Svetislav Basara

Kultna knjiga koja predstavlja veliki zaokret u srpskoj prozi.

Sticajem okolnosti, suspregnutih sa zapadnjačkom crtom našeg bića, našli smo se u situaciji da, istorijski posmatrano odnedavno, trpimo teret jedne istorije koja nama ne pripada, koja je uvezena iz pukog pomodarstva ili, pre, iz megalomanije. Nama je nametnuta jedna istorija za koju zapad nije imao smelosti, a za koju mi – u dubinama duša – nemamo afiniteta.

„Fama o biciklistima je istovremeno istorijski kalambur i izuzetno ozbiljna analiza istorijskih zbivanja, filozofsko-religijski traktat i parodija ideološkog mišljenja, mešavina stvarnog i nestvarnog, poigravanje sa celokupnim književnim nasleđem i razbijanje pripovednih strategija. I to je samo deo onoga što se nalazi u almanahu posvećenom ‘tajni’ Evanđeoskih biciklista Ružinog krsta… Neke knjige vremenom stare, neke se podmlađuju, neke ostaju neizmenjene. Samo retke, a njih je doista mali broj, uspevaju da primoraju stvarnost da se promeni i prilagodi onome što u tim knjigama piše.“ David Albahari

PREDGOVOR PRIREĐIVAČA

Beskrajne su tajne provincijskih biblioteka. Ispunjene netaknutim tomovima klasika i pohabanim primercima petparačkih knjiga, one u svojim neistraženim podrumima kriju knjige kakve je nemoguće naći u knjižarama metropola niti u katalozima univerzitetskih i nacionalnih knjižnica. Kao što se zlato ne traži u juvelirnicama nego se tamo kupuje, a pronalazi u zabitim klancima i alhemijskim laboratorijama, isto je tako uzaludno tražiti mudrost u bibliotekama Vavilona, tamo gde je pohabana i oveštala od upotrebe, gde je, kako piše Berđajev, »Duh objektivisan, okamenjen, povezan sa palošću sveta i razjedinjenošću njegovih delova«.
Knjige imaju svoj život i svoju smrt. One, čiji autori nisu verovali u smrt, imaju i zagrobni život. Druge, opet, čiji su pisci verovali u inkarnaciju, bivaju ponovo napisane. Nemoguće je razdvojiti sudbinu knjige i sudbinu pisca, a u sve to su umešane i sudbine čitalaca. Drugačije rečeno, nije čitalac taj koji traži knjigu, on je tražen, a ima i spisa koji se kriju po zabitim mestima sve dok ne dospeju u ruke onoga kome su namenjene. I ne sluteći to, jedne jeseni u podrumu Matične biblioteke u Bajinoj Bašti (gde se bejah sklonio od tuge čiji razlog još ne mogu pomenuti), preturajući po prašnjavim sveskama časopisa, nabasah na dve knjižice. Prva je (neugledno džepno izdanje
»Slavija«, Novi Sad, 1937) nosila naslov Povest o mom kraljevstvu, bez uobičajenih podataka i impresuma. Druga, original na nemačkom, Rukopis kapetana Kvinsdejla, beše odštampana 1903. godine u Cirihu u samo šest primeraka. Primerak koji sam pronašao nosio je redni broj 3. Zainteresovan otkuda u Bajinoj Bašti jedan od svega nekoliko primeraka knjige objavljene tako daleko u prostoru i vremenu, zamolio sam prijatelja, germanistu, da neveliki spis prevede. Bejah iznenađen ustanovivši da kapetan Kvinsdejl pominje kralja Karla Ružnog koga sam smatrao običnom fikcijom. Ali mome iznenađenju nije bilo kraja kada sam dve godine kasnije u časopisu »Oblique« pročitao autentičan spis majordoma Grosmana, »Povest o đavolskim dvokolicama«. Da ne dužim. Preduzeo sam istraživanje koje je za cilj imalo da ublaži dosadu kišnih dana, a koje je na kraju — provodeći me kao Arijadnina nit kroz lavirinte istorije — završilo u obliku obimnog almanaha posvećenog tajni Evanđeoskih biciklista ružinog krsta.
Predajući čitaocu ovaj zbornik u ruke shvatam da sam pre nekoliko godina, tragajući za šarenim kamičcima nabasao na biser, ali i to da je biser u očekivanju dostojnog vlasnika našao nedostojnog koji ga umnožavanjem u nedopustivo velikom broju primeraka pretvara u staklenu perlu. Jedino opravdanje je da u našem vremenu, koje spada u kasnu jesen godine godina (o čemu piše kapetan Kvinsdejl) i sjaj staklenih perli donekle prosijava kroz pomrčinu što se zgušnjava nad horizontom.

Na dvoru kralja Karla

Karlo Ružni
POVEST O MOM KRALJEVSTVU
(apokrif)


Iako merna jedinica kvadratni kilometar još nije u upotrebi, moje kraljevstvo se prostire na nekih 450 kvadratnih kilometara. Ali to niko ne zna. Čak ni Grosman. Nikada nisam mario za velika kraljevstva. Veličina kraljevstva ništa ne doprinosi veličini kralja. Naprotiv. Velika carstva okupljaju svakojaki ološ, a car ima sve mane svojih podanika. Na kraju krajeva, ja svoje kraljevstvo nisam nasledio. Sam sam ga stvorio, golim rukama i ogromnim trudom. Potrošio sam svu svoju ušteđevinu. Čak sam uz pomoć Grosmana, mog majordoma, sam napravio presto od dobrog bukovog drveta. U naslon prestola, odostrag, zakucali smo gvozdene klince u obliku krsta, a presto kao ljuljašku zavezali čvrstim konopcima za tavanicu. Ništa nije prepušteno slučaju, sve vrvi od simbolike. Kada sedim na prestolu, klinci mi se zarivaju u leđa i tako se razapinjem; bol mi ne dopušta da se opustim. Mislim na muke našeg Spasitelja i to me tera da budem pravedan i da praštam. A to što se tron ljulja ukazuje na nestalnost Fortune, ljudskog života uopšte. Eto, ja sam počeo kao običan seoski momak. Za oca mi se nije znalo. Možda ni za majku. Kako će to za trista pedeset godina, kada se pojavi u svetu živih, tumačiti Sigmund Frojd — imao sam sve uslove da nikada ne savladam Edipov kompleks o kome Grosman i ne sanja. On misli da je Frojd tvorevina moje mašte. I ne sluti da je on, majordom, plod imaginacije, tako snažne da je opipljiv. Svejedno, da zna, laskavac kakav je, odmah bi dotrčao, podvio rep i povikao: Sire, kako značajno proročanstvo! Kako veliko proročanstvo! Šta bi tek da mu kažem nešto o kvarkovima i kvantima? Pustimo to. Edipov kompleks sam savladao vrlo lako, možda zato što tada nisam znao za njega. Ja sam jednostavan čovek i računao sam ovako: nemam oca, nikome ni ja neću biti otac. I kvit. A onda sam upoznao Grosmana. Upravo ga behu izbacili s Univerziteta u Upsali gde je studirao teologiju. Koliko sam čuo, zbog ugovora s đavolom. Pogodba beše ovakva: đavo Grosmanu doktorat, Grosman đavolu dušu. Pošteno, ali protivno vladajućim pravilima. Kako u to vreme nismo imali od čega da živimo, a imali smo nameru, našli smo posao u krčmi »Kod četiri jelenska roga«. Prali smo sudove, ložili vatru, donosili vodu i kuvali bivole u biberu i mirođijama. Grosman je imao običaj da prekraćuje vreme postavljajući mi teološke zagonetke. Koliko, na primer, može stati anđela na vrh igle? Ili, habet mulier animam. Postavljao ih je usred najvećeg posla obavijen, kao u paklu, neprozirnim oblakom sumporne pare iz bivoljih rogova. Onda je gazda prekidao naš disput bujicom pogrda i teologija je morala pričekati da se velikaši nažderu. A žderali su. Još čujem srkanje čorbi, mljackanje, krckanje kostiju kako odjekuju kroz vekove kao eho. Umalo da zaboravim, ja sam se tada zvao Ladislav, ali nisam polagao mnogo

pažnje na to. Ako bi me neko zabunom oslovio, recimo, Ivane, ja sam bio Ivan. Ivan, Ladislav, Grosman, kakva je razlika? U ono vreme zaista zanemariva. Zato sam i postao kralj. Da bih se uzdigao iznad prosečnosti. A ipak sam ostao prosečan. To je conditio humana. E, kad bi se velikaši nažderali, šapatom sam odgovarao Grosmanu: »Nema, nema žena dušu. Siguran sam u to. Zene imaju samo pizdu. Pizda je centar, sunce njihovog planetnog sistema oko koga se i zbog koga se okreću i rade svi ostali organi. A pošto vagina nije ništa, obična rupa, nedostatak, praznina, ne samo da žena nema dušu — ona uopšte ne postoji«. »Grešiš«, dovikivao mi je Grosman iz oblaka svoje smrdljive duše. Siroti Grosman. Bio je dobar poznavalac grčkog i latinskog, a slab poznavalac žena. Kao i njegovi jezici, bio je mrtav. Hoću reći: znalo ga je samo nekoliko ljudi, s njim se teško moglo sporazumeti, a ipak je bio koristan. Grosman me je naučio da pišem. Prva korist od Grosmana. Nije me interesovala ta veština kosih-tankih, uspravnih-debelih, ali ova knjiga, to da. Zbog nje sam čvornovatim rukama s mukom ispisivao prva slova. Da ne pominjem nestašicu pisaćeg pribora. To će u XIX veku znati svaki seoski učitelj. U znak zahvalnosti, kada sam postao kralj, podigao sam Grosmanu lepu grobnicu i dao da se na ploču ureže GROSSMAN, sa dva SS, što neobično godi njegovoj sujeti. Ponekad se zatvara u nju i vežba da bude mrtav. Marljiv, ništa ne prepušta slučaju. Ne volim takve osobe. Možda ću, da bih mu napakostio, u tu grobnicu sahraniti nekog drugog. I eto podataka značajnijih od onog o nestašici pisaćeg pribora. Neka buduća mastiljara može iz njih izvesti nekoliko zaključaka i doktorirati. Prvi: da se u ovo vreme mnogo polaže na grobnice zbog opsednutosti smrću i da velikaši podižu večne kuće još za života. Drugo: da su neobično tašti, morbidni, skloni zamajavanju sitnicama. I gle, ni ja ništa ne prepuštam slučaju i ne bi trebalo da me čudi ako i mene sahrane u neki beznačajni grob.
U ovom trenutku, interes za moju vlastitu istoriju gotovo da ne postoji. Tek ovde-onde iskrsne pokoja uspomena. Ali to su Grosmanove uspomene; on ih ima napretek. Ovde, uostalom, vrvi od uspomena. Uprkos svemu, pišem istoriju jer samo onaj ko nema povest, ima pravo da je piše. Ostali su pristrasni. Isto tako — najbolje misli onaj ko uopšte ne misli. Svaka je misao zla. To mi je rekao otac Albert, moj ispovednik i to sam utuvio. Ponekad ništa ne mislim po nekoliko dana. Ljuljuškam se na prestolu tupo zagledan u rogove jelena na zidu, a dvorjani prolaze na prstima i šapat se pronosi: kralj razmišlja. Prosto da čovek ne poveruje kolike su ljudi ulizice. Kada sam, na primer, učvrstio svoju moć, dirnut Grosmanovom uspomenom na godine provedene u kuhinji, svim kuhinjskim momcima, njima tristapedesetorici, dodelih titule barona. I tako perači sudova postadoše velika gospoda. Po ceo dan sede u krčmama, prežderavaju se, piju, golicaju devojke. Baš kao na onom crtežu Gotfrida od Majnca Kolo sreće. Međutim, postali su previše dekadentni. Osilili se. Čujem da neki kuju zaveru da me svrgnu. Računaju: ako je on, to jest ja, bez ikakve titule postao kralj, zašto to ne bismo mogli mi, plemići. Ali Grosman priprema osvetu. Vratiću ih u kuhinje. Nekolicinu ću, ako je barut stigao u Evropu, streljati. Ako nije, odrubiću im glave. Ipak, streljanje bi bilo efektnije kao novotarija. Nije loše s vremena na vreme spaliti pokoju vešticu ili prirediti javno smaknuće. Narod voli da ubija, ali na to po zakonu nema prava, pa zato svaki razuman kralj mora ponekad da upriliči kakvo pogubljenje, da da puku oduška i da bi sačuvao zakonitost. Inače, ja za razliku od Grosmana. ne verujem u veštice. Ako veruješ u bilo šta osim u Boga, postaješ jeretik. Ali ja sam tolerantan i prema jereticima. Evo moje doktrine: ako su svi ljudi grešni, niko ne zna Boga, svaka teologija je jeres. Kratko i jasno. I zato je moje kraljevstvo azil za jeretike. Dolaze odasvud pod moje okrilje. Gotovo da sam preteča demokratije. Nedavno su stigli iz Pariza, bežeći pred progonima, nekakvi Dvotočkaši, ili tako nešto. Primio sam njihovog vođu, Josefa Ferrariusa i on mi je pokazao glinenu tablicu, njihovu relikviju, i prevod koji donosim u Grosmanovom prepisu:[1]

KNJIGA JAVANA SINA NAHOROVOG

Reči Javana, sina Nahđrovog, onima koji se još nisu rodili.


Došav s istoka u zemlju seransku nastanih se sa svojom braćom, sinovima i stadom; i umnoži nam se blago i življasmo u miru s drugim plemenima. I gle, dođoše odnekud graditelji, majstori zidari; i zapališe veliki oganj i počeše da peku cigle od blata, govoreći: hajde da podignemo kulu koja će dopirati do neba. Sklonićemo se u nju od zverinja i od vetrova i od potopa. A nad nama će... (uništen tekst)... u vekove.
I crtahu u pesku podobije kule. I kula beše u dnu široka i stepeništa je obavijahu kao zmije, a vrh joj se gubljaše u oblacima. I na kuli behu vrtovi i potoci i druge krasote zemaljske.
A sedme godine gradnje zaspah i usnih san: gle, točak jedan beše na zemlji... (nedostaje tekst)... obličjem i napravom behu točkovi kao... i oba behu jednaka i obličjem i napravom behu kao da je jedan iza drugog. Kuda duh iđaše, onamo iđahu i točkovi i kad se duh podizaše i oni se podizahu, jer duh beše na točkovima.
I gle, strašna me svetlost zaslepi i čuh glas koji mi govoraše: Javane, otvori oči svoje i pogledaj kulu koju i ti zidaš. I otvorivši oči ugledah kulu kako se uzdiže do neba, a zidovi njeni behu providni i duboko se u kulu proviđaše.
I videh u dnu kule mnoštvo naroda gde kleči pred lažnim žrecima i svako od njih poveravaše žrecu svoju muku i govoraše mu želje i pomisli srca svoga.
A žreci govorahu: ništa se ne bojte. Mi... (nedostaje tekst)... kad poverite pomisli svojih srca nama, načinićemo vas srećnim i dugovečnim.
I gle, oni koji htedijahu da blude, sakupljahu se na jednom spratu i činjahu blud, muško s muškim i žensko sa ženskim; i smrad se do neba podizaše i muka beše gledati.
A one koji žuđahu da ratuju i da vode bojeve, žreci šiljahu na sprat iznad. I taj sprat bi pust bez travke, i tu ratovahu i ubijahu se i krv beše do kolena. A odozgo žreci posmatrahu boj i smejahu se. Pijanice ležahu u prekrasnom vrtu i ispijahu vino i govorahu Iiulne??? reči da muka beše slušati.
A gle, narod miran i radan u samom dnu kule kopaše i oraše, i letinu sakupljaše i odnošaše je žrecima. A obesni stražari iđahu s bičevima u ruci bijući svakog ko se protivljaše. I govorahu: zar zato gradismo kulu da je rušite.
I dublje, u središtu kule, ugledah strahotne stvari kakve moje oči ni u snu ne viđeše. Sin oca ubijaše i s materom legaše; i žene jahaše na muškarcima. I videh još grđih stvari koje ne umem iskazati.
I opet me zaslepi svetlost i zakloni kulu i čuh glas koji mi govoraše: Javane, pokaj se. Povedi braću svoju i svoje sinove i beži na sever.

A pre nego što odeš napravi od blata tablicu i na tablici napiši knjigu o svemu što ču i vide. A u dnu knjige utisni ovaj pečat našega tajnog zaveta. I pred očima mi se ukaza pečat na podobije onih ognjenih točkova, a među njima slovo Dalet??? od ognja.
I još mi reče glas: Znaj, kulu ću ovu srušiti i opet će biti podignuta i opet ću je srušiti i onda će biti sve jedno u jednom.
I gle, odmah se nađoh kao na javi, a u ruci mi tablica u koju urezah pečat tajnoga zaveta, kako mi bi rečeno, dva ognjena točka i ognjeno slovo Dalet.
Svašta mi napriča Ferrarius. I kako je prva kula Vavilonska srušena i kako će druga ponovo biti sagrađena. Pokaza mi i njihovu relikviju, kola napravljena prema Jezekiljevoj viziji s točkovima jednim iza drugog. Njima se, reče, može stići na nebo. Znao sam, naravno, da je to samo alegorija, ali šale radi, naredih Grosmanu da se spusti na njima niz uzvišicu kraj dvora. Umalo ne slomi vrat. Od tada ne može da smisli Dvotočkaše i jedva čeka čas njihovog odlaska. Zbog toga sam mu naredio da napiše povest o njihovim stradanjima u Parizu. Licemer. Misli da ne znam da u potaji, nevidljivim mastilom, škraba po mojim marginama. Ako napregnem sluh, čujem kako škraba, kako grebe po površini istorije, kako ostavlja svoje mrlje, gonjen bezumnom željom da ne iščezne iz pamćenja sveta. Ali da se vratim pogubljenjima. Zbog nepristrasnosti poslao sam na stratište i sopstvenu ženu, kraljicu Margo. Zato što je htela da se domogne prestola uz pomoć svog ljubavnika, barona Fon Kurtica. Ne znam šta te idiote, a bezbroj ih je, tera da sanjaju o vlasti i prestolima? Zar misle da sam ja dvadeset godina štedeo svaku paru da bih vladao? Ne, moja je namera da ostvarim jednu metafizičku zamisao. Margo nije bila loša žena, ali nije mogla odoleti lepoti Fon Kurtica. Lepota je, veli Radbertus iz Odenzea u knjizi koju će uskoro napisati, oružje đavola. A onda, tu je i ženska taština. Tako, banem jednom u ložnicu — Margo pred ogledalom. Iza nje đavo se natrtio, a ona kao opčinjena zuri u odraz đavolske guzice. Znao sam da to ne može izaći na dobro. Uprkos svemu, nisam hteo da prenaglim. Mislio sam, prolazna ludost. Nekoliko puta sam je zaticao u vrtu kako se ljubaka s baronom, ali sam se napravio da sanjam. E, kada mi je prekipelo, probudih se i pozvah sluge. Sutradan sam priredio predstavu za svetinu. Uzbudljivu i poučnu istovremeno. Da se zna kuda vode pohlepa i lepota. A to je bila i mala uteha za moju ružnoću. Evo kako izgledam, potomstva radi opisujem svoju pojavu: mali rast, kriva kičma, krive noge, krive ruke; odeven u bezobličnu tuniku opšivenu leopardovim krznom. Na čelu imam oveću izraslinu. Desno oko mi je sitno, duboko usađeno u duplju; levo prekriveno mrenom. Ali neće takva slika stići do budućih pokolenja. Gotfrid od Majnca me je namolovao naočitog plašeći se kraljevskog gneva, a ja sam prevaren taštinom zažmurio na jedno oko i sliku prihvatio takvu kakva jeste, laž mene koji sam laž... Kako ono reče još Propovednik: Taština, sve je taština.
Došavši na presto kraljevstva koje sam kupio od nekog propalog grofa, u cilju zaštite čistote vere, zazidao sam sva vrata na manastiru svetog Panfucija, a ime manastira promenio da napakostim Papi, prodavcu indulgencija. Eno ga u Rimu, izležava se u svili i kadifi umesto da bos luta po svetu i traži nekoga ko će ga razapeti na krst. Šalje Jezuite da me ponovo obrate u njegovu merkantilnu veru. Ali ne. Prešao sam u Pravoslavlje. Sada se manastir zove Sveti Grigorije Palama. Ispod njega sam sagradio zamršen lavirint čiji je ulaz na trgu ispred katedrale, a izlaz u manastirskom dvorištu. Pretendenti na monaško dostojanstvo moraju da prođu kroz lavirint. Nedostojni zalutaju i zauvek ostanu u nekom kutku. Jednom, idući s Grosmanom na pričest, videh pri svetlosti baklje iskežene kosture i pomislih: da nije tih lobanja, tih koščica, čovek bi bio apsolutno ništa. Ouk on, kako bi to rekao moj majordom. Stani! Nihilizam! Jeres. Oni, pak, koje vodi sveti Duh, neka je slava Bogu, stižu zdravi i čitavi. Tako je postignut visok stepen duhovnosti. Tvrd hleb i malo vode, zbogom prostoru i

vremenu. Moji monasi vide unatrag i unapred. Sanjaju snove koje će sanjati buduća pokolenja; znaju namere mojih neprijatelja. Govore s anđelima. Hodaju po vodi. Ponekad izvedem nekog monaha da prošeta po jezeru, narodnog dobra i poslušnosti radi. O velikim praznicima iguman manastira se uznese stotinak hvati, da ne kažem metara pre vremena, uznese se, kažem, iznad tornja crkve i drži Veliku Liturgiju. S druge strane, bludnicima, lopovima i pokvarenjacima sagradio sam prostranu krčmu gde mogu do mile volje da se odaju porocima, a da ne sablažnjavaju čestite hrišćane. Razdelio sam dobro i zlo i ljuljuškam se na sredini na svom prestolu – Golgoti. Veliki sam grešnik. Spuštam se na samo dno greha da bih postigao najviši stepen svetosti. Takvo je ustrojstvo sveta: granice kraljevstva opsedaju dušmani, dušu kralja opsedaju demoni. Lepo rečeno. Branim podanike i od zemaljskih i od nebeskih neprijatelja. Uzimam sva iskušenja na sebe. Monasi nemaju vremena za to. Gotovo sasvim iza, slepi za ovaj svet, s finom pokožicom koja im prekriva zemaljske oči i belim ljiljanom u rukama — kao na slici koju će jednom naslikati Nemanja — oni podrivaju vreme i prostor da bi, kad kucne čas, uzneli na nebo moje kraljevstvo. Da bi ga iščupali iz kandži povesti, iz brloga greha. Zbog toga nikada nisam hteo da proširujem granice. Da bi kraljevstvo bilo lakše. Ko bi mogao uzneti na nebo takvu grdosiju kao što je Rimska imperija koja je zbog glomaznosti potonula i tone sve dublje u pakao? Velika zemlja, mnoštvo ljudi, to ne donosi ništa dobro. Kako vreme bude odmicalo biće sve više ljudi. A ljudi su kao zlatan novac. Što ih je više sve manje vrede. Ljudi tantuzi???. Falsifikovane osobe bez ontološkog pokrića. Ne znaju ni šta je ontologija. Misle da je Bog skriven na tavanu mog dvora. Budale koje pljuju na prošlost. Eto još jednog razloga da predupredim tiraniju nerođenih narodnih masa, da im unapred napišem istoriju, da je determinišem. To je moje prirodno pravo. Jer ja, ako bih se potrudio, što nemam nameru, mogao bih živeti još tih tričavih trista pedest godina ako budem manje pio i izbegavao divljač na trpezi. Ali niko od njih, ma koliko se trudio, neće moći da se vrati u prošlost, moju prošlost kojom suvereno vladam uz pomoć vernog Grosmana, ne iz vlastoljublja nego iz osećanja pozvanosti da te nadobudnjake naučim principu subordinacije. I monasi mi daju za pravo. Dođoše neku noć. Posedaše., Iguman veli da su u snu otkrili šta se dogodilo s nestalim Etrurcima. Kakvim Etrurcima, pitam. A iguman reče da je nekada, tamo gde se sada nalazi Rim i tobožnji Vicarius Dei Filii, živeo narod imenom Rasciani koji je netragom nestao s lica Zemlje. Baš kao što smo i mi naumili da učinimo. Njihovi sveštenici- snevači, odlazeći u budućnost niz snove, videli su šta će se dogoditi na zlosretnim Apeninima. Jedne noći svi su usnuli, u snu videli novu zemlju preko mora, brdovitu i bogatu vodom, pa su se u njoj probudili i da bi zavarali trag u povesti nazvali sebe novim imenom — Serbi. Potresna priča. Ispričana, kako se kasnije ispostavi, da mi omekša srce i stiša gnev. Jer, odlazeći, iguman me pozva u stranu i reče da se i tamo, iza, Margo sastaje s Fon Kurticem. Isto mi ispriča i Grosman. Viđaju ih, kaže, pod mojim prozorima, u gluvo doba, krvavih vratova. I prvi put, umesto gneva, obuze me tuga. Zar ni smrt, pomislih, ne može da nadjača neverstva i izdaju? A onda mi se u uglovima očiju pojaviše dve suze: Eh, Margo, Margo...
Napisao sam Zakonik. Strog ali pravičan. Ako kome odseče ruku da sam sebi odseče ruku. Ako ne pristane, da se pogubi. Zašto širiti bezakonje? Zašto u circulus vitiosus uvlačiti treća lica: sudije, stražare, dželate. Zakon je zakon. To je prvi član. Ako nisu hteli da se pokoravaju Božijim, neka ropću pod mojim. Svi su krivi i svi treba da budu kažnjeni. Ali doći će vreme kukavne Nove Evrope, kada se progoni neće anatemisati. Možda ne tako skoro. Nisam siguran da li je u Italiji počela Renesansa. Nikada mi neće biti jasno šta ima loše u nepravdi, mučenju, tamnovanju; to su privilegije. Siguran put u Carstvo Nebesko. Ne čini drugom ono što ne želiš da čine tebi. To je drugi, poslednji član Zakonika. Ostatak, deset tomova, ispunjen je mrljama. Simulakrumima slova. Pesmama trubadura. Sancta simplicitas! Onaj ko pristaje da bude ubijen i pokraden, ima pravo da ubija i krade.

Niko drugi. Pošto ja pristajem da budem i ubijen i pokraden, ubio sam Margo i njenog ljubavnika i ni to nije pomoglo. Eto, nastavili su da me varaju i varaće me dok je sveta i veka.
Hoću da, pre nego nestanemo s lica sveta, potomcima, rulji koja strpljivo čeka čas rođenja, ostavim istinit zapis o mojoj vladavini. Da unapred osujetim mračne pisare povesti. Već ih vidim gde preturaju po bibliotekama, kopaju po prašnjavim poveljama, piskaraju traktate o tome šta sam radio, šta mislio, gde sam grešio, uznemiravajući me u smrti kao što su me podanici uznemiravali za života. Zar da oni iz magli budućnosti povlače konce mojih postupaka? Staću na put tiraniji nerođenih, plodovima naših sagrešenja, produbljivačima naših zabluda; svetini koja se valja u glibu prošlosti ne bi li iz ništavnosti moje sadašnjosti donela argumente za svoju, još ništavniju.
Neće oni meni, ja ću njima napisati istoriju. Njihovim rukama, na njihovom papiru. Zar mogu, što kaže Radbertus iz Odenzea, oni koji ne postoje nešto znati? Čak i kada navuku ljudsko obličje, šta mogu znati o događajima koji su netragom nestali. Grešiću i lagaću, priznajem, ali ne priznati to znači biti bezbožan. Sada me zovu Karlo Vidoviti, Karlo Uzvišeni, ali čim umrem, istorija će me zapamtiti kao Ružnog, istorija u koju se na silu ubacujem da je razorim, gnušajući se. Hoću da preteknem vreme. Da ga opišem pre nego što stigne do određenog vremena i tada mu neće preostati ništa drugo nego da bude onakvo kakvo sam ga ja u božanskom nadahnuću odredio da bude. Quod dixi dixi! I zato treba da se rode drugi koji će napisati ono što sam zamislio ja. Jadnici. Misliće da su to njihove misli, a neće znati da još ne postoje. Nije li ovo protivurečno? Svejedno. Grosmane, piši: Ja, Karlo Ružni, u ime Boga, naređujem da se rode: Herbert Majer, Artur Konan Dojl, Šerlok Holms, Ćulaba Ćulabi (glupog li imena), Jurgis Baltrušaitis, Sava Đakonov, Rajner Miler, sin mu Ernest, Afanasij Jermolajev, desetak sporednih ličnosti, Sigmund Frojd i Jozef Kowalsky, da, Jozef Kowalsky, Kowalskyyyy!
»Ni jedna vera ne može izmeniti svet i nijedna činjenica nikada ne može opovrgnuti veru.« Tako će pisati Osvald Špengler u sumrak jednog budućeg klanja. Uzalud će proći stotine godina; ni tada to nikome neće biti jasno. Godine prolaze uzalud; to je prva premisa ovog poglavlja POVESTI. Hiljade uzaludnih godina. Gledam Grosmana: grbav, umotan u medveđe krzno, zapisuje moje reči. Ono drugo S nekako kao da se smanjilo, izbledelo. Da ga upitam: razumeš li smisao Špenglerovih reči, rekao bi: da, sire; da ga upitam: jesi li mrtav, odgovorio bi: da, sire. Potpuna poslušnost! Najsigurniji put u Carstvo Nebesko. Godine provedene na Bogosloviji u Upsali ostavile su neizbrisiv pečat. Ali o veri i činjenicama ništa tamo nije naučio. To mu se ne može zameriti, to se znanje ne stiče učenjem. Ono je urođeno, kao u mom slučaju. Pa ipak, ne ponosim se njime; genijalnost donosi gomile neprijatnosti. Time na sebe navlačiš gnev prosečnih. Eto, upravo sada — mada će to sada morati da popričeka hronološki sled — jedan od bezbrojnih piskarala, neki Herbert Majer, piše i dokazuje da nikada nisam postojao, da u istoriji o meni nema pomena, da sam izmišljotina mističnog bratstva koje sam sam izmislio. Delimično je u pravu, ta bitanga Majer; utoliko što ja nisam činjenica. Izvukao sam se iz svoje ljušturečinjenice, hvala Bogu, i gledam šta se radi na tom grandioznom vašarištu koje se rasprostire kroz vekove u oba pravca. Sada je, pretpostavljam, razumljivo na koji način znam šta se događa davno u prošlosti i daleko u budućnosti: nisam činjenica, samo verujem da postojim; to mi daje sposobnost da razaznajem činjenice koje se događaju istovremeno, ali u sadašnjost, radi teskobe, ulaze jedna po jedna. Vreme je običan sled činjenica, činjenica do činjenice: kosti, lobanje, zapisi; potreban je redosled toj basnoslovnoj gomili. Zar ne, Grosmane? Da, sire! Onda piši: Zidanje Vavilonske kule dogodilo se proteklog momenta, sudnji dan će se dogoditi sledećeg. Ono što protiče između nije vreme. Protiču samo činjenice.
Ali ja nisam došao na svet, da se upodobim njegovim pravilima. Još od rane mladosti nisam

uspevao da vidim dublju razliku između crteža gradova i gradova koji su sazidani. Treća dimenzija, koju su mi pod nos poturali učenjaci s moga dvora, terala me je na smeh. Ta tobožnja treća dimenzija isto je što i mrkva privezana na štap i stavljena pred magareće oči. Niko od nje nema koristi, a mnogi su videli štete. Jer, ako joj kreneš u susret, ako se zaputiš u tu tobožnju daljinu, ona izmiče, ne pušta te sebi, a mami te napred, kao mrkva magarca, pravo u nevolje i smrt. Da, da, zagrajaće doktori, docenti, metafizičari, ali mi živimo u tom svetu, mi imamo dušu i duh. Glupost do gluposti. Niko to nije dokazao. Život, neka to doktori utuve, nije činjenica. Ne zgražavaj se Grosmane, ne poričem postojanje duha i duše, daleko bilo, poričem postojanje doktora i docenata, poričem da ti postojiš. Vi ste paraziti vaših duša. Teška bolest koju one moraju preboleti. Ti, kao Grosman, s jednim ili s dva S, nisi ništa. U mojoj je moći da ti naredim da se vratiš na početak POVESTI, da precrtaš, gde god je napisano Grossman i umesto toga upišeš, recimo, Gruber. Mogu da ti naredim da samom sebi nakitiš još crnju biografiju nego onu koju si sročio, a protiv koje si se bunio kad sam umro, žvrljkajući po marginama svoje bedne demante. Assine! Nijedna biografija ne može biti tako grozna kao što može biti njen vlasnik. Ali ja još nisam umro u svetu činjenica. Hoću samo da ti stavim na znanje da providim tvoje radnje. Glupače! Pred kim misliš da se opravdaš? Zar ti nisam stotinama puta rekao da nas istorija neće pomenuti? Zašto se ne oslobodiš taštine? Čudna mi čuda, mišljenje budućih protuva o majordomu jednog izmišljenog kralja. A opet, ima toliko stvari koje ne mogu da razumem. Zašto, na primer, svim silama radim na tome da i tebe, skupa s ološem od mojih podanika, izvedem iz istorije i spasem smrti. To će mi, da stvar bude gora, poći za rukom. Eto apsurda: neko pola života provede na stubu hraneći se leptiricama i mahovinom i zaglavi u pakao, a ti — koji se brineš da li ti je prezime napisano s jednim ili dva S — odlaziš u raj. Božija volja je nedokučiva. Zar nije i Isus spasao jednog razbojnika?
Pre neku noć me u snu posetio Josef Ferrarius. Plovi, kaže, sa svojim bratstvenicima prema severu da nađe ostrvo koje ne postoji. Smeješ se, bitango. To me ne čudi. Oni su isplovili iz vašljivog sveta činjenica i naći će ostrvo koje će u njihovom i mom svetu vere postati činjenica. Ostali ga neće znati. Kako se drugačije spasti od predstojeće najezde istraživača, pustolova, arheologa, geologa, okeanologa? Evo, još dvestotinak godina pa će pronaći Ameriku. Za sada, Grosmane, Amerika nije činjenica, zapamti to, i zato ne postoji. Ako bi nekome rekao da se preko puta Normandije nalazi svet velik kao i ovaj naš gledali bi te kao ludaka. A on postoji. Ali nećeš ti to nikome reći. Ti si konformist! Pardon, sire, hoćete ponoviti poslednju reč. Neću, nema svrhe. Prerano je za nju. Saslušaj moje reči: doći će vreme u kome ljudi neće verovati da postoji Bog. Nemoguće, sire. Moguće, na žalost. Isto tako kao što ti, mozga ispranog ptolomejskim geocentrizmom, misliš da ja trabunjam o drugom kontinentu, isto tako će budući Grosmani, pošto Bog nije činjenica, misliti da je Boga izmislio čovek da bi se manje plašio. Bog je osmi kontinent, Grosmane. On nije ni dobar ni zao, ni veliki ni mali. Bog je nešto drugo. Uvek nešto drugo. I, molim te, poštedi me tvojih crkvenjačkih fusnota u kojima me denunciraš budućim generacijama i optužuješ me za jeresi.
A tek kada čuješ ovo. Zinućeš od zaprepašćenja. Noćas je dolazila Margo. Ne s okrvavljenom glavom pod miškom kakva se prikazuje tebi i tebi sličnim sujevernim protuvama. Baš sam se spremao da legnem, oran za obračun sa zlodusima koji su me čekali na ivici sna i jave, kad banu Margo. Njeno prisustvo. Ne utvara, velim, nego prisustvo, pomalo neprijatno zbog njenog neverstva i moje odmazde. Šta hoćeš da mi kažeš, pomislih, a Margo će: Karlo, tako sam sama. Gledaš me ispod oka, majordome, misliš Ružni trabunja, priviđa; kraljica je mrtva i ništa nije mogla reći. Glupane, reči nisu tu da bismo se sporazumeli; seti se Prve knjige Postanja kada je Gospod pomeo jezike. Reči su tu da bi dolazilo do nesporazuma. A opet, tako su snažne. Ti si samo reč — Grosman. Oduzmi o i

a, dušu, i ostadoše samo suglasnici — Grsmn, ili tvoje kosti, kao one koje smo viđali u lavirintu manastira. Ali okanimo se mantri. Sama, veliš, Margo, rekoh na neki način, a ona potvrdi. Mogao sam joj objasniti da je samoća naš usud, da se tu ništa ne može učiniti, ali iz pijeteta prema njenoj smrti (koju je ona tako ozbiljno shvatila) ne rekoh ni&ta, samo podesih moje prisustvo tako da ona oseti saosećanje. Velim prisustvo jer i ti dobro znaš da ono što dvorani i plebs drže za moju pojavu tavori dole na prestolu, prašnjavo, prekriveno plesni. Duša je najbliža telu kada se ne poistovećuje s njim, da li ti je to jasno. Telo je potrebno da sve to ne bi bilo eterično, previše eterično za grubijane poput tebe i tvojih ispisnika s kojima si bubao Patristiku. Habet mulier animam, Grosmane. Habet, sire. Još uvek se držiš svoje zablude, ali to ti podiže ugled u mojim očima. To je jedina stvar koju si zastupao kao čovek, savlađujući strah. Ta zabluda te čini čovekom. Ali vidiš, vremenom sam i ja, stičući nova saznanja, promenio gledište. Neću reći da žena ima dušu, to ne, ali nešto kao dušu, to da. Dodaj mi taj pergament. Nacrtaću ti kako izgleda anima muškarca i animula žene:

AA /\A

MUŠKA DUŠA ŽENSKA DUŠA


Vidiš. Nedostaje poprečna linija. Mogao bih ti pričati o tome satima, ali čemu. Nećeš razumeti, a o tome će jednoga dana lepše pisati Jung. Uostalom, nas čeka posao. Piši! Bog voli radikalne promene. Zapiši šta je o tome rekao Majstor Ekhart jer će njegove knjige biti spaljene. »Ako se čovek potpuno uzdigne iznad greha i okane od njega, tada će Bog koji je veran obećanju delovati kao da grešnik nikada nije grešio. Neće mu dozvoliti da ni trenutka pati zbog svojih greha. Ako ih je počinio čak toliko mnogo koliko su svi ljudi počinili greha zajedno, Bog ga neće prisiliti da zbog njih ispašta. S tim će čovekom uspostaviti bliskost koju još nije ostvario ni s jednim bićem. On neće gledati šta je čovek bio pre. Bog je Bog sadašnjosti.« A sada, Grosmane, da se prihvatimo posla. Treba pisati istoriju. Svaki trenutak je dragocen. Dok ja lamentiram o Margo, dok dlanom o dlan, rodi se neki kurvin sin i pomrsi mi konce. Shizma se već dogodila; dakle, raskol ad acta. Treba pripremiti Reformaciju. Molim! Reformaciju, idiote. Oprostite, sire, he znam o čemu je reč. Ne znam ni ja pojedinosti. Martin Luter ima tek četiri godine. Nije moje da se bavim pojedinostima. Rekoh već da Bog voli radikalne promene. Za razliku od Pape i njegovih udvorica koji su u duhu sagradili ono što su faraoni zidali u kamenu — piramidu, Grosmane, egipatsku piramidu. Time su načinili svetogrđe jer Duh nije građevinski materijal. Hoće da se zavuku u unutrašnjost, da se sakriju od Boga, ali vraga. Bog je uvek unutra. Mi smo napolju. Pogrešna projekcija, to je to. Evo, vidim novi razdor u crkvi. Zato sam zazidao sva vrata na manastiru svetog Panfucija. Misliš li da je do raskida između Carigrada i Rima došlo zbog jednog tako sofisticiranog teološkog pitanja kao što je Filioque? Ne.
»Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji!« Veli Gospod. »Ne, kažem vam, nego razdor.« Shvataš li? Ne, sire. Tim bolje. Piši. Raskol među crkvama nužan je radi istorijskog napretka. Istočna crkva je smogla snage da ponese krst i da postane mučenica. Smrtni greh njene sestre, Rimske kurije, nije ni razbludnost, ni simonija, ni torbarenje indulgencijama nego arhitektura. Ona će se širiti na zapad da bi podizala svoje građevine, da bi širila svoje zemaljsko carstvo.. Hoće li Maksim ispovednik pronaći Ameriku? Ne. Pronaći će je Kristofor Kolumbo. Ali ne pre Renesanse. Sire,

stalno pominjete Renesansu. Da, ako laž ponoviš dovoljan broj puta, ona postaje stvarnost. Obična magija reči. Isto tako sam ponavljao Grosman, Grosman, Grosman, sve dok se nisi stvorio pored mene u onoj vražjoj krčmi, pun citata i gneva, stvaran, a lažan. Tako ponavljam Renesansa, Renesansa, Renesansa. I šta? Godine 1369 — pisaće Bogdan Suhodolski — rodiće se Leonardo Bruni. Pogrešan datum. Pravi je 1368. Ali to ne menja ništa. Zapiši, da bi Suhodolski imao odakle da prepiše, 1380. rođenje Pođoa Braćolinija, 1377. Filipa Brunelskog, 1378. Lorenca Gilbertija; 1386. rađa se znameniti Donatelo, Fra Anđeliko oko 1390, Jan Van Ajk 1397, iste godine, to podvuci, Johan Gutembetg. Materijalna baza desakralizacije je, otprilike, na broju, datumi možda nisu tačni, ali kakva korist od hronologije. Treba sačekati 1401. godinu da se rodi jedan naš čovek, Nikola iz Kuze. I ne postavljaj suvišna pitanja. Ne pokušavaj da saznaš ono što ne možeš saznati. Zapamti jednom za svagda, Grosmane, nas ne interesuje istorija. Nas interesuje njena propast. Drugi su tu da je stvaraju. Mi treba da je podrivamo. Ne zaboravi da je, prema Suhodolskom, karakteristika našeg vremena, citiram, mistična nada u popravljanje sveta putem njegovog uništenja. Ne razumem, sire, nisu mi jasne te protivurečnosti. Ne razumeš, Grosmane. Imaš nemačko ime sa dva gizdava S, a ne znaš da se ZAPAD na nemačkom kaže ABENDLAND, zemlja sumraka. Ne, sire. Kojim mi, onda, uopšte jezikom govorimo? Kojom azbukom zapisuješ moje reči? Ništa se sa sigurnošću ne može utvrditi. Zašto je tako, sire? Zato što je sve relativno. Time ti ništa nisam rekao, zar ne. Ne, sire. Reći ću ti: Sve je relativno zato što je E = MC2.
Da me Grosman ne bi optužio za jeres, razmišljam kurzivom. Zatvorio sam očne kapke i posmatram ga kroz uzan prorez između trepavica, što me zbunjuje jer su trepavice dole, na mom telu, na prestolu. Ovako ili onako, nemoguće je izbeći antropomorfizam. Posmatram, kažem, Grosmana. Misleći da spavam, dopisuje svoje nelojalne fusnote. Mogao bih, dole sa prestola (veze se nikada ne prekidaju), da viknem: straža, zatvorite Grosmana! Ali čemu? Poput docenata koje anticipira, on samo uobražava da može prokrijumčariti istinu i time u nekoj buđavoj knjizi zaslužiti svoje skromno mesto. Eto istorijske zablude kojom sam neprestano opsednut. Zašto površni duhovi tako rado prihvataju tezu da je povest tok u kome jedni događaji uzrokuju druge, što je besmislica. Vidim, tako mi Boga, sve šta se događalo i sve što će se dogoditi, onoliko koliko je čoveku moguće. Nema tu nikakve uzročne veze. Sve je to moj hir. Duh mi je dozvolio da napišem istoriju. Ne zbog mojih sposobnosti. Isto je tako mogao taj zadatak poveriti Grosmanu i ništa se ne bi promenilo. Ne znam kako bih to objasnio. Ukoliko ne sanjam, providim potpuno jasno budućnost kukavne Nove Evrope, ne zato što je ta budućnost nužnost, nego zato što ja to hoću. Da ponovim: renesansa, reformacija, gotika, barok, prosvetiteljstvo, racionalizam, Bekon, Beme, Dekart, Spinoza, Malbranš, Lok, Grocijus, Hobz, Gudvort, Puftendorf, Njutn, Lajbnic, Volf, Berkli, Hjum, Helvecijus, Ruso, Jakobi, Kant, Fihte, Šlegel, Novalis, Šeling, Hegel, Marks. I onda dva naša čoveka: Josif Visarionovič Džugašvili, ne prvo Džozef Ficdžerald Kvinsdejl, pa on. Pusta imena koja sam ja smislio, a koja će prisvojiti ta telesa i ti mozgovi, misleći da su nužnost, a ne hir. Sva ta učena gospoda će se osetiti pozvanim da se osvrnu na prošlost i ne sluteći da su kockica u mozaiku koji treba da bude razoren. Sve se to razara. Usitnjava. Povest i nije ništa drugo nego proces beskonačnog usitnjavanja poseda. Nekada je vlasnik Zemlje bio njen tvorac, Bog. Potom je Zemljom vladao kralj. Potom dolazi feudalizam, pa kapitalizam, pa socijalizam u kome će vlasnici biti svi, u kome će svi posedovati sve, ali više ničega neće biti.
S vremena na vreme obuzima me sumnja. Nije isključeno da je sve ovo samo san. Možda su predstojeći pozitivisti, među njima i onaj Majer, ipak u pravu kad tvrde da sam ja najobičnija mistifikacija. Tu mogućnost ostavljam otvorenom, ali stvari će se odvijati onako kako sam to

predvideo i odredio bez obzira na moj ontološki status. I ne samo to. Znam okolnosti pod kojima će se sve to srušiti u oganj. To je izvodivo već sada; mislim što se metafizike tiče, ali tehnološko znanje moje epohe nije u stanju da reši čisto tehnička pitanja apokalipse. To moram prepustiti budućim naraštajima, novom soju koji će se, prkoseći teži, voziti na magičnim dvokolicama, prezren od sveta, kao naš Gospod koji je u Jerusalim ujahao na magarcu. Eto, uključujući takve nedoumice u sferu mojih refleksija, ponovo dokazujem da sam demokratski nastrojen. Još jedan od istorijskih paradoksa: budući demokrati neće dozvoljavati da se u njihove snove sumnja. Glava prepunih misli prethodećih im mrtvaca, ne sumnjajući ni u šta, hrabro će ići napred da i sami postanu mrtvaci. Mi ćemo im, istina, svesrdno pomagati. Uvučeni u njihove redove, pritajeni. Konstruisaćemo njihove mašine za koje Grosman misli da su đavolske naprave. Budala. Đavo nije toliko očigledan. Ali mašine su ipak teološki problem. Kao što je Bog stvorio čoveka, a čovek se pobunio protiv tvorca, tako će on stvoriti mašine i mašine će se pobuniti protiv ljudi. O tome će pisati Hegel u paraboli o gospodaru i robu. Jednoga dana, mašine će moći da misle. Eh, kada bi Grosmanu takva pomisao pala na pamet samog sebe bi privezao na lomaču i potpalio vatru. Dogmatska svest koja vidi samo sada i ovde i ne sanjajući da je to već postalo prošlost. I ne samo da će moći da misle; misliće brže i bolje od ljudi. Evo začetka kibernetike! Ljudi će prestati da misle. Zakržljaće. Otupeće od lenjosti i poroka. Kolika razlika između njih i, recimo, mene koji imam sposobnost da razmišljajući o svemu tome, motrim na Grosmana, istovremeno primajući u audijenciju načelnike krčmi i rešavajući bezazlene parnice mojih podanika. Pa čak i Grosman, u poređenju s budućim generacijama, izgleda kao genije. I njemu se svakojake misli motaju po glavi sinhrono sa zapisivanjem mojih solilokvija, ali sve je to, kako bi rekao (i kako će reći) Lenjin — sitnoposednički, ćiftinski. Ni o čemu Grosman ne može da misli, a da sebe ne umeša, da ne kalkuliše je li to dobro ili loše po njega. Tipičan savremenik. Jedne noći ga podvrgoh psihoanalizi, onako šale radi, on je mislio da ga saslušavam. I evo šta sam zaključio. Grosman je ortodoksni hrišćanin zato što je hrišćanstvo državna religija našeg vremena, da ne kažem stvar pristojnosti, pravilo lepog ponašanja. Međutim, da je nekim slučajem rođen početkom XX veka, kladim se da bi bio među prvima u jurišu na Zimski dvorac. Temeljit, kakav je, napravio bi lepu karijeru, ali Džugašvili bi ga, pre ili posle, uklonio, kao što ću ga ja, pre ili posle, ukloniti, doduše na suptilan način tako da misli da umire prirodnom smrću i da mu je osiguran raj. Ali metode uklanjanja su stvar ukusa jedne epohe. U svakom slučaju, zbog posebnih zasluga, biće sahranjen u svoju velelepnu grobnicu na kojoj će se šepuriti njegovo ime sa dva velika S.
Grosmane! Budi se! Oprostite, sire, zaspao sam. Prevario me san. I šta si sanjao? Uh, sanjao sam da me posmatrate kroz spuštene trepavice, govoreći reči od kojih mi se dizala kosa na glavi. Onda sam se našao u gomili koja je jurišala na neki dvorac uzvikujući, zapamtio sam dobro, na nekom nepoznatom mi jeziku »da zdravstvuet tovarišč Lenin«. A onda? Onda ste me vi probudili. Da, Grosmane, okani se pustih sanja, vreme je da nastavimo posao. Dakle, Amerika. Zaboravljajući pravac koji vodi stvarnom zavičaju, krenuće na zapad, željni širine, gladni prostora, mučeni teskobom svojih okorelih duša. Umesto vertikalno, krenuće po horizontali. Znaš li šta to znači? To znači da ce se vrteti u krugu. Da bi izbegli vrtoglavicu od visine, podleći se grobnoj vrtoglavici tla; izmisliće rase i obožavaće krv. Znaš li od kog korena potiče reč vertikala? Ne, sire. Od korena vertigo, vrtoglavica. Tako si, znači, savladao latinski u Upsali. Da ne govorimo o grčkom. Ali pustimo to, mene diplome ne interesuju. Nastavljamo s radom. Piši: omamljeni vrtoglavicom, propast će nazivati progresom. Ukoliko se ne misli na progresiju propasti. Sve ove gnome, meluzine, nimfe, vukodlake, kućne đavolke, koje mi sasvim demokratski trpimo u našem kraljevstvu, dozvoljavajući im da se množe i obavljaju svoje obrede, sva ta bića o kojima je tako nadahnuto pisao, ili treba da

piše, Bombast Paracelzus, sve će to uništiti i proglasiti izmišljotinom. Ništa se ne mršti, znam da ta bića ne postoje, ali najpre će ona biti uništena da bi se prešlo na nešto stvarnije. I nemoj sebi laskati da si ti mnogo stvarniji od nekog gnoma. Odmah mogu da te uverim u suprotno. Dovoljan je jedan mig pa da se nađeš u svojoj grobnici telom, a duhom dole, kod Fon Kurtica i one drolje Margo, gde me možete do mile volje ogovarati, ako se nađe neko ko hoće da vas sasluša. Ah, Margo! Taj večni sukob animusa i anime. Da nisu možda tu umešani tvoji prsti; mogao bih se zakleti da si spreman na sve samo da bi me diskreditovao u očima one buduće beslovesne rulje koja će, ovako ili onako, mrzeti kraljeve i sve plemenito. Kladio bih se da si ti taj koji je Kurtica doveo u kraljičinu blizinu. Ali neka, prepuštam to tvojoj savesti koja me neodoljivo podseća na euklidovski shvaćenu perspektivu prostora: udaljene stvari njoj izgledaju sićušne pa te uljuljkuju u varljivu nadu da su ti gresi oprošteni. Nisi ti usamljen u takvom posmatranju. Još koju godinu i slikarstvo će krenuti stopama tvoje savesti. Vredi li uopšte da upozoravam: svaka perspektiva završava kao ćorsokak. Gledaš me sa svojom urođenom nevericom, pogledom koji me dovodi u nedoumicu jesi li ti moj majordom ili moja dvorska budala. Ili i jedno i drugo. Objašnjavam, ne radi tebe, nećeš ti to shvatiti; slikarstvo će upropastiti Evropu. Zato su Jevreji zabranjivali prikazivanje likova. Ta mazala, ti proizvođači iluzija, želeći da predstave stvarnost, obaveštavajući se preko svojih tričavih čula, učiniće stvarnost nestvarnom. Naučiće generacije da posmatraju svet očima obučavanim njihovim slikama. Eto, doći će dan kada će kuće u daljini izgledati male, sasvim male. Sire, u to zaista ne mogu da poverujem. I sam znam da će svet propadati, ali da kuće u kojima žive ljudi mogu izgledati manje od čoveka, u to ne mogu da poverujem. To me ne čudi. Nisi ti tu da veruješ ili ne veruješ, nego da pišeš. Za to ćeš steći večni život. Ali to, s perspektivom, biće u dlaku onako kako sam rekao. Umetnici će smanjiti ljude. Smanjiće razdaljine. Nacrtaće Novu Evropu. Hajde da odem i dalje od vremena u kome će se moje misli čitati kao umetnička fikcija, u kome će sve ovo biti poglavlje nekog beznačajnog romana, hajde da ti odam tajnu. Na kraju krajeva, kada vreme bude blizu svog isteka, Evropa će se pretvoriti u ogromnu biblioteku i beskrajnu galeriju slika. Siroti moj Grosmane, još mnogo pre tog apokaliptičnog sumraka svako će imati svoju sliku; poslednji krčmarski momak. Sada je to privilegija kraljeva i visokog plemstva. U to doba, kraljevi će već biti u muzejima. Ja ne. Da li si napisao povest o sekti Dvotočkaša? Ne, sire, nisam imao vremena. Kako nisi imao vremena? Ili zapisujem vaše reči, ili sam dole, kod prestola. A zašto ne pišeš povest istovremeno zapisujući moje reči. Oprostite, sire, ali to je apsurdno. Ništa zato, samo ti piši, doći će vreme kada to nikoga neće čuditi. Gde sam ono stao? Ah, da. Godine hiljadu devetsto pedeset i... (Ostatak rukopisa uništen)

Majordom Grosman

POVEST O ĐAVOLSKIM DVOKOLICAMA


Anno Domini 1347, do ušiju monsinjora Robera od Prevoa, inkvizitora Pariza, dopreše vesti izgovorene ustima čestitih muževa da je gospar Engerand de Obri-Malvoazen, opsednut nečastivim, napustio spasonosno okrilje hrišćanske vere, odao se vradžbinama i magiji i načinio đavolju napravu na kojoj se vozi ulicama sablažnjavajući narod. Ne hoteći da prenagli, monsinjor Rober naredi bratu Gijomu iz Poatjea da u tajnosti proveri istinitost glasina. Brat Gijom, posle dva meseca, podnese inkvizitoru izveštaj koji potvrdi da su vesti o naopakoj raboti gospara Engeranda tačne, ali nepotpune; da je Obri-Malvoazen u svojoj kući okupio društvo veštica i čarobnjaka kojima je herezijarh neki shizmatički monah imenom Kalist, a svetovni vođa izvesni Josefus Ferrarius; da se Sotonina družina redovno sastaje na misama na kojima razbijaju ogledala i neopisivo hule na Boga.
Sama naprava, koju je gospar Engerand javno i besramno vozio ulicama Pariza, dokazuje da je nadahnuta Sotonom koji sve naopako čini. Brat Gijom je opisuje ovako: »Umesto dva točka, spojena osovinom, koja stoje jedan pored drugog kao u taljiga, gospar Engerand je napravio vozilo kome točkovi stoje jedan ispred drugog spojeni gredom na kojoj se nalazi sedište. Svakome je jasno da takva naprava ne može da stoji uspravno, da se i ne govori o kretanju. A ipak se gospar Engerand očigledno uz pomoć nečistih sila, uz veliku buku i vrištanje zaplašene dece spušta niz strme ulice na tom paklenom vozilu i sablažnjava sve koji tuda prolaze.«
Uprkos nepobitnosti dokaza, vođen poukama Spasitelja o trpeljivosti i praštanju, Rober od Prevoa napisa pismo Engerandu savetujući mu da se okane jeresi, zabluda i mudrovanja po telu i da se pokajnički vrati majci Crkvi koja oprašta svaki greh i svaku hulu osim hule na Svetoga Duha. Gospar Engerand, očigledno sav u vlasti besomučnog, ne samo da ne pokaza smernost i volju da se pokaje nego drsko, nazivajući inkvizitora slugom sotoninim, odgovori da on, istina, jeste grešan ali da ne zna po čemu je grešniji od njega, Robera od Prevoa; da on, Engerand, raspolaže dokazima da je sveti otac Silvestar II (neka nas Bog sačuva i od pomisli) postao Papa zahvaljujući ugovoru s đavolom; da se on svakodnevno kaje, ali da ne vidi razloga da se kaje pred inkvizitorom. Nemajući izbora, Rober od Prevoa naredi svetovnim vlastima da uhvate i okuju jeretike.
Ali Sotona, koji je knez ovoga sveta i gospodar tame i koji ima silu da donekle providi budućnost, nađe načina da svojim slugama Engerandu, Josefusu i Kalistu dojavi šta im se sprema pa se njih trojica, pod okriljem noći, iskradoše iz Pariza i nađoše utočište kod markiza De Rošato, opakog i pokvarenog čoveka. Odatle, osetivši se bezbednim, počeše da šalju čestitom Inkvizitoru pisma puna uvreda i nepojamnih bezobrazluka, kakve je mučno i pročitati, a nemoguće prepisati.

Sasvim obuzeti ludilom gordosti, ogrezli u bezumlju, stadoše da prave sve više onih đavolskih dvokolica u suludoj nameri da na njima, kada dođe vreme. krenu put neba i ne sanjajući da se sunovraćaju u pakao. U zamku Rošato okupi se šljam, lopovi, pijanice i devojčure, a markiz i Engerand javno išibaše Izabelu de Monmoransi, devicu o čijoj se čednosti daleko pročulo, govoreći da na ovom svetu nema čednih. I tako je glas o nečuvenim bezakonjima đavolje družine, koja je sama sebe nazvala Red male braće, dospeo i do kraljevskog prestola. Želeći da sačuva mir u kraljevstvu i spokoj svojih podanika, kralj naredi vitezu Dagoberu iz Lurda da osvoji zamak Rošato i prestupnike protiv Božije i kraljeve vlasti zarobi i preda u ruke pravde.
Uz Božiju pomoć, na veliki petak anno Domini 1348, vitez Dagober savlada otpor jeretika, poseče šljam, a vinovnike, Kalista, Engeranda i markiza Rošato, okovane dovede u Pariz. Josefus Ferrarius, koristeći okrilje noći, praćen jednom grupom jeretika, izbeže ruci pravde. Od pravednog ognja, koji je sažegao zamak Rošato, Dagober je privremeno spasao jeretičke spis da bi poslužili kao neoborivi dokaz njihove službe nečastivom. Ali kada su inkvizitor i Gijom iz Poatjea, prethodno se pomolivši Bogu, pristupili ispitivanju spisa, videše da su osim prve stranice, ostale stranice ispunjene potpunim besmislicama, slučajnim nizovima slova, crtežima koji su imitirali tekst, što je ukazivalo da je nečastivi pokušao da ukloni tragove i spase svoje sluge. Uzalud. Prva strana je bila dovoljna da ih pošalje na lomaču. Na pergamentu je pisalo:

THEOLOGIA FRATERNITATIS

a ispod je stajao amblem njihove jeresi — krst zaboden u nekakve paganske simbole. U dnu strane, pak, behu stihovi prepuni jeretičkog buncanja:

Kad zaspiš umri Za svet.
Onda izađi iz svoga leša i kreni Pravo ne obazirući se na priviđenja.
Znaj da ta zlosrećna bića postoje samo onda kada te prevarom ubede da i ti postojiš. Izdržati moraš breme smrti.

Ispitivanje jeretika obavljeno je odmah posle praznika. Inkvizitor Rober de Prevoa upozorio je da mu na raspolaganju stoje i sredstva za mučenje i da je bolje da odmah priznaju svoju vezu sa Sotonom, što su đavolje sluge odbile, kako se uostalom i očekivalo. Potom inkvizitor pristupi ispitivanju optuženih. Prvi je govorio monah Kalist.
»Pre dve godine, u ovo vreme, bio sam monah na svetoj gori Atosu. Živeo sam s braćom u opštežiću, bio poslušan igumanu i vladao se, koliko mi je slabost dozvoljavala, prema pravilima ustanovljenim od svetih otaca.
»Jedne noći usnih svetog Grigorija Palamu u društvu nekog kralja. Svetac mi reče: 'Kaliste, Kaliste, misliš li da ćeš kopajući zemlju u bašti zaslužiti Carstvo Nebesko. Uklonio si se od zla, sakrio iza manastirskih zidina, ali zlo nisi pobedio. Ja ga upitah: 'Oče, šta da činim?' A svetac mi

reče: 'Idi u svet!' Tako sam napustio manastir. Potucao sam se po svetu, a svake noći mi se u snu javljao onaj kralj pokazujući mi podobnije naprave koju nazivate đavolskom.
Stigao sam u Pariz gde me Proviđenje nanese u kuću čestitog gospara Engeranda i tu sretoh i Josefusa Ferrariusa. I tako nas trojica načinismo prvu dvokolicu. Udružujući naše snove u jedan san, ispunili smo nedokučivu volju Božiju. Ja ne znam čemu će dvokolice poslužiti, niti to želim da znam; o tajnama bratstva ne mogu govoriti. Slutim da je dvokolica znamen novoga doba, vozilo čoveka koji se uzdiže od zemlje, koji napušta kuću i upire pogled u nebo.
A čovek koji dovoljno dugo gleda u nebo, pre ili kasnije dozna da u njemu postoji još veći bezdan i da je na dnu tog bezdana, sakriven u tami, otvor koji vodi u Boga. Naše delovanje tumačim voljom Spasitelja da se vratimo njegovoj reči: Carstvo Božije je u vama! Oni koje je nečastivi nagovorio da zidaju Kulu vavilonsku, vuci u ovčijoj koži, ponovo su među nama. Mi, Mala braća, okrenuli smo lice od ovoga sveta i idolopoklonstva i vratili smo se duhovnoj veri. Zbog toga odbijam da priznam da sam u dosluhu s đavolom i spreman sam da podnesem sve muke ne odstupajući od puta na koga me je uputila savest.«
Svima koji su prisustvovali tom ispitivanju bi mučno i mrsko slušati bogohulne reči. Engerand ne htede da iskoristi pravo da govori. Drsko je gledao inkvizitora i povremeno se podsmehivao, izmenjujući poglede sa svojim drugovima. Ali markiz de Rošato uveliko nadoknadi Engerandovo ćutanje sipajući bujicu otrovnih reči, pogrda i blasfemija:
»Čudite se zašto razbijamo ogledala? Kakva je to magija? Evo odgovora: razbijamo ogledala jer tako prevara ima samo jednu stranu, ovu na kojoj se svi mi nalazimo. Vama to nije dosta. Nećete Boga u sebi, tamo gde od Njega ne možete sakriti svoje gnusobe, nego ga stavljate ispred. Spolja ste okrečeni grobovi, a unutra trulež. I mislite da ćete nas zaplašiti mukama, a smrt i muke su ono što želimo. Plašite nas ognjem lomače, a već ste jednom nogom u ognju, licemeri. Ali Ferrarius je pobegao i nikada ga nećete pronaći. On je sada, praćen delom braće, daleko; izmakao je ruci vaše zemaljske pravde. Znam datum svoje smrti kao što znam datum svog rođenja. Nemam više ništa da kažem.«
Rober de Prevoa, videći da jeretici ne pokazuju ni najmanju želju da se pokaju, naredi da se, radi spasa njihovih duša, Kalist, Engerand i markiz, stave na muke. Ali Sotona, koji nalazi pakosnu radost u kvarenju bogougodnih dela, ili natprirodnu snagu u telima svojih poklonika i oni podnošahu i najteže muke, povremeno zbijajući šale i tobož opraštajući svojim mučiteljima. Videći da nečastivi trijumfuje, a u strahu za duše drugih, Rober de Prevoa naredi opštu pokoru i sam se odenu u kostret.
U međuvremenu, neko od razbojnika koji su izmakli pravdi viteza Dagobera, pobuni narod i rulja je dolazila pred tamnicu, zahtevajući da se jeretici puste na slobodu. Da zlo bude veće, sotonske naprave Engeranda i družine namnožiše se u Parizu. Narod, brz na zlo a spor u razmišljanju, prihvati đavolsku dvokolicu jer se pojaviše glasine da se onome ko bez pada pređe sedeći na tom čudu određeno rastojanje opraštaju svi gresi. Stotine takvih nakaznih dvokolica pojaviše se u Parizu, izazivajući nered i sablazan da je čestitom čoveku bilo zazorno izaći na ulicu.
Za to vreme, tvrdoglavost jeretika zatočenih u tamnici i podvrgnutih mukama unekoliko popusti. Ali, još su ostajali pri svom uverenju, tvrdeći da imaju Ugovor s Bogom i da ne smeju odstupiti jer su se obavezali da će podneti sve muke. Inkvizitor im govoraše da su zaslepljeni i da imaju ugovor s đavolom, ali Kalist i Engerand ne htedoše da popuste. Oni su, rekoše, potpisali ugovor s Bogom i tu ne može biti sumnje; đavo ne podnosi na potpis ugovor u kome je on stranka, nego se pojavljuje kao trgovac, bankar ili posrednik. Klauzule ugovora se odnose tobože na poslove, ali to je zamka, jer

đavo naknadno uklapa takav ugovor u zamršenu knjigu računa i dugovanja pomoću koje vlada ovim svetom. Sledećeg dana markiz izgubi svest jer je, prema njegovom računu, sutradan trebalo da umre, što je i učinio. Ali Sotonine nade se izjaloviše; iskusni otac Rober nije se dao prevariti; znao je da nečastivi pokušava da zbuni predviđajući događaje iz budućnosti.
Vitez Dagober opet morade da se lati mača. Divljanje svetine koja je tražila oslobođenje jeretika prešlo je svaku meru i kralj naredi da se tome stane na put. Puna tri dana pobunjenici su pružali jak otpor, a onda se iscrpljeni osuše i Dagoberu ne bi teško da ih razbije. Đavolske dvokolice behu sakupljene na jednu gomilu i spaljene, a njihova proizvodnja i upotreba zabranjena je pod pretnjom smrtne kazne.
Budući da se bes rulje stišao, a da jeretici nisu hteli da se pokaju, behu stavljeni pred sud Svete Inkvizicije i osuđeni na smrt spaljivanjem, s nadom da će oganj učiniti ono što nije moglo milosrđe ni mučenje. Slušajući čitanje presude, Engerand de Obri-Malvoazen progovori prvi put nakon zatočenja izgovorio je neku vradžbinu:

A onda moraš proći
Kao kroz neki oganj bolan i težak Ali spasonosan.
Tu će izgoreti sva
Trulež i ostaće samo ono što i samo Jeste vatra, ali ne sagoreva i nije vruće.

Januara 28. anno Domini 1348, ispovednik poseti jeretike u tamnici i oni začudo prihvatiše da se ispovede. Kola u kojima behu Engerand i Kalist provezena su kroz ceo Pariz kao opomena i primer kako završavaju buntovnici protiv Božijeg poretka. Narod, zastrašen i potišten zbog nedavnih nereda i krvoprolića, ćutke je ispraćao jeretike na njihovom poslednjem putu. Pre nego što je pročitana presuda, Inkvizitor je upitao jeretike hoće li da se pokaju, na šta oni odgovoriše da su se pokajali pre nego što su i uhvaćeni. Onda brat Gijom pročita presudu i Rober od Prevoa dade znak da se lomače zapale. Jeretici ubrzo nestadoše u plamenu i dimu.
Neka ostane zabeleženo svim pokoljenjima da je Engerand, pre nego što je izgubio svest, nekoliko puta uzviknuo nerazumljivu reč, izvesno nekakvu đavolju vradžbinu: Daramsala, Daramsala, Daramsala...
Napomena: Tekst Majordoma Grosmana prenet je iz časopisa »Oblique« (3, 1967), posvećenog u celosti istoriji evropskih jeresi.

Na pragu novog doba

RUKOPIS KAPETANA KVINSDEJLA

Predgovor izdavača


U primerku Enciklopedije ruža vetrova iz 1872, kupljenom sasvim slučajno u jednoj ciriškoj antikvarnici, našao sam umesto poslednjeg tabaka, koji je nedostajao, kaligrafski ispisan rukopis datiran 1892. godine. Sadržaj rukopisa (u stvari, prepis jednog drugog), u priličnoj meri je izmenio tok mog života kao što je, kako će se videti, izmenio i život prepisivača. Ne raspolažem nijednim dokazom da bih potkrepio verodostojnost redova koji slede. Moguće je da je sve to šala. Neko s engleskim smislom za humor (prepisivač je Englez), bez sumnje je u stanju da se pozabavi opsežnim i skupim pripremama da bi, nakon svoje smrti, namagarčio nekolicinu nepoznatih ljudi. Intuicija me uverava u suprotno. U svakom slučaju, bilo da činjenice odgovaraju stvarnosti ili su plod imaginacije, smatram da je vredelo objaviti štivo koje sada, odštampano u šest primeraka, puštam u svet da samo pronađe svojih šest čitalaca.
Rajner Majer Cirih, 1903.




PREDGOVOR NEPOZNATOG PREPISIVAČA

Krajem 1898. godine, skrhan neobjašnjivom potištenošću i umorom, napustih London, lep društveni položaj, ugledno ime (koje prećutkujem) i povukoh se na imanje mojih predaka u Zapadnoj Engleskoj u nadi da ću daleko od gradske. vreve i vašarišta naći mir i dostojanstveno se pripremiti za smrt. Na početku je izgledalo da od toga neće biti ništa, nedaleko od moje kuće beše se naselio neki skorojević, nekakvo bivše londonsko njuškalo-detektiv čije je ime godinama krasilo stranice skandaloznih hronika; hronični morfinist i nabeđeni violinist koji je padao u vatru na samu pojavu kakvog velosipeda, jer nedavno beše preživeo nervni slom. Ne znam u kakvoj vezi stajahu velosipedi

s njegovom bolešću, no budući da je to vozilo sticalo popularnost među mladeži, napadi behu gotovo svakodnevni. Teško da sam u svom životu, u kome sam upoznao dosta ljudi, sreo čoveka potpunije zaljubljenog u sebe. Pravo govoreći, biti zaljubljen u bilo koga, stvar je naivnosti primerene ranoj mladosti, ali biti zaljubljen u sama sebe, dakle u osobu koju najbolje poznajemo, znači biti ili idiot ili pokvarenjak, a moj sused je, ubeđen sam, bio i jedno i drugo.
Dakle, taj probisvet o kome su ljudi sumnjive reputacije napisali i nekoliko tričavih knjiga za uveseljavanje svetine, neprestano je pokušavao da mi se nametne posetama, poklonima, pozivima na partije bridža, a da stvar bude gora, to nametanje sam podnosio s hipokrizijom i strpljenjem zapanjujućim za moje jadno duševno stanje. Pa ipak, neobično sam zahvalan tom geniju petparačke logike. Evo zašto: da bih se odbranio od njegovih nasrtaja počeo sam, pod izgovorom lekarskog saveta, da preduzimam duge šetnje do obale okeana gde sam u tišini, jedva narušavanoj šumom talasa i fijukanjem vetra, nalazio izvesnu vrstu spokojstva, a uzgred, za jedne oluje kada su pucali i gromovi, došao do saznanja da je najgora vrsta buke — buka nekoliko ljudskih glasova u zatvorenoj prostoriji. Ako me ove reči kod budućeg čitaoca prikažu kao mizantropa, biću zadovoljan. Nisam li (kao i svi) bio mizantrop koji glumi filantropiju u gnusnoj farsi društvenog života. Te su mi šetnje pomogle da dođem do svesti da sam život straćio na to da se neprekidno prikazujem kao neko drugi, drugačiji nego što jesam; da sam celog života na sebe navlačio obrazinu aveti sve dok na kraju, kako i piše u Kabali, i sam nisam postao avet. Zahvaljivao sam Gospodu što mi je pred kraj života milosrdno dodelio oganj najgorih patnji duše, što mi je telo mučio bolovima i nesanicom; blagodario sam za svaku muku koja mi je otvarala oči do tada zaslepljene tričavim sjajem zemaljskih stvari.
Tokom jednog takvog izleta, dok me je kočijaš čekao u nekoj krčmi, šetajući obalom ugledah na žalu svetlucav predmet nanesen plimom. Proviđenju i nikome drugom mogu zahvaliti što sam sišao niz strmu liticu, rizikujući da polomim noge ili kičmu. Daleko od toga da sam strahovao za život ili zdravlje; bio sam bezvoljan i malodušan i takav napor ne bih preduzeo ni zbog čega — prema zemaljskim kriterijumima — vrednog. Ali predmet je zagonetno svetlucao; ono što nije mogla pohlepa, učinila je radoznalost i ja siđoh, zagazih do kolena u vodu i uzeh ga. Bila je to, na prvi pogled, obična boca od finog stakla brižljivo zaptivena smolom. Odmah sam pozvao kočijaša i odvezao se kući. Iste večeri, zatvoren u radnoj sobi, razbio sam bocu. Unutra je bio svitak tvrde hartije, spis kapetana Adama Kvinsdejla, datiran 23. X 1761.
Premda dobro zaštićena, tokom stotinu i dvadeset pet godina koliko je boca nošena strujama, hartija je pretrpela izvesna oštećenja. Nekoliko uzbudljivih noći proveo sam prepisujući sadržaj s originala koji je svakoga časa mogao da se raspe u prah i pepeo. Spis je sadržavao opis brodoloma koji je preživeo samo kapetan Kvinsdejl; opis ostrva, Ultima Thulae, severnijeg od Islanda, na kome su brodolomnike prihvatili stanovnici, pripadnici jeretičke sekte Dvotočkaša, prognanih iz Evrope u XIV veku; opis obreda i života stanovnika, njihove mitologije i eshatologije; i na kraju, prepis svetih spisa, Čistilište sna, čiji je najveći deo, na žalost, previše oštećen i nečitak.
Proučivši povest koja je imala isceliteljski učinak na moj duh, odlučio sam da je sačuvam od zaborava, ali i od znatiželje rulje, kvazinaučnika i senzacionalista. Jedini način da to učinim bio je da postupim onako kako je boca postupila prema meni: da pustim pripovest da sama nađe svog čitaoca. U tu svrhu sam napravio šest potpuno istovetnih prepisa i ubacio ih u šest skupocenih, ali neinteresantnih knjiga. Knjige sam poslao na adrese uglednih antikvarnica u Londonu, Istambulu, Hajdelbergu, Rejkjaviku, Kairu i Bombaju. One će, siguran sam u to, umeti da nađu svoje čitaoce. Svako ko poveruje njihovom sadržaju, učiniće isto što i ja: umnožiće rukopis u šest primeraka i naći načina da ih pusti u svet.

J. H. W.
4. 7. 1982.

RUKOPIS KAPETANA KVINSDEJLA

Ne znam da li će ovi redovi ikada biti pročitani. Prostranstva okeana kriju u dubinama predmete mnogo veće nego što je boca od venecijanskog stakla kojoj poveravam ove stranice. Stare knjige govore da su dubine progutale čitav jedan kontinent koji se nalazio između Evrope i Amerike. Ali ipak pišem. Ako zapišem svoju ispovest i poverim je morskim strujama (katkada savesnijim od glasnika), postoji nada da će, makar kroz stotinu godina, doći do nečijih ruku. Ako ne učinim tako sigurno je da ću ono što sam saznao odneti sa sobom u grob.
Moja velika sreća došla je u obliku strašne nesreće. Na povratku iz Nove Engleske, brod Neustrašivi kojim sam zapovedao, zahvatila je nezapamćena oluja. Uzalud je posada pobacala tovar u more, uzalud smo spustili jedra; vetar i talasi su polomili krmu. Drugog dana (za koji sam mislio da je Sudnji), džinovski talas slomi kao drvce glavni jarbol pod kojim nađe smrt nostromo Bredli, a sledeći odnese trojicu mornara koji su pohitali Bredliju u pomoć. Nije nam preostalo ništa drugo osim da se molimo Gospodu za spas naših duša. Za brod više nije bilo spasa.
Sledećeg dana voda je počela da prodire u potpalublje. Bez kormila, bez jedara, Neustrašivi je nošen sve severnije. Mornari, misleći da su im šanse veće u čamcu za spasavanje, donesoše od luku da napuste brod. Ništa im nisam mogao prebaciti. Uzeli su preostale zalihe usoljenog mesa, poslednju bačvu vode i otisnuli se u nepoznato. Sumnjam da su ikada dospeli do neke obale ili da su naleteli na kakav brod. Jer, kada se more konačno umirilo, a oblaci razišli, uzeh astrolab da utvrdim položaj gotovo potonulog broda i videh da su nas vetrovi odneli daleko od svih pomorskih puteva. I ne samo to. Zapanjen, ugledah na nebu sazvežđe nezabeleženo na kartama severnog neba. Ucrtao sam na mapu raspored zvezda iako sam sumnjao da će moje otkriće ikada nekome poslužiti:



Čitao sam jednom u mladosti u nekom pomorskom atlasu, prevedenom s arapskog, prepunom fantastičnih podviga Sinbada moreplovca i njegove družine, o sazvežđu koje se pojavljuje svakih 365 godina, kada se napuni godina godina i počinje zima vekova u kojoj zamire sve dobro i sile zla

jačaju. Ali tada se nisam mogao setiti izgleda sazvežda iz atlasa da bih ga mogao uporediti s onim nad mojom glavom. Nisam imao ni vremena. Već prilično iscrpen latio sam se sekire, konopa i čekića da napravim splav. Na splav sam, umotane u voštano platno, ukrcao brodski dnevnik, Bibliju, pribor za pisanje, barut i olovo i u zoru 12. X 1733. zaplovio put nepoznatog.
Onome ko se nikada nije našao na prostranstvu okeana, nije poznata mora vremena lišenog i najmanjeg sadržaja. Uprkos očajanju (ili baš zbog njega) merio sam vreme pomoću instrumenata i svakih dvadeset četiri časa urezivao nožem po jednu crtu na improvizovani jarbol pošto na tim geografskim širinama dan i noć traju mesecima. Onoga časa, kada sam ne verujući očima ugledao kopno u izmaglici, na jarbolu je bilo sedam zareza. Stupivši nogom na čvrsto tlo, skrhan umorom i glađu, klonuo sam i čvrsto zaspao. Ne znam koliko sam vremena proveo u snu; možda sat, možda dva, možda dva dana, ali nisam se probudio sam. Neko me je blago prodrmao, otvorio sam oči i ugledao trojicu ljudi. Jedan od njih mi se obratio na jeziku za koji nisam mogao utvrditi da li je iskvareni latinski ili starofrancuski. Na moje zaprepašćenje, kada sam progovorio engleski, čovek je prihvatio razgovor. Sve sam očekivao osim pojave poliglota na tako zabačenom ostrvu. Ali to je bio tek početak iznenađenjima. Istina, u prvi mah sam mislio da sanjam da me na pustom ostrvu bude trojica plavokosih ljudi i da mi najstariji, koji se predstavlja kao Josif, govori da je u snu video propast Neustrašivog, moju kalvariju na splavu; da je sanjao mesto na kome ću se iskrcati i da je došao da me sačeka. Mislio sam: sve je to košmar; i ranije sam imao slične snove; uskoro ću se probuditi u kajiti??? Neustrašivog koji mirno plovi put Sautemptona. Ali uvek sam se budio na drugom mestu: u toploj kabini, na postelji od ovčijih koža, pored čoveka koji bdi uz mene. Kada je bunilo izazvano iscrpljenošću prošlo, postalo mi je jasno da ništa u njemu nije bilo san: nalazio sam se u nepoznatoj kolibi, na ostrvu izolovanom od civilizovanog sveta, okružen nepoznatim ljudima.
Ili je sve bilo san.
Josif, starac koji me je pronašao na obali, tokom jednog popodneva ispriča mi istoriju te čudne zajednice. U XIV veku, grupa laika i duhovnika, predvođena izvesnim Engerandom, monahom Kalistom i Josefusom Ferrariusom, nezadovoljna Crkvom ogrezlom u simoniju, prihvata davno učenje — jeres začetu u Maloj Aziji u samim počecima delovanja Hristovih apostola. Ta prvobitna zajednica kovača virtuoza iz Antiohije iskreno je prihvatila Evanđelje, ali i načinila užasan greh. Behu se, naime, poduhvatili da izgrade Mehaničku pticu kojom su nameravali da se vinu do sedmog neba. Beše to greh gordosti. Pa ipak, zbog svoje neobične duhovnosti, kovači iz Antiohije nisu bili osuđeni na ne&tanak s lica sveta. Njihovo duhovno potomstvo određeno je da odigra važnu ulogu u istoriji sveta, ali i da bude podvrgnuto neprestanom proganjanju, mučenju i preziru.
Prema Josifovim rečima, ponovo se pojavljuju u istoriji za vreme ikonoboračke krize koja je potresla Vizantiju. Jednom kažnjeni zbog magije i idolatrije, oni su bili najvatreniji ikonoklasti. Pobedom ikonodula jeres nanovo nestaje s vidljivog lica sveta da bi posle trista šezdeset i pet godina monah Hrizostom pronašao treći od ukupno šest primeraka tajnih spisa Male braće i na samrti ga predao učeniku, Kalistu, koji je tajno učenje preneo u Pariz gde je steklo znatan broj poklonika. Koristeći se najpodmuklijim spletkama, Inkvizicija optužuje najuglednije bratstvenike za savez s đavolom. Kalist, Engerand i Markiz Rošato su spaljeni, a mala grupa predvođena Josefusom Ferrariusom nalazi utočište kod kralja Karla Ružnog. Odatle su u lađi, vođeni sazvežđem koje će tek u budućnosti biti otkriveno, dospeli da najdalje Thulae, ostrva sakrivenog ledom i maglama, na kome sam se i ja našao.
— Još pre stotinu godina — pričao mi je Josif — moj pradeda koji se, kao i moj otac, kao i ja, zvao Josif, kao što su se svi Veliki majstori reda Male braće zvali Josif, sanjao je da na ostrvo dolazi

brodolomnik. Svoj san je ostavio u amanet sinu koji ga je usavršio, produbio i u njegove tajne uveo mog oca. Kada je moj otac doživeo tu čast da umre, sve je već bilo gotovo, ti si se rodio i moja dužnost beše samo da čitav san održavam, da ga iznova sanjam svake noći sve dok pre nekoliko dana nije postao java. Ti si nam bio potreban i zato smo te stvorili. Zauzvrat, ti ćeš sastaviti zapis o svemu što budeš saznao i video; naše vreme, vreme stanovnika ovog ostrva je isteklo; mi se pripremamo za povratak ocu. Sada se dobro odmori, a kada skupiš snagu obiđi sve i raspitaj se o svemu. Onda se prihvati pera. — Zar je bilo potrebno — upitah — da to budem baš ja? Zar niste mogli naći načina da učenje prenesete još ranije? Zar su moji mornari morali pomreti da bih došao ovde i pokušao da spasem vaše spise?
— Grešiš — reče Josif, spremajući se da krene — tvoji mornari su pomrli zato što su morali da pomru; oni su smrtna bića, okolnosti smrti nisu ni od kakve važnosti. Ti si dospeo ovde zato što si morao da dođeš ovde. Niko od nas nije u stanju da prenese učenje zbog toga što ga svi znamo, a učenja uvek prenose oni koji u njih nisu posvećeni, nego u njih veruju. Od večeras, ja ću te svake noći poučavati u snu i ti ćeš poverovati jer već veruješ. A sada zbogom.
Nalazaču ovog spisa biće teško da poveruje u njegov sadržaj. Ja sam se uverio očima, ali kako reče Spasitelj: »Blaženi koji ne videše, a poverovaše.« Osim toga, Josif me je uveravao da će rukopis ići iz ruke u ruku sve dok ne dospe do pravih, jer on ne traži bilo kog čitaoca nego određenog. Tom nepoznatom, sigurno i nerođenom, posvećujem stranice koje slede.
Samo ostrvo nije veliko; dugačko je nekih deset, a široko najviše tri milje. Isprva sam mislio da je to razlog zbog koga je ostalo nezabeleženo na pomorskim kartama, ali pohodeći me u snu, Josif mi otkri tajnu. Bežeći iz Normandije, preci ostrvljana sačuvali su primerak Vulgate i spis Čistilište sna; ogledala, oružje i naprave pobacali su u more. A bez ogledala, satova i mačeva nema istorije; istorija i nije ništa drugo nego dvorana ogledala u kojoj se ne zna koji je pravi, koji je lažni lik.
Bez hronologije, bez istorije, ostrvo postoji objektivno utoliko što je duhovna projekcija svojih žitelja; ono nije ništa manje stvarno, ništa manje opipljivo od Britanije, ali se nalazi izvan vremena i prostora, bolje reći paralelno s njima, zahvaljujući činjenici da nema kontinuirani sled događaja i, ja na njega nisam dospeo, kako sam smatrao, posredstvom splava nego posredstvom bunila.
Behu to stvari koje nisam mogao pojmiti. Čak ni u snu u kome me je Josif strpljivo učio nemogućem.
— Vidiš — govorio je — nije to tako teško shvatiti. Poslužiću se analogijom. Kao što Amerika, odakle si isplovi, nije postojala već je stvorena žudnjom ljudi za prostorom na kome bi mogli produžiti egzodus na zapad, tako je naše ostrvo postojalo, ali je nestalo za čula sveta, zato što su generacije i generacije ostrvljana prezirale prostor. A opet, ne bi bilo ispravno reći da su Amerika i ostrvo dva različita sveta. To je kao kada rukavicu izvrneš naopako. Ona ostaje ista rukavica s tim da ono što je gore postaje ono što je dole i umesto leve pretvara se u desnu. To je ujedno i jedino moguće objašnjenje tvoje misije. Ti pripadaš i svetu Amerike i svetu ostrva; ti si posrednik u prenošenju tajne. To je prava svrha. Opis okolnosti i ostrva nema po sebi nikakve važnosti. On je samo način da sve o čemu ovde govorimo postane deo istorije. U suprotnom, to bi se rasplinulo u ništavilu. Ne bi bilo čak ni fantazija.
Mogao bih se zakleti da, izuzimajući Josifa i još nekoliko dostojanstvenika, nikada nisam isto lice video dva puta zaredom, mada na ostrvu nije bilo mnogo stanovnika. Moj dolazak nikoga nije iznenadio. On je od davnina bio poznat do u detalje. Sasvim mala deca su govorila o Majstorima pomrlim pre mnogo pokolenja, a odrasli su govorili o događajima koji treba da se dogode u dalekoj

budućnosti. Do u tančine su opisivali ubistvo nekog austrijskog nadvojvode usred balkanskih gudura i s užasavanjem pričali o velikom ratu koji: će se voditi s jednim ciljem: uništavati i ubijati što je moguće više.
S vremena na vreme, pojavljivali su se davnašnji patrijarsi i isto tako neočekivano nestajali, a da to nije unosilo nikakvu pometnju. Međutim, što je najinteresantnije, to nije svet bezgrešnih, beživotnih kreatura. Događale su se krađe, preljube, pa čak i ubistva, da ne govorimo o lažima. Interesantan je odnos prema prestupnicima. Oni se ne kažnjavaju, ne osuđuju, niti izlažu preziru. Naprotiv, obasipaju se pažnjom, čak im se i zavidi jer čineći zlo stiču spasonosnu mogućnost pokajanja, a time i mogućnost napredovanja u duhovnosti. Ti povremeni smišljeni izlivi zla služe da se ne zaboravi vrhovno dobro, Bog, da se ne smetne s uma da među stvorenim bićima nema savršenih i bezgrešnih.
Ipak su najinteresantnija groblja. Smeštena tik uz obalu okeana, okrenuta istoku, ona su sačinjena od niza vertikalnih udubljenja u kojima mrtvaci stoje uspravno, poluotvorenih kapaka, mumifikovani hladnoćom u iščekivanju onoga dana kada će se rastvoriti nebo i zemlja i kada će nezamislivi oganj živoga Boga osvetliti tamu ljudskih srca. Posete tim grobljima, razbacanim po uzvišicama, jedine su spoljašnje manifestacije religioznosti koje sam zapazio. Cesto sam primećivao ljude i žene kako dolaze do njima namenjenih udubljenja, ulaze u njih i satima uvežbavaju svoju smrt. Stotine, hiljade godina samoće koje prethode trenutku kada će sve biti jedno u jednom.
Pre nego što završim ovu povest i tako je, zapečaćenu u boci od venecijanskog stakla (dar kralja Karla), uvedem u nestalni svet istorije, reći ću nešto o jeziku ostrvskog življa. U prvo vreme me je podsećao na tihi bruj košnice i bio mi potpuno nerazumljiv premda privlačan. Tajnu tog govora, za vreme jedne oniričke poduke, otkri mi Josif. Oni, naime, govore rečima svih jezika sveta, rečima koje su pre vavilonske pometnje činile ljudski jezik, a koga je Svevišnji raskomadao na prividno mnoštvo kako bi sprečio da se zlo savršeno formuliše i organizuje. A dobru, kako reče Josif, nikakve reči nisu potrebne.
Jer, kao što je mirovanje savršeno kretanje, tako je ćutanje savršena artikulacija.

Arthur Conan Doyle

POSLEDNJI SLUČAJ ŠERLOKA HOLMSA


Nakon afere »Druga mrlja«, poslednje koju sam predstavio publici, Šerlok Holms se povukao na svoje imanje u Saseksu, izrazivši želju — koju sam sve do sada poštovao — da više ne objavljujem beleške o njegovim istragama. Nesumnjivo je prezreo popularnost koja je od njega načinila neku vrstu javne ličnosti i donekle ga ometala u poslu, ali sklon sam da poverujem da ona nije razlog zbog kojega se moj prijatelj povukao. Razlog, pre svega, treba tražiti u profanaciji zločina koji se vremenom srozao do čisto tehničkog čina, sračunatog i hladnokrvnog, gotovo profesionalnog, lišenog svake romantike. Međutim, ima tu još nešto. Nadam se da uspomeni Šerloka Holmsa neće naškoditi priznanje da je znatan udeo u donošenju odluke da se povuče imao slučaj »Poludelog bicikliste«, koliko mi je poznato jedini slučaj koji Šerlok Holms nije uspeo da reši.
Bilo je to u proleće 1898. godine. Inspektor Lestrejd je, po običaju, predveče svratio u naš apartman u Bejker stritu. Upalili smo plinsko svetlo i ćaskali uz kafu. Šerlok je upitao inspektora radi li na kakvom interesantnom slučaju.
— Vidite, gospodine Holms — reče inspektor. — Imam jedan slučaj, ali verujem da je to pre slučaj za gospodina Votsona nego za mene. Pre sedam dana se na Trafalgar skveru pojavio jedan maskirani biciklist, napravio krug, potom izvadio revolver, pucao u sat u izlogu časovničarske radnje
»Džejms i sinovi« i velikom brzinom se udaljio. To je izazvalo popriličnu pometnju. — Da — reče Holms — čitao sam o tome u novinama.
— Ali nije se na tome završilo — dodade inspektor Lestrejd — taj biciklist se posle dva dana pojavio na drugom mestu i pred očima policajca pucao u javni časovnik. — I o tome sam čitao u novinama.
— Da, samo posle toga više nije bilo članaka u novinama, a biciklist je nastavio sa svojom rabotom. Novinari su prihvatili našu sugestiju da ne pišu o tome dok se slučaj ne ispita. Znate, zbog panike. Jer, kao što puca u satove, manijak može početi da puca i u ljude. Do sada je već uništio tri časovnika, a ja nemam toliko ljudi da bih mogao da postavim stražu kod svakog javnog sata kojih u Londonu ima... — Tačno 3874 — reče Šerlok, smešeći se svom prijatelju.
Nakon što je Lestrejd otišao, Holms mi reče da mu donesem plan Londona. Uporedio je plan sa spiskom mesta na kojima se poludeli biciklist pojavljivao. Onda je naglo ustao, uzeo violinu i, duboko zamišljen, počeo da svira kao što je to uvek činio suočen s teško rešivim problemom. Ničeg neobičnog u tome osim činjenice da nije bilo problema.

— Ah, dragi Votsone — reče nešto kasnije — i vi ste naseli na obmanu na koju je naseo naš prijatelj Lestrejd. Već znam: ubeđeni ste da je poludeli biciklist umno poremećena osoba.
— Naravno. Sve ukazuje na to. To što čini potpuno je besmisleno. Nikakve koristi za njega, nikakve naročite štete za druge. Bez sumnje, reč je o duševnom bolesniku koji pokušava da skrene pažnju na sebe.
— Pogrešno, dragi moj Votsone. Biciklist želi da skrene pažnju, ali ne na sebe, već na svoje kretanje. Pogledajte malo plan Londona na kome sam ucrtao i povezao tačke na kojima se pojavljivao:
Moram priznati da mi ništa nije bilo jasno. Ma kuda se kretao bilo je moguće spojiti tačke. Ali šta s tim? Rekoh Šerloku da, ma koliko cenio njegovu oštroumnost, ovoga puta iza poludelog bicikliste ne stoji nikakav zločin.
— Varate se — reče Šerlok. — Pogledajte bolje. Krug oko Trafalgar skvera, Šta je to ako ne prednji, veliki točak bicikla; zatim sledi incident u Karnabi stritu, eto vam upravljača; sledeći incident — to je početak okvira bicikla. Dragi moj Votsone, biciklist želi da svojim kretanjem i pucnjavom, nacrta veliki bicikl.
U tom trenutku je neko pozvonio na vratima. Bio je to jedan od Lestrejdovih policajaca koji je Holmsu predao pismo.

Dragi Holmse,
Biciklist je ponovo u akciji. Ovoga puta u Ejbi roudu. Pucao je u sat i nestao u nepoznatom pravcu. Ovo već prerasta u ozbiljan slučaj.
Lestrejd.

— Nije on nestao u nepoznatom pravcu — reče Holms. — Štaviše, mogu sa sigurnošću da pokažem mesto na kome će se biciklist pojaviti sutra. I Holms zabeleži jedno mesto na planu Londona.
Stvar je, uprkos zauzimanju inspektora Lestrejda, ponovo došla u novine i to na naslovne strane. Sinoćnji slučaj bio je opisan do u detalje. Biciklistu su opisivali kao koščatog čoveka s kukuljicom na licu. Osim toga, u dnu strane, bila je i poslednja vest: biciklist se ponovo oglasio. Mislim da nije potrebno da napomenem da se pojavio na mestu koje je Holms sinoć ucrtao na mapi. — Vi nešto krijete od mene, — rekoh mu. — Ne, Votsone. Ništa ne krijem. Drugim rečima, nemam još ništa da krijem. Onda se zagonetno nasmejao. — Vidite, večeras će se biciklist pojaviti ovde, načiniti krug i tako dovršiti siluetu bicikla na londonskim ulicama... — A mi ćemo ga tu sačekati i uhvatiti — dodadoh. — Ni govora, Votsone. Ni govora. Biciklist baš to i očekuje. Tek tada je moja zbunjenost postala potpuna. Ako je Holms u pravu, mislio sam, onda je biciklist ipak psihopata. Nemoguće je da čovek s imalo zdravog razuma čini prestup da bi bio uhvaćen.
— Ali ne, dragi Votsone. Biciklist definitivno nije psihopat. Pre bih rekao da je član dobro organizovane bande. Sada je već vreme da vam otkrijem tajnu: ceo London bruji samo o aferi biciklista. Sva pažnja policije usmerena je na njega, što je i razumljivo jer je javno mišljenje uznemireno. Biciklist će večeras da se pojavi tamo gde ga očekujemo, ali mi se nećemo pojaviti tamo. — Ne razumem.

— Biciklist i njegovi drugovi nisu smetnuli s uma moje poznanstvo s Lestrejdom i moju domišljatost. Sasvim su ispravno pretpostavili da ću otkriti da biciklist hoće da skrene pažnju na svoje kretanje. Ali, moram to reći, malo su me potcenili. — Kako to mislite?
— Mislili su da ću se večeras pojaviti da uhapsim biciklistu, koji večeras, uostalom, i neće biti onaj koji je pucao, već neki iznajmljeni besposličar. A meni to uopšte ne pada na pamet. Mi ćemo večeras, dragi Votsone, s našim prijateljem Lestrejdom, biti u galeriji »Gibson«. — Galeriji
»Gibson«?
— Da, tamo. U toku je izložba dijamanata među kojima je i Veliki Sari. Galerija Gibson se nalazi nedaleko od mesta na kome se biciklist prvi put pojavio. Shvatate li sada...
Tek tada su se sve kockice složile u mozaik lukavo pripremanog zločina. Trebalo je da, zavedeni biciklistom, požurimo na suprotni kraj grada dok bi razbojnici nesmetano opljačkali galeriju
»Gibson«.
Uzeo sam revolver, a Šerlok Holms lovački nož, svoje omiljeno oružje. Onda smo naručili kočiju.
— Neverovatno — rekao je inspektor Lestrejd dok smo, sakriveni u ostavi za metle, čekali da se pojave razbojnici. — Nikada ne bih pomislio da su tako oštroumni.
— Inspektore — reče Holms — ne treba smetnuti s uma da i kriminalci idu u korak s vremenom.
Za nas je bitno da idemo korak ispred vremena.
Stajali smo u ostavi prilično dugo. Koliko dugo nismo mogli znati, jer u potpunom mraku naši časovnici su bili beskorisni. Onda je neko zalupao na vrata i mi skočismo. Bio je to samo jedan od Lestrejdovih policajaca.
— Inspektore — reče on — bojim se da smo uzalud čekali ovde. Upravo javljaju da se biciklist pojavio na drugom mestu. Čitavu noć je vozio kao sumanut ulicama i pucao u satove. — Dajte mi spisak mesta na kojima se pojavljivao — zahtevao je Holms, prvi put vidno uzrujan.
Kod kuće (a treba napomenuti da tokom vožnje nismo progovorili ni reč), Holms otvori plan Londona i ucrta poslednja biciklistina kretanja. Ugledasmo besmislen crtež. Iz upravljača bicikla uzdizalo se nešto kao krst.

— Do đavola, Votsone, izgleda da ste vi i Lestrejd ipak u pravu. Biće da se radi o psihopati. Holms se već beše pribrao. Ničim nije pokazivao da je pogođen time što se njegova predviđanja

nisu obistinila. Ubrzo se povukao u svoju sobu odakle su se začuli topli tonovi neke serenade.
Sutradan je otputovao u Saseks.

Zigmund Frojd

SLUČAJ ERNESTA M.


Na sledećim stranicama izneću jedan primer povlačenja subjekta u svet sna kao i rascep ličnosti koji je iz toga proizišao. Pacijent Ernest M. primljen je na kliniku profesora Brojera nakon što je čekićem za meso razbio sve časovnike u kući, a potom istim predmetom udario majku nanevši joj ozbiljne povrede. Nakon trideset dana hospitalizacije, Ernest je izgledao potpuno zdrav, ali i blago depresivan; njegova majka je insistirala da mladić bude podvrgnut psihoanalizi i profesor Brojer, znajući da radim na knjizi Tumačenje snova, preporučuje mi u jednom pismu da se pozabavim Ernestovim slučajem.
Iz anamneze sam saznao da je Ernest M. rano ostao bez oca. Odrastao je u kući svoga dede po majci, strogog ali pravednog čoveka s jakim kalvinističkim nazorima. Nikada tokom detinjstva, Ernest M. nije ispoljavao nastranosti niti znake psihičke labilnosti. Prema rečima njegove majke, gospođe M., bio je potpuno normalan mladić, sklon društvu i zabavi, ali i urednom izvršavanju obaveza; svirao je violinu i bio član planinarske družine. Međutim, koncem prve godine studija, Ernest M. iznenada uobražava da je član neke mistične sekte čiji se sledbenici okupljaju u snu. Gospođa M. to doznaje pukim slučajem; spremajući sobu svog sina pronalazi fasciklu u kojoj su zapisani odlomci neke pesme, tekstovi, uputstva, među kojima — što je izazvalo sumnju — i tekst odluke da se izvrši atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. To se dogodilo 1928. godine — punih četrnaest godina nakon što je taj nesrećni čin izvršen u Sarajevu. Gospođa M. mi je predala pomenutu fasciklu odakle navodim dve strofe indikativne za psihoanalitičara:

1.

Kad zaspiš, umri za svet.
Onda izađi iz svoga leša i kreni preko ne obazirući se na priviđenja.
Znaj da ta zlosrećna bića postoje samo onda kada te prevarom ubede da i ti postojiš. Izdržati moraš breme smrti.

2.

U snu uvek valja znati da ti nisi ti i da si daleko od sebe. Zapostavljen jer si pažnju poklonio avetima u telu.
Ne vezuj se ni bolom ni radošću na prikaze jave da i ti ne bi postao kao one.

Uznemirena morbidnim tonom pesme (o kojoj će kasnije biti još govora) i pripremanjem atentata na odavno mrtvu osobu, gospoda M. pokušava da razgovara sa sinom, što kod Ernesta izaziva pravu erupciju besa koja završava napred opisanim incidentom i prijemom na kliniku profesora Brojera.
Prilikom našeg prvog susreta, Ernest je ostavio utisak dobro vaspitane, prilagođene, ali melanholične i nadasve introvertne osobe. Moram priznati da sam se prvi i poslednji put u svojoj dosadašnjoj praksi susreo s takvom ličnošću. Izuzimajući činjenicu da je bio nepokolebivo uveren u apsurdne i nelogične stvari, Ernest je odavao izgled psihički stabilnog mladića. Vrlo teško sam probijao barijeru koju je Ernest postavio između sebe i sveta; da se nije radilo o tako zanimljivom slučaju bez sumnje bih ga napustio jer pacijent nije pokazivao ni najmanju želju da bude izlečen, što je osnovni uslov za rad psihoanalitičara. Međutim, mnogo više interesovanja i volje da sarađuje, Ernest je pokazivao kada bi se povela reč o snovima. Uprkos tome, s mukom se izražavao o sanjanom, ne zbog toga što mu nedostaje obrazovanje — sasvim očigledno u njegovim tekstovima iz fascikle — nego zbog ustručavanja; očigledno nije hteo da odaje tajne. Prisustvovao sam neobično interesantnom (ali i pomalo mučnom) procesu rascepa Ernestove ličnosti na ličnost Snevača i ličnost budnog Ernesta, pri kojem je ličnost Snevača — obuzeta deluzijama svetosti i uzvišenog — najpre zapostavljala, a potom i prezrela ličnost budnog Ernesta M.
Kada sam pacijentu saopštio da njegov prkos vodi još ozbiljnijem udvajanju ličnosti, reagovao je sasvim mirno. »Naravno«, rekao je, »stari Ernest mora umreti. Da bih se rodio u Duhu, moram se otarasiti starog Ernesta. On voli devojke, a žene umesto duše imaju sliku duše.« Na pitanje: šta je to slika duše, Ernest je nacrtao ovaj znak /V\. Zamolio sam ga da objasni i on je sa zadovoljstvom pristao. Ono što mi je saopštio bila je bujica slika iz, ubeđen sam u to, najmračnijih regija kolektivnog nesvesnog. Ženska duša, prema Ernestovom kazivanju, samo je slika muške duše; ona je izuvijano Adamovo rebro, arhetip slova M, kao mater; hyle bez oblika i oslonca. Muška, pak, duša ima poprečnu prečagu koja joj daje stabilnost i izgleda ovako: AA. Ali to nije njeno pravo stanje, već stanje nakon pada jer je, kao što se vidi. njen vrh, sva njena stremljenja, usmeren prema zemlji. Stoga je potrebno napraviti preokret (metanoia?) i dušu ponovo usmeriti ka vertikalnoj osi \S — tako da ponovo postane prijemčiva za prijem Božijih energija koje ishode i tvore ličnost, Bogom zatvorenu u samu sebe, ličnost koja više ne umire, a grafički se predstavlja ovako:
Međutim, pravo iznenađenje usledilo je nakon pitanja kako je došao do toga. Ernest je kategorički odbijao da ima ikakvog udela u formulisanju te pseudognostičke teorije o duši. Tvrdio je da je to učenje primio od uglednih članova mističnog reda kome pripada, a o kojem nije hteo ništa pobliže da kaže. Ta, da je tako nazovemo, onirična edukacija započela je još u vremenu kada je imao sedam godina. Svake večeri kada bi zaspao, njegovi učitelji su se pojavljivali i davali mu pouke o smislu života na Zemlji. Na pitanje: ko su bili ti ljudi, odgovorio je da ne zna jer su bili mrtvi mnogo pre nego što se rodio, ali da je jednog od njih nedavno identifikovao kao Angela Silezija. Kako je obrazovanje napredovalo on, Ernest, sve više je doživljavao javu kao sferu haosa, a san kao međuprostor između sveta materije i sveta duha i to je nazivao buđenje. Naknadnom proverom ustanovio sam da Ernest nije imao priliku da se upozna s istočnjačkom filosofijom i budističkom religijom, na koje, na izgled, referiše izraz buđenje. Interesovao sam se kako je moguće da ga

poučavaju ljudi umrli pre više stoleća. Ernest je rekao da to u snu nema nikakvog značaja, što je istinito, jer mrtvi često pohode naše snove, doduše u drugačijoj funkciji.
Igrom slučaja, tih dana sam dobio pismo jednog poznanika iz sveta umetnosti s kojim sam izvesno vreme bio u prepisci.
Vama je poznato — pisao je poznanik između ostalog — da je proces odrastanja ljudskog bića usko povezan s vaspitanjem i obrazovanjem; mi naše potomstvo upućujemo u tajne i pravila života. Ništa slično se ne preduzima sa snom. Mi, da se izrazim tako, sanjamo haotično, stihijski. Možda zbog toga i na javi živimo tako: u haosu, kao slamke prepuštene stihiji.
Tih nekoliko opaski pomogle su mi da sastavim prihvatljivu sliku o Ernestovom poremećaju. Istina je da mi živimo u haotičnom svetu kojim se vuku priviđenja reda i sistema. Ernestova osetljivost, pothranjena kalvinističkim vaspitanjem, nije mogla da podnese stanje nereda, dominantno u svetu; a tu je došla i nemoć da se stanje promeni. I stoga Ernest beži u san, čisto subjektivan prostor, u kome uspostavlja odgovarajući sistem vrednosti na čijem se vrhu nalazi Bog. Odsustvo oca (koga nije zapamtio), stvara u njemu mučne komplekse koje razrešava tako što ih projektuje u ličnost nadvojvode Franca Ferdinanda (otac naroda=otac uopšte); time jednim udarcem ubija dve muhe: stiče oca (biće bez oca nema ontološkog pokrića) i ubija ga istovremeno (biće koje ima oca nema samostalnost), ne izlažući se nikakvom riziku jer je otac već mrtav, brutalno ubijen.
Ernest, koji je posle sedam ili osam seansi postao komunikativniji, ima drugačiju verziju: Franc Ferdinand treba da bude ubijen jer je naslednik Zapadnog rimskog carstva koje hoće da ovlada Istočnim — Vizantijom. Napominjem mu da tako dolazi do aporije: Vizantija ne postoji već stolećima, a Franc Ferdinand je ubijen. Ali to nimalo ne zbunjuje Ernesta: »Da, gospodine doktore, nadvojvoda je ubijen, ali to je utanačeno prošle godine u oktobru; znam da me nećete razumeti, ali ipak ću vam reći: stvari koje se sada događaju, pripremaju se u budućnosti, uzaludno je tražiti uzroke stvari u prošlosti. Smrt ne dolazi iz prošlosti nego iz budućnosti. Što se tiče Vizantije, ona nikada nije prestala da postoji samo je od egzoterične imperije postala ezoterična. Na njenom tlu niču razne državne tvorevine, ali celina se nikada ne gubi u delovima; gube se samo delovi — ono spoljašnje.« Moram priznati da je Ernest vladao jednom logikom, sličnom onoj Berklijevoj, koju je jako teško pobijati. Uostalom, da se igrom slučaja rodio u veku u kome su rođeni njegovi imaginarni učitelji, nema mesta sumnji da bi bio poštovanja dostojna ličnost, sudeći po bujnosti mašte, ravan Angelu Sileziju. Ali slučaj je hteo da bude rođen u XX veku iz koga je bežao u spasonosnu eksteritorijalnost vizantijske Imperije.
A onda, tu je i drugi momenat: odnos prema majci. Pošto nema muža, a ima sina, ona je kao Bogorodica i Ernest sebe vidi u ulozi Mesije; on se identifikuje sa super egom do te mere da ga doživljava kao istinskog sebe. Ali tu je i ego. Dobro prilagođena ličnost po pravilu traži (i nalazi) opravdanje za postupke ega. U Ernestovom slučaju, ego je u celini doživljen kao smetnja; on nije u stanju da učini bilo šta dobro. Drugim rečima: svaka akcija ega za Ernesta je pogrešna, u njegovom slučaju — zbog kalvinističkog vaspitanja — čak grešna, što samo pogoršava situaciju. U više navrata sam pokušao da Ernesta privedem saznanju da je ipak bolestan. On to nijedanput nije porekao; to su mu, navodno, saopštili i njegovi gurui iz sna. Ali, dodaje Ernest, čitav svet je bolestan; ne postoji čovek koji nije duševni bolesnik. Međutim, sekta kojoj pripada, preduzela je korake da se stanje popravi. Priprema se izgradnja nekakve fantastične bolnice za 20 000 000 duševnih bolesnika u kojoj će se ludilo sveta definitivno ispoljiti i u tom ispoljavanju ukinuti.
Bilo je očigledno da, usled insuficijencije ega, Ernest sve više potpada pod vlast nesvesnog.

Donosim neke zabeleške koje potkrepljuju moje zaključke:
— Nikada nisam — priča Ernest — mogao da samouvereno kažem: ja sam taj i taj. Ali drugima sam verovao. Bio sam, ubeđen da se to događa samo meni, da je to retka bolest koju moram prikrivati da bih postojao bar naizgled. Zato sam živeo zatvoren u sebe, nesposoban da istinski stupim u razgovor s bilo kim izvan kruga onih već naviknutih na moje prisustvo, iz bojazni da će posle samo nekoliko razmenjenih reči shvatiti da ja ne postojim, da će se nasmejati, odmahnuti rukom i da ću morati da se rasplinem u ništavilu kome pripadam. Bio sam glup. Sada znam da se i drugi osećaju isto tako, samo što to kriju iz navike, a delimično iz glupave samouverenosti. Da, mi se krijemo iza paravana odela, titula, koje za razliku od ljudi jesu stvarne. Ali time svoju ništavnost možemo sakriti samo od drugih. Ne i od sebe. Mi ne postojimo s druge strane. One važnije. One iznutra...
(...) Pitao sam se kako bih reagovao na vest o sopstvenoj smrti. Mislim da bih ostao pribran. Ali ipak bih nastavio da izlazim u šetnju, da se viđam s prijateljima. Jer, mi smo već mrtvi; čemu se uzbuđivati?
Bez sumnje, uzroke Ernestove egzistencijalne nesigurnosti valja tražiti u odsustvu oca. Onaj ko nema oca, nema objekat s kojim bi se identifikovao; između njega i predaka (istorije) zjapi prazan prostor — ništavilo; svi koji mu prethode mrtvi su i on svoje postojanje doživljava kao akt izdaje. Stoga i piše stihove: »Kad zaspiš, umri za svet.« Tu se uklapa i njegova netrpeljivost prema vremenu, simbolizovana razbijanjem satova. Međutim, to nije pobuna protiv vremena u kome nestajemo nego protiv vremena u kome trajemo.
Ernest, naravno, ima drugačiju verziju. Njega ne interesuje otac, nego biće. Ubeđen je da nema nikakvih kompleksa u vezi s ocem. Ispad koji je načinio razbijajući satove i udarajući majku, posledica je gneva izazvanog majčinom indiskrecijom. On, inače, duboko žali zbog tog postupka i voli majku. Nema nameru da odstupi od svojih ubeđenja, ali se kaje što je, misleći da sam pristupačniji duhovnosti, poverio mojoj osobi tajne dostojne samo odabranih.
Začudo, potpuna disocijacija Ernestove ličnosti koja je dostigla izuzetno visok stepen, nije uzrokovala patnju, pa čak ni asocijalno ponašanje. Ernest je bio pomiren s tom udvojenošću i živeo je, uslovno rečeno, sasvim normalno. Više nije dolazio kod mene, ali sam s interesovanjem pratio njegov dalji razvoj. Bezvoljno je završio fakultet i našao posao. Njegova okolina bila je zadovoljna i smatrala ga potpuno izlečenim, ali ja sam strahovao da se sve to ne može završiti dobro. Kako se ubrzo pokazalo, moja strahovanja su se pokazala opravdanim. Uoči Uskrsa sledeće godine, dobio sam pismo od gospođe M., Ernestove majke, u kome sam obavešten da se Ernest jednog dana izvezao biciklom u šetnju i da se iz šetnje nije vratio. Obaveštena je policija, objavljeni oglasi u novinama, sve uzalud. Ernestu se od tada zameo svaki trag.

PREPISKA



GĐA MAJER FROJDU



Cirih, 23. 9. 1930.




Poštovani gospodine doktore Frojd,

Pre dve godine sam Vas obavestila o tragičnom nestanku mog sina. Budući da mi je poznata pažnja s kojom pratite živote Vaših pacijenata, dužnost mi je da Vas obavestim da sam nedavno dobila pouzdane informacije da je Ernest živ i zdrav.
Kada sam već izgubila i poslednju nadu, posetio me je gospodin Šlajermaher, poslovni prijatelj moga oca i saopštio da je tokom svog boravka u Istambulu, jula ove godine, video Ernesta u društvu sumnjivih tipova. Predvođeni izvesnim J. Kowalskym (za koga g. Šlajermaher tvrdi da je anarhista) vozikali su se velosipedima po Beyazit Meydani. Kao temeljan čovek, u želji da se uveri, g. Šlajermaher se obratio Ernestu koji je sišao s bicikla i ljubazno se pozdravio s njim. Pomenuti gospodin me uverava da je Ernest izgledao potpuno pribrano, da se tako ponašao i razgovarao, izuzimajući pomalo čudnu opasku: »Eto, sada imate dobar razlog da posetite moju majku.«
Međutim, nekoliko dana kasnije, radost zbog tog saznanja bila je pomućena pismom od Ernesta. Sadržaj tog pisma ispunio me je mešavinom duboke tuge i jakog straha. Ernest mi u tom pismu, prepunom konfuznih rečenica, prebacuje da sam ljubavnica g. Šlajermahera i predskazuje mi skoru smrt. Vama moram priznati, jer mi samo Vi možete pomoći. Pre udaje za mog pokojnog muža Rajnera, imala sam u nekoliko navrata odnose sa g. Šlajermaherom. Takođe sam, prilikom našeg poslednjeg susreta, imala odnos s istim gospodinom; vi verovatno shvatate: udovica, usamljenost, radosna vest... Ono što me plaši i muči jeste pitanje: otkuda je Ernest mogao znati za moju vezu čiji se prvi deo dogodio pre njegovog rođenja, a drugi dok se on nalazio hiljadama kilometara daleko od Ciriha.
Onda, tu je još jedna stvar koju sam ranije prećutkivala. Ernestov otac je nekoliko meseci pred

smrt pokazivao znake, ako smem tako da kažem, tihog ludila. Beše našao u nekoj staroj knjizi, kupljenoj u antikvarnici, beleške prethodnog vlasnika; trabunjanja o sekti jeretika s nekog izmišljenog ostrva daleko na severu Atlantika. I do tada povučen u sebe, Rajner je definitivno prekinuo svaku komunikaciju s okolinom. Poslednje dane je proveo u štampariji gde je dao da se štampa pomenuti rukopis — ta gomila najbezočnijih fantazija — u tiražu od svega šest primeraka.
Ubeđena sam da je moja greška — prećutkivanje jedne takve činjenice — možda bila kobna; možda ste, imajući u vidu i tu činjenicu, mogli više učiniti za Ernesta.
Nadam se da shvatate da se nalazim u vrlo neugodnoj situaciji. Nalazim se na rubu svojih duševnih snaga i očekujem reči Vaše podrške i ohrabrenja.
S odličnim poštovanjem,
Herta Majer

ERNEST MAJCI



Istambul, 10. 9. 1930.


Draga mama,

Javljam ti se iz Konstantinopolja, iz prestonice Vizantije. Svakako si čula za Aja Sofiju, nekadašnju baziliku, potom džamiju, a sada muzej. Vrlo često odlazim tamo. Turci su po zauzeću Konstantinopolja napravili jeziv pokolj u bogomolji, uništili freske, polomili kristalne sasude, ali do Isusa Pantokratora u glavnoj kupoli nisu mogli dopreti i njegovo blago i ozbiljno lice još uvek posmatra sa svoda, kao što od večnosti i u večnost posmatra čitav ovaj pali svet; između ostalih i tebe i g. Šlajermahera, koji je svraćao, tobože poslom, da bi me slučajno pronašao čak ovde. G. Šlajermaher je jedan fini gospodin, baš kao što si i ti jedna fina gospođa. Ne mogu vam ništa prigovoriti. Više bi vam mogao prigovoriti dr Frojd u vezi s nesvesnim, na čemu neprestano insistira. Vaš gest je potpuno proziran za sve izuzev za vas dvoje; ne kažem da ste se dogovorili da me Šlajermaher pronađe da bi mu ti pala u zagrljaj — tako nešto vama ne bi ni u snu palo na pamet. Ne, rečima doktora Frojda: on je gonjen nesvesnim došao ovde da me pronađe i to ne treba da te čudi jer nesvesno zna gde se nalazim. Ni ti ni tvoj Romeo i ne pomišljate da činite bilo šta nedostojno; naprotiv, vaše su misli krajnje poštene, ali vi (ceo zapad) činite gnusobe potisnute u dubine duša, odakle malo šta izlazi na površinu.
Sada ću ti objasniti u čemu se sastoji ta gnusoba, gnusoba solipsizma koja te je naterala da otruješ oca, a da sebe i okolinu uveriš da je umro od izliva krvi u mozak. Tu odluku sam doneo juče, u Aja Sofiji, posmatrajući Isusov lik. Odjednom mi je sinulo — Bože, kakav će to biti cirkus kada stanemo pred istinsko lice Gospodnje, kada se pokažu sve skrivene misli, kada g. Šlajermaher počne da se

pravda: »Ali šta sam učinio loše time što sam išao poslom u Konstantinopolj?«
Ono što su nekada teolozi tumačili kao mnoštvo grehova, jedan je jedini greh — greh samoobmane. To vremenom narasta i čovek do te mere postaje rob sopstvenih laži, one toliko ovladaju njime, da on poriče pred Bogom, inače spremnim da oprosti sve, potpuno očigledne stvari, što je smešno, jer mi postojimo na Bogu kao mahovina.
Ima u Evanđelju po Tomi jedno mesto koje navodim po sećanju: »Ono što izneseš, to će te spasiti; ono što ne izneseš, to će te uništiti.« Obaveštavam te da je ono što nisi iznela, a to je poprilična gomila smeća, odlučilo da te uništi, sve te tvoje tajne i sav taj otpad iz antikvarijata tvojih uspomena.
Ja te ne osuđujem ni zbog čega. Štaviše, budući da si mi majka, to jest da se nalazim u tvom mestu koje mi prilično dobro služi, dužnost mi je da te u nekoliko reči uputim kako da se ponašaš kada smrt dođe. Vidiš, život se može uporediti s vožnjom velosipeda: voziš se automatski, misliš o onome što će se dogoditi na odredištu, uživaš u pesmi ptica, a onda odjednom gubiš ravnotežu, sve prestaje i u odlučujućem trenutku (obuzeta strahom) ugledaš površinu zemlje kako ti se sunovraća u lice...
(Ernest)

FROJD GĐI MAJER

Beč, 7. 10. 1930.

Milostiva gospođo Majer,

Primio sam Vaše pismo a mnoštvo obaveza me je sprečilo da Vam se odmah javim, iako sam to želeo.
Ono što je najvažnije — Ernest je živ. Možda je njegovo bekstvo bilo plod želje za osamostaljenjem i ubeđen sam da ne grešim ako kažem da ono može biti pozitivno za njegov dalji razvoj. Što se tiče društva u kome se Ernest našao, mislim da je strah Vašeg prijatelja neosnovan, budući da lično poznajem g. Jozefa Kowalskog, jednog od najtalentovanijih avangardnih pesnika nemačkog jezika, koji je — istina — u mladosti bio komunista, ne anarhista, ali je poslednjih godina potpuno apolitičan.
Stil njegovog pisma — razabrao sam da je konfuzan i mističan — verovatna je posledica druženja s pesnicima. Ne raspolažem uvidom u njegovu celinu tako da ne mogu reći ništa pobliže, ali Konstantinopolj je grad gde se prepliću civilizacije, jezici, rase, san i java i to je svakako ostavilo dubok utisak na Ernestovu, inače osetljivu psihu.
Vaša strahovanja povezana s nedoumicom otkuda Ernest zna za prirodu Vaših odnosa sa g. Šlajermaherom, nije tako teško odgonetnuti. Majka i sin, u vašem slučaju još više, povezani su intuitivno; svakako pamtite da ste u detinjstvu »osećali« da se Ernestu nešto događa kada bi se

razboleo, a Vi bili odsutni.
Apsolutno sam uveren da je i u ovom slučaju posredi takvo, intuitivno saznanje, bolje reći podozrenje koje Ernest infantilno povezuje sa željom da umrete. O tome smo u više navrata razgovarali.
Ubeđen sam da ćete smoći snage da prebrodite krizu u koju ste zapali i uveravam Vas u osećanje mog najdubljeg poštovanja.

Zigmund Frojd

FROJD FERENCIJU

Beč 30. 10. 1930.

Poštovani kolega Ferenci,

Poštovani kolega Ferenci,

Hteo bih u nekoliko reči da Vam izložim jedan slučaj koji se savršeno uklapa u sferu Vaših interesovanja, a opširnije pismo, odgovor na Vaše prethodno, sledi.
Pre dve godine lečio sam mladića (o tome pišem i kratku studiju) koji je nakon prestanka terapije pobegao od kuće u nepoznatom pravcu. Nedavno me je njegova majka obavestila da je mladić viđen u Turskoj. Poslovni prijatelj njenog oca sreo je Ernesta u Konstantinopolju i proveo izvesno vreme u razgovoru s njim. Po dolasku u Cirih, on je majci saopštio vesti, a tom prilikom obnovio odnos prekinut pre više od dvadeset godina.
Sada dolazimo do najinteresantnijeg: ubrzo posle toga gospođa Majer dobija pismo od sina u kome je optužuje za odnos s pomenutim gospodinom i u kome joj proriče skoru smrt. Pre dva dana sam slučajno saznao da je gospođa Majer umrla od prskanja aneurizme. Svakako žalostan, ali i koristan primer za vaša istraživanja intuicije i sinhroniciteta.

Srdačno Vaš,

Z.Frojd

FERENCI FROJDU

(pismo delimično uništeno) Poštovani gospodine Frojd,
Primio sam Vašu ljubaznu obavest o slučaju koji mi, sticajem okolnosti, nije sasvim stran. Odmah Vam moram reći da sam na tragu otkrića koje bi moglo radikalno izmeniti naše posmatranje psihe. Naime, J. Kowalsky (koga Vi takođe poznajete), a s kojim održavam povremenu prepisku, neki dan mi je javio da u Istanbulu...

(ostatak pisma uništen vlagom)

Jurgis Baltrušaitis

FAMA O BICIKLISTIMA I
O mističnom redu Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta ima malo podataka. Postoji samo jedan opipljiv dokumenat — Bazelski pergament — na kome se, pored teksta o kome će biti reči, nalazi grb: starinski velosiped iz čijeg se upravljača uzdiže krst s devizom GENS VNA SVMVS, ali to lako može biti i falsifikat. Neki autori, poput Herberta Majera, u celosti odbacuju ideju o postojanju takvog reda. S druge strane ništa manje pouzdani istraživači, među kojima se ističe autoritet Karla Gustava Junga, postojanje reda ne dovode u pitanje. Jung ga čak, uz ograde, pominje na jednom mestu svog dela Wandlungen und Symbole der Libido.
U krugovima ezoteričara kruži fama da su evanđeoski biciklisti nastavljači tradicije vizantijskih ikonoklasta i da kao svoga preteču slave basileusa Lava III[2]. Velikom Majstoru reda pripisuju se ove reči: »Odajmo počast Lavu! Svaka je slika Sotonina tvorevina i idolopoklonstvo. Ljudi su najpre stavili sliku Boga, potom kralja, pa Staljina. Na kraju će svako obožavati svoju sliku, diviće se i strepeti od samoga sebe.« U toj okrenutosti vizantijskoj duhovnoj tradiciji valja potražiti korene geopolitičkog i religioznog gledanja na svet evanđeoskih biciklista Ružinog krsta. Oni, naime, istoriju Evrope posle 28. januara 842, kada je umro basileus Teofilo i ikonofili definitivno pobedili, ne drže legitimnom; Bog je, smatraju biciklisti, tada uvek prognan iz ljudskog duha u objekte — ikone, crkve, kipove — i od tada su svi događaji u koliziji s Božijim proviđenjem; delo su ljudskih i Sotoninih nauma. Sledstveno tome, oni ne priznaju nikakve granice ni države ponikle na teritoriji vizantijskog carstva.
Na drugoj strani, interesantno je njihovo gledanje na hrišćanstvo. Paradoksalno, Mala braća su uverena da je u XX veku najsnažnije jer se nalazi u najdubljoj krizi. Hrišćanstvo koje nije u krizi, za njih nije hrišćanstvo. Postoji jedan apokrif, komadić požutele hartije bez naslova i potpisa, u kome su zapisane ove reči:
Nesreća Evrope nije u tome što se hristijanizovala, kako to zlosrećno tumači mladi Hegel, nego upravo u tome što se nije dovoljno hristijanizovala. U dubini duša, Evropljani su ostali varvari. Eto ih gde se klanjaju ikonama i oproštaj traže tamo gde je počinjen, u spoljašnjem, a ne tamo gde je začet: u duhu. Eto ih gde ognjem i mačem nagone »pagane« da se obrate religiji ljubavi. Da su ostali pagani, prikriveni manje ili više, dokaz je pojava nacizma.
Ljudi su, moglo bi se reći, stolećima čekali da se pojavi Hitler.

Zapanjuje nemar koji evanđeoski biciklisti pokazuju prema svojim, ionako malobrojnim, spisima. Najvažnije njihovo delo je »Teologija i biciklizam« i, koliko mi je poznato, niko ga nije video integralno. Napisano na pedesetak listova hartije različitog formata i kvaliteta, ono se čak i ne čuva na jednom mestu, već se pojedini delovi nalaze na čitanju ili proučavanju kod nekog od članova reda. I jedini dostupni spis, pomenuti Bazelski pergament, deluje neozbiljno. Iako je štampan kaligrafski besprekorno, iako je pergament odličnog kvaliteta, šta reći o sadržaju:
Veliki Majstor braći!
Oglašavam da je Daramsala grad u Indiji od 40 000 stanovnika. Oni po čitav dan ne rade ništa drugo osim što sede u hladu Mango gajeva uzvikujući do iznemoglosti: OM MANI PADME HUM u očekivanju da se prosvetle. Od ostalih pojedinosti valja spomenuti krda svetih krava koje se od običnih razlikuju po tome što imaju oreole. U čitavom gradu ima samo tri bicikla, zarđala, zapuštena, neispravna. Gde su krave sveci, bicikli rđaju. Ko ima uši, neka čuje.
Pomenuti Herbert Majer navodi upravo taj, najopipljiviji dokumenat o Maloj braći kao dokaz da je red izmišljotina i mistifikacija dokonih duhova. Po njemu je tekst lišen svake duhovnosti. U polemici koja se tim povodom razvila u časopisu »Christian Science Monitor«, D. H. Grainger se suprotstavlja Majeru poredeći Bazelski pergament s poukama zen učitelja. »Istrgnuta iz konteksta duhovnosti jedne zatvorene zajednice« — piše Grainger — »neka rečenica, čak neki pasus ne može pretendovati na smislenost van te grupe posvećenih. Čak i Biblija, čiji su mitovi duboko usađeni u kolektivno nesvesno, u očima neupućenih izgleda kao gomila besmislica i halucinacija.« Dalje u tekstu, Grainger nemar biciklista povezuje s njihovim duboko usađenim osećanjem pripadnosti večnom. »Onaj ko istinski gleda u večnost« — piše pomenuti autor — »ne obazire se na efemernost stvari i knjiga. Ima logike povezati ikonoklazam evanđeoskih biciklista s njihovim prezirom prema rukotvorenim predmetima. Reklo bi se: oni svesno preziru knjige o svetom, da knjige ne bi zaklonile sveto.«
Međutim, koliko se zna, svoje rukopise, projekte i delatnost, Mala braća uopšte ne kriju, pozivajući se na Hristove reči iz apokrifnog Evanđelja po Tomi: »Ako izneseš ono što je u tebi, to što si izneo spasiće te. Ako ne izneseš ono što je u tebi, to što nisi izneo uništiće te.« Zahvaljujući potpunoj javnosti svog delovanja, evanđeoski biciklisti su zaštićeni najvećom mogućom tajnovitošću. Ako malo dublje sagledamo tu tvrdnju, videćemo da ona uopšte nije lišena logike: predmet interesovanja po pravilu je ono što se krije, dok lako dostupne stvari izmiču pažnji; što je neka stvar očiglednija, ona je tajanstvenija. Zar i Tvorac, koji je najstvarniji i najprisutniji, nije istovremeno najnevidljiviji i najnepristupačniji?
Na javi, Mala braća nemaju nikakvih prostorija, nikakvih skupova, značajnijih inicijacija i rituala. Prema nekim izvorima oni se sastaju na bezbednom mestu, daleko od buke i znatiželje — u snu. Vredi spomenuti da je J. W. Kowalsky, za koga se misli da je Veliki Majstor ili bar vrlo značajan član reda, u periodu 1930 — 1936. vodio intenzivnu prepisku sa Zigmundom Frojdom, ocem psihoanalize. Jedno pismo J. Kowalskog upućeno Frojdu objavljeno je u časopisu »Psychoanalysis Today« (8, 1959):

Poštovani gospodine doktore Frojd,

Zapažanja o snu koja ste izneli u Vašem pismu, nesumnjivo imaju veliki značaj za dalje rasvetljavanje tog fenomena zanemarenog od strane nauke. Činjenica da san neposredno anticipira

budućnost (slučaj s budilnikom)[3] ne samo da ukazuje na njegovu osobinu da sačuva spavača od buđenja, nego ukazuje na to da najozbiljnije moramo razmisliti o svim fundamentalnim saznanjima o vremenu i prostoru.
Premda mi prebacujete da sam »pesnik« i kada se zanimam za stvari iz oblasti nauke, spreman sam da pretrpim još jedan prekor. Usudio bih se da ustvrdim: ne samo da je san područje krcato simbolima libida; on je mnogo više od toga, rekao bih: granično područje između našeg sveta i onostranosti, ma kako je nazivali, u kojoj vladaju sasvim drugačiji zakoni od ovih na koje smo, možda i silom, naviknuti.
Nesreća je u tome što smo previše orijentisani na zbivanja jave. San ne samo da se ne uzima ozbiljno već se smatra za besmislicu. Vaš doprinos drugačijem gledanju na stvari, istorija će, ubeđen sam, umeti da ceni. Hteo bih da Vam izložim jednu smelu pretpostavku: Vama je poznato da je proces odrastanja ljudskog bića usko povezan s vaspitanjem i obrazovanjem; mi našu decu upućujemo u tajne i u pravila života. Ništa slično se ne preduzima u vezi sa snom. Mi, da se tako izrazim, sanjamo haotično, stihijski. Možda zbog toga i živimo tako — haotično i stihijski. Ubeđen sam da bi samodisciplina, toliko neophodna za uspeh na javi, dala odlične rezultate i u snu. Ako bismo jednog dana zagospodarili sobom u snu, umesto što se predajemo tužnim fantazijama, nesumnjivo bismo doznali puno toga o vlastitoj prošlosti, kao i o prošlosti vrste kojoj pripadamo. S nestrpljenjem očekujem Vaš odgovor i molim Vas da primite izraze mog dubokog poštovanja.
Na žalost, nije poznato šta je Frojd odgovorio Kowalskom. No, to i nije svrha našeg istraživanja. Pismo je citirano da potkrepi tezu o delatnosti evanđeoskih biciklista u snu. D. H. Grainger, s kojim se slažu još neki autori, pretpostavlja da su generacije i generacije pripadnika bratstva vremenom usavršile veštinu sanjanja; ovladavši »tužnim fantazijama«, koje pominje Kowalsky u pismu Frojdu, stekli su sposobnost da se u snu susreću bez obzira na prostornu i vremensku udaljenost, čime izbegavaju i sva ograničenja koja prostor i vreme nameću. Pominje se i crkva Svetog Duha, grandiozna lebdeća katedrala koja je, sanjana tokom stotina godina, stekla onirični entitet. Drugim rečima: nju ne sanja kako ko hoće, već svi kojima se pojavi u snu vide istu crkvu čija lepota izmiče svakom opisu. Bilo ko da dospe u te predele sna, zatiče prizor od koga staje dah. Sanjaju je i oni koji ne pripadaju redu. Jedan takav san zabeležila je Julie Mass u knjizi Sakralni simboli sna (Princeton University Press, 1961)
(...) Pacijent ističe da je u više navrata sanjao sledeće: »Nalazim se na prostranoj poljani gde dospevam posle košmara. Podižem pogled i vidim veliku katedralu koja lebdi. Ona je potpuno prozračna, mada se ne bi reklo da je od stakla ili bilo kojeg materijala... Nazirem u unutrašnjosti isto tako lebdeći krst. Unutra je mnoštvo ljudi. Kada pokušam da se približim, sve se rasplinjava i ja se budim.«
Tumačenje sna, koje sledi, nije za nas ni od kakvog značaja. Grainger tvrdi da je nailazio na više identičnih opisa crkve Svetog Duha kod snevača koji nikada nisu ni čuli za red Male braće, koji čak ne pokazuju nikakve sklonosti za ezoteriju. U za sada neobjavljenom tekstu »Beskonačni biciklizam«, isti autor piše:
»Čim zaspu, ma gde se nalazili, Biciklisti Ružinog krsta odlaze u crkvu. U potpunoj tišini, daleko od vremena i vreve, tu se sakupljaju umrli, živi i budući članovi reda. Umrli, koji su u kontaktu s najnižom hijerarhijom anđela, savetuju živeće kako da postupaju u istoriji. Budući članovi za to vreme uče svoje sudbine napamet. Veliki uticaj evanđeoskih biciklista na zbivanja u svetu koji se, možda ne bez razloga, pripisuje Maloj braći, zasniva se baš na saradnji bratstvenika iz svih

vremenskih kategorija. Time se objašnjava i začuđujuća indolencija živećih pripadnika reda. Ne samo da im je stran fanatizam, oni su gotovo sasvim nezainteresovani i služe samo kao utelovljenje, kao materijalna tačka, sidro reda u prostoru i vremenu. Međutim, prava aktivnost Biciklista odvija se u prošlosti i budućnosti. Poučavani od strane umrlih bratstvenika (koji su u dosluhu s nebeskom hijerarhijom), budući članovi reda pripremaju se da tok istorije preusmere u pravcu Proviđenja uvek kada se pojavi opasnost da povest krene tokom koji određuju ljudi. Tako se pretpostavlja da je J. V. Dž. — član reda pripreman za sudbinu duhovnika — iznenada morao da preuzme drugu dužnost. Napustivši Bogosloviju u Tbilisiiu, infiltrirao se u redove prevratnika i naneo odlučujući udarac ideji hiljadugodišnjeg carstva iako on, da paradoks bude veći, uopšte nije umeo da vozi bicikl.«

II


Što se tiče duhovne sadržine spisa »Teologija i biciklizam«, ona bi se mogla približno rekonstruisati ovako: Bicikl simbolizuje vertikalu. U mračnom dobu, Kali Yuga, na put spasenja — smatra pisac (ili pisci), »Teologije i biciklizma« — treba krenuti biciklom. To je apsurdno, ali baš zato spasonosno. Jer, apsurdno ne znači nemoguće. Teologija donosi hrpu nekorisnog znanja; to znanje može biti i istinito, ali je neupotrebljivo. I zato treba spojiti bogoslovlje i biciklizam. Prednosti su očigledne. Pre svega, klasični metodi spasenja više nisu primereni vremenu koje je toliko poodmaklo u pokvarenosti da postoje specijalne institucije i službe za sprečavanje spasenja.
Bez sumnje, Mala braća nisu daleko od istine. Sistem vrednosti ovoga sveta tragično je izvrnut. Lako je pretpostaviti da bi danas Buda bio uhapšen zbog prosjačenja, a Isus bi, zbog svojih para bola o vaskrsenju mrtvih, bio zatvoren u ludnicu. Voziti bicikl, to nije upadljivo, što je vrlo bitno. »Jer« — piše u »Teologiji« — »uprkos uvrežene predrasude da su stvar prošlosti, progoni hrišćana još traju nesmanjenom žestinom. Istina, to se radi suptilnije i prikrivenije, ali i efikasnije.« I zato Mala braća, neupadljivo izlazeći iz gradova na biciklima, okrećući pedale do iznemoglosti, dospevaju u mističku ekstazu meditirajući o simbolu ribe u kome se krije ime Spasitelja — Iχθις.
Interesantna je i sama simbolika bicikla. Posmatran odozgo, dakle s gledišta Sv. Duha, bicikl nam se ukazuje kao krst:
Evanđeoski biciklisti, uopšte uzev, nastoje da sve osmatraju odozgo. Kako je to zbog biološke determinisanosti nemoguće, potrebne su strpljive vežbe imaginacije da bi se stvari mogle motriti iz ptičije perspektive koja bitno menja smisao događaja na površini zemlje. Neka bitka, na primer, učesnicima i posmatračima, odvija se po zakonima gvozdene logike: branimo se kada smo napadnuti; jurišamo na neku kotu, jer tako jačamo svoj položaj. Ali, ako se ista bitka posmatra odozgo mi vidimo samo gomilu budala koja se haotično kreće tamo-amo, puca, ubija i gine. Vrhunac biciklističke meditacije je odvojiti duh od tela i posmatrati samog sebe na biciklu s visine od nekih 100 metara, ali su retki bratstvenici kojima je to pošlo za rukom.
Posmatran, pak, horizontalno, bicikl vrvi od prastarih simbola:
Njegova dva točka, dva kruga, simbolizuju dve beskonačnosti: onu rđavu — prednji točak — koja se besmisleno okreće i ne zna da je pokretana od istinske beskonačnosti predstavljene zadnjim, pogonskim točkom. Te dve beskonačnosti povezane su trouglom rama koji simbolizuje ljudsku predstavu o sv. Trojici, jer je istinska sveta Trojica transcendentna razumu kao biciklist biciklu. Veliki i mali zupčanik (povezani lancem, predstavom lanca uzrok-posledicauzrok) simbolizuju jedinstvo makro i mikro kosmosa.
Kada s muškog bicikla apstrahujemo točkove, ostaje samo ram s viljuškama i on je grafički prikaz muške duše:
Ženska duša je predstavljena ramom ženskog bicikla. Budući da nema poprečni potporanj, podložna je devijacijama:
Vrh trougla (D) okrenut prema dole, znamen je palosti čovekove, a kraci (A i C) — jesu zablude i strasti koje dušu prikivaju za zemlju.
Drugo poglavlje spisa »Teologija i biciklizam« posvećeno je gradu. Treba napomenuti da Mala braća preziru svaku gradsku naseobinu. Za njih, urbs je lavirint koji nema ishodišta jer dugo lutanje, bezuspešna potraga za smislom, završava na groblju. Postoji fama da su evanđeoski biciklisti naručili projekat džinovske duševne bolnice (kapaciteta 20 000 000 duševnih bolesnika) u kojoj bi ludilo sveta bilo klasifikovano i organizovano kao totalni grad. Međutim, o tome nema nikakvih podataka. Postoji nešto drugo, odlomak kratkog spisa koji se pripisuje jednom od Velikih Majstora iz prošlosti, koji ljubaznošću Branka Kukića, u čijem se vlasništvu nalazi, donosimo u celosti:

ZAVERA ARHITEKATA

Kada je Gospod pomeo jezike i sprečio da se sagradi Vavilonska kula, arhitekti se nisu predali. Prineli su žrtvu Vaalu i u noći punog meseca sastali se na ruševinama kule. Znali su da su pogrešili gradeći kulu uvis, prema nebu, i da nikada više neće uspeti pokušaj da se uspnu tamo gde su hteli. I zato su doneli odluku da sagrade nebo na zemlji.
Tako su započeli rad na projektu horizontalne kule. Bile su potrebne stotine i stotine godina proračunavanja putanja zvezda, hiljadu godina proučavanja, da bi sastavili Veliki urbanistički plan. Ali taj plan, kada je obuhvatio celu planetu, više nije bio plan grada, nego plan pakla. No, pošto obuhvata celu planetu, nemoguće je sagraditi bilo kakvu građevinu, a da ona nije predviđena Urbanističkim planom. I tako, onaj ko gradi, gradi samom sebi pakao. Jer, još u XIV veku... (Tu se rukopis završava).
Na kraju, vredi spomenuti neke od projekata i spisa Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta:
Metafizičko-strateški plan odbrane Istočnog rimskog carstva, Projekat vrata za izlazak iz istorije, Transcendentalna biografija J. V. Staljina, Prostori koji nestaju, Tehnološki postupak za

proizvodnju metka koji će promašiti nadvojvodu Franca Ferdinanda, Kako sam postao član reda Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta, Tajni spisak sa biografijama zaslužnih članova reda, Treće oko, Fuga smrti, Mesečari... I mnogi drugi od kojih većina nikada nije ugledala svetlo dana.
Poslednji projekat Male braće je REČNIK TEHNOLOGIJE, tumačenje ključnih pojmova savremenog sveta u svetlosti Duha, objavljen u časopisu »Vidici« (1—2) za 1981. godinu.

ANALIZA IDEOLOŠKE ORIJENTACIJE ČASOPISA »VIDICI« I LISTA »STUDENT«

Ova informacija govori o ideološkim osnovama aktivnosti grupe biciklista okupljene oko časopisa »Vidici«. Upotrebili smo reč ideološke osnove jer se bez sumnje radi o jednom koherentnom i autohtonom idejnom sistemu čija geneza jasno pokazuje da je ovde reč o unošenju elemenata nove ideologije, s tendencijom da da jedno celovito i sveobuhvatno tumačenje stvarnosti.
Kao što je poznato, svaka ideologija predstavlja konkretnu artikulaciju razdrobljene stvarnosti, izražavanje i objašnjenje bivstvujućeg koje parcijalizovana društvena svest doživljava kao istinu. Po tome se ova nova ideologija ne razlikuje od ranijih. Ono što čini najznačajniju osobenost ovog idejnog sistema, ono što je diferentia specifica njihovog učenja i pojavljivanja u javnosti jeste veoma izražena metaforičnost, ezopovski jezik, govor šifara. Svaka od ključnih kategorija jeste šifra čije se preneseno-ideološki suštinsko značenje razumeva jedino ako se otkrije ključ, ako se svaki krucijalni pojam »prevede« i ako se s prividne pomerenosti značenja sintagmi i čitavih rečenica pređe na stvarno, istinsko čitanje tekstova.
Stoga je glavni zadatak ovog dela informacije upravo prevod i tumačenje osnovnih kategorija, tačnije potpuno razjašnjavanje misli koja mora da se sakrije iza šifara da bi opstala. Izgleda potpuno neverovatno da se na današnjem razvoju idejne svesti, odnosno na današnjem razvoju društvenih odnosa, u situaciji kada je sasvim jasno određena odgovornost sredstava javnog informisanja, okriljem jednog časopisa dve i više godina iz broja u broj, iz teksta u tekst, razvija i afirmiše jedna ideologija koja nije samo nemarksistička već je, štaviše, otvoreno i agresivno antimarksistička. Ovo je bilo moguće upravo zbog navedene prikrivenosti, uvijenosti govora ali je situacija potpuno promenjena s nekoliko poslednjih otvorenih istupa ove grupe ideoloških istomišljenika.
Prilikom tumačenja, odnosno objašnjavanja osnovnih pojmova, mi ćemo se striktno držati onih definicija koje su sami autori dali u broju 1—2 za 1981. godinu koji je nazvan Rečnik tehnologije. Ovaj broj je zaista napravljen u vidu rečnika i predstavlja vrhunac ideološkog delovanja ove grupe jer je njime dat pregled svih »projekata« u ranijim brojevima, svih glavnih pojmova i svih glavnih ideja. Stoga ovaj broj ima veliko značenje za konačnu afirmaciju i popularizaciju ove ideologije. Rečnik tehnologije je, kako sami autori kažu, »objava«, u stvari, konačno opredmećenje jednog pogleda na svet duboko antihumanog i antisocijalističkog, otvoreni poziv na akciju i otkriveno delovanje istomišljenika i saradnika. Zato »objava ovog Rečnika svedoči o konačnom razobličenju tehnologije« (str. 1), zato ona predstavlja »varvarski čin razjedanja«, zato je ova objava poziv na konačno i bezuslovno rešenje.

TUMAČENJE NEKIH OSNOVNIH KATEGORIJA

Kao i svaka druga ideologija i ova, koju sada analiziramo, poseduje fond afirmativnih i negativnih kategorija.
Ključne afirmativne kategorije su sledeće: Volja, Ličnost, Apokalipsa, a ključne negativne Tehnologija, Ogledalo, Dečaci:
TEHNOLOGIJA: (prvi pojam) je lajtmotiv koji se provlači kroz sve tekstove i sve brojeve časopisa. Ona je definisana kao »proizvodnja oblika« (str. 24). »Tehnologija« je Novi svet, amnezija (zaborav) starog, udvojeni svet, svet naspram sveta«.
Tehnologija — društvo
Tehnologija nije ništa drugo do lažni svet, svet obmane, svet koji se nalazi nasuprot stvarnog sveta. Tehnologija je ceo onaj svet nastao od Dekarta (od XVII veka) naovamo (str. to je svet institucija, nauke, demokratije, tehnike, humanizma, svet u kome su fundamenti oblikovani sistemima: društvo u društveni sistem, nauka u naučni sistem, filozofija u filozofski. Taj svet, svet tehnologije, svet zla, mržnje, osakaćenih i ograničenih ljudi, svet laži i obmane, dakle lažni svet, svet naspram stvarnog sveta. On se prema stvarnom svetu odnosi kao:
Ogledalo — društveno-politički sistem
OGLEDALO (drugi ključni pojam). Prema istinskom životu Ogledalo samo odslikava istinu, ogledalo je privid, refleks, senka stvarnosti. Istorijska egzistencija tehnologije je Institucija,
»Vavilonska kula čiji su zidovi Ogledala. Između tih zidova, prijatno ograđeni i zaštićeni šetaju Tehnolozi« (str. 10). Dakle, kao što je tehnologija šifra za društvo, tako je i ogledalo šifra za instituciju, za sistem, odnosno bilo koju organizaciju... Između ogledala se nalaze svi oni koji služe instituciji odnosno sistemu: Tehnolozi. Tehnolozi su hijerarhijski majmuni« (str. 24) — šifra za društveno-političke radnike, »funkcioneri, filozofi, naučnici, umetnici« (str. 17, 24, 25). Sinonim za Tehnologe je:
DEČAK (treća ključna kategorija).
Dečaci (tehnolozi) — funkcioneri, naučnici, filozofi, umetnici Zašto su Tehnolozi Dečaci? Jednostavno zbog toga što nisu sazreli, što su suviše nedorasli da bi se mogli nazvati ljudima. Tehnolozi kao Dečaci su večito onemogućene ljudske jedinke i zato niža vrsta Ljudi. »Tehnologija je primećena kao, proizvodnja Dečaka« (str. 6) jer je upravo tu uočena i napravljena razlika između dve jasno odvojene vrste Ljudi: između Dečaka i Ličnosti.
Ličnost — član grupe biciklista okupljene oko časopisa »Vidici«
LIČNOST je prvi afirmativni pojam (sasvim je jasno da autori ovih tekstova sebe smatraju Ličnostima). Ličnosti su svi oni Ljudi koji se nalaze izvan institucije-sistema, koji su »prozreli« Tehnologiju (društvo) i koji se nalaze sa one strane Ogledala (sistema). »U Instituciji nema Ličnosti već samo Tehnologa ili Dečaka« (str. 5) jednostavno zato što »Dečaci poštuju pravila igre koje

nameće Institucija« (str. a »Ličnost ne poštuje pravila igre«. Osnovna pravila igre su zakon i moral. »Zakon je ograničenje Ličnosti. Život u skladu sa zakonom afirmiše Tehnologiju a poništava Volju. Volji, Ličnosti u životu nema zakona« (str. . LIČNOSTI JE SVE DOZVOLJENO, jer sve može: »Ona je jaka da učini sve što hoće bez obzira na zakon i oblike« (str. 22) Ličnost, takođe, ne poštuje moral jer je »moral potreban samo tehnolozima da se ne bi sudarali pri kretanju ali Ličnosti nije potreban«. Ličnosti i Dečaci su dve jasno odvojene rase ljudi.
Volja da se razbije ogledalo — želja da se sruši društveni sistem
Razlika između Ličnosti i Dečaka dovodi nas do drugog afirmativnog pojma do Volje. Volju može da poseduje samo Ličnost dok Dečaci imaju Samovolju. Volja se obrazuje upravo u onom trenutku kada čovek postane svestan Tehnologije (društva), kada postane svestan da je upravo sistem ono što ga ograničava. On tada dolazi do VOLJE DA RAZBIJE OGLEDALO (sistem). »Vidici« su upravo tako definisani (str. 4): »Vidici su Volja da se slomije ogledalo«, da se sruši sistem, sve institucije i sve što čini Tehnologiju (društvo) i tako »učini njen kraj«.
Kao što Varvari ruše sve pred sobom tako i Ličnosti ruše apsolutno sve što postoji.
1) Ličnost ruši društvo. »Društvo je medijum (posrednik), posredovanje Dečaka jednih drugima u nekom idolu, jer Dečaci mogu da postanu jedino u Društvu« (str. 6). Ličnost nikako ne pripada društvu, ona je izvan njega jer je društvo interesuje samo u toj meri u kojoj se postavlja pitanje njenog rušenja: »Problemi Društva nisu i problemi Ličnosti. DO STVARNOSTI SE M0ŽE STIĆI JEDINO AKO SE UKINE DRUŠTVO«, što je osnovni smisao razbijanja Ogledala.
2) Ličnost ruši humanost. Ličnost nije humana jer je humanost produkt Tehnologije. »Dečaci su humani« (str. 6), kažu autori ovih tekstova i, pri tom ne izriču nikakav kompliment jer je humanost za njih pežorativni termin. »Antropologija je ime zapadnog zla nazvanog humanizam. Humanizam, samovolja, samoživost i zlo su sinonimi (str. 26).
3) Ličnosti ubijaju Dečake. Kako su »Dečaci idoli života njih treba razbiti« (str. 6). Ubijanje Dečaka (tehnologa, funkcionera, naučnika, umetnika) nije nikakvo zlo jer Dečaci i nisu ljudi: »ti ljudi nisu živi jer su dušu prodali Velikom Inkvizitoru. Tehnologu je potreban Varvarin koji bi ga ubio i time mu dao život.« (str. 24).
4) Ličnost ruši demokratiju. Demokratija je, takođe, đavolski produkt, pronalazak Dečaka kojim se održava sistem (institucija) a ograničava Ličnost. Demokratija nije ništa drugo do »zbir pojedinačnih samovolja (samovolja jer, jasno, Dečaci nemaju volju) »koja daje jednu naspramnu volju« (dakle lažnu volju). »To je Tehnologija koju samo Ličnost može da ukine.«
5) Ličnosti ruše svaku nauku, svaku prosvećenost. Sinonimi za nauku, odnosno razum su: đavo (7), strašilo (7). inkvizicija (9), zver (, Frankeštajn (, mržnja (11). Dečaci su prosvećeni (pametni
— str. 6) dok je »ličnost neobrazovana« (str. 17). Svaki sistem (sinonim je mržnja — str. 22), pa i naučni, dolazi od đavola (Tehnologije): filozofija, nauka i umetnost. »Potrebni su samo Tehnolozima i njihovom naspramnom svetu« (str. 25). Najveći naučnici su istovremeno i najveći Tehnolozi (Potpuno ostvarenje tehnologije dato je u identitetu uma, istorije i rada — Marks, Hegel — str. 24).
6) Ličnosti ruše svaki sistem (svaku instituciju). Dok je institucije, ne možemo da postojimo već samo da se ogledamo spram institucije življenja: spram Tehnologije. »Tek kada razbijem ogledalo prestajem da budem Tehnolog i postajem Ličnost« (str. 23, 25).
7) Ličnosti ruše istinu i lepotu. Lepota i istina su oblici proizvedeni u lažnom svetu — Tehnologiji (str. 24). »Istina« je idol naspramnosti. Kada se ogledalo razbije, za život nije potrebna

nikakva istina jer istina je laž života« (str. 10).

APOKALIPSA — TRENUTAK RAZBIJANJA OGLEDALA

Apokalipsa je prelomni trenutak u realizaciji »projekta« redakcije »Vidici«. U svom amondilanskom snu melanholije, vidici »Vidika« su okrenuti ka trenutku kada će društvo Tehnologa i Dečaka prerasti u zajednicu ličnosti. Kao što rečnik tehnologije kao objava, ima formu jevanđelja, tako se i Apokalipsa u listu grafički prikazuje kao »četiri jahača Apokalipse« Direra.

VELIKA INKVIZICIJA — DRUŠTVENA, POLITIČKA ORGANIZACIJA VELIKI INKVIZITOR — VRHOVNIK — DRUŠTVENE, POLITIČKE ORGANIZACIJE

»Crkva je oličenje Velikog inkvizitora (tako je npr. u grafičkom prikazu pojma »crkva« — koja je inače »oličenje institucije, inkvizicije, zveri« kojoj je »katolička ludnica najviši ideal« — korišćena slika Skupštine SFRJ. Sve ostalo pored toga je ponavljanje«. Velika inkvizicija, institucija, ili sistem institucija na čijem su čelu levijatani, tehnolozi, zveri, na čelu je Veliki inkvizitor.

DALJA RAZRADA I PRAKTIČNO OSTVARENJE CILJEVA POSTAVLJENIH U REČNIKU TEHNOLOGIJE NA STRANICAMA »STUDENTA«

PRELAZI NA KONKRETNU PRIMENU SVOJE IDEOLOGIJE NA STRANICAMA »STUDENTA«

Zahvaljujući činjenici da je glavni urednik »Studenta« jedan od članova »tvrdog jezgra« ove grupe, grupa nastavlja javnu delatnost objavljujući tekstove na drugoj, udarnoj strani »Studenta« u kojima se otvoreno (za one koji su došli do »ključa«) poziva na rušenje Ustavom utvrđenog sistema i radikalnog obračuna sa svim ideološkim protivnicima (tzv. Tehnolozima). Ova se delatnost razvija kontinuirano, iz broja u broj postajući sve agresivnija i otvorenija. Da bismo prikazali karakter ovog delovanja navodićemo karakteristične primere iz uvodnih komentara (str. 2) od broja 18 do broja 26
—27 hronološkim redom. Broj 18: U »Otvorenom pismu« jedan od članova redakcije »Vidika« (Slobodan Škerović) dalje razvija teoriju o tome da »problemi društva nisu i problemi ličnosti«. On odbacuje bilo kakvo sistemsko rešenje problema finansiranja »Studenta« odbacujući na kraju i sam sistem. U celini, Škeroviću kao Ličnosti, jasno ni ne treba društveno-politički sistem (ogledalo) ni ekonomska stabilizacija funkcionisanja ovog sistema jer je stabilizacija: »potrebna da se učvrsti i ozakoni već postojeće stanje korupcije, to jest, propadanje, koje je lakrdija izmišljena baš zbog toga da se ništa ne bi uradilo«. On napada Boru Mišeljića, glavnog i odgovornog urednika »Studenta«, što se, tražeći sredstava za izlaženje Lista, »uklopio u opštu lakrdiju jadikovanja o stabilizaciji«. »Ali druže Boro, ostao je tada nesavladan jedan neprijatelj, jedan da tako kažem, a pravo kažem, neviđeni neprijatelj i taj neprijatelj, najveći koga ima čovek, pokazuje se kao propadanje samo, kao propast po sebi, jer šta je drugo ova naša stabilizacija nego propast po sebi?« »Jer ti si Boro pao u jednu zamku lovaca na muve i, krećeš se u blaženom ogledalu, u jednoj divnoj izmišljenoj slici, mala uloga u velikoj predstavi. Zato, Boro, RAZBIJ TO OGLEDALO, pokidaj konce paučine! I svojom voljom (podvukao S. Škerović) prekini s tim prividom odlučnosti što se igra na ravnoj besperspektivnoj pozornici što se igra po ravnoj površini« itd. Broj 19: Bora Mišeljić u potpunosti prihvata poziv na razbijanje ogledala (diskreditovanje društveno-političkog sistema), objavljujući članak pod karakterističnim naslovom: Stvarnost i ogledalo. U ovom članku B. Mišeljić jadikuje o tome kako
»mi ostajemo sami jer je ličnosti i živih ljudi sve manje«, ali zato opominje »da Student neće biti nema žrtva nekog monster mehanizma niti će dobro podmazan obavljati potpuno nevažnu, izmišljenu funkciju i tako sam opravdati svoj nestanak«. Broj 20 donosi uvodni članak: »Kako vam drago«, takođe iz pera člana redakcije »Vidici«. Autor teksta najpre hvali B. Mišeljića što »uviđa problem ogledala pošto je vidljivo da ima mnogo takvih koji su prilično daleko od toga da to shvate kao problem«. On se, takođe, otvoreno zalaže da se problemi u društvu ne rešavaju demokratskim putem i normalnim funkcionisanjem društveno-političkog sistema. »Uistinu se ne mogu do kraja postavljati prava pitanja i problemi na nivou političke ravni kako je činjeno do sada. Politika ne samo da je ograničenje, nego upravo jedno od najmoćnijih postolja na koje naleže OGLEDALO (čitaj društveni i politički sistem) zajedno s njenim pomoćnim oružjem, od institucije do ideologije«. Kako se »prava rešenja ne mogu dati u okvirima politike«, autor savetuje da se »ne treba ugledati na takve jezičare iz skupština i sa sastanaka koji samo blebeću: bla-bla, i opet bla-bla«. Ili kako se to kaže u Rečniku tehnologije — »Dečak priča, Ličnost deluje«.
Upotrebljava se nova šifra: »Pučko pozorište IZA OGLEDALA« (podvukao autor). Kao i sve šifre i ova je naizgled naivna i liči na stvarno zalaganje za osnivanjem novog pozorišta. Ali pravi ključ za šifru: »Pučko pozorište IZA OGLEDALA« dato je u sledećem broju (21), str. 2, koji je

vrhunac drskosti i agresivnosti ove grupe. U njemu se jasno vidi da je »Pučko pozorište IZA OGLEDALA« stanje koje treba da nastupi posle razbijanja ogledala — društveno-političkog sistema. Zato autor teksta, objavljenog u broju 20, na kraju poziva B. Mišeljića i redakciju »Studenta« da mu se pridruže rečima: »Šta misliš ti i vaša, odnosno naša redakcija, o tome da recimo uzmete učešća i to aktivnog, a možda i obavestite ostali studentski i drugi živi svet o toj akciji«, napominjući da Bora
»verovatno poznaje ljude koji nisu ogrezli u politici, koji bi mogli eventualno da pristupe ovoj grupi.
B. Mišeljić je naravno, savesno uradio svoj deo posla i broj 22/23 donosi tekst (str. 2):
»Objavljujem komunizam« čiji se pisac potpisao pseudonimom »Marko Broz«. U ovom tekstu jasno se pravi razlika između društva i zajednice ove grupe idejnih istomišljenika koja se naziva comunis. Govoreći takođe jezikom šifara ovde se ističe teza da je član comunista odgovoran jedino svojoj zajednici a ne društvu. »Nama mora komuna, odnosno zajednica, biti najvažnija pa ne možemo npr. opštinu, kao manje važnu proglašavati važnijom od komune. Ko sasvim promaši comunis-zajednicu, taj može dalje proglašavati pokrajinu, republiku, državu, kao najvažniju«. (podvukao »M. Broz«). U društveno-političkom sistemu vlada opšta neodgovornost, za razliku od zajednice (čitaj: ove grupe istomišljenika) kojoj je svako odgovoran. Zato »zajednica ne može da zakaže« a sistem može: »Lako je sistemu da zakaže kad on ne odgovara ni za sebe ni za druge, nego neko mora da odgovara za njega«. Sledeći broj 24 donosi tekst Antonio Negra (inače ideologa Crvenih brigada) u rubrici
»Teorija krize«, koji se izvanredno uklapa u koncepciju pomenute grupe i koja govori o potpunoj identifikaciji idejnih istomišljenika. Ovde Antonio Negri, služeći se svojom terminologijom, pokazuje da je jedini put razrešenja društvene krize rušenje Ustava i na njemu zasnovanog sistema (»Kada se ruši ovaj mehanizam? Kada se ruši ugovorno predstavništvo koje je trenutak preobražaja vrednosti u institucije, društvene proizvodnje u planiranje i Državno zakonodavstvo. To se može desiti iz više razloga, koji ipak svi dodiruju sve sastavne termine osnovne norme tj. materijalnost Ustava: u borbenoj dinamici društveni dogovor postaje ponovno mogućan ako se izmene termini osnovnih proporcija materijalnim Ustavom zapisani«). Broj 25 takođe donosi uvodni članak (str. 2), gde se pod plaštom tumačenja događaja u Poljskoj, takođe afirmiše ideologija razbijanja ogledala. Tu se opet nedvosmisleno tvrdi da se svi problemi mogu rešiti jedino rušenjem društvenog sistema, pogromom Dečaka i afirmacijom Ličnosti. Evo karakterističnih mesta: »Neminovno pitanje: ima li na svetu te vojske koja je u stanju da trajno obezbedi zid s OGLEDALOM KOJE MORA BITI RAZBIJENO? Mogu li komiteti ukinuti nadu? Nada mora razbiti OGLEDALO. Napetost je upravo u ogledalu!« — Zoran Petrović-Piroćanac. Broj 26/27 razvejava sve sumnje u pogledu toga šta se podrazumeva pod ogledalom. U uvodnom članku (str. 2) izričito se tvrdi da je društveno-politički sistem socijalističkog samoupravljanja ogledalo (koje naravno treba razbiti): »DPZ (Društveno- političke zajednice — federacija, republike itd.) preuzele su brigu o snabdevanju građana, ali je u principu jasno da one to ne mogu dobro da urade jer imaju samo privid odlučivanja, privid odgovornosti. ONE (tj. Društvenopolitičke zajednice) SU OGLEDALO (!!!). Kako izgleda kada funkcioner ogledala hoće da reši ljudske stvarne probleme? To najbolje osećamo ovih dana u cilju da se ideološki koncept stabilizacije opravda, počelo se s veštačkim rešavanjem problema« ... itd. u već prepoznatljivom stilu.
Imajući u vidu sve tendencije redakcije »Vidika« za teorijom razaranja društveno-političkog sistema, redakcija »Studenta« u svojim tekstovima probleme praktično konkretizuje.
Ova »Studentova« kritika društva, naročito izražena kroz tekstove o stanovanju, elektrosistemima, avionskoj nesreći u Ajačiju, informisanju itd., u stvari, predstavlja konkretizovanje pojedinih ideja za koje se teorijski, naučno i kroz svoje »projekte« zalaže redakcija »Vidika«. Naročito su sporni, a

sasvim jasni tekstovi o problemima stanovanja, a njihova teorijska razrada je u Rečniku tehnologije pod elementom »stanovanje«.
Isti princip permanentne kritike, bez obaziranja na sve objektivne probleme društva, »Student« primenjuje u kritici SSO i SK. Veoma je bitno ukazati na činjenicu da »Student« u jednoj fazi svog delovanja kritikuje Osnovne organizacije i ostale oblike organizovanja na nivou Univerziteta. (UK SSO, UK SK). Ova kritika foruma posebno je zaoštravana u izbornom periodu u organizaciji SSO na Univerzitetu. Na stranicama »Studenta« pokreće se posebna rasprava o delovanju i o ulozi SK u društvu, o svrsishodnosti njenog delovanja u postojećim međunarodnim odnosima i našoj društveno- ekonomskoj situaciji. Ovde treba imati u vidu i tekstove o Poljskoj koji se pojavljuju paralelno s tekstovima koji govore o pojedinim »krizama« u našem društveno-političkom sistemu. Treba naglasiti da ovo nije slučajno, već da se u »Vidicima« br. 8. u tekstovima o krizi institucije, otkrovenju ogledala, pojavljuju i tekstovi o Poljskoj. Konkretan pristup, »Student« izgrađuje tek kasnije, kada se kriza u Poljskoj zaoštrava. Ujedno »Student« zaoštrava i kritiku »pojava i stanja« u našem društvu.
Čak i neki problemi, koji su se opravdano mogli kritikovati (i trebali kritikovati), kritikovani su s pogrešnih osnova, bez prave marksističke analize. U stvari, oni su analizirani s ideoloških pozicija redakcije »Vidici«.
Ta kritika partije svoju kulminaciju doživljava u Pismu CK SKJ. Osnovni cilj pisma nije reafirmacija Kominforma već pokušaj diskreditovanja Predsedništva i vodećih ljudi u našem društvu, što je potpuno u skladu s ideološkom orijentacijom »Vidika«.

ESKALACIJA AGRESIVNOG NASTUPANJA

Eskalacija agresivnog nastupanja grupe idejnih istomišljenika okupljenih oko redakcija
»Vidika»Studenta«dovodi do frontalnog i radikalnog napada na društveno-politički sistem, neprikriveno i otvoreno pozivanje na rušenje (»ukidanje«) socijalističkog društva i samoupravljanja radnih Ljudi. Budući da su nesmetano radili šta su hteli oni su uobrazili da njima — Ličnosti — Tehnolozi (»sluge sistema«) ne mogu ništa, da njihova volja uvek trijumfuje i da je razbijanje ogledala (društveno-političkog sistema) samo pitanje dana. Oglašavajući se iz broja u broj, njihovi su apetiti rasli, njihovi tekstovi postajali sve agresivniji i otvoreniji, njihove aluzije sve jasnije, da bi se konačno u Studentu br. 21. oglasili s tekstom čija je sadržina poruka toliko otvoreno i agresivno neprijateljska da je samo njegovo objavljivanje izvanredan uspeh i potvrda ove ideologije — zahvaljujući svojoj volji i lukavstvu Ličnosti su u svetu Dečaka (Tehnologa) svemoćne. Nadmoć i gospodstvo Ličnosti iznad »hijerarhijskih majmuna« (funkcionera) ovde je očigledno potvrđenu:
»hijerarhijski majmuni« daju sredstva, daju mesta na stranicama listova, daju sve ono što ličnosti zahtevaju, a kada Ličnosti objave svoj Manifest, ti »hijerarhijski majmuni« glupo zure u tekstove, ne shvatajući nijednu reč zbunjeno odmahuju glavom i ne znaju šta bi s tim uopšte uradili. Ima li veće ironije od činjenice da se za popularizaciju i afirmaciju ove ideologije godinama ulažu silna sredstva i tako potvrđuje teza Ličnosti da će »hijerarhijski majmuni« ostati uvek samo glupi i beslovesni

»hijerarhijski majmuni«.
Projekt »Dečaci« imao je zadatak da na praktičnom primeru pokaže nastanak konkretnog idola. Ovaj projekat zamišljen je kao afirmacija dotle nepoznate muzičke grupe kroz različite medije: ispisivanjem naziva grupe po zidovima, objavljivanje fotografija, štampanje ploče u »Vidicima«.
»Idoli« su trebali da posluže kao grupa oko koje će se okupiti deo mlade generacije i nove muzičke grupe koje se pojavljuju u Beogradu i šire.
No, postavši svesni popularnosti i svog značaja u muzičkom svetu i među publikom, »Idoli« su se odvojili i distancirali od redakcije »Vidika«, krećući dalje vlastitim putem. Na taj način redakcija
»Vidika« izgubila je mogućnost da manipuliše »Idolima« u smislu praktične provere realizacije svojih »projekcija«. Tekst na drugoj strani u broju 21, »Zašto smo ostali u mraku«, ima nadnaslov
»povodom raspada jednog sistema« i karakterističan podnaslov »ZaŠto se sistem raspao?« Članak je naizgled posvećen godišnjici raspada energetskog sistema, ali je više nego očigledna aluzija na mogući (i poželjni) raspad SFR Jugoslavije. S leve strane davaćemo original tekst, a s desne tumačenje i razjašnjenje, koje na pojedinim mestima čak nije ni potrebno.
»Raspadi počinju s mesta na koje niko ne obraća pažnju«
Zahtev za razbijanje ogledala (rušenje sistema) prvi ističe grupa okupljena oko časopisa »Vidici« u Rečniku tehnologije; oni sami za sebe kažu da su marginalci (str. 3), tj. oni koji se nalaze na marginama sistema. To je mesto na koje niko (i tu su potpuno u pravu) ne obraća pažnju — lomovi, smena redakcije, smena glavnog urednika, dešavaju se »Studentu« ali »Vidici« deluju iz pozadine prikriveno i vešto. Kada se smeni redakcija »Studenta«, »Vidici« samo ponovo ubace svog čoveka (primer B. Mišeljića) i sve zatim bude po starom. Cela ta grupa je kao hidra — odsečete joj krake (smenite redakciju »Studenta«) oni joj ponovo narastu jer je glava ostala nedirnuta (»Vidici«). Mesto na koje niko ne obraća pažnju (»Vidici«) — mesto na kome raspad počinje — prva su pukotina na zgradi sistema, zgradi koja će se, a to veruju članovi ove grupe, uskoro srušiti unepovrat.
»Ko bi mogao pretpostaviti da nam ta veza sa zapadnim sistemom toliko znači, da ćemo se, eto, bez nje, raspasti. Događaji počinju da se odvijaju vrtoglavom brzinom. Uskoro se Istočni bazen u koji spadaju sistemi Srbije, Makedonije i Crne Gore u potpunosti odvaja od zapadnog dela i kratko vreme funkcionišu odvojeno«
Ovo je, nema sumnje, zamišljeni scenario raspada Jugoslavije, scenario poput mnogih njemu sličnih planova najrazličitijih neprijateljskih organizacija. Razlika između njega i ovih ostalih je u tome što je ovaj scenario objavljen u Socijalističkoj Jugoslaviji, u listu beogradskih studenata, SSO i UK SSO. Prekid ekonomskih i drugih odnosa sa Zapadom, dovodi do raspada Jugoslavije i formiranja posebnih »Sistema« Srbije, C. Gore i Makedonije. No uskoro i ovi »Sistemi« postaju žrtve raspada.
Na vrhu piramide nalazi se mesto poznato pod imenom ležište ogledala, ili jugoslovenski dispečerski centar. Tu se zapravo otvara osnovno pitanje: postoji li, u stvari, jugoslovenski sistem? Da li je taj vrh hijerarhijske piramide stvarnost ili samo njen privid? San letnje noći? Ili komitet Ljudi koji kontroliše sistem, poseduje silu, pa je održanje sistema stvar njihove samovolje?
Vrh piramide vlasti upravo je ono što drži ogledalo-sistem i on je nazvan »ležište ogledala«. Predsedništvo SFRJ I SKJ kao dispečerski centar samo su komitet ljudi koji kontrolišu sistem, zahvaljujući tome što poseduju silu. Sistem se održava samo zbog njihove samovolje — kako su oni
»hijerarhijski majmuni«, a ne Ličnosti, jasno je da ne mogu imati volju već jedino samovolju.

Tehnolozi nemaju moć da zaustave raspad sistema — oni mogu samo nemoćno da posmatraju razbijanje ogledala i da očekuju Ličnosti koje će ih ubiti.
Nema moći u toj vrhuški, u tom induktivnom ogledalu. Događaji se odvijaju po sopstvenoj logici propadanja, bez ikakve mogućnosti da se na nju deluje. Zar nije jasno, sistem se raspada a savezni dispečer, jedini koji je u mogućnosti da sve to vidi, sve što može da učini je da posmatra to mnoštvo ogledala s hiljadu različitih slika jednog istog lika.
»Na svom vrhu sistem je potpuno beživotan, samo refleks nekog stvarnog događaja. On nema moć, već samo ideologiju moći, jer je njegova celina samo mehanički zbir delova koji ga čine. Njegova celina nije stvarnost već ideologija. Gomila Ljudi — aveti što opslužuju tu svoju apstraktnu sliku samo su marionete pučkog pozorišta. Kreću se voljom sistema, a ne svojom, ali kad sistem izgubi moć funkcionisanja, nestaje i sila koja ih animira. Oni ne znaju da deluju, već samo da funkcionišu. Tada u panici stvaraju haos. Nikad neće shvatiti da je sistem ono što ih sprečava da budu živi«.
Tehnolozi, funkcioneri, opslužuju sistem koji ih pokreće kao lutkar svoje marionete. Zato se oni nazivaju »marionete pučkog pozorišta«. (Sada je potpuno jasno šta znači »Pučko pozorište IZA OGLEDALA«). Oni nemaju volju već se kreću voljom sistema i ne znaju da je upravo sistem ono što ih sprečava da žive, ne shvatajući da za njih nema života dok ne razbiju sistem.
»Nije više zapanjujuće da ukoliko je hijerarhija organizacije viša, to je manja njena moć i snaga onih koji tu organizaciju čine. Tako je moć onih na samom vrhu najmanja. Oni su samo glumci. Jedino što vrh institucije može da čini je da posmatra, kako oni niži u hijerarhijskom lancu upravljaju svojim podsistemima. Da posmatraju i s vremena na vreme zamole za informaciju
— da možda nemate raspad?«
Vrh piramide — organizacije sastavljen je od Tehnologa koji samo uobražavaju da imaju moć, iako su oni samo glumci u pozorištu ogledala. Kada se ogledalo razbije oni umiru jer nestaje unutrašnjeg pokretača njihovog kretanja
»Ne postoji bolja slika prividne stvarnosti koju sistem proizvodi. Sistem kao takav, kako je to pokazao Kant, i jeste sama proizvodnja privida. Vrh sistema nije nikakva stvarnost niti vrh piramide u svojoj beznadežnoj naspramnosti ima neki stvaran odnos prema postojanju. On je samo refleks, ogledalo, puka ideologija: staklo.

BEZ KOMENTARA

Dakle, drage kolege, odgovor na postavljeno pitanje glasi: sistem se raspao i sistem će se raspasti zbog prirode samog sistema.«
»Tamo gde ima volje — nema raspada. Kada sistem zadobije voljom celinu prestaće da bude sistem — postaće stvarnost. A stvarnost je tu, na staklu, ili iza. Ljudi ne mogu da rešavaju

probleme koje sistem stvara jer tu i nema ljudskih problema.«
U okviru sistema ne mogu se rešavati ljudski problemi, čak štaviše, svi problemi, nastali su upravo kao posledica postojanja sistema — da sistema nema ne bi bilo ni problema. Sistem i raspad, to je svet Tehnologije, Dečaka bez volje. Nasuprot tom lažnom svetu, svetu privida, stoji svet ličnosti, svetu kome nema raspada (»Tamo gde ima volje nema raspada«.)
»Vi, odabrani, koji znate moć svog daha, stvorite njime vrtlog života, USTANITE I RAZBIJTE VEĆ JEDNOM TO PROKLETO OGLEDALO NEMOĆI. I pogledajte svet ne na kontrolnom ekranu, već raširenim zenicama svojih očiju.« »Na polju su svi jednaki i vidici su svima otvoreni«.
Otvoreni poziv na rušenje sistema. Bojni poklič varvarima da krenu i razbiju ogledalo.
Teorija ogledala u interpretaciji časopisa »Vidici« nije originalna. Još u XIX veku izrodio se anarhizam kao želja za rušenjem kapitalističke države i države uopšte. Isto je i učenje o »Volji« i
»Ličnosti« samo varijanta Ničeove teorije Nadčoveka. Podela ljudi na Ličnosti i Dečake, na više i manje vredne jedinke, takođe ima svoj pandan u rasističkim teorijama Čemberlena, Godinoa, Hitlera i Rozemberga. Prisutan je uticaj psihoanalize i antipsihijatrije (podvajanje ličnosti, ogledalo se poistovećuje s institucijom) kao i uticaj dela Hakslija i Kastanede. Svoje mesto u ovoj idejnoj konfuziji nalaze i filozofija Panka i Novog talasa, posebno onaj deo koji tretira neku formu rušilaštva (anarhizam i ludizam). Primetan je uticaj Bazalje i Negrija (neoanarhizam, teoretičari crvenih brigada), i anarhosindikalizma (teorija horizontalnih struktura poljaka Lamentoviča).
Stoga ova ideologija predstavlja komilaciju — »metapapazjaniju raznorodnih ideologija«, uglavnom »radikalnih« i »anarhoidnih« (društveno rušilačkih) s posebnom razradom i primenom na konkretne društveno-političke i ekonomske uslove.

Herbert Majer

ISTORIJA JEDNE LAŽI

Živimo u vremenu mistifikacija, vremenu dezorijentacije uzrokovane gubljenjem centra i desakralizacijom. Takvo vreme pogoduje pojavama lažnih mesija, bujanju ne manje lažne duhovnosti i procvatu falsifikovane mistike. Prevara često poprima privid istine. Prisetimo se samo Kristijana Rozenkrojca koji je u dokolici sastavio basnoslovnu povest o družini Rozenkrojcera. Čitaoci te nebulozne, sinkretističke proze — a da to autor nije ni slutio — osnovali su red i dali svoj udeo sveopštoj pometnji i moralnom rasulu koje potresa same temelje evropske civilizacije.
Odnedavno se u krugovima »ezoteričara« povlači fama o Evanđeoskim biciklistima Ružinog krsta. Ta mistifikacija, najobičnija komplikacija prethodećih joj mistifikacija, našla je, na žalost, pobornike čak među autorima nesumnjive reputacije. Jedan od dokaza više u prilog tezi da niko — ukoliko napusti pouzdano područje nauke i verodostojnosti eksperimentalnog metoda — ne može biti imun od zablude. A zabluda je, u slučaju o kome je reč, više nego očigledna. Već na prvi pogled možemo videti gotovo naivno šarenilo u spisima tobožnjih Evanđeoskih biciklista; oni nisu ništa drugo do gomila potpuno oprečnih pojmova nasilno povezanih u maglovitu teoriju. Čega sve tu nema: ikonoklazma, teologije, psihoanalize, sholastike, astrologije, mehanike, sumnjive poezije, lažnih biografija, krivotvorene istorije, nategnute, očito iskonstruisane simbolike. Gotovo da se sa sigurnošću može tvrditi da takvo bratstvo, kao skup ljudi, u stvarnosti i ne postoji. Pre će biti da je fama o biciklistima plod nekolicine dokonih falsifikatora.
Pre nego što opovrgnemo i demaskiramo izvore i dokumente, pogledajmo kakvi su ciljevi famoznih biciklista. Sekta, navodno, potiče od tajnog udruženja kovača iz Antiohije razasutih po svetu sa ciljem da s kolena na koleno prenose tajno učenje koje se svodi otprilike na sledeće: postoje dve vrste majstora: zidari i kovači; prvi su sinovi zemlje, u dosluhu s đavolom; Archaitektones (kako ih nazivaju) imaju jedan jedini cilj: sagraditi kulu koja će dopirati do neba. Njihov prvi pokušaj, izgradnja Vavilonske kule, osujećen je, ali bratstvo zidara nije odustalo od plana. Prva kula je samo arhetip poslednje, savršene, naopake kule koja treba da bude sagrađena pod zemljom kao sistem dovoljan sam sebi — totalni grad. S druge strane, antiohijski kovači, kao sinovi vatre, čuvari su davnašnjeg Zaveta između Boga i ljudi; oni su sinovi neba. Tobožnji zadatak nastavljača tradicije antiohijskih kovača, Evanđeoskih biciklista, jeste da utiču na tok istorije i da osujećuju planove zidara. U Tatlinovom projektu za spomenik II Internacionale, biciklisti su tobože prepoznali znak poslednjeg vremena i, posle vekova ćutanja, odlučili da diskretno oglase svoje učenje. Iz postojećih
»dokumenata« proizilazi da se protiv namera arhitekata biciklisti bore sinergijom umrlih, živećih i budućih bratstvenika (Sic!) A da bi lakrdija bila veća, oni ta čine tako što umrli članovi (budući da iz onostranosti vreme posmatraju integralno) poučavaju nerođene kako da utiču na događaje. Živi

članovi, zemaljski tabor bratstva, postoji samo da bi neprekinuta nit imala materijalni oslonac. U suprotnom, sve bi bilo tek iluzija. Što, uistinu, jeste. Time se ujedno objašnjava ovozemaljska pasivnost Evanđeoskih biciklista. Središnje mesto biciklističke mistike svakako je plan da se arhitekti nadmudre tako što će zidanje poslednje kule projektovati sami biciklisti; oni treba da graditeljima podmetnu prividno savršen projekat građevine koja će, nakon što bude sagrađena, u određeno vreme uništiti samu sebe. Šarmantno, nema šta!
Pogledajmo sada dokumente Evanđeoskih biciklista. Tu je najpre Bazelski pergament, povelja neodređene starosti, ispisana potpunim besmislicama u kojima neki tumači nalaze skrivenu materiju. Ukoliko je taj pergament i autentičan, on ne govori ništa. Tekst ne zavređuje ni navođenje. Mirne duše možemo reći da je najbanalnija lakrdija.
Drugi dokument je POVEST O KRALJEVSTVU čije se autorstvo pripisuje izvesnom kralju Karlu Ružnom. Istorijski izvori ne beleže ime takvog kralja. Ni pomena o njemu. Doduše, sam Karlo Ružni u POVESTI najavljuje svoj nestanak s istorijske pozornice skupa sa svojim fiktivnim kraljevstvom. Možemo li u tome prepoznati ruku falsifikatora koji, znajući da obmanjuje, čisto literarnim sredstvima priprema sebi odstupnicu. Uostalom, treći tobožnji dokumenat, ĐAVOLSKE DVOKOLICE, pripisivan majordomu kralja Ružnog, prenet je u potpunosti iz romana Fama o biciklistima malo poznatog pisca, štampanog u izdanju »Prosvete«, iako zagovornici evanđeoskih biciklista proturaju tezu da je pisac taj koji je preuzeo majordomov tekst.
Čitavu tu ujdurmu ne bi bilo dostojno ni pominjati da ona ne sadrži i niz političkih implikacija uvijenih u prozirni veo misterioznosti. Evanđeoski biciklisti, postojali oni ili ne, smatraju se legitimnim podanicima Istočnog rimskog carstva, Vizantije, i ne priznaju nikakve državne tvorevine nastale na tlu koje je Vizant zauzimao. Nije daleko od razuma pretpostaviti da Evanđeoski biciklisti lako mogu biti kreacija odeljenja za političku propagandu neke od velikih sila kojima postojeće stanje mira nije u interesu. U svakom slučaju morbidna fama, koja preti da postane pomodna, svedoči da svetom ljudi još uvek haraju fantomi sujeverja, da maglovitost i tajanstvenost još imaju dobru prođu i da uporno, ali sa sve manje uspeha, pokušavaju da stanu na put naučnom i tehnološkom progresu čovečanstva.
»Christian science monitor«

Çulaba Çulabi

KAKO SAM POSTAO ČLAN REDA MALE BRAĆE EVANĐEOSKIH BICIKLISTA RUŽINOG KRSTA (ISTORIJA SATOVA)

Moram priznati: onoga jutra kada sam uhapšen zaista sam udario svoju majku. Zato što me nije probudila na vreme. Prethodne noći sam ostavio poruku da me probudi u osam, ona me je probudila u devet i tako sam zakasnio na važan sastanak. Ustao sam i onako besan joj udario šamar. Gotovo simboličan. To dođe kao neka ispovest. Da li osećam grižu savesti? Da, ali ja osećam grižu savesti kada učinim bilo šta; na primer kada pređem ulicu ili pomirišem cvet. Dakle, udario sam mami šamar i ubrzo iskusio u šta sve čoveka može da uvali jedan šamar koji je, kao i sve drugo uostalom, možda samo fikcija. Nije prošlo ni pola časa a već sam bio uhapšen i stajao u policijskoj stanici pred zapanjenim policajcima koji nikako nisu mogli da poveruju da sam podigao ruku na roditelja. Posao tih ljudi podrazumeva da često podižu ruke na ljude s kojima nisu ni u kakvom srodstvu, a oni su se
— o licemerja! — zgražavali što sam ovlaš udario majku. Mišljenja sam da čovek treba katkada da tuče svoju majku, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ga je rodila — cap! — presekla pupčanu vrpcu i gurnula u svet, u kome bezuspešno pokušava da se vrati u bezbednost uterusa gurajući penis u vulve žena, zalud pokušavajući da proširi ulaz, da se zavuče, da pobegne s lica sveta; čineći smrtni greh bluda.
O svemu tome sam razmišljao kasnije u zatvorskoj ćeliji. I o tome kako su sasvim moguće stvari neverovatne današnjim ljudima. Šta je lakše nego udariti svoju majku? Uvek je nadohvat ruke, a i ne nada se udarcu. Pa ipak, zdravom razumu je to neshvatljivo. Čemu li se nadao Isus iz Nazareta propovedajući sveopšte uskrsnuće mrtvih? Taj me je zdravi razum, pošto volim da stvari predstavljam vizuelno, oduvek podsećao na onog gardijskog pukovnika iz Kremlja koji svake noći zaspi, utone u ništavilo, ne čudi se tome, a na pomen uskrsnuća maša se za »kalašnjikov« i od besa puca u vrane na kremaljskim kulama u koje su, tobože, ugrađeni prislušni uređaji CIA-e, čuvenog pukovnika Morozjova, opisanog u Moskovskim memoarima T. J. Džemsa, prvog sekretara ambasade Sjedinjenih Država. Eto, takvi tipovi su pobili na stotine ljudi u Gulagu, a da nijednom nisu podigli ruku na majku. U takvim situacijama najbolje je latiti se Hegela; taj ume sve da opravda. »Proces života« — piše on — »isto je toliko uobličavanje koliko i ukidanje lika.« Ta dijalektika je nepobitna. Uprkos svemu, mi nastojimo da naš lik bude samo uobličavan, što je donekle shvatljivo, ali nemoguće. Zato dolazi do nesporazuma. Život nastoji da nas ukine, mi se opiremo i time se još više uplićemo u protivurečnosti kao u živo blato. Zbog svega pomenutog, ne treba mi previše zameriti taj mali udarac; samo sam bio oruđe nesavladivih sila destrukcije.
Eto, mislio sam, svako od nas duboko u duši ima po jednog pukovnika Morozjova. I ja, naravno.

Jednog jutra sam, na primer, otvorio prozor i u sobu mi je uletela ptica, potom nekoliko njih i za tili čas prostorija se ispunila lepetom malih krila i glasnim cvrkutom. U svojoj maniji klasifikovanja primetio sam da ih je bilo raznih vrsta: Fringilla coeleba, Tudus merula, Sturnus vulgaris, Hirundo rustica, Ignica pillus... Stajao sam usred tog meteža, kao Mojsije na Sinaju i pitao se: kako je to moguće? A opet, kao sasvim normalnu činjenicu sam prihvatio da isto tako odjednom na vrata fudbalskog stadiona nahrupi i svih sto hiljada ljudi. Ptice behu svuda po sobi: na polici za knjige, na lusteru, na ormaru, na krevetu, na stolu. Dve-tri najmanje su čak čučale naherene na slici Josifa Visarionoviča, preteci da je obore. Stajao sam usred tog pernatog meteža i kršio ruke misleći: sve će upropastiti; zatrpaće i mene i sobu izmetom, sve će se pretvoriti u guano, odlično fosfatno đubrivo. Nisam ni pomišljao da su one vesnici nebeskog sveta, simboli anđela, koje mi je samo Proviđenje poslalo da se okanem sistematizacija i klasifikacija.
U to vreme, pre nego što sam u zatvoru upoznao Kowalskog, živeo sam u jednoj odaji pakla. Istina, čekao sam Božiji glas, ali mlako, više da bih se obmanjivao. Gotovo da sam u prostoti očekivao gromoglasni uzvik iz nebeskih visina, što savršeno pokazuje ogromnost moje gluposti, okorelost u antropomorfizam koji se ne usteže ni pred ovakvim besmislicama: noge stolice i glava države. Tek mi je Kowalsky objasnio stvar; da Bog odavno ne govori i da se, preko posrednika, može oglasiti retkim srećnicima u snu; da je potpuno ćutanje savršena artikulacija, a da je svaki govor laž, u najmanju ruku besmislica. Taj Kowalsky je pripadao nekoj sekti, Biciklistima Ružinog krsta. Saznao sam puno o Biciklizmu za tih nekoliko dana provedenih s njim u istoj ćeliji. Uhapšen je zbog razbijanja satova. Biciklisti Ružinog krsta, naime, smatraju časovnike sotonskom napravom.[4]
Evo kako mi je Kowalsky ispričao taj događaj. Najpre je rano ujutru razbio svoj budilnik. Potom je otišao u posetu nekolicini prijatelja, ubedio ih u korist od razbijanja tih naprava, pa su zajedno razbili dvanaest, što ručnih, što džepnih časovnika, što budilnika, naočigled zapanjenih prolaznika u jednoj ulici u samom centru grada. Međutim, nisu se zaustavili na tome. U obližnjoj prodavnici kupili su još dva tuceta jeftinih satova i počeli da ih razbijaju dok je Kowalsky propovedao okupljenim radoznalcima da se okanu vremena i da se zagledaju u večnost. Onda su Kowalsky i prijatelji uzjahali bicikle i odvezli se niz ulicu, razbijajući javne časovnike sve dok ih policija nije zaustavila i pohapsila. No, vrhunski podvig Kowalsky je napravio u policijskoj stanici. Hipnotisao je prisutne policajce i naredio im da porazbijaju svoje časovnike. Kada su se povratili iz stanja hipnoze, policajci su iskalili bes na Kowalskom. Bio je pun modrica, ali zadovoljan. Moram priznati da me je ta ideja o razbijanju satova oduševila u priličnoj meri.
— Kod tih časovnika — rekao mi je Kowalsky — pogotovo digitalnih, ne sviđa mi se što prebrzo rade, što odbrojavaju i stotinke sekundi. Uopšte, oko vremena je ispletena mreža velikih mistifikacija. Pre svih ona o tobožnjoj objektivnosti vremena. Čista besmislica. Vreme je potpuno subjektivna stvar, ali nije svaki čovek subjekat, to je nevolja. Časovnici možda i jesu egzaktni, ali vreme nije, vreme je stvar ličnosti, čak afiniteta. Zato što više niko nije bez časovnika, svi su bez vremena. Na tu mistifikaciju se zatim nadovezuje čitavo mnoštvo drugih, kao ona o sveopštem napretku tehnologjje i medicine koji su uslovili produženje ljudskog veka. Moguće je da je ljudski vek produžen, ali samo pro forma. Prema nekim istraživanjima, koja ne polažu pravo na egzaktnost (daleko od toga), u XIII veku 50 godina je trajalo koliko, otprilike, 110 u XX stoleću. To je tajna: sveopšte propadanje obuhvata i vreme; ono se degeneriše, gubi na intenzitetu. Svet je već upola manji nego pre 1 000 godina. Da bih potkrepio tu tvrdnju poslužiću se fizičkom formulom... I Kowalsky napisa prstom po prašnjavom podu:

s = V/t
— Vidiš — reče — prostor (S) je funkcija brzine (V) i vremena (t). Drugim rečima, ako se brže krećemo, prostor se smenjuje. Nema tu velike mistike, tako nestaje svet.
Sada ću se ponovo vratiti opisu one prostorije pakla u kojoj sam živeo dugo vremena. Bila je to obična studentska soba. Ničeg zastrašujućeg u njoj, nikakvih urlika namučenih duša, nikakvih trozubaca. Gotovo pristojno mesto s prosečnom temperaturom 17°C, neuporedivo manjom od one koja se pripisuje dubinama Hada. Pa ipak, bio je to pakao jer je svako od beskonačnog broja mesta na svetu u jednom istovetno s ostalima: sva su ulaz u pakao. Naravno, ako to mesto zauzima neki čovek; to je conditio sine qua non. Da bih bio pakao moram zauzimati prostor. Čitao sam kod nekih autora da je pakao prostor i da mu je potrebno neko biće unutar njega da bi stravične okolnosti imale smisla. Sklon sam, međutim, da poverujem da je pakao unutrašnjeg porekla, da se on isijava u prostor. Uostalom, ravan projekcije je nebitna. Sve su to deskripcije i besmislice. Potpuno je svejedno da li užas dolazi spolja ili iznutra. Bitan je užas.
Tu, u toj sobi, kojoj je nedostajao samo natpis HOME SWEET HOME pa da lakrdija bude potpuna, moja duša se krčkala u ognju sopstvenog pakla, zavaravajući se prosečnom temperaturom od 17°C, statistikom uopšte. Sve do onoga dana kada sam upoznao Kowalskog i oduševio se Biciklizmom. Slušajući nekoliko dana njegove priče o tom tajnom redu, o njegovim veličanstvenim podvizima, shvatio sam da je čitav moj prethodni život bio niz potpunih promašaja. Osećao sam se nedostojnim da upitam mogu li postati član Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta. Na moju nesreću, ubrzo sam pušten s tim da platim kaznu. Vratio sam se kući, platio kaznu, pomirio se s majkom i gotovo zaboravio na Kowalskog. Nakon dve godine, dobio sam pismo iz Indije. Pitajući se ko bi mi mogao pisati s takve udaljenosti, okrenuo sam koverat i ugledao: exp. Kowalsky.
Evo sadržaja tog pisma: Daramsala, 21. XII 1953.
Poštovani gospodine doktore Çulabi,

Nesumnjivo ste iznenađeni što vam se javljam iako nismo razmenili adrese, ali isto tako sam ubeđen da se nećete naljutiti. Pre dve godine, kada sam imao čast da zajedno s vama delim istu ćeliju, govorio sam o Maloj braći evanđeoskih biciklista Ružinog krsta. Pamtim još uvek interesovanje koje ste pokazali za moje, verovatno rastegnuto, izlaganje. Isto tako sam uveren da ste i sami poželeli da pripadnete bratstvu, ali da se niste usudili da pitate. Međutim, moram vam reći da ste vi već tada uveliko pripadali evanđeoskim biciklistima. Naravno, nesvesno. Ali, najbolje i najuzvišenije stvari se čine nesvesno. O tome govore čak i pripadnici one ništavne sekte psihoanalitičara.
A sada ću preći na objašnjenje koje vam dugujem. Evo kako je moguće da pripadate bratstvu, a da godinama ne budete svesni toga. Umrli pripadnici našeg starog i časnog reda nakon smrti ne prekidaju svoju delatnost. Naprotiv, moglo bi se reći da prava delatnost svih biciklista Ružinog krsta započinje tek tamo, mada je ta odrednica besmislena. Istrgnuti iz vremenskog toka, oni izvestan deo prošlosti i odgovarajući deo budućnosti sagledavaju integralno. Održavajući predanje, naši umrli oci znaju sve pripadnike Male braće, kako one koji su bili i koji jesu, tako i one koji će tek doći. Sledstveno tome Veliki Majstor reda je znao za vas mnogo pre nego što sam za vas znao ja koji sam

određen da vam budem mentor, a mnogo, mnogo pre nego što smo se upoznali u onoj šarmantnoj ćeliji. Pre nego što vas uvedem u tajne Reda, sledi upozorenje: nije ni lako ni jednostavno biti evanđeoski biciklista. Morate biti spremni na sve. I iznad svega — verovati u sve.
Običaj je da mentor novoprimljenom članu ispriča nešto iz svog života. Svrha tog čina je inicijacija, jer su mentor i kandidat povezani na mističan način. Bez obzira da li će se ikada sresti i koliko su međusobno udaljeni, njihovi životi su povezani i oni se na neki način dopunjuju, čine koherentnu celinu, pa je stoga u svakom momentu broj pripadnika evanđeoskih biciklista paran. Onoga dana kada jedan od članova umre, mentor počinje da sastavlja tekst za inicijaciju. No, tekst se šalje na dan rođenja umrlog člana. Vaš prethodnik u Redu, čije je tajno ime bilo čelični, rođen je 21. XII i stoga vam je pismo upućeno tog datuma. Budući da pisma iz Daramsale putuju do odredišta tačno 40 dana, vi postajete svesni da ste jedan od biciklista istog momenta kada vaš prethodnik, nakon posmrtnog perioda očišćenja, čija se dužina izračunava formulom: datum smrti + vreme od datuma smrti do datuma rođenja + 40 dana, postane svestan da je prebrodio smrt, prošao Drugu inicijaciju i uvrstio se u večnu hijerarhiju. Tako se svesnost pojedinaca, a i čitavog reda neprestano uvećava zahvaljujući brižljivoj koordinaciji ovostranih i onostranih zbivanja. Na taj način Velika Tajna se brižljivo sakriva od svetine, istovremeno se sve više otkrivajući posvećenima. To ide tako daleko da čak i ljudi izuzetne duhovnosti, ali skeptici u srcu, samo postojanje reda smatraju za ne baš uspelu šalu.
Za sada toliko. Setite se reči sv.Pavla: »Mlijekom vas napojih a ne jelom, jer još ne mogoste.« Sledi moja ispovest. Valja da imate na umu da ona nije istinita jer na ovom svetu više ništa nije istinito. Jednom davno, Istina se otkrila, ali joj je malo ko poverovao. Zato je svet kažnjen time da veruje u najveće laži.
Ja sam, dragi moj, u mladosti bio i ovakav i onakav, mnogo više zao nego dobar. To više nije bitno. Umrli bratstvenici izbrisali su moju prošlost. Govoriću vam o mom postepenom preobražaju. Nakon mnogo godina bavljenja poezijom i literaturom, nakon perioda u kome sam bio nihilist i revolucionar, prekonoć sam promenio ubeđenje i postao rojalist. Možete se zapitati: kakvo je uopšte uverenje biti nihilist? Odgovor je: najuzvišenije. Smatrati svet i sebe u njemu ništavnim, dostojno je najuzvišenijih duhova. Međutim, godine su činile svoje: postajao sam pomalo konformist, sve teže sam podnosio ekstremnost nihilizma i jedinstvo revolucionara kojima sam pripadao. Ako me je išta dovodilo do besa (govorim u prošlom vremenu jer me više ništa ne čini besnim) to je jedinstvenost i jednoglasnost. Pa ipak, činjenica da sam tada bio podanik jedne države kojom je vladao kralj, davala je mom opredeljenju izvesnu dozu bizarnosti, neophodnu da bih uopšte mogao živeti. Tada, naime, nije bilo moderno biti rojalist. Moji dojučerašnji drugovi su me, da li to treba napomenuti, prezreli, ali ja sam već tada video da se iza njihove brige za dobrobit ljudi krije zavist prema bogatima i već tada sam znao da će, kada pobede, postati isti kao objekti njihovih mržnji. Jer, slično mrzi slično. Uvek mi se u snovima priviđalo jezivo mnoštvo ljudi koji podižu ruke i horski ponavljaju besmislice.
Taj san je ubrzo postao java, ali ja sam i dalje ostao rojalist. Nisam se povodio za modom. Pravdao sam to ovako: da je Gospod hteo da stvori mnoštvo, on bi stvorio mnogo ljudi, ne jednog, kako je postupio, a ovaj — sasvim ljudski od početka — zabrljao. Ako stvari stoje tako, mislio sam, onda po svaku cenu treba biti nejedinstven i nesaglasan.
Druga, vrlo bitna stvar za moje preobraćanje, bila je heraldika. Oduvek sam, verovatno zbog svog niskog porekla, osećao strahopoštovanje prema grbovima kraljevskih i plemićkih porodica; svi ti lavovi, orlovi, ushićivali su me do suza svojom zračećom otmenošću. Da, znam, nije sve bilo otmeno u stara dobra vremena, ali je vizuelno bilo mnogo bolje oblikovano i mnogo manje naivno od

crvenih komada platna koja su moji bivši drugovi, odmah nakon pobede, izvešali po fasadama zgrada, a na kojima je pisalo da je sve odlično i da će biti još bolje. Da stvar bude gora, rulja je verovala da je zaista odlično i da će biti još bolje. (Ogromna je snaga pisane reči i zato je oni kontrolišu s toliko pažnje). Zapravo me je vređala naivnost težnje da mene (ili bilo koga) ubede da sam postao od majmuna, da sam sada čovek i da treba da budem srećan zbog toga. Pre svega, na ovom svetu ne postoji mogućnost, potom ni pravo, da neko bude srećan, što je svima jasno ali niko neće da prizna. I to zbog kukavičluka. Zato deca po školama moraju da uče ordinarne laži umesto da ih podučavaju Nagarđuninoj metafizici i spisima sv. Avgustina.
S druge strane, u meni je rasla svest da opredeljenje za rojalizam nije degradacija već napredak, jer je sveopšta demokratizacija dovela do nihilizma. Ponekad je progresivno vratiti se unazad. Kao što je: svet postao iz ničega, tako sam ja postao iz nihilizma. Uvideo sam da mi je dato poslanje od Gospoda. Razlika između starozavetnih proroka i mene, u moralnom i svakom drugom pogledu, bila je više nego očigledna, naravno na moju štetu. Ali vremena su se promenila, opet na moju štetu; ljudi su sve slabijeg kvaliteta. I tako — pravedno je da debilima (kakvi su ljudi) prorok bude debil (kakav sam ja). Pretpostavljao sam, po analogiji sa Starim zavetom, da me očekuju progoni. Osobina homo sapiensa, osobina koju antropolozi, psiholozi i sva ta bagra nikada ne pominju, a koja je najkarakterističnija za tu vrstu, jeste da on jednostavno ne želi da čuje istinu o sebi i spreman je da ubije da je ne bi čuo. A istina je kratka i jasna: hulja i pokvarenjak. A opet, sklon laski, taj homo naseda na najfantastičnije laži. No, gde je oholost tu je i Nemezis, a Nemezis je najokrutnija prema onima koji za oholost nemaju pokrića: prema svim tim individuama niskog porekla koje žele da se emancipuju, koje se sopstvenim hendikepom ponose.
A potom ta ljubav prema radu, te glorifikacije argatovanja, to divljanje po ugljenokopima, ispunjavalo me je tihom, potajnom mržnjom. Bog ništa ne radi, kako je to dokazao sv. Avgustin u De civitate Dei. Zaricao sam se po sto puta da nikada ništa neću raditi. Tešio se mišlju: možda je moja lenjost dokaz da sam u prethodnoj inkarnaciji bio markiz ili baron. Pa onda ona glupost o istorijskom progresu: beda robovlasničkog sistema! Mrak srednjovekovnog feudalizma! Sami nonsensi. Pogledajmo: rob je radio, dobijao samo hranu i odeću i nije imao slobodu kretanja. U redu. U feudalnom poretku (prema kome osećam slabost), kmet je radio, dobijao malo više hrane i odeće i nije imao slobodu kretanja. U redu i to. Da vidimo kakav su nam progres doneli emancipatori. Sada radnik ima (navodno) neograničenu slobodu kretanja, plata mu dostaje (jedva) za hranu i odeću, ne i za putovanja. Hoću samo da vam pokažem — što je vrlo važna tačka inicijacije — da se u istoriji ništa ne menja osim forme. Ništa i nikada bitno. Samo gospodstvenost, otmenost i uglađenost propadaju. Evo i primera: pokušajte da zamislite lepotu jednog srednjovekovnog lova u koji se išlo s lukom i strelom, na konju, i onda takav jedan lov uporedite s današnjim velikaškim lovovima gde
»lovci« naliveni votkom pucaju u drogirane i vezane jelene.
U krugu mojih najužih prijatelja preovladala su dva mišljenja o mom preobraćanju. Jedno — da je to poza, drugo — da sam skrenuo pameću. Stvar je stajala: pola-pola. Samo, te me činjenice, da poziram i da skrećem s uma, nisu ni najmanje uznemiravale. Naprotiv. Prvo: svaki je stav poza, tu se ništa ne može učiniti. I smrt je poza. Ima li šta izveštačenije od jednog mrtvaca? A potom: čega ima lošeg u skretanju s uma. To je, da se izrazim političkim žargonom, skretanje s pogrešnog kursa. Nikada nisam mnogo držao do ljudske pameti. Kao ni do herojstva uostalom. Mislim da je herojstvo najviši stepen kukavičluka. Čovek se plaši smrti i, hajde sad, učinimo to spontano, jurišajući na rov, razbijajući tremu povicima URAAAAA!; poginimo i ostanimo potomstvu u pamćenju ne kao kukavice i samoubice, nego kao heroji. Od pamtiveka je tako, a potomstvo ne haje za to. Ljudska glupost je

večna. Štaviše, ona je večnost sama. Ko to spozna, ko prezre mudrost sveta, postaje besmrtnik.
Računica sasvim jednostavna: ako mislim da sam glup, mudar i besmrtan; ako mislim da sam pametan, glup sam i mrtav. Çulabi, nota bene. Otkrilo mi se da sam besmrtno biće, ali to mi nije donelo ni malo olakšanja. Naprotiv. Bolje sam se osećao dok sam bio nihilist; nihilisti se uopšte bolje osećaju od ostalih. Bar u prvo vreme, dok su opijeni ohološću, poput Ničea koji je gromopucatelno oglašavao smrt Boga i na kraju umro on. Sada se mirne duše može uzviknuti: Niče je mrtav i, to će biti potpuno tačno. A o Bogu se još ne zna ništa; joŠ je okružen nepoznanicom, što je osobina koja me je naročito privlačila kod njega. Pompa i gungula — to je za svetinu. Treba se okrenuti tajanstvenom, mračnom: tajnim društvima, tajnim bratstvima, pa čak i tajnim agentima, zašto ne. Ja sam, na primer, osećao izvesnu naklonost i prema tajnoj policiji samo zato što sve rade daleko od očiju javnosti. A Niče je voleo buku. Išao je tako daleko da je, u bezumnoj težnji za moći, počeo da vizuelno anticipira Staljina: ista frizura, isti brkovi, isti pogled. Ali nije imao uspeha. Staljin je nedostižan.
Kako sam dublje tonuo u mračnjaštvo, sve više su u meni rasle simpatije za, tada već pokojnog, Josifa Visarionoviča. Nabavio sam njegovu sliku (kao što ste to jednom učinili i vi) i stavio je na zid pored slike Spasitelja. Priznajem, zaveden propagandom i demokratskim idejama, izvesno vreme sam bio antistaljinist. Ali, kako sam duhovno stasavao postajalo mi je jasno da je Staljin nepravedno oklevetan po već ustaljenoj praksi čovečanstva da prezire svoje najbolje sinove. Çulabi, nota bene. Čim svetina pljuje po nekom, valja ga ceniti. Trebalo je da Josif Visarionovič posluži kao žrtveno jagnje; da se na njega svali krivica za mnoštvo zločina. Stvari stoje drugačije: rulja hoće da potkazuje, da ruši, da skrnavi, da ubija. Nemojmo se zavaravati; jedan jedini čovek nije u stanju da milione načini zlikovcima ukoliko oni u dubinama duše već nisu zlikovci. Staljin je tu, da se tako izrazim, samo katalizator; agresiju rulje je usmeravao tako da budu uništeni oni koji bi Sotonin naum u potpunosti ostvarili. Nikada ne zaboravite da zlo u poslednje vreme nosi masku dobra.
Za sada toliko. Bratskim pozdravom čestitam vam pristupanje časnom redu Male braće
evanđeoskih biciklista Ružinog krsta.




P. S.
Kupite bicikl marke ROG.
Možda je sramota priznati, ali ja nisam umeo da vozim bicikl. Uprkos svemu, kupio sam stari velosiped marke ROG i marljivo vežbao u dvorištu. U sledećem pismu koje sam dobio, ovoga puta iz Teherana, Kowalsky je pisao da nije bitno umem li ili ne umem da vozim bicikl; objasnio je da je bitna simbolika. Bicikl je, naime, jedina vertikalna naprava; on protivureči gravitaciji. Po sebi, on nema nikakvog značaja i predstavlja neku vrstu mandale čija je svrha da pobuđuje na kontemplaciju.

Takođe mi je saopštio da je Veliki Majstor reda odlučio da ovozemaljski život posvetim izučavanju vremena i satova.
U tom pismu, koje na žalost ne posedujem, Kowalsky mi je podrobnije govorio o prošlosti našeg bratstva. Početkom III veka, kada je nastao red, zvao se jednostavno Mala braća. U XVI veku dodat je pridev »evanđeoski«. Već u XIX veku, postali smo i biciklisti, a u XX — biciklisti Ružinog krsta.
Postoje, istina, podaci — pisao je Kowalsky — da je još u XIII veku neki pravoslavni monah iz manastira Žiče, pokušavao da konstruiše bicikl. Sačuvani su i crteži nezgrapne drvene konstrukcije koja je ipak ličila na velosiped u gotovo svim pojedinostima. Međutim, pouzdano se zna da pomenuti monah, zvao se Kalist, nije pripadao redu. Sablažnjen, iguman manastira je naredio da se »sotonina vešt« spali i prvi bicikl na svetu tako je završio na lomači, O sudbini konstruktora, monaha Kalista, nema nikakvih podataka. Pa ipak, iako nije bio član Reda, biciklistička trka »Giro d'Italia 51« bila je tajno posvećena uspomeni na tog čoveka.
Imenu reda — pisao je još Kowalsky — ako se dobro sećam, u istoriji nema kraja. Već sada se zna da Mala braća uskoro treba da dobiju još jedan atribut, »koja mukotrpno okreću pedale ka Golgoti«, ali se konzervativni pripadnici reda odupiru promeni imena...
Koliko sam mogao razabrati iz daljeg toka pisma, Mala braća će dobijati sve više i više atributa i njihovo puno ime na dan suda istovremeno će biti i njegovo delo — duga rečenica kojom je do u tančine opisano sve ono što su Biciklisti učinili u vremenu...
I to je sve što mogu reći. Došlo je vreme da završim svoju povest o tome kako sam primljen u red Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta.

Çulaba Çulabi

ISTORIJA SATOVA

Poštovana gospodo,

Ovaj skromni rad rezultat je niza godina istraživanja koje stoje u očiglednoj nesrazmeri s njegovim volumenom. Treba naglasiti da je ograničenost teksta sračunata na to da u najkraćim crtama ukaže na neke bitne momente razvoja naprava za merenje vremena ne upuštajući se u podrobnija objašnjenja.
Vreme je, kako sam ustanovio, antropomorfno. Otuda i ne čudi što su ga Heleni tako i zamišljali, kao personu boga Hronosa. Nema sumnje da vreme pripada čoveku i vice versa. Bog je izvan vremena. Time se hoće reći da ono nije neka nepromenjiva, objektivna, spoljašnja sila. U svom delovanju, čovek se ravna po vremenu, ali ono je ipak onakvo kakvim ga čovek načini. Nadalje ono nije beskonačno: čovek nestaje u vremenu, to je nepobitno, ali i vreme nestaje u ljudima. Umirući, svako odnosi svoj deo vremena u grob u koji dospeva upravo zbog delovanja vremena. Tako se stvara zagrobna zaliha vremena, a time se objašnjava mogućnost komunikacije s umrlima. Ali neretko demoni, koji su kao duhovna bića potpuno vanvremeni, koriste radoznalost spiritualista da bi unosili pometnju.
Jedna od najstarijih naprava je peščani sat. Sastoji se od dve posude spojene uzanim prolazom. Klepsidra je ispunjena finim peskom koji iz gornje ističe u donju posudu, čineći vidljivim, gotovo opipljivim, protok vremena. No, simbolično posmatrano, gornja posuda predstavlja nebo, a donja zemlju. Prema spisima Jovana iz Kelna, isto se događa s vremenom istorije: vreme određeno Proviđenjem »curi« iz večnosti, pa se poslednja vremena mogu prepoznati po ubrzavanju događaja prema analogiji s klepsidrom: ako posmatramo peščani sat vidimo da se mala količina preostalog peska vrlo brzo sunovraća u donju posudu. Odatle činjenica da ima atletičara koji na 100 metara trče ispod 10 sekundi jeste znak skore propasti. Oduševljenje s kojim se prima svako novo obaranje rekorda dokaz je duhovne otupelosti ljudi našeg doba.
Međutim, pojava mehaničkog sata već je nasilje nad vremenom. Rad časovnika se ubrzava vešanjem tegova, sabijanjem energije u opruge koje svojim opuštanjem, kontrolisanim sistemom zupčanika, sve brže i brže pokreću kazaljke, a s njima i sve ostalo: broj otkucaja srca, udisaja i izdisaja. To dovodi do pojave srčanih oboljenja i tuberkuloze, što je zapazio i Johan Hojzinga.
Na visoravnima Tibeta, u sinajskim, atonskim i evropskim manastirima još se radilo na potpunom usporavanju ličnog vremena ne bi li se bacio pogled u bezvremeno, dok je redovnik Gilbert, kasniji papa Silvestar drugi, konstruisao mehanički, »po svoj prilici vodeni sat«. Ubrzo je sat podeljen na

šezdeset minuta. Vreme devalvira i nastaje inflacija: umesto 24 časa ljudi su imali na raspolaganju 1 240 minuta; po prvi put se javlja dosada, smrtni greh accediae koji će kasnije dovesti civilizaciju Zapada na ivicu propasti. Malo potom i esnaf časovničara — kome pripadate i vi poštovana gospodo
— taj esnaf povučenih, vrednih ljudi koji imaju brojne porodice, nikada se ne opijaju i tajnu svog zanata odnose u grob. Oduvek sam osećao neobično poštovanje za te majstore, tu gospodu koja u naprave za merenje vremena pobožno zure kroz uveličavajuće staklo.
Ali nije trebalo čekati dugo da i minut devalvira, pa da uznapredovala veština izgradi časovnik koji će pokazivati i sekunde. Seksagezimalna podela vremena, zasnovana na broju šezdeset, unutar jedne kulture zasnovane na decimalnom sistemu, nedvosmisleno ukazuju na vezu sa haldejskom magijom.
Elektronski časovnici su izgubili i poslednji simbol večnosti na svojoj konstrukciji — brojčanik u obliku kruga. Mali monitori vrtoglavo odbrojavaju desetinke, pa i stotinke sekundi. I ne samo to; one računaju, alarmnim zvoncetom bude svoje vlasnike. Ali to nije tačnost. Usitnjavanje vremena pomoću elektronskih mašina pokazuje njegovu ništavnost i ništavnost nas samih u njemu. Zahvaljujući časovnicima postali smo apstraktni poput definicije sekunde, a ona glasi:
Sekunda je trajanje od 9 192 631 770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133.
Ali to nije sve. Japanski naučnici uveliko rade na projektu kompjuterizovanog časovnika s biočipovima koji bi se ugrađivao u organizam čoveka. Taj časovnik će preuzeti na sebe veliki deo funkcija; biraće korisniku društvo, pomagati mu pri donošenju odluka, kontrolisaće stanje zdravlja. Predviđa se i takav časovnik prefinjene inteligencije koji svog vlasnika, ukoliko ustanovi da je ovaj štetan za društvo, najpre pokušava da prevaspita, a potom ubija.
Uprkos svemu, poštovana gospodo, zajedno s vama delim verovanje u povratak starih, dobrih časovnika sa kukavicama i klatnom.
(Govor održan na godišnjoj skupštini Asocijacije konzervativnih časovničara Evrope, London 1959.)

Sava Đakonov

HODOČAŠCE U DARAMSALU


Y siguendo el fiel del rumbo Se entraron en el desierto...[5]

Hodočašće u Daramsalu, koje je za javnost imalo formu sportskog nadmetanja, beše preduzeto s drugačijim ciljem. Svrhu našeg putovanja, noć uoči polaska, objasnio je okupljenim biciklistima J. K., izaslanik Velikog majstora. U salonu hotela »Mažestik«[6] sagrađenom nad osom razdvajanja Istoka i Zapada, na kojoj je Zemljina teža najteža na severnoj polulopti i iznosi 1,7 g,  J. K.  je  pročitao poslanicu kojom nam je Veliki majstor poželeo uspeh, a potom održao govor koji su, verujem, svi prisutni zadržali u pamćenju.
Ukratko, govor izgleda ovako: nad Evropom se nadvijaju crni oblaci; zavera arhitekata, započeta  u Vavilonu sa ciljem da se uspostavi Carstvo zemaljsko, ponovo preti.[7] Zadatak evanđeoskih biciklista usmeren je na to da se u planove arhitekata unese pometnja; da se neprimetnim intervencijama tok istorije preokrene u pravcu suprotnom od onoga kojim je naumila ljudska gordost. Zbog toga maršruta tobožnjeg maratona ide smerom suprotnim od onoga kojim je istorija napredovala: sa zapada na istok. Celinu svog zadatka, rekao je J. K., pojedinac ne može sagledati; to nije ni potrebno jer tek sveukupnost učinaka ima smisao. I zato prividna beznačajnost, trivijalnost, pa   i ludost individualnog zadatka ne sme zavarati hodočasnike.
Iste noći, svi učesnici dobili su koverte s naznačenim pravcem kretanja, detaljnim opisom snova koje treba sanjati na pojedinim etapama puta i pojedinačnim zaduženjima. Odmah smo se uverili da upozorenja izaslanika Velikog majstora nisu bila puka fraza. Bez tih upozorenja zadaci bi izazvali gomilu nedoumica. Da navedem samo neke: jedan od biciklista je, na primer, trebalo da u Carigradu,  u određenoj ulici, od određenog čoveka kupi deset grama hašiša i da ga popuši tokom meseca septembra u sobi 213 hotela »Pariz«; drugi, opet, beše obavezan da u Smirni   (posredstvom izvesnog
D. Çulabija) otkupi neku staru kuću, da je obnovi, opremi i onda preda trećem koji u Smirnu stiže 15. avgusta da bi u ponoć između 16. i 17. istu kuću zapalio; jedan je, pak, morao da u Atini otvori trgovinu štofovima, a drugi da postane kuvar u rezidenciji britanskog ambasadora u Ankari. Ja sam, između ostalog, imao pomalo šašavo zaduženje da u Solunu napišem razglednicu na adresu meni nepoznatog gospodina iz Čikaga sa sledećim tekstom: »U Grčkoj je proleće. Očekujem da se vratiš. Ana.«

Nabrojao sam samo nekoliko zaduženja i to ne od onih najbizarnijih, jer još pomalo držim do verovatnosti. Znao sam ih mnogo, ona nisu bila nikakva tajna. Ali makar znao sve, nikada mi ne bi pošlo za rukom da među njima pronađem logičku vezu. To mi je postalo jasno posle tolikih godina straćenih u traganju za skrivenim smislom. Trebalo je da prođu godine i godine pa da shvatim da smisao ne mogu pronaći, ne zato što ga nema ili što je skriven, nego zato što sam ja, kao i većina ostalih ljudi, besmislen i da je najviše što mogu učiniti da se odbranim od besmisla to da sledim smisao ne razumevajući ga. Istina, u ono vreme besomučna potraga za smislom još uvek nije postala moda, ali sumnja je mučila mnoge bicikliste (među njima i mene), sumnja najteža od svih — da je naš pohod uzaludan. I zato mi, s ove udaljenosti u vremenu, podvig onog brata (koji je hteo da ostane anoniman), a koji je punih osam godina bdio nad kamičkom teškim tri grama i pazio da se ne pomeri s određenog mesta (nedaleko od jedne česme na Beyazit meydani), izgleda veličanstven primer duhovnosti. Moram da priznam, ne bez gorčine, da su svi oni kojima su zapali najprljaviji i najgluplji poslovi, u stvari, bili elita evanđeoskih biciklista, odabrani kojima je to bila prilika da  načine  podvig. Pomenuti brat, koga su trgovci, pušači hašiša i svodnici s Kapali Čaršije zvali Ludi Aziz, osam godina je (spavajući i hraneći se u blizini) čuvao kamičak da bi ravnoteža Zemljine mase bila poremećena s ciljem da se izazove snažan zemljotres u Japanu. Taj zemljotres je izazvao poremećaje  u toku stvari čiju dalekosežnost ne možemo ni slutiti. Pri tom se mislilo na sve. Čovek koji godinama brine da se kamičak ne pomeri s mesta u očima Turaka, u bilo čijim očima, jeste ludak. Zbog toga je od tri moguće lokacije izazivanja neravnoteže izabran Istambul pošto islam toleriše maloumnike i ludake.
Kako sam samo, opijen ohološću, bio ponosan što mi je pripala čast da putujem s Ernestom M. — majstorom snevačem — i izaslanikom Velikog majstora, lično. Ah, moje naimenovanje za Velikog hroničara svetog hodočašća u Daramsalu, sada to znam, beše samo mistifikacija; mora da su se puno šalili na moj račun. Otuda i ovu hroniku čitalac treba da prihvati kao mistifikaciju, jer razlog postojanja našeg Reda i jeste širenje mistifikacija i unošenje pometnje. Ali o  tome  ću  govoriti kasnije. Istine radi, treba da napomenem da nisam putovao s tako uglednim biciklistima zbog toga što sam bio među odabranima, kako mi je laskala sujeta, nego zbog toga da bi moji zapisi u nekom drugom vremenu poslužili kao deo materijala za potpuno izmišljen roman. Uostalom, da sam krenuo u društvu manje iskusnih ljudi sigurno je da bih se izgubio negde u Maloj Aziji, u lavirintima čiji su hodnici od jave, a zidovi od snova.
Bez sumnje, tokom vremena sam se usavršavao pod nadzorom starijih biciklista. Naučio sam najvažniju stvar: biti strpljiv, a potom — ne verovati sebi. Korist od toga je dvostruko spasonosna. Odbacivanjem vere u sebe — stiče se vera u Boga; onaj ko odbacuje svoje misli, želje, ideje, ide putevima proviđenja; onaj ko ih sledi ide sebi u susret, a to je pakao. Na drugom mestu, strpljenje i nesigurnost u sopstvene snage usporavaju mišljenje (što je neobično važno) i tako se usporenoj percepciji istorijski događaji ukazuju onakvi kakvi jesu: ubrzani do bezumlja, stihijski, haotični. Previše smo opsednuti eksplozijama, pokretima masa, velikim nesrećama i u toj opsednutosti previđamo male stvari, sasvim neugledne stvari koje, daleko od pogleda, nesmetano izazivaju kataklizme, kao onaj kamičak pod česmom na Beyazit Meydani.
Ali u ono vreme bejah nestrpljiv i odnekud pun vere u sebe. Donekle je razumljivo da sam kao novopečeni član reda evanđeoskih biciklista hteo da saznam što više o njegovom unutrašnjem ustrojstvu. Već prvog dana putovanja zasuo sam pitanjima J. K. On je voleo da govori, neprestano je govorio, ali za moje ondašnje pojmove bio je grub. Gotovo neprijateljski raspoložen.
Rasprava o perspektivi

— Ti imaš mnogo predrasuda u vezi s našim Redom — rekao mi je J. K. — Misliš da idemo u Daramsalu da bismo učinili nešto za spasenje sveta. To su obične gluposti. Mi idemo na jedan duži izlet. Treba samo dobro da se zabavljamo i to koliko od večeras. Neprestano ćemo se zabavljati, opijati se, šegačiti, a ipak ćemo spasti svet. Velike reči koje sam izgovorio sinoć, samo su deo mistifikacije. Dovoljno si zreo da to shvatiš i čudim se da si naseo. Običan ceremonijal. Slične imaju i masoni i družina Ružinog krsta osnovana na temelju fikcija Johana Velentina Andree. Gotovo sam siguran da će neki od čitalaca tvoje buduće hronike zaista osnovati Malu braću evanđeoskih biciklista Ružinog krsta. I to je dobro.
— Ali — dodade posle nekog vremena — ja ti ne mogu pomoći da se otreseš svojih predrasuda jer i ono što ja znam spada u carstvo predrasuda. Doduše, one su višeg nivoa, ali to ništa ne menja; ako se penješ stepenicama koje završavaju u beskonačnosti, potpuno je svejedno da li se nalaziš na   n
+ 1 ili na n + 25. Niko ne zna pravu svrhu našeg reda. Niko ti ne može reći da li je to što radimo  dobro ili zlo. Mi jednostavno činimo ono što moramo. Valja ti znati da je Red više jedna zanimljiva hipoteza nego organizovana institucija ili sila. I to je dobro. To je snaga naše zajednice koja  se  održala tokom hiljada godina, zahvaljujući činjenici da nikada nije konstituisana i da, tako reći, jedva  i postoji; on je stvoren da ne bi postojao, ali i da ne bi nestao. Kruto ustrojstvo daje samo privid snage, ali nije snaga.
Ubrzo sam dobio priliku da se uverim u tačnost tih paradoksalnih reči. Najpre ono o krutom ustrojstvu. Ali ne uz pomoć rezonovanja. Naprotiv. Uverih se telom. Posle nekih tridesetak kilometara, osetih strahovit zamor; tempo je bio paklen. J. K. je veselo čavrljao i besomučno okretao pedale. U jednom trenutku mi dobaci da sam ustrojen kao katolička crkva; glava mi je, reče, sveti  otac Papa prepuna oholosti i dogmi; srce mi je poput kardinala koji snuju da postanu pape i sanjare o ubistvu oca, a udovi su pastva prepuštena sama sebi i prisiljena da bez pogovora izvršava naređenja koja dolaze odozgo. Nisam mogao da shvatim tu parabolu, pa mi J. K. prevede: mozak mi je prepun euklidovskih predrasuda i svet posmatram očima učitelja geometrije, što je pogrešno, jer se  tako stvara iluzija perspektive, a s njom i iluzija rastojanja. Trebalo bi, ako nameravam da stignem u Daramsalu, da svet posmatram očima vizantijske ikone koja u prvi plan stavlja ono bitno i  iznad  svega — posmatra sa svih strana.
— Pominjete ikone — rekoh — a čitao sam u nekom spisu da su ikone idoli.
— Ah, ikone, ikone — uzdahnu J. K. — Nisu ikone idoli. Slikane su sa ciljem da se ljudi nauče ispravnom pogledu na svet; da se na svet gleda s visine. Priseti se samo kako su male zidine Jerusalima u odnosu na ljudske likove ispred njega. Ili kako ktitori drže svoje zadužbine u ruci. Ili, ako hoćeš, kako se pojedine zgrade vide sa svih strana. Ali ljudi kao Ljudi: posmatrajući euklidovski, horizontalno, privideli su ikone kao same subjekte prikazane na njima. Od renesanse naovamo, stvar  se samo pogoršava. U centru slike više nije ljudsko lice koje nadvisuje i ozaruje svet, nego ljudska telesina zdrobljena i pritisnuta građevinama, izgubljena u perspektivi sveta. To je ljudski pogled. Jednom mi je izvestan naučnik od ugleda rekao da su ljudske misli oblika kvadrata i kutija.  Nama svet izgleda stabilan i konzistentan. Međutim, Božijem pogledu se svet ukazuje kao  užasno deformisan. Zbog toga Gospod sve rede okreće lice od Zemlje.
— Ali — reče J. K.— nemoj razmišljati o tome. Bolje da čuvaš snagu za vožnju jer ne pokreću mišići pedale nego duh. I bolje posmatraj stvari ovako: nisi ti taj koji se krećeš, nego se put i Zemlja okreću, a ti stojiš na mestu i održavaš ravnotežu.
Onirična orgija u Nišu

Uprkos tome što nije je J. K. spustio s oblaka na zemlju, ne malo sam se začudio kada smo na  kraju prve etape našeg puta odseli u jednoj kući čije crvene svetiljke nisu ostavljale mesta nedoumici kakva je njena namena. Kuću je vodila izvesna madam Grete s kojom je J. K. bio vrlo prisan, čak nežan. Tek što smo se smestili i predahnuli, kad stiže poziv za večeru. Najradije bih bez večere legao  i prepustio se snu, bolele su me Sve koščice, ali nisam imao kud. Dole, u salonu madam Grete, već se bilo okupilo društvo oskudno odevenih devojaka, dugokosih ubledelih tipova, debeljuškaste gospođe i nekakvih kepeca. U prigušenoj svetlosti prizor je delovao sablasno; sve je ličilo pre na pripreme za nekakvu crnu misu, nego na odbor za doček sportista jedne religiozne organizacije. Ali to  su bile moje predrasude. Mesec dana kasnije, već na prilazima Daramsali, J. K. mi skrenu pažnju da sam bio ohol; da sam sve to posmatrao očima filistra koje stvari razvrstavaju na dobre i zle. I tada, postiđen pred sobom, pred Ernestom i J. K., setih se detinjstva i lokalne prostitutke Amalije u koju sam bio smrtno zaljubljen. Njen hod i debeo sloj šminke, njeno veselo lice — sve me je to ispunjavalo zanosom i nikako nisam razumevao rđavo mišljenje i pogrde kojima je njena osoba bila obasuta; tim pre što su one dolazile od onih koje sam takođe voleo — od majke, tetke i oca — a to je samo jedan od dokaza više u prilog tezi da nerešive aporije počinju još u danima nevinosti detinjstva, kada ne postoje podele na dobre i zle, na poštene i nepoštene, na ružne i  lepe.
A one noći u Nišu, nakon priličnog broja ispijenih čaša vina koje je mirisalo na smolu, izneto je glavno jelo, spremljeno po receptu J. K., Košmarno pile. Pre nego što pređem na događaje koji su usledili, donosim recept za pripremanje te poslastice, uveren da će obogatiti istoriju gastronomije.
Mlado, zaklano, očišćeno i pripremljeno pile oprati, posoliti i staviti u belo vino s dosta bibera  da odleži šest časova. Potom pile izvaditi, pletaćom iglom izvaditi iz kičme moždinu, a u kičmu istom iglom ugurati dva grama jako zaslađenog sirovog opijuma. U međuvremenu treba pripremiti nadev: sitno iseckanu slaninu propržiti na luku i zeleni, a kada sve porumeni posuti s polenovim prahom hašiša. Nadevom ispuniti pile, zašiti otvor i peći na tihoj vatri dva do tri sata,  povremeno  ga zalivajući vinom. Služi se toplo i jede odmah.
Već prilično pripit jeo sam tu piletinu oporog, ali primamljivog ukusa i prijatna toplota širila se  iz moje utrobe po celom telu, čineći ga lakšim. I baš kada sam se potpuno opustio i ispod stola stavio ruku na koleno devojke koja je sedela pored mene, J. K. me opomenu da je vreme za spavanje. U jednoj sobi potkrovlja čekala su nas tri kreveta i ja se, onako u odelu, pružih po jednom, prepušten fantazijama. Ne znam kada sam zaspao, ali čim sam zaspao počeo sam da sanjam. A sanjao sam Ernesta i J. K. »Gde si do sada?« — upita Ernest. »Zar misliš da možemo čekati do svitanja?« U tom momentu počeo sam da sanjam nešto drugo: obalu neke reke i nepoznatu ženu koja me iščekuje, ali  me J. K. munu laktom i povika: »Ovamo!« Nalazili smo se u prostranoj baraci po čijim se zidovima hvatalo inje. Sabijeni jedan do drugoga, prostor su ispunjavali drveni kreveti na  sprat. U gomili  telesa ugledasmo dva čoveka. Ležali su jedan pored drugog, pušili i razgovarali. — Eno ga Vartolomejič — reče J. K. Ernestu. — Da — reče Ernest — Vartolomejič je tu. Vartolomejič je bio plavokos. Među gomilom ogrubelih i izmučenih lica, njegovo je zračilo vedrinom. — Ko je Var... — htedoh da upitam, ali me J. K. ućutka i reče da slušam.
— Znate li, Pavle Kuzmiču — obrati se Vartolomejič susedu — da sam ja dospeo ovde zahvaljujući biciklu i da mi je jedan čovek prorekao da ću dospeti iza žice. Pavel Kuzmič se nasmeja.
— Dragi moj Josife Vartolomejiču — reče sasvim tiho — vaš prorok i nije naročito pronicljiv.
— Boga mi, beše pronicljiv. Prorekao mi je to 1920. A ko je tada mogao i pomisliti... Ni u snu ne bih sanjao, a da stvar bude čudnija, Pavle Kuzmiču, noć nakon što mi je taj Kowalsky rekao da ću robijati, sanjao sam ovu baraku.

— Baš ovu? — Vi mi ne verujete?
— Naprotiv, Josife Vartolomejiču, naprotiv. Ja sam, vidite, dospeo ovde zahvaljujući tome što sam bio dovoljno pametan da verujem u takve stvari, a dovoljno glup da pišem o njima...
Pavel Kuzmič još nije završio rečenicu, a mi se nađosmo na beskrajnoj ravnici  okruženi sivkastom svetlošću. »Pogledaj prema istoku«, reče mi J. K. Okrenuo sam glavu i na horizontu ugledao blistavu građevinu ispunjenu zaslepljujućom svetlošću. »To je katedrala Svetog Duha, hram evanđeoskih biciklis...«
(Ostatak teksta uništen)

Afanasij Timofejevič Darmolatov

JUBILEJ


Tog jutra živa u termometru beše se spustila ispod tridesetog podeoka i logoraši nisu išli na gradilište. Josif Vartolomejevič Kuznjecov vide u tome sarkastični znak pažnje sudbine ili proviđenja; na taj dan, pre ravno deset godina, bio je uhapšen. Sada je mogao, u relativnom miru barake, da proslavi besmislen jubilej. I on, prkoseći sudbini, odluči da ga proslavi. Imao je nešto mahorke i tri grumena žutog šećera. — Pavle Kuzmiču — pozva svog suseda koji je ležao tupo zagledan u tavanicu — da zapalimo i da se zasladimo. Danas ja slavim.
— A šta, Josife Vartolomejiču, ako smem da upitam, proslavljate? Rođendan? — upita Pavle Kuzmič Gribojedov, filozof, osuđen na pet godina, plus dodatnih pet zarađenih u logoru.
— Ne, Pavle Kuzmiču. Rođendane sam prestao da proslavljam. Danas imam mali jubilej.
Navršava se deset godina otkako sam promenio »profesiju«.[8]
— Josife Vartolomejiču, vi ste pravi vrag — reče Grittojedov, zavijajući cigaretu. — Ubeđen sam da ćete izaći odavde u savršenom fizičkom i duševnom zdravlju. Ljude poput vas nemoguće je uništiti, osim ako se drugačije ne naredi. Vi ste pravi Rus, od one sorte za koju je kajzer Fridrih Veliki govorio: »Rusa moraš ubiti dva puta i još ga gurnuti.« Vi proslavljate jubilej. Ah, kako bi se Boris Mihajlovič nasmejao da vas čuje.
— Eh, Pavle Kuzmiču.— uzdahnu Vartolomejič — bojim se da sam pregurao sve i da vašem kajzeru preostaje samo da me gurne. I obojica prsnuše u smeh. — Nu! — povika s donjeg ležaja kapetan fregate Zemski — vama, momci, kanda je nerad udario u glavu.
Kapetanova opaska ih vrati u stvarnost. Ležali su i pušili ćutke. Josif Vartolomejič je duboko uvlačio u pluća oštre ljute dimove i mislio kako bi bilo bolje da su ljudi stvoreni u obliku oblačaka dima, obdareni čulima, osećanjima i razumom, a ipak neuhvatljivi i rasplinuti; mislio je na udes po kojem je čovek, eto, ustrojen kako je ustrojen, sabijen u gomilu od šezdesetak kilograma podložnih zatvaranju, hvatanju, osećanju hladnoće i bola, manipulacijama uopšte; mislio je, na kraju, na onaj sumrak pre deset godina kada je uhapšen a, ni danas mu nije bilo jasno zašto su uhapsili i njegov bicikl, brižljivo ga rastavili na delove i sekli (dok su njega onako za pripremu tukli) metalnu konstrukciju, izdirući se: »Gde je poruka? Gde je poruka?« Zastrašen udarcima, zbunjen, Josif Vartolomejič nije mogao da se sabere i dokuči treba li da bude kakve poruke u biciklu, ili je traže zbog toga što bi se ona lepo uklopila u neku optužnicu o kojoj nije znao ništa. A kada se sabrao — već je dobio pet godina, i dva meseca provedena u Lubjanki činila su mu se kao dva košmarna dana,

ne više.
Sada je, žudno uvlačeći poslednji dim dok mu je žar pekao prste, sada je već mislio drugačije. Ta dva meseca nisu vredeli ni dva dana, nisu vredeli ništa, kao što ni ostalih devet godina i devet meseci nisu vredeli ništa. Sve se svodilo na nulu; vreme je prošlo i kao da nikada nije ni bilo. Pitao se Josif Vartolomejič: kako od tako loše sadašnjosti uopšte nastaje budućnost?
Često je mislio o vremenu Josif Vartolomejič i dolazio do zaključka da vreme nije ništa: svih tih pedeset ili šezdeset godina raspline se na kraju, a čovek, valjda, nastavlja dalje — tešio se — i to mu je davalo snagu da izdrži i rintanje i hladnoću i glad i poniženja.
— Znate li, Pavle Kuzmiču — obrati se iznenada Gribojedovu — da sam ja dospeo ovde zahvaljujući biciklu i da mi je jedan čovek prorekao da ću dospeti iza žice. Pavle Kuzmič se nasmeja.
— Dragi moj Josife Vartolomejiču — reče sasvim tiho da Zemski ne čuje — vaš prorok i nije naročito pronicljiv.
— Boga mi, beše pronicljiv. Prorekao mi je to 1920. A ko je tada mogao i pomisliti... Ni u snu ne bih sanjao, a da stvar bude čudnija, Pavle Kuzmiču, noć nakon što mi je taj Kowalsky rekao da ću robijati, sanjao sam ovu baraku.
— Baš ovu? — Vi mi ne verujete?
— Naprotiv, Josife Vartolomejiču, naprotiv. Ja sam, vidite, dospeo ovde zahvaljujući tome što sam bio dovoljno pametan da verujem u takve stvari, a dovoljno glup da pišem o njima.
— Tog Kowalskog — nastavi Kuznjecov — koji se zvao kao i ja, Jozef, i bio pola Nemac, pola Poljak, pola đavo, upoznao sam 1920. godine kod jednog prijatelja. Ko zna gde je završio. Video sam ga dvaput ili triput. Najverovatnije negde čami kao i mi, a možda ga je onaj vaš kajzer već i gurnuo... Josif Vartolomejič i Pavle Kuzmič ponovo prsnuše u smeh. — Nu, nu — gunđao je Zemski iz partera
— slutite na neko zlo. Ko se ujutru smeje, uveče plače. — Eh, Fomo Iljiču — viknu Gribojedov — znači li to da treba plakati od jutra. — Uh, uh — uzdisao je Foma Iljič. — Uh, uh — uzdisale su pocrnele grede na tavanici. — Uh, uh — uzdisao je vetar. — Uh, uh — uzdisala je tajga.
Pavle Kuzmič Gribojedov beše briljantni student klasične nemačke filozofije, ali nije — izuzimajući Hegela — nikako voleo klasike. Imao je u sebi pesničku žicu i nije se mogao sroditi s krutom logikom koja ga je podsećala na pruski dril. Pavle Kuzmič beše nihilist; delom zato što je to bilo u modi, delom zato što je sledio puteve srca.
— Eh — uzdisao je Pavle Kuzmič na čajankama — šta vam je, braćo, istorija? Čuveni lanac: uzrok-posledica-uzrok. E sada, ako niz — uzrok-posledica-uzrok — zamenimo nizom: trapa-trupa- trapa, nalazimo se na istom. Povest je obično naklapanje, besmislica. ..
Tako je govorio Pavle Kuzmič da bi zabavio devojke i drugove, a kod kuće je ozbiljno radio. Pisao je obiman Traktat o vremenu u kome je seriozno dokazivao — dokazima, na žalost, zauvek izgubljenim u plamenu lomače — da je sadašnjost determinisana, ne prošlošću kako se smatralo, nego budućnošću. Najumnije glave toga vremena, upoznate s odlomcima traktata, predviđale su Pavlu Kuzmiču blistavu budućnost.
Često je Pavle Kuzmič mislio o tome kako su se najumnije glave prevarile, kako se najumnije glave vrlo često varaju, a kako oni s dna — bez ikakve budućnosti — neretko dočekaju sjajnu, ničim zasluženu budućnost. Ali to ga nije jedilo jer je dokazivalo njegovu teoriju koju je, nakon hapšenja, nastavio da piše usmeno, u glavi. Jer — obrazlagao je sebi Pavle Kuzmič — pre sedam godina kada sam još bio na slobodi — u budućnosti sam već bio ovde i silu tog determinizma bilo je nemoguće

ispraviti prirodnim putem. Inače se ne bih nalazio ovde. Događa se samo ono što je moguće; ono Što se aktuelno događa više nije moguće nego nužno. Moguće je samo u budućnosti i to dokazuje moju teoriju, iako dokaze niko neće saslušati.
Nije se Pavle Kuzmič jedio ni zbog toga što će njegov traktat — završen i sve s fusnotama, registrom i literaturom — pohranjen u njegovom pamćenju ostati nepoznat javnosti i otići s njim u grob gde će biti nepotreban jer su te stvari tamo poznate čak i laicima. Ne, njegova teorija beše zaokružena, savršena i ezoterična i postajala mu je jasna ona prezrena izreka: ars gratia artis. Uostalom, Pavle Kuzmič je tu teoriju sve manje smatrao svojom, a sve više otkrivenjem kome je on dopustio da mu se objavi, u čemu je iscrpena sva njegova zasluga. I to se povezivalo s Hegelovom tezom da se Svetski Duh otkriva pojavnosti, otkrivajući samog sebe. I bilo mu je definitivno jasno da je Hegelova izreka, na čiju se oholost ranije žestio, izreka utoliko gore po stvarnost, ako se ne poklapa s mojim sistemom, nepobitno tačna i tu tačnost je osećao na svojoj koži — deliću stvarnosti koja je, u celini uzev, prošla jako loše.
Ako mi i neće doneti ugled i slavu, mislio je Pavle Kuzmič, ta saznanja će me pripremiti da mirno podnesem udarce zemaljske sudbine. Jer, ako determinizam, što je dokazano, potiče iz budućnosti, ne iz prošlosti, onda to znači da istoriju promišlja neko umno i beskonačno biće i da ona nije slepa stihija — matica koja vremenom pronosi leševe prošlosti.
I više se nije ni kajao što je neke odlomke Traktata objavio u časopisu »Voprosy Filosofii« iz 1923. godine, gde ih je pronašao neki prilježni i svesni filozof, pa ga odmah napao preko novina kao sitnoburžoaskog mistika. Da nije postupio tako, on ne bi bio osuđen niti bi se nalazio u logoru, gde mu je — ma koliko teško — mesto određeno Proviđenjem.
Znao je Pavle Kuzmič da onaj ko hoće da izmeni budućnost, sledeći neumoljive i neiskazive tajne vremena, nužno završava kao prošlost — ouk on.
Josif Vartolomejič ponovo ponudi Pavla Kuzmiča cigaretom.
— Eh, Pavle Kuzmiču — reče — uželeo sam se knjiga. A kad smo već kod knjiga, zamislite da nas dvojica budemo junaci u nekom romanu. Događa nam se sve što nam se događa, ali dozvolićete, bilo bi bolje. Tako bi ipak postojali, a ništa ne bismo osećali jer bismo bili izmišljene ličnosti.
— Dragi moj — reče Kuzmič — nema mnogo razlike između romana i života. Sve je to priča. Radi se samo o tome da li je neko konkretno stvorenje, vi ili ja, naterano da priču proživi. Možemo zamisliti još gore, mnogo gore okolnosti od ovih, ali te paklene okolnosti nemaju, ako unutar njih nije čovek, nikakvog smisla.
— Interesantno, interesantno — mrmljao je Josif Vartolomejič. — Slične stvari mi je govorio i Kowalsky. Satima je umeo da priča o čudnim stvarima i žao mi je što sam puno toga zaboravio. — A o čemu vam je to pričao Kowalsky?
— Eto, jednom mi je, na primer, rekao da će se Svet na kraju pretvoriti u ogromnu ludnicu u kojoj ludaci neće znati da su ludi jer će sve biti normalno. — Kako je to mislio normalno? — začudi se Pavle Kuzmič. (
— Pa tako, ako recimo ja poludim i zamislim da sam kapetan broda, neće me u toj budućoj ludnici lečiti nego će mi dati brod i poveriti mi komandu. Ako vi, izvinite za pretpostavku, poludite i umislite da ste vojskovođa, lekari vas neće razuveravati nego će vam dati armiju i poslati na bojište. E sada, ja kao kapetan broda prevozim materijal i opremu za vaše ljudstvo. Shvatate, umesto da se ludilo potiskuje, načiniće se društveno korisnim. Mislim da je na kongresu Kominterne Kowalsky

podneo referat o tome. — Bogme, Josife Vartolomejiču — reče Gribojedov — taj momak je imao bujnu maštu.
Posle ručka, ugrejan tankom, ali toplom čorbom, Josif Vartolomejič je zaspao i — po ko zna koji put — usnio jedan san: kao on, Vartolomejič, korača nekim pustim poljem prema blještavo osvetljenoj građevini na horizontu. Sam je i oseća nekakvu teskobu. I u momentu Vartolomejič se (u snu) priseti da je isti san sanjao stotinama puta, uvek ga zaboravljajući posle buđenja. Svetleća građevina, koja je pre mnogo godina bila tek majušna tačka na horizontu, sada beše sasvim blizu i on je mogao da razazna njene čudesne obrise. Levo i desno od njega, na periferijama sna, Vartolomejič krajičkom oka opazi pogurene prilike u maskirnim uniformama. »Zar i ovde?« — upita se Josif Vartolomejič, ali spazi da te prilike bezuspešno pokušavaju da se uguraju u višu regiju i da im to što ih primećuje olakšava posao, pa prestade da obraća pažnju na njih. Postajalo mu je jasno da se približio svom cilju kome je nesvesno težio čitavog života, a da to nije ni znao. Jer da je znao, mislio je, nešto bi zabrljao pošto ljudi uvek stignu na suprotno mesto od onoga prema kome su se zaputili.
»Da«, mislio je dalje Kuznjecov, »sve će se razjasniti kada stignem do građevine i kada se krug zatvori.« I onda je (u snu), znajući da to nije san, nastavio da korača prema građevini koja je postajala sve veća i veća, sve bliža, toliko blizu da je razaznavao siluete Ljudi čija su mu lica odnekud bila poznata.
Kada se probudio, nije bilo ni traga od smirenosti koju je stekao u snu. Baraka mu se činila još manjom, prljavijom i mračnijom, a ljudi još izmučeniji i preplašeniji. Pavle Kuzmič nije bio na svom ležaju. Vartolomejič htede da mu, kad dođe, ispriča san, ali odustade. Ne zato što se stideo nego zato što je san, preveden na reči, bio tako bled, tako neuverljiv. Pa ipak, negde duboko u njemu zrilo je saznanje da nije promašio svoj život, a da su godine provedene u logoru kruna tog života. Jer, staza kojom idu oni koji neće da uništavaju, završava u logoru, kao što je ranije završavala na lomači, a još ranije u koloseumu. I Josif Vartolomejič je — više intuitivno — znao da je pitanje dobra i zla — pitanje organizacije života. A život, to je spavanje, buđenje, rad, prehrana, spavanje, buđenje... I onaj ko hoće udobno da spava, da ništa ne radi, da lepo jede, skreće sa staze dobra i stupa na stazu zla. I taj, koji monotoniju života uređuje prema svojim hirovima, uopšte ne mora da bude zao po merilima sveta; on može biti darežljiv, od reči, iskren, pa ipak završava u ništavilu. I tu se Josifu Vartolomejiču zavrtelo u glavi od tolikih i čudnih otkrivenja, pa je odmahnuo glavom i zavio cigaretu. I kada se s vrata začuo glas: »Kuznjecov, kod komandanta, odmah«, Josif Vartolomejič je mislio na neku neodređenu jesen i vitke breze s kojih opada lišće...
Pavle Kuzmič Gribojedov se vratio iz susedne barake gde je s Borisom Mihajlovičem Ivanovičem odigrao tri partije šaha figurama napravljenim od sredine hleba, i sve tri izgubio. Popeo se na svoj ležaj i poželeo da zapali cigaretu; pošta će stići sutra, otac će mu poslati i mahorke i vratiće Josifu Vartolomejiču i častiti ga pride. Ali Josifa Vartolomejiča nije bilo na ležaju. — Fomo Iljiču — zovnu Zemskog — znate li gde je Josif Vartolomejič? Foma Iljič pokaza glavom neodređeno, prema zgradi čije ime logoraši nikada nisu izgovarali glasno. — Nu, da — gunđao je Foma Iljič — govorio sam ja da ne valja smejati se od jutra. Govorio sam... — Da, govorili ste, govorili ste — reče Pavle Kuzmič za sebe.
Onda se okrenu na drugu stranu, uzdahnu i nastavi da u mislima piše drugi tom Traktata o vremenu u kome je problem osvetljavao sa subjektivne tačke gledišta: »Činjenica da je čovek bačen u vreme upućuje nas na zaključak da vreme nije u čoveku, da mu nije imanentno...« Ali nije išlo. Neko vreme, Pavle Kuzmič je ležao izbegavajući da misli na Josifa Vartolomejiča, a onda htede da spava; podvuče ruku pod jastuk, (navika iz detinjstva) i napipa smotuljak. Mahorka. Kuznjecov mu je ostavio

mahorku...
Dok je oprezno savijao cigaretu u mraku pretrpanom disanjem i hrkanjem, niz obraze Pavla Kuzmiča, posle mnogo godina, slivale su se dve krupne, vrele suze.

TEHHOLOGIJA (prvi pojam) je lajtmotiv koji se provlači kroz sve tekstove i sve brojeve časopisa. Ona je definisana kao „proizvodnja oblika“ (str.24). „Tehnologija“ je Novi svet, amneza (zaborav) starog, udvojeni svet, svet naspram sveta.
Tehnologija – društvo
Tehnologjija nije ništa drugo do lažni svet, svet obmane, svet koji se nalazi nasuprot stvarnog sveta. Tehnologija je ... onaj svet nastao od Dekarta (od XVII veka) na ovamo (str. to je svet institucija, nauke, demokratije, tehnike, humanizma, svet u kome su fundamenti oblikovani sistemima: društvo u društveni sistem, nauka u naučni sistem, filozofija u filozofski. Taj svet, svet tehnologije, svet zla, mržnje, osakaćenih i ograničenih ljudi, svet laži i obmane, dakle lažni svet, svet naspram stvarnog sveta. On se prema stvarnom svetu odnosi kao:
Ogledalo ― društveno-politički sistem OGLEDALO ― (drugi ključni pojam) prema istinskom životu Ogledalo samo odslikava
istinu, ogledalo je privid, refleks, senka stvarnosti. Istorijska egzistencija tehnologije je Institucija, „Vavilonska kula čiji su zidovi Ogledala. Između tih zidova, prijatno ograđeni i zaštićeni šetaju Tehnolozi“ (str.10). Dakle, kao što je tehnologija šifra za društvo, tako je i ogledalo šifra za instituciju, za sistem, odnosno bilo koju organizaciju... Između ogledala se nalaze svi oni koji služe instituciji odnosno sistemu: Tehnolozi. Tehnolozi su „hijerarhijski
FAKSIMIL JEDNE STRANICE »ANALIZE«