Džejms Paterson - Kros

Godinama posle nerazrešenog ubista supruge Marije, psihologa Aleksa Krosa poziva bivši partner Džon Sampson da mu pomogne u slučaju za koji se ispostavlja da je povezan sa Marijinim ubistvom. Da li je konačno dobio priliku da uhvati njenog ubicu?

Posvećeno dnevnoj školi u Palm Biču;

Širli i direktoru Džeku Tompsonu



PROLOG
Kako se
zovete, gospodine?




TOMPSON: Ja sam doktor Tompson, iz Medicinskog centra Berkšir. Koliko ste pucnjeva čuli?
KROS: Nekoliko pucnjeva.
TOMPSON: Kako se zovete, gospodine?
KROS: Aleks Kros.
TOMPSON: Da li otežano dišete? Da li vas boli?
KROS: Boli me u predelu trbuha. Osećam bućkanje tečnosti. Kratak dah.
TOMPSON: Znate li da ste ranjeni?
KROS: Da, dva puta. Je li on mrtav? Kasapin? Majkl Salivan?
TOMPSON: Ne znam. Ima nekoliko mrtvih. Dobro, momci, dajte mi masku s kiseonikom. Dvolinijski infuzioni set sa širokom bazom, pod hitno. Dva litra fiziološkog rastvora, odmah! Sada vas prebacujemo u bolnicu, doktore Krose. Držite se. Da li me još čujete? Jeste li svesni?
KROS: Moja deca... kažite im da ih volim.

PRVI DEO
Niko te nikada neće voleti
kao ja - 1993.




GLAVA 1


TRUDNA SAM, ALEKSE.“
Tako se jasno sećam svake pojedinosti te noći. I danas, posle toliko vremena, posle toliko proteklih godina, svega što se dešavalo, jezivih zločina, rešenih i ponekad nerešenih ubistava.
Stajao sam u zamračenoj spavaćoj sobi. Rukama sam ovlaš gladio struk svoje žene Marije, a podbradak naslanjao na njeno rame. U to vreme sam imao trideset jednu godinu i nikada u životu nisam bio srećniji.
Bila je jesen 1993, sada mi se čini pre milion godina.
Već je bilo prošlo dva izjutra, a našu bebu Dženi mnogo je bolelo grlo. Sirota devojčica nije spavala veći deo noći, veći deo poslednjih noći, veći deo svog najranijeg doba. Marija je blago ljuljala Dženi u naručju i pevušila joj: Tako si lepa. A ja sam grlio Mariju i ljuljuškao je.
Mada sam ustao prvi i isprobao sve smicalice, nisam uspeo da uspavam Dženi. Posle jednog sata došla je Marija i uzela bebu. Oboje smo morali da odemo na posao rano. Ja sam radio na jednom slučaju ubistva.
„Trudna si?“, upitao sam ne dižući glavu s Marijinog ramena.
„Loš trenutak, je li, Alekse? Zamišljaš još mnogo gušobolja u budućnosti? Još injekcija? Još prljavih pelena? I noći kao što je ova?“
„Taj deo mi se baš ne sviđa. Svejedno da li je kasno ili rano. Ali volim naš život, Marija. I volim što ćemo imati još jednu bebu.“
Ne odvajajući se od Marije uključio sam muzičku igračku okačenu iznad Dženeline kolevke. Igrali smo u mestu uz melodiju Neko me čuva.
Onda mi je uputila jedan od onih delom stidljivih, delom luckastih osmeha u koje sam se zaljubio možda još prve noći kada sam je video. Sreli smo se u urgentnom centru bolnice Sveti Antonije, prilikom jedne hitne intervencije. Marija je prihvatila jednog člana ulične bande, žrtvu ranjavanja sačmarom, svog klijenta. Nesebično se bavila socijalnim radom i štitila ugrožene - tim pre što sam ja strašan gradski detektiv iz odeljenja za ubistva, a ona baš nije verovala policiji. Istini za volju, ne verujem im ni ja.
Malo čvršće sam stisnuo Mariju. „Srećan sam. Znaš i sama. Radujem se tvojoj trudnoći. Da proslavimo. Doneću šampanjac."
„Voliš što si veliki tata, a?“
„Da. Ne znam tačno zašto. Jednostavno je tako.“
„Voliš vrisku beba usred noći?“
„I to će proći. Je li tako, Dženel? Tebi govorim, gospođice.“
Marija okrete glavu od uplakane bebe i slatko me poljubi u usta. Usne su joj bile meke, uvek izazovne, uvek seksi. Voleo sam njene poljupce - svuda, u svako doba.
Najzad mi se izmigoljila iz naručja. „Vrati se u krevet, Alekse. Nema smisla da oboje budemo budni. Odspavaj i za mene.“
Tek tada sam primetio nešto u spavaćoj sobi i nisam mogao da se uzdržim od smeha.
„Šta je tako smešno?“, osmehnu se Marija.
Pokazao sam joj i onda je videla. Tri jabuke - svaka s dečjim ugrizom. Jabuke su podupirale noge tri plišane igračke, raznobojnih dinosaurusa barni. Tako nam je Dejmon, koji je tek prohodao, otkrio svet svoje mašte. Naš sinčić je proveo neko vreme u sobi svoje seke Dženi.
Kada sam već bio kod vrata, Marija mi se opet luckasto osmehnuia. I namignula mi. Onda je prošaputala - i nikada neću zaboraviti šta je rekla - „Volim te, Alekse. Niko te nikada neće voleti kao ja.“

GLAVA 2


ŠEZDESET PET KILOMETARA SEVERNO od Vašingtona, u Baltimoru, dvojica dugokosih profesionalnih ubica između dvadeset pet i trideset godina samouvereno su ušla u društveni klub Sveti Franja u južnom delu Ulice Haj, nedaleko od luke. Oba čoveka su bila naoružana do zuba i kezila su se kao dva komičara.
U klubu je te noći bilo dvadeset sedam kapoa i mafijinih vojnika, koji su igrali karte, pili grapu i espreso i u TV prenosu gledali Bulitse kako gube od Niksa. Odjednom u sobi zavladaše tajac i napetost.
Niko nije samo tako ulazio u sastajalište nazvano po svetom Franji Asiškom, pogotovu ne nepozvan i naoružan.
Jedan od uljeza na pragu, čovek po imenu Majkl Salivan, mirno pozdravi grupu. Koja pišurija, pomisli Salivan. Bulumenta žestokih tipova zasela pa preživa. Njegov ortak ili compare, Džimi „Šešir“ Galati obuhvati prostoriju brzim pogleđom ispod oboda pohabane crne fedore, kao one koju je nosio Skvigi u Lavern i Širli*( Squiggy je lik iz američke humorističke serije Laverne &Shirley (1976-1983), o dve žene iz radničke klase koje pokušavaju da se izbore za bolji život i nađu pravu ljubav. (Prim. prev.)) Društveni klub je bio dosta tipičan - obične stolice, stolovi za kartanje, improvizovan šank, žabari koji su izmileli iz svojih jazbina.
„Bez odbora za doček za nas? Bez plehane muzike?“, upita Salivan, koji se ložio na sve vrste sukoba, kako verbalnih, tako fizičkih. On i Džimi Šešir su uvek bili protiv svih drugih još otkako su u petnaestoj godini pobegli od kuće u Bruklinu.
„Ko ste, boga mu, pa vi?“, upita jedan od mafijaša i skoči kao oparen iza klimavog stola za kojim su se kartali. Bio je visok možda metar devedeset, kose crne kao gar i težak stotinak kila, mišića napumpanih u teretani.
„On je Kasapin iz Sliga.*( Grad i luka u zalivu Sligo, rukavcu Atlantskog okeana na istočnoj obali SAD. (Prim. prev.)) Nisi čuo za njega?“, upita Džimi Šešir. „Dolazimo iz Njujorka. Jesi li čuo za Njujork?"
GLAVA 3


NABILDOVANI MAFIJAŠKI VOJNIK nije reagovao, ali jedan stariji čovek u crnom odelu i u beloj košulji sa zakopčanim okovratnikom diže ruku kao papa ili vrhovni autoritet i lagano i odmereno progovori na engleskom s jakim stranim naglaskom. „Čemu dugujemo ovu čast?“, upita. „Naravno da smo čuli za Kasapina. Šta ćete ovde u Baltimoru? Šta možemo da učinimo za vas?“
„Samo smo u prolazu", odgovori Majk Salivan starcu. „Moramo da obavimo jedan poslić za gospodina Mađonea u Vašingtonu. Jeste li čuli za gospodina Mađonea, gospodo?"
Gotovo svi prisutni klimnuše glavom. Ton razgovora je otkrivao da je ovo bez sumnje nešto ozbiljno. Dominik Mađone je bio na čelu njujorške porodice koja je upravljala većim delom Istočne obale, bar do Atlante.
Svi u sobi su znali ko je Dominik Mađone, kao i to da mu je Kasapin najokrutniji profi ubica. Navodno je sređivao žrtve kasapskim noževima, skalpelima i maljevima. Reporter Njusdeja je napisao o jednom njegovom ubistvu: „Nema ljudskog bića koje je u stanju da uradi nešto ovako.“ Kasapin je sejao strah u krugovima mafije i policije. Za sve u prostoriji bilo je iznenađenje što je ubica tako mlad i što liči na filmskog glumca duge plave kose i frapantno plavih očiju.
„Pa, gde je poštovanje? Stalno slušam tu reč, ali ne primećujem ništa od toga u ovom klubu", reče Džimi Šešir, koga je, kao i Kasapina, pratila fama da amputira ruke i noge.
Vojnik koji je ustao iznenada se pokrenu, a Kasapinova ruka polete brzinom koju pogled nije mogao da prati. Odrezao je čoveku vrh nosa, a zatim i resicu uva. Vojnik se uhvati za dva mesta na licu i ustuknu tako brzo da izgubi ravnotežu i pade.
Kasapin je bio brz i očigledno dostojan svoje reputacije u rukovanju nožem. Nastavljao je tradiciju starih ubica sa Sicilije, ne slučajno, jer ga je veštini upotrebe noža učio jedan stari vojnik iz južnog Bruklina. S lakoćom je prihvatao amputacije i lomljenje kostiju. Smatrao ih je svojim zaštitnim znakom, simbolom svoje bezosećajnosti.
Džimi Šešir poteže poluautomatski pištolj kalibra 45. Šeširov drugi nadimak bio je „Zaštitnik Džimi" i čuvao je leđa Kasapinu. Uvek.
Majkl Salivan sada lagano prošeta po prostoriji. Prevrnuo je nekoliko stolova za kartanje, isključio televizor i izvukao utikač iz mašine za ekspres kafu. Svi su podozrevali da će neko umreti. Ali zašto? Zašto je Dominik Mađone napujdao ovog ludaka na njih?
„Primećujem da neki od vas očekuju malu predstavu", reče. „Čitam vam iz očiju. Njušim u vazduhu. Pa, boga mu ljubim, šteta je da vas razočaram."
Salivan iznenada kleknu na jedno koleno i ubode ranjenog vojnika mafije, koji je ležao na podu. Zarivao je čoveku nož u vrat, zatim u lice i grudi, sve dok telo nije prestalo da se miče. Bilo je teško prebrojati ubode, ali sigurno ih je naneo deset, ako ne i više.
Sledeći postupak je bio čudniji od svih. Salivan ustade i pokloni se nad mrtvačevim telom. Kao da je sve ovo za njega velika predstava, samo spektakl i ništa više.
Kasapin najzad okrete leđa prisutnima u prostoriji i bezbrižno krenu ka vratima. Nije se bojao ničega inikoga. Preko ramena je dobacio: „Milo mi je što smo se upoznali, gospodo. Sledeći put, ukažite poštovanje. Za gospodina Mađonea... ako ne za mene i gospodina Džimija Šešira.“
Džimi Šešir se isceri i dotače obod fedore. „Da, tako je vešt“, primeti. „Da vam odam tajnu, još je veštiji s motornom testerom."
GLAVA 4


NAJVEĆIM DELOM VOŽNJE Autoputom 1-95 Kasapin i Džimi Šešir su se upišavali od smeha sećajući se kako je protekla poseta društvenom klubu Sveti Franja Asiski. Put ih je vodio u Vašington, gde ih je u narednih dan-dva čekao delikatan zadatak. Gospodin Mađone im je naredio da svrate u Baltimor i ostave utisak. Don je sumnjao da lokalni kapoi kraduckaju ono što mu pripada. Kasapin je verovao da će upamtiti lekciju.
Glas o njemu delimično se širio baš zato: nije samo vešto ubijao nego je bio i pouzdan kao srčani napad za debeljka koji jede pržena jaja sa slaninom.
Pošto su se dovezli u Kolumbijski okrug, put kroz živopisnu okolinu vodio ih je pored Vašingtonovog spomenika i drugih značajnih šminkerskih znamenitosti. „My Country ’tis of Thee“,*( My Country ’tis of Thee, patriotska pesma s melodijom britanske himne God Save the King, služila je de fakto kao američka nacionalna himna veći deo devetnaestog veka. (Prim. prev.)) otpeva Džimi Šešir krajnje neprirodnim glasom.
Salivan zarza od smeha. „I ti si marka, Džejmse, kućo stara. Gde si to naučio, koji moj? My Country ’tis of Thee?“
„U školi u parohijskom Domu svetog Patrika, u Bruklinu, gde sam naučio sve što znam o tri ’Nj’ - nju-čita, nju-pisa i nju-računa - i di sam sreo onu dileju Majkla. Šona Salivana.“
Posle dvadeset minuta parkirali su grand am i pridružili se nočnoj omladinskoj paradi koja je zujala Ulicom M, u Džordžtaunu. Gomila nacvrcane i gudrirane studentske manguparije plus dvojica izuzetnih profesionalnih ubica, pomisli Salivan. I ko u životu bolje prolazi? Ko dobija, a ko gubi?
„Jesi l’ nekad zažalio što nisi iš’o na koledž?“, upita Šešir.
„Ne bi mi se isplatilo. U osamnaestoj sam već zarađivao sedamdeset pet hiljada. Osim toga, volim ovaj posao.“
Stali su u Čarliju Malonu, lokalnom pojilu, popularnom među vašingtonskom studentarijom iz razloga u koje Salivan nije mogao da pronikne. Ni Kasapin ni Džimi Šešir nisu odmakli dalje od srednje škole, ali Salivan se u kafani upustio u ćaskanje s nekoliko studentkinja, ne starijih od dvadeset, verovatno još tinejdžerki. Salivan je mnogo čitao i veći deo pamtio, pa je mogao da razgovara skoro o svemu. Noćašnji repertoar je obuhvatao nedavne pogibije američkih vojnika u Somaliji, dva-tri aktuelna filmska hita, pa čak i malo romantične poezije - Blejka i Kitsa, koji su se, izgleda, sviđali damicama s koledža.
Majkl Salivan nije bio samo šarmantan nego i dobar komad, a to je znao - vitak ali lepo razvijenih mišića, visok metar osamdeset pet, poduže plave kose i sa osmehom kojim je mogao da zaseni svaku ako to poželi.
Dakle, nije se mnogo iznenadio kada je dvadesetogodišnja Merijen Rajli iz Berkitsvila počela ne baš suptilno da ga šmekuje i dodiruje kao što to ponekad rade emancipovane cure.
Salivan se nagnuo bliže devojci, koja je mirisala na poljsko cveće. „’Merijen, Merijen’... sećate li se te pesme? U ritmu kalipsa. Znate? ’Merijen, Merijen’?“
„Pre mog vremena", uzvrati devojka, ali mu namignu. Imala je prekrasne zelene oči, pune crvene usne i slatku kariranu mašnicu, upletenu u kosu. Salivan ju je već ocenio - šmizlica loži frajere i kad im se digne, ’ladno ih otkači. Ne mari, i on se rado igra.
„Kapiram. A zar gos’n Kits, gos’n Blejk i gos’n Bajron nisu bili pre vašeg vremena?", upita on zadirkujući je i široko se osmehnu svojim najumiljatijim osmehom. Zatim uze Merijeninu ruku i ovlaš je poljubi pre nego što je povuče s visoke stolice kod šanka i ođlučno je zavrte lindi okretom uz pesmu Stounsa iz džuboksa.*( Lindi je ključni igrački pokret u lindi hopu, uz razne varijante u džajvu i svingu. (Prim. prev.))
„Kuda?“, upita ona. „Šta sanjate, kuda ćemo, gospodine?"
„Blizu“, reče Majkl Salivan. „Gospođice."
„Blizu?“, ponovi Merijen. „Šta to znači?“
„Videćete. Bez brige. Verujte mi.“
Ona se nasmeja, cmoknu ga u obraz i opet se nasmeja. „Kako da odolim tim vašim mrak očima?“

GLAVA 5


MERIJEN JE MISLILA da zapravo ne želi da se odupire ovom gotivnom frajeru iz Njujorka. Osim toga, nema opasnosti u kafani u Ulici M. Šta može da joj se desi? Šta iko može da pokuša? Da na džuboksu pusti New Kids on the Block?
„Ne volim da se kupam u svetlosti reflektora“, reče on i povede je ka dnu kafane.
„Tripujete da ste drugi Tom Kruz, je li? Da taj vaš široki osmeh uvek pali? Da fasujete ono što želite?", upita ona.
On se takođe osmehnu, mada ga je izazivala da otkiije svoje najuspešnije poteze.
„Ne znam, M. M. Valjda mi se ponekad posreći.“
Onda je poljubi u polumračnom hodniku u dnu kafane, a poljubac je bio bolji nego što je Merijen pretpostavljala, zbilja sladak. I bez sumnje mnogo romantičniji nego što je očekivala. Nije pokušao da je uz ljubljenje vaćari, što joj ne bi smetalo, ali ovako je bilo bolje.
„ Uuuhaj, uzdahnu ona i mahnu šakom ispred lica kao lepezom. Bila je to šala, ali samo se delimično pretvarala.
„Malo je vruće ovde, je li?“, reče Salivan, a osmeh ponovo ozari lice studentkinje. „I gužva je, ne čini ti se?“
„Žalim... ne idem nikuda s tobom. Ovo nije čak ni sudar."
„Razumem“, reče on. „Nisam ni očekivao da pođeš sa mnom. Nije mi palo na um.“
„Naravno da nije. Vidi se da si gospodin.“
On je poljubi i poljubac je ovog puta bio dublji. Merijeni se dopalo što nije prebrzo popustio. Ali svejedno - neće poći s njim. Ona to ne radi, nikada nije radila - bar do sada.
„Dobro se ljubiš", reče mu. „Moram to da priznam.“
„Ni ti ne zaostaješ", uzvrati on. „U stvari, sjajno to radiš. Ovo mi je najbolji poljubac u životu", našali se on.
Salivan iskoristi težinu tela da otvori vrata - i odjednom se oboje zateturaše u muški toalet. Džimi Šešir stade ispred vrata da ih čuva spolja. Uvek je štitio leđa Kasapinu.
„Ne, ne, ne“, reče Merijen, ali nije mogla da se uzdrži od smeha. Muški toalet? Baš zabavno. Šašavo zabavno - ali zabavno. Fora društva iz studenjaka.
„Ti zaista misliš da sve može da ti prođe, je li?“, upita ga.
„Odgovor je da. Uglavnom radim ono što hoću, Merijen."
I iznenada u ruci mu se nađe skalpel, blistavo sečivo oštro kao brijač, nedaleko od njenog grla, a sve se promeni u tren oka. „I u pravu si, ovo nije sudar. Da nisi pisnula, Merijen, ili će ti to biti poslednji glas koji si pustila na ovom svetu, majčinih mi očiju.“
GLAVA 6


VEĆ IMA KRVI na ovom skalpelu“, reče Kasapin grlenim šapatom, koji je prepade na smrt. „Vidiš li?“
On zatim stavi ruku na svoje farmerke i uhvati se za prepone. „Dakle, ovaj bodež te neće mnogo boleti.“ On joj mahnu skalpelom ispred očiju. „Ali ovaj ovde hoće. Doživotno bi unakazio tvoje lepo lice. Ne šalim se, studentkinjo."
On otvori patent-zatvarač na farmerkama i pritisnu skalpel nagrlo Merijen Rajli - alije neposeče. Diže joj suknjuipomeri u stranu plave gaćice.
„Ne bih da te sečem“, reče joj. „I sama to uviđaš, je li?“
Ona jedva uspe da izusti: „Ne znam.“
„Dajem ti reč, Merijen."
Zatim ga polako smesti studentkinji kao da ne želi da je povredi zabijanjem. Znao je da ovde ne sme da se zadrži dugo, ali nije hteo da se odrekne njene tesne utrobe. Do đavola, posle ove noći, Merijen, Merijen, nikada te neću videti.
Ipak je bila dovoljno pametna da ne vrišti i ne pokušava da mu se odupre kolenima i noktima. Kada je odradio posao, pokazao joj je dve fotografije koje je nosio sa sobom. Tek da se osigura da razume svoj položaj, da ga savršeno razume.
„Lično sam snimio ove slike. Pogledaj slike, Merijen. Dakle, nemoj da ti se omakne da nekom zucneš o ovome noćas. Nikom živom, a naročito ne policiji. Razumeš?“
Ona klimnu glavom ne gledajući ga.
„Hoću da izgovoriš te reči, devojčice. Hoću da me gledaš, ma koliko da ti je teško.“
„Razumem“, reče ona. „Neću nikome reći.“
„Pogledaj me.“
Oči im se sretoše i to otkri frapantnu promenu na njenom licu. Video je strah i mržnju, osećanja u kojima je uživao. Razlozi su bili duga priča, priča o odrastanju u Bruklinu, povest o ocu i sinu koju je radije držao za sebe.
„Dobra cura. Čudno je... ali sviđaš mi se. Hoću da kažem da si mi draga. Zbogom, Merijen, Merijen."
Pre nego što je izašao iz toaleta, pregledao joj je tašnu i izvadio novčanik. „Osiguranje", reče. „Da nikome ne pričaš."
Posle toga Kasapin otvori vrata i ode. Merijen Rajli se sruši na pod toaleta drhteći celim telom. Nikada neće zaboraviti šta joj se desilo - a naročito ne one jezive fotografije.
GLAVA 7


KO JE TO USTAO tako rano? Mili bože, gle ko je to. Vidim li Dejmona Krosa? Primećujem li Dženel Kros?“
Nana Mama je stigla tačno u pola sedam da čuva decu, kao svakog jutra radnim danima. Kada je upala kroz kuhinjska vrata, upravo sam na kašičicu hranio Dejmona ovsenom kašom dok je Marija tapšala Dženi po leđima da podrigne. Dženi je opet plakala, sirota mala bolesna devojčica.
„Ista ona deca koja su bila budna noćas“, rekoh svojoj babi prinoseći kašičicu do vrha punu kašice otprilike u pravcu nemirnih Dejmonovih usta.
„Dejmon to ume i sam“, dunu Nana ljutito i spusti zavežljaj na radni sto u kuhinji.
Izgleda da je donela tople kolačiće i - je li moguće? - domaći džem od bresaka. Plus svoj uobičajeni izbor knjiga za taj dan. Borovnice za Sala, Dar mudraca, Mesec za laku noć.
Obratih se Dejmonu. „Nana kaže da umeš da se hraniš sam, ortak. Kriješ to od mene?“
„Dejmone, uzmi kašiku“, reče ona.
I, naravno, on je posluša. Niko ne odbija Nanu Mamu.
„Prokletstvo", rekoh uzimajući biskvit. Hvaljen Isus, topao biskvit! Zatim sporo osetih ukus nebeske slasti na zemlji. „Blagoslovena da si, stara. Blagoslovena.“
Marija poće da skuplja hartije za taj dan. Noćas je radila u kuhinji do posle ponoći. Bila je gradska socijalna radnica i imala je posla preko glave. Zgrabila je jednu ljubičastu maramu s kuke pored sporednog ulaza i svoj omiljeni šešir, koji joj se slagao s garderobom, pretežno crnom i teget.
„Volim te, Dejmone Krose.“ Ona dolete i poljubi našeg sinčića. „Volim i tebe, Dženi Kros. Čak i posle onoga noćas.“ Poljubila je Dženi dvaput u oba obraza.
Zatim zgrabi Nanu i poljubi je. „I tebe mnogo volim.“ Nana se ozari kao da je srela Hrista ili možda Bogorodicu. „I ja tebe volim, Marija. Ti si čudo.“
„Ja nisam ovde“, rekoh sa svog prisluškivačkog mesta kod vrata.
„Oh, već znamo“, reče Nana.
Pre nego što sam otišao na posao, i ja sam morao da izljubim sve i kažem im: „Volim te.“ Možda sladunjavo, ali prija - i đavo sudio svakome ko misli da prezauzete i premorene porodice ne mogu da se zabavljaju i vole. Bar toga smo imali u obilju.
„Do viđenja, volimo vas, do viđenja, volimo vas“, doviknuli smo Marija i ja u duetu izlazeći zajedno iz kuće.

GLAVA 8


KAO SVAKOG JUTRA, odvezao sam Mariju na posao u naselje socijalnih stanova Potomak gardens. Ionako je bilo samo petnaest ili dvadeset minuta udaljeno od Četvrte ulice, a to nam je pružalo priliku da budemo sami.
Vozio sam crni porše, poslednje svedočanstvo o novcu zarađenom u privatnoj praksi, gde sam tri godine proveo u svojoj struci, kao psiholog, pre nego što sam se opredelio za posao s punim radnim vremenom u Vašingtonskoj policiji. Marija je imala belu tojotu korolu, automobil koji mi se nije osobito dopadao, ali njoj jeste.
Dok smo se tog jutra vozili Ulicom G, učini mi se da je nekuda odlutala u mislima.
„Je l’ ti dobro?“, upitah.
Ona se nasmeja i žmirnu po svom običaju.
„Malo sam umorna. Osećam se dosta dobro, s obzirom na sve. Samo sam razmišljala o jednom slučaju u kojem sam savetnica, zahvaljujući Mariji Pugač. U pitanju je jedna studentkinja s univerziteta Džordž Vašington. Silovana je u muškom toaletu jedne kafane u Ulici M.“
Namrštio sam se i odmahnuo glavom. „Je li to uradio neki kolega student?"
„Ona kaže da nije, ali odbija da kaže išta više.“
Digoh obrve. „Dakle, verovatno poznaje nasilnika. Možda je profesor?“
„Devojka to odlučno pobija. Kune se da ga ne poznaje.“
„Veruješ joj?“
„Da, mislim da govori istinu. Naravno, možda sam naivna i lakoverna. Deluje mi kao slatko dete.“
Nisam hteo da dalje guram nos u Marijine stvari. Svako od nas gleda svoja posla - bar se trudimo.
„Hoćeš li da ja nešto preduzmem?“, upitah.
Marija odmahnu glavom. „Zauzet si. Danas ću ponovo razgovarati s tom devojkom... Merijen. Nadam se da ću joj malo odrešiti jezik.“
Dva minuta kasnije zaustavih automobil ispred socijalnog naselja Potomak gardens u Ulici G, između Trinaeste ulice i Avenije Pensilvanija. Pošto je napustila mnogo lagodniji i sigurniji posao u Džordžtaunu, Marija se dobrovoljno prijavila da radi ovde. Misiim da je tako postupila jer je do svoje osamnaeste stanovala u Gardensu, a onda se odselila u Vilanovu.
„Poijubac“, reče Marija. „Treba mi poljubac. Dobar. Ne kisić u obraz. U usta.“
Nagnuo sam se i poljubio je - a onda je poljubio opet. Malo smo se mazili na prednjem sedištu i nisam mogao da ne mislim koliko je volim i kako sam srećan što je imam. A najlepše od svega bilo je to što sam znao da ona gaji ista osećanja prema meni.
„Moram da zujim", reče najzad i izvuče se iz automobila.
Ali onda se opet nagnu unutra. „Možda nemaš taj utisak, ali srećna sam. Tako sam srećna.“
Zatim opet lako žmirnu na onaj karakteristični način.
Gledao sam kako se Marija penje strmim kamenim stepenicama u stambenu zgradu u kojoj je radila. Mrzeo sam što odlazi, a to se ponavljalo skoro svakodnevno.
Upitah se hoće li se osvrnuti da vidi jesam li se odvezao. A tada se zaista okrete - i vide kako i dalje sedim na istom mestu, osmehujem se i mašem joj kao ludak, ili bar kao ludo zaljubljen čovek. I konačno iščeze u zgradi.
Mada se ovaj ritual ponavljao maltene svakog jutra, nisam mogao da ga se zasitim. Naročito sam voleo ono Marijino žmirkanje. Niko te nikada neće voleti kao ja.
Nisam u to sumnjao ni za trenutak.
GLAVA 9


TIH DANA SAM BIO marka, uticajan detektiv - u usponu, u pokretu, na izvoru informacija. Dakle, već su počeli da mi dodeljuju više nego dovoljan broj teških zadataka u prestižnim slučajevima. Nažalost, ovaj poslednji nije se ubrajao u tu kategoriju.
Vašingtonska policija nije imala operativna saznanja da je italijanska mafija ikada pokušala da širi poslove u Okrugu Kolumbija, verovatno zahvaljujući postignutom dogovoru sa izvesnim agencijama kao što su FBI i CIA. Ali nedavno se pet porodica sastalo u Njujorku i složilo da stave pod kapu Vašington, Baltimor i delove Virdžinije. Suvišno je reći da bosovi lokalnih kriminalnih zajednica nisu bili presrećni zbog ovog razvoja situacije, posebno ne Azijati, pod čijom je upravom bila trgovina kokainom i heroinom.
Jedan moćni kineski šef podzemlja i organizator prometa narkoticima, po imenu Đang Anlo, pre nedelju dana likvidirao je dva izaslanika italijanske mafije. Ne baš mudar potez. Prema izveštajima, njujorška mafija je poslala jednog vrhunskog profi ubicu ili možda tim elitnih ubica da se obračuna s Đangom.
Toliko sam saznao u jednočasovnom jutarnjem brifingu u glavnom štabu policije. Sada smo se Džon Sampson i ja vozili do mesta iz kojeg je Đang Anlo vodio poslove, jedne dupleks kuće u lameli na uglu Osamnaeste i Ulice M, na severoistoku. Za prepodnevnu prismotru, koju smo nezvanično prozvali „Operacija uhođenja ološa“, određena su dva detektivska tima, a nas dvojica smo bili jedan od njih.
Parkirali smo između Devetnaeste i Dvadesete i otpočeli prismotru. Kuća u lameli Đang Anloa bila je zapuštena. Sa žute fasade ljuštila se boja i spolja je izgledala oronula. Po zemljanom dvorištu je bilo razbacano smeće kao da je prosuto iz razbijene pinjate.*( Šp.: pinata - dekorisana posuda, obično keramička, napunjena slatkišima, vočem i poklonima i okačena o tavanicu, a osoba vezanih očiju treba da je razbije štapom prilikom nekih praznika, kao što su Božić ili rođendan. (Prim. prev.)) Veći deo prozora prekrivali su šperploča ili lim. Pa ipak, Đang Anlo je bio velika faca u trgovini drogom.
Dan je već otoplio i mnogo žitelja ovog kraja izašlo je i okupljalo se na stepeništu kuća.
„Šta radi Đangova ekipa?“, upita Sampson. „Ekstazi, heroin?“
„Dodaj tome PCP. Distribuira ih gore i dole duž Istočne obale... ovde, u Filiju, Atlanti, Njujorku. Vrti velike pare, pa nije čudo što su Italijani nameračili da mu maznu posao. Šta misliš o postavljenju Luja Frenča u Biro?“
„Ne znam čoveka. Ali postavljen je, što znači da nije za taj položaj.“
Nasmejah se istini u Sampsonovom humoru. Zatim se sagnusmo čekajući da se pojavi tim mafijaških ubica i pokuša da rokne Đang Anloa. Ako nam je informacija tačna.
„Znamo li nešto o tom plaćenom ubici?“, upita Sampson.
„Kažu da je Irac“, rekoh i pogledah kako će Sampson reagovati.
Sampson diže obrve i okrete se k meni. „U službi mafije? Kako to?“
„Priča se da je vrlo efikasan. I lud. Zovu ga Kasapin.“
U međuvremenu jedan star poguren starac poče da prelazi Ulicu M i oprezno gleda levo-desno. Lagano je uvlačio dim iz cigarete. Put mu se ukrsti s mršavim belcem, kome je za lakat bio pričvrščen aluminijumski štap. Dva veterana se ozbiljno pozdraviše nasred ulice.
„Eno dva lika“, reče Sampson. „Kao da gledam nas dvojicu jednog dana.“
„Možda. Ako nas sreća posluži.“
A onda nas Đang Anlo udostoji prve pojave tog dana.
GLAVA 10


ĐANG JE BIO visok i mršav, gotovo kost i koža. Imao je razbarušenu kozju bradu, dugačku dobrih petnaest centimetara ispod brbljive kineske gubice.
Narkobosa je pratio glas da je lukav, da ne beži od izazova i postupa surovo, često bez potrebe, kao da je sve ovo za njega neka velika opasna igra. Odrastao je na ulicama Šangaja, preselio se u Hongkong, odande u Bagdad i najzad u Vašington, gde je na nekoliko teritorija zaveo strahovladu kao ratoborni kineski despot u Novom svetu.
Šarao sam pogledom po Ulici M i tražio znake upozorenja. Činilo se da su dva Đangova telohranitelja na oprezu i pitao sam se je li ih neko upozorio - i, ako jeste, ko? Neki policajac koji im je na platnom spisku? Nije isključeno.
A pitao sam se koliko je vešt onaj irski ubica.
„Jesu li nas telohranitelji primetili?“, upita Sampson.
„Verovatno jesu, Džone. Ovde smo više radi zastrašivanja nego iz nekog drugog razloga."
„A da li nas je ubica primetio?“
„Ako je tu. I ako nešto vredi. Ako je plaćenik ovde, biće da nas i on vidi.“
U času kada je Đang Anlo bio na pola puta do blistavog crnog mercedesa parkiranog na ulici, jedan drugi automobil, crni lesejbr, skrenu u Ulicu M. Odmah zatim ubrza, motor zaurla, a gume zaškripaše kao da gore na kolovozu.
Đangovi telohranitelji se okretoše ka kolima koja su jurila. Obojica potegoše pištolj. Sampson i ja otvorismo bočna vrata svojih kola. „Zastrašivanje do mojega!“, zabrunda on.
Đang je oklevao, ali samo za trenutak. Zatim dugim nezgrapnim koracima, kao da pokušava da beži noseči dugačku suknju, zagrabi natrag ka kući u lameli, iz koje je izašao. Ispravno je procenio da će, nastavi li da ide ka mercedesu, i dalje biti u opasnosti.
Ipak, svi smo se prevarili. Đang, telohranitelji, Sampson i ja.
Pucnji se razlegoše iza narkodilera, s druge strane ulice.
Tri glasna praska iz duge cevi.
Đang pade i ostade na pločniku, potpuno nepomičan. Krv mu je tekla iz glave, sa strane, kao iz odvodne cevi. Sumnjao sam da je živ.
Okrenuh se i pogledah na krov zgrade s fasadom od mrkog peščara, spojenog s krovovima susednih zgrada, na suprotnoj strani Ulice M.
Tamo videh jednog plavokosog čoveka, koji postupi krajnje neobično. Pokloni se u našem pravcu. Nisam verovao sopstvenim očima. Poklonio nam se.
Zatim se sagnu iza ograde od cigala i nestade.
Sampson i ja pretrčasmo Ulicu M i uletesmo u zgradu. Pohitali smo gore i popeli se na četvrti sprat. Dok smo stigli na krov, strelac je nestao. Nigde nikoga.
Je li odavde pucao irski ubica? Kasapin? Mafijaški likvidator kog su poslali iz Njujorka?
A ko bi drugi bio, do đavola?
Još nisam mogao da poverujem u ono što sam video. Nije skinuo Đang Anloa samo tako. Još se i poklonio po završenoj predstavi.

GLAVA 11


KASAPINU JE BILO lako da se sakrije među fakultetlije iz studenjaka Džordža Vašingtona, koji su se džekirali. Imao je farmerke i sivu izgužvanu majicu s natpisom „sportsko društvo“, a nosio je jednu izlizanu knjigu, roman Isaka Asimova. Proveo je jutro čitajući Zadužbinu na raznim klupama, i zagledao studentkinje, ali je uglavnom tražio pogledom Merijen, Merijen. U redu, malo je opsesivan. Boli ga uvo.
Sviđala mu se ta mala i tražio ju je dvadeset četiri sata, pa se tako i desilo da mu slomi srce. Nije ga poslušala i počela je da melje. Znao je to pouzdano, jer ju je čuo kako se poverava najboljoj prijateljici Sindi o tome da je pre nekoliko dana razgovarala sa „savetnicom“. Zatim je opet otišla na drugi „savetodavni“ razgovor uprkos njegovoj izričitoj naredbi i upozorenju.
Greška, Merijen.
Posle podnevnog predavanja o šlogi-dogi britanskoj književnosti osamnaestog veka, Merijen, Merijen je sa grupom od najmanje dvadesetak studenata otišla iz univerzitetskog naselja. Odmah je ukapirao da ide kući. Baš dobro.
Možda je završila program za danas, a možda je imala pauzu između predavanja. Svejedno. Prekršila je pravila i mora da plati za to.
Znajući kuda ide, odlučio je da je pretekne. Kao studentkinja starijih godina, stekla je pravo da stanuje van univerzitetskog naselja i s mladom Sindi delila je malu dvokrevetnu sobu nedaleko od Trideset devete ulice na Dejvisu. Stanovala je na trećem spratu u zgradi bez lifta i nije mu bilo teško da uđe. Vrata su se otvarala običnim ključem. Smešno.
Dok ju je čekao, rešio je da se raskomoti, pa se svukao, izuo obuću i skinuo se go. U suštini, nije želeo da odeću ufleka krvlju.
Nastavio je da je čeka, da čita još knjiga i ubija dosadu. Čim je Merijen ušla u spavaću sobu, Kasapin je obuhvati obema rukama i stavi joj skalpel pod grlo.
„Zdravo, Merijen, Merijen", prošaputa. „Rekoh li ja tebi da ne pričaš?“
„Nisam rekla nikome“, pisnu ona. „Molim te.“
„Lažeš. Kazao sam ti šta te čeka. Boga mu ljubim, pokazao sam ti.“
„Nisam rekla. Obećala sam.“
„I ja sam obećao tebi, Merijen. Zakleo sam se u oči svoje majke.“
Iznenada, on zaseče vrat studentkinje sleva nadesno. Zatim ga zaseče ponovo, u suprotnom smeru.
Dok se ona grčila na podu i gušila u ropcu, snimio je nekoliko fotografija.
Zaslužile su nagradu, nesporno. Hteo je da večito pamti Merijen, Merijen.
GLAVA 12


NI SLEDEĆE NOĆI Kasapin nije napustio Okrug Kolumbija. Dobro je znao šta misli Džimi Šešir, ali Džimi je bio šonja i suviše je cenio život da pita: ’Leba ti, koji moj sada tražiš ovde? I zašto smo još u Vašingtonu?
U stvari, Kasapin je znao šta radi. Vozio je ukradeni ševi kapris sa zasenčenim staklima kroz deo Vašingtona poznat kao Jugoistok i tražio jednu određenu kuću, spreman da ubije opet, i to sve zbog Merijen, Merijen i njene velike gubice.
Adresu je znao napamet i cenio je da je sada blizu. Čim odradi ovaj ekstra posao, on i Džimi mogu da pale iz Vašingtona. Slučaj završen.
„Ovde me ulice podsećaju na one kod kuće“, javi se Džimi Šešir sa zadnjeg sedišta. Trudio se da deluje nemarno i bezbrižno, kao da nimalo ne haje što ovoliko ostaju u Vašingtonu posle likvidacije Kineza.
„A zašto?“, upita Kasapin i čvrsto zaglavi jezik u obraz. Znao je šta će mu Džimi odgovoriti. Pogađao je to s velikom izvesnošću. Da bude iskren, najčešće mu je vrlo odgovaralo što je Džimi Šešir tako predvidljiv.
„Sve je raspadakis, znaš, propada naočigled svima. Baš kao u Bruklinu. A jasno je i zašto. Na svakom drugom ćošku gluvare čamuge, vidiš? Ko bi drugi živeo ovde, milu im majku? Mislim, ovako ko oni.“
Majkl Salivan se osmehnu, ali nije to bio vedar osmeh. Šešir je bio moron i na mahove mu je išao na živce. „Da političari hoće, sredili bi ovaj vašar. Ne bi to bilo tako teško, Džimi.“
„Uh, Miki, tako si duševan. Možda bi mogo da se kandiduješ za političara.“ Džimi Šešir odmahnu glavom i okrete se ka prozoru. Znao je da ne treba da tera mak na konac.
„I ti se uopšte ne pitaš šta, kog vraga, radimo ovde? Ne misliš da sam luđi od poslednjeg pacova iz klonje na Koni Ajlendu? Možda želiš da iskočiš iz kola. Pa trk na Stanicu junion, pravac voz i natrag u Njujork, Džimi, kućo stara?“
Kasapin je sve ovo izgovorio sa osmehom, pa je Šešir znao da nema opasnosti da se i on nasmeje. Valjda. Ali koliko lane je video Salivana kako ubija dva njihova „prijatelja“, jednog štapom za bejzbol a drugoga vodoinstalaterskim ključem. Oprez nikad nije na odmet.
„Pa, šta radimo ovde?“, upita Šešir. „Jer smo ranije planirali da se vratimo u Njujork.“
Kasapin slegnu ramenima. „Tražim kuću jednog puba.“
Šešir zažmuri. „Uh, Isuse. Ne puba. Zašto puba?“ On natuče fedoru na čelo: „Što video, ne video“, promrmlja.
Kasapin slegnu ramenima, ali se primetno zabavljao. „Slobodno mi veruj. Jesam li te ikada izneverio? Ili sam ikada napravio neku ludost?"
Obojica se nasmejaše ovoj izjavi. Je li Majkl Salivan ikada napravio neku ludost? Umesno pitanje bi bilo je li ikada propustio priliku da napravi neku ludost.
Tek posle dvadeset minuta nađoše kuću koju su tražili. Bila je to dvospratnica s trouglastom fasadom u obliku slova A, naizgled nedavno okrečena, sa cvećem u sandučićima na prozorima.
„Pub stanuje ovde? Ne izgleda loše. Dobro ju je sredio.“
„Jeste, Džimi. Ali svrbi me da upadnem i napravim malo rusvaja. Možda s motornom testerom. I snimim neke fotke.“
Šešir se trže. „Je l’ to pametno? Bez šale, govorim ozbiljno.“ Kasapin slegnu ramenima. „Znam da se ne šališ. Vidi ti se na licu, Džejmse. Osećam kako ti se mozak pregreva, jer radi prekovremeno.“
„Znaš li kako se taj pub zove?“, upita Šešir. „Mada nije bitno.“
„Nije bitno. Pub se zove Aleks Kros.“
GLAVA 13


KASAPIN JE PARKIRAO na sledećem uglu Četvrte ulice; zatim je izašao iz automobila i žurno se vratio do udobne kuće u kojoj policajac stanuje u prizemlju. Adresu je saznao bez teškoća. Najzad, mafija oduvek ima veze u Birou. Kući se primakao sa strane pazeći da ga ne primete, ali nije mu to bilo glavna briga. Ljudi u ovakvom kraju ne pričaju o onome što vide.
Sada je najvažnije da posao odradi brzo. Da uđe i izađe za nekoliko trenutaka. Zatim da se vrati u Bruklin, proslavi najnovije ubistvo i naplati ono što mu duguju.
On prođe kroz gusti šimšir koji je okruživao stazu do verande pozadi, a onda se uspravi. I smelo uđe kroz kuhinjska vrata, koja zacvileše kao ranjena životinja.
Zasad nikakvih problema. Lako je ušao. Očekivao je da i ostalo bude dečja igra.
U kuhinji nije bilo nikoga.
Ima li nekoga u kući?
Zatim začu bebin plač i izvadi beretu. U džepu s leve strane napipa skalpel.
Situacija je obećavala. Ukućani s bebom postaju nemarni. Već je ubijao ljude zauzete brigom o odojčetu u Bruklinu i Kvinsu. Jednoga koji je cinkario mafiju istranžirao je u njegovoj sopstvenoj kuhinji, a zatim sitnim komadima mesa napunio porodični frižider da pošalje poruku.
Kao senka je promakao kroz kratak hodnik. Sasvim nečujno.
Onda je zavirio u malu sobu za dnevni boravak, porodičnu sobu, vrag bi ga znao šta je.
Prizor ga iznenadi. Visok, zgodan muškarac, menjao je pelene dvema bebama. Čak je u tome bio prilično vešt. Salivan je to znao, jer je pre dosta godina morao da brine o tri svoja slinava brata. U svoje vreme je promenio dosta smrdljivih pelena.
„Ti si žensko u ovoj kući?“, upita on.
Čovek diže pogled - detektiv Aleks Kros - i začudo se ne uplaši. Štaviše, kao da se i ne iznenadi što vidi Kasapina, mada je morao da se potrese, a verovatno i prepadne. Dakle, pub ima jaka muda. Nenaoružan je, menja deci pelene, ali ne gubi živce, pokazuje da je junačina.
„Ko ste vi?“, upita detektiv Kros, kao da je gospodar situacije.
Kasapin skrsti ruke i skloni pištolj iz vidokruga dece. Boga mu, decu voli pa voli. Ima frku s odraslima. Kao njegov matori - da navede drastičan primer.
„Ne znaš ko sam? Nemaš pojma?“
„Možda i znam. Mislim da si onaj ubica od pre neki dan. Ali šta ćeš ovde? U mojoj kući. Nema razloga.“
Salivan slegnu ramenima. „Nema razloga. Ima razloga. Ko može da proceni? Priča se da sam malko udaren. Tako kažu. Možda i jesam. Šta ti misliš? Zovu me Kasapin.“
Kros klimnu glavom. „Čuo sam. Nemoj da mi povrediš decu. Ovde sam sam. Majka im nije tu.“
„Što bih to radio? Naneo zlo tvojoj deci. Ili tebi pred decom. Nije to moj stil. Znaš šta? Odo’ ja odavde. Kao što rekoh... udaren sam. Jeftino si se izvuko. Baj-baj, klinci.“
I profesionalni ubica se pokloni, kao onda kada je upucao Đang Anloa.
Kasapin se okrete i nestade iz kuće isto kao što je ušao. Neka turbožaca provali ovo ako može. Jer ima metoda u njegovom ludilu - u svakom potezu. Kasapin dobro zna šta radi, i zašto, i kada.

GLAVA 14


TO VEČE S KASAPINOM uzdrmalo me je više od ičega I što sam ranije preživeo kao policajac. Ubica u mojoj kući. Pa još u istoj sobi s mojom decom.
I šta da zaključim na osnovu toga? Da me opominje? Oh, kakve li sreće! Ubica mi je poštedeo porodicu. Ali zašto je uopšte dolazio?
Sutrašnji dan mi je bio jedan od najgorih u policijskoj karijeri. Dok su jedna patrolna kola dežurala pred mojom kućom, pozvali su me na tri odvojena sastanka zbog fijaska sa Đang Anloom. Prvi put otkako sam stupio u Službu, pominjala se mogućnost unutrašnje policijske istrage.
Zbog ovih neplaniranih sastanaka, dodatne papirologije i uobičajenih administrativnih poslova, te večeri sam kasnio da se odvezem po Mariju u Potomak gardens. Grizla me je savest. Nisam hteo da se zadržava u naselju za socijalne slučajeve kao što je Potomak gardens, osobito ne kad se smrkne. Već se smrklo. A Marija je opet bila trudna.
Kada sam te večeri stigao u naselje, već je bilo prošlo sedam i petnaest. Marija me nije čekala pred kućom kao obično.
Parkirao sam i izašao iz automobila. Pošao sam ka kancelariji, koja je bila u prizemlju, pored službe za tehničko održavanje. A najzad sam i potrčao.
Onda sam video Mariju kako izlazi na glavna vrata i, iznenada, sve mi je te večeri bilo potaman. Nosila je torbu tako punu dokumentacije da nije mogla da je zatvori. A u rukama su joj bile fascikle koje nisu stale unutra.
Videvši da joj prilazim, ona ipak uspe da se osmehne i mahne mi rukom. Uvek mi je bez ljutnje praštala greške - kao tada, što dolazim po nju s polučasovnim zakašnjenjem.
Sladunjavo ili staromodno, šta me briga! Susret s njom izazivao je u meni uzbuđenje, redovno i bez izuzetka. Na prvom mestu su mi bile Marija i porodica, a tek onda sam se posvećivao poslu. Smatrao sam da je to najbolje za mene, da sam našao pravu meru.
Uzbuđenje zahvati i nju, pa me pozva po imenu. Dok sam joj trčao u susret, ona viknu: „Alekse! Alekse!“, i mahnu mi rukom. Ortaci iz lokalne ulične ekipe, koji su se naslanjali na ogradu, pogledaše nas i zasmejaše se.
„Hej, lepotice!“, doviknuh. „Izvini što kasnim."
„Nema veze. I ja sam imala posla. Hej, Rubene! Jesi li ljubomoran, chico?“*( Šp.: Chicko - Meksikanac, naročito niže klase ili melez, čest nadimak tinejdžera s ulice. Ipak se ne smatra uvredljivim i čak je popularan zahvaljujući nizu bejzbol zvezda koje su ga nosile: Čiku Gardenasu, Čiku Fernandezu, Čiku Salmonu i Čiku Ruizu. (Prim. prev.)) doviknu ona jednom članu bande, koji je gluvario uz ogradu.
On se nasmeja i uzvrati: „Puste želje, Marija. Puste želje da te ja do’vatim mesto njega.“
„Da, da. Samo sanjaj.“
Poljubismo se - ne suviše vatreno, jer je to bilo pred njenim radnim mestom, a ekipa nas je posmatrala, ali poljubac je bio dovoljan da ih uveri da se ne šalimo. Zatim joj uzeh fascikle iz ruku i krenusmo ka automobilu.
„Nosiš mi knjige“, pecnu me Marija. „Baš si sladak, Alekse.“
„Ako želiš, poneću i tebe.“
„Ceo dan si mi nedostajao. Čak više nego obično“, reče ona i osmehnu se. Zatim mi prisloni lice uz rame. „Toliko te volim.“
Marija mi se prvo opusti u naručju, a tek tada začuh pucnje. Dva udaljena praska koja se nisu suviše razlikovala od većine šumova. Nisam video ni strelca, ni bilo kakav trag. Nisam čak bio siguran iz kog pravca ti pucnji dopiru.
Marija prošaputa: „Oh, Alekse“, a onda klonu i smiri se. Nisam osećao da diše.
Pre nego što sam shvatio šta se dešava, ona skliznu na pločnik. Video sam da je pogođena u grudi ili u gornji deo trbuha. Bilo je suviše mračno da tačno ocenim.
Pokušao sam da je zaklonim, ali onda videh da joj krv navire iz rane, pa je digoh u naručje i potrčah.
Krv je liptala po meni. Mislim da sam vikao, ali nisam siguran da znam šta se tačno događalo kada sam shvatio da je Marija pogođena i kada sam video koliko je ta rana teška.
Ulična banda me je pratila u stopu. Jedan od njih je bio Ruben. Možda je hteo da pomogne. Ali nisam znao može li iko sada da pomogne Mariji. Bojao sam se da mi je umrla u naručju.
GLAVA 15


BOLNICA SVETI ANTONIJE nije bila daleko, a ja sam trčao što sam brže mogao s Marijom, koja se opustila i otežala u mom naručju. Od lupanja srca i krvi koja mi je jurila telom hučalo mi je u ušima kao da me nosi ili možda plavi okeanski talas koji će nas oboje potopiti i progutati na gradskim ulicama.
Bojao sam se da se ne sapletem i padnem, jer su mi noge klecale od slabosti. Ali znao sam da ne smem da padnem ni da prekinem trčanje dok ne stignem u urgentni centar.
Od časa kada je izustila moje ime, Marija se nije oglasila. Strahovao sam, bio sam možda i u šoku i bez sumnje sam patio od tunelskog viđenja.*( Izrazito suženje vidnog polja, gubitak perifernog viđenja. (Prim. prev.)) Sve se oko mene zamaglilo i pojačavalo utisak nestvarnosti trenutka.
Ali svakako sam trčao.
Stigao sam do Avenije Indipendens i najzad sam nepunu ulicu dalje ugledao crveni natpis URGENTNI CENTAR na bolnici Sveti Antonije.
Morao sam da zastanem zbog saobraćaja. Sve je bilo zagušeno vozilima koja su se brzo kretala. Vikao sam tražeći pomoć. S mesta na kojem sam stajao, video sam zbijenu grupu bolničara koji su razgovarali, ali još me nisu opazili niti su mogli da me čuju od saobraćajne buke.
Nisam imao izbora, pa sam izleteo na prepun kolovoz.
Automobili su skretali i obilazili me, a jedan srebrnasti karavan je potpuno ukočio. Za volanom je bio neki ogorčen otac, a deca su mu se naginjala preko naslona prednjih sedišta. Niko nije trubio, možda zato što su videli da nosim Mariju. Ili ih je možda ućutkao izraz mog lica. Panika, očaj, šta god da su videli.
Još vozila ukoči da me propusti.
Uspećemo, pomislih. A Mariji rekoh: „Kod bolnice smo Sveti Antonije. Tek što nismo stigli. Drži se, gotovo smo tamo. Volim te.“
Stigoh na drugu stranu ulice, a Marija iznenada trepnu i oči joj se otvoriše. Pogleda me, zagleda mi se duboko u oči. Isprva zbunjeno, ali onda mi se usredsredi na lice.
„Oh, volim te, Alekse", reče Marija i opet žmirnu na onaj svoj čudesni način. Zatim se oči moje slatke žene sklopiše poslednji put i ona me zauvek napusti. Dok sam ja stajao tu i držao je kao da mi od toga zavisi život.
GLAVA 16


MARIJA SIMPSON KROS MI JE UMRLA na rukama - što nisam poverio nikome osim Sampsonu i Nani Mami.
Nisam želeo da govorim o poslednjim trenucima koje smo proveli zajedno; nisam želeo ničije sažaljenje ni ljubopitljivost. Nisam želeo da zadovoljim sitnu ljudsku potrebu za banalnim tračem, ni šaputavo prepričavanje poslednje dramatične priče. Uporno sam ćutao o onome što se desilo ispred Svetog Antonija. Sampson i ja smo razgovaraii sa stotinama ljudi, ali niko nam nije pružio nikakvu indiciju o njenom ubici. Trag se brzo ohladio i ostao je takav. Proverili smo onog ludog mafijaškog zlikovca, ali smo otkrili da se prethodne noći vratio u Njujork - izgleda, ubrzo pošto je otišao iz moje kuhinje. Pomogao nam je FBI, jer je ubijena supruga jednog policajca. Ubica nije bio Kasapin.
U dva sata izjutra, posle njene smrti, bio sam u našem stanu, još s pištoljem u futroli, i koračao sam tamo-amo po sobi za dnevni boravak, a Dženel mi je vrištala u rukama. Nisam mogao da iz glave isteram pomisao da naša beba plače za majkom, koja je te noći umrla ispred bolnice Sveti Antonije, iste one u kojoj je Dženi rođena pre šest meseci.
Iznenada, suze mi grunuše na oči i naprosto me skrha sve što sam doživeo, kako stvarnost, tako i nestvarnost događaja. Nisam mogao da se izborim s time, a naročito ne s devojčicom koju sam držao i koju nisam uspevao da umirim da ne plače.
„U redu je, zlato, u redu je“, šaputao sam sirotoj devojčici, koja je patila od podmukle gušobolje i sigurno čeznula za majčinim zagrljajem pre negoli za mojim. „U redu je, Dženi, u redu je“, ponavljao sam znajući da je lažem. Nije u redu! mislio sam. Nema više tvoje mame. Nikada je više nećeš videti. Ni ja je neću videti! Dragu slatku Mariju, za koju se ne sećam da se ikome zamerila i koju sam voleo više nego sebe samoga. A uzeli su mi je tako naglo i bezrazložno. Mislim da niko - pa ni sam Bog - ne bi mogao da mi objasni zašto.
O, Marija, obraćao sam joj se idući gore-dole, s našom bebom u naručju, kako je ovo moglo da se desi? Kako da živim bez tebe? Ne žalim sebe. Sada sam samo kao lud. Pribraću se. Pribraću se, obećavam. Samo ne noćas.
Znao sam da ne može da mi odgovori, ali bilo je čudne utehe u predstavi da Marija može da mi pruži odgovor ili, ako ništa drugo, da može da me čuje. Stalno sam čuo njen glas, tačan zvuk i reči: Biće ti dobro, Alekse, jer toliko voliš našu decu.
„O, Dženi, siroto moje malo, toliko te volim“, prošaputah usta pritisnutih uz vlažnu vruću glavu naše bebe.
A onda videh Nanu Mamu.

GLAVA 17


MOJA STARAMAJKA JE STAJALA na pragu hodnika koji je vodio u male spavaće sobe našeg dvosobnog stana. Sve ovo vreme me je posmatrala skrštenih ruku. Jesam li govorio sa sobom? Glasno? Nisam znao šta radim.
„Probudio sam te, je li?“, upitah šapatom, potpuno izlišno, budući da je beba plakala.
Nana je bila mirna i činilo se da je sasvim pribrana. Ostala je u stanu da nam izjutra pomogne oko dece, ali sada je bila budna mojom krivicom i zato što je Dženi plakala.
„Bila sam budna“, uzvrati ona. „Ležala sam i razmišljala o tome da treba da se preseliš s decom u moju kuću u Petoj ulici. Ta kuća je velika, Alekse. Više nego dovoljna za sve. Odsad nema boljeg rešenja nego da nastaviš tamo.“
„Šta da nastavim?", upitah pomalo zbunjen njenim rečima, tim pre što mi je Dženi sada zavijala u drugo uvo.
Nana se pogrbi. „Potrebno je da ti pomažem s decom, Alekse. Na licu ti se to jasno vidi kao tvoj nos. I prihvatam se obaveze. Želim da pomognem i pomoći ću ti.“
„Nana“, rekoh. „Biće nam dobro. Snaći ćemo se sami. Daj mi samo malo vremena da se saberem.“
Nana se ne osvrte na tu primedbu i nastavi da razvija svoju misao. „Ti si mi najpreči, Alekse, ti i tvoje bebe. Sada mora da bude tako. Više ni reči. Prekini, moiim te.“
Ona mi priđe i zagrli me mršavim rukama, snažnije nego što sam verovao da je sposobna. „Volim te više nego svoj život.“ I nastavi: „Volela sam Mariju. Ona nedostaje i meni. I volim ove bebe, Alekse. Sada više nego ikada.“
Oboma nam potekoše suze - sve troje smo plakali u ovom tesnom skučenom sobičku u stanu. Nana je u jednom pogledu bila u pravu. Moramo se skućiti u nekom drugom domu. Ovi zidovi čuvaju suviše uspomena na Mariju.
„Sada mi daj Dženi. Daj mi je“, reče ona i to nije bila molba. Sa uzdahom predadoh bebu ovoj ratnici, visokoj metar i po, koja me je vaspitavala otkako sam već u svojoj desetoj godini ostao siroče.
Nana potapša Dženi po leđima i protrlja je po vratu, a beba glasno podrignu. Uprkos svemu, i Nana i ja se nasmejasmo.
„Nije baš damski", prošaputa Nana. „A sada, Dženel, prestani s tom nepodnošljivom larmom. Čuješ li? Da si odmah prekinula!"
Ukratko, Dženi posluša Nanu Mamu i tako poče naš novi život.

DRUGI DEO
Hladan slučaj - 2005.




GLAVA 18


PISMO ONOG PSIHOPATE Kajla Krejga stiže mi danas i gotovo me raspameti. Kako je uspeo da prokrijumčari pismo? Dostavljeno mi je na adresu u Petoj ulici. Prema mojim saznanjima, Kajl je još bio zatočen u kaznionici s maksimalnim obezbeđenjem u Florensu, Kolorado. Bez obzira na to, njegova poruka me veoma uznemiri.
Štaviše, prevrte mi se želudac.


Alekse,
U poslednje vreme mnogo mi nedostaješ - fale mi naši redovni razgovori i ćaskanja - pa ova mala poruka treba to da nadoknadi. Da budem iskren, još me nervira činjenica što si mi toliko nedorastao, ne samo u pogledu intelekta već i mašte. A ipak, ti si me uhvatio i smestio ovamo, je li? Okolnosti u vezi s tim i konačni ishod mogli bi da me navedu da poverujem u božansko uplitanje, ali, naravno, nisam toliko umno zaostao.
Bilo kako bilo, znam da si zauzet (bez nipodaštavanja), pa neću da te zadržavam. Hoću samo da ti poručim da si neprestano u mojim mislima i da se nadam našem skorom susretu. U stvari, računaj na to. Planiram da prvo, tebi na očigled, ubijem Nanu i decu. Jedva čekam da vas sve opet vidim. Postaraću se da se to i ostvari... obećavam.
K


Pročitah poruku dvaput, a zatim je pocepah. Pokušao sam da učinim baš suprotno od onoga što je Kajl očigledno želeo. Da ne mislim na njega ni ovolicno.
Možda samo tolicno.
Tek tolicno da telefoniram u zatvor s maksimalnim obezbeđenjem u Koloradu, kažem im za pismo - i uverim se da je Kajl Krejg još tamo u ćeliji sa obloženim zidovima.

GLAVA 19


U SVAKOM SLUČAJU, bila je subota. Moj slobodan dan. Bez zločina i kazne. I nijednog psihopate na vidiku, bar ne onih meni znanih.
Tih dana „porodični automobil" Krosovih bio je prastara tojota korola, koja je nekada pripadala Mariji. Za to vozilo me nije vezivalo ništa osim razumljive sentimentalne vrednosti i dugovečnosti. Ni oblik, ni funkcionalnost - ni sivkastobela boja kojom je prefarban, ni brojni ožiljci, nalik na one od preležanih boginja, na prtljažniku i haubi. Deca su mi za poslednji rođendan darovala nalepnice za kola - Možda sam spor, ali sam još ispred tebe i Usliši mi molitve, ukradi ovaj auto. Korola ni njima nije bila prirasla za srce.
Dakle, te vedre sunčane subote odvezao sam se s Dženi, Dejmonom i malim Aleksom da kupimo automobil.
Dok smo se vozili, uključili smo CD plejer. Prvo je Tvista pevala Overnight Celebrity, a zatim Kanije Vest All Falls Down. Deca usput ni za trenutak nisu prestajala da iznose najneverovatnije i najluđe predloge kakva su nam nova kola potrebna.
Dženi se ložila na rejndžrover - što joj se neće ostvariti iz celog niza dobrih razloga. Dejmon je pokušavao da me ubedi da kupimo motocikl, koji bi naravno vozio on, čim napuni osamnaestu kroz četiri godine, a ta ideja je bila tako besmislena da nije zasluživala ni komentar. Ako se kao komentar nije računalo moje povremeno brundanje.
Mali Aleks ili Ali je bio za svaki model automobila, samo da je crven ili svetloplav. Inteligentan mališa, čije sam preporuke bio spreman da prihvatim, osim u pogledu crvene i svetloplave boje.
I tako smo zastali kod jednog dilera mercedesa u Arlingtonu, u Virdžiniji, nedaleko od naše kuće. Dejmon i Dženi su blenuli u srebrnasti CLK500 kabriolet, a za to vreme Ali i ja smo ispitivali prostrana prednja sedišta jednog R350. Imao sam na umu kola koja odgovaraju porodičnim potrebama - pouzdana, lepa, s mogućnošću da ih preprodam po povoljnoj ceni. Razum i osećanja.
„Ovaj auto mi se sviđa", reče Ali. „Plav je. Lep. Prava stvar.“
„Imaš oko za automobile, drugar. Šest sedišta, i to kakvih. Vidi onaj stakleni krov. Sigurno je dugačak metar i po.“
„Lep je“, ponovi Aleks.
„Opruži se. Vidi koliko ima mesta za noge, mališa. Ovo ja zovem automobilom.“
Prodavačica po imenu Lori Berger bila je poređ nas sve vreme, ali nije bila nasrtljiva i ponašala se diskretno. Bio sam joj zahvalan na tome. Bog da blagoslovi mercedese.
„Pitanja?“, javi se ona. „Da li vas nešto zanima?“
„U stvari, ne, Lori. Svako ko sedne u ovaj R350, poželeće da ga kupi.“
„Sigurno je da mi to olakšava posao. Imamo i jedan u crnoj boji s pepeljastim sedištima. R350 je u krosover verziji, doktore Krose. Kombinacija karavana i SUV-a.“
„I spaja najbolje osobine jednog i drugog“, osmehnuh se ljubazno.
Pejdžer mi se oglasi i jeknuh dovoljno glasno da privučem opštu pažnju.
Ne u subotu! Ne kada kupujem vozilo. Ne dok sedim u ovom lepom mercedesu R350.
„0-o“, reče Ali, a oči mu se raširiše. „Tatin pejdžer!“, viknu on glasno preko izložbenog salona Dejmonu i Dženi. „Tatu zovu na pejdžer."
„Ocinkario si me. Prljavi pokvareni cinkarošu“, rekoh ljubeći ga u teme. Kao što činim bar pet-šest puta na dan, svakodnevno.
On se zakikota, pljesnu me po ruci i nastavi da se kikoće. Uvek shvata moje šale. Nije čudo što se tako dobro slažemo.
Ali ova poruka na pejdžeru verovatno nije bila vesela. Ni najmanje. Smesta sam prepoznao broj, koji nije obećavao ništa dobro.
Ned Maoni iz jedinice za spasavanje talaca? Možda me zove na roštilj i igranku u Kvantiko? Sumnjao sam da je posredi roštilj.
Javio sam se Nedu mobilnim telefonom. „Ovde Aleks Kros. Zoveš me, Nede. Zašto?“
Ned nije okolišao.
„Alekse, znaš gde je Avenija Kentaki, blizu Petnaeste ulice na Jugoistoku?"
„Naravno da znam. Stanujem nedaleko odatle. Ali sada sam u Arlingtonu. S decom. Kupujem nova kola za porodicu. Razumeš li reč porodica, Nede?“
„Srešćemo se tamo, na uglu Kentakija i Petnaeste. Treba mi tvoja pomoć, tvoje poznavanje lokala. Neću da suviše objašnjavam preko mobilnog." Ned iznese još nekoliko pojedinosti - ali većinu prećuta. Zašto? Zašto je tako tajanstven?
O čoveče, o čoveče, o čoveče. „Kada? Sa decom sam, Nede.“
„Žao mi je. Moj tim će biti tamo za deset, najkasnije za petnaest minuta. Ne šalim se, ovde je ludnica, Alekse.“
Naravno. Zašto bi inače FBI dopustio da tim za spasavanje talaca dejstvuje u gradskom području Vašingtona? I zašto bi me Ned Maoni zvao u subotu po podne?
„Šta je bilo?“, upita Ali i diže pogled k meni.
„Zovu me u pečenjaru", rekoh. A ja sam glavno pečenje na ražnju, mali moj.
GLAVA 20


OBEĆAO SAM LORI BERGER da ću se uskoro vratiti po krosover vozilo; zatim sam odvezao kući decu, koja su bila vrlo tiha i mrzovoljna. Ni ja nisam bio bolje raspoložen. Veći deo puta prešao sam vozeći iza jednog karavana na čijem je odbojniku bila nalepnica Prvo Irak, onda Francuska, koju sam u poslednje vreme viđao svuda po Vašingtonu.
Hubastank je izluđujuće prašio iz CD-a, što je situaciju držalo na granici haosa i svima nama otvaralo oči da sve sagledamo iz pravog ugla. Oni su deca; ja sam otac. Ostavljam ih da bih išao na posao, Nevažno im je što radim za platu ili me možda čeka ozbiljan zadatak. Šta se, do đavola, događa na uglu Avenije Kentaki i Petnaeste ulice? I zašto je moralo da se dogodi baš danas - šta god da je. A sigurno nije ništa dobro!
„Hvala ti za ovu divnu subotu, tata“, reče Dženi izlazeći iz kola u Petoj ulici. „Bilo nam je zaista lepo. Nezaboravno.“ Arogantan, sarkastičan ton njenog glasa spreči me da se izvinim, što sam gotovo celim putem do kuće planirao da učinim.
„Vidimo se kasnije, narode“, rekoh umesto toga. Zatim dodadoh: „Volim vas.“ Živa istina - volim ih neizmerno.
„Da, tata, kasnije. Ako budemo srećni, možda sledeće nedelje“, nastavi Dženi i ljutito me pozdravi kao vojnik. Učini mi se da mi je odapela strelu pravo u srce.
„Žao mi je“, rekoh najzad. „Žao mi je. Žao mi je, narode.“
Zatim krenuh na Aveniju Kentaki, gde je trebalo da se sretnem s Nedom Maonijem i njegovim elitnim timom za spasavanje talaca i saznam nešto više o ovoj kriznoj situaciji.
Ispostavilo se da ne mogu ni da se primaknem uglu Kentaki i Petnaeste. Vašingtonska policija je blokirala celih deset ulica. Videlo se da je stvar ozbiljna.
Najzad sam izašao iz automobila i nastavio put pešice.
„Šta se događa? Jeste li nešto čuli?“, upitah čoveka koji se vukao putem, poznanika iz lokalne pekare, gde je radio za kasom i u kojoj sam ponekad kupovao krofne s džemom za decu. Ne za sebe, naravno.
„Bal svinja", reče on. „Panduracija na svakom ćošku. Samo se osvrni, brate.“
Shvatih da on ne zna da sam radio u Odseku za ubistva i da sam sada zaposlen u FBI-ju. Ako ponekad i ima razloga za takvu mržnju i prezir, nikada se neću navići na njih. Ipak, ne ostade mi ništa osim da klimnem glavom. Zovu nas „svinje“, „kerovi“ i ko zna kako još, ali mi izlažemo život opasnosti. Mnogi to uopšte ne shvataju. Daleko od toga da smo savršeni i to niko ne kaže, ali uiica je opasna.
Kako bi se osećao da neko puca u tebe na tvom radnom mestu, čoveče iz pekare?, htedoh da ga pitam. Ali progutah uvredu kao toliko puta ranije i nastavih dalje ponovo izigravajući srećnog ratnika.
Kada sam najzad ugledao Neda Maonija, bio sam naložen. Da bih mu prišao, morao sam da pokažem svoje isprave FBI-ja. Još nisam znao koji se vrag dešava, samo toliko da neko drži neidentifikovane taoce u laboratoriji dilera, u kojoj proizvode i „seku“ drogu. Informacija je zvučala mnogo bolje od stanja koje sam zatekao na terenu. U čemu je fora? Mora da ima još nešto.
„Sad mi je već lakše“, reče Maoni ugledavši me. „Alekse, ovo je sranje da ne poveruješ. Stojim ti dobar da ćeš zinuti.“
„Da se kladimo?“, predložih.
„Deset dolara da ovako nešto još nisi video. Uloži lovu.“ Rukovali smo se. Nisam želeo da izgubim ovu opkladu.
GLAVA 21


NED SE POČEŠA po plavoj i kratkoj jednodnevnoj ili dvodnevnoj bradi. Trljao ju je i govorio kao navijen, po običaju ne dajući sagovorniku da dođe do reči. Nisam mogao da ne zurim u njegovu bradu. Mislim da Nedu, čiji je ten tako svetao, vraški imponuje što i sada, u svojim četrdesetim godinama, može da pušta nešto nalik na bradu. Ned Maoni ume da bude težak, ali mi je simpatičan. Vrlo mi je simpatičan.
„Neki tipovi, njih pet-šest... dobro naoružani... došli su ovamo da opljačkaju dilersku laboratoriju", reče on. „Naišli su na ozbiljne prepreke i zaglavili se unutra. Tamo su i neki iz kraja, koji rade u laboratoriji, prema našoj proceni, njih desetak. I oni su zarobljeni. To nam je dodatna otežavajuća okolnost. A zatim...“
Digoh ruku da zaustavim Nedov hiperaktivni monolog.
„Pomenuti radnici u laboratoriji, zaposleni na pakovanju droge? Biće da su to uglavnom žene, majke, babe. Je li tako? Dileri traže osobe koje im neće krasti proizvod."
„Vidiš zašto si mi bio potreban ovde?“, reče Maoni i osmehnu se - tačnije, pokaza mi prednje zube. Njegov ton me podseti na skorašnju Dženinu retoriku. Malo jetkosti i oštrine kojima je prikrivao ranjivost i pretvarao se da je „muškarčina".
„Dakle, tamo unutra su u klopci otimači i dileri droge? Zašto ih ne pustimo da se jednostavno pokokaju?“
„Nisi prvi koji je to predložio“, reče Maoni malodušno. „Ali stižem do onog najboljeg, Alekse. Evo zašto si ovde. Jer dobro naoružani likovi koji su došli da očiste laboratoriju nisu bilo ko. Oni su vašingtonski specijalci. Tvoji stari compadres*( Šp.: compadres - drugari. (Prim. prev.)) su jedna od zaraćenih strana loših momaka u današnjoj epizodi serije ’Sve je moguće i verovatno će se desiti!’ Dođeš mi deset baka.“
Opet me obuze mučnina. Poznajem mnogo specijaiaca. „Jesi li siguran u to?“
„Oh, jesam. Dvojica patroldžija su čula pucnje u zgradi. Ušli su da provere šta se događa. Jedan od uniformisanih je pogođen u trbuh. Prepoznali su specijalce.“
Odmahivao sam glavom. Grlo mi se odjednom steglo. „Znači da je HRT FBI-ja zadužen da odande istera DC SWAT?“*( Engl. skr. HRT (Hostage Rescue Team) - Tim za spasavanje talaca; DC SWAT (District of Columbia, Special Weapons and Tactics) - Odeljenje za specijalno naoružanje i taktiku Okruga Kolumbija. (Prim. prev.))
„Čini se da je tako, čoveče. Dobro došao u jebadu. Imaš li neku pametnu ideju?“
Da, pomislih. Neka sami trljaju glavu šta će. Vrati se deci. Subota je. Moj slobodan dan.
Pružih Nedu deset dolara u koje smo se kladili.

GLAVA 22


JASNO JE DA nisam video izlaz iz ovog darmara, kao ni drugi. Maoni me je zato i pozvao, u nadi da ću možda imati neki koristan predlog kako da se izvuče.
Osim toga, nevolja se lakše podnosi u društvu, naročito u sunčano popodne kada bi svako radije bio drugde, a ne usred potencijalnog ratišta na kojem će verovatno biti poginulih.
Prvi brifing je održan u sali obližnje osnovne škole. Bila je dupke puna. Osim pripadnika vašingtonske policije, bili su tu i agenti FBI-ja, kao i ključni članovi Tima za spasavanje talaca. Ako bude stani-pani, HRT će morati da interveniše, a činilo se da je taj trenutak veoma blizu.
Pred kraj brifinga kapetan Tim Moran, rukovodilac SWAT-a prestoničke policije, rezimirao je poznate činjenice. Mada su ga iz razumljivih razloga sigurno rastrzale jake emocije, delovao je smireno i dobro je vladao sobom. Kao dugogodišnji pripadnik policije, poznavao sam Morana i poštovao sam njegovu hrabrost. Štaviše, uvažavao sam njegovu čestitost, a nikada nisam bio spremniji da mu skinem kapu nego tog popodneva, kada je morao da istupi protivu sopstvenih ljudi.
„Da rekapituliram, naš cilj je četvorospratnica u kojoj se crni heroinski katran prerađuje u prah i brdo gotovog novca.
Unutra je najmanje desetoro radnika u narkolaboratoriji, uglavnom žene. Tu su i stražari laboratorije - dobro naoružani i na najmanje tri sprata. Po svoj prilici, i njih ima desetak. A tamo je i šest specijalaca, koji su pokušali pljačku i sada ne mogu da se izvuku.
„Izgleda da im se u rukama sada nalazi velika količina heroina i keša. Uklješteni su između narkodilera i ostalog osoblja na gornjim spratovima i još šest ili više naoružanih stražara koji su stigli za vreme pljačke. U ovom času imamo pata-karte. Uspostavili smo početnu vezu s obe strane. Niko ne popušta. Mislim da se još preračunavaju šta mogu da izgube ili dobiju. Zato su se ukopali i ne mrdaju.“
Tim Moran pribrano nastavi: „Okolnost što su unutra specijalci čini situaciju još složenijom, pa će komandu preuzeti Tim za spasavanje talaca. Metro policija će u punoj meri sarađivati s FBI-jem.“
Izlaganje Tima Morana je bilo jasno i sažeto i morao je da pokaže petlju da operaciju prepusti FBI-ju. Ali ako se ulazak u zgradu i eventualna razmena vatre sa specijalcima pokažu kao neophodni, bio je to najpravilniji postupak. I loši policajci su policajci. Nikome nije milo da puca na braću.
Ned Maoni se nagnu k meni. „I šta ćemo sada, Ajnštajne? HRT je usred ovog govnjivog sendviča. Razumeš li sada zašto si mi potreban ovde?“
„Da, hm, izvinićeš što ne padam na kolena od zahvalnosti.“
„Ah, dobrodošao si u svakom slučaju", reče Maoni i munu me u ruku blesavo iskazujući drugarstvo, što nas obojicu natera da se nasmejemo.
GLAVA 23


UŠLO MU JE U KRV.
Kad god bi posetio Vašington, Kasapin je imao običaj da prisluškuje radio-vezu gradske policije, a ovu bebicu je bilo teško propustiti. Jebe kevu do jaja, mislio je, Specijalci protiv spasilaca talaca. Uživancija.
Poslednjih godina je smanjivao obim poslova po sistemu „manje rada, veći honorar“. Tri do četiri značajna ubistva godišnje i poneka usluga šefovima. Više nego dovoljno za pristojan život. Osim toga, baš i nije bio ljubimac novog dona, Mađonea mlađeg. Zapravo, ako izuzme manjak uzbuđenja, udare adrenalina i stalnu akciju, Kasapin nije imao većih problema. Zato je sada i bio ovde, na pandur-balu!
Dok je parkirao svoj rejndžrover desetak ulica od potencijalnog mesta pucačine, smejao se u sebi. Bog te video, koja frka. Čak i za pešake, prilaz Aveniji Kentaki bio je blokiran nekoliko uglova dalje. Na putu ka mestu zločina, prebrojao je više od dvadeset parkiranih autobusa gradske policije. I desetine patrolnih automobila.
A onda vide plave vindjakne FBI-ja - verovatno momaka za spasavanje talaca, upućenih iz Kvantika. Do đavola! Navodno, mudonje dorasle najboljima na svetu. Kao što je on. Mrak predstava. Mada je za njega bilo pomalo opasno da se zadržava ovde, ne bi je propustio ni za šta. Zatim spazi nekoliko vozila u kojima su bila komandna mesta. A u „zamrznutoj zoni“ ili u unutrašnjem obodu učini mu se da može da izdvoji „komandanta događaja“.
Onda Majkl Salivan ugleđa nešto od čega mu zastade dah, a puls mu se malo ubrza. Jednog tipa u uličnoj odeći koji je razgovarao s nekim agentom FBI-ja.
Salivan je poznavao dasu, onoga u civilki. Zvao se Aleks Kros i on i Kasapin imali su, pa, kako to reći, kratku aferu. Onda se seti još nečega - Merijen, Merijen. Jedne od svojih omiljenih žrtava, koju je fotografisao.
Ovo postaje sve bolje iz časa u čas.
GLAVA 24


BILO JE JASNO KAO DAN zašto me je Ned Maoni pozvao.
Prema proceni, u ovoj fabrici heroina ima sto pedeset kila otrova, čija je ulična vrednost sedam miliona. Policajci protiv policajaca. Činilo se da iz takvog sukoba niko neće izaći kao pobednik. Čuo sam kapetana Morana kako kaže: „Rekao bih vam da se tornjate u pakao, ali to mi je radno mesto i ne želim da vas viđam svakog dana.“ Tim rečima je najkraće ali verno opisao situaciju.
Ništa nije ukazivalo da je iko od onih unutra spreman na predaju - ni narkodileri ni specijalci. Nisu puštali napolje ni radnike u laboratoriji, zatočene na četvrtom spratu. Saznali smo imena i približnu starost nekih radnika, uglavnom žena. Najmlađa je imala oko petnaest godina, a najstarija osamdeset jednu. Sve osobe su bile iz ovog kraja i nisu mogle da se zaposle drugde, uglavnom zbog jezičkih i obrazovnih barijera. Ali posao im je bio potreban i htele su da rade.
Nisam bio produktivniji od ostalih u traženju mogućnog izlaza ili alternativnog plana. Možda sam zato oko deset rešio da prošetam van barikada. Da razbistrim glavu. Ako fizički napustim kutiju, nešto će mi valjda pasti na um. Bar sam se nadao.
Do tada su se već bile okupile stotine posmatrača, a među njima desetine reportera i televizijskih snimateljskih ekipa. Odšetao sam se nekoliko uglova dalje Ulicom M, ruku zavučenih u džepove.
Na jednom ćošku meštane su intervjuisali za TV. Zadubljen u misli, htedoh da prođem kada začuh jednu ženu kako se jada između potresnih jecaja: „Tamo mi je rod rođeni. Uhvaćena je u klopku. Niko ne mari za nju. Nikoga nije briga.“
Zastadoh da slušam intervju. Bila je to trudnica, ne starija od dvadeset godina. Po izgledu bi se reklo da može da se porodi svakog dana. Možda još noćas.
„Moja baba ima sedamdeset pet godina. Unutra zarađuje novac za moju decu. Da mogu da idu u katoličku školu. Zove se Rozario. Fina žena. Moja baba ne zaslužuje da umre."
Slušao sam još neke emotivne intervjue, većinom članova porodica onih koji su radili u laboratoriji - ali i dva muškarca čije su supruge ili deca ostali zarobljeni s narkodilerima. Jedan od kurira unutra imao je tek dvanaest godina.
Najzad se vratih do barikada, uđoh u unutrašnji prsten i potražih Neda Maonija. Nađoh ga s nekim glavonjama iz administracije i kapetanom Moranom ispred jednog kombija koji je služio kao komandno mesto. Razmatrali su predlog da u zgradi isključe struju.
„Imam ideju“, rekoh.
„Pa, bilo je krajnje vreme.“

GLAVA 25


KASAPIN SE JOŠ VRZMAO oko policijske barikade u Vašingtonu, a znao je da mu tu nije mesto. Trebalo je da se vrati kući, u Merilend, još pre nekoliko sati. Ali ovo je bilo jače od njega. Zanelo ga je opšte ludilo. Lutao je kroz gomilu koja je blejala i osećao se kao dete ostavljeno na vašaru ili bar kao što je zamišljao da dete ostavljeno na vašaru treba da se oseća.
Bogo moj, na mestu događaja pojavili su se čak i prodavci sladoleda i viršli. Ljudima su blistale oči od uzbuđenja: želeli su da vide akciju uživo. Što ne reći, boga mu, da to želi i on, i on.
Nesumnjivo je bio pravi džanki kada je reč o mestima krivičnih događaja i mislio je da to potiče iz vremena koje je proveo s matorim u Bruklinu. Kada je bio mali, otac je na svom primo-predajniku presretao pozive upućene policiji i vatrogascima i vodio ga da gleda. Bila mu je to možda jedina svetla uspomena na matorog. Ako vuče dete sa sobom, neće u njemu gledati takvu nakazu, računao je otac, po svoj prilici.
Ali otac mu je bio nakaza. Sa zadovoljstvom je gledao leševe, bez obzira na uzrok smrti - i tela na pločniku, i u smrskanim kolima, i izvučena iz zadimljenih kuća. Njegov ludi matorac je bio prvobitni Kasapin iz Sliga - i to mnogo, mnogo gori. Naravno, sada je on Kasapin; jedan od najomrznutijih i najtraženijih plaćenih ubica na svetu. On je sada glavni, zar ne? Može da radi šta hoće, a dosad je to i činio.
Nečiji glas iz mikrofona na mestu uzimanja talaca trže Majkla Salivana iz razmišljanja. On diže pogled i opet vide onog detektiva - Aleksa Krosa. Učini mu se kao sudbina, kao duhovi koji dozivaju Kasapina iz prošlosti.
GLAVA 26


ZNAO SAM DA MI JE IDEJA na dugom štapu i nesumnjivo otkačena, ali vredi pokušati ako na taj način može da se spase nečiji život. Osim toga, niko nije smislio ništa bolje.
Dakle, u ponoć smo postavili mikrofone iza čvrstog niza policijskih kola i transportnih autobusa parkiranih s druge strane Petnaeste ulice. Ako ništa drugo, ostavljalo je jak utisak i, razume se, sve su snimale TV kamere.
Sledeći sat izvodio sam članove porodica da pričaju u mikrofon i ubeđuju i mole ljude unutra da polože oružje i izađu iz zgrade ili bar da puste laboratorijske radnike. Govornici su isticali da je sve osim predaje osuđeno na propast i da će mnogi unutra izginuti ako se opsada nastavi. Neke molbe izrečene u mikrofon bile su potresne i video sam suze u očima posmatrača i slušalaca.
Najuspeliji trenuci su bili anegdotskog karaktera; recimo, obraćanje oca koji treba da sudi na fudbalskoj utakmicu u nedelju; zatim je pomenuto venčanje, zakazano za manje od sedam dana; zatim se javila trudnica koja je, umesto da leži, došla da preklinje svog dečka, raznosača droge. Oboje su imali osamnaest godina.
Onda je iznutra stigao odgovor.
To se desilo dok je jedna dvanaestogodišnja devojčica govorila o svom ocu, jednom dileru. Iz zgrade su doprli pucnji!
Paljba je trajala oko pet minuta, a onda se prekinula. Nije bilo načina da utvrdimo šta se događa. Znali smo samo jedno - reči voljenih osoba nisu dirnule one unutra.
Niko nije izašao. Niko se nije predao.
Ned me odvede u stranu.
„Ne sekiraj se, Alekse. Bar si nam kupio vreme.“ Ali bilo je to daleko od ishoda kakvom smo se nadali. Daleko od uspeha.
U pola dva izjutra kapetan Moran je isključio mikrofone. Izgledalo je da niko neće izaći. Opkoljeni su prelomili.
Nešto posle dva visoko u lancu komandovanja pala je odluka da u zgradu prvo uđe FBI-jev tim za spasavanje talaca. U sledećem talasu biće pripadnici policije Okruga Kolumbija - samo ne specijalci. Bila je to teška odluka, ali tako vam je ovih dana u Vašingtonu - možda zbog terorističke aktivnosti poslednjih godina. Izgleda da je sve manje raspoloženja da se krizne situacije reše pregovo-rima. Nisam siguran čiju argumentaciju podržavam, ali razumem obe strane.
Ned Maoni i ja bićemo u prvoj jurišnoj grupi. Okupili smo se u Četrnaestoj ulici, tačno iza zgrade pod opsadom.
Većina naših ljudi tumarala je tamo-amo, vidno uzrujana. Razgovarali su i pokušavali da se priberu.
„Ovo je gadno“, reče Ned. „Specijalci znaju kako razmišljamo. Verovatno očekuju i da ćemo ih noćas napasti.“
„Poznaješ li nekoga od njih? Od specijalaca u zgradi?“
Ned odmahnu glavom. „Obično nas ne zovu na iste prijeme kao njih.“
GLAVA 27


PRESVUKLI SMO SE u tamne kombinezone i stavili pancir. I Ned i ja smo uzeii pušku MP5. Rezultat noćnog juriša uvek je neizvestan, a ovaj - u kojem će se napadači iz HRT-a sukobiti sa specijalcima unutra - bio je potpuno nepredvidljiv.
Ned je primio poruku preko naglavne slušalice i okrenuo se k meni. „Idemo, Alekse. Spusti glavu, druškane. Ovi momci nisu slabiji od nas.“
„I ti se čuvaj."
Ali onda se desi nešto neočekivano. I ne tako loše u tom trenutku.
Glavni ulaz u zgradu se otvori. Nekoliko časaka ništa se ne pomeri na vratima. Šta se dešava?
Onda se u jarkoj svetlosti reflektora upravljenih ka zgradi pojavi jedna starija žena u laboratorijskom mantilu. I visoko dignutih ruku poče da ponavlja: „Ne pucajte."
Pratilo ju je još žena u laboratorijskim mantilima, mladih i starih, a izašla su i dva dečaka koja nisu izgledala starija od dvanaest-trinaest godina.
Ljudi iza barikada su vrištali i izvikivali njihova. imena. Plakali su od radosti i besomučno aplaudirali.
A onda se vrata glavnog ulaza zalupiše.
Egzodus se završio.

GLAVA 28


OSLOBAĐANJE JEDANAESTORO radnika iz laboratorije sprečilo je direktan upad tima za spasavanje talaca i ponovo otvorilo kanal komunikacije. Na mesto događaja stigli su komesar policije i načelnik detektiva da razgovaraju s kapetanom Moranom. Došla su i dva sveštenika iz lokalne zajednice. A TV ekipe nisu prekidale snimanje čak ni u ove sitne sate.
Oko tri izjutra proneo se glas da ipak upadamo u zgradu. Onda je usledilo novo odlaganje. Spremi se - stani, spremi se - stani.
Napad je odobren u pola četiri. Rekli su nam da je odluka konačna.
Nekoliko minuta kasnije Ned Maoni i ja smo jurnuli ka sporednom ulazu u zgradu. Bili smo sa još desetak drugih momaka iz HRT-a. Dobra strana zaštitne opreme jeste u tome što može da zadrži kobni metak ili zrno koje bi vas teško ranilo. Mana je u tome što vas usporava, onemogućava da trčite onoliko brzo koliko želite ili to zahteva situacija, i tera vas da otežano i isprekidano dišete.
Snajperi na prozorima pokušaće da otpor iznutra učine što slabijim.
Maoni je ovakvu akciju rado nazivao „pet minuta panike i uzbuđenja“, ali ja sam je se uvek grozio. Za mene je to „pet minuta bliže nebu ili paklu“. Nisam morao da budem tu, ali Ned i ja smo učestvovali u dva juriša i nisam hteo da izostanem.
Snažna, zaglušujuća eksplozija potrese sporedni ulaz.
Iznenada se svuda podigoše oblaci crnog dima i otpadaka. A mi jurnusmo pravo u njih. Nadao sam se da u sledećih nekoliko minuta neću dobiti metak u glavu ili neki nezaštićeni deo tela. Nadao sam se da noćas niko neće morati da umre.
Na Neda i mene odmah otvoriše vatru. Nisam mogao da ocenim čak ni ko puca. Narkodileri ili specijalci. Možda i jedni i drugi.
Dok smo se peli zavojitim stepenicama, u hodnicima nam uši zagiunuše od štektanja automata, a zatim i od eksplozije ručnih bombi. Ukupna vatrena moć oružja sada je bila tolika da je možda ugrožavala i samu zgradu. Pri takvom nivou buke nije bilo moguće jasno razmišijati ni zadržati koncentraciju.
„Hej! Seronje!", začuh nečiji uzvik odozgo. Usledi rafal. Zaslepljujuće sevanje u mraku.
Onda Ned zabrunda i sruši se na stepenice.
Isprva nisam mogao da ocenim šta ga je oborilo; zatim videh ranu kraj njegove ključne kosti. Nisam znao je li pogođen iz vatrenog oružja ili mu se tu zarilo neko parče krša koji je leteo posvuda. Ali rana mu je obilno krvarila.
Ostadoh kraj njega i zatražih pomoć putem radija. Čuo sam još prasaka i detonacija, uzvike, muške i ženske vriske iznad nas. Haos.
Nedu su se tresle ruke, a nikada ranije nisam ga video da pokazuje strah. Besomučna paljba u zgradi samo je pojačavala jezu i zbrku. Nedovo lice je bilo bledo. Nije izgledao dobro.
„Dolaze po tebe“, rekoh mu. „Ostani sa mnom. Čuješ li?“
„Glupo“, prostenja on najzad. „Da se tako postavim ispred njega.“
„Osećaš li nešto?“
„Mogao sam da prođem gore. Ali i bolje. Uzgred“, dodade on, „i ti si ranjen.“
GLAVA 29


PREŽIVEĆU“, rekoh Nedu šćućuren na stepeništu iznad njega.
„Da, i ja ću. Verovatno.“
Posle nekoliko minuta u tesan prostor pokraj nas uguraše se bolničari. Kada su izneli Neda, obračun je po svemu sudeći već bio završen. Baš kao što je uvek govorio - pet minuta panike i uzbuđenja.
Stizali su izveštaji. Najsvežije vesti saopštio mi je kapetan Tim Moran lično. Rezultati napada na fabriku heroina bili su polovični. Većina nas je smatrala da smo upali prerano - ali odluku nismo doneli mi. Na našoj strani su bila ranjena dva gradska policajca i dva pripadnika HRT-a. Neda su odmah poslali u operacionu salu.
Oni u zgradi su imali šest žrtava, od toga dvojicu specijalaca. Među poginulima je bila sedamnaestogodišnja majka dvoje dece. Dok su ostali laboratorijski radnici izašli, ona je iz nekog razloga ostala unutra. Stradao je i njen muž. Imao je šesnaest godina.
Najzad, nešto posle šest izjutra stigoh kući. Jedva sam se dovukao, iscipljen i mrtav umoran. Povratak kući ovako kasno ili rano činio mi se nadrealan.
Ali nisam pregrmeo ono najgore. U kuhinji me je čekala Nana Mama.
GLAVA 30


SEDELA JE S PARČETOM tosta i šoljom čaja i činilo se da je slabašna, ali znao sam da izgled vara.
Šolja sa vrućim napitkom se pušila, a ona takođe. Još nije probudila decu. Mali televizor je bio prebačen na kanal koji je emitovao vesti o noćašnjoj policijskoj akciji na uglu Avenije Kentaki i Petnaeste ulice. Gledanje snimljenog materijala ovde, u našoj kuhinji, delovalo je nestvarno.
Nanin ukočeni pogled se zađrža na mom čelu, gde me je očešalo zrno - tačnije, na zavoju.
„Samo ogrebotina", rekoh. „Ništa naročito. Sitnica. Dobro sam.“
„Mani se tih budalaština, Alekse. Da se nisi usudio da se ponašaš snishodljivo kao da sam izlapela. Gledam putanju metka i vidim da su falila samo dva centimetra da ti prospe mozak i pretvori tvoje troje dece u siročad. Bez majke i oca. Da li grešim? Ne, ti najbolje znaš da sam u pravu!
Umorna sam od razmišljanja o tome, Alekse. Duže od deset godina iz dana u dan prati me ta jeziva strepnja. Ovog puta je prevršilo meru. Dovde mi je! Zaista mi je dozlogrdilo. Završila sam s tobom! Ostavljam te. Da, dobro si me čuo. Ostavljam tebe i decu! Ostavljam vas!“
Digoh obe šake u znak odbrane. „Nana, kada su me hitno pozvali, bio sam u šetnji s decom. Nisam očekivao da će me zvati. Kako sam i mogao? Nije bilo načina da to sprečim."
„Prihvatio si poziv, Alekse. A onda si prihvatio zađatak. Ti kažeš da je to posvećenost poslu, dužnost. Ja kažem da je to potpuno bezumlje, ludost."
„NISAM IMAO IZBORA!“
„Imao si izbora, Alekse. U tome je moja poenta. Mogao si da odbiješ, da kažeš da si sa decom. Šta misliš da bi uradili, Alekse... da bi te najurili iz službe zato što imaš privatan život? Zato što si otac. A ako bi te kojom srećom najurili, ne bi bio smak sveta.“
„Zaista ne znam šta bi učinili, Nana. Nije isključeno ni da bih zaista dobio otkaz.“
„I zar bi to bilo tako loše? Tako strašno? Oh, manimo se prazne priče!“, planu ona i s treskom spusti šolju na sto. „Odoh ja!“, reče.
„Oh, zaboga, ovo je smešno, Nana. Srušiću se od umora. Pucali su na mene. Umalo da me pogode. Razgovaraćemo kasnije. Sada moram da se ispavam.“
Iznenada, Nana ustade i priđe mi. Ustremi se na mene s divljim izrazoin lica, očiju koje su blistale kao sitni crni biseri. Godinama je nisam video takvu, možda još od detinjstva kada sam i sam bio pomalo divalj.
„Smešno? Tebi je ovo smešno? Kako se usuđuješ da mi kažeš tako nešto?“
Nana me udari u grudi donjim đelom dlanova. Nije me zaboleo udarac koliko njena namera i istina u njenim rečima. „Žao mi je“, izustih. „Jednostavno sam premoren."
„Nađi domaćicu, dadilju, šta god ti treba. Ti si iscrpljen? A misliš da ja nisam. Svega mi je preko glave, iscrpljena sam i na smrt bolesna od brige za tobom!“
„Nana, žao mi je. Šta drugo da kažem?“
„Ništa, Alekse. Nemoj ništa da kažeš. Ionako mi je muka da te slušam.“
Ona iziđe iz sobe bez ijedne reči. Dobro, bar je to gotovo, pomislih sedajući za kuhinjski sto. Sada nisam bio samo umoran već i beskrajno potišten.
Ali nije bilo gotovo.
Posle nekoliko minuta Nana se opet pojavi u kuhinji. Vukla je prastari kožni kofer i malu putnu torbu na točkićima. Prošla je pored mene kroz trpezariju, a onda bez ijedne reči nastavila ka glavnom ulazu.
„Nana!“, uzviknuh. S naporom se podigoh i krenuh za njom. „Stani, molim te. Stani da ovo raspravimo. Da razgovaramo."
„Ja sam svoje rekla!“
Odoh do vrata i na ulici ispred kuće videh ulubljeni i izgrebani svetloplavi vašingtonski taksi, koji je bljuvao izduvne gasove i oblake dima. Jedan od njenih brojnih rođaka, Ejbraham, radio je kao taksista. S verande sam video potiljačni deo njegove retro afro-zurke.
Nana uđe u ružni plavi taksi, koji se odmah bučno udalji.
Onda začuh jedan tanušni glasić: „Kuda ide Nana?“
Okrenuh se da dignem Alija, koji se došunjao za mnom na verandu. „Ne znam, mališa. Mislim da nas je ostavila."
On je izgledao užasnut. „Nana je ostavila našu porodicu?“

GLAVA 31


MAJKL SALIVAN SE trgnu iz sna užasno drhteći i odmah shvati da od spavanja više nema ništa. Opet je sanjao oca, tu jezivu bitangu i babarogu u svim njegovim košmarima.
Kad je bio mali, matori ga je preko leta vodio da radi u njegovoj mesari dva do tri puta nedeljno. To je trajalo od Majklove šeste do jedanaeste godine, kada se završilo. Radnja se nalazila u prizernlju jedne dvospratnice od crvene cigle na uglu Puta Kventin i Trideset šeste ulice. Bilo je poznato da se kod Kevina Salivana, kasapina može dobiti najbolje meso u delu Bruidina zvanom Flatlends, a umeo je da pogodi ukus ne samo irskih već i italijanskih i nemačkih kupaca.
Strugotina na podu je bila debela i uredno je čišćena svakog dana. Staklo na vitrinama je blistalo od čistoće. A Kevin Salivan je imao i poseban stil ponašanja. Pošto bi mušteriji izneo i pokazao meso, osmehnuo bi se i učtivo poklonio. Tim malim naklonom osvajao ih je bez izuzetka.
Ali Majkl, njegova majka i tri brata znali su i drugu očevu stranu. Kevin Salivan je imao moćne ručerde i najsnažnije šake koje se mogu zamisliti, bar u očima jednog nejakog dečaka. Jednom je u kuhinji uhvatio pacova i golim rukama smrskao štetočinu. Rekao je sinovima da isto može da uradi i njima, da im smrvi kosti u prah. A retko bi prošia neka nedelja da se na krhkom i mršavom majčinom telu ne pojavi neka nova modrica.
Ipak, to nije bilo najgore. Salivan se nije zato probudio noćas, kao i toliko puta u životu. Pravi horor je počeo u njegovoj šestoj godini. Jedne večeri je čistio radnju posle zatvaranja. Kevin Salivan je sedeo na poljskom krevetu i kazao je Majku da sedne pored njega. „Ovamo, dečko. Pored mene.“
„Žao mi je, tata“, reče Majkl odmah znajući da je napravio neku glupu grešku u obavljanju posla. „Ispraviću. Uradiću to kako treba.“
„Samo sedi!“, naredi mu otac. „Mnogo je toga zbog čega treba da zažališ, ali sada nije reč o tome. Slušaj me. Slušaj me dobro.“
Otac spusti ruku na dečakovo koleno. „Ti znaš kako boli kad te ja kaznim, Majkle“, reče. „Znaš to, je li?“
„Da, gospodine, znam.“
„I uradiću to“, nastavi otac. „Pisneš li o ovome živoj duši.“
O čemu ne treba da pisnem?, htede da upita Majkl, ali znao je da je pametnije da ćuti i ne prekida oca dok ovaj ne završi šta ima da kaže.
„Nikom živom.“ Otac stisnu nogu svom sinu tako snažno da se Majklove oči napuniše suzama.
A onda se otac nagnu, poljubi dečaka u usta i poče da mu radi druge stvari koje nijedan otac ne sme da radi svom sinu.
GLAVA 32


OTAC MU JE BIO ODAVNO mrtav, ali ta jeziva hulja nikada nije nestala iz Salivanovih misli, pa je stoga izmišljao neobične načine da „pobegne“ od svojih dečjih demona.
Sutradan posle podne, oko četiri, otišao je u kupovinu u Tajsonovu galeriju u Maklejnu, u Virdžiniji. Tražio je nešto izuzetno: pravu devojku. Želeo je da se zabavi igrom koju je zvao „crveno svetlo, zeleno svetlo".
Sledećih pola sata u Galeriji prilazio je mogućnim partnerkama ispred Saksa, na Petoj aveniji, zatim kod Najmana Markusa i kod Lili Rubin.
Njegova reklamna kampanja je bila direktna i nije je menjao. Širok osmeh, a onda: „Zdravo. Zovem se Džef Karter. Smem li da vam postavim nekoliko pitanja? Ako dozvoljavate. Neću vas dugo zadržati. Obećavam."
Peta ili šesta žena kojoj je prišao imala je vrlo lepo nevino lice - kao Madona? - i saslušala ga je. Četiri žene pre nje bile su ljubazne. Jedna je čak koketirala, ali sve su otišle. To mu nije smetalo. Imao je simpatija za bistre osobe, a te žene su samo bile nepoverljive prema neznancu koji je pokušavao da ih „smuva“. Kako kaže ona stara izreka? Mani se muvanja, ko zna odakle je.
„U stvari, neće biti klasična pitanja", nastavi on da iznosi svoju specijalnu ponudu Madoni iz Galerije. „Dozvolite da preformulišem. Ako kažem nešto što vas vređa, prekidam i odlazim. Je li to fer? Kao crveno svetlo, zeleno svet!o.“
„Malo je čudno“, reče crnka. Imala je zaista prekrasno lice i lepo telo, koliko je mogao da proceni. Glas joj je zvučao malo jednolično - ali, hej, niko nije savršen. Osim možda njega.
„Ali bezopasno je“, uzvrati on. „Uzgred, sviđaju mi se vaše čizmice."
„Hvala. Ne smeta mi što čujem da vam se sviđaju. Sviđaju se i meni.“
„I imate lep osmeh. Znate to i sami, je li? Sigurno."
„Oprezno. Na tankom ste ledu.“
Oboje se nasmejaše. Slažu se, pomisli Salivan. Najzad, započeli su igru. Samo je morao da izbegne crveno svetlo.
„Je li u redu da nastavim?“, upita on. Uvek im traži dozvolu. Držao se tog pravila kad god je igrao. Budi uvek učtiv.
Ona slegnu ramenima, prevrte blagim smeđim očima i premesti se s jedne noge u čizmici na drugu. „Valjda. Stigli smo dovde, je li?“
„Hiljadu dolara“, reče Salivan. Tu je obično dobijao ili gubio igru.,Baš... sada.
Osmeh nestade s Madoninog lica - ali ona ne ode. Salivanu srce poče da tuče. Otvorio je karte i izneo ponudu. Sada je trebalo samo da zaključi posao.
„Ništa uvrnuto, obećavam", reče Salivan brzo i potrudi se da je šarmira, ali ne suviše napadno.
Madona se namršti. „Obećavaš, a?“
„Jedan sat“, reče Salivan. Fora je bila u načinu na koji to kaže. Trebalo je da zvuči kao da nije u pitanju nešto naročito, nešto opasno, nešto što izlazi iz okvira normalnog života. Samo jedan sat. I odlaziš bogatija za hiljadu dolara. Što da ne? Ko je na šteti?
„Crveno svetlo“, reče ona i ljutito ode nijednom se ne osvrnuvši. Osećao je da je nadrndana.
Salivan se razbesne. Srce mu je i dalje tuklo, a još nešto mu je bilo tvrdo kao kamen. Poželeo je da zgrabi Madonu i zadavi je nasred tržnog centra. Da je propisno sroka. Ali dopadala mu se ova igrica koju je smislio. Crveno svetlo, zeleno svetlo.
Sat kasnije okušao je sreću ispred radnje Viktorijas sikrit u obližnjem tržnom centru Tajson korner - predložio je „jedan sat“ plavuši iz snova u majici s natpisom Džerzi gerl i u malenom šortsu. Opet nije uspeo i sada se tako napalio da ga je to žešće nerviralo. Mora da pobedi, mora da nešto kresne, mora da napumpa žilu adrenalinom.
Sledeća devojka kojoj se obratio imala je lepu blistavu riđu kosu. Sjajno telo. Duge noge i živahne sisiće koji su se ritmički kretali dok je govorila. Čuvši reči „jedan sat“ odmah je skrstila vitke ruke na grudima. Kakav govor tela, vau! Ali riđuša nije odmah otišla. Konflikt? Sigurno. Voleo je to kod žena.
„Imaćeš punu kontrolu sve vreme. Ti biraš hotel ili stan. Što god želiš, što god ti se čini ispravno. Sve zavisi od tebe.“
Ona ga pogleda za trenutak i znao je da ga procenjuje - u ovoj fazi žene zure pravo u oči. Bio je Siguran đa se ova uzda u svoj instinkt. Sve zavisi od tebe. Uz to je želela ili joj je bilo potrebno hiljadu dolara. I, razume se, zgodan je.
Najzad, riđokosa progovori tiho, jer to nije za tuđe uši, je li? „Imaš li keš?“
On joj pokaza svežanj stotinarki.
„Jesu li sve stoje?“, upita ona.
Salivan joj pokaza da su zaista stotinarke. „Smem li da pitam kako se zoveš?“
„Šeri?“
„To ti je pravo ime?“
„Kako god hoćeš, Džefe. Hajdemo. Vreme teče. Tvoj sat je već počeo.“
I oni odoše.
Pošto se njegov sat sa Šeri završio, Majkl Salivan joj nije dao novac. Ni hiljadu, ni prebijene pare. Bilo je dovoijno da Šeri pokaže svoju zbirku fotografija - i skalpel koji je nosio.
Crveno svetlo, zeleno svetlo.
Strava igra.
GLAVA 33


DVA DANA POŠTO nas je ostavila, Nana se vratila kući, hvala bogu i anđelima koji nas sigurno štite. Cela porodica, a naročito ja, naučili smo lekciju o tome koliko volimo Nanu i koliko nam je potrehna: koliko sitnih, često nezahvalnih stvari svakodnevno čini za nas; i u kojoj su meri nezamenljivi ona sama i žrtve koje podnosi.
Daleko od toga da nam Nana i u normalnim prilikama dopušta da to zaboravimo. Ali uverili smo se da je dragocenija nego što sama misli.
Kada je tog jutra živahno ušla u kuhinju, zatekla je Dženi kako jede čokoladne pahuljice i ukorila je u svom neponovljivom stilu. „Zovem se Dženel Kros. Ja patim od poremećaja u ishrani“, rekla je Nana.
Dženi diže ruke iznad glave u znak predaje. Zatim ode i baci čokoladne žitarice u smeće. Zatim pogleda Nanu u oči i reče: „Ako si u vozilu koje putuje brzinom svetiosti, šta biva kad uključiš farove?" Pre nego što je Nana pokušala da odgovori na pitanje na koje se ne može odgovoriti, ona je zagrli.
Ja takođe priđoh Nani da je zagrlim. Bio sam dovoljno mudar da držim jezik za zubima, ali da ne skvasim barut.
Kada sam se te večeri vratio kući s posla, baba me je čekala u kuhinji. O-o, pomislih, ali čim me je ugledala, Nana me zagrli, što me iznenadi. „Hodi“, reče mi.
Ruku obavijenih oko mog vrata, ona nastavi: „Izvini, Alekse. Nisam imala pravo da pobegnem i ostavim te na cedilu. Pogrešila sam. Čim sam sela u taksi sa Ejbrahamom, osetila sam da mi nedostajete.“
„Imala si puno pravo...“, zaustih.
Nana me prekide: „Ne kači se sa mnom, Alekse. Bar jednom ćuti dok si u prednosti.“
Poslušao sam je i držao jezik za zubima.

GLAVA 34


A SADA - DOLAZI VELIKI TRENUTAK. U petak izjutra te sedmice, koji minut posle devet, našao sam se sam u niši ispred kancelarije direktora Rona Bernsa, na devetom spratu Huverove zgrade, u štabu FBI-ja.
Toni Vuds, direktorov pomoćnik, izviri iz Bernsove prijemne kancelarije i videh mu bucmasto lice, koje je varljivo podsećalo na heruvima.
„Hej, Alekse, tu ste. Što ne uđete? Onomad ste se dobro pokazali na Aveniji Kentaki. Pogotovo kad se uzmu u obzir sve okolnosti. Direktor vas čeka na razgovor o tome i o drugim pitanjima koja ima u vidu. Čujem da će se Ned Maoni potpuno oporaviti.“
Divota... umalo da me ubiju!, pomislih krenuvši za Vudsom u unutrašnju kancelariju. Ned Maoni je dobio metak u vrat. I on je izbegao smrt.
Direktor me je čekao u svom svetilištu. Ron Berns je pomalo čudan. On je čvrst rukovodilac, ali je naučio da ćaska, priča u vetar i mnogo se smeška pre nego što pređe na stvar. U Vašingtonu je to gotovo neizbežno, naročito ako stalno imate posla s gomilom prevejanih političara. Kao mnogi poslovni ljudi tipa A, Berns nema dara za prazne govorancije. Ipak smo dobar minut i po ćaskali o lokalnim sportskim događajima i vremenu pre nego što smo prešli na pravi razlog moje posete.
„Dakle, šta vam je na umu ovih dana?“, upita Berns. „Toni kaže da ste tražili da me vidite, pa pretpostavljam da nije u pitanju čisto društvena poseta.
I meni je stalo da popričam s vama o nekim pitanjima. Za početak, o novom zadatku. Imamo problem s jednim serijalcem, i to u Mejnu i Vermontu, zamislite.“
Klimnuo sam glavom i pustio Bernsa da melje. Odjednom me obuzeše napetost i nesigurnost. Najzad sam morao da ga prekinem. „Nema načina da vam ovo saopštim delikatno, direktore, pa ću vam jednostavno reći. Došao sam da vam kažem da napuštam Biro. Vrlo mi je teško i neprijatno. Zahvalan sam vam na svemu što ste učinili za mene, ali ta odluka je motivisana porodičnim razlozima. I konačna je. Neću se predomisliti."
„Sranje“, reče Berns i snažno udari dlanom po stolu. „Boga mu ljubim, Alekse. Zašto nas ostavljate baš sada? Ne ide mi u glavu. Skače vam cena u Birou. Svesni ste toga, je li? Znate šta, ne puštam vas.“
„Nema načina da me sprečite", rekoh. „Žao mi je, ali siguran sam da ispravno postupam. Proteklih dana razmišljao sam o tome sto puta.“
Berns mi se zagleda u oči. Mora da je u njima video da neću popustiti, jer ustade od stola. Zatim mi priđe i pruži mi ruku.
„Strašno grešite i ovaj potez će vas koštati brzog uspona u službi, ali vidim da ne vredi da vas ubeđujem. Zaista mi je bilo zadovoljstvo, Alekse, i naša saradnja je u mnogim elementima bila poučna“, reče dok smo se rukovali. Usiljeno smo ćaskali još dva-tri minuta. Zatim ustadoh da izađem iz kancelarije.
Kada sam stigao do vrata, Berns mi doviknu: „Alekse, nadam se da ipak smem da vas pozovem s vremena na vreme. Smem, je li?“
Nisam mogao da se ne nasmejem, jer je primedba bila tako tipična za Bernsov stav: nikad ne reci nikad. „Možete me pozvati jednog lepog dana. Ali dajte da prođe bar nekoliko meseci, važi?
„Ili dva-tri dana“, reče Berns i šeretski mi namignu. Obojica se nasmejasmo i iznenada shvatih svu težinu svog čina - moja kratka i prilično blistava karijera u FBI-ju sada je pripadala prošlosti.
I bio sam nezaposlen.
GLAVA 35


NISAM OD ONIH koji se sa žaljenjem osvrću na pojedine faze u svom životu, a vreme koje sam proveo u FBI-ju bilo je uglavnom vrlo uspešno i na duži rok čak dragoceno. Mnogo sam naučio, a mogu da se pohvalim i dobrim učinkom - recimo, u zaustavljanju ruskog mafijaškog psihopate zvanog Vuk. I stekao sam dobre prijatelje - načelnika Odeljenja za spasavanje talaca, možda i samog direktora - što jednog dana može da se pokaže kao veoma korisno.
Ipak, dok sam tog jutra iznosio kartonsku kutiju sa svojim ličnim stvarima iz zgrade FBI-ja, nisam bio spreman za čudesno osećanje olakšanja koje sam doživeo. Kao da sam se oslobodio balasta od pedeset kilograma koji mi je pritiskao pleća, tereta za koji čak nisam ni znao da je tamo. Još sam bio u nedoumici jesam li dobro postupio, ali bez sumnje sam se osećao bolje.
Gotovo je s čudovištima, ljudskim i onim drugim, mislio sam.
Nema više čudovišta. Nikada više.
Krenuo sam kući nekoliko minuta pre podneva. Najzad slobodan. Otvorio sam prozore automobila i slušao No Woman, No Cry Boba Marlija. Iz radija su treštale reči: „Everything’s gonna be all right“. I ja sam pevao s njim. Nisam imao nikakve planove niti sam znao šta ću raditi, čak ni do kraja dana - i bio sam pomalo uplašen. U stvari, sviđali su mi se izgledi da neko vreme ne radim ništa i počeo sam da verujem da ću se lako navići i na dokolicu.
Nešto sam morao da uradim odmah, dok sam raspoložen. Odvezao sam se do ovlašćene prodavnice mercedesa i našao prodavačicu Lori Berger. Krenuo sam u probnu vožnju modelom R350 i sav onaj prostor za noge bio je još zabavniji na otvorenom putu nego u salonu automobila. Sviđali su mi se impresivna snaga vozila i dvostruka kontrola klime za vozača i putnike, što će usrećiti sve, čak i Nanu Mamu.
Ipak, još je bilo važnije da se i ja i porodica odvojimo od starog Marijinog automobila. Bilo je vreme, a imao sam ušteđevinu od svojih knjiga, pa sam kupio R350 i osećao se bogovski.
Po dolasku kući našao sam Naninu belešku na kuhinjskom stolu. Pročitao sam je mada ju je napisala za Dženi i Dejmona.


Izađite i nadišite se čistog vazduha vas dvoje. U električnom pekačuje coq au vin*( Fr.: pileće pečenje u pikantnom sosu s vinom. (Prim. prev.)) Da poližete prste! Postavite sto i za mene, molim. I počnite da radite domaće zadatke pre večere. Dejmon večeras ima horsku probu. Ne zaboravi vežbe disanja, mladiču. Tetka Tija ija smo odvele Alija u zoološki vrt i UŽIVAMO.
Vaša Nana nije tu, ali i dalje motrim na vas!


Morao sam da se osmehnem. Ta žena me je spasla pre mnogo vremena, a sada spasava i moju decu.
Nadao sam se da ću se danas družiti s Alijem, ali biće dosta vremena za to u skoroj budućnosti. Dakle, spremio sam sebi sendvič od ostatka svinjskog pečenja i salate od kupusa, a zatim, iz nekog čudnog razloga napravio kokice za jednu osobu.
Zašto? A zašto da ne! Čak i nisam neki ljubitelj kokica, ali odjednom mi se prohtelo da probam toplu nezdravu zanimaciju s puterom. Slobodan sam da radim šta želim, da se glupiram ako mi se hoće.
Tog popodneva sam jeo sveže kokani kukuruz i dva sata svirao na klaviru - Djuka Elingtona, Dželija Rola Mortona i Ala Grina. Pročitao sam nekoliko glava iz knjige Senka vetra. A onda sam uradio nešto nezamislivo - dremnuo sam usred dana. Pre nego što sam utonuo u san, opet sam pomislio na Mariju, na najbolje dane, na naš medeni mesec u Sendi Lejnu, na Barbadosu. Kako nam je čarobno bilo. Koliko mi nedostaje i dan-danas i šta bih dao da je sada sa mnom da joj ispričam novosti.
Celo to popodne telefon nije nijednom zazvonio. Oslobodio sam se pejdžera i, po rečima Nane Mame - uživao sam.
Nana i Ali su došli zajedno, onda Dženi i najzad Dejmon. Njihov dolazak u različito vreme dao mi je priliku da se tri puta pohvalim našim novim automobilom i da tri puta čujem njihove pohvale i aplauz. Kakav divan, divan dan.
Za večeru smo smazali Nanino izvanredno „pofrancuženo" pile, a veliku novost sam sačuvao za kraj obeda - sladoled od dinje i cafe au lait*( Fr.: kafa s mlekom, u približno istoj srazmeri. (Prim. prev.))
Dženi i Dejmon su hteli da zapale odmah posle večere, ali sve sam ih zadržao za stolom. Dženi je želela da se vrati knjizi koju je čitala. Tih dana se tripovala na Eragon, što je, mislim, okej, ali ne razumem šta decu tera da po šest puta iščitavaju istu knjigu.
„Šta je sad?“, upita ona i prevrte očima kao da već zna odgovor.
„Imam neke novosti", odgovorih obraćajući se ne samo njoj nego svima.
Deca se zgledaše, a Dženi i Dejmon namrgođeno odmahnuše glavom. Mislili su da znaju šta sledi - da napuštam grad zbog nove istrage o ubistvu, verovatno u potrazi za nekim serijalcem. Možda još noćas kao uvek dosad.
„Ne idem nikuda“, rekoh široko se osmehujući. „Naprotiv. Štaviše, večeras ću da prisustvujem probi Dejmonovog hora. Želim da čujem tu radosnu galamu. Da proverim kako je radio vežbe disanja ovih dana.“
„Ideš na probu hora?“, uzviknu Dejmon. „Šta, zar je u našoj pevačkoj družini neki ubica?“
Namerno sam odugovlačio i prelazio pogledom s jednog lica na drugo. Zaključio sam da niko od njih ne sluti čemu ovo vodi. Čak ni naša mudra, sveznajuća Nana nije to još odgonetnula.
Dženi najzad pogleda Alija. „Nateraj ga da nam kaže šta se događa, Ali. Odreši mu jezik.“
„Ajde, tata“, reče mališa, koji je već bio vešt manipulator. „Kaži nam. Pre nego što Dženel poludi.“
„U redu, u redu, u redu. Evo šta je. Bojim se da vam kažem da sam sada nezaposlen i da smo gotovo sirotinja. Dobro, ne baš sasvim. Ali jutros sam dao otkaz u FBI-ju. Ostatak dana nisam radio ništa. Večeras ću slušati probu Cantante Domino.“
Nana Mama i deca podivljaše od oduševljenja. „Si-ro-ti-nja, si-ro-ti-nja!“, skandirala su deca.
I znate šta? Lepo je zvučalo.
Baš kao i nema više čudovišta.
GLAVA 36


SLEDEĆA KADENCA u priči ide ovako. Džon Sampson je tih dana bio zvezda u vašingtonskoj policiji. Otkako je Aleks napustio kriminalističku službu i prešao u FBI, Sampsonu je porastao ugled - što ne znači da ga i ranije nisu visoko cenili i poštovali iz mnoštva razloga. Začudo, Sampsonu je pucao prsluk za to. Veliki čovek se nikada nije osvrtao na mišljenja svojih kolega. Izuzimajući Aleksovo i to samo ponekad.
Poslednji slučaj ga je nesumnjivo stavio pred izazov. Možda zato što je mrzeo kvarnjaka koga je pokušavao da ulovi. Taj gad Đino „Žabar“ Đameti držao je striptiz lokale i salone za masažu na jugu, sve do Fort Loderdejla i Majamija. U vidu „sporednog zanimanja “ snabdevao je perverte koji se lože na šiparice, ponekad u pretpubertetskom uzrastu. Dameti je i sam bio opsednut takozvanim „Lolitinim kompleksom".
„Capo“, promrmlja Sampson sebi u bradu i skrenu u ulicu u kojoj je stanovao Đameti, u otmenom vašingtonskom kraju Kalorama. Ta sujetna titula, skraćenica od italijanske reči capitano, označava mafijaškog kapetana. Đino Đameti je godinama zgrtao pare. Bio je jedan od prvih mafijaša koji su shvatili kakvo se bogatstvo može steći uvozom lepih devojčica iz nekadašnjeg sovjetskog bloka, naročito iz Rusije, Poljske, Češke i Slovačke. Specijalizovao se za taj posao i zato je Sampson sada žuijao guzicu u automobilu. Jedino je žalio što Aleks nije tu da ga pokupe zajedno. Uživaće u hapšenju tog nitkova.
Malo posle ponoći, on ukoči pred Đametijovom kućom. Mafijaš se nije razmetao bogatstvom, ali je imao sve što mu treba. Mafija se tako stara o svojim ljudima.
Sampson zvirnu u retrovizor i vide kako se još dva automobila zaustavljaju kraj ivičnjaka iza njega. „Dobro veče, gospodo“, reče u mikrofon, zakačen za okovratnik košulje. „Osećam da će ova noć biti lepa. Osećam to u kostima. Hajde da probudimo Žabara.“

GLAVA 37


SAMPSONOV PARTNER TIH DANA bio je dvadeset osmogodišnji detektiv po imenu Marion Hendler, krupan gotovo koliko i Sampson. Ali Hendler nije bio ni prineti Aleksu Krosu. Trenutno je živeo s jednom prsatom ali praznoglavom devojkom koja je bodrila igrače Vašington redskinsa i žudeo je da se afirmiše u Odeljenju za ubistva. „Ja sam batica na preticajnoj traci“, rado je govorio Sampsonu, bez trunke humora ili skromnosti.
Već samo prisustvo ovog bahatog, uobraženog detektiva zamaralo je Sampsona i ispunjavalo ga zlovoljom. Tip je jednostavno bio glup. A što je još gore, nadmen i razmetljiv uprkos čestim nelogičnim potezima.
„Ova akcija je moja“, izjavi Hendler na pragu Đametijeve kuće. Preostala četiri detektiva, jedan sa ovnom za razbijanje vrata, već su čekala kod ulaza. Upitno su pogledali Sampsona.
„Hoćeš da komanduješ? Nema problema, Marione. Samo izvoli", reče on Hendleru. Zatim dodade: „Prvi unutra, prvi u mrtvačnici." Sampson se obrati detektivu s ovnom: „Razbij vrata! Detektiv Hendler ulazi pirvi.“
Vrata popustiše posle dva snažna udarca ovnom. Sirena kućnog alarmnog sistema oglasi se zavijanjem, a detektivi upadoše unutra.
Sampson obigra pogledom mračnu kuhinju. Nije bilo nikoga. Svuda novi uređaji. Jedan ajpod i kompakt-diskovi razbacani po podu. Deca u kući.
„On je dole“, reče Sampson ostalima. „Đameti više ne spava sa svojom ženom.“
Detektivi pohitaše niza strme drvene stepenice na kraju kuhinje. Nije prošlo ni dvadeset sekunđi otkako su ušli. U podrumu silovito otvoriše prva vrata na koja su naišli. „Gradska policija! Ruke uvis! Hajde, Đameti“, grmnu Marion Hendler.
Žabar se naglo diže. Pogrbio se i stajao u odbrambenom stavu na najudaljenijoj strani velikog bračnog kreveta. Bio je to nizak, trbušast i kosmat muškarac srednjih četrdesetih godina. Izgledao je ošamućen i zbunjen, možda drogiran. Ali Džona Sampsona nije zavarao njegov fizički izgled - znao je da je taj čovek okrutni ubica. I gore od toga.
Lepa gola devojčica duge plave kose i svetlog tena još je bila u krevetu. Pokušavala je da zakloni male dojke i obrijani stidni predeo. Sampson je znao da se zove Polina Sroka i da je Poljakinja. Znao je i to da će je zateći ovde, a šuškalo se da je Đameti ludo zaljubljen u tu plavu lepoticu, koju je uvezao iz Evrope pre šest meseci. Izvori su govorili da joj je Žabar ubio najbolju prijateljicu, jer je odbila analni seks s njim.
„Ne boj se“, reče Sampson Polini. „Mi smo iz Vašingtonske policije. Potpuno si bezbedna. On ima problema.“
„Začepi gubicu!“, obrecnu se Đameti na devojčicu, koja je izgledala smušena i preplašena. „Nemoj ništa da im kažeš! Ni reči, Poli! Opominjem te!“
Sampson se pomeri brže nego što bi se očekivalo od tako krupnog čoveka. Bacio je Đametija na pod, a onda mu stavio lisice kao da sputava neko june na rodeu.
„Ni reči!“, nastavi da viče Đameti čak i dok mu je lice bilo pritisnuto uz tepih. „Ne razgovaraj s njima, Poli! Upozoravam te! Čuješ li me?“
Devojčicaje izgledala jadno i izgubljeno. Sedela je na izgužvanoj posteljini i pokušavala da se umota u mušku košulju koju su joj dali detektivi.
Najzad je progovorila najtišim šapatom: „Morala sam da radim sve što mi kaže. Terao me je na ružne stvari. Znate na šta mislim... sve što može da se zamisli. Jedva hodam... Imam četrnaest godina."
Sampson se okrete Hendleru. „Vodi ga odavde, Marione. Sklanjaj mi ga s očiju, boga mu. Ne želim ni da pipnem tog smrada."
GLAVA 38


SAT KASNIJE Đina Đametija su premazali kao but, a onda ga pod jarkom svetlošću držali u rerni sobe za saslušanja broj jedan u policijskoj stanici Prvog okruga dok nije bio reš pečen. Sampson nije skidao oči s okorelog gangstera, koji je imao neprijatnu prisilnu naviku da se češe po temenu tako snažno da se noktima grebao do krvi. Izgledalo je da sam Đameti to ne primećuje.
Marion Hendler je dosad vodio predstavu i obavio veći deo prethodnog ispitivanja, ali Đameti mu nije rekao bogzna šta. Sampson je sedeo kao posmatrač i ocenjivao obojicu.
Đameti se držao najbolje što je mogao. Bio je znatno lukaviji nego što je izgledao. „Probudio sam se i video da Poli spava u mom krevetu. Spava... baš kao onda kada ste upaii. Ona je uplašena devojčica. Ponekad luda. Poli radi kućne poslove i ostala sranja za moju ženu. Želimo da je upišemo u lokalnu školu. Najbolju školu. Ali prvo mora da savlada engleski. Hej, mi pokušavamo da tom detetu pružimo svu moguću pomoć, pa što me cimate za jaja?“
Sampson najzad ustade sa stolice. Bilo mu je dosta proseravanja za jednu noć. „Je l’ ti neko već rekao da si rođeni komičar?“, upita on. A ti si mu zahvalna publika, Marione.
„Da, čuo sam to“, osmehnu se Đameti zlobno. „Više Ijudi reklo mi je to isto. I znate šta? Mislim da su svi bili policajci."
„Polina nam je već ispričala da je videla kako joj ubijaš prijateljicu Aleksu. Aleksa je umrla u svojoj šesnaestoj. Zadavljena je garotom."
Đameti raspali pesnicom po stolu ispred sebe. „Luda mala kučka. Poli laže dok zine. Šta ste uradili, zapretili da ćete je poslati natrag? Da ćete je deportovati u Poljsku? Toga se najviše plaši."
Sampson odmahnu glavom.
„Ne, obećao sam joj da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ostane u Americi. Da će se školovati. I dobiti najbolje obrazovanje. Što je pravo, pravo je.“
„Ona laže i prolupala je. Kažem vam, ta mala je žestoko opičena."
Sampson lagano klimnu glavom.
„Laže? U redu, a šta je onda s Robertom Galom? On je video kako ubijaš Aleksu i guraš njeno telo u prtljažnik svog linkolna. I on izmišlja?“
„Dabome da izmišlja. Prosipa priču. Sve je to golo sranje. Znate to dobro. Znam i ja. Zna Bobi Galo. Aleksa? Ko je, boga mu, Aleksa? Polina zamišljena prijateljica?“
Sampson slegnu širokim plećima.
„Kako bih ja znao da je Galova priča sranje?"
„Jer se to nikada nije desiio, eto kako! Jer je Bobi Galo verovatno sklopio dil s vama.“
„Hoćeš dakažeš... nije se desilo tako? Da Galo nije bio očevidac? Ali Polina jeste. Da li to hoćeš da kažeš?"
Đameti se namršti i odmahnu glavom.
„Mislite da sam glup, detektive Sampsone? Nisam glup?“
Sampson raširi ruke pokazujući malu, jarko osvetljenu sobu za saslušanja. „Ali ovde si.“
Đameti razmisli o tome nekoliko trenutaka. Zatim pokaza na Hendlera. „Kažite junioru da prošeta cipele i da ne žuri da se vrati. Razgovaraću s vama. Samo vi i ja, rmpalijo."
Sampson pogleda Mariona Hendlera. Ovaj slegnu ramenima i prevrte očima. „Ne bi škodilo da napraviš pauzu, Marione."
Hendleru se to ne dopade, ali ustade i napusti sobu za razgovor. Usput je dizao buku kao zlovoljni srednjoškolac koga su udaljili s časa.
Kada su Đameti i on ostali nasamo, Sampson je ćutao. Još je posmatrao mafijaša i pokušavao da se gadu uvuče pod kožu. Tip je ubica - u to nema sumnje. A Đameti sigurno zna da je u govnima do guše. Polina Sroka ima samo četrnaest godina.
„Snažan ćutljiv tip?“, reče Đameti i opet se zlobno nasmeši. „Uvežbali ste tu ulogu, je li, rmpalijo?“
Sampson je i dalje bio nem. Tajac se nastavio nekoliko minuta.
Đameti se najzad nagnu napred i nastavi tihim ozbiljnim glasom: „Čujte, i sami znate da je ovo proseravanje, je l’ da? Nema oružja kojim je ubistvo izvršeno? Nema tela. Nisam zveknuo nikakvu curu iz Poljske koja se zove Aleksa. A Poli je prolupala. Verujte mi. Jeste mlada, ali nije klinka. Kurvala se u domovini. Jeste li to znali?“
Sampson najzad prekide ćutanje. „Evo šta znam i šta mogu da dokažem. Da si imao seks sa četrnaestodišnjom devojčicom u svojoj kući.“
Đameti odmahnu glavom. „Nije ona četrnaestogodišnjakinja. Ona je mala kurva. Ali imam nešto za vas, nešto za razmenu. Reč je o vašem prijatelju - Aleksu Krosu. Slušate li, detektive? Čujte ovo. Znam ko mu je ubio ženu. I znam gde je taj sada.“
GLAVA 39


DŽON SAMPSON POLAKO iziđe iz svog automobila i vukući noge krenu poznatim popločanim puteljkom, a zatim stepenicama ispred porodične kuće Krosovih u Petoj ulici.
Na vratima je oklevao i pokušao da se pribere i smiri koliko je to mogućno. Bolje od ikoga znao je da ga čeka težak zadatak. Jer je o ubistvu Marije Kros znao više od samog Aleksa.
Napokon pruži ruku i zazvoni. Učinio je to bar hiljadu puta u životu. No nikada se nije osećao kao sada.
Ova poseta neće izaći na dobro. Ni najmanje. Možda će čak značiti kraj jednog dugog prijateljstva.
Sampson se iznenadi kada mu trenutak kasnije vrata otvori Nana Mama. Starica je nosila plavu kućnu haljinu cvetnog dezena i izgledala je mršavija nego obično, kao drevna ptica koja je predmet obožavanja. U ovoj kući je to svakako bila, a tome se priklanjao čak i on.
„Džone, šta se đesilo? Šta je sada? Gotovo me je strah da pitam. Hajde, ulazi, ulazi. Uplašićeš komšije.“
„Oni su već uplašeni, Nana“, oteže Sampson i pokuša da se osmehne. „Seti se da je ovo Jugoistočna četvrt.“
„Ne sprdaj se s time, Džone. Da se nisi usudio. Šta ćeš ti ovde?“
Sampson se iznenada oseti kao da je opet tinejdžer, izložen jednom od Naninih čuvenih strogih pogleda. U ovoj sceni je bilo nečega vraški poznatog. Podsetilo ga je na vreme kada su njega i Aleksa - tada srednjoškolce - uhvatili kako mažnjavaju ploče kod Grejdija. Ili kada su otišli na „duvku“ iza srednje škole Džon Kerol, gde ih je uhvatio zamenik direktora, a Nana je došla da ih oslobodi.
„Moram da razgovaram s Aleksom", reče Sampson. „Važno je, Nana. Moramo da ga probudimo.“
„A zašto?“ Onalupnu ispruženom nogom i nastavi: „Sada je tri i petnaest ujutro. Aleks više ne radi za grad Vašington. Zašto ga ne ostave na miru? Ti si poslednji od koga bih očekivala da ga uznemirava, Džone Sampsone. Sramota je što dolaziš ovamo usred noći i opet tražiš pomoć od njega.“
Sampson se obično nije prepirao s Nanom Mamom, ali sada načini izuzetak. „Bojim se da ne mogu da čekam, Nana. I ovog puta ne treba mi Aleksova pomoć. Njemu treba moja.“
Sampson zatim prođe pored Nane Mame u Krosovu kuću - nezvan.

GLAVA 40


NEŠTO PRE ČETIRI IZJUTRA Sampson i ja smo se njegovim kolima vozili u policijsku stanicu Prvog okruga. Bio sam potpuno budan i napet. Živci su mi treperili kao strune.
Marijin ubica? Posle toliko godina? Zar i pre više od deset godina, kada su mi ženu ustrelili na ulici, izgledi da uhvatimo ubicu nisu bili mršavi? Sve ovo činilo mi se nestvarnim. U to doba radio sam na slučaju godinu dana i nikada se nisam potpuno odrekao potere. A sada se iznenada otvara prilika da ulovimo ubicu? Je li moguće?
Čim smo stigli u stanicu u Četvrtoj ulici, pohitali smo unutra. Obojica smo ćutali. Policijska stanica u noćnoj smeni liči na urgentni centar. Nikad se ne zna šta ćete unutra zateći. Nisam imao predstavu o tome, ali sam jedva čekao da razgovaram s Đametijem.
Iza glavnih vrata dočeka nas neobična tišina - ali to se promeni u magnovenju. Kada smo stigli do pritvorskih ćelija, i Sampson i ja shvatismo da nešto nije u redu. Dole se okupilo najmanje šest detektiva i uniformisanih policajaca. Izgledali su suviše usplahireni i nespokojni za ove rane jutarnje sate. Nema sumnje da se desilo nešto krupno.
Spazivši nas, Sampsonov novi partner Marion Hendler požuri ka Džonu. Hendler se pravio da me ne vidi, a ni ja njemu nisam poklanjao pažnju. Razgovarao sam s njim dva-tri puta i zaključio da je taj detektiv razmetljiva fukara. Čudio sam se zašto ga Džon trpi.
Možda Sampson vidi u Hendleru nešto što mi je promaklo ili je možda postao malo popustljiviji.
„Da ne poveruješ koje sranje. Van pameti“, reče on Sampsonu. „Neko je sredio Đametija. Ne zezam se, Sampsone. Eno ga tamo, mrtav je u svojoj ćeliji. O’ladili su ga.“
Dok nas je Hendler vodio do poslednje ćelije u pritvorskoj jedinici, bio sam kao obamro. Nisam verovao sopstvenim ušima. Prvo nam se otvorio trag do Marijinog ubice, a sada je čovek koji nam je dao taj trag ubijen? I to ovde?
„Dobio je čak zasebnu sobu“, reče Hendler Sampsonu. „Kako su mogli da uđu ovamo? Nama ispred nosa!“
Ni Sampson ni ja se nismo obazirali na to pitanje. Ušli smo u poslednju ćeliju zdesna. Oko tela su bila zauzeta dva kriminalistička tehničara, ali video sam sve što me je zanimaio. Šiljak za razbijanje leda bio je zaboden pravo u nos Đinu Đametiju. A izgleda da su mu pre toga istim bodežom iskopali oči.
„Da ne vidi zlo“, reče Sampson dubokim bezbojnim glasom. „Mora da je mafija.“
GLAVA 41


KADA SAM KASNIJE tog jutra stigao kući, znao sam da više nema spavanja. Ništa novo. Deca su otišla u školu, Nana je izašla. Kuća je bila tiha kao grobnica.
Nana je zalepila na frižider još jedan od svojih isečaka s primerom šašave greške u novinskom naslovu: RANJENA ŽRTVA U SUDU ZA MALOLETNIKE. Dosta zabavno, ali nisam bio raspoložen za osmehe, čak ni na račun novinara. Svirao sam klavir na zastakljenoj verandi i popio čašu crnog vina, ali izgledalo je da mi ništa ne pomaže.
Video sam Marijino lice i čuo u glavi njen glas. Pitao sam se zašto počinjemo da zaboravljamo, a onda se tako jasno setimo onih koje smo izgubili? Kao da se u meni opet probudilo sve u vezi s Marijom i vremenom koje smo proveli zajedno.
Najzad, oko pola jedanaest pre podne, popeo sam se u svoju sobu. Bilo je suviše ovakvih dana i noći. Otišao bih do kreveta i tamo zaspao sam. Šta ima dalje da se priča?
Legao sam na krevet i zažmurio, ali nisam očekivao da zaspim, samo da se odmorim. Otkako sam izašao iz stanice u Četvrtoj ulici, razmišljao sam o Mariji. Neke slike su bile iz vremena kada su deca bila mala - dobri i loši trenuci, ne samo selektivna sećanja na sentimentalne doživljaje.
Dok sam mislio na nju ležeći u krevetu, mišići su mi se zategli i konačno sam shvatio nešto bitno što se tiče sadašnjosti - da želim da moj život opet dobije neki smisao. Dosta jednostavno, zar ne? Ali je li moguće? Mogu li da krenem napred?
Pa, možda. Postoji neko. Ili se ponovo zavaravam? Najzad utonuh u nemiran san bez snova, koji je bio najbolje što sam mogao da očekujem ovih dana.
GLAVA 42


TREBA SAMO DA krenem napred, je li? Da unesem neke inteligentne promene u svoj život. Otarasio sam se Marijinog krša i kupio novo kros-vozilo. Zar je tako teško promeniti još ponešto? I zašto mi to ne polazi za rukom?
Aleks ima važan sudar, često sam ponavljao u sebi sledećeg petka. Zato sam izabrao restoran Nju hajts, u Ulici Kalvert, preko, u parku Vudli. Nju hajts je bio popularno sastajalište parova. Tamo ću se sastati s doktorkom Kejlom Kols kad prekine posao - rano, po njenim standardima - u devet.
Zauzeo sam mesto za našim stolom, delom zato što sam se bojao da ga ne daju drugima ako Kejla zakasni - što se i dogodilo. Stigla je četvrt sata kasnije.
Nije mi smetalo što je zakasnila. Bio sam srećan što je viđim. Kejla je lepa žena blistavog osmeha, ali još je važnije što se u njenom društvu prijatno osećam. Izgleda đa nam nikada ne ponestane tema za razgovor. U tome se razlikujemo od većine parova koje poznajem.
„Vau“, rekoh i namignuh kada videh da mi prilazi preko sale restorana kao da klizi po ledu. Nosi niske potpetice, možda zato što je visoka skoro metar i osamdeset, a možda zato što je razumna i ne želi da se muči u obući s visokim štiklama.
„Takođe vau! I ti izgledaš dobro, Alekse. A ovaj pogled! Božanstven je.“
Tražio sam da nam daju sto pored niza prozora okrenutih ka parku Rok krik i moram priznati da je prizor spektakularan. Isto može da se kaže za Kejlu, koja je došla u belom svilenom žaketu s bež košuljom, dugim crnim pantalonama i lepom ešarpom boje zlata, vezanom oko struka i blago opuštenom na boku.
Naručili smo bocu pino noara, a zatim i sjajnu večeru, čije su glavne atrakcije bile pašteta od crnog pasulja i kozjeg sira, koju smo podelili, arktička pastrmka za nju i ribić au poivre za mene,*( Fr.: s biberom, zabiberen. (Prim. prev.)) a za desert izdrobljene gorkoslatke čokoladne praline za dvoje. U restoranu Nju hajts sve nam je bilo po meri: trešnje ispred ulaza, u cvatu te jeseni, lepi i zanimljivi radovi lokalnih slikara na zidovima, zavodljivi mirisi kuhinje - morača i prženog belog luka - koji prožimaju restoran, sveće kuda god se osvrnete. Ali uglavnom sam gledao Kejlu, obično u oči, duboke, smeđe, lepe i inteligentne.
Posle večere nas dvoje smo prošetali preko mosta Djuk Elington, u pravcu puteva Adams Morgan i Kolumbija. Zastali smo u jednoj od mojih najomiljenijih prodavnica Kruked bit rekords, gde sam joj od Nila Bektona, suvlasnika i starog prijatelja, koji je nekada pisao za Post, kupio nekoliko snimaka Aleksa Čiltona i Koltrejna. Zatim smo Kejla i ja stigli do Kabani vilidža, na samo nekoliko koraka od te ulice. Tu smo pili mohitos*( Šp.: mojitos - piće s rumom, soda-vodom, lomljenim ledom, svežim izmrvljenim listićima nane i limunovim sokom, uz (neobavezni) dođatak maraskina. (Prim. prev.)) i sledeći sat posmatrali jednu pozorišnu radionicu.
Dok smo se vraćali do mojih kola, držali smo se za ruke i živo razgovarali. Zatim me Kejla poljubi - u obraz.
Nisam znao šta da mislim. „Hvala ti za ovo veče“, reče ona. „Savršeno je, Alekse. Baš kao i ti.“
„Bilo je lepo, zar ne?“, rekoh još se oporavljajući od onog sestrinskog poljupca.
Ona se osmehnu. „Nikada te nisam videla tako opuštenog."
Pomislih da je to najbolje što je mogla da kaže i ispravi utisak posle onog poljupca u obraz. Donekle.
Onda me Kejla poljubi u usta i ja joj uzvratih poljubac. Ovo je već bilo mnogo bolje, kao i ostatak noći u njenom stanu na Kapitol hilu. Bar za nekoliko sati činilo mi se da moj život ponovo počinje da dobija neki smisao.

GLAVA 43


KASAPIN JE ODUVEK smatrao da je, ako ćemo pravo, italijanski grad Venecija pomalo precenjen.
Ali u skorije vreme, s beskrajnom poplavom turista, naročito navalom arogantnih i beznadežno naivnih Amerikanaca, svako ko ima tri u glavi morao bi da se složi s njim. A možda i ne, jer, kad se bolje razmisli, ljudi koje poznaje većinom su potpuni imbecili. Naučio je to još u svojoj petnaestoj godini na ulicama Bruklina pošto je treći ili četvrti put pobegao od kuće kao adolescent, dečak s emotivnim i mentalnim poremećajima, žrtva okolnosti ili možda samo rođeni psihopata.
Do oboda Venecije dovezao se automobilom i parkirao na Pjacale Roma. Kada je zatim pohitao da uhvati vodeni taksi do svog odredišta, na gotovo svim licima video je izraz uzbuđenja, možda čak i dubokog poštovanja prema Veneciji. Dupeglavci i ovce. Niko od njih nije sposoban da stvori originalnu ideju niti da dođe do nekog zaključka bez oslonca na glupe turističke vodiče. Ipak, i on je morao da prizna da nizovi drevnih vila koje lagano tonu u močvaru mogu da budu vizuelno privlačni pri pravoj svetlosti, naročito izdaleka.
Međutim, kada se već ukrcao u vodeni taksi, mislio je samo na posao koji ga čeka - bračni par Haris, Martina i Marsiju.
Bar ih kao takve poznaju njihovi bezazleni susedi i prijatelji u Medisonu, u državi Viskonsin. Nebitno je ko je zaista taj par - mada je Salivan znao njihov identitet. Što je još važnije, vrede sto hiljada dolara. Ta suma već je deponovana na njegov račun u Švajcarskoj, a plaćeni su mu i troškovi za dvodnevni rad. Smatraju ga jednim od najuspešnijih profesionalnih ubica na svetu, a običaj je da naručilac dobije ono što je platio, osim možda u restoranima u Los Anđelesu. Pomalo se iznenadio što ga angažuje Džon Mađone, ali dobro je što ponovo radi.
Vodeni taksi pristade kod Rio di san Moizea, pored kanala Grande, i Salivan se uputi uzanim putem kraj radnjica i muzeja do prostranog Trga svetog Marka. Bio je u radio-vezi sa osmatračem i saznao je da Harisi šetaju trgom i dokono ga razgledaju. Bilo je skoro jedanaest uveče i pitao se šta planiraju dalje. Malo klabinga? Kasna večera kod Čiprijanija? Piće u Harijevom baru.
Onda je video par - njega u trenčkotu marke berberi, nju u ogrtaču od kašmira, s knjigom Džona Berenta Grad palih anđela.
Pratio ih je, skriven u bučnoj razdraganoj gomili. Salivan je mislio da je najbolje da se obuče kao prosečan Džo - pantalone dokers kaki boje, trenerka, mek i labav kišni šešir. Pantalone, košulju i šešir mogao je da promeni za tren oka. Ispod njih je nosio smeđe odelo od tvida, košulju s kravatom, a imao je i beretku. Tako se prerušavao u „profesora“. Kada je poslom putovao u Evropu, bila je to jedna od njegovih omiljenih maski.
Harisi se nisu udaljavali od Trga svetog Marka. Najzad su skrenuli u Kale di trediči martiri. Salivan je već znao da su odseli u hotelu Bauer, što znači da se vraćaju. „Ne mogu da verujem da mi toliko olakšavate posao“, promrmlja u sebi.
A onda pomisli: greška.
GLAVA 44


PRATIO JE MARTINA i Marsiju Haris, koji su ruku podruku hodali tamnom, uzanom i vrlo tipičnom venecijanskom uličicom. Stigli su do kapije hotela Bauer. Pitao se zašto Džon Mađone želi da umru, ali, zapravo, bilo mu je svejedno.
Malo kasnije sedeo je preko puta njih u kafani na hotelskoj terasi. Simpatično mestašce, ušuškano kao ljubavno gnezdo, s pogledom na kanal i Kjeza dela salute. Kasapin naruči bušmils, ali otpi samo gutljaj ili dva, tek da se malo smiri. Nosio je skalpel u džepu pantalona i opipavao je dršku gledajući Harise.
Dok su se dugo ljubili u kafani, nije mogao da se odupre pomisli da liče na par zaljubljenih ptica. Idite u sobu, zašto odlažete?
Kao da čita Kasapinove misli, Martin Haris plati račun, a par zatim napusti diskretno osvetljen ali prepun klub na terasi. Salivan pođe za njima. Bauer je bio tipična venecijanska palata, više privatna kuća negoli hotel, raskošna i prebogata na svakom koraku. Očarala bi njegovu ženu Kejtlin, ali on je nikada neće dovesti ovamo niti će se i sam ikada ovde vratiti.
Ne bi valjalo nakon ovog noćas, posle neopisive tragedije koja će se ovde dogoditi kroz nekoliko minuta. Jer Kasapin je bio specijalista za to - za neopisive tragedije.
Znao je da Bauer raspolaže s devedeset sedam soba i osamnaest apartmana za goste i da su Harisi odseli u jednom apartmanu na drugom spratu. Pratio ih je penjući se stepeništem, koje je bilo zastrveno tepihom, i ponovo mu je sinulo: greška.
Ali čija - moja ili njihova? Važno je da razmotri to pitanje i ima spreman odgovor.
Skrenuo je sa stepeništa - i došlo je do munjevitog opasnog preokreta!
Tamo su ga čekali Harisi, oboje sa izvučenim pištoljima, a Martin se zlobno i ružno osmehivao. Najverovatnije će ga uvući u svoj apartman i tamo ubiti. Očigledno, bila je to zamka... koju mu je postavio par profesionalaca.
I dobro su odradili posao. Za osmicu na skali od deset.
Ali ko mu ovo radi? Ko mu smešta zamku s ciljem da umre u Veneciji? Što je još važnije - zašto je tipovan za likvidaciju? Zašto on? I zašto sada?
Međutim, nije o tome razmišljao sada, u polumračnom hodniku Bauera, pred dve cevi uperene u njega.
Srećom, Harisi su usput napravili nekoliko grešaka. Najpre, suviše su mu olakšali praćenje. Bili su nemarni i bezbrižni. I suviše romantični, bar po njegovom ciničnom mišljenju, za jedan par koji je u braku dvadeset godina. Čak i za vreme odmora u Veneciji.
Zato je Kasapin još na stepenicama izvukao pištolj - i istog časa kada je video da su naoružani, opalio je.
Nije oklevao, čak ni delić sekunde.
Kao šovinistička svinja, prvo je ubio muškarca, jer je u njemu video opasnijeg protivnika. Metak pogodi Martina Harisa u lice i raznese mu nos i gornju usnu. Nesporan smrtonosni hitac. Glava mu se trže unazad i plava perika odlete mu s temena.
Salivan se zatim baci na tlo, otkotrlja ulevo i metak Marsije Haris promaši ga za tridesetak centimetara.
On opali ponovo - i pogodi Marsiju u vrat sa strane. Zatim joj drugi metak sjuri u grudi koje su se dizale. A treći u srce.
Kasapin je znao da su Harisi mrtvi u hodniku i da leže kao polutke mesa, ali nije istrčao iz Bauera.
Umesto toga, izvadio je skalpel i počeo da radi na njihovim licima i vratovima. Da je imao vremena, zašio bi im oči i usta - da pošalje poruku. Zatim je napravio šest fotografija žrtava, nesuđenih plaćenih ubica, za svoju dragocenu zbirku.
Jednog dana, uskoro, Kasapin će ove fotografije pokazati čoveku koji je naručio njegovo ubistvo i omanuo, čoveku koji je već mrtav, mada još hoda i diše.
Taj čovek je Džon Mađone, don lično.
GLAVA 45


U LIKU MAJKLA SALIVANA stekao je naviku da po nekoliko puta razmišlja o svakom svom potezu, a ne samo o ubistvima. Ta doživotna navika obuhvatala je i njegovu porodicu, sitnice o tome kako će i gde će živeti i ko će to znati. A nikada ga nisu napuštale slike iz mesare njegovog oca u Flatlendsu: nadstrešnica sa širokim narandžastim, belim i zelenim prugama kao irska zastava, jarka belina unutrašnjosti radnje, buka električne mašine za mlevenje mesa. Kada bi je otac uključio, činilo se da trese čitavu zgradu.
Za ovaj novi život, daleko od Bruklina, izabrao je ugledan Okrug Montgomeri, naseljen pretežno belcima srednje klase, konvencionalnih pogleda i životnog stila.
Konkretno, izabrao je grad Potomak.
Oko tri sata po podne, onog dana kada je stigao iz Evrope, provezao se kroz Potomak Vilidž strogo poštujući ograničenje brzine od četrdeset kilometara na čas i zaustavio se kao svaki dobar građanin ispred semafora na uglu puteva River i Fols, mada je trajanje crvenog signala bilo razdražujuće dugačko.
Imao je više vremena za razmišljanje ili opsednutost idejama, u čemu je obično uživao.
Dakle, ko ga je tipovao? Je li to zaista Mađone? I šta to znači za njega i njegovu porodicu? Je li bezbedno da se sada vraća kući?
Za porodicu je, od svojih glavnih „pojava“ ili „prerušavanja“, brižljivo izdvojio masku boemskog buržuja. Bilo je ironije u tome što je ovako odabran životni stil za njega postao nepresušni izvor zabave: na primer, korišćenje putera bez masnoća i obavezno slušanje programa NPR-a*( Engl.: NPR (National Public Rađio) - Nacionalni javni radio, privatna medijska organizacija, dotirana iz javnih fondova, koja na neprofitnoj osnovi svojim programom opslužuje gotovo osamsto javnih radio-stanica širom SAD. (Prim. prev.)) u pomodnom SUV-u njegove žene. Sve je to dopunjavala bizarna hrana, kao što su pšenične pogačice s maslinama. Takve očigledne budalaštine zasmejavale su Kasapina: eto neprekidne radosti japijevskog života.
Njegova tri sina su pohađala privatnu školu Landor, gde su se družili s decom iz srednje klase, najčešće dobro vaspitanom, ali često nepoštenom i podmuklom. U Okrugu Montgomeri bilo je mnogo bogatih lekara koji su radili u NIH, FDA*( Engl.: NIH (National Institutes ofHealth) - Naeionalni institut za zdravlje; FDA (Food and Drug Administration) - Savezna uprava za hranu i lekove. (Prim. prev.)) i Mornaričkoj sanitetskoj komandi u Betezdi. Sada je vozio dalje, ka Okrugu Hant, otmenom kraju u kojem je stanovao i kakve li šale - slogan je glasio: „Okrug Hant, postojbina lovaca! *(Eng.:hunt-lov; hunter-lovac.(Prim.prev.))
Najzad je bio tu, u domu, slatkom domu, koji je kupio 2002. za milion i po dolara. Šest velikih spavaćih soba, četiri i po kupatila, bazen s grejanjem, sauna, adaptirani podrum sa sobom za medije. Sirijus satelitski radio bio je najnoviji modni krik na koji su otkidali Kejtlin i dečaci. Slatka Kejtlin, ljubav njegovog društveno ispravnog lika, ovih dana je imala životnog trenera i intuitivnog iscelitelja - a sve račune je plaćao on od zarade stečene sumnjivim poslovima u lovu.
Salivan im je mobilnim telefonom najavio da dolazi i svi su izašli na travnjak ispred kuće da ga dočekaju i pozdrave. Mahali su mu kao velika srećna porodica kakvom su sebe zamišljali. Nisu ni slutili, nisu imali pojma da su deo njegovog prerušavanja, da su priča sa naslovne strane. I ništa više od toga, je li?
Iskočio je iz kadilaka kezeći se kao u reklami za brzu hranu i otpevao svoju pesmu, stari klasik grupe Shep and the Limelites, Daddy’s Home. „Daddy’s home, your daddy’s home to stay“. A Kejtlin i deca su otpevali u horu: „He’s not a thousand miles a-waaay“*( EngL: Tata je kod kuće, tata se vratio kući da ostane. Nije hiljadu milja daaa-leko. (Prim. prev.))
Nema srećnijeg čoveka od njega, je li? Ako se izuzme činjenica što neko sada pokušava da ga ubije. I, naravno, uvek ga vreba prošlost, odrastanje u Bruklinu pored ludog oca, kostolomca, i sobe iza radnje od koje se užasavao. Ali Kasapin se trudio da u ovom času ne misli na to.
Opet je kod kuće. Uspeo je - i duboko se poklonio pred svojom porođicom, koja je, razume se, aplauzom pozdravila povratak heroja.
A to i jeste, nego šta. Heroj.

TREĆI DEO
Terapija




GLAVA 46


ALEKSE! HEJ, TI! Kako si? Nisam te videla čitavu večnost, zverko. Dobro izgledaš.“
Mahnuo sam rukom maloj zgodnoj ženi po imenu Malina Friman i nastavio da trčim. Gotovo svi u kraju znaju Malinu, baš kao i mene. Ona je otprilike moja vršnjakinja i vlasnica je kioska sa štampom u kojem smo kao deca oboje trošili džeparac na bombone i bezalkoholna pića. Šuškalo se da sam joj simpatija. Hej, i ja sam oduvek gajio simpatije prema Malini.
Šišao sam Petom ulicom u pravcu severa i noge su me nosile kao da same znaju put, a komšiluk je promicao kraj mene. Kod Skvera Sjuard udario sam desno i izabrao duži put za povratak. Nije bilo logično da tako postupim, ali taj izbor mi nije nametnula logika.
Tih dana držala me je samo novost o Marijinom ubici. Sada sam izbegao ugao gde se to dogodilo i u isti mah svojski se naprezao da se tačno sećam Marije koju sam poznavao, a ne one koju sam izgubio. Osim toga, provodio sam dane u potrazi za njenim ubicom - sada kada sam sumnjao da je on još tamo negde.
Skrenuo sam desno u Sedmu ulicu i pružio korak ka Aleji Nešenel. Grabio sam još malo brže. Stigavši do zgrade na Aveniji Indijana napunio sam pluća taman toliko da pretrčim četiri niza stepenica, preskačući sve po dva stepenika.
Moja nova ordinacija je bila adaptirana garsonjera s jednom velikom sobom, malim kupatilom i mini-kuhinjom smeštenom u niši. Mnogo svetlosti nadiralo je kroz polukružni prozor u uglu, oblika omanje kule.
Tamo sam smestio dve udobne naslonjače i mali kauč za terapijske seanse.
Uzbudio me je već sam dolazak ovamo. Istaknuo sam na vrata malu tablu i spremio se da primim prvu pacijentkinju.
Tri gomile predmeta čekale su me na stolu, dve iz Biroa i jedna iz policije Okruga Kolumbija. Većina fascikli sadržala je ponude za konsultantske poslove. Nekoliko nerasvetljenih krivičnih dela? Poneki leš? Valjda je realnije da se kaže tako.
Prva fascikla koju sam otvorio odnosila se na slučaj jednog serijalca u Džordžiji, koga su mediji nazvali „Ponoćni posetilac“. Bila su ubijena već tri crnca, sa sve kraćim intervalima između zločina. Slučaj je bio iz mog faha, a bunilo me je samo rastojanje od hiljadu kilometara između Vašingtona i Atlante.
Odložio sam tu fasciklu.
Sledeći slučaj je bio bliži kući. Dva profesora istorije sa Univerziteta u Merilendu, možda u intimnoj vezi, nađena su u jednoj učionici. Tela su im bila obešena o krovne grede. Lokalna policija je imala osumnjičenog, ali je želela da dobije profil pre nego što nastavi istragu.
Vratio sam fasciklu na sto i označio je žutom nalepnicom.
Žuto za možda.
Neko zakuca na vratima.
„Slobodno“, doviknuh i odmah me obuze paranoidna sumnja, što mi se često događalo.
Šta je ono Nana rekla kada sam ranije napustio kuću? Pazi da neko ne puca u tebe.

GLAVA 47


ČOVEK JE ROB NAVIKE. Ali nisu mi došli u posetu ni Kajl Krejg ni neki drugi psihopata iz moje prošlosti. Bila je to moja prva pacijentkinja.
Pacijentkinja je delimično otvorila vrata i ukopala se na pragu, kao da se boji da uđe. Jasno se videlo da su joj usta oklembešena, a šakom je stezala kvaku nastojeći da povrati dah i pri tom sačuva makar malo dostojanstva.
„Nameravate li da uskoro uvedete lift?“, upita zadihano.
„Izvinite zbog stepenica“, rekoh. „Vi mora da ste Kim Staford. Ja sam Aleks Kros. Mogu da vas ponudim kafom ili da vam donesem vode.“
Prva pacijentkinja u mojoj novoj terapeutskoj praksi napokon teturavo uđe u ordinaciju. Po mojoj proceni, ta zđepasta žena se bližila tridesetoj godini mada bi joj neko dao i svih četrdeset. Odevala se vrlo konzervativno i došla je u tamnoj suknji s belom bluzom, reklo bi se starijom ali dobro očuvanom garderobom. Ispod podbratka je pažljivo vezala plavu svilenu maramu sa dezenom boje lavande.
„Na mojoj telefonskoj sekretarici ostavili ste poruku da vas je na mene uputio Robert Hatfild“, rekoh. „S Robertom sam radio u policiji. Je li vam on prijatelj?“
„U stvari, nije.“
Dobro, nije Hatfildova prijateljica. Očekivao sam da kaže još nešto, ali ćutala je. Jednostavno je stajala nasred prostorije i činilo se da nemo procenjuje sobu.
„Možemo da sednemo ovde", ohrabrih je. Čekala je da ja sednem prvi, pa to i učinih.
Kim konačno sede i oklevajući se spusti na prednji deo naslonjače. Jedna ruka joj je nervozno landarala oko čvora marame. Drugu šaku je stisnula u pesnicu.
„Treba mi pomoć da nekoga razumem", poče ona. „Nekoga ko se ponekad naljuti.“
„Je li to vama bliska osoba?“
Ona se ukoči.
„Neću vam reći kako se zove.“
„Nemojte“, rekoh. „Ime nije važno. Ali je li to član porodice?“
„Moj verenik."
Klimnuh glavom.
„Koliko ste dugo vereni? Ako nije tajna.“
„Četiri godine“, odgovori žena. „On želi da oslabim pre nego što se venčamo.“
Možda je to bila profesionalna deformacija, ali već sam počeo da izrađujem profil njenog verenika. Od početka je gradila odnos na pogrešnim pretpostavkama. On nije prihvatao odgovornost za svoje postupke, a izgovor je nalazio u njenoj težini.
„Kim, kad kažete da se ponekad naljuti... možete li to objasnite malo šire?“
„Pa, eto...“ Ona prekide da razmisli, iako sam bio siguran da je ne ometa zbunjenost, već stid. Zatim joj u kutovima očiju zablistaše suze.
„Ispoljava li fizičko nasilje prema vama?“, upitah.
„Ne“, uzvrati ona malo prebrzo. „Nije nasilan. Samo... ovaj, da. Valjda jeste.“
Reči utihnuše s jednim drhtavim uzdahom. Umesto toga, ona odveza maramu oko vrata i pusti je da joj sklizne u krilo.
Mrski prizor me ispuni dubokom odbojnošću. Jasno su se ocrtavale modrice. Pružale su joj se oko vrata kao rasplinute pruge.
Već sam viđao takve izdužene tragove. Obično na leševima.
GLAVA 48


MORAO SAM DA PODSETIM SEBE - ubistva su za tebe prošlost; ovoje samo terapeutska seansa.
„Kim, otkuda vam na vratu ti tragovi? Kažite mi ono što možete.“
Ona se trže i ponovo obavi maramu oko vrata. „Ako mi mobilni zazvoni, moram da se odazovem. On misli da sam u kući svoje majke“, reče.
Prestravljen izraz prelete joj preko lica i shvatih da je preuranjeno da je pitam o konkretnim događajima koji su doveli do ovog zlostavljanja.
I dalje izbegavajući moj pogled ona otkopča rukav bluze. Razumeo sam zašto to čini tek kada sam spazio jarkocrvenu mrlju iznad zglavka na njenoj podlaktici. Taman je počela da se zaceljuje.
,Je li to opekotina?“, upitah.
„On puši cigare", reče Kim.
Ote mi se dubok uzdah. Odgovorila je tako pragmatično. „Jeste li zvali policiju?“
Ona se gorko nasmeja. „Nisam.“
Zatim prinese ruku ustima i odvrati pogled. Bilo je jasno da joj je taj čovek ulio takav strah da ga je štitila bez obzira na sve.
Mobilni telefon joj zasvira u tašni.
Ne uputivši mi nijednu reč Kim izvadi teiefon, pogleda broj i odgovori.
„Hej, dušo. Šta je?“ Glas joj je bio blag, opušten i potpuno ubedljiv. „Ne“, reče. „Mama je izašia po mleko. Naravno da sam sigurna. Reći ću joj da si je pozdravio."
Dok je Kim govorila, zadivi me izraz njenog lica. Nije glumila samo za njega. Igrala je tu ulogu za sebe. Tako uspeva da sve prebrodi, je li?
Kada je naposletku prekinula vezu, pogleda me s krajnje neprikladnim osmehom, kao da nije vodila nikakav razgovor. No to ne potraja ni nekoliko sekundi. Onda je iznenada, bez najave, izdađoše živci. Dugačko stenjanje zameniše jecaji koji joj potresoše celo telo. Ona se presamiti i uhvati za trbuh.
„O-ovo mi je preteško“, gušila se. „Žao mi je. Ne mogu. Ne mogu... da budem ovde.“
Kada joj se mobilni oglasi po drugi put, Kim poskoči na sedištu. Ovu posetu naročito su otežavali pozivi kojima ju je kontrolisao - bilo joj je skoro nemoguće da žonglira razumom i u isti mah poriče ono što je očigleđno.
Ona otre lice kao da će joj izgled nešto promeniti i odgovori istim blagim glasom kao ranije.
„Hej, dušo, Ne, prala sam ruke. Izvini, dušo. Nisam stigla da se odmah odazovem na telefon.“
Čuo sam ga kako nešto viče, a Kim je strpljivo klimala gla vom i slušala.
Najzad mi je dala znak prstom i izašla u hodnik.
Iskoristio sam tu pauzu da prelistam dva-tri savetodavna priručnika i nastojao da suzbijem gnev. Kada se Kim vratila, pokušao sam da joj saopštim adrese nekih skloništa u okolini. Međutim, ona odbi da ih primi.
„Moram da odem“, reče iznenada. Drugi poziv joj je vezao jezik. „Koliko vam dugujem?“
„Nazovimo ovo uvodnom konsultacijom. Platićete mi za drugu posetu.“
„Ne želim milosrđe. Osim toga, ne verujem da ću se vratiti. Koliko?“
Nerado odgovorih: „Tarifa je sto dolara na sat, na kliznoj skali. Pedeset je sasvim dovoljno.“
Ona mi odbroja navedenu svotu, uglavnom u apoenima od pet i jednog dolara, koje je verovatno štedela neko vreme. Zatim ode iz ordinacije. Moja prva seansa se završila.
GLAVA 49


GREŠKA. I TO KRUPNA.
Dok je obilazio svoj tamnoplavi linkoln idući ka sedištu za putnika, jedan od mafijaških šefova u Nju Džerziju i bivši plaćeni ubica, Beni „Gudman“ Fontana poletno je zviždukao popularni Sinatrin hit. Zatim ie razmetljivo otvorio vrata sa osmehom od sto kilovata kojim bi se ponosio i sam Stari Plavooki.
Iz limuzine iziđe jedna prsata plavuša i ispruži duge noge kao da je na audiciji za Rokets*( Plesna grupa, poznata po izuzetnoj koreografiji i usklađenosti pokreta. (Prim. prev.)) Bila je to bivša kandidatkinja za mis sveta, stara dvadeset šest godina, čije je telo, obilato obdareno pokretnim delovima, spadalo u najskuplja na tržištu. Teško se moglo zamisliti da bi mafijaš smuvao tako vruću žensku visoke klase a da pri tom keš nije prešao iz ruke u ruku. Beni je bio žilavi mali nitkov, ali ne i filmska zvezda ako se ne računa onaj tip koji je glumio Tonija Soprana.
Kasapinu je bilo dosta zabavno da ih gleda iz svojih kola, parkiranih u istoj ulici, na pola puta do ugla. Pretpostavljao je da će plavuša maznuti Beniju petsto dolara za jedan sat ili dve hiljadarke za noć ukoliko je gospođa Fontana otputovala u posetu njihovoj ćerci, koju su smestili u školu u Merimaunt Menhetnu.
Majkl Salivan pogleda na sat.
Osam minuta do osam. Ovo je osveta za Veneciju. Bar početak osvete. Prva od nekoliko poruka koje namerava da pošalje.
U osam i petnaest on uze aktentašnu sa zadnjeg sedišta, napusti automobil i pređe ulicu pazeći da ostane u blagoj senci javora i brestova. Nije dugo čekao da jedna matorka u bunđi izađe iz stambene zgrade. Salivan joj s prijateljskim osmehom podrža vrata, a zatim mirno uđe.
Sve je bilo manje-više isto kao što se sećao. Stan 4C godinama je pripadao „porodici“, još od vremena kada su se ukazale prilike da mafija deluje u Vašingtonu. Služio je kao sklonište za svakoga u gradu kome je potrebna dodatna privatnost iz ma kojeg razloga. Dok je radio za Benija Fontanu, Kasapin ga je i sam koristio jednom ili dvaput. Tačnije, pre nego što je Džon Mađone preuzeo očev posao i počeo da bojkotuje Kasapina.
Čak je i jeftina korejska smrt-brava na vratima bila ista ili slična. Još jedna greška. Kasapin ju je otvorio šilom od tri dolara, iz svog kućnog alata. Vratio je alat u aktentašnu i izvadio pištolj i specijalni hirurški nož.
Soba za dnevni boravak bila je uglavnom mračna. Snopovi svetlosti su dopirali s dve strane - iz kuhinje sleva i iz spavaće sobe zdesna. Benijevo uporno stenjanje reče Salivanu da je odradio više od pola posla. On hitro pređe preko tepiha u dnevnoj sobi do vrata spavaće sobe i zvirnu unutra. Mis sveta je bila odozgo - što ga nije iznenadilo - vitkim leđima okrenuta uljezu.
„Tako, maco. To volim“, pohvali je Beni i dodade: „Daj da ti turim prst u...“
Salivanova mutava cev priguši jedan jedini prasak. Opalio je bivšoj takmičarki za mis sveta u potiljačni deo frizure, a krv i mozak prosuše joj se svuda po grudima i licu Benija Fontane. Mafijaš zaurla kao da je sam pogođen.
Uspeo je da se otkotrlja prvo ispod ubijene devojke, pa iz kreveta, dalje od noćnog stočića, a samim tim i dalje od svog pištolja. Kasapin se nasmeja. Nije hteo da vređa mafijaškog šefa ni mrtvu curu, ali Fontana je večeras pravio grešku do greške. Omekšao je, a Salivan ga je zato i izabrao za prvu žrtvu.
„E, zdravo, Beni. Kako si?“, upita Kasapin paleći svetlo na tavanici. „Moramo da popričamo o Veneciji."
On izvadi skalpel sa specijalnom oštricom za sečenje mišića. „U stvari, potreban si mi da preneseš jednu moju poruku gospodinu Mađoneu. Možeš li to, Beni? Da mi budeš kurir? Uzgred, jesi li čuo za Sajmijevu operaciju, Bene? To ti je amputacija noge.“

GLAVA 50


MAJKL SALIVAN NIJE MOGAO da se odmah vrati kući, porodici u Merilend, ne posle onoga što je uradio Beniju Fontani i njegovoj devojci. Treslo ga je uzbuđenje, ključao je u sebi. Opet su ga kao vreli talasi plavile scene iz očeve mesare u Bruklinu - video je strugotinu u velikoj kartonskoj kutiji, pod od terakote s belim malterom, ručne testere, noževe za odvajanje mesa od kostiju, kuke za vešanje mesa u hladnjači.
Zato je neko vreme cunjao po Džordžtaunu tražeći đavola, to jest prokletinju po svojoj meri ako mu upali kec. Ložio se na malo diskretnije dame. Naročito su ga privlačile advokatice, one s diplomom mastera u poslovnoj administraciji, tipovi profesorki ili bibliotekarki - voleo je njihove naočare, zakopčane haljine, konzervativne frizure. Dakle, osobe koje uvek vladaju sobom.
Rado im je pomagao da se oslobode stega, a ujedno je i sam smirivao živce i oslobađao se stresa kršeći sva pravila ovog debilnog društva.
Džordžtaun mu je odgovarao kao mesto za privođenje žena. Svaka druga riba koju bi primetio na ulici ostavljala je utisak lake puritanke koja suzbija osećanja. Istina, u ovo doba noći izbor nije veliki. Međutim, i ne treba mu bogzna kakav izbor, dovoljna je jedna ali vredna. A možda je već vidi. Bar je tako mislio.
Ličila mu je na sudskog branioca, odevena tako da pleni elegantnim tvidanim kostimom. Potpetice su joj ravnomerno lupkale na pločniku - tamo-amo, tamo-amo.
Nasuprot tome, Salivanove najke se gotovo nisu čule. U trenerci s kapuljačom bio je samo još jedan rekreativni tupson koji kasno džogira u kraju. Tako bi ga ocenio slučajan posmatrač s prozora.
Međutim, niko nije gledao, a najmanje gospođicu Tviti. Ptičica Tviti, pomisli on sa osmehom. Greška. Njena.
Koračala je žustro, tempom urbane osobe, s kožnom damskom tašnom i aktovkom ispod pazuha kao da čuva ključ za Da Vinčijev kod, a držala se spoljne strane pločnika - sve mudri postupci žene koja kasno noću sama hoda ulicom. Jeđino je grešila u tome što se nije dovoljno osvrtala, što nije pazila na okolinu. Nije primetila trkača koji hoda za njom.
A greške mogu biti kobne, je li?
Kada Tviti prođe ispod jedne ulične svetiljke, Salivan šmugnu u senku. Primeti da ima dobre sike i super guzu. I ne nosi burmu na levoj ruci.
Ritam visokih potpetica jednolično je odzvanjao na pločniku između dva ugla. Otprilike na pola puta ona uspori ispred zgrade od crvene cigle. Lepa kuća. Iz devetnaestog veka. Ipak, sudeći po izgledu, bila je to jedna od onih zgrada koje su iskasapljene podelom na stanove za izdavanje.
Žena izvuče ključeve iz tašne još pre nego što je stigla do kućnih vrata, a Salivan uskladi prilazak s njenim. Zavuče ruku u džep i izvadi neki listić. Potvrda iz servisa za hemijsko čišćenje? Ionako nema veze šta je.
Čim je zavukla ključ u bravu i pre nego što je otvorila vrata, on joj se obrati prijateljskim glasom: „Oprostite, gospođice? Oprostite? Je li ovo ispalo vama?“
GLAVA 51


OVA PTIČICA TVITI NIJE BILA PRAZNOGLAVA njena mama nije odgajila ćerku glupaču. Odmah je pogodila da je u nevolji, ali u sledećih nekoliko sekundi mogla je malo šta da učini.
Ušao je pre nego što je stigla da zatvori staklena vrata između njih i skloni se na bezbedno mesto.
U njenim neobično lepim plavim očima, obasjanim imitacijom plinske svetlosti u foajeu, pojavi se paničan izraz.
Svetlost obasja i skalpel u njegovoj ruci, ispružen ka devojčinom licu.
Kasapin je želeo da ona vidi oštricu tako da misli na nju, a manje na njega. Znao je radnju. Bezmalo devedeset odsto napadnutih Ijudi pamti pojedinosti o oružju pre negoli crte lica onoga ko im preti.
Tviti uspe samo da nespretno posrne pre nego što se vrata foajea zatvoriše. Majkl Salivan okrete leđa ulici i zakloni je od pogleda da neko spolja ne bi video šta se ovde događa. Vidno držeći skalpel jednom rukom, drugom joj ote ključeve.
„Ni reči“, upozori je on i prinese skalpel ustima. „I ne zaboravi... uz ovo ne dajem anesteziju. Čak ni lokalnu, kao što je betadin. Samo režem.“
Ona se prope na vrhove prstiju i leđima nasloni na stub bogato ukrašen rezbarijama, oko kojeg su se pružale uvojite stepenice. „Evo vam.“ Ona mu pruži malu damsku torbicu iz asortimana nekog modnog kreatora. „Molim. Vaša je. Idite.“
„Neće da može. Ne treba mi tvoj novac. A sada me slušaj. Slušaš li?“
„Da.“
„Živiš li sama?“, upita je. Postigao je željeni efekat. Odala ju je kratka pauza između pitanja i odgovora.
„Ne“, pokuša ona da se zaštiti, ali prekasno.
Na zidu su bila tri sandučeta za pisma. Samo na drugom je stajalo jedno ime: L. Brant.
„Hajdemo gore, gospođice Brant.“
„Ja nisam..."
„Oh, da, jesi. Nema razloga da lažeš. A sad, furaj pre nego što izgubim strpljenje."
Za nepunih dvadeset sekundi bili su u njenom stanu na prvom spratu. Dnevna soba je bila uredna i organizovana, kao i sama L. Brantova. Zidove su krasile crno-bele fotografije poljubaca. Filmski plakati - Besani u Sijetlu, Oficir i džentlmen. Devojka je u duši romantična. Ali i Salivan je romantičar na svoj način - bar je u to verovao.
Kada je podiže, telo joj se ukruti kao kod devojčice. Bila je malecka. Bila mu je dovoljna jedna ruka da je odnese u spavaću sobu i spusti na krevet, gde ostade da nepomično leži.
„Ti si vrlo lepo devojče", reče on. „Preslatko. Kao skupocena lutka. A sada, ako nemaš ništa protiv, voleo bih da vidim ostatak paketa.“
Upotrebio je skalpel da iseče dugmad na onom njenom skupom tvidanom kompletu. Skidanje odeće skide i deo uzdržanosti L. Brantove; prvobitnu oduzetost zameni mlitavost, ali bar nije morao da je ućutkuje.
Rukama joj smaknu prsluče i gaćice, crne i čipkaste. I to radnim danom. Nije nosila hulahopke, a noge su joj bile san snova, vitke i lako opaljene suncem. Nokti na nogama bili su premazani svetlocrvenim lakom. Kada je pokušala da zažmuri, on je ošamari, tek toliko da osigura njenu punu pažnju.
„Ostani sa mnom, L. Brantova.“
Pogled mu privuče nešto na njenom toaletnom stočiću. Ruž za usne. „Znaš šta, namaži se malo. I isprskaj se finim parfemom. Po svom izboru." L. Brantova posluša. Znala je da nema izbora.
Jednom rukom držao je kurac, drugom skalpel - vizuelni doživljaj koji neće zaboraviti nikada, nikada dok je živa. Zatim joj ga uvali. „Hoću da sarađuješ“, reče. „Ako moraš, pretvaraj se. Siguran sam da si to već radila.“ Ona dade sve od sebe. Zamuljala je karlicom i zastenjala jednom ili dvaput, samo ga nije gledala.
„Hej, gledaj me“, naredi on. „Gledaj me. Gledaj me. Gledaj me. Tako, to je već bolje.“ Onda se čin završi. Završi se za oboje.
„Pre nego što odem, samo da kratko popričamo", reče. „I, verovala ili ne, nameravam da odem. Neću te povrediti. Ne više nego što sam dosad učinio.“
On nađe njenu torbicu na podu. Unutra je bilo ono što je tražio - vozačka dozvola i crni adresar. Pregledao je dozvolu ispod sijalice pored kreveta.
„Dakle, zoveš se Liza. Vrlo lepa slika za javni dokument. Naravno, u stvarnosti si lepša. A sada dozvoli da ti pokažem neke svoje slike.“
Nije ih poneo mnogo, samo četiri, ali među njima neke omiljene fotografije. Raširio ih je u vidu lepeze na dlanu jedne ruke. Liza se ponovo skameni. Salivan se jedva uzdrža od smeha. Ponašala se kao da će biti nevidljiva ako ostane nepomična.
On je pusti da razgleda fotografije - jednu po jednu. „Ovo su sve Ijudi koje sam sreo dvaput. Naravno, ja i ti smo se videli samo jednom. Isključivo od tebe zavisi hoćemo li se sresti ponovo. Da li si razumela? Jesam li bio jasan?“
„Da.“
Salivan ustade, priđe krevetu sa strane na kojoj je ležala i ostavi joj nekoliko trenutaka da razmisli o njegovim rečima. Ona se pokri čaršavom. „Jesi li razumela, Liza? Pitam ozbiljno. Znam da ti je sada malo teško da se usredsrediš. Bar pretpostavljam.“
„Neću... reći ništa“, prošaputa ona. „Obećavam.“
„Dobro, verujem ti“, reče Salivan. „Ali uzeću i ovo, za svaki slučaj.“
On diže adresar i otvori ga na slovu B. „Aha, tu smo. Tom i Lois Brant. Jesu li to mama i tata? Vero bič, Florida. Kažu da je tamo vrlo lepo. Trežer koust.“
„O bože, molim te“, promuca ona.
„Samo od tebe zavisi, Liza“, uveri je Salivan. „Dabome, ako se ja pitam, šteta je da završiš kao ostali na ovim fotografijama. Znaš... u delovima ili zašivena. Već kako mi se prohte."
On diže čaršav i još jednom je pogleda. „Imaš zgodne delove, pa ipak, to su samo delovi.“
I s tim rečima na rastanku ostavi Lizu Brant nasamo sa uspomenama na ovaj doživljaj.
GLAVA 52


ETO ZAŠTO NE NOSIM KRAVATE."
Džon Sampson povuče čvor koji ga je stezao oko vrata i strgnu prokletu traku. Onda baci u korpu za otpatke i kravatu i ostatke kafe. Odmah potom zažali što je prosuo kafu. On i Bili su probdeli pola noći s malom Đakatom, koja je bolovala od gripa. Sada mu je bio potreban tovar kofeina.
Kada mu telefon na stolu zazvoni, nije bio raspoložen ni za kakav razgovor ni sa kim. „Da, šta je?“
Iz slušalice dopre ženski glas: „Je li to lokal detektiva Sampsona?“
„Ovde Sampson. Šta je?“
„Na vezi je detektivka Andžela Suzan Anton. Ja sam iz Odeljenja za seksualne delikte u policijskoj stanici Drugog okruga.“
„U redu.“ Čekao je da ona poveže tačke umesto njega.
„Nadam se da ćete mi pomoći u jednom uznemirujućem slučaju, detektive. Ovde smo u rešavanju zapali u ozbiljne teškoće."
Sampson je preturao po korpi za otpatke tražeći poklopljenu šolju s kafom. Odlično! Ostala je uspravna.
„Kakav je to slučaj?“
„Silovanje. Dogodilo se noćas u Džordžtaunu. Ženi je ukazana pomoć u Univerzitetskoj bolnici u Džordžtaunu, ali rekla je samo da je napadnuta. Ne želi da identifikuje napasnika. Odbija čak i da ga opiše. Provela sam s njom celo jutro i ništa nisam postigla. Ne pamtim ništa slično, detektive. Stepen straha koji ispoljava ta žena.“
Sampson zaglavi slušalicu između ramena i uva i naškraba belešku na tablici s natpisom „Tatina tabla“, koju je dobio na poklon za Dan očeva od Bilija. „Zasad kapiram. Ali radoznao sam zašto zovete mene, detektivko.“
On još jednom srknu lošu kafu i iznenađa zaključi da nije tako rđava.
Antonova propusti jedan tren pre nego što odgovori. „Kažu da vam je Aleks Kros prijatelj.“
Sampson spusti pero i zavali se na stolici. „Sada razumem.“
„Nadala sam se da biste mogli..
„Čujem vas jasno i glasno, detektivko Antonova. Vi želite da vam izmuvam dogovor s njim?“
„Ne“, uzvrati ona žustro. „Rakim Pauel mi kaže da ste pravi majstori u rešavanju slučajeva sa serijalcima. Želim pomoč obojice. Hej, samo sam iskrena.“
Sampson je ćutao i čekao da vidi hoće li se ona povući ili nastaviti da pritiska.
„Noćas i jutros smo ostavili poruke za doktora Krosa, ali pretpostavljam da ne može da digne glavu od grebaroša koji mu traže usluge. Sada, otkako je prešao u slobodnjake.“
„Pa, u pravu ste da ga mnogi traže“, potvrdi on. „Ali Aleks je momčina. Ume da se stara o sebi i sam donosi odluke. Što ne nastavite da ga zovete?“
„Detektive Sampsone, ovaj počinilac je skot, nesvakidašnje bolestan skot. Ne mogu sebi da dopustim luksuz da traćim ičije vreme u ovom slučaju, pa ni svoje. Dakle, ako vam stajem na žulj, možda je bolje da se ne zamajavamo. Manite proseravanje i otvoreno mi kažite hoćete li mi pomoći ili nećete.“
Sampson prepozna ovaj ton i osmehnu se. „Pa, pošto ste se tako izrazili... da, važi. Ne mogu da se obavežem za Aleksa. Ali videću šta mogu da uradim.“
„Odlično. Hvala. Sada ću vam poslati dosijee. Ukoliko ne želite da po njih dođete sami.“
„Stanite. Dosijee? Množina?“
„Jesam li prebrza za vas, detektive Sampsone? Glavni razlog mog javljanja leži u tome što vi i doktor Kros imate iskustva sa serijskim slučajevima."
Sampson protrlja slepoočnicu telefonskom slušalicom. „Da, izgleda da ste malo prebrzi za mene. Govorimo li ovde i o ubistvima?“
„Ne o serijskim ubistvima“, odseče Antonova. „O serijskim silovanjima."

GLAVA 53


OVO NIJE KONSULTACIJA“, rekoh Sampsonu. „Nego usluga. I to usluga lično tebi, Džone.“
Sampson znalački diže obrvu. „Drugim rečima, obećao si Nani i deci da se više nećeš baviti terenskim poslom."
Nemarno mahnuh rukom. „Nisam nikome obećao ništa. Samo vozi i pokušaj da usput ne pregaziš nikoga. Bar nikoga ko nam je simpatičan.“
Bili smo u Maklejnu, u državi Virdžinija, i vozili se na razgovor s Lizom Brant, koja je napustila svoj stan u Džordžtaunu i boraviia kod prijateljice u unutrašnjosti. Držao sam u krilu fasciklu s podacima o njenom slučaju i još tri đosijea, sve o silovanim ženama koje su odbijaie da pomognu u istrazi i možda stanu na put napasniku. Serijskom napasniku.
Sada mi se prvi put pružila prilika da pregledam te papire, ali nije mi trebalo dugo da se složim sa zaključkom detektiva koji je pokrenuo istražni postupak. Sva ta silovanja izvršio je jedan čovek i počinilac je bez sumnje psihopata. Poznate žrtve pripadaju određenom modelu: belkinje su, stare između dvadeset i malo iznad, trideset godina, same i nastanjene u rejonu Džordžtauna. Svaka je uspešna u svojoj profesiji - jedna je advokatica, druga šefica računovodstva. Liza Brant je arhitekta. Sve pametne i ambiciozne žene.
A nijedna neće da izusti ni slovca protiv čoveka koju je napao niti da kaže išta o njemu.
Izvršilac silovanja koga tražimo svakako je razborita zver, dobro se kontroliše i ume da utera strah u kosti svojim žrtvama tako da ćute kao zalivene. I to mu je pošlo za rukom ne jednom, nego četiri puta. A možda i više od četiri. Jer s razlogom se može pretpostaviti da ima još žrtava, žena koje se boje čak i da prijave da su silovane.
„Stigli smo“, reče Sampson. „Ovde se krije Liza Brant."
GLAVA 54


DIGAO SAM POGLED sa gomile detektivskih fascikli dok smo se vozili kroz džinovsku kapiju od živice i dugačkim prilaznim putem, posutim izmrvljenim morskim školjkama. Velelepna kuća je bila oblikovana u novogrčkom stilu s belim stubovima visokim dva sprata ispred fasade i ličila je na tvrđavu u predgrađu. Razumeo sam zašto je Liza Brant pobegla ovamo u potrazi za utočištem i sigurnošću.
Vrata nam otvori njena prijateljica Nensi Guds i izađe iz kuće da nasamo porazgovara s nama. Bila je to tanana plavuša i učini mi se da je vršnjakinja gospođice Brant, za koju sam iz policijskog izveštaja znao da ima dvadeset devet godina.
„Ne moram da vas podsećam da je Liza prošla kroz pakao“, prošaputa ona sasvim nepotrebno, jer smo stajali na verandi. „Možete li da skratite razgovor na najmanju meru? Želela bih da jednostavno odete. Ne razumem zašto je neophodno đa opet razgovara s policijom. Može li bar jedan od vas da mi to objasni?"
Lizina prijateljica je laktovima pritiskala grudi i mada se nije osećala lagodno, trudila da bude dobar advokat. Sampson i ja smo to poštovali, ali morali smo da uzmemo u obzir i druge razloge.
„Trudićemo se da budemo što kraći", rekoh. „Ali počinitelj silovanja je još na slobodi."
„Da se niste usudili da joj nabijate osećaj krivice. Da se niste usudili!"
Gospođica Guds nas povede kroz mermerni foaje. Lučni raspored lustera iznad naših glava bio je u skladu sa ovalnim stepenicama s naše desne strane. Kada sam čuo žagor dece odnekud sleva, učini mi se da remeti strogu dekorativnost kuće. Upitah se gde ovi ljudi sklanjaju neizbežni nered.
Gospođica Guds uzdahnu, a zatim nas uvede u jedan bočni salon, u kojem je Liza Brant sedela sama. Bila je sićušna ali lepa čak i sada, u ovim nesrećnim okolnostima. Naslutih da nošenjem odeće kao što su farmerke i meka pamučna košulja na pruge želi da istakne normalnost, ali njen pognuti stav - a naročito oči - govorile su više od toga. Očigledno, nije znala hoće li bol koji sada oseća ikada minuti.
Sampson i ja smo se predstavili i Liza nas pozva da sednemo. Čak se usiljeno osmehnu pre nego što opet skrenu pogled.
„Lepi su“, rekoh pokazujući na vazu sveže rezanih rododendrona na stočiću između nas. Nije mi bilo teško da to kažem, jer je bila istina, a iskreno govoreći nisam znao kako da počnem.
„Oh.“ Ona ih rasejano pogleda. „Nensi je majstor za te stvari. Sada je prava seoska domaćica, mama. Uvek je želela da bude majka."
„Liza. Hteo bih da naglasim koliko nam je žao zbog onoga što ste doživeli", poče Sampson blago. „Znam da ste već razgovarali s gomilom ljudi. Pokušaćemo da suviše ne ponavljamo poznate podatke. Je li to dosad u redu?“
Liza je ukočeno gledala u ugao sobe.
„Da, hvala."
„Ako sam dobro razumeo, vama su pružene neophodne medicinske mere za zaštitu, ali ste prilikom ispitivanja u bolnici odbili da iznesete ma kakav fizički dokaz. Do ovog časa niste hteli da opišete napadača. Je li to istina?“ '
„Ni sada, ni kasnije, nikada“, izjavi ona. I lagano zaklati glavom napred-nazad, kao da ponavlja oblik ni.
„Niste dužni da govorite", umirih je. „I nećemo vas prisiljavati da pružite ma kakvu informaciju ako to ne želite.“
„Imajući sve to na umu, ostaje nam samo da se bavimo nekim pretpostavkama“, nastavi Sampson. „Kao prvo, niste poznavali napadača. A drugo, on vam je na neki način zapretio da bi vas sprečio da ga identifikujete ili da govorite o njemu. Liza, imate li što protiv da to potvrdite ili odbacite?"
Ona se umiri kao bubica. Pokušao sam da nešto dokučim iz govora njenog tela, ali ništa nisam video. Nije odgovorila na Sampsonovo pitanje, pa sam pokušao iz drugog ugla.
„Jeste li se setili nečega otkako ste prošli put razgovarali s detektivima? Imate li što da dodate?“
„I sitnica može da nam pomogne u istrazi", reče Sampson. „I omogući nam da uhapsimo tog počinioca silovanja.“
„Ne želim da vodite bilo kakvu istragu o onome što mi se desilo“, izlete joj. „Zar to nije moj izbor?“
„Bojim se da nije“, reče Sampson najblažim glasom koji sam ikada čuo od njega.
„Zašto?“ U Lizinim ustima ta reč je bila bliža očajničkom vapaju negoli pitanju.
Postarao sam se da pažljivo biram reči. „Prilično smo sigurni da ono što se desilo vama nije usamljen slučaj, Liza. Ima drugih žena...“
To ju je slomilo. Ote joj se prigušeni jecaj i prekide uzdržavanje. Liza Brant se zatim presamiti, prekri šakama usta i nastavi da gorko jeca.
„Žao mi je“, zaječa. „Ne mogu da govorim. Ne mogu. Žao mi je, žao mi je.“
U sobu ulete gospođica Guds. Mora da je prisluškivala iza vrata. Ona kleknu pored Lize, zagrli svoju prijateljicu i poče da mrmlja reči utehe.
„Žao mi je“, ponovi Liza Brant još jednom.
„Nema zašto da ti bude žao, dušo. Nema nikakvog razloga. Slobodno se isplači, samo tako“, reče Nensi Guds.
Sampson spusti svoju vizitkartu na stočič. „Izaći ćemo sami“, reče.
Gospođica Guds odgovori ne okrećući glavu od svoje uplakane prijateljice.
„Samo idite. I ne vraćajte se. Ostavite Lizu na miru. Idite."
GLAVA 55


KASAPIN JE BIO NA ZADATKU - naručeno ubistvo, za šestocifrenu sumu. Pored ostalog, trudio se da ne misli na Džona Mađonea i bol koji želi da mu nanese. Posmatrao je starijeg, dobro odevenog muškarca, kome se o rame okačila jedna mlada devojka. „Ptičica", kako su ih nekada zvali ovde, u Londonu.
On je verovatno bio šezdesetogodišnjak; ona je, uvrh glave, imala dvadeset pet. Čudan par. I privlačili su pažnju, što je moglo da mu predstavlja problem.
Kasapin ih je posmatrao kako stoje ispred aristokratskog hotela Kleridž i čekaju da im dovezu muškarčev privatni automobil. To se i dogodi, baš kao prethodne večeri i tog dana, oko deset pre podne.
Par zasad nije pravio ozbiljne greške. Ništa što bi mu olakšalo napad.
Vozač privatne limuzine bio je naoružani telohranitelj. I znao je svoj posao.
Telohranitelj je imao samo jedan problem - devojka ga očigledno nije želela u blizini. Sinoć, kada su nekim zvaničnim povodom otišli u galeriju Sači, bezuspešno je pokušavala da ubedi starijeg čoveka da se oslobodi vozača.
Pa lepo, videćemo šta će se događati danas. Kasapin je parkirao iza blistavog crnog mercedesa CL650, tako da ih je delilo nekoliko automobila. „Merdža" je bio brz, s više od šeststo konja, ali slaba vajda od toga na zakrčenim londonskim ulicama.
Bio je malo paranoidan povodom ovog posla i za to je imao debeo razlog, ali angažovala ga je solidna veza u okolini Bostona. Verovao je tom čoveku, bar u meri u kojoj je mogao da ga škartira. A nije mu se odbacivao šestocifreni honorar.
Mogućna prilika najzad mu se ukazala na Long ejkru, blizu stanice metroa Kovent garden. Devojka je na semaforu iskočila iz automobila i nastavila peške - a za njom je izašao i onaj stariji muškarac.
Majkl Salivan smesta pritera auto uz ivičnjak i jednostavno ga napusti. Ionako niko ne može da ga dovede u vezu sa iznajmljenim vozilom. Ovaj potez je bio klasika, jer bi malo kome palo na um da to uradi, ali bolelo ga je uvo što ostavlja kola u centru Londona. Kola su nevažna.
Pretpostavljao je da vozač-telohranitelj neće učiniti isto s mercedesom vrednim dvesta hiljada dolara i da ima na raspolaganju nekoliko minuta pre nego što ih taj tip sustigne.
Ulice oko trga Kovent gardena vrvele su od prolaznika i video je par kako klati glavom i smeje se, verovatno zbog uspešnog „bekstva" od telohranitelja. Pratio ih je Ulicom Džejms. Nastavili su da se smeju i razgovaraju, bezbrižni kao ptice na grani.
Krupna, krupna greška.
Napred vide pijacu sa zastakljenim krovom. Gomila se okupljala oko uličnih zabavljača, prerušenih u mermerne kipove, koji su se kretali tek kada bi im neko bacio koji novčić.
Onda se iznenada približi paru i oseti da je pravi trenutak, pa opali iz berete s prigušivačem - dva metka u srce.
Devojka pade kao da joj je tepih izvučen ispod nogu.
Nije imao pojma ko je ona, niti ko želi da ona umre ni zašto, a iskreno govoreći bilo mu je svejedno.
„Srčani napad! Neko ima srčani napad!“, viknu on, pusti da mu pištolj sklizne iz prstiju, okrete se i utopi u sve većoj gužvi. Produžio je Ulicom Nil, pored dva paba s viktorijanskim eksterijerom i zatekao automobil na istom mestu gde ga je ostavio. Kakvo prijatno iznenađenje.
Bilo je sigurnije da prenoći u Londonu, a već je rezervisao kartu za jutarnji let do Vašingtona.
Laka para - kao uvek ili kao što je bilo uvek pre one zbrke u Veneciji, za koju će se još naplatiti, i to debelo.

GLAVA 56


POŠTO SAM ZAVRŠIO SA TERAPIJAMA, Džon i ja sreli smo se te večeri u sali za bokserske treninge Roksi da malo spa ringujemo. Moja privatna praksa je napredovala i dani koje sam tamo provodio prvi put posle više godina ispunjavali su me srećom i zadovoljstvom.
Mada nisam bio siguran šta ta reč zaista znači, po glavi mi se često vrzmala neodređena ideja o normalnom životu.
„Privuci laktove pre nego što ti otkinem glavudžu“, upozori me Sampson.
Privukao sam ih. No to mi nije mnogo pomoglo.
Veliki čovek me zakači kratkim direktom, koji me zabole kao što boli svaki silovit udarac. Okrenuo sam se i snažno ga udario u nezaštićenu stranu, ali mi se učini da sam povredio ruku više nego što sam povredio njega.
Duel potraja neko vreme, ali nisam mogao da se duhom unesem u borbu. Ne prođe ni dvadeset minuta, a ja digoh rukavice, jer su me oba ramena zabolela.
„Tehnički nokaut", rekoh kroz štitnik za zube. „Hajdmo na piće.“
„Piće“ se svelo na dve boce crvenog gejtorejda*( Gatorade je negazirano piće za sportiste, proizvod jedne od kompanija u sastavu PepsiCo, koje nadoknađuje izgubljenu tečnost, ugljene hidrate i elektrolite. (Prim. prev.)) koje smo uzeli na pločniku ispred Roksija. Nisam to imao na umu, ali mi je prijalo.
„Dakle, ili sam se ja mnogo poboljšao u odnosu na prethodni put ili si ti večeras bio truba“, reče Sampson. „Šta je od toga dvoga?“
„Nisi se poboljšao“, rekoh bezizrazno.
„Još razmišljaš o onome juče? Šta je? Da čujem.“
Obojica smo se osećali šugavo posle neprijatnog razgovora s Lizom Brant. Jedno je kad onako pritisnete svedoka i nešto postignete; sasvim drugo je kada se svojski potrudite, a rezultat izostane.
Klimnuh glavom. „Da, mislim na ono juče.“
Sampson skliznu niza zid i sede kraj mene na pločnik. „Alekse, siđi s tog voza negative."
„Dobra nalepnica za auto“, rekoh mu.
„Mislio sam da ti je krenulo“, reče on. „Bar u poslednje vreme.“
„I jeste“, rekoh. „Prija mi ovo što radim, čak preko očekivanja.“
„U čemu je onda problem? Suviše ti je dobro? Šta te jede, čoveče?“
U glavi su mi se začeli dugačak i kratak odgovor. Izabrao sam kratak: „Marija.“
Znao je šta hoću da kažem, znao je i zašto. „Jučerašnji dan te je podsetio na nju?“
„Da. Čudno je, ali je tako“, rekoh. „Sećaš li se kada je ubijena? U to vreme je opet bilo neko serijsko silovanje. Sećaš se?“ Sampson zaškilji uvis. „Da, sada kada si to spomenuo.“ Protrljah zglavke koji su me boleli. „Evo šta hoću da kažem. Ovih dana kao da preživljavam dvostepeno odvajanje. Sve me podseća na Mariju. Sve me vraća na njen slučaj ubistva. Osećam se kao da sam u čistilištu i ne znam kako da se odande izbavim."
Sampson je čekao da završim. On obično zna kada je rekao svoje i kada je vreme da ućuti. Zasad nije imao šta da doda. Najzad sam duboko uzdahnuo i pridigao se s pločnika.
„Šta si čuo o Marijinom ubici? Ima li novosti?", upitah. „Ili nas je Đameti samo vozao?“
„Alekse, zašto se ne okreneš budućnosti?“
„Džone, da mogu da se okrenem budućnosti, veruj mi da bih to uradio. Razumeš? Možda je ovo način.“
Prešli smo pola puta do ugla, a on je samo zurio u cipele. Najzad je mrzovoljno odgovorio: „Ako otkrijem išta o njenom ubici, ti ćeš to prvi saznati."
GLAVA 57


OD SVOJE ČETRNAESTE ili petnaeste godine Majkl Salivan nije više jeo ničija govna. Svi u njegovoj porodici znali su da njegov deda Džejms ima pištolj i drži ga u donjoj fioci svog ormara. Jednog popodneva u junu, one nedelje kada je nastava prestala, Salivan je provalio u dedin stan i ukrao mu pištolj.
Ostatak dana se šunjao po komšiluku sa utokom zadenutom za opasač, sakrivenom ispod široke košulje. Nije osećao potrebu da ikome pokaže oružje, ali je otkrio da mu se to sviđa, da mu se mnogo sviđa. Cev je za njega promenila sve. Od žestokog momka postao je nepobediv.
Salivan je gluvario do posle pola osam; zatim je krenuo Putem Kventin do očeve radnje. Stigao je tamo u vreme kada je znao da je matori zatvara.
Iz radija u nečijem automobilu, dalje niz ulicu, do njega su stizali zvuci pesme koju je mrzeo, Krokodajl rok Eltona Džona, i bio je u iskušenju da upuca degena koji pušta to sranje.
Vrata mesarske radnje bila su otvorena i kada je upao unutra, otac čak nije digao pogled k njemu - ali mora da je kroz izlog video sina da dolazi.
Kraj vrata je bila uobičajena gomila novina Ajriš eko. Sve na svom prokletom mestu. Čisto i uredno, a iza toga haos.
„Kog vraga ’oćeš?", zabrunda otac. Služio se metlom koja je imala grebač za struganje masnoće s maltera na podu. Salivan je mrzeo to fizikalisanje.
„Možemo li da razgovaramo?“
„Odjebi. Zarađujem za život.“
„O, je li? Čišćenjem poda?“ I ruka mu sama polete.
Salivan je tada prvi put udario oca. I to pištoljem, u slepoočnicu. Udario ga je ponovo, po nosu, i krupni čovek se srušio u strugotinu sa otpacima mesa. Zastenjao je i počeo da pljuje strugotinu i hrskavicu.
„Ti znaš kako boli kad te ja kaznim?“, upita Majkl Salivan oca nisko se sagnuvši ka podu. „Sećaš li se te rečenice, Kevine? Ja se sećam. Pamtiću je do kraja života."
„Ne zovi me Kevin, skote.“
On opet udari oca drškom pištolja. Zatim ga šutnu u testise i otac zaječa od bola.
Salivan se s krajnjim prezirom osvrte po radnji i udarcem noge obori policu sa Maknamarinim mlečnim pecivom tek da bi nešto udario. Onda uperi cev u očevu glavu i zape oroz.
„Molim te“, zabrekta otac, a oči mu se raširiše od iznenadnog šoka, straha i neke vrste čudnog saznanja ko mu je sin. „Ne. Ne čini to. Nemoj, Majkle."
Salivan povuče okidač - i metal snažno škljocnu udarivši o metal.
Ali ne odjeknu zaglušujući pucanj. Izostade hitac od kojeg bi prsnuo mozak. Nakon toga zavlada gluva tišina kao u crkvi.
„Jednog dana“, reče ocu. „Ne danas, nego kad se najmanje nadaš. Jednog dana, kad ti život bude najmiliji, doći ću da te ubijem. I ne nadaj se da će to biti laka smrt, Kevine. Neću se poslužiti ovakvom igračkom.“
Onda iziđe iz mesare i on postade kasapin iz Sliga. Tri dana pred Božić, kada je imao osamnaest godina, vratio se i ubio oca. Kao što je obećao, ne izpištolja. Upotrebio je jednu očevu sataru a za uspomenu napravio nekoliko polaroid-snimaka.
GLAVA 58


U MERILENDU, gde je živeo danas, Majkl Salivan stavi na rame palicu za bejzbol. Ne bilo kakvu palicu, nego klasik, luisvil slager, tačnije palicu kojom su igrali Jenkiji 1986. Jebeš kolekcionarske primerke, ali ovaj čvrst komad jasenovog drveta bio je vrlo upotrebljiv.
„U redu“, doviknu Salivan ka mestu bacača. „Da vidimo šta možeš, dugajlijo. Sav se tresem ovde. Da vidimo šta znaš.“
Bilo je teško poverovati da je Majk mlađi dovoljno star za tako dobar i opušten zamah, ali bio je. A njegov čejndž-ap*( Change-up je varka u bejzbolu i najčešće označava brz zamah posle kojeg se šalje spora lopta. (Prira. prev.)) je predstavljao malo remek-delo. Salivan je shvatio da loptica stiže samo zato što je sam naučio dečaka da tako baca.
Ipak, nije mazio svog najstarijeg sina. To bi značilo da ga nipodaštava. Kao što je trebalo, sačekao je delić sekunde, a onda snažno izmahnuo i čuo zadovoljavajući udar palice. Zamišljao je da je lopta glava Džona Mađonea.
„Eno je, ode!“, uzviknu likujući. Parade radi pretrčavao je baze, a njegov najmlađi sin Šejmas preskočio je žičanu ogradu igrališta da povrati houm-ran loptu. „Dobar, tata!“, viknu on dižući izgrebanu loptu s mesta gde je pala.
„Tata, treba da pođeino." Njegov srednji sin Džim već je skinuo rukavicu hvatača i masku za lice. „Moramo da pođemo od kuće do pola sedam. Sećaš se, tata?“
Posle samog Salivana Džimi je s najviše uzbuđenja iščekivao večerašnji spektakl. Salivan im je nabavio ulaznice za turneju Vertigo grupe U2, u Ferst mariner areni u Baltimoru. Biće to lepa noć, jedan od onih porodičnih događaja koji mu nisu smetali.
Dok su se vozili na koncert, Salivan je pevao prateći muziku iz stereo-zvučnika u automobilu dok dečaci na zadnjim sedištima nisu zaječali i počeli da se šale na njegov račun.
„Vidite, momci, otac vam veruje da je drugi Bono“, reče Kejtlin. „Ali zvuči više kao... Ringo Star.“
„Majka vam je samo ljubomorna“, nasmeja se Salivan. „Mojim i vašim žilama bogato teče irska krv. Kod nje nema ničega osim sicilijanske.“
„O, tako je. Jedno pitanje. Šta radije jedete... italijansku ili irsku hranu? Presuđen slučaj.“
Dečaci zaurlaše od smeha i počeše da bacaju kosku za mamu.
„Hej, šta je ovo, mama?“, upita Šejmas.
Kejtlin pogleda; zatim izvuče mali srebrnasti preklopni telefon ispod prednjeg sedišta. Salivan ga vide i stomak mu se prevrte.
Bio je to mobilni telefon Benija Fontane. Salivan ga je poneo one noći kada je posetio Benija i otad ga je tražio. Kad je reč o greškama...
Greške mogu da budu smrtonosne.
On zadrža savršeno miran izraz lica. „Kladim se da je to telefon Stiva Bouena“, slaga.
„Čiji?“, upita Kejtlin.
„Stiva Bouena. Mog klijenta. Kada je bio u gradu, odvezao sam ga do aerodroma.“
Kejtlin je izgledala začuđena. „Kako to da ga nije tražio?“
Jer ne postoji.
„Valjda zato što je u Londonu", nastavi da improvizuje Salivan. „Samo ga ubaci u pregradu za sitnice.“
Ali sada, pošto je imao mobilni, tačno je znao šta će učiniti s njim. Štaviše, jedva je obuzdavao nestrpljenje. Dovezao je porodicu što je mogao bliže areni i priterao auto uz ivičnjak.
„Evo... usluga od vrata do vrata. Nema bolje. Samo da parkiram kolica i vidimo se unutra.“
Brzo je našao parking garažu sa slobodnim mestima. Odvezao se na gornji nivo da ga niko ne uznemirava i radi jačeg signala. Broj koji je tražio nalazio se u telefonskom imeniku. On ga ukuca. Ovo će biti super. Samo da ono đubre bude tamo.
I da vidi sa čijeg ga telefona zove.
Odazva se sam Džon Mađone. „Ko je to?“, upita on već dosta uzrujano.
Bingo! Budža lično. Mrzeli su se od časa kada je Mađoneov otac angažovao Salivana da mu odradi neke poslove.
„Pogodi, juniore.“
„Jebem li ga! Odakle ti ovaj broj? Ko god da si, računaj da si mrtav.“
„Onda izgleda da delimo istu želju.“
Adrenalin je plavio Salivanov sistem. Činilo mu se da je nezaustavljiv. U ovome je najbolji: u odabiru mete i igri sa žrtvom.
„Tako je, juniore. Lovac je sada lovina. Ovde Majkl Salivan. Sećaš me se? I znaš šta? Sada si prvi na mom spisku."
„Kasapin? Ti li si, fukaro? Ubio bih te u svakorn slučaju, ali platićeš ekstra za ono što si uradio Beniju. Govno jedno, srediću te samo tako.“
„Ono što sam uradio Beniju nije ništa u poređenju s onim što spremam tebi. Preseći ću te napola kasapskom testerom i poslati jednu polutku tvojoj majci, a drugu tvojoj ženi. Sačekaću da Koni to vidi pre nego što je izjebem pred tvojom decom. Šta misliš o tome?“
Mađone je eksplodirao. „Gotov si! Oprosti se od života, jer si gotov! Svi tvoji su... gotovi. Platićeš mi, Salivane.“
„Je l’ da, cvrc, stani u red.“
On zatvori telefon i pogleda na sat. Prijalo mu je... godio mu je ovakav razgovor s Mađoneom. Pola osam. Neće propustiti uvodnu numeru U2.

GLAVA 59


BAŠ KADA SAM ZAVRŠIO poslednju seansu za taj dan i nastavio da pregledam stari dosije o Marijinom ubistvu, neko neočekivano energično zakuca na vratima ordinacije. Šta je sada?
Otvorio sam i video da Sampson stoji u hodniku.
Pod pazuhom je držao pakovanje od dvanaest konzervi piva korona, koje je izgledalo smešno malo u poređenju s veličinom njegovog tela. Nešto se dogodilo.
„Izvini“, rekoh. „Nema pića za vreme seansi."
„U redu. Čujem. U tom slučaju, odoh ja sa svojim izmišljenim prijateljima.“
„Ali pošto vidim da ti je terapija preko potrebna, ovog puta ću načiniti izuzetak.“
Pružio mi je hladno pivo i ja ga pustih unutra. Nešto se nesumnjivo dogodilo. Sampson nikada pre toga nije bio u mojoj ordinaciji.
„Ne izgleda loše", reče on. „Dugujem ti neku sobnu viseću biljku ili nešto slično."
„Umetnost prepusti meni. Poštedi me svog ukusa.“
Pola minuta kasnije slušali smo snimak grupe Komodors na kompakt-disku - po Sampsonovom izboru - i on se izvalio na moj kauč. Pod njim je ličio na dvosed.
On me iznenadi pre nego što sam se pripremio. „Poznaješ li Kim Staford?"
Nategnuh pivo da sakrijem reakciju. Kim je bila moja poslednja pacijentkinja tog dana. Sampson je mogao da je vidi kako izlazi, ali ostade nejasno otkud zna njeno ime.
„Zašto pitaš?“
„Eh, pa ja sam policijski detektiv... Maločas sam je video napolju. Ta dama je vrlo upadljiva. Ona je prijateljica Džejsona Stempla.“
„Džejsona Stempla?" Sampson je to rekao kao da očekuje da znam ko je on. Začudo, znao sam ga, samo ne po imenu.
Bio sam zadovoljan što Kim ne prekida dolaske na seanse, ali uporno je odbijala da otkrije ko joj je verenik, mada je on nastavljao da je kod kuće zlostavlja.
„On je iz Šestog okruga“, reče Sampson. „Biće da je stupio u službu posle tvog odlaska.“
„Iz Šestog okruga? Hoćeš da kažeš da je policajac?“
„Da. I ne zavidim mu na rejonu. Tamo je čupavo ovih dana.“
Zavrte mi se u glavi i osetih laku mučninu. Džejson Stempl je policajac?
„Kako napreduje istraga o onom slučaju iz Džordžtauna?“, upitah ponajpre da Sampsona odvratim od teme koju je načeo.
„Ništa novo“, reče on i lako se prebaci na novi predmet razgovora. „Ispitao sam tri-četiri poznate žrtve i još nisam mrdnuo od početka.“
„Dakle, nijedna neće da progovori. Posle onoga što ih je zadesilo. Teško je u to poverovati. Slažeš li se, Džone?“
„Dabome da se slažem. Jedna žena s kojom sam danas razgovarao, kapetan kopnene vojske, priznala je da je napadač koji ju je silovao ozbiljno zapretio i njoj i njenoj porodici. Više od toga nije htela da kaže.“
Ćutke smo završili pivo. U mislima sam prelazio sa Sampsonovog slučaja na Kim Staford i njenog verenika policajca.
Sampson ispi limenku korone do kraja, a onda ustade i pruži mi još jednu. „Čuj“, reče. „Čeka me još jedan razgovor... sa silovanom advokaticom. Možda još jedna prilika da konačno rešim ovaj slučaj.“
O-o, eto ti ga sad.
„U ponedeljak posle podne?“
Okrenuh se na stolici da pogledam podsetnik na svom pisaćem stolu. Bio je širom otvoren. „Do đavola, skroz sam zauzet.“
Otvorih drugu limenku piva. Tanka pruga svetlosti je dopirala kroz drvene roletne i ispratih je pogledom do mesta na kojem je sedeo Sampson i prodorno me posmatrao. Čovek Planina bio je jedan od nadimaka koje sam mu nadenuo. Zvao sam ga i Dva Džona.
„Kada u ponedeljak?“, upitah najzad.
„U tri sata. Dolazim po tebe, šećeru.“ On se nagnu i kucnu limenkom piva o moju. „Znaš, ojadio si me za sedam dolara.“
„Kako to?“
„Ne bih uzeo veliko pakovanje piva“, reče on. „Mogao sam da prođem s upola manjim da sam znao da ćeš ovako lako popustiti.“
GLAVA 60


PONEDELJAK, TRI SATA. Bio sam tu, mada nije trebalo da budem.
Prema izgledu advokatske firme Smit, Kertis i Brenan, zaključio sam da se specijalizovala za pružanje usluga novčanoj aristokratiji. Zidovi prijemne kancelarije bili su obloženi skupim drvetom, a činilo se da niski stolovi sa strane, s primercima časopisa Golf dajdžest, Taun end kantri i Forbs, govore za sebe. Među klijentima ove firme zasigurno nema nikoga iz kraja u kojem stanujem.
Mena Sanderland je bila mlađa ortakinja i, hronološki gledano, treća među poznatim žrtvama silovanja u navedenoj seriji. U svom sivom poslovnom kostimu iz modne linije nekog kreatora i s dozom ljubazne uzdržanosti koja je katkad proizvod južnjačkog vaspitanja, bila je sasvim u skladu sa ambijentom firme. Odvela nas je u malu sobu za konferencije i spustila vertikalne roletne na staklenom zidu pre nego što je dopustila da otpočnemo razgovor.
„Bojim se da gubite vreme“, reče nam. „Nemam šta da dodam. Već sam to kazala drugom detektivu. Nekoliko puta.“ Sampson joj pruži list hartije. „Pitamo se hoće li ovo pomoći."
„Šta je to?“
„Nacrt saopštenja za štampu. Ako budemo informisali javnost, ovo je najverovatnija izjava."
Ona prelete pogledom tekst, a Sampson objasni: „Istražni organi su prinuđeni da istupe agresivno i kažu da sve poznate žrtve odbijaju da identifikuju napadača i da svedoče protiv« njega.“
„Je li zaista tako?“, upita ona digavši pogled s hartije.
Sampson zausti da odgovori, ali u meni iznenada proradi instinkt i prekinuh ga kašljem. Mada to nisam izveo najspretnije, potez je upalio.
„Nećete mi zameriti ako vas zamolim za čašu vode?“, upitah Menu Sanderland. „Izvinjavam se.“
Čim je izašla iz sobe, okretoh se Sampsonu. „Mislim da je bolje da ne zna da zavisimo od nje.“
„U redu, slažem se“, potvrdi Sampson i klimnu glavom. „Ali ako zapita...“
„Pusti da ja govorim“, rekoh. „Imam neki osećaj u vezi s njom.“ Proslavili su me „osećaji“ kojima sam dugovao dobar deo svog renomea, što nije značilo da se Sampson uvek slaže sa mnom. Da smo imali više vremena za razgovor, postarao bih se da ga ubedim, ali Mena Sanderland se vratila za tren. Donela je dve boce vode fidži i dve čaše. Uspela je čak i da se osmehne.
Dok sam pio vodu koju mi je ponudila, primetih da se Sampson zavalio u naslonjači. Bio je to znak da mi prepušta vođenje razgovora.
„Mena“, rekoh, „pomogio bi nam da nađemo neki zajednički osnov. Između onoga o čemu ste spremni da govorite i onoga što moratno da znamo.“
„Šta to znači?“, upita ona.
„Znači da nam nije neophodan fizički opis tog čoveka da bismo ga uhvatili.“
Mada je kolebljivo ćutala, izostanak reakcije protumačio sam kao zeleno svetlo.
„Postavio bih vam neka pitanja. Za da ili ne. Možete da odgovorite jednom rečju ili da prosto klimnete glavom. A ako vam je pitanje neprijatno, slobodno ga preskočite."
Osmeh joj zaigra u uglovima usana. Bila je to jednostavna tehnika i ona je to znala. Ali želeo sam da svedem na najmanju meru sve što bi mogla da oseti kao pretnju.
Ona zadenu za uvo dugačak pramen plave kose. „Pokušajmo. Bar zasad."
„Je li vam taj čovek konkretno pretio u noći napada da bi vas sprečio da govorite posle njegovog odlaska?"
Ona prvo klimnu glavom, a onda odgovori i verbalno: „Da.“
Iznenada, u meni se rodi nada. „Je li pretio i drugima koje poznajete? Vašoj porodici i prijateljima, na primer?“
„Da.“
„Je li vam se otada javljao? Ili na bilo koji način otkrivao svoje prisustvo?"
„Nije. Jednom mi se učinilo da ga vidim na ulici. Međutim, to verovatno nije bio on.“
„Da li se zadržao na verbalnim pretnjama? Je li učinio nešto više da vas obeshrabri da govorite?“
„Jeste.“
Bilo mi je jasno da sam nešto potrefio. Mena Sanderland je nekoliko trenutaka zurila u krilo pre nego što je ponovo digla pogled. Napetost na licu ustupi mesto ođlučnijem izrazu.
„Molim vas, Mena. Važno je.“
„Uzeo mi je blekberi", reče ona. Ćutala je sekundu-dve i produžila: „Sa svirn mojim ličnim informacijama. Adresama i svim ostalim. Podacima o prijateljima i porodici u Vestčesteru.“
„Razumem.“
I zaista sam razumeo. Ovo se slagalo s mojim provizornim profilom tog čudovišta.
Nemo počeh da odbrojavam do deset. Na osam Mena opet progovori.
„A bile su i slike", reče.
„Molim? Slike?“
„Fotografije. Ljudi koje je ubio. Ili je bar rekao da ih je ubio. I...“ Ona načini pauzu kako bi skupila hrabrost da nastavi: „I sakatio. Govorio je o korišćenju kasapske testere i hirurških skalpela."
„Mena, možete li da mi kažete nešto više o tim fotografijama koje vam je pokazao?“
„Naterao me je da pogledam nekoliko, ali sećam se samo prve. Bilo je to nešto najgore što sam videla u životu." Sećanje joj se naglo vrati u oči i videh kako je svu obuzima. Čisti užas. Pogled joj se zamuti.
Posle nekoliko trenutaka ona se pribra. „Njene šake“, reče i opet zape.
„Šta je s tim šakama, Mena?“
„Odsekao joj je obe šake. A na slici... ona je još bila živa. Očigledno je vrištala.“ Glas joj nije bio jači od šapata. Približavali smo se kritičnoj liniji. Jasno sam to osećao. „Zvao ju je Beverli. Kao staru prijateljicu.“
„U redu“, rekoh. „Ako želite, tu možemo da prekinemo.“
„Želim da prekinem“, reče ona. „Ali...“
„Da, Mena.“
„Te noći... imao je skalpel. A na sečivu je već bila nečija krv.“
GLAVA 61


VEST JE BILA SENZACIONALNA ali loša. Bar je to mogla da postane.
Ako je opis Mene Sanderland istinit - a što ne bi bio? - više nemamo posla samo sa serijskim silovanjima. U pitanju su serijska ubistva. Iznenada, pade mi na um Marijino ubistvo i tadašnji slučaj serijskih silovanja. Pokušah da zakratko izbrišem iz uma Mariju. Sve u svoje vreme.
Dok me je Sampson vozio kući posle susreta s Menom, zapisao sam sve čega sam mogao da se setim. On je beležio sve za vreme razgovora, ali stavljanje misli na hartiju ponekad mi pomogne da sastavim neki delić slagalice.
Moj početni profil napasnika izgledao je sve logičniji. Ne baš u skladu sa onim što bestseler Treptaj kaže o oslanjanju na prve utiske.*( Blink: The Power ofThinking Without Thinking (Treptaj: Moć razmišljanja bez razmišljanja) - knjiga Malkoma Gledvela (Malcolm Gladwell) iz 2005, u kojoj autor razmatra sposobnost uvežbanog uma da donosi odluke u deliću sekunde. (Prim. prev.)) Razume se, fotografije kakve je opisala Mena - neka vrsta suvenira - često se javljaju u slučajevima serijskih nedela. Fotografije pomažu počiniocu da premosti „sušne periode“ od jedne do druge akcije. A novi jezivi obrt je govorio da se on tim fotografijama služi da žrtve koje ostavi u životu dovede u stanje najpovoljnije za njega - da ih parališe od straha.
U Jugoistočnoj četvrti Sampson najzad prekide tišinu u automobilu koji je vozio. „Alekse, želim da se uključiš u ovaj slučaj. Zvanično“, reče. „Sarađuj s nama u ovoj istrazi. Sa mnom. Kao konsultant. Nazovi to kako hoćeš. “
Pogledah ga. „Mislio sam da si kivan na mene što sam preuzeo inicijativu.“
On slegnu ramenima. „Koješta. Nikad ne prigovaram rezultatima. Osim toga, već si se uključio, je li? Kad je već tako, zašto da radiš besplatno? Čak i da želiš, sada ne bi mogao da digneš ruke od ovog slučaja."
Odmahnuo sam glavom i namrštio se, ali samo zato što je bio u pravu. U svesti sam registrovao poznate signale - slučaj mi je i mimo volje okupirao misli. Pored ostalih, ta osobina je ključ moje uspešnosti, ali ujedno je i razlog što nisam u stanju da se delimično posvetim nekoj istrazi.
„I šta da kažem Nani?“, upitah, što je okolišno značilo da pristajem.
„Kaži joj da si potreban u ovoj istrazi. Kaži joj da si potreban Sampsonu.“ On skrenu u Petu ulicu i ugledah svoju kuću. „Ali savetujem ti da nešto brzo smisliš. Inače će sama namirisati. Videće ti u očima."
„A da pođeš sa mnom?“
„Vešt pokušaj.“ On pritera auto uz ivičnjak, ali ne ugasi motor.
„Idem ja“, rekoh. „Poželi mi sreću s Nanom.“
„Hej, čoveče, niko ne kaže da policijski posao nije opasan."

GLAVA 62


TE NOĆI SAM RADIO na slučaju u svojoj radnoj sobi u potkrovlju. Već je bilo kasno kada sam rešio da prekinem.
Sišao sam u prizemlje i uzeo ključeve - stekao sam običaj da se noću često provozam u svom novom mercedesu, krosoveru. Vožnja je bila kao u snu, a sedišta su po udobnosti mogla da se mere s ma kojom naslonjačom u sobi za dnevni boravak. Samo bih uključio CD plejer, zavalio se i opuštao. Divota.
Kada sam te noći najzad legao, misli su me odnele u prošlost, na mesto koje sam još morao da posećujem s vremena na vreme. Svetilište. Medeni mesec s Marijom. Možda najlepših deset dana u mom životu. Uspomene su bile tako žive.
Sunce zalazi za palme i tone ka plavoj liniji horizonta iza balkona našeg hotela. Prazno mesto u postelji pored mene, gde je do malopre ležala Marija, još je toplo od njenog tela.
Sada stoji pred ogledalom.
Kako je lepa.
Nosi samo jednu moju košulju, raskopčanu spreda, i sprema se za večeru.
Ona uvek govori da su joj noge premršave, ali ja smatram da su dugačke i divne i uzbuđuje me sam pogled na njih - i na nju, u ogledalu.
Gledam kako Marija spaja svoju blistavu crnu kosu kopčom na potiljku. Otkriva dugački vrat. Gospode, obožavam je.
„Ponovi to“, kažem.
Ona mi ugađa bez ijedne reči.
Kada nagne glavu da stavi naušnicu, pogledjoj se sreče s mojim u ogledalu.
„Volim te, Alekse.“Okreće se ka meni. „Niko te nikada neće voleti kao ja. “
Oči joj se zadržavaju na meni i verujem da sam u stanju da vidim šta oseća. Tako smo neverovatno bliski. Pružam ruku ka njoj iz kreveta i kažem...
GLAVA 63


NEŠTO ISKRENO.
Ali sada ne mogu da se setim šta.
Trgnuo sam se iz polusna - iz mesta na međi jave i sna, gde sam prebivao - i seo, sam u krevetu. Moje pamćenje je upalo u prazninu, kao u rupu na tlu, tamo gde je nije bilo.
Moje uspomene na naše bračno putovanje na Barbados uvek su bile kristalno jasne do najsitnijih pojedinosti. Zašto sada ne mogu da se setim šta sam rekao Mariji?
Brojčanik pored mene je svetleo: 2.15.
Potpuno sam se rasanio.
Molim te, Bože, mislio sam, te uspomene su sve što mi je ostalo. Sve što imam. Ne uzimaj mi i njih.
Upalio sam svetlost.
Bilo je isključeno da ostanem u krevetu. Izašao sam u hodnik i razmišljao da li bi mi pomoglo da siđem i sednem za klavir.
Na vrhu stepeništa zastadoh s rukom na ogradi. Zadrža me meki šuštavi šum Alijevog disanja.
Uđoh u njegovu sobu i, stojeći na pragu, zagledah se u svog sinčića.
Ličio je na gromuljicu ispod pokrivača, odakle mu je virila samo jedna nožica. Disao je kao da slabašno hrče.
Noćna lampa na zidu, bluz kluz*( Jedan od pratećih proizvoda dečje TV serije Blue’s Clues. (1996-2006). (Prim prev.)) pružala je taman toliko svetlosti da mu vidim lice. Obrve malog Aleksa bile su skupljene, kao da je duboko zamišljen, slično meni ponekad.
Kada sam se podvukao pod čaršav, on mi se priljubi uz grudi i gurnu glavu u pregib moje ruke, između nadlaktice i podlaktice.
„Zdravo, tata“, reče sanjivo.
„Zdravo, klinjo“, šapnuh. „Nastavi da spavaš.“
„Jesi li ružno sanjao?“
Osmehnuh se. Bezbroj puta sam ga to pitao. Sada mi se pitanje vratilo kao neki izgubljeni deo mog bića.
On je ponovio moje reči. Ja mu ponovih Marijine: „Volim te, Ali. Niko te nikada neće voleti kao ja.“
Dečak je bio savršeno miran, verovatno već usnuo. Ležao sam s rukom na njegovom ramenu dok mu se nije obnovio raniji meki ritam disanja. I tu se, u nekom trenutku, u mislima vratih Mariji.
GLAVA 64


KAD GOD JE MAJKL SALIVAN bio sa sinovima, javljale su mu se najjače uspomene na oca. Bela i svetla mesara, zamrzivač u pozadini, skupljač kostiju koji je dolazio jednom nedeljno da zapakuje ostatke zaklanih životinja, miris irskog sira karigalin i krvavica sa slaninom.
„Aj, pukni, pukni, pukni!“, začu Salivan i to ga vrati u stvarnost - na igralište blizu mesta gde je stanovao u Merilendu.
Zatim začu: „Ta cava ne zna ni da pljune! Ne zna, bre, ništa! Slepac je tvoj!“
Kad je porodica igrala bejzbol, Šejmas i Džimi su imali najpoganiji jezik. Majkl mlađi je bio sabran kao uvek. Salivan je to video u plavim očima svog najstarijeg sina - želju da jednom zauvek izbaci ćaleta iz igre.
Njegov sin zamahnu rukom i baci lopticu. Bila je to „kurva“,*( „Kurva“ - oštro bačena lopta koja se lomi. (Prim. prev.)) ili je jako skretala. Salivan uzdahnu i izmahnu - a onda začu udar loptice o Džimijevu rukavicu hvatača. Mandov mu ga je dao žešće!
Divlja graja se diže na inače pustom polju Američke legije na kojem su vežbali. Džimi, hvatač, optrča oko oca s lopticom dignutom u vazduh.
Samo je Majkl mlađi sačuvao prisustvo duha i ostao kul. Dopustio je sebi da se lako osmehne, ali nije napustio mesto bacača, nije slavio s braćom.
Samo je zlobno pogledao oca, koga nikada nije izbacio zbog tri strajka.*( Tj. tri promašaja lopte. (Prim. prev.))
On pognu glavu i spremi se da izmahne - ali onda se zaustavi.
„Šta je to?“, upita gledajući oca.
Salivan spusti pogled i vide kako mu se nešto pomera preko grudi. Crvena tačka laserskog nišanskog zraka.
On se baci na tlo pored kućne baze.

GLAVA 65


KLASIČNI LUISVIL SLAGER, još u njegovoj ruci, prsnu pre nego što je dotakao tlo. Rezak metalni zvuk proprati rikošet zrna o žičanu ogradu. Neko puca na njega! Mađoneovi ljudi? Ko drugi?
„Momci! Na klupu! Trk! Trk!“, viknu on.
Dečacima nije morao dvaput da kaže. Salivanov sin Majkl zgrabi za ruku svog mlađeg brata. Sva trojica potrčaše u zaklon, hitri mali gadovi, kao da su nekome drpili novčanik.
Kasapin je iz sve snage grabio u suprotnom smeru. Da odvuče vatru od svojih sinova.
I da se dočepa pištolja u svojim kolima! jedan hamvi*( Humvee je akronim za High Mobility Multipurpose Wheeled Vehicle (visokopokretno vojno vozilo točkaš opšte namene), koje je zamenilo džip. (Prim. prev.)) je bio parkiran najmanje šezdeset metara dalje i Kasapin je trčao k njemu gotovo u pravoj liniji, bar koliko se usuđivao. Novi metak prolete mu tako blizu brade da je čuo fijuk.
Hici su dopirali iz šume, levo od igrališta i podalje od puta. Toliko je znao. Ali nije se osvrtao. Još nije vreme.
Stigavši do vozila on otvori vrata putničkog sedišta i baci se unutra. Odmah zatim eksplodiralo je staklo.
Kasapin ostade nisko, lica pritisnutog uz patosnicu i zavuče ruku pod sedište vozača.
Držao je tamo beretu uprkos obećanju koje je dao Kejtlin. Oslobodio je napunjeno oružje i napokon provirio.
Bila su dvojica i sada su izlazili iz šume - dva Mađoneova mafijaška ološa, bez sumnje. Poslao ih je da ga smaknu, je li? A možda i njegovu decu.
On otvori vrata na strani vozača i otkotrlja se napolje na šljunak i zemlju. Rizikovao je da pogleda ispod kola i video je par nogu kako se trkom približavaju.
Nije imao vremena za duboke misli i neko planiranje. On opali dvaput ispod šasije. Mađoneov čovek kriknu, a crvena mrlja rascveta mu se iznad nožnog članka.
Gangster se sruši, a Kasapin opali ponovo, pravo u užasnuto lice bitange. Skot više nikada neće pucati, govoriti ni razmišljati. No sada mu je to poslednja briga.
„Tata! Tata! Tata, u pomoć!"
Prepoznao je Majkov glas, koji je dopro s druge strane igrališta. Bio je ispunjen panikom.
Salivan iskoči i vide drugog plaćenog ubicu kako trči ka zaklonu s klupom, udaljenom možda sedamdeset pet metara. On diže pištolj, ali znao je da bi morao da puca i u pravcu svojih sinova.
Seo je za volan i dao gas.
GLAVA 66


GAZIO JE DO DASKE, kao da mu od toga zavisi život dečaka. Verovatno i zavisi. Kukavica kao što je Mađone ne bi se ustezala da mu pobije porodicu. On isturi beretu kroz prozor birajući trenutak za čist hitac. Biće gusto. Uz neizvestan ishod. Opasan gradski život!
Ubica je trčao preko terena za bejzbol i bio je zaista brz. Salivan pomisli da je u mladosti sigurno bio dobar sportista. I to ne tako davno.
Majkl mlađi je gledao sa stepeništa zaklona. Dečak je hladnokrvan, ali u ovom času ta osobina mu ne ide nužno u prilog. Salivan povika: „Sagni se! Majkle, sagni se! Odmah!"
Plaćeni ubica je znao da mu je Salivan za leđima. Najzad je zastao i okrenuo se da sam opali.
Greška!
Možda kobna!
Razrogačio je oči neposredno pre nego što ga je rešetka hamvijevog hladnjaka pogodila u grudi brzinom većom od osamdeset kilometara na sat. Vozilo nije usporilo i snažno je vuklo zlikovca dok ga nije prikovalo uz žičanu ogradu kojom je polje bilo ograđeno.
„Je li sve u redu s vama, momci?“, viknu Salivan ne odvajajući pogled od plaćenog ubice, koji je izgledao kao da će morati da ga ljušte s ograde.
„Dobro smo“, odgovori Majkl mlađi pomalo nesigurno, ali još sposoban da vlada osećanjima.
Salivan obiđe oko vozila da pogleda bitangu ili barem ono što je ostalo od njega. U uspravnom položaju ga je držao samo čelični sendvič u koji je zapao. Glava mu je beživotno klonula u stranu. Činilo se da ih posmatra jednim okom koje nije bilo potpuno zamazano krvlju.
Salivan se sagnu i diže s tla ostatak luisvil slagera.
Izmahnuo je jednom, pa dvaput, i ponovo, i ponovo, propraćajući svaki udarac uzvikom:
„Ne.
Jebavaj.
Se.
Sa.
Mojom.
Porodicom!
Nikada!
Nikada!
Nikada!“
Poslednji mahniti udarac promaši cilj. Salivan žestoko ulubi haubu. Ali to mu pomože da se seti gde je.
On uđe u vozilo i poveze ga u rikverc do mesta gde su ga sinovi posmatrali kao grupa zombija okupljena na nečijem pogrebu. Nemo uđoše u auto, ali bar nijedan ne zaplaka.
„Sada je u redu“, reče im. „Gotovo je, momci. Ja ću se postarati za ovo. Čujete li? Kunem se. Kunem se u oči svoje mrtve majke!“
I održaće reč. Okomili su se na njega i njegovu porodicu i Kasapin će im uzvratiti udarac.
Mafiji.
Džonu Mađoneu.
GLAVA 67


IMAO SAM JOŠ JEDNU SEANSU s Kim Staford, koja je došla s tamnim naočarima za sunce i izgledom begunice.
Raspoloženje mi se srozalo do samog prizemlja zgrade s fasadom od mrkog peščara. Pade mi na um da se moji profesionalni svetovi u ovom slučaju sudaraju.
Sada, pošto sam znao ko je Kimin verenik, bilo mi je teže da poštujem njenu želju da se ne bavim njegovom ličnošću. Želeo sam da se nemilosrđno obračunam s tim smradom.
„Kim“, rekoh u jednom času, dosta pre kraja seanse, „ima li Sem u stanu neko oružje?“ Složili smo se da u seansama koristimo ime Sem. Buldog koji je ujeo Kim kada je bila devojčica takođe se zvao Sem.
„Ima pištolj u ormariću pored kreveta“, odgovori ona.
Trudio sam se da ne ispoljim zabrinutost koju sam osetio, signal za uzbunu koji mi je odjekivao u glavi. „Je li taj pištolj upirao u vas? Da ii je pretio da će ga upotrebiti?"
„Samo jednom", reče ona gužvajući tkaninu svoje suknje. „Davno. Da sam smatrala da je ozbiljno, napustila bih ga.“
„Kim, da porazgovaramo o planu osiguranja.“
„Kako to mislite?“
„O preduzimanju nekih mera bezbednosti“, rekoh. „Da odvojite nešto novca na stranu; da negde držite spreman kofer sa stvarima; da nađete mesto na koje biste mogli da se sklonite... u slučaju da morate hitno da odete.“
Nisam siguran zašto je baš u tom času skinula naočare za sunce, ali odlučila se da mi tada pokaže modricu ispod oka. „Ne smem, doktore Krose“, reče. „Ako napravim plan, sprovešću ga. A mislim da bi me onda stvarno ubio.“
Pre nego što sam izašao, po završetku poslednje seanse tog dana, uključio sam svoju govornu poštu. Imao sam samo jednu poruku. Od Kejle.
„Hej, ja sam. Pridrži se za stolicu, jer me Nana danas pušta da spremim večeru za sve nas. U njenoj kuhinji! Da se nisam ovako prepala, rekla bih da jedva čekam. Imam još dve kućne posete, a onda ću svratiti u prodavnicu. Možda ću se tamo ubiti na parkiralištu. Ako budem živa, vidimo se kod kuće oko šest. Kod tvoje kuće.“
Kada sam primio poruku, već je bilo šest. Pokušao sam da se oslobodim razmišljanja o uznemirujućoj seansi s Kim Staford, ali u tome sam uspeo samo delimično. Nadao sam se da će biti dobro i oklevao pitajući se treba li da se mešam. Dok sam stigao do Pete ulice i žurno ušao u kuću, Kejla se već bila odomaćila u kuhinji. Pripasala je omiljenu Naninu kecelju i stavljala u rernu parče od rebara.
Nana je kruto sedela za kuhinjskim stolom s netaknutom čašom belog vina ispred sebe. Dakle, ovo je zanimljivo.
Po kuhinji su se muvala i deca, verovatno zato što ih je zanimalo koliko je vremena Nana u stanju da miruje.
„Kako je bilo danas, tata?“, upita Dženi. „Šta je najbolje što ti se desilo?“, dodade.
Oboje smo se široko osmehnuli. Ponekad smo za večerom postavljali jedni drugima to pitanje. I tako godinama.
Pomislih na Kim Staford, a onda na slučajeve silovanja u Džordžtaunu i Naninu reakciju što se time bavim. Pomisao na Nanu vrati me u sadašnjost i izazva me da odgovorim Dženi.
„Dosad?“, rekoh. „Ovo sada. Najbolje je što sam ovde, s vama, ljudi.“

GLAVA 68

STVARI SU SE SADA ZAKUVALE.
Kasapin je mrzeo plažu. Mrzeo je pesak, miris slane vode, saobraćajna uska grla, dolaske na bednu morsku obalu. Kejtlin i dečaci i njihova letnja putovanja u Kejp Mej... Neka ih, neka idu, nek se jebu.
Dakle, posao i samo posao doveli su ga na obalu, naterali ga da potegne čak na jug Džerzija. Hteo je da se osveti Džonu Mađoneu. Njih dvojica su mrzeli jedan drugoga otkako je Mađoneov otac dozvolio da mu taj „irski ludak" postane odabrani ubica. Onda je Salivanu naredio da smakne jednog drugara svog sina i Kasapin je taj posao obavio s uobičajenim oduševljenjem. Iseckao je na komade Rika Marinačija.
Džon Mađone se u poslednje vreme retko pojavljivao - nikakvo čudo - pa je Kasapin, bar zasađ, malo promenio plan. Ako ne može da mu odrubi glavu, počeće od drugih delova tela.
Konkretan deo u ovom slučaju zvao se Dante Riči. Dante je bio najmlađi uspešan čovek u Mađoneovom sindikatu, lični donov miljenik. Insajderi su se šalili da Džon Mađone ne pušta saradnika ni da mu obriše dupe a da se ne savetuje s Danteom.
Salivan je stigao u Mantoloking, grad na obali Nju Džerzija, nešto pre sumraka. Dok se vozio duž Barnegat beja, okean u daljini imao je gotovo purpurnu boju - lepu ako volite razglednice, trenutke koje je ovekovečio kodak. Salivan je zatvorio prozore da ne udiše slani vazduh. Jedva je čekao da obavi posao, pa da briše odavde.
Sam grad je ležao na jednom skupom pojasu zemlje, ne dužem od kilometar i po. Ričijevu kuću, na Aveniji Oušn, nije bilo teško pronaći. Kasapin se provezao pored glavnog ulaza, parkirao dalje, pored puta, i vratio se peške oko trista metara.
Izgledalo je da Ričiju ne ide loše. Glavna zgrada je bila uzorak napumpanog kolonijalnog stila: trospratnica prekrivena pločama od mrke kedrovine, besprekorno održavana, na samoj obali. Garaža za četiri automobila, gostinska kuća i bazen s toplom vodom na dini. Glat šest milki. Primer objekta kakvim paradiraju moderni mafijaši da zamažu oči suprugama da ne misle na krađe i ubistva od kojih ta sorta živi.
A Dante Riči je bio ubica: to je radio najveštije. Do vraga, bio je novi i usavršeni Kasapin.
Gledajući spolja, Salivan nije mogao da donese neki precizniji sud o rasporedu prostorija. Pretpostavljao je da veći deo kuće gleda prema moru pozadi. Ali obala mu nije pružala mnogo mogućnosti za skrivanje. Morao je da se primiri tu gde je i čeka.
Za njega to nije predstavljalo problem. Imao je sve osobine potrebne da uspešno obavlja ovaj posao, uključujući strpljenje. Kroz glavu mu prolete kratka fraza na gelskom, nešto što je imao običaj da govori njegov deda Džejms. Coimhead fearg fhear nafoighde ili neko slično sranje. Čuvaj se gneva strpljivog čoveka.
Baš tako, pomisli Salivan čekajući, savršeno miran u tami koja se zgušnjavala. Baš tako.
GLAVA 69


TREBALO MU JE VREMENA da stekne jasniji utisak o kući na obali i njenoj okolini. Unutra se malo šta događalo, ali dovoljno da vidi da je porodica kod kuće: Dante, dvoje male dece i, reklo bi se - bar koliko je video izdaleka - vruća mlada žena, lepa italijanska plavuša.
Međutim, nije bilo posetilaca ni isturenih telohranitelja. A naročito ne onih s velikim slovom P: članova Porodice. Iz toga je izveo zaključak da je vatrena moć u kući ograničena na ono što je Danteu Ričiju nadohvat ruke. Što god da ima, neće mu pomoći protiv devetomilimetarskog pištolja u futroli koju je Salivan nosio na boku. Ni protiv skalpela.
Mada je vazduh bio hladnjikav, znojio se ispod jakne, a vlaga mu je natapala majicu s kratkim rukavima na mestu gde je držao utoku. Ni povetarac s okeana nije mu donosio olakšanje. Samo ga je strpljenje držalo na mestu. Njegov profesionalizam, kako je rado mislio. Tu osobinu je bez sumnje nasledio od oca, prvobitnog Kasapina, koji je, ako ništa drugo, bio strpljiva baraba.
Najzad je krenuo ka kući na obali. Prošao je pored blistavog crnog jaguara na parkiralištu od svetle cigle i ušao u jednu otvorenu garažu u kojoj je beli jaguar činio tandem sa crnim.
Uh, Dante, ala se šepurimo!
Nije mu trebalo dugo da u garaži pronađe nešto korisno. Kasapin uze s radnog stola jedan malj s kratkom drškom. Podigao ga je i proverio koliko je težak. Taman koliko treba. Vrlo zgodan. Bože, što voli alat. Baš kao i njegov matori.
Moraće da izmahne levicom ako želi da mu desna ostane slobodna za pištolj, ali zona dejstva odgovarala je prostoru, recimo, jaguarovog vetrobrana.
Prebacio je malj preko ramena, našao čvrsto uporište za noge i na staklu uspešno „skinuo“ Marka Makgvajera.*( Mark McGwire je američki bejzbol igrač, koji je svojevremeno oborio rekord u broju „houm-ranova“ u jednoj sezoni. (Prim. prev.))
Već na prvi udar oglasio se zaglušujući alarm, baš kao što je želeo.
Salivan smesta otrča u dvorište, na pola puta do glavne saobraćajnice. Tu potraži zaklon iza jednog hrasta lužnjaka, za koji se činilo da mu ovde nije mesto, baš kao ni njemu samom. Držao je prst na okidaču, ali ne. Još neće pucati. Neka Dante misli da je on neki govnarski provalnik sa obale Džerzija. To će ga naterati da izjuri i psuje.
Posle nekoliko trenutaka mrežasta vrata se otvoriše i snažno udariše o zid kuće. Istovremeno, blesnuše dva reflektora.
Salivan zaškilji da bi zaštitio oči od jarke svetlosti. Ali video je Dantea na verandi - s pištoljem u ruci. I to u šortsu za kupanje - i japankama. Bio je mišićav i u dobroj formi, ali šta s tim. Drska uobražena frajerčina.
Greška.
„Ko je tamo, boga mu?“, razdera se žestoki momak u mrak. „Pitam, ko je tamo. Ko god da je, briši dok možeš!“
Salivan se osmehnu. I ovo treba da je glavni silos Mađonea mlađeg? Novi Kasapin? Ovaj nabildovani mamlaz u kući na obali? U kupaćim gaćama i obući od plastike?
„Hej, ja sam, samo Majk Salivan!", doviknu on.
Kasapin istupi na svetlost, lako se nakloni, a zatim otvori vatru na verandu, što Dante nije očekivao. A, ruku na srce, zašto bi? Ko bi imao muda da tako opasnog čoveka iznenadi u njegovom domu? Ko bi bio tako lud?
„Ovo je za početak!“, zaurla Kasapin i sjuri Danteu Ričiju šest metaka u trbuh i grudi. Mafijaš pade na kolena, sevnu očima ka Salivanu, a onda se sruši licem ka tlu.
I dalje s prstom na okidaču Salivan izrešeta dva jaguara, u garaži i na prilaznom putu. Još stakla se razlete na sve strane. Na skupim šasijama nanizaše se nove rupe od metaka. Prijalo mu je da to vidi.
Kada je prestao da puca, začu vriske iz kuće na obali. Žene, deca. S dva brza precizna rafala on razbi reflektore na verandi.
Zatim priđe kući opipavajući dršku skalpela. Čim je stigao do tela, uveri se da je Dante Rići mrtav kao neka naduvena skuša koju je more izbacilo na obalu. Ipak je prevrnuo leš i oštrim sečivom desetak puta zasekao mrtvačevo lice. „Ništa lično, Dante. Ali ti nisi novi ja.“
Onda se okrete da ode. Dante Riči je primio poruku, a uskoro, vrlo skoro, dobiće je i Mađone mlađi.
U tom času ispred kuće se začu glas. Ženski.
„Ubio si ga! Skote! Ubio si mog Dantea!"
Salivan se okrete i vide Danteovu ženu kako stoji tamo s pištoljem u ruci. Žena je bila niska, lepa izblajhana plavuša, visoka između metar pedeset i metar pedeset pet.
Žena je naslepo pucala u mrak. Nije znala kuda da nišani, čak ni da pravilno drži pištolj. Ali žilama joj je tekla vrela krv porodice Mađone.
„Vrati se u kuću, Sesilija!“, viknu Salivan. „Ili ću ti prosvirati glavu!“
„Ubio si ga! Pizdo! Prljavi kučkin sine!“ Ona s verande siđe u dvorište.
Žena je plakala, bulaznila, ali je htela da se obračuna s njim, glupa riba. „Ubiću te, kurajberu!" Sledeći metak se rasprsnu u betoniranom bazenčiću za kupanje ptica, samo metar ili nešto više zdesna od Salivana.
Njen plač se pretvori u kreštavo zavijanje. Bio je sličniji urliku ranjene životinje nego ljudskom glasu.
Onda nešto puče u njoj i ona potrča preko prilaznog puta. Ispalila je još jedan hitac pre nego što je Salivan pokosi s dva metka u grudi. Ona se sruši kao da je naletela na zid i ostade da leži žalosno drhteći. Kasapin iseče i nju.
Po povratku u auto, osećao se bolje, zadovoljan sobom. Prijala mu je čak i dugačka vožnja kući. Vozeći se autoputom s naplatnom rampom otvorio je prozore i pojačao muziku. Iz sveg glasa je pevao Bonove pesme kao da su njegove sopstvene.
GLAVA 70


SUTRAŠNJI DAN SAM SLOBODNO mogao da zavedem pod stavku Do đavola, šta mi bi? Odvezao sam se u policijsku stanicu Šestog okruga, u kojoj je radio Džejson Stempl, i pitao za njega. Nisam bio siguran šta ću učiniti, ali bio sam tako nervozan zbog Kim Staford da sam morao da preduzmem nešto ili sam bar mislio da moram.
Nisam više imao ovlašćenje ni značku, ali mnogi vašingtonski policajci znaju ko sam bio i ko sam sada. Međutim, pokazalo se da me narednik u prijavnici ne poznaje.
Pustio me je da čekam na civilnoj strani staklene pregrade duže nego što mi se to dopalo. Dobro, mislio sam, nije strašno. Šetkao sam se i razgledao godišnje nagrade za uspehe na suzbijanju kriminala dok me najzad nije obavestio da je proverio ko sam kod svog kapetana, a zatim me propusti unutra.
Tamo me sačeka još jedan uniformisani policajac.
„Pulaski, molim te odvedi gospodina...“, reče narednik i pogleda u spisak posetilaca, „.. .Krosa u sviačionicu. Traži Stempla. Mislim da on sada završava smenu."
Pratio sam ga jednim hodnikom u kojem je vladala živa aktivnost i slušao odlomke razgovora policajaca. Pulaski odgurnu teška vrata, koja se zanjihaše na šarkama bez graničnika, uvede me u svlačionicu. Zapahnu me poznati miris znoja i raznih antiseptika.
„Stemple! Imaš posetu."
Jedan mlađi muškarac, u poznim dvadesetim, približno moje visine ali krupniji, diže pogled. Stajao je sam pored niza izanđalih ormarića armijske zelene boje i upravo je navlačio sportsku majicu s natpisom Vašington nešenel roud. Još šest-sedam policajaca koji nisu bili na dužnosti stajalo je okolo, mrmljalo i smejalo se na račun stanja pravosudnog sistema, što je ovih dana bio glavni predmet sprdnje.
Priđoh Stemplu, koji je stavljao ručni sat i bezmalo se pravio da ne postojim.
„Možemo li da porazgovaramo za trenutak?“, upitah. Trudio sam se da budem učtiv, mada sam se teško obuzdavao u prisustvu čoveka koji je rado tukao svoju prijateljicu.
„O čemu?“, upita Stempl jedva me pogledavši.
Odgovorih tišim glasom: „Hteo bih da razgovaramo o... Kim Staford."
Pritajeno neprijateljstvo se tako reći odmah pretvori u otvorenu srdžbu. Stempl ustuknu zanjihavši se na potpeticama i odmeri me od glave do pete, kao da sam neka ulična protuva koja mu je provalila u stan.
„Šta uopšte tražiš ovde? Jesi li pajkan?“
„Bio sam policajac, ali sada sam terapeut. Radim s Kim.“
Templove oči se suziše i buknuše od jarosti. Sada je sklopio sliku i nije mu se svidelo ono što vidi. A ni meni se nije sviđalo, jer je preda mnom stajao snažno građen muškarac koji je mlatio žene i ponekad ih pekao zažarenim objektima.
„Pa, upravo sam odradio svoje i furam. Ako znaš šta je zdravo za tebe, drži se dalje od Kim. Čuješ li?“
Sada, pošto smo se sreli, stekao sam profesionalno mišljenje o Stemplu: da je govno od čoveka. Kada se okrenuo da pođe, rekoh: „Tukao si je, Stemple. I gasio cigaru na njoj.“
Svlačionica utihnu, ali primetih da niko ne žuri da se pokači sa mnom i pritekne u pomoć Stemplu. Ostali su samo gledali. Neki klimnuše glavom, kao da već znaju šta se zbiva između Stempla i Kim.
On se polako okrete k meni i nadu se od besa.
„Šta, bre, umišljaš, seronjo! Koji si mi pa ti? Je l’ je krešeš?"
„Ništa slično. Kažem ti, ovde sam samo da bih razgovarao. U tvom je interesu da slušaš.“
Templ tada prvi put izmahnu da me udari. Povukao sam se i on promaši, ali zamalo. Bio je nesumnjivo prgav i nasilan.
Nije mi trebalo ništa više, možda sam samo to i čekao. Napravio sam fintu levicom i uzvratio aperkatom u trbuh. Dovoljno da mu ispumpam dobar deo vazduha.
Ali onda me Templ moćnim ručerdama obuhvati oko struka i silovito gurnu na niz ormarića. Metal zadrhta od udara. Bol mi prostruja i gornjim i donjim delom tela. Valjda nisam zadobio nikakav prelom.
Čim sam opet čvrsto stao na noge, grunuh na njega kao buldožer, a on se zatetura i stisak mu oslabi. Zatim ponovo izmahnu. Ovog puta žestoko me zviznu u vilicu.
Nisam mu ostao dužan. Prvo ga desnicom odalamih u bradu, a tada široko zamahnuh levicom i pogodih ga krošeom iznad obrve. Jedan udarac za mene, jedan za Kim Staford. Opet se poslužih desnicom, sada zato da ga opalim po jagodici.
Stempl se zatetura. I iznenadi me, jer pade na pod svlačionice. Desno oko mu je već oticalo.
Nabrekle žile kucale su mi u rukama. Bio sam spreman da nastavim da mlatim ovu barabu, ovu kukavicu. Nije trebalo da se tučemo, ali kada se to već desilo, bio sam razočaran što ne ustaje.
„Da li tako kažnjavaš, Kim? Ona te iznervira, a ti udri po njoj kako stigneš?"
On zastenja, ali mi ne odgovori.
„Čuj, Stemple“, rekoh. „Hoćeš da ovo zadržim za sebe, da ne podnosim prijavu? Pazi da ti se ne ponovi. Nikada. Ruke dalje od nje. I cigare. Razumeš?“
On ostade gde je i zaključih da je to dovoljan odgovor. Na pola puta do vrata ulovih pogled još jednog policajca. „Svaka čast“, reče mi.

GLAVA 71


DA JE NANA RADILA na slučaju u Džordžtaunu, ona bi, na svoj neponovljiv način, rekla da se sada „krčka“. Sampson i ja smo u smešu ubacili šaku zanimljivih začina i pojačali vatru. S pravom smo očekivali neke rezultate.
Pogledao sam ljudinu preko stola po kojem su bili razbacani policijski izveštaji. „Ne pamtim da je tako mnogo informacija dalo tako mršav bilans", rekoh zlovoljno.
„Sada vidiš zašto se služim ovim“, uzvrati on i stisnu i olabavi stisak pesnice oko gumene lopte za suzbijanje stresa. Čudio sam se što dosad nije prsnula u milion komadića.
„Taj tip je pažljiv a, izgleda, i lukav i surov. Ima i moćno oružje - služi se suvenirima da bi pretio ženama. Daje tome ličnu notu. Ako već nisi i sam došao do tog zaključka", rekoh. Samo sam naglas razmišljao. U nekim slučajevima to pomaže.
U poslednje vreme navukao sam se na šetkanje po prostoriji, na hodanje tamo-amo. Mora da sam prevalio barem deset kilometara po ovom tepihu, sve u istoj sali za konferencije u policijskoj stanici Drugog okruga, gde smo se zakopali u poslednjih četrnaest sati. Bolele su me noge, ali sam na taj način stimulisao moždane vijuge. Time i altoidima s ukusom kisele jabuke.*( Altoidi su popularni osveživači daha. (Prim. prev.))
Započeli smo to jutro upoređivanjem izveštaja uniformisanog dela javne bezbednosti o krivičnim delima, izvršenim u posiednje četiri godine, i traženjem potencijalno srodnih slučajeva - bilo čega što bi nam moglo poslužiti kao polazna tačka u sastavljanju celovite slike. Oslanjajuči se na ono što smo znali o počiniocu usredsredili smo se na nestale ženske osobe, slučajeve silovanja i naročito na ubistva praćena sakaćenjem. Najpre u Džordžtaunu, a zatim na širem gradskom području Vašingtona.
Da poboljšamo raspoloženje, slušali smo Jutro sa Eliotom na radiju, ali tog dana ni Eliot ni Dajana nisu mogli da nas ispune prijatnošću uprkos duhovnoj vedrini kojom su zračili.
U želji da ništa ne propustimo, pristupili smo drugoj fazi pretraživanja, koja je obuhvatala sva nerešena ubistva. Rezultat je bio prateći spisak potencijalnih tragova, tako obiman da od njega realno nismo mogli ništa da očekujemo.
Ipak nam se tog dana desilo i nešto dobro. Mena Sanderlancl je pristaia na još jedan razgovor i otišla je tako đaleko da nam je dala nekoliko pojedinosti o fizičkom izgledu čoveka koji ju je silovao. Bio je belac, po njenoj proceni, stariji od četrđeset godina. A mada joj nije bilo lako da to prizna, na osnovu onoga što je kazala, mogio se zaključiti da je zgodan, „Znate“, rekla nam je, „kao što je Kevin Kostner zgodan, za starijeg muškarca?“
Biia je to važna pojedinost u sastavljanju profila. Zgodni napadači su u prednosti, što ih čini još opasnijim. Nadao sam se da će s vremenom, uz garantovanje zaštite, Mena pristati da nam otvoreno saopšti sve. Dosadašnja saznanja nisu bila dovoljna za pravljenje funkcionalnog i upotrebljivog policijskog crteža. Čim nam se ukaže mogućnost da izradimo portret koji bi se razlikovao od opisa oko dvanaest hiljada lica u Džordžtaunu, Sampson i ja smo nameravali da ga dostavimo medijima.
Sampson se zaklati na stolici i ispruži dugačke noge. „Šta kažeš da se ispavamo i nastavimo sutra izjutra. Crko sam.“
Baš tada Betsi Hol upade u sobu, budnija od nas obojice. Betsi je novajlija u detektivskom odeljenju, poletna i zagrejana da pomogne, ali od onih osoba koje instinktivno osete kada ne treba da smetaju.
„Vi ste tražili samo žrtve ženskog pola u uporednom pretraživanju", reče. „Je li tako?“
„Zašto?“, upita Sampson.
„Jeste li čuli za Benija Fontanu?"
Nijedan od nas dvojice nije znao ko je to.
„Mafijaški vojnik srednjeg ranga, mislim da je zvaničan naziv podbos. Bar je to bio“, reče Betsi. „Ubijen je pre dve nedelje. U jednom stanu, kod parka Kalorama. U stvari, iste noći kada je Liza Brant silovana u Džordžtaunu.“
„I?“, upita Sampson. U glasu mu osetih isto umorno nestrpljenje kojeg ni ja nisam mogao da se oslobodim. „Šta s tim?“
„Evo ovo.“
Betsi otvori fasciklu i raširi na stolu šest crno-belih fotografija. Jedan belac, možda pedesetogodišnjak, ležao je mrtav na leđima u nekoj sobi za dnevni boravak. Oba stopala bila su mu potpuno - i ne tako davno pre fotografisanja - odrezana u visini članaka.
Iznenada, umor me napusti. Adrenalin mi se upumpa u sistem.
„Isuse“, promrmlja Sampson. Obojica smo skočili i pregledali jezive fotografije, jednu po jednu, i to više puta.
„Prema izveštaju patologa, amputacija na gospodinu Fontani izveđena je ante mortem“*(Lat.:pre smrti.(prim. Prev.)) dodade Betsi. „Verovatno hirurškim instrumentima. Možda skalpelom i testerom.“ Posmatrala nas je s nadom i nekom vrstom slatke naivnosti. „Mislite li da je u pitanju isti počinilac?“
GLAVA 72


SRANJE, ALEKSE, VIŠESTRUKA SILOVANJA, višestruka ubistva. A sada i mafijaška veza?“ Sampson udari po krovu automobila. „Nemoguće da je to slučajnost! Nemoguće! Isključeno!“
„Nečega svakako ima... ako je to isti tip“, podsetih ga. „Da proverimo. Važno je da se ne istrčavamo."
Džon ipak nije nepromišljeno brzao. Sve je više znakova govorilo u prilog tome da je osumnjičeni sadističko čudovište sa vrlo zlim i vrlo specifičnim navikama. Greška nije bila u tome što smo ga tražili na pogrešnim mestima. Jednostavno, nismo ga tražili na dovoljno mesta.
„Ali ako ovo uspe, nećeš noćas da telefoniraš svojim starim drugarima“, nastavi Sampson. „Je li? Treba mi malo vremena pre nego što nagrnu federalci.“
FBI je najverovatnije znao za ubistvo Fontane pod pretpostavkom da je u pitanju mafijaški obračun. Ali silovanja su bila u delokrugu DCPD-a.*( Vašingtonska policija (engl. skr. za District of Columbia Police Department). (Prim. prev.)) Potpadala su pod nadležnost lokalne policije.
„Nije sigurno da bi oni preuzeli taj slučaj", rekoh.
„Oh, da.“ Sampson puknu prstima i uperi u mene kažiprst. „Zaboravio sam. Kad si napustio Biro, izbrisali su ti pamćenje, kao Ljudima u crnom. Pa, dozvoli da te pođsetim - zgrabiii bi ovaj slučaj. Oni obožavaju ovakve slučajeve. Mi rintamo... a fedonjama pripadne sva slava."
Okrznuh ga pogledom. „Dok sam bio u Birou, jesam li ti se nekada zamerio time što sam ti oteo slučaj? Jesam li?“
„Ne sekiraj se“, reče on. „Da se to desilo, već bih ti natrljao nos. Do đavola, ne, nikada se nisi petljao u neku moju istragu!“
Parkirao sam auto ispred stambene kuće od mrke cigle preko puta parka Kalorama. Bilo je to lepo mesto. Fontanino ubistvo je sigurno šokiralo stanare ako ne i ceo kraj. A ubrzo pošto je Beni Fontana ubijen, Liza Brant je napadnuta nepuna tri kilometra odavde.
Proveli smo unutra jedan sat i rekonstruisali događaj pomoću fotografija s mesta zločina i mrlja koje su se još videle na tepihu. Time nismo utvrdili nikakvu određenu vezu s drugim napadima, ali još smo bili na početku.
Posle toga smo se odvezli u Džordžtaun izabravši najlogičniji put do kraja u kojem je stanovala Liza Brant. Već se bližila ponoć. Nijedan od nas nije bio raspoložen da prekine, pa smo napravili celu turu prema podacima iz istrage i hronološkim redom obišli sva poznata mesta silovanja. Nisu bila đaleko jedno od drugog.
U pola tri izjutra sedeli smo u separeu jednog kafe-restorana, otvorenog non-stop. Raširili smo po stolu policijske dosijee i pregledali ih, suviše uzbuđeni da prekinemo i suviše umorni da se vratimo kući.
Bila mi je to prva prilika da se upoznam sa dosijeom Benija Fontane. Nekoliko puta sam pročitao zapisnik sa uviđaja i izveštaj patologa. Sada sam pregledao spisak predmeta uzetih iz stana. Prilikom četvrtog ili petog čitanja pogled mi se zaustavi na jednoj konkretnoj stavki: otkinuti komad sa ugla jednog belog koverta s folijom. Nađen je ispod sofe, samo nekoliko stopa od Fontaninog tela. Kad je već reč o stopama ili gubitku stopala.
Uspravih se. Ima trenutaka u nerešenim slučajevima kada vas ozari blesak nade.
„.Moramo da odemo nekuda.“
„U pravu si. Moramo da odemo kući“, reče Sampson.
Pozvao sam kelnericu, koja je još upola dremala za šankom. „Ima li ovde blizu neki dragstor otvoren dvadeset četiri sata? Važno je.“
Sampson je bio suviše umoran da se prepire sa mnom. Krenuo je za mnom iz kafe-restorana i oko ugla, nekoliko ulica dalje do jarko osvetljenog Volgrina. Letimičan pogled na prolaze između redova gondola otkri mi ono što sam tražio.
„Mena Sanderland je rekla da su slike koje je videla polaroid-fotografije", rekoh otvarajući kutiju s filmovima.
„Prvo morate da platite!“, doviknu službenik za kasom. Prečuh tu opomenu.
Sampson odmahnu glavom. „Do davola, Alekse, šta ti je?“
„Na spisku dokaza s mesta zločina u slučaju Fontana nalazi se i jedan beo koverat sa folijom“, rekoh. „Bar deo koverta.“
Izvadih iz kutije novi koverat, otkinuh ugao i digoh ga. „Baš ovakav.“
Osmeh zaigra na Sampsonovom licu.
„Prvo je isekao Benija Fontanu, a onda ga je fotografisao. To je isti čovek, Džone.“
GLAVA 73


MOJ RADNI DAN JE BIO DUG I PREDUG, ali sledeće noći sam bio prisiljen da ostanem kod kuće. Nana je imala nedeljni čas čitanja u Prvom baptističkom utočištu u Četvrtoj ulici, pa sam ja ostao kod kuće s decom. Kad sam s njima, nigde ne bih bio radije. Ali ponekad je problem da me tamo dovuku.
Te noći sam izigravao šefa kuhinje. Pripremio sam čorbu od belog pasulja, omiljeno dečje i moje jelo, seckanu salatu kob,*( Klasična američka salata koja se priprema od slanine, avokada, pilećih prsa, paradajza, tvrdo barenih jaja i vlašca, sve to na listu zelene salate. (Prim. prev.)) a doneo sam kući i taze hleb sa čedarom iz pekare pored moje ordinacije. Čorba je bila ukusna gotovo kao Nanina. Ponekad mislim da ona ima dve verzije recepata za svako jelo - jednu u glavi i jednu koju deli sa mnom, ali bez nekog ključnog zagonetnog sastojka. To joj je tajna i sumnjam da se mnogo promenila u poslednje pola veka.
Zatim smo deca i ja imali već predugo odlaganu vežbu s bokserskom vrećom u podrumu. Dženi i Dejmon su naizmenično udarali po koži, a Ali je vozao svoje kamiončiće po podu podruma, koji je proglasio za Autoput 1-95!
Posle toga smo otišli gore, na čas plivanja najmlađeg brata. Da, plivanja. Bila je to Dženina zamisao, nadahnuta Alijevim odbijanjem da uđe u kadu. Baška što ga je još teže bilo isterati iz kade kad jednom počne da se kupa. Izgledalo je da on sam ne vidi tu protivrečnost i bunio se svaki put, kao da je alergičan na čistoću. Sve dok nisam video rezultate, gajio sam nepoverenje prema Dženinoj ideji.
„Diši, AIi!“, davala mu je ona uputstva sa strane. „Da vidimo kako dišeš, klinjo."
Dok je Ali ležao licem nadole na površini vode i uglavnom izbacivao mehurove i pljeskao okolo, Dejmon ga je pridržavao ispod trbuha. Prizor je bio šaljiv, ali sam pazio da se ne smejem zbog Dženi. Posmatrao sam ga sedeći na šolji toaleta, na sigurnom - to jest, na suvom - rastojanju.
„Digni ga za trenutak“, reče Dženi.
Dejmon se, kao momčina, uspravi u kadi s lavljim šapama.
Ali žmirnu i izbaci vodu iz punih usta, očiju zažarenih od igre.
„Ja plivam!“, izjavi on.
„Ne, još ne“, izjavi Dženi poslovno. „Ali na dobrom si putu, braco.“
Ona i Dejmon su bili gotovo mokri kao i on, ali činilo se da niko ne haje za to. Pravi cirkus. Dženi je kleknula pravo u baru, a Dejmon se ispravio i uputio mi zaverenički pogled najstarijeg deteta, kojim je govorio: Zar nisu ludi?
Kada je telefon zazvonio, oboje jurnuše ka vratima. „Ja ću!“, viknuše u duetu.
„Ne, nego ja“, rekoh presekavši im put. „Oboje ste mokri do gole kože. Dok se ne vratim, nema više plivanja.“
Izlazeći iz kupatila čuo sam Dženin glas: „Hajde, Ali. Da ti operemo kosu.“
Cura je bila genije.
Požurio sam kroz hodnik da stignem do telefona pre nego što se uključi mašina. „Krosova porodična hrišćanska zajednica mladih ljudi“, rekoh glasno, da deca čuju.

GLAVA 74


JE LI TO ALEKS KROS?“
„Da“, rekoh. Međutim, nisam prepoznao glas s druge strane žice. Mogao sam pouzdano da kažem samo to da je ženski.
„Ovde Eni Folk.“
„Eni“, ponovih, sada zbunjeno. „Zdravo, kako ste?“
Znao sam je samo iz viđenja i nismo se sprijateljili u pravom smislu te reči. Sin joj je nešto stariji od Dejmona, možda razred ili dva. Eni je lekar u urgentnom odeljenju Svetog Antonija.
„Alekse, ja sam u bolnici..."
Odjednom povezah činjenice i srce mi preskoči jedan otkucaj. „Je li tamo Nana?“
„Nije Nana“, reče ona. „Nisam znala koga drugog da zovem. Kejla Kols je upravo primljena u Svetog Antonija. Ovde je na urgentnom.“
„Kejla?“, rekoh glasnije. „Šta joj se desilo? Je li dobro?“
„Ne znam, Alekse. Još ne znamo. Ali sve u svemu, stanje ne valja.“
Nisam ni želeo ni očekivao takav odgovor.
„Šta se desilo, Eni? Možete li da mi kažete bar toliko?“
„Teško mi je da odgovorim, jer ne znam tačno. Sigurno je samo da je neko napao Kejlu.“
„Ko?“, gotovo viknuh u telefon. Osećao sam se jezivo, kao da već znam odgovor na sopstveno pitanje.
Dejmon dode do pola hodnika i zagleda se u mene razrogaćenih očiju i uplašen. Prečesto sam viđao taj izraz u ovoj kući.
„Mogu samo da vam kažem da je ubodena nožem. Dvaput, Alekse. Živa je.“
Ubodena? Reč odjeknu kao krik u mom duhu, ali mi ne pređe preko usana. Jedva uspeh da je progutam. Ipak je živa.
„Alekse, ne smem da govorim o tome preko telefona. Treba da dođete u bolnicu što pre. Možete li odmah?“
„Smesta krećem."
GLAVA 75


NANA JE JOŠ BILA NA SVOM PREDAVANJU, ali za samo dva-tri minuta doveo sam prvu komšinicu Naomi Haris da pripazi na decu. Uskočio sam u kola i nagazio do daske. Pomoglo bi da sam imao sirenu.
Do bolnice sam se dovezao brzo; sećam se samo te činjenice, jer sam celim putem mislio na Kejlu. Kada sam ukočio blizu urgentnog odeljenja, video sam da su joj kola parkirana ispod nadstrešnice kraj ulaza.
Vrata na strani vozača bila su otvorena, a kada sam pritrčao i pogledao unutra, video sam krv na prednjem sedištu. Gospode bože, dovezla se ovamo sama! Nekako je uspela da mu umakne.
Čekaonica je bila prepuna, kao i uvek u Svetom Antoniju. Ispred prijemnog pulta otegao se red izgubljenih, aljkavo odevenih ljudi. Pokretnih ranjenika i njihovih prijatelja i rođaka. Ovde su konstatovali Marijinu smrt.
„Gospodine, ne smete..
Ali pre nego što su se klizna vrata zatvorila, već sam se provukao u odeljenje za terapiju. Unutra me dočeka još jedna noć puna meteža u Svetom Toniju. Bolničari su gurali kolica, lekari, sestre i pacijenti su mi svaki čas presecali put.
Na poljskom krevetu je ležao mlađić s dubokom posekotinom na razdeljku iz koje mu je krv tekla na čelo. „Da li ću umreti?“, pitao je svakoga ko je prolazio kraj njega.
„Ne, sve je u redu“, rekoh mu pošto niko drugi nije zastao da mu odgovori. „Biće ti dobro, sinko.“
Ali gde je Kejla? Svi su se kretali prebrzo. Nikoga nisam mogao da pitam. Onda začuh da me neko zove po imenu.
„Ovamo, Alekse!“
Eni mi je mahala iz hodnika. Kada sam joj prišao, ona me uhvati za ruku i uvuče u jednu sobu za pacijente koji su pretrpeli traumu - prostoriju s dva kreveta, odvojena zelenom plastičnom zavesom.
Nekoliko medicinskih radnika stajalo je u vidu potkovice oko kreveta. Ruke su im prosto letele, a većini su rukavice bile okrvavljene.
Drugo bolničko osoblje je ulazilo i izlazilo, prolazeći pored mene kao da ne postojim.
Znači, Kejla je živa. Zaključio sam da im je cilj da je stabilizuju ako je moguće i prebace u operacionu salu.
Iskrivio sam vrat što sam mogao više i najzad sam video Kejlu. Preko usta i nosa imala je masku. Baš tada joj neko podiže kompres natopljen svežom crvenom krvlju s trbuha, gde su joj prethodno isekli košulju.
Primarijus, žena u triđesetim godinama, reče:
„Abdominalna ubodna rana, nesumnjiva povreda slezine.“
Ostali glasovi u sobi su se mešali i pokušavao sam da se snađem u žagoru što sam bolje umeo, ali sve mi se maglilo.
„TA sedamdeset, puls sto dvadeset. Respiracija trideset četiri.“
„Dajte mi ovde sukciju, molim.“
„Je li joj dobro?“, izvalih. Činilo mi se da sam u nekom košmaru u kojem niko ne može da me čuje.
„Alekse...“ Enina šaka mi se spusti na rame. „Morate im dati vremena. Još ne znamo dovoljno. Čim se situacija razjasni, reći ću vam.“
Shvatih da sam se gurao napred da budem bliže krevetu, bliže Kejli. Gospođe bože, čeznuo sam za njom i teško sam disao.
„Zovite šesti sprat, kažite im da smo spremni“, naredi lekarka koja je izgleda vodila glavnu reč u sobi. „Ima hirurški Lrbuh."
Eni mi došapnu: „To znači da joj je trbuh tvrd, bez digestije.“
„Hajde. Požurimo, ljudi.“
Neko me ne baš ljubazno gurnu u leđa. „Pomerite se, gospodine. Morate se ukloniti s puta. Ova pacijentkinja je u opasnosti. Može da umre.“
Pomerih se u stranu da im oslobodim prolaz, a oni je na kolicima izguraše u hodnik. Kejline oči su još bile zatvorene. Je li znala da sam tamo? I ko joj je to uradio? Pratio sam povorku na najmanjem mogućem rastojanju. Zatim je, isto onako brzo kao što su radili sve drugo, uguraše u lift i metalna vrata se zatvoriše između nas.
Eni ostade kraj mene i pokaza rukom ka drugom liftu.
„Ako želite, mogu da vas odvedem do čekaonice gore. Verujte mi, daju sve od sebe. Oni znaju da je Kejla lekarka. A svako zna da je svetica.“
GLAVA 76


OVA PACIJENTKINJA JE U OPASNOSTI. Može da umre... Svako zna da je svetica.
Sledeća tri sata proveo sam u čekaonici, sam i bez ikakvih novosti o Kejli. Glava mi je bila puna uznemirujućih ironičnih činjenica. Dva moja deteta su rođena u Svetom Antoniju. Ovde su konstatovali Marijinu smrt. A sada Kejla.
Zatim se opet pojavi Eni Folk. Spusti se na jedno koleno i obrati mi se tihim glasom, punim poštovanja, što me prepade više od ijednog postupka kojem je mogla da pribegne.
„Pođimo, Alekse. Hodite, molim. Požurite. Odvešću vas do nje. Izveii su je iz operacione sale.“
Isprva sam mislio da Kejla još spava u sobi za oporavak, ali ona se pomeri kada sam ušao. Oči joj se otvoriše i ona me vide - a trenutak kasnije i prepozna.
„Alekse?“, šapnu.
„Hej, zdravo“, uzvratih šapatom i obema rukama blago je uhvatih za šaku.
U magnovenju je izgledala vrlo zbunjena i izgubljena; zatim je zažmurila. Suze su joj se kotrljale niz obraze i malo je nedostajalo da i sam zaplačem, ali onda pomislih da bi, ako me Kejla vidi u takvom stanju, moj strah mogao da se prenese na nju.
„U redu je“, rekoh. „Gotovo je. Sada se oporavljaš."
„Tako sam se... uplašila“, izusti ona glasom devojčice, što me tronu, jer nikada nisam upoznao taj deo Kejline prirode.
„Mogu da zamislim“, rekoh i privukoh stolicu ne ispuštajući joj ruku. „Jesi li se zaista dovezla ovamo?“
Mada joj se pogled pomalo rasplinjavao, ona, za divno čudo, uspe da se osmehne. „Znam koliko vremena treba jednom ambulantnom vozilu da stigne u ovom kraju.“
„Ko ti je to uradio?“, upitah je onda. „Znaš li ko je to bio, Kejla?“
Umesto da mi odgovori na pitanje, ona ponovo zažmuri. Slobodnu ruku stisnuh u pesnicu. Da li zna ko ju je napao, ali se boji da kaže? Je li i Kejla upozorena da ne sme da govori?
Ćutali smo za trenutak - dok nije bila spremna da nastavi. Ne bih ni u kom slučaju navaljivao na nju da progovori, kao što sam postupio s nesrećnom Menom Sanderland.
„Bila sam u kućnoj poseti“, reče ona najzad i dalje žmureći. „Zvala me je sestra tog tipa. On je narkos. Pokušavao je da se skine kod kuće. Kada sam došla, bio je van sebe. Ne znam da li me je pobrkao s nekim. Ubo me je...“
Glas joj oslabi i utihnu. Pogladih je po kosi i nadlanicom pređoh preko obraza. Znao sam kako život može da bude krhak, ali nemoguće je navići se na to i drukčije je kada je duša u nosu nekome do koga vam je stalo, kada nesreća zadesi tako blisku osobu.
„Da li bi ostao sa mnom, Alekse? Dok ne zaspim. Ne idi.“ Opet onaj glas devojčice. Kejla nikada nije izgledala tako ranjiva kao u tom času, kao u tom nestalnom trenutku u postoperativnoj sobi. Srce mi se kidalo zbog nje i onoga što joj se desilo dok je pokušavala da učini nešto dobro.
„Naravno“, rekoh. „Biću tu. Ne idem nikuda.“