove ljubavi skriva u granama drveta iznad njega i zgađeno sluša te izjave naklonosti.
Misli su mu letele; nije slušao ni reč.
Prošle su godine otkad je osetio nešto više od prolaznog zanimanja za neku ženu. Za sve vreme posle Lizabetine smrti, nije ni pomišljao da se ponovo oženi - nije upoznao nikoga ko bi ga pokrenuo, ako ne računamo povremene, nezainteresovane, bledo požudne misli. Tokom tih godina viđao je lica za koja je mislio da su lepa, tela koja su u njemu probudila znatiželju, upoznao je žene čija ga je pamet - ili njen nedostatak - zabavljala. Ali nijedna ga nije iskreno dirnula i davno se prepustio životu bez ženske ljubavi.
Šta mu je Filipo ispričao? Sinjora je upravo izašla iz žalosti... ima dvoje dece; živi s dve kćerke i nekoliko slugu u Ulici Santa Lučija. Nije znao ništa više od tih nekoliko golih činjenica. Nije imao pojma kakav joj je bio pokojni muž, u kakvim je prilikama ostavio svoju udovicu... Bila je lepo obučena i otmena, mada je u njoj bilo i neke krhkosti, koja je narušavala njen spokoj. Ožalošćenost joj je teško pala - mislio je.
Bila je prelepa. Smatrao je prilično ljupkim to što tako neobično privlačna žena i ne pokušava da se posluži svojim fizičkim izgledom za ostvarenje ciljeva; naprotiv, činilo mu se da je sinjora namerno sputavala mogući uticaj svoje pojave. Možda nije ni shvatala koliko je lepa. Izgledala je ranjivo, usamljeno, kao da joj treba neko da se o njoj brine. Što je Luka duže sedeo pored nje, to mu je postajalo sve jasnije da bi mnogo voleo da baš on preuzme na sebe taj divan zadatak.
Počeo je da gricka nokat na palcu, da se ne bi nagnuo i uhvatio sinjoru za ruku. Na pozornici je Anđelika, koju je napustio nesposobni Rinaldo, uzmicala pred grabežljivim kraljem Čerkezije i našla se priterana uza stablo drveta. Oči su joj bile razrogačene od straha jer je brzo shvatila njegove namere.
„Dakle! Kakva čudna predstava!”, rekla je Serafina kad su svi zauzeli mesta za nekoliko dugih trpezarijskih stolova. „Sinjora - molim vas, budimo sad iskreni - jeste li imali pojma šta se dešavalo?”
Luka je primetio da se Frančeska trgla kad joj se Serafina obratila. „Ako moram da kažem istinu... bojim se da mi je zaista bilo malo teško da pratim razvoj priče...” Serafina je zadovoljno blistala. „Eto, Pjero, nisam ja sasvim glupa!”, rekla je kad joj se muž pojavio iza leda i provukao između dva stola prema svom sedištu.
„Oprosti, ali bilo je savršeno jasno šta se dešavalo, Fina...”
„Budi oprezan, Pjero - previše žestoko uveravanje moglo bi da uvredi našu novu poznanicu”, prekinula ga je. „Upravo se složila sa mnom da je bilo nemoguće razumeti. Šta ti kažeš, Luka?”
„Priznaću da nisam sve vreme pratio radnju na pozornici...”, odgovorio je Luka, gledajući Frančesku. Uhvatila mu je pogled i učinilo mu se da je u njenim očima prepoznao da je razumela razlog njegove rasejanosti. Lagana traka vrućine kliznula mu je kroz utrobu i nasmešio joj se. Skupila je usne u kratak osmejak, a zatim je spustila pogled na ruke. Luka je bio očaran njenom stidljivošću.
„Frančeska - veoma si tiha večeras” primetio je Filipo i seo joj je s leve strane. „Uživaš li u ovoj večeri?”
„Naravno, cugino, zaista sam ti veoma zahvalna što si me pozvao.”
„I ja sam vrlo zadovoljan što si mogla da dođeš - kao što sam siguran da su i svi ostali!”, izjavio je. „E, sad - ne znam za vas ostale, ali ja sam užasno gladan. Pošto izgleda da svi iznosimo iskreno mišljenje o predstavi koju smo upravo gledali - da dodam i ja svoje na gomilu: priznajem da mi je komad bio prilično dugačak. Stomak mi se već neko vreme tiho žali da je prazan.”
„Tiho, Lipo?”, pitala je Frančeska i pogledala ga iskosa.
Luka se nasmejao.
Filipo je prasnuo, glumeći ogorčenje. „Uvek si tako neopisivo nepristojna, cugina! Uvek! Vidiš kako grozno moram da ispaštam od svoje neuljudne rodbine, Luka?”
„Možda to uopšte nije nepristojnost, Filipo, već samo... tačno zapažanje.” Podigao je obrvu. Na to su se svi nasmejali. Sluge se ponovo pojaviše da pred njih duž stola iznesu posude sa šparglom na puteru i svi su podigli noževe i viljuške.
„Ovo bi trebalo da umiri jadikovke tvog želuca, Filipo”, rekao je Pjero. „Što manje sad pričamo o mom želucu, tim bolje, čini mi se”, izjavio je Filipo, ponovo spustio pribor za jelo i uzeo natopljenu šparglu. Zabacio je glavu i spustio je u usta, pupoljkom napred. Kap rastopljenog putera zasijala mu je na usni; zastenjao je od ushićenja.
Luka mu se nasmešio, a zatim se okrenuo Frančeski. Nabola je koren uzanom dvokrakom viljuškom, presekla parče nožem i ugurala ga u usta.
„Dobro?” pitao je Luka.
Progutala je i klimnula glavom. „Veoma dobro”, odgovorila je i dodirnula ugao usta vrhom prsta.
„Recite mi nešto o sebi, sinjora”, obratio joj se Luka. „Opišite mi tipičan dan u vašem domaćinstvu. Uživam da otkrivam ponešto o načinu života svojih novih poznanika.” Video je da je zastala s viljuškom na pola puta do usta. Na trenutak mu se učinila opreznom - čak i uplašenom - ali onda se nasmešila i rekla: „Bojim se da ću vas možda razočarati. Svakodnevni život s dvoje dece može biti nepodnošljivo dosadan.”
„O, sinjora, potpuno se slažem!” uzviknula je Serafina, naginjući se preko stola. Ispružila se i spustila ruku na Frančeskinu. „Paolo i Benedeto stari godinu i tri godine - kao da nikad ne spavaju, osim kad najviše od svega želim da ostanu budni, i očigledno imaju nepresušan izvor energije za pravljenje nereda, buke i meteža kuda god da odemo.”
„Moje devojčice su starije”, objasnila je Frančeska, „i možda malo uljudnije. Ali imaju neke svoje načine ometanja, podjednako delotvorne. Nedavno su počele da postavljaju pitanja - apsolutno o svemu - često moram da smislim zadovoljavajuće odgovore na najmanje stotinak pitanja svakoj devojčici svakog dana. Zašto je paradajz crven, mama? Zašto se mesec svako veće pomera preko prozora? Kuda ide i zašto ga ujutru nema? Zašto ženama ne raste brada? Zašto sanjam, mama?” Serafina se nasmejala i rekla: „Radovaću se tome, sinjora - ali bojim se da bi mi bilo bolje da već sad počnem da prikupljam prikladne odgovore, uguram ih u kutiju ispod kreveta i budem spremna kad napadi počnu. Ili to, ili da oba dečaka usmerim na Pjera svaki put kad im treba neko objašnjenje.”
Luka se ubacio: „Veoma se dobro sećam tih godina, iako je bilo davno - oba moja momka sad su već odrasla i retko me pitaju za mišljenje o bilo čemu. Obojica su potpuno sigurni da znaju mnogo više od mene. I, što je najgore, često su u pravu.”
Frančeska se nasmešila i Luka se, ne skidajući pogled s njenih usana, ponovo borio sa žestokom čežnjom da je poljubi.
Večera se nastavila. Univerzitet je bio izdašan u pripremanju godišnje svečanosti. Posle špargle iznete su sardine, ukrašene zaslađenim kriškama narandže; velike posude sa štukama i jastozima; činije sa testeninom od svežih jaja i raznim sosovima; tanjiri natrpani visokim piramidama svetlucavog ušećerenog voća.
Dok su Filipo i Pjero Parizeto obilato jeli, Frančeska je jedva dodirnula hranu. Serafina izgleda nije primećivala njen nedostatak apetita, ali Luka ju je krišom posmatrao i u trenutku je osetio strepnju da njeno slabo zanimanje za jelo može biti znak lošeg zdravlja. A onda se setio iščašenog članka i utešio se da je tome možda uzrok bol u stopalu.
Na trenutak se naslonio na stolicu, a Serafina se ponovo nagnula preko stola i obratila Frančeski. „Slušajte sad, Frančeska, pre nego što se svi raziđemo na kraju ove večeri, želim da se dogovorimo da nam što pre dođete u posetu. Pjero je upravo popravio belvedere i možemo tamo da sedimo i gledamo brodove. Zadnja strana naše kuće gleda na luku. Morate povesti i decu. Znam da su Paolo i Benedeto mnogo mlađi od vaših devojčica, ali možda će ipak umeti da se zabavljaju dok mi razgovaramo.”
„Beata i Izabela vole bebe”, rekla je Frančeska.
Luka se borio da mu lice ostane bezizrazno dok mu je živa slika, koju nije mogao da potisne, sevala kroz glavu - sanjiva Frančeska leži među zgužvanim prekrivačima i uspavljuje bebu. Njegovu bebu.
„Dobro. To je dogovoreno. Hoćete li moći sledeće subote po podne?” pitala je Serafina. Frančeska se nasmešila i prihvatila poziv sa očitim zadovoljstvom.
Kad su sluge odnele i poslednji tanjir i odmakle stolice od stolova, Filipo je spustio ruku na Frančeskinu. „Cugina Frančeska, moramo da pođemo”, objavio je. „Moram ujutru da radim, a moram i da te otpratim kući.”
Luka je ugušio osećaj ljubomore zbog prijateljeve lagane prisnosti sa ovom ženom, koja mu je večeras tako potpuno i neočekivano ispunila misli. Pomogao joj je da ustane, podignutom rukom dozvao je slugu da joj donese kaput. Serafina je poljubila Frančesku u obraz i stegla joj ruku dok su se pozdravljale.
„Sinjora”, rekao je Luka kad ju je Filipo uhvatio pod ruku. „Bilo mi je veliko zadovoljstvo da vas upoznam. Siguran sam da ćemo se ponovo sresti.”
„To bih veoma volela”, uzvratila je. Luka je čuo slabo podrhtavanje u njenom glasu. Otvorila je usta kao da će ponovo progovoriti, ali ih je ipak zatvorila bez reči. Luka se nasmešio i Filipo je poveo povređenu rođaku preko prostorije do duplih vrata, dlanom je pridržavajući za lakat.
Luka je prošao prstima kroz kosu dok ih je posmatrao kako odlaze.

20.


„Bila si izvanredna!”, viknuo je Filipo kad smo izašli iz zgrade i zaustavili se u mračnoj ulici. „Potpuno izvanredna - čak sam i ja poverovao da si čestita udovica! Ti si čudo, Frančeska. Zaista si odigrala ulogu daleko veštije nego one budale na pozornici!”
Nisam znala šta da kažem. Misli su mi bile razbijene u paramparčad. Želela sam da idem kući. „Hajdemo onda - cugina - hajde da se brzo vratimo. Želim da skinem svu tu skromnu i potpuno neprikladnu odeću s tebe što je brže moguće, tako da mogu... pa - da mogu propisno da ti se zahvalim.” Zakikotao se. „Naći ću nam kočiju.”
Ukočila sam se. O, dragi bože. Ne mogu.
„Filipo... ja...”
„Šta, cara, šta je bilo?”
„Molim te - mislim da večeras zaista ne mogu ništa više da radim. Ja... ja...” Borila sam se da mi ne izleti činjenica da mi je i sama pomisao na seks s Filipom te večeri bila tako mrska da mi je došlo da zaplačem.
„Frančeska?”
„Stopalo me užasno boli i stvarno sam veoma umorna. Molim te, Filipo - samo mi je potreban san.”
„Zvučiš kao Marija”, odvratio je neočekivano hladno.
„Nemoj biti takav, Lipo. Molim te - samo se zaista ne osećam dobro.” Borila sam se da potisnem bol, ali glas mi je pukao, uprkos najvećem naporu, i više nisam mogla da zaustavim suze.
Filipo je bio zapanjen. Nastavio je saosećajnijim glasom: „O, Frančeska - oprosti. O, bože, stvarno si bleda. Ovo ne liči na tebe - nadam se da nije zbog nečega što si pojela. Kakva šteta posle ovako divne večere. Pozvaću kočiju i odvešču te do Ulice Svetog Tome.”
„Ne, Filipo - molim te, nemoj da ulaziš. Mogu i sama da legnem. Samo želim da spavam. Hvala ti. I hvala za ovo veče - mnogo ti hvala što si me poveo.”
„Pa... ako si sigurna...” Izgledao je sumnjičavo. „Nisam siguran da treba da te ostavim samu...”
„Nisam sama. Tu je Modesto, a ujutru će doći i Lorenco.” O, bože, Filipo, molim te, samo odlazi! „Dobro će se brinuti o meni ako mi nešto bude trebalo.”
Konačno je otišao i zatvorila sam vrata iza njega. Navukla sam rezu i naslonila se na drvo, pritiskajući čelo i oba dlana o hladnu hrastovinu. Trenutak kasnije, spustila sam se niz vrata i sela na pod, u široku baru zgužvanog plavog damasta; spustila sam lice u ruke i zaplakala.
Jednom kad sam počela da plačem, više se nisam mogla zaustaviti. Na spratu su se otvorila vrata. Nastavila sam da jecam u vlažne dlanove. „Blagi bože, sinjora! Šta vam se dogodilo?” Modesto je čučnuo pored mene i uhvatio me za zglobove. Pokušao je da mi skloni ruke sa lica, ali pritisnula sam ih još jače i sledeći jecaj zazvučao je kao zavijanje.
„Ko vam je ovo uradio? Je li vas neko povredio? Je li to Di Lavijano? Ako je taj prokletnik spustio samo prst na vas, ubiću ga...”
Zagrlio me je snažnom rukom i privukao k sebi. I dalje čvrsto zatvorenih očiju, zgrabila sam Modesta za košulju i naslonila se na toplu, vlažnu i znojavu tkaninu. Plakala sam dok se nisam sasvim iscrpla. Grudi su mi se nadimale dok sam pokušavala da isprekidano udahnem. Osetila sam Modestove prste dok mi je sklanjao kosu. Kad su jecaji počeli da jenjavaju, pogledala sam ga.
„Šta vam se, dođavola, dogodilo?” pitao je. „Zašto tako plačete? Nikad ne plačete. Nikad vas nisam video ovakvu. Šta nije u redu?” Ispričala sam mu.
Teško dišući, ispričala sam mu šta se dogodilo.
Nije ništa rekao dok nisam završila, ali me je zabrinuto posmatrao postojanim pogledom. „... i znam da ne mogu više to da radim, Modesto. Ne mogu više nikome od njih dopustiti da me dodiruju. O, blagi bože - toliko želim tog čoveka...” Sagnula sam se napred dok nisam spustila glavu među kolena, skupila kosu u šake i povukla je dok me nije zabolelo. Glas mi je sad izleteo kao utišani vrisak, prigušen mojim suknjama. „O, bože - kako mogu i da pomislim da on nešto oseća prema meni, šta će uraditi kad sazna da ova pristojna udovica, koju mu je bilo tako drago da upozna, nije ništa drugo do prljava kurva? Šta da radim? O, Modesto... reci mi šta da radim.” Prstima sam pritisnula usta.
Hladna promaja se kao sečivo provukla ispod donje ivice ulaznih vrata. Modesto me je posmatrao čitav minut bez reči i progutala sam još nekoliko drhtavih uzdisaja dok sam čekala da nešto kaže.
„Šta taj čovek misli o vama?”
„Ne znam.” Glas mi je zvučao prigušeno kad sam progovorila iza ruku. „Mislim da sam mu u očima primetila zanimanje za mene - pa, zanimanje za ženu za koju me je smatrao - i čitavo veče je bio veoma pažljiv - ali... o, bože... sad sam tako zbunjena, počinjem da sumnjam u sopstveni razum.”
Modesto mi je sklonio još jedan uvojak iza uva i rekao: „Samo prespavajte, sinjora. Videćete kako ćete se osećati ujutru, kad ne budete tako umorni. Sutra nam niko ne dolazi u posetu, pa možete lepo da se odmorite. Videćete šta ćete onda misliti o tom čoveku. Pre nego što donesete bilo kakvu krupnu odluku.”
O, bože - on misli da je ovo samo hir, da će proći. Moram ga navesti da shvati. „Modesto - ozbiljna sam”, izjavila sam i tada mi je glas pukao. „Ovo što se desilo nisam nikad pre osetila. Zvuči potpuno smešno, ali sada mi se čini da ću umreti bez Luke.”
Nakon kraćeg razmišljanja, rekao je: „Pa - zar ne biste mogli samo da ga uzmete kao pokrovitelja, zar nije i to moguće? Mogli biste da ga imate koliko god često želite - odnosno, onoliko često koliko bi on to mogao da priušti, pretpostavljam.”
„Ne! Nikad!” Ovo mi je izletelo nalik na vrisak. „Ne mogu!”
Podigao je ruke, i odmakao se od mene, očito iznenađen žestinom mog odgovora. Zurila sam u njega, oči su me pekle, lice mi je bilo natečeno i vrelo. Između nas se razvukla dugačka tišina. Ostaci poslednjih jecaja su mi zapeli u grlu. Tada je Modesto polako rekao: „Ako ste ozbiljni, pretpostavljam da biste mogli da prodate ovu kuću.”
„Šta?”
„Prodajte je. Prodajte ovu kuću, nameštaj, slike - sve prodajte. Pa - možda samo da zadržite nakit za budućnost. Nikad se ne zna, zar ne? Sklonite novac na sigurno, sa dosadašnjom ušteđevinom i prestanite da se kurvate. Postanite čestita udovica kakvom ste se i predstavili.”
Zurila sam u njega.
„Eto”, nastavio je i podigao obrvu. „Ako kažete da ne možete ni pomisliti da nastavite da se tucate za novac... ako to zaista mislite... onda nema svrhe da zadržavate ovo mesto, je li tako? Ovde samo to radite, zar ne?”
Klimnula sam glavom.
„Budite praktični, sinjora. Održavate ovu kuću i sve u njoj samo da biste imali raskošan prostor u kome prodajete - pažljivo odabranoj gospodi - preimućstvo pristupa vašem izvanrednom telu.”
Zadrhtala sam.
„Ne budite stidljivi. Ne priliči vam. Tako ste živeli godinama. Koliko shvatam, sada ozbiljno razmišljate o tome da uništite sve što ste stvorili samo zato što mislite da ste izgubili glavu za muškarcem za koga znate da neće nogom kročiti u nezakonitu jazbinu kao što je ova. Ne možete ga imati kao kurva - zato što nagonski znate da nikad ne bi spavao s kurvom - pa vam je potreban drugi način da ga ulovite.”
Suze su mi ponovo krenule. „Predstavljaš to tako prljavo i užasno, Modesto.”
„Ne radim to namerno. Samo želim da se suočite sa stvarnošću. Da budete sasvim sigurni u to što želite da uradite, pre nego što to uradite. Jer ako prodate kuću i odustanete od svega - neće biti povratka.” Zaćutao je. „Ako prekinete sa svime i prodate, a onda otkrijete da vas on uopšte ne želi, ne verujem da ćete moći da se vratite na ovo što imate sada - čak i da poželite da počnete iz početka. Glas se u ovom poslu brzo širi, kao što dobro znate. Pokrovitelji se neće vratiti kad jednom odu. Možda ne želite ovo da čujete, ali više niste dovoljno mladi da počnete od dna na nekom drugom mestu. A sumnjam da biste želeli da se vratite na ulicu.”
Zavladao je dugi tajac.
„Znam da moram da prestanem, Modesto.”Gledao je u mene prazno. Moram se potruditi da me razume, iako nisam sigurna da razumem samu sebe. Oklevajući, osećajući kako mi dah zapinje u grlu, pogledala sam u prste i uspela da procedim: „Mislim da je sve počelo one večeri kad sam upoznala Đanija.”
Nešto se promenilo u Modestovom izrazu, ali ništa nije rekao.
„On... naveo me je da drugačije gledam na stvari. Bio je tako nežan i skroman, i... pa... nešto se dogodilo... uradio je nešto zbog čega sam poželela da...” Pokušala sam da objasnim, ali suze su mi stezale glas i mislim da Modesto nije mogao pravilno da čuje ono što sam govorila. Pročistila sam grlo i rukom obrisala nos. „Od tada mi sve izgleda tako besmisleno. Sve. Kao da je sve samo glupa igra. A ima još nešto - nisam ti rekla. Pre neki dan, kad sam povredila stopalo, neka žena mi je pomogla da ustanem s mesta gde sam pala i otpratila me do Santa Lučije, pridržavajući me. O, Modesto, shvatila je da sam kurva i zaprepastila se, ali svejedno mi je pomogla.” I dalje je ćutao.
„A onda, večeras”, nastavila sam tiše nego ikad. „Kad sam ugledala njega - Luku - kao da sam doživela zemljotres. Nešto se pomerilo. Nešto ogromno. Ne znam zašto... ali svet mi jednostavno izgleda drugačiji.”
Modestov pogled bio je postojan i upitan. Izgledalo je kao da na trenutak napeto razmišlja, a onda je tiho rekao: „Vrlo dobro. Onda ćemo prodati kuću.” Spustio mi je ruku na obraz i palcem mi obrisao suze.
„Šta ako Luka otkrije istinu?”
„To je rizik koji ćete morati da preuzmete. Možete promeniti način života, ali ne možete potpuno izbrisati prošlost.”
Užasna misao mi je proletela kroz glavu. „O, bože!”
„Šta je?”
„Filipo, i Mikele, i Vaskez, i... Šta da im kažem?”
Modesto je zastao i namrštio se. „Pustite mene da mislim o tome. Lažna bolest nekoliko nedelja. Dajte sebi malo vremena. Vratite se u Santa Lučiju i budite bolesni nedelju-dve. Ne izlazite više nego što je potrebno. U međuvremenu, pokušaću da pronađem advokata koji će nam pomoći da odredimo vrednost ove kuće i prodamo je.”
„Ne znam šta bih bez tebe...”, odgovorila sam stežući mu ruku.
Lice mu je odjednom postalo ukočeno i prazno.
„Šta je bilo?”
„Kažete da ne možete bez mene. Mada, bez ove kuće, više vam neću biti potreban...”
„O, Modesto...” Obgrlila sam ga oko vrata. „Ne mogu ni da zamislim da bih se snašla bez tebe.
Moraćeš doći da radiš za mene u Santa Lučiji.”
„Tamo već imate dvoje slugu.”
Ponovo sam sela. „Pa - onda ću ih otpustiti. Ionako mi se nijedno od njih ne dopada naročito. Ilarija je uvek mrzovoljna i razdražljiva, a Sebastijano previše pije.”
Tiho je frknuo.
„Hoću tebe i Lorenca.”
Podignuta obrva.
„Ne moraš s njim da razgovaraš. Često.”
Netrpeljiv uzdah. „Priznajem da ta debela matora gromada ume da kuva...”
„On je genije.”
„Kao što rekoh, ume da kuva.”
Nešto mi je palo na pamet. Oprezno sam pitala: „A šta je s tobom? Hoćeš li želeti i dalje da radiš za mene pod novim okolnostima - kao sluga poštenoj udovici - pošto me vrlo dobro poznaješ?” Moje pitanje bilo je ozbiljno i Modesto je nastavio mirno da me gleda, ali onda su mu se usta iznenada iskrivila i počeo je da se smeje. Smeh mu je zadrmao snažna ramena. Uprkos razdirućoj uznemirenosti, njegovo veselje prešlo je i na mene. Trenutak kasnije oboje smo se bespomoćno grčili od smeha. Obgrlio me je i sedeli smo tako na podu u hodniku i smejali se dok nas nije zabolelo. Zadihano sam procedila: „Zašto se smejemo? Šta je smešno?”
Duboko je uzdahnuo i odgovorio: „O, samo pomisao na to da postajem čestiti sluga vrle i pristojne udovice i pokušavam da zaboravim sve ono vreme koje sam proteklih godina proveo utrljavajući umirujuće ulje u izudaranu i bolnu guzicu te iste udovice.” Nasmešio mi se. „Pokušavam da zaboravim koliko često sam se nemo divio vašim predivnim grudima dok ste glumili uličarku tako besprekorno vešto, i koliko puta sam stajao i posmatrao kako se šepurite potpuno goli pred vašim zadihanim obožavaocima, kao sama Afrodita. Sranje! - neće biti lako zaboraviti takvu bliskost, sinjora. Možda ni za vas to neće biti tako lako, mada možda sad o tome ne razmišljate tako.”
Zaprepastio me je taj nenadani izliv. „O, Modesto. Ako... ako radije ne bi...” Oklevala sam. „Ne”, prekinuo me je, odjednom ozbiljan. „Radije ne bih da ne bih. Pretpostavljam da ću jednostavno morati da se naviknem na... trezvenost. I udaljenost. A tako ćete i vi. Ni na trenutak nemojte pomisliti da bi žene iz dobrih porodica dopustile takvu vrstu bliskosti gospodarice i sluge, kakvu ste vi podsticali, sinjora. Mnogo toga moraćete da promenite ako želite da vam novi identitet bude uverljiv.”
„Znam. Zaista shvatam. Ništa od ovoga neće biti lako. Ali moram to da uradim, Modesto. Znam da moram prestati s kurvanjem. Znam da zvuči ludo, ali ne mogu zamisliti da se više krešem za novac. Zbog njega - tog čoveka. Luke. Jednostavno znam. Ako me on slučajno ne želi, ili neće da bude sa mnom, ili ne može, onda ću prosto morati da pronađem drugi način da preživim - ali više se neću jebati za novac. Nikad. Molim te, caro - samo mi pronađi advokata. Sutra ću razgovarati sa Sebastijanom i Ilarijom.”
Od olakšanja sam se osetila prilično slabom.
Kad je Lorenco sledećeg jutra stigao na posao, Modesto ga je, u skladu s uputstvima, doveo u moju odaju, gde sam sedela sklupčana na omiljenoj stolici, uvijena u ogrtač. Oči su mi bile natečene i bolne, a usta kao isušeni sunđer posle onolikog plakanja. Sigurno sam izgledala prilično užasno. Nisam se usudila da se suočim sa sopstvenim odrazom, ali Lorencov zaprepašćeni uzdah potvrdio je moje sumnje.
Namrštio se i rekao: „Padrona - ne osećate se dobro?” Zvučao je ljubazno. Nasmešila sam se u nadi da delujem sigurno. „Ne, nipošto - samo sam prilično umorna.”
„Zašto ste me pozvali ovamo gore? Nešto nije u redu s hranom? Jesam li vas nekako razočarao?” pitao je, a brada mu je podrhtavala kao loše umućen puding. Sićušne graške znoja sijale su mu na čelu i iznad gornje usne. Moji pokušaji da ga razuverim očigledno nisu bili uspešni. „O, ne, Lorenco!”, viknula sam. „Ništa slično. Samo...” zastala sam. Nisam bila sigurna kako da mu objasnim okolnosti.
Modesto je koraknuo napred s dovratka gde je stajao. „Sinjora je odlučila da proda ovu kuću.” Lorenco je zinuo. „Zašto?”, pitao je. Pošto se divlji očaj od prethodne noći stišao, sve mi je zvučalo tako preterano. Ali i dalje sam bila sigurna. Pomerila sam noge i spustila stopala na pod. „Prestajem... s poslom koji sam se ovde bavila”, objasnila sam što sam čvršće mogla.
„Prestajete?”
Klimnula sam glavom.
„Ali, padrona, ne razumem... Još sinoć ste bili... Šta se dogodilo? Zašto?”
„Lorenco, oprosti mi što ti neću sada otkriti sve pojedinosti. Otkriću ti uskoro, obećavam.”
Zadržala sam dah, koji mi je još podrhtavao u grlu kao odjek od jučerašnjeg jecanja. „Ali... juče mi se desilo nešto veoma važno - nešto prilično zapetljano i nesigurno, možda i nedostižno - i čini mi se da jedini način da odgovorim... na taj događaj... jeste da potpuno izmenim način života.”
Između Lorencovih obrva se naborala vlažna koža kad se namrštio. Tada je rekao: „Ono što ću vam reći možda će vam zvučati kao uzimanje neopravdane slobode. Možda sluga ne treba tako nešto da kaže i u nekoj drugoj kući možda se i ne bih usudio tako nešto da predložim. Mada, mi smo često iskreno razgovarali, sinjora. Molim za oproštaj ako grešim, ali zamišljam da... jeste li možda sinoć upoznali nekoga ko ne zna da ste... da ste... ne zna čime se bavite?”
Zagledala sam se u njega.
„I da možda radije ne biste... da ta osoba sazna?” Modesto se ubacio s blagim divljenjem u glasu: „Ti promućurni stari gade...”
Modesto je podigao obrvu i prvi put u životu pogledao u mog kuvara sa izrazom koji nije odavao netrpeljivost.
Izbegla sam neposredan odgovor. „Lorenco, caro, hoćeš li... da li bi nastavio da kuvaš i u mojoj drugoj kući? Nisam sigurna da bih podnela da te izgubim. Ali...” Oklevala sam, želela da saznam, ali nisam htela da ga uvredim. „Hoćeš li biti u stanju da čuvaš moje tajne?”
Zavrteo je glavom i najpre sam pomislila da odbija moj predlog. Ali onda je odgovorio: „Nastaviću da kuvam za vas. I čuvaću vaše tajne, naravno da hoću, padrona, ali...” Zaćutao je. „Ima toliko ljudi u ovom gradu koji vas poznaju i znaju čime se bavite. Kako ih možete sve zakleti na ćutanje?”
Nešto od jučerašnje panike počelo je ponovo da mi se skuplja u glavi, ali Modesto se brzo ubacio medeno-mirnim glasom: „Slušajte, koliko ja vidim, današnji uzbudljiv trač sutra nije više do običan grumen nečeg potpuno nevažnog. Napulj neće dugo razmišljati o tome. Polako ćemo uvoditi promene.”
Trebalo je da te reči umire moju strepnju, ali misli su mi odjednom preplavile Lukine slike. Okružila ga je gomila njegovih prijatelja, čestitala mu što je imao sreće i pronašao tako lepu novu ženu (utroba mi se zgrčila i od same pomisli na takvu budućnost) i svi su mu govorili - tu sam videla i Serafinu i Pjera - kako je lepo što se dvoje tako vrednih ljudi pronašlo nakon duge ožalošćenosti. Kakvo srećno veče u San Domeniku, govorili su; kakva sreća što ste se upoznali. Oboje zaslužujete sreću nakon tolike tuge. Lukina dva sina - koji su, u mom neznanju, ličila na svog oca - oduševila su se očevom radošću. Svi su jeli, pili - čula se buka, muzika, smeh. Videla sam sebe i bliznakinje, prihvaćene u porodicu; ali nisu imali pojma da sam se iza osmeha gušila od osećaja krivice zbog tako nezasluženih pohvala.
A onda se slika promenila i videla sam gađenje na stotinama lica - onima koje poznajem, i onima koje mogu samo da zamislim - kad otkriju pravi identitet Lukine nove supruge, nove majke njegovim divnim sinovima. Luka spava s kurvom, govorili su jedno drugom prigušeno, a lica su im se krivila od zgađene neverice. Kako nije pogodio? To se svakako primeti? Zar nije shvatio kad... kad su... znate? Širili su oči i nagoveštavali nepriličnosti koje su zamišljali, uz visoko podignute obrve. Počeli su da izbegavaju sirotog Luku, jednako brzo kao što su i meni okrenuli leđa. Prijatelji su sažaljivo buljili u njega, a odvratnost i postiđenost širili su im se licem. Više nisu imali predstavu šta bi mu rekli.
Ipak, pojavila se još jedna slika. Videla sam Luku kako me gleda. Nije se smešio. Zaustio je da kaže nešto čega sam se plašila, ali je Modestov glas presekao sanjarenje pre nego što je uspeo da izgovori i reč.
„Odvešću vas nazad u Santa Lučiju, sinjora. Obucite se i možemo odmah poći.” On i Lorenco izašli su iz moje sobe, a ja sam uzela haljinu koju sam juče nosila. Tamnoplavu, skromno krojenu. Jedini odevni predmet u kojem me je Luka video. Misliće da svakog dana oblačim takvu odeću. Spustila sam je i otvorila obojeni drveni sanduk. Dok sam čučala na prstima, udisala sam miris kedrovine i opipavala raskošnu svilu i somot unutra, kapute oivičene krznom i sjajne bluze ukrašene perlicama. Videla sam crveno-zlatnu bluzu koja mi je veoma otkrivala grudi - ona koju sam nosila kad sam zavodila Vaskeza. Šta bi Luka mislio o meni da me vidi u uobičajenoj raskoši?
Hoće li mi smetati da ostavim tako lepu odeću? Hoću li moći da se zadovoljim time da budem... neupadljiva do kraja života?
Vratila sam stvari u sanduk i prešla preko sobe do dugačkog ogledala koje mi je poklonio grof Di Vekio. Bio je to jedan od prvih poklona koje sam dobila kao kurtizana. U izrezbarenom zlatnom ramu, dosezalo je gotovo do tavanice; u ogromnom komadu besprekornog venecijanskog stakla ogledala se gotovo čitava prostorija. Dok sam se prepuštala razmišljanjima o katalogu razvratnih postupaka kojima je ovo ogromno i skupoceno ogledalo svedočilo, odmotala sam ogrtač i pustila ga da padne na pod.
Zurila sam u ono što sam videla.
Lice mi je i dalje izobličeno i otečeno od sinoćnog plača, kosa zamršena u čupavi oblak. Pogled mi se spuštao. Kako je ovo telo uspevalo da očara tolike muškarce? Zašto su mi govorili da je predivno? Tako izvanredno? Za mene - koja sam zarobljena u njemu - ono je samo prevozno sredstvo kojim putujem kroz život. Kao i tela drugih - ponekad me boli, nesrećna sam kad ga bolest oslabi, čudila sam se njegovoj strpljivoj sposobnosti da izdrži sve zahtevne zadatke koje sam od njega redovno tražila. Da li je ono privlačno samo po sebi ili zbog onoga što sam s tim telom bila spremna da uradim za njih? Po čemu se razlikuje od tela drugih žena? Gledajući se nepristrasno, videla sam uzana ramena, vidljive kosti, pune grudi sa smeđim bradavicama. Stomak mi je i dalje bio začuđujuće ravan i gladak, iako su mi ispod kože nekad boravile bliznakinje. Kukovi su mi štrcali, a ispod i između njih ležala je tamna strela mekih dlačica, koja je mnogima dugo pokazivala put ka velikom uživanju.
Mnogima.
Sad želim da ih sve izbrišem. Izribam sa mog tela iznutra, da odbacim ono što je bilo u njemu. Kad bih mogla da popijem neki napitak - nešto čime bih mogla da sperem trag svakog muškarca koji je platio da tu uđe - dala bih svaki novčić koji sam zaradila svih ovih godina samo da ga dobijem. Da se otarasim onoga što mi je odjednom postalo toliko odvratno. Neodređeno nezadovoljstvo koje je Đanijevo nežno saosećanje započelo u meni, za nekoliko sati sinoć pretvorilo se u živu, vrištavu odvratnost - prema meni, prema mojim pokroviteljima, prema mom životu. Dok sam stajala pred ogledalom, shvatila sam da od tog trenutka neću moći da nastavim sa životom kakav sam do tada vodila, voleo me Luka ili ne.
Taj osećaj odvratnosti rastao mi je u grudima i počela sam da se osećam fizički loše. Učinilo mi se da bih mogla da vrisnem. Vreo pritisak mi se pojačavao iza očiju sve dok se, nakon što sam ispustila bezglasni jauk, nisam okrenula i zgrabila veliki stakleni bokal sa stola pored kreveta i zavitlala ga preko prostorije. Udario je u udaljeni zid i razbio se u hiljadu svetlucavih parčića. Buka razbijenog stakla optužujuće je visila u vazduhu i ja sam se odmakla, zapanjeno zureći s rukama preko usta u ono što sam uradila.
Sad sam znala šta želim. Konačno sam morala priznati sebi ono što je bilo zatvoreno u toj zaključanoj kutiji i oslobodilo se kad ju je načela Đanijeva nežnost. Svest o tome proletela mi je kroz glavu one noći kad se to desilo, ali sve do sada nisam dozvolila sebi da o tome pažljivo razmislim.
Želela sam da budem voljena.
Želela sam da se budim ujutru u zagrljaju muškarca koji će biti zadovoljan da me drži u naručju, toplu i lenju ispod zgužvanih pokrivača; koji će mi ljubiti kosu i posmatrati me dok tonem u san. Neko ko će jesti sa mnom, piti sa mnom, plakati i smejati se, voleti me, neko ko će biti dobar prema mojim devojčicama - muškarac koji neće samo buljiti u mene, vlažnih usana od razvratnog divljenja dok mi prodire između butina i zahteva da dobije sve što je platio.
Želela sam da taj muškarac bude Luka.
Ali bilo je tu još nešto. Nešto što nisam nikad spoznala i očekivala. Želela sam da Luka zna da ću i ja njega voleti. I njemu je trebalo ljubavi. Videla sam mu u očima u onim prvim trenucima u San Domeniku neku vrstu stoičke ranjivosti, usamljenosti, zbog čega sam poželela da ga privučeni u zagrljaj i utešim. Želela sam da budemo ljubavnici, da - o, bože, da - ali možda sam čak i više od toga želela da budemo prijatelji.
Kad bih odlučila, bila sam prilično sigurna da bih mogla da zavedem Luku, kao što je Modesto sinoć predložio. S lakoćom bih mogla da srušim njegovu uljudnost i moralnost i ubedim ga - kao što sam ubedila Đanija - da spava sa mnom i nauči da uživa u opojnim čarima bludničenja. Ali morala bih da ga promenim da bih to postigla. A kad bi se promenio, više me ne bi voleo. Postao bi kao svi ostali. Video bi me kao i oni. O, bože, znala sam da me možda nikad neće voleti! Možda sam se samo jadno zavaravala i potpuno pogrešno zamišljala kako je Luki stalo do mene. Ali svakako bi bilo bolje znati da me nikad nije voleo, nego otkriti da nekad jeste, ali da mu je osećanja uništilo gađenje, zbog mojih nastojanja da ga iskvarim zadovoljstvima. Voleće me onako kako ume ili nikako, znala sam to.
Vrata su se otvorila i Modesto je provirio unutra. Videla sam u ogledalu kako mu beonjače svetlucaju dok stoji u pomračini pored vrata, ali nisam se okretala. Nastavila sam da zurim u sebe u ogledalu.
„Šta se dogodilo? Da li se nešto razbilo?”
Slegla sam ramenima.
Videla sam kako Modestov odraz odmerava gomilu razbijenog stakla na podu. „Idem po metlu”, rekao je tiho. Nisam se ni pomerila.
„Jeste li... sasvim sigurni da i dalje želite ovo da uradite, sinjora. Niko još ništa ne zna. Možete da prestanete s tim. Sve može da se nastavi kao i dosad - sinjor Di Čičano dolazi sutra. Španac vas očekuje u petak i...”
„Ne!” Njegove reči ponovo su mi izazvale mučninu. Spustila sam ruke pored tela i skupila šake u pesnice.
„Sasvim ste sigurni...”
Ponovo sam klimnula glavom. Iza mog odraza u pozadini prostorije, Modestov pogled spustio mi se na zadnjicu. Kad mi je uhvatio pogled, progutao je pljuvačku i tiho rekao: „Novi sinjor je veoma srećan čovek. Bio bi budala kad vas ne bi želeo. Odmah ću se vratiti s metlom.” Zavladao je tajac, a onda je dodao: „Pazite da ne stanete na staklo”, i bešumno izašao iz sobe.
Suze su mi potekle preko hrbata nosa i sagla sam se da podignem ogrtač. Stegla sam svilu obema rukama, kao da sam nameravala da je pokidam na dva dela, a onda sam je čvrsto pritisla o obraz.

21.


„Kako to misliš, nije ovde?”
„Sinjora se ne oseća dobro, sinjor Di Čičano. Žao mi je što moram da vas razočaram - znam da ste očekivali da je večeras vidite, ali plašim se da nije... raspoložena.” Modestov glas bio je smiren. Stajao je na vratima. Jednu ruku je pružio preko dovratka, oslanjajući se na kvaku. „Šta nije u redu s njom?”
„Verujem da je pojela nešto što joj nije prijalo.”
„Koliko dugo očekuje da će biti - neraspoložena?” Glas Mikelea di Čičana bio je podrugljiv i bezosećajan.
„Već nekoliko dana ima visoku temperaturu. Sumnjam da će moći da izađe iz kuće još dobre dve nedelje, sinjore.”
„Dve nedelje?” Oči su mu sevnule, a usta mu se skupila u tanku liniju preko lica. „Javite kad se oporavi”, naglo je rekao. Okrenuo se i udaljio ulicom.
Modesto je podigao obrve i zavrteo glavom dok je posmatrao posetioca kako skreće za ugao i nestaje. „Ako ništa drugo, dobro je da se tebe otarasila”, procedio je. „Nadmeni i uobraženi gade.” Pljunuo je u prašinu, zatvorio ulazna vrata i vratio se u salu, gde je, pošto je seo na stolicu na rasklapanje, izvadio pero iz gvozdene mastionice. Nekoliko listova papira ležalo je u neurednoj gomili ispred njega; popravio ju je i namrštio se na ono što je napisao, a vrh pera naslonio je na donju usnu. Pošto je pažljivo pregledao nekoliko nažvrljanih redova i tu i tamo dodao poneku reč, vratio je pero u bočicu, podigao papire i odmakao stolicu od stola. Dok je ustajao, vrata sale su se širom otvorila i unutra je provirilo Lorencovo testasto lice.
„Jesi li gladan?” pitao je.
„Ako jesam, nudiš li neki lek za to?”
„Imamo puno svinjetine koju padrona nije ni pipnula, a koja treba da se pojede do kraja dana; ostalo je i one supe i nekoliko vekni hleba koje sutra ujutru neće biti ni za šta.” Lorenco je bio neobično potišten; koža kao da mu je još labavije visila oko velikog okruglog lica. Modesto je osetio nalet saosećanja, koji mu se nikad nije dopadao, i rekao je: „Odmah ću sići do kuhinje. Samo hoću da budem siguran da sam završio s ovom sobom.”
„Kad padrona očekuje da se završi popis?”
„Nije rekla, ali ja hoću da završim do sutra ujutru - advokat će doći ovamo sutra u podne i želim da mi sve bude jasno pre nego što stigne.”
Lorenco je klimnuo glavom i izašao iz prostorije.
Kuvarovi koraci su utihnuli; Modesto je prešao preko sobe do prozora. „Nema svrhe ni razmišljati o tome”, izgovorio je glasno nakon nekoliko trenutaka. „Ona tako želi.” Bezuspešno se trudio da potisne misao koja mu je rasla u glavi nalik na crni olujni oblak i pokušao da razumno prihvati okolnosti. Prisustvovao je (ponekad doslovno) njenom vođenju ljubavi s bezbroj mušterija. Godinama ju je posmatrao - kako zavodi nevoljne, očarava oduševljene i iscrpljuje nepripremljene - i iako mu je to često teško padalo, uvek ga je tešila činjenica da nijednog od njih nije volela, iako su joj se neki pokrovitelji dopadali. Za nju je to uvek bio samo posao. Ništa više. Nijedan joj nikad nije dotakao srce. Onaj momak prišao je blizu, priznao je sebi - bila je prilično rasejana danima posle njegove posete. Ali do sada, uvek su bili njih dvoje: ona i on, evnuh i bludnica, zajedno contra mundum.
Sad je shvatio koliko mu je bilo dragoceno to drugarstvo.
Bio je bolno svestan da mu je život u bogatoj senci tako preterane i nemoralne seksualne aktivnosti nekako ublažio žalostan nedostatak ličnog iskustva. Svi su govorili da je kao dete imao glas anđela. A anđeli ne moraju da se tucaju, zar ne? Uopšteno, imaju pametnija posla. Uvek mu je bilo odvratno razmišljanje o svojoj „drugoj strani” i nikad nije imao hrabrosti čak ni da pokuša da otkrije postoji li i za njega takva mogućnost, iako je shvatao da većina kastrata uspeva u nekom vidu fizičkog sjedinjavanja. Previše se plašio poniženja u neuspehu. Naročito s njom. Nakon što mu je pevačka karijera izbledela, Frančeskina poslovna ponuda spasla ga je života u kome bi mu se svi podsmevali zbog nedostatka seksualne sposobnosti: njegova bliskost sa osobom sinjorine lepote i položaja donela mu je zlurado divljenje i zavist mnogih koje je sretao, uprkos razumljivom užasavanju pri pomisli na njegovu nesreću.
Ali sad će mu sve ovo biti oduzeto i biće - ako se sinjorine nade ispune - sveden na nivo običnog sluge, držanog na rastojanju, kome se obraća s ljubaznošću i toplinom; i dalje drag, možda i voljen, ali više nikad neće slušati najskrivenije tajne. Slike su mu proletale kroz glavu: Frančeska mu se penje u krevet i grli ga dok plače; njih dvoje sede na stepenicama, naslanjaju se jedno na drugo i glasno smeju nekoj besmislenoj gluposti koja im je zaokupila maštu; stoji u njenoj sobi i posmatra njenu bestidnu nagost, odmahuje glavom u čudu zbog savršenstva izvanrednog tela.
Možda mu više nikad neće biti dopušteno da ga vidi.
Ako se budućnost bude odvijala onako kako ona želi, sve će ovo deliti samo s novim sinjorom i njena veza s tim čovekom biće potpuno drugačija od onoga što su ona i Modesto do sada doživeli. Nešto u Modestovim grudima bolno se naduvalo dok je razmišljao o budućnosti, i stideo se da sebi prizna kako će mu sigurno biti teško da zavoli novog sinjora, kakav god on čovek bio.
„Da, sinjor, razumem. Što je pre moguće.” Advokat se naslonio na naslon stolice i namrštio na Modestov spisak stvari.
„Znate li nekog potencijalnog kupca?” pitao je Modesto.
„To zapravo nije u mojoj nadležnosti, sinjore - nisam posrednik. Ali eto - u okviru slučaja koji trenutno vodim, desilo se da sam čuo gospodina koji bi mogao biti zainteresovan i svakako će mi biti drago da ga obavestim...”
Modesto ga je prekinuo. „Moramo hitno da se preselimo, sinjore - gospodarica će želeti da proda ovu kuću što je brže moguće.” Video je na čovekovom licu kako se radoznalost bori protiv poslovnosti, ali nije ponudio nikakvo dodatno objašnjenje. Prošlo je nekoliko trenutaka, a onda je advokat rekao: „Da li bi možda vaša gospodarica bila zainteresovana da izda kuću? Uvek ima daleko više ljudi u Napulju koji bi da iznajme kuću nakratko; bilo bi mnogo teže pronaći nekoga da je kupi, naravno, ako se pokaže da moj gospodin nije zainteresovan.”
„Morao bih da je pitam, sinjore. Ona, znam, želi da je proda.”
„To je prilično pouzdan izvor prihoda, mogli biste tako da joj kažete - izdavanje, mislim.” Modesto je klimnuo glavom.
„Ovo je lepa kuća. Dobro održavana... i ukrasi su... pa, gotovo su raskošni, zar ne?” Modesto je podigao obrvu i primetio kako advokat preleće pogledom po velikoj sali sa spuštenom tavanicom. Delovao je zadivljeno. U neka druga vremena, ovaj imućni gospodin možda bi bio mogući novi pokrovitelj.
Napolju, u bašti na krovu u Ulici Santa Lučije, sunce na zalasku pretvaralo je belo okrečene zidove u raskošne oker, i gradski žamor upravo je počeo da jenjava. Na niskom stočiću gorelo je nekoliko sveća. Moljci su uletali i izletali iz barica svetla; jedan je vrhom krila zakačio plamen i smesta je iščileo u praškasto ništavilo.
Modesto je gledao kako gospodarica prelazi šakom preko čela. Oči su joj bile osenčene od nedostatka sna, grickala je ugao usne.
„Ne znam, caro. Stvarno sam želela da odmah prodam kuću - želim da je izbacim iz života. Ne želim da razmišljam o njoj. O svemu što se tamo dešavalo.”
„Znam da ne želite. Ali to je izvor prihoda ako...”
„Ne govori!”
Modesto ju je uhvatio za ruku. Stežući joj prste, rekao je: „Reći ću zato što mora biti rečeno. Slušajte me - iznajmljivanje kuće biće vam izvor prihoda, nešto na šta se vi i vaše dve devojčice možete osloniti ako od ovog ne bude ništa.”
„Molim te, ne govori to.”
„Želite li da ih vidite na ulici?”
Nekoliko trenutaka ju je uporno gledao. Delovala je zapanjeno.
Modesto je rekao: „Morate biti praktični. Sad ste sve pokrenuli - pisali ste Vaskezu - isporučio sam pismo pre manje od sata; rekao sam da ću sinjor Di Čičanu sam saopštiti, što bi u njegovom slučaju bilo delotvornije nego pismo, a blagovremeno ćete obavestiti i sinjor Di Lavijana, jer mu očito ne možete pisati na kuću, ali kad je on u pitanju, bolje da čuje od vas nego od mene. Dakle, sad kad...”
„Ali...”
„Ne - jednostavno je, sinjora. Slušajte. Rizikujete sve - sve! - zbog nečega što nije ništa više od obične mogućnosti. Upravo se spremate da iz temelja preuredite kuću - zato mislim da morate postaviti što je više moguće potpornih stubova pre nego što izvučete i poslednji kamen temeljac, zar ne?”
Užurbani koraci na stepenicama oboje su ih prenuli.
„Mama! Vidi! Pogledaj šta imamo!”
„Dala nam ih je Ilarija!”
Modesto je posmatrao dve devojčice kako od stepeništa, preko krovne bašte, dotrčavaju do mesta gde je sedela Frančeska i mašu nečim što je ličilo na buketić belog perja, čvrsto uvezan na kraju kratke trske.
„Ilarija kaže da je to za pajanje!”
„Možemo li da obrišemo prašinu ovde?”
Modesto je video da se gospodarica osmehuje, iako su joj se oči odjednom ispunile suzama. „Ne”, čuo ju je kako kaže. „Ne ovde - a zašto ne biste opajale spavaće sobe?” Obe devojčice su se mrmljajući složile s ovim predlogom i okrenule se kao jedna, krenuvši nazad ka stepenicama.
„Možete da opajate mene, pre nego što odete, ako želite, čisto radi vežbe”, rekao je Modesto uz osmeh i devojčice su oduševljeno ciknule i zaustavile se u mestu. Zakikotale su se, podigle svoje grudvice perja i zamahale njima preko Modestovog lica, vrata i ramena, preko prednje strane njegovog kaputa, čitavom dužinom butina i preko kolena, dok je on zadržavao izraz ukočene ushićenosti.
Završile su svoj zadatak. Modesto je zavrteo glavom i - izbacivši donju vilicu - dunuo preko nosa. „O, moj bože, tako je već bolje”, rekao je, kad su se devojčice odmakle, zadihane od smeha. „Dugo nisam bio ovako čist. Hvala vam! Obe ste divne čistačice. Jedva čekam da vidim spavaće sobe! Hajde, navalite! Doći ću da proverim kako radite pre nego što stignete da kažete perje!”
Ponovo su se zakikotale i otrčale.
„Tako si dobar prema njima”, rekla je Frančeska i prešla prstom ispod trepavica. „Slatke su.” Nagnuo se napred i uperio kažiprst u nju. „I ako želite da im se u spavaćim sobama u narednim godinama ne dešava ništa strasnije od brisanja prašine, onda bi bilo prokleto dobro da poslušate savet i pristanete na izdavanje kuće.”
Nastupila je dugačka tišina.
Frančeska je nakratko spustila lice u ruke, a zatim podigla pogled. „Dobro. Samo sredi to, hoćeš li? I... hvala ti, caro.”
„Uf...” izustio je mrzovoljno. „Idem sad. A vi možete malo da vežbate da budete prava napuljska domaćica. Vašim slugama treba ponešto reći -Ilarija je lenja aljkavuša. Trebalo bi da je se otarasite.”

22.


Migel Vaskez silovito je gurnuo pero u bočicu. Mastilo je prsnulo u sićušnim kapljicama preko rukava kaputa i ivice stola. Zamrljao je, ponovo pročitao i zatim presavio papir na kome je pisao, a onda odmakao stolicu od stola i prišao prozoru.
„Svakog meseca isto”, promumlao je na španskom. „Svakog meseca. Zašto nikad - nikad - ne plate na vreme? Kopilad. Zamišljaju da imam neograničena sredstva? Na kraju ću ostati bez novca i doći će do pobune - budale su ako misle drugačije. Osim ako...” Zastao je i namrštio se kad mu je sinulo. „Osim ako nije slučajnost što se, izgleda, uvek okreću meni. Možda to smatraju prikladnom odmazdom za...” Vaskez je zastao. „... za... za Milano. Kopilad.”
Otišao je do izrezbarenog kredenca u udaljenom uglu prostorije. Otključao ga je i sa donje police uzeo tešku kutiju, napravljenu od hrastovine okovane gvožđem. I ona je bila zaključana. Bile su mu potrebne obe ruke i velika snaga da je odnese do stola, gde ju je uz tresak spustio. Zavukao je ruku u džep pantalona, izvukao novi ključ i njime otključao kutiju. Unutra, ispod velikog broja kožnih torbica, kutija je bila ispunjena zlatnim novčićima.
S vrha gomile papira, Vaskez je podigao list na kome se nalazio spisak imena. Njegovi vojnici. Niko od njih neće dobiti ni novčića od Krune ovog meseca. Ponovo. Možda i deseti mesec zaredom. Svi će od njega očekivati da ih spase gladi. Sreća po njih i Krunu što ima svoja sredstva na raspolaganju, ljutito je pomislio. Prešao je prstom preko spiska i procenio broj. Brzo je preračunao koliko bi mogao dati svakom čoveku, ponovo je dohvatio pero iz bočice i nekoliko trenutaka zapisivao brojke na parčetu papira.
Zatim je prešao preko sobe do vrata i, pošto je provirio napolje, viknuo: „Huane! Donde estas?” Zastao je, a onda dodao još glasnije: „Ven aqui!” 11
Samo nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se sluga. „Maestre?”
Vaskez ga je rukom pozvao da pođe s njim do stola, zatim je privukao drugu stolicu. Kad je Huan seo, pružio je nekoliko zapečaćenih pisama. „Ova su stigla pre nekoliko trenutaka, senjore”, rekao je.
Vaskez ih je zgrabio i sklonio u stranu neotvorene. „Opet ovog meseca moram sam da platim ljude”, rekao je, ljutito gledajući pismo s velikim pečatom, ukrašenim trakama. „I opet izgleda da nam neće stići nikakva zvanična sredstva. Grubo sam izračunao koliko bih mogao svakom da dam - možeš li mi pomoći da sve izračunam? Kao pre?”
„Si, senior.” Huan je klimnuo glavom. Nagnuo se nad otvorenu kutiju i izvadio kožne torbice. Uredno ih je poredao u redove, uzeo prvu i pripremio. Vaskez je uzeo pregršt zveckavih novčića iz kutije i počeo da ih prebrojava na dlanu. Svaki put kad bi stigao do potrebne količine, predao bi je Huanu, koji ju je spuštao u torbicu, čvrsto zatezao uzicu i sklanjao u stranu, dok je Vaskez. zapisivao ime na papir. Iznova i iznova.
Konačno je Vaskez spustio pero u bočicu i dunuo. Prešao je rukom preko brade. „Hvala, Huane. Nadajmo se da će đubrad ispljunuti plate za sledeći mesec, ha?”
„Nadajmo se, maestre.”
„Proveravaću trupe kad se ovo sutra podeli, pa ostatak dana neću biti kod kuće, a možda ću i prenoćiti u garnizonu. Ali sigurno ću se vratiti do petka za večeru - možeš li da se pobrineš za nju?”
„Da, maestre.”
„Ugostiću senjoru Felici - molim te, obavesti kuhinju i sredi da ostale sluge odu, kao i obično.”
„Da, maestre.”

Huan je izašao i Vaskez se, nakon što je zaključao kutiju u izrezbareni kredenac, vratio u sobu sa zlatnom posteljinom. Seo je na ivicu dušeka, skinuo čizme, podigao noge na krevet i legao s rukama iza glave. Zažmurio je i - u nadi da će nakratko zaboraviti na brige o novcu - zamislio svoju kurtizanu. Beše to prijatna slika. Video ju je obučenu u crveno-zlatnu haljinu, koju je nosila prilikom prve posete - onu izvrsnu koja joj je toliko otkrivala grudi - a onda ju je u glavi svlačio. Polako. Smeškajući se zadovoljno, s rukom zavučenom u pantalone, skidao joj je odeću, deo po deo, i nije žurio dok je zamišljao kako je odvezuje i svlači.
A onda se potpuno prepustio svojoj razuzdanoj mašti.


***



Nekoliko trenutaka kasnije, već jedva čekajući randevu tog petka, Vaskez je namestio pantalone i ustao, svestan da bi trebalo da pregleda pisma koja mu je Huan ranije doneo ako želi da bude potpuno spreman za sutrašnji izlazak pred trupe.
„Hajde, čoveče”, promumlao je i seo za lakirani sto u susednoj prostoriji. „Neće trajati dugo.” Prva dva pisma bila su važna, ali dosadna. Vaskez je potražio odgovore među svojim papirima, zatim ih je nažvrljao, presavio ih, zapečatio i sklonio u stranu, spremna za slanje. Zatim je slomio pečat na trećem pismu.
Pročitao ga je. Zatim ga je, namršten, u neverici, ponovo pročitao.
Migele - moram da te molim za oproštaj. Jedva da smo imali dovoljno vremena da uspostavimo pravu vezu, znam, i uveravam te da su mi trenuci koje sam imala sreću da provedem u tvom cenjenom društvu bili zabavni i prijatni. Ali moje životne prilike su složene. Niti želim da se podrobno objašnjavam, niti se osećam slobodnom da to učinim, ali molim te, shvati Migele, prestajem da se bavim poslom kurtizane. Taj deo mog života je završen i nadam se da krećem sasvim drugačijim putem od onog na kome sam bila do pre samo nekoliko dana. Ti i ja više nećemo leći zajedno. Molim te, budi siguran da veoma cenim i tvoju ličnost i tvoje - kako da se najbolje izrazim - „sposobnosti”.
Pismo je bilo potpisano i zapečaćeno. Vaskez nije nimalo sumnjao da ga je zaista poslala Frančeska. Osećajući se glupo i ljutito posle onih trenutaka zadovoljstva u drugoj sobi, neko vreme je zurio u reči koje je ispisala njegova bivša kurtizana, a onda je zgužvao papir u čvrstu loptu i bacio ga preko prostorije. Odskočila je od prozorske daske i pala na pod iza stolice. Sasvim drugačiji put? Šta je time mislila? Šta se dogodilo? Zašto se predomislila? Zaprepašćeno je udahnuo i šake su mu se stegle u pesnice kad mu je tanko sečivo hladnog straha zapelo u grlu - da nije zatrudnela? Je li na to mislila pod „sposobnostima” - na lakoću s kojom je uspevao da začne kopilad? Skočio je na noge i prešao preko sobe u nekoliko krupnih koraka. Otvorio je vrata i izašao iz kuće preskačući po tri stepenika odjednom. Zalupio je ulazna vrata za sobom i istrčao na Danteov trg.

23.


Tanka pruga svetla prešla ie preko Lukinog lica kad je rano jutarnje sunce probilo kroz žaluzine. Otvorio je oči, zatim ih ponovo čvrsto zatvorio i okrenuo se od prozora. Pritisnuo je lice o jastuk na trenutak i namrštio se dok je pokušavao da nastavi san koji je sunce prekinulo, ali uprkos svim naporima, iscurio mu je kao voda kroz skupljene dlanove i ubrzo se više ničega nije sećao. Seo je.
Pošto je san potpuno nestao, prisetio se prethodne večeri.
Cveće. Kupiće joj cveće. Odjednom mu se to učinilo hitnim. Pomisao na Frančeskinu lepotu i ranjivost urezala mu se u srce i znao je - osetivši u grudima nešto veoma slično panici - da vrlo brzo mora nešto da preduzme u vezi s njom. Da je zatraži za sebe, u slučaju da još neko ima takve namere, pošto je izašla iz razdoblja ožalošćenosti. Potisnuo je misao koja mu se javljala: da je to što je pomislio neprijatno baš kao kad tarmer žigoše životinju koju je odabrao za pijacu.
Nije mogao da veruje svojim reakcijama. Eto ga, zreo muškarac - udovac sa dva odrasla sina - a do sinoć je verovao da je prevazišao strast. Doživeo ju je tokom desetogodišnjeg braka i posle Lizabetine smrti živeo je bez nje. Ali sinoćnji susret razbio je njegovo smireno držanje kao ovan kapije zamka i odjednom se osetio bespomoćnim i izloženim.
Odgurnuo je prekrivače i baldahine i sišao s kreveta. Otapkao je do prozora, otvorio ga, otkačio žaluzine i raširio ih. Jarka, bela svetlost ispunila je sobu poput uzvika i Luka je zažmurio. Nasuo je vodu u šake iz velikog kalajisanog vrča, umio se i provukao vlažne ruke kroz kosu. Hladne kapljice poprskale su ga po golim ramenima i prosule se po drvenim podnim daskama, svetlucajući na mestima gde su pale pod svetlom s prozora. Obrisao se jučerašnjom košuljom, žurno se obukao, a kaput vezao dok je izlazio ka kuhinji, gde je Luiđi zlovoljno dovršavao doručak. „Sinjore”, oglasio se Luiđi ne dižući pogled.
Luka je čuo slugin žalostan glas i na trenutak je sklopio oči. Od Luiđijeve bolesti - može li biti da je prošlo već godinu dana? - starac je bio sve ćutljiviji i povučeniji i često je umeo da se satima okruži neprobojnom tišinom. Luiđijevo prisustvo bacalo je tamnu koprenu pesimizma preko domaćinstva i Luka je često žalio što nije dovoljno odlučan da ga otpusti. Nekoliko puta zaista je zaustio da mu da otkaz, a onda bi mu se u glavu probila slika jadnog, dronjavog Luiđija, nezaposlenog i osuđenog na prosjačenje i skupljanje otpadaka u zabačenim napuljskim ulicama. Tada bi samo zatvorio usta i bez reči progutao nezadovoljstvo. Bio je svestan da su on i Đani često obavljali zadatke koje je trebalo da izvrši Luiđi, ali pošto očevog starog slugu nije mogao da osudi da ostatak života provede u nesumnjivoj oskudici, nije znao kako bi drugačije brinuo o domaćinstvu, jer sa svojom akademskom platom nije mogao da priušti još jednog zaposlenog.
„Luiđi”, obratio mu se Luka i seo pored njega za sto, „moram da kupim cveće. Šta misliš, kuda da idem?”
Luiđi se namrštio i razmislio. „U ovo doba godine, teško da ćete ga naći”, odgovorio je časak kasnije.
„Ali svakako postoji neko mesto u čitavom ovom gradu gde mogu da kupim nešto tako jednostavno kao što je buket cveća?”
„Sumnjam.”
Luka je potisnuo kratku želju da udari slugu i nastavio što je smirenije mogao: „Imaš li neki predlog, šta bih drugo mogao da kupim nekome kao neočekivani poklon?”
Luiđi je ponovo razmislio i rekao: „Voće.”
Na Luku je došao red da se namršti. „Gde...”
„Na pijaci, sinjor. Juče su imali smokve i male slatke dinje. Pijaca na trgu...” Njegovo nezadovoljstvo Luiđijem je iščezlo. Potapšao je starca po ramenu i veselo rekao: „Savršeno, Luiđi, odlična zamisao. Otići ću čim jedem.”
Meka pletena korpa bila je prepuna. Luka se sagnuo ka sadržaju i onjušio. Pet-šest malih dinja, mirisnih i narandžastih, nar i vreća baršunastih kajsija biće divan poklon, pomislio je u sebi uz osmeh dok je žustro hodao kroz grad do Santa Lučije.
Pronašao je sinjorinu kuću i pokucao na ulazna vrata, dok mu je srce lupalo u grlu. Vrata je otvorila niska, debela žena crvenkaste kože, sa tkaninom labavo obmotanom oko kose.
„Sinjore?”
„Nadam se da sam pronašao pravu kuću, sinjora”, rekao je učtivo. „Želeo bih da vidim sinjom Marone.”
Očekivao je osmeh, ali žena s platnenom maramom koraknula je unazad i namrštila se na njega, očito sumnjičava. Zapitao se je li pogrešio adresu. Žena je zaustila da nešto kaže, ali pre nego što je izgovorila i reč, kretanje iza nje privuklo je Lukin pogled. Zagledao se u unutrašnjost kuće. Frančeska, koja se pojavila iz senke u udaljenom uglu prostorije, ugledala je Luku na vratima i vidno se prepala. Na trenutak je delovala zbunjeno, zatim je dohramala do njih i rekla: „Hvala, Ilarija, razgovaraću s gospodinom.”
Žena s platnenom maramom slegla je ramenima i udaljila se od vrata. Frančeska mu se nasmešila i zarumenela u licu. Bila je umorna, pomislio je zabrinuto: ispod očiju je imala tamne kolutove, kojih sinoć nije bilo.
„Sinjore”, oslovila ga je uz osmeh. „Drago mi je što vas ponovo vidim.”
„Ja...” zamucao je. Napustili su ga svi pažljivo pripremljeni pozdravi. Nije imao pojma šta da kaže i odjednom je osetio da mu se jezik svezao kao kod neiskusnog dečačića. „Pitao sam se...” pokušao je ponovo, ali čim je progovorio, pojavile su se dve istovetne, prelepe devojčice, i obe su u rukama držale po pajalicu od belog perja; stale su pored Frančeske i uhvatile je za suknje prstićima, gledajući u njega. „Ja... doneo sam vam voća”, konačno je uspeo da izusti. Podigao je korpu.
Frančeska je još jače porumenela. „Hvala vam, sinjore”, rekla je. Lukina želja da je poljubi vratila se svom žestinom.
Predao joj je korpu i ona je zavirila u nju.
„O, devojčice - nar! Vaše omiljeno!” Devojčice su se nagnule da pogledaju u korpu, zatim su okrenule lica ka majci u zajedničkom preklinjanju. Ona se okrenula ka Luki. „Smeju li?”
„Voće je vaše, sinjora”, odgovorio je. Nakrivio je glavu i nasmešio se. „Izvolite onda vas dve, uzmite. Podelite voće.” Devojčice su odmerile jedna drugu, onda je jedna spustila pajalicu, zavukla ruku u korpu i izvadila sjajnu rozikastu loptu, nalik na crvenu lobanju; pažljivo je raširila prste obe ruke da zadrži blago a da ga ne ispusti. „Iznesite ga do zadnjeg stepeništa - i ne ostavljajte koru posvuda!” rekla je Frančeska.
Obe devojčice su otrčale.
Luka je stao na stepenik. I dalje nije znao šta da kaže. Onda je video kako Frančeska nespretno prebacuje težinu i utroba mu poskoči. „O, sinjora - vaš zglob! Boli li vas kao i sinoć?”
„Hm, ne. Hvala. Mislim da je danas malo bolje”, odgovorila je.
„Neću vas zadržavati”, rekao je. „Možda možemo srediti da vidimo...”
„Ali... zašto ne biste ušli na trenutak?” Pomerila se da ga pusti u kuću. Oklevao je, a zatim prekoračio prag.
Popeli su se stepenicama do salona. Bio je skromno, ali elegantno namešten, i dobro osvetljen s tri velika prozora s pogledom na ulicu. U sali je bilo nekoliko tapiserija i veliki izrezbareni kamin, koji je zauzimao veliki deo najudaljenijeg zida. Nekoliko drvenih stolica na rasklapanje stajalo je na jednoj strani salona, a na jednoj se nalazila neuredna gomila dečjeg veza. Na sredini sobe nalazio se veliki četvrtasti sto, prekriven ćilimom složene, krstaste izrade, koji je uredno padao do poda na sve četiri strane. Velika bela činija od majolike na sredini stola bila je prazna i Luka je posmatrao Frančesku kako pažljivo uzima dinje i kajsije iz korpe i spušta ih jednu po jednu u činiju.
„Prelepe su u odnosu na belo. Kakve predivne boje. Nedeljama nisam jela dinju. Mnogo vam hvala, sinjore”, rekla je. Uzela je jednu i prinela je nosu, skupljajući ramena zbog mirisa. „O, ovo tako lepo miriše. Molim vas, sedite.”
Prišao je stolicama na rasklapanje i smestio se na najbližu.
„Ja... verujem da ste dobro spavali, pošto smo sinoć tako kasno ostali...” rekao je. Ponovo je pocrvenela. Odgovorila je, ne gledajući ga u oči. „Dovoljno dobro, hvala, sinjore.” Nije bio siguran šta da kaže. Gledao je u tamne kolutove ispod njenih očiju i shvatio da joj ne veruje; pitao se šta je to moglo tako da joj uzburka noć.
Nastupio je kraći tajac.
„Kakve lepe devojčice”, izjavio je. „Tako su slične!”
Nežno se osmehnula i rekla: „Ja ih razlikujem, naravno, ali mnogi ne mogu - moram priznati da često bestidno koriste svoju sličnost.”
Nasmejao se. „I ja bih na njihovom mestu.” Zastao je, a zatim dodao. „Veoma liče na svoju majku.” Kad su mu te reči napustile usta, čuo je svoj glas od malopre, kad je hvalio lepotu devojčica, i ponadao se da ga Frančeska neće smatrati prenapadnim.
Tada su ih prekinuli glasovi sa sprata ispod i zatvaranje ulaznih vrata. Teški koraci su se penjali, a onda je neko pokucao na vrata salona.
Frančeska se oglasila: „Da?”
Vrata su se otvorila. Zdepast muškarac Lukinih godina, crne kose i krupnih, blago izbuljenih crnih očiju, provirio je u sobu, s jednom rukom na kvači, a drugom na dovratku.
„O, sinjora, oprostite - nisam znao da imate društvo.” Snažan rimski naglasak. Crne oči su se nakratko zaustavile na Luki, a zatim okrenule Frančeski.
„Ne brini, caro - ima li nekih problema?”
Lukino srce je poskočilo zbog nežne reči koju je uputila pridošlici.
Čovek je slegao ramenima. „Ne, nikakvih. Vratiću se kasnije.” Nestao je i zatvorio vrata za sobom. „Oprostite”, obratila se Luki.
Boja joj se vratila. Usne su joj se blago razdvojile i načas joj se pojavio vrh jezika, ostavljajući iza sebe sjajan, vlažan trag pod Lukinim budnim pogledom. Pogledao ju je u oči, a njoj je pogled pao na njegova usta. A onda su im se oči srele. Trenuci su prolazili i među njima se stvorila napetost. Nijedno nije progovaralo i Luki se zgrčio stomak dok se borio protiv sve jače potrebe da je poljubi. Frančeska se ugrizla za donju usnu kao u sali San Domenika i Luka joj je ponovo pogledao u usta.
Bilo mu je previše.
Krenuo je da ustaje, rešen da joj kaže šta oseća, kad su se vrata opet naglo otvorila i dve devojčice utrčale unutra. Brzo je seo. Devojčicama su prsti i lica bili umrljani ljubičastim i obe su se široko osmehivale dok su prilazile majci.
„Pojele smo nar!” oglasila se jedna.
„Već?” pitala je Frančeska, smeškajući se.
Obe su klimnule. „Bilo je lep.” Govorile su uglas. Čak su im i glasovi bili isti. „Dobro. Drago mi je da vam je prijalo”, odvratila je Frančeska. Zvučala je promuklo. „Jeste li pokupile sve komadiće ljuske?” Još živahnije klimanje glavama. „Možete zahvaliti sinjoru što vam je doneo tako poseban poklon.”
Obe su se smesta okrenule Luki i žurno mu se naklonile. Osmehnuo im se. „Ali pogledajte se samo!” rekla je Frančeska. „Idite i zamolite Ilariju da vam pomogne da se umijete i operete ruke.” Ispružila je obe ruke i prešla im palčevima preko obraza. Devojčice su ođmerile umrljana usta i prljave ruke jedna drugoj, zakikotale se, a zatim se okrenule i napustile prostoriju.
Luka je ustao. Stolica mu je glasno zagrebala po drvenom podu. Činilo mu se da je trenutak za izražavanje osećanja ukraden i odjednom je osetio nelagodu. „Možda bi trebalo da krenem”, rekao je.
„O, morate li?”
Učinilo mu se da joj je u očima sevnula usrdna molba i smesta ga je uzdrmala želja da odbaci obazrivost i zgrabi je u naručje. Uvukao je dah, zažmurio na trenutak, a onda progutao pljuvačku. Šta ako je pogrešio? Šta ako mu je želja za njom pomutila moć rasuđivanja? Možda će, ako napravi takav korak prema njoj, umesto da odgovori kao što je zamišljao, biti zapanjena njegovom drskošću i zahtevati od njega da napusti kuću. Pročistio je grlo.
„Mislim da bi trebalo da pođem - danas moram da obavim mnoge važne poslove.” Luka je slušao te laži kao da sluša nekog sasvim odvojenog od sebe. A onda se i sam iznenadio kad je rekao, ne planirajući uopšte taj poziv: „Ali možda biste voleli da dođete kod mene na večeru uskoro?” Uz kratku nelagodu, pomislio je na Luiđijevu sve veću nesposobnost da skuva bilo šta jestivo. Verovatno bi morao sam da pripremi večeru.
„O, veoma bih volela”, prihvatila je. Zvučala je kao da joj je iskreno drago. Odjednom je osetio vrelinu u licu. „Da li biste možda mogli ove subote?” pitao je. „Sutra ću ceo dan biti na predavanjima...”
„Predavanja?”
„Da - predajem pravo na univerzitetu. Zar vam Filipo nije rekao?” Odmahnula je glavom. „Nije mi rekao gotovo ništa.”
„Verovatno je bio previše uzbuđen zbog zabave.” Ponovo je pocrvenela. „Kao što sam rekao”, nastavio je, „sutra predajem, ali možda ste slobodni u subotu. Moji sinovi će biti tamo...” Zaćutao je.
Na trenutak se namrštila, a onda se nasmešila i klimnula glavom. „Obećala sam da ću posetiti sinjoru Parizeti u toku dana, ako se sećate, ali vratiću se mnogo pre večeri. Hvala vam - veoma bih volela da dođem i obedujem s vama i vašim sinovima”, odgovorila je.
„Dobro. Dođite onda u vreme oko večernje molitve. Hoćete li morati da povedete i devojčice?”
„O, ne - za njih će to biti prekasno i verovatno će biti umorne posle igranja sa sinovima sinjore
Parizeti. Ostaće ovde s Ilarijom.”
„Kao što sam rekao, moja oba sina vratiće se sa svojih poslova do subote i večeraće s nama. Biće im veoma drago da vas upoznaju.”
Objasnio joj je gde stanuje i opisao kako da najlakše pronađe adresu. „Veoma se radujem tome”, ponovo mu se osmehnula.
Ispratila ga je do ulaznih vrata i tamo su se pozdravili.
Baš kad se okrenuo da side stepenicama na ulicu, ugledao je zdepastog čoveka s crnim očima kako ulazi u hodnik negde iz zadnjeg dela kuće. Frančeska je pogledala u čoveka, klimnula mu glavom, a onda se okrenula da se osmehne i mahne Luki dok je odlazio.
Luki je u glavi zujalo od zbunjenosti i protivrečnih misli dok je lagano išao kući.

24.


Kuća Parizetovih bila je mala i nova. Kao što mi je rečeno u San Domeniku, nije bila daleko od mora. Bledo kameno pročelje presijavalo se na suncu kad smo bliznakinje i ja stale na stepenik, a vedar vazduh, koji je mirisao na so, bio je ispunjen prostačkim smehom galebova i zapljuskivanjem vode o kamen.
„Mogu li da pokucam?” pitala je Bela. „Hajde.”
Podigla je ruku i pokucala o drvo kažiprstom, a zatim se okrenula ka meni da joj potvrdim je li se zvuk koji je napravila čuo u tišini. Iznutra su se odmah začuli zvuci užurbanosti. Koraci su požurili ka nama. Pad, a zatim žalostan plač i petljanje oko reze na ulaznim vratima. Onda su se vrata otvorila i Serafina Parizeto, prilično rumena u licu, nasmešila nam se, s uplakanom bebom na boku. Dečak je bio malo stariji od godinu dana, ali iako je bio tako mali, morala je da se odmakne od njega radi ravnoteže. Stariji dečak je stajao iza nje, stezao joj suknje i virio na nas razrogačenih očiju.
Malo dalje, prema zadnjem delu kuće koji se video kroz dvoje-troje vrata, nekoliko drugih žena i izuzetno visok, neuredno odeven mladić bili su zauzeti poslom i nisu obratili pažnju na naš dolazak. Njihovo kloparanje i šum razgovora prekidao je razgovor između mene i Serafine. Visoki momak, s velikim pljosnatim poslužavnikom pod miškom, bez reči je prošao pored nas i izašao iz kuće. Beata i Bela okrenule su glave za njim, očito začuđene njegovom visinom.
„O, Frančeska, kako mi je drago što te vidim. Tako mi je žao...” s ljubavlju se zagledala u uplakanu bebu. „... siroti Benedeto je pao na putu do vrata.”
Poljubila je bebino vlažno teme. „Molim vas - uđite. O - vi mora da ste...” Zastala je smeškajući se devojčicama.
Spustila sam ruke na obe glavice i rekla: „Beata - i Izabela.” Serafina im je rekla iznad dečjeg zavijanja: „Mora da se veoma ljutite kad vam ljudi kažu koliko ličite.”
Obe su je pogledale i ozbiljno klimnule glavom. Serafina se odmakla i mi smo ušle. „Dođite gore”, rekla je. „Pjerova majka i njena...” Zakolutala je očima. „... njena svita ulaziče i izlaziće iz sale i kuhinje, pa možda možemo da sedimo na terasi i nadamo se da nas neće previše uznemiravati.” Pošle smo za njom i dečacima na sprat. Ušli smo u salon, veliki i ispunjen sunčevom svetlošću. Pet-šest starijih dama sedele su zaokupljene vezom i - sudeći po zvuku - tračevima. Pogledale su nas blago otvorenih usta, s iglama među koščatim prstima, prekinuvši čavrljanje dok smo prolazili. Serafina im se kratko obratila i one su plitkim naklonima pozdravile pridošlice u kući, ali nisu pokušavale da zapodenu razgovor. Načas sam se zapitala kako bi reagovale na moje prisustvo kad bi otkrile ko sam zapravo. Na tu pomisao, osetila sam optužujući ubod krivice - Serafinino prijateljstvo bilo je otvoreno i srdačno, a ja sam je obmanjivala. Istina bi je zaprepastila.
Pogledala sam po prostoriji dok smo prolazili. Bila je veoma lepa - gledala je na luku prošaranu svetlima, a zidovi - i stare žene - svi su bili prošarani prelepim, lelujavim vodenim šarama. Otvorena vrata na najudaljenijem zidu vodila su na terasu; Serafina nas je sve povela tamo, izvela na osunčani balkon i zatvorila vrata za nama.
Terasa je bila predivna: široka i dugačka, natkrivena, ali prozračna - i mirisala je na cvetove narandžinog drveća, koje je lepo nicalo iz nekoliko velikih glinenih saksija. Tri-četiri izrezbarene životinje ležale su na podu. Kad ih je video, Serafinin sinčić joj se izvio s kuka unazad, nezgodno se savijajući, pružajući ukočene ruke u znak preklinjanja, ali nije ništa govorio. Serafina ga je spustila na pod i on se dogegao do njih, klateći se s noge na nogu kao ostareli mornar. Tresnuo je na zadnjicu, uzeo drvenog konja u ruke i počeo da mu sisa njušku, dok su mu zaostali jecaji i dalje tresli debeljuškasta mala ramena.
S osmehom sam pogledala bliznakinje. Opčinjeno su zurile u bebu. „Tako mi je drago što ste mogle da dođete”, rekla je Serafina. „Devojčice, imam neke igre koje biste možda volele da igrate.” Vratila se u salu i izašla trenutak kasnije s drvenom kutijom, u kojoj se nalazila plišana vrećica, uvezana trakom. „Znate li kako se igra zara?”
Odmahnule su glavom.
Spustila je na pod četvrtastu tablu nalik na šahovsku. „Otvorite vrećicu i istresite delove”, rekla je i Bela ju je poslušala. Po pločicama su se raštrkale drvene zvezde, krugovi i kvadrati svih boja. Beba Benedeto smesta je spustio svog drvenog konja i dopuzao da vidi šta propušta; ispružio je ruku raširenih prstiju, zgrabio zvezdu i stavio je pravo u usta.
„Pljuni”, čvrsto mu je naredila Serafina i Benedeto je otvorio usta i pustio da zvezda ponovo padne na pod. Starije dete selo je pored bliznakinja. Sakupio je pregršt obojenih delova, držeći oko na svom mlađem bratu, čije se lice odmah iskrivilo čim je to video; duboko je udahnuo spreman za novu provalu plača.
„Devojčice”, brzo sam rekla. „Zašto ne poređate delove po šarama? Možda bi se to dopalo dečacima.”
Beata i Bela počele su da ređaju delove uz rubove pločica. Privukle su pažnju dečacima koji su sad ushićeno posmatrali bliznakinje, okrećući glave čas jednoj čas drugoj, očito zapanjeni njihovom neobičnom sličnošću. Serafina je prišla i sela na stolicu pored mene.
„Tako su vam lepe devojčice”, izjavila je.
Nasmešila sam se. „A vaši sinovi su mnogo ljupki.”
Sumnjičavo je podigla obrvu i nije ništa odgovorila. Nasmejala sam se. „A sad brzo - dok imamo trenutak mira - da li biste želeli nešto da po jedete ili popijete? Pjero je izneo nekoliko boca vina iz podruma jutros, a ja sam nešto ranije umesila hleb. Trebalo bi da ga pojedemo dok je topao, jer kakav god hleb da napravim, izgleda da posle nekoliko sati više nije jestiv!”
Uposlila se dok je govorila, sipajući nam dve čaše žutosmeđeg vina. Hleb je bio lagan, slan i prilično ukusan.
„Ooo, bože, to je već bolje”, rekla je dok je otpijala gutljaj vina, zabacivši glavu unazad i zatvarajući oči. Kratak trenutak mirisnog predaha od beskrajnog meteža koji su stvarali dečaci. Trenutak-dva kasnije, ponovo je otvorila oči i nasmešila mi se. „Sad”, rekla je, pružila ruku i spustila je na moju. „Sad kad ste ovde, moram nešto da vam priznam.” Spustila je glas i bacila pogled na zatvorena vrata sale. „Sinoć sam veći deo večeri provela pitajući se koja bi mogla biti vaša tajna.”
Srce mi se popelo u grlo. Teško sam progutala komad hleba koji sam žvakala. Imala sam osećaj da se odjednom udvostručio i osušio poput starog tepiha.
„Tajna?” Kako je mogla da sazna?
Podigla je obrve i klimnula glavom; u oku joj je nešto zasijalo i odjednom me je podsetila na Bjanku kad se sprema da otkrije neki novi trač. To nije bio umirujući prizor.
„Da. Vaša tajna. Imala sam dosta vremena da razmislim o tome - znate, moj mali Benedeto sinoć je bio savršeno grozan - zar nisi, carissimo?” S ljubavlju se nasmešila svom mlađem sinu. „Satima sam pokušavala da ga uspavam. Dok sam sedela pored kolevke, uhvatila sam sebe da mislim na vas.”
Osmeh joj je bio iskren i otvoren i oči su joj plesale - ali meni se puls bolno ubrzao. „Zato što”, dodala je prigušenim glasom, malo jačim od šapata, „mislim da ste ostavili priličan utisak na mog dragog prijatelja Luku pre neko veče.”
Imala sam utisak da mi se ključala voda penje u lice. Oči su me zabolele. „L... Luku?”, ponovila „Luku”, potvrdila je uz još širi osmeh. „Blagosloven bio, čini mi se da mu je bilo užasno teško da skine pogled s vas čitavo veče. Znate, mislim da nije shvatio nijednu reč od one predstave i ni na tren nije mislio na hranu koju je jeo! Imate li i inače takav uticaj na ljude?” O, bože. Šta da kažem na ovo?
„Hm”, zamucala sam, osećajući užasnu mučninu. „Hm... stvarno ne znam...” Ali još dok sam govorila, Serafinine oči su se raširile i osmeh izbledeo. Stavila je prste preko usta. „O - nebesa!” izustila je. „O, bože, mora da sam najbezobzirnija osoba u čitavoj Italiji! Usred sveg uzbuđenja, potpuno sam zaboravila - o, bože! Baš strašno od mene! Sigurno me smatrate vrlo nepristojnom!”
Sad sam bila sasvim zbunjena. „Kako to mislite?”, pitala sam.
„Da vas pitam tako nešto... kad ste tek nedavno izašli iz žalosti. Kako sam mogla? Šta li mislite o meni?”
Žalost? O, blagi bože, gotovo sam i sama zaboravila svoje udovištvo - hvala bogu da me je podsetila! Odgovorila sam: „Molim vas, ne brinite se. To je...
Prekinula me je. „Neoprostivo, eto to je. O, kad bi Pjero saznao šta sam upravo rekla. Nešto slično sam rekla i Luki pre samo nekoliko dana - tako sam nesmotrena.”
Sve četvoro dece, pošto su joj u glasu prepoznali uzrujanost, prestalo je s igrom i pogledalo je. „Molim vas”, ponovila sam. „Prestanite - nemojte na to da mislite. Trebalo bi da budem polaskana, a ne uvređena time što ste me upravo pitali, zar ne?”
Prilično bledo mi se osmehnula. „Zaista niste uvređeni?”
„Ne. Ni najmanje. Iskreno.”
Deca su se vratila igri s drvenim pločicama. Serafina je rekla: „Hvala nebesima. Zato što sam to zaista zapazila - Luka je predivan čovek. Tako je dobar prijatelj i zaista brinem za njega - tako dugo je sam, a onda se sinoć ponašao sasvim drugačije od onoga kakav je obično i morala sam da primetim. Bilo mi je veoma drago, Frančeska! Veoma drago. Pomislila sam - o, Luki je baš ovo potrebno i...”
Zaćutala je, očito postiđena svojim izlivom. Bila sam prilično sigurna kako čezne da me pita gajim li i ja prema Luki ista osećanja - možda da uvažim njenu želju da prijatelju pronađe odgovarajuću partnerku - ali nije ništa rekla; umesto toga, dohvatila je čašu.
Pošto sam želela da je umirim, ali u strahu da ne odam previše, obazrivo sam (i neiskreno) izjavila: „Ne mogu reći da sam pre neko veče primetila ovo što ste mi opisali.” Zastala sam, a zatim dodala: „Ali... ako... ako je Luka zaista zainteresovan za mene... mislim da bi bilo pošteno reći... mislim da mi ne bi naročito smetalo. On...” kolebala sam se. Uz osećaj da odajem nešto veoma bolno, ogoljeno i osetljivo, rekla sam: „Pozvao me je kod sebe na večeru večeras. Da se upoznam s njegovim sinovima.” Serafina je oduševljeno udahnula i ponovo me uhvatila za ruku. „O, Frančeska - tako mi je drago. O, to je predivno! Tako ste savršeni jedno za drugo.”
Savršeni?
Dobri udovac i lažljiva kurva?

25.


Dim je počeo im kulja oko izrezbarene izbočine od ariša, na poklopcu kamina. Luka je pogledao u Luiđija i uzdahnuo. Starčevo čelo bilo je namršteno dok se saginjao preko bakarnog lonca koji je visio iznad žeravice. Video je da ruka koja je držala dugačku gvozdenu kašiku podrhtava i da kapljice sosa padaju i prljaju pod od opeke.
Luka je na trenutak zatvorio oči, ponovo ih otvorio i rekao: „Luiđi - sigurno si umoran. Zašto se ne odmoriš? Sa zadovoljstvom ću završiti jelo. Radio si vredno na pripremama - sad samo treba sačekati sat i nešto... zaista sam ti zahvalan za pomoć.”
Na trenutak se činilo da ga Luiđi nije čuo, ali onda se okrenuo i kruto klimnuo glavom: „Onda, ako ste zadovoljni, sinjore, otići ću. Malo sam umoran, sasvim ste u pravu.” Namrštio se na dugačku kašiku u ruci, kao da nije sasvim siguran zašto je drži, a onda ju je vratio u lonac. Ponovo je klimnuo Luki glavom, odgegao se preko kuhinje u neudobnim cipelama, potražio kvaku i izašao na sporedna vrata. Luka je podigao lice ka tavanici i donjim delom šake pritisnuo oči dok je prste zavlačio u kosu. „O, bože!” zaječao je. „Samo bog zna kakav će ukus imati ovaj odvratan sadržaj lonca - ona verovatno više neće progovoriti sa mnom!” Uzeo je kašiku, prineo je ustima i blago dunuo preko vrelog sadržaja. Probao ga je. Iznenađeno je izbacio donju usnu i malo se opustio. Međutim, dodao je so i ubacio veliku, prilično tanušnu grančicu ružmarina u uzavreli sos; zatim je poklopio lonac.
Narednih nekoliko minuta proveo je hodajući između kuhinje i sale, postavljajući sto za večeru s Frančeskom. Otvorio je kredenac i izvadio jedan od tri bela platnena stolnjaka, koji je istresao i raširio preko stola. Na to je spustio korpu s narezanim hlebom i veliku belu limenu činiju za voće. Bila je puna bresaka, grožđa, kajsija i trešanja - od kojih je Luka odabrao nekoliko i pojeo, pijuckajući koštice u dlan, a zatim ih bacajući u kamin. Postavio je za dvoje: nož, malu dvokraku viljušku i čašu za oboje. Zatim tri sveće u mesinganim svećnjacima u nizu na sredini stola. Odmakao se, proverio izgled, nagnuo se ka stolu i popravio viljušku. Za dvoje.
Od momaka nije bilo ni traga. Luka se nadao da mu Frančeska neće zameriti što joj nije unapred javio da će večerati sami.
Veče je bilo dovoljno hladno za vatru. Otrčao je do zadnjih vrata i sakupio naramak cepanica; nakon što ih je odneo do kamina, kratko se zaokupio slaganjem i paljenjem vatre. Veče je bilo mirno i bez vetra pa je trebalo vremena i pažljivog rukovanja mehom da bi vatra uhvatila. Kad se meki oblak dima podigao do tavanice, Luka se udaljio od kamina i vratio ključalom loncu pepoza.
Ponovo je probao gulaš. Nasekao je paradajz na kriške i poređao ih na tanijir. Isekao je i začinio salatu. Tiho je opsovao kad je zakačio vrh prsta nožem, a zatim je isekao desetak štapića špargle i spremio ih da ih na kraju spusti u vruću vodu. Nasuo je sebi čašu crnog vina, seo za kuhinjski sto i otpio veliki gutljaj. Srce mu je brzo tuklo u grlu kad je napolju zazvonilo za večernju molitvu.
Nekoliko trenutaka kasnije, čuo je tiho kucanje na ulaznim vratima. Dopratio ju je zdepasti muškarac crnih očiju. Kad je otvorio vrata, Luka je video da se okrenula svom pratiocu, nasmešila i rekla: „Mnogo ti hvala što si me dopratio, caro.” „Želite li da se vratim po vas?”, pitao ju je muškarac s teškim rimskim naglaskom. Luka se nakašljao i ubacio pre nego što je stigla da odgovori. „Hvala vam, sinjore, molim vas, ne mučite se. Biće mi zadovoljstvo da otpratim sinjoru kući.”
Na trenutak ga je pogledao crnim očima, s izrazom koji nije mogao da pročita, a onda je Frančeska rekla: „Eto, rekla sam ti da hoće.” Nasmešila se svom pratiocu, koji joj je klimnuo glavom, okrenuo se i krenuo nazad ulicom.
Luka ga je posmatrao dok nije skrenuo za ugao i izgubio se iz vida, zatim je uzeo Frančesku za ruku i poljubio joj prste. „Kako je divno što vas vidim”, rekao joj je preko ruke.
Nasmešila se i rekla: „Veoma sam se radovala ovoj večeri.”
Povukao se da je propusti. „Pođimo na sprat.” Preuzeo je njen kaput i prebacio ga preko stolice, zatim joj je pružio ruku i krenuli su stepenicama. „Vatra je upaljena, soba je topla i hrana je gotovo spremna. Naći ću vam stolicu, a onda moram da proverim da nam gulaš ne zagori.”
„Jeste li ga sami skuvali?”
Nasmešio se. „Moj kuvar je prilično ostario”, rekao je zaverenički, „i njegovo shvatanje... začinjavanja... postaje pomalo neodmereno, da tako kažemo. Predložio sam mu da ode na spavanje i ostavi mene da završim pripreme.”
Nasmejala se. „Zadivljena sam što se osećate sposobnim za takav poduhvat, sinjore.”
„Sačuvajte divljenje za kasnije, kad ga probate.”
Zajedno su ušli u salon. „O, kako lepa soba!”, uzviknula je Frančeska. „Kako su lepe tapiserije! Gde ste ih nabavili?”
Zastao je pre nego što je odgovorio: „Napravila ih je moja pokojna žena.”
„Oh.” Oklevala je. „Sigurno ste svesni koliki ste srećnik što ih imate.” Na trenutak je Lizabetino prisustvo - i njeno odsustvo - visilo u vazduhu između njih i prvi put posle njene smrti Luka ga nije smatrao dobrodošlim. U sebi se izvinio uspomeni na svoju ženu i promenio temu. „Hodate mnogo slobodnije - je li vam zglob izlečen?”
„O, da, gotovo sasvim. Hvala.”
Gledao ju je pravo u oči i odjednom postao svestan koliko mu je teško da guta. Nasmešila mu se. Luka je načas zanemeo i shvatio da mora da povede računa o disanju.
Na sebi je imala istu plavu haljinu koju je nosila i u San Domeniku. Možda je jedino nju i imala za posebne prilike - ponovo se podsetio da ne zna ništa o prilikama u kojima ju je muž ostavio. Haljina je svakako bila lepa - ali palo mu je na pamet da žena takve lepote ne treba da nosi nešto tako... tako potcenjeno. Trebalo bi da se oblači u svilu i srebro, pomislio je, svetlucave tkanine i...
„Sto je postavljen samo za dvoje. Gde su vaši momci?” Frančeskin glas mu je prekinuo misli. „Zar oni ne dolaze? Radovala sam se što ču ih upoznati.”
Zadrhtao je i rekao: „Tako mi je žao - verovatno je trebalo da vas obavestim... još se nisu pojavili. Prestao sam da računam na njih za večeras. Nadam se da vam ne smeta što ćemo biti samo nas dvoje. Možda će vam se to učiniti neprikladnim... žao mi je...”
Nasmešila se. „Ni najmanje.”
Luka je udahnuo i mirisi iz kuhinje podsetili su ga na kulinarske obaveze. Rekao je: „Stvarno bi trebalo da proverim hranu. Možete li da me izvinite na trenutak?”
„Naravno - sa zadovoljstvom ću razgledati sve predivne stvari koje imate u ovom lepom salonu.”
Nasmešio joj se i požurio u kuhinju. Raširene prste spustio je na sto i oslonio se svom težinom na njega. Zažmurio je na trenutak i lagano disao kroz nos.
„Ponašaš se kao pravo dete!” promumlao je sebi u bradu. „Misliće da si potpuna budala.” Ubacio je šparglu u mali lonac ključale vode, zatim je ponovo probao pepozo, dodao prstohvat soli i šaku seckanog peršuna. Pažljivo je sve presuo kutlačom u veliki zemljani lonac, na koji je stavio poklopac. Para je prijatno izlazila kroz rupicu na sredini. Luka je spustio lonac na drveni poslužavnik, zajedno s tanjirom nasečenog paradajza, salatom i još jednim tanjirom. Pošto je ocedio kuvanu šparglu, stavio ju je na prazan tanjir.
Izašao je iz kuhinje s poslužavnikom u rukama i ušao u salon. Spustio je poslužavnik na kredenac i video Frančesku gde stoji pored kamina. Senke na licu bile su joj boje plavog škriljca u odnosu na toplu boju breskve plamenom osvetljene kože. Oči su joj bile ogromne. Narandžaste tačke sijale su na sredini oba bisera koji su joj visili sa ušiju. Uporna glad za njom ugušila je Lukin apetit, ali ipak joj se osmehnuo i rekao: „Ako se ja pitam - hrana je spremna. Hoćete li da dođete da jedemo?”
„Volela bih. Stavila sam nekoliko cepanica u vatru - nadam se da vam ne smeta.”
„Vrlo razumno. Dođite, hajde da sednemo.” Izvukao joj je stolicu i sipao joj pepoza u tanjir.
„Divno miriše.”
Luka je seo sa sopstvenim tanjirom, nagnuo se i dodao Frančeski korpu s hlebom. „Mmmm. Šta ima unutra?”, pitala je probajući gulaš. „Divno je.”
„Ništa uzbudljivo - govedina, biber, beli luk, možda previše crnog vina i dosta ružmarina.”
„Uzbudljivo ili ne, ukusno je.”
Posmatrao ju je dok je uzimala sledeći zalogaj, gledao je kako vrhom jezika skuplja zalutalu kap sosa sa usne i pomislio kako bi mnogo voleo da ustane od stola, zgrabi je u naručje, iznese je iz sale pravo u svoj krevet.
„Pričajte mi o univerzitetu, Luka”, rekla je. Ugao usta obrisala je vrhom malog prsta, a zatim ga olizala, dok je u drugoj ruci držala otkinut komad hleba.
Odvukao je pogled s njenih usta i rekao: „Nisam siguran odakle da počnem.”
„Pa, pričajte mi o svom podučavanju.”
„O, bože, tu zaista nema šta mnogo da se priča. Imam nedeljne sastanke s raznim grupama obično razočaranih mladića, koji se pomalo nadaju da bi mogli postati advokati. Opisujem im nepotrebne pravne pojedinosti koje im još nisu jasne; više ili manje zapamte ono što im kažem, a onda to kasnije izbace iz sebe da dokažu svoju akademsku snagu.”
Nasmejala se. „Sigurna sam da se potcenjujete. To je sigurno užasno težak predmet za predavanje...”
„Ni najmanje. Teško je samo ono što je nepoznato.”
„Pretpostavljam da je tako.” Zastala je mršteći se, a onda je odmahnula glavom. „Ali... ne. Nisam sigurna da se slažem s tim. Nešto je, po svojoj prirodi, teže razumeti.”
Razmislio je. „Rekao bih da upoznavanje raspliće ono što je zamršeno - ali recimo da prihvatam činjenicu da upoznavanje nekih predmeta traje duže.”
„Mislim da to i nije tako lako. Ima mnogo stvari u životu koje ne mogu ni zamisliti da bih mogla da naučim, koliko god da sam prisiljena da ih upoznam.”
Pojela je još jedan zalogaj, ne skidajući pogled s njega.
Tiho se nasmejao kroz nos. „Sumnjam da je to tačno.”
Osmehnula mu se i utroba mu se ponovo prevrnula. Borio se da mu se to ne pokaže na licu i pitao je: „Kako su vam devojčice?”
Osmeh se proširio. „O - da vidimo... ljupke su, zabavne, iscrpljujuće, neprekidno gladne i, izgleda, beskrajno neumorne.” Nabrojala je osobine devojčica na prste.
Podigao je obrvu. „Nisam baš tako mislio”, rekao je, „ali pretpostavljam da to što ste nabrojali ne čudi - šta ste rekli, koliko im je godina?”
Nastupio je kraći predah dok je ispijala još jedan gutljaj vina. „Još malo pa devet”, odgovorila je. „Kao što kažete, doba beskrajne radoznalosti i neobuzdane energije - dobro se sećam moje dvojice.”
„Koliko oni imaju godina?”
„Dvadeset i skoro osamnaest.”
„Već su odrasli. Pričajte mi o njima - ima li nešto što treba da znam pre nego što ih upoznam.”
„Pa...”, počeo je.
Podigla je čašu i popila i poslednji gutljaj.
Kad je to video, zastao je, a zatim rekao: „Želite li još malo?”
Klimnula je glavom i nasmešila se u znak pristanka. Nagnuo se preko stola da dohvati bocu, ali usput je rukavom zakačio ivicu korpe za hleb. Pošto se zakačila za tkaninu, korpa se okrenula i desetak kriški hleba razletelo se po stolu, pored Frančeskinog tanjira, i na pod. Ona je iznenađeno uzdahnula.
Tiho proklinjući sebe zbog ove nespretnosti, Luka je skočio i obišao oko stola; Frančeska je ustala sa stolice i klekla, a plave suknje su joj se naborale oko nogu dok je skupljala razbacane komadiće.
„Hej, pustite mene!” rekao je Luka, čučnuvši pored nje. Postrance je pogledao Frančeska; nije skidao pogled s njenog lica dok je skupljao hleb, pa je prstima, umesto korice hleba, dodirnuo njenu ruku.
Oboje su se ukočili.
Okrenula se ka njemu, okrećući ruku u njegovoj tako da su naslonili dlan o dlan. Gledajući ga pravo u oči, prešla mu je vrhovima prstiju preko ruke i napravila krug, milujući ga po dlanu sve dok nije osetio kako mu je nežno stegla palac u pesnicu. Stegla ga je i povukla nagore, a Luka je zadržao dah. Nagnuo se prema njoj, gledajući je u usta.
Tada je zabacila glavu.
I Luka ju je poljubio.
Spustila mu je ruku na obraz. Dok joj je ljubio usta polako, ali odlučno, osetio je kako mu prstima prelazi preko uva. Spustio joj je usne na vrat i ona je zabacila glavu; spustila mu je podlaktice na ramena, a on joj je zavukao jednu ruku u kosu na vratu, a drugu joj obavio oko struka, privlačeći je sebi. Ljubio joj je nežnu kožu ispod brade i udisao topao miris njene kose. Trgli su ga koraci pred vratima.
S ustima i dalje na Frančeskinom vratu, pogledao je preko sobe.
Na vratima je stajao Đani, očiju razrogačenih od zaprepašćenja.
Njih dvojica su nekoliko dugih trenutaka zurili jedno u drugo, a onda se Đani bez reči okrenuo i zatvorio vrata za sobom.
„Prokletstvo!”, izustio je tiho Luka.
Frančeska je otvorila oči. „Šta je bilo?” pitala je.
„Moj sin. Nisam ga čuo kad je ušao. Posmatrao nas je. Ne znam koliko je dugo bio tamo.” Prešao je rukom preko Frančeskine kose, ponovo ju je poljubio u usta. „Trebalo bi da odem i popričam s njim.”
Pogledala ga je. „Želiš li da odem kući?”, pitala je.
„Dragi bože, ne!”, uzviknuo je i obuhvatio joj lice obema rukama. „Iskreno rečeno, ne želim nikad više da odeš kući - ali sad sasvim sigurno ne treba da ideš kući!” Privukao ju je k sebi i obavio je rukama. „Zapanjio se, pretpostavljam - nisam pogledao nijednu ženu otkako mu je majka umrla, a kamoli poljubio, ali nije više dete... jednostavno će morati da se prilagodi promenama.”
„Žao mi je ako...”, zaustila je, ali on ju je prekinuo.
Uhvatio ju je za nadlaktice. „Žao ti je? Zašto? Slušaj - želeo sam da te poljubim od prvog trenutka kad sam te video u San Domeniku. Danima sam se muvao po kući kao zaljubljeni školarac i toliko sam te želeo da ni za šta nisam bio sposoban. Nemoj da se izvinjavaš, Frančeska! Ja sam taj koji treba da se izvini.”
„Ti? Zašto?”
„Što sam te požurivao - oprosti - možda nisi...”
„Nisi me požurivao.” Oklevala je. „Ti... nisi jedini koji danima nije bio ni za šta.” Nastupio je dugačak tajac.
A onda je Luka rekao: „Možeš li da ostaneš ovde na trenutak dok ja odem i pronađem Đanija - hoću da dođe i pristojno se upozna.” Trgla se na te reči. Luka ju je ponovo poljubio. „Ne brini - dopašćeš mu se, cara. Samo je bio zaprepašćen.” Nije izgledala umireno. Nije ništa rekla.
„Odmah dolazim.” Oklevao je. Očajnički je želeo da nastavi da je ljubi, ali prisetio se Đanijevog zapanjenog pogleda i znao je da mora otići do sina. „Molim te - ne brini. Razumeće. Samo moram da razgovaram s njim.”
Klimnula je glavom.
Đani je presavijao kaput. Velik, obojen sanduk stajao je otvoren ispod prozora, a dugački kaput i bisage ležali su u podnožju kreveta; sadržaj torbi bio je neuredno rasut preko pokrivača. Lice mu je bilo bledo, oči ogromne i crne na treperavom svetlu jedne sveće. „Đani...” počeo je Luka.
Đani se nije osvrtao. Okrenut leđima ocu, spustio je kaput u sanduk, zatim se nagnuo preko kreveta, podigao zgužvanu platnenu košulju i počeo da je savija.
„Sinjora Marone je rođaka mog prijatelja Filipa. Upoznali smo se na onoj predstavi u San Domeniku.”
Đani se okrenuo i zagledao u njega. Košulja mu je visila iz ruku. Nije ništa rekao, ali Luka je osećao bes i optužbu jasno kao da ga je sin udario. Slika Karlovog krvavog nosa zatreperila mu je pred očima.
„Ona čeka u sali, Đani. Voleo bih da je upoznaš.”
„Rođaka sinjora Di Lavijana?” pitao je Đani. Glas mu je podrhtavao. „Da. Nedavno je ostala udovica. Ima dve kćerke.”
„O, je li tako? I šta još znaš o njoj?” Đani je spustio košulju i ljutito pogledao oca, i Luka je osetio neočekivani talas nezadovoljstva zbog sinovljevog ljutitog tona.
„Šta još želiš da znam? Šta je ovo? Šta je, dođavola, s tobom, Đani? Zašto me tako ispituješ? Žao mi je što si video to što si video - ali za ime boga,
Đani, nisi dete! Konačno sam upoznao nekoga ko mi se veoma, veoma dopada. Majka ti je davno umrla i...”
„Ne radi se o tome!”, odbrusio je prezrivo Đani.
„Šta je onda?”
Đani se zagledao preko sobe, kao da je u njoj zarobljen, s rukama čvrsto sklopljenim preko grudi i povijenih ramena. Luka se pitao trudi li se on to da ne zaplače. Sve mu je izgledalo kao smešno preterivanje.
Luka je rekao, prisiljavajući se da zvuči smireno: „Đani, vraćam se dole Frančeski. Molim te, sidi i predstavi joj se čim se osetiš sposobnim. Čekaćemo te.” Izašao je iz sobe. Vrata su se uz tresak zatvorila iza njega i strčao je po dva stepenika odjednom do sale.
Frančeska je ponovo stajala pored kamina, zurila u plamen i grickala nokat palca. Vidno se trgla kad je Luka ušao.
„Šta je rekao?”, pitala je gotovo bez daha.
Odmahnuo je glavom. „Uznemirio se više nego što sam mislio. Nisam siguran zašto. Nadam se da će kasnije sići, ali...” Zaćutao je, uhvatio Frančesku za ruku i stegao je. „Molim te, molim te, cara, na brini.” Prsti su joj bili ukočeni u njegovim. Uz blagi trzaj zaprepašćenja, shvatio je da ona drhti. Iznenađen njenom strepnjom, okrenuo ju je ka sebi, uhvatio je i za drugu ruku i držao ih zajedno u svojima.
„Slušaj, carissima”, rekao je, „Jednostavno nije važno šta Đani misli - naviknuće se. Molim te - zaista nema potrebe da...”
Kvaka na vratima je škljocnula.
Frančeska je istrgia ruke i odmakla se od njega.
Đani je stajao na vratima, bled, razrogačenih očiju. Gledajući sina pravo u lice, Luka je opet dohvatio Frančeskine prste.
„Hvala što si sišao, Đani”, rekao je. „Veoma bih voleo da upoznaš Frančesku - sinjoru Marone. Rođaku sinjor Di Lavijana. Frančeska, ovo je moj sin Đani.”

26.


Bio je pun mesec, sjajan kao novoskovani novčić. Svetlost je obasjavala ivice pokrova, kao da su bile prošarane srebrom, dok se Africi blago ljuljao na nadolazećoj plimi. Najmlađi član posade je, stražareći na oštrom pramcu broda, zasvirao zaraznu melodiju na fruli domaće izrade; zvuk je visio iznad njega na trenutak, kao pramen dima, a onda je odlebdeo iznad vode i nestao.
U svojoj kabini, Salvatore Zuba se naslonio na stolicu i opipao pletenice ispod brade. Mladi ričetatore bio je uporan. Zuba ga je posmatrao kako vrhom jezika prelazi preko gornje usne dok je govorio: „Dakle, razmislićeš o tome, zar ne?”
„Kao što sam rekao, sinjur Dela Rovere”, izgovorio je Zuba polako, prelazeći palcem preko patrljaka prstiju koji su mu nedostajali na drugoj ruci, „u većini slučajeva isplati se biti otvorenog uma.” Zastao je. „Mislim da sam vam sasvim jasno stavio do znanja da nikad pre nisam učestvovao u ovakvom poduhvatu - uvek sam pretpostavljao da bi neživi tovar bio daleko manje zahtevan za održavanje - ali kao što sam vam upravo objasnio, taj gospodin u Tunisu mi je nekoliko puta predočio da bi nam vredelo da o tome dobro razmislimo. Ako se ikad ukaže prilika. I to je, kao što je napomenuo, mnogo sigurnije od traženja otkupa.”
„Imaću to onda na umu, sinjore”, rekao je mladić uz osmeh. „Ako se, kao što kažete, prilika ikad ukaže.”
„Ali - što se prečih briga tiče”, rekao je Zuba. „Koliko ste dobili za alunit?” Mladić je iskrivio stolicu na zadnje noge i zavukao ruku u džep pantalona. Izvadio je i podigao vrećicu koja je zazvečala kad ju je spustio na sto ispred gusara. Zuba je odvezao konopac i istresao novčiće na sto.
„Dobro. Lepo urađeno. A dijamant?”
„Uspešno sklonjen - nikako mu se ne može ući u trag. Novac će biti kod mene do petka.”
„Sigurna transakcija?”
„Potpuno.”
„Dobro urađeno.”
„Rekao sam da sam dobar.”
Zuba ga je pogledao. „Da”, odgovorio je. „Jeste. I dobićete vašu proviziju.” Jednim prstom gurnuo je nekoliko novčića preko stola ka otvorenom dlanom, a onda ih je predao mladiću. „To je za danas - biće još kad stigne novac za dijamant.”
Mladić je klimnuo glavom, očito zadovoljan, a zatim je rekao: „Koji je sledeći poduhvat?”
„Razvijamo jedra za nekoliko dana, sinjur. Zalihe su nam gotovo popunjene, popravka galije konačno je završena, a i jarbol se privodi kraju. Mislim da je ostalo još samo nekoliko dana posla. Naravno, pošto sad imamo tako velikodušnu trgovinsku dozvolu...” Nasmešio se i klimnuo glavom ka malom sanduku, u kome se nalazio njegov vredan dokument, „možemo početi da razmišljamo i o znatno većoj zaradi nego ranije. Zato nameravam da se vratim u Tunis.”
„Tunis?”
„Da. Ili možda dole na jug, sve do Šebe. Potrudiću se da na najbolji mogući način iskoristim vetar sa obala Sirakuze, odvezem Afrida pored Lampeduza. Nadajmo se - ako su mi podaci tačni, a uglavnom jesu - da ćemo vrlo verovatno sresti nekoliko natovarenih brodova na povratku iz Tripolija, koje bi, sasvim moguće... ubedili da se rastanu sa znatnim delom suvišnog tereta.”
„I kad ćete se vratiti u Napulj?”
„To u potpunosti zavisi od onoga šta ćemo otkriti po odlasku iz njega.”
„Voleo bih da mogu s vama, sinjore.”
„Uvek ste više nego dobrodošli, sinjur.” Mladićeve oči su zablistale.

27.




O, dragi Gospode! Ne mogu da verujem da se ovo dešava. Nije ni čudo što mi se Lukino lice činilo poznatim u San Domeniku... Bog je konačno izgubio strpljenje sa mnom. Toliko godina sam se užasno plašila smrti - zbog odlaska u pakao. Ali možda se nisam plašila dovoljno - sad mi se čini da više uopšte ne treba da se brinem zbog smrti. Biću kažnjena zbog svoje zloće i pre nego što umrem.
Bog me sigurno mnogo mrzi - oduzeće mi Luku. Znala sam da će se to dogoditi. Pružio mi je samo jedan mučan uvid u... u ono što sam toliko želela... samo da mi pokaže šta mi nedostaje, a onda - o, Dio! - sve će mi to oteti.
Mislila sam da će mi pozliti.
„Đani”, rekao je Luka, „drago mi je što si sišao. Oprosti nam što ćemo dovršiti naš obed. Želiš li i ti malo?” Đani je odmahnuo glavom.
Moj tanjir bio je još dopola pun Lukinog odličnog pepoza, ali znala sam da neću više pojesti ni zalogaj. Luka i ja smo seli na naša mesta dok je Đani privukao još jednu stolicu na rasklapanje s mesta gde je stajala naslonjena na zid; rasklopio ju je i seo na udaljeni kraj stola.
„Sinjora Marone bila je dovoljno ljubazna da dođe i pravi mi društvo za večerom.” Đani je zurio u mene. Osećala sam kako mi otkucaji srca potresaju čitavo telo. Luka ili nije primećivao kakva užasna napetost podrhtava između Đanija i mene, ili je namerno prelazio preko nje. Rekao je: „Ispričaj mi o svom putovanju. Kako je bilo?” Glas mu je bio vedar, ali onda, kad sam mu pogledala viljušku u ruci, videla sam da mu prsti podrhtavaju. Đani nije odmah odgovorio: nije mogao da odvoji pogled od mene. Hoće li reći nešto? Hoće li me odati i sve upropastiti? Držao me je nad ivicom ponora za zglobove i mogao je da me pusti svakog trena. Duboko ispod mene nalazile su se nazubljene stene.
Konačno je odvojio pogled od mog lica i okrenuo se ocu. „Bilo je dugačko, tata. Veoma dugačko. Pičone je izgubio potkovicu pedesetak kilometara od Napulja i morali smo da hodamo nekoliko sati dok nismo našli kovača.”
„Jesi li uspeo...”
Đani je klimnuo glavom. „Sad je prilično dobro.”
„ A šta je s Bolonjom?” pitao je Luka.
Đani je slegao ramenima. Uzeo je i počeo da čeprka po parčetu hleba koje je ležalo na stolnjaku. Kidao ga je u mrvice. „Nisam siguran koliko je to bilo korisno. Sinjor Troti mi je postavio razne zadatke - većinu sam uspeo da ispunim. Ali ne mogu da znam dok ne pregleda i oceni ono što sam napisao. Možda bi ti mogao da mi sve pregledaš, tata, pre nego što predam Trotiju.”
Luka se nasmešio, klimnuo glavom i rekao: „Želiš li piće, Đani?”
„Hvala, tata.” Boca na stolu bila je skoro prazna. „U ovoj nije baš mnogo ostalo”, rekao je. „Otići ću do podruma i doneti novu.”
„Ne - otići ću ja, Đani - razgovaraj ti malo s Frančeskom dok ja siđem i donesem nove boce.” Đani i ja zurili smo jedno u drugo dok je Luka izlazio iz sobe. Koraci su mu jasno odzvanjali na stepeništu.
Nastupio je trenutak vrištave tišine.
Lice mi se upalilo od stida kad sam se setila toplih usana ovog dečka na mom ožiljku, mojih nogu oko njegovog struka, ukusa njegove kože, predivnog, uzdrhtalog zaključka njihovog spajanja; a onda je on odmakao stolicu. Prišao je prozoru i, pošto je naslonio glavu na staklo, hladno rekao, okrenut leđima: „Koliko ti je platio da budeš ovde?”
Glava mi je bila ledena i prazna. „Ništa.” Glas mi je izašao šapatom. Okrenuo se ka meni, prekrštenih ruku na grudima, visoko podignutih ramena. „Ništa? Zašto si onda došla? Nisam znao da radiš i besplatno.” Glas mu je pukao.
„On ne zna, Đani. On ne zna da sam ja - ne zna ništa o tome. Potpuno sam prestala s tim onog dana kad sam ga upoznala. Ne kurvam se više - o, bože, Đani, molim te - molim te - nemoj da mu kažeš!”
Namrštio se. „Kako to misliš prestala si?”
Suze su mi zamutile vid.
„Zbog njega. Tvog oca. Ne mogu sad da objasnim - previše je zapetljano. Vratiće se brzo. Molim te...”
Čula sam korake; prstima sam brzo obrisala oči i nos, očekujući da vidim Luku kad se vrata otvore. Ali kroz dovratak je provirio vitak, svetlokos mladić, osmehujući se uglom usana. Ustala sam.
„Dakle - našao je sebi devojku nakon toliko vremena...” izjavio je mladić. „Ako mi nećete zameriti što to kažem, sinjora, ne delujete mi mnogo srećno zbog toga.”
Zavladao je kratak tajac a onda je Đani kruto rekao: „Karlo - ovo je sinjora... sinjora Marone.” Čovek po imenu Karlo naklonio se preterano kitnjasto i Đani se okrenuo ka meni. „Sinjora, ovo je moj brat.”
Čovek koji je platio da Đani izgubi nevinost.
O, blagi bože - ovo je noćna mora!
„I vas dvoje ste se upoznavali. Baš lepo”, rekao je Karlo, a Đani je pocrveneo. Karlo je to primetio i nacerio se. Nagnuo se ka Đanijevom uhu i tiho rekao, mada s jednim okom na meni - s namerom da i ja čujem: „Znam da si pomalo razvio svoj ukus, posle susreta s onom prelepom Mikeleovom kučkom, ali ova ovde je tatina, Đani. Ruke k sebi, rekao bih.” Dlanom ga je blago potapšao po obrazu.
Đani je opsovao i ljutito pogledao Karla, kao da se trudi da ga ne udari, a onda se, uputivši mi kratak poslednji pogled, žustro okrenuo i napustio prostoriju, zalupivši vrata za sobom. Vrata su se trenutak kasnije ponovo otvorila i uznemireni Luka je, s bocom vina u ruci, rekao: „Šta je, za ime božje, sad Đaniju? Gotovo me je oborio na stepenicama.”
„Rekao sam ti pre neki dan, tata, nema smisla za humor”, objasnio je Karlo. Usta su mu i dalje bila iskrivljena u osmeh. „Izvinite me, treba da obavim neke poslove. Oduševljen sam što sam vas upoznao, sinjora.” Ponovo mi se razmetljivo naklonio i izašao iz prostorije neobičnom gipkim korakom. Luka je spustio obe boce na sto. „Tako mi je žao, Frančeska. O, nebesa, ovo je na kraju verovatno bila užasna zamisao, da večeramo zajedno istog dana kad se momci vraćaju kući.” Okrenuo se ka zatvorenim vratima sale. „Nemam pojma šta je spopalo Đanija...”
Zurila sam u njega, a objašnjenje za ponašanje njegovog sina vrištalo mi je u glavi. Luka je stao ispred mene i pogladio me po glavi. Čežnja za njim bila jača od straha i nesvesno sam mu obavila ruke oko struka. Sagnuo se i ponovo me poljubio u usta. Jednom rukom me privukao k sebi, a drugu pritisnuo na grudi između nas. Koleno mi je ugurao između butina. Pobegao mi je uzdah žudnje pa sam se priljubila uz njega kao da se davim. Možda će ovo biti sve što ću dobiti od njega - iskoristiću svaki tren koji imam.
Ali već minut kasnije, Luka je odvojio usta od mojih, zavrteo rukom i rekao: „Ne - moraću da te odvedem kući, Frančeska - za trenutak-dva ne bih mogao da odgovaram za svoje postupke. Ne želim da uradim ništa što bi ugrozilo tvoj ugled...”
O, bože. Moj ugled? Malo je nedostajalo da zaplačem.
„Hajde, lagano ćemo se prošetati, u redu?” rekao je.
Noć je bila topla i slab vetar s juga donosio je miris soli, nakatranisanog konopca i ribe s dokova. Kiša nije padala nedeljama: ulice su bile zagađene prljavštinom. Mesto je bilo gotovo prazno - vrlo malo ljudi bilo je napolju, mada je nekoliko odrpanih dečačića sedelo na niskom zidu i udaralo ogrubelim bosim nogama o malter, drsko nas odmeravajući dok smo prolazili.
Luka i ja hodali smo jedno pored drugog, bez dodirivanja, onoliko blizu koliko je pristojnost na ulici nalagala.
„Tako mi je žao”, rekao je.
„Zašto? Zbog čega?”
„Zbog mog sina. Ponašanje mu je bilo prilično... o, Frančeska, ne znam šta da kažem! Jednostavno mi nikad nije palo na pamet da će on tako reagovati - obično je dobrodušan... ja prosto...” Zaćutao je, a ja sam zastala i okrenula se ka njemu.
„Ne moraš da se izvinjavaš zbog njega - on nije ti. Ja želim tebe - ne njega.” Reči su visile u vazduhu između nas, kao da sam ih viknula iz sveg glasa. Moje nepromišljene, potpuno iskrene reči, razotkrile su osećanje potpuno neprimereno staloženoj udovici, kakva bi trebalo da budem. Zurio je u mene. Stajali smo tako na ulici, licem u lice, bez reči.
Nije otvoreno odgovorio na moj ispad. Rekao je: „Možda bismo mogli da se vidimo sutra?” Nisam mogla da progovorim. Otvorila sam usta, ali ništa nije izlazilo, pa sam ih ponovo zatvorila. Glava mi je utrnula i činilo mi se da je nikad neću pomeriti. Ali onda sam uspela da klimnem glavom.
„O čemu razmišljaš?” pitao je.
„Kako... tako malo znaš o meni.” Ja sam prazna ljuska jajeta, glupa i krhka, ništa što nije mogao s lakoćom da zgnječi u dlanu.
Nasmešio se i spustio mi ruku na obraz. „Znam onoliko koliko mi je zasad potrebno, carissima. U budućnosti ću imati dovoljno vremena da otkrijem ostalo. I kad smo već kod toga, i u mom slučaju je tako - ni ti ne znaš ništa o meni.”
Topao osećaj čežnje krenuo mi je iz grla, zakačio mi se iza bradavica na putu naniže kroz telo, kad sam primetila kako mu se krive duboke bore smejalice oko usta.
Rekao je: „Kasno je, cara. Treba da te odvedem kući. Doći ću po tebe ujutru.” Osmeh mu se proširio. „Izvešću te. Ako želiš, povešću te da upoznaš moju prijateljicu krojačku, opasnu sinjoru Cigolo, i odabereš tkaninu za novu haljinu.”
Srce mi je poskočilo kao da sam izgubila oslonac na stepeništu. Bjanka? O, nebesa! Mogu samo da zamislim izraz njenog lica kad Luka i ja zajedno ušetamo u njenu radnju. Moraću odmah da joj pošaljem poruku - i da se molim bogu da će držati usta zatvorena.
„Dakle, onaj momak koji je dolazio ovamo je njegov sin?” Modesto se zavalio na naslon stolice i prstima obe ruke prošao kroz kosu. „Koje sranje!”
Klimnula sam glavom. „O, Modesto - bilo je tako strašno”, rekla sam, „Kad je Đani ušao, samo smo se pogledali i - o, bože!” Rukama sam prekrila lice i nagnula se napred dok zglobovima nisam dodirnula sto.
„Ali nije ništa rekao?”
Odmahnula sam glavom. „Ne. Mislim da je u početku verovao da mi je Luka platio da dođem.” Modesto nije ništa rekao, ali lice mu se ukočilo kao onda kad sam se vratila s predstave i ispričala mu za Luku. Moje neodređene sumnje o Modestovim osećanjima jačale su iz dana u dan, ali trenutno nisam mogla dublje da zalazim u to: srce mi je bilo previše ranjivo da bi izdržalo tolika iskušenja i ispitivanja. Zatražila sam papir i pero.
„Luka će me sutra voditi kod Bjanke”, nastavila sam. „Nema pojma da je već poznajem i moram da je upozorim da drži usta zatvorena, pre nego što nas ugleda zajedno. Znaš kakva je.”
„Napišite joj poruku, sinjora”, rekao je dok je spuštao papir, pero i mastilo pred mene na sto, „i ja ću joj je odneti večeras.” Okrenuo se, ali uhvatila sam ga za ruku.
„Hvala ti, caro”, rekla sam.
Zadržao je pogled, a onda mi stegao prste i nasmešio se. „Javite kad budete spremni”, odgovorio je. Umočila sam pero u mastilo i počela da pišem. Pisala sam prebrzo: zakačila sam papir vrhom pera i sićušne kapljice su prsnule preko jednog ugla.
Bjanka, cara - pišem u žurbi. Oprosti mi na lošem rukopisu, ali prsti mi drhte. Budi spremna na neočekivano, Bjanka, i ako si se ikad smatrala mojom prijateljicom, za ime božje, obrati pažnju na ovo što ti govorim. Moja budućnost je u tvojim rukama. Videćemo se sutra, ali neću biti sama...
I napisala sam onoliko koliko sam se usudila.

28.



Kristoforo di Benevento nagnuo se kroz prozor svog stana u Kastelu Svevo i glasom, koji je s lakoćom odjeknuo preko zvucima ispunjenog jutra, nezadovoljno zagrmeo. „Hej! Ti! Šta ti, dođavola, radiš?”
Pedeset glava se okrenulo i pogledalo gore, u potrazi za onim ko im je prekinuo aktivnosti. Kristoforo je pokazao na jadno obučenog mladića, gotovo sakrivenog iza ograde od kolja, koji je držao krupnog crnog konja na zategnutom prljavom konopcu. Konj je uzmicao od njega, frkćući i lupajući kopitima. Momak je u levoj ruci sa strane držao debeo prut. „Da! Ti! Što držiš tu kobilu! Spusti taj prokleti štap! I ostani tu gde si!” Zalupio je žaluzine, zgrabio kaput s naslona stolice i istrčao iz sobe.
Odrpani mladić pognuo je glavu i zurio u zemlju dok je Kristoforo vikao. Dok je galamio, primetio je dečkov strah, stid i neznanje, i sažalio se na njega, ali kobila je na boku imala brazdu i Kristoforo je video kako uzmiče od momka, očiju pobelelih od straha i bola jer ju je udario; postupci su mu bili neoprostivi i morao je to da shvati.
Kad je završio s grdnjom, bes mu se stišao i Kristoforo je izrekao presudu. Prepolovljene porcije nedelju dana i dva dana iza brave pod ključem. Gledao je kako momka odvode u jednom pravcu, kobilu u drugom, okrenuo se i ušao.
Teški koraci pratili su ga po kamenim stepenicama. Okrenuo se i ugledao prljavog, zdepastog mladog vojnika. „Capitano?”
„Šta je bilo?”
„Poruka za vas, sinjore.” Pružio mu je pisamce, presavijeno i zapečaćeno. „Hvala.” Kristoforo je nastavio da se penje do svog stana, usput otvarajući i čitajući pismo. Uz psovke zbog onog što je pročitao, ušao je u sobu i seo ponovo za sto. „Zašto? Zašto sada?”, pitao je glasno. „Trebalo mi je gotovo dve nedelje da stignem dovde - i još nedelju dana da se vratim u Napulj. A ovde sam potreban! Šta smeraju?” U potrazi za savetom, pozvao je poručnika. „ Alberto!”
„Capitano?” Alberto Makari provirio je u sobu. Iako sredovečan, blage prirode i skroman, Kristoforo je dobro znao da je to iskusan vojnik, žestok u borbi, sa mnogo ratnih sati za pojasom i neko kome je uvek mogao da se obrati in extremis. Kristoforo je pružio pisamce. „Pogledaj ovo.”
Alberto je prišao i preuzeo poruku. „Jesu li poludeli?”, pitao je i podigao pogled. „Verovatno.”
Alberto je zavrteo glavom u neverici. „Sa Solimanovim zalihama na turskoj obali - znam pouzdano da je ogromna flota galija viđena u luci Smirna u poslednja dva meseca - trebalo bi da se utvrdimo ovde u Bariju, zar ne? A ne da ostanemo bez najiskusnijih oficira na mesec dana zbog neke prokleto glupe logističke gluposti u Napulju.”
Kristoforo je gurnuo čvrsto stegnute pesnice u džepove pantalona i opsovao. „Samo obavite taj posao brzo, capitano, i vratite se što pre možete. Možete da odete u Napulj, sretnete se s Alfanom, pomognete mu da donese odluku i vratite se ovamo u Svevo za četiri nedelje. Tri ako budete imali sreće.”
Kristoforo je ustao i potapšao svog poručnika po ramenu, mračno se osmehujući. „U pravu si, kao i uvek, Alberto.”
„Nemate izbora, capitano, u svakom slučaju. Ovo je stiglo pravo od Krune.”
„Zaista je tako. Potrudiću se da budem brz koliko mogu.”
„Brinuću o svemu dok budete odsutni.”
Kristoforo se nasmešio u znak slaganja, otpustio Alberta i otišao do svoje spavaće sobe da se spakuje. Iskoristiće priliku da poseti Frančesku, razmišljao je dok je radio. Saznaće kako napreduje veza s Vaskezom i uveriti se da li se mali Španac prema njoj ponaša kako treba.

29.



Kad je Luka stigao narednog jutra, sunce se već popelo visoko i nebo je bilo bez ijednog oblačka; na jarkom svetlu ulice, Luki se senka raširila oko nogu poput barice mastila. Osmehnuo mi se kad sam se pomerila unazad da ga pustim u kuću i srce mi je od tog osmeha odmah zalupalo u grlu. Osećajući se prilično loše, potražila sam mu na licu trag optužbe ili ljutnje, ali nisam ga našla - Đani mu još nije odao moje tajne. Osećaj olakšanja mi se nadimao u glavi - imala sam barem još jedan dan s njim.
Uzeo me je za ruku dok je ulazio u predsoblje, nagnuo se ka meni i poljubio me u usta. Bio je to kratak, nedužan poljubac, sasvim drugačiji od jedva suzdržavane sinoćne strasti, ali prste mi je stegao jače nego što je pristojnost nalagala i videla sam da mu jučerašnja čežnja i dalje sija u očima. Znala sam da je vatra i dalje gorela u Lukinom stomaku, baš kao i u mom.
„Dođi u salon na trenutak, Luka”, pozvala sam ga, osećajući kako se reči probijaju napolje pored knedle u grlu koja me je gušila. „Nisam sasvim spremna.”
„O, bože, jesam li poranio?” pitao je dok smo se penjali na sprat.
Uhvatila sam ga za ruku. „Ne, ne - samo sam pomagala devojčicama oko lekcija, i sve se odužilo više nego što sam očekivala. Ja sam kriva - uopšte nisi poranio.”
Beata i Izabela su, držeći u rukama pera za pisanje, podigle poglede sa bukvara i zagledale se Luku dok je ulazio za mnom u salon.
„Mogu li da vidim šta radite?” ljubazno je pitao bliznakinje.
Obe devojčice klimnule su glavom prilično ozbiljnih lica. Prešao je preko sobe i čučnuo između njih; pažljivo je pregledao rad jedne devojčice, a zatim i druge. Tog jutra su prepisivale alfabet goticom i latinicom.
„Dakle, zadivljen sam”, rekao je, ponovo ustao i nasmešio im se. „Obe ste mnogo uspešnije nego što su moji nevaljali momci bili u vašem uzrastu.” Obe su ga pogledale i stidljivo se osmehnule.
„Hmmm”, promrmljala sam dok sam ih sve troje gledala zajedno. Nelagodni čvor ljubavi, čežnje, krivice i straha stezao mi se u grudima. U nadi da zvučim manje zbunjeno nego što sam se osećala, rekla sam, uz osmeh koji sam uspela da namestim: „Da, pa, izgleda da najviše uživaju u vežbama pisanja. Imaće nešto sasvim drugačije da rade dok mi budemo odsutni - zar ne, devojčice? - nešto čime uglavnom nisu tako oduševljene...”
Beata i Bela su se zakikotale.
Raširila sam oči na njih i pokazala glavom ka velikoj korpi ispod prozora. Obe su spustile pera u mastionice, zatim ustale sa stolica, zgrabile bukvare i otrčale do korpe; spustile su ih unutra i svaka je izvadila okrugli drveni ram za tapiseriju. Preko njih su bila razvučena platna i na njima započet - htela sam da kažem „vez od raznobojne vune”, ali bi zapravo reč „zbrka” više odgovarala. Kćerke mi nisu bile naročito uspešne u ovome; ali pošto je svaka dama trebalo da stekne tu veštinu, bila sam odlučna da i to nauče. Pogledale su u ramove, shvatile da svaka drži rad one druge, pa su ih razmenile, usput se kreveljeći jedna na drugu. Vratile su se da ponovo sednu na stolice.
„Hajde. Počnite, a onda vam Ilarija može pomoći s bodom dok sinjor Dela Rovere i ja nakratko izađemo.”
Luka je seo na stolicu sa suprotne strane stola i posmatrao dok sam im uvlačila konac u igle, namotavala im vunu, a zatim započinjala naredni deo njihovih remek-dela. Moram da priznam da sam u toj veštini bila mnogo darovitija od devojčica - ali pošto nikad nisam bila neka dama, od mene se nije ni očekivala veština s iglom. Nevešto sklapanje lutkica od grančica bilo je jedno. Pažljivo vezenje nešto sasvim drugo. Prsti su mi bili nespretni dok je Luka posmatrao svaki pokret, a nekoliko puta ispuštala sam iglu dok sam se mučila da započnem bod. Setila sam se prelepih tapiserija u Lukinoj sobi na spratu, koje je izradila njegova pokojna žena, i lice mi je buknulo pri pomisli na moju nesposobnost.
Zamislila sam lepu ženu nagnutu nad vez; igla treperi pod svetlom sveća dok ona veze postojanom brzinom istinske veštine; Luka je posmatra s druge strane kamina, pogledom punim ljubavi i divljenja.
Pred takvom slikom sam se osetila potpuno nepodesnom.
Možda sam do pre nekoliko dana bila naširoko smatrana veštom u svom zanatu - ali naravno, više nisam htela da priznam takvu razvratničku stručnost. Shvatila sam, s hladnom dozom stida, koliko je moj osećaj samopoštovanja zavisio od divljenja muškaraca mom telu. Kao pristojna udovica, kakvom me je Luka smatrao, znala sam da bi trebalo da vladam brojnim domaćim veštinama, ali sad sam se, pokušavajući da šijem pod Lukinim upornim pogledom, osetila sramotno beskorisnom i nakratko sam se zapitala jesam li uopšte ikad bila dobra u bilo čemu drugom osim u tucanju.
Tog jutra žaluzine na Bjankinoj radnji bile su otvorene i sunce je presecalo prostor napola: debeli snop žutog svetla, pod kojim su plesala zrnca prašine, pružao se popreko preko sobe i zlatio sve što bi dotaknuo. Na dugačkom zadnjem zidu nizale su se duboke police, krcate tubama tkanina - pamuka i platna, pliša, svile, batista i damasta. Ono što je ležalo pod prugom sunčevog zraka presijavalo se kao dragulj, dok su komadi u senci delovali ozbiljnije. Lakirana drvena prozorska daska, na kojoj je Bjanka sedela i šila, presijavala se zlatno, a skoro završeni crvenkastosmeđi kaput, na kojem je radila pre nego što smo stigli, blistao je na svetlu kao vrela žeravica.
Bjanka je stajala iza dugačkog, izgrebanog stola, debeljuškastom rukom zaklanjajući oči. Smešila se - drugom rukom opipavala je dugački iskrojeni somot, koji je ležao labavo presavijen u gomili ispred nje.
„Sinjore, kakvo zadovoljstvo što vas opet vidim tako brzo!”, uzviknula je Bjanka, osmehujući se Luki. Samo na osnovu kratkog pogleda, koji je bacila u mom pravcu, shvatila sam da je primila i pročitala moju sinoćnu poruku.
Luka, koji me je držao za ruku, stegao mi je prste i uzvratio joj osmeh. „Sinjora Cigolo - i meni je isto tako drago što vidim vas - imam i novu porudžbinu. Mogu li da vam predstavim sinjom Marone?”
Bjanka mi je klimnula glavom i široko se osmehnula.
„Želeo bih da sinjora odabere tkaninu za novu haljinu.
Bjanka je pogladila skrojenu tkaninu. „Imate li nešto određeno na umu... sinjora?” pitala je razigranog pogleda.
Mogla sam da zamislim smeh koji je potiskivala: znala sam da će uživati u ovom izmotavanju. Mogla sam zamisliti kako se prisećala raskošnih, perlicama ukrašenih svila, i prelepog, zlatom protkanog pliša iz Đenove, koje je u prošlosti pretvarala u haljine za mene; i odeće od platna tako tankog da je bilo gotovo providno. Sedele smo zajedno u ovoj istoj sobi i oduševljeno osmišljavale haljine da zapanje i oduševe, donji veš da uzbuđuje, a ja sam joj često sa zadovoljstvom prepričavala priče o svim svojim razuzdanim postupcima dok sam bila probala Bjankine predivne kreacije.
Njoj, kao bivšoj kurvi, takve priče uvek su bile zanimljive i zabavne. Mogla sam da čujem i svoje priče i Bjankin smeh, kao da su lebdeli u vazduhu oko mene, nalik na pucketave đavolke. Gotovo sam se uplašila da ih i Luka može čuti. Pogledala sam u njega, gotovo očekujući da mu se čelo nabora od brige, ali on mi se samo smeškao. Osmeh mu je bio tako pouzdan i srećan. Osetila sam se kao sramna izdajica.
Ali uprkos mojim sumnjama, pružila sam ruku i provukla zeleni pliš kroz prste. „Ovo je veoma lepo”, rekla sam iskreno. Bio je raskošno zelene boje i podsećao je na najmekšu breskvinu koru. „Da li biste mogli da mi napravite nešto od ovoga - ili možda imate nešto drugo slično?”
Bjanka je odgovorila: „Tek što mi je stigao pliš iz pristaništa jutros - hm... sinjora.” Jedan krajnje napeti trenutak, činilo se kao da će me osloviti onako kako je to inače radila - cara - ali hvala bogu, uspela je da proguta taj opasno prisan izraz.
„Bojim se da nemam drugog pliša trenutno, ali... možda će vam se dopasti ovo... imam veoma lep ružičasti damast, poslali su mi ga iz Firence pre nekoliko nedelja...” Bjanka je namotala zeleni pliš na kalup i vratila ga na policu. Zatim je skinula damast; teški zavrtanj spustio se uz tup udarac i ona je rastresla materijal preko stola, s ljubavlju ga provlačeći kroz prste. Bio je zaista izvanredan: gust i mek s prigušenim sjajem. Protrljala sam ga između prsta i palca; bio je gladak i hladan i šuškao je pod rukom. Znala sam da sam pronašla ono što sam želela.
„O, ovo je predivno”, izjavila sam. „Prelepo je. Luka, da li bi bio zadovoljan kad bih izabrala ovo?”
Ponovo me je uhvatio za ruku. „Biću oduševljen šta god da izabereš. Ali pošto već pitaš - da, mislim da je ovo izuzetno lepo.”
„Vrlo dobro - onda, dakle, ružičasti damast!” rekla je Bjanka, blistavo se osmehujući i Luki i meni. „Hajdemo, sinjora, u stražnju prostoriju da vam uzmem mere.” Pokazala je ka maloj sobici pozadi, u kojoj sam tako često stajala tokom proba, a Luka je otišao da sedne na Bjankinu radnu klupu.
„Sačekaću te ovde”, rekao je.
Pošla sam ispred Bjanke do zadnje prostorije. Pošto se okrenula, naslonila široku pozadinu na vrata i zalupila ih za njom, iskolačila je radoznalo oči i prosiktala šapatom: „Sranje! Frančeska, ti gnusna, prevrtljiva bludnice! Kako si, za ime sveta, uhvatila ovog?”