Andrew Clover - Sve o ljubavi u tjedan dana

First topic message reminder :



Polly je deset godina u braku s Arthurom kada naleti na svoju staru ljubav, Jamesa. On je put kojim nije pošla. Poziva je u svoj luksuzni hotel kako bi joj dao posao koji je oduvijek željela. Njezina najbolja prijateljica Em nagovara je da prihvati poziv. Em zna kakav je to osjećaj kada si zaglavio u životu. I pokazuje posebno zanimanje za Pollyna muža. Arthur je pak moli da ostane.Mogu li se nakon deset godina braka ponovno naučiti voljeti? Suvremena bajka koja govori koliko je važno udaljiti se od svakodnevnog stresa kako biste otkrili što je ono doista važno u životu.

Polly

Otiđem iz Bara Italia. Spremam se krenuti prema podzemnoj željeznici. Pomislim: ne...
Ne moram ići na posao. Prošetat ću kući.
To i učinim. Prošećem kroz Piccadilly. Prošećem kroz park St James. Prošećem kroz Hyde Park, i ta mi šetnja nešto učini.
Stopalima snažno koračam po puteljku. Koraci mi odjekuju. Osjećam se poput Glorie Gaynor. Snažnija sam. Naučit ću kako nastaviti sa svojim životom. Osjećam se kao da sam ogolila svoj život do njegovih osnovnih elemenata. Do sada sam otpilila svoj posao, svoju mamu, svoju najbolju prijateljicu i muža.
Iako... mora se priznati da, od to četvero, jedno se prilično trudi vratiti u moju milost. Sve vrijeme za moje epske šetnje, Em mi šalje poruke.
Prva poruka: »Polly, stvarno mi je žao.«
Druga poruka: »Molim te, molim te, dođi sutra.«
Treća poruka: »Odrezala sam sisu grešnicu i dala je svećeniku da je spali.«
Četvrta poruka: »Volim te. Molim te, dođi sutra.«
Peta poruka: »Svećenik je uzeo sisu.«
Šesta poruka: »Obavio je egzorcizam nad njom. Spalio ju je. Molim te, oprosti mi.«
Sedma poruka: »Drage ću volje odrezati i drugu. Ako želiš.«
Osma poruka: »Trebam li prihvatiti Dana? Ne znam. Izgubljena sam bez tebe.«
Deveta poruka: »Mislim da se doista sviđaš Jamesu Hammondu. Baš je pitao za tebe.«
Posljednja poruka stigne kada se približavam parku Ravenscourt. Stanem. Naslonim se na bukvu. Duboko udahnem. Zatim je nazovem.
»Polly!« usklikne Em, očito oduševljena što me čuje. Glas kao da joj je ispunjen suncem. Na trenutak smo dvije ponovno ujedinjene prijateljice i moram priznati... osjećaj je dobar.
Kažem: »Kako to da si razgovarala s Jamesom Hammondom?«
»Da«, kaže živahno. »I mislila sam da će ti to privući pozornost. Nemaš nimalo integriteta.«
Prijeđem preko toga. Toliko sam sretna da je opet na mojoj strani. Osjećam se kao da se odleđujem.
»Kako si uopće uspjela razgovarati s Jamesom Hammondom?« upitam.
»Izuzetno sam dobro povezana«, kaže. »Imala sam njegov broj od onog puta kada smo ga intervjuirali.«
»Je li u zemlji?«
»Slušaj se samo, totalno si zaljubljena u njega!«
»Ne, nisam!«
»Očajna si čuti bilo što o njemu!«
»Kako... Je li...«
»Je li pitao za tebe? Naravno da jest. Rekla sam mu: >Samo da potvrdim, dolazim sutra.< Na što je on rekao: >Sjajno. Ali dolazi li Polly?< Odgovorila sam: >Da!<, a on je rekao: >Odlično.< Zato, molim te, dođi ili ću ispasti lažljivica.«
»Dolazim«, kažem. »Samo moram reći Arthuru da pripazi na klince.«
»Dobro.«
U tom trenu uslijedi duga tišina.
Potom Em kaže: »Polly, tako mi je drago što opet razgovaramo jer ima nešto što ti stvarno moram reći.«
Sada sam ponovno zabrinuta. Kažem: »Što si pak sad napravila?!!!«
»Ja... poseksala sam se s Malcolmom.«
»Poseksala si se s Malcolmom?!« kažem. Laknulo mi je što ta vijest nema nikakve veze sa mnom. Ipak, zapanjena sam.
»Da.«
»Kako... Je li bilo... O. K.?«
»Zapravo, bilo je... božanstveno.«
»Božanstveno?«
»Da. Prvo me masirao, a nakon toga je napravio neku vrstu... vođene meditacije.«
»To mi manje zvuči kao seks, a više kao radionica.«
»Polly«, kaže Em. »Taj me čovjek oralno zadovoljavao pola sata tijekom kojih sam halucinirala da sam dospjela u raj. A prije toga me odvezao kući, pomogao dok sam bljuvala i popravio mi prozor. Nudi priličnu uslugu.«
»I... hoćete li se opet vidjeti?«
»Nisam sigurna... sutra se nalazim s Danom kako bi mi rekao hoće li se oženiti mnome.«
»Ali... želiš li se još udati za njega?«
»Zašto ne?«
»Poševila si Malcolma. To u najmanju ruku sugerira da te muče sumnje.«
»I muče me. Isto tako su mi trideset četiri godine, Polly. Možda poželim imati djecu.«
»Želiš li djecu?«
»Ne. Ali možda poželim jednoga dana. Da, Dan ima mane. Ali ljudi koje je teško voljeti su oni kojima je najviše potrebna ljubav. Dan zaslužuje da ga netko voli i mislim da bi ta osoba mogla biti ja.«
»Želiš se udati za Dana?!«
»O. K., znam da je umišljen, tupav i površan, ali takva sam i ja, Polly!«
»Ne, nisi!«
»Jesam.«
»Dobro, jesi. Ali nisi toliko loša kao Dan. On je hodajuća frizura. On je natjecatelj iz Big Brothera. On je kreten u dobroj odjeći.«
»Polly!«
»Hej, ne sudim ga jer, znaš što, Em, jedva sam ga upoznala. Znaš li zašto? Jer se ne viđa previše s tobom.«
»Ma daj, molim te.«
»Izbjegava te, Em.«
»Pa, navečer često ide na društvene događaje.«
»Da, zato što se boji otići kući. Znaš li zašto? Taj čovjek nema pojma tko je. Ne zna reći ništa što nije ironično. Em, i sama to znaš... On je tip muškarca koji će ostati uz tebe nekoliko godina – besposličarit će, ispričavati se i raditi nered – sve dok jednog dana ne saznaš da ševi neku curu iz ureda.«
»Da, draga!« kaže. »Uvijek postoji ta mogućnost. Ali isto tako postoji mogućnost da ćemo imati doživotnu ljubav, i to je ono čemu se nadam.«
U tom trenutku uslijedi duga tišina.
»Dakle, ako te zaprosi,« kažem tiho, »planiraš li reći da?«
»Da. Volim ga.«
»U tom slučaju,« kažem, »možeš li zaboraviti sve ono što sam maloprije rekla?«
Tišina. A onda...
»Pod uvjetom da zaboraviš na incident s bradavicom.«
Ponovno tišina. Ako je tako očajna da se ševi s Malcolmom, onda pretpostavljam da nije iznenađujuće da je pokušala zavesti Arthura. Osim toga, to je Em. Nije da sam je ikada voljela zbog njezina integriteta. Volim je jer je strastvena, uvijek me iznenađuje i nevjerojatno je smiješna.
Kažem: »Dogovoreno.«
Nastupi tišina. Mogu osjetiti da se obje smiješimo svaka na svojem kraju veze, i osjećaj je dobar. Osjećam se kao da... muškarci mogu ući u naše živote i izaći iz njih, ali mi cure uvijek ćemo se držati skupa.
»Pa«, kaže Em. »Da vidimo što će Dan reći, ha?«
»Da.«
»O. K. Oprosti još jednom. Volim te. Bok.«
Kažem: »Bok!« i poklopim.
I tek tada pomislim: samo malo, kako joj je to uspjelo? Uvuče me u svoj svijet i ja zaboravim na vlastiti. Em je toliko zaokupljena sobom da shvatim kako sam vodila cijeli razgovor s njom, a da joj nisam uspjela reći kako se Arthur i ja razvodimo.
Isto tako shvatim da mogućnost noći provedene u opatiji Bodsham postaje sve zanimljivija. Ne bih to propustila nizašto na svijetu.

Arthur

Gretin me poljubac promijenio.
Osjećam se kao div. Osjećam se nevjerojatno emocionalno. Kao da sam se upravo vratio iz rata i sve je tužno i prekrasno, ali nevjerojatno dragocjeno. Izađem iz podzemne željeznice. Postaja izgleda prekrasno. Odjednom sam užasno tužan što je napuštam. Prođem pokraj škole gdje roditelji čekaju djecu. Izgledaju prekrasno. Tate nose široke kratke hlače, velike sandale i imaju trbuščiće. Izgledaju simpatično. Sve mame imaju lijepu kosu, sunčane naočale i drže kave ispred sebe kao da su kompasi. Izgledaju prekrasno. Sve ih volim.
Odjednom osjetim veliku krivnju.
Dok žurim prema kući, sjetim se poljupca s Gretom i iznenada sam napaljen, vrti mi se i pomalo sam zaljubljen. Nisam se ovako osjećao otkada sam se zaljubio u Polly. Znao bih je zagrliti u krevetu i osjetiti eksploziju sreće u prsima. Obožavao sam njezina vitka ramena. Obožavao sam kako bi se znala trznuti u snu. Kada smo počeli izlaziti, jednom sam vozio kombi za selidbu do kuće njezine majke i osjećao sam se ponosno samo zato što sam s njom.
Odjednom pomislim: zašto razmišljam o Polly?
Odjednom pomislim: Isuse... tebi kronično fali pažnje! Netko te jednom poljubi i ti se istog časa zaljubiš! PRESTANI TOLIKO UGAĐATI SEBI! SABERI SE.
Stignem do svoje ulice. Opazim dvije mame koje me tjeskobno pogledavaju s druge strane ceste. Iznenada shvatim kako znaju da sam otišao od kuće. Počnem osjećati prve trnce neugode. Mame u našoj školi vole pričati. Ako jedna od njih ima sočan trač, dalje sve izgleda poput »Laveža u sumrak« iz 101 Dalmatinca. Ako jedna od njih zna da sam otišao, svi će znati, zar ne?
O, kvragu... Nisam li to jutros sam objavio na nacionalnoj televiziji ?
Jesam. O, ne. Zna li Polly za Daybreak? Što će reći?
Hoće li znati za Gretu?
Hoće li biti ljuta?
Ne volim biti zaljubljen, osjećam kao da su mi emocije izvan kontrole. Ne mogu to podnijeti.
Dok skrećem iza živice kako bih došao do kuće, počnu me bombardirati dojmovi i osjećaji. Ugledam smiješan natpis koji smo Robin i ja stavili na vrata. (Piše: ČUVAJ SE PATKE, i ima crtež patke.) Natpis je tu već tri godine. Kada ga vidim, obuzme me nostalgija.
Potom bacim pogled kroz kuhinjski prozor i dogodi se nešto grozno...
Ugledam svoju djecu i osjetim toliko ljubavi prema njima da mi bude slabo. Ivy slika. Malory crta. Robin uredno izrezuje vojnike od prepečenca. O, moj Bože. Ne želim nauditi njihovim dragocjenim malim životima.
Robin me prvi ugleda.
Izgleda tako zadovoljno što me vidi, lice mu ozari osmijeh koji je pomalo šmokljanski, ali pun ljubavi.
Na vratima je za manje od dvije sekunde. Kao i ostali. Pogodi me salva dječje radosti. Ivy me prva zagrli. Viče: »Tatice!!!« Snažno me grli. Robin kaže: »Dobre vijesti! Dobili smo knjižice s ocjenama. Pročitat ću ti ih.«
»Djeco!« kažem. »Vraški je dobro vidjeti vas. Moram vidjeti tu knjižicu. Ali prvo trebam deset minuta nasamo s mamom.«
Naravno, ne poslušaju me. Vole me. Ne slušaju ni riječ onoga što im kažem.
Malory kaže: »Tatice, što je ovo?« Raširila je moje crteže Gustava Klimta po cijelom stolu. »Tko je to?«
»To je Gustav Klimt«, kažem.
»Zašto si ga crtao opet, pa opet, pa opet?«
Dobro pitanje? Doista, zašto?
»Ima li to veze s poslom?« upita Robin uslužno.
»Ne«, odgovorim. »Neke je stvari važno raditi čisto iz zabave. A ja stvarno volim crtati Gustava Klimta. Možete ga nacrtati kako god želite.«
Malory mi se lukavo nasmiješi. »Ja ću ga nacrtati kao bubu!« kaže.
»Dobra ideja!« kažem.
»A ja ću ga nacrtati kao vilu!« dobaci Ivy.
»Je li ga moram nacrtati da bude smiješan?« upita Robin. Kažem: »Ne. Gustava Klimta možeš nacrtati kako god poželiš. To je poanta. Iznenadi me.«
To im se svidi. Ostavim ih za stolom, oduševljene što će crtati Gustava Klimta.
»Gdje je mama?« upitam.
»Gore u spavaćoj sobi«, odgovori Robin.
»Vi malo crtajte«, kažem. »Samo moram kratko popričati s njom.«

Polly

Arthur je ovdje.
Ne znam što da učinim. Osjećam snažnu bol u ramenima i vratu. Imala sam veoma emotivan dan, moram održati situaciju mirnom. Moram ga nagovoriti da pristane sutra pričuvati djecu. A onda ga moram nagovoriti da se odseli, vjerojatno kod Malcolma.

Arthur

Naša spavaća soba nalazi se na drugom katu.
Na časak zastanem na odmorištu. Odavde imam pogled u Malorynu sobu i odjednom mi se u sjećanje vrati prizor Polly i mene kako sjedimo na krevetu i gledamo kako Malory i Robin izvode niz ludih plesnih točaka. Na stubištu je nekoliko lutaka Flina Fakina i Zlatokose koje smo Ivy i ja prošlog tjedna izradili od kartona kutije pahuljica Weetabix. Zlatokosinu dugačku kosu oponaša velika žuta vrpca koja joj je pričvršćena za glavu pomoću kopče za kosu. Ivy i ja vodili smo nevjerojatno uzbudljivu igru. Zlatokosa je spustila kosu preko ograde stepenica, a Flin Fakin se pokušavao popeti. Zlatokosino lice, nacrtano flomasterom, u međuvremenu se smočilo i razmazalo. To se čini nevjerojano dirljivo. Padne mi na pamet da ćemo, sljedeći put kada vidim Ivy, biti u zoološkom vrtu ili McDonaldsu. Nećemo se igrati sa Zlatokosom na stepenicama. Griješim li u svemu? Odjednom se naša dugačka zaigrana popodneva čine poput raja na zemlji, i ne znam zašto odlazim.
Što radim? Što ću reći Polly? Nisam spreman za nju. Odšuljam se uza stube što je tiše moguće. Dođem do vrha. Tiho zavirim u našu spavaću sobu.
Ugledam je.
To je nešto najčudnije – gledati nekoga tko ne zna da ih gledate. Nastavim to činiti dokle god mogu.
Polly me nije čula. Okrenuta mi je leđima. Stavila je poplun na pod. Slaže knjige na stoliću s moje strane kreveta. Uzme Divlje detektive i kratko čita.
O, moj Bože.
Prvi je put vidim otkako smo rekli riječi »razvedimo se«. Više nije moja. Gledam je kao da je strankinja koju više ne poznajem.
Vidim tridesetpetogodišnjakinju u plavim trapericama i bijeloj majici kratkih rukava. Kosa joj je svezana iza glave i otkriva njezine predivne jagodice. Nekoliko čuperaka izvuklo joj se iz gumice i sada padaju niz njezin ljupki vrat. Izgleda tako prekrasno – ta žena od koje se spremam razvesti. Sada sam još emotivniji. Osjećam se kao da su mi odstranili dva sloja kože. Osjećam se kao da slušam Nicka Drakea kako pjeva »Northern Sky« – onaj trenutak kada se začuje klavir i to je poput sunca poslije kiše, poput suza poslije ljutnje.
O, ne. Još je uvijek volim.

Polly

Samo se pretvaram da čitam.
Znam da me promatra. Mogu ga čuti kako dahće poput zaljubljenog vođe izviđača.

Arthur

»Draga!« kažem.
Okrene se.
Jedno drugo tjeskobno pogledamo u oči.
Nijedno od nas ne zna kako se ponašati, ali ona odloži knjigu.
Zakoračim naprijed.
Kako pozdraviti nekoga od koga ste se tek nedavno pristali razvesti? Nespretno se zagrlimo. Kratko joj dodirnem leđa. Osjetim njezin miris. (Miriše na jabuke, jasmin i svježe opran traper. Obožavam to!) Dok se odmičem, primijetim da nosi šminku. (Radi mene??!)
»Kako to da si kod kuće?« upitam.
»Odlučila sam ne otići na posao«, kaže.
Upitam: »Zašto?«
»Zaključila sam da me čekaju važnije stvari od posla«, kaže i značajno me pogleda. »Ne znam ni želim li više raditi taj posao.«
»Stvarno?«
»Da. Trebala bih raditi ono o čemu sanjam već godinama: trebala bih odustati od svega i uređivati vrtove.«
»Dobra ideja«, kažem. Opa. Stvari se brzo mijenjanju. Već se doima potpuno drugačijom. Doima se ranjivom. To je nevjerojatno ljupko.
»I«, kaže. »Je li bilo lijepo ponovno vidjeti Gretu?«
»Ovaj... da!« odgovorim. Poljubila me, Polly, i osjetio sam ljubav. Bilo je to kao da ponovno proživljavam našu prvu ljubav.
»Dobro«, kaže Polly. »Dakle. Moramo raspraviti o nekoliko stvari... petak.«
Da, petak. Navodno je moja averzija prema sastavljanju rasporeda isisala život iz tebe. Napravimo raspored! Napravimo raspored kao da nam je ovo posljednji dan na Zemlji!
»Idem kod Jamesa Hammonda. Je li ti još paše da pričuvaš djecu?«
»Pa«, kažem. »Samo mi prvo reci... Sviđa li ti se on?«
Polly lagano porumeni. Nevolja je u tome što to smatram jako privlačnim.
»Ovaj...« kaže. »Kakvo smiješno pitanje. Idem onamo na zabavu i kako bih ga savjetovala u vezi s vrtom. To ne znači da se moram pariti s njime, kao da sam mali štenac.«
»Polly«, kažem mirno. »On je vrlo bogat muškarac i mogao je pozvati bilo koga. Očito je da te pozvao jer mu se sviđaš. Sviđa li se on tebi?«
Gleda me u oči cijele dvije sekunde.
»Da«, kaže. »Sviđa mi se.«
O, Bože.
»Dobro, idi«, kažem. »Ja ću pričuvati djecu.«
»Hvala«, odvrati Polly i takne mi nadlakticu.
Ovo je čudno. Kao da je naš odnos dospio u novu fazu u kojoj smo prijatelji i možemo si reći sve o svojim simpatijama.
»Zašto ti se sviđa?« iznenada zapitam.
»Pa, Arthure,« kaže, »dugo sam se vremena osjećala kao da me gušiš.«
»Zašto?«
»Nikad ne pereš rublje. Nikad ne usisavaš.«
»Misliš da James Hammond usisava?«
»James Hammond to ne mora raditi«, kaže. »Ima svoje osoblje. U svih svojih pet kuća. I svih šezdeset osam hotela.«
»Zvuči kao sjajan tip«, kažem. »Ali kako bi se snašao da je na kvizu i pitaju ga da navede prvu zamjenu u Arsenalovoj obrani 1998.?«
Moram joj odati priznanje – Polly se podsmjehne. »U tim okolnostima«, prizna, »bio bi beznadan.«
»Hvala ti«, kažem.
»Ali mogla bih mu reći da je to Martin Keown.«
»Volim te«, kažem. »A potom brzo dodam: »Onako kako muževi vole svoje žene neposredno prije razvoda.«
»Hvala ti«, odvrati nakon kratke stanke.
»Usput, moram primijetiti kako sam te pitao zašto ti se sviđa James Hammond i svi tvoj razlozi bili su vezani za mene.«
»Zato što si iritantan«, kaže. »Nikad ne očistiš kadu. Strgaš ladice i onda od mene očekuješ da ih popravim.«
Inače bih rekao nešto poput: »Pa što?? Ti bacaš čepove s boca mlijeka dok ih još koristimo!« Ali sada me ne može povrijediti. Ja sam div. Padne mi na pamet da bih možda trebao pobjeći i upustiti se u ljubavnu vezu s Gretom. Polly to opravdava sa svakom riječi koju kaže. Kažem joj nešto što još nikad nisam rekao na temu kućanskih poslova. Kažem: »Reci mi još!«
»O. K.«, kaže. Pomalo je zatečena. Kućanski poslovi obično su glavni okidač okršaja između muža i žene; iznenađena je što joj dajem slobodan udarac. »Ne želiš raditi čak ni sasvim muške poslove. Ne mijenjaš žarulje. Nikad ne naručuješ hranu. Ne znaš izbušiti rupu...«
U tom trenu utihne. Samu je sebe nokautirala! Zašto to nisam prije otkrio? Žene vole kritizirati svoje muškarce. Ne smiješ ništa reći u svoju obranu. Nakon nekog vremena će same stati.
Kažem: »Postoji li išta što znam raditi?«
»Bolji si od mene u vožnji na duge udaljenosti«, kaže. »I znaš kako uključiti bojler kada nestane pritiska.«
»Ako želiš,« kažem, »možeš me malo i pohvaliti.«
»Ovaj posljednji dio je bila pohvala«, kaže.
Nasmijem se na to. Nije ni čudo da znam biti deprimiran. Zašto sam ikada temeljio svoje krhko samopouzdanje na njezinu mišljenju? Ona je posve nerazumna. Jedva da je spomenula jednu stvar koju dobro radim.
»Naravno, mogli bismo zaposliti čistačicu«, kažem.
»Što?!« kaže, iznenađena da je napadam.
»Čini mi se da bi to riješilo većinu tvojih problema.«
»Ne možemo si priuštiti čistačicu!« uzvikne. »Zato želim da ti čistiš.«
»Sada smo došli do onog glavnog«, kažem. »Ti želiš da ja budem čistačica. Zato odbijaš pokazati razumijevanje. Čistačice treba vidjeti, ne čuti. U tome je zapravo problem. Inzistiraš na tome da imaš viši status od mene, a onda se naljutiš kada se pokušam izboriti za svoja prava.«
»Što?!« kaže. Mislila je da je borba gotova. Što se nje tiče, zvono se oglasilo. No ja sam se digao s poda i sada joj držim glavu u kravati.
»Zato smo se posvađali u utorak«, kažem. »Da je James Hammond naišao na poslovnu komplikaciju, siguran sam da bi imala razumijevanja. Da me više poštuješ, davala bi mi više slobode i ne bi zamjerala na svemu što činim, a što tebi nije po volji.«
»Što?!« usklikne. »Sada me kriviš jer si otišao? To radiš?«
To je točno ono što radim i oduševljen sam da je napokon to uvidjela.
»Znači, to je to?« kaže. »Što se tebe tiče, sve je isključivo moja krivnja? Ja sam nerazumna žena koja želi svojeg muža pretvoriti u čistačicu?«
»Jao!« kažem. »Sada preuveličavaš moju kritiku.«
»O čemu pričaš?«
»Ako kažem išta što te malo povrijedi, ti samo gurneš nož do kraja. Napraviš ranu tri puta većom, onda odrežeš nekoliko udova i na kraju se previjaš od boli po podu. To nije pošteno!«
»Zašto je nepošteno ako me povrijediš?« upita. Postaje bijesna. Okrene se od mene i počne tresti posteljinu.
»Jer me time posramiš i ušutkaš«, kažem. »Što znači da me ne slušaš.«
»To je samo tvoj dojam!« kaže.
Podigne poplun s poda. Baci ga preko kreveta. Ali ne uspije joj ga dobro namjestiti. Zato to ponovi.
A potom odjednom zastane.
»Ah!« kaže lecnuvši se od boli.
»Što je bilo?« upitam.

Polly

Osjećam strašnu bol u leđima.
»Au!« kažem. »Istegnula sam nešto u leđima!«
»Hoćeš da te izmasiram?« upita.
Mogu li mu to dopustiti? Čini se pogrešno, ali, kvragu, boli me. »Hvala«, odvratim. Legnem na krevet.
»Ali ne volim kada me zamoliš da te izmasiram,« kaže, »a onda odbiješ skinuti majicu pa te pipam kroz tkaninu. Zato, molim te, skini majicu.«
Odjednom je tako zapovjednički nastrojen. Inače bih rekla nešto sarkastično, ali sada učinim nešto posve neoubičajeno. Jednostavno skinem majicu, legnem i čekam da mi pomogne.

Arthur

Kada se vratim iz kupaonice, Polly je na krevetu i leži na trbuhu.
Promotrim njezina gola leđa. Potom, prije nego što počnem, zagrijem ulje među dlanovima i izvedem trik u kojem držim ruke tik iznad njezinih leđa kako bi osjetila toplinu. Potom počnem Veoma blago, pomičući nježno palčeve niz identične udoline između njezinih lopatica. Ima čvor napetosti na uobičajenom mjestu, ispod desne lopatice, i isto tako ukočenost u ligamentima vrata. Izmasiram taj dio. Ona zastenje. Radim postojanim tempom, kružnim pokretima.
Dok je masiram, pogledam joj leđa. Shvatim da poznajem svaku pjegicu.
Poznajem seksi rupice iznad njezinih guzova. Sjećam se kada sam ih prvi put vidio. Osjetio sam se svladan požudom i liznuo ih.
Ponovno ih pogledam. Shvatim da poznajem oblik njezinih guzova te lagano povučem poplun prema dolje kako bih ih otkrio. Nježno utrljam ulje oko njezinih križa i zagledam joj se u guzove. Volio bih pritisnuti kukove uz njih.
Volio bih...
»Zašto smo se prestali seksati?« upita iznenada.
Bože. Kao da mi je pročitala misli.
»Umor«, odgovorim.
»Da«, složi se.
»I seks je zamijenila potraga za nekretninama.«
Ne kaže ništa. Zna da je optužujem. Usto, sada joj masiram ramena. Obožava to.
»Je li ti se...« zapitam s oklijevanjem »... sviđalo?«
»Naravno«, odvrati. »Kao ljubavnik, ti si... poput Volva. Velik i pouzdan. Mogu računati da ćeš me dovesti... u garažu. A... puno ljudi voli voziti Volvo.«
»A voliš li ti?« potaknem je.
»Pa, od mene se očekuje«, kaže, »da Volvu svako jutro dopustim da dugo spava, inače se probudi i počne psovati.«
Malo se nasmijem na to.
»Je li se tebi sviđalo?« upita.
»Što?« kažem.
»Seks.«
»Ovaj... naravno.«
Stanka.
»Ali... što?« upita.
»Nema tu nikakvo >ali<«, kažem.
»Čujem ti u glasu da ima.«
»Kako znaš?«
»Ma, hajde«, kaže s užasnom iskrenošću. »Rastajemo se. Zašto ne bismo postali prijatelji? Drage ću volje priznati da nam je seksualni život postao pomalo dosadan.«
»Seksali smo se manje od jednom mjesečno«, kažem. »Čak ni tost Veliki bijeli ne može toliko dugo ostati svjež. A ti ponekad jedeš Velikog bijelog.«
»Govoriš li o... felaciji?« upita.
»Da«, odvratim. »Govorim o felaciji.«
»Pa radim to.«
»Radiš to otprilike jednom svakih pet godina. A kada to i napraviš, istog časa odjuriš u kupaonicu s napuhnutim obrazima.«
»Nije istina.«
»Izgledaš poput hrčka koji juri nahraniti mlade. Pomalo pokvari trenutak. To nije otrov, znaš. Zapravo, hranjivo je. Ima puno vitamina C. Trebalo bi se prodavati u trgovini organske hrane.«
»Možda«, kaže Polly. »Mogao bi to prodavati kao svjež proizvod. Samo se sakriješ iza police i čekaš da prođe netko s prehladom.«
Nasmijem se. Obožavam kada je duhovita.
»Znači,« kaže, »htio si da te oralno zadovoljim?«
»Možda nekoliko puta godišnje. I bio sam spreman uzvratiti uslugu, dvaput češće. Volim to raditi.«
»Stvarno?«
»Da. Uzbudljivo je. Iako teško. Jer mi ne daš da ti podignem noge.«
»Zato što se onda osjećam kao da mi netko mijenja pelenu.«
»Nisi baš prilagodljiva, znaš? Puno bi se više zabavljala da se opustiš i dopustiš da se stvari dogode.«
»Oprosti«, kaže.
Sada sam je povrijedio.
»Masaža je bila divna«, kaže. »Već se osjećam bolje.«
Izvuče se ispod mene. Sjedne i obuče majicu pa joj na sekundu ugledam grudi. Male su, ali savršeno oblikovane. Nasloni se na jastuk i pogleda me.
Sine mi da bi nam ovo mogao biti zadnji put da smo zajedno u krevetu, a ja sam joj upravo dopustio da mi pobjegne iz ruku.
»Nisam to tako mislio«, kažem. »Znaš... stalno se govori o Super seksu. Mislim da je tajna ljubavi Loš seks, i to učestao.«
Nasmiješi se. »Misliš da je to tajna ljubavi?« upita. »Loš seks, i to učestao?«
»Da.«
»Neku ženu čeka prava poslastica. Arthur Midgley nudi Loš seks, i to učestao.«
Oboje se nasmiješimo. Uslijedi trenutak napetosti tijekom kojeg se i dalje gledamo u oči, ali se više ne smiješimo.

Polly

Mogli bismo iskušati Loš seks, i to sada. Iznenada se čini puno privlačnijim. Možda bi me Volvo mogao još jedan posljednji put dovesti u garažu.
A potom pomislim: »Što to radimo?«
Brzo se maknem s kreveta i podignem preostale jastuke s poda.
»Samo želim da sve ostane isto zbog djece«, kažem. »Zato sam ih odvela iz škole za vrijeme ručka. Ne želim ih vratiti.«
»O. K.!« kaže.
»Učinimo nešto posebno za njih«, predložim.
»O. K.!«
»Odvedimo ih u safari-park Longleat da vide lavove!«
»Što?« upita. »Doista to ne želim učiniti. Zašto uvijek moramo imati plan?«
»Časopis Lifestyle proglasio ga je najboljim mjestom za obiteljski izlet«, kažem.
»Pa naravno«, odvrati. »Za Lifestlye pišu radoholičari u kasnim dvadesetima. Nemaju blage veze o obiteljima. A ne znaju puno ni o životu.«
»Arthure«, kažem. »Djeca osjećaju da se nešto događa. Molim te, samo... budi miran i drag barem jedan dan.«
»O. K.«, pristane.
»Onda učinimo što Lifestyle preporučuje«, kažem. »Uskočimo u auto i tamo smo za tren oka.«

Arthur

Eto...
Ovako časopis Lifestyle zezne ljudima život.
Lifestyle ne zna da je potrebno dvadeset minuta kako bi se Ivy izvelo iz kuće i da ona sve to vrijeme viče bez prestanka. Lifestyle ne zna o prometnim gužvama na autocesti M25. Ili o incidentu blizu zračne luke Heathrow u kojem nam neka Čečenka pokuša oprati prozore na automobilu, što dovede do napete prepirke. Lifestyle ne zna o dugačkom redu ispred ulaza u safari-park Longleat. Ili da su, tijekom dugog i mučnog putovanja, svi u autu prisiljeni slušati CD-e Duginih vila. (Prošlo me uzbuđenje zbog činjenice da su Kirsty i Rachel prijateljice s vilama!)
Ovo svakako nije »za tren oka«.
Kada sam bio došao kući, osjećao sam se osjetljivo i tužno. Sada sam u automobilu, ljut sam i ne mogu govoriti.

Polly

Ovo je nevjerojatno.
Još sam nedavno vjerovala da je moj brak gotov. A sada je cijela obitelj u automobilu, u safari-parku. Postupamo li ispravno? Što radimo? Ne želim razmišljati o tome neko vrijeme. Samo želim gledati lavove. Nažalost, zapravo ih ne možemo vidjeti. Nalazimo se u gusto zbijenoj koloni automobila udaljenoj tridesetak metara od lavova, koji svi leže i spavaju. Obitelj u automobilu ispred nas pokušava nešto poduzeti. Trube im.
»Tata«, oglasi se Ivy. »Zašto lavovi spavaju?«
»Posve si u pravu«, odvrati Arthur. »Lavovi bi trebali ustati. Zar ne moraju ići na posao, na pilates ili tako nešto?«
Okrenem se prema njemu.
»Što time želiš reći?« upitam tiho.
»Pa«, kaže i uzvrati mi pogled. »Doista mislim da su životinje mudrije od nas. Lavovi se ne opterećuju izvješćima Ofsteda ili selidbom na selo. Samo misle... jesam li pojeo nešto? Jesam. Jesam li siguran od napada? Jesam. U tom slučaju, mislim da ću malo ubiti oko.«
Što želi reći? »Želiš li reći da sam preambiciozna?« kažem.
»Znaš li po čemu se muškarci najviše razlikuju od žena?« odvrati. »Kada muškarci nešto govore, onda ne žele uvijek očitati nekomu bukvicu. Ponekad jednostavno pričaju smiješnu priču o lavovima.«
Dok to govori, osjećam kao da mi u glavi zvoni alarm.
»O, Bože dragi!« kažem.
»Što?«
»Potpuno sam ti zaboravila nešto reći!«
»Što?«
»Trebao bi imati predstavu s pričanjem priče u školi sutra u deset i pol ujutro.«
Pilji u mene. Čini se da mu lice gubi boju.
»Dogovorila sam to s Tilly Sweeting u utorak«, kažem.
Čuvši tu vijest, potpuno se smrzne, poput kompjutora koji se sprema krahirati.
»Oprosti«, kažem.

Arthur

Moram priznati da istog časa počnem paničariti.
Želi da održim predstavu, u školi koju pohađaju moja djeca!
Iskreno, bijesan sam kao ris da me Polly prijavila za nešto a da se prvo nije posavjetovala sa mnom. Ali uglavnom sam najviše isprepadan što ću morati nastupiti pred cijelom školom. Kada sam posljednji put posjetio školu, izbacili su me zbog vulgarizama. Ako posjetim još jednu, vjerojatno će me strpati u kavez i zapaliti.
»Pa, jednostavno pošalji Tilly poruku«, kažem, »i reci joj da ne možemo.«
»Ali nastavnici štrajkaju!« kaže.
»Zašto onda roditelji moraju biti štrajkolomci?« upitam.
»Zato što neki roditelji rade«, kaže. »I moraju ostaviti djecu u školi.«
»Ali zašto ja moram poučavati umjesto nastavnika?«
»Nećeš nikoga poučavati! Samo ćeš pomoći tako što ćeš nastupiti u sklopu Priredbe talenta i zabave.«
»Ne želim raditi išta što ima veze s priredbama talenta i zabave«, kažem. »Predlažem da se držimo što dalje od toga!«
»Što?!« javi se Robin, čije su uši poput šišmiševih kada treba detektirati nešto što ima veze s njim. »Ali ja plešem na priredbi! Morao sam cijeli razred nagovoriti da vježbamo za vrijeme velikog odmora. Nećemo to valjda propustiti ?«
»Naravno da nećemo!« odvrati umirujuće Polly.
»Možeš ih odvesti u školu«, kažem. »A onda reći da ja nisam mogao doći.«
»Tilly je isplanirala cijeli dan«, kaže Polly. »Ti nastupaš jedan sat. Računaju na tebe.«
Sa svakom novom riječi osjećam se sve više kao u klopci.
Odjednom mi se sluša radio. Kada ga upalim, veoma je glasan. Zapravo, svira jedna od mojih najdražih pjesama – skupina The Killers pjeva »All These Things That I’ve Done«. Upravo počinje refren: »I got soul, but I’m not a soldier.«
Polly istog časa stiša radio, tako da ga jedva čujem. Mrzim kad to napravi.
»>I got soul »Oh«, kaže Robin. »To je ono od čega je more čudnog okusa.«
»Nije sol, nego soul – duša«, javi se Malory. Malory je godinu dana išla na vjeronauk u crkvu pa je stručnjakinja za ovo područje. »Reći ću ti što je duša. Znaš da imaš tijelo, ono što može jesti i može štipati? E pa, imaš još jedno tijelo, a to je duša i ona je spojena sa svim drugim ljudima na svijetu, može prolaziti kroz zidove i živi zauvijek.«
Iza nas se začuje glasno trubljenje.
Odjednom poludim. »Jebote, prođi kraj mene, kretenčino!« zarežim, veoma tiho, ali zlobno.
Polly se odmah okrene prema meni.
»Žao mi je«, objavi. »Ne zanima me što se zbiva. Ali ovo ti neću dopustiti.«
Ne kažem ništa.
»Ne vjerujem!« prošapće. »Zamolila sam te budeš miran, barem jedan dan. A upravo si opsovao pred djecom!«
Kratko u retrovizoru pogledam djecu. Ne obraćaju pozornost na nas. Ne obraćaju pozornost ni na lavove. Malory pjeva: »I got soul, but I’m not a soldier!« Ivy se igra s barbikama. Robin proučava letak safari-parka.
»Zašto si tako mrzovoljan?« kaže Polly. »Isti si tvoj otac!«
To je najgore što mi može reći. Ne mogu to podnijeti. Moram pobjeći. Ne! NE!! Reci svoju istinu tiho i jasno. Moram komunicirati.
»Možeš li mi samo dati dvije minute?« upitam.
Ona kaže: »Zašto?«
»Napet sam.«
»Zašto si napet?«
»Napet sam«, prošapćem što tiše mogu, »jer se razvodimo. I jer si me prijavila za priredbu u kojoj ne želim sudjelovati. I na izletu sam na koji nisam želio ići. I trebalo nam je pedeset osam funti i tri sata da dođemo ovamo, a sada smo okruženi životinjama koje jedu ljude i zaglavili smo u jebenoj koloni.«
O. K., shvatim da sam ponovno opsovao. Ali učinio sam to potiho. Usto, nisam si mogao pomoći. Vozač iza mene opet je zatrubio.
»Ali nisam psovao tebe«, kažem, bijesno šapćući. »Psovao sam vozača u velikom džipu iza nas. Onog s obrijanom glavom koja izgleda kao pimpek.«
Provjerim. Na stražnjem sjedalu klinci i dalje pjevaju: »I got soul, but I’m not a soldier.« Nisu ništa čuli.
Polly me zapanjeno pogleda.
Kaže: »Slušaj, već sam rekla da mi je žao. Nemoj me tjerati da se osjećam krivo zbog ovoga.«
To je njezin džoker, taj komentar. To je izvuče iz svake situacije. »Ne tražim od tebe da se osjećaš krivo«, kažem. »Međutim, upravo si mi saopćila jako lošu vijest i to je u meni izazvalo iskricu gnjeva. No ti si tu iskricu pokušala ugasiti zbog čega se ona sada pretvorila u jebenu vatru.«
Da! Da! Znam! Ponovno sam opsovao, ali onaj pimpek iza mene upravo je još dvaput zatrubio.
»Smjesta prestani!« kaže Polly. Uperi prst u mene i bocne me.
Pogledam u retrovizor. Djeca su prestala pjevati. Sada nas sve troje sluša. Imaju uplašena lica. Osjećam se poput ubojice. Svađamo se ispred djece. Moramo prestati, i to odmah. No ona to ne učini.
»Smiri se, smjesta«, upozori me.
»Slušaj«, kažem. »Da se nisi miješala, sve bi bilo u redu. Ali ne možeš. To je kao Irak. Izvedeš invaziju i prouzročiš kaos.«
»Pokušavaš li ovo usporediti«, podsmjehne se, »s invazijom na Irak?!«
Pogledam u retrovizor. Djeca nam upućuju izmučene poglede. Ja sam govno koje ugađa samo sebi. Ne mogu to podnijeti. Izađem iz automobila.
»Što to radiš?« kaže Polly.
»Odlazim!«
»Ne možeš!« kaže Polly.
»Zašto?«
»Okružen si lavovima!« usklikne.
»Dok god ne pokušaju upravljati svakim dijelom mojeg života,« kažem, »bit ću dobro.«
»Kamo ćeš otići?« zakriči.
»Ne znam!« viknem. »Roditeljima!«
»Super«, dovikne. »Dokuči koji je tvoj problem!«
Tako sam ljut. Jedva je mogu pogledati. Junački krenem odlaziti od automobila.
Ali potom začujem lavež. Okrenem se i ugledam gđu Thompson. Laje iza automobilskog prozora. Želi mi se pridružiti. Otrčim natrag. Pustim je van.
U tom času primijetim pokrete. Nekoliko lavova me motri. Naravno, ne mužjaci. Oni se i dalje izležavaju i bleje u oblake. Ali tri se ženke podignu.
Bacim se u trk.
Tri lavice počnu mi se približavati.
U tom trenutku stanem sprintati, brže nego što sam ikada sprintao u životu.

Polly

Ne vjerujem.
Zamolila sam Arthura da sve bude smireno i normalno. A on je upravo odjurio, gonjen lavovima.
Gledam ga kako luđački juri prema izlazu.
»Kamo ide tatica?« upita Ivy.
»Tatica je samo otišao prošetati«, kažem.
»Utrkuje li se s lavovima?« upita Ivy.
»Da«, kažem. »Utrkuje se s lavovima.«
»Tatica se utrkuje s lavovima?« kaže Ivy.
»Da«, kažem. »Utrkuje se s lavovima.« Zatim pustim CD Duginih vila. Ako kažem još nešto, briznut ću u plač.

Arthur

Tako sam deprimiran.
Upravo sam, bez sumnje, napustio svoj brak. Koračam ulicom prema kući u kojoj žive moji roditelji. Postoji li išta deprimantnije od tridesetšestogodišnjaka koji se vraća kući roditeljima jer nema nikamo drugamo otići?
Prođem pokraj antikvarijata u koji je mojem ocu zabranjen ulaz jer je prodavača nazvao pizdom.
Kada stignem do kuće mojih roditelja, prestanem se osjećati tužno i samo se osjećam napeto. Dok stojim ispred i držim zvekir na vratima u ruci, shvatim da se pokušavam pripremiti za ono što me čeka. Sve se događa s razlogom, pomislim. Sve je ovdje kako bi nas nečemu poučilo. Pokucam.
Nitko ne otvara.
Pričekam minutu. Ponovno pokucam.
I dalje nitko ne otvara.
Možda su umrli, pomislim. (Ta je pomisao neobično umirujuća.)
Ponovno pokucam.
Odjednom se na vratima pojavi moja mama. »OPROSTI-nisam-čula-zvono!« zaurla.
Moja mama je pomalo gluha. Ime joj je Cynthia. Ona je smušen i pomalo, nervozan, ali srdačan tip mame.
»Da-sam-barem-znala-da-ćeš-dovesti-gđu-Thompson!« poviče s vrata. »Ali-čuvam-ovoga-za-Barbaru.« (Pod lijevom rukom drži jazavčara.) »Da-si-me-jučer-nazvao-mogla-sam-ti-spremiti-ODREZAK-za-večeru-i-vjerojatno-znaš-malo-onoga-finog-zapečenog-krumpira-DAUPHINOISE-kakav-imaju-u-trgovini-hranom-Marks-and-Spencer-OPROSTI-pa-IMAMO-hrane-imamo-JAJA-imamo-i-QUICHE-imamo-humus-imamo-PUNO-mlijeka.«
Kažem: »Dobro. Hvala.« Hrabro joj se osmjehnem. Kad god vidim svoju mamu, odlučan sam da ću biti ljubazan prema njoj. Zakoračim naprijed i poljubim je u obraz. Pa... barem pokušam. Ona u zadnji čas okrene usta pa je pomalo mokro cmoknem u kut usta. Zatim me, dok me grli, potapša po vrhu guzice, dvaput – kao da sam veliki trkaći konj. To je stvarno iritantno. Na kraju se odmakne i sagne kako bi pomazila mojega psa.
»Bok-GĐO-THOMPSON«, vikne.
Gđa Thompson je zbunjena mojom mamom jednako kao i ja. S jedne strane, sretna je jer moja mama miriše po kuhinji. S druge strane, pomalo je izbezumljena i nimalo joj se ne sviđa onaj jazavčar. Poput mene, moj pas ne zna se nositi s poteškoćama. Zato čini ponešto od svega. Malo cvili. Maše repom od uzbuđenja i ljubavi. Potom skoči na jazavčara i ugrize ga za uho. Na trenutak moj pas visi s jazavčara poput pirane iz crtica koja visi s udice. Ali mama je žustro zvekne po glavi. »Oh-gđo-Thompson«, kaže – tup – »nemoj-biti-BUDALASTA.« Mama potom mahne prema hodniku. »OPROSTI-zbog-nereda«, kaže. »Već-sam-ZAMOLILA-tatu-da-to-počisti.« U tom trenutku spazi staroga gospodina koji prolazi cestom. »Oh! Eno-Roya«, kaže i požuri van.
Duboko udahnem i okrenem se.
Zašto me moji roditelji toliko uznemiravaju? Jesam li autističan?
Sigurno je da, suočen s njihovom kućom, doživim napad na sva osjetila od kojeg me uhvati očaj. Hodnik mojih roditelja toliko je natrpan stvarima da si morate probiti put kroz sav taj krš. Tu su ormari, vješalice, naslonjači, kaputi, gumene čizme, torbe, kutije, cipele i plišani medvjed s majicom na kojoj piše »Volim Cork«. Cijela ta instalacija obilno je prekrivena časopisima, križaljkama i plastičnim vrećicama koje padaju na pod dok prolazim.
Probivši se kroz hodnik, dođem do stepenica koje su još opasnije. Tu morate pažljivo koračati između naslaganih hrpa knjiga. Zatim stignete do polukata gdje vas dočeka ogroman stakleni stol prekriven računima, starim ključevima i kaktusima.
Ne mogu vjerovati da sam odrastao u ovakvim uvjetima.
»Tata-je-na-katu!« dovikne mama, koja trčakara za mnom uza stube. »OPROSTI-zbog-stola.« Do ovog je trenutka bila osobito nesuvisla i zbunjujuća, ali sada to podigne na novu razinu. Stane me obasipati s kombinacijom udaraca u obliku naizgled nepovezanih informacija. »Opet-se-ŽALI-zbog-svoje-GOLJENICE-ali-sutra-IDE-kod-doktora-Demadisa-iako-je-problem-zapravo-u-tome-što-je-TAKO-DEBEO-ma-samo-ga-odi-pozdraviti-ali-za-Boga-dragoga-NEMOJ-ga-ni-slučajno-pitati-za-PALAC.«
Kažem: »Što je bilo s tatinim palcem?«
»Pa-ostao-je-bez-POLA-palca«, kaže mama.
»Kako?«
»Giht.«
Kimnem mami kao da to objašnjava sve. Mogu čuti tatu u dnevnoj sobi. Zastanem trenutak, a potom gurnem vrata.

Polly

Stigne mi poruka od Tilly Sweeting.
»Dolazi li Arthur sutra?«
Zanemarim je.
Trebalo nam je sto godina da izađemo iz safari-parka i sada samo želim voziti neko vrijeme bez sta.

Arthur

U svojoj dnevnoj sobi moji roditelji imaju namještaj u dva posve različita stila. Imaju lijepi antikvitetni namještaj koji je naslijedio moj otac – na primjer tu je vitrina iz devetnaestog stoljeća napravljena od delikatne orahovine i tankog stakla. Ali onda je tu i hrpa modernog sranja – na primjer, golema garnitura od crnih kožnatih naslonjača i kauča. Izgleda kao aristokratska kuća u koju su se uselila dva luda skvotera koja su kronično ovisna o naručivanju stvari s Amazona. A u sredini cijelog tog prizora sjedi – izgledajući veliko, zbunjeno i pomalo ljuto – moj tata.
»Bok!« pozdravi mrko.
Tata sjedi u naslonjaču koji ima prilagodljiv oslonac za noge koji se kontrolira pomoću dugmadi na naslonu za ruke. Izgleda poput kapetana Kirka koji je trideset godina proveo zaglavljen na mostu svemirskog broda Enterprise i to vrijeme proveo jedući vraški puno curryja i gledajući epizode špijunske serije Obavještajci. Naslonjač mu je okružen s nekoliko hrpa naslaganih knjiga na koje je smjestio pepeljaru i cigarete.
Nagne se naprijed kao da prijeti ustati. Poštedim ga muke. Nagnem se prema njemu i dobijem prilično srdačan zagrljaj.
»Bože dragi«, kažem. »Ovdje imaš puno stvari.«
»Većina pripada tvojoj majci«, odvrati.
Bacim pogled na knjige. Povijest norveškog putovanja. Enciklopedija medicinskih termina. Rommelova biografija. Mislim da ovo nisu mamine stvari.
»Jesi li pročitao Cumminga?« upita. Obojica smo obožavatelji trilera Charlesa Cumminga. Tata mi je nedavno poslao njegov Tajfun.
»Da«, kažem. »Sjajan je.«
Uslijedi stanka u razgovoru. Tata i ja obično komuniciramo pismenim putem. U posljednje se vrijeme dopisujemo preko e-maila, ali prije toga smo si slali pisma. Kada mi je bilo devet, tata je napustio našu obitelj, a mene su poslali u internat gdje su me mlatili gotovo svakoga dana. (Nije ni čudo da se užasavam škola!) No tata je ostao u kontaktu. Moja mama bi mu slala izvješće s mojim ocjenama, a tata bi mi, nakon što bi ga pročitao svako polugodište, poslao pismo u kojem bi ponudio temeljitu kritiku moje osobnosti. Koristio bi se kratkim popisima i velikim slovima tako da može naglasiti ključne riječi, kao što su »DISCIPLINA« ili »SAMO-UGAĐANJE«, Prestao je slati pisma kada sam navršio osamnaest godina, ali nije niti trebao. Dovoljno kritizirajte dijete i ono će do kraja života čuti vaš glas u glavi.
»Kako to da si tu?« upita tata.
»Posvađao sam se s Polly i otišao«, kažem.
»Ah«, odvrati i zakoluta očima kao da želi reći: Pa, što očekuješ?
Mama, međutim, mnogo manje smireno primi tu vijest. Nisam niti shvatio da nas sluša. Ali odjednom otvori vrata s treskom poput detektiva koji upada u zločinačko gnijezdo i kaže: »ŠTO???!!!«
»Posvađali smo se«, kažem. »I nisam siguran što da učinim.«
»Ali ,« kaže mama, »ako odeš, tko će voditi djecu u školu?«
»Ne znam!« kažem.
»Ali nisi li trebao na to misliti prije nego što si otišao?«
»Pa... da!«
»Čekaj malo!« kaže mama, postajući sve histeričnija. »Zar nemaju školu četvrtkom?«
»Da«, kažem.
»I zar obično ne odeš po njih?« upita.
»Ovaj... da!«
»Pa,« vikne mama, »onda-te-djeca-sigurno-još-ČEKAJU-u-školi!«
»Mama«, kažem. »Nisu danas bili u školi.«
»NISU-DANAS-BILI-U-ŠKOLI!« vrisne mama, koja očito već u glavi zamišlja neki scenarij otmice.
»Mama!!« kažem, malo preglasno. Prvi put tijekom ovog posjeta počinjem gubiti kontrolu. Uvijek mi to napravi, moja mama. Uvuče me, bez milosti, u svoju paniku. »Djeca su s Polly, i dobro su!« kažem, očito ljutitim tonom.
Mama me pogleda, povrijeđena. Istog časa osjetim grižnju savjesti.
»Ali«, kaže mama. »Pa kako... pa kako...« Na trenutak gotovo kokodače poput velike kokoši.
»Netko pazi na njih«, kažem. »Ali ne znam tko će ih paziti u budućnosti!«
»Pa... pa...« kaže mama. I dalje je potpuno zbunjena i ne zna kako se ponašati. Ali odjednom pronađe rješenje. »Pa«, kaže. »SAMO TI TU SJEDNI. DONIJET ĆU ti malo PAŠTETE.«
Mama, poželim joj kazati, mislim da ovaj problem ne može riješiti pašteta. Ali ne kažem joj to.
Odjednom sam opet veoma tužan. Zapravo, mislim da ću zaplakati. Na jednoj dubljoj razini, nemam jebenog pojma što radim sa svojim životom i mislim da sam možda odgurnuo Polly od sebe, a najgore je to što je sve bila moja pogreška i što je samo želim voljeti i pokazati joj ljubav... zašto to mora biti tako teško? No na jednoj površnoj razini, baš mi se jede pašteta.

Em

Pokušavam se usredotočiti na Saru Shelton koja nabraja devet stvari koje želi da budu gotove do jutra. Ali ja razmišljam o Malcolmu. Tako je nježan. Nikada u životu nisam toliko uživala u nečijem dodiru na svojim leđima. Bože. Zašto razmišljam o Malcolmu? Neugodno mi je razmišljati o njemu, čak i u privatnosti vlastita uma.

Arthur

Podignem pogled prema tati. Suzdržano me promatra. Očito razmišlja kako dalje postupiti. Otkako sam ušao u ovu sobu, bile su dvije glavne teme razgovora. U drugoj se raspravljalo o činjenici da sam napustio obitelj. U prvoj se raspravljalo o Tajfunu Charlesa Cumminga. Što se tiče mojeg oca, ta je tema poželjnija.
»Pa ,ja mislim«, objavi, »da je knjiga apsolutno jebeno genijalna – iako imam nekoliko pitanja u vezi s povijesti. Doveo bih u pitanje, na primjer, da bi se CIA miješala u kineske poslove do one mjere koju navodi Cummings. I...?« nastavi tata, nagnuvši se prema meni zavjerenički. »Ne znam bi li imali pristup takvoj vrsti naoružanja.«
Pogledam tatu.
U tom trenutku napravim strašnu pogrešku.
Upitam: »Stvarno?«
Na što on krene s polusatnim monologom. Započne s Cummingom. Uključi Maltu 1942. godine, jer je ondje proveo rat. Upusti se u prilično opsežnu priču o istraživanju naše obiteljske povijesti. Tu i tamo se potrudim sudjelovati u razgovoru. »Znači, to je bilo 1942.?« kažem u jednom trenutku. Ali moj tata postane glasniji i samo nastavi, poput tenka koji ide preko ruševina. Sve je ovdje kako bi nas nečemu poučilo, kažem sam sebi. I, nakon kratke digresije o oružanoj nadmoći Luftwaffea u kampanji Arnhem, tata uzme pauzu kako bi pripalio još jedan Silk Cut.
Iskoristim priliku da se ubacim. »Tata?«, upitam. »Bi li rekao da si od svojeg oca pokupio negativnost?«
Trenutak promisli, a potom krene pričati vrlo dugu anegdotu o njemu i njegovu ocu tijekom Drugoga svjetskog rata. »Jedne me noći probudio«, kaže. »Derao se: >Vojni sud! Vojni sud!< i odvukao me na hodnik i izmlatio štapom.«
Eto... Zato mrzim psihoterapiju: zbog mita da možete opisati neku traumu i ona će potom nestati. Dok slušam ovu priču, ne pomislim: »Pa naravno! Mojeg je oca tukao njegov otac! Ja sam dio cijelog ciklusa ljutih tata! Razbit ću taj ciklus i biti slobodan!« Pomislim: već sam dvadeset puta čuo ovu priču. Dosta mi je te priče. I, da budem potpuno iskren, dosta mi je mojeg oca. Njemu ne treba psihoterapija. Posljednje što mu treba jest izlika da ispriča cijelu svoju životnu priču. Treba mu samo malo tjelovježbe i čista pidžama.
Očajnički želim da prestane govoriti. U jednom trenutku ustanem, otiđem iz sobe, odem u kuhinju i natočim si piće, ali moj tata nastavi objašnjavati strukturu bombardera Mosquito. Moj otac je nepokolebljiv čovjek. Kada jednom počne predavanje o strukturi bombardera Mosquito, završi ga. Odustanem od pokušaja bijega. Vratim se po još jednu porciju. Smušen, sjedim i zurim u svojeg oca. Za to vrijeme moja mama ulazi u sobu i izlazi iz nje, noseći paštetu, vino, humus, mrkve i paprike složene u obliku lica. Ne znam što drugo da radim, pa pijem i jedem i još malo pijem. Tata radi isto. Bez imalo truda strusimo cijelu bocu vina.
Kako da pobjegnem? Shvatim da mi je mama dala mig...
»Tata«, kažem. »Što ti se dogodilo s palcem?«
Sekundu me gleda s nevjerojatnim bijesom. Potom počne s tiradom.
»Državna zdravstvena služba«, objavi, »potpuno je sjebana. Krivim onu pizdu Blaira.«
Odjednom to više ne mogu podnijeti.
»Tata«, kažem. »Moram te tu prekinuti.«
»Zašto?«
»Jednostavno te moram prekinuti.«
Tata me pogleda sav pokunjen i povrijeđen. Na trenutak mogu vidjeti preplašenog dječaka kojeg je tukao otac. Nije me briga. Pobjegnem iz sobe.
Ali, nažalost, u hodniku me presretne mama.
»Idem gore«, kažem. »Treba mi sna.«
»Pa, oprala sam plahte«, kaže mama, s apsurdno naglašenom notom defenzivnosti u glasu. Kao da je upravo pretrpjela ispitivanje u kojemu su je izgrdili zbog njezine lijenosti u brizi za posteljinu. »Ali možeš ih izvaditi još iz ormara s posteljinom, ako trebaš.«
»Dobro«, kažem.
A onda samo stojim dok mama nekoliko minuta govori o posteljini, potom se dotakne teme tatina palca i na kraju spomene prehladu koju je moj pas imao kada nas je zadnji put posjetila.
Odjednom povičem: »Mama! Moraš ušutjeti. Moram ići! Moram nešto napisati.«
»Dobro«, kaže.
Zakoračim naprijed i poljubim je. Toliko je zatečena da me zaboravi potapšati po guzici. Odmaknem se i vidim da izgleda povrijeđeno. Dok idem prema osami svoje sobe, osjećam se krivo, osjećam se kao da me nitko ne čuje, osjećam se bijesno. Baš kao što se osjećam s Polly, samo gore.
A to me suoči licem s lice s temeljnom psihološkom istinom...
Ponašam se kao da mislim da je Polly moja mama.
Kakva odvratna pomisao.
Ovo mi je, zapravo, jedan od najdražih Klimtova..


Ovo je jedan od Robinovih crteža (Klimt u odijelu gorile)...


A ovo jedan od Ivynih...


Ovo je jedan od Malorynih (Klimt kao buba)...

Petak




Sve o ljubavi u tjedan dana – online tečaj koji će vam promijeniti život.
Šesti dan: O. K. Evo dobrih vijesti... Kada mislite da ste ljuti na partnera, zapravo ste ljuti na svoje roditelje. Ako, na primjer, želite izaći, a vaš partner upita: »Kad ćeš se vratiti?« i vi postanete napeti, to je zato što u mislima zapravo čujete svoju mamu kako govori: »Za BOGA MILOGA, možeš li POŽURITI? KASNIMO!« I zato želite povikati: »Daj mi samo PET MINUTA, dajem SVE od sebe!« ali znate da će takva ratoborna retorika dovesti do nelagodne situacije u automobilu. Tako je lako zaglaviti u začaranom krugu napetosti, krivnje i protunapada. Kako se izvući? Psihoterapijom? Iskušajte psihoterapiju ako morate. Možda baš želite biti dosadniji na zabavama. Ali mogu vam odmah reći što ćete otkriti: zeznuti se zbog svojih roditelja. Ali to je normalno! To im je i posao.
Današnja vježba: deset minuta ukratko opišite kako su vas roditelji zeznuli i kako ste se zbog njih osjećali – na primjer: »Posvećivali su mi pažnju samo kada bih imao dobre ocjene u školi pa sam postao napeti radoholičar koji rinta poput hrčka koji trči u kolutu.« Napišite riječi »Ljut sam na roditelje jer...« i potom pišite deset minuta.
Današnji izazov: preokrenite to s pozitivnom porukom zbog koje se dobro osjećate – na primjer: »Voljen sam, dobivam pažnju: radim smireno i zadovoljno!« Svakoga dana meditirajte, ponavljajući svoju poruku dok ne povjerujete u nju. Kada budete vjerovali u nju, postat će istina.
Usput, kada je vaš partner ljut, to je zato što je ujedno ljut i na svoju mamu. Stoga ne uzimajte to k srcu. Ljutnja se rađa iz straha. Budite ljubazni.




Arthur

Svi drugi obožavaju moju mamu.
Ona je tip mame koji će voziti sve do Bristola kako bi svojem sinu odnijela čisto rublje, toster za sendviče Breville i malo paštete. Neumorna je kada je u pitanju priprema paštete. Pomaže susjedima. I svjetska je prvakinja u lovu na popuste. Riječi »sniženo pedeset posto« probude nešto u njoj. Odjednom je poput majmuna ispred sladoleda. Ne razmišlja; samo ga zgrabi. Potom kupljeni predmet pokloni djetetu, u plastičnoj vrećici. To, samo po sebi, nije ništa pogrešno. Ali ja ne želim majicu koja je snižena na 12.99 funti u River Islandu. Želim da se moja mama jebeno smiri i povremeno mi dopusti da dođem do riječi. I volio bih, da barem tu i tamo, možda jednom mjesečno, kaže nešto lijepo. Čini se da je kod oba moja roditelja stvar principa nikada ne udijeliti kompliment.
Evo primjera... Moji roditelji svakoga dana primaju London Times (s još tri druge novine, i obično još nekoliko knjiga s Amazona). Kada se ujutro probudim, na kuhinjskom stolu ugledam Lifestyle od četvrtka, otvorenog na stranici gdje je moj članak: »Kako biti privlačna«. Zaključim da su moji roditelji pročitali članak i da su stoga upoznati s mojom novom karijerom. Ali, ako je to slučaj, onda su odlučni to ne spomenuti. Kada mama uđe u kuhinju, deset minuta brblja o tome zašto još nije ispraznila perilicu suđa. Usput spomene prehladu mojeg psa, svoja razmišl o Božiću i sumnju da moj otac ima nešto što ona zove »analna cista«. Ne želeći je poticati da nastavi s tom temom, ubacim joj se u riječ.
»Jeste li vidjeli moj članak u novinama?« upitam.
»Da«, odgovori. »Uvijek dobivamo te novine. Pa, to i sam znaš. Dostavljaju nam ih. Svakoga dana osim subote.«
»Da«, kažem. »Pišem članke cijeli ovaj tjedan.«
»Plaćaju li ti?« priupita.
»Da.«
»Jesu li ti već platili?«
»Ne. Ali siguran sam da hoće.«
»Ne bi li im trebao izdati fakturu?«
»Da. Valjda bih.«
»Pa, dobro, zar ne misliš da je vrijeme da to učiniš?«
Uspjelo joj je. Trebalo joj je tridesetak sekundi da otkrije nekoliko stvari koje nisam napravio.
U tom se trenutku pojavi tata i promrmlja nešto o čaju. Opazi članak u novinama i pročita ga, meni preko ramena. Potom nekako zagunđa – »hmmm«. Iskreno, osjećam se kao da sam izašao u novinama zbog bludnih radnji.
»Imam novu karijeru kolumnista«, obavijestim ga.
»Aha«, odvrati. »Vidio sam to jučer.« Po njegovu tonu dade se naslutiti da ima još toga reći o članku, ali treba ga pročitati još nekoliko puta prije nego što podnese konačno izvješće. Pitam se... trebam li nešto reći? Je li apsurdno imati trideset šest godina i još se nadati mrvicama roditeljskog odobravanja?
Od dileme me spasi zvonjava mobitela. Em me zove. Šmugnem natrag u svoju sobu i javim se.
»Arthure!« kaže.
»Bok, Em!« odvratim. »Jesi li dobila članak koji sam ti jutros poslao?«
»Oh«, kaže. »Da, jesam. Nisam ga još pročitala. Koja je tema?«
»Uživajte u svojoj ljubavi«, kažem. »Možda ne potraje.«
»Sigurna sam da je genijalan«, kaže, pomalo indiferentno. Očito je članak toliko ne zanima. Zašto me onda zove?
»Slušaj«, kaže. »Jesi li voljan razgovarati s Radio 5 Live?«
»O čemu?«
»Žele govoriti o POG-ovima.«
»POG-ovima?«
»Ma znaš... beskorisnim kreativnim tatama – Pisac / Otac / Glumac – POG.«
Nisam li ja smislio tu kraticu? Em je rabi kao da je svakodnevna fraza.
»Ovaj... može«, kažem.
»Super!« odvrati. »Nazvat će te za nekoliko trenutaka.« Što?! Sada će me nazvati?!
»Pristaješ?« upita.
»O. K. Može.«
»Dobro«, kaže Em. »Reklamiraj kolumnu. Reklama, reklama, reklama. Mogao bi spomenuti da i tvoja urednica sluša tvoje savjete i da večeras saznaje hoće li njezina ponuda braka biti prihvaćena.«
»Da«, kažem. »Sretno s tim.«
»Oh, Sheltonica me vreba«, kaže Em. »Moram ići.«
Veza se prekine. Ogledam se po svojoj staroj sobi. Ne mogu vjerovati da će me svakog časa nazvati Radio 5 Live.
Zazvoni mi mobitel.
Ali to nije Radio 5 Live.
»Bok«, kaže Polly.
Njezin me glas paralizira poput strelice za uspavljivanje.

Polly

»Bok«, kaže. Zvuči prestrašeno. Otpijem gutljaj kave kako bih se pribrala. »Gdje si?«
»Kod kuće«, odgovorim. »Uzela sam slobodan dan. Gdje si ti?«
»Kod roditelja.«
»Oh«, kažem. Shvatim da sam napola očekivala da će opet biti kod Grete. »Kako je?«
»Pa, oboje su ludi, naravno. Ona misli da su svi na svijetu njezina mama pa joj je najveća briga prva se ispričati, prije nego što je netko napadne.«
»A tvoj tata?«
»Pa, njegova je mama predavala na Oxfordu. Mrtva je već trideset godina, ali on i dalje nastoji dokazati da je pročitao sve s popisa obavezne literature.«
»Dakle,« kažem, »misliš da ljudi vjeruju kako su svi drugi na svijetu njihova mama?«
»Aha«, kaže. »U tome je tragedija.«
»Znači«, kažem. »Misliš i da sam ja tvoja mama.«
»Neobično da si to spomenula«, kaže. »To je jedna šokantno zastrašujuća ideja, ali ima nešto u tome.«
»Misliš da sam tvoja mama?« ponovim.
»NE!« pobuni se. »Ne ne ne ne ne! Znam da nisi moja mama. Ali shvaćam da projiciram svijet svojeg djetinjstva na ostatak svojeg života.«
»Kako to misliš?«
»Moji su roditelji ludi baby boomeri – drugim riječima, sebični ovisnici o kreditnim karticama koji ne slušaju niti riječ onoga što kažu drugi – i zato znam biti toliko ljut. Osjećam se kao da nemam kontrolu nad svojom sudbinom. Nisam važan.«
»Pa«, kažem. »Jesi važan.« Odjednom pomislim da ću zaplakati. Moram promijeniti temu. »Arthure«, kažem. »Žao mi je što sam dogovorila da nastupiš pred djecom.«
»Mogao bih nastupiti pred njima!« kaže. »Ali treba mi ranije upozorenje. Osim toga, to ne zvuči kao veoma privlačna mogućnost s obzirom na posljednji nastup koji sam zajebao.«
»Nisi zajebao«, kažem. »Samo si rekao riječ koja niti nije vulgarizam. Sigurna sam da je nastup bio sjajan. I znam da ćeš biti sjajan i ovoga puta.«
»Misliš?« upita.
»Naravno!« odvratim. »Vjerujem u tebe.«
»To nisi rekla prošli put«, kaže. »Da jesi, bio bih utješen. Iskreno, vjerojatno ne bih otišao od kuće.«
»Pa«, kažem. »Sudi me po mojim djelima. Dogovorila sam ti novi nastup. Dogovorila sam ti pisanje članaka za novine. Potpuno vjerujem u tebe.«
Tišina.

Arthur

Govori nešto o čemu nisam razmišljao tijekom cijeloga našeg braka. Oduvijek sam pretpostavljao da je, za nju, naš odnos poput odnosa koji je carica Kleopatra imala s robom koji joj je čistio zahod. Pretpostavljao sam da je njezina namjera oduvijek bila pobrinuti se da nastavim čistiti njezin zahod, i da to obavljam tiho i dobro. Ali sada shvatim da postoji još jedno objašnjenje. Ona nije Kleopatra. Ona je zapravo anđeo koji pokušava pomoći. Ima pravo. Dogovorila je da pišem za novine i to se pokazalo kao hit zbog kojeg mi se nasmiješila sreća.
No onda pomislim... samo malo, i dalje me pokušava navesti da odradim tu vražju predstavu za djecu!
»Isuse!« kažem. »Pa ti stvarno ne odustaješ!«
»Moraš se nastaviti truditi«, kaže. »Moraš dobro uvježbati tu predstavu za djecu. To bi ti moglo predstavljati izvor prihoda.«
»Polly!« kažem. »Sada je devet i petnaest. Predstava treba započeti za otprilike sedamdeset pet minuta. Kod roditelja sam. Nikada neću uspjeti doći kući javnim prijevozom.«
»Ne«, kaže. »Ali mogao bi automobilom.«
»A kako da nabavim automobil?«
»Malcolm bi se trebao pojaviti svake sekunde, sa svojim kombijem.«
Jebemu. Stjerala me u kut.
»Ne mogu sada razgovarati!« ispalim. »Netko drugi me zove!«
To čak nije ni laž!
Prekinem razgovor s Polly. Telefonski broj iz Manchestera me pokušava dobiti. Stisnem zeleni gumb.
»Dobar dan«, kaže veseli glas. »Ovdje Hannah s Radija 5 Live.«
»Dobar dan«, odvratim. Kako da joj kažem da sam se predomislio? Stvarno ne želim biti na radiju.
»Spojit ću vas«, kaže Hannah, »i bit ćete u eteru.«
Odmah će me spojiti! Nisam spreman!
O, Bože, u eteru sam. Mogu čuti nevjerojatno dopadljiv glas s ulsterskim naglaskom.
O, sranje-jebeno-sranje! Moram ostati na vezi i govoriti.
Nevjerojatno dopadljiv glas govori: »Ali mislite li da je to istina za Davida Hayea? Jer je u njegovu meču s Choprom...«
Što? Pomislim... Oni razgovaraju o boksu. Kako Radio 5 to uopće namjerava povezati s roditeljstvom? Možda je ovo pogreška. Možda jednostavno mogu prekinuti. Ali onda se, odjednom, uspostavi veza.
»Dobar dan, ja sam Stephen Nolan«, kaže Stephen Nolan. »Prije deset godina bilo ih je šezdeset tisuća. Danas postoji šesto tisuća muškaraca koji su >primarni skrbnici< ili, kako to neki muškarci vole reći, >trofejni muževi<. Razgovarat ćemo s piscem Arthurom Midgleyjem, ocem troje djece. Arthure, mislite li da je ova promjena dobra za društvo?«
Uh. To je veliko pitanje.
U tom trenutku Stephen Nolan utihne, a ja proizvedem – barem imam takav osjećaj – bolno dugačku radijsku tišinu, tijekom koje zamišljam sve ljude koji su me ikada mrzili kako govore: »Pa, hajde više... Reci nešto!«
Potom kažem: »Ja...« što se čini kao dobar početak. »Ja...« ponovim. Čini se da sam počeo mucati. »Ne znam.« Iz nekog razloga, moje >ne znam< zazvuči jako teatralno. »Ali društvo je tu gdje jest.«
»A zašto je tome tako?« upita Stephen Nolan.
»Ne znam«, kažem Stephenu Nolanu. A želim mu reći: Slušaj, ako želiš nekoga tko ima prava stajališta, dovest ću ti svojeg tatu. »Ali to je obično zato što«, kažem, »žena zarađuje više od muškarca i želi se vratiti na posao.«
»S velikim sam zanimanjem slušao ono što ste rekli u emisiji Daybreak«, kaže Nolan. »Mislite li da smo došli do toga da žene očekuju karijeru, očekuju dijete i očekuju muškarca koji će se brinuti za to dijete?«
Što??!! Čini se da misli kako sam dio pokreta ljutih ženomrzaca.
»Vidio sam statistike o tome neki dan«, kažem. »Samo četrnaest posto britanskih generalnih direktora su žene. A i dalje ima šest milijuna ženskih skrbnika.«
»Pa, žene ne vode poduzeća, ne vode vladu, ali čini se da većina njih vodi kućanstva«, kaže Nolan. »A od vašeg intervjua za Daybreak, vjerujem da je formirana i nova grupa na Facebooku – Trofejni muževi uzvraćaju udarac. Smatrate li se vođom te grupe?«
Na trenutak mogu zamisliti sve potencijalne članove grupe Trofejni muževi uzvraćaju udarac – sve te ogorčene ljute očeve.
»To nije grupa u kojoj želim biti«, kažem.
»Oh«, kaže Nolan. »Zašto ne?«
»Jer se ne želim više boriti. I mislim da je roditeljstvo zaista važno.«
»Stvarno?«
»Da!« kažem. »Stvarno to mislim!«
»A što«, nastavi Nolan, »mislite da je najvažnije kod roditeljstva?«
»Morate naći vremena za djecu«, kažem, s iznenađujućim žarom. »Valuta ljubavi je pažnja. Morate ih slušati, morate uživati u njima i govoriti im da su predivni. A ne možete to učiniti ako živite u malom jednosobnom stanu i pišete e-mailove o skrbništvu.«
»Mislite da je to tajna roditeljstva,« upita Nolan, »pohvala?«
»Da. Mislim da je to tajna ljubavi. Pronađite jednu stvar koju dobro rade i zahvalite im na tome. Ne očekujte ništa, budite zahvalni na svemu.«
»To je dobar savjet«, kaže Stephen Nolan.
»Hvala.«
»Pa, da čujemo što vi mislite, dragi slušatelji«, kaže Nolan. »Arthure, možete li ostati još malo s nama da čujemo i vašu reakciju?«
»Zapravo,« kažem, »stvarno ne mogu.«
»Oh... Zašto?«
»Imam dogovor u školi svoje djece«, kažem. »Ne želim ih iznevjeriti.«
»Odlično«, kaže Stephen Nolan.
Upravo se spremam prekinuti vezu kada začujem drugi glas.
»Bok, ja sam Sarah«, kaže srdačan glas. »Stephenova producentica. Bili ste sjajni! Imate divnu radijsku karizmu. Zapravo, željela sam popričati s vama.«
»O čemu?«
»Obožavam čitati vaše kolumne, znate. I svidio mi se vaš ozloglašeni nastup u Daybreaku.«
»Hvala.«
»Na Radio 5 Live spremamo novu emisiju koja će se zvati Obiteljski sat. Emitirat će se svakim danom u jedanaest ujutro. Mislim da biste bili savršeni za to. Teško je pronaći rječite muškarce koji razumiju obiteljska pitanja. Biste li razmislili o tome da je vodite?«
»Oh«, kažem. Nudi mi posao! Od toga se osjećam kao da lebdim.
»Emisija će ići samo jedan sat svakim radnim danom, tako da vam moram reći da nećete zgrnuti bogatstvo. Vjerojatno samo nekoliko stotina funti po emisiji.«
»Opa«, kažem. Shvatim da se nešto dogodilo... Odjednom sam tražen: svi mi žele dati posao. »To bi moglo biti sjajno«, kažem. »Ali ne mogu sada razgovarati. Doista moram ići.«
Uzmem svoje stvari, i odem.

Em

Opa, primila sam e-mail od Sheltonice.
Želi sazvati sastanak, danas poslijepodne, i pregledati prijelom za izdanje sljedećeg tjedna. Želi da osmislim alternativna rješenja. Hmmm... Čini se da iako imamo gošću urednicu (Gretu) i glavnu urednicu (Sheltonicu), i dalje ja moram obavljati sav posao.
Zapravo, imam jedno alternativno rješenje i odlučim ga odmah provesti u djelo. Pošaljem e-mail Tiggy u američkom Vogueu i zamolim je da mi da posao.

Arthur

Kada stignem do ulaznih vrata, Malcolm je već ondje.
I već je očarao moje roditelje. Izuzetno je simatičan. Dok silazim niz stube, ispred mene je moja mama koja se smješka i drži čašu soka od bazge. Tata je na ulaznim vratima i široko se osmjehuje Malcolmu. Uzbuđeno mu pripovijeda o pipničaru kojeg je upoznao dok je kao tinejdžer biciklirao kroz Limerick. Malcolm izgleda oduševljeno.
Kada me ugleda, okrene se.
»Frajeru!« kaže. »Bože, stari ti je lud! Ali je genijalan!«
U tom trenutku mama dođe do Malcolma i pruži mu čašu. »STRAŠNO mi je žao«, kaže. »Ali nemam limuna... Može od bazge?«
»Cynthia,« kaže Malcolm, »bazga bi mi izvrsno prijala.« Mojoj je mami to takvo olakšanje da sva zablista. Možda kako bi pokazao svoje oduševljenje bazgom, Malcolm nagne natrag glavu i ispije sok. Sa smješkom vrati čašu mami. »To je«, izjavi«, bilo stvarno ukusno.« Mama izgleda nevjerojatno zadovoljno.
Proguram se pokraj roditelja i sada ih mogu promotriti sa stube ispred vrata. Na sreću – zahvaljujući Malcolmovoj čarobnoj prisutnosti – oboje izgledaju tako sretno da se čini kako smo svi izgubili prijašnje hladno držanje.
»Malcolm nam je sve objasnio«, kaže mama. »Dok si razgovarao na mobitel. Sretno s nastupom.«
Zagrlim je. Ne poljubi me u usta niti potapša po guzici. Zapravo, cijeli zagrljaj prođe bez incidenta.
»Žao mi je što ne mogu dulje ostati«, kažem.
»Sljedeći put«, kaže mama. »Uglavnom... bilo je divno vidjeti te.«
»I ništa se ne brini«, dobaci tata. »Naučio sam da te u svakom dobrom braku žena mora nekoliko puta izbaciti.«
»Misliš?« upita mama.
»Pa, ti si me izbacila nekoliko puta«, odvrati.
»Jesam!« kaže. »Zbog pijančevanja.«
»Znam!« kaže. »Zbog pijančevanja. I zbog onog incidenta u Guildfordu.«
»Oh, nemoj sad o tome!« opomene ga mama.
Tata se opet okrene prema meni. Oči mu svjetlucaju. »Naučio sam i da ako želiš da te žena primi natrag, nemoj govoriti o tome.«
»Misliš da je brak poput pokera«, kažem. »Najbolja je taktika šutnja?«
»Ne,« kaže tata, »mislim da je više poput bitke za Verdun: obje strane završe tragično ukopane na svojim položajima i uslijedi puno nepotrebnog krvoprolića... Ali...« nastavi, lažno pompoznim tonom, »...tu su i prilike, moj dječače, prilike za nevjerojatne priče o žrtvi i junaštvu. Zato ustraj i bori se, kažem ja. Život zna biti težak, ali koja je alternativa? No, naravno da ti ovo govorim. Da tvoja djeca nestanu iz Cynthijina života, znam da bi to bilo kao da su joj odrezali ruku. Moraš učiniti ono što je najbolje za sve.«
»Mogu doći i pomoći vam, kad god zatreba«, kaže mama. »Donijet ću hranu. Znaš, dobivam meso od svojeg malog mesara na tržnici.«
»Mama«, kažem. »Hvala.«
»Usput...« kaže tata i sramežljivo mi pokaže poklon. »Kupio sam ti ovo«, kaže i preda mi knjigu u plastičnoj vrećici.
»Nešto dobro?« upitam.
»O, da«, uvjereno će tata. »Cummingsova Španjolska igra, potpisana, prvo izdanje, tvrdi uvez. Malo je oštećena, ali ono unutra i dalje je sjajno.«
Osjetim se nevjerojatno dirnuto. Moji su roditelji ludi, dakako. Ali mama se upravo ponudila posjetiti nas, kad god zatreba, i donijeti meso od svojeg malog mesara. A tata mi je poklonio knjigu iz antikvarijata. Dok je vadim iz vrećice, osjećam se kao da otkrivam svoje srce. Malo je oštećeno, ali ono unutra i dalje je sjajno. »Tata«, kažem. »Hvala.«
Malcolm kaže: »Frajeru, moramo požuriti.«
Gđa Thompson i ja poslušno krenemo za njim.

Em

Što?!
Upravo sam primila e-mail od Dana.
Bok, ljubavi.
Strašno mi je žao. Upravo sam shvatio da sam zaboravio promociju Astona Martina večeras u hotelu Grosvenor, a moram ići jer pišemo članak o tome sljedeći tjedan. Zato oprosti. Neću moći s tobom do Wiltshirea danas popodne. Što kažeš na to da odeš sama, a ja ću se pokušati izvući što prije budem mogao?
D.
Dok ovo čitam, osjećam se pomalo tupo. Nema ništa toliko iznenađujuće u tome – Danovu odustajanju od dogovora, Danovu razbacivanju isprikama, klasičnoj Danovoj frazi »pokušat ću se izvući«. Prvi put sa sigurnošću shvatim da će me odbiti. To je tako ponižavajuće da želim umrijeti.

Arthur

U kombiju, Malcolm se okrene prema meni i široko osmjehne.
»Čujem da su te ganjali lavovi«, kaže.
»Da.«
»Čovječe!« kaže. »Da sam barem to vidio!«
Nasmiješim se.
Malcolm me na trenutak ozbiljno promotri. »Jesi li dobro?«
»Usrat ću se u gaće«, priznam, »od same pomislim da moram nastupiti u školi svoje djece.«
»Pa,« kaže, »rekao sam ti, kada sam postao tvoj životni trener, da moraš svemu reći da.«
»Malcolme,« kažem, »ti nisi moj životni trener.«
»Oh,« odvrati, »ja sam itekako tvoj životni trener!«
»Dobro, ti si moj životni trener«, kažem. Ponovno mi se nasmiješi blesavo poput Stana Laurela. »Ali slušaj me... ne mogu odraditi ovaj nastup.«
»Ali zar nisi već imao ovakve nastupe?«
»Imao sam jedan u utorak.«
»Je li dobro prošao?«
»Da.«
»U čemu je onda problem?«
»Pa, problem je u nečemu«, kažem, »za što sam otkrio da je vječan problem.«
»A to je?«
»U trenucima stresa u glavi čujemo glas svojih roditelja koji nam govori da smo sranje.«
»Ah!« usklikne Malcolm, i uputi mi iznenađujuće sarkastičan pogled. »Znači, to misliš?«
»Da. Maloprije sam gostovao na radiju i osjećao sam se kao da svi koji su me ikada mrzili govore: >Reci nešto, ti malo govno!< Kako to zaustaviš?«
Malcolm vozi, ali me ipak pogleda u oči i oduševljeno se nasmiješi.
»Mislim da tečaj Sve o ljubavi u tjedan dana upravo danas govori o tome.«
»Ali to ne rješava problem!« pobunim se. »Zbog tečaja Sve o ljubavi u tjedan dana shvatio sam da sam jebeno ljut na svoje roditelje jer se zbog njih osjećam zbunjeno i kao da me nitko ne cijeni niti sluša. Ali sada me voziš u jebenu školu gdje moram improvizirati šezdesetominutni nastup ispred tri stotine djece i usrao sam se od straha!«
»Frajeru,« kaže Malcolm, »opusti se. Polly me zamolila da te dovezem. To ću i učiniti. I otkrit ću ti trik zbog kojeg ćeš se osjećati dobro. Ako ne upali, ne moraš odraditi nastup.«
»Kakav trik?«
»Želiš znati trik pomoću kojeg ćeš zastrašujuća iskustva pretvoriti u dobra, tako da vidiš samo ono pozitivno u njima i privlačiš samo dobro u svoj život, zbog čega postaješ sretan, uspješan i bogat?«
»Da, Malcolme!« kažem. Sada već vičem. »Upravo to trebam znati.«
»Pa, to je«, kaže sretno Malcolm, »nekako i... Tajna života.«
»I,« kažem, »možeš li mi je otkriti?«
»Mogu«, ponosno će Malcolm. »Ali ne u kombiju.«
Oprezno se nasmiješim. Osjećam toplinu prema svojem ludom prijatelju, ali i dalje sam napet. Isto sam tako sumnjičav.
»Malcolme«, kažem. »Ta tvoja Tajna života... ima li Bog kakve veze s njom?«
»Ah«, kaže Malcolm. »Mogao bi imati.«
O, sranje. Znam da Malcolm zna pomalo smrditi i biti pomalo čudan. Ali je isto tako neosporno jedan od najsretnijih ljudi na svijetu. Volio bih znati koja je njegova tajna.
»Ali ja nisam vjernik«, kažem.
»Zašto?«
»Pa... tu su svi ti pokolji u Njegovo ime. Ne postoje dokazi. I ako si kršćanin, ljudi ti to uvijek zamjeraju. >I on ti je kao neki kršćanin,< kažu, >a nikad nije platio za taj čips!<«
»Slušaj«, kaže Malcolm. »Ne tražim te da povedeš križarski rat protiv Turaka. Ali želim da, barem deset minuta, zamisliš da On postoji.«
»Ali, Malcolme,« kažem, »meni treba ljubav. Ne treba mi jebena religija.«
»Ah!« kaže Malcolm. »Ali ne možeš pružiti ljubav dok sam ne osjećaš ljubav, a ne osjećaš je jer ti je roditelji nikad nisu pružali. Upravo je to religija: zamišljanje roditelja koji te voli. Zanimljiva je činjenica«, nastavi, uživljavajući se u temu, »da su većinu religija utemeljili ljudi bez roditelja. Buddhina majka umrla je pri porodu. Muhamed je bio siroče. Mojsija su poslali niz rijeku u košari. Isus je imao roditelje, ali odrekao ih se više poput ljutitog pastorka – >Nisi mi čak ni tata!<«
»Znači, želiš da zamislim religiju«, kažem, »prije nego što nastupim?«
»Da«, kaže Malcolm i nasmiješi se simpatično poput Stana Laurela. »A ako to ne upali, ne moraš nastupiti.«
To me donekle opusti. »O. K.«, kažem. »Pokušajmo onda doći tamo na vrijeme.«
»Pobrinut ću se da stigneš«, kaže Malcolm. »Ti samo sjedi i opusti se.«

Em

Za stolom sam i čitam Arthurov posljednji članak. Pokušavam ga urediti. Obično je moguće pronaći jednu lošu rečenicu i cijela se stvar raspadne poput loše skrojenog materijala, ali Arthur je varljivo profesionalan. Uf. Dvaput sam ga cijelog pročitala i ne mogu naći ništa što bih promijenila. To je smrt za urednika. Moja će karijera skončati. I nikada se neću udati za Dana. Jebeš Dana. Zašto nije mogao biti puniji ljubavnog žara? Zbog tog dosadnog, slabićkog malog govna umrijet ću sama. Najradije bih odmah sada umrla. Doista bih. Mislim, naravno da je strašno tragično i sve to kada ljudi umru u tridesetima, ali prerana smrt stvarno napuni crkvu. Znam da je površno, ali to je ono što želim. Ne želim biti jedna od onih ostarjelih dama čiji se pokop održava na nekom vlažnom krematoriju u Enfieldu, a dođu samo njezin dosadni nećak i nekoliko susjeda. Želim da dvorana na mom posljednjem ispraćaju bude napunjena do zadnjeg mjesta, želim ih sve jebeno ušminkane i da liju gorke suze, masovno, kao da iznova proživljavaju prvo slomljeno srce svojih tinejdžerskih godina. Je li to površno? Mislim da nije. Ako već živiš na ovoj Zemlji, onda moraš ostaviti traga. Jebeš Dana. Zbog njega želim umrijeti.

Arthur

Zapravo, doista se opustim.
Ali to je uglavnom zato što mi u krilu sjedi gđa Thompson. Češkam je po vratu i pomirišem joj vrh glave koji slasno miriše na keksiće. Ali onda si ne mogu više pomoći.
Ispalim: »Jednostavno ne vjerujem u Boga, Malcolme. Zato tvoj trik neće upaliti.«
»Nisam ti rekao da vjeruješ u Boga«, kaže i zapali još jedan džoint. »Rekao sam ti da zamisliš da vjeruješ u Boga. Ponašaj se KAO DA Bog postoji.«
»Ali,« kažem, »zamišljeni Bog mi ne može pomoći.«
»Ah, ali može«, odvrati Malcolm. »Jer mašta djeluje. Zar ne misliš tako?«
»Ne.«
»Razmisli malo«, kaže. »Ako razmišljaš o hrani, osjetiš glad. Ako razmišljaš o goloj ženi, uzbudiš se. Poanta je... ne postoji dobro i ne postoji zlo. Postoji samo ono što izabereš vjerovati, što izabereš zamisliti. Ti zamišljaš da je svijet ispunjen ljudima zbog kojih se osjećaš zbunjeno, koji te ne slušaju i ne vole. Ali želim da provedeš deset minuta zamišljajući da si odlučan, da te slušaju i da te vole... ako to učiniš, to će potpuno promijeniti tvoj pogled na svijet i očekivanja, što znači da ćeš postati smireniji, samopouzdaniji i postupno će ti se cijeli život promijeniti – a sve počinje s nastupom u školi. Ovo će upaliti. A ako ne upali, ne moraš nastupiti. O. K.?«
Zagledam se u Malcolmove napušene oči.
Kimnem. »O. K.« Odjednom se osjećam umireno. To je dijelom zato što mi je obećao otkriti Tajnu života. A dijelom i zato što, s obzirom na količinu trave koju uspijeva popušiti, i sam postajem omamljen od dima. Kada stignemo do škole, imat ću osmijeh od uha do uha kao Jack Nicholson.
Ali Malcolm iznenada promijeni temu. »Moram ti reći«, kaže, »da nisam u životu bio ovako zaljubljen.«
»Stvarno?!!« kažem. »U koga?«
»U Em!« odvrati, kao da je to posve očito.
»Zašto to nisi prije spomenuo?«
»Pokušavam ne razmišljati previše o tome.«
»Zašto?«
»Jer je sve poput predivna sna«, objasni. »I znam da će, budem li previše mislio o njemu, nestati.«
Zapanjeno buljim u njega. Pa on se zaljubio do ušiju.
I to u Em!!!
Dok gledam Malcolma, shvatim da bi to moglo upaliti. On možda nema vilu u Wiltshireu. Ili novca. Ali ima kombi. I, navodno, zna Tajnu života.
No, nažalost, nema kombi koji može letjeti, a to je ono što mi sada treba. Samo smo kilometar i pol udaljeni od škole, no još moramo skrenuti za ugao parka, a upravo smo zapeli u velikoj prometnoj gužvi.
Bacim pogled na sat. 10.09. Nećemo stići na vrijeme.
Sranje.
Mogu zamisliti što će se dogoditi.
Cijela škola sjedit će u toj dvorani, ja neću biti ondje, a Polly će reći da sam iznevjerio djecu i da ih više ne mogu viđati. U nadolazećim godinama Robin će ridati pred svojim psihoterapeutom zbog ovoga. »Nije me došao gledati kako plešem... I nikada ga više nisam vidio!«
Malcolm se sparkira pokraj pločnika. Svi izađemo iz kombija.
»Ovo je savršeno«, kaže. »Morat ćeš trčati.«
»Ali«, kažem, »nisi mi objasnio Tajnu života.«
»Stvarno«, odvrati Malcolm. »Moraš trčati. To je prvi dio.«
»Dobro«, kažem. »Znači, moram trčati?«
»Da,« potvrdi Malcolm, »moraš trčati na drugi kraj šume. A onda moraš stati na tihome mjestu, ispod stabla.«
»Da?« upitam.
»Do tada će ti krv juriti, serotonin kolati i osjećat ćeš se energično i dobro. No pazi, moraš to raditi svakog dana, želiš li osjećati ljubav. Ljubav je poput gume koja se ispuhuje, prijatelju. Sam je moraš puniti. Treba ti disciplina. Moraš vježbati. Moraš umjereno jesti. I najvažnije, moraš spavati osam sati noću i provesti najmanje sat vremena dnevno isprobavajući jebeno sve.«
»Da!« složim se. Ali ja želim znati Tajnu života. Ne želim osnovno predavanje o prehrani i ravnoteži poslovnog i privatnog života. »A onda, kada dođem do stabla, što da radim?«
»Moraš stajati tamo deset minuta. I moraš zamisliti da si i sam stablo.«
»Dobro«, kažem. »I?«
»I to je sve«, odvrati Malcolm.
»To je sve??!!« kažem. Strašno sam razočaran.
»Hej!« kaže Malcolm. »Nemoj suditi dok ne pokušaš.«
»Ali...«
»Nisi još ni obavio trčanje.«
»Dobro.«
»Znaš što«, kaže Malcolm. »Trčat ću s tobom.«
»Ne moraš trčati sa mnom. Osim toga, vjerojatno ću brzo trčati.«
»Jebi se!« kaže, široko se osmjehujući. »Ja izvrsno trčim. Da se utrkujemo, ne bi imao šanse.«
Pomalo frknem nosom na to. A onda prođem kraj njega i otrčim, prilično brzo, u šumu parka. Gđa Thompson pojuri za mnom. Kao i Malcolm. Sustigne me nakon kojih trideset metara pa trčimo jedan uz drugoga.
»Nikada nećeš pobijediti«, kaže. »Radim ovo svaki dan.«
Da, pomislim, ali isto tako svaki dan popušiš puno trave. Usto, ne trčiš baš brzo.

Polly

Pa gdje li je Arthur?
U 10 sati mi je poslao poruku da je udaljen kilometar i pol. Sada je 10.11.
Nastup je došao vidjeti popriličan broj mama. Svako malo neka prođe pokraj mene i dobaci: »Ovo bi trebalo biti zabavno!« te mi uputi pogled koji je istodobno oduševljen i sumnjičav.
Pojavi se Tilly Sweeting.
»Jesi li sigurna da dolazi?« upita.
»Da«, odvratim. »Dolazi.«
Pa gdje je, dovraga? I je li uopće u stanju nastupiti?

Arthur

Ovim lakim, polaganim tempom treba nam oko pet minuta trčanja kroz šumu koja se nalazi između nas i škole. Stotinjak metara prije glavnih školskih vrata nalazi se gusta mala skupina stabala. »Ovdje ćemo ući«, kaže Malcolm. »I pronaći mjesto.«
Nisam siguran utrkujemo li se još, ali ubrzam u zadnjoj etapi. Pronađem mjesto ispod stabla. Malcolm mi se pridruži.
»O. K.«, kaže Malcolm. »Sada je 10.16. To znači da možeš stajati ovdje deset minuta i još će ti ostati vremena da stigneš do škole.«
Veoma sam ciničan u vezi sa svim ovim. »Ako se ne budem osjećao spremno,« kažem, »ne moram ići.«
»Sve će biti dobro«, kaže Malcolm. »Deset minuta.«
Pogledam na ručni sat.
»Malcolme,« kažem, »ne vjerujem da je Tajna života svakoga se dana deset minuta pretvarati da si stablo.«
Malcolm se nasmiješi. »To je zato što nisi sklopio oči.«
Sklopim oči.
»Sklopi oči«, kaže. »I, dok vrlo polako udišeš, uživaj osjećajući kako tvoje korijenje seže u zemlju. I kako ti zemlja kroz korijenje šalje snagu i pročišćava te poput vode.«
Možda sam se napušio od udisanja sveg onog dima u kombiju. Ali dok Malcolm govori, zamišljam ono što opisuje. Vidim vodu kako juri kroz moj sustav poput morskih valova koji udaraju o stijene.
»Ti si stablo,« kaže, »oduvijek si ovdje, golemo si, sporo, sigurno, plodno te moćno i puno ljubavi. Osjećaš li to? A sada zamisli da je tvoje tijelo samo deblo. Iznad tvoje glave pružaju se grane i lišće. Osjeti to! A sada... sporo udahni kroz svoje lišće, osjeti se bezvremeno, nadahnuto i voljeno. Ti udišeš zrak, udišeš ljubav i to je kao da ti svi koje si ikada volio govore: >Dobar si ti čovjek, dobar čovjek!< Radi to deset minuta«, kaže Malcolm, »i sve će biti u redu.«
Otvorim oči. »Zar odlaziš?!«
»Moram popraviti neke cijevi«, kaže moj guru.
»Ali«, kažem, »nećeš biti ovdje kada istekne mojih deset minuta. Kako ćeš onda znati da sam spreman za nastup?«
»Oh,« kaže Malcolm, »ako se samo deset minuta usredotočiš na svoje disanje, ugledat ćeš Boga. Ako želiš, možeš za to vrijeme u sebi ponavljati: >Dajući, primam. Dajući oprost, primam oprost. Kažem da svemu!< Radi to deset minuta i imat ćeš sjajan nastup.«
»Dobro«, kažem.
»Oh«, kaže Malcolm. »Dat ću ti još jedan savjet.«
»Da?«
»Pokušaj izbjegavati temu kakice pred djecom. Jednom kada počnu govoriti o tome, ne mogu stati.« Na brzinu me zagrli. »Poslat ću ti poruku za deset minuta, tako da znaš da je vrijeme za polazak.«
»Ali, Malcolme«, kažem. »Jesi li siguran da moram nastupiti?«
»Kao što si rekao«, kaže Malcolm. »Najvažniji su glasovi koje čujemo u glavi. Idi i reci toj djeci: >Bravo! To je genijalno!< i nakon nekog vremena i sam ćeš u to povjerovati.«
Nakon toga široko se osmjehne i odšeta.
I više ga ne vidim.

Em

Moja obitelj ima tako iritantan stav kada su u pitanju sprovodi.
Kad god moja mama vidi mrtvačka kola kako polako voze ulicom, kaže: »Ma zašto tako zadržavaju promet?« Nakon toga obično ponudi sljedeće mišljenje: »Zar ne misliš da je komemoracija mnogo bolja od sprovoda? Čemu biti tužan? Puno je bolje sastati se nekoliko mjeseci poslije i slaviti život!«
Želim biti kristalno jasna u vezi sa sljedećim...
Kada umrem – a namjeravam, uskoro – ne želim komemoraciju. Želim sprovod. Želim da moje tijelo nose, bolno sporo, na obred. Želim da me odnesu u crkvu, na pogrebnim kolicima, koja će vući goleme kornjače. Želim iza sebe napraviti prometnu kolonu od pet kilometara. Želim da se kornjače svako malo zaustavljaju ispred trgovina kako bi grickale salatu. A kada moje tijelo napokon stigne u crkvu, želim jebeno tužnu glazbu, želim da glumac Michael Gambon recitira: »Da, mi nećemo lutati više!« i želim da se svi guše u suzama.
Ako ne mogu dobiti ljubav, onda želim ovo.

Arthur

Hej. Želim da Malcolmova luda vježba upali.
Kada upoznam ljude koji kažu: »Bio sam u vrtu, otvorio sam oči i preda mnom je stajao Gospodin« uvijek pomislim: možda jesi munjen, ali zavidim ti... Kada sam ja u vrtu, vidim samo kosilicu za travu.
Pomislim: možda Malcolm ima pravo. Možda ću sklopiti oči i Bog će se doista pojaviti. Ovo je svakako pravi jebeni trenutak. Sklopim oči. »Dragi, blaženi Gospode«, kažem. (Blaženi Gospode?) »Molim Te, pomozi mi da održim dobar nastup za onu djecu. Molim Te, daj da osvojim natrag svoju ženu. I, molim Te, ako postojiš, daj mi znak.«
Nekoliko puta polako udahnem. Zamislim da sam voljen. Otvorim oči.
Doista ugledam znak. Na njemu piše: PSIMA ZABRANJENA NUŽDA.
Ponovno sklopim oči.
Ali je li Bog ondje? pomislim. Postoji li išta na nebesima? Trebam znati. Na kratak trenutak u mislima poletim visoko prema nebu. Zamislim hladno prostranstvo svemira. Zamislim meteore i ledene vjetrove.
Potom otvorim oči.
Ugledam sunce koje sija kroz lišće. Ugledam gusjenicu kako visi na niti. Ugledam svojega psa kako strpljivo čeka pokraj mojih stopala.
Odjednom se nasmiješim.
Pomislim: možda Bog i ne postoji. Ali i dalje je čudesno da išta postoji. To je pravo čudo. Postoji cijeli svijet. Postoji cijeli svijet, i pun je lišća, gusjenica, pasa, stabala, djece, znakova, Malcolma i Polly, kada zapravo ne bi trebalo biti ničega. Ne očekuj ništa, budi zahvalan na svemu. Sklopim oči i, na trenutak, preplavljen sam blaženim osjećajem zahvalnosti.
A onda dobijem poruku od Malcolma.
»Trik improvizacije«, piše, »jest... reći da svemu. To je ujedno i Tajna života.«
Nasmijem se i krenem prema školi svoje djece.
Još sam malo tužan što u našem lokalnom šumarku nisam ugledao Boga. Ali, barem na trenutak, osjećam se lako poput pera. Dok gđa Thompson ide za mnom, bacim se u trk.

Polly

Zašto sam se pouzdala u Arthura?
Sada je 10.28. On nije ovdje. Ne dolazi. Puna škola djece nada se nastupu s improviziranim pričama. A Arthur nije ovdje.
Pred školom sam i očajnički ga tražim. Molim te, pojavi se. Sada je 10.29.
Začujem nekoga iza leđa. To je Caroline, mama čije dijete ide u drugi razred.
»Bok, Polly«, pozdravi Caroline. »Sprema li se Arthur nastupiti?«
»Ovaj... da!« kažem s glupavim smiješkom. »Pa... ako se pojavi!«
»Znaš,« prizna Caroline, »čula sam da je Arthur... otišao!«
»Oh !« uskliknem. »Ne! Ne! Ne! Sigurno će doći svakog časa. Samo ti uđi!«
Ovo je mučenje. Svi znaju za naš razlaz. Kao da misle da se zavaravam da će se vratiti. Pogledam u smjeru igrališta prema školskoj dvorani. Ajoj. Dolazi Tilly Sweeting, i izgleda zabrinuto.
»Bok, ljubavi!« kaže netko.
Okrenem se. Arthur ležerno korača prema meni s gđom Thompson. Što se događa? Izgleda neprirodno smireno.
Kažem: »Bok.«
Tilly Sweeting dotrči do nas. »Oh, super,« kaže, »stigao si! Počnimo.«
Arthur se nasmiješi. Pođemo za Sweetingicom niz hodnik i pokraj predškolaca.
Arthur hoda pokraj mene. Kratko ga pogledam. Nevjerojatno, doima se opušteno i doista samouvjereno. Stignemo do stražnjeg djela školske dvorane u kojoj čeka oko dvadesetero djece. Kroz staklena vrata ih mogu vidjeti još tristo te četrdesetak roditelja koji stoje uza stražnji zid. Među publikom koja čeka nalazi se i desetero djece iz prvog razreda u kostimima pčela iz kućne radinosti.
»A tko ste vi?« toplo zapita Arthur.
»Mi smo plesna skupina prvog razreda!« odgovore. Izvan sebe su od uzbuđenja.
Tu su i djeca iz drugog razreda. S njih vise limenke na trakama selotejpa.
»A MI«, kažu djeca iz drugog razreda, »smo Limači!«
A onda opazim još jednu plesnu skupinu, koja se sastoji od samo jednog člana.
»Bok, mama!« kaže Robin. Ima gustu olovku za oči, crnu suknjicu i crnu periku razdvojenu u dva repa.
O, Bože dragi.
Kako sam dopustila da se ovo dogodi? Mogu li ga zaustaviti prije nego što ga svi vide?
»Robine!« kažem. »Kada si se ovako obukao?«
»Maloprije«, kaže. »Imao sam kostim u školi. Pripremao sam ga cijeli tjedan.«
»Ali...« promucam. »Što... Tko si?«
»Ja sam Chiquitita«, sretno odvrati.
»Tko je Chiquitita?!« upitam.
»Mala španjolska djevojčica«, kaže Robin.
O, sranje.
Arthur se smiješi. Ne shvaća koliko je ovo opasno.
»Nastupaš li sam?« upita Arthur.
»Pa«, ponosno će Robin, »drugi mi se poslije pridruže. Vidjet ćete.«
»Jedva čekam!« odvrati Arthur. »Na koju glazbu plešeš?«
»Na >Chiquititu<,« kaže Robin, »od ABBE.« Ponosno se osmjehne tati. »Znam da ti je to jedna od najdražih pjesama.«

Arthur

Pogledam Robina.
Pomislim: upravo se sprema ispred cijele škole zaplesati na ABBU. Pomislim... Naučio sam ovo dijete stvari koje će ga povrijediti. Potom pogledam njegov osmijeh od uha do uha i pomislim: a on to ne zna.
Široko mu se osmjehnem i dam sve od sebe. »Robine, pa to je genijalna pjesma«, kažem. »I siguran sam da ćeš jako dobro otplesati.«
»Ne samo da plešem«, kaže, »nego i pjevam.«
O, Bože dragi, pomozi.
»Pa,« objasni, »gospođa Betterton nam je rekla da je jako važno zagrijati se prije nastupa.« Nato se spusti u duboki iskorak. »Isto tako...« nastavi »... idem po gutljaj vode.«
Rekavši to, Chiquitita nestane u zahod. Opazim da je ušao u onaj za dečke. Ajde, barem nešto. Polly me zgrabi za ruku.
»Arthure!« kaže, sva na mukama. »Robin će se svakoga časa pojaviti pred cijelom školom odjeven kao transić. Moramo to spriječiti!«
»Zašto?« kažem.
»Izgleda kao mala latinska prostitutka!« prošapće. »Moramo ga zaustaviti!«
»Ne možemo!« kažem. »Možemo ga samo ohrabriti kako bi odrastao u snažnu osobu.«
»Sprema se počiniti društveno samoubojstvo«, kaže. »To će biti njegov kraj.«
Moram priznati da razumijem što Polly želi reći. Ali isto sam tako svjestan ponosa na Chiquititinu licu.
»Previše se bojiš napetosti«, kažem. »Ne možeš ovo kontrolirati. Opusti se i neka se dogodi što se treba dogoditi.«

Polly

U tom se trenutku Robin vrati iz zahoda, zadovoljno se smiješeći.
»Mama,« objavi, »ti si jedina od troje najstarijih članova naše obitelji (tebe, mene i tate) koja ne sudjeluje u predstavi.«
»Da«, kažem. »Baš šteta.«
»Možeš sudjelovati ako želiš«, ubaci se Tilly Sweeting.
Slušaj, Sweetingica, da se nisi usudila uvaliti me u ovo.
Ali potom Robin kaže: »Pa, mama, mogla bi napraviti uvod.«
»Što?« dreknem.
»Znaš... kao što rade u emisiji Glazba petkom navečer«, kaže. (Kako to da imamo sina koji zna raspored emitiranja drugog programa britanskog radija?) »Uvijek ima netko tko kaže: >Ova je pjesma skladana te i te godine...< bla, bla, bla. To bi mogla i ti napraviti.«
Doista to ne želim napraviti.
»Žao mi je, Robine«, objasnim. »Ali ne znam tko je i kada napisao >Chiquititu<.«
»Bjorn Ulvæus«, u isti glas kažu Arthur i Robin. »I bilo je to 1979.«, dovrši Arthur.
Dobro.
Arthur mi se široko osmjehuje.
»Polly, draga«, kaže. »Znam koliko misliš da je važno podržavati školske događaje.«
Dovraga, ne znam kako nastupati. Kakve riječi treba koristiti?

Arthur

Ne znam u čemu je tajna. Je li to zbog Malcolmova čarobnog rituala? Ili jednostavno zato što sam oduševljen jer sam ponovno sa svojom obitelji? Sretan sam što sam ponovno u školi.
Gledam kako plesna skupina prvog razreda izvodi pjesmu »Zujimo okolo«.
Zatim su na redu Limači koji izvode »Pokupimo sve te glupe limenke«, pjesmu o radostima reciklaže.
Potom Tilly Sweeting, koja vodi program, kaže: »Gospođa Midgley najavit će našu sljedeću točku.«
Napusti pozornicu.
Polly dotetura na pozornicu. Izgleda nervozno. Čini se da ne znam kamo bi s rukama. Stavi ih u džepove. Potom ih izvadi.
»Zdravo«, progovori. »Sljedeći izvođač je plesna skupina četvrte godine koja će izvesti >Chiquititu<, pjesmu koju je 1979. skladao Bjorn Ulvæus iz ABBE. To je...« kaže. »To je malo čudna pjesma... ali divna.«
Kamo ide ovaj govor?!!
»I to je najdraža pjesma Robinova tate«, kaže. Kratko me pogleda. »I on je malo čudan, ali divan...« Polly, ne! Ovo nije trenutak za javno iskazivanje ljubavi. Mogao bih zaplakati. »I on će za koji trenutak također nastupiti za vas. Ali sada, dječaci i djevojčice, zaželite toplu dobrodošlicu Robinu Midgleyju... našoj Chiquititi!!!«
Zatim...
Polly odbrza na jednu stranu pozornice i sjedne na plastičnu stolicu.
Publika odraslih osoba vjerojatno bi u ovom trenutku zapljeskala, ali ovdje su gledatelji većinom školarci. Nitko im nije rekao da zaplješću, pa to niti ne čine. Umjesto toga, vlada napeta tišina.
Ali onda...
Robin ponosno ustane.
I, poput velikog koreografa kakav jest, počne upravljati svojom skupinom kratko i odrješito.
Kimne plesačima četvrtog razreda. Istog se časa podignu na noge. Robin tada ponovno kimne. Plesači se razdvoje u dva zbora i potrče – doista potrče, izuzetno su dobro istrenirani – do jedne i druge strane pozornice, te ondje kleknu. Robin zatim posljednji put kimne i tada započne glazba. Prvi zveckavi gitarski akordi »Chiquitite«.
To je ujedno i znak posljednjemu članu plesne skupine.
A to je naš sin, Robin Midgley. Izjuri iz stražnjeg dijela na pozornicu. Zastane točno na sredini. Potom se baci na pod te osloni glavu na ruku, jecajući.
Vidjevši to, zbor ustane. Počnu pjevati. Mole Chiquititu da im kaže što je muči. Ona na časak pokaže svoje tužne oči publici, ali zatim, svladana osjećajima, iznova klone poput umirućeg labuda.
Odlučan da je ohrabri, drugi dio zbora počne pjevati. Preklinju Chiquititu da ispovjedi svoju nevolju. Uvjeravaju je da se može pouzdati u njih. Chiquitita se na trenutak podigne. Hrabro će se suočiti s novim danom. Ali bol je prevelika. Još jednom padne na pod.
Ali onda započne refren.
Začuje se vesela ritmična glazba i Chiquitita se podigne na noge i počne plesati, marširajući preko pozornice i podižući noge visoko u zrak dok oba zbora pobjednosno pjevaju. Pjevaju o prolaznosti slomljenog srca. Zaklinju Chiquititu da otpleše u novi dan. Chiquititu više ništa ne može zaustaviti. Kada se začuje ritmičan refren, oba zbora počnu energično marširati pozornicom. Oživljena njihovom podrškom, Chiquitita stane skakati uokolo s eksplozivnim izbacivanjem nogu, skokovima i senzacionalnom koreografijom.

Polly

O. K. Priznajem. Arthur ima pravo. James ima pravo. Bojim se napetosti.
A sada sam napeta. Jako napeta. Dok gledam kako Robin uzbuđeno skakuće okolo, doslovce sam sleđena od napetosti.
ALI tada pogledam oko sebe i primijetim da djeca škole »Sv. Marija« zapravo uživaju u nastupu.
I pomislim, s oprezom, da će se Robin ipak izvući s ovim.

Arthur

Nikada u životu nisam bio tako ponosan.
Ne mogu odvratiti pogled od nastupa mojeg sina. Pomalo je nespretan. Rekao bih da je cijeli projekt pogrešno osmišljen. Ali isto tako mogu vidjeti da izvodi izuzetno originalnu koreografiju i da je izvodi s uvjerenjem, energijom i – usudim li se reći – profesionalnošću.
O. K. Svjestan sam da bi u nekoj drugoj školi dijete ubili da izvede ovakvu koreografiju. I, iskreno, čak i ovdje ima nekoliko djece koja očito smatraju da je sve ovo šepirenje pomalo gej. Ali ova su djeca gledala emisiju X-Factor. Gledala su Ples sa zvijezdama. Znaju da su neki od Robinovih pokreta malo čudni. Međutim, isto im je tako jasno da on daje sve od sebe, i to im se sviđa. A kada pjesma dođe do kraja, Robin skoči u zrak – skoči i uđe u povijest! Uđe u legendu! – te ga uhvate četiri najsnažnija dječaka iz četvrtog razreda. Podignu ga još više. Dok sviraju posljednji taktovi, dječaci podignu Robina do visine ramena, zamrznutog u položaju arabeske.
Cijela se škola podigne na noge i počne vrištati.
Robinov ples je golemi hit.
Lijevi zbor se nakloni. Svi plješću. Desni zbor se nakloni. Svi navijaju. Tek sada dječaci spuste Robina. I dok žustro trči naprijed kako bi se naklonio – čini to s potpunom profesionalnošću – cijela publika glasnim navijanjem pokazuje odobravanje i poštovanje.
A moj maleni gej sin to savršeno odigra. Uživa u pljesku. Pa naravno. Zaslužuje najveći pljesak koji može dobiti. Baci periku u publiku i, dok publika vrišti, navija i stupa nogama, on se duboko nakloni, dvaput.
Ali tada – baš kada je pljesak na vrhuncu – podigne svoju malu gej ruku. Čak i to izvede prekrasno. Izgleda poput Grace Kelly koja maše obožavateljima iz sportskog automobila.
»A sada...« progovori. Podiže energiju u dvorani poput talk show voditelja Grahama Nortona. »Molim vas da i dalje plješćete jer sada na pozornicu izlazi pripovjedač – on je moj tata – on je genijalan – ali je i pomalo lud! Gospodin Arthur Midgley!!«
O moj Bože, pomislim dok stojim iza kulisa. Robine, to je bio genijalan uvod. Volim te. Jebeno te volim i obožavam, i učinio bih sve da te podržim u bilo čemu što radiš.
Potom na trenutak ponovno osjetim napetost.
Sve dosad bio sam zaokupljen dramom povratka obitelji – Polly, nervoza zbog predstave – da se nisam usredotočio na činjenicu da me čeka nastup. I to prvi otkako su me izbacili iz škole Thomasa Cranmera u Mitchamu. Shvatim da, ako mislim pokazati poštovanje prema točki za zagrijavanje – moram podići svoj nastup na višu razinu, i to odmah.
Zato duboko udahnem, te zamislim da sam smiren, duboko voljen, da su ožiljci nestali i da sam spreman otpjevati novu pjesmu, baš poput Chiquitite. Zatim istrčim na pozornicu. Promotrim publiku, koju je prethodni izvođač tako stručno zagrijao. Vidim stotine nasmiješenih, željnih lica i volim svako od njih.

Polly

Arthur istrči na pozornicu poput velikog tetkastog klokana. Golemog klokana koji nosi ružičasti šal oko vrata i šešir.
Djeca su istog časa oduševljena.
Kako mu to uspijeva? Izađe na pozornicu i svi su odmah uzbuđeni.
»Bok!« vikne. »Dečki, kažite >Bok, Arthure!< kao da ste Buzz Lightyear iz Priče o igračkama. >Bok, Arthure!<«
Uperi mikrofon prema njima.
»Bok, Arthure!« složno pozdravi sto pedeset Buzzova Lightyeara. »A sada cure«, kaže, gledajući lica sto pedeset djevojčica. »Vi ste gomila šašavih vještica. Kažite: >Bok ha ha ha ha!<«
»Bok ha ha ha ha!« pozdravi sto pedeset cerekavih vještica.
»A sada ćemo«, nastavi, »zajedno izmisliti jednu priču, a vi ćete mi pomoći. Kada vam padne ideja na pamet, dignite ruku u zrak. I zapamtite, možete reći bilo što. O. K. Dakle... Ovo je priča«, započne Arthur, govoreći svojim najboljim glasom pripovjedača, »o malenom čovjeku. Malenom, sićušnom čovjeku.« Rukama im pokaže koliko je velik. »Otprilike je ovakav.«
Dječak iz prvog razreda podigne ruku.
Arthur kaže: »Da?«
Dječak upita: »Je li napravljen od kakice?«
O, Bože.

Arthur

Pogledam dječaka. Ponosno mi se osmjehuje. Zna da je (1) upravo nekažnjeno prošao rekavši »kakica« u javnosti i (2) nasmijao cijelu školu. Želim li ga obeshrabriti ?
»Maleni čovjek doista je napravljen od kakice!« potvrdim, na zadovoljstvo čitave publike. A posebno malog dječaka. Ne može biti zadovoljniji svojim doprinosom. Ipak, kratko bacim pogled prema Tilly Sweeting. Odjednom i sama počinje nalikovati vještici, a ja sam željan dati svojemu nesretnom čovječuljku identitet koji se ne oslanja na njegovu fekalnu strukturu. »Ali kako se«, upitam publiku, »zove naš mali čovjek?«
U zraku je deset ruku.
Izaberem Imogen Levy – sramežljivu malu štrebericu iz petog razreda. Trebala bi biti siguran izbor.
»Da!«
»Zove li se«, upita, »gospodin John Henry Kakić?«

Polly

Moram priznati da to, ponovno, izmami salve smijeha od klinaca.
No tada okrznem pogledom Tilly Sweeting, koja izgleda jako napeto.

Arthur

Pogledam Imogen Levy, i opazim joj maleni sjaj u oku. Želim li ga ugasiti? »Imogen«, kažem, »da, upravo se tako zove!«
Još smijeha.
Što se djece tiče, ovo je najbolji početak priče u povijesti priča. Svi žele sudjelovati. Jedan od predškolaca tako je uzbuđen da ustane i podigne ruku. Niti ne zna što ću pitati. Ali već zna da ima odgovor.
»I«, nastavim, gledajući malenoga dječaka u oči, »svakog jutra čovječuljak ide u šetnju, a dok šeće, pjevuši pjesmu.« Dječak još više podigne ruku. Zna da će moći improvizirati pjesmu u javnosti. Ne mogu zaustaviti takvo samopouzdanje. »Kako ide pjesma?« upitam ga.
Dječak maše rukom u zraku dok pjeva:
»Ja sam gossspon Kakić / I zahod je moj dom / A četke se bojim k’o da je pravi grom.«
Publici se to strašno svidi. Iz šestog razreda začuju se povici odobrenja.
Okeeeej. »To je bilo super«, kažem oduševljeno. »Ali u pričama se uvijek dogodi nešto strašno. Treba nam nešto strašno. (Zato biste uvijek trebali pozitivno gledati na loše stvari: bez njih nema dobre priče.) Dakle, što se loše dogodi gospodinu Johnu Henryju Kakiću?«
U zraku je dvadeset ruku.
Pokažem prema nekomu iz šestog razreda.
»Da!«
»Jednoga dana netko pusti vodu u školjci i on se izgubi.«
»Jako dobro«, kažem. Osjećam olakšanje što smo pokrenuli priču s mrtve točke. Sada je vrijeme da čujemo o pustolovinama Johna Henryja u kanalizaciji – štakore koje upozna putem, o njegovoj velikoj potrazi. »Ali što on želi, naš gospodin John Henry Kakić?« upitam školarce. »Koji je njegov san? Svatko mora imati san!«
Dječak koji je prvi govorio ponovno je na nogama.
»Da!« kažem.
»Želja mu je«, vikne dječak, »da se vrati u guzicu iz koje je došao.«
Dok dvoranom odjekuje glasan smijeh, zapanjeno buljim u dječaka. Ovo je genijalno. Ovo je koprofilni mit o stvaranju. U njemu postoje natruhe Grahama Greena. Mogao bi se zvati Čovjek izmet.
Zatim pogledam Tilly Sweeting.
Izgleda napeto, ljuti, a osjetim i dašak vještičjeg straha.
Ali tada pomislim... ‘ko ju jebe. Usredotočit ću se na sto pedeset vještica kojima se sviđam. Pogledam ih. Pogledam i sto pedeset Buzzova Lightyeara. Svi se oni, shvatim, dobro zabavljaju. Ako se njih pita, dogodilo se pravo čudo: odrastao muškarac popeo se na pozornicu u njihovoj školi i govori o kakici. Ne može biti bolje od ovoga. Isto tako shvatim da imam odgovornost nastaviti s pričom i, dovraga, to ću i učiniti. Neću stati osim ako Tilly Sweeting ne doleti na pozornicu na metli. A ako to i učini, borit ću se s njom. Borit ću se uz pomoć Buzzova Lightyeara, borit ću se uz pomoć vještica, borit ću se uz pomoć svoje divlje, neobuzdane radosti!

Polly

Dakle...
Ostatak predstave prošao je dobro. Početak je očito bio neugodan, ali Arthur je to spretno riješio i prešao na sigurnije teme – na primjer, vampire, pauke koji sišu krv i pištolje koji ispaljuju šmrklje.
Nakon predstave pronađemo gđu Thompson koja nas zavezana čeka ispred škole. (Doista je uzbuđena što ponovno vidi djecu.) A potom se cijela obitelj zaputi niz uličicu. Robin uzbuđeno govori o svojem plesu. Malory gura Ivy na romobilu. Sunce sija kroz lišće divljeg kestena, a u zraku je onaj osjećaj olakšanja kao kod zadnjeg dana škole, i Arthur se vraća kući. Čavrlja s Bridget Harding, mamom djeteta iz petog razreda.
I dalje se ne mogu naviknuti na osjećaj da je obitelj ponovno na okupu. No je li tako? Toliko se toga dogodilo u posljednja dva dana da se još ne osjećam sigurno. Dok prolazimo kroz vrtna vrata, zaustavim Arthura i stisnem mu ruku.
»Dragi«, kažem. »Imao si sjajan nastup.«
»Pa,« kaže, »radi se samo o tome da čovjek kaže da. To sve napuni energijom.«
»Moram priznati da sam prije nastupa bila nervozna.«
»I ja«, kaže. »To je korisno zapamtiti, zar ne?«
»Što?«
»Možeš biti nevjerojatno nervozna, ali poslije se sva napetost rastopi poput šećera u čaju.«
»Da«, kažem. Ima pravo. Sva je nervoza nestala i umjesto nje sada je tu nešto drugo. Tjeskobno ga pogledam u oči. Ako mu kažem da ga volim, znači li to da ću do kraja života biti zakopana? »Drago mi je da si se vratio«, kažem. »Samo jedna sitnica. Sad kad si se vratio, bi li možda mogao konačno isprazniti onu zdjelu za voće?«
Arthur se nasmiješi. »Aha. Naravno«, kaže.
Otvorim ulazna vrata.
Malory na pod baci kaput, školsku torbu i kutiju za ručak. Robin produži u dnevnu sobu i počne s nečim što zove »laganim rastezanjem«. Ivy u hodniku pronađe igračku Grubzona i odnese je Arthuru.
Podignem torbe i knjige. Odem objesiti sve na kukice pokraj Arthurova ureda. I tada opazim list papira koji leži na podu.
Dok čitam što na njemu piše, sledi mi se krv u žilama.

Arthur

Čim dođemo doma, Ivy odmah iskoristi priliku. Pobrine se da se ne mogu izvući od igranja s njom. Ne uspijem niti proći kroz vrata, a ona već ide prema meni s Grubzonom i govori: »Tata, Grubzon se želi razgovarati s tobom!« Zapravo želi da ja natjeram Grubzona da progovori.
Poslušam je.
Obožavam igračku Grubzona. Ima lude narančaste oči i debeli trbuh. Oponašam ga s gunđavim glasom, pomalo poput Keksomlata iz Ulice Sezam. Primim ga i kao da istog časa oživi. Obožava skočiti na leđa gđe Thompson i jahati je okolo po vrtu. Gđi Thompson to previše ne smeta. (Gđa Thompson je najstrpljivija članica naše obitelji. Nepokolebljivo je odana. Ponekad spava s Grubzonom.)
»Tata!« usklikne Ivy pokazujući prstom na dno grma pokraj ulaznih vrata. »Eno puža!«
To je još jedna od stvari koje oduševljavaju Grubzona: obožava puževe. Misli da su to njegova jaja.
Sjednem na zidić. Posjednem Grubzona na puža, a on sretno zaguguće: »Oooooh! Pa ovo je moje jaje.«
Ivy se nasmije, a ja iskusim trenutak istinske sreće. Obitelj je poput kazališta, pomislim, u kojem možeš igrati bilo koju ulogu. To je bila moja pogreška: želio sam da Polly bude moja žena, moja partnerica za igru, moja čuvarica... Ona je moja žena. Ivy je moja partnerica za igru. A Gđa Thompson je moja čuvarica. Sada mi je jasno. Imam sve! Sjedim na gomili blagoslova i gugućem poput sretnog čudovišta!
No tada iz kuće izađe Polly.
Izgleda blijedo.
»Ivy«, kaže. »Mama mora razgovarati s tatom.«
Ivy odvrati: »Ali ja sad razgovaram s tatom!«
»Ivy, možeš ući i gledati Teletubbiese.«
Kvragu sve. Odjednom sam zabrinut. Što može biti tako loše da nagovara dijete na gledanje TV-a?
Znatiželjno promotrim Polly. Gđa Thompson dotrči do nas i također znatiželjno promotri Polly.
Polly čučne na kućni prag i uputi mi veoma ozbiljan pogled. »Moramo razgovarati!« kaže.
O, sranje. To uvijek znači isto: moramo razgovarati o svemu što radiš loše. E pa... više ne pristajem na to. Usredotočimo se malo na ono što radim dobro!
»Jesi li čula što je željela Bridget Harding?« upitam.
Polly kaže: »Ne.«
»Izgleda da vodi agenciju za školske posjete. Rekla je da bi me rado zaposlila.«
Polly izgleda iznenađeno. »Je li mislila da je nastup bio dobar?«
»Doista jest. Rekla je da bih mogao biti jedna od njezinih najboljih točaka. A oni koji su najbolji nastupaju u školama nekoliko puta dnevno, ona im organizira male turneje tako da nastupaju do deset puta tjedno, dva do tri tjedna zaredom.«
»Mogu li zaraditi nešto od toga?«
»Nego što! Dobiju oko tristo funti po nastupu, što znači da ako nastupaš deset puta tjedno, zaradiš tri tisuće. A ako nastupaš tri tjedna u tromjesečju, po tri tromjesječja u godini, to je dvadeset sedam tisuća.«
»Nevjerojatno«, kaže Polly. Ali ton glasa joj je neobično ravnodušan. Što nije u redu?
»Isto tako«, nastavim, »nisam ti još nešto stigao reći. Danas sam gostovao na Radio 5 Live.«
»Stvarno?«
»I producentica je željela znati bi li me zanimalo voditi emisiju za njih. Spominjala je tisuću funti tjedno.«
Polly me blijedo gleda. Zašto ne reagira?
»A u Lifestyleu se priča da će mi ponuditi ugovor na godinu dana. Čini se da je Sally Winklehorn sigurna da će se moja knjiga prodavati. Odjednom se čini da bih sljedeće godine bez problema mogao zaraditi sto tisuća.«
»Pa, sigurna sam da i hoćeš«, kaže Polly. »Bravo. Čini se da si napokon došao na zelenu granu.«
Duboko udahnem. Osjećam da je ovo važan trenutak. Godinama mi govori da ne zarađujem dovoljno. A sada se napokon čini da bi se to moglo promijeniti. Jednostavno joj moram nešto reći.
»Polly«, kažem najblaže što mogu. »Lako je vjerovati u nekoga kada stvari idu dobro. Da si mi malo vjerovala kada su stvari išle loše, možda bi brže postale bolje. Teško je biti samozaposlen muškarac jer nikomu ne možeš reći koliko se ponekad osjećaš usamljeno i bezvrijedno.«
Spusti pogled na tlo.
»Što nije u redu?« upitam.
Na moje zaprepaštenje, kada podigne pogled, plače.
»Što je bilo?« upitam.
»Arthure«, kaže, a glas joj zvuči tiho i nesigurno.
»Što?«

Polly

Pogledam ga u oči i, dok govorim, svaki trunak ljutnje nestane. Samo sam veoma tužna.
»Što te muči?« upita.
»Ona zdjela za voće«, kažem. »Napuniš je svim onim stvarima kojima želiš da se ja pozabavim. Zamolila sam da je isprazniš, a ti si me samo ignorirao.«
Arthur ponudi ispriku kakvu vjerojatno nikada nije ponudio ijedan muškarac. »Ali, Grubzon je morao pronaći jaje«, kaže.
»Da«, odvratim. »Ali zamolila sam te već dvadeset puta. I drago mi je, doista, što tvoj kreativni život doživljava uzlet. Ali ako mene natjeraš da se bavim svim onim dosadnim zadacima, to me čini robom. Toliko toga radim, a ti me i dalje kriviš za sve što ne valja u tvojem životu.«
»Ne krivim te za ništa!«
»Maloprije si me optužio da sam uzrok tvoje nesreće jer ne vjerujem dovoljno u tebe. Kriviš me što moraš čuvati djecu.«
»Ne krivim te!« uzvrati. »Zahvalan sam ti! Ti zarađuješ više novca što meni omogućuje da više vremena provodim s djecom i da radim kad stignem. Zahvalan sam ti na svemu što si učinila.«
»Arthure«, kažem. »Na YouTubeu postoji isječak koji prikazuje tebe na javnoj televiziji kako me kriviš što te tjeram da čuvaš djecu! Koliko mi još dokaza treba? A čini se da me kriviš i što sam te natjerala da imamo djecu, kao da ti je odluka da imamo Robina nekako nametnuta protiv volje!«
»Pa«, odvrati. »Ne bih rekao da smo o tome baš detaljno raspravljali.«
Moram ovo napraviti.
»Možda imaš pravo«, kažem. »Možda samo potkopavamo jedno drugo. Postoje stvari koje ti želiš raditi. I stvari koje ja želim raditi. Večeras želim ići na Jamesovu zabavu povodom otvorenja hotela. Želim ići na tu zabavu. Želim vidjeti srednjovjekovni samostan koji je pretvoren u mjesto kamo ljudi idu biti sretni.«
»Pa?« kaže Arthur. »Idi! Samo se nemoj poševiti s Jamesom Hammondom.«
Pogledam ga s krivnjom.
»Znaš u čemu je tvoj problem?« kaže Arthur. »Vidiš samo ono negativno. Činiš to cijelo vrijeme sa mnom.«
»Zapravo,« kažem, »ovaj sam tjedan vidjela mnogo toga pozitivnog o tebi.«
»Super«, odvrati. »Ali činiš to i sa sobom. Na primjer... pogledaj samo svoj vrt. Pogledaj svoje prekrasne biljke. Pogledaj kako su profinjeno raspoređene. Ti si genijalna dizajnerica vrtova. Ali duboko u sebi misliš da te James Hammond zaposlio samo zato što te želi poševiti.«
Ne. Znam da me zaposlio samo zato što me želi poševiti. Ipak, to bi moglo dovesti i do drugih stvari.
»Ali«, kažem, »tu nije riječ samo o seksu, zar ne? James mi se sviđa. Ima viziju i energiju, i nudi mi nov početak. Novi posao. Novi život. A uvijek žališ za onime što nisi napravio, ne za onime što jesi. Zato bih trebala otići, i ti bi trebao otići. Imaš moju ljubav i moj blagoslov da odeš. Jer mi je važnije da postaneš osoba kakva bi mogao biti nego da ostaneš moj muž.«
Zapanjeno me gleda.
»Kamo misliš da bih trebao otići?« upita.
»Ne znam«, kažem. »Bilo kamo. Greti... Čini se da me kriviš i zato što sam te udaljila od nje.«
»Nije istina!«
Pružim mu list papira.

Arthur

Na brzinu pročitam što piše.
Odmah mi je jasno da je ovo loše. Počinje ovako: »Katkad mislim, da je cijeli moj život pošao po krivu jer te noći nismo vodili ljubav.« Ima tu i ljigavih pornografskih detalja: »Možda bismo dahtali jedno drugom u usta...« A završava direktnom uvredom: »Kad razgovaram s Polly, raspravljamo o rasporedima.«
Istog časa osjetim mučninu.
Pomislim: pretpostavljam da ovo zahtjeva objašnjenje. Ali... kako, dovraga, ovo objasniti?
»Da si samo raspravio o rasporedu sa mnom,« kaže Polly, »dogovorili bismo se i gotovo!«
»Znam!« odvratim.
»Arthure«, kaže Polly. »Što predlažeš da učinimo u vezi s ovim?«
»Ne moramo ništa učiniti!« odvratim. »Upravo ti to i govorim! Ne može se sve uvijek riješiti.«
»Ne znam što bih ti rekla«, kaže. »Ali, prije svega, zvuči kao da doista trebaš poševiti tu ženu.«
Kažem: »Slušaj... to sam napisao u ponedjeljak. Otada sam se promijenio.«
»Oh, baš krasno. A što se točno promijenilo?«
»Tada ju je želio samo djelić mene.«
»Samo djelić?«
»Ma hajde, mi smo komplicirani ljudi koji žive u užurbanom svijetu prepunom reklama i pornografije: u jednom je trenutku normalno malo se zaljubiti. Ti si mi rekla da istražim svoje osjećaje.«
»Nisam ti rekla da pišeš polupornografska pisma bivšim ljubavima. Očito je da ti se ta žena stvarno sviđa.«
»Da, sviđa mi se. Fantastična je. Ona je moja druga najdraža žena na svijetu. Ti si moj Broj jedan. Zato smo zajedno. Ali ona je moja savršena žena iz mašte. Uvijek ćemo imati maštarije jer smo kreativni, optimistični ljudi. Osim toga, ona je jako draga i neke trenutke provedene s njom smatram najdragocjenijima u životu. Ali znam da bih, da smo Greta i ja u vezi, isto tako imao novu savršenu ženu iz mašte.«
»Kako to znaš?«
»Jer si tijekom mojeg života ti bila moja savršena žena iz mašte Broj jedan, Polly Pankhurst, djevojka koju sam upoznao na koledžu i onda je nisam vidio sljedeće četiri godine, sve do onoga sudbonosnog dana kada sam šetao kroz Soho. A kada smo ovog tjedna raskinuli, ponovno sam čeznuo za tobom.«
»Znači, u tome je trik«, kaže, »pobuđivanja tvojeg uspavanog libida? Samo te tu i tamo moram izbaciti iz kuće. E pa, neću! Zapravo... možda imaš pravo. Možda smo ostali skupa zbog neke banalne potrebe za kompromisom. Odlazim, Arthure. Otići ću u Wiltshire. Uredit ću vrt Jamesa Flammonda. I... tko zna? Možda je ovo trenutak u kojem ću otići i promijeniti svoj život, i zato... hvala ti.«
Ovo je grozno. Svaka riječ je poput oštrog stakla.
»O, za Boga miloga«, kažem. »Siguran sam da će te James Hammond poševiti. Ali malo je vjerojatno da ćeš promijeniti svoj život.«
»Pa, vjerujem u ono što sama odaberem«, odvrati. »Među nama postoji razlika. Ja vjerujem u ljubav.«
»Ne«, kažem. »Ja vjerujem.«
»Ne zanima me u što ti vjeruješ, ljubitelju pornića«, uzvrati. »Samo idi. A preko odvjetnika ćemo dogovoriti kada ćeš sljedeći put vidjeti djecu.«
Zapanjen, ustanem.
»Što?« kažem. »Mislio sam da hoćeš da danas pričuvam klince?«
»Pronaći ću nekoga drugoga!« drekne.
»Koga ?« kažem.
»Nekoga... Ne znam... Nije važno... samo IDI!«
Poslušam je. Odem.
Dok odlazim od svoje kuće, nazovem Gretu. Polly mi je doslovce rekla da to napravim.
Kaže mi da se nađem s njom u hotelu u zapadnom Londonu gdje ima sastanak. Zna što želim. Istog časa postanem jako nervozan i jako napaljen.

Em

Nakon tri odgode napokon imamo sastanak sa Sheltonicom.
Odvija se u prostoriji za sastanke upravnog odbora blizu ureda Lifestylea. Zasada je njezina osobna pomoćnicu tri puta ušla kako bi sve pripremila. Ne znam kojeg je vraga njezina amfibijska šefica tjera da radi. Vjerojatno da zagrije sobu do temperature krvi. Da provjeri ima li svježa zaliha muha.
Greta čak niti nije ovdje. Trebale bismo pregledavati grube verzije prijeloma za izdanje u ponedjeljak, čija je gošća urednica Greta. A ona nije jebeno ovdje.
Odjednom se pojavi Sheltonica.
Grube verzije prijeloma raširene su po cijelom stolu. Sheltonica niti ne pozdravi. Samo ode do stola i pogleda ih. Približi koščatu ruku licu i promotri prijelome poput velikog žgoljavog flaminga koji razmišlja o hvatanju ribe.
Potom kaže: »Ovo ništa ne valja.«
Na što ja odgovorim: »Pa, to trebaš reći Greti. Ona je gošća urednica.«
Na što ona odvrati: »Kako si to ne možeš utuviti u glavu? Mjesto gošće urednice je samo počasan položaj.«
Na što ja prokomentiram: »Meni se čini da ti želiš i ovce i novce. Oduzmeš mi moć donošenja odluka, ali i dalje svu krivnju svaljuješ na mene. Misliš li da je to dobro rukovođenje?«
Sheltonica se okrene prema meni i uputi mi jedan od svojih mrtvih pogleda. Ne želi biti uvučena u raspravu o njezinom stilu rukovođenja.
Samo kaže: »Što predlažeš da učinimo s ovim prijelomima?«
Na što ja kažem: »Predlažem da si ih gurneš u dupe, ti okrutna, žalosna vještice.«
Sheltonica ništa ne odgovori. A ja nemam što dodati. Stoga odem.

Arthur

Zapravo, Greta i ja napustimo hotel Noting Hill čim njezin sastanak završi.
Gotovo uopće ne govorimo. U Londonu je nevjerojatno vruć dan. Jedan od onih blještavih dana kada nema zraka, pa čovjek poželi samo sjesti u hlad i dahtati. Na sreću, vani nas čeka vjerni Bernard sa svojim zelenim Bendeyjem. Oboje se uspnemo na stražnje sjedalo. Greta podigne paravan kako bismo imali privatnosti. Potom uključi klimatizacijski uređaj do kraja.
Dok automobil kreće, sjedimo jedno pokraj drugoga i tupo buljimo ispred sebe. To mi odgovara. Ne želim razgovarati. Samo želim staviti glavu među njezina bedra i želim da sva zbunjenost nestane.
»Što želiš raditi?« upita.
Ne odgovorim joj. Obuzme me neobičan strah da će predložiti razgledavanje neke nezaobilazne kulturne znamenitosti. Pogrešna riječ i mogao bih završiti pod lukovima željezničkog mosta Battersea.
Greta ponovi: »Što želiš raditi?« Naglasak je na »želiš«. Kao da me izaziva da budem potpuno iskren.
»Želim samo«, tiho kažem, »otići s tobom doma. Da možemo poći u krevet.«
Ne okrene se. Ali osjetim da joj je porasla pozornost. »Da«, kaže. »Zašto?«
Bože. Koji je odgovor na to? Želi li da joj izjavim ljubav? Ili pak želi potpuno suprotno?
»Jer smo«, kažem, »to gotovo učinili jednom prije, a kažu da žališ za onime što nisi napravio, ne za onime što jesi. Ne slažeš li se?«
»Mislim da je to obično lukavo kapitalističko sranje«, kaže, »koje nam je usađeno u glave, poput virusa, kako bismo nastavili trošiti.«
Pomislim kako je prebogata da bi govorila o kapitalističkom sranju. Isto me tako napaljuje kada zvuči poput marksističkog terorista.
»O. K.«, kažem. »Želim biti s tobom jer mislim da smo zajedno snažni. Možemo postići velike stvari. Osim toga, ne mogu zamisliti ništa drugo što bih radije radio.«
Polako se okrene prema meni. Pogleda me u oči.
»O. K., vojnice«, kaže. »Ali prvo moramo nekamo otići.«
»Kamo?«
Na licu joj je naznaka smiješka.
»U hotel Jamesa Hammonda. Ima zabavu.«
»Što?!« uskliknem. »Ali nisam pozvan.«
»Ja jesam«, odvrati. »Možeš biti moj pratilac. Imam dvokrevetnu sobu.«
Pogledam je u oči. O, Bože. Godinama razmišljam o ovome, a sada se uistinu događa.
»Ali«, kažem, »Polly će biti tamo i mislim da se nada spavati sa svojim ljubavnikom.«
Greta me i dalje gleda. Smiješak joj blijedi.
»Zvuči kao da se ti nadaš istome«, prokomentira.
»Aha.«
»Dakle«, kaže. I dalje me izazovno gleda. »Želiš li poći?«
Pogledam njezino predivno pjegasto lice.
Kažem: »Da.«
»Bernarde,« kaže pritišćući dugme, »idemo u Wiltshire!«
Potom zastane trenutak prije nego što se pomakne niz sjedalo do mene, postojano poput hobotnice koja klizi morskim dnom. Nosi bijele lanene hlače. Bedro joj sada dodiruje moje.
»O čemu razmišljaš?« upita.
»Želim te poljubiti«, kažem.
»Pa«, kaže ne mičući se, »znaš što ja uvijek kažem?«
»Što?«
»Uživaj u želji.«
Ne pomakne se bliže meni.
»Greta«, kažem.
»Da.«
»Koja je tajna sreće?«
Sada potpuno okrene tijelo prema mojemu. Desnom dojkom dodiruje moje rame.
»Povezivanje«, odvrati. »Kada ti ljudi priđu, prilaze poput pčele cvijetu. Moraš im dati pelud. A onda ih moraš pustiti da odu dalje.«
Sanjivo se zagleda u moje oči.
Možeš ući, poručuje mi. Ali poslije moraš otići. To je jedna od najseksi stvari koju sam ikada čuo. Isto je tako i jedna od najtužnijih. To je pretenciozan način da nekomu daš do znanja: poševit ću te jednom, ali ne računaj na repete.
»Ti si prekrasan muškarac«, kaže.
Ono što uslijedi podsjeća me na događaje u onom hotelu, prije dvanaest godina...
Treba nam cijela minuta da približimo glave do kraja.
Cijela minuta prođe tijekom koje nam se nosevi samo dodiruju. A onda prođe još nekoliko minuta tijekom kojih se naše usne spoje i počnemo se ljubiti. Poljubac je predivan. Samo što je ovoga puta sve drugačije. Kroz glavu mi jure misli... Mislim: smijem li ovo raditi? Je li to ono što je Polly htjela da napravim? Mislim: što Polly radi u ovom trenutku?

Polly

Tako mi je drago da je Em sa mnom. Pomaže mi odvratiti misli od nekih stvari.
U vlaku otkrijemo da nude iznenađujuće dobro bijelo vino. Popijemo svaka po čašu kako bismo proslavile njezin bijeg od zle vještice Sheltonice. Pa još jednu u čast našeg prijateljstva, jedine konstante u ovom svijetu prevrtljivih muškaraca. I na kraju još jednu samo zato što nam je fino.
Izađemo iz vlaka kod Salisburyja.
U 18 sati vozimo se u taksiju prema opatiji Bodsham. Tijekom vožnje prelazim pogledom krajolik u potrazi za brežuljkom s Inshawove slike. S desne je strane neki brežuljak, ali prošaran je ružnim bungalovima. Tu je i veliku pub pogrešne vrste. Ispred se nalazi natpis koji uvjerava javnost da nude nedjeljno pečenje »sa svim prilozima«. Volim dobar prilog kao i svatko drugi, ali nešto u vezi s tim natpisom izaziva malodušnost.
No onda se okrenem lijevo i ugledam opatiju Bodsham.
Opa.
Tu je dugačak zid. Prekinut je veličanstvenim nadsvođenim prolazom koji čuvaju četiri zaštitara u crnim odijelima. Iza se nalazi golema srednjovjekovna građevina. Ima nebrojene prozore. Ima toranj. Sva je od prekrasnoga žutog vapnenca. Naprosto je nevjerojatno. Želim istražiti svaki prolaz. Želim dotaknuti svaki zid. Da je opatija Bodsham muškarac, odvela bih ga u krevet i ne bih ga napuštala nekoliko tjedana, a kada bih napokon otišla, pomalo bih čudno hodala.

Em

Bože dragi.
Hodamo kroz veličanstven nadsvođen hodnik. Na tratini se nalaze dva reda osoblja u bijelim kaputićima, i nude pića. Iza njih je golemi travnati vrt. Od jednog do drugog kraja ima najmanje devedeset metara. S jedne strane pruža se još jedan zid od vapnenca i dugačak bazen pokraj kojeg su raspoređeni stolovi i stolice. Ispred se nalazi nekoliko stotina ljudi – krema britanskoga društva.
Krenemo prema njima.
Gotovo me odmah zaustavi slavni kuhar koji je znao pisati recepte za naš časopis. Razdvojim se od Polly, ali i dalje je gledam kada se susretne s Jamesom Hammondom. Promatra je dok mu se približava kao da je gladni vuk, a ona utovljena jarebica prelivena umakom. Polly izgleda prilično senzacionalno, mora se priznati. Nosi crnu haljinu golih leđa. James je poljubi u obraz i položi ruku na njezina leđa, te je više ne miče.
Njegova neskrivena požuda podsjeti me kako se Dan nekada ponašao prema meni pa se iznenada osjetim tužno i nespremno za druženje. Stoga se iskradem i odem pronaći svoju sobu.

Arthur

Greta i ja uđemo u njezinu sobu.
Moram priznati da izgleda fantastično. Na krevetu je svježa bijela posteljina i jastuci koji izgledaju bujno i udobno. No zidovi su od srednjovjekovnog vapnenca, a kroz prozore s olovnim okvirima pruža se pogled na brežuljak.
»Opa«, kažem.
»Aha«, odvrati Greta. »Dobra soba. Predlažem da još malo ostanemo u njoj.«
U tom trenu pustim torbu na pod, a ona me gurne uza zid i poljubi na iznimno prost, seksi način.
Potom kaže: »Hoćeš li se malo osvježiti u kupaonici? Htjela bih poslati nekoliko e-mailova.«
Odem u kupaonicu i počnem se brinuti.
Potpuno sam ispao iz štosa kada je u pitanju seks. Je li, na primjer, normalno, poslati nekoliko e-mailova prije seksa? I koliko točno treba da se pošalje nekoliko e-mailova?
Valjda je pet minuta dovoljno.
Trebam li se otuširati?
Je li to, u najboljem slučaju, previše samouvjereno ili, u najgorem slučaju, pomalo medicinski?
Otuširam se.
Pod tušem se pojave dodatne dileme. Koje proizvode za njegu tijela upotrijebiti? Koliko čist trebam biti?
Operem kosu šamponom. Našamponiram se posvuda. Čišći sam nego što je ijedan muškarac ikada bio.
Izašavši iz tuša, obrišem ručnikom zrcalo. Promotrim svoje tijelo poput nekoga tko ga promatra prvi put...
Imam trbušnjake, ako stanem točno ispod stropnog svjetla i jako stisnem trbuh. Tijelo mi izgleda prilično pristojno, no je li spremno za izlaganje u javnosti? To je problem sa seksom. Da, nepoznata osoba ima priliku otkriti vaše tijelo kao da je neprocjenjiv zapakirani dar. Ali što ako im se dar ne svidi? Što ako se vama ne svidi njihov dar? Ne znam, možda Gretino tijelo bude prekriveno gustim crvenim krznom. Možete li prekinuti seks i reći: »Ovo je bilo baš krasno, ali stvarno moram krenuti«?
Doista moram izaći iz ove kupaonice.
Ali što da obučem? Na vratima visi bijeli ogrtač. Da ga obučem? Ne želim. Izgledat ću kao da sam ispao iz nizozemskog pornofilma.
Obučem ponovno svoje hlače i majicu. Ostavim čarape. Izađem iz kupaonice.
Greta stoji pokraj kreveta. Pije vodu i intenzivno me gleda.
Uslijedi neugodna tišina. Greta je prekine.
»Upravo sam dobila e-mail od Sare Shelton«, kaže. »Čini se da je Em dala otkaz.«
»Stvarno?!«
»Da. Sheltonica se sljedećeg tjedna želi riješiti sveg svojeg osoblja. Ne želi da objavim tvoju kolumnu.«
»Oh«, odvratim, nastojeći zvučati ležerno. U ponedjeljak nisam niti htio imati kolumnu. Sada sam uzrujan da ću je izgubiti. Isto sam tako stvarno živčan što moram sada o tome raspravljati.
»Vjerojatno je ionako samo tražila izliku da te se riješi«, kaže Greta.
Kažem: »Zašto?« A mislim: možemo li prestati govoriti?
»Jer si zapravo pojednostavljivao život; ne putujte, ne kupujte, ljubav će cvasti.«
»Zar se to ne smije reći?« upitam. Počinjem zvučati pomalo razdražljivo.
»Naravno da smije«, odvrati. »Ali to baš i ne privlači oglašivače.«
»Zar pisac ponekad ne može kontrirati oglašivačima?«
»Naravno«, kaže. »Ako je Bill Hicks ili Charlie Brooker. Jer će onda zarada novina više porasti nego što će pasti, i to zbog gubitka oglašivača. Ti nisi Bill Hicks ni Charlie Brooker.«
»O. K.«
»Barem ne još.«
»O. K.«
Osjećam se kao da mi se pred očima podižu zidovi. Ne govori mi samo zašto nisam uspio; govori mi i zašto nikada neću moći uspjeti.
»Ali ne brini se«, nastavi. »Daybreak ti čuva leđa. Dok god obećaš da se nećeš derati na voditeljicu. Ne brini se. Učinit ćemo te straaaaaašno popularnim.«
»Hvala«, odvratim. Ne brinem se zbog toga. Pomislim: ne možemo li jebeno prestati razgovarati o poslu? To se čini tako nevažnim.
Greta se okrene od mene. Navuče zavjese. No to ne zamrači sobu. Večer je još mlada. Svjetlost i dalje ulazi unutra. Mogu sve dobro vidjeti.
Vidim Gretu kako polako ide prema meni. Poljubimo se.
Poljubac joj je spor, nježan i umiri me poput melema.
Veoma je dobra ljubavnica. Skine mi majicu, ljubeći svako rame kako se pojavi. Posloži majicu u rukama, polako se okrene i stavi je na stolicu.
Ne znam kako bih to protumačio. Poručuje li: odnosim se s poštovanjem prema svemu što je tvoje, čak i prema tvojoj majici? Ili pak: mrzim nered? U svakom slučaju, na trenutak mi popusti koncentracija i pomislim na Polly. Gdje je sada? Možda je u susjednoj sobi. Kako ću joj reći da sam ovdje? Možda bih se jednostavno trebao cijelu noć pritajiti u ovoj sobi?
Greta me ponovno poljubi.
U ustima joj osjećam neobičan miris koji podsjeća na češnjak. Greta je ovdje! Ljubi me. Ona je moja žena iz mašte posljednjih deset godina; i upravo ću je intimno upoznati.
Prestanem razmišljati jer Greta s dubokim poštovanjem klekne ispred mene. Rukama mi nježno škaklja donji dio leđa. Stane mi otkopčavati remen.
Ah.
Osjećam blagu nelagodu zbog... tog dijela mojeg tijela. Pristojne je veličine. U tom se pogledu nemam čega sramiti. Ali ono što me pogađa jest krajnja ružnoća te stvari. Izgleda tako organski. Poput velike gljive kakvu možete vidjeti kako raste na deblu nekog stabla u šumi.
Veoma polako, Greta izvuče moj remen kroz rupice traperica.
Ovo nije u redu! Nisam spreman!
Iskreno, razgovor koji smo maloprije vodili izbacio me iz takta. Pokušavam sve posložiti u glavi... Nije – doista nije – da želim spavati s Gretom kako bih dobio kolumnu u novinama. Nije. Doista nije tako. Ali mislio sam da će seks s njom sve promijeniti. Mislio sam da ću ući u njezinu čarobnu vaginu i izaći u svijet gdje ću istog časa biti povezan i nadahnut, a prilike će dolaziti lako poput balona na povjetarcu. Ali sada vidim da se ništa nije promijenilo. Ja sam i dalje ja... i dalje sam zbunjen. Nemoćan. Dobivam poslove i gubim ih, zbog čimbenika koji nemaju nikakve veze sa mnom. Upravo se spremam postati ljubavnik Grete Kay. Ali i dalje sam ista osoba kao prije. Tridesetšestogodišnji muškarac. Imam troje djece. I oženjen sam s Polly Midgley.
»Greta«, kažem. Spustim pogled na nju. Sjećat ću se ovoga do kraja života. Njezina prekrasnog lica dok ljubi patentni zatvarač na mojim hlačama.
Upita: »Što?«
Zataknem joj pramen kose iza uha. »Nervozan sam«, priznam.
Greta poljubi prednji dio mojih traperica. »To je samo seks«, kaže. »Nemoj biti nervozan.«
Počne mi otkopčavati dugme na hlačama.
Zatvorim oči. U mislima sam ponovno u svojem stanu u New Maldenu i Polly me razodjeva prvi put. Tako se jasno toga sjećam – trenutka kada me privukla sebi, a ja sam želio ući u nju. Ali nije se radilo samo o seksu. Nikad se ne radi samo o seksu. Nisam samo želio osjetiti kako nježno dodiruje moje najintimnije dijelove. U tom sam trenutku želio znati sve o njoj. Želio sam njezine snove. Njezine strahove. Njezinu prošlost. I budućnost. Želio sam njezinu djecu. Želio sam nju – ljubav mojeg života, Polly Pankhurst.
»Greta«, kažem.
»Što?«
»Moramo prestati.«
Podigne pogled prema meni.
»Zašto?« upita.
»Zato što sam«, kažem, »oženjen. I zato što sam shvatio da sam proveo zadnjih deset godina žudeći za tobom i kriveći svoju ženu za nešto što nije kriva.«
»U redu je«, kaže ustajući. »Prestala sam te slušati nakon >oženjen<.«

Polly

Kako se natjerati da uživate u nečemu?
Budi u trenutku, uvijek kaže Arthur. (Pa gdje bih drugdje bila? U 1922-oj?) Provela sam cijeli vikend zamišljajući što bi se moglo dogoditi na ovoj zabavi. A sada kada sam ovdje, ne mogu se povezati ni s kim koga upoznam.
Upoznala sam Huga, Jamesova sina. Možda će jednoga dana biti samouvjeren poput svojeg oca, ali sada je još tinejdžer. Mrmlja i razvlači dok govori, skriva šake u rukavima i ima nečega u njegovim sporim kretnjama što podsjeća na one stare pčele koje katkad vidite kako se ščučure na komadu kruha zimi. No i izuzetno je otmjen. Kaže mi da će se »bavt flmom«, Kažem: »Molim?« Kaže da će se »bavt flmom«. Shvatim da mi govori kako će se baviti filmom. Sjajno! pomislim, baš to treba svijetu – još jedan umjetnik koji misli da je preuzvišen za pravi rad.
Uto se pojavi Annabel – Jamesova kći tinejdžerica. Zuji okolo poput stršljena, izgledajući bolesno dobro u Gucciju. Stane kod brata i kaže: »Ne znam zašto tata kaže da Gervais nije mogao doći! Tu je, ono, dvjesto ljudi, a ja ne znam nikoga od njih!« Na što se ja predstavim. »Vidjela sam te na maminoj zabavi u subotu«, kažem i pružim joj ruku. Časak pogleda moj dlan, kao da je to još jedan problem s kojim se mora nositi, a zatim odzuji. Kuja.
Zapanjena sam njezinim bezobrazlukom. Da je Arthur sada tu, rekla bih mu da odemo.
Gdje je, jebemu, Arthur? Znam da sam mu rekla da ode, ali tako me razljutilo kako je samo željno odskakutao pronaći Gretu. Je li sada s njom? Što radi?
Ne želim misliti o njemu.
Pomislim na djecu. Arthurova mama je s njima. Poslala mi je poruku da su svi O. K. No to mi se ne čini dovoljno. Voljela bih se čuti s njom.
No onda se iznenada razbjesnim... Hajde, kažem samoj sebi. Konačno si ovdje. Prestani tu stajati i slati poruke o djeci poput neke potlačene babuskare iz predgrađa. Ugasi mobitel, odi po piće i upotrijebi svoj šarm.
Odem do stola s pićima koji se nalazi pokraj velikoga grma tise. Do njega stoje dvije izvanredne žene. Odostraga obje izgledaju poput tinejdžerica – plava kosa, mršave noge. Ali kada se okrenu, vidim da im je barem šezdeset. Pa... barem nekim dijelovima. Ne znam kada sam vidjela nekoga s toliko plastičnih operacija.
Primijete da ih gledam.
»Bok, ja sam Polly«, kažem.
Obje me pogledaju. Rekla bih da su još jutros bile na injekcijama botoksa. Lica im imaju smrznut, iznenađen izraz, što je neobično šarmantno.
»Ja sam Frizi«, kaže Frizi.
»Ja sam Yoren«, kaže Yoren.
Naglaske im je nemoguće odrediti. Njemački naglasak, pomiješan s američkim, možda i nizozemskim? Shvatim da sam već prije čula njihova imena.
»Oh !« kažem. »James mi je pričao o vama! Kaže da ste vi zadužene za unutarnje uređenje na posjedu.«
»Dakle!« kaže Yoren. »Ja sam zadužena za tkanine. Frizi je kraljica svega ostaloga.«
Na to se Frizi ponosno nasmiješi, onoliko koliko može. Njezino zadovoljstvo je dirljivo. U isto vrijeme si mislim: nadam se da se vaše unutarnje uređenje drži bolje od vaših faca; izvadile ste sve svoje prvotne značajke.
»Koliko sam shvatila, tu je jedna livada«, kažem, »na kojoj još treba poraditi.«
»O, da«, potvrdi Frizi. »Trebala bi popričati s Jamesom o tome. Ionako ti želi pokazati imanje. Jamese!«
Pozove ga.
Tri metra dalje James sluša nekoga tko očito priča dugu anegdotu. Kima im, pristojno, ali svu je pozornost posvetio meni. Nosi bijelo odijelo i crvenu kravatu. Izgleda sjajno iako, naravno, nije toliko privlačan zbog svojeg izgleda koliko zbog energije. Doima se tako samouvjeren. Ponovno me pogleda sa sjajem u očima. Željno ispije čašu šampanjca. Odloži je na pladanj. Ispriča se sugovorniku. Počne mi se približavati poput ratnog broda koji sječe valove. Njegova se ruka još jednom nađe na mojim leđima.
»Jamese«, kažem. »Uživaš li u zabavi?«
»Predivno je«, odvrati. »Ovog sam tjedna pročitao anketu na internetu. Čini se da su zanimanja koja donose najviše sreće frizer i maser. Ljudi vole usrećivati jedni druge.«
»Koja donose najmanje sreće?« upitam.
»Arhitekt«, odgovori. »Jadnici se sedam godina obrazuju kako bi mogli projektirati nove palače u Abu Dhabiju. A na kraju završe radeći proširenja kuća u Ashfordu.«
Pokraj nas prođe konobar. James zgrabi još jedno piće i ispije ga poput žednog psa.
»Hajde«, kaže svojim mirnim, dubokim glasom. »Pokazat ću ti imanje.«
»Sjajno«, kažem.
Kad ponovno stavi ruku na donji dio mojih leđa, vršci prstiju hladni su mu od stakla čaše.

Arthur

Greta je otišla na zabavu.
Vidio sam Em. Ima sobu nekoliko vrata udaljenu od Gretine. Sprema se za kupku. Kaže da je Polly na zabavi. Spustit ću se za koji trenutak i pronaći je. Moram razgovarati s njom prije nego što se dogodi nešto između nje i Jamesa. Moram joj reći da smo u opasnosti napraviti strašnu pogrešku. Moram joj reći da sam je krivio za neke stvari, ali da to više nikada ne želim raditi. Želim joj reći da je volim. Ali hoće li me slušati? Morat ću održati najveći ljubavni govor još otkako je Will Shakespeare rekao Crnoj gospi da ga poševi. No nisam još spreman za to. Potrebno mi je samopouzdanje. Potrebno mi je nadahnuće.
Na sreću, Malcolm mi je dao malo trave.
Izađem ispred hotela tražeći mirno mjesto gdje bih je mogao popušiti.
Tada ugledam Dana.
Upravo je izašao iz taksija. Glasno korača po šljunku sa svojim velikim madežom na licu. Čak i na udaljenosti od šest metara vidim da je pijan k’o majka. Izvadi nešto novca iz džepa, doda ga taksistu, a potom krene prema hotelu vičući preko ramena: »Puno vam hvala!«
Taksist iza njega dovikne: »Zapravo... dali ste mi premalo!«
Dan me ugledao i veselo mi mahne.
»Zapravo, dali ste mi premalo!« ponovno poviče taksist.
Dan se okrene i zbunjeno ga pogleda. Potom pogleda mene. Potom kaže: »Freeeeeende, možeš li mi pozajmiti cenera?«
Mogu. Odem do taksista i platim mu. Zatim se pridružim Danu. Prtlja po džepu. Izvadi zgužvanu kutiju cigareta. Podigne je ispred lica i kimne. Ponudim mu vatre. Okrene se prema meni.
»Freeeeeeeeeeeende«, ponovi.
Opa. Stvarno je pijan.
Namršti se. »Pa gdje su svi?« upita.
»Većina je straga«, kažem. »Ali Em je gore u kadi.«
»Je li?« kaže Dan. Čini se da ga je to oduševilo. »Moram razgovarati s njom.«
»Da«, kažem. »Znaš li što joj želiš reći?«
»Da«, odvrati sretno. »Želim je zaprositi.«
Bože! Nisam to očekivao. Sada pokušava izvaditi cigaretu iz kutije. Prva koju izvuče je slomljena pa je šikne na pod.
»Gdje si bio?« pitam.
»Na promociji Astona Martina.«
»Kako je bilo?«
»Genijalan auto.«
»Ne... Kakva je bila zabava?«
»Sjajna. Dijelili su besplatan šampanjac i... kako se zovu one stvarčice u tjestu?«
»Volau vents?«
»Vol au vents« kaže. Ima problem s izgovorom, ali pokuša opet. »Vol au vents«, kaže, »koje su dijelile stvarno seksi poslužiteljice iz Istočne Europe odjevene poput djevojaka iz filmova o Bondu.« Naceri se. »Jedna mi je dala svoj broj.«
»Dobro«, kažem. »Zašto si uzeo nečiji broj?«
Shvati da je pogriješio.
»Pa, možda zatrebam... catering«, odgovori. Potom shvati da je pretjerao. »Hej, slušaj... frende... više sam je tražio broj... iz navike... Znaš što mislim?«
»Ne baš«, odgovorim.
»Em zna za to«, kaže. »Prije je... prije je trenutak pobjede bio onaj kada curi uspiješ skinuti gaćice. Onaj kratki trenutak kada joj podigneš kukove s kreveta. Trenutak kada pomisliš: heeeej! Sve su karte otvorene, ulazim. Ali onda sam pomislio... ne... jednom kad dobiješ njihov broj, to će se ionako dogoditi, tako da je broj dovoljan. Broj je dovoljan.«
»Koliko brojeva dobiješ?«
»Samo... jedan ili dva tjedno.«
Buljim u Dana.
U glavi mi zuji. Sve što govori tjera me da pomislim: neeeeeee, nema nikakve šanse da bi se Em trebala udati za tebe. Ti si ljudski žohar. Ali isto tako mislim: otkud mi pravo da se miješam? Ali onda pomislim da možda ne trebam pomoći Em da se odluči. No barem je mogu upozoriti što Dan namjerava reći.
Danu je pošlo za rukom da izvadi cigaretu i da je ne slomi. Problem je u tome što je drži naopako. Pokušava dokučiti kako da je na pravi način stavi u usta.
»Evo«, kažem. Dam mu upaljač. »Uzmi ovo. Reći ću Em da si ovdje.«
»Frende«, kaže. »Nemoj... Nemoj!« ponovi.
Želim mu reći: slušaj, ja sam drugi čovjek. Ovih dana više ni od koga ne primam naredbe. Pogotovo ne od pijanih kretena kao ti. No ne kažem mu to. Umjesto toga samo odem u hotel. Potrčim uza stube. Želim stići do Em prije Dana. I prije nego što uđe u kadu.

Polly

James me odveo do drvenih vrata u zidu.
»Što je iza?« upitam.
Podigne obrvu kao da želi reći »rado bi to saznala, zar ne?«, a zatim otvori vrata.
»Ovdje je nekoć bio samostanski atrij«, kaže dok izlazimo.
»Opa«, kažem. Nadsvođena šetnica je mala, proteže se tek oko dvadeset pet metara niz svaku stranu atrija, ali iznimno je lijepa unatoč kamenu koji se polako raspada. Na jednoj strani atrija stoji osamljeno stablo jabuke – izgleda više nasumično nego planirano, pa je vjerojatno samoniklo. James zatvori vrata. Sami smo.
»Glavna hotelska zgrada prije je bila opatova kuća«, kaže.
»Velika kuća za jednog opata«, prokomentiram.
»Pa, vjerojatno je htio imati mjesta kako bi mogao ugostiti prijatelje i desetak dječaka iz crkvenog zbora. A kada bi izašao na posjed, opat je dolazio ovamo.«
»Za što služe samostanski atriji?« upitam.
»Za molitvu, mislim. Promišljanje«, odgovori James s vragolastim sjajem u očima. »Ali mi smo našemu dali malo drugačiju svrhu.« U tom trenutku, shvatim da zidovi imaju vrata. »Ovdje možeš otići na bilo koji tretman uljepšavanja koji poželiš – masažu, tretman blatom, pedikuru.«
James pokuša otvoriti jednu od soba. Zaključana je. Odšetam poput ljutitog pauna, i uputim mu pomalo uvrijeđen pogled.
»Što?« upita.
»Pa,« kažem, »doista nisam čistunka, ali nisam sigurna da si očuvao svetost ovoga mjesta.«
»Pa, moglo bi se reći da su tretmani uljepšavanja suvremeni oblik molitve«, kaže James. »Na kraju se radi o tome da se čovjek osjeća dobro, smireno.«
»Iako u tradicionalnom samostanu«, kažem, »čovjek komunicira s Bogom. Ovdje komunicira s Filipinkom koja mu riba stopala spužvom.«
James mi se nasmiješi s divljenjem.
»Voliš biti bezobrazna?« kaže.
»Da«, odvratim gledajući ga u smeđe oči. »Vjerojatno volim.« Sada hodamo jedno pokraj drugog. Ponovno promotrim stablo jabuke. Jabuke su malene, djelomično oblikovane i u fazi kada bi ptica ili slučajni povjetarac mogli uništiti obećanje ploda koje nose. Iako sam okrenuta od Jamesa, i dalje sam ga duboko svjesna. Osjećam kao da me neka sila vuče k njemu. Nikada nisam srela muškarca s tako sirovom i moćnom požudom.
»Polly«, kaže. »Mislio sam na tebe svaku minutu otkako smo se sreli u nedjelju.«
Kratko bacim pogled prema njemu. Kako mu to uspijeva? Srce mi istog časa počne snažno lupati. No istovremeno sam oprezna. Ne znam jesam li spremna za ovo.
»Da budem iskren,« kaže, »mislio sam na tebe otkako si imala dvadeset četiri godine.«
»Što?« kažem. »Ali to je bilo prije deset godina!«
»Pa,« kaže, osmjehujući se još šire, »ne sve vrijeme. Ali kad god nisam bio u vezi, ti si svakako bila na Popisu.«
»Jesam?« kažem.
»O, da«, odvrati. Smješka mi se vragolasto poput školarca. Očito je vrlo uzbuđen zbog Popisa.
»Što se događa s ljudima na Popisu?«
»U mislima te pozovem k sebi«, kaže, »kao da sam slavni redatelj. >Polly Pankhurst,< kažem, >uđi u svojoj hokejaškoj opremi... A sada je skini... i stani ondje pokraj Julie Seagrove...<«
Dobro. »Tko je Julie Seagrove?« kažem. »Ili da bolje ne pitam?«
»Oh... moja prva djevojka.«
»Aha, dobro. Što joj se dogodilo?«
»Zabrijali smo, dala mi je da joj diram micu, a onda me napucala.«
Iskreno, Jamese, ovo je previše informacija.
»Oh«, kažem. Kako želi da odgovorim na to. »Jadan ti.«
»Pa,« kaže ležerno, »osvetio sam joj se na kraju. Trebalo mi je nekoliko godina, ali uspio sam.«
»Što si učinio?«
»Poševio sam joj sestru«, kaže drsko, »i mamu.«
»Molim!???« ispalim. Ovo me uhvatilo nespremnu. »Jamese«, kažem hladno. »Iskreno, ovo što si sad rekao... nije zvučalo lijepo.«
»Pa,« kaže, »radi se samo iz kojeg kuta gledaš na to, zar ne? Možeš isto tako reći: njezina mama se rastavila od tate, a ja sam bio prva ševa koja joj je trebala da vrati samopouzdanje. A s Lucy Seagrove sam spavao puno godina poslije. I sasvim je dobro prošla.«
»Je li?«
»Dao sam joj kabriolet Mercedes.«
»Je li?«
»I stidne uši«, doda Hammond. »Ako se dobro sjećam.«
Čini se da je pod dojmom kako je šaljiv.
»Jamese«, kažem. »Ni to nije bilo lijepo.«
»Žao mi je«, kaže i pogleda me krajnje iskreno. »Upravo te zato trebam«, kaže. »Da me spasiš od mene samoga.«
Sada smo obišli cijelo dvorište i stigli do još jednih drvenih vrata. James primi kvaku, a zatim se okrene prema meni. Stojim ondje, puna iščekivanja. Doista želim proći kroz ta vrata. Odjednom se osjećam prestaro za ovo poluprostačko očijukanje. Samo želim vidjeti tu prokletu livadu. Cijelog tjedna zamišljam kako će izgledati. Samo je želim vidjeti.
»I,« kaže James, »što misliš o atriju?«
»Sviđa mi se stablo jabuke«, kažem.
»Stvarno?« upita.
»Pogledaj ga«, kažem okrećući se. »Obožavam jabuke. Obožavam kada cvatu, naravno. A i simbolika je uzbudljiva.«
»Simbolika?«
»Pa...« kažem. »Rajski vrt. Stablo jabuke je prvo stablo. A jabuka je voće koje je toliko ukusno da je čovjek bio spreman žrtvovati svoju nevinost kako bi je kušao. Sviđa mi se to. Ali najviše mi se sviđa grbavi oblik stabala. I kako budu prekrivena onom plavo-zelenom mahovinom koja izgleda kao da joj je mjesto u moru.«
»Oh«, kaže James. »Pa, da si mi barem to prije rekla.« I u tom trenutku otvori vrata. »Ovo je livada o kojoj sam ti govorio. Na njoj se nekada nalazio cijeli voćnjak jabukovih stabala.«
Zakoračimo kroz vrata.
Desno se nalazi parkiralište. Ogromno je. Prostranstvo katrana s malo hlada koje pruža nekoliko tankih borića.
Lijevo je nekada očito bio voćnjak. Prostor je veličine nogometnog igrališta. Posvuda okolo pružaju se veliki tragovi traktorskih guma koji su na površinu izbacili narančastu glinu. Tu su redovi i redovi panjeva. Vide se i sama stabla jabuka. Nabacana su na hrpu s desne strane.
Oduvijek govorim koliko volim vrtove, ali još nikada to nisam osjećala tako snažno kao u ovom trenutku.
Voćnjak je potpuno uništen. Masakriran je poput sela za vrijeme rata. Kuće su mu spaljene, a žene silovane. Slabo mi je.
»Jamese«, progovorim. »Zašto si iščupao sva stabla jabuka?«
»Da napravim mjesta za tvoje magnolije«, odgovori.
»To nisu moje magnolije!« pobunim se. »Ja mrzim magnolije!«
»U ponedjeljak sam te pitao voliš li ih«, kaže. »I rekla si da.«
»To je bilo čisto teoretski!« odvratim. Sada sam stvarno ljuta na njega.
»Pa, ja volim stvari obavljati brzo i instinktivno«, kaže.
»Moraš dobro pogledati prostor«, kažem, »prije nego što ga kreneš mijenjati. Moraš osjetiti ono što se nalazi ondje. Ono što funkcionira!«
»Voćnjak ionako nikad nije bio u planu!« kaže James. »To je jedino mjesto na koje može sletjeti helikopter.«
»Helikopter?!« kažem.
»Ovo je zemlja okružena morem«, objasni James. »Uskoro će svi bogataši letjeti. A nema smisla imati otmjeno eko-odmaralište ako ljudi ne mogu doći do njega.«
»Jamese«, kažem. »Ti si jebeni idiot!«
»Aha«, odvrati. »Ali sam idiot koji ima novac i ukus.«
»Ne baš puno ukusa«, kažem.
Na to Jamesovo lice poprimi onaj podrugljivi izraz kakav dječaci dobiju kada ih učiteljica ukori.
Kaže: »Jako si seksi kad se razljutiš.«
Kažem: »Odjebi!«
Zauzmem borbeni stav kao da ga namjeravam ošamariti. Da je Arthur, sada bi zbrisao poput mačke koja je ugledala psa. Ali James me se ne boji. Uhvati me za desnu ruku.
»Polly«, kaže. »Zašto ne dođeš raditi za mene? Trenutačno imam šest posjeda koji su u fazi izgradnje. I još dvadeset koji su u planu. Moramo te što prije uključiti. Možeš me spasiti od mojih pogrešaka.«
Zatečeno ga pogledam.
»Nudiš mi posao?« kažem.
»Da!« odvrati. »Zašto ne?«
I dalje me drži za desnu ruku. Pogledam, zapanjena, njegovo tamnoputo lice. Nevolja je u tome što mi ponovno počinje biti privlačan. U očima ima onaj specifični hammondovski sjaj. A na licu mu se vidi gola požuda kakvu nisam dugo vidjela na nečijem licu. Blago nakrivi glavu udesno i razdvoji usne.
O, Bože!
Odjednom shvatim... Sprema se poljubiti me! Stojim pokraj stabala koje je izmasakrirao i samostana koji je pretvorio u centar za uljepšavanje, a on me želi poljubiti.
Mogu li ga poljubiti?
Razmislim o tome... Ovo je James Hammond! On je moj Put kojim nisam pošla, naočit je i ovdje je, i NIJE moj muž... onaj izdajnički, neodlučni sisolizac. Ali gdje je Arthur? Zašto je otišao?!! Shvatim da ne mogu poljubiti Jamesa. Ne smijem ga poljubiti. Ne sada. Ne ovdje.
Ali katkad čovjek zaboravi na logiku.
I doista, ne oduprem se kada me James privuče sebi i pritisne svoje muževne usne uz moje.
Kvragu, kakav poljubac.
Zapravo je više poput napada nego poljupca. Pritisne usne uz moje i gurne mi jezik u usta. Osjećam se poput kuće koju je zapljusnuo tsunami. Osjećam da me nosi nešto prljavo, ali neodoljivo snažno. Sila koja otvara prozore i vrata. Osjećam kao da bih trebala preuzeti kontrolu, ali nekoliko sekundi... jednostavno se prepustim i pustim da me ushiti. Nekoliko sekundi moje je tijelo ispunjeno surovim zadovoljstvom koje je tako intenzivno da nikako ne može biti pogrešno. Rukom posegne prema mojim grudima.
»Ne«, kažem. Odgurnem ga.
»Što je bilo?« zapita izgledajući kao da sam mu pomrsila račune.
»Jednostavno...« kažem. »Jednostavno... nisam sretna zbog ovoga.«
»Oh«, kaže James, ne uspijevajući prikriti razdražljivost u glasu. »Samo...«
»Što?«
»Pa, potrošio sam puno novca večeras i htio sam da uživaš.«
Čini se da govori: potrošio sam puno novca, trebaš spavati sa mnom. Govori li to? Govori li? Kako bilo da bilo, uzrujana sam. I zbunjena. Ovo je trebao biti trenutak kada ću ugledati svoj prizor iz snova – brežuljak zelene trave, jasmin, kosa i muškarca koji me voli. Ako to nije ovdje, gdje je onda? Gdje?!
James ponovno krene prema meni.
Na sreću, nešto nas prekine.
Netko ulazi kroz vrata. To je Jamesov sin, koji drži džoint, a slijedi ga Annabel, ljudski stršljen.
Pogleda svojeg oca. Pogleda mene. Odmah joj je jasno što se zbiva i nije iznenađena. Samo je ljuta.
Ali Jamesa to nimalo ne smeta.
»Bok, malci!« veselo pozdravi. »Ja ću to uzeti«, kaže i zgrabi džoint. »Polly, trebali bismo se vratiti na zabavu.«
I hitro krene prema samostanskom atriju, ostavivši me samu s Annabel.
Ona me uhvati za ruku, na način koji užasno podsjeća na njezina oca. Istodobno mi bijesno šapne na uho: »Pokušavaš li mi poševiti tatu?«
»Ne znam« odgovorim. »Ali nisam sigurna da bi pružao veliki otpor.«

Em

Kakva zanimljiva situacija...
Omotana sam ručnikom. Tijelo mi je još vlažno od kupke. A na vratima mi stoji visok zgodan muškarac... Sviđa mi se ovo.
Kažem: »Bok, macane.«
Arthur kaže: »Dan je ovdje.«
Kažem: »Oh.« Dobro. Došao je.
»Jako je pijan«, objasni Arthur.
»Oh«, ponovim. »Brzo uđi.«
»Ali...«
»U hodniku je propuh«, kažem i povučem ga u sobu.
No tada nešto pođe po krivu i ručnik padne ravno s mene.
Brzo ga ponovno omotam.
Vijest o pijanom Danu neobično me izbacila iz takta. Zapravo, ljuta sam. Zašto me nitko ne želi zaprositi? Što sa mnom ne valja?
»Mislio sam da te trebam upozoriti«, kaže Arthur, »da te Dan želi zaprositi.«
»Stvarno?«
Upravo razmišljam da nisam sigurna kako se osjećam zbog toga kadli začujemo Dana na stubištu.
»Em!«
Arthur i ja se pogledamo.
»Sranje!« prošapće.
»Što?«
»Dan mi je dvaput rekao da ne razgovaram s tobom«, šapne Arthur. »Što da napravim?«
»Ma... sakrij se u kupaonicu«, prošapćem.
Krene prema kupaonici, ali onda stane.
»Em!« kaže. »Što ćeš mu reći?«
»Ne znam.«

Arthur

Naravno da istog časa pomislim: zašto sam u kupaonici? Zašto sam ovo učinio?
Ako me Dan uhvati, da mu kažem kako sam se išao oprati?
Da uđem u kadu?

Em

Dan uđe u sobu.
»Bok, ljubavi«, kaže.
Izgleda umjereno zgodno i veoma pijano. U sivom je odijelu koje katkad nosi na poslu. Nije već neko vrijeme ispeglano.
»Bok, Dane«, odvratim.
Zakorači naprijed. Poljubi me u usta.
»Izgledaš predivno«, kaže.
»Hvala.«
Pokuša uvući ruku pod moj ručnik. Odmaknem se.
»Ne«, kažem. »Ne možemo... Prvo moramo razgovarati.«
»O čemu?«
»Moraš mi dati svoj odgovor.«
Pogleda me. Potom klekne na jedno koljeno. »Em, hoćeš li mi učiniti čast«, promumlja, »i postati moj muž?«
»Molim?!«
»Ma ne! Em...« Još jedna stanka. »Hoćeš li... Hoćeš li mi učiniti čast i postati moja žena?«
Privučem ga sebi.
Kažem: »Da.«
Uto se Arthur pojavi na vratima kupaonice. Izbezumljeno usnama oblikuje riječi: »Jesi li sigurna?«
Nestrpljivo mu mahnem da se vrati u kupaonicu.
Dan se okrene.
»Što je to bilo?« upita.
»Ništa.«
Nasmiješi se.
»Ozbiljno?« kaže. »Hoćeš li biti moja žena?«
A ja kažem: »Da.«
Arthur ponovno izađe. Usnama oblikuje riječ: »Zašto?«
Ovoga puta jednostavno se izderem na njega: »Arthure, za Boga miloga, što želiš reći?«
I Dan se okrene. »Da, što želiš reći?« upita.
A Arthur kaže: »Znaš li da je večeras uzeo telefonski broj neke žene?«
Dan kaže: »Zašto si joj to rekao?«
Upitam Dana: »Zašto si uzeo broj druge žene?«
»Ovaj...« promuca Dan. »To je sve što činim. Samo...«
»Im uzmeš brojeve??!!« kažem, zapanjena.
»Da!« molećivo će Dan. »Ali... to je sve što činim. Samo... Ništa se ne dogodi! I... Em, želim prestati raditi takve stvari. Želim prestati sa svim tim.«
»S čim?«
»Znaš... cugom, drogom, zabavama, klubovima. Stajanjem na benzinskoj u dva u noći i žderanjem Montana sendviča. Sa svim tim. Ne želim to. Želim tebe.«
»Želiš me«, kažem, »jer sam alternativa stajanju na benzinskoj u dva u noći i žderanju Montana sendviča?«
Osmjehne se i kaže: »Da.«
Kažem mu: »Baš i nije romantično poput >Da l’ da te s ljetnim usporedim danom?<, zar ne?«
»Oprosti!« kaže. »Sredit ću se, za tebe Em. Doista ću dati sve od sebe da...«
Dugo ga gledam. Stvarno je zgodan. U očima ima molećiv pogled poput izgubljenog labradora.
Kažem: »Ne.«
»Što?« upita Dan.
»Predomislila sam se.«
»Što?!« ispali bijesno.
»Ne želim biti s tobom samo zato što želiš promjenu«, objasnim. »Želim odanost. Želim posvećenost. Želim nekoga tko je spreman baciti se iz aviona radi mene.«

Arthur

Dan zuri u nju razjapljene čeljusti.
Potom se okrene prema meni.
Kaže: »Htjela se udati za mene sve dok se ti nisi umiješao. Kretenčino.«
Kažem: »Dane, nemoj me nazivati kretenčinom.«
»Ti si jedna jebena...« krene prema meni »... pizda.« Rukom mi gurne prsa.
»Nemoj«, kažem. Smiren sam. »Ne želim se tući s tobom, Dane.«
»Ma, je li?« kaže i ponovno me gurne. »Bojiš se?«
»Dvaput sam veći od tebe!« kažem. »I znam karate!«
»Znam i ja!« odvrati i snažno me udari u rame.
O, Bože. Odmaknem se od njega, dok mi glavom jure misli... Znam da se ponaša loše. No isto tako znam da mu je djevojka upravo odbila ponudu braka. Čini se grubim to popratiti i udarcem u lice. Ali u velikoj sam napasti.
Na sreću, pozornost nam odvrati kucanje na vratima.
Em ih krene otvoriti. No ručnik joj ponovno spadne. Primaknem se vratima i ugledam recepcionera koji je crven kao rajčica.
»Večera će biti poslužena za pet minuta«, kaže. »Trebali biste sići.«

Polly

Večera je poslužena pokraj bazena.
Dvije stotine gostiju sjedi za dvadeset stolova. Njihov raspored otkriva mnogo, shvatim, o tome koje bi bilo moje mjesto u Jamesovu svijetu da nastavim vezu s njim. Nalazi se za susjednim stolom, leđima okrenut prema meni.
Svjesna sam što ga čini tako uspješnim. Potpuno je, psihopatski izravan. Ako nešto želi, to i uzme. A sada je pozornost posvetio gostima za svojim stolom. To su nesumnjivo ljudi koje želi zadiviti. Zanimljivo, za njegovim je stolom i Dan. Imaju neku zajedničku poveznicu, ne znam točno kakvu, ali sigurno ima neke veze s automobilima. Čini se da ga Dan obožava poput nekog superjunaka. Mogu čuti Jamesa iza sebe kako se smije, očijuka. Nimalo se ne obazire na mene. Tu su drugi ljudi koji zahtijevaju njegovu pažnju. Za sada je gotov sa mnom.
Sjedim pokraj šezdesetogodišnjeg mađarskog poslovnog čovjeka čije je ime teško razabrati. Zove li se Ieer... Pier? Dvaput ga pitam i opet ne čujem dobro što je rekao. Pierove usne mesnate su i vlažne – izgledaju kao dva puža – i namještene u izraz stalnog nezadovoljstva. Čini se nezadovoljan vinom. Čini se uvrijeđen nečim što se tiče njegove čaše. Započne večeru sjevši na svoje mjesto prije svih ostalih. Izbaci rajčice iz salate. Potom ih posiše i ispljune sa strane na tanjurić. Nisam u toku s najnovijim događanjima, ali sumnjam da su to dobre manire. No nemam nikakvih problema s »Ieerom« sve dok ne posegne rukom za nešto i – dok razglaba o nedostacima radnika (»Radim s Portugalcima, radim sa Španjolcima, ali ti ljudi nemaju obrazovanja«) – očeše se stražnjim dijelom dlana, posve namjerno, o moju dojku.
Ustanem.
Zapravo, nekoliko ljudi ustane. Večera je gotova. James stoji na malenom podiju pokraj bazena. Čini se spreman održati govor. Gosti utihnu.
»Dobrodošli u opatiju Bodsham«, započne. »Kažu da govor uvijek valja početi sa šalom. E pa... Gdje ćete naći psa bez nogu?« Hammond zastane radi boljeg dojma. »Tamo gdje ste ga i ostavili«, završi.
Oko stolova se začuje ulizivački smijeh.
Potom James započne svoj iznenađujuće dosadan govor. Govori stvari poput: »Dakle, do rujna smo ogolili posjed do kože...« Ljudi strpljivo slušaju. Znaju na čemu stoje s takvim govorom o nekretninama. I sama sam zahvalna. Glava mi puca od informacija. Moram ih organizirati. Moram napraviti popis. U glavi složim jedan.
1. Moj je san bio fatamorgana – miran voćnjak u kojem ću čuti pjev kosova i pronaći ljubav. I...
2. Neki stari Mađar mi je upravo dotaknuo sisu.
3. James se prema meni ponio kao prema prostitutki očekujući da spavam s njim jer je »potrošio puno novca večeras«. Onih tisuću funti za savjetovanje sada mi zvuči puno drugačije. Čini se da sam kupljena. Cijena mi je tisuću funti. Gadim se sama sebi.
4. Njegova kći je zli tinejdžerski stršljen. Zuji blizu mene, željna da zada svoj smrtonosni ubod.
Na podiju, James završava svoj govor.
»Uživajte u ovoj večeri«, kaže. »Pogotovo u večerašnjoj točki.« Napusti podij uz udvornički pljesak.
A tada započne točka. Pa...
Začuje se glasna glazba – slična glazbi Jean Michela Jarrea, onakva kakvu biste očekivali čuti na mađioničarskoj predstavi – i na podij išeta žena golemih grudiju koja na sebi nema ništa osim tangi i dvometarskog pitona.
Eh, sad...
Svaka joj čast na tako, moram priznati, efektnom ulasku. Neki od muškaraca sline. Ja si mislim: oh, sjajno, polusatirična pornografija. Pri odabiru ove točke nije se nimalo mislilo na žene, ali ne želim ispasti čistunka. Kratko pogledam oko sebe i napravim ono što radi većina drugih žena: namjestim osmijeh na lice i pristojno gledam.
Žena sa zmijom, bez sumnje, uspjeva zadržati našu pozornost dok je navodi da joj puzi, veoma polako, niz ruke i prema grudima. Problem je u tome što se zmiji nikamo ne žuri, pa ni do njezinih grudi. Možda bi bila više motivirana da su na njih zalijepljena dva fina, slasna miša. Sa zmijom je sve u redu. Samo ništa ne čini brzo pa, nakon nekoliko minuta, gledatelji pomisle da su shvatili poantu. Ako ubrzo ne ispriča nekoliko viceva, zmija će izgubiti publiku.
To se i počne događati.
I sam James – koji stoji metar ispred mene – prvi počne govoriti. Prvo s oduševljenjem hvali zmiju svojem sugovorniku – »prekrasne životinje, te zmije, tako inteligentne« – ali potom mu se pridruži besramno mlada djevojka s kojom se počne došaptavati, smijuljiti i dodirivati. I ubrzo je u blizini i dalje polugola žena s velikom zmijom oko vrata, ali gosti sada blebeću o večeri, praznicima i poslu.
Iznimno mi je nelagodno. Želim pobjeći daleko, daleko odavde. Želim biti kod kuće. Zapravo, najradije bih sada bila kod kuće i slušala Arthura kako mi govori o Arsenalu. Ne mogu vjerovati da sam mu rekla da ode. Zašto sam to učinila? Najradije bih bila u našoj neurednoj kuhinji, doma, s boksericama na radijatoru i Arthurom koji pjeva hvalospjeve o Martinu Keownu. Očajnički želim otići.
U isto se vrijeme osjećam osamljeno i sredovječno. Ne želim biti uštogljena babuskara koja odlazi sa zabave u 21.30. Toliko sam toga žrtvovala da bih večeras bila tu. Trebala bih se zabaviti. Trebala bih čavrljati s nekim.
Meni slijeva nalazi se muškarac koji izgleda kao Leonard Cohen – dug nos, oči opuštenih kapaka – osim što ima dugu sijedu kosu svezanu u rep. Prijateljski mi se nasmiješi.
Kažem: »Što mislite koliko pitonu plaćaju za ovo?«
»Ne plaćaju mu«, odgovori muškarac wiltshireskim naglaskom. »Jednom mjesečno dobije zeca.«
Kažem: »Treba mu bolji agent.«
U tom trenutku muškarac kaže: »Ja sam njegov agent. To je moja zmija.«
Potom se glazba promijeni, a zmijin agent se odjednom puno više zainteresira za točku. »Još nikad nisu ovo radile«, prokomentira.
To me zapanji. »Ovo je prvi put da izvode ovu točku?!!«
»Već su dvaput prije plesale«, kaže. »Ali ovo je prvi put da plivaju.«
»I...« kažem. »Vole li zmije vodu?«
U tom se trenutak muškarac učini manje sigurnim u svoju stručnost. »Pa«, odvrati. »To zapravo ovisi...«
Zgranuto pogledam ženu kako ulazi u bazen.
Čim zmija dotakne vodu, poludi. Počne mahnito pomicati glavu lijevo-desno. Začudo, ne izgleda uplašeno. Više je poput ljutite djevojčice. »Auuuu!!!« kao da govori. »Od ovog me peku oči!!!«
Tijekom cijele točke plesačica je na licu imala usiljen smiješak mađioničareve pomoćnice. Ali sada joj smiješak postane očajnički i doista se zabrinem za nju. Kako će dovršiti svoju točku? Isto sam tako – da budem iskrena – uspaničena zbog mogućnosti da će se piton oteti nadzoru. Zmija mora samo preplivati nekoliko metara i mogla bi podivljati među gostima. U najboljem slučaju to bi izazvalo ružan stampedo. U najgorem zmija bi mogla, i to uskoro, daviti svoju prvu žrtvu.
Nitko drugi se ne čini zabrinut. Nitko ne gleda točku. Nisu samo neupućeni, već nisu niti znatiželjni. Meni zdesna Yoren raspravlja o nečemu što zvuči kao najnovija hit-dijeta. »Carla Bruni je se drži«, obavijesti osobu pokraj sebe.
Tako sam napeta.
Još je gore što u tom trenutku postanem svjesna da je kraj mene ljudski stršljen. Zuji u blizini, spremajući se da ubode. Njezin mršavi lakat upire se u moj. Osjećam njezin ustreptali bijes. I napravim pogrešku jer je pogledam u oči.
Na što ona kaže: »Nećeš potrajati.« Ne kažem ništa. Ne vidim što bih mogla dobiti iz razgovora s njom. »Jer imaš male sise«, doda, »i veliko dupe.«
»To je nepobitno«, kažem. »Ali imam obitelj koja me voli.«
»I...« kaže »... što onda radiš ovdje?«
O, Bože. Osjećam toliku mržnju prema ovoj djevojci da se moram maknuti. Stavim ruku na njezino rame i lagano je maknem u stranu dok se spremam otići što dalje od nje. »Hej!!« usklikne. »Ne guraj me!«
Ma daj, stvarno je nisam gurnula. Ali isto tako ne želim napraviti scenu.
Zaputim se prema Jamesu koji je uživljen u razgovor sa svojom maloljetnom udvaračicom. Treba mi zaštita. Sumnjam da bi se Annabel usudila išta izvesti ispred svojeg tate.
Opazi me kako dolazim.
»Jesi dobro?« upita, pomalo neprijazno.
Doista želim zadržati njegovu pažnju. Užasnuta sam da bi Annabel mogla napraviti scenu.
»Ovaj, da«, kažem. »Iako mislim da... u bazenu je ženu sa zmijom. Trebali bismo je barem malo gledati.«
»Kakva prekrasna životinja«, priopći mi James. »Tako inteligentna.«
Jebeni James Hammond. Kruži zabavom i ponavlja svima istu stvar, ali – to me živcira – i dalje zapravo ne gleda zmiju. Najradije bih ga zviznula po gubici. Naš planet uništava pohlepa ljudi kao što je James Hammond, a oni čak niti ne uživaju u tome.
Annabel je došla za mnom.
»Gurnula si me«, kaže.
Sprema se napasti me ispred gomile neznanaca. Ne može biti gore od ovoga.
»Annabel,« kažem, »nisam te gurnula.« Podignem ruke kako bih je umirila.
Unese mi se u lice. »Da me nisi jebeno gurala«, kaže i gurne me, prilično snažno. Nije joj stalo hoće li napraviti scenu. Teturam prema bazenu. »Da se nisi usudila gurati me!« kaže. Spazila je priliku i pokušava je opravdati: želi me gurnuti u bazen. Nemam izbora.
Brzo reagiram. Zgrabim je. Pobrinem se da ja nju prva gurnem.
Pada prema vodi s nevjerojatnim krikom ogorčenja. Jasno mi je da, dok pada, u glavi već planira tužbu protiv mene.
Sada smo stvarno napravile scenu.
Svi gledaju.
James stupi naprijed i zgrabi me za nadlakticu.
»Polly«, kaže. »U tom bazenu je zmija.«
»Znam«, odvratim. »Prekrasna životinja, tako inteligentna. Zapravo, baš kao i tvoja kći. Ona i piton bi se trebali sprijateljiti i imati potomke zelene kože koji vole žderati zečeve i trošiti novac.«
Na sekundu Hammond izgubi živce. »Polly«, kaže. »Nemaš nimalo stila.«
»Pravi se javio«, kažem. »Pronašao si prastari voćnjak i pretvorio ga u parkiralište.«
»Polly«, zapovjedi. »Kontroliraj se.«
Naravno da mi glavom juri hrpa stvari koje bih mogla reći na temu kontrole.
No ne kažem ništa. Samo ga bocnem u kuk vrškom cipele. Hammond zatetura i padne na leđa ravno u bazen. Dok pada, na licu mu je izraz užasa, a potom sleti u vodu manje od dva metra od zmije.
Oko mene vlada šok i tišina, pa iskoristim priliku od što brže odem odande. Stignem do ruba gomile, očajna pobjeći.
Ali onda me netko zgrabi.
To je Dan. »Polly!« kaže, držeći mi ruku tako jako da me zaboli. »Kojeg vraga izvodiš?«
O, ne. Želim otići odavde. Moram otići.
No onda se dogodi nešto još više iznenađujuće...
Pojavi se Arthur!
»Arthure!« uskliknem. »Što ti radiš ovdje?«
Ne odgovori mi.
Dan me privuče bliže sebi. »Polly«, kaže. »To je bilo posve neprimjereno.«
Nikada nisam bila zahvalnija na svojem velikom, mrgudnom mužu.
Arthur zakorači naprijed i opali Dana u lice. Jako.
»Polly!« poviče. »Bježi!«
Brzo izujem cipele i bacim se u trk.

Arthur

Osjećam se kao Jason Bourne.
Kakav prekrasan udarac. Dan je na podu. Spljošten je poput lista.
Bacim pogled iza sebe prema okupljenima. Većina gostiju zaprepašteno zuri u nas. No vidim kako glavni konobar nešto govori svojim pomoćnicima. Čini se da smo postali prava mala odmetnička sila.
U međuvremenu se James Hammond pentra iz bazena.
Okrenem se. Polly trči prema izlazu. Dobro.
Potrčim za njom.
Jurnemo preko vrta i u predvorje hotela.
Ona tu stane.
»Čekaj!« kaže. »Samo da odem po torbicu!«
»Što??!!« povičem.
Zašto se uopće čudim! Polly je posve nesposobna otići odnekuda! Naravno da sad mora po torbicu! A prije nego što odemo, vjerojatno će poželjeti promijeniti majicu!
»Crvena kožnata!« kaže na recepciji.
»Što će ti jebena torbica?!« zagalamim.
»Kao prvo,« objasni, »unutra su mi stvari.«
»Dobro«, izgovorim bez daha. Shvatim da tu ima neke logike. Kao i obično, sve je dobro promislila. Ali imam i ja svoju logiku. I, upravo dok recepcionerka da je Polly torbicu, u predvorju se pojavi James Hammond.
Ljut je, mokar i u pratnji dvojice zaštitara. O. K. To su zaštitari iz Wiltshirea. Jedan od njih izgleda kao da mu je osamnaest i ima klempave uši. Znam da se muškarac ne tuče ušima, ali dojam koji ostavlja doista je jadan.
»Polly!« zagrmi James. »Zašto si to učinila, kvragu?«
»Zato«, poviče Polly, »što si se ponašao prema meni kao da sam jebena kurva!«
Zakorači naprijed i opali mu šamar.
»Uživala si u svakoj minuti«, odvrati Hammond. »Glupa kujo.«
Polly ga ponovno ošamari.
Na što on ošamari nju.
Sve dosad pokušao sam ostati smiren. Pokušao sam ostati galantan i nepristran. Ali sada sam stvarno uzrujan. Usto, pripremao sam se za ovaj trenutak. Bio sam u karate timu na koledžu Dulwich. Imao sam zeleni pojas. I čini se da imam više obuke od ove dvojice zaštitara. Krenu prema Polly, ali prespori su za ratnika poput mene. Na koledžu Dulwich nismo samo stajali uokolo. Naučili smo kako reagirati.
Skočim i udarim jednog nogom u lice.
Padne na do.
Spustim se.
Potom, uzevši dobar zamah iz kukova, baš kao što smo mnogo puta vježbali, opalim drugoga u jednu stranu lica.
James Hammond sada mi posveti svu pozornost.
Prekasno. Ja sam velik opasan čovjek. U srcu mi je mržnja i imam pravdu na svojoj strani.
»Smiri se!« poviče Hammond. »Možemo se dogovoriti!«
Možda i ima pravo. Možda možemo pronaći diplomatsko rješenje.
No dok se ono ne pojavi, opalim ga svom snagom u jaja.

Polly

U tom trenutku kroz prozor ugledam još četiri zaštitara kako od prilaza hotelu trče u smjeru recepcije.
»Arthure!« povičem. »Trči!«
Otrčimo natrag u vrt.
No ne približimo se skupini gostiju.
Otrčimo prema vratima u zidu i uđemo u samostansko dvorište. Prestravljena sam da bi zaštitari mogli ući u dvorište s druge strane. No stignemo do vrata bez problema. Ondje nema nikoga.
Projurimo preko livade pokraj hrpe srušenih stabala jabuka.
Dotrčimo do velikog zida.

Arthur

Okrenem se.
Tu gdje smo gotovo je potpuno mrak.
Čini se da nas još nitko ne slijedi.
Ali siguran sam da hoće.
Kako ćemo se, jebemu, popeti preko ovoga velikog vražjeg zida?
Malo je viši od dva i pol metra, cigle izgledaju prilično trusno i ne pružaju nikakvo uporište.
Trčimo pokraj njega dok ne naiđemo na stablo.
»Polly,« kažem bez daha, »iskoristi stablo da se popneš.«
»Što?« kaže. »Ne znam kako.«
»O. K.«, kažem. »Stani na moja ramena i popni se.« Čučnem. Ona mi stane na ramena. Uspravim se. Sada se drži za vrh zida. Gurnem joj stopala i uspentra se.
Uhvatim se za granu stabla i uspijem se podići na zid. Pogledamo dolje na drugu stranu zida. Mračno je. Teško je procijeniti koliko smo visoko. Ali izgleda kao da je do dolje barem tri metra.
Pogledam iza sebe prema parkiralištu.
Pojavila se cijela gomila zaštitara. Nose baklje.
»Polly!« povičem. »Moramo odmah skočiti!«
»Ne mogu!« kaže. »Previsoko je.«
»Pa samo se polako spusti tako da visiš«, kažem. »A onda skoči.«
»Ne mogu...« odvrati. »Mogla bih slomiti nogu.«
Osvrnem se. Nekoliko zaštitara nam se približava.
»Brže!« kažem.
Polly se spusti sa zida. Ubrzo visi s njega, i dalje se držeći rukama za rub.
»Hajde, pusti se«, kažem.
Podigne pogled prema meni, užasnuta.
»Ne mogu!« kaže. »Previsoko je!«
Brzo legnem potrbuške na zid i lijevom se rukom pridržim za rub.
»Ako me primiš za ruku,« kažem, »mogu te spustiti još malo.«
Makne jednu ruku sa zida i njome uhvati moju. Potom me uhvati i drugom.
Istog mi časa postane jasno da je ovo grozan plan. Probam je spustiti, ali ruka mi nije dovoljno snažna. Polly visi s nje i jebeno me boli. Mislim da bih svaki čas mogao iščašiti lakat. A i ruke su mi znojne. Stisak mi nije dovoljno jak da je zadržim. No ona se i dalje drži.
»Polly,« kažem, »moraš se pustiti.«
»Bojim se!« kaže.
»Pusti se!« bijesno prošapćem. »Samo se jebeno pusti! Pusti se!«
Ruka me užasno boli.
A tu je još jedan problem.
Ležim na vrhu zida i pridržavam se lijevom rukom.
No kamen se počne trusiti.
Uslijedi užasan trenutak kada padnem, odmah za Polly, ravno sa zida.
Čini mi se da padam dugo, predugo.

Polly

Začudo, sigurno sletim na tlo.
Izgleda da do dolje nije bilo preostalo puno.
Padnem na travu.
No Arthur ne prođe tako dobro kao ja.
Padne pokraj mene. Začuje se grozan mukli udarac kada tresne na do.
Brzo odem do njega. Veoma mirno leži pod mjesečinom. Na leđima je.
Dotaknem mu lice. »Arthure!« šapnem. »Jesi li O. K.?«
Ne miče se!
U tom trenu shvatim da obilno krvari iz rane na stražnjem dijelu glave.
Kako čudno. Provela sam cijeli vikend u panici zbog stvari koje nisu bile važne. Sada se dogodilo nešto doista strašno, a ja sam mirna. Ipak, glavom mi brzo jurcaju misli.
Pomislim: Rana na glavi... moram je čvrsto povezati... Izvadim bluzu iz torbe.
Pomislim: Hvala Bogu da sam uzela jebenu torbu! Izvadim mobitel i nazovem hitnu pomoć.
Pomislim: Molim te, Bože. Molim te, molim te, molim te. Učinit ću što god treba da ga spasim.

Em

Što jest, jest – Polly je ostavila popriličan dojam na zabavi.
Ona i Arthur eliminirali su nekoliko ključnih igrača sa scene. James Hammond zadnji je put viđen na recepciji, kako prima udarac u jaja. Otada se nije pojavio. Kao ni Dan. Prilično mi je drago zbog toga. Pošteđena sam ponovnog razgovora s njim.
Ostali gosti razgovaraju o incidentu.
»Tko je onaj tip koji je udario Jamesa?« upita nekadašnji slavni kuhar.
»To je Arthur Midgley«, obavijestim ga.
»Zašto je to učinio?« upita.
»Postoji nekoliko razloga«, odvratim.
»Koji su to razlozi?« zapita nekadašnji slavni kuhar.
Počnem pričati cijelu priču. Jako brzo okupim publiku.
»Samo malo,« kaže agentica za odnose s javnošću koja je nekoć zastupala glumicu Martine McCutcheon, »nije li Arthur Midgley tip koji piše kolumnu Sve o ljubavi u tjedan dana?«
»Jest«, potvrdim.
»Kako je udaranje ljudi u lice u skladu s njegovim teorijama?« upita agentica.
»To ima veze, rekla bih, s borbom za osobu koju voliš.«

Polly

Da. Očito sam svjesna svih tečajeva prve pomoći koje sam prošla.
Znam da se jedna stvar nikada ne radi kada postoji mogućnost ozlijede leđa: nikada ne smijete pomicati žrtvu. Ali vidjela sam kada je Arthur pao. Mislim da je sletio na meku travu i leđa su mu bila ravna. Više me zabrinjava to što jako krvari iz stražnjeg dijela lubanje. Mislim da je udario glavom o kamen.
Upravo zovem hitnu pomoć kada spazim taksi u prolazu. Zaustavim ga mahanjem.
Taksist je pomalo nesiguran koliko je pametno u taksiju voziti čovjeka koji krvari. Ali ja ga uvjerim vičući: »MOLIM-VAS-pomozite-ili-će-mi-muž-jebeno-UMRIJETI!!«
Nakon toga podignemo Arthura u taksi, odjurimo do Opće bolnice Salisbury i odnesemo Arthurovo beživotno tijelo na prijem bolesnika.
To im bez sumnje uspije privući pozornost.
Za nekoliko trenutaka skupina ljudi u zelenim odorama sjati se oko Arthura poput jata galebova oko svježe ribe. Podignu ga na kolica. Odvezu ga niz jarko osvjetljene hodnike. Dok hodamo, sredovječni liječnik pita me za detalje nesreće. Pokušam mu objasniti.
Arthura brzo odvedu na odjel hitne pomoći.
Istog ga časa na kolicima prebace u bolničku dvoranu.
Kažu mi da sjednem u hodnik.
Sjedim ispred dvorane na crvenoj plastičnoj stolici. Medicinska sestra stražari ispred vrata. Meni slijeva nalazi se neki starac. Nitko od nas ne govori ni riječ.
Sjedim ondje i u glavi iznova ponavljam: O, molim te, Bože, nemoj da umre.
Ne znam što drugo da učinim.
Izvadim mobitel i počnem prtljati po njemu.
I tada se dogodi nešto užasno...
Otvorim svoje fotografije. Ugledam nešto što izgleda poput vizije, onoga što čekam cijeli tjedan – travnati humak i stabla jabuka okupana svjetlom. Zbunjena sam. Kako mogu u mobitelu imati sliku nečega što je samo u mojoj glavi? Potreban mi je trenutak da shvatim kako gledam sliku vlastitog vrta. Uslikala sam je kada sam ga pokazivala Jamesu. Naravno, sada sam svjesna nečega što je bolno očito: tražila sam nešto što oduvijek imam. A sada ću to izgubiti. Kakva sam ja glupača.
»Morate isključiti mobitel«, opomene me sestra.
Okrenem se.
»Oprostite«, kažem.
Spremim mobitel.
Sada samo sjedim.
Pitam se kojeg vraga rade tamo unutra. Pitam se koliko je krvi izgubio. Pitam se što ću, dovraga, reći djeci.
A ako umre, pitam se kako ću to preživjeti.
Toliko sam napeta da jedva mogu disati.
Sjedim tako deset minuta. Nakon toga ne mogu to više podnijeti. Ignorirajući sestru, zavirim u dvoranu. Unutra je oko osam ljudi. Arthura su polegnuli na trbuh i gledaju mu stražnji dio glave.
Jedna od sestara me opazi i počne panično mahati. »MORATE izaći«, kaže mi.
Vratim se. Ponovno sjednem na crvenu plastičnu stolicu.
Ubrzo nakon toga iz dvorane istrči sestra. Blijeda je kao kreč. Ignorira me. Otrči iza ugla i nestane kroz vrata. Pojavi se nekoliko trenutaka poslije. S njom je sada stariji muškarac koji izgleda kao ordinarijus. Sestra za sobom vuče spremnik kisika na kotačićima.
U tom me trenutku preplavi neka mistična izvjesnost...
Shvatim da će Arthur uskoro umrijeti.
Kažu da vam, prije nego što umrete, pred očima preleti cijeli život. Ali sada se Arthur sprema umrijeti, a ja pred svojim očima vidim njegov život. I to je grozno. Sklopim oči i sve vidim.
Vidim ga kako s vrha zida govori: »Pusti se! Moraš se pustiti!«
Vidim ga kako stoji ispred crkve, smije se i izgleda sretno jer se upravo spremamo vjenčati.
Vidim ga kako me drži za ruku dok rađam Robina.
Vidim ga pokraj pozornice u školi naše djece, kako se ponosno osmjehuje jer Robin pleše.
Vidim ga kako odlazi iz Bara Italie, izgledajući krupno i prijazno.
Vidim ga kako biciklom prolazi pokraj knjižnice izgledajući naočito.
A onda ga, na trenutak, vidim kao čovjeka kakav bi mogao postati, samo kada bi noćas ostao živ.
Vidim ga kako vodi djecu u školu.
Vidim ga kako im posvećuje pažnju u kuhinji.
Vidim ga kako im spravlja mljeveno meso.
Vidim ga kako drži govore na njihovim vjenčanjima.
Vidim ga na proslavama Nove godine kako pleše veoma loše i veoma sretno.
Vidim ga kao starca koji sjedi u vrtu i zbija šale.
Isto tako vidim da, u svim tim njegovim verzijama, posve obožavam Arthura i da bih učinila sve da ostane živ.
A onda shvatim da neće preživjeti i briznem u plač. Tuga mi jednostavno navre iz trbuha, suze mi klize niz obraze i vrištim u sebi. Neobično je. Osjećam da Arthurova duša napušta njegovo tijelo. Osjećam da je upravo sada tu, ispred mene, i da se oprašta. Želim ga primiti za ruku. Želim ga natjerati da ostane. U sebi mu govorim: »Arthure, ti glupi, neuredni gade, volim te! Toliko te volim! Ne možeš me ostaviti! Molim te, ostani!« Ali znam da to nije dovoljno.
O tome razmišljam kada se pojavi liječnik. Na zelenoj odori mu je krv.
»Vi ste supruga?« upita.
»Jesam!« kažem.
»Tako mi je žao...« započne.

Arthur

Tijekom noći zapravo sam svjestan svega što se događa.
Donekle sam priseban dok me podižu na kolica i voze kroz bolnicu.
Znam što se događa kada me okrenu na trbuh i počnu mi pregledavati glavu.
Osjećam to.
Znam da će se dogoditi nešto strašno ozbiljno.
Ali čudno je... jer čini se da mi uopće nije stalo.
Osjećam se smireno. Osjećam kao da je sve ovo samo jedan trenutak u vremenu i mogu otplutati od njega.
Prisjetim se neobične uspomene kada su me kupali kao bebu. Dobro se toga sjećam. Naslonio bih se dok bi mi majka pridržavala glavu, mahao bih nogama, a ona bi me lagano prskala vodom po glavi i oboje bismo bili tako sretni. Upravo se tako sada osjećam. Smireno.
A onda ponovno postanem svjestan da se nalazim u bolničkoj dvorani i da ležim na trbuhu. No osjećam se kao da lebdim prema unatrag i prema gore. Kao da lebdim točno ispod stropa dvorane i gledam dolje na skupinu liječnika koji daju sve od sebe kako bi me spasili. Osjećam veliku nježnost prema njima, no istovremeno se udaljavam.
Odlebdim iz sobe. Vani ugledam Polly kako sjedi na crvenoj plastičnoj stolici, izgledajući nevjerojatno lijepo i nevjerojatno tužno. Zato odlebdim dolje do nje i pokušam je poljubiti, ali kao da ona zna da odlazim. Hvata se za glavu i govori: »Arthure, gade jedan, volim te! Volim te!«
No ne mogu ostati.
Lebdim sve dalje od nje.
Odjednom se osjećam kao da sam na dnu bazena ispunjenog tamnom smeđom vodom. Topla je. Oko mene su sluzava jezerska trava i stvorenjca koja jurcaju uokolo. A ja se udaljavam od njih. Plivam prema gore. Znam da ću svakog časa probiti površinu vode i ugledati svjetlost. Spremam se ugledati vječni život...
Ali onda odjednom shvatim da mi nije potreban vječni život. Potreban mi je moj dom. Potrebni su mi Robin, Malory i Ivy. I potrebna mi je Polly. Ne bojim se smrti, no oni bi mi nevjerojatno nedostajali.
I tada, kao da me nešto ponovno vuče prema dolje.
Osjećam se kao da se vraćam unatrag.
Prođem pokraj Polly na crvenoj plastičnoj stolici.
Ponovno sam u dvorani.
Čujem pištanje uređaja. Osjećam kako mi snažno pritišću zavoje na glavu.
A onda uslijedi jebeno grozan osjećaj – jer me glava strašno zaboli – ponovno sam u svojem tijelu i budim se.

Polly

»Tako mi je žao«, kaže liječnik, »što nisam mogao prije doći razgovarati s vama. I što smo ste morali ostati ispred dvorane. Neko smo vrijeme bili jako zabrinuti.«
»Dobro«, kažem. »I... je li on... dobro?«
»Pa,« kaže liječnik, »ima frakturu lubanje, ali posve vjerujemo u njegov oporavak.«
»Dobro«, kažem. Mislim da nisam udahnula otkako se liječnik pojavio. »I... je li živ?«
»Veoma živ«, odvrati liječnik. »Maloprije se podrignuo. Možete ga vidjeti.«
To i učinim.
Prođem kroz vrata i uđem u dvoranu gdje ugledam Arthura. Sjedi u krevetu, a na glavi ima zavoj.
Izgleda kao da je očekivao vidjeti me.
Ja sam, pak, zapanjena što ga vidim živog.
Sjednem, veoma nježno, kraj njega na krevet i samo ga gledam. Nije me briga što su oko nas liječnici i medicinske sestre. Dodirnem mu obraz, pogledam ga i šapnem mu na uho.
»Arthure«, počnem. »Tako mi je žao što sam se ljutila na tebe. Žao mi je što te nisam dovoljno cijenila. Mislim da sam se bojala i nisam obraćala pozornost na stvari koje su doista važne. Ali slušaj, ja te volim.«
»Žao mi je što te nisam cijenio«, kaže. »Sve si mi dala, Polly. Sve.«
»Volim te«, kažem.
»Volim te«, odvrati.
»Toliko te volim«, šapnem mu. »Volim apsolutno sve kod tebe. Volim tvoje lice. Volim tvoje krupno tijelo. Volim tvoj nered. Volim tvoje cipele. Volim tvoje velike hlače. Volim što voliš Arsenal. Ti si moj muškarac, beskrajno te volim i uvijek ću te voljeti.«

Arthur

»Znam«, kažem. »I ja volim tebe.«

Polly

Nakon toga Arthura odvezu na odjel opće njege.
Čini se da je dobro. Nije čak ni važno ako leži na leđima. Posve je izvan životne opasnosti.
Ipak, žele ga zadržati preko noći.
Što mi se, zapravo, svidi.
Na odjelu ima još nekoliko pacijenata, ali tihi su. Osim toga, mogu ih ignorirati. Zapravo, navučem plavi zastor oko kreveta i tako ih posve eliminiram.
Dopušteno mi je ostati s Arthurom. Ne bih smjela leći na njegov krevet, dakako, već sjediti pokraj njega na stolici. No nakon nekog vremena pomislim: nema jebene šanse da provedem cijelu noć na stolici. Leći ću u krevet s njim.
I nježno se popnem pokraj Arthura na njegov bolnički krevet.
Leži na boku, okrenut prema meni, pa ga obgrlim. Dodirujem mu mišićava leđa i udišem miris vrata – njegov uobičajeni miris, no pomiješan s mirisom zavoja i antiseptika, što me, iskreno, nevjerojatno napali.
Osjećam nevjerojatnu sreću što samo ležim kraj njega i grlim ga. Osjećam se... kao da ćemo jednoga dana Arthur i ja biti stari, ružni i nemoćni, ali uvijek ćemo imati ovo: utjehu ležanja u krevetu i nježnog dodirivanja. Čini se dovoljnim. Čini se i više nego samo dovoljnim.
No nakon nekog vremena više se ne čini posve dovoljnim.
Arthur i ja smo noćas proživjeli situaciju na rubu života i smrti. To na djevojku ima snažan učinak zbližavanja. Moram priznati, osjećam svaku stanicu njegova krupnog tijela.
Nađem se u napasti da mu podignem zelenu bolničku halju. Obuzme me snažna želja da poljubim njegov blago zaobljen trbuh. Zapravo, počnem se spuštati glavom. Prvo mu ljubim mišićavi kuk. Zatim mali puteljak dlaka koji počinje kod pupka i pruža se prema dolje. Osjećam jaku čežnju da nastavim tim puteljkom i napravim ono za čime jarko žudi. Poljubim meku kožu pri vrhu njegova bedra.
Na to me svojim velikim rukama uhvati za rame.
Snažan je, muževan i veoma uporan. Povuče me gore prema sebi. Podijelimo poljubac u kojemu oboje izrazimo posve nevjerojatnu ljubav, nježnost i strast.
Potom mi počne skidati odjeću.

Arthur

Povučem joj haljinu preko glave. Skinem joj donje rublje. No onda mi se učini da čujem sestru kako dolazi, pa stanem.

Polly

Jebe mi se za sestru.
»Jesi O. K.?« upitam.
Kaže: »Da.«
»U tom slučaju,« prošapćem, »želiš li voditi ljubav sa mnom, više puta, cijelu noć?«
»Uvijek želim voditi ljubav s tobom više puta cijelu noć«, odvrati. »Ali to je prije nego što to učinim prvi put.«
»Pa, učinimo to onda prvi put«, šapnem. »A nakon toga, misliš li da ćeš biti sposoban to ponoviti?«
»Svakako«, kaže. »Ali prvo će mi trebati osam sati sna i malo pahuljica Weetabix.«
»O. K.«, kažem. »Probat ćemo to srediti. Ali prvo...«
I tako počnemo.

Arthur

Volio bih reći da uživamo u epskom seksu kakav se opisuje u časopisima, kada jedno drugom izjavimo ljubav i potom više puta dosegnemo vrhunac. Prema mojem iskustvu, kada dama dosegne vrhunac, više ne kaže. »Da! Da! Još! Da!« Već: »Oprosti... ali ne dodiruj me tamo!«
Naše vođenje ljubavi nije stručno. Nije elegantno. Nema mirisnih svijeća. Ispod prozora nježno ne sviraju violine. Čuje se samo pištanje bolničkih uređaja i dva muškarca kako hrču. No nekoliko minuta spojimo svoja tijela u jedno i odlebdimo u svijet dlaka, uzdaha i slasne intimnosti.
Em

Večer u opatiji Bodsham sama je po sebi dovoljno loša. Sljedećih dvanaest sati najtraumatičnije su u mojem životu.

Subota




Sve o ljubavi u tjedan dana – online tečaj koji će vam promijeniti život.
Sedmi dan: ovih dana svi govore u superlativima – »Bilo je nevjerojatno!« »Promijenilo mi je život!« – a to budi lažna očekivanja i čini da se sve doima lažno. Znajte da ne možete cijelo vrijeme osjećati ljubav. Ne možete cijeli dan biti sretni. Ali možete na nekoliko trenutaka. Ako se to dogodi, trik je u tome da to primijetite, i da budete zahvalni. U većini odnosa problem je što jedna osoba preuzima samo neke odgovornosti, a druga radi sve ostalo i zbog toga je bijesna. No u većini odnosa oba partnera rade jednako vrijeme. Ne možete osjećati ljubav dok ne prestanete zbrajati bodove. Pružite ljubav, kažem ja! I pružajte je slijepo: bit ćete iznenađeni koliko ćete dobiti zauzvrat. No nemojte ništa očekivati. A pogotovo nemojte očekivati da vaš partner bude srodna duša koja će vam promijeniti život i učiniti vas potpunim. Očekujte od njih da budu vaš životni suputnik, koji vam tu i tamo dopusti da ga poševite. A kad to učine, budite zahvalni. Živi ste. Budite zahvalni na svemu!
Današnja vježba: na kraju dana zapišite tri trenutka u kojima ste osjećali sreću ili ljubav. Možete navesti i stvari koje su ljudi rekli ili fotografije.
Današnji izazov: radite to, svakoga dana, do kraja svojeg života. Počet ćete primjećivati trenutke sreće, i tih će trenutaka biti sve više. Možete imati bilježnicu i svakoga dana ispisati jednu stranicu. Kada budete veoma, veoma stari, to će postati vaše najveće blago. Zajedno s vašom ljubavi, naravno, koja će rasti iz dana u dan, poput velikoga starog stabla.




Em

Prvo, ostala sam sama na zabavi Jamesa Hammonda.
No dobro. U početku uspijem zabaviti goste s ekskluzivnom insajderskom pričom o tome zašto je Hammond dobio udarac u jaja. No to mogu raditi tek par sati.
Nakon toga se moja publika prorijedi.
Polly se više nije pojavila. Dan je nestao, vjerojatno zauvijek. Greta je neko vrijeme bila ovdje, ali čak je i ona odmaglila.
Uskoro su dva sata u noći. Shvatim da sam sama. Još gore... shvatim da sam pijana, sama i u posjedu mobitela.
Pokušam nazvati Polly.
Mobitel joj je isključen.
Pokušam nazvati Arthura.
Kvragu, ne javlja se.
Nazovem Malcolma. Na sreću, on se javi.
»Em!« kaže. »Tako je lijepo čuti tvoj glas. Što ima?«
Počastim ga detaljnim opisom događaja. Ispričam mu o udarcu u jaja. O tome kako su Arthur i Polly nestali sa zabave. O tome kako sam odbila Dana, rekavši mu: »Želim nekoga tko je spreman baciti se iz aviona radi mene.«
To ima fatalne posljedice.

Polly

Ujutro se Arthur i ja vratimo kući vlakom.
I inače volim vožnju vlakom, no ova je spektakularna. U prolasku vidimo brežuljke. Vidimo kanale. Cijelo se vrijeme držimo za ruke poput mladih ljubavnika koji ne mogu vjerovati da imaju jedno drugo.

Arthur

U vlaku primim neke vijesti.
Uključim mobitel i vidim da sam jučer navečer dobio tri poruke. Sve su od Sally Winklehorn iz RSJ-a.
U prvoj piše: »Do sada sam dobila TRI ponude za tvoju knjigu. Najviša...«
Pokažem poruku Polly. Usklikne: »O, moj Bože! Što misliš koliko nude?«
Razmislim. Čini se da se podižem sve više na ljestvici dobre sreće poput balona za vrućeg ljetnog dana. »Mislim da će najviša ponuda biti prilično visoka«, odgovorim. »Možda i šesteroznamenkasta.«
»Šesteroznamenkasta?« kaže Polly.
»Preko sto tisuća.«
»Pa, još ćemo vidjeti, zar ne?« odvrati Polly, koja nije jedna od onih koji uživaju u iščekivanju.
Otvorim sljedeću poruku: »Oprosti. Prekinuli su me«, piše. »Najviša ponuda je 5 tisuća.«
Oboje se nasmijemo.
U trećoj poruci piše: »Pokušavam ti srediti ugovor za dvije knjige. Pitanje dana... Planiraš li napisati nastavak knjige U potrazi za izgubljenom čarolijom?«
Zasmijuljim se. Sviđa mi se pomisao da ću Polly reći kako pišem nastavak svojeg prvijenca U potrazi za izgubljenom čarolijom. Baš bih volio napisati trilogiju o kralju Arthuru. No odjednom mi se povijesne romanse učine pomalo intelektualnima i očitima. Svatko može vidjeti čaroliju u dami bujnih grudiju koja se u mokroj haljini uzdiže iz potoka. Dočarati čaroliju one koja stoji pokraj perilice suđa – to se već čini malo teže. Zapravo, počinjem shvaćati kako bi se to moglo izvesti. Mislim da je to moj izazov. Više neću pisati o vitezovima. Moja je ambicija, sada, postati vitezom. Bit ću poznat kao Sir Arthur, vitez od Suburbije.

Em

9.30 je ujutro kada primim prvi poziv.
Zapravo, poziv se dogodi u lošem trenutku. U blagovaonici sam opatije Bodsham. (Prilično skandalozno – nalazi se u prenamijenjenoj kapelici.) Jedem voćnu salatu i razgovaram s Lydiom Boulter, urednicom časopisa Telegraph (za koji bih najviše voljela raditi). Upravo sam joj rekla da sam odnedavno opet na tržištu rada i samo čekam da zagrize mamac.
U tom trenutku nazove Malcolm.
Protiv moje volje, srce mi ubrza kada na zaslonu ugledam njegovo ime. Ne mogu si pomoći.
»Ne mogu baš razgovarati«, kažem. Govorim tiho dok se udaljavam od stola. »Moram raditi.«
»To će ti pisati na nadgrobnoj ploči«, kaže. »Ovdje počiva Em. Mogla je imati život, ali je imala previše posla... Slušaj, pretpostavljam da tvoj mobitel pušta video.«
»Ovaj... da«, odvratim.
»Pa, onda trebaš uključiti funkciju videa«, kaže. »Da možeš vidjeti gdje se nalazim.«
»Zašto?« upitam. »Gdje si?«
Kaže: »U zračnoj luci Swindon.«
Upitam: »Zašto?«
Kaže: »Spremam se baciti iz aviona radi tebe.«
O, sranje.
Od tih vijesti osjetim vrtoglavicu i manjak daha.
»Ovaj...« kažem. »Bože dragi! Ovaj...« Progutam slinu. Trebam li nešto reći? »Znam da sam rekla kako želim muškarca koji je spreman baciti se iz aviona radi mene«, priznam. »Nisam to mislila doslovno.«
»Ma znam!« kaže. »Ali slušaj, mislim da te onaj gad koji ima fobiju od veza ozbiljno podcjenjivao, i moraš znati da zaslužuješ nekoga tko će se za tebe baciti iz aviona.«
»Ovaj... hvala«, zacvilim. Osjećam laganu paniku. »Ali slušaj...« Kako da mu ovo kažem? »Malcolme, znam da smo proveli skupa noć i zapravo je bilo jako lijepo. Ali... nisam sigurna da sam spremna... pristati na tvoju ponudu braka.«
»Oh!« kaže Malcolm. »Ma znam! Ne tvrdim da sam jedini muškarac koji bi se za tebe bacio iz aviona. Mogli bismo o ovome diskutirati na internetu i vjerojatno bismo pronašli tisuće muškaraca koji bi to učinili za tebe. Mogao bi nastati cijeli pokret. >Em<, govorit će, >mi te volimo!< I potom se baciti poput pingvina s litice. Znam da nisam jedini koji bi to učinio. Ali želim biti prvi. Jer te jebeno volim. Prekrasna si, smiješna, seksi, čarobna, zanimljiva, strastvena. Dao bih godinu dana života za samo još jednu noć s tobom!«
Ne kažem ništa. Konobar me gleda s izrazom neodobravanja na licu.
»Slušaj«, kaže Malcolm. »Hoćeš li uključiti video da ti mogu pokazati što se zbiva?«
»Da«, odvratim.
I pokušam to učiniti, ali veza se prekine.

Arthur

Kada stignemo kući, dogodi se nešto značajno.
Kopam po džepovima tražeći ključeve, kad Polly pokaže na crnu vreću smeća pokraj vrata. Kaže: »Možeš li to na brzinu baciti u kontejner?«
I – moram priznati – u tom se trenu malo uvrijedim. Shvatim da bih mogao poslušno odnijeti vreću do kontejnera. Ali osjećao bih se kao slabić. U tome je nevolja, shvatim, za muškarca koji pokušava iskazati ljubav: ne postoje dobri uzori. Kauboji ne nose vreće za smeće. U trilerima vidite vreću za smeće jedino kada se u nju zabije automobil. Detektivi u svojim životima nemaju žene, i to upravo kako bi izbjegli situacije poput ove.
Ali tada mi padne na pamet da to nije slučaj s vitezovima.
Vitezovi veoma ozbiljno shvaćaju cijelu tu priču sa služenjem svojim damama.
»Možeš li to na brzinu srediti?« ponovi Polly.
A ja postupim kako bi postupio svaki vitez pod sličnim okolnostima. Krećem se brzinom mačevaoca. Brzo, tiho i s određenom dozom elegancije, odnesem smeće.
Kad se vratim, Polly je pronašla svoje ključeve te uđemo u kuću.

Em

Danas nemam nimalo sreće.
Sat vremena pokušavam dobiti Malcolma. Ne javlja se.
Kada me ponovno nazove, u vlaku sam. Vozim se prema Arthurovoj i Pollynoj kući koja, naravno, nije daleko od Malcolmove.
Odjednom se na zaslonu pojavi njegovo ime i mala ikona za video poziv počne zujati.
Izađem s mobitelom u prolaz. Pritisnem dugme i istog ga časa ugledam.
Na vratu mu mogu vidjeti malu porezotinu od bri. Ali lice mu i dalje izgleda ljupko. Obučen je u čudnu odjeću za skydiving – ima sjajno odijelo i nekakvu kacigu.
»Em!« zaurla. Pokušava nadglasati zvuk motora. »U avionu smo!«
»Pokaži mi avion«, kažem.
Malcolm okrene kameru. Ne izgleda kao pravi avion.
»Ovo je avion«, objavi. »Sada ću ti pokazati čovjeka za kojeg ću biti privezan. Zove se Bryan Daniel.«
Malcolm okrene mobitel prema muškarcu koji sjedi do njega. Ima obrijanu glavu i lice opaljeno od sunca. Nosi odijelo za skydiving, ali i dalje izgleda poput tipa koji u lokalnom pubu prodaje piratske DVD-ove. Ne ulijeva povjerenje.
»Bok«, pozdravi Bryan Daniel.
»Bok«, zakriještim. »Jako sam nervozna zbog ovoga.«
Malcolm ponovno okrene kameru prema sebi.
»Ti si nervozna!« kaže. »Ja sam se usrao u gaće od straha. Spremam se skočiti iz aviona s visine od tri tisuće metara.«
Zamislim kakav bi to bio osjećaj, padati s tri tisuće metara. Osjetim mučninu.
»Jesi O. K.?« poviče Malcolm.
»Da. Samo... pomisao na tu visinu... dobijem vrtoglavicu i kad pogledam kroz prozor.«
»Ja dobijem vrtoglavicu kad se popnem na stolicu.«
»Što?!« kažem. »Ali... upravo ćeš se baciti iz aviona!«
»Znam!« odvrati Malcolm. »Ali mislim da u životu dobiješ ono što u njega uložiš!«
»Ali...« Ne znam kako da mu to kažem. »Malcolme«, kažem. »Što ako pogineš?«
Malcolm se naceri.
»Onda... reci Polly da je divna. Reci Arthuru da je on sada zadužen za povorku na vodi. I želim da znaš da sam umro sretan jer sam umro za tebe.«
To bi bilo tipično za mene. Pronaći muškarca koji je sposoban za vezu nekoliko trenutaka prije nego što se baci u smrt.
»I...« nastavi Malcolm »... ostavljam ti online tečaj Sve o ljubavi u tjedan dana koji je – zahvaljujući publicitetu koji si mu priuštila – upravo dosegao brojku od sto tisuća pretplatnika.«
»Što?« kažem. Potpuno sam zbunjena ovim. »Sve o ljubavi za tjedna dana je tvoj tečaj?!«
»Naravno da jest!« odvrati Malcolm. »Pa sigurno si to znala!«
»Ali...« kažem. »Ako si za samo nekoliko tjedana uspio skupiti stotinu tisuća pretplatnika, tečaj bi... tečaj bi mogao vrijediti čitavo bogatstvo!«
»Ne zarađujem ništa od njega!« veselo će Malcolm.
»Ali mogao bi!« odvratim. »Mogao bi imati oglase. Mogao bi biti pun para!«
»Znam!« kaže Malcolm. »Ali već sam platio svoju barku!«
»Da... ali mogao bi kupiti stvari vrednije od barke!«
»Kako išta može biti vrednije od moje barke?« kaže Malcolm. »Osim toga... Tajna života je zahvalnost, a lakše je biti zahvalan ako si siromašan.«
Netko govori koga ne vidim na zaslonu.
»Oh«, kaže Malcolm. »Bryan je tu. Kaže da je vrijeme da se zavežemo.«
»ČEKAJ!!!« povičem. Malcolm je luđak, u to nema sumnje. Ali veoma je drag. I potencijalno veoma bogat. NE ŽELIM ga izgubiti. »Daj da razgovaram s Bryanom«, viknem.
Malcolm okrene mobitel.
»Bryane!!« proderem se. »Je li ovo sigurno?«
»Pa, Malcolm će ovim pojasom biti privezan s moje prednje strane«, objasni Bryan. »Na leđima mi se nalazi padobran. Šanse da se ne otvori su jedan prema milijun.«
»A ako se ne otvori?« upitam.
Onda imamo dvije minute prije nego što udarimo fatalnom brzinom u tlo. Dovoljno vremena da iskoristimo...« potapša drugi zamotak na leđima »... rezervni padobran.«
»A što ako se ni taj ne otvori?« upitam.
»Onda smo najebali«, odgovori Bryan. »Iako su i dalje velike šanse da će nas spasiti Brzi.«
»Tko je Brzi?«
Kamera se okrene prema trećem muškarcu. To je neki mršavi luđak s otkačenom tamnom kosom i naočalama.
»Brzi će padati pokraj nas«, kaže Bryan. »Snimat će cijeli pad.«
U tom trenutku se izgubi veza.

Polly

Neobično je što... iako smo došli kući, treba nam neko vrijeme da pronađemo klince.
Nisu u prizemlju. Nema ih ni u spavaćoj sobi na katu. Naposljetku ih pronađemo u vrtu. Sjede u šupi sa Cynthiom. I mojom mamom! Svi se doimaju sretni. Čini se da imaju piknik.
»Znači,« govori Cynthia, »kada-DOĐETE-za praznike-kod-nas-možemo-svi-otići-u-zabavni-park-Alton-Towers.«
»Ali kakvih tamo ima vožnji?« ispituje Mallory.
U tom nas trenutku Cynthia zamijeti. »Bok!« poviče. »Tu-vani-doručkujemo. Imamo-sendviče-sa-slaninom-ali-PARDON-ja-NE-kažem-da-su-SAMO-to-jeli-Imali-smo-mi-i-PALAČINKE-a-jeli-smo-i-JOGURT...«
Malory i Robin okrenu se prema nama. »Bok!« pozdravi Robin.
Potom se okrenu natrag. »Ali, bako,« kaže Malory, »kakvih tamo ima vožnji?«
Sve u svemu, klinci uopće ne obraćaju pozornost na nas. To je nevjerojatno. U zadnje sam vrijeme osjećala sve veću grižnju savjesti i pitala se jesmo li dobri roditelji. A posljednja dvadeset četiri sata bili smo najnepouzdaniji roditelji na svijetu. Arthur je imao bliski susret sa smrću i sada oko glave ima zavoj. Oboje smo do neke mjere počinili preljub.
A djeca su sasvim dobro!!
Ne tvrdim da je ovo model roditeljstva kakav od sada pa nadalje mislim slijediti. Ali lijepo je znati da, čak iako sve krene po zlu, nekako će se snaći.

Em

Grozničavo zovem Malcolma, pokušavajući ga ponovno dobiti.
Nakon nekoliko minuta odjednom se javi.
Lice mu ispuni zaslon mobitela.
Privezan je za prednji dio tijela Bryana Daniela.
»Sada smo na visini od tri tisuće metara«, objavi.
Osjetim vrtoglavicu.
Malcolm ispruži mobitel prema prozoru. Mogu vidjeti kolaž polja koja potom nestanu ispod tankog sloja oblaka.
»Gospodo!« kaže luđak s naočalama, Brzi. Malcolm okrene mobitel prema njemu. »Vrijeme je da zbrišemo odavde.«
Brzi otvori vrata aviona. Dok se otvaraju, začuje se zabrinjavajući škljocaj, a potom je teško išta čuti zbog vjetra koji zavija.
Malcolm okrene kameru prema otvorenom dijelu aviona. Sada više ne gledam kroz prozor. Samo gledam ponor koji se pruža tri tisuće metara prema tlu.
To je deset puta strašnije. Zavijanje vjetra je zaglušujuće.
Mobitel se okrene natrag prema Malcolmovu licu.
»O. K.«, obavijesti me, vičući u kameru, »dajem kameru Brzom. On će od sada sve snimati.«
Bryan preuzme vodstvo. »Dobro, Malcolme,« kaže, »vrijeme je da provjerimo jesi li propisno vezan za mene.« I dalje izgleda poput tipa koji visi u pubu, ali sada zrači određenim autoritetom. Jasno mi je da je ovo izveo već stotinu puta. Baci se na provjeravanje svih remena i padobrana. Zajedno vezana, dvojica muškaraca odgegaju se prema golemoj, užasnoj rupi otvorenih vrata. Polako napreduju jer su okrenuti jedan prema drugom. Kreću se raskrečenih nogu poput dvije žabe. Malcolm na licu više nema svoj uobičajeni smiješak. Izgleda blijedo. Užasnuto.
Strah me dok ih samo gledam.
»Jesi li spreman?« zapita Bryan.
Malcolm mu ne odgovori. Samo kimne. Odjednom se okrene prema kameri koju drži Brzi. »Em,« poviče, »volim te.«
Dok ih kamera snima, Malcolm i Bryan polako krenu prema zjapećem ponoru. Potom uslijedi doista mučan trenutak. Vjetar postane zaglušujući dok Brzi drži mobitel izvan aviona i usmjeri ga prema Malcolmovu licu.
Izgleda blijedo. Izgleda prestravljeno. Usnama oblikuje riječi: »Volim te.«
A onda on i Bryan oboje zateturaju i ispadnu iz aviona.
U tom trenutku Brzi poviče nešto što ne zvuči nimalo profesionalno. Zadere se: »Banzaiiiiiiii!!«
I skoči.
Čini se kao da je na čas izgubio kontrolu. Začuje se strašan zvuk hu vjetra, a onda se Brzi sjeti svojeg zadatka. Usmjeri kameru natrag prema avionu koji se odjednom povuče prema nebu uznemirujućom brzinom.
Kamera se mahnito trese. Kao da je Brzi zbog panike ili uzbuđenja zaboravio što radi. Potom uspije uspostaviti kontrolu nad kamerom. I dalje se trese, ali Brzi sada usmjeri leću prema Malcolmu i Bryanu, koji su tek mali likovi što brzaju kroz zastrašujući sloj oblaka.
Potom se kamera na časak okrene prema Brzom. Koji je u slobodnom padu. Uspije dati znak s palčevima okrenutima prema gore koji toliko obožavaju luđaci diljem svijeta.
Potom i on projuri kroz sloj oblaka. Ponovno okrene kameru i otkrije da se, začudo, uspio približiti ostaloj dvojici. Kako uopće sustigneš nekoga u zraku? No upravo je to učinio. Kamera se prilično trese, ali sve jasno vidim...
Malcolma i Bryana, kako silovito padaju kroz zrak. Vjetar im šiba odjeću, a lica su im izobličena od pritiska. Brzi im se približi kako bi ih mogao snimiti izbliza. Malcolm je posve izvan sebe od straha, ali uspije se luđački osmjehnuti kameri. Dojam je veoma neobičan jer nosi zaštitne naočale, a vjetar mu izobličuje lice.
Zatim... kamera izbliza pokaže Bryana, koji također luđački podigne palčeve u zrak. Potom prstima pokaže 1 2 3 prema Brzom. I obojica povuku vezice za otvaranje padobrana. Čini se da Bryan Daniel svoj padobran otvori djelić sekunde prije. Odjednom kao da nešto njega i Malcolma povuče i nestanu iz kadra. Zavijanje vjetra odjednom nestane, kao da su ga utišala ogromna vrata. Čini se da je Brzi otvorio svoj padobran.
I zato čujem, veoma jasno, kada Brzi poviče nešto što zvuči još manje profesionalno. Poviče: »Jebeno prokleto sranje!!«
Najgore od svega jest što ne vidim koji se vrag događa.
Čujem Brzoga kako viče: »Bez brige! Bez brige! Tu sam!«
U tom trenutku kamera mu ispadne iz ruku. Čini se kao da se vrti dok pada kroz zrak. Vidim tlo pa nebo pa tlo pa nebo pa tlo...
Uslijedi mučan trenutak kada se kamera smiri i mogu se samo vidjeti dva padobrana na nebu, no to se dogodi tako brzo da je nemoguće vidjeti jesu li ljudi ispod padobrana niti što se s njima događa.
Desetak sekundi nakon toga mobitel svom silom udari u polje. I prijenos stane.

Arthur

Svi smo u kuhinji. Svi osim Polly i njezine mame. Njih su dvije vani u vrtu i imaju svojevrsno ponovno ujedinjenje. Primijetio sam i nekoliko zagrljaja.
Konačno, Malory zapita: »Usput, tata, zašto imaš zavoj oko glave?«
Na što odgovorim: »Hvala na pitanju, Malory. Ispričat ću ti.«
Uto gđa Thompson počne lajati i shvatimo da je netko pred vratima.
Robin ih otvori.
Em uleti sva u suzama.
»O, moj Bože!« objavi. »Malcolm se upravo bacio iz aviona radi mene! I mislim da je možda poginuo!«
Odjednom se moj pad sa zida više ne čini kao tako duhovita anegdota. Izgubio sam publiku.
»Što?!« kažu svi.
Čak se i Polly i njezina mama vrate iz vrta. »Što je bilo?« upita Polly.
Em ispriča cijelu priču.
Na kraju Malory kaže: »Ali ČEKAJ!! Ne razumijem. Voli li te Malcolm?«
»Da«, odvrati Em. »Mislim da me voli.«
»Ali«, javi se Robin, »voliš li ti njega?«
»Nisam sigurna«, odgovori Em. »Ali svakako mi je privukao pozornost.«
U tom trenutku nastupi tišina.
A zatim Em brizne u plač.
»Problem je u tome što sam sigurna da je mrtav«, zajeca. »Mogla sam ih čuti kako padaju iz aviona, a onda je nešto pošlo strašno po krivu. Vikali su. O. K., jasno mi je da su izgubili mobitel, ali zašto ga poslije nisu pokušali nazvati i pronaći? I zašto mi se Malcolm nije javio? Otkad se to dogodilo, pokušavam dobiti školu skydivinga. Zatvorena je! Zvala sam bolnicu. Zvala sam policiju. Čak sam zvala i svoju tetu koja živi blizu Mill Hilla. Kaže da je vidjela kako prolazi vozilo hitne pomoći.«
Em potom samo stoji usred dnevne sobe i plače. Polly je zagrli.
»Što misliš gdje je?« zacvili.
Na to Malory kaže: »Samo malo! Koji je danas dan?«
»Subota«, odgovori Cynthia.
»Ali«, kaže Malory, »Malcolm je danas pozvao sve da dođu na festival u parku Springfield jer vodi povorku na vodi. Zar vi odrasli nikada ne SLUŠATE?«
»Ali zar ne shvaćaš«, kaže Em, »da on neće biti tamo ako je mrtav.«
»Što znači >mrtav »To je kad padneš iz aviona«, odgovori Malory, »i dugo, dugo, dugo padaš. I na kraju se spljoštiš.«
»Ne znamo da se to dogodilo!« kaže Polly.
»Ništa još ne znamo!« kažem ja.
»Ali kako ćemo saznati?« upita Em.
»Pa, sve se svodi na jedno«, ubaci se Robin preuzimajući kontrolu važno kao da je detektiv koji je upravo riješio slučaj. »Moramo otići na festival u parku Springfield.«
»Pa, naravno da ćemo to učiniti«, kaže Polly koja, čini se, zamjera malom detektivu što je uzeo stvar u svoje ruke.
»Ja neću ići«, objavi njezina mama. »Cynthia i ja idemo na ručak razgovarati o vjenčanjima.«
»Ali mi ostali idemo u park Springfield«, kaže Polly.
»Kako ćemo doći tamo?« upita Malory.
»Predlažem«, najavi Robin, »da idemo biciklima.«
Polly mrzi bicikle.
»I ja sam za bicikle«, oglasi se Malory.
»Ja isto«, dometne Ivy. Ona čak niti ne zna voziti bicikl. Ali ponijelo ju je maleno Arapsko proljeće koje se odvija dok se cijela obitelj buni protiv Pollyne vladavine.
»Ali tata ima ozlijeđenu glavu«, kaže Polly i uzvrati udarac.
»Sasvim sam sposoban za vožnju biciklom«, kažem.
»Ne želim se voziti nikakvim biciklom«, pobuni se Polly.
U tom trenutku Malory doživi jednu od svojih provala gnjeva. »Mama,« objavi, »ne možeš nas cijelo vrijeme kontrolirati, napravit ćemo ono što hoćemo.«

Polly

Pogledam Malory, koja mi se usprotivila poput maloga Che Guevare. Obično bih je potjerala natrag u džunglu i naredila njezino smaknuće. Ali primjećujem da mi svi zapravo stalno ponavljaju jedno te isto – opusti se, pusti da se stvari dogode – i osjećam toliko snažnu ljubav prema svojoj obitelji da sam sretna pustiti ih neka rade što žele.
Na kraju se Arthur zaputi svojim biciklom. Posjedne Ivy u dječju sjedalicu.
Malory ode svojim biciklom.
Robin svojim.

Em

A Polly i ja se odvezemo autom.

Arthur

Atmosfera je vrlo čudna. Svi su dobro raspoloženi, no ja se osjećam pomalo plačljivo.
Jučer sam imao bliski susret sa smrću. Da. Znam da sam preživio. Ali osjećam se kao da će me sreća uskoro napustiti. Nadam se da neće. Očito se svi nadamo da ćemo doći na festival u parku Springfield i ondje ugledati Malcolma.
Ali imam snažan osjećaj da je Malcolm mrtav.
Što se mene tiče, idemo u park Springfield kako bismo mu odali počast. Još se oporavljam od vijesti da je tečaj Sve o ljubavi u tjedan dana njegov. Zašto nikada nisam posumnjao? Zašto se nikada nisam prema Malcolmu odnosio s poštovanjem kakvo očigledno zaslužuje?
Kako bilo da bilo, bolno sam svjestan da je moj čudni, ludi prijatelj značajno utjecao na to kako se osjećam i razmišljam. I svjestan sam njegova posljednjeg savjeta: ne možete cijelo vrijeme biti sretni, ali ako ste sretni na nekoliko trenutaka, trik je u tome da to primijetite.
I, zapravo, upravo se to dogodi na festivalu.

Polly

U početku tražimo Malcolma. Zabrinuti smo za njega, naravno. Ali tu su i trenuci kada se jednostavno samo zabavljamo.
Obožavam festivale, a ovaj ima sve što vam srce može poželjeti.
Tu su djeca s obojanim licima.
Tu je napuhani zamak za skakanje.
Tu su kolači, kava i jabukovača.
Tu je neki luđak koji ne bi smio imati mikrofon, ali ga ima. Tu su visoko naslagane hrpe knjiga, dvadeset penija po komadu.
Tu je magarac.
Tu je vrtuljak koji pokreće para, a ljudi na ljuljačkama vrište od uzbuđenja dok se okreću visoko iznad kanala.
Ali najbolji trenutak festivala je onaj kada se pojavi Malcolm.

Em

Prvo vidljivo plovilo u vodenoj povorci festivala je teglenica. Jedna od onih niskih plosnatih. Na njoj se nalazi uzdignuta platforma. Neslužbeni prostor za točku komunalnog kazališta. Ustvari, tu je i grupa bubnjara.
Zapravo, poslije se ispostavi da je većina bubnjara na uvjetnoj slobodi. (Radionica bubn je u sklopu nekog programa.) Ali trenutačno ne čine ikakve zločine i stvaraju gromoglasnu buku koja svima privuče pozornost.
Nakon njih plove četiri kajaka.
A iza kajaka, na pramcu svoje doista lijepe nove barke, nalazi se Malcolm.

Arthur

Malcolm blista od izvanrednog, prostodušnog ponosa. Izgleda poput poljoprivrednika koji je osvojio prvo mjesto za najveću uzgojenu buću.

Em

Odjednom sam ljuta k’o vrag. Uzviknem: »Malcolme!« Pa gdje si, dovraga, bio?«
To ga nimalo ne zbuni. Kaže: »Bio sam na barci! Rekao sam ti da danas idem po nju.«
Čini se da nije svjestan što je učinio.
»Malcolme!« kažem. »Posljednji sam put s tobom razgovarala preko mobitela dok si padao prema Zemlji i činilo se da ćeš svakog časa poginuti. Tvoj mobitel nastavio je prijenos sve dok nije udario u tlo.«
»To je čudesno!« kaže.
»Pa,« kažem, doslovce pljuckajući, »koji se vrag dogodio?«
»Oh,« odvrati smireno Malcolm, »prvi padobran se nije otvorio kako treba.«
»Što?!« povičem.
»Remenje se sve ispreplelo«, kaže Malcolm. »I morali smo ga maknuti prije nego što smo mogli otvoriti drugi padobran.«
»Što?!« povičem. Čini se da se moja stvarnost raspada. »Pa što se onda dogodilo?«
»Oh!« kaže. »Brzi nam je morao pomoći, i sve je dobro završilo.«
Dok to govori, Malcolm, vrlo polako plovi niz kanal. Čini se da mu nije jasno koliko je uznemirujuće razgovarati mobitelom s nekim tko ti izjavi ljubav, a potom se izgubi nekoliko tisuća metara iznad Zemlje.
»Ali...« kažem. »Zašto nisi poslije potražio mobitel? Zašto si ga samo ostavio u polju?«
»Pa,« kaže Malcolm, »poslije mi se nije dalo zajebavati s traženjem mobitela. Spustio sam se na tlo. Zahvalio sam dragom Gospodinu. I onda popio oko dvije litre jabukovače. Nakon toga sam došao ovdje na prvu plovidbu svoje barke.«
Malcolm se zaljubljeno zagleda u Em.
»Ali čudesno je što si došla«, kaže. »Ako stanem, hoćeš li se ukrcati?«
»Zaostat ćeš za drugima«, kažem.
»Ovo nije utrka,« odvrati Malcolm, »već povorka. I mislim da bi se trebala pridružiti.«
Polly

Malcolm pristane uz obalu, svi se ukrcamo i zaplovimo niz kanal na njegovoj novoj barci. Nevjerojatno sam sretna. Pogledam Robina koji ponosno preuzme upravljanje kormilom. Pogledam Ivy i Malory koje su zadubljene u razgovoru s tatom. Svi su nasmiješeni. Pogledam svojeg dragog, toplog, naočitog muža i znam da ga volim. Pogledam i festival. Promotrim sve brodove na vodi i pomislim kako je Malcolm potpuno u pravu. Ovo nije utrka. Ovo je povorka. I veliki privilegij. Osjećam kao da će mi srce puknuti od same sreće što sam ovdje.

ZAHVALE


Doista vjerujem da možete naučiti sve o ljubavi u tjedan dana. Vjerojatno biste to mogli učiniti i u tren oka, pod pravim okolnostima. No napisati knjigu o toj temi – za to će vam trebati znatno više vremena. Dok sam pisao ovu knjigu, promijenio sam tri agenta – četiri ako ubrojimo Simona Trewina, koji mi je poklonio sat i pol svojeg vremena te dva sjajna komentara. Hvala mu na tome. Hvala Tiff Loehnis. Hvala Willu Francisu. Ali pogotovo hvala Lizzy Kremer iz agencije David Higham, koja je pokazala mudrost, privrženost i krajnju strast prema ovoj knjizi. Ti si sila prirode, Lizzy, i zahvaljujem ti. S Lizzy me upoznala Juliet Annan. Hvala ti, Annan! A Lizzy me upoznala s mojom obožavanom urednicom, Gillian Holmes. Gillian je na mnogo načina doprinijela ovom projektu – ručkom, nekim predivno indiskretnim tračevima – ali više od svega doprinijela je zabavom koja je prožela završnu verziju knjige. Hvala ti, Gillian! Hvala svima u izdavačkoj kući Arrow, posebno Laurence, Najmi, Selini. Zapravo, čudesno je koliko mi je ljudi pomoglo dok sam pisao ovu knjigu. Piers i Becky dopustili su mi da živim u njihovu stanu. Hvala vam, dragi moji! Dužan sam zahvaliti i svojim prvim čitateljicama: damama iz Filmskog kluba. Ella, Hannah, Jo, ljubim vaše prekrasne noge! Zahvaljujem i vašoj djeci – Georgeu, Dexteru, Merle, Artieju, Theu, Raffi, Saulu – koji su doprinijeli urnebesno smiješnim danom crtanja Klimta. Jedino sam tužan što nismo mogli uključiti sve crteže. (Tko je ono nacrtao Klimta kao ormar?) Zahvalan sam Tonyju Groundsu (»najboljem TV piscu svoje generacije«) za toliko toga, pogotovo za Tonyjev arhetipski savjet: »Andrew, samo ostani smiren i pobrini se da te svi vole.« Uvijek sam zahvalan Garyju Reichu, koji je kupio opciju na ovo – budi oprezan: uskoro će isteći! – i koji me upoznao s Arabellom McGuian, koja je stručno napisala scenarij za televiziju. Hvala ti, Arabella, hvala ti, lorde Reich! Hvala damama u časopisu Sunday Times Style koje su se divno brinule za mene kada sam bio njihov kolumnist, pogotovo kraljici stila Tiffanie Darke i brojnim drugim zamjenicama kraljice, Camilli Long, Laurel Ives i Kathy Brewis. Neki dijelovi knjige nastali su iz kolumni, što će možda primijetiti vjerni čitatelji Stylea. Hvala Eleanor Mills! Hvala damama iz časopisa Red, Glamour, Elle, Fabulous, Brides, You, Times 2, Telegraph Magazine, Guardian Weekend, šaljete mi e-mailove s genijalnim pitanjima, kao na primjer: »Što si želio prije nego što si se zaljubio? Što si na kraju dobio?« Molim vas, šaljite ih i dalje. Već je i vrijeme da napišem nove kolumne. Hvala svima onima koji su me ugostili u svojim TV i radio emisijama, ali pogotovo Jenni Murray, Jane Garvey, Fredu MacAulayu, Kay Adams, Stephenu Nolanu i Vanessi Feltz. Nekoliko prijatelja posebno je nadahnulo ili ohrabrilo moje pisanje. Veliko hvala Tomu Guardu, Glasgowu Jimmyju, Juliet Cowan, Nicku Roweu, Tree Sheriff, Sophie Stewart, Davidu Walliamsu i Jamesu Dreyfusu. Hvala Timu i Trishi. Hvala mojoj mami. Hvala Livy, koja mi je ponudila toliko neopipljivih stvari koje su utjecale na moje pisanje – brak, ljubav – kao i neke odlične komentare. Hvala mojim curama, Grace, Cassady i Iris. Cassady je izmislila priču o fekalnom gospodinu, čija je ambicija »vratiti se u guzicu iz koje je došao«. To me i dan-danas nasmije. Ali zahvaljujem svim trima curama jer su rekle toliko smiješnih stvari i jer su mi održavale dobro raspoloženje smijanjem, plesom i pozivom na sve one brojne igre s barbikama. Hvala svima koji su pomogli s komičarskim showovom Love rules – pogotovo Richardu Bucknellu i Peteu Grahamu – i svima onima koji su došli, pogotovo Morag u drugom redu: »Koliko ste dugo u braku sa svojim mužem?« »48 godina.« Recite nam jednu stvar koju dobro radi.« »Uvijek ujutro skuha čaj.« Recite nam jednu stvar koja vas kod njega živcira.« »Nikad ne stavi šećer.« I hvala vama, dragi čitatelji. Ako ste uživali u ovoj knjizi, preporučite je nekomu. Mogli bismo započeti pravi pokret ljubavi, jedan po jedan čitatelj!


1 Ofsted (ured za obrazovne standarde) brine da škole i pružatelji usluga koje financira država provode obrazovne programe u skladu s propisanim standardima.