Gabrijela Kim

First topic message reminder :



Strastvena priča o ljubavi, prijateljstvu i nežnosti vodi vas na nezaboravno putovanje kroz prošlost Napulja.

Frančeska je najzanosnija kurtizana u renesansnom Napulju. Nekadašnja ljubavnica vojvode od Ferare oličenje je jake, iskrene, ali i ambiciozne žene, rastrzane između uloge majke i svog intrigantnog posla.
Međutim, jedan muškarac će u njoj probuditi najskriveniju želju – želju za ljubavlju, a njen naizgled raskošan i blistav život postaće samo šarena fasada. Neočekivani susret doneće sa sobom pogubne posledice, koje će uvući Frančesku i njene dve ćerkice u opasnost od koje je godinama strepela.

30.




Filipo kao da je ostao bez daha. Teško se spustio na stolicu u Frančeskinom predsoblju i otvorenih usta se zagledao u njenog crnookog slugu. Negde u glavi mu se pokrenuo piskavi jauk: kako će ovo preživeti? Šta da radi? Pitao se hoće li ga hronična osujećenost, ako se odrekne vremena provedenog ovde, navesti na neku nepromišljenu glupost, u najboljem slučaju; a u najgorem, možda čak dovesti i do ludila. Pritiskao je prstima napred-nazad po rukohvatima stolice, sve dok se drvo ispod nije ugrejalo.
„Mogu li da je vidim?” pitao je.
Sluga ga je odmerio nedokučivo. „Morate znati da je donela neopozivu odluku, sinjore”, rekao je. „Rekla je da će razgovarati s vama, ali da ne očekujete da će se predomisliti.”
„Mogu li sad da je vidim?”
Klimanje glavom. „Uskoro će sići.”
Filipo je osetio ubod u grudima: pretpostavio je kako će biti pozvan u Frančeskinu sobu. Njenu odaju... s krevetom.
Sluga je izašao i Filipo je ostao da sedi. Osećao se prilično otupelo. Dok je tako sedeo uvijen u tupu bezosećajnost, osetio je kako ga slabine bole. Stigao je pre desetak minuta, više nego spreman za željno iščekivane sate pohotnog zadovoljstva: od poznate potrebe za olakšanjem, steglo mu se grlo i nabrekle mu pantalone. Osmehivao se veselo i bezazleno Frančeskinom evnuhu dok ga je uvodio u kuću. Ali umesto da ga povede na sprat, evnuh ga je uveo ovamo - i... i obezglavio ga je.
Sad je već osećao fizičku bol.
Čuo je glasove na stepenicama. Silazila je. On je ustao.
Vrata su se otvorila.
Na sebi je imala haljinu koju je već video na njoj - tesno krojenu, tamnozelenu; tanke crne trake vezivale su gornji prednji deo nalik na merdevine, dok se široka pruga košulje pokazivala ispod. Ovo su bile nove trake, pomislio je nesrećno: one prethodne, zlatne, jednom je pustila da joj iseče makazama, umesto da ih polako i propisno odveže. Kao da nije mogla podneti da čeka. Nešto neprijatno mu se pomerilo u stomaku na tu misao.
Mada, kad ju je Filipo sad pogledao, zapazio je da je nešto u vezi s njom bilo drugačije, iako je nosila poznatu haljinu, a kosa joj je bila upletena kao i obično. Nije mogao sasvim da razume zašto.
„Filipo...”, obratila mu se Frančeska. Usne su joj se razvukle u ukočeni, zabrinuti osmeh. Kao da je ponovo osetio sastav tih zlatnih traka pod makazama. Prisetio se njihovog škljocanja; opet je video kako joj se bluza razmiče, naglo oslobođena zategnutosti. Nelagodno je progutao pljuvačku.
„Filipo, tako mi je žao”, rekla je.
Zapitao se hoće li uopšte moći da progovori. Trenutak kasnije, uspeo je da prozbori: „Zašto?”
„Ne nameravam nikom drugom da kažem istinu, ali znam da tebi moram.” Zašto bi morala? ]e li joj on nekako bio poseban za razliku od ostalih pokrovitelja? Srce mu se malčice obodrilo.
A onda je potonulo kad je nastavila: „Zato što si nas ti upoznao. On ti je prijatelj. Moraš da saznaš istinu.”
Namrštio se. Sta je to? O kome je govorila?
„Zaljubila sam se u Luku.”
Dugi tajac. Reči su visile u vazduhu između njih.
„I...” Oklevala je. Ugrizla se za usnu. Duboko je udahnula. „I verujem da je i njemu stalo do mene.”
„Zna li on? Da li zna za...” Utihnuo je i glavom pokazao u pravcu spavaće sobe. Polako je odmahnula glavom. „Potpuno je uveren da sam ti rođaka.” Filipo je osetio kako splašnjava kao probušeni mehur. Ramena su mu se povila, lice otežalo; kao da mu se sva utroba spustila nadole; možda i sve ispadne iz njega, pomislio je: možda će uskoro biti samo svetlucava gomila napuštenih iznutrica, sivkasto-ljubičasta smrdljiva hrpa oko koje zuje muve.
A onda ga je obuzeo užasan, mučan osećaj da je za sve sam kriv i u glavi mu ostavio hladnu prazninu.
Samo da.
Samo da. Samo da.
Samo da nije pozvao Frančesku na onu predstavu - da je jednostavno otišao sam, kao što je i pre činio - ona ne bi upoznala Luku. Da nije upoznala Luku, sad bi bila na spratu s njim, odvezivala odeću i pripremala se da ga zabavi.
Pretpostavio je da ga Bog konačno kažnjava za sve godine sebičluka i besramnog neverstva. Frančeska je prešla preko sobe i uzela ga za obe ruke. Ovako izbliza, video je da su joj oči razrogačene od preklinjanja i - neočekivano - od straha. Glas joj je podrhtavao dok je govorila: „Moram da te zamolim, Filipo - ne, ne da te zamolim... preklinjem te! Molim te, molim te - molim te... preklinjem te - sačuvaj moje tajne.” Zastala je, a zatim dodala: „Ovo nikako nisam mogla sakriti od tebe. O, bože! Moraću te zamoliti da lažeš za mene - ko zna koliko dugo. Ti si Lukin prijatelj - ako sve ispadne dobro između Luke i mene, nesumnjivo ćemo se povremeno sretati, ti i tvoja žena, Luka i ja. Jednom nesmotrenom rečenicom u pogrešnom društvu mogao bi da uništiš moju i Lukinu zajedničku budućnost. Svaki put kad te vidim, Filipo, čekaću i posmatrati, i truditi se da ugušim strah zbog onoga što bi mogao da uradiš. Znam to. Ali takode znam i da si ti dobar čovek. Ljubazan čovek i...”
U očima su joj blistale suze.
I shvatio je šta je to kod nje drugačije. Njena samouverenost - njena drska, sladostrasna, energična samouverenost - potpuno je nestala. Kurtizana je umrla.
Živ osećaj izgubljene prilike odzvanjao je u novonastaloj praznini u Filipovoj glavi i pomalo ošamućujući nalet besa podigao se i zaglavio mu se u grlu. Ali onda, na njegovo iznenađenje, probijajući se pored bolnih slabina, očajničkog razočaranja i oštrih strahova zbog budućnosti, pojavila su se dva neočekivana osećanja: saosećanje i sažaljenje. Obgrlio ju je kao nikad pre: s nežnošću. Na trenutak ju je privukao na grudi i tiho joj rekao iznad glave: „Šta zamišljaš, kakav sam ja to čovek, Frančeska? Kakvo to mišljenje imaš o meni? Zar zaista misliš da bih ti - zbog uvređenosti, inata ili želje za osvetom, ili čega god - ikad namerno uništio priliku da doživiš istinsku sreću?”
Odmakla se od njega, kratko mu se zagledala u lice, a onda zaplakala. Filipu je bilo drago što je Marija spavala kad je stigao kući. Ostao je još samo nekoliko minuta kod Frančeske - još je bio dan kad je krenuo kući - ali pošto se nije osećao dovoljno snažnim da se suoči sa ženom, lutao je kroz grad i spustio se do mora, gde je seo na nizak zid i zurio u vodu sve dok nije pao mrak.
Nameravao je da noć provede - kao i uvek - u najmanjoj od tri spavaće sobe. Krevet je u njoj bio uzak, a dušek tanak. Obično se pretvarao kako proklinje nedostatak udobnosti, mada je u srcu znao da bi radije uživao u bolnom osećaju mučeništva koji mu je ta prostorija nudila: na taj način je uvek ublažavao gorčinu krivice. Osećaj stida zbog neverstva lebdeo je oko njega kao loš miris još otkako je upoznao Frančesku, ali dok je sad ležao na tom neravnom krevetu i razmišljao, shvatio je da su tokom godina te redovne posete sredom njegovoj razvratnosti davale primesu veštačke pristojnosti.
Pošto je s tim gotovo, pitao se nije li sve to bilo prilično aljkavo.
Uvek se trudio da ubedi sebe kako mu je dogovor s Frančeskom pružao najmanje izdajničko rešenje za nepomirljive teškoće koje su on i Marija imali u braku: možda je Frančeska tražila novac za svoje usluge, ali on je nikad nije gledao samo kao kurvu. Bila mu je više kao prijatelj, uvek je govorio sebi, prijateljica koja je razumela njegove potrebe i teškoće; prijateljica koja mu je sa zadovoljstvom nudila rešenje za osujećenost, rešenje koje ne bi povredilo Mariju. Na kraju krajeva, nisu oni bili ljubavnici. Frančeska se nikad nije čak ni pretvarala da ga voli - bio je siguran u to i bilo mu je drago zbog toga. Ni on nju nije voleo - ne onako kako je voleo Mariju. Njegovo i Frančeskino spajanje bio je čist trgovački sporazum i sad je zbog toga bio zahvalan. Bio je zadivljen njenom lepotom; mahnito ga je uzbuđivao i radosno oslobađao njen prenaglašeni nedostatak kočnica; tešilo ga je njeno neprekidno odbijanje da ga osuđuje. Ali iako mu je telo bilo sasvim obuzeto njom, sad je znao da mu ta prelepa žena nije nikad osvojila srce. Pretpostavljao je da zato nikad i nije imao utisak da je izneverio ženu.
Sad ga je pomisao na Mariju presekla kroz stomak kao nožem dok je sedeo na rubu kreveta i izuvao cipele.
Zamislio ju je kako leži usnula u susednoj sobi, kao i obično, potpuno nesvesna gde je bio i šta je radio. Zamišljao je njeno usnulo lice i poželeo - s bolnom čežnjom - da otvori vrata sobe, popne se u krevet pored nje i ispriča joj... sve. Shvatio je, kad je osmislio scenario, kakvo bi mu olakšanje bilo da se tako rastereti.
Međutim, Marija nije spavala i svakako nije bila nesvesna gde je Filipo bio. Sedela je na krevetu, obavijena ogrtačem i pisala u svoju svesku reči koje su u njenom telu stvarale tanano, živo uzbuđenje.
Ako ne možete da kažete ni da uradite, onda samo pomislite i zapišite - rekla joj je žena u grimiznoj haljini onog dana, pored ostalih, još prisnijih saveta. Šta god da je, i koliko god da se osećate krivom, poverite se papiru - jednostavno zapišite. Niko nikad ne mora da vidi, osim ako vi ne odlučite da pokažete... i uvidećete da pisanje može biti najbolje olakšanje.
Tog istog dana kupila je svesku i odlučila da počne s pisanjem čim se povuče na spavanje. Sa spremnom sveskom, perom i mastilom, naslonjena na jastuke, obmotala je šal oko ramena. S osećajem straha koji joj je oduzimao dah, i lupanjem srca kao da se spremala da proseče zagađenu ranu na sopstvenoj nozi, uhvatila je vrh jezika zubima i zagledala se u prvu praznu stranu nove sveske. Reči koje je želela da zapiše visile su joj u glavi i bučno su se protivile da izađu iz pera. Ponovo se naslonila na jastuke u zagušljivom očajanju, dokjoj je natopljeno pero podrhtavalo među prstima. Zabacila je glavu da zaustavi vrele suze.
Zurila je u papir, opčinjena njegovom belinom, a vrh pera lebdeo je iznad njega i pulsirao tačno u ritmu njenog srca. Spustila ga je na stranicu. Jedna suza joj se prelila, kliznula niz obraz i kanula na papir. Lagano i mučno, nažvrljala je kratku rečenicu.
Mislim da moj muž tuca drugu ženu.
Ta jedna zabranjena reč vrisnula joj je u glavi, zapanjila je svojom ogoljenom prostotom, i na trenutak nije mogla da diše.
I onda je brana popustila. Počela je da piše. Pisala je više od sata, ruka joj se umrljala od mastila, isprskala je crnim spavačicu i pokrivače oko sebe, prsti su joj se grčili dok je pažljivo opisivala aktivnosti u kojima je Filipo, po njenom mišljenju, uživao tokom svojih odsustvovanja, nedelju za nedeljom. Njena dugo sputavana mašta iskliznula je kroz novootvorena vrata i, trepćući pod neprikladnim svetlom, počela da istražuje mnoge bolne mogućnosti koje je zatekla napolju. Odlučno je počela da zaviruje u zabranjene prostorije pune zvukova i prizora koji su u njoj budili stid, nalik na krhotine razbijenog stakla duboko zavučene u stomaku.. Na njeno veliko iznenađenje, baš kako je žena odevena u crveno predvidela, osećaj olakšanja bio je neopisiv.
Možda je, napisala je kad joj je ta misao pala na pamet, stid moćan samo onda kad se potiskuje - kao osujećeni pas čuvar koji, nakon što je danonoćno vezan, otkriva da se njegovo žestoko rezanje samo pojačava zbog toga što ne može da doživi olakšanje. Marija je zamislila tog psa puštenog da trči preko brda, galopira dok ga konačno ne obori fizička iscrpljenost i sva agresivnost ne iščezne; zamišljala je kako se njegove slabine nadimaju, isplaženi jezik, ushićenje i osećaj slobode. Zaspaće tamo gde padne, napisala je, tamo na suncem spečenoj zemlji, uživajući u iscrpljenosti od fizičkog olakšanja umesto napete osujećenosti.
„Moram to da izbacim iz sebe”, rekla je glasno. „Sve što sam zaključala u sebi. Moram sve da izbacim. Da pustim da potrči uz brdo i istrči se dok se ne iscrpi.”
I tako je u glavi poređala galeriju slika - sakupljenih iz svih zabranjenih soba koje je upravo otkrila - kao da ih je izlagala po jednom dugačkom zidu. Iz iskustva je znala da će te slike izazvati penušavo, zagušljivo osećanje stida čim ih vidi, ali umesto da odvrati pogled, kao što je uvek činila, rešila je da se natera da pregleda izložbu; nateraće se da ih sve ispita, dok se sa svakom ne suoči.
I zapisaće šta je osetila svaki put, do najsitnijih pojedinosti.
Potpuno svesna Filipovog prisustva u najmanjoj spavaćoj sobi s druge strane zida, Marija je pisala i pisala dok je prsti nisu zaboleli. Konačno, dok je čitala poslednji pasus po treći put, spustila je pero i svesku i nekoliko dugih trenutaka zurila u zid. „Čini mi se da umem da razmišljam i pišem”, rekla je sebi. „I to je znatan uspeh. Ali to neće biti ni od kakve koristi ako ne pronađem način da to izrazim i izvedem.”
Ostavila je svesku, pero i mastilo u kutiju, ustala iz kreveta i spustila kutiju u dugačak drveni sanduk koji je stajao u dnu kreveta. Presavijeno ćebe nalazilo se na kraju kreveta. Marija ga je uzela i stavila preko kutije u sanduk. Spustila je poklopac, vratila se u krevet i navukla prekrivače preko sebe.

31.




Vrata krčme naglo su se otvorila i mirisi mora uleteše u zadimljenu unutrašnjost. Sve sveće su zatreperile, neke su se i ugasile. Kao i pet-šest drugih ljudi, Karlo dela Rovere osvrnuo se da vidi ko je ušao. „Čičano!” viknuo je preko prostorije i podigao ruku. Mikele di Čičano uputio se ka mestu gde je sedeo Karlo. Probio se kroz gomilu gostiju, usput šutnuvši praznu stolicu koja mu se našla na putu, a zatim se teško spustio na klupu s druge strane stola, glasno dišući kroz nos.
Trenutak kasnije rekao je: „Reci toj tvojoj ženskastoj kurvici da mi donese jebenu grapu, hoćeš li?”

Karlo je doviknuo preko ramena: „Marko?”
Daleko na drugom kraju prostorije, žgoljav momak s masnim repićem klimnuo je glavom u znak razumevanja.
„Još dve, može? U stvari, donesi nam bocu, dobro?” Klimanje glavom. „Dakle”, rekao je Karlo. „O čemu se radi?” Mikele je grickao unutrašnju stranu obraza i ćutao.
Tajac.
„Da li se nešto dogodilo?”
„Izgleda da joj moj novac više nije dobar.”
„Kome?”
„Onoj jebenoj kučki Felicijevoj.”
Karlo je namršteno rekao: „Zar ti je to toliko strašno? Ona je obična kurva. U redu, prokleto dobra - i prokleto skupa! - ali svejedno kurva. Zar ne možeš samo da nađeš drugu? Sigurno ima barem još jedna žena u ovom gradu spremna da legne i istrpi za količinu zlata koju si spreman da joj baciš?”
Mikele je povio ramena i skrstio ruke na grudima; jedno koleno počelo je divlje da mu poskakuje. Sa izbačenom vilicom i glasnim disanjem kroz nos, odjednom je Karla snažno podsetio na razjarenog bika. Skoro je zamislio kako Mikeleu izlazi para iz nosa; prigušio je zloban osmejak.
Mikele je odgovorio, smišljeno tihim glasom: „Neču da mi jebena kurvica govori šta da radim!” Kad je Marko stigao do stola, nagnuo se pored Karla - protrljavši ruku o njegovo rame - i spustio punu bocu rakije i drugu čašu na sto. Mikele je zgrabio bocu čim ju je Marko pustio. Nasuo je sebi čašu i ispio je u jednom gutljaju. Uz grimasu zbog jačine alkohola, napunio ju je ponovo. I ponovo ispraznio.
I Karlo i Marko su na trenutak posmatrali kako Mikele ponovo naliva i prazni čašu, zatim je Marko nakratko položio ruku na Karlov rukav i udaljio se.
U pokušaju da ispuni sve veću tišinu, Karlo je rekao: „Jesi li znao da ima decu, Čičano?” Odgovora nije bilo.
„Izvanredna stvorenja. Bliznakinje. Potpuno prokleto iste. Iznenadio bih se kad bi ih i ona razlikovala, a kamoli neko drugi.” I dalje tišina.
Mikele ga je ljutito pogledao, a zatim rekao: „Zašto, jebote, misliš da me zanimaju njena deca?”
„Onako, kažem.” Tajac.
Karlo je nastavio: „Video sam ih pre neki dan. S onim njenim evnuhom.” Činilo se da ga Mikele ne sluša. Prosiktao je, više sebi nego Karlu: „Prokleta, prokleta kučka!
Poslala je jebenog slugu na vrata da mi kaže kako više ne želi da me vidi. Čak neće ni lično da razgovara sa mnom.”
„Šta je razlog?”
Mikeleov glas zadrhtao je od besa. Progovorio je jasno oponašajući naglasak crnookog sluge. „Ona više ne želi da zarađuje... zabavljanjem.” Tišina. Sopstvenim glasom, punim zajedljivosti, dodao je: „Očigledno.”
„Znači, nisi samo ti?”
Mikele ga je ošinuo pogledom. „Očigledno ne.”
Karlo je ispustio tihi uzdah iznenađenja. „Pre neku nedelju izgledala je dovoljno zagrejano prema mom bratu”, rekao je. „Pitam se zašto je tako iznenada promenila mišljenje.”
„Kučka! Mogao bih...”
Karlo je gledao kako se Mikeleovi prsti grče i stežu. Pomislio je na Đanija, lica iskrivljenog od besa, kako ga udara neuvežbanom pesnicom, i opipao je nos - koji mu je još bio osetljiv. I to je bilo zbog te Felicijeve: svakako je izazivala snažna osećanja u ljudima kojima je dopuštala da joj se zavuku pod suknju, pomislio je. Ili im nije dopuštala, kako se sad činilo.
Tada je pomislio, s jetkom razdražljivošću, na ogromnu količinu zlata koje je ostavio sinjori Felici, za Đanijevo gubljenje nevinosti. Setivši se kratkog razgovora koji je obavio pre nekoliko nedelja sa Zubom, malim gusarom, u glavi mu se rodila zamisao. Karlo je osetio kako mu lenji osmeh razvlači uglove usta, kad je način da Mikeleovu kurvu nauče lekciju kakvu neće zaboraviti, i da on istovremeno povrati svoj novac, počeo da dobija oblik.
„A čemu se ti, jebote, smeješ?”, zarežao je Mikele.
Karlo mu je ispričao. Pogled mu je preleteo preko krčme, da se uveri da ih niko ne prisluškuje, a zatim je izneo svoj predlog.
Mikele je zurio u Karla, blago otvorenih usta. Na trenutak je delovao duboko zaprepašćen, ali mu je izraz ubrzo očvrsnuo. Klimnuo je glavom.

32.



Luka će stići svakog trena. Juče mi je rekao kako će me ujutru izvesti u šetnju do vode - njegov prijatelj Pjero Parizeto ima brodić, koji Luka povremeno pozajmljivao kad je osećao potrebu da pobegne od gradske vreve. Vrlo je mali: nedovoljno velik da sa sobom povedemo i devojčice, pa će one ostati s Ilarijom.
Nadala sam se da nisu imale ništa protiv. Sirota Ilarija je čitavo jutro izgledala razdraženo. Sinoć sam njoj i Sebastijanu saopštila da će biti otpušteni. Iako sam im oboma ponudila i više nego velikodušnu svotu novca da ublažim udarac, Ilarija je očito bila vrlo povredena. (Sebastijano nije rekao ništa, ali bila bih zapanjena da jeste: retko je iznosio mišljenje o bilo čemu.) Nijedno se, u stvari, nije otvoreno žalilo, ali je od moje objave u kući vladalo raspoloženje mučne ogorčenosti, nalik na odvratan miris močvare.
Otići će u subotu i Modesto će se naredne nedelje useliti u njihovu sobu. Devojčice su bile oduševljene: mnogo su volele Modesta.
Dok sam se proučavala u ogledalu, vratila sam zalutali pramen kose u složenu mrežu pletenica koje sam jutros uplela i grickala donju usnu da je zacrvenim. Haljina mi je bila stara, obična, smeđa. Nisam je nosila godinama - ali činila mi se najprikladnijom za izlet brodićem. Teško sam odlučivala šta da obučem još otkako se sve dogodilo: veći deo ormara mi je, naravno, bio potpuno neprikladan za trezvenu sinjom Marone. Spala sam na tri-četiri haljine, a na dve sam morala da zamenim raskošnu zlatnu čipku i trake mnogo jednostavnijim i običnijim, u pokušaju da ih učinim manje kitnjastim.
Zbog čitave te obmane osećala sam se očajnički nelagodno. Lagala sam Luku - bože! Mrzela sam što to radim! On je bio toliko providno iskren da je moja dvoličnost bila dvostruko sramna, pa sam se osetila još manje vrednom njegove ljubavi. Ali sama pomisao da mu priznam istinu ispunjavala me je stravom: to bi bila propast.
Srce bi mi jače zalupalo kad bih zamislila kako bi taj razgovor tekao. Kako bih počela? Pretpostavljam priznanjem: Imam nešto da ti kažem... Sigurna sam da bi se Luka nasmešio na te moje otrcane reči, s nežnom i bezazlenom znatiželjom na licu. Podignutih obrva, glave blago nakrivljene u stranu, čekao bi da čuje šta to imam da priznam, uveren da to što sam se bojala da otkrijem ne može biti ništa strašno. Ne znam kako ovo da ti kažem, rekla bih, ali... ja nisam ono što sam ti rekla da jesam. Zamišljala sam kako oklevam, zamuckujem, mučim se da izgovorim. Lukino čelo bi se namrštilo na prizor moje iskrene uznemirenosti, s prvim nagoveštajima prave strepnje. A onda bi izletela užasna istina, poput mučnine. Ja nisam udovica. Nisam nikad bila udata. Moja deca nisu - kao što sam nagovestila - zakonite kćerke uglednog pokojnog trgovca, već kopilad petog vojvode od Ferare, čija sam plaćena ljubavnica bila osam godina, pre nego što sam pobegla od njega i smestila se ovde u Napulj... kao kurtizana. Zaradila sam mnogo novca. Ni ovu kuću, ni ono što se u njoj nalazi, kao ni drugu kuću u Ulici Svetog Tome, nije mi ostavio pokojni muž, kao što sam te navela da poveruješ, već mi je jednu poklonio zahvalni pokrovitelj, a drugu sam kupila svojim novcem: i treba da znaš da sam svaki novčić zaradila... na težak način.
Mogla sam samo da mu zamislim bol u očima; vidim ga kako se odmiče od mene, kako mu fizički bol i gađenje krive lepe crte lica. Blagi bože! Kako bih ikad mogla da mu kažem istinu? Ali onda, ako ne kažem... kako ću moći da živim s osećajem krivice zbog sopstvene prevare... i neprekidnim strahom da ću biti otkrivena? Svaki put kad bih ga videla, hvatala sam sebe kako mu ispitujem lice u potrazi za promenom. Svaki put sam se pitala da li mu je Đani, ili Filipo - ili bog zna ko još - ispričao istinu. Moram da priznam da mi je takav život bio gotovo nepodnošljiv. Održavala sam ravnotežu na ivici ponora i panika bi mi zalupala u grudima pet-šest puta dnevno. Pokazalo se da je mukotrpnije nego što sam ikad mogla zamisliti.
Ali nisam mogla da se udaljim od toga. Prošlo je manje od dve nedelje otkako me je Filipo odveo u San Domeniko Mađore i okrenuo mi život naopačke. Nisam mogla da zamislim život bez Luke.
Na kraju će se sve sigurno srušiti oko mene. Jedino je pitanje - kada? Koliko mi je još ostalo? Začulo se kucanje na ulaznim vratima.
Srce mi se popelo u grlo. Duboko sam udahnula, pokušavajući da ga spustim tamo gde bi trebalo da bude. Čula sam kako devojčice jure ka
Beata i Izabela stajale su na pragu i oduševljeno mahale dok smo se Luka i ja udaljavali ulicom. On je nosio torbu s hranom - narezane golublje grudi umotane u voskirani papir, hleb, sir, grožđe, nekoliko bresaka i veliku bocu vina. Okrenula sam se i viknula: „Vidimo se večeras. Budite dobre!”
Nastavile su da mašu sve dok nismo stigli do kraja ulice. Neposredno pre nego što smo skrenuli za ugao, okrenula sam se, poljubila vrhove prstiju i poslala im poljubac. Bela je poskočila, pretvarajući se da ga hvata, a Beata je pokušala da ga otme od sestre. Luka se nasmejao. Međutim, Ilarija, koja je stajala iza njih, tvrdoglavo je zurila u mene nekoliko trenutaka, a onda je uvela devojčice unutra.
Hvala nebesima, izgleda da su se dopale Luki. Trudile su se iz petnih žila da mu budu što bliže, igrale se s krajevima njegovog kaputa i stidljivo ga gledale ispod trepavica. Bio je dobar prema njima - zabavan i ljubazan, i uvek vidno zainteresovan za sve što su govorile.
Mali koraci ponovo su zatapkali po stepenicama i ovog puta zakoračili u spavaću sobu. „Mama! Stigao je!”, rekla je zadihano Bela dok je otvarala vrata. „Reci mu da dođe do sale”, rekla sam. „A onda idi i pronađi Ilariju. Doći ću za tren.”
Bela je ponovo štrcala stepenicama, a ja sam poslednji put namestila kosu, ponovo se ugrizla za usnu, izašla iz sobe i uputila se ka sali. Osmeh mu je bio širok i topao kad me je ugledao. Opustila sam se.
Pre nego što je išta rekao, obuhvatio mi je lice rukama i poljubio me - polako i željno; jedna ruka mu je skliznula niz moja leđa - a ja sam se nagnula napred i privila se uz njega. Možda je bilo dobro što su devojčice tu - inače ne bih mogla da se uzdržim a da mu ne skinem kaput.
Odmakao se od mene i udahnuo. „Raduješ li se izletu na brodu?” pitao je. „Veoma.”
„Mislio sam da bismo mogli da otplovimo obalom do Merdeline, ako bi želela...” Osmeh i klimanje glavom.
„Obala je tamo lepa. Znam mesto gde bismo mogli da se zaustavimo i ručamo - a onda... pa, videćemo šta ćemo raditi posle toga, zar ne?” Mislim da sam znala šta sam želela da radim.


***



Ranije tog jutra, Luka mi je ispričao da je Pjerov brod mali, ali meni je izgledao i dugačak i težak kad smo stigli u pristanište. Bila sam i više nego zadivljena što je Luka pomislio da vesla tako daleko. Mislim da je Merdelina bila udaljena barem tri milje. Čamac je bio vezan ispred kuće Parizetovih. Na moje oduševljenje, bio je obojen u jarkožutu boju. Uz njega su bila postavljena dva ogromna vesla i dva sjajna, lakirana sedišta - Luka mi je objasnio da ih nazivaju izokrenutim jer su bila nameštena jedno naspram drugog. Nisam ništa znala o čamcima i apsolutno nisam imala pojma koliko je to malo plovilo vredelo na moru, ali činilo se da je bio predivno izrađen. Žuta boja bila je sunčana i vesela i - najbolje od svega - nudio mi je mogućnost da provedem čitav dan nasamo s Lukom, daleko od grada, gde nas niko neće prekidati.
„Sviđa ti se?” pitao je Luka.
Klimnula sam glavom. „Lep je.”
„Pjero i Serafina nisu ovde - Pjero je rekao da samo uzmemo čamac i odemo, kad god poželimo. Dakle...” Nakrivio je glavu prema čamcu i pružio ruku da mi pomogne. Prihvatila sam je i oprezno zakoračila u čamac, koji mi se uznemirujuće zaljuljao pod nogama. Smestila sam se na sedište, promeškoljila se da izvučem zgužvani materijal sukanja i prilično nespretno ugurala torbu s hranom pod sedište.
„Je li ti udobno?”, pitao je Luka kad se ukrcao. Seo je, svukao kaput i podvrnuo rukave košulje iznad lakata. Presavio je kaput i sklonio ga u stranu.
Ponovo sam klimnula glavom. U stvari, nije mi bilo, ali ne bih to ni u snu rekla. Sa samouverenom lakoćom izvežbanog veslača, odvezao je konopac kojim je čamac bio privezan za obalu, podigao jedno veslo i, uz njegovu pomoć, odgurnuo čamac od pristaništa. Tada je uzeo i drugo veslo, i vešto zaveslao ka otvorenom moru. Nekoliko trenutaka, čulo se samo pljuskanje vode o bok čamca, i tiho bućkanje vesala dok su uranjala i izranjala.
Zgusnute kuće, koje su se međusobno tiskale sve do ivice vode, počele su da blede dok smo tiho plovili na zapad. Zbijeni u veselom neredu, ti obalski kućerci bili su aljkavi i oronuli, ali u njima je vrvelo od života: nekoliko nagih, preplanulih dečaka skakalo je u vodu i vrištalo od razdraganog zadovoljstva. Gurali su jedni druge u more, a zatim izlazili na oronuli stari mol, gurkajući se rukama i nogama. Presijavali su se od osunčanih kapljica vode kao optočeni dijamantima, a prekinuli su igru da nas isprate pogledom, uz zviždanje i mahanje. Nekoliko žena podiglo je pogled s pranja odeće i zagledalo se u nas, a barem dvadesetak muškaraca pripremalo je sopstvene čamce i na nas uopšte nisu obratili pažnju.
„Još milju-dve na zapad i skoro da smo napustili obalu”, rekao je Luka, a glas mu je pomalo poskakivao u ritmu veslanja. „Postoji mali zaliv odmah posle glavne luke u Merdelini - tamo ću odveslati.”
Vozili smo se malo više od sata. Za to vreme smenjivali su se lagana, prijatna tišina i zabavni razgovori. Raspravljali smo o muzici, umetnosti i istoriji, razgovarali o poeziji i politici - predivnim, čarobnim i važnim stvarima, o kojima niko, čak ni Modesto, nikad nije tražio da čuje moje mišljenje.
I razgovarali smo jedno o drugom.
Pa... ne. To nije sasvim istina. Bilo bi mnogo tačnije reći da je Luka, odgovarajući na moja pitanja, ispričao mnogo o sebi, a ja sam na njegova odgovarala uglavnom pričajući o sinjori Marone. Iskre krivice palile su se svaki put kad bih izmislila novu laž, ali pažljivo sam oduvala svaku varnicu koja bi planula i trudila sam se da mu ponudim što više istine koju sam se usudila da izgovorim, kao neku vrstu odštete za obmanu.
„Pričaj mi šta voliš da radiš”, tražio je uz osmeh. „Mislim da sam te pitao onog dana u San Domeniku - ali sećam se da si vrlo vešto izbegla odgovor.”
Na trenutak se odmorio od veslanja, pridržavajući vesla podlakticama; voda koja se slivala s njih svetlucala je kao sitne krhotine stakla dok je odlazila nazad u more, čamac se izdigao i prešao preko talasa.
Oklevala sam i brzo razmišljala. Zaista, šta volim da radim? Pošto me je pitao, nisam imala pojma.
Ubrzo sam rekla: „Sviram lautu.” To je bilo vrlo blizu istini.
Luka se šire osmehnuo i rekao: „Volim zvuk laute. Hoćeš li mi svirati jednom?”
„Volela bih - mada, nisam naročito nadarena.”
„Sigurno si nadarenija od mene - ja ne sviram nijedan instrument.” Oklevao je, a zatim dodao: „Pošto sam već rekao - kad sam bio dečak...” Ponovo tajac. „... učio sam da sviram camponju...”12
Malo je pocrveneo kad je to priznao, a ja sam, pošto sam u glavi zamislila te nemelodične gajde i njihov zvuk zavijanja crknute mačke, morala da se nasmejem. Rukom sam poklopila usta i pokušala da ugušim smeh.
„Veoma si nepristojna”, rekao je glumeći uvređenost. „Često su mi govorili da odlično sviram!”
„Ko?”
„Majka.”
Zamislila sam lepuškastog, crnokosog dečačića kako nespretno pridržava tog velikog i krutog oktopoda od instrumenta; obrazi su mu se naduvali od napora da proizvede zvuk i škiljio je na note, a posmatrali su ga ushićeni i nasmešeni roditelji - koji kao da su bili gluvi za užasan zvuk koji je stvarao.
„Roditelji su sigurno bili veoma ponosni na tebe”, izjavila sam, oduševljena tim zamišljenim prizorom, a zaista sam tako i mislila.
„Verovatno ne više nego što su tvoji bili ponosni na tebe.”
O, bože. Ovo je došlo kao hladna voda i potpuno mi izbrisalo osmeh s lica. Moj otac ponosan na mene?
Prikrila sam uznemirenost lažnim kašljem. Obrazi su mi buknuli, a ja sam se ponadala da će Luka tu boju prepoznati kao stidljivu skromnost, umesto bolnog stida, što je zapravo bila.
Morala sam da promenim temu.
„Voliš li da čitaš?” pitala sam.
Luka, čiji glas je i dalje poskakivao u ritmu veslanja, odgovorio je: „O, bože. Trebalo bi da čitam raznovrsnije štivo - ali čini mi se da uvek imam previše pravne dokumentacije koju moram da pročešljam dok se pripremam za rad sa studentima.” Zastao je na trenutak, a zatim dodao: „Znaš, ne znam da li sam to već rekao, ali od one predstave u San Domeniku, mislim da je počeo da mi se dopada Ariosto.”
Osmehnuo mi se. „Ne bih mogla reći šta mislim o njegovom radu”, rekla sam. „Nisam čula ni reč od te predstave.”
„Nisam siguran ni da sam ja, kad malo bolje razmislim.” Gledao me je u usta. „Pažnju mi je odvlačilo nešto sasvim drugo.”
„Da smo pažljivije slušali”, rekla sam, a on me je ponovo pogledao u oči, „možda bismo shvatili da nam se Ariosto uopšte ne dopada.”
„Možda ne, ali uvek ću mu biti naročito zahvalan, bez obzira na kvalitet njegove poezije.” Nagnuo se napred, preko ispravljenih vesala, i usnama potražio moje. Imao je ukus soli, a usne su mu bile hladne i suve od vetra.
Sedela sam na neudobnom sedištu, posmatrala Lukine ruke na veslima i bila zadovoljna kao nikad u životu. Ritmički zvuci vesala bili su umirujući; prijatni. Kapljice vode letele su dok je Luka veslao i padale kao hladne iglice na kožu ruku, zagrejanu od sunca, a svetlo je bilo zaslepljujuće tamo gde je dodirivalo namreškanu površinu vode. Luka je veslao i veslao. Posmatrala sam kako mu se mišići na podlakticama pomeraju dok je povlačio vesla. Kolena su nam se sudarala pri svakom zaveslaju.
Kad smo stigli, videla sam da je Merdelina malo ribarsko selo, ugnežđeno između upečatljivih stenovitih brda i mora. Luka je bila mala i uredna, prepuna malih čamaca, i ukotvljenih i onih koji su isplovili. Izgledalo je da se svega nekoliko ulica spušta do vode, a lelujavi put vodio je iz sela, očigledno prema Napulju.
Prošli smo pored ulaza u luku.
„Eno tamo”, pokazao mi je, pridržavajući vesla jednom rukom i poka zujući. „Vidiš li tamo iza one velike stene?”
Vladala je tišina dok sam pogledom pratila njegov ispruženi prst. Klimnula sam glavom. „Baš između stene i tamnog rta - tamo je uvala. Još malo pa smo stigli, Jesi li gladna?” O da, razmišljala sam dok sam klimala glavom. Da, bila sam. Veoma. Ali možda ne baš za hranom.

33.




Beata i Izabela Felici sedele su na pragu kuće i jednako se mrštile, Beata je petom cipele udarala po prašini i posmatrala kamenčić koji je odskakutao. Bela je razdražljivo čeprkala krastu na ruci.
„Drago mi je što Ilarija odlazi. I Sebastijano”, rekla je Beata. Nakratko je zaćutala, a zatim dodala, „Sebastijano smrdi na ribu.”
„A Ilarija je uvek ljuta”, složila se sestra.
„Uvek.”
„Drago mi je što će umesto njih ovamo doći Modesto”, rekla je Bela. „I Lorenco.”
„Iako je tako debeo.”
Uprkos lošem raspoloženju, devojčice su se pogledale i prigušile kikot. „Volela bih da je Desto već ovde”, rekla je Bela, a osmeh joj je ponovo izbledeo.
Beata je petljala oko pertle na cipeli. „Zašto ne odemo da ga posetimo?”, pitala je. „Kada?”
„Sada.”
„Ilarija neće hteti da ide.”
Beata je zastala, oblizala usne i tiho rekla: „Ilarija ne mora da pođe. Možemo i same.”
„Ilarija nam je rekla da ostanemo ovde”, izjavila je Bela.
„Neće ni primetiti ako se ne zadržimo predugo u Destovoj kući. Nije nam se obratila već satima.”
Bliznakinje su se gledale dok je neposlušnost rasla među njima. Obe su se okrenule i preko ramena pogledale ka otvorenim ulaznim vratima. Ilarije nije bilo na vidiku.
Ustale su.
„Ne znamo hoće li Desto biti kod kuće...”, rekla je Bela.
„Ako ne bude, vratićemo se kući.”
„Moramo stići pre nego što se mama vrati kući.”
Zamišljajući mamin bes, čvrsto rešena da ga izbegne, Beata je klimnula glavom i uhvatila Belu za ruku; pogledale su na jednu a zatim i na drugu stranu ulice, ponovo proverile iza sebe i krenule, držeći se za ruke, prema kući u Ulici Svetog Tome Akvinskog.
Ilarija se s mukom spustila na višu od dve stolice u kuhinji. Dohvatila je korpu s pasuljem, zagrabila punu šaku mahuna i spustila ih u krilo. Prešla je prljavim noktom palca preko spoljašnjeg spoja mahune, gurnula palac u prorez, rastvorila ga čitavom dužinom i istresla sadržaj u malu kalajisanu posudu.
„Sramota!” mumlala je. „Dala sam toj ženi dve dobre godine i sad me otpušta bez ikakvog upozorenja! Sramota, tako ja to zovem... Kad pomislim šta sve znam o njoj i njenom ponašanju. Bestidnica. Prava bestidnica!”
Bacila je praznu mahunu na pod kraj nogu.
Gomila očišćenog pasulja u maloj kalajisanoj činiji postojano je rasla, hrpa praznih mahuna na podu se širila, a Ilarija je nastavljala ljutito da mumla sebi u bradu dok je radila. Uopšte nije obraćala pažnju na dve devojčice, koje je poslednji put videla kako sede na pragu ulaznih vrata kad je prošla kroz hodnik iz salona na spratu.
Dok je na dlanu ruke odmeravao balčak izrezbarenog mača kratkog sečiva, Karlo dela Rovere je s proračunatim podrugljivim osmehom pitao oružara: „Vi to zaista ozbiljno? Očekujete da platim toliko - za ovo?”
Oružar je slegao ramenima; nimalo zabrinut Karlovim kritičkim tonom, počešao se po zadnjoj strani vrata kratkim neobrađenim gvožđem. „Ako ne želite da kupite, sinjore, ima ih mnogo koji žele.”
„Dobro. Oduševljen sam što to čujem. Onda ću im to prepustiti.” Karlo je zurio u oružara nekoliko trenutaka. Visok, ogroman i mišićav, oružar mu je ravnodušno uzvratio pogled. Konačno, Karlo se okrenuo i krenuo Ulicom San Đakoma, osećajući oružarov pogled na leđima. Potpuno svestan da je izgubio obraz, pokušao je da se šepuri, trudio se da s leda deluje nezabrinuto, ali svejedno je zamakao u prvu sporednu ulicu na koju je naišao. Ugurao je ruke u džepove pantalona i prošao pored natkrivenih prodavnica i tezga, ne obazirući se na kokoške i patke koje su mu se sklanjale s puta uz neprijatno klepetanje krila.
Međutim, nekoliko trenutaka kasnije se zaustavio, kad su se dve male devojčice uplašile i sklonile u stranu da ga propuste. Prepoznao ih je čim ih je video i osmehnuo se kad je shvatio da su ovog puta same. Sasvim sumornim osmehom. Zloban plan osvete protiv sinjore Felici, koji je pre neki dan predložio Mikeleu - plan koji sve do ovog trenutka nije bio ništa više do opojna skaredna zamisao - odjednom mu je delovao sasvim moguć. Izgleda da mu se sudbina za promenu osmehnula. Dlake na rukama su mu se naježile kad se setio razgovora koji je tog dana vodio sa Zubom.
„Dakle, recite mi, sinjore”, rekao je malom piratu, „pričajte mi o vašem naj... zanimljivijem... putovanju u poslednjih nekoliko meseci.”
Zuba se na tren nemo zagledao u njega dok je uvijao male pletenice sa podignute brade oko kažiprsta, a zatim je rekao: „Radije ne bih razgovarao o prethodnim uspesima, sinjur.” Nasmešio se neveselim osmehom, pokazujući razmak između zuba. „Mi mornari smo sujeverni, sinjur. More je hirovita ljubavnica i uvek se trudimo da je ne uzrujavamo; ne radimo ništa što bi je izazvalo da nam se na bilo koji način osveti. Razmetanje prošlim poduhvatima bi joj se moglo učiniti... drskim.”
„Dobro, onda”, prihvatio je Karlo. „Pričajte mi o nečemu što biste mogli da radite u budućnosti.”
„Mmm. Dobro. I to bi bilo traženje nevolje, zar ne mislite tako?”
Sad već razdražen, Karlo je progutao ostatke rakije i rekao: „Pa ispričajte mi onda samo nešto zanimljivo. Bilo šta.”
Tajac.
„Pretpostavljam da bih vam mogao ispričati o razgovoru koji sam vodio pre nekoliko meseci.” Karlo je podigao obrvu.
Zuba se naslonio leđima na naslon stolice. Prepleo je prste i protegao ruke iznad glave, puckajući zglobovima. Ne skidajući pogled s Karlovog lica, rekao je: „Sad, na kraju plovidbe, sinjur, Afridovo skladište obično je krcato zlatom. Ili svilom, ili začinima, ili drugom... nezakonito stečenom robom. Beživotne stvari koje smo sakupili, koje leže bez ikakvih primedbi u buradima ili kutijama, spremne da budu iskrcane na kraju putovanja, a zatim predate ričetatoriju, sinjur, kao što ste i vi.” Kratko je klimnuo glavom ka Karlu.
Karlo se namrštio, nesiguran kuda ovaj razgovor vodi.
„Pa, sinjur, pre nekih šest meseci, nekoliko dana bili smo nasukani u maloj luci nekoliko kilometara od obale Tunisa. Lepo mesto. Mada, vruće. I - s vremena na vreme - bez vetra. Bili smo tamo skoro dve nedelje. Dosta vremena proveo sam na obali, i jedne noći sam se zatekao u razgovoru s vrlo zanimljivim gospodinom koji mi je - kad je otkrio ponešto o mom načinu života - predložio nešto zanimljivo. Kako da se izrazim - predložio mi je da, ako ikad kojim slučajem naiđem na... dame svetle puti koje bi možda - ili možda ne bi - želele da putuju s njim, mogao bi sasvim lepo da nagradi i mene i moje ljude ako mu obezbedimo tu povlasticu da te dame preveze tako daleko od njihovih kuća.” Zastao je, a zatim dodao: „Što mlade, to bolje, očigledno. Tako je gospodin rekao.”
Drhtaj pomalo ošamućujuće razvratnosti spustio se u Karlov stomak. „ I jeste li ikad...” Dovršio je pitanje klimanjem glave i podizanjem obrve.
„Ne, sinjur. Nisam. Kao što sam rekao, skladište mi je uvek krcato neživom robom. Umesto... živog tovara.”Zuba je olizao usne. „Ali ne znači da neću”, dodao je. „Ako mi se ikad ukaže prilika.”
„Buongiorno, signorine”, obratio se devojčicama uz naklon. Stajale su mirno i bez reči i zurile u njega. „Kuda idete?” Nisu odgovarale.
Karlo je brzo razmišljao. „Na neko zanimljivo mesto?” pitao je uz još širi osmeh. Jedna devojčica je odgovorila, malo glasnije od šapata: „Do Destove kuće.” Ne prepoznavši ime, Karlo je ispipavao dalje, u nadi da će mu se nagađanje pokazati tačno.
„Video sam vas s njim pre neki dan, zar ne?” Istovremeno su klimnule glavom. „Da li vas on očekuje?” Istovremeno su odmahnule glavom.
Ćutke je uzdahnuo od olakšanja. Mogućnost je postala izvodljiva. Kratak predah. Kako da najbolje ostvari ono što je naumio... „On trenutno nije kod kuće”, rekao je, brzo razmišljajući. „Ali slučajno znam gde je - video sam ga malopre. Hoćete li da vas odvedem da ga vidite?”
Devojčice nisu ništa odgovorile, očito sumnjičave.
Karlo je čekao. „Kad sam ga sreo, rekao je da bi voleo da vas vidi. Baš mi je pričao o tome koliko voli vaše posete.”
Konačno je jedna devojčica klimnula glavom: „Ali ne smerno dugo”, rekla je. „Moramo da se vratimo pre nego što mama dođe kući.”
„O, ne brinite, nećemo dugo”, umirio ih je. „Hajdemo, idemo da nađemo... Desta.” Uhvatio je jednu devojčicu za ruku. Iznenadio se koliko su im prsti bili mali u njegovom dlanu.
Pogledao je prvo jedno dete, pa drugo, a zatim je pokušao da im se bratski osmehne; i dalje su ga nemo gledale, razrogačenih očiju.
Zajedno su krenuli prema kraju ulice.

34.





Luka je postavio vesla uz čamac i protegao se savijajući ramena i istežući prste. Nasmešio mi se. Čamac je poskakivao gore-dole dok se ljuljuškao na talasićima uz obalu.
„Pa, stigli smo”, objavio je. „Hajde da pronađemo mesto gde ćemo da jedemo.”
„Ovde je tako lepo, Luka”, rekla sam. „Hvala ti. Hvala što si me doveo čak ovamo.” Nagnuo se napred, kolenima mi obuhvatio noge, uhvatio obema rukama za lice i poljubio. „Ne treba da mi zahvaljuješ. Samo uživaj.”
Ustao je, preskočio ivicu, pljusnuo u plićak i navukao čamac na šljunkovitu plažu. Pružio je obe ruke i preneo me na obalu. Zatim sam se malo odmakla i posmatrala ga dok je vukao čamac; pokušavala sam da zamislim kako bi mi izgledao da sam nezainteresovana prolaznica. Šta bih mislila o njemu: tom visokom crnom muškarcu razbarušene kose, sa neuredno uvučenom košuljom i odbačenim kaputom, snažnim i sposobnim rukama, dok je čučao i vezivao konopac za veliki kamen na plaži? Jedino mi je padalo na pamet da bih ga videla isto kao i sada - sa opojnom željom od koje mi je utroba plesala.
„Ovo bi trebalo da drži nekoliko sati”, rekao je. „Uskoro će oseka.”
Dohvatila sam iz čamca torbu s hranom. Luka ju je preuzeo.
„Hajde”, pozvao me je pokazujući. „Tamo idemo.” I držeći me za ruku, pošao je sa mnom uzanom, stenovitom stazom, dalje od male uvale. Torba mu je svakim korakom udarala o nogu. Neko vreme smo se penjali, povremeno se držeći za ruke, ponekad jedno iza drugog, dok se staza nije izravnala i razdelila.
„Kojim putem?” pitao je.
„Ti si već bio ovde - koji put je bolji?”
„Ti biraj.”
Očarala me je njegova uglađenost. „Onda, ovuda”, rekla sam mu i pokazala. Krenuli smo levom stazom, koja nas je, nakon nekoliko stotina metara, odvela do skrovitog travnatog proplanka. Teške, žbunjem obrasle stene nadvijale su se iza nas i bacale ljubičastu senku preko polovine proplanka; druga polovina bila je obasjana jarkom sunčevom svetlošću. Sa svih strana bili smo zaklonjeni gustim, zakržljalim žbunjem, iza kojih se padina kojom smo se upravo popeli strmo spuštala ka moru.
Mogli smo biti potpuno sami na svetu.
„Savršeno”, rekao je. „Dobro si odabrala.” Kad je spustio torbu s hranom, seli smo jedno pored drugog na zakržljalu travu. Veslao je više od sat vremena - kosa mu je bila vlažna, košulja mu se zalepila za leđa i ruke. Dok smo sedeli ovako blizu jedno drugom, osetila sam vrelinu kako izbija iz njega; mirisao je na znoj, sunce, so i more.
„Srećna?” pitao je.
„Šta ti misliš?”
Luka je potražio po torbi i izvadio je golublja prsa umotana u voskirani papir, grožđe, hleb i sir, i sve je to spustio na uzani prostor između nas. Razmotao je paketić s mesom i posegao u njega. Uzeo je malo parče i pružio mi ga. Neodoljivo me je podsetio na Vaskeza i na to mi se u stomak uvukao mali crv stida. Ali uzela sam parče mesa od Luke pravo u usta, hvatajući ga za prste dok mi je dodirivao usne. Gledala sam ga pravo u oči. Posegla sam za grozdom i ubrala zrno. Pružila sam mu ga. Nasmešeno mi ga je uzeo usnama iz prstiju. Ponudila sam mu još jedno. Mrmljajući od zadovoljstva dok ga je jeo, otkinuo je parče hleba. Prepolovio ga je i ugurao drugo parče mesa u njega, predao mi ga je, a zatim isto ponovio i za sebe.
Jedno vreme smo jeli, ništa ne govoreći, samo smo se gledali u lice i osećali blizinu onog drugog tela poput neodoljivog privlačenja magneta.
„Piće?” pitao je zatim.
„Da, molim.”
Odmakao se od mene, pogledao u torbu i rekao: „Prokletstvo!”
„Šta je bilo?”
„Nemamo šolje. Kako glupo od mene - zaboravio sam da ih ponesem.”
„Nije važno. Možemo piti iz boce.”
„Ne smeta ti?”
„Naravno da ne.”
Nasmešio mi se, a pogled mu je leteo od mojih očiju do usta, a onda mi je, kad je izvadio čep, predao bocu. Vino je bilo toplo i jako i zahvalno sam ga otpila. Ali onda, vodeći više računa o Luki nego o onome što sam radila, ruke su mi zadrhtale i vino mi se prosulo niz bradu, na prednji deo haljine. Tiho proklinjući, nagnula sam se napred, odmakla bocu od sebe i obrisala lice rukom.
Izvukao je platnenu salvetu iz torbe; nagnuo se s njom i obrisao mi bradu. „Evo”, zaustio je, „nema štete.”
Pogledala sam u umrljanu haljinu, opipala je prstima, a onda osetila kako mi Lukini prsti podižu glavu. „Prestani. Nije važno, cara”, rekao je. „Ne misli na to.”
Nisam mogla odvojiti pogled od njegovih usana.
Moralo je biti sad.
Niko nije mogao da nas vidi.
Niko neće znati.

35.




Luka je video kako se Frančeski penje boja u obraze. Od vina koje je prosula bila joj je vlažna brada; prosulo joj se kao mrlja krvi po prednjem delu lepe haljine i video je kako joj lice gori od stida. Izvukao je platnenu salvetu iz torbe i nagnuo se da joj obriše lice. Pogledala je u uprljanu bluzu.
„Nije važno, cara” rekao je, stavio joj prste pod bradu i podigao lice. „Ne misli na to.” Ali odjednom je ipak postalo važno.
Gledala mu je u usta razmaknutih usana i video je kako se crvena mrlja od vina penje i spušta kad joj se disanje produbilo, i znao je da joj neće odoleti. Vrhom jezika prešla je preko usne kad je podigla pogled prema njemu.
Nameravao je da čeka. Da uradi sve po propisu.
Ali sada...
Čekanje mu više nije izgledalo moguće.
Dok je sedao i naginjao se prema njoj, ona se zavalila, gledajući ga u oči. Nadvio se nad njom. Pružila je ruku i počela da mu odvezuje košulju; ispustio je tihi čežnjivi zvuk i prebacio joj koleno preko nogu. Razvezala mu je košulju i skinula je. Uhvatio ju je za nadlaktice i okrenuo se, povlačeći je za sobom dok nije legla iznad njega. Kukovima se prislonila o njegov stomak i kolenima mu stegla butine. Prstima i ustima gladno mu je prelazila preko kože - po grudima, rukama, oblini ramena, preko lica sve do kose i on se radovao požudi njenog dodira, mrmljao od zadovoljstva.
Zatim se povukla unazad, skliznula s njega, prelazeći mu usnama preko tanke trake crnih dlačica koja mu se spuštala od pupka, a usput mu je odvezala i pantalone. Rastvorila ih je. Ispružena preko njegovih nogu, okrenula se i smestila. A onda joj je zavukao prste u kosu, zažmurio i prepustio se.


***



Zaustavila se. Prerano. Prerano. S očajničkom željom da dovrši ono što je započela, Luka se oslonio na laktove i pogledao je. Podigla je glavu i pogledala ga, raširenih očiju i vlažnih usta.
„Dođi ovamo”, rekao joj je. Uhvatio ju je za ruke, povukao je prema sebi i ponovo su se zakotrljali sve dok nije ležala na leđima, a on iznad nje. Želeo ju je sad. Jednu ruku zavukao joj je iza leđa i potražio trake bluze; drugu joj je spustio do poruba sukanja. Tkanina se naduvala i zgužvala oko njegove ruke dok je prstima posezao naviše.
A onda je zaprepašćeno primetio da su joj oči pune suza. Sledio se. „O - cara - zašto? Šta je? Šta je bilo?”
Nije odgovorila, ali suze su joj nabujale i potekle niz obraze. Prekrila je lice rukama. Osetio je oštar nalet samooptuživanja. Požurivao ju je. Nije bila spremna. Gurnuo ju je u okolnosti zbog kojih je sad očito žalila - šta li misli o njemu? Prvi muškarac koga je poljubila posle smrti muža, a on joj je ovo uradio. Savladala su ga sopstvena osećanja i nesmotreno ju je naterao da ugrozi svoj ugled, i sad - o, bože! - imala bi puno pravo da više nikad ne poželi da ga vidi. Proklinjuči sebe, plašeći se da joj ne vidi odbijanje na licu, privukao ju je u zagrljaj.
Zajecala je.

36.




Samo sam želela da mu pružim sve najbolje. Najbolje od kurtizane. Samo sam želela da veruje da je najsrećniji čovek u Napulju: čovek koji je, posle tolikih samotnih godina, pronašao sebi skromnu udovicu, zrelu za branje, ženu koja je u svakom pogledu delovala skromno i dostojno poštovanja - ali ženu koja se svejedno tucala kao kraljevska kurva. Šta je još mogao da traži? Ali desilo se... počela si da veruješ u sopstvene laži, ti glupa kučko. Obmanjuješ ga. To je sve. Kvariš ga. Ne zavaravaj se - najsrećniji čovek u Napulju? Teško. Možda u najvećoj zabludi. Prvo sin, a sad otac. I ti ga smatraš srećnim? Tako sam glupa.
Nikad pre nisam plakala. Do one predstave, mislim da sam mogla nabrojati na prste jedne ruke koliko sam puta plakala u proteklih deset godina, ali sad sam, izgleda, plakala barem dva-tri puta dnevno. Bila sam kao usamljeni rak, izvučen iz sigurnosti svog oklopa: nežan, nag i ranjiv bez ukradenog oklopa.
Istina je da bludnički život izgradi snažan oklop. On nikad nije lep - niti udoban - ali je čvrst. Skloniš se unutar njega ili umreš. A sad me je Luka izvukao napolje za sva vremena. Ne mogu ni da zamislim da ću se ikad više vratiti u taj oklop.
Poslednjih deset godina zvečalo mi je u glavi dok sam se privijala uz njega, suze su mi bile vrele i klizave na njegovim golim grudima. Okruživala su me pohotna, podrugljiva lica: svaki muškarac koji je ikad platio da spava sa mnom unosio mi se u lice i smejao mojim jadnim pokušajima da ostavim prošlost iza sebe. Što sam se čvršće skupljala protiv njihovog napada, to sam se osećala sve udaljenije od Luke.
Mrmljao je nežne, umirujuće tričarije dok me je grlio, jednom rukom me pritiskajući na grudi, a drugom mi milujući kosu. Nežno me je ljuljao, napred-nazad, kao da sam uplašeno dete. „Psst, psst, u redu je”, mrmljao mi je u kosu, i njegove reči su mi vrelo šištale iznad glave. „Nema veze. Bilo je prerano. Ja sam kriv. Nije važno.”
O, dragi bože, ali jeste. O, Luka, nemaš pojma koliko je važno.
Jecaji su mi se konačno utišali u drhtave, isprekidane uzdahe. Luka mi je obuhvatio lice rukama i palčevima milovao jagodice. Šmrknula sam i prstima se uhvatila ispod nosa. Bez reči, Luka mi je predao košulju. Obrisala sam lice, a isprekidani dah mi je zapeo u grlu. „Ne zaslužujem te”, rekla sam.
„Ne govori tako. Kako možeš tako nešto da pomisliš?”
Kako? Zato što zaslužuješ bolje od uprljane, polovne, nemoralne bludnice koju je poslednjih deset godina tucalo - više muškaraca nego što je mogla da se seti. Uključujući i tvog sina.
„Tako si dobar, i tako ljubazan”, rekla sam, „i zaslužuješ više od...”
„Prestani!” prekinuo me je i spustio mi prste na usta. „Nisam dobar i ljubazan. Rasplakao sam te. Ne zaslužujem ništa. Ali želim mnogo. Želim tebe. Šta si mogla da uradiš da bi pomislila kako me ne zaslužuješ?”
Zurila sam u njega, nesposobna da govorim.
Gledao me je pun minut, a zatim rekao: „Udaj se za mene.”
Čula sam reči, ali kao da sam prisluškivala tuđi razgovor. Nisu mogle biti namenjene meni. „Šta?” pitala sam glupo.
„Udaj se za mene.”
Nastavila sam da zurim.
„Želeo sam da te zaprosim još onda kad si prvi put došla na večeru, ali u datim okolnostima činilo mi se pogrešnim da to tako rano predložim. Tada sam mislio da će možda biti bolje da malo sačekam - da svom predlogu dam makar malo pristojnosti. Nisam želeo da te požurujem. Mada, izgleda da sam to pokvario, pa pretpostavljam da nema više svrhe čekati. Dakle, hoćeš li? Nakon ovoga što sam upravo uradio - misliš li da bi mogla o tome da razmisliš?”
Sva sam obamrla.
Kako bih mogla? Kako bih mogla da prihvatim? Ako se udam za njega, osudila bih ga na život pun sramnih laži, a ako se istina ikad otkrije, onda bih ga osudila na mogućnost da ga odbace svi koji su mu dragi - nisam to mogla. O, gospode, ne mogu to da podnesem! Kako mi se to dogodilo? Moraću da ga odbijem. Moraću da odbijem ono što sam želela više nego išta u životu. Ikad. Ne bi mi bilo gore ni da sam stajala na lomači, vezana za stub, s vrećom smrdljivog baruta oko vrata i gledala kako mi neko prilazi sa upaljenom bakljom. Otvorila sam usta da kažem ono što sam imala, ali iz njih nije ništa izašlo.
Kako se tišina rastezala, delovao je pogođeno. Dugo je zurio u mene, a onda pogledao u svoje prste i rekao: „Misliš li da ćeš moći o tome barem da razmisliš i kasnije mi odgovoriš, kad se sve slegne?”
Uspela sam da klimnem glavom.
„Hvala.” Zastao je. Nakon naizgled duge tišine, rekao je: „Možda bi sad bilo bolje da se vratimo u Napulj. Uskoro će plima i veslanje će biti teško.”
Podigao se vetar i kapljice vode koje su podizala vesla udarale su me po licu i vratu kao hladne igle. Kolena su mu neprekidno udarala o moja. Na putu do Merdeline, ovo je u meni svaki put izazvalo drhtavicu - penušavi osećaj iščekivanja - ali sad sam se samo osećala loše. Nisam mogla da ga pogledam u oči. I on je izbegavao moj pogled. Nisam znala šta da mu kažem.
Želeo je odgovor.
A nisam znala šta da radim.
Nisam nikad lagala o tome ko sam i šta sam radila, koliko god to strašno bilo. A povremeno je bilo stvarno užasno... oni prvi dani na ulici, kad sam imala sedamnaest, kad sam dizala suknje i širila noge za bednu šačicu novčića... kad sam trčala na mig vojvode od Ferare - paranoičnog i smrtno opasnog oca mojih bliznakinja - gotovo osam godina... a poslednje dve godine borila sam se da se popnem uz lestvicu prema priželjkivanom zvanju cortigiana honesta. To je ta reč. Honesta. Uvek sam bila iskrena u vezi s tim ko sam i šta sam.
Sve dok mi Filipo nije izneo svoj predlog pre nekoliko nedelja.
Naravno da sam želela da se udam za Luku. Kako ne bih želela? Volela sam ga. Ali užasna istina bila je da je Luka želeo da oženi sinjoru Marone. Ne mene. Nije ni znao da postojim. I osim ako on istinski ne poželi da se oženi Frančeskom Felici - sa svim njenim manama i mračnom prošlošću - ne bih nikad mogla da prihvatim njegov predlog. Kako bih?
Morao je da zna istinu, to je sve.
Reći ću mu kad stignemo kući.
Ne ovde - ne u čamcu. Želela sam da budem u svojoj kući. Sve ću mu ispričati. Tada ću znati, na ovaj ili onaj način. Da - čim stignemo kući, reći ću mu.

37.




Modesto je iskapio poslednje kapi vina i spustio čašu na sto. Pogledao je po kuhinji, u kojoj više nije bilo raznobojnih lonaca, bakarnih šerpi, vezica bilja i svetlucave staklarije, koji su ispunjavali prostoriju do pre nekoliko dana. Sve osim stola, dve stolice i ove poslednje boce, bilo je umotano u slamu, spakovano u drvene sanduke, zakucano i ostavljeno u prednjoj sobi.
Dok je izlazio iz kuhinje i penjao se stepenicama, u glavi je obeležio i poslednjih nekoliko preostalih predmeta u inventaru. Provirio je kroz vrata svih soba na prvom spratu: salon je bio potpuno prazan, malo predsoblje ličilo je na običnu drvenu kutiju. Velika spavaća soba bila je potpuno ispražnjena, osim velikog ogledala grofa Di Vekija i kreveta, za koje je sinjora rekla da ostaju u kući. Ostalo je nekoliko sanduka, još otvorenih, sa preostalim sinjorinim ličnim stvarima, pažljivo spakovanim. Ništa vredno - samo ostaci. Nema problema - mislio je Modesto; kutije su bile preteške da ih sam snese dole, ali pozvaće sutra momka s kolicima, kome će platiti da prenese sanduke do druge kuće. Nije želeo da ih zaboravi. Kratko je zastao i kritički se posmatrao u ogromnom staklu. Zdepast, širokih grudi, crnook; Modesto se mrštio na svoj odraz.
„Gotovo je”, rekao je naglas i pokazao na sebe optužujućim prstom. „To poglavlje je sad završeno i nema svrhe žaliti za njim.”
Odlučivši da bi bilo bolje da ode do Santa Lučije i proved je li sinjora spremna da dočeka ujutru sve te kutije, Modesto je strčao u prizemlje, dohvatio kaput s naslona kuhinjske stolice i izašao iz Nekoliko trenutaka kasnije, na pola Toledske ulice, proletelo mu je kroz glavu da se ne seća je li zaključao ulazna vrata. Dvoumio se da li da se vrati i proveri. Kad je malo razmislio, shvatio je da nema razloga za brigu, pošto će biti odsutan najviše sat. Ionako je malo stvari ostalo u kući. Nije bilo povetarca i ulice su bile ispunjene toplim, ustajalim vazduhom. Modesto je žustro hodao, s kaputom preko ramena, povremeno zaobilazeći razbacano smeće i izmet koji je, izgleda, uvek bio neizbežna opasnost oko koje su obletale muve svaki put kad je prolazio kroz grad. Pošto je skrenuo u uličicu tako uzanu da je mogao dodirnuti zidove kuća s obe strane samo kad bi raširio obe ruke, stigao je na mali trg na početku sinjorine ulice.
Ulazna vrata bila su otvorena. Izgleda da se danas niko nije opterećivao ključevima, pomislio je. Uputio se prema kuhinji i spazio Ilariju kako secka luk dugačkim nožem. Niz krupno lice, crveno i podbulo, slivale su joj se suze.
„Sinjora se još nije vratila?”
Odmahnula je glavom, pritiskajući rukom oči.
„Gde su devojčice? Je li ih povela sa sobom?”
„Ne. Sedele su na ulaznim vratima do malopre. Zar ih nisi video kad si ušao? Nevaljalice male, čitavo prepodne su mi dosađivale.” Zavrtela je glavom. „Bilo mi je drago što su me malo ostavile na miru kad su prestale da se prepiru i izmotavaju.”
Modesto se namrštio i vratio u hodnik. Uhvatio se jednom rukom za ogradu stepeništa i povikao: „Beata! Bela!”
Nije se odmah uznemirio što mu se nisu javile. Često su se igrale žmurke. Potrčao je uz stepenice i prvo zavirio u salon, pa u dečju sobu, a zatim u sinjorinu odaju, sve vreme osluškujući očekivano prigušeno kikotanje.
Ništa. Pozvao je ponovo, ovaj put oštro, ali bez odgovora.
Ponovo u prizemlju, pokucao je, a zatim otvorio vrata Ilarijine i Sebastijanove sobe, koja je takođe bila prazna.
„Jesi li sigurna da nisu s majkom?”, pitao je Ilariju pošto se nagnuo kroz kuhinjska vrata. „Da, rekla sam ti - bile su na pragu, nije prošlo ni sat.”
„Pa - sad ih nigde nema.”
Ilarija je spustila nož i obrisala ruke o kecelju. „Otići ću do prvih komšija. Verovatno su otišle da gnjave sirotu gospođu Belini.”
Žurno je izašla dok je Modesto još jednom obišao sve sobe, otvarajući vrata koja je malopre već otvarao. Podizao je prekrivače, povlačio zavese iza kojih je znao da se ništa ne skriva i besmisleno dozivao u tišinu.
Dlake na vratu su mu se naježile kad se Ilarija vratila u kuhinju, sva zadihana i uznemirena od uzbuđenja: oči su joj bile pune straha i kršila je ruke.
„Nije ih videla. Ja... ja ne znam gde su, sinjore”, izgovorila je piskavim, oštrim glasom. „Kad si ih poslednji put videla?”
Rumenilo joj je oblilo lice i odalo da je reč o mnogo više od sata, koliko je priznala. „Gde ti je muž? Da nisu možda s njim?”
Odmahnula je glavom. „Nije tu. Otišao je u Sorento pre dva dana da poseti majku, i...”
„Ostani ovde, u slučaju da se vrate”, prekinuo ju je, „a ja idem da ih tražim. Nisu mogle otići daleko.” Trudio se da veruje sopstvenom umirivanju. Ugurao je ruke u rukave kaputa i istrčao kroz ulazna vrata.
„Troti je rekao da želi te nacrte do sledećeg utorka”, rekao je Đani. „Jesi li ti svoje završio?”
„Jesi li poludeo? Nisam ni počeo!” Mladić je govorio veselo i smeškao se dok je gledao u Đanija.
„Troti bi mogao to da zatraži. Završiću čim budem mogao, ali... pa - drugo... hm, nešto drugo mi je trenutno važnije.”
Đani se nasmejao. „Između ostalog, i lepa sinjorina Tačarelo?”
Mladić se glupo smeškao. Đani je lako udario prijatelja po ruci i izbacio ga iz ravnoteže, a ovaj se zateturao pre nego što se ispravio i pružio ruku da uzvrati. Međutim, Đani mu se izmakao i obojica su uz smeh potrčali. Kad su stigli do kraja ulice, prebacili su se preko niskog zida i krenuli preko oronulog, korovom obraslog trga prema njihovoj omiljenoj krčmi, ispred koje su na drvenim klupama već sedeli bučni pijanci. Momci su seli na dva jedina preostala slobodna mesta.
„Želiš li pivo, Rafa?” pitao je Đani.
„Da - ali ja ću ga doneti. Ti si prošli put platio. Ostani ovde - idem da nađem Debelog Masima.”
„Samo slepac bi ga promašio.”
Rafaele je uz smeh predao Đaniju svoje stvari - rolnu papira i knjigu ukoričenu u drvo - i otišao prema vratima krčme da potraži vlasnika. Đani se zavalio na sedištu, zažmurio i podigao jednu nogu na koleno druge. Do njega su doprli razgovori drugih gostiju; slušao ih je polovično.
„... i pre nego što sam napravio više od dva koraka izvan kuće, bacila je prokleti vrč pun vina na ulicu za mnom! Pun! Kakva šteta! Kao da sam ja za to bio kriv!”
„Priznaje li da je bila tamo?”
„Sranje! Šališ se sa mnom? Moja Katerina da prizna grešku? Pre bi papa priznao da veruje u vradžbine!”
Đani se nasmešio za sebe i otvorio jedno oko. Ispred krčme se nalazilo najmanje dvadesetak muškaraca; većina je sedela na klupama, nekolicina se ispružila na zemlji, a jedan je žgoljavim dupetom seo na ivicu stola. U jednoj polupijanoj grupici, muž uvek ispravne Katerine bio je crven u licu i mahao je rukama, ali se, uprkos očiglednom nezadovoljstvu, činilo da baš uživa što je u središtu pažnje.
Ali tada se sasvim drugačiji glas probio kroz duboki muški žamor razgovora. Mekši, mnogo viši glas. Usplahiren. Dečji. „Koliko će nam trebati da stignemo do Desta? Ne smemo da zakasnimo zbog mame.”
„Ne dugo, rekao sam vam.”
Đani je naglo okrenuo glavu na zvuk tog drugog glasa.
Jeza mu je poput hladne vode prošla kroz glavu i spustila se niz vrat. Karlo. Karlo je žurno koračao preko gornjeg dela trga i za ruke držao dve istovetne devojčice. Đani je bio siguran da je negde već video tu decu - ali gde? Zašto su mu bile poznate? Zurio je u tu trojku, nagnuvši se napred na sedištu klupe i po sećanju tražio neke tragove.
A onda se setio...
Dve devojčice nižu perlice na podu u radnji sinjore Cigolo. Sličnost im je neverovatna - Đani ih otvoreno gleda na trenutak, potpuno očaran prizorom neverovatne kopije tako otvorene lepote.
One podižu pogled.
„Buongiorno”, kaže im, uz naklon. Obe devojčice mu se smeškaju - istim osmesima. „Oprostite što zurim, sinjorine, ali zapanjen sam vašom lepotom”, govori im, uverljivo ozbiljno.
Devojčice se smeju, skrivene iza ruku.
„Hmm!”, mrmlja sinjora Cigolo. „Možda jesu lepe, ali da vam budem sasvim iskrena, sinjore - to su vam dve vrlo nevaljale devojčice - i za njih nema nade: jer iste su kao i njihova majka!”
Đani se smeje i devojčice se meškolje zadovoljno, ali postiđeno, i kikoću se još jače. Očaran, ponovo im se klanja, zatim ispravlja, zahvaljuje sinjori i izlazi iz radnje.
Zašto? Šta su, dođavola, te devojčice radile s Karlom? Ko god da su bile, nisu imale nijedan pravi razlog da budu s njegovim bratom - bio je sasvim siguran u to. Ustao je, ne sasvim svestan šta radi. Pošto je spustio svoje i Rafaeleove knjige na zemlju, Đani je krenuo da se udaljava od krčme, ne obazirući se na mumlanje ostalih mušterija.
Jedna devojčica je plakala i brisala nos i oči rukom. Pokušala je da skloni kosu sa očiju rukom koju je držao Karlo, a on ju je Ijutito povukao k sebi. Đani je video da je Karlov dugačak korak prebrz za decu, koja su trčkarala da bi mogla da ga prate.
Čuo je brata kako Ijutito govori: „Sad nije daleko, idemo do vode. Volite dokove, zar ne?”
„Je li tamo Desto?”
„Videćemo ga kad stignemo tamo, rekao sam vam već.” Tajac.
„Hoću da idem kući. Ne želim više da vidim Desta.” Detetov glas bio je plačljiv i zvučao je razdražljivije nego ikad kad je Karlo ponovo progovorio. „Pa, sad moramo tamo. On nas očekuje.”
Čak i s druge strane trga, Đani je video kako se obe devojčice otimaju iz Karlovog stiska, ali pobeleli zglobovi pokazivali su njegovu rešenost da ih ne pusti.
Đani je ubrzao, ali Karlo i deca su trenutak kasnije skrenuli za ugao pa ih je izgubio iz vida. Potrčao je. Za tren je stigao do istog ugla, ali nigde ih nije bilo. Osluškivao je, ali nije ništa čuo.
Rafaele je izašao iz krčme sa po jednim kalajisanim vrčem piva u obe ruke i pljosnatom veknom hleba ispod miške. Kad je pogledao ka mestu gde je ostavio Đanija, video je samo prazno sedište na kraju klupe i njihove tri knjige na zemlji. Jedna je bila presavijena i izgažena, a nekoliko stranica se otkinulo. Uvijeni papiri odleteli su na drugu stranu trga. Od Đanija nije bilo ni traga ni glasa. Rafaele se u čudu osvrtao.
Na kraju prljave uličice, koja je izlazila na dokove, mršavi mladić s masnim repićem naslanjao se jednom nogom na zid i čeprkao vrhom druge čizme po prašini. Mrštio se: između obrva mu se stvorila duboka brazda, donja vilica mu je bila isturena i jedna suza zablistala je ispod oka. Ugrizao se za usnu. „Marko!”
Momak se okrenuo i ugledao je svog kolegu iz krčme.
„Hej, Marko! Mislio sam da si otišao da... hm...” Pridošlica se nacerio i mrdnuo obrvama. „... da se nađeš sa sinjor Predivnim.” Jezikom je gurnuo obraz, tako da na trenutak iskoči. „Gde je on? Nije se pojavio? Više ga ne zanimaš?”
„Odjebi!” Marko je pognuo ramena i okrenuo se. Živo se prisetio Karlovog podsmešljivog odbijanja pre neki dan - za ime božje, Marko - šta si mislio? Da sam zaljubljen u tebe ili tako nešto? U jeftinu malu kurvu kao što si ti - molim te! Dozvoli, ali imam malo više ukusa! - i setio se molećivog tona svog glasa, koji nije mogao da spreči. Osetio je kako mu se mučna posramljenost penje u grlo kao hladan puž golać.
Opušteno je odšetao do vode, pretvarajući se kako se ne nada da će naleteti na Karla. Bio je vrlo svestan da je glupo što uopšte i pomišlja da će ga videti tako brzo, ali svejedno je to želeo. Kao kad na polici imate punu bocu rakije kad vam je očajnički potrebno piće, a ne pružate ruku da je uzmete. Karlo je možda tu, pomislio je, i pokušao da ubedi sebe kako samo želi da baci pogled na prijatelja. Ne bi razgovarao s njim niti ga dodirivao, ništa. Samo bi bilo dobro znati... je li sam... ili s nekim. Ako je sam, rekao je Marko sebi, onda bi se sklonio iz vidokruga, otišao kući, sačekao nekoliko dana, a onda pokušao ponovo da ga pridobije. Znao je trikove - bio je siguran da bi uspeo. I pre mu je uspevalo. Mada, ovog puta bi morao drugačije da odigra - da ubedi Karla kako želi samo malo zabave. Ništa više. Sve ono što je rekao ranije bila je velika greška, to mu je sad bilo jasno.
Seo je na prevrnuto bure nekoliko metara dalje od ulaza u krčmu, s pogledom na dokove, podigao ruku i počeo da se poigrava repićem umotavajući ga oko kažiprsta. Pitao se koliko će morati da čeka pre nego što ugleda prijatelja. Pripremio se da će tu sedeti duže, pa se zapanjio kad je ugledao Karla gotovo odmah, kako mu prilazi sa udaljenog dela pristaništa. Zadržao je dah.
Karlo nije bio sam.
Marko je zbunjeno ustao. Karlo se mrštio i za ruke je držao dve devojčice. Kretali su se brzo - Karlo krupnim koracima, a devojčice su gotovo trčale. Na nekoliko metara udaljenosti, pogledi su im se sreli; Karlovo mrštenje pretvorilo se u nimalo prijatan podrugljiv osmeh pa je usporio korak.
„I dalje me čekaš, Marko? Posle svega što sam rekao?”
Marko je osetio kako mu obrazi gore. „Ne čekam tebe.” Uprkos najboljim namerama, zvučao je mrzovoljno i zažalio je što je uopšte progovarao.
Karlo mu se slabašno nasmejao, ali podrugljivo.
Marko je očajnički želeo da se okrene i ne gleda ga, ali bio je previše radoznao. „Ko su one?”, pitao je i glavom pokazao na decu.
Primetio je da im je Karlo uputio čudan, tvrd, pohlepan pogled. „Ključ do malog bogatstva”, odgovorio je. „Nadam se.”
„Kako to misliš?”
„Nemam sad vremena za ćaskanje, žurim”, odvratio je, „ali...” Marko je osetio jezu na rukama od narednih nekoliko reči.


***



Ulazna vrata Frančeskine kuće bila su otključana.
Mikele di Čičano ih je odgurnuo i zakoračio u hodnik. Pozvao je i osluškivao. Nije bilo odgovora. Kuća je bila prazna. Dok je išao prema kuhinji, koraci su mu odzvanjali po drvenom podu. Kad je pokušao da pročisti grlo, zvuk je preglasno odjeknuo u tišini.
Popeo se stepenicama. I salon je bio ispražnjen: tapiserije su odnete, nameštaj i ukrasi više nisu bili tu. Prozori su bili goli. Iselila se. Vrata spavaće sobe bila su odškrinuta. Kad ih je otvorio, pogled mu je obuhvatio krevet s golim dušekom i ogromno ogledalo u ukrasnom pozlaćenom ramu. Kratko je zurio u svoj odraz pre nego što se okrenuo ka krevetu. Pored uzglavlja su se nalazile dve velike kutije, i u njima slama i neke Frančeskine lične stvari.
„A, znači, nisi još sasvim otišla”, promrmljao je i sklonio slamu s vrha jednog sanduka. Na vrhu, među ostalim predmetima, ležala je oslikana drvena kutija. Podigao ju je. Okrenuo je mali ključ i podigao poklopac.
„Gle, gle, gle - prevrtljiva mala kurvo! Znači, tu si ga sakrila!” rekao je tiho, podižući tanak, kao igla špicast nož i pažljivo mu ispitao sečivo na palcu.
Posegao je ponovo u kutiju i pronašao tri sveske ukoričene u teleću kožu. Zabio je oštricu bodeža u drveno uzglavlje, a onda podigao prvu svesku.
„Knjiga susreta... Hmm. Zvuči kao da bi moglo biti zanimljivo štivo.” Mikele se nacerio i seo na ivicu kreveta; naslonio se na zid, odvezao trake i otvorio svesku. Oblizao je usne, odsutno protrljao slabine i počeo da čita. Modesto je stajao kod ulaza na Trg Merkato i osvrtao se, dok mu je srce mahnito tuklo u ušima i grlu, a dah mu je zapinjao u grlu. Osećao je mučninu. Grad mu nikad nije izgledao tako velik, krcat i zamršen. Sat na trgu otkucao je tri. Sinjora samo što se nije vratila. Morao je da se vrati kući. Nije mogao prepustiti Ilariji da saopšti vesti.

38.




O, bože...” prošaputala sam. Lice mi je utrnulo, a usta kao da nisu više mogla da oblikuju reči. Uspela sam da promumlam: „Kada?”
Modesto je s nelagodom progutao pljuvačku. Nije odvajao pogled od mene. Disanje mu je bilo teže nego inače, kao da je trčao. „Stigao sam pre oko sat vremena”, odgovorio je, „i... i Ilarija mi je rekla da ih nije videla barem još sat pre toga...”
Uzavreli bes presekao me je po stomaku pri pomisli na Ilarijinu neoprostivu nemarnost. Setila sam se tvrdoglavog izraza na njenom licu kad smo Luka i ja kretali za Merdelinu... i poljubaca koje su mi deca poslala na rastanku. Ruke su mi se tresle dok sam je gledala, ali ona je odlučno piljila u pod, preplićući prste, lica tupog i ljubičasto-crvenog. „Je li neko otišao do Svetog Tome da provere jesu li tamo?” pitala sam glasom koji nije ličio na moj.
Modesto je odgovorio: „Odmah sam otišao - nisu bile tamo pa sam se vratio.”
„Ali možda su stigle nakon što si otišao.” Molim te, neka bude tako.
Luka me je uhvatio za ruku. Pogledala sam ga. Ono što se desilo u Merdelini kao da je bilo hiljadu kilometara daleko. Stegao mi je prste i rekao: „Svetog Tome? Misliš li na Ulicu Svetog Tome Akvinskog?”
Klimnula sam glavom. Očigledno je hteo da sazna više, ali nisam znala šta da mu kažem. Oklevajući sam pogledala u Modesta, koji je odmah rekao: „Misli na moju kuću, sinjore. Devojčice vole da mi dolaze u posetu.”
„Jedno od nas definitivno mora da ode tamo. Ali ima li još neko mesto gde bi mogle da budu - imaju li omiljena mesta? Najverovatnije su na nekom poznatom mestu.”
„Dokovi. Vole brodove”, rekla sam i pokušala da potisnem slike naduvenih malih tela kako plutaju u tamnoj vodi između privezanih čamaca, licima okrenutim nadole.
„Moramo da pokrijemo što veći deo grada što je brže moguće. Neko bi trebalo da ostane ovde, u slučaju da se vrate. Otrčaću do dokova”, rekao je Luka.
Klimnula sam glavom. Čula sam Lukin glas kao da dopire s druge strane zatvorenih vrata. Rekla sam, istim nepoznatim ravnim šapatom koji sam uspela da istisnem: „Ja ću otići do Svetog Tome.”
„Možeš li da odeš tamo sama?” pitao je Luka. „Hoćeš li radije da ja...”
„Ne...”, prekinula sam ga. „Ti idi do pristaništa. Rekao si - što veći deo grada, što brže možemo.”
Nisam ga želela ni blizu te kuće.
„Otići ću tamo, a onda ću otrčati kući”, izjavio je. „Ako su Đani i Karlo tamo, mogu nam pomoći u potrazi.”
„Ima li ikakve svrhe javljati žbirima?” pitala sam iako sam već znala odgovor. Modesto je provukao ruku kroz kosu, koja mu se već nakostrešila. „Toj gomili beskorisnih degenerika? Ne - gori su od bilo čega - prokleti divljaci. Moraćemo sami da se snađemo. Otići ću do pijace Đirolamini. 1 tamo vole da idu. Bio sam već dvaput, ali trenutno je prevelika gužva, pa su mi možda promakle.” Okrenuo se Luki. „Sinjore...”
Čula sam ga kako mu objašnjava u koji smo deo pristaništa voleli da vodimo bliznakinje. Videla sam da Luka klima glavom i osetila da me je kratko zagrlio kad je Modesto zaćutao. Glava kao da mi je bila obavijena gazom: nisam jasno ni videla ni čula ljude oko sebe. Sve se kretalo presporo i zvuci više nisu dopirali iz očekivanih pravaca.
Luka je izašao s Modestom; čula sam kako im koraci istovremeno odzvanjaju, ulicom prema pristaništu i pijaci. Okrenula sam se ka Ilariji pre nego što sam i sama izašla, uperila u nju prst i čula sebe kako izgovaram: „Nemoj da izlaziš iz kuće, Ilarija - čuješ li me? Moraš ostati ovde - u slučaju da se vrate.”
Zaustila je da mi odgovori, ali već sam izašla, nisam je slušala. Potrčala sam, stežući suknje obema rukama i osećala kako mi se grudi nadimaju pod zategnutim trakama bluze. Ulice su bile krcate i ljudi su ozlojeđeno prigovarali dok sam trčala pored njih.
„Sranje! Pazi kuda ideš, prokleta ženo...”
„Čemu žurba, mignotta?”
Sumanuto sam proveravala i levo i desno dok sam trčala - šta ako su tamo, a ja ih ne primetim? - trčala sam kroz poznate ulice kao da sam strankinja u gradu. Dozivala sam i dozivala. Imena devojčica zapinjala su mi u grlu. Reči su mi padale oko stopala kao teško kamenje. Ljudi su se okretali i zurili, ali niko se nije ponudio da pomogne. Prestala sam da trepćem. Oči su me pekle.
Ulazna vrata kuće u Svetog Tome bila su otvorena.
„Beata! Bela! Jeste li tu?” Trenutak očajničke nade. „Ako ste u ovoj kući, vas dve, smesta silazite - čujete li me?”
Tišina.
Pluća su mi se nadimala od trčanja, grlo me je bolelo i isprekidani dah mi je glasno odzvanjao u ušima. Ali samo sam to čula. Nisu bile tu. A onda su se na spratu otvorila vrata.
„Devojčice?” izletelo je iz mene kao krik. Potrčala sam stepenicama skupljenih sukanja, po dva stepenika odjednom, i videla kako se vrata moje spavaće sobe polako otvaraju.
Nisu bile bliznakinje.
Mikele. Lenjo se naslonio na dovratak. „Dobro. I nadao sam se da ću te videti”, rekao je. „Tu sam već neko vreme - čitam tvoje dnevnike. Veoma su zabavni.”
Ne razumem. Kako? Zašto je on ovde? „Jesi li video moju decu?”
„Zašto? Zar je trebalo?”
„Nema ih - moram da ih nađem.”
„Pa ovde nisu.” Glas mu je bio prezriv. A onda je rekao, podižući obrvu, i izvijajući ugao usana u osmeh: „Možda su kod Karla - rekao je da bi ih možda...”
Prekinula sam ga. „Karlo? Ko je Karlo?”
„Prijatelj. Mislim da ga ne poznaješ, ali verujem da si upoznala njegovog mlađeg brata. Mislim da se zove Đani.”
Đani? Onda jesam - upoznala sam Karla. Ova ovde je tatina, Đani. Ruke k sebi, savetovao bih ti. „Ne razumem”, rekla sam. „Zašto bi mi taj Karlo uzeo decu?”
Izraz na licu bio mu je zastrašujuće miran. Isturio je usne kao da razmišlja. „Dakle. Da vidimo. Nedavno si uznemirila dosta ljudi, cara - uključujući i mene. Taj prijatelj - Karlo... pa, izgubio je prilično mnogo novca zbog tebe pre neku nedelju - mislim da se nada da će to nadoknaditi.”
„Kako... kako to misliš?” borila sam se za dah.
„Ooo, pa sad... rekao mi je da su ti devojčice prilično lepe. I rekao mi je da jedan naš zajednički prijatelj - mislim da sam ti nedavno pričao o njemu... prilično uspešan gusar Salvatore Zuba, čovek čiji sam brod popravljao - ispričao mu je pre neki dan da devojčice kao tvoje...”
„Ne!” Zgrabila sam Mikelea za rukav kaputa i protresla ga. „Gde je on? Kuda ih je odveo? Vrati ih!”

Mahnuo je laktovima u stranu, otresajući mi ruke. Zgrabio me je za zglobove i povukao me. Iskrivljeni osmeh mu je sad sasvim nestao, privukao me je na grudi i rekao: „Zaista nemam pojma gde su - to jest, ako su kod njega. Ali možda... malo kasnije... možda ću ti pomoći da ih potražiš.”
Sagnuo je glavu tražeći poljubac.
„Gade jedan! O, bože, gade jedan!” Okrenula sam lice od njega i pokušala da istrgnem ruke iz stiska, ali bio je prejak za mene. „Pusti me! Mikele, pusti me! Moram da idem, moram da nađem decu...”
„Ne. Ne još.” Procedio je kroz stegnute zube.
„Vaffanculo!” Pokušavala sam da ga šutnem, ali suknje su mi bile predebele i preteške. Kad je krenuo unazad, prema mojoj spavaćoj sobi, Mikele me je s lakoćom povukao za sobom. Modestov glas odjeknuo mi je negde u podsvesti - uvek ste prokleto ponosni da zatražite pomoć kad vam je potrebna, jednog dana otići ćete predaleko - ali Mikele je već stigao do kreveta i bacio me na njega; pritisnuo me je kolenom i Modestov glas je iščezao. Snažno sam gurala to teško koleno i govorila, trudeći se da zvučim razdražljivo, a ne uplašeno: „Silazi, Mikele - prestani! Pusti me! Rekla sam ti da sam prestala da radim. Ne radim ovo više.”
Čvrsto mi je držao bradu između palca i kažiprsta, i zabacio mi glavu unazad. Sagnuo se da lice približi mojem i rekao: „Ne, cara, to nije prava istina. Ti mi to, zapravo, nisi rekla. Rekao mi je onaj tvoj evnuh. Ti me nisi udostojila bilo kakvog objašnjenja, ako se sećaš.”
Bilo mi je teško da govorim s tako zabačenom glavom, ali uspela sam da procedim: „Odjebi! Moram da pronađem devojčice.”
„Ne dok ja ne dobijem šta želim, troia. A ovog puta, dobiću besplatno.”
„Silazi!” Gurnula sam mu nogu što sam jače mogla. Skliznuo je s mene, ali je, pre nego što sam uspela da sednem, pružio ruku i zgrabio nešto što je virilo iz uzglavlja. Ukočila sam se.
Glava mi je bila šuplja lopta.
U šaci je držao nož koji sam mu pre nekoliko dana oduzela. Srebrni, s malim okruglim ušima, onaj koji sam čuvala u kutiji. Modesto se ponudio da ga se otarasi umesto mene, ali ja sam ga sprečila. Mikele me je dodirnuo ispod brade samim vrhom oštrice. Bockalo me je. I ožiljak na leđima me je saosećajno zaboleo.
„Ovog puta mi nećeš reći šta mogu, a šta ne mogu sebi da priuštim, kara”, rekao je. Hladan vazduh iz otvorenog sanduka zapahnuo me je po nogama. A onda, kad je levom rukom nespretno povukao svoje pantalone, desna mu se trgla i oštrica se zarila dublje. Negde u mojoj glavi začuo se panični glas. Nisam mogla da odvojim pogled od Mikeleovog. Nisam mogla da govorim. Progutala sam i osetila kako mi je knedla u grlu pomerila vrh noža u stranu. Bio je prejak za mene - i nisam mogla ništa da učinim da ga zaustavim. Vrh sečiva zakačio me je ispod brade; tamo gde mi se oštrica zabadala, više me nije bockalo - samo me je veoma bolelo.
Odvraćala sam misli.
Morala sam da odbacim razmišljanja o njemu. Da odbacim Mikelea. Nisam mogla da ga odvojim od svog tela, ali mogla sam da ga izbacim iz glave. To sam radila i ranije. Misli. Misli na šta? Na Luku. Misli na Luku. Luka vesla. Lukine ruke na veslima i sunce na vodi. Lukine ruke na mom licu. Rekao je da hoće da me oženi. Nije imao pojma ko sam ja, ali svejedno je hteo da me oženi. Oženi. Oženi me, oženi me. Ritam Mikeleovog napada se ubrzao, postao je snažniji, a onda mu je, bez razmišljanja, ruka skliznula, a nešto vrelo mi je poteklo iz grla, pored uha i u kosu. Čula sam oštar krik, koji je mogao izaći i iz mene. Pritisnula sam rukom obraz. Mikele, izgleda, nije ništa primetio. Pogled mu je bio izgubljen i usta iskrivljena, gotovo kao da je na mukama. Ali konačno se odmakao od mene, brzo ustao, neobično pobednički pogled gađenja izobličio mu je lice, kao da je upravo uspešno dovršio zadatak koji mu je sve vreme bio odvratan.
„Idem sad”, rekao je. „Kad bolje razmislim, mislim da nemam vremena da tražim nekakvu decu, ali ako vidim mog prijatelja Karla, reći ću mu da ga tražiš.”
Otišao je do vrata odaje. Okrenula sam glavu od njega, ali čula sam da je zastao na dovratku i dodao: „Usput... kao što sam rekao - imao sam priliku da pročitam odabrane odlomke iz jedne od tvojih...” zastao je, a onda podrugljivo nastavio, „... Knjiga susreta dok sam te čekao večeras. Prava si prljava, mala kučka, zar ne?”
Čula sam da je pljunuo na pod, a zatim izašao iz sobe. Koraci su mu bili glasni na stepenicama, a onda je zazvečala teška reza na vratima; začula se buka sa ulice, a onda su se vrata ponovo zalupila.
Tišina.
Morala sam da pronađem devojčice.
Bog zna koliko sam dugo tu bila. Nisam mogla da ostanem. Pošto je otišao, morala sam da ih pronađem. Smrkavalo se. Prljava kučka, rekao je. Kučka. Jesu li mi zato uzeli decu?
Pokušala sam da ustanem, ali kolena su mi se tresla. Kad sam skliznula s ivice kreveta, poklekle su pod mojom težinom i sela sam na pod. Obraz me je boleo. Dotakla sam to mesto vrhovima prstiju: bilo je toplo i vlažno, pozlilo mi je i od sopstvenog dodira.
„Ustani...”, rekla sam glasno.
Ali izgleda da nisam bila u stanju da ustanem.
U ušima mi je nešto tiho brujalo, tiho šištanje nalik na vodu koja teče. Naslonila sam se na stranicu kreveta i zažmurila. Odjednom sam osetila veliki umor.

39.





Đani ie zastao i osvrnuo se oko sebe. Uličica u kojoj se nalazio bila je uzana i zakrčena - svuda je bilo razbacano smeće i smrdela je na so, prljavštinu i ustajalu ribu. Jedna starica provirila je kroz prozor bez žaluzina - mračni otvor nalik na pukotinu u steni; na trenutak ga je sumnjičavo odmerila, držeći se čvornovatim prstima za napuklu prozorsku dasku, a onda je ponovo uvukla glavu, mumlajući nešto za sebe.
„Gde si, dođavola, Karlo, prokleti bedniče?” mumlao je glasno, gledajući unaokolo. „Kuda si otišao?” Zavukao se u prolaz između dve zgrade sa leve strane, i krenuo prema dokovima.
Sunce je plesalo u svetlucavim tačkicama po talasima u zalivu; između privezanih čamaca voda se kretala tromije - bila je spora, prljavosmeđe boje. Dok se pomerala i podizala, natopljeni komadi drveta gotovo da su nemo udarali o brodska korita i ponovo se udaljavali. Prljavi pacov oprezno je hodao po zategnutom konopcu prema vrhu jednog stuba. Odmerio je Đanija na trenutak, skočio na kaldrmu i odjurio pod gomilu pokidanih kutija.
Pristanište je bilo tiho, gotovo pusto, osim nekoliko tamnih mornara, jednog starijeg čoveka u kaputu prljavom od soli i aljkavog momka s tankim repićem otprilike Đanijevih godina; momak je sedeo na prevrnutom buretu i brisao oči i nos rukavom. Đani je otrčao do mornara.
„Izvinite”, obratio im se zadihano, „... jeste li videli čoveka - mladića u kaputu od jelenje kože - s dve male devojčice?”
Jedan je odmahnuo glavom, podigao ruke u znak izvinjenja i izgovorio nešto nerazumljivo na jeziku koji Đani nikad pre nije čuo. Đani se usiljeno osmehnuo u znak izvinjenja, a zatim otišao do starca u prljavom kaputu, koji je žmureći uplitao kraj konopca.
Ponovio je pitanje. „Bio je s dve devojčice. Jeste li ih videli?”
Starac je pogledao u njega mutnim očima i odmahnuo glavom, sumnjičavo se mršteći. „Žao minje, momče. Možda je i bio ovde, ali nisam primetio.”
Đani je s mučninom klimnuo glavom i potrčao ka momku na buretu. „Možda jesam”, odgovorio je na pitanje, gutajući nešto što je ličilo na prigušeni jecaj. Đaniju je srce zalupalo. „Molim te - kuda su otišli?”
Dečko je ponovo obrisao nos i zagledao se u zamazanu ruku. „Zašto želiš da znaš?” pitao je i pogledao u njega. Odmerio ga je od glave do pete. „Zainteresovan si za njega - zar ne?”
Đani se namrštio. „Šta? Kako to misliš? To mi je brat.”
Dečkov izraz se promenio. „Brat?” pitao je iznenađeno.
„Da, zar je to važno? Samo želim da znam gde je.”
„Rekao mi je da ide do krčme iza ugla”, odgovorio je momak i pokazao glavom u pravcu ulaza u još jednu prljavu uličicu. Ali na osnovu onog što je rekao, mislim da nema nameru dugo da se zadržava.”
„Hvala”, dobacio mu je Đani preko ramena kad je ponovo potrčao. „Pokušaću tamo. Hvala mnogo.”
Đani je zgrabio starog krčmara za nadlakticu i pretresao ga. „Ali zar ne razumete? Hitno je!”, rekao je. „On mi je brat, i... i on je... u opasnosti je. Moram da ga stignem i upozorim ga.” Laž je zvučala dovoljno uverljivo.
„Neko mi je rekao da je ušao ovamo”, rekao je Đani, i dalje držeći krčmara za rukav. „Bio je sa... naše dve nećake. Jeste li ih videli? Izgleda da nisu ovde. Da se nisu možda popeli na sprat? Molim vas - moram da ih pronađem! Znate li kuda su otišli?”
Starac je stajao mirno, ništa nije govorio, samo je napadno gledao u Đanijeve ruke na svojim rukavima - prvo desnu, pa onda levu. Đani ga je pustio, odmakao se i podigao ruke, pokazujući dlanove kao da se izvinjava. Krčmar je slegao ramenima i bradom pokazao ka udaljenom kraju prostorije.
„Otišli su tamo dole”, rekao je.
Đani se probio kroz krcatu krčmu i video strme stepenice, nalik na merdevine, gotovo sakrivene iza stola. Spustio se niz njih, i otvorio vratanca u dnu. Uzani hodnik od vrata bio je dovoljno dugačak da se kraj izgubi iz vida i potpuno neosvetljen.
„O, blagi bože!” rekao je s grčem u stomaku. „Odveo ih je u podzemlje.” Očev glas iz davnih dana, oštar od strepnje, zvonio mu je u ušima dok je zurio u tamu - nemaj da te uhvatim da ideš tamo - čuješ li me, Đani? Ljudi se izgube u podzemlju. Zauvek. Odu da istražuju i nikad više ne pronađu izlaz. A neki tamo i žive - zli ljudi koji beže od zakona. Ljudi kao Karlo, pomislio je. Progutao je zagušujući nalet panike, požurio nazad u krcatu stražnju prostoriju krčme i probio se kroz gusto postavljene stolove do mesta gde je krčmar stajao s kalajisanim vrčem u ruci.
„Molim vas”, obratio mu se, trudeći se da zadrži mirnoću u glasu. „Molim vas, imate li neki fenjer koji bih mogao poneti?”
Starac je spustio vrč na obližnji sto, uzeo sa postolja na zidu upaljenu debelu baklju s vrhom od natopljene tkanine, i predao je Đaniju. Lice mu je bilo prilično bezizrazno kad je rekao: „Pazi da ti se ne ugasi. Sumnjam da ćeš umeti da se vratiš po mraku.”
Đani je klimnuo glavom i, držeći baklju visoko iznad glava mušterija, vratio se do stepeništa. Hodnik u koji je zakoračio odavno je bio isklesan u kamenu na kome je bio izgrađen čitav grad; bio je uzan - jedva nešto širi od njegovih ramena - i bilo je samo nekoliko centimetara od Đanijevog temena do tavanice. Svetio baklje slalo je crne, treperave senke koje su plesale preko zidova. Đani je zadržavao dah i naprezao uši dok je hodao. Nije čuo ništa drugo do piskavo kucanje svog pulsa.
Polako se kretao postrance, držeći baklju iza sebe, i oprezno birao gde staje, jer je tlo postajao sve strmije. Kamen je bio vlažan i klizav, a u vazduhu se osećao miris buđi. Tunel je krivudao dole još nekoliko stotina metara, zatim je oštro skrenuo nadesno, gde su kratke stepenice, isklesane tako precizno kao da su u katedrali, spuštale nivo tunela za još oko dva metra.
Zaustavio se u podnožju. Nekoliko metara ispred je okvir još gušćeg crnila ukazao da tamo leži neki veći prostor. Podigao je baklju visoko i ugledao ogromnu pećinu. Zidovi su bili četiripet metara visoki, a pod se pružao daleko u tamu; u pećinu je moglo stati više od hiljadu ljudi, pomislio je, i strah je počeo da mu se skuplja u grlu.
Izvadio je platnenu maramicu iz džepa, čučnuo i zakačio je ispod kamena. Pošto je tako obeležio izlaz, zakoračio je u prazninu, osvrćući se, tražeći Karla. Sopstvena senka padala mu je na levu stranu, dugačka i crna, i lelujala se preko neravnog poda kako je baklja poskakivala i njihala se.
Pećina je bila prazna.
Karla i devojčice nije našao i pećina je bila tiha, ali dok je gledao oko sebe, držeći baklju iznad glave, primetio je ulaze u tri nova tunela, koja su vodila iz pećine.
Kojim je Karlo krenuo? I kuda oni vode?
Prešao je preko pećine, stalno bacajući pogled pred noge, i pažljivo koračao preko šljunka i kamenčića koji su prekrivali tlo. Čuo je samo svoje oprezne korake i klepetanje kamenčića koje je pomerao dok je hodao.
A onda je dug, plačni jecaj presekao vazduh oko njega.
Đani se ukočio.
Svaka ulica koju je Modesto video bila je prepuna dece, i svako dete koje je video bilo je jedna od bliznakinja; srce mu je skakalo u grudima na svaki takav prizor, a onda bi potonulo od bolnog razočaranja. Svaka osoba koju je pitao jednako mu je slegala ramenima, jednako se mrštila i odmahivala glavom, izvinjavajući se. Ne, sinjore, žao mi je - nisam ništa video. Ponovite kako izgledaju, sinjore? Nadam se da ćete ih naći, sinjore. Krenuo je nazad prema kući u Santa Lučiji.
Ilarija je sedela na stoličici pored pepela neodržavane kuhinjske vatre kad je stigao. Natečeno lice i pogled zamućen od suza dao mu je odgovor na nepostavljeno pitanje.
Pitao je: „Sinjora se nije vratila? Ni sinjor Dela Rovere?”
„Niko.” Glas joj je bio stegnut i izobličen.
„Otići ću ponovo do Ulice Svetog Tome.” Mirovanje mu je bilo nepodnošljivo. „Da vidim je li ona još tamo.” Nije mogao da ostane i čeka. Izašao je kroz ulazna vrata i potrčao.
Trebalo mu je samo nekoliko trenutaka da stigne do druge kuće. Ulazna vrata bila su otključana.
Otvorio ih je. Ušao je u hodnik.
Tišina.
„Sinjora?”
Ništa.
„Jeste li još tu?” Ništa.
Okrenuo se da pođe.
Slabašan zvuk na spratu. Tiho mrmljanje. Nešto se pomerilo po podu. Ništa jače od šuštanja tkanine. Modesto je potrčao stepenicama, preskačući po dve odjednom. Vrata sinjorine bivše spavaće sobe bila su širom otvorena. Držeći se za kvaku, nagnuo se u unutra - i sledio se.
Bila je sklupčana na podu pored kreveta, glave naslonjene na dušek. Na mestu gde joj je lice pritiskalo brokatni pokrivač širila se tamna mrlja nalik na loše iscrtanu mapu. Tanak mlaz tamnocrvene boje slivao joj se niz vrat i bojio gornji rub kombinezona i bluze. Oči su joj bile zatvorene.
„Porca Madona!” izustio je prigušeno. Zatim je potrčao ka njoj i čučnuo, privukao je u naručje i rekao: „Sinjora? Frančeska! Frančeska - otvorite oči! O, gospode! Pogledajte me!”
Glava joj je pala preko njegove ruke.
Pod bradom je imala nepravilnu reckavu ranu veličine nokta na palcu; odatle se protezala dugačka posekotina, prolazila joj je ispred uva i kroz kosu, koja se na tom mestu ukrutila od skorele krvi.
„O, bože - molim te, ne!” promumlao je. „Frančeska!”
Pažljivo je vrhom prsta dotakao ivicu te rane. Koža joj je bila topla. Pogledao je u krvavu haljinu i video, s vrtoglavim olakšanjem u stomaku, da joj se grudi podižu i spuštaju. Nežno ju je prodrmao.
„Hajde, cara - otvorite oči!”
Blago je otvorila usta. Tih i nerazgovetan zvuk začuo joj se negde u nosu. Otvorila je oči. I zatvorila ih.
Modesto je zavukao ruku dublje oko Frančeskinih ramena, a drugu joj je provukao ispod kolena. Uvukao je dah i zadržao ga. Podigao ju je, zateturao se unazad dok ju je nameštao na rukama, i nežno je spustio na krevet.
„Šta vam se dogodilo? Ko je to uradio?” promumlao je, nesiguran šta prvo da uradi. „Vode”, zatim je rekao. „Treba mi vode. Posekotinu treba oprati.”
Strčao je stepenicama do kuhinje. Sve je bilo spakovano u sanduke i pokriveno slamom. Mada, ništa korisno - nije bilo ni vode, ni krpa. Ničeg.
„Merda!”
Na trenutak je neodlučno stajao, zatim se ponovo popeo. „Cara - čujete li me?” tiho je pitao i ponovo se spustio pored kreveta. Ponovo je ispustila tihi zvuk iz nosa, a onda je video kako prelazi jezikom preko donje usne, koja joj je bila rasečena i otekla. Otvorila je oči. „Jesi li ih našao?” izustila je gotovo bezvučnim šapatom. „Ko vam je ovo uradio?”, pitao ju je, namerno izbegavajući odgovor. „Jesi li ih pronašao?”
Nije znao šta da kaže. „Mi... još tražimo. Nisam video sinjor Dela Rovera, možda su s njim.” Okrenula je glavu od njega.
„Ko vam je ovo uradio? Šta se dogodilo?”
Zavladala je duga tišina. A onda je rekla, tako tiho da je morao da joj se nagne sasvim do lica da bi čuo: „Mikele.”
„O, ne... ne... ne. Taj prokleti gad!”
„Molim te”, izgovorila je hvatajući ga za ruku.
„Šta? Šta je bilo, cara?”
„Dovedi Luku. Hoću Luku.”
„Ne znam gde je... sinjora.”
„Molim te, nađi ga.”
„Ne želim da vas ostavljam samu...”
„Samo ga pronađi.”
Sklupčala se na stranu i ponovo zažmurila. Uz novi nalet mučnine, pogledao joj je u razjapljenu posekotinu oko ruba posivelog lica. Skinuo je kaput i prebacio joj ga preko ramena. „Naći ću ga, sinjora - biću brz.”
Strčao je niz stepenice i izašao iz kuće, ali ovog puta je zaključao vrata. Glas koji se prolomio kroz tišinu pećine bio je visok - očigledno dečji. Đani je tiho opsovao, zatim je potrčao i sapleo se o neravno tlo, ali buka je prestala pre nego što je stigao do kraja. Zastao je, suočen sa tri tunela, neodlučno gledajući od jednog do drugog ulaza.
„O, bože, kuda?” pitao je glasno, a glas mu je zvučao ravno i prigušeno u ogromnom prostranstvu pećine. Zadržao je dah dok se premišljao, a zatim je odabrao srednji tunel i potrčao. Plamen baklje izvijao se unazad i on je usporio, držeći plamen što je mogao više u stranu, da mu ne uhvati kosu. Tunel je bio uzan i vlažan, pa je izgrebao zglobove ispružene ruke o izbočene stene dok je hodao.
Nekoliko stotina metara dalje, tunel je odjednom počeo da se širi. Kad je Đani usporio i spustio baklju, glas mu je doviknuo: „Ko je tamo!”
Stao je.
Čuo se Karlov glas: „Vidim ti svetlo. Jesi li ti, Čičano?”
Đani je zadržao dah. Čuo je korake, a onda se pojavilo Karlovo lice, osvetljeno malim, treperavim plamenom fenjera. Kad je video Đanija, uzdahnuo je i opsovao.
Držeći baklju visoko iznad glave, Đani je rekao: „Šta, dođavola, radiš ovde dole, Karlo? I gde su ona deca? Šta si uradio s njima?”
„Ne tiče te se.”
„Ozbiljan sam, Karlo. Gde su? Kad smo već kod toga - ko su one?” Karlo je namestio tvrdoglavi izraz. „Kao što sam rekao, prokleto te se ne tiče.”
Đanijeva desna ruka skupila se u pesnicu i krenuo je prema bratu. „Reci mi. Ko su one?”
„Stvarno želiš da znaš ko su?” Pošto je primetio Đanijevu pesnicu, Karlo je odjednom počeo da se brani. „Pripadaju onoj precenjenoj Mikeleovoj kurvi.”
„Ja ne - šta?” Mahnita zbrka Frančeskinih slika proletela mu je kroz glavu. Njegovi prsti na njenim grudima. Ukus meda. Nabrana koža malog ožiljka na leđima. A onda slika koja ga je proganjala danima: njegov otac na kolenima na podu salona, s rukama u Frančeskinoj kosi i ustima na njenom grlu.
Odmahnuo je glavom. „Ne razumem. Zašto? Zašto si ih doveo ovamo dole?” pitao je. „Odjebi, Đani! To nema nikakve veze s tobom!”
Pošto je bacio baklju koja se zakotrljala preko kamenitog tla i liznula ga plamenom, Đani je zgrabio Karla za okovratnik. „Zašto?”, ponovio je i obe pesnice pritisnuo o Karlovu bradu. Karlov glas bio je izobličen od pritiska Danijevih ruku, ali Đani je čuo njegovo Ijutito mumlanje: „Opravdana osveta.”
Đani je povukao brata za okovratnik i podigao ga na vrhove prstiju. Karlo je ispustio fenjer. Pao je na kameno tlo uz zveket i plamen se ugasio. Đani je pritisnuo Karla na zid tunela, snažno ga udarajući o vlažan kamen. „Kako to misliš? Gde su? Ti pokvareno, bedno, odvratno govno!” Na poslednju reč, udario je Karlovom glavom o zid. „Sramota me je i da pomislim da si mi brat!” Novi udarac. „Gde su?” Tras!
„Odjebi!” Karlo je udario Đanija u grudi, bezuspešno se trudeći da ga odgurne. „Odjebi i ostavi me na miru!”
„Reci mi!” vikao je Đani, uz još žešće udarce. „Šta si im učinio?”
Karlo je zamahnuo nogom na Đanija, ciljajući mu prepone, ali je zakačio samo butinu. Pošto je na trenutak izgubio ravnotežu, Đani ga je pustio. Kad se ispravio, Karlo je pokušao da pobegne, ali se Đani, uz bolno stenjanje, bacio za bratom. Uhvatio ga je za struk i zajedno su pali na zemlju gde su se, u metežu, zakotrljali po neravnom kamenu. Viši i jači od brata, Đaniju je trebalo samo nekoliko trenutaka da ga obori. S kolenom na Karlovim grudima, stegao mu je okovratnik obema rukama. „Gde su devojčice, Karlo?” procedio je kroz zube. Nastao je tajac, a onda je Karlo promumlao: „U susednom tunelu. Koštala me je gomilu novca, zar ne, ona njihova kurva od majke? I Čičanov prijatelj Zuba rekao je da bi mogao... mogao... dobiti... dobru cenu...”
Đaniju se okrenuo stomak. Ustao je, odmakao se od Karla kao da se opekao, a onda se zagledao u njega, sklupčanog na zemlji. „Gde su? Šta si uradio? Jesam li zakasnio?”
Karlo se nije pomerio. Đani ga je šutnuo. „Gde su?”
Karlo je zastenjao. Podigao se na sve četiri. Polako je ustao.
Đani je uzeo još upaljenu baklju i visoko je podigao. Karlo je posegao za ugašenim fenjerom i krenuo nazad tunelom prema pećini. Đani ga je bez reči pratio.
Ponovo su ušli u pećinu. Karlo je prišao narednom ulazu u tunel. Pokazao je glavom na njega. „Tamo su dole.”
„Hajde onda, pokaži mi.” Stavio je ruku na bratova leđa i gurnuo ga, a on se spotakao na kamen i pao na šake i kolena. „Ustaj!” viknuo je. Karlo je ponovo ustao. Novi tunel bio je uži od prvog, a niska tavanica imala je oblik glatkog luka. Đani se malo sagnuo da ne udari glavu. Krenuo je za Karlom i zajedno su se uputili tunelom koji je skretao i spuštao se.
Trenutak kasnije, ponovo se začuo očajnički plač. Odjeknuo je tunelom zvuk straha i očaja, od čega su se Đaniju naježile dlake na vratu i rukama. „O, bože. Ti, prokleto đubre, Karlo”, promumlao je. Skrenuo je za poslednji ugao i stigao do kraja tunela. Đani se progurao pored Karla, podigao baklju i ugledao dve devojčice koje su sedele stisnute na kamenom tlu. Oči su im bile razrogačene i crne pod svetlom baklje. Bile su zagrljene. Jedna je plakala. Mada, kad je ugledala Karla, plakanje je prestalo; obe su skočile na noge i povukle se što su dalje mogle u dubinu tunela, ispuštajući nepovezane užasne zvuke.
„Ti - čekaj tamo!” Đani je prosiktao na brata i Karlo se povukao u senku i spustio niza zid na pete. Đani je spustio baklju, prišao deci i čučnuo ispred njih. Pružio im je ruku, ali su one uzmakle i zajecale još jače.
„Obećavam da vas neću povrediti”, nežno im je rekao. „Sećate li me se? Sreli smo se pre neki dan kod sinjore Cigolo. Igrale ste se s perlicama. Poznajem vašu mamu, znam gde ona živi. Odvešću vas do nje. Sad ste sasvim sigurne.”
Prestale su da plaču, ali se nisu ni pomerile.
„Je li vas Karlo povredio?”, pitao je. „Taj čovek. Je li uradio bilo šta da vas povredi?” Nijedna nije odgovarala niti se pomerala. Samo su ćutke zurile u njega, razrogačenih očiju. Đani je rekao: „Slušajte: voleo bih da vas sad odvedeni kod mame”, rekao je. „Hoćete li poći sa mnom?” Dva kratka klimanja glavom.
„A ti...”, okrenuo se Karlu. „Ne znam ni šta da mislim o tebi, a još manje šta da radim s tobom. Sam bog zna šta će tata reći...” Karlo je ćutao.
Đani je nastavio: „Vodim sad ovu decu kući i nosim baklju sa sobom. Pođi s nama ili ostani ovde i snađi se kako najbolje znaš i umeš. Da budem iskren”, osetio je kako mu glas podrhtava u grlu, „trenutno ne dajem ni pišljivu paru za tebe.”
Stajao je i piljio u Karla nekoliko dugih trenutaka. Karlo mu je uzvratio, gutajući knedle s nelagodom i bolnom grimasom. Zatim je polako ustao, ne skidajući pogled s Đanijevog lica. Đani je primetio da su se devojčice uplašile kad je Karlo ustao.
„Ne brinite”, rekao je. „Sad vam više ništa ne može. Potpuno ste sigurne.” Uhvatio je jednu devojčicu za ruku, a ona je zauzvrat zgrabila sestrinu. Pošle su za Đanijem, pored Karla, priljubivši se uza zid dok su prolazile pored njega.
„Sačekajte trenutak”, rekao je Đani. „Upaliću mu fenjer. Iako taj skot ništa ne zaslužuje.” Podigao je zapaljenu baklju, čučnuo i pokušao da upali fenjer. Dvaput je plamičak samo zacvrčao i ugasio se, ali iz trećeg pokušaja je uspeo da se zapali i Đani ga je spustio na pod tunela. Bacao je slabo prljavo žuto svetlo metar-dva preko kamena.
Đani je skrenuo pogled sa fenjera ka mestu gde se Karlo i dalje nalazio, skljokan uza zid. Jedno oko mu je bilo natečeno i poplavelo, a usna rasečena. Nezgrapno je nakrivio glavu u stranu i povio ramena. Karlova uobičajena ohola razmetljivost je nestala, primetio je Đani; bio je sitan i slomljen, nalik na vreću mokrog žita, mlitavo naslonjenu na kamen. Bledi osećaj saosećanja podigao se Đaniju u grlu, ali brzo ga je potopio i razbio talas groznog besa.
Zaustio je da nešto kaže Karlu, ali ipak je oćutao.
Đani je bacio pogled da se uveri da mali fenjer još gori, zatim je visoko podigao baklju i slobodnu ruku pružio jednoj devojčici. Prihvatila ju je i istovremeno uhvatila sestru za ruku. I tako su njih troje zajedno stigli do ulaza u tunel, gde je Đanijeva maramica i dalje bila zavučena ispod kamena. Podigao ju je, i jedno iza drugog polako su stigli do ulaza u krčmu.
Đani se nije osvrtao da proveri da li ih Karlo prati.
Misli su mu letele.
Teško mu je bilo da poveruje u ovo što je upravo saznao i osetio je gotovo fizički bol od pomisli na to šta ih možda čeka. Nije imao pojma šta da radi. Da li da prijavi brata vlastima? Ima li moralnu obavezu da to uradi? Karlo je oteo Frančeskinu decu... nameravao je da ih proda kao - kao... bog zna šta. Morao bi da bude kažnjen, pomislio je, ali - da li bi taj zločin bio dovoljan da zasluži lomaču? Možda bi ga obesili? Da li je on, Đani, zaista u stanju da to uradi? Da preda brata nasilnim i nepouzdanim žbirima? Ili bi - još nešto mu je palo na pamet - Španci odmerili pravdu koju su Karlovi postupci zaslužili? Kuda bi Karlo sad otišao? Šta bi radio? Zamislio ga je, samog sa slabašnim, malim fenjerom u podzemlju, i glavu su mu preplavile mučne slike.
„Hoćemo li brzo stići?”
Glasić iza njega bio je drhtav i umoran; Đani je shvatio da je dete iscrpljeno i osmehnuo joj se. „Da. Još malo pa smo stigli u krčmu, a onda ćemo izaći u grad.” Stegao joj je prste. „Naći ćemo vam mamu, hoćemo li?”
„Znaš li gde joj je kuća?”
„Mislim da znam, ali bio sam tamo samo jednom. Mada, ako je ne budemo našli, otići ćemo do moje kuće i moj tata će nam pomoći. On zna gde živi vaša mama. Mislim da poznajete mog tatu - zove se Luka. On je - on je mamin prijatelj.”
Obe su klimnule glavom.
Ispred njih su bila uzana vrata u krčmu. Pustio je dete; prebacio baklju iz jedne ruke u drugu; otvorio vrata. Svetlost iz krčme izlila se u hodnik; žamor besmislenih razgovora gusto je ispunjavao zadimljeni vazduh iznad njih.
Nešto dalje, u Toledskoj ulici, Modesto je prestao da trči. Naslonio se na zid, drugu ruku stisnuo je na grudima u pesnicu i osetio kako mu dah zapinje u grlu. Prokleta pluća! Danas je previše trčao. To što je ostao bez glasa bilo je jedno - ali da izgubi sinjoru zato što ne može da pretrči više od nekoliko prokletih metara a da ne zašišti kao par mehova bilo je nešto sasvim drugo. Zažmurio je i nekoliko puta neujednačeno udahnuo. „Modesto!”
Otvorio je oči i odmaknuo se od zida. Sinjor je dotrčavao iz pravca pristaništa. Sam. „Jesi li ih pronašao?” doviknuo je sinjor dok je trčao.
I dalje šišteći, Modesto je odmahnuo glavom. „Ne. Ali morate da dođete. Pođite sa mnom - odmah.” Sinjor se namrštio. „Zašto? Šta se dogodilo?”
„Nemam vremena za objašnjavanje. Samo pođite.”

40.




Luka se spustio na kolena pored Frančeskinog kreveta. Drhtavim prstima sklonio joj je kosu s lica i podigao iz rane na obrazu nekoliko ukočenih pramenova, koji su se tu zakačili i natopili. Oči su joj bile zatvorene. „O, cara...”, rekao je, malo glasnije od šapata. „Kako se ovo dogodilo? Ko ti je ovo uradio?” Nije odgovarala.
Njen crnooki sluga pojavio se na vratima noseči glineni vrč. „Voda, sinjore”, rekao je i spustio vrč na pod pored kreveta. „Iz susedne kuće.” Izvukao je platnenu krpu iz džepa pantalona. „I krpa.”
„Hvala”, odvratio je Luka. Umočio je krpu u vodu i iscedio je. Obmotao ju je oko prstiju i nežno potapkao po osušenoj krvi, koja se već skorela oko dugačke posekotine. Na njegov dodir, Frančeska je udahnula i otvorila oči. Pružila je ruku i uhvatila njegovu. „Luka”, izustila je, tiho. „Hvala, bogu... tu si. Jesu li s tobom?”
Luka je bacio pogled na slugu i progutao pljuvačku. „Ne, cara”, odgovorio je. „Mi... ne - nisu.” Frančeska se uspravila u sedeći položaj, razrogačenih očiju. Luka ju je uhvatio za ruke i rekao:
„Ali znam da ćemo ih naći. Pusti da ti ovo operem.”
Odgurnula ga je i ispustila piskav glas koji se poput oštrice zario u Lukine grudi. Uhvatila se za glavu i zavapila kad je dodirnula posekotinu na licu. Podigla je ruke pored glave, uznemireno mrdala prstima i rekla: „Ne! Ne možemo ostati ovde - moramo ih pronaći! Moramo da idemo, sada, nastavimo da tražimo! Mogle bi biti bilo gde!”
„Poći ću, sinjora”, javio se sluga. „Idem sada. Sinjor treba da ostane ovde s vama: niste sposobni da...”
„Ne! Modesto, ne! Moram i ja da idem! Pomozite mi, ne mogu tek tako da sedim!” Luka je počeo da prigovara, ali prekinulo ga je glasno lupanje na vratima. Modesto je izašao iz sobe.
Glasovi u hodniku. Dva muška glasa. A onda sa stepeništa vrisak: „Mama!” Bat koraka. Luka je ustao. Frančeska je skočila s kreveta i u trenu prešla preko sobe, ali je posrnula, još nesigurna na nogama, i pridržala se za dovratak.
„Mama! Mama!”
Kad je Luka zakoračio prema Frančeski, utrčale su bliznakinje i bacile se na nju. Pala je na kolena; devojčice su se spustile s njom i istog trena su se zagrlile. Luki su oči zasuzile dok ju je posmatrao kako grli svoju decu. Nijedna nije govorila, ni plakala, niti se pomerala čitav minut. Zatim je jedno dete podiglo glavu, pružilo ruku i nesmotreno dodirnulo posekotinu na majčinom licu. Frančeska je jauknula, trgla se i ustuknula, i dete ju je pustilo. „O, mama - tvoje lice!”, rekla je piskavim, usplahirenim glasom. I drugo dete se uznemirilo. Kad su videle posekotinu, koja je ponovo prokrvarila, devojčice su zaplakale.
Luka je čučnuo pored njih. Skočile su i zagledale se u njega, jecajući i držeći se za Frančeskine suknje. „U redu je”, rekao je. „Mama je povredila lice, ali biće dobro. Hajde da joj pomognemo da ustane i vrati se krevet. A onda... onda nam možda možete ispričati gde ste bile.”
Klimnule su glavom. Odmakle su se i prekrile rukama usta, kad je Luka podigao Frančesku u naručje i odneo je na krevet. Naslonila se na jastuk i zažmurila.
„Hoćete li da sednete pored nje?”
Popele su se na krevet i sklupčale pored majke, jedna s jedne, a druga s druge strane. I dalje zatvorenih očiju, obe ih je zagrlila i privukla.
„Pazite joj na lice”, opomenuo ih je Luka sa stol ice pored kreveta. Jedna devojčica podigla je ruku i vrhom kažiprsta dodirnula mamin obraz pored posekotine. Frančeska se nasmešila i pomazila dete po kosi.
Luka je poželeo da je zagrli. Žudeo je da obavije ruke oko nje i uteši je. Ali sada, rekao je sebi, nije pravi trenutak. Udaće se za njega - bio je siguran u to. Video je to u njenim očima. Biće dovoljno vremena za zagrljaje - trenutno su joj bila potrebna njena deca i, što je još važnije, ona je bila potrebna njima. Zadovoljio se time što joj je stegao prste. Na njegov dodir, Frančeska je pomerila ruku sa Beatinog ramena i uzvratila mu stisak, a zatim okrenula glavu prema njemu i nasmešila mu se s dirljivom nežnošću. Onda mu je pustila ruku i ponovo prigrlila kćerku, sklapajući oči.
Dva muška glasa i dalje su zamorila u prizemlju. Luka je odjednom zaprepašćeno shvatio da nema pojma kako su deca stigla ovamo. Ko je to u prizemlju? Ko god da je, mora da je on doveo devojčice - ali gde su, dođavola, bile? Ustao je, odlučan da otkrije ko je posetilac i zašto su svi ovde, ali pre nego što je stigao da zakorači ka vratima, čuo je nekoga kako teškim koracima trči gore i vrata sobe su se s treskom otvorila.
Rumen i razbarušen, u sobu je ušao Đani. Ukopao se u mestu i zagledao u Frančesku i bliznakinje. „Porca Madona!”, viknuo je, promukao od šoka.
„Đani...” zaustio je Luka.
„Šta se, dođavola, dogodilo?” pitao je Đani, gledajući u krv na krevetu, a zatim i Frančeskino posečeno lice. „Dragi bože, ko je to uradio?” Okrenuo se ka Modestu, koji se pojavio na vratima. „Ko je to bio, sinjore? Jedan od njenih...” Naglo se zaustavio i nešto nalik na krivicu prešlo mu je preko lica.
Hladan ubod strepnje zapeo je Luki u grlu. „Đani?”, ponovio je.
Đani je nelagodno progutao knedlu. „Tata.”
„Zašto si, za ime sveta, ovde?”
Đani nije odgovorio.
„Šta si mislio time - jedan od njenih? Njenih - šta? Jedan od Frančeskinih - šta?” Đani je odmahnuo glavom. Promucao je: „Ništa, tata”, i opet je pogledao u Frančesku. Sad je sedela uspravno, potpuno budna i zurila je u Đanija. Nečujno je izgovorila molim te i zavrtela glavom, gotovo neprimetno. Luka je prelazio pogledom od sina do Frančeske i nazad. „Đani”, rekao je, „šta si mislio? Frančeska - cara - znaš li o čemu on to priča?”
Ćutke ga je pogledala.
Modesto je prešao preko sobe. Nagnuo se prema krevetu, i tiho se obratio deci. „Beata, Bela, možete li na trenutak poći sa mnom?”, pitao je. „Hoću da uradite nešto za mene. Za mamu. Neće trajati dugo.” Nasmešio se i podigao obrve, a njegov izraz lica obećavao poslasticu. Deca su klimnula glavom, izvukla se iz Frančeskinog zagrljaja i premestila se do Modesta. Uhvatio ih je za ruke. Krenule su sa njim ka vratima.
Ali pre nego što je stigao do njih, zaustavio se. Luka je video kako se sagnuo iza kreveta i podigao nešto s poda. Ugurao je taj predmet u torbu, koju je prebacio preko ramena. Ponovo je uhvatio devojčice za ruke, izašao iz sobe i zatvorio vrata za sobom.

41.




Tšina je bila gusta i zategnuta: ispunjavala je sobu i uvlačila se Luki u uši i usta. Kad je konačno progovorio, kao da je silom istiskivao reči u vazduh oko glave. „Šta se ovde dešava?” pitao je. Đani i Frančeska smesta su odvratili pogled od njega. Frančeska je spustila pogled na svoje ruke, a Đani se zagledao u pod. Još je jače pocrveneo; Frančeska je bila bleđa nego ikad, a rana na obrazu joj se na tom bledilu još više zacrnela. Oštar ubod prestrašenog gneva zapeo je Luki u grlu. „Sveti bože!” viknuo je, gledajući čas jedno čas drugo: „Šta se, dođavola, dešava? Šta vas dvoje skrivate od mene?” Frančeska je rukama prekrila lice. „Đani?”
Đani je zavrteo glavom.
Luka je imao osećaj kao da se suočava sa suparničkom stranom na sudu, i čuo je sebe kako govori, odlučno i smireno, ali glas mu je na kraju ipak zadrhtao: „Frančeska, znaš li ko te je povredio večeras? Je li to bio neko koga znaš?”
Spustila je ruke u krilo i klimnula glavom.
„I... znaš li zašto ti je ta osoba uradila tako nešto?”
Ponovo klimanje glavom.
Đani je i dalje uporno zurio u pod.
Boreći se da održi postojanost glasa, Luka je nastavio: „Misliš li da bi mogla da mi kažeš nešto o tome? Izgleda da Đani već ima neku predstavu... ali...”
Zaćutao je, uz jezu u stomaku, jer mu je iznenada palo na pamet da ju je možda Karlo povredio, ali onda je začuo kako govori, glasom jedva čujnijim od šapata: „Bio je to čovek po imenu Mikele di Čičano.”
Đani je uzdahnuo.
Luka se namrštio. „Čičano? Ali... poznato mi je to ime. Čičano je Karlov prijatelj. Kako ti... Ja... nisam imao pojma da ga i ti poznaješ.” O, bože - imala je još jednog ljubavnika. Uplašen šta bi mogla reći, nastavio je: „Je li postojalo nešto između tebe i tog čoveka? Jesi li ga - voliš li ga?”
Hrabrio se, spreman da vidi zbunjenost i krivicu na njenom licu posle tog pitanja, ali laknulo mu je kad je primetio kako se stresla od očigledne i otvorene netrpeljivosti, i s gađenjem iskrivila usta kad je odgovorila: „Ne. Ne volim ga. I nikad nisam. Nikad!”
„Onda, kako...”
Prekinula ga je. Podigla je obe ruke. Duboko udahnula. I drhtavim glasom objasnila mu kako. Trebalo joj je nekoliko minuta.
Nije mogao da odvoji pogled od njenog lica dok mu je pričala ono što je naslutio. Predivnu kristalnu kuglu proteklih nedelja razbijala je u parčiće oštre kao sečivo. Glas joj je bio tih i gotovo smiren, ali vidno je drhtala dok je govorila, i Luka je osetio - po drugi put u životu, razarajući osećaj neverice koja ga je sekla i ostavljala ošamućenog i preplašenog. Stajao je nepomično, kao i pre deset godina u podnožju ženinog kreveta, zureći u Lizabetino beživotno telo - i ponovo je znao da je istina previše grozna da bi mogao da je shvati. „Onda”, izgovorio je, pokušavajući da sredi misli, „kako si onog dana došla na predstavu u San Domeniku?”
„To je bila Filipova glupa zamisao, nešto što mi je predložio kad je njegova žena odbila da ide s njim.”
„Filipo? Onda...” Nije mogao da dovrši rečenicu.
Očiju punih suza, Frančeska je klimnula glavom.
Sve troje ih je ponovo obavila zagušujuća tišina. Konačno, Luka je skrenuo pogled s Frančeske do mesta gde je stajao Đani, povijenih ramena i ukočen. Kad je uhvatio sinovljev pogled, Đani je još jače pocrveneo i ugrizao se za usnu.
Tečnost u Lukinom stomaku odmah se pretvorila u led.
Zurio je u sina, a zatim i u Frančesku. „O, bože, ne. Molim te, Frančeska, reci mi da grešim...” Niko nije progovorio.
Luka je osetio mučninu. „Kada?” pitao je. „Kada, Đani?” Nakon nove, očajne tišine, Đani je progovorio u pod: „Pre nekoliko nedelja.”
Mučeći se da zadrži glas mirnim, Luka je rekao: „Samo jednom ili...” Pokolebao se. „Ili je to bilo nešto redovno?”
Gotovo nečujno mucanje. „Samo jednom.”
Luka je video da je Frančeskino lice sad bilo obliveno suzama.
„Sve sam prekinula onog dana kad sam te upoznala”, rekla je uznemirenim glasom, dok je s mukom gušila jecaje. Donja usna joj je vidno podrhtavala. Uprkos svemu, čim je video to podrhtavanje, osetio je kako mu vrela želja prolazi kroz stomak.
Rekla je: „Od svega sam odustala zato što sam te upoznala. Prodala sam ovu kuću i rasprodala sve stvari jer sam bila sigurna da neću više ništa imati s tim.”
Luka ju je posmatrao. Mozak mu je utrnuo. Nije imao pojma šta da misli. Slušao je šta je govorila, ali jedva ju je čuo. Nastavio je da gleda u nju, ali gotovo da je nije ni video. Kurtizana. Ona je bila kurtizana. Bila. Jeste. Šta od toga? Je li važno? Slagala ga je. Nije bila udovica. Kurtizana. Kurva. Prisetio se kako su proveli to jutro - je li moguće da je to bilo jutros? - kako su ležali na travi malog proplanka na Merdelini. Zadrhtao je od neodoljive žudnje kad se prisetio kako mu je prelazila prstima i usnama preko tela, budeći mu čula kao niko pre. Bio je zapanjen njenom maštovitom spretnošću, očaran dodirom njenih usana, jezika i prstiju na svojoj koži, čudeći se što ga je sudbina upoznala s takvim stvorenjem i da je takvom stvorenju zapravo stalo do njega.
A ona je onda zaplakala. Na njen plač Luka je prokleo sebe što ga je izazvao, što joj je tako bezobzirno ugrozio ugled. Osetio je kako ga obuzima novi talas besa. Njen ugled! Teško da je ugled bila prava reč, možda bi prikladnija bila ozloglašenost. Bila je profesionalka. Nemoralna profesionalka. Je li iste te izvanredne stvari radila i... Đaniju... pre nekoliko nedelja? Ovde? U ovoj sobi? I Filipu - koliko puta je njega zabavljala na taj način? I Karlovog prijatelja Cicana, koji se tako naljutio što su mu uskraćena zadovoljstva da se večeras mučki osvetio? Šta mu je bilo omiljeno? I - Luka nije mogao podneti čak ni da pomisli - koliko su je svi ti muškarci plaćali? Oni - i koliko još drugih?
Užasan prizor probio mu se kroz misli - Frančeska, okrenuta leđima, koja na sebi nema ništa osim svetlucavog ogrtača ukrašenog perlama, koji joj opušteno, nisko visi preko leda; dragulji joj blistaju na vratu i ručnim zglobovima, a kosa joj je puštena. Okrenula se da ga pogleda preko ramena i video je da je nestao onaj ljupki osmeh koji je toliko zavoleo u poslednjih nekoliko nedelja - umesto njega imala je iskrivljenu masku pohotnog dozivanja.
Osećaj izdaje i besa, zbunjenosti i neverice, rastao je i bujao mu u glavi. Podigao je ruke, stegao ih u pesnice i zadržao dah, dok se osećaj širio u njemu.
„Ne! Tata, molim te!”
Na Đanijev glas i pokret, kada je zaštitnički krenuo od vrata, nestala je blistava kurtizana koju je zamislio. Umesto nje je video iscrpljenu, uplašenu i posivelu ženu, koja se odmicala od njega da se ponovo sklupča na jastuku, lica natopljenog i otečenog od suza. Otvorila je usta i zurila, ogromnih očiju, u njegove stegnute pesnice, zadržavajući dah, sasvim očito iščekujući da je udari.
Načas je neodlučno stajao, dok mu se utroba grčila, a onda je ispružio prste i šakama prekrio lice. Snažno je pritisnuo glavu. Nekoliko dugih trenutaka stajao je nepomično, u mraku pod vrelim dlanovima, osećajući kako mu se grudni koš diže i spušta ispod laktova, a onda je spustio ruke.
„Jesi li... jesi li uopšte nameravala da mi kažeš?”, pitao je.
Klimnula je glavom. „Želela sam. Od prvog trenutka. Mrzela sam što te lažem - ali nisam znala kako - nisam znala šta da ti kažem.”
Dugi tajac.
„Ne. Vidim.”
„Nakon svega što se dogodilo ovog popodneva - nakon... onoga što si me pitao”, rekla je. „Odlučila sam da ti kažem čim se vratimo kući. Bez obzira na ishod, nameravala sam da ti kažem istinu. Želela sam da znaš sve. Pa šta bude. A onda smo se vratili i...” Zaćutala je.
Luka je pogledao u Đanija. Kroz obamrlost koja ga je, izgleda, paralisala, odjednom je osetio plamen ogoljene ljubomore: nakratko, Đani mu nije bio sin, već samo još jedan muškarac - suparnik - i žestoka i bolna želja da ga udari ispunila je Luku do te mere da je ostao bez daha. Ali onda se pojavila suza i slila se niz Đanijev obraz na meku, paperjastu, jedva vidljivu bradu oko ruba dečakove vilice i Luku je prošao bes.
Bio je prazan. Suv i tvrd i prazan poput šuplje tikve. Kad bi se sad pomerio, pomislio je, utroba bi mu zazvečala kao pregršt suvih semenki. „Odvešću te u moju kuću”, rekao je Frančeski. „Treba ti vremena da se odmoriš i zalečiš. Ne možeš ostati ovde, u ovoj praznoj kući - ni ti ni deca.”
Deca...
Zastao je, okrenuo se Đaniju i po drugi put te večeri, plašeći se daljih nepodnošljivih otkrića, pitao: „Zašto si ti ovde, Đani? Kako to da si došao u ovu kuću, s tom decom?”
Đani je otvorio usta, ali nije izgovorio ni reč. Ponovo ih je zatvorio.
Lukino srce je zakucalo brže. „Zašto, Đani?” ponovio je. „Gde si bio? Zašto su one bile s tobom?”
Đani je nelagodno progutao knedlu. Bacio je pogled na Frančesku. „Tata, Karlo ih je odveo.”
„Karlo?” pitao je Luka i upitno se namrštio. „Karlo? Onda... Gde je on sada?”
„Ne znam. Ostavio sam ga - dole u podzemlju.”
„Podzemlju? Ali - ne razumem. Zašto? Zašto je Karlo uzeo Frančeskinu decu?” Đani je progutao još jednu knedlu i prebacio težinu s jedne noge na drugu. Polako je udahnuo.
Lukin puis se ubrzao. Šta se, za ime sveta, Đani mučio da prizna? Frančeska je, primetio je, gledala jednog pa drugog. „Zašto, Đani?” ponovio je. „Ako znaš, molim te, reci mi. Zašto je Karlo odveo bliznakinje?”
Odgovora i dalje nije bilo.
Vrata spavaće sobe su se uz škripu malo šire otvorila.
Luka, Đani i Frančeska okrenuli su se da vide ko je. Na vratima je stajao Frančeskin sluga. Devojčice su stajale priljubljene uz njega, svaka sa uvelim buketićem cveća u rukama. Progovorio je jasno, mada mu je glas podrhtavao od potisnute netrpeljivosti: „Oprostite što vas prekidam, sinjori, ali - kao što sam upravo otkrio - izgleda da je vaš stariji sin nameravao da ih preda gusaru, prijatelju sinjor Di Čičana.
Luka nije znao šta da odgovori.
„Luka”, Frančeska je prekinula tišinu, a glas joj je podrhtavao od suza. Okrenuo se ka njoj. „Mikele mi je rekao. Rekao je kako bi mogle biti kod Karla. Podsmevao mi se. Rekao je da će ih odvesti. Na more. I... prodati.”
Pogledao je u devojčice. Raširile su okice i ćutale, čvrsto se držeći za Modesta. Frančeska je bila okupana suzama i drhtala je. A Đani - na Đanijevom licu video je istu zbunjenu mešavinu užasa i krivice koju je i sam osećao. To što je Čičano tako bezdušno izneo tu zamisao bilo je dovoljno loše, ali pomisao da je njegov rođeni sin hteo da je sprovede... Luka je mislio da će mu pozliti.
Gotovo nesvestan onoga što govori, gledao je u Modesta, zatim u decu, pa u Frančesku, i tiho rekao: „Nameravao sam da te odvedeni do Santa Lučije, ali sad mislim da je bolje da pođeš sa mnom u moju kuću. Tamo ćete svi biti bezbedni.”
Video je da je Modesto klimnuo glavom u znak odobravanja.
„Ali... on... on neće biti tamo, zar ne?” pitala je Frančeska.
Luki se zbog njenog straha bolno zgrčio stomak. „Ne”, odgovorio je. „Pobrinuću se da vam Karlo ne priđe ni blizu.”

42.




Mariji je uskoro postalo jasno da je Filipo nesrećan. Od prošle srede, kad joj se muž uvukao u kuću posle ponoći, trudeći se da je ne probudi što je tako često radio sredom uveče - bio je neobično ćutljiv i ravnodušan. Nije odlazio na posao, ustajao je kasno ujutru i svako veče odlazio rano na spavanje - uvek u najmanju spavaću sobu. S njom je jedva razgovarao, izbegavao joj je pogled kad god je mogao i tako je veći deo vremena prethodnih dana provodio u kući, zagledan u pod ili kroz prozor.
„Šta se, za ime sveta, dešava s Filipom?” pitala je Emilija Mariju nakon nekoliko dana te žalosne klonulosti, dok su stajale zajedno u kuhinji i pripremale povrće za supu.
Marija je uočila nedostatak saosećanja u sestrinom pitanju i progutala ozlojedenost. „Ne znam. Možda boluje od nečega”, odgovorila je. Ili možda, pomislila je, boluje zbog nečega. Ili nekoga. Oštro je presekla komad šargarepe i tako čvrsto zgrabila dršku noža da su joj zglobovi pobeleli.
„Možda si u pravu”, rekla je Emilija. To pitanje je očito nije preterano mučilo, jer je dodala potpuno ravnodušnim glasom: „Ako je to slučaj, možda bi ga razveselila lepa činija supe.”
Ako bude ovde da je pojede, pomislila je Marija. Bila je sreda.
Ali na Marijino čuđenje, Filipo je te večeri ostao kod kuće. Ubrzo je postalo jasno da ta činija supe, koja mu je ponuđena, nije učinila mnogo, ili čak ništa, da mu popravi raspoloženje: više je prevrtao kašikom po činiji nego što ju je prinosio usnama, i daleko je više mrvio hleb nego što ga je jeo. Marija ga je posmatrala; nije ništa govorila, ali je osećala čudnu napetost u udovima, i stezalo ju je u grudima kao da je telo fizički obuzdavala da ne reaguje na muževljevu očitu nesreću. Mada, zašto ne bih reagovala, pomislila je, i leva noga počela je da joj poskakuje. Zašto ga jednostavno ne pitam šta ga muči? Da ga uhvatim za ruku?
Razmislila je onome što je pisala u svojoj svesci povezanoj u teleću kožu. Čitala je i čitala svoje rečenice toliko puta da ih je mnoge znala napamet: nesputani izlivi gorke samokritike, oprezno istraživanje sopstvenih mišljenja i dugi pasusi živahnih - mada nespretnih i verovatno neznalački netačnih - opisa onoga što je zamišljala da njen muž radi tokom svojih redovnih odsustvovanja sredom uveče. Dok ga je sad gledala, kao što je činila bezbroj puta, zamišljala je Filipa kako radi sve ono što je opisivala; zamišljala mu je ruke; zamišljala je - s ledenom knedlom u grlu - izraz na njegovom licu dok to radi. Zamišljala je nepoznatu ženu. Pošto nije imala pojma ko bi ta žena mogla da bude, ali je osećala da toj nevidljivoj pretnji mora dati lice, Marija je, tokom nedelja, počela da zamišlja muževljevu nepoznatu ljubavnicu kao prelepu kurvu u grimiznocrvenoj haljini, koja je onog dana pala ispred Crkve Svetog Petra. Kao ženu koja ju je posavetovala da piše. Noga joj je zaigrala malo brže i lupanje srca se ubrzalo.
Ovo je bila prva sreda za godinu dana, pomislila je Marija, da je Filipo ostao kod kuće. Sigurno je postojala veza između te promene u njegovoj rutini i ove opipljive tuge. Je li mu ta žena - ko god da je ona - rekla da više ne želi da ga viđa? Još joj je nešto palo na pamet: da nije možda umrla? Marija je osetila blagu vrtoglavicu. Žali li Filipo za njom? Ta misao ju je zabolela u grudima, kao bolni udisaj posle dugog trčanja.
„Veoma sam umoran, Marija. Mislim da ću otići u krevet”, rekao joj je. Pogledala ga je. Zadržao joj je pogled.
„Nisi pojeo supu”, oglasila se Emilija s druge strane stola.
Odmahnuo je glavom. Iako je ljubazno odgovorio svastici, i dalje je gledao u Mariju. „Ne. Izvinjavam se - trenutno, izgleda, nemam apetita. Nema nikakve veze sa supom - bila je vrlo... vrlo dobra.”
Marija je lagano udahnula.
Žena u crvenom joj je onog dana ispričala da će joj zapisivanje misli - čak i onih najsramotnijih, zabranjenih - možda pomoći da otključa prepreke iza kojih se toliko dugo krila. I sad je već nedeljama radila ono što joj je žena rekla - zapisivala je stranicu po stranicu u svoju svesku ukoričenu u teleću kožu. Kad god je čitala zapisano, zbog većeg dela ju je bilo sramota i grčila joj se utroba kao da ima groznicu, ali znala je da je ona žena bila u pravu. Otkad je stavljala na papir sve što ju je mučilo, promenila se. Možda je i dalje bila zatvorena iza barikada, ali iako su i dalje bile zaključane, Marija je pomislila da bi možda sad umela da napravi ključ. Samo je trebalo da skupi snagu i upotrebi ga.
Izgovorila je - pogleda i dalje uprtog u Filipa: „Mislila sam da bih mogla malo da se prošetam pre nego što odem na spavanje, Filipo. Da udahnem svežeg vazduha. Da li bi želeo da pođeš sa mnom? Možda ćeš bolje spavati.”
Nije joj odgovorio i Marija se zapitala da li ju je uopšte čuo. Takođe se zapitala da li je čuo i ono što nije govorila. U iščekivanju odbijanja, uzdahnula je i spustila ramena.
Ali Filipo je rekao: „Da. Mislim da bi mi vazduh prijao.”
„Šta?”
„Hvala. Voleo bih da se prošetam.”
Marijin puls je podivljao. „Dobro”, rekla je. „Uzeću kaput.”
Nebo je iznad njih bilo sivkastoplavo, poput središta plamena sveće, ali bliže gradskim krovovima, plava je postajala nežnija i mešala se s dubokom ružičastocrvenom. Sunce je već zašlo iz vidnog polja. Za nekoliko trenutaka, pomislio je Filipo, zavladaće potpuni mrak. Neko vreme su ćutke hodali Ulicom Santa Kjare i Marijine suknje ritmički su šuštale sa svakim korakom. Taj zvuk ga je umirivao.
Nešto kasnije, pogledao ju je postrance, baš na vreme da je uhvati kako ga krišom gleda. Brzo je skrenula pogled na ulicu ispred svojih nogu, uz mali trzaj glave, ali onda je ponovo pogledala - i rekla: „Žao mi je što se trenutno ne osećaš dobro.”
„Nisam bolestan.”
„Ali nisi srećan.”
„Ne.” Ukočeno joj se osmehnuo. „Ne, trenutno nisam naročito srećan. Oprosti.” Nastupio je kratak tajac, a onda je ona pitala: „Jesam li ja nešto uradila?” Smesta joj je odgovorio odrično, ali tada je shvatio, u kratkoj tišini koja je usledila posle njegovog odgovora, da za date okolnosti, barem delimično, ipak jeste krivio svoju ženu. Zatim je, osećajući da bi takvo svaljivanje čitave krivice na Mariju bilo užasno nepravedno, dozvolio da su i njegovi apetiti verovatno podjednako odgovorni za njegovu trenutnu nesreću baš kao i Marijin nedostatak istih. Mada, zbog takvih misli se osećao zbunjeno i nelagodno, pa je piljio u cipele kad su nastavili da hodaju. Sa svakim korakom preko obe cipele stvarala se duboka poprečna brazda. Koža cipela tiho je pucketala kako je podizao i spuštao stopala.
Znao je da je Marija ljubopitljiva. Napetost je izbijala iz nje poput vreline: gotovo je pucala od radoznalosti, pomislio je. I iznenadio se kad je shvatio da mu je ta napetost uzbudljiva. Ponovo ju je pogledao i video da su joj oči pune suza.
„Šta je, za ime sveta, bilo?”, pitao je.
Prešla je vrhom prsta ispod trepavica. „Ne volim što si nesrećan”, odgovorila je. Filipo je stao i okrenuo se ka njoj. U tom trenu zbrkanih osećanja, nije video Mariju već
Frančesku, onakvu kakva je bila pre neki dan, dok je plakala i preklinjala ga da ne oda njene tajne Luki. Video je sebe kako grli svoju kurtizanu i teši je, iako se otvoreno plašio budućnosti bez njenih usluga. Ponovo je osetio Frančeskino meko telo kako mu drhti u zagrljaju.
A onda je ugledao Mariju.
Svoju ženu.
Lice mu je buknulo pri pomisli koliko je prošlo otkako je poslednji put tako nežno grlio Mariju kao što je grlio Frančesku. Svaki dodir koji su on i Marija podelili tokom godina bio je uprljan napetošću, zategnut od strepnje i opterećen mogućnošću novog neuspeha. Nedelju dana bio je ispunjen samoćom, obavijen sopstvenom tugom, ali sad mu je sinulo da mu za dve godine nije na pamet palo da bi ona mogla biti usamljena. Preplavio ga je hladan pljusak stida.
„Molim te”, rekao je. „Ne plači.”
I pružio je ruke ka njoj.
Kratko ga je gledala, a onda koraknula napred.
Zagrlio ju je i privukao k sebi. Bila je niska i mršava. Osetio je njene oštre lopatice na nadlakticama.

43.




Luka se nije popeo u ovu sobu, niti progovorio reč sa mnom otkako smo pre sat vremena stigli ovamo. Ćutao je čitavim putem od Ulice
Svetog Tome. Sve vreme me je nosio - sigurno kilometar i po - ali nije razgovarao sa mnom. Đani i Modesto nosili su devojčice, koje su, nije ni čudo, bile iscrpljene, zbunjene i uplakane. Pre nego što smo krenuli, Đani mi je ispričao gde ih je našao i šta su Karlo i Mikele nameravali da urade s njima. Nisam mogla da verujem. Da se Đani nije zatekao tamo... Moje drage devojčice - tako ostavljene same u mraku, dok smo Luka i ja bili... ne, ne, nisam mogla ni da zamislim. I za sve sam ja bila kriva - o, bože, sve je bila moja krivica! Možda sam se godinama oblačila kao vojvotkinja, hranila kao princeza i zabavljala kao kraljica, ali sve je to samo gomila sranja. Ispod svih tih drečavih ukrasa, morala sam da se suočim s činjenicom... bila sam samo kurva. Zarađivala sam novac ležeći. Kad skinem svoje lepo odelo, ne razlikujem se od obične uličarke. A moje sirote Beata i Bela nisu ništa više do dva mala kurvina kopileta, nevine prišipetlje koje su danas imale sreću da ne plate zbog majčinog izopačenog života. Nisam zasluživala da im budem majka.
Pogledala sam ih kako spavaju, sklupčane zajedno na dušeku ispod nekoliko vunenih ćebadi: oči su im bile čvrsto zatvorene, usta blago otvorena. Beati je ispao palac koji je prethodno sisala i svetlucavi trag pljuvačke spustio joj se niz bradu. Ljupka lica su im, hvala bogu, bila nezabrinuta, nedužna, potpuno neoštećena. Bile su sigurne. Ali ne zahvaljujući meni. Godinama sam živela u pokvarenom svetu među pokvarenim ljudima, i moja deca su zaista imala sreće što su tako dugo ostala nepovređena.
Zasluživale su bolju majku.
I Luka je zasluživao bolju ženu. U srcu sam znala da se to nikad neće dogoditi. Sad sam mu se gadila i nisam mogla da ga krivim. Kako bih? I samoj sebi bih se gadila da sam na njegovom mestu.
Koračala sam gore-dole po toj maloj spavaćoj sobi u kojoj me je ostavio da se odmorim. Noge i stomak su me još boleli, ali nisam mogla da mirujem. Misli, Frančeska. Pokušaj da misliš. Pokušaj da misliš na nešto drugo ili ćeš poludeti. Na šta? Na sobu. Razgledaj sobu. Nisam sigurna, ali mislim da je ta soba - mala, na drugom spratu, gore ispod strehe - mogla pripadati Đaniju. Bila je lepa, mada vrlo oskudno nameštena; zidovi su bili obojeni u toplu, grimiznocrvenu. Tu je bio samo uzan krevet, ogroman izrezbareni sanduk i sto, na kojem je stajao lep sandučić, napravljen od neke vrste pozlaćenog drveta. Bio je prelep - pitala sam se da li je pripadao Đanijevoj majci.
Lukinoj ženi.
Ne - ne to. Ne misli na to.
Na prozoru su visile zavese - izbledele i očigledno vrlo stare, ali nekad su sigurno bile lepe. O, prestani! Ovo je glupo! Zašto bi me to brinulo? Zašto uopšte obraćam pažnju na nameštaj u ovoj sobi, kad se osećam kao da su se i sami zidovi već srušili na mene i lagano me guše? Zarobljena sam ispod krša moje razrušene budućnosti, koju smo Luka i ja mogli imati zajedno, nesposobna da se pomerim, nesposobna da dišem, i ne znam hoće li Luka ikad poželeti da mi pruži ruku i pokuša da me izvuče, a kamoli hoće li biti u stanju da to učini.
Mada... da je sve zaista tako potpuno beznadežno... da li bi nas Luka doveo ovamo? Ako me sad potpuno prezire, zar me ne bi ostavio s Modestom u Ulici Svetog Tome? Jutros je želeo da me oženi.
O, bože, ne znam - jednostavno ne znam šta da mislim.
Sela sam na ivicu kreveta, sklopila ruke iznad glave i spustila glavu među kolena, pokušavajući da ugušim vrisak koji mi se podizao u grudima.
Kucanje na vratima. Srce mi je poskočilo. Sela sam.
„Sinjora?” Modesto je provirio u sobu, s rukom na kvaci. U drugoj je držao sveću. Oči su mu bile sasvim crne pod svetlošću sveće. Nasmešio se. „Odlazim za čas. Samo sam se pitao kako ste, sinjora.”
Slegla sam ramenima.
„Bliznakinje još spavaju?”
Klimnula sam glavom. „Hvala”, rekla sam. „Hvala što si mi pomogao oko njih. Da ih nađemo.” Modesto je potvrdno klimnuo glavom. Zatim je dodao: „Želite li nešto pre nego što odem?” Poželela sam da vrisnem na njega. Da! Naravno da želim! Želim Luku! Želim da bude ovde, u ovoj sobi, da me zagrli, da mi kaže da ga nije ni za šta briga - da me uveri da mu ovo zapanjujuće otkriće moje mračne prošlosti uopšte nije važno. Želim da i dalje želi da me oženi. Želim da me lice ne boli ovoliko, i da me noge i stomak ne bole. Želim da ne razmišljam o onome što mi je Mikele uradio. Želim da se poslednjih nekoliko sati nije ni dogodilo. Ali... ali pretpostavljam da ću se zadovoljiti i čašom vina.
Modesto se nasmešio kad sam ga zamolila. Bio je odsutan nekoliko trenutaka, zatim se vratio s peharom i otvorenom bocom crnog vina. Izdašno je napunio pehar i predao mi ga.
„Izvolite, sinjora. Vidite, moram da idem. Doći ću da vas obiđem ujutru.” Na trenutak smo ćutke stajali, a onda je Modesto uzdahnuo i zavrteo glavom; ispustio je nešto što je nosio, prešao preko sobe i zagrlio me. Čvrsto me je stezao krupnim rukama, umirujući me svojim poznatim mirisom tople kože, platna i znoja. Dok me je držao, u grudima mi se otvorila praznina: hladna i prazna lopta nostalgije. Privila sam se uz njega. Uz tihi pljusak, sadržaj iz pehara u mojoj ruci prosuo se na drveni pod.
Odmakla sam se od Modesta i zagledala u ono što sam uradila. Izvadio je veliku platnenu maramicu iz džepa pantalona i spustio se da obriše tamnu baricu.
„Nikad niste umeli da pijete”, rekao je uz usiljeni osmeh. Ponovo mi je napunio pehar i vratio mi ga. Odjednom sam svim srcem poželela da ostane sa mnom večeras. Da se sklupča sa mnom u krevetu i drži me dok ne zaspim. Ali pre nego što sam stigla da dovršim misao, stegao mi je ruku i izašao.
Trenutak kasnije, ulazna vrata su se glasno zatvorila.
Sela sam na ivicu kreveta, držeći pehar obema rukama, zagledana u tamnocrvenu tečnost. Čula sam glasove u prizemlju: duboki žamor koji je poticao od Luke i Đanija, pretpostavila sam. Malo sam više odškrinula vrata spavaće sobe, stala kraj njih i napregla se da čujem o čemu se dole govori. Đanijeve reči bilo je teško razabrati, ali Lukin dublji glas bio je lako razumljiv. Srce mi je zakucalo u grlu.
„... zapravo, priznao da je to nameravao da uradi?” rekao je Luka.
Đanijev odgovor se nije čuo.
„Ali kako si znao gde je?”
Nerazgovetno mrmljanje.
„,.. ostavio si ga tamo dole?”
Opet nisam čula Đanija.
„Moram otići da vidim mogu li ga pronaći. Ostani ovde s Frančeskom i decom...” Vrata su se otvorila i Luka je izašao, povijenih ramena u kaputu. Podigao je pogled - i video me kako stojim. Kratko je zastao i pogledao me. Blago je otvorio usta. Čak i odavde sam videla da zadržava dah. Osećala sam se kao da sam se pretvorila u kamen. Nisam uopšte mogla da se pomerim. Nisam mogla čak ni da trepnem. Činilo mi se da nije mogao ni Luka. Zurili smo jedno u drugo beskrajno dugo, a onda je Luka skrenuo pogled s mog lica, kao da ga je zabolelo, trljajući oko dlanom. Zavrteo je glavom i ustuknuo, a onda strčao dole i izašao iz kuće zalupivši ulazna vrata za sobom.
Gledala sam u prazno mesto na kojem je Luka do malopre stajao. Čežnju za njim osećala sam kao pesnicu u grudima: stegnutu, tvrdu, kao da me je neko njome udario spolja, ali na moje iznenađenje, posle svih suza proteklih nekoliko nedelja, otkrila sam da više ne mogu da plačem.
Đani je podigao pogled i video me. Dragi bože, izgledao je kao njegov otac. „Siđi ovamo, ako želiš”, pozvao me je ukočeno.
Nisam odgovorila. Ali pošto sam bacila pogled u spavaću sobu, da proverim da li devojčice još spavaju, sišla sam kratkim stepenicama prema mestu gde je stajao Đani. Vratio se u salu. Kad sam ušla u prostoriju, stajao je okrenut leđima kaminu, mada u njemu nije bilo ničega osim pepela.
Vladala je duga tišina. Nisam znala šta da mu kažem. Pošto je i on ćutao, mogla sam samo da zamislim da je i on osećao slično. Duboko sam uvukla vazđuh, nalik na drhtavi uzdah, a onda ga ponovo ispustila.
Đani je stavio nokat palca u usta. Kratko ga je grickao, a zatim konačno progovorio: „Žao mi je.”
„Kako to misliš?”
Sklonio je ruku s lica. „Žao mi je zbog onoga što sam rekao. Odao sam tvoje tajne. Zamolila si me da to ne radim.”
„Nisi ti kriv”, rekla sam. „Nisi imao lošu nameru.” Slegao je ramenima. „Ali - svejedno mi je žao.”
Progutala sam knedlu i rekla „Hvala”, gotovo nečujno. A onda, plašeći se odgovora, pitala sam: „Je li rekao nešto?”
Podigao je obrvu. Kad je progovorio, glas mu je zvučao tvrdo: „Jesi li zaista očekivala da nešto kaže? Upravo je otkrio da prva žena za koju se zainteresovao otkako je majka umrla nije ljupko stvorenje kakvom ju je smatrao, već je godinama tucala sve što mrda. Uključujući i njegovog mlađeg sina. A upravo se i uverio, nakon što je dugo u to sumnjao, da mu je stariji sin pokvareno govno. Šta misliš da će reći? Naročito meni.”
Suze su me peckale. Nisam imala pojma kako da odgovorim.
„Zašto si morala da mu se umešaš u život?” pitao je. „Zar ti nije bilo dovoljno ono što si imala pre? Izgledala si mi dovoljno srećno onog dana...” Zaćutao je i pocrveneo, a zatim spustio pogled na čizme. Ponovo je počeo da gricka nokat. „Oprosti”, promrmljao je preko palca nekoliko trenutaka kasnije. „Oprosti, nije trebalo sve ovo da kažem.”
„Nemoj da se izvinjavaš. Zaslužila sam sve što si rekao. Sve je istina.” Sela sam na stolicu na rasklapanje i prešla prstima preko čvorova na drvetu stola. Iz senke se pojavila mačka. Priljubila mi se uze suknje, predući, i ispružila glavu ka mojoj ruci, očito tražeći da je pomazim. Sagnula sam se i počešala je između ušiju vrhovima prstiju; podigla je i uvila rep, a predenje se pojačalo.
„Ne”, rekao je. „Stvarno mi je žao.”
„Slušaj, nisam očekivala da ću osećati ovo prema tvom ocu, Đani. I samu sam sebe iznenadila.” Nije progovarao. Izgledao je vrlo mlad.
Nastavila sam: „Slažem se da sam ti se sigurno činila dovoljno srećnom onog dana kad si mi došao u posetu; mislim da čak i jesam bila, na neki način. Ali onda si me ti naveo da stvari posmatram drugačije...”
Zapanjeno je udahnuo. „Znači, za sve sam ja kriv?”
„Ne! Ne - nisam tako mislila!”
„Nego kako?”
Oklevala sam, a onda rekla: „Život kurtizane je sjajan i raskošan i pun uzbuđenja - ali to je kao... kao svetlucava korica preko močvare. Ispod kore je drugačije. Mračno je, prljavo i opasno. Kao da beskrajno žuriš prema neizbežnom krahu života, kao da si u kočijama koje vrtoglavo jure i ne mogu da se zaustave, koliko god jasno video opasnosti oko sebe.”
Ćutke me je posmatrao.
„Na trenutak si usporio kočije, Đani, onog dana kad si došao kod mene u Ulicu Svetog Tome. Dovoljno si ih usporio da počnem da razmišljam o tome šta zaista želim. A onda sam upoznala tvog oca i on ih je potpuno zaustavio. Baš pre nego što su stigle do ruba provalije.”
Nastao je dugi tajac, a onda je Đani rekao: „Pretpostavljam da ti je teško da se posle svega ponovo na njih popneš.”
Klimnula sam glavom.
Sedeli smo u tišini neko vreme, a onda je on pročistio grlo. „Žao mi je zbog onoga što ti je Čičano uradio.”
Ponovo je povio ramena i čvrsto sklopio ruke na grudima. Po brzom pogledu koji je uputio ka mojim grudima i nelagodnom gutanju knedle, bilo mi je sasvim jasno da je Đani pogodio kako je Mikele odabrao da se osveti izdajničkoj kurvi. Pogledao me je, kao i one noći kad je primetio moj ožiljak - s nekom vrstom bolnog saosećanja, kao da se stidi zbog okrutnosti koju sam preživela od drugih pripadnika njegovog pola; kao da se oseća pomalo odgovornim i želi da pronađe način da mi to nadoknadi.
Zapitala sam se hoće li i njegov otac ikad uspeti da me sagleda kao on.

44.



Bledi snop svetla od fenjera pružao se metar-dva preko kamena i lagano je poskakivalo na blagoj promaji. Karlo je neko vreme sedeo na zemlji nakon što su Đani i deca izašli iz tunela. Zurio je u svetlo i vrhom jezika prelazio preko rasečene usne. Bila je otečena i slana. Oprezno ju je dodirnuo prstom i trgao se.
Morao je da izađe. Šta god da je malopre rekao, Đani je sad možda već obavestio žbire, a u tom slučaju mu je život bez sumnje bio u opasnosti. Ako ga uhapse... ako ga izvedu pred sud i proglase krivim... znao je da postoji stvarna opasnost da ga obese. Ili spale. Zadrhtao je. Morao je da ode iz Napulja. Čak i da Đani ne kaže ništa, bilo bi samo pitanje vremena. Nekako će procuriti - ispričao je i onom plačljivom Marku, kad ga je video s derištima u blizini pristaništa, šta namerava da uradi. Čvor straha mu se čvrsto uvezao u grudima.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se podigne: snaga Đanijeve pesnice bila mu je jasan pokazatelj bratovog mišljenja. Karlo je požalio što je odveo decu. Bila je to glupa zamisao. Besmislena. Loše osmišljena. Činilo mu se sigurnijim nego traženje otkupa, kako je Zuba predložio.
Progutao je knedlu. Vazduh u tunelu bio je gust i ustajao; morao je da izađe. Kad je stigao do ulaza u tunel, podigao je fenjer do visine glave i zagledao se u pećinu. S leve strane mu je bio središnji tunel koji je vodio do Pozilipa - mogao da ode na tu stranu i da znak Afridu, koji je i dalje bio usidren blizu obale. Zuba bi ga sigurno primio na brod i prevezao do neke sigurne luke. Ali, razmišljao je, šta ako ga ne vide s palube? Nije želeo da ga vide na padini usred belog dana. Kao glineni golub. Verovatno mu je bolje da se vrati u grad. Tamo će mu biti lakše da se izgubi i neopaženo pobegne kopnom.
Oprezno je gazio preko šljunkovitog tla s visoko podignutom lampom i krenuo prema izlazu u tunel na udaljenom kraju pećine.
„Hajde, hajde”, mumlao je za sebe dok je hodao. „Kreći se.” Pogleda uprtog u izlaz tunela, ubrzao je korak.
I sapleo se.
Ispružio se čitavom dužinom preko kamenog tla uz jauk i ispustio fenjer, koji se otkotrljao i ugasio. Bio je potpuni mrak.
Opsovao je. Puls mu se ubrzao, zalupao mu je u ušima i bilo mu je muka. Ništa nije video. Ništa. Podigao je ruku i postavio ju je nekoliko centimetara ispred lica. Mahnuo je napred-nazad. Ništa. Mahnito je pokušavao da se seti gde se nalazi ulaz u tunel, ustao i polako krenuo ka mestu za koje je molio boga da bude izlaz iz pećine. Kad bi se jednom našao u tunelu, znao bi da li je to pravi - mada dugačak - put do krčme.
Opet se spotakao i pao na kolena. Ponovo je opsovao.
Pod pećine bio je neravan i šljunkovit. Karlo je sad s mukom puzio centimetar po centimetar preko izbočenog kamenja i oštrog šljunka. Grebao je kolena, listove i dlanove pri svakom koraku. Panika mu je rasla u grlu i uhvatio je sebe kako se glasno obraća tami: cvokotavi monolog kojim je pokušavao da se ohrabri.
Trebalo je da mu je ostalo svega dvadesetak metara do ulaza. Preplašen da je tako dezorijentisan možda krenuo u pogrešnom pravcu, Karlo je prstima opipavao zemlju ispod sebe i uzaludno upirao pogled u potpunu tminu.
Prolazili su beskrajni minuti.
Činilo mu se da je pećina daleko veća nego što je pretpostavljao. A onda je stigao do zida. Podigao je ruke i ustao, priljubivši telo uz stenu, teško dišući, naslanjajući lice na hladan, plesniv kamen. To nije bio ulaz u tunel, već nešto još bolje - nemerljivo bolje - od užasnog ništavila otvorene pećine. Nakon nekoliko obazrivih koraka ponovo se sapleo i ogrebao je obraz i zglobove prstiju dok je padao. Ponovo se spustio na sve četiri, opipavajući mesto gde se zid spajao s podom.
Prašina. Šljunak. Velike kamene gromade. Manje, oštrije kamenje.
A onda nešto sasvim drugačije.
Radoznalo ga je opipao.
Kupasta gomila kamenja, nalik na mali spomenik. Na trenutak je klekao i čudio se, a onda se setio Mikelea kako čuči kraj ulaza u tunel i slaže kamenje. Setio se svog razdražljivog pitanja: „Šta, dođavola, radiš, Čičano?”
„Hoću da budem potpuno siguran”, odgovorio mu je prijatelj, „da ću pronaći izlaz...” Karlo se sagnuo i poljubio kamen na vrhu, pošto je obema rukama obuhvatio kupu. Nekoliko kamenčića se pomerilo i zakloparalo po tlu. Kratak jauk mu je zapeo u grlu dok se uspravljao. Ustao je i zamahao rukama ispred sebe. Jednom rukom zakačio je zid tamo gde se savijao oko ulaza u tunel i, psujući, na trenutak zavukao povređeni zglob ispod drugog pazuha, zatim se obema rukama naslonio na obe strane tunela i sačekao da mu se bolno razlupalo srce dovoljno smiri da može da krene nazad ka površini.

45.




Luka je zalupio ulazna vrata za sobom i na trenutak zastao na stepeniku, zatvorenih očiju, s mukom pokušavajući da umiri disanje. Pošto je pogledao u Frančesku, znao je da je bio opasno blizu da zaplače.
Činilo mu se, gotovo doslovno, nepodnošljivo. Bila je tu, u njegovoj kući, stajala je na vrhu stepeništa, izvanredno, zapanjujuće, neverovatno lepa: tako ranjiva... i tako drugačija od onoga kako je uvek zamišljao kurve.
Kurva.
Bila je kurva.
To ga je cepalo napola. Čak i posle ovako kratkog vremena, pomisao na život bez nje bila mu je nezamisliva - njeno oklevanje posle njegove prosidbe ga je prestravilo - ali, ovog trenutka, apsolutno nije imao pojma kako će se pomiriti s otkrićem Frančeskine prošlosti. Zamišljao ju je onakvom kakva je bila u Merdelini: kosa joj je padala oko lica, prelepim ustima prelazila mu je preko stomaka. Zadržavajući dah, ponovo joj je osetio jezik na svojoj koži.
Koračao je brzo, sve dalje od kuće, prema krčmi na dokovima.
Sigurno se izveštila tokom godina, ogorčeno je razmišljao dok je hodao. Bila je plaćena za to. Izdašno. Na kraju krajeva, zaradila je dovoljno - na leđima - da kupi kuću, i zaposli šačicu slugu; dovoljno da se oblači u svilu i drago kamenje, dovoljno da kuću opremi tako da se ni plemić ne bi postideo. Na leđima. Krešući se kao obična uličarka. Od te pomisli mu se smučilo. Uz neočekivani nalet žestoke, vrtoglave požude, šutnuo je mala i prilično oronula ručna kolica ostavljena na ulici. Petom čizme udario je u obojenu stranu kolica; okrenula su se od udarca i prevrnula uz kloparanje; s njih je palo drveno vedro i pet-šest glavica crnog luka zakotrljalo se kaldrmom.
Tako izvrnuta, s gornjim točkom jadno uvrnutim, nezadovoljno su škripala, ali Luka nije zastao. Produžio je čvrsto stegnutih pesnica.
Njegov bes bio je mučan i jedak i obavio ga je kao magla.
A onda se prisetio kako je Frančeska saznala za nestanak dece, setio se njenog straha, očajničke želje da ih nađe a zatim i dirljivo dostojanstvene ushićenosti što su se bezbedno vratile. Bila je posvećena majka. Bolna ljutnja u grudima mu se stišala i presekao ga je očaj zbog mogućnosti da će je izgubiti. Pesnice su mu popustile i zavukao je prste u kosu. Znao je - sasvim jasno - da je voli, ali sad mu je to saznanje bilo nepodnošljivo. Nije imao pojma kako da voli kurvu.
Danas je imala užasan dan. Znao je to. Razmišljao je o svemu što im se desilo po povratku iz Merdeline. Svima im se satima činilo da bi deca mogla biti mrtva. Ili još gore. A onda i ono kopile Čičano... Čim je počeo da misli na to, nešto mu je palo na pamet. Zgadilo mu se kad je saznao šta je Čičano uradio, ali sad je uhvatio sebe kako razmišlja o tome da li je za kurvu takvo iskušenje manje bolno nego za čestitu ženu. Frančeska je rekla da ne mari za Čičana - i Luka joj je verovao. Ali koliko je razumeo, godinama je trpela Čičanove redovne posete - za novčanu nadoknadu. Možda ih je čak i podsticala. Obogatila se, zar ne, primajući u krevet (pored ko zna koliko drugih) čoveka koji joj se, po njenim rečima, gadio. Pa, može li onda ovo što se desilo večeras biti toliko gore iskustvo od prethodnih redovnih susreta?
Ali onda je zamislio Frančesku onakvu kakvu ju je video pre nekoliko sati, sklupčanu i krvavu na golom dušeku kreveta u kući u Ulici Svetog Tome Akvinskog, i odmah mu se zavrtelo u glavi od stida. U tom prvom stravičnom trenutku mislio je da je mrtva: koliko nadmen može biti muškarac da opiše tako užasnu patnju - čak i samom sebi - kao nešto beznačajno?
Sad je obe ruke zavukao u kosu i stegao glavu, kao da pokušava da spreči svoje haotične misli da mu probiju lobanju. Čuo je dugi, grleni jauk, a nekoliko trenutaka kasnije, shvatio je da je izašao iz njegovih usta.
Zastao je kad je stigao do kraja prljave uličice, teško dišući kao da je trčao. Na udaljenom kraju ulice nalazio se prazan prostor između čvrsto zbijenih kuća i kroz njega je Luka ugledao uzano parče mora; tačkice svetla od sunca na zalasku plesale su na samim vrhovima talasa. Ugledao je nekolicinu ljudi - očito pijanih - kako izlaze iz krčme u koju je, koliko je on znao, Karlo često zalazio - mesto gde je, po Đanijevim rečima, Karlo ušao u podzemlje. Mesto gde je Karlo mogao biti i sada.
Karlo.
Jedva je mogao naterati sebe da misli na ono što je njegov stariji sin uradio. Povrh svega što je danas saznao, ovo je bila poslednja kap i bokal se uveliko prelivao. Prelivao se i natapao sve oko sebe. Luka je jedan dugi trenutak stajao i zurio u krčmu, iscrpljen i očajan.
Zatim je duboko uvukao vazduh u pluća, koja kao da su mu bila čvrsto vezana, i krenuo ka mestu gde su se svetlo i zvuci prosipali kroz otvorena vrata krčme, pravo na popločanu ulicu.
Tek kad je stigao do Ulice Santa Lučije, Modesto je shvatio da više na sebi nema kaput. Oštar vetar zaduvao je s mora, od čega mu se naježila koža na rukama. Pokušao je da se seti gde je ostavio kaput i shvatio da je poslednji put bio svestan da ga ima kad ga je skinuo i ogrnuo Frančesku, pre nekoliko sati u kući u Ulici Svetog Tome.
„Prokletstvo!”, promumlao je i pogledao niz ulicu, premišljajući se da li da se vrati ili ne. Ostatak odeće, uključujući još dva kaputa, bili su sad u Santa Lučiji - ali onaj što je ostao kod Frančeske bio mu je najudobniji i znao je da će mu trebati narednog dana. Razdražljivo je uzdahnuo, okrenuo na peti i krenuo strmom ulicom, preko stepenica od opeke, najkraćim putem nazad do Ulice Svetog Tome.
Dok je hodao, u glavi su mu se odmotavali događaji od tog dana; ponovo je doživeo slabe odjeke straha koji je osetio dok je trčao ulicama u potrazi za bliznakinjama; zaprepašćenost kad je ugledao Frančeskine povrede; bes zbog Čičanove pokvarenosti. A zatim se ponovo osvrnuo na mogućnost da Frančeskine nade za budućnost sa sinjorom propadnu. Uznemiren neprijatnom zbrkom suprotnih osećanja, glasno je zamucao: „Ti si zaista neprijatno i sebično ljudsko biće.” Zaćutao je, ugrizao se za usnu i zavrteo glavom. „Voli ga. Da, ti jadna, bezmuda imitacijo muškarca - ona njega voli. Suoči se s činjenicom! Zaista želiš da je on napusti? Kad ga tako očigledno obožava? Želiš da je ponovo baciš na smrdljivo đubrište s kog je jedva pobegla?”
Mora da je povisio glas dok je govorio. Dok je prolazio pored otvorenih ulaznih vrata, čuo je podrugljivi smeh. Prljavi dečak od dvanaestak godina sedeo je na pragu i šarao prstima po prašini; podsmehnuo se i rekao: „Ko ti je nevidljivi prijatelj, pazzo?”
Modesto se nije obazirao. Samo je u prolazu bacio kratak pogled na dečaka i nastavio piskavim šapatom: „Ako ti je uopšte stalo do nje, kopile, želećeš ono što ona želi. Ne što ti želiš. A ona želi njega. Sinjora. Njega - i kraj svemu što je tako dugo trajalo. Nema više pokrovitelja. Nema više kresanja za debelu lovu, iz noći u noć.” Opet je postao glasniji. „Neće više morati da umiruje razmažene, nadmene plemiće s više novca nego muda u prevelikim, pretrpanim pantalonama.”
Prošao je pored dvojice bogato odevenih, starijih muškaraca, koji su se zgroženo okrenuli za njim. Ni na njih se nije osvrnuo, već je nastavio svoj razjareni monolog i razmahao se obema rukama dok je govorio. „A on! Kukavički intelektualac. Prvi nagoveštaj nevolje i odmah se povukao. O da - mogao sam i da pretpostavim! Šta njega muči? Plaši se boginja? Boji se skandala? Bolje joj je bez njega - ne daje on ni pišljiva boba za nju - ne kao...”
Očiti završetak rečenice nije izgovorio.
Modesto je nastavljao, i ne primećujući gde je, dok ga nisu u mestu zaustavila natovarena kola koja su brzo jurila ulicom i prešla na stranu na kojoj je on hodao. Vozač, nesvestan svega oko sebe, terao je konja da trči još brže; kola su zakloparala pored Modesta i promašila ga za pedalj. Kosa mu se nakostrešila od vetra. Glavica kupusa odskočila je na zemlji, zakotrljala se do Modesta i udarila u zid iza njega uz prigušen zvuk. Gledajući ulicom za kolima, Modesto je primetio da su naglo skrenula nadesno nekoliko trenutaka kasnije i zateturala se ka Francuskom trgu. Kad se okrenuo, ugledao je visoku priliku kako stoji ispred krčme nekoliko metara dalje i gleda u otvorena vrata, kao da se predomišlja da li da ude.
„Dakle, tako. Ostavio si je kod kuće i izašao da utopiš tugu, zar ne?” Promumlao je Modesto. „Nemaš petlju da uđeš?” Podrugljivo se nasmejao i odlučio da i sam odšeta do krčme i - neopaženo, ako je moguće - posmatra malo izbliza šta sinjor namerava da uradi. Video je kako je ispravio ramena i ušao u krčmu, i malo je ubrzao.
Iz kamina je izbijao dim i mutna izmaglica lebdela je iznad krcatih stolova. Luka je zastao na ulazu i zagledao se u prostoriju, tražeći kroz maglu sina. Oči su ga pekle dok je gledao po prostoriji, nesiguran šta bi bilo gore: da Karlo bude tu ili da ne bude.
Ali od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Dečko Đanijevih godina - žgoljav, neuredan, s kosom vezanom u prljav repić - odmerio ga je od glave do pete odbojnim pogledom i okrenuo se, s prljavom krpom prebačenom preko ramena.
Luka je ušao dublje u prostoriju, pitajući se postoji li možda neka druga, manja, koja se ne vidi sa ulaza, gde se Karlo možda skriva. Provukao se između dva stola, namršten zbog dima, ali nije video ništa drugo do uzanih stepenica u uglu, koje su vodile nekuda van vidika. Zaustavio se jer se setio Đanijevog opisa tuče s Karlom u tami podzemlja. Ovo bi, pomislio je, mogao biti ulaz koji su momci koristili. Šta ako je Karlo još tamo dole, zbunjen, uplašen i nesposoban da pronađe put nazad? Pošto je potisnuo bolnu misao da, ako je tako, onda njegov nemoralni sin i zaslužuje takvu sudbinu, Luka je odlučio da potraži lampu i krene u potragu za njim.
Okrenuo se ka bakljama koje su gorele u postoljima na zidovima; upravo je zakoračio ka najbližoj, kad mu je jarki blesak privukao pogled i on se okrenuo i zagledao kroz dim da vidi šta mu je to privuklo pažnju.
Dugonogi mladić polomljenog nosa, kratke kovrdžave kose, sedeo je zavaljen na naslon stolice, s jednom nogom u čizmi podignutoj na ivicu stola. Luka je shvatio ko je to, gotovo smesta. Ispred čoveka je stajala prazna čaša, pored poluprazne boce rakije. Držao je mali nož sa srebrnom drškom; sečivo je blistalo čeličnoplavo pod svetlom baklje. Proveravao mu je špicasti vrh na jagodici palca; tada je, dok je Luka posmatrao, prešao prstima preko noža, od vrha do balčaka, i lenjo ga okrenuo s jedne na drugu stranu, ponavljajući postupak gotovo s ljubavlju - kao da mazi oštricu. Smeškao se.
Luki je u ušima zazvonilo.
Progurao se kroz pretrpanu prostoriju dok nije stigao na metar od čoveka s nožem. „Ti jebeno đubre...” progovorio je tiho. Na trenutak je primetio prazninu u zamućenom, pijanom pogledu, a onda je Mikele zgrabio nož za dršku i odgurnuo stolicu unazad preko drvenog poda. Luka je odmerio sečivo.
„Nešto vas muči, sinjore?” pitao je Mikele.
Žamor razgovora u krčmi je utihnuo. Nekoliko ljudi je ustalo, odgurnulo stolice i povuklo se. Tako su napravili prostor nalik na malu arenu oko Mikelea i Luke.
„Ne”, odgovorio je Luka. „Mene ništa. Ali tebe da.”
Mikele se nasmejao.
Modesto se progurao kroz krčmu, pogleda uprtog u dvojicu muškaraca, koji su sad stajali licem u lice, na metar-dva jedan od drugog. Čičano je opušteno držao nož u ruci, a sinjor je stegao obe pesnice. Čičano je koraknuo unazad i naleteo na stolicu. Ne skidajući pogled sa sinjorovog lica, zamahnuo je nogom iza sebe i odgurnuo je.
Žamor iščekivanja prozujao je među ostalim gostima. Sinjor je tiho rekao: „Pobrinuću se da te uhapse, Čičano.”
Čičano se nacerio. „Je li? Zbog čega?”
„Znaš ti dobro.”
Čičano je zastao, prešao jezikom preko donje usne, zatim ju je uhvatio zubima. Rekao je: „Izdajnička kurva bila mi je dužna: naplatio sam dug - ništa više od toga. Verujem da zakon još dozvoljava nadoknadu gubitka.”
Ponovo se podrugljivo osmehnuo, zatim je teatralno počeo: „Ali, o bože”, rekao je, i raširio oči u očito lažnom čuđenju. „Možda je za vas to nešto novo. Karlo mi je ispričao sve o vašoj vezi s lepom Felicijevom, ali možda...” Spustio je glas u lažan šapat. „Možda još niste svesni čime se ona bavi? Vaš sin zna, sinjor. Intimno, koliko sam čuo. To jest, vaš mladi sin. Karlo, naravno ima... sasvim drugačiji ukus.” Podigao je i spustio obrve.
Modesto je primetio da je sinjor pocrveneo. Video je kako se desnom rukom hvata za naslon stolice. Modesto je prišao bliže, provlačeći se kroz radoznalu gomilu, koja je, primetio je, željno iščekivala da se nešto desi. Prošao je pored zdepastog muškarca širokih ramena, opasanog kožnom keceljom.
„Koliko nisko si sposoban da se spustiš?”, čuo je Modesto kako sinjor govori Čičanu, lica iskrivljenog od gađenja.
Čičano se nacerio. „Pa, kad ste to već pomenuli - mislim da sam večeras dodirnuo granicu - kad sam pojebao onu izdajničku drolju. Savetujem vam da se držite dalje od nje, sinjore, mogli biste...”
Ali njegove reči su se tu prekinule. Modesto je video da je sinjor zamahnuo stolicom i udario je Cicana po ručnom zglobu.
Nož mu je izleteo iz ruke i Luka je ponovo spustio stolicu. Čuo je kako je nož zaklepetao preko stola i pao na pod; čuo je kako je gomila oštro uzdahnula; čuo je Mikelea kako je prigušeno opsovao. Zgrabio ga je za kaput obema rukama, pao s njim na pod, a ostali su im se žurno sklonili s puta. Mikele je ostao bez daha i u jednom trenu ga je Luka zgrabio za okovratnik košulje, tresnuo ga ponovo o pod, a onda ga svom snagom udario u vilicu.
Mikele je zagunđao.
Gomila je zadovoljno uzdahnula.
Krv je jurnula Luki u lice.

46.


Lukin stari sluga popeo se sa mnom iz sale i upalio vatru u spavaćoj sobi. Zadatak mu je, izgleda, veoma teško pao: trebalo mu je mnogo truda i vremena i začudila sam se što se bliznakinje nisu probudile, s obzirom na buku koju je pravio. Pretpostavljam da ih je šok koji su preživele iscrpao. Osećala sam kako mi je srce zalupalo u grudima pri pomisli na to šta se moglo dogoditi. Kao da sam do pre sat vremena bila osuđena na smrt, a njihov povratak mi je doneo izbavljenje.
Mada, ako me Luka odbaci, to će mi biti doživotna kazna.
Tamnocrveni zidovi treperili su pod plamenom vatre iz kamina i na velikom obojenom sanduku svetlucala je lepa mala kutija, kao da se u njoj kriju neočekivana blaga. Na podu pored kreveta nalazila se torba za koju sam bila sigurna da nije bila tu ranije. Napravljena od stare, iskrzane kože. Nije moja, ali mi je bila poznata - mislim da je Modestova. Zašto ju je ostavio ovde? Sigurno ju je spustio pre nego što je otišao.
Podigla sam je i zavirila unutra.
Sveske. Uvezane u teleću kožu.
Srce mi je preskočilo. Pogledala sam u onu gornju. Knjiga susreta.
O, bože - zašto? Zašto ih je, za ime sveta, doneo ovamo? Gde mu je bila pamet? Sveske su bile pune razvratnih opisa moje prošlosti, koji bi me nepovratno osudili u svačijim očima. Bolji naslov bio bi Intimni portret prljave kučke. To bi Mikele rekao, u svakom slučaju. Luka ih jednostavno nikad ne sme videti - to bi bilo užasno! Kad je izašao iz kuće pre oko sat vremena i pogledao me sa stepeništa, činilo mi se da mu je i sam pogled na mene bio bolan. Kad bi ovo video, mislim da bi to bio kraj. Sveske moraju da nestanu.
Mada, ne mogu samo da ih bacim, bog zna gde bi mogle da se pojave i kakve bi neprilike izazvale. Moraće da izgore.
Luiđi je ostavio korpu cepanica, a pored rešetke je bio naslonjen meh. Moraću da razgorim plamen - jednostavno nisam smela dopustiti da ostanu čitljive. Od pomisli da bi Luka mogao videti makar jednu jedinu stranicu iz ovih svezaka, bilo mi je zlo. Moje objašnjenje Filipovih neobičnih sklonosti - i... o, merda! - opis Đanijeve posete, koji je ovde negde... ne, ne, ne, to ne sme da se dogodi. Zašto je, dođavola, Modesto doneo te sveske ovamo? Dođe mi da ga ubijem!
Klekla sam ispred vatre i gurnula vrh meha u podnožje plamena. Kao da ga je ovaj napad preplašio, pa je odskočio malo jače. Ubacila sam još drva i ponovo upotrebila meh. Plamen je nastavio da se diže. Ponovila sam postupak dva-tri puta. Sad je bilo vrelo - dovoljno vrelo da me zapeku oči. Klekla sam i na trenutak posmatrala. Dok sam grickala nokat palca, zurila sam u ono što se pretvorilo u minijaturni pakao: đavolske male pećine i tuneli koji su se pomerali i menjali pred mojim očima. Skoro da sam očekivala da vidim gomilu sićušnih đavolčića kako pomaljaju lica iza belih užarenih drvenih cepanica i zovu me da im se pridružim. Možda, na kraju krajeva, tamo i pripadam.
Uzela sam jednu svesku, odlučna da je bacim u plamen, ali kad je došao i taj trenutak, uz trzaj sam shvatila da ne želim da ih izgubim. Ali zašto? Zašto sam tako mislila? Mrzela sam ih: predstavljale su sve što je tako neumoljivo stajalo između mene i Luke. Oličenje života koji sam sad prezirala. Života koji bih najradije izbrisala iz svoje prošlosti. Ali čudno - našavši se na ivici da ih uništim, osećala sam se kao da u rukama držim nešto živo: stvorenje koje je moralo biti žrtvovano da bi se ublažio bes bogova. Ovde je, na kraju krajeva, između ovih glatkih korica od mirišljave teleće kože bio moj život - njegove dve i po godine - otvoreno izložen, ogoljen, izložen tako da se lešinari gladni skandala dugo hrane na njemu. Zaboravila sam koji su susreti opisani u kojoj svesci. Shvatila sam da osećam gotovo neodoljivu potrebu da sednem na pod i udubim se ponovo u sopstvene stranice, da se podsetim - poslednji put - kakva sam bila, pre nego što sve predam zaboravu.
Ali znala sam da ih se moram rešiti. I to odmah.
Klešta su se nalazila pored kamina. Podigla sam ih i uhvatila prvu - najstariju - svesku. Zgrčila sam lice od vrućine, nagnula se i spustila je u vatru. Grančica se pomerila i popustila pod njenom težinom: pružila sam klešta, spremna da uhvatim svesku ako padne, ali ostala je tamo gde sam je stavila. Nekoliko trenutaka kasnije, korice su se izvitoperile: izvijale su se i gužvale kao da osećaju bol od plamena. Da je imala glas, mislim da bi vrištala. Bež koža je potamnela i pramenovi gustog, sivog, oštrog dima, nalik na uvojke neoprane kose, puzali su oko ivice korica. Koža je počela da se skuplja u svetlucavu crnu grudvu, povlačeći se s papira ispod. Moje reči zurile su u mene s novootkrivene stranice. „... i koliko muškaraca u skrivenim pukotinama života, moraću da gurnem prste pre nego što naučim dovoljno da zaslužim naziv cortigiana honesta? Hoće li se to ikad dogoditi? Koliko ću se tada razlikovati od odrpane uličarke kakva sam sada? Mogu...” Pogledala sam preko ramena, dohvatila žarač i gurnula svesku dublje u vatru. Uz prigušeno pucketanje, drvo se urušilo i plamen je buknuo oko svoje žrtve. Stranica je pocrnela, zasijala crvenim oko ivice, a onda ju je zahvatio oganj. Reči su mi nestale u plamenu. Isto se dogodilo sa stranicom ispod, a onda ju je vatra zahvatila, nežno je obuhvatila i progutala.
Ispustila sam dah koji sam nesvesno do tad zadržavala.
Vrelina me je opekla po posekotini na obrazu kad sam se nagnula s kleštima prema drugoj svesci. Dodirnula sam posekotinu vrhom prsta: ivica je bila suva i već pomalo kruta. Bolno je sevnula na moj dodir. Zanemarila sam to i dohvatila i drugu svesku kleštima. Pažljivo sam je spustila na plamteći leš njene sestre. Zaječala je, podigla se i izvila kičmu: korice su se skupile, stranice su se izvile i oprljile; tada je plamen liznuo oko posivelih ivica i kliznuo preko ravne površine papira.
Dve su nestale.
Još jedna.
Posegla sam za poslednjom i najnovijom sveskom - onom koju sam počela da pišem pre nekoliko meseci. Prepoznala sam je po velikoj tamnoj mrlji na koži prednje korice.
Sveska je po sebi imala ožiljke, baš kao i spisateljica.
Podigla sam je, ali prsti su mi bili klizavi od gareži sa klešta, iskliznula mi je iz stiska i pala, raširena na pod. Dohvatila sam je, okrenula i pregledala izgužvane stranice koje su se pri padu otvorile.
Sigurno mi nikad više neće trebati ova pažljivo skupljana municija? Od kakve bi koristi ona mogla biti? Činilo mi se da joj je najverovatnija svrha sad bila da osujeti i najkrhkiju vezu poverenja koja bi mogla da se stvori između Luke i mene. Trebalo bi da je se plašim: naravno, trebalo bi da sledi ostale na lomači. Ali - nova misao mi je rashladila glavu - možda sam upravo donela pogrešnu odluku. Možda nije trebalo ništa da spalim - mogla sam mnoge da ucenjujem njima - Mikelea, Filipa, Vaskeza, Da Arđenta, Salerna - sve njih. Jednog po jednog. I tako sebe spasem oskudice. Nekoliko smežuranih i svetlucavih grudvi bilo je sve što je ostalo od prve dve knjige.
Nije bilo svrhe da razmišljam o tome. ništa ih neće vratiti. Ali nameravala sam da poslušam taj mali glas.
Ovde, u Lukinoj kući, posedovanje ovako nečeg bilo je kao da stojim pored bureta baruta sa zapaljenim vatrometom u rukama. Gde da je ostavim dok ne budem mogla da je odnesem u Santa Lučiju? Pogledala sam po prostoriji - i ugledala bliznakinje. Umotaću je u nešto, a onda ću je ušuškati u njihovu odeću. Luka bi trebalo da mi ostavi njihove stvari da ih spakujem - nadala sam se da će, ako vidi svesku, pretpostaviti da je to nešto njihovo.
Ali kuda je Luka otišao? Hoće li se ikada vratiti - u ovu kuću? Meni? Otišao je s tako namučenim izrazom, tako nesrećan. Počela sam da ga zamišljam: utapa tugu u pivu u krčmi; luta neosvetljenim dokovima i razmišlja o zaboravu u mračnoj vodi među velikim trupovima privezanih čamaca; zuri u neku bolesnu kurvu mrtvih očiju i misli sve najgore o meni.
Želela sam da se vrati. O, bože, želela sam da se vrati - bila sam tako blizu da povratim pri samoj pomisli na to da živim bez njega.

47.



Krug posmatrača pretvorio se u jedno biće, pomislio je Modesto: mnogoglava hidra, koja diše i uzvikuje jednim glasom. Svih dvadesetak glava pratilo je pokrete boraca u tajanstvenom jedinstvu i zajedno su se pomerali u pohlepnom iščekivanju dok su dvojica muškaraca lagano ustajala po četvrti put. Videti dvojicu tako lepo obučenih i očito plemenitih muškaraca kako se tuku u krčmi kao bilo ko od njih, bilo je zaista zabavno za kraj subotnje večeri.
Mnoge sveće na stolovima su se ugasile i prostorija je bila u polumraku, osvetljena samo s nekoliko baklji na zidovima.
Modesto je gledao čas u sinjor Dela Roverea čas u Čičana. Obojica su odbacili kapute, a Čičanova košulja bila je pocepana. Rovere je imao napuklu i otečenu usnu, i posekotinu iznad obrve: Čičanu je krvario nos, jedan zub mu je bio okrnjen i ispod levog oka izbijala mu je modrica. Obojica su teško disali. Na Modestovo iznenađenje, izgleda da su bili ravnopravni: kad je tuča počela, pretpostavio je da Rovere - intelektualac bez muda - neće imati ni veštine ni sklonosti da se bori protiv čoveka kao što je Čičano, ali morao je da prizna da ga je zadivio način na koji se sinjor držao, iako je za to možda bila zaslužna i velika količina rakije koju je mladić već popio pre nego što je tuča počela. I, gorko je pomislio Modesto, možda i zahvaljujući energiji koju je Čičano već potrošio na... druge aktivnosti.
Uprkos sebi, Modesto je počeo da oseća nevoljnu naklonost prema sinjor Dela Rovereu. Na kraju krajeva, ova tuča je bila zbog Frančeske, pomislio je. Shvatio je da će biti i više nego srećan da zapljeska svakom muškarcu koji će dobrovoljno podneti udarce radi njegove gospodarice.
Čičanu je pogled leteo po podu oko stopala. Trenutak njegove smirenosti privukao je Modestovu pažnju i primetio je, gotovo u istom trenutku kad i Čičano, srebrni nož ispod stola i njegove male okrugle uši, koje su sijale pod treperavim svetlom. Modesto je zadržao dah, a zatim se provukao u prve redove gomile.
Čičano je koraknuo unazad, pogleda uperenog u Rovereovo lice, a zatim se, pokretom daleko bržim nego što je Modesto očekivao, sagnuo, zgrabio nož i ponovo se uspravio.
Hidra je uvukla zaprepašćeni dah mnogobrojnim ustima kad je svetlo baklje sevnulo na oštrici. Tuča je poprimila sasvim novu dimenziju.
Modesto je mehanički spustio ruku na struk, s namerom da ispod kaputa izvuče mali nož iz kožnih korica, koji je uvek držao pri ruci u slučaju da pokrovitelji prave neprilike. Prigušeno je opsovao kad je rukom opipao samo košulju. Zaboravio je kaput.
„Hajde da okončamo ovaj zamorni mali fracasso, hoćemo li?”, tiho je izgovorio Čičano. „Moram da idem, a ti si mi izuzetno dosadan.” Sinjor nije odgovorio, ali je stajao, dok su mu se pluća nadimala, pogleda uprtog u nož. Zamahnuo je glavom u stranu, da skloni zalutali pramen.
Čičano se za korak odmakao od Roverea, prema gomili koja je posmatrala. Ljudi su se uz mumlanje razdvojili i svi su gledali u nož. „Izgledaš umorno”, rekao je Čičano. „Svima bi bilo lakše da samo odem.”
„Ne bih rekao”, odvratio je sinjor.
Čičano se nasmejao, prebacivao je pogled s noža koji je držao u šaci i starijeg čoveka. Podigao je obrvu, prešao jezikom preko usana i krenuo napred. Hidra se povukla. Rovere je krenuo u krug, da prepreci Čičanu put do vrata krčme. Šake je skupio u labave pesnice u visini grudi, spreman za novi napad, i Modesto je video da je, uprkos očiglednoj iscrpljenosti na licu, i dalje posedovao neku vrstu umorne odlučnosti. Međutim, kad je progovorio, iako nije skidao pogled s Čičanovog lica, nije se obratio Čičanu, već ljudima koji su ih raširenih očiju posmatrala iz gomile, glasom smirenim i jasnim. „Možda bi ovde neko bio dovoljno dobar da otrči po žbire”, izjavio je. „Ovaj čovek je kriv zbog podmuklog, ničim izazvanog napada na bespomoćnu i...”
„Neizazvanog? Bespomoćna? Prokleta žena je jebena kurva!”
„I to smatraš dovoljnim opravdanjem da...”
Mikele se nasmejao. „Ha! Znači ne poričeš da je kurva? Ipak si znao!” Čak i u polutami, Modesto je primetio da je Rovere pocrveneo. Video je da je provukao ruku kroz kosu i čuo kako je prigušeno opsovao. Zatim se sve smirilo. I Čičano i Rovere stajali su nepomično. Tišina u krčmi bila je potpuna.
Modesto je zadržao dah.
Na trenutak je između dvojice muškaraca vladala zgusnuta, drhtava, rastegljiva napetost, kakva se javlja između dva narogušena psa. Pošto je i sam osetio kako tenzija buja, Modestu se ubrzao puls. Zid posmatrača kao da je zadrhtao.
Tada je Čičano jurnuo ka Rovereu, s nožem u podignutoj šaci. Modesto se progurao napred, laktovima se probijajući kroz gomilu i bacio se na Čičana uz glasan uzvik. On, Čičano i Rovere pali su na pod, razbacujući stolice i dva stola: Modesto je osetio oštar bol u nozi kad je kolenom udario o pod; bio je svestan prepletenih ruku, Čičanovih promumlanih psovki i vrelog znoja oba druga tela, zapetljana u koprcavom metežu. Negde u toj zbrci nalazio se nož. Uhvatio je ruku - nije znao čiju - i osetio je kako se uvija i otima iz njegovog stiska.
Ispružen na podu krčme, Luka je video kako Čičano pokušava da otrgne zglob iz Modestovih prstiju. Sečivo u Mikeleovoj ruci na trenutak je sevnulo dok je podizao nož iznad glave.
Luka je zurio u nož.
Prizor se na tren zaledio.
A onda je Mikele napao.
Luka se izvio u stranu - ali nije mogao slobodno da se pomera. Dok se okretao, Modesto mu je svom težinom pritiskao noge; Luka je osetio kako je nažuljao rame o kameni pod krčme, a onda ga je nešto teško udarilo u rebra i izbilo mu vazduh.
Na trenutak se sve pretvorilo u zabunu i haos. Glava mu je bila ispunjena uzvicima i kricima gomile, stenjanjem dvojice muškaraca upetljanih s njim na podu krčme i divljim lupanjem sopstvenog srca.
Neko je vrisnuo.
Zvuk nalik na cepanje papira presekao je krčmu i zgrčena gomila, koju su činili Luka, Mikele i Modesto, odjednom se umirila i otežala. Lukina ruka bila je pritisnuta između njegovog tela i poda; nečija težina pritiskala mu je kukove i bio je svestan, u napetim trenucima posle vriska, da mu nešto toplo i lepljivo curi kroz prste.
Gusta grudva jezivog straha skupila mu se u grlu.

48.




Serafina Parizeto shvatila je da su joj usta otvorena. Zatvorila ih je.
Ogromnih očiju zurila je u Đanija, koji je govorio: „ A onda je pre oko sat vremena tata rekao da ide da potraži Karla; samo je istrčao iz kuće i otada ga nisam video. Ne usuđujem se da idem da ga tražim - ne želim da ostavim nju i decu dugo same, samo s Luiđijem - on je beskoristan. Molim vas, dođite, sinjora - nije tražila pomoć, ali užasno je bleđa i bojim se da joj dotaknem posekotinu na licu da je ne bih pogoršao.” Serafina je pokušala da progovori. Svaki od nekoliko pokušaja je propao. Zatim je promuklo uspela da prošapuće: „K... kurtizana?”
Osetila je grč stida u stomaku samim tim što je izgovorila tu reč.
Đani je klimnuo glavom.
„Zna li Filipo?” Tajac. „Mislim... njen rođak.”
Videla je da je Đani porumeneo i lice joj je buknulo. Rekla je: „O, ne. Nije mu rođaka, zar ne?” Odmahnuo je glavom. Serafina je osetila mučninu. „O, nebesa - sirota Marija. I jadni Luka.” Još jedna duža tišina. Prisetila se jutra koje je na terasi provela sa - kako je onda mislila - novom prijateljicom. Mnogo joj se dopala. Mršavim prstima stisnula je nos i promucala: „O, bože, ja... ne znam šta da mislim...” Osećala se kao da stoji u magli, na rubu neočekivane provalije.
Đani je prebacivao težinu s noge na nogu. „Možete li da pođete? Ne znam koliko će dugo tata odsustvovati i...”
„Naravno, caro. Naravno...” Serafina je spustila ruku na Đanijev rukav. Ostavila ga je da stoji u hodniku i potrčala je stepenicama do Pjera koji je sedeo pored vatre u sali. Radoznalo se namrštio kad je ušla, ali Serafina je podigla obe ruke ispred sebe kad je zaustio da nešto kaže. „Ne - Pjero, molim te - ne pitaj. Previše je zamršeno i moram da idem. Odmah. Samo - sećaš li se Frančeske? Filipove...” Oklevala je, a zatim uspela da izgovori: „Filipove rođake? Sa predstave?” Pjero je klimnuo glavom.
„Đani je na vratima - kaže da je... povređena. Želi da pođem da je posetim.” Pjero je ustao. „Povređena? Šta se dogodilo? Gde je Luka?”
„Ne znam. Ispričaću ti više kad se vratim, caro. Molim te - samo želim da krenem. Moraćeš ostati ovde s dečacima.”
Pjero je ponovo klimnuo glavom. „Ali kasno je”, rekao je. „Đani mora da te otprati i tamo i nazad - čitavim putem, Fina. Ne želim da budeš napolju ovako kasno.”
Klimnula je glavom preko ramena dok je žurila ka kuhinji. Pregledala je nekoliko fioka, pokupila pregršt krpica, nekoliko vezica timijana i štapića lavande, zatim je uzela začepljenu bocu vode s lavandom i teglicu meda i stavila ih u korpu s biljem i krpama. Raširila je još jedno četvrtasto parče platna na sto; otvorila je keramičku teglu i izvadila tri kašike soli na platno u urednu kupu. Podigla je uglove platna i čvrsto ih poprečno vezala, prvo jednu, a zatim i drugu stranu, praveći sigurnu vreću za so. I to je spustila u korpu s drugim predmetima. A zatim je s čiviluka na vratima skinula smeđi kaput oivičen krznom i prebacila ga preko ramena.
„Ona je na drugom spratu”, rekao je Đani. „U mojoj sobi. Odmah preko puta stepenica.” Serafina je duboko udahnula i popela se stepenicama dok joj je srce snažno lupalo. Desetine različitih varijanti mogućih razgovora sudaralo joj se i prevrtalo po glavi; i svaku je odbacila kao grubu, neupućenu, sramotnu.
Oprezno je pokucala na zatvorena vrata.
Tajac. Koraci. Podigla se reza na vratima.
Za nekoliko minuta, koliko je Serafini trebalo da prepešači od svoje do ove kuće, u glavi je stvorila sliku žene za koju je sad znala da je... kurtizana. U njenim mislima, Frančeskin novi izraz bio je pohotan i prepreden, na sebi je imala izazovnu odeću; sad joj je bila potpuno strana. Čak zastrašujuća. Ali kad je prava Frančeska otvorila vrata Đanijeve sobe i Serafina ugledala njeno bledilo, umor, zamršenu kosu i ružnu posekotinu na licu, sve njene strepnje i stid su nestali. Spustila je korpu na pod, obavila ruke oko prijateljice i zagrlila je. Stajala je mirno i ćutke, osetivši da se žena u njenom zagrljaju trese od sporih nemili jecaja.
„O, cara, ne plači”, mrmljala je Serafina. „Molim te - molim te, ne plači.” Frančeska nije odgovorila, ali iz nje kao da je silom istisnut zvuk - dugačak, prigušen, životinjski jecaj, koji je Serafinu odmah podsetio na porođaje: bez reči, grleni izraz iscrpljenog očaja. Serafina ju je stegla još jače. Milovala je Frančesku, malim utešnim krugovima po leđima, svesna koliko je sitna; naviknuta na veličinu svoja dva malena dečaka, čije suze je redovno brisala, odjednom joj se učinilo neumesnim da ovako teši ženu koja je bila barem za glavu viša od nje.
„Đani mi je sve ispričao”, promumlala je. „Sve o tome. Malopre je došao da me potraži zato što se veoma brine za tebe.”
„Je li Luka s tobom?” čula je Frančesku.
„Ne.” Serafina se odmakla od nje i uhvatila je za obe ruke. „Ne. Ja... ne znam gde je on.” Frančeska ju je ćutke posmatrala nekoliko trenutaka, a onda je rekla: „Sigurno me prezireš.” Serafina je zurila u nju. „Mislim da sam nameravala”, priznala je. Iznenadila ju je sopstvena iskrenost. „Mislim da sam nameravala, dok sam išla ovamo, ali sad, kad sam stigla, shvatila sam da ne želim.”
„Mrzela sam što sam te varala. Volela bih da sam ti mogla reći istinu.” Serafina je zamislila sebe s takvom tajnom: znala je koliko bi joj bilo ne moguće da je obelodani. „Nije važno”, rekla je. „Ne misli na to. Daj mi da vidim tu posekotinu.”
Pokazala je Frančeski da sedne na ivicu kreveta, a onda, pošto je prinela sveću njenom licu, zagledala se u ranu koju joj je Mikele naneo nožem i rekla: „O, cara - to mora da mnogo boli - hoćeš li mi dozvoliti da stavim soli na nju? Postoji mogućnost da se inficira ako je tako ostavimo.”
Frančeska nije ništa rekla, već je sedela nepomično i tiho, i posmatrala je kako vadi bilje, med i so iz korpice. Serafina ih je pažljivo poređala po sanduku u dnu kreveta, zatim je prišla vratima, otvorila ih i viknula niz stepenice: „Đani!”
Čuli su se koraci i ubrzo se u hodniku ukazalo Đanijevo lice, neobično obasjano treperavim svetlom sveće.
„Možeš li mi prokuvati vodu, caro, i doneti mi šolju i kašičicu?”
Đani je klimnuo glavom i nestao.
Kad se vratila u sobu, Serafina je videla da je Frančeska čučnula pored dece; milovala je jednoj devojčici čelo i tiho pevušila pesmu, ponovo ih uspavljujući.
Đani se pojavio nekoliko trenutaka kasnije, s kalajisanom činijom u jednoj ruci i malom šoljom bez drške u drugoj. Ovo je spustio na sanduk, pored Serafminog bilja i soli. Načas je oklevao, zatim kratko klimnuo glavom Frančeski i opet izašao. Serafina je zahvatila u šolju vruće vode, a zatim je otkinula nekoliko listova lavande i timijana i potopila ih. U preostalu vruću vodu sipala je so i promešala kašikom.
„Ostavićemo ovo da se nakratko ohladi”, rekla je. „Time ću oprati posekotinu. So će pomoći da je očistimo - mada, možda će te malo peći. A onda ću je namazati medom.”
Frančeska je slegla ramenima, ali nije ništa rekla. Ćutke je sedela, dok joj je Serafina čistila lice četvrtastom krpom natopljenom u vruću slanu vodu. Osim što se suzdržavala da se ne trza, nije se ni pomerala ni govorila.

49.





„Brzo!”
Luka je osetio kako ga nečija ruka hvata oko zgloba. „Moramo da izađemo odavde - smesta!” Modesto ga je povukao za ruku. „Hajde, sinjore - morate da krenete. Jebeni žbiri stići će svakog trenutka.”
Lukini prsti bili su crveni i lepljivi. S gađenjem ih je obrisao o pantalone: ostavili su mu tamnu, neurednu mrlju na butini. Pogledao je u slugu. „Čičano - je li on...”
„Ne znam, ali moramo brzo da izađemo odavde.”
„Ne mogu! Za ime božje... povređen je! Moramo...”
„Ne, dođavola, ne moramo! Moramo pobeći što brže možemo, verujte mi.” Modestovo lice bilo je umazano krvlju i iskolačene oči bile su mu pune strepnje; kad je ponovo progovorio, glas mu je podrhtavao: „Mislite li da bi žbiri saslušali ijednu vašu reč, sinjore? To je gomila prokletih razbojnika - znate kakvi su! Verovatno bi mučili i žrtvu i počinioca samo da dobiju ono što žele - ne bismo dobili nikakvu priliku. Ugledaće ovde telo, i oni će...”
Luka se sledio.
„Hajde!” Modestov glas zvučao je gotovo sumanuto.
Povukao je Luku na noge i zatim su se progurali kroz gomilu ljudi, koji su sad zurili u Čičanovo telo ispruženo na pođu krčme. Na Lukino veliko iznenađenje, niko nije pokušavao da ih zaustavi: gomila se ćutke razmakla i udaljila od njih, kao da su zarazni. Sva ta lica nosila su izraz zaprepašćene bestidnosti. Luka se još jednom osvrnuo na priliku na podu, zatim se okrenuo i istrčao s Modestom iz krčme, napolje na mračnu ulicu i nazad ka svojoj kući na Trgu Monteoliveto, trčeći punom brzinom, dok nije ostao bez daha i osetio oštro probadanje u boku. Ulazna vrata su se otvorila kad je Modesto zalupao na njih; obojica su se sručila u hodniku, zatim je Luka zatvorio vrata i naslonio se na njih, teško dišući kroz otvorena usta.
Đani se pojavio na vrhu stepeništa, obris mu se ocrtavao na vratima osvetljene sale. Kratko se zagledao u pridošlice, a zatim je, preskačući po dva stepenika odjednom, strčao do hodnika, lica nabranog od strepnje.
„Tata?” obratio mu se. „Šta... Šta se dogodilo? Je li Karlo s tobom?” Luka je odmahnuo glavom, mučeći se da smiri disanje, i dalje nesposoban da progovori. „Šta ti se dogodilo? Krv ti je svuda po košulji... Tvoje lice - šta... Jesi li se tukao?” pitao je s nevericom.
„Či-Čičano”, odgovorio je Luka nerazgovetno.
„Našao si ga?”
Klimanje glavom.
„O, bože - šta... Je li on... Jesi li...”
„Ja... ne znam.”
„Tata - šta si uradio?”
„Ne znam.” Luka je zabacio glavu, zažmurio i nekoliko puta drhtavo udahnuo. „Dodi gore, tata”, pozvao ga je Đani. „Obojica. Ne možete samo stajati tu...” Luka je pošao za sinom i Frančeskinim slugom uz stepenice. Vatra u salonu gotovo se ugasila, mada je nekoliko sveća još gorelo na zidnim svećnjacima. Zastori su bili navučeni i Luka je pomislio, dok su Modesto i Đani privlačili stolice da sednu, kako je obično mirna soba na trenutak poprimila tajanstveni i preteći izgled razbojničkog gnezda. Nije mogao da sedne već je odšetao do kamina, dok mu je srce i dalje divlje lupalo. Misli su mu bile zbrkane, ispreki dane, nezaustavljive: osećao se ošamućeno. Šta da radi? Činilo se da je Čičano mrtav, moguće od Lukine ruke. Osećao se kao bez daha. Možda je... možda je... ubio nekoga. Ubio nekoga. Reči su mu nečujno odzvanjale u glavi.
„Tata...” počeo je Đani.
Luka je video saosećajnu iskrenost u očima svoga sina i tlo je počelo da mu izmiče pod nogama. Naslonio je glavu na policu iznad kamina i zatvorio oči. Čuo je grebanje stolice po drvenom podu, korake kako prelaze preko sobe, a zatim je osetio nečiju ruku na svojoj. Đani mu je stajao kraj ramena. Luka se okrenuo ka njemu i privukao ga bliže sebi. Rekao je: „Žao mi je.”
„Zašto, tata?”
Odmakao se od Đanija. „Za ime božje!” Luka je čuo kako mu se glas pojačava, ali nije bio u stanju da se obuzda. „Čovek je mrtav! Bože, Đani - mrtav zbog mene! Mogao sam da izađem iz te krčme i on bi još bio živ, i...”
„Ne”, Modestov glas ga je presekao. „Ne, slušajte me.”
„O, bože. Luka se vratio. To je njegov glas.” Frančeska je odmakla glavu od Serafinine ruke i ustala, osluškujući. „Tu je i Modesto. Ja... moram da siđem. Moram da razgovaram s Lukom. Ne mogu ostati ovde.”
„Želiš li da pođem s tobom?”
Frančeska se okrenula Serafini. Serafina joj je pogledala posekotinu na licu - sad čistu i lepo namazanu - ali i dalje upadljivu na bledilu kože; pogodila ju je odlučnost u Frančeskinom pogledu i zadivila njena hrabrost.
„Da, molim”, odgovorila je Frančeska, a Serafina je bila dirnuta njenim dostojanstvom. „Hvala, volela bih.”
„Hajde.” Serafina joj je pružila ruku. Kad ju je Frančeska prihvatila, Serafina joj je stegla prste, potiskujući trenutnu radoznalost kad je uhvatila sebe kako zamišlja sve neizrecive stvari koje je Frančeska možda radila tom istom rukom. Hoće li ikad više moći da bude u Frančeskinom društvu, a da tako nešto ne pomisli?
A što je još važnije, pretpostavljala je, hoće li moći Luka?
Dve žene zajedno su prešle preko prostorije i sišle stepenicama do sale. Glasovi su unutra bili povišeni. Frančeska se zaustavila ispred zatvorenih vrata. Nagnula se da čuje, ali gotovo istog trena ostala je bez daha, odmakla se i rukom prekrila usta.
„O, Serafina!” šapnula je. „O, bože! Kaže da je ubio Mikelea!” Serafina se namrštila, ne shvatajući, a u stomaku joj se sve uskomešalo od zaprepašćenja.
Modesto se prodorno zagledao u Luku.
„Dakle, nemojte početi da zamišljate nešto što se možda nije ni dogodilo. Vidite: zapravo i ne znamo je li gad mrtav, a ako jeste, onda sam ga ja ubio. Ja. Ne vi.” Ustao je i naglašeno podigao prst u vazduh. „Imao je onaj nož... Ja... ne znam kako se tačno desilo, ali uhvatio sam ga za zglob, i zatim - zatim...” Zastao je, a onda prasnuo: „Nisam mogao samo da stojim tamo i pustim ga da vas ubije - a učinio bi to, sinjore, dokrajčio bi vas, sigurno. Nisam želeo da umre - dragi bože! Uprkos onome što je uradio, nadam se da je još živ. Samo sam želeo da ga zaustavim, pre...” Oklevao je. „Da vas je ubio... to bi joj slomilo srce.”
Luka ga je tupo pogledao.
Modesto je udahnuo i rekao: „Ona vas voli, sinjore.” Lukin pogled bio je postojan, ali nije ništa rekao.
Modesto je nastavio: „Znam šta mislite o onome što ste saznali. Ali grešite ako... ako mislite da je ono što je radila u prošlosti određuje sada.” Prešao je rukom preko čela. „Sinjore - poznajem je duže od tri godine i razumem je bolje od svih. Ona i ja smo mnogo toga prošli zajedno - delili smo smeh i suze, bes, strah... nemojte da mislite - bilo nam je loše u prošlosti, veoma loše: viđao sam je uplašenu i ljutu i nesrećnu - ali nikad je nisam video ovakvu. Nikad.” Uperio je prst ka tavanici. „Sedi sad tamo gore, slomljena, nesposobna da podnese pomisao da vas je izgubila...”
Video je da se Luka trgao.
„Ne puštajte je da ode, sinjore.” Začutao je. „Nećete u životu upoznati mnogo žena kao što je ona.” Luka je spustio glavu na ruke.
Modesto je zakoračio, pogleda uprtog u Luku. „Znam šta mislite”, nastavio je, osećajući kako mu u glasu ključa vrela mešavina ljubomore, odanosti i ozlojeđenosti. Optužujuće je uperio prst u Luku. „Odlučili ste da je ona ološ. O, bila vam je lepa i privlačna i osetljiva i draga kad ste je upoznali. Prava žena za vas, mislili ste, i gotovo ste odmah pomislili na brak, zar ne? I svim lepotama budućeg života u društvu izuzetnog bića kao što je ona. Kakva sreća, pomislili ste, što ste pronašli nekog tako divnog, kad ste se već predali životu udovca? Ali onda se sve promenilo, zar ne? Otkrili ste da nije baš onakva kakvom ste je smatrali.” Zastao je. „Saznali ste da se od sedamnaeste jebala za novac...”
Video je da se dečko trgao, a Rovere je zavrteo glavom, lica još sakrivenog iza prstiju. „... a onda se balon raspršio i sad nemate pojma šta da joj kažete. Ne znate više čak ni kako da je pogledate.”
Lukine ruke bile su sklopljene, vrhovi prstiju ispod nosa. Kao da se moli. „Ali šta god da je uradila, istina je da ona jeste sve to, sinjore. Jeste lepa i privlačna i osetljiva i draga. I pametna je. Srećan ste čovek; ona vas voli. Uradila bi sve za vas. Bila bi ludost da je izgubite.”
Boca crnog vina stajala je na stolu među ostacima Đanijevog obroka. Modesto je pružio ruku, sipao malo vina u praznu čašu i ispio. Žeravica se pomerila u kaminu uz tiho pucketanje i oblačić vrelog vazduha tiho je zašištao u pepelu.
Škrto poštovanje prema sinjoru koje je zaiskrilo dok je posmatrao tuču u krčmi, u poslednjih nekoliko trenutaka učvrstilo se i potvrdilo u Modestovom umu. Znao je - s razumnom sigurnošću - šta se tamo dogodilo. Znao je šta mora sad da uradi, a takođe je znao da mora biti sasvim siguran da će Frančeska biti zbrinuta i iskreno voljena u njegovom odsustvu, ako ostvari ono što je planirao. Na trenutak je vrteo preostalim vinom po dnu čaše, zurio u nju, dok je po njoj okolo ostajao ružičasti trag, a zatim je rekao: „Možda mislite da su kurve ološ, sinjore. Dobro. Neke i jesu - upoznao sam ih prilično. Ali ona nije. Na kraju krajeva, samo je pokušavala da ljudima pruži zadovoljstvo - koliko god da vam je teško to da uklopite u vaše poimanje moralnosti.” Zastao je i sačekao nekoliko dugih trenutaka pre nego što je ispalio i poslednji pucanj. „Pretpostavljam da nije na meni da kažem, ali samo mi se čini da biste možda želeli da razmislite na tren ili dva o vašem starijem sinu pre nego što preoštro osudite sinjoru.”

50.




Kad je Karlo stigao do vrha stepenica, u krčmi je bilo bučnije nego što je očekivao: uobičajeni žamor razgovora bio je oštriji, glasniji, isprekidaniji i zbunjeniji nego ikad. Obazrivo se osvrnuo oko sebe. Mnogo ljudi je stajalo, nekoliko stolova bilo je gurnuto u stranu, a nekoliko stolica ležalo je prevrnuto na podu. Još dok je sve to osmatrao, Karlo je čuo korake u trku i vrata krčme kako se otvaraju, a zatim uz tresak zatvaraju.
Zastao je. Penjanje do površine iz pakla one mračne pećine bilo je dugo i zamorno; morao je da sedi u mraku i odmara se nekoliko puta jer se osećao ošamućeno i bolela ga je glava i - iako to nikad ne bi priznao - veoma se uplašio što je tako dugo bio potpuno obavijen tamom. Osetio se bolesnim od olakšanja kad se vratio u zadimljenu, poznatu, njemu omiljenu krčmu; trebalo mu je piće da smiri živce, i vreme - da odluči šta mu je najbolje činiti. Međutim, na njegovu žalost, neka drama odvijala se na sredini prostorije: drama koja je, izgleda, svima zaokupila pažnju, nešto što bi moglo da znači da neće biti brzo uslužen.
Rešen da pronađe krčmara i zahteva rakiju za kojom je žudeo, provlačio se između zbijenih tela i provirio da vidi čime su to svi opčinjeni. Kad je video uzrok uzbune, ukopao se u mestu. Telo je ležalo ispruženo na kamenom podu i, dok je zurio u njega, nekoliko misli pogodilo je Karla gotovo istovremeno. Prvo, bilo je nečeg neodređeno i nepovratno poremećenog u nemoj prilici ispred njega; ležala je sasvim nepomično, sklupčano i presavijeno onako kako niko živ ne bi izdržao duže od trenutka ili dva. Druga misao - koja je prošla kroz njega kao vrela žica - bila je da je to bio, sasvim očigledno, Čičano. Treće, tik uz Čičana stajao je Marko, s čvrsto prekrštenim rukama i prljavom krpom, kao i obično, prebačenom preko ramena; zurio je u Karla, a isprekidani trzaji neskrivene netrpeljivosti krivili su mu lice. Karlo mu je nakratko uzvratio pogled, a onda se, ne razmišljajući, probio da čučne pored nepomičnog Čičana.
Spustio mu je ruku na vrat da opipa puis. Koža mu je bila još topla, ali nije osetio nikakav pokret, samo tešku ukrućenost mesa ispod kože koja nije davala znake života. Čičanova košulja imala je crvene mrlje ispod pazuha. Pošto je to video, Karla je obuzela vrtoglavica i oslonio se rukom o pod da se pridrži. Drvene daske na koje se naslonio bile su vlažne i lepljive; povukao je ruku i obrisao je o košulju.
Tada su se vrata krčme ponovo otvorila i četvorica snažnih muškaraca uleteli su u prostoriju, gurajući ostale s puta. U otrcanim, razdrljenim crnim kaputima i pantalonama, vitlajući noževima sa širokim sečivima, delovali su kao razbojnici. Karlo, koji ih je smesta prepoznao, skočio je na noge i odmakao se od Čičanovog leša. Nasilno sprovođenje zakona u Napulju možda je bila glavna uloga žbira, ali Karlo je znao, kao i svaki drugi čovek u prostoriji, da bi se prema njemu najverovatnije poneli s bezobzirnim odsustvom pravde.
„Svi ostanite na svojim mestima!” viknuo je jedan od njih.
Barem desetak ljudi potpuno se oglušilo o naredbu. Uz bučno kloparanje glomaznih cipela i prestravljeno brujanje, protrčali su pored pridošlica pravo ka vratima krčme. Jedan zbir krenuo je za njima i - iako nije uspeo da zaustavi begunce - okrenuo se i preprečio na vratima. Podigao je nož, drugom rukom naslonio se na kvaku i ljutito ošinuo pogledom prisutne u krčmi, izazivački izbacivši vilicu. Niko nije progovarao. Razmenjivali su uznemirene poglede; pročišćavali grla; meškoljili se i šuškali.
Drugi pridošlica - medved od čoveka s neurednom crnom bradom i neopranom dugačkom kosom - zauzeo je mesto pored leša, koje je Karlo malopre upraznio. Uhvatio je Čičanovu bradu prstima, okrenuo mu glavu sjedne na drugu stranu i zagledao se u bezizrazne crte lica s bezosećajnom radoznalošću.
„Šta se dogodilo ovde?”, pitao je i ljutito pogledao u gomilu. „Ko je ovo uradio?” U prostoriji je zavladala potpuna tišina. Niko se nije ni pomerio.
„Dakle?” ponovio je žbir s agresivnošću u glasu. „Neko je morao nešto videti. Ovog čoveka neko je ubo nožem, i to pre nekoliko trenutaka, rekao bih - neko đubre u ovoj prostoriji moralo je videti ko je to uradio!” S hladnim naletom straha, koji mu se spustio iz grla do stomaka, odjednom svestan da bi njegova sveže rasečena usna, izgreban obraz i poplavelo oko mogli delovati sumnjivo, Karlo je polako krenuo unazad, s namerom da se provuče kroz gomilu prema stepenicama do podzemlja. Sići će, pomislio je, ponovo u tunel i sačekati nekoliko koraka dalje u mraku, dok žbiri ne odu. Ponovo je uhvatio Markov pogled.
Između dvojice mladića prostrujao je gotovo opipljivi talas neprijateljstva. Karlo je u glavi ponovo čuo razgovor koji su vodili posle poslednjeg odnosa; setio se Markovog plačljivog preklinjanja dok je mrzovoljno oblačio pantalone i brisao oči i nos rukom: Ali na osnovu svega što si rekao, bio sam siguran da - od samog početka - osećaš prema meni više od obične... Karlo je razdražljivo podigao ruke i prekinuo ono što bi se sigurno pretvorilo u sramotno otrcan ispad. Za ime božje, Marko, rekao je, šta si ti mislio? Da sam zaljubljen u tebe ili tako nešto? U jeftinu malu kurvu kao što si ti - molim te! Dozvoli da imam malo više ukusa. Koliko god da si vešt u zabavljanju, ipak, Marko... ja držim do sebe.
A onda... onda je bio i dovoljno glup da se razmeće svojim planovima na dokovima. Marko je zurio u njega preko Čičanovog leša nekoliko trenutaka, zatim se okrenuo, koraknuo prema najbližem žbiru i rekao, jasno i glasno, pokazujući prema Karlu: „Onaj čovek tamo. Onaj s modrim okom i nateklom usnom. Mogli biste njega da pitate za to.”

51.





Modesto je zvučao ljutito. Stajala sam, nesposobna da se pomerim ispred vrata Lukine sale, gledala sam u Serafinu i slušala govor mog sluge. Luku uopšte nisam čula. Serafina je otvorila usta i nesvesno se poigravala donjom usnom.
„Možda mislite da su kurve ološ, sinjor”, govori Modesto. „Dakle. Neke jesu - upoznato sam dosta takvih. Ali ona nije.”
Ološ. Olupina. Komadići smrdljivog smeća na površini ustajale vode. Jesam li to bila sve vreme? Zar me Luka takvom smatra?
„... možda biste želeli da razmislite trenutak-dva o vašem starijem sinu pre nego što preoštro osudite sinjoru.” O, moj bože.
Kako se usudio da kaže tako nešto? Čekala sam prasak - da Luka vikne na njega i naredi mu da smesta ode, ali samo je zavladala užasna, prazna tišina. Serafina me je uhvatila za ruku.
A onda, konačno, začuh Lukin glas. Rekao je: „Volim je.”
Nisam mogla da se pomerim.
Modesto je glasno izgovorio: „Onda joj to i recite, sinjore. Molim vas. Pre nego što je izgubite. Potrebni ste joj. Zaista ste joj potrebni. Sad. Jer, posle ovog što se večeras dogodilo, ja ću...” Oklevao je. „... smesta napustiti Napulj, pre nego što me pronađu, i...”
Nisam čula završetak rečenice. Nije me bilo briga hoće li ili neće shvatiti da sam nepristojno prisluškivala. Naglo sam otvorila vrata sale dok mi je lupanje srca odzvanjalo u ušima. Progovorila sam glasom nalik na krik: „Odlaziš? Zašto? Kada? Modesto, ne možeš!”
Sva trojica su se okrenula i pogledala me.
Luka je imao posekotinu iznad obrve, a usna mu je bila rasečena i krvava. Modestovo lice takođe je bilo umazano krvlju, kao i njegova pocepana košulja. Nijedan nije nosio kaput. Đani je potpuno zbunjeno bacao pogled od jednog do drugog.
„Odlaziš iz Napulja?”, pitala sam.
Modesto je provukao ruku kroz kosu i klimnuo glavom.
„Ali zašto?” glas mi je pukao.
„Jeste li čuli ovo što sam malopre rekao?” pitao je Modesto - nije bio ljut, već je samo želeo da zna. Klimnula sam glavom.
Odgovorio je: „Dakle. Prilično sam siguran da sam ubio onog gada. Ako ostanem, i oni otkriju da sam ja odgovoran za njegovu smrt, nema sumnje da ću visiti. Ili goreti. Zato moram da bežim iz Napulja - verovatno još večeras.”
Gledala sam čas Modesta čas Luku.
Nisam bila sigurna sećam li se kako se diše.
Modesto je gledao u Luku. „Razgovarajte s njom, sinjore”, rekao je tiho, a zatim dodao meni, pošto me je uhvatio za ruku: „Biću u prizemlju. Obećavam da neću otići, a da vam se ne javim.” Ponovo je snizio glas i rekao, s očitom namerom da samo ja čujem: „Jesam li ostavio onu torbu u vašoj sobi? S vašim knjigama?”
Klimnula sam glavom.
„Hvala bogu na tome. Nisam bio siguran šta sam s tim uradio. Čuvajte ih na bezbednom. Tu leži vaša prokleta sigurnost, nemojte to da zaboravite.” Nije mi ostavio vremena da mu ispričam kako sam dve spalila, već je klimnuo glavom ka Đaniju i Serafini i pokazao ka vratima, pozivajući ih da izađu s njim. Sve troje su napustili sobu i ostavili Luku i mene nasamo.
Prošlo je nekoliko teških trenutaka. Osećala sam puis u posekotini na licu. Nisam znala šta da kažem, a primetila sam i da se Luka muči. Onda smo oboje progovorili i gotovo istovremeno počeli nespretno da se izvinjavamo što smo prekinuli jedno drugo. Ponovo tajac, a onda je on rekao: „Tako mi je žao.”
„Zašto?”
Pogled mu se pomerao s mene na pod, ka tavanici, kaminu, a zatim ponovo na moje lice. Na trenutak me je snažno podsetio na Đanija one prve noći, kad je bolno postiđen razgledao po mojoj spavaćoj sobi. Prigušeni jecaj mi se podigao do grla.
Luka je rekao: „Žao mi je zbog onoga što je Karlo uradio. Zbog onoga što sam ja uradio. Što sam bio uskogrud i zatucan i nisam razumeo šta...”
Prekinula sam ga. „Mnogo je tu nerazumljivog.” Tada se osmehnuo - krutim, nelagodnim osmehom koji mu nije dotakao oči. „Tvoj sluga mi je rekao da pazim da te ne izgubim.”
„Slažeš li se s njim?”
Nije mi odgovorio otvoreno. Pitao je: „Možeš li da mi oprostiš?”
„Ja da oprostim tebi?” Njegovo pitanje me je iznenadilo. „Zašto?”
„Što nisam uspeo kao otac. Što sam odgojio sina koji je mogao da uradi onako nešto... gnusno. Tvojoj deci.”
Oklevala sam, a zatim postavila pitanje na koje nisam bila sigurna želim li da čujem odgovor. „Je li to što je on uradio gnusnije od toga što sam ja bila kurva?”
Drhtavo je udahnuo i reči su mu iskliznule dok je izdisao. „Pre današnjeg dana, nisam siguran kako bih odgovorio na to pitanje. Ali sada...” Ugledala sam mu suze u očima.
„Sada”, rekao je, „odgovor je lak... ali ne mogu da ga podnesem.”
„Ti nisi tvoj sin, Luka.”
„Ali ja sam ga podigao!” Lice mu je bilo izmučeno. „Zar ne sačinjava sve nas i nešto više od vaspitanja?” Nije odgovorio.
„Mene su lepo vaspitali. Majka me je volela”, rekla sam. „Iskreno me je volela i radila sve najbolje za mene, ali bila je krhka - nije imala ni snage ni hrabrosti da me brani od oca; njegovo pijančenje nam je godinama upravljalo životom. Na kraju ju je to ubilo, posle čega sam ja postala jedina meta batina i teških uvreda i...” Oklevala sam. Uz osećaj mučnine, uspela sam da priznam: „Pukom slučajnošću, nije mi napravio sopstveno unuče.”
Luka je zinuo.
„Pobegla sam od njega kad mi je bilo sedamnaest. Otišla sam u Feraru i... posle gotovo nedelju dana užasnog gladovanja i besanih noći ispunjenih strahom, dok sam ležala skupljena pred tuđim ulazima, saznala sam kako bih mogla da zaradim dovoljno novca za život. Taj način nije bio ni lak ni prijatan, i svakako ga nikad ne bih odabrala da sam imala drugu mogućnost, ali osećala sam da nemam izbora. To je barem bilo nešto što sam umela da radim i nešto što sam mogla da podnesem.” Zastala sam, a zatim dodala: „Samo sam želela da preživim.”
Zurio je u mene, razrogačenim i svetlucavim očima.
Rekla sam: „Majka me je odgajila s nežnošću. Želela je da me vidi bezbedno udatu - za nekog ko će se prema meni ponašati s više pažnje nego što je ona imala. Učila me je da čitam i pišem, i da se molim, i budem saosećajna i trpeljiva. Ali okolnosti su sprečile te lekcije da urode plodom - okolnosti koje su smrdele na pivo i imale gvozdenu pesnicu uletele su između mojih i majčinih želja kao odbegli bik.” Glas mi je pukao kad sam rekla: „Kad se daviš, Luka, hvataš se za bilo koju granu koja doplovi do tebe, koliko god da izgleda prljavo, bolesno i napuklo - jednostavno nemaš vremena da sačekaš da naiđe neka lepo obrađena i očišćena.” Spustila sam lice na ruke.
Prišao mi je i obgrlio me. Telo mu je bilo vrelo i vlažno; košulja mu je mirisala na dim, krv i jedak vonj znoja i straha. Zagrlila sam ga, stegla mu tkaninu košulje u šake i priljubila se uz njega. Šakom mi je obuhvatio potiljak i privukao glavu na rame; jedva sam disala, lica zagnjurenog u njegovu košulju, s njegovim vrelim prstima u kosi i rukom oko mojih bedara. A onda sam se odmakla i pogledi su nam se sreli. Prvi put smo se pogledali potpuno iskreno.
Ništa nije ostalo skriveno.
Sagnuo se i potražio moja usta svojim. Zabacila sam glavu i on me je poljubio; govorio je i ljubio me istovremeno, mrmljao mi u usta - nepovezane, slano-vlažne izjave ljubavi. Njegova jadna, rasečena usna imala je ukus krvi i sigurno ga je bolela, ali svejedno me je ljubio. Jednom rukom mi je pridržavao nepovređenu stranu lica, drugu mi je zavukao u kosu. Ljubili smo se i ljubili: kao dva ošamućena putnika tek pristigla u oazu kroz pustinju. U sebi sam blagosiljala Modesta što je tražio da ne spavam s Filipom one noći besplatno. Zahvaljujući njemu, nikad nisam legla s muškarcem a da mi nije platio. Nijednog nisam poljubila. Nikad. Luka mi je bio prvi. Ponovo sam bila devica.
Luka je odvojio usta od mojih, polako, polako se odmicao, kao da je normalna podela vremena na sekunde izgubila svoj ritam i svakoj je trebalo pet puta duže nego obično. Na trenutak me je uhvatio za ramena i zagledao mi se u lice, a zatim me ponovo zagrlio. Bio mi je ljubavnik, brat, otac, prijatelj; sve što sam čeznula da mi bude od onog prvog trenutka u San Domeniku - i sve to mi je i postao uprkos užasnoj istini. Suze su mi se slivale između mog lica i njegove košulje, vruće, mokre i slane.
„Ne plači”, rekao mi je u kosu. „Molim te, cara, ne plači.”
Okrenula sam lice ka njemu i osmehnula se. Uzvratio mi je - i zadrhtao kad su mu se usne ponovo razmakle. Podigao je ugao svoje košulje i obrisao ine ispod očiju, prvo jednu, a zatim i drugu stranu.
„Mislim da je za sada bilo dovoljno suza”, rekao je dok mi je milovao kosu. „Za nas, u svakom slučaju.” Zastao je; osmeh mu je izbledeo, a lice potamnelo kad je dodao: „Sad možemo da oplakujemo Karla.”

52.




Zora tek što je svanula: svetlo koje se uvlačilo kroz prorez na žaluzinama bilo je ravno, sivo i bez senke, a ulice su još bile tihe. Ostalo je još nekoliko časova do početka uobičajene užurbanosti običnog napuljskog dana, ali negde tamo, napolju, Modesto je koračao ka obodu grada u Lukinom starom kaputu, sa šakom Lukinog novca i trakom s rukava moje haljine u džepu. Begunac od pravde. Ili možda od nepravde: u ovome nema pravde. Nikakve. Ni za koga.
Moj hrabri, odani, zabavni, tragični, voljeni sluga je otišao. Mogu samo da pretpostavim da je Bog istinski želeo da me kazni zbog moje pokvarene prošlosti. Možda su mi gresi bili veći nego što sam mislila. Budalasto sam zamišljala da mi je oprošteno kad me je Luka sinoć poljubio. Bog je, pomislila sam, odlučio da sam dovoljno patila, pa će mi nadoknaditi sve one godine propasti. Ali ne. Izgleda da sam morala još mnogo toga da izdržim. Ono što mi je dato jednom rukom, drugom mi je oduzeto.
Teško mi je bilo da zamislim kako se Modesto oseća. Zapanjilo me je ono što je rekao. Sumnjala sam, ali sam to dobro potiskivala: skrivala u neki mračan, neprijateljski ugao mozga, gde, znala sam, neću neočekivano naleteti na njih dok se bavim hitnijim problemima.
„Ali, Modesto - zašto? Zašto moraš tako da odeš? Nema nikakvih dokaza da si ti... da si... ubio Mikelea... (Ubio Mikelea? Nisam mogla sasvim da poverujem u ono što sam govorila.) U svakom slučaju, čak i da jesi, to se dogodilo zato što si pokušavao da spaseš Luku, zar ne? Svakako niko ne može za to da te krivi?”
Modestovo lice naboralo se od neverice, sažaljenja i razdražljivosti. „O, sinjora - one gadove jednostavno ne zanimaju olakšavajuće okolnosti - oni samo žele pravdu.” Zastao je, a onda rekao: „Pa, ne mislim da bi bilo tačnije reći kako žele nekog da obese. A dovoljno je ljudi videlo tu tuču...”
„Onda su videli da je nisi ti započeo”, prekinula sam ga.
Luka je dodao: „Osim toga, lako sam to mogao biti i ja. Zajedno smo bili u tom metežu - nema dokaza da si ti...”
Modesto ga je presekao. „Nije tu reč samo o tome ko je ubio sinjor Di Čičana. Možda sam ja, a možda i nisam. Možda ste i vi. Možda je to učinio i sam. Da budem iskren, baš me briga.”
Izgledalo je da se muči da kaže nešto što ga čini nesrećnim.
„Modesto - o čemu se radi?”, pitala sam.
„Ja... ja...” Podigao je lice ka tavanici, duboko udahnuo i isturio bradu kao da pokušava da skupi hrabrost da progovori, a onda se okrenuo ka meni i rekao, veoma tiho: „Slušajte, sinjora - ne mogu da ostanem ovde - koji god da je od nas dvojice ubio Čičana. Ali bilo bi mi preteško da sad ostanem ovde s vama.”
„Ali...” počela sam, glupo, ne shvatajući šta želi da kaže. „Zašto? Jesam li ja nešto uradila? Šta...” Nije odmah odgovorio, ali gledao je čas u mene čas u Luku. Rekao je: „ Sećate li se razgovora koji smo vodili pre nekoliko nedelja, kad sam vam rekao da ću morati da se naviknem na trezvenost - ili kako god sam se već izrazio - ako se vaš odnos s gospodinom razvije?” Kratko je glavom pokazao ka Luki, a zatim nastavio: „I rekao sam vam, zar nisam, da... vi i ja... moramo biti spremni da prekinemo s prošlošću... zato što to nismo imali... pa, recimo samo da nismo imali uobičajen odnos između gospodarice i sluge, zar ne?”
Setila sam se razgovora i klimnula glavom.
„Pa”, tiho je nastavio Modesto, dok je piljio u nokte na rukama pre nego što me je ponovo pogledao u lice. „Nakon što sam o svemu pažljivo razmislio, mislim da ne bih mogao da se uklopim u novonastale okolnosti. Mislim da mi to ne bi bilo tako lako kao što sam isprva mislio.”
„Ali... ne razumem... zašto...”
„O, nemojte biti glupi, sinjora!”, viknuo je uz svoju staru razdražljivost. „Zar ne možete da se dosetite?” Mogla sam samo da zurim u njega.
Luka je shvatio, hvala bogu. Bila sam tako zahvalna što nije pokušavao da me uteši ili mi kaže: „Tako će biti najbolje za sve”; nije pokušao da me poljubi niti zagrli otkako je Modesto otišao, ali u očima sam mu videla nežno saosećajno razumevanje veličine mog gubitka.
Stajao iza mene na pragu dok sam grlila Modesta. Osećala sam Lukinu toplu ruku na ramenu dok smo se moj sluga i ja poslednji put grlili i čula sam Modesta kako mi šapuće u uvo: „Da se niste usudili da plačete, sinjora. Nemojte to da radite. Proklete kurve... preterano osećajne... sentimentalne... sve ste prokleto iste.”
Stegla sam ga jače oko leđa.
Reči su mu zujale oko moje glave dok je mrmljao: „On vas voli. Znate to, zar ne? Znate da ne bih otišao odavde da se nisam u to uverio.” Pustio me je, koraknuo unazad i uhvatio me za ramena. Pogledao je u Luku, nasmešio se, a zatim se ponovo okrenuo ka meni i rekao: „Pokažite mu koliki je srećnik, sinjora.”
Luka je odgovorio: „Ne brini - zna on. Zna on tačno koliki je srećnik.” Nisam mogla da progovorim, već sam samo ispustila neubedljivi smeh. Zatim je Modesto rekao: „Vratiću se. Obećavam. Doći ću da vas posetim.”
„Kada?”
„Ne znam. Kad se sve stiša, pretpostavljam.” Zastao je, a zatim dodao: „Zagrlite devojčice za mene. Recite im... recite im da sam otišao da istražujem, a kad se budem vratio, doneću svakoj neki poseban poklon. Recite im da ću se potruditi da im stignem na rođendan - ali moglo bi da potraje i duže.”
Klimnula sam glavom, pitajući se kakva se poruka iza toga možda krije. A onda me je još jednom žestoko i kratko zagrlio, brzo se okrenuo i pošao. Nije se osvrtao, ali jednom je podigao ruku za zbogom pre nego što je skrenuo za ugao i izgubio se iz vida. Bilo mi je drago što je Luka stajao iza mene, s rukama na mojim ramenima, jer bih možda potrčala za njim i preklinjala ga da ostane.
Nešto je mučilo Đanija. U časovima posle Modestovog odlaska bio je nemiran i mušičav: hodao je iz sobe u sobu i bliznakinje su me nekoliko puta pitale šta nije u redu s dobrim čikom koji ih je izveo iz pećine.
Plakale su, naravno, kad sam im prenela Modestovu poruku i isporučila njegov zagrljaj, ali ubrzo su, baš kako je on i nameravao, počele da raspravljaju o tome kuda je njihov prijatelj mogao otići u istraživanje i - što je bilo još uzbudljivije - kakve će im poklone doneti kad se bude vratio.
Devojčice i ja neprestano smo radile nešto rano ujutru, čistile i brisale prašinu u sobama u prizemlju Lukine kuće - bilo mi je jasno da je Lukin stari sluga gubio vid, pošto je kuća izgledala kao da se polovina uličnog smeća ušunjala do mračnih ćoškova kuće. Iako mi čišćenje i spremanje nisu bile uobičajene navike, osećala sam se tako potpuno odvojenom od stvarnosti, a ti zamorni kućni poslovi pružali su mi neku vrstu utehe; devojčice su, s druge strane, iskreno uživale dok su rukovale prevelikim metlama i pretvarale se da su žene. Spolja su uglavnom izgledale kao i pre, samo je njihova neobična želja da mi se drže za suknje i ne ispuštaju me iz vida pokazivala da su ne tako davno preživele užasno iskustvo.
Četvrti put za kratko vreme, Đani je ćutke promolio glavu kroz vrata i ponovo otišao. Onda je, nešto kasnije, došao Luka. „Cara - možemo li na trenutak da razgovaramo?” Srce mi se steglo. Da se nije predomislio? Pogledao je u bliznakinje. Obratila sam im se: „Bela - Beata... možete li otići gore? U maloj sobi u kojoj spavamo... sva ćebad su u neredu. Možete li da se popnete i smotate ih.”
Pogledale su se, uznemirene zbog pomisli da će se odvojiti od mene, ali obećala sam im da ćemo Luka i ja za nekoliko trenutaka doći da proverimo jesu li dobro uradile. Malo umirene, popele su se stepenicama.
Pogledala sam u Luku. „Šta je bilo?” pitala sam.
„Đani.”
„Učinilo mi se da je prilično uznemiren - šta nije u redu?”
Oklevao je. Blago je pocrveneo i delovao je bolesno. „Upravo je razgovarao sa mnom. To je... pa, otkako ti je Modesto rekao zašto želi da ode...” Nastupio je tajac. „Đani je... mislim da i on ima isti problem kao i tvoj sluga.”
Namrštila sam se na njega jer sam pomislila na kastraciju; nisam shvatala. „Meni je objasnio, ali mislim da bi želeo da razgovara i s tobom.”
„Luka - šta je ovo?”
„ U salonu je - idi i pronađi ga, hoćeš li?”
Uhvatio me je za ruku. Izašli smo iz sobe i popeli se stepenicama. Na ulazu u salon, Luka se sagnuo i poljubio me u usta. „Objasniće ti”, rekao je, vrteći uvojak moje kose oko prsta.
Đani je stajao pored prozora i gledao na ulicu. Okrenuo se kad sam ušla u sobu, podjednako nelagodno i postiđeno baš kao i onog dana kad sam ga upoznala u Ulici Svetog Tome Akvinskog.
Ni on ni ja nismo progovarali nekoliko trenutaka. Tišina je bila silna i rastegljiva i nisam bila sigurna kako da je prekinem, pa sam samo gledala Đanija i čekala da on progovori.
Na kraju je rekao, gledajući u mene pa u svoje prepletene prste: „Razgovarao sam s tatom.” Nije nastavio; nisam znala šta bih mu odgovorila, pa ponovo nisam ništa rekla. Nekoliko trenutaka kasnije, Đani je rekao: „Pokušao sam da mu objasnim... zašto... zašto želim da prekinem studije na godinu-dve i odem iz Napulja.”
„Odeš?”, pitala sam, a glas mi je zazvučao piskavo. „Kad... kad je tvoj sluga objasnio zašto mora da ode, to me je navelo na razmišljanje”, objašnjavao je. „Navelo me je da shvatim.”
„Šta da shvatiš?”
„Ni ja nisam siguran da to mogu da radim.”
„Šta da radiš?”
„Budem tu - s tobom i tatom.”
„A Đani...”
Zavrteo je glavom. Otvorio je usta i pokušao da progovori, ali reči kao da mu nisu nailazile i ispustio je mali uzdah očaja zbog svoje nerečitosti. Pri drugom pokušaju, uspeo je da izgovori: „Posle... posle svega što smo zajedno uradili, ti i ja, one prve večeri... u tvojoj kući... mislim da bi mi bilo teško... da...” Zastao je i nelagodno progutao knedlu. „Mislim da bi mi bilo teško da gledam tebe i tatu zajedno.”
„Ali Đani - ovo je tvoj dom! Ne želim da budem odgovorna za tvoj odlazak odavde.” Uspeo je da se osmehne prilično bledo. „Nećeš me ti isterati odavde. Sam sam to odabrao. I vratiću se - samo...” Ugrizao se za usnu, veoma pažljivo birajući reči. „Tebi i tati potrebno je da ostanete malo nasamo za početak. Da saznate jedno o drugom sve ono što treba da se zna, pre nego što se skrasite i jednostavno budete zajedno.”
Bila sam dirnuta - kao i pre - Đanijevom saosećajnom mudrošću.
Nastavio je: „Vidim na tvom licu, kao i na tatinom, da svaki put kad se pogledate kroz vas prođe neka struja: kao da ostanete bez daha.”
Gledala sam ga, nesposobna da govorim.
„Tako mi je bilo - onog dana kad sam video tebe i tatu na podu salona. Zabolelo je kao da mi se nož zabio u grudi.” Naslonio je pesnicu na prednji deo kaputa, postojanog - gotovo pomamnog - pogleda. „Mada, na osnovu svega što sam čuo, mislim da to osećanje ne traje večno. Koliko se sećam mame, mislim da nije bilo tako svakog dana između nje i tate, iako su se veoma voleli. Pretpostavljam da su se posle mnogo zajedničkih godina navikli, pa više nisu fascinirali jedno drugo.” Zastao je. „Kad ti i tata više ne budete fascinirali jedno drugo, već budete uživali u mirnom životu, mislim da bih onda mogao da se vratim.”
Ponovo sam u očima osetila oštre suze.
Na vratima salona začulo se tiho kucanje. Ušao je Luka. Kao što je Đani i rekao: čim sam ga ugledala, kao igla oštar šok prošao je kroz mene i srce mi je poskočilo. Đani se nasmešio. „ U pravu sam, zar ne?” pitao je i podigao obrvu.
Osmehnula sam mu se i tog trenutka smo Đani i ja postali prijatelji. „Da”, odgovorila sam, uz blagi smeh. „Da, prokletstvo, u pravu si.”
„U vezi s čim?” pitao je Luka. „Fascinacijom”, odgovorio je.
Upravo se spremao da to objasni kad nas je sve troje preplašilo sumanuto kucanje na ulaznim vratima. Luka je strčao dole, a Đani i ja za njim. Srce mi je ponovo divlje lupalo - nešto je u hitnosti te buke najavilo još neprijatnosti.
Luka se spetljao oko reze, a zatim otvorio vrata. Tu na vratima, zadihan, razbarušen i uplašen, u istom zelenom kaputu u kojem sam ga prvi put videla, stajao je mladić duge kose, koji je dogovorio moj susret s Đanijem, onog dana na niskom zidu ispred Kaštela Nuovo.
„Niko...”, zaustio je Luka. „Šta za ime sveta...?”
„Uhapsili su Karla”, obavestio ih je Niko, nagnuo se napred, stegao rukama kolena, dok mu je dah zapinjao u grlu. „O, bože, sinjore, kažu da je ubio Čičana u tuči.”

53.





Kristoforo Di Benevento Je sjahao, skinuo bisage s kobilinih širokih sapi i predao uzde konjušaru. Spustio je torbe kraj nogu i nakon što se protegao i razmrdao ukočena ramena, osvrnuo se oko sebe, udišući prijatan miris konja i slame, a zatim je nabrao nos na oštar smrad koji se dizao sa obližnje gomile izmeta. Garnizonske štale su bile gotovo prazne to popodne, pomislio je; dok je momak odvodio njegovu kobilu - umorno obešene glave i krzna sjajnog od znoja - video je samo još jednog štalskog momka, koji je, naslonjen na slabine ogromnog uškopljenika, pognut čistio osušeno blato s njegovih nogu. Ovaj prizor bio je potpuno drugačiji od užurbanog i bučnog odlaska tri nedelje ranije, kad je četrdeset pet potpuno naoružanih muškaraca i konja izašlo na glavni put, uputivši se ka istočnoj obali i utvrđenom Bariju. „Biće žedna”, doviknuo je Kristoforo dok je momak skretao za ugao s kobilom. „Pobrini se da dobije vode, hoćeš li? I sena.”
Momak nije odgovorio, ali je potvrdno klimnuo glavom dok je skretao i nežno tapšao kobilu po vratu, nestajući iz vida.
Sa bisagama preko ramena, Kristoforo je krenuo dalje od garnizonskog smeštaja i pitao se kuda prvo da ode. Nebo je bilo bistroplave boje kao drozdovo jaje, mada je nekoliko iskrzanih pramenova oblaka visilo nalik na dim. Grad je još dremao posle podnevne vrućine i ulice su bile puste. Ali dok je hodao Ulicom Forno Vekio, Kristoforo je iza zatvorenih vrata čuo bestelesne glasove - muškarce u žestokim svađama; nezadovoljno cviljenje prekorenog deteta; veselo pevušenje žene. Zavodljivi mirisi hrane visili su u vazduhu i širili se s prozora kuće na uglu ulice. Grupa žgoljavih, bosonogih i raščupanih dečaka, odevenih samo u ofucane pantalone, jurcala se i koškala u sporednoj ulici, gurala se i galamila u trku, a smeh je prelazio nekoliko oktava od piskavog soprana do grubog basa.
Bilo je nečeg privlačnog u njihovom druženju, mislio je Kristoforo, i pomisao na praznu tišinu njegovog stana odjednom mu se činila odbojnom. Nije očekivao da će se vratiti u grad, daleko od svojih ljudi, dok dobro ne zagaze u prve mesece nove godine; u njegovim odajama biće neprijatno hladno, bio je siguran, uprkos blagom popodnevu. Mada, nisu bile u pitanju samo prazne sobe - kad je razmislio, Kristoforo je shvatio da želi hranu, vino... i ženu.
Prvo će otići kod Frančeske. Možda će ona, naravno, imati nekog drugog posla, ali je ono što je pre samo jednog trenutka bila prolazna želja brzo postajalo potreba, tako da je bio spreman da rizikuje mogućnost odbijanja. A možda mu čak dozvoli i da ostane. Skrenuo je nadesno i žurno se uputio ka Frančeskinoj kući u Ulici Svetog Tome Akvinskog.
Kad je stigao do kuće, iznenadio se što su ulazna vrata odškrinuta; gurnuo ih je i zakoračio u gustu i zagušljivu tišinu. Smesta se uznemirio - dlake na vratu su mu se naježile. Nešto nije bilo u redu. Bilo je previše tiho. Kristoforo je provirio u kuhinju, koja je bila gotovo prazna. Zatim je potrčao stepenicama, preskačući po dve odjednom.
Vrata Frančeskine odaje bila su širom otvorena. Slugina stolica stajala je ispred vrata, kao i uvek, ali već na prvi pogled, Kristoforo je shvatio da su izneti sav Frančeskin raskošan nameštaj i ukrasi i da je soba, osim kreveta, bila prazna.
Krevet. Drhtaj zaprepašćenja zapeo mu je u grlu i tiho je opsovao sebi u bradu. Mrlja od krvi - široka kao njegove raširene šake - upadala je u oči, tamna i svetlucava na dušeku. Bila je očigledno sveža. Pružio je ruku i dotakao je vrhovima prstiju. Bila je vlažna: hladna i vlažna.
Stajao je nepomično nekoliko trenutaka, trljajući krvlju umrljane prste jagodicom palca, a onda se okrenuo na peti, strčao niz stepenice i izašao na ulicu. Potrčao je uzanim ulicama sa bisagama u ruci ka jugu, saginjao se ispod opranog veša okačenog na užadima između kuća i provlačio između kola i natovarenih ručnih kolica, izvinjavao se ljudima koje je gurao i jurio prema Frančeskinoj drugoj kući. Jednom je bio već tamo. Hoće li moći ponovo da je nade? Morao je da sazna šta joj se dogodilo.
Nekoliko trenutaka kasnije, s bolom u grudima, stajao je ispred Crkve Santa Lučije i pokušao da se seti kuda treba da ide. Nešto u vezi s napuklim zidom kuće na uglu bilo mu je poznato, shvatio je s olakšanjem, pa se uputio u Ulicu Santa Lučije. Prepoznao ju je nekoliko ulaza dalje: Frančeskina kuća, setio se sad kad ju je ugledao, imala je zakrivljene rešetke od kovanog gvožđa preko donje polovine prozora u prizemlju i tri stepenika ispred ulaznih vrata - na gornjem je nedostajalo veliko parče. Bio je siguran da je u pravu.
Pesnicom je zalupao po vratima. Sačekao je. Zalupao je ponovo, jače. Nešto kasnije, čuo je korake. Začuo se zvuk podizanja reze i vrata su se otvorila. Jedna žena
Ijutito ga je pogledala, pogled joj je bio zamućen i zlokoban. Imala je grube crte, lice crveno, kosu labavo obavijenu platnom.
„Tražim sinjom Felici”, rekao je Kristoforo.
„Nije ovde.”
„Jesam li na pravoj adresi?”
Žena se namrštila na njega. „Ovo je njena kuća, da. Ali ona nije tu. Ko želi da zna?” Video je - i namirisao - da je žena pijana. „Prijatelj”, odgovorio je, trudeći se da mu glas ostane miran. „Znate li gde je?”
Žena je odgovorila: „To je zato što su deca nestala, zar ne?” Glas joj je postao piskav i glasan dok je nabrojala svoje mnogobrojne razloge za pritužbe. „Znam da svi misle da sam ja kriva jer je trebalo da ih čuvam, ali samo sam radila ono za šta me plaća - nisam bila besposlena. Pripremala sam joj hranu, kao i uvek. Kad samo pomislim na nju i sve što znam o njenom ponašanju. Bestidna je. Bestidna. I ta deca! Nisu ništa bolja. Bile su nevaljale čitav dan, mala derišta. Izluđivala su me. Nije ni čudo što se nisam žalila kad se sve smirilo.”
„Deca su nestala?”
Ali žena je slegla ramenima i nezadovoljno se napućila. „O, našli su ih. Ali niko od njih nije našao za shodno da dode i obavesti me - samo su poslali nekog prljavog balavca s ulice da prenese vest, zar ne? Pronašli su decu, rekao je, ali neko je konačno zabio nož u nju. Tražila je to godinama, baš jeste, ako mene pitate.”
„Nož? Blagi bože! Gde su? Gde je sinjora?”
„Ne mogu da se setim.” Stajala je kratko, zatvorenih očiju, naslonjena na dovratak. „Molim vas, sinjora - molim vas, potrudite se.”
Oči su joj ostale sklopljene nekoliko dugih trenutaka. Bore na ženinom čelu su se produbile, kao da po sećanju traži neki neuhvatljivi podatak. Zatim je otvorila oči i rekla: „Trg Monteoliveto. Tako je rekla. Monteoliveto.”
Flvala bogu, pomislio je. Znao je to mesto. „Znate li koja kuća?”
Odmahnula je glavom.
„Možete li mi reći bilo šta što bi mi pomoglo da je nađem?”
Žena je ponovo zažmurila, prigušujući podrigivanje i skljokala se niz dovratak. „Rekla je da je to samo mali trg.” Tajac. „Neće vam trebati dugo da tražite. Crkva. Rekla je nešto - preko puta crkve.”
„Hvala, sinjora”, zahvalio se Kristoforo i progutao razdražljivost. Prebacio je bisage preko ramena i opet potrčao. Trčao je ka severu dugačkom, pravom Toledskom ulicom, konačno je zavio ka istoku, prošao nekoliko ulica, nekoliko puta pogrešno skrenuo i vračao se, dok nije konačno stigao do mesta koje mu je žena navela. Ravno sivo pročelje crkve mračno se izdizalo na jednom kraju. Kristoforo je stao ispred nje i osmotrio kuću preko puta. Prešao je preko trga i podigao ruku da pokuca na vrata.
Ne. Nema nikoga s prezimenom Felici. Izvinite.
Pokušao je u susednoj kući. Nije bilo odgovora.
Dok su mu nade da će pronaći Frančesku već pomalo bledele, podigao je ruku da pokuca na vrata treće kuće od trga.

54.




Luka je osetio mučninu. Zurio je u Nikola, zatim prosiktao: „Brzo -Niko, uđi!” uhvatio mladića za ruku, uvukao ga u hodnik i zatvorio vrata za njim.
Kad je pogledao u stranu, Luka je ugledao Frančesku i Đanija kako stoje jedno pored drugog u senci stepeništa. Međutim, činilo se da ih Nikolo nije primetio; borio se da povrati dah, nestrpljiv da saopšti vesti. Trenutak kasnije, uspeo je da izgovori: „Očigledno je došlo do tuče, sinjore, pre nekoliko sati, u onoj krčmi u Vikolo Čjeku, i - o, bože - Mikele je mrtav: Mikele di Čičano. Tamo je očigledno bilo najmanje dvadesetak ljudi - iako niko nije bio spreman da kaže kako je počelo, naravno - ali kad su žbiri stigli, Karlo je stajao na sredini prostorije, rekli su. Imao je sveže posečenu usnu, veliku prljavu masnicu na oku i krvi na košulji, pa su ga odveli. Odbio je da kaže kako je stigao tamo i kako je zaradio povrede, pa su, naravno, pretpostavili najgore. Šta da radimo? Sad je kod jebenih Španaca - šta, dođavola, možemo da uradimo, sinjore?” Glas mu je pukao kad je dodao: „Ako odluče da je kriv, znate da će ga spaliti.”
Luka je čitao o težini krivice, ali sad je u trenutku shvatio u potpunosti šta taj izraz znači. Kao da su mu pluća bila ispunjena glinom.
„On to nije uradio, Niko”, rekao je.
„O, bože - nadam se da nije, sinjore!”
„Ne. Ne razumeš. Znam da on to nije uradio. Ja sam.”
Nikolo se ukočio, otvorenih usta, zureći u Luku.
Luka je nastavio: „Barem postoji mogućnost da jesam. Učestvovao sam u toj tuči s još jednom osobom - osobom koja je posle napustila Napulj - i nekako je u čitavoj toj gužvi Čičano ostao povređen sopstvenim nožem - ne znam tačno kako. Ali moram otići da im kažem. Odmah. Moram da im objasnim šta se zapravo dogodilo.”
„Ali - tata”, Đani je zvučao prestravljeno.
„Đani, ćuti! jedino nam je to preostalo. On je moj sin, baš kao i ti - šta god da je uradio, jednostavno ne mogu dozvoliti da se to desi.”
„Šta god da je uradio? Kako to...”, počeo je Nikolo, ali Đani ga je prekinuo. „Tata - molim te! Razmisli o ovome. Mora da postoji i neki drugi način.”
„Ali šta drugo mogu nego da odem do predstavnika vlasti, ispričam im istinu i molim za milost? Nemam nikakvog uticaja, zar ne? Ne mogu ništa drugo.”
Frančeska je iskoračila napred i snop svetla s prozora pao joj je na lice. Luka je čuo Nikolov uzdah.
Rekla je: „Mislim da postoji mogućnost, ako pustiš mene da probam.”
„Kako to misliš?” pitao je Luka.
„Ne usuđujem se da ti kažem”, odvratila je.
„Zašto? Šta? Ne razumem.” Lukina glava bila je prazna od strepnje. „Ako ne želiš da to uradim, neću. Ali mogla bih da spasem Karla.”
„O čemu pričaš?”
„Ja... hm... o, Luka - ne znam kako to da kažem.” Spustila je glas. Približila mu se i rekla: „Poznajem jednog Španca. Možda... prisnije nego što bih volela da objavim. Nemam pojma je li neposredno uključen u to, ali bih u svakom slučaju možda mogla da... da iskoristim to poznanstvo, da odigram na tu prisnost. Da je upotrebim kao polugu. Hoćeš li me pustiti da probam?”
Nije joj ništa odgovorio. Uhvatila ga je za ruku. Stegao joj je prste, a slike te njene prisnosti s nekim nepoznatim Špancem borile su mu se u mislima s drugim slikama - slikama Karla u nekoj rupi od ćelije, gde čeka nezamislivu smrt.
„Ali - zašto bi želela da uradiš tako nešto?” pitao je. „Karlo se poneo neoprostivo prema tebi i tvojoj deci. Zašto bi uopšte razmišljala o tome da mu pomogneš kad je pokušao... pokušao da ti otme decu? I nije bezbedno - zar ne bi rizikovala...”
Presekla ga je. „Rizik nije važan. Šta god da je uradio, Luka, on je tvoj sin. Nelagodno je progutao pljuvačku.
Frančeska je rekla: „Ne bih mogla podneti tvoju nesreću ako Karla osude. Uostalom - rizik? Šta bi to trebalo da rizikujem? Svoj ugled?” Tiho se nasmejala. „Ionako ga nemam, zar ne?”
Luka je zurio u nju, a zatim je zagrlio. „Ne zaslužujem te”, rekao joj je u kosu. Niko se nije pomerio. A onda, pošto se odmakao od Frančeske, Luka je primetio da su i Đani i
Nikolo zurili u njih dvoje - Đani usplahireno, a Nikolo sa izrazom kao da ga je upravo neko ošamario.
„Tata”, oglasio se Đani. „Slušaj - ne možeš joj to dozvoliti. Frančeska - ne možeš. To jeste rizik. Šta ako odluče da uhapse i tebe? Za... za...” Zaćutao je, ali Luka je razumeo. Okrenuo se Frančeski. „U pravu je, cara.”
„Ali, Luka, možda nam je to jedina prilika...”
„Ne. Ne smeš to da uradiš.”
Đani je rekao: „Novac. Šta je s novcem? Možemo li da im ponudimo novac, šta mislite?”
„Mito?” Frančeskino lice pokazivalo je nevericu. Đani je slegao ramenima. „Ti to ozbiljno? Verovatno bismo i sami završili u ćeliji, optuženi za neku vrstu moralne korupcije. Zar nije očigledno? Moj predlog je mnogo bezbedniji i ima daleko veće izglede za uspeh.” Luka je odmahnuo glavom. „Ne, nije tako. Ako nas uhapse zbog moralne korupcije, onda jednostavno ne možeš tamo da se pojaviš i izneseš nešto što bi se shvatilo kao učena. A ako se sazna da poznaješ tog čoveka...”
Zaćutao je kad je glasno kucanje zatreslo ulazna vrata i preplašilo ih. Sve četiri glave okrenule su se kao jedna. Usledilo je još uznemirenog kucanja.
Đani je otključao i otvorio vrata.
Frančeska je ostala bez daha.
Likovi na tapiserijama u Lukinoj sali kao da su podrhtavali pod svetlošću sveća, kao da su zadržavali dah i prisluškivali razgovor koji se odvijao pred njima. Izgledali su kao da ne veruju sopstvenim ušima. Luka je gledao u pridošlicu: nabijen i mišićav, kratko ošišan, sa svetlim pametnim očima i pomalo iskrivljenim ustima koja su nagoveštavala opor smisao za humor. U nekim drugim okolnostima, ova osoba bi se Luki sigurno odmah svidela.
Pogled mu je lutao od tog sinjor Di Beneventa do Đanija i za to vreme mu je nešto palo na pamet. U prostoriji su se nalazila trojica muškaraca, a dvojica su već spavali s Frančeskom. Od te dvojice, jedan je bio njegov sin. Obojica su je tucali, a on nije. Luka je na trenutak prestao da diše; okrenuo se da pogleda Frančesku, a zatim je zažmurio; penis mu se pomerao i podizao dok su mu misli divlje letele. Obojicu ih je držala u zagrljaju: dodirivala ih, milovala, stezala, mazila; primala ih je u sebe i lizala, dahtala i stenjala i konačno, bez sumnje - ako je mogao da sudi na osnovu kratkog uvida u njene veštine u Merdelini - dovela ih do nezaboravnog, drhtavog vrhunca.
Sad se prisetio tih nekoliko trenutaka - na kraju krajeva, to je sve što je do sada dobio od nje - njene usne, jezik i prsti budili su mu želju u meri kakvu do sad ni blizu nije osetio.
Sad ju je ponovo pogledao. Žarko je razgovarala s pridošlicom, a ispred sebe je podigla ruke s raširenim prstima, kao da obuhvata neki nevidljivi globus. Video je da klima glavom prema njemu, a onda je pokazala na sprat iznad; video je da Benevento razmatra ono što je rekla, a zatim se očito slaže. Luka je zurio u nju. Pogled mu je pao na izrez njene haljine. Ova dvojica - i Benevento i Đani - videli su joj dojke. On, Luka, još nije imao tu privilegiju. Oni su joj dirali grudi, držali ih, okusili ih, poigravali se i uživali u njima. Luka ih je samo osetio pod prstima i zamišljao kako izgledaju, koliko su teške, zamišljao kako se pomeraju pod njegovim dodirom, osećao mekoću i svilenkastost kože. Promeškoljio se na stolici, udahnuo i oblizao usne, koje su mu odjednom bile prilično suve.
„Poći ćeš s nama, zar ne, Luka?”
Trgao ga je Frančeskin glas, nestala je živa slika njenih grudi. Ponovo se promeškoljio na stolici, zajapurenog lica i ponadao se da njegovo neočekivano, ali neprijatno uzbuđenje niko u sobi nije primetio.
Nije odmah odgovorio i trenutak-dva kasnije Frančeska je ponovila: „Molim te. Hoćeš li poći? S Kristom i sa mnom - da posetimo Vaskeza. Sada.”
I.uka nije imao pojma ni o kome niti o čemu priča. Pošto nije želeo da oda razlog svoje nepažnje, rekao je: „Naravno. Kad želite da krenete?”
„Odmah. Idem po svesku.”
Izašla je iz sobe. Luka je čuo korake na stepenicama, zvuk reze na vratima, tišinu, a onda ponovo korake. Kakva sveska? Šta su nameravali? Vratila se u salu s torbom, a pratile su je dve devojčice. „Luka”, rekla je. „One ne mogu s nama. Mogu li ostati ovde?”
„Naravno”, odgovorio je. „Đani - ti ćeš ih čuvati, je li tako? Ne ostavljaj ih same ni tren dok nas nema. Ni na trenutak.”
Đani se nasmešio bliznakinjama i klimnuo glavom ocu. „Ne brini”, potvrdio je. „Neću ih ispuštati iz vida.” Devojčice su prešle preko sobe i sele na prozorsku dasku blizu Đanijeve stolice.
Luka se povukao dok su Frančeska i sinjor Di Benevento izlazili iz sale, a onda je, uputivši brz osmeh Đaniju i devojčicama, sišao za njima stepenicama i izašao iz kuće.

55.





Mrak je bio gust i zagušljiv. Jedini prozor na ćeliji bio je visoko na zidu i čak i u podne je propuštao malo svetla - sada, u sumrak, bio je samo malo bleđi, sivi, rešetkasti prorez na crnilu. Na podu, razbacana slama bila je vlažna i smrdela je na mokraću. Nije bilo kreveta ni stola ni stolice. Karlo se povukao što je mogao više u ugao - naslonio se leđima na zidove, osećajući hladnoću kamena kroz tkaninu košulje. Slepo je zurio u tamu i trljao vrhove prstiju o pod, napred-nazad, bez razmišljanja, dok nije nažuljao kožu; na njegovo iznenađenje, to peckanje u prstima ga je umirivalo. Smanjivalo mu je strah u glavi. Drugi zatvorenik u ćeliji se nakašljao.
Uz prigušeni jauk, Karlo se još više povukao u ugao i čvrsto privukao kolena na grudi dok mu se utroba okretala u strahu od uporne pažnje tog drugog. Ali otkako mu se sustanar te večeri vratio u ćeliju, nakon nekoliko sati odsustvovanja, bio je previše slab za bilo šta drugo osim da se sklupča, kašlje i povraća u slamu. Karlo je piljio u njega, a stomak mu se nadimao od mešavine gađenja, straha i olakšanja što tog jutra nisu njega odvukli iz ćelije.
Karlo je čuo šuškanja o tome šta ga čeka ako ga proglase krivim.
Na ovom mestu glasine su brzo putovale od vrata do vrata ćelije - ako je neko čuo neku vest, ma kako beznačajnu, za nekoliko trenutaka bi se nezaustavljivo raširila po zgradi kao kap živog srebra. Karlo je juče saznao da je Marko dolazio da ga optuži za sodomiju. Takođe je znao da je Špancima ispričao sve o otmici o kojoj se glupo hvalio neposredno pre nego što je rekao Marku šta iskreno misli o njemu.
I znao je da misle kako je on ubio Čičana.
Čičano je već bio mrtav kad je ušao u krčmu iz podzemlja, ali bio je svestan da vlast veruje da je baš on zamahnuo nožem. Spaliće ga zbog toga. Ta misao mu je hladno odzvanjala u glavi. Posle svega što je Karlo sebi dozvoljavao, užasna je ironija što nameravaju da ga spale zbog nečega što nije uradio.
Pitao se hoće li Marko gledati. Kad ga budu spaljivali. Uhvatila ga je mučnina i povratio je u slamu između savijenih kolena. Jednom je prisustvovao lomači, pre mnogo godina. Prisetio se visoke gomile drveta i slame, još je čuo podrugljive povike gomile i vriske zatvorenika kad je plamen dobio na žestini - a zatim užasnog, razornog praska kad je milosrdna vreća baruta okačena oko čovekovog vrata eksplodirala.
Karlu izbiše kapljice hladnog znoja po čelu.

56.





Luka je bio bled. Jadničak - mora da mu je bilo teško da me vidi ovako, u Kristovom društvu, postavši svestan moje i Kristove zajedničke prošlosti. Delovao je gotovo izgubljeno malopre u salonu. Kad sam ga uhvatila za ruku, nasmešio mi se, ali bio je to kratak, bled osmeh. Moj siroti Luka - ako je osećao imalo onog straha koji sam osetila ja kad su mi devojčice nestale, čudila sam se što je uopšte uspeo da se osmehne. Stegao mi je prste, prineo mi ruku ustima i poljubio je.
Krenuli smo da pokušamo da spasemo život čoveku koga prezirem. Mislim da ga mrzim onoliko koliko volim njegovog oca. Bože, neopisivo sam mrzela Karla zbog onoga što je uradio mojim devojčicama - od same pomisli na ono što je nameravao da uradi s njima, bilo mi je muka - ali volela sam Luku. A ma koliko to meni bilo strano, Luka je voleo Karla. Možda je voleo dečaka kakav je Karlo nekad bio. Ako Karla spale, to će Luku progoniti do kraja života. A to nisam mogla da podnesem.
Hodali smo, i vrlo malo govorili, a koraci su nam se brzo uskladili. Kristo je marširao kao pravi vojnik i nametao tempo. Luka ga je lako pratio, ali ja sam povremeno morala da potrčim. Ranije sam do Vaskezovog stana odlazila kočijama i put mi se sad činio mnogo dužim nego što sam mislila. Prolazili smo ulicu za ulicom, zaobilazili ljude, životinje, nisko postavljenu užad s vešom; preskakali smo preko potočića prljave vode i smrdljive gomile đubreta. Napulj mi se ponekad činio tako velikim i prljavim.
Pogledala sam u Krista. Pošto mi je uhvatio pogled, nasmešio se i klimnuo glavom, ali nije ništa rekao, već je zadržao ritam koji je sam nametnuo. „Hvala što si pošao s nama”, rekla sam pomalo zadihano. „Ne bih propustio ovu malu pustolovinu.” Osmehnuo se.
„Ali izlažeš se opasnosti i...”
„Prestani!”, rekao je. Od žustrih koraka, reči su mu poskakivale dok je govorio. „Slušaj, cara, možda radim sa Špancima, ali ja sam Italijan. Odan sam svojima. I stalo mi je do tebe, cara - prijatelji smo, zar ne?”
Prijatelji. Čudan način da se opiše naš odnos - ali to je bila istina. Kristo mi je bio dobar prijatelj. Rekao je: „Potrebna ti je pomoć. Pomoć koju ja mogu da ti pružim. Ako budeš nasamo s njim,
Vaskez će možda pokušati da te prevari, ali neće probati ništa slično u mom prisustvu.” Luka me je uhvatio za ruku, pogledao u Krista i rekao: „Iskreno sam vam zahvalan, sinjore.” Kristo se nasmeši o i mi smo nastavili.
Dok nismo stigli, ostala sam bez daha.
Na vratima nas nije dočekao moj prijatelj Huan, već sluga koga nikad nisam videla: postariji Španac šištavog glasa, čije lice kao da je bilo grubo oblikovano od šake zgužvanog pergamenta. „Želite vidite maestre Vaskez?”, promumlao je na veoma lošem italijanskom.
„Da. Veoma je hitno, molim vas, prenesite mu.”
„Odem pitam hoće da vas vidi.” Starac se polako okrenuo i sklonio s vidika, ostavljajući mene i Krista na ulaznim vratima. Luka je izabrao da ostane napolju. Rekao je da Kristo, kao oficir, ima mnogo veće mogućnosti da pritisne Vaskeza. Nije gotovo ništa rekao otkako smo krenuli od kuće, ali privukao me je ispred Vaskezove kuće i poljubio me pomalo očajno. O, blagi bože, prosto smo morali da uspemo.
Vaskez nije bio u velikoj zlatnoj sobi sa ogromnim izrezbarenim krevetom. Umesto toga, starac s licem nalik na pergament uveo nas je u drugu, manju, susednu sobu, u koju sam do danas samo imala priliku da provirim kroz odškrinuta vrata. Mali Španac sedeo je iza dugačkog i visoko ispoliranog stola, na kojem su uredno bile naslagane hrpe papira i knjiga, ali ustao je kad smo ušli u sobu i zaobišao sto koračajući prema meni, oblizujući usne kao gladan pas, dok su mu oči preletale od mojih usta do grudi, s neskrivenom čežnjom.
Bila sam vrlo zahvalna što je Kristo bio sa mnom.
„Nisam očekivao da ću te ponovo videti”, rekao je. „Posle pisma koje si mi poslala, pretpostavio sam da je to kraj naše veze. A pošto si sad ovde u ovakvom društvu...” Bacio je pogled na Kristofora. „... priznajem da sam malo zbunjen. Šta želiš? Jesi li došla da... tražiš nastavak naše veze?”
Kristo je brzo rekao: „Pogrešno ste razumeli. Treba nam vaša pomoć, sinjore.” Vaskez je pogledao u Krista. „Objasni.”
„Juče je uhapšen jedan mladić...”
Vaskez ga je prekinuo. „Mnogi mladići su juče uhapšeni. Napulj kipi od kriminalnih aktivnosti. Vi Italijani izgleda često slabo shvatate pojmove zakona i reda.”
Kristo je nakrivio glavu, potvrđujući ovakvo neprijatno mišljenje. Mada, kad je ponovo progovorio, glas mu je bio smiren i postojan. „Ovaj mladić, međutim, uhapšen je za zločin koji sigurno nije počinio. Ubistvo.”
„Kažete da je nevin? Kako znate?”
Odgovorila sam: „Sasvim sam sigurna u njegovu nevinost, zato što znam ko je to učinio.” Vaskez se okrenuo ka meni i namrštio razmišljajući. „Ko?”
„Dobar čovek. Čovek koji nije imao nameru nikoga da ubije. Pokušavao je da spase tuđi život, ali pošlo je po zlu. Tuču je započeo ubijeni.”
„Ali ko je ubica? Dobar čovek ili ne, moramo da ga pronađemo.”
Zahvaljujući bogu što je Modesto odmah odlučio da beži od odmazde, rekla sam: „Nećete ga pronaći. Napustio je Napulj - sinoć je pobegao iz grada.” S bolom sam dodala: „Odmah je otišao. I neće se vratiti.”
„Zašto mi to sve govoriš? Zašto meni? Kakve to ima veze sa mnom?” Duboko sam udahnula. Koraknula sam ka njemu i uhvatila ga za ruku. „Migele, molim te - želim da nam pomogneš. Želim da se zauzmeš za tog momka. Ne znam koga drugog da pitam. Molim te - učini šta možeš da urazumiš vlasti. Taj momak nije to uradio, a ako ga proglase krivim...”
Izvukao je ruku iz mog stiska, a izraz mu je bio hladan. Nije mi oprostio što sam ga odbacila. „To nije u mojoj nadležnosti”, rekao je. „Ja sam vojnik, a ne advokat. Kao maestre de kampo, ja...”
Prekinula sam ga. „Znam da nisi advokat. Ali, Migele, poznaješ mnoge na vlasti - tvoj novac bi mogao imati uticaj ako ništa drugo. Mogao bi barem da razgovaraš s njima. Da pokušaš da ih ubediš da budu blagi?”
„Zašto bih? Predlažeš mi da pokušam da podmitim vlasti i tako se narugam zakonu? Zašto ti je taj dečko važan? Još jedan odbačeni pokrovitelj? Zašto si došla ovamo?”
Oklevala sam. Nisam imala pojma koje bi mi objašnjenje najbolje poslužilo. Posle kraćeg razmišljanja, opredelila sam se za istinu. Nisam bila sigurna da bih mogla da izdržim još laži. „Želim da zaštitim njegovog oca”, priznala sam. „Otac mu je dobar čovek. Divan i pošten. Znam da bi mu se srce slomilo ako bi mu sin bio osuđen za zločin koji nije počinio; ako bude morao da gleda kako mu sina kažnjavaju za nešto što nije skrivio.”
„Kako se mladić zove?” pitao je Vaskez na kraju.
Duboko sam udahnula. „Karlo dela Rovere.”
Namrštio se. „Rovere?”
Klimnula sam glavom.
„Ali... znam ja za tog momka. Rovere nije optužen samo za ubistvo... već i za sodomiju i otmicu. Razgovarao sam s nekim o njemu pre samo sat vremena.”
„Veruj mi, znam za šta je optužen.”
„Zašto onda uopšte hoćeš da molim za njega? Dečko je izopačen!” Nisam ništa rekla. Vaskez je odmahnuo glavom. „Žao mi je. Ne mogu ništa da učinim za tebe. Ne mogu da podržim nekoga optuženog za takve zločine. Neko na mom položaju mora biti besprekoran.” Zastao je. Pogled mu se ponovo spustio na moje grudi i na licu sam mu videla ozlojeđenost zbog odluke da ga ostavim.
Kristoforo mi se približio. Očima mi je pokazao na torbu koju sam držala. U njoj je bio moj dnevnik. „Besprekoran?”
„Naravno.”
„Mogu li nešto da ti pročitam, Migele?”
Radoznalo se namrštio. Izvukla sam svesku ukoričenu telećom kožom i predala torbu Kristu. „Šta je to?”
„Znaćeš kad počnem da čitam.”
Prišla sam stolici, sela na nju i, nakon što sam još jednom pogledala u Vaskeza, da proverim sluša li pažljivo, otvorila sam svesku. Prelistala nekoliko stranica dok nisam našla mesto koje sam obeležila tankom kožnom trakom i počela da čitam.
Kad sam ponovo podigla pogled, Vaskez je zurio u mene. Ubledeo je. Usne su mu se razdvojile, oči raširile. „Madre de Dios”, promumlao je. „Zašto si to zapisala? I kad? Ispričao sam ti... šta se dogodilo u Milanu u poverenju.”
„I do sada nisam izneverila to poverenje. Znaš da se moj život kurtizane završio, Migele. Ali sve vreme dok sam radila, činilo mi se mudrim da pažljivo beležim sve što sam radila sa svojim pokroviteljima. Više puta su mi ljudi, koji su imali iskustva u takvim stvarima, govorili da žena nikad ne može da zna kad će morati da bude spremna.”
„Zašto mi to sad čitaš?”
Oklevala sam. „Oh”, izustila sam što sam mogla bezbrižnije, „samo da ti pomognem da shvatiš da niko nije besprekoran.”
„Mogu li da vidim svesku?”
„Ne” čvrsto je odgovorio Kristo i stao između mene i Vaskeza, s rukom na balčaku mača. „Ta sveska ostaje u sinjorinom vlasništvu. Postoji još jedna”, dodao je (lažno, ali veoma uverljivo), „s daljim, podjednako iskrenim opisima vaše veze sa sinjorom. Ta sveska je sakrivena u gradu, maestre, kod ljudi koji će je sasvim sigurno predati vlastima ako se nešto dogodi njoj, ili nama.”
Vaskez nije rekao ništa. Nakon duže tišine, prešao je preko sobe i pogledao kroz dugačak prozor na ulicu. „Šta nameravaš da uradiš s tim opisima?”
„Ništa”, odgovorila sam. Zastala sam, ne skidajući pogled s njega. „Baš ništa. U stvari, spaliću sveske. Sa zadovoljstvom. I možeš stajati pored mene i gledati ih kako gore. To jest, ako mi pomogneš sada, tako što ćeš se zauzeti za tog momka. Ako ne...” Zastala sam, ne odvajajući pogled od Vaskeza. Onda ću ih predati vlastima. Sigurna sam da će im biti krajnje zabavne.”
Vaskez se okrenuo ponovo ka sobi i zagledao u mene.
Prošlo je nekoliko dugih trenutaka. Tada je rekao: „Taj mladić možda nije počinio to ubistvo, ali postoji svedok... momak, koji će dokazati ostale dve optužbe. Van svake sumnje. I u svakom slučaju, ako je Rovereov otac tako pošten, kako je dozvolio da mu sin toliko zastrani?”
Nebesa, licemerje ovog čoveka je odvratno. Trudeći se da ne pokažem prezir kad sam se setila velikih svota novca koje je Vaskez sigurno potrošio na bezobzirno samoveličanje otkako sam ga upoznala, nakon što sam ponovo zamislila sirotu upropašćenu devojku u manastiru u Milanu, rekla sam: „Bog svakako samo očekuje od svakog čoveka da bude odgovoran za sopstvene postupke. A ne za tuđe.”
Vaskez je pocrveneo. „A zašto ti je”, rekao je, „toliko stalo do slomljenog srca tog čoveka? Ko god da je.”
Bio je ljubomoran! Odgovorila sam, izbegavajući pitanje: „Šta će se desiti s Karlom ako bude osuđen?” pitala sam.
Progutao je knedlu. „Za sodomiju, nesumnjivo strapado”, odgovorio je. „Za otmicu i ubistvo, ko zna, rekao bih kolac. Radi javnog zastrašivanja, možda jedno posle drugog.”
Strapado i kolac. Prazna jeza prešla mi je preko lica. O, dragi gospode, šta ako ne uspemo? Videla sam jednom davno momka koji je istrpeo strapado. Bilo mi je šesnaest. Bio je jedva nešto stariji od mene: mršav i prljav, i upiškio se od straha. Zajedno s većim delom grada, videla sam petoricu muškaraca kako su vezali sirotanu ruke iza leđa, a onda ga gurali ispred sebe na kamenim stepenicama do gradskih zidina. Vezali su kraj konopca za gvozdeni prsten. I bacili ga. Kad je stigao do kraja konopca, nadomak zemlje, ruke su mu se trgle, iščašile, a zatim slomile. Nikad neću zaboraviti zvuk koji su napravile. Nije umro, ali poželela sam da jeste.
Uz osećaj mučnine, obratila sam se Vaskezu: „A šta je s tobom? Šta će se dogoditi tebi ako objavim ovo što znam? Kako će tvoji nadređeni reagovati na moja nepristojna otkrića?”
Koraknuo je ka meni. Kristo se preprečio između nas. „Kučko!” prosiktao je preko Kristovog ramena. „Znaš šta je bilo u onom pismu, zar ne? Pročitala si ga onog dana! I mislio sam da jesi!”
Kratko je vikao na mene na španskom i zbunila sam se. Koje pismo? O čemu je pričao? A onda sam se setila Vaskeza kad je uleteo u zlatnu sobu i vikao na svoje ljude; kad je zgužvao parče papira kojim im je mahao ispred lica i gurnuo ga u džep pantalona. Setila sam se kako mu je ispalo iz džepa kraj mojih nogu, dok sam se ja oblačila, a on bio u toaletu. U nadi da na mom licu neće prepoznati kako mi pravi sadržaj pisma ipak nije poznat, pitala sam: „Pa šta ako sam ga pročitala? Pa šta ako znam?”
„Onda...” Glas mu je bio na ivici pucanja. „... onda znaš šta će mi se dogoditi ako dalji dokazi o... o onome što nazivaju moralnom izopačenošću... stignu do ušiju vlasti.”
Umalo da se nasmejem. Dakle, o tome se radilo! Poslednje upozorenje. Oni su povukli crtu, a on ju je prečesto gazio. Ovo je objašnjavalo prazan stan i odbijanje da sluge budu prisutne. Bio je bogat i hedonistički kučkin sin, koji je dosad primio već previše pacaka. Dok sam se pitala je li Bog konačno prestao da se ljuti na mene i je li sad možda na mojoj strani, trudila sam se da izgledam hladno i odlučno, uprkos činjenici da mi je srce tako divlje tuklo da mi je bilo vrlo loše. „Nećeš imati razloga da brineš zbog mene - ako mi sad pomogneš”, dodala sam. „Ako pomogneš Karlu. Sveske će biti spaljene. Obećavam ti.” Nova misao pala mi je na pamet i izgovorila sam čistu laž. „I neću nikome pominjati da ovog meseca nisam imala menstruaciju.”
Vaskeza kao da je neko udario posred lica. Gotovo je posiveo. Teška tišina protegla se i obavila nas kao vlažno platno. A onda je Vaskez progovorio i u njegovom glasu sam naslutila strah. „Pomoći ću ti. Obećavam. Ali nisam siguran šta mogu da uradim. Ruke su mi vezane”, rekao je. „Nisam dovoljno uticajan, kao običan oficir, nemam moć da izdejstvujem oslobađajuću presudu.
Takvu moć ima samo don Pedro Alfan. Možda taj Rovere nije kriv za ubistvo - za to imam samo tvoju reč - ali naš svedok će se zakleti za ostale optužbe, pa tu mogu vrlo malo da učinim.”
„Malo? Šta bi mogao da učiniš?”
Zastao je. „Mislim da bih mogao da izdejstvujem proterivanje. Mogao bih da odem do Don Pedra, navedem mu vrline mladićevog oca i molim za proterivanje. Hoće li to biti dovoljno da te ubedim da... uništiš taj dokaz koji imaš protiv mene?”
Proterivanje? Kako bi se Luka osećao ako Karlo bude morao u izgnanstvo - ako bude proteran iz Napulja? Mada, možda bi to bio odgovor na sve - nisam bila sigurna da bih se ikad osećala prijatno u istoj prostoriji s čovekom koji mi je oteo decu, koliko god da ga Luka voli. Nekoliko trenutaka je prošlo dok sam ja zamišljala Lukine reakcije - pre svega na sinovljevo izgnanstvo, a zatim i na onu drugu, nezamislivu mogućnost. A onda sam rekla: „Da. Bilo bi dovoljno.”
Vaskez je ispustio tihi uzdah očitog olakšanja.
Kristo je rekao: „Kažete da ćete se zauzeti za nas. Ali možda i ne uspete, sinjor. Ako se to desi - kako ćemo znati da ste pokušali? Nećemo biti tamo da čujemo šta kažete. Koji dokaz ćemo imati da ste održali svoj deo pogodbe?”
Vaskezovo lice je bilo bezizrazno Nije ništa rekao. Onda mi je nešto sinulo. Filipo. „Povedi sinjor Di Lavijana kad budeš iznosio slučaj, Migele”, rekla sam. „Poznajem ga. Imam poverenja u njega da će mi preneti sve što si rekao.”
„Di Lavijana?” Zaprepašćenje, zbunjenost, shvatanje i novi izraz ljubomore prešao mu je preko lica, vidljiv kao senka oblaka kad prelazi preko polja. Promucao je: „Jeste li on... i ti...”
Slegla sam ramenima. „S vremena na vreme.”
Piljio je u mene nekoliko trenutaka, a onda odsečno klimnuo glavom. „U redu. Danas po podne posetiću don Pedra i, kao što zahtevaš, povešću Di Lavijana sa sobom u prostoriju kad uđem. Učiniću sve što mogu. Obećavam.”
„A ja tebi obećavam da neću nikom drugom pokazati ovu svesku dok čekam da čujem ishod tvog truda.”
Više nismo imali šta da kažemo ili uradimo.
Ponovo je zavladala nelagodna tišina. Uzela sam torbu od Krista i vratila svesku u nju. Vaskez je prišao vratima i Kristo i ja smo ga sledili. Zajedno smo odšetali do ulaza u zgradu, ništa ne govoreći, žurno koračajući, a koraci su nam odzvanjali kao da smo marširali. Kad smo stigli do vrha širokih stepenica, ponovo sam ugledala starca s licem nalik na pergament; ali ovog puta bio je u društvu usplahirenog dečka - mršavog, neopranog, kose vezane u tanak repić.

57.





Podigao se vetar i nebo je poprimilo tvrdo i tmurno sivilo. Napuljska obala se smanjila na običnu tanku mrlju na obzorju, koja se pojavljivala i nestajala između brda i konačno iščezla, a Karlo dela Rovere posmatrao ju je sa šebeka, čvrsto stežući ogradu. Nije video ništa osim mora.
Iza njega su se nadimala velika jedra boje rđe, škripeći pod naletima vetra, i brod pod imenom Afrid nagnuo se na desnu stranu. Pošto je skrenuo pogled s horizonta ponovo na brod i dohvatio konopac da se pridrži, Karlo se okrenuo i pažljivo zakoračio prema nekoliko stepenika koji su vodili do glavne palube. Nekoliko desetina članova posade trenutno je prestalo s poslom i zagledalo se u njega; pošto se sapleo na istureni točak topa, Karlo je posegao za vratima ka brodskim stepenicama. Video je prezir na licima mornara i bolno postao svestan svoje nežne fizičke građe, suočen sa ovim žilavim, od vetra potamnelim muškarcima sa sjajnom kožom i izvajanim mišićima. Zatvorio je vrata stepeništa za sobom i na trenutak zastao naslonjen na njih sa zatvorenim očima, jer mu se stomak okretao dok mu je brod propadao pod nogama.
Desetak stepenika spuštalo se u utrobu broda: Karlo je oklevajući silazio, dok mu se stomak dizao. Paluba se spuštala iznad njega. Sa teške tavanice, koja se prostirala čitavom dužinom broda, visile su kuke i konopci, kofe i metalni šiljci i cilindri čvrsto namotane mreže, ali se gotovo nisu razaznavali u mraku. Mirisi nakatranisane kudelje i soli uvukli su mu se u nozdrve kad se okrenuo ka malim vratima iza sebe i pokucao. „Otvoreno je.”
Okrenuo je kvaku i ušao. Salvatore Zuba je stajao iza stola, naslonjen na ruke, lica slabo osvetljenog treperavim svetlom fenjera; proučavao je kartu.
Podigao je pogled kad je Kado ušao, uzeo je i iskapio čašicu, i klimnuo glavom. „Pošto je vetar jači, brzo ćemo biti u Tunisu”, rekao je. „Možete da se iskrcate tamo, sinjur, ako želite - u Tunisu čovek može lepo da živi, naročito čovek kao što ste vi, ako ste pametni.” Karlo nije ništa rekao.
„Ili”, Zuba je nastavio, „ako vam se tako više sviđa, možete ostati s nama na Afridu, sinjur, da se oprobate kao mornar.”
Nije mu se dopao osmeh koji mu je Zuba uputio. Prisetio se prethodnog dana. Posle skoro nedelju dana čekanja, trojica su naglo otvorila vrata njegove ćelije. Preprečili su se na vratima i obrisi su im se ocrtavali na svetlu baklji iz hodnika. Udovi su mu se oduzeli kad ih je ugledao, a prazan stomak mu se uznemirio.
„Ustaj!”
Nije mogao.
Jedan od njih ušao je u ćeliju, nogama razbacujući prljavu slamu. Ščepao je Karla za mišicu i podigao ga na noge. Karla noge nisu držale i na kraju ga je uhvatio ispod mišica. „Hajde”, rekao je. „Moramo da idemo.”
Nije mogao da hoda pa su ga vukli hodnicima i stepenicama sve dok nisu stigli do vrata za spoljni svet. Oči je držao čvrsto zatvorene, a glavu okrenuo u stranu koliko god je mogao, cvileći i grčeći se pri pomisli na brdo drveta za lomaču i bučnu gomilu koja ga je sigurno iščekivala.
Ali u ulici je vladala samo tišina. Kad je konačno otvorio oči, nije video nikakvu lomaču. Mesto je bilo pusto. Onda mu je jedan gurnuo prljavi vuneni kaput u ruke i rekao: „Odlazi - vaffanculo! Ti si jedno beskorisno đubre - ali bog zna iz kojih razloga, ublažili su ti kaznu. Alfan kaže da možeš da ideš. Imaš dva sata da napustiš Napulj. Ne odugovlači - budi siguran da će te uhapsiti ako ostaneš samo minut posle sumraka.”
Samo je stajao i zurio u njih, nesposoban da se pomeri.
„Hajde! Odlazi! Odjebi odavde, govnaru mali! Sad si tuđa briga.”
I Karlo je, uz povraćanje i plač, teturavo potrčao.
„Brzo ćete se navići na život na Afridu, sinjur”, rekao je Zuba i Karlo se prenuo i shvatio da je njegova mučnina sigurno uočljiva.
„Mnogi članovi posade pate od mučnine po nekoliko dana na svakom putovanju.” Karlo je pokušao da se osmehne.
„Ali pošto još niste mornar, smatrao sam da bi vam možda prijala privatnost”, nastavio je Zuba. „Zato sam vam ispraznio mali kutak, sinjur, na pramcu broda, i raširio vam mrežu za spavanje. Samo toliko privatnosti možemo da vam pružimo na ovakvom brodu... mi živimo šćućureni na palubi, takav je običaj.”
Karlo je klimnuo glavom u znak zahvalnosti.
„Ali upozoriću vas, sinjur”, dodao je Zuba, „da ljudi znaju zašto ste na brodu. Znaju za vašu prošlost. I vaše sklonosti.” Zastao je i oblizao usne. Opipavao je tanke pletenice ispod brade i rekao: „Možda ćete biti predmet... kako da se izrazim... radoznalosti nekih članova posade. Slučajno sam čuo Balučija kako mumla nešto o vama. Ne verujem da će učiniti nešto pokvareno, ali samo kažem... možda bi bilo mudro da čuvate leđa. To je sve.”
Dok je Karlo zurio u malog malteškog gusara, brod je plovio preko velikog mora; osetio je kako mu se utroba neprijatno okreće. Pre nego što je uspeo da se zaustavi, povratio je po podu Zubine kabine. Predveče je Đani obukao kaput i još jednom dobro osmotrio sobu. Nekih pet kvadrata, zidovi izbledele golub-sive boje, koja se gulila u uglu blizu tavanice. Starija, od sunca izbledela tapiserija prekrivala je najveći deo severnog zida i prikazivala zamršeni vrhunac uspešnog lova. Na jednoj strani prostorije, nizak krevet bio je zatrpan naslaganim ćebadima i jastucima, dok su se na suprotnoj strani nalazili sto, dve stolice i trošan kredenac, čija je površina bila prošarana crvotočinom. Izandali ćilim ležao je zgužvan na daščanom podu. Čitavo mesto bilo je staro i otrcano, nije bilo zavesa na prozorima i okruživala ga je hladnoća od neupotrebljavanja, ali lice mu se razvuklo u širok osmeh dok je proučavao svoj novi dom. Pronašao je, bez ičije pomoći, novi stan. U Rimu.
Zatvorio je i zaključao vrata, a zatim strčao stepenicama do ulice - uzana uličica vodila je pravo do dugačke Navone. Iako je sunce već zašlo iza krovova, pijačne tezge na trgu još su bile uposlene, osvetljene visokim, upaljenim bakljama, i sve je vrvelo od ljudi.
Zavukao je ruku u džep pantalona i zazveckao novčićima koje je tamo pronašao. Trebalo su mu hrana i pivo, a morao je da kupi i neke stvari da osveti i svoje novo gnezdo - sveće, možda mali fenjer ako uspe da ga pronađe - kao i nešto za čitanje. Ujutru će krenuti u potragu za poslom, ali do tada nije imao obaveza i uživao je u nepoznatom osećaju slobode. Šetao je uličicama između tezga, veselo razgovarajući s trgovcima i trudeći se da deluje iskusno dok je odmeravao hranu u ruci, zatim je odmahivao glavom, kao da mu ne odgovara cena ili kvalitet, i cenjkao se kao da je to radio čitavog života. Sat kasnije, uspešno je kupio nekoliko jagnjećih šnicli, malu veknu hleba, komad sira, šest kajsija i veliku bocu piva. Takode je pronašao i pet sveća, kutiju kresiva i mali fenjer. Natovaren kupljenom robom, rešio je da se vrati u sobu i sebi pripremi večeru. Krenuo je prema udaljenom kraju trga, hodajući iza postavljenih tezga.
Približavao se skretanju ka svojoj ulici kad mu je nešto privuklo pogled. Nešto dalje, dvojica muškaraca, udubljeni u živ razgovor, hodali su prema Paskvinu na jugozapadnom kraju trga. Jedan je bio stariji, pomalo povijen, guste prosede kose i kljunastog nosa, dok je drugi... Đani je zastao i zurio. Drugi muškarac bio je zdepast, okruglastog grudnog koša i prodornih crnih očiju. Živo je mahao rukama dok su hodali i ono što je govorio očito je oduševljavalo njegovog sagovornika: stariji čovek ukopao se u mestu i glasno nasmejao, vrteći glavom i pljeskajući rukama. Zdepasti muškarac se nasmešio, a onda su obojica nastavili da hodaju i razgovaraju. Đani je promenio smer, s namerom da ih sustigne i presretne pre nego što napuste trg. Pokušao je da preseče kroz pijacu, držeći kupljenu robu iznad glave. Probijajući se kroz gužvu, trudio se da ih ne izgubi iz vida, ali bilo je previše ljudi, a on prespor. Kad je stigao do udaljenog dela trga, znao je da ih je izgubio. Uzdahnuo je od razočaranja, ponovo se provukao kroz pijacu i vratio u svoju sobu.
Nije izgledalo kao da je samo u prolazu, pomislio je Đani. Nije ličio na putnika; delovao je opušteno i kod kuće. Nije imao prtljag. Ni šešir. Kaput mu je bio otkopčan. Možda, pomislio je Đani, ako ga ponovo potraži kasnije - ili sutra - možda ga ponovo vidi. Nadao se - Modesto mu se mnogo dopadao. Smeškajući se na tu pomisao, stavio je dve kriške jagnjetine na tanjir, otkinuo okrajak hleba i spustio ga zajedno s dve kajsije pored mesa. Seo je za sto i počeo da jede.

58.




„Luka se ponovo ženi?”
„Očigledno”, odgovorio je Filipo.
Marija se nasmešila. „O, lako mi je drago”, rekla je. „Baš lepo. On je tako drag čovek - baš sam se nadala da će pronaći nekoga. Ko je ona? Kako se zove? Jesi li je upoznao?”
Mala, hladna ruka zavukla se u Filipovu utrobu i oštro je povukla. „Samo nakratko”, odgovorio je. „Veoma je lepa - osim toga, ne znam ništa više.”
„Kako su se upoznali?”
Ovo je bila opasna teritorija. Filipo se kratko poigravao mišlju da prizna kako ih je on povezao, svestan da bi Marija to kasnije mogla i sama da otkrije, ali shvatio je da nema hrabrosti za to. Mariji će, pomislio je, dati samo osnovna obaveštenja; sve što može biti opasno, zadržaće za sebe. Pošto je zagrabio u vedro opasnih činjenica, odabrao je one koje je smatrao najmanje štetnim. „Došla je na onu predstavu pre nekoliko meseci u San Domeniku na koju sam i ja otišao”, rekao je.
Namrštila se i rekla: „O, je li? O, kakva šteta - možda je trebalo više da se potrudim i odem na predstavu - onda bih je upoznala.”
Ali ona ne bi bila tamo da si ti išla, pomislio je Filipo. A ja bih još... imao posla... s njom... sredom uveče.
Nelagodna misao.
Okrenuo je glavu, postrance pogledao u ženu i misao se povukla. Naravno, da je Marija pošla na tu predstavu u San Domeniku, onda da, Frančeska bi verovatno i dalje radila, a on bi joj možda bio jedan od najredovnijih pokrovitelja, ali isto tako, on i Marija sasvim sigurno ne bi ovako sedeli, na bračnom krevetu, toplom i zgužvanom, pomalo umorni, i to bi za oboje bio veliki gubitak.
Marija je sedela naslonjena na jastuke, kosa joj je bila zbrka crnih pramenova, obrazi rumeni. Bila je veoma lepa. Filipo je razmišljao o prethodnih sat vremena. Morao je da prizna da Marija nije imala Frančeskinu divlju i neobuzdanu strast - nikad nije, i bio je prilično siguran da nikad i neće - i pomalo ga je boleo gubitak takvog iskustva besramnog oslobađanja. Ali gledajući sad Mariju, shvatio je da je sasvim - mada potpuno drugačije - opojno spavati sa ženom za koju sigurno zna da ga voli. Filipu je nežnost Marijinog dodira, ma koliko još bio bojažljiv i stidljiv, sad bila veoma utešna i prijatna.
Nagnuo se ka njoj i prstom joj zakačio uvojak kose iza uva.
Zažmurila je i ponovo se nasmešila.
Kad ju je pre neki dan na ulici držao u naručju - prvi put posle ko zna koliko vremena - i kad je osetio njenu sramotno nepoznatu, koščatu, gotovo dečačku vitkost, tog trena mu se učinilo da se kod nje nešto neodređeno promenilo. Nije razumeo zašto, niti kakva je to promena bila, ali šta god da je bilo, ulilo mu je neku čudnu nadu. Svestan meškoljenja u pantalonama, odmakao se od nje i rekao bez razmišljanja: „Mogu li večeras da dođem u tvoju odaju, Marija?”
Tek kad mu je pitanje izletelo i visilo izvesno vreme između njih kao mrlja mastila, počeo je da sumnja u svoju nesigurnu nadu. Zapitao se zašto je uopšte progovarao. Kako je glup! Ovo će biti samo još jedan neprijatan trenutak razočaranja - još jedan od mnogih, koji su se protezali pustim putem u jalovu budućnost, ali ovog puta bez Frančeskinih usluga da mu olakšaju. Ljutio se na sebe što je pitao; poželeo je da nije. Pošto je ponovo dozvolio sebi da misli penisom, upropastio je ovaj neočekivani nežan trenutak prisnosti u kome je, sve do svog glupog zahteva, uživao. Zadržao je dah i stegao zube, dok je čekao uobičajene Marijine krute i nelagodne izgovore i nadao se da će uspeti da sakrije svoju reakciju kad ga odbije, kao što sigurno hoće. Pošto je tako pokrenuo svoja očekivanja, sad će, pretpostavio je, morati sam da isprazni svoje nezadovoljstvo na tankom i neravnom dušeku u maloj spavaćoj sobi, kao što je činio tolike godine pre nego što je upoznao Frančesku.
Ali Marija se stidljivo osmehnula i rekla: „Ako želiš.”
Zurio je u nju, otvorenih usta.
Oklevala je na trenutak, a onda izgovorila još nešto, što ga je zapanjilo i više od njenog prihvatanja njegovog predloga. Porumenela je, prešla jezikom preko usana i veoma tiho izgovorila, pogleda čvrsto uprtog u zemlju između njih: „Pokušaću da te zabavim malo bolje nego što sam to dosad činila.” Zabavi?
Ostao je bez daha od zaprepašćenja.
Nije se usuđivao da se prepusti nadi da Marijina neočekivana izjava nagoveštava iskrenu i trajnu promenu u njenoj spremnosti da udovoljava njegovim potrebama. Ali dok su se vraćali kući te večeri, dopustila mu je da je uhvati za ruku. Čak mu je stegla prste. I kad su stigli kući, produžili su do spavaće sobe, šunjajući se na vrhovima prstiju, šapućući kao nestašna deca.
I kad su se popeli na sprat, Marija je zaista bila mnogo zabavnija nego pre. Zatvorila je žaluzine i pogasila sve sveće u prostoriji, ne odvajajući pogled od njegovog; nakon što je pažljivo (iako naslepo) razodenuo svoju ženu, u baršunastom mraku sobe je osetio, pre nego video, novu odlučnost u njoj da udovolji i da bude zadovoljena.
Bilo je to pravo otkriće.
Nije mogao podneti pomisao da bi ova nova, mada još krhka i nesigurna, prisnost između njih dvoje mogla uskoro biti uništena otkrivanjem njegovih prošlih veza sa... Lukinom verenicom. Osetio je kako mu puis kuca u grlu kad je čuo Mariju kako govori: „Možda bismo mogli da dogovorimo da Luka i - kako si rekao da se zove?”
„Nisam rekao. Mislim da se zove Frančeska. Frančeska Marone.”
„Frančeska - sviđa mi se to ime. Nekad sam imala baba-tetku Frančesku. Davno je umrla - nisi je upoznao. Ali možda bismo mogli da ih pozovemo kod nas na večeru, uskoro, slažeš li se? Volela bih da je upoznam.”
Filipo se plašio da odgovori.

59.




Dva identična profila bila su okrenuta jedan prema drugom na jastuku, zatvorenih očiju, mirno nesvesni sveta. Beata je sisala palac.
Stajala sam i posmatrala usnule kćerke na trenutak-dva, a onda me je neko uhvatio za mišice. Luka mi se osmehivao kad sam se okrenula ka njemu. Nežno je prešao palcem pored gotovo zalečenog ožiljka na mom obrazu. Više me gotovo nije ni boleo i jedva se primećivao, barem pri svetlosti sveća. U stvari, ako pažljivo namestim kosu, mogla bih da ga sakrijem. Neurednoj ranici ispod brade trebalo je duže da zaraste, i još me je bolela, ali ona se, srećom, skoro nije ni videla.
„Dođi u krevet”, pozvao me je držeći me za ruku.
Zajedno smo sišli na sprat ispod.
Lukina spavaća soba - još mi je bilo teško da je smatram svojom - bila je osvetljena samo jednom svećom, a prozori zamračeni. Oko kreveta su visile zelene zavese, koje su se blago pomerale pod treperavim plamenom i svetlost sveće prosipala se po drvenom podu u vidu sjajnih mrlja. Na rešetki, vatra je utihnula u žeravicu oko koje se nečujno obavijalo poslednjih nekoliko lenjih plamenova.
Ovo je bio tek drugi dan da sam stajala pred Lukom kao njegova žena. Ovo je možda bio ishitren brak, sklopljen mnogo brže nego što je u Napulju bio običaj. Morali smo da smanjimo obim proslave, mada su zvanične namere objavljene i Nikolo im je posvedočio kao javni beležnik, podeljeni su pokloni (devojčice su, naravno, bile oduševljene) i svi su uživali u gozbi koju je s mnogo ljubavi pripremio Lorenco. Nisam imala nikoga ko bi odlučio o mom mirazu, pa sam sama sve dogovorila. Bila je to laka odluka: jednostavno, u brak sam unela sve što sam posedovala. Luka se složio da je to najrazumnije.
Ali ako su početni delovi postupka bili pomalo užurbani, imali smo zaista lepu veridbu. Dan prstenovanja. Sinoć sam klečala pred mladim ocem Ipolitom iza pregrade u prljavoj i kiselkastoj ispovedaonici Crkve San Đakoma delji Spanjoli i konačno zbacila sav teret višegodišnje krivice, istresla sav strah i kajanje. Prvi put sam priznala pravu veličinu mog straha od prokletstva. Bojim se da sam plakala kad sam mu rekla da je sve gotovo - zauvek, pustila sam suze olakšanja i stida; umora i oduševljenog oslobađanja straha.
Ćutao je dugo pre nego što mi je dao oprost.
Na sam dan, Nikolo je ponovo došao u kuću u Ulici Santa Lučije. Pomogao je Luki da mi stavi prsten na prst, baš kako je trebalo, a Luka je dao prstenje i Beati i Beli. Bili su preveliki za njih - Luka ih je kupio s namerom da ih nose kad porastu - i tako su one nosile svoje blago na traci oko vrata.
I ja sam dobila poklon. Luka mi je predao nevestinski pojas svoje bake. Više se nisu tako često viđali. Bio je zaista prelep - od tamnoplavog somota, ukrašen niskama prefinjenih srebrnih medaljona - i osećala sam se potpuno počastvovanom kad mi ga je obavio tri puta oko struka, i poljubio me dok ga je vezao.
Odšetali smo, zajedno s devojčicama zalivom do Crkve San Pjetra a Majela po blagoslov. Bilo mi je drago što nam ga je dao otac Ipolito - posle svega, činilo mi se prikladnim. Delovao je pomalo zbunjeno, ali uprkos bojažljivim pogledima koje je bacao na mene, uspeo je da izgovori potrebne molitve. Polako smo se vratili u Lukinu kuću dok je zgusnuto svetlo večeri bacalo ljubičaste senke u svaki ugao usputnih ulica, a devojčice veselo plesale ispred nas.
Luka je sad stajao u podnožju kreveta i držao me za ruku. Povukao je ruku u stranu i unazad, privukao me k sebi i poljubio u usta. Na trenutak smo bili povezani samo poljupcem i rukama, ali kad mi je Luka oslobodio prste, primakli smo se jedno drugom. A onda, kad je odvojio usta, rekao je: „Okreni se.”
Okrenula sam se.
Poljubio me je u zatiljak vrata i odvezao mi trake na haljini. Da upotrebim Đanijev izraz, neprestano me je fascinirao, i ta fascinacija mi je zatreperila niz vrat i spustila se duboko u stomak. Izvukao je trake iz rupica i, nakon kraćeg petljanja, skinuo mi haljinu; pala je na pod oko stopala i ostala sam samo u kombinezonu. Naslonio mi se na leđa, obgrlio me, privukao me na svoje telo i počeo ponovo da me ljubi, odmah ispod desnog uva.
„Mogu li da ti priznam nešto?”, pitao je tiho, ne podižući usne s mog vrata. „Nešto prilično sramotno.”
Klimnula sam glavom, a koža mi je bridela.
Uhvatio mi je usnama ušnu resicu. „Ja sam najgrozniji licemer”, izjavio je i osetila sam kako mi šapuće te reči uz kožu. Izvila sam leđa tako da su mi se grudi isprsile pod njegovim prstima; povukao me je na sebe.
„Licemer? Zašto za ime sveta... to kažeš?” pitala sam, trudeći se da se usredsredim na ono što je govorio.
„Zato što...”, počeo je, zastajkujući svaki čas da mi spusti poljubac na vrat, „zato što sam, posle svih onih nepažljivih izjava... posle sveg onog užasnog, licemernog neodobravanja...” Jedna ruka mu je sad krenula ispod košulje i klizila prema stražnjici. Nisam mogla da suzbijem blagi uzdah. „... posle sveg tog...” nastavio je, „... moram priznati da me... neopisivo uzbuđuje... što svlačim kurvu.”
Okrenula sam se i pogledala ga u lice.
Zastao je. „Tako je svaki put. Da li te to ljuti? Mislim da bi verovatno trebalo.” Skinula sam kombinezon preko glave i naslonila sam se, naga, na grubu vunu njegovog kaputa.
Odmahnula sam glavom. „Ne, Luka, ne ljuti me. Uopšte nisam ljuta.” Skinula sam mu kaput i košulju. Gotovo sigurna u odgovor, pitala sam ga: „U svim tim godinama dok si bio sam, Luka, jesi li ikad...”
Zavrteo je glavom, skidajući ostatak odeće, i pošao za mnom kroz zelene zavese. „Jesi li ikad razmišljao o tome?”
Podigao je obrvu. „Često”, odgovorio je uz osmeh.
Prešla sam mu prstima preko tela, milujući mu svaki deo osim onog mesta koje je sigurno želeo da mu dodirnem. To sam radila namerno. Biće vredno čekanja. „Kad si mislio o tome, sve to vreme”, pitala sam, „šta si najviše želeo da ti kurva radi?”
Nakon kraćeg oklevanja, rekao mi je, jednostavno i iskreno. Bila sam dirnuta bliskošću i očarana otkrićem. Klekla sam i rekla: „Pa... hoćeš li da to sad uradimo? Sad kad imaš kurvu u krevetu samo za sebe?”
Zurio je u mene, a zatim se nasmešio. Oči su mu zaplesale i klimnuo je glavom. Otvorila sam oči, a zatim ih ponovo brzo zatvorila: tanko sečivo jarkog svetla proseklo je kroz uzani prorez na žaluzinama i palo mi na lice. Okrenula sam se od prozora i posegla za Lukom. Spavao je, ali na moj dodir se nasmešio. „Želim da uvek budeš ovde”, rekao mi je. „Uvek budi ovde sa mnom. Ne želim nikad više da se budim sam.”
„Nemam nameru da više ikad spavam tamo gde nisi ti.”
Privukao me je bliže k sebi. Sklupčala sam se uz njega, spustila mu glavu na rame, a noge presavila i prebacila mu ih preko kolena. Ležali smo tako nekoliko dugih, sanjivih trenutaka. A onda je Luka rekao: „Mogu li nešto da te pitam?”
Potpuno nedužno sam odgovorila: „Naravno. Bilo šta.”
Zastao je. „Kako si zaradila taj ožiljak na leđima?”
Zadržala sam dah. Na trenutak me je uzdrmala slika Đanijevog zabrinutog mrštenja, pošto mi je on postavio potpuno isto pitanje pre više nedelja, i setila sam se kako nisam mogla ni da razmišljam o tome. Ali ovde, sada, u Lukinom naručju, desilo se nešto neobično. Zažmurila sam i prisetila se šta se tog dana desilo i, iako su mi slike naišle odmah i još bile žive, činilo mi se kao da se te uspomene tiču nekog drugog: desilo se, da, ali ne meni, i shvatila sam da ih se prisećam bez strasti. Osetila sam nalet sažaljenja prema žrtvi te nesreće, kao da to nisam bila ja, već neka prijateljica - neko koga sam dobro poznavala, neko koga sam volela, ali na kraju, neko ko je izašao iz mog života. „To je bilo davno”, rekla sam. „U drugom životu. Čovek koga sam jedva poznavala. Čovek s besom u srcu, pićem u stomaku i nožem u ruci.”
Luka je zurio u mene. A onda me je, držeći me za ramena baš kao što je Đani uradio onda, okrenuo da legnem na stomak i skinuo sa mene pokrivače. Osećala sam kako mi prstima prelazi preko linije naborane kože na nekoliko trenutaka, a onda se, kao i njegov sin, sagnuo i poljubio mi ožiljak - jednom, dvaput, triput. Usta su mu bila topla, suva i nežna i činilo mi se da su ti poljupci upotpunili u meni kataklizmičke promene koje je započeo njegov sin.
Okrenula sam se ka njemu.
„Volim te, Luka”, rekla sam.
Osmehnuo se. Pogledali smo se pravo u oči, nismo ništa govorili, samo smo upijali jedno drugo. Rekao mi je: „Dobro. Drago mi je što je tako. Zato što tako i treba da bude.” Uhvatio me je za lice i poljubio u usta.
„Mogu li ja sad tebe nešto da pitam?”
„Šta, cara?”
„Da li ti je teško što su ovde i devojčice?”
Odmakao se od mene i oslonio na lakat. „Teško? Zašto, za ime sveta, pitaš tako nešto? Divne su - obožavam što su ovde! Kako to misliš - teško?”
Oklevala sam. „Zbog Đanija i Karla. Zato što su oni tvoji sinovi, koji sad više nisu ovde, a moja deca jesu. Na njihovom mestu.”
Uhvatio me je za ruku. „O, cara, ne. Nemoj to ni na trenutak da pomisliš. Đani je mladić, nije više dečak. Već neko vreme pomišljao sam da je spreman da krene u istraživanje sveta. Vratiće se on - sasvim sam siguran u to. A što se Karla tiče...” Lice mu je blago potamnelo. „Mislim da sam Karla davno izgubio.”
Stegla sam mu prste. Čvršće me je uhvatio za ruku i rekao: „Nemoj nikad potceniti moju zahvalnost za ono što si učinila za Karla. Ti, od svih ljudi. Nije to zaslužio. Spasla si ga od smrti o kojoj nijedno ljudsko biće ne bi trebalo nikad ni da razmišlja, uprkos svemu što je uradio tvojim devojčicama, i ja to nikad neću zaboraviti.”
Nijedno nije progovaralo nekoliko minuta. Ležali smo jedno pored drugog, prepletenih ruku, svako utonuo u svoje misli. Tada me je Luka zgrabio, zakotrljao se sa mnom dok se nije opet našao na leđima, a ja iznad njega, i rekao: „Ali sad više nema osvrtanja. Razumeš?”
Klimnula sam glavom.
„Moramo gledati napred. I prvo na šta ćemo naići kad to uradimo jeste poseta Lavijanovih danas po podne. To, moram da priznam, možda i neće biti najlakši zadatak.”