Živojin Mišić

Операције после битољске битке
По паду Битоља Моравска дивизија, која је привремено била у саставу 1. армије,
стављена је под непосредну команду начелника штаба Врховне команде. Пошто је она
била на крајњем десном крилу, Врховна команда је наредила њеном команданту
пуковнику Недићу да после краћег одмора са својом дивизијом крене ка Ресену, Охриду
и Струги и да заузме та места, протерујући заостале турске делове са те просторије.
По извршењу овог задатка Моравска дивизија II позива добила је наређење да
маршује ка Елбасану и овлада њиме. Указано јој је на потребу осигурања десног бока од
евентуалног напада Џавид-пашиних трупа које су се прикупљале око Берата.
Да би се што пре ухватила веза с одредима Шумадијске дивизије I позива и Дринске
дивизије II позива, који су преко Албаније под најтежим околностима, одвојеним
правцима, избили на Јадран код Љеша и Драча, Врховна команда наредила је пуковнику
Недићу да, пошто осигура Елбасан од изненадних напада с југа, с већим делом своје
дивизије продужи марш ка Пекињу и да одатле упути патроле у правцу Драча. После
краћег времена ухваћена је веза с нашим деловима који су били избили на Јадранско
море, али је та веза чешће прекидана нападима Албанаца са севера и југа.
По заузећу Елбасана, пошто је веза с нашим трупама на Јадранском мору била
ухваћена, једног дана сврати у моју канцеларију председник владе господин Никола
Пашић. Објасних му каква је општа ситуација на нашим бојиштима. Разгледајући
заједнички карту, сложисмо се да би требало да упутимо наше трупе још више на југ, да
би што пре овладале десном обалом реке Деволи. Тих дана војвода Путник је био
болестан и није могао никога примити на реферисање.
Ради реализације поменуте одлуке наредио сам команданту Моравске дивизије II
позива да с већим делом овоје дивизије крене од Елбасана и Пекиња на јут, протера
турске делове, и заузме десну обалу реке Деволи, а потом, ако прилике буду повољне, да
продужи наступање у правцу Берата и Фијерија.
Продирући у том правцу, наше трупе су наилазиле у први мах на отпор Албанаца
мештана које су доцније подржавали и делови Џавид-пашиних трупа. Наше трупе су их
растеривале, али они су се опет појављивали на једном или оба бока. О овом наређењу
нисам известио војводу Путника, јер сам унапред знао да он то не би одобрио. Мени,
међутим, са свих страна јављаху да је Музећеја пространа равница северно од Фијерија
врло богата животним намирницама. Кад је доцније сазнао за моје наређење, прекорио
ме је, јер му нисам казао да је с овим био сагласан и господин Пашић.
Пошто јужно од Битоља није више било непријатеља, Врховна команда је, да би
поправила општу ситуацију на Јадранском мору и ојачала наш фронт према Џавид-паши
(о коме су стизале лажне вести да прикупља велику снагу да би извршио напад у правцу
Елбасана и даље на север у циљу спајања с трупама Есад-паше, који је командовао
утврђеним Скадром), наредила да се Моравска дивизија I позива одмах упути преко
Ресена, Охрида, Струге и Нукуса ка Елбасану и да ту очекује даља наређења.
Тачно је да је сиромах Џавид-паша предузимао неке мере да би прикупио и опремио
што већи број трупа ради предузимања офанзиве у правцу севера, али, чим су наше
трупе почеле силазити у Музећеју, сваког дана им се предавало 5–6 његових изгладнелих
официра, с гомилама босоногих војника. Албанци из богате Музећеје и околине Берата
нису му добровољно давали ништа од хране, а он силом није смео ништа да узме бојећи
се побуне становништва.
Једног дана пуковник Милош Пауновић, који је раније био одређен да прими
команду над јадранским трупама, посла Врховној команди телеграм у коме јављаше да
му Џавид-паша преко парламентара нуди предају под извесним условима. У телеграму
је навео услове које је као одговор послао Џавиду. Врховна команда одобри поступак
пуковника Пауновића, јер због врло слабих телефонских и телеграфских веза није се
могло ништа мењати у тим условима. После дан-два Врховна команда је сазнала да је
пуковник Пауновић био обманут.
Уколико се Моравска дивизија I позива више приближавала Елбасану прелазећи
преко Шкумбе, утолико је дезертирање Џавид-пашиних официра и војника било
масовније.
По наређењу начелника штаба Врховне команде, лево крило наших трупа јужно од
Елбасана задржано је на реци Деволи, а десно крило заузело је положај на Душку,
обезбеђујући везу с јадранским трупама.
Док су се описани догађаји одигравали око Елбасана и на левој обали Шкумбе,
Врховна команда је наредила да Моравска бригада крене из Скопља возом преко Велеса
и Солуна за Битољ, а одатле одмаршује преко Ресена, Охрида и Струге ка Дебру да
нападне тамошњу турску посаду и заузме Дебар. Њен пук, којим је раније била ојачана
Моравска дивизија II позива, имао је да у Струги уђе у састав бригаде. У Дебру су се
налазиле нередовне трупе из околине вароши и Маћа, потпомогнуте са нешто редовне
војске и са два-три брдска топа. Моравска бригада је неколико дана преговарала с
посадом Дебра о предаји, али све беше узалуд.
Једнога дана позвах телефоном пуковника Недића, који се и сам веома интересовао
шта је с Дебром, и упитах га да ли би био вољан да с делом своје дивизије крене из
Елбасана и што пре заузме Дебар. Недић је ово радо прихватио. Реферисао сам о овоме
војводи Путнику и он одобри мој поступак. Чим је стигао у близину Дебра и упознао се
са ситуацијом, Недић је предузео напад и после два дана заузео Дебар. Наредили смо му
да ту остане на одмору до даљег наређења. За то време везу с јадранским трупама
одржавала је Моравска дивизија I позива.
На два-три дана пре почетка битке за Битољ страни војни изасланици у Београду
молили су да им се дозволи да на лицу места прате операције 1. армије. На овоме је
највише настојао енглески војни изасланик потпуковник Филипеон.
Пошто им је одобрено, кренули су од Велеса преко Извора и Бабуне за Прилеп.
Пењући се друмом уз Бабуну, стигли су нашу тешку артиљерију с воловским запрегама и
посматрали силну енергију и залагање војника да још недовољно поправљеним путем уз
оне стрмине што пре избију на теме Бабуне. На врху Бабуне командант колоне дао је
краћи одмор, за време којег стигоше и војни изасланици. Енглески потпуковник
Филипеон пришао је том приликом команданту артиљерије, честитао му на силном
напору војника на овом тешком маршу, а затим молио једног командира батерије за
дозволу да, у знак дивљења чудноватој енергији волова, једнога вола целива у чело.
Пошто му је дозвољено, учинио је то и усхићено узвикнуо: „По свршетку рата, у знак
признања за велике заслуге за успешан исход овога рата, треба на Теразијама у Београду
подићи споменик и српском војнику и српском волу.“
Ово ми је доцније испричао један наш официр очевидац.
По свршетку битке за Битољ војни изасланици вратише се у Скопље и дођоше мени
да заблагодаре што им се пружила прилика да из близине посматрају борбу наших
војника. Испричаше ми да су с дивљењем гледали како наши војници, газећи Црну реку
до пазуха, с фишеклијом обешеном око врата, јуришају на турске положаје на супротној
страни. Рекоше да су чули како су поједини војници у стрељачком строју молили своје
подофицире да се стрељачки строј не задржава дуго при застанцима, већ да незадрживо
креће напред. На питање зашто он мисли да се не треба дуго задржавати на застанцима,
један војник им је одговорио:
– Па ето, господине, зашто: прво, кад Турчин види да се брзо крећемо напред, он
има већи страх од нас, а друго, ако дуже останемо на једном месту, стварамо могућност
њиховој артиљерији да нас прецизно гађа и тако узалудно гинемо. Овако, гурај храбро
напред, па шта бог даде.
Ето тако мисле и раде наши храбри и бистри војници.
Некако одмах после борбе на Бакарном гувну једног дана дође у моју канцеларију у
кући др Шушкаловића пуковник Дамјан Поповић. После краћег разговора молио ме је
да настојим да му се повери ма каква била команда, јер до тога времена у овоме рату
није командовао ни једном јединицом. Обећах му да ћу о томе реферисати војводи
Путнику. На крају му рекох да сутра после подне дође до мене да му саопштим резултат.
Истог дана предложих војводи Путнику да Поповића упутимо на Јадранско приморје да
тамо обједини командовање над деловима Шумадијске и Дринске дивизије, односно да
на том положају замени пуковника Милоша Пауновића. На моје наваљивање, после
дужег колебања, војвода напослетку одобри мој предлог, али додаде:
– Па видећете, господине Мишићу, да ће од тога бити слаба вајда.
Сутрадан саопштих пуковнику Поповићу да је одређен за команданта Јадранских
трупа и да треба што пре да крене на пут. Али, како је његов рођак храбри и одважни
потпоручник Љубиша П. Борисављевић био тешко рањен на Бакарном гувну и лежао у
прилепској болници, пуковник Поповић ме замоли да претходно обиђе потпоручника
Борисављевића, а одмах по повратку да отпутује. Одобрио сам му то, и после краћег
времена он је отпутовао на нову дужност.
Пошто се његов напад на Брдицу завршио неуспешно, наше новине су оштро
критиковале овај подухват пуковника Поповића.
Кад сам, после демобилизације 1913. године, стављен у пензију, једнога јутра код
Официрске задруге срете ме потпуковник Душан Глишић и саопшти ми у поверењу да је
од једног Поповићевог рођака чуо да пуковник Поповић посигурно мисли да ја
инспиришем писање „Штампе“ о његовом неуспеху на Брдици и да ми због тога прети
некаквом осветом.
Поверовао сам овом поштеном потпуковнику и одмах упутио власнику „Штампе“
питање да ли сам ја писац или инспиратор напада на пуковника Поповића објављених у
„Штампи“ или не? Опет морам навести ону мудру изреку нашег народа: „Ко другоме
јаму копа, сам у њу пада“. Тако је било и у овом случају. Власник „Штампе“ не само да је
јавно демантовао „сигурну сумњу“ пуковника Поповића, већ је у уводнику свог листа
осуо најстрашнију паљбу против Поповића, због које се овај сигурно морао у ковитлац
окретати.* У свету има много људи који у своја закулисна дела и притворства у згодној
прилици желе и друге да увуку.
* Ноћу 26/27. јануара (8/9. фебруара) 1913. године српске Приморске трупе под командом пуковника
Дамјана Поповића предузеле су веома слабо припремљен напад на Брдицу, код Скадра, који се завршио
неуспешно и уз велике жртве.
После обнављања непријатељства крајем јануара 1913. црногорска Врховна команда је одлучила да
општим нападом, у коме би учествовала сва црногорска војска и српске Приморске трупе, заузме Скадар.
Главну улогу у нападу имале су трупе Зетског одреда, који је, под командом престолонаследника Данила,
нападао преко Бардањолта, док су трупе црногорског Приморског одреда и српске Приморске трупе добиле
задатак да врше демонстративан напад преко Тарабоша и Брдице.
Напад је почео 25. јануара ујутро. И поред ванредне храбрости и пожртвовања црногорских војника,
подофицира и официра, који су извршили неколико узастопних јуриша на утврђене турске положаје,
Зетски одред није успео да заузме Бардањолт. И напад Приморског одреда на утврђени Тарабош завршио
се неуспешно уз велике жртве. Црногорске трупе нису располагале никаквим средствима за савлађивање
жичаних и других препрека. Поред тога, снаге нису биле правилно груписане, нити је обезбеђена
координација дејстава на главном и помоћним правцима.
Да би помогао Зетски одред, који се нашао у тешкој ситуацији, командант српских Приморских
трупа, на захтев црногорске Врховне команде, наредио је својим трупама да ноћу 26/27. јануара са две
колоне изврше напад на Брдицу. Будући да није био упознат са ситуацијом. он није издао целовиту
заповест за напад, у којој би задаци колона били јасно постављени. Уместо тога, пуковник Поповић је
издао непотпуна и непрецизна наређења, која је често мењао.
Обавештен од команданта леве колоне – у току покрета трупа за напад – да је Брдица заштићена
јаким жичаним препрекама и да у таквим условима нема изгледа на успех, пуковник Поповић је наредио да
се напад обустави. Ово наређење примила је и поступила по њему само лева колона. Десна колона је
продужила покрет и око 3 часа ујутро, без артиљеријске подршке, напала турске утврђене положаје.
Бомбама, бајонетима и разним приручним средствима отворила је неколико пролаза у препрекама и
делом снага уклинила се у непријатељски распоред. Али, пошто је лева колона одустала од напада, Турци
су прешли у противнапад, одсекли уклињене делове и принудили српске трупе на неуредно повлачење,
наносећи им велике губитке. У овом нападу Дринска дивизија II позива изгубила је око 1.600 људи.
И обновљени напади Зетског одреда на Бардањолт и Приморског одреда на Тарабош завршили су се без
успеха. (В. Митар Ђуришић, Први балкански рат 1912–1913. (Операције црногорске војске), изд.
Војноисторијског института, Београд 1960, стр. 261–317; Ј. Луковић и Т. Нижић, н. д., стр. 117–124.)
Некако после битке за Битољ стигоше у Скопље гроф од Картагене и пуковник
Ешаги, ађутант шпанског краља, мој стари познаник са француских маневара. Они су
били дошли као изасланици шпанског краља или владе да се на лицу места упознају с
током ратних операција на нашем војишту. Били су наши гости у официрској менажи
Врховне команде. Чинили смо све да се ово изасланство што потпуније упозна с
приликама на нашем главном војишту.
По повратку с пута једног дана за ручком, поред похвала и дивљења на рачун
издржљивости и скромности наших војника, гроф ми рече:
– Ваши војници нису одевени онако како би требало с обзиром на овако хладно и
влажно време. Они имају неку врсту обуће какву до сада нисам видео ни у једној другој
војсци, па и та обућа је тако подерана да сам многе војнике видео скоро потпуно босе.
Најзад, уверили смо се да ваше трупе нису довољно снабдевене профијантом, да им је
комора врло слаба и скоро недовољна, у то смо се уверили на лицу места. Због тога вас
молим, господине ђенерале, да ми објасните како су ваше трупе могле да под борбом
прелазе онако велике просторије разноликог, претежно брдовитог земљишта, а да ипак
одрже онако примеран ред, дисциплину и морал.
– Господине грофе – рекох му ја – наш народ се у огромној већини бави
земљорадњом, јер је индустрија код нас слабо развијена. Сваки наш сељак има кућу,
земљу и стоку. Пошто код нас зима дуго траје и пошто су времена врло променљива и
често неугодна за пољске радове, наш народ је одвајкада навикнут да брзо ради и да
никада не оставља за сутра оно што треба да уради данас. Сваки појединац врло радо се
хвали својим успесима у пољским радовима и скупљању летине; у томе налази
задовољство не само старешина породице већ и сви чланови његове задруге. У тој општој
журби да на време посвршавају своје послове наши људи врло мало полажу на лично
уживање. Они се хране врло просто и економично. Само о већим празницима и домаћим
славама, поглавито у зимско доба, наши људи за себе справљају јачу и богатију храну.
Цео наш официрски кор регрутује се из народа, великом већином из сељачког
становништва, и као такав врло добро познаје навике својих војника. Не обраћајући
много пажње на личне удобности, а настојећи да са што већим успехом заврше своје
послове, који су им пречи од свега, они су се толико очеличили да све те тегобе врло
лако и без гунђања подносе. Познајући те особине свога народа, наша војна управа их
много негује кроз касарнски живот. Томе иде на руку и околност што су наши
финансијски приходи мали и што наш народ не воли да се задужује и расипа у питањима
државних потреба, осим онога што је, по његовом схватању, најпотребније. Наши
војници воле и поштују своје старешине, јер су они редовно с њима и све тегобе
заједнички подносе, не издвајајући се никада, као што сте видели, од својих војника.
Обућа коју сте видели на нашим војницима то је народна обућа, коју називамо опанак.
Измалена навикнути на ту обућу наши војници се у њој најлакше крећу и најрадије је
носе, без обзира што су им ноге у кишно време потпуно влажне. Главни узрок што
немамо бољу и многобројнију комору то су наше слабе финансијске прилике, али она и
онаква каква је задовољава наше потребе.
Свој одговор заврших овим речима: „Напослетку, господине грофе, треба имати у
виду да ми у последње време имамо министра финансија, правог виртуоза, који је пред
сам рат успео да сваком нашем пуку осигура резерву од 3000–4000 динара у злату, коју
они носе у пуковским касама. Сасвим је природно што наш војник с наведеним
особинама и нема великих личних прохтева и што се задовољава малим, нарочито кад
зна да се у његовој пуковској каси налази доста новца за крајње случајеве.“
Саслушао ме је врло пажљиво и замолио за дозволу да све то у кратким потезима
забележи у своју бележницу.
Другога дана, такође за ручком, разговарали смо и о познатим интригама Аустро-
Угарске против нас у овом победоносном рату. Гроф ме наједном запита:
– Шта мислите, која је дипломација у Европи најагилнија и најспособнија?
– Ако рачунамо с огромним конгломератом народности, које је на врло лукав и вешт
начин подјармила и које одржава у једном примерном реду с инквизиторским
поступцима према свим слободоумнијим елементима, онда је аустријска дипломација
најспособнија у Европи – одговорих му ја.
– Е, ту немате право, госполине ђенерале – рече гроф. – Ја сам дуго проучавао
политнчку историју европских држава и као дугогодишњи амбасадор своје влале дошао
сам, на основу несумњивих званичних и других података, до закључка да су Италијани
најагилнији, најспособнији и најлукавији политичари. То показује целокупна историја
њихове државе још од најстаријих времена, а то ће, по мом дубоком уверењу, показати и
будућност. У свим досадашњим политичким или оружаним сукобима италијански
политичари су, с мало поднетих жртава, на необјашњени начин извлачили за себе
највеће користи.

Уочи рата против Бугара
У почетку 1913. године за војног делегата бугарске Врховне команде дође у Скопље у
наш штаб ђенерал Паприков, врло миран, разборит, и доста искрен официр.
Једном приликом, причајући ми о унутрашњим политичким стварима у Бугарској,
ђенерал Паприков ми рече:
– Пуне четири године био сам министар, али то би се пре могло назвати робовање
него министровање због преторијанства извесне клике која у Бугарској жари и пали.
Кад се већ увелико почело говорити о вероватном сукобу између нас и Бугара,
ђенерал Паприков дође на једно петнаестак дана пре Ускрса и саопшти ми да он мора
ових дана отпутовати у Бугарску, јер му је кћерка болесна. После два дана отишао је и
више се није враћао. Наш делегат у Врховној команди бугарске војске био је у то време
пуковник Љубомир М. Лешјанин.
Пошто је турски покушај деблокације Једрена претрпео неуспех, бугарска војска, са
двема нашим дивизијама, приступила је припреми за напад и заузимање Једрена.
Пре тога дошао је у штаб наше Врховне команде, као изасланик француског војног
министра, француски ђенерал Хере ради нарочитог проучавања нашег војишта.
Учињено је све да ђенерал обиђе сва војишта која је желео видети, а на првом месту
кумановско бојиште. За све време био је наш гост у менажи Врховне команде. У свим
приликама показао се као наш велики пријатељ и необично поверљив према мени.
Својим опхоћењем брзо је задобио симпатије свих официра у штабу. Уопште је био
интелигентан официр, веселе нарави.
Кад је полазио на бугарско војиште ради његовог проучавања, за време ручка
наздравио сам му и у краткој здравици указао на симпатије које је он, као син једне од
најкултурнијих нација Европе, изражавао за нас и нашу војску и пожелео му срећан пут.
Ову здравицу сам изрекао, колико сам знао и умео, на француском језику. Она је
толико узбудила овог честитог ђенерала да се одмах сав усплахирен дигао с чашом
шампањца у руци и заблагодарио официрима штаба Врховне команде и свима осталима
с којима је долазио у додир приликом обиласка појединих бојишта на другарској и
искреној предусретљивости, истичући храброст наших непобедивих војника. Дао нам је
реч да ће код своје владе знати да у правој светлости представи све врлине наше војске.
Напослетку он је у великом одушевљењу и узбуђењу узвикнуо:
– Господо моја, неће протећи много времена када ће, једнога дана, српска војска
раме уз раме с француском војском полетети у бој против наших заједничких
непријатеља – Немаца, Аустријанаца и Мађара, у окршај који ће се, по мом дубоком
уверењу, свршити у нашу заједничку корист.
Силном аплаузу и одушевљењу не беше краја. Сви присутни су узвикивали: „Живела
Француска! Живела храбра француска војска!“
Овом ручку присуствовао је, са својом госпођом, симпатични француски конзул у
Скопљу господин Карлије, а био је и бугарски ђенерал Паприков. По завршетку ручка
изасланик француског војног министра испраћен је из сале официрске менаже уз свирку
„Марсељезе“.
Док смо ми за месец дана победоносним биткама на Куманову, Косову, Бакарном
гувну и Битољу свршили с Турцима и под најнеповољнијим условима преко беспутног
албанског земљишта избили на Јадранско приморје, учинивши потпуно безопасним
Џавид-пашу, једину наду Турака, дотле Бугари још нису могли да заузму Једрене иако
смо им још из раније ставили на располагање две дивизије 2. армије.
У току операција око Једрена, преко нашег делегата пуковника Љубомира
Лешјанина, бугарска Врховна команда молила нас је да јој ставимо на располагање што
већи број опсадних топова са довољно муниције. Врховна команда учини потребну
представку нашој влади, предлажући да им се учини ова позајмица, јер ситуација на
нашем војишту то омогућава. Влада ово одобри, и ми упутисмо под Једрене тражена
артиљеријска оруђа.
После краћег времена Бугари се поново обратише с молбом да им позајмимо
санитетског материјала и, колико год више можемо, платнених кесица за пуњење песком
ради израде пушкарница на банкетима утврђења. По одобрењу начелника штаба војводе
Путника упутио сам наређење управнику инжињеријског арсенала у Ћуприји да одмах
преко Пирота пошаље у Софију осамдесет хиљада кесица, које је још имао у арсеналу. У
санитетском материјалу и ми смо прилично оскудевали.
Ојачани целом нашом 2. армијом и нашим новим хаубицама најмодернијег система,
Бугари најзад успеше да принуде Шукри-пашу на предају.
Пошто су стране новине и војни изасланици при штабу бугарске Врховне команде
почели отворено писати и говорити о великој улози наше 2. армије у заузећу Једрена,
Бугари су све отвореније омаловажавали ту улогу и помоћ коју смо им дали у току рата.
Чак су, по паду Једрена, покушавали да нашу 2. армију са свим њеним деловима задрже
на својој територији и да јој онемогуће повратак у нашу земљу. Ђенералу Степановићу
правили су грдне сметње. И поред постојећег споразума, нису му дали потребан број
возова за транспорт 2. армије у Србију.
Наша Врховна команда и влада упозоравале су Бугаре на дужност да команданту 2.
армије ставе на располагање потребан број возова за транспорт наших трупа, али све
беше узалуд. У крајњем случају покушали смо да у том циљу у Бугарску упутимо
потребан број наших возова, али Бугари и то одбише.
Благодарећи несаломљивој енергији ђенерала Степановића, који је изјавио да ће,
ако му се не даду потребни возови, своје трупе упутити пешке у Србију, Бугари
напослетку попустише и омогућише да се наше трупе отуда извуку.
Све је то откривало намеру Бугара да нас у згодној прилици нападну и силом заузму
територију на коју полагаху право на основу некаквог уговора од 1912. године.*
* Ради се о Уговору о пријатељству и савезу између Србије и Бугарске потписаном 13. марта 1912, који
је имао антитурску, антиаустријску и антирумунску оштрицу. Споразум је, после дугог цењкања,
постигнут на следећој основи: све територијалне тековине које се задобију у рату против Турске
потпадају под заједничку власт (кондоминијум) оба савезника и састоје се из неспорних и спорних
територија. Као неспорне српске означене су територије које се простиру на север и запад од Шар-
планине, а као неспорне бугарске територије источно од реке Струме и Родопа. Територија Македоније
означена је као спорна, и она је подељена између Србије и Бугарске линијом која полази од Големог врха
(северно од Криве Паланке) и иде на југозапад до манастира Св. Размо (село Губавци) код Охридског језера.
У члану 4. српско-бугарског уговора утврђено је да се сваки неспоразум до кога би дошло поводом
тумачења Уговора и његових прилога преда на арбитражно решење руском цару, „чим једна или друга
страна буде изјавила да је немогуће постићи споразум непосредним преговорима“.
До неспоразума у тумачењу одредаба српско-бугарског уговора дошло је већ у јесен 1912, јер је и једна и
друга страна настојала да заузме целу Македонију, без обзира на поменути Уговор. (В. Први балкански
рат 1912–1918, стр. 106–119, В. Максимовић, н. д., стр. 9–19.)
С друге стране, наша Врховна команда одмах је отпочела прикупљање својих
разбацаних делова концентришући их у исто време у околини Пирота, Куманова,
Скопља, Велеса и код Криволака, с мањим одредима на Власини и на просторији
Зајечар–Књажевац. Најпотребнији део остављен је на територији Косовског вилајета, а
један пук пешадије јужно од Битоља.
Још одраније избио је отворен сукоб између Бугара и Грка око Солуна. Бугари су
захтевали да се Грци повуку из Солуна. Међутим, Грци не само што нису ни помишљали
на евакуацију, већ су једног дана жестоко напали бугарске одреде који су били смештени
у североисточном делу вароши и одатле их протерали. Односи између Грка и Бугара
били су све гори и гори.
Поводом бугарских јавних претензија на крајеве које је ослободила наша војска
сваким даном је све више расло огорчење у нашој војсци, посебно у официрском кору.
Неколико дана по заузећу Дебра, по наређењу Врховне команде, Моравска дивизија
разместила се на просторији између Гостивара и Тетова ради становања и одмора.
Начелник штаба војвода Путник нареди ми једнога дана да обиђем трупе Моравске
дивизије II позива и да на лицу места стекнем увид у опште стање код ове дивизије.
Враћајући се аутомобилом из Гостивара ка Тетову стигох једну старицу из околине
Параћина с торбом на леђима и штапом у руци. Зауставих ауто и запитах је одакле иде.
Рече ми да је била у Битољу да обиђе свога болесног сина, који је, по несрећи, умро у
њеном наручју у тамошњој војној болници.
– А одакле ти, господине, идеш? – упита ме старица.
– Враћам се, снашо, из Гостивара у Скопље.
– Јеси ли ти капетан, шта ли си по чину, господине? – питала ме даље она.
– Јесам, снашо... Ја сам капетан, па сам неким послом ишао у Гостивар – одговорих
ја.
– Опрости ми, господине, могу ли нешто да те упитам? Онамо у Битољу говори се да
ћете Битољ предати Бугарима, а ја сам у Битољу сахранила мога јединца, моју једину
узданицу и храниоца, па хоћу да знам је ли то истина. Ако је то истина, синко, настави
старица, онда реци ти тамо онима у Скопљу да се не шале и Битољ предају Бугарима, јер
ћемо се ми жене дићи с моткама да бранимо гробове наших синова који тамо леже. Зар
ја, самохрана старица, да не могу да обилазим гроб мога сина који је живот положио за
Битољ, већ да погледом у туђини тражим његов гроб.
– Не води бригу, снашо... Битољ никада неће бити бугарски – одговорих одлучно.
– Е, хвала ти, синко, на томе као свом детету – рече смирено старица.
Дадох јој нешто мало новаца и продужих за Тетово.
Тога дана био сам гост на ручку у штабу Моравске дивизије II позива. Говорило се о
свему и свачему па и о тежњама Бугара да нам узму Битољ. Том приликом један од
команданата пукова, храбри пуковник Душан Васић, коме, према речима пуковника
Недића, припада највећа заслуга за заузеће Облакова, чијим је падом решена судбина
Битоља, диже се и, наздрављајући ми, између осталог, рече:
– Господине ђенерале, ако и Врховна команда, у чијем саставу и ви заузимате важан
положај, пристане да се Битољ преда Бугарима, онда ће, кунем вам се, Моравска
дивизија прво раскрстити с оним у Врховној команди који на то буду пристали, а потом
бранити Битољ, који смо уз онако велике жртве отели од Турака. Браниће га до
последњег човека.
Ова здравица доведе ме мало у забуну. Нисам знао шта и како да му одговорим.
Напослетку, рекох и ово:
– Господо, ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање
Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати
овамо, одакле ћемо с нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ.
Наједанпут се заори једно развучено: „Живео!“ Дигоше ме на руке, и у том положају
морадох испити чашу шампањца.
Чим сам стигао у Скопље, о свему сам реферисао војводи Путнику. Њему се
необично допао и мој разговор с оном старицом, и поменута здравица пуковника
Васића, и мој одговор.
Штаб 1. армије беше још раније премештен из Битоља у Скопље.
На два дана по мом повратку из Тетова дође у моју канцеларију командант 1. армије
престолонаследник Александар. Пошто му испричах све што сам видео, дознао и
говорио за време обиласка трупа Моравске дивизије II позива, он се, по обичају, насмеја,
и вадећи цигарете, нагну се према мом столу и полугласно рече:
– Изгледа да је рат између нас и Бугара неизбежан иако имамо велико поверење у
наше трупе, шта мислите како би било да за тај случај склопимо савез с Грцима против
Бугара, јер су и Грци јако огорчени на њих.

– Ваше величанство, по мом схватању, то је најбоља идеја која вам је у овом случају
пала на памет – одговорих без двоумљења.
– Целе прошле ноћи, настави он, о томе сам размишљао, па хтедох и вас о томе да
обавестим. У том циљу намеравам да ових дана отпутујем у Солун. Тамо се налази принц
Андреја, кога ја израније добро познајем. Саопштићу му ову идеју, а он ће је, сигуран
сам, одмах пренети краљу, па ћемо онда у згодној прилици о том питању предузети
политичке кораке.
– Врло добро, Ваше величанство! Молим вас да што скорије отпутујете у Солун.
– У реду, рече престолонаследник, само ви наредите Смиљанићу да ми за
прекосутра у 8 часова ујутро компонује воз за Солун.
По повратку из Солуна престолонаследник је опет дошао к мени врло задовољан и
саопшти ми да је у дворским круговима у Солуну ова идеја врло симпатично примљена.
После тога предузети су политички кораци за закључење савеза.
Дакле, идеја о савезу с Грчком против Бугара 1913. године прво се родила у глави
престолонаследника Александра, команданта 1. армије. Он је на описани начин отворио
врата за даље политичке кораке у том правцу.
За време боравка на солунском фронту једна угледна политичка личност, говорећи о
овом питању, рече ми да је то била срећна идеја једног нашег истакнутог политичара.
Испричах дотичном господину чија је то идеја и како су ствари текле у том питању. Он
слеже раменима и рече:
– Па, брате, тако сам чуо од неких наших угледних људи, а сам у то нисам био
упућен.*
* Има више факата који говоре да је грчка дипломатија радила на грчко-српском зближењу против
Бугарске још пре одласка престолонаследника Александра у Солун. Пошто није успела да се с бугарском
владом непосредно споразуме о подели јужне Македоније, грчка влада је настојала да на своју страну
придобије Србију. Крајем децембра 1912. саветовала јој је да, „уколико жели осигурати себи праведан део
ослобођених територија, сразмерно својој улози у рату“, одмах постави услове за своје источне и јужне
границе, у противном – истицала је грчка влада – Србија ће приликом поделе ослобођених земаља имати
великих тешкоћа и компликација са Бугарском.
На састанку српског и грчког престолонаследника у Солуну било је конкретно говора с грчко-српском
савезу, „којим би се имало постићи да нова бугарска граница не прелази Вардар“. Обавештен о тим
разговорима, грчки министар иностраних послова Коромилас изјавио је српском посланику у Атини
Бошковићу „да би било у интересу будућег мира и равнотеже снага на Балкану да се Бугарска не шири
даље“. О томе је говорено и на састанку председника српске и грчке владе Николе Пашића и Елефтериоса
Венизелоса почетком фебруара 1913. године. Том приликом постигнута је начелна сагласност да је у
интересу једне и друге земље да имају заједничку границу на десној обали Вардара.
Преговори о будућој српско-грчкој граници и савезу против Бугарске, који су почетком марта 1913.
настављени у Атини, текли су споро. Споразум о граници постигнут је релативно лако, али су преговори о
циљевима грчко-српског савеза запали у тешкоће, због упорног избегавања грчке владе да прими обавезу да
својом војском помогне Србију уколико буде нападнута од Аустро-Угарске. Због тога је, с обзиром на то да
је ратна опасност била стално присутна, прво потписан Протокол о закључењу савеза између Грчке и
Србије (22. априла 1913), праћен одговарајућом Војном конвенцијом, која је потписана 1. маја, да би одмах
затим преговори о савезу били настављени. Тек када је дошло до озбиљног сукоба између грчке и бугарске
војске у долини реке Ангисте, грчка влада је прихватила српски предлог о проширењу циљева грчко-српског
савеза, тако да је он добио не само антибугарску, већ и антиаустријску оштрицу. Уговор о савезу и
одговарајућа Војна конвенција потписани су у Солуну 19. маја (1. јуна) 1913. (В. Саво Скоко, Други
балкански рат 1913, изд. Војноисторијског института, књ. I, Београд 1968, стр. 139–142 и 196–207.)
После обелодањених бугарских намера да силом заузму територију на левој обали
Вардара, коју је наша војска отела од Турака, Врховна команда је углавном била
довршила план за концентрацију трупа према Бугарској. Прво је из Битоља дошла у
Скопље Дунавска дивизија I позива, а после краћег времена њен командант ђенерал
Милош Божановић био је постављен за војног министра. Команду над том дивизијом
примио је ђенерал Павле Јуришић Штурм. Затим је приспела са Косова и Шумадијска
дивизија I позива. На место њеног дотадањег команданта ђенерала Ђорђа Михајловића
постављен је пуковник Божидар Терзић, дотадањи начелник операцијског одељења у
штабу Врховне команде. На његово место одређен је потпуковшпс Живко Павловић, који
је до тада био на служби у операцијском одељењу. Тимочка дивизија II позива под
командом пуковника Драгутина Милутиновића задржана је у околини Криволака и ушла
у састав 3. армије.
Како је која дивизија пристизала, одмах је упућивана на планом предвиђену
просторију. Моравска дивизија II позива прикупљала се у Скопљу, а Дринска дивизија I
позива, под командом пуковника Стевана Хаџића у околини Велеса.
На неколико дана пре доласка штаба Моравске дивизије II позива у Скопље
начелник штаба војвода Путник нареди ми да телефоном позовем пуковника Милована
Недића да одмах дође у Скопље.
– Хоћу, рече ми Путник, да му лично саопштим колико сам задовољан његовим
радом и да му кажем да ће првим указом бити произведен за ђенерала.
Милован Недић уђе сутрадан у моју канцеларију и одмах после поздрава упита ме
зашто га је војвода позивао.
– Чућеш од њега лично зашто је наредио да дођеш – одговорих му ја.
По изласку из Путникове канцеларије ето ти Милована опет код мене.
– А да ли је истина што ми рече онај кашљавко? – упита он.
– Кад не би била истина зашто би те позивао – одговорих мирно.
Милован по обичају заврте главом и промрмља неку неверицу иако га је и раније, у
више прилика, војвода хвалио за добар рад са дивизијом.
У штабу Врховне команде одмах се сазнало зашто је начелник штаба звао Недића.
Свима је било пријатно када су чули да ће произвођењем у чин ђенерала бити награђена
енергија, одлучност и умешност једног од млађих команданата у извођењу операција.
Тако се уистину мислило и осећало, али се, на жалост, сасвим друкчије урадило.
Чудновата је природа човека. Велика већина људи, ваљда по урођеној навици, радије
слуша и верује ако се што рђаво прича за неког од угледнијих чланова друштва.
Глас да ће пуковник Милован Недић бити првим указом произведен за ђенерала
брзо се ширио, па је чак допро и до Београда. Опет је та проклета, вечита суревњивост
почела да плете мреже оговарања, измишљања и подметања, да би се намера
меродавних, ако не сасвим осујетила, а оно бар одложила за дуже време, како би и други
могли доћи у ред оних о којима би требало исто тако лепо говорити, па макар то по
својим делима и не заслуживали. Што чаршија тако ради још се некако може разумети,
али је за сваку осуду ако и највиши и најмеродавнији чиниоци лако падну под утицај
измишљотина које до њих допиру и капитулирају пред њима.
У ратно доба ништа није несрећније од колебљивости и неодлучности код командног
кадра. Да је у поменутом случају начелник штаба одржао реч коју је дао пуковнику
Недићу, чију је вредност у операцијама лично познавао и да је одмах издејствовао указ о
произвођењу, нико не би имао ништа против. Напротив, то би био подстрек многим
другим млађим командантима да своју енергију и одлучност у операцијама још више
испољавају, уверени да ће и њихов рад бити правилно оцењен и награђен. Колебљивост у
највишим крутовима учинила је, у овом случају, да се догодило обратно: због тога што
није био произведен у ђенералски чин пуковник Недић је био толико утучен и раздражен
да је у извесним тренуцима помишљао и на најгоре, само да би себи дао личну
сатисфакцију.
Колико је мени познато, пуковник Недић није произведен за ђенерала из ових
разлога. Приликом извођења операција у околини Ресена и Струге, после пада Битоља,
штаб Моравске дивизије II позива преноћио је у Ресену у кући неког богатог Турчина,
који је био побегао испред наше војске. Кућа је била раскошно намештена. У њој су и
раније ноћивале неке јединице и мањи штабови. Полазећи из Ресена, пуковник Недић је
из те куће узео за себе само један чибук с великим ћилибаром. По одласку Недића један
део његовог штаба остао је још неки дан у Ресену у истој кући. Командант стана у штабу
дивизије, један врло честит резервни официр, видећи да ће остатак ствари у тој кући
бити развучен и опљачкан од месног становништва, наредио је да се једна гарнитура
собног намештаја спакује и са још неким стварима пошаље под бројем у Ниш на адресу
команданта Моравске дивизијоке области, с напоменом да се те ствари чувају у
магацину до доласка Моравске дивизије II позива после демобилизације. Рачунао је да
тим стварима меблира штаб Моравске дивизијске области. Пошто је намештај послао,
командант стана је о томе усмено известио пуковника Недића, који није ни сањао шта ће
се све око тога испилити.
Шта се све с тим стварима збивало у Нишу није ми познато. Тек после извесног
времена поче се и по Скопљу дошаптавати да је пуковник Недић покрао неке ствари у
Ресену и послао их у Ниш. После краћег времена из Војног министарства дође у Врховну
команду наређење да се од пуковника Недића узме изјашњење о питању тих ствари.
Колико се сећам, Недић је у свом одговору признао да је из поменуте куће узео за себе
само један чибук, истичући да за остале ствари зна командант стана његовог штаба. Са
своје стране, командант стана је признао да је са стварима учинио оно што је наведено
без икаквог наговора од стране пуковника Недића.
Даље трагање је прекинуто. Ствари су, по нечијем наређењу, пренете у Београд, а
шта је даље с њима било није ми познато. Главна је ствар, дакле, да се пуковник Недић
на тај начин дискредитује и да му се онемогући обећано произвођење у ђенералски чин.
И у томе се успело!
Да ли је начелник штаба у то време чинио какву представку за унапређење
пуковника Недића није ми познато. То ће најбоље знати ондашњи начелник ађутантског
одељења пуковник Прендић, с којим је војвода Путник расправљао сва лична питања.
Главно је да војвода Путник и поред поменутих сумњичења ни доцније није променио
добро мишљење о пуковнику Нелићу. Приликом једног реферисања о стању на фронту
за време битке на Брегалници војвода Путник у добром расположењу ми рече:
– Господине Мишићу, да нам је у овим приликама још три-четири Недића!
Концентрација наших трупа на фронту Криволак–Велес– Крива Паланка била је у
завршној фази. Савез с Грцима био је остварен, али без заједничког командовања.
Огорчење наших трупа против Бугара све више расте. Сваког дана стизали су у Врховну
команду извештаји којима се јављаше о кретању бугарских трупа од Сереза и
Демирхисара поред Валандова ка Штипу. У околини Валандова, јужно од Брегалнице,
пут на неколико места прелази наше земљиште. Команданти су питали шта да раде: да
ли да забране Бугарима прелазак преко наше територије, или да их и даље пропуштају да
се слободно крећу.
У Штабу Врховне команде преовлађивало је мишљење да Бугаре треба напасти без
икаквог одлагања због њиховог изазивачког држања према нама, а нарочито због повреда
одређене демаркационе линије за време концентрације њихових трупа у околини
Штипа. На основу званичних података о изазивачком понашању Бугара, када је
концентрација наших трупа била скоро потпуно завршена, упитан је председник владе
Никола Пашић за мишљење какво држање треба да заузме Врховна команда у
конкретној ситуацији. У исто време Пашићу је стављено до знања да смо готови да их
нападнемо пре но што заврше концентрацију трупа. На ово питање Врховне команде
одмах је дошао у Скопље председник министарства и, пошто је у штабу Врховне команде
упознат са ситуацијом, изјавио је да политички разлози налажу да се пошто-пото
уздржавамо од напада на Бугаре све дотле док се не рашчисте извесна политичка питања
и док нас Бугари сами не нападну.
Тих дана начелник штаба Врховне команде лично је обишао положаје неколико
наших дивизија на десној обали Брегалнице и дао упутства за њихово утврђивање. По
повратку у штаб није променио своје раније мишљење о потреби да Бугаре нападнемо
пре него заврше концентрацију трупа. Али, председник владе је енергично захтевао да се
уздржавамо од сваког напада.
У то време командант 1. армије престолонаследник Александар са својим штабом
налазио се на Градишту, на левој обали Пчиње, а штаб 3. армије (командант ђенерал
Божидар Јанковић) у једном селу на путу Велес–Штип. Штаб 2. армије по повратку из
Бугарске налазио се у Пироту.*
* Указом краља Петра од 24. маја (6. јуна) 1913. године, све јединице I, II и III позива формиране су, за
евентуални рат против Бугарске, у следеће ратне јединице:
– Врховна команда: врховни командант краљ Петар I, начелник штаба војвода Радомир Путник,
помоћник начелника штаба генерал Живојин Мишић;
– 1. армија: командант престолонаследник Александар, начелник штаба Петар Бојовић; састав:
Дунавска и Шумадијска дивизија I позива, Дунавска и Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија;
– 2. армија: командант генерал Степа Степановић, начелник штаба пуковник Војислав Живановић;
састав: Тимочка дивизија I позива, 1, 3, 4, 6. и 14. пеш. пук III позива, градска артиљерија Пиротског
утврђеног логора и неке мање јединице;
– 3. армија: командант генерал Божа Јанковић, начелник штаба Душан Поповић; састав: Дринска и
Моравска дивизија I позива и Тимочка дивизија II позива;
– Тимочка војска: командант резервни пуковник Вукоман Арачић, начелник штаба коњички
потпуковник Ђорђе Ђорђевић; састав: Шумадијска дивизија II позива, 2, 8. и 13. пук III позива,
артиљерија Зајечарског утврђеног логора и неке мање јединице;
Трупе за осигурање границе према Албанији; састав: Дринска дивизија II позива и Моравска бригада I
позива;
Стратегијска резерва Врховне команде: Црногорска дивизија и Добровољачка бригада.
Укупно бројно стање српске оперативне војске износило је 15/28. јуна 1913. године 348.000 људи, од
тога 252.000 бораца. (В. Архив ВИИ к. 11, бр. 1, Операцијски дневник Врховне команде, стр. 1346а, б, и
1348а, б, в, к. бр. 4 Елаборат Врховне команде.)
Грех би био овде не изложити патриотски подвиг команданта Дринске дивизијске
области, почасног ђенерала Стевана Луковића. Још у почетку рата 1912. године ђенерал
Луковић је упутио једно дугачко писмо начелнику штаба Врховне команде, свом
класном другу из Академије, преклињући га да што пре издејствује мобилизацију свих
пукова III позива и да их упути у близину оперативне војске како би јој се нашли у
невољи у овом ослободилачком рату. Истоветно писмо је упутио и на моју адресу. Штаб
Врховне команде је у то време био у Врању.
Једнога дана начелник штаба даде ми, смешећи се по обичају, једно писмо да га
прочитам. То беше поменуто писмо ђенерала Луковића. Рекох начелнику штаба да је
ђенерал Луковић и мени упутио писмо исте садржине. Нема сумње да је и ово писмо
утицало на расположење начелника штаба да ускоро издејствује мобилизацију свих
пукова III позива. Ускоро су отпочели покрети тих пукова ради њиховог примицања
ближе оперативним јединицама.
Као што је познато, трупе III позива учиниле су нам у првом балканском рату
неоцењиве услуге. Оне су, поред осталих служби по гарнизонима нових области, биле
често употребљаване и као борачке јединице на појединим фронтовима, с одличним
резултатима. Једнога дана с Дринским пуком III позива стиже возом у Скопље и
Дрински ескадрон III позива, који је имао одличне коње и добро опремљене коњанике.
У другој половини априла 1913, једнога дана око два часа после подне, овај ескадрон
је наишао на Душанов мост преко Вардара. Иако су путовали од Ваљева, коњаници су с
обешеним брковима маркантно изгледали. Ескадрон је са својим командиром на челу
продефиловао поред штаба Врховне команде и отишао у логор на пољану јужно од
Скопља. Прекобројни обвезници III позива весело су разигравали своје чиле коње, тако
да је милина била посматрати таласање овога добро опремљеног ескадрона, који је
формирао ђенерал Луковић на територији Дринске дивизијске области и упутио у
Скопље на располагање Врховној команди.
Врховна команда је телеграмом упитала Луковића, чиме је осигурао границу према
Аустро-Угарској кад толике трупе овамо упућује. Луковић одговори да је он тако
осигурао границу да Врховна команда не брине ништа, већ, ако јој је потребно још
обвезника за мање јединице и установе, нека му јави.
Овај честити ђенерал, као командант Дринске дивизијске области, за време
балканских ратова уистину је развио толико енергије и иницијативе у пословима за нашу
општу ствар да му то може служити на част, дајући пример млађем нараштају шта све
може да учини добра воља и правилно схваћање општих интереса.
У периоду припрема за концентрацију наших трупа према Бугарској, на предлог
Врховне команде, донета је одлука да се упуте у Скопље на поновни преглед сви
обвезници који су ранијим прегледима оглашени неспособни или привремено
неспособни за ратна дејства, као и они који су раније ма којим поводом били ослобођени
од служења у сталном кадру.
После краћег времена Скопље се напуни великим бројем ових обвезника које
шаљивчине називаху „Пашићева војска“. Комисије су по цео дан прегледале ове
обвезнике, и сви они који су нађени за способне упућивани су у пукове ради попуне
трупних јединица. Мање способни упућивани су на службу у коморе.*
Интересантно је да су ратници с Куманова, Косова, Битоља и Једрена нерадо
примали у своје редове ове дошљаке, истичући да им такви војници, које је власт морала
силом овамо дотерати, не требају. Толико је био развијен понос и самопоуздање код
наших војника после победоносног рата против Турске.
* Као резултат овога прегледа упућено је у разне јединице око 20.000 обвезника. (В. Архив ВИИ к. 11 бр.
1, Операцијски дневник Врховне команде, стр. 1317.)

Уз успомене Војводе Мишића
Др Саво Скоко
У периоду о коме војвода Мишић говори на последњим страницама својих мемоара
дошло је до наглог заоштравања српско-бугарских и грчко-бугарских односа и опасног
погоршавања међународне ситуације уопште. Други балкански и први светски рат, у
којима ће се Живојин Мишић истаћи као један од најталентованијих српских војсковођа,
били су на помолу.
Непосредно после потписивања Лондонског мира, којим је победоносно завршен рат
Балканског савеза против Турске, када је балканским народима мир био преко потребан,
балканске краљевине су се форсирано припремале за нови међусобни рат, који је имао
да реши питање којој од њих ће притасти Македонија, а тиме и хегемонија на
Балканском полуострву. Бугарска је ужурбано пребацивала своје трупе од Чаталџе и
Булаира према Србији и Грчкој. У исто време начелник оперативног одељења бугарске
Врховне команде пуковник Нерезов израдио је пројект плана операција против Србије и
Грчке. Према том плану до 30. јуна 1913. на српској граници извршена је концентрација
четири бугарске армије: 1. на подручју Видин–Берковица; 3. на софијско-нишавском
правцу на простору Сливница–Цариброд; 5. на криворечком правцу код Ћустендила и
Радомира; 4. на сектору Радовиште–Штип– Кочане. Друга армија је концентрисана
према Грчкој на линији Дојран–Орфано–Кавала.*
* Войната между България и другитъ балкански държави, том I, София 1941, стр. 182.
Од укупно 297 батаљона и 186 артиљеријских батерија, колико је у то време имала
бугарска оперативна војска, у саставу 1, 3, 5. и 4. армије, које су биле концентрисане
према Србији, било је 229 батаљона и 146 батерија.*
* Христовъ, Исторически прегледъ на войната на България срешу всички балкански държави 1913. г.,
София 1924, стр. 33.
Према овим бугарским армијама стајале су још раније концентрисане три српске
армије (1. и 3. армија у Македонији и 2. армија код Пирота) и Тимочка војска (код
Зајечара) у јачини од 196 батаљона и 106 артиљеријских батерија.*
* Архив ВИИ, Пописник 2, к. 11, бр. 4, Елаборат српске Врховне команде.
Сви покушаји сила Тројног споразума, посебно Русије, да спрече међусавезнички
рат били су узалудни, јер је на другој страни аустро-немачка дипломатија свим
расположивим средствима јавно и тајно гурала балканске земље у међусобни рат да би
на тај начин уклонила моћну баријеру – Балкански савез – која је стајала на путу њихове
империјалистичке експанзије.
Пошто су сва друга средства била исцрпена, руски цар Никола II упутио је 8. јуна
1913. идентичне телеграме краљевима Србије и Бугарске – Петру и Фердинанду –
позивајући их да решење несугласица у погледу примене и тумачења српско-бугарског
уговора и конвенција с њим у вези повере Русији, скрећући им у исто време пажњу да ће
она страна која прва отпочне братоубилачки рат сносити тешку одговорност „пред
словенском ствари“.*
* Балканската война или руската оранжева книга (дипломатска документа руског Министарства
спољних послова која се односе на догађаје на Балканском полуострву од августа 1912. до јула 1913). София
1914, стр. 108–9, стр. 209 (даље: Руската оранжева книга.)
Српско-бугарским уговором од 13. марта 1912. Македонија је подељена између
Србије и Бугарске линијом Крива Паланка – Охридско језеро. Пошто се уверила да не
може добити излаз на Јадранско море преко албанске територије, српска влада је
почетком 1913. године затражила ревизију српско-бугарског уговора, тако да Србија
добије сву ону територију у Македонији коју је посела њена војска. И грчка и бугарска
влада претендовале су на јужну Македонију. Сви покушаји да се грчко-бугарски спор око
ове области реши мирољубивим путем претрпели су неуспех.
Одговарајући на телеграм руског цара, краљ Петар и српски владајући кругови
тражили су прво ревизију уговора, па тек онда арбитражу, на новој проширеној основи, у
којој би, поред Србије и Бугарске, учествовале и Грчка и Црна Гора, док је бугарска
влада затражила од руског цара да, у својству арбитра, у року од 7 дана донесе
мериторну одлуку на основу српско-бугарског уговора. Пошто је руска влада одбила да
прихвати ултимативно постављен рок, бугарски министар председник Стојан Данев је
запретио да ће обуставити свако даље преговарање и опозвати бугарског посланика у
Београду Тошева.* Сматрајући да такав корак значи у ствари објаву рата, руски
министар иностраних послова Сазонов изјавио је 25. јуна бугарском посланику у
Петрограду Бопчеву:
* В. Саво Скоко, н. д. стр. 225–243.
„Ваше саопштење ме не изненађује. Ви слушате савет Аустрије. Слободни сте. На тај
начин Срби са својом глупошћу, ви, пак, са својом некоректношћу према Русији и
словенству, срљате у пропаст. Ми смо извршили своју дужност. Руски император није
очекивао ултимативан рок за доношење решења о бугарско-српском спору. Он је,
међутим, намеравао да испуни своју тешку обавезу. Сада, пак, после ваше изјаве, дајем
вам нашу: не очекујте ништа од нас, и заборавите да постоји нека наша обавеза на
основу уговора из 1902. године“.*
* Войната между България и другитъ балкански държави, т. I, тр. 151.
Два дана после тога, тј. 27. јуна, румунска влада је саопштила Бугарској да ће у
случају рата између Бугарске и Србије извршити мобилизацију и ступити у акцију. Тек
после тога Данев је схватио да нови рат може по Бугарску имати катастрофалне
последице, па је почео да попушта. Он је, наиме, истог дана изјавио руском посланику у
Софији да је потпуно сагласан и спреман да иде у Петроград ради отпочињања
преговора о српско-бугарском и бугарско-грчком спору. Пошто јс и српска влада, после
дужег жилавог отпора, 27. јуна донела одлуку да прими безусловну руску арбитражу,
створене су реалне шансе да се на Петроградској конференцији четворице балканских
премијера међусавезнички спорови реше мирољубивим путем. Међутим, баш у том
тренутку ступила је на сцену аустро-немачка агентура у Бугарској, с краљем
Фердинандом на челу, предузимајући оружану агресију против Србије и Грчке, без
формалне објаве рата.*
* В. Туше Влахов, Отношенията между България и централните сили во време на войните 1912–1918.
г., София 1957, стр. 63.
Да су Фердинанд Кобург и његови једномишљеници страховали да на Петроградској конференцији не
дође до споразума између Бугарске и њених дотадањих савезника, веома јасно се види пз телеграма који су
уочи рата измењали начелници штабова бугарске 3. и 2. армије – Жостов и Жеков. Телеграм Жостова
гласи: „Данев вечерас путује у Петроград. Русија настоји да укључи у арбнтражу и грчко-бугарски спор.
Судећи по стварима које су се последњпх дана догодиле у Софији, она ће успети. Немамо одважног
државника. Малодушност је овладала свима. Солун је неповратно изгубљен. Сви ми, народ и војска, упрли
смо поглед у вас. Спасите га: сутра ће можда бити касно. Наређење или слободне руке у том погледу
нећете добити. Сами треба да одлучите. Мора се дејствовати без одлагања. Поздрав и сваку срећу.“
На овај телеграм пуковник Жеков је одговорио: „Буди миран. Почињемо данас“. (Войната между
България и другитъ балкански държави I. стр. 136.)
Историјска одлука о бици на Брегалници
По наређењу генерала Михаила Савова, 30. јуна у 2 часа ноћу јединице бугарске 4.
армије, која је имала преко 100.000 људи, отпочеле су, уз громко „ура“ и звуке војне
музике која је свирала химну „Шуми Марица“, изненадни напад преко реке Брегалнице,
а сат касније и преко Злетовске реке. Српски предстражни делови били су делом по
кратком поступку заробљени или побијени хладним оружјем, а делом су се, под борбом,
повукли на главне положаје. Крваве борбе развиле су се на Осоговској планини и
Злетовској реци, на Брегалници у Кривој Лакавици, код Удова и Ђевђелије.* Узастопни
жестоки јуриш и противнапади пешадије често су се завршавали ударом на нож. Брдске
и пољске батерије истериване су у прве борбене линије.
* В. Милутин Лазаревић, Други Балкански рат, Београд 1955, стр. 64–116
У силовитом налету Бугари су успели да заузму неке значајне положаје, али се
српска одбрамбена линија у целини и даље држала. На Осоговској планини Бугари су
заузели Ретке буке, али су сви њихови покушаји да овладају Чатал-чесмом, Каменитом
чесмом и Царевим врхом претрпели неуспех. Седма рилска дивизија и 2. бригада 4.
дивизије овладале су земљиштем на десној обали Злетовске реке до линије Кале–село
Дренек. На левом крилу Дринске дивизије првог позива Бугари су заузели Шаренковац и
задржали га у својим рукама и после три узастопна покушаја 5. пука да га на јуриш
поврати. Водећи тешке борбе на положајима испред Лојзанског рида и Јежевог брда
против двоструко надмоћнијих непријатељских снага, Дринска дивизија је успела да
заустави напад 8. тунџанске дивизије и на тај начин створила је потребно време
армијској резерви (Моравска дивизија првог позива) да стигне и појача њену одбрану.
Иако нападнута од знатно надмоћнијих снага, Тимочка дивизија II позива повукла се са
својих одбрамбених положаја само на десном крилу, док је на левом крилу и центру
вештим маневрима и противнападима успела да се одржи. На крајњем десном крилу
српског одбрамбеног фронта Бугари су разбили два батаљона 5. пука III позива на
мостобрану испред Ђевђелије, заузели Удово и Ђевђелију и пресекли оперативну везу
између српске и грчке војске.*
* В. Ј. Луковић, и Т. Нижић, н. д. стр. 134–135
Српска Врховна команда је благовремено извршила концентрацију својих трупа на
бугарској граници, али је, спутана захтевима спољне политике, била присиљена да
стратегијску иницијативу препусти бугарској војсци. Пратећи будно концентрацију и
стратегијски развој бугарске војске, она је претпостављала да ће главне бугарске снаге
дејствовати брегалничким операцијским правцем, па је одбрани тога правца посветила
највећу пажњу. Она, међутим, није искључивала могућност да напад главних бугарских
снага буде усмерен криворечким операцијским правцем или, пак, једновремено
брегалничким и криворечким правцем. Због тога је у директиви о раду трупа у случају
бугарског напада разматрала неколико варијанти дејства противника, а према томе и
више начина употребе сопствених снага.
Међутим, све до почетка рата Врховна команда се није одлучила на којој линији ће
примити битку: да ли на линији фронта 3. армије, или на линији Динлерски положај
(утврђени положај на десној обали Светониколске реке) – Страцин. Тек пошто је 30. јуна
обавештена о снажном бугарском нападу на Брегалници и Злетовској реци, Врховна
команда је имала да донесе ову судбоносну одлуку.*
* С. Скоко, н. д., стр. 337.
Први извештај о бугарском нападу, који је добила Врховна команда од команданта 3.
армије генерала Божидара Јанковића 30. јуна у 5,10 часова, гласио је:
„Бугари су напали предстраже 4. и 6. пука Дринске дивизије I позива према Штипу,
ноћас у 2,10 часова. Око 3,40 часова, Бугари су отворили артиљеријску ватру с положаја
према мосту (код Штипа). Наредио сам да се напад одбије по сваку цену и нападач
протера преко Брегалнице.“
Из овога извештаја није се могло јасно сагледати да ли се ради о стварном почетку
рата или, пак о локалном нападу бугарских комита. Међутим, следећи извештај 3.
армије, у 6,30 часова, био је потпунији. Из њега се видело да су Бугари предузели
енергичан напад на фронту село Тестемељци–Доњи Балван, да су заузели коту 256 и да
је командант 3. армије одлучио да са целом армијом пређе у напад. Стога је наредио
Моравској дивизији I позива да крене према селу Врсакову. Из следећих извештаја, који
су приспели до 8 часова, Врховна команда је сазнала да су Бугари напали истакнуте
положаје српске 1. армије на масиву Осогова и заузели Ретке буке (Банков чукар);
потисли предстражне делове 19. пука Шумадијске дивизије I позива са Злетовске реке ка
селу Дренку; обухватно напали положај 5. пука Дринске дивизије I позива на коти 650;
одбацили 6. пук ове дивизије с предњих положаја код села Сушева и са три пука напали
5. пук III позива (два батаљона) на мостобрану код Ђевђелије.
На основу тих извештаја, Врховна команда се уверила да су Бугари предузели
замашне војне операције на фронту од Царевог врха до Ђевђелије. Војвода Путник је о
томе одмах обавестио председника министарског савета Николу Пашића, министра
војног Милоша Божановића и делегата при грчкој Врховној команди Милоша Васића и
тражио да се ургира код грчке владе да хитно упути три дивизије у рејон Ђевђелије ради
предузимања напада правцем Струмица–Радовиште–Штип и непосредног садејства са
српском војском. У исто време Врховна команда је обавестила команданта 2. армије
Степу Степановића и команданта Тимочке војске Вукомана Арачића о бугарском нападу
и издала наређење да се Шумадијска дивизија II позива у Зајечару и Црногорска
дивизија у Скопљу спреме за покрет. Пола сата касније, Путник се сложио с идејом
команданта 3. армије да главне снаге Тимочке дивизије II позива предузму напад према
Штипу ради пружања помоћи притешњеној Дринској дивизији I позива.
Војно-политичка ситуација се све више расветљавала. У 10,40 часова пуковник
Васић је телеграфисао да су „Бугари напали грчку војску на целој демаркационој линији
од мора до Дојрана и да борба траје“. Командант 3. армије је известио: „да Бугари
енергично нападају на Дринску дивизију I позива, да су потисли њено десно крило са
положаја код села Сушева, а да се центар и лево крило упорно бране“, и на крају тражио
од Врховне команде „да га помогне 1. армија предузимањем напада на бугарске снаге
које нападају његово лево крило.“ У противном, истицао је он „намеран сам да се ноћас
повучем на утврђени положај Динлер – Џумали. Молим за најхитнији одговор“.
Чим се упознао с овим извештајем, Путник је телефоном наредио команданту 3.
армије да упорно брани своје положаје и да се не повлачи јер ће му стићи у помоћ један
пешадијски пук Шумадијске дивизије I позива, с једном пољском батеријом. У исто
време председник министарског савета Никола Пашић саопштио је Врховној команди
изјаву румунске владе „да ће Румунија променити своје држање одмах чим се констатује
да смо ми (Србија) отпочели рат и да ће према нама (Србима) заузети непријатељско
држање“. Ова изјава није много забрињавала Врховну команду, будући да се веома лако
могло доказати ко је започео рат.
Имајући у виду све елементе оперативне ситуације, а посебно последњи извештај
команданта 3. армије да је Моравска дивизија I позива стигла на бојиште и појачала оба
крила Дринске дивизије, да је десно крило ове дивизије јако нападнуто, „али има изгледа
да ће се одржати“, Врховна команда је у Скопљу разматрала питање на којој линији ће
примити одсудну битку. Појавила су се два супротна гледишта. Према једном, требало је
прихватити предлог команданта 3. армије и повући све јединице са Брегалнице и
Злетовске реке на линију: Динлерски положај–Градиште–Црни врх–Страцин и на њој
водити одсудну битку. С овим гледиштем се у почетку сложио и војвода Путник. Друго
гледиште, по коме је одсудну битку требало примити на првој линији, заступао је
помоћник начелника Врховне команде генерал Живојин Мишић. Он је при томе с
разлогом истицао да би извлачење трупа са прве линије у току битке било скопчано с
великим ризиком и рђаво утицало на борбени морал српских трупа, с једне, и охрабрило
противника, с друге стране. Понет великим оперативним оптимизмом, Мишић је
предложио да главне снаге 1. армије (Шумадијска I, Моравска II и Коњичка дивизија),
концентрисане на простору Кратово–Пониква–Црни врх–Градиште, пређу у против-
офанзиву ради преотимања оперативне иницијативе.
Војвода Путник се извесно време колебао, али је на крају, иако су била припремљена
наређења за прву варијанту, прихватио предлог генерала Мишића и донео одлуку: да 3.
армија по сваку цену држи своје положаје, одбија бугарске нападе, а затим, када јој се
укаже повољна прилика, пређе у против-офанзиву управљајупи главни удар на спој
између штипске и кочанске групе бугарске 4. армије; да 1. армија, пошто делом снага
осигура леви бок од евентуалног напада Бугара криворечким правцем, предузме
енергичан напад преко Рајчанског рида у правцу Кочана и да 2. армија и Тимочка војска
затворе и бране стару српско-бугарску границу.
Ова историјска одлука, која је, како с разлогом истиче Милутин Лазаревић, „и сама
довољна да обесмрти војводу Путника“ (ми бисмо додали и његовог помоћника и
саборца генерала, доцније војводу Живојина Мишића), донета је у одсудном тренутку, а
противофанзива 1. армије, која је предузета сутрадан, 1. јула, имала је одлучујући значај
за даљи ток и исход брегалничке битке. Наиме, иако су примиле битку на Брегалници и
Злетовској реци под неповољним условима (стратегијски развој 1. армије није био још
завршен за примање битке на тој линији), снаге српске 1. и 3. армије ангажоване у борби
првог дана битке успешно су издржале напад знатно надмоћнијих бугарских снага и
одржале се на првој одбрамбеној линији. Истина, ова линија је ту и тамо била повијена
уназад 5–10 километара, али нигде није била пробијена. Сви покушаји бугарске кочанске
групе да овлада истакнутим положајима српске 1. армије на масиву Осогова, који су се
надносили над десним боком бугарске 4. армије, и да, дубљим продором на правцу
Злетово–Црни врх, раздвоје 1. и 3. армију, претрпели су неуспех.
Крајњим напрезањем снага, уводећи у борбу и последње резерве, српска 3. армија је
успела да заустави напад бугарске штипске групе испред Криволака, Богословца,
Јежевог брда и Рујена и осујети све њене покушаје да пробије њену одбрамбену линију и
избије у шири маневарски простор на Овчем пољу. Привремена криза, проузрокована
напуштањем предњих положаја на оба армијска крила, преброђена је захваљујући
великом пожртвовању трупа и истрајности вишег командовања у идеји „ни стопе назад“.
Мада развучена на фронту широком преко 30 километара, Тимочка дивизија II позива,
која се налазила на десном крилу 3. армије, применила је активну одбрану и успела да
цео дан веже за себе двоструко јачу бугарску 2. тракијску дивизију, одржи Криволак и
своје главне одбрамбене положаје на гребену Орла баир – караула Шеоба – Штиркаљево.
Тако је упорна одбрана 3. армије помрсила све рачуне бугарског командовања о „брзом
и одлучујућем успеху“ и створила потребно време 1. армији да изврши неопходне
припреме за прелазак у противофанзиву.
На крајњем десном крилу српског одбрамбеног фронта Бугари су, после
вишечасовне неравне борбе са два батаљона 5. пука III позива и једним батаљоном
Тимочке дивизије II позива, заузели Ђевђелију и Удово и пресекли непосредну везу
између српске и грчке нојске, али то није имало нити је могло имати битнијег утицаја на
даљи развој операција, јер је српска Врховна команда предвидела ту могућност.
На другој страни, бугарска Врховна команда се, после пристизања првих потпунијих
извештаја с бојишта, уверила да „устремљени напад на Србију и Грчку није постигао свој
циљ“ и да ће, уместо брзих и одлучујућих победа, морати да води дужи рат са свим
његовим последицама. Стога је тражила пута и начина за обустављање војних операција.
Краљ Фердинанд је, међутим, био уверен да ће, уколико се операције буду развијале
неповољно по Бугарску, добити обећану оружану помоћ од Аустро-Угарске, па је
наредио свом помоћнику генералу Савову да настави започету офанзиву.
Током 1. јула српска Врховна команда је форсирала напад главних снага 1. армије с
циљем да угрози десни бок бугарске 4. армије, пресече њену везу с позадином и коначно
решење брегалничке битке потражи на северном крилу битачног простора. Захваљујући
томе и великом пожртвовању српских војника, подофицира и официра, тога дана је
дошло до значајног преокрета битке на Брегалници у корист српске војске. Офанзивна
група 1. армије задала је, у садејству с левим крилом 3. армије, поражавајући ударац
кочанској групи бугарске 4. армије на линији Рујан–Дренак–Кала–Банков чукар и
одбацила је преко Злетовске реке. Био је то успех стратегијског значаја, који је имао
пресудан утицај на исход битке. У жестоким окршајима на Шаренковцу, Рујану,
Костомару, Орловом камену и Банковом чукару, трупе бугарске 7. рилске дивизије и
Македонско-једренског ополчења претрпеле су огромне губитке и принуђене да пређу у
стратегијску дефанзиву. Седма рилска дивизија се повукла на положаје за непосредну
одбрану Кочана и заштиту комуникације Царево Село–Кочане, која је добила
прворазредни оперативни значај. Њој се сутрадан придружила и 2. бригада 4. преславске
дивизије. Македонско-једренско ополчење је повукло своје лево крило на линију
Башчина чука–Синковица ради непосредне заштите десног бока кочанске групе, док је
лево крило и даље задржано испред српских положаја на масиву Осогова.
И другог дана битке 3. армија је одиграла изузетно значајну улогу. Она је, наиме,
укочила напад штипске и радовичко-струмске групе бугарске 4. армије и садејствовала с
десним крилом 1. армије у разбијању 7. рилске дивизије. Истина, њена Тимочка дивизија
II позива била је обухваћена од двоструко надмоћнијих бугарских снага и потиснута на
положаје караула Шеоба–Орла баир–Пепелиште, али је и даље успешно штитила десни
бок српске овчепољске групе. Десно крило Дринске дивизије I позива повукло се на
Богословац, док су њене остале снаге одбиле више узастопних бугарских напада и
повратиле све положаје које су изгубиле претходног дана.
Преокрет на Брегалници и Злетовској реци до кога је дошло већ другога дана битке
обележен је појавом бугарских парламентара на фронту српске 1. и 3. армије с поруком
да је српско-бугарски спор „плод фаталног неспоразума и да би због тога требало
обуставити даље проливање братске крви“. Непријатељства, међутим, нису обустављена,
јер то сада нису желели Срби и Грци, ни бугарски краљ Фердинанд.
Мада је 1. јула увече обавештена да је тога дана заробљен цео 13. пук и два батаљона
26. пука, као и три батерије, бугарска Врховна команда је сматрала да општа ратна
ситуација није тако очајна да би 4. армија морала одустати од започете офанзиве и на
целом фронту прећи у стратегијску дефанзиву, па је одлучила да, увођењем у борбу 5.
армије на криворечком правцу, угрози леви бок српских армија у Македонији и олакша
положај притешњеног десног крила 4. армије, а да у исто време форсира напад левог
крила ове армије, разбије усамљену Тимочку дивизију II позива и снажним ударом у
десни бок главних снага 3. армије постигне одлучујући успех.
У духу те одлуке, командант 2. тракијске дивизије добио је задатак да свим
расположивим снагама (шест пукова) изврши обухватни напад на оба крила Тимочке
дивизије II позива, окружи и уништи ову српску дивизију на положајима код Криволака
и карауле Шебе. „Само заробљавање целе Тимочке дивизије моћи ће у извесној мери да
ублажи рђав утисак који је учинила катастрофа 13. пука“, истицао је у својој директиви
генерал Савов. На тај начин је Тимочка дивизија II позива стављена 2. јула пред велико
искушење. У први сумрак тога дана три бугарска пука спустила су се с околних коса и
енергично напала њен 14. пук на положајима код села Пепелишта, али се он крајње
пожртвовано бранио, одбио три узастопна јуриша вишеструко надмоћнијих бугарских
снага и нанео им велике губитке. Тек после вишечасовне борбе, у којој је изгубио око
1000 људи, овај пук је био разбијен и принуђен да се повлачи делом преко Вардара ка
Градском, а делом на Орла баир. Сутрадан, 3. јула, Тимочка дивизија II позива (нешто
више од два пука), која је у међувремену ојачана Добровољачком бригадом (око 3.000
људи), нападнута је од седам пешадијских и два артиљеријска пука, који су наступали
концентрично од Штипа, Патрика и Брусника, али је она, крајњим напрезањем снага,
успела да се и четвртог дана битке одржи на свом несразмерно широком фронту,
избегне клопку коју јој је противник припремио и поново помрси рачуне генерала
Ковачева, који је у поподневним часовима нестрпљиво очекивао извештај о њеном
заробљавању. Неравна борба настављена је и у току ноћи између 3. и 4. јула. Тек у
свануће 4. јула Бугари су потисли Добровољачку бригаду и овладали Орла баиром, на
коме је остало око 200 лешева српских ц бугарских војника, од којих знатан број у
стојећем ставу, узајамно прободених бајонетима. Убрзо после напуштања Орла баира
отпочело је повлачење делова 15. пука II позива са централног дела дивизијског
положаја. Међутим, 13. пук II позива, који се налазио на левом дивизијском крилу,
држао се све до 13 часова, када је био принуђен да напусти своје положаје и да се повуче
на линију Енешево–Топлик.
Тим повлачењем завршена је веома значајна улога Тимочке дивизије II позива у
брегалничкој бици. Налазећи се на крајњем десном крилу битачног простора, ова
дивизија се пуних пет дана јуначки борила с вишеструко надмоћнијим бугарским
снагама на гребену Серте, Штиркаљеву, Тиси, караули Шеоби, Орла баиру и на
положајима испред Криволака и Пепелишта. У тим неравним борбама изгубила је 3.470
људи, од којих 528 погинулих. По цену тако великих губитака, она је зауставила бугарски
обухватни маневар и успешно заштитила десни бок и позадину главних снага српске
војске у ширем рејону Овчег поља, омогућујући на тај начин српском командовању да на
супротном крилу битачног простора постигне одлучујући успех.
Наиме, док се Тимочка дивизја II позива пожртвовано борила на крајњем десном
крилу српског одбрамбеног фронта, 1. армија је у силовитом јуришу заузела (4. јула)
Рајчански рид, кључ противникове главне одбрамбене линије, сломила десно крило
бугарске 4. армије и отворила пут за продор ка Царевом Селу и Горњој Џумаји, у дубоку
позадину 4. и 2. армије. Трупе 7. рилске дивизије, Македонско-једренског ополчења и 2.
бригаде 4. преславске дивизије (укупно 37 пешадијских батаљона и 27 батерија)
претрпеле су тежак пораз и у нереду се повукле на положаје источно од Кочана.
Командамт 7. рилске дивизије генерал Тодоров обавестио је генерала Ковачева да су све
његове јединице до крајности физички исцрпљене, да је њихово бројно стање драстично
смањено, да је борбени морал војника пао и да их ради тог треба заменити свежим
снагама. Пошто је до тог времена грчка војска потукла бугарску 2. армију у бојевима код
Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, указала се веома повољна прилика да се
енергичним надирањем српских трупа преко Кочана и Царевог Села и грчких долином
Струме ка Горњој Џумаји изврши стратегијско опкољавање 2. и 4. армије на простору
између Брегалнице и Струме. Али, управо у том тренутку српска Врховна команда је
учинила најкрупнију стратегијску грешку у руковођењу битком на Брегалници:
приступила је нецелисходном рокирању снага низ Вардар ради пасивне одбране на
јужном крилу битачне просторије; то је, у ствари, значило губитак стратегијске
иницијативе и испуштање експлоатације већ добијене битке. Узроке за ту озбиљну
грешку тако даровитих војсковођа као што су били Путник и Мишић српски војни
критичари су тражили и налазили у томе што су се они, наводно, круто придржавали
званичних доктринарних начела, затим у компликованости опште ратне ситуације, у
малодушности команданта 3. армије генерала Божидара Јанковића, у слабом раду
извиђачке и обавештајне службе итд. Међутим, аустроугарски војни изасланик
генералштабни мајор Ото Гелинек је главни узрок за тај пропуст нашао у чињеници да
основни ратни циљ Србије и није био уништење бугарске војске, већ одбрана и
задржавање спорне територије у Македонији. Чини нам се да је ово објашњење
највероватније.
Упркос чињеници да је брегалничка битка трајала још четири дана, сламањем десног
крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, битка је била решена у корист српске
војске. Била је то највећа и најкрвавија битка у њеној дотадашњој ратној историји, како
по ангажованим снагама и поднетим људским жртвама, тако и по времену трајања и
простору на коме је извођена; ова битка се с разлогом сматра претечом великих битака
првог светског рата. С каквом је упорношћу вођена брегалничка битка, најбоље показују
велики обострани губици. Срби су изгубили 16.620 људи, од којих 3.000 погинулих.
Бугарски губици нису тачно познати, али, с обзиром на то да је Бугарска у другом
балканском рату изгубила 93.000 људи, реално је претпоставити да бар једна трећина
отпада на Брегалницу.*
* Детаљно о брегалничкој бици видети: Војин Максимовић, Рат Србије са Бугарском 1913 (предавања
на Вишој школи Војне академије 1923/24); М. Лазаревић, н. д., Саво Скоко, Други балкански рат 1913,
Београд 1975, стр. 5–159.
Последице битке на Брегалници биле су за Бугарску катастрофалне. Тринаестог јула
румунска војска је прешла границу и упала у Добруџу. Два дана доцније јаке румунске
снаге прешле су без икакве сметње Дунав код Орјахова и упутиле се брзим маршем
према Врацима. Турска је искористила прилику која јој се изненада пружила и 13. јула
њене трупе су прешле линију Енос–Мидија и отпочеле брзо напредовање према Једрену,
вршећи масовно масакрирање бугарског становништва.*
* История на Бъгария, том II София 1956, стр. 287.
Због неуспеха на Брегалници краљ Фердинанд је сменио генерала Савова с положаја
свог помоћника и на његово место поставио генерала Ратка Димитријева. Пошто је 15.
јула председник Данев поднео оставку свог кабинета и пошто није успео „покушај“ да се
створи влада шире коалиције, Фердинанд је образовао нову владу од три либералне
германофилске фракције, на чијем челу су се налазили Радославов и Генадијев. Нова
влада је покушала да с Румунијом склопи сепаратни мир, а кад у томе није успела,
обратила се Бечу с молбом да аустроугарске трупе упадну у Санџак. Када је и овај корак
остао без успеха, Фердинанд је упутио апел Фрањи Јосипу „да њега и његову династију
спасе од пропасти“, Сличне апеле Фердинанд је упутио председнику Француске
Републике Поенкареу и румунском краљу Каролу, тражећи интервенцију ради гушења
ратног пожара.*
* Т. Влахов, н. д., стр. 65; В. Б. Жебокрицкий, Болгария во период балканских войн 1912–1913 г, Кийев
1961, стр. 230.
Тек пошто се крајем јула поражена Бугарска обратила непосредно балканским
савезницима с молбом за потписивање прелиминарног мира, у Букурешту је, уз
асистенцију посланика великих сила, почела мировна конференција између Бугарске и
њених противника. Мировним уговором, који је потписан 10. августа, извршена је
коначна подела територија задобијених у првом балканском рату.*
* В. Букурешка конференција, Београд 1913.
Иако је други балкански рат, који је вођен око поделе Македоније, мимо и против
воље македонског народа, био и по снагама које су га изазвале, и по политичким
циљевима зараћених страна и по објективним историјским последицама неправедан,
српска војска, која је била нападнута, показала је у њему високе ратничке квалитете.
„Српска војска и њени команданти“, писао је у свом извештају француски војни
посматрач Пененрен, „показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале,
него и снагу и страховиту офанзивну способност, која се не може спорити, као и стварну
надмоћност над толико хваљеном бугарском војском“.*
* Владимир Ћоровић, Наше победе, Београд 1929, стр. 78.

Друго пензионисање Живојина Мишића
Живојин Мишић је био за време балканских ратова десна рука војводи Путнику,
нарочито зато – како с разлогом истиче Живко Павловић – „што је у најтежим
тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у
уверењу у добар исход наших операција.“*
* Петар Пешић, Војвода Живојин Мишић, „Ратник“, св. I–III, 1921, стр. 385-6.
Ратни дописник париског „Журнала“ Анри Барбије је записао: „Врховна команда –
то су Путник и Мишић. Путник као обазрив човек није ништа остављао непредвиђено.
Што он није видео, запазио је његов помоћник Мишић.“*
* М. Павловић, Војвода Мишић од Сувобора до Марибора, Београд 1922, стр. 10.
Па ипак, чим је завршен други балкански рат, Мишић се по други пут нашао у
пензији. Иако је у току балканских ратова беспрекорно вршио дужност помоћника
начелника Врховне команде и због тога унапређен у генералски чин, оне исте снаге које
су га 1904. године послале као непожељног у пензију поново су га одстраниле из војске,
јер су сматрале да им сада, кад је требало уживати плодове победе, Мишић више није
потребан. Мишић је, дакле, делио судбину готово свих великих војсковођа у историји:
чим прође опасност, они су у немилости, испред њих се гурају други, а они, потиснути у
позадину, чекају на свој тренутак.
Изгледало је да ће овога пута Мишић, као већ прослављени српски генерал,
дефинитивно завршити своју војничку каријеру. Пошто с пензијом од 300 динара није
могао да живи у великом граду, купио је у Прокупљу, градићу у коме је као млад официр
1880. године био на служби и за који су му биле везане незаборавне успомене, једну
кућицу и настанио се у ној.
Међутим, овога пута Мишић није дуго чекао на свој тренутак. Над малом Србијом
надвила се нова непосредна опасност од аустроугарске агресије па је, пред само
избијање првог светског рата, Мишић поново реактивиран и постављен за помоћника
војводе Путника, који се у то време налазио на лечењу. Прегаоци какав је био Живојин
Мишић били су неопходни Србији у њеним најтежим тренуцима.
Аустроугарска агресија на Србију
После два тешка и исцрпљујућа балканска рата Србији је мир био преко потребан
како ради економске, политичке и војне консолидације, тако и због великих људских
жртава. Балкански ратови покосили су више десетина хиљада људи у цвету њихове
младости. (Избачено је из строја 82.800 људи, од тога 31.800 погинулих и умрлих од рана
и болести.)* У Србији готово није било куће која некога није оплакивала. „У разговорима,
у возу, на станицама“, писао је тих дана Јован Скерлић, „где су се видела само смркнута
лица стараца и преплашена лица жена, чуле су се само злокобне речи: рањен, погинуо...
“**
* Ђенерал С., Губитци у ратовима, „Ратник“, св. XII, 1932, стр. 90.
** В. Ћоровић, н. д.
Међутим, аустроугарски владајући кругови, који су сматрали да ће „за монархију
бити немогуће задржати југословенске покрајине ако на Балкану постоји снажна
Србија“, вребали су погодан час за дуго припремани, коначни обрачун са Србијом.
Њихову политику после разбијања Балканског савеза подржавали су немачки
империјалисти. Подстичући грофа Берхтолда на агресију против Србије, Виљем II је у
октобру 1913. изјавио: „Можете бити сигурни да ја стојим иза вас и да сам готов да
извучем мач кад год ваша акција то буде захтевала.“*
* А. Џ. Тејлор, Борба за превласт у Европи 1848–1918, Сарајево 1968, стр. 451.
Сарајевски атентат на Фрању Фердинанда је добродошао агресивним круговима
хабзбуршке монархије као жељно очекивани повод за рат против Србије. Ултиматум који
је после тога атентата упућен Србији био је тако срочен да га је Србија морала одбити,
јер су захтеви ултиматума ударали на њен национални суверенитет. По речима Едварда
Греја: „Држава која би примила те захтеве престала би да буде независна.“*
* В. Владимир Ћоровић, н. д. стр. 91 и Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Београд 1936,
стр. 683–739.
Незадовољна српским одговором, Аустро-Угарска је 28. јула 1914. објавила рат
Србији.
За Србију рат је почео у веома незгодном тренутку. У два балканска рата она је до
краја исцрпла своје материјално-финансијске резерве и истрошила знатне количине
наоружања и опреме. Непосредно по завршетку другог балканског рата избила је
албанска побуна, па је Врховна команда наредила мобилизацију Моравске и Дринске
дивизије I позива и три прекобројна пешадијска пука, а у исто време ставила у мобилно
стање посаде у Новим областима (пет пешадијских и један артиљеријски пук).
Демобилизација тих јединица наређена је тек 27. новембра 1913. На тај начин је српска
војска до почетка 1914. године утрошила готово све материјалне резерве и још више
упропастила наоружање и опрему. У пешадијском наоружању остало је свега 184.000
српских брзометних пушака, 45.000 заплењених турских и бугарских пушака и 65.000
старих једнометних берданки. Недостајало је 120.000 пушака и знатан број митраљеза.
Знатан број савремених пољских и брдских топова, којих ионако није било у довољном
броју, оштећен је у минулим ратовима, па су за попуну употребљени стари спорометни
топови, који су се пунили црним барутом. У артиљеријском наоружању недостајала је
тешка артиљерија, која је у знатном броју уведена у аустроугарској војсци 1912. године,
на изричит захтев министра рата генерала Ауфенберга. Недостатак запреге осећао се у
свим артиљеријским јединицама, али је несташица артиљеријске муниције, која је
добијена из Француске у недовољним количинама, представљала најозбиљнији проблем.
Војнотехнички завод у Крагујевцу израђивао је дневно 80–100 бризантних зрна, што је
било сасвим недовољно да се попуни утрошак из балканских ратова.
У погледу одећне и логорске опреме стање је било још горе. Без претеривања се
може рећи да су ту опрему чинили бедни остаци из минулих ратова: само су војници
сталног кадра имали нову одећу, I позив је добио окрпљена одела враћена у магацине
после демобилизације 1913. године, II позив је имао само поједине делове војне одеће,
док је III позив ратовао у свом народном оделу. Озбиљна оскудица осећала се и у
понтонирском материјалу, телеграфско-телефонској опреми, санитетском материјалу,
колима, коњима, аутомобилима итд.
Упркос слабом наоружању и непотпуној материјално-техничкој опремљености,
српска војска је била решена да брани своју земљу од агресора, „који већ деценијама
звецка оружјем претећи уништењем“. Све јединице I и II позива биле су обогаћене
драгоценим ратним искуством, национално хомогене и морално снажне. Наследивши
борбене традиције својих предака, који су се вековима борили против страних
завојевача, српски војници, подофицири и официри представљали су изврстан ратнички
елеменат. Али, успех једне војске у рату не зависи само од квалитета људства, већ, поред
осталог, и од бројности и материјално-техничке опремљености трупа. Пошто је
аустроугарска војска била бројно вишеструко надмоћнија (имала је 1.100 батаљона и
2.840 топова, према 213 батаљона и 450 топова, колико је имала српска оперативна
војска), добро наоружана и модерно опремљена, Србија се у погледу односа снага нашла
у крајње неповољном положају. Осим тога, географско-стратегијски положај Србије био
је врло неповољан, јер је са севера и запада, на дужини од око 600 километара, била
обухваћена аустроугарском територијом. Гранични фронт је, својим правцем протезања,
нудио аустроугарској војсци повољне услове да са обухватне операцијске основице
Банат–Срем–Босна предузме концентрично наступање долинама Велике Мораве,
Колубаре, Јадра и Западне Мораве ка Крагујевцу и Нишу – географско-стратегијским
објектима од виталног значаја за Србију. Ако се томе дода чињеница да се Бугарска
ужурбано припремала да уђе у рат на страни Аустро-Угарске, дужина српског граничног
фронта, који је ионако био несразмеран снази српске оперативне војске, повећавала се
преко 500 километара. Од руског фронта граница је била удаљена око 600 километара, а
од француског око 2.000 километара у ваздушној линији, па о некој непосредној помоћи
савезника није могло бити говора. С обзиром на то да Србија није имала властите
индустрије наоружања и опреме и да је њена главна саобраћајна веза са силама Тројног
споразума (моравско-вардарска железничка пруга) била сувише примакнута бугарској
граници, а транспорт из Русије реком Дунавом скопчан с великим тешкоћама, Србија је,
у ствари, била лишена могућности снабдевања своје војске ратним материјалом из
иностранства, а самим тим и могућности да води рат на овако широком фронту. Па
ипак, она је 1914. била присиљена да прими рат с многоструко надмоћнијом Аустро-
Угарском, јер је стављена пред алтернативу: рат или жртвовање националног
суверенитета.
У тим тешким данима Живојин Мишић је у штабу Врховне команде неуморно радио
на спровођењу мобилизације и концентрације српске војске, које су биле скопчане с
великим тешкоћама. Знатан број кадровских јединица био је дислоциран у
новоприпојеним областима, а возни железнички парк се није могао користити за
мобилизацију због хитне евакуације Београда. Многа питања организацијско-
формацијске природе нису била решена: војнотериторијална организација битољске,
брегалничке, вардарске, косовске и ибарске дивизијске области тек је почела да се
спроводи; нова формација војске почела је да се уводи у октобру 1913, па због тога није
било извршено саопштавање нових мобилизацијских места и превођење обвезника нити
израђен ратни распоред официра. Упркос томе, захваљујући, поред осталог, и
несаломљивој енергији генерала Мишића, мобилизација и концентрација су релативно
брзо извршене. Мобилисано је 11 дивизија I и II позива и једна коњичка дивизија, као и
трупе III позива – укупно 450.000 људи. Дакле, све оно што је било способно да с
пушком у руци брани нападнуту отаџбину.*
* Види, Ђенерал С., н. ч. „Ратник“, св. XII/1932; М. Ђуришић, Неки економски проблеми Србије у рату
1914. године, Војноисторијски гласник, бр. 4/1964; С. Скоко, Војно-политички положај Србије после
Букурешког мира 1913, зборник Велике силе и Србија пред први светски рат, Београд 1974.
У исто време у штабу Врховне команде Путник и Мишић радили су на разради
ратног и почетног операцијског плана. Пошто у глобалној стратегији Антанте нису били
прецизирани место и улога српске и црногорске војске, није постојао ни заједнички
операцијски план. Србија и Црна Гора су остављене да се саме, како знају и умеју, боре
против далеко надмоћнијих непријатељских снага.
Тек 6. августа српска и црногорска врховна команда завршиле су заједнички
операцијски план. У његовом уводном делу војвода Путник је истакао: „Улога српске и
црногорске војске састоји се у томе да привуку и привежу за себе што јаче снаге Аустро-
Угарске, како би она била што више ослабљена према Русији. Ако аустроугарска војска,
као надмоћнија у снази и брзини своје концентрације, предузме офанзиву према нама,
онда је улога српске и црногорске војске у прво време дефанзивна, а чим се укаже
повољна прилика, одмах прећи у офанзиву.“*
* Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књ. I, Београд 1924, стр. 31.
Основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је: држати се
одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни, а потом дејствовати
према ситуацији. Аутори едиције Велики рат Србије... истичу да је овај план, који је
дефинитивно утврђен још 1908. године, „радио тадашњи начелник Главног генералштаба
ђенерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић. Случај је хтео да
ствараоци овога плана буду и његови извршиоци, и то Путник у чину војводе, као
начелник штаба Врховне команде, а Мишић у чину генерала као његов помоћник“.*
* Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књ. I, Београд 1924, стр. 26.
Очекујући да ће главне аустроугарске снаге дејствовати преко Дунава и доњег тока
Саве према долини Велике Мораве, српска Врховна команда (врховни командант –
регент Александар Карађорђевић, начелник штаба – војвода Радомир Путник, помоћник
начелника штаба – генерал Живојин Мишић) извршила је концентрацију и стратегијски
развој војске овако:
– Прва армија (четири пешадијска и једна коњичка дивизија), под командом
генерала Петра Бојовића, на простору: Свилајнац, Топола, Рача, с ојачаном Дунавском
дивизијом II позива на Дунаву;
– Друга армија (четири пешадијске дивизије) генерала Степе Степановића, на
линији Аранђеловац–Лазаревац, с ојачаном Дунавском дивизијом I позива код Београда;
– Трећа армија (две пешадијске дивизије, три прекобројна пука I позива и два пука
III позива), којом је командовао Павле Јуришић Штурм, у ширем рејону Ваљева, с
Обреновачким, Шабачким, Лозничким, Јадарским и Љубовијским одредом на Сави и
Дрини;
– Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред),
под командом генерала Милоша Божановића, на простору: Рогачица, Бајина Башта,
Мокра Гора, Прибој, Ужице.
Као што се види, концентрација и стратегијски развој српске војске извршени су у
духу основне идеје ратног и почетног операцијског плана, која је захтевала дубље
ешелонирање главних снага, да би им се просторно и временски омогућила слобода
маневра по унутрашњим операцијским правцима док се не испољи намера непријатеља,
односно правац дејства његових главних снага.
Распоред црногорске војске на концентрацијској просторији извршен је овако:
Ловћенски одред (око 8.000 људи и 26 топова), дивизијара Митра Мартиновића,
прикупљен на простору Ловћен, Суторман; Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20
топова), којим је непосредно командовао начелник штаба црногорске Врховне команде
сердар Јанко Вукотић, налазио се на простору Крстац, Грахово, Трубјела; Санџачки
одред (око 6.000 људи и 6 топова), под командом бригадира Луке Гојнића, код Пљеваља,
и Старосрбијански одред (око 6.000 људи и 12 топова), бригадира Радомира Вешовића,
на граници према Албанији.
Ратни и почетни операцијски план аустроугарске Врховне команде разрађен је још
1907. године. Њиме је била предвиђена офанзивна и дефанзивна варијанта ангажовања
аустроугарске Балканске војске против Србије и Црне Горе. Према првој варијанти, која
би се применила у случају локализације рата на Балкану, планирано је ангажовање 20
пешадијских дивизија и 13 ландштурмских бригада, а према другој, која је планирана за
случај да Русија уђе у рат једновремено када и Србија, осам пешадијских дивизија и
седам ландштурмских бригада и то у циљу спречавања евентуалног упада српских и
црногорских трупа на аустроугарску територију. Мада је 1914. године Русија одмах
ступила у рат, аустроугарска Врховна команда је, рачунајући са спорошћу руске
мобилизације и неспремности српске и црногорске војске, одлучила да снагама
предвиђеним за дефанзиву пређе у офанзиву. У духу те одлуке извршена је
концентрација и стратегијски развој Балканске војске, која је укупно имала преко
250.000 људи, овако:
– Друга армија (4, 7. и 9. корпус), генерала Бема Ермолија, у Банату и Срему;
транспортовање ове армије на руски фронт требало је да почне 18. августа, јер се
рачунало да ће до тог времена српска војска бити поражена;
– Пета армија (8. и 13. корпус), под командом генерала Либериус фон Франка, на
простору Бијељина, Зворник, Брчко;
– Шеста армија (15. и 16. корпус), којом је непосредно командовао командант
аустроугарске Балканске војске Оскар фон Поћорек, у рејону Власенице, Рогатице,
Калиновика и Сарајева.
Аустроугарски владајући кругови су потцењивали борбену вредност српске и
црногорске војске, јер су били обавештени „да је Србија потпуно исцрпљена у минулим


ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни, да не може мобилисати више од 100.000
људи и да модерно опремљена аустроугарска војска има толику предност над српском
милицијом да ће први сукоби разбити легенду о Куманову и Брегалници. „Са Русијом“ –
говорио је гроф Тиса – „ми ћемо, према ратној срећи, имати успеха и неуспеха; али у
Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи“.*
* Österreich – Ungarns Letzter Krieg 1914–1918, Band I, Wien 1931; С. Скоко, П. Опачић, Војвода Степа
Степановић у ратовима Србије 1876–1878, Београд 1974, стр. 314–321.
Настојећи да управо 18. августа, на рођендан цара Фрање Јосифа, извојују велику –
можда одлучујућу победу над српском војском, начелник аустроугарског генералштаба
Конрад фон Хецендорф и командант аустроугарске Балканске војске Оскар фон
Поћорек наредили су 5. и 6. армији да 12. августа предузму офанзиву против Србије, да
што пре овладају линијом Ваљево–Ужице и тиме створе полазну основицу за „војничку
шетњу до Ниша“.

Прва савезничка победа
Поступајући по овом наређењу, јединице 8. и 13. корпуса аустроугарске 5. армије
отпочеле су у зору 12. августа прелаз преко Дрине, на фронту Лозница–Лешница, а
делови 4. и 9. корпуса 2. армије преко Саве код Сремске Митровице и Шапца. Српски
заштитни одреди задржавали су непријатеља, али су били принуђени на повлачење.
Пошто су дефинитивно овладали прелазима на Дрини, 8. и 13. корпус отпочели су
надирање долинама Јадра и Лешнице и гребеном планине Цера и Иверка према Ваљеву.
У исто време 29. дивизија аустроугарске 2. армије прешла је Саву код Сремске
Митровице и заузела села Ноћај, Шеварице и Дреновац, док су делови 4. корпуса ове
армије прешли Саву код Шапца. После тешких уличних борби непријатељ је, око 16
часова, заузео варош и утврдио се на њеној јужној ивици.
На заузетој српској територији аустроугарске трупе су сејале пустош и смрт, газећи
све међународне коивеиције донете с циљем да се умање ратне страхоте и страдање
неборачког становништва. То недвосмислено потврђује једно наређење команданта
аустроугарског 9. корпуса у коме се, поред осталог, каже: „Рат нас води у једну
непријатељску земљу која је насељена становништвом испуњеним према нама
фанатичном мржњом, у земљу где се убиства као катастрофа у Сарајеву славе као
јунаштво. Према том становништву свака хуманост је (излишна) и штетна... Ко у овом
случају буде имало милостив, тај ће најстрожије бити кажњен.“ У том наређењу се даље
каже да треба разрушити сваку кућу у којој се нађе оружје, обесити најугледније људе
који не одају где се налазе становници кућа у којима се пронађе оружје; затим се додаје
да све сумњиве становнике који се нађу ван насељеног места треба на лицу места
убијати. Српски народ је, дакле, морао да брани не само нападнуту отаџбину, већ и свој
физички опстанак.
Српска 3. армија, развучена на широком фронту од Шапца до Гучева, пожртвовано
се борила, успоравала надирање надмоћнијих непријатељевих снага и на тај начин
стварала неопходно време Врховној команди да изврши прегруписање снага за битку.
Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације, српска Врховна команда је
постепено и опрезно вршила померања главних снага према северозападном делу земље,
чим се уверила да је непријатељ на северном фронту неактиван. На тај начин она је
спретно саображавала свој почетни операцијски план са стварном ситуацијом. Не губећи
из вида велику важност северног фронта, војвода Путник је већ 12. августа наредио 3.
армији да, ангажујући све расположиве снаге, успорава наступање непријатеља који је
прешао Дрину и Саву; 2. армији да се постепено рокира на фронт Обреновац–Шабац и
да одмах упути Шумадијску дивизију I позива преко Коцељева према Шапцу ради
ликвидације тамошњег непријатељевог мостобрана; 1. армији да се помери на простор
Аранђеловац–Лазаревац, упути Коњичку дивизију у састав 2. армије и да пажљиво
осматра гранични фронт дуж Дунава; Ужичкој војсци да пређе у офанзиву у правцу
Вишеграда ради везивања што јачих непријатељевих снага на том правцу.
Док су српске дивизије форсирано маршевале по великој августовској врућини да би
се што пре ухватиле у коштац с главним непријатељским снагама, Врховна команда је
14. августа увече упутила команданту 2. армије Степи Степановићу следећу депешу:
„Прикупите одмах све ваше трупе на реци Добрави и заузмите Шабац.“ У исто време је
наредила рокирање 1. армије на леву обалу Колубаре, на простор Уб–Ваљево. Пошто су у
току ноћи између 14. и 15. августа добили потпуније извештаје о тешким борбама код
Лознице, Путник и Мишић су оценили да главне аустроугарске снаге дејствују долином
Јадра ка Ваљеву, а помоћне снаге правцем Шабац–Ваљево, док на осталим деловима
северног фронта непријатељ предузима само демонстративне акције. У духу такве
процене, Врховна команда је потпуно напустила основну идеју почетног операцијског
плана о груписању главних снага на великоморавском правцу и 15. августа донела
одлуку: да 3. армија што дуже и што упорније задржава непријатеља у долини Јадра; да
2. армија изврши марш-маневар преко села Коцељева ка Текеришу ради снажног удара у
леви бок главних непријатељевих снага које су од Лознице и Љешнице долином Јадра
надирале ка Ваљеву. (Шумадијска дивизија ове армије добила је задатак да нападне и
заузме Шабац, а уколико јој то не пође за руком, да затвори правац према Коцељеву и
обезбеди десни бок и позадину Церске ударне групе.) Главне снаге 1. армије образовале
су стратегијску резерву Врховне команде, док су помоћне снаге ове армије имале
задатак да држе северни фронт од Голупца до ушћа Колубаре у Саву.
Ова историјска одлука српске Врховне команде, у којој је Живојин Мишић заузимао
истакнут положај, довела је до битке на Церу и прве савезничке победе у првом светском
рату.
Заповест Врховне команде за офанзиву затекла је 2. армију на маршу. Она је, наиме,
хитала према Шапцу да би ликвидирала тамошњи непријатељски мостобран пре него
што се оријентише према непријатељским снагама које су надирале преко Дрине.
Поступајући по плану Врховне команде, командант 2. армије генерал Степа
Степановић упутио је одмах Коњичку дивизију у Мачву са задатком да дејством на
простору Шабац–Лешница обезбеди десни бок главних снага 2. армије у њиховом
наступању према Церу; Шумадијску дивизију I позива оријентисао је према Шапцу да са
те стране обезбеди бок и позадину главних снага, а од Моравске дивизије I позива и
Комбиноване дивизије образовао је Церску ударну групу ради извођења пројектованог
маневра.
Комбинована дивизија добила је задатак да преко села Бошњака наступи развођем
између Саве и Тамнаве, а делом снага гребеном планине Цера. (Уочивши значај Цера у
предстојећој бици, командант 2. армије је самоиницијативно одлучио да овлада његовим
гребеном, што је имало огроман значај за исход битке.) Главнина снага кретала се
долином Лешнице ради удара у леви бок аустроугарских снага у долини Јадра.
Моравска дивизија I позива имала је задатак да наступа гребеном Иверка према
селу Обрежу, такође ради удара у непријатељски бок у долини Јадра.
Пошто је у исто време када је почео покрет Церске ударне групе и аустроугарски 8.
корпус наставио наступање, дошло је око поноћи 15/16. августа код села Текериша до
изненадног судара 2. прекобројног пука Комбиноване дивизије и десне колоне
аустроугарске 21. дивизије.
Према опису учесника у ноћном судару код села Текериша, мајора Јеврема
Топаловића, церска битка је почела овако:
„Била је већ ноћ; отпоче пљусак, праћен вулканском грмљавином и севањем муња.
Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као с неком пакошћу сручила на
преморену трупу, још већма отежаваше кретање артиљерије по брдовитом терену и
рђавом путу. Ноћ тешка и тамна спусти се на земљу и својим непробојним плаштом
заогрну напаћене људе и стоку. Прст пред оком није се видео. Пут непознат, неизвиђен,
блатњав, стока преморена, пљусак – све то скупа стварало је тешкоће какве човек може
да савлада једино у рату.
После неколико часова бура се утиша, и ми спазисмо ватре у правцу Цера, и прва
мисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање који се
зачуше у том правцу, а ватре се намах погасише. Осетивши непријатеља, претходница с
батеријом, доспевши до Парлога, застаде. Ту дође командант 6. пука и саопшти
команданту претходнице дивизијско наређење: да има још те ноћи да избије на Цер
пошто-пото. У разговору их прекиде један војник из митраљеског одељења који
усплахирено рапортира: – Господине мајор, ево их – Швабе!“
Кад је претходнички батаљон избио на безимену чуку између Парлога и Мале
лисине, дочекан је снажном пушчаном ватром са Мале лисине, Дејановачког потока и с
коте 300 (на друму). „Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла“, забележио
је капетан Милутин Николић, такође учесник у овом окршају. „У овој пакленој ватри
војници 2. батаљона, вођени својим официрима, полетеше према непријатељу... Разви се
ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред.
Он (непријатељ) је био још у већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен
на спавању... Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу.
Викало се на сав глас, пуцало се на све стране, а војници су падали као покошено
снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.“
Под таквим условима почео је судар српских и аустроугарских трупа на источном
огранку Цера, који се у току ноћи све више распламсавао. Обе стране су постепено
уводиле у борбу нове снаге, онако како су пристизале. Иако је однос снага био
приближно једнак (са српске стране у том окршају су учествовали 1, 2. и 6. прекобројни
пук, а са аустроугарске стране три пука 21. ландверске дивизије), захваљујући високој
патриотској свести, искуству из минулих балканских ратова, бољем позна-вању терена и
умешнијем командовању, српске трупе су се боље снашле на испресецаном планинском
гребену у ноћној помрчини и, у жестокој вишечасовној борби, до ногу потукле десну
колону аустроугарске 21. дивизије, заузеле Малу лисину, Парлог и Велику лисину,
одбацујући разбијене непријатељеве трупе ка Тројану.
Бој код Текериша, којим се заметнула церска битка, решен је, дакле, у корист
српског оружја. О великој жестини тога судара речито говоре велики обострани губици.
Источне падине планине Цера биле су буквално покривене лешевима аустроугарских и
српских војника. Срби су изгубили 2.765 војинка, подофицира и официра, избачених из
строја, али су аустро-угарски губици, судећи по званичним извештајима, били већи. У
тим извештајима се, наиме, каже да је 21. ландверска дивизија, због огромних губитака
које је претрпела ноћу између 15. и 16. августа, „за неко време била изгубљена као
борбена јединица“. Душевно потресен због огромних губитака које је у боју код
Текериша претрпела његова дивизија, генерал Пшиборски је суморно и мрачно описао
тај догађај команданту 8. корпуса генералу Гизлу. Истог дана по подне командант 41.
бригаде генерал Пенеш известио је команду корпуса „да је даљи опстанак на падини
Цера немогућ и да ће, уколико се ситуација не промени, у току дана одступити према
селу Петковици“.
Током 16. августа жестоке борбе су се распламсале на линији Шабац–Текериш–
Крупањ, широкој око 50 километара. Тежиште напада српске војске било је на северном,
а аустро-угарске на јужном крилу ове линије.
Рано изјутра, 16. августа, аустријска војска је избила из долине Лешнице и напала
леви бок Комбиноване дивизије, присиљавајући је да се повуче на положаје Радоњић
брдо–Кик. Криза која је код ње наступила савладана је личном интервенцијом Степе
Степановића.
У исто време Коњичка дивизија, ојачана једним пуком Шумадијске дивизије I
позива разбила је на Радловцу, Скакалишту и Белом камену леву колону 21. дивизије и
онемогућила њено садејство са 29. дивизијом. Смелим и одлучним дејствима Коњичка
дивизија је извршила свој задатак, обезбеђујући врло успешно леви бок 2. армије за све
време трајања битке на Церу.
Шумадијска дивизија I позива успешно је обезбедила бок и позадину Церске ударне
групе од напада аустроугарских снага из Шапца, водећи тешке борбе с вишеструко
надмоћнијим непријатељским снагама.
Иако ослабљена, сведена на свега шеснаест батаљона, српска 3. армија је одолевала
нападима Аустријанаца, држећи чврсто положаје у висини села Јаребица, али се у току
ноћи између 16. и 17. августа, због непријатељског обухвата од Крупња, морала повући
на завлачке положаје. Уочившн опасност обухватног маневра јужног крила 5. армије од
Крупња, српска Врховна команда је хитно упутила Моравску дивизију II позива из
састава 1. армије ка Пецкој.
Пошто је добио потпунија обавештења о поразу 21. дивизије на источним падинама
Цера, командант аустроугарске Балканске војске генерал Поћорек затражио је од
Врховне команде да 2. армија предузме енергичан напад преко Саве и Шапца ради
непосредног садејства 5. армији, која је запала у тешку кризу. Одговорено му је да је 2.
армија овлашћена да употреби и 4. корпус за продор преко Шапца; на тај начин се цела
2. армија уплела у операције код Шапца, без обзира на то што је управо у то време
требало да отпочне њено транспортовање у Галицију. На другој страни, српска Врховна
команда је, на основу детаљне процене оперативне ситуације, дошла до закључка да је у
датом моменту најважније потући непријатељеве снаге на гребену Цера и да је, да би се
то постигло, неопходно сигурно обезбедити десни бок Церске ударне групе од
непријатељеве офанзиве из рејона Шапца. Стога је одлучила да ојача 2. армију
Тимочком дивизијом II позива, а Обреновачки одред једним пешадијским пуком и
дивизионом артиљерије из Дунавске дивизије I позива; истог дана издата су одговарајућа
наређења.

Трећег дана битке генерал Поћорек је намеравао да енергичним нападом 13.
корпуса 5. армије на јужно крило, и 4. корпуса 2. армије на северно крило српске војске
стегне у клешта њене главне снаге; за то време требало је да 8. корпус 5. армије задржава
српски центар на Церу и Иверку и олакша обухватни маневар крилних група. За
реализацију овога плана ангажовано је 115 пешадијских батаљона, 18 коњичких
ескадрона и 400 артиљеријских оруђа. Према овим аустроугарским снагама стајала су
укупно 94 пешадијска батаљона, 30 коњичких ескадрона и 208 артиљеријских оруђа
српске 2. и 3. армије.
На јужном крилу битачног простора трупе аустроугарског 13. корпуса (39 батаљона,
8 ескадрона и 126 топова), напале су 18. августа изјутра српску 3. армију (ова армија је
тога дана имала свега 22 пешадијска батаљона, 4 коњичка ескадрона и 66 топова) и,
после огорчене борбе, одбациле Дринску дивизију II позива на Овчаревац, заузеле
Марјановића вис и пресекле везу између српске 2. и 3. армије. Међутим, криза у коју је
била запала 3. армија преброђена је око 12 часова, када је у рејон Пецке пристигла
Моравска дивизија II позива, коју је Врховна команда у прави час тамо упутила. Тако је,
захваљујући великом пожртвовању војника, подофицира и официра 3. армије и
правовременој помоћи коју јој је упутила Врховна команда, јужни крак Поћорекових
клешта задржан, тако рећи, на полазном положају. На северном крилу битачног
простора трупе 4. и 9. корпуса аустроугарске 2. армије (45 батаљона и 150 топова)
енергично су напале Шумадијску дивизију I позива на положају Мишар–село
Јевремовац. Изложена снажним ударима надмоћнијих непријатељевих снага, ова
прослављена српска дивизија била је принуђена да се повуче на десну обалу реке
Думаче, одакле је добро организованом ватром задржала непријатељев напад и успешно
заштитила десни бок Церске ударне групе. Сви покушаји аустроугарских снага да
разбију северно српско крило претрпели су неуспех.
Ни 8. корпус аустроугарске 5. армије није извршио свој дневни задатак. Мада се
напад српске 2. армије у почетку развијао споро и неусклађено, Моравска дивизија I
позива је тога дана заузела Беглук и Спасовину, осујетила све покушаје непријатељевих
снага да противнападом поврате изгубљене положаје и створила повољне услове за
настављање напада, док је Комбинована дивизија подишла Рашуљачи и избила на
положаје између Тројана и Косаниног града на Церу.
И четвртог дана битке Поћорек је форсирао напад крилних група у нади да ће на тај
начин олакшати ситуацију притешњене 5. армије и решити битку у своју корист. По
наређењу генерала Бема Ермолија, три аустроугарске дивизије (29, 31. и 32), под
јединственом командом генерала Тершћанског, напале су 19. августа изјутра
Шумадијску дивизију I позива на реци Думачи. Међутим, иако нападнути од вишеструко
надмоћнијих непријатељевих снага, Шумадинци су подухватили непријатељеву
централну нападну колону са три стране пушчаном, митраљеском и артиљеријском
ватром, нанели јој велике губитке, а затим се готово несметано повукле на реку Добраву,
где су пожртвованом одбраном успели да задрже групу Тершћанског све док
аустроугарске снаге на Церу и Иверку нису дефинитивно поражене. На јужном крилу
аустроугарском 13. корпусу је четвртог дана битке понестало даха. Овај корпус није
имао снага да развије успех који је постигао претходног дана на Марјановића вису, па се
ради тога ограничио на ватрено дејство. Додуше, део снага је упутио у помоћ угроженој
9. дивизији. Српска 3. армија је искористила ту околност, извршила делимично
прегруписавање снага и повратила Марјановића вис.
Док су се на оба крила битачног простора водиле крваве борбе, Церска ударна група
(Моравска дивизија I позива и Комбинована дивизија) је на центру предузела енергичан
напад гребеном Цера и Иверка, савладала очајнички отпор аустро-угарских снага и
заузела Велику главу, Рајин врх, Рашуљачу и Косанин град, доминантан положај на
самом врху Цера, и тиме пробила фронт аустроугарске 5. армије. Потучене трупе ове
армије у нереду су бежале према Дрини. Узалуд је Поћорек упућивао категоричне
поруке генералу Франку: „Издржати по сваку цену док не стигну појачања са севера и
југа... Пета армија се, пошто-пото, мора одржати на линији Ново Село–Видојевица–
Јадарска Лешница и на висовима источно од Зворника.“ Поражену војску нико више није
могао зауставити.
„Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству“,
забележио је један од учесника тога бекства новинар Егон Ервин Киш. „Једна потучена
војска не, једна разбијена руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су
шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се
и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама
у којима су били заступљени сви родови војске: пешаци, артиљерци, војници из
ландвера, болничари, сапери... Предвече смо прешли Дрину преко понтонског моста у
чијим су понтонима седили понтонири већ спремни да га разоре... Ми смо се повукли до
Јање, где се у једном шљивику био скупио цео 11. пук, војници празног стомака,
растројени, сломљени борбом и бекством... Општа депресија изражавала се јавним
негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има
протекцију поверава му се судбина стотина хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они
знају да бране своју земљу...“ (Подвукао С.С.)
Упркос таквом растројству аустроугарске 5. армије, српске групе, исцрпљене
заморним маршевима и непрекидним петодневним борбама, нису имале снаге да
предузму енергично гоњење и потпуно униште растројене трупе аустроугарског 8. и 13.
корпуса, које су се ужурбано пребацивале на леву обалу Дрине. Држао се још једино 4.
корпус 2. армије код Шапца, али је и он 24. августа био принуђен да се преко Саве
пребаци у Срем.
Тога дана протеран је и последњи аустроугарски војник са српске територије. Тиме
је српска војска победоносно завршила велику битку на Церу.
Војвода Радомир Путник је у свом извештају с поносом истакао велику победу
српског оружја: „Огранци Цера и Иверка притиснути су гомилама непријатељских
лешева... Непријатељ је имао огромне губитке, читави његови пукови су уништени“.
У бици на Церу избачено је из строја око 25.000 припадника аустроугарске војске.
Српска војска је заробила око 5.000 непријатељских војника, запленила је око 50 топова
и велике количине другог ратног материјала, али је и код ње избачено из строја 259
официра и 16.045 подофицира и војника.
Поражена аустроугарска војска искалила је свој бес над недужним становништвом
Мачве и Подриња, где је починила масовне злочине.*
* В. Велики рат Србије, књ. 1, стр. 39–301; Живко Станисављевић, Церска битка, Београд 1927, стр.
28–94; М. Раденковић, Церска операција, Београд 1953, стр. 181-317; Јеремије Станојевић, Историја
ратова (предавања на Нижој школи Војне академије 1935/36. дактилографисано) стр. 62–68; С. Скоко, П.
Опачић, н. д., стр. 309–349.
Масовни хероизам и самопожртвовање који су у церској бици, бранећи своју
домовину од агресије, испољили српски војници и официри, већ прекаљени ратници из
минулих балканских ратова, још више су подигли борбени морал и самопоуздање војске
и целог народа.
Ова прва победа савезника у првом светском рату била је у ствари почетак краја
хабсбуршке монархије. Њоме је ратни и почетни операцијски план српске Врховне
команде, који су израдили Радомир Путник и Живојин Мишић, успешно реализован.
Церска битка је показала да је идеја стратегијског дочека била најбоље решење.
Без претеривања се може рећи да је српска Врховна команда мајсторски руководила
овом сложеном операцијом. Њене одлуке су често биле смеле и ризичне, али и веома
добро прорачунате. Она је у тактичком и оперативном погледу далеко надмашила много
хваљено командовање аустроугарске Балканске војске.
Оцењујући рад српске Врховне команде за време битке на Церу, Пеко Дапчевић, у
својој студији „Значај и снага маневра“, с правом истиче: „...та битка је велико дјело
српске Врховне команде, која је дала свој печат догађајима који су довели до пораза
Балканске и тријумфа српске војске. То прилагођавање догађајима – та одмјерена
опрезност, с једне, и још одмеренија одлучност, с друге стране, карактерише дјеловање
српског највишег командовања у тим часовима. То командовање држи све конце у
својим рукама и усиљеним маршевима баца своје дивизије ка најугроженијим
дијеловима фронта. Оно придаје огромну важност брзини дејства и маневровању трупа и
тежи да одгонетне тајну – гдје су усмјерене главне непријатељске снаге да би им задало
одлучујући ударац“.*
* Пеко Дапчевић, Значај и снага маневра, Београд 1954, стр. 380–381.
Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2. армија, као најјача српска оперативна и
маневарска група, и њен командант Степа Степановић. Он је лично руководио
најсложенијим делом ове сложене операције. Упутио је један пук комбиноване дивизије
да овлада гребеном Цера, што је имало огроман значај за исход битке. Личним
присуством на најугроженијим деловима фронта у одсудним тренуцима енергично је
успостављао поремећени ред. За велике заслуге у овој бици Степа је добио чин војводе.*
* В. Е. Белић, н. д., стр. 124–128.
Нова аустроугарска офанзива на Србију
Победа у церској бици подигла је углед српске војске у очима и пријатеља и
непријатеља. Због тога су, нарочито пријатељи, прецењивали њене могућности и
захтевали од српске Врховне команде да одмах предузме офанзиву против Аустро-
Угарске. Руси су у томе били посебно упорни, јер су желели да Срби спрече да се део
аустроугарских снага пребаци са Балкана у Галицију. Тако је, под притиском савезника,
српска Врховна команда одлучила да почетком септембра предузме офанзиву преко
Саве у Срем снагама једне ојачане армије. Истовремено је требало да Ужичка војска и
црногорска Санџачка војска упадају, преко горње Дрине, у југоисточну Босну, док су
главне српске снаге, 2. и 3. армија, задржане у одбрани на Дрини од њеног ушћа до
Љубовије.
За Аустро-Угарску је неуспех 5. армије на Церу био и војнички и морално-
политички пораз, који је она желела на сваки начин да изглади. Истина, аустроугарска
Врховна команда је ценила да је најважније постићи успех на Истоку, против Руса, а
онда ће са Србијом и Црном Гором лако и брзо рашчистити рачуне. Међутим, генерал
Поћорек је инсистирао да се прво разбије српска војска, јер би падом Србије и Црне Горе
био не само повраћен углед монархије него и убрзана одлука Бугарске и Турске, а можда
и Румуније и Грчке, да се прикључе Централним силама у рату против Антанте. Поћорек
је имао подршку Двора и министра спољних послова, уз чију помоћ је сломио отпор
Врховне команде и добио сагласност да почетком септембра пређе у офанзиву. Његов
план је био да пређе Дрину и Саву, да овлада гребеном Гучево–Борања–Јагодња–
Соколска планина и Мачвом, а затим, концентричним нападом према Ваљеву, да окружи
и уништи главне српске снаге у западној Србији.
Аустроугарски план је, дакле, предвиђао офанзиву на центру, дефанзиву на
крилима, а српски обрнуто. За реализацију поменутог плана Поћорек је, и после одласка
главних снага 2. армије у Галицију, располагао импозантном снагом од 215.000 људи,
500 топова и 400 митраљеза; према тим снагама стајала је српска војска од 200.000 људи,
306 топова и 114 метраљеза. Ваља истаћи да су аустроугарске трупе биле обучене за
борбу на брдско-планинском земљишту и неупоредиво боље наоружане и опремљене од
српских. Та преимућства им, ипак, нису обећавала сигуран оперативно-стратегијски
успех.
У складу са изложеним обостраним операцијским плановима, у периоду од 6.
септембра до 16. новембра 1914. године, вођене су у Срему, источној Босни и на
простору између Дрине, Колубаре и Љига, упорне и крваве борбе, познате у војној
историји под заједничким називом „Битка на Дрини“.
Српска офанзива у Срему, која је почела 6. септембра, предузета је из савезничке
солидарности, а не из уверења српске Врховне команде у њену сврсисходност.
Захваљујући солидно извршеним тактичким и техничким припремама, 1. армија је
успешно форсирала Саву код Скеле и Новог Села, сломила отпор непријатељских делова
на њеној левој обали и до пада мрака избила на линију Прогар–Ашања–Обреж–
Витојевци, одбацујући непријатељске снаге према Попинцима и Платичеву.
У исто време Тимочка дивизија I позива из 2. армије, која је дејствовала на
помоћном правцу, доживела је катастрофалан пораз при покушају да форсира Саву код
Чеврнтије, источно од Сремске Митровице. Ова дивизија је, наиме, почела да форсира
Саву са знатним закашњењем, без солидних тактичких и техничких припрема, као и без
познавања тактичко-оперативне ситуације у зони форсирања. Пошто је пребацила у
Срем 13. пук без једне чете и два батаљона 15. пука, с једном пољском батеријом,
обуставила је превожење да би поставила понтонски мост, макар и слабије конструкције.
На тај начин су се пребачени делови нашли потпуно усамљени на левој обали реке и
изложени снажном противнападу вишеструко надмоћнијих непријатељевих снага (у
нешто ширем појасу непријатељ је имао 30 пешадијских батаљона, 5 коњичких
ескадрона и 12 артиљеријских батерија). Под притиском тих снага центар и лево крило
13. пука почели су да се повлаче у нереду. И пребачена пољска батерија је у галопу
појурила ка недовршеном мосту, дижући облаке прашине. Мислећи да је то
аустроугарска коњица, командант 3. батаљона 13. пука, наредио је да се да трубни знак
коњица с бока! То је изазвало још већу гужву и панику на левој обали Саве, где се
налазио известан број рањеника који су очекивали да буду евакуисани на супротну
обалу. Лакши рањеници су одмах појурили најближем понтону, напунили га и изврнули
се у воду. Када су чули запомагање дављеника, здрави војници су почели да напуштају
стрељачки строј и да јуре ка недовршеном мосту, хватајући се за постављене ногаре и
моснице, које су се, под великим оптерећењем, заједно с њима сурвале у воду. Покушаји
официра да успоставе ред били су узалудни, јер усплахирена маса ништа друго није чула
ни видела сем запомагања рањеника у Сави и на још недовршеном понтонском мосту.
Неки војници су пливали према мосту не обазирући се на заповести официра, други су
се хватали за даске или греде да би помоћу њих прешли реку. На жалост, већина није
знала да плива, па се масовно подавила у матици реке. У том катастрофалном поразу
укупно је погинуло, рањено или заробљено 6.366 војника, подофицира и официра;
непријатељеви губици били су троструко мањи, око 2.000 људи избачених из строја.
Наши војни историчари сматрају да део одговорности за пораз код Чеврнтије сноси
и српска Врховна команда, јер је потценила улогу помоћних снага и што њихову акцију
није солидније припремила и боље материјално обезбедила.
Неуспех код Чеврнтије негативно се одразио на темпо дејства 1. армије у Срему и
олакшао непријатељу да преброди почетну кризу. Поучен горким искуством Тимочке
дивизије I позива, командант 1. армије генерал Петар Бојовић није хтео ништа да
ризикује, па је своје трупе задржао на мостобрану све до 10. септембра. Тек тога дана
трупе Одбране Београда прешле су Саву и заузеле Земун (заузимање Земуна изазвало је
велику узбуну, да не кажемо панику, у Бечу и Будимпешти), а 1. армија отпочела
наступање са ширег мостобрана у правцу Фрушке горе и до 12. септембра избила на
линију Бановци–Нова Пазова–Војка–Попинци–Буђановци.
На другој страни, генерал Поћорек је сматрао да ће најефикасније зауставити
офанзиву српске војске у Срем ако пређе у одлучан напад преко Дрине и Саве. Зато је
наредио 5. армији да пређе у напад 7. септембра и да јединице уводи у борбу
сукцесивно, не чекајући да све буду спремне за напад. Намера му је била да ова армија
овлада Мачвом, а затим, у садејству са осталим снагама, да опколи и уништи српску
војску у западној Србији. Међутим, иако је командант 5. армије успео да на главном
правцу створи надмоћност од 3 : 1 и пребаци у Мачву јаке снаге, српска 2. армија је,
захваљујући доброј организацији система ватре и максималном коришћењу водених
препрека, те благовремено предузетим противнападима, нанела непријатељу тешке
губитке и принудила га да обустави офанзиву (у првом покушају форсирања Дрине и
Саве 5. армија је изгубила 4.400 људи). Обавештен о томе Поћорек је кратком депешом
наредио команданту 5. армије: „Форсирање Дрине мора се поновити толико пута док не
успе...“ Офанзивна дејства 5. армије настављена су 13. септембра, управо у време када је
фронт 2. армије проширен на преко сто километара и ослабљен за целу једну дивизију
(Врховна команда је извукла Тимочку дивизију II позива на Видојевицу због критичне
ситуације код 3. армије). Па ипак, 2. армија је пожртвованом одбраном успела да задржи
5. армију уз саму обалу Дрине, где је дошло до стабилизације фронта и рововске војне.
Покушај генерала Поћорека да, ангажовањем Комбинованог корпуса из Срема, угрози
бок и позадину 2. армије такође је претрпео неуспех; непријатељев продор преко Саве
укочен је готово уз саму обалу.
Међутим, аустроугарска 6. армија приредила је изненађење српској 3. армији и по
времену и по правцу наношења главног удара. Захваљујући томе и оствареној
надмоћности на тежишту напада, она је успела да форсира Дрину, овлада гребеном
Гучево–Борања–Јагодња и створи солидну операцијску основицу за надирање у
унутрашњост Србије. Пошто покушаји команданта 3. армије генерала Павла Јуришића-
Штурма да прегруписавањем и рокирањем снага заустави непријатељево надирање нису
успели, морала је да интервенише Врховна команда. Будући да није располагала
стратегијским резервама, она је била принуђена да обустави офанзиву 1. армије у
Срему, која се, као што смо видели, успешно развијала и да ову армију врати преко Саве.
Уочивши да је 6. армија тежиште напада пренела на правац који преко Крупња изводи ка
Ваљеву ради обухвата главних српских снага на Дрини, она је, да би осујетила ту намеру,
одлучила да са 1. армијом изврши против-удар из рејона Пецке, гребеном Соколске
планине, у десни бок аустроугарске 6. армије. Противудар се у почетку успешно
развијао; непријатељ је после тешких борби натеран да се у нереду повлачи на Јагодњу и
да прелази у одбрану. Међутим, команде српске 1. и 3. армије су прерано закључиле да
су постигле одлучујући успех, па је „продор 1. армије испао краткога даха: добро
започет, делом чак и успешно вођен, али лоше завршен“.
У уверењу да је непријатељ потучен, 1. армија је наставила напад на десно крило 6.
армије, али је убрзо наишла на веома снажан отпор. Развиле су се крваве борбе на
испресецаном и пошумљеном планинском гребену, нарочито на Мачковом камену, који
је само у току 21. септембра четири пута прелазио из руку у руке. Огорчени напади и
противнапади вршени су без прекида и предаха целога дана. Од силне пушчане,
митраљеске и шралнелске артиљеријске ватре дрвеће је на шумовитој планинској греди
Коштуње стопе готово оголело; лишће је падало као покошена трава. Окршај је почео у
раним јутарњим часовима. Један батаљон 9. пука I позива, који је кренуо у насилно
извиђање ка Кошутњој стопи, дочекан је тако снажном ватром, да је у великом нереду
почео да одступа, повлачећи за собом и остале трупе овога пука. Само захваљујући
великом пожртвовању официра и помоћи 9. пука II позива јединице су враћене на
положаје. Међутим, око 10 часова три аустроугарске бригаде, подржане снажном
артиљеријском ватром, поново су силовито навалиле на Мачков камен и у масама
почеле избијати на сам гребен. Поколебане трупе 9. пука I позива нису издржале, већ су
као бујица јурнуле назад. У критичном тренутку притекао им је у помоћ 4. прекобројни
пук, који је бочним нападом сузбио непријатеља, али није успео да га збаци са гребена.
Последњи јуриш тога дана непријатељ је предузео у 16,30 часова са целом 18. дивизијом
и поново овладао положајима на десном крилу Дунавске дивизије I позива, али су Срби
увели армијску резерву и поново повратили изгубљене положаје.
Крваве борбе на Мачковом камену настављене су и сутрадан, 22. септембра. Пошто
је привукао брдске топове у сами стрељачки строј, непријатељ је одмах после поноћи
почео напад и до сванућа извршио три узастопна јуриша. Мада су сви ти јуриши
одбијани уз велике губитке, непријатељ је после сваког неуспеха насртао са још већом
жестином. У раним јутарњим часовима, 22. септембра, непријатељева 18. дивизија
предузела је концентричан напад на Мачков камен, усмеравајући главни удар гребеном
Кошутња стопа – Мачков камен. Подржане ураганском артиљеријском ватром с
Кошутње стопе, Ужиналишта и Липовачке главице, њене трупе су избиле на гребен
Мачковог камена и приближиле се левом крилу 4. прекобројног пука на свега 20–30
метара. Развила се огорчена борба с наизменичним јуришима и сударима прса у прса.
Ситуација на српском десном крилу непрестано се погоршавала, нарочито после
погибије команданта 4. пука I позива пуковника Душана Пурића. У тим драматичним
тренуцима српска 9. батерија остала је без муниције и, као неупотребљива, повучена у
позадину. Око 10 часова рањен је и командант 4. прекобројног пука потпуковник
Драгутин Дулић. Будући да су пре тога сви команданти батаљона овог пука избачени из
строја, није имао ко да га замени, а непријатељ је насртао све жешће. Око 11,30 часова
уведен је у борбу и последњи батаљон из дивизијске резерве, који је крајњим напором
успео да поврати изгубљене ровове. Међутим, око 15 часова трупе 4. прекобројног и 18.
пешадијског пука I позива, изложене убитачној унакрсној ватри, почеле су да се повлаче
са Мачковог камена. Сви напори официра да спрече то повлачење били су узалудни.
Отпор је нагло слабио на крилима првог борбеног реда, тако да више није било могуће
спречити повлачење исцрпљених и тешко проређених српских трупа. О интензитету
борби на Мачковом камену речито говоре обострани губици. У својој студији Битка на
Дрини 1914, Ђорђе Лукић истиче да је приликом заузимања Мачковог камена од
српских трупа 20. септембра „пропланак величине од 500 квадратних метара био
потпуно покривен лешевима погинулих, махом непријатељских војника, преко којих се
могло газити“. У периоду од 14. до 22. септембра Дунавска првог и Дунавска дивизија II
позива изгубиле су 11.490 људи избачених из строја, међу којима велики проценат
командног кадра (Дунавска дивизија I позива изгубила је, на пример, 118 официра, од
којих 5 команданата пукова и 17 команданата батаљона).
Ако се баци поглед на ток борби на Мачковом камену, видеће се да је српско
командовање, поред других пропуста, пренебрегло два основна оперативна начела:
начело економије снага и начело примене обухватног маневра, јер је на релативно
малом простору ангажовало сувише јаке снаге и упорно нападало Кошутњу стопу дуж
уског планинског гребена, уместо да то учини применом обухватног маневра дужим, али
сигурнијим правцем.

У свим тим борбама српски војници, подофицири и официри показали су
беспримерно залагање и упорност. Захваљујући томе, иако је изгубила део државне
територије, српска војска је принудила боље обучене и опремљене аустроугарске трупе
да се задрже на линији, коју је, према Поћорековом плану, требало заузети већ другог
дана по преласку Дрине. Поред тога, она је само из аустроугарске 6. армије избацила из
строја 30.000 људи, заморила и онеспособила аустроугарске јединице, тако да без дужег
одмора нису биле способне да продуже офанзиву. Због тога је Поћорек био присиљен да
се одрекне свог амбициозног плана о уништењу српске војске у западној Србији. Тако је
на српско-аустроугарском фронту низводно од Љубовије – преко Соколске планине,
доње Дрине, Парашнице, кроз Мачву преко Равња, Засавице, Ноћаја, Узвећа,
Причиновића до Толића на Сави западно од Шапца – дошло до стабилизације фронта и
рововске војне, прве у првом светском рату.*
* Митар Ђуришић, Битка на Дрини 1914, Београд 1969; Милан Радивојевић, Мачков камен, „Ратник“,
св. XI и ХII/1924; Милета Здравковић, Узроци неуспеха Тимочке дивизије I позива при преласку преко Саве
6. септембра 1914. год. „Ратник“, св. ХI/1934; Лукић Ђорђе, Битка на Дрини 1914, Београд 1966; С.
Скоко, П. Опачић, н. д., стр. 361–399.
Тако је на српско-аустријском фронту настало затишје, које је потрајало више од
месец дана. За то време Ужичка и Санџачка војска извршиле су продор у источну Босну,
овладале Вишеградом, Рогатицом, Соколцем, Хан-Пијеском и избиле: Ужичка војска
пред Власеницу и Олово, а Санџачка војска пред само Сарајево. Поћорек је био
принуђен да прикупља снаге од једног ојачаног корпуса да би одбацио преко Дрине ове
српске и црногорске јединице. Њему је то сада било могуће пошто на фронту главних
снага није било борби. Због тога овај продор у источну Босну није имао онај ефекат који
је могао да има у време противудара 1. армије и боја на Мачковом камену.
У току затишја аустроутарске снаге су попуњене људством и материјалом до пуне
ратне формације, а чак су и ојачане артиљеријом тешких калибара. Српска војска,
међутим, добила је незнатну попуну у људству, а запала је у велику оскудицу муниције,
одеће и друге опреме. Команданти дивизија су морали да одлучују о утрошку сваког
артиљеријског метка. Војници су полуголи и боси стајали у рововима, на планинском
земљишту, где је крајем октобра и почетком новембра било и снега. Влада је чинила
грчевите напоре да набави муницију, нарочито артиљеријску, затим одећу, обућу и другу
опрему, али њене молбе код савезника наилазиле су најчешће на одбијање. Тако је
српска војска дочекала новембарску офанзиву аустроугарских снага потпуно неспремна
за дужи отиор.
Поћорек је искористио такву ситуацију и апсолутну надмоћност својих снага. За
десетак дана новембарске офанзиве, до 16. новембра, он је успео да одбаци српске снаге
на десну обалу Колубаре и Љига. Тиме је битка на Дрини била завршена. Српске снаге
изгубиле су ту битку, али аустроугарске снаге нису је добиле. Њима је потпуно пропао
план да окруже и униште српску војску. Сем тога, оне су у овој бици изгубиле око
130.000 људи, а наступајући према Ваљеву удаљиле се од својих база за снабдевање.
Разровани путеви, које су аустроутарски команданти подругљиво називали четвртом
армијом, чинили су све тежом везу с позадином. Због тога се с правом сматра да је
битком на Дрини припремљена велика српска победа у колубарској бици.*
* Митар Ђуришић, н. д., стр. 59–391.
Осмог новембра у Крагујевцу је одржана заједничка седница владе и Врховне
команде. Војвода Путник је реферисао о стању на фронту, које је било врло критично.
Непријатељ је свуда потискивао српске снаге, засипајући их снажном
артиљеријском ватром, а српска артиљерија није могла да одговори „ни на стоти метак.“
Многе батерије су остајале без муниције и, као неупотребљиве, одвлачене су са фронта.
Пуковник Стефановић, војни министар, записао је у свој дневник да је Путник изгледао
депримиран, али да су генерал Мишић и пуковник Живко Павловић били оптимисти.
Иако је било бојазни да ће отпор морати да се обустави, пошто нема муниције,
преовладало је мишљење да треба одлучно наставити борбу. То је, на крају, најречитије
изразио само Путник кад је рекао: „Борићемо се... па макар нас сатерали... до
Ђевђелије!“
Пашић је ову ситуацију искористио да дипломатским путем изврши притисак на
савезнике да помогну српску војску артиљеријском муницијом, предочавајући им да ће
се, „ако Србија клоне“, седам аустроугарских корпуса наћи на другим фронтовима
Антанте.
Тада је Француска одлучила да Србији уступи 20.000 артиљеријских метака и да још
толико касније упути Грчкој, која је под тим условима упутила Србији 20.000 метака.
Русија је такође убрзала једну пошиљку, која је, после ступања Турске у рат, била
задржана у Очакову.
На тај начин Србија је готово у последњем моменту добила извесну помоћ која јој је
донекле олакшала ситуацију уочи велике колубарске битке.*
* Митар Ђуришић, н. д., стр. 309–319 и 416–433.
Међутим, када је крајем новембра муниција почела да стиже из Француске,
показало се да она не одговара српским топовима, јер је метак био дужи за 2,5
милиметра. Због тога се морала вршити преправка – расклапање метка, скраћивање
чахуре и поновно склапање. Све је то захтевало времена, а време је било веома
драгоцено.
Улога 1. Армије и њеног команданта Живојина Мишића у Колубарској
бици
Управо у време повлачења српске војске на десну обалу Колубаре и Љига, за
команданта најзамореније и највише истрошене српске 1. армије постављен је генерал
Живојин Мишић.
Војвода Путник је 14. новембра позвао Мишића и, саопштавајући му постављење на
нову дужност, рекао:
– Мишићу... Идите... Идите да прихватите Прву армију. Бојовић је тешко болестан и
рањен... Тренуци су врло критични. Зауставите ово осипање наше војске. Ви једини... И
шта учините, учињено је.*
* М. Павловић, н. д., стр. 16.
Повлачећи се преко тешког брдског земљишта, раскаљаним путевима, по кшпи и
снегу, уз непрекидне борбе против надмоћнијег непријатеља, без довољно хране и
муниције, код јединица 1. армије наступила је малаксалост, физичка и морална. Масе
становништва, које је у страху од репресалија напуштало своје домове и, бежећи испред
непријатеља са стоком и другом покретном имовином, закрчило ионако веома слабе и
уске пољске путеве, отежавале су покрет и рђаво утицале на морал трупа.
Идући из Крагујевца према Ваљеву, Мишић је видео многе призоре страдања и
патњи свог народа и војске, призоре који су га дубоко потресли, али и подстакли на
прегалаштво. Његов начелник штаба пуковник Стеван Хаџић једном приликом је
испричао:
„Идући својој армији, Мишић срета на путу застрашене и избезумљене гомиле.
Свуда пометња и хаос, друмови закрчени, призор такав да и најприсебнији губе главу.
Мишић се обраћа једном команданту: – Побогу човече, има ли начина да се помогне?
Командант одговара: – Мени се чини да нема! Мишић се онда трже и оштрим,
старешинским гласом пресече команданта: – Има га, и мора га бити!“*
* М. Павловић, н. д., стр. 19–20.
Одлучан старешински глас команданта у тренуцима клонулости подиже дух и улива
поверење. Мишић је добро познавао српског војника. Знао је да има тренутака када и
најхрабрији беже, али је исто тако знао да се изгубљено поверење може повратити и
неуморио се дао на посао. Већ после неколико дана он обавештава Врховну команду да
се „поверење, а с њим и дух и дисциплина почињу лагано враћати“.
Повлачећи своје армије на десну обалу Колубаре и Љига, српска Врховна команда је
рачунала да непријатељ неће одмах предузети напад на ове добро организоване
положаје и да ће јој тај предах омогућити да своје трупе попуни, одмори, снабде храном
и муницијом, да би, кад јој се укаже погодна прилика, могла да пређе у општу
противофанзиву ради истеривања непријатеља из своје земље. Обавештена да се не само
код војника, већ и код официра осећа замор, апатија, па чак и дефетизам, Врховна
команда је 17. новембра издала наредбу у којој се, поред осталог, каже:
„У последње време осећа се извесна клонулост духа код неких војника и старешина
услед многобројних тешкоћа и оскудица с којима се неминовно морамо борити.
Старешине свих родова треба да су свесне своје улоге да у овим судбоносним данима за
земљу и народ истрају до пожртвовања сваки на свом месту, и да настоје свим силама да
трупе одрже у групи и да им што пре поврате поремећену равнотежу духа. Треба бити
убеђен и чврсто решен да се са ове линије не може даље одступати, да је било доста
попуштања и да сада, у интересу нашег угледа стеченог у досадашњим борбама, ваља
извојевати победу. Са овим убећењем ваља отпочети битку...“
Осим тога, Врховна команда је затражила од команданата армија да јој доставе
предлоге које би команданте пукова требало сменити због слабог и неумешног
командовања у дотадашњим борбама. Овај захтев прослеђен је свим командантима
дивизија, али се ни један такав предлог није појавио. Напротив, команданти армија и
дивизија истицали су ваљаност својих команданата пукова. Тако, на пример, командант
Шумадијске дивизије I позива пуковник Божидар Терзић у свом олговору истиче: „Сви
команданти пешадијских пукова Шумадијске дивизије I позива показали су се у
досадашњим борбама не само као лично храбри, већ и као умешни у командовању и
прожети високим појмом о испуњењу својих дужности, па, према томе, заслужују сваку
похвалу и награду за свој досадашњи рад.“ Врховна команда је предузела и мере да
оперативну војску попуни људством и материјалом, да побољша њену исхрану и
снабдевање, да убрза допремање артиљеријске муниције, чије су прве пошиљке стигле у
Солун итд.
Нова одбрамбена линија српске војске, која се протезала десном обалом Колубаре и
Љига преко Лазаревца, Човке, Гукоша, Баћинца и Маљена, поседнута је овако:
– Обреновачки одред (10.000 људи, 26 топова и 8 митраљеза), под командом
пуковника Милисава Љешјанина, држао је фронт од ушћа Колубаре у Саву до реке
Марице;
– Друга армија (80.000 људи, 138 топова и 40 митраљеза), војводе Степе
Степановића, била је развијена на фронту ол реке Марице до потока Грабовице;
– Трећа армија (56.000 људи, 80 топова и 40 митраљеза), којом је командовао
генерал Павле Јуришић Штурм, посела је положаје на фронту од потока Грабовице до
села Гукоша;
– Прва армија (54.000 људи, 80 топова и 40 митраљеза), генерала Живојина
Мишића, држала је фронт од села Гукоша до Маљена;
– Ужичка војска (32.000 људи, 55 топова и 15 митраљеза), под командом генерала
Вукомана Арачића, била је развијена на положајима Ужице – Црни врх – Кадињача;
– трупе Одбране Београда (19.000 људи, 47 топова и 10 митраљеза), којима је
командовао генерал Михаило Живковић, држале су гранични фронт од ушћа Колубаре
до Гроцке.
Укупна јачина српске војске, без Браничевског и Крајинског одреда који су се
налазили на својим ранијим положајима, износила је 251.000 људи, 426 топова и 180
митраљеза.
Нова одбрамбена линија, која је била утврђена по групном систему, затварала је све
правце који из долине Колубаре и са Дрине воде у унутрашњост Србије и пружала
повољне услове за одбрану, јер су надошле реке (Колубара и Љиг) представљале озбиљну
препреку непријатељевом надирању, нарочито на подводном и мочварном делу доњег
тока Колубаре. Једино су били осетљиви положаји 2. армије на Врачем брду и Човки,
који су представљали испадни угао целог српског одбрамбеног фронта, па их је
непријатељ могао тући унакрсном артиљеријском ватром.
Нада српске Врховне команде да ће се непријатељске трупе, које су 16. новембра
широким фронтом избиле на Колубару и Љиг, привремено задржати иза ових у то доба
године доста јаких водених препрека, није се остварила. Мада је знао да је премореним и
проређеним трупама Балканске војске одмор био преко потребан, генерал Поћорек је
наредио да 5. армија и 13. корпус 6. армије продуже напад без задржавања ради
заузимања висова на десној обали Колубаре, док је само 15. и 16. корпус 6. армије
задржао у ширем рејону Ваљева ради одмора. Овим нападом Поћорек је тежио, с једне
стране, да Србима онемогући прибирање и одмор, а, с друге стране, да се дочепа
железничке пруге Обреновац – Лајковац – Ваљево и њоме снабдева своје трупе уместо
блатњавим и местимично непроходним мачванским путевима. Он је при томе рачунао
да се на десној обали Колубаре налазе само српске заштитнице, а да се главнина повлачи
ка Аранђеловцу и Крагујевцу.
Поступајући по овом наређењу, 5. армија је наступала широким фронтом према
одсеку Лајковац – Обреновац, а 13. корпус 6. армије преко Колубаре према Љигу.
Развиле су се огорчене борбе на обалама Колубаре и Љига, нарочито код Врачег брда и
Човке, које су бранили делови српске 2. армије. Непријатељ је успео да заузме село
Конатицу и Лазаревац, али се српска одбрамбена линија и даље успешно држала.
Пошто се уверио да се на овим положајима налазе главне српске снаге, генерал
Поћорек је увео у битку 15. и 16. корпус: 15 корпус на фронту Медник – Баћинац – Руда,
а 16. корпус према Маљену и Буковској планини. Увођењем у битку ових снага,
ситуација код српске 1. армије, која је бранила линију Гукоши – Баћинац – Руда –
Маљен, нагло се погоршала, јер је на њене три заморене дивизије нападало шест
аустроугарских дивизија. Увиђајући да неће моћи да се одупре снажном непријатељском
притиску, Мишић је у току ноћи између 21. и 22. новембра повукао своју армију на
линију Сувобор – Љиг. Сматрајући да је напад најбоља одбрана, он се одлучио да још у
току 22. новембра с ојачаном Сувоборском групом (Дунавска дивизија I и Дунавска
дивизија II позива) пређе у напад у правцу села Планинице и у томе циљу издао је
јединицама потребна наређења.

Да би побољшала ситуацију код 1. армије, Врховна команда ју је ојачала Дринском
дивизијом I позива из 3. армије. У исто време, сматрајући да се коренит преокрет у
ситуацији може постићи само општом противофанзивом, послала је наређење 2. и 3.
армији и Ужичкој војсци да се припреме за напад.*
* В. Велики рат Србије, књ. IV. стр. 90–299: Милан Раденковић. Колубарска битка, Београд 1959, стр.
47–93; Ј. Луковић и Т. Нижић, н. д. стр. 212–214: П. Дапчевић, н. д., стр. 398–409: Светислав
Милосављевић, Прва армија и њен командант у Сувоборској бици месеца новембра 1914. године. „Ратник“,
св. VII–VIII, 1921, стр. 6–36.
Међутим, трупе аустроугарског 15. и 16. корпуса предузеле су енергичан напад у
правцу Маљена и Сувобора. Због снажног непријатељског притиска на лево крило 1.
армије, командант Сувоборске групе предложио је Мишићу да пројектовани напад све
групе према селу Планиници одложи, и Мишић је то усвојио. Због неповољног развоја
ситуације и Врховна команда је одустала од намераваног преласка у општу
противофанзиву.
Непријатељ је 24. новембра изјутра успео да обухватним нападом разбије Маљенски
одред и заузимањем Маљена створио је јак ослонац за обухватни маневар према
Сувобору и Игришту. Лево крило 1. армије било је опасно угрожено и присиљено да се
повије на Игриште и Бабину главу.
Сутрадан, 25. новембра, непријатељ је на фронту 2. армије постигао значајан успех –
заузео је Врач брдо и Човку, због чега се лево крило 2. и десно крило 3. армије повукло
на положаје Зеоке – Бариловица. На десном крилу 1. армије непријатељ је 26. новембра
прешао Љиг у рејону села Гукоша, потиснуо Дринску I и Моравску II позива са њихових
дотадашњих положаја на вододелницу Колубаре и Западне Мораве и озбиљно угрозио
десно армијско крило. Тиме је 1. армија доведена у веома критичну ситуацију.*
* В. Велики рат Србије, књ. V, стр. 4–317; М. Раденковић, н. д., стр. 101–189; Живко Павловић, Битка
на Колубари, I део, св. 2, Београд 1928; Светислав Милосављевић, Још једном о 1. армији и њеном
команданту у Сувоборској бици крајем новембра 1914. године, „Ратник“, св. 9, 1922.
Пратећи будно развој ситуације, Мишић је дошао до закључка да би учинио
неопростиву грешку ако би и даље целу армију под борбом повлачио с положаја на
положај и бранио сваку стопу земљишта, јер трупе, прелазећи стално из одступног
марша у одбрану, не би имале времена „да застану, да се уреде, одморе и дођу к себи...“.
Због тога је, противно наредби Врховне команде, одлучио: да своју армију извуче из
непосредног додира с непријатељем и благовремено је повуче на положаје испред
Горњег Милановца, да је на тим положајима прикупи, нахрани и одмори, да би, у
погодном тренутку, могла прећи у напад.
У том циљу издао је 26. новембра командантима дивизија поверљиво наређење за
повлачење, нагласивши при томе да све дивизије упорно бране дотадашње положаје док
се не нареди извршење наредбе о повлачењу.
Истог дана и Врховна команда је донела одлуку да све армије повуче на нове
положаје и да ради скраћивања фронта напусти Београд, а трупе Одбране Београда
повуче на линију Варовница – Космај. Према овој одлуци, 1. армија имала је да се
повуче на линију Голубовац – Проструга – Рајац – Сувобор – Бабина глава.
Међутим, пошто се стање на фронту 1. армије све више погоршавало, уверен да неће
моћи да одржи поменуте положаје, Живојин Мишић је 28. новембра увече прво
телефоном саопштио командантима дивизија да, у духу његовог наређења, отпочну 29.
новембра повлачење на положаје испред Горњег Милановца, а затим позвао начелника
штаба Врховне команде и обавестио га о својој одлуци.
Том приликом пуна два сата вођен је телефонски разговор између генерала Мишића
и његовог начелника штаба пуковника Стевана Хаџића, с једне, и војводе Путника и
пуковника Живка Павловића, с друге стране. Према забелешци помоћника начелника
штаба 1. армије мајора Милосављевића, тај разговор је отприлике текао овако.
Изненађен одлуком команданта 1. армије, војвода Путник га је подсетио на
директиву Врховне команде према којој је требало „да 1. армија држи и упорио брани
линију Бабина глава – Сувобор – Рајац – Проструга – Голубовац“.
Настојећи да увери војводу Путника у оправданост своје одлуке, Мишић је изложио
критично стање своје армије и истакао да је у таквој ситуацији „немогуће даље
задржавање и опстанак на планинској вододелници“. Излажући предности које му нуди
нова линија, Мишић је нагласио да он на њој „неће да се брани, него да ће да напада“.
Путник није усвојио Мишићеве разлоге и навео је „да непријатељ јако притискује и
на фронтовима других армија, па се оне ипак само незнатно уназад померају“, а затим је
тражио да му се тачно одреде положаји испред Горњег Милановца које 1. армија
намерава да поседне.
За време кратке паузе у разговору између Мишића и Путника пуковник Стеван
Хаџић издиктирао је преко телефона нову линију 1. армије, коју је Живко Павловић
уцртао на карти.
После 10–15 минута Путник се поново јавио и упозорио Мишића „да би повлачење
његове армије чак пред Горњи Милановац пореметило операцијски фронт осталих
армија и да би се због тога и Београд морао напустити“.
Мишић је одговорио да је повлачење 1. армије постало неминовно и истакао да се по
његовом мишљењу због повлачења 1. армије Београд ипак не мора напуштати.
У наставку разговора Путник је поново упозорио да се положаји на вододелници
Западне Мораве и Колубаре не смеју још напуштати, наводећи при томе да ће 1. армија
„са својих положаја испред Горњег Милановца, ако непријатељ на њу поново јаче
притисне, за један дан доћи до Крагујевца, док би другој армији требало неколико дана
док пристигне на крагујевачке положаје.“
Мишић је тада повишеним гласом одговорио:
– Ја се надам да до повлачења према Крагујевцу неће доћи, а ако се та несрећа не
буде могла да избегне, у сваком случају створићу довољно времена за прилажење
осталих армија према Крагујевцу.
После кратке паузе Путник је поново позвао Мишића и још једном инсистирао да се
1. армија не повлачи са вододелнице. Мишић је одлучно одговорио да је наредио
повлачење и да то наређење, док је он командант армије, неће и не може опозвати,
истичући при томе да Врховна команда, уколико се не слаже с њим, дужност команданта
1. армије може поверити коме хоће.
Путник је тренутак ћутао, а затим наредио да му се одмах писмено доставе разлози
повлачења 1. армије на нове положаје. То је Мишић учинио.
Тек после тога јавио се Живко Павловић и саопштио „да је начелник штаба Врховне
команде најзад одобрио повлачење 1. армије са линије Бабина глава–Сувобор–Проструга
–Голубовац на положаје северозападно од Милановца, али да је нова линија положаја,
коју је изабрао генерал Мишић, на левом крилу унеколико измењена, ради боље везе с
Ужичком војском, што ће се видети из заповести која ће армији бити послата“.*
* С. Милосављевић, н. ч. „Ратник“, св. VII–VIII, 1921, стр. 36–39.
Пошто је одобрио одлуку команданта 1. армије о повлачењу на положаје западно од
Милановца, Путник је одлучио да у духу директиве од 26. новембра напусти Београд и
тако скрати фронт око 40 километара и главне српске снаге групише на фронту
Аранђеловац–Горњи Милановац, а Ужичком војском да поседне Овчарско-кабларску
клисуру и затвори правац који води према Чачку.
О тешком утиску који је поменута одлука генерала Мишића изазвала у српској
Врховној команди речито говори њен извештај сутрадан ујутру министру војске, у коме
се, између осталог, каже:
„Због повлачења 1. армије морала се повући и Ужичка војска за одбрану Чачка и из
долине Западне Мораве на линију Јанићи–Каблар–Овчар–Марковица. Друга армија и
Обреновачки одред остали су на досадашњим положајима. На новој одбрамбеној линији
1. армије и Ужичке војске наше трупе, због велике заморености, силних губитака и
слабих ефектива, неће моћи пружити непријатељу дужи отпор. Поједини пукови немају
више од 600 пушака. Пад ове линије може се очекивати кроз неколико дана. С падом те
линије непријатељ ће продрети у долину Западне Мораве, а тиме ће и евентуална
одбрана Крагујевца бити угрожена. Поред тога, 2. армија и Обреновачки одред биће
принуђени на ужурбано повлачење ради спречавања даљег продирања непријатеља
долином Велике Мораве. Београд се мора напустити, а тиме ће бити онемогућена
одбрана целе Дунавске линије, те ће се цела северна Србија морати напустити.“
Сличан утисак изазвало је и повлачење 2. армије на линију село Венчање–Лелечка
бара. Наиме, војвода Степановић је 29. новембра по подне телефоном позвао војводу
Путника и затражио одобрење за то повлачење. Путник му је одговорио да би, у случају
повлачења 2. армије, морао повући и Обреновачки одред и напустити Београд. Стога му
је саветовао да што дуже истраје на старим положајима. „Али“, рекао је на крају Путник,
„ако командант (2. армије) оцени да је ситуација крајње критична, нека нареди
повлачење и о томе обавести Врховну команду.“ Степа је искористио ту начелну
Путникову сагласност и одмах издао наређење за повлачење. Из преписке владиног
делегата при штабу Врховне команде Тихомира Поповића и председника владе Николе
Пашића види се да је Врховна команда била веома незадовољна тим поступком војводе
Степановића и да се чак дискутовало о његовом смењивању са дужности команданта 2.
армије. „Сазнао сам да постоје трвења и неслагања између Главног генералштаба и
војводе Степановића на штету јединства и успеха акције“ – каже се о томе у једној
депеши Николе Пашића регенту Александру. „Ако је то истина, неслагања и трвења се не
смеју трпети у овим судбоносним тренуцима. Стога Министарски савет моли да се учини
сходан предлог који ће уклонити неслагање и васпоставити јединство акције.“ Такав
предлог Врховна команда никада није учинила, па је легендарни командант српске 2.
армије остао на својој дужности све до завршетка првог светског рата.
Овде, међутим, ваља истаћи да одлука о напуштању Београда, која је донета због
повлачења Мишићеве армије на положаје код Горњег Милановца, а због које умало није
смењен са дужности један од најдаровитијих српских војсковођа, спада у ред
најзначајнијих одлука српске Врховне команде, које су довеле до најсјајније српске
победе у првом светском рату. Та одлука је навела генерала Поћорека на идеју да са 5.
армијом предузме обухватни маневар великог замаха. Наиме, пошто је после напуштања
Београда цео фронт српске војске био окренут према западу, Поћорек је одлучио да на
београдски правац пребаци целу 5. армију и снажним ударом сломи српско десно крило
на линији Варовница–Космај, а затим се великоморавским правцем обруши у позадину
српске војске и потуче је управо онако као што је Фридрих II потукао Аустријанце у
бици код Лојтена 1757. године. То би се вероватно и догодило да је војвода Путник био
неактиван као Карло Лотариншки код Лојтена. Мада су његове трупе биле озбиљно
проређене и преморене, стари војвода је био врло активан. Он је пажљиво пратио развој
оперативне ситуације, прибирао сопствене снаге и стрпљиво чекао погодан тренутак за
прелазак у општу противофанзиву, јер је био чврсто уверен да се само на тај начин може
постићи коренит преокрет. Поћорек није ни слутио да ће српска војска смоћи снаге да
предузме снажан напад на његово десно крило за време док 5. армија врши захођење на
београдски правац. Напротив, обавештен да је француска влада јавила свом посланику у
Софији „да су Срби на издисају“, он је био чврсто уверен да је тренутак коначног
тријумфа сасвим близу.
Аутори Лецтер-Крига истичу да је одлука команданта Балканске војске о рокирању
5. армије на београдски правац била подстакнута и жељом немачке Врховне команде да
се што пре отвори пролаз кроз североисточну Србију и преко Београда, Ниша и Софије
успостави веза с Турском, која је захтевала да јој се хитно дотури муниција.
За извођење овако великог обухватног маневра било је потребно време од 3–4 дана и
ново велико напрезање већ заморених и исцрпљених трупа, чији је борбени морал – због
жилавог отпора српских трупа, тешког терена, временских непогода, оскудице у храни и
муницији и појава оболевања – почео осетно да слаби. Изгладнели војници су напуштали
своје јединице у потрази за храном и склоништем у дугим јесењим ноћима, пуним влаге
и студени.
С друге стране, иако исцрпљена и преморена, српска војска је била веома активна.
Све ове елементе Поћорек није узео довољно у рачун када се одлучио да тежиште
операције пренесе на београдски правац.
Пошто су у време када су се српске трупе повукле на нове положаје корпуси
аустроугарске 5. армије вршили рокирање за извођење пројектованог маневра, настали
предах српска Врховна команда искористила је за сређивање. Стигла је и артиљеријска
муниција и „скопске ђачке чете“.
Већ после дводневног одмора у најзаморенијој, 1. армији, осетило се знатно
освежење. Команданти дивизија су извештавали да се осећа знатна промена у
расположењу трупа и да се на многим местима позади положаја ори песма и вије коло“.
Врховна команда је 1. децембра обавестила трупе о великим губицима и слабом
моралу аустроугарске војске. Истог дана, да би пресекла појаве недисциплине и нереда у
борби, издала је наредбу о кажњавању смрћу свих оних „који беже назад или покушавају
да се из борбе уклоне“.

Подаци о слабом моралу аустроугарске војске још више су учврстили Живојина
Мишића у уверењу да је управо наступио погодан тренутак за прелазак у општу
противофанзиву, па је настојао да убрза одлуку Врховне команде о преласку у напад.
Већ 1. децембра Мишић је издао јединицама 1. армије наредбу која се завршава
овим речима: „Овако тешко и жалосно стање код непријатеља ваља сада искористити,
нападати га свуда и на сваком месту, нигде му не дати мира ни станка, докле год га не
уништимо и истерамо из наше земље. Треба сада уложити све снаге, храброст и
пожртвовање, јер је настао згодан тренутак да тучемо непријатељске трупе разбацане по
нашој земљи“.*
* С. Милосављевић, н. ч. „Ратник“, св. VII–VIII, 1921, стр. 46–47.
После издавања ове наредбе Мишић је интензивно радио на непосредној припреми
напада. Појединачно је разговарао са сваким командантом дивизије, као и са
командантом Ужичке војске, која се налазила на левом армијском крилу.
Када су све припреме биле завршене, Мишић је 2. децембра обавестио Врховну
команду да ће 1. армија 3. децембра у 3 часа изјутра прећи у напад.
Пријатно изненађена одлуком команданта 1. армије, Врховна команда, која је и
сама сматрала да је наступио прави тренутак, издала је истог дана заповест за општу
противофанзиву. Та заповест гласи:
„Из саслушања многих непријатељских бегунаца види се да су код непријатеља
наступиле тешке прилике, и то како у погледу исхране и снабдевања, тако и у физичкој
исцрпљености његовој. Да би се искористио овај моменат слабости код непријатеља, а
морал и дух код наших трупа подигао
НАРЕЂУЈЕМ
да сутра, 20. новембра (3. децембра) све три армије и трупе Ужичке војске на левој
обали Западне Мораве енергично нападну непријатеља на својим фронтовима и принуде
га на повлачење.
Трупе Одбране Београда остају на својим положајима, обезбеђујући десни бок и
позадину 2. армије.
Односно почетком лапада, везе и узајамног потпомагања, команданти армија ће
ступити у споразум.
Војвода Р. Путник“*
* С. Милосављевић, н. ч. „Ратник“, св. VII–VIII, 1921, стр. 52
Тако је, управо у тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о
слому српске војске и када је командант аустроугарске 5. армије Либоријус Франк
припремао свечан улазак у Београд, отпочела велика рудничка противофанзива, која је
довела до најсјајније српске победе у првом светском рату. Њен иницијатор је био
командант 1. армије генерал Живојин Мишић. Почела је у тренутку кад је 5. армија због
рокирања на североисток била неколико дана ван дејства и када је 6. армија, иако је код
њених трупа наступило малаксање и клонулост, „почела да се преко мере истеже“ на
фронту I. армије и Ужичке војске.
Преласком у напад баш 3. децембра српска Врховна команда је остварила пуно
стратегијско изненађење и тиме стекла преимућство од пресудног значаја за коначан
исход битке.
Трећег децембра у 7 часова изјутра, после снажне артиљеријске припреме, главне
снаге српске војске устремиле су се на аустроугарску 6. армију. Носилац напада била је
1. армија.
Мишић је са све четири дивизије предузео енергичан напад на положаје
аустроугарског 16. корпуса и већ првог дана постигао значајне успехе. На централном
делу армијског фронта непријатељске снаге су одбачене у подножје масива Сувобор–
Рајац–Проструга. У руке 1. армије пала су три официра, 405 подофицира и војника,
четири брдске хаубице, један митраљез, хиљаду граната и већа количина другог ратног
материјала. Тога дана око 17 часова почели су у Горњи Милановац да пристижу први
заробљеници, што је изазвало велико одушевљење код заосталог и преплашеног градског
становништва.
Чим је примио извештаје о првим успесима, Мишић је почео да ради на новој
заповести, у којој на почетку истиче: „Крајњи циљ данашњих наших операција и
сутрашњих почетних операција јесте избијање армије на линију: Лалинци–Проструга–
Рајац–безимени вис северозападно од Шиљкове косе–Сувобор–Мујов гроб–Бабина
глава“, а затим прецизно износи задатке јединица. Кад је примио потпуније извештаје о
ситуацији, обавестио је Врховну команду о резултатима напада и мерама које је
предузео, скрећући у исто време пажњу на потребу ојачања 1. армије, с обзиром на њену
деликатну улогу у започетој офанзиви. На крају је позвао команданта Ужичке војске
(напад Ужичке војске био је задржан снажним непријатељским отпором), генерала
Вукомана Арачића и бодрио га речима: „Не дај се, Вуле, жив у руке!“*
* С. Милосављевић, н. ч. „Ратник“, св. VII–VIII, 1921, стр. 59–60
Сутрадан, 4. децембра, све јединице 1. армије продужиле су напад. Међутим,
наступање Дринске дивизије на десном армијском крилу било је укочено бочним
нападом једне дивизије из 15. корпуса. Ангажовањем армијске резерве Мишић је
паралисао овај напад и, настављајући офанзиву, набацио непријатеља на сувоборски
гребен. Врховна команда је тога дана ојачала 1. армију једним пешадијским пуком првог
позива, а пристигло је и 630 обвезника из Македоније, којима су сутрадан попуњене
Моравска и Дунавска дивизија II позива. По пријему извештаја из јединица Мишић се
захвалио сваком команданту дивизије појединачно на великом залагању, подстичући их
на нова прегнућа.
На другој страни, генерал Поћорек је, обавештен о рђавом развоју ситуације на
фронту 16. корпуса, наредио команданту 5. армије да продужи незадрживо надирање
према југу ради удара у десно крило и бок српске војске на линији Варовница–Космај.
„За царско-краљевске борбене снаге“, кажу аутори Лецтер-Крига „радило се сада о томе
да ли ће се 16. корпус моћи тако дуго одржати док се, у склопу укупног тока битке код
Аранђеловца, не буде осетио удар 5. армије. Али, губитак драгоценог времена
проузрокован маршем Комбинованог корпуса према Београду није се могао више
надокнадити.“ У ствари, активност српске војске и њеног командовања није допустила
команданту аустроугарске Балканске војске да надокнади изгубљено време. Руководећи
се девизом да поколебаном и збуњеном непријатељу не треба дозволити да се освести,
прибере, прикупи и уреди, Мишић је наредио својим дивизијама да наставе енергично
надирање и на леђима разбијених аустроутарских трупа избију, у току 5. децембра, на
Сувоборску греду.
Поступајући по том наређењу, све дивизије 1. армије наставиле су 5. децембра у
раним јутарњим часовима незадрживо надирање и, уз снажну подршку артиљеријске
ватре, сломиле непријатељев отпор на центру и левом крилу, овладале гребеном
Проструга–Рајац и створиле повољне услове за продор у дубоку позадину аустроугарског
16. и 15. корпуса, тј. за проширење тактичког пробоја непријатељевог фронта у
оперативно-стратегијски успех. Поражене трупе аустроутарског 16. корпуса повлачиле
су се у нереду остављајући за собом пушке, топове, каре, муницију, храну и гомиле
другог ратног материјала. Мишићеве јединице су их енергично гониле без обзира на
умор, глад и свакојаке оскудице.
Први извештаји о заузимању Сувоборске греде стигли су у штаб српске 1. армије
управо у гренутку кад су Путник и Мишић телефоном разговарали о ситуацији на
бојишту. Будући да је наступање суседних армија било задржано снажним
непријатељевим отпором, Путник је препоручио команданту 1. армије „већу опрезност у
гоњењу непријатеља“ и захтевао да се главне снаге 1. армије задрже на Сувоборској
греди док се не рашчисти ситуација код 3. армије и Ужичке војске. У духу тога захтева,
Мишић је наредио командантима дивизија да, по избијању на планинску вододелницу,
своје јединице прикупе, одморе и припреме за даље наступање, и на крају посебно
подвукао: „Постепено ојачавајте гонеће одреде како би покрети главнине били лакши,
што ће вероватно бити сутра зором. Похваљујем досадашње успехе, сложност и
узајамност команданата. О времену покрета главнине, саобразно приликама, радо бих
чуо ваше мишљење“.
Упркос овом наређењу, командант Дунавске дивизије I позива пуковник Миливоје
Анђелковић-Кајафа није задржао своје пукове на вододелници, већ је, на сопствену
иницијативу, предузео енергично гоњење деморалисаног непријатеља и до 23 часа избио
пред његов положај на линији Баћинац–Руда, уклинивши се дубоко у одступни поредак
аустроугарског 16. корпуса. Мишић је не само одобрио него и похвалио поступак овог
одважног команданта.
Извештавајући Врховну команду о великом успеху који је током 5. децембра
постигла његова армија, генерал Мишић, поред осталог, каже: „Пробијањем центра
непријатељског фронта постигнут је стратегијски успех. Потиснут са главне планинске
греде, непријатељ је изгубио моћан ослонац свог рада, а његове трупе у долини Колубаре
и Западне Мораве – раздвојене сада пространим тереном и нашим снагама – остале су
без непосредне везе и узајамног потпомагања.“*
* С. Милосављевић, н. ч. „Ратник“, св. VII–VIII, 1921, стр. 68–69
Трећег дана офанзиве 1. армија је заробила шест официра и 1.800 војника.
Заплењене су велике количине оружја, муниције, хране, и разног другог материјала.
До тога времена суседне армије и Ужичка војска нису постигле значајније резултате.
Друга армија, која је из одбране прешла у напад, водила је огорчене борбе са јединицама
13. корпуса око Кременице, али није успела да је заузме. Трећа армија није могла да
потисне трупе аустроугарског 15. корпуса са огранака Рудника, чак ни онда кад је овај
корпус упутио једну дивизију против 1. армије. Ужичка војска је нашила на јак отпор и
претрпела осетне губитке. Па ипак, мада нису успеле да пробију непријатељски фронт,
суседне армије су везале јаке непријатељске снаге и омогућиле 1. армији да изврши
пробој.
Велика победа Мишићеве армије све се више ширила и преносила и на суседне
армије. Предузимајући гоњење побеђеног непријатеља, Мишићева армија је у току 6.
децембра избила на линију Гукоши–Медник–Баћинац–Маљен. Одмах по избијању на
линију Баћинац–Руда, Дунавска дивизија је иницијативно продужила гоњење у правцу
Мионице, где је унела праву панику у позадину 15. корпуса, који је водио борбе са 3.
армијом на десној обали Љига.
Бекство непријатеља испред центра 1. армије одавало је слику потпуног растројства.
Па ипак, због нејасне ситуације код Ужичке војске, Мишић је одлучио да на линији
Гукоши–Маљен задржи армију, а „гонећим деловима да изврши јачи притисак против
непријатељских снага ангажованих према 3. армији“. Тога дана 1. армија је заробила 19
официра и 1.300 војника, запленила шест брдских хаубица, четири пољска топа, 30
товарних коња и велике количине другог материјала.
Генерал Поћорек је тек 6. децембра, после пријема телеграфског извештаја од
генерала Вурма о лошем развоју ситуације на фронту 16. корпуса, схватио да је овај
корпус, у ствари, поражен, па је наредио повлачење 6. армије на леву обалу Колубаре и
форсирао напад 5. армије на српско десно крило. Али, велики обухватни маневар ове
армије, од кога је аустроугарско командовање очекивало коначно решење колубарске
битке у своју корист, каснио је већ пуна три дана, а за то време српска војска је преотела
оперативну иницијативу: аустроугарски 16. корпус је већ био сломљен и растројен, а 15.
и 13. корпус озбиљно пољуљани. То је омогућило српској Врховној команди да на време
упути Тимочку дивизију I позива из 2. армије у помоћ Одбрани Београда. Због
неочекиваног почетка српске против-офанзиве и пораза 16. корпуса, јединице 5. армије
нису једновремено ступиле у дејство, већ су увођене у борбу сукцесивно, по времену
пристизања, што је, разуме се, умањило њихову ударну моћ. И поред тога што је генерал
Поћорек непрестано инсистирао да се убрза покрет Комбинованог корпуса, који је
представљао главну ударну снагу 5. армије (с ојачањем је имао 60 пешадијских
батаљона), дугачке колоне овога корпуса заглибиле су се по уским и раскаљаним
путевима и изгубиле много више времена него што је било предвиђено; тек 5. децембра
увече јединице овог корпуса стигле су, физички јако исцрпљене, пред српске положаје
на линији Варовница–Космај. Услед тога, њихов напад, који је предузет сутрадан изјутра,
развијао се млитаво и споро; чак им није пошло за руком да заузму слабо поседнуте
српске предстражне положаје.

Тек 8. децембра Комбиновани корпус је предузео енергичан напад на српско десно
крило, где су се распламсале огорчене борбе. У току дана аустроугарске трупе су
предузеле неколико узастопних јуриша на српске положаје у рејону Варовнице, али су
сви ти јуриши одбијени добро организованом ватром српских трећепозиваца. Стога је
предузет силовит ноћни јуриш, али се и он завршио без резултата. О томе су аутори
Лецтер-Крига, између осталог, забележили: „Наређени јуриш на вис Варовницу није
успео, а изазвао је велике жртве. Командант дивизије мора да је био испуњен горчином
што је од њега захтевано ово крајње напрезање снага; јер је, на поднети извештај
команданту корпуса, добио телеграфски одговор: Све је било узалуд, више се немојте
напрезати, морамо се повлачити, заповест следи.“
Док се ситуација на Варовници повољно развијала за српску војску, на Космају су
знатно надмоћније аустроугарске снаге пробиле фронт Одбране Београда, овладале
целим планинским масивом и опасно угрозиле десни бок и позадину Обреновачког
одреда и 2. армије. Пошто није располагала стратегијском резервом којом би могла
успешно парирати овај непријатељев маневар, српска Врховна команда је била
принуђена да са фронта 2. армије извуче још једну дивизију ради појачавања северног
фронта. Убрзо се, међутим, показало да то није било потребно, јер је Одбрана Београда,
чим су јој приспела раније упућена појачања, предузела енергичан противнапад и, после
огорчене борбе прса у прса, повратила изгубљене положаје. Непријатељске снаге су се у
нереду сјуриле у подножје Космаја, остављајући на његовом темену око 1.000 лешева и
преко 1.000 заробљеника. На тај начин је покушај аустроугарске 5. армије да снажним
ударом у десно раме српског одбрамбеног фронта цео тај фронт „савије у ролну“
дефинитивно пропао.
За време највеће кризе на Космају Живко Павловић је позвао телефоном Живојина
Мишића и узбуђеним гласом му саопштио да је „ситуација врло озбиљна“. Мишић му је
кроз смех одговорио да су то „последњи трзаји болесника на самртничкој постељи“.
Спуштајући слушалицу, Мишић се обратио пуковнику Хаџићу речима:
– Ја сам уверен да се Живко без разлога уплашио.*
* С. Милосављевић, н. ч. „Ратник“, св. VII–VIII, 1921, стр. 83
И заиста, у то време пораз аустроугарске 6. армије узимао је све веће размере. У
зору 7. децембра све дивизије 1. армије продужиле су гоњење непријатеља, који се на
целом фронту у нереду повлачи.
У раним јутарњим часовима Дунавска дивизија II позива заузела је Маљен и
пресекла пут Ужице–Ваљево, док је Дунавска I позива неуморно гонила непријатеља
према Ваљеву. На десном армијском крилу Дринска дивизија I позива је избила на десну
обалу Љига, коју је непријатељ нагло напуштао и у гомилама бежао према Мионици.
„Око Гукошког моста и свуда по друму око Гукоша ка селу Топлици“ – пише учесник у
овим борбама Светислав Милосављевић – „трупе Дринске дивизије првог позива
наилазиле су на трагове расула... Изврнути аутомобили, поломљени фијакери и кола,
поубијани коњи, читаве колоне топова, кара и разних комора, разбацане пушке,
муниција и алат...“ Само на овом правцу у току дана заробљено је 2.500 војника и
заплењене велике количине ратног материјала.
Пошто је ноћу између 7. и 8. децембра добио извештај да је непријатељ напустио
Ваљево, Мишић је одмах наредио Дунавској дивизији I позива да га заузме. У освит 8.
децембра предњи делови ове дивизије упали су у Ваљево, али се непријатељ брзо
прибрао и потиснуо их из града. Међутим, три дивизије 1. армије незадрживо су
продирале према Ваљеву, у које је после подне ушла претходница Дунавске дивизије I
позива.
Тога дана трупама 1. армије саопштена је наредба у којој се, између осталог, каже:
„Необично усхићени и обрадовани јуначким подвизима 1. армије при њеном
снажном налету на непријатеља са положаја испред Горњег Милановца, са окомака
Рудника и уз окомке Сувобора, којом је приликом, поред осталог, одбрањен и Горњи
Милановац од намераване најезде охолог непријатеља, председништво града Горњег
Милановца за ова херојска дела 1. армије почаствовало је вашег команданта армије
избором за почасног грађанина града Горњег Милановца. Са највећим поносом, у име 1.
армије, примио сам ову њихову жељу која је у исто време и похвала за јунаке 1. армије.
Саопштавајући горње свим командантима 1. армије, похваљујући ваша јуначка дела,
узвикујем: да живи победоносна Прва армија!
Командант 1. армије
ђенерал Ж. Р. Мишић“.*
* С. Милосављевић, н. ч. „Ратник“, св. VII–VIII, 1921, стр. 83
У току 8. децембра 1. армија је заробила шест официра и 1.400 аустроугарских
војника.
Прва армија је дејствовала без предаха. Њен командант Живојин Мишић је, издајући
заповести командантима дивизија, истицао: „Јаким ударцем збунити непријатеља, а
после му не дати времена да се освести и прибере, да се прикупи и уреди“.* После
огорчених борби 1. армија је 9. децембра сломила последњи отпор 16. корпуса на
положајима северно од Ваљева и принудила га на неуредно повлачење према Шапцу,
Лозници и Пецкој.
* М. Павловић, н. д. стр. 40.
Петнаести корпус аустроутарске 6. армије успешно је одолевао нападима српске 3.
армије све до 6. децембра. Међутим, пошто му је 1. армија својим продором опасно
угрозила бок и позадину, 6. децембра је предузео повлачење на леву обалу Љига. Трећа
армија је прешла у гоњење и просто сатирала непријатељске јединице. Само један
батаљон 6. прекобројног пука, који је у свом састааву имао свега 232 војника, неопажено
се провукао ноћу 6/7. децембра између непријатељских заштитница, прешао на леву
обалу Љига и у селу Цветановцима изненада напао један непријатељски пук и том
приликом заробио 1.600 непријатељских војника и запленио велике количине оружја,
муниције и друге ратне опреме. Панику коју је ова смела акција изазвала у редовима
непријатеља искористила је сутрадан главнина 6. пука и гонећи одреди Моравске II и
Дринске II позива и заробили шест хиљада непријатељских војника. Заплењено је 45
топова и веће количине другог ратног материјала.
Пораз и неуредно повлачење 15. корпуса повукли су и десно крило 13. корпуса 6.
армије. Тада је и српска 2. армија прешла у напад и у току 8. децембра нанела тежак
пораз 13. корпусу на мостобрану код Човке и Лазаревца.
Због пораза 16. корпуса аустроугарска 18. дивизија пребачена је ноћу између 5. и 6.
децембра у рејон Ваљева. То је омогућило Ужичкој војсци да, гонећи две аустроугарске
брдске бригаде, брзо избије на Дрину.
Схвативпш да је битка коначно изгубљена, командант аустроутарске Балканске
војске Оскар Поћорек наредио је 8. децембра да се 15. и 16. корпуси повуку ка Шапцу, а
да 13. корпус одступи преко Обреновца и уђе у састав 5. армије, која је имала да поседне
и брани раљске положаје, који би доцније послужили као основица за нове офанзивне
операције. У једној депеши упућеној 9. децембра увече шефу дворске канцеларије
генералу Болфрасу, Поћорек је отворено и без увијања признао да је повлачење
Балканске војске осетан и снажан шамар. „Међутим“, каже даље он, „ако високо
задржимо главу, ми ћемо га моћи на добро обрнути.“
И овога пута је војвода Путник, чији је војнички таленат дошао до пуног изражаја у
завршној фази битке, помрсио рачуне генерала Поћорека. Чим је потукао 6. армију, он
је тежиште операције пренео на београдски правац против 5. армије, ангажујући према
њој 2. и 3. армију и трупе Одбране Београда. Будући да није имао довољно снаге за
предузимање офанзиве на целом фронту, Путник је одлучио да главне снаге 1. армије
задржи у рејону Ваљева ради заштите левог бока и позадине снага ангажованих на
београдском правцу. Сматрајући да ће тај задатак најбоље извршити ако протера
заостале трупе аустро-угарске 6. армије преко Дрине и Саве, Мишић је наставио гоњење
поражених трупа ове армије, које су се ужурбано повлачиле. На њихову несрећу, време
је ојужило и путеви су се претворили у густа блатишта, закрчена угинулом стоком,
изнемоглим и попадалим војницима и гомилама разног ратног материјала. О томе Ј.
Станојевић пише:
„Од Колубаре до Шапца пред победоносним трупама српске 1. армије искрсавале су
трагичне слике Наполеоновог одступања из Русије 1812. године. Дуж пута су немоћно
лежале стотине попадалих изнемоглих војника, а разривени друмови били су закрчени
хиљадама липсалих коња, преврнутих кола, заглављених топова, чије су чељусти
жалосно стрчале у небо...“
Остаци поражене 6. армије стигли су 12. децембра у Шабац и у току ноћи се
пребацили преко Саве у Срем.
На десном крилу 2. и 3. армија и трупе Одбране Београда предузеле су 11. децембра
енергичан напад на поколебану аустроугарску 5. армију и већ тога дана пробиле њен
фронт на Пајшуми и на тај начин осујетиле намеру генерала Поћорека да задржи
простор јужно од Београда, који би му доцније послужио као ослонац за нове офанзивне
операције. Српска Врховна команда је инсистирала да се офанзива према Београду
изводи убрзаним ритмом и у том циљу издала 11. децембра увече директиву која гласи:
„Према садашњој ситуацији, потребно је да вашу нападну акцију убрзате што је
могуће више, те да се непријатељу не да времена да Београд добро утврди и привуче
појачања. У противном, требаће нам много жртава и времена да Београд заузмемо. Сем
тога, прилике се могу променити на нашу штету.“
У духу те директиве, српске трупе су 12. децембра изјутра наставиле енергичан
напад на целом фронту. Силовитим јуришем трупе 2. армије заузеле су непријатељеве
положаје на Градцу и Таламбасу и принудиле 9. и 21. дивизију аустроутарског 8. корпуса
на ужурбано повлачење. Сви покушаји команданта Комбинованог корпуса да
противнападом поврати те положаје претрпели су неуспех. Око 17,30 часова трупе 2.
армије заузеле су и Парцански вис, топографски чвор целог земљишног комплекса
између Авале и Космаја. За то време 3. армија је сломила отпор аустроугарске 9.
дивизије на положајима код Конатице и Степојевца и одбацила је према Мељаку. Мада
су се његове снаге и даље упорно браниле на линији Липа–Крајкова бара, генерал Франк
је, због продора српске 2. армије на Парцански вис, наредио (12. децембра увече) опште
повлачење 5. армије на линији Остружница – Цветков гроб – Авала – Мостине. Међутим,
поколебане трупе ове армије нису успеле да стабилизују одбрану на тој линији, већ су
(око 15 часова) предузеле повлачење на београдски мостобран, јер су, изложене
концентричним ударима главних снага српске војске, претрпеле огромне губитке. Према
извештају команданта 5. армије од 13. децембра, та армија је спала на свега 40.000
преморених бораца. Забринута за њену судбину и за „безбедност домовинског подручја“,
аустроугарска Врховна команда је 13. децембра увече упутила телеграм генералу
Поћореку, у коме се каже: „Да би се предупредио потпуни пораз на јужном војишту,
безусловно се мора избећи неуспех 5. армије.“. Упркос томе, 5. армија је и даље
задржана на београдском мостобрану, где су се сутрадан, 14. децембра, наставиле
жестоке борбе.
Пратећи из Земуна ток тих борби, генерал Поћорек се неко време колебао да ли и
даље да остане при ранијој одлуци да се Београд брани по сваку цену, или да нареди
повлачење 5. армије на линију Рума – Бановци. Тек када му је генерал Франк
телефонирао да је ситуација крајње критична и да је даља одбрана Београда сасвим
искључена, одлучио се да изда заповест за повлачење. Искористивши дугу зимску ноћ и
неактивност преморених српских трупа, јединице 5. армије успеле су да се несметано
пребаце преко Саве у Срем. Тачно у 10,45 часова непријатељ је бацио у ваздух мостове
на Сави. Снажна експлозија означила је неславан крај аустроугарског похода на Србију
1914. године.
Избијањем 1. армије и Ужичке војске на обале Дрине и Саве и ослобођењем
Београда 15. децембра 1914. после великих победа на Сувобору, Овчару и Каблару,
Руднику и Космају, победоносно је завршена колубарска битка, у којој је српска војска
заробила 323 официра и 43.000 подофицира и војника и запленила: 142 артиљеријска
оруђа разног калибра, 29 лафета, 386 кара, 70 митраљеза, 60.000 пушака, 2 авиона, 5
аутомобила, 37 специјалних санитетских кола, 3.500 кола са муницијом, пионирским и
другим материјалом, 52 пољске пекарнице, 45 кухиња, 4.000 коња и велике количине
хране.*
* В. Велики рат Србије, књ. VI и VII; М. Раденковић, н. д., стр. 221–457; С. Милосављевић, н. ч.,
„Ратник“, св. VII и VIII, Ј. Станојевић, н. д. стр. 73–84.
Врховна команда је 15. децембра могла констатовати да на територији Србије нема
више ниједног непријатељског војника, сем ратних заробљеника.
Ова, највећа победа српске војске у првом светском рату извојевана је захваљујући
беспримерној храбрости, пожртвовању и издржљивости српских војника и официра који
су, бранећи своју нападнуту отаџбину, полуголи, боси, гладни, преморени и слабо
наоружани, после неравних четворомесечних борби, задали поражавајући ударац
хабсбуршкој монархији, од кога се она никада више није могла сасвим опоравити.
Битка је извојевана захваљујући и мајсторском руковођењу српског командовања –
Путника, Мишића и других. Најзначајнију улогу у овој бици одиграла је, без сваке
сумње, 1. армија и њен командант Живојин Мишић, који је за то, три дана по завршетку
битке, добио чин војводе.
На другој страни, и Поћорек и Франк били су пензионисани. Целокупна европска
штампа писала је о великој српској победи, а посебно о војводи Мишићу.
Најеминентнији војни стручњаци високо су оценили рад српског командовања у овој
првој години великог рата. По речима француског маршала Жофра, који је руководио
битком на Марни, „деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени сигурним
просуђивањем са слободом духа и снагом, који испољавају мајсторство српског
командовања – заслужују сјајно место у нашим стратегијским студијама“.*
* Lieutenant – colonel Desmazes et Commandant Naoumovitch, Les victories Serbes en 1914, Préface de
Maréchal Joffre, Paris 1928.

Битке на Церу и Колубари уврштене су у програме војних академија и изван Европе.
На другој страни, неславан исход похода на Србију 1914, године „имао је
поражавајуће дејство на хабсбуршку монархију“, кажу аутори Лецтер-Крига, „и то је
било тим болније за Врховну команду војске што је управо у то време руски парни ваљак
био принуђен да се котура назад, чиме је, дакле, био испуњен један од услова за
придобијање Бугарске. О хитном ослобођењу снага за северно ратиште, после
претрпљеног пораза (у Србији), није могло бити ни говора. Штавише, постојала је
бојазан да ће се, ради заштите Мађарске од напада из Србије, морати одвојити један део
снага за попуну Поћорекових армија, које су биле тешко погођене. Врховни командант
војске надвојвода Фридрих упутио је 14. децембра престолонаследника надвојводу Карла
с једним писмом у Беч, како би од цара издејствовао одобрење да потпуковник Пурчер и
један представник царске војне канцеларије размотре стање балканских борбених снага“.
То стање је доиста било поражавајуће: у току 1914. године Аустро-Угарска је на српском
и црногорском фронту, према службеним подацима, изгубила 7.592 официра и 266.212
војника и подофицира избачених из строја.*
* Österreich – Ungarns Letzter Krieg 1914–1918, Bd. I Wien 1931, стр. 759–760.
И Србија је своје велике победе на Церу и Колубари платила огромним људским
жртвама. У току ратне 1914. године избачено је из строја 2.110 официра, 8.074
подофицира и 153.373 војника.* Иза непријатељске најезде остала су разорена и
опустошена многа насеља и масовни злочини које је агресор починио над немоћним
становништвом Мачве, Подриња, Колубаре, Тамнаве, Посавине и Београда. Сем тога,
хиљаде лешева рђаво или никако закопаних проузроковали су, чим је време отоплило,
разне епидемије – тифус, шарлах, дизентерију и колеру. Санитетска служба била је
немоћна па је тражена помоћ од савезника. И поред те помоћи, која је убрзо стигла, и
других мера, жртве тифуса пеле су се на више десетина хиљада и десетковале српске
оперативне јединице, смањујући осетно не само њихово бројно стање, већ и њихову
борбену вредност. Услед тога су доиста „ловорови венци славних победа више китили
гробове победилаца него ли чела срећно преживелих“.**
* М. Ђуришић, н. д., стр. 390.
** В. Стојановић др Владимир, Историја српског војног санитета – наше ратно санитетско искуство,
Београд 1925; С. Скоко, П. Опачић, н. д., стр. 413–467.
Ратна 1915. година
Година 1915. бiла је најтежа ратна година за српску војску, па, разуме се, и за њене
команданте, у првом реду због маћехинског односа савезника према њима.
Силе Антанте нису показале разумевање ни за крајње исцрпљену, ратом и болестима
десетковану српску војску, ни за велике могућности које су, њеним победама, створене у
југоисточној Европи. Ангажовањем јаких савезничких снага на Балкану почетком 1915.
године и њиховим упућивањем кроз Панонску низију према Будимпешти и Бечу било је
могуће брзо тући деморалисану аустроугарску војску, привући на страну Антанте
неутралне балканске државе Румунију, Бугарску и Грчку и знатно убрзати крај рата.
Међутим, владе и врховне команде Велике Британије и Франcуске одлучиле су да у
1915. години усмере главне напоре на развијање ратне производње и јачање својих
оружаних снага и да на балканском ратишту предузму галипољску операцију, од које су
очекивале крупне војничке и политичке резултате – у првом реду успостављање најкраће
везе с Русијом. Руска Врховна команда планирала је општу офанзиву према Берлину,
преко источне Пруске и Карпата, док је италијанска Врховна команда планирала да
предузме офанзиву са Соче у правцу Горице и Љубљане. Као што се види, силе Антанте
су у својим плановима потпуно запоставиле српско-црногорско ратиште. Штавише,
захтевале су да српска војска предузме офанзиву кроз Срем и северну Босну, како би
олакшала пројектовану руску и италијанску офанзиву.
У тежњи да избегну исцрпљујући позицијски рат, Централне силе су планирале да,
ангажовањем новоформираних стратегијских резерви на источном фронту, снажном
офанзивом одбаце руску војску што даље на исток, а потом да део снага с овог фронта
пребаце на Балкан, разбију српску и црногорску војску, увуку Бугарску у рат против
Србије и преко ње успоставе непосредну везу с Турском. У духу те одлуке, удружене
немачке и аустроутарске снаге предузеле су у пролеће 1915. велику офанзиву на
источном фронту и одбациле руску војску чак до Припјата. Успех који је постигла
немачка војска на источном фронту омогућио је Фердинанду Кобургу да сломи отпор
опозиције у Бугарској и приђе Централним силама. Трећег септембра 1915. потписан је
турско-бугарски споразум, а 6. септембра у немачком главном штабу у Плесу војни
експерти донели су одлуку о координираном нападу Немачке, Аустро-Угарске и
Бугарске на Србију и Црну Гору. У нападу је имало да учествује око пола милиона
војника и 1.656 артиљеријских оруђа, под општом командом фелдмаршала Аугуста фон
Макензена, који је 16. септембра добио од немачког цара Виљема II задатак, који гласи:
„Српску војску одлучно поразити и успоставити и одржавати везу преко Београда и
Софије с Цариградом.“*
* Der Weltkrieg 1914–1918, књ. IX, стр. 201.
Заједничким операцијским планом, који је израђен у Плесу, било је предвиђено да
аустроугарске, немачке и бугарске снаге, концентричним дејством са севера, истока и
запада, окруже и униште српску војску, а потом принуде Црну Гору на капитулацију.*
* Вид. Милан Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Београд 1954, стр. 99–130.
У таквој ситуацији, препуштена сама себи, српска Врховна команда је оддучила да
главним снагама успорава надирање немачких, аустријских и бугарских снага у Србију
до пристизања обећане савезничке помоћи, а помоћним снагама да обезбеди држање
долине Вардара и везу са савезницима који су се, после неуспеха дарданелске
експедиције, почели искрцавати у Солуну. За реализацију ове одлуке српска Врховна
команда могла је да рачуна само на непосредну помоћ црногорске војске.
Концентрација и стратегијски развој српске војске извршени су овако:
– Прва армија (48.895 људи и 120 топова), војводе Живојина Мишића, била је
развијена на граничном фронту од Остружнице до ушћа Лима у Дрину;
– трупе Одбране Београда (13.360 људи и 76 топова), којима је командовао генерал
Михаило Живковић, држале су положаје на Сави и Дунаву, од Гроцке до Остружнице;
– Трећа армија (29.600 људи и 118 топова), генерала Павла Јуришића Штурма,
налазила се на десној обали Дунава, од ушћа Бољетинске реке до Гроцке;
– Крајински одред (8.000 људи и 47 топова), под командом пуковника Драгутина
Димитријевића, држао је положаје на десној обали Дунава, од ушћа Тимока до
Бољетинске реке;
– Тимочка војска (39.000 људи и 76 топова), генерала Илије Гојковића, посела је
гранични фронт према Бугарској, од ушћа Тимока до планине Миџора;
– Друга армија (45.000 људи и 136 топова), војводе Степе Степановића, била је
развијена на граничном фронту према Бугарској, од планине Миџора до превоја
Дашчани кладенац;
– Власински одред (9.976 људи и 14 топова), под командом пуковника Милована
Плазине, налазио се на власинском делу граничног фронта, од Градешке реке до
Патарице;
– трупе Нових области (41.250 људи и 78 топова), којима је командовао генерал
Дамјан Поповић, биле су груписане делом према Бугарској, а делом према Албанији;
– стратегијска резерва Врховне команде (Тимочка дивизија II позива – 11.368 људи
и 20 топова) била је прикупљена у рејону села Сопота.
Укупна јачина српске оперативне војске износила је, дакле, 246.449 људи и 685
топова.*
* М. Зеленика, н. д., стр. 131–143; Велики рат Србије, књ. IX, стр. 15–21.
Напад аустроугарских и немачких снага на Београд почео је 6. октобра, око 14
часова, снажном артиљеријском припремом која је вршена са 390 топова; само на уже
подручје Београда сручено је до пада мрака 30.000 артиљеријских граната разних
калибара, међу којима и тешких мерзера калибра 420 милиметара. Цео град је био
обавијен димом и пламеном, а поједина предграђа буквално сравњена са земљом.
Страдало је мноштво незаштићеног становништва и знатан број бораца на положајима уз
Дунав и Саву.
У раним јутарњим часовима 7. октобра отиснули су се први таласи непријатељеве
пешадије са левих обала Саве и Дунава према Ади Циганлији и Калемегдану, али је већи
број понтона, погођен прецизном ватром бранилаца, нестао с људством у таласима ових
река. У извештају команде аустроугарског 8. корпуса о томе се, између осталог, каже:
„Више понтона је потопљено пре но што су стигли до острва (Аде Циганлије). Неки су
наишли на мине и нестали у таласима Саве. Људство у многим понтонима било је
онеспособљено за борбу митраљеском ватром и ручним бомбама пре него што је доспело
на копно. После искрцавања јединице су морале да непријатељу, скривеном у густом
џбуњу, огорченом борбом вођеном прса у прса, отимају сваки корак острва.“
У тим огорченим борбама на обалама Саве и Дунава масовно је учествовало и
градско становништво. Старци, жене и деца „узимали су пушке од изгинулих војника и
борили се с пожртвовањем достојним дивљења“. Због жилавог отпора бранилаца и


великих губитака које су претрпеле његове трупе командант аустроугарског 8. корпуса
био је принуђен да привремено обустави форсирање Дунава. Мада је било очигледно да
је непријатељ вишеструко надмоћнији, команда Одбране Београда је наредила својим
јединицама да одсудно бране град. И Врховна команда је захтевала да се Београд упорно
брани. Пошто није располагала другим снагама, упутила је своју стратегијску резерву
(Тимочку дивизију II позива) ка Београду, ставила је под команду команданта Одбране
Београда, коме је издала следеће наређење: „Енергично настојте да се пребацивање
непријатеља преко Саве и Дунава спречи, а већ пребачени делови што пре униште.“
У духу тог наређења, Комбиновани одред (7. пук II позива, два батаљона 10.
кадровског пука, Сремски добровољачки одред и одред жандарма), под командом
пуковника Душана Туфегџића, предузео је, пре него што су приспела упућена појачања,
енергичан противнапад на непријатељев мостобран и, после неколико узастопних
јуриша, успео да поврати део железничког насипа и сабије непријатеља уза саму обалу
Дунава. Међутим, у одсудном тренутку уведена су у борбу четири аустроугарска
монитора, који су засули фланкирном ватром српске стрељачке стројеве. У исто време
непријатељева артиљерија неутралисала је српске батерије на Калемегдану и Великом
Врачару, па се Одбрана Београда нашла у изузетно тешкој ситуацији: све њене резерве
биле су ангажоване, појачања нису пристизала, а губици су застрашујуће расли. Па ипак,
уместо повлачења, њене трупе су предузеле нови очајнички противнапад, коме је
претходила чувена заповест мајора Драгутина Гавриловића, која гласи:
„Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети
вашим бомбама и бајонетама – образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук
је жртвован за част отаџбине и Београда. Ви немате више да се бринете за ваше животе,
који више не постоје... зато напред у славу!... Живео Београд!“
Подстакнути овим речима, његови борци су, презирући смрт, силовито кренули у
нови јуриш, али, иако је већина њих положила животе за част отаџбине и Београда, нису
успели да спрече већ започето продирање огромно надмоћнијих непријатељевих снага
од Дунава према граду. Ипак, драматичне борбе за Београд настављене су и у току ноћи.
Непријатељ је ужурбано пребацивао трупе преко Саве и Дунава, али је при томе трпео
велике губитке: потопљено је или онеспособљено за употребу више од 50 понтона.
Осмог октобра изјутра аустроутарске и немачке снаге су предузеле енергичан напад
на целом фронту, али се Одбрана Београда грчевито бранила. Наступање 8. корпуса
укочено је све до пред мрак, односно све док артиљерија, уз садејство монитора с
Дунава, није неутралисала већину српских артиљеријских оруђа и митраљеских гнезда
на том делу фронта. После више узастопних јуриша непријатељ је заузео Баново брдо,
Чукарицу и Топчидерско брдо, пробио фронт Одбране Београда и практично решио
судбину града. Јер, повлачењем са обала Саве и Дунава, српске трупе су изгубиле најјачи
ослонац, на коме – због близине српских и аустро-немачких положаја – није могла да
дође до пуног изражаја убитачна ватра противничке артиљерије. Упркос томе, оштре
борбе око Београда вођене су све до 16. октобра увече, када су се трупе Одбране
Београда повукле на линију Крајкова бара–Ковиона–Парцански вис–Пајшума. Мада су,
после неравних десетодневних борби, морале да напусте свој вољени град, трупе
Одбране Београда су – како с разлогом истиче М. Лазаревић – „својим жилавим отпором
сачувале част своје војске и целе нације“. У борбама за Београд аустроугарске и немачке
трупе су изгубиле преко 10.000 људи. И српски губици били су тешки: избачено је из
строја преко 5.000 бораца, док је број настрадалог становништва био још већи.
После завршетка првог светског рата Београд је, у знак признања за херојски отпор
агресору током тога рата, одликован највећим француским одликовањем – Крстом
легије части и чехословачким Ратним крстом.*
* Види: Зборник агоније Београда у светском рату, Београд 1931.
Српска 1. армија (Дринска II, Моравска II и Дунавска II, Соколска бригада и Ужички
одред – укупно 58 батаљона и 118 топова), под командом војводе Мишића, била је
распоређена на обалама Саве и Дрине од Остружнице до ушћа Лима у Дрину. Дужина
њеног фронта износила је око 300 километара у правој линији. Командант армије добио
је од Врховне команде 3. октобра наређење у коме се, између осталог, каже: „Ваш је
задатак да на датом граничном фронту погодним распоредом армије, с обзиром на
груписање и намере непријатеља, будете у могућности да благовремено спречите његов
намеравани прелаз на десну обалу Саве и Дрине.“*
* Велики рат Србије, к. IX, стр. 21.
Према 1. армији непријатељ је груписао следеће снаге: 62. самосталну
аустроугарску дивизију код Вишеграда (ова дивизија имала је задатак да наступа
правцем Вишеград–Ужице); групу генерала Штрајта код Зворника и Бијељине (имала је
задатак да демонстрира прелаз Дрине између Зворника и Бијељине); групу генерала
Сорсића код Сремске Митровице (ова група је добила задатак да врши демонстративан
прелаз Саве код села Јарка) и 19. аустроугарски корпус код села Купинова и Бољевца
(задатак овог корпуса био је да форсира реку Саву и веже снаге српске 1. армије).
Укупна јачина ових снага износила је 65 батаљона, 4 ескадрона, 12 техничких чета и 180
топова.*
* Letzter Krieg, св. III, стр. 29–30.

Напад ових снага преко Дрине и Саве био је у почетку готово потпуно паралисан
ефикасним дејством 1. армије, а доцније се развијао веома споро и уз велике губитке.
Покушај аустроугарске 62. дивизије да пређе Дрину 8. октобра био је осујећен. Сва
настојања команданта аустроугарске 3. армије да се напад обнови остала су безуспешна,
па се због тога привремено одустало од напада на овом правцу иако му је у почетку
придаван велики значај. Групе генерала Штрајта и Сорсића нису успеле да изврше
добијене задатке, јер је Дунавска дивизија II позива упорном одбраном и одлучним
противнападима осујетила све њихове покушаје да на обали Саве створе и прошире
мостобран. О жестини ових борби говори чињеница да је ова дивизија у току 8. и ноћу
између 8. и 9. октобра имала 125 мртвих и 343 рањена војника, подофицира и официра.
Водећи оштре, често блиске борбе код Купинова и Забрежја, Дринска дивизија II
позива спречила је аустроугарски 19. корпус да пређе Саву и овлада линијом Скела–
Обреновац, наневши му велике губитке: 120 мртвих, 485 рањених и 90 несталих војника
и старешина. Овај корпус је због тога морао да одступи од свог плана и с већим делом
снага прелази Саву код Београда.
Прва армија је, као што се види, веома успешио бранила несразмерно широк
северозападни гранични фронт и приковала непријатељске снаге за обале Дрине и Саве.
Међутим, због критичне ситуације код Београда, њена Моравска дивизија II позива
упућена је, по наређењу Врховне команде, 12. октобра, у састав Одбране Београда.
Њеним одласком 1. армија је знатно ослабљена. „Ако би Моравска дивизија остала на
мом располагању“ – писао је војвода Мишић Врховној команди – „Колубара би била
сигурна.“ Иако ослабљена, 1. армија је успела да све до 15. октобра задржи надмоћније
непријатељске снаге на обалама Дрине и Саве.*
* Велики рат Србије, књ. XI, стр. 101–102; 128–130 и 172–173; Архив ВИИ, Пописник 3, к. 12, ф. 1, бр.
3, Операцијски дневник Врховне команде, стр. 515–517.
Међутим, на другим фронтовима ситуација је постајала све критичнија, нарочито
после уласка Бугарске у рат. Због снажног притиска немачке 11. армије од Смедерева и
Пожаревца уз долину Велике Мораве и због преласка у напад бугарске 1. и 2. армије,
Врховна команда је 15. октобра издала директиву командантима 1. и 3. армије и
команданту Одбране Београда, у којој је одредила правце повлачења јединица „у случају
крајње потребе“, истичући при томе да је „главни циљ дејства у предстојећим
операцијама да се заустави надирање непријатеља, у крајњем случају да се што дуже
успорава и задржава, ради добитка у времену до пристизања савезничке помоћи“. Према
овој директиви 1. армија се у случају потребе имала повлачити правцима: Обреновац–
Аранђеловац–Крагујевац; Лазаревац–Рудник–Крагујевац и Мионица–село Гукоши–
Горњи Милановац–Крагујевац.*
* Велики рат Србије, књ. X, стр. 57–58.
На основу ове директиве Мишић је одмах доставио јединицама своју директиву, у
којој су били детаљно прецизирани задаци и линије одбране за сваку јединицу у разним
варијантама непријатељских дејстава. У свим варијантама Дринска дивизија II позива и
делови Дунавске дивизије II позива имали су задатак да, водећи еластичну одбрану,
створе услове осталим јединицама 1. армије да се повуку на десну обалу Колубаре. На
крају директиве Мишић истиче: „Свим средствима и начинима старати се да се
непријатељу чине све могуће сметње и изненађења, ради његовог успоравања, док по нас
не наступе повољнији тренуци. Препоручујем свима командантима што потпунију
обавештеност и узајамност потпомагања у свим приликама, о чему ћу водити нарочито
рачуна“.*
* Велики рат Србије, књ. X, стр. 43–45.
Два дана доцније Мишић је наредио повлачење јединица 1. армије на десну обалу
Колубаре. Намера му је била да овим одступним маневром прикупи развучене снаге, да
скрати фронт и изврши припреме да би, у погодном тренутку, могао да пређе у напад. То
се сасвим јасно види из телефонског разговора који је водио са војводом Путником 19.
октобра. О томе разговору сачувана је лична забелешка војводе Мишића.
Пошто је наредио повлачење јединица 1. армије на десну обалу Колубаре, Мишић је
позвао војводу Путника телефоном и питао га да ли да нареди и Ужичком одреду да
отпочне повлачење ка Ужицу, с обзиром на то да би у том случају десно крило
црногорске Санџачке војске остало откривено. Путник му је одговорио да Соколску
бригаду држи код Ваљева на десној обали Колубаре и, тек кад она буде нападнута, да
нареди повлачење Ужичког одреда.
– Постарајте се – рекао је Путник – да затворите правац који од Рогачице изводи ка
Ваљеву, да нам непријатељ тим правцем не би приредио непријатно изненађење.
У даљем разговору Путник је изложио начин повлачења Ужичког одреда и Соколске
бригаде и на крају упитао Мишића да ли је потребно да му у том смислу изда и писмено
наређење.
– Кад сте ми све то саопштили овим путем, налазим да писмено наређење није
потребно – одговорио је Мишић и наставио:
– Чим пребацим трупе на десну обалу Колубаре и боље упознам непријатеља који се
примиче од Београда преко Мељака, напашћу га целом армијом, уколико ми остале
прилике буду ишле наруку.
– Добро, добро, господине Мишићу, реците ми када то намеравате учинити? – питао
је Путник.
– Када све трупе пребацим на десну обалу Колубаре, када их одморим и добро се
упознам с приликама испред мог новог северног фронта – одговорио је Мишић.
– Врло добро, господине Мишићу, лаку ноћ – рекао је Путник и спустио слушалицу.
Мишић је сматрао да је добио одобрење од Путника да у погодном тренутку може
прећи у напад, па је наредио да се овај разговор заведе у поверљиви протокол и има у
виду у наредним операцијама.*
* Архив ВИИ, Пописник 3, к. 25, фасц. 3, бр. 12.
Међутим, док је 1. армија изводила овај велики одсудни маневар без притиска
непријатеља, дотле су 3. армија и Одбрана Београда под притиском знатно надмоћнијих
немачких и аустроугарских снага биле принуђене да се под борбом повлаче на десне
обале река Јасенице и Кубршнице. Због тога је Врховна команда наредила 1. армији да
поседне и брани положаје код Аранђеловца и да делом снага затвори правац који од
Лазаревца преко Белановице води ка Руднику. Већ сутрадан Врховна команда је због
јаког притиска бугарских снага према Врању и према долини реке Ветернице наредила
војводи Мишићу да упути један пук у састав јужноморавских трупа, а да са осталим
снагама армије одступа преко Шаторње и Кутлова и поседне положаје за одбрану
Краљева на линији: Липичка глава–Котленик и да са Соколском бригадом и Ужичким
одредом затвори правац Чачак–Краљево, као и правац Гуча–Ивањица–манастир
Студеница.
Војводи Мишићу се није допала стратегија тзв. „зачепљења рупа“, на коју је Врховна
команда, развојем оперативне ситуације, била принуђена. Он се није подавао
самообманама и обећањима о савезничкој помоћи, која, и поред очајних телеграма које
је слала српска влада, није пристизала, већ је рачунао само са сопственим снагама. Због
тога је предложио Врховној команди да из 1. армије не издваја снаге за затварање других
праваца, већ да целом овом армијом изврши противудар у бок главних непријатељских
снага које су наступале долином Мораве. Путник је 25. октобра одговорио:
„Одобравам ваш предлог и желим да га изведете што пре. Према добијеним
подацима, непријатељ је извршио јаче прикупљање снага у долини Мораве и ту свом
силином надире. Акција (1. армије) у вези с одбраном Београда у бок и позадину
непријатеља који продире ка Рачи показала би несумњиво користан утицај и у већој
размери дала добре резултате“.*
* Архив ВИИ, Пописник 3, к. 25, фасц. 3, бр. 12.
Овај маневар, за који је војвода Мишић вршио ужурбане припреме, није изведен, јер
је Одбрана Београда, ослабљена слањем свог Комбинованог одреда према Качанику,
била присиљена да се повуче с положаја око Тополе и тиме неочекивано отежа ситуацију
1. армије. Противнападом Дринске дивизије II позива Топола је повраћена. Похваљујући
овај успех, војвода Мишић је захтевао од ове дивизије да безусловно задржи Липовачке
положаје и Венчац до подне 26. октобра. Пошто је истог дана пао Качаник, ситуација је
постала веома критична. Врховна команда је била присиљена да нареди да се из састава
1. армије узме још једна дивизија (Дунавска II позива) и упути преко Краљева, Рашке и
Митровице у Приштину. Ово наређење није било извршено због појачаног
непријатељског притиска на 1. армију. Наиме, немачки 22. корпус форсирано је
наступао преко Рудника ка Горњем Милановцу, док је аустроугарски 19. корпус вршио
обухват левог крила српске 1. армије. Његове бригаде прешле су 3. новембра на десну
обалу Западне Мораве и усмериле своје нападе ка Краљеву и Ивањици.
Макензен је много очекивао од овог маневра, па је пожуривао надирање поменутих
бригада ка Краљеву. Ситуација је била критична. Извештен о продору јединица 19.
корпуса, војвода Мишић је донео веома смелу и ризичну одлуку. Он је, наиме, наредио
Дунавској дивизији II позива, на коју је нападао цео немачки 22. корпус, да упути 7. пук
I позива ка Чачку. У исто време наредио је Ужичком одреду да у току ноћи изврши
прегрупацију снага, а сутрадан енергично нападне непријатеља и одбаци га преко
Мораве. Поступајући по овом наређењу, 7. пук је у зору 4. новембра прешао на десну
обалу Западне Мораве и у сусретној борби источно од Чачка разбио 20. брдску бригаду.
Истог дана трећепозивци Ужичког одреда присилили су 10. бригаду да се повуче до
испред самог Чачка. Овим брзим, умешним и смелим противнападом 1. армија је бројно
мањим снагама преотела оперативну иницијативу 19. корпуса и укочила његово
наступање пуна четири дана и тако рашчистила критичну ситуацију у којој се нашла.*
* Велики рат Србије, књ. XI, стр. 102–103 и 133.
Тако је војвода Мишић, маневришући својом армијом у ширем простору од Дрине и
Саве до Западне Мораве, врло успешно извршавао задатке које је пред њега постављала
Врховна команда. Повлачење 1. армије на наредне положаје увек је било условљавано
неповољним развојем опште оперативне ситуације.
Под притиском надмоћнијих и технички боље опремљених непријатељских снага,
српска војска је била присиљена на повлачење. Бугарска војска је насртала свом снагом
и 26. октобра спојила се код Брзе Паланке с немачким снагама које су надирале са
севера. На југу вишеструко надмоћније бугарске снаге такође су брзо напредовале и 15.
октобра заузеле Врање, 19. Куманово и Штип, 23. Скопље, а 26. качаничку клисуру.*
Тако су, уместо савезника, за чији дочек су у Нишу биле исписане пароле „Vivent les
Allies“, у Македонију и јужну Србију ушле бугарске трупе.
* Велики рат Србије, књ. X, стр. 36–301.
После пада Крагујевца, Ниша и Скопља, када је остало мало наде у савезничку
помоћ, отпочело је опште повлачење готово преполовљених српских трупа ка Косову.
Непријатељ је уочио кризу код српских трупа и настојао да је искористи до краја. Готово
нерешив проблем за српску војску била је велика маса становништва, која је у страху од
репресалија напуштала своје домове и повлачила се с војском, стварајући на појединим
правцима прави кркљанац. Нарочито велика гужва створила се у ибарској клисури коју
је бранила Мишићева армија. О томе је М. Павловић писао: „Пред левком клисуре,
испред њеног улаза, кркљанац и гужва: Цела Србија, сва војска и народ, имају да се
пробију кроз теснац, кроз левак ибарске клисуре... Чују се питања: Шта се ово ради?... Да
ли влада намерава скоро послати парламентаре? – Дуг непрегледан ланац отегао се од
Краљева до Клисуре и одатле до Рашке... Под пратњом непријатељске артиљерије, чија
грмљавина све јаче и ближе одјекује, све то жури, измиче из земље... За дивљење је како
је Мишић у тим часовима, где су сви дрхтали од узбуђења, умео сачувати ледену
мирноћу и спокојство.“
За одбрану долине Ибра и Рибнице на правцу Краљево–Рашка–Митровица војвода
Мишић је детаљно размотрио више могућих варијанти непријатељског дејства и задатке
јединица 1. армије у свакој од њих, истичући при томе: „Напомињем командантима да
су нови положаји јаки и да непријатељ испред њих треба да нађе свој гроб... У свим
случајевима рачунам на осведочену упорност и хладнокрвност мојих трупа, окретност и
сналажљивост мојих команданата и командира, којима су врло добро позната начела и
принципи борбе на планинском земљишту. Треба их разумно применити и дрско и
смело изводити до крајњих граница...“
Мишић је даље напомињао да треба предузимати све мере не само да се спречи
непријатељско наступање, већ да се његове трупе сатиру смелим противнападима. При
томе је истицао: „Лична храброст и залагање официра који су се и до сада с пуно воље и
пожртвовања достојно одуживали отаџбини биће најбоље јемство за успех трупа.“
Одговарајући на приговор Живка Павловића, учињен преко пуковника Стевана
Хаџића, да се 1. армија изложила опасности пошто се није благовремено повукла јужно
од Ушћа и да је команда армије у својој процени занемарила могућности непријатеља,
Мишић је рекао:
– Нека он гледа своја посла и нека се не меша у моју надлежност.*
* Архив ВИИ, Пописник 6, к. 348, фасц. 6, бр. 10; М. Павловић, н. д., стр. 59–62.
И заиста, 1. армија је смишљеном одбраном омогућила да се овим правцем повуче
маса избеглица и евакуишу велике количине материјала, не допустивши непријатељу да
на њеном фронту изврши дубљи продор.
Немаран однос савезника према балканском ратишту спутавао је стратегијску
иницијативу српске Врховне команде и присиљавао је да у кордонском распореду
упорно брани северни фронт, чак и после продора бугарске војске у долину Јужне
Мораве. Очекујући обећану савезничку помоћ, српска војска је улагала крајње напоре да
успори продор непријатеља и на тај начин обезбеди простор и време за пристизање
савезничких снага, излажући се при томе ризику да буде окружена и уништена.
Захваљујући изузетном војничком таленту војводе Путника и његових сарадника, српска
војска је, целисходним скраћивањем фронта, вешто измицала испод концентричног
удара противничких армија, предузимајући кратке и снажне противнападе и
благовремено узмичући на нову одбрамбену линију. С каквим се пожртвовањем бранила
српска војска, најбоље показује чињеница да њен ниједан компактан батаљон није пао
непријатељу у руке и да су три Макензенова покушаја да окружи и уништи српску војску
претрпела неуспех.
Када су 26. октобра бугарске трупе заузеле Качаник, српска Врховна команда је
предочила генералу Сарају, команданту савезничких снага у Солуну, да српској војсци
прети опасност да буде опкољена и одсечена од Битоља и Драча и тражила да савезничке
снаге предузму напад преко Велеса и Овчег поља у правцу Скопља ради садејства са
српском војском која ће дејствовати са Косова такође у правцу Скопља. Овај захтев је
остао без одговора. Пошто се оперативна ситуација убрзо још више погоршала, српска
Врховна команда је одлучила да брзим груписањем јаких снага разбије бугарску 2.
армију и пробојем кроз Качаничку клисуру отвори пут ка Скопљу и Солуну. Тако је, у
периоду од 18. до 20. октобра, дошло до врло оштрих борби у ширем рејону Качаника,
али пробој није успео због снажног притиска аустро-немачких снага са севера и
северозапада.
Пошто покушај пробоја према Скопљу није успео, српска Врховна команда донела је
24. новембра одлуку о повлачењу преко Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје. У
наредби коју је 25. новембра упутила командантима оперативних јединица истиче се да
би „капитулација била најгоре решење“ и да, докле год постоје владалац, влада и војска,
па ма колика њена јачина била, држава није изгубила своје биће и с њом ће савезници
морати да рачунају као с реалном чињеницом.* После издавања ове наредбе, влада и
Врховна команда са тешко болесним Путником кренуле су из Призрена за Скадар да би
што пре ухватиле везу са савезницима.
* Велики рат Србије, к. XIII, стр. 75.

Поучен горким искуством, војвода Мишић је био изгубио сваку наду у брзу и
ефикасну савезничку помоћ. Он је сматрао да се у тим најкритичнијим тренуцима треба
ослонити искључиво на сопствене снаге. Уверен да је очекивање брзе савезничке помоћи
заблуда, Мишић је за цело време повлачења српске војске од Саве, Дунава и Тимока био
заокупљен мишљу да треба прибрати све расположиве снаге и дати одсудну битку. Када
му је престолонаследник Александар у Рашкој саопштио неке вести из Петрограда и
Париза, у којима се говорило о скором пристизању савезничке помоћи, Мишић му је без
двоумљења одговорио:
– Русија је у хаотичном стању корупције и неспремна; она је врло далеко да би за
пет недеља а камоли за пет дана могла да добаци своју помоћ.*
* М. Павловић, н. д., стр. 63.
И поново је истицао да треба рачунати само на сопствене снаге.
Када је веза с владом и Врховном командом изгубљена, на иницијативу војводе
Мишића одржано је у Пећи неколико седница највиших ратних команданата. На овим
седницама Мишић је упорно настојао да српска војска пређе у општу противофанзиву.
Седницама су присуствовали команданти армија: Степа Степановић, Живојин Мишић и
Павле Јуришић Штурм и комаидант Одбране Београда Михаило Живковић и њихови
начелници штабова.
На првој седници, која је одржана 29. новембра пре подне, Мишић је предложио да
све српске армије прикупљене око Пећи пређу у противофанзиву, питајући се при томе:
– Зар напустити земљу без иједне одсудне битке? Мишићев предлог је на овој седници
одбачен. У записнику са седнице је, између осталог, записано: „У току седнице
командант 1. армије изнео је мишљење да треба свим армијама скупљеним око Пећи
прећи у офанзиву. Претресајући могућност тога и ценећи чињенице које би битно
утицале на операције, преовладало је мишљење да офанзива нема никаквог изгледа на
какав успех. Стога је одлучено да се изврши директива Врховне команде“.*
* Велики рат Србије, књ. XIII, стр. 116–119.
Истог дана после подне Мишић је учинио нови покушај да приволи команданте
армија да прихвате његов предлог о преласку у противофанзиву. Он је, наиме, упутио
писмо команданту 2. армије, обавештавајући га да је од Петра Пешића са Цетиња добио
извештај у коме стоји: „Званични немачки коминике од данас саопштава да немачка
страна сматра да је постигла свој циљ против Србије, да је успешно помогла своје
савезнике Турску и Бугарску, и зато прекида даље операције против Србије и сматра
своје операције у Србији као завршене.“
У писму се даље истиче да ове вести потврђују и други извори и предлаже да се у
току дана поново састану команданти армија и њихови начелници штабова и потраже
„друго, вероватно далеко повољније решење овог тешког стања, груписањем све снаге
којом располажемо и преласком у офанзиву у правцу Митровице“.
На другом састанку, који је истог дана после подне одржан у Пећи, одлучено је да се
обустави извршење већ издате наредбе о повлачењу; да се одмах саопшти командантима
дивизија да припремају трупе за офанзиву и предузму потребне мере за груписање и
преформирање пешадијских јединица према њиховом бројном стању; да се предузму
даља коњичка извиђања пред фронтовима свих армија и да се за даљи рад сачека нова
заједничка одлука команданата армија.*
* Велики рат Србије, књ. XIII, стр. 119–121.
На трећој седници, која је одржана 30. новембра, одбачен је Мишићев предлог о
преласку у противофанзиву, који је на другој седници био упола прихваћен, јер се
сматрало да у конкретној ситуацији нема реалних изгледа за успех таквог подухвата.
Уместо тога одлучено је да се приступи припремама за повлачење у духу одлуке донете
на првој седници. У записнику са ове седнице стоји: „Само је војвода Мишић гласао да се
остане при другој одлуци, односно да се предузме офанзива и под оваквим приликама“.*
* Велики рат Србије, књ. XIII, стр. 128–129.
Четврта седница, која је одржана 1. децембра, била је најдраматичнија. Дошло је до
препирке и оштрих речи. Када се повела дискусија шта даље да се ради, војвода Мишић,
да би придобио присутне команданте за свој предлог о противофанзиви, истакао је да у
конкретној ситуацији остају само две могућности: „да се кренемо напред у офанзиву те
да видимо од кога бежимо, па успемо ли, добро је, не успемо ли, онда да пошаљемо
парламентаре непријатељу и ступимо у преговоре с њим у циљу обустављања
непријатељстава“. Дискусија се после излагања војводе Мишића толико заоштрила да се
на састанку није могло доћи до коначног решења. Међутим, још истог дана када су
примљени извештаји о појачаној активности непријатеља коначно је напуштена идеја о
противофанзиви и решено је да се продужи повлачење у духу директиве Врховне
команде од 25. новембра, јер стање српске војске није пружало реалан изглед ма на
какав успех у једној противофанзиви.*
* Велики рат Србије, књ. XIII, стр. 136–138; М. Павловић, н. д. стр. 68–76.
Неки су касније неоправдано пребацивали војводи Мишићу да је у Пећи тражио
преговоре о обустављању непријатељстава.* У ствари, Мишић је другу алтернативу
поставио само зато да би приволио команданте армија на прихватање његовог предлога
о противофанзиви. Када је тај предлог одбијен као нереалан, Мишић није ни помињао
другу алтернативу (преговоре о обустављању непријатељстава), већ је, према наређењу
Врховне команде, са својом армијом био у заштитници за све време повлачења српске
војске преко снегом покривених планина Црне Горе и Албаније.
* В. Живко Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915. године, Београд
1968, стр. 845–847.
Повлачење је почело почетком децембра, пошто је претходно око 300 топова
прослављене српске артиљерије закопано или сурвано у набујали Дрим. То су били
најтежи ратни дани српске војске и народа. Маршујући по снежној вејавици тешким и
беспутним тереном, са пропалим и оскудним оделом, гладни и физички крајње
исцрпљени војници и избеглице су уз пут масовно умирали. У току два месеца умрло је
150.000 војника и избеглица. Од 40.000 регрута прелаз преко Албаније преживело је
свега 8.000.* Војвода Мишић је гледао страховите призоре страдања своје непобеђене
војске, којој је мало могао да помогне.
* Записници са седница делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919–1920,
Београд 1960, стр. 371; Радош Митић и Милан Граховац, Одступање српске војске 1915. године,
„Политика“ 26. и 27. XII 1965.
У тим најсудбоноснијим тренуцима на десном боку српске војске налазила се
црногорска војска – њен прави и поуздани савезник. Она је, под командом сердара Јанка
Вукотића, тако рећи, голим грудима (ни једна војска у Европи у то време није била у
горем материјалном стању од црногорске војске) препречила пут аустроугарским
трупама према Чакору, Андријевици и Колашину. Водећи тешке и крваве борбе на
Мојковцу, Чакору, Пријепољу, Пљевљима, на Турјаку и другим местима, црногорска
војска је успела да заштити северни бок српске војске за време њеног одступања кроз
Црну Гору. За ову улогу црногорска војска је добила највећа званична признања.*
* Приликом прославе 25-годишњице мојковачке битке политички и културни представници Србије,
поред осталог су истакли:
„У великој катастрофи коју је доживела српска војска, црногорска војска, нарочито у периоду
повлачења ка Јадранском приморју, учинила је услуге које се ничим и никада надокнадити не могу, услуге
које је могао да учини само брат за брата. Она је на једном дугачком фронту близу 500 километара од
ушћа Лима па на Боку Которску, Херцеговину и Новопазарски Санџак, закрилила својим јуначким грудима
повлачење српске војске. Да је црногорска војска у овим трагичним тренуцима попустила и тиме
омогућила да се изведе аустријски маневар опкољавања српске и црногорске војске, по замисли аустријске
врховне команде, не би било ни трага од српске војске... Ми Срби треба да се с поносом сећамо оних
црногорских хероја који се вољно жртвоваше на мојковачким положајима за спас српске војске“ (Велимир
Терзић, Одступање српске војске 1915, „НИН“ од 12. XII 1965).
Уз велико лично залагање војвода Мишић је превео 1. армију преко Рожаја,
Андријевице и Подгорице до Скадра. Од почетка Мекензенове офанзиве до доласка у
Скадар његова армија, као и цела српска војска није изгубила ниједну битку, али су зато
његови храбри војници масовно умирали од глади и крајње физичке исцрпљености.*
* Француски посланик у Србији Боп (Boppe) дао је потресну слику стања српске војске приликом
доласка у Скадар. Он, наиме, пише:
„Изнурени војници стизаху у Скадар појединачно, у малим групама и компактним гомилама,
измешани коњаници и пешаци; каткад покоје одељење беше сачувало свој војнички изглед, али многи људи
више нису имали оружја. Сви су били до крајњих граница малаксали: прави покретни лешеви, они су ишли
тешко, мршави и бледи, с болним очима. Њихов жалосни марш продужавао се данима по киши и блату.
Никаква жалба не изађе са усана ових људи који бејаху све претрпели; као гоњени судбином, они су ишли
ћутећи; ипак покоји пут могло се чути да кажу хлеба; то бејаше једина реч, коју су имали снаге да
изговоре. По неколико дана већина не бијаше ништа окусила; а у логорима, где су их искупљали у близини
вароши, у склоништима од кише, снега и зиме, влада је једва имала да им да једну бедну порцију хлеба“.
(Revue des deux Mondes 1. I. 1917. стр. 106.)
И војвода Мишић се по доласку у Скадар тешко разболео. Морао је да се растане од
своје армије, која је од његовог доласка за команданта, у оним критичним новембарским
данима 1914. године, до пристизања у Скадар исписала најславније странице своје
историје. У првој половини јануара 1916. године прешао је Јадран и искрцао се у
Бриндизију, а одатле отпутовао у Напуљ и Рим где је извесно време остао на лечењу и
опоравку, да би одатле, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао
Западни фронт.
После тога Мишић се пребацио на острво Крф, где се налазила група официра који
су били у резерви Врховне команде.*
* В. М. Павловић, н. л. стр. 83–85.
Главнина српске војске (око 140.000 људи) крајем јануара 1916. пребачена је из
Медове, Драча и Валоне савезничким бродовима на острво Крф. Ту је уз помоћ
савезника реорганизована, наоружана и опремљена.
Већ у априлу почело је пребацивање српских дивизија у Солун, где су образовани
прелазни логори, у којима је извођена обука. Око 10.000 регрута пребачено је у Африку,
а рањеници и избеглице у Француску. Половином 1916. године српска којска је била
поново спремна за акцију.
Поново на челу 1. Армије
У међувремену, ситуација на европским ратиштима изменила се набоље. Покушај
Немаца да код Вердена пробију француску одбрану завршио се без успеха. Руска војска
под командом генерала Брусилова пробила је код Луцка аустро-угарски фронт, заробила
око 9.000 официра и 400.000 аустро-угарских војника и одбацила аустријску и немачку
војску неколико стотина километара на запад, наносећи им огромне губитке од око
1,500.000 људи. Ова велика победа руске војске утицала је на Румунију да уђе у рат на
страни Антанте.*
* А. Таленски, Први светски рат, Београд 1948, стр. 74–80; Ж. Луковић и Т. Нижић, н. д. стр. 275.
Да би убрзале ступање Румуније у рат, француске и енглеске трупе изашле су у
пролеће 1916. године из утврђеног солунског логора и поселе северну границу Грчке на
левој обали Вардара. Њима се у јулу придружила и српска војска која је посела фронт од
Вардара до Охридског језера.
У време када се савезничка војска на солунском фронту припремала за офанзиву,
чије је тежиште имало да буде у долини Вардара, Бугари су 17. августа предузели напад
са оба крила: левим (2. армија), против енглеских снага у долини Струме и десним (1.
армија) из рејона Битоља против српске 3. армије. На левом крилу Бугари су одбацили
енглеске снаге на линију Тахинско језеро – река Струма и, када се фронт на овој линији
стабилизовао, део снага пребацили на десно крило. Знатно надмоћније бугарске снаге
изненада су напале на лево крило српске 3. армије, одбациле добровољачки одред ка
Костуру, а Дунавску дивизију на линију Горничево–Малка Ниџе–Чеганска планина и
заузеле Лерин. Међутим, Дунавска дивизија се храбро борила и омогућила Врховној
команди да привуче Вардарску дивизију и на поменутој линији заустави бугарску
офанзиву.*
* В. Велики рат Србије, књ. XVII, стр. 5–472.
Управо у тим критичним тренуцима Врховна команда је депешом позвала војводу
Мишића са Крфа. Три дана после тога Мишић је поново био на челу 1. армије, која је у
то време вршила рокирање према левом крилу ради преласка у противофанзиву.
Припремајући се за противофанзиву, главнокомандујући савезничке војске на
солунском фронту генерал Сарај променио је свој ранији план према коме је главни
удар имала да нанесе француска Источна војска долином Вардара и одлучио да тежиште
операција пренесе на лево крило, где се налазила српска војска. У том циљу фронт
српске војске је знатно скраћен. Српска 1. армија је пребачена на фронт Острово–
Владово и образовала лево крило, 3. армија је образовала центар, а 2. армија десно
крило српског фронта. На левом крилу српске војске генерал Сарај је образовао једну
јаку маневарску групу (две француске дивизије и једна руска бригада), која је, под
командом генерала Кордонијеа, имала да дејствује правцем Лерин–Бонали–Битољ
против бугарског десног крила.
Савезничка противофанзива ночела је 12. септембра. Тежиште операција било је на
правцу Горничево–Битољ, где су нападале 1. и 3. армија. После оштрих тродневних
борби српске трупе су пробијале бугарске положаје код Горничева, овладале гребеном
Малка Ниџе–Чеганска планина и спустиле се у леринску равницу. Међутим, због спорог
напредовања групе генерала Кордонијеа трупе бугарске 1. армије успеле су да се повуку
на линију Кајмакчалан–Старков гроб–Совичка коса. Овај планински гребен, на коме се
издиже масив Кајмакчалана, представља јаку орографску баријеру за спречавање
наступања према северу, јер обилује многим топографски јаким положајима, који су и
фортификацијски били припремљени. Напад на овај гребен представљао је врло тешку и
ризичну операцију. На ове положаје напала је српска 3. армија, која је у свом саставу
имала две дивизије и једну бригаду. Развиле су се огорчене борбе, нарочито на
Кајмакчалану, које су трајале пуних 19 дана.
Пробијајући се уз врлетну планинску косу, изложене снажном унакрсном дејству
непријатељске артиљеријске ватре са суседних одсека, напредујући једва коју стотину
метара дневно, трупе Дринске дивизије заузеле су 18. септембра највиши врх
Кајмакчалана. Међутим, Бугари су довукли нове снаге и 26. септембра, снажним
противнападом, повратили изгубљене положаје. Четири дана касније Дринска дивизија,
уз подршку јаке артиљеријске ватре, поново је заузела врх Кајмакчалана и предузела
енергично надирање планинским гребеном према Флоки и Добром Пољу. Следећих дана
заузет је Кочобеј, Старков гроб и Старков зуб. Тиме је фронт бугарске 1. армије на овој
моћној планинској баријери био пробијен.*
* В. Велики рат Србије, књ. XVII, стр. 495–561 и књ. XIX стр. 3–581; М. Јелисијевић, Заузеће
Кајмакчалана и његов значај, „Ратник ХII/1936; Миливоје Алимпић, Солунски фронт, Беогоад 1967, стр.
163–182.

Борбе на Кајмакчалану биле су изузетно тешке. У њима је само Дринска дивизија
имала 3.320 војника, подофицира и официра избачених из строја. Бугарски губици били
су још већи. Плато Кајмакчалана био је покривен лешевима. О томе је Б. Лазаревић,
учесник у овим борбама, писао:
„Оволики број лешева на таквом пространству ја још нисам видео. Гледао сам на
Космају скупљене наше и аустријске лешеве ради сахране. Видео сам на путу Новаци–
Битољ, – на малом простору, погибију наших војника из 7. пука 1912. године. Посматрао
сам кумановско разбојиште одмах после свршетка битке. Али, све то није ни приближна
слика онога што сам видео на платоу Кајмакчалана! Поље формално покривено
лешевима...“*
* У боју на Кајмакчалану избачена су из стоја 4.643 српска војника, подофицира и официра. На врху
Кајмакчалана саграђена је спомен-костурница, у коју су сахрањени сви борци који су пали у овом боју. Овај
монументални споменик откривен је на двогодишњицу заузимања Кајмакчалана. На огромном каменом
саркофагу уклесане су речи: „Спавајте мирно, орлови српске славе и понос Југославије“.
По губитку граничног гребена бугарске трупе су се повукле на положаје у луку Црне
реке, где су се, пошто су појачане немачким трупама, огорчено браниле. Српска 1.
армија под командом војводе Мишића предузела је 18. октобра енергичан напад и
дубоким продором поколебала бугарску одбрану на Црној реци, али је интервенцијом
придошлих немачких трупа овај напад био задржан. У периоду од 20. октобра до 10.
новембра вођене су, тако рећи, непрекидне борбе, нарочито на обронцима Селечких
планина. Међутим, 10. новембра српске трупе су предузеле напад већих размера и,
ломећи жилав отпор непријатеља, напредовале стопу по стопу, да би 17. новембра на
јуриш заузеле коту 1212 и опасно угрозиле бок и позадину оних непријатељских снага
које су биле укочиле напредовање француске Источне војске на положајима јужно од
Битоља. Непријатељ је због тога морао да напусти Битољ, у који су 19. новембра ушле
савезничке трупе без борбе. То је био највећи успех савезничке офанзиве 1916. године,
која је тиме углавном била завршена. У њој су српске трупе показале високе ратничке
квалитете, пуно прегалаштво и веру у победу. Заробиле су 7.685 непријатељских
официра, подофицира и војника, али су ове успехе платиле великим сопственим
губицима.*
* Петар Опачић, Педесет година од пробоја солунског фронта, ВИГ бр. 3/1968, стр. 9.
Војнички таленат војводе Мишића није остао незапажен у овој савезничкој
офанзиви. Одмах по заузећу Битоља енглески краљ одликовао је Мишића највећим
енглеским војним одликовањем – Орденом св. Михаила и Ђорђа I степена.
Према забелешкама учесника у описаним догађајима, Мишић је највише времена у
току операција проводио на осматрачници која је телефонски била повезана с
командантима дивизија. Потчињеним командантима је остављао пуну слободу акције.
Интервенисао је само у изузетно важним тренуцима, када се неки задатак пошто-пото
морао извршити и кад је некога од команданата требало подстаћи и охрабрити. Пред
вече се враћао у штаб, примао реферате од органа штаба, а затим за малим пољским
столом „лично писао кратку, јасну и прецизну наредбу за рад дивизије наредног дана“.
Био је строг, али правичан и пажљив према потчињенима.
У његовом штабу владала је хармонија и другарство. „Ја се увек трудим“ – говорио је
тих дана војвода Мишић – „да ме моји официри поштују и воле, да ме се не плаше, да
нисам страшило за команду“.*
* Ј. Дамјановић, Како је војвода Мишић командовао његовом првом армијом за време операција на
солунском фронту „Војни весник“ бр. 1/1931.
Начелник штаба Врховне команде
После прекида савезничке офанзиве крајем 1916. године солунски фронт се
стабилизовао и запао у дубоку пасивност. Наступала је рововска војна, која ће трајати
готово две године.
У нади да ће са овога фронта предузети одлучујућу офанзиву за повратак изгубљене
отаџбине српска влада и Врховна команда улагале су велике напоре да се фронт одржи.
Врховна команда је приступила разради плана једне опште савезничке офанзиве у
Македонији, чији би носилац била српска војска, и у виду меморандума доставила га 20.
октобра 1917. савезничким владама и њиховој команди у Солуну. Међутим, генерал
Сарај је сматрао да је солунски фронт „провинцијско позориште, на коме се не могу
одигравати велике драме“ и да због тога треба да остане у дефанзиви.*
* П. Пешић, Солунски фронт војно политичка акција, Београд 1921, стр. 26-30.
Крајем децембра 1917. на место генерала Сараја за савезничког врховног
команданта у Солуну дошао је генерал Гиома. Он је прихватио идеју српеке Врховне
команде о солунској офанзиви, али је од савезничког ратног савета у Паризу добио
наредбу да солунски фронт и даље остане у дефанзиви.
У јуну 1918. на положај главног савезничког команданта дошао је Франше д'Епере. У
исто време извршена је промена и у српском командовању – за начелника Врховне
команде дошао је војвода Мишић.
Уверавајући генерала д'Епереа да се Централне силе могу опасно угрозити једном
општом савезничком офанзивом, која би се са солунског фронта развијала Вардарско-
моравском долином, Мишић је истицао:
– Дајте нам само две дивизије и топове, па ће наши људи извести цео посао на
фронту.
– Даћемо вам све што треба и својски ћемо вас помагати – одговорио је генерал
д'Епере.*
* М. Павловић, н. д. стр. 91.
И заиста, Депере је прихватио предлог о офанзиви, а 3. јула сазвао конференцију
савезничких команданата на солунском фронту (са српске стране конференцији је
присуствовао војвода Мишић), на којој је усвојен план српске Врховне команде, чија се
основна идеја састојала у следећем.
Енергичним нападом српске војске, ојачане са две француске дивизије и 220
артиљеријских оруђа, пробити непријатељску одбрану на линији Соко–Добро Поље–
Ветерник, избити у рејон Неготина и Кавадараца и раздвојити непријатељске снаге у
долини Вардара и Струме од оних у околини Битоља, а потом наставити незадрживо
надирање на север с циљем да се туче Бугарска и да се избије на Саву и Дунав, одакле се
офанзива имала развијати према Будимпешти.
Носилац напада имала је да буде српска војска, која је до тог времена знатно ојачана
југословенским добровољцима из Америке и Русије, од којих је у јануару 1918.
формирана Југословенска дивизија. У периоду припрема фронт српске војске је скраћен
на половину (од 60 на 30 километара). Друга армија, која је имала да наноси главни
удар, распоређена на фронту Сушица–Соко, имала је три дивизије у првом ешелону
(Шумадијску на десном, француску 17. колонијалну дивизију на центру и француску
122. дивизију на левом крилу), и две дивизије у другом ешелону (Тимочку позади 17.
колонијалне и Југословенску позади 122. дивизије). Прва армија, распоређена на фронту
Лешница–Соко, имала је две дивизије у првом и једну дивизију у другом ешелону.
Савезничке снаге на солунском фронту имале су 264 батаљона и 1.270 топова –
укупно 619.000 људи, док је непријатељ имао 279 батаљона и 1.176 топова. Општи однос
снага био је, дакле, приближно исти. Међутим, на одсеку пробоја савезници су имали 75
батаљона и 580 топова, према непријатељских 26 батаљона и 146 топова.*
* М. Алимпић, н. д. стр. 321–326; П. Опачић, н. ч. стр. 20–24; Letzter Krieg, В. VII, стр. 398.
Припреме за офанзиву форсирано су вршене. Штаб српске Врховне команде
налазио се у Буковику, у једној дашчари. Војвода Мишић за време припрема није уопште
силазио у Солун, већ је непрестано обилазио јединице, разговарао с војницима и
официрима, вршио извиђање и припремао наредбу Врховне команде за офанзиву.
Наредба је свим јединицама прочитана 13. септембра увече. У њој се, између осталог,
истиче:
„Сви команданти командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине
продирања зависи цео успех офанзиве. Та је брзина у исто време и најбоља гарантија
против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у
нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница могућности
људске и коњске снаге.“
Наредба се завршава речима:
„С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!“*
* Велики рат Србије, књ. XXVI, стр. 512–516.
Иако је пут у отаџбину водио кроз бодљикаве жице, челичну кишу и непријатељска
утврђења, Мишићева наредба изазвала је одушевљење код војника и официра који су на
њу у изгнанству са чежњом чекали пуне три године. Тиме се објашњава чињеница да је
ова наредба реализована с таквим прегалаштвом какво се ретко срета у ратној историји.
У раним јутарњим часовима 14. септембра 1918. почела је страховита артиљеријска
канонада која је трајала 22 часа. „Из непријатељских ровова излетале су куле од
прашине и дима“ – пише један очевидац – „на све стране пршти стење и руше се
земунице, као да се планине љуљају...“*
* М. Павловић, н. д., стр. 99.
Одмах по завршетку артиљеријске припреме, 15. септембра ујутро, почео је напад
српских и француских дивизија прве линије. На левом крилу француска 122. дивизија до
14 часова заузела је Добро Поље, али је њен напад на Соко, где су поједини делови
морали да носе лествице ради савлађивања вертикалних стрмина, био задржан све до 23
часа. У центру 17. колонијална дивизија одлучно је кренула у напад, али је наишла на
веома јак отпор испред Кравице и Кравичиног камена. Пошто су им пристигле резерве,
Бугари су прешли у противнапад и присилили је да се „врати на полазне положаје“. Тако
су обе француске дивизије прешле у одбрану пре него што су оствариле дневне задатке.
На десном крилу Шумадијска дивизија је заузела Ветерник и по наређењу
команданта 2. армије војводе Степе Степановића наставила енергично надирање према
Голој рудини и Боровим чукама, присиљавајући непријатељске снаге, које су биле
укочиле напад 17. колонијалне дивизије, да напусте ове положаје.
Око 16 часова командант 2. армије увео је у борбу други ешелон. Југословенска и
Тимочка дивизија прошле су кроз распоред 17. колонијалне дивизије да би довршиле
пробој непријатељског главног положаја. Оне су до 19 часова овладале Кравицом и
избиле на Кравичку пољану, а затим, упркос тешком терену и густој помрчини,
наставиле продирање: Југословенска дивизија ка Козјаку, а Тимочка ка Тополцу и до 23
часа превалиле готово половину марша предвиђеног за следећи дан.*
* В. Велики рат Србије. књ. XXVII, стр. 77–186; М. Алимпић, н. д. стр. 338–352; П. Опачић, н. д. стр.
28–31.
Пошто је било предвиђено да 1. армија пређе у напад четири часа после пада
Сокола, а будући да се непријатељ на Соколу држао све до 23 часа, она је овога дана
предузимала само локалне нападе.
Следећег дана Тимочка дивизија је у зору наставила надирање преко врлетног и
беспутног земљишта ка Тополцу и до мрака избила пред бугарски резервни положај на
линији Камила–Тополац. Југословенска дивизија је успела да у силовитом налету заузме
планину Козјак, најјачи и најважнији објекат на другом непријатељском положају и тако
је створила услове за гоњење разбијеног непријатеља. Узалуд је главни командант
бугарских и немачких снага генерал Шолц покушавао да противнападима свежих снага
поврати Козјак.
Велики успех који је постигнут првог дана омогућио је 1. армији да 16. септембра
ујутро, са Дунавском и Дринском дивизијом, пређе у одлучан напад, заузме први
непријатељски положај, а затим „на леђима непријатеља“ изврши дубоке и врло смеле
продоре и, избијањем на линију Лабница–Обло брдо, изравна се с Југословенском
дивизијом. У исто време њена Моравска дивизија, која је била у резерви, рокирала се
удесно и изишла испред француске 122. дивизије, која је задржана у резерви и гонила
непријатеља на север паралелно с дивизијама првог ешелона.*
* Велики рат Србије, књ. XXVII, стр. 193–197, 201–247; М. Алимпић, н. д. стр. 356–360, П. Опачић, н.
д., стр. 31–35.
Француска Источна војска, која је по плану имала задатак да, пошто се оцрта успех
пробоја, дејствује правцем Битољ–Прилеп, вршила је тога дана само ватрени притисак,
док су енглеске и грчке трупе, које су дејствовале на десном крилу српске војске, прешле
у напад у долини Вардара.
Трећег дана офанзиве 1. и 2. армија, са пет дивизија у првом и три дивизије у другом
ешелону, наставиле су продор и постигле велике резултате: 2. армија је разбила бугарску
3. дивизију на Кучковом камену и гребену Тополац–Камила и натерала је на неуредно
повлачење иза реке Белашнице, док је 1. армија наставила енергично надирање, сломила
одбрану бугарске 2. дивизије, принудивши је да се повуче иза Црне реке, и избила на
линију Кучков камен–Виталиште. Овим успесима бугарскн фронт је био пробијен на
дубини од око 15 километара и ширини од 30 километара.
По извршеном пробоју 2. армија, ојачана Коњичком дивизијом, наставила је
незадрживо напредовање према Кавадару и Демир-капији и 21. септембра избила на
Вардар. Наредног дана јединице 2. армије прешле су Вардар и пресекле железничку
пругу Солун–Скопље. Истог дана савезничка Главна команда издала је званично
саопштење да је српска војска избила на Вардар и да се важна комуникацијска
раскрсница налази у њеним рукама.*
* М. Алимпић, н. д. стр. 363–401; П. Опачић, н. ч. стр. 35–40; Велики рат Србије, књ. XXVII, стр.
308–686.
Овако брз продор 2. армије у долину Вардара био је омогућен енергичним дејством
српске 1. армије. Иако је леви армијски бок, због спорог напредовања 17. колонијалне
дивизије, био изложен снажној непријатељској ватри, трупе 1. армије су успеле да
потисну непријатеља са тешко приступачних положаја изнад леве обале Црне реке и да
заузму планину Дрен.

У том снажном продирању било је и веома критичних тренутака. Због заостајања
савезничких трупа бокови српске војске били су угрожени од Битоља и Демир-капије.
Претила је опасност да сувише утиснути српски клин у непријатељски распоред буде
ударом у оба бока пресечен. Главни командант савезничких снага генерал Франше
д'Епере упозорио је 19. септембра српску Врховну команду да на битољском фронту још
није предузет напад, да су Бугари на дојранском правцу снажним противнападом нанели
тешке губитке енглеским и грчким снагама и приморале их да се повуку на полазне
положаје и да у таквој ситуацији „све зависи од српске војске... ако она продужи
напредовање онда се можемо надати коначном успеху; у противном, мораћемо
обуставити офанзиву“.
По пријему ове депеше престолонаследник Александар је забринуто упитао војводу
Мишића:
– Шта да се ради?
Поучен драгоценим искуством са Куманова, Брегалнице и Сувобора, Мишић је
одговорио:
– У смрт, само не стајати!*
* В. Терзић, Улога српске војске у солунској офанзиви, „Историјски часопис“, св. IХ-Х/1959; М. Павловић,
н. д., стр. 104.
Дајући овакав одговор, Мишић је био сигуран да се настављањем офанзиве не иде у
смрт, већ у победу. Он је, наиме, дошао до закључка да су бугарска 2. и 3. дивизија
неспособне за озбиљнији отпор и да је непријатељ већ утрошио своје резерве делом
против српских трупа, делом против Енглеза и Грка на дојранском правцу, као и да се
српске трупе налазе у великом полету. И заиста, у наставку операција непријатељски
отпор бивао је све слабији.
Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен оперативни пробој
немачко-бугарског фронта у Македонији. Тиме је била победоносно завршена
добропољска битка, у којој је српска војска имала 680 погинулих, 3.206 рањених и 130
несталих војника и старешина.*
* В. Ј. Луковић, и Т. Нижић, н. д. стр. 320; М. Алимпић, н. д. стр. 403.
Извештавајући француску владу о успешном завршетку прве етапе солунске
офанзиве, Франше д'Епере је истицао да се наредних дана „операције морају успоравати,
јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују;
једино српским трупама“ – подвлачио је он – „нису потребне комуникације, оне иду као
олуја напред“.*
* М. Павловић, н. д. стр. 105.
После избијања српске 2. армије на Вардар, а Прве армије на комуникацију Прилеп–
Градско и Прилеп–Велес генерал Шолц је био принуђен да нареди опште повлачење
према Скопљу и Овчем пољу, где су имала да пристигну нова појачања. „Били су
учињени натчовечански напори да се одрже положаји“ – писало је у немачким
извештајима – „али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека
је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успехе...“*
* М. Павловић, н. д. стр. 107.
И у наредној етапи офанзиве главну улогу имала је српска војска. Пошто је
образовала широк мостобран на десној обали Вардара, 2. армија је наставила енергично
гоњење непријатеља. Иако је морала да одваја знатан део снага за обезбеђење десног
бока (због спорог напредовања савезника уз леву обалу Вардара Тимочка дивизија је део
снага упутила у сусрет њима), њене дивизије су се великом брзином приближавале
Штипу.
У исто време 1. армија, пошто је поразила 61. корпус немачке 11. армије код
Прилепа, окренула је фронт према североистоку и енергичним продором избила на
линију Виничани–Хан-Бабуна, одакле је извршила брз продор према Велесу, а затим
„наслањајући се и штитећи лево крило 2. армије, усмерила своје напредовање према Св.
Николи и даље на север“
Управо у ово време њен командант Петар Бојовић добио је чин војводе.
Пошто су изравнале своје фронтове, 1. и 2. армија наставиле су надирање: 2. армија
преко Штипа и Кочана према Царевом Селу, а 1. армија према Куманову и Страцину.
Деморализација бугарске војске претворила се у расуло. Српска 2. армија је већ 29.
септембра избила на бугарску границу, а 1. армија на комуникацију Куманово–Крива
Паланка. Француска Источна војска ушла је у Прилеп обалом Вардара. Њена коњичка
бригада, под командом генерала Гамбете, ушла је 29. септембра у Скопље, док су
енглеске и грчке трупе заузеле Струмицу.
Иако је непрекидно инсистирала да се операције савезника убрзају и претила да ће у
противном „обуставити операдије и даље напредовање своје војске“, српска Врховна
команда није обуставила већ је, напротив, форсирала покрете својих армија.
Захваљујући муњевитом продору српске 1. и 2. армије, бугарски пораз код Доброг
поља претворио се у слом. Растројена и потучена бугарска војска била је неспособна за
озбиљнији отпор. Већ 26. септембра пред енглеским трупама појавили су се њени
парламентари с белим заставама и тражили примирје од два дана, а 28. септембра у
Солун је допутовала бугарска делегација да моли за мир. Она је том приликом уверавала
генерала Депереа да је Бугарска спремна да пређе на страну Антанте.
– Никако – одговорио је одлучно д'Епере. – Ви сте побеђени и мораћете да
подносите закон победиоца.
После тога Бугарској није остало ништа друго него да потпише безусловну
капитулацију. Она је то учинила 29. септембра, управо у тренутку када су се две српске
армије припремале да крену према Софији. До тога времена четири бугарске дивизије из
немачке 11. армије већ су биле разоружане у рејону Скопља. Српска 1. армија
разоружала је бугарску 2. и 4. дивизију на комуникацији Куманово–Крива Паланка.
Укупно је заробљено 77.000 војника, 15.000 официра и три генерала. Савезници су
запленили 400 топова, велики број пушака и огромне количине другог ратног
материјала.
Избацивањем из рата бугарске војске, која је имала око 600.000 људи, задат је
страшан ударац Централним силама. Огорчен на своје бугарске савезнике, Виљем II је
упутио бугарској Врховној команди телеграм следеће садржине: „Шездесет две хиљаде
српских војника одлучило је рат. Срамота!“*
* В. Велики рат Србије, књ. XXVIII; М. Алимпић, н. д. стр. 404–461; П. Опачић, н. ч. стр. 41–55; М.
Павловић н. д. стр. 107; В. Ћоровић, Наше победе, стр. 140.
Врховни командант бугарске војске краљ Фердинанд Кобург, који је своју земљу
ставио у службу немачког империјализма и довео је до катастрофе, није могао да
поднесе ту срамоту и 4. октобра одрекао се престола и напустио Бугарску, коју је својом
германофилском политиком упропастио. Тринаест година доцније он се хвалио том
својом улогом и писао у бечкој штампи: „Ја сам часно извршио своју обавезу према
германској раси, како за време балканских ратова тако и за време европског рата“.*
* В. А. Жебокрицкий, Болгария накануне балканских войн 1912–1913, Кийев 1960, стр. 19.
Падом Бугарске положај Централних сила постао је крајње критичан. Сутрадан по
бугарској капитулацији немачки канцелар је смењен са дужности. Хинденбург и
Лудендорф упутили су захтев влади да одмах отпочне преговоре о миру, док је распад
Аустро-Угарске узимао све више маха. У њој је још од краја 1917. године, под утицајем
велике октобарске револуције, почело револуционарно врење, које се манифестовало и у
побуни морнара у Боки Которској, Шибенику и Пули, у отказивању послушности и
масовном бежању из војске припадника словенских народности и разним другим
видовима.
После испадања Бугарске из рата генерал Шолц је с прикупљеним остацима своје
војске и приспелим појачањима из Русије и Румуније покушао да на линији Пећ–
Митровица–Ниш заустави савезничку офанзиву и обезбеди комуникацију Београд–
Софија–Цариград, бар до извлачења немачких трупа и материјала из Бугарске и Турске,
чија је капитулација била само питање дана.
У том циљу он је на положајима Селичевица–лева обала реке Топлице, који бране
прилаз Нишу са јужне стране, прикупио 47 батаљона и 55 батерија. Против ових
непријатељских снага наступила је српска 1. армија под командом војводе Петра
Бојовића, ојачана једном француском коњичком бригадом, укупне јачине од 27
батаљона, заморених дугим маршевима и непрекидним борбама, и 29 батерија.
Српска 2. армија задржана је до 7. октобра на бугарској граници да би обезбедила
спровођење Конвенције о примирју. Гонећи незадрживо аустроугарску 9. дивизију,
ојачану с неколико немачких батаљона, 1. армија је 4. октобра ослободила Врање, 5.
октобра Владичин Хан, а сутрадан се под борбом пробила кроз Грделичку клисуру.
Одатле је француску коњичку бригаду упутила према Пироту са задатком да пресече
железничку пругу Ниш–Пирот–Софија, а главним снагама наставила наступање према
Нишу. Седмог октобра ослободила је Лесковац, а 9. октобра избила пред непријатељске
положаје јужно од Ниша, удаљивши се на тај начин преко 200 километара од главних
савезничких снага. (Главнина француске Источне војске налазила се на простору
Кичево–Прилеп, енглеско-грчке снаге око Струмице, а српска 2. армија у покрету са
бугарске границе према Скопљу.) Због тога је главнокомандујући генерал Франше
д'Епере упутио српској Врховној команди у Скопље категоричан телеграм, који гласи:
„Прва српска армија срља у авантуру и она ће компромитовати цео наш успех; зато
апсолутно обуставите даље њено наступање према Нишу“.*
* В. Велики рат Србије, књ. XXIX, стр. 2–414; М. Алимпић, н. д. стр. 462–473; П. Опачић, н. ч. стр.
55–63; П. Пешић, н. д. стр. 52.
Српска Врховна команда се није дала поколебати ни овим упозорењем, ни бројном и
техничком надмоћношћу непријатеља. Оцењујући да српска војска, која је ослобађала
своју земљу, има огромно морално-политичко преимућство, да је борбена вредност
непријатељских трупа знатно опала, да би чекање до пристизања савезника, који су
напредовали веома споро, омогућило непријатељу да постигне свој циљ, српска Врховна
команда је, противно наређењу генерала д'Епереа, одобрила војводи Бојовићу да
нападне Ниш и, после његовог заузимања, да предузме енергично гоњење непријатеља
према Сави и Дунаву.
После оштрих тродневних борби, у којима су немачке и аустроугарске трупе
предузимале безуспешне нападе, 1. армија је обухватним маневром натерала
надмоћније непријатељске трупе да ноћу између 11. и 12. октобра напусте Ниш. Трупе 1.
армије су сутрадан победоносно ушле у Ниш, где су задобиле велики ратни плен. Истог
дана француска коњичка бригада заузела је Белу Паланку, а један пук српске коњичке
дивизије заузео је Прокупље.*
* В. Ј. Станојевић, н. п. стр. 106–107; М. Алимпић, н. д. стр. 473–491.
Због изузетно брзог напредовања 1. армије, због порушених железничких пруга и
упропашћених путева, снабдевање јединица јако је отежано. Тешкоће су у великој мери
отклањане свестраном помоћи месног становништва, које је пред своје ослободиоце
износило и последње остатке хране сачуване после трогодишње окупације. „Све што је
остало од становника, старци, жене и деца“ – забележио је француски капетан Дега –
„све се то стављало нама на располагање, трудило се да нам учини услугу и пружи
помоћ. Они преносе наше телеграме и наредбе, они нам служе као извиђачи, у тој земљи
сваки становник је истовремено и војник.. “*
* F. J. Deygas, L'Armee d'Orient dans la guerre Mondialle 1915–1919; Paris 1932, стр. 269–270.
Продор српске војске према северу принудио је аустро-угарске трупе у Албанији на
ужурбано повлачење, „мада нису биле узнемираване од Италијана“. Међутим, по
преласку у Црну Гору ове трупе су морале да воде свакодневне жестоке борбе са
црногорским устаницима, који су им наносили тешке губитке. У то време распад Аустро-
Угарске Монархије узимао је све шире размере.
Пошто се српска војска приближавала аустроугарским границама, за команданта
свих аустроутарских и немачких снага на Балкану постављен је фелдмаршал Кевеш. Он
је покушао да на линији Бован–Делиград–Ђунис–Крушевац заустави напредовање
српске 1. армије, али узалуд. После оштрих тродневних борби аустроугарске и немачке
трупе напустиле су одбрамбене положаје код Ражња и почеле да се повлаче према Сави
и Дунаву. Прва армија их је гонила у стопу и 1. новембра 1918, после 750 километара
марша по киши и блату, у старим и дотрајалим униформама, од Доброг Поља и
Ветерника, преко Бабуне, Вардара, Овчег поља, Грделице, Ниша и Ражња, тачно 45 дана
од почетка победоносне солунске офанзиве, војвода Бојовић је на челу Дунавске
дивизије ушао у Београд.*

* П. Опачић, н. ч. стр. 63.
Неколико дана доцније београдски „Телеграм“ објавио је следеће саопштење:
„Прексиноћ је допутовао у Београд начелник штаба Врховне команде војвода
Живојин Р. Мишић, славом овенчани победилац, за чије име је тесно везан последњи,
највећи и најсјајнији успех српске војске. Војвода Мишић, син ваљевског округа, који је
Србији дао толике славне јунаке и војсковође, најмаркантнија је појава у српској војсци.
За његово име везана су два највећа успеха у светском рату: овај сада и слом Поћорекове
офанзиве у новембру 1914. године. Војвода изгледа свеж, крепак и необично весео. Нека
му је срећан долазак у нашу средину.“*
* „Телеграм“, од 30. октобра 1918.
Целокупна европска штампа високо је оценила улогу српске војске и војводе
Мишића у победоносном завршетку солунске офанзиве. Чак је и немачка штампа
подсећала на сувоборску противофанзиву и личност војводе Мишића, одајући му као
противнику немачке војске највеће признање. Из великог броја похвала и признања,
изречених у то време о српској војсци и њеном начелнику штаба Врховне команде
војводи Мишићу, цитираћемо само председника енглеске владе Лојда Џорџа, који је,
оцењујући улогу српске војске у солунској офанзиви, рекао: „Солунском офанзивом
задат је смртни ударац Централним силама... Срби, које је предводио један од
најталентованијих генерала овога рата, војвода Мишић, извели су пробој фронта с
неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад
њих представља један од најсјајнијих подвига овога рата...“*
* В. Петар Опачић, 50 година од победе која је одлучила исход I светског рата, „Илустрована
политика“ бр. 521/1968.
О овом тријумфу српске војске у солунској офанзиви најмање је говорио његов
творац – војвода Живојин Мишић. Улазећи у ослобођену домовину, која му је давала
највећа признања, он се од славне прошлости окренуо према будућности и рекао: „Тек
сада треба истрајног и поштеног рада за добро нашег народа“.*
* В. чланак Народно признање, „Политика“ бр. 6156/1925.
У време кад је српска 1. армија избила на Саву и Дунав, 2. армија, марширајући
преко Скопља, Качаника, Косовске Митровице и Ибарске клисуре, избила је у рејон
Ужица. Од њене Југословенске дивизије формиране су Јадранске трупе, које су из
Косовске Митровице упућене преко Албаније и Црне Горе према Скадру и Бару. У
четвртој тачки Упутстава која је војвода Мишић послао овим трупама истиче се: „Ако би
се случајно појавиле какве црногорске трупе, добачене са стране или формиране у
земљи, треба се свим силама старати да се с њима остане у добрим односима и да се
ради у сагласности. Чланове Црногорског одбора треба употребити за разговоре са
црногорским трупама и за објашњење нашег држања.
Ако би, поред свега тога, било отпора од стране црногорских трупа или каквих
знакова неповерења и непријатељства, онда по сваку цену треба избећи сваки оружани
сукоб; међусобна борба наших и црногорских трупа не сме се ни у ком случају догодити.
Због тога, ако би сви преговори остали без резултата, онда треба обавестити Врховну
команду и чекати даље наређење. Уопште, наша акција треба да буде руковођена тако да
се на нашу страну привуку и оне црногорске трупе које су организоване од стране краља
Николе или од Италијана. Треба искористити неповерење које постоји код Црногораца
према Италијанима за компромитовање сваке њихове акције.“
У Упутствима се даље истиче да у односима с Црногорцима треба водити рачуна о
њиховој осетљивости, племенским организацијама, проповедати грађанску једнакост и
задржавање стечених права. Затим се додаје: „Чиновништву ће се издати плате, а народу
помоћ у житу и другим потребама које ће бити искрцане у Бару“.
На крају Упутства војвода Живојин Мишић подвлачи да однос према албанском
становништву треба такође да буде пријатељски и да ће се у том циљу „команданту 2.
југословенског пука дати повећа сума новаца ради исплате реквизиције“.*
* Архив ВИИ Пописник 3, к. 125, фасц. 1.
Турска је 30. октобра била принуђена да потпише Конвенцију о примирју, пошто су
енглеске и грчке трупе преко Бугарске и Тракије избиле на њену границу. Четири дана
доцније, 3. новембра 1918, трупе српске 1. армије прешле су Дунав и Саву и форсирано
наступале преко Вршца ка Темишвару и преко Новог Сада ка Суботици. Сутрадан, 4.
новембра, поражена Аустро-Угарска је капитулирала, а седам дана доцније и њен моћни
савезник Немачка.
Међутим, Мађарска, која се 1. новембра одвојила од Аустрије, није признала
примирје од 4. новембра, већ је од генерала Франше Депереа затражила посебно
примирје.
Тринаестог новембра, три сата после уласка српских трупа у Суботицу, војвода
Мишић и француски генерал Анри, у име савезника, и Бела Линдер, у име нове
мађарске владе, потписали су Конвенцију о примирју с Мађарском.
Тако је Источна војска, захваљујући у првом реду беспримерном прегалаштву
српске војске, потписала прво и последње примирје којим је завршен најкрвавији рат у
дотадашњој светској историји.* У њему је српска војска – како је рекао министар
спољних послова САД Роберт Лансинг – „крвљу натопила сваку стопу своје јуначке
отаџбине... Она је учинила чудо од јунаштва, и српски народ претрпео је нечувене
муке“.**
* F. J. Deygas, н. д. стр. 279.
** Вид. П. Опачић, н. ч. (у ВИГ-у) стр. 67.
За четири године овог тешког и крвавог рата српска војска је, бранећи своју земљу
од агресије и борећи се за њено ослобођење, изгубила око 600.000 војника, подофицира
и официра. Толико је отприлике страдало и недужних становника Србије. Двадесет осам
одсто изгубљених становника, највећим делом у цвету младости, била је цена којом је
Србија платила своју слободу.*
* Записници са седнице делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу 1919–1920, стр.
371–373; Н. Вучо, Пољопривреда Југославије 1918–1941, Београд 1958, стр. 5–8.
У свим великим биткама које је водила српска војска – на Куманову, Битољу,
Брегалници, Церу, Колубари, у одбрамбеним операцијама 1915. године, у бици код
Горничева, добро-пољској бици и бравурозном гоњењу непријатеља од Бабуне и Демир-
Капије до Саве и Дунава – удео војводе Живојина Мишића био је огроман. Зато је он и
добио највећа признања – војводски чин и многа домаћа и страна одликовања.

ПОСЛЕДЊА ПОШТА ВЕЛИКОМ ВОЈНИКУ
После демобилизације Врховне команде Мишић је постављен за начелника
генералштаба. Међутим, његов рад на организацији нове југословенске војске није дуго
трајао. Тешка и неизлечива болест приковала га је за постељу. Убрзо је његова блистава
војничка каријера била завршена. У Београду је 20. јануара 1921. објављено следеће
службено саопштење:
„Данас у пет и по часова ујутру преминуо је у Врачарском санаторијуму војвода
Живојин Мишић. По решењу Министарског савета војвода ће бити сахрањен о државном
трошку“.*
* „Правда“ бр. 18/1921.
У хладно зимско јутро 21. јануара хиљаде Београђана журиле су да одају последњу
пошту свом великом војнику. Тело војводе Мишића било је изложено на свечано
украшеном катафалку у великој дворани Официрског дома. Цело послеподне 20. јануара
огромна маса света, сврстана у непрегледне колоне, немо је пролазила покрај одра,
клањајући се сенима војводе Мишића. Сви југословенски листови донели су написе у
којима су истицали историјске заслуге војводе Мишића у најсудбоноснијим данима
српске историје. Београдска „Трибуна“ је, између осталог писала:
„Умро је највећи војник наше повеснице, врли и славни војвода наше војске –
Живојин Мишић...
Зар треба говорити нашим јунацима и нашем народу ко је он био и шта је учинио?
Нема детета које за њега не зна. О њему знају рудничке и сувоборске горе, и македонски
кланци, брда и долине, о њему причају све наше бучне и бистре реке. На победоносним
крилима његове легенде име му се пронело и ван граница наше отаџбине.
Његов Струганик ући ће у историју нашег рата поред Цера, Рудника и Сувобора.
Струганик, у коме се родио и чуо прве приче о српском витештву и старој слави и из
кога је видео горостасне врхове брда чија ће имена као војвода унети у историју...“*
* „Трибуна“ бр. 15/1921.
Тачно у 10 часова погребна поворка кренула је испред Официрског дома према
Саборној цркви. Изгледало је да се цео Београд креће у њој. Били су ту ратници са
Куманова, Битоља, Цера, Колубаре, Кајмакчалана, Доброг Поља и многих других
попришта, војници и официри, инвалиди из минулих ратова, ђаци средњих школа,
студенти, радници и сељаци, жене, деца, омладина, представници власти, дипломатски
кор, посланици Уставотворне скупштине, делегати разних удружења, културно-
уметничка друштва, питомци Војне академије, два ескадрона коњице, војна музика,
безбројни венци, међу којима се истицала плоча обавијена златном палмом и
француском тробојком, на којој је писало: „Француска војводи Мишићу“. Из Саборне
цркве спровод се кретао данашњом Улицом 7. јула, Узун-Мирковом, Васином, преко
Теразија до Новог гробља.
У име Уставотворне скупштине са Мишићем се опростио њен председник др Иван
Рибар. Он је том приликом, између осталог, рекао:
„Уставотворна скупштина, свесна своје велике задаће и одговорности, имаће у свом
раду увек пред очима све оне жртве које су уложене за наше народно ослобођење...
Војвода Мишић је један од стваралаца наше државе и ослободилаца нашег народа. И
зато ће његово деловање бити исписано златним словима у нашој историји.
Смрћу војводе Мишића изгубили смо одличног народног радника, који је својим
бесмртним делима оставно вечни спомен у своме народу.“
Свој говор Рибар је завршио речима:
„Вечна слава и помен великом војводи Мишићу!“*
* „Балкан“ бр. 10/1921.
Тим речима и ми ћемо завршити овај прилог недовршеним мемоарима Живојина
Мишића.

Фотографије
Живојин Мишић као поручник са мајком Анђелијом.
Живојин Мишић као мајор са породицом у селу Струганику.



Пуковник Милојко Лешјанин, командант Моравског корпуса.
Утврђени турски положај око Ниша.
Пуковник Коста Бучовић.



Кућа у Делиграду у којој је био смештен штаб генерала Черњајева.
Кнез Милан Обреновић са генералима Јованом Белимарковићем и Ђорђем Катарџијом.
Коле Рашић, вођа устанка из јужног Поморавља.



Стара и нова униформа српских среских капетана.
Конак кнеза Милана у Нишу.
Чардаклија из старог Ниша.


Збег у околини Ниша 1877.
Турски народни војник (башибозук).


Краљица Драга.
Пуковник Александар Машин.

Факсимил 51. странице оригиналног рукописа Мишићевих мемоара.



Краљ Александар Обреновић у посети Цариграду.
Повратак кнеза Петра Карађорђевића из изгнанства, јуна 1903.
Краљ Петар I Карађорђевић.


Генерал Радомир Путник, начелник Главног генералштаба.
Четнички војвода Јован Бабунски.



Мобилизација српске војске 1912.
Резервисти из Београда крећу у рат.
Демонстрације у Београду против анексије Босне и Херцеговине.



Престолонаследник Александар Карађорђевић, командант 1. армије.
Српска Врховна команда у Скопљу 1912.
Црногорци пребацују тешки топ преко Лима.



Улазак црногорске војске у Скадар 1913.
Српска брдска артиљерија на маршу.
Сердар Јанко Вукотић, начелник штаба црногорске Врховне команде.



Јединице III позива пристижу на бугарску границу.
Група црногорских официра на железничкој станици у Скопљу пред полазак на
Брегалницу.
Гаврило Принцип.



Штаб српске 1. армије 1913.
Збег на Ташмајдану за време бомбардовања Београда 1914.
Извлачење српске артиљерије на ватрене положаје.


Војници III позива одмарају после напорних ратних дужности.
Непријатељ није штедео ни жене ни децу.


Милунка Савић, наредник српске војске, носилац две Карађорђеве звезде, два ордена
француске Легије части и бројних других одликовања.
Генерал Живојин Мишић, командант 1. армије у колубарској бици.



Живојин Мишић са својим братом у селу Струганику за време колубарске битке.
Наступање српске војске ка гребену Сувобора децембра 1914.
Штаб Ужичке бригаде на Трешњевици, новембра 1914.



Гоњење непријатеља ка Лазаревцу у завршној фази колубарске битке.
Изгинули српски војници на Космају 1914.
И он је војник.


Факсимил наређења Врховне команде за организовање обуке ђака за „водничке
дужности“
Војвода Живојин Мишић



Српски топови на ватреном положају у Топчидеру 1915.
Група немачких, аустроугарских и бугарских заробљеника, октобра 1915.
Потпуковник Миливоје Момчиловић, командант 10. кадровског пука за време одбране
Београда.



Мишићева армија напушта Мачву 1915.
Војвода Живојин Мишић у свом кабинету.
Командант Горњовасојевићке бригаде Урош Ђукић са својим синовима.



Логор српских војника на острву Виду 1916.
Официри Шумадијске дивизије за време превоза у Солун.
Војвода Мишић и пуковник Емило Белић на Солунском фронту 1916.



Официри 2. батаљона 1. пука Моравске дивизије на Солунском фронту 1916.
Наступање Добровољачког одреда према Кајмакчалану 1916.
Спомен капела палим борцима српске војске на врху Кајмакчалана.



Војвода Мишић обилази болницу у Совровићу.
Регент Александар и Анте Трумбић на Крфу 1917.
Генерал Михаило Живковић врши смотру једне добровољачке чете у Русији.


Војвода Живојин Мишић и британски генерал Мил на Солунском фронту.
Војвода Петар Бојовић.



Војвода Живојин Мишић.
Сахрана војводе Живојина Мишића у Београду.
Споменик војводи Живојину Мишићу на Новом гробљу у Београду.
Извори и литература
Необјављена грађа
Дипломатски архив Савезног секретаријата за иностране послове СФР Југославије у
Београду
Архив СФР Југославије у Београду
Архив СР Србије у Београду
Институт за историјску документацију Универзнтета у Сарајеву
Архив СР Црне Горе у Цетињу
Архив Војноисторијског института у Београду
Wiener Kreigsarchiv (Документа у Микротеци Војноисторијског института у
Београду)
Public Record Office, London (Документа у Микротеци Војноисторијског института).
Објављена грађа
Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877–1878. године (Врховна
команда српске војске), Београд 1879.
Грађа за историју рата 1876, „Ратник“, св. ХХХII/1895.
Грађа за историју српско-турског рата 1877–1878, „Ратник“, св. XXX и ХХХI/1894.
Преписка између Црне Горе и Србије у години 1876, „Записи“, Цетиње, књ. V/1929.
Необјављена документа из српско-бугарског рата 1885, Библиотека „Војни весник“,
бр. 6/1927.
Ратни дневник начелника штаба Шумадијског корпуса потпуковника Д. Ђурића,
„Ратник“, св. ХХХI/1894.
Стенографске белешке Народне скупштине Србије од 1881. до 1909.
Статистички годишњак Краљевине Србије за 1900. и 1907.
Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца књ. I–XXX,
Београд 1926–1937.
Грађа о стварању југословенске државе, књ. I и II, Београд 1964, (Приредили
Драгослав Јанковић и Богдан Кризман).
Документа о постанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1914–1918, Загреб 1920.
(Приредио Фердо Шишић)
Записници са седница делегација Краљевине СХС на мировној конференцији у
Паризу 1919–1920, Београд 1960. (Приредили Богдан Кризман и Богумил Храбак)
Историјски архив Комунистичке партије Југославије, том III, Београд 1950.
Boghitschevvitsch M., Die Auswärtige Politik Serbiens 1913–1914, Band I, Berlin 1928.
Ministère des affaires étrangères. Documents diplomatiques 1913–1917. Traité
d'alliance greco-serbe, Athenes 1917.
Österreich-Ungarn von der bosnischen Krise 1908 bis zum Kriegsausbruch 1914, vol. V,
VI, VII i VIII, Wien 1913.
Die grosse Politik der europäischen Kabinette 1871–1914, vol. XXXIV, XXXV i XXXVI,
Berlin 1926.
Documents diplomatiques frangais 1871–1914, vol. V, VI i VII, Paris 1933.
Les Armées françaises dans la Grande guerre, tome VIII, Annexes, Paris 1933–1935.
British Documents on the Origins of the War 1898–1914, vol. IX London 1934.
Международние отношения в Эпоху империализма. Документы из архивов царского
и временного правителъства 1878–1917, серия второя, (1900–1913), том XX, Москва
1938 и серия третъя, том – X, Москва 1931–1938.
Балканската война или рускаја аранжева книга (Дипломатска документа руског
министарства спољних послова која се односе на догађаје на Балкану од августа 1912. до
јула 1913), София 1914.
Приложение къмъ, томъ първи отъ Доклада на парламентарната изпитателна
комисия, томъ I и II, София 1918.
Дипломатически документи по участието на България зъ европейската война 1915–
1918, том I и II, София 1921.
Студије, монографије, расправе, чланци и мемоари
Абаџиев Горѓи, Балканските војни и Македонија, Скопје 1958.
Агонија Београда у светском рату (Зборник), Београд 1931.
Алексије – Пејковић Љиљана, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–
1914, Београд, 1965.
Алимпић Миливоје, Солунски фронт, Београд 1957.
Arz. Generaloberst, Zur Geschichte des Grossen Krieges 1914–1918, Wien 1924.
Барби Анри, Брегалница (српско-бугарски рат 1913), Београд 1914.
Барбанти Ђузепе, Гарибалдинци на Дрини 1876, Београд 1958.
Бате Ралф, Умри па постани (делимични превод из књиге Bis zum letzten Hauch),
„Ратник“ св. IX–Х/1936.
Белић Емило, Степа Степановић, Београд с.а.
Белић Владимир, Ратови српског народа у XIX веку (1788–1918), Београд с.а.
– Путник, Београд 1939.

Регистар имена
Авакумовић Јован, Аврамовић Обрад (Обратко), Александар II, Александар
Карађорђевић, Александар Обреновић, Александра, нем. Принцеза, Алимпић Миливоје,
Алимпић Ранко, Анастасијевић др, Андраши гроф, Андреја, принц, грк, Андрејевић
Милан, Андрија, поп, Анђелић Живко, Анђелковић Јован, Анђелковић Миливој, Кајафа,
Анри, Антонић Васа, Арачић Вукоман, Ауфенберг, Атанацковић Јован, Ачетић Павле.
Бабић Петар, Бабунски Јован, Базсн, Бајаловић Пeтар, Баковић Максим, Банковић
Васа, Барбије Анри, Барјактаревић Љубивоје, Барјактаревић Милоје, Барцај (Барцаи),
Батенберг Александар, Бацић Живојин, Белимарковић Јован, Белић Владимир, Белић
Емило, Берхтолд, Бизмарк, Биконсфилд, Бинички Стеван, Боадер, Богићевић, Богичевић
Анте, Божановић Милош, Божић Прока, Бојовић Петар, Бојовић Радивоје, Болфрас,
Бонту, Бопчев, Борисављевић П. Љубиша, Борисављевић др Милош, Борисављевић
Петар, Бошковић, Бошковић Стеван, Бошњак-Ружић Милован – види под Р, Бранковић
Новак, Бреде, Брeнтовић др, Брусилов, Булајић Крста, Буљубаша Илија, Буров, Бучевић
Коста и као Бучовић Коста.
Вадингтон, Вајферт, Валожић, Ванлијћ Т. Јован, Васић Драгиша, Васић Душан,
Васић Милан, Васић Милош, Велимировић Јеврем, Велимировић Јован, Величковић
Сретен, Вендел Херман, Венизелос Елефтериос, Вешовић Радомир, Вешовић др Тодор,
Виљем II, Витас Сава, Вићентије, Влахов В. Туше, Војиновић Ђоша, Вујић Димитрије,
Вујић Ђорђе, Вујић Михаило, Вујовић, Вукаловић Лука, Вуков В., Вукотић, Вукотић
Јанко, Вукотић Паја, Вучковић Драгомир, Вучо Н.
Гавриловић Драгутин, Гавриловић Танасије, Гамбет, Гарашанин Милутин, Гелинек
Ото, Ганадијев, Генчић Ђорђе, Герасимовић др Димитрије, Гергеј, Герц, Гизл, Гиом,
Глишић Душан, Гођевац Ранко, Гојковић Илија, Гојнић Лука, Горча, Горчаков, Граховац
Милан, Греј Едвард, Грујић Сава, Грујић Стеван, Гурко.
Давидовић, Давидовић Љуба, Дамјановић Анђелија, Дамјановић Богдан, Дамјановић
Ј, Дамјановић Никола, Данев Стојан, Данило, кнез, црногорски, Дапчевић Пеко, Д'Астро,
Дега, Дедијер Владимир, Димитријевић Драгутин-Апис, Димитријевић Ратко, Докић
Ђура, Докић Лазар, Драга, краљица (Машин), Драгашевић Боривој, Драгашевић Јован,
Драгомиров, Дулић Драгутин, Дучић Нићифор.
Ђај Јован, Ђајић, Ђенерал С., Ђорђе, краљевић, Карађорђевић, Ђорђевић В. Владан,
Ђорђевић др Владан, Ђорђевић Ђорђе, Ђорђевић Ђорђе, Ђорђевић Павле, Ђорђевић
Стеван, Ђорђевић Тодор, Ђорђевић др Чеда, Ђукић Урош, Ђукнић Илија, Ђурић
Димитрије, Ђурић Милан, Ђуричић С. Ђорђе, Ђока, Ђуришић В. Митар.
Ејуб-паша, Ермоли Бем, Есад-паша, Ешаги.
Жебокрицкиј В. Б. (А.), Жеков, Живановић Војислав, Живановић Милан, Живановић
Мића, Живанчевић Данило, Живковић Љубомир (Љуба), Живковић Михаило, Живковић
Петар, Живковић Сима, Животић, Жостов, Жофр, Жујовић Јован.
Зарић Павле, Зах Фрањо, Здравковић Милета, Здравковић Сретен, Зеленика Милан.
Ивановић Љубомир, Игњатијев, Исаковић Светислав.
Јакшић В. Г., Јанковић Божидар, Јанковић Младен, Јанковић Павле, Јанкура
Јерослав, Јеленко, Јелинић В. Ђуро, Јелисијевић М., Јеремовић Светозар, Јеротије,
Јовановић Аврам, Јовановић Алекса, Јовановић Јован, Јовановић Лазо, Јовановић
Милутин, Јовановић Светозар, Јовановић В. Слободан, Јовичић М. Павле, Јохан, Југовић
Драгутин, Јуришић Евгеније, Јуришић Павле, Штурм.
Кајафа (Анђелковић Миливој) – види под „А“ Калмиков, Каљевић Мишо, Каљевић
Радован, Каљевић Радосав, Карађорђе, Карановић Милутин, Карл, Карлије, Карол,
Картагене, Касидолац Живко, Катарџија Ђорђе, Катић Димитрије, Кевенхилер, Кевеш,
Керим Абдул, паша, Кирјејев, Кирјејев, госпођа, Кисев, Киш Егон Ервин, Кнежевић
Ђура, Кнежевић Стеван, Ковачев, Ковачевић Димитрије, Ковачевић Јаков, Ковачевић Ф.
Јован, Ковачевић Јосип, Константин, Кораћ Владимир, Кордоније, Коромилас, Корти,
Костић Љуба, Коштуњац Милан, Крстић Коста, Крунић, Кунц Мајор В., Курелец,
Кучевски, Кушаковић.
Лазаревић Гаврило, Лазаревић Ђ., Лазаревић Лазар, Лазаревић Лука, Лазаревић В.
Милутин, Лансинг Роберт, Лешјанин М. Љубомир, Лешјанин Милисав, Лешјанин
Милојко, Либорију Франк – види под „Ф“ Линдер Бела, Лојд Џорџ, Ломигорић Мита,
Лотариншки Карло, Лудендорф, Лукић Ђорђе, Лукић Никола, Луковић В. Ј., Луковић Ж.,
Луковић Стеван, Луњевица Никодије, Луњевица Никола.
Магдаленовић Михајло, Магдаленовић Светозар, Макензен фон Аугуст, Максић
Јаков, Малетић, Манојловић Јања, Мариновић Милутин, Марко, Марцо В. В., Марковић
Глигорије, Марковић-Цинцар Димитрије – види под „Ц“ Марковић Јован, Марковић др
Мика, Марковић Милан, Марковић Милоје, Марковић Чеда, Марковић Чедомир,
Мартиновић Митар, Масаловић, Машин Александар, Машин Драга – види под „Д“
Машин Петар, Машин Светозар, Мијатовић Чеда, Мил, Милан кнез, Обреновић,
Милетић Јовица, Миловановић Кока, Миловановић Ж. Милан, Миловановић Милован,
Миловановић Милутин, Милосављевић Љубомир, Милосављевић Светислав,
Милосављевић Светозар, Милош кнез, Обреновић, Милошевић Добросав, Милутиновић
Драгутин, Миљковић Чеда, Миљковић Јован, Митић Радош, Митровић Антоније, Мићић
Драгутин, Мићић К., Михаило кнез, Обреновић, Михаиловић др Чеда, Михаичевић
Ђорђе, Михајловић Ђорђе, Михајловић Јова, Мичин Сима, Мишић Анђелија, Мишић
Василије, Мишић Грујица, Мишић Живана, Мишић Живојин, Мишић Ивко, Мишић Р.
Лазар, Мишић Никола, Мишић Петар, Мишић Спасоје, Мишић Теодосије (Теодор, Теја),
Мишић Тодора, Мишић Урош, Мишковић Јован, Мишковић Милутин, Молеровић,
Молостов, Момчиловић Миливој, Мостић Василије, Мурат.
Најдановић Павле, Наполеон Бонапарте, Наталија краљица, Наумовић, Наумовић
Михајло, Недељковић Милорад, Недић Миленко, Недић С. Милован, Нерезов,
Несторовић, Нешић Боривоје, Нешић Душан, Нешић Михаило, Нешић Петар, Нешић
Светозар, Нижић Т., Никола, велики кнез, Никола, (грчки), Никола краљ (црногорски),
Никола (руски) цар, Николајевић Николај, Николајевић Петар, Николић Александар,
Николић Владимир, Николић Влајко, Николић Димитрије, Николић др Коста, Николић
Марјан, Николић Милутин, Николић Обрен, Николић Светомир, Николић Тихомиљ,
Новаковић Милан, Новаковић Стојан.
Обрадовић Ђорђе, Обреновићи, Опачић Петар, Осман-паша, Остојић Љубомир,
Оцокоља Панта.
Павићевић Бранко, Павловић Живко, Павловић Иван, Павловић Јован, Павловић
Лазар, Павловић Милован, Панић Коста, Паприков, Пауновић Живојин, Пауновић
Милош, Пауновић Павле, Пауновић Сава, Пачу др Лаза, Пашић Никола, Пејовић Панта,
Пелагић Васа, Пененрен, Пенеш, Петар краљ, Карађорђевић, Петковић Сава, Петровић
Калајџић Ђорђе, Петровић Емило, Петровић Јован, Петровић Јован (Пенга), Петровић
Лаза, Петровић Никола, Пешић Душан, Пешић Петар, Плазина Милован, Поенкаре,
Попић, Поповић Дамјан, Поповић Душан, Поповић др Душан, Поповић Јован, Поповић
Светозар, Поповић Тихомир, Поповић Тодор (чика Тоша), Потемкин В. П., Поћорек фон
Оскар, Прапорчетовић Јован, Прендић, Пржић В. Илија, Принцип Гаврило, Продановић
Јосиф, Протић Коста, Протић Светолик, Протић Стојан, Пурић Душан, Пурчер, Путник
Паја, Путник Радомир, Пшиборски.
Раденковић М., Радивојевић Милан, Радић, Радојловић П. Љубомир, Радојчић
Светозар, Радосављевић Стеван, Арапин, Радославов, Рајовић Драгомир, Рајт Белан,
Рапоња, Рашид, Рашић Ђура, Рашић Коле, Рашић Михајло, Рибар др Иван, Ристић
Јован, Ристић В. Јован, Ротовић Мирко, Рудолф, Хабсбург, Ружић Бошњак Милован.
Саватије, Савић Милунка, Савов Михаил, Сазонов, Сарај, Симић Ђорђе, Симоновић
Јосиф, Сипњевски др, Скерлић Јован,Скоко др В. Саво, Славковић Сретен, Смиљанић
Коста, Смиљанић Крста, Смуђа Јован, Соларевић Леонида, Сорсић, Сосије, Срећковић,
Срећковић Михајло, Стакић Станоје, Станисављевић Ж., Станић Јован, Станишић,
Станковић Милош, Станковић Светозар, Станојевић В. Ј., Станојевић Драгиша,
Станојевић Станоје, Станојевић Тихомир, Стева, Степановић Степа (Степан),
Стефановић, Стојановић др В. Владимир, Стојановић Тихомир, Стојићевић Ђорђе,
Стојковић Алекса, Сулејман-паша.
Табаковић Јешуга, Тајсић Ранко, Таленски А., Танкосић Воја, Таушановић Коста,
Тејлор А. Џ., Теодосије, митрополит, Терзић Божидар, Терзић Велимир, Тершћански,
Тиса, гроф, Тодоров, Тодоровић Пера, Топаловић Јеврем, Топаловић Петар, Тошев,
Трифуновић Душан, Трумбић Анте, Туфегџић Душан, Туцовић Димитрије.
Ћирић Илија, Ћоровић Владимир.
Фердинанд, краљ, Кобург, Филипеон, Фичев, Фор Феликс, Франасовић Драгутин,
Франк фон Либериус, Фрања Јосиф 1, Фрања Фердинанд, Франш д'Епере Луј, Фредерикс,
Фридрих II.
Халил-Зија-паша, Хаџи-Стана, Хаџић Светозар, Хаџић Стеван, Хвостов В.В.М., Хере,
Хецендорф фон Конрад, Хинденбург, Хорватовић Ђура, Хорстиг Павле, Христић
Никола, Христић Филип, Христов.
Цветковић Илија, Цветковић Никола, Цековац Грујица, Цинцар Марковић
Димитрије, Цоловић, Цукавац Грујица, Цукић Коста.
Чарапић Илија, Чебинац Михаило, Черњајев Михаил Гаврилович, Чизек Драгутин,
Чубриловић В., Чупић Никола.
Џавид-паша.
Шверцкопек, Шерф, Шећовић Крсто, Шолц, Шпанић Јован, Штрајт, Шукри-паша,
Шушкаловић др.