Andrew Clover - Sve o ljubavi u tjedan dana

Polly je deset godina u braku s Arthurom kada naleti na svoju staru ljubav, Jamesa. On je put kojim nije pošla. Poziva je u svoj luksuzni hotel kako bi joj dao posao koji je oduvijek željela. Njezina najbolja prijateljica Em nagovara je da prihvati poziv. Em zna kakav je to osjećaj kada si zaglavio u životu. I pokazuje posebno zanimanje za Pollyna muža. Arthur je pak moli da ostane.Mogu li se nakon deset godina braka ponovno naučiti voljeti? Suvremena bajka koja govori koliko je važno udaljiti se od svakodnevnog stresa kako biste otkrili što je ono doista važno u životu.

Andrew Clover je pisac, stand-up komičar, suprug i otac troje djece.
Život mu se potpuno promijenio prije pet godina kada je njegova kolumna Dad Rules (Tata je zakon) u novinama Sunday Times postala veliki hit. Nakon toga objavio je nekoliko popularnih knjiga o roditeljstvu, a u svom literarnom prvijencu Sve o ljubavi u tjedan dana na krajnje duhovit način progovara o tome što znači voljeti ženu, odgajati djecu i živjeti život punim plućima.


Nedjelja






Polly

Arthura sam prvi put ugledala na koledžu.
Projurio je pokraj knjižnice na biciklu, i izgledao je tako sretno i naočito da mi je srce poskočilo. »Tko je to?« upitala sam. »To je Arthur Midgley«, odvratila je Em.
Sljedeći sam ga put vidjela na zabavi u polju. Svitalo je. Bila sam pokraj krijesa i čekala da me netko poveze kući kada se pojavio Arthur i počeli smo razgovarati. Bio je visok, nosio je šešir i imao strastven pogled u očima. »Ti si nesumnjivo«, rekao je iznenada, »najljepša žena koju sam ikada vidio.« Bila sam zatečena. Osjetila sam kako se otvaraju nove mogućnosti. Kako odjeća pada s naših tijela. Ali onda je stigao moj prijevoz pa sam samo rekla: »Ja... vidimo se uskoro!«
Nisam ga vidjela sljedeće četiri godine.
Bilo je to u Londonu. Bile su mi dvadeset četiri godine. Sjedila sam vani u kafiću Bar Italia, a on je jednostavno sjeo pokraj mene i zapodjenuo razgovor. Upravo sam počela raditi za JTS, on je bio u RSC-u, sve je bilo tako zabavno, romantično i savršeno. Dok je odlazio, divila sam se njegovu krupnom prijateljskom liku i pomislila: Arthure Midgley, želim znati ama baš sve o tebi.
A sada, nakon deset godina i troje djece, doista i znam... sve.
Voli ostavljati čepiće za uši pokraj kreveta. Baca na pod svoje bokserice velike poput šatora na radijator. Mušićav je. Ima prijatelja koji se zove Malcolm. Ne zarađuje puno. Čini se da ima fobiju kada je u pitanju pražnjenje kante za smeće. I navija za Arsenal.
Eh, sad...
Očito ne možete napucati muškarca samo zato što navija za Arsenal. No nedavno sam primila vijest od koje svaka žena strepi: moj muž osjetio se nadahnutim, obznanio mi je, napisati roman. Zove se U potrazi za izgubljenom čarolijom. To je roman za tinejdžere o šesnaestogodišnjaku koji je reinkarnacija kralja Arthura. Em je rekla: »Zvuči kao nešto što bi tinejdžeri čitali.« »Tinejdžeri ne vole čitati«, odvratila sam. »Oni vole drkati.« Em je pitala: »Je li to fer?«
Cijeli naš odnos nije fer! O tome se i radi!
O. K. Moram mu priznati što ga ide... Brine se za djecu od 15.30, svaki dan osim petka. Ali ja otplaćujem kredit za kuću. Ja plaćam struju, ja plaćam stambeno osiguranje, osiguranje za automobil, ja planiram naše odmore. A što on radi? Hmm... Šeće psa i, kada je to potrebno, pere mu stražnjicu. On je zadužen za sve što ima veze s kućnim ljubimcima (osim za račune kod veterinara i osiguranje). Osim toga, ne radi ništa. O. K., krupan je i dobro izgleda, iako zapravo nije onako snažan kakvim se čini. Kad su u pitanju muževi, on je poput Ikeina ormara. Izgleda sjajno na fotografijama, ali ako ga mrvicu previše opteretite, raspukne se na tri strane.
Ipak, on je još uvijek otac moje troje djece i očito ga veoma volim. Ali onda se dogodilo ovo...

Em

Nedjelja je navečer krajem svibnja. Na vrtnoj smo zabavi kod Pollyne mame.
Vjerojatno pijem više nego što bih trebala. Nitko na zabavi ne obraća pažnju na mene, djelomice zato što stojim pokraj Polly. (Polly misli da joj tijelo poprima oblik kruške; još je uvijek visoka 178 centimetara i gotovo nadnaravno lijepa.) A ja sam upravo provela vikend iz noćne more s Danom, i nastojim ne misliti o tome.
Ali Polly kaže: »Kako je bilo na putovanju s Danom?«
Istoga časa osjetim paniku. »Ne mogu razgovarati o ičemu što ima veze s Danom«, kažem. »Ili postoji velika mogućnost da ću poludjeti, i ubrzo ćeš na vijestima čuti kako neka luđakinja drži taoce na autobusnoj stanici.«
Polly se nasmijulji.
»Reci mi«, kaže. »Voliš li ga?«
»Stvarno,« odvratim, »ne mogu sada o tome pričati.« Nije mi namjera dramatizirati. Urednica sam Lifestylea, priloga u London Timesu. Trebala bih se sutra ujutro nacrtati u uredu, puna ideja za sljedećih pet izdanja. Sada je nedjelja navečer. A ja nemam ništa. Trebaju mi ideje. I to brzo.
»Kako je Arthur?« upitam Polly.
Zakoluta očima.
»Njegov prijatelj Malcolm«, kaže mi, »pokušava ga nagovoriti da se prijavi za onaj online tečaj – Sve o ljubavi u tjedan dana.«
»Nisam čula za to«, odvratim.
»Izgleda da je to masovni trend«, kaže. »Gomila ljudi ga pohađa.«
Naravno, uši mi se podignu kao u zeca na sam spomen masovnog trenda.
»Što točno treba raditi?«
»Svaki dan pročitaš savjet, onda moraš izvesti vježbu i na kraju dovršiti izazov. To navodno mijenja ljudima život.«
»Tko vodi tečaj?« upitam.
»Nitko ne zna«, odgovori Polly. »Mislim da je netko iz Kalifornije. Čini se da su odlučni ostati anonimni.«
Odjednom mi se ideja još više sviđa.
»Zašto se tako smješkaš?« zapita Polly.
»Ako žele ostati anonimni,« kažem, »onda me neće tužiti ako im maznem ideju za Lifestyle.«
I odmah se bacim u akciju.

Polly

Da barem to nisam spomenula.
Uspjela sam čitavih pet minuta Em držati podalje od teme posla. Sada nešto bijesno tipka na mobitelu. Kao i obično, dekolte joj je predubok, a vrhovi grudi joj lelujaju.
»Prijavljuješ li se za tečaj?« upitam.
»Ne!« odgovori sablažnjeno. »Tražim nekoga tko će pisati o tome. Što misliš o Alainu de Bottonu?«
»Mogla bi pitati Arthura«, predložim.
Dovrši s tipkanjem poruke, a potom podigne pogled. »Divni Arthur«, kaže, pomalo nostalgično. Čudno, ali Arthur se prilično sviđa Em. Njoj se sviđa gotovo sve što je moje. »Bi li rekla da ga voliš u ovom trenutku?«
»Zajedno smo deset godina«, odvratim. »Moji pravi osjećaji donekle su zakopani.«
»Zašto ih ne otkopaš?«
»To bi bilo poput vađenja nafte«, kažem. »Prvo bih oslobodila mlaz Gorčine, zatim nekoliko milijuna galona čistog Bijesa, i na kraju mali štrcaj Požude za zločestim dečkima.«
»Dakle, postavila sam pravo pitanje«, kaže Em, pojačavši svoj neodoljivi novinarski šarm do kraja. Nagne se prema meni svojim grudima i zabljesne me zamamnim pogledom. »Što mu najviše zamjeraš?«
»Gunđav je«, kažem. »Neuredan. Ničime ne doprinosi. Osim toga, savršen je.«
Em se nasmiješi. »Mislila sam da piše knjigu«, kaže.
»I piše«, potvrdim. »Od posljednje je zaradio osam tisuća funti. Povremeno se bavi i stand-up komedijom. Nekad crta stripove. Zapravo, ako postoji posao koji je nestalan i slabo plaćen, on ga vjerojatno radi. Nedavno je zaradio osamdeset funti hodajući uokolo po parku Battersea odjeven poput boce Snapplea. Neki klinci su ga gurnuli u jezero, gdje ga je napao labud. »Zašto nisi pobjegao?« pitala sam ga. »Nije lako pobjeći«, odgovorio je, »kada nosiš golemi kostim na napuhavanje u obliku boce, a labud ti je već skinuo čep!«
Em

Nasmijem se.
Eto... zato mi se sviđa Arthur. Strašno je smiješan. O. K., jasno mi je zašto ne odgovara svima. Vrlo je pametan i, baš kao kod mnogih inteligentnih ljudi, u njemu nema ni trunke prepredenosti. Srlja kroz život potpuno iskren, što očito uzrujava ljude. Ali daje izvrsne savjete. Uvijek ga nazovem kada mi je potrebno muško gledište. Isto je tako visok 190 centimetara i predivan. Pokušala sam ga zavesti kada smo bili studenti. Svi su to pokušali. Na koledžu on je bio naš Brad Pitt, naš Hugh Grant: bio je dečko kojeg su svi željeli.
»Ja bih htjela napisati knjigu«, kaže Polly. »Voljela bih uređivati vrtove. Ali imamo djecu i golemi minus na računu, pa moram raditi. Što znači da financijski podržavam Arthura radeći u dosadnom uredu gdje muškarci u lošim odijelima govore o tome kako za uspjeh treba >ploviti punim jedrima<.«
»Arthur je jako nadaren«, kažem joj. »Sigurna sam da će mu se sreća nasmiješiti.«
»Ne mogu to više podnijeti!« pobuni se ona.
Uputim Polly suosjećajan pogled, istovremeno posežući za novim pićem. Vraški su dobra ova pića. Mislim da sam ih dosad slistila šest.
»Ma hajde, draga«, kažem. »Pa sigurno si svjesna da je Arthur pravi komad kakvog žene mogu samo poželjeti.«
Pollyne se usne stanu trzati. »Pa«, kaže, »u ovom trenutku mogu si ga uzeti. Ali trebat će im bager da skinu te njegove velike gaće.«
Obje prasnemo u smijeh.
I baš u tom trenutku do nas se došeta njezina mama s Jamesom Hammondom.
Pollyna mama paradira uokolo s Jamesom kao da je trofej. Ima i pravo. Izgleda kao glumac Dominic West. Tamnoput je, muževan i taman malo majmunast. Zapravo, već sam ga i prije srela. Objavili smo veliki članak o njemu kada je osvojio nagradu za poslovnog čovjeka godine. Na naslovnici su bili on i Tatyana Hammond. Bio je odjeven u uobičajenu poslovnu odjeću – crne kožnate cipele s vezicama, plavo prugasto odijelo – ali izgledao je zločesto i neobrijano dok je stajao naslonjen na hidroavion. U podnaslovu je pisalo: »James Hammond – zašto je biznis novi rock’n’roll.«
Polly

Ugledam Jamesa i istog me časa obuzme duboka neugoda. On je posljednji muškarac s kojim sam izlazila, prije Arthura. Baš kao u onoj pjesmi Roberta Frosta, on je moj Put kojim nisam pošla.
Srela sam ga prije deset godina, u galeriji Bond Street...
Bilo je vrijeme ručka. (Bila sam mlada. U to sam vrijeme radila takve stvari, kao što je odlazak u galerije za vrijeme ručka.) Obožavam ušetati s ulice i stajati ispred slike koja vrijedi stotine tisuća funti. Obožavam, barem na tren, promatrati svijet kroz oči velikog umjetnika. I tako sam bila ondje, uživala, kada je muškarac pokraj mene zakoračio naprijed kako bi proučio poteze kistom. Ja sam za to vrijeme proučila kako mu tamnoplavo odijelo prianja uz široka ramena. Proučila sam i njegovu stražnjicu, koja je bila neobično prpošna. Guzovi su se pomaknuli ulijevo. Ja sam se pomaknula ulijevo.
Oboje smo stajali ispred slike »Igra kriketa« Davida Inshawa. Što se tiče same slike, nije ništa posebno. Tu su naravno igrači kriketa, i poneko stablo, kao i brežuljci meke zelene trave. Ali čitav prizor blista jer je okupan nebeskom žutom svjetlošću. Nikada nisam vidjela sliku koja mi se toliko dopala po svom sadržaju da sam čeznula za time da i ja budem dio tog prizora. Glasno sam uzdahnula. Muškarac je progovorio: »Zašto je ova slika toliko ugodna?« A ja sam rekla: »Jednostavno izgleda tako toplo i čarobno, kao da se ništa loše ondje ne može dogoditi.« »Da«, odvratio je. »Ne bih ni sam to bolje rekao.« »Iskreno«, dodala sam, »riješila bih se igrača kriketa. Kad vidim tako veličanstven prizor, prvo što mi padne na pamet nije: ovoj slici nedostaje hrpa muškaraca koji besposleno stoje uokolo. Da me to zanima, posjetila bih Gornji dom britanskog parlamenta.« Pomislila sam kako je to baš šaljivo, ali muškarac se nije nasmijao. Samo se okrenuo i pogledao me, nevjerojatno izravno. Podijelili smo trenutak koji je bio napola nelagodan, napola nabijen elektricitetom. Opazila sam njegovu četvrtastu čeljust, osjetila njegov skupocjeni losion poslije bri. »Jesi li za kavu?« upitao je James Hammond.
Bili smo na samo jednom spoju.
Došao je po mene u moj stan i odveo me u skupocjeni restoran Nobu. Ne sjećam se o čemu smo razgovarali. No sjećam se da me sljedećeg dana pozvao na zabavu koja se trebala održati tog vikenda, u Bologni.
Odbila sam ga. Zašto sam ga odbila? (Zašto? Zašto?!)
Zato što sam imala dogovoren spoj s Arthurom, koji nije bio u Bologni, već u umjetničkom centru Battersea. (Maglovito se sjećam harmonike i pantomime.) A na kraju te večeri, otišla sam s Arthurom u njegov stan. Bila sam mlada; njegov stan izgledao je umjetnički. Posvuda su bile razbacane knjige (Kerouac, Coleridge, Neruda). Imao je veliki krevet sa svjetiljkom izrađenom od boce i na tom sam krevetu poljubila Arthura. Isto sam mu tako podignula majicu. Ugledala sam njegov mišićavi trbuh. Svukla sam mu traperice. Zastao je. Rekla sam: »Što je?« Odgovorio je: »Ja... Ja...« Nikad u životu nisam bila tako nestrpljiva. Uzviknula sam: »Što??!!« Rekao je: »Nemam... kondome.« »Ma... Ma... dođi ovamo«, odvratila sam i privukla ga sebi.
Sljedećeg jutra bila sam trudna.
I zato sam, sve otada, osuđena na brak s ovim nesređenim propalim glumcem, dok se moj Put kojim nisam pošla polako pretvorio u Jamesa Hammonda – poduzetnika, hotelijera, Lifestyleova poslovnog čovjeka godine.
Em

James zuri u Polly. Kao da je pokušava cijelu obuhvatiti pogledom. Želi upiti svaki detalj. Osjećam snažan poriv da se ubacim između njih. Želim im reći: Halo! I ja sam ovdje!

Polly

Priznajem.
Često sam razmišljala o njemu proteklih nekoliko godina i shvaćam da James Hammond iz mojih maštarija nije isti onaj koji stoji preda mnom. I dalje izgleda poput boksača – mišićav torzo, očaravajući dojam sirove snage. Ali ima ružičastu košulju i narančastu kravatu. Izgleda nalickanije nego što se sjećam. Isto tako izgleda blaže, ljubaznije. Sjetim se kako sam čitala o dobrotvorim udrugama koje sponzorira.
»Nevjerojatno da sam te baš sada sreo«, kaže James. »Konačno sam je kupio.«
»Što?« upitam.
»Sjećaš se Inshawa?«
»Kupio si tu sliku?!« ispalim. Nastojim ne zvučati previše zadivljeno, ali glas mi zazvuči cičavo.
»Ne«, kaže. »Zapravo, posjedujem nekoliko njegovih slika, ali ne, ne i tu. Kupio sam mjesto koje je naslikao – polja i zelene brežuljke. U Wiltshireu.«
»Stvarno?!« kažem. Piljim u Hammonda s gotovo kretenskim divljenjem. »I...« kažem. »Kakvo je?«
»Spektakularno«, odgovori. »Iskreno, mislim da je Inshaw zeznuo.«
»Inshaw je zeznuo?!«
»Da! Da je samo malo pomaknuo svoj štafelaj unatrag, mogao je uhvatiti nešto doista posebno na slici.«
»Što?«
»Opatiju Bodsham. Golemi samostan izgrađen početkom trinaestog stoljeća. I vjerojatno najljepše mjesto na svijetu.«
»Stvarno??!!« kažem. »Kupio si srednjovjekovni samostan?«
»Aha«, odvrati James i na trenutak se naceri ponosno poput dječaka koji pokazuje novi bicikl.
»Ali,« kažem, »gdje su redovnici?«
»Otišli su prije petsto godina. Samostan je bio u rasulu, ali obnovio sam ga.«
»Oh«, kažem. Divim se ležernosti ovog muškarca. Obnovio je srednjovjekovni posjed. Mi smo proveli četiri godine razmišljajući o nadogradnji stana. »Što planiraš s njim?«
»Pretvorit ću ga u hotel«, kaže. »Gosti će noćiti u opatovoj kući, osim ako ne požele vlastitu kućicu. Na posjedu su i stare ubožnice, staje i tridesetak hektara ograđenih visokim kamenim zidom. Ako pogledaš preko zida, vidjet ćeš zelene brežuljke koje je naslikao Inshaw.«

Em

Dok James priča, Polly ga sanjivo promatra.
»Prestani!« kaže.
»Što?« upita James.
Objasnim mu. »Nekretnine su«, kažem, »najnovija moda.«

Polly

Zapravo, to su gluposti. Nekretnine su mnogo uzbudljivije od bilo čega što uključuje modu, pa čak i muškarce. Da imate srednjovjekovnu kuću u blizini zelenih brežuljaka prošaranih hrastovima, mogli biste se pouzdati u to dok ima svijeta i vijeka. Muškarac vam nikada ne može pružiti tu razinu zadovoljstva. Čak i da ulovite Georga Clooneyja, svanuo bi dan kada bi vas zamolio da mu povučete prst i okinuo prdac. Ali to je očito samo moje stajalište. Ja živim u trosobnom predgradskom domu djelomice ukrašenom mrljama i naljepnicama princeza. Dok James govori, uviđam da ne želim njega, već njegov hotel. Želim otići onamo. Želim barem na trenutak zaviriti u njegov život. Pratila sam njegovu karijeru kao što tinejdžeri prate pop zvijezde. Njegov je život bal, a o pozivnici mogu samo sanjati.
Ali onda kaže: »U petak priređujemo zabavu povodom svečanog otvorenja hotela. Dođeš?«
Ne mogu vjerovati. On doista želi da dođem. Na trenutak više nisam tridesetpetodišnjakinja s debelim koljenima i uništenim snovima. Ponovno su mi dvadeset četiri, i sve je moguće.
»Vidjet ću«, kažem. Uvijek to kažem. Zašto nikada ne mogu biti spontana?
Ponovno me intenzivno promotri. Mislim da ga to čini tako seksipilnim. Jednostavno izgleda tako zainteresirano. »Polly Pankhurst,« kaže mi, »čime se baviš u životu?«
Većinu dana provodim tražeći cipele iza kauča. Da mu to kažem?
»Osmišljavam novi marketinški identitet Head and Shouldersa«, izjavim. »Više nije protiv prhuti. Sada je protiv ćelavosti. Kampanja je strašno uzbudljiva i posve me zaokupila zadnje dvije godine.«
Ovo nije dobro. Zvučim kiselo poput starog mlijeka.
»A što zapravo želiš raditi?« upita. Primijetila sam to kod super bogatih ljudi. Uvijek su veoma svjesni što zapravo žele.
»Pa...« kažem. »Voljela bih dizajnirati vrtove.«
»Stvarno?« upita zainteresirano.
»Zapravo, nedavno sam završila tečaj o oblikovanju vrtova. Obožavala sam ga pohađati. (Pročitala sam da, želite li biti privlačni, morate govoriti o onome što obožavate. I to je istina – osim ako, poput Arthura, ne obožavate Arsenal.)
»Tražim dizajnera za Bodsham«, kaže James. »Tamo je livada od deset hektara s kojom nismo ništa napravili. Dođi na otvorenje, možeš me savjetovati.«
»Oh, obožavam vrtove!« kažem.
»Naravno, platio bih ti tvoj uobičajeni honorar«, napomene James.
»Moj honorar?«
»Za savjetovanje u vezi s livadom.«
»Ah, da«, kažem, trudeći se zvučati profesionalno. Koji je moj honorar? Petsto? Tristo? Toliko smo dužni za kamp. Već su me tri puta podsjetili da platim. »Koliko ljudi obično naplaćuju?«
»Osamsto?« kaže Hammond. »Je li to dovoljno?«
Za taj novac možeš odmah dobiti i mene. To mu ne kažem. Kažem samo: »Da.«
»Sjajno«, odvrati. »Znači, možeš doći?«
»Hmm«, kažem. Petkom obično ja čuvam djecu. Spremim se reći kako moram pitati Arthura je li voljan pripaziti na djecu. (Arthur očito nikada nije voljan; moram provjeriti hoće li pristati.)
No potom Hammond kaže: »Bilo bi sjajno kada bi mogla doći. Tatyana je baš otputovala. Godilo bi mi društvo.«
O. Moj. Bože.
Dok gledam, blago zabezeknuta, Jamesovo muževno lice, shvatim koliko je moj život postao dosadan. Kada ljudi razgovaraju sa mnom, obično predlažu termine za igru naše djece, predlažu promjene u tekstu nekog dokumenta. Prilično sam sigurna da je James upravo predložio seks.
Doduše, ispred moje mame.
Ona se diskretno okrenula i proučava kanapee. Iako mama ima potrebu za seksualnom pozornošću koju ja smatram znakom bolesne nesigurnosti, uvijek se pretvara da je nevinašce.
»To je jako ljubazna ponuda«, kažem. »Samo da se sjetim imam li što dogovoreno.«
No onda se Em ubaci: »Oh, moraš ići. Otići ćemo zajedno.«
»I ti ideš?« upitam je.
»Naravno da idem«, odgovori i počasti Jamesa cijelim spektaklom bujnih grudi i gustih trepavica. »Mislim da bi Bodsham mogao postati Lifestyleov omiljeni hotel.«
A onda moja mama kaže: »Oh, naprosto moraš ići, Polly!« što me uhvati potpuno nespremnu. Moja je mama nekoć bila zastupnica u parlamentu. Ona je opsesivna, dapače neumorna, kada je u pitanju povezivanje ljudi, ali čak sam i ja zatečena kako me gura prema ovome muškarcu u odijelu kao da sam komad mesa. »Zašto ne odeš?« upita.
»Pa...« započnem. Što da kažem? »Jer imam muža? Jer imam djecu?« Ne želim ništa reći. Želim da me ovaj bogati, predivan muškarac zavodi, barem još jedan trenutak.
»Ja ti mogu pomoći s djecom«, predloži mama svojim lažnim slatkim glasićem.
Ovo je još veće iznenađenje. Tijekom mojeg djetinjstva, mama je bila predana feministkinja. Slijedila je dogmu prema kojoj je bilo zabranjeno svu pažnju posvećivati djeci. Zapravo, bilo kakvu pažnju. Zar se to moja mama doista ponudila čuvati djecu?
No ne želim raspravljati o čuvanju djece pred Jamesom.
Ne znam što da kažem. Na kraju izvadim posjetnicu iz džepa majice. »Jamese,« kažem, »može li me sutra nazvati netko od tvojih asistenata? Imat ću rokovnik pokraj sebe.«
U tom trenu James i ja pogledamo se malo dulje nego što je prikladno. Osjećam kao da je to priznanje krivnje.
Kaže: »U redu.«
Tijekom našeg razgovora ni manje ni više nego četiri žene kružile su iza njega poput pčela željnih marmelade, ali Hammond se usredotočio samo na mene. Pogled mu je bio poput čelika, poklonio mi je punu pozornost. Ali sada najmlađa pčelica dozuji do nas. Uvredljivo je lijepa, ne može joj biti više od šesnaest.
»Tata!« progovori. »Stvarno moramo ići!«
James joj uputi osmijeh u znak isprike. »Nazvat ću te«, kaže mi i ode.
A s njegovim odlaskom, čini se kao da je otišla i duša zabave. Šampanjac je ishlapio. Kolačići su gnjecavi. A ja sam ponovno mama iz predgrađa, koja bi stvarno trebala biti kući i kupati klince.

Em

Čim Polly ode, odlazim s pićem na kraj vrta i stanem čitati...
Sve o ljubavi u tjedan dana – online tečaj koji će vam promijeniti život.
Prvi dan: Volim parovima postaviti sljedeće pitanje: »Koja je tajna duge ljubavi?« Najčešći odgovor je: »Pa... tu ima puno posla!« Za sredovječne romantike ovo baš i nije nadahnjujuće. Baš mi to treba, pomislimo, još posla! Nitko ne kaže točno o kakvu se poslu radi, ali postoje mračne naznake da je možda riječ o terapiji za parove – mogućnosti od koje moderan muškarac bježi kao vrag od tamjana. On zna da će, ode li na terapiju za parove, završiti kao Muhammad Ali kojeg mlati George Foreman. I zna da nakon nekoliko takvih sati postoji opasnost da će progovoriti. A onda mu njegova dama nikada neće oprostiti.
Ja kažem da većini parova ne treba rad. Treba im više igre.
Današnja vježba: deset minuta pišite, što brže možete, a započnite riječima »Volim...« Budite precizni, budite razigrani. Na taj ćete način nanovo otkriti svoje zakopane želje i počet ćete ih ostvarivati.
Današnji izazov: učinite nešto zabavno.
Ovo mi se, zapravo, prilično sviđa. Svakako želim članke o ovome u Lifestyleu. Alain de Botton mi se nije javio. Stoga nazovem Arthura.
Treba mu sto godina da podigne slušalicu.
»Arthure, dušo«, kažem.
»Bok, Em!« odgovori.
»Želim te upitati nešto u vezi s poslom. Jesi li čuo za tečaj Sve o ljubavi u tjedan dana?«
»Aha«, kaže. »Moj prijatelj Malcolm želi da se upišem. Navodno treba izvoditi neke vježbe.«
»Jesi li napravio današnju?«
»Pa, vježbao jesam«, objavi. »Osam smo puta plesali na >Chiquititu<«.
»Chiquititu?«
»Naša najdraža ABBINA pjesma. U sredini ima jedan dio na koji svi poludimo. Malory...«
U tom ga trenu prekinem. Ljudi s djecom vječito su u zabludi da su njihovi životi zanimljivi. Smatram da tu pretpostavku treba uvijek osporavati.
»Umjesto da pišeš,« predložim, »zašto ne bi izveo vježbu preko telefona? Zapravo je riječ o ljubavi.«
»O. K.«
»Voliš li Polly?«
»Da«, ispali, kao iz topa.
»I...« kažem. »Možeš li to razložiti? Što voliš kod nje?«
»Volim njezine ruke«, kaže. »Volim njezinu drsku gornju usnu. Volim malu kutiju za cigare u kojoj drži marke. Volim kožnati naslonjač koji je pronašla u staretinarnici. Volim njezin entuzijazam – kako voli mahune i juhe. Volim njezin glas. Volim miris njezina vrata. Volim nju.«
»I,« pitam, »govoriš li joj da je voliš?«
»Ne.«
»Zašto?«
»Iskoristila bi to protiv mene. >Volim te<, rekao bih joj. >Super<, odgovorila bi mi. >Onda možeš pokositi travu? A poslije otići do ormara na katu? Možeš li, molim te, baciti kutiju s Arsenalovim biltenima, pola svojih smrdljivih odijela i svaki komad odjeće koji ti je kupila majka? Onda... sljedeći mjesec možeš li se, molim te, pobrinuti za sve? Ja ću biti negdje daleko i piti vino.<«
»A govori li Polly tebi da te voli?«
»Kad odlazi na poslovni put, zna mi poslati poruku s aerodroma. Inače ne.«
Odjednom mi je pomalo žao Arthura. Pitala sam Polly voli li ga, a ona je rekla da su njezini osjećaji zakopani poput nafte. Pitala sam Arthura što voli kod nje, a on mi je izdiktirao popis.
»Zvuči pomalo tužno, zar ne?« kaže. »Što bih trebao poduzeti?«
»Trebao bi se igrati.«
Uzdahne. »Cijeli sam dan proveo igrajući se.«
»Što si igrao?«
»Igrao sam se s barbikama, kao i obično. Sarah (to je ona plava s prožvakanom rukom) udala se za Aladina (Disneyjeva lutka s jednom nogom). Ceremonija je bila poduža (vodilo ju je čudovište Grubzon). Onda se održao bal i svi smo plesali u kostimima. Tu je na red došla >Chiquitita<.«
»Zvuči kao da se trebaš igrati nečega u čemu ti uživaš.«
»Zvuči kao da trebam popiti oveću količinu piva«, kaže. »Ali to ne mogu učiniti dok ih ne okupam.«

Arthur

Treba mi cijela vječnost da ih stavim u kadu. A onda još toliko da ih izvadim. Utaborili su se unutra poput minijaturnih štrajkaša i odbijaju mrdnuti. Konačno ih uspijem izvući nakon što im donesem mlijeko, pahuljice Cheerios i usko narezane kriške s namazom Marmite. I to nakon poduljih pregovora. U jednom trenutku Ivy mi zaprijeti da se neće maknuti dok ne dobije štene.
Sada sam u prizemlju.
Ne da mi se odmah gnjaviti s pospremanjem. Obično se pripremam za Pollyn dolazak tako što čistim kao da sam jedan od Kleopatrinih robova i o tome mi ovisi život. Mislim da ona to i želi. Ali večeras je na zabavi. A Em mi je rekla da bih se trebao igrati.
Sjednem za kuhinjski stol, koji je još prekriven papirima i kemijskim olovkama. (Imali smo podulju umjetničku seansu u kojoj smo crtali vjenčane darove za lutke.) Pretpostavljam da bih mogao nacrtati nešto za vlastiti užitak. Ali što? Što mi pruža užitak?
Oh. Znam...
Ponovno čitam biografiju Alme Mahler – žene Gustava Mahlera, velikog skladatelja. Mahlerovi su živjeli u Beču, 1900-te, u sjajno vrijeme. Freud se upravo bio domislio psihoanalizi. Schopenhauer je izmislio radikalnu novu vrstu glazbe koja će biti atonalna, i grozna. Jedne noći, na pretrpanom stubištu na zabavi, Alma je susrela onoga drugog velikog Gustava – Klimta, slikara. Klimt je pritisnuo Almu uza zid. Zagledao joj se duboko u oči. »Samo je jedan lijek za to«, izjavio je. »Potpuno tjelesno spajanje.«
Obožavam to.
Nacrtat ću Klimta kako izgovara svoje besmrtne riječi. Već sam ga prije pokušao nacrtati, ali nikada mi nije pošlo za rukom. Ponovno crtanje – to bi se moglo smatrati igrom. Učinit ću to odmah.
Otvorim pivo Hoegaarden. Nacrtam osnovnog Klimta...


Prilično sam zadovoljan, no ovaj Klimt izgleda previše krotko. Poput seksualnog napasnika, ali kao da ga je nacrtao autor dječjih slikovnica. Gospodin Nervozni. Stoga nacrtam još jednog i potrudim se da ispadne dojmljiviji i više umjetnički...


Da... opet sam prilično zadovoljan. Zapravo, mogao bih ovog Klimta otisnuti na majicu. Ali ovaj Klimt izgleda više opako nego strastveno, zaključim. Pa pokušam nacrtati još jednog koji bi bio senzibilniji i kreativniji, ali samo ispadne pomalo gej...


Ovaj izgleda poput nezaposlenog glumca koji pokušava proći na audiciji za Klimta. Ovaj Klimt zaudarao bi na boju za kosu i neostvarene ambicije. Ako je glumac, onda mora biti velik glumac. Pokušam zamisliti Klimta kojeg bi glumio Johnny Depp. Ali ispadne nekako malen...


Možda previše oklijevam. Klimt je živio u drugom vremenu. Stvarao je iznimno strastvena djela: ne bi se osjećao krivim zato što je ostavio krpu u sudoperu. Nacrtam još jednog Klimta, veličanstvenog i moćnog.


Ali ovaj Klimt samo izgleda poput Hitlera.
Nije ni čudo, shvatim iznenada, da mi Polly ne govori da me voli. Pa ne mogu čak ni zamisliti muškarca koji bi bio privlačan ženama.
Ali sad je već gotovo deset navečer. Popio sam junačku količinu piva Hoegaarden, a stol je prekriven sićušnim Klimtovima koji mi neumorno dovikuju istu poruku. Prava kakofonija njemačkih glasova. Jedni su napeti i šaptavi, drugi glasni i histerični. Svi mi daju jednu te istu uputu: »Samo je jedan lijek za to: potpuno tjelesno spajanje.«
U tom trenutku stigne Polly.
Stoji na kuhinjskim vratima izgledajući zanosno i malčice pripito. U onom je stanju opijenosti kada ste potiho zadovoljni sobom, kao da ste upravo pobijedili u deset svađa i tako bi vam dobro sjela još jedna. Nasmiješim se. Priđem joj. Obgrlim rukama njezin struk. A onda isprobam Klimtov ulet: »Samo je jedan lijek za to,« kažem, »potpuno tjelesno spajanje.«
»Nema šanse«, odgovori nestašno. »Smrdiš po pivu, a i moramo razgovarati o petku.«
Lecnem se na to.
Volio bih raspravljati o Klimtu ili o tome što muškarce čini privlačnima. Ali što se Polly tiče, muškarci mogu pričekati. Ali raspored – to ne može. Raspored ne čeka nikoga. Kod braka ne podnosim svu tu vražju birokraciju.
Duboko udahnem i počnem spremati kemijske olovke.

Polly

Upravo sam došla doma. A on već puše i uzdiše. I već je lagano gunđav.
Znam što najviše mrzim kod dolaska kući...
Pokraj hladnjaka stoji zdjela za voće u koju trpa sve one stvari kojima želi da se ja pozabavim. U njoj su računi, dugmad, svjetla za bicikl, zubni konac, punjači za mobitele, pisma iz škole, barbike kojima fali polovica ekstremiteta i neke pljesnive kruške. Ta zdjela za voće preslika je mojeg života. Zatrpana je nesređenom gomilom papira i stvari koje treba obaviti. U njoj su stvari koje tu ne bi trebale biti. A zamolila sam Arthura da se time pozabavi već deset puta. Još to nije učinio.
Primijetim da je na vrhu hrpe nešto novo. Pismo iz Francuske. Sigurno je od kampa, ponovno traže polog.
»Što radiš u petak?« upitam.
»Pišem«, odgovori.
»Radi se o tome«, kažem, »da sam večeras srela Jamesa Hammonda.«
»Jamesa Hammonda?« kaže. »Onog šminkera iz Cityja koji te htio poševiti?«
»Nije on nikakav šminker iz Cityja!« uzvratim. »On je poslovni čovjek. Ima oko šezdeset prvoklasnih hotela.«
»Dobro«, kaže Arthur i nagne praznu pivsku bocu.
»I ovoga petka otvara novi hotel«, kažem. »Rekao je da bih trebala doći.«
»Da te može poševiti?«
»Da ga savjetujem u vezi uređenja vrta.«
Arthur izgleda zapanjeno.
»Je li to... dogovoren posao?« upita.
»Pa, mislim da nije obećao da će upotrijebiti moj dizajn. Ali platio mi je da ga dođem savjetovati.«
»Koliko ti misli platiti?«
»Osamsto funti?«
»Osamsto?!!« usklikne Arthur. Zadovoljno se ceri. Oboje se smješkamo.
»Gotovo sam mu rekla... za taj novac, možeš dobiti i mene!«
»Za taj novac, može dobiti i mene! Mogao bi se popeti na mene i zabiti svoju zastavu u znak pobjede!«
»Sumnjam da bi platio za to«, odvratim sretno. »Ali ja bih.«
Arthur se osmjehne. Pogledam ga u oči. Iznenada osjetim nešto što nisam već dugo osjećala: osjećam se bezbrižno, sretno i mrvicu napaljeno.
»I«, kažem. »Jesi li voljan čuvati klince?«
»Naravno!«
Presretna sam što, barem jednom, ne stvara probleme. Prislonim usne uz njegove, i strasno ga poljubim.

Arthur

Nisam uopće raspoložen za ovo.
Zajedno smo već deset godina. Imam libido velikoga pande. Znam koji je ishod seksa. Ishod je malo biće koje voli gurati tost u DVD-player. Isto tako, Polly mi blokira jedinu funkcionalnu nosnicu pa ne mogu disati. Nemam ništa protiv francuskog poljupca, ali nisam spreman utopiti se.
Odmaknem se.
»Jesi li dobro?« upita.
»Napravio sam ove crteže Klimta«, kažem. Prekrio sam njima cijeli stol. Zar ih ne može ni pogledati? To me smeta. Zašto uvijek moramo raspravljati o projektima i planovima, a nikad o šalama?
Ona baci pogled na Klimta. »Super!« brzo prokomentira. Ovo je još gore. Sada sam morao moliti za njezinu pažnju poput psića, a opet je nisam dobio. Ponovno me poljubi.
Ovoga puta to čini sporije. Položi ruku na osjetljivu kožu stražnje strane ušiju i prisloni svoje meke usne na moje.
Ovoga puta poljubac ima drugačiji učinak.
Ovoga puta osjećam ono zujanje u svojem nestašnom području. Osjećam strujanje u preponama. Osjećam onu neobičnu senzaciju kada se moj mač ekskalibur sprema za bitku.
O moj Bože!
Odjednom radimo nešto što nismo radili mjesecima. Ljubimo se poput tinejdžera na tulumu! Osjećam joj vino u ustima. Zatvorim oči i u mislima ljubim onu prekrasnu djevojku koju sam prvi put ugledao pokraj krijesa. Volim je. Želim je. Želim je golu i to sada.
»Draga«, kažem. »Pođimo u krevet.«
»O. K.«, pristane. »Ali prvo malo pospremimo!«
»O. K.!« kažem.
»A ja ću na brzinu provjeriti e-mail!«
»O. K.!« kažem.
Ona ode. Ja odgalopiram do sudopera. I dok mu prilazim, pomislim...
Kako se, kvragu, ovo dogodilo?! Prije pola minute sam se spremao seksati. A sada čistim!
Procijenim situaciju.
Loše je. Veoma loše. Pokraj sudopera stoje naslagani tanjuri. U podnožju stuba namnožilo se brdo rublja koje je ondje već mjesec dana. Raste li? Smanjuje li se? Tko bi ga znao? Izgleda poput izbjegličkog kampa za čarape.
Pomislim: ovo bi moglo trajati satima!
Onda pomislim: večeras će se ekskalibur vratiti gospi od jezera! Obuzet požudom, strpam igračke u njihovu kutiju. Sastružem jaje s duboke tave. Čak maknem mokri luk koji se zalijepio za odvod.
Do 22.48h gotov sam s čišćenjem. Penjem se stubama i opet se osjećam dobro. Razmišljam o Pollynoj stražnjici. Mislim da je debela. I jest. Ali nije me briga. Neke od najsretnijih trenutaka u životu proveo sam privijen uz tu stražnjicu. I to namjeravam ponoviti za nekoliko trenutaka. Vjerojatno je u kadi. Vjerojatno upravo sada sapuna tu stražnjicu.
Uđem u spavaću sobu.
Sjedi na krevetu s laptopom. Kada joj priđem, zaklopi ga s osjećajem krivnje.
Naravno, to mi privuče pozornost. Otvorim laptop i pogledam zaslon.
Nije gledala porniće. Gledala je stranicu tvrtke za nekretnine Primelocation.
Mogao sam i pretpostaviti. Tijekom ove godine Polly je postala opsjednuta selidbom na selo. Pronaći pravo mjesto: to je njezina velika potraga. U početku je tražila samo na internetu. Odmjeravala je razne grofovije kao potencijalne ljubavnike. Prvi je bio Lincolnshire. Lincolnshire je bio običan, ali jeftin. Lincolnshire, pomislila je, tebe bih mogla imati. No onda joj je pozornost privukla grofovija Kent. Kent je imala obline. Bila je plodna. Poželjela je Whitstable, ali pomirila bi se i s Ashfordom. Učinila je Kent svojim drugim domom. Istraživala je Canterburry. Istražila je svaki vlažni kutak Kenta. Tratila je vikend za vikendom na svoju potragu. No onda je doživjela loš trenutak u gradu Maidstoneu. Zamrzila je Kent. Grofovija Kent je bila uštogljena. Sada želi Suffolk. Žudi za njegovim poljima i beskrajnim nebom. Nije ju briga za Ipswich.
»Našla sam sjajno mjesto blizu Colchestera«, kaže.
Pogledam je. Volim je, veoma. Ali ako kaže još jednu riječ o sjajnom mjestu blizu Colchestera, mogao bih učiniti nešto neprikladno.
Sjednem pokraj nje.
Uzmem joj laptop iz krila.
Poljubim je.
Ali onda kuja počne lajati.

Polly

Netko je na vratima.
»Tko bi to mogao biti?« kaže Arthur odmičući se.
»Sigurno je Malcolm«, kažem.
Budimo iskreni. Tko bi drugi bio?
Malcolm je četrdesetdvogodišnji irski građevinac. Ujedno je i jedina osoba u Londonu koja još bane bez prethodne najave. Jednom se pojavio, nenajavljen, sa svojom mamom kojoj je osamdeset i boluje od Alzheimera. Bilo je to dugih sat vremena.
»A da odeš dolje i kažeš mu da se vrati sutra?« kažem. »Može popraviti perilicu suđa.«

Arthur

Otrčim dolje. Otvorim ulazna vrata.
Malcolm ima riđu kosu, odjeću poprskanu bojom i blag prijateljski smiješak poput Stanlia.
»Frajeru!« pozdravi veselo. »Smetam?«
»Ovaj...« kažem. »Skoro je jedanaest navečer i nedjelja.« Malcolm se i dalje smiješi. »Znači... ne?«
Želim mu reći: Malcolme, nema žive duše u modernoj Britaniji koja bi objeručke dočekala nenajavljenog gosta, osim ako nisu ludi, jako stari ili čekaju žrtvu.
No ne kažem ništa.
»Što ima?« upitam.
»Ovu subotu održava se festival u parku Springfield«, objavi Malcolm. »A ja sam, prijatelju moj, zadužen za povorku na vodi.«
Ne znam što da mislim o tome. »Čestitam«, kažem.
»Hvala«, ponosno odvrati Malcolm.
Okrene se prema svojem starom crvenom kombiju koji je parkiran na ulici iza njega. Na krovu su dva metalna kanua te nekakve goleme glave od kaširanog papira.
»Imam dvije životinjske glave koje će biti u povorci«, kaže. »Možda bi ih tvoji klinci željeli oslikati?«
»To bi ih oduševilo.«
»Da ih unesem u kuću?«
»NE!« kažem mrvicu preglasno. No Malcolm se i dalje smiješi. »Znaš što«, predložim, »dođi sutra u 15.25, može? Otići ćemo po klince u školu. Oslikat ćemo glave. I možda bi mogao pogledati perilicu za suđe?«
»Savršen plan!« složi se Malcolm. Zagrli me. Osjetim dašak razrjeđivača pomiješanog s marihuanom. »Vidimo se sutra! Laku noć, frajeru, ugodan san!«
»Laku noć!« kažem. I s velikim osmijehom ispratim Malcolma dok se ne zatvore vrata. Potom ih dvaput zaključam.
A onda odjurim na kat.
Užasnut sam da je Polly već zaspala. Dolazi iz izvanredno ambiciozne obitelji. Svi Pankhursti neobično paze kada je u pitanju san. Vole rano ići na počinak. Vole rano ustajati. Vole biti zaposleni, zaposleni, zaposleni, dok rade poslove koje preziru.
Kada stignem do spavaće sobe, svjetla su ugašena.
O, sranje.
Ovo izgleda loše.
No možda samo leži u mraku i čeka me. Skinem se. Uvučem se u krevet. Prebacim se preko male izbočine u madracu koja odvaja moj teritorij od njezina.
Obgrlim je. Uzme mi ruku.
O, ne. O, ne. Znam što ovo znači...
Više mi nije do seksa, to mi poručuje. Nemoj niti pokušavati. A u slučaju da nisam shvatio poruku, ne pušta mi ruku.
O, sranje na kvadrat.
Zagrlim je. Pokazujem joj ljubav, a ne samo požudu. Mislim da bi dvije minute trebale biti taman.
Jedna tisuća. Dvije tisuće. Tri tis... O. K. Recimo da su prošle dvije minute. Spremimo se za bitku.
Ali za to mi je potrebna desna ruka. Mogu li je osloboditi?
Ha-ha, mogu!
Iskobeljam ruku iz njezina stiska i ona odmigolji kao da bježi od vještice. Potom joj počeška leđa, a zatim se prošulja, s nijemom namjerom, prema desnoj dojki. Desna dojka je baza. Znam da, uspijem li se onamo probiti, mogu je izmoriti.
Ona slegne ramenima. Okrene se. Pomakne ruku.
Put do baze je blokiran!
Zbunjen sam. I odjednom se počinjem osjećati pomalo ljutito. (Ona je počela!) Isto sam tako i malo tužan. Moja tehnika zavođenja nije se zapravo promijenila otkako sam bio tinejdžer. Sve u svemu, samo se motam uokolo i čekam da mi se posreći.
Upravo je zahrkala.
O, Bože dragi na nebesima!
Otkotrljam se na drugu stranu i pogodi me podli vonj razočaranja.
Međutim, problem je... što je moj ekskalibur još tu. Stoji uspravno i spremno poput malenog izviđača. Na trenutak pomislim da bih mogao... malo protrljati držak. Naravno, to ne učinim. Ja sam džentlmen. Ali sklopim oči i glavu mi iznenada ispune lascivni prizori. Sjetim se Polly kako stoji prekrasna pokraj krijesa. Sjetim se noći koju sam proveo ljubeći Gretu Kay u njezinoj hotelskoj sobi.
Odjednom mi je dosta svega.
Ne mogu misliti na Gretu Kay. To pobuđuje previše osjećaja i pitanja: Što da? i Da smo barem?
Dok se pomičem na svoju stranu kreveta, ne osjećam se poput Klimta. Osjećam se poput psa koji se pokunjeno vraća u svoju košaru.

Ponedjeljak




Sve o ljubavi u tjedan dana – online tečaj koji će vam promijeniti život.
Drugi dan: jedan bestseler tvrdi: Muškarci su s Marsa, žene su s Venere. Ovo je previše neodređeno da bi bilo korisno. Ja tvrdim: žene su pčele, muškarci su puževi. Poslušajte me na trenutak... Žene su pčele. Društvene su. Vole zujati uokolo i iznositi prijedloge. »Odletimo izvan grada i pomirišimo zzzzumbule!« Kada ubodu, smrtonosne su: »Isti si otac!« Svaka je žena poput matice: po povratku u košnicu, očekuje da sve bude savršeno. Ona kruži nad punom kantom za smeće. Primjećuje proliveni sok. Ulazi u dnevnu sobu, gdje pobjesni ugledavši trag sluzi koji je na tepihu ostavio njezin muž-puž. »Moramo razgovarati!« kaže mu. Prestravljen, muž-puž povlači se u svoju kućicu...
Današnji izazov za muža-puža: nemojte misliti da ćete uspješno komunicirati koristeći se klasičnim muškim sustavom davanja migova i durenja. Izaberite jednu stvar sa svojeg popisa i recite to svojoj partnerici jasno i glasno.
Današnja vježba za muža-puža: nemojte se skrivati. Recite što vam je umu. Napišite riječ: »Želim...« a onda brzo pišite deset minuta (rekord iznosi 784 riječi). »Želim piti više piva. Želim posjetiti menadžera Arsenala Wengera i zagrliti ga. Želim...«
Današnja vježba za ženu-pčelu: nemojte reći što vam je na umu. Samo danas.
Današnji izazov za ženu-pčelu: uvjerite partnera da ste izgubili žalac: on će izaći iz kućice i pružiti prema vama svoje pipke željne ljubavi. Uživajte u tome! Puževo vođenje ljubavi vlažno je i nespretno; ali isto tako dugotrajno i strastveno!




Arthur

Prvi trenuci dana tako su kreativno vrijeme...
Napola sanjam i napola sam budan, pa mogu zamisliti sve što ću danas napisati. U petak, kad sam zadnji put radio na romanu, upravo smo se spremali prvi put ugledati gospu Guineveru. A sada je mogu vidjeti u mislima. Stoji u potoku u haljini od jute. Mokra je. Prianja uz njezine kraljevske grudi. I...

Polly

Osam je ujutro. Budna sam sat vremena.
Oprala sam rublje. Poslala sam e-mail kampu. Prijavila sam klince za dva izvanškolska kluba. Vraćam se u spavaću sobu. Arthur još spava. I moram priznati... uhvatim se kako mjerkam njegov krupni uspavani lik, onako kako malo dijete mjerka igračke koje se prodaju u poštanskom uredu. Razmišljam: »Kako da natjeram ovu stvarčicu da proradi?« U napasti sam da ga bocnem. Ali ako ga bocnem, bit će to kao da budim uspavanog bika. Istog će časa početi frktati i prditi i pričati mi o dovršavanju romana.
Zato samo naglo rastvorim zastore.
To ga probudi. Hitro se uspravi i skine masku za spavanje.
»Dobro jutro, dragi!« veselo uskliknem. »Tako mi je žao, ali moram krenuti za deset minuta.«
Vadi čepiće iz ušiju. Još se nije pribrao.
»Što ćeš raditi jutros?« priupitam.
»Dotjerivati«, objavi.
Iskreno... kad čujem riječ »dotjerivati«, dođe mi da ga pljusnem. No on se doima izvanredno raspoloženo. »Sada sam na dijelu u kojem Lancelot upoznaje Guineveru«, kaže, »i zaljubi se.«
»Zašto se Lancelot zaljubi?« upitam.
»Pa...«, kaže, »zato što je Guinevere pametna, duhovita i ima sjajne grudi.«
Arthur je opsjednut grudima poput školarca, što meni ide na živce. »Zar muškarci«, upitam ja, »uvijek razmišljaju pimpekom?«
»Pa, svakako im dajemo pravo glasa«, veselo će on.
Laptop mu je pokraj kreveta. Uspravi se i posegne za njim. Kako da obzirno načnem ovu temu?
»Dragi,« započnem, »nitko ne zarađuje pisanjem romana za tinejdžere.«
»Istina«, prizna. »J. K. Rowling sada je toliko dekintirana da prodaje svoje usluge online. Za sto funti provest će te čarobnjačkom Zakutnom ulicom. Za dvjesto posjetit ćeš krčmu Šuplji kotlić.«
»Zašto ne pokušaš pisati za novine?« predložim. »Mogla bih zamoliti Em da napišeš nešto za nju.«
»Ali... zašto?« upita. Stvarno ništa ne kopča.
»Ako želiš da ti se knjiga prodaje,« kažem blago, »moraš se profilirati u javnosti.«
»Ili jednostavno napisati jako dobru knjigu.«
On je takav idealist. Vjeruje da je za uspjeh dovoljan talent. To će nas dovesti do bankrota. »Molim te, piši za Em«, kažem iznenada.
»Zašto?«
O, Bože. Osjećam se zakopana pod teretom dugova i briga, a on to uopće ne razumije. Prisiljava me da preuzmem svu odgovornost i nije čak ni zahvalan. Samo želim da shvati, ali nemam vremena za objašnjavanje. Moram krenuti. Stoga mu kažem, prilično glasno: »Zato što ništa ne zarađuješ!«

Arthur

Kvragu i sve.
Dan mi je počeo prije točno tri minute. Za to vrijeme ona... (1) me probudila, (2) vikala da ništa ne zarađujem i (3) pokušala me natjerati da promijenim karijeru. Moram se maknuti od nje. Danas bih trebao pisati; a ona je već potpuno smlavila moj duševni mir. Skočim iz kreveta poput uplašenog zeca i sjurim se u prizemlje.
No ona me slijedi u stopu.
»Možda bi ti dobro došlo«, nastavi, »da pišeš o stvarnom životu. Ljudi ne žele čitati o izmišljenim svjetovima i putovanju kroz vrijeme.«
»Aha. Zato je Doktor Who najslabije gledana serija na televiziji«, uzvratim. To najviše mrzim: kada mi pokušava dijeliti savjete o mojem profesionalnom životu.
»Samo ti kažem što mislim«, objasni Polly. Da, kad barem to ne bi radila. »Osobno bih Doktora Whoa smatrala zanimljivim samo da ima djevojku, ili da mi ponudi da mu preuredim ladanjsku kuću.«
»Doktor Who je Gospodar vremena«, objasnim. »On nema djevojke.«
Polly odustane od teme – pametno. Zna da nema smisla prepirati se sa mnom kada su u pitanju Gospodari vremena.
»A da barem pokušaš nešto napisati za Em?« upita.
»Rekao sam ti«, kažem, »da danas dotjerujem svoj roman.«
Ali Polly ne prihvaća »ne« kao odgovor. »Za to ne postoji rok«, kaže.
»Polly,« odgovorim, »znam da misliš kako moje pisanje nije pravi posao.«
»To je divan posao«, kaže ona. »Veličanstven. Samo od njega nema kruha.«
O, Bože. Ravno u glavu. »Ali bit će!« kažem. Počinjem se ljutiti.
»Ali ne u sljedeća tri dana«, uzvrati. »U međuvremenu naš minus na računu iznosi točno tri tisuće i četiristo funti, a svaki put kada pokušam podignuti novce, kartica mi je odbijena i osjećam se pomalo jadno. Ne možemo platiti polog za kamp, a već su ga tražili tri puta.«
»Siguran sam da mogu nabaviti nešto novca«, kažem.
»Kako točno?« upita. Mrzim kad želi raspravljati o svakom detalju.
»Pa... sutra imam gostovanje u školi.«
»Stvarno?« kaže. »Što to znači?«
»To je dogovorio moj prethodni izdavač«, objasnim. »Radim predstavu koja se zove Sedam tajni pripovijedanja, a nakon toga držim radionice o improvizaciji. Plaćaju mi tristo funti.«
»I hoće li ti škola odmah platiti?« upita. »Jer upravo toliko dugujemo kampu za polog.«
»Tristo funti!« uzviknem. »Samo za polog?«
»Da!« kaže. »Moramo unaprijed platiti trideset posto, inače gubimo mjesto.«
Čini se vraški skupo. »Treba li nam uopće mjesto u kampu?« upitam. »Znaš, kad sam ja bio tinejdžer, spavao sam na plaži ili na vrtuljku u zabavnom parku i...«
»Dragi!« kaže ona, veoma glasno. To je uvijek loš znak, kada kaže »dragi«. Od milja mi govori samo kad želi steći prednost prije napada. Ponovi to. »Dragi«, kaže još jednom. O, sranje.

Polly

Kažem mu što ga ide.
»U idealnoj situaciji«, kažem, »ovo ljeto unajmili bismo kamenu vilu na Itaci... Umjesto toga dogovorili smo se za tjedan dana u francuskom kampu. Pristala sam na to. Ne pristajem na vražji vrtuljak!«
To ga sredi. Uzmakne poput mačke koju je netko šutnuo nogom.
»O. K., kako hoćeš!« kaže. »Nisam mislio... samo... želim reći da mogu zaraditi novac. Zapravo, osjećam se kao da tek sada pronalazim svoj spisateljski glas. Samo mi treba malo mira, i povjerenja.«
Otišla sam po kaput, pa sam samo napola čula što je posljednje rekao. Ali prilično sam sigurna da je upravo govorio o pronalaženju svojeg spisateljskog glasa. Traži taj glas već deset godina. Ako ne možete pronaći glas deset godina, onda bih se usudila reći da je vrijeme da prestanete tražiti. U međuvremenu, neki od nas moraju krenuti na posao.
»Ne mogu sada razgovarati«, kažem dok se vraćam s torbicom. »Slušaj... djeca su gladna. Možeš li im spraviti doručak?«
Ne odgovori ništa na to. Samo stoji i duboko diše.
To me stvarno živcira. I ja bih voljela provesti jutro kod kuće. Mogla bih klincima spremiti poširana jaja, otpratiti ih do škole, pročavrljati s drugim mamama. On može sve to, a nije uopće zahvalan.
»To su i tvoja djeca«, kažem mu. »Mogao bi malo uživati u njima.«
»O, obožavam ja biti s njima«, odgovori. »Sve dok ne počnu pričati. Jednostavno odbijaju govoriti logično, ili jedno po jedno, i glava mi se napuni bukom poput radija koji je zaglavio između dvije frekvencije.«
»Dragi«, kažem i brzo ga poljubim za rastanak. »Snaći ćeš se.«
Samo me tupo pogleda.

Arthur

Ja sam jedan od onih ljudi koji su čitajući knjigu Neobičan događaj sa psom u noći otkrili da su pomalo autistični. Dakle... Nije riječ o tome da sam neobazriv kada su u pitanju tuđi osjećaji. Zapravo, upravo suprotno. Ako je moja žena uzrujana, osjećam to kao da mi zrnce pijeska grebe rožnicu. Ali osjećam se konstantno preplavljen informacijama. Osjećaj je pogotovo intenzivan rano ujutro. Jutarnji autizam – može li čovjek od toga oboljeti?
Otvorim kuhinjska vrata. Istog se časa osjetim poput vojnika pod paljbom.
»Tata!« uzvikne Malory (sedam godina). Stoji na stolici odjevena u haljinu za flamenco. »Hoću Cheerios!«
»Barbika mi je izgubila glavu«, oglasi se Ivy (četiri godine). »Otkotrljala se pod stol!«
»Napisao sam prvu polovice zadaće o Egiptu«, objavi Robin (devet godina). »Hoćeš je čuti?«
Aha. Baš mi to sada treba. Predavanje o odijevanju u drevnom Egiptu koje drži devetogodišnjak. Mislim da je Robin gej. OK, možda ne baš gej, ali odjeća ga svakako veoma zanima. Usto, nevjerojatno drži do higijene, omiljena aktivnost mu je plesanje i svakog utorka pohađa tečaj koreografije kod gospođe Betterton. Voli on i nogomet, ali najviše ga zanimaju dresovi, koje zove »kostimi«. »Ne znam zašto West Ham ima ljubičastu i plavu«, izjavio je jučer. »Te boje uopće ne pašu!«
»Nadalje,« kaže Robin – to je pomalo gej riječ. Nisam još upoznao nijednog drugog devetogodišnjaka koji govori »nadalje« – »još nismo razgovarali o mojem plesu. Mislim da bih trebao otplesati na >Chiquititu< i morat ću sve nagovoriti da vježbamo za vrijeme velikog odmora.«
Ples? Kakav ples? Ovako se osjećate kad ste s djecom: kao da ste se uvijek prekasno priključili razgovoru.
»Tata!« prodere se Malory. Ona je tipično srednje dijete. Ljuta mala diva. »Hoću Cheeriose!«
»TATA!« zavrišti Ivy. Ona je najmlađa: svu energiju ulaže u to da je čuju. »Barbikina glava je na podu i gđa Thompson je hoće POJESTI!«
Bacim pogled. Gđa Thompson (kuja, desetogodišnji šnaucer) ne pokazuje nikakvo zanimanje za Barbikinu glavu, i ne bi ga ni pokazala osim da nije napunjena kobasicom. Sapama grebe po zdjelici, zahtjevajući keksiće.
»Tata!« ponovno se oglasi Malory. »TATA!«
»Molim vas!« kažem veoma glasno. »Samo začepite na minutu. Svi govorite istovremeno i to me ometa!«
Ali stvari se još više zakompliciraju. Još se netko uključi u bitku – moja žena. Feldmaršal Polly Pankhurst. »Ti začepi,« kaže, »mrzim kad se dereš na sve!« A ja mrzim kada mi pobija autoritet pred djecom. »Molim vas, budite dobri danas«, nastavi. »A možeš li ti, molim te, danas isprazniti onu zdjelu za voće?«
Zgrabi novčanik.
»Bok svima!« pozdravi i otiđe na posao.

Em

Svaki tjedan počinje na isti način: u devet ujutro svi voditelji odjela nađu se u sobi za sastanke. Potom stigne Sarah Shelton, naša štovana urednica. Voditelji odjela zatim izlažu svoje ideje. A onda svi ostali, što je pristojnije moguće, kažu zašto su te ideje sranje. Kao da ste ponovno na koledžu na najkonkurentnijem seminaru na svijetu, samo što nikada ne idete na praznike, a eseje vam objavljuju u novinama.
Evo kako se nositi s time...
1. Pripremite ubojito dobre ideje i, po mogućnosti, nađete neke veoma slavne ljudi da ih pretoče u članke.
2. Okružite se saveznicima koji vam pomažu da ostanete pribrani. Ako, na primjer, izlažete u glavnim crtama svoj članak Zašto briga za djecu znači kraj jednakosti i Mike Linson, urednik sportske sekcije, kaže: »Nismo li o tome pisali prošle godine?« nije primjereno odgovoriti: »Nismo li o nogometu pisali svakog dana prošlog tjedna?«
3. Ključno je i imati izvrsno piće nadomak ruke.
Jutros se osjećam savršeno pripremljeno. Tek je 8.56. Pobrinula sam se da je Alain de Botton spreman krenuti pisati na moj znak, i sjedim pokraj Dana. Dan je urednik Brzine, rubrike o automobilima i gadgetima. To je dio novina za muške igračke, pa savršeno odgovara Danu. On je moja muška igračka. Trideset su mu dvije godine. Iznimno je zgodan i u trendu. Nosi uske traperice i ima kuštravu modernu frizuru. Zapazila sam ga čim se pridružio Brzini prije tri godine. Svi znaju za Dana. Pomalo je slavan. Tata mu je bio prava pop zvijezda, a Dan je jednom izašao na spoj s Kate Moss. Dan i ja spanđali smo se prije dvije godine u nevjerojatno seksi trenutku tijekom poslovne zabave na brodu koji je plovio Temzom. Skrivamo svoju vezu od ostalih kolega na poslu. Međutim, mnogo smo više otvoreni kada je u pitanju naš neslužbeni dogovor da ćemo uvijek braniti jedno drugo od neprijateljskih sila (na primjer Mikea Linsona). O. K., na Dana se ne možete osloniti u puno stvari, ali ako Mike Linson napadne, borit će se poput afričkog tvora. Sada sjedi pokraj mene i odsutno popravlja frizuru. Osjećam neobičan poriv da mu pogladim obraz. Unatoč našem debaklu od vikenda, prema njemu osjećam gotovo privrženost.
Netko stiže.
To je Jeremy, moj božanstveni novi pomoćnik.
»Kupio sam ti Dong Ding«, kaže mi prpošno. (Gej je – baš kao što, vjerujem, osobni pomoćnik i treba biti.)
»Što je to?« upitam.
»Ne mogu vjerovati da ne znaš!« kaže, glumeći užas. »To je tajvanski oolong čaj koji košta tridesetak funti po vrećici.«
»Zašto bi itko platio trideset funti za vrećicu čaja?«
»Zato«, odvrati Jeremy, nalijevajući vruću zelenkastu tekućinu, »što je blag. Istančanog okusa. Prepun antioksidansa.«
Otpijem gutljaj. »Ima okus po vrućoj vodi«, kažem, »u kojoj su se kuhale gaće.«
Jeremy me izazovno pogleda. »Stella McCartney kune se u njega.«
Otpijem još jedan gutljaj.
»Lagala sam«, kažem. »Apsolutno ga obožavam. Napiši sto riječi o njemu za Stvari koje volimo.«
»Dogovoreno«, kaže Jeremy i krene prema vratima. »Dobro jutro, Dane«, dobaci za kraj. »Izgledaš preslatko. Nadam se da si uživao u vikendu.«
»Da, hvala«, ukočeno odvrati Dan. Čim Jeremy izađe, uputi mi zabrinut pogled.
Nagnem se prema njemu i šapnem: »Ne brini, dragi, samo želi biti prist...«
Dan mi se primakne. Provjeri da nas nitko ne gleda. Potom mi šapne veoma tiho, ali veoma žurno: »Rekao sam ti da me tako ne zoveš na poslu.«
Ne odgovorim ništa, već sjedim nemoćno kipteći od bijesa (postoji li drugi način?) Što da napravim u vezi s njim?
No ne mogu sada razmišljati o tome.
U prostoriju uđe Sarah Sheldon i svi ljubavni problemi nestanu mi iz glave. Prisutne počasti ukočenim smiješkom, a potom hladno odmjeri svoj tim. Njezin pristup rukovođenju mogao bi se opisati izrekom: podijeli pa vladaj. Kada joj se pogled spusti na mene, osjetim kao da zurim u oči golemog guštera. Sheltonicu prati veoma ženstvena i privlačna žena koja mi je odnekuda poznata. U kasnim je četrdesetima, crvene kose i veoma čvrstih, očito lažnih grudi, u skupocjenoj odjeći koja je prilično bez ukusa. (Satenska košulja s resama. Izgleda poput D & G verzije kaubojskog stila.) Prsata je u pratnji Poppy Simon, moje zamjenice urednice, koja mi uputi bojažljiv pogled. Koji se vrag događa? Srce mi već snažno udara.
»Dobro jutro!« pozdravi Sheltonica svojim južnoengleskim naglaskom.
Sarah Shelton dolazi iz londonske četvrti Penge. Cijeli njezin život bio je jedan dugotrajni pokušaj da ukloni četvrt Penge iz sebe. Popunila je lice, stavila botoks u usnice. Novcem koji je potrošila na odjeću vjerojatno možete kupiti kuću u Pengeu. Ali njezin naglasak i dalje odaje da potječe iz radničke obitelji.
Svi u sobi šutke čekaju da Sheltonica počne. Ona uživa u tišini. A onda... »Prije nego što čujem vaše divne ideje,« kaže, »želim vam predstaviti nekoga posebnog. Vjerojatno je poznajete kao pjevačicu, TV voditeljicu i suvremenu žensku ikonu. Sada radi iza kamere kao izvršna producentica Daybreaka, što je otprilike čini ženom s najboljim vezama u Londonu. Ona je, naravno, predivna i talentirana... Greta Kay.«
Greta Kay! Sjećam je se. Što li je ono vodila? Samo malo... Nije li Arthur spavao s njom? MORAM odmah vidjeti Polly.
»Kao što znate,« kaže Sheltonica, »promišljali smo različite strategije kojima bismo povećali broj čitatelja Lifestylea.«
Molim????!!! MOLIM??!! Ovo me pogodilo ravno u želudac.
»I naprosto sam oduševljena što mogu objaviti da se Greta ponudila pomoći sljedeći tjedan kao gošća urednica Lifestylea.«
ŠTO? ŠTO???!!! KOJI SE VRAG UPRAVO DOGODIO??! O, ne. Posao je jedini dio mojeg života u kojem mi ide dobro. Ne mogu i to izgubiti.
»Zato sam pozvala Poppy Simon,« nastavi Sheltonica, »božanstveno nadarenu zamjenicu urednice Lifestylea, jer znam da se vas dvije poznajete još iz televizijske zemlje snova.«
Poppy mi ponovno dobaci kratak pogled, a ja shvatim da mi čeljust visi do poda. O, Bože. Dovoljno je loše što su me ovako škartirali, a još je gore glumiti kao da je to iznenađenje. Ljudi gledaju. Moram se jednostavno pretvarati kao da je sve ovo divna ideja o kojoj Sarah i ja čavrljamo već mjesecima.
Sretno se nasmiješim. U međuvremenu si mislim: Sheltonice, kujo!

Arthur

Sada je 10.35. Sjedim za radnim stolom, ali još nisam napisao ni riječ o kralju Arthura.
Do sada sam provjerio e-mail, i pročitao sam današnji savjet tečaja Sve o ljubavi u tjedan dana. Isto sam tako obavio svu birokraciju. Barem većinu. Sljedeći tjedan imam dogovoren komičarski nastup pa odem na stranicu Trainline kako bih kupio karte za vlak. Mrzim Trainline. Tom stranicom kao da upravlja trol. Prije nego što ti da karte, postavi ti niz zagonetki.
Krene sa stvarno teškom: koja je vaša jedinstvena lozinka za Trainline? Odlučim riskirati, i u pravu sam! Ispada da je moja lozinka za Trainline ista ona koju koristim za većinu stvari – ekskalibur.
Potom me trol pokuša nasamariti sa zbunjujućom kombinacijom zagonetki: na koji dan želite putovati? Želite li sjediti u smjeru putovanja? Koji razred želite? Uspijem ih sve riješiti. Nakon deset minuta čak pomislim da sam postigao svoj cilj – kupovina povratne karte za Birmingham.
Ali onda me preusmjeri sigurnosnom trolu NatWesta, koji mi želi postaviti nekoliko osnovnih sigurnosnih pitanja. Započne s teškom zagonetkom: možete li navesti prvo, peto i šesto slovo vaše online NatWest sigurnosne lozinke ?
Koja je moja online NatWest sigurnosna lozinka? Pokušam s ekskalibur. Ne upali. Pokušam Malory. Ni to ne upali. Pokušam Kerouac. Pokušam Bergkamp. Pokušam: Odjebi ti mali kret... Ponestane mi prostora.
Počnem udarati kompjutor i derati se. Ovo je nepodnošljivo. Osjećam se zatočen u dosadnoj kućnoj tragediji. Trebam pustolovinu. Trebam uspjeh. Trebam spašavati djeve vlažnih grudi iz potoka.
Što me podsjeti...
Otvorim dokument U potrazi za izgubljenom čarolijom i počnem pisati junačkim tempom.
Istog časa zazvoni telefon.
Pa, jebemu.
»Dobar dan«, pozdravi strog glas s naglaskom središnje Engleske. »Ovdje Angela Legg.«
»Dobar dan«, odgovorim. Nemam pojma tko je Angela Legg.
»Vjerujem da sutra dolazite u našu školu govoriti o svojoj knjizi.«
Tako je. Gostovanje u školi. »Da«, potvrdim profesionalnim glasom. »Doista.«
»Drago mi je što dolazite«, nastavi Angela Legg. »Imali smo poteškoća s motiviranjem djece da čitaju, pogotovo dječaka. Prvo predavanje imate u 9.45. Ali biste li mogli doći do 9 kako biste improvizirali priču za sve okupljene učenike?«
»Siguran sam da bih«, odgovorim staloženo. »Koliko želite da priča traje?«
»Pa«, kaže Angela Legg, »oko četrdeset pet minuta.«
Četrdeset pet jebenih minuta??!! »Koliko će djece biti prisutno?«
»Bit će petsto djece«, odvrati Angela Legg, »ako uključimo i one iz predškole.«
Petsto jebene djece, uključujući i četverogodišnjake! Isuse Kriste, želim se izvući iz ovoga! Mogu li se izvući? Ne, ne mogu. Stvarno mi je potreban novac. »Zvuči izvedivo«, odgovorim pristojno. O, sranje. Toliko sam nervozan da mi počinje biti zlo. »Još nešto?«
»Samo im ispričajte o knjizi koju ste napisali«, kaže Angela Legg. »I pazite da bude bez vulgarnosti. Neki su se roditelji žalili na prethodnog gostujućeg pisca.«
»U redu«, kažem.
»Dakle, naša škola zove se škola Thomasa Cranmera i u Mitchamu je«, nastavi. »Piše se C R A...«
»Znam kako se piše Cranmer«, prekinem je. »Nije li on onaj kojega su spalili?«
»Što?« zapita Angela Legg, prilično zabrinuto.
»Da«, kažem. »Spalili su ga na velikoj lomači.«
»O«, odvrati Angela Legg. »Pa, nemojte to spominjati djeci.«
Pa jebemu, pomislim: čovjek je bio protestantski mučenik. Sumnjam da je njegova sudbina tajna. Osim toga... ti si nastavnica. Zar nisi bila barem malo znatiželjna i raspitala se o sudbini čovjeka po kojemu je nazvana tvoja škola?
Ne kažem to.
Već: »Vidimo se sutra u devet ujutro.«
Dok spuštam slušalicu, osjećam se gotovo slabo od brige. Kako ću se, dovraga, sutra snaći? Ne plaši me improvizacija. Moja djeca neprestano izmišljaju priče. To rade bez ikakvih problema. Ali imaju pregršt problema kada se radi o vuglarnostima. Djeca imaju veoma anglosaksonski pogled na priče. Priča nije gotova dok debela dama ne prdne.

Em

Pozabavimo se Putovanjima prije Lifestylea.
Nova urednica Putovanja, Gillian, kaže da se želi usredotočiti na odmor kod kuće. »Unatoč onomu što tvrde turističke agencije,« započne, »ne trebate otputovati daleko da biste nešto radili.« Oduševljeno govori o javnim kupalištima, parkovima i nevjerojatnom muzeju u Chiswicku koji izlaže preparirane životinje, prije nego što je Sheltonica prekine.
»Ne moram vam reći da je prihod novina u padu«, kaže. »Iako muzej prepariranih životinja zvuči sjajno, nekako sumnjam da će privući oglašivače jednako kao... recimo... putnička agencija Thomas Cook. Bi li ti strašno smetalo kad bi se ovotjedna Putovanja usredotočila na Povratak paket aranžmana? Pišite o Benidormu. O dječjim klubovima. O turističkoj agenciji Mark Warner... ali ne spominjite nestalu djevojčicu Madeleine McCann.« Gillian kimne poput ustrašenog zeca i potom prekriži sve na papiru. Sheltonica se zatim okrene meni i kaže: »Dobro! A s čime će nas ovoga tjedna zabaviti Lifestyle?«
Zabljesnem je svojim najboljim profesionalnim osmijehom. Moram probušiti cice Grete Kay svojom oštrom nepatvorenom genijalnošću.
»Ovoga tjedna«, započnem samouvjereno, »Lifestyle obrađuje temu: Sve o ljubavi u tjedan dana, temeljenu na novoj hit web-stranici.«
»Nisam čula za to«, odvrati Sheltonica.
»Strašno je popularna u Kaliforniji«, obavijestim je. »Današnji glavni članak napisat će Alain de Botton. Naslov je >Suprotnosti se privlače<. Obradit će ljubav u njezinim klasičnim oblicima: >eros< – ljubav ljubavnika; >philia< – ljubav prijatelja; i >storge< – ljubav roditelja.«
Sheltonica se neveselo nasmiješi. »Do kada je obećao poslati članak?«
»11.30.«
»Odlično. Jedva ga čekam pročitati!«
Želi vidjeti članak! Žena je takav kontrol-frik! Dan mi kaže da ponekad nanovo piše članke u Brzini koji su već prošli redakturu.
Nastavim izlaganje: »Počeli smo promicati ideju na našoj web-stranici«, kažem. »Postavili smo pitanje: što zamjerate partneru ili partnerici? Već nam je hrpa ljudi poslala tweetove.«
Tu me prekine Greta Kay. »I kakve ste odgovore dobili?«
»Čini se da žene u ovoj zemlji«, kažem, »osjećaju kako obavljaju devedeset pet posto kućanskih poslova, i to im se nimalo ne sviđa. To je prevladavajuća tema. A javila se i žena čiji muž provjerava dnevnu potrošnju goriva i zapisuje brojke u malu knjižicu.«
»Mogu li pitati«, prekine me Sheltonica, »jesu li se javili muškarci?«
Naravno da nisu, kvragu. Muškarci idu na internet čitati o nogometu ili gledati Megan Fox u bikiniju. A ne raspravljati o kućanskim poslovima.
»Molim te, privuci i muške čitatelje«, kaže Sheltonica. »Samo da ne spominju nogomet.«
Kažem: »Naravno!« i pretvaram se kako to zapisujem. (Vrhunska profesionalka nikada se ne boji prihvatiti pomoć.) Sheltonica nakon toga ne kaže mnogo i stvari idu glatko do kraja sastanka. Zapravo, gotovi smo već u 10.35. Savršeno. To znači da se mogu iskrasti. Moram hitno razgovarati s Polly.
Sheltonica me presretne dok odlazim.
»Kamo ideš?« upita.
»Nalazim se s nekim zbog priče«, odgovorim. »Idemo na rani ručak.«
»A što ako moram s tobom proći ideje za članak?«
Pogledam je u oči. Srce mi lupa, ali znam da moram nešto reći.
»Onda predlažem«, kažem, »da se obratiš mojoj >božanstveno nadarenoj< zamjenici urednice. Da budem potpuno iskrena, Sarah, bilo bi pristojno da si me pitala prije nego što si ponudila moj posao poprsju godine časopisa Loaded iz 1999.«
Sheltonica trenutak zuri, a onda se obruši na mene poput pterodaktila. »Tvojoj rubrici fale tri stvari«, odgovori hladno, »osobnost, šarm i čitatelji. Imaš tjedan dana da ih pronađeš.«
O, Bože. Oduvijek sam znala da me se želi riješiti. Ali ovo je prvi put da je to doista i rekla.

Polly

11.12. Prva stignem u Leon.
Kada se Em pojavi, sjedim za našim uobičajenim stolom na vanjskoj terasi, s kapucinom i polovicom muffina. Čim sjedne, pojede ga. Tipična Em... Ako nešto želi, ponaša se poput psa koji je ugledao faširanac: jednostavno se ne može zaustaviti.
»I, da čujemo«, kažem. »Što se dogodilo ovog vikenda s Danom?«
Podigne ruku. »Umirem od želje da ti ispričam sve o tome«, kaže. »Ali nešto je iskrsnulo.«
»Što?«
»Prokleta Sarah Shelton je unajmila gošću urednicu za sljedeći tjedan!«
»Ma daj! Koga?«
»Gretu Kay.«
»Ma daj!«
»Nije li je Arthur jednom poševio?« upita.
Uf. Stvarno se ne želim ponovno upuštati u to.
»Voli natuknuti«, kažem, »da su doživjeli romansu kakve nije bilo otkako su se Antonije i Kleopatra ljuljuškali u njezinoj barci niz Nil. Zapravo su se samo jednom ljubili i sada je uzdiže u mitske visine jer je jedina slavna osoba koja ga je ikad poljubila.«
»Duhovno. Kakve gadosti zna o njoj?«
»Zašto ga ne nazoveš?« upitam. »Zapravo, mislila sam...«
Ali ne uspijem do kraja iznijeti svoj zahtjev. Em već bira broj. Podigne prst, kao da želi reći: Ne prekidaj. Poziv u tijeku. Zašto je osoba s druge strane slušalice važnija od osobe koja sjedi ovdje nasuprot tebi? Pa čak i ako ta osoba jest Arthur?

Arthur

Sada je 11.23!
Imam četiri sata prije nego što moram otići po klince u školu. Moram brzo pisati. Ako ne uspijem dotjerati i prodati ovu knjigu, i to brzo, morat ću počiniti samoubojstvo ili se početi baviti podučavanjem.
Telefon ponovno zazvoni. Svako zvono je poput udarca u rebra.
»Molim!« javim se.
»Arthure«, začuje se baršunast, meden glas. »Ovdje Em.«
»Bok, Em!«
Polly ju je zacijelo zamolila da me angažira za Lifestyle.
»Imam nekoliko pitanja za tebe«, kaže.
»O, da...« Bit ću iskren, Em. Ne želim pisati za tvoj mali tračerski časopis, ali veoma sam polaskan što si me se sjetila. »Pitaj što god želiš.«
»Možeš li nabrojiti tri stvari koje muškarci ne vole kod žena?«
»Hmm...« kažem. »Odabrao bih (1) prigovaranje, (2) gledanje filmova u kojima glumi Matthew McConaughey i (3) ukrasne jastuke.«
Nastane mala stanka. Očito sve zapisuje.
»Ti si genij!« kaže.
»Hvala. I... Koje je drugo pitanje?«
»Navodno si poševio našu gošću urednicu.«
Što?!!!! »Koga?«
»Gretu Kay«, odgovori. Na sam spomen Gretina imena unutrašnjost mi ispuni svježina. Kakav neobičan osjećaj: baš sam noćas razmišljao o njoj; a danas mi se pojavila u životu.
»Ovaj...« kažem. »Nisam poševio Gretu Kay.«
»Pa što se dogodilo? Ispričaj mi cijelu priču.«
»Cijelu priču? Nisam siguran da se puno toga sjećam«, odvratim.
To je laž. Sjećam se ama baš svakog detalja.
»Reci mi čega se sjećaš.«
»Pa, prije dvanaest godina«, započnem, »imao sam gažu u Comedy Caféu i ona je bila ondje jer je snimala prilog za Pop izazov Grete Kay. To je ona emisija u kojoj je putovala svijetom i pjevala duete s vrhunskim glazbenicima.«
Sjećam se samog nastupa. Greta Kay bez sumnje je najkarizmatičnija i najsenzualnija pjevačica koju sam ikada vidio. Pjevala je pjesmu Carol Kidd – »But when I dream, I dream of you...« – tako da ste odmah znali da je zaljubljena u tipa iz pjesme, ali da postoji još netko, netko još posebniji, koga je viđala samo u snovima. Dok je pjevala taj stih, pogledala me u oči. Trenutak je bio nabijen elektricitetom.
»Uglavnom, nakon gaže smo počeli časkati. Bila je četiri dana u Londonu, i sve smo ih proveli zajedno.«
»Što ste radili?«
»Uglavnom razgovarali. Zadnjeg smo dana ostali dokasna budni i razgovarali. Bilo je oko šest ujutro kada mi je rekla: >Možeš ostati, ako želiš spavati. I doista mislim... samo spavati.< A onda, da mi jasno dade do znanja što misli, ispričala mi je sve o svojem dečku.«
»Mrzim kad to naprave«, kaže Em.
»Nije mi smetalo.« Biti u krevetu sa seksi ženom koju nikada nisam dodirnuo: to mi je zasigurno najdraža situacija. Ne mogu zamisliti stjecaj okolnosti koji se može bolje iskoristiti.
»I, što se dogodilo?«
»Samo smo se malo ljubili«, kažem Em.
To je samo dio priče. Isto smo tako promatrali kako sunce zalazi nad Kensingtonskim vrtovima. Zatim smo postupno okrenuli glavu jedno prema drugom, tako sporo da sam u početku mogao osjetiti njezin dah na obrazu, potom joj se nos očešao o moj i naše su se usne spojile, ostale priljubljene cijelu vječnost, a onda smo podijelili najduži i najsočniji poljubac na svijetu.
»Sljedećeg je dana otputovala za Tokijo«, kažem. »I to je sve.« To je bila moja velika Gotovo Ljubav. To je bila noć kada sam, da se tako izrazim, gotovo potpisao za Barcelonu. »Vidjeli smo se nakon nekog vremena, ali... znaš... samo kao prijatelji.«
»Dobro«, kaže Em. »I... kakva je ona?«
»Pa, postoje dva mišljenja.«
»A prvo je?«
»Ona je tipična Kalifornijka. Izvodi dnevne meditacije, u kojima vizualizira kako zarađuje gomilu novca. Voli govoriti o >osnaživanju<, ali ima osoblje. Govori o >integritetu<, ali ima umjetne cice.«
»O. K. A koje je drugo mišljenje?«
»Da je doista osoba kakva pokušava biti.«
»Što to znači?«
»Ona je poput ljudskog anđela. Nevjerojatno je brižna, strastvena i mudra. I zapravo uopće nije iz Kalifornije. Rođena je u planinama Montane. S dvanaest se preselila u Teksas i otuda joj seksi naglasak.«
»A koje je tvoje mišljenje o njoj?«
»Mislim da je najuzbudljivija osoba koju sam ikad upoznao.«
»Osim mene, dakako.«
»Dakako«, potvrdim. »I Polly.«
»O. K. Super«, kaže Em. Tipična novinarka: doima se razočaranom što joj ne dajem više sočnih detalja. »Uglavom... hvala ti. Dobro... zadnje pitanje.«
»Aha.« Hajde, ponudi mi posao. Ponudi mi posao. Želim osjetiti kako je to biti tražen.
»Pitanje«, započne Em, »ima veze s današnjom vježbom tečaja Sve o ljubavi u tjedan dana.«
»Aha, dobro. Koje je pitanje?«
»Što želiš?«
»Što želim?«
»Da.«
Želim da me puste na miru kako bih mogao završiti knjigu. Želim staviti glavu među bedra Grete Kay i želim da nestane sva zbunjenost. Želim da bude kao kada sam ugledao Polly ispred kafića Bar Italia i kada se činilo da sunce sja, a anđeli pjevaju.
Kažem: »Želim uspjeh.«
»Zašto?«
»Da skinem Polly s vrata.«
»Želiš uspjeh da skineš Polly s vrata?«
»Da«, odgovorim. »Osjećam se zanemareno i bespomoćno.«
»Ajoj«, kaže Em. »Oprosti... moram ići.«
Moraš ići?! Upravo sam rekao da se osjećam zanemareno i bespomoćno. Osim toga, mislio sam da ćeš mi ponuditi posao!
»Bok«, kaže i poklopi.
Trenutak zurim u prazno. Potom izvadim list papira i stanem pisati...
Katkad mislim da je cijeli moj život pošao po krivu jer te noći nismo vodili ljubav. Nevolja je dijelom i u tome što mi je njezino tijelo ostalo nepoznanica. Nikada joj nisam povukao majicu preko glave i vidio je golu u polutami. To me proganja. Da smo vodili ljubav, možda bismo otkrili da odgovaramo jedno drugom poput davno izgubljenih srodnih duša koje su napokon našle put kući. Možda bismo dahtali jedno drugom u usta i možda bismo osjetili bijelu svjetlost ekstaze koja zbori o Bogu. Još me više smeta što je dok smo razgovarali, naizgled otvorila cijele svjetove u mojoj glavi. Kad razgovaram s Polly, raspravljamo o rasporedima.
To me podsjetilo: sada je 11.43. Imam tri i pol sata za pisanje, a onda moram otići po klince. Sakrijem list papira ispod hrpe administracije. Ponovno otvorim U potrazi za izgubljenom čarolijom i počnem mahnito pisati, čitave dvije minute.
Uto se na vratima začuje grebanje i pojavi se gđa Thompson. Očito mora piškiti.
Ignoriram je.
Priđe i stane mi lizati nogu.
»Gđo Thompson!« viknem. »Ostavi me na miru pet prokletih minuta!«

Polly

Sada je 11.48. Em odlazi od šanka u Leonu. Sada ima vlastitu kavu. Opazim da nema muffin kojim bi nadomjestila onaj koji je pojela. Dok mi prilazi, zazvoni mi mobitel.
»Oprosti«, kažem joj.
Razdražljivo me pogleda. Iako je maloprije obavila poziv, zamjera mi što činim isto.
Javim se.
»Polly«, začujem dubok glas. »Ovdje James.«
Od samog zvuka njegova glasa osjećam se kao da sam ponovno u školi i Jessica Harlow mi je upravo rekla: »Sviđaš se Mikeu Stevensu.« Osjećam se usplahireno i uzbuđeno.
»Zdravo, Jamese«, kažem. »Kako si?«
»Uf«, odgovori. »U Luksemburgu sam!«
»Zašto?«
»Pokušavam kupiti psihijatrijsku bolnicu.«
»Zašto?«
»To je velika neogotička zgrada s pogledom na jezero.«
»Što će biti s pacijentima?«
»Pustit će ih, pretpostavljam. To je Luksemburg! Nitko neće primijetiti.«
»Jamese«, kažem, i svjesna sam da predem poput zadovoljne mačkice. »Ti si jedan jako zločesti dečko.«
»Reci to opet,« kaže, »ali kao da to doista misliš.«
Već se crvenim. Spustim ton. »Jamese...«
»Polly,« kaže on, »igraš li još hokej?«
»Ovaj... ne.« Jer mi nisu dvadeset četiri godine. Niti više izlazim na večere s nepoznatim muškarcima, a onda cijeli tjedan provedem mozgajući trebam li ih nazvati. »Zašto?«
»Sjećaš li se kada sam svratio do tvojeg stana da te odvedem na spoj?«
»Otprilike.«
»Tada si igrala hokej. U kupaonici si imala bijeli Airtex top koji je još bio vlažan od znoja. Dan-danas dovoljno je da netko samo spomene >Airtex< i obuzme me neobičan osjećaj.«
Okeeeeeej. Ovo je bilo pomalo seksi. Ali isto tako puno previše informacija ovako rano u našem obnovljenom prijateljstvu.
»Hajde«, kaže. »Priušti mi zadovoljstvo. Daj da čujem.«
»Što?«
»Polly Pankhurst kako govori: >Moj bijeli Airtex top bio je vlažan od znoja<.«
Ne, stvarno, ne.
»Jamese«, kažem. »Jesi li imao konkretan razlog zašto me zoveš?«
»Siguran sam da je postojao neki razlog«, odvrati. »Aha, znam. Razgovarao sam s Fritzi i Yoren koje su zadužene za uređenje mojeg novog imanja u Wiltshireu. Voljeli bismo da dođeš u petak i kažeš nam svoje zamisli za livadu. Ako si zainteresirana, njih dvije imaju tisuću funti u proračunu.«
Tisuću?!!! Samo za savjetovanje?!!
»Jesi li zainteresirana?«
»Da, jesam.« Da budem iskrena, otišla bih i da se ništa ne plaća. Trebam vidjeti zeleni brežuljak prošaran hrastovima. Trebam to gledati, trebam pomirisati malo jasmina i čuti kosove kako pjevaju. Sve to trebam, i to prilično hitno.
»Sjajno«, kaže. »Jesi li uredila mnogo vrtova?«
»Da«, odgovorim. »Uredila sam ih nekoliko!« O. K., većina su bili moji. A jedan od njih zapravo je bila terasa na krovu. Ali svi su oni, naravno, vrhunska remek-djela.
»Radiš li nešto sada?«
»Aha. Uređujem fantastičan vrt u Londonu. To je tipičan predgradski vrt. Dugačak je i uzak.« Iznenada postanem svjesna da sve što govorim vrvi aluzijama. »Ali na kraju se nalazi dodatni dio koji ne bi očekivao. Prođeš ispod luka i...«
»Čiji je to vrt?«
Moj, Jamese. Opisujem ti svoj vrt. Želim da uđeš u moj tajni, skriveni raj. »Ovaj... od klijenta«, kažem.
»Rado bih ga vidio!« usklikne.
»O, obavezno!«
»Da, ali... prije petka?«
O... Bože. Zašutim. U pozadini začujem ženu kako govori.
»Wendy me upravo podsjetila«, nastavi, »da ćemo većinu tjedna biti u New Yorku, a zatim u Italiji.«
»O.«
»Zato bih došao večeras.«
Ne ne ne ne ne možeš to učiniti.
»Poslijepodne imam sastanak u Londonu, ali u deset idemo na Heathrow... mogu doći od šest do sedam, reci je li to izvedivo?«
»Ovaj...« kažem. Srce mi divlje udara, ali više zbog užasa nego oduševljenja. »Izvedivo je«, odvratim.
»Dat ću ti Wendy da joj kažeš adresu«, nastavi.
»Dobro.«
Preda slušalicu. Pomalo drhtavo, razgovaram s Wendy. Izdiktiram joj svoju adresu.
Bacim pogled prema Em, koja izgleda zadivljeno.

Em

Upućujem Polly pogled koji jasno poručuje: Ne... Ozbiljno, Polly, bolje ti je da se smjesta skineš s tog mobitela ili će završiti u kavi.

Polly

Prekinem vezu. Ne mogu si pomoći. Pobjedonosno se osmjehnem Em.
Uputi mi vragolasti smiješak. »Ako sam dobro shvatila, James Hammond je sve zainteresiraniji da ga >savjetuješ< u vezi s njegovim vrtom?«
»Čini se da jest«, odvratim. Praktički blistam. Ne mogu vjerovati da je od svih žena na svijetu odabrao očijukati upravo sa mnom.
»To je sjajno«, kaže Em. »Ali mislim da si mu trebala reći da je vrt na kojem radiš zapravo tvoj.«
Ima pravo. Odjednom se ne osjećam tako dobro.
»Ne mogu vjerovati!« kažem. »Pozvala sam Jamesa Hammonda u svoju kuću!«
»Sva sreća da ti je vrt nevjerojatan!«
»Ali natuknula sam da je to klijentov vrt.«
»Mogao bi biti moj«, predloži Em. »Mogla bih svratiti do tebe oko šest, donijeti laganu večeru i malo vina.«
»Besramna si!« kažem. »Što zapravo želiš?«
Em se zasmijulji. »Želim Hammonda.«
»Ali izlaziš s Danom!«
»A ti si udana!«
»Slušaj«, kažem joj. »Ne želim se poševiti s Jamesom Hammondom.«
»Ni ja«, odvrati Em, široko se smiješeći. »Želim samo pola njegova bogatstva.«
Nasmiješim se. »Ja samo želim njegovo osoblje«, kažem.
»Pa, recimo mu to večeras!« kaže Em. »Reći ćemo: >Jamese Hammonde, mi se posve dajemo u ruke tvojem osoblju i tvojoj osobi!<«
»Da«, kažem. »Ali prvo mu moram pokazati vrt.«
»Da, i tamo ćemo ga stjerati u kut. Reći ćemo: >Hammonde!< Em režeći izusti riječ >Hammond<, a onda se nasmije. Em se uvijek smije vlastitim šalama. >Hammonde<«, ponovi, »>Hammonde, pokaži nam Hammondov organ: a mi ćemo ti pokazati naše... žbunje i naše... vodene atrakcije... A onda nas možeš obljubiti na kompostu.<«
Kažem: »Nisam još čula da to netko zove >kompost<.« Obje se počnemo cerekati poput dvije napaljene vještice. Obožavam to kod Em. Sastale smo se jutros kada nam ništa ne ide od ruke. A nekako se i dalje smijemo.
Potiho pošaljem Arthuru poruku. Kažem mu za Jamesov posjet. Zamolim ga da se pobrine da sve bude uredno. Potom se okrenem Em.
Mobitel joj vibrira.

Em

Primila sam poruku. Na brzinu je provjerim.
»O, sranje!« kažem. »Sranje na desetu!«
»Što je?!« upita Polly.
»De Botton mi je otkazao! Jebeni De Bilon!«
Polly se naceri.
»Zašto se smiješ?« upitam je.
»Rekla si Jebeni De Bilon!«
»Poslala sam mu jedan e-mail jutros, a on mi je zabio kajlu.«
»Što točno znači da ti je De Bilon zabio kajlu?« kaže Polly, koja odbija uvidjeti ozbiljnost cijele situacije. »Znači li to ono što mislim da znači?«
Polly se i dalje ceri. Odjednom sam posve izgubila smisao za humor. Imam osamdeset minuta prije nego što novine odu u tisak. A upravo sam izgubila svoju zvijezdu pisca.
Kako ću, dovraga, pronaći muškoga pisca u osamdeset minuta?
»Zašto ne probaš s Arthurom?« predloži Polly.
Spremim se reći: Žao mi je, Polly. Nisam sigurna da je Arthur prikladna zamjena za Alaina de Bottona. Iako... kad bolje razmislim, svidjelo mi se što je rekao o ukrasnim jastucima. Možda bi Arthur mogao biti dobar kolumnist. Kompulzivno je iskren. Kako bilo da bilo, sad trebam bilo koga. Dok god može napisati članak za sat vremena, i pismen je, uzimam ga!
»Dat ću mu priliku«, kažem.
Smjesta pritisnem gumb za ponovno biranje. Polly izgleda zadovoljno.
Dok čekam da se Arthur javi, zveckam žličicom o šalicu.
Javi se, javi se. Ostalo je još sedamdeset devet minuta do tiska i potreban mi je pisac. Ali hoće li Arthur to moći? Ako ga natjeram da dobro promisli o pitanju, trebao bi biti u redu.
Hajde, javi se.
»Bok još jednom!« pozdravi.
»Bok!« kažem. »Što radiš?«
»Evo... brišem malo pišaline«, kaže.
»Pseće?« upitam.
»Postoji nekoliko sumnjivaca«, odgovori.
Odjednom više nisam sigurna koliko je bilo pametno zvati ga. Nema sumnje da bi trebao malo poraditi na komunikacijskim vještinama. Riječ je o osnovama predstavl: pri javljanju na telefon, ne spominji urin.
»Slušaj«, kažem. »Želimo članak s temom >Suprotnosti se privlače<. Imaš li mišljenje o tome?«
»Da«, odgovori. »To je sranje. Suprotnosti se ne privlače. Slavni ljudi žele hodati s drugim slavnim ljudima. Velšani s drugim Velšanima, a oni žive u Walesu. I tako i treba biti. Ljudi se ne zaljubljuju u svoje suprotnosti. Zaljubljuju se u nekoga tko je seksi, a onda im zamjeraju na svemu što čine suprotno od njih.«
O. K. Svakako ima mišljenje. I strastveno ga brani.
»Zašto se onda ljudi zaljubljuju?« pitam.
»Za žene, čini se da je riječ o složenoj matematičkoj formuli: X + Y = Z, u kojoj je X dob muškarca, Y je jednak njegovu iznosu na bankovnom računu, a Z odgovara tome koliko sliči Bradu Pittu / činjenici da je njezina sestra upravo zatrudnjela / nasumičnom porivu potaknutom ovećom količinom vina.«
»Zašto se muškarci zaljubljuju?«
»Žene imaju grudi. Mi ih želimo. Ali nakon nekog vremena žene nam ih više ne daju.«
»I... što misliš, zašto se to događa, Arthure?«
»Jer – usprkos tomu što nam se to nekoliko puta ponovi – odbijamo usvojiti jednostavan princip koji zvuči: Počisti za sobom. Za kaznu, uskraćen nam je pristup grudima.«
»Ali mora postojati neki način«, predložim, »da ga ponovno dobijete.«
»Da«, kaže Arthur, »ali još ga nijedan muškarac nije otkrio, inače bi već rekao drugima. O tome je riječ, Em... lako je zaljubiti se. Sretnete se pod mjesečinom, njezine usne odjednom se nađu prislonjene uz tvoje. Ali što ako se srećete u kuhinji i ona ti naređuje kako da pripremiš užinu? Kako ostati zaljubljen: o tome bi tvoje novine trebale pisati. To je puno teže.«
»Ali što misliš?« upitam.
»Ne znam«, odvrati Arthur.
»Pa«, nastavim govoriti, i dok to činim shvatim da gledam u svoje grudi. Moje su barem prave. »Hajde, Arthure«, potaknem ga. »Ako se zaljubiš u nekoga jer misliš da je seksi, a potom prestaneš biti zaljubljen jer misliš da je druga osoba drugačija, kako se onda ponovo zaljubiš?«
»Ne znam!« odgovori. »Ali sigurno ima neke veze s time da su njihove razlike tu kako bi pomogle.«
Savršeno. To je tvoj zaključak. Dobar dečko. »Dobro«, kažem. »Samo... mi još daj primjer.«
»Pa... na primjer... Polly ne voli slušati moje priče ili šale; moram pronaći drugu publiku za to. Isto tako ima bolje manire od mene; morao sam to naučiti. Je li to tako velika žrtva?«
»A što misliš što Polly može naučiti od tebe?«
»Ništa«, kaže. »I na to je prilično ponosna.«
»A što joj možeš ponuditi?«
»Stručnu analizu igre Arsenalova veznog reda«, kažem. »A mogu i spojiti TV. I veoma sam brižan.«
Nasmijem se.
»O. K., Arthure«, kažem. »Zvuči genijalno. Treba mi petsto riječi na tu temu. U sljedećih četrdeset pet minuta... Možeš li to izvesti?«
Ništa ne odgovori.
»Možda bi mogao pisati članak po danu, kroz cijeli tjedan. Govorio bi čitateljima kako da nauče Sve o ljubavi u tjedan dana.«
»Ali ne mislim da je moguće naučiti Sve o ljubavi u tjedan dana«, kaže Arthur. »A tko god tvrdi da jest, zasigurno je dio problema i mora ga se natjerati da osjeti žar biča na svojim prevarantskim leđima.«
Dobro. O. K. Upravo je napao moj osnovni koncept, i to prilično bezobrazno. Počinjem shvaćati zašto ne može tako lako pronaći posao.
»Hvala ti na iskrenosti«, kažem. Nikad ti više neću ponuditi posao. »O. K... Bok.«
Prekinem vezu.
Polly mi uputi pogled pun nade.
»I«, kaže. »Je li imao kakve dobre ideje?«
»Bio je originalan, sadržajan i strastven«, odgovorim. »Rekla sam mu da bi trebao napisati članak.«
»Čula sam«, kaže Polly. »Hvala ti puno.«
»Odbio je.«
»Pričekaj sekundu«, kaže. »Ubit ću ga.«
Smjesta ga nazove.
Dok s druge strane linije zvoni, uputi mi poslovan pogled. »Koliko plaćaš?« upita.
»Dvjesto funti«, kažem. Zna li da je to najniža cijena za petsto riječi?
»Četiristo«, kaže.
»Tristo«, odvratim. »Ali mora napisati članak u sljedećih četrdeset pet minuta.«
Na taj način, ako ispadne sranje, mogu ga sama prepraviti.

Polly

Arthuru treba cijela vječnost da se javi.
Kada to napokon učini, uopće se ne trudi prikriti neprijateljski ton.
»Što??!« oglasi se bijesno, zbog čega ga odmah poželim udariti.
Prijeđem ravno na stvar. »Arthure«, započnem. »Navodno ti Em nudi tristo funti za četrdeset pet minuta posla, a ti odbijaš.«
»Nije spomenula novac!« kaže.
»Mislim da je nisi niti pitao«, odvratim. Je li to njegov integritet ili tvrdoglavost? »Arthure,« kažem, »napiši članak. Ne molim te – kažem ti. Ako ne napraviš ovo, neću se razvesti od tebe, već ću ostati s tobom do kraja života iz prkosa.«
»O. K.«, pristane. »Napravit ću to, jebemu!«
Isuse, mrzim kada psuje!
Poklopim što brže mogu.

Arthur

Malcolm stigne točno na vrijeme. Sunčan je dan i veselo se šećemo niz ulicu do škole.
»Kakav ti je dan?« priupita.
»Ne baš dobar«, odgovorim.
»Što se događa?«
»Napisao sam roman«, započnem.
»Napisao si roman?« upita. Nevjerojatno je zadivljen.
»Donekle«, odvratim. »Pokušavam ga dotjerati, ali čini se da ovaj svijet više nije stvoren za ljude koji uživaju u mirnom, samotnjačkom radu. Osjećam se kao da me stalno zivkaju. Telefon zvoni. Ili pak netko zvoni na vratima. Čak i kada sam sâm, na kompjutoru mi iskaču male poruke: »Postavke firewalla postavljene su na >Kod kuće<.«
»Pa,« kaže Malcolm važno, »prema mojem iskustvu životnog trenera...« Mislim si: ti nisi životni trener, Malcolme. Ti si građevinac koji voli dijeliti savjete. »... prvo pitanje uvijek glasi: >Radite li ono što doista želite raditi?<«
»A odgovor bi bio: da.«
»Mogu li te nešto pitati«, kaže Malcolm. »Kao dijete, jesi li u nečemu bio stvarno dobar?«
»Aha: u prđenju pazuhom i ronjenju s otvorenim očima. Sumnjam da se na tome može dobro zaraditi. Već radim ono što najviše volim, Malcolme: pišem roman. Problem je u tome što imam ženu koja želi da pišem za novine.«
»Stvarno?«
»Pa, nju ne bi bilo briga ni da sam plaćeni ubojica, dok god zaradim nešto novca i stignem kući na vrijeme da okupam klince.«
»Pa, možda je Polly ta koja ima pogrešan posao«, predloži. »I ne može ga promijeniti zbog tvojeg posla.«
Sumnjičavo ga pogledam. »Je li ti platila da to kažeš?« upitam.
Stigli smo do igrališta na kojem u krugu pokraj vrata stoje majke pune iščekivanja. Dok stižemo, iz škole počnu izlaziti prva djeca – prvi glumci na pozornici. Prvi se pojavljuje Philip Edmonds – pogrbljen antipatični dječak neuredne kose. Blizu nas Janet Edmonds uzbuđeno mu maše.
Malcolm se na to široko osmjehne.
»Kao da gledam Carsko putovanje«, kaže.
»Molim?«
»Onaj dokumentarac o kraljevskim pingvinima. Pogledaj ih. Majke se vraćaju sa svojeg stokilometarskog gegavog putovanja«, kaže Malcolm. »Djeca stignu i majke ih nahrane ukusnim obrokom od povraćene ribe.«
»Valjda«, odvratim. »Samo što je ovdje riječ o pingvinima srednje klase, pa im daju rižine krekere.«
Gledamo dok Janet Edmonds pokušava zagrliti Philipa Edmonda. Nažalost, on je već u drugom razredu. Ne dopušta joj. Dječaci brzo nauče uskratiti nježnost.
»Što misliš,« zamišljeno će Malcolm, »pomisle li ove mame ikad: danas ću uzeti drugo dijete? Mislim... sigurno bi svaka mama radije uzela, na primjer... njega«, kaže pokazujući prema Alfieju Jonesu (nevjerojatno lijepom djetetu). »Prije nego, recimo... onog tamo«, predloži potajice upirući prstom prema Duncanu Smithu (zbunjenom dječarcu šmrkljavog nosa).
Ne odgovorim ništa.
U tom trenu ugledam svoju djecu. Sve su troje zajedno. Robin drži Ivy za ruku. Malory me traži pogledom, uzbuđena poput merkata. Ugleda me i široko se osmjehne. Osjetim eksploziju ljubavi u prsima.
»To se nikada ne bi dogodilo«, kažem dok trče prema meni. »Jer svaki roditelj vjeruje da je njegovo dijete najbolje.«
Kleknem i pokušam ih istovremeno sve zagrliti. Osjećam se fantastično.
Ali onda počnu govoriti.
Malory mi kaže da mora izraditi kuću u tudorskom stilu. Robin me obavijesti da mora vježbati svoj ples. Ivy se potuži da joj se kaka. Malory napomene da kuća mora imati najmanje tri kata. Ivy dobaci da joj kakica već izlazi. S njima sam trideset sekundi i već se osjećam bombardiran informacijama. »DJECO!« viknem. »Radit ćemo kuće, i plesati, i kakati. Ali ne sve u isto vrijeme. Idemo doma!«
Nekoliko mama nesigurno me pogleda. Ali djeca počnu klicati. I svi se zaputimo kući.

Em

16.03. Cijela ekipa Lifestylea polako se okuplja u sobi za sastanke. Naslonjena sam na ormarić u kutu sobe.
Jeremy ušeta i stane kraj mene.
»Mein Führer«, kaže tiho.
»Medeni«, odgovorim.
»Reci mi«, prišapne. »Što misliš zašto Greta Kay želi biti gošća urednica naših novina?«
»I sama se to pitala. Možda misli da će je najuriti iz Daybreaka pa joj je palo na pamet da bi mogla uređivati Lifestyle. Naš je posao pobrinuti se da ne ostvari svoje ambicije.«
»Hoćemo li je srušiti?«
»Ne budi smiješan«, tiho mu kažem. »Naš je posao pružati joj bezrezervnu podršku i u isto se vrijeme nadati da će zajebati.«
Jeremy mi uputi vragolanski pogled poput Kennetha Williamsa. »Dakle... Gospodarice«, kaže. »Kakve su vaše zapovijedi?«
»Samo stoji tu, budi lijep i šuti.«
»I ti ćeš tako?«
»Da.«
»Pa,« kaže, »to će biti nešto novo.«
Oboje utihnemo kada u sobu ušeta Greta, a sa svake joj strane stoje Sarah Shelton i Poppy Simon. Greta mi priđe i lagano takne ruku.
»Samo sam ti htjela reći«, progovori, »da mi se strašno svidio članak >Suprotnosti se privlače<. Strašno...«
Nesigurno joj se nasmiješim. Poznajem ja takve kao ti, pomislim. Ti si ljubavna bombašica. Zasipaš zemlju ljubavlju kao što su Dresden zasipali bombama. I nije te briga koga pritom pogodiš.
Sarah Shelton pljesne rukama.
Svi je pogledaju. Zastane kako bi prikupila dovoljnu količinu ledene moći, a potom predstavi Gretu na isti način kao i prije, od riječi do riječi. Kakva uštogljena kuja.
Svi zaplješću. Na to se Greta ushićeno nasmiješi.
»Bilo je divno danas upoznati neke od vas«, započne. »Jedva čekam izdanje sljedećeg tjedna, a odlučila sam da će tema biti... Muškarci. Kakve muškarce upoznajemo? Smijem li pitati, ima li ovdje samaca?«
Gotovo svi odmah podignu ruku. Zapravo, pomalo mi je neugodno. Ispada da je tim koji sam okupila prilično jednostran.
»Dakle«, kaže Greta. »Gotovo svi mi.«
»Ne baš gotovo svi!« pobunim se. »Jeremy, ti nisi samac. Rekao si da si se noćas spetljao s nekim.«
»Da!« kaže. »Ali ja sam gej, nama je to k’o dobar dan.«
»Dakle,« veselo nastavi Greta, »svi smo stručnjaci kad su u pitanju spojevi. Razgovarajmo malo o tipovima muškaraca koje upoznajemo. Selina?«
Selina Gordon je bojažljiva anoreksičarka koja piše o dijetama. »Ovaj...« kaže. »Moji su... super.«
Letimice pogledam Gretu.
Želim joj reći: ovo su Englezi, ti jenkijevska gusko! Neće ti samo tako istresti dušu. U međuvremenu Sheltonica promatra predstavu s neprikrivenim entuzijazmom daždevnjaka. No Gretin entuzijazam ne jenjava. Okrene se prema Holly Goldsmith. Ona je kći profesora i profesorice zemljopisa, što kompenzira odijevajući se kao drolja. Ne želim niti pomisliti koga ona pušta u svoj tajni vrt.
»A ti, Holly?« upita Greta. »Kakve muškarce ti upoznaješ?«
»Pa... u redu su.«
»O. K.!« odvrati Greta. »To je baš sjajno.«
Umire veoma sporom smrću. Još malo i vrijeme je da preuzmem.
»Razgovarajmo o muškarcima kakve bismo htjeli upoznavati«, nastavi Greta. »Razgovarajmo o Seksi muškarcima, Moćnim muškarcima, Muškarcima s Madisona, Muškarcima koje bismo zajahale kao da su trkaći konj...«
»Da«, kažem. »Ali ako postavimo pitanje: >Kakve muškarce zapravo upoznajemo na spojevima?< onda bismo morali reći da su glavni tipovi... Dosadni muškarci, Smrdljivi muškarci, Muškarci koji stavljaju gel za kosu, ali samo na prednji dio glave. Muškarci koji se boje veze. Muškarci koji skupljaju stvari – DVD box setove, nogometne biltene, zabrane prilaska. Možemo se odlučiti i na hodanje sa starijim muškarcem. To je kao da usvojite psa iz prihvatilišta. S njim dobijete košaru, ali i hrpu problema.«
Jeremy prasne u smijeh. Sheltonica ne. Odjednom shvatim da sam možda pretjerala.
»Možda možemo i to iskoristiti«, kaže Greta i uputi mi blag, ženstven pogled. »Općenito govoreći, imam pozitivnija iskustva s muškarcima koje upoznajem. Žao mi je ako ti nemaš.«
Au! Kujo. Sredit ću te zbog ovoga. Možeš bježati poput jelena, ali pokopat ću te.

Arthur

Kada muškarce na umoru pitaju: »Za čime najviše žalite?« najčešći je odgovor: »Previše sam radio. Da sam barem proveo više vremena doma s djecom.« Jasno mi je zašto bi to rekli muškarci koji prodaju dvostruko zastakljene prozore i nikad nisu doma jer pokušavaju dogovoriti još koju prodaju. Ali ja pišem knjigu u kojoj pokušavam oživjeti izgubljeni raj svijeta kralja Arthura. Smatram da je to važan posao. Apsolutno ga obožavam. I želim svim tim muškarcima na umoru poručiti: »Slušajte. Imam troje djece kod kuće. Slobodno svratite.«
Ali, naravno, moja bi djeca ubila svakoga tko nije stručno obučen.
Sada je pet sati. Pomažem Malory da izradi kuću u tudorskom stilu. Istovremeno pomažem Robinu da napravi kolač. Istovremeno pokušavam smisliti što da im skuham za popodnevnu užinu. Izvadim sve zdrave sastojke koje želim da jedu – špinat, mrkve, šunku. Na kraju samo skuham tjesteninu.
17.15 sati... Stavljam tjesteninu na stol. U tom mi trenutku Malory kaže da želi pesto. Robin kaže da želi rajčicu, a Ivy jednostavno baci tanjur sa stola. Potonji sleti na glavu gđi Thompson. Na trenutak joj sjedi na glavi poput kineskog šešira.
Dok se ovo događa, gđa Thompson slijedi me okolo jer želi keksić. A Malcolm, gotovo bez prestanka, govori o barkama. Njegova će barka biti spremna za subotu, kaže mi. Planira je koristiti kao povremeni scenski prostor za mjesno kazalište. Već je dobio dopuštenje za to, uvjerava me, pišući pismo Britanskim vodama. Ponudi se pročitati mi pismo. Počne čitati pismo. Glava mi je poput goluba koji je uletio u propeler aviona.
Ukratko, poslijepodne je puno izazova. Ali valja uživati u svojim postignućima, kaže mudra izreka, jednako kao i u planovima. I, dok u 17.48 počnem polako spremati stol – micati tanjure, brisati pesto sa zidova – shvatim da se, nekim čudom, ostvarilo nekoliko postignuća...
1) Pomogao sam Malory da izradi kuću u tudorskom stilu.
2) Pomogao sam Robinu da napravi kolač.
3) Na kraju sam sve uvjerio da pojedu malo tjestenine.
4) Svi smo pomogli Malcolmu s glavom jazavca. O. K., obojali smo je u ružičasto.
Najbolje od svega, Malcolm upravo popravlja perilicu suđa. Odmakne je od zida i legne na pod iza nje.
U tom trenutku gđa Thompsom počne lajati i ja shvatim da je Pollyn gost na vratima. U tom času, nakratko, izgubim prisebnost. Opsujem. Kažem riječ koja se rimuje s »gnjurac« – i to prilično glasno. Ali djeca je ne čuju. U dnevnoj su sobi i plešu na CD s pjesmama iz Teletubbiesa. Pravim se da nisam čuo zvono na vratima. Stanem juriti po kući, pospremajući je brže nego što je to itko ikada činio.

Polly

Hodam pločnikom prema kući.
Sada je 17.58. Trebala bih se naći s Jamesom za dvije minute. U mojoj kući. Kako se ovo dogodilo? Možda se ne pojavi!
O, moj Bože.
Ispred kuće parkiran je bijeli Rolls-Royce s vozačem koji nosi plavu kapu. On je ovdje. Izlazi iz automobila. Nosi pepeljastoplavo odijelo i izgleda zastrašujuće dobro dotjeran. Bože dragi, tako sam napeta... Još mu nisam rekla da imam obitelji! Kako bih sad trebala ubaciti tu informaciju? »Oh, usput rečeno, Jamese, ovaj vrt zapravo je moj. I ona djeca zapravo su moja. Isto tako, nisu mi dvadeset četiri. Imam trideset pet godina, neobrijane noge i minus na računu, ali molim te, molim te, dopusti mi da dođem i odsjednem u tvojoj srednjovjekovnoj opatiji, posve se dajem u ruke tvojem osoblju i tvojoj osobi!«
O, Bože, okreće se. Što da kažem?
»Polly!« pozdravi me.
»Jamese!« odvratim. »Dajem se tvojoj osobi!«
Spremi se poljubiti me, ali onda zastane. »Molim?« zapita.
Jesam li upravo rekla ono što mislim da sam rekla? »Dala bih sve da imam tvoje osoblje«, ispravim se.
»Da«, potvrdi. »Predivni su!«
Zakorači naprijed i poljubi me u obraz. Moram mu reći.
»Dakle«, kažem. »Bez kćeri si?«
»Da. Otišla je prije mene na aerodrom.«
»O... dobro.« Dobro? Zašto je to dobro? »Hoćemo li ući?«
Dok ga vodim prema ulaznim vratima, uhvatim ga pod ruku. Bože. Osjećam se kao da sam u seriji Downton Abbey. Ovo je previše, ali ne mogu ga sada pustiti. Držim grofa ispod ruke. Moram ga uvesti.
»Jesu li draga obitelji« upita.
»Da! Zapravo...«
»Sigurno si ih imala prilike dobro upoznati!«
»Jesam!« A u ovom slučaju ih osobito dobro poznajem zato što...
Vrata se otvore. Pustim Jamesovu ruku. Arthur stoji pred nama. Downtonov naočiti prvi lakaj, koji drži moje dijete. U pozadini svira glasna glazba. »Teletubbiesi, Teletubbiesi kažu bok!« najavljuje veselo glas. »Teletubbiesi, Teletubbiesi kažu bok!«
»Bok!« kaže Arthur, pružajući ruku. »Uđite! Upravo slavimo Tinkyjev Winkyjev rođendan. Napravili smo mu kolač i kuću u tudorskom stilu.«
James stupi u predvorje. Smjesta se zaputi prema vrtu iza kuće. Primijetim da se na vrt spušta sunce na zalasku. Odlično. Zaobiđeni Ivy (koja ne bi trebala biti moja kći) i uđem u kuhinju.
O, ne. Ovo je loše. Jako loše. Glava mi procjeni količinu štete kao da sam Sherlock Holmes...
1) Perilica suđa nasred je kuhinje.
2) Štednjak je prekriven ostacima hrane kao u studentskom domu.
3) Na zidu je mrlja od boje.
4) Na polici za knjige stoje tanjuri.
5) Iza stražnjih vrata nalazi se nešto što podsjeća na golemu mutantsku glavu.
6) Sa svakim korakom kroz kuhinju, shvaćam da gazim po gomili šarenih mrvica za kolače.
7) A ona zdjela za voće i dalje je napunjena smećem. Pa unutra je punjač za mobitel njegove majke, za Boga miloga. Zašto bih se ja trebala time baviti? Ne mogu više gledati tu zdjelu za voće. Osjetim mali nalet bijesa. Ponudili su mi novi posao, koji bi me mogao odvesti u smjeru za kojim čeznem. Zar on ne može nimalo pomoći?
Na sreću, stražnja su vrata otvorena. Bacim pogled prema Jamesu. On prijateljski mahne Robinu i Malory, koji izvode nekakav valcer, i ode ravno u vrt.
Priđem Arthuru.

Arthur

Polly me stjera u kut pokraj kante za smeće. Već izgleda uzrujano.
»Dragi«, kaže tiho. »Da si barem pospremio.«
Isuse Kriste. Zašto ne može, barem jednom, doći doma i reći nešto lijepo?
Ne kažem ništa.
»Ono je James Hammond«, šapne. »Želi vidjeti vrt.«
Kažem: »Nadam se da će mu se svidjeti!«
Nagne se prema meni i još mi tiše šapne: »Misli da je ovo kuća mojeg klijenta.«
U redu. Dakle, odrekla se naše kuće i obitelji. O. K.
»Ja sam klijent?« upitam.
»Da. I Emin muž. Ona dolazi za koju minutu. Možeš li je zadržati i razgovarati s njom?«
»O čemu?«
»Ne znam. Pitaj je o poslu. Samo je nemoj pitati za prošli vikend.«
»Znaš li je li upotrijebila moj članak?«
»Ne.«
»Tipično.«
»Budi ljubazan prema njoj. Donosi tursku hranu.«
»O, pa i to je nešto«, kažem. »Pozvat ću Malcolma da nam se pridruži.«
»Ne želim Malcolma ovdje večeras.«
»Bilo bi pristojno, s obzirom da nam Malcolm popravlja perilicu suđa.«
Pokažem prstom prema podu i Polly primijeti nešto što joj nije smjelo promaknuti: Malcolm leži ondje i prtlja po cijevima perilice.
No mislim da bi Malcolm mogao biti blagi sociopat. Nemoguće ga je uvrijediti.
»Bok!« kaže i prijateljski mahne Polly.

Polly

O, Bože. Zašto je Malcolm još ovdje?
A sada James Hammond ide prema nama. Ne ne ne. James Hammond NE smije upoznati Malcolma. Ali NE smijem biti nepristojna. Što da radim?
»Jamese,« kažem, »ovo je Malcolm, on je... Malcolme, ovo je James Hammond.
Malcolm mahne. »Bok!« pozdravi.
James mu kimne. »Drago mi je«, odvrati kratko.
Nastupi neugodna tišina.
A potom sve krene naopako. U tom trenutku dogodi se čudna nesreća. Malcolm je zacijelo odspojio neku cijev.
Jer mlaz vode poleti iz zida i pogodi Jamesa ravno u međunožje.
O, Bože.
Malcolm skoči na noge. »Jebo me jež!« usklikne.
»O, Bože«, procijedi James.
»Jamese, TAKO mi je žao!« kažem.
Smjesta počnem tražiti krpu u ladici, ali onda se sjetim da ovo navodno nije moja kuća. Na sreću, James to ne primijeti. Više ga smeta Malcolm, koji mi zgrabi krpu iz ruke i krene prema Jamesovu međunožju kako bi ga obrisao.
»Molim vas«, upozori ga James, odmičući se.
»Tako mi je žao!« kaže Malcolm.
»Dobro sam«, odvrati James. Izvadi pregaču iz ladice. »Obući ću ovo da pokrijem... Hvala vam.«
Dok se sve ovo događa, strijeljam pogledom Arthura, pokušavajući ga natjerati da preuzme nadzor nad situacijom.
Uto u kuhinju uđe Malory.
»ZAŠTO ovaj čovjek nosi tatinu pregaču?« poviče.
Ponovno pogledam Arthura.
»Djeco«, kaže. »Vrijeme je da odete gore i okupate se. Malcolme, pridruži nam se.«
»Pa neću se valjda kupati s tvojom djecom!« pobuni se Malcolm.
»Ma... samo dođi gore«, kaže Arthur. »Htio bih da pogledaš bojler.«
Napokon, svi odu.
Okrenem se, u agoniji, Jamesu. Na sebi ima kuhinjsku pregaču.
»Jamese«, kažem. »Izgleda kao da se spremaš baciti na pečenje kolača.«
James me samo tiho gleda. »Bože, kako si prekrasna«, kaže.
O, Bože. Pa ne mogu očijukati u vlastitoj kuhinji. Ali on ne zna da je ovo moja kuhinja. Što to radim?
»Jamese,« kažem, »izađimo u vrt.«

Arthur

O. K. Situacija je pod kontrolom.
Uspio sam dovesti klince u kupaonicu. Sada su tu i vode debatu prije spavanja: smije li se s Barbikama u kadu? Ivy smatra da se smije. Malory pak da se ne smije. Robin misli da bismo trebali dopustiti kupanje dvjema Barbie sirenama i dvama prinčevima. »Ali«, precizira, zvučeći poput maloga gej ubojice, »morate im prvo skinuti odjeću. A poslije im morate dobro istisnuti vodu iz glave i staviti ih na radijator.«
Popnem se stubama do naše spavaće sobe u kojoj zateknem Malcolma s glavom ispod bojlera.
»Malcolme,« kažem, »hvala na pomoći.«
»Nema na čemu.«
»Pa... Želiš li ostati na večeri?«
»Rado.«
»Doći će Em«, kažem mu. »Pollyna najbolja prijateljica.«
»Zgodna mačka?« upita Malcolm.
»Više skočimiš, rekao bih. Mala je, obla i neočekivano opaka.«
»Zvuči seksi.«
»Nemoj ni pomišljati na to, Malcolme. Nije za tebe.«
»Zašto ne?«
»Veza s njom zahtjeva puno... održavanja.«
»Meni ide održavanje.«
»Tebi ide održavanje vodovodnih cijevi. To nije isto.«
»Kako ne«, odvrati Malcolm i uputi mi znojan osmijeh. »Uvijek je riječ o primjeni blagog pritiska alatkom.«
Nasmijem se. Nikada ne znam je li Malcolm idiot ili pak veoma mudar.
»Zapravo,« kaže, mudro podižući prst, »veza s damom nalik je održavanju vodovodnih cijevi. Upoznaš je, otkriješ da ima nekakav problem. Onda joj skineš gornji sloj i poigraš se cijevima.«
I na to se nasmijem. Istovremeno uviđam kakvi bi problemi mogli iskrsnuti ako uključim Malcolma u našu večer.
»Malcolme, a da ti ostaneš ovdje gore?« predložim. »I prije nego što siđeš na večeru, slobodno se otuširaj i posudi nešto za odjenuti.«
»Hvala!« odvrati Malcolm.
Okrenem se i pogledam kroz prozor. Polly je na kraju vrta sa svojim posjetiteljem. Gleda ga u oči, istovremeno gladeći list grma kadulje. Užasno je očito da joj se sviđa. Doista joj se sviđa. Osjećam kao da mi netko zabada maleni hrđavi nož u srce.

Polly

Već nekoliko dana nisam imala vremena raditi na svojem vrtu, ali srećom, izgleda spektakularno. Pčele zuje okolo pupavice, leptiri lepršaju prema verbeni, a trava izgleda bujno.
Prođemo ispod luka od jasmina i dođemo do skrivenog dijela na kraju vrta. Zajedno ga promotrimo. Zapravo, izgleda sjajno. Izvadim mobitel i opalim nekoliko fotki. Oko nas je nekoliko stabla jabuke koja pružaju hlad. Tu je i puteljak koji prolazi između stabala i vodi prema maloj travnatoj uzvisini na koju sam postavila kip koji je Arthur naslijedio od gej ujaka. Na sjevernoj strani vrta imam malu uzvisinu koja pršti od boja poput vrtova Christophera Lloyda. Boje su egzotične i žarke – rumene, ružičaste i crvene. Prava pravcata orgija cvjetnih boja.
Mogu vidjeti da se Jamesu stvarno sviđa.
Vodimo najugodniji razgovor kakav nisam vodila cijelu vječnost. Već je oduševljen mojim neobuzdanim cvjetnim kombinacijama. I nije me još nijednom pitao o onim uobičajenim dosadnim temama – na primjer školskim praznicima ili kako djeci ide u školi. Uopće nije spomenuo djecu. O. K., to je djelomice zato što ne zna da postoje. Ali i zato što mi je pokazivao kartu posjeda opatije Bodsham. Nisam uspjela sve povezati, ali izgleda nevjerojatno. Ako se prošećete uz bok kapelice, doći ćete do polja koje gleda na zelene brežuljke što ih je naslikao Inshaw. James me ispitivao kakve bih biljke ondje zasadila. On voli magnolije. Želi znati mogu li procvjetati na wiltshireskom tlu. Osobno, mislim da su magnolije Celine Dion biljnoga svijeta: prekratko cvatu, i za to su precijenjene: ostalo su vrijeme samo ružno, slabunjavo traćenje prostora. Ali ne kažem mu to. Kažem samo: »Sigurna sam da bi u tvojem vrtu procvjetalo gotovo sve, Jamese, uz pravu količinu pažnje.«
Dok to izgovaram, shvatim da su moje riječi pune podteksta. Ja ću procvasti u tvojem vrtu, poručujem mu. Ti ćeš mi davati vode. I na časak se ugledam: ja sam bujna, lisnata, zelena biljka, a James me zalijeva svojim dugim šlaufom. (Što je ovo? Nekakva čudna maštarija koja uključuje biljke i vodene sportove? Ma koga briga? Napokon se zabavljam.) Sve je gotovo pa savršeno. Osim odjeće. James doista izgleda pomalo čudno dok se naslanja na stablo jabuke, odjeven u pregaču.
Ne mogu si pomoći a da mu se ne nasmiješim.
»Jamese Hammonde«, kažem. »Izgledaš kao Dečko s duplerice.«
Shvati na što mislim. »Da«, kaže. »Ne nosim ništa ispod pregače. Želiš li zaviriti?«
Stvarno želim vidjeti što ima ispod pregače. Pa padnem na koljena, zadignem je i izvadim Hammondov organ.
Ne, ne učinim to. Naravno da ne.
Samo kažem: »Pa... možda, ako smijem doći u petak.«
I čim to kažem, kao da zmije izmigolje iz cvijeća i počnu siktati: »Polly! Što to radiš?«
O, ne. Što sam to rekla?

Em

Arthur otvori vrata izgledajući poput ljubavnika lady Chatterley. Na sebi ima traperice i crnu košulju. Lice. mu je obraslo kratkom bradicom, muževno i pomalo ljutito. Mljac. Najbolje od svega, drži dvije čaše vina.
»Hej, macane«, kažem. Uzmem vino. Ispijem čašu. Potom ga poljubim ravno u usta.
Ne pomakne se.
»Kako je prošao vikend s Danom?« upita dok ulazim u kuhinju.
»Dobro«, kažem. Stvarno ne želim razgovarati o tome.
»Što se dogodilo?«
Kvragu, nema mi druge. Reći ću mu.
»Dan me«, kažem, a sam spomen njegova imena razbjesni me, »odveo u Španjolsku.«
»Preko vikenda?«
»Da. Odsjeli smo u hotelu s pet zvjezdica koji gleda na Alhambru.«
Arthur se nasmiješi dok mi ponovno puni čašu. »Oprosti, Em«, kaže. »Doimaš se stvarno ljuto zbog toga. Zašto?«
»Jer sam mislila da će me zaprositi!« kažem. »Odsjeli smo u jebenom apartmanu za mladence, s pogledom na jebenu Alhambru. Stignu pića. Pomislim: bolje da ništa ne kažem. Sprema se zaprositi me. Započne... »Jesi li ikada imala atletsko stopalo?« »Ovaj... ne!« odgovorim. »Neobično je ugodno«, nastavi on, »kada se počešeš.« Odjednom više nisam bila sigurna bih li pristala da me zaprosi. Iskreno, teško je nekomu reći >da< nakon što su rekli riječi >atletsko stopalo<. Uglavnom, ispada da sam se bezveze brinula. Dan me nije zaprosio, tako da smo zapravo proveli običan vikend: ja sam popizdila, a on se cijeli vikend ispričavao. Kažem ti, taj čovjek bi mogao biti olimpijski prvak u ispričavanju.«
Arthur me netremice gleda, sav zamišljen i zgodan.
»Koliko ste dugo vas dvoje zajedno?« upita.
»Dvije godine!« kažem. »To mi se uvijek događa, Arthure! Upoznajem muškarce, pružim im godine ljubavi, seksa i prijeko potrebnih modnih savjeta. A onda zbrišu!« Odjednom kipim od bijesa. »Dan je glupo jebeno dijete!«
»Ali... što bi ti htjela da napravi?«
Gotovo mu povičem u lice: »Želim da me zaprosi!«
»Ali... zvuči kao da ti se čak niti ne sviđa.«
»I dalje želim da me zaprosi! U suprotnome ću se osjećati kao da sam provela dvije godine na dječjoj zabavi, a nisam čak ni osvojila nikakvu nagradu!«
Arthur se naceri. Ne vidim što je tu smiješno. Vidim, međutim, dlake na njegovim prsima kroz otkopčanu košulju.
»Ti si muško«, kažem mu. »Što misliš zašto me nije zaprosio?«
»Ne znam«, odgovori Arthur. »Ali svi se tipovi boje braka.«
»Ali zašto?«
»Pa«, kaže Arthur. »Znaš što kaže tečaj Sve o ljubavi u tjedan dana? Muškarci su poput puževa. Oni su plaha i neuhvatljiva stvorenja. Mora ih se izmamiti van, pomoću pive i poslastica. A onda ih se mora uhvatiti u zamku.«
»Ali kako ih uhvatiš?« upitam.
»Ne ostaneš s njima dvije godine, Em. Daš im šest mjeseci. Uvrh glave. Dovoljno vremena da se zaljube, ali ne i da te počnu uzimati zdravo za gotovo. Potom im kažeš: »Dragi, volim te. Ali ponudili su mi posao u Berlinu.«
»Ne poznajem nikoga u Berlinu.«
»Izmisli ga. Ili izmisli neko drugo mjesto. Negdje s druge strane oceana.«
Razmislim o tome. »Mogla bih reći da mi je američki Vogue ponudio posao u New Yorku. Poznajem Tiggy, zamjenicu urednice. Dala mi je naslutiti da bi me zaposlili.«
»Savršeno. To bi trebalo biti dovoljno da privuče puževu pozornost. A onda mu kažeš: >Ili mogu ostati i možemo se vjenčati.< A zatim ga moraš skroz ignorirati, sve dok ti ne da odgovor.«
Zagledam se u Arthurove oči. Kako Polly to ne vidi? On ima autoritet.

Arthur

Pomalo sam nervozan. Em bulji u mene s ludom odlučnošću. Osjećam se kao da sam probudio nešto u njoj i sada se bilo što može dogoditi.
»Natoči mi još jednu čašu vina«, kaže.
Poslušam je. Brzo je slisti. Potom izvadi mobitel.
»Što to radiš?!« upitam. Odjednom sam vrlo zabrinut.

Em

»Predugo sam«, objavi, »čekala tog muškarca, poput psa zavezanog ispred kladionice. Natjerat ću ga da me zaprosi.«
Nazovem Danov broj.
»Zoveš ga sada!« kaže Arthur.
»Zašto ne?« odvratim.
I, zapravo, osjećam se prilično samouvjereno. Pa... sve dok se on ne javi.
»Hej, Em«, kaže Dan.
»Bok.«
»Oprosti što sam se naljutio na aerodromu«, kaže.
»Nema veze... Dane,« započnem, »moramo razgovarati.«
»O!« Istog časa zazvuči zabrinuto. »Zašto?«
»Ovaj... Upravo su mi ponudili da odem u New York raditi za američki Vogue.«
Šuti.
»Bože!« kaže konačno.
Nastupi još jedna dugačka tišina.
»I«, kaže nesigurno. »Želiš li ići?«
»Svakako sam u iskušenju!«
»O«, kaže on. Zvuči razočarano, ali ništa ne govori. Zašto muškarci ne govore? Ponovno tišina.
Odjednom su mi usta suha. Piljim u Arthura. Bodri me da nastavim. Osjećam da Dan ne želi ovo čuti, ali Arthur me bodri. Moram izreći te riječi.
»Ili...« kažem »... bih mogla ostati, i mi bismo se mogli vjenčati.«
Dan šuti. Čuje se samo blagi zvuk njegova disanja.
»Halo?« kažem.
Počne me hvatati panika.
»Ovaj...« progovori. Glas mu je visok kao u školarca. »Opa! To je... to je tako draga ponuda.«
Draga. Draga?! Nitko mene neće zvati dragom i ostati živ.
»Ne moraš mi odmah odgovoriti«, kažem. »Ali moram im javiti pristajem li do kraja tjedna.«
»Dobro«, kaže Dan, zvučeći prestravljeno.
»Pa, vidjet ćemo se u petak.«
»Hoćemo?«
»Na otvaranju novog Hammondova hotela.«
»Naravno«, izusti slabašno.
Tko ga jebe! Tko ga jebe! Upravo sam ga zaprosila! A on se ponaša kao da sam mu rekla da ima rak. Očito je da će me odbiti. Odjednom shvatim da je ovaj poziv bio strašna pogreška. I da mora završiti. Smjesta.
»Razgovarat ćemo tada«, kažem. »Laku noć.«
»O. K.«, kaže svojim užasnim glasom koji koristi kada mi želi udovoljiti. Definitivno će me odbiti. »Laku noć.«
Prekinem vezu.
Jeb’o me vrag, što sam to učinila?
Još zurim u Arthura. Ima delikatne trepavice poput neke dame.
»Poklopio je!« kažem. Očajna sam. »I nije mi dao odgovor!«

Arthur

Em mi upućuje onaj staromodni ženstveni pogled – onaj koji govori: Izgubljena sam, izgubljena sam, a ti imaš sve odgovore! To je vrlo seksi. Polly me nikada tako ne gleda.
»Naravno da puž nije dao odgovor«, kažem. »Zbrisao je u svoju kućicu u kojoj se osjeća sigurno. Prestravljen je.«
»Zašto?!«
»Zato što... postoji samo jedna stvar koje se muškarac boji više od vezivanja, a to je gubitak voljene žene.«
Njezin pogled postane blaži, i pretvori se u nešto još više seksi – divljenje. »Moraš pisati o ovome«, kaže mi. »>Kako uloviti muškarca <.«
Neću dva puta pasti na isti štos, nema šanse.
»Već sam napisao članak za tebe danas«, kažem, »i nije ti se svidio.«
»Super mi je!« kaže. »Mojoj urednici je super! Objavili smo ga!«
»O! Stvarno?!« (Učiteljici se sviđa moj sastavak. Lijepo.) »Da! Želim da pišeš članak svaki dan cijeli ovaj tjedan.«
»O!« kažem. Veoma sam zadovoljan time pa, naravno, pokušam to prikriti. »O. K.«, kažem.
»Do kraja tjedna bit ćeš prava zvijezda zabavnog novinarstva.«
Nasmiješim se. »A ti ćeš biti zaručena.«
Em mi se osmjehne. Izgleda zadovoljno, rumeno i nevjerojatno primamljivo. Em je potpuno suprotnost Polly. Polly je visoka i odmjerena. Em je niska i izvan kontrole. Zakorači naprijed. Podigne se na prste i poljubi me ravno u usta.
Usne su joj vrlo meke.
Kojeg vraga radimo?
Kao da se oboje opametimo u isti čas. Počnemo govoriti.
»Idem odmah zapisati taj savjet za članak«, kažem.
»Idem pozdraviti Polly«, kaže ona u isto vrijeme.
Em zbriše. Odem u svoj ured i počnem pisati.

Polly

Neprestano to vrtim po glavi...
James je rekao: »Ne nosim ništa ispod pregače. Želiš li zaviriti?« A ja sam odgovorila: »Možda, ako smijem doći u petak!« Zapravo sam mu rekla: poseksat ću se s tobom u petak. Pa... nisam li? Zašto sam to rekla? Sada sam sva smetena pa mu postavljam pitanja, a on mi govori o svojem poslu, no zapravo ga i ne slušam. Samo kimam glavom i pretvaram se da slušam.
A onda ponovi: »Znači, možeš doći u petak?«
Želi zapečatiti dogovor.
Mogu li doći u petak?
Mogu li?
Mogu li doći?
Moram mu reći za klince. Saznat će kad-tad, pa zašto ne odmah?
Kako da mu kažem?
»Jamese«, započnem.
Ali uto se pojavi Em, prolazeći ispod luka od jasmina.
»Jamese Hammonde!« usklikne, žustro hodajući prema njemu ispružene ruke. »Tako mi je drago opet te vidjeti!«
»Imaš predivan vrt«, galantno prokomentira James. »Gotovo je lijep kao tvoja djeca.«
Em se zacrveni. »Da! Pa! Znaš što kažu... djeca su poput prdaca. Ako su tvoji, iznenađujuće su ugodni.« Uzme ga pod ruku i povede prema kući. »Hoćemo li ući? Kupila sam malo turske hrane na putu kući... Usput, hvala ti na onom predivnom članku prošle godine.«
»I drugi put«, odvrati James.
Em to doslovno shvati. Tako je gramzljiva. »Možda bi mogao pisati redovitu kolumnu za nas. Znaš... James Hammond i tajne biznisa.«
»Mislio sam«, kaže James, »da postoji samo jedna tajna biznisa: kupac je uvijek u pravu. Osim ako ne kupuje u Lidlu.«
Em se nasmijulji i povede Jamesa u kuću. Na sreću, Arthura i Malcolma nema nigdje u blizini. Hrana je na stolu. Nevolja je u tome što je i Ivy na stolu. I to gola. Sa šakom gurnutom u humus. Uputim Em pogled kao da joj govorim: molim te... pozabavi se ovime.
No ona ne zna kako.
Podigne Ivy, ali je drži daleko od tijela, kao da je se boji dirati. No to ne upali. Ivy ipak uspije ugurati humus Em u uho. Em tiho zacvili, a potom spusti Ivy u kuhinjski sudoper.
»Operi ruke«, kaže joj. Pusti vodu iz slavine. Okrene se prema nama. »Samo ću...« kaže, pokazujući na svoju zamrljanu kosu.
Otiđe. Ivy ostane stajati u sudoperu poput komada mesa koje se treba odmrznuti.
Okrenem se prema Jamesu.
Uzvrati mi pogled mrvicu predugo. Naši su osjećaji strahovito jasni. Očito je da mi se sviđa, i O. K. to je uznemirujuće, nije mi se nitko sviđao već cijelu vječnost. Ali još me više uznemirava to što se on čini kao odgovor na sve moje snove. Smiren je. Bogat. I zamolio me da uređujem vrtove. Stvoreni smo jedno za drugo, Jamese! Pobjegnimo zajedno i stvorimo svijet cvjetne čarolije!!
Ali muči me prizor Ivy koja stoji u sudoperu.
»I,« kaže James, »možeš li doći?«
»Rado«, odgovorim.
»O, sjajno«, kaže. »Tko zna? Možda bismo zajedno mogli urediti gomilu vrtova.«
Moram mu reći. Moram mu reći.
»Ali,« kažem, »moram... srediti neke stvari.«
»Naravno.«
Ne, Jamese. Ne samo bilo kakve stvari. Moram mu reći.
»Vidiš, Jamese, ja imam djecu.«
Gledam Jamesa u oči. Djelić sekunde doima se iznenađeno.
U tom trenutku vidim da mu nije palo na pamet da bih mogla imati djecu, što mi nevjerojatno laska. (Trideset mi je pet godina, što očekuje?) Isto mi je tako jasno da mu je neugodno što je očijukao s jednom majkom. Ali onda mu se vrate dobre manire i brzo to prikrije.
»Imaš djecu?« ustvrdi glatko. »Gdje su?«
»Ovaj... jedno je upravo tu.«
Pokažem prema Ivy. I dalje stoji gola u sudoperu. Sada prska vodu po podu. James izgleda kao da mu je nelagodno. Sve ide kvragu. Moram mu reći.
»Žao mi je«, kažem. »Trebala sam ti prije reći. Ono je moj vrt. Ovo je moja kuća. Ovo su moja djeca.«
Uslijedi kratka tišina, koja je nevjerojatno neugodna. Potom se pribere.
»Nema ništa pogrešno u tome što imaš djecu!« odvrati glatko. »Osim ako ih nisi otela... Nisi valjda?«
»Ne. Da otimam djecu, vjerojatno ne bih otela ovo!«
Ivy sada sustavno štrca deterdžent za suđe u sudoper.
Ponovno uslijedi tišina. Pokušavam smisliti još nešto za reći. Ali ne mogu smisliti što bi još trebalo reći na temu moje spremnosti da otmem golo dijete. Isto tako stvarno želim zaustaviti Ivy prije nego što isprazni cijeli deterdžent.
Uto stigne Em.
»Oprostite«, kaže. »Nije baš dobar look: humus u kosi. Dakle... Jamese Hammonde, ostaješ li na večeri?«
»Rado bih ostao na večeri«, kaže. »Ali...« Skine pregaču, koja odjednom otkrije veliku mokru mrlju na njegovim hlačama. Glas mu zamre.
»Ali upiškio si se«, kaže Em.
»Da«, odvrati. »Toliko sam se zabavio da sam jednostavno izgubio kontrolu nad mjehurom. Ovaj... Ovo je bilo krasno, ali moram ići i presvući se. Laku noć!«
Obje nas poljubi u obraz.
»Nazvat ću te uskoro!« dobaci.
I ode.
Dok zatvaram vrata, pogodi me još jedna lavina neugode.
»Pa, moglo je biti i gore!« kaže Em.
»Kako?« upitam. »Pretpostavljam da smo ga mogle politi benzinom i zapaliti.«
Em se naceri. »Sve je O. K.«, kaže.
»Em«, odvratim. »Nije mi bilo ovoliko neugodno otkako sam bila u školi i učiteljicu oslovila s >mamice<.«

Arthur

Tako sam napet.
Ne mogu to podnijeti. Polly očijuka s onim idiotom, ja u međuvremenu pazim na klince, a Malory i Robin ponovno odbijaju izaći iz kade. Zapravo, bombardiraju me zahtjevima. Malory kaže da će izaći, ali prvo želi vruću čokoladu. Kažem joj da ne može dobiti vruću čokoladu jer će se popiškiti u krevet.
»Ja NE piškim u krevet!« pobuni se Malory. »I REKAO si da smijem dobiti vruću čokoladu!«
»Nisam«, kažem.
»E pa, ja NE izlazim iz kade«, kaže Malory.
»O. K., kako hoćete«, kažem, mrvicu preglasno. »Ostanite u kadi. Nije me briga.«
Oboje me pogledaju pomalo iznenađeno.
»Iskreno«, nastavim, »mogli biste mi pomoći s nečim što me brine.«
To im privuče pozornost. »S čim?« upita Malory.
»Sutra moram otići u jednu školu i izmisliti priču za sve okupljene učenike.«
Malory ne vidi u čemu je problem. »Ali ti si genijalac za izmišljanje priča!«
»Da, tata, genijalac si«, odano potvrdi Robin.
Obožavam ih. Na trenutak pomislim da će sve proći dobro. »O. K.«, kažem. »Hajdemo sada izmisliti priču i, zapravo, nije vam dopušteno izaći iz kade dok to ne napravimo!«
Nasmiješe se. Počnem govoriti svojim pripovjedačkim glasom: »Ovo je priča o jednom malenom čovjeku«, započnem, a potom zastanem kako bih pronašao nadahnuće. »Jednoga dana malenog čovjeka usisa odvod u kadi.«
Malory podigne ruku. Obožavam kad to napravi.
»Da!« kažem.
»Kako je«, upita, »čovjeka usisao odvod u kadi?«
»Pa...«
»Je li to čovjek od pišaline?«
Nasmiju se. I ja se nasmijem.
A onda se odmah sjetim da postoji samo jedno pravilo za gostujućeg autora: bez vulgarnosti. Ako netko sutra kaže nešto poput ovoga, gotov sam.
Sada sam ponovno napet.
Polly proviri kroz vrata.
»Zašto još nisu izašli iz kade?« upita.
»Upravo ih se spremam izvaditi!« kažem. Sada sam još napetiji.
Polly uđe u kupaonicu. Drži šalicu. »Malory,« kaže, »donijela sam ti šalicu tople čokolade!«
Sad stvarno izgubim strpljenje. »Polly!« kažem, pomalo oštro. »Rekao sam da nema čokolade!«
»Samo sam mislila da bi bilo lijepo!«
»O. K.! Kako god!« kažem, previše glasno.
Polly me istog časa pogleda, uznemireno, kao da želi reći: »Koji je tebi vrag?«
O, Bože. Sada će me izgrditi i posvađat ćemo se. »Znaš što...« kažem. »Dosta mi je! Dosta mi je! DOSTA mi je!« Iznenada se osjećam nevjerojatno bijesno. Provučem se pokraj nje i izađem kroz vrata. Moram otići. Moram se smiriti. Moram smisliti što ću napraviti ujutro.

Em

Čim čujem kako Arthur podiže glas, zaputim se na kat. To je kao kad ste klinac i u školi čujete da drugi učenici viču: »Šora! Šora!« Jednostavno morate vidjeti što se događa.
Arthur bježi iz kupaonice i izgleda uzrujano.
Polly krene za njim. »Imamo li problem?« kaže.
»Da! Imamo«, odgovori i okrene se prema njoj. Počne govoriti veoma brzo i veoma precizno, poput glumca koji želi da se svaka njegova riječ čuje do zadnjeg reda. »Rekao sam joj da ne može dobiti čokoladu. A ti si to pobila. Svaki put kada donesem odluku, ti je pobiješ. A ako ikada povisim ton, umiješaš se.«
»Ne deri se na mene«, kaže mu.
»NE derem se«, odvrati Arthur, koji je, istinu govoreći, opasno blizu deranju. »Niti psujem. Niti pokušavam ikoga udariti, a ti se ipak miješaš. Kako da imam imalo autoriteta kada mi ne daš da povisim glas? Znaš što? Cijeli dan pazim na djecu.«
»Pa što?« kaže Polly. »Ja to često radim.«
»Pa, nije lako, zar ne?« kaže on. »Pogotovo kada pokušavam izvršiti tvoje naredbe i započeti novu karijeru. A to neće biti lako, s obzirom na to da u prosjeku imam osam slobodnih sekundi prije nego što me netko prekine. Da budem iskren, danas imam veoma stresan dan.«
»Arthure!« kaže Polly. »I ja sam imala dug dan. I ja sam pod stresom!«
»Priredio sam rođendansku zabavu za Tinkyja Winkyja«, kaže Arthur. »Ljudi su se derali na mene, cijeli dan, a paralelno sam još morao i slušati Teletubbiese kako pjevaju. Zato... nemoj meni pričati o stresu.«
Dok se polako provlačim između njih, osjećam se poput fazana ispred puške.
»Idem ja polako«, kažem.
Oboje me pogledaju. Uslijedi napeta tišina.
Ali prekine je muškarac koji se spušta s drugoga kata. Izgleda ljubazno i privlačno, iako trunku presvečano odjeveno. Nosi smoking, zajedno s leptir mašnom i pojasom.
»Malcolme!« kaže Polly. »Izgledaš poput gradonačelnika!«
»Volim misliti«, kaže crvenokosi muškarac sa seksi dublinskim naglaskom, »da sam gradonačelnik ljudskih srdaca.« Okrene se prema meni i stisne mi ruku. »Ja sam Malcolm«, kaže. »Jesam li to čuo da si na odlasku?«
»Moram kući«, kažem.
»Sjajno«, kaže. »Odbacit ću te.«
»Malo je daleko.«
»Imam vremena!«
»Čeka li vas«, pitam ga, »gradonačelnička kočija ispred kuće?«
»Imam kombi«, odgovori muškarac. »I u njemu ima dosta mjesta. Samo moram pomaknuti miješalicu za beton. Hajde.«

Polly

Bijesna sam na Arthura. Mrzim kada se dere na djecu. Mrzim i kada se dere na mene, pogotovo pred djecom, a pogotovo pred Emily. Cijeloga dana crnčim u uredu za ovu obitelj, a svaki put kada sam ga danas vidjela bio je mrgodan ili se derao. Što mu je? Stvarno moram ozbiljno porazgovarati s njim.
Ali prvo ga moram pronaći.
Zavirim u svaki kutak kuće i naposljetku ga pronađem kako se skriva pri dnu vrta.
»Arthure«, kažem.
»Pusti me na miru!« poviče.
Pa što mu je danas? Dere se na mene poput histeričnog djeteta.
»Arthure«, ponovim mirno.
»Ne!« vikne. »Ozbiljan sam... Ne! Da nisi rekla jednu riječ! Ni jednu jedinu jebenu riječ! Pusti me na miru!«
Koji se vrag uvukao u njega?

Em

Smiješno je kako stvari ispadnu...
Izađeš navečer, očekujući da ćeš večerati s poslovnim čovjekom godine. A završiš u kombiju s presvečano odjevenim irskim građevincem koji te vozi kući. I sjediš na sjedalu gdje je maloprije stajala miješalica za beton. Dok se ogledam oko sebe, ne vidim nijednu stvar koja bi mogla završiti kao modna preporuka u Lifestyleu. Prašnjava amajlija koja visi s retrovizora? Ne preporučujemo ih ove sezone. Niti predlažemo da biste trebali imati skele naslonjene na vozačko sjedalo. Ali barem jednom osjećam se kao da ne moram ništa dokazivati i to je neobično opuštajuće. Ovu ću vožnju smatrati ovotjednim grešnim zadovoljstvom.
Stignemo u moju ulicu.
»Možeš ovdje stati«, kažem mu.
Zaustavi se uz rub pločnika. Otrči do moje strane kombija i otvori mi vrata.
»Hvala«, kažem. Nisam sigurna trebam li mu dati poljubac ili ostaviti napojnicu.
»Koji je tvoj?« upita.
»Broj devedeset devet. Stan na vrhu.«
Podigne pogled. »Imaš slomljen prozor«, kaže. »Imam malo stakla u kombiju. Da ga popravim?«
Ignoriram to prozorsko staklo već dvije godine. Mogu izdržati još malo. »To je jako ljubazno od tebe«, kažem. »Ali ne, ne hvala.«
»Drugi put«, kaže.
»Da«, složim se. I da privedem ovo kraju, podignem se na prste i poljubim ga u obraz.
Isprva izgleda zatečeno. Ali onda mi uputi širok osmijeh, kakav nisam vidjela već dugo.
»Hvala«, kaže.
O, Bože. Pa to su osnove zavođenja. Kada te netko poljubi, nemoj mu reći »hvala«. Iako je i to bolje nego »oprosti«.

Utorak




Sve o ljubavi u tjedan dana – online tečaj koji će vam promijeniti život.
Treći dan: Mrzim fotografije na romantičnim web-stranicama. Muškarci uvijek upravljaju jahtama, oko ramena imaju zavezan džemper, a na licu osmijeh, kao da su potiho zadovoljni jer su nedavno sklopili fantastično uspješan poslovni dogovor... Stvarni život nije takav. Nijedan muškarac ne nosi džemper oko ramena, a ako ga i nosi, treba ga ispljuskati. Većina muškaraca ne upravlja jahtama, imaju mrlje od jogurta na majici i bijesni su jer su upravo zajebali nešto na poslu... U stvarnom životu stvari pođu po krivu i najveći je izazov u ljubavi nositi se s time. Trik je u tome da treba pokazati razumijevanje, a to nije lako. Uzrujane osobe crpe vašu energiju, a ako su vaš partner, njihove pogreške mogu i osobno utjecati na vas. Zato je za pokazivanje razumijevanja potrebna prava velikodušnost. Ali postoji i dobra strana... U jednom ćete trenutku vi biti uzrujani i željet ćete da se netko prema vama odnosi s razumijevanjem. U ljubavi dobivate ono što ste dali. Ljubav je poput igre s frizbijem. Nije tako dobra kada ga bacate nekomu s male udaljenosti. Bolja je kada stojite daleko i bacate frizbi na povjetarcu, jer vjerujete jedno drugomu, znate da će biti uhvaćen i zabavljate se.
Današnja vježba: pokušajte sagledati situaciju iz perspektive vašeg partnera tako što ćete deset minuta pisati o njegovoj osobnosti. Pišite o njegovoj braći ili sestrama, o njegovim opsesijama i snovima. Zbog toga ćete osjetiti toplinu prema njemu.
Današnji izazov: pokušajte, barem danas, cijeli dan slušati svojeg partnera bez osude, čak i ako je nešto zajebao. Pogotovo ako je zajebao. Osnovno pravilo: osoba koja je uzrujana, govori. Postavljajte otvorena pitanja poput »Što se dogodilo?« i »Kako se osjećaš?«, a zatim slušajte. NEMOJTE reći: »Razvedri se!« ili »Pa... gledaj to ovako!« – sve su to načini na koje zapravo govorite: »Dosta mi je, hoćeš li više začepiti?« Opustite se. Začepit će, kad-tad. I bit će opušteniji jer je govorio o svojim problemima, razvedrit će se i bit će vam zahvalan. A onda će ponovno popizditi.




Polly

Dok se polako budim, zamišljam kako radim na livadi Jamesa Hammonda.
Zamišljam stabla, miris jasmina i kosove kako pjevuše. Zamišljam kako odlažem vilicu, a James Hammond stiže s pladnjom pića i da je mi komplimente s prikrivenim senzualnim aluzijama prije nego što me dugo i požudno poljubi.
A potom se sjetim kako je James odjurio u noć. Sjetim se Arthura kako viče na mene u vrtu, i osjetim se napeto i uplašeno. Osjećam se kao da mi je mama upravo rekla: »Samo čekaj da ti se otac vrati kući!«
Otvorim oči.
Sedam je sati ujutro. Arthur nije u krevetu sa mnom. Zacijelo je spavao na kauču. Na njegovu jastuku nema ulegnuća. Knjige su mu u istom položaju kao prije: Don DeLillov Underworld i Bolanovi Divlji detektivi. Hrptova okrenutih prema gore, stranica prema dolje, leže raskrečene i nepročitane. Izgledaju poput ljudi koji su pali s velike visine.
Oh. On ulazi u sobu. Odjeven. Trenutak me netremice gleda. Izgleda umorno, pomalo tupo.
»Bok«, kažem, tiho.
»Bok«, odgovori, mrvicu poslovno.
»Možeš li mi skuhati kavu?« upitam ga nesigurno.
»Moram ići.«
»Kamo?«
»U školu Thomasa Cranmera u Mitchamu. Da me mogu živoga spaliti.«
Nemam pojma o čemu govori.
Okrene se prema vratima. »Bojim se da se Malory popiškila u krevet.«
»Možeš li staviti plahte u perilicu?« kažem. »Tako da ih mogu osušiti prije nego što krenem.«
»Moram na posao«, kaže i nestane, glasno se spuštajući niz stepenice.
Čini se kao da očekuje medalju jer, barem jednom, ide na posao.
Smirim se trenutak, a onda iskočim iz kreveta.
Kada siđem u prizemlje, on drži kaput i torbu te podiže vreću za smeće koju sam ostavila pokraj ulaznih vrata. Oprezno premjesti vreću iza sebe. Pokušavam biti miroljubiva, ali to me zasmeta. »Bok«, pozdravi kratko i izađe. Uđem u kuhinju, gdje njegova zdjelica sa žitnim pahuljicama kreposno stoji nasred stola, odmah do njegove velike, muževne šalice s kavom. On je morao otići na posao, važno objavljuju. Ti možeš počistiti. Osjetim novu navalu bijesa. Pojurim prema ulaznim vratima. Otvorim ih. Upravo izlazi kroz vrtna vrata. »Zašto nisi odnio smeće?« bijesno se proderem niz ulicu.
Počasti me još jednim svojim praznim pogledom. »Zato što već držim kaput i torbu«, kaže. »I zato što nisam smetlar.« A potom samo ode.
Pa što da radim?

Em

Lifestyle će danas biti genijalan...
U gradu je prava holivudska zvijezda. Doduše, promovira pravo sranje od filma, ali izgleda nadasve duhovno. Onda imam članak o Colinu Farrellu koji glumi u kazalištu, intelektualan članak o Wayneu Rooneyju koji otvara lanac restorana s hamburgerima, te o TV kuharu koji je željan govoriti o tome kako je pobijedio svoje demone. Upoznala sam spomenutog kuhara. Mislim da njegov problem nisu toliko demoni koliko ovisnost o seksu i šmrkanje kokaina, ali Bogu hvala na demonima, kažem ja. Njih vječito treba pobjeđivati, a potom o njima razglabati do najintimnijih detalja, odmah pokraj lijepih, blistavih fotografija. Bez demona Lifestyle bi se sastojao od tri stranice oglasa raspoređenih oko jednog recepta.
Ovo je jedan od onih dana kada se Lifestyle manje-više napisao sam od sebe, što je dobro jer se ne mogu usredotočiti. Zašto sam zaprosila Dana? Otada sam ga pokušala triput nazvati, ali isključio je mobitel. Neuhvatljiv je i kada je sve savršeno, a kamoli kada ga netko zaprosi. Sada se skriva negdje poput uplašene voluharice. Vjerojatno pokušava smisliti način kako da me izbjegava do kraja života.
Uglavnom, to mi se vrti po glavi dok se prešetavam pokraj dizala i čekam da naletim na njega. Ovdje sam već deset minuta. Izbrisala sam vraški puno poruka u mobitelu. Neću dugo govoriti. Samo ću mu reći »bok«. Bit ću seksi, bit ću kratka, a onda ću zbrisati.
Pa gdje je on, dovraga? Vjerojatno se skriva na parkiralištu.
O, sranje.
Dolazi Greta Kay. Nosi bijeli džemper koji izgleda nevjerojatno meko. Grudi su joj poput dva bujna jastuka od angore.
»Em!« kaže, kao da joj je to što me ugledala uljepšalo jutro. »Bok!«
Dok me ljubi u obraz, osjetim njezin parfem.
»Kako si?« upitam.
»Vrvim od ideja za sljedeći tjedan.« Mučno mi je koliko je pozitivna. Pritisne dugme za dizalo.
U tom trenutku stigne Dan, koji izgleda poput mladog indie rokera. Nosi sunčane naočale i veliki remen, a košulja mu je raskopčana. Spazi me i istog trenutka izgleda kao da mu je neugodno. Loš znak.
Priđem mu. »Bok, Dane!« kažem. Previše se trudim biti ležerna. Govorim malo preglasno. Poljubim ga.
Mrvicu se lecne, kao da mi smrdi iz usta. Nije dobro. Svjesna sam da nas Greta gleda.
»Bok!« odvrati. »Jesi O. K.?«
Opa! Stvarno mu jest neugodno. Uspije zamucati pri riječi »jesi«.
»Aha«, kažem. »Ti?«
Kratko kimne, a potom nervozno spusti pogled na stopala. Oboje nam je neugodno. Zaprosila sam ga, a sada si nemamo što reći.
»Ovaj«, progovori. »Večeras se ne vidimo, jel’ tako?«
Je li to loše? »Ovaj... ne.«
»Dobro«, kaže, izbjegavajući moj pogled. »Popričat ćemo kod Hammonda u petak.«
»Da«, kažem. Već smo se složili oko toga. Dan počne odlaziti. »A sutra je i uredska zabava«, dobacim.
»Je li?« upita.
»Aha. Slavimo desetu obljetnicu rada Sare Shelton kao urednice.«
»Oh«, kaže.
Sve ću upropastiti. On me pokušava izbjeći, a ja sam ga natjerala na spoj. Ovo nije dobro. A onda stvarno krene nizbrdo. Dan odjednom spazi Gretu. Munjevito pojuri prema njoj. Dan je najveći obožavatelj slavnih kojeg sam ikad upoznala. Skoči na Gretu Kay poput obijesno veselog Jacka Russela.
»Greta Kay!« usklikne, koristeći se svojim »iskrenim« glasom. »Mogu li samo reći... velik sam obožavatelj.«
»Hvala vam puno!« odvrati Greta seksi promuklim glasom.
»Kako vam je raditi s Em?« upita dok im prilazim.
Greta me uhvati pod ruku. Sviđa mi se to. »Divna je. Učim toliko brzo.«
O. K. To je bilo sranje, ali laskavo sranje.
»O... baš lijepo«, kaže Dan. Očito ne zna što bi rekao. »Pa... najbolje da se vratim za svoj stol. Oni zombiji neće se boriti sami.«
Ode prema svojem uredu, koji se nalazi u prizemlju. Jedva je čekao da se makne. Kvragu sve. Očito je da će me odbiti. Vrata se dizala otvore i ugledam se u zrcalu. Izgledam izmoždeno. Jebeni Dan. Iskoristio me dok sam bila u cvijetu mladosti, a sada će me napucati.
Pokraj mene je Greta i proučava me u zrcalu. »Jesi dobro?« upita.
Okrenem se. Izgleda smireno i brižno.
»Aha!« kažem.
»Možda me se ne tiče«, kaže. »Ali maloprije sam osjetila nešto pomalo čudno u zraku.«
Pogledam njezino široko lice, i donesem odluku.
Sve joj kažem.
Pritisne dugme za petnaesti kat kako bi mi dala više vremena.
»Najvažnije je pitanje...«, kaže, dok se lift spušta, »želiš li se udati za njega?«
»Ne znam!« odgovorim.
»Ma, hajde«, kaže. »Što zapravo želiš?«
Sada sam uzrujana, mrzim kada me ljudi to pitaju. Ne znam što želim. Ja sam slijepa osoba, koja gleda dolje u bunar, u mraku. »Čekam da čujem što će on reći.«
»Ali ti si gospodarica vlastite sudbine«, kaže Greta.
»Nisam baš sigurna!« odvratim. »On mora odlučiti.«
»Ali i ti moraš odlučiti.«
»Pa...« kažem. »Tamo vani nema više nikoga. Osjećam kao da mi je on zadnja opcija.«
»Em,« kaže, »ne smiješ se udati za njega samo zato što misliš da ti je on jedina opcija.«
»Ali trideset su mi četiri«, kažem. »Znam kakva je situacija sa slobodnim muškarcima. Drugih opcija nema.«
»Em«, ponovi i primi me pod ruku. Izgleda poput kul starije sestre kakvu svaka djevojčica priželjkuje. Odlučila sam da mi se sviđa i naprosto obožavam kako je barem deset godina starija od mene, a i dalje izgleda dobro. »Bolje ti je da do sutra shvatiš jednu stvar ili ćeš donijeti pogrešnu odluku.«
»Što?«
»Ti si jedna predivna, duhovita, seksi žena. Imaš opcija. Tamo vani postoje gomile muškaraca, i čekaju samo tebe.«
»Pa gdje su?« upitam. Doista želim znati.
Vrata dizala se otvore. Ugledam Mikea Linsona i dečke iz sportske sekcije.
»Ne znam«, kaže Greta, smiješkajući se. »Ali mislim da tu nisu.«

Polly

Uspjela sam. Odvela sam djecu u školu.
Brzo hodam prema svojem automobilu i razmišljam o Jamesu. Bilo je nevjerojatno neugodno priznati mu da imam djecu. Hoće li to prihvatiti? Hoće li i dalje htjeti da dođem u Wiltshire i uredim mu livadu?
Omete me veseli glas s američkim naglaskom.
»Dobro jutro, Polly, kako si?«
Podignem pogled i ugledam Tilly Sweeting. Ona je plavuša i bivša odvjetnica koja je toliko pretjerano fina da gotovo doslovce nosi traku za kosu. Izgleda poput nadobudne školarke koja je ostarjela trideset godina i koja zna sve što se može znati o najboljim školama za upis djece. Tilly je sveprisutna u našem susjedstvu. Ona je predsjednica udruženja roditelja i nastavnika. Isto tako organizira školske dobrotvorne priredbe. Jedna je od onih ljudi koje valja izbjegavati pod svaku cijenu, inače će vas zamoliti da nešto napravite.
Hoda u istom smjeru u kojem je i moj automobil. Nema mi druge nego da hodam s njom.
»Sindikat profesora kaže da će se štrajk u petak ipak održati«, izvijesti me Tilly.
Ajoj. Već mi se ne sviđa u kojem smjeru ovo ide.
Prije nego što sam imala djecu, naivno sam mislila da ih ostavite u školi i oni se pobrinu za sve ostalo. Ali, ne... Škola je svako malo zatvorena. Zatvorena je zbog štrajka. Zatvorena je zbog blagdana, praznika i školskih praznika. Zatvorena je zbog edukacije profesora i nastavnika, zbog državnih i lokalnih izbora, a ako se u zraku pojavi i najmanja pahulja snijega, zatvara se zbog zaštite zdravlja i sigurnosti. Osim toga, očekuju od vas da posjećujete školu. Morate čitati djeci. Morate im govoriti o svojem poslu. Morate ih pratiti na školske izlete. A školski izleti održavaju se otprilike svaki drugi dan i za svaki postoji formular koji morate potpisati, a na njemu postoji kućica koju morate označiti ako ste voljni pratiti djecu na školski izlet, i ako stavite križić u tu kućicu, iskoči mali optužujući prst i začuje se siktav glas koji kaže: »Zašto ne možeš pratiti djecu na školskom izletu? Kakva si ti to loša majka?« To danas znači biti majka. U vas uvijek netko upire prstom. A krivnja samo raste i raste. Sve dok se jednoga dana ne uhvatite kako govorite: »Da! Voljela bih biti predstavnica razreda!«
Zapravo, Tilly me prošle godine pitala bih li željela biti predstavnica razreda. Rekla sam ne. Krivnja je sada dosegla kritičnu točku.
»Trudimo se da škola ostane otvorena u petak«, kaže.
»O, hvala Bogu!«
»Ali trebaju nam roditelji koji bi održali prezentacije u školi.«
»Aha.«
»Možeš li nešto pripremiti?«
»Pa«, kažem. »Možda bi Arthur mogao.«
»Što?«
»Pa, mogao bi pripremiti predstavu s improvizacijom i pričanjem priča«, predložim.
»To bi bilo sjajno«, kaže Tilly. »Nadaju se cijeli dan imati izvedbe. Sigurno ću to spomenuti udruženju roditelja i nastavnika.«
Uputim joj širok neobvezan osmijeh. Tilly ode.
Ajoj. Mislim da sam upravo rekla nešto zbog čega ću ispaštati. Ah, nije ni prvi ni zadnji put.

Arthur

O. K... O. K.
U školi sam Thomasa Cranmera u Mitchamu i nalazim se iza pozornice, te promatram kako u dvoranu uvode pet stotina djece. Za koji trenutak morat ću ih zabaviti, s četrdesetpetminutnom pričom, bez vulgarnosti.
Jebote, kako me strah.
NEMOJ PSOVATI. NEMOJ PSOVATI.
Srce mi divljački lupa.
Zatvorim oči i u sebi se pomolim Thomasu Cranmeru.
»Molim te... dopusti mi da nadahnem ovu djecu. I ako mi možeš podariti jedan stvarno smiješan vic, odmah na početku, neka bude bez vulgarnosti.«
U mislima mi se iznenada pojavi prizor Cranmera – tvrdokornog biskupa iz šesnaestog stoljeća; vjerojatno ne bi bio najbolji savjetnik za komediju. Pogotovo ne na lomači.
NEMOJ MISLITI NA LOMAČU.
Ta prokleta Leggica! Već znam da ću izaći na pozornicu i bit ću NESPOSOBAN misliti na priču koja ne uključuje spaljivanje biskupa po imenu biskup Albus Guzić.
O, Bože.
Samo što nije počelo.
Gospođa Legg izađe na pozornicu.
Nekoliko puta pročisti grlo i svi utihnu.
»Dobro jutro, svima«, kaže s vedrinom koja je toliko lažna da je gotovo zlokobna.
Svih pet stotina djece javi se u jedan glas. »Dobro jutro, gospođo Legg. Dobro JUUUUUUUTRO, prijatelji.« Pet stotina njihovih glasova spojilo se u naricaljku. Zvuče poput robova, prisiljenih da pjevaju dok se ukrcavaju na brodove.
»U redu«, kaže Leggica. »Veoma smo SRETNI što jutros u školi imamo gosta. Napisao je knjigu. Želim da ga poslušate.«
Gospođo Legg, vi doista niste stvoreni za voditeljicu. Ubijate atmosferu.
»A ako itko bude nepristojan,« zaključi, »zapisat ću njihovo ime i poslati ih ravnateljici Dawkins, je li to jasno?«
O, zaboga miloga. U glavu si im usadila ideju da će sve biti loše i ja se neću moći nositi s time. Zašto im isto tako ne kažeš da sam krupni homoseksualac koji nosi žensku odjeću?
NE SMIJEM PSOVATI. NE SMIJEM PSOVATI. NE SMIJEM PSOVATI.
»Dakle,« zaključi, »molim vas da TOPLIM PLJESKOM pozdravite Adriana Midgleta.«
Zovem se Arthur Midgley, glupačo! Arthur Midgley!
Stupim na pozornicu. Dok izlazim, promotrim publiku.
Moram ih zadiviti...
Djeca me oduševe. U sredini ugledam zubatu djevojčicu s kečkama. Vrišti od sreće. U prednjem redu ugledam klinca iz predškole. Gleda me s divljenjem, kao da je na pozornicu upravo išetao Batman. Iza mogu vidjeti cijeli red šestogodišnjaka. Navijaju kao da su publika u Oprinu studiju. Nikada nisam vidio ljepši prizor velikodušnosti. Pogodi me poput dobrog skunka.
Nasmiješim se.
Moji izvođački instinkti se probude. Promislim: znam da je devet sati ujutro i da sam u školi... preda mnom vidim publiku. Zadivit ću ih.
»Bok!« kažem.
»Bok!« odgovore mi svi u jedan glas.
Bacim se na pričanje priče.
Obratim se djevojčici iz trećeg razreda, koja kaže da joj dobro ide plivanje. Počnemo improvizirati priču u kojoj Trisha mora plivati kroz mutno jezerce kako bi spasila mačića koji se utapa. Predškolci oponašaju zvuk mačića u nevolji. »Mjau, mjau.« Osoblje škole krekeće poput velikih strašnih žabetina. Mimikom oponašam njihove prijeteće jezike. Isto tako oponašam ludu patku, koja preleti preko Trishe, a potom joj snese jaje na glavu. To potpuno oduševi klince u dvorani. Što se njih tiče, ne može biti bolje od ovoga: odrastao muškarac koji liježe jaje usred školske dvorane. I to u vrijeme kada bi trebali imati matematiku. Na kraju priče Trisha uspije doći do mačića. Pliva natrag prema obali. Šljapka kroz ljepljivo blato. (Veseli zvučni efekti prvašića!) Trisha spasi mačića!
Cijelom dvoranom stane odjekivati spontani pljesak!!
Opa! pomislim. Zapravo mi ide sasvim dobro.
Improvizirali smo priču. Bila je smiješna. Donekle poučna. I bez vulgarizama, takoreći čišća od kraljičine stražnjice.
Bacim pogled na sat na zidu.
Odradio sam trideset pet minuta. Preostalo mi je još deset. Odlučim im ispričati nešto o svojoj knjizi, a potom završiti.
Kažem im da je moja knjiga o dječaku po imenu Colin Gujić, kojega zlostavljaju u školi, a on nauči kako se nositi s time. Odglumim im prvo poglavlje. Već sam to radio. Tu sam na svojem.
»Moje ime je Colin Gujić«, započnem, oponašajući glas maloga dječaka. »Ali dečki u školi zovu me Colin Kujić.«
Cijelo vrijeme tijekom predstave svjestan sam Angele Legg koja me drži na oku. Sada ustane i nekamo ode.
Kamo je otišla? Što radi?
Iznenada se začuje požarni alarm.
Sledim se istog trena. Naravno, pretpostavim da je netko aktivirao alarm zbog mene. Jednostavno znam da je nešto pošlo po krivu.
Osoblje odmah ustane i počne izvoditi učenike. Za tri minute pet stotina djece sjati se iz dvorane.
Sjedim na pozornici, pitajući se što da radim.
Nitko mi se ne obrati. U ovome izmišljenom požaru ja sam lomača.
Nakon pet minuta pojavi se Angela Legg i kaže: »Možete li sa mnom poći u ured ravnateljice?«
Osjećam se kao da sam ponovno dijete. Srce mi smjesta počne lupati. Pođem za njom.
Što se događa?
Leggica živahno korača prema uredu ravnateljice.
Što želi od mene? Želi li mi objasniti vježbu u slučaju požara i koja je moja uloga u tome? Želi li mi čestitati na izvrsnoj izvedbi i ponuditi mi stalni posao?
Gospođa Dawkins je u svojem uredu i sjedi u naslonjaču. Angela Legg sjedne pokraj nje. Ja ostanem stajati nasred sobe poput zločestog školarca.
»Šaljemo vas kući«, obznani Angela Legg.
»Što?!« upitam. »Zašto?«
»Koristili ste vulgarnosti.«
»Što? Što sam rekao?«
»Rekli ste Kujić.«
»Što?«
»A to je vulgarnost.«
»Oh. Jako mi je žao«, kažem. »Znate, ja ja sam otac. I ne pokušavam svoju djecu naučiti da psuju. Samo ih pokušavam naučiti da je mašta nešto zabavno.«
»Da. Pa, upozorila sam vas na ovo preko telefona. Nisam li vas upozorila?«
»Da«, odgovorim. »Ne krivim vas. Ali slušajte... doista mi je žao, ali pripremio sam se za danas, baš kao i vi. Nije mi čak ni stalo do honorara, samo želim da nastavimo. A ako kažem još nešto zbog čega će vam biti neugodno, onda me pošaljite kući, može?«
»Morate odmah ići«, kaže. »Ili ćemo pozvati zaštitare.«
Želim reći: Pa jebote! Riječ »kujić« pojavljuje se u prvom jebenom ulomku jebene knjige zbog koje ste me zvali ovdje danas da o njoj govorim. A to čak i nije prostota, ti jebena kravo! No odjednom uvidim da nema smisla. Osjećam se pomalo bez daha i drhtavo. Jednostavno znam da me neće saslušati, što god rekao.
»O. K.«, kažem. »Pa... jako mi je žao. Doviđenja.«
I išećem iz škole, razočaran i neplaćen.

Polly

Provjeravam mobitel u iščekivanju poruke. James se još nije javio.
Upravo završavam spektakularno dosadan sastanak, koji je vodio Giles Dempsey, umišljeno arogantno čudo od djeteta koje je novi financijski direktor tvrtke. Ima mlitavu kosu i smeđe cipele kojima voli lupkati jednu o drugu. Govori već cijeli sat, i tijekom tog vremena rekao je da voli što radimo, da je naš rad od iznimne važnosti za strategiju tvrtke, ali da će nam srezati proračun.
Na kraju se svi spremaju otići kad Gil kaže: »Oh, pročitao sam članak tvojeg muža.« Kaže to s pomalo sarkastičnim podsmijehom. »Bio je u novinama koje sam jutros uzeo u podzemnoj.«
»Koji članak?« upitam.
Izvadi primjerak jučerašnjeg Lifestylea iz torbe. Okrene na pravu stranicu i ja ugledam riječi »>Suprotnosti se privlače<, napisao Arthur Midgley«. Dok pogledom preletavam članak, napeta sam, kao da mi je mama upravo saznala da sam šarala po zidu.
Slabašno se nasmiješim Gilesu Dempseyju. »Mogu li ovo zadržati?« upitam. Kimne. Zahvalim mu na sjajnom sastanku i pozdravim ga s pretjeranim entuzijazmom. Potom se brzo zaputim niz ulicu.
Čim stignem do ugla, nazovem Arthura.

Arthur

Pokislo se vučem kroz Mitcham kada nazove Polly.
»Bok«, kaže.
»Bok.«
»Jesi dobro?«
»Da«, odgovorim. Polly je već bijesna na mene. Stvarno joj nisam spreman reći da sam zajebao stvar.
»Upravo sam vidjela tvoj članak u novinama«, kaže.
»Da?« kažem slabašno.
»Jako je dobar«, kaže.
Pričekam. Upravo me pohvalila: znači da očito slijedi proklinjanje.
»>Vas ne privlači osoba koja je potpuno drugačija od vas. Privlači vas netko tko je seksi, a a onda im zamjerate na svemu što čine suprotno od vas.< Što to znači?«
Evo nas opet. Inkvizicija samo što nije počela.
»To znači«, kažem, »da si me privukla jer si bila seksi.«
»Bila seksi?«
»Jer jesi seksi. Ali postoji napetost jer si urednija od mene i organiziranija.«
Na to potpuno poludi. »Ne radimo rasporede jer ih ja volim!« prodere se. »Radimo ih jer u ovoj obitelji ima pet ljudi koje treba organizirati.«
Opa. Totalno je eksplodirala. Svi instinkti govore mi da se povučem.
»O. K.!« odvratim blago. »Pa, možda je u tome stvar. Ja se moram više organizirati. A ti se moraš opustiti i...«
»Kao dijete«, kaže optužujuće, »bila sam neuredna i impulzivna. A onda sam upoznala tebe i to me natjeralo da budem ona razumna u vezi. Ne mogu to podnijeti! Isisaš život iz mene, a onda me kriviš za to.«
Ne kažem ništa. Nema smisla. Dosad sam rekao da je organizirana: ona me optužila da sam isisao život iz nje! Naši razgovori potpuno su jednostrani. Kao da je ona Mike Tyson, a ja dijete koje je tek prohodalo. Potpuno me sravni sa zemljom.
»Slušaj«, kažem. »Ne mogu sad razgovarati. U Mitchamu sam.«
Da budem pošten, u tom se trenutku povuče. »O, Bože«, kaže. »Žao mi je. Zaboravila sam. Spremaš li se izvesti priču?«
»Ovaj...« kažem. »Ja sam...« Jedva se mogu natjerati da to izustim.
»Čujemo se poslije«, kaže.
Smaknuće je odgođeno. »Super«, kažem s olakšanjem.

Em

Imam sto dvadeset i osam e-mailova. Jedan je od Sheltonice: »Članak >Suprotnosti se privlače< je božanstven. S.«
Ne mogu se usredotočiti na posao.
Možda Greta ima pravo. Možda doista želim Dana jer mislim da mi je jedina opcija. Ima pravo. Upravo se spremam doživotno obvezati, a nisam čak niti provjerila koje još opcije postoje. Nikada nisam niti probala online spojeve. Moram to isprobati, prije sutra navečer. Trebala bih otići na internet, odmah, i pronaći muškarca. Trebam savršenog muškarca, i to do sutra.
Hajde! Trebala bih proširiti riječ. Trebala bih prodati sebe kao brand. Trebala bih sastaviti oglas. O. K.
Traži se: jedan Savršeni muškarac. Mora biti visok, zgodan, duhovit i fantastičan kuhar. Mora biti atletski građen (npr. kao skakač u vodu Tom Daley). Mora imati prvorazrednu oksfordsku diplomu iz humanističkih znanosti. Mora imati stvarno sjajan posao, koji mu ne oduzima nimalo vremena. Mora biti snažan, moćan, odlučan muškarac, koji se u svemu slaže sa mnom. Kunilingus neophodan.
O, Bože. Ovo je grozno. Problem nije samo u tome da postajem stara i debela. Isto tako postajem prosta i opaka. Imam okrutan izopačeni karakter.
Bok. Imam okrutan izopačeni karakter i plašljivo povrijeđeno srce, i tražim nekoga tko će biti blag prema meni. Možda mu ne uzvratim blagošću. Ja sam poput kaktusa, oštra i okrutna: ali i dalje tražim blagog blagog muškarca meka srca koji će biti pijesak u kojem rastem. Kunilingus neophodan.
Ovo je još gore! Što to pišem? Zašto me Arthur nagovorio da zaprosim Dana?
Zapravo, moram porazgovarati s Arthurom o sutrašnjem članku.
Nazovem ga.
Javi se nakon četiri zvona.
»Bok«, kaže.
»Arthure, dušo«, kažem. »Jesi li dobro?«
»Aha«, tiho odvrati. »Tako-tako.«
Ajoj. Još jedan mrzovoljan muškarac koji da je mig da mu treba dama koja će ga spasiti. Žao mi je, Arthure. Cura može spašavati muškarce samo jednog po jednog.
»Dakle«, kažem. »Dobila sam tvoj članak >Kako uloviti muškarca<. Unijela sam sitne izmjene...«
»Jesi li?« upita, zvučeći pomalo uvrijeđeno. »Što si izbacila?«
»Aluziju na sodomiju.«
»Koju?«
»Djelić u kojem pišeš: >Muškarci osvajaju ženska tijela onako kako su nekoć osvajali svijet. Uvijek žele pronaći dio koji još nije istražen, pa čak i ako je to onaj gdje sunce nikada ne sja.<«
»Ali to je divan izraz. Praktički ciceronski.«
»To je sodomija. I ne spada u Lifestyle.«
»O. K.«, kaže. »Pošteno.«
»Dobro, možeš li sljedeći članak napisati do jedanaest sutra ujutro?«
»Ne.«
»Što?« upitam u panici. »Zašto?«
»Polly se naljutila zbog prošlog članka i ne želim da se to ponovi.«
»I to je sve?« kažem. »Imaš li neki drugi razlog za prestanak pisanja?«
»Ne.«
»U tom slučaju,« kažem, »ne znam kako da ti drukčije ovo kažem.«
»Da?«
»Ne budi kreten. Ako prestaneš pisati, nećeš naučiti sve o Ljubavi u tjedan dana. Naučit ćeš ništa, i to za dva dana. Još gore, ako sad prestaneš pisati, ja ću ispasti kreten. A to mi sada ne treba. Zato, lijepo te molim... napiši još nekoliko jebenih članak za mene, neka budu pronicljivi, duhoviti i osobni, ili ću doći do tvoje kuće i spaliti ti svu odjeću!«
»O. K.«, kaže, zvučeći slabo i klonulo.
»U čemu je problem?« upitam.
»U ničemu«, odvrati.

Arthur

Problem je u tome što osjećam da se sprema velika svađa.
To je neizbježno s obzirom na to da sam protekle noći vikao na Polly. Ona ima nultu toleranciju na napetost. U ovom trenutku u njezinoj je glavi kao u zaposlenom odvjetničkom uredu. Sićušni odvjetnici trčkaraju okolo pripremajući optužni prijedlog za tužiteljstvo. Moram biti pripravan jer će u jednom trenutku ona reći: »Pa dobro, što s tobom nije u redu?« i postoji opasnost da ću ja izlanuti nešto poput: »Ljut sam jer nisi pogledala moje crteže!«, na što će ona odgovoriti: »Imala sam POSLA!« i onda će svi moji prigovori pasti u vodu jer će me sićušni odvjetnici smlaviti poput dobro uvježbanog njemačkog nogometnog tima. Ne znam čak ni zašto sam ljut, i previše sam umoran da bih pripremio obranu.
I upravo mi je zato drago što su tu klinci. Zahvalan sam što mi odvraćaju pozornost.
Utorak je ionako uvijek kompliciran dan. Robin poslije škole ostaje na tečaju koreografije gospođe Betterton. Malory treba otpratiti na drugi kraj grada jer u četiri ima sat stepa. Ivy šeće s nama, pod uvjetom da će, po povratku, biti nagrađena čokoladnim keksićima. To joj sasvim odgovara. On bi hodala i do Bristola za kutiju čokoladnih keksića.
Začudo, danas je jedan od onih rijetkih dana kada sve ide dobro.
Dođem po njih u 15.30, a oni mi podignu raspoloženje svojom ljubavi, veseljem i nestrpljivošću da se dočepaju čokoladnih keksića. Dok hodamo, Ivy skuplja lišće, skida koru s drveća i hoda uza svaki zid uz koji se može hodati. Stignemo na vrijeme. Kupimo čokoladne keksiće. Ivy mi čak ponudi nekoliko njih, posve dobrovoljno. Toliko sam zahvalan da je nosim do doma. Po povratku nas obuzme lijeno raspoloženje i izležavamo se poput umorne stoke. Robin leži na podu i dizajnira zamišljenu odjeću. Malory rješava križaljku. Ivy sjedi na mojem krilu i nacrta jednu vilu, potom još jednu, pa još jednu, još jednu, a onda nacrta »debelu princezu koja će se pretvoriti u psa«.
Čini se kao da u večerašnjem raspoloženju ima nečega delikatnog i posebnog. Osjećam se kao da bi se svakog časa moglo nešto dogoditi i uništiti ga, i na sekundu sam toliko tužan da gotovo zaplačem.

Polly

James još nije nazvao.
Osjećam se kao da mi je opet šesnaest. Šesnaest mi je i poljubila sam se s nekim, a sada bih mogla umrijeti od srama jer smo na istom tulumu i on me izbjegava. Mislim da su ga odbila djeca. Potrebno mi je da me nazove. Zatočena sam u svijetu djece, financijskih direktora i mrgodnih muževa. Moram pobjeći.
Pa makar samo na jednu noć, ali moram pobjeći.

Em

Provedem cijelo poslijepodne prijavljujući se na svaku stranicu za upoznavanje koju mogu pronaći. Prvo me privuče E-Harmony, koji se može pohvaliti s 1.5 milijuna korisnika i obećava spojiti vas s vašim idealnim partnerom, na temelju dvadeset devet točaka kompatibilnosti. S oduševljenjem počnem ispunjavati njihov upitnik.
Želim li djecu? Da, pod uvjetom da ih mogu ostaviti nekomu za praznike.
Jesam li religiozna? Da, štujem cipele.
Nažalost, upitnik nije programiran da prihvati ovakve dosjetke, pa se ne kraju prijavim samo na one stranice koje mi daju trenutačan pristup muškarcima, na primjer Grinder, koji vam šalje fotografije svih muškaraca u blizini koji su za ševu. Smjesta kliknem na jednog. Izvanredno. Nisam niti upoznala tog muškarca, a već znam da se zove Derek, udaljen je 777 metara i dug mu je 22 centimetra kad se uzbudi.
A onda se odjednom osjetim izgubljeno i usamljeno u tom velikom svijetu web-stranica i pimpeka, pa odem na Facebook. Dobar stari Fejs. Prijateljska teta svib web-stranica. Jučer sam se ulogirala kako bih raspravljala o Malcolmu, neobično privlačnom muškarcu koji me pokušao zavesti popravljanjem prozora. Doimao se drag, priznala sam, ali je li to dovoljno da nekoga preporučite kao poželjnog? Nijedna osoba nije ostavila komentar. Nijedna.
Onda se zapitam nije li možda Dan poslao e-mail i predložio da se nađemo i porazgovaramo o svemu. Provjerim poštu osam puta, čini se da nije.

Arthur

Polly stigne kući u 18.30.
I dalje osjećam da je svađa neizbježna, ali neko vrijeme sve je O. K.
Da budem iskren, koristim djecu kao taoce. Držim se blizu njih. Toliko mi je stalo da spriječim napad da Ivy i ja pročitamo dvije knjige o Biff, Kipperu i čarobnom ključu, iako ih mrzim. (Zacijelo sam pročitao šezdeset tih knjiga; još uvijek ne znam koji je lik Biff, a koji Kipper.) Polly i ja vodimo nekoliko nedužnih razgovora o ručnicima. U 21.45 perem suđe. Obavljam ono što mi je najmrskije – skidam osušenu tjesteninu s dna lonca – ali osjećam olakšanje. Počinjem misliti da do svađe neće ni doći. U 22.20 na televiziji počinju nogometni sažeci. Možda bih ih mogao pogledati.
Problem je u tome što zapravo nisam još spomenuo incident u školi Thomasa Cranmera.
Niti me ona pitala o tome. A dao sam joj nekoliko migova. Rekao sam: »Jesi li dobro?«, pa čak i »Jesi li imala dobar dan?«, ali nije zagrizla. Bilo je previše toga što je zaslužilo komentiranje. Primila je detalje o zanimljivoj kući u Ramsgateu. A njezina mama želi znati kada ćemo doći na vjenčanje njezine sestre (koje je u listopadu).
Naposljetku se jednostavno izbrbljam. Ispričam joj sve što se dogodilo.
Ona lista časopis. Isprva sam čak uvjeren da me uopće ne sluša. Sve do trenutka kada kažem: »Pa su me jednostavno poslali doma.«
To joj privuče pozornost. »Što?!« kaže i oštro podigne pogled. »Zašto?«
»Jer sam rekao >kujić<, što je po njima vulgarnost.«
»Ali ta je riječ u prvoj rečenici tvoje knjige, zbog koje su te zvali da o njoj govoriš.«
»Znam!«
»Pa jesi li im to rekao?« upita, a njezin ton sugerira da sam idiot koji se mogao poštedjeti puno nevolje.
»Nije imalo smisla«, usprotivim se. »Bilo im je stalo samo do toga da izbjegnu pritužbe. Najgore je to što sam napravio doista dobru predstavu. A ona nastavnica previše je neuka da to shvati.«
»Kako znaš da je neuka?«
To me stvarno razljuti. Čini se da Polly staje na stranu Angele Legg.
»Predaje u školi Thomasa Cranmera«, kažem glasno. »A čak niti ne zna tko je bio Thomas Cranmer. Toliko je jebeno neuka.«
»Nemoj se ljutiti na mene.«
»Ne ljutim se na tebe.«, kažem, ali, naravno, sada sam već prilično ljut. Držim to u sebi cijeli dan, i sada izlazi iz mene. »Ljutim se na tu nastavnicu! Htio sam joj reći: >Nije ni čudo da vaši učenici ne čitaju. Izbacujete pisca koji je održao dobru predstavu, i to zbog jedne riječi, koja čak nije ni jebena vulgarnost.<«
»Ne psuj na mene!«
»Ne psujem na tebe. Psujem na tu snobovsku jebenu nastavnicu! Dođe mi da hodam za njom po ulici s megafonom i vičem: >Ti si glupa kuja!<«
Polly me gleda, zapanjena, ali ne mogu si pomoći. Zašto ne može biti na mojoj strani?
»I?«, kaže. »Jesu li ti platili?«
»Naravno da ne!« odvratim.
»Ali,« kaže, »tim smo novcem trebali platiti mjesto u kampu!«
»Znam!« kažem. »Stvarno, kužim! Zakazao sam. Zakazao! Kužim!«
Polly me sada promatra poput kobre koja se sprema napasti. Moram se smiriti. Brzo. Pogledam na sat. Sažeci počinju za šest minuta. Izaći ću. Prošetat ću psa do ugla. Smirit ću se.
»Gđo Thompson!« viknem. »Hajde, brzo!«
Gđa Thompson pojavi se za tili čas. Ona je jedino biće u ovoj kući koje priznaje moj autoritet. Trenutak poslije vani smo na hladnome zimskom zraku i šećemo niz ulicu. Polako se počnem smirivati.
No po povratku kući, ugledam stvar koja će nam okončati brak...
Polly je ispred vrata stavila vreću sa smećem.
Eh, sad...
Nisam potpuni idiot. Znam da se vreće smeća ne prenesu same od sebe od vrata do kontejnera. Znam da me ne pokušava isprovocirati na kraju napornog dana. Ali udarim tu vreću smeća što jače mogu.
Vreća je mekša nego što sam očekivao. Mislim da je napunjena Ivynim pelenama. (Ima četiri i pol godine; i dalje noću nosi pelene i mi joj to dopuštamo jer ne želimo čuti kako plače: do te se mjere u našoj kući izbjegava napetost.) Mrzim te pelene. Udarim vreću kao da je u pitanju jedanaesterac, a ja želim razvaliti vratara. Udarim je nekoliko puta. Osjećaj je dobar.
Potom otvorim ulazna vrata i ugledam Polly kako me čeka, poput Clouseauova sluge Catoa koji se sprema za napad.
»Ti stvarno imaš problema s bijesom«, kaže.
Mislim si: nemam ja problema s bijesom. Već ti. Ako se pojavi i mrvica bijesa, brzo je pobrišeš, kao da je riječ o grudici mačjeg ispljuvka.
Kimnem joj. A onda pokušam proći kraj nje.
»Trebao bi otići na terapiju«, kaže. »Doista moraš otkriti koji je uzrok toga.«
Krenem prema nogometnim sažecima. Provučem se pokraj nje i uđem u dnevni boravak.
»Zašto odlaziš?« upita.
»Jer se spremaš napasti me. Upravo će me napasti osoba koja bi me trebala voljeti i to je najsamotniji osjećaj na svijetu.«
»STVARNO trebamo razgovarati«, kaže.
Okrenem se i pogledam je na trenutak. Mislim: ZAŠTO stvarno trebamo razgovarati? Zašto svi, svaka knjiga, svaki časopis, kažu da je »dobro razgovarati«. Nije uvijek dobro razgovarati, pogotovo kada je kasno i ne radite ništa drugo osim što nabrajate partnerove nedostatke.
»Pa«, kažem. »Imamo cijeli život za razgovor. Ali nogometni sažeci su sada. Gledat ću ih. Trebam nekoliko minuta za sebe.«
Nato joj uslužno kimnem. Potom se provučem u dnevni boravak i – divno, fantastično – ona me ne pokuša zaustaviti dok zatvaram vrata.

Polly

Ne mogu jebeno vjerovati...
Ljuti se već dva jebena dana! Moramo razgovarati o VELIKIM važnim stvarima. A on gleda nogomet!!!

Arthur

Sjednem. Uključim televizor.
O, Bože dragi, ovo je predivno!
Tek je počelo.
Rio Ferdinand igra u dobrotvorne svrhe. Riov United XI protiv Ostatka svijeta.
Zurim u bujan zeleni travnjak. Gotovo istog časa počnem se osjećati bolje.
Potom, utješen, počnem promatrati igrače. U Riovu su timu igrači Uniteda, prošli i sadašnji. Tu je Becks. Pozdravljamo te, divni Davide! A tko igra pod brojem 10 za Ostatak svijeta?
Dennis jebeni Bergkamp!
Dennis Bergkamp, ispred veznog reda koji uključuje Cesca Fabregasa, Lionela Messija i Joeyja Bartona.
Bože, kako volim nogomet! Samo gledati nogomet je kao da mi netko masira vrat. To je tako jednostavan svijet. Jedanaest muškaraca protiv jedanaest muškaraca, bez žena. Ako Wayne Rooney gurne Joeyja Bartona, to je razlog za pljesak, to se kazni, to se zaboravlja. Da su u nogometu glavne žene, morale bi imati tajmaut za čavrljanje. Rooney bi Bartonu morao napisati pismo isprike i pozvati ga na večeru.
I... o, Bože... Dennis Bergkamp ima loptu! Juri iz veznog reda! O, moj Bože, još je ima! Dennise, volim te!
Ali upadnem u zasjedu. Dolazi Polly. Pod rukom drži moj laptop.
»Možeš li to ugasiti?« kaže.
O, jebemu. »Zašto?!« zacičim.
»Moramo razgovarati!«
»Stvarno ne moramo.«
Nije čak niti primijetila da Bergkamp ima loptu! To je kao da ona vidi voditelja emisije o vrtlarstvu Montyja Dona i Georgea Clooneyja potpuno gole kako kupuju kuće. Meni to ne bi bilo ništa naročito, ali primijetio bih da je njoj uzbudljivo.
»Misliš da uopće nije korisno da izrazimo svoje osjećaje?«
»Ne, ne mislim! Jer si ti jedina kojoj je dopušteno izraziti ih, a izražavaš jedino svoje razočaranje i kritike – iskreno, radije bih da to zadržiš za sebe!«
Otiđe do televizora i ugasi ga.
O, Isuse.
Stane na sredinu sobe s rukama na bokovima.
»Što se događa?« upita.
Ako joj ponudim točan odgovor, smijem li dobiti natrag nogomet ?
»Pa«, započnem, govoreći tako smireno kao da sam robot, »dan je bio dug. Dogodila mi se profesionalna nezgoda i bio sam malo povrijeđen što nisi pokazala suosjećanje jer si bila zabrinuta zbog financijskih posljedica. Oprosti. Onda sam preburno reagirao kada sam vani pronašao vreću sa smećem jer se osjećam prilično osjetljivo zbog nedostatka poštovanja. Stvarno glupo. Oprosti. Sada bih doista rado pogledao nogomet tako da se mogu smiriti i probaviti sve što si mi ranije rekla o tome kako sam isisao život iz tebe jer ne zarađujem i ne radim rasporede.«
Eto. Gotovo.
Jednom sam pročitao da se, želite li ublažiti svađu, ne smijete nadati da ćete sve riješiti odjednom. Morate, međutim, sagledati stvari iz perspektive druge osobe. Upravo sam to napravio. I ispričao sam se. Dvaput. Za to zasigurno zaslužujem malo nogometa.
Ustanem i krenem stisnuti prekidač na televizoru.
»Da se nisi usudio upaliti ga!« zaprijeti.
Snažno me gurne u prsa pa ponovno padnem na kauč. Gotovo mi je drago zbog ovoga. Ovo je nasilje. Ovo je dokaz. Ona je ljuta, ne ja.
Pogledam je.
U rukama drži novine. Današnji Lifestyle.
O, ne. Tužiteljstvo je iznijelo neke neočekivane dokaze.
Stavi mi novine u krilo. Ugledam svoj članak: »Kako pronaći muškarca«. Preletim ga pogledom. Čini se da je netko prošao kroz moj tekst i savjesno uklonio sve šale, ali i dalje je prepoznatljivo moj.
»Čini se da predlažeš«, kaže Polly, »da muškarca jedino možeš dobiti ako ga uhvatiš u zamku.«
»Pa,« kažem, »pogledaj Dana. Muškarci odbijaju stupiti u brak, baš kao što krave odbijaju stupiti u štalu. Katkad ih treba malo pogurati.«
»Želiš reći da se to nama dogodilo?«
O, sranje. Mislim da ovo trenutačno nije dobra tema.
»Ne«, odgovorim. »Pa... mi smo odmah dobili klince.«
»I je li te prisililo na brak?«
»Ne«, kažem. A potom uslijedi duga stanka. Neću više govoriti. Već sam uvidio kolika je to pogreška. To je kao da izazivate zmaja.
»Jesam li te nekako silovala?« upita.
Ne mogu si pomoći. Reći ću joj svoju perspektivu. »Ne«, kažem. »Bio sam zabrinut što nemam kondom, a ti si rekla: >Ma dođi ovamo!< Devet mjeseci poslije rodio se Robin.«
Glas mi polako zamre.
Piljim u prazan ekran televizora, želeći da se utakmica vrati.
Polly me gleda sa zaprepaštenjem.
»Zar ti stvarno«, kaže, »mene kriviš jer smo imali djecu?«
O, Bože. Ne znam!
»Želiš reći da je tvoj pimpek čistom slučajnošću završio u meni?«
To je trik pitanje. Ne mislim odgovoriti na njega. Utihnem poput kompjutora koji se sprema krahirati. Doista želim izbjeći ovu svađu. No ona ne želi. Želi se svađati. Odjednom izgubi pribranost. Baci se u okršaj sa svojim tradicionalnim početnim napadom...
»Budim se svako jutro«, kaže, postajući sve glasnija, »kako bih radila posao u kojem ne uživam, ali nemam drugog izbora jer ti provodiš sve vrijeme pišući neki glupi roman.« Upravo je nazvala moj roman glupim, zapamtit ću to. »Netko mora zaraditi jebeni novac, i ja to radim, a ti čak nisi ni zahvalan! Danas si imao priliku zaraditi nešto novca, ali uprskao si je psujući pred djecom. I ja se ne žalim zbog toga. Ne žalim se ni zbog čega. Jedino što od tebe tražim jest da budeš malo vedriji.«
»Pa, trenutačno se«, kažem, »ne osjećam kao da skakućem kroz morsku pjenu.«
»Zašto?«
»Kasno je i dereš se na mene.«
»Tako si nezahvalan!« kaže. »Ja te podržavam, a ti...«
Ne mogu podnijeti kad to kaže. »Ali ne podržavaš me!« viknem. »Danas su me izbacili iz škole jer sam rekao riječ koja nije vulgarna: nisi mi pokazala ni trunku suosjećanja.«
»Podržavam te!« ponovi. »Ti ništa ne zarađuješ.«
Ne mogu podnijeti kad to kaže. »Zarađujem«, kažem. »Samo ne onoliko koliko bi ti voljela!«
»Sudi me po mojim djelima!« kaže. »Podržavam te!«
»Ne podržavaš!« povičem. »Prekidaš me! Potkopavaš me! Kažeš mi da napravim nešto što ne želim, a onda me kritiziraš zbog toga.«
Tišina.
Ne može vjerovati. Uzvraćam joj napad. Isto tako napadam jedan od svetih mitova u našem braku.
Uslijedi prava pravcata svađa.
Dosegnemo ekstazu apsolutne iskrenosti koja ranjava. Ponašamo se poput korumpiranih državnih odjela. Predosjećajući da nam se bliži dan loših vijesti, krenemo u tisak sa svim toksičnim materijalima. Spominje se Božić. Ona me uspoređuje s mojim ocem. Raspravljamo o novcu i točnim iznosima plaća. U jednom trenutku kažem: »Da se udostojiš pogledati moje račune...«
Kipti od bijesa.
I odjednom to kaže: »DOSTA mi je da KRIVIŠ MENE za sve što ne valja u tvojem životu. SVE ti dajem i ako to ne vidiš, OTIĐI!«
Ne mogu vjerovati da mi je ponudila takav izlaz.
Kažem: »O. K., i hoću.«
Zgrabim torbu, zgrabim hrpu rublja koja je prikladno ostavljena na stubama, i odem.
Dok zatvaram vrata, začujem bjesomučnu škripu.
Ponovno otvorim vrata. Gđa Thompson izleti van. Misli da idemo u šetnju. Doista idemo u šetnju, gđo Thomspon, ali mogla bi biti prilično duga. Uzmem njezin povodac. Zatvorim vrata.
Odšećem u noć.
Napustio sam svoju kuću.
Napustio sam svoj brak.
Mogao bih naći seksi strankinju, baš sada, i i strgnuti odjeću s nje.

Srijeda




Sve o ljubavi u tjedan dana – online tečaj koji će vam promijeniti život.
Četvrti dan: danas ćete otkriti da niste ljuti na partnera. Ljuti ste na svijet. A i zašto ne biste bili? To je tako lijep svijet, ali njegovo gospodarstvo traži od vas da stalno budete u stanju straha i nedoraslosti kako biste kupovali stvari koje vam ne trebaju.
Današnji izazov: povratite snagu, i to pojednostavljivanjem. Nemojte ništa kupovati. Isključite sve pištave uređaje – vaš kompjutor, televizor i mobitel. To će rezultirati pregrštom slobodnog vremena. Iskoristite ga kako biste se opustili, pomogli nekomu ili se pozabavili nečime što vas muči – na primjer, prijavom poreza. Jesam li vam upravo rekao da naučite o ljubavi ispunjavajući prijavu poreza? Jesam. Ovaj tečaj potpuno je drugačiji od svih ostalih. Ovaj tečaj doista djeluje. Druga opcija je da rano odete u krevet. Možda otkrijete da vas tamo netko čeka.
Današnja vježba: deset minuta pišite, što brže možete, a započnite riječima: »Ljut / Ljuta sam jer...« Ubrzo ćete otkriti zašto ste ljuti. A sada poduzmite nešto u vezi s time. Jednu stvar.




Polly

Probudim se u šest sati.
Istog me časa zapljusne čisti užas noćašnje svađe. Mrzim napetost. Mrzim napetost.
Potom otvorim oči i shvatim da je glavni izvor moje napetosti nestao.
Arthura nema, a ja sam upravo napravila velik korak bliže livadi, zelenom travnatom brežuljku i mirisu jasmina. Osjećam se kao da sam upravo pošmrkala kokain. Kao da sam izašla u javnost bez hlača. Osjećam se nevjerojatno zločesto, ali, potajice, prilično zadovoljno. Skočim iz kreveta. Silovito razgrnem zavjese. Potom krenem u velikim skokovima trčati po kući kao da prvi put polažem pravo na nju.
Vrata dječjih soba odškrinuta su. Začujem njihovo šištavo disanje i osjetim nalet zaštitničke ljubavi prema njima. Pomislim: moji ste, ljubljeni, i ja ću se brinuti za vas. Zamislim nas kako pletemo vjenčiće od tratinčica, punimo vrećice lavandom...
A onda pomislim: njihova su vrata otvorena. Vjerojatno su čuli cijelu svađu. Sjećam se kako sam kao dijete slušala viku koja se čula iz prizemlja. Možda bismo se trebali rastati. Za njihovo dobro.
I za moje.
Arthur me koči svojim neredom, promjenama raspoloženja i deprimantnom besperspektivnosti. A sad odjednom... više ga nema! I pojavila se alternativa koja je toliko više privlačnija.
Ali James jučer nije nazvao.
Jamese, molim te, molim te, nazovi. Stvarno želim vidjeti tvoju livadu. I tebe.

Arthur

Sanjam...
Ponovno sam na zabavi na kojoj sam prvi put ugledao Polly.
Stoji pokraj krijesa, čiji dim svjetluca. Izgleda tako prekrasno da se od samog pogleda na nju počnem topiti iznutra. Volim je. Ne mogu si pomoći. Volim je.
Začujem škljocaj upaljača. Probudim se.
Ležim na madracu. Gledam u Malcolma.
O, sranje.
Nalazim se u Malcolmovoj spavaćoj sobi.
Pogledam oko sebe. Sve je potpuno drugačije od tragične ljepote sna. Za početak, nema žena. Zapravo, Malcolmova je soba muška koliko je to moguće. Kraj madraca ima lemilicu. Na jastuku je nešto još neobičnije: gđa Thompson, moj pas. Kao da, sada kad smo napustili svoj dom, gđa Thompson osjeća da je zauzela zasluženo mjesto kao moja supruga.
Osjećam se grozno.
Odjednom mi u glavi počne nabijati nevjerojatna bol. Uspravim se. Pogledam Malcolma.
Sjedi na drugom kraju sobe. Puši travu i dijeli karte za tarot na malom stolu.
»Frajeru!« usklikne s osmijehom oduševljenja.
»Malcolme«, procvilim. »Koji se vrag događa?«
»Nazvao si me kasno jučer navečer, rekao da te Polly izbacila i zamolio da dođem po tebe. Došao sam u kombiju. Pronašao sam te ispred kafića Costa s gđom Thompson, kako sjediš na pločniku i piješ viski. Ugledao si me, ustao i dao se u trk. Trčao si poput Forresta Gumpa i vikao: »Neću u kombi!« A onda si se zabio ravno u stup ulične rasvjete, što je riješilo problem. Odveo sam te u kombi i dovezao ovamo.« Razdragano mi se nasmiješi. »Moram reći«, kaže Malcolm, »da je sve ovo veoma neočekivano.«
Trenutak zurim u njega. Potom utonem natrag u njegov krevet. Jastuk mu je vlažan i mlitav. Nije me briga. Mislim da više nikada neću ustati.
»Kako se osjećaš?« upita Malcolm.
»Mrtvo«, odgovorim. Na jednoj strani glave imam veliku okruglu modricu. To je zacijelo od stupa ulične rasvjete.
»Možda bi mi mogao objasniti«, predloži Malcolm. »Zašto te Polly izbacila?«
»Rekla je da sam ljut i nezahvalan.«
Malcolm se nasmije. »I jesi! Kako je to tek sad primijetila?«
Preplavi me mučna istina. »To je zbog Jamesa Hammonda«, kažem.
»Onog bogatog pizduna?« upita Malcolm. »Što je napravio?«
»Dao joj je posao koji je oduvijek željela«, kažem. I želi je. »Mislim da će mi pozliti.«
Svakog drugog to bi potaknulo da skoči na noge – mogućnost da im netko povrati po krevetu. Ali ne i Malcolma.
»Pa,« kaže, »to je Prvo pravilo Malcolma: Sve se događa s razlogom.«
Pogledam ga u nevjerici.
»Koji kurac to znači?«
»Iz svega možemo nešto naučiti. Samo moraš otkriti koja je lekcija.«
Nastavi mi se zadovoljno smiješiti dok kratko povlači dim iz džointa.
»Kakva ironija«, kaže. »Sada stvarno moraš naučiti Sve o ljubavi u tjedan dana. A ako ne uspiješ, žena će ti odmagliti s Jamesom Hammondom.«
Hvala ti, Malcolme. Baš sjajno.
Pogleda karte za tarot koje su rasprostrte ispred njega.
»Usput,« kaže, »karte ti proriču blistavu budućnost! Do kraja tjedna ćeš se poljubiti.«
»S kim?«
»I do kraja tjedna pronaći ćeš ljubav.«
»S kim?«
Ne kaže ništa.
»U koga ću se zaljubiti?« upitam. Stvarno moram znati. »U koga?«
»Karte ne kažu«, kaže Malcolm.

Polly

Kako jutro odmiče, osjećaj nanovo otkrivenog zadovoljstva polako se gubi.
Malory za doručak želi pahuljice Special K s jagodama, ali bez jagoda.
Ivy želi da pronađem njezine ljubičaste cipele, ne ružičaste, već ljubičaste. (U modernoj obitelji pedeset dva posto slobodnog vremena otpada na traženje obuće.)
Bilo bi lakše čavlima zabiti meduze na strop nego spremiti troje djece u školu. Za školu Ivy mora imati školsku torbu, čitanku, kremu za sunčanje, obrazac za odlazak u park, bocu vode i malo voća, koje mora biti obilježeno etiketom. Robin treba još više stvari. Danas ima dvije izvannastavne aktivnosti (Le Club Français i step).
Kad izađemo iz kuće, postane još gore. Očajnički se pokušavam sjetiti gdje sam zadnji put vidjela Robinove cipele za step. Ali vani se nalazi cijela vojska majki. Priđe mi Sue Wilkins i pita kakvi su nam planovi za školske praznike. Uto doskakuće Tilly Sweeting da kaže kako je sve dogovorila za petak. Ne mogu podnijeti još razgovora! Dođe mi da vrištim. Možete li svi, molim vas, zašutjeti?
Na susjednoj zgradi nalaze se radnici na skelama. Jedan od njih mi dovikne: »Razvedri se, mala, možda se najgore nikad ne dogodi!«
Na to mu želim odgovoriti: već se dogodilo. I kako se samo usuđuješ govoriti mi kako da se ponašam!
Onda se pojavi Maloryna prijateljica Sophie i Malory kaže: »Možeš li mi dogovoriti igranje sa Sophie?«
Kažem: »Nisam sigurna!«
Ona upita: »Zašto mi ne možeš dogovoriti igranje sa Sophie?«
»Jednostavno ne mogu!« odgovorim.
»Ali ZAŠTO?« prodere se.
Na što ja odvratim, prilično glasno: »Jer ti je tata otišao i ne znam ni tko će te čuvati popodne.«
To izazove veliku tišinu.
Djeca me sva gledaju, u čudu. Još gore, sada me promatra i nekoliko majki. Ali barem su me prestale ispitivati o mojim planovima za školske praznike.
Nakon toga uspijem sve otpratiti u školu bez psovanja, gubljenja stvari ili obećavanja da ću organizirati štand za školsku dobrotvornu priredbu.
Upravo krenem natrag kući kada mi zazvoni mobitel.
»Bok«, kaže opušten, topao glas. »Ovdje James.«
I sam zvuk njegova glasa ima trenutačan učinak na mene. Osjećam se kao da promatram zeleni brežuljak okupan svjetlom. Odjednom se svi moji problemi više ne doimaju tako strašnima.
»Jamese«, kažem. »Tako mi je žao zbog onoga u ponedjeljak navečer.«
»Ne brini«, odvrati. »Uživao sam. A tvoj vrt izgleda prekrasno.«
Ne zamjera mi! Ne zamjera mi!
»Oprosti što te nisam jučer mogao nazvati«, nastavi. »Letio sam u New York.«
Uslijedi kratka stanka. Trebam li je ispuniti? Trebam li reći: žao mi je što imam djecu, molim te, dopusti mi da uredim tvoju livadu?
»Slušaj«, kaže. »Očito je da imaš dobro oko za biljke. Volio bih da daš svoje mišljenje o livadi. Možeš li?«
Želi me! I dalje me želi! Odigram to cool...
»Jamese«, kažem. »Znaš, ne postoji ništa što bih više željela. Zapravo sam prilično razmišljala o tome.«
»O, odlično!« kaže.
»Ali problem je u tome«, kažem, »da moram smisliti što ću s djecom.«
»Naravno.«
»I...« Zastanem. Mogu li mu se povjeriti? Valjda mogu. »I sve dodatno komplicira činjenica«, nastavim, »da sam se noćas posvađala s mužem i on je otišao.«
»Opa !« kaže. »Odjednom si single!«
»Ovaj... da«, potvrdim. »Valjda jesam.«
»To je sjajno!« kaže. »Oprosti... nisam to smio reći. Ali znaš da si mi se oduvijek sviđala. Mislim da ne bi smjela imati ikoga osim mene.«
O. Moj. Bože. Nisam sve umislila. Sviđam mu se! Sviđam mu se!
»Jamese«, kažem, nastojeći ostati pribrana. »Prije zadnjeg vikenda nisam te vidjela deset godina.«
»Znam! To je naprosto grozno. Nisi mi pisala. Nisi me zvala.«
Blago se nasmijem.
»Dakle,« kaže iznenada, »misliš li da ćete se rastaviti?«
»Ne znam«, brzo odvratim. Potom dodam: »Ali moguće je.«
»Pa, moj ti je savjet da ga ne primiš natrag u petak. Ako se razvodite, za tvoj je slučaj bolje da je on otišao. Odvjetnici veoma ozbiljno shvaćaju takve stvari.«
»Odvjetnici?!« Ta je riječ poput snažne pljuske. Kako bismo ih uopće priuštili? »Ajoj. Mislim da nećemo uplitati odvjetnike.«
»To svi kažu. U početku.«
»Ali sigurna sam da bismo sve mogli mirno podijeliti. Svi Arsenalovi bilteni idu njemu. Sve lijepo ide meni.«
»Da, ali tu je i pitanje skrbništva.«
»Nikada ga ne bih pokušala spriječiti da viđa djecu. Sjajan je s njima. Puno bolji od mene.«
»Za Boga miloga, nemoj to više nikad reći!«
James je povisio ton u razgovoru sa mnom. Ne sviđa mi se to.
»Dobro«, kažem oprezno. »Ali uvijek bih ih rado pustila da odu kod njega.«
»To sada kažeš. Ali... Recimo da djeca ne žele otići u njegovu kuću jer imaju tulum. Ili... recimo, na primjer, da on ima užasnu djevojku koja želi provoditi vikende pušeći cigarete i hraneći ih uštipcima. Ili...«
»Shvatila sam!« kažem. Nisam htjela vikati, ali paničarim zbog njega.
»Najvažnije je rano reagirati. Ja se uvijek obratim Simonu Hambletonu. Poslat ću ti njegov broj.«
Kažem: »Hvala.« Ali mislim: ovo je previše informacija, i prerano.
»Ali ovo je previše informacija, i prerano«, kaže James. Kao da mi je u glavi. Tako je autoritativan. »Možeš pronaći nekoga da ih čuva u petak. I onda ćeš doći. Pogledat ćeš veličanstven brežuljak zelene trave i sve će ti se činiti jasnije.«
»Da.« Imaš pravo, James. Upravo mi to treba. Treba mi brežuljak zelene trave i prekrasan muškarac koji stoji pokraj stabla.
»Samo reci da ćeš doći«, kaže.
»Doći ću.«
»Odlično«, kaže. »Trebam samo još nešto...«
»Da?«
»Želim čuti tebe, Polly Pankhurst, kako govoriš: >Moj bijeli Airtex top bio je vlažan od znoja.<«
Zastanem.
Ovo je tako... tinejdžerski. Ali moram priznati... uzbudljivo je biti željena. Osjećam se kao da su mi dvadeset četiri. Dvadeset četiri su mi godine, život nema ograničenja i sve mi je ponuđeno za igru. Sviđa mi se to.
On je tih, u iščekivanju.
Nalazim se ispred kuće, naslonjena na ogradu. Duboko udahnem. Uostalom... što je u tome loše?
Provjerim da me nitko ne gleda. Radnici na skelama su otišli. Kažem: »Moj bijeli Airtex top bio je vlažan od znoja.«
Nastupi tišina.
Potom on kaže: »Ha! Sad mogu umrijeti sretan. O... moram ići. Bok.«
I prekine vezu.
Shvatim da stojim ispred svoje kuće i promatram druge mame kako ulaze u automobile. Toliko sam uzbuđena da doslovce stišćem skupa noge. Može li to itko vidjeti?
Mobitel mi ponovno zazvoni.
»Bok«, kaže tih, tužan glas. »Arthur je.«
Ajme. Kao da me netko zalio kantom hladne vode.
»Oprosti«, kažem brzo. »Stvarno sada ne mogu razgovarati.«
»Polly, jako mi je žao što sam se noćas naljutio.«
Ne želim razmišljati o prošloj večeri. »Pa, hvala«, odvratim. »Ali sada mi nije potrebna isprika. Moram ići na posao.«
»Neću više biti ljut«, kaže ozbiljno.
»To bi bilo sjajno«, kažem. Stvarno moram završiti ovaj razgovor. »Nauči nešto o sreći.«
»Doći ću odmah doma i početi učiti.«
»NE!« uzviknem. »Nemoj!« Govorim preglasno. Odjednom sam prestravljena da će se on vratiti, a ja ću ostatak života provesti zatrpana pod onom zdjelom za voće i nikada više neću vidjeti onu livadu.
»Što želiš reći?« upita Arthur.
»Ne želim da se vratiš kući«, kažem.
»Zašto?« upita.
»Nije riječ samo o sreći, Arthure«, kažem. Vrtim ključeve po ruci. »Riječ je i o novcu. Nisam pohlepna, ali nije pošteno da ja snosim svu odgovornost. To znači da ne mogu niti pomišljati na promjenu karijere. Dosta mi je toga.«
»Ovaj sam tjedan već napisao dva članka za Em«, kaže. »Do jučer sam zaradio šesto funti.«
»Da«, kažem. Ponovno sam u kući, kada mi odjednom sine: cipele za step su u kutiji s igračkama! »Pa, zaradi još šesto funti danas. Onda se možeš vratiti kući. Treba nam novac, Arthure. A ako ćemo se rastati, treba nam dvostruko više.«
»Zašto?« upita Arthur.
»Pa, ti ćeš vjerojatno morati kupiti novu kuću«, kažem. »Osim ako ne uspiješ pronaći novu ženu na čiji ćeš račun živjeti.«
S time prekinem vezu. Ne pokušavam biti otresita. Ali stvarno moram krenuti na posao.

Arthur

Isključim mobitel i zagledam se u prazno.
»Što je rekla?« upita Malcolm.
»Želi da danas zaradim šesto funti. Onda se mogu vratiti kući.«
Malcolm je oduševljen ovim razvojem događaja. Malene mu oči svjetlucaju. »Pa to je fantastično!« usklikne.
»Zašto je to fantastično?«
»Jer tvoj današnji zadatak ne može biti jasniji: moraš zaraditi šesto funti.«
»Kako ću nabaviti šesto funti?«
»Nemam pojma«, veselo odvrati Malcolm. Nikada nisam upoznao čovjeka koji je toliko sretan jer nešto ne zna. »Ali mislim da ništa ne bismo trebali pokušavati bez doručka. Pođimo dolje do gospođe Hennesy.«
»Tko je gospođa Hennesy?« upitam.
»Moja najmodavka«, priopći mi Malcolm. »Mislim da je možda i vještica.«
»Zašto to misliš?«
»Dođi dolje i vidjet ćeš.«
I tako pođem za Malcolmom u prizemlje te u kuhinju gospođe Hennesy.
Prostorija je neobično kaotična i odbojna.
Gospođa Hennesy je mršava žena koja stoji pokraj sudopera. Ima kosu obojenu kanom koja je sijeda pri korijenu i sivkasto neraspoloženo lice koje nije pretjerano uživalo u blagodatima kozmetičkih tretmana. Mrgudna tinejdžerka u školskoj odori drži noge na naslonjaču i igra Nintendo DS. Ne podigne pogled kad uđemo.
Malcolm kaže: »Dobro jutro!«
Ja kažem: »Dobro jutro!«
Gospođa Hennesy uputi Malcolmu kiseli pogled. Mene niti ne pogleda.
»Dođi, sjedni«, toplo mi kaže Malcolm i uputi me prema kuhinjskom stolu. Sjednem i pred sobom ugledam rastvoreni časopis Radio Times po kojemu je netko obilno prosuo šećer.
»E sad!« kaže Malcolm. »Jesi li za mueslije i sojino mlijeko?«
Naravno da nisam. Nitko ne želi jesti mueslije i sojino mlijeko, osim ako nije taoc.
»I skuhat ću ti malo čaja od metvice.«
Čaj od metvice? Pa tko, dovraga, počinje dan s čajem od metvice? Doma uvijek pijem kavu. »Hvala«, odvratim.
Gospođa Hennesy pristavi vodu za čaj. »Lisa!« ljutito se oglasi. »Kasniš!«
Mrgudna djevojka ustane. Prođe pokraj mene a da me ne pogleda.
Opa. Ako se sve u životu događa kako bi nas nečemu poučilo, onda je razlog za ovo kristalno jasan: ovo nije moj dom. Ne bih se osjećao manje dobrodošlo ni da ujašem u sinagogu, gol, i na leđima velike svinje. U mojem umu nema ni trunka sumnje. Moram zaraditi 600 funti. Moram se vratiti kući.
Zazvoni mi mobitel. Zove me Em.
Očajnički željan bijega, izmigoljim iz kuhinje i javim se.

Em

Na parkiralištu sam ispred ureda. Čini se da ovdje obavljam većinu poziva.
»Bok«, pozdravi Arthur.
»Hej«, kažem. »Slušaj... Želiš li napisati još članaka?«
»Da«, kaže. »Doista želim.«
»Odlično«, kažem. »Zapravo, treba mi tvoj savjet. Stvarno ne znam što da učinim. Znaš kako si mi rekao da izbjegavam Dana dok ne donese odluku?«
»Da.«
»Večeras je uredska zabava«, objasnim. »To znači da ga moram vidjeti. Strašno sam nervozna zbog toga. Ima dva dana da odluči želi li se oženiti mnome. Kako da ga, dovraga, natjeram da me želi?«
»Samo... budi ono što jesi«, kaže.
Jebeno mrzim kada mi to ljudi kažu. Nikada ne znam tko sam.
»Hoćeš li poći sa mnom na zabavu?« upitam. »Treba mi podrška.«
»O. K.«
»Zašto ne bi odmah došao, možemo raspraviti o idejama za članak? A onda možeš ostati na piću.«
Arthur kaže »dobro«. Uto se prema recepciji zaputi nevjerojatno zgodan muškarac. Čini se da dan postaje bolji. Sve će biti O. K.

Polly

Stigla sam na posao – u golem ured otvorenog tipa s visokim prozorima i smeđim tepihom.
Uffff...
Osjećam se poput male sirene. Upoznala sam svojeg princa, i on živi u svijetu prekrasnih ljudi kojima se žudim pridružiti. No u međuvremenu sam zaglavila s ribama. O. K... strogo gledano, nisam zaglavila s ribama, ali moj stol nalazi se odmah do IT odjela, a jedan od zaposlenika jede sendvič s tunom.
Kako ću, dovraga, pobjeći? To je pravo pitanje.
Polako počinjem naslućivati odgovor. Počinje s odlaskom na zabavu u opatiju Bodsham, gdje ću vidjeti Jamesovu livadu i imati jednu noć da osvojim njegovo srce.
Ali prije nego što to napravim, moram pronaći nekoga da pripazi na djecu.
A kako ću to, dovraga, izvesti, sada kada je Arthur otišao? Odgovor je jezivo jasan... Ako se ikada mislim maknuti odavde, moram posjetiti morsku vješticu: moram posjetiti svoju mamu. I morat ću je natjerati da učini ono što izbjegava pod svaku cijenu: da čuva djecu.

Arthur

Malcolm me vozi na sastanak. Zaglavili smo u prometu.
Iznad nas nalazi se veliki reklamni pano koji oglašava odmor na Kubi. Na slici prekrasna mlada žena stoji pokraj naočitog trubača. Čini se da mu puše u uho. Izgleda sretno. A zašto i ne bi bila sretna? Prekrasna je mlada manekenka i vjerojatno joj plaćaju nekoliko tisuća funti da odleti na Kubu i puše nekom tipu u uho. Da mi ju je samo vidjeti za deset godina i koliko će tada biti sretna! Ako taj tip sljedećih deset godina provede svirajući trubu, sumnjam da će mu puhati u uho. Prije će mu dignuti automobil u zrak.
Malcolm mi prekine tok misli.
»Frajeru!« kaže i doda mi svoj mobitel. Iznenađujuće je moderan, s tipkovnicom. »Moraš napraviti današnji zadatak za Sve o ljubavi u jedan dana! Ušao sam u tvoj račun.«
»Kako si to uspio?«
»Samo zato što sam Irac,« kaže, »nisam tako tupav kao što misliš.«
Pogledam Malcolma. Toplo mi se nasmiješi.
»Mislim da ne mogu pisati u kombiju«, kažem. »Kakav je zadatak?«
»Trebaš pisati, i to deset minuta, počevši s riječima: >Ljut sam na svijet jer...< Pa... reci mi. Što te ljuti?«
»Ljut sam«, započnem, »jer su, kamo god pogledaš, reklame za odmore, a svijet će se svakog časa pregrijati. Zrakoplov za Miami potroši količinu goriva koja je dovoljna za godinu dana vožnje automobilom. Zašto ih ne možemo srušiti s neba? Zašto ne bih bio ljut? Mi smo generacija koja je konačno uništila planet, a samo blebećemo o ekonomiji.«
Glas mi zamre.
Malcolm me ohrabrujuće pogleda. »Nastavi!« kaže.
»Ne mogu!«
»Zar nisi ljut na svijet?«
»Bijesan sam!« ispalim. »Ali vjerojatno ne bih bio tako ljut da sam uspješan i da me Polly voli.«
»Aha!« zadovoljno usklikne. »Znači, možda si ljut jer ti je svijet uništio ljubav.«
»I jesam!« kažem. »Ali je li za to kriv svijet? Ili ja?«
Uto stignemo do rampe ispred golemog kompleksa zgrada gdje radi Em i Malcolm se široko osmjehne zaštitaru kao da pozdravlja starog prijatelja. »Zdravo, frajeru!« kaže. (Mislio sam da sam samo ja frajer!)
»Došli ste na snimanje?« upita zaštitar.
»Da«, odgovori Malcolm.
»Na drugoj strani parkirališta«, kaže. Rampa se podigne i uvezemo se.
Zapanjeno pogledam Malcolma.
»Malcolme«, kažem. »Zašto si rekao >da »To je Drugo pravilo Malcolma: Uvijek kaži da. Nikad ne znaš kamo će te to odvesti.«
»U ovom slučaju, odvelo te je na parkiralište.«
»Besplatno parkiralište. Mislim da ću malo sjediti ovdje i zapaliti jednu.«
Parkira kombi na prazno mjesto i široko mi se osmjehne. »Ovaj...« kaže. »Da uđem i pozdravim Em?«
»Mislim da nije najbolji trenutak.«
»Što misliš čime se sada bavi?«
»Siguran sam da radi.«

Em

Ovo je nevjerojatno.
Stranica E-Harmony me kontaktirala. Nude mi sedam potencijalnih partnera.
Brzo ih pregledam i sve odbacim. Jednog odbacim jer je debeo. Dva jer rade u IT-ju. Još jednog jer se zove Colin. Jednog jer očigledno brije obrve. Jednog jer voli avanturističke vožnje četverociklom. I zadnjeg jer me podsjeća na dečka iz škole koji je, navodno, imao smeđe tragove na gaćama.
Ovo je smiješno. Odbijam udvarače u roku od pola sekunde. Kako ću ikada pronaći muškarca s kojim mogu provesti život? Već vidim što će se dogoditi. Dan će me nogirati. A onda će mi život postati dugačak niz ispraznih veza. Jebeni Arthur! Zašto me nagovorio da zaprosim Dana?
O, Bože, pa Arthur će biti tu za nekoliko minuta. Bolje da se našminkam.

Arthur

Opa. Ovo je kao posjet čarobnjaku iz Oza. Zamišljao sam da će uredi Lifestylea biti veliki i sjajni. Ali zauzimaju tek mali dio hodnika. Za naš razgovor Em me odvede u »sobu za sastanke« – sobičak nasuprot zahoda za invalide. Izgleda kao da je nekoć bila bolesnička soba. Nema prozora. Ima bravu na vratima. Na stolu u kutu stoji prastari kompjutor koji izgleda kao da je tu za bilježenje policijskih ispitivanja.
Sviđa mi se vidjeti Em na poslu. Kada je vidim u drugom okruženju, obično je pijana i baljezga o Danu. Na poslu je sasvim drugačija zvjerka. Izgleda seksi i motivirano. Nosi klasičan kostim iz razdoblja Muškaraca s Madisona. Suknja joj prianja uz bujne bokove i ima bijelu svilenu bluzu koja nudi zahvalan pogled na njezin poznati dekolte.
»Dakle«, započne. »Tvoji dosadašnji članci naišli su na izvrstan odaziv. I želiš napisati nešto novo?«
»Da«, odgovorim. »Doista želim.«
»Sjajno. Kakve ideje imaš?«
»Nikakve«, kažem. »Da ih barem imam. Stvarno moram zaraditi nešto novca, i to odmah. Ali ništa mi ne pada na pamet.«
»Okeeej«, kaže Em. »Pa, kad časopisi dijele savjete o ljubavi, uvijek kažu jedno te isto. Ne možeš li i ti to napraviti, ali koristeći se svojim nenadmašivim stilom?«
»Zar doista uvijek kažu jedno te isto?«
»Naravno.«
»Što kažu?«
Em progovori svojim posebnim glasom. Zvuči poput Audrey Hepburn koja izvodi točku iz kabareta. »Kažu: >Govorite o svojim osjećajima / Govorite o svojim seksualnim fantazijama / Govorite o svojim čežnjama, svojim snovima! / Uzmite pauzu! / Uzmite malu pauzu...<«
»To je besramno«, prekinem je.
»Zašto?«
»Ako poslušaš takav savjet, završit ćeš u dugovima, u zračnoj luci, pokraj napete osobe koja je istrenirana govoriti o svojim osjećajima. Najveća prijetnja ljubavi zasigurno je to što smo svi previše zaposleni, dekintirani i pod stresom: zadnje što želimo jest organizirati još jedno putovanje.«
»Ma hajde,« kaže Em, »ako odeš na putovanje, sigurno će doći trenutak kada ćeš stajati u vodi do gležnjeva i ljubiti se s nekim.«
»Ali i trenutak kada ćeš izgubiti putovnicu. I onaj kada ćeš se vratiti kući i shvatiti da se ništa nije promijenilo – osim što imaš dug od dvije tisuće funti i veliku hrpu čarapa punih pijeska. Ti trenuci ne pomažu. Iskreno mislim da moderna kultura uništava ljubav.«

Em

Obožavam kad Arthur ima tako grandiozne izjave. To zvuči tako hrabro i seksi. Kada Dan govori o nečem velikom, obično priča o veličini motora u automobilu.
»Kako moderna kultura uništava ljubav?« upitam.
»Na primjer...« kaže. »U ponedjeljak sam u Google upisao frazu >suprotnosti se privlače<. Istog mi je časa ponuđeno PET web-stranica koje nude >jednostavnu i sigurnu zabavu za oženjene<.«
»Jesi li otišao na njih?«
»Ne. Ali mogao sam, i to me uznemirilo.«
»Ali nisi otišao. A nije ni Polly.«
»Ne. Ali ona provodi svaku večer na web-stranici za nekretnine Primelocation.«
»Je li to važno?« upitam.
»Dvaput sam proveo vikend u Louthu«, kaže s iznenađujućom gorčinom. »I proveo sam tjedne raspravljajući o Whitstableu. Čak i da se preselimo u Whitstable, i dalje bismo bili tipični moderni ljudi – nemirni, nezadovoljni i pomalo ljuti.«
»Ali što misliš, zašto su ljudi nemirni, nezadovoljni i pomalo ljuti?«
»Vjerojatno zbog časopisa! Časopisi koji dijele savjete jer to od njih zahtijevaju velike kompanije. Na taj su način pomalo poput ovaca koje dobivaju savjete od vukova.«
»Kako to misliš?«
»Jer, prema tebi, svi tvrde... ako ne osjećaš ljubav, idi nekamo, učini nešto. A ako imaš problem, zauzmi stav i progovori o tome.«
»A što bi ti rekao?«
»Rekao bih: budite zadovoljni... ostanite gdje jeste... prihvatite partnera i pružite im ljubav.«
»To je ono što želiš poručiti ženama diljem svijeta?«
»Da«, odgovori Arthur, koji se iznenada doima poput Russela Crowea. Velik je, gnjevan i veličanstven. »Ili bih isto tako mogao poručiti: prestanite gledati jebene kuće, vrijeme je da vas obljubim!«
Arthure, ti velika seksi zvijeri, da si u mojem krevetu, nikad ne bih bila na internetu. Bila bih na tebi.

Arthur

Em me intenzivno promatra.
»Ovo je sjajno!« kaže, kao da donosi odluku. »Ovo još nisam čula! Ti si običan muškarac, ali imaš sjajan brak i možeš pisati o tome. Ti si Oscar Wilde predgrađa, u odijelu kupljenom u Nextu.«
To me zbuni. »Ali...« kažem. »Nisi li čula?«
»Što?«
»Polly me noćas izbacila.«
»Što??!!!« kaže Em. »Stvarno?«
»Da. Tako da nemam brak o kojemu bih pisao. Nemam čak ni sobu u kojoj bih pisao.«
Em me gleda s nekom novom zadivljenošću. Željan sam promijeniti temu. Nisam namjeravao razgovarati o Polly. Odjednom se osjećam ranjivo, drhtavo i u blagoj opasnosti od plača.
»Pa«, kaže. »Ja ću vas opet spojiti!«
»Hvala, Em«, kažem. »Divna si, i volim te.«
Oblije je privlačno rumenilo.
»O. K.«, kaže, preuzimajući kontrolu poput mlade upraviteljice. »Bolje da sjedneš ovdje za stol. Možeš se koristiti ovim kompjutorom. Napiši članak za mene. Petsto riječi o tome >Zašto sam ljut zbog ljubavnih savjeta<. Dvije stotine funti.«
»Za prvi si mi obećala tri stotine«, kažem.
»Bila sam očajna«, prizna. »I pregovarala sam s Polly. Od sada ćeš po članku biti plaćen dvjesto pedeset funti.«
»Dogovoreno«, kažem. Dvije stotine pedeset funti. Nedostaje mi još tri stotine pedeset.
»Dobar dečko«, kaže Em.
Zakorači naprijed i zagrli me. Sjedim, pa sam na trenutak glavom prislonjen uz njezine meke mirisne grudi. Kakvo divno mjesto za biti. Da okrenem lice, mogao bih ih poljubiti.

Polly

O. K. Plan je sljedeći...
Moram nazvati morsku vješticu (mamu) i nagovoriti je da čuva djecu u petak. A to će biti teško. Naravno, u subotu se ponudila to napraviti, ali nije to mislila ozbiljno pa će mi zamjerati što sam prihvatila njezinu ispraznu ponudu. Isto će me tako pitati za Arthura, a ako joj kažem istinu, naljutit će se.
Ajoj.
Odem do jezerca u Green Parku – mjesto koje me inače smiruje, no i dalje sam nervozna. Naposljetku izbrojim do deset i prisilim se da nazovem njezin broj.
Javi se.
»Bok, mama«, kažem.
»Zdravo, dušo«, odgovori. »Baš kupujem haljine za djeveruše za Sophieno vjenčanje.«
Prošla su dva mjeseca otkako je moja sestra objavila da se udaje. Moja mama otada ne prestaje pričati o tome otprilike dvadeset dva sata na dan. Slušam je minutu, a potom joj upadnem u riječ.
»Mama«, kažem. »Sjećaš se kako si se ponudila čuvati klince da ja mogu otići kod Jamesa Hammonda u petak?«
»Oh«, kaže mama. »Taj dan ručam s Rogerom Chalmersom.«
»Možeš li odgoditi ručak?«
Zašuti kao da sam je uvrijedila. Kao da sam je upravo zatražila da oriba pećnicu.
»On je direktor IFU-a«, kaže. »On nije osoba kojoj otkažeš ručak.«
»Ili jednostavno ranije završite s ručkom da stigneš do nas do pola četiri?«
»Zašto ih Arthur ne može pričuvati?«
»Pa, on je... posvađali smo se i otišao je.«
»Što?« zaskviči mama. »Kako to misliš, otišao je?«
»Nema ga više.«
»Zauvijek?«
»Ne znam još.«
»Pa dobro, ne misliš li da si se malo zaletjela?«
Zašto nikada ne razumije što joj govorim? »Ne tvrdim da je otišao zauvijek«, objasnim. »Ali sada ga nema, a ja stvarno želim ići kod Jamesa ili ću propustiti priliku.«
Uslijedi stanka. Potom čujem mamu kako nekome govori: »Možete li nam donijeti u boji breskve?«
Na što toliko pobjesnim da prekinem vezu. Uglavnom sam ljuta na samu sebe. Zašto pokušavam natjerati mamu da mi pomogne? Zašto uopće razgovaram s njom? Upravo smo razgovarale tri minute i osjećam se kao da sam hodala kroz trnje.

Em

Ponovno sam za stolom.
E-Harmony mi je poslao još potencijalnih partnera.
Ima jedan zanimljivi koji se zove Ben i kaže da voli putovanja i filmove. Prilično je zgodan. Prilično zgodan. Ali nije ni do koljena Arthuru.
Ajme. Pomalo je uzbudljivo dok je ovdje u sobi sa mnom i marljivo radi na članku. Osjećam se kao da je moj osobni rob. Voljela bih imati svojeg roba. Baš to želim. Želim muškarca koji je do kraja posvećen samo meni, muškarca kojeg mogu tući. Zapravo, rado bih nalupala Arthura. Položila bih ga preko stola i ostavila mu crvene tragove na okruglim, sočnim guzovima.

Polly

Nakon razgovora s mamom, radim točno trideset šest minuta.
Kako bih pokupila djecu iz škole u 15.30, moram otići s posla u 14.35. To nije lako. Imam oko dvadeset pet e-mailova na koje stvarno trebam danas odgovoriti. Nazove nekoliko ljudi. Dok izlazim iz ureda, već je 15.12, a ja sam ljuta. Dok prolazim pokraj recepcije, bijesna sam. »Bok!« pozdravi me Debra s recepcije. »Bok!« odgovorim. Ona upita: »Kako si?« Kažem: »Dobro!« i gurnem vrata.
Dok se spuštam niz stube, počnem se brinuti zbog Debre s recepcije. Jesam li joj trebala doviknuti »Kako si ti?« preko ramena. Samo sam prošla: moj govor tijela zacijelo nije pokazivao dovoljan stupanj brige. Osjećam se posramljeno, ali trebam li se vratiti i pitati »Kako si ti?« Debru s recepcije? Tko jebe Debru s recepcije! Zašto svi očekuju da budeš pristojan, cijelo jebeno vrijeme? Što se zbiva? Izgubila sam muža, ali još se osjećam zatočeno.
Dok izlazim iz zgrade, na pamet mi padne ideja.
Nazovem Jamesa. Već se od samog biranja njegova broja osjećam zločesto. Kao da sam se nekomu ušuljala u kuću. Kao da prstom klizim niz njegova leđa.
Odmah se javi.
»Jamese«, kažem.
»Polly«, odgovori. Ne mogu si pomoći. Srce mi zatreperi od samog zvuka njegova glasa. Osjećam se kao da... sam maloprije zurila u cigleni zid. Sada mogu vidjeti otvor.
»Kako si?« upitam.
»Uf!« kaže.
»Gdje si?«
»U New Yorku sam. Upravo sam pokušao vidjeti Ivana.«
»Tko je Ivan?«
»Sin kojeg imam s Irinom.«
»Tko je Irina?«
»Bivša djevojka koja živi u New Yorku. Jutros sam se pojavio i nije mi dala da ga vidim.« Koliko prokletih cura ima? Ovo je smiješno. Ljubomorna sam.
»Zašto ga ne smiješ vidjeti?«
»Nije moj dan za posjete.«
»Je li bio ondje?«
»Da! Stajao je iza nje i držao dadilju za ruku. Donio sam mu velikoga plišanog medvjeda. Dao sam mu ga. A onda... sam morao otići.«
»Jadničak.«
»Da si barem ovdje«, kaže iznenada, »baš sada.«
Sviđam mu se. Sviđam mu se!
»Kako si ti?« upita James.
Ne mogu si pomoći. James zvuči tako pun razumijevanja, ispričam mu sve – o mami, o tome kako je rekla »Možete li nam donijeti u boji breskve?«, sve.
»Polly«, kaže mi, svojim najdominantnijim glasom, »znaš koji je tvoj problem?«
»Koji?«
»Bojiš se napetosti.«
»Stvarno?«
»Znaš li što sam danas radio?«
»Što?«
»Zatvorio sam dva hotela, što se na kraju svodi na otpuštanje oko četiristo pedeset ljudi.«
»Bože... i to ti ne smeta?«
»Ne možeš napraviti omlet a da ne razbiješ nekoliko jaja.«
»Ali zar te to ne uzrujava?« upitam. Stigla sam do automobila. Uđem u njega.
»Ne«, odgovori James. »Sve je to samo igra. Znaš što je rekao Oscar Wilde?«
»Ne.«
»>Mnoge stvari nisu veoma važne. A većina stvari nije uopće važna.<«
»Je li i on radio za Head and Shoulders?« upitam.
James se nasmije. (Nasmijala sam Jamesa Hammonda!)
»Predivna si«, kaže.
Ja ne kažem ništa.
»Slušaj... sastanak samo što nije počeo«, kaže. »Moram ići. Volim te.«
Veza se prekine.
Samo malo... Je li to on upravo rekao: »Volim te«??!! Mislim da nije to namjeravao reći. I... da... znam... Ako ti muškarac prije prvog spoja objavi ljubav, varat će te prije drugog. Ipak... James Hammond upravo mi je rekao: »Volim te«. Od toga me preplavi božanstven topao osjećaj.
O, Bože. Sada je 15.38. Trebala bih biti ispred škole za dvije minute, a udaljena sam devet kilometara.

Arthur

Upravo iznova čitam »Zašto sam ljut zbog ljubavnih savjeta« kada se pojavi Em. »Bok, zgodni«, kaže mi dok ulazi u sobu i baca pogled na zaslon kompjutora. »Smijem li ga pročitati?«
»Slobodno.«
Stane pokraj mene i nagne se preko mojeg ramena. Kosa joj je zavezana u rep pa zamijetim stražnju stranu njezina vrata. Odnedavno sam opet single i osjećam se kao da mi se libido vratio. Isto tako primijetim dlačice na njezinim rukama i svjetlucave hulahopke na nogama. Dok čita, nekoliko se puta nasmije, što je vjerojatno najseksi zvuk na svijetu.
»Jako dobro«, kaže na kraju.
»Znači, zaradio sam lovu?«
»Pa, moram još sve provjeriti ujutro s urednicom. Ali članak je dobar.«
»Uživao sam pišući ga«, kažem joj. »Ponekad bi prošlo i po nekoliko minuta a da nisam pomislio na Polly.«
Em me pogleda u oči.
»Kako se osjećaš u vezi s time?« upita.
»Prazno«, kažem. »Nisam se osjećao ovako loše otkako su mi kao tinejdžeru slomili srce.«
»Slomili su ti srce kao tinejdžeru?«
»Bože, da. Kada mi je bilo sedamnaest, napucala me cura po imenu Sue Frame. Nakon toga sam želio pobjeći iz škole. Nisam htio da me itko tko nas je vidio zajedno vidi samoga. Devet mjesece poslije još sam na rubovima udžbenika ispisivao inicijale S. F.«
»Ali ti si privlačan muškarac, Arthure. Ne mogu vjerovati da su te cure napucavale dok si bio tinejdžer.«
»Pa, čovjek brzo nauči prvo pravilo mladenačke ljubavi, zar ne?«
»Koje pravilo?«
»Napucaj ih prvi. Znao bih se spetljati s nekim i onda bih zbrisao, gotovo istog časa, samo da budem siguran da sam ih ostavio prije nego što oni ostave mene.«
»Da«, kaže Em. »Sjećam se.«
»Kako to misliš?«
»Pa...« kaže. »Sjećaš li se one noći kada si upoznao Polly?«
»Zašto me to pitaš?«
»Sjećaš li se kada si je prvi put vidio?«
»Naravno... bio sam na proslavi Prvog svibnja u nekom polju, nekoliko kilometara od grada. Izašao sam iz šatora u kojem se plesalo i ugledao Polly pokraj krijesa. Razgovarao sam s njom, ali nije prošlo dobro.«
»Zašto?«
»Izgledala je tako prekrasno da su mi koljena zaklecala. Samo sam izvalio: >Ti si nesumnjivo najljepša cura koju sam ikada vidio!< a ona se nasmiješila i rekla: >Vidimo se uskoro<. Potom je otišla i ušla u auto. Gledao sam je kako odlazi i bio sam shrvan.«
»Aha«, kaže Em. »Sjećam se. Ja sam bila u autu.«
Oštro je pogledam.
»Kako to misliš?« upitam.
»O, Arthure, za Boga miloga«, kaže Em. »Nemoj mi reći da se ne sjećaš!«
»Čega?«
»I ja sam bila ondje!«
»Jesi?!«
»Da!« kaže Em. »Ti i ja smo se spetljali te noći.«
Stvarno nemam pojma o čemu govori. »Što?!« kažem. »Kako to misliš?«
»Ma sjećaš se! Plesali smo pokraj zvučnika.«
»Plesali smo?!« Nemam pristup tome sjećanju. »Ne sjećam se...«
»O, jebemu, Arthure. Nemoj reći da se ne sjećaš mojeg plesa?«
»Hej, Em, tvoje plesanje inače je nezaboravno.«
»Pa,« nastavi Em, »te smo večeri skupa plesali dok su puštali Sister Sledge i pjesmu >Thinking of you<.«
U glavi mi se doista počne stvarati prizor. Sister Sledge pjeva: »Only love / and the things you do to me...« Ispred mene je niska, veoma energična plesačica, koja nosi cilindar i sportski grudnjak. Nisam je previše zamjećivao do tog trenutka, ali onda se tijekom pjesme poljubimo. Poljubac je veličanstven – znojan i strastven. Sada pogledam Em. Na časak se prisjetim one živahne plesačice. Na donjem dijelu leđa blistale su joj iskre krijesa i znoj.
»To si bila ti!« uskliknem.
»Naravno da sam to bila ja! Zar se ne sjećaš našeg poljupca?«
»Zapravo, sjećam se da sam se ljubio s curom, ali mislio sam da je Španjolka.«
»Ja nisam Španjolka!«
»Ne.«
»Sjećam se da si samo otišao i nisi se vratio. Zašto?«
»Pa, pretpostavljam da sam izašao i sreo Polly.«
»Sreo si mene i otišao. A potom si sreo Polly, koja je izgledala tako prekrasno da su ti koljena zaklecala.«
»Tako je«, potvrdim.
Shvatim koliko je vremena prošlo otkako sam upoznao Polly. Sve se to dogodilo prije četrnaest godina – gotovo pola života. Shvaćam da sam sada s Polly zbog djela i odluka dvadesetogodišnjeg mladića. Dvadesetogodišnjaka koji je običavao plesati cijele noći i upoznavati cure pokraj krijesova u šest ujutro. (Šest ujutro?! To mi se čini najizvanrednije od svega. Zašto nisam spavao? To se čini tako davno. Sada sam u tridesetima i još bih uzeo u obzir drogu. Uzeo bih u obzir ljubavnu aferu, ali ni u ludilu ne bih propustio svojih osam sati sna.)
Osjećam se staro, tužno i mudro.

Em

Arthur izgleda mlado, slatko i izgubljeno.
Očito je da oboje mislimo isto... mogli smo biti zajedno! Možda smo trebali biti zajedno! Naravno, tada je izabrao Polly, ali dvadesetogodišnja Polly bila je izuzetno lijepo ljudsko biće. Imala je mnogo toga ponuditi. Ali sada, shvatim, ja nudim mnogo više. Shvatim da sam napredovala. Isto tako shvatim da sam u potrazi za muškarcem i da se ovdje, ispred mene, nalazi jedan vrhunski primjerak. Muškarac koji je već od početka mogao biti moj. Muškarac koji je odjednom slobodan.
Mogla bih ovog trena sići sa stola i sjesti mu u krilo. Nitko nikada ne ulazi u ovu sobu. Svi bi mogli biti vani i raditi. A mi bismo se unutra ljubili!
»Prevrti četrnaest godina poslije«, tužno će Arthur. »I Polly me upravo izbacila iz kuće.«
Moram prestati maštati o Pollynu mužu.
»Ma hajde«, kažem. »Polly je majka tvoje djece. Uvijek ćeš je voljeti.«

Arthur

Doista sam dirnut načinom na koji mi Em pokušava pomoći.
»Ali možda više nikada neću spavati s njom«, kažem. »Iako, da budem iskren, čak i prije nego što se ovo dogodilo nismo to već neko vrijeme radili.«
»Zašto?«
»Oh, ne znam. Pojavili su se problemi.«
»Kakvi?«
Em se nagne naprijed. To je najprivlačnije kod nje: doista sluša. Isto tako... mogu joj vidjeti naramenicu grudnjaka.
»Pa, ima puno stvari«, kažem, »koje se Polly već dugo ne sviđaju.«
»Na primjer?«
»Pa, u krevetu ona je... zapravo za sve. Za sve... Pod uvjetom da je dotaknem točno ondje gdje joj se sviđa, i da ne razvlačim.«
Oboje se nasmiješimo.
»Nešto me zanima«, kaže Em. »Časopisi obično savjetuju ljude da govore o onome što žele, u seksu. Radite li vi to?«
»Ne!« odvratim. »Ne ne ne ne ne. To bi bila grozna ideja. Ona bi pitala: >O čemu maštaš?< Ja bih rekao: >O drugim ljudima.<«
»Maštaš o seksu s drugim ljudima?«
»Zapravo, ne«, kažem. »Samo ih zamišljam gole.«
»Gole«, ponovi Em. Sada se smješka. Oboje uživamo u ovome. Ovo je lijepo. Lijepo je tu i tamo voditi s nekim razgovor, koji ne vodi nikamo.
»Da budem iskren,« kažem, »to je moj problem. Ne mogu podnijeti svu tu priču!«
»Kako to misliš?«
»Na primjer... Zagrlim Polly, a ona upita: >Jesi li zaključao stražnja vrata?< Ja kažem: >Jesam.< I poljubim je. A ona kaže: >Ne volim kad tako isturiš jezik.< Pokušam je ponovno poljubiti, ali odjednom se osjećam kao da je moja ljubavna tehnika predmet temeljite revizije. Nakon toga se još ljubimo, a ona uzme moju ruku i stavi je na svoju bradavicu.«
»Time ti pokazuje što želi. Nije li to seksi?«
»Ne. To je kao da me požuruje, kao da sam spori učenik. Kao da mi govori: >Hajde, bradavičica, bradavičica. Nemamo cijelu noć.< Sposoban sam se seksati! Ne trebaju mi upute!«
»Dakle,« kaže Em, »da možeš poručiti jednu stvar svim damama ovog svijeta, što bi im rekao?«
»Ne morate stalno iznositi prijedloge. Ponašajte se kao da je prijedlog već iznesen. Probajte nas razumjeti. Dopustite nam da se osjećamo kako se želimo osjećati.«
»Kako se želiš osjećati?«
»Želim... želim se osjećati dominantno, ići polako i, iskreno, biti pomalo grub.«
»Stvarno?« upita Em. Vragolasto mi se smješka. Na trenutak se osjećam kao da mi je opet deset godina, a Helen Hughes i ja igramo se doktora.
»Da«, kažem. »I ne želim uopće razgovarati o seksu. Nijedan muškarac to ne želi. Želimo ženu koja će nas pogledati u oči i znati što želimo. Želimo ženu koja je tiha, puna poštovanja i pomalo opasna.«
Em me netremice gleda u oči. Porumeni. Potom ustane. Ode do vrata. I zaključa ih.
Zabezeknuto je promatram.
Ne miče se. Samo stoji pokraj vrata i gleda me u oči. Izgleda tiha, puna poštovanja i pomalo opasna.
O, Bože. O ne ne ne ne ne ne. Nisam predlagao da... Ne misli valjda da ćemo...
Ili misli?
Usta su mi suha. Progutam slinu.
Em me pogleda u oči. A potom, polako, skine sako.
O, Bože. Mislim da je doslovno shvatila kada sam rekao da se ne želim seksati s drugim ljudima, već ih samo vidjeti gole. Znam da je apsurdno ponosna na svoje grudi, ali ne misli valjda ozbiljno...
Stavi sako na stolicu.
Ispod sakoa nosi bijelu svilenu bluzu s volanima na rubu. Em je luda. Ne misli valjda ozbiljno da ćemo nas dvoje... Ne mičem se. Nimalo se ne pomaknem. Ne kažem ništa. Samo sjedim.
Pogledam je u oči.
Čini se da se želi razodjenuti. Oduvijek sam htio vidjeti njezine grudi. Zapravo, zamišljao sam ih, ali... Neće se valjda samo tako razodjenuti... ili?
Ili hoće? Možda golotinja nije varanje. Neću ništa reći. Neću ništa napraviti.
Em zagrize donju usnicu. Potom otkopča svu dugmad na bluzi. O, Bože. Napetost je nepodnošljivo uzbudljiva. U životu nisam bio ovoliko napaljen.
Odloži bluzu preko sakoa.
Ima crni grudnjak. Grudi su joj bijele i bujne.
Što da napravim?
Ne mogu ništa ne napraviti. Time bih je uvrijedio. Ovime se izložila. Doista jest.
Moram nešto napraviti.
Odjednom sam privučen njezinim grudima poput kukca kojeg privlači mjesec. Opčinjen, poput čovjeka u molitvi, kleknem pred nju. Ona spusti pogled na mene. Iznenada, izvadim joj jednu dojku iz košarice. I, na kratak časak, pređem jezikom preko nje.

Em

U tom trenutku oboje shvatimo što se događa.
Ja glasno uzdahnem.
On zastane.
Ustane i odmakne se.
Istog časa posegnem za odjećom i počnem se brzo oblačiti. »Stvarno moramo prestati«, kažem.
»Brzo«, kaže. »Pričaj mi o nečemu dosadnom.«
»O čemu?«
»O želji da se preseliš izvan grada.«
»Baš sam pronašla malu kuću u Devonu.«
»Devon je previše seksi!«
»Pronašla sam kuću u Lutonu!«
»To je već bolje. Pričaj mi o suhoj truleži.«
»Kuća ima suhu trulež«, kažem. »I moram pozvati stručnjaka da je pregleda.«
»Ispričaj mi o građevinskim planovima.«
»Postoji pregradni zid kojeg želim srušiti.«
»Savršeno«, kaže. »Ispričaj mi o izvješću Ofsteda 1 o lokalnim školama.«
»Slušaj«, kažem. »Polly je moja najbolja prijateljica. Volim je. Ne želim je izgubiti. A mislim da je ni ti ne želiš izgubiti.«
»Dobro, Em«, kaže. »Shvatio sam. Ne smijemo nikada više spomenuti što se dogodilo.«
»Pa... ništa se nije dogodilo«, kažem. Sada radi buhe od slona.
»Ne možeš to reći! Nešto se dogodilo!«
»Nismo se poseksali! Nismo se čak niti poljubili!«
»Samo sam ti polizao bradavicu.«
»To nije seks! To je jedva seksualno zlostavljanje!«
»Ali je nešto!«
Previše je ozbiljan u vezi s ovime, i to bi nas moglo uvaliti u nevolje.
»Arthure,« kažem, »postoji mnogo savršeno nevinih razloga zašto bi netko polizao nečiju bradavicu.«
Pilji u mene. »Navedi jedan.«
»Da... je očisti?«
»Da je očisti??!!« ispali.
Izgleda tjeskobno, uzrujano i užasno ozbiljno. Ovo ne funkcionira. Zato napravim jedino što mogu.

Arthur

A sada je samo briznula u plač!!
Ovo je čak gore od razodijevanja. Stvarno ne znam što da napravim. Tako sam zbunjen.
»Stvarno mi je žao!« kaže Em. »Jednostavno ne znam što da napravim! Samo što nisam izgubila posao. Dan će mi sutra reći želi li se oženiti mnome. A ja uopće ne znam želi li me.«
Pogledam Em dok navlači bluzu. Izgleda tako molećivo, i tako prokleto seksi.
»Siguran sam da te želi«, kažem. »Ili bi te mogao željeti.« Em zakopčava dugmad.
»Ne smiješ nikada reći Polly što se dogodilo«, kažem.
»Pa, neću ako mi pomogneš«, kaže. »Večeras ću vidjeti Dana. Moram ga natjerati da me želi. Hoćeš li mi pomoći?«
»Kako?« upitam.
»Jučer si mi rekao o tome >Kako uloviti muškarca<«, kaže. »Sada moram saznati >Kako biti privlačna<. Možeš li to?«
»Da.«
»Dobro«, kaže. »Zapravo, to će biti tema tvojeg sljedećeg članka. Kojeg ćeš sada napisati. Trebao bi biti u savršenom raspoloženju za to.«
»Zar doista predlažeš«, kažem, »da je sve ovo bila samo priprema za moje pisanje članka?«
»To je moja priča«, odgovori. »I držim je se.«
Sada je potpuno odjevena i ide prema vratima.
»Baci se na posao«, kaže. »Neka članak bude genijalan, inače ću te nalupati po guzi.«
I ode.

Em

Kvragu sve. Jedva sam se izvukla. Doista se moram smiriti.
Zato neko vrijeme pregledavam E-Harmony.
Zatim kliknem na twitter račun Alexa Jamesa i spustim se na zemlju čitajući o sirevima.

Polly

Život mi se raspada na komadiće.
Kasnila sam četrdeset osam minuta po djecu u školu. Pronašla sam ih kako tužni sjede u uredu.
Zatim smo stigli kući. Mislim da je Tilly Sweeting ispričala ljudima da je Arthur otišao jer sam odjedanput bombardirana porukama na mobitelu. »Jesi O. K.?« »Da!« »Jesi O. K.?« »Da!« Djeca su počela zavijati i žaliti se. (Zaboravila sam kupiti hranu. Propustili smo tečaj stepa.) Odjednom počnu vikati, raditi nered i zahtijevati grickalice, pa se izderem na njih i upalim im TV te počnem čistiti kuhinju s ludom odlučnošću.
Loša stvar je što sam se derala na njih, izgladnila ih i natjerala da gledaju TV.
Dobra stvar je što sam oribala fuge između pločica.
Za minutu ću otići do kutije s igračkama. Eliminirat ću suvišne barbike. Napravit ću masakr među lutkama Polly Pocket. A onda se bacam na Arthurov ormar.

Arthur

Šest je sati. Trebao bih se naći s Em izvan predvorja.
Izađem iz zgrade. Primijetim toplu ljetnu večer. A onda se šokiram.
Ugledam crveni kombi, s kanuima na krovu.
Malcolm je još tu!!
Otrčim do njega.
Sjedi naslonjen na vozačkom sjedalu s otvorenim vratima.
Gđa Thompson sjedi mu u krilu. Ugleda me. Skoči iz kombija i pojuri prema meni, cvileći i mašući repom kao da joj je ovo najsretniji trenutak u životu.
Malcolm se nasmiješi. »Frajeru!« kaže pospano. »Jesi li razmišljao još o tome zašto si ljut?«
»Ovaj... da«, kažem. »Napisao sam članak o tome. Ali osjećam da trebam napraviti još puno više.«
»Učinio si jednu stvar«, kaže. »Stvar je u tome da moraš poduzeti nešto kako bi učinio svijet boljim, ali nemoj postati opsjednut. Napisao si članak. Učinio si što si mogao.«
Malcolm mi se smješka blaženo poput Isusa. Osjećam se opušteno. Ali onda se priberem.
»Malcolme!« kažem. »Kojeg vraga još radiš ovdje?«
Pogleda me i sanjivo se naceri. Kladio bih se da je čitavo poslijepodne eksperimentirao s marihuanom uzgojenom kod kuće.
»Samo sjedim«, kaže. »Nevjerojatno je. Tamo gore imaš golube koji...«
Upravo mi se sprema podnijeti izvješće o golubovima. Moram ga zaustaviti. »Malcolme«, kažem. »Zašto čekaš ovdje cijeli dan?«
Oči su mu sretne, iako blago krvave.
»Moram ti priznati«, kaže. »Stvarno mi se sviđa Em. Mislio sam je pričekati i pozdraviti.«
»Ali...« Pokušavam točno odrediti što je tako čudno u cijeloj ovoj situaciji. »Čekaš tu cijeli dan!«
»Znam. Kao u onoj bajci kada vojnik stoji pod daminim prozorom četrdeset dana i četrdeset noći. To se zove ljubav.«
»Ne, Malcolme, to se zove vrebanje.«
»Ma hajde... Ne moraš joj reći da čekam ovdje cijeli dan. Možda sam obavljao neki posao u blizini. Nisam. Sjedio sam ovdje i bacao prepečenac vjevericama.«
»Zar nisi imao nikakvog posla?«
»Hej«, pobuni se. »Imam ja hrpu posla koja me čeka!« Značajno me pogleda. »Uzbudljivog posla. Hrpu!«
»Što to?«
»To je tajna. Ali stvar je u tome... Ja radim za sebe. Ako želim cijeli dan provesti u kombiju, mogu. Osim toga, Em mi se stvarno sviđa i...«
»Slušaj«, kažem mu. »Em ide na piće i sastaje se s Danom, tako da je sada loš trenutak.«
»O. K.«, kaže Malcolm. »Iskreno, Arthure, čekao sam i zato što sam bio zabrinut gdje ćeš noćas spavati i mislio sam da ćeš cijeniti ako ti kažem da mogu pripaziti na gđu Thompson, i da možeš prespavati kod mene ako želiš.«
»Oh«, kažem. Dirnut sam. »Hvala.«
»I ne moraš me ništa žicati.«
»Hvala ti.«
»Znači, zvat ćeš me ako me budeš trebao?«
Sjetim se Drugog pravila Malcolma.
Kažem: »Da. Ali sada stvarno moraš ići.«

Em

Arthur i ja uđemo u Dijamantni lounge.
Dan je ovdje. Na sofi je s dečkima iz Brzine. Kada uđem, lagano mu mahnem.
Nema reakcije.
O. K. Kod šanka stoji dvadesetak ljudi, ali na plesnom podiju nema nikoga. Znam da me može vidjeti. Zašto me ignorira? Lagano sam mu mahnula. Trebao bi mi nekako odgovoriti. Mahanjem. Podizanjem obrve. Možda kimanjem. Jedno kimanje – tražim li previše?
Je li mi poslao poruku?
Ja sam njemu poslala poruku, prije sat vremena, u kojoj sam napisala: »Idem do Shelton’sa na piće. Vidimo se tamo?«
Ništa.
Ponovno sam mu poslala poruku prije nekoliko minuta: »Idem do šanka s Arthurom. Što želiš za piće?«
Ništa.
Isto tako... nisam dobila nijedan jedini komentar na Facebooku za svoju šaljivu anegodotu o zavođenju irskog majstora.
A ni Alex James nije objavio nijedan tweet. Ne od 15.26. Koji kurac on radi?
»Bok, Em.«
Arthur je napokon tu s pićima.
»Hvala«, kažem. Uzmem čašu i otpijem velik gutljaj.
Fino. Votka s Red Bullom. Žestoko djelovanje votke pomiješano sa snažnim okusom karamele i mjehurićima.
»Nije me nijednom pogledao«, kažem.
»Možda te nije vidio.«
»Dvaput sam mu poslala poruku. Nije mi odgovorio.«
»Onda te ignorira.«
Pogledam mobitel.
»Pretvaraš se u jednu od ljudi-komaraca«, kaže Arthur.
»Tko su ti?«
»Malena stvorenja koja zuje oko svjetlucavih stvari.«
»Jebi se, Arthure.«
Nasmiješi mi se. »Pokušavam ti pomoći«, kaže. »Taj mobitel ti crpi svu energiju.«
»Ljudi me moraju moći kontaktirati!«
»Em«, kaže Arthur, uzme mobitel, isključi ga i stavi u džep sakoa na mojim prsima. »Preuzmi kontrolu nad svojim životom.«
»O. K.«, kažem.
»Iako,« nastavi Arthur, »mogla bi ga ostaviti upaljenog još jednu minutu. Mogla bi pročitati članak koji sam napisao. >Kako biti privlačna<. Poslao sam ti ga e-mailom. Ne mogu otići kući dok ne odlučiš da je dobar.«
»Zašto mi ne bi ovako dao savjet?« kažem. »I reći ćemo da je dovoljno dobar ako uspijem privući Dana.«
»Znači, neću dobiti pare«, kaže Arthur, »osim ako ti ne zavedeš Dana?«
»Da«, potvrdim.
»Opa«, kaže Arthur. »Tvoji kriteriji za zaposlenje vraški su visoki.«

Polly

Mama mi je upravo poslala poruku. »Oprosti što se danas prekinula veza«, piše. U napasti sam da joj odgovorim: »Nije se prekinula veza. Ja sam ti poklopila! Nisam se htjela natjecati s haljinama za djeveruše u boji breskve.« Ali ignoriram je. Još uvijek nisam stavila djecu na spavanje. A već sam iscrpljena.

Em

»Hajde, Arthure«, kažem. »Ondje je muškarac koji me ignorira. Ignorira me danas. Ignorirao me jučer. I zato odjednom mislim da me čeka budućnost u kojoj će me taj pizdun ignorirati. Poduči me. Oduševi me svojim savjetom. Reci mi >Kako biti privlačna<.« Široko se osmjehne.
»Jesi li spremna?« upita.
»Ne mogu biti spremnija!« kažem.
»O. K.«, kaže. »Kao prvo... pusti ga na miru, ali znaj da će ti sâm doći, kada bude spreman. U međuvremenu, pokaži moć.«
»Kako?«
»Uspooori. I zapamti ovo... Ti si kraljica.«
Pokušam to vizualizirati. Duboko udahnem.
»Ti si prljava zločesta kraljica«, nastavi. »Središte svojeg svijeta. A kada izađeš među muškarce, znaj da izlaziš poput kraljice među svoje dvorane.«
Sviđa mi se ova ideja. Promotrim plesni podij.
»To je dobro«, kaže. »Imaš smiješak seksi prljave kraljice koja je cugnula malo džina. Spremna si.«
»Što da radim?«
»Kreni. Izaberi najzgodnijeg dvoranina u mnoštvu, pogledaj ga u oči i nasmij se. Ali samo ako ispriča vic, inače će misliti da si slaboumna.«
Nasmijem se. Odjednom se osjećam O. K. Zapravo, osjećam se i više nego O. K. Red Bull počinje djelovati, a glazba je sve glasnija.
»Mogu li natjerati dvoranina da pleše?« upitam.
»Ako ti se učini da zna plesati«, kaže Arthur.
»A mogu li ja plesati?«
»U to nema sumnje«, kaže. »Uvijek moraš slijediti instinkt. I dok plešeš, moraš misliti: privlačim sve dvoranine sebi, koristeći se svojim damskim seks magnetom.«
»Što je«, priupitam, »moj damski seks magnet?«
»Pitanje koje si moraš postaviti«, kaže Arthur, smiješeći se poput Errola Flynna, »jest... gdje je moj damski seks magnet?«
Na trenutak razmislim o tome. Odjednom mi se u sjećanje vrati današnje poslijepodne.
»Pronašla si ga«, kaže Arthur.
»Hoćeš li zaplesati sa mnom?« upitam.
»Nema šanse! Ne smijem biti blizu tebe. Ali ići će ti sasvim dobro i samoj.«
»Oh! Znam da će mi ići dobro i samoj«, kažem. »Ako odem na plesni podij, bit ću poput trkaćeg konja među magarcima. Hoćeš li ti biti O. K?«
»Da, zapravo, mislim da ću otići pozdraviti Dana«, kaže Arthur.
»Saznaj sviđam mu li se!« kažem.
»Prestani se brinuti«, kaže. »Sjeti se... Dan je, kao i svi muškarci, samo običan dvoranin. Ti si kraljica.«
»Ja sam kraljica.«
»Budi daleka poput oblaka i snažna poput zmije.«
»Hoću.«
»A sada«, kaže Arthur smiješeći se, »uključi svoj damski seks magnet... Malo manje rada bokovima.« Nasmiješi se. »Dobra cura. A sad kreni.«
U tom trenutku glazba postane još glasnija. Puštaju Lady Gagu, koju obožavam »ah-ah-ah« i, ne znam, možda me to samo lupa Red Bull, ali iznenada me obuzme jedan od onih trenutaka. Pomislim: vani sam sa svojim predivnim duhovitim prijateljem, kojeg obožavam, i blizu je seksi muškarac koji razmatra moju ponudu braka, a u međuvremenu svira Gaga, plesni podij se puni, prvo piće večeri definitivno mi cirkulira tijelom, ja sam kraljica među dvoranima, imam damski seks magnet i uključujem ga. Stoga namignem Arthuru i udaljim se plešući.

Arthur

Ostao sam sâm.
Poznajem još samo jednu osobu ovdje: Dana. Trebao bih otići i popričati s njim.
Ili bih možda trebao zaplesati s nekim. Žena me izbacila iz kuće. Sada je nesumnjivo pravi trenutak za to.
Dok idem prema Danu, krećem se rubom plesnog podija. Izvodim onu stvar kada hodam i istovremeno se lagano njišem. Tehnički ne plešem, već samo hodam. Zagrijavam se, u slučaju da me glazba iznenada obuzme. Prođem pokraj dvije žene. Nasmiješim im se. Obje se okrenu u drugu stranu.
Nisam im se čak niti upucavao! Okrenule su se od mene kao da sam gubavac. Isuse. Brutalno je biti samac. Tko bi se ikada htio ponovno naći u ovoj situaciji?
Sada već žustrije hodam prema Danu. Želi li se oženiti s Em? Odjednom to očajnički želim saznati. I ako ne, zašto ne?
Nalazi se u kutu na sofi. Isprva zapravo nisam siguran je li to Dan, ali prepoznam ga po madežu na obrazu. Ima jedan od onih madeža s dugom dlakom. Kako ga je Em ikada poljubila?
»Bok, Dan!« kažem.
»Bok... stari!« odvrati, mrvicu preushićeno. Očito je da me se ne može sjetiti.
»Ja sam Arthur, Pollyn muž.«
»Ma znam!« kaže Dan. Očito je da nije znao. Sada se počne previše truditi. »Da... Drago mi je što te vidim! Hej... dolazite li u petak na ručak kod Hammonda?«
»Mislim da će Polly otići. S Em.«
»Oh«, kaže.
»Danas sam došao kako bih radio s njom«, kaže. »Ali nismo uspjeli razgovarati... Kako je ona?«
»Malo je naporna«, prizna. »Mislim da se želi udati«, kaže, kolutajući očima.
»Oh«, odvratim, što ležernije moguće. Ne želim zvučati previše zainteresirano. »A želiš li ti to?«
Ponovno utihne. Istina je što kaže Online čarobnjak: muškarci su poput puževa. A ovaj se sada u potpunosti povlači, kao da ga je netko bocnuo štihačom.
»Usput, ne moraš mi reći što misliš«, kažem. Pokušavam ga umiriti, i to brzo. Prije nego što posve nestane. »Sjećam se kada sam ja morao donijeti tu odluku. Kakva noćna mora.«
»Je li te Polly zaprosila?« upita.
»Aha. To je danas moderno: muškarca treba malo pogurati prema oltaru.«
»Da!« usklikne Dan, koji se doima umiren smjerom u kojemu ide razgovor. Prestao se povlačiti. Zapravo, pružio je svoje znatiželjne puževske pipke prema meni. »Zašto je to tako?«
»Pa... mislim da su muškarci kockari«, kažem. »Uvijek razmišljamo: >Sviđaš mi se, volim te, ali... sljedeći bih put mogao dobiti Claudiu Schiffer.<«
»Da!« složi se Dan, podižući obrve.
»Iako znamo da bismo, čak i da dobijemo Schiffericu, jednog dana počeli prezirati njezinu zubatu njemačku facu dok se naginje prema nama u iščekivanju poljupca.«
»Da!« opet će Dan, ovoga puta potištenije. »A problem je u tome«, kaže, »što ne dobiješ Schiffericu već neku mršavu žensku koja radi u PR-u. Daš joj svoje tijelo, ali ne daš joj svoju adresu.«
Kažem: »Da!« Mislim si: Bože, ovaj puž je izašao iz kućice. Dobro. Vrijeme je da ga do kraja izvučem i skuham sa češnjakom.
»Koji je tvoj najveći strah?« upitam ga.
Dan me pogleda ravno u oči. Zeznuo sam stvar. Pitanje je previše intimno. Neće odgovoriti na njega. Vjerojatno već zna da sam Emin špijun.
Ali on ipak odgovori. »Obvezati se do kraja života, zar ne?« kaže. »To je velika stvar. Mislim: više nikada mi se neće smijeti sviđati druga žena. Nikada.«
»Da!«
»Mogu si onda odmah odrezati pimpek i dati ga Em da ga nosi na vezici oko vrata!«
»Znam što misliš!« kažem.
»Stvarno?« upita Dan, ozbiljno me gledajući. Čini se da je posve sretan voditi iskreni razgovor dok god je sve prikriveno poluironičnim humorom. »Misliš li da Polly nosi tvoj pimpek poput izuzetno neumjesnog modnog dodatka?«
»Ovaj...« kažem. Doista pokušavam odgovoriti na Danovo pitanje, ali dok razmišljam o tome, nisam siguran što Polly radi s mojim pimpekom, i nije me briga. Pokušao sam ne razmišljati o tome, ali sada si ne mogu pomoći: osjećam kao da mi je do nestalo pod nogama i svaki ću se čas strovaliti u provaliju. Poželim da sam sada s Polly. Mrzim ovaj bar i mrzim ovaj razgovor. Da sam barem kod kuće. A onda me odjednom pogodi spoznaja da možda nikada neću otići kući. I na trenutak, pomislim da ću zaplakati.
A nema šanse da ću to učiniti pokraj Dana. Zato se ispričam i odem.

Em

Ponovno puštaju Lady Gagu. Obožavam ovu pjesmu. »Ra ra oomer...« Moram prestati usnama oblikovati riječi. »Ra ra oomera!«
O. K. Uronimo u more plesa. Budimo samouvjereni. Ja i trebam biti samouvjerena! Tri večeri u tjednu pohađam plesni tečaj Dennisa Wondera »Swing Beat Jazz«. Konkurencija su mi dva tipa iz IT-a koja skakuću s noge na nogu kao da im se piški. Ja sam kraljica među dvoranima. Vladam svojim teritorijem.
Zašto onda svi plešu na drugom kraju plesnog podija?
Moj damski seks magnet ne radi! Čini se da ih odbija! Ovo je loše. Hajde. Molim vas, neka netko zapleše sa mnom.
Bilo tko!
Itko???!!!
I... to, prilazi mi muškarac!
Privukla sam jednoga. I to krupnoga. Vrlo dobro pleše. Vrlo razmetljivo. Izgleda kao da ide u teretanu.
Opa. Okreće se. Hajde, da te bolje pogledamo.
I da vidimo kakve imaš pokrete. Jer ja imam nešto poput ovoga. Pa malo ovoga...
Opa. Približava se. Približio se koliko treba.
Stvarno je krupan, pomalo znojan i mrvicu preblizu. A i ćelav je.
Ne. Ne.
Okrećem se. Okrećem se od tebe. Plešem dalje od tebe. Što dalje od tebe.
O, ne. Opet je tu.
Ne. Plešem dalje od tebe, ti velika znojna nakazo. Što dalje od tebe. Ja sam solo plesačica. Pronalazim vlastiti prostor. Sama.
Opet je tu.
S. O. S, treba mi luka! Upomoć! U moru plesa nalazi se brodica u nevolji. Hajde! Bilo tko!
»O, moj Bože, Dane!«
To je moj dečko! Spasio me!
Primi me za ruku. Sigurno je i on pijan. Nikada me ne dodiruje pred kolegama! »Em!« kaže. »Moramo razgovarati. Želiš li piće?«
»Da!« viknem. Možda sam malo previše uzbuđena.
Pogleda me u oči. »Vidimo se na terasi«, kaže. »Donijet ću nam oboma piće.«

Arthur

Zaboravio sam koliko su klubovi užasni.
Nakon što sam ostavio Dana, odugovlačim dugim boravkom u zahodu. Potom izađem na terasu. (Ako me itko pogleda, blago se namrštim kao da nekoga tražim.) Zatim se vratim u zahod.
Dok sušim ruke, zapadnem u razgovor s muškarcem s naočalama koji očigledno misli da sam tip po imenu Phil koji radi u sekciji vijesti. Ne pokušam ga razuvjeriti. Nastavim razgovarati s njim, čak i nakon što mi otkrije da radi u računovodstvu i primijetim da ima izuzetno duge dlake u nosu. Nastavim razgovarati s njim čak i kada izađe iz zahoda. Međutim, vani je glazba neobjašnjivo glasna i ne mogu uopće čuti što mi Računovođa govori. Zapravo, vodimo najgori razgovor u povijesti razgovora...
On upita: »Gdje živiš?« Ja viknem: »U Richmondu!« On kimne. Zatim kaže: »Gdje živiš?« Ja viknem: »U Richmondu! U malom getu otmjenih ljudi koji se svi vole okupljati oko škole.« Kimnem mu. Trenutak šuti, a potom se ponovno prodere: »Gdje živiš?« A ja dreknem: »U Richmondu! RICHMONDU!!« U tom trenutku uslijedi jedan od onih zabrinjavajućih trenutaka kada ste svega svjesni. Vidim sebe izvana. Ja sam onaj tip koji stoji ispred zahoda i iznova viče »Richmond« poput neke proćelave Dorothy iz Oza koja žarko želi ići kući. Moram se maknuti odavde. Pristojno kimnem Računovođi i zaputim se uza stube.
Gdje, na sreću, naletim na Em.
Hvala Bogu na tome. Moram provjeriti je li O. K. Moram ići.
Malo tetura. Zaboravio sam ovo o Em: brzo se napije. Isto je tako napredovala, zadivljujućom brzinom, do faze večeri u kojoj besramno ispija pića koja su drugi ostavili.
Uhvati me za ruku. »O, moj Bože!« vikne. »Upravo mi je rekao da želi razgovarati!«
»O. K. Sjajno .«
Povede me do tišeg mjesta na balkonu.
»Ali«, kaže, »ne bih li trebala biti daleka poput zmije?«
»To je bilo kako bi krenuo u lov za tobom. Upalilo je. Sada želi razgovarati.«
»Dobro... Znači, moram govoriti.«
»Ne. Ne ne ne ne! Moraš slušati. Mislim da je željan, ali uplašen. Budi blaga. Pusti ga da govori.«
Uputi mi svoj molećivi pogled.
»Ali čega se boji?«
»Boji se da će zaglaviti na jednom mjestu«, kažem. »Boji se da mu se nećeš moći zauvijek sviđati.«
»Ali... zašto muškarci ne govore o svojim osjećajima?«
»Ne žele biti ubijeni! Naučili smo da, ako kažemo istinu, dobijemo batine. Budi blaga, ženstvena, puna razumijevanja. Pusti ga da govori. Pusti ga da govori sve do doma. Samo mu ponavljaj: »Znam! Znam!« a kada dođete doma, nastavi ponavljati čarobne riječi. Kaži mu: >Dragi, volim te. Želim da budeš bogat, uspješan i slobodan.< A onda mu poliži stražnju stranu jaja.«
Em izgleda šokirano. »Stvarno?«
»Ako ga želiš. Očito ćeš se osjećati kao da njušiš nekuhano pile. On će se osjećati kao da je u raju.«
»Mislila sam da sam kraljica, zašto sam odjednom tako pokorna?«
»To je ono što mi želimo: kraljicu koja će nam se pokoriti. Budi ženstvena. Brini se za njega. Vrati se sutra i zaprosit će te.«
»Tako će i biti«, kaže ozbiljno. A onda iskapi nečije vino.
Kažem: »Dobro... Jesi O. K.?«
»Da«, odvrati Em.
»O. K. Bolje da krenem kući.«
»Aha«, kaže Em. »Predlažem ti da moliš Polly za oprost i otpužeš k njoj na krvavim koljenima.«
»Daj mi trenutak«, kažem. »Moram čuti što će ti Dan reći.«
»Reći ću ti. Reći ću Polly. Zajedno ćemo je nazvati. Ali makni mi se s puta na nekoliko minuta.«
»Hoću!« kažem. »Gdje je sada Dan?«
»Otišao nam je po pića«, kaže. Uto opazi još jedno ostavljeno piće i brzo ga slisti. »Vidim ga! Idem po njega.«
»Zapamti... budi blaga, pusti ga da govori.«
Nestrpljivo mi odmahne rukom. »Da, da!« kaže. Sad već prilično mrmlja.

Em

Počinjem se osjećati poput prljave seksi kraljice, koja je pomalo pijana. Imam viski i đumbirovo pivo... I imam Dana. Mojeg Dana. Dan Dan Dan. On je sve što sam oduvijek željela. Sada to znam. Zakačila sam palac za prednji dio njegovih traperica. Vodim ga uza stube.
Što će mi, kvragu, reći?
Izađemo na balkon i pronađem tiho mjesto za razgovor. Oboma nam izvadi Marlboro Light – eto, to je još jedna dobra stvar kod Dana: puši – i zapalimo, a prva stvar koja mu izađe iz usta jest...
»I tako... New York!«
Spremam se upitati: »Što?« Ali ne učinim to. Imam sve pod kontrolom. Samo kažem: »Aha! New York!«
Potom se oboje zagledamo u rijeku, kao da duboko razmišljamo o božanstvenoj veličini New Yorka.
»Ne mogu vjerovati da odlaziš!« kaže Dan.
Ja kažem: »I samoj mi je teško povjerovati!« Malo se prepadnem da ću se odati. »Pa«, dodam ozbiljno, »barem vjerujem da ću otići.«
»Što ćeš raditi tamo?«
»Radit ću za Vanity Fair... kao pomoćnica glavne urednice«, dodam. (Imam problema izgovarajući »pomoćnica glavne urednice«.)
»Što to znači?«
»Nisam sigurna.«
»Nisi sigurna?«
»Mislim da Amerikanci imaju puno pomoćnica glavnih urednica. To je kao kad si potpredsjednik. Ako u američkoj firmi skuhaš čaj, odmah si potpredsjednik.«
U tom trenutku razgovor iznenada zamre. Kimnem, kao da želim reći: Da, mislim da smo rekli sve što se može reći o potpredsjednicima. Pogledam Dana. Zuri u površinu rijeke i seksi se mršti. Inače bih nešto rekla, ali pokušavam se držati Arthurova savjeta: pusti ga da govori. Osim toga, doista me zanima... što će mi reći?
»Em«, progovori. »Ti i ja se dobro zabavljamo.«
»Da.«
»Em...« ponovi. Odjednom... primi me za ruku i intenzivno pogleda. O, moj Bože! Konačno se događa! Zaprosit će me!!! Budi blaga, pusti ga da govori.
»Em,« kaže opet, »želim poći s tobom u New York!«
»Stvarno?!!!« kažem, pomalo kreštavo.
»Mogli bismo biti zajedno!«
Osjećam kako mi panika raste u prsima. Ovo nije trebalo ovako završiti.
»Mogli bismo ići u restorane i mogli bismo... zajedno tulumariti u centru New Yorka.«
»Ne!« viknem.
»Što?« upitam.
Pokušavam biti blaga. Ali nažalost ispalim: »Ne možeš poći u New York sa mnom!«
Upita: »Zašto?!«
»Ovaj...« kažem. Sve ću upropastiti. Bijesna sam. Kako sam se uvalila u ovaj prokleti razgovor?
»Em!« odlučno će Dan. »Želim poći u New York s tobom!«
A ja mu viknem: »Ne možeš u New York osim ako se ne oženiš mnome!«
»Što?!«
»Ne možeš u New York osim ako se ne oženiš mnome!«
Sada izgleda doista zbunjeno. »Zašto?« upita. »Jesi li Amerikanka?«
»Naravno da nisam Amerikanka!«
»Zvučalo je kao zakonska obveza.«
»Ne!« kažem. Duboko udahnem. Zatim... »Ne govorim o zakonskim obvezama!«
»Dobro!« odvrati Dan, koji odjednom izgleda pomalo zastrašeno. »Znači...«
Moram se vratiti na temu.
Budi blaga, pusti ga da govori.
Preuzmem kontrolu. Primim ga za ruku.
»Ili bismo«, kažem, »mogli ostati ovdje i vjenčati se.«
On kaže: »Što?«
»Ili bismo«, kažem stišćući mu ruku, »mogli ostati ovdje i vjenčati se.«
Namršti se.
»Ti... samo... sada me zbunjuješ. Ideš li u New York ili ne?«
»Ne, ne idem.«
»Zašto ne?«
»Jednostavno... mi se više ne sviđa ta ideja.«
»Više ti se ne sviđa?«
»Slušaj, Dane. Ne mogu više ovako!«
»Što?«
»Ti i ja, ovako.«
»Znam!« kaže. »Zato želim ići u New York.«
Ne mogu više ovo podnijeti. Kažem: »Ma nema nikakvog New Yorka!«
»Nema New Yorka!«
»Ne. Samo sam ga izmislila.«
»Izmislila si New York!«
O, jebemu, on misli da sam izmislila New York!
»Očito, New York postoji. Samo sam izmislila da se selim onamo.«
»Zašto??!!«
»Jer... Jer ne mogu više ovako, samo... izlaziti s tobom. Moram se vjenčati ili prekinuti.«
Dugo me gleda.
A potom kaže: »Slušaj. Jednostavno mi nije jasno! Zašto si...«
U tom trenutku ne mogu to više podnijeti. Ne mogu više podnijeti laži, blefiranja i taktike. Zato se samo izderem na njega. »Jer ne želim biti tajna!« viknem. »I dosta mi je čekanja! Ja sam žena, kvragu! Ja sam prekrasna žena, pizdunu jedan! I želim malo jebene odanosti! Zato me izvoliš jebeno zaprositi, ili odjebati!« Zaprepašteno me gleda.
Očito sam svjesna da sam pretjerala. Ali u jednom sam dobra: mogu u sekundi promijeniti ton.
To i učinim. »Ali, Dan, dragi,« kažem tiho, »nemoj sada time razbijati glavu. Možeš se odlučiti do petka.«
A on kaže: »Dobro.« Zbunjen je.
Zato ga uhvatim za prednji dio jakne i zažvalim.
O. K., moram priznati da se malo ukoči. Svakog časa će se odmaknuti i reći: »Slušaj, a da odemo popiti piće?« Ali neću mu to dopustiti. Čvrsto ga držim, ljubim i, za slučaj da postoji opasnost da će pobjeći, stavim ruku na njegovu muškost. I dok postaje tvrda na moj dodir, pomislim: »Aha! Još sam seksi.«

Polly

21.45. Praznim perilicu suđa.
Program je gotov. Pa... perilica je uspjela polizati prljavštinu s tanjura i pretvoriti je u kašu koju je ispljunula na rubove šalica. Da je Arthur ovdje, vjerojatno bi rekao da je leća začepila mlaznice u perilici. Izvukao bi dio koji se vrti i zamišljeno ga pretresao. Perilica suđa još je jedna stvar koja je u Arthurovoj domeni odgovornosti. Pas. Perilica suđa. I bicikli. To su njegove domene. Oh... i naravno, mljevenje mesa. To je njegova domena. Isto je tako zadužen za sve što ima veze s televizijom. On spaja sve kablove. I naručuje sve filmove iz videoteke Love Films. Sada ih pogledam. Posložio je sve filmove na policu, zajedno s nekoliko DVD-ova iz trgovine polovnom robom. Tu su Pasji život, Pariz, Texas, Cherbourški kišobrani, Zalomilo se i Na vatrenoj liniji. Na malenoj kartici piše »Filmski festival Richmond, organizator i umjetnički direktor Arthur Midgley«. A pokraj se nalaze knjige koje je izabrao za mene. O. K., priznajem. Zadužen je za svu zabavu u kući. Oh, i za spužve. Uvijek kupuje one spužve za suđe s abrazivom – one koje su s jedne strane zelene, a s druge ružičaste. I jako se brine kada ih ponestane.
O, Bože. Ovo je grozno. Nedostaje mi.
Da je barem ovdje. Mogao bi spremati mljeveno meso, rastavljati perilicu suđa i istodobno raspravljati o spužvama. Bila bih sretna. I još mi netko nedostaje – onaj glupi pas. Toliko sam se naviknula na njezine mušice – lajanje kada je netko na vratima, opsesivna briga da su u vrtu mačke – da se kuća čini tiha bez nje. Njezina košara stoji prazna. Pogledam mlitavi jastučić, njezinu zdjelicu i pištavog ježa kojeg joj je Arthur kupio za Božić.
Zlo mi je od krivnje. Arthur i ja razbijamo glavu time što trebamo učiniti i koga trebamo voljeti. A taj bedasti pas ne radi ništa od toga. Voli nas, a nismo čak ni ista vrsta. Zapravo, i ja nju volim. Volim kako patrolira pod stolom u slučaju da padnu mrvice. Volim kako dođe na kat kada čitamo priče djeci. Da barem sada sjedi na podu poput velike pregrade protiv propuha.
Što da napravim? Osjećam se kao da mi je srce prepolovljeno na dva dijela.
Zazvoni telefon.
To je Arthur!
Divota! Tako je divno umirujuće imati muža koji zove. Ali – o, Bože, je li to dovoljan razlog da ga primim natrag?
»Bok«, kažem. Naslonim se na kuhinjski pult.
»Bok«, kaže on. »Jesi li O. K.?«
»Da.«
Odmah mogu osjetiti da je srdačan. Zapravo nije važno što će reći. Srdačan je. Osjećam se kao da sunce sija i hladnjak nam je pun hrane.
»Slušaj«, kaže. »Stvarno mi je žao što sam se jučer naljutio. Volim te.«
»Hvala. I meni je žao. Kujić nije vulgarna riječ. Da sam barem to rekla.«
»Hvala«, kaže. »Odmah se osjećam bolje kad čujem da to kažeš.«
Ušla sam u dnevni boravak. Ugledam se u zrcalu. Izgledam prekrasno. Izgledam prekrasno i muž mi se vratio.
»Znaš što«, kaže. »Cijeli sam dan radio za Em i platila mi je petsto funti.«
»Stvarno?« upitam. »Bravo.«
»Da, iako očito nije šesto funti koje si tražila.«
»Nije važno.«
Više ne znam kako se trebam ponašati. Nisam li trebala biti ljuta? Tako mi je drago što ga čujem.
»Gdje si?« upitam.
»U baru blizu Emina ureda.«
»Trebat će ti sto godina da stigneš kući«, kažem. »Zato požuri.« Jesam li namjeravala to reći. Mislim da jesam.
»O!« kaže, očito se razveselivši. »Smijem doći kući?« Nasmijem se. »Arthure, pa to je i tvoja kuća.«

Arthur

Ne mogu opisati koliko se dobro osjećam.
Ne moram se iseliti. Ne moram živjeti s gospođom Hennessy i njezinom obitelji koja me mrzi niti upućivati molbe odvjetnicima i upropastiti život djeci. Jednostavno mogu otići kući.
»Polly?« kažem.
»Da.«
»Volim te.«
Uslijedi stanka.
»Doista te volim, Polly.«

Polly

Nastane tajac.
Sjedim na sofi.
Shvatim da je ostavio prazninu. Sada je na meni red da uzvratim i kažem »Volim te«. Ali odjednom se osjećam poput svoje mame. Možda nisam emocionalna osoba. Jednostavno to ne mogu izgovoriti.
»Polly«, kaže opet. »Volim te.«
»Da?«
»Da«, odgovori. »Volim svaku koščicu u tvojem stopalu. Volim svaki popis u tvojoj glavi. Volim te.«
Ostavi još jednu prazninu punu očekivanja.
I dalje to ne mogu reći. Zapravo, bojim se. Stvarno želim da se vrati. Ali isto tako stvarno želim ići kod Jamesa. Nije riječ samo o poslu. On nudi uzbuđenje i nove stvari, a svi uvijek kažu: žališ za onime što nisi napravio, ne za onime što jesi. Ako se Arthur vrati kući, bit ću zatočena u onoj zdjeli za voće do kraja svijeta.
»Dragi«, kažem. »Vrati se kući.«
»Hoću.«
»Dođi odmah sada«, kažem. »Nemoj kupovati nikakve spužve.«
Nasmije se.
»Neću«, kaže. »O... Pričekaj... Mislim da ti Em želi nešto reći.«
»O, u redu.«
Em se javi na mobitel.
»Bok, Polly, draga«, kaže. Zvuči izuzetno pijano, čak i za Em.
»Bok, Em.«
»Bok, draga moja.«
I poprilično je glasna. Odmaknem mobitel od uha.
»Jesi li popila koje piće?« upitam.
»Samo nekoliko. Želim da vas dvoje opet budete skupa«, objavi. »Zašto ne biste oboje došli u petak?«
»Što?«
»Da budete prisutni kada mi Dan odgovori na prosidbu.«
»Gdje je Dan?«
»On je... Otišao nam je po pića.«
»Stvarno?«
»Da. Pokušavam mu dati malo prostora. Tvoj mi je muž sve objasnio. Arthur... Mislim da je genijalan, taj tvoj muž. Rekao mi je: >Budi blaga, nemoj ga pustiti da govori...< Ne. Rekao je: >Budi blaga...< Rekao je: >Budi blaga...<«
»Shvatila sam što je želio reći, hvala. Zvuči vrlo pametno.« Zapravo, zvuči opsceno.
»I bilo je pametno, Polly«, kaže Em. Dosadna je kad je pijana. »Pametno«, ponovi. »Jeste li se vas dvoje posvađali?«
»Da, jesmo.«
»Zato što mi je polizao sisu?«
»Molim?!«
U tom trenutku nastane užasna tišina. Osjećam se kao da me netko udario u trbuh.
»Što si to upravo rekla?« potaknem je.
»Ja... nisam ništa rekla.«
Odjednom mi je zlo.
»Što si rekla?« ponovim.
»Ništa nisam rekla!«
»Em«, kažem, veoma glasno. »Je li ti Arthur polizao sisu?«
»Molim, Polly?« kaže. »Kako se usuđuješ? Nikad nisam...«
»Je li ti polizao sisu?«
»Da. Jest... Mrvicu. Ali sve je u redu. On voli tebe...«
»Kako može u biti u redu to da ti je polizao sisu? Koji je bio kontekst?«
»Pa... Polly... došao me posjetiti poslijepodne... razgovarali smo, Polly. Rekao je... želio je da ti i on... bio je jako tužan, nije bio tako tužan otkad mu je bilo šesnaest...«
»Kako je došlo do toga da ti je polizao sisu?«
»Ne cijelu sisu, samo bradavicu.«
»Ali zašto?«
»Govorio je o tome što muškarci žele – navodno ne vole kad mi pričamo – rekao je da želi... da želi... želi biti tih i dominantan... A ja sam jednostavno nekako... skinula... I možda... pola sekunde... polizao mi je sisu... Ali... onako kako bi si prijatelji polizali sisu.«
»Onako kako bi si prijatelji polizali sisu?!« zakreštim. »Prijatelji to ne čine.«
»Lezbijke to čine. A one su prijateljice.«
Nastupi duga tišina. Mrzim je. Mrzim je. Nikada se nisam osjećala ovako izdano.
Potom Em kaže: »Slušaj, stvarno mi je žao, ali moram ti reći kako mislim da je on predivan, voli te i morate se pomiriti.«
Ne kažem ništa. Mislim da u životu nisam bila ovako ljuta.
Čini se da ona to ne shvaća.
»Vidimo se u petak navečer, Polly, draga«, kaže.
Samo je prekinem.
Kažem: »Možeš li prenijeti Arthuru poruku?«
»Naravno da mogu, draga.«
»Reci mu: >Da ti nije jebeno palo na pamet vratiti se kući osim ako ne želiš umrijeti.<«
Prekinem vezu.
Svom silom bacim mobitel u zid.

Arthur

Em se udaljila dok je razgovarala s Polly. Ali čak i izdaleka vidim da je nešto pošlo po zlu. Traži me pogledom kao da je nešto skrivila.
Odem do nje.
»Što je bilo?«
»Bok!« kaže Em. Pijana je k’o smuk. »Žao mi je, Arthure«, kaže. »Polly je rekla kako ne želi da se vratiš kući.«
»Zašto?!«
»Rekla sam joj što se danas dogodilo. U vezi s lizanjem bradavice.«
O, Bože. »Ali... zašto?«
»Nisam namjeravala. Žao mi je, Arthure. Ja...«
Želudac mi se okrene. Imam osjećaj koji nisam imao još od škole: u velikoj sam, velikoj nevolji. I baš kao svaki put kada bih upao u veliku nevolju, čini se da se pojavila niotkuda. Što sam to, jebemu, učinio? I to s Em od svih ljudi!
»O, Bože«, kažem. Počinjem shvaćati koliko će loše ovo Polly primiti.
»Ne brini se«, kaže Em. Na trenutak mi dotakne obraz. Primi me za ruku. »Hajde, idemo još malo plesati.«
Znam da je Em novinarka, ali ovo je nevjerojatno. Čini se da uopće ne osjeća sram ni kajanje. Odmaknem se od nje. Vrati se u klub.
Ostanem vani na terasi.
U šoku sam, ali stvar je jasna: moj brak je gotov.
Prođe nekoliko minuta, a ja samo stojim na terasi i zurim u daljinu. Ali tada opazim kako me nekoliko ljudi gleda kao da se pitaju: Tko je ovaj ubojica?
U tome je nevolja s ovim jebenim svijetom. Moraš se ponašati kao da si sretan, čak i kada te žena upravo izbacila i ne znaš kamo ćeš otići.
Trebam pomoć.
Ljudi zure.
Izvadim mobitel i počnem se pretvarati da šaljem poruku.
Do mene stoji žena koja radi isto to, osim što jako brzo šalje poruke i ima elegantan iPhone. Prekrasna je crvenokosa od četrdesetak godina.
Kratko me pogleda.
»Arthure?« kaže.
Pogledam je.
U šoku shvatim da je to Greta.
Još sam malo omamljen nakon svađe s Polly. Ali da... To je Greta!
Više nema dugačke kovrče kao rock-zvijezda. Kosa joj je glatka i ravna. Malo je punija nego što je bila. Prije se činila visoka i atletski građena. Sada je oblija, više tip Majke Zemlje, ali najljepša Majka Zemlja koju ste ikada vidjeli. Nosi krem kostim koji je skrojen da joj prianja oko struka. Izgleda čak i bolje nego prije.
»Greta!« kažem.
»Tako je divno vidjeti te!« kaže. Poljubi me i zapahne daškom svojeg skupocjenog parfema. »Što radiš ovdje?«
Hm. Što radim ovdje? Čini se kao da sam došao ovamo prije sto godina. »Napisao sam nekoliko članaka za Lifestlye. Sve o ljubavi u tjedan dana.«
»O, moj Bože! Ti si Arthur Midgley! Pročitala sam ih. Obožavam ih.«
»Stvarno?«
»Znaš li da sam sljedeći tjedan gošća urednica?«
»Čuo sam!«
»Sutra dolazim kako bismo raspravili o idejama, reći ću im da želim još Midgleyja.«
»Super!«
Netremice me gleda. Kada Englezi nekoga gledaju, pogled im je hitar, potajan. Ne želimo da nas nitko otkrije. Ali Greta je samouvjerena. Ona je Amerikanka. Kada gleda, doista gleda. Uzvratim joj pogled. Sve se događa s razlogom, pomislim. Zašto je, kvragu, ovdje?
»Sada se doista veselim sljedećem tjednu«, kaže, »ali sutra imam dva problema.«
»Kakva?« upitam. Još ne mogu posve vjerovati da se ovo događa. Sve je kao u snu.
»Oh, radim za Daybreak i treba nam gost za 5.30 sutra ujutro.«
»Moraš pronaći gosta koji će se pojaviti na televiziji u 5.30 sutra ujutro?«
»Dušo... pronaći gosta nije problem. Pronaći nekoga da pripazi na djecu, to je već teže. Ali snaći ću se. Bože dragi, Arthure! Što si ti radio posljednjih... ne znam, deset godina?«
»Oh!« kažem, pokušavajući se prisjetiti. »Dobio sam troje djece i brinem se za njih.«
»Ma ne! Ti si... kako to ono zovu... tata domaćica?«
»Više mi se sviđa izraz trofejni muž.«
Greta prasne u smijeh.
»Onda je ovo savršeno«, kaže. »Sve se poklapa... Znaš li što mi treba za Daybreak? Muškarac koji se brine za djecu. Hoćeš li, molim te, molim te, razmisliti o tome da gostuješ u emisiji, traje samo pet minuta, a plaća se stotinu funti.«
Još se osjećam iscrpljeno, ali svjestan sam da sam izvršio današnji zadatak! Zaradio sam šesto funti u jednome danu!
»Može«, kažem. »Ali o čemu bih govorio?«
»Samo... neka bude ležerno. O užitku čuvanja djece. Zašto muškarci to vole. Zašto su sjajni u tome. Bit ćeš divan.«
»Super!« Nisam siguran jesam li tip za televizijski nastup uživo, ali možda jesam. »Jesi li sigurna da sam dovoljno medijski eksponiran za tebe?«
»Naravno! Ti si Arthur Midgley, autor nove popularne kolumne, Sve o ljubavi u tjedan dana.«
Nasmiješi se. Ne mogu vjerovati. Greta Key se iznenada vratila u moj život. Možda ima nade.
»Dakle, Arthure!« kaže. »Drugi problem koji imam jest da moja dadilja ima pregled u bolnici.« Prodorno me pogleda. »Bi li možda...« kaže. »Bi li mi pomogao?«
»Kako?«
»Pripazi mi sina ujutro, dok sam na sastanku?«
Piljim u nju. Očito bih učinio sve samo da nađem ispriku za boravak u njezinoj blizini. To je Greta Kay, moja žena iz snova. U isto vrijeme svjestan sam da traži od mene da budem zamjenska au pair. Da se ponudim to učiniti, bi li to bila pomoć ili poniznost? Svjestan sam i da me predlaže kao gosta stručnjaka za brigu o djeci. Trebao bih pokazati dobru volju.
»Vrlo rado«, kažem.
»Prava si zvijezda! Dakle... Sastanak mi počinje u jedanaest. Naručit ću automobil da te doveze k meni čim budeš gotov s Daybreakom. Onda samo pripazi na mojeg sina nekoliko sati. Je li to O. K.?«
»Ovaj... trebao bih ostati preko noći«, kažem.
Te mi riječi izlete iz usta prije nego što stignem dobro razmisliti.
Greta me iznenađeno pogleda.
»Nemoj me krivo shvatiti«, promrmljam. »Ne upucavam ti se. Samo... Samo trebam negdje prespavati.«
O, ne. Je li to poboljšalo situaciju? Maloprije sam bio televizijski stručnjak. Sada sam beskućnik.
Na sreću, Greta se nasmije.
Kaže: »Kako to da nemaš nigdje prespavati?«
»Posvađao sam se sa ženom i izbacila me.«
»Obožavam te!« usklikne. »U tvom životu uvijek ima drame. Naravno da možeš ostati kod mene. Imam puno soba. Ujutro se možeš odvesti automobilom do studija. A onda možeš pripaziti na Tyronea.«
Pogledam je. Promotri me svojim mudrim smirenim očima.
»Dakle«, kaže. »Hoćemo li odmah krenuti?«
Kažem: »Da.«

Em

Gdje je Dan? Gdje mi je piće? Izgubila sam se. Netko mi treba pomoći.

Arthur

Greta ima Bentley koji nas čeka vani i vozača po imenu Bernard koji čeka da je odveze doma. Stražnji dio automobila sav je u bijeloj koži. Uđem i začujem prigušeni udarac kad zatvorim vrata. Greta uđe meni slijeva. Prvo se pojave njezini guzovi, ali uskoro je cijela unutra i polako se okrene prema meni. Kaže: »I?«
Kao da nikada nismo bili razdvojeni. Počnemo razgovarati.
Udala se otkako sam je prošli put vidio – za kanadskog biciklista koji je bio svjetski poznat prije otprilike osam godina. Osvojio je Tour de France. Također je napisao uspješnicu u kojoj je svoj izvanredni uspjeh pripisao Bogu. To je poslije potkopano kada je otkriveno da je, s jednakom lakoćom, mogao svoju dobru sreću pripisati drogi. Sada su razvedeni.
»Žao mi je što to čujem«, kažem.
»U redu je«, odvrati. »Volim biti single.« Dok to govori, veoma me izravno gleda u oči. Incident s Em probudio je nešto u meni. Osjećam kako moj mali izviđač zauzima stav »pozor« jer osjeća prisutnost vođe. »Kao prvo,« nastavi Greta, »posvećena sam svojem poslu. To je nužno ako želiš uspjeti. Ponekad znam raditi do dva ujutro.«
»Ali,« promucam, »zar ti ne nedostaje muškarac u životu?«
»Ma«, kaže i veoma se polako osmjehne. Mislim da je to ključ njezine nevjerojatne karizme i moći, polagani tempo kojim se kreće. »Ako imaš nešto novca i lijepe bujne grudi, uvijek možeš naći muškarca, mada su neki ludi.« Još se šire osmjehne. »O, Bože, pa to se rimuje! Trebala bih to uglazbiti i ponovno postati slavna pjevačica – »Pjesma sretne stare koke.«
Kvragu, kako je samo odvažna. Zapravo, mrvicu je preodvažna. Usprkos tome, ne mogu a da ne primijetim nešto izvanredno. Sve se događa s razlogom i, začudo, ja sam u automobilu sa svojom ženom iz snova, koja je single kao i ja, i očijuka sa mnom. Osjećam kao da će se dogoditi nešto seksi. No ne dogodi se. Ne dogodi se. Dogodi se samo to da Greta priča, a ja je slušam. I dalje se osjećam uznemireno zbog Polly. No istodobno se osjećam poput puža kojeg su izvukli iz kućice. Posve izloženo. Ali osjećam sve. Vidim sve. Zagledam se u Gretine oči boje lješnjaka i pokušam ne zaljubiti se.

Četvrtak




Sve o ljubavi u tjedan dana – online tečaj koji će vam promijeniti život.
Peti dan: mnoge veze propadaju zbog mitova. Neki od čestih mitova su: »Ne mogu biti sretan dok ne odselimo u Španjolsku!« ili »Trebam dijete!« Što želite najviše na svijetu? Novac, slavu, veliku kuću, čistu kuću, još jednu kuću, djecu, povratak one posebne osobe? Koji je vaš mit? Iskopajte ga poput malog crva i proučite.
Današnja vježba: objavite svoj mit. Vizualizirajte kako ste dobili ono što želite. Nemojte se usredotočiti na trenutak ostvarenja mita – prvi seks, ponovni sastanak, isprika... Zamislite se pet godina u budućnosti – u vrijeme kada ste se naviknuli na svoju kuću iz snova / osobu iz snova / slavu... Napišite: »Za pet godina nalazim se...« i deset minuta pišite o svojem novom životu što brže možete.
Današnji izazov: ponovno pročitajte popis stvari koje želite. Razmislite koliko njih možete imati već sada. Možda čeznete za Španjolskom jer zamišljate kako pijete svježi sok od naranče i šećete kroz vrt geranija. Pa... uberite odmah malo geranije i iscijedite sok od naranče.
Možda ćete shvatiti da ne želite ono što ste mislili da želite. (Čak i Španjolci znaju biti nesretni, a mnogi ljudi s djecom vječito su zlovoljni!) No možda ipak doista želite otići u Španjolsku.
Odite! Odite i budite sretni!




Em

U svojem sam krevetu.
Otvorim oči. Ugledam sat koji pokazuje da je 4.28 ujutro.
Mislim da će mi pozliti.
Nagnem se preko ruba madraca. Na podu se nalazi lavor.
Upali se svjetlo. Okrenem se.
To je Malcolm. U šoku sam.
»Bok«, pozdravi.
»Što...« stanem govoriti, ali nisam u mogućnosti dovršiti rečenicu. Povratim.
Malcolm zakorači naprijed, podigne lavabo i pridrži mi kosu.
Kada završim, pruži mi nekoliko rupčića. Potom izađe.
Obrišem lice.
Potom na brzinu odem u kupaonicu. Ispraznim lavabo. Uredim se.
Potom odem u dnevnu sobu.
Malcolm je na sofi. Jednostavno sjedi ondje u trapericama i smeđoj jakni s krznenim ovratnikom. Ima šalicu, tanjur i moj laptop.
»Bolje van nego unutra«, kaže veselo.
»Malcolme!« kažem. »Kojeg vraga radiš ovdje?«
Nasmiješi se. »Samo provjeravam e-mail.«
Pogledam na sat. Sada je jebenih 4.28 ujutro!
Kažem: »Sada je jebenih 4.28 ujutro.«
On kaže: »Znam! Nitko mi ne odgovara.«
Posve sam zbunjena. Jesam li još pijana? Svjesna sam da sam malo pripita i da sam do maloprije spavala, te da sam prije toga bila jako, jako pijana. Ne mogu se čak niti sjetiti što sam radila.
Ponovno će mi pozliti. Opet pojurim u kupaonicu, ali ispadne da se radi o lažnoj uzbuni. Samo sam nagnuta nad školjkom i govorim »ooaaaaaaoooo« kao da pokušavam dozvati nekoga na drugom kraju cijevi. Potom se ugledam u zrcalu. Olovka za oči mi je posvuda razmazana i kosa mi je malo raskuštrana kao u rokerice, ali zapravo dobro izgledam. Stavim gumicu za kosu i operem zube.
Potom ponovno izjurim iz kupaonice.
»Još ću te jednom pitati«, kažem. »Što radiš ovdje?«
»Pokušavam odlučiti što ću s kanuima za subotu«, započne. »Ponudio sam ih Polly i Arthuru, ali nisu još potvrdili. Zato se pitam trebam li ponuditi oba kanua izviđačima iz Lea Valleyja.«
Zašto mi priča o kanuima? Moram ga zaustaviti.
»Imaju dva kanua. Trebaju još dva.«
U tom trenutku potpuno poludim. Viknem na njega, prilično glasno: »Malcolme, prestani pričati o vražjim kanuima!«
Čini se da je Malcolm tek mrvicu iznenađen ovim. Nastavi me gledati sa sretnim izrazom lica.
»Zašto si ovdje?« upitam.
Isuse, bolje mu je da smisli nešto dobro.
»Pa,« započne, »očekivao sam da će Arthur noćas prespavati kod mene. Došao sam u Dijamantni lounge. Ugledao sam te ispred i odlučio te odvesti kući.«
Ne znam gdje da započnem. »Ti...« kažem. »Otkud ti ideja da je u redu odvesti me kući?«
Pitanje mu ne zasmeta. »Pa«, kaže, »Kao prvo... bila si naslonjena na ulični stup. Rekao sam: >Em!< Činilo se da ne znaš tko sam. Prvi znak nevolje. Onda si pala na koljena i počela puzati prema kantama za smeće. Izgledala si poput male lisice. Pomislio sam: Pošteno. Možda želi otpuzati doma. A onda si zaspala. Pa sam te podignuo i stavio u kombi.«
»Dobro...«
»Bojim se da ti je pozlilo još nekoliko puta.«
»Je li... Je li kombi O. K.?«
»Ma kombi je super!« zadovoljno će Malcolm. Primijetila sam to kod njega. Obožava pričati o svojem kombiju, iz bilo kojeg razloga. »Ionako sam imao plastičnu ceradu na podu. Na sreću, znao sam kamo trebam ići. Pronašao sam tvoje ključeve. Odnio sam te gore do stana i stavio u krevet, u stabilan bočni položaj.«
»Stavio si me...«
»Prije sam bio medicinski tehničar.«
»Stvarno?«
»Oh, stekao sam hrpu prijatelja dok sam to radio!« ponosno će Malcolm. »Neke od svojih najboljih prijatelja upoznao sam dok sam ih stavljao u stabilan bočni položaj.«
»Ali samo malo... Malcolme«, uspijem reći. »Kada si me odvezao kući?«
»Prije par sati«, odgovori.
U glavi mi počinje bubnjati. »Pa... koga vraga onda radiš ovdje posljednja dva sata?«
»Em«, kaže. »Na brzinu sam ti popravio prozor.«
Pogledam. Popravio mi je prozor.
»Malcolme«, kažem. »Kao prvo, mogu li reći... puno ti hvala što si me doveo kući. To je bilo ljubazno od tebe. No moram priznati da je pomalo čudno što si, nakon što si me dovezao, samo ostao!«
Malcolm se široko osmjehne. »Pretpostavljam da doista zvuči malo čudno kad to tako kažeš. Istina je da sam i sam bio malo pripit pa sam odlučio skuhati kavu.«
»Skuhao si kavu!«
»I ispekao prepečenac.«
»Malcolme!«
»I primijetio sam tvoj kompjutor pa sam odlučio provjeriti e-mail. Baš imam jedan posao«, kaže s oduševljenjem, »koji ide sjajno.«
Ne popratim to pitanjem. »Kada si me pronašao,« kažem, »je li bilo traga od Dana.«
»Provjerio sam Diamond lounge. Bio je zatvoren.«
Razmislim o sinoć. Sjećam se da sam se prilično napila. Sjećam se da sam plesala. Nejasno se sjećam da sam vikala na Dana. Nakon toga mi je sve u magli. Ali sjećam se dovoljno toga da shvatim... Dan je zacijelo otišao kući i ostavio me. Ta me pomisao zaboli više nego što bi čovjek očekivao.
»Malcolme,« kažem, »u ponedjeljak sam pitala Dana želi li se oženiti mnome.«
»Stvarno?«
»A noćas me ostavio u klubu dok sam bila toliko pijana da nisam mogla stajati. Ne zvuči baš sjajno, zar ne?«
»Pa, u ovom se trenutku ne čini dobro, ali... Možda je morao obaviti poziv ili nešto tako.«
»O, Bože!« kažem.
»Nešto nije u redu?«
»Trideset su mi četiri godine, Malcolme! Starim! Pohlepna sam i sebična, i ljudi to primjećuju!«
Malcolm me samo ljubazno pogleda. »Em,« kaže, »budi blaga prema sebi. Predivna si!«
»Imam narančinu koru na bedrima!«
»Za Boga miloga«, kaže. »Pogledaj se samo! Bit ćeš prekrasna i kada ti budu šezdeset četiri.«
»Misliš?«
»Mogu te zamisliti sa sedamdeset četiri, a i dalje bih mislio: Uh, dobra je!«
»Ma to samo ovako kažeš!«
»Osim toga, ako želiš nekoga voljeti, nemoj se brinuti je li seksi. Samo se usredotoči na to da ga upoznaš.«
»Što to znači?«
»Ne znam. Pa... To znači... Ljubav ne znači samo vidjeti svojeg ljubavnika... Nevjerojatna je stvar kada samo pokušavaš osjećati što on osjeća... Na primjer... dodirujete se, ali izgubite pojam o tome tko je tko i tko koga dodiruje... Kao da ti više nisi ti, već ta druga osoba... Zajedno ste i to je nevjerojatno...«
Dok Malcolm govori, na podu sam dnevne sobe i slušam ga. Ali u ovom trenutku otpuzim do njega na koljenima i poljubim ga.

Arthur

Bože dragi!
Jutros gostujem u jutarnjem programu.
Ja čak niti ne gledam jutarnji program. Vidio sam ga. Ne već neko vrijeme, doduše, iako se sjećam kako izgleda. U glavi imam sliku jarko osvjetljenih studija i muškaraca preplanulih lica koji pričaju, s rezigniranim užitkom, o novoj vrsti jogurta. Izgleda sasvim lako.
Sad kad se spremam to učiniti, čini se teže.
Probudim se u 5 sati ujutro u Gretinoj gostinjskoj sobi. Gotovo odmah krenem prema ulaznim vratima gdje me muškarac u odori čeka s automobilom, poput KGB-ovca koji me došao ugrabiti. Odveze me u studio, gdje upoznam nevjerojatan niz dama koje sve imaju plave pramenove. Tu je recepcionarka. Pa žena u dizalu. Pa producentica koja se zove Barbara i kaže da samo želi provjeriti jesam li dobro. Još me jedna dočeka u odjelu za šminku te mi nanese gusti puder i stavi olovku za oči. To me zasmeta. Spremam se na televiziji govoriti o svojem životu tate-domaćice s gomilom šminke na licu... Gledatelji će si sigurno misliti: Tko je ova tetka koja brblja o roditeljstvu?
Ali ne kažem ništa. Čini se da se u životu sve manje bunim.
Prošla su dva dana otkako nisam doma, i posve sam izgubljen. Više ne znam što je normalno. Ne znam trebam li biti nervozan.
Trebam li biti nervozan?
DA! Spremam se nastupiti na nacionalnoj televiziji, a nemam blage veze što ću reći. Da. Odjednom sam nervozan.
Uvedu me u zelenu sobu. Unutra je još jedna dama s plavim pramenovima. Ponudi me kavom. Uzmem kavu i sjednem. Pritom prođem pokraj neke američke pop-zvijezde. Ne znam tko je on, ali nosi sunčane naočale i smoking. Ili je pop-zvijezda ili je poremećen pa ne zna koje je doba dana. Čujem ga kako oteže u govoru: »Kada sam pjevao na dodjeli Emmyja...« Pokušam čuti ostatak. Nažalost, nadglasa ga izuzetno samouvjereni lobist po imenu Andrew Richmond. Predstavi mi se. Potom se okrene natrag zabavljaču Rolfu Harrisu i kaže: »Postoje četiri glavne zamjerke koje se tiču vjetroelektrana.« U sebi počnem uvježbavati četiri glavne zamjerke koje se tiču Andrewa Richmonda; u isto se vrijeme pokušavam očajnički sjetiti o čemu bih trebao govoriti. Svakako o nečemu važnom. Iznad glave američke pop-zvijezde nalazi se ekran na kojemu vidim kako ekipa Daybreaka raspravlja o Afganistanu dok intervjuiraju muškarca opisanog kao »bivšeg zapovjednika Britanskih oružanih snaga«. Isuse. Svi ovdje imaju visoke kvalifikacije. Ja ne znam niti što ću reći.
Još netko uđe u sobu.
Bivša zamjenica premijera. To je na neki neobičan način utješno. Sviđa mi se. Izgleda dražesno i pomalo majčinski u cipelama na ravnu petu. Andrew Richmond utihne, kao da procjenjuje treba li joj odmah sada prići i početi lobirati o vjetrolektranama. Mislim da ona to nasluti. Izbjegne ga. Priđe mi i sjedne pokraj mene te mi kratko uputi umoran, ali suosjećajan pogled.
Nasmiješim joj se. I prije nego što shvatim, razgovaram s bivšom zamjenicom premijera, a razgovor koji vodimo posve je neuobičajen...
Ona kaže: »Bok.«
Ja kažem: »Bok.«
Potom se nagne prema meni i šapne...
»Oprostite... čini mi se da mi je trepavica upala u oko. Vidite li je?«
Nagnem se naprijed. Naravno da sam izuzetno polaskan što sam pozvan da pomognem bivšoj zamjenici premijera. Istovremeno sam užasnut što moram pomoći. Na sreću, brzo trepće. Pomakne trepavicu. Kažem: »Još malo i vani je.« Pronađem rupčić. Upotrijebim ga da izvadim trepavicu.
»Oh«, kaže. »To je već bolje!«
Pregledam joj oko dok trepće još nekoliko puta.
»Sada samo izgleda kao da ste plakali«, kažem. »O čemu danas govorite?«
»O siromaštvu u grofoviji West Midlands.«
»Onda je ovo u redu«, kažem. »Izgledat ćete doista zabrinuto.«
Bivša zamjenica premijera se osmjehne! Ima topao, povjerljiv osmijeh.
»O čemu vi govorite?« upita.
»O tatama-domaćicama.«
»Jeste li za ili protiv?«
»Jedan sam od njih. Tako da sam u osnovi protiv.«
Osmjehnemo se jedno drugomu. Doima se puna razumijevanja.
»Osjećam se pomalo narančasto u licu«, kažem. »Izgledam li O. K.?«
»Izgledate vrlo naočito,« odvrati, »iako pomalo zgužvano. Pretpostavljam da ste bili previše zauzeti da ispeglate košulju?«
»Da!«
»Za to su dovoljne dvije minute«, kaže hinjenim šaljivim tonom.
»Hej«, odvratim. »Za sve su dovoljne dvije minute!«
»Ali tko uopće danas ima dvije minute, zar ne?«
»Upravo tako!«
»Ljudi to uvijek govore političarima: >Gospodine ministre, imate li dvije minute?<«
»I ne samo političarima. Prošli sam se tjedan vozio autobusom i vozač nam nas je zamolio da >odvojimo dvije minute< da se upoznamo s osnovnim sigurnosnim mjerama.«
»Noćna mora!« kaže.
»Čistite li zube zubnim koncem?« upitam.
»Ne«, odgovori.
»Dovoljne su dvije minute!« kažem. Osmjehnemo se jedno drugomu. »Pobrinete li se da svaku večer kažete partneru da ga volite?«
»Ne!«
»Dovoljne su dvije minute! Pobrinete li se da svaku večer vodite ljubav s partnerom?«
»Pa...« kaže, široko se smiješeći.
»Dovoljne su dvije minute!« kažem.
U tom se trenutku zahihoće. Zabavlja se! U nekoj sam vrsti ekstaze. Vodim pomalo pikantan razgovor s bivšom zamjenicom premijera. Želim to još raditi.
Ali nažalost, stigne producentica i izgovori fatalne riječi...
»Arthure! Vrijeme je da vas odvedem u studio.«

Polly

Sanjam...
Na školskom sam plesu, s Davidom Hardingom, mojim prvim ozbiljnim dečkom. Govori mi: »Donio sam ti piće. Probaj ga.« »Što je to?« upitam. »Piće!« »Ali što je to?« ponovim. »Samo ga probaj!« Otpijem gutljaj. Ima okus po pljesnivim limunima. Pogodi me ravno u srce i zapeče. »Što je to?« upitam. »Kiselina«, kaže David Harding i zlokobno me pogleda. »Okus čistog slomljenog srca.«
Probudim se u panici.
Uspravim se u krevetu.
Sjetim se Davida Hardinga. Jednom sam ga posvuda tražila na zabavi i na kraju ga pronašla kako u hodniku na katu žvali Samanthu Drew.
Trebalo su mi mjeseci da ga prebolim. Znala sam sjediti doma, drhtati i pušiti cigarete na prozoru kupaonice. Prijatelji su me pokušali izvući iz kuće. Htjeli su da upoznam nekoga novog. Rekla sam: »Ne želim nikoga novog. Ne želim dopustiti da mi se ovo opet dogodi!«
Tada mi je bilo sedamnaest, ali jučer sam se osjećala kao da ponovno pušim cigarete na onom prozoru. Osjećam se kao da sam iznevjerila sedamnaestogodišnju Polly. Dopustila sam da mi se to opet dogodi. A ovoga je puta još gore...
Ovoga je puta riječ o mojem mužu, i nije bio sa Samanthom Drew. Bio je s Em, koja bi trebala biti moja najbolja prijateljica. To je najodvratnija stvar koju sam ikada čula. Ne osjećam se ljuto. Niti kao da mi je slomljeno srce. Osjećam se mrtvo.

Arthur

O, Bože.
Vrijeme je da nastupim na nacionalnoj televiziji i govorim o temi o kojoj ništa ne znam.
Producentica me uvodi u studio.
Koračam preko kablova i provlačim se između kamera.
Za nekoliko trenutaka sjedim na poznatoj sofi, pokraj dvoje voditelja koji izgledaju onako kako inače izgledaju kada ih vidim na televiziji, iako sada nose puno više šminke.
Oboje me pozdrave šaptom. Sviđa mi se ovo. Osjećam se kao da samo mi znamo neku veliku tajnu.
Voditeljica se rukuje sa mnom i tiho mi objasni: »Reklame samo što nisu završile.« Ne kaže mi kako se zove. Mislim da pretpostavlja kako se podrazumijeva da svi znaju tko je. Ja ne znam. Mislim da nije redovna voditeljica.
A onda, odjednom, počnemo.
Okrene se prema kameri, s ozbiljnim izrazom lica. Mogu vidjeti riječi napisane na blesimetru. »Prije deset godina«, pročita pjevnim tonom, »bilo je šezdeset tisuća tata-domaćica. Nakon jednog desetljeća ta se brojka popela na šest stotina tisuća...«
Bacim pogled na monitor, na kojemu se vidi prijenos. Veoma je uznemirujuće. Svjestan sam da se ono što se događa, odmah pokraj mene, prenosi uživo na televiziji. A upravo se spremaju uključiti mene. O, Bože.
Odjednom sam paraliziran od nervoze.
Voditeljica nastavi...
»Danas će nam u studiju o tome govoriti otac troje djece, Arthur Midgley.«
Okrene se prema meni. Nastavi pričati. »On je autor nove hit kolumne...« Ali ja je uopće ne slušam. Samo mislim: nastupam uživo na javnoj televiziji. Očajnički nastojim izgledati normalno, ali oko mi se trza, srce mi lupa kao ludo i shvatim da mi misli jure mozgom brže od super-brzog vlaka kroz postaju.
»Arthure«, obrati mi se. Kratko pogledam monitor. Mogu se vidjeti na njemu. Izgledam malo narančasto u licu. »Dobro jutro.«
Zastane s iščekivanjem.
Kažem: »Dobro jutro.«
Za sada ide dobro.
Ona nastavi: »Biste li rekli za sebe da ste tata-domaćica?«
»Više volim izraz trofejni muž«, kažem.
Bolje je zvučalo kada sam to rekao Greti. Voditeljica mi se slabašno nasmiješi, poput nekoga tko pozira za fotografiju. U tom trenutku iznenada postanem svjestan kakvu igru igramo: oboje očajnički pokušavamo biti ležerni tako da dobro izgledamo na televiziji. Shvatim da nam baš ne ide.
Gleda me s iščekivanjem. Trebam li nešto reći?
»Ja sam pisac / otac / glumac«, kažem. »POG: jedan od onih kreativnih tipova koji puno čuva djecu, ne zato što to želi, već zato što zarađuje manje od svoje žene.«
»A dogodi li se da vas druge majke čudno gledaju na igralištu?«
»Ponekad«, odgovorim. »Uglavnom onda kada visim s prečke poput šišmiša.«
Ne nasmije se. Prikuje me praznim pogledom profesionalne zainteresiranosti i postavi novo pitanje.
»Jeste li željeli biti primarni skrbnik?«
»Ne«, odgovorim. »Ali dobili smo djecu i onda je odjednom moja žena govorila: >Ja zarađujem stalnu plaću: zašto se ti ne bi brinuo za njih?< Da budem iskren, nismo čak niti vodili taj razgovor, jednostavno se dogodilo.«
»Ali očito ste vrlo dobar roditelj«, kaže. »Zacijelo vas ispunjava što možete toliko sudjelovati u životima svoje djece.«
Ne kaže više ništa, samo me gleda s iščekivanjem.
Paničarim.
Je li to bilo pitanje? To je bila samo izjava! I, zapravo, nisam siguran slažem li se s njom.
Trebam li nešto reći?
»Pa«, započnem. »Doista volim svoju djecu, ali...«
Čim počnem pričati, ona kratko spusti pogled na svoje bilješke. Što to radi? A onda shvatim... zna da kamera snima mene, pa koristi trenutak kako bi pripremila sljedeće pitanje. Osjećam se veoma čudno. Sada sam samotan muškarac koji na nacionalnoj televiziji priča sam sa sobom. Pričam preglasno, i zvučim mrvicu očajno...
»Radi se o tome«, kažem, »da sam ja muškarac! Ako sam dobar u nečemu, očekujem nagrade, očekujem lovu. Osjećam se kao da vodim igraonicu, besplatno, za ljude koji se deru na mene. Nisam čak ni vlasnik igraonice. Sva pravila određuje vlada, to jest moja žena.«
Ponovno me gleda. Uslijedi stanka.
Onomu tko nas gleda, to vjerojatno izgleda kao djelić sekunde. Meni se čini kao cijeli sat. Shvatim što se događa. Ona me gleda u oči, ali uopće ne uspostavljamo kontakt. Potom nastavi govoriti, istim ležernim prpošnim tonom. Užasno je. Osjećam se kao da se utapam u ispraznosti. Gušim se u vati.
»Ali sigurna sam«, kaže, »da vaša supruga cijeni što ima nekoga tko se brine za djecu.«
Opet je to napravila! To je bila još jedna izjava! Trebam li se složiti s njom? Ne znam slažem li se. Ne postavlja mi pitanja: pokušava me natjerati da kažem kako volim biti tata-domaćica i kako volim svoju ženu i... Odjednom sam bijesan kao ris.
»Slušajte«, kažem. »Ako muškarac zaradi dva milijuna nakon što je u Cape Townu sklopio veliki posao, žena će ga pustiti na miru. Ali ako je samo otišao u igraonicu Clown Town, očekuje od njega još i da čisti. Moja žena dio je moderne generacije. Očekuje imati karijeru i očekuje imati djecu, i možda ih neće htjeti sama odgajati, ali će htjeti nadgledati onoga tko to bude radio. I to može biti izazov.«
»Predlažete li«, kaže, »da bismo se trebali vratiti sustavu iz pedesetih kada je muškarac bio glavni i očekivao da ga na stolu čeka večera kada dođe kući?«
Ma, hajde, sada me pokušava okarakterizirati kao nekog nazadnjaka iz 1950-ih.
»Ja niti ne želim ravnopravnost!« kažem. »Sasvim sam sretan što je ona šefica. Samo bih volio da bude šefica koja je više prosvijetljena – na primjer, ako sam ponekad mrgudan, mogla bi me pustiti na miru. Ponaša se kao da je ona suprug iz pedesetih. Govori: >Ja donosim doma lovu, zato izvoli nabaciti smiješak na to lijepo lišce<.«
Još se jednom zagleda u mene i lažno nasmiješi. Uopće me ne sluša. Mislim da joj netko govori u malu slušalicu u uhu.
»Kladim se da vam na kraju dana«, nastavi, »supruga kaže kako vas voli.«
»Na kraju dana mi obično govori da obrišem sve kuhinjske površine. Osim toga... maloprije sam razgovarao s bivšom zamjenicom premijera«, kažem, »i ona se slaže sa mnom. Mi smo Britanci: nitko ne govori svojem partneru kako ga voli. I kad smo već kod toga, nitko nema vremena ni za vođenje ljubavi iako su, kao što smo se bivša zamjenica premijera i ja složili, za to dovoljne dvije minute. Situacija je luda.« Više ne znam što mi izlazi iz usta, ali, kvragu, reći ću sve. »Od mene se očekuje da se brinem za djecu, a ipak, nije mi dopušteno da imam bilo kakav autoritet nad njima. Nije mi čak niti dopušteno da povisim glas. Niti da se na trenutak naljutim. Svijet postaje toliko ukočen, kontroliran i pedantan da se čovjek osjeća kao da se ne može pomaknuti. Osjećam se poput sokola na uzici. I – možda zbog pritiska medija, ne znam, koji vrše programi poput ovog – od mene se očekuje da uvijek budem pun ljubavi! Stalno mi govore da moram osjećati ljubav! Pa, ponekad je ne osjećam!«
Cijelo ovo vrijeme gledam njezino šokirano lice. Mogu vidjeti da očajnički traži priliku da ovo privede kraju. Ali ja joj je ne pružam. Čak joj ne dopuštam da govori.
»Ah«, kaže okrećući se prema kameri. »Kladim se da vas... duboko u sebi... ona voli.«
»Ako me voli,« kažem, »vjerojatno me ne bi izbacila iz kuće u utorak navečer.«
»Izbacila vas je?«
»Da. Jutros sama vodi djecu u školu. Nadam se da će se sjetiti uzeti im papuče za školu.«
»Hvala vam, Arthure Midgley«, kaže voditeljica.
Okrene se prema kameri.
»A sada ćemo se pozabaviti temom vjetroelektrana. Vlada je obećala da će do 2025. zelena energija činiti četrdeset posto...«
Gledam je, zbunjen. Na trenutak pomislim: trebam li sada nešto reći o vjetroelektranama? No odjednom me netko povuče za rukav. To je producentica.
»Izvest ću vas!« kaže.
I prije nego što se snađem, koračam preko kablova prema izlazu. Želim se oprostiti s bivšom zamjenicom premijera, ali iznenada mi sine da sam rekao nešto što doista nisam smio. Zapravo, moj super-brzi um sada skenira cijeli razgovor, poput anti-virusnog programa koji traži greške u sustavu. Program još nije izbacio konačno izvješće, ali pretpostavljam o čemu će biti. O mojem intervjuu, o stvarima koje nisam smio reći... o svemu. Nisam trebao reći niti jednu riječ. O, sranje.

Polly

Prestala sam se osjećati mrtvo. Oporavljam se od šoka. Počinjem nešto osjećati.
Isto tako imam probleme s otpremanjem djece u školu.
Sada je 9.02. Trebali smo biti tamo prije deset minuta. Dok žurimo uličicom prema školi – istodobno jedemo prepečenac i zakopčavamo dugmad – većina roditelja vraća se iz suprotnog smjera. Nekoliko njih uputi mi suosjećajne poglede, onakve kakve biste uputili nekomu komu je nedavno dijagnosticiran rak. Bože. Čini se da svi znaju o mojem privatnom životu. Čak me zaustavi mama jednog djeteta iz šestog razreda. Ne znam čak ni kako se zove. Kaže mi: »Jeste li se sjetili uzeti papuče za djecu?«
Zbunjeno joj se nasmiješim. Zapravo, da, zaboravila sam papuče za djecu. Reći ću Mallory da ću se poslije vratiti s njima. Pošaljem ih u razred i brzo potpišem Obrazac za loše roditelje, kako bih objasnila zašto kasne. (U tom času onaj mali optužujući prst upire u mene kamo god da pogledam.)
Žurim niz uličicu natrag kući kada mi zazvoni mobitel. Javim se prije nego što uopće dobro promislim.
»Bok, draga«, kaže Em.
Istog se časa smrznem. Osjetim napetost u unutrašnjosti.
»Bok«, odvratim suzdržano.
»Samo provjeram dolaziš li sutra?«
»Molim?« upitam.
Do sada je cijelo jutro bilo zbunjujuće i kao u magli, ali sada znam što osjećam i riječ je o bijesu otprilike iste snage kao atomska bomba. Ako Em nastavi pričati, eksplodirat ću i poslati veći dio Londona trideset kilometara u zrak. Sateliti iznad Ujedinjenog Kraljevstva snimit će divovski oblak u obliku gljive, a svi prozori u gradu bit će zasuti ostacima vrtova, dijelovima Saaba i plakatima koji oglašavaju školsku dobrotvornu priredbu.
Natjeram se da duboko udahnem.
»Zabava Jamesa Hammonda«, kaže. »Mislila sam da bismo mogle zajedno otići. Kao što znaš, Dan će mi tada dati odgovor i voljela bih da budeš ondje. S mogućnošću da proslaviš objavu našeg skorašnjeg vjenčanja. Vjerojatnije je da ćeš samo morati tješiti iznenada jako uzrujanu ženu. Kako bilo da bilo, reci da dolaziš, ha?«
»Zašto?« uspijem procijediti.
»Trebam te, Polly. Bojim se.«
Kažem: »Em.« Potom zastanem. Osjećam se kao da mi prst lebdi nad crvenim gumbom za uništenje.
Ona kaže: »Da?«
Želim li pritisnuti gumb?
Želim. Veoma hladno i smireno kažem: »Zašto misliš da mi se živo jebe kako se osjećaš zbog bilo čega?«
Em doista nije naviknula čuti me da ovako govorim. Kaže: »Oprosti?«
»Ne zanima me, Em. Nije ni čudo što si sama.«
»Nisam sama. Sutra navečer ću se vidjeti s Danom i saznati hoće li se oženiti mnome.«
»Neće«, odvratim. »Jer si sebična, pokvarena, pohlepna kučka i zaslužuješ umrijeti sama u kući punoj cipela.«
»Polly!« zapanjeno usklikne Em. »Koji ti je vrag?«
»Em, noćas si me nazvala. Iskreno, mislim da si bila malo pijana. Rekla si kako si dala Arthuru da ti poliže bradavicu.«
»Ah, to!« kaže. »Uzrujana si zbog toga?!!«
»Da!«
»Za Boga miloga, pa ništa se nije dogodilo!«
»Polizao ti je bradavicu!«
»Ali nisam ga niti poljubila! Nije bilo nikakvog seksa! Proveo je cijelu večer pokušavajući mi pomoći oko Dana. To nije ništa značilo!«
»Em...«
»Prije dva dana sam ti rekla: >Tvoj muž je pravi komad kakvog žene mogu samo poželjeti.< A ti si odvratila: >U ovom trenutku možeš si ga uzeti.<«
»To nije bila jebena pozivnica!« kažem, preglasno. Dvije mame napadno se okrenu i pogledaju me. Nije me briga ako cijeli Richmond čuje ovaj razgovor. Dosta mi je ovog. Dosta mi je cijelog ovog mjesta.
»Ali baš i ne sugerira«, kaže Em, »da čuvaš svojeg muža kao da je riječ o moćima poznatog sveca, zar ne?«
»Imam pravo mrziti svojeg muža!« kažem. »On je moj muž. To ne znači da želim da mu guraš sise u usta kao da je dijete koje treba nahraniti!«
Na to se dvije mame okrenu i nestanu u drugome smjeru. Želim povikati: Da, samo trčite, smiješne male glupačice! Trčite... natrag svojim besmislenim kuhinjama i glupim životima!
»Slušaj«, kaže Em. »Bila si ga izbacila iz kuće.«
»Izbacila sam ga samo nekoliko sati prije«, kažem. »To ne sugerira da sam time rekla sve što mislim o tome! Nikada nisam mislila da si pretjerano odana, Em, i imala sam pravo. Da doista iskreno voliš i obožavaš mojeg muža, vjerojatno bih ti oprostila nakon što skupa provedete deset godina, ali ti si odustala nakon manje od dana! I svinja bi se bolje kontrolirala!«
»Polly, prestani! Prestani! Ispričavam se. Ali moraš shvatiti, Dan će mi uskoro reći hoće li se ili neće oženiti mnome. Osjećam se veoma nesigurno zbog toga...«
»Ne, Em, NE! Ovo nije vražja sudnica!« povičem. U međuvremenu pogledam oko sebe i shvatim, s dozom zadovoljstva, da sam raščistila cijelu uličicu. »Nemoj se ni truditi citirati mi neki psihološki uvid koji bi sve popravio! Gurnula si svoju sisu u usta mojem mužu! Ne želim više nikada razgovarati s tobom!«
»Čekaj! Polly... Ne misliš to.«
»Mislim sve što sam rekla. Naše je prijateljstvo gotovo.«
»Ne misliš to!«
»Zašto ne?« kažem.
Mislim si: Hajde, kučko, daj mi vraški dobar razlog.

Em

Ne mogu vjerovati da Polly traži objašnjenje. Osjećam se ranjeno.
Pokušavam doći na posao, ali odjednom stanem. Tek sam ušla u kompleks gdje radim. Prošla sam pokraj glavne porte i naslanjam se na zaštitnu ogradu na rubu parkirališta.
»Hajde«, kaže Polly. »Daj mi jedan dobar razlog zašto bih ikada više razgovarala s tobom.«
I dam joj ga. »Zato što, Polly,« kažem, »kada si prvi put spavala s muškarcem, rekla si mi. Kada si se zaljubila u Arthura, rekla si mi. Kada si ga prvi put poljubila, rekla si mi. Kada si prvi put zatrudnjela s njim, rekla si mi. I bila sam sretna, Polly«, kažem. Sve do sada bila sam pribrana. Ali počinjem plakati. To je dobro. To pomaže mojim okolnostima. »Ja nisam poput tebe, Polly«, nastavim. »Ne razmišljam o onome što radim. Ovoga sam puta doista pogriješila i ispričavam se zbog toga. Ali pogriješila sam samo na sekundu, sigurno mi možeš oprostiti.« Sada već pošteno ridam. Ne mogu vjerovati da je tako ozbiljno to shvatila. »Da, sebična sam«, kažem. »Prihvaćam to. Glupa sam. Ali bila sam tu za tebe, Polly, cijelo vrijeme, i oduvijek sam te voljela, Polly! Volim te, Polly! Voljena si, Polly. Zar to ne shvaćaš? Mogla bih se nositi s time da do kraja života budem neudana. Ali ne bih se mogla nositi s time da zauvijek izgubim najbolju prijateljicu!«
Očajno se osjećam. Sada doista iskreno plačem.
Ali na drugom kraju veze Polly ne govori ama baš ništa.
Samo poklopi.

Arthur

Sjedim u automobilu u blagom šoku.
Čini se tako nevjerojatno da sam, samo nekoliko trenutaka prije, bio na nacionalnoj televiziji. Sada sam zaglavio u prometnoj gužvi. Čuo sam da kada ljudi prvi put skoče padobranom, prethodno osjećaju užas, ali poslije to žele odmah ponoviti. I ja se sada tako osjećam. Osjećam se... Postoji li još neka televizijska emisija u kojoj bih mogao gostovati? Mogao bih biti gost na onom lošem talk showu Vanessi i skinuti još koji kamen sa srca.
Zazvoni mi mobitel.
Zove me moja književna agentica – Sally Winklehorn iz RSJ-a. Nisam dugo razgovarao s njom. Čak i kada nazovem Sally Winklehorn, ne razgovaram s njom. Razgovaram s pomoćnicom po imenu Karen koja mi kaže da novac još nije uplaćen.
»Dragi!« kaže Sally Winklehorn.
»Bok.«
»U hotelu sam u Njemačkoj«, nastavi. »I upravo sam te vidjela na televiziji.«
»Oh.«
»Genijalno! Jednostavno genijalno. Zašto mi nisi rekao da pišeš kolumnu za London Times?«
»Pa, evo, pišem je.«
»Mislim, stvar s izdavaštvom u današnje vrijeme jest da sve ovisi o tome koliko medijske prašine uspiješ podići. A mislim da ti, dragi, prašiš k’o lud.«
»Stvarno?«
»Zapravo, danas sam na sajmu knjiga«, kaže mi Sally Winklehorn. »Zašto nemaš nešto što bih mogla prodati?«
»Imam svoj roman o tinejdžeru koji je reinkarnacija kralja Arthura.«
»Zvuči sjajno.«
Malo sam zbunjen tom posljednjom izjavom.
»Poslao sam ti prvu verziju knjige prije dva tjedna«, kažem. »Karen mi je poslala e-mail i rekla da si je pročitala.«
»Ah«, kaže. »Ali to je bilo prije nego što si se pojavio na nacionalnoj televiziji, progovorio o moći muškarca i otkrio intimne detalje iz seksualnog života političara.«
»Dok sam čekao tvoje komentare«, kažem, »malo sam dotjerivao roman.«
»Zaboravi na to«, kaže. »Mislim da trebamo djelovati dok je željezo vruće. Reći ću Karen da mi odmah sve pošalje. Vidjet ću što se da učiniti. Bok za sada. Auf wiedersehen.«
Prekine vezu.
Možda jesam vruća roba, ali i dalje ne mogu zadržati svoju agenticu na telefonu.
Podignem pogled i iznenadim se kad shvatim da smo ispred Gretine kuće.
Odjednom sam zabrinut. Naviknut sam na to da Polly brine kako ću biti indiskretan, ali što će Greta reći? Pitam se. Ona me poslala na televiziju, a ja nisam rekao niti jednu riječ koju sam trebao. Mogla bi biti bijesna.
Zahvalim vozaču. Izađem iz automobila. Upravo se spremam popeti stubama do njezine kuće kada Greta izađe. Zastane pred ulaznim vratima – izgleda fenomenalno u kostimu boje devine dlake koji je u veličanstvenoj opreci s crvenom bluzom koju nosi ispod. Sav nakit na njoj jantarne je boje i slaže se s jantarnim tonom njezinih očiju. Izgleda fantastično. Pogleda me, a zatim se nasmiješi.
»Hej, ti!« kaže, ostavi vrata otvorena i pojuri niza stube prema meni. »Bilo je sjajno. Prirodno si nadaren.« Poljubi me u obraz. Šapne mi u uho svojim blago promuklim glasom: »Naravno, nisi rekao ni približno ono što smo se dogovorili, ali reakcije gledatelja su sjajne.«
»Kako to misliš?«
»Na našoj web-stranici odmah dobivamo feedback. Već nam je pisalo trideset devet ljudi.«
»Je li to puno?«
»Za petominutni prilog o tatama-domaćicama, da, to je puno.«
»Ali zašto? Što su napisali?«
»Dijele se u četiri glavna tipa.«
»Četiri?«
»Tu su oni koji misle da si seksistička svinja...«
»Pa rekao sam da niti ne očekujem ravnopravnost!«
»Znam. Upravo je na to ukazala druga skupina. To su oni koji se slažu s tobom. Čini se da se već organiziraju u grupu: Trofejni muževi uzvraćaju udarac ili TMUD.«
»TMUD?!«
»Da, dušo, to se doista događa«, kaže Greta.
»Ali,« kažem, »mislim da sam... nenamjerno otkrio nešto o bivšoj zamjen...«
»To je televizija uživo«, kaže. »Mi služimo višoj svrsi: gledanosti. I zato te, Arthure, toliko obožavam. Uzburkao si stvari i izgledao si seksi.«
»Jesam li?«
»Bože moj! Izgledao si seksi kao mačak na vrućem limenom krovu! To je napisalo nekoliko ljudi. To je treća skupina.«
»Koja je onda četvrta?«
»Ma hajde, medeni. Ne budi naivan. Četvrta skupina je najbrojnija.«
»Što njih zanima?«
»Ti ih nimalo ne zanimaš. Zanima ih jedino činjenica da bivša zamjenica premijera nema vremena voditi ljubav sa svojim partnerom iako su, kako si rekao, za to dovoljne dvije minute. U svakom slučaju, to je prava vijest. To je ono zbog čega je isječak završio na YouTubeu.«
»Na YouTubeu je??!!«
»Naravno. Sama sam ga stavila na stranicu. Naslovljen je Dovoljne su dvije minute. Slušaj me, ti zločesti čovječe, volim te, ali moram ići.« Rekavši to, Greta primi moju glavu rukama i ponovno me poljubi.

Polly

Hodam niz nasip uz Temzu prema uredu kada me nazove mama.
Kada se na zaslonu pojavi njezino ime, pogledam ga s mržnjom. Spremam se isključiti mobitel, ali tada pomislim: Ne, barem jednom, suočit ću se s njom.
»Bok«, kažem hladno.
»Polly, draga, bojim se da još nisam uspjela dobiti Rogera Chalmersa«, kaže mama. Po njezinu bi se tonu reklo da je probdjela cijelu noć na telefonu.
Kažem: »Dobro.«
Ona kaže: »No nešto mi je palo na pamet što se tiče Jamesa Hammonda. Mogla bi ga priupitati ako želi prirediti Sophieno vjenčanje u jednom od svojih hotela.«
Kažem: »Dobro.«
»Samo mi je palo na pamet«, kaže smijuljeći se, kao da je provalila nevjerojatno duhovitu šalu. »Draga... je li se Arthur vratio kući?«
»Ne.«
Stanka. Što će sljedeće reći?
»Što ćeš učiniti u vezi s djecom?«
»Ne znam.«
»Znaš, provedene su studije o tome«, nastavi. »Bez oca, djeca su puno sklonija uživanju droga, promiskuitetu i alkoholizmu.« (Nije ni čudo da vječito osjećam krivnju! Upravo je natuknula da pretvaram svoju djecu u pijane promiskuitetne ovisnike o cracku!) »Strašno je važno«, kaže, »da djeca, ako je moguće, imaju oba roditelja u životu.«
Dok je slušam kako govori, shvatim da se osjećam uplašeno, maleno. Dobro. Vrijeme je da uzvratim udarac.
»To je pomalo komično«, kažem. »Pogotovo kada dolazi od tebe, zar ne?«
»Molim?« kaže moja mama. Sasvim me dobro čula, samo ne očekuje da ću joj se usprotiviti. »Kako to misliš?«
»Držiš mi prodike o brizi za djecu, a jedan jedini put kada to od tebe tražim, odbiješ me.«
»Ali imam dogovoren ručak«, kaže mama, »s Rogerom Chalmersom.«
»Samo trebaš završiti s ručkom u dva i trideset i stigla bi do nas. Do te mi mjere ne želiš pomoći.«
»Polly!« uzvikne ogorčeno mama. Kako joj samo polazi za rukom da izgovaranje mojeg imena zvuči kao šamar u lice? »Što se to s tobom događa?«
»Reći ću ti«, kažem. »Shvatila sam da sam sve ono što Arthur mrzi kod mene pokupila od tebe. Nesnošljiva si. Opsjednuta si novcem i društvenim položajem. Nemaš nimalo suosjećanja.«
»Imam ja suosjećanja!«
»Muž me napustio: ti niti ne znaš zašto. I cijeli život sam provela ispunjena sramom jer mi ti ne dopuštaš da osjećam bilo kakvu emociju koja tebi nije po volji.«
»Polly!« zareži stara. »Povuci to!«
»Neću ništa povući«, kažem. »Zapravo, još ću ti nešto reći. Mama, možeš odjebati iz mojeg života. Tko te jebe. Tko jebe Rogera Chalmersa. I tko jebe tvoje dosadno jebeno vjenčanje.«
Nakon toga prekinem vezu i smireno vratim mobitel u džep. Opa. Rekla sam najgore stvari koje mogu zamisliti, a osjećam se iznenađujuće dobro zbog toga.
Okrenem se, pogledam Temzu pa polako, duboko udahnem. Više nisam atomska bomba. Sada sam navođeni projektil. I znam točno koja mi je sljedeća meta. Znam što trebam učiniti.
Nazovem JTS i razgovaram s Debrom na recepciji. Pitam je, malo potanje i pristojno, kako je. Potom joj kažem da mora javiti odjelu kako sam bolesna i da me neće biti nekoliko dana.
Nakon toga još jednom duboko udahnem i saberem misli. Dosada sam jutros otpilila svoju najbolju prijateljicu, svoju mamu i svoj posao... i, na neki čudan način, uživam u tome. Pomislim: pa što još mogu izgubiti ?
A onda shvatim.

Arthur

O. K. Znam da se to ne bi smjelo reći ni za jedno dijete, ali... Gretin sin je kreten.
Kada ga prvi put ugledam, Tyrone sjedi ispred televizije i gleda Ben Tena. Noge u golemim tenisicama je stavio na stolić. Nosi šiltericu. Ima gornji dio trenirke na kojemu živim bojama piše >Mr. Big<. Kažem mu: »Bok, Mister Big! Ja sam Arthur. Družit ćemo se jedan sat dok je tvoja mama na sastanku. Želiš li da igramo neku igru?« On kaže: »Gledam Ben Tena, debilčino!«
Nakon toga pomislim: samo neka on bulji u Ben Tena. Ja idem pronaći Gretin kompjutor i otići na internet.
Uspnem se na kat do Gretina ureda. Fantastičan je. Ima pogled na stražnji vrt. Na zidovima su nagrade Bafta i Emmy. Tu su i fotografije na kojima Greta pozira s Billom Clintonom, Bobom Dylanom i Dalaj Lamom. Na zidu je ovješena slika Jeffa Koonsa koja prikazuje žarko obojene prepone u bikinijima. Opazim fotografiju Grete koja je točno iz vremena kada sam je upoznao i umalo spavao s njom. Sjedi na sofi s Michaelom Stipeom. Oboje su okrenuti prema objektivu fotoaparata s jednakim izrazom na licu. Izgledaju usklađeno, kreativno i istinski sretno.
Zurim u njih mrvicu predugo, a potom uključim Gretin kompjutor i spojim se na internet.
Prvo pročitam o novom hotelu Jamesa Hammonda u Wiltshireu. Zatim odem na web-stranicu Lifestylea. Nakon toga posjetim Sve o ljubavi u tjedan dana i pročitam današnju vježbu: »Objavite svoj mit.« Znam odgovor na to... Posljednjih nekoliko godina sam – ne cijelo vrijeme, ali ponekad – želio Gretu Kay. To bi mi, vjerujem, moglo promijeniti život. Želim ići na odmore s njom. Želim biti u kuhinjama s njom i dijeliti naše privatne šale. Ne radi se samo o tome da je seksi. Vjeruje u mene. I ima kontakte. Ima savjete. Mudra je. Ona je poput ljudskog One-Stop-Shopa koji bi mi mogao u svakom pogledu promijeniti život.
Od takvih me misli odvrati neobičan životinjski krik koji se čuje izvan kuće.
Ustanem i pogledam kroz prozor. Greta ima veliki lijepi vrt s travnjakom i vrbom. Tyrone je stjerao mačku u kut vrta. U ruci ima bambusov štap kojim bocka zarobljenu životinju u pokušaju da je pretvori u veliki dlakavi kebab.
Brzo otvorim prozor.
»Tyrone!« povičem. »Ne!«
Stane i okrene se prema meni s uzrujanim, gunđavnim izrazom lica. Što se njega tiče, mačka se nalazi u njegovom vrtu. Stoga je njegovo pravo da je lovi, ako to želi. To je najmanje što može očekivati od ovog jutra.
»Da nisi taknuo tu mačku!« povičem. »Baci taj štap!«
Baci štap, ali po njegovu se držanju dade naslutiti da ga se sprema opet podignuti.
Potrčim niza stube. Na pola puta zazvoni mi mobitel.
Provjerim zaslon. To je Polly.
Od samog pogleda na njezino ime želudac mi se okrene kao da sam upravo skočio s litice.

Polly

Nalazim se u Baru Italia – mjestu na kojemu je počeo moj odnos s Arthurom iako sam toga sunčanog dana, prije deset godina, sjedila vani kada je on sjeo pokraj mene i započeo razgovor. Danas sjedim unutra. Vrebam iz stražnjeg dijela, osjećajući se poput mafijaškog kuma koji radi čistku. Ovo je moj posljednji, najvažniji poziv.
Arthur se javi.
»Bok«, kaže. Dahće na veoma jeziv način.
»Bok«, kažem, osjećajući se poput krvnika.
Tišina.
»Gdje si?« upitam.
»U kući Grete Kay«, odvrati brzo.
Kažem: »U kući Grete Kay!« i istog časa izgubim hladnokrvnost. U dubini duše znam da Arthura nimalo ne zanima Em. Ali Greta Kay je već nešto drugo. Kada smo tek počeli izlaziti, jednom sam ga prilikom vidjela kako razgovara na telefon s njom. Blistao je poput zaljubljenog tinejdžera.
»Što radiš u kući Grete Kay?« upitam pomalo razdražljivo. Već se osjećam ugroženo.
»Sreo sam je noćas na zabavi Lifestylea«, kaže. »Zamolila me da joj jutros pripazim na sina.«
»Dobro.«
Utihnem. Toliko bih ga toga mogla pitati, ali ne želim. Moram zadržati kontrolu. Moram razjasniti stvari.
»Dakle«, kažem. »Kako ćemo se organizirati u vezi s djecom?«
»Ne znam«, odvrati nestrpljivo. Isuse! Zar ovo nije važno? Zar njemu ovo nije važno? »Možda si na to trebala misliti prije nego što si me izbacila.«
»Nisam te izbacila!«
»Rekla si: >Sve ti dajem i ako to ne vidiš, otiđi!<«
»Nisi morao otići.«
»Pa...«
»Baš kao što nisi morao polizati Eminu sisu.«
Pričekam. S njegove strane uslijedi duga tišina ispunjena krivnjom. A onda... »Žao mi je zbog toga«, kaže. »Ali, stvarno, Em me ne zanima. To...«
»Arthure«, brzo kažem. »Nije me briga! Želim razvod.«
O, Bože. Nisam to namjeravala reći. Ili jesam? Pa... što će on reći na to?
»O. K.«, brzo odvrati. »Razvedimo se!«
Nastupi duga tišina. Mislim da smo oboje shvatili što smo upravo rekli. Testiram se da vidim što osjećam u vezi s time. Zapravo, nisam tužna. Samo osjećam potpunu ravnodušnost. Osjećam se hladno poput ribe u ribarnici.
No onda se odmah sjetim djece i krivnja me pogodi poput srčanog udara.
»Arthure«, kažem. »Ne želim da djeca ispaštaju.«
»Da«, odmah kaže. »Slažem se.«
Ponovno tišina.
»Neka stvari ostanu iste zbog njih«, predložim.
»Da«, kaže. »Slažem se.« Iz nekog razloga oboje govorimo ukočenim, pristojnim glasovima. Ponašamo se veoma odraslo. »Slušaj,« kaže tiho, vrlo žurno, »sada stvarno ne mogu razgovarati.«
ŠTO? Što može biti važnije od našeg braka? Zar se uopće ne ŽELI boriti za nas ?
»Doći ću kući na vrijeme da pokupim djecu iz škole«, kaže.
»Danas ne radim«, kažem. »Ja ću ih dovesti kući na ručak...«
»Onda se vidimo«, kaže užurbano. »Razgovarat ćemo tada.«
Potom veza utihne.
Nema ga.
O, moj Bože. Složili smo se da se razvodimo. Njega više nema.
Izdahnem veoma polako.
Spustim mobitel na pult.
Pokušavam se ne rasplakati.
Pogledam stolove koji stoje vani. Tako se jasno sjećam kako je, prije deset godina, sjeo i zapodjenuo razgovor sa mnom. Točno nas mogu zamisliti – ljude kakvi smo nekoć bili. Izgledamo svježe, puni nade, mlado i tako sretno. Izgledamo kao par koji je upravo osvojio naslov u Wimbledonu u konkurenciji miješanih parova. Kratko bacim pogled u zrcalo. Izgledam napeto i sredovječno. Izgledam poput nekoga tko je jednom davno igrao u pojedinačnoj konkurenciji i izgubio.

Arthur

Mister Big se vratio unutra i ponovno gleda Ben Tena.
Zurim u vrt i razmišljam o Polly. Samo mislim na to kako je rekla: »Razvedimo se« i njezina užasnog oštrog tona, i osjećam se paralizirano. Osjećam se kao da duboko u sebi pridržavam veliki pladanj pun tuge i ako se pomaknem, ona će se posvuda razliti i boljet će me.
Ali potom začujem Gretu kako stiže kući i zaputim se prema ulaznim vratima.
Greta bane kroz njih puna života. Drži smeđu vrećicu punu hrane.
Ugleda me. »Kako ste se vas dvojica slagali?«
»Dobro.«
»Dobar posao, vojniče!« zareži. »A sad brzo na pod i zadovolji me!«
Kažem: »Molim?«
»Voljela bih biti narednik u jednom od onih ratnih filmova. Bila bih poput... narednika u filmu Vojska ljubavi. Rekla bih im... >Vojnici, prvo ćete dobiti obuku u oralnom seksu. Pokazat ću vam kako da protivnicu dovedete do vrhunca bez (1) da na kraju imate bolan vrat ili (2) da se ona žali kako su joj noge hladne. Isprobat ćemo neke položaje...< U tom se trenutku Greta počne pretvarati da pokazuje prema ploči. >Ovaj položaj zovemo Sladoledni kornet. On je samo za one visoko obučene. <«
Zabavljena vlastitom šalom, Greta otvori vrata kuhinje. Odjednom shvati da se ja baš i ne smijem.
»Što je bilo?« upita.
»Polly i ja smo upravo dogovorili razvod«, kažem.
»O, Bože«, odvrati Greta, istog časa to shvativši doista vrlo ozbiljno.
»Aha.«
Nisam trebao ništa reći. Imam osjećaj da ću zaplakati. Priberem se. Greta me primi za ruku. Zajedno sjednemo u podnožje njezinih stuba. Zagleda se u moje oči. Kao i ja u njezine.
»Sve mi ispričaj«, kaže. »Što se dogodilo?«
Pogledam je. Da joj kažem za Em? Ali to nije ono što se dogodilo.
»Pa«, započne. »Polly... me izbacila jer je rekla da sam gnjevan.«
Greta ne kaže ništa. Samo me netremice gleda i čeka da nastavim.
»Ali zapravo je«, kažem, »možda ona ta koja me čini gnjevnim.«
»Kako?«
»Ne znam«, kažem jedva čujnim glasom. U opasnosti sam da ću zaplakati. To je tako ponižavajuće.
Pogleda me. »Pa,« kaže Greta, »što te po njezinu mišljenju najviše čini gnjevnim?«
»Kaže mi... >Podržavam te!< A time misli: podržavam te emocionalno i novčano, jer ja zarađujem svu lovu.«
»I... što s time ne valja?«
»Ona ne zarađuje svu lovu«, kažem. Čak me i sama rasprava o tome čini gnjevnim. »Usto, ponižavajuće je kada ti netko cijelo vrijeme govori da ništa ne zarađuješ. Da me imalo podržava, onda bi znala to.«
Greta veoma tiho kaže: »O. K.!«
»Ja zarađujem, Greta! Pišem ovu knjigu, to je nešto najbolje što sam ikada učinio. Mogao bih nam zaraditi hrpu love. Ali ne mogu. Jer me ona stalno prekida i potkopava.«
»Reci svoju istinu tiho i jasno«, kaže Greta. »Kažeš li joj ikad: >Molim te, pusti me na miru. Radim nešto važno. »Ne«, tiho odvratim. »Ne osjećam se kao da imam pravo na to!«
»Zašto?«
»Jer nemam novca!«
Greta se nasmiješi. »O. K.«
»Pa... imam nešto novca. Samo nemam samopouzdanja! A to je djelomično zbog nje.«
Greta izgleda sumnjičavo.
»Pročitala si Muškarci su s Marsa...?« upitam.
»Naravno.«
»Temeljni argument Johna Graya jest da muškarci imaju potrebu osjećati se kao stručnjaci. Ona na dnevnoj bazi kritizira moj radni život. Poručuje mi da ću doživjeti neuspjeh.«
Ovo je već bolje. Ponovno sam na čvrstom tlu. Dekonstruiram tekstove popularne psihologije i istodobno se žalim na svoju ženu.
Nažalost, Greta u to ne povjeruje. »Dakle«, kaže. »Misliš da John Gray svim ženama svijeta poručuje: >Drage žene, nemojte se miješati... nemojte kritizirati našu stručnost! »Da!«
»Pa, ja bih muškarcima ovog svijeta poručila nešto drugo. Rekla bih im: >Dragi muškarci... e, pa mi kritiziramo vašu stručnost. Pokušajte nas saslušati.<«
Sranje. Mislio sam da će Greta pokazati razumijevanje u vezi s ovim.
»O. K..!« kažem, pomalo razdražljivo. »Onda bih ja ženama svijeta poručio: >Slušali bismo vas... da tu i tamo kažete nešto pozitivno.<«
»Misliš da žene svijeta to trebaju naučiti?«
»Da! To je najčešći ljubavni savjet na svijetu: >Daj deset komplimenata za svaku negativnu stvar koju kažeš.<«
»Ja bih dala posve drugačiji savjet«, kaže Greta. »Rekla bih... Nemojte očekivati od svojeg partnera da vam podigne slabo samopouzdanje. Rekla bih: oslanjajte se na ono na što se svi oslanjaju – mješavinu pasivne agresivnosti i ponekog promrmljanog >hvala<. I držite se dijete sa što manje zajedljivih primjedbi.«
Nasmijem se na to. Zbunjujuće je smijati se dok pokušavate ne plakati.
Greta mi uputi mudar pogled. »To je ono što sam naučila«, kaže. »Ne možeš promijeniti svojeg partnera. Možeš promijeniti jedino sebe. Ako među vama postoji jaz, preostaje vam jedino izgraditi most i vidjeti hoće li druga osoba prijeći na vašu stranu.«
Ne znam što da kažem na to. Odjednom postanem svjestan koliko je situacija čudna. U kući sam Grete Kay, gledam je u oči i držimo se za ruke. Pila je sok od manga. Mogu ga namirisati na njezinu dahu.
»Što te najviše živcira kod nje?« upita.
»Nestrpljiva je«, odgovorim. »Na primjer, kada baca stvari – to joj je, moglo bi se reći, najdraža razbibriga – ne pogleda što baca. Posljednjih nekoliko mjeseci bacila je stražnje poklopce nekoliko daljinskih upravljača, kreditnu karticu i moj alat za mijenjanje guma na biciklu.« Pri kraju nabra postanem pomalo glasan jer se sjetim tih stvarčica za bicikl, i sav sam napet iznutra.
»A jesi li joj rekao da bude opreznija?«
»Samo jednom.«
»Što se dogodilo?«
»Ako joj uputim kritiku, sva utihne, a potom čeka nekoliko dana dok u nečemu ne pogriješim kako bi me mogla napasti poput nindže.«
»Znači, ne podnosi kritiku?«
»Ni pod razno.«
»Kako iritantno!«
»Hvala ti!«
»Ali i dalje se ne čini vrijednim radi toga razvoditi.«
»Ti si se razvela!«
»Da,« kaže, »zato što me muž tukao, ševio je barem tri moje prijateljice i, unatoč tomu, gostovao je u talk showovima i govorio o svojoj ljubavi prema Bogu.«
»Žao mi je.«
»Ja sam vojnik«, kaže. »Znam se snaći.«
»Da.«
»Sigurna sam da to vrijedi i za tebe. Što radiš kada baci tvoje stvari?«
»Snalazim se pomoću fleksibilnosti i muške inteligencije«, kažem. »Napravim nove poklopce za daljinske od kartona i selotejpa.«
Gretin je hihot grlen i nevjerojatno seksi.
»Ne daš se?« kaže.
»Ne dam se«, potvrdim i kratko pogledam pjegicu na njezinu vratu.
Niotkuda mi sine neobična misao: mogao bih je jednostavno poljubiti.
»Prijeđimo na vedrije teme«, kaže Greta smiješeći se. »Tvoj nastup u emisiji Daybreak potpuno je preokrenuo situaciju! Lifestyle će se sljedeći tjedan baviti samo muškarcima. I želimo da ti budeš glavna zvijezda. Pogodi kako se zove tvoja nova kolumna?«
»Kako?«
»Trofejni muž.«
Kažem: »Stvarno?! Lifestyle želi još?«
»O, da«, odgovori. »Žele potpisati s tobom ugovor na godinu dana i ugrabiti te prije nego što te netko drugi preotme. Danas ti je dobar dan, dragi moj. A nije još ni vrijeme ručka. Imao si televizijski nastup koji se emitirao diljem zemlje. A sada te čeka ugovor s najvećim londonskim novinama.«
Objektivno mi je jasno da su ovo dobre vijesti. Ali ne promijenim odmah raspoloženje. Ja sam poput dinosaura. Jednom kada klipsam u određenom smjeru, treba mi nekoliko dana da se okrenem.
»Tvoj problem nema nikakve veze s tvojom ženom«, kaže Greta. »Tvoj problem je u tome što ne vjeruješ u sebe. A trebao bi. Opak si, vojniče! Svi te žele!«
Kažem: »Da?« Gledam zjenice Gretinih oči boje badema. Mogao bih se zakleti da su proširene.
»Nego što!« kaže blago promuklim glasom. »Imaš dušu anđela u tijelu velikog prekrasnog muškarca.«
»Da?« ponovim. Ne mogu se suzdržati a da kratko ne pogledam njezina usta. Primijeti to.
»Da«, kaže Greta, odsutno.
Usne joj se blago rašire.
Lagano se nagnem prema njoj.
A potom, polako, ona se primakne bliže i osjetim kako me mrvicu strese elektricitet kada njezin nos dotakne moj. Usne nam se spoje, a ja sklopim oči na trenutak tijekom kojeg vrijeme uspori i ljubav mi ispuni tijelo.
O, moj Bože!
Mi se ljubimo! Greta Kay i ja se ljubimo!
Rukom mi lagano dotakne uho. Ovo je tako divno. Želi me.
A zatim... Napravi kratki pokret ustima i, na časak, jezikom dotakne moj, hitro poput ribe u potoku.
O, moj Bože! Mi se...
Ošamućen, odmaknem se. Kažem: »Bolje da odem.«
»Da, bolje«, kaže, a oči joj izgledaju opijeno. »Ili ću strgnuti odjeću s tebe kao krzno sa zeca.«
Potom se sanjivo nasmiješi i kaže: »Čekaj, da te još jednom poljubim.«
I učini to.