Svetislav Basara

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:21 pm



Kultna knjiga koja predstavlja veliki zaokret u srpskoj prozi.

Sticajem okolnosti, suspregnutih sa zapadnjačkom crtom našeg bića, našli smo se u situaciji da, istorijski posmatrano odnedavno, trpimo teret jedne istorije koja nama ne pripada, koja je uvezena iz pukog pomodarstva ili, pre, iz megalomanije. Nama je nametnuta jedna istorija za koju zapad nije imao smelosti, a za koju mi – u dubinama duša – nemamo afiniteta.

„Fama o biciklistima je istovremeno istorijski kalambur i izuzetno ozbiljna analiza istorijskih zbivanja, filozofsko-religijski traktat i parodija ideološkog mišljenja, mešavina stvarnog i nestvarnog, poigravanje sa celokupnim književnim nasleđem i razbijanje pripovednih strategija. I to je samo deo onoga što se nalazi u almanahu posvećenom ‘tajni’ Evanđeoskih biciklista Ružinog krsta… Neke knjige vremenom stare, neke se podmlađuju, neke ostaju neizmenjene. Samo retke, a njih je doista mali broj, uspevaju da primoraju stvarnost da se promeni i prilagodi onome što u tim knjigama piše.“ David Albahari

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:22 pm

PREDGOVOR PRIREĐIVAČA

Beskrajne su tajne provincijskih biblioteka. Ispunjene netaknutim tomovima klasika i pohabanim primercima petparačkih knjiga, one u svojim neistraženim podrumima kriju knjige kakve je nemoguće naći u knjižarama metropola niti u katalozima univerzitetskih i nacionalnih knjižnica. Kao što se zlato ne traži u juvelirnicama nego se tamo kupuje, a pronalazi u zabitim klancima i alhemijskim laboratorijama, isto je tako uzaludno tražiti mudrost u bibliotekama Vavilona, tamo gde je pohabana i oveštala od upotrebe, gde je, kako piše Berđajev, »Duh objektivisan, okamenjen, povezan sa palošću sveta i razjedinjenošću njegovih delova«.
Knjige imaju svoj život i svoju smrt. One, čiji autori nisu verovali u smrt, imaju i zagrobni život. Druge, opet, čiji su pisci verovali u inkarnaciju, bivaju ponovo napisane. Nemoguće je razdvojiti sudbinu knjige i sudbinu pisca, a u sve to su umešane i sudbine čitalaca. Drugačije rečeno, nije čitalac taj koji traži knjigu, on je tražen, a ima i spisa koji se kriju po zabitim mestima sve dok ne dospeju u ruke onoga kome su namenjene. I ne sluteći to, jedne jeseni u podrumu Matične biblioteke u Bajinoj Bašti (gde se bejah sklonio od tuge čiji razlog još ne mogu pomenuti), preturajući po prašnjavim sveskama časopisa, nabasah na dve knjižice. Prva je (neugledno džepno izdanje
»Slavija«, Novi Sad, 1937) nosila naslov Povest o mom kraljevstvu, bez uobičajenih podataka i impresuma. Druga, original na nemačkom, Rukopis kapetana Kvinsdejla, beše odštampana 1903. godine u Cirihu u samo šest primeraka. Primerak koji sam pronašao nosio je redni broj 3. Zainteresovan otkuda u Bajinoj Bašti jedan od svega nekoliko primeraka knjige objavljene tako daleko u prostoru i vremenu, zamolio sam prijatelja, germanistu, da neveliki spis prevede. Bejah iznenađen ustanovivši da kapetan Kvinsdejl pominje kralja Karla Ružnog koga sam smatrao običnom fikcijom. Ali mome iznenađenju nije bilo kraja kada sam dve godine kasnije u časopisu »Oblique« pročitao autentičan spis majordoma Grosmana, »Povest o đavolskim dvokolicama«. Da ne dužim. Preduzeo sam istraživanje koje je za cilj imalo da ublaži dosadu kišnih dana, a koje je na kraju — provodeći me kao Arijadnina nit kroz lavirinte istorije — završilo u obliku obimnog almanaha posvećenog tajni Evanđeoskih biciklista ružinog krsta.
Predajući čitaocu ovaj zbornik u ruke shvatam da sam pre nekoliko godina, tragajući za šarenim kamičcima nabasao na biser, ali i to da je biser u očekivanju dostojnog vlasnika našao nedostojnog koji ga umnožavanjem u nedopustivo velikom broju primeraka pretvara u staklenu perlu. Jedino opravdanje je da u našem vremenu, koje spada u kasnu jesen godine godina (o čemu piše kapetan Kvinsdejl) i sjaj staklenih perli donekle prosijava kroz pomrčinu što se zgušnjava nad horizontom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:23 pm



Na dvoru kralja Karla

Karlo Ružni
POVEST O MOM KRALJEVSTVU
(apokrif)


Iako merna jedinica kvadratni kilometar još nije u upotrebi, moje kraljevstvo se prostire na nekih 450 kvadratnih kilometara. Ali to niko ne zna. Čak ni Grosman. Nikada nisam mario za velika kraljevstva. Veličina kraljevstva ništa ne doprinosi veličini kralja. Naprotiv. Velika carstva okupljaju svakojaki ološ, a car ima sve mane svojih podanika. Na kraju krajeva, ja svoje kraljevstvo nisam nasledio. Sam sam ga stvorio, golim rukama i ogromnim trudom. Potrošio sam svu svoju ušteđevinu. Čak sam uz pomoć Grosmana, mog majordoma, sam napravio presto od dobrog bukovog drveta. U naslon prestola, odostrag, zakucali smo gvozdene klince u obliku krsta, a presto kao ljuljašku zavezali čvrstim konopcima za tavanicu. Ništa nije prepušteno slučaju, sve vrvi od simbolike. Kada sedim na prestolu, klinci mi se zarivaju u leđa i tako se razapinjem; bol mi ne dopušta da se opustim. Mislim na muke našeg Spasitelja i to me tera da budem pravedan i da praštam. A to što se tron ljulja ukazuje na nestalnost Fortune, ljudskog života uopšte. Eto, ja sam počeo kao običan seoski momak. Za oca mi se nije znalo. Možda ni za majku. Kako će to za trista pedeset godina, kada se pojavi u svetu živih, tumačiti Sigmund Frojd — imao sam sve uslove da nikada ne savladam Edipov kompleks o kome Grosman i ne sanja. On misli da je Frojd tvorevina moje mašte. I ne sluti da je on, majordom, plod imaginacije, tako snažne da je opipljiv. Svejedno, da zna, laskavac kakav je, odmah bi dotrčao, podvio rep i povikao: Sire, kako značajno proročanstvo! Kako veliko proročanstvo! Šta bi tek da mu kažem nešto o kvarkovima i kvantima? Pustimo to. Edipov kompleks sam savladao vrlo lako, možda zato što tada nisam znao za njega. Ja sam jednostavan čovek i računao sam ovako: nemam oca, nikome ni ja neću biti otac. I kvit. A onda sam upoznao Grosmana. Upravo ga behu izbacili s Univerziteta u Upsali gde je studirao teologiju. Koliko sam čuo, zbog ugovora s đavolom. Pogodba beše ovakva: đavo Grosmanu doktorat, Grosman đavolu dušu. Pošteno, ali protivno vladajućim pravilima. Kako u to vreme nismo imali od čega da živimo, a imali smo nameru, našli smo posao u krčmi »Kod četiri jelenska roga«. Prali smo sudove, ložili vatru, donosili vodu i kuvali bivole u biberu i mirođijama. Grosman je imao običaj da prekraćuje vreme postavljajući mi teološke zagonetke. Koliko, na primer, može stati anđela na vrh igle? Ili, habet mulier animam. Postavljao ih je usred najvećeg posla obavijen, kao u paklu, neprozirnim oblakom sumporne pare iz bivoljih rogova. Onda je gazda prekidao naš disput bujicom pogrda i teologija je morala pričekati da se velikaši nažderu. A žderali su. Još čujem srkanje čorbi, mljackanje, krckanje kostiju kako odjekuju kroz vekove kao eho. Umalo da zaboravim, ja sam se tada zvao Ladislav, ali nisam polagao mnogo

pažnje na to. Ako bi me neko zabunom oslovio, recimo, Ivane, ja sam bio Ivan. Ivan, Ladislav, Grosman, kakva je razlika? U ono vreme zaista zanemariva. Zato sam i postao kralj. Da bih se uzdigao iznad prosečnosti. A ipak sam ostao prosečan. To je conditio humana. E, kad bi se velikaši nažderali, šapatom sam odgovarao Grosmanu: »Nema, nema žena dušu. Siguran sam u to. Zene imaju samo pizdu. Pizda je centar, sunce njihovog planetnog sistema oko koga se i zbog koga se okreću i rade svi ostali organi. A pošto vagina nije ništa, obična rupa, nedostatak, praznina, ne samo da žena nema dušu — ona uopšte ne postoji«. »Grešiš«, dovikivao mi je Grosman iz oblaka svoje smrdljive duše. Siroti Grosman. Bio je dobar poznavalac grčkog i latinskog, a slab poznavalac žena. Kao i njegovi jezici, bio je mrtav. Hoću reći: znalo ga je samo nekoliko ljudi, s njim se teško moglo sporazumeti, a ipak je bio koristan. Grosman me je naučio da pišem. Prva korist od Grosmana. Nije me interesovala ta veština kosih-tankih, uspravnih-debelih, ali ova knjiga, to da. Zbog nje sam čvornovatim rukama s mukom ispisivao prva slova. Da ne pominjem nestašicu pisaćeg pribora. To će u XIX veku znati svaki seoski učitelj. U znak zahvalnosti, kada sam postao kralj, podigao sam Grosmanu lepu grobnicu i dao da se na ploču ureže GROSSMAN, sa dva SS, što neobično godi njegovoj sujeti. Ponekad se zatvara u nju i vežba da bude mrtav. Marljiv, ništa ne prepušta slučaju. Ne volim takve osobe. Možda ću, da bih mu napakostio, u tu grobnicu sahraniti nekog drugog. I eto podataka značajnijih od onog o nestašici pisaćeg pribora. Neka buduća mastiljara može iz njih izvesti nekoliko zaključaka i doktorirati. Prvi: da se u ovo vreme mnogo polaže na grobnice zbog opsednutosti smrću i da velikaši podižu večne kuće još za života. Drugo: da su neobično tašti, morbidni, skloni zamajavanju sitnicama. I gle, ni ja ništa ne prepuštam slučaju i ne bi trebalo da me čudi ako i mene sahrane u neki beznačajni grob.
U ovom trenutku, interes za moju vlastitu istoriju gotovo da ne postoji. Tek ovde-onde iskrsne pokoja uspomena. Ali to su Grosmanove uspomene; on ih ima napretek. Ovde, uostalom, vrvi od uspomena. Uprkos svemu, pišem istoriju jer samo onaj ko nema povest, ima pravo da je piše. Ostali su pristrasni. Isto tako — najbolje misli onaj ko uopšte ne misli. Svaka je misao zla. To mi je rekao otac Albert, moj ispovednik i to sam utuvio. Ponekad ništa ne mislim po nekoliko dana. Ljuljuškam se na prestolu tupo zagledan u rogove jelena na zidu, a dvorjani prolaze na prstima i šapat se pronosi: kralj razmišlja. Prosto da čovek ne poveruje kolike su ljudi ulizice. Kada sam, na primer, učvrstio svoju moć, dirnut Grosmanovom uspomenom na godine provedene u kuhinji, svim kuhinjskim momcima, njima tristapedesetorici, dodelih titule barona. I tako perači sudova postadoše velika gospoda. Po ceo dan sede u krčmama, prežderavaju se, piju, golicaju devojke. Baš kao na onom crtežu Gotfrida od Majnca Kolo sreće. Međutim, postali su previše dekadentni. Osilili se. Čujem da neki kuju zaveru da me svrgnu. Računaju: ako je on, to jest ja, bez ikakve titule postao kralj, zašto to ne bismo mogli mi, plemići. Ali Grosman priprema osvetu. Vratiću ih u kuhinje. Nekolicinu ću, ako je barut stigao u Evropu, streljati. Ako nije, odrubiću im glave. Ipak, streljanje bi bilo efektnije kao novotarija. Nije loše s vremena na vreme spaliti pokoju vešticu ili prirediti javno smaknuće. Narod voli da ubija, ali na to po zakonu nema prava, pa zato svaki razuman kralj mora ponekad da upriliči kakvo pogubljenje, da da puku oduška i da bi sačuvao zakonitost. Inače, ja za razliku od Grosmana. ne verujem u veštice. Ako veruješ u bilo šta osim u Boga, postaješ jeretik. Ali ja sam tolerantan i prema jereticima. Evo moje doktrine: ako su svi ljudi grešni, niko ne zna Boga, svaka teologija je jeres. Kratko i jasno. I zato je moje kraljevstvo azil za jeretike. Dolaze odasvud pod moje okrilje. Gotovo da sam preteča demokratije. Nedavno su stigli iz Pariza, bežeći pred progonima, nekakvi Dvotočkaši, ili tako nešto. Primio sam njihovog vođu, Josefa Ferrariusa i on mi je pokazao glinenu tablicu, njihovu relikviju, i prevod koji donosim u Grosmanovom prepisu:[1]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:23 pm









KNJIGA JAVANA SINA NAHOROVOG

Reči Javana, sina Nahđrovog, onima koji se još nisu rodili.


Došav s istoka u zemlju seransku nastanih se sa svojom braćom, sinovima i stadom; i umnoži nam se blago i življasmo u miru s drugim plemenima. I gle, dođoše odnekud graditelji, majstori zidari; i zapališe veliki oganj i počeše da peku cigle od blata, govoreći: hajde da podignemo kulu koja će dopirati do neba. Sklonićemo se u nju od zverinja i od vetrova i od potopa. A nad nama će... (uništen tekst)... u vekove.
I crtahu u pesku podobije kule. I kula beše u dnu široka i stepeništa je obavijahu kao zmije, a vrh joj se gubljaše u oblacima. I na kuli behu vrtovi i potoci i druge krasote zemaljske.
A sedme godine gradnje zaspah i usnih san: gle, točak jedan beše na zemlji... (nedostaje tekst)... obličjem i napravom behu točkovi kao... i oba behu jednaka i obličjem i napravom behu kao da je jedan iza drugog. Kuda duh iđaše, onamo iđahu i točkovi i kad se duh podizaše i oni se podizahu, jer duh beše na točkovima.
I gle, strašna me svetlost zaslepi i čuh glas koji mi govoraše: Javane, otvori oči svoje i pogledaj kulu koju i ti zidaš. I otvorivši oči ugledah kulu kako se uzdiže do neba, a zidovi njeni behu providni i duboko se u kulu proviđaše.
I videh u dnu kule mnoštvo naroda gde kleči pred lažnim žrecima i svako od njih poveravaše žrecu svoju muku i govoraše mu želje i pomisli srca svoga.
A žreci govorahu: ništa se ne bojte. Mi... (nedostaje tekst)... kad poverite pomisli svojih srca nama, načinićemo vas srećnim i dugovečnim.
I gle, oni koji htedijahu da blude, sakupljahu se na jednom spratu i činjahu blud, muško s muškim i žensko sa ženskim; i smrad se do neba podizaše i muka beše gledati.
A one koji žuđahu da ratuju i da vode bojeve, žreci šiljahu na sprat iznad. I taj sprat bi pust bez travke, i tu ratovahu i ubijahu se i krv beše do kolena. A odozgo žreci posmatrahu boj i smejahu se. Pijanice ležahu u prekrasnom vrtu i ispijahu vino i govorahu Iiulne??? reči da muka beše slušati.
A gle, narod miran i radan u samom dnu kule kopaše i oraše, i letinu sakupljaše i odnošaše je žrecima. A obesni stražari iđahu s bičevima u ruci bijući svakog ko se protivljaše. I govorahu: zar zato gradismo kulu da je rušite.
I dublje, u središtu kule, ugledah strahotne stvari kakve moje oči ni u snu ne viđeše. Sin oca ubijaše i s materom legaše; i žene jahaše na muškarcima. I videh još grđih stvari koje ne umem iskazati.
I opet me zaslepi svetlost i zakloni kulu i čuh glas koji mi govoraše: Javane, pokaj se. Povedi braću svoju i svoje sinove i beži na sever.

A pre nego što odeš napravi od blata tablicu i na tablici napiši knjigu o svemu što ču i vide. A u dnu knjige utisni ovaj pečat našega tajnog zaveta. I pred očima mi se ukaza pečat na podobije onih ognjenih točkova, a među njima slovo Dalet??? od ognja.
I još mi reče glas: Znaj, kulu ću ovu srušiti i opet će biti podignuta i opet ću je srušiti i onda će biti sve jedno u jednom.
I gle, odmah se nađoh kao na javi, a u ruci mi tablica u koju urezah pečat tajnoga zaveta, kako mi bi rečeno, dva ognjena točka i ognjeno slovo Dalet.
Svašta mi napriča Ferrarius. I kako je prva kula Vavilonska srušena i kako će druga ponovo biti sagrađena. Pokaza mi i njihovu relikviju, kola napravljena prema Jezekiljevoj viziji s točkovima jednim iza drugog. Njima se, reče, može stići na nebo. Znao sam, naravno, da je to samo alegorija, ali šale radi, naredih Grosmanu da se spusti na njima niz uzvišicu kraj dvora. Umalo ne slomi vrat. Od tada ne može da smisli Dvotočkaše i jedva čeka čas njihovog odlaska. Zbog toga sam mu naredio da napiše povest o njihovim stradanjima u Parizu. Licemer. Misli da ne znam da u potaji, nevidljivim mastilom, škraba po mojim marginama. Ako napregnem sluh, čujem kako škraba, kako grebe po površini istorije, kako ostavlja svoje mrlje, gonjen bezumnom željom da ne iščezne iz pamćenja sveta. Ali da se vratim pogubljenjima. Zbog nepristrasnosti poslao sam na stratište i sopstvenu ženu, kraljicu Margo. Zato što je htela da se domogne prestola uz pomoć svog ljubavnika, barona Fon Kurtica. Ne znam šta te idiote, a bezbroj ih je, tera da sanjaju o vlasti i prestolima? Zar misle da sam ja dvadeset godina štedeo svaku paru da bih vladao? Ne, moja je namera da ostvarim jednu metafizičku zamisao. Margo nije bila loša žena, ali nije mogla odoleti lepoti Fon Kurtica. Lepota je, veli Radbertus iz Odenzea u knjizi koju će uskoro napisati, oružje đavola. A onda, tu je i ženska taština. Tako, banem jednom u ložnicu — Margo pred ogledalom. Iza nje đavo se natrtio, a ona kao opčinjena zuri u odraz đavolske guzice. Znao sam da to ne može izaći na dobro. Uprkos svemu, nisam hteo da prenaglim. Mislio sam, prolazna ludost. Nekoliko puta sam je zaticao u vrtu kako se ljubaka s baronom, ali sam se napravio da sanjam. E, kada mi je prekipelo, probudih se i pozvah sluge. Sutradan sam priredio predstavu za svetinu. Uzbudljivu i poučnu istovremeno. Da se zna kuda vode pohlepa i lepota. A to je bila i mala uteha za moju ružnoću. Evo kako izgledam, potomstva radi opisujem svoju pojavu: mali rast, kriva kičma, krive noge, krive ruke; odeven u bezobličnu tuniku opšivenu leopardovim krznom. Na čelu imam oveću izraslinu. Desno oko mi je sitno, duboko usađeno u duplju; levo prekriveno mrenom. Ali neće takva slika stići do budućih pokolenja. Gotfrid od Majnca me je namolovao naočitog plašeći se kraljevskog gneva, a ja sam prevaren taštinom zažmurio na jedno oko i sliku prihvatio takvu kakva jeste, laž mene koji sam laž... Kako ono reče još Propovednik: Taština, sve je taština.
Došavši na presto kraljevstva koje sam kupio od nekog propalog grofa, u cilju zaštite čistote vere, zazidao sam sva vrata na manastiru svetog Panfucija, a ime manastira promenio da napakostim Papi, prodavcu indulgencija. Eno ga u Rimu, izležava se u svili i kadifi umesto da bos luta po svetu i traži nekoga ko će ga razapeti na krst. Šalje Jezuite da me ponovo obrate u njegovu merkantilnu veru. Ali ne. Prešao sam u Pravoslavlje. Sada se manastir zove Sveti Grigorije Palama. Ispod njega sam sagradio zamršen lavirint čiji je ulaz na trgu ispred katedrale, a izlaz u manastirskom dvorištu. Pretendenti na monaško dostojanstvo moraju da prođu kroz lavirint. Nedostojni zalutaju i zauvek ostanu u nekom kutku. Jednom, idući s Grosmanom na pričest, videh pri svetlosti baklje iskežene kosture i pomislih: da nije tih lobanja, tih koščica, čovek bi bio apsolutno ništa. Ouk on, kako bi to rekao moj majordom. Stani! Nihilizam! Jeres. Oni, pak, koje vodi sveti Duh, neka je slava Bogu, stižu zdravi i čitavi. Tako je postignut visok stepen duhovnosti. Tvrd hleb i malo vode, zbogom prostoru i

vremenu. Moji monasi vide unatrag i unapred. Sanjaju snove koje će sanjati buduća pokolenja; znaju namere mojih neprijatelja. Govore s anđelima. Hodaju po vodi. Ponekad izvedem nekog monaha da prošeta po jezeru, narodnog dobra i poslušnosti radi. O velikim praznicima iguman manastira se uznese stotinak hvati, da ne kažem metara pre vremena, uznese se, kažem, iznad tornja crkve i drži Veliku Liturgiju. S druge strane, bludnicima, lopovima i pokvarenjacima sagradio sam prostranu krčmu gde mogu do mile volje da se odaju porocima, a da ne sablažnjavaju čestite hrišćane. Razdelio sam dobro i zlo i ljuljuškam se na sredini na svom prestolu – Golgoti. Veliki sam grešnik. Spuštam se na samo dno greha da bih postigao najviši stepen svetosti. Takvo je ustrojstvo sveta: granice kraljevstva opsedaju dušmani, dušu kralja opsedaju demoni. Lepo rečeno. Branim podanike i od zemaljskih i od nebeskih neprijatelja. Uzimam sva iskušenja na sebe. Monasi nemaju vremena za to. Gotovo sasvim iza, slepi za ovaj svet, s finom pokožicom koja im prekriva zemaljske oči i belim ljiljanom u rukama — kao na slici koju će jednom naslikati Nemanja — oni podrivaju vreme i prostor da bi, kad kucne čas, uzneli na nebo moje kraljevstvo. Da bi ga iščupali iz kandži povesti, iz brloga greha. Zbog toga nikada nisam hteo da proširujem granice. Da bi kraljevstvo bilo lakše. Ko bi mogao uzneti na nebo takvu grdosiju kao što je Rimska imperija koja je zbog glomaznosti potonula i tone sve dublje u pakao? Velika zemlja, mnoštvo ljudi, to ne donosi ništa dobro. Kako vreme bude odmicalo biće sve više ljudi. A ljudi su kao zlatan novac. Što ih je više sve manje vrede. Ljudi tantuzi???. Falsifikovane osobe bez ontološkog pokrića. Ne znaju ni šta je ontologija. Misle da je Bog skriven na tavanu mog dvora. Budale koje pljuju na prošlost. Eto još jednog razloga da predupredim tiraniju nerođenih narodnih masa, da im unapred napišem istoriju, da je determinišem. To je moje prirodno pravo. Jer ja, ako bih se potrudio, što nemam nameru, mogao bih živeti još tih tričavih trista pedest godina ako budem manje pio i izbegavao divljač na trpezi. Ali niko od njih, ma koliko se trudio, neće moći da se vrati u prošlost, moju prošlost kojom suvereno vladam uz pomoć vernog Grosmana, ne iz vlastoljublja nego iz osećanja pozvanosti da te nadobudnjake naučim principu subordinacije. I monasi mi daju za pravo. Dođoše neku noć. Posedaše., Iguman veli da su u snu otkrili šta se dogodilo s nestalim Etrurcima. Kakvim Etrurcima, pitam. A iguman reče da je nekada, tamo gde se sada nalazi Rim i tobožnji Vicarius Dei Filii, živeo narod imenom Rasciani koji je netragom nestao s lica Zemlje. Baš kao što smo i mi naumili da učinimo. Njihovi sveštenici- snevači, odlazeći u budućnost niz snove, videli su šta će se dogoditi na zlosretnim Apeninima. Jedne noći svi su usnuli, u snu videli novu zemlju preko mora, brdovitu i bogatu vodom, pa su se u njoj probudili i da bi zavarali trag u povesti nazvali sebe novim imenom — Serbi. Potresna priča. Ispričana, kako se kasnije ispostavi, da mi omekša srce i stiša gnev. Jer, odlazeći, iguman me pozva u stranu i reče da se i tamo, iza, Margo sastaje s Fon Kurticem. Isto mi ispriča i Grosman. Viđaju ih, kaže, pod mojim prozorima, u gluvo doba, krvavih vratova. I prvi put, umesto gneva, obuze me tuga. Zar ni smrt, pomislih, ne može da nadjača neverstva i izdaju? A onda mi se u uglovima očiju pojaviše dve suze: Eh, Margo, Margo...
Napisao sam Zakonik. Strog ali pravičan. Ako kome odseče ruku da sam sebi odseče ruku. Ako ne pristane, da se pogubi. Zašto širiti bezakonje? Zašto u circulus vitiosus uvlačiti treća lica: sudije, stražare, dželate. Zakon je zakon. To je prvi član. Ako nisu hteli da se pokoravaju Božijim, neka ropću pod mojim. Svi su krivi i svi treba da budu kažnjeni. Ali doći će vreme kukavne Nove Evrope, kada se progoni neće anatemisati. Možda ne tako skoro. Nisam siguran da li je u Italiji počela Renesansa. Nikada mi neće biti jasno šta ima loše u nepravdi, mučenju, tamnovanju; to su privilegije. Siguran put u Carstvo Nebesko. Ne čini drugom ono što ne želiš da čine tebi. To je drugi, poslednji član Zakonika. Ostatak, deset tomova, ispunjen je mrljama. Simulakrumima slova. Pesmama trubadura. Sancta simplicitas! Onaj ko pristaje da bude ubijen i pokraden, ima pravo da ubija i krade.

Niko drugi. Pošto ja pristajem da budem i ubijen i pokraden, ubio sam Margo i njenog ljubavnika i ni to nije pomoglo. Eto, nastavili su da me varaju i varaće me dok je sveta i veka.
Hoću da, pre nego nestanemo s lica sveta, potomcima, rulji koja strpljivo čeka čas rođenja, ostavim istinit zapis o mojoj vladavini. Da unapred osujetim mračne pisare povesti. Već ih vidim gde preturaju po bibliotekama, kopaju po prašnjavim poveljama, piskaraju traktate o tome šta sam radio, šta mislio, gde sam grešio, uznemiravajući me u smrti kao što su me podanici uznemiravali za života. Zar da oni iz magli budućnosti povlače konce mojih postupaka? Staću na put tiraniji nerođenih, plodovima naših sagrešenja, produbljivačima naših zabluda; svetini koja se valja u glibu prošlosti ne bi li iz ništavnosti moje sadašnjosti donela argumente za svoju, još ništavniju.
Neće oni meni, ja ću njima napisati istoriju. Njihovim rukama, na njihovom papiru. Zar mogu, što kaže Radbertus iz Odenzea, oni koji ne postoje nešto znati? Čak i kada navuku ljudsko obličje, šta mogu znati o događajima koji su netragom nestali. Grešiću i lagaću, priznajem, ali ne priznati to znači biti bezbožan. Sada me zovu Karlo Vidoviti, Karlo Uzvišeni, ali čim umrem, istorija će me zapamtiti kao Ružnog, istorija u koju se na silu ubacujem da je razorim, gnušajući se. Hoću da preteknem vreme. Da ga opišem pre nego što stigne do određenog vremena i tada mu neće preostati ništa drugo nego da bude onakvo kakvo sam ga ja u božanskom nadahnuću odredio da bude. Quod dixi dixi! I zato treba da se rode drugi koji će napisati ono što sam zamislio ja. Jadnici. Misliće da su to njihove misli, a neće znati da još ne postoje. Nije li ovo protivurečno? Svejedno. Grosmane, piši: Ja, Karlo Ružni, u ime Boga, naređujem da se rode: Herbert Majer, Artur Konan Dojl, Šerlok Holms, Ćulaba Ćulabi (glupog li imena), Jurgis Baltrušaitis, Sava Đakonov, Rajner Miler, sin mu Ernest, Afanasij Jermolajev, desetak sporednih ličnosti, Sigmund Frojd i Jozef Kowalsky, da, Jozef Kowalsky, Kowalskyyyy!
»Ni jedna vera ne može izmeniti svet i nijedna činjenica nikada ne može opovrgnuti veru.« Tako će pisati Osvald Špengler u sumrak jednog budućeg klanja. Uzalud će proći stotine godina; ni tada to nikome neće biti jasno. Godine prolaze uzalud; to je prva premisa ovog poglavlja POVESTI. Hiljade uzaludnih godina. Gledam Grosmana: grbav, umotan u medveđe krzno, zapisuje moje reči. Ono drugo S nekako kao da se smanjilo, izbledelo. Da ga upitam: razumeš li smisao Špenglerovih reči, rekao bi: da, sire; da ga upitam: jesi li mrtav, odgovorio bi: da, sire. Potpuna poslušnost! Najsigurniji put u Carstvo Nebesko. Godine provedene na Bogosloviji u Upsali ostavile su neizbrisiv pečat. Ali o veri i činjenicama ništa tamo nije naučio. To mu se ne može zameriti, to se znanje ne stiče učenjem. Ono je urođeno, kao u mom slučaju. Pa ipak, ne ponosim se njime; genijalnost donosi gomile neprijatnosti. Time na sebe navlačiš gnev prosečnih. Eto, upravo sada — mada će to sada morati da popričeka hronološki sled — jedan od bezbrojnih piskarala, neki Herbert Majer, piše i dokazuje da nikada nisam postojao, da u istoriji o meni nema pomena, da sam izmišljotina mističnog bratstva koje sam sam izmislio. Delimično je u pravu, ta bitanga Majer; utoliko što ja nisam činjenica. Izvukao sam se iz svoje ljušturečinjenice, hvala Bogu, i gledam šta se radi na tom grandioznom vašarištu koje se rasprostire kroz vekove u oba pravca. Sada je, pretpostavljam, razumljivo na koji način znam šta se događa davno u prošlosti i daleko u budućnosti: nisam činjenica, samo verujem da postojim; to mi daje sposobnost da razaznajem činjenice koje se događaju istovremeno, ali u sadašnjost, radi teskobe, ulaze jedna po jedna. Vreme je običan sled činjenica, činjenica do činjenice: kosti, lobanje, zapisi; potreban je redosled toj basnoslovnoj gomili. Zar ne, Grosmane? Da, sire! Onda piši: Zidanje Vavilonske kule dogodilo se proteklog momenta, sudnji dan će se dogoditi sledećeg. Ono što protiče između nije vreme. Protiču samo činjenice.
Ali ja nisam došao na svet, da se upodobim njegovim pravilima. Još od rane mladosti nisam

uspevao da vidim dublju razliku između crteža gradova i gradova koji su sazidani. Treća dimenzija, koju su mi pod nos poturali učenjaci s moga dvora, terala me je na smeh. Ta tobožnja treća dimenzija isto je što i mrkva privezana na štap i stavljena pred magareće oči. Niko od nje nema koristi, a mnogi su videli štete. Jer, ako joj kreneš u susret, ako se zaputiš u tu tobožnju daljinu, ona izmiče, ne pušta te sebi, a mami te napred, kao mrkva magarca, pravo u nevolje i smrt. Da, da, zagrajaće doktori, docenti, metafizičari, ali mi živimo u tom svetu, mi imamo dušu i duh. Glupost do gluposti. Niko to nije dokazao. Život, neka to doktori utuve, nije činjenica. Ne zgražavaj se Grosmane, ne poričem postojanje duha i duše, daleko bilo, poričem postojanje doktora i docenata, poričem da ti postojiš. Vi ste paraziti vaših duša. Teška bolest koju one moraju preboleti. Ti, kao Grosman, s jednim ili s dva S, nisi ništa. U mojoj je moći da ti naredim da se vratiš na početak POVESTI, da precrtaš, gde god je napisano Grossman i umesto toga upišeš, recimo, Gruber. Mogu da ti naredim da samom sebi nakitiš još crnju biografiju nego onu koju si sročio, a protiv koje si se bunio kad sam umro, žvrljkajući po marginama svoje bedne demante. Assine! Nijedna biografija ne može biti tako grozna kao što može biti njen vlasnik. Ali ja još nisam umro u svetu činjenica. Hoću samo da ti stavim na znanje da providim tvoje radnje. Glupače! Pred kim misliš da se opravdaš? Zar ti nisam stotinama puta rekao da nas istorija neće pomenuti? Zašto se ne oslobodiš taštine? Čudna mi čuda, mišljenje budućih protuva o majordomu jednog izmišljenog kralja. A opet, ima toliko stvari koje ne mogu da razumem. Zašto, na primer, svim silama radim na tome da i tebe, skupa s ološem od mojih podanika, izvedem iz istorije i spasem smrti. To će mi, da stvar bude gora, poći za rukom. Eto apsurda: neko pola života provede na stubu hraneći se leptiricama i mahovinom i zaglavi u pakao, a ti — koji se brineš da li ti je prezime napisano s jednim ili dva S — odlaziš u raj. Božija volja je nedokučiva. Zar nije i Isus spasao jednog razbojnika?
Pre neku noć me u snu posetio Josef Ferrarius. Plovi, kaže, sa svojim bratstvenicima prema severu da nađe ostrvo koje ne postoji. Smeješ se, bitango. To me ne čudi. Oni su isplovili iz vašljivog sveta činjenica i naći će ostrvo koje će u njihovom i mom svetu vere postati činjenica. Ostali ga neće znati. Kako se drugačije spasti od predstojeće najezde istraživača, pustolova, arheologa, geologa, okeanologa? Evo, još dvestotinak godina pa će pronaći Ameriku. Za sada, Grosmane, Amerika nije činjenica, zapamti to, i zato ne postoji. Ako bi nekome rekao da se preko puta Normandije nalazi svet velik kao i ovaj naš gledali bi te kao ludaka. A on postoji. Ali nećeš ti to nikome reći. Ti si konformist! Pardon, sire, hoćete ponoviti poslednju reč. Neću, nema svrhe. Prerano je za nju. Saslušaj moje reči: doći će vreme u kome ljudi neće verovati da postoji Bog. Nemoguće, sire. Moguće, na žalost. Isto tako kao što ti, mozga ispranog ptolomejskim geocentrizmom, misliš da ja trabunjam o drugom kontinentu, isto tako će budući Grosmani, pošto Bog nije činjenica, misliti da je Boga izmislio čovek da bi se manje plašio. Bog je osmi kontinent, Grosmane. On nije ni dobar ni zao, ni veliki ni mali. Bog je nešto drugo. Uvek nešto drugo. I, molim te, poštedi me tvojih crkvenjačkih fusnota u kojima me denunciraš budućim generacijama i optužuješ me za jeresi.
A tek kada čuješ ovo. Zinućeš od zaprepašćenja. Noćas je dolazila Margo. Ne s okrvavljenom glavom pod miškom kakva se prikazuje tebi i tebi sličnim sujevernim protuvama. Baš sam se spremao da legnem, oran za obračun sa zlodusima koji su me čekali na ivici sna i jave, kad banu Margo. Njeno prisustvo. Ne utvara, velim, nego prisustvo, pomalo neprijatno zbog njenog neverstva i moje odmazde. Šta hoćeš da mi kažeš, pomislih, a Margo će: Karlo, tako sam sama. Gledaš me ispod oka, majordome, misliš Ružni trabunja, priviđa; kraljica je mrtva i ništa nije mogla reći. Glupane, reči nisu tu da bismo se sporazumeli; seti se Prve knjige Postanja kada je Gospod pomeo jezike. Reči su tu da bi dolazilo do nesporazuma. A opet, tako su snažne. Ti si samo reč — Grosman. Oduzmi o i

a, dušu, i ostadoše samo suglasnici — Grsmn, ili tvoje kosti, kao one koje smo viđali u lavirintu manastira. Ali okanimo se mantri. Sama, veliš, Margo, rekoh na neki način, a ona potvrdi. Mogao sam joj objasniti da je samoća naš usud, da se tu ništa ne može učiniti, ali iz pijeteta prema njenoj smrti (koju je ona tako ozbiljno shvatila) ne rekoh ni&ta, samo podesih moje prisustvo tako da ona oseti saosećanje. Velim prisustvo jer i ti dobro znaš da ono što dvorani i plebs drže za moju pojavu tavori dole na prestolu, prašnjavo, prekriveno plesni. Duša je najbliža telu kada se ne poistovećuje s njim, da li ti je to jasno. Telo je potrebno da sve to ne bi bilo eterično, previše eterično za grubijane poput tebe i tvojih ispisnika s kojima si bubao Patristiku. Habet mulier animam, Grosmane. Habet, sire. Još uvek se držiš svoje zablude, ali to ti podiže ugled u mojim očima. To je jedina stvar koju si zastupao kao čovek, savlađujući strah. Ta zabluda te čini čovekom. Ali vidiš, vremenom sam i ja, stičući nova saznanja, promenio gledište. Neću reći da žena ima dušu, to ne, ali nešto kao dušu, to da. Dodaj mi taj pergament. Nacrtaću ti kako izgleda anima muškarca i animula žene:

AA /\A

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:24 pm






MUŠKA DUŠA ŽENSKA DUŠA


Vidiš. Nedostaje poprečna linija. Mogao bih ti pričati o tome satima, ali čemu. Nećeš razumeti, a o tome će jednoga dana lepše pisati Jung. Uostalom, nas čeka posao. Piši! Bog voli radikalne promene. Zapiši šta je o tome rekao Majstor Ekhart jer će njegove knjige biti spaljene. »Ako se čovek potpuno uzdigne iznad greha i okane od njega, tada će Bog koji je veran obećanju delovati kao da grešnik nikada nije grešio. Neće mu dozvoliti da ni trenutka pati zbog svojih greha. Ako ih je počinio čak toliko mnogo koliko su svi ljudi počinili greha zajedno, Bog ga neće prisiliti da zbog njih ispašta. S tim će čovekom uspostaviti bliskost koju još nije ostvario ni s jednim bićem. On neće gledati šta je čovek bio pre. Bog je Bog sadašnjosti.« A sada, Grosmane, da se prihvatimo posla. Treba pisati istoriju. Svaki trenutak je dragocen. Dok ja lamentiram o Margo, dok dlanom o dlan, rodi se neki kurvin sin i pomrsi mi konce. Shizma se već dogodila; dakle, raskol ad acta. Treba pripremiti Reformaciju. Molim! Reformaciju, idiote. Oprostite, sire, he znam o čemu je reč. Ne znam ni ja pojedinosti. Martin Luter ima tek četiri godine. Nije moje da se bavim pojedinostima. Rekoh već da Bog voli radikalne promene. Za razliku od Pape i njegovih udvorica koji su u duhu sagradili ono što su faraoni zidali u kamenu — piramidu, Grosmane, egipatsku piramidu. Time su načinili svetogrđe jer Duh nije građevinski materijal. Hoće da se zavuku u unutrašnjost, da se sakriju od Boga, ali vraga. Bog je uvek unutra. Mi smo napolju. Pogrešna projekcija, to je to. Evo, vidim novi razdor u crkvi. Zato sam zazidao sva vrata na manastiru svetog Panfucija. Misliš li da je do raskida između Carigrada i Rima došlo zbog jednog tako sofisticiranog teološkog pitanja kao što je Filioque? Ne.
»Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji!« Veli Gospod. »Ne, kažem vam, nego razdor.« Shvataš li? Ne, sire. Tim bolje. Piši. Raskol među crkvama nužan je radi istorijskog napretka. Istočna crkva je smogla snage da ponese krst i da postane mučenica. Smrtni greh njene sestre, Rimske kurije, nije ni razbludnost, ni simonija, ni torbarenje indulgencijama nego arhitektura. Ona će se širiti na zapad da bi podizala svoje građevine, da bi širila svoje zemaljsko carstvo.. Hoće li Maksim ispovednik pronaći Ameriku? Ne. Pronaći će je Kristofor Kolumbo. Ali ne pre Renesanse. Sire,

stalno pominjete Renesansu. Da, ako laž ponoviš dovoljan broj puta, ona postaje stvarnost. Obična magija reči. Isto tako sam ponavljao Grosman, Grosman, Grosman, sve dok se nisi stvorio pored mene u onoj vražjoj krčmi, pun citata i gneva, stvaran, a lažan. Tako ponavljam Renesansa, Renesansa, Renesansa. I šta? Godine 1369 — pisaće Bogdan Suhodolski — rodiće se Leonardo Bruni. Pogrešan datum. Pravi je 1368. Ali to ne menja ništa. Zapiši, da bi Suhodolski imao odakle da prepiše, 1380. rođenje Pođoa Braćolinija, 1377. Filipa Brunelskog, 1378. Lorenca Gilbertija; 1386. rađa se znameniti Donatelo, Fra Anđeliko oko 1390, Jan Van Ajk 1397, iste godine, to podvuci, Johan Gutembetg. Materijalna baza desakralizacije je, otprilike, na broju, datumi možda nisu tačni, ali kakva korist od hronologije. Treba sačekati 1401. godinu da se rodi jedan naš čovek, Nikola iz Kuze. I ne postavljaj suvišna pitanja. Ne pokušavaj da saznaš ono što ne možeš saznati. Zapamti jednom za svagda, Grosmane, nas ne interesuje istorija. Nas interesuje njena propast. Drugi su tu da je stvaraju. Mi treba da je podrivamo. Ne zaboravi da je, prema Suhodolskom, karakteristika našeg vremena, citiram, mistična nada u popravljanje sveta putem njegovog uništenja. Ne razumem, sire, nisu mi jasne te protivurečnosti. Ne razumeš, Grosmane. Imaš nemačko ime sa dva gizdava S, a ne znaš da se ZAPAD na nemačkom kaže ABENDLAND, zemlja sumraka. Ne, sire. Kojim mi, onda, uopšte jezikom govorimo? Kojom azbukom zapisuješ moje reči? Ništa se sa sigurnošću ne može utvrditi. Zašto je tako, sire? Zato što je sve relativno. Time ti ništa nisam rekao, zar ne. Ne, sire. Reći ću ti: Sve je relativno zato što je E = MC2.
Da me Grosman ne bi optužio za jeres, razmišljam kurzivom. Zatvorio sam očne kapke i posmatram ga kroz uzan prorez između trepavica, što me zbunjuje jer su trepavice dole, na mom telu, na prestolu. Ovako ili onako, nemoguće je izbeći antropomorfizam. Posmatram, kažem, Grosmana. Misleći da spavam, dopisuje svoje nelojalne fusnote. Mogao bih, dole sa prestola (veze se nikada ne prekidaju), da viknem: straža, zatvorite Grosmana! Ali čemu? Poput docenata koje anticipira, on samo uobražava da može prokrijumčariti istinu i time u nekoj buđavoj knjizi zaslužiti svoje skromno mesto. Eto istorijske zablude kojom sam neprestano opsednut. Zašto površni duhovi tako rado prihvataju tezu da je povest tok u kome jedni događaji uzrokuju druge, što je besmislica. Vidim, tako mi Boga, sve šta se događalo i sve što će se dogoditi, onoliko koliko je čoveku moguće. Nema tu nikakve uzročne veze. Sve je to moj hir. Duh mi je dozvolio da napišem istoriju. Ne zbog mojih sposobnosti. Isto je tako mogao taj zadatak poveriti Grosmanu i ništa se ne bi promenilo. Ne znam kako bih to objasnio. Ukoliko ne sanjam, providim potpuno jasno budućnost kukavne Nove Evrope, ne zato što je ta budućnost nužnost, nego zato što ja to hoću. Da ponovim: renesansa, reformacija, gotika, barok, prosvetiteljstvo, racionalizam, Bekon, Beme, Dekart, Spinoza, Malbranš, Lok, Grocijus, Hobz, Gudvort, Puftendorf, Njutn, Lajbnic, Volf, Berkli, Hjum, Helvecijus, Ruso, Jakobi, Kant, Fihte, Šlegel, Novalis, Šeling, Hegel, Marks. I onda dva naša čoveka: Josif Visarionovič Džugašvili, ne prvo Džozef Ficdžerald Kvinsdejl, pa on. Pusta imena koja sam ja smislio, a koja će prisvojiti ta telesa i ti mozgovi, misleći da su nužnost, a ne hir. Sva ta učena gospoda će se osetiti pozvanim da se osvrnu na prošlost i ne sluteći da su kockica u mozaiku koji treba da bude razoren. Sve se to razara. Usitnjava. Povest i nije ništa drugo nego proces beskonačnog usitnjavanja poseda. Nekada je vlasnik Zemlje bio njen tvorac, Bog. Potom je Zemljom vladao kralj. Potom dolazi feudalizam, pa kapitalizam, pa socijalizam u kome će vlasnici biti svi, u kome će svi posedovati sve, ali više ničega neće biti.
S vremena na vreme obuzima me sumnja. Nije isključeno da je sve ovo samo san. Možda su predstojeći pozitivisti, među njima i onaj Majer, ipak u pravu kad tvrde da sam ja najobičnija mistifikacija. Tu mogućnost ostavljam otvorenom, ali stvari će se odvijati onako kako sam to

predvideo i odredio bez obzira na moj ontološki status. I ne samo to. Znam okolnosti pod kojima će se sve to srušiti u oganj. To je izvodivo već sada; mislim što se metafizike tiče, ali tehnološko znanje moje epohe nije u stanju da reši čisto tehnička pitanja apokalipse. To moram prepustiti budućim naraštajima, novom soju koji će se, prkoseći teži, voziti na magičnim dvokolicama, prezren od sveta, kao naš Gospod koji je u Jerusalim ujahao na magarcu. Eto, uključujući takve nedoumice u sferu mojih refleksija, ponovo dokazujem da sam demokratski nastrojen. Još jedan od istorijskih paradoksa: budući demokrati neće dozvoljavati da se u njihove snove sumnja. Glava prepunih misli prethodećih im mrtvaca, ne sumnjajući ni u šta, hrabro će ići napred da i sami postanu mrtvaci. Mi ćemo im, istina, svesrdno pomagati. Uvučeni u njihove redove, pritajeni. Konstruisaćemo njihove mašine za koje Grosman misli da su đavolske naprave. Budala. Đavo nije toliko očigledan. Ali mašine su ipak teološki problem. Kao što je Bog stvorio čoveka, a čovek se pobunio protiv tvorca, tako će on stvoriti mašine i mašine će se pobuniti protiv ljudi. O tome će pisati Hegel u paraboli o gospodaru i robu. Jednoga dana, mašine će moći da misle. Eh, kada bi Grosmanu takva pomisao pala na pamet samog sebe bi privezao na lomaču i potpalio vatru. Dogmatska svest koja vidi samo sada i ovde i ne sanjajući da je to već postalo prošlost. I ne samo da će moći da misle; misliće brže i bolje od ljudi. Evo začetka kibernetike! Ljudi će prestati da misle. Zakržljaće. Otupeće od lenjosti i poroka. Kolika razlika između njih i, recimo, mene koji imam sposobnost da razmišljajući o svemu tome, motrim na Grosmana, istovremeno primajući u audijenciju načelnike krčmi i rešavajući bezazlene parnice mojih podanika. Pa čak i Grosman, u poređenju s budućim generacijama, izgleda kao genije. I njemu se svakojake misli motaju po glavi sinhrono sa zapisivanjem mojih solilokvija, ali sve je to, kako bi rekao (i kako će reći) Lenjin — sitnoposednički, ćiftinski. Ni o čemu Grosman ne može da misli, a da sebe ne umeša, da ne kalkuliše je li to dobro ili loše po njega. Tipičan savremenik. Jedne noći ga podvrgoh psihoanalizi, onako šale radi, on je mislio da ga saslušavam. I evo šta sam zaključio. Grosman je ortodoksni hrišćanin zato što je hrišćanstvo državna religija našeg vremena, da ne kažem stvar pristojnosti, pravilo lepog ponašanja. Međutim, da je nekim slučajem rođen početkom XX veka, kladim se da bi bio među prvima u jurišu na Zimski dvorac. Temeljit, kakav je, napravio bi lepu karijeru, ali Džugašvili bi ga, pre ili posle, uklonio, kao što ću ga ja, pre ili posle, ukloniti, doduše na suptilan način tako da misli da umire prirodnom smrću i da mu je osiguran raj. Ali metode uklanjanja su stvar ukusa jedne epohe. U svakom slučaju, zbog posebnih zasluga, biće sahranjen u svoju velelepnu grobnicu na kojoj će se šepuriti njegovo ime sa dva velika S.
Grosmane! Budi se! Oprostite, sire, zaspao sam. Prevario me san. I šta si sanjao? Uh, sanjao sam da me posmatrate kroz spuštene trepavice, govoreći reči od kojih mi se dizala kosa na glavi. Onda sam se našao u gomili koja je jurišala na neki dvorac uzvikujući, zapamtio sam dobro, na nekom nepoznatom mi jeziku »da zdravstvuet tovarišč Lenin«. A onda? Onda ste me vi probudili. Da, Grosmane, okani se pustih sanja, vreme je da nastavimo posao. Dakle, Amerika. Zaboravljajući pravac koji vodi stvarnom zavičaju, krenuće na zapad, željni širine, gladni prostora, mučeni teskobom svojih okorelih duša. Umesto vertikalno, krenuće po horizontali. Znaš li šta to znači? To znači da ce se vrteti u krugu. Da bi izbegli vrtoglavicu od visine, podleći se grobnoj vrtoglavici tla; izmisliće rase i obožavaće krv. Znaš li od kog korena potiče reč vertikala? Ne, sire. Od korena vertigo, vrtoglavica. Tako si, znači, savladao latinski u Upsali. Da ne govorimo o grčkom. Ali pustimo to, mene diplome ne interesuju. Nastavljamo s radom. Piši: omamljeni vrtoglavicom, propast će nazivati progresom. Ukoliko se ne misli na progresiju propasti. Sve ove gnome, meluzine, nimfe, vukodlake, kućne đavolke, koje mi sasvim demokratski trpimo u našem kraljevstvu, dozvoljavajući im da se množe i obavljaju svoje obrede, sva ta bića o kojima je tako nadahnuto pisao, ili treba da

piše, Bombast Paracelzus, sve će to uništiti i proglasiti izmišljotinom. Ništa se ne mršti, znam da ta bića ne postoje, ali najpre će ona biti uništena da bi se prešlo na nešto stvarnije. I nemoj sebi laskati da si ti mnogo stvarniji od nekog gnoma. Odmah mogu da te uverim u suprotno. Dovoljan je jedan mig pa da se nađeš u svojoj grobnici telom, a duhom dole, kod Fon Kurtica i one drolje Margo, gde me možete do mile volje ogovarati, ako se nađe neko ko hoće da vas sasluša. Ah, Margo! Taj večni sukob animusa i anime. Da nisu možda tu umešani tvoji prsti; mogao bih se zakleti da si spreman na sve samo da bi me diskreditovao u očima one buduće beslovesne rulje koja će, ovako ili onako, mrzeti kraljeve i sve plemenito. Kladio bih se da si ti taj koji je Kurtica doveo u kraljičinu blizinu. Ali neka, prepuštam to tvojoj savesti koja me neodoljivo podseća na euklidovski shvaćenu perspektivu prostora: udaljene stvari njoj izgledaju sićušne pa te uljuljkuju u varljivu nadu da su ti gresi oprošteni. Nisi ti usamljen u takvom posmatranju. Još koju godinu i slikarstvo će krenuti stopama tvoje savesti. Vredi li uopšte da upozoravam: svaka perspektiva završava kao ćorsokak. Gledaš me sa svojom urođenom nevericom, pogledom koji me dovodi u nedoumicu jesi li ti moj majordom ili moja dvorska budala. Ili i jedno i drugo. Objašnjavam, ne radi tebe, nećeš ti to shvatiti; slikarstvo će upropastiti Evropu. Zato su Jevreji zabranjivali prikazivanje likova. Ta mazala, ti proizvođači iluzija, želeći da predstave stvarnost, obaveštavajući se preko svojih tričavih čula, učiniće stvarnost nestvarnom. Naučiće generacije da posmatraju svet očima obučavanim njihovim slikama. Eto, doći će dan kada će kuće u daljini izgledati male, sasvim male. Sire, u to zaista ne mogu da poverujem. I sam znam da će svet propadati, ali da kuće u kojima žive ljudi mogu izgledati manje od čoveka, u to ne mogu da poverujem. To me ne čudi. Nisi ti tu da veruješ ili ne veruješ, nego da pišeš. Za to ćeš steći večni život. Ali to, s perspektivom, biće u dlaku onako kako sam rekao. Umetnici će smanjiti ljude. Smanjiće razdaljine. Nacrtaće Novu Evropu. Hajde da odem i dalje od vremena u kome će se moje misli čitati kao umetnička fikcija, u kome će sve ovo biti poglavlje nekog beznačajnog romana, hajde da ti odam tajnu. Na kraju krajeva, kada vreme bude blizu svog isteka, Evropa će se pretvoriti u ogromnu biblioteku i beskrajnu galeriju slika. Siroti moj Grosmane, još mnogo pre tog apokaliptičnog sumraka svako će imati svoju sliku; poslednji krčmarski momak. Sada je to privilegija kraljeva i visokog plemstva. U to doba, kraljevi će već biti u muzejima. Ja ne. Da li si napisao povest o sekti Dvotočkaša? Ne, sire, nisam imao vremena. Kako nisi imao vremena? Ili zapisujem vaše reči, ili sam dole, kod prestola. A zašto ne pišeš povest istovremeno zapisujući moje reči. Oprostite, sire, ali to je apsurdno. Ništa zato, samo ti piši, doći će vreme kada to nikoga neće čuditi. Gde sam ono stao? Ah, da. Godine hiljadu devetsto pedeset i... (Ostatak rukopisa uništen)


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:24 pm






Majordom Grosman

POVEST O ĐAVOLSKIM DVOKOLICAMA


Anno Domini 1347, do ušiju monsinjora Robera od Prevoa, inkvizitora Pariza, dopreše vesti izgovorene ustima čestitih muževa da je gospar Engerand de Obri-Malvoazen, opsednut nečastivim, napustio spasonosno okrilje hrišćanske vere, odao se vradžbinama i magiji i načinio đavolju napravu na kojoj se vozi ulicama sablažnjavajući narod. Ne hoteći da prenagli, monsinjor Rober naredi bratu Gijomu iz Poatjea da u tajnosti proveri istinitost glasina. Brat Gijom, posle dva meseca, podnese inkvizitoru izveštaj koji potvrdi da su vesti o naopakoj raboti gospara Engeranda tačne, ali nepotpune; da je Obri-Malvoazen u svojoj kući okupio društvo veštica i čarobnjaka kojima je herezijarh neki shizmatički monah imenom Kalist, a svetovni vođa izvesni Josefus Ferrarius; da se Sotonina družina redovno sastaje na misama na kojima razbijaju ogledala i neopisivo hule na Boga.
Sama naprava, koju je gospar Engerand javno i besramno vozio ulicama Pariza, dokazuje da je nadahnuta Sotonom koji sve naopako čini. Brat Gijom je opisuje ovako: »Umesto dva točka, spojena osovinom, koja stoje jedan pored drugog kao u taljiga, gospar Engerand je napravio vozilo kome točkovi stoje jedan ispred drugog spojeni gredom na kojoj se nalazi sedište. Svakome je jasno da takva naprava ne može da stoji uspravno, da se i ne govori o kretanju. A ipak se gospar Engerand očigledno uz pomoć nečistih sila, uz veliku buku i vrištanje zaplašene dece spušta niz strme ulice na tom paklenom vozilu i sablažnjava sve koji tuda prolaze.«
Uprkos nepobitnosti dokaza, vođen poukama Spasitelja o trpeljivosti i praštanju, Rober od Prevoa napisa pismo Engerandu savetujući mu da se okane jeresi, zabluda i mudrovanja po telu i da se pokajnički vrati majci Crkvi koja oprašta svaki greh i svaku hulu osim hule na Svetoga Duha. Gospar Engerand, očigledno sav u vlasti besomučnog, ne samo da ne pokaza smernost i volju da se pokaje nego drsko, nazivajući inkvizitora slugom sotoninim, odgovori da on, istina, jeste grešan ali da ne zna po čemu je grešniji od njega, Robera od Prevoa; da on, Engerand, raspolaže dokazima da je sveti otac Silvestar II (neka nas Bog sačuva i od pomisli) postao Papa zahvaljujući ugovoru s đavolom; da se on svakodnevno kaje, ali da ne vidi razloga da se kaje pred inkvizitorom. Nemajući izbora, Rober od Prevoa naredi svetovnim vlastima da uhvate i okuju jeretike.
Ali Sotona, koji je knez ovoga sveta i gospodar tame i koji ima silu da donekle providi budućnost, nađe načina da svojim slugama Engerandu, Josefusu i Kalistu dojavi šta im se sprema pa se njih trojica, pod okriljem noći, iskradoše iz Pariza i nađoše utočište kod markiza De Rošato, opakog i pokvarenog čoveka. Odatle, osetivši se bezbednim, počeše da šalju čestitom Inkvizitoru pisma puna uvreda i nepojamnih bezobrazluka, kakve je mučno i pročitati, a nemoguće prepisati.

Sasvim obuzeti ludilom gordosti, ogrezli u bezumlju, stadoše da prave sve više onih đavolskih dvokolica u suludoj nameri da na njima, kada dođe vreme. krenu put neba i ne sanjajući da se sunovraćaju u pakao. U zamku Rošato okupi se šljam, lopovi, pijanice i devojčure, a markiz i Engerand javno išibaše Izabelu de Monmoransi, devicu o čijoj se čednosti daleko pročulo, govoreći da na ovom svetu nema čednih. I tako je glas o nečuvenim bezakonjima đavolje družine, koja je sama sebe nazvala Red male braće, dospeo i do kraljevskog prestola. Želeći da sačuva mir u kraljevstvu i spokoj svojih podanika, kralj naredi vitezu Dagoberu iz Lurda da osvoji zamak Rošato i prestupnike protiv Božije i kraljeve vlasti zarobi i preda u ruke pravde.
Uz Božiju pomoć, na veliki petak anno Domini 1348, vitez Dagober savlada otpor jeretika, poseče šljam, a vinovnike, Kalista, Engeranda i markiza Rošato, okovane dovede u Pariz. Josefus Ferrarius, koristeći okrilje noći, praćen jednom grupom jeretika, izbeže ruci pravde. Od pravednog ognja, koji je sažegao zamak Rošato, Dagober je privremeno spasao jeretičke spis da bi poslužili kao neoborivi dokaz njihove službe nečastivom. Ali kada su inkvizitor i Gijom iz Poatjea, prethodno se pomolivši Bogu, pristupili ispitivanju spisa, videše da su osim prve stranice, ostale stranice ispunjene potpunim besmislicama, slučajnim nizovima slova, crtežima koji su imitirali tekst, što je ukazivalo da je nečastivi pokušao da ukloni tragove i spase svoje sluge. Uzalud. Prva strana je bila dovoljna da ih pošalje na lomaču. Na pergamentu je pisalo:

THEOLOGIA FRATERNITATIS

a ispod je stajao amblem njihove jeresi — krst zaboden u nekakve paganske simbole. U dnu strane, pak, behu stihovi prepuni jeretičkog buncanja:

Kad zaspiš umri Za svet.
Onda izađi iz svoga leša i kreni Pravo ne obazirući se na priviđenja.
Znaj da ta zlosrećna bića postoje samo onda kada te prevarom ubede da i ti postojiš. Izdržati moraš breme smrti.

Ispitivanje jeretika obavljeno je odmah posle praznika. Inkvizitor Rober de Prevoa upozorio je da mu na raspolaganju stoje i sredstva za mučenje i da je bolje da odmah priznaju svoju vezu sa Sotonom, što su đavolje sluge odbile, kako se uostalom i očekivalo. Potom inkvizitor pristupi ispitivanju optuženih. Prvi je govorio monah Kalist.
»Pre dve godine, u ovo vreme, bio sam monah na svetoj gori Atosu. Živeo sam s braćom u opštežiću, bio poslušan igumanu i vladao se, koliko mi je slabost dozvoljavala, prema pravilima ustanovljenim od svetih otaca.
»Jedne noći usnih svetog Grigorija Palamu u društvu nekog kralja. Svetac mi reče: 'Kaliste, Kaliste, misliš li da ćeš kopajući zemlju u bašti zaslužiti Carstvo Nebesko. Uklonio si se od zla, sakrio iza manastirskih zidina, ali zlo nisi pobedio. Ja ga upitah: 'Oče, šta da činim?' A svetac mi

reče: 'Idi u svet!' Tako sam napustio manastir. Potucao sam se po svetu, a svake noći mi se u snu javljao onaj kralj pokazujući mi podobnije naprave koju nazivate đavolskom.
Stigao sam u Pariz gde me Proviđenje nanese u kuću čestitog gospara Engeranda i tu sretoh i Josefusa Ferrariusa. I tako nas trojica načinismo prvu dvokolicu. Udružujući naše snove u jedan san, ispunili smo nedokučivu volju Božiju. Ja ne znam čemu će dvokolice poslužiti, niti to želim da znam; o tajnama bratstva ne mogu govoriti. Slutim da je dvokolica znamen novoga doba, vozilo čoveka koji se uzdiže od zemlje, koji napušta kuću i upire pogled u nebo.
A čovek koji dovoljno dugo gleda u nebo, pre ili kasnije dozna da u njemu postoji još veći bezdan i da je na dnu tog bezdana, sakriven u tami, otvor koji vodi u Boga. Naše delovanje tumačim voljom Spasitelja da se vratimo njegovoj reči: Carstvo Božije je u vama! Oni koje je nečastivi nagovorio da zidaju Kulu vavilonsku, vuci u ovčijoj koži, ponovo su među nama. Mi, Mala braća, okrenuli smo lice od ovoga sveta i idolopoklonstva i vratili smo se duhovnoj veri. Zbog toga odbijam da priznam da sam u dosluhu s đavolom i spreman sam da podnesem sve muke ne odstupajući od puta na koga me je uputila savest.«
Svima koji su prisustvovali tom ispitivanju bi mučno i mrsko slušati bogohulne reči. Engerand ne htede da iskoristi pravo da govori. Drsko je gledao inkvizitora i povremeno se podsmehivao, izmenjujući poglede sa svojim drugovima. Ali markiz de Rošato uveliko nadoknadi Engerandovo ćutanje sipajući bujicu otrovnih reči, pogrda i blasfemija:
»Čudite se zašto razbijamo ogledala? Kakva je to magija? Evo odgovora: razbijamo ogledala jer tako prevara ima samo jednu stranu, ovu na kojoj se svi mi nalazimo. Vama to nije dosta. Nećete Boga u sebi, tamo gde od Njega ne možete sakriti svoje gnusobe, nego ga stavljate ispred. Spolja ste okrečeni grobovi, a unutra trulež. I mislite da ćete nas zaplašiti mukama, a smrt i muke su ono što želimo. Plašite nas ognjem lomače, a već ste jednom nogom u ognju, licemeri. Ali Ferrarius je pobegao i nikada ga nećete pronaći. On je sada, praćen delom braće, daleko; izmakao je ruci vaše zemaljske pravde. Znam datum svoje smrti kao što znam datum svog rođenja. Nemam više ništa da kažem.«
Rober de Prevoa, videći da jeretici ne pokazuju ni najmanju želju da se pokaju, naredi da se, radi spasa njihovih duša, Kalist, Engerand i markiz, stave na muke. Ali Sotona, koji nalazi pakosnu radost u kvarenju bogougodnih dela, ili natprirodnu snagu u telima svojih poklonika i oni podnošahu i najteže muke, povremeno zbijajući šale i tobož opraštajući svojim mučiteljima. Videći da nečastivi trijumfuje, a u strahu za duše drugih, Rober de Prevoa naredi opštu pokoru i sam se odenu u kostret.
U međuvremenu, neko od razbojnika koji su izmakli pravdi viteza Dagobera, pobuni narod i rulja je dolazila pred tamnicu, zahtevajući da se jeretici puste na slobodu. Da zlo bude veće, sotonske naprave Engeranda i družine namnožiše se u Parizu. Narod, brz na zlo a spor u razmišljanju, prihvati đavolsku dvokolicu jer se pojaviše glasine da se onome ko bez pada pređe sedeći na tom čudu određeno rastojanje opraštaju svi gresi. Stotine takvih nakaznih dvokolica pojaviše se u Parizu, izazivajući nered i sablazan da je čestitom čoveku bilo zazorno izaći na ulicu.
Za to vreme, tvrdoglavost jeretika zatočenih u tamnici i podvrgnutih mukama unekoliko popusti. Ali, još su ostajali pri svom uverenju, tvrdeći da imaju Ugovor s Bogom i da ne smeju odstupiti jer su se obavezali da će podneti sve muke. Inkvizitor im govoraše da su zaslepljeni i da imaju ugovor s đavolom, ali Kalist i Engerand ne htedoše da popuste. Oni su, rekoše, potpisali ugovor s Bogom i tu ne može biti sumnje; đavo ne podnosi na potpis ugovor u kome je on stranka, nego se pojavljuje kao trgovac, bankar ili posrednik. Klauzule ugovora se odnose tobože na poslove, ali to je zamka, jer

đavo naknadno uklapa takav ugovor u zamršenu knjigu računa i dugovanja pomoću koje vlada ovim svetom. Sledećeg dana markiz izgubi svest jer je, prema njegovom računu, sutradan trebalo da umre, što je i učinio. Ali Sotonine nade se izjaloviše; iskusni otac Rober nije se dao prevariti; znao je da nečastivi pokušava da zbuni predviđajući događaje iz budućnosti.
Vitez Dagober opet morade da se lati mača. Divljanje svetine koja je tražila oslobođenje jeretika prešlo je svaku meru i kralj naredi da se tome stane na put. Puna tri dana pobunjenici su pružali jak otpor, a onda se iscrpljeni osuše i Dagoberu ne bi teško da ih razbije. Đavolske dvokolice behu sakupljene na jednu gomilu i spaljene, a njihova proizvodnja i upotreba zabranjena je pod pretnjom smrtne kazne.
Budući da se bes rulje stišao, a da jeretici nisu hteli da se pokaju, behu stavljeni pred sud Svete Inkvizicije i osuđeni na smrt spaljivanjem, s nadom da će oganj učiniti ono što nije moglo milosrđe ni mučenje. Slušajući čitanje presude, Engerand de Obri-Malvoazen progovori prvi put nakon zatočenja izgovorio je neku vradžbinu:

A onda moraš proći
Kao kroz neki oganj bolan i težak Ali spasonosan.
Tu će izgoreti sva
Trulež i ostaće samo ono što i samo Jeste vatra, ali ne sagoreva i nije vruće.

Januara 28. anno Domini 1348, ispovednik poseti jeretike u tamnici i oni začudo prihvatiše da se ispovede. Kola u kojima behu Engerand i Kalist provezena su kroz ceo Pariz kao opomena i primer kako završavaju buntovnici protiv Božijeg poretka. Narod, zastrašen i potišten zbog nedavnih nereda i krvoprolića, ćutke je ispraćao jeretike na njihovom poslednjem putu. Pre nego što je pročitana presuda, Inkvizitor je upitao jeretike hoće li da se pokaju, na šta oni odgovoriše da su se pokajali pre nego što su i uhvaćeni. Onda brat Gijom pročita presudu i Rober od Prevoa dade znak da se lomače zapale. Jeretici ubrzo nestadoše u plamenu i dimu.
Neka ostane zabeleženo svim pokoljenjima da je Engerand, pre nego što je izgubio svest, nekoliko puta uzviknuo nerazumljivu reč, izvesno nekakvu đavolju vradžbinu: Daramsala, Daramsala, Daramsala...
Napomena: Tekst Majordoma Grosmana prenet je iz časopisa »Oblique« (3, 1967), posvećenog u celosti istoriji evropskih jeresi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:24 pm






Na pragu novog doba

RUKOPIS KAPETANA KVINSDEJLA

Predgovor izdavača


U primerku Enciklopedije ruža vetrova iz 1872, kupljenom sasvim slučajno u jednoj ciriškoj antikvarnici, našao sam umesto poslednjeg tabaka, koji je nedostajao, kaligrafski ispisan rukopis datiran 1892. godine. Sadržaj rukopisa (u stvari, prepis jednog drugog), u priličnoj meri je izmenio tok mog života kao što je, kako će se videti, izmenio i život prepisivača. Ne raspolažem nijednim dokazom da bih potkrepio verodostojnost redova koji slede. Moguće je da je sve to šala. Neko s engleskim smislom za humor (prepisivač je Englez), bez sumnje je u stanju da se pozabavi opsežnim i skupim pripremama da bi, nakon svoje smrti, namagarčio nekolicinu nepoznatih ljudi. Intuicija me uverava u suprotno. U svakom slučaju, bilo da činjenice odgovaraju stvarnosti ili su plod imaginacije, smatram da je vredelo objaviti štivo koje sada, odštampano u šest primeraka, puštam u svet da samo pronađe svojih šest čitalaca.
Rajner Majer Cirih, 1903.




PREDGOVOR NEPOZNATOG PREPISIVAČA

Krajem 1898. godine, skrhan neobjašnjivom potištenošću i umorom, napustih London, lep društveni položaj, ugledno ime (koje prećutkujem) i povukoh se na imanje mojih predaka u Zapadnoj Engleskoj u nadi da ću daleko od gradske. vreve i vašarišta naći mir i dostojanstveno se pripremiti za smrt. Na početku je izgledalo da od toga neće biti ništa, nedaleko od moje kuće beše se naselio neki skorojević, nekakvo bivše londonsko njuškalo-detektiv čije je ime godinama krasilo stranice skandaloznih hronika; hronični morfinist i nabeđeni violinist koji je padao u vatru na samu pojavu kakvog velosipeda, jer nedavno beše preživeo nervni slom. Ne znam u kakvoj vezi stajahu velosipedi

s njegovom bolešću, no budući da je to vozilo sticalo popularnost među mladeži, napadi behu gotovo svakodnevni. Teško da sam u svom životu, u kome sam upoznao dosta ljudi, sreo čoveka potpunije zaljubljenog u sebe. Pravo govoreći, biti zaljubljen u bilo koga, stvar je naivnosti primerene ranoj mladosti, ali biti zaljubljen u sama sebe, dakle u osobu koju najbolje poznajemo, znači biti ili idiot ili pokvarenjak, a moj sused je, ubeđen sam, bio i jedno i drugo.
Dakle, taj probisvet o kome su ljudi sumnjive reputacije napisali i nekoliko tričavih knjiga za uveseljavanje svetine, neprestano je pokušavao da mi se nametne posetama, poklonima, pozivima na partije bridža, a da stvar bude gora, to nametanje sam podnosio s hipokrizijom i strpljenjem zapanjujućim za moje jadno duševno stanje. Pa ipak, neobično sam zahvalan tom geniju petparačke logike. Evo zašto: da bih se odbranio od njegovih nasrtaja počeo sam, pod izgovorom lekarskog saveta, da preduzimam duge šetnje do obale okeana gde sam u tišini, jedva narušavanoj šumom talasa i fijukanjem vetra, nalazio izvesnu vrstu spokojstva, a uzgred, za jedne oluje kada su pucali i gromovi, došao do saznanja da je najgora vrsta buke — buka nekoliko ljudskih glasova u zatvorenoj prostoriji. Ako me ove reči kod budućeg čitaoca prikažu kao mizantropa, biću zadovoljan. Nisam li (kao i svi) bio mizantrop koji glumi filantropiju u gnusnoj farsi društvenog života. Te su mi šetnje pomogle da dođem do svesti da sam život straćio na to da se neprekidno prikazujem kao neko drugi, drugačiji nego što jesam; da sam celog života na sebe navlačio obrazinu aveti sve dok na kraju, kako i piše u Kabali, i sam nisam postao avet. Zahvaljivao sam Gospodu što mi je pred kraj života milosrdno dodelio oganj najgorih patnji duše, što mi je telo mučio bolovima i nesanicom; blagodario sam za svaku muku koja mi je otvarala oči do tada zaslepljene tričavim sjajem zemaljskih stvari.
Tokom jednog takvog izleta, dok me je kočijaš čekao u nekoj krčmi, šetajući obalom ugledah na žalu svetlucav predmet nanesen plimom. Proviđenju i nikome drugom mogu zahvaliti što sam sišao niz strmu liticu, rizikujući da polomim noge ili kičmu. Daleko od toga da sam strahovao za život ili zdravlje; bio sam bezvoljan i malodušan i takav napor ne bih preduzeo ni zbog čega — prema zemaljskim kriterijumima — vrednog. Ali predmet je zagonetno svetlucao; ono što nije mogla pohlepa, učinila je radoznalost i ja siđoh, zagazih do kolena u vodu i uzeh ga. Bila je to, na prvi pogled, obična boca od finog stakla brižljivo zaptivena smolom. Odmah sam pozvao kočijaša i odvezao se kući. Iste večeri, zatvoren u radnoj sobi, razbio sam bocu. Unutra je bio svitak tvrde hartije, spis kapetana Adama Kvinsdejla, datiran 23. X 1761.
Premda dobro zaštićena, tokom stotinu i dvadeset pet godina koliko je boca nošena strujama, hartija je pretrpela izvesna oštećenja. Nekoliko uzbudljivih noći proveo sam prepisujući sadržaj s originala koji je svakoga časa mogao da se raspe u prah i pepeo. Spis je sadržavao opis brodoloma koji je preživeo samo kapetan Kvinsdejl; opis ostrva, Ultima Thulae, severnijeg od Islanda, na kome su brodolomnike prihvatili stanovnici, pripadnici jeretičke sekte Dvotočkaša, prognanih iz Evrope u XIV veku; opis obreda i života stanovnika, njihove mitologije i eshatologije; i na kraju, prepis svetih spisa, Čistilište sna, čiji je najveći deo, na žalost, previše oštećen i nečitak.
Proučivši povest koja je imala isceliteljski učinak na moj duh, odlučio sam da je sačuvam od zaborava, ali i od znatiželje rulje, kvazinaučnika i senzacionalista. Jedini način da to učinim bio je da postupim onako kako je boca postupila prema meni: da pustim pripovest da sama nađe svog čitaoca. U tu svrhu sam napravio šest potpuno istovetnih prepisa i ubacio ih u šest skupocenih, ali neinteresantnih knjiga. Knjige sam poslao na adrese uglednih antikvarnica u Londonu, Istambulu, Hajdelbergu, Rejkjaviku, Kairu i Bombaju. One će, siguran sam u to, umeti da nađu svoje čitaoce. Svako ko poveruje njihovom sadržaju, učiniće isto što i ja: umnožiće rukopis u šest primeraka i naći načina da ih pusti u svet.

J. H. W.
4. 7. 1982.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:25 pm










RUKOPIS KAPETANA KVINSDEJLA

Ne znam da li će ovi redovi ikada biti pročitani. Prostranstva okeana kriju u dubinama predmete mnogo veće nego što je boca od venecijanskog stakla kojoj poveravam ove stranice. Stare knjige govore da su dubine progutale čitav jedan kontinent koji se nalazio između Evrope i Amerike. Ali ipak pišem. Ako zapišem svoju ispovest i poverim je morskim strujama (katkada savesnijim od glasnika), postoji nada da će, makar kroz stotinu godina, doći do nečijih ruku. Ako ne učinim tako sigurno je da ću ono što sam saznao odneti sa sobom u grob.
Moja velika sreća došla je u obliku strašne nesreće. Na povratku iz Nove Engleske, brod Neustrašivi kojim sam zapovedao, zahvatila je nezapamćena oluja. Uzalud je posada pobacala tovar u more, uzalud smo spustili jedra; vetar i talasi su polomili krmu. Drugog dana (za koji sam mislio da je Sudnji), džinovski talas slomi kao drvce glavni jarbol pod kojim nađe smrt nostromo Bredli, a sledeći odnese trojicu mornara koji su pohitali Bredliju u pomoć. Nije nam preostalo ništa drugo osim da se molimo Gospodu za spas naših duša. Za brod više nije bilo spasa.
Sledećeg dana voda je počela da prodire u potpalublje. Bez kormila, bez jedara, Neustrašivi je nošen sve severnije. Mornari, misleći da su im šanse veće u čamcu za spasavanje, donesoše od luku da napuste brod. Ništa im nisam mogao prebaciti. Uzeli su preostale zalihe usoljenog mesa, poslednju bačvu vode i otisnuli se u nepoznato. Sumnjam da su ikada dospeli do neke obale ili da su naleteli na kakav brod. Jer, kada se more konačno umirilo, a oblaci razišli, uzeh astrolab da utvrdim položaj gotovo potonulog broda i videh da su nas vetrovi odneli daleko od svih pomorskih puteva. I ne samo to. Zapanjen, ugledah na nebu sazvežđe nezabeleženo na kartama severnog neba. Ucrtao sam na mapu raspored zvezda iako sam sumnjao da će moje otkriće ikada nekome poslužiti:



Čitao sam jednom u mladosti u nekom pomorskom atlasu, prevedenom s arapskog, prepunom fantastičnih podviga Sinbada moreplovca i njegove družine, o sazvežđu koje se pojavljuje svakih 365 godina, kada se napuni godina godina i počinje zima vekova u kojoj zamire sve dobro i sile zla

jačaju. Ali tada se nisam mogao setiti izgleda sazvežda iz atlasa da bih ga mogao uporediti s onim nad mojom glavom. Nisam imao ni vremena. Već prilično iscrpen latio sam se sekire, konopa i čekića da napravim splav. Na splav sam, umotane u voštano platno, ukrcao brodski dnevnik, Bibliju, pribor za pisanje, barut i olovo i u zoru 12. X 1733. zaplovio put nepoznatog.
Onome ko se nikada nije našao na prostranstvu okeana, nije poznata mora vremena lišenog i najmanjeg sadržaja. Uprkos očajanju (ili baš zbog njega) merio sam vreme pomoću instrumenata i svakih dvadeset četiri časa urezivao nožem po jednu crtu na improvizovani jarbol pošto na tim geografskim širinama dan i noć traju mesecima. Onoga časa, kada sam ne verujući očima ugledao kopno u izmaglici, na jarbolu je bilo sedam zareza. Stupivši nogom na čvrsto tlo, skrhan umorom i glađu, klonuo sam i čvrsto zaspao. Ne znam koliko sam vremena proveo u snu; možda sat, možda dva, možda dva dana, ali nisam se probudio sam. Neko me je blago prodrmao, otvorio sam oči i ugledao trojicu ljudi. Jedan od njih mi se obratio na jeziku za koji nisam mogao utvrditi da li je iskvareni latinski ili starofrancuski. Na moje zaprepašćenje, kada sam progovorio engleski, čovek je prihvatio razgovor. Sve sam očekivao osim pojave poliglota na tako zabačenom ostrvu. Ali to je bio tek početak iznenađenjima. Istina, u prvi mah sam mislio da sanjam da me na pustom ostrvu bude trojica plavokosih ljudi i da mi najstariji, koji se predstavlja kao Josif, govori da je u snu video propast Neustrašivog, moju kalvariju na splavu; da je sanjao mesto na kome ću se iskrcati i da je došao da me sačeka. Mislio sam: sve je to košmar; i ranije sam imao slične snove; uskoro ću se probuditi u kajiti??? Neustrašivog koji mirno plovi put Sautemptona. Ali uvek sam se budio na drugom mestu: u toploj kabini, na postelji od ovčijih koža, pored čoveka koji bdi uz mene. Kada je bunilo izazvano iscrpljenošću prošlo, postalo mi je jasno da ništa u njemu nije bilo san: nalazio sam se u nepoznatoj kolibi, na ostrvu izolovanom od civilizovanog sveta, okružen nepoznatim ljudima.
Ili je sve bilo san.
Josif, starac koji me je pronašao na obali, tokom jednog popodneva ispriča mi istoriju te čudne zajednice. U XIV veku, grupa laika i duhovnika, predvođena izvesnim Engerandom, monahom Kalistom i Josefusom Ferrariusom, nezadovoljna Crkvom ogrezlom u simoniju, prihvata davno učenje — jeres začetu u Maloj Aziji u samim počecima delovanja Hristovih apostola. Ta prvobitna zajednica kovača virtuoza iz Antiohije iskreno je prihvatila Evanđelje, ali i načinila užasan greh. Behu se, naime, poduhvatili da izgrade Mehaničku pticu kojom su nameravali da se vinu do sedmog neba. Beše to greh gordosti. Pa ipak, zbog svoje neobične duhovnosti, kovači iz Antiohije nisu bili osuđeni na ne&tanak s lica sveta. Njihovo duhovno potomstvo određeno je da odigra važnu ulogu u istoriji sveta, ali i da bude podvrgnuto neprestanom proganjanju, mučenju i preziru.
Prema Josifovim rečima, ponovo se pojavljuju u istoriji za vreme ikonoboračke krize koja je potresla Vizantiju. Jednom kažnjeni zbog magije i idolatrije, oni su bili najvatreniji ikonoklasti. Pobedom ikonodula jeres nanovo nestaje s vidljivog lica sveta da bi posle trista šezdeset i pet godina monah Hrizostom pronašao treći od ukupno šest primeraka tajnih spisa Male braće i na samrti ga predao učeniku, Kalistu, koji je tajno učenje preneo u Pariz gde je steklo znatan broj poklonika. Koristeći se najpodmuklijim spletkama, Inkvizicija optužuje najuglednije bratstvenike za savez s đavolom. Kalist, Engerand i Markiz Rošato su spaljeni, a mala grupa predvođena Josefusom Ferrariusom nalazi utočište kod kralja Karla Ružnog. Odatle su u lađi, vođeni sazvežđem koje će tek u budućnosti biti otkriveno, dospeli da najdalje Thulae, ostrva sakrivenog ledom i maglama, na kome sam se i ja našao.
— Još pre stotinu godina — pričao mi je Josif — moj pradeda koji se, kao i moj otac, kao i ja, zvao Josif, kao što su se svi Veliki majstori reda Male braće zvali Josif, sanjao je da na ostrvo dolazi

brodolomnik. Svoj san je ostavio u amanet sinu koji ga je usavršio, produbio i u njegove tajne uveo mog oca. Kada je moj otac doživeo tu čast da umre, sve je već bilo gotovo, ti si se rodio i moja dužnost beše samo da čitav san održavam, da ga iznova sanjam svake noći sve dok pre nekoliko dana nije postao java. Ti si nam bio potreban i zato smo te stvorili. Zauzvrat, ti ćeš sastaviti zapis o svemu što budeš saznao i video; naše vreme, vreme stanovnika ovog ostrva je isteklo; mi se pripremamo za povratak ocu. Sada se dobro odmori, a kada skupiš snagu obiđi sve i raspitaj se o svemu. Onda se prihvati pera. — Zar je bilo potrebno — upitah — da to budem baš ja? Zar niste mogli naći načina da učenje prenesete još ranije? Zar su moji mornari morali pomreti da bih došao ovde i pokušao da spasem vaše spise?
— Grešiš — reče Josif, spremajući se da krene — tvoji mornari su pomrli zato što su morali da pomru; oni su smrtna bića, okolnosti smrti nisu ni od kakve važnosti. Ti si dospeo ovde zato što si morao da dođeš ovde. Niko od nas nije u stanju da prenese učenje zbog toga što ga svi znamo, a učenja uvek prenose oni koji u njih nisu posvećeni, nego u njih veruju. Od večeras, ja ću te svake noći poučavati u snu i ti ćeš poverovati jer već veruješ. A sada zbogom.
Nalazaču ovog spisa biće teško da poveruje u njegov sadržaj. Ja sam se uverio očima, ali kako reče Spasitelj: »Blaženi koji ne videše, a poverovaše.« Osim toga, Josif me je uveravao da će rukopis ići iz ruke u ruku sve dok ne dospe do pravih, jer on ne traži bilo kog čitaoca nego određenog. Tom nepoznatom, sigurno i nerođenom, posvećujem stranice koje slede.
Samo ostrvo nije veliko; dugačko je nekih deset, a široko najviše tri milje. Isprva sam mislio da je to razlog zbog koga je ostalo nezabeleženo na pomorskim kartama, ali pohodeći me u snu, Josif mi otkri tajnu. Bežeći iz Normandije, preci ostrvljana sačuvali su primerak Vulgate i spis Čistilište sna; ogledala, oružje i naprave pobacali su u more. A bez ogledala, satova i mačeva nema istorije; istorija i nije ništa drugo nego dvorana ogledala u kojoj se ne zna koji je pravi, koji je lažni lik.
Bez hronologije, bez istorije, ostrvo postoji objektivno utoliko što je duhovna projekcija svojih žitelja; ono nije ništa manje stvarno, ništa manje opipljivo od Britanije, ali se nalazi izvan vremena i prostora, bolje reći paralelno s njima, zahvaljujući činjenici da nema kontinuirani sled događaja i, ja na njega nisam dospeo, kako sam smatrao, posredstvom splava nego posredstvom bunila.
Behu to stvari koje nisam mogao pojmiti. Čak ni u snu u kome me je Josif strpljivo učio nemogućem.
— Vidiš — govorio je — nije to tako teško shvatiti. Poslužiću se analogijom. Kao što Amerika, odakle si isplovi, nije postojala već je stvorena žudnjom ljudi za prostorom na kome bi mogli produžiti egzodus na zapad, tako je naše ostrvo postojalo, ali je nestalo za čula sveta, zato što su generacije i generacije ostrvljana prezirale prostor. A opet, ne bi bilo ispravno reći da su Amerika i ostrvo dva različita sveta. To je kao kada rukavicu izvrneš naopako. Ona ostaje ista rukavica s tim da ono što je gore postaje ono što je dole i umesto leve pretvara se u desnu. To je ujedno i jedino moguće objašnjenje tvoje misije. Ti pripadaš i svetu Amerike i svetu ostrva; ti si posrednik u prenošenju tajne. To je prava svrha. Opis okolnosti i ostrva nema po sebi nikakve važnosti. On je samo način da sve o čemu ovde govorimo postane deo istorije. U suprotnom, to bi se rasplinulo u ništavilu. Ne bi bilo čak ni fantazija.
Mogao bih se zakleti da, izuzimajući Josifa i još nekoliko dostojanstvenika, nikada nisam isto lice video dva puta zaredom, mada na ostrvu nije bilo mnogo stanovnika. Moj dolazak nikoga nije iznenadio. On je od davnina bio poznat do u detalje. Sasvim mala deca su govorila o Majstorima pomrlim pre mnogo pokolenja, a odrasli su govorili o događajima koji treba da se dogode u dalekoj

budućnosti. Do u tančine su opisivali ubistvo nekog austrijskog nadvojvode usred balkanskih gudura i s užasavanjem pričali o velikom ratu koji: će se voditi s jednim ciljem: uništavati i ubijati što je moguće više.
S vremena na vreme, pojavljivali su se davnašnji patrijarsi i isto tako neočekivano nestajali, a da to nije unosilo nikakvu pometnju. Međutim, što je najinteresantnije, to nije svet bezgrešnih, beživotnih kreatura. Događale su se krađe, preljube, pa čak i ubistva, da ne govorimo o lažima. Interesantan je odnos prema prestupnicima. Oni se ne kažnjavaju, ne osuđuju, niti izlažu preziru. Naprotiv, obasipaju se pažnjom, čak im se i zavidi jer čineći zlo stiču spasonosnu mogućnost pokajanja, a time i mogućnost napredovanja u duhovnosti. Ti povremeni smišljeni izlivi zla služe da se ne zaboravi vrhovno dobro, Bog, da se ne smetne s uma da među stvorenim bićima nema savršenih i bezgrešnih.
Ipak su najinteresantnija groblja. Smeštena tik uz obalu okeana, okrenuta istoku, ona su sačinjena od niza vertikalnih udubljenja u kojima mrtvaci stoje uspravno, poluotvorenih kapaka, mumifikovani hladnoćom u iščekivanju onoga dana kada će se rastvoriti nebo i zemlja i kada će nezamislivi oganj živoga Boga osvetliti tamu ljudskih srca. Posete tim grobljima, razbacanim po uzvišicama, jedine su spoljašnje manifestacije religioznosti koje sam zapazio. Cesto sam primećivao ljude i žene kako dolaze do njima namenjenih udubljenja, ulaze u njih i satima uvežbavaju svoju smrt. Stotine, hiljade godina samoće koje prethode trenutku kada će sve biti jedno u jednom.
Pre nego što završim ovu povest i tako je, zapečaćenu u boci od venecijanskog stakla (dar kralja Karla), uvedem u nestalni svet istorije, reći ću nešto o jeziku ostrvskog življa. U prvo vreme me je podsećao na tihi bruj košnice i bio mi potpuno nerazumljiv premda privlačan. Tajnu tog govora, za vreme jedne oniričke poduke, otkri mi Josif. Oni, naime, govore rečima svih jezika sveta, rečima koje su pre vavilonske pometnje činile ljudski jezik, a koga je Svevišnji raskomadao na prividno mnoštvo kako bi sprečio da se zlo savršeno formuliše i organizuje. A dobru, kako reče Josif, nikakve reči nisu potrebne.
Jer, kao što je mirovanje savršeno kretanje, tako je ćutanje savršena artikulacija.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:26 pm





Arthur Conan Doyle

POSLEDNJI SLUČAJ ŠERLOKA HOLMSA


Nakon afere »Druga mrlja«, poslednje koju sam predstavio publici, Šerlok Holms se povukao na svoje imanje u Saseksu, izrazivši želju — koju sam sve do sada poštovao — da više ne objavljujem beleške o njegovim istragama. Nesumnjivo je prezreo popularnost koja je od njega načinila neku vrstu javne ličnosti i donekle ga ometala u poslu, ali sklon sam da poverujem da ona nije razlog zbog kojega se moj prijatelj povukao. Razlog, pre svega, treba tražiti u profanaciji zločina koji se vremenom srozao do čisto tehničkog čina, sračunatog i hladnokrvnog, gotovo profesionalnog, lišenog svake romantike. Međutim, ima tu još nešto. Nadam se da uspomeni Šerloka Holmsa neće naškoditi priznanje da je znatan udeo u donošenju odluke da se povuče imao slučaj »Poludelog bicikliste«, koliko mi je poznato jedini slučaj koji Šerlok Holms nije uspeo da reši.
Bilo je to u proleće 1898. godine. Inspektor Lestrejd je, po običaju, predveče svratio u naš apartman u Bejker stritu. Upalili smo plinsko svetlo i ćaskali uz kafu. Šerlok je upitao inspektora radi li na kakvom interesantnom slučaju.
— Vidite, gospodine Holms — reče inspektor. — Imam jedan slučaj, ali verujem da je to pre slučaj za gospodina Votsona nego za mene. Pre sedam dana se na Trafalgar skveru pojavio jedan maskirani biciklist, napravio krug, potom izvadio revolver, pucao u sat u izlogu časovničarske radnje
»Džejms i sinovi« i velikom brzinom se udaljio. To je izazvalo popriličnu pometnju. — Da — reče Holms — čitao sam o tome u novinama.
— Ali nije se na tome završilo — dodade inspektor Lestrejd — taj biciklist se posle dva dana pojavio na drugom mestu i pred očima policajca pucao u javni časovnik. — I o tome sam čitao u novinama.
— Da, samo posle toga više nije bilo članaka u novinama, a biciklist je nastavio sa svojom rabotom. Novinari su prihvatili našu sugestiju da ne pišu o tome dok se slučaj ne ispita. Znate, zbog panike. Jer, kao što puca u satove, manijak može početi da puca i u ljude. Do sada je već uništio tri časovnika, a ja nemam toliko ljudi da bih mogao da postavim stražu kod svakog javnog sata kojih u Londonu ima... — Tačno 3874 — reče Šerlok, smešeći se svom prijatelju.
Nakon što je Lestrejd otišao, Holms mi reče da mu donesem plan Londona. Uporedio je plan sa spiskom mesta na kojima se poludeli biciklist pojavljivao. Onda je naglo ustao, uzeo violinu i, duboko zamišljen, počeo da svira kao što je to uvek činio suočen s teško rešivim problemom. Ničeg neobičnog u tome osim činjenice da nije bilo problema.

— Ah, dragi Votsone — reče nešto kasnije — i vi ste naseli na obmanu na koju je naseo naš prijatelj Lestrejd. Već znam: ubeđeni ste da je poludeli biciklist umno poremećena osoba.
— Naravno. Sve ukazuje na to. To što čini potpuno je besmisleno. Nikakve koristi za njega, nikakve naročite štete za druge. Bez sumnje, reč je o duševnom bolesniku koji pokušava da skrene pažnju na sebe.
— Pogrešno, dragi moj Votsone. Biciklist želi da skrene pažnju, ali ne na sebe, već na svoje kretanje. Pogledajte malo plan Londona na kome sam ucrtao i povezao tačke na kojima se pojavljivao:
Moram priznati da mi ništa nije bilo jasno. Ma kuda se kretao bilo je moguće spojiti tačke. Ali šta s tim? Rekoh Šerloku da, ma koliko cenio njegovu oštroumnost, ovoga puta iza poludelog bicikliste ne stoji nikakav zločin.
— Varate se — reče Šerlok. — Pogledajte bolje. Krug oko Trafalgar skvera, Šta je to ako ne prednji, veliki točak bicikla; zatim sledi incident u Karnabi stritu, eto vam upravljača; sledeći incident — to je početak okvira bicikla. Dragi moj Votsone, biciklist želi da svojim kretanjem i pucnjavom, nacrta veliki bicikl.
U tom trenutku je neko pozvonio na vratima. Bio je to jedan od Lestrejdovih policajaca koji je Holmsu predao pismo.

Dragi Holmse,
Biciklist je ponovo u akciji. Ovoga puta u Ejbi roudu. Pucao je u sat i nestao u nepoznatom pravcu. Ovo već prerasta u ozbiljan slučaj.
Lestrejd.

— Nije on nestao u nepoznatom pravcu — reče Holms. — Štaviše, mogu sa sigurnošću da pokažem mesto na kome će se biciklist pojaviti sutra. I Holms zabeleži jedno mesto na planu Londona.
Stvar je, uprkos zauzimanju inspektora Lestrejda, ponovo došla u novine i to na naslovne strane. Sinoćnji slučaj bio je opisan do u detalje. Biciklistu su opisivali kao koščatog čoveka s kukuljicom na licu. Osim toga, u dnu strane, bila je i poslednja vest: biciklist se ponovo oglasio. Mislim da nije potrebno da napomenem da se pojavio na mestu koje je Holms sinoć ucrtao na mapi. — Vi nešto krijete od mene, — rekoh mu. — Ne, Votsone. Ništa ne krijem. Drugim rečima, nemam još ništa da krijem. Onda se zagonetno nasmejao. — Vidite, večeras će se biciklist pojaviti ovde, načiniti krug i tako dovršiti siluetu bicikla na londonskim ulicama... — A mi ćemo ga tu sačekati i uhvatiti — dodadoh. — Ni govora, Votsone. Ni govora. Biciklist baš to i očekuje. Tek tada je moja zbunjenost postala potpuna. Ako je Holms u pravu, mislio sam, onda je biciklist ipak psihopata. Nemoguće je da čovek s imalo zdravog razuma čini prestup da bi bio uhvaćen.
— Ali ne, dragi Votsone. Biciklist definitivno nije psihopat. Pre bih rekao da je član dobro organizovane bande. Sada je već vreme da vam otkrijem tajnu: ceo London bruji samo o aferi biciklista. Sva pažnja policije usmerena je na njega, što je i razumljivo jer je javno mišljenje uznemireno. Biciklist će večeras da se pojavi tamo gde ga očekujemo, ali mi se nećemo pojaviti tamo. — Ne razumem.

— Biciklist i njegovi drugovi nisu smetnuli s uma moje poznanstvo s Lestrejdom i moju domišljatost. Sasvim su ispravno pretpostavili da ću otkriti da biciklist hoće da skrene pažnju na svoje kretanje. Ali, moram to reći, malo su me potcenili. — Kako to mislite?
— Mislili su da ću se večeras pojaviti da uhapsim biciklistu, koji večeras, uostalom, i neće biti onaj koji je pucao, već neki iznajmljeni besposličar. A meni to uopšte ne pada na pamet. Mi ćemo večeras, dragi Votsone, s našim prijateljem Lestrejdom, biti u galeriji »Gibson«. — Galeriji
»Gibson«?
— Da, tamo. U toku je izložba dijamanata među kojima je i Veliki Sari. Galerija Gibson se nalazi nedaleko od mesta na kome se biciklist prvi put pojavio. Shvatate li sada...
Tek tada su se sve kockice složile u mozaik lukavo pripremanog zločina. Trebalo je da, zavedeni biciklistom, požurimo na suprotni kraj grada dok bi razbojnici nesmetano opljačkali galeriju
»Gibson«.
Uzeo sam revolver, a Šerlok Holms lovački nož, svoje omiljeno oružje. Onda smo naručili kočiju.
— Neverovatno — rekao je inspektor Lestrejd dok smo, sakriveni u ostavi za metle, čekali da se pojave razbojnici. — Nikada ne bih pomislio da su tako oštroumni.
— Inspektore — reče Holms — ne treba smetnuti s uma da i kriminalci idu u korak s vremenom.
Za nas je bitno da idemo korak ispred vremena.
Stajali smo u ostavi prilično dugo. Koliko dugo nismo mogli znati, jer u potpunom mraku naši časovnici su bili beskorisni. Onda je neko zalupao na vrata i mi skočismo. Bio je to samo jedan od Lestrejdovih policajaca.
— Inspektore — reče on — bojim se da smo uzalud čekali ovde. Upravo javljaju da se biciklist pojavio na drugom mestu. Čitavu noć je vozio kao sumanut ulicama i pucao u satove. — Dajte mi spisak mesta na kojima se pojavljivao — zahtevao je Holms, prvi put vidno uzrujan.
Kod kuće (a treba napomenuti da tokom vožnje nismo progovorili ni reč), Holms otvori plan Londona i ucrta poslednja biciklistina kretanja. Ugledasmo besmislen crtež. Iz upravljača bicikla uzdizalo se nešto kao krst.

— Do đavola, Votsone, izgleda da ste vi i Lestrejd ipak u pravu. Biće da se radi o psihopati. Holms se već beše pribrao. Ničim nije pokazivao da je pogođen time što se njegova predviđanja

nisu obistinila. Ubrzo se povukao u svoju sobu odakle su se začuli topli tonovi neke serenade.
Sutradan je otputovao u Saseks.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:26 pm






Zigmund Frojd

SLUČAJ ERNESTA M.


Na sledećim stranicama izneću jedan primer povlačenja subjekta u svet sna kao i rascep ličnosti koji je iz toga proizišao. Pacijent Ernest M. primljen je na kliniku profesora Brojera nakon što je čekićem za meso razbio sve časovnike u kući, a potom istim predmetom udario majku nanevši joj ozbiljne povrede. Nakon trideset dana hospitalizacije, Ernest je izgledao potpuno zdrav, ali i blago depresivan; njegova majka je insistirala da mladić bude podvrgnut psihoanalizi i profesor Brojer, znajući da radim na knjizi Tumačenje snova, preporučuje mi u jednom pismu da se pozabavim Ernestovim slučajem.
Iz anamneze sam saznao da je Ernest M. rano ostao bez oca. Odrastao je u kući svoga dede po majci, strogog ali pravednog čoveka s jakim kalvinističkim nazorima. Nikada tokom detinjstva, Ernest M. nije ispoljavao nastranosti niti znake psihičke labilnosti. Prema rečima njegove majke, gospođe M., bio je potpuno normalan mladić, sklon društvu i zabavi, ali i urednom izvršavanju obaveza; svirao je violinu i bio član planinarske družine. Međutim, koncem prve godine studija, Ernest M. iznenada uobražava da je član neke mistične sekte čiji se sledbenici okupljaju u snu. Gospođa M. to doznaje pukim slučajem; spremajući sobu svog sina pronalazi fasciklu u kojoj su zapisani odlomci neke pesme, tekstovi, uputstva, među kojima — što je izazvalo sumnju — i tekst odluke da se izvrši atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. To se dogodilo 1928. godine — punih četrnaest godina nakon što je taj nesrećni čin izvršen u Sarajevu. Gospođa M. mi je predala pomenutu fasciklu odakle navodim dve strofe indikativne za psihoanalitičara:

1.

Kad zaspiš, umri za svet.
Onda izađi iz svoga leša i kreni preko ne obazirući se na priviđenja.
Znaj da ta zlosrećna bića postoje samo onda kada te prevarom ubede da i ti postojiš. Izdržati moraš breme smrti.

2.

U snu uvek valja znati da ti nisi ti i da si daleko od sebe. Zapostavljen jer si pažnju poklonio avetima u telu.
Ne vezuj se ni bolom ni radošću na prikaze jave da i ti ne bi postao kao one.

Uznemirena morbidnim tonom pesme (o kojoj će kasnije biti još govora) i pripremanjem atentata na odavno mrtvu osobu, gospoda M. pokušava da razgovara sa sinom, što kod Ernesta izaziva pravu erupciju besa koja završava napred opisanim incidentom i prijemom na kliniku profesora Brojera.
Prilikom našeg prvog susreta, Ernest je ostavio utisak dobro vaspitane, prilagođene, ali melanholične i nadasve introvertne osobe. Moram priznati da sam se prvi i poslednji put u svojoj dosadašnjoj praksi susreo s takvom ličnošću. Izuzimajući činjenicu da je bio nepokolebivo uveren u apsurdne i nelogične stvari, Ernest je odavao izgled psihički stabilnog mladića. Vrlo teško sam probijao barijeru koju je Ernest postavio između sebe i sveta; da se nije radilo o tako zanimljivom slučaju bez sumnje bih ga napustio jer pacijent nije pokazivao ni najmanju želju da bude izlečen, što je osnovni uslov za rad psihoanalitičara. Međutim, mnogo više interesovanja i volje da sarađuje, Ernest je pokazivao kada bi se povela reč o snovima. Uprkos tome, s mukom se izražavao o sanjanom, ne zbog toga što mu nedostaje obrazovanje — sasvim očigledno u njegovim tekstovima iz fascikle — nego zbog ustručavanja; očigledno nije hteo da odaje tajne. Prisustvovao sam neobično interesantnom (ali i pomalo mučnom) procesu rascepa Ernestove ličnosti na ličnost Snevača i ličnost budnog Ernesta, pri kojem je ličnost Snevača — obuzeta deluzijama svetosti i uzvišenog — najpre zapostavljala, a potom i prezrela ličnost budnog Ernesta M.
Kada sam pacijentu saopštio da njegov prkos vodi još ozbiljnijem udvajanju ličnosti, reagovao je sasvim mirno. »Naravno«, rekao je, »stari Ernest mora umreti. Da bih se rodio u Duhu, moram se otarasiti starog Ernesta. On voli devojke, a žene umesto duše imaju sliku duše.« Na pitanje: šta je to slika duše, Ernest je nacrtao ovaj znak /V\. Zamolio sam ga da objasni i on je sa zadovoljstvom pristao. Ono što mi je saopštio bila je bujica slika iz, ubeđen sam u to, najmračnijih regija kolektivnog nesvesnog. Ženska duša, prema Ernestovom kazivanju, samo je slika muške duše; ona je izuvijano Adamovo rebro, arhetip slova M, kao mater; hyle bez oblika i oslonca. Muška, pak, duša ima poprečnu prečagu koja joj daje stabilnost i izgleda ovako: AA. Ali to nije njeno pravo stanje, već stanje nakon pada jer je, kao što se vidi. njen vrh, sva njena stremljenja, usmeren prema zemlji. Stoga je potrebno napraviti preokret (metanoia?) i dušu ponovo usmeriti ka vertikalnoj osi \S — tako da ponovo postane prijemčiva za prijem Božijih energija koje ishode i tvore ličnost, Bogom zatvorenu u samu sebe, ličnost koja više ne umire, a grafički se predstavlja ovako:
Međutim, pravo iznenađenje usledilo je nakon pitanja kako je došao do toga. Ernest je kategorički odbijao da ima ikakvog udela u formulisanju te pseudognostičke teorije o duši. Tvrdio je da je to učenje primio od uglednih članova mističnog reda kome pripada, a o kojem nije hteo ništa pobliže da kaže. Ta, da je tako nazovemo, onirična edukacija započela je još u vremenu kada je imao sedam godina. Svake večeri kada bi zaspao, njegovi učitelji su se pojavljivali i davali mu pouke o smislu života na Zemlji. Na pitanje: ko su bili ti ljudi, odgovorio je da ne zna jer su bili mrtvi mnogo pre nego što se rodio, ali da je jednog od njih nedavno identifikovao kao Angela Silezija. Kako je obrazovanje napredovalo on, Ernest, sve više je doživljavao javu kao sferu haosa, a san kao međuprostor između sveta materije i sveta duha i to je nazivao buđenje. Naknadnom proverom ustanovio sam da Ernest nije imao priliku da se upozna s istočnjačkom filosofijom i budističkom religijom, na koje, na izgled, referiše izraz buđenje. Interesovao sam se kako je moguće da ga

poučavaju ljudi umrli pre više stoleća. Ernest je rekao da to u snu nema nikakvog značaja, što je istinito, jer mrtvi često pohode naše snove, doduše u drugačijoj funkciji.
Igrom slučaja, tih dana sam dobio pismo jednog poznanika iz sveta umetnosti s kojim sam izvesno vreme bio u prepisci.
Vama je poznato — pisao je poznanik između ostalog — da je proces odrastanja ljudskog bića usko povezan s vaspitanjem i obrazovanjem; mi naše potomstvo upućujemo u tajne i pravila života. Ništa slično se ne preduzima sa snom. Mi, da se izrazim tako, sanjamo haotično, stihijski. Možda zbog toga i na javi živimo tako: u haosu, kao slamke prepuštene stihiji.
Tih nekoliko opaski pomogle su mi da sastavim prihvatljivu sliku o Ernestovom poremećaju. Istina je da mi živimo u haotičnom svetu kojim se vuku priviđenja reda i sistema. Ernestova osetljivost, pothranjena kalvinističkim vaspitanjem, nije mogla da podnese stanje nereda, dominantno u svetu; a tu je došla i nemoć da se stanje promeni. I stoga Ernest beži u san, čisto subjektivan prostor, u kome uspostavlja odgovarajući sistem vrednosti na čijem se vrhu nalazi Bog. Odsustvo oca (koga nije zapamtio), stvara u njemu mučne komplekse koje razrešava tako što ih projektuje u ličnost nadvojvode Franca Ferdinanda (otac naroda=otac uopšte); time jednim udarcem ubija dve muhe: stiče oca (biće bez oca nema ontološkog pokrića) i ubija ga istovremeno (biće koje ima oca nema samostalnost), ne izlažući se nikakvom riziku jer je otac već mrtav, brutalno ubijen.
Ernest, koji je posle sedam ili osam seansi postao komunikativniji, ima drugačiju verziju: Franc Ferdinand treba da bude ubijen jer je naslednik Zapadnog rimskog carstva koje hoće da ovlada Istočnim — Vizantijom. Napominjem mu da tako dolazi do aporije: Vizantija ne postoji već stolećima, a Franc Ferdinand je ubijen. Ali to nimalo ne zbunjuje Ernesta: »Da, gospodine doktore, nadvojvoda je ubijen, ali to je utanačeno prošle godine u oktobru; znam da me nećete razumeti, ali ipak ću vam reći: stvari koje se sada događaju, pripremaju se u budućnosti, uzaludno je tražiti uzroke stvari u prošlosti. Smrt ne dolazi iz prošlosti nego iz budućnosti. Što se tiče Vizantije, ona nikada nije prestala da postoji samo je od egzoterične imperije postala ezoterična. Na njenom tlu niču razne državne tvorevine, ali celina se nikada ne gubi u delovima; gube se samo delovi — ono spoljašnje.« Moram priznati da je Ernest vladao jednom logikom, sličnom onoj Berklijevoj, koju je jako teško pobijati. Uostalom, da se igrom slučaja rodio u veku u kome su rođeni njegovi imaginarni učitelji, nema mesta sumnji da bi bio poštovanja dostojna ličnost, sudeći po bujnosti mašte, ravan Angelu Sileziju. Ali slučaj je hteo da bude rođen u XX veku iz koga je bežao u spasonosnu eksteritorijalnost vizantijske Imperije.
A onda, tu je i drugi momenat: odnos prema majci. Pošto nema muža, a ima sina, ona je kao Bogorodica i Ernest sebe vidi u ulozi Mesije; on se identifikuje sa super egom do te mere da ga doživljava kao istinskog sebe. Ali tu je i ego. Dobro prilagođena ličnost po pravilu traži (i nalazi) opravdanje za postupke ega. U Ernestovom slučaju, ego je u celini doživljen kao smetnja; on nije u stanju da učini bilo šta dobro. Drugim rečima: svaka akcija ega za Ernesta je pogrešna, u njegovom slučaju — zbog kalvinističkog vaspitanja — čak grešna, što samo pogoršava situaciju. U više navrata sam pokušao da Ernesta privedem saznanju da je ipak bolestan. On to nijedanput nije porekao; to su mu, navodno, saopštili i njegovi gurui iz sna. Ali, dodaje Ernest, čitav svet je bolestan; ne postoji čovek koji nije duševni bolesnik. Međutim, sekta kojoj pripada, preduzela je korake da se stanje popravi. Priprema se izgradnja nekakve fantastične bolnice za 20 000 000 duševnih bolesnika u kojoj će se ludilo sveta definitivno ispoljiti i u tom ispoljavanju ukinuti.
Bilo je očigledno da, usled insuficijencije ega, Ernest sve više potpada pod vlast nesvesnog.

Donosim neke zabeleške koje potkrepljuju moje zaključke:
— Nikada nisam — priča Ernest — mogao da samouvereno kažem: ja sam taj i taj. Ali drugima sam verovao. Bio sam, ubeđen da se to događa samo meni, da je to retka bolest koju moram prikrivati da bih postojao bar naizgled. Zato sam živeo zatvoren u sebe, nesposoban da istinski stupim u razgovor s bilo kim izvan kruga onih već naviknutih na moje prisustvo, iz bojazni da će posle samo nekoliko razmenjenih reči shvatiti da ja ne postojim, da će se nasmejati, odmahnuti rukom i da ću morati da se rasplinem u ništavilu kome pripadam. Bio sam glup. Sada znam da se i drugi osećaju isto tako, samo što to kriju iz navike, a delimično iz glupave samouverenosti. Da, mi se krijemo iza paravana odela, titula, koje za razliku od ljudi jesu stvarne. Ali time svoju ništavnost možemo sakriti samo od drugih. Ne i od sebe. Mi ne postojimo s druge strane. One važnije. One iznutra...
(...) Pitao sam se kako bih reagovao na vest o sopstvenoj smrti. Mislim da bih ostao pribran. Ali ipak bih nastavio da izlazim u šetnju, da se viđam s prijateljima. Jer, mi smo već mrtvi; čemu se uzbuđivati?
Bez sumnje, uzroke Ernestove egzistencijalne nesigurnosti valja tražiti u odsustvu oca. Onaj ko nema oca, nema objekat s kojim bi se identifikovao; između njega i predaka (istorije) zjapi prazan prostor — ništavilo; svi koji mu prethode mrtvi su i on svoje postojanje doživljava kao akt izdaje. Stoga i piše stihove: »Kad zaspiš, umri za svet.« Tu se uklapa i njegova netrpeljivost prema vremenu, simbolizovana razbijanjem satova. Međutim, to nije pobuna protiv vremena u kome nestajemo nego protiv vremena u kome trajemo.
Ernest, naravno, ima drugačiju verziju. Njega ne interesuje otac, nego biće. Ubeđen je da nema nikakvih kompleksa u vezi s ocem. Ispad koji je načinio razbijajući satove i udarajući majku, posledica je gneva izazvanog majčinom indiskrecijom. On, inače, duboko žali zbog tog postupka i voli majku. Nema nameru da odstupi od svojih ubeđenja, ali se kaje što je, misleći da sam pristupačniji duhovnosti, poverio mojoj osobi tajne dostojne samo odabranih.
Začudo, potpuna disocijacija Ernestove ličnosti koja je dostigla izuzetno visok stepen, nije uzrokovala patnju, pa čak ni asocijalno ponašanje. Ernest je bio pomiren s tom udvojenošću i živeo je, uslovno rečeno, sasvim normalno. Više nije dolazio kod mene, ali sam s interesovanjem pratio njegov dalji razvoj. Bezvoljno je završio fakultet i našao posao. Njegova okolina bila je zadovoljna i smatrala ga potpuno izlečenim, ali ja sam strahovao da se sve to ne može završiti dobro. Kako se ubrzo pokazalo, moja strahovanja su se pokazala opravdanim. Uoči Uskrsa sledeće godine, dobio sam pismo od gospođe M., Ernestove majke, u kome sam obavešten da se Ernest jednog dana izvezao biciklom u šetnju i da se iz šetnje nije vratio. Obaveštena je policija, objavljeni oglasi u novinama, sve uzalud. Ernestu se od tada zameo svaki trag.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:26 pm





PREPISKA



GĐA MAJER FROJDU



Cirih, 23. 9. 1930.




Poštovani gospodine doktore Frojd,

Pre dve godine sam Vas obavestila o tragičnom nestanku mog sina. Budući da mi je poznata pažnja s kojom pratite živote Vaših pacijenata, dužnost mi je da Vas obavestim da sam nedavno dobila pouzdane informacije da je Ernest živ i zdrav.
Kada sam već izgubila i poslednju nadu, posetio me je gospodin Šlajermaher, poslovni prijatelj moga oca i saopštio da je tokom svog boravka u Istambulu, jula ove godine, video Ernesta u društvu sumnjivih tipova. Predvođeni izvesnim J. Kowalskym (za koga g. Šlajermaher tvrdi da je anarhista) vozikali su se velosipedima po Beyazit Meydani. Kao temeljan čovek, u želji da se uveri, g. Šlajermaher se obratio Ernestu koji je sišao s bicikla i ljubazno se pozdravio s njim. Pomenuti gospodin me uverava da je Ernest izgledao potpuno pribrano, da se tako ponašao i razgovarao, izuzimajući pomalo čudnu opasku: »Eto, sada imate dobar razlog da posetite moju majku.«
Međutim, nekoliko dana kasnije, radost zbog tog saznanja bila je pomućena pismom od Ernesta. Sadržaj tog pisma ispunio me je mešavinom duboke tuge i jakog straha. Ernest mi u tom pismu, prepunom konfuznih rečenica, prebacuje da sam ljubavnica g. Šlajermahera i predskazuje mi skoru smrt. Vama moram priznati, jer mi samo Vi možete pomoći. Pre udaje za mog pokojnog muža Rajnera, imala sam u nekoliko navrata odnose sa g. Šlajermaherom. Takođe sam, prilikom našeg poslednjeg susreta, imala odnos s istim gospodinom; vi verovatno shvatate: udovica, usamljenost, radosna vest... Ono što me plaši i muči jeste pitanje: otkuda je Ernest mogao znati za moju vezu čiji se prvi deo dogodio pre njegovog rođenja, a drugi dok se on nalazio hiljadama kilometara daleko od Ciriha.
Onda, tu je još jedna stvar koju sam ranije prećutkivala. Ernestov otac je nekoliko meseci pred

smrt pokazivao znake, ako smem tako da kažem, tihog ludila. Beše našao u nekoj staroj knjizi, kupljenoj u antikvarnici, beleške prethodnog vlasnika; trabunjanja o sekti jeretika s nekog izmišljenog ostrva daleko na severu Atlantika. I do tada povučen u sebe, Rajner je definitivno prekinuo svaku komunikaciju s okolinom. Poslednje dane je proveo u štampariji gde je dao da se štampa pomenuti rukopis — ta gomila najbezočnijih fantazija — u tiražu od svega šest primeraka.
Ubeđena sam da je moja greška — prećutkivanje jedne takve činjenice — možda bila kobna; možda ste, imajući u vidu i tu činjenicu, mogli više učiniti za Ernesta.
Nadam se da shvatate da se nalazim u vrlo neugodnoj situaciji. Nalazim se na rubu svojih duševnih snaga i očekujem reči Vaše podrške i ohrabrenja.
S odličnim poštovanjem,
Herta Majer

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:28 pm





ERNEST MAJCI



Istambul, 10. 9. 1930.


Draga mama,

Javljam ti se iz Konstantinopolja, iz prestonice Vizantije. Svakako si čula za Aja Sofiju, nekadašnju baziliku, potom džamiju, a sada muzej. Vrlo često odlazim tamo. Turci su po zauzeću Konstantinopolja napravili jeziv pokolj u bogomolji, uništili freske, polomili kristalne sasude, ali do Isusa Pantokratora u glavnoj kupoli nisu mogli dopreti i njegovo blago i ozbiljno lice još uvek posmatra sa svoda, kao što od večnosti i u večnost posmatra čitav ovaj pali svet; između ostalih i tebe i g. Šlajermahera, koji je svraćao, tobože poslom, da bi me slučajno pronašao čak ovde. G. Šlajermaher je jedan fini gospodin, baš kao što si i ti jedna fina gospođa. Ne mogu vam ništa prigovoriti. Više bi vam mogao prigovoriti dr Frojd u vezi s nesvesnim, na čemu neprestano insistira. Vaš gest je potpuno proziran za sve izuzev za vas dvoje; ne kažem da ste se dogovorili da me Šlajermaher pronađe da bi mu ti pala u zagrljaj — tako nešto vama ne bi ni u snu palo na pamet. Ne, rečima doktora Frojda: on je gonjen nesvesnim došao ovde da me pronađe i to ne treba da te čudi jer nesvesno zna gde se nalazim. Ni ti ni tvoj Romeo i ne pomišljate da činite bilo šta nedostojno; naprotiv, vaše su misli krajnje poštene, ali vi (ceo zapad) činite gnusobe potisnute u dubine duša, odakle malo šta izlazi na površinu.
Sada ću ti objasniti u čemu se sastoji ta gnusoba, gnusoba solipsizma koja te je naterala da otruješ oca, a da sebe i okolinu uveriš da je umro od izliva krvi u mozak. Tu odluku sam doneo juče, u Aja Sofiji, posmatrajući Isusov lik. Odjednom mi je sinulo — Bože, kakav će to biti cirkus kada stanemo pred istinsko lice Gospodnje, kada se pokažu sve skrivene misli, kada g. Šlajermaher počne da se

pravda: »Ali šta sam učinio loše time što sam išao poslom u Konstantinopolj?«
Ono što su nekada teolozi tumačili kao mnoštvo grehova, jedan je jedini greh — greh samoobmane. To vremenom narasta i čovek do te mere postaje rob sopstvenih laži, one toliko ovladaju njime, da on poriče pred Bogom, inače spremnim da oprosti sve, potpuno očigledne stvari, što je smešno, jer mi postojimo na Bogu kao mahovina.
Ima u Evanđelju po Tomi jedno mesto koje navodim po sećanju: »Ono što izneseš, to će te spasiti; ono što ne izneseš, to će te uništiti.« Obaveštavam te da je ono što nisi iznela, a to je poprilična gomila smeća, odlučilo da te uništi, sve te tvoje tajne i sav taj otpad iz antikvarijata tvojih uspomena.
Ja te ne osuđujem ni zbog čega. Štaviše, budući da si mi majka, to jest da se nalazim u tvom mestu koje mi prilično dobro služi, dužnost mi je da te u nekoliko reči uputim kako da se ponašaš kada smrt dođe. Vidiš, život se može uporediti s vožnjom velosipeda: voziš se automatski, misliš o onome što će se dogoditi na odredištu, uživaš u pesmi ptica, a onda odjednom gubiš ravnotežu, sve prestaje i u odlučujućem trenutku (obuzeta strahom) ugledaš površinu zemlje kako ti se sunovraća u lice...
(Ernest)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:28 pm









FROJD GĐI MAJER

Beč, 7. 10. 1930.

Milostiva gospođo Majer,

Primio sam Vaše pismo a mnoštvo obaveza me je sprečilo da Vam se odmah javim, iako sam to želeo.
Ono što je najvažnije — Ernest je živ. Možda je njegovo bekstvo bilo plod želje za osamostaljenjem i ubeđen sam da ne grešim ako kažem da ono može biti pozitivno za njegov dalji razvoj. Što se tiče društva u kome se Ernest našao, mislim da je strah Vašeg prijatelja neosnovan, budući da lično poznajem g. Jozefa Kowalskog, jednog od najtalentovanijih avangardnih pesnika nemačkog jezika, koji je — istina — u mladosti bio komunista, ne anarhista, ali je poslednjih godina potpuno apolitičan.
Stil njegovog pisma — razabrao sam da je konfuzan i mističan — verovatna je posledica druženja s pesnicima. Ne raspolažem uvidom u njegovu celinu tako da ne mogu reći ništa pobliže, ali Konstantinopolj je grad gde se prepliću civilizacije, jezici, rase, san i java i to je svakako ostavilo dubok utisak na Ernestovu, inače osetljivu psihu.
Vaša strahovanja povezana s nedoumicom otkuda Ernest zna za prirodu Vaših odnosa sa g. Šlajermaherom, nije tako teško odgonetnuti. Majka i sin, u vašem slučaju još više, povezani su intuitivno; svakako pamtite da ste u detinjstvu »osećali« da se Ernestu nešto događa kada bi se

razboleo, a Vi bili odsutni.
Apsolutno sam uveren da je i u ovom slučaju posredi takvo, intuitivno saznanje, bolje reći podozrenje koje Ernest infantilno povezuje sa željom da umrete. O tome smo u više navrata razgovarali.
Ubeđen sam da ćete smoći snage da prebrodite krizu u koju ste zapali i uveravam Vas u osećanje mog najdubljeg poštovanja.

Zigmund Frojd

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:28 pm










FROJD FERENCIJU

Beč 30. 10. 1930.

Poštovani kolega Ferenci,

Poštovani kolega Ferenci,

Hteo bih u nekoliko reči da Vam izložim jedan slučaj koji se savršeno uklapa u sferu Vaših interesovanja, a opširnije pismo, odgovor na Vaše prethodno, sledi.
Pre dve godine lečio sam mladića (o tome pišem i kratku studiju) koji je nakon prestanka terapije pobegao od kuće u nepoznatom pravcu. Nedavno me je njegova majka obavestila da je mladić viđen u Turskoj. Poslovni prijatelj njenog oca sreo je Ernesta u Konstantinopolju i proveo izvesno vreme u razgovoru s njim. Po dolasku u Cirih, on je majci saopštio vesti, a tom prilikom obnovio odnos prekinut pre više od dvadeset godina.
Sada dolazimo do najinteresantnijeg: ubrzo posle toga gospođa Majer dobija pismo od sina u kome je optužuje za odnos s pomenutim gospodinom i u kome joj proriče skoru smrt. Pre dva dana sam slučajno saznao da je gospođa Majer umrla od prskanja aneurizme. Svakako žalostan, ali i koristan primer za vaša istraživanja intuicije i sinhroniciteta.

Srdačno Vaš,

Z.Frojd

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:28 pm







FERENCI FROJDU

(pismo delimično uništeno) Poštovani gospodine Frojd,
Primio sam Vašu ljubaznu obavest o slučaju koji mi, sticajem okolnosti, nije sasvim stran. Odmah Vam moram reći da sam na tragu otkrića koje bi moglo radikalno izmeniti naše posmatranje psihe. Naime, J. Kowalsky (koga Vi takođe poznajete), a s kojim održavam povremenu prepisku, neki dan mi je javio da u Istanbulu...

(ostatak pisma uništen vlagom)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu