Džejms Paterson - Kros

First topic message reminder :



Godinama posle nerazrešenog ubista supruge Marije, psihologa Aleksa Krosa poziva bivši partner Džon Sampson da mu pomogne u slučaju za koji se ispostavlja da je povezan sa Marijinim ubistvom. Da li je konačno dobio priliku da uhvati njenog ubicu?

GLAVA 77


PATIM OD DEPRESIJE već neko vreme, kao što znaš. Znaš to bolje od ikoga.“
„Duže od deset godina. Mislim da ima toliko, Alekse.“ Sedeo sam preko puta svoje omiljene lekarke, svog ličnog psihića Adel Fajnali. Osim toga, Adel mi je mentorka s vremena na vreme. Ona me je ohrabrila da opet započnem privatnu praksu i čak mi je poslala nekoliko pacijenata. „Zamorčad“, kako ih rado zove.
„Moram da ti ispričam neke stvari koje me muče, Adel. A to može da potraje nekoliko sati.“
Ona slegnu ramenima. „Nema problema.“ Adel ima svetlo-smeđu kosu i nešto više od četrdeset godina, ali čini se da nije ostarila ni dana otkako smo se upoznali. Trenutno nije udata i ponekad zamišljam sebe i nju zajedno, ali onda izbacujem iz glave tu pomisao. Suviše glupo, suviše ludo.
„Pod uslovom da tih nekoliko sati svog sranja sabiješ u pedeset minuta“, nastavi ona, uvek ista stara mudrica koja tačno zna kakvim tonom treba da razgovara sa mnom.
„Mogu to da uradim.“
Ona klimnu glavom. „Onda nemoj da dangubiš. Uključila sam taksimetar. Već kuca.“
Počeo sam time šta se dogodilo Kejli i šta osećam, a zatim dodao da je otputovala u Severnu Karolinu na oporavak u porodičnoj kući svojih rođitelja. „Mislim da krivica nije do mene. Dakle, ne osećam se kriv zbog napada na Kejlu... bar ne direktno.“
Ma koliko da je bila dobra u svom poslu, Adeli to nije pomoglo - digia je obrve i odala skrivene misli. „A indirektno?“ Digao sam i oborio glavu. „Osećam redovnu opštu krivicu... kao da sam mogao da učinim nešto čime bih sprečio taj napad.“
„Na primer?“
Osmehnuh se. Adel postupi isto.
„Da navedem jedan primer, nisam eliminisao sav kriminal u Okrugu Kolumbija“, rekoh.
„Opet se kriješ iza svog humora."
„Naravno, a evo pravog crnjaka. Koliko god da sam racionalan, istina je da se u izvesnoj meri osećam kao krivac što na neki način nisam zaštitio Kejlu. I da, znam koliko je to smešno, Adel. Sama pomisao. I glasno izrečena ideja. Ali tako je.“
„Kaži mi nešto više o toj ’zaštiti’ koju si na neki način mogao da pružiš Kejli Kols. Moram to da čujem, Alekse."
„Ne staj mi na žulj. I mislim da nisam upotrebio reč zaštita.“
„U stvari, jesi. Ali otvori se, molim te. Rekao si da hoćeš da mi kažeš sve. Ovo je verovatno važnije nego što misliš.“
„Nisam mogao da učinim apsolutno ništa da pomognem Kejli, boga mu. Jesi li sada srećna?“
„Na dobrom sam putu“, reče Adel - a onda ućuta čekajući da nastavim.
„Naravno, iza svega stoji ona noć s Marijom. Bio sam tamo. Gledao sam kako mi umire u naručju. Nisam mogao da učinim ništa da spasem ženu koju volim. I ništa nisam učinio. Nikada nisam uhvatio skota koji ju je ubio.“
Adel je i dalje ćutala.
„A znaš li šta je najgore? Uvek ću se pitati je li onaj metak bio namenjen meni. Marija me je zagrlila... i tada je pogođena.“
Posle toga smo ćutaii dugo, čak i za naše standarde, a oboje dobro podnosimo tišinu. Sve dosad, ovaj poslednji podatak nikada nisam saopštio Adeli, nikada to nisam glasno izrekao ni pred kim.
„Adel, nekako ću promeniti svoj život."
Ni to nije prokomentarisala. Pametna i beskompro-misna, psihić po mom ukusu, onakav kakav ja želim da budem jednog dana, kad se izbavim iz pakla.
„Ne veruješ mi?“, upitah.
Ona najzad progovori: „Želim da ti verujem, Alekse. Naravno da želim.“ Zatim dodade: „Veruješ li ti sebi? Da li ti veruješ da iko od nas može zaista da se promeni? Možeš li ti?“
„Da“, rekoh. „Verujem da mogu da se promenim. Ali ja se često zavaravam.“
Ona se nasmeja. Pridružih joj se.
„Ne mogu da verujem da plaćam za ovo sranje“, rekoh najzad.
„Ni ja“, reče Adel. „Ali vreme ti je isteklo."
GLAVA 78


KASNIJE TOG POPODNEVA našao sam se u crkvi svetog Antonija - svetog Tonija, kako sam je zvao otkako sam kao dete rastao u Naninom domu, dostojnom istog takvog poštovanja. Crkva je udaljena otprilike jednu ulicu od bolnice u kojoj je Marija umrla. Preneo sam brigu o svom duhovnom stanju od doktora za glavu na Svevišnjeg u nadi da je to poboljšanje, iako u to nisam bio sasvim ubeđen.
Klečao sam pred oltarom i puštao da me suviše sladunjav miris tamjana i poznati prizori rođenja Bogomladenca i Hristovog raspeća preplavljuju i čiste prljavštinu. U lepim crkvama najviše me zadivi činjenica što su ih većinom projektovali ljudi nadahnuti verom u nešto veće i važnije nego što su oni sami, a i ja pokušavam da vodim takav život. Zurio sam u oitar i oteo mi se uzdah. Mislim da se ticao Boga. Nije to neka velika mudrost niti je ikada bila. Mislim da je malo čudno, čak arogantno zamišljati da Bog misli na naš način; ili da Bog ima veliko blago ljudsko lice; ili da je Bog beo, smeđ, crn, žut, zelen ili kakav god; ili da Bog sluša naše molitve u svako doba dana i noći ili bilo kada.
Ali pomolio sam se za Kejlu ispred niza ikona svetog Tonija - ne samo da preživi ranjavanje nego da joj se zacele mnogo važniji ožiljci. Kada ljudima neko ugrozi život, ili život članova njihovih porodica, ili sigurnost doma, oni reaguju različito. Znam to iz prve ruke. A sada, nažalost, to zna i Kejla.
Još u molitvenom raspoloženju, posvetio sam neke privatne reči Mariji, o kojoj sam u poslednje vreme toliko razmišljao.
Čak sam razgovarao s Marijom, šta god to značilo. Nadao sam se da voli način na koji odgajam decu - čest predmet dijaloga među nama dvoma. Zatim se pomolih za Nanu Mamu i njeno slabo zdravlje; izrekoh čak i nekoliko reči za mačku Rozi, koja je ozbiljno nazebla i bojao sam se da ne zakači zapaljenje pluća. Ne dozvoli da nam mačka ugine. Ne sada. I Rozi je dobra duša.
GLAVA 79


KASAPIN JE BIO U DŽORDŽTAUNU da sebi da malo oduška - jer bi u protivnom moglo biti čupavo kad se vrati Kejtlin i dečurliji, svom prikladnom i čestitom životu. U stvari, davno je dokonao da uživa u tome da vodi dvostruki život. A ko, boga mu, ne voli?
Možda bi mu danas prijala još jedna igra „crveno svetlo, zeleno svetlo". Što da ne? Rat s Mađoneom mlađim izazivao je kod njega veliki stres.
Blok 3000 u Ulici Kju, kraj kojeg je sada žustro koračao, bio je ispunjen bogatim drvoredom, a preovlađivale su privlačne stambene zgrade i još veće privatne kuće nalik na veleposedničke. Bila je to pretežno otmena rezidencijalna četvrt, a parkirana kola jasno su svedočila o društvenom statusu i ukusu stanovnika: nekoliko mercedesa, jedan rejndžrover, BMW, aston martin, jedan ili dva blistava nova bentlija.
Pešački saobraćaj je uglavnom bio ograničen na one koji su ulazili u kuće ili ih napuštali. Baš po meri za njegove današnje potrebe. Nosio je slušalice i slušao jednu škotsku grupu koja mu se sviđala, Franc Ferdinand. Najzad je isključio muziku i uozbiljio se.
U kući od crvene cigle na uglu Trideset prve i Ulice Kju sada su se očigledno odvijale pripreme za neku mondensku večeru. Iz kombija, dužeg od standardne veličine, s nazivom firme Džordžtaun servis iznošeni su probrani precenjeni delikatesi, a posluga u dvorištu je proveravala falš plinska svetla pred kućom. Izgledalo je da svetla funkcionišu baš kako treba. Treperavo, treperavo.
Onda Kasapin začu klik-klak visokih ženskih potpetica. Taj izazovni, čak opojni šum dopirao je s trotoara ispred njega, koji je bio popločan a ne asfaltiran i vijugao je kroz komšiluk kao ogrlica nemarno spuštena na sto.
Najzad ugleda ženu otpozadi - vitko dobro parče duge crne kose čiji se slap završavao na pola puta do struka. Zemljakinja iz Irske? Lepa cura? Budući da ju je video samo s leđa, nije mogao da bude siguran. Ali potera je počela. Uskoro će o njoj saznati sve što želi. Činilo mu se da mu već pripada i da je gospodar njene sudbine. On, Kasapin, njegov dominantni alter ego ili možda njegova stvarna ličnost. Ko bi to znao?
Sve više se približavao ženi vrane kose. Zavirivao je u uske prolaze između pojedinih velikih kuća i u šumarke tražeći neko pogodno mesto - a zatim ispred njih ugleda radnju. Je li to ono što mu treba? Prva prodavnica na koju je naišao posle nekoliko ulica. U ovom kraju izgledala je gotovo neprikladno.
Iznad ulaza je bila istaknuta firma: SARIN MARKET.
Onda crnokosa lepotica uđe u radnju. „Ne ubila te moja kletva“, prošaputa Kasapin, iskezi se i zamisli da zavrće brkove nekom nitkovu. Voleo je ovu igru, ovaj izazovni i opasni duel mačke i miša u kojem je on izmislio sva praviia. Ali osmeh mu je odmah izbledeo, jer je video još nešto u Sarinom marketu - a to nešto nije mu odgovaralo.
Na štandu su stajale novine - primerci Vašington posta. I znate šta? Iznenada se seti da i sam gospodin Bob Vudvord*( Robert „Bob“ Woodward)c pomoćnik glavnog urednika Posta. On i Kari Bernstajn (Carl Bernstein) su otkrili aferu Votergejt, koja je dovela do ostavke tadašnjeg predsednika SAD, Ričarda Niksona (Richard Nixon). (Prim. prev.) )stanuje negde u ovom kraju, ali to nije predstavljalo najškakljiviju pojedinost.
Problem je predstavljalo njegovo lice, približan portret, prilično uspešan crtež Kasapina. Bio je istaknut iznad gomile dnevnih listova, tamo gde mu nije mesto.
„Gospode, pa ja sam slavan.“

GLAVA 80


OVO VEĆ NIJE BILO SMEŠNO i Majkl Salivan požuri da se vrati do automobila koji je parkirao u Ulici Kju. Gore iznenađenje nije mogao da zamisli. Izgledalo je da mu u poslednje vreme ništa ne polazi za rukom.
Seo je i na prednjem sedištu svog kadilaka spokojno razmislio o ovoj neugodnoj situaciji.
Razmislio je o mogućim „sumnjivim licima“, o ženi koja je zasigurno brbljala o njemu. I možda dala opis policiji. Pade mu na um da su ga istovremeno napali s dve strane, vašingtonska policija i mafija. Šta da radi, šta da radi?
Kada je pronašao delimično rešenje, ispuni ga zadovoljstvo i čak razdraganost, jer ga je doživeo kao novu igru. Još jedan broj za biranje.
Policija u Vašingtonu veruje da zna kako on izgleda, što bi moglo da ga uvali u ozbiljne teškoće, ali i da navede islednike da budu aljkavi i ispoljavaju preteranu samouverenost.
Greška.
Njihova.
Naročito ako on odmah preduzme odgovarajuće protivmere, što svakako namerava da učini. Ali u čemu, tačno, treba da se sastoji njegova odbrambena taktika?
Prvi korak ga je odveo do Avenije Viskonsin, pored prolaza Bluz - do jedne radnjice koju je pamtio. Sredinom popodneva berberin po imenu Rudi pozvao ga je da sedne, a Salivan je naručio frizuru i brijanje.
Bilo je to opuštajuće i dosta zabavno, jer se pitao kako će izgledati posle toga, hoće li mu se svideti novo ja.
Deset-dvadeset minuta kasnije delo je bilo završeno. Skini zavoje, doktore Frankenštajne. Omaleni debeljuškasti brica je izgledao zadovoljan sobom.
Ako si zabrljao, mrtav si. Ne šalim se, Rudi, mislio je Kasapin. Iseći ću te na rezance tvojim sopstvenim brijačem. Da vidimo šta bi na to imao da kaže Vašington post!
Ali hej! „Nije tako loše. Dosta simpatično. Misliš da pomalo izgledam kao Bono?“
„Soni i Šer... govorite o tom Bonou?“, upita Rudi Kreie. „Ne bih znao, gospodine. Rekao bih da izgledate bolje od Sonija Bonoa. On je mrtav, znate.“
„Kako ti kažeš“, uzvrati Salivan, plati račun, dade berberinu napojnicu i uhvati maglu.
Zatim se odveze u deo Vašingtona zvani Kapitol hil.
Oduvek je voleo taj kraj, koji ga je prijatno uzbuđivao. Većina ljudi povezuje Kapitol sa slikom elegantnih stepenica i terasa na zapadnoj fasadi. Ali na istočnoj strani, iza Kapitola, Vrhovnog suda i zgrade Kongresne biblioteke, nalazi se stambena četvrt koja vrvi od života i koju dosta dobro poznaje. Već sarn je posećivao.
Kasapin prođe kroz Linkoin park, iz kojeg je plenio pogled na kupolu Kapitola, sada, pošto je lišće opalo.
Popušio je jednu cigaretu i razmotrio svoj plan ispred pomalo bizarnog Spomenika oslobođenju, s prikazom jednog roba koji kida lance dok Linkoln čita Proklamaciju o ukidanju ropstva.
Linkoln je, prema većini dokumenata, dobar čovek. A ja sam vrlo zao čovek. Kako to?, zapita se on.
Nekoliko minuta kasnije provalio je u kuću u Ulici C. Jednostavno je znao da je tu ona kučka koja je pričala o njemu. Osećao je to u kostima, u krvi. A uskoro će i pouzdano saznati.
Zatekao je Menu Sanderland ušuškanu u njenoj voljenoj maloj kuhinji. Nosila je farmerke, besprekorno belu majicu, iznošene klompe i pripremala pastu za jednu osobu, a usput pijuckala crno vino iz čaše. Lepa je ko slika, pomisli.
„Jesam li ti nedostajao, Mena? Ti si meni nedostajala. I znaš šta? Gotovo sam zaboravio kako si slatka.“
Ali neću te zaboraviti opet, mila moja. Ovog puta nosim foto-aparat da te slikam. Na kraju ćeš se ipak naći u mojoj trofejnoj zbirci fotografja. O da, hoćeš!
I on je prvi put zaseče skalpelom.
GLAVA 81


KADA MI JE MOBILNI ZAZVONIO, još sam se nalazio u crkvi, a poziv je došao iz rejona Kapitola. Žurno sam se pomolio za ugroženu osobu, ko god da je, i tome dodao molitvu da brzo uhvatimo onog napasnika-ubicu. Zatim istrčah iz Svetog Antonija.
Sampson i ja smo se hitno odvezli njegovim kolima s uključenom sirenom i treptačima na krovu do stambene četvrti iza zgrade Kapitola. Još pre nego što smo stigli svuda je bila razapeta žuta traka koja označava mesto zločina. Teško je zamisliti dramatičnije mesto od ovoga, u pozadini važne državne zgrade, pomislih dok smo se Sampson i ja trkom peli uz četiri kamena stepenika ispred zgrade od crvenomrkog peščara.
Je li ova predstava namenjena specijalno nama? Radi li to namerno? Ili je u pitanju slučajnost?
Čuo sam kako automobil zavija i kratko sam se osvrnuo ka ulici. A tamo, neprijatan prizor: policija, reporteri, sve veća gomila posmatrača.
Na većini lica ogledao se strah i nisam mogao da se otmem pomisli da je to slika našeg doba, taj izraz straha, to stanje prestravljenosti koje kao da se uvrežilo u celoj zemlji - a možda se dosad strah rasuo po celom svetu.
Nažalost, u kući od mrkog peščara bilo je još gore. Mesto zločina već su zauzeli namršteni detektivi odeljenja za ubistva i kriminalistički tehničari, ali Sampsona su pustili da uđe. On se oglušio o proteste jednog narednika i uveo me je unutra.
Ušli smo u kuhinju.
Na mesto nezamislivog ubistva.
U radionicu ubice.
Video sam sirotu Menu Sanderland kako leži na podu od crvenkastosmeđih pločica. Prevrnula je očima tako da su joj se videle samo beonjače i izgledalo je da zuri u tavanicu. Ali Menine oči nisu mi prve privukle pažnju. Oh, kakva je zver ovaj ubica!
Veliki nož za rezanje mesa bio joj je zariven u vrat i štrčao je kao neki smrtonosni kolac. Na licu je bilo mnoštvo rana, dubokih, nepotrebno svirepih rezova. Gornji deo odeće, bela majica, bio je razderan i uklonjen. Farmerke i gaćice su joj bile povućene do nožnih članaka, ali ne i skinute. Jedna svetloplava klompa bila joj je na nozi, a druga je spala i ležala je u lokvi krvi.
Sampson me pogleda. „Šta misliš, Alekse? Kaži mi.“
„Nemam da kažem bogzna šta. Bar zasad. Mislim da se nije baktao da je siluje“, rekoh.
„Zašto? Spustio joj je gaćice."
Kleknuo sam iznad Meninog tela.
„Priroda rana mi to govori. Sva ova krv. Žurba da je unakazi. Bio je ljut na nju. Zabranio je da razgovara s nama, a ona ga nije poslušala. Eto objašnjenja. Bar mislim. Kao da smo je mi ubili, Džone.“
Sampson je ljutito reagovao. „ Alekse, kazali smo joj da se još ne vraća ovamo. Ponudili smo joj prismotru, zaštitu. Šta smo više mogli da učinimo?"
Odmahnuo sam glavom. „Možda da je ostavimo na miru. Da uhvatimo ubicu pre nego što je došao po nju. Bilo šta, Džone... bilo šta, samo da je poštedimo ovoga.“
GLAVA 82


DAKLE, SADA VODIMO ISTRAGU i za Menu Sanderland, njoj u pomen - bar sam tako govorio sebi, bila mi je to racionalizacija. Istragu za Mariju Kros, Menu Sanderland i sve ostale.
Sledeća tri dana blisko sam saradivao sa Sampsonom preko dana, a zatim noću s njim špartao ulicama. Noćne smene obično su nam trajale od deset do oko dva po ponoći. Bili smo deo operativne grupe koja je patrolirala Džordžtaunom i Fogi Botomom, rejonima u kojima je napasnik-ubica već birao žrtve. Svačije emocije su bile povišene, ali niko nije tako žarko želeo da ga uhvati kao ja.
Ipak sam se trudio da ni u ovoj napornoj istrazi ne izgubim perspektivu i samokontrolu. Skoro svakodnevno sam uspevao da večeram s Nanom i decom. Proverio sam kako je Kejla Kols u Severnoj Karolini i na osnovu njenog glasa zaključio sam da joj je bolje. Održao sam i šest seansi sa svojim pacijentima, pored ostalih i s Kim Staford, koja me je posećivala dvaput nedeljno i pokazivala izvestan napredak. Njen verenik nikada nije pomenuo da je „razgovarao“ sa mnom.
Moj jutarnji ritual sastojao se u ispijanju kafe kod Starbaksa, čiji se restoran nalazio u samoj mojoj zgradi, ili u o bonpenu*( Fr.: Au Bon Pain - Kod. dobrog hleba. (Prim. prev.)) na uglu Avenije Indijana i Šeste ulice. Problem sa o bonpenom bio je u tome što me je suviše mamilo njihovo pecivo, pa sam izbegavao taj lokal što sam više mogao.
Kim mi je bila omiljena pacijentkinja. Terapeuti obično imaju ljubimce mada se većina zaklanja iza racionalizacije da ih nema. „Sećate li se kada sam vam rekla da Džejson nije tako loš čovek“, primeti ona jednog prepodneva, posle petnaestak minuta seanse. Sećao sam se, a sećao sam se i toga da sam mu prebrojao rebra u policijskoj stanici gde je radio.
„Pa, on je jedno obično, nepopravljivo đubre, doktore Krose. Najzad sam to shvatila. Trebalo je da to zaključim mnogo ranije.“
Klimnuo sam glavom i čekao da nastavi. Tačno sam znao šta sada želim da čujem od nje.
„Napustila sam ga. Čekala sam da ode na posao, a onda sam se preselila. Hoćete li istinu? Premirem od straha. Ali uradila sam ono što sam morala.“
Ona ustade i priđe prozoru, koji je gleaao na Pravosudni skver. Iz moje ordinacije se vidi i zgrada Saveznog prvostepenog suda.
„Koliko ste u braku?“, upita ona gledajući burmu koju još nosim na levoj ruci.
„Bio sam oženjen. Više nisam.“ Ispričao sam joj malo o Mariji, o onome što se dogodilo pre više od deset godina. Postarao sam se da iznesem prečišćenu, nesentimentalnu verziju.
Kada sam završio, ona izusti: „Žao mi je.“ U očima joj zablistaše suze, a to je bilo ono što sam želeo. Tog prepodneva smo prešli težak put i ostvarili znatan napredak. A onda se dogodi nešto čudno - ona se rukova sa mnom pre odlaska. „Vi ste dobra osoba“, reče. „Zbogom, doktore Krose.“
I ja pomislih da sam možda izgubio pacijenta - prvog - zato što sam tako dobro obavio posao.

GLAVA 83


TE NOĆI SE DESILO NEŠTO od čega sam se načisto raspametio. U stvari, noć je počela dobro pre nego što se dala na zlo. Častio sam Nanu i decu specijalnom večerom u Kinkejdu, našem omiljenom restoranu u Vašingtonu, nedaleko od Bele kuće, na Aveniji Pensilvanija. Veliki džezer Hilton Fenton je došao za naš sto i ispričao nam jednu šaljivu anegdotu o glumcu Morganu Frimanu. Kod kuće sam se popeo drvenim stepenicama do svoje radne sobe na tavanu i mrmljao sebi u bradu proklinjući svaki stepenik posebno.
Slušao sam Sema Kuka, počev od omiljene pesme You Send Me. Zatim sam se udubio u stare dosijee vašingtonske policije iz vremena Marijinog ubistva - stotine stranica.
Tražio sam tadašnje nerešene slučajeve silovanja, naročito one koji su se dešavali u Jugoistočnoj četvrti ili bliže. Radio sam pažljivo, slušao muziku i iznenadio se kada sam pogledao na sat i video da je već tri i deset. Neke zanimljive činjenice su iskrsnule iz dosijea o slučaju serijalca koga sam pamtio približno iz vremena kada je Marija ubijena.
U stvari, silovanja su počela nekoliko nedelja pre nego što je Marija pokošena mecima i obustavljena su neposredno po njenom ubistvu. Šta to znači - da je napasnik možda samo bio u poseti Vašingtonu?
Još je zanimljivije bilo što nijedna žrtva nije dala lični opis napadača koji ju je silovao. Ukazana im je medicinska pomoć, ali su odbile da policiji govore o onome što su doživele. Iako to nije predstavljalo nikakav čvrst dokaz, navelo me je da još življe prevrćem stranice.
Pregledao sam još nekoliko izvoda iz dokumentacije i nigde nisam našao opis počinioca koji je dala neka žrtva.
Je li to slučajnost? Sumnjao sam. Nastavio sam da čitam.
Onda se sledih. Na jednoj stranici iz policijskog izveštaja jedno ime i dalje informacije pogodiše me kao munja.
Marija Kros.
Socijalna radnica u Potomak gardensu.
Detektiv po imenu Alvin Hajtauer, koga sam u to doba površno poznavao - bio sam gotovo siguran da je u međuvremenu umro - studiozno je opisao silovanje jedne studentkinje s univerziteta Džordž Vašington. Bila je napadnuta u nekom baru u Ulici M.
Nastavih da čitam gotovo bez daha. Sećao sam se razgovora koji sam vodio s Marijom dan-dva pre ubistva. O jednom njenom slučaju, o nekoj silovanoj devojci.
Prema izveštaju detektiva, studentkinja je napadača koji ju je silovao opisala socijalnoj radnici - Mariji Kros. Bio je belac, viši od metar i osamdeset, možda Njujorčanin. Kada je svršio s devojkom, lako joj se naklonio.
Drhtavim prstima okrenuo sam stranu i pogledao datum prvobitnog izveštaja. Eto ga - dan pre Marijinog ubistva.
A napasnik?
Kasapin. Mafijaški ubica za kojim smo tragali. Sećao sam se kako se poklonio na krovu i neobjašnjivo me posetio kod kuće.
Kasapin.
Dajem život da sam u pravu.

ČETVRTI DEO
Ubica zmajeva




GLAVA 84


NANA PODIŽE TELEFONSKU SLUŠALICU U KUHINJI, gde se porodica okupila tog dana da se postara za večeru. Svi smo imali zađuženja za taj obrok, od ljuštenja krompira do pripreme salate cezar i postavljanja na sto lepog stonog posuđa. Kad god bi telefon zazvonio, osetio bih napetost. Šta sada? Je li Sampson otkrio nešto o Kasapinu?
„Zdravo, dušo, kako si? Kalco se osećaš?“, reče Nana u slušalicu. „Oh, dobro je, dobro je što to čujem. Sačekaj da ga pozovem. Aleks sada ljušti povrće kao da je zaposlen u Benihani.*( Američka kompanija sa sedištem u Majamiju, vlasnik franšize za osamđesetak restorana japanske kuhinje širom sveta. (Prim. prev.)) O, da, dobro je. A biće još bolje kad ti čuje glas.“
Znao sam da je to sigurno Kejla, pa sam preuzeo poziv u sobi za dnevni boravak. U međuvremenu sam se zapitao kada smo to evoluirali u porodicu koja ima telefon bezmalo u svakoj sobi ne računaiući mobilne telefone koje Dejmon i Dženi ovih dana nose u školu.
„Dakle, kako si, dušo?“ nastavih trudeći se da podražavam Nanin milozvučni glas. „Čujem vas. Vi u kujni odmah da ste spustili slušalicu“, upozorio sam male mangupe koji su odande prisluškivali razgovor, žagorili i kikotali se.
„Zdravo, Kejla, ćao, Kejla!“, pozdraviše je deca.
„Do viđenja, Kejla“, dodade Nana. „Volimo te. Oporavi se što pre.“
Oboje smo čuli klik, a onda Kejla reče: „Dobro mi je. Pacijentkinja je na putu da ozdravi. Još malo pa ću biti u formi da opet rasturam bulje.“
Osmehnuo sam se i osetio kako me prožima toplina, čak i sa tolikog rastojanja. „Milo mi je što čujem glas koji prati tvoje rasturanje bulja.“
„I meni što čujem tvoj, Alekse. I dečji, i Nanin. Žao mi je što se nisam javljala prošle nedelje. Otac mi je bio bolestan, ali sada je i njemu bolje. A ti me poznaješ. Radim pro bono*( Lat.: za javno dobro. (Prim. prev.)) ovde u kraju. Mrzim kad me plaćaju, znaš.“
Nastade kraća pauza, a ja se postarah da ovaj zastoj popunim beznačajnim pitanjima o Kejlinoj rodbini i životu u Severnoj Karolini, gde smo rođeni i ona i ja. Kejlin poziv me je iznenadio, ali pribrao sam se relativno brzo i počeo sam da se normalnije ponašam.
„A sada ozbiljno, kako si?“, upitah. „Jesi li zaista dobro? Gotovo oporavljena, kao što kažeš.“
„Jesam. Štošta mi je jasnije nego ikada ranije. Imala sam vremena da obradim podatke i razmotrim šta mogu da promenim. Alekse, mislim... da se možda neću vraćati u Vašington. Htela sam da o tome pričam s tobom pre nego što kažem ikome drugome.“
Raspoloženje mi se srozalo kao lift koji pada kroz okno oblakodera. Mada sam slutio da je ovako što moguće, zaneo sam se od udarca.
Kejla nastavi da govori: „Ovde ima toliko posla. Mnogo bolesnika, naravno. A zaboravila sam kako je ovde lepo, kako je zajednica duševno zdravija. Žao mi je. Ne umem to... najbolje da izrazim.“
Zaklonih se iza bezbrižnog ćaskanja. „Nisi baš rečita. To je problem s vama naučnicima.“
Kejla duboko uzdahnu. „ Alekse, misliš li da grešim? Ti znaš o čemu govorim? Naravno da znaš.“
Hteo sam da kažem Kejli da užasno greši, da treba hitno da se vrati u Vašington, ali nisam to mogao da prevalim preko usana. Zašto? „U redu, evo jedinog odgovora koji mogu da ti dam, Kejla. Ti najbolje znaš šta je za tebe dobro. Nikada ne bih pokušavao da utičem na tebe. I da hoću, znam da ne bih mogao. Nisam siguran da je to što kažem najjasnije.“
„Oh, mislim da jeste. Samo si iskren", reče ona. „Moram da odlučim šta je za mene najbolje. To mi je u prirodi, je li? U prirodi je i tebi i meni.“
Razgovarali smo još neko vreme, aii kada smo najzad prekinuli vezu, osetih da me užasno pogađa ono što se dogodilo. Izgubio sarm je, je li? Šta je to sa mnom? Zašto nisam rekao Kejli da mi je potrebna? Zašto joj nisam rekao da se vrati u Vašington što pre može? Zašto joj nisam rekao da je volim?
Posle večere, popeo sam se na tavan, u svoje sklonište, u svoj otvor za spasavanje, i pokušao da zaronim u preostale stare dosijee iz vremena Marijine smrti. Nisam suviše razmišljao o Kejli. Mislio sam samo na Mariju, na to kako mi je godinama nedostajala, i pitao se kako bi izgledao naš život da nije umrla.
Oko jedan sat izjutra konačno siđoh, na vrhovima prstiju. Opet sam se uvukao u Alijevu sobu. Tiho kao mišić, legao sam pored svog slatkog usnulog dečkića.
Malim prstom obuhvatio sam Aleksovu ručicu i nemo izustio reči: Pomozi mi, klinjo.

GLAVA 85


DOGAĐAJI SU SE SADA BRZO REĐALI... u dobru ili zlu. Majkl Salivan godinama nije bio tako naložen i opako napet, a glavna fora je bila što mu je prijalo da tripuje. Vratio se u igru, je li? Da, boga mu, sad je na vrhuncu. Nikada nije bio ljući ni bistrije glave. Smetalo mu je samo što nema više akcije, svejedno kakve. Smučilo mu se da miruje u onom motelu i gleda stare epizode Zakona i reda, da pika fudbal ili igra bejzbol s dečacima.
Fali mu lov; fali mu kretanje; fali mu fiksanje adrenalinom koji je nadohvat ruke.
Greška.
I tako se opet zatekao u Vašingtonu - gde mu nije mesto čak ni s novom frizurom i tradicionalnom srebrnasto-plavom trenerkom s kapuljačom, zaštitnim znakom studenata Džordžtauna. I jedno i drugo mu je davalo izgled propalog aspiranta na status japija, koji zaslužuje da ga odalame po faci i šutnu u glavu dok leži na tlu.
Ali neka je proklet, sviđaju mu se ovdašnje žene, a najviše uspešne profesionalke koje stiskaju onu stvar. Upravo je završio čitanje Sela Džona Apdajka i pitao se je li matori Apdajk napaljen do jaja kao neki likovi o kojima piše. Nije li taj popaIjivi gušter napisao i Parove? Uz to, Apdajk je prevalio sedamdesetu, a još piskara o seksu kao da je tinejdžer s neke farme u Pensiivaniji, spreman da ševi sve što ima dve, tri ili četiri noge. Ali, boga mu, možda je promašio osnovnu ideju knjige. Ili je to učinio Apdajk. Je li to moguće? Da pisac ne shvata potpuno ono o čemu sam piše?
Ipak, gotivio je elitne žene iz Džordžtauna. Tako lepo mirišu, lepo izgledaju, lepo se izražavaju. Žene iz Džordžtauna - da, neko bi mogao da napiše dobru knjigu o njima, možda čak i Džoni A.
Bogo moj, baš je zabavno. Vozeći se iz Merilenda slušao je U2, a Bono je zavijao o tome da želi da provede neko vreme u glavi svoje ljubavnice. Na stranu bljutavi irski romantizam, Salivan se pitao je li to tako kapitalna ideja? Da li je Kejtlini potrebno da mu bude u glavi? Sigurno nije. A njemu u njenoj? Ne. Nikada nije bio ljubitelj velike praznine.
Do đavola, gde je sada?
A, u Trideset petoj ulici. Na putu za prolaz Bluz, mahom pust u ovo doba dana - za razliku od noći, kada se u ovom delu Vašingtona otvaraju klubovi u koje hrli svet. Sada je slušao Džejmsa Makmertrija i Hartles basterds. Ovaj CD mu se tako sviđao da je u svom parkiranom automobilu ostao još koji minut.
Najzad je izašao, protegao noge i udahnuo umereno zagađen gradski vazduh.
Eto mene, dopalo se to vama ili ne. Odlučio je da preseče put do Avenije Viskonsin i tamo potraži ženske, možda da neku namami u prolaz između kuća. A onda? Boga mu, ima da joj radi šta mu se pakleno ćefne. On je Majkl Salivan, Kasapin iz Sliga, najbešnji poremećeni ološ koji je ikad hodao po ovoj kamenoj i gasovitoj lopti u neprekidnom kretanju. Kako glasi ona njegova stara omiljena krilatica? Tri od četiri glasa u mojoj glavi kažu: uzmi šta ti život pruža.
Početak prolaza iz Trideset prve ulice kupao se u bledo-žutom sjaju rasvete iz jednog špageti lokala čiji je naziv bio Ristorante pikolo. Ovde pozadi nalaze se servisni ulazi većine šmekerskih klubova u Ulici M, koja se pruža uporedo s prolazom iza kuća.
On prođe iza sporednih vrata jednog restorana sa specijalitetima od bifteka, zatim iza francuskog bistroa i neke prčvarnice s masnim burgerima iz koje su kuljali oblaci dima.
Primetio je da se u prolazu pojavljuje još jedan tip - a onda mu se pridružio i drugi. Išli su k njemu.
Šta je sad, majku mu?
Šta se događa?
Ali mislio je da zna šta je posredi. Ovo je kraj puta. Neko je najzad korak ispred njega umesto da bude obratno. Mantili tročetvrtinske dužine. Plećate tabadžije. Sigurno ne studenti iz Džordžtauna koji su udarili prečicom da prezalogaje u restoranu Stejk end bru.
Okrenuo se nazad ka Trideset prvoj ulici - i video još dvojicu.
Greška.
Krupna.
Njegova.
Potcenio je Džona Mađonea.
GLAVA 86


ŠALJE NAS GOSPODIN MAĐONE“, dobaci jedan siledžija, koji je vrlo odlučno i samouvereno prilazio Majku Salivanu ušavši u prolaz iz pravca Avenije Viskonsin. Grubijani su se kretali brzo i presekli mu odstupnicu. Toliko o nedoumici i zagonetki, a da se ne pominje da su dva krimosa već pokazala pištolje, nehatno okačene o boku. Ako se izuzme hirurški skalpel u čizmi, Kasapin je bio nenaoružan.
Nije imao ni trunku izgleda da savlada svu četvoricu, ne s jednim nožem. Verovatno mu to ne bi uspelo ni da ima pištolj. Šta mu, dakle, ostaje? Da ih fotografiše?
„Pogrešno se izrazio, Bučermene.*( Engl.: Butcheiman - podrugijivo za Kasapina (butcher + mari). (Prim. prev.)) Gospodin Mađone ne želi da te vidi“, reče stariji čovek. „On samo želi da nestaneš. Što pre, to bolje. Najbolje još danas. Misliš da možeš da udovoljiš gospodinu Mađoneu? Kladim se da možeš. Onda ćemo ti pronaći ženu i tri sina i postarati se da svi oni nestanu."
Mozak Majkla Salivana sada je grozničavo premotavao sve obrte i mogućnosti.
Možda može da sredi jednog tipa, onog brbljivca. Bar se ne bi totalno izbiamirao. Zapušio bi mu pomijaru jednom zasvagda. I dobro ga isekao.
Ali šta s preostalom trojicom?
Možda može da kokne dvojicu uz mnogo veštine i sreće. Ako im se približi dovoljno da upotrebi nož, što se neće desiti. Verovatno su glupi, ali ne toliko glupi. Dakle, kako to da iskombinuje? Neće im se predati bez otpora.
„Jesi li dovoljno muško da me sam odradiš?“, uputi on izazov galamdžiji. „Aj, babbo?“ Upotrebio je mafijaški izraz za idiota, za beskorisnog slugu. Pokušavao je da ga isprovocira. Do vraga, sada bi oprobao sve. Svakog časa može da umre, a još nije spreman za to.
Ubica iskrivi usta u svirep osmeh. „Ne sumnjam u to. Mogu da te odradim sam-samcit. Ali znaš šta, pogodi ko je danas babbo. Pomoći ću ti. Verovatno si mu jutros brisao dupe.“
Kasapin posegnu u džep svoje trenerke i zadrža šaku tamo.
Galamdžija se istog časa pokoleba i diže slobodnu ruku. Ostali se zaustaviše. Svi su potegli pištolje, ali nisu više prilazili legendarnom Kasapinu.
Veliki brbljivac dade znak Ijudima iza Salivana da se pomere desno, a on i četvrti čovek krenuše ulevo. Sada su svi imali slobodan pravac gađanja. Pametno rezonovanje.
„E jesi glupi Mik.*( Uvredljiv naziv za Irca. Mik je nadimak za Majkla, jedno od najčešćih irskih imena. (Prim. prev.)) Ovog puta si debelo zabrljao, je li? Jedno pitanjce: jesi li ikada verovao da ćeš završiti ovako?“
Salivan je morao da se nasmeje. „Znaš šta? Nikada nisam razmišljao o kraju. Ne razmišljam ni sada.“
„Oh, došao ti je kraj, ne sumnjaj. Ovde i sada. Samo gledaj film dok se svetlost u bioskopu za tebe ne ugasi!“
Što je svakako živa istina - ali Kasapin onda začu nešto u šta mu je bilo teško da poveruje.
Doprlo mu je s leđa, pa je morao da se okrene i uveri se da se to stvarno događa i da nije posredi neka surova šala na njegov račun.
Neko je vikao na uđaljenom kraju prolaza - mora da je u pitanju neka čudesna greška.
Ili mu je to najsrećniji dan u životu.
Možda i jedno i drugo.
Konjica je stigla!
Gle ko ga spasava.
GLAVA 87


VAŠINGTONSKA POLICIJA! Svi spustite oružje. Odmah! Mi smo policajci. Pištolje na tlo!“
Salivan vide policajce. Izgledali su kao detektivi, dva ne suviše tamnoputa crnca u civilnim odelima.
Dolazili su iza mafijaša koji su stajali blizu Trideset prve ulice i razmišljali šta kog đavola da rade i šta će im biti sledeći potez.
I njemu je prolazila kroz glavu ista misao.
Ali pojava ova dva policajca naterala je Salivana da se zapita jesu li oni deo operativne grupe angažovane da lovi kriminalca koji siluje žene u Džordžtaunu, dakle, da lovi njega!
Do đavola, kladio bi se u kilo love da im je to zadatak, a ako je u pravu, od svih ljudi u ovom prolazu on je to prvi skapirao.
Jedan policajac je već tražio pomoć ručnom rađio-stanicom. Onda su se dva mafijaša najbliža Aveniji Viskonsin jednostavno okrenula i otišla.
Detektivi su im pretili oružjem, ali šta da rade? Ruku na srce, šta su mogli?
Jedva se uzdržavajući od smeha Salivan se lagano okrete i sam pođe u pravcu Avenije Viskonsin.
Zatim potrča, zašprinta iz sve snage ka prometnoj saobraćajnici. Došlo mu je da se upiša od smeha kao potpuni ludak, što je i bio. Rešio je da reskira i drsko pobegne. Kao nekada u Bruklinu kada je bio mangup koji tek uči ulična pravila igre.
Beži, Miki, beži. Beži i spasavaj život.
Šta su prestonički policajci mogli da učine? Da mu pucaju u leđa? Zašto? Zato što beži? Jer je bio potencijalna žrtva četvorice naoružanih ljudi u prolazu između kuća?
Policajci su vikali, pretili mu, ali mogli su samo da gledaju kako hvata džadu. Godinama nije doživeo takvu smejuriju, možda nikada. Konjica je pritekla u pomoć - njemu.
Velika greška.
Njihova.

GLAVA 88


KADA SMO SAMPSON I JA tog popodneva stigli u policijsku stanicu na Aveniji Viskonsin, uniformisani policajci - njih pet ili šest - izlazili su iz zgrade ili ulazili u nju. Jedan detektiv po imenu Majkl Rajt najzad je shvatio da su on i njegov partner možda propustili da uhvate napasnika iz Džordžtauna, da su ispustili iz ruku možda najveći ulov u karijeri. Ipak, držali su u kavezu dva tipa koji možda znaju više o onome što se događa. Bila im je potrebna pomoć.
Sampson i ja smo ušli u odeljak iza blindirane pregrade visoke tri metra, i krenuli ka sobi za saslušanja, koja se nalazi iza detektivskih boksova. Radni prostor izgledao nam je poznat - izgrebani stolovi, zatrpani svim i svačim, stari kompjuteri i telefoni iz neke druge epohe, visoke police za skladištenje, popunjene tako da predmeti samo što nisu počeli da ispadaju iz njih.
Pre nego što smo ušli u sobu za saslušanja, Rajt nam je kazao da iz one dvojice zasad nisu izvukli ni jednu jedinu reč, ali da su obojica bila naoružana beretama i da je siguran da su ubice. „Želim vam mnogo zabave", reče Rajt, a Džon i ja uđosmo u prostoriju.
Sampson prvi uze reč: „Ja sam detektiv Džon Sampson. Ovo je doktor Aleks Kros. Doktor Kros je forenzički psiholog koji sarađuje u istrazi o seriji silovanja u oblasti Džordžtauna. Ja sam nadležni detektiv."
Obojica su ćutala kao zalivena, nisu čak pokušali da prospu neki fazon i probiju led. Nijedan nije izgledao mnogo stariji od trideset godina, dva bildera kojima s lica nije silazio zlobni smešak.
Sampson im je postavio još dva-tri pitanja, na koja nije dobio odgovor. Zatim smo ćutke sedeli za stolom, preko puta njih.
Najzad je jedna administrativna službenica zakucala na vratima i ušla. Pružila je Sampsonu dva faksa, još topla, iz mašine.
On ih pročita - a onda pruži stranice meni.
„Mislio sam da mafija nije aktivna u Okrugu Kolumbija“, reče Sampson. „Biće da sam se prevario. Vi ste obojica mafijaški vojnici. Ima li kogod da mi kaže nešto o onome što se događalo tamo, u prolazu?“
Nismo dobili odgovor ni na ovo pitanje kao ni na ranija. Počeli su da nas nerviraju svojim samozadovoljnim ćutanjem i pretvaranjem da u sobi osim njih nema nikoga.
„Doktore Krose, možda možemo da ovo raspravimo i bez njihove pomoći. Šta misliš?“, upita me Sampson.
„Možemo da pokušamo. Ovde piše da Džon ’Diger’ Antoneli i Džozef ’Blejd’ Lanugelo" rade za Mađonea iz Njujorka. Biće da je to Mađone mlađi. Mađone stariji je pre dosta godina angažovao čoveka po imenu Majkl Salivan, poznatog i kao Kasapin, da ubije nekoga ovde, u Vašingtonu. Sećaš li se toga, Džone?“
„Kako da ne. Zveknuo je jednog kineskog narkodilera. U to vreme je ubijena i tvoja žena Marija. Gospodin Salivan je sada osumnjičen za taj zločin.“
„A isti Majkl ’Kasapin’ Salivan je osumnjičen za seriju silovanja u Džordžtaunu i za bar jedno ubistvo u vezi s tim silovanjima. Je li Salivan čovek koga ste saterali u ćošak u prolazu Bluz?“, upitao sam mafijaške plaćene ubice.
Nisu ni pisnuli. Tajac. Stvarno žestoki momci.
Sampson najzad ustade i protrlja podbradak. „Dakle, čini mi se da nam Diger i Blejd više nisu potrebni. Tja, šta da radimo s njima. Ček, imam ideju. Svideće ti se, Alekse“, reče Sampson i zasmejucka se sebi u bradu.
On dade znak mafijaškim vojnicima da ustanu. „Završili smo ovde. Možete da pođete s nama, gospodo."
„Kuda?“, napokon prekide ćutanje Languelo. „Još nas niste optužili?"
„Hajdemo. Imam iznenađenje za vas.“ Sampson je krenuo prvi, ispred njih, a ja pozadi. Izgledalo je da nisu oduševljeni time što sam na začelju. Možda su mislili da sam još kivan zbog Marijinog ubistva. Pa, možda i jesam.
Sampson dade znak jednom stražaru na kraju hodnika i ovaj upotrebi svoje ključeve da otvori vrata jedne ćelije. Pritvorska jedinica je već bila puna privedenih muškaraca koji su čekali da ih izvedu pred sud. Svi do jednog su bili crnci. Džon ih uvede unutra.
„Ostaćete ovde. Ako se predomislite i poželite da razgovarate s nama, samo viknite“, reče Sampson mafijašima. „Pod pretpostavkom da smo doktor Kros i ja još u zgradi. Ako nismo, navratićemo izjutra. U tom slučaju, želim vam laku noć.“
Sampson kucnu značkom nekoliko puta o rešetke pritvorske jedinice. „Ova dvojica su osumnjičena za seriju silovanja", obavesti on ostale pritvorenike. „Silovanja crnkinja u Jugoistočnoj četvrti. Budite oprezni, ovi tipovi su opasni. Iz Njujorka su.“
Mi odosmo, a stražar u majmunari zalupi vrata ćelije za nama.
GLAVA 89


BILO JE ČETIRI SATA IZJUTRA, a njegova dva mlađa sina grcala su u suzama na zadnjem sedištu automobila. Na prednjem je ronzala Kejtlin. Salivan je krivio Mađonea mlađeg i Koza nostru za sve, za celu ovu golemu ružnu zbrku koja ih je snašla. Ali Mađone će nekako platiti za ovo i on je jedva čekao dan odmazde.
Kao i njegov skalpel i kasapska testera.
U pola tri izjutra ugurao je porodicu u kola i odvezao se od kuće deset kilometara van Vilinga, u Zapadnoj Virdžiniji. Bila im je to druga selidba za isto toliko nedelja, ali nije imao izbora. Obećao je dečacima da će se jednog dana vratiti u Merilend, ali znao je da to nije istina. Nikada se neće vratiti u Merilend. Salivan je već imao ponudu za prodaju tamošnje kuće. Morao je da nabavi keš za bekstvo.
Dakle, sada on i njegova porodica spasavaju goli život. Dok su napuštali dom na „virdžinijskom Divljem zapadu"*(Zapadna Virdžinija je jedna od istočnih saveznih država SAD, dakle reč je o šali.(Prim. Prev,)) kako ga je zvao, imao je utisak da će ih mafija opet pronaći - možda ih čekaju već iza sledeće okuke.
Ali prošli su tu okuku i okuke posle nje i napustili grad bezbedno, i u jednom komadu. Uskoro su pevali melodije Rolingstounsa i pesme grupe ZZ top, uključujući i dvadeset-minutnu verziju Legs dok mu žena nije prekinula ovu non-stop visokotestosteronsku buku. Svratili sa na doručak kod Denija, sledeću pauzu da se posluže toaletom načinili su kod Mikija Dija, a u tri po podne stigli su do mesta u kojem nikada nisu bili.
Salivan se nadao da nije ostavio trag koji bi mafijaške ubice mogle da prate. Nikakve mrvice hleba, kao u Ivici i Marici. Dobro je što ni on ni njegova porodica nikada nisu posećivali ovaj kraj. Za njih je to devičanska teritorija, bez korena i veza.
Zaustavio je automobil na prilaznom putu jednoj kući u viktorijanskom stilu, s kosim krovom od šindre, s dve kule i čak s prozorima od bojenog stakla.
„Volim ovu kuću!“, uzviknu Salivan likujući, sa izveštačenim osmehom i lažnim preteranim ođuševljenjem. „Dobro došli u Floridu, dečurlijo", reče.
„Vrlo duhovito, tata, Samo što nije“, uzvrati Majk mlađi sa zadnjeg sedišta. Sva tri dečaka izgledala su smrknuto i utučeno.
Nalazili su u Floridi, u Masačusetsu, a Kejtlin i deca su zastenjali na još jednu od njegovih glupih šala. Florida je bila mala zajednica, s ne više od hiljadu duša, visoko u brdima Berkšira. Ako ništa drugo, imaju veličanstven pogled na planine. A mafijaške ubice ne čekaju ih u zasedi. Šta čovek može više da poželi?
Dok su ponovo raspakivali stvari, Salivan nastavi da ubeđuje decu: „Savršeno. Ima li šta lepše od ovoga?“
Zašto je onda Kejtlin zaplakala kada joj je pokazao njihovu novu dnevnu sobu s prekrasnim pogledom na veliku zlu planinu Grejlok i reku Husik? I zašto ju je slagao rekavši: „Sve će biti dobro, kraljice moja, svetlosti mog života"?
Možda zato što Salivan zna da to nije istina, a biće da je to i njoj jasno. Jednog dana će ga masakrirati s porodicom, možda baš u ovoj kući.
Ako ne učini nešto dramatično da to spreči. Pod hitno. Ali šta? Kako da spreči mafiju da ga progoni?
Kako ubiti hobotnicu?
GLAVA 90


DVE NOĆI KASNIJE Kasapin je opet bio na potezu. Samo on. Pojedinac.
Sada je imao plan i putovao je na jug, u Njujork. Bio je napet i nervozan, ali je usput pevušio sa Springstinom, Dilanom, Bendom i Pink Flojdom. Samo najvrednije stare pesme i veliki hitovi za vreme četvoročasovne vožnje na jug. Nije mu bilo drago da ostavi Kejtlin i dečake u kući u Masačusetsu, ali je računao da su tamo zasad sigurni. Ako nisu, učinio je za njih najviše što može. Više nego što je otac ikada učinio za njega, njegovu majku i braću.
Najzad je oko ponoći uspeo da stigne do Autoputa Vest sajd. Odande se odvezao pravo do apartmana Morningsajd u zapadnom delu Sto sedme ulice. Odsedao je tamo ranije i znao je da su dovoljno skrajnuti da posluže njegovim potrebama. I na zgodnom mestu, sa četiri linije metroa koje prolaze kroz dve stanice u blizini.
Sećao se da u sobama nema klima-uređaja, ali mu u novembru to nije bilo ni važno. Spavao je kao beba u majčinoj utrobi. U sedam, kada se probudio, Salivan je bio lako oznojen i zaokupljen jednom jedinom mišlju: osvetom Džonu Mađoneu. Ili možda još boljom idejom: opstankom najjačih.
Oko devet izjutra odvezao se podzemnom železnicom na nekoliko mogućih lokacija za ubistva koja je nameravao da izvrši u skoroj budućnosti. Imao je „listu želja", spisak s više imena meta i pitao se slute li ti muškarci i dve žene da su bezmalo mrtvi, da od njega zavisi ko će da živi, a ko da umre, kada igde.
Uveče, oko devet, odvezao se u Bruklin, svoj stari kraj. Baš u komšiluku Mađonea mlađeg, na njegov teren u Kerol gardensu.
Sećao se svog starog ortaka Džimija Šešira, koji mu je nedostajao, i zaključio da je Mađone stariji verovatno ukokao Džimija. Neko jeste, a telo je nestalo, kao da Džimi nikada nije ni postojao. Kasapin je uvek sumnjao na Mađonea starijeg, pa je to bio još jedan račun koji je trebalo da namiri.
Osećao je kako se to gomila u njemuj, taj užasni gnev. Zbog svega. Možda zbog njegovog oca - prvobitnog Kasapina iz Sliga, te irske fukare koja mu je upropastila život pre nego što je napunio deset godina.
Skrenuo je u ulicu i kojoj je stanovao Mađone i morao je da se osmehne. Moćni don je i dalje živeo kao relativno uspešan vodoinstalater ili lokalni električar u kući od žute cigle, dovoljno velikoj za dve porodice. A da iznenađenje bude veće - Salivan u ulici nije primetio nikakve stražare.
Dakle, ili ga je Mađone mlađi ozbiljno potcenio, ili su se njegovi ljudi vraški vešto krili, da ih niko ne uoči. Boga mu, možda mu neko u ovom času snajperskom puškom nišani u čelo. Možda mu ostaju samo dve-tri sekunde života.
Uzbuđenje ga je kidalo. Mora da se uveri šta se ovde događa. Zato je svirnuo jednom, dvaput, triput, ali nije se desilo pod milim bogom ništa.
Niko mu nije prosvirao lobanju. I Kasapinu prvi put proradi kliker: Ovu bitku ipak mogu da dobijem.
Razrešio je prvu zagonetku: Mađone mlađi se iselio iz kuće s porodicom. Mađone je takođe u bekstvu.
Zatim prekide ovaj tok misli jednom jedinom rečju - greška. Ne sme da je napravi - ne sme da načini nijedan pogrešan korak dok se sve ovo ne završi. Ako se opusti, mrtav je.
Bez velike mudrosti.
Kraj priče.

GLAVA 91


BILO JE KASNO i odlučio sam da se provozam u R350. Zavoleo sam ta kola. I deci su prirasla za srce. Sviđala su se čak i Nani, bogu hvala. Opet sam razmišljao o Mariji. O dugoj istrazi koju sam vodio o njenom ubistvu, i o svom neuspehu. Baktao sam se sa sopstvenim umom, pokušavao da joj zamislim lice, da se setim tačnog zvuka njenog glasa.
Kasnije te noći, opet kod kuće, pokušao sam da zaspim, ali nisam mogao. Bio sam tako neraspoložen da sam sišao u prizemlje i ponovo gledao Dnevnik lude crnkinje. Najzad sam uhvatio sebe kako aplaudiram kao lud ispred treperavog TV ekrana. Film Tajlera Perija savršeno se slagao sa stanjem mog duha.
Sutra izjutra oko devet telefonirao sam Toniju Vudsu u kancelariji direktora. Progutao sam ponos i zamoiio Tonija za pomoć u istrazi o silovanjima i ubistvima. Treba mi obaveštenje ima li Biro podatke o ubici po ugovoru, poznatom po nadimku Kasapin, šta god to bilo ako može da pomogne Sampsonu i meni - makar nosiio oznaku tajnosti.
„Očekivali smo da nam se uskoro javite, Alekse, Direktor Berns žarko želi da opet sarađujete. Jeste li voijni da prihvatite posao konsultanta? Bez opterećenja. Na vama je da odiučite šta i gde, osobito sada pošto ste se opet aktivirali.“
„Ko kaže da sam se aktivirao? Ovo je specijaina situacija", rekoh Toniju. „Kasapin mi je verovatno ubio ženu pre dosta godina. Taj slučaj ne mogu da ostavim među nerešenim predmetima.“
„Razumem. Zaista razumem. Gledaćemo da vam pomognemo koliko možemo. Postaraću se da pribavim ono što vam treba.“
Toni mi je obezbedio kancelariju jednog odsutnog agenta i rekao je da ako to želim, mogu da se obratim islednici analitičarki FBI-ja Moni Doneli.
„Već sam razgovarao s Moni", rekoh mu.
„Znamo da ste razgovarali. Moni nam je rekla. Sada ima i odobrenje da vam da podatke na uvid. Zvanično.“
Sledeća dva dana bezmalo sam živeo u zgradi FBI-ja. Pokazalo se da Biro ima gomilu materijala o Majklu Salivanu, Kasapinu. U dosijeu su bile na desetine fotografija. Na žalost, najnovije fotografije su bile stare pet do sedam godina i činilo se da je u poslednje vreme prekinuto svako praćenje Salivana. Gde li je nestao? Saznao sam da je Salivan odrastao u delu Bruklina poznatom kao Flatlends. Otac mu je tamo bio pravi kasapin. Našao sam čak imena nekih starih Salivanovih veza i prijatelja iz doba kada je živeo u Njujorku.
Salivanova biografija iz mladih dana bila je čudna. Pohađao je parohijsku školu do desetog razreda i bio je dobar učenik mada se, izgleda, nije mnogo trudio. Onda je batalio školu. Uhvatio je veze s mafijom i bio je jedan od retkih neitalijana koji su primljeni u taj krug. Nije postao šef, ali su ga dobro plaćali. U svojim ranim dvadesetim već je zarađivao šestocifrene sume i važio je za poverljivog plaćenog ubicu u službi Dominika Mađonea. Njegov sin, sadašnji don, nikada nije imao simpatija za Salivana.
Onda je počelo da se dešava nešto nepojmljivo i uznemirujuće za sve. Stizali su izveštaji o tome da Majkl Salivan muči i sakati žrtve; da je ubio jednog sveštenika i jednog laika, optužene za nemoraino ponašanje prema dečacima u njegovoj staroj osnovnoj škoii. Biia su prijavijena još dva ubistva koja je možda izvršio kao samozvani „delilac pravde. Čule su se i glasine da je Salivan ubio sopstvenog oca, koji je jedne noći nestao iz svoje radnje i čije telo nije pronađeno do dana današnjeg.
A tada je Salivan potpuno nestao s radarskog ekrana FBI-ja. Moni Doneli se složila s mojom pretpostavkom da je Salivan možda postao nečiji doušnik u Birou. Možda ga štiti FBI ili njujorška policija. Nije iskijučeno čak ni da je u programu zaštite svedoka. Šta se to dešava s Marijinim ubicom?
Je li nečiji taster?
Da li FBI štiti Kasapina?
GLAVA 92


DŽON MAĐONE JE BIO GORD, ponekad previše razmetljiv i previše samouveren, ali ne glup. Bio je svestan sadašnje komplikacije s onim besnim psom, plaćenim ubicom čije je usluge svojevremeno koristio njegov otac - s Kasapinom, pa još Ircem da te bog sačuva. Čak je i njegov blesavi matorac pokušao da se otarasi Majkla Salivana jednom, kada je uvideo koliko je taj tip opasan i nepouzdan. Sada je njemu zapalo u dužnost da ga ukloni i taj posao mora da se odradi kako valja.
Mađone je znao da je Salivan još na slobodi. Kao dodatnu meru predostrožnosti iselio je porodicu iz kuće u južnom Bruklinu. Privremeno su stanovali u Mineoli, na Long Ajlendu. Sada je bio s njima.
Kuća u kolonijalnom stilu bila je zidana od cigala, na samoj obali i na kraju jedne slepe uličice. Imala je sopstveni mali dok i brzi motorni čamac Sesilija Tereza, nazvan prema njegovom prvom detetu.
Mada nije bila tajna gde se nalazi ovaj kompleks, Mađone je imao poverenja u bezbednost ograde, a uz to je udvostručio broj telohranitelja. Smatrao je da mu je porodica sigurna. Najzad, Kasapin je samo pojedinac. Kakvu štetu objektivno može da nanese? Koliko još štete?
Mađone mlađi je nameravao da kasnije tog prepodneva ode na posao, a zatim, kao obično, svrati u svoj društveni klub u Bruklinu. Važno je da se pojavljuje na javnim mestima. Osim toga, bio je siguran da je situacija sada pod kontrolom. Njegovi ljudi su ga uveravali da će Salivan uskoro platiti glavom, a stradaće mu i porodica.
U jedanaest pre podne Mađone je plivao u zatvorenom bazenu u kompleksu. Već je preplivao trideset krugova i nameravao je da to učini još pedeset puta.
Mobilni mu je zazvonio na ležaljci.
U blizini nije bilo nikoga, pa je najzad izašao iz bazena i odazvao se:
„Da? Šta je?“
„Mađone“, čuo je muški glas u slušalici.
„Ko je to, do đavola?", upita on mada je već znao odgovor.
„Slučajno je Majkl Salivan, šefe. Ta drska bitanga baš ima petlju, je li?“
Mađone je zanemeo zaprepašćen novim pozivom ovog ludaka. „Mislim da treba da razgovaramo", reče plaćenom ubici.
„Već razgovaramo. A znaš kako? Tako što si slao ubice za mnom. Prvo u Italiju. Onda su došli blizu moje kuće u Merilendu. Pucali su mi u decu. Onda su se pojavili u Vašingtonu i tražili me. Zato što sam ja navodno izgubio kompas. Ti si izgubio kompas, juniore! Tebe treba počistiti!"
„Slušaj, Salivane...“
„Ne, slušaj ti mene, šupku blentavi. Slušaj me, juniore. Šaljem ti paket u tvrđavu. Dobro gapogledaj, šefe. Dolazim po tebe! Ne možeš da me sprečiš. Niko i ništa ne može da me spreči. Ja sam lud, je li? E pa, seti se toga. Ja sam najluđa bitanga koju si ikada sreo ili za koju si čuo. A ne beri brigu, srešćemo se opet.“
Zatim Kasapin prekide vezu.
Mađone mlađi ogrnu bademantil; onda iziđe pred kuću. Nije verovao sopstvenim očima - Fedeks je vršio dostavu!*( Fedex Corporation (raniji naziv Feđeral Express) - logistička uslužna kompanija sa sedištem u SAD. (Prim. prev).)
„Vinsente! Mario! Dovucite dupe!“, doviknu telohraniteljima, koji dotrčaše iz kuhinje sa sendvičima u ruci.
Poslao je jednog čoveka da otvori pošiljku - napolje, u zgradu s bazenom.
Posle nekoliko trenutaka nervoznog iščekivanja onaj tip doviknu: „Unutra su fotografije, gospodine Mađone. Ne baš Kodakovi trenuci.“
GLAVA 93


MOŽDA SMO GA PRONAŠLI, ŠEĆERU."
Žena po imenu Emili Koro upravo je završila jutarnju terapijsku seansu kod mene i otišla da predaje, nadao sam se s malo boljom slikom o sebi. Sada mi je Sampson telefonirao na mobilni. Veliki Džon se retko uzbuđivao, pa sam pomislio da je u pitanju nešto važno.
Pokazalo se da jeste.
Kasnije tog dana, ljudeskara i ja smo stigli u deo Bruklina zvani Flatlends. Pronašli smo lokalnu krčmu, zvanu Tomi Makgi.
Kada smo ušli u uredan i čist pab, lokal je bio gotovo pust. Samo su barmen, Irac grubog izgleda, i jedan omanji, dobro građen čovek, verovatno četrdesetpeto-godišnjak, sedeli na samom kraju uglačanog šanka od mahagonija. Čovek se zvao Entoni Malino i sada je radio kao slikar-grafičar na Menhetnu, a nekada je bio blizak prijatelj Majkla Salivana.
„Prijatno", reče on i osmehnu se. „Hej, neću vam pobeći. Došao sam ovamo slobodnom voljom, ne zaboravite. Do vraga, dva strica su mi panduri ovde, u Brukalinu. Ako vas ne mrzi, proverite.“
„Već smo proverili“, reče Sampson. „Jedan je penzioner i živi u Mertl Biču. Drugi je pod suspenzijom.“
„Hej, to znači da od deset izlazaka na udaranje imam pet dobrih. Nije loše. Dovoljno da ostanem u velikoj ligi.“
Sampson i ja smo se predstavili, a Malino je bio siguran da odnekud poznaje Džona, ali nije mogao da se seti odakle. Rekao je da je pratio slučaj šefa ruske mafije zvanog Vuk, o kojem sam istragu vodio dok sam radio za FBI i koja se odigravala baš ovde, u Njujorku.
„A i čitao sam o vama u nekom časopisu", reče. „Gde to beše?“
„Nisam pročitao taj članak“, rekoh. „U Eskvajeru.“
Malino shvati šalu i nasmeja se na način koji je podsećao na ubrzani kašalj. „Pa, kako ste otkrili vezu između mene i Salija? Otad je proteklo mnogo vode ispod mosta. Davna prošlost."
Sampson mu reče delić onog što znamo - da je FBI instalirao prislušne uređaje u društveni klub koji posećuje Džon Mađone. Znamo da je Mađone naredio da ubiju Salivana, verovatno zbog Kasapinovih neuobičajenih metoda, a da mu Kasapin vraća tante za mante. „Biro se raspitivao duž Autoputa Bej. Isplivalo je i tvoje ime.“
Malino nije čekao da Sampson završi. Primetio sam da govoreći neprestano mlatara rukama. „Tačno, društveni klub se nalazi u Bensonherstu. Jeste li bili tamo? Stari italijanski kraj. Uglavnom dvospratnice i dućani sa izlozima, znate. Videli su i bolje dane, ali još su dosta lepi. Sali i ja smo odrasli nedaleko odatle.
I kako se ja uklapam u to? Priznajem da sam malo zbunjen. Godinama nisam video Majka.“
„Federalni dosijei“, rekoh. „Prijatelj si mu, je li?“
Malino odmahnu glavom. „Bili smo bliski kao deca. Ali to je bilo davno, ljudi.“
„Ostali ste prijatelji i posle dvadesete godine. I još održavate vezu“, rekoh. „Prema informaciji koju imamo.“
„Ah, božićne čestitke“, reče Malino i nasmeja se. „Hajde, provalite to. Sali je složen karakter, potpuno nepredvidljiv. S vremena na vreme pošalje mi čestitku za praznik. Ima li još nešto? Jesam li u nevolji? Nisam, je li?“
„Znamo da nisi član mafije, Malino", reče Sampson.
„Dobro je što to čujem, jer nemam veze s organizovanim kriminalom niti sam ikada imao. Već sam umoran od izmotacija i proseravanja s nama Italijanima. Bada bing i te trule fore,*(Krilaticu bada bing izmislio je glumac Džejms Kan (James Can) na setu filma Kum. Iznova ju je popularisala serija Porodica Soprano, u kojoj je to naziv go-go bara, ključne lokacije za događaje u seriji.(Prim. prev)) Naravno, ima onih koji govore tako. A znate li zašto? Jer je to na televiziji.“
„Pa, pričaj nam o Majklu Salivanu“, rekoh. „Želimo da čujemo sve što znaš o njemu. Makar iz starih dana.“
Entoni Malino naruči još jedno piće - gaziranu vodu - od samog Tomija Makgija. Zatim razveza i to s lakoćom. Nije se libio bar kada su u pitanju reči.
„Kazaću vam nešto zanimljivo, jednu priču. Štitio sam Mikija u osnovnoj školi. Škola bezgrešnog začeća, tako se zvala. Irske hrišćanske braće. U našem kraju trebalo je steći dosta smisla za humor da se izbegnu tuče maltene svakog dana. U to doba Salivan ga nije imao... mislim smisla za humor. Osim toga, smrtno se bojao da mu ne izbiju prednje zube. Mislio je da će jednog dana možda postati filmska zvezda, tako nešto. Ubio me bog ako to nije istina. Verdad, je li?*( Šp.: istina. (Prim. prev.)) I matori i keva spavali su mu sa škljocarama u čaši pored kreveta."
Malino reče da se Salivan promenio u srednjoj školi. „Očeličio se i postao opak kao zmija. Ali stekao je i solidan smisao za humor, bar za jednog Irca.“
On se nagnu nad šank i spusti glas. „U devetom razredu roknuo je jednog momka. Nika Fratela. Fratelo je radio u kiosku, ali za kladioničare. Gnjavio je Mikija sve vreme, načisto mu je zavrtao muda. Bez razloga. Sali ga je ubio bradvom!
To je privuklo pažnju mafije, naročito Mađonea. Govorim o Mađoneu starijem.
„Od tog doba Sali je često visio u društvenom klubu u Bensonherstu. Niko nije znao šta tačno radi, čak ni ja. Ali odjednom je bio pun kao brod. U sedamnaestoj, možda osamnaestoj godini, kupio je grand am, pontijak grand am. Besna kola u to doba. Mađone mlađi je uvek mrzeo Majka jer ga je njegov stari poštovao."
Malino prenese pogled sa Sampsona na mene i načini pokret koji je govorio: Šta još da vam kažem? Mogu li sada da idem?
„Kada si poslednji put video Majkla Salivana?“, upita ga Sampson.
„Poslednji put?“ Malino se zavali i odglumi veliku scenu naprezanja da se seti. Onda opet zamlatara rukama. „Mislim da je to bilo na venčanju Kejt Gargan u Bej Ridžu. Pre šest-sedam godina. Ako se dobro sećam. Naravno, vi momci verovatno imate audio i video zapise celog mog života, je li?“
„Možđa, gos’n Malino. Dakle, gde je Majkl Salivan sada? One božićne čestitke. Odakle ih je slao?“
Malin slegnu ramenima i raširi ruke kao da ovaj razgovor počinje da ga zbunjuje. „Bile su samo dve-tri čestitke. Mislim, s markom poništenom u Njujorku. Bez povratne adrese. Dakle, kažite vi meni... gde je Sali ovih dana?“
„On je baš ovde, u Bruklinu, Malino“, rekoh. „Video si ga pre dve noći u klubu Česterfild na Aveniji Flatbuš.“ Onda mu pokazah fotografiju na kojoj je bio snimljen s Majklom Salivanom.
Malino slegnu ramenima i osmehnu se. Vrlo važno - ulovili smo ga u laži. „Bio mi je prijatelj. Telefonirao je i tražio da se sastanemo. Šta je trebalo da uradim, da ga ocinkarim? Ne bi bilo mudro? Zašto ga onda niste uhapsili vi?“
„Maler“, rekoh. „Agenti koji su vršili prismotru nisu znali kako on sada izgleda... ošišan na ćelavo, odeven kao panker iz sedamdesetih. Dakle, opet te pitam... gde je Sali ovih dana?“

GLAVA 94


MAJKL SALIVAN JE ZNAO da je prekršio svete tradicionalne običaje i nepisana pravila Porodice. I bilo mu je jasno kakve posledice može da očekuje. Ali ovu ludost su započeli oni, zar ne? Poslali su ljude da ga likvidiraju, i to pred decom.
Sada će on imati poslednju reč ili će da umre u pokušaju. Šta god da se desi, ova vožnja je mrak, mrkli mrak.
U subotu pre podne u pola jedanaest vozio je kamion UPS, koji je oteo pre dvadeset minuta. Prvo Fedeks, sada UPS,*( UPS (United Parcel Service) - jedna od najvećih kompanija za dostavu paketa na svetu, deluje u više od dvesta država i teritorija i isporuči više od petnaest miliona paketa dnevno. (Prim. prev.)) dakle niko ne može da mu zameri da favorizuje jedne na račun drugih. Šofer je bio pozadi i pokušavao je da se oporavi od klanja što bolje ume.
Na instrument-tabli se nalazila fotografija njegove prijateljice, žene ili šta je već bila, dame gotovo isto tako ružne kao vozač na samrti. Ovo uzgredno ubistvo nije kod Kasapina izazivalo ni trunku sažaljenja. Prema strancima je gajio potpunu ravnodušnost, a iskreno govoreći, za njega su svi bili stranci, najčešće i njegova sopstvena porodica.
„Hej, ti pozadi, kako si?“, viknuo je da nadjača buku motora i tandrkanje kamiona.
Nije dobio odgovor, ništa se nije čulo nazad.
„To sam i mislio, ortak. Ne sekiraj se... pošta i ostalo moraju da budu isporučeni primaocu. Kiša, sneg, lapavica, smrt, ništa ne sme da nas zaustavi.“
Zaustavio je veliki kamion za dostavu ispred rančerske kuće srednje veličine u Roslinu. Zatim je zgrabio nekoliko glomaznih paketa s metalne police iza vozačevog sedišta. Pošao je ka glavnom ulazu hitrim korakom, žureći kao što to momci u smeđem uvek čine na televiziji, pa je čak i veselo zviždukao.
Kasapin pritisnu zvonce. I sačeka. Ponovo zviždućući. Pomislio je da savršeno igra ovu ulogu.
Iz interfona dopre muški glas: „Šta je? Ko je? Ko je tamo?“
„UPS. Paket.“
„Samo ga ostavi.“
„Treba mi vaš potpis, gospodine.“
„Kažem, ostavi ga. Potpis nije problem. Ostavi paket. Do viđenja.“
„Žao mi je, gospodine. Ne smem. Zaista mi je žao. Samo radim svoj posao."
Tišina u interfonu. Prošlo je trideset sekundi, četrdeset pet. Možda će morati da pređe na plan B.
Najzad se na vratima pojavi veoma krupan čovek u trenerci najk. Bio je fizički impresivan, logično, jer je nekad igrao fudbal za Njujork džetse i Majami dolfinse.
„Jesi li gluv?“, upita on. „Rekoh ti da paket ostaviš na pragu. Capisce?“*( Ital.: razumeš, je li ti jasno? (Prim. prev.))
„Ne, gospodine, ja sam Amerikanac irskog porekla. Ne smem da ostavim ove vredne pakete bez potpisa.“
Kasapin mu pruži elektronsku grafičku tablu i bivši fudbaler, krupajlija, ljutito nažvrlja ime markerom.
Kasapin ga pogleda - Pol Moskoni, koji je slučajno vojnik mafije, oženjen mlađom sestrom Džona Mađonea. Ovo je bilo drastično kršenje pravila, ali znate šta, postoje li uopšte još neka pravila? U mafiji, vladi, crkvama, u celom poremećenom društvu?
„Nemam ništa protivt vas lično“, reče Kasapin.
Plop.
Plop.
Plop.
„Mrtav si, Pole Moskoni. A veliki šef će načisto da odlepi. Uzgred, nekad sam navijao za Džetse. Sada mi je draža Nova Engleska.“
Kasapin se zatim sagnu i stade skalpelom da seče lice mrtvaca nanovo i nanovo. Zatim mu prereza vrat unakrst, tačno preko Adamove jabučice.
Jedna crnka, još s papilotnama u kosi, proturi glavu u dnevnu sobu i poče da vrišti: „Poli! Poli, o, zaboga. O, Poli, o, Poli! Ne, ne, ne!“
Kasapin se najučtivije nakloni udovici van sebe od bola.
„Prenesite moje pozdrave svom bratu. On vam je ovo učinio. Vaš stariji brat je ubio Polija, ne ja.“ Salivan se spremi da pođe, a zatim se opet okrete. „Hej, žao mi je zbog vašeg gubitka.“
I još jednom se lako nakloni.
GLAVA 95


MOŽDA JE OVO FINALE. Kraj dugog i varljivog lutanja posle Marijinog ubistva.
Sampson i ja smo se vozili Autoputem Long Ajlend ka Nordern Stejtu, sve do krajnjeg rta Long Ajlenda. Sledili smo Pravac 27 i najzad smo se našli u selu Montok, mestu koje je dotad za mene bilo samo geografsko ime o kojem sam slušao i povremeno čitao. Ali prema onome što nam je saopštio Entoni Malino, Majkl Salivan se tu krije sa svojom porodicom. Navodno, preselili su se ovamo danas.
Posle dvadeset minuta traganja po nepoznatim zabačenim putevima, pronašli smo tu kuću. Kada smo stigli do date adrese, dva dečaka su šutirala naizgled prepumpanu fudbalsku loptu po malom travnjaku. Plavokosa deca su ličila na Irce. Dosta dobri sportisti, naročito onaj najmladi. Prisustvo dece moglo je da nam znatno oteža zadatak.
„Misliš da je on ovde?“, upita Sampson i ugasi motor. Bili smo najmanje sto metara udaljeni od kuće i skriveni od pogleda, jer smo igrali nasigurno.
„Malino kaže da se on dosta selio. Kaže da je sada sigurno ovde. Uzrast dece odgovara. Ima i najstarijeg sina, Majkla mlađeg."
Zaškiljio sam da bolje vidim. „Automobil na prilaznom putu ima tablice Merilenda.“
„Verovatno ne slučajno. Čujem da je Salivan živeo negde u Merilendu pre nego što je poslednii put morao da beži s porodicom. Nije nelogično što je to blizu Vašingtona. Objašnjava tamošnja silovanja. Kockice mozaika se slažu."
„Njegova deca nas još nisu videla. Nadam se da nas ni Salivan nije primetio. Neka ostane na tome, Džone.“
Nastavili smo vožnju i Sampson je parkirao dve ulice dalje. Zatim smo iz prtljažnika izvadili dvocevke i pištolje. Udarili smo kroz šumu iza niza skromnih kuća mada su sve gledale na okean. Unutrašnjost Salivanove kuće bila je zamračena i još nismo videli nikog drugog, ni Kejtlin Salivan, ni Majka Salivana. Ako su unutra, možda se drže podaije od prozora. Ne bih se čudio. Uz to, znao sam da je Salivan dobar strelac i da vešto barata puškom.
Seo sam i leđima se naslonio na jedno drvo. Držeći pušku u krilu skupio sam se da se zaštitim od hladnoće. Naprezao sam mozak i pokušavao da rešim problem kako da ulovimo Salivana a ne naudimo njegovoj porodici. Pre svega, je li to moguće? Posle nekog vremena opet sam pomislio na Mariju. Jesam li najzad na putu da razjasnim njeno ubistvo? Nisam bio siguran, ali mi se činilo da sam blizu. Ili su to samo puste želje?
Izvađio sam novčanik i izvukao staru fotografiju iz plastične pregrade. I dalje mi je nedostajala svaki dan. U mojim očima Marija će uvek imati trideset godina, je li? Kakav gubitak života!
Ali sada me je dovela ovamo, zar ne? Zašto bismo inače Sampson i ja potegli ovamo sami da uhvatimo Kasapina?
Jer nismo hteli da iko sazna šta ćemo uraditi s njim.
GLAVA 96


KASAPINU JE PALA KRV NA OČI, a to obično nije bio dobar znak za brojnost stanovništva u svetu. U stvari, iz minuta u minut bio je sve bešnji. Tačnije, iz sekunđe u sekundu. Do đavola, mrzi Džona Mađonua.
Lek je u odvlačenju pažnje. Stari kraj nije više onakav kakvog ga se Salivan sećao. Onda mu se nije dopadao, a sada mu se sviđao još manje. Sa izvesnim osećanjem deja vu,*( Franc.: već viđeno. (Prim. prev.)) povezao se Avenijom P, s koje je skrenuo na Autoput Bej.
Ako se ne vara, ovaj kraj je i dalje glavna trgovačka zona Bensonhersta. Od ulice do ulice ređale su se kuće od crvene cigle, s lokalima u prizemlju: restorani, pekare, delikatesnice latinskog šljama, na sve strane latinske vucibatine. Neke stvari se nikada ne menjaju.
Opet mu proleteše kroz glavu slike očeve radnje - sve uvek tako blistavo čisto; hladnjača s belim emajliranim vratima; kuke s četvrtkama govedine; sijalice u metalnim maskama na tavanici; svuda noževi, satare i testere. A otac stoji tamo s rukom ispod kecelje - i čeka da mu ga sin popuši.
Skrenuo je desno, u Osamdeset prvu ulicu. I eto je. Ne stara mesara - nešto još bolje. Osveta, jelo koje se najbolje služi vruće, tako da se još puši!
Ugledao je Mađoneov linkoln na parkiralištu iza društveriog kluba. Registarski broj - ACF3069. Bio je gotovo siguran da je to juniorov automobil.
Greška?
Ali čija greška?, upita se i nastavi da vozi Osamdeset prvom ulicom. Je li Mađone mlađi tako arogantno đubre da dolazi i ođlazi kad mu se hoće? Je li moguće da se ne plaši Kasapina? Da ga ne poštuje? Ni sada.
Ili mu namešta klopku?
Možda malo ovog, malo onog. Arogancija i prevara. Tipične odlike sveta u kojem živimo.
Salivan zaustavi kola kod restorana Dankin donats na raskrsnici Nju Utrehta i Osamdeset šeste. Naručio je crnu kafu i đevrek sa susamom, koji je bio suviše mekan i bezukusan. Možda usrana klopa kao što je ova može da prođe negde u Centralnoj Americi, ali blam je ovakav jad od đevreka prodavati u Bruklinu. Ipak je seo za sto, gledao svetla automobila koji su promicali u oba smera Nju Utrehtom i mislio kako bi rado ušao u klub u Osamdeset prvoj ulici i osuo paljbu. Međutim, nije planirao takvu akciju - samo se trenutno zanosio tom prijatnom nasilnom maštarijom.
Naravno, već je skovao pravi plan.
Mađone mlađi je mrtav čovek, možda i gore od toga. Salivan se osmehnu pri toj pomisli, a zatim proveri da li ga ko gleda i misli da je lujka. Oni to nisu. On jeste. Puna kapa.
Srknuo je još malo. U stvari, kafa Dankin i nije tako loša, Ali đevrek je katastrofa.

GLAVA 97


DVADESET MINUTA KASNIJE bio je na položaju. A najčudnije je što je ovakav komandoski napad izvodio još kao dete. On, Džimi Šešir i Toni Malino peli su se klimavim protivpožarnim lestvicama u Sedamdeset osmoj ulici, a onda trčali po krovu pokrivenom ter-papirom do zgrade pored društvenog kluba. Usred bela dana. Neustrašivo.
Išli su „u posetu“ Tonijevoj poznanici u zgradi naslonjenoj na društveni klub. Riba se zvala Anet Buči. Anet je bila vruća italijanska ribica i nudiia se svojim drugarima ne starijim od trinaest-četrnaest godina. Gledali su Srećne dane i Lavern i Širli kao krelci - što su i bili - dimili cigarete i duvku, pili votku njenog oca i kresali se dok ne razakaju mali mozak. Nisu navlačili gumice, jer im je Anet rekla da ne može da zatrudni, pa su tog leta tri dečaka bili najsrećniji mangupi u kraju.
Ali sadašnja avantura je bila lakša, jer se kretao noću, a mesec je bio gotovo pun. I, razume se, nije išao da tuca Anet Buči.
Ne, čeka ga ozbiljan posao s Mađoneom mlađim, s kojim ima neraščišćene račune verovatno još iz doba kada je Mađone stariji ukokao njegovog ortaka Džimija Šešira. Šta je drugo moglo da zadesi Šešira? Dakle, vreme je za osvetu, a biće tako slatka da je Kasapin gotovo osećao njen ukus. U mašti je već video kako Mađone mlađi umire.
Ako noćašnji pian uspe, u kraju će se godinama prepričavati šta se ovde desilo.
A, naravno, biće i fotografija!
Bio je pun sebe trčeći po starim krovovima i nadao se da ga niko na gornjim spratovima neće čuti i možda doći da pogleda ili čak pozvati policiju. Najzad je stigao do kuće od mrke cigle koja je bila povezana sa zgradom društvenog kluba.
Izgledalo je da niko ne zna da je on ovde gore. Zato se pognuo na krovu i povratio dah. Sačekao je da mu se puls uspori, ali nije izgubio ništa od svog gneva. Je li ljut na Mađonea? Ili na oca? Majku mu, u čemu je razlika?
Kada je seo, Salivan se upita je li u ovom trenutku sklon samoubistvu. Bar donekle. Imao je teoriju da su pušači sigurno latentne samoubice, kao i vozači koji ne poštuju ograničenje brzine, a i svaki motociklista. Ili onaj ko ubije oca i nahrani njime ribe u zalivu Šipshed. Potajni samoubica, je l’ da?
Kao Džon Mađone. Celog života je bio beda od čoveka. Okomio se na Kasapina. I gle šta će ga snaći.
Ako plan uspe.
GLAVA 98


PRISMOTRA. ČEKANJE. Vrtenje palčeva. Kao da smo se vratili u stare dane, ovog puta samo polovično trule. Dok smo Sampson i ja sedeli nepunih sto metara od kuće u Montoku, na južnoj račvi Long Ajlenda, sve više sam se ložio na mogućnost da se uskoro dočepamo Kasapina. U isti mah, nisam mogao da se otmem pomisli da tu nešto ne valja.
Možda sam čak i znao šta ne valja. Ovaj ubica nikada ranije nije bio hapšen. Koliko je meni poznato, nije bio čak ni blizu toga. Šta mi onda uliva nadu da će nam ovog puta pasti šaka?
Zato što sam ja Ubica zmajeva i zato što sam uspevao da stanem na put drugim zločincima? Zato što sam bio Ubica zmajeva? Zato što je život, na kraju krajeva, ipak fer i zlikovci moraju da polože račune, naročito onaj ko je ubio moju ženu. Ali, do đavola, ne, život nije fer. Znao sam to od trenutka kada se Marija srušila i umrla mi u naručju.
„Misliš da se neće vraćati ovamo?“, upita Sampson. „To te muči, šećeru? Misliš da je opet u bekstvu? Da je već odmaglio?"
„Ne, ne baš to. Nije pitanje hoće li se Salivan vratiti ili ne. Mislim da možda hoće. Ne znam tačno šta mi smeta, Džone. Prosto osećam... kao da nas je nekako nasankao."
Sampson iskrivi lice.
„Ko nas je nasankao? Zašto nas je nasankao?“
„Na žalost, ne znam odgovor. Ni na jedno od tih logičnih pitanja."
U tom času sve se svodilo na čudnu slutnju. Tačnije, na neko predosećanje. Jedno od mojih slavnih predosećanja. Koja se često pokažu kao ispravna, ali ne uvek, ne svaki put.
Sunce je počelo da zalazi i zahladnelo je. Gledao sam dvojicu ludih ribolovaca kako bacaju hranu kraj obale o koju su se lomili visoki talasi. Nosili su vodootporne kombinezone sa čizmama od neoprena i verovatno su u ovo doba godine lovili prugaste morske grgeče. O pojasu su im bile vreće s mamcima i ribarske kuke, a jedan je na svoju kapu Red soksa nakačio rudarsku lampu šašavog izgleda. Bilo je vrlo vetrovito, a što su udari vetra jači, ulov je bolji - tako sam bar čuo.
Pade mi na um da Sampson i ja takođe lovimo ribu, kako god čudovišna bila neman koja vreba ispod površine. I dok sam gledao naizgled bezazlena dešavanja na obali, jedan ribolovac se okliznu pod udarom talasa, a zatim brzo ustade da spase obraz. Voda je sigurno bila vraški hladna.
Nadao sam se da se meni i Sampsonu to večeras neće dogoditi.
Nismo smeli da ovamo dođemo na svoju ruku - ali došli smo.
A ovaj ubica je jedan od najboljih koga smo ikada sreli. Kasapin možda i jeste najbolji.
GLAVA 99


U STVARI, JEDNOSTAVAN MATERIJAL, osnovni elementi profesionalnog ubistva koje vrši pravi profesionalac: ovog puta bili su to limena kanta visoko-oktanskog benzina, propan i šipka dinamita kao upaljač. Laka priprema. Ali hoće li plan uspeti? To je uvek pitanje za šezdeset četiri hiljade dolara.
Na neki način, Kasapinu je to ličilo gotovo na nestašluk, neku vragoliju kakve su nekada u komšiluku pokušavali da izvedu on, Toni Malino i Džimi Šešir. Da se dobro izezaju. Možda da kombinuju „okruglastu bombu“ s jakom crvenom petardom. Veći deo života izgledao mu je tako - nestašluk, manguparija, osveta za nekadašnju nepravdu.
Tako je sredio i oca, ubio bolesnu džukelu. Nije voleo da se toga često seća, pa nije to ni činio, samo je zatvorio poglavlje, Ali jedne davne noći u Bruklinu raskomadao je nekadašnjeg Kasapina iz Sliga, a onda je ribe u zaiivu nahranio Kevinom Salivanom. Glasine su bile tačne. Džimi Šešir je bio s njim u čamcu, kao i Toni Malino. Ortaci u koje je imao poverenja.
Ni večerašnja akcija ne razlikuje se mnogo od toga - opet je posredi osveta. Hej, duže od dvadeset godina ima pik na Mađonea mlađeg.
Spustio se protivpožarnim lestvama s krova zgrade pored društvenog kluba. Na ravni uliće čuo je grube muške glasove unutra. I prenos utakmice - Džetsi protiv Pitsburga na ESPN. Možda je utakmica razlog što su svi zauzeti nečim drugim ove hladne oblačne nedeljne večeri. Bolindžer se povlači! Bolindžer ostaje u džepu!*(U američkom fudbalu „džep“ je prostor koji štite blokeri i iz kojeg fudbalski kvoterbek(ofanzivni bek) nastoji da se probije.(Prim. prev.))
Pa, i on je u džepu, pomisli Kasapin. Savršena zaštita za igru, sasvim dovoljno vremena da sprovede zamisao u delo. Kako mrzi ove bitange u klubu. Uvek ih je mrzeo. Nikada ga nisu stvarno primali u svoje društvo, do dana današnjeg. Uvek je ostajao autsajder.
Stavio je visokozapaljivu bombu pored jednog drvenog zida u prolazu između kuća koji je vodio na ulicu. Iz tog prolaza je video dva Mađoneova vojnika kako stražare preko puta. Naslanjali su se na haubu crnog eskalejda.
Video ih je, ali oni nisu mogli da vide njega u mračnom prolazu.
Povukao se u prolaz i zaklonio iza kontejnera za smeće dempsi koji je bazdio na trulu ribu.
Jedan mlaznjak kompanije Ameriken erlajns prelete iznad njih u pravcu La Gvardije dižući buku kao grmljavina koja tutnji nebom. Idealno za ono što smera.
Huka aviona nije bila ništa u poređenju s eksplozijom od koje su pucale bubne opne, a koja je potresla zadnji zid društvenog kluba; pratili su je krici i psovke ljudi unutra.
A tek vatra! Isuse! Plameni jezici su neobuzdano lizali uvis.
Zadnja vrata se s treskom otvoriše, a dva vojnika, Mađoneovi lični telohranitelji, izjuriše napolje čvrsto držeći bosa kao da je predsednik Sjedinjenih Država, a oni pripadnici Tajne službe, čiji je zadatak da ga hitno odvuku na bezbedno mesto. Telohranitelji su krvarili i kašljali od dima, ali su se kretali u pravcu šefovog linkolna. Pokušavali su da rukavima otru oči, koje su suzile od dima.
Salivan istupi iza kontejnera i reče: „Hej, zdravo, džiberi! Vi ste čista propast." Ispalio je četiri hica. Gorile su pale na pločnik, jedan do drugog, mrtvi pre nego što su dotakli asfalt. Karirani sportski sako jednog od njih još je goreo.
Kasapin dotrča do Mađonea mlađeg, s posekotinama i opekotinama na licu. Zatim zari cev pištolja u Mađoneov obraz.
„Sećam te se kad si bio klinac, juniore. Nervozno i razmaženo jebeno derište. Ništa se nije promenilo, a? Upadaj u kola ili ću te upucati ovde, u prolazu. Pravo među oći, a onda ću ti ih iskopati i zabiti u uši. Marš u kola dok ne popizdim!“
A onda pokaza skalpel Mađoneu mlađem.
„Ulazi pre nego što ga upotrebim."

GLAVA 100


SALIVAN JE VOZIO MAFIJAŠKOG BOSA poznatim bruklinskim ulicama - Avenijom Nju Utreht, zatim Osamdeset šestom ulicom - u donovom ličnom automobilu i uživao u svakom trenutku.
„Ovde tripujem nostalgiju“, prokomentarisao je kao uzgred. „Ko kaže da je nemoguće vratiti se kući? Znaš li ko je to rekao, juniore? Čitaš li uopšte knjige? Trebalo bi. Ali sad je prekasno."
Zaustavio je kod restorana Dankin donats na Osamdeset šestoj i prebacio Mađonea u iznajmljeni ford taurus, govno od automobila, čija je prednost bila što je neupadljiv na ulici. Zatim je junioru stavio lisice. Tesne, prave policijske.
Kad su mu se lisice zarile u ručne zglobove, Mađone zareža: „Šta zamišljaš da radiš, do đavola?“
Salivan nije bio siguran na šta Mađone cilja - na promenu automobila, na eksploziju zapaljive bombe ili na sledećih pola sata? Na šta?
„Ti si poslao ljude da me odrade, seti se. Ti si sve započeo. Znaš šta, ja ću da završim. Trebalo je da to učinim dok smo još bili deca.“
Don se zacrvene kao bulka. Izgledalo je da će u automobilu doživeti srčani udar. „Ti si udaren! Ti si ludak!“, vrisnuo je dok su kola napuštala mesto za parkiranje.
Salivan umalo ne ukoči nasred ulice. Je li moguće da junior vrišti na njega kao da je najamni radnik.
„Hej, neću da se sporimo o stanju mog mentalnog zdravlja. Ja sam plaćeni ubica, pa sam verovatno malo udaren. Valjda se podrazumeva da sam udaren? Dosad sam ubio pedeset osam ljudi.“
„Ti komadaš ljude“, reče Mađone. „Ti si van kontrole, manijak. Ubio si mi prijatelja. Sećaš li se toga?“
„Ispunjavam ugovorne obaveze na vreme, svaki put. Mogao bih da budem diskretniji, ali to je stvar ukusa. Razmisli o tome... o komadanju tela žrtava.“
„O čemu govoriš, do đavola? Nisi tako lud. Niko nije tako lud.“
Zanimljivo je kako Mađoneu radi ili ne radi mozak. Ipak, junior je hladnokrvni ubica, pa mora da bude oprezan. Sada nema prava na grešku.
„Tek da to razjasnimo", reče Majkl Salivan. „Vozimo se na jedan dok na reci Hadson, koji poznajem. Kad tamo stignemo, napraviću nekoliko umetničkih fotografija da ih vide svi tvoji kompanjoni krimosi. Nadam se da će razumeti jasnu opomenu da mene i moju porodicu ostave na miru.“
Salivan zatim stavi prst na usne. „Nema više priče“, reče. „Gotovo sam se sažalio nad tobom, juniore, a ne želim da se tako osećam.“
„Šta me briga kako se ti osećaš, aaah!“, reče Mađone, jer mu u tom trenutku Salivan zari u trbuh skakavac, zabode ga do drške, a onda lagano izvuče.
„Ovo je za početak", reče čudnim šaptavim glasom. „Tek se zagrevam.“
Zatim se Kasapin sasvim lako nakloni. „Toliko sam lud.“
GLAVA 101


SAMPSON I JA SMO OPET bili u njegovom automobilu da tamo sačekamo Kasapinov povratak kući u Montok. Odbrojavali smo minute. Pre ili posle mora da se vrati. Samo, to se još nije dogodilo, a Sampson i ja smo bili umorni, promrzli i, iskreno govoreći, razočarani.
Jedan raznosač pice iz Papa Džona pojavio se oko pola osam. Ali nije bilo Salivana, ni Kasapina, ni olakšanja na vidiku, a ni pice za nas.
„Da pričamo o nečemu“, reče Sampson. „To će nam odvući pažnju od hladnoće. I od hrane.“
„Dok mi se ovde smrzava dupe, opet sam mislio na Mariju“, rekoh gledajući dugokosog raznosača pice kako dolazi i odlazi. Sinulo mi je da je Salivan mogao da se posluži ovakvim momkom za dostavu da svojoj ženi doturi neku poruku. Da li se to desilo? Bili smo nemoćni da ga sprečimo. Ali da li se desilo nama naočigled?.
„Nije čudo, šećeru“, reče Sampson.
„Događaji proteklih meseci probudili su mi mnoštvo uspomena. Verovao sam da sam je prežalio. Ali možda nisam. Terapeutkinja misli da nisam.“
„Onda si morao da brineš o dve bebe. Možda si bio prezauzet da tuguješ onoliko koliko je trebalo. Sećam se da sam ponekad noću navraćao do tebe. Izgledalo je da nikad ne spavaš. Radio si na slučajevima ubistava. Pokušavao da budeš tata. Sećaš li se Belove paralize?“*( Oduzetost facijalnog živca koja daje različite simptome, a jedan od uzroka nastanka može da bude i traumatski. (Prim. prev.))
„Sada kada si je pomenuo.“
Neko vreme posle Marijine smrti imao sam uznemirujuće trzaje lica. Jedan neurolog iz Džons Hopkinsa rekao mi je da to može da prođe brzo ili da se nastavi godinama. Trajalo je nešto duže od dve nedelje i pokazalo se kao efikasan alat u poslu. Kriminalci koje sam ispitivao u kavezu premirali su od straha.
„U to doba više od svega si želeo da uhvatiš Marijinog ubicu, Alekse. Onda si počeo da se opsesivno baviš istragama o drugim ubistvima. Tada si postao prvoklasan detektiv. Bar ja tako mislim. Sav si se usredsredio na to. Da postaneš Ubica zmajeva.“
Osećao sam se kao u ispovedaonici. Džon Sampson mi je sveštenik. Ništa novo, je li?
„Nisam želeo da sve vreme mislim na nju, pa sam valjda rešio da se bacim na nešto drugo. Brinuo sam o deci i brinuo sam o poslu.“
„I jesi li je preboleo, Alekse? Ovog puta? Je li gotovo? Je li blizu da bude gotovo?“
„Iskreno? Ne znam, Džone. I sam pokušavam da odgovorim na to pitanje.“
„Šta ako ni ovog puta ne uhvatimo Salivana? Šta ako nam izmakne? Šta ako je to već učinio?“
„Mislim da ću se držati bolje u pogledu Marije. Nema je već dugo.“ Prekinuo sam i uzdahnuo. „Mislim da nije bila moja krivica. Kada je pogođena, nisam mogao da postupam drukčije."
„Aah“, reče Sampson.
„Aah“, rekoh i ja.
„Ali nisi sasvim siguran, je li? Još nisi uveren u to.“
„Nisam sto posto.“ Nasmejao sam se. „Možda ako ga uhvatimo noćas. Možda ako mu prospem mozak. Onda ćemo konačno biti kvit.“
„Jesmo li zato ovde, šećeru? Da mu prospeš mozak?"
Neko zakuca o prozor automobila i ja potegnuh pištolj.
GLAVA 102


ŠTA ĆE TU on, boga mu?“, upita Sampson.
Pored automobila - s moje strane - stajao je niko drugi do Toni Malino. Šta on, boga mu, traži ovde, u Montoku?
Lagano spustih prozor u nadi da ću to saznati, da ću dobiti odgovor, možda mnoštvo odgovora.
„A šta da sam ja Sali?“, reče on i nakrivi glavu. „U tom slučaju, bili biste mrtvi obojica." .
„Ne, ti bi bio mrtav“, reče Sampson. Bledo se osmehnuo i pokazao Malinu svoj glok. „Video sam te da se prikradaš otpozadi pre oko dva minuta. Video te je i Aleks.“
Nisam ga video, ali godilo mi je saznanje što mi Sampson i dalje čuva leđa, što me neko pokriva, jer mi možda pomalo popušta pažnja - a to je dovoljno da čovek dobije metak. Ili da prođe još gore.
Malino protrlja ruke. „Noćas je ovde hladno ko u kenjari." Sačekao je, a onda ponovio. „Kažem da je jebeno hladno, da je ovde napolju zima.“
„Upadaj“, rekoh mu. „Ulazi.“
„Obećavaš li da nam nećeš pucati u leđa?“, upita Sampson.
Malino diže obe ruke. Izgledao je zbunjen ili uzbuđen. Ponekad mu je, po izrazu lica, bilo teško odrediti šta oseća.
„Ja čak ne nosim oružje, momci. Nikad u životu ga nisam nosio.“
„Možda bi trebalo, s obzirom na to s kim se družiš“, reče Sampson. „Razmisli o tome, brate.“
„’Oću, brate“, uzvrati Malino sa zlobnim osmejkom, što me natera da se još jednom zapitam ko je on u stvari.
On otvori vrata i smesti se na zadnje sedište automobila. U vazduhu je još još visilo pitanje: otkud on ovde i šta hoće?
Kada je zatvorio vrata da hladnoća ne ulazi, rekoh: „Neće doći? Je l’ tako?“
„Ne, neće doći“, uzvrati Malino. „Nije to ni planirao.“ „Upozorio si ga?“, upitah. Posmatrao sam Malina u retrovizoru. Oči su mu se suzile i ispoljavao je beskrajnu nervozu, neki nemir, znake da nešto nije u redu.
„Nisam morao da ga upozoravam. Sali je samostalan, savršeno sposoban da se brine o samome sebi“, izgovorio je tiho, gotovo šapatom.
„Kladim se da jeste“, rekoh.
„Pa, šta se dogodilo, Entoni?“, upita Sampson. „Gde ti je drugar? Zašto si ovde?“
Malinov glas je zvučao kao da dopire ispod vode. Nisam razabrao šta govori.
Nije ga razumeo ni Sampson: „Ne kilavi se“, reče on i okrete se. „Čuješ li ti mene? Vidiš kako to funkcioniše. Moraš da pojačaš ton na svom govornom aparatu.“
„On je večeras ubio Džona Mađonea“, reče Malino. „Oteo ga je, a onda izrezao. Odavno je to spremao.“
U kolima zavlada mrtva tišina. Sumnjam da je išta moglo da me iznenadi više od ovoga što je rekao. Ranije sam osećao da smo možda nasankani i bio sam u pravu.
„Kako si saznao?“, upitah najzad.
„Živim u kraju. Bruklin je ponekad kao palanka. Oduvek je takav. Osim toga, čim je završio posao, Sali mi je telefonirao. Hteo je da to podeli sa mnom.“
Sampson se sasvim okrete k njemu i pogleda ga pravo u lice. „Dakle, Salivan večeras ne dolazi po svoju porodicu. Zar se ne plaši za njih?“
I dalje sam u retrovizoru posmatrao Tonija Malina. Mislio sam da možda pogađam šta će sada reći.
„Ovo mu nije porodica“, odgovori on. „Čak ih i ne poznaje.“
„Ko je onda u kući?“
„Ne znam ko su oni. Centralni kasting.*(Eng.;central casting - odelenje filmskog studija zaduženo za izbor glumaca, tj. Za podele uloga, ali fraza se često koristi u figurativnom smmislu kao ovde.(Prim.prev.)) Porodica koja bi mogla da prođe kao Salijeva."
„Ti radiš za njega?“, upitah Malina.
„Ne. Ali bio mi je dobar prijatelj. Ja sam se bojao da me ne unakaze u školi, ne on. Sali me je uvek štitio. Zato sam mu pomagao. Uradio bih to ponovo. Do vraga, pomogao sam mu da ubije onog ludaka, svog matorog.“
„Zašto si došao ovamo?“, upitah zatim.
„To je lako. On mi je rekao da dođem.“
„Zašto?“
„Morate da pitate njega. Možda zato što voli da se pokloni po dobro obavljenom poslu. Ima taj običaj, znate. Da se pokloni. Bolje da to ne vidite.“
„Već sam video“, obavestih ga.
Malino otvori zadnja vrata na automobilu, klimnu nam glavom i nestade u noći.
A znao sam da je nestao i Kasapin.

GLAVA 103


KAKO GLASI ONA STARA IZREKA, nova izreka ili kakva god da je - život je ono što se dešava dok si zauzet drugim planovima.
Vratio sam se u Vašington te noći zbog dece, koju sam želeo da vidim, zbog Nane Mame i zbog pacijenata koji zavise od mene a imaju zakazane termine. Nana mi uvek čita bukvicu zbog toga što mi je važnije od svega da pomažem ljudima; ona to zove mojom kletvom. I verovatno je u pravu.
Jasno sam video lik Majka Salivana, njegov laki naklon, i izjedalo me je što znam da je još tamo negde. Izvori iz FBI-ja su govorili da je mafija već raspisala nagradu od milion dolara za njegovu glavu i još toliko za likvidaciju Salivanove porodice. I dalje me nije napuštala sumnja da je on možda doušnik FBI-ja ili policije i da ga štiti jedna ili druga organizacija. Ali nisam bio siguran, a možda to nikada neću pouzdano saznati.
Jedne večeri posle Salivanovog bekstva, večeri kada su se deca vratila iz škole, sedeo sam na verandi i svirao rokenrol za Dženi i Dejmona. Svirao sam skoro do deset. Zatim sam deci pričao o njihovoj majci. Bilo je vreme.
GLAVA 104


NISAM BIO SIGURAN zašto osećam potrebu da im sada govorim o Mariji, ali želeo sam da deca saznaju istinu ili bar više istine o njoj.
Možda sam želeo da oni zatvore krug koji ja ne mogu da zatvorim. Nikada nisam lagao decu o Mariji, ali sam prećutkivao... i ne, o nečemu sam ih lagao. Kazao sam Dejmonu i Dženi da nisam bio s Marijom kada su u nju pucali, ali da sam stigao u bolnicu Sveti Antonije pre nego što je umrla i da smo izgovorili nekoliko poslednjih reči. Razlog je bio taj što bih morao da im pričam o pojedinostima kojih sam ne mogu da se oslobodim: o odjeku pucnjeva koji su ubili Mariju, o njenom oštrom uzdahu u momentu kada je pogođena, o tome kako mi je iz ruku skliznula na pločnik. Zatim o užasnom prizoru krvi koja je Mariji tekla iz grudi i mom saznanju da su rane smrtonosne. Svega toga sećao sam se s kristalnom jasnoćom više od deset godina kasnije.
„U poslednje vreme mislim na vašu mamu“, rekoh te noći na verandi. „Često mislim o njoj. Vi to već verovatno znate.“ Deca mi se približiše naslućujući da ovo nije jedan od naših uobičajenih razgovora. „Bila je izuzetna osoba na toliko načina. Na toliko načina, Dejmone i Dženi. Očiju punih života i uvek iskrena. Umela je da sluša. A to je obično osobina dobrih duša. Volela je da se osmehuje i da podstiče druge oko sebe da se smeše ako je moguće. Imala je običaj da kaže: ’Ovde je čaša tuge, a ovde čaša radosti, koju biste izabrali?’ Ona je skoro uvek birala čašu radosti.“
„Skoro uvek?“, upita Dženi.
„Skoro uvek. Razmisli o tome, Dženel. Pametna si. Izabrala je mene, je li? Od svih zgodnih momaka koje je mogla da ima, izabrala je ovog namćora, ovog mrguda.“
Dženel i Dejmon se osmehnuše. Onda Dejmon reče: „Je li to zato što se njen ubica vratio? Da li zato sada pričamo o našoj majci?“
„Samo delom zato, Deju. Ali nedavno sam shvatio da imam nesvršena posla s njom. I s vama dvoma. Zato sada pričamo, razumete?"
Dejmon i Dženel su ćutke slušali, a ja sam dugo govorio. Najzad su mi reči zastale u grlu. Mislim da je to bilo prvi put da sam dozvolio da vide kako plačem zbog Marije. „Voleo sam je toliko, voleo sam vašu majku kao da je fizički deo mene. I mislim da je još volim. Znam da je još volim.“
„Zbog nas?“, upita Dejmon. „To je delom naša krivica, je li?“
„Kako to misliš, srce? Nisam siguran da sam te razumeo“, rekoh Dejmonu.
„Podsećamo te na nju, zar ne? Svakog dana te podsećamo na mamu. Svakog jutra kad nas vidiš, setiš se da ona nije tu. Nije li tako?“
Odmahnuo sam glavom. „Možda u tome ima malo istine. Ali podsećate me na dobar način, na najbolji način. Verujte mi. Sve je dobro.“
Čekali su da nastavim i nisu odvajali pogled od mene, kao da se boje da im odjednom ne pobegnem.
„Mnogo šta se promenilo u našim životima“, rekoh. „Sada imamo Alija. Nana je starija. A ja opet primam pacijente.“
„Da li ti se to sviđa?“, upita Dejmon. „Što si psiholog?"
„Da. Zasad."
„Zasad. To toliko liči na tebe, tata“, reče Dženi.
Nasmejao sam se kao da frkćem, ali nisam hteo da iskamčim kompliment od Dženi. Mada nisam zagriženi protivnik komplimenata, postoji vreme za sve, a ovo sigurno nije bio pravi trenutak. Setio sam se da, čitajući biografiju Bila Klintona, nisam mogao da se otmem utisku da on - uprkos priznanju da je naneo bol svojoj ženi i ćerki - nije odoleo da od čitalaca traži oproštaj, čak zagrljaje. Jednostavno, nije mogao da odoli - možda usled ogromne potrebe za ljubavlju. A možda su tu koreni njegove ganutljivosti i saosećajnosti.
Najzad sam učinio ono najteže - ispričao sam Dženi i Dejmonu šta se dogodilo Mariji. Rekao sam deci istinu, onakvu kakvu sam je ja znao. Ispričao sam im većinu pojedinosti o Marijinoj smrti, o ubistvu i rekao sam im da sam video kako se to desilo, da sam bio s njom dok je umirala, da sam osetio njen poslednji dah na ovom svetu i čuo njene poslednje reči.
Kada sam završio, kada više nisam mogao da govorim, Dženi je prošaputala: „Gledaj reku kako teče, tata. Reka je istina.“
Bila je to moja mantra deci kada su bila mala, pošto smo ostali bez Marije. Šetao sam ih duž reka Anakostija ili Potomak, pokazivao im vodu i govorio: „Gledajte reku... reka je istina."
Ili bar onoliko koliko možemo da joj se približimo.
GLAVA 105


TIH DANA SAM BIO čudno podložan emocijama i ranjiv, a čini mi se, možda, i življi nego obično.
Što je imalo i svoje dobre i loše strane.
Skoro uvek sam doručkovao s Nanom Mamom u pola šest izjutra. Zatim bih se rekreirao trčeći do ordinacije, gde bih se presvukao i počinjao da primam pacijente već od šest.
Ponedeljkom i četvrtkom prva pacijentkinja mi je bila Kim Staford. U seansama je uvek teško suzbiti lična osećanja, bar meni, ili prosto više nisam bio u formi. S druge strane, uvek mi se činilo da neke moje kolege praktikuju suviše klinički pristup, uzdržan i distanciran. Kako to da shvati ma koji pacijent, ma koje ljudsko biće? Oh, ne mari ako glumim repu; najzad, ja sam terapeut.
Morao sam da se ponašam na sebi svojstven način, da povremeno ispoljavam toplinu, mnogo osećajnosti i sažaljenja, a ne da se ograničim na puko razurnevanje potreba i patnji druge osobe; morao sam da kršim pravila, da ne robujem priznatim standardima. Kao onda kada sam se sukobio s Džejsonom Stemplom u njegovoj policijskoj stanici i pokušao da izdrilujem tog gada. Za mene je to profesionalno ponašanje.
U rasporedu sam imao pauzu do podne, pa sam rešio da se javim Moni Doneli u Kvantiko. Ona je proveravala jednu moju teoriju o Kasapinu. Nisam se čestito ni pozdravio s njom kada me Moni prekide: „Imam nešto za tebe, Alekse. Mislim da će ti se dopasti. Uostaiom, to je tvoja ideja, tvoja teorija.“
Moni mi reče da se poslužiia mojim beleškama i pokušala da uđe u trag Salivanovoj ženi preko jednog vojnika mafije koji je u programu zaštite svedoka i sada živi u Mertl Biču, u Južnoj Karolini.
„Pratila sam trag na koji si me uputio i bio si u pravu. Odveo me je do tipa koji je bio na Salivanovom venčanju, vrlo skromnom, kao što se moglo i očekivati. Sklapanju braka je prisustvovao i onaj drugar iz Bruklina o kojem si mi pričao, Entoni Malino. Izgleda da Salivan nije želeo da mnogo ljudi zna za njegov privatni život. Nije pozvao ni majku, a otac mu je mrtav, kao što znaš.“
„Da, ubio ga je on sam, s dvojicom ortaka. Šta si saznala o Salivanovoj ženi?“
„Zanimljive podatke, koje baš ne bi očekivao. Ona je rodom iz Kolts Neka, u Nju Džerziju, i pre nego što se upoznala sa Salivanom podučavala je đake prvake. Ko bi rekao? Salvatore Pisteli, onaj zaštićeni svedok, kaže da je bila slatka devojka. Kaže da je Salivan tražio dobru majku za svoju decu. Dirljivo, Alekse, je li? Naš psihopatski ubica ima meko srce. Devojačko ime joj je Kejtlin Hanej. Njeni još žive u Kolts Neku.“
Još istog dana postavili smo prisluškivače na telefone u kući roditelja Kejtlin Salivan. Osim toga, prisluškivali smo telefone njene sestre, koja je živela u Toms Riveru, u Nju Džerziju, i brata koji je bio stomatolog u Ridžvudu.
U meni se rodila nova nada. Možda ipak možemo da rešimo ovaj slučaj i privedemo pravdi Kasapina.
Ako ga opet vidim, moždaje red na mene da mu se naklonim.

GLAVA 106


MAJKL SALIVAN SE SLUŽIO imenom Majkl Morisi otkako se preselio u Masačusets. Morisi je bio gad kome je manje-više izvadio utrobu i raščerečio ga još na početku svoje karijere plačenog ubice. Kejtlin i dečaei su zadržali imena, ali su i oni sada usvojili prezime Morisi. Napamet su nabubali priču da su nekoliko godina živeli u Dablinu, gde im je otac radio kao konsultant nekih firmi u Irskoj koje imaju poslovne veze u Americi.
Sađa se bavio „konsaltingom" u Bostonu.
Ovaj poslednji podatak nije bio daleko od istine, jer je Kasapin dobio posao preko jedne stare veze u južnom Bostonu. Posao - likvidacija, plaćeno ubistvo.
Tog jutra je otišao od kuće s pogledom na reku Husik u vrlo civilizovano vreme, u devet izjutra. Odvezao se na zapad, u svom novom leksusu prošao je pored naplatne rampe na Autoput Masačusets. Alat mu je bio u prtljažniku - pištolji, mesarska testera i pneumatski pištolj.
Isprva je vozio ne puštajući muziku. Radije se predavao sećanju. U poslednje vreme često je razmišljao o svojim ranim ubistvima. O svom ocu, naravno; o nekim poslovima za Mađonea starijeg; i o katoličkom svešteniku koji se zvao Frensis Z. Konli. Otac Frenk Z. je godinama muvao dečake u svojoj župi. Ceo kraj je brujao o tome, a priče su bile začinjene mnoštvom nastranih, gnusnih pojedinosti. Salivan prosto nije mogao da veruje da neki roditelji znaju šta se događa, a ne preduzimaju ništa da to spreče.
Kada je imao devetnaest godina i već radio za Mađonea, slučajno je video sveštenika na doku, gde je ovaj imao ribarski brodić s vanbrodskim motorom. Ponekad bi posle podne isplovio u njemu s nekim dečkićem ministrantom. Za nagradu. Da se omrsi.
Tog dana, u proleće, dobri otac je otišao na dok da pripremi brodić za sezonu. Kada su Salivan i Džimi Šešir stupili na palubu, baš je poslovao oko motora.
„Hej, oče Frenki“, reče Džimi i kvarno se iskezi. „Je l’ može danas da padne mala vožnja? Da malko pecamo?“
Sveštenik zaškilji u dva mlada mangupa i namršti se kada ih je prepoznao. „Bojim se da neće moći, momci. Brodić još nije spreman za akciju.“
Ovo natera Šešira da se nasmeje i ponovi: „Spreman za akciju... uh, bre, skapirao sam.“
Onda Salivan istupi. „Da, spreman je... da ugosti dečake i ribe. Idemo na krstarenje morem. Znaš onu pesmu? Sea Cruise Frenkija Forda? E pa, tamo ćemo. Samo nas trojica.“
Tako su isplovili brodićem, a oca Frenka Z. otad niko nije ni video ni čuo. „Neka se Bog smiluje njegovoj nemoralnoj duši u paklu“,*(Igra reči zasnovana na sličnosti eng. Reči immortal i immoral(nemoralan)(Prim.prev.)) šalio se Džimi Šešir pri povratku.
I tog prepodneva, dok se vozio da obavi ovaj najnoviji posao, Salivan se setio stare pesme Frenkija Forda - i setio se kako je onaj bedni sveštenik preklinjao da mu poštede život, a kasnije preklinjao da ga ubiju pre nego što su ga raskomadali da nahrane ajkule. Ali ponajviše se sećao svoje nedoumice je li učinio dobro delo šaljući na onaj svet oca Frenka i je li moguće ili nije moguće da jeste.
Je li u životu učinio nešto dobro?
Ili je sve bilo zlo?
GLAVA 107


NAJZAD JE STIGAO U STOKBRIĐŽ, blizu granice Masačusetsa i Njujorka, i upotrebio svoj GPS da nađe pravu kuću. Bio je spreman da se pokaže u najgorem svetlu, da opet bude Kasapin i zaradi nadnicu za taj dan.
Ko šiša dobra dela i dobre misli, šta god one ko bajagi dokazivale. Pronašao je kuću, koja je bila u pravom „kantri“ stilu i, po njegovom mišljenju, odavala je vrlo dobar ukus. Bila je podignuta na mirnom jezeru, okružena jutrima javora, brestova i borova. Na prilaznom putu je bio parkiran crni porše targa kao neka savremena skulptura.
Kasapinu su rekli da je u kući četrdesetjednogodišnja žena, koja se zove Melinda Stajner - ali da vozi fenserski crveni mercedes kabriolet. Kome onda pripada crni porše?
Kasapin je parkirao na glavnom putu, iza jednog borika, i posmatrao kuću oko dvadeset minuta. Pored ostalog, primetio je da su vrata garaže zatvorena. Možda je onaj fini crveni mercedes kabriolet u garaži.
Dakle - opet - ko je vlasnik crnog poršea?
Pažljivo se držeći zaklona od gustih grana, prislonio je uz oči nemački dvogled. Lagano je osmatrao istočne i južne prozore kuće i zadržavao se na svakom od njih.
U kuhinji nije bilo nikoga - tamo su prozori bili zamračeni i niko se nije micao.
Ni u sobi za dnevni boravak, koja je takođe bila u mraku i izgledala napuštena.
Ipak, u kući nekoga ima, je li?
Najzad ih je pronašao u jednom kutku spavaće sobe, na prvom spratu. Možda glavne spavaće sobe.
Tamo gore je Melinda ili Mel Stajner.
I neki plavušan. Verovatno četrdesetogodišnjak, za koga je pretpostavio da je vlasnik poršea.
Suviše grešaka da se sve iskalkuliše, pomisli. Pravi grupnjak grešaka.
Ali sračunao je da mu se honorar od sedamđeset pet hiljada dolara za ovaj posao upravo duplirao, jer nikada ne „radi“ dvoje po ceni jednog.
Kasapin krenu ka kući, s pištoljem u jednoj ruci, a kutijom za alat u drugoj, zadovoljan ovim poslom, ovim danom i životom koji je izabrao.
GLAVA 108


IMA VRLO MALO TOGA U ŽIVOTU što se može meriti sa uverenjem da je čovek sposoban da dobro obavi posao.
Dok se približavao kući, Majkl Salivan je razmišljao o istinitosti te tvrdnje.
Bio je svestan veličine poseda oko bele kolonijalne kuće - tri ili četiri jutra šume i polja. Pozadi je video teniski teren, koji je izgledao kao da je na podlozi od zelene šljake. Možda je to Har-Tru,*(Crvena šljaka je sporija od zelene ili Har-Tru američke(Prim.prev.)) materijal za kojim su se, izgleda, pomamili zaljubljenici u tenis u Merilendu.
Ali uglavnom je ostao usredsređen na posao, na predstojeći zadatak u dva dela.
Ubistvo izvesne žene po imenu Melinda Stajner - i njenog ljubavnika, koji je očigledna prepreka.
I oprez da sam ne bude ubijen.
Izbegavanje greške.
Polako je otvorio drvena vrata na glavnom ulazu u kuću, koja nisu bila zaključana. Mnogo ljudi na selu ne pazi na to, je li? Greška. A bio je siguran da ni gore neće naići na ozbiljan otpor.
Ipak, nikad se ne zna, zato nemoj da se opustiš, ne budi aljkav, ne pravi se važan, Miki.
Setio se onog fijaska u Veneciji i šta se tamo dogodilo i kako umalo nije nagrabusio. Koza nostra ga sada traži svuda i jednog dana će ga naći.
Zašto ne danas? Zašto ne ovde?
Veza za ovaj posao bio mu je stari prijatelj, ali mafija je lako mogla da ga pronađe. I da onda Kasapina namami u klopku.
Samo, nije verovao u to.
Ne danas.
Glavna vrata nisu zaključana. Oni bi ih zaključali, naročito ako su spremili zamku i žele da sve izgleda cakum-pakum.
Par koji je video u spavaćoj sobi delovao je suviše prirodno, suviše zauzet sobom, a mislio je da niko - osim možda njega samog - nije toliko vešt da pripremi ovakvu nameštaljku i ćup s medom. Par gore kreše se do jaja i razmenjuje telesne sokove. U tom pogledu gotovo da nije gajio ni trunku sumnje.
Dok se peo stepenicama do njega su dopirali blaženi šumovi njihove jebačine: federi madraca su se ugibali i opuštali, uzglavlje kreveta je udaralo o zid.
Naravno, možda je u pitanju snimak.
Međutim, Kasapin je sumnjao u to, a instinkt mu je obično bio vrlo, vrlo pouzdan. Ne samo što ga je dosad održao u životu nego je doneo smrt mnogim drugima.

GLAVA 109


KADA JE STIGAO na prvi sprat, puls mu se ubrzao, stenjanje i razni krevetski šumovi postali su glasniji, a on je i protiv svoje volje morao da se osmehne.
Čudna misao. Setio se jedne scene iz filma Sa strane, koja ga je u to vreme naterala da se glasno nasmeje. Filmski lik s društvene margine, u osnovi pijandura, morao je da drugom šmokljanu mazne novčanik, pa se zato ušunjao u spavaću sobu, gde se par debelih fukara bukario kao svinje u valovu. Scena je bila sjajna - smešna i potpuno neočekivana. Baš kao što će biti ova. Bar za njega.
Skrenuo je za ugao, zvirnuo u sobu i pomislio: Iznenađenje, oboje ste mrtvi.
Muškarac i žena su bili u vrlo dobroj formi. Mišićavi i sportski građeni, lepih čvrstih guza. I seksi, ovako zajedno. Smeškali su se.
Izgledalo je da privlače jedno drugo, što im je poboljšavalo odnos. Možda su zaljubljeni. Svakako uživaju u seksu, koji je dobra vežba i dobra prilika za znojenje. Plavokosi ju je žestoko trpao i izgledalo je da Melindi to i te kako prija. Prizor je svakako bio uzbudljiv. Melinda je imala bele dokolenice, koje su palile Salivana. Radi li to zbog sebe ili za njega?, pitao se.
Posmatrao ih je možda minut pre nego što se nakašljao. Khe, khe, hm. Red u jebarniku.
Par poskoči i razdvoji se, što nije bilo lako, s obzirom na položaj vadičepa u kojem su bili spojeni do pre samo nekoliko milisekundi.
„Au... vas dvoje!“, reče on i ljubazno se osmehnu kao da radi studiju o preljubama ili tako nešto. „Dobro to radite. Svaka čast."
Na neki način bili su mu simpatični, naročito Melinda. Za svoje godine je dobra ženska, bez sumnje. Lepo telo i lice - slatko lice, pomisli.
Svidelo mu se čak što nije pokušala da se pokrije i što zuri pravo u njega, kao da kaže: Šta ćeš ti ovde, do đavola? Ovo je moja kuća, moja stvar, ne tiče te se šta radim, ko god da si, majku mu! Zato tutanj!
„Ti si Melinda Stajner, je li?“, upita on i uperi pištolj u nju, ali ne preteći. Čemu pretnje ili ulivanje straha više nego što mora? Za ovo dvoje nema specijalan tretman. Oni nisu iz mafije. Nisu nameračili da ubiju njega ili njegovu porodicu.
„Da, ja sam Melinda Stajner. Ko ste vi? Šta tražite ovde?“
Bila je svakako naprasita, ali ne i antipatična. Napokon, ova kuća je njena i ima pravo da zna šta se dešava.
On stupi u sobu i...
Plop!
Plop!
Pucao je plavokosom muškarcu u grkljan i čelo i ovaj se srušio s kreveta na tepih s indijanskom šarom. Toliko o teoriji da održavanje dobre telesne kondicije produžava život.
Melinda stavi obe ruke na usta i glasno jeknu: „O bože.“ Ali nije vrisnula, što je značilo da je posredi uglavnom bio seks. Kresali su se, ali ne iz ljubavi, čak ni približno. Dok joj je sada gledao u lice, zaključio je da tog plavušana nije čak suviše ni simpatisala.
„Dobra si cura, Melinda. Misliš na sebe. On nije osetio ništa. Nikakav bol, garantujem.“
„Bio mi je arhitekta", reče ona, a zatim žurno dodade: „Ne znam zašto vam to govorim.“
„Nervozna si. Ko ne bi bio na tvom mestu? Verovatno si provalila da sam ovde da ubijem tebe, ne tvog bivšeg ljubavnika.“ Stajao je oko metar od žene i nišanio joj otprilike u srce. Uprkos tome, ona se dobro đržala - što je na njega ostavilo utisak. Salivanov tip žene. Možda bi ona trebalo da bude na čelu mafije. Mogao bi da istakne njenu kandidaturu za taj položaj.
Nedvosmisleno mu se sviđala i iznenada mu sinu misao da ona nije osobito privržena svom mužu. Salivan sede na krevet i dalje nišaneči u nju - tačnije, ciljao joj je u levu sisu.
„Mel, evo kako stoji stvar. Tvoj muž me je poslao da te ubijem. Plaća sedamdeset pet hiljada dolara“, reče. „Sada improvizujem, ali imaš li pristup do sopstvenih sredstava? Možda možemo da se dogovorimo. Je li to rešenje?“
„Da“, odgovori ona. „Jeste.“ To je bilo sve.
Dva minuta kasnije sklopili su dogovor i ona mu je učetvorostručila honorar. Svet je pun ludaka - nije čudo što su Očajne domaćice tako popularne, pade mu na um.
GLAVA 110


SAMPSON I JA NISMO BILI u Masačusetsu nekoliko godina, još od lova na jednog poremećenog ubicu zvanog „gospodin Smit“ u slučaju čiji je kodirani naziv bio „Mačka i miš“. Gospodin Smit je bio možda lukaviji od svih psihopata koje smo jurili do tog trenutka. Malo je falilo da me ubije. Ukratko, dok smo se Sampsonovim automobilom vozili iz Vašingtona u Berkšir, nije nas mnogo srećnih uspomena. vezivalo za ovaj kraj.
Usput smo prekinuli vožnju zbog božanstvene večere i prijatnog besmislenog ćeretanja u restoranu mog rođaka Džimija Parkera, Crveni šešir, u Irvingtonu, u državi Njujork. Mmm, mmm, dobro. Ako izuzmem to, put je bio čisto poslovan. Krenuli smo sami, bez podrške. Ako pronađem Kasapina, bio sam u neizvesnosti šta dalje. Ako ga pronađemo. Ako već nije odmaglio.
U toku vožnje smo slušali stare snimke Lorin Hil i Erike Badu i sve dok nismo stigli do kraja Autoputa Konektikat i prešli u Masačusets, gotovo da nismo spominjali Majka Salivana.
„Pa, šta ćemo ovde, Džone?“, probio sam najzad led o tom predmetu.
„Gonimo lošeg momka kao i uvek“, uzvrati on. „Sve po starom, je li? Tip je zlikovac i voli da siluje. Ti si Ubica zmajeva. A ja te pratim.“
„Samo ti i ja, a? Nećemo zvati lokalnu policiju? Ne obaveštavamo ni FBI? Upravo smo prešli državnu granicu, znaš?“ Sampson klimnu glavom. „Rekao bih da je ovo sređivanje ličnih računa. Grešim li? Uz to, on zaslužuje da umre. Ako do toga dođe, a moglo bi. I verovatno će se tako i završiti."
„Jesu lični računi, nikada nisu bili ličniji. Ovo se kuvalo predugo. Mora da se okonča. Ali...“
„Nema ali, Alekse. Vreme je da se završi.“
Ćutke smo se vozili još nekoliko kilometara. Ipak sam morao da ovo raspravim sa Sampsonom. Bitno je da makar okvirno utvrdimo način dejstva.
„Ne želim da ga smaknem samo tako... ako je tamo. Ja nisam neko ko uzima zakon u svoje ruke, sudija i dželat, Džone.“
„Znam to“, reče Sampson. „Znam ko si, Alekse. Ako te neko poznaje u dušu, to sam ja. Da vidimo kako će se sve odvijati. Možda ga nećemo ni zateći.“
Oko dva sata tog popodneva stigli smo u gradić Floridu, u Masačusetsu. Zatim smo potražili kuću u kojoj smo se nadali da ćemo jednom zasvagda stati na rep Majklu Salivanu. Osećao sam kako u meni raste napetost. Trebalo nam je još pola sata da pronađemo kuću sagrađenu na padini brega, s pogledom na reku. Osmatrali smo kuću i činilo se da u njoj nema nikoga. Je li neko opet na vreme upozorio Majkla Salivana?
Ako je tako, ko je to mogao da učini? FBI? Najzad, ko garantuje da i on nije u programu zaštite svedoka? Da li mu FBI štiti leđa? Je li od njih čuo da možda dolazimo?
Ođvezli smo se u centar grada i ručali u restoranu Kod Denija. Mimo običaja, dok smo jeli jaja i krompir, Sampson i ja jedva da smo izmenjali nekoliko reči.
Najzad, kada je stigla kafa, on upita: „Dobro ti je?“
„Ako nam padne šaka, biće mi bolje. Ali ovo mora da se završi. Tu si u pravu.“
„Onda, hajde da to izvedemo.“
Vratili smo se do kuće i ubrzo posle pet jedan karavan skrenu na prilazni put i parkira se ispred verande. Je li to on? Najzad, Kasapin? Pozadi su se gurala tri dečaka. Onda je sa sedišta vozača izašla zgodna crnka. Bilo je očigledno da se dobro slaže s dečacima. Ludirali su se na travnjaku pred kućom. Zatim su umarširali unutra.
Imao sam pri ruci fotografiju Kejtlin Salivan, ali nisam morao da je gledam. „Neosporno je ona“, rekoh Sampsonu. „Ovog puta smo na pravom mestu. To su Kejtlin i Kasapinovi sinovi."
„Ako ostanemo ovde, primetiće nas“, napomenu Sampson. „Ovo nije serija Policajci, a on nije neka drogeraška gluperda koja čeka da ga uhvate."
„Da, s tim i računam“, rekoh.
GLAVA 111


MAJKL SALIVAN NIJE BIO NI BLIZU kuće u zapadnom Masačusetsu. U pola osam te večeri stupio je u privatnu kuću s deset spavaćih soba u Velsliju, bogatom predgrađu Bostona.
Nalazio se nekoliko koraka iza Melinde Stajner, čije je duge noge i slatko dupence bilo uživanje posmatrati. Melinda je to znala. Umela je i da suptilno ali izazovno vrcka u hodu.
Široki foaje - s tri lustera u dvorskom poretku, nesumnjivo zaslugom Melinde ili njenog dekoratera - vodio je u jednu osvetljenu sobu.
„Medeni, stigla sam kući!“, doviknu Melinda i s treskom spusti putnu torbu na visoko izglancani pod.
U glasu nije mogao da joj se oseti ni najmanji trag da nešto nije u redu. Ni uzbuđenje, ni opomena, ni nervoza, ništa osim dobroćudne supružničke odanosti.
Hteo ne hteo, Salivan pomisli: Vešte li đavolice. Milo mi je što nismo u braku.
Nikakav pozdrav ne stiže iz sobe u kojoj je bio uključen televizor. Ni da zucne.
„Dragi?“, pozva ona ponovo. „Jesi li tamo? Dragi? Vratila sam se kući sa sela. Džeri?“
Ovo će zasigurno preneraziti đubre od muža. Dragi, kod kuće sam! Dragi, još sam živa!
Na vratima se najzad pojavi jedan čovek umorna izgleda, u izgužvanoj košulji s uskim prugama, u boksericama i svetlo-plavim japankama.
E sad - i on je vrlo vešto glumio. Kao da je sve na svetu dobro da ne može biti bolje.
Sve dosad, dok nije ugledao Kasapina kako hoda korak po korak iza njegove ljubljene ženice, koju je koliko danas pokušao da ubije u njihovoj kući na selu.
„Hej, vi. Ko je ovo, Mel? Šta se događa?“, upita je Džeri videvši da je Salivan zastao u foajeu.
Kasapin je već izvukao pištolj i uperio ga u tipa u boksericama, ciljajući u muda. Onda je digao cev i nanišanio mu u srce - ako ga ova podmukla džukela uopšte ima. Da ubije svoju ženu? Ko je još sposoban za tako hladnu, hladnu govnariju!
„Promena plana“, reče Salivan. „Šta da ti kažem? Događa se.“
Muž, Džeri, diže ruke ne čekajući naređenje. U tren oka se rasanio - i užurbao.
„Kakve su to priče? Šta je ovo, Mel? Otkud ovaj čovek u našoj kući? Ko je on, do đavola?"
Klasičan tekst i verbalna manifestacija ravna dinamitu.
Sada je Melindi pripalo da kaže šta ima i rešila je da viče.
„Trebalo je da me on ubije, Džeri! Platio si mu da me ubije, govno pokvareno! Koje si ti đubre i kukavica. Zato sam mu platila više da ubije tebe. Tako je, macane. Mislim da bi mogao da ga nazoveš ubicom preletačem“, zaključila je i nasmejala se sopstvenoj šali.
Niko joj se ne priključi - ni Džeri, ni Salivan. Bilo je to zabavno, ali ne i povod za smeh. Ili je možda način na koji je to saopštila bio pogrešan, za nijansu preoštar, a sadržao je malo suviše istine.
Muž pojuri u sobu s televizorom i pokuša da zatvori vrata, ali ništa mu nije vredelo.
Kasapin je reagovao munjevito i gurnuo je nogu u vrata i zaglavio ih čizmom. Zatim ih je pritisnuo ramenom i krenuo za Džerijem unutra.
Džeri, prvobitni nalogodavac, bio je visok, trbušast čovek, proćelavog temena, tip glavnog izvršnog direktora ili direktora finansijskog sektora. U radnoj sobi njegov telesni miris je bio izmešan s dimom cigare koja je tinjala u pepeljari na kauču. Na tepihu je ležala specijalno dizajnirana palica „pater“ s dve loptice poznate marke titlist. Čovek koga poštuju zbog tradicionalno muških zanimanja i aktivnosti, šmeker koji plaća da mu ubiju ženu i sada vežba završne udarce, jer je u sportu najvažnije sačuvati živce.
„Plaćam više nego što može ona!“, zaskiča Džeri. „Kol’ko god da daje ta kučka, nudim duplo! Tako mi boga! Imam lovu. I vaša je.“
Opa, bato - sve bolje od boljeg, pomisli Salivan. Ovo daje potpuno novi smisao igrama kao što je Opasnost! - ili Da sklopimo posao.
„Govno govnarsko!“, okomi se Melinda s vrata na svog muža. Zatim mu pritrča i zviznu ga po njušci. Salivan je i dalje mislio da je ona dobrim delom kul dama mada ne u svemu.
On opet pogleda muža. Zatim Melindu. Nesumnjivo zanimijiv par.
„Slažem se s Melindom“, reče Kasapin. „Ali i Džeri ima argumente, Mel. Možda nije na odmet da to rešimo malom aukcijom. Šta mislite? Da razgovaramo kao odrasli. Bez tučnjave i uvreda.“

GLAVA 112


DVA SATA KASNIJE aukcija se završila i Majkl Salivan se vozio Autoputem Masačusets u svom leksusu.
Automobil se kretao bez problema, a vožnja je bila glatka kao bebina guza ili se samo on osećao dobro.
Prethodno je morao da reši neka otvorena pitanja, ali odradio je sve. Igra Da sklopimo posao donela mu je zaradu od trista pedeset hiljada i ta suma mu je uplaćena na račun u švajcarskoj banci Union. Mada je ovim poslom verovatno zapečatio dalju saradnju s poslovnom vezom u Bostonu, iskreno govoreći odavno nije osećao takvu finansijsku sigurnost. Možda će morati i da opet seli porodicu. Ili je vreme da ih se oslobodi i krene svojim putem, o čemu je često razmišljao.
Isplatilo se - trista pedeset hiljki za jednodnevni posao. Džeri Stainer je ponudio najviše, ali je Salivan uprkos tome roknuo tog glupog odvratnog nitkova. Melinda je bila nešto drugo. Sviđala mu se i nije želeo da joj naudi. Ali kakav je izbor imao? Da je ostavi da priča? Zato se postarao da bude bezbolno - sjurio je metak u Melin potiljak. Zatim je snimio nekoliko fotografija da u svojoj zbirci ovekoveči njen lepi lik.
Kada je zavio za krivinu na putu, upravo je pevao baladu Stounsa Wild Horses, koja mu se uvek dopadala. Video je kuću na brdu, tamo gde ju je ostavio.
I - štaje to, do đavola?
Greška?
Ali čija greška?
Na sledećoj blagoj krivini ugasio je farove. Zatim je skrenuo u jednu slepu uličicu, odakle se pružao bolji pogled na kuću i okolinu.
Čoveče, u poslednje vreme nikako da ostvari prednost. Ma koliko se udaljio, sustiže ga prošlost.
Odmah ga je uočio, tamnoplavi automobil, možda dodž, s rešetkom hladnjaka okrenutom ka kući, kao pištolj. Unutra je video dva čoveka. Čekaju ga, bez sumnje.
Greška.
Njihova!
Ali ko su, do đavola, ta dvojica koje sada mora da ubije?
GLAVA 113


UOSTALOM, NIJE VAŽNO. To su dva mrtvaca - mrtvi ni zbog čega, zato što su jebene šeprtlje u svom poslu. Mrtvaci koji motre na kuću došii su da ubiju njega i njegovu porodicu.
U prtljažniku automobila Salivan je imao tri godine staru vinčesterku koju je redovno čistio, podmazivao i držao u pripravnosti. Otvorio je gepek i izvadio dugu cev. Napunio ju je puščanim zrnima s narezanim vrhom.
Mada nije raspolagao veštinom vojnog snajpera, bio je dosta spretan u ovoj vrsti gerilske akcije.
U šumi se smestio između dva visoka rastresita stabla crnogorice, čije su mu gornje široke grane pružale dodatni zaklon. Zatim je žurno osmotrio cilj kroz infracrveni noćni nišan. Bio je podešen za pogodak u „centar centra“, što mu je odgovaralo. U stvari, preciznom gađanju na veiikom rastojanju naučio ga je Džimi Šešir, koji je završio obuku za strelca u Fort Bragu pre nego što je otpušten iz vojske s lišavanjem prava i privilegija.*( Fort Brag je školski centar jedinica specijalne namene SAD. (Prim. prev.)) Upravio je IC nišan pravo u vozačevu glavu i prstom lako dodirnuo okidač. Ovo će biti lako, nikakav problem za njega.
Zatim je nanišanio u glavu saputnika. Ko god da su ta dvojica, biće „mrtvi po prijemu" u bolnicu.
Čim to završi, moraće da skupi porodicu i pali odavde. Bitno je da preseku sve veze s prošlošću. Greška mora da je u tome, sigurno. Jesu li telefonirali nekome iz davnih dana? Možda Kejtlininoj porodici u Nju Džerziju. A neko je verovatno locirao mesto poziva. Mogao je da se opkladi da je bilo baš tako.
Greška, greška, greška.
A pravi ih Kejtlin, je li? Što znači da mora da nestane. Nije hteo da suviše razmišlja o tome, ali Kejtlin nema spasa. Ukoliko on ne reši da ođmagli sam.
Mora da donese mnogo odluka. A vremena je tako malo.
On vrati centralni krug na vozačevu glavu. Spreman je za dva hica, a ona dvojica u kolima su mrtvi. Samo to još ne znaju.
Lagani izdisaj omogućio mu je da potpuno umiri i opusti telo, da ga spremi za ono što mora da učini.
Čuo je otkucaje sopstvenog srca - spore, ujednačene, sigurne; spore, ujednačene, sigurne.
Onda je povukao okidač - i čuo oštro, zadovoljavajuće škljoc u noćnom vazduhu.
Trenutak kasnije povukao je okidač drugi put.
Zatim treći i četvrti.
To će biti dosta.
Ubio ih je i sada mora da se gubi pod hitno. S Kejtlin i dečacima ili bez njih.
Ali prvo treba da proveri koga je ubio i možda da fotografiše pokojnike.
GLAVA 114


SAMPSON I JA SMO POSMATRALI kako Kasapin prilazi kolima. Bio je promišljen i obazriv, ali možda ne tako nadmoćan kao što veruje. Kretao se brzo, pognut u nekoj vrsti polučučnja, spreman da otvori vatru ako naiđe na otpor.
Sada će otkriti da je pucao u gomilu naslagane odeće i jastuka iz lokalnog Vol-Marta. Sampson i ja smo vrebali sagnuti u šumi, nepunih trideset metara iza automobila koji je napao iz zasede. Dakle, ko je bolji u ovoj igri? Kasapin ili mi?
„Ti odlučuješ, Alekse, šta ćemo dalje“, prošapta Sampson krajičkom usta.
„Nećemo ga ubiti, Džone“, rekoh i dotakoh Sampsonovu ruku. „Ako ne moramo. Samo ćemo ga uhapsiti.“
„Ti odlučuješ", ponovi Sampson.
Onda nastade ludnica, da se blago izrazim.
Kasapin se iznenada okrete - ali ne k nama! U suprotnom smeru!
Šta je sad, do đavola? Šta se događa?
Salivan je gledao u veliki čestar na istoku - ne tamo odakle smo dolazili Sampson i ja. Nije nam poklanjao nikakvu pažnju.
Brzo je ispalio dva hica - i izdaleka sam čuo kako neko brunda.
Neki čovek u crnom pojavi se za trenutak i pade. Ko je on? Zatim još petorica istrčaše iz šume na severu. Imali su pištolje, kratke puške čiji je mehanizam bio smešten u kundak i jedan uzi, koliko sam uspeo da vidim.
Ko su sad ovi?
Kao u odgovor na moje pitanje, jedan od njih povika:
„FBI. Dole oružje! FBI!“
Ne verujem.
„Mafija“, rekoh Sampsonu.
„Siguran si?“
„Da.“
Onda svi osuše vatru jedni na druge kao da smo na ulicama Bagdada, a ne negde u unutrašnjosti Masačusetsa.

GLAVA 115


MAFIJAŠKE UBICE, ako su to bile, pucale su i na nas. Sampson i ja uzvraćali smo paljbu. A Kasapin takođe.
Pogodio sam tipa u trenčkotu - onoga sa uzijem, svoju prvu metu.
Gangster se okrete i pade na zemlju, ali onda diže uzi da opet puca na nas. Međutim, dobi metak pravo u grudi i silina udara ga prikova za tlo. Ali ovaj hitac nisam ispalio ja. Možda Sampson?
Ili je u njega pucao Salivan?
Mrak je predstavljao ozbiljnu opasnost za sve. Meci su leteli svuda, a olovna zrna su se zarivala u drveće i odbijala o kamenje. Metež nas je izvodio iz pameti, a od ludila, koje je u tami prkosilo smrti, dizala se kosa na glavi.
Da povećaju rastojanje između sebe, mafijaški zlikovci su se razišli u vidu lepeze, što nam je pričinjavalo još veću teškoću.
Salivan je potrčao ulevo i koristio je drveće i senke da se zakloni.
Sampson i ja krili smo se što smo bolje znali i umeli iza kržljave crnogorice.
Bojao sam se da ćemo ovde ostaviti kosti; sve je mirisalo na to. Suviše municije je ispaljeno na premali deo zemljišta.
Nalazili smo se u zoni uništenja. Bili smo naoružani, ali kao da se nalazimo pred streljačkim vodom.
Jedan mafijaški ubica isprazni magacin bulpapa u Kasapina. Nisam bio siguran, ali učini mi se da ga nije pogodio.
I nije, jer se Salivan odmah diže i pogodi mafijaša, dok je ovaj jurio nazad u zakion šumskog rastinja. Strelac kriknu, a zatim utihnu. Po mojoj proceni, dosad su bila pogođena tri mafijaška vojnika. Sampson i ja prošli smo neozleđeni, ali mi nismo bili primarna meta.
Šta sada? Ko će povući sledeći potez? Salivan? Džon ili ja?
Onda se dogodi nešto čudno - začuh glas nekog dečaka. Tanušan glasić doviknu: „Tata! Tata! Gde si, tata?“
GLAVA 116


SNAŽNO SAM ISKRENUO VRAT i pogledao u pravcu kuće na brdu. Video sam da dva Salivanova dečaka trče niza stepenice. Bili su u pidžamama i bosonogi. „Natrag!“, dreknu Salivan na njih. „Vraćajte se u kuću vas dvojica! Ulazite unutra!“
Zatim istrča i Kejtlin Salivan u kućnoj haljini. Pokušavala je da zadrži najmlađeg sina i uspela je da ga digne u naručje. Vrištala je kao pomahnitala na druga dva dečaka da uđu.
U međuvremenu, praštalo je na sve strane, pucnji su glasno odjekivali u noći. Nagli blesci obasjavali su drveće, veliko kamenje i pala tela na travi.
Salivan je nastavio da viče: „Vraćajte se u kuću! Vraćajte se! Kejtlin, uvedi ih unutra!“
Dečaci nisu slušali. Jurili su preko travnjaka ka ocu.
Jedan ubica nanišani u prilike koje su trčale, a ja ga pogodih u vrat sa strane. On se zavrte, pade i ostade da leži. Pomislih: Eto, upravo sam spasao život Salivanovim sinovima. Šta to znači? Da smo sada kvit za onu njegovu posetu mom domu kada nije ubio nikoga? Treba li sada da ubijem Kejtlin Salivan kao osvetu za Mariju?
Razum mi se gotovo pomutio na tom mračnom travnjaku, umrljanom krvlju.
Drugi ubica se povlačio i trčao je u cikcak tražeći zaklon u šumi. Zatim je glavačke zaronio u čestar. Posleđnji ubica je stajao na brisanom prostoru. On i Salivan su se našli licem u lice i pucali jedan u drugoga. Vojnik se zavrteo i srušio, krv mu je liptala iz rane koja je zjapila na licu. Salivan je ostao na nogama.
Okrenuo se ka Sampsonu i meni.
GLAVA 117


PAT POZICIJA - bar za trenutak. Dve-tri sekunde. A šta onda?
Svatih da me Sampsonov automobil više ne zaklanja od Salivana. Sinovi su konačno prestali da trče ka njemu. Kejtlin Salivan je rukama grlila dva mališana. Najstariji dečak je stajao kraj nje, u stavu zaštitnika i neverovatno je ličio na oca. Molio sam se bogu da se dečak sada ne umeša u ovo.
„Ja sam Aleks Kros“, rekoh Salivanu. „Jednom si bio u mojoj kući. Onda si mi ubio ženu. Devetsto deveđeset treće, u Vašingtonu.“
„Znam ko si“, doviknu mi Salivan. „Nisam ti ubio ženu. Znam ko ju je ubio.“
Kasapin onda udari u besomučnu trku ka šumi. Nanišanio sam mu u leđa pod pravim uglom - imao sam ga na tacni - ali nisam povukao okiđač. Nisam mogao.
Ne u leđa. Ne pred njegovom ženom i decom. Ni u kom siučaju.
„Tata!“, kriknu jedan dečak ponovo kada smo Sampson i ja krenuli u poteru za njegovim ocem. „Beži! Beži!“
„On je ubica, Alekse“, dobaci mi Sampson dok smo jurili po džombastom terenu, zaraslom u visoku travu iz koje su štrčali oštro kamenje i panjevi. „Moramo da ga zaustavimo. Znaš da moramo. Ne žali đavola.“
Nije trebalo da me podseća. Nisam postao ni opušten ni nemaran.
Ali nisam pucao u pravom trenutku. Kad mi se ukazala prilika da oborim Salivana, nisam je iskoristio.
Pat pozicija se nastavila. Ipak, jedan od nas će noćas umreti. Znao sam to i nadao se da neću biti ja. Ali sada mora da se okonča. Nesreće koje su dovele do ovoga predugo su se nakupljale.
Pitao sam se kuda trči - ima li plan bekstva ili će nas sačekati u zasedi?
Nismo videli Salivana otkako je zamakao u šumu. Možda je brži od nas ili je promenio pravac. Koliko poznaje šumu?
Da li nas sada gleda? Je li spreman da puca? Da iskoči iza nekog drveta?
Najzad sam primetio pokret - neko je trčao ispred nas. Mora da je Salivan! Ako nije neki preostali mafijaš.
Ko god da je, nisam imao slobodan prostor da pucam. Na putu mi se isprečilo suviše stabala, velikih i malih grana.
Dahtao sam ubrzano i oštro. U dobroj sam kondiciji, pa je to sigurno bila posledica stresa i svega što se dešavalo. Jurio sam kučkinog sina koji je ubio Mariju. Mrzeo sam ga duže od deset godina i priželjkivao ovaj dan. Čak sam se molio bogu da ga dočekam.
Ali kada sam imao priliku, nisam pucao.
„Gde je?“ Sampson je bio uz mene. Ni on ni ja nismo videli Kasapina. Nismo ga ni čuli da trči.
A onda začuh šum motora - usred šume! Motora? Kakvog motora?
Iznenada blesnuše farovi - dva bukteća oka uperena pravo u nas.
Kola su nam se brzo približavala. Za volanom je bio pognut Salivan ili neko drugi, a vozio je putanjom koju je dobro poznavao.
„Pucaj!“, prodera se Sampson. „Alekse, pucaj!“

GLAVA 118


SALIVAN JE SAKRIO AUTOMOBIL u šumi, verovatno za slučaj da mu hitno zatreba za bekstvo, kao sada. Držao sam položaj i ispalio jedan, dva, tri metka kroz vetrobransko staklo, u pravcu vozača.
Ali Kasapin je nastavio da vozi!
Vozilo je bilo tamne boje. Iznenada je usporilo. Jesam li ga pogodio?
Potrčao sam napred, sapleo se o kamen i glasno opsovao. Nisam razmišljao o tome šta ću učiniti ili neću učiniti, mislio sam samo da ovo već jednom mora da se okonča.
Onda sam video Salivana uspravnog za volanom - i video sam da vozi pravo na mene. Dok je dizao pištolj, učini mi se da krivi usta i zlobno se kezi. Sagnuo sam se baš kada je opalio. Opalio je ponovo, ali već sam mu bio nekoliko centimetara van vidokruga.
Automobil nastavi vožnju uz bučno povećanje režima obrtaja. Žurno sam gurnuo pištolj u futrolu i pustio ga da se proveze pored mene. Zatim sam se bacio na prtljažnik. Zgrabio sam ga obema rukama i čvrsto se držao, lica priljubljena uz hladan metal,
„Alekse!“, začuh Sampsonov uzvik. „Silazi!“
Nisam ga poslušao - nisam mogao.
Salivan je dodavao gas, ali je bilo suviše stabala i kamenčuga da postigne punu brzinu. Vozilo udari u jednu stenu i visoko poskoči. Oba prednja točka se odigoše od tla. Umalo da sletim sa zadnjeg dela, ali nekako sam se zađržao.
Onda Salivan ukoči. Naglo. Digoh pogled.
On se okrete na prednjem sedištu. U deliću sekunde zurili smo jedan u drugoga. Video sam da mu je jedna strana lica umazana krvlju. Bio je ranjen, možda jednim od mojih hitaca kroz vetrobran.
Opet je digao pištolj i opalio. Brže-bolje sam skočio sa zadnjeg dela karoserije. Pao sam na tvrdo tlo i otkotrljao se.
Nekako sam kleknuo, potegao pištolj i nanišanio u automobil.
Opalio sam dvaput kroz prostor sa strane. Urlao sam na Salivana - na Kasapina - ko god da je, boga mu ljubim. Želeo sam da umre i da ga ja ubijem.
Ovo mora da se završi.
Ovde i sada.
Neko će umreti.
Neko će živeti.
GLAVA 119


PONOVO SAM PUCAO u čudovište koje mi je ubilo ženu i toliko drugih osoba, obično na nezamisliv način, kasapskim maljem, testerama, mesarskim noževima. Majkle, Kasapine, Salivane, umri. Jednostavno umri, đubre. Ako neko na ovom svetu zaslužuje da umre, to si ti.
On je sada izlazio iz kola.
Šta se događa? Kuda će?
Hramljući je krenuo ka svojoj ženi i tri sina. Krv mu je tekla niz košulju, curila kroz tkaninu i kapala na pantalone i cipele. Zatim se Salivan sruši na travnjak, pokraj svoje porodice. Povuče ih nadole i poče da ih grli.
Sampson i ja smo se primicali laganim trkom, zbunjeni ovim događajem i neodlučni šta da činimo.
Video sam krvave tragove na dečacima i na Kejtlin Salivan. Bila je to krv njihovog oca, Kasapinova. Prišavši bliže video sam da izgleda ošamućen, kao da će se onesvestiti ili čak umreti. Zatim mi se obrati:
„Ona je dobra osoba. Ne zna šta radim, još ne zna. I dečaci su dobri. Skloni ih odavde, od mafije.“
I dalje sam hteo da ga ubijem i bojao sam se da će preživeti, ali sam spustio pištolj. Nisam mogao da mu nišanim u ženu i decu.
Salivan se nasmeja i iznenada uperi pištolj u glavu svojoj ženi. Jednim trzajem diže je s tla.
„Dole oružje ili ću je ubiti, Krose. Neću ni trepnuti. Ubiću je. Čak i klince. Za mene to nije problem. Takav sam.“
Izraz lica Kejtlin Salivan nije u tolikoj meri odavao šok i zaprepašćenje koliko beskrajnu tugu i razočaranje u ovog čoveka koga verovatno voli ili ga je bar u svoje vreme volela. Najmlađi dečak kriknu na oca i taj krik je parao srce: „Ne, tata, ne! Nemoj da povrediš mamu! Tata, molim te!“
„Dole oružje!“, dreknu Salivan.
Šta mi je ostalo? Nisam imao izbora. Nisam ga imao u duhu ni u svom etičkom svemiru. Ispustio sam glok.
A Salivan se nakloni.
Zatim iz njegovog pištolja odjeknu pucanj.
Osetih žestok udarac u grudi koji me gotovo odiže od tla. Možda za sekundu sam stajao na prstima. Igrao. Levitirao. Umirao.
Čuo sam drugi prasak - a onda više nije bilo gotovo ničega. Znao sam da ću umreti, da više nikada neću videti svoju porodicu i da ne mogu da krivim nikoga osim sebe.
Bio sam upozoravan dosta puta. I nisam poslušao opomene.
Nema više Ubice zmajeva.
GLAVA 120


PREVARIO SAM SE. Nisam umro te noći ispred Kasapinove kuće mada ne mogu da kažem da sam izbegao drugi metak.
Bio sam teško ranjen i proveo sam sledeći mesec u Opštoj masačusetskoj bolnici u Bostonu. Majkl Salivan se naklonio, ali Sampson ga je onda dvaput pogodio u grudi. Umro je tamo, ispred kuće.
Ne žalim ga. Nisam imao simpatija za Kasapina. A to verovatno znači da se nisam promenio toliko koliko želim, da sam ipak još Ubica zmajeva.
Tih dana, posle posete pacijenata, skoro svakog prepodneva odlazio sam na seanse kod Adel Fajnali. Nijedan terapeut ne bi postupao sa mnom tako dobro kao ona. Jednog dana sam joj ispričao o konačnom obračunu ispred Salivanove kuće i koliko sam želeo da osetim zadovoljstvo osvete, koje mi je oduzeto. Adel je rekla da me razume, ali da ne saoseća ni sa Salivanom ni sa mnom. Oboje smo videli očiglednu korelaciju između Salivana i mene. Da će jedan od nas umreti pred porodicom.
„Kazao mi je da nije ubio Mariju“, rekoh Adeli za vreme seanse.
„Pa šta, Alekse? Znaš da je bio lažov. Psihopata. Ubica. Sadista. Pseće govno.“
„Da, sve to i više od toga. Ali mislim da mu verujem. Zaista. Samo još ne razumem šta to znači. Još jedna zagonetka za rešavanje.“
Prilikom druge seanse razgovarali smo o mojoj vožnji do Vejk Foresta, u Severnoj Karolini, severnom predgrađu Rolija. Vozio sam novi R350, porodična kola, krosover model. Odvezao sam se tamo da posetim Kejlu Kols, da razgovaram s njom i gledam je u oči dok pričamo.
Kejla je bila u sjajnoj formi, duhovnoj i telesnoj, i rekla je da joj se život tamo sviđa više nego što je očekivala. Rekla mi je da ostaje u Roliju. „Ima mnogo ljudi kojima mogu da pomognem ovde, u Severnoj Karolini, Alekse“, izjavila je. „A kvalitet života je neuporedivo bolji nego u Vašingtonu, bar za mene. Ostani ovde neko vreme i uveri se sam.“
„Je li to bio Kejlin način da ti uputi poziv?“, upita Adel i prekide ćutanje koje je zavlađalo među nama.
„Možda. Poziv za koji je znala da ga neću prihvatiti.“
„Jer?“
„Jer? Jer sam... Aleks Kros“, rekoh.
„A to se neće promeniti, je li? Samo pitam. Ne kao terapeut, Alekse. Kao tvoja prijateljica.“
„Ne znam. Želeo bih nešto da promenim u životu. Zato sam ovde. Pored toga što volim da mlatim praznu slamu s tobom. U redu, odgovor je ne, neću se toliko promeniti.“
„Jer si Aleks Kros.“
„Da.“
„Dobro“, reče Adel. „To je početak. I, Alekse...“
„Da?“
„I ja uživam da mlatim praznu slamu s tobom. Ti si priča za sebe.“

GLAVA 121


JOŠ JEDNA ZAGONETKA ZA REŠAVANJE.
Jedne noći u proleće Sampson i ja smo hodali Petom ulicom, prosto gluvarili zajedno. Prijalo nam je da budemo zajedno, kao i uvek. Usput smo kupili i pivo. Sampson je nosio naočari vejferer i stari šešir kangol, koji mu godinama nisam video na glavudži.
Prošli smo pored starih daščara koje su tu bile još od našeg detinjstva i izgledale su slično kao onda, mada se Vašington u međuvremenu strahovito promenio, i nabolje i nagore.
„Brinuo sam se za tebe, tamo, u onoj bolnici“, reče on.
„I ja sam se brinuo za sebe. Počeo sam da usvajam masačusetski naglasak. Sva ona otvorena a. I postajao sam politički korektan.“
„Moram da ti nešto kažem. Dugo se spremam."
„Slušam. Lepa noć za razgovor."
„Malo mi je teško što to potežem, teško mi je da počnem. Desilo se možda dva-tri meseca posle Marijine pogibije“, nastavi Sampson. „Sećaš li se momka iz kraja, Klajda Vilsa.“
„Dobro pamtim Vilsa. Kurir narkodilera s ambicijom da postane nešto više. Dok ga nisu ubili i bacili u kontejner sa smećem kod restorana Popajs čiken, ako se ne varam.“
„U pravu si. Vils je cinkao za Rakima Pauela dok je Rakim radio u Sto trećoj."
„Aha. Ne čudim se što je Vils muvao s obe strane ulice. Kuda ovo vodi?“
„Prelazim na to, šećeru. Spremam se da ti kažem. Klajd Vils je otkrio nešto o Mariji... ko je mogao da je ubije“, produži Sampson.
Ćutao sam, ali hladni žmarci mi skliznuše niz kičmu. Nastavio sam da hodam nesigurnim korakom.
„A taj neko nije bio Salivan“, rekoh. „Kao što je kazao."
„U to doba je imao ortaka“, primeti Sampson. „Jednog razbojnika iz starog kraja u Bruklinu, po imenu Džejms ’Šešir’ Galati. Galati je ubio Mariju. Salivan nije bio tamo. Možda je naveo Galatija da to učini. Ili je Galati hteo da smakne tebe.“ Ostao sam nem. Da budem iskren, jezik mi je otkazivao poslušnost. Osim toga, želeo sam da Sampson završi ono što ima da mi kaže. Dok je u hodu govorio, zurio je pravo preda se. Nijednom me nije pogledao.
„Rakim i ja smo poveli istragu. Trebalo nam je nekoliko nedelja, Alekse. Svojski smo zapinjali da rešimo slučaj. Potegli smo čak do Bruklina. Ali nismo našli čvrste dokaze protiv Galatija. Ipak, znali smo da je on krivac. Razgovarao je o tom ubistvu sa svojim društvom u Njujorku. Galati je prošao obuku za snajpera u Fort Bragu.“
„Onda si sreo Entonija Malina, je li? Zato te se sećao?“ Sampson klimnu glavom. „Dakle, evo istine, istine koju nosim kao krst još otada. I sada mi je teško da ti priznam. Mi smo koknuli tu džukelu, Alekse. Rakim i ja smo ubili Džimija Galatija jedne noći u Bruklinu. Sve dosad se nisam usuđivao da ti kažem. Kada si ponovo krenuo za Salivanom, želeo sam da otvorim dušu. I jednostavno nije mi se dalo.“
„Salivan je bio ubica, težak zlikovac“, rekoh. „Morali smo da mu stanemo na put.“
Ni Sampson ni ja nismo više rekli ništa. Hodali smo još neko vreme. Onda smo se razišli i krenuli kući, valjda istim ulicama u kojima smo zajedno odrastali. On je sredio Marijinog ubicu za mene. Postupio je u najboljoj nameri, ali znao je da ja ne mogu da živim s tim. Zato mi nije rekao ništa, čak ni kada smo gonili Salivana. Ovo poslednje nisam sasvim razumeo, ali nikada ne očekujte da razumete sve. Možda ću nekom drugom prilikom tražiti objašnjenje od Džona.
Te noći kod kuće nisam mogao da zaspim ni da pravilno mislim. Najzad sam ušao u Alijevu sobu i opet se smestio u krevet kraj njega. Spavao je bezbrižno kao anđelče.
Ležao sam tako, razmišljao o onome što mi je Sampson ispričao i koliko ga volim bez obzira na ono što se desilo. Zatim sam pomislio na Mariju i koliko je volim.
Toliko si mi pomogla, šapnuo sam uspomeni na nju. Izlečila si me od agresije i žuči. Naučila si me kako da verujem u ljubav, da shvatim da postoji bez obzira na to kako se teško stiče. Zato mi sada pomozi, Marija... Potrebno mi je da te prebolirn, najslađa moja. Znaš šta hoću da kažem. Moram đa te prebolim da bih počeo život iznova.
Iznenada začuh jedan glas u mraku i trgnuh se, jer sam odlutao u mislima i bio daleko od sadašnjosti.
„Tata, je l’ ti dobro?“
Privio sam Alija na grudi. „Sada jeste. Naravno da mi je dobro. Hvala što pitaš. Volim te, drugar.“
„I ja tebe volim; tata. Ja sam tvoj mali čovek", reče on.
Da. Time je sve rečeno.

EPILOG
Nečiji rođendan




GLAVA 122


I TAKO POČINJE moj novi život ili se samo nastavlja od priče do priče. Danas je vrlo prijatan i lep, jer je Nanin rođendan mada ona odbija da kaže koji, ili čak koja je decenija u pitanju.
Pada mi na um da je možda u stadijumu kad želi da se pohvali dugovečnošču, ali nije tako.
Bilo kako bilo, ova noć, ova rođendanska nedelja pripada njoj i, kako kaže, može da radi šta joj se prohte. Baš kao i svakog drugog dana u godini, mislim potajno - ali to zapažanje zadržavam za sebe.
Po zapovesti Njenog visočanstva, večeru pripremaju „dečaci“, pa se tako Dejmon, Ali i ja vozimo porodičnim automobilom do marketa i punimo namirnicama deo prostora za teret zapremine četiristo litara. Zatim veći deo popodneva spremamo dve vrste pečene piletine, integralne krekere, purenjake, zeleni lajma pasulj i aspik s paradajzom.
Večera se služi u sedam uz dobar bordo, a čak je i deci dozvoljeno da srknu. „Srećna stota!“, kažem i dižem čašu.
„I ja imam zdravicu", kaže Nana i ustaje. „Gledam oko stola i moram da kažem da volim porodicu više no ikad i ponosim se i srećna sam što joj pripadam. Naročito u mojim godinama. Koje god da su, a to nije stota.“
„Čujmo, čujmo“, povlađujemo i aplaudiramo kao oni majmuni-igračke sa činelama.
„Dižem čašu za Alija, koji sam čita knjige i vezuje pertle kao pravi šampion", nastavlja Nana.
„Za Alija! Za Alija!“, skandiram. „Ume da veže pertle.“
„Dejmonu se otvaraju tolike čudesne prilike u životu. Lep je, sjajno peva, odličan je učenik... kad zagreje stolicu. Volim te, Dejmone."
„I ja volim tebe, Nana. Zaboravljaš NBA“, kaže Dejmon.
„Nisam zaboravila Nacionalnu košarkašku asocijaciju“, klima Nana glavom u njegovom pravcu. „Leva ruka ti je slaba. Moraš pakleno da je vežbaš ako želiš da digneš igru na viši nivo.“
Zatim nastavlja: „Moja devojka Dženel takođe je primerna učenica i to ne zato da ugodi meni ili svom ocu... uči bez podsticaja sa strane, sebe radi. Mogu ponosno da kažem da Dženelina snaga leži u Dženel.“
Nana onda seda i svi smo iznenađeni, ali naročito ja, jer nisam spomenut. Dosad nisam znao da sam kod nje u nemilosti.
Posle toga opet ustaje s lukavim osmehom na malom uglastom licu. „O, umalo da zaboravim nekoga.
„Aleks se ove godine najviše promenio, a svi znamo koliko tom čoveku teško padaju promene. Opet je otvorio privatnu praksu i ono što je u njemu najbolje prenosi drugima. Radi i u kuhinji za socijalno ugrožene u Svetom Antoniju mada ga je teško uterati u moju kuhinju.“
„Ko je spremio ovu večeru?"
„Dečaci su sjajno obavili posao, svi vi. Tako se ponosim našom porodicom i znam da se ponavljam. Alekse, vrlo sam ponosna na tebe. Ti si zagonetka. Ali si stalni izvor mog zadovoljstva. Uvek si to bio. Bog da blagoslovi Krosove.“
„Bog da blagoslovi Krosove!“, ponavljamo uglas.
Kasnije te noći stavljam Alija u krevet, što sam uobičajio u poslednje vreme, i ležim kraj njega još nekoliko minuta. Dečak je imao veliki dan i ne treba mu dugo da zaspi.
Zatim telefon zvoni kao na uzbunu i ja skačem i žurim u hodnik. Grabim ga s klimavog postolja.
„Porodična kuća Krosovih“, odazivam se u duhu tog dana. „Dogodilo se ubistvo", čujem i stomak mi se grči.
Pravim pauzu od jednog trenutka da se priberem. „Zašto telefonirate meni?“, pitam.
„Jer ste vi doktor Kros, a ja sam ubica.“

ZAHVALNOST
Najlepše hvala Fern Galperin i Meri Džordan za pomoć u istraživanju; i Kris Tebits za dodatno istraživanje i pomoć u sastavljanju jednog dela priče. I najzad, Stivu Bouenu, koji polako otvara oči Holivudu da vidi ono što je očigledno, a to nije lak zadatak.