Ankica Tomić - Damen kapric

“Damen kapric” filmična je proza, urbano štivo, kombinacija više žanrova. Prozračnosti ovog narativnog mozaika doprinosi i stalna izmjena prizora i prostora, uvodeći čitatelja u život suvremenog bračnog para koji muku muči s egzistencijom, složenom komunikacijom s roditeljima, prijateljima i ljudima s kojima igrom slučaja dolazi u doticaj, no najviše - protagonisti ovog romana opterećeni su muško-ženskim odnosima i vlastitim doživljajem ljubavi. Ova stvarnosna proza opisuje i žene i muškarce u odnosu na svakodnevne stereotipe ponašanja, a naracija u romanu najčešće se temelji na autoričinu osjećaju za dijalog. “Damen kapric” je hitovska produkcija koja njeguje jednostavnu i blagu narativnu osjećajnost onih koji spašavaju jedno drugo od sebe samih, raskrinkavajući pri tome što se događa u pejzažu između zidova nebodera, ali i izvan njih.

Tisuću fotografija. Toliko nasmiješenih fotki, pa i onih manje nasmiješenih, paparazzo, iz žbunja i okinutih viseći s ograde balkona, dočekalo je Vesnu i Igora kad su doputovali s bračnog putovanja u Portugalu. Tusti album na stoliću u dnevnom boravku Igorovih roditelja. Kožnate korice, njih dvoje »kao iz žurnala«, rekla bi baka Gita da je kojom srećom doživjela vjenčanje svojeg unuka jedinca. Ali nije. Umrla je prošle godine u snu, onako kako umiru osobito privilegirani, bez pompe, boli, dugih opraštanja i uzaludnog kajanja. Mirno, sanjajući.
»Vas ste dvoje dobro prošli«, kaže im Igorova stara dok ulijeva kavu u porculanske šalice što joj ih je darovala Vesna kad je prvi put došla na ručak. Pa doda vrč sa slatkim vrhnjem na tacnici od rostfraja i papirnatim tabletićem koji uvijek stavi jer kaže da »male stvari čine razliku«.
»Gledamo sinoć na Dnevniku. Dvoje Riječana završilo na onom brodu koji se nasukao u Italiji. Baš kažem Nevenki - kakav medeni mjesec. Odeš na krstarenje, a završiš s pojasom za spašavanje.«
»Dobro, Tihomire, nećemo sad o tome«, nasmije se Nevenka pa položi ruku na sinovo koljeno. »Dušo, jesi li mi ti umoran od svega?«
»Nisam, mama«, pomirljivo odgovori Igor pa se nasmiješi majci.
»Kako to mislite, teta Nevenka? Je li umoran«, upita je Vesna i znakovito pogleda svekrvinu ruku koja, eto i nakon devet godina njihove veze, polaže pravo da svojata Igora kao da ona i snaha vode neki prešutni, ali uporan rat o ženskoj prevlasti u njegovu životu.
»Ne daj bože da se vas dvije sukobite«, jednom je prilikom Tihomir rekao Nevenki.
»Zašto?« upita ga ona kao naivno. »Protiv cure nemam ništa«, doda.
Tihomir promrmlja: »Efikasno«, što ona prečuje pa nastavi: »Narav joj je, doduše, malo prgava, to je taj južnjački temperament, ali ni naš Igor nije uvijek cvijeće. Hipersenzibilan je, lako se snuždi.«
»Drugim riječima, ona je aždaja, a tvoj je sin krizantema«, nasmije se Tihomir pa brzo za sobom zatvori vrata balkona na koji je pobjegao od njezine replike. Jer Nevenka je barem jednu repliku uvijek imala u pričuvi.
Ali, evo je za njim. Dok on dlanom provjerava u kakvom je stanju drvena ograda i treba li je ošmirglati prije nanošenja novog zaštitnog sloja, Nevenka nastavlja:
»Ja uopće ne spadam u onu vrstu posesivnih majki koje sinovima uvijek daju za pravo. Dapače. Još dok je bio dijete, nisam ga branila a priori. Ako je kriv, kriv je. Ako je u pravu, ne vidim razloga da mu to ne priznam.«
»Dobro, Nevenka. Nije bitno.«
»E da. Onda šuti. Kad ponestane argumenata, najlakše je reći da nije bitno.«
I evo, sad je Vesna secira pogledom. Promatra njezinu ruku na Igorovu koljenu, gleda je ravno u oči. I ona je po novom gospođa Bilić, smatra valjda da su ravnopravne, pa čeka odgovor:
»Kako to mislite, teta Nevenka?«
A ona ostaje bez riječi, bez argumenata, uši joj se žare od muke, pa brzo povuče ruku i skoči s kauča kao oparena.
»Brzo će ručak. Skuhala sam vam nešto fino...«
Nasmije se mladencima, Igoru zamrznutog osmijeha i Vesni koja je i dalje promatra, ali, barem se tako Nevenki čini, pogled joj je malčice mekši, kao da sama sebi kaže: »Nema sad smisla istjerivati pravdu.«
Nitko od njih troje, ni nova snaha, ni sin, ni Tihomir, u pravilu privezan za kauč, uvučen pod kariranu dekicu koju je prije dvadeset godina kupio na službenom putu u Turskoj, nikad neće saznati pravu istinu. Koliko se Nevenka bojala da neće imati dijete kad nije zatrudnjela prvih pola godine, kako je svaku noć nakon vjenčanja, i tako barem tri mjeseca, buljila u plafon i zamišljala kako se prevrće po krevetu, ali se nije prevrtala da je suprug ne upita: »Nevo, što ti je, zašto ne spavaš?«, a sve zato što je stalno vagala je li odluka da su uda za ovog čovjeka dobra ili je pogriješila u procjeni. Jer mislila je, momak je samozatajan, zapravo dobar, drag, voli je, ali je sramežljiv, i puno joj toga još nije rekao, no kad se uzmu, otkrit će kakav je zapravo, o čemu razmišlja, čega se boji, a što ga ispunjava. A onda, relativno brzo nakon prvih juhica koje su pojeli zajedno, shvatila je da postoje ljudi koji šute i dobri su slušači ne zato što su samozatajni i izrazito empatični nego jer nemaju što reći.
Iza Tihomirovih obrva nije se odvijalo bogzna što i Nevenka je, buljeći u strop i osluškujući veliki zidni sat, koji im je darovala njezina majka, a koji su premjestili na nosivi zid u hodniku (I jedva ga probušili udarnom bušilicom da zabiju tipl), razmišljala: Jesam li se zeznula, majko mila?
Tihomir je kasnije progovorio, izborio se za svoj komad mišljenja, naučio ga iskazati, da ga »Nevenka ne zgazi«, rekao je jednom prilikom i ona se naljutila na njegovu iskrenost. Ali, njegove su replike većinom bile provokacija, »prcanje«, tako je rekao Igor, mnogo češće rečenice tek tako izgovorene, da i on nešto kaže, nego iznošenje argumenata u svrhu poboljšanja komunikacije ili demonstriranja vlastitog misaonog sklopa.
Nitko od njih troje nikad neće saznati kako je dan kad je shvatila da je trudna najsretniji
u njezinu životu, čak sretniji od trenutka Igorova rođenja, jer je, kad joj je liječnik rekao:
»Sve je u redu, trudni ste«, odjednom shvatila da dolazi još netko, novo biće koje će prekinuti imitaciju bračnog sklada koji uspješno njeguje s Tihomirom, tako da nema problema kad je on uhvati za ruku na cesti, ili u javnosti, ili dok sjede u autobusu na putu prema moru. Nema problema, ali je i ne veseli...
Teško se rastaje od iluzije. Ne podnosi Vesnu koja joj otima privid da je potrebna i da joj pripada netko za koga želi da joj pripada. Uletjela je u život Bilićevih tek tako, naglo i svojatajući, pa se više nije makla od njezina sina. I tako godinama. Opirala se majka toj izvanbračnoj zajednici, zajedničkom životu bez papira, i dugo joj je polazilo za rukom da isforsira svoje, a onda se Igor usprotivio i uselio k Vesni. I to prije vjenčanja. I eto, sada je gotovo. I pred Bogom i pred ljudima.
Proleti to Nevenki kroz glavu, pa se nasmiješi snahi pomirljivo, pogladi je po nadlaktici dok se smještaju za stol u blagovaonici. I Vesna se nasmije kutom usana, samo kutom, ne i očima, ali i to je dovoljno. Kimne s naporom, ali ipak kimne, a Tihomir joj pruži zaimaču, šeflju, kaciolu - nije bitno kako će nazvati tu predimenzioniranu žlicu dok god je ona prihvaća kao lulu mira Bilićevih koji su »možda netaktični, ali je sigurno vole«, kako to kaže Igor kad želi da se stvari izglade.
»Sad možete urediti tavan«, progovori Tihomir da razbije šutnju. Nevenka ga
prostrijeli pogledom. Gori trenutak nije mogao odabrati.
»Mogli bismo«, odgovori Igor pomirljivo, također nelagode radi.
Ne pogleda u Vesnu, znao je kakav joj je izraz lica.
I u Portugalu su raspravljali o tome. Pod hitno se moraju iseliti iz njezine garsonijere, koju je unajmila davnih dana, nakon studentskog doma, a koja je potpuno neadekvatna za mladi bračni par, jer Igor nema gdje objesiti košulju, a da se do jutra ne zgužva od njezine jakne, kaputa ili haljina koje već desetljeće zauzimaju vješalice, a prava prilika da ih odjene nikad se ne pojavljuje.
»Hvala, ali naći ćemo stan«, kratko promrmlja Vesna, ne ostavljajući prostora za nagovaranje. Taj joj je prijedlog već godinama visio nad glavom, a ona - ni da promisli.
Svojoj kumi Elviri, najboljoj prijateljici iz srednje škole, nekoliko dana prije vjenčanja, rekla je nekako ovako: »Renoviranje tog šufita koštalo bi nas, otprilike, odokativno, trideset tisuća eura.«
»Dosta«, reče kuma, ali Vesna prečuje.
»Novi stan, onakav kakav nama triba, ali u normalnom kvartu, nikakvo proseravanje, ne možemo nać ispod sedamdeset.«
»Pa koliko je sad kvadrat u Zagrebu?« upita Elvira.
»Pale su cijene, dosta...«
»Ali i dalje vam triba sedamdeset keka?«
Vesna kimne pa doda: »E sad, jedino se postavlja pitanje vridi li meni duševni mir
četrdeset tisuća eura.«
»I vridi li?«
»Meni se čini da vridi«, odgovori Vesna, uvjerena da želi platiti otkupninu za bijeg od
svekra i osobito svekrve.
A sad ponovno svi zure u nju, odnosno toliko upadljivo ne zure da osjeća njihove
skrenute poglede. I šute. Najbučnije što mogu.
»Nećemo inzistirati«, konačno izusti Tihomir i odmahne rukom.
Nevenka prinese žlicu ustima i zagrcne se vrelom knedlicom od griza... Igor pogleda majku. Sve mu se razdani, kao da je dvojba postojala i do tada. A pametan je bio inače, svaki bi vic skužio iz prve.

*

»Meni je takav odnos bolestan«, prigovori Igoru Vesna čim su nosom pomolili iz obiteljske kuće Bilićevih.
»Koji odnos? Moj i mamin?«
»Jesi ti uopće primijetio kad te ulovila za kolino?« Vesna ga znakovito pogleda.
Igor zastane. Gleda u suprugu. Skratila je šiške pred vjenčanje pa joj sad kestenjasti pramenovi kose upadaju u oči tako da ih svake dvije sekunde odmiče kažiprstom. Lijepa je, pomisli Igor.
»Kao prvo, nije me ulovila ni za kakvo kolino, nego je položila ruku na moju nogu, jer
svojeg sina jedinca nije vidjela dva tjedna, pa ga se možda zaželjela... A kao drugo...«
»A kao drugo - kakav je to poremećaj o sebi govoriti u trećem licu?« bezobrazno ga
prekine Vesna.
»Kojem trećem licu? O čemu sad lupetaš?«
»Pa govoriš o sebi u trećem licu. Kao o Nevenkinu sinu. Imaš li ti identiteta, Igore?!«
»O, Bože! Vesna, postaješ neizdrživa kad se nafuriš na moju staru.« Vesna zašuti, što Igora okuraži na razglabanje.
»Malo tolerancije. Samo mrvu tolerancije... Mama me se zaželjela, stavila je ruku na moje koljeno, pitala jesam li umoran. Znam, netaktično, bezveze, doputovao sam s medenog mjeseca, ne s kopanja, ako sam i umoran, umoran sam od seksa...«
»Zanimljivo«, promrmlja Vesna sebi u bradu, što Igor prečuje.
»...ali je li to baš povod za durenje?! Meni se čini da nije. Prijeđeš i preko te ruke i preko tog pitanja. Spremila nam je ručak. Koliki problem može biti odraditi kurtoazno druženje s mojim roditeljima i nakon svega otići kući?!«
»Uz obećanje da ćemo se doseliti na njihov šufit, pa odlaska kući više neće biti«, spočitne mu Vesna.
»Dobro, znaš da sam to rekao ‘onako’. Ne lovi me za riječ«, odgovori Igor.
»Ti stalno nešto govoriš ‘onako’, a onda se snebivaš kako tvoja stara ne razumi da ne želimo da nam se petlja u život.«
»OK, drugi put ću se kategoričnije postaviti. Ne idemo na taj tavan pa makar rentali
najskuplji stan u Zagrebu.«
Njemu je stari našao posao. Govorio mu je da će biti prodavač magle čim je upisao taj uzaludni fakultet, a otkako je prekinuo studij kad je na trećoj godini zapeo s prvim težim ispitom, stari je reterirao u provociranju i počeo razmišljati o sinovoj budućnosti. Pa ga zaposlio kod svojeg prijatelja u nekoj firmi za eksport-import kakve su devedesetih nicale kao gljive poslije kiše. S magle na kišu, hvalevrijedan progres.
Vesna je bila puno bolji student, ali »ta njezina ekologija nikoga ne zanima«, komentirao je Tihomir Nevenki iza Igorovih leđa. Radila je nekoliko godina kao tajnica, a onda je firma propala pa sad zaradi koju kunu na publicističkim tekstovima o isplativosti i opasnosti plinovoda ili komentaru koji od nje zatraže mediji dogodi li se kakva havarija kao ova prije neki dan.
»Propa’ mi angažman«, rekla je Igoru gledajući vijesti u Portugalu.
»Baš te briga«, odgovori joj novopečeni muž, »dok god uživaš kao prase u malo vode.«
»Odlična metafora, mužiću«, nasmije mu se Vesna pa ga poljubi, kao da je se ne tiču svi potonuli tankeri ovoga svijeta, u južnim i srednjim morima, galoni izlivene nafte po leđima plave ribe, bogate omega 3 masnim kiselinama, i narušena ravnoteža cijele palete ekosustava. Koliko god ih ima. A kako da je se ne tiču?!
Po povratku u Hrvatsku raskoš životarenja na burzi rada pokazala se u svoj svojoj
punini.
»Od danas nas je 327 104«, objavila je svečano, surfajući netom. Crveni joj nokti
kuckaju po tipkovnici.
Igor pomisli da Vesna uživa u ulozi žrtve. To ga podsjeti na vlastitu majku, ali ne reče ništa. Takva bi usporedba potaknula lavinu ogorčenih argumenata.
»Polako, naći ćemo nešto«, progovori pomirljivo, »sutra ćemo vidjeti onaj stan, a onda
se bacamo na traženje posla.«
»Kad bi barem taj stančić bio ugodan«, uzdahne Vesna pa otvori stranicu s internetskim oglasom. Lijep žuti trosjed, klik-klak, zidovi boje vanilije, puno svjetla... To joj upadne u oči. I uvijek isto: boja sunca. Peti put gleda galeriju slika stana koji će sutra pogledati uživo, ali ne uočava lošu drvenariju, izderani parket i neku negativnu vibru prostora u koji je naguran sav namještaj s kojim vlasnici nisu znali kamo bi, ali nijedan iskoristivi komad viška. Pa se tako ondje našla glazbena linija iz 80-ih, kuhalo za vodu, neupotrebljivo od nakupljenog kamenca, ali očito velike emocionalne vrijednosti kad
davnih dana nije završilo u kontejneru, set ukrasnih jastučića od svilenih niti koje će valjati dobro oprati u perilici prije nego što se na njih položi glava. Ili ruka.
»Uzimamo«, rekao je Igor gazdi, a Vesna je samo kimnula, iako joj ovaj kauč više ne izgleda apetitlih kakav joj se činio na slici u oglasniku za trgovinu i iznajmljivanje nekretnina.
Prvi veljače je kucao na vrata. Ako sad plate novu ratu za garsonijeru, ondje će ostati još mjesec dana. Bolje onda da se isele. Gazda Igoru pruži ključeve, ne potpiše s njima nikakav ugovor, čovjek dobro zna da više gube oni nego što bi potencijalno on mogao izgubiti čak i da mu stan isprazne do posljednjeg tostera. A račun za telefon mu neće nabiti.
»To sam odjavio prije deset godina«, kratko im je rekao. »Ako ga želite uvesti, uvodite ga na svoje ime. Ali, danas fiksnu liniju ionako nitko nema. Evo, ja imam tri mobitela, fiksni mi i ne treba. I ovako mi svaka budala zvoni dan i noć.«
»Da, u pravu ste«, odgovori mu Igor, provjeravajući kako brtve prozori.
»Dihtaju, dihtaju«, kaže gazda, pa Igor odustane od drmusanja prozora i zakretanja kvake. Ionako su već odlučili da će se useliti. »To je samo privremeno«, kaže mu Vesna i on joj u očima uoči pitanje.
»Naravno«, kratko odgovori.
Da su njegovi roditelji samo malo fleksibilniji, ponudili bi im materijalnu pomoć, ali ne
- ovako ih drže u šaci. Novac će dobiti isključivo za adaptaciju tavanskog prostora u obiteljskoj kući, što otkupninu za »duševni mir« čini još drastičnijom. Nikad to eksplicitno nisu rekli, ali Vesna i Igor dobro znaju da je tako. Njih dvoje, kako bi se reklo, »čitaju između redaka«, a u tome se ne griješi često. Intuicija, neugodna, ali korisna vještina za preživljavanje u kaotičnim uvjetima, rijetko omane.

*

Vesna je, kao, davnih dana malčice trzala na Damira. A onda joj se zamjerio. Izašli su zajedno samo jedanput. Dateu je prethodio razgovor na nekom tulumu prije deset godina, kada su se posvetili jedno drugome malo više nego ostalima, ali »brzo ga je prokužila«, priznala je Igoru. Makar je Igor Damirov najbolji prijatelj, a Damir Igorov. On se lecnuo, ali pravio se da nije. Stoički je podnio njezino priznanje, presretan što, iako možda nije prvi izbor, on kući odlazi s glavnom nagradom.
Vesna pada na bahate muškarce, prvoloptaški. Ali ne upušta se ni u kakvu priču s njima jer je racionalna, pa zna da nema kruha u odnosu s egocentricima. Ona je kraljica, jedna i jedina, i dok god mjerka koliko joj pažnje momak posvećuje, ne može se opustiti. A to joj je najvažnije. Zato partnere bira razumom. S Igorom se nekako sve posložilo. Dovoljno je smiren, racionalan, pouzdan, a to što nije frajer kakav je, recimo, Damir, ionako nakon tri dana postaje nevažno.
»Ne hodamo s ljudima da ih pokazujemo okolo nego da nam u četiri zida budu ugodni«, izgovorila je ne jedanput. A Igor joj se dovoljno sviđa. I zgodan joj je. I zabavan. I pouzdan. To zadnje najviše. Pa ga je odabrala.
Na vlastitom vjenčanju gledala je Damira, primijetila je kako mu dobro stoji odijelo, ali ustvrdila je to, onako fenomenološki, bez trunke emocije, zaklela bi se svima da se ikome morala zakleti. Ali nitko nije primijetio njezin pogled, jer tko bi gledao izraz u očima mladenke uz toliki til, nabore na haljini, šljokice, šlepove i tešku maskaru na trepavicama.
Kum je bio na razini zadatka, čak malo i elegantniji od mladoženje, iako je Igorovo odijelo bilo skuplje, a cipele izrađene po mjeri da ga ne nažuljaju dok bude plesao valcer što ga je do savršenstva doradio na tečaju mjesec dana ranije. Otplesala je Vesna i s Damirom ples, kao što je Igor dohvatio kumu Elviru pa je odvukao do podija i sve je prošlo izvrsno, opušteno i bez trunke skrivenih namjera, ali - što da radi, Vesna si nije mogla pomoći, pa je svaki put kad Igoru zazvoni mobitel, a on se javi s: »Kume, kaj ima?«, nešto presiječe u želucu. Damira smatra lošim društvom koje bi Igora moglo pokvariti unatoč zrelim godinama u kojima ljudi nisu lako kvarljiva roba, osim ako namirišu novac kojem su stremili čitav život.
A to ovdje nije slučaj. Damir je sitni mešetar, uvijek u nekakvoj »kombinaciji«, i ima dovoljno para, ali se ipak mora stisnuti da bi otplatio ljetovanje ili sedam dana skijanja u Francuskoj.
Kad se prošli put Igor dogovorio s njim u kafiću shopping centra na kraju grada, poludio je od čekanja. Damir je i inače kasnio pa je Igor dogovor uvijek tempirao uz desetak minuta zakašnjenja, ali po onoj hrvatskoj: Ne možeš ti mene toliko malo platit’ koliko ja malo mogu radit’, Damir je poslovicu prilagodio svojoj nepodnošljivoj navici, pa bi uvijek stigao barem petnaest minuta kasnije. I uzalud lgorove opaske kako je dovoljno šibnuti SMS da kasni i kako rahlo poimanje dogovora nije znak opuštenosti nego puko nepoštivanje tuđeg vremena. Damir bi se uvijek nasmijao, zapravo bi mu bilo neugodno, pa bi platio rundu i okrenuo još jednu, i do kraja druženja Igor bi u pravilu zaboravio tko je koga čekao i koliko.
Vesna taj bahatluk nije podnosila, pa bi se rijetko nalazila s njima, što je Igoru više nego odgovaralo jer se nije morao pitati kakav ispada ako ga se usporedi s kumom, bez obzira na to uspoređuje li ih Vesna ili ne. Ovako, nađu se njih dvojica, dobro pretresu aktualne događaje, politiku i sport, Damir mu se pohvali ljubavnim eskapadama od prošlog tjedna, a Igor njemu zauzvrat prešuti kakvo je stanje doma. Malo se i podnapije svaki put kad se nađe s Damirom, pa se opušten, napunjen nekom mladenačkom energijom, vrati kući. I uvijek navrati do kioska koji radi 24/7 da Vesni kupi čokoladu, Ferrero Rocher ili one kekse, čokoladne medaljone posute kokosom, Fantazija, ili kako se već zovu.

*

Jedna od djevojaka za stolom uz prozor složila si je zanimljivu frizuru. Vrlo nelijepu, ali atraktivnu, nema tko je nije primijetio. Dvije čvrčkice, minijaturne, smjestila je na vrh glave, simetrično, svaku sjedne strane, a ostatak kose svezala u bogatu gvalju na potiljku, pa sad nešto ozbiljno tumači zgodnoj frendici, gestikulirajući.
Igor ih promatra. Ni on, kao ni frendica, ne može odvojiti pogleda od rogova na glavi inače sasvim prosječne cure. Je li njoj ovo lijepo? zapita se Igor u sebi pa mu dođe da ustane i prošeta kafićem ravno prema stolu tih dviju djevojaka, vjerojatno studentica, i ovoj ružnijoj se obrati: »Imaš li doma ogledalo, curo?« No, ne učini ništa. Bio je dovoljno daleko da ih na miru može nastaviti promatrati.
Padne mu na pamet - motri li tako itko njega i Damira i je li uvijek baš svima na prvi pogled jasno tko tu ima bolju prođu? A kome su narasli rogovi?
Damir mu mahne s vrata kafića, Igor pogleda na sat. 19.46. Dogovor je bio u 19.30.
Zakoluta očima.
»Prijatelju, prometa ko u priči«, Damir mu pruži ruku pa svuče kaput i složi ga preko
slobodne stolice.
»U doba Dnevnika je sigurno najveća gužva na cestama«, odgovori mu Igor ironično.
»Misliš?« upita Damir, ali ne pričeka odgovor. »Koja mi se bizarna stvar maloprije dogodila u liftu. Pozovem lift na -2, taman uđem, ali u zadnji tren klinka provuče ruku kod senzora i zaustavi vrata. Ulazi, nasmije mi se, a onda krene afektirano žvakati kaugumu. Do prizemlja ju je uspjela triput rastegnuti pa je omotati oko jezika. Pritom me gleda u oči.«
»Koliko godina ima?« upita Igor.
»Punoljetna nije, ali bogme - nije baš ni dijete«, nasmije se Damir. »I ček’ sad... da čuješ što sam joj rekao. Napravi ona to nekoliko puta, kao naučila je grif u nekom porniću za tinejdžere, pa gleda moju reakciju. Kažem joj: ‘Orbit? Winterfresh?’ Ženska se zbuni sto na sto, gleda me, kaže samo: ‘Ha?’ Ja joj se unesem u facu pa promrmljam: ‘Dobro se rasteže, sigurno je neka kvalitetna kauguma.’ I u to se vrata otvore, pa izađem, ostavim je zabezeknutu. Haha, totalno ludilo!«
Igor se zablene u Damira. Ovaj se previja u stolici, suze mu idu od smijeha, izgubio je dostojanstvo pa se kliberi u prepunom kafiću. Još samo da zarokće od oduševljenja.
»I? Koja je poanta te priče?« upita Igor i pripali si cigaretu.
»Nema poante«, Damir se naglo uozbilji. »Nisam znao da nam priče moraju imati pouku, oprosti. Znat ću za drugi put.«
Dvojica prijatelja se gledaju. Dolazi konobar. Damir naručuje pivo, i Igor se prebacuje na isto. Konobar odnosi praznu šalicu machiatta.
»Kaj ima s tobom? Kak’ je doma?«
»Onako.«
»Vesna?«
»OK je ona. Samo nezadovoljna.«
»Seks?«
»A jebi ga sad. Stanje bez promjene, uglavnom loše.«
»Znači, troubles in paradise...«
»Ne znam više kako da se organiziramo. Starci nam ne žele uletjeti s pologom za stan, ja se kredita bojim, Vesna je isfrustrirana ćumezomu koji smo se uselili. Od tavana neće biti ništa, u to sam jedino ziher.«
»A ovo je ćumez?«
»Ma užas. Em je daleko, em su susjedi koma, 150 stanova u jednom ulazu, stalno se iz nekog stana čuje nešto. Haustor je javni WC, a prostor unutra - raspad sistema. Vesna je upala u depresiju kad se jednu noć digla na WC, a horda žohara, onih crnih, kapitalaca, krenula u masovnu evakuaciju. Kaže, upalila svjetlo, a ono: tap, tap, tap, tap...« Igor prstima stane udarati po stolu, oponašajući žohare u defenzivi. »Užas. Probudila me plačući, pa se trese u krevetu, kaže da ide doma, da se nismo ni trebali doseliti onamo...«
»Imam ti ja jednog deratizatora. Vrhunski tip. Zamagli ti cijeli stan, zabrani da uđeš unutra tri-četiri sata, ali žohari te zaobilaze nakon toga godinama. I ne samo oni. Nema ničega. Potruješ sve što se kreće«, predloži Damir pa znalački pogleda Igora, ali ovaj je prezadubljen u vlastitu ispovijest.
»Nismo jeli u stanu sve skupa dvaput. Gadi joj se sve. Po cijeli dan šeće okolo, sve je oribala, ali linoleum u kuhinji se podignuo kod sudopera, kaže Vesna da joj se riga kad ga pogleda. Ja sam virnuo unutra, ovako sam uhvatio linoleum s dva prsta. Ispod vidim neke crne točkice, jučer sam ga zalijepio izolirkom, mogu mislit kaj je dublje. To sranje treba ogulit do kraja pa sredit jednom zauvijek, ali meni se fakat ne da investirati u tu šupu. Gazda neće sigurno, ne zanima ga.«
»A dobro, i to se isto lako sredi. Linoleum. Najmanji problem.«
»Najmanji kad bi bio jedini...« Igor otpuhne kolut dima. Gleda kako se krug rasteže, i šuti. Damir ga pusti, znao je da nije gotov s pričom. Ali još je bolje znao da ga ne smije forsirati, jer fina je granica između suosjećanja i sažaljenja, kao i između povjeravanja i kuknjave. A Igor mu se očito želi povjeriti, možda i prvi put ovako iskreno.
Pa krene:
»Sinoć ležimo nas dvoje u krevetu, mrkli mrak, nešto se žnjaramo, a ova budala odozgo piša, pa se nakašljava, pa poteže vodu. Pa se lijevo pali vešmašina, u dva u noći, ko da nema sutra. Ja se ne mogu skoncentrirat, a vidim i ova moja, leži ko leša riba, osluškuje. Kažem joj: ‘Daj da upalimo svjetlo, ne vidim di ti je sisa.’ I - krene rafalna paljba da ‘to što ne znam di joj dođe sisa više govori o meni nego o njoj’, neka takva nebuloza. Da će ona podivljat. Ja hoću svjetlo, ona se boji da nas netko gleda od prekoputa jer su rolete totalno rasulo, ne možemo ih spustit nego do pola bez da padnu totalno, a nemremo živjet ko ljudi krtice. A krevet je uz prozor zbog čega se ona boji susjeda voajera.«
»A ima takvih?«
»Nemam pojma. Ona brije da ima. Da je zgrada tolika i da normalno da ima svega. Uglavnom, drama. I krenemo raspravljat u krevetu. Nikome se više ne da ni grljakanje i cmakanje, o seksu da i ne govorim, razbijeni smo totalno. Onaj odozgo, koji je maloprije, jelte, urinirao, sad krene maltretirat školjku, pa potegne vodu jedanput, valjda da priguši zvukove... E, cijela zgrada se trese od njegovog probavnog trakta. Ja podivljao. Ko da živim u javnom WC-u, kažem ti.«
»Za ispalit, kume!« kaže mu Damir, ali smije se. Vizualizira valjda malu noćnu
predstavu.
»I onda ona, ko s neba pa u rebra, spomene moju staru. Rekoh: ‘Divno, evo nam i stare u krevetu.’ Ali pazi čuda. Ne spominje joj familiju nego kaže: ‘Možda je tvoja stara fakat u pravu s tim tavanom.’ A da stvar bude još bolja, prije petnaest dana sam joj, njoj, Vesni, obećao da tavan više neću dati da se spomene. Ni u šali.«
»Žene«, kratko prokomentira Damir, »od tebe traže jedno, a one bi drugo. Ne možeš to skužit da si Merlin.«
»Marilyn. Monroe?«
»Ma ne, onaj drugi... Pričaj dalje.«
»I pitam je da - koja je to sad šema, ali vidim, to je njoj nužno zlo, ona bi radije kredit, i bla bla. Krenemo u raspravu, te nema posla, te nema stana, te nema više ni kemije među nama... Ono, fakat, za ispalit. Kad sinoć nisam otiš’o spavat u auto, neću nikad. Logorovanje je u usporedbi s onim užasom od noćas deluxe hotel s pet zvjezdica.«
»Zbilja, Igore, toliki su ljudi digli kredit za stan. Nije ni to najgori vrag.«
»To mi i ona kaže, ali ja baš mislim da je najgori. Sad to ishitreno napravimo, pa za petnaest godina ko zna di smo...«
»Ko zna di ste i ovako.«
»I to stoji«, Igor se zagleda u kriglu. »Da bar ona nađe neki posao.«
»A dijete?« upita Damir. »Posao ili dijete, jer ako nađe posao, ništa od djeteta na neko
vrijeme. To valjda znaš.«
»Da ti kažem nešto, prijatelju... Meni je u glavi totalna kaša. Nemam pojma kome da udovoljim. I kako. Kume, u zadnje vrijeme uopće ne razmišljam o tome što bih, samo kako da prebrodim dan. Ja sam ti postao čovjek bez želja«, izgovori Igor pa se nasmije, valjda da se ne rasplače.
*

Prvo parkira tik uz ulaz, onda uključi sva četiri. Pa se okrene suvozaču, nabije starome pletenu kapu, makar je ovaj inzistirao na šminkerskom šeširu, ali tko njega pita... Do obrva mu, dakle, navuče kapu, a onda ga omota šalom s kašmir uzorkom koji bi valjalo oprati u lavoru nekakvom Vunilom, pomisli Damir kad mu do nosnica dopre miris prašine. Pa mu olabavi pojas, jer ako ga pokuša odvezati dok bude stajao pokraj njegovih vrata, stari će jaukati da »što se naginje«, da mu »lomi kosti« i tako... Damir već ima uhodan sistem kako da gospon Karla, koji mu nije »ni rod ni pomozbog«,.sretno dopremi iz bolnice.
Vani je -3, cijeli dan je toliko, sad u podne čak malo toplije nego jutros kad je Damir pozvonio na vrata stana starog prijatelja svojega pokojnog djeda, o kojem se zadnjih godinu dana ni kriv ni dužan skrbi. Još za djedova života te su usluge postale normala, a uvukle su se u Damirov život preko djedovih molbi, onako diskretno, bez puno težine i insinuacija da bi mogle postati obaveza.
Prvo ga je djed zamolio, sjeća se toga Damir, da jednom njegovom prijatelju dopremi bocu plina jer ovaj zbilja nema više snage, pa kad je Damir upitao zašto lik jednostavno ne plati dostavu kao i svi ostali, djed ga je pogledao zgranuto i rekao: »Ne shvaćaš ti, sinko, ništa.«
Damir uprti bocu pa vuci po stubama, jednu po jednu stubu, zakrene teški teret svaki put kad ga podigne, da ga onako iskosa uvali na visoki prag. I bole ga ruke, a i upala mu je ta boca u totalno nedoba. Umjesto da je na kavi s frendom i njegovom curom, on tegli nekakav plin koji stari metuzalem nema šanse da potroši za života. I to ne zato što je boca osobito puna, nego zato što je metuzalem vremešniji od Broja 1, a to nije lako biti. Prapočelo, tako ga naziva u svojoj glavi, ali pred djedom, njegov je prijatelj gospon Karlo i nikako drukčije.
Iako mu se sve ovo skupa ne da, ali nikako, Damir ipak to radi jer djed ga je zamolio, a kako da odbije čovjeka s kojim je praktički odrastao dok mu je majka lunjala okolo, a oca nikad nije ni upoznao. Školovao ga je taj djed koji sam nije imao škole, ali je shvaćao važnost obrazovanja jer je golobrad došao u Zagreb nakon rata, ovjenčan lovorikama pobjede, i dok su ga svi promatrali s obožavanjem, on je dobro znao da je sve ostalo isto. Bio je i dalje onaj stari Mate s kamenjara i bojao se da će se u grad, iz čije svake pore izvire Mitteleuropa, teško uklopiti. I pogriješio u procjeni. Uklopio se odlično, oženio svojom Katicom, poštenom djevojkom iz Zagorja, i ona mu je rodila djevojčicu. S kćeri je omanuo, ali s unukom neće, mislio je tako djed Mate kad je s Damirom razgovarao o profesionalnoj orijentaciji, iako nije znao da se to tako zove.
Damir se meškoljio u stolici, ali je poslušno odgovarao na djedova pitanja, šamarao se zvanjima poput doktor ili pravnik, jer je znao da njegova djeda ne impresionira ništa drugo što ne impresionira ostatak čovječanstva, pa je pucao na sigurno. Kasnije su se kockice posložile drukčije, Damir fakultet nije ni upisao, ali bio je dobar u svemu čega bi se primio.
»Dobro si ti srce, moj Dadane«, rekla mu je baka više puta. A djed bi se samo nasmijao
jer je mislio isto, ali u njegovu se kraju unuke ne hvali u lice.
»Pazite, samo polako... Malo je klizavo, ali ja vas držim«, govori Damir Karlu izvlačeći
ga iz auta.
Stari bojažljivo zakorači na nogostup, pa se grčevito primi za muškarca u srednjim
tridesetima, u naponu snage, ljubomoran na njegovu mladost.
»Gotovo je sa mnom, sinko«, promrmlja Karlo i pogleda Damira ravno u oči kao da u njima traži demanti ili barem sućutno kimanje koje bi nalikovalo na razuvjeravanje.
Damir mu kimne, pa mu namigne, pa kaže: »glupost«, iako ni sam pojma nema koliko je starome ostalo vremena. Vodi ga doktorima bez prestanka, ali nije postao primarijus, kako je djedu obećao s petnaest, pa zapravo pojma nema kakve su prognoze. Kad ti na vrata kuca devedeseta, bogzna kakvih poboljšanja teško da će biti, ali mikronski su pomaci možda i mogući. No, Karlo je kapitulirao čim su mu umrla dva najbolja prijatelja, i jednom je nogom svojevoljno zakoračio u grob.
Kad staroga smjesti na kauč, pa mu uključi televizor, neka buljeska u šareni ekran, Damir će iz njegova stana izletjeti sumanuto, »da mu pauk ne digne auto«, reći će starome, ali će zapravo u glavi imati tek poriv da pobjegne iz prostora u kojem sve sluti na smrt.
»Ma ne zanimaju me njegove ideje«, rekla je ljutilo Vesna Igoru kad joj je spomenuo da Damir ima neku »kombinaciju«.
»Skačeš bez veze«, odgovori on, »pojma nemamo što će predložiti niti čega se točno njegova kombinacija tiče.«
»Dovoljno mi je to što te nazvao s jednom od svojih veeeeelikih ideja. Takvih sam se naslušala.«
Na riječi »veeeeeeelikih« Vesna raširi ruke kao papa na onom plakatu, osmišljenom prije petnaestak godina, za prva njegova posjeta Hrvatskoj, na koji je neki šaljivčina markerom nadopisao: »Ovoliku sam ribu ulovio.« Krasio je taj papa-ribolovac menzu na Cvjetnom naselju mjesecima, ali ga studenti nakon nekoliko dana više nisu zamjećivali.
Ipak, kad Vesna tako raširi ruke, Igoru dođe da uzvikne: »Ovoliku sam ribu ulovio«, pa da se njih dvoje smiju kao nekad, dok se još svaka razmirica dala neutralizirati dobrom voljom i igrom riječi. Pomisli to Igor i prešuti. Čak se ne nasmije ni potajno. Dobro utreniran.
»Onda da ga otkažem?« razdražljivo upita Vesnu, makar odgovor sluti.
»Ne dolazi u obzir«, ona kategorički odmahne glavom. »Ne namjeravam ti određivati s kim da se družiš. Nisam ti ja mama.«
»Zašto se onda tako ponašaš?« upita Igor, a ona razrogači oči pa promrmlja:
»Prekrasno!«
Ostatak večeri je šutjela, pravila se da čita nešto, čak si je i slušalice nabila na uši, kao da mu ne smeta njezin odabir glazbe, svi oni Haustori, Azre, Ekatarine Velike koje je slušala i nakon toliko godina, makar se on odavno prebacio na jazz.
»Džeeeeeeeeeeeeeeez«, rastegnula bi Vesna kad bi mu se htjela narugati, nekad čak i tako što će izgovoriti još mekše: »Đeeeeeeeeeeeeeeeez.« I pritom nakriviti glavu.
»I što je sad s onim savjetom: Volite prijatelje svojih partnera jer ako ne volite njih, možda ne volite ni partnere?« upita Igor ispod glasa. Znao je da ga ne čuje, ali odgovor mu ionako nije trebao. Sam sebe podsjeti na oca. Izrekao je tu rečenicu tek tako, jer bi mu odlično legla kao šlagvort na njezinu kontradiktornost i dokaz da od self help literature, kojom se krpa već godinama, u Vesninu slučaju, nema nikakve koristi. Teorija i praksa teško su pomirljive kategorije, stoga je o njima glupo teoretizirati.
Motao se Igor po dnevnom boravku dobrih dvadeset minuta, tražio ključeve ispod dekorativnih jastuka na kauču na kojem ona sjedi, sve ne bi li Vesna primijetila da on odlazi i rekla nešto prije nego ode. Jer ako ode, a ona ostane ovakva kisela, on će se opet žaliti Damiru, jednostavno si neće moći pomoći, pa će se prepiti da mu ne bude neugodno, a onda će se, ostatak večeri, uspoređivati s najboljim prijateljem i razmišljati o tome koji bi se od njih dvojice Vesni više svidio da ih večeras prvi put slučajno ugleda.
Već je bio na vratima kad je podigla pogled. Skine slušalice lijevom rukom, pa ga
pogleda.
»Oćeš dugo?« upita.
»Ne znam«, odgovori Igor. »Neću valjda. Jedno pivo.«
»Pozdravi Damira.«
»Hoću, hvala ti«, pomirljivo se nasmiješi. »I on tebe uvijek pozdravi.«
»Znam«, nasmiješi se i Vesna pa mužu pošalje leteću pusu, no on, ne žaleći truda, u tri skoka dođe do kauča i poljubi je zapravo. Potegne je usput i za nos da slučajno ne pomisli kako mu je previše stalo, a ona zajauče prenaglašeno da on ne skuži kako ga je skužila.

*

Damirova mazda, za koju mu je prošle godine uletjela povoljna prilika, vozi prema Novom Zagrebu. Sitna se kiša spustila na grad, što znači da je temperatura ipak malo normalnija nego prethodnih dana. U ovo doba godine bljuzgavice gotovo više i nema, ali snijeg je zakasnio pa se sve nekako pomaknulo. Vozi tako Damir dok mu brisači stružu po šoferšajbi, a on gleda komadićak leda prilijepljen za staklo i moli Boga da se napokon i taj zadnji otopi od trljanja.
Uvježbava dijalog:
Znači, imam super ideju. Vas se dvoje garant nećete pokajati... Ili još bolje, imam super ideju, ne znam kako mi je tek sad pala na pamet. To je bolje, ono prvo zvuči kao tv-prodaja. Imam super ideju, dohranite staroga, a uz to gratis dobijete set noževa. Damir se nasmije vlastitoj fori. Naglas. Pa nastavi u sebi:
Deal je takav... Niste ni prvi ni zadnji koji ulijeću u takvu kombinaciju. Doživotno skrbništvo za oporučno ostavljanje stana. I onda kratko razložim tko je djedica, koliko ima godina, kakvo mu je zdravstveno stanje, je li prgav, težak karakter, a nije... I najvažnije od svega, kakav je potencijal stana. Vidiš, vidiš, mogao bih Igora povesti u posjet Prapočelu, predložit ću mu to svakako.
Dok Damir tako vozi i priprema se za susret s prijateljem kao za ulogu, Igor ga opet čeka u kafiću trgovačkog centra, ponovno prilično šizi jer ovaj kasni, i razmišlja o potencijalnoj kombinaciji.
Ako mi sad predloži supersigurnu investiciju, razbit ću mu bocu o čelo. Istrošili smo se Vesna i ja na toj svadbi ko idioti, a ekipa, sve neki finjaci, kulturnjaci, nitko kuvertu da donese. I što sad, kako da prodamo Jordana i Murtića? Na Njuškalu? Baš me zanima, kad se jednom uselimo u svoj stan, pa krenu pohodi pod egidom: ‘Da vidimo gdje je završila naša slika i je li možda prodana na Hreliću’, kakve će biti reakcije. Mamicu im škrtu!
Pogleda u bocu s pivom. Ovaj majmun toliko kasni da sam je već popio dopola,
konstatira u sebi. Pa si u čašu natoči i ostatak.
Vesna ga je nadrkala. Zapravo se cijeli dan veselio susretu s Damirom, čak je nekako i vjerovao da postoji dobra ideja, a sad je skeptičan. Zna da se njegove moći uvjeravanja ne mogu mjeriti s Damirovima i da će, ma kakav plan bio, kad ga izloži Vesni, sam sebi zvučati maloumno. Pa se brine. Preventivno se brine kao i uvijek.
»Prijatelju moj, imaš fore još tri minute. Akademska četvrt samo što nije«, promrmlja Igor sebi u bradu, zapravo se nadajući da će Damir zakasniti debelo tako da se večeras s njim ne mora sresti, jer ako se sretne, već zna da se neće lako dovući kući.
Dok on tako razmišlja, Damir zapinje na srednjem mostu.
»Pa, majku mu milu, kiša je, nije Armagedon«, dere se na vozača u autu ispred, čija se štop-svjetla pale svake dvije sekunde. »Vozi, Miško!«
Ne pila Damira toliko što kasni koliko ga nervira pipljava vožnja svaki put kad na grad kapnu tri kapi kiše. Promet se uspori dvostruko, a ljudi uplaše da bi im auti mogli stradati od naglog kočenja i proklizavanja po cesti. Pa voze četrdeset, kao da se tako nisu mogli uputiti i pješice.
Igor mahne konobaru i izvadi novčanik. Damiru ne pošalje ni riječi ni slova. Uputi se prema garaži, a potom i prema gradu. Dva se automobila mimoiđu na kružnom toku petsto metara od shopping centra. Ne prepoznaju se u mraku.

*

Kad je već skrenuo prema gradu, svratit će u onaj birc u kojem nije bio dobrih pet godina jer je Vesni »nekako depresivan«, a njemu se baš sviđaju drveni stolovi ulašteni od tisuću dlanova koji su se po njima igrali ključevima, kutijama cigareta ili papirnatim vrećicama šećera dok god se vrećica ne bi raspala od presavijanja... I sviđa mu se što miris ustajalog dima ne možeš istjerati iz ambijenta pa taj prostor izgleda kao da pamti svaku mušteriju koja je u nj ikad ušetala. Kao ono kad izgovorena riječ zapravo nikad ne nestane, nego titra negdje u svemiru tražeći potencijalno uho.
Sat vremena parkinga, toliko je još ostalo do večeri kad prestaje naplata čak i u strogom centru. Dok uparkirava starog escorta, Igor već mašta o crnom Tomislavu kojeg se dobrano zaželio, a onda može i kući. Vidi, osjeća, telefon mu vibrira u džepu jakne, ali ne mari pogledali tko ga to uporno zove jer zna da je Damir iznebušen od iznenađenja, pa sad provjerava gdje je.
»Zovi, samo zovi, sokole!« nasmije se Igor pa zabije nos u visoku kragnu toperice i ruke
ne pomakne iz džepova.
Uvjeren da Igor ne kasni toliko, Damir nalegne na mobitel. A onda shvati da je sam očito pretjerao u kašnjenju i da se ovaj duri. Pa nazove Vesnu, kaže joj što je na stvari, a ona se odvali smijati u slušalicu, više iznenađena Damirovom reakcijom, nego Igorovim postupkom koji joj konačno dade do znanja da je negdje pribavio muda za muški potez.
»Koja je to budala, ja ne vjerujem«, smije se i Damir jer mu je drago što sad ima razloga porazgovarati s Vesnom, a čini mu se da između njih dvoje situacija nikad nije bila napetija.
»I di je sad?« upita ona, i dalje se smijući.
»Otkud znam?! Ne javlja mi se na mobitel...«
»Ja ga neću ni zvati, ali moram ti priznat, Damire, jedva čekam da mi opiše kako je ispalio na živce i odlučio stvar uzeti u svoje ruke. Kad mu vidim facu... haha.«
»I ja bih mu rado vidio facu«, odgovori Damir pa doda: »Bez zezancije, imao sam dobar plan za vas dvoje, krivo mi je da ga ne čujete, a fakat večeras nisam kriv što kasnim... Kiša je, znaš kako ljudi voze.«
»Ma jasno. Igor je vozio između kapi, zato je i stiga na vrime«, odgovori ona veselo.
»A daj, ne kenjaj. Shvatio sam poruku, ne ponovilo se više nikad.«
»I šta sad...? Ti bi rado doša, ali pojma nemaš kako da nas nađeš«, upita Vesna.
»Tako nekako«, odgovori Damir. »Osim toga, kumo, nisam te vidio mjesecima, a ova se
stvar tiče i tebe.«
»Ajde, dolazi. Evo ti upute...«

*

Čuo ih je još sa stubišta. Smiju se unutra, u njegovu dnevnom boravku koji možda ne plaća skupo, ali na koji ipak polaže pravo. Damir se smije s njegovom ženom, uklapa se u taj kauč koji je na slici izgledao lijepo, decentno, a u stvarnosti je pomalo jadan, ali dok se Vesna i Damir smiju na njemu, Igoru se čini da je najjadniji artefakt u stanu on sam, na vratima, pripit i zabezeknut, s izrazom lica koji govori: Otkud sad ovo?
»O, vratio se Ijutiša«, dovikne mu Damir, pa Vesna okrene glavu prema njemu i nasmije se, ali ne na način kamen mi je pao sa srca što nisi proklizao po vlažnoj cesti, kad se već ne javljaš na mobitel, nego više lakonski: O, to si ti. Šta ima?
»Takvog idiota svijet ne pamti«, procijedi Igor izuvajući gojzerice nogama tako da nered ostaje za njim, kao i vlažni tragovi od ulaza u stan do vrata dnevnog boravka na kojima je maločas stajao kao ukopan.
»Oprosti«, viknu Damir, pa ponovi glasnije: »Ej, kume, stvarno sori. Tako je ispalo...«
Vesna se zakikoće. Igoru dođe da je ošamari, ni sam ne znajući zašto, pa duboko uzdahne zatvorenih očiju pred ugradbenim ormarom s velikim zrcalom od poda do stropa, a onda se na silu sabere.
»A čuj, prijatelju... Dresura ti je to«, nasmije se skulirano ulazeći u boravak, pa priđe Vesni i poljubi je, kao da su jedan od onih parova koji stalno razmjenjuju nježnosti. »Ako ti se ne može objasniti verbalno, možda ćeš skužiti empirijski.«
»Sve pet«, odgovori Damir. »Cijenim izraz ‘empirijski’, cijenim inicijativu. I cijenim što nisi ljut. Kao što cijenim što sam tu. Ali da ga ubiješ, ne cijenim što nisi i meni kupio tog Tomislava s kojim si se garant družio zadnjih pol sata...«
»Ima Cedevite«, napomene Vesna, pa se svi troje nasmiju... Bez veze se nasmiju, više
onako nego s pravim razlogom.
»Uglavnom, ti imaš plan za nas dvoje«, ozbiljno započe Igor. »Ako ga već nisi razložio Vesni, ja bih rado da ga razložiš sad. Pa da se ne igramo gluhog telefona.«
»Nisam joj ništa razložio, čekamo tebe.«
»Odlično«, odgovori Igor, »pretvorio sam se u uho.«
»Evo, razmišljam malo o nepravdi«, kaže Damir. »Vas se dvoje mučite u četrdeset i par kvadrata, a djedica, neki frend mojeg pokojnog dida, gospon Karlo, ima skoro devedeset i baškari se na Zelenom valu u sto dvadeset kvadrata.«
»Ma nemoj mi reć!?« Vesni se rašire oči. »S kim živi djedica?«
»Taj se nikad nije ženio. Prodefilirala je kroz njegov stan horda žena, ali nijedna se nije zapekla, pa sad ja moram obigravat oko njega kad ga treba odvest doktoru ili nemam pojma kaj... A najgore je to što frajer gubi kompas i s plaćanjem režija, pa stalno stižu opomene pred ovrhu i, uglavnom, životarenje u sto dvadeset kvadrata.«
»A prodat neće?«
»Ma kakvi. Kaže, to mu je djedovina, a - vraga djedovina. Uselio se u stan nekog ustaše tamo negdje pedesetih. Bježi!«
»Još ne slutim kakve to veze ima s nama...« oglasi se i Igor.
»To je zato kaj si pripit«, nasmije se Damir. »Tu moja kombinacija ulazi u igru.«
»Da nama ostavi stan?« upita Vesna.
»Bingo!« Damir je potapša po ramenu, pa znalački doda. »Djedica ne bu još dugo. Prošli smo mjesec šest puta bili na Rebru. Ne radi mu, ali doslovno - ništa. Samo se drži. Onak’, iz inata valjda. Zato sam uvjeren da s njim treba složiti pogodbu.«
Igor ga pogleda sa zanimanjem. Možda zbog piva, možda zbog očaja, a možda zbog toga što je realno dobra, Damirova kombinacija učini mu se primamljivom. Pogleda u Vesnu. Ni trepnula nije.

*

Dogovorili su se da starcima ne kažu apsolutno ništa. Njezini se ionako ne miješaju, daleko su, pa telefonom razmjenjuju samo osnovne informacije, ali njegovi su blizu i oči su im uvijek širom otvorene, tako da vide i ono što ne bi trebali.
»Dobro je imati plan«, rekla je Vesna Igoru nakon što su donijeli odluku.
»Pa da, što nas košta da probamo?!« odgovori joj Igor.
»Košta nas neke pare«, uzvrati Vesna.
»Sve na svijetu košta«, zaključi Igor.
Obišli su stan na Zelenom valu, Damir ih je upoznao s gosponom Karlom.
Vesna je prvo konstatirala da je »taj lik nekako čudno gleda«, ali kad joj Damir objasni da je »Karlo star, možda pomalo i senilan«, ona osjeti neko čudno sažaljenje, pa joj sad, kad s Igorom pretresa prve dojmove o ostarjelom gospodinu i kombinaciji u koju planiraju ući, ne preostaje ništa drugo nego da kaže:
»Miran neki starčić.«
»Dobar neki stančić«, odgovori Igor.
»Nas dvoje takav stan nema šanse da kupimo ni uz kredit«, napomenu ona.
»Ma kakvi«, složi se on. »Zato je ovaj deal tako dobar.«
»Siguran si?«
»Sto posto.«
O tome se više bogzna što nije moglo reći, a da se ne zagrebe dublje, u nepoznatu razinu nečijeg života, preprivatnu da bi postojala šansa za točno dešifriranje. Zato se njih dvoje radije prebace na pitanja ugradnje kuhinjskog otoka, rušenja pregradnog zida između kuhinje i blagovaonice i probijanja svjetlarnika iznad vrata tako da hodnik malo »živne«.
»Sad konačno možemo razmišljati i o dječjoj sobi«, nasmije se Vesna pa je Igor čvrsto zagrli kao da mu je laknulo što je upravo ona potegnula to pitanje.
»Kad ćemo?«
»Šta, dite?«
»Pa da«, odgovori on, »znaš da pravog trenutka nikad nema, a s druge strane, svaki
trenutak može biti pravi.«
»Što prije«, odgovori ona i nasmije se, a potom se naglo uozbilji pa upita: »Igore, jesmo li mi lešinari?«
»Zbog Karla?« upita on kao da mu je to pitanje tek sada došlo do glave.
»Želimo nečiju smrt«, šapne ona, »nije baš neka filantropija.«
»Ne znam, Vesna«, Igor je zagrli jače, »kad malo bolje promisliš, starome radimo uslugu. Pomažemo mu. A radimo uslugu i Damiru.«
»To sigurno.«
»Naporno mu je sve skupa.«
»Nas je ipak dvoje.«
»Dakle, ovo je win, win, win situacija.«
»Tri win«, poentira Vesna.
Igor joj se samo nasmiješi pa je poljubi u obraz.

*

Kad se Igorov stari uselio u ženinu obiteljsku kuću, baka Gita je otišla u stančić u Novom Zagrebu. Kasnije su taj stan prodali i baku smjestili u dom, makar je ona cijelo vrijeme govorila da će »svoju malu nekretninicu« ostaviti unuku. Ni Igor nije bio osjetljiv na takvu odluku, bilo je to vrijeme pogodno za mešetarenje nekretninama, a i baka je bila preponosna da bi pristala da joj kći i zet plaćaju luksuzni dom u kojem je godinama čekala mjesto, pa se prodaja stana nametnula kao logično rješenje. Djeda Antuna Igor nije poznavao. Umro je početkom sedamdesetih i tako oslobodio prostor za novog muškarca, oca obitelji, što je Tihomir, u to vrijeme tek budući zet, objeručke prihvatio.
Nevenka je supruga stalno uspoređivala s ocem. Brojila mu je mane pod povećalom i tu i tamo pokušavala primjerom pokazati kako bi što trebalo učiniti. Tihomir se opirao nekom samo sebi svojstvenom pasivnom agresijom kakva se viđa kod adolescenata i osobito nesigurnih žena, ali ne i kod zrelih muškaraca. Ili je muškarci samo bolje prikrivaju. Inatljiva neka agresija, bez riječi i svađe, ali s puno šutnje i potrebe da se pitanja »što ti je?« i »u čemu je problem?« stalno ponavljaju. A on bi svaki put odmahnuo glavom, promrmljao:
»sve je u redu«, makar ništa nije bilo, nadajući se da će se pitanja udvostručiti, pa kad napokon izgovori u čemu je problem, više neće biti kriv što se žali, jer »htio je prešutjeti, ali što da radi kad ga se vuče za jezik«.
Naporna je bila takva agresija, Nevenku je nervirala jako. Pa sva ona neizgovorena pitanja, koja je Tihomir priželjkivao, ne bi postavila - ali ni jedanput. Pravila bi se da ne vidi njegov obješeni nos, oči pune suza, da ne čuje kad uzdahne naglas i da je valjda temeljito glupa kad ne uočava da se po kući kreće poput duha koji »ne bi rado smetao, ali - gdje da se djene?!«.
To da Tihomir ne bi rado smetao u kući koju je sagradio njegov tast Antun, bila je javna tajna, koju ipak nitko nije spominjao. Nevenkin otac bio je beskrajno pristojan prema njemu, nikad kćeri nije rekao da odabere bolje dok još nije kasno, ali na licu mu se vidjelo što misli. Ideja da ga zamijeni Tihomiru je savršeno legla jer je baku Gitu mogao lako imati pod kontrolom, kupio bi je novim porculanskim šalicama ili finim komadom nakita za rođendan. A njoj su se znakovi pažnje sviđali više i od čega.
Koliko je Igor naslijedio očevih karakternih crta, teško je izbrojiti jer se i karakter, ma kako čvrst bio, s godinama mijenja, pa ga oblikuju ljudi s kojima se družimo i još više njihov odnos prema nama. Da jednu dominantnu ženu zamijeni drugom, Igoru se nametnulo kao jedina moguća opcija, pa sad, u nedjeljno jutro, dok Vesnu vodi pod ruku, i više ne razgovaraju ni o pregradnim zidovima u potencijalnom stanu, kao da su i tu temu apsolvirali, on razmišlja o tome kakvo će im biti dijete i hoće li mu supruga dopustiti da ga razmazi.
Njih dvoje prolaze parkom, šute. Dan je hladan, ali proljeće samo što nije, pa je sjeverac koji je jutros zapuhao došao kao iznenađenje. Ususret im idu tata i trogodišnje- četverogodišnje dijete. Razgovaraju. Djetetu je na glavi kapa Djeda Mraza, presavijena tako da se pompon sakrio u kragnu minijaturne pernatice. A dva su mjeseca prošla od Božića.
»Razvedeni tata«, pomisli Vesna, vjerojatno i promrmlja jer je Igor pogleda znakovito.
»Sigurno su razvedeni«, ponovi Vesna glasnije.
»Tko?« upita Igor.
»Pa ovaj tata i ditetova mama.«
»Kako znaš?«
»Po kapi«, odgovori Vesna, logično. »Nabio je ditetu kapu koju je imao doma. Nitko se nije pripremio na ovaj vitar danas, mama nije spakirala ni kapu ni šal, pa dite okolo hoda s ho-ho-ho«, nasmije se Vesna oponašajući Djeda Mraza.
»Samo što darove ne podijeli«, nadoveže se Igor.
Vesna se nasmije iz pristojnosti i jače stisne Igora za nadlakticu.
»Auč!« uzvikne on... Od dragosti.

*

»Ne znam kako da vam to ljepše kažem«, Damir je gubio strpljenje nakon što se gospon
Karlo toliko uvukao u sebe da se sad stapa s tapecirungom sofe na kojoj se skutrio. I šuti.
Pa Damir pogleda kroz prozor. Automobili jure u neprekinutom nizu, ali u stanu se ništa ne čuje. Dobri prozori, pomisli Damir sjetivši se kako je prošle godine obilazio majstore i s njima dogovarao najpovoljniju cijenu i rok izvedbe da se stari ne smrzne kad stisne zima. I odlično su ispali, makar je Karlo negodovao da PVC stolarija nikad ne može zamijeniti drvo. Negoduje Karlo uvijek, teško se prilagođava novoj raspodjeli snaga. Mrzi kad ga se ne sluša, a oslabio je naglo, pa više nije u poziciji postavljati pravila. Nego se prilagođava nasilu.
»Tebi je ovo postalo naporno?« upita Karlo konačno. Postalo, ponovi u sebi Damir, ali
ne reče ništa.
»Ne mogu ja, sinko, od tebe tražiti toliku žrtvu«, nastavi stari, ohrabren Damirovom
šutnjom. »Nisi ti meni ništa.«
»Nemojte tako...« pokuša se usprotiviti Damir, ali shvati da ne zna što bi rekao starcu koji očito situaciju shvaća bolje nego što bi se na prvi pogled reklo.
»Tvoj je djed, s druge strane, bio strašno uslužan čovjek. Dobar prijatelj, prije svega...«
Aha, evo ga... Sad je djed na repertoaru, pomisli Damir dok je Karlo nizao hvalospjeve o pokojnome prijatelju Mati.
»Nemojte tako, gospodine Karlo«, glasnije ponovi Damir. »Sad se osjećam ko, da
prostite, govno.«
»Nisam tako mislio, Damire«, uzvrati Karlo, ali bilo je očito da nije da nije. »Svatko ima svoje. A i drugo je vrijeme danas nego kad sam ja bio mlad. Brže se živi, ja to razumijem. Mi smo radili i u polju i oko voćaka. Hoćeš jabuke ili kruške. Šljiva smo imali toliko da je moj otac lež’o potrbuške dok ih je skuplj’o, nije više mogo čučat koliko bi naše šljive rodile. Danas ništa...«
»Ništa ne radimo?« upita Damir.
»A radite i vi, samo - ja ne razumijem što točno radite...«
»U tome i jest poanta, ne razumijete«, nasmije se Damir, »Različita je to vrsta posla«,
konstatira.
»Znam ja to«, odgovori starac. »Razvijate palac, mišić palca, tipkate poruke... Radite.« Damiru se učini da se Prapočelo sprda s njim. Ne odgovori ništa.
»Ne zamjeram ti ja, Dadane, ništa jer znam da je vrijeme drugo«, ponovi Karlo i pogleda ga znakovito. »Samo kažem, Mate je bio ljudina.«
»Pa i ja sam ljudina, valjda«, našali se Damir, napola ozbiljan, a napola s facom ljudine karakteristične za pasivne krajeve, s podignutom obrvom i šeretskim smiješkom u jednu stranu. Karlo ne odgovori ništa.
Pa Damir sjedne do njega. Zagrli ga kao unuk. Osjeti starčeve krhke kosti. Smanjuje se, postaje nježan, ranjiv, slab... Kao dijete. To je valjda taj životni ciklus, povratak na početak. Prapočelo se vraća kući i na tom mu putu treba ljubavi.
»Da nam skuham kavicu?« uzvikne Damir pa lupi starca dlanom po koljenu. Malo
prejako, učini se i jednom i drugom. Ali nitko ne reče ništa.
»O, kavica bi mi pasala«, nasmije se Karlo usiljeno. Oči su mu bile vlažne, staračka se koža objesila s podočnjaka. Lice mu je bilo umorno, ali lijepo, na onaj tužni način koji prodire izravno do najdubljih strahova, potirući nagon za samoodržanjem i produženjem vrste. Baudelaireovska neka estetika.
»I kako da sad ona mene vodi doktoru?« odjednom dovikne Karlo Damiru koji je u
kuhinji već pristavljao vodu za kavu.
»Vesna?« upita Damir.
»Pa da. S tobom mi je bilo lijepo, ti si muško.«
»Možda neće Vesna, možda će Igor«, odgovori Damir, na korak do toga da kaže:
»Kvragu sve, ja ću vas i dalje razvažati okolo.«
»To bi bilo bolje. Ne mogu ja sa ženama«, promrmlja Karlo.
»Nemojte me zezat! Vi da ne znate sa ženama«, Damir proviri iz kuhinje i namigne gosponu Karlu.
»Nije to isto.«
»Ali nije ni različito«, usprotivi se Damir. »Stvar je u komunikaciji.«
»Ali komunikacija je lakša kad sam muškarčina, a ne bijeda bijedna.«
»I sad je odjednom odlazak doktoru znak bijede bijedne?« upita Damir kao da ne
shvaća bit.
»Pa i nije neki znak muškosti.«
Damir priđe stolu s džezvom u ruci. Dohvati šalice iz kredenca u boravku, virne u njih da vidi jesu li prašnjave, pa ih obriše prstom dok Karlo ne gleda. I kaže:
»Ja mislim da ćete se vi i Igor skroz dobro slagati, a i Vesna - super je to žena. Voli
šarmere.«
»Ljepša je od njega«, primijeti Karlo.
»E sad... Teško mi je procijeniti koliko je Igor lijep. Ali Vesna je zgodna, to sam uočio«,
nasmije se Damir.
»To li otprilike ovako ide. Zgodna je ona ženska koju bi rado, a privlačan muškarac onaj za kojeg se bojiš da bi je rado...«
Damir se nasmije naglas, što i Karla nekako opusti. »Znate znanje«, reče mu Damir, i dalje se smijući.
»Prokušao sam taj recept preko nekoliko puta«, nasmije se Karlo i Damir shvati da
dvojbe nema - gospon Karlo je možda star, ali mozak mu radi kao da mu je dvadeset. Teška je kontradikcija ta starost, okrutna, neumoljiva. Ireverzibilna neka pojava.

*
Prvi put su ga, bez Damirove pratnje, posjetili zajedno. Dogovorili su se da ga obiđu u nedjelju poslijepodne, i Vesna mu je odnijela kolače. Nije rekla da ih je ispekla svekrva, potpisala ih je prešutno pod vlastitu kulinariju. Gospon Karlo je pokazao dobru volju i odmah kušao jednu hurmašicu. Rekao je da se zaželio bosanskih kolača, pitao je tko joj je iz Bosne (ona je prečula pitanje), viknuo je čak i »mmmmmmmmm«, malo prenaglašeno, učinilo se Igoru. Vesna se nasmijala glasno.
»Pa toplo vam je tu«, primijeti Igor.
»Ne žalim se«, odgovori Karlo.
»Čak toplije nego kod nas«, dometnu Vesna. Istog joj trena bude krivo što je to rekla, kako je kasnije primijetila, kad su ona i Igor krenuli doma: »Ispalo je kao da se već useljavam.«
»Da, malo je zvučalo... hm... nametljivo«, složi se Igor.
»Misliš da je primijetio?«
»To da ti je podsvijest glasnija od svijesti? A jezik brži od mozga«, upita Igor.
»Baš si bezobrazan«, lecnu se Vesna.
»Nemam pojma, nije ni trznuo.«
»Svidila mu se hurmašica«, nasmiješi se ona, u slilu - vidiš da nisam sve zabrljala.
»Istina«, složi se Igor pa doda: »Stara stašno kuha.«
Vesna prijeđe preko Igorove opaske. Padne joj na pamet kako se sve češće prave da ne čuju što ovaj drugi izgovori. Zaključi, onako za sebe, da je moć autosugestije iz raja izašla. Kao i tabui uostalom.
»A kad je reka da želi otvorit galeriju slika«, nasmije se Vesna pa pogleda Igora.
»E, to nisam skužio...« pogleda je ispitivački.
»Ni ja«, zakikoće ona, pa stane oponašati staroga: »Vlaga ne ulazi u te plastične
ormare.«
»A to su neke kutije u podrumu? Ako sam dobro shvatio...«
»Valjda doli čuva slike. Ili fotografije. Nemam pojma.«
»I sad bi on otvorio galeriju!« Igor otrese glavom.
»Ma lupa gluposti«, uzvrati Vesna. »Mora bit da je senilan, nemam pojma. Zabolila me glava od tolikog kimanja. Kao, sve sam shvatila, slažem se s vama, gosn Karlo, galerija, kako da ne. Šteta bi bilo uludo potrošiti takav talent... Haha. Kad biste barem mogli umrijeti, gospodine Karlo!«
»Molim te, glasnije«, opomenu je Igor, »da čuje cijeli kvart.«
»Šta sad, barem sam iskrena«, odgovori Vesna.
»Neeeeee, uopće nismo lešinari«, promrmlja on zaključavajući auto na parkingu pred
zgradom.
»Kako je, tako je. Takva je sad situacija«, zaključi Vesna floskulom koja je, valjda, trebala poslužiti kao opravdanje. U stilu, tko prizna, pola mu se prašta. Tko prašta, drugo je pitanje.
»Što ćemo za večeru?« upita ona iznenada.
»Da odmrznemo one lignje?« predloži Igor.
»Nije nam to previše?«
»Ma kakvi, iscrpilo me ovo popodne. Kao da sam zidao kuću trokatnicu.«
»A ja sam miješala maltu.«
»Mmmmmmmm. Mešaj, mala!« uzvikne Igor pa je opali po dupetu. Iz ruku joj ispadne privjesak s ključevima. Bubamari se odvije oko.
»Budalo!« procijedi Vesna, ali se ipak nasmije, pa uvali vijak natrag u rupicu. Bubamara
samo što ne zatrepće, kao kad umetnete leću pa vam treba sekunda da se oko privikne.

*

Crno na bijelo. Po povratku s posla Igor je svratio do gospodina Karla koji je s Damirom jutros posjetio odvjetnika. Ovjerena kopija oporuke čekala ga je u kuverti.
Popili su pelinkovac. Nazdravili u ime buduće suradnje.
»Za dug život«, rekao je Damir da se našali sa situacijom.
Igor se nasmijao i kucnuo sa starim, ali je skrenuo pogled prema šarama na perzijaneru koji je prekrivao pola poda u dnevnom boravku. Tko zna u kakvom je stanju parket ispod, prođe mu glavom.
Karlo uzdahne, pa iskapi svoju čašicu. Strese se od groze. Ne i od pelinkovca.
»Što kvalitetniji život«, doda Igor u zadnji tren, a Damir brzo kimne.
»Istina. Dugovječnost je dobra jedino ako se kvalitetno živi.«
»Slažem se«, potvrdi Igor, gledajući u Karla.
Čovjek ih blijedo pogleda, kao da misli - O čemu ova dvojica blebeću.
»Jeste li umorni?« upita ga Igor.
»Danas ili općenito?« nasmiješi se Karlo polovično.
»Danas«, odgovori Igor, makar ga je više zanimalo kakvo je stanje općenito. »Cijelo ste
jutro u pogonu.«
»Nisam«, kratko promrsi starac. »Volim se malo maknuti iz stana.«
»Lijepo je vrijeme«, primijeti Damir. »Šetnja vam je dobro došla. Mislim, svima bi nam bilo bolje da malo češće šetamo, a rjeđe se vozimo autom.«
»Posebno kad benzin skoči«, dometne Igor. »Jeste vidjeli? Opet je poskupio.«
»Može komotno još duplo«, odgovori Damir pa u kontradikciji sa samim sobom brzo
doda: »Ja se ne odričem komocije.«
Dvojica muškaraca se nasmiju. Karlo ostane ozbiljan. Problem naftnih derivata davnih ga je dana prestao zanimati. Vozačku je izgubio u prošlom stoljeću i sad ionako ovisi o dobroj volji drugih.
»Što vi o tome mislite?« upita Igor.
»Ništa. Ali baš ništa«, kratko odgovori Karlo pa se, bez pozdrava, uputi u sobu. Tetura onako starački, više zbog rezignacije, nego od reume. Zna da gledaju za njim, ali oholost ga pomalo pušta i danas mu je ostavljanje dojma u drugom planu.
»Deprimira ga cijela situacija«, primijeti Damir.
»Vidim«, odgovori Igor. »A ni ja se ne osjećam puno bolje.«
»Kako ono: Umro je Morrison, umro je Hendrix, a i ja sam pomalo umoran«, našali se
Damir.
Igor se nasmije nasilu.
»Naviknut ćeš se. Ne radiš ništa protuzakonito«, Damir ga potapše po ramenu.
»Znam. Ali ipak...«
»Sve je čisto ko suza. Kad malo bolje razmisliš, ti i Vesna činite dobro djelo. Brinut ćete
se o starcu koji se nije pobrinuo sam za sebe. A nije da nije mogao.«
»Kako to tako ispadne...?« zamišljeno će Igor.
»Ne znam, stvarno«, odgovori Damir. »Tko zna što nas čeka. Budemo li sretni da doživimo njegove godine.«
»Ne daj bože«, uzdahne Igor pa brzo doda: »Idemo nas dvojica na pravu cugu?«
»Ajde... Samo da operem ove čaše i provjerim kakvo je stanje s računima.«
»Nemoj, ja ću. Od danas je Karlo moja briga.«

*

Vesna je slušala Haustor. »Šal od svile« na repeat. Jutros je sređivala stan, dovodila u red izbicu u koju su se uselili na prevaru, ne shvaćajući da ambalaža ne čini proizvod. Pa je brisala prašinu s polica, otresala krpu kroz balkonska vrata, kao da na nižim katovima nema tuđeg rublja, ali nitko je ne vidi pa - nema veze.
Lovi je neka tuga ovih dana. Razmišlja o svemu, i previše. To je zato što sve vrijeme ima za sebe pa s jedne teške teme skače na drugu. Mentalno. Ali ne razgovara. Tu i tamo se čuje s Elvirom, ali ona joj previše cvrkuće u slušalicu, tako da se izvlači... Kaže da je upravo na izlasku ili da suši kosu pa da se čuju kasnije, a dvaput je čak kucnula noktom po mikrofonu telefona i rekla: »Druga linija. Moram se javiti, možda je posao.« Pa poklopila slušalicu i sjela na kauč s rukama u krilu. Izmoždena.
Sad sluša »Šal od svile«. I misli na Isadoru Duncan o kojoj ionako ne zna ništa osim da se ugušila šalom, a i to je saznala iz križaljke.
Igor upada u stan.
»Kapi s obodaaaaaaaaaaaaaaaa... Sada padaju na ruže i gun. Ja sam slobodan.«
Pjeva razdragano i oponaša striptiz. Maše oporukom kao šalom... od svile. Pa se smije.
Pripit je. Vesna ga gleda. I ona se smije. Kretnje su mu trapave, ali cijeni trud. Ovakav je striptiz ne bi mogao napaliti ni da apstinira šest godina. A ne od sinoć. Ali je veseli. Ovo je njezin »peak of the week«.
»Potpisao?« pita.
»Prepisao«, kaže Igor. »Na nas.«
Ona se smije. Naglas. On je zagrli, pa je poljubi. Rundek se dere. Proživljava trenutak.
»Ja sam slobodan...« Igor joj zaurla na uho.
Plešu sentiš. Stan im miriše citrusnom notom. Na osvježivač prostora koji je Vesna
kupila da istjera ustajali vonj prošlog stanara. Nekog studenta koji se bojao zraka.
»Što si ti radila danas?«
»Sredila sam stan.«
»To vidim... Bravo!«
»Najavila se Elvira.«
»Nazvala?«
»Aha. Kaže dolazi u Zagreb. Početkom travnja.«
Igor se uozbilji.
»To nam sad nikako ne odgovara. Barem dok se ne snađemo sa starim. Da vidimo kako
nam sve skupa ide...«
»Znam. Rekla sam joj da ću razgovarati s tobom.«
»Nisi joj ništa rekla o ovome?« upita Igor i ponovno mahne oporukom.
»Nisam blesava«, odgovori Vesna. »Rekla sam joj da smo u gužvi zbog stana, i da imamo problema s tvojim starcima, da moram vidit u kakvom si ti stanju pa da se dogovorimo...«
»I? Kako je reagirala?«
»Malo kiselo, ali promrmljala je nešto kao: ‘Razumim, sve mi je jasno.’ Ja sam je pitala ljuti li se, rekla je ‘ma kakvi’.«
»Ljudi nikad ne kažu da se ljute«, primijeti Igor.
»Bolje«, odgovori Vesna zabrinuto. »Stvarno me zatekla. Nisam stigla smislit razlog
zašto je objeručke ne primam... Ispalo je bez veze, ali nisam očekivala da se već pozove.«
»Dolazi radi posla ili onako?«
»Neki sastanak«, odgovori Vesna. »Ma ionako joj firma plaća hotel, samo eto - navikla
je.«
»Vidjet ćete se?«
»Valjda oćemo. Ako se nije ofendila...«

*

Vesna obilazi staroga utorkom, četvrtkom i subotom, Igor ponedjeljkom, srijedom i petkom. Nedjelju preskaču. Gospodin Karlo malo negoduje što je sam nedjeljom, ali žali se Damiru, ne njima, pa se oni prave da nisu upoznati sa situacijom.
»A da nekad odete zajedno?« upita Damir Igora.
»A da ne odemo?« odgovori Igor nabrušeno.
»Samo pitam...«
»Samo ti kažem.«
Igor šuti. Šuti i Damir. Svatko bulji u svoje pivo i razmišlja o nečemu. I svatko nosi svoju grižnju savjesti za vratom.
»Dolazi Elvira«, prvi progovori Igor.
»Je l’?« upita Damir.
»Da. Ali bit će u hotelu. Vesna je nešto smuljala tako da nam ne dođe.«
»Nek’ dođe k meni«, nasmije se Damir.
»Pozovi je, baš me briga.«
»Je da. Pa da Vesna više sa mnom ne progovori.«
»Kako to misliš?« ustukne Igor. »Zašto bi to Vesni smetalo?«
»A čuj, moje veze ne traju dugo«, Damir se izvuče nabrzinu.
»Do jednom«, nasmije se Igor. »Svakoga snađe, prijatelju moj.«
»Čak i ako si u pravu, sumnjam da je Elvira baš ta«, odgovori Damir. »Ali neki zajednički ručkić ili večera... To bi se dalo složiti, ha?«
»Možda«, odgovori Igor. »Ne znam kakve će volje biti njih dvije. Elvira bi u svakoj drugoj prilici dojurila na druženje s tobom, ali Vesna se boji da se nafurila na nju jer je nije pozvala da spava kod nas.«
»Sve ćemo to srediti nas dvojica«, predloži Damir. »Ja rezerviram onaj japanski, pa iziđemo u petak.«
»Nakon osam«, odgovori Igor. »Popodne sam kod Karla.«
»Jeste se ušemili vas troje?« upita Damir, svjestan da je tu temu teško zaobići.
»Tako-tako«, otpuhne Igor. »Stari je malo naporan. Obavim špeceraj, pogledam kakvo je stanje po stanu, pitam ga za zdravlje... Ali ne, njemu se razgovara. Žali se nešto, ili primjećuje, ili komentira politiku. Čudan neki čovjek.«
»Takvi su ti stari ljudi. I moj je djed bio takav. Sve nadugo i naširoko. Žele pokazati da su važni.«
»Ne znam«, pomirljivo će Igor. »Ne poznam čovjeka, pa mi je teže nego što bi mi bilo s
vlastitim djedom.«
»A Vesna?«
»Njoj je još čudnije. Kaže da ne zna o čemu bi s njim, ali zato više šute, što je možda i bolje. Ona se orijentira na čišćenje po stanu, pa većinu vremena nešto petlja u kupaonici, namjerno, da se makne od njega, a on kunja na kauču ili gleda televiziju. Kaže mi da ima dojam da mu je drago kad je ondje. Smješka se, zaspi razvučenog osmijeha, pa kad ga ona pogladi po ramenu i kaže da ide, bude mu krivo.«
»Opa«, nasmije se Damir. »Njih su dvoje već razvili odnos.«
»Tako izgleda. Iako, Vesna je strašno napeta.«
»Proći će je. Kad se navikne.«
»Misliš da će sve ovo skupa dugo?« Igor ga pogleda ravno u oči.
Damir slegne ramenima. »Ne bi trebalo.«
»Ali bi moglo.«
»Igore, stvarno ne znam. Majke mi mile Sofije!«
»A Sofija se zove?« upita Igor, iznenađen Damirovim spominjanjem majke.
»Kao da je bitno«, odgovori Damir i brzo se osvrne u potrazi za novom temom razgovora.

*

Tihomir jedanput tjedno, najčešće vikendom, prelistava novine koje su se nakupile na polici ispod stolića u dnevnom boravku. Pa izrezuje zanimljive komentare i kolumne. Ostatak baca na hrpu i nosi u stari papir. Ekološki je osviješten. Podcrtava nešto žutim markerom, dopisuje kemijskom dojmove po marginama, pa lijepi izreske u veliki blok tvrdih korica sa slikom divlje mačke.
»I što kaže Stara Odrtina ovaj tjedan?« zadirkuje ga Nevenka.
»Pusti ti Staru Odrtinu«, odgovara Tihomir ne dižući pogled s novina. »Taj je pametniji od cijele bulumente mladih novinarčića koji su se uhljebili na onoj tvojoj televiziji za debile.«
»Kojoj sad MOJOJ televiziji?«
»Onoj sa sapunicama i talk-showovima. Dosadili, brate mili, i bogu i vragu. Gomila polupoznatih ljudi koji poluinformirano komentiraju poluteme. Strava i užas!«
»A Stara Odrtina zna znanje?« smije se Nevenka.
»Provociraj ti koliko voliš«, promrmlja Tihomir pa doda: »Arhivirao sam njegove kolumne od lani pa prelistaj malo. Slobodno. Taj je čovjek sve predvidio. Do u detalje. Dok su drugi kimali glavama i ponavljali floskule jednu za drugom, Stara Odrtina, kako ga ti zoveš, fino je secirao što se događa i do čega sve skupa vodi.«
»I pogodio?«
»I predvidio.«
»Joj, najviše volim te koji analiziraju i predviđaju, ali sami nikad ništa ne predlože.«
»Pa zato ih biramo. Političare. Da odlučuju umjesto nas. Jer bi valjda to trebali raditi bolje, a ako ne rade, ako su jednako neupućeni, e, onda je jasno zašto su se ugurali u politiku.«
»Tu se slažem i s tobom, a bogme i sa Starom Odrtinom«, uozbilji se Nevenka.
»Usput - Stara Odrtina je samo četiri godine starija od tebe. Drugim riječima, moje godište«, upozori je Tihomir.
»Baš me briga za njegovu stvarnu dob«, usprotivi se Nevenka. »Neki se ljudi rode
stari.«
Tihomir ne odgovori ništa. Čulo se samo rezanje škara, šuškanje novinskog papira i
reski zvuk selotejpa.
»A Dalmatinac?«
»Koji sad Dalmatinac?«
»Onaj ‘Nema tice do prasice’.«
»Ma, njega i ne pratim više.«
»Vidiš, on se meni više sviđao od Odrtine«, znakovito će Nevenka.
»To je zato što voliš kontrirati. Dalmatinac ti je bolji od Odrtine, ali ne izrezuješ ni jednog ni drugog. Ali zato komentiraš.«
»Čuj, njega... Ne izrezujem! Pa, Tihomire, osobo s posebnim potrebama, je li predviđeno da se kolumne izrezuju? Hajde ti to meni reci. Imaju li možda onu perforaciju s crticama i sličicu škara po rubovima?«
Nevenka se već pjenila. Popustio joj onaj superiorni smiješak. Nije bilo prvi put da se pjeni zbog gluposti, insceniranog sukoba, čisto onako - da slučajno oboje ne umru od dosade. Sad su tema kolumne, jučer je bila orhideja, prošli tjedan štedna žarulja i
»bljedunjavo svjetlo od kojeg se osjeća betežno«.
Tihomir je od lani u mirovini. Nevenka će još nekoliko godina redovito odlaziti na Sud, ali stalno ponavlja: »Jedva čekam da i to završi.« Makar svi dobro znaju da joj je tih pola radnog vremena jedina poveznica s ostatkom svijeta. Koji ne uključuje Igora i pripadajuću snahu. Ali zato uključuje redovit odlazak frizeru, popunjavanje ormara novim bluzicama i maramama, nerviranje zbog ponedjeljka i priliku da s kolegicom popije kapučino u kafiću prekoputa Suda. A to voli. Kao što voli i komunikaciju s nepoznatim ljudima koji joj u pravilu kažu da je nevjerojatno ljubazna i da izgleda bitno mlađe nego što jest. Pa je Nevenki drago jer od svog muža kompliment nije čula od tisuću devetsto i neke. Kao što ga nije ni udijelila.
Tihomir je po cijelo jutro sam kod kuće. Da nema novina i one radionice koju je uredio prije četiri godine, tako što je pregradio jedan dio garaže, jer »ne vozimo kamion!«, poludio bi od muke. Smrzne se zimi u toj radionici, pa obično navuče topericu koju je Igor izguštao, a njemu je skoro pa nova, i podigne kragnu umjesto šala, ali ne zadržava se dolje predugo. Ionako malo toga radi ondje. Ljeti je u prizemlju puno dulje. Stalno nešto pili, prilagođava. Ugradio je tako policu za ručnike u kupaonici pa joj kasnije dodao i vrata. Čak se i Nevenka smješkala kad ju je smjestio iznad bidea, ali suzdržala se od komentara. Rekla je samo da se »bojala da će biti preuska, a nije«. Drugih pohvala nije bilo. Škrtarilo se kod Bilićevih na lijepim riječima koje su trebali uputiti jedno drugome, pa su njima zato zasipali sina jedinca, što je Vesnu izbacivalo iz takta. Ako se po roditeljima poznaju djeca, onda se ni njoj
ne piše bogzna kako svijetla mirovina. Ako je ikad zaradi, a na to će se načekati, sva je
prilika.
Prošli put joj je Tihomir ponudio pomoć, raspitat će se kod prijatelja za posao. Rekao je: »Nije u struci, ali struka ti je ionako niškoristi«, pa se i Nevenka nasmijala.
Iznenadilo je Vesnu što je njezin svekar, tako, s neba pa u rebra, bubnuo takvu bezobraštinu, izravno i bez skanjivanja, ali boca nekog finog vina bila je popijena dopola, a druga je potpuno prazna stajala na radnoj površini uz sudoper, pa se ni novopečenoj snahi nije dalo bosti s rogatim. Pustila je Igora da uzvikne: »Tata, nemoj tako...« Pa da doda: »Ako možeš pomoći, dapače. Ali ne vrijeđaj.« Nakon toga Tihomir se opravdavao, ispričavao do beskraja, posipao pepelom ostatak poslijepodneva i titrao oko Vesne kao da je betežna (od onog svjetla koje nervira Nevenku).
Ovog će puta biti oprezniji da opet nekoga ne uvrijedi nehotice.
»I manje piti«, dobacit će mu Nevenka pa ga pogledati znakovito, kao da kaže: »Nismo
se tako dogovorili!«
»Znaš što sam razmišljao«, uzvikne Tihomir i dalje listajući stare novine. »Investicijski fondovi su u svakom slučaju vrlo isplativa stvar.«
»O, Bože. Slušam to već deset godina. A ti se stalno premišljaš«, odgovori Nevenka. »Ja
se u to ne razumijem, ali što se čeka ako si tako siguran?«
»Pa zato razgovaramo«, primijeti Tihomir protestirajući. »Ne znam što ona budala
misli.«
»Ništa. Meni se čini«, promrmlja Nevenka. »A i ti isto... samo teorija, od prakse ni p.«
»Čekaj. Stani malo«, uzvikne Tihomir pomirljivo. »Kako da ulupam lovu u fond ako se
oni ipak odluče za tavan?!«
Prvi put taj dan Nevenka ga pogleda saveznički. Raširi oči i kimne kao da želi biti sigurna jesu li njih dvoje na istoj strani vezano uz vruće obiteljsko pitanje.
»E da, ali tko to smije pitati«, mahne rukama afektirano. »Da im povrijedimo
osjećajčiće. Oni su samostalne osobe, zreli ljudi.«
»Zreeeeeeeeeli!« ironično doda Tihomir. »Za poludjeti od zreline.«
Još nije ni dovršio rečenicu, a Nevenka je već nešto rondala u kupaonici. Slaže ondje neke lavore, jedan u drugi, sprema ih u ormarić ispod umivaonika da sve bude besprijekorno kad sin i snaha pozvone na vrata. Pa otvara Nijagarine slapove u kadi da se sredstvo za dezinfekciju dobro ispere. Da kada zablista kao da je jučer dopremljena iz Austrije. I evo je ponovno na vratima dnevne sobe. Dotrčala da nešto kaže. Sigurno ne da posluša, pomisli Tihomir.
»Ma znaš kaj, Tihomire, baš me briga. Neka rade kaj hoće, ja mislim da nas dvoje
moramo po svom. Kao da Igora nema.«
Tihomir se iznenadi. Gleda je da provjeri je li ozbiljna, pa mu bude krivo što ga je olako poslušala. Rado bi još malo pričekao da se djeca odluče. Maštao je o tome kako s Igorom popravlja motocikl koji, eno već desetljeće, stoji prekriven starim stolnjakom s mrljama od crnog vina koje se, nakon jednog Uskrsa, više nisu dale istjerati ničim. A kamoli bijelim vinom (kako to predlažu savjeti u novinama za žene-domaćice). Pa mu žao da taj motor ostane nepopravljen, ne zato što namjerava sjesti na nj ikada više, a sumnja da bi se i Igoru dalo turirati ulicom, nego zato što je to neka njihova stalna tema, interna špika između oca i sina, jedina poveznica različitih interesa u zajednički plan. Pa bi rado pričekao još malo. Da ga je barem Nevenka špotala zbog tih investicijskih fondova, a ne ovako. Stoji s tom spužvom u ruci, navukla je velike ružičaste gumene rukavice do laktova, i čeka njegovu reakciju, da amenuje njezin »amen«, pa da sutra investiraju lovu koju su prvo čuvali za crne
dane, a onda su shvatili da nijedan dan nije ništa crnji od drugog i da bi te eure bilo dobro oploditi.
»Brankov sin si je to napravil«, primijeti Nevenka i dalje stišćući žutu spužvu koja je na vrhu pozelenjela od abrazivnog sredstva za poliranje pločica.
»Jooooj, Brankov sin«, uzdahne Tihomir. »Znaš li ti, Nevenka, da je taj lik kockar?! Ko i
stari što mu je bio.«
»Dobro ja znam tko je Branko i kako je taj došao do para. Ja samo kažem da je njegov sin napravil ono kaj i mi trebamo«, odgovori Nevenka. »Uostalom, i ti si maloprije predložio isto.«
»Loš ti je primjer, samo to kažem«, odgovori Tihomir. »Oni su bili na rubu bankrota, a onda se stari iznenada opario. Kako? Nemam dokaze, ali javna je tajna, ne?! Ali ti se toga i ne sjećaš. Zabiješ glavu fino u pijesak, smješkaš se susjedima površno i - nije te briga kaj se događa u svijetu.«
»Ja tebe stvarno ne razumijem«, Nevenka se okrene na peti. »Uvijek kontra! Ali uvijek.«
Zvuk starog escorta prekine ih u zametku svađe. Igor i Vesna parkirali su pred obiteljskom kućom Bilićevih. Nevenka otrgne rukavice s ruku, pomiriše prste i ustanovi da smrde po gumi. Čak i kad ih dobro oriba sapunom, miris neće do kraja ispariti. Srećom, rukoljub je odavno izišao iz mode.
»Evo ih. Stižu«, viknu Tihomir, pa zgrabi one svoje isječke iz novina i umetne ih među stranice bloka. Selotejp odloži na policu. Pa klekne pokraj kauča skupiti komadićke papira koji su vrcnuli kad ih je napao škarama.
»Molim te, pokupi to«, kaže mu Nevenka potpuno nepotrebno, pa rukom začešlja kosu i pramen zadjene za uho. Sin je već zvonio na vratima.

*

Vesna se bezmalo iznenadila kad je u srijedu oko podne posjetila Karla. Skuhao joj je
kavu, inzistirao na tome da to učini on, i ponudio je finim belgijskim kolačićima.
»Odlični su, otkud vam?« upita ga ona punih usta.
»Prošetao sam jutros malo«, odgovori joj Karlo.
»Sam?«
»Aha... Toplo je vani, pa da ne gledam sunce kroz prozor.«
»Fino«, zamišljeno odgovori Vesna. »Ako mislite da ste dovoljno jaki za samostalnu
šetnju.«
»Draga moja Vesna«, uzdahne stari. »Na jesen punim devedeset. Nemam više što čekati. Ako sad kapituliram, više nikad i neću sam šetati gradom, jutros sam si rekao: ‘Daj se, Karlo, malo trgni. Dugo ti nije bilo ovako dobro. Dobre si ljude našao da se brinu o tebi’.« Nabraja tako Karlo Vesni njihove kvalitete, hvali nju i Igora na sva usta, a ona ga gleda
zamišljeno pa uzima još jedan prhki keksić umočen u čokoladu za kuhanje i posut
sjeckanim bademima.
Žvače. Šuti i žvače. Pa misli - gdje je došlo do greške u koracima.
»A inače... Kako se osjećate?« upita napokon.
»Pa, kažem vam. Dugo se nisam osjećao ovako pun života. Ta mi je šetnja jutros vratila
snagu. Navratio sam do urara tamo dolje, na uglu. Moj stari prijatelj, ali nije ga jutros bilo
u radnji. Pitam ovog njegovog gdje je gazda. Kaže, rijetko dolazi, star je. Mislim se, kako je star, mlađi je od mene dobrih desetak godina...«
O, Gospe moja! Nije star? Prva rosa, pomisli Vesna, ali ne reče ništa.
»Nekako me to rastužilo. Ali nisam se dao«, nastavi Karlo. »Pa sam produžio dalje. Sjeo sam na čaj na Trgu, gledam ljude oko sebe. Zgodnih cura ima po gradu, ne bi čovjek vjerovao kako je brzo stiglo to proljeće.«
Starac se nasmije pa pogleda Vesni ravno u oči. Ona se ispravi u fotelji, kao da ju je uhvatio u laži, a samo ju je prenuo iz razmišljanja.
»Da, da, stiglo je proljeće. I mi se već družimo par mjeseci«, nasmije se Vesna.
»Mogu vam reći da sam se bojao tog našeg dogovora. Teško je, Vesnice, čekati vlastitu smrt...« reče Karlo, a Vesna kimne glavom. A tuđu još teže, prešuti.
»Ali, vidim, sve se dobro posložilo. Vas ste dvoje ljubazni prema meni. Ništa mi ne fali. S vama, Vesna, imam jedne teme, s Igorom neke druge. Hladnjak mi je pun, ne osjećam se usamljeno. A Igor me ovaj tjedan vodi i doktoru, sve smo već dogovorili.«
»Nešto vas boli?« upita ona.
»Boli me svašta«, nasmije se Karlo pa brzo doda: »Ali sve to skupa smatram kontrolom.
Rutinski.«
»Baš lijepo«, procijedi Vesna kroz zube pa se na silu nasmije.
Sad hoda gradom prema centru.
»‘Ladi glavinu«, tako bi rekao njezin ćaća da je vidi. I misli na razgovor s djedicom i to kako je živnuo posljednjih nekoliko mjeseci. Nema više one depresije kojom je davio Damira, malodušnost je iscurila naglo kao kad potegnete čep iz kade u kojoj ste se plakali dok se voda nije potpuno ohladila. Pa 200 litara nestane u dvije minute. Ode u potok, rijeku, ocean, ali ode. Tako je i on živnuo toliko naglo da joj se čini - nepovratno. »Anksioznost se teško iskorjenjuje«, negdje je svojedobno pročitala. I sad joj dođe da napiše prosvjedno pismo tom uredniku koji je na pseudoznanstveni članak prikeljio takav naslov, sugestivan, ali posve neistinit. Jer, kako vidi, anksioznost gospona Karla nestala je kao rukom odnesena čim su mu napunili frižider i prvi put kimnuli na njegove priče o Markovim konacima.
I eno ga sad. Baškari se po stanu na Zelenom valu i na pamet mu ne pada da odustane. Umjesto toga planira budućnost. Igor joj kaže da opet spominje galeriju vlastitih fotografija, pa se nada pozitivnim reakcijama, danas-sutra možda i izložbi. A ljudi koji ne vjeruju u budućnost ne koriste se izrazom »danas-sutra«. Pa ako se anksioznost teško iskorjenjuje, kako se onda zove stanje malodušnosti koje nestaje s tri tetrapaka mlijeka, jednim kolutom sira, narezanom kulenovom sekom, staklenkom majoneze i dva paketa domaćih zaleđenih štrukli u ledenici? Blago takvoj psihijatriji, pomisli Vesna pa pruži korak prema slastičarnici u kojoj se prodaju čokoladne dražeje na kile. Uzet će dvije vrećice po deset deka. Čokoladne lješnjake i bademe u šećeru. Pa se najesti sladora od kojeg će samo postati nervozna, ali baš je briga. Današnji dan je takav, sunčan, a dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Zašto je svanulo baš gospodinu Karlu, Vesna nije mogla dokučiti. A nije se mnogo ni trudila.
»Ma, dajte mi dvadeset deka tih badema«, dovikne prodavačici za pultom.
»Lješnjaci ostaju?« upita prodavačica.
»Ostaju, deset deka«, promrmlja Vesna pa pruži novčanicu od sto kuna.

*
Elvira se duri još od prošlog petka. Ona i Damir razmijenili su friend requestove na Facebooku istu večer i sad se ona nada. Ali od njega ni riječi ni slova. Nema novih statusa, nikakve poruke u inboxu, ona visi online na chatu po osam sati dnevno, ali njega jednostavno nema.
Prožvakala je večeru u japanskom nekako. U Vesnu kako spada nije ni pogledala, ali sviđa joj se Damir još od svadbe pa je pristala na »obrok pomirenja«. Damir je o tome zbijao šale, Igor se smješkao kiselo, ali cure nikako da shvate što dečke toliko zabavlja u njihovoj razmirici.
»Kako je u Splitu?« upita Elviru Damir.
»Solidno, ali dosadno«, odgovori Elvira pa gotovo doda: »Rado bih Split zamijenila Zagrebom ako bi to netko od mene tražio.«
»Ali, dalmatinska klima...« nastavi Damir. »To je nešto nezamjenjivo.«
Izgovori to Damir tek tako da nešto izgovori jer mu je glupo da sjedi tu i šuti ili se šali s Vesnom i Igorom, a zanemaruje kuminu prijateljicu koja se, očito je, pali na njega.
»Dođi jednom u posjet ako ti je nezamjenjivo«, šapne mu Elvira za stolom dok su Vesna
i Igor raspravljali o desertima.
»Nije isključeno«, nasmije se Damir, ali zapravo ne odgovori na njezin poziv.
Shvati to Elvira odmah, nije glupa, zainteresirani bi frajer rekao nešto drugo, više, ne samo »nije isključeno«. Jer to njegovo »nije isključeno« više zvuči kao »vidimo se«, »stoj mi dobro«, nego kao predigra za konkretan dogovor. »Nije isključeno« u značenju »isključeno je«. A Vesna ni riječju da joj pomogne. Neugodno joj je pa izbjegava ulazak i u kakvu dublju raspravu.
»Ako nikad, prijateljstvo nam je sad na kušnji«, rekla je Vesna Igoru čim su sjeli u auto.
»Ma nije«, odgovori on jer mu se ne da razglabati o slučaju, a ako samo malo, na trenutak, krene u analizu, uvući će se u beskrajan slijed misli i asocijacija, gnjavit će ga Vesna Elvirom dok ne zaspi, a njemu se fakat večeras ne da analizirati međuljudske odnose. Pa samo kaže: »Ma nije...«
Vesna shvaća. Pa ušuti. Ni sama ne zna što bi mogla reći prijateljici da je odobrovolji. Kako da joj objasni da nije najbolji trenutak za prespavljivanje u gostima kad joj ne može reći cijelu istinu. A iskrenost napola jednostavno se ne broji.
Prolaze dani, a njih se dvije ne čuju. Elvira ne zove, a Vesna bulji u mobitel, ali ne utipkava broj. Zapravo, broj već godinama i ne utipkava jer je memoriran na »dvojci«, odmah iza Igora, a evo - sad je i ta »dvojka« previše da se stisne. Zato bulji. Provjerava je li zvala dok je bila na WC-u, gleda je li prečula SMS i stoput na dan uzme mobitel u ruku i pomisli: Ma, šta se ja tu skanjujem, ka da smo stranci, ali ipak ne stisne tu »dvojku«. Jer što da kaže kad je jednom stisne?
Umjesto Elvire, nazove Damira.
»Alo, prijatelju!«
»Halo, prijo stara«, začuje u slušalici.
»Šta ima?«
»Čega nema, kupit ćemo«, odgovori Damir šeretski, forom koja se izlizala i prije mobitelske ere.
»Da te pitam...« krene Vesna.
»Pucaj!«
»Čuješ li se ti s Elvirom?«
»Opa!« vikne Damir. »Majke ti, jesi ti to upravo posesivna?«
Vesna ušuti na trenutak, a onda kaže: »Ne pravi se blesav. Znaš da smo u krizi.«
»Tko? Ti i Elvira?«
»Da... Kao, nisi shvatio i onu večer.«
»Nisam imao što shvatiti. Igor mi je rekao. Osim toga, izbjegavate eye kontakt kao bivši ljubavnici«, obrazloži Damir. »Kad smo već kod toga, jeste vas dvije ikad imale nešto?«
»Nisi normalan...« odgovori Vesna poluljutito.
»Otkud znam?! Svašta se događa. A ja sam jako tolerantan!« nasmije se Damir, pa kad ne dobije reakciju na provokaciju, brzo doda: »Ja, recimo, po tom pitanju uopće ne bih bio posesivan.«
»Ne kenjaj, Damire, nego mi reci je l’ mi prija živa?«
»A ne javlja ti se na mobitel?«
»Nisam je ni zvala.«
»I sad bih ja trebao arbitrirati u vašem sukobu?«
»Nisam to rekla. Samo sam pitala...«
»Znam ja dobro što si ti pitala, kao i što nisi, a zanima te.«
»Gle, Damire, nisi tema emisije«, dometne Vesna ljutite »Ne zanima me o čemu razgovarate kad se čujete, ako se čujete, nego samo - čujete li se.«
»Čujemo«, kratko odgovori Damir.
Šutnja. Oboje šute. A onda Vesna progovori.
»I? Što kaže?«
»Haha, ti si stvarno nevjerojatna«, Damir se nasmije naglas. »Upravo si rekla da te ne zanima o čemu razgovaramo, kad ono - vidi vraga! Mozak radi, kemija, kombinira, gradi intrigu...«
»A jesi dosadan! Nisam te tribala ni nazvat.«
»E, u to se stvarno ne bih petljao.«
»I? Šta da radim s njom? Da joj kažem?« Vesna nastavi u revijalnom tonu.
»Možda«, odgovori Damir. »Reci joj dio, nemam pojma. Uostalom, razgovaraj s Igorom
o tome. On ti je muž.«
»Mislila sam da ti imaš informaciju više, ali vidim tebi je do zezancije.«
»Baš zezancije, nema govora«, Damir povisi ton. »Dramite bezveze oboje, uvalili ste se
u ovo svojevoljno, a sad ispada da ja moram vaditi kestenje iz vatre.«
»O čemu pričaš? Kakvo kestenje?« unervozi se Vesna.
»Pa ti dramiš zbog Elvire, on zbog Karlova zdravstvenog stanja koje je bolje nego što je bilo, i predbacuje mi što nemam pojma dokad će tako, a poveznica svega je to da niste dovoljno strpljivi i da se ponašate kao kriminalci.«
Kad Vesna ništa ne odgovori, Damir nastavi: »Ja sam se iz cijele priče htio iščupati. Ne da mi se više, kumo, razmišljati ni o Karlu, ni o smrti, ni o njegovom stanu i tekućim troškovima. Vas dvoje ste mi dragi, prema tom čovjeku osjećam nekakvu obavezu, ali, brate mili, to je sad vaša priča. Ne mogu vas ja voditi za ručicu.«
»Nisi tako govorio kad si nam predložio...«
»Stani malo!« zaurla Damir u slušalicu. »Što sad hoćeš? Da ubijem staroga?«
Vesna shvati da je pretjerala. Nije poznavala ovakvog Damira. Tišina je trajala barem
minutu, a onda ona uzdahne. Nije valjda da plače, pomisli on.
»Oprosti, izvan sebe sam. Ne ide mi čuvanje tajni, evo, priznajem. A ne ide mi ni laganje, ni čekanje. Niti mi idu isprike. Zato mi je ovo teško. Pa te molim...«
»Vesna, meni ne idu tuđi životi. Nikako mi ne idu. A stalno se na mene kače. Ja sam
samoživa budala, laprdalo i jebivjetar. Znam što o meni misliš...«
»...ali nije istina«, prekine ga ona.
»Ne ide ti laganje, kumo«, nasmije se Damir u slušalicu. »Znam da je teško, ali pokušajte se opustiti oboje, i ti i Igor. Brinite se o tom starcu jer ćete naslijediti stan. To ne ide preko noći, doduše može i naglo, ali može se i rastegnuti. Nitko ne zna.«
»Znam...« postiđeno promrsi Vesna. Pognula je glavu i oborila pogled, ali Damir to nije mogao znati. Da ju je zamišljao, zamislio bi je ponosnu. Kakva je uvijek bila. Od kad je pamti, uvijek je korak ispred. Netko koga treba zadovoljiti, zadiviti, pružiti mu »nešto više«, dobar razlog. A on ga nikad nije imao. Pa i sad, kad joj je glava pognuta i kad se stidi pred njim, ali kroz slušalicu, on misli da mu je superiorna, pa želi što prije prekinuti vezu.
»A što se tiče Elvire, reci joj da ste ti i Igor u krizici. Dogodi se nekoliko mjeseci nakon
vjenčanja...«
»Ti znaš!« nasmije se Vesna provocirajući, no brzo shvati da još nisu u toj fazi, pa pomirljivo doda: »To ću i napraviti. Ionako je vidila da smo napeti. Igor i ja.«
»Ih!«
»Vidilo se iz aviona?« upita ona.
»Da, ali nije bitno«, odgovori on.
»Kvragu sve!«
»Polako, kumo, polako«, zaključi Damir loveći krivine u komunikaciji, tako da razgovor što prije privede kraju, ali da ispadne spontano. Iscrpljuju ga žene, a kakve je sreće, morao je naletjeti i na prijatelja sa ženskim mozgom. Slojevitim nekako, analitičnim, nikad sigurnim, uvijek u dvojbi... Pa ih sada mora hendlati dvoje.
Damir je jedna od onih izgubljenih duša koje nedjeljom pohode shopping centre i kupuju kočione diskove, cincilatore, spojlere i držače za tuševe kao da ponedjeljak nikad neće svanuti, jer nemaju s kime forsirati obiteljsku idilu.
»Ignoriram nedjelju«, rekao je svojedobno Igoru i Vesni kad su mu spomenuli ručak
kod staraca.
Ali, kao i svaki freelancer, i Damiru nekad dosadi sloboda pa bi rado da mu netko zvoca, ali da se stanom širi miris domaćih sarmi koje je netko smotao ručno, u njegovoj kuhinji. Otkad su umrli prvo baka, a onda i djed, s majkom se nije čuo. Ona je negdje, u međuprostoru, još uvijek tinejdžerica koja stremi ispunjenju vlastitih snova nauštrb okoline. Mama Sofija, tako ju je zvao kao dijete jer »mama« nije bio dovoljno plastičan izraz za tu osobu koja se pojavljuje periodički, ne zadržava dovoljno dugo da se na nju navikne, ali je svaki put jednako lijepa i jednako mu se smješka kao da ga voli. Zašto onda odlazi, pitao se Damir svaki put kad bi otišla, sve do svoje trinaeste kad mu je prestalo biti stalo i do mame Sofije i do drugih mama, kao da su neke mlade žene istisnule potrebu za njima. Baka je zato bila carica, a djed car. Pa je s njima provodio nedjeljna popodneva, čak i nakon trinaeste, nekako bez potrebe da ode u park ili košarkaško igralište na kojem s dečkima hakla po cijele dane.
Shopping centri nisu dobra mjesta za popunjavanje emocionalnih rupa. Isprazne te nekako one nafurene klime od kojih se ljeti smrzneš (pa poželiš topli čaj), a zimi skuhaš, pa dehidriraš i samo gledaš u koji kafić da sjedneš i natankaš se piva ili kole.
Damir je zasad u dobroj fazi. Još ne žeđa, pa navraća u čipoteku po produžni kabel tako da konačno može ozvučiti kuću kako treba i instalirati ono kućno kino koje mu u kutiji stoji već dvije godine. Čudu tehnike cijena je toliko pala da se Damir pita u što je pametnije mogao utući novac. Samo, problem je u tome što iz kamiona ne ispada špeceraj, posteljina
ili aranžmani za ljetovanje, nego ispadne što ispadne, pa »povoljnu priliku« ne možeš
birati.
Elvira nije loša cura, razmišlja Damir. Kad bi je samo zvrcnuo (ili joj ostavio poruku na Faceu) da dođe za vikend, ona bi doletjela prvim avionom u petak nakon posla, pa bi mu motala sarme cijelu subotu, znao je dobro, a ako dotad instalira kućno kino, moći će gledati filmove i ne izlaziti iz kreveta. Jedini je problem što se njemu s Elvirom baš i ne ide u krevet. Draga je, ljepuškasta, ali nešto mu fali. Tu je i dekolte, i jaki ruž, i koketiranje (pomalo banalno, ali tu je), ali nema u njoj seksepila na kakav Damir pada, pa razmišlja u stilu: Isplati li mi se sve to skupa? Jedne sarme, tri mjeseca napora. Psihički neki film.
Zato odustaje već na prvom zavoju. Ususret mu ide stara poznanica. Nosi čizme iznad koljena, makar je sunce odavno donijelo proljeće, ali obukla ih je na minicu od trapera i guste crne čarape, pa izgleda nevjerojatno privlačno. Damir joj mahne i sav je u osmijehu, a ona mu ne uzvrati mahanjem, ali se također smješka i ide ravno prema njemu kao da ga je uočila čak i prije nego on nju.
»Ljepoto«, pozdravi je Damir i poljubi u obraz.
»O, mirisan kao i uvijek«, šapne mu djevojka u uho.
Damir je uhvati pod ruku. Odjednom osjeti žeđ. »Cuga?« kratko predloži.
»Uvijek«, odgovori djevojka. Pa zajedno krenu prema kafiću koji je stolce već iznio na
terasu, nek’ se mušterije smrznu ako su željne sunca. Poštena trampa, u svakom slučaju.

*

»Usmrdila mu se ona kulenova seka.«
»Jesi je bacila?«
»Ne, čuvat ću je za uspomenu.«
»OK, ima li to onda neko dublje značenje?«
»Koje?«
»Pa ta informacija da mu se seka usmrdila.«
»A jesi napet! Ima. Dublje je značenje to da stari očito pazi na zdravlje.«
»Kako ti misliš?«
»Izbjegava masno. Nisi skužio?«
»Nisam razmišljao o tome.«
»Obrati pažnju malo...«
»A majonezu? Jede?«
»Možda fali kućarin od cile tegle. Ali zato - voća i povrća pun frižider, ko za vojsku.«
»Ma otkad to?«
»Od jučer valjda. Nisi provjeravao stanje u frižideru?«
»Nisam jučer. Pitao sam ga treba li nešto, fali li ičega, rekao je da ne.«
»Naravno kad je ujutro sam bio na tržnici.«
»To ti je rekao?«
»Pohvalio se. Kao, prošetao cio Dolca, popio čaj na Trgu. To mu je novi ritual. Već mi
se hvalio time...«
»Svašta. Meni nije.«
»Valjda misli da ga ti ne bi shvatio.«
»Dobro, nije bitno, neka jede što želi...«
»Pa da. Nema veze. Puni smo para. Mi ćemo na kifli, a on nek udari po makrobiotici.«
»Na kifli?«
»Dobro. Na buhtli. Je li tako bolje?«
»Stvarno ga prećera, Vesna! Kao da iz gladi ispadamo.«
»Gle. Masa nam love odlazi na njega. On kupuje gluposti, ko dijete na ekskurziji, čega god se zaželi, a mi mu udovoljavamo jer, kao, star je, neće još dugo. E pa baš me zanima koliko će...«
»Takav je dogovor. Da mirovina ostaje njemu.«
»Bome ćemo mi taj stan preplatiti, sve mi se čini.«
Igor se samo namršti. Napući usne kao da zbraja koliko ih održavanje staroga zapravo košta.
»Nećemo«, promrmlja.
»Vidjet ćemo«, rezignirano uzvrati Vesna.
Hodala je jutros centrom. Gledala izloge pa razmišljala kad će ponovno ući u butik i ne pitati za cijenu balonera, cipela ili torbe koju je uočila u izlogu. Nikad, pomisli pa se snuždi. S druge strane ulice ugleda kolegu s fakulteta. Dobri su si bili, čak su i tulumarili zajedno. Ali on je uspio, doktorirao pa postao velika faca, tako da sad Vesna glumi da
proučava aparate u izlogu dućana, jedan suvišniji od drugoga, i da ne vidi starog prijatelja
koji je pak rastresen da bi promatrao prolaznike putem. Vesna nikad neće saznati da je taj prijatelj upravo jutros dobio saznao da ga žena vara, da je trudna s trećom osobom i da sad, dok šeta centrom Zagreba i bivša se kolegica stidi pred njim, razmišlja o tome da li da ostane u braku na koji je toliko naviknut da pojma nema kako ovaj grad izgleda bez njegove supruge i njega na toj idealnoj slici koju su sami stvorili, ili da pokupi ostatke ponosa i sastavi komadiće rasutog ega u prihvatljiv oblik na kojem bi dalje mogao graditi imidž kakav odašilje u javnosti. Proći će pokraj Vesne kao pokraj turskog groblja i u glavi imati samo jednu misao: To dijete nije moje!
Vesna ga vidi u odrazu izloga. Gleda tog čovjeka koji se nekako postarao, pa kad bivši prijatelj ispadne iz okvira nametnutog širinom prozora, ona promotri vlastiti odraz u potrazi za znakovima starenja. Staklo je mutno, a Vesna je u kontralihtu, pa izgleda mlađe nego što se osjeća.
Cijeli joj grad ide na živce, i skrivanje po tuđim ulicama, i uzaludni pokušaj da baš ovdje stekne nešto svoje. Pa mulja, brlja, improvizira, sve ne bi li naslijedila nešto što joj ne pripada. Žalosno, zaključi Vesna i uputi se ravno kući.

*

»Ovaj srednji ključ je od ulaza, a ovaj mali je za lokot.«
Karlo izvuče svežanj ključeva i pruži ih Igoru. Igor stane pa se zagleda u veliku kariku za koju je, brat-bratu, bilo prikvačeno deset komada, plus još dvije manje karike.
»A ovi ostali? Od čega su?« upita.
»Ne sjećam se više«, odgovori Karlo pa slegne ramenima.
»Pa bacite ih ako ne znate od čega su«, predloži Igor.
»Ma kakvi!« Karlo otrese glavom. »Pa da mi jednog dana zatrebaju.«
Igor uzme svežanj koji zazvoni poput šuškalice kad je dijete primi iz djedove ruke. Pa izdvoji jedan ključ na kojem je pisalo TITAN, na manjoj karici zakvačenoj o veću.
»Ovaj je znači od podruma?«
»Tako je. TITAN otvara velika vrata«, nasmije se Karlo, »Vidjet ćeš, Igore, kako su te slike dobre. Iznenadit ćete se ti i Vesna kakav je talent u meni spavao, a nikad se time nisam bavio za ozbiljno. Nego onako, sebi za dušu...« Karlov glas isprati Igora iz stana.
Muškarac se uputi u podrum. Dođe mu da raskupusa one ključeve i pobaca ih po stubištu, pa nek se susjedi vesele kad ih nađu. Kakva bi to igra bila... pomisli Igor. Utvrdi koji ključ pripada kojim vratima. Tko zna kakve bi se tajne otkrile putem i koja je susjeda kojem susjedu ustupila koju bravu... Nasmije se samom sebi pa uhvati masivnu kvaku metalnih podrumskih vrata te ih otključa. Iznutra ga zapahne miris vlage. Ali, kako je Karlo rekao, »nema boljeg izuma od plastičnih ormara«.
Igor dotegli jednu plastičnu kutiju gore. »Onu sivu s bijelim rubovima«, uputio ga je Karlo, makar sam u tom podrumu nije bio već desetljeće. »Zaželio sam se ovih slika«, promrmlja starac otvarajući plastičnu kutiju u koju su naslagane bile manje, kartonske, s buntovima fotografija iz pedesetih.
Redom crno-bijele, nešto manje onih koje su s vremenom apšisale pa sad izgledaju kao sepija, ali nijedna kolor.
»Gledajte, Igore, ovo...« Karlo mu pruži fotografiju s kartonom zalijepljenim na poleđinu. »To vam je moja velika ljubav«, reče.
Na slici mlada žena. Nasmijana u neprilici. Snimljena u nekom zagrebačkom fotostudiju, kao zvijezda nijemog filma, s tokicom na glavi i naknadno zarumenjenih obraza.
»To nije vaša?« upita Igor, misleći na fotografiju.
»Kako nije? To je moja Lena«, odgovori Karlo i ne odvoji pogled od fotografije.
»Magdalena Filipović«, doda. »Moja Lenči«.
»Ljubav vašeg života?« upita Igor.
»Ljubav mojeg života«, ponovi Karlo.
»I gdje je zapelo?« Igor se nasmije, vjerujući da tako stare emocije nakon nekog
vremena moraju izblijedjeti, no Karlo ga prostrijeli pogledom.
»Zapelo je...« kratko odgovori.
»Romeo i Julija?«
»Ma kakvi Romeo i Julija«, starac odmahne rukom. »Nije nama nitko branio da se volimo. Njezin bi otac bio presretan da se udala za partizana, a moji su odavno bili mrtvi, pa se nije imao tko miješati. Ali eto, ljudi rade greške...«
»Pretpostavljam da je greška bila vaša?«
»Nego čija?!« uzdahne Karlo pa još jedanput baci pogled na sliku, a onda je zakopa među ostale fotografije u kutiji. »Zanemarivao sam je, uzimao zdravo za gotovo.«
Tek tada Igor uoči da su fotke sortirane nekakvim redoslijedom, u mapice od kuverata čiji je vrh odrezan pa služe kao džepići u metežu.
Dvjesto, tristo, petsto fotografija, teško je procijeniti koliko ih je bilo u tih nekoliko
kutija za cipele s natpisom »Bata«.
»Ove ostale sam ja snimio«, nasmije se Karlo, pa doda: »Većinom baš u ovom stanu.
Pogledaj...«
Pa uzme bunt slika i baci ga pred Igora na stolić od visokog sjaja. Slike se raspu u nepravilnu lepezu. Žene. Jedna do druge, lijepe, ljepotice, pa i neke malo ružnije, ali redom
nasmijane i raspoložene za fotografiranje. Igor baci pogled na njih, pa se nasmije saveznički. U stilu, i samom mu je tako. Kao da i on u nekom podrumu čuva slike petsto žena, više ili manje lijepih, ali redom raspoloženih za poziranje. I dok ga Karlo gleda ispitivački, Igor lagano ustaje sa sofe, pa kaže:
»Idem ja polako.«
»Kud ćete prije?«
»Kući. Vesna je sama cijeli dan, a sad kad ste spomenuli svoju Lenu, ne bih rado ponovio vašu grešku.«
Karlo kimne i vrati se svojim uspomenama. Uzme rasuti bunt i dobro pogleda fotografiju s vrha, a onda je okrene da na poleđini pročita ime ili datum. »Katica«, šapne pa se nasmije ponosno.
Igor podigne vrećicu sa smećem koju je naslonio uz štok u hodniku da je ne zaboravi iznijeti. Dobro joj zamota ručku o ručku pa otključa vrata. »Hoćete zaključati za mnom?« vikne Karlu, ali stari prečuje pitanje. »OK«, promrmlja Igor i zalupi ulaznim vratima stana koji će, bude li sreće, uskoro postati njegov...

*

»Vidjela sam vam prijatelja«, dovikne Vesna Karlu iz kuhinje.
Karlo ne odgovori ništa, nagluh kakav jest, pa se Vesna pojavi na vratima s praznom vrećicom, u bojama popularnog trgovačkog lanca. I ponovi: »Vidjela sam vam prijatelja danas.«
»Kojeg prijatelja?« starac podigne glavu s kutije cipela po kojoj je prebirao i znatiželjno pogleda Vesnu. Ona se pak osvrtala da vidi u koju ladicu da ugura praznu vrećicu koja će joj jednom možda biti od koristi, ali koju će, ipak je vjerojatnije, zaboraviti uzeti kad idući put bude odlazila u nabavku, pa će na blagajni zatražiti novu. I tako ih gomilati dok se svi skupa ne uguše pod gomilom upotrijebljenog najlona.
»Urara«, odgovori Vesna i nasmije se.
»Jožu!« uzvikne Karlo pa doda: »Kako znaš da je to on?«
»Prošla sam pokraj radnje. Otkako ste mi rekli da je vlasnik vaš prijatelj, uvijek virnem kad prođem onuda, ali obično je neki mladić za pultom. Danas je bio vaš Joža. Sto posto.«
»I kako mi je prijatelj?«
»Eh. To ne znam. Nisam ušla unutra, ali imao je onaj monokl na oku, što valjda znači
da je dobro, i još uvijek u snazi.«
»Vesnice moja, taj ti je znao popraviti svaki sat. Najpokvareniji, kojem su se zupčanici izlizali od kucanja, pa one stare, antikne ure čijih dijelova više nema u servisima. Ali, kad se Joža dohvati sata, mehanizam će proraditi. To je sigurno! I sigurnu ruku ima, mirnu...« primijeti Karlo pa podigne svoju ruku i pokuša smiriti drhtanje. Brzo je spusti bez riječi.
»A kakav mu je ovaj šegrt?« upita Vesna.
»Mislim da je dobar. Šegrtovao je taj kod mojeg Jože prije dvadeset godina, da nije bio dobar, ne bi ga Joža ni zadržao. Moj je prijatelj pošten čovjek, pristojan prema svima, ali uvijek mi je govorio: ‘Družba je družba, služba je služba’, pa se i sam toga pridržavao«, prisjeti se Karlo i nasmije sebi u bradu.
»Čega ste se sad sjetili?« upita Vesna.
»Sjetio sam se kako sam mu jednom ponovio to njegovo: ‘Družba je družba...’ kad mi
nije htio naplatiti popravak stare džepne ure, pa se naljutio na mene jer sam mu na pultu
ostavio više para nego što je trebalo. Vikao je za mnom da neka se vratim jer je to inače kraj našeg prijateljstva, ali ja sam već nabio šešir na glavu i za sobom zatvorio vrata. Ona vrata sa zvoncem prikvačenim gore. Sad valjda tuli nekakva sirena kad se uđe, mrzim taj zvuk, a zvonce je baš bilo lijepo, diskretno.«
»I, je li se Joža naljutio na vas?«
»Jedan ga je dan držala ljutnja. Do vikenda smo već pili gemišt u birtiji preko puta.
Vidiš, ni te birtije više nema.«
»Tamo je sad salon cipela«, primijeti Vesna.
»Ne znam, nisam gledao.«
Karlo pogne glavu i vrati se svojim fotografijama. Vesni ga bude žao, pa predloži:
»Hoćete da se raspitam kad će Joža ponovno biti tamo pa da prošetate do starog
prijatelja?«
Karlo je pogleda i nasmije se.
»Ti si duša od žene, Vesnice«, kratko joj kaže pa umukne. »A ovo je moja Lenči.«
Iz kartonske kutije za cipele izvuče prastaru fotografiju. Vesna mu priđe i dobro se zagleda u djevojku sa slike.
»Jako je lijepa«, ustanovi.
»Najljepša«, doda Karlo.
»To vam je bila djevojka?« upita ona.
»Tako nekako«, odgovori on pa brzo doda: »Nije se u to vrijeme hodalo kao danas.«
»Nije«, složi se Vesna. »Ali ipak se znalo tko su momak i cura, a tko samo prijatelji.«
»Niti je postojalo prijateljstvo između muškarca i žene.«
»U to nisam sigurna.«
»Ja sam siguran«, Karlo rezolutno ustvrdi. »Nemoj misliti da se hvalim, jer to nikad nije bio moj stil, ali sve ‘prijateljice’ s kojima sam prijateljevao na kraju su postale više od toga. Petljaš se, petljaš dok se ne spetljaš.«
»Ja imam prijatelje s kojima se nikad ne bih mogla spetljati.«
»Danas je drugo vrijeme, drukčije prilike. Lakše se dolazi u situaciju, ali zato su i situacije manje sudbonosne«, objasni Karlo i Vesni bude jasno da je taj čovjek lucidniji od mnogih mlađih muškaraca.
»A tko je na drugim slikama?« upita ona.
»Prijateljice«, nasmije se Karlo, pa zatvori poklopac kutije. Kretnja je bila odlučna, ali tremor nije mogao sakriti. »Jednom ću ti ih možda pokazati.«
»Rado bih ih pogledala.«
»Dobro. Ali nemoj pomisliti da se hvališem«, Karlo je dobaci znakovit pogled.
»Nikad«, odgovori Vesna pa mu namigne. Učini joj se da prelazi granicu prisnosti. Taj starac nije htio priznati da je ispao iz igre. Gospodin Karlo podigne obrve i zagleda se u mladu ženu.
»Nekad me podsjetiš na moju Lenči«, tiho joj reče.
Vesna ustukne.
»Kao da si joj unuka«, brzo doda.
»Ali nisam...« odgovori Vesna potpuno nepotrebno.
»Znam«, starac pogleda ustranu. »Moja je Lena umrla mlada.«
Vesna ga uhvati za ruku i stane ga gladiti palcem po dlanu. Karlo je čvrsto stisne, jače nego što je očekivala, pa se i palac umiri. Imala je dojam da je starac na rubu plača, okrenuo je glavu prema prozoru i smirio disanje.

*

»Šta ti misliš, di nestanu žice iz riđipeta kad ih mašina iščupa?« izgovorila je Vesna
umjesto pozdrava.
»Ma, koje to?« viknu Elvira u slušalicu.
»Prijo, koga da pitam ako ne tebe?!«
»Vesna...«
Vesni se knedla stisne u grlu, pa samo ponovi. »Prijo...«
»Neka si se javila«, nasmije se Elvira s druge strane. »Bome me ubila ova šutnja.«
»Pričaj mi«, odgovori Vesna pa osjeti iznenadnu glavobolju kakvu nije iskusila od studentskih dana. Kad položiš najteži ispit na godini pa se moždane vijuge naglo opuste, a glava iz protesta zaboli.
»Kako si?« upita Vesna, a Elvira se samo nasmije: »Dobro. Ja uvik dobro. A ti?«
»Bolje«, odgovori Vesna.
Kad je jučer ujutro dogovorila sastanak gospodina Karla i njegova prijatelja iz mladih dana, urara Jože, pa sa starcem otvorila vrata radnje na kojima više ne visi zvonce, Vesni je bilo jasno da Elviru pod hitno mora nazvati.
Joža se ozario u licu i raširio ruke preko pulta ugledavši gotovo devedesetogodišnjaka s kojim se zadnji put susreo na sprovodu Damirova djeda Mate. I to na kratko. Nije to bila situacija za druženje, više podsjetnik na to da se i njima bliži kraj, pa su se, svatko sa svojom tugom, brzo pokupili kući. Sad se grle dva starčeka pa je Vesni neugodno tako ih promatrati. Zato kaže: »Idem ja napraviti đir, pa se vratim za pola sata.«
Karlo je zagrli čvrsto i nasmije joj se kao mladić pa kimne glavom u znak odobravanja. A Vesna samu sebe prekori što tako olako zanemaruje svoja prijateljstva, a trudi se očuvati tuđa.
Elvira je na Vesninoj svadbi ulovila buket. Namještena je bila ta predstava jer su se koordinate (tko gdje stoji, a tko u kojem smjeru baca) dogovorile danima ranije. Na svakoj je svadbi puno udavača da bi se buket tek tako darovao najboljoj prijateljici, a da se ostale ne naljute.
I dok je pozirala s Vesnom i netom uhvaćenim buketom, složenim tako da se ne raspadne u letu, mladom fotografu-naučniku kojeg su poslali iz fotostudija da se uči na Vesninoj i Igorovoj svadbi, Elvira je razmišljala o tome kako ni ovo nije neka garancija, pa se sjetila svoje najmlađe pratete Rine koja je arhivirala dvadeset i tri svadbena buketa, a nikad se nije udala. Okrenula bi cvijeće čim bi došla doma da se osuši (nikad ga nije stavila u vazu s vodom), pa da ruže ostanu oblikom jedre, da se ne oklembese kad uvenu... Kad bi se buket osušio, vratila bi ga u uspravan položaj i stavila u vazu za suho cvijeće, pa sad prateta Rina u svojem stanu na splitskim Gripama čuva dvadeset i tri osušena svadbena buketa, kao mrtvi podsjetnik na propuštene šanse.
Elvira ne želi njezinu sudbinu. Sretna je i ovako, single, ali rado bi se udala, a godine
idu... Pa gleda na toj svadbi tko bi bio dobar kandidat jer Vesna joj je davnih dana najavila:
»Igor ima zgodne frendove, pa imaj to u vidu kad budeš birala vestu.«
I eno ga: s Damirom se cijelu večer škica, pa razgovara, pa plešu, pa je on uhvati oko
struka, pa se ona smije...
»Sviđaš mu se«, kaže Vesna, ali Elvira joj vidi usiljen osmijeh.
I sada ga u Vesninim riječima može naslutiti (iako ih dijeli četiristo kilometara). »Kaže mi Damir da se vas dvoje čujete.«
Elvira bi najradije slagala da »daaaaaa«, da se čuju svakodnevno, triput na dan zapravo, od čega jedanput obavezno prije spavanja, ali - ne čuju se. Nakon onog dodavanja na Facebooku, od njega nije dobila ni sekundu inicijative, i da ga sama jedanput nije nazvala da čuje »šta ima«, to bi očito bilo to.
»Ritko«, odgovori Elvira pa upita: »Reka ti je da se čujemo?«
»Ma, nešto neodređeno...« promrsi Vesna.
»Vi se redovito viđate?« upita je Elvira i Vesni padne na pamet da joj ispriča sve.
Dosta je bilo, pomisli pa krene. Kaže joj »oprosti, ali stvarno smo bili izvan sebe«, doda kako joj je teško bez posla, kako su Igorovi starci zahtjevni, kako svekrva stalno gleda u nju kao da ima lasere u zjenicama pa nju (Vesnu) svaki pogled boli, kako ne može zamisliti da živi s tim ljudima koji su mentalitetom toliko različiti od njih, južnjaka, i kako nije bilo druge nego da ona i Igor poslušaju Damira... Pa krene detaljno o stanu na Zelenom valu, o Karlu koji nema nasljednike, o mogućnostima prostora u koji su se nadali useliti unutar godinu dana, a evo, već su prošla puna tri mjeseca, skoro će i četvrti, a stari je bolje sad nego prije tri godine, barem im tako Damir kaže kad im kaže išta o tome, a već mu sve skupa ide na živce (vidi ona). Jer Damir bi rado pio pivo samo s Igorom pa da mu priča o tome gdje je bio za vikend i »kakva je ponuda bila tamo«, a pritom - ponuda se nikad ne odnosi na piće (i hranu ako je takva uključena), izbor glazbe ili nekih trećih sadržaja, nego uvijek na isto... Garnizon žena, »guzatih, sisatih, lomnih u struku«, koje se uvuku u one svoje traperice koje su kupile tako što su opeglale karticu na šest rata, ali im u njima dupe izgleda bolje, našiljile se na štikle broj četrdeset jedan, ali zato s petom od dvanaest centimetara, pa iščašuju kuk, ali plešu pred Damirom jer - on je dobra prilika.
Vesna zvuči uvrijeđeno. Pomisli to Elvira, ali ne dolazi do riječi od najbolje prijateljice koja, evo, zvuči uvrijeđeno kad govori o ljubavnim eskapadama nekog tamo neženje koji je se ne bi trebao ticati kao što se, igrom slučaja, tiče Elvire. Ali Vesna to ne primjećuje.
»Znači, Damir je prilično aktivan po pitanju žena?« upita Elvira tek tako da nešto kaže jer, bude li šutjela, ispast će da joj je previše stalo, da se štiltala, da se zajapurila s druge strane telefonske linije, da joj je krv šiknula u obraze od nerviranja što, dok ona visi na internetu, trudeći se da stalno bude dostupna, on radi nešto sasvim drugo. Konkretnije.
Pa tako, nekako spontano, prečuje priču o Karlu i njegovu stanu, doživotnom uzdržavanju i oporuci, kao da Velika Tajna Bračnog Para Bilić nije vrijedna da se o njoj promisli dvije sekunde. Ali, čini se da nije... Pa kad Vesna i Elvira napokon prekinu razgovor (nakon sat i četrdeset tri minute), svaka će klonuti od umora (jedna na trosjed, druga na stolicu uz prozor) i razmišljati o Damiru i njegovu karakteru jebivjetra.
Odrastu li takvi muškarci ikada i ako odrastu, dogodi li im se to na pragu
sredovječnosti? Ili kasnije?

*

Tihomir je zamolio Igora da nakon ručka skoče do radionice i pogledaju malo taj motor. »Već je toplo u prizemlju«, opravdao se Nevenki, iako ga ona ništa nije pitala, niti se
bunila što će joj sina odvući dolje, pa će ona sama ostati sa snahom uz kavu i kroničan deficit tema. Ali neka. Shvaća ona važnost »kvalitetnog vremena« između oca i sina, bez ometanja.
Pa sjeda uz Vesnu, zapravo u fotelju, jer čemu da se guraju na trosjedu.
»Nekako kao da mi šećera fali«, kaže Nevenka, tražeći razlog da ponovno ustane i ode u kuhinju.
»Meni je kava odlična«, odgovori Vesna pa se dodatno nasmiješi kao da želi poručiti:
»Opustite se, danas ne čekam kao napeta puška.«
»Ma, ja ću si ipak donijeti šećer«, odgovori Nevenka pa upita: »Dušo, treba li tebi nešto?«
»Ne, hvala.« Vesna otpije gutljaj kave.
Ona i Igor odavno piju instant-kavu, ovu tursku popije samo sa svekrvom, i toliko joj je gorka, uvijek, ma koliko šećera dodala, da joj je svejedno.
»Navalio je na taj motor. Te moraju ga popraviti, te to je dobra ‘makina’, te zašto se Igor i Vesna ne bi provozali ponekad...« Nevenka je, čini se, pronašla temu.
»Ja da se provozam?« nasmije se Vesna.
»Što ćeš, moj Tihomir vas i dalje smatra mladima«, pecne Nevenka nesvjesno.
»Hm...« promrmlja Vesna, ali se ugrize za jezik. »Ne volim motore«, kratko dometne.
»Vidiš, Igor se znao provozati. Ako nije ispao iz štosa, možda ponovno sjedne na
motor.«
»Nisam baš oduševljena tom idejom, ali neću se miješati«, uozbilji se Vesna.
»Vesnice, srećo, nemoj se uopće nervirati«, svekrva je pogleda saveznički. »Kakvi su oni majstori, taj će motor biti u kvaru još deset godina, a onda će i istrunuti od stajanja.«
»Mislile?« Vesna se nasmiješi. »Meni se čini da barba Tihomiru idu od ruke ‘uradi sam’ aktivnosti.«
»Je da«, otpuhne Nevenka. »Kad se nečega primi, ponekad i dovede do kraja.«
Nakon što Vesna na to ne reče ništa, Nevenka se stane prisjećati Tihomirovih uspjelih,
ali i neuspjelih projekata.
»Evo, ormarić u WC-u, stvarno nemam zamjerke. U preuredio je garažu, kompletnu, sasvim sam, bez ičije pomoći...«
»Lijepo je to napravio«, pohvali ga Vesna.
»Izvrsno«, složi se Nevenka. »Pa onda ovaj prilaz do garaže. Super! Ali, opet... nikad nije dovršio onu garnituru na balkonu. Gledaj, ko čerga«, Nevenka odmakne zavjesu na balkonskim vratima. »Svaki stolac svoje vrste. A fini je nacrt napravio, za klupu s jedne i dva stolca s druge strane stola.«
»Pa dobro, nije stolar!« dometne Vesna. »Kao da je lako napraviti stol i stolice!«
»To bi on trebao znati. Može li ili ne može. Ako već napravi klupu, čemu onda ovako nedovršeno? Klupa i plastični stolci. Bez veze!« usprotivi se svekrva.
»A motor? Kakav je mehaničar?« upita Vesna.
»Zna ti on puno toga, ali ga prođe volja kad zapne. Što je opet normalno. Mislim, to da zapne, ne i da ga prođe volja.«
»Teško je to... Motivacija«, pomirljivo će Vesna.
»I koliko sam ga molila da pogleda onaj sat koji nam je darovala moja mama kad smo
se vjenčali.«
»Onaj u hodniku, na zidu?«
»Da, onaj prekrasni, antikni. Ne radi već godinama. Igor je još bio mali kad je prestao kucati«, Nevenka uzdahne. »To je moj tata kupio netom nakon rata. Drugog rata. Prekrasan sat, jesi ga ti ikad vidjela?«
»Kako ne?!« odgovori Vesna brzo da je svekrva ne bi za ruku odvukla u hodnik da provjere je li sat jednako lijep kao i dok je kucao. Pa još da kaže: Digni tu svoju lijenu guzicu, što si zalegla na kauč, dođi vidjeti kako sam divan sat donijela u miraz. A kakav je bio tvoj? Miraz.
Vesna dobro zna da takvo što njezina svekrva nikad ne bi izgovorila naglas, ali dovoljno joj je da stara pomisli nešto slično pa da se već osjeća prozvanom. Zato brzo vikne:
»Kako ne?! Prekrasan je to sat!«
Još brže, da spriječi Nevenku od daljnjeg razglabanja i uspoređivanja miraza (a ne bi joj bilo prvi put), Vesna izlane i pokaje se isti tren: »Imam vam ja jednog dobrog urara. Taj nema što ne može popraviti.«
Na to je Nevenka uzme za ruku pa povuče u hodnik da provjere u kakvom je stanju sat iznimne estetike i je li pretežak da ga Vesna bez muške pomoći odnese na popravak. Dvije se žene dogovore da će snaha jedan dan doći sama po antikvitet, ali da ni ona Igoru, ni Nevenka Tihomiru ništa neće reći, jer će u protivnome Tihomir inzistirati na tome da sam zaviri u starinsku uru, a onda će sat koji je Nevenka dobila od svoje majke Gite još godinama stajati na zidu kao mrtva kutija bez duše.
Bolje onda ovako. Vesna će jedan dan navratiti dok Tihomir bude u šetnji, pa će s Nevenkom popiti kavu (gorku!) i uzeti sat sa zida. Bio je to prvi pakt koje su svekrva i novopečena snaha sklopile. Nevenka je bila ponosna na sebe.

*

Vesna je uprtila putnu torbu s antiknom urom unutra. Nevenka se bojala da se neki dio slučajno ne odlomi ako »tukneš satom kad budeš izlazila iz auta«, pa je potrošila bunt Tihomirovih novina da sve dobro upakira. Što će Tihomir u nedjelju izrezivati, drugo je pitanje.
Vesna je tvrdila da »nema problema, bit ću pažljiva«, ali kad Nevenka nešto naumi, tako će biti izvuklo se stotinu argumenata kontra ili se bespogovorno, iz prve, pristalo na njezinu opciju.
Sad Vesnu, osim što je ta torba teška ko da je od kamena, nervira šuškanje novinskog papira koje više sluti nego što čuje, a i cijeli joj zadatak ide na živce, no sama se uvalila pa je tako kako je.
Parkirala je u gradskoj garaži da uzaludno ne traži mjesto po ulici, ali dobro će se namučiti do urarske radnje. Pa gleda ona kolica za teret, na koja se, jednu na drugu, dade posložiti nekoliko paketa s pakiranjima keksa, brašna ili griza, što ih je parkirao poslovođa trgovine pred ulazom, i misli kako šteta što nije lopov pa da sad zgrabi ta kolica i na njima preveze antiknu uru dok joj rame doslovno ne otpadne.
Srećom, Jože nema u radnji. Ondje je samo onaj mladi lik koji je neće ispitivati odakle joj sat i kako to da ga donosi sama. Starije ljude pitanja općenito više zanimaju. Čak i oni samozatajni u starosti postanu znatiželjni, kao da su tuđi životi dio neke ultranapete sapunice.
»Ne radi sigurno petnaest godina«, kaže Vesna uraru dok joj on pomaže izvaditi sat iz
putne torbe.
»Dobro ste ga zapakirali. Što jes, jes!« smiješi se urar, pa brzo doda: »Cijenim ljude koji
paze na stvari.«
»N-da«, kratko odgovori Vesna pa zajedno, ona i urar, odmotaju zidni sat veličine manjeg noćnog ormarića.
»Prekrasan je«, vikne mladić. »Ovo je staro stotinjak godina.«
»Moći ćete ga popraviti?« upita Vesna.
»Samo da vidim...« promrmlja muškarac. »Da, tu su vratašca... Aha, ovaj se poklopac
isto skida. Unutra je očito mehanizam.«
Ušuti, pa gleda. Kako radi klatno. Gore na vrhu drveni je krović, izrezbaren, porozan. Dolje veliko klatno u staklenoj vitrini. Kao da se umjetnik nije mogao odlučiti bi li napravio sat s kukavicom ili modernu uru jednostavnih linija. Pa se dosjetio hibridnom rješenju. Lijepom, ali hibridnom.
»Zanimljiv sat«, urar podigne pogled.
»Onda? Ima li mu spasa?« ponovno upita Vesna.
»Teško mi je ovako reći. Moram ga otvoriti, a nema smisla da to radim nabrzinu«, kaže pa brzo doda: »Vi živite tu negdje?«
»Ne živim, ali često sam u kvartu.«
»Aha, da. Djed vam tu živi...« zaključi urar. »Viđao sam vas s njim.«
»Tako nekako...« odgovori Vesna pa se zapita: Kakva je to epidemija indiskrecije napala i mlade ljude?
»Navratite drugi petak«, kaže joj urar. »Dotad ću ga otvoriti pa ću znati kakve su nam šanse...«
»Kao pacijenta«, nasmije se Vesna.
»Jap. Doktor primarijus Čavajda«, urar uzvrati osmijeh pa Vesni pruži ruku.
»Vesna Bilić«, odgovori ona.
Kad je pozvonila na Karlova vrata, trebalo mu je nekoliko minuta da otvori.
»O, Vesnice, to si ti«, nasmije joj se Karlo pa je brzo uzme za ruku i povuče unutra. U zadnje je vrijeme svi nešto za ruku vode.
»Malo sam brisao prašinu s gramofona«, kaže joj Karlo i dovede je do starog uređaja.
»Trebalo bi ga, doduše, malo popraviti.«
»Joj, gospon Karlo, to vam je toliko staro da je bolje da vam Igor i ja donesemo DVD player«, usprotivi se Vesna, umorna od popravljanja starih krama za koje su em njezina svekrva, em ovaj djedica koji odbija umrijeti, emocionalno vezani.
»Neeeee, Vesnice. Ovo je jedan od najboljih gramofona koji postoji«, protestira Karlo.
Tvrdoglavog li stvora, zaključi Vesna pa kaže: »Pitajte Igora. On vam se bolje razumije u to.«
Neka malo odgovornosti i na njemu, prođe joj glavom.
»I još jedna stvar...« nastavi Karlo. »Još mjesec dana i u ovom će stanu biti pakleno.«
»Kako?«
»Od vrućine«, odgovori Karlo. »Trebamo pod hitno ugraditi klimu. Ljeti se ovdje ne da disati.«
Vesna kimne bez riječi. Ugušio se, dabogda!, pomisli.
Pa se Karlo zadovoljno vrati svojim pločama. »Ivo Robić, Ana Štefok, Dragan Stojnić,
Edith Piaff... Dizzy Gillespie!« uzvikne prebirući i dalje po singlicama.
Vesna ga pogleda u čudu. Sudeći po izboru ploča, gospodin je Karlo očito bio priličan audiofil. I dugo je pratio trendove. Nakon ovoga, ne bi je čudilo da među pločama pronađe i Eminema, kao pravi dokaz da Prapočelo nije zaostalo u vremenu i prostoru.
»Kako fotografije?« upita ga Vesna odjednom. »Jeste li ih pregledali?«
»I više puta«, odgovori Karlo. »Prekrasne žene«, dometne više za sebe.
»A kad ću ih ja vidjeti?« nasmije se ona.
»Danas sam dobro raspoložen, pa ti ih mogu pokazati i odmah«, odgovori Karlo, pa je
pogleda ispitivački. »Ako imaš vremena.«
»Možda bolje u četvrtak«, odgovori ona. »Na miru.«
»Mislio sam da nekih deset-dvadeset fotografija uvećam, pa da ih ti ili Igor stavite pod
staklo... Da ih mogu objesiti na zid, kao u galeriji. Ja ću vam dati pare...«
»Vidjet ćemo...« promrmlja Vesna i pomisli: Lako se razbacivati parama kad mi pokrivamo sve troškove. Postane joj jasno što je Igor mislio kad je rekao da je Karlo pun projekata i usmjeren na budućnost.
»Ovome stvarno nema kraja«, rekao joj je prije nekoliko dana i njoj se ućinilo da
pretjeruje. A sad razumije.
Prvih je dana dolazila ovamo i redovito odmicala brokatne zastore da u dnevnu sobu uđe malo svjetla, zračila prostor prisilno, jer se starac bojao išijasa i uvijek mu je bilo hladno. Sve je vonjalo na starost i trulež i ona pomisli da će teško izdržati s tim čovjekom u istoj prostoriji. Ali, mislila je da tih nekoliko mjeseci žrtve vrijedi ovog stana. No, brzo se uvjerila da taj čovjek nije dosadan kako joj se isprva činilo i dojam truleži nekamo je iščezao, valjda nakon što je dobro oribala podove i ulaštila teški drveni namještaj, ali daleko od toga da joj je laknulo kad je shvatila da bi »ovaj aranžman« mogao potrajati mnogo dulje od nekoliko mjeseci.
Opet je dovukla nekoliko vrećica s hranom. Gospodin Karlo sve joj češće daje popis artikala kojih se zaželio ili za koje misli da će »goditi njegovom zdravstvenom stanju«. Koje je to točno stanje, Vesna nije sigurna, pa joj dođe da mu kaže: »Dragi djedice, svi mi bolujemo od iste neizlječive bolesti. Života. A vas je život dobro načeo.« Ali kako, kad si mlad, vrijeme sporije teče pa ti se čini da neće isteci nikada, a s godinama shvatiš da leti kao ludo, tako i Vesna, sa svojih trideset i dosta, dobro zna da se cijeli život može izmjeriti u nekoliko skokova. Pa se ne igra bahate igre ponižavanja staraca kojoj su skloni jedino mladi i oni koji se njima žele dodvoriti, smatrajući da je mladost klub u koji se ulazi nominacijom.
Dovlači zato Vesna vrećice sa sirupom od amarene, Ledo štrudlu od jabuka (kao domaću), kruh s raženim sjemenkama koji svjež može potrajati nekoliko dana (mada to u ovom slučaju nije potrebno) i još niz artikala koje su ovom čovjeku (koji se ne odvaja od svoje kutije sa slikama, osim kad se maši za singlice što ih nema na čemu slušati) pale na pamet dok je u dokolici smišljao čega da se zaželi. I što da Vesni dade u zadatak. Dovlači ona, dakle, te vrećice. U ruke joj se urezuju plastične ručke jer teret je priličan - natrpa tu i tamo i po sedam kila - a Karlo jedva da pogleda što je donijela jer, kao, senilan je da bi se sjećao što je naručio prekjučer.
Iste te vrećice, natrpane nekim drugim sadržajem, redovito iznosi Igor i nabija u kontejnere u stražnjem dvorištu zgrade, pa im se oboma čini da samo recikliraju otpad, ona tako što ga gomila u stanu, a on tako što se njime bavi kad istrune... Sizifovski posao. Bez smisla i kraja.
A kraj je jedino čime se Vesna uistinu želi pozabaviti. Nervozna je nekako. Zapravo jako
u posljednje vrijeme. Sanja o odlasku na more, mirnim jutrima s vlastitim roditeljima, kavi
na rivi s Elvirom i opuštenoj ćakuli, daleko od kovanja uzaludnih planova za koje ne zna kamo će je dovesti i hoće li uopće ikamo. Ali eto. Do ljeta ništa. Još barem mjesec i pol, kad se Igor zapisao za godišnji. Takav je Zagreb, lijep kad si sretan, ružan kad se u njemu osjećaš kao stranac.

*

»Blažena Coolinarika«, govori Vesna Elviri dok jednom rukom miješa umak, a drugom dohvaća temeljac kojim će sve još malo podliti.
Telefon drži stisnut ramenom, tako to uvijek radi, makar joj Igor govori da će Nokia jednom završiti u loncu.
»Ti si se, prijo, bome izvještila«, zadirkuje je Elvira s druge strane.
»Nesretan mi je mužić«, odgovara Vesna. »Stalno jede vani, pa jedva čeka nedilju da odemo njegovima na ručak. A meni se od toga, prijo, više riga.«
»Vas dvi nikako na zelenu granu?«
»Ne moš s tom ženom ni na kakvu granu, kamoli zelenu. Uvik u pravu. To ti je takva čunka. ‘Probaj moje damen kapric’, jutros sam ih ispekla«, Vesna zašilji glas oponašajući svekrvu. »Pa mi doda: ‘Bum te jednom naučila ak buš htjela.’ Bože sačuvaj!«
»Domaćica«, dometne Elvira smijući se. »Stara škola...«
»Aha, ona najnapornija«, složi se Vesna pa nastavi: »Uvalila mi neki sat da ga odnesem na popravak. Kao, antikni komad, vridi mogu mislit koliko, a pokvaren. Pa mi je onda usput nabrzinu otračala i svekra da od njega nikakve koristi kad tu uru ne zna popravit sam.«
»Klasika«, prokomentira Elvira pa doda: »Takva je i moja mater. Sve su žene iste...«
»Zvučiš ko Damir«, nasmije se Vesna: »Da ‘sve su žene iste’. Nisam se ni tome nadala od tebe.«
»Speaking of which... Nazva’ me prošlu sedmicu«, zacvrkuće Elvira.
»A je l’?«
»Aha«, odgovori Elvira. »Kažem mu: ‘Di si, sokole, Muhamede?’ A lik se zabezeknija da kakav sokol, ko je Muhamed.«
»Ne kuži suptilne fore«, Vesna se nasmije. »Jesi mu rastumačila?«
»Kažem: Muhamed-brdo, sokol - od dragosti, pa dodam: ‘Ništa se ti ne opterećuj, dušice.’ Kaže on: ‘To dušice već shvaćam’.«
»Pucaš iz svih raspoloživih, Elvira. Hrabro, mora se priznat.«
»Da ti iskreno rečem, boli me briga. Prošlo je, koliko?, misec i po dana otkad smo se vidili. Pametnome dosta... Da je tio, dosad me moga skuvat petsto puta, ali očito nije. Mogu se barem sprdat s cilom situacijom.«
»I? Kako je proša razgovor?« upita Vesna, odlučna u tome da suspregne zrno ljubomore ako se slučajno pojavi.
»Dobro«, odgovori Elvira. »Prilično dobro. Pričali smo o bananama, vrimenu, glupostima uglavnom. Ništa sudbonosno, ali bilo mi je drago šta me nazva. Konačno. Valjda je radio čistku u mobitelu pa odlučio provjerit ima li smisla da me ostavi ili da me odma izbriše.«
»Ma je? Ne virujem«, odgovori Vesna. »Pala si mu na pamet, pa je nazva. Ne kalkulira ti on puno.«
»Vidit ćemo. Nije mi više to toliko napeto. I mene triba zalivat da bih cvjetala«,
preglumljeno izgovori Elvira, prilično dobre volje.
»Doćeš jedan dan«, predloži Vesna. »Sad kad znaš cilu situaciju...«
»Fala ti, prijo, ali - dolazi lito. Nije mi Zagreb nešto u ovo doba godine. Vidit ćemo se
nas dvi doli, pa kad završi kupanjac i sve, onda...«
»Kako god oćeš. Meni je još uvik crnjak od prošlog puta.«
»Jooooj, ma ne triba ti bit...«
»Ali je, crnjak mi je«, Vesna je inzistirala na isprici. Pa kad Elvira na to ništa ne odgovori, predloži: »Večeras na večeri malo ću ispipat šta Damir misli o svemu. Meni se čini da između vas dvoje ima neke iskre...«
»Je, požar se rasplamsao«, nasmije se Elvira na vlastiti račun.
»Ajde, pusti mene da vidim kolika je vatrica«, prekine je Vesna pa brzo smanji plamen
na štednjaku. Umak se već ulovio za dno tavice.
»Oprosti, prijo, ali tribat će mi obe ruke plus glava, ovo se govno lovi za dno.«
»Ajde, draga, kuvaj i javi kako je bilo... Ljubim te puno.«
»Bog«, kratko odvrati Vesna pa baci mobitel na kuhinjsku krpu pokraj sudopera i
kuhačom pokuša spasiti što se spasiti da. Brzo odmakne tavu s vatre.
»E, jebi ga... Opet će biti o mamici«, uzdahne i pogleda na digitalni sat ugrađen u pećnicu. Imala je još pola sata.

*

»Menije ovo, kumo, skroz dobro«, pohvali je Damir.
Vesna je bila nekako snuždena, Igor je »primijetio« da je umak malo zagorio, ali je brzo dodao da »ne smeta« i da »cijeni trud«, čime je samo pogoršao dojam. Pa je ona pognula glavu i na Damirov kompliment samo se nasmijala iz pristojnosti. Makar joj je došlo da i to meso i taj komplicirani umak, zajedno sa stolnjakom, ugura u kantu za smeće što ju je izbacila na balkon da se vjetri.
»Kad ti kažem«, nastavi Damir pa brzo doda: »Mmmmmm...«
»Hvala ti, Damire, srce si«, pogleda ga Vesna pa se pridigne sa stolca i poljubi kuma u obraz.
Igor je pogleda s prijekorom. Ostane zatečen u pola zalogaja kao da mu se pred očima događa havarija za koju on uporno ponavlja da »nije to ništa, ništa to nije«. A evo sad, moj Igore, budalo blesava, je li ovo sad nešto ili ni poljubac nije vrijedan spomena?! Damir ga pogleda pa mu namigne, kao: vidi, vidi, kako sam postao ljubimac! A naglas izgovori samo:
»Nema meni, kumo, do tebe.«
»Get the room, get the room«, uzvikne Igor, hineći da se pribrao, da mu sve skupa ne smeta i da je jako tolerantan, tolerantniji od svih onih muškaraca i žena u otvorenim vezama, koji tvrde da im ne smeta kad druga strana malo šara, onako iz sporta, a kad im ne bi smetalo, onda se ne bi ni utrpavali u veze, bile one otvorenog ili zatvorenog tipa. Pa i Igor, i Vesna, i Damir, i ostatak čovječanstva dobro zna da takve veze služe samo kao alibi za vlastiti neuspjeh da osobu koju volimo zadržimo cijelu za sebe, pa da samo nama pripada. Zato odabiremo izraz koji će svima poručiti da je takvo navlačenje za nos dio našeg izbora i da nam ono savršeno odgovara, jer smo, naravno, cool.
Tako i Igor sad viče »get the room, get the room«, pa se sve troje mogu smijati od srca
kao da im u ustima i dalje nije gorak okus zagorenog umaka.
»Nego, kume«, pogleda Vesna znakovito Damira. »Kakva je tebi moja prija Elvira?«
»To ti tako, s neba pa u rebra?« upita Damir, kupujući vrijeme za odgovor.
»Nego kako? Drito!« nasmije se Vesna.
»Simpa mi je cura«, odgovori Damir.
»Koliko simpa? Od jedan do deset?«
»A daj, Vesna, ne pilaj čovjeka!« ubaci se Igor.
»A daj, Igore, kužimo se Damir i ja«, pogleda ga Vesna dolijevajući ulje na vatru.
»Ne smeta, zbilja«, stane Damir u njezinu obranu.
»OK«, Igor kapitulira i zabije glavu u zdjelu sa zelenom salatom koja se dobro natopila
acetom balsamicom.
»Koliko simpa? Recimo osam. Je li to dovoljno?« upita Damir.
»Više nego dovoljno«, nasmije se Vesna, makar dobro zna da Elvira na Damir ovoj ljestvici nije probila prag od pet, eventualno šest, jer da jest, davnih bi je dana nazvao, našao se s njom mimo njih dvoje, i »opiturao nešto«.
Osim ako postoji dio za koji ne znam, pomisli Vesna pa kaže: »Mislila sam da se ovo lito možda sa mnom i Igorom spustiš do Splita. Pa da se tamo malo družimo učetvero. Ha? Šta misliš?«
»Načelno je to u redu«, neodređeno odgovori Damir, pa se Igor osjeti prozvanim
primijetili:
»A vodit ćemo i Karla ili... kako si ti to zamislila?«
»A šta smo mi? Spojene posude s Karlom?« ljutito ga pogleda ona. »Nek se snađe deset
dana.«
»Nek se snađe«, ponovi Igor. »Čekaj, ti si stvarno toliko glupa i orijentirana samo na sebe da bi pustila starca od devedeset godina, o kojem smo mi preuzeli brigu, da sam bude u Zagrebu, na +40, deset dana?«
»I sad odjednom gospodin sinoptičar već u svibnju zna kolika će temperatura biti
sredinom lita«, ironično primijeti Vesna. »Fascinantno!«
»Dajte, ljudi, stvarno pretjerujete«, Damir ih pokuša smiriti. »Tko zna kad ja idem i kakvu ćemo kombinaciju smisliti... Daleko je ljeto.«
»Bez obzira na tebe... Ne nasljeđuješ stan ti, nego nas dvoje, pa ćemo se mi i brinuli o Karlu«, dometne Igor, pa naglasi gledajući suprugu: »Kao što smo se i dogovorili!«
Ostatak večeri atmosfera je bila nekakva nikakva. Izbjegavali su spomenuti Karla,
»kombinaciju«, pa su se u skladu s time držali podalje i od komentiranja podstanarskog stana u kojem Igor i Vesna žive, kvarta koji je sve samo ne miran i obiteljski, a čak nisu spomenuli ni njegove starce jer je to bio otvoren put prema temi adaptacije tavana, što je već klizak teren koji će ih ponovno odvući na Zeleni val i problem brige o vitalnom starčiću. I tako ukrug. Bilo je lakše uključiti televizor. Suvremeno ognjište, centar oko kojeg se okupljaju sve moderne disfunkcionalne obitelji svijeta.

*

»Što misliš, Damire, hoće li mi to Igor učiniti?« upita Karlo svojeg starog (a mladog) prijatelja.
»Ne bude li on, učinit ću vam ja«, nasmije mu se Damir i dalje provjeravajući je li rukohvat pokraj kade dovoljno pričvršćen za bočni zid. »Probajte sad«, okrene se Karlu koji je stajao naslonjen na zahodska vrata.
»Odlično je to, Damire«, pohvali ga starac čim se primio za ručku.
»Ma, niste ni probali kako treba. Ovako - malo ga tresnite, cimnite, objesite se za rukohvat.«
»Ti se, sinko, prema meni ponašaš kao prema vlastitom djedu.«
»Takav sam vam ja, dobričina«, nasmije se Damir pa brzo doda: »Kako ste ono rekli?
Ljudina!«
»Eh, ljudina«, Karlo uzvrati osmijehom. »Takav ti je bio i djed.«
»Moj dida Mate«, uzdahne Damir kao dijete. »Fali mi nekad, znate li to?«
»Znam, fali i meni...« promrsi Karlo pa se rukavom pidžame počeše po obrazu.
»A hoćete li meni pokazati te slike, da vidim o čemu se radi?« prevrne Damir temu da
ne zagori.
»Dođi u dnevnu sobu, ima tih fotografija na izvoz«, pozove ga Karlo. »Tebi će se svidjeti, ti si, ovako, čini mi se, sličan meni... po tom pitanju.«
»To smo mi, prekaljeni neženje«, nasmije se Damir saveznički pa zagrli gospodina Karla koji se upravo smještao na trosjed. »A stvarno, zašto se vi nikad niste oženili?«
»Eh, sinko, isto bih i ja mogao pitati tebe...«
»Ali, dobro, ja sam vjetropir, vi ste, s druge strane, imali dosta veza. Barem se tako
čini«, Damir znakovito pogleda u prvu kutiju s crno-bijelim fotografijama.
»Neke su bile veza, druge, su bile avantura, ali istina je, dvaput sam bio blizu braka.«
Činilo se da je gospon Karlo spreman na veliko otvaranje.
»Prva je bila Magdalena Filipović«, izgovori Karlo pa Damiru pruži fotografiju iz četrdesetih godina prošlog stoljeća. Djevojka na njoj nije bila starija od osamnaest, smješkala se kameri, no vidjelo se da joj je neugodno u tom fotostudiju kamo ju je poveo vjerojatno otac, ako ne zaručnik Karlo.
»To vam je bila djevojka?« Karlo zine u čudu. »Jako lijepa žena, plaha, ali pametna - vidi se po pogledu.«
»Damire moj, nemaš ti pojma. Iz ove se slike ne vidi ništa. Moja je Lena bila iznimno nadareno stvorenje. Svirala je klavir kako nitko nakon nje nije, prsti su joj letjeli po tipkama, a ja sam bio samo bivši partizan, goljo, dijete sa sela koje se jedva dočepalo grada, pa sad pokušava postati građanin.«
»Pa je njezinima smetalo?« upita Damir.
»Ma kakvi«, Karlo odmahne glavom. »Stric joj je nešto mutio s ustašama, pa se pred kraj rata priključio našima, tako da je otac jedva čekao da se uzmemo i da se s njihove obitelji spere ljaga.«
»A ipak se niste vjenčali. Ipak je puklo... »
»Puklo je zbog moje nesigurnosti. Bio sam kod njih redovit gost, svake nedjelje na ručku. A moram ti opisati Leninu sobu, zanimljiva je bila, iako nisam baš nešto ulazio u nju«, dometne Karlo pa ispod oka pogleda Damira, u stilu: Razumijemo se. Zatim nastavi:
»Na krevetu joj je uvijek, svaki put kad bih povirio s vrata, sjedila ogromna lutka, odjevena u čipkastu haljinu, raširenu u puni krug. Tako ukočena stajala je la lutka na sredim sobe. Vrata su bila na bočnom zidu, pa sam lutku promatrao sa strane, iz profila. Nikad je zapravo nisam ni vidio en face. Izgledala je malo zastrašujuće, ali meni je u to vrijeme sve vezano uz Lenu imalo šarma. Pupa, ona bi rekla...«
Damir se nasmije prizoru s lutkom, ali ne reče ništa čekajući nastavak priče.
»Skakutala je oko mene njezina mama, Lena me gledala zaljubljeno kao da prije mene nikad nije osjetila ljubav, a uvjeren sam i da nije, ali ja sam stalno mislio kako, da slučajno nije roba s greškom, njezinima ne bi ni palo na pamet da je prepuste meni. Neobrazovanom seljačiću bez porijekla.«
»Zašto tako govorite o sebi?« usprotivi se Damir. »Da ste neobrazovani? A jedan ste od najpametnijih ili, još bolje, najinformiranijih ljudi svoje generacije. U to sam se uvjerio.«
»E, koliko sam se ja, nakon svega, morao potruditi da dostignem stupanj na kojem je bila moja Lena, samo - to je bilo nakon svega...«
»Isuse Bože, baš ste zagonetni, gospon Karlo«, Damir ga krene zadirkivati. »Onda? Gdje je puklo između vas i lijepe gospodične Magdalene?«
»Kao što sam već rekao, osjećao sam se jadno među njezinima. Ona svira klavir, ja ga se bojim taknuti, njezini razgovaraju o nekretninama koje su u ratu izgubili, ja ne znam što je WC... Niz takvih situacija. Sve me to nekako ogorčilo, htio sam igrati po svojim pravilima, pokazali tko je muško u tom odnosu, pa sam je varao na sve strane.«
Damir podigne obrvu, ali ne reče ništa. I sam je dobro znao koliko štete može prouzročiti nedostatak samopouzdanja. Dapače, mislio je da sva ljudska zloća proizlazi iz vlastite nesigurnosti i da se, tek ako ste ponosni sami na sebe, možete veseliti tuđem uspjehu. U suprotnome - konstantan strah od nečije sreće.
»I tako... Prvo joj je za moje avanture rekla prijateljica. Onda je saznao i otac, pa mene pozvao na razgovor, A što da mu kažem, osim da priznam?! Majka je plakala, a Lena se povukla u sebe. Nisam je vidio nekoliko godina, obigravao sam oko njihove kuće, virkao kroz prozor ne bih li je ugledao, ali - nisam je vidio godinama. A onda se razboljela od neke plućne bolesti i uskoro umrla«, završi Karlo.
»Filmska priča, viktorijanska«, primijeti Damir ozbiljno, bez zadirkivanja.
»Sve su priče filmske ako se filmski ispričaju«, nasmiješi se Karlo, ali vidjelo se da mu nije svejedno prisjećati se velike mladenačke ljubavi.
»A kasnije? Nijedna nije bila kao Lena?«
»Nijedna. Ali zbilja«, složi se Karlo. »Bilo je u mojem životu lijepih žena, dobrih, mnoge su bile vrlo ugodno duštvo, ali ja sam bio pod dojmom svojeg odnosa s Lenči. Kao da sam sve ostale djevojke uspoređivao s njom... A glupo, znam da je glupo uspoređivati ljude kad nitko od nas nije kao onaj drugi.«
»I bolje da je tako«, dometne Damir. »Da postoji još jedan ovakav primjerak«, rukom
pokaže na sebe, autoironično, »žene bi izbezumljene hodale cestom.«
»Mogu misliti!« nasmije se Karlo.
»A što je bilo s drugom zaručnicom?«
»Druga je bila Marija... Čekaj da je pronađem.« Karlo stane kopati po kutiji, i Damir nije dugo čekao na sliku. »Evo je«, uzvikne starac pa je izvuče iz kutije.
Prizor sa Zrinjevca. Žena tridesetih godina, odjevena u građanski tamnosivi kaput
(barem na crno-bijeloj fotografiji) i s torbicom kakve su bile u modi potkraj pedesetih.
»Ozbiljna neka žena«, primijeti Damir.
»Da, nimalo slična mojoj Lenči«, odgovori Karlo.
»A opet vas je privukla?«
»Baš zato. Nije se ni mogla usporediti.«
Damir bolje promotri sliku. Snimljena je u rano proljeće ili kasnu jesen, Marijin je kaput raskopčan, omeđen cvjetnim rupcem neodređenih boja i na prsa joj pada veliki medaljon.
»Što je bilo na medaljonu?«
»Ne sjećam se«, starac baci pogled na fotografiju pa slegne ramenima. »Nisam je baš zagledao... Ali sam je zato rado slušao.«
»Bila je zanimljiva?«
»Zanimljivija i od koga«, odgovori Karlo. »Učiteljica. Ona me naučila kako se čitaju knjige, što u njima valja tražiti i koje je značenje doslovno, a koje nije.«
»Ja to još uvijek ne znam«, nasmije se Damir pa Karlu vrati fotografiju.
»Možda još nisi naišao na svoju Mariju«, odgovori starac pa doda: »Pametna žena,
samo - jako ljubomorna. A ja sam se bojao da ne ponovim grešku.«
»Pa ste što učinili? Promijenili svoju narav playboya?« upita Damir, no Karlo prečuje
njegovo pitanje.
»Kad se počela motati ovuda«, Karlo rukom pokaže na prostor svojeg stana, »kupio sam velike plastične kutije i u njih smjestio sve fotografije, pa ih odnio u podrum da ih Marija slučajno ne pronađe.«
»Nije valjda da ih je pronašla?« zabezeknuto upita Damir.
»Ma kakvi. Koliko znam, nije. Pukla je naša veza iz drugih, manje filmskih razloga. A Marija je završila u kutiji s drugim ženama... Nikad ih nisam vratio gore. Dosad.«
Damir dohvati novi bunt slika pa ih stane prelistavati. »Zavidim vam pomalo, gospodine Karlo, na ovome.«
»Pih, nemaš na čemu. Vjeruj mi«, odgovori starac.
»O, kako ne bih imao«, nasmije se Damir, pa šeretski dobaci: »Puna kutija ženskih nožica.«
»I to lijepih nožica«, našali se Karlo. »Rado bih ih vidio na zidu, uvećane.«
»Rado bih ih ja vidio i u prirodnoj veličini, ali treba vidjeti može li se to tehnički izvesti«, odgovori Damir. »Koliku biste vi veličinu tih slika?«
»Ne znam, ovoliku«, starac pokaže rukom format A4, »koliko može. Što ti misliš?«
»Pa tako bi bilo dobro«, složi se Damir, makar mu je, istini za volju, bilo svejedno u kojem će formatu stare družice gospodina Karla osvanuli na zidu dnevne sobe u centru Zagreba. Ako do ostvarenja »tog projekta« ikad i dođe.

*

»Neće biti problema«, rekao je urar Čavajda Vesni kad je došla provjeriti može li se stari sat njezine svekrve popraviti ili će ga, onako pokvarenog, držati za ukras. »Naručio sam zupčanik koji je problematičan, ostale manje kvarove ovdje ćemo popravili sami.«
»Odlično!« uzvikne Vesna. »Moja će svekrva biti oduševljena.«
»Aha, sat nije vaš...« primijeti urar pa doda: »U tom slučaju, pokazat ću vam što sam unutra našao. Eto, ubila me znatiželja pa sam zavirio...«
»Pa morali ste zaviriti unutra«, primijeti Vesna.
»Ne to«, urar odmahne glavom, »zavirio sam u poruku koju sam unutra pronašao.« Čavajda Vesni pruži kvadratić presavijenog papira, malen površinom. Tako presavijen,
nekoliko puta, nije bio veći od 3 x 2 centimetra.
»Ovo sam našao unutra, ali ne bih rekao da je to pokvarilo mehanizam. Moguće je čak da je papirić završio u satu nakon što je pokvaren. To ne znam«, objasni Čavajda.
»Ali, zašto bi netko ugurao papirić u sat?« upita Vesna.
»Ni to ne znam«, odgovori Čavajda: »Možda su njime zabrtvljena vratašca unutrašnjeg mehanizma, bila su dosta rasklimana, vjerojatno su se sama otvarala, a moguće je i da je autor teksta sakrio poruku unutra jer je znao da je ondje nitko neće pronaći.«
Čavajda pogleda Vesnu konspirativno se smiješeći. Vesna odmota poruku. Gust tekst napisan starim pisaćim strojem. Papir je požutio od stajanja. Vesna baci pogled na tekst, ali samo ovlaš. Pročitat će ga kasnije.
»Ovo je dosta staro?«
»Može biti deset, trideset, ali i pedeset godina«, odgovori urar. »Baš sam gledao. Pisaći stroj, papir bez crta, žut je, ali teško je reći je li takav od starosti ili od satnog mehanizma. Vidite, kako je iskrzan po rubovima.«
»Svašta«, promrmlja Vesna u čudu. »Tko zna što je ovo.«
»Pa pročitat ćete, ja sam, eto, već pročitao. Možda prepoznate autora«, nasmije se urar.
»Nego, kad će sat biti gotov?« Vesna se konačno pribere.
»Navratite drugi tjedan«, odgovori Čavajda, »nisam siguran kad će nam doći taj zupčanik. Moguće za tri dana, a moguće za desetak. Koliko vam se žuri?«
»Zapravo mi se ne žuri uopće. Sat ne radi sigurno dvadesetak godina, ako su dosad mogli bez njega, dvadeset dana neće činiti nikakvu razliku«, nasmije se Vesna i iziđe iz radnje, u ruci držeći presavijeni papirić.
Čim je zamaknula za ugao, odmota ga i stane čitati:
»Na koga misliš kad sa mnom vodiš ljubav? Pokušam te poljubiti, lagano okreneš glavu. Ja pokušam ponovno. Uspijem. Uvijek iz drugog puta, nikad otprve. Nasmiješ se vlastitoj nespretnosti, djetinjem osjećaju neugode i strahu od poljupca. Ali, ja dobro znam da nije to... Da si pomaknula glavu ustranu jer me želiš izbjeći. Na koga misliš kad sa mnom vodiš ljubav? Rekla si mi da me voliš. Vjerujem ti. Vjerujem ti ma što da kažeš. Ne zato što mi je prirodno da ti vjerujem, nego jer tako želim. Prirodno - znam da si negdje drugdje, stalno na oprezu i da se teško prepuštaš. To je tvoj problem, strah od intime, ponavljam samome sebi. Makar znam - tko zna što bi bilo da je netko drugi na mojem mjestu. I dok svojim tijelima istiskujemo zrak između sebe i nikad, ni u teoriji, ne možemo bili bliže jedno drugome, ti više nisi tu. Otišla si, zatvorila oči, zabacila glavu - pa te pitam. Pitam neku glupost: Voliš li me? Na što misliš? Ti odgovaraš: Aha, i ja pojma nemam koje sam pitanje postavio... Želim da me pogledaš, ali koga možeš nagovoriti da te gleda dok vodite ljubav. Ako je uopće vodite. Jer ja i dalje ne znam - na koga misliš u tom trenu...«
Vesna se namršti, okrene poleđinu lista papira, vidi - na njoj nema ničega. Pa stane čitati iznova.
»Na koga misliš kad sa mnom vodiš ljubav?... Bože sveti!« promrmlja.
Ako su ona i Igor počeli živjeti zajedno četiri mjeseca prije svadbe, a u vezi su gotovo deset godina, to bi značilo da autor ovog teksta može biti i njezin muž. Živio je u obiteljskoj kući donedavno i znao je da u stari sat nitko ne zaviruje. Kad bi ona poruku poput ove htjela nekamo sakriti, možda bi je ugurala baš u zidnu uru... A opet - zašto bi je uopće skrivao i od koga? Vesna sumnja da je Nevenka bog zna kako poštovala Igorovu privatnost. Zna da ni Igor nije naivac pa da misli da mu mama ne ulazi u spavaću sobu dok je on na poslu i ne kopa po stvarima, barem površno. Ako je stvarno istina, a Vesna dobro zna da jest, da se Igor od prvog dana njihove veze, možda čak i od ranije, osjeća inferiorno prema Damiru i da joj nikad neće uistinu oprostiti onaj jedan date koji je prije deset godina imala s
njegovim kumom, onda je logično da svoje sumnje mora izbaciti iz sebe. Kome da ih povjeri? Njoj ne može, Damiru još manje, trećeg tako bliskog prijatelja nema, a roditelji su ionako nepristupačni, osobito majka koja bi se propela na stražnje noge na prvu misao da ponos njezina sina neka žena ugrožava. Zato Igor mora, nema mu druge, svoje strepnje, slutnje, strahove iskrcati na papir kao u dnevnik, samo što bi dnevnik bio preveliko iskušenje za njegovu majku koja bi i u tu bilježnicu bez sumnje rado zaronila.
Ako je taj tekst već iskrcao, misli Vesna, zašto ga nije pročitao triput, a onda zgužvao i bacio u smeće ili ga poderao ritualno u WC-u pa tako dodatno izbacio bijes... Ali, očito nije. Očito mu se svidio vlastiti literarni uradak, vidio je u njemu dublje značenje, dodanu vrijednost ispovijesti, pa ga, ni nakon višestrukog čitanja, nije mogao eliminirati, nego ga je, još malo, nek’ se nađe, sakrio u zidni sat koji je njegovim roditeljima darovala baka Gita tri dana nakon vjenčanja.
Treba li to reći Igoru? Zapravo, što da mu kaže? Da mu kaže: »Oprosti, prestani misliti na mene i Damira, prestani se mučiti iznutra, reci mi u lice ako mi imaš što reći.« I je li moguće da Igor njezine riječi primi benevolentno, bez suvišnih opravdavanja, glumatanja samouvjerenosti nauštrb iskrenosti i emocija ili će se i taj razgovor pretvoriti u raspravu bez smisla i poante, bezgranično iscrpljivanje i još jedan šlagvort za neke nove, buduće svađe. Kojih će sigurno biti kao što ih ima u svakoj vezi, a kamoli ne u njihovoj.
Pomisli Vesna tako, pa odluči - šutjet će o ovoj poruci. Smanjit će doživljaj kad bude komunicirala s Damirom, kao što je činila nekoliko mjeseci prije vjenčanja pa čak i koji tjedan nakon, toliko da joj je Igor predbacio zašto ne voli kuma. Makar su oboje znali da ga voli, ali odigrali su taj igrokaz kao da sami u njega vjeruju.
Strpa Vesna papirić u pretinac novčanika koji nikad ne otvara jer je ondje samo Knjižica vozila, pa vrati sve skupa u torbu i povuče patent. Pruži korak prema garaži. I dalje zamišljena.

*

Kad Nevenka ode na posao, Tihomir se redovito vrati u krevet pa odspava još dva sata. Ona bi mu zamjerila, dobro zna, ali ako je nema, ne zna da ljenčari do deset pa mu nema što ni zamjeriti.
Onda ustane, uključi televizor dok doručkuje pa gleda vijesti i upija kakvo je vrijeme u kojem kraju zemlje. Kao da će se još danas maknuli iz Zagreba.
Odveze se do tržnice, obavi špeceraj, sve to stigne prije podne, pa se vrati kući dovršiti ručak koji je Nevenka započela sinoć. U kuhinji Bilićevih redovito se pripremaju jela koja valja napacati večer prije.
Prošlo je pola dana, a Tihomir je već gotov s obavezama. Uskoro će Nevenka doći s posla pa će zajedno ručati, a onda će ona reći da je umorna pa se izvaliti malo na kauču, a on će ponovno dobiti vrijeme za sebe. Prelistati novine, otvoriti knjigu, spustili se do radionice, ondje presložiti kutiju s alatom, izbrusiti kuhinjski nož koji mu je tog jutra otkazao poslušnost, pa kockice mesa nisu bile narezane onako kako je htio nego kao da ih je trgao zubima. Pozabavit će se Tihomir iako vlastitim aktivnostima, kao da sam živi, ući u vlastiti misaoni svijet, proanalizirati svoj odnos sa suprugom, sinom i snahom, ali - neće se osjećati usamljeno.
Nevenka i on se toleriraju, ali daleko od toga da su tim.
U braku su gotovo četrdeset godina, navikli su na to zajedništvo, pa više ne paze da slučajno ne uvrijede jedno drugo. Dapače. Na neki bizaran način oboje smatraju da je
konstantno peckanje znak potpune bliskosti i da se takav odnos ne stvara preko noći, a nešto što je nastajalo godinama, teško je srušiti. U tome griješe. Smatrajući da su čvršći nego što jesu. Srasli su u tu zajednicu bez obazrivosti, ali s konstantnim kalkulacijama, pa više ne znaju kako bi plivali jedno bez drugoga, ali Nevenka se ipak, i dalje, kad gleda filmove ili serije, redovito identificira s neudanim ženama, udovicama i raspuštenicama. Njih nekako najbolje razumije, objašnjava samoj sebi, pa razmišlja o tome kako bi bilo da je cijeli život ostala sama. I ne zna kako bi bilo, kao što nitko nikad ne zna kako izgleda paralelni svemir jer imamo samo jedno tijelo da u jednom trenutku bude u jednom svemiru, i utoliko smo limitirani izborom.
Dok se tako potucaju po kući u gluho poslijepodne jedne srijede, iznenada im bane Vesna. Pa se Nevenka usplahiri i brzo si popravlja kosu zaležalu od spavanja na kauču. Čuje Tihomira u predsoblju kako, evo, razgovara sa snahom. I oboje se smiju.
Nevenka je zaspala u košulji i najlonkama, suknju je svukla i prebacila preko fotelje i sad joj ide na živce ovaj iznenadni posjet, jer nakon što Vesna svekrvu vidi u najlonkama, kockice njihova odnosa malo će se presložiti.
»Dobar dan«, nasmije se Vesna s vrata dnevne sobe.
»Ja malo prilegla«, reče Nevenka navlačeći suknju.
»Neka ste«, odgovara Vesna. »I ja volim popodne prileći.«
»Nešto me glava danas boli«, nastavi Nevenka s opravdavanjem.
»Jugo će«, doda Vesna makar nikad nije bila sigurna u strane svijeta, a još manje u
kretanje ciklonalnih struja.
»Otkud ti, Vesnice?« pogleda je Nevenka ispitivački. »Iznenadila si nas...«
»Evo, banula«, odgovori Vesna. »Baš sam nekako htjela s vama popiti kavu.« Nevenka je pogleda začuđeno, a Tihomir je zagrli pa dometne:
»Sad će kavica, i nama se pije. Je li tako, Nevo?«
»Tako je, Tiho«, odgovori Nevenka pa se oboje nasmiju nenadanom tepanju.
Da bane tako svekru i svekrvi Vesna je odlučila prije pola sata. Isprva je namjeravala telefonom obavijestiti Nevenku o stanju s antiknom urom, novom zupčaniku i procjeni troškova, a onda joj je palo na pamet da je ovo dobra prilika da ponovno sama dođe k Bilićevima, jer joj se učinilo kako se odnos njezine svekrve prema njoj mijenja kad Igor nije tu. Prošli put, doduše, nije bilo ni Tihomira, pa će sada vidjeti je li bilo tko dobra publika za Nevenkino treniranje strogoće ili se njezina narav očituje samo pred sinom jedincem.
»Ovako«, otpočne Vesna ispod glasa da je svekar ne čuje. »Jedan je zupčanik jako oštećen...«
»O, sat...« Nevenka se naglo rasani.
»Da, ali kaže urar - ima mu spasa«, Vesna se znalački osmjehne. »Naručio je taj zupčanik, pa sad čeka.«
»Odlično«, uzvikne svekrva pa se obrati mužu: »Ti, Tihomire, nisi ni primijetio da nema
sata iz hodnika?«
»Nisam«, zbunjeno izusti Tihomir. »Kad ste ga odnijeli?«
»Prije dva tjedna«, odgovori Vesna. »Imam ja jednog dobrog urara.«
»Ne znam«, Tihomir je zvučao nezadovoljno. »Mogao sam ga i ja popraviti.«
»Ne lupetaj, Tihomire«, podvikne Nevenka. »Vidiš da čak i vrhunski urar naručuje zupčanik izvana... A ti bi ga popravio. Aha, kako da ne. Toga sam se nagledala.«
»Izvana! Sad odjednom znaš da je naručio zupčanik izvana!« usprotivi se Tihomir koji je očito prisluškivao razgovor i prije nego što je uveden u nj. »Kad je Vesna spomenula inozemstvo? Hajde, Vesnice, reci mi jesi li spomenula inozemstvo.«
»Ne znam otkud naručuje zupčanik«, primijeti Vesna pa dometne: »Nije to ni bitno.
Glavno da staroj uri ima spasa.«
»A što je rekao? Je li mu lijepa? Je l’ da je lijepa?« Nevenka je pogleda raširenih očiju,
potpuno ignorirajući Tihomira.
»Rekao je da je prekrasna. Eklektična«, doda Vesna znakovito, sa zrnom provokacije. Baš ju je zanimalo hoće li svekrva priznati da ne zna što znači »eklektično«. Ali Nevenka ništa ne prizna. Umjesto toga upita: »Koliko će nas koštati? Je li ti rekao?«
»Ne znam, kaže da nije siguran u cijenu dijelova. Ipak je to antikvitet«, objasni Vesna, sigurna da svekrva neće škrtariti na popravku sata dade li joj se do znanja da njezin miraz izaziva divljenje.
Tihomir iziđe iz dnevne sobe. Pomalo u znak protesta. Voda za kavu još je kuhala.
»To se on ljuti na nas?« upita Vesna, a Nevenka odmahne rukom:
»Imao je dvadeset godina fore popraviti sat... a nije. Što ću mu ja?!«
A onda ustane s trosjeda dovršiti kavu i, razdragana, ponudi Vesnu: »Imam divne sladoled-torte. Hoćemo li po komadić?«
»Ma, hoćemo...« nasmije se Vesna pa doda: »Do skidanja u kupaći valjda ću potrošiti te
kalorije.«
»Ma kakve kalorije, kakve kile... Ti si, Vesnice, taman! Prava zgodnička«, uzvikne Nevenka i Vesni se učini da je, projektom »antikna ura«, napokon zakopana ratna sjekira među ženama obitelji Bilić.
»Da vas pitam nešto«, iznenada će Vesna.
»Pitaj sve što te zanima«, odgovori Nevenka saveznički.
»Možda ću trebati napisati neki tekst, ali na papiru. Pa me zanimalo, imate li vi možda pisaću mašinu jer mi doma nemamo printer...« Izgovori to Vesna i zacrveni se zbog vlastite laži.
»Imamo staru ‘oliveticu’. Radi odlično, ali Vesnice, nije ti to baš zgodno«, začudi se svekrva. »Ni mi nemamo printer, ali ima ga bilo koja fotokopiraonica pa možeš tamo. Ili tekst, stavi na stik pa ti ga ja isprintam u Sudu ili Igor na poslu.«
»Ma da, u pravu ste. Bez veze pričam gluposti«, složi se Vesna, ni sama ne znajući odakle joj tako prozirna laž.
»Da pisaći stroj!« nasmije se Nevenka. »Kako ti je samo on pao na pamet?«
»Nemam ni ja pojma. Do kad ste se uopće služili tim strojevima?« upita Vesna.
»Kad smo ono kupili kompjutor? Prije petnaestak godina«, pokuša se prisjetiti Nevenka. »Igor je i ranije imao nešto, ali to nije bilo za pisanje. Niti smo imali internet. Ali, čak i nakon što smo nabavili PC, neke smo stvari tipkali. Tihomir posebno.«
»A Igor? Je li i on kuckao po ‘olivetici’?« upita Vesna lakonski.
»Daaaa, kako ne«, odgovori Nevenka. »Pisao je seminare za fakultet. I tu i tamo nešto za sebe. Dugo je ta ‘olivetica’ bila u pogonu. A mislim da i danas radi, samo - to je, sad već antikvitet.«
»Još jedan«, nasmije se Vesna. »Puni ste antikviteta!«
Nevenka kimne pa doda: »Jednom ću ti pokazati nakit svoje pokojne mame. Kako je ta žena imala stila. A i moj tata - obasipao ju je zlatom. Dobar je bio moj tata. Antun i Gita, divan par...«
»Žao mi je što njega nisam upoznala. Baka Gita je bila simpatična žena«, primijeti
Vesna.
»Da, voljela te jako«, Nevenka je pogleda znakovito. »Odmah si joj se svidjela.«
Dvije žene ušule na trenutak. Vesni dođe da upita: Jesam li joj se sviđala više nego vama?, ali takvo bi pitanje bilo preizravno. U garaži u prizemlju oglasi se bušilica. Tihomir je izbacivao bijes.
»Evo tortica«, uzvikne Nevenka.
Olivetica je, dakle, u pogonu bila donedavno, pomisli Vesna. E, moj Igore, kakve su se misli vrzmale tvojom glavom ?
»Probaj, dušo«, svekrva je prenu iz razmišljanja.
»Vrlo rado«, odgovori Vesna pa uzme tanjurić u krilo. »Odlična je ledena švarcvaldica,
kao prava«, dometne.
»Eh, nije kao prava, ali današnje domaćice ionako ne znaju razliku.«
Namigne Nevenka snahi i Vesni bude jasno da vuk dlaku možda mijenja, ali ćud je -
druga priča.

*

Sjela su njih dvojica prvo na Cvjetni trg na popodnevnu kavu, da malo vide kakva je ponuda ove godine, a zna se da je najbolja početkom lipnja...
»Nije loše«, nekoliko je puta konstatirao Damir, ali Igoru se ta igra više nije dala pa je
zapomagao da nek’ se idu provozati pa da ovaj posluša što to rošta u njegovom escortu.
»Stari moj, auto ti je na izmaku snaga«, znalački primijeti Damir.
»Nije prošao toliko«, usprotivi se Igor.
»Možda, ali je izrauban. Koliko ga ti već dugo voziš?«
»Devet godina. A sad i Vesna...«
»Drugim riječima, stalno je u pogonu. Ne znam, prijatelju...«
»A onaj tvoj Jura iz Klare, može on to sredit?«
»Može«, odgovori Damir. »Pitanje je samo što je sljedeće. Stari auto ti je uvijek potencijalna briga. Ulijevaš u njega pare i pare, pa mjesečno potrošiš ratu za novi.«
»Ma je«, usprotivi se Igor. »Nije ti baš neka računica...«
»Dobro«, složi se Damir, »pretjerujem. Ali nisam baš ni daleko od istine.«
Igor ušuti. Kalkulira u sebi, zna to Damir dobro, pa ne čekajući da to prijatelj sam od njega zatraži, predloži: »Sredit ću ti ja da utopimo ovo, pa da nabaviš nešto nekoliko godina staro. Danas auta na prodaju ima koliko voliš, ljudi nemaju para, pa nitko niš’ ne kupuje.«
»A ja, kao, imam para...«
»Čuj, ti ćeš bar naslijediti stan. Šta sad da radim, da ti nabavim i starca koji ima auto pa
da i njega uzdržavaš?«
Damir se nasmije pa trkne frenda po ramenu, ali Igoru nije bilo do smijeha.
»Ne seri, seronjo«, promrmlja. »Ne znam kaj ću s tim Karlom više...«
»Kaj je sad bilo?« upita Damir.
»Pa gnjavi me s tim fotkama, a meni se ne da sjesti i pregledati s njim koje ulaze u uži
izbor...«
»Mogu ja ako se tebi ne da«, ponudi se Damir, no Igor se usprotivi.
»Moram pokazati dobru volju. Sjest ću jedan dan pa pogledati Karlove koke. Bože sačuvaj, u što sam se uvalio! Da mi je nekako ubrzati taj proces umiranja...« promrmlja Igor pa pogleda Damira kao da čezne za nekom konstruktivnom idejom.
»Gle, nemoj me pitati otkud je znam, ali znam jednu malu koja bi nam rado uskočila...
Naravno, za pare.«
»Što s malom?« Igoru ga blijedo pogleda.
»Pa ono, da zavede staroga, stari bi to rado, vidim ja, ne priznaje da je njegovo vrijeme
prošlo... Pa da mu srce cikne«, nasmije se Damir vlastitoj ideji.
»Ma daaaaaaaaaaaj«, uzvikne Igor pa se i on nasmije: »Ideja ti je stvarno briljantna.
Kako se to zove - ubojstvo iz predumišljaja, ali slučajno...«
»Nesretan slučaj iz predumišljaja«, odgovori Damir pa nastavi niz: »Samoubojstvo iz
zasjede.«
»Kritičar pesnika javno vređa, samoubica se ubio sleđa«, iznenada se sjeti Igor.
»Nemoj mi njega, molim te«, usprotivi se Damir, više u šali, nego u zbilji.
»I, tko je ta mala?« upita konačno Igor. »I kolika joj je tarifa?«
»Pa zar je do toga došlo; prijatelju?« Damir se zagonetno nasmiješi pa se Igoru unese
u facu.
»Ma do čega?«
»Suša, ha?«
Igor se trzne. Otkako je zatekao Damira kako se s Vesnom kikoće na kauču, nerado mu povjerava detalje iz svojeg intimnog života. No, kao i obično, kao zmija noge krije da je povrijeđen, pa mu kaže samo: »A kretena, majko mila! Ti se družiš s kuravama, ali ne - lopticu prebacio na mene pa provocira.«
»Zezam te samo, kaj si tak napet!« odbrusi Damir pa doda: »A ta mala... Ma znam je već godinama. Pametna cura, zgodna do bola, visokoobrazovana, ali bez posla. Pa se cura snalazi. Nije joj prvi put, kužiš, već se ušemila. Da si podeblja malo budžet. I nije kurava, eskort je. Ko ova tvoja krama od auta, samo što je ona u boljem stanju.«
»Vjerujem, teško da joj getriba ovako zvoni«, izvali Igor pa on i prijatelj umru od
smijeha.
»Zbilja, što prije zamijeni ovo sranje«, Damir se naglo uozbilji. »Raspitat ću se ja kod frenda...«
»Hajde, molim te, nemam pojma kako ćemo na more.«
»Kad idete?«
»Ja početkom osmog, Vesna vjerojatno prije, ali ne pitaj... Svađamo se i zbog toga. Ne dolazi u obzir da idemo zajedno dok god se brinemo o Karlu. Ona to ne razumije.«
»A da platite nekoga da ga obiđe dok ste vi na ljetovanju?« upita Damir.
»E, fakat nemamo toliko para. Ovaj je čovjek jama bez dna«, odgovori Igor.
»Ja idem sredinom sedmog, dvadeset dana, ne uklapam se ni ja u kombinaciju«, doda Damir.
»Ma, nema veze, snaći ćemo se. Samo da se ona prestane duriti. A mogla bi komotno. To je jedno ljeto u našem životu. Druge godine ćemo drukčije. Mladi smo«, nasmije se Igor na silu, pa ponovno pokrene auto koji zabrunda iz dubine.
»Koja krama!« promrmlja Damir više za sebe, ali Igor ga je dobro čuo.

*
Elvira se bavi decoupageom. Tehnikom salvetiranja, tako kaže kad je netko pita što je decoupage. Što je nervoznija, to gomila više kutijica, okvira za slike i drvenih tacni koje će prvo premazati tamnom bojom, zatim lakom za raspucavanje da bijela dobije patinu starosti, da bi na sve nalijepila poroznu salvetu s uzorkom koji joj se uklapa u koncepciju.
Elvira sjedi na podu balkona odakle pogled puca na more. I pituraje klupicu što ju je još lani donijela sa sela i sad je namjerava restaurirati pa darovati Vesni kad dođe beba.
Jutros ju je prija nazvala. Rekla je: »Pogodi šta je novo!« i Elvira je odmah pogodila. Pa su dvije prije vrištale u slušalicu, svaka sa svoje strane države i svaka sa svojom zadrškom. Vesni se milijun pitanja roji glavom. Nadala se da će dijete dočekati u vlastitom stanu.
Zapravo se nadala da će u vlastitom stanu dočekati i trudnoću, ali, kao što vidi, ona i Igor
stvorili su novi život i uz pokvarene rolete koje se ne daju spustiti, i uz memljivi tepih čiji miris, nakon toliko mjeseci, više i ne osjeća, u društvu žohara i buba zaostalih nakon dezinsekcije, odvojeni tankim stropom od susjeda gore, koji po cijele noći sjedi na zahodu, i susjeda s boka, nekog tipa i ženske, koji se svađaju čim se vrijeme promijeni, pa sad već desetak dana miruju, otkad se nad Zagreb nadvila anticiklona kakva i priliči ovom dobu godine.
Igor se kući vraća nervozan. Danas je radio dulje, iskrslo je nešto na poslu kao što sve češće iskrsava. Što manje ljudi na plaći, to više nenadanih zadataka... A i njegov je dan za obilazak pa nakon posla mora sjesti u automobil koji se cijeli dan grijao na suncu i skočiti do Zelenog vala. Kao da su i drugi zapeli u uredima, pomisli Igor kad oko šest upadne u gužvu zagrebačkih prometnica. Na suvozačevo mjesto spustio je dva oveća fascikla koja iz ureda nosi doma (da ih još malo pogleda prije spavanja), pa ih prekrio crnom aktovkom koja mu više upotpunjuje imidž nego što mu doista treba.
Kako god, ubit će sat-dva gledajući Karlove fotografije i hineći interes kakav ovih dana nema ni za što osim za opušteno buljenje u nogomet. I Vesna mu intenzivno ide na živce otkako su se ponovno posvađali zbog ljetovanja (a trebalo je uglaviti datume). Među njima je situacija zategnuta i vode stalna, čak i prešutna, prepucavanja tko je u pravu i po čijem je opet na kraju bilo. Pa se bodovi broje sve u šesnaest kao da je brak utakmica u kojoj je dobro biti pobjednik. A on utakmice voli samo kad ih gleda sa strane. Kao što bi rado večeras. Zato mora požuriti, da u raspored jedne večeri strpa dvije obaveze, jedan preglumljeni odnos i razonodu.
»Što misliš, Igore, o ove tri?« upita Karlo čim se Igor smjestio pokraj njega na trosjedu.
»Dajte da vidim«, odgovori Igor i odsutno pruži ruku.
Pa stane gledati slike žena iz nekog drugog doba. Plavuša kose skupljene u nisku pundžu, s velikim srebrnim srcolikim naušnicama smijala se s fotografije snimljene na balkonu Karlova stana. Zubi su joj lijepi i pravilni, »za nijansu preveliki«, pomisli Igor, odjednom zainteresiran za sliku.
Okrene drugu stranu i na poleđini pročita: Lucija, 1954.
»Lijepa je Lucija«, izgovori naglas.
»Što misliš, kakva bi bila na zidu?« upita ga Karlo.
»Dobra. Slika je vrhunski snimljena, lijepo osvijetljena... To je snimljeno ljeti, s puno sunca?«
»Rano proljeće. Lijep je bio dan, ne naročito topao«, prisjeti se Karlo. »Sviđao sam se toj gospodični jako, ali bila je zaručena pa se nismo dugo družili.«
»A ona vama?« upita Igor.
»Pozirala mi je«, odgovori Karlo.
»Je li vam se sviđala?«
»Onako«, odgovori starac, »bila je lijepa. Ne osobito inteligentna.«
Ispali to Karlo okrutno, što Igora prilično iznenadi. Bahat odnos prema modelu koji mu se smiješio pred objektivom, naslonjen u stolcu, blago zabačene glave, s rukom na ogradi balkona i nogama prekriženima ustranu.
»Ovo je Fani«, Karlo pokaže sliku koju je Igor odložio na stolicu dok je proučavao
Luciju.
Fani je zauzela klasičnu pozu, onu koju su zauzimali svi samouvjereni modeli sredine stoljeća. Pogled preko ramena, pa naslonjena na okvir balkonskih vrata... »Ova tu vrata?« primijeti Igor pa pokaže iza starčevih leđa. Karlo samo kimne i brzo upita: »Kakva ti je Fani?«
»Lijepa je i ona, ali drukčija od Lucije«, odgovori Igor promatrajući djevojku srednjih dvadesetih, odjevenu u svečane hlače visokog struka kakve su u to doba nosile samo žene visokog stupnja samosvijesti. Ruke je zabila u džepove, buntovno, zavodnički, pa gleda u kameru preko ramena, kao da joj dosađuje iznenadnim upadom u neki njezin privatni svijet u koji muškarcima nije dopušten pristup. Osim kad im to ona izričito dade do znanja.
»Fani je bila tigrica«, nasmije se Karlo, nimalo diskretno. »Uvijek na rubu incidenta. I u životu, i u krevetu...« Pa se ponovno nasmije, sebi u brk, kao da se ne znam čega sjetio. Njegova bahatost uzruja Igora. Gleda u tu ženu i računa koliko joj je danas godina. Osamdeset? Devedeset?
»A tko je ova treća?« upita Igor, prelazeći na sljedeću folograliju.
»Vidiš, njezino sam ime zaboravio, ali srećom, piše iza«, odgovori Karlo pa Igor okrene
sliku.
»Dragana. Zagreb, 1958.«, pročita naglas.
»Beograđanka«, sjetno izgovori Karlo. »Lepa Beograđanka«, ponovi. »Rekla mi je jedne večeri: ‘Zacopala sam se do ušiju’, pa se to meni nije svidjelo. Par sam je dana držao na ledu dok se nije pokupila kući.«
»Prilično hladno«, primijeti Igor.
»Sve su one, sinko moj, dobro znale kakav sam i da nisam spreman na obavezu«, izgovori Karlo kao da je tu rečenicu dosad izgovorio milijun puta pa je ima u pričuvi za nove situacije.
»Da, ali na neke stvari ne možete utjecati«, nastavi Igor.
»Emocijama se itekako da upravljati«, usprotivi se starac. »I ja sam upravljao toliko
puta svojim emocijama, zašto bi žene u tome bile slabije?«
Igor ne odgovori. Na vlastitoj je koži iskusio da se emocije, dakako, mogu držati pod kontrolom, ali to ipak nitko ne čini dok god ga raduje osjećaj gubljenja kontrole. A on je nezamjenjiv. Čemu noga na kočnici ako će se oprez kompenzirati uzaludnim traženjem adrenalina na krivim mjestima. Ludom vožnjom, skakanjem bungee jumpinga, mahnitim materijalizmom i fanatičnom posvećenošću nekom hobiju koji smo pronašli da nam popuni prazninu koju jedino čista emocija može ispuniti. Čemu, dakle, pomisli Igor, proturječiti čovjeku koji sve to dobro zna pa se i sam mašio fotoaparata što mu ga je donio ratni drug, stari Rus, funkcionar u bivšem Sovjetskom Savezu, kao da je hobi jedino što mu u životu nedostaje. Lenči je umrla razočarana u njegovu ljubav, lojalnost i poštenje u koje je onako naivno vjerovala godinu i nešto više, a on je ostao osamljen, makar ne i sam, na vjetrometini, kao duša koja pluta u čudnom, emocionalnom limbu.
»Ova se definitivno može povećati«, znalački primijeti Igor.
Dragana ga milo pogleda sa slike. Što je danas s njom, Karlo nije znao, kao što ne bi znao ni kako joj je ime da se slučajno nije potpisala na poleđinu.
»Samo ste te tri odabrali?« upita Igor, pa uzme starcu iz ruke kutiju u kojoj su kupljene neke Bata cipele ne bi li kako požurio to razgledavanje slika i, uz pomoć Božju, sligao na drugo poluvrijeme utakmice.
Stane prebirati po fotografijama, promatrati sve te žene iz nekoga drugog doba, koje koketiraju s objektivom davno pokvarene kamere i smiješe se ovom čovjeku kojeg se sjećaju mladog. Dobiva predodžbu o modi pedesetih i šezdesetih, već dobro može datirati svaku fotografiju. Promaši eventualno godinu-dvije. Nekima na poleđini piše godina i ime, a neke su prazne pa se Karlo pokušava dosjetiti tko je na slici. A Igor vrti lepezu ženskih lica, haljina, nogu, osmijeha i - žuri. Radije bi sve to skupa drugi put, ali nema smisla da i dalje odugovlači, da smišlja opravdanja i odvaljuje gospodina Karla od reda, a taj čovjek, osim Vesne i njega, u životu više nema nikoga.
Igor zastane. Izvuče jednu fotografiju i odmah je okrene. Ništa. Nikakvog imena, samo godina - 1952. Igor dobro promotri ženu na njoj. Djevojku. Opružena na šezlongu, u zavodljivoj pozi... Jednu je ruku prebacila preko glave, savila je u laktu kao Gola Maja, drugu pustila da joj pada niz struk... Ogrnuta je kukičanim kardiganom, haljina joj je podignuta malo iznad koljena, porub joj se namreškao, pa svjetlost pada po djevojčinim nogama i presijava na lak-cipelicama s remenčićem oko gležnja.
Igor se ukoči. Jedva uspije upitati: »A tko je ovo?«
»Čekaj da pogledam«, odgovori Karlo pa mu iz ruke istrgne crno-bijelu fotografiju nazubljenih rubova. »Ne piše«, konstatira. »Ne sjećam se... Ali, pogledaj zato ovu! Prava ljepotica...«
Pruži Igoru noviju fotografiju, snimljenu vjerojatno šezdesetih, no Igor je i ne pogleda. Dohvati opet djevojku sa šezlonga, pa se iznova u nju zagleda. A zatim je uspravi uz rub kutije da se slučajno ne pomiješa s ostalima...

*

Kući je, dakle, došao nervozan. Vesna ga je dočekala na vratima. Zajapurena od vijesti koju mu večeras namjerava priopćiti. Cijelo je popodne razmišljala o tome. Vagala je treba li mu reći uz večeru ili kad se zavuku u krevet, razmišljala o tome da mu sutra skuha nešto lijepo, nešto što najviše voli, pa tek onda kaže da je jučer ujutro napravila test. Ali već se izbrbljala Elviri pa bi bio red da mu novost prenese još večeras jer ako mu sutra slučajno Damir izblebeće, Igor joj to nikad neće oprostiti. To da Damir prije njega sazna za njezinu trudnoću. Kao da bi takvo što promijenilo činjenicu tko je od njih dvojice otac.
Otkako je pronašla papirić u satu, Vesna traži znakove Igorove ljubomore i svugdje ih pronalazi. Vidi kako je gleda kad joj zazvoni mobitel, vidi kako promatra njezinu facu i pokušava na njoj pročitati tko je zove, makar će se za dvije sekunde ona javiti s: »Halo, prijo!« ili »Mama, ti si«... Ali on je nestrpljiv, on bi uvijek htio malo ranije zaključiti, pripremiti se nekako na njezino zamuckivanje, izbjegavanje odgovora, vrdanje i muljanje koje nikako da dočeka jer Vesna je i pred njim, i pred sobom, čista kao suza, svima bi se zaklela da mora. Igor ipak gleda. Pod povećalom. Nervira ga njezina ljubaznost prema Damiru kao što ga je nervirala i otresitost, pa joj je prigovarao da ne voli njegove prijatelje, a ona je dobro znala zašto ih ne voli. Jer nikoga ne možeš voljeti sa zadrškom. I sad, kad se potrudila - sad opet ne valja. On sumnja, kao što je sumnjao i davnih dana, dok je još živio s roditeljima i tu i tamo kuckao po »olivetici«, ali nikad naglas nije izgovarao svoje sumnje.
Kad mu kaže da je trudna, Igor će se oduševiti, to Vesna dobro zna pa odluči da neće odugovlačiti jer oboma im treba neka dobra vijest da ih malko digne iz letargije.
Za dva će tjedna ona ionako na more, bez njega, pa će onda on otići bez nje, a kad se oboje vrate, razgovarat će o opcijama, kako da si napokon srede život prije djetetova dolaska.
No, dok mu se ona smješka i ljubi ga u obraz, on je kiseo i samo je mehanički zagrli, kako to radi već deset godina, jedino što oduvijek nije bilo mehanički. Njoj je čudno pa ga pita: »Ljubavi, šta je bilo?« A on odgovara da »ubija ga vrućina i to jurcanje gradom« pa doda bezobzirno: »Kako bi bilo da ti malo preuzmeš Karla dok ne odeš na more?«
Već stoji pred otvorenim vratima hladnjaka i iz tetrapaka naginje sok od brusnice što ga je ona kupila mokraćnih putova radi. Ona ga gleda zabezeknuto i nije joj jasno otkud sad to, pa upita: »Otkud sad to?«
»Pa, fino, mislio sam da ti, kao što sam rekao, malo preuzmeš Karla jer ja radim po cijele dane, a ti, igrom slučaja, ne.«
Znakovito je pogleda. Ona razrogači oči.
»Zanimljivo«, promrmlja.
»Ne znam, Vesna, zbilja što je tu čudno?! Što sam to tako nevjerojatno rekao čega se ti ne bi dosjetila da je kojim slučajem obrnuto?«
»Igore, takav je dogovor«, odgovori Vesna. »Od prvog dana. Osim toga, ja staroga obilazim na cilo popodne, čistim mu stan, skuvam ručak, donesem spizu, a ti mu navratiš na uru vrimena, samo da vidiš je li živ ili nije.«
»Ali navratim«, nervozno će Igor. »Svaki drugi dan navratim. Tražim parking, kuham se u pokvarenom autu, probijam s drugih tisuću debila po Zelenom valu, pa jurcam gore u stan, pa me stara budala gnjavi čime stigne... Gotov sam, Vesna, ispižđen!«
Vesna ga pogleda blijedo. Pokaje se što je jutros napravila test pa sad mora odlučiti treba li mu reći ili prolongirati, pokaje se što je razgovarala popodne s Elvirom, pa se izbrbljala o trudnoći, a ovaj njezin mrgud... Pije iz tetrapaka i prosipa žuč već s vrata. Ni traga onom životu kakvom se nadala kad su počeli razgovarati o vjenčanju i naglas iznositi analize je li »to to« i ima li smisla više čekati.
»Trudna sam«, ispali Vesna da prekine agoniju.
Igor spusti tetrapak sa sokom i ustukne. Gleda u nju, ali lice mu je prazno. I Vesna bulji u njega, čeka reakciju, sada svjesna da je predvidjela krivo. Igor joj priđe bez riječi, pa je zagrli. Ona se rasplače.
»Oprosti«, šapne on. »Nisam znao...«
»I ja sam tek jutros saznala«, odgovori ona.
On je stisne čvršće. »Dođi«. pozove je za kuhinjski stol, posjedne na stolac, pa čučne pokraj nje. Glavu joj položi u krilo, a ona ga pogladi po kosi. »Oprosti, oprosti, oprosti«, triput ponovi.
»Sve je u redu«, nasmije se Vesna, »nije bilo toliko strašno.«
»Oprosti što nisam uspio«, nastavi Igor s isprikama.
»Ne razumim...«
»Nisam uspio sve srediti prije trudnoće. I sad smo tu gdje jesmo... Pat-pozicija.«
»Tebi nije drago?« ona šokirano upita, no on preskoči odgovor.
»Šta želiš? Da se riješim djeteta?« Vesna mu uzme glavu objema rukama i podigne je iz krila. On je pogleda odozdo. Gledali su se tako nekoliko trenutaka, ona izvan sebe od šoka, on u nedoumici što da učini, kako da prebrodi današnji dan, pun iznenađenja s kojima se
ne zna nositi, začinjen radosnom viješću koja ga više ne raduje. Pa sad čuči pokraj žene koju je odabrao za »u dobru i zlu«, koja mu je upravo rekla da će postati otac, i nema pojma koji je točan odgovor na njezino pitanje. Iz televizora zvukovi utakmice koja ga ne zanima.
U pretincu aktovke spremljena je čekala slika njegove bake Gite, dobar podsjetnik na to da stvari počesto nisu onakve kakvima se čine. Djevojka na šezlongu.

*

Vesna se probudila natečenih očiju. Dobro zna da ne smije plakati navečer, pa takve izljeve emocija većinom obavi kroz jutro, dok još ima vremena da dođe k sebi. Sinoć je plakala bez predumišljaja, zaspala je suznih očiju pa sad izgleda kao Garfield. Igor je gleda dok spava pa je ljubi u sljepoočnicu. Žao mu je zbog onoga sinoć, ali čudni su se osjećaji nakupili u njemu i jednostavno je puknuo. Na krivome mjestu, kako to obično biva.
Gleda svoju trudnu ženu i misli: Ja sam sretan čovjek, što mi fali?! Pa ustane prije nje, ulije vodu za kavu u kuhalo i javi šefu da je bolestan.
»Vjerojatno sunčanica«, promrmlja u slušalicu glumeći mamurluk, ne bez razloga. Glava ga ionako boli od sinoć, tuče podmuklo, pa je jedva zaspao i makar je jutros situacija bolja, ne može zamisliti da sad sjedne u auto i krene prema firmi. Pa pod cijenu otkaza.
»Povraćam cijelu noć«, slaže bezočno.
»Ništa, čuvaj se«, odgovori mu šef kratko. »Popodne mi javi dolaziš li sutra ili da onaj
sastanak prebacim na Martina.«
»Vrijedi«, odgovori Igor pa prekine vezu. Taman na vrijeme - voda je ključala.
Zatim se spusti do pekarnice kupiti dva muffina, jedan čokoladni, drugi s grožđicama, dvije krafne, vaniliju i marmeladu, i raženi kruh za ručak. Odšeta i do kioska s voćem i povrćem po poriluk, mrkvu i brokulu od kojih će napraviti krem-juhu za Vesnicu. Danas će joj ugađati. Kad se sjeti da popodne valja otići do Karla, Vesnin je red, i da bi on, kao pravi mužić, u znak isprike trebao ponuditi da ga ponovno obiđe on, zaboli ga želudac. Ako je djevojka na šezlongu zbilja njegova baka Gita (kako mu se jučer činilo), onda tog čovjeka u životu više ne želi vidjeti. A posebno ne danas, dan poslije. Čim dođe kući, odlučan je Igor, ponovno će pogledati fotografiju koju je jučer maznuo Karlu i provjeriti je li i na dnevnom svjetlu sličnost te žene i njegove pokojne bake neupitna.
Na ulasku u stan zaključi da je Vesna očito ustala kad joj sandalica nema u hodniku, gdje su maloprije bile. Igor ostavi vrećicu s namirnicama na kuhinjskom stolu pa dohvati aktovku s kauča.
Izvuče fotografiju Karlove djevojke. Prinese je nosu. Zagleda se u njezine crte lica. Da je barem malo oštrija, pomisli, makar bi, da je kojim slučajem slika bolje kvalitete, Karlo sigurno primijetio da ju je ukrao. Ovako, nije bilo opasnosti da potencijalna baka Gita završi pod staklom na zidu starinskog stana s visokim stropovima i prozorima dovoljno širokima da se na njih smjesti jastuk za sjedenje.
Igor ode do zrcala u kupaonici. Prisloni sliku na policu s Vesninim kremicama i čašom u kojoj su stajale dvije zubne četkice, jedna ružičasta, druga plava. Obje mokre. Ružičasta malo mokrija od plave. Pa promotri prvo svoje lice, a zatim djevojčino. »Isti nos«, šapne.
»Slične jagodične kosti«, doda, kao da se ne sjeća lica svoje pokojne bake. Uzme fotografiju,
okrene poleđinu, pa pročita: 1952.
Ako je moja stara rođena u studenome ‘52., kad je ova slika mogla biti snimljena? - u maniri privatnog istražitelja upita se Igor. Žena nosi laganu haljinicu i lakirane cipelice, ramena je pokrila vesticom dugih rukava. Znači, proljeće je ili rana jesen. Ako je slika
snimljena ujesen, onda ovo ne može biti baka. Baka je u to vrijeme već bila debelo trudna... pomisli. A ako je u proljeće... Igoru se osuši grlo. Nagne se nad umivaonik pa otvori hladnu vodu i napije se direktno iz slavine.
Vesna hoda kvartom. Razmišlja o onome sinoć, Igorovoj reakciji i izostanku
oduševljenja. Nikako da detektira kratki spoj. U torbici joj zazvoni mobitel. Igor.
»Gdje si nestala?« upita.
»Izašla malo na zrak«, odgovori ona. »A di si ti bio?«
»Otišao po muffine i krafne.«
»Aha...«
»Daj se vrati pa da doručkujemo«, zamoli je Igor. »Sinoć sam baš bio budala.«
»Jesi malo«, odgovori Vesna pa se nasmije. »Dolazim«, doda i uputi se doma. Vrijeme je za popravni ispit. Ili još bolje - ispit zrelosti njihova odnosa. Bit će ih uskoro troje, vlastitu bi sujetu trebalo smjestiti u drugi plan.
»Ajmo ispočetka«, promrmlja Vesna, uđe u zgradu i pozove lift... Vrata se otvore i ona, prije nego što se snašla, ugazi u lokvicu pseće mokraće.

*

Igor je otišao podignuti sat. »Ne dolazi u obzir da nosiš išta teže od vekne kruha«, rekao
je Vesni.
Ona se nasmije pa promrmlja »štruce«. I on se nasmije. Priđe joj, zagrli je pa joj podraga trbuh.
»Baš se veselim«, ponovi valjda četrnaesti put taj dan, pokušavajući neutralizirati dojam prvotne reakcije. Stisnuti delete u stvarnom životu. Ali, oboje predobro pamte. Takvi su ljudi. Negativne sitnice uvijek prevagnu nad pozitivnima. Bez iznimke. Jedna takva mogla je pokvariti inače sasvim solidan dan pa je trebalo puno pozitivnih događaja da se ono loše barem malo zasjeni... A teško je nalaziti pozitivne događaje ako si pod dojmom negativnog.
Redovito su se Vesna i Igor lovili krivih dojmova, mučili sami sebe prešućenim optužbama, izvana njegovali gladac dok ih ne poždere jadac i - životarili. Ma koliko ponavljali kako će »sve biti u redu«, ufurali bi se lako u film kako ništa neće biti kako valja jer njima jednostavno »ne ide«. Vesni bi čak tu i tamo palo na pamet da je glavni problem njezinoj lošoj sreći upravo veza s Igorom jer »s kim si, takav si«, a on se nikad nije ponašao kao srećko. Pa kad bi morala uprijeti prstom što je to tako loše, apostrofirati uzrok nezadovoljstvu, izgubila bi se, ne bi znala odgovoriti jer ništa joj zapravo temeljito ne remeti sreću, ali generalno gledajući, nestala je negdje prpošnost kakvu je njegovala kao djevojčica.
»Teško je hendlati depresivca«, rekla je svojedobno Elviri žaleći se na Igora.
»A on je depresivac?« upita je Elvira. »Ili je samo loše volje?«
»Znaš kako ti se ja ponekad osjećam... Ko da sam u more upala u kaputu. I mada dobro
plivam, kaput je sve mokriji pa mi je sve teže.«
Elvira se nasmije metafori makar osobitog razloga za smijeh nije bilo.
»Dva su moguća scenarija«, nastavi Vesna, »ili ću se naviknuti na kaput i razviti novu tehniku plivanja ili ću ga zbaciti sa sebe...«
»Postoji i treći scenarij, prijo«, podsjeti je Elvira. »A to je da se kaput toliko natopi...«
»Znam ja koji je to scenarij«, prekine je Vesna. »Samo, to ne dolazi u obzir.«
Razgovarale su tako davnih dana, ali to je bilo prije trudnoće pa čak i prije vjenčanja. Vesni je falio dobar povod da »svuče sa sebe mokri kaput« jer joj je »bio drag, skupo ga je platila i za njega se emocionalno vezala«, a Igor je bio mirno stvorenje i nije provocirao velike konflikte. A zbog malih problema ne napušta se opcija na koju smo se navikli. Pa se udala. Potpisala doživotno plivanje u mokrom kaputu. I sad pliva. Više tone nego što pliva jer uvijek pobjeđuje onaj teži, uporniji, a razorna sila obično je snažnija od konstruktivne.
Igoru se moralo priznati da se trudi. Svaki odnos shvaća kao projekt pa mu pristupa studiozno, štreberski, tražeći bolne točke i eventualna rješenja. Tako se i sad trudi Vesni dokazati da je ona večer »iznimka koja potvrđuje pravilo«, a pravilo je da on želi dijete, i to s njom, da je jedva dočekao da se tako nešto dogodi i da je siguran da će »sve biti u redu«.
Ide po sat koji je njegova supruga odnijela na popravak zato da se dodvori svekrvi, ali i, Igor to ne zna, zato što se izlanula i nepromišljeno ponudila uslugu. Vesni je drago što Igor želi podignuli sat, makar se brine da bi razlog mogao biti taj što ne želi da joj urar da poruku koju je unutra jamačno pronašao. Da je ona sakrila intimnu poruku u zidnu uru, htjela bi je držati pod kontrolom. Ta činjenica zabrine Vesnu. Vidjet će mu facu kad se vrati. A njegov će joj izraz lica najbolje reći tko je autor poruke iz sata.
»Moja je supruga donijela sat na popravak«, obrati se Igor uraru Čavajdi i pruži mu papirić s prezimenom i brojem zaprimljenog predmeta.
»Aha, antikni zidni sat«, nasmije se ljubazno urar. »Gotov je, radi ko veliki...«
Čavajda uđe u neku prostoriju iza, ondje gdje se valjda ure i popravljaju, pa Igor ostane sam u radnji. Gleda te satove obješene na zid i - traži grešku. Traži koji od dvadesetak primjeraka nije dobro ugođen pa da se koncentrira samo na njega i pokuša dokučiti zašto su u urara najgore ure, u postolara najgore postole, a u frizera raščupana kosa. Ali teorija mu pada u vodu jer sve ure rade kao švicarski sat, naštimane u minutu.
»Evo ga«, svečano objavi Čavajda noseći veliku zidnu uru, sada ulaštenog krovića,
dobro izglancanog stakla kroz koje se vidi klatno... »Radi.«
»Prekrasno«, iskreno se razveseli Igor. »Stvarno ste ga sredili.«
»Bio je problematičan taj jedan zupčanik, ali zamijenili smo ga, pa sad može raditi još sto godina«, nasmije se Čavajda.
»Mislite da je toliko star?« znatiželjno upita Igor i dalje proučavajući uru.
»Tako nekako«, odgovori Čavajda. »A i dodatno se izraubao od stajanja... Koliko dugo ne radi?«
»Dvadesetak godina sigurno«, odgovori Igor. »I ne sjećam se kad je prestao kucati, a znam da me to njegovo ‘tik-tak’ nerviralo dok sam bio klinac...« Igor se nasmije. »Sad mi se sviđa«, brzo doda kao da se opravdava.
Rukom pogladi krović sata tako da osjeti izrezbareno drvo pod prstima.
»Da, lijep mu je zvuk«, primijeti urar. »Šteta bi bilo da stane.«
»Hvala vam puno. Koliko dugujem?«
Čavajda ispiše račun i izgovori cijenu pa se Igor malo zagrcne, ali bespogovomo pruži karticu. Toliko keša nije imao. Uprti uru zamotanu u stiropornu vrećicu, no na izlasku ga zaustave Čavajdine riječi.
»Gotovo sam vas zaboravio pitati: autora poruke - jeste li otkrili?«
»Molim?« Igor zastane sa satom u rukama.
»Poruka koja je možda mehanizam i zaglavila. Rekao sam gospodični...« Čavajda pokuša objasniti, no odjednom shvati da Vesna suprugu nije rekla ni za kakav papirić iz sata.
»Nemam pojma«, zbunjeno uzvrati Igor pa urar brzo doda: »Ma dobro, glavno da je ura popravljena. Lijep je to primjerak!«
»Da, hvala vam još jednom. Doviđenja«, pozdravi ga Igor i iziđe iz radnje.
Kakva vražja poruka? zapita se u sebi. I zašto Vesna šuti?
Igor prođe ispod Karlova balkona (zamišljen, s novim problemom) ne primijetivši starca na njemu. Smjesti sat u prtljažnik parkiranog automobila, dobro ga zaglavi da ne zapleše u okuci, i odveze se u nepoznatom smjeru. Nekako mu se nije išlo kući.

*

»Ja stvarno, Vesnice, ne znam što je s njim, je li ljut, nervozan«, Karlo je pogleda zabrinuto. »Dođe na pola sata, pita me kako sam i treba li mi što, ali vidim mu na licu da nešto ne valja. Ako sam nešto kriv, rado bih da mi kaže.«
»Ja vam to stvarno ne znam«, odgovori Vesna makar je i sama primijetila da se s Igorom nešto događa. Posebno otkad se vratio od urara. Zabrinut je, čudno je gleda, kao da opet proučava koliko ona zna.
»Dosta je zauzet na poslu. Znate kako je pred godišnje, svi rade duplo, da slučajno ne
ispadne da nisu zaradili odmor«, Vesna nabrzinu smisli opravdanje za Igorovo ponašanje.
»Znam, ali - nisam mu ja ništa kriv, a baš je nekako hladan prema meni«, nastavi Karlo.
I prema meni je, dođe joj da kaže, no umjesto toga predloži: »Najbolje da ga pitate.«
»Ne molim ja nikoga da me voli«, zatrese Karlo glavom ponosno i Vesna se u sebi nasmije. Sličnu je devizu imala i sama. »Nešto je ljut«, ponovi Karlo pa nabora usta kao da vrti film u potrazi za krivom riječi koju je možda izgovorio.
I Vesna razmišlja. Važe zna li Igor za poruku, a morao bi znati ako je on autor, pa se dvoumi treba li mu reći. Najbolje bi bilo, u to je sigurna, da mu jednostavno pokaže poruku i upita ga: »Znaš li ti nešto o ovome?« Ali kako ne želi dobiti potvrdan odgovor i radije bi od svega bila u krivu, Vesna odugovlači s razgovorom. No, čak i ako je autor »Na koga misliš kad sa mnom vodiš ljubav?« netko drugi, diskusija o papiriću potegnut će priču o ljubavnom trokutu između nje, njega i njegova najboljeg prijatelja, o čemu već zbilja odavno nisu razgovarali. I njoj se ta šutnja sviđa jer ne mora razmišljati o govoru tijela, boji glasa i obrazima koji se uvijek zarumene kad čovjek od toga strahuje.
Igor za to vrijeme gleda fotografiju. Nikako da je se nagleda. Promatra ženu na njoj,
bulji joj u trbuh, ali - nema, Igore, nema ničega..., kao da mu poručuje djevojka sa šezlonga.
Trebao bih pitati mamu, pomisli Igor, iako mu je jasno da bi time isprovocirao pitanje odakle mu fotografija i tko je uopće čovjek koji ju je snimio. Stara mu nikad ne bi oprostila što se odlučio za uzdržavanje nepoznatog umirovljenika radi stana, a još bi mu više zamjerila što joj o tome dosad nije rekao ni riječi, a kamoli od nje zatražio savjet. Osim toga, Nevenka je bila tatino dijete, o djedu Antunu nikad nije rekla ni jednu ružnu riječ i sama sumnja u to tko joj je otac bila bi za nju neviđen šok. Tim više što su i baka Gita i djed Antun mrtvi i nemoguće je elegantno doznati pravu istinu. A s Karlom svoju majku Igor definitivno ne želi upoznati. Morat će čačkati izdaleka, ispitati mamu kad se baka udala, usporediti datume i pokušati zaobilazno doći do odgovora. A prije svega, trebao bi pronaći neku fotografiju bake Gite iz pedesetih pa dobro proučiti crno-bijela lica mladih žena.
A poruka? odjenom mu sine. Kakva poruka u satu? Igor iziđe na balkon pa zapali cigaretu. Pokušava se ostaviti pušenja već mjesecima i rijetko zapali kod kuće, ali danas je nervozan i zna da ovo sigurno nije dan za rješavanje poroka. Sjedne na gajbu iz koje su odavno povadili sve boce piva, pa se nalakti na koljena... Gleda dolje u prolaznike. Gleda i mršti se. Pokušava utvrditi kojim su redom parkirani automobili uz nogostup, ali sklad mu remeti crvena mazda koja se, kao prst u oko, smjestila između crnog forda i bijelog audija. Inače se desetak automobila izmjenjivalo crno-bijelo-crno-bijelo, kao tipke klavira, dok ova mazda nije poremetila red. Igor je gleda, vidi samo mazdu, pa povlači dim cigarete. Zamišljen. Vesna ugura ključ u bravu i Igor se uspravi na gajbi...
»Pa kud na kašeti?« upita Vesna s vrata i nasmije se.
»Uvijek sjedim tu«, mrzovoljno odgovori Igor.
»Sve u redu?« pogleda ga ona ispitivački.
»Ma!« on odmahne rukom.
Vesna iziđe na balkon. Dovuče plastičnu stolicu i obriše je rukom pa sjedne.
»Reci mi...« uhvati ga za ruku. »Šta je bilo?«
»Vesna, ja stvarno ne znam...« odgovori Igor i skrene pogled.
»Brineš me, Igore«, Vesna ga uhvati za bradu i okrene mu lice prema sebi. »Znam da te nešto muči, a nadam se da u mene imaš povjerenja. I da ćeš mi reć.«
»Hm...« Igor se nasmije ironično. Pa je pogleda u oči. »Kakva je poruka bila u satu?«
upita je izravno.
Vesna se zacrveni.
»Znaš li ti kakva poruka?« odgovori protupitanjem.
»Zašto mi ne odgovoriš?« upita on.
»Zato što mislim da ti o poruci znaš više od mene.«
»Nikad nisam čuo ni za kakvu poruku«, Igor izgovori naglašavajući svaki slog.
Vesna ustane i ode po torbicu, potraži novčanik i zavuče ruku u pretinac koji nikad ne otvara. Vrati se na balkon i pruži papirić Igoru. Igor ga odmota i naglas pročita: »Na koga misliš kad sa mnom vodiš ljubav...« Pogleda u Vesnu, a ona mu rukom dade znak da nastavi s čitanjem... A zatim uđe unutra. Igor pročita poruku što ju je urar Čavajda iskopao iz sata, ali ne reče ništa. Obuzme ga neka čudna tuga.
»Pušiš?« dovikne mu Vesna iz dnevne sobe.
»Aha«, odgovori Igor.
»I ja bih jednu...«
»Nije ti pametno«, upozori je on.
»Neka«, odgovori ona pa stane uz Igora, nasloni mu ruku na rame i ukrade dim njegove cigarete. Ništa ne progovore dok god se crvena mazda nije isparkirala i odvezla nekamo, izvan Igorova vidokruga.

*

Nevenka i Tihomir redovito početkom srpnja skoče do Krka. Ondje imaju vikendicu koja, doduše, nije baš njihova, ali im je prijatelji ustupaju u zamjenu za komad zemlje u Zagorju s kojim je povezana nekakva transakcija koju se Igor nije mnogo trudio shvatiti.
Igor je sve nervozniji. Htio je što prije mami odnijeti sat pa je možda malo ispitati o baki Giti i pronjuškati ima li igdje u obiteljskoj kući koja zalutala fotografija s vjenčanja
njegove bake... Ali, starci su se pokupili u petak popodne i sad ih neće biti desetak dana, što znači da će Igor dotad ispaliti na živce...
Kad ga je Vesna suočila s porukom koju je Čavajda pronašao u satu, Igoru se učini da je otvorio Pandorinu kutiju svih obiteljskih zala. Još ga je više brinula njezina sumnja. A nju njegova. Pa ju je upitao:
»Kako si mogla misliti da sam ovo napisao ja?« Igor joj mahnu papirićem pred nosom.
»Tako«, odgovori Vesna kratko.
»I to na ‘olivetici’...« Igor se pokuša nasmijati.
»Svejedno na čemu.«
»Zašto, Vesna?«
»Misliš, zašto mi je to palo na pamet?«
»Upravo to. Imam li razloga napisati ovakvu poruku?« upita on.
»Ne znam... ljubomora nikad ne dolazi izvana«, odgovori ona.
»Tu griješiš«, usprotivi se on. »Povod dolazi izvana.«
»I povod je u glavi, prijatelju moj«, uzdahne Vesna.
»Prijatelju?« Igor je znakovito pogleda.
»Evo ga opet«, puhne Vesna. »Ponovno važeš svaku rič.«
Ušutka ona tako Igora, pa njemu ne preostane drugo nego da se zamisli. A glava mu je prazna, od pustih kombinacija i križaljki, rješavanja rebusa i ostale mentalne enigmatike koja ne donosi odgovore na pitanja o međuljudskim odnosima, ali temeljito iscrpljuje čovjeka.
»Nemam pojma, Igore. Ti stalno u nešto sumnjaš.«
Igor ponovno ne odgovori ništa. Ovako »prozvan«, znao je da mora reagirati, a bojao se priznati da njezin i Damirov odnos oduvijek gleda kroz povećalo. Ta bi ih rasprava odvukla deset godina u prošlost, a niti su oni iste osobe od prije deset godina, niti su okolnosti nepromijenjene. Osobito otkad mu je Vesna rekla da je trudna (a on se nije razveselio kako spada).
»Vidjet ćeš sad nešto«, izgovori Igor pa ode po fotografiju. Pruži je Vesni, ali ne reče ništa.
»Tko je ovo?« upita ona.
»Je li ti poznata?« upita on.
»Ne znam. Možda malo...« nesigurno odgovori Vesna. »Čija je to fotka?«
»Ukrao sam je Karlu.«
»Ukrao?«
»Da. Maznuo.«
»Zašto?«
»Zato što mislim da poznam tu ženu«, odgovori Igor pa doda: »A mislim da je poznaš i
ti.«
Vesna se ponovno zagleda u fotografiju, pa podigne pogled prema mužu i reče: »Baka
Gita?«
»Bingo!« uzvikne Igor. Gotovo razdragano, na tren pomisli Vesna.

*
Damir nije oduševljen vizijom godišnjeg odmora u društvu samih parova i pokojeg pripadajućeg djeteta. A često ispadne nekako tako. I ove se godine takva solucija sama nameće, osim ako dobro ne razmotri druge, dosad zanemarene opcije. Pomisli to Damir u pet do dvanaest kad je već pomalo kasno za velike planove, pa se više ne zazire od improvizacije.
Mozga o godišnjem koji ne da kuca na vrata nego samo što nije uletio unutra, a u ovom gradu već je toliko sparno da se mora mora dokopati ovako ili onako, uparen ili solo, u kombinaciji koja mu je trula ili... Zapravo ne postoji nikakva drugo kombinacija. Sad treba gledati samo kako da žrtva bude što manja. Pomisli to Damir pa nazove Elviru.
»Dalmatinka, Dalmatinka«, zapjeva joj u slušalicu umjesto da se predstavi, ni sam ne
znajući zašto se odlučio za tako ridikulozan pristup. Pjesma je bila aktualna otprilike kao i
»Nights in White Satin«, ali glavom mu se vrzmala Dalmacija (zbog godišnjeg, naime) pa
mu je, eto, izletjelo.
Elvira se ipak smije, zaključi Damir pa mu laknu jer, ma koliko ga simpatizirala, nije
rečeno da i pred Elvirom ne može ispasti budala.
»Ne mogu virovat«, uzvikne Elvira (pomalo mu probije uho). »Je li se to mene Purger sitio? I još bolje, čime sam to zaslužila?«
Kako joj istinu nije imalo smisla reći, Damir pribjegne prozirnoj laži koja je, pak, prozirna jedino za one koji žele gledati. Pa kaže: »Vidio sam neku ogrlicu. Podsjetila me na tebe...« Blebne to sasvim bezveze pa se upne prisjetiti je li ono Elvira na večeri, kad su se zadnji put vidjeli, imala neku ogrlicu oko vrata. Zna da jest, ali da ga ubiješ, pojma nema kakve vrste. Sjeća se jedino da joj je sezala točno do ruba majice... Gledao je to. Porub u koji upada perla kad se ona malo nagne, pa izviri kad se uspravi. Bila je to lijepa igra svjetla i sjene, igra staklenim perlama, pomisli Damir, pa na njezino: »A je l’?«, brzo doda: »I onda pomislim... Tko zna što radi Elvirica.«
»Elvirica?« zacvrkuće djevojka pa se stane smijati od srca, a onda u strahu da će svojim cerekom prekinuti telefonski flert, predloži: »Kupi je pa mi donesi... A ja ću ti skuvati paštašutu, ko ona ženska Aleksi.«
»Mmmmmmm«, odgovori Damir spremno, zadovoljan što se razgovor odvija točno prema planu. »Misliš?«
»Ja sam te pozvala«, odgovori Elvira. »Dalje ti crtati neću.«
»Daj mi do sutra. Da malo razmislim i pokušam odgoditi neki dogovor za ljetovanje, pa ti javim«, predloži Damir (kao, jako je zauzet) pa kad Elvira ništa ne odgovori, dometne:
»Ako ti to paše...«
»Paše«, nasmije se ona, iznenađena njegovim brzim pristankom.
Ispalila je taj prijedlog više onako, u pola šale, ali čini se da je onih pola zbilje ipak prevagnulo. A to Elviru iznenadi. Druga stvar, nije baš namjeravala imati goste prije vlastitog godišnjeg, koji je uzela da se uskladi s Vesnom, ali dobro - pokušat će sutra pomaknuti za tjedan dana unaprijed da Damir ne provodi vrijeme sam.
Elvira tako kalkulira u glavi, pokušava biti što bolja domaćica, prilagoditi se Damiru... A sve zato što ne zna da bi Damir radije solo laprdao gradom pa navečer došao doma na kuhanu večeru, a onda se opet vratio u grad. Ali, OK, svjestan je toga i on - darovanom se konju u zube ne gleda. Tjedan dana će izdurati Elviru, jer cura fakat nije loša, a onda stiže Vesna (koliko čuje, bez Igora) pa će se zabaviti u ženskom društvu. Zabaviti. Bez ikakvih detalja koje bi trebao prešutjeti prijatelju. Nasmije se tome Damir... Baš se veselio ljetovanju s Vesnicom. Bude mu drago što je nazvao Elviru.
Pa, frendovi smo! sam sebe uvjeri. Nisu to nikakve lažne nade... Samo se družimo.
Oslao je jedino problem ogrlice. Do sutra popodne naći će nešto lijepo, i skupo, pa se s time pojaviti na Elvirinim vratima. Svidi mu se i ta pomisao. Ljeto mu je očito udarilo u glavu.
»Ovo će biti dobra noć predosjećaaaaaaaaaaam«, zapjeva naglas, pa ustukne. »O,
Bože«, promrmlja, uskoči u auto i brzo odvrne radio da nekako istjera Severinu iz glave.

*

Igor se povukao u sebe.
»Nisi dobro«, kaže mu Vesna dok se voze autom po gradu. Escort i dalje lupa, ali ružni zvuk oboje ignoriraju. Ona je otvorila prozor pa drži ruku vani, a njemu se čelo znoji, ali je podignuo staklo na svojoj strani da ih ne ubije propuh. A sad se znoji, vidi to Vesna, ali ništa ne komentira. Ne može sve, a trenutačno imaju prečih problema od vremenskih nepogoda koje su se nadvile nad srpanjski Zagreb.
»Mislim da nikad nisam bio gore«, odgovori Igor, pa prebaci u višu i brzo se uvali u srednju traku između nekog terenca i malog, gradskog smarta. Taman, pomisli Vesna zadivljena muževom spretnošću, no ništa ne prokomentira jer niti je mjesto niti vrijeme za to. Ipak, radije bi razgovarala i o čemu drugome samo da se ne mora dotaknuti Igorove bezvolje jer nije prvi put da je suočena s njom. A ni zadnji. Jamačno.
»Popodne vozim ovu kramu na popravak.«
»Dogovorio si?«
»Da, s Damirovim Jurom.«
Vesna kimnu pa doda: »Ali, nije u tome problem, je l’ da?«
»Nije«, odgovori on. »Što da ti govorim kad sve znaš.«
Njoj je, naravno, žao. Ali, što da radi? Zna da nikoga ne možeš učiti sreći. Odnos s Igorom postao je borba za vlastiti opstanak, a ona će opstati jedino ako se što više isključi iz njegovih »čudnih stanja«. Slušati može, dati savjet također, ali doživljavati njegove probleme kao svoje - e, to joj je dosadilo. Ali, što je, tu je. Trudna je, nezaposlena i nema osobitog izbora. Pa participira u Igorovim previranjima.
»Šta točno ta spoznaja minja na stvari?« upita i znakovito ga pogleda, onako iz profila.
Igor ne trzne pogledom. Prati cestu.
»Kako misliš što mijenja?! Sve«, odgovori,
»Dobro«, pomirljivo će Vesna. »Na emocionalnom planu sve, ali na konkretnom...«
Igor se namršti. Pa opsuje nekog frajera koji je, kako kaže, zajašio na kočnicu bez
potrebe.
»Ima li što konkretnije od emocija?« upita napokon nakon što se stanje na cesti
normaliziralo, a oni se provukli kroz zeleno kao kroz iglene uši.
»Stan«, kratko izgovori Vesna kao da igraju igru asocijacija u kojoj samo jednom riječju trebaš pokrenuti misaoni sklop koji će te dovesti do konačnog rješenja.
»Stan«, ponovi za njom Igor pa podigne obrve (vidi to Vesna i sa strane). »Ako je Karlo napumpao moju baku Gitu, onda sam ja...«
»...jedini nasljednik stana na Zelenom valu«, pobjedonosno ustvrdi Vesna, kao da imaju razloga za slavlje.
»Odnosno moja stara...«
»Odnosno Nevenka. Da.«
»Kojoj o svemu ovome ne smijem reći ni riječi.«
»Paaaa, to ne znam...«
Igor se zamisli. Opet kombinira nešto i Vesna ga u tome ne prekida. Neka ga... Sad važe, dobro ona zna, kako bi trebao postupiti i uvijek mu se čini da će postupiti krivo, da je rješenje nadomak ruci, ali da ga on jednostavno ne zna prepoznati u moru redundantnih podataka koji mu remete percepciju.
»Koji je to idiot«, ljutito će Igor.
»Karlo?«
»A nego tko?! Moja je baka imala devetnaest godina kad je ostala trudna... Ako je ono
na slici uopće ona.«
Vesna osjeti sućut prema devetnaestogodišnjoj djevojci koja se kroz ovo kroz što ona
prolazi sad probijala sama. I to u tajnosti.
»Kako je to išlo s Gitom i Antunom?« upita Vesna muža.
»Otkud znam?!« odgovori zbunjeno Igor. »Možda mu je podvalila dijete... Moju mamu.«
Vesna ga poljubi u sljepoočnicu. Ali on se i ne pomakne. I dalje prati cestu. Vesna dobro zna da Igor ne reagira ne zato što je koncentriran nego zato što bi i najblaža reakcija dovela do emocionalnog sloma, a ionako se prečesto lomi pred njom. Tako razmišlja Igor. Vesni više od Igora bude žao Nevenke, a to je pravi presedan...
»Nećemo joj ništa reći«, šapne.
»Ni u ludilu«, složi se Igor. »Ali, ja moram iskopati istinu. A stari gnjavež će me čuti ako
samo posumnjam da mi je on djed.«
»Dragi, ti već sumnjaš«, primijeti Vesna.
»E, pa stari gnjavež će me čuti... Bonvivan, plejboj, s onim svojim šeretskim očima i garnizonom žena zamrznutih osmijeha. Riga mi se od njegovog životnog stila. Ne dao mu Bog da sam mu ja unuk!«
Vesna baci pogled na sat pokraj mjerača brzine. »Večeras ću ja otići do njega«, reče.
»Mogu i ja«, odgovori on.
»Je da, pa da ga zadaviš golim rukama«, nasmije se ona.
»Ne fali mi puno«, odgovori Igor, ali njemu nije bilo do smijeha. »Ipak, idem ja... Gnjavi me za klimu, hoće da je kupim ovaj tjedan. Kaže, umire od vrućine«, obavijesti Igor ženu pa doda ljutito: »A umri više!!!«
Vesna ga uhvati za ruku, onu koja mu stoji na mjenjaču. Pa se sjeti prvog zajedničkog ljetovanja. Htjeli su se što prije dočepati Dubrovnika pa su gazili cestu kao na normu, jeli u autu i stajali samo da popiju kavu i zadovolje primarne biološke potrebe, tipa - rastegnu se. Uglavnom, jeli su u autu, što Vesni nije bio nikakav problem, ali Igor, koji bi obično bio za volanom, teško se snalazio sa sendvičem u jednoj i jogurtom u drugoj ruci, pa bi viknuo:
»sad!«, a Vesna bi lijevom promijenila brzinu taman kad on stisne kvačilo. Uskladili su se u tom bizarnom šaltanju, suprotnom propisima i zdravoj pameti, kao što se ni u čemu kasnije više nisu uskladili, pa su čak i zaboravili na to kako udobna mogu biti putovanja od Zagreba do Dubrovnika praktički u cugu kad ti društvo godi, a na raspolaganju imaš slobodnu ruku i pol.
»Nemoj«, otrese se on. »Smeta mi...« Ona pomakne ruku gledajući pred sebe. Pokraj semafora za pješake ugleda majku s kolicima za dijete. Bebu ne vidi, ali osvrne se kad escort prođe pokraj njih. I bude joj svejedno. Odluta u mislima, kako to često radi kad je Igor izbaci iz takta, a ne želi mu pridati važnost jer od scena koje mu je nekad davno znala priuštiti
nitko nema koristi. Pa ih trpa pod tepih da se ne vide dok grba ne postane toliko velika da
se ne može zaobići bez zapinjanja. Ali dotad će lutati u mislima...
Sutra Damir ide u Split, Elvira joj se pohvalila. Rekla je nešto u stilu: »Ti slobodno dođi, nećeš nam smetati«, kao da su ona i Damir već postali »mi«, jednim banalnim pozivom na ljetovanje. Pa je Vesna ustuknula. Odgovorila joj je samo da »će biti kod svojih«, ali da to, naravno, ne znači da se neće viđati svaki dan. Pa se Elvira nasmijala, od olakšanja.
Zna li Igor da će se ona i Damir bez njega naći u Splitu, Vesni se nije dalo ispitivati. Ako joj nešto spomene, ponašat će se kao da je to najnormalnija stvar, a bude li šutio on, bogme, šutjet će i ona. Spakirat će stvari već sutra i što prije se uputiti na more pa se odmoriti malo i od muža, i od Karla, i od svakodnevnih briga kojih je sve više, a rješenja niotkud. Valjalo se pripremiti za jesen s trbuhom i natečenim nogama.

*

»Donio sam vam klimu«, s vrata reče Igor.
»Bravo, Igore«, uzvikne Karlo prenaglašeno. »Treba li to montirati?« upita kad je ovaj
dovukao kutiju i ostavio je nasred dnevne sobe da baš vidi hoće li mu starac što prigovoriti.
»Treba«, kratko odgovori Igor. »Sutra dolazi majstor...«
Karlo ne reče ništa. Promrmlja »hvala ti«, pa ušuti. Čeka razvoj događaja, ali po mogućnosti da se razviju sami.
»Kako ste vi danas?« pita ga Igor.
»Odlično«, odgovori Karlo. »Dogovorio sam masažu za sutra.«
»Vi to ozbiljno?« otpuhne ironično muškarac pa se zagleda u starca. Onako, preko kutije s klimauređajem.
»Najozbiljnije«, odgovori Karlo. »Joža mi je preporučio neku svoju maserku. Radi s blatom...«
»Zanimljivo...«
»To ja plaćam«, doda Karlo kao da se opravdava.
»Nadam se«, odgovori Igor bezobzirno. »Vesna i ja stvarno više nemamo otkuda...«
»Žao mi je«, reče Karlo, ali Igoru se učini da starca zapravo boli briga za njihove
probleme dok god nisu u koliziji s njegovima.
E pa, vidjet ćeš ti koliziju... I kakvih dodirnih točaka imamo nas dvojica, pomisli Igor, ali zaključi da je prerano da krene čačkati oko identiteta djevojke na šezlongu. Kad bi bilo što rekao, morao bi priznati da je ukrao sliku i zašto je to učinio. A fotografiju nije imao sa sobom da je opet podmetne u kutiju, kao što ju je i izvukao iz nje.
Zadrži se u stanu nekoliko trenutaka. Pogleda stanje u hladnjaku, pokupi nove račune, otvori prozor dnevne sobe pa kaže: »Nek’ vam uđe malo zraka, žega je splasnula«, a onda se pokupi kući.
»Budala ide na masažu!« rekao je Vesni s vrata stana.
»Molim???«
»Naručio se... Nekakva fizioterapija. Mazat će ga blatom.«
»Kakvim blatom?«
»Kako kakvim? Ljekovitim!«
»Pa dokad on to planira?«
»Što? Fizioterapiju?«
»Ne, život... Do kad stara budala planira tako?« Sad je i Vesni bilo dosta. Situacija sa
starim se komplicirala. A kraj se nije nazirao.
»Nemam pojma... Dok ne umremo valjda«, rezignirano odgovori Igor pa okrene broj nekog poznanika koji se bavi ugradnjom klimauređaja. »Možda će ta klima poslužiti i nama«, zausti pa se ugrize za jezik da ne drekne ono što je zamišljeno da se ostvari.

*

»Prije nego što odeš, pliz, ostavi mi broj one svoje male«, Igor nazove Damira dok se
Vesna tuširala.
»Koje male?« upita Damir.
»One koju si mi spomenuo kad smo se vozili escortom. Escort za escort, sjećaš se?«
»Aha. Te male«, odgovori Damir. »Kaj je bilo?«
»Ne pitaj«, odgovori Igor. »Treba mi njezin broj, ali naravno, Vesni ni riječi.«
»Ej, nisam veslo sisao. Nemaš brige«, odgovori Damir, začuđen Igorovim pozivom. Ali, ništa neće ispitivati. Reći će mu za Elviru i zajedničko ljetovanje, pa kad Igor spomene Vesnu, on će iščitati o čemu je riječ.
»Nisam ti rekao... Pozvala me Elvira.«
»Mislio sam da ideš s onom ekipom od lani.«
»Promjena plana.«
»Kako to?«
Damir primijeti isforsiranu nezainteresiranost u Igorovu glasu. Nije glup, može zbrojili dva i dva i zaključiti da će mu se supruga viđati s kumom bez njega.
»Ne da mi se u lanjskom aranžmanu. Narodila se djeca pa me nerviraju«, odgovori Damir i nasmije se: »Osim toga, nije ta Elvira ni tako loša.«
»Pa nije«, složi se Igor. Zašto da mu kaže za Vesninu trudnoću kad su se već »djeca narodila pa ga nerviraju«. Lakše je onda o Elviri. Zato kaže: »To ti Vesna i ja govorimo već mjesecima...«
»A ja, budala, ne slušam«, nasmije se kum pa brzo upita: »Kad ti dolaziš?«
»Pitaj Boga!« odgovori Igor. »Gužva na poslu, s Karlom katastrofa, staraca mi nema, a
trebam ih hitno... Uglavnom, prije kolovoza ništa.«
Damir na to ne reče ništa. Pa Igor nastavi: »Ali Vesna će biti dolje kad i ti.«
»Stvarno?« Damir odglumi iznenađenje. »Pa zaleti se i ti, kume, barem za vikend.«
»Moguće«, odgovori Igor. »Posebno sad...«
»Posebno kad?«
Igor zastane, a onda ipak odluči da najboljem prijatelju kaže veliku novost. »Vesna je
trudna.«
Damir ne odgovori ništa. Šutnja nikad nije trajala dulje. Stoljeće do odgovora. »Super«,
izusti napokon.
Vesna je bila obilježenija nego ikad. Možda je više ne moram čuvati, Igoru padne na pamet pa se nasmije samodostatno.
»A broj od male?« zabrinuto upita Damir. Bude mu žao Vesne, pa se postavi zaštitnički kao da je dijete njegovo. »Zašto ti treba?«
»Karlo«, odgovori Igor.
»Nemoj me zezat. Ti si fakat poludio«, Damir se nasmije. Umjesto da prokomentira plan o kojem razmišlja zadnjih nekoliko dana, Igor osjeti potrebu objasniti najboljem prijatelju svoj odnos sa suprugom.
»Kume, ja ti Vesnu nikad ne bih prevario«, doda ozbiljno, toliko da Damiru zazvuči kao
da ga prijatelj upozorava. Ili mu prijeti. Ili ga moli...

*

Vesna je sjela u nagibni vlak jer joj je tako najzgodnije pa sad čita neku knjigu koju je kupila na kolodvoru. Nije debela, knjiga o odrastanju na Braču, ali ipak zna da je neće pročitati do Splita, a dolje je vjerojatno neće ni taknuti, osim ako nije toliko napeta da bi zbog nje propustila neke druge, privlačnije sadržaje. Kako sada stvari stoje, vratit će se zajedno s Igorom, tako da neće čitati ni na povratku, a kad ispadne iz štosa i napravi pauzu dulju od petnaest dana, više neće znati o čemu se ono u romanu radi. Zato će i ova knjiga, kao i mnoge prije nje, ostati nedočitana. Ali, Vesna ipak čita u vlaku. Sviđa joj se ideja čitanja na putovanju, dobro izgleda zadubljena u knjigu, ne u časopis koji se lista ovlaš, tako da se pregledaju slike, a tekst potpuno preskoči, ne u novine koje te snervaju već na drugoj stranici jer narod loše živi, a pomoć se ne nazire, nego - baš u knjigu... Crvotočinu u realnosti, fikcionalni odmak od svakodnevice.
Igor ju je ispratio s kolodvora, podignuo joj je kofer i mahao kad se vlak odvojio od perona, a njoj se činilo da su na tren postali likovi hollywoodskog filma koji se vole bez zadrške. Odluči da će do idućeg putovanja potražiti okrugli kofer čvrstih bridova pa njime upotpunili sliku koju želi odaslati nekome trećem, nepoznatom, tko ih možda gleda sa sirane i misli kako su njih dvoje idealan par. A ona rado njeguje privid.
Taj je detalj dobro uklapa u obitelj Bilić, smješta u ladicu sa svekrvom i Igorovom bakom, red dominantnih žena koje dobro znaju što žele, a još bolje od čega zaziru. Pa propuste teško priznaju, misleći da je zgodnije da okolinu prilagode vlastitim postupcima. I sve skupa uklope u sliku koju žele stvoriti.
I sad putuje prema jugu. Idu joj na živce neki tinejdžeri koji su ljetovanje otpočeli već na kolodvoru, pa se dovikuju, zbijaju šale, zadirkuju, a Vesna ih gleda kao da nikad nije bila mlada. Tempirana su bomba tih četvero tinejdžera, valjda će ih dolje dočekati netko odrastao, misli ona, jer oni se u Zagreb neće vratiti živi ako se već sad natankavaju alkoholom iz pljoske, i to im je najbolje što su ikad doživjeli.
Ona ih gleda, proučava, uspoređuje. Pokušava zamisliti vlastito dijete za petnaest- šesnaest godina i već zna - Igor i ona puknut će od brige nakon što se dobro posvađaju zbog koncepcije odgoja (ako uopće zajedno prežive najteže formativne godine vlastitog djeteta).
Dok ona tako gleda tuđu djecu, Igora napada regresija, pa i sam postaje dijete koje što prije želi dočekati mamu i u obiteljskoj trpezariji pojesti nešto toplo, žlicom, pa nakon toga sjesti na kauč u dnevnoj sobi u kojoj je gledao sve one »Bolje živote« i »Twin Peaksove« dok je i sam bio tinejdžer.
Večeras se vraćaju starci, taman kad obavi Karla i prošeta malo gradom opustošenim kao i svakog ljeta... Mama će ga nazvati i reći: »Sine, sretno smo stigli«, pa ga brzo upitati kad se vide. On će se nešto nećkati, kao da je jako zauzet i kao da jedva nije dočekao da ga pozove, jer ne želi da se njegov i Vesnin odnos analizira, a onda će, »majke radi«, pristati da sutra (a subota je) dođe na ručak i popije kavu s roditeljima.
»Na terasi je prevruće«, reći će Nevenka kad Tihomir predloži da sjednu van, »na zrak«, pa će, na njegovo inzistiranje da je »vrućina normalna pa čak i zdrava«, mužu začepiti usta samo jednom rečenicom:
»Da se smjestimo na plastične stolce ili ipak na klupicu?«
Nasmijat će mu se Nevenka u brk i odnijeti kavu na stolić u dnevnoj sobi, pa nafuriti klimu da se svi fino pothlade u srpnju na +40. Primijetit će to i Tihomir koji bi najradije izvukao onu svoju kariranu dekicu kad to ne bi izazvalo salve smijeha i sprdnje i Nevenke i Igora. Pa obigrava po kući, šeće, pokušava si pronaći zanimaciju, a onda sjedne i izmijeni koju riječ i sa sinom.
Igor je napokon donio sat.
»Dva mjeseca ga nije bilo«, primijeti Nevenka.
»Dvadeset godina nije radio«, doda Igor.
»Da, ali nervirala me ona fleka na zidu. Ostao je rub od sata...«
»Ja to nisam ni primijetio«, uključi se Tihomir.
»Ti nikad ništa ne primjećuješ«, otrese se Nevenka, ali nitko se i ne osvrne. Kolotečina, Igor bi se zabrinuo da je drukčije.
»I sad radi?« upita Tihomir tek tako da nešto upita.
»Radi«, nasmije se Igor pa staru uru objesi na kukice koje strše iz zida.
»Ostavila te Vesnica?« upita ga Nevenka čim se vratio u dnevnu sobu.
»Ode«, odgovori Igor.
»Pa kako to, sine?« upita majka.
»Tako je ispalo. Ja radim, njoj je vruće.«
»A za solidarnost nije čula«, nastavi Nevenka.
»Kakva solidarnost, Nevo?!« uzvikne Tihomir.
»Bračna«, odgovori Nevenka.
»Pa cijelu godinu je u Zagrebu, solidarna«, stane svekar u Vesni nu obranu. »Kuha se i smrzava ovdje, a svoje roditelje i ne viđa. Kakva solidarnost, Nevo, što ti je?!«
»Tata, mama, nije bitno!« vikne i Igor. »Otišla je i neka je.«
Igor bi im najradije rekao da mu je žena trudna, da misli kako će joj more goditi, da je ne želi uzrujavati bez potrebe, ali dogovorili su se da pričekaju s »radosnom viješću« barem još dvadesetak dana dok ne uđe u treći mjesec. Čisto onako, da ne ureknu. To što je Elvira već upoznata s Vesninim drugim stanjem, a od prije nekoliko dana i Damir, ne smeta. Ne boje se uroka. Ali ako Nevenki kažu prije vremena, sudbina bi mogla štucnuti od straha i poremetiti prirodan slijed. Zato Igor šuti. Umjesto toga razmišlja kako da skrene vodu na svoj mlin i iskopa koji detalj o bakinu i djedovu vjenčanju.
»Mama, imamo li mi kakvih starih fotografija?« upita s neba pa u rebra.
»Iz tvojeg djetinjstva?« upita Nevenka.
»Čak i starijih«, odgovori Igor.
»Pa i nemamo baš«, Nevenka odmahne glavom. »A što će ti?«
»Razmišljao sam da neke uvećam, stavim pod staklo, tako nešto...«
»Pod staklo pa u podstanarski stan?« nasmije se Nevenka. »Nemaš ti, sine, zid na koji
bi mogao objesiti obiteljske fotografije.«
Ali mogu objesiti samog sebe s tobom takvom, pomisli Igor. Bili su na korak do nove rasprave o stambenom prostoru, novog nagovaranja na preuređenje tavana i ponovnih uzaludnih prepucavanja do kojih takva rasprava vodi. A odavno je shvatio da tu temu
Nevenka najradije povuče kad Vesne nema jer valjda vjeruje kako će sina lakše omekšati nasamo. Tihomir joj ne smeta. On joj »drži skale«, jednom je naglas primijetila Vesna, pa su se Bilićevi zgrozili njezinim vokabularom.
»Joj, mama... Već smo o tome razgovarali«, usprotivi se Igor.
»Neću ja ništa spominjati, ali, sine, brinem se...« odgovori Nevenka pa ga pogladi po nadlaktici.
»Riješit ćemo nekako i to«, pomirljivo će Igor.
»Kako?« upita ona.
»Nekako, mama«, Igor je pogleda iznervirano. »Niti smo djeca, niti smo budale.«
»Zreli ljudi«, primijeti Tihomir koji je maločas uključio televizor pa sad gleda neki glazbeni program. »Zreeeeeeeeeeeeli«, doda pa se on i Nevenka nasmiju glasno. Igoru ništa ne bude jasno, ali odmah shvati da mu se izruguju.
Popije kavu do kraja, a onda krene prema svojoj izbici. Umjesto da ode doma, svrati do kafića u centru u koji uvijek odlazi bez Vesne. Stolove su iznijeli van, ali studenata više nema u Zagrebu pa Igor može birati za koji da se smjesti.
Naruči Tomislava. Pa izvuče mobitel. Umjesto da nazove Vesnu, pronađe nepoznati
broj memoriran pod E. Escort. »Jesam dobio Roxette?« upita.
»Da, ja sam«, odgovori umilni ženski glas.
Igor se nasmije vlastitoj nepodopštini. Osjeti se superioran samome sebi.

*

Kad je Damir pozvonio na Elvirina vrata, njoj se knedla skupila u grlu Namjestila je
rukama kosu pred ogledalom u hodniku pa se široko nasmijala i otvorila.
»Ljepoto«, vikne Elvirina zagrebačka tiha patnja i ona raširi ruke da ga zagrli.
»Purgeru, di si?«
»Vozio cijelo jutro...« izgovori Damir kao da se žali, ali ona ga prekine: »Je, tri ure vožnje, stvarno cilo jutro.«
Pozove ga da uđe.
Njezin je stan lijep, preuređen. Nekakav Ikea đir, bez puno osobnog pečata, ali s ukusom. Damiru se sviđa, kaže: »Lijepo ti je tu«, pa se osvrće i razgledava.
Posložila je Elvira temeljito knjige, jutros obrisala prašinu s figurica na polici i s LCD televizora što ga je kupila na rate u supermarketu na zaobilaznici. Zna to i Damir jer nitko ne živi ovako, »po špagi«, bez prašine i s knjigama složenim po veličini. Pa mu je sve skupa simpatično, i taj stančić od 40 i nešto, i miris lavande (vjerojatno iz spreja, ali ipak autentičan), i Elvira u novoj haljinici »na špaline«, i to što mu je pripremila japanke »za po doma«, a on zna da su nove i da u njih muška noga još nije ugazila.
Sjede na balkonu i nazdravljaju »početku jednog divnog prijateljstva«, izgovori to Elvira, a Damir se nasmije makar se ne može sjetiti iz kojeg je filma ta rečenica. Ona pije orahovicu, njemu je natočila viski, i on ga ne odbija jer - nije red, iako bi radije nešto bezalkoholno. Sviđa se Damiru i ovaj ambijent, i pogled s balkona na more. Ove godine ni nožni prst nije zaronio u more pa mu dođe da sad zgrabi ručnik i baci se na glavu dolje u luci. Ali neće... Kulira. A i atmosfera mu je dobra, nekako domaćinska, kakvu je u zadnje vrijeme iskusio jedino po tuđim kućama. Njegov je stan lijep, ali ni muški ni ženski. Kad bi ga nekome trebao definirati, rekao bi da je »djedovski«, uređen davnih osamdesetih dok je još djedu i baki bilo stalo. Na trenutak zamisli sebe i Elviru u djedovskom stanu, ali i ovdje.
Uglavnom, u nekoj dubljoj priči. Vidjet će. Nakon što nekoliko dana provedu zajedno. Ona ga nije pitala koliko namjerava ostati tako da će, bude li gnjavež, za nekoliko dana reći da ima dogovor na Hvaru pa otići. Nekamo...
Budući da je Vesna trudna, on se osjeća kao višak u njezinoj priči. Ionako već godinama zna kako priča završava. Ali, u zadnje se vrijeme ponovno ponadao, nakon nekoliko toplih susreta s njom, pa nekoliko pogleda koje mu je uputila kao da se njih dvoje kuže bolje od ostalih. »Ponadati« je zapravo preteška riječ. Jer uključuje razmišljanje o budućnosti, a on samo uživa u trenucima. Koji uključuju interne fore, kao da je ona zapravo odabrala njega, makar je odabrala drugoga. Damir nije ljubomoran. Ni sekunde. Pušta da se stvari događaju... pa što bude. Ali eto. Vesna i Igor će se multiplicirati i tu je stvar - što se njega tiče - gotova. On nikad, ni u ludilu, neće otimati ničiju mamu.
»A ti si umoran?« prenu ga Elvira.
»Malo«, nasmije se Damir. »Zapravo, više se opuštam... Pa uživam.«
»Guštaj«, odgovori Elvira pa unese čašice od pića i stane se motati po kuhinji u potrazi za novim sadržajem. Pogleda na sat. Podne. Za ručak je prerano, za kavu prekasno... zbunjeno se osvrće jer, ako ne jedu i ne piju, ona nema pojma što bi njih dvoje mogli raditi tu u njezinu stanu usred Dalmacije i usred ljeta. A boji se da je Damir već razočaran... Dok tako stoji namrgođena u kuhinji, on joj prilazi sleđa i kaže: »Imam nešto za tebe.«
Pruža joj ukrasnu vrećicu s kutijicom unutra. »Šta je to?« upita ona pa se smiješi.
»Ja nisam zaboravio naš dogovor. Ali - di je ta paštašuta?« upita on oponašajući dalmatinski naglasak. I to loše.

*

»U životu ružniju ogrlicu nisam dobila«, vrištala je Elvira Vesni na telefon pa se i ona morala nasmijati.
Čudno je to kad ti se dvoje prijatelja poveže više nego što si očekivao, pa više nisi ti poveznica nego tek promatrač sa strane i opća ti slika ovisi o dobroj volji recimo prijateljice
- hoće li ti ispričati detalje ili će prešutjeti baš ono što te najviše zanima.
Vesni je ta situacija bizarna, makar je više puta gurkala Damira prema Elviri. Ali gurkala ga je onako, sporta radi, ne vjerujući ni sama da bi njih dvoje ikad moglo biti kompatibilno. I u jednom smislu. Bude joj drago što se Elviri Damirov »znak pažnje« ne sviđa, jer je to potvrda da ni njih dvoje nisu baš najsrodnije duše. Dvije su usporedbe: prva se odnosi na nju i Elviru. Ne želi biti gora od prijateljice, jer ako se Damir nije potrudio da se njoj (Vesni) svidi, a oko Elvire se trudi, to bi značilo da mu je do Elvire možda više stalo. Druga se usporedba odnosi na odnose: nje i Igora, Elvire i Damira. Ako ni Damir ne čita misli i ne zna pogoditi Elvirin ukus, i ako je taj dar odvalio od reda, »da se ne pojavi praznih ruku«, onda bi to možda moglo značiti da su pogreške i promašaji normalni u svakoj vezi. Jedini je problem što Elvira i Damir nisu u vezi. Ili možda baš to nije problem.
O ogrlici s koje vise »neki visuljci u svim bojama« Vesna razmišlja i dok se vozi nagibnim vlakom i ostaje joj još samo dvadesetak minuta do odredišta. Smješka se sama sa sobom, zadubljena u čitanje, pa suputnici misle da se smije knjizi, a ona već nekoliko stranica ne zna o čemu se radi.
»A kako inače štima to s vama?« Vesna se prisjeti razgovora s Elvirom.
»Zasad dobro«, nasmije se kuma. »Kao da je malo trznuo, imam dojam...«
»Pa super«. odgovori Vesna, bez ideje što bi još mogla reći.
»Prijo, tebi stvarno ne smeta?«
»Daj, Elvira, šta ti je«, prenaglašeno odreagira Vesna. »Kad je to bilo?! Ako je uopće i
bilo...«
»A znam, ali isto tako znam da Igoru smeta, da stalno mjerka kako se vas dvoje
ponašate, a i u njegovom je slučaju to bilo... kad je bilo ako je uopće i bilo...«
»Pusti Igora, on se voli nervirat bez potribe«, umiri je Vesna umirujući samu sebe.
»Ali i dalje sumnja?« upita Elvira i Vesna zaključi kako pas ne laje radi sela... ali nikad.
»Boli me briga sumnja li. Šta ću mu ja«, odgovori pa doda: »Nek mi provjeri mobitel pa će vidit da se Damir i ja i ne čujemo.«
»A gle. Trenutak kad se mašiš tuđeg mobitela ionako je trenutak kad je veza gotova.«
»A je l’?« nasmije se Vesna prisjećajući se neke davne priče u kojoj je Elvira tražila tragove i u mobitelu, i na e-mailu, i u historyju na internetu, i po džepovima. Ali, pusti kosture da spavaju.
»Je. Onda je ionako vrag odnija šalu«, znalački zaključi Elvira, pa reče: »Kaš mi doć,
prijo?«
»Šta ću ti kad imaš novog pastuha?«
»Samo se ti sprdaj«, odgovori Elvira pa prasne u smijeh, prvi put, nakon dugo vremena, bez imalo zavisti prema Vesni.
I sad, dok se vozi nagibnim vlakom, Vesna zapravo nije sigurna što je u toj priči najviše čini nervoznom: to što je trudna pa povratka nema, što se udala za Igora čija je depresija eskalirala nakon što je pronašao fotografiju, to što je Damir očito više neće gledati kao prije, ali će morati gledati jedno drugo, posebno ako to s Elvirom potraje, ili činjenica da je u nekom prešutnom dvoboju s Elvirom njezina prijateljica izjednačila (ako čak nije prešla u vodstvo). Vesna zaklopi knjigu pa pokuša ubiti oko na tri minute, da svježa zagrli tatu koji ju je obećao dočekati.

*

»I... Što ćemo onda s tim fotografijama?« potpuno iznenada Igor upita Karla.
»Mislio sam da se to tebi ne da«, odgovori Karlo suho pa pogleda mladog čovjeka koji mu se smuca stanom i nešto računa, »pregrađuje« u glavi.
»Otkud vam to?« zabrinuto če Igor, provjeravajući u kakvom je stanju zid do kupaonice. Kucka po njemu kažiprstom svijenim u zglobu kao da je na tržnici i želi se uvjeriti u kvalitetu lubenice. Pa osluškuje, kucka gdje su instalacije, gdje je rupa, i što će se dogoditi kad danas-sutra poželi pomaknuti zid.
»Pa tako«, Karlo slegne ramenima. »Otkako sam ti onaj dan pokazao sve svoje žene,
nisi mi dao priliku da ih ponovno spomenem.«
»Nisam vam dao priliku«, nasmije se Igor pa se okrene Karlu, s rukom i dalje na zidu, spremnom nastaviti s poslom. »Nije vam trebala ni dosad, što se promijenilo?«
»Ti si se promijenio, Igore«, zaključi Karlo kao da je to egzaktna činjenica, neoboriv
dokaz.
»Hm...« uzdahne Igor. Ne zna više što je ono radio, što ga je ono zanimalo u vezi s ovim zidom jer u glavi projicira slike koje nema pojma jesu li se dogodile. Svoju baku naslonjenu na isti ovaj zid, zatim zavaljenu u kauč pokraj Karla, u kuhinji sa starinskim pločicama koje je Karlo zamijenio davnih dana, pa Igor više ne zna kojeg su uzorka bile. Ali ih zamišlja, kao što zamišlja i cijelu situaciju makar bi je radije ne zamišljao...
»U čemu je problem?« upita Karlo.
»Ne znam kako bih vam to rekao«, otpoče Igor makar jako dobro zna što mu je na duši.
»Nekako se prema tim ženama ponašate, onako... Čudno. Podcjenjivački.«
To mu je jednostavno morao reći, zato je i načeo temu fotografija. I sad čeka reakciju. Ali reakcije nema. Osim što je Karlo malčice, kao, zinuo - barem se Igoru učini da jest. Pa upita: »Jesam li u pravu?«
»A zašto to tebi, sinko, toliko smeta?« Karlo ga pogleda nabusito. Podignuo je bradu, stisnuo malo oči, pa ga gleda onako iskosa, kao da su njih dvojica članovi suprotstavljenih navijačkih skupina, pjetlići koji čekaju na borbu, jedan krivi potez, pa da cijelo krdo nasrne na protivnika.
»Nije da mi smeta«, Igor zauzme obrambeni stav, čak se i nasmije, nalakti se na naslon fotelje, podboči pa doda: »Ali padne mi na pamet - što da je Vesna jedna od tih žena?«
Starac se glasno nasmije. Tresu mu se ramena od smijeha, oči su skupljene u izraz oduševljenja, usne mu se razvukle u crtu - tanke, ravne, blijede, pomalo zločeste, pomisli Igor. »U tom bi slučaju, dragi lgore, imao većih problema od toga što se prema njezinoj slici odnosim podcjenjivački.«
Igor proguta slinu. Karlo se utiša, spusti glavu i sad čeka reakciju. Porazio je protivnika lakše nego što je očekivao, pa nema potrebe da se više kopisti. Igora nervira ovaj čovjek strašno. Bahati se tu pred njim, odnosi prema ljudima kao da služe njemu za igru, kao da im je svrha zabavljati ga, brinuti se o njemu, a on će im bacati mrvice sa stola prema vlastitoj procjeni.
Karlo se namjesti na kauču, poravna lanenu prostirku koju mu je donijela Vesna da mu bude hladnije, da se tapecirung ne ugrije od tijela, bijelu sa sitnim ružicama boje vina, pa dohvati daljinski upravljač.
»Nego, javlja li se Vesnica?« upita Igora.
»Javlja«, odgovori Igor. »Stalno se čujemo. Zove ona mene, zovem ja nju... Kod nas se ne gleda tko koga zove«, doda kao da želi pokazati kako u praksi izgleda ravnopravnost spolova i bračna tolerancija.
»Fino«, odgovori Karlo pa ga pogleda, ali nekako bahato, superiorno, znalački, onako
kako se Igora ne smije pogledati.
Što to ovaj licemjer zna, a ja ne znam, uplašeno pomisli Igor. Što mu je Vesna govorila? A rekla mu je nešto, sto posto. Ako ga upita: »Zašto pitate?«, vcč zna odgovor: »Onako.« Bolje onda da ne pita.
Roxette mu je rekla da prije jeseni ništa od njihova dogovora. Brifirao ju je kratko telefonski, ali joj o detaljima ne želi govoriti drukčije nego uživo. Roxette se smije s druge strane. Igor joj ne vidi izraz lica, ali ipak se osjeća napadnuto, kako se već osjećaju ljudi koji stalno sumnjaju u svoje postupke.
»Moramo se naći da vam objasnim«, ispod glasa ponovi Igor.
»Vrlo rado, ali nisam sigurna da sam shvatila koja bi tu bila moja uloga«, odgovori
ženski glas.
»O tome vam i govorim. Ne mogu telefonom«, Igor je gubio živce pa se Roxette, unatoč nekakvom strahu od ovog nasrtljivog čovjeka, pristane naći s njim.
»Ovako, u ponedjeljak idem na more. Imam dolje neki angažman, ali u nedjelju popodne mogu skočiti na kavu s vama. Ideja o starcu i meni je prebizarna, ne razumijem je, tako da vam ništa ne obećavam.«
»Jasno mi je. Već ste rekli«, odgovori Igor. »Može onda u nedjelju oko sedam?«
»Navečer?« upita Roxette.
»Meni bi odgovaralo navečer ako baš niste jutarnji tip«, Igor se pokuša našaliti, ali djevojka ostane hladna.
»Zvrcnite me kad budete u gradu pa dođem.«
»Hvala vam«, odgovori Igor.
»Zahvalit ćete mi kad dogovorimo posao, ako ga dogovorimo. I platit ćete cugu, to se
valjda podrazumijeva.«
»Naravno«, složi se Igor pa prekine vezu i pogleda u mobitel kao da će na zaslonu vidjeti lik tajanstvene djevojke koja se prema poslu escorta odnosi kao prema bilo kojoj drugoj karijeri. Bez krzmanja, traženja izgovora, nelagode ili diskrecije kojoj bi težila. Zgrozi se od same ideje da se susretne s njom, a opet... Bilo je nešto privlačno u postupcima na rubu zakona. Pa još malo iza ruba.
Opet navrati u onu birtiju u centru. Opet naruči Tomislava. Počasti i curku za stolom do. Njezin ga dečko, koji se upravo vratio iz WC-a, pogleda čudno. Ali, veseli se pivu koje su dobili gratis. Nalijeva si u čašu, pa se njih dvoje kucnu. Igoru se učini namjerno, kao da mu žele pokazati da je budala koja financira njihovo druženje udvoje, nadajući se da će se uvući u igru. Ali neće, jasno mu to daju do znanja. Kad joj je stiglo pivo na stol, a konobar rukom pokazao na Igora, djevojka se nasmiješila u nelagodi, podigla čašu i nazdravila nepoznatom čovjeku, ali on nije dobio priliku da ustane i priđe toj studentici te se upozna s njom. Zašto takvo što želi, pojma nema, kao što ljudi počesto nemaju pojma koji ih porivi na što tjeraju i zašto postupaju tako kako postupaju. Igor pogne glavu pa izvuče mobitel. Vesna se danas nije javila. Osim kratkog poziva jutros, ali to se ne računa. Damir ga ne zove otkad je otišao, a s Elvirom nikad i nije bio u toj vrsti odnosa. Ostavi mobitel na stolu, odmah uz cigarete, da vidi ako slučajno zasvijetli ekran... Ali ništa. Pa naruči drugog Tomislava. Popije i to. Ostavi nekoliko novčanica pokraj pepeljare i krene doma.
Sjedne u auto pa se zaustavi kod kebabdžije, pod sva četiri žmigavca, i naruči hrgu od
hrane.
»Ponoć i petnaest. Proglašavam apetit otvorenim«, izgovori Igor naglas, kao da samom sebi čestita na podvigu. Zagrize. Grad je bio pust. Igor se sjeti priče »Pale sam na svijetu« i gotovo se raplače.

*

Elvira, Damir i Vesna zajedno izlaze. Vesna se sređuje u svojoj curskoj sobi dok starci gledaju Dnevnik, a nju to, kao ni prije osamnaest godina, uopče ne zanima. Povratak je to u adolescentsko vrijeme kad je »dance bio mlad«.
Čuje staroga kako nešto komentira, mamu kako se slaže s njim, a to je lijepo. Vesna ima osjećaj da se ništa nije promijenilo, osim tog ploda u njoj koji sad nju čini starom, a nekoga drugoga djetetom. Njezini roditelji su kao mladi pokopali bolesnog sina. Mama se jedva oporavila, otac je posijedio preko noći, ali Vesna se toga jedva sjeća. Kao što se jedva sjeća i svog starijeg brata. Opterećuje je jedino ponekad što je roditeljima uvijek samo ona u fokusu. Ali, tragedija je bila davno, prošlo je od tada trideset i kusur godina, pa su ti ljudi ponovno uspostavili red. Žive mirno, skladno, bez trzavica za koje nemaš snage kad se iz prve ruke uvjeriš koje su stvari bitne, a koje baš i nisu.
Bilići su, s druge strane, »sritna prasad«, tako ih doživljava Vesna, ali ipak njeguju model prepucavanja bez granica i to je glavna stvar po kojoj se njezina i Igorova obitelj razlikuju. Koji su model prepisali Vesna i Igor, tek će se pokazati. Ali, nije optimistična.
Ona nanosi maskaru (rimel, ovdje kažu) pa se češlja pred zrcalom okvačenim s unutarnje strane vrata koje pokazuje figuru, ali samo dopola. Proteže se na prste da provjeri kako joj izgledaju noge. Kao i prije. Isto protezanje, drukčije noge. U stanu nema velikog ogledala.
»Ima u mojoj sobi«, oduvijek govori Vesnina stara kao da ne vidi zrcalo iz dva dijela (gornjeg i donjeg), na kliznim vratima ormara, i tu crtu (ručku od iverala) koja ti figuru presiječe popola, kao da si netom izišao iz onog kofera što ga je mađioničar prepilio da impresionira publiku. Zato se Vesna redovito pogleda na izlasku, u liftu, pokušavajući zanemariti neonsko svjetlo koje je onomad otkrivalo potkožne prištiće (što su tek za nekoliko dana trebali izbiti), a u zadnje vrijeme potencira podočnjake i dvije bore uz usnice.
Elvirin stan izgleda drukčije. Vidi se da unutra živi još netko, makar tek četiri dana, ali osjeća se prisutnost druge osobe, muške stvari, ostavljene sunčane naočale, neoprana čaša viška na stoliću uz kauč, pa današnje i jučerašnje novine, kapa šilterica s reklamnim logotipom. Vesna bi se zaklela da takvu kapu Damir nikad ne bi kupio, nije dio njegove kolekcije sto posto, a čini joj se i da ju je već vidjela na nekome, možda Elvirinom bivšem.
»Ko Čeh«, pokazuje joj Damir svoje »rukavice« od sunčanja. Zasuče rukav pamučne
majice.
»Čokolada i vanilija«, nasmije se Vesna, a Elvira doda: »Skoro pa jagoda...«
»Već sam prvi dan pocrvenio po leđima, ko budala«, žali se Damir, ali se smije.
»Da te nisam namazala kantarionovim uljem, svugdi bi te bilo«, ubaci se Elvira.
Vesnu pogode Elvirine riječi. Zamisli je kako maže leđa Damiru, zamisli još štošta što se moglo događati u tom stančiću s pogledom na more, pa joj bude krivo. Skuplja joj se kiselo u grlu, muti joj se pogled, pa vidi da je na korak od toga da zaplače, što i nije osobito čudno s obzirom na njezino drugo stanje i potisnute osjećaje prema čovjeku koji joj nije ništa.
»A ti?« upita je Damir, unese joj se u facu prilično pa sad može vidjeti i izraz lica, i suze koje se tek nakupljaju, i izdajničke podočnjake i dvije bore s vanjske strane usana. Vesni je nelagodno što je tako fiksira jer nema pojma da on od svega toga ne vidi ništa, nego samo nju. A drago mu je što je stigla.
»A evo«, nasmije se ona. »Ništa.«
»Baš ništa?« upita je on pa razrogači oči kao da kaže: »Mene si našla...«
»Ništa i svašta«, odgovori ona u neprilici. »Ko i uvik.«
»Oćemo li?« prekine ih Elvira s vrata. »Mogu ja ovo ovako?« pita Damira pa pokaže njegovu ogrlicu omotanu oko ruke. Vesna odmah prepozna raznobojne visuljke i u sebi se nasmije.
»Naravno«, odgovori Damir. »Super ti stoji.«
Elvira pruži ruku Vesni, okrene zapešće naopako, pa kaže: »Prijo, zakopčaj!« i pogleda Vesnu saveznički kao da pita: Je l’ da je gadna? A Vesna samo kimne glavom, u stilu može stat’, jer, ruku na srce, ovako, kad je nosi kao narukvicu, visuljci izgledaju nekako gipsy, neloše.
»Mogao sam ja to i bolje«, primijeti Damir pa brzo doda: »Ali, ti je nosiš sa stilom.«
Elvira ga pogladi po licu vanjskom stranom prstiju. »Dobro si ti to«, slaže i dohvati ključeve stana.
Da li zbog narukvice, nekog »ludila u zraku«, kako je primijetila, ili zato što je prigoda posebna, Elvira ih odvodi u neki novi klub u kojem svira, recimo to tako, »muzika za razgaljivanje duše«.
Ulaze njih troje unutra, na veliku terasu nagruvanu ljudima već sad, makar još nije ni ponoć, a svi kažu - oko dva ondje se ne može disati. Čudna neka atmosfera, bitno različita od one koja se sviđa Vesni, ali niti je vrijeme klasično, niti je prigoda svakodnevna, a ni ona sama više nije ista, pa ni odmak po pitanju glazbe ne igra veliku ulogu.
»A ekipe!« vikne Vesna kad unutra ušetaju četiri djevojke u večernjim haljinama i s ekstenzijama na kosi, u pratnji četvorice nabildanih.
»Iz snova...« doda Damir potiho.
»Šta pijemo?« upita Elvira.
»Ja idem po cugu«, ubaci se Damir.
»Ti drugu turu, ja sam domaćica«, Elvira ga klepne po ruci prijateljski.
Vesna to primijeti. Vareni i pečeni, pomisli.
On naruči pivo, Vesna kolu, Elvira će koktelčić neki, »sa suncobranom«, doda koketno pa se udalji. Ide prema šanku, Damir je gleda, naglo mu se proljepšala zadnjih dana, iz nje izbija nekakav seksepil, opustila se, a nije se tome nadao...
»Kako vas dvoje?« upita ga Vesna.
»Prija ti je odlična«, odgovori Damir.
»Funkcionirate?«
»Ljetovanje iz snova«, nasmije se on i dalje izbjegavajući odgovor.
»Pa super«, nasmije se i ona.
»Kola, ha?« upita Damir.
»Žedna sam«, odgovori Vesna kratko.
»I trudna«, nastavi on.
Ona ustukne. Neugodno joj je. Ni sama ne zna zašto joj je neugodno. Zašto osjeća krivnju zbog trudnoće, a udata je već sedam mjeseci.
»Rekla ti je?« upita ona.
»Ona?« Damir pokaže prema Elviri koja se gurala za šankom. »Ne. Ona ti je prava prija, povjerljiva... Igor mi je rekao. Još u Zagrebu.«
»Aha«, kinine Vesna.
»Jesi sretna?« upita je on.
»Ne znam«, odgovori ona pa se nasmije na silu. Elvira se taman vraćala s pićem. Jedva sve to nosi u ruci, ali se i dalje smješka. Nije ona tip za zanovijetanje. Damir otrči da joj pomogne.

*

Sjediti na Cvjetnom trgu na kavi, 5. kolovoza, na praznik i nedjelju u jednom, i to sam - i nije osobit doživljaj.
Prvo je pojeo pjenicu s kapučina, onda promiješao žličicom pa otpio gotovo sve. Zatim je promućkao ostatak kave kružnim pokretom, kao da pokušava tekućinom dobaviti rub šalice, ali ipak ne proliti zadnja dva gutljaja, pa iskapio do dna.
»Nikakva kava«, promrsi Igor sebi u bradu jer nema promrsiti kome.
Ponovno podigne žličicu pa sastruže ono malo pjene koja se nakupila u dnu šalice i dobro natopila nerastopljenim šećerom. Pojede je s guštom, kao dijete. Onda zapali cigaretu. Povuče dim do pete. Vani je vruće, gotovo neizdrživo. Mogao je sjesti u onaj kafić koji na terasi ima prskalice (kao u solariju) pa te one hlade dok džabalebariš. Ali nije. Odabrao je krivi kafić, čak ne ni iz navike, nego upravo suprotno. Odahrao je najopskurnije mjesto u centru grada da ga slučajno nitko poznat ne bi vidio s Roxette. A da ga ona lako prepozna. Dobio je njezinu poruku: »Stižem za 15.« Petnaest čega, pomisli Igor, kao da se svađa sam sa sobom: Petnaest sati? Petnaest sekundi? Petnaest otkucaja srca? Petnaest udisaja na škrge koji ne donose širenje pluća, ali u organizam uvode memljiv zrak od kojeg te samo boli glava?
Sutra počinje godišnji odmor. Pet dana plus dva dana vikenda.
»Jebenti takav godišnji«, rekla mu je Vesna telefonom, ali Igor nema dojam da ju je
osobito pogodilo to što će samo nekoliko dana provesti zajedno na moru.
»Razmišljam o tome da ostanem malo dulje«, dodala je. Nije odgovorio ništa. Bilo mu je dosta kasnonoćnih suhih obroka, praznine u krevetu ljepljivom od prevrtanja, tišine u stanu, neopranih čaša u sudoperu koje nema volje oprati jer mu nitko ne zvoca pa ga to rastužuje... Jedva čeka da se ona vrati, da vidi je li promijenjena. Hoće li je prepoznati nakon deset dana kad ga pogleda?
Vesna čuje njegovu šutnju pa kaže: »Ipak... Vratit ću se s tobom, fališ mi«, ali Igora to
ne veseli jer tko bi se mogao radovati izljevima nježnosti iskamčenima tišinom.
»Kako god hoćeš«, odgovara suho, pa sada, dok sjedi sam na Cvjetnom trgu i naručuje radler, više ne zna ide li sutra u Split po Vesnu ili će se za vikend vratiti bez nje. Nisu detaljizirali...
S Karlom je jedva dogovorio odlazak. Stari je zanovijetao da je tjedan dana dugo, da se
naviknuo, pitao što ako mu se nešto dogodi, ali Igor je bio rezolutan.
»Imate sve brojeve telefona«, rekao je. »I moj, i Vesnin, i Damirov... Damir dolazi već ovaj tjedan, obići će vas kad god zatreba.«
Karlo se nafrnji. Ušutio se nekako pa gleda na ulicu. Sjede njih dvojica tako na balkonu, devet je navečer i vrućina je ohanula. Igor bi rado rekao da mora ići, da ga čeka večernji izlazak, sastanak s nekim zanimljivijim i važnim, ali zapravo se i on naviknuo na cijeli aranžman. Otkad je Vesna na moru, svaki dan obilazi ovog čovjeka, ljut je na njega i dalje, ne pada mu na pamet da se prilagodi staračkim vicijama, nego forsira po svojem. On je sad glava njihove male zajednice, muškarac sa stavom koji će svoje želje provesti u djelo ovako ili onako. Ali se naviknuo. Taj dio Karlo ne vidi, vidi samo da »sve mora biti po Igorovu«, pa mu nije pravo. Ipak, sjede na balkonu, pijuckaju ledeni čaj, Igor je sebi kupio i pivo, eno ga u hladnjaku, ali solidarnosti radi - pijucka ledeni čaj s okusom breskve. To će pivo ionako uzeti sa sobom pa ga popiti na vlastitom balkonu, prije spavanja, dok noge bude držao na gajbi na kojoj inače sjedi kad Vesna zauzme plastični štoklić.
A sad čeka kurvu na Cvjetnom trgu.
Bizarnog li života! pomisli gledajući na sat. Vrijeme se vuče kad čekaš... Još osam, rekla
bi kurva, umjetničkog imena Roxette.
Zapravo, kad malo bolje promisli, Igor zadnjih mjeseci nema pojma kakav mu je moralni sustav. Lako je kad si mlad (i naivan): stavovi su ti čvrsti, kategorični, točno znaš što se smije, što ne, što nikad ne bi i koje su radnje neoprostive. Kad vlastitu baku, simbol čednosti i tradicionalnih vrijednosti, ugledaš na šezlongu ostarjelog geliptera koji joj se ni imena ne sjeća, pa osvijestiš što se s čim podudara, onda jednostavnom računicom dođeš do zaključka da možda nisi ono što misliš da jesi... I da od djeda Antuna u tvojem DNK
možda nema ničega. A koliko je toga bio svjestan djed Antun, moglo bi se iščitati iz poruke što ju je urar Čavajda pronašao u satu... Uvalio čovjek poruku unutra, sakrio od samoga sebe, a Gita je, bez pitanja i potpuno nesvjesno, proslijedila kćeri i novom zetu. Prekasno da bi Antun reagirao. Vrzmaju se takva pitanja Igoru po glavi: koliko se ova Roxette, koju će upoznati za koji trenutak, i koja već sutra ima »neki angažman na moru«, razlikuje od njegove i nekih drugih baka koje su, kao i ta djevojka, vodile dvostruke živote i radile jedno, a prodavale neku drugu priču... Onu za javnost, falšu, friziranu, društveno prihvatljivu.
»Nemaš ti, sine, zid na koji bi mogao objesiti obiteljske fotografije«, sjeti se Igor Nevenkinih riječi, ironičnih i svisoka, pa pomisli: »Nemaš ti, majko, oca kojeg misliš da imaš. Jer život nije onakav kakav glumimo pred susjedima.«
»Igor?« prene ga iz razmišljanja ženski glas. On se okrene i ugleda Roxette, dotjeranu mladu ženu u ljetnoj haljinici na cvjetiće i s bijelim cekerom prebačenim preko ramena.
Roxette mu pruži ruku, ali ne izgovori ime. Djevojke u ljetnim haljinama volim, pomisli Igor pa se nasmiješi solidarno, da pokaže svu toleranciju i dade toj ženi do znanja da su njih dvoje, ona, eskort-djevojka, i on, mamin sin iz fine obitelji, ista vrsta, bitno sličniji nego što bi rekao netko tko ih dobro ne poznaje.

*

Otkako je Damir otišao, sve je nekako utihnulo. Vesna na kupanje ide s Igorom, Elvira im se pridruži nakon posla... Uglavnom, tako nekako. Kolotečina. Elviri je žao.
»Jeste sad vas dvoje u vezi?« pita je Vesna. Inzistira na definiciji.
»Ne znam«, odgovara Elvira pa joj krivo što ne zna. »Ko zna kad ćemo se opet vidit...«
»Ne moraš čekat da se potrefi«, odgovori joj Vesna. »Dođi do nas u devetom misecu.«
»Misliš?« Elvira se nasmije.
»Mislim«, i Vesna se smješka. »Sidneš na bus i gori si za pet sati...«
»Ajde, dobro. Fala ti na pozivu.«
»Nemoj ‘fala ti’, nego dođi«, glasnije doda Vesna. Baš joj želi pokazati da nema kod nje ljubomore, da je sve u redu i da je, ovako trudna i udata, sto posto sigurna u svoje odluke.
Igor često sjedi uz more, vise mu noge sa zidića pa gleda kamenčiće dolje, ribice ili titranje površine, i šuti.
»Šta je njemu?« upita Elvira Vesnu.
»Depresivan je zadnjih miseci«, odgovori Vesna pa uzdahne.
»Opet?« Elvira razrogači oči.
»Opet.«
»Zbog ovoga?« Elvira pokaže rukom na Vesnin trbuh.
»Možda i to«, odgovori Vesna. »Makar sumnjam.«
»Nego šta drugo?«
»Pila ga priča s Karlom, cila ta situacija oko stana, pa njegova naporna mater... A ni nas dvoje nismo baš najbolje«, izgovori Vesna, ali preskoči i priču o baki Gici i o neizvjesnom očinstvu i o poruci pronađenoj u satu. Ovo prvo diskrecije radi, taj je problem prevelik da bi se podijelio na plaži, a ovo drugo jer je poruka toliko marginalna i benigna da ju je glupo iznositi kao razlog Igorove malodušnosti, iako Vesna dobro zna da velik dio njegova stanja duha otpada upravo na tekstić »Na koga misliš kad sa mnom vodiš ljubav?«.
»Prijo moja«, zagrli je Elvira. »Nije ni tebi lako.«
»Nije«, nasmije se Vesna, »ali kad je bilo.« Igor krene prema njima pa skrene...
»Di će on?« upita Elvira. Vesna slegne ramenima. Prate ga njih dvije pogledom, dolazi do škrinje sa sladoledom, poslušno staje u red, dvoje je ljudi ispred njega. Pa preko ramena ovog jednog već proučava kornete i sladolede na štapiću, svako ljeto nova kolekcija. Prije dvije godine bio je onaj s višnjom u čokoladi, taj se sviđao Vesni, ali povukli su ga iz prodaje. Rekli su da nije dobar, a možda je samo bio neprofitabilan. Pa sad bira druge okuse. Elviri će kupiti različiti. Pa nek’ njih dvije odluče koja će koji. Igor se kladi sam sa sobom, uvjeren je da će pogoditi koji će odabrati Vesna (jer njoj će prvoj dati da bira), ali se istovremeno boji da ne promaši. A u svemu traži dokaz kompatibilnosti.
»Ovaj s kokosom i ovaj... u tri sloja«, kaže maloj prodavačici koja ovdje zarađuje džeparac. Ona mu se nasmije, pa mu želi odmotati foliju sa sladoleda, ali on kaže pomalo strogo: »Nemoj. Da se ne otopi.« Nasmije se pritom jer je reagirao nervoznije nego što je htio. Jedva čeka platiti pa se vratiti ženi i provjerili je li odabrala kokos kako se nadao...
Njih dvije se smiju. Pratile su njegovu putanju pa ga sad gledaju dok im ide u susret. Igor uvlači trbuh, ne jako, ali ipak... Pokušava se držati uspravno da Elvira kasnije Vesni može reći: »Zgodan ti je ovaj mužić«, kao da ga prvi put vidi.
»Dame... Birajte!« govori Igor pa pruža Vesni otvorene dlanove sa sladoledima.
»Mmmmmmm«, oblizuje se Vesna. »Dame biraju!«
Smije se i uzima kokos. Igoru je drago. Kaže Elviri: »Ovaj sam nekako i namijenio tebi.«
»Mogu ti reć, kume, da si pogodio«, smije se i Elvira. On se zacrveni.
»A sebi?« upita ga Vesna.
»Ljubavi, ja se čuvam za pivicu«, odgovori Igor smještajući se pokraj nje na ručnik, pa
je zagrli i cmokne u jamicu ispod uha. Na trenutak osjeti sreću.
Ne zna kako da joj kaže da Roxette za svoju uslugu traži 500 eura.

*

»Nisi im baš trebala onako izblebetati!«
»Zašto ne?«
»Mogli smo o tome prethodno razgovarati.«
»Ajme više, dosta pregovora! Sve je tajna, o svemu trebamo postići konsenzus...« Vesna maše rukama nervozno pa pogleda Igora. »A zapravo je pravi problem u tome što je sad Nevenka korak iza moje mame.«
»Lupaš gluposti!«
»Znaš da ne lupam. Ti sve shvaćaš kao natjecanje.«
»Nije istina«, kaže Igor pa ušuti.
Gleda pred sebe. Vozi za Zagreb. Vesna guli naranču... Miris se širi unutrašnjošću automobila makar su oba prozora spuštena do pola. Ali, naranča je intenzivna... podsjeća na ljeto koje još traje, ali kao da je prošlo. Čim se odvojiš dovoljno daleko od obale pa se
»morske« registracije na vozilima zamijene »kontinentalnima«, ljetu kao da je kraj. Vesna zatvori oči. Zamišlja da je u kabrioletu, na putu kroz Toscanu ili Kaliforniju. A ne na ovom usranom D1 jer Igor ne voli autoceste. Kad dođu do Rastoka, ona će predložiti da stanu i pojedu nešto dolje, kod vodopada, u prirodi. On će reći »drugi put«, pa ostatak puta provjeravati je li ljuta na njega jer je odbio stati. Zato bi, da ona vozi, Vesna odabrala
autocestu pa se u Zagrebu obrela za manje od četiri sata, bez Rastoka i rasprava koje su prešutjeli namjerno.
Istina je, blebnula je to za ručkom. Bez veze. Htjela je reći nešto divno, optimistično, da razveseli mamu jer je tužnjikava što odlaze. To joj je jutro rekla: »Vesnice, srićo, ne čeka te posal gori... Mogla si još malo ostat s materon i ćaćon.«
»A znaš, mama, da bi Igor poludio... Ža mi ga je«, odgovori ona pa zagrli mamu.
»Stavila sam ti dvi tegle pinđura, onu plastičnu punu šalše, dobro je zatvorena, neće se
prolit po autu, ka oni put slane srdele...«
»Ajme, ne spominji. Vonjalo nam je u gepeku tri miseca nakon pranja... Nikako istirat smrad«, prisjeti se Vesna pa se obje stanu sumanuto smijati. Vesna jer je opisivala kako se Igor snebivao od tog mirisa (pa je ponavljao »Isuse Bože«, baš tako, »Isuse Bože« kao jednu riječ), a mama imitirajući Vesnina oca koji je »majstor pakiranja«, pa uvijek on u auto nosi tegle, kutije s hranom i ajvar... Tako i slane srdele taj put.
»Nauzgorio je teglu dobro i podbočio je sa svih strana...« kaže mama, ali se Vesna brzo nadoveže: »Je, podbočio je mojim rolama koje je naša u gepeku pa kad su zaplesale role, zaplesale su i slane srdele. Kad se samo sitim koji je to smrad bio po putu.«
Smijale su se tako to jutro Vesna i njezina majka, ali cio ručka, upet sve po starom.
Mami titra neki mišić na faci izbjegava pogled i useknjuje se potajno u špajzi.
Kad su pojeli juhu pa Vesna ustala da promijeni tanjure za glavno jelo, a kod njih se
»uvik stavlja dupli pjat«, na trenutak je zastala kod stola ne bi li netko nešto primijetio pa
upitao, a onda ispalila: »E, dogodine dolazimo utroje.«
Pa se stari zacenuo od plača, tare suze kuhinjskom krpom kojom se primaju leće i lonci, grli Vesnu tako da majka ne može doći na red, a ipak strpljivo čeka, pa dok traje čaroban trenutak između oca i mezimice, ona grli zeta tako čvrsto kako ga Nevenka nije zagrlila nikad.
Rasplaču se na to svih četvero, svatko iz svojeg razloga, ali pod istom egidom suza radosnica. Ali, kad se stišaju emocije, progovori razum, pa je teško priznati kako je bilo dok su emocije vodile glavnu riječ. Igor bi se prije zabio u ovaj znak STOP kojem se upravo približava nego, čak i vlastitoj ženi, priznao da se ne osjeća voljeno. Da njurga zbog gluposti i stalno mjerka kome je koliko stalo do njega jer ni trenutak ne zna živjeti bez potvrde. A sada strahuje od objavljivanja radosne vijesi i vlastitim roditeljima jer Nevenki će biti važnije je li prva saznala nego kad stiže unuk ili unuka, pa će se naljutili žestoko kad sazna da je preskočena. Tihomir se isto nece zacenuti od sreće što postaje djed nego će sa sjetom spomenuti vlastitu mladost kao da je njegov životni vlak protutnjao, eto, baš s tom viješću koju im donose s ljetovanja.
Zato sad šuti i zamjera Vesni što je svojim roditeljima rekla prije nego Bilićevima, i to
bez prethodne konzultacije s njim.
»Jesi se čuo s Karlom?« upita ga ona.
»Nisam«, odgovori Igor hladno. »Čuo sam se s Damirom.«
»I, šta ima?«
»Ništa specijalno. Bio mu je sinoć valjda, danas ništa... Ma iskreno, zaboli me!«
»A htio si se odreći zajedničkog odmora...« primijeti Vesna.
»A kad to?«
»Onda kad smo se zbog toga posvađali pred Damirom.«
»To je bilo prije dva mjeseca, prije fotografije...« odgovori Igor.
Da, kod njih se vrijeme mjeri na ono prije fotografije i ovo poslije. Gita na šezlongu - Isus Krist na način Igora Bilića. Vesna će puknuti ako mu ne kaže nešto o tome. Neizdrživo joj je ovako.
»Tebi je ta fotografija poremetila život.« Igor ništa ne odgovori.
»Ništa, ha?«
»A što da kažem?!«
»Nešto...«
»Nešto«, izgovori Igor pa se oboje nasmiju. Potajno.
»Sam sebe mučiš, Igore«, Vesna ga pogladi po ramenu. Nasloni glavu na njega. On je
zagrli slobodnom rukom.
»Ne znam, Vesna. Izluđuje me taj starac.«
»Šta ti se točno mota po glavi?«
»To da mi je djed.«
»Ajde dobro, kolika je stvarna vjerojatnost za to?«
»Vidjela si sliku, znaš koliko i ja.«
Vesna razmisli o fotografiji koje se jedva sjeća. Ona nikad ne bi tako mučila samu sebe,
pomisli.
»Jedna slika... Ej!« pokuša ga odobrovoljiti pa ga drmne laktom.
»Joj!« uzvikne on, pa se čak malo i nasmije, no taman kad Vesna pomisli da će sad okrenuti na šalu, on nastavi: »Problem je u tome što me ti ne razumiješ. Ako mi je taj idiot djed, to je... Ja sam gotov!«
Vesna ga pusti da nastavi.
»To znači da moja stara cijeli život ne zna tko joj je otac. To znači da sam tom idiotu sličniji nego... Isuse Bože, ja ću se ubit ako mi je taj čovjek djed. I to znači da mi taj stan, oko kojeg se oboje toliko trudimo, zapravo zakonski pripada. I da bismo tu lešinu mogli strpati u nekakav dom i do rođenja djeteta se fino useliti na Zeleni val, bez backup priče za moje starce...«
»Šta bi bilo kad bi bilo«, promrmlja Vesna i zagleda se kroz prozor.
»Nije to šta bi bilo kad bi bilo«, zaurla Igor, ona se prene, a on prešalta u petu, »to se meni stvarno događa. Meni i mojoj mami, koju organski ne podnosiš pa nije ni čudo da ne razumiješ kroz što prolazimo.«
»I sad sam ja kriva?« prodere se ona. »Nečuveno!«
»Ma boli mene briga tko je u ovoj priči kriv dok god...« Igor zastane u pola rečenice.
Gleda oči u oči s vozačem crvene octavije koji je također stisnuo po gasu i približava se sumanuto. Nema vremena za razmišljanje. Igor nagazi kočnicu svom silom, auto se gotovo ukopa na mjestu, ali mu stražnji kraj malo zapleše. U zadnji se tren uspije vratiti u traku, iza nekog citroena za čijim je volanom uplašena žena. Crvena octavia slovenskih oznaka, koja ih gotovo okrzne, prođe uz prodoran zvuk sirene. Dopplerov efekt, pomisli Vesna u šoku.
Igor da desni žmigavac i stane na ugibalištu. Oboje skamenjeni od straha.
»Jesi dobro?« napokon upita on i kad Vesna kimne potvrdno, Igor se rasplače poput
djeteta.

*
»Vesnice«, Karlo raširi ruke čekajući je u zagrljaj.
»Gospon Karlo«, ona mu odgovori jednako srdačno.
Izljubi je taj starac propisno, malo i previše, a za ovu se priliku nekako i namirisao, pa odjenuo novu košulju. Vidjela je Vesna tu košulju kad mu je pospremala ormare, zapakiranu još, na onom kartonu da se ne zgužva. Fina plavkasta, sa sitnim dezenčićem utisnutim u tkanje. Nekakvi cvjetići, kašmir uzorak, malo pregaženi vremenom, ali i dalje lijepi. Gledala je Vesna tu košulju pa upitala Karla svojedobno zašto je nikad ne nosi.
»Nemam naviku«, odgovorio je starac kao da je navika nošenja točno određene košulje nepromjenjiva crta karaktera.
Sad vidi da ju je izvukao. Raspeglao je nije, kao ni »provukao kroz vodu«, a njezina mama uvijek govori da se »nova roba ne smi obuć bez da je se provuče kroz vodu«. Uvijek joj nekako žao prati komad netom kupljen, pa Vesna u tu vodu za provlačenje ne dodaje teški deterdžent nego iscijedi malo šampona iz bočice da se fino zapjeni i ostavi miris... Karlo ne zna za te male trikove, on košulju izvuče iz košuljice pa odjene, ponosno. Da Vesni bude lijep kad se pojavi, onako s crtama na rukavima i postrance...
Vesna ga komplimentira rado.
»Lijepo vam stoji«, kaže, pa se Karlo zacrveni i doda: »Imala si pravo. I ugodna je za
nošenje.«
»Znam ja«, poentira Vesna pa ga cmokne u obraz jer već su dovoljno bliski za takve
izljeve prisnosti.
Najradije bi mu rekla da je trudna pa da vidi što će on. Kako će reagirati... Ali ne smije ponoviti istu grešku pa opet »bez konzultacije« otkriti Igorovu tajnu. Zašto je dijete tajna, nije joj jasno, ali nakon što su upali u škare na otvorenoj cesti kod Korenice, Vesna ne želi svojim kapricima provocirati sudbinu. Zato šuti. Ali Karlo je promućuran, žensko mu je tijelo osobit izazov, pa kaže:
»Vesnice, jesi mi ti dobro? Ima li što novo?«
Ona se zarumeni pa odgovori: »Odmorila sam se ko nikad.« Nasmije se. »I boju sam
lipu nabacila«, doda da skrene fokus s abdomena na kožu.
»Preplanula«, konstatira Karlo. »Kao s reklame.«
Ona uvuče trbuh pa nestane u kuhinji. Bolje da ništa ne govori bez Igora jer, tko zna, možda bi Karlo predložio da mu se usele, a ona više ne može trpjeti ni vlastite roditelje, kamoli tuđe. Pa čak i ako to nisu.
Igor je jednom prilikom, valjda u šali, spomenuo kako je stan na Zelenom valu dovoljno velik ne za troje ljudi, nego i za petnaest ako bi zatrebalo, pa je ona planula da »nek je prestane trpati u staračke kombinacije« i upitala ga:
»Bojiš li se ti, Igore, ostati nasamo sa mnom? Kad ti treba tampon-zona ili u vidu mame i tate ili, evo po novom, Karla.«
»Vesna, samo se šalim«, odgovorio je tada Igor i umuknuo.
Vesna drugim očima gleda taj prostor. Neugodno joj je, kao što je Igor radio, Karlu pred očima zagledati, zavirivati, kuckati kažiprstom po zidovima, dizati u glavi imaginarne knaufe i spuštati strop da se sakriju kablovi malih, ugradbenih žaruljica koji će od plafona stvorili zvjezdano nebo. A rado bi. U ožujku treba roditi, ostalo je nepunih sedam mjeseci dotad, a vrijeme leti kad se bojiš budućnosti.
Za razliku od Igora, koji je lud na ovog starca, ona protiv Karla nema ništa. Ali razmišlja pragmatično. Kad god iz centra odlazi prema podstanarskom stanu, želudac joj se stisne, a ona u nosnicama osjeti miris prašine koji se ne da istjerati ni punom gajbom boca pod
pritiskom u koje je pakiran osvježivač prostora ugodne, citrusne note. Rado bi da Karlo umre, dugo je živio, pomisli, pa da ona odjene crninu, kupi mu raskošni vijenac i organizira ukop galantno. Kao da mu je najrođenija unuka (ili Igor unuk, što možda i jest). A onda da fino zaborave tko je bio ovaj čovjek, s kim se baka Gita povlačila po šezlonzima i koliko je starom partizanu trebalo da kapitulira... Ostaje im nekoliko mjeseci da srede dječju sobu, promijene parkete i odrade građevinske radove u koje se ne kuži ni Igor, ni Tihomir, pa čak ni Damir, ali on ima kombinaciju, majstore vrhunske, a jeftine, koji rade za etabliranu firmu, ali (bez računa) jednako tako profesionalno odrađuju fuš. »Fatureta«, rekla bi Vesnina mama i ne bi joj bilo drago što je došlo vrijeme kad se sve velike investicije obavljaju na crno.

*

Nevenka je reagirala iznenađujuće. Zagrlila je Vesnu kao da su bliske, poljubila sina jedinca u čelo pa ga potapšala po plećki i, najvažnije od svega, nije pitala tko još zna za trudnoću i koja je u redu informiranih. Tihomir je rekao kratko:
»Bogu hvala, sad ne moraš tražiti posao!«
Igor se samo nasmije pa pomisli kako bi bilo puno zgodnije da se dijete dogodilo kasnije, nakon što se Vesna zaposli, ali se suzdrži od komentara. Nije ju htio uvrijediti, učiniti da ponovno pomisli da mu nije drago jer se ne veseli točno onako kako je ona zamislila. A on joj ne može reći da je, čim su ušli u stan, a nakon što od Korenice do Zagreba nisu razmijenili više od tri riječi, i to servisne informacije, jer im se nekako nije razgovaralo jedno s drugim, kleknuo pokraj radnog stola (dok se ona raspakiravala u sobi) pa izvadio kutiju svaštaru, u kojoj čuva nepotrebne stvari, one koje ne bi rado bacio, a vjerojatnost da ih ikad više pogleda je minimalna, pa stao prebirati po njoj dok god nije pronašao naljepnicu koju mu je, ima tome dvije-tri godine, darovao Damir.
»Evo ti, prijatelju, ovo«, rekao je pa se nasmijao kao da ga zadirkuje. »Tebi će zatrebati
prije nego meni.«
I pružio mu najlonsku vrećicu iz nekog jeftinog gift-shopa. Igor uvuče ruku unutra pa napipa kartončić, izvuče trokut s natpisom »Beba u autu«, pa se nasmije naglas.
»Samo ti prcaj«, obrecne se na prijatelja, a ovaj se nasmije »prcački«, makar obojica znaju da Igor jedva čeka da Vesna ostane trudna, pa da tu naljepnicu može prilijepiti na escorta. Ako mu bude dovoljno dobra takva, s riječju »beba« umjesto imena.
Gleda sad u tu naljepnicu, pa sam sebe propituje: Veselim li se kao što sam očekivao?
»Što radiš?« upita ga Vesna s vrata. Igor brzo gurne naljepnicu unutra. »Tražim OIB, treba mi nešto«, odgovori spremno, ali se ne okrene.
Sad, dok ga mama grli, osjeća ponos na buduće očinstvo. Drago mu je i što se Vesna smješka jer teško je balansirati između dvije vatre. Možda će ovo dijete donijeti balans, pomisli Igor.
Pa sjednu za stol u blagovaonici, na ručku kod Bilićevih nakon dobrih mjesec dana, ako ne i više.
»Nisam ti se, Vesnice, nikad zahvalila na satu«, obrati se Nevenka snahi.
»Eh da, kakav vam je? Radi li?« upita ona.
»Ko vurica«, nasmije se Nevenka pa doda: »A i taj ga je tvoj prijatelj dobro uglancao...«
»Nije mi prijatelj«, odgovori Vesna, »ali vrhunski je majstor. Drago mi je da ste zadovoljni.«
»I lijep zvuk ima«, ubaci se Tihomir. »Vrlo ugodan.«
»Kak mi je bilo smiješno kad si rekla: ‘Puni ste antikviteta!’ onda kad si tražila
oliveticu.«
»Aha«, nasmiješi se Vesna u neprilici.
Na spomen »olivetice« Igor ustukne. Pojma nije imao da je Vesna s njegovom mamom razgovarala o pisaćem stroju jer, zanimalo ga je, kako je mogla potegnuti temu »olivetice«, a ne spomenuti poruku iz sata. Ne voli kad čeprka po njegovim obiteljskim tajnama kao da se igra privatne istrage. Prostrijeli je pogledom, ali ona ga i ne pogleda.
»Koja olivetica?« upita Tihomir.
»Pa ona naša. Sjećaš se?« odgovori Nevenka. »U koferu. Stalno si kuckao po njoj.«
»A tebi je trebala?« upita Tihomir Vesnu.
»Ma, nešto sam trebala napisati«, odgovori ona jedva čekajući da netko prebaci temu.
»Kad?« svekar joj se unese u lice.
»Kaj kad?« Nevenka povisi glas. »Prije par mjeseci, kad je otfurala sat na popravak.«
Vesna pogleda u svekra. Problijedio je. Gleda netremice u nju, ozbiljan, kao da je moli da ne kaže o tome više ni riječi. Ona se ukopa na stolcu. Osjeti Igorov pogled na sebi. Gledali su se tako njih troje dok je Nevenka lamentirala o tome kako uvijek na Sudu može isprintati što god treba i kako je, »budimo realni, ta ideja o kuckanju na pisaćoj mašini 2012., zapravo komična«. Doda još: »Vesnice, što ti bi?« pa kad joj nitko ništa ne odgovori, umukne.
»Nije vam ova rikula pregorka?« oglasi se opet Nevenka nakon što kuša salatu, i dalje potpuno neupućena u izvanrednu dramu za stolom. »Ja to nemrem bez balsamica«, doda pa ustane i ode u kuhinju. Kao naručena. Tihomir natoči sebi čašu vina pa se obrati snahi:
»Oprosti, želiš li i ti?«
»Ne pijem, hvala«, nasmije se ona.
Igora oblije hladan znoj. Jedino te takav i može obliti uz nafurenu klimu na 17 stupnjeva u kolovozu.

*

»Koji vrag!« Igor lamata rukama dok odlaze prema autu. Vesna ga pokušava uhvatiti
za ruku, a on se otresa.
»Igore!« zaurla. Stalno je izbacuje iz takta, a njoj ovih dana ne treba puno. Dođe joj da se, pa nek’ je trudna sto puta, sutra razvede od ovog čovjeka, zaboravi promptno na disfunkcionalne Biliće, ludog Karla i sparni Zagreb u kojem su zime maglovite i bljuzgave, a ljeta neizdrživa.
Igor se okrene prema njoj, zastane gledajući je.
»Koji ti je...?« upita ga ona, i dalje preglasno za raspravu na ulici.
»Vesna, ja sam gotov!«
»Ma, o čemu pričaš?« Dođe joj da ga ošamari, da ga nekako dovabi k sebi, probudi iz bunila li koje je upao shvativši da prošlost ne možeš kontrolirali i da se čak ni obiteljski odnosi ponekad ne temelje na iskrenosti.
»Prestani!« Vesna mu uzme lice objema rukama, bulji u njega ko luđakinja, fiksira ga tako, ne da mu da se pomakne. »Gledaj me«, viče. »Ja sam tvoja žena. Ne Nevenka, ne Gita, ne nitko treći. Ja!«
»Što je to radila moja mama?« upita Igor. »Varala staroga?«
»Nemam pojma, a ne znaš ni ti.«
»Ali tata zna.«
»Možda«, odgovori Vesna pa doda: »A možda je samo sumnjao.«
»Gdje ti je poruka?« upita on kao da će buljenje u papirić koji su pronašli u satu dati ne
znam kakav odgovor na neodgovoriva pitanja.
»Tu je«, odgovori Vesna, ali ne uzima u ruke ni torbu, ni novčanik, nego pita: »Šta će
ti?«
»Da je malo pogledam«, odgovara on.
»Da se još malo mučiš«, doda ona. »Ništa se više ne može iščitati iz te poruke, osim
sumnje, i to vrlo lirične, možda i fikcionalne...«
»Ma kakva fikcija«, frkne Igor. »Poznam ja svog starog, znam taj senzibilitet.«
»Sve znaš, a opet - vidiš da ne znaš ništa.«
»Mislio sam da se koškaju, ali da zapravo imaju dobar brak.«
Onda si budala, pomisli u sebi Vesna. Njoj je od prvog dana jasno tko tu vodi igru kao i
da je Nevenki teško parirati, posebno ako si pasivni agresivac poput Tihomira.
»Pusti, to je njihov brak«, pomirljivo kaže. Igor ušuti pa mu se disanje smiri. »A nas
dvoje imamo sebe«, nastavi Vesna. »I moramo se truditi da se ne raspadnemo.«
»Nećemo«, odgovori Igor.
»Mogli bismo«, primijeti Vesna. »Nema imunih na raspadanje.«
Igor je pogleda molećivo. »Nemoj me ostaviti, molim te.«
»A kako kad nosim ovo malo?!« nasmije se Vesna pa se pogladi po trbuhu.
»Možda curicu«, kaže Igor pa je pogleda s ljubavlju.
»Malu Gitu«, odgovori Vesna. »Po baki Giti... I Margiti.«
»Kojoj Margiti?«
»Stefanović.«
»Samo da sin ne bude Milan«, nasmije se on. Ona ga trkne po ramenu kao da je ljuta,
ali i dalje se smješka.
»Neće«, odgovori. »Sin će biti Antun. Po djedu Antunu.«
Igor je čvrsto zagrli, tu nasred parkinga. Neki im auto trubne da se pomaknu, ali njih
dvoje ostanu kao ukopani.

*

Igor ne može dočekati da se Roxette vrati u Zagreb pa da utanače biznis. Rekao je Vesni o kakvom se »poslu« radi, a ona se šokirala samom činjenicom da njezin dragi ima kontakta s escort djevojkom.
»Otkud ti broj?« pita.
»Dao mi Damir«, odgovori Igor.
»Krasno!« uzvikne Vesna i Igor ne zna je li joj krasnije to što je on (njezin muž) povezan s djevojkom koja seksom zarađuje za život (ili za džeparac , svejedno) ili to što Damir pozna takve žene. I druga stvar, ako joj je »krasno!« zbog Damira, osjeća li se izravno pogođena tom činjenicom ili je samo solidarna s Elvirom.
»Vesna, ja nemam drugu ideju... A li, evo, reci ako ti nešto bolje padne na pamet«,
rezignirano odgovori on.
»Recimo da čekamo«, predloži ona.
»Čekamo već osam mjeseci, a ne čini mi se da smo išta dočekali. Osim da je stari živnuo. A ja više ne mogu gledati čovjeka koji mi se ruga samim svojim postojanjem. Taj stan pripada meni, nama, našem djetetu«, nizao je Igor argumente, strahujući od vlastite naravi i genetike od koje nije siguran može li se pobjeći. »Što bi trebalo? Da se i ja prema djetetu, svojem sinu ili kćeri, odnosim kao što se Karlo odnosio prema mojoj mami? A vidiš do čega je to dovelo?«
»I sad si ti odjednom siguran da je tvoja mama Karlova kći? I usput, do čega je to dovelo? Je li brak tvojih roditelja na klimavim nogama zbog Karla i Gite ili... onako... jer Nevenka i Tihomir nisu baš najsrodnije duše?«
»Da ti nešto kažem... Naiskrenije. Nije mi više ni stalo. Odlučio sam«, svačano objavi
Igor. »Roxette ulazi u igru čim se vrati u Zagreb.«
»Roxette! Kojeg li imena! Simboličkog«, nasmije se Vesna, očito pomiješavši Roxette sa
Stingovom Roxanne koja za život zarađuje pod crvenim svjetlima.
»Cura očito nije glupa, ali za nas dvoje nisam sigurna. Koliko košta ta njena usluga?«
»500 eura«, pokunjeno odgovori Igor.
»500? Ma zamisli!« cikne Vesna. »Dobro. Ti si već odlučio... A u uslugu je uključeno točno šta?«
»Ako želiš biti ironična, bolje da o tome i ne razgovaramo. Plan nije loš, zajedno smo ga složili na kavi. Ona i ja. Bude li i dalje raspoložena...«
»Raspoložena da te oplindra za petsto eura? Kako altruistično!«
»Bude li i dalje raspoložena«, ponovi Igor glasnije. »Čujemo se čim se vrati. I za Karlov rođendan možemo realizirati priču.«
»Ajde, da čujem... Obećajem da neću biti ironična.«
»Jok, nećeš.«
»Neću, majke mi. Nego kooperativna, kako to samo ja znam«, odgovori umiljato Vesna
pa sjedne pokraj Igora na kauč. Čak isključi i televizor da ih ne ometa. Igor se nasmiješi.
»Plan je sljedeći«, otpočne važno. »Ona pozvoni na vrata, kao, iscurio joj je mobitel pa može li samo užicati malo struje da nazove tatu. Tako nešto. Uglavnom, on je prima u stan...«
»Karlo ti se neće udostojiti otvoriti vrata. Taj ne ustaje s kauča bez prijeke potrebe«,
prokomentira Vesna.
»Ali, rođendan mu je. Reći ćemo mu da očekuje iznenađenje.«
»Zanimljivo. Onda će znati da smo je mi poslali«, primijeti Vesna.
»Ne traži dlaku u jajatu«, obrecne se Igor pa nastavi: »Smislit ćemo drugo iznenađenje za njega. Nazvat ćemo ga telefonom i, nemam pojma, pustiti mu u slušalicu Ivu Robića. Ali, Roxette će za to vrijeme već biti tamo.«
»Dobro«, Vesna kimne pa upita: »I koji je njezin zadatak?«
»Ja sam bio toliko očajan da sam razmišljao u smjeru: daj da mu platim kurvu pa da starog seratora streft šlag kad se ženska skine, ali - ne! Ideja je još bolja.«
»Nadam se«, odgovori Vesna. »Ova mi ne zvuči najbistrije.«
»Ironična si«, uvrijeđeno odgovori Igor.
»Uopće nisam. Nego si ti naivan, pa misliš da starci rikavaju čim vide golu sisu... Aha, da, u američkoj trećerazrednoj komediji.«
»Zato ti i kažem da ne računam samo na to«, Igor stane u obranu svoje ideje. »Roxette
se sjetila izvrsnog dodatka: male plave tabletice.« Vesna ga pogleda zabezeknuto.
»Aha, uz to što je kurva, još je i ubojica... Odlično društvo, Igore!«
»Ništa mi nećemo učiniti. Niti ćemo staroga prisiliti da je pusti u stan, niti će ga ona silovati, a bogme ni tabletu mu neće rastopiti u čaši vode, potajno. Drugim riječima, bude li se stari pohotnik držao svojih gabarita, ništa mu se neće dogoditi. Ali, nekako sumnjam da će odoljeti napasti.«
»Tako je zgodna?«
»Kakve to sad veze ima?«
»Ako joj je nemoguće odoljeti.«
»Daj, molim te! Sama si rekla da te Karlo skida pogledom, čula si kako komentira žene, i one od prije, ali bogme i ove današnje koje šeću gradom. Na to sam aludirao, ne na izvanserijsku ljepotu escort-djevojke.«
»Uh, sad mi je lakše«, Vesna odglumi olakšanje, čak dlanom obriše čelo. »Čuj, ionako si ti već odlučio. Svejedno je što ja mislim.«
»A što misliš?«
»Mislim da je plan nategnut i moralno upitan«, Vesna šapne: »Ubojstvo.«
»Ma kakvo ubojstvo«, Igor odgovori također ispod glasa. »Ne ubijamo mi nikoga, samo
ubrzavamo proces umiranja.«
»Rođendanski dar - otrovana jabuka«, primijeti ona.
»Prije bih rekao trojanski konj«, doda Igor i nasmije se od srca, opušteno kako nije još
od zime.

*

U zadnje vrijeme Damir se ne sjeća Elvire. Izblijedile su mu slike iz njezina stana, zaboravio je zajedničke odlaske na plažu, njezin ledeni kapučino koji je obećao da neće zaboraviti. Izbrisali se nekako tragovi njezini, sve što je rekla, pokazala, dodirnuta, poželjela... Nestalo. Čuju se ponekad telefonom, izmijene i pokoju nježnost jer ne možeš s nježnostima prestati tek tako, a da se ne primijeti da si prestao.
Daleko od oka, daleko od srca, pomisli Damir pa se upita (s pravom) je li srca u tom odnosu ikada i bilo.
»Dolazim u subotu«, rekla mu je jedan dan. Pa kad je on upita: »Je li?«, ona se malo
štrecne. »Rekla sam ti prije nedilju dana«, odgovori razočarano.
Nadala se Elvira da će je Damir pozvati k sebi, ako ništa, a ono barem da joj vrati uslugu, ali on je prečuo njezino neizgovoreno pitanje. Razgovaraju telefonom, ljeto je na izmaku i Damir upravo prolazi parkom po kojem zasad šeću samo ljudi sa psima, a uskoro će klupice uzurpirati tinejdžeri s vinom natečenim u boce od dvije litre.
Damir sjedne na jednu od klupa, nalakti se na koljena, pognute glave, pa upita: »A u koje doba?«
»Kad dolazim?«
»Da. U koje doba?« ponovi Damir.
»Predvečer, ne znam točno«, odgovori Elvira. »Da ti javim da me dočekaš?«
»Javi obavezno. Budem li ikako mogao, sližem«, odgovori Damir, iako je subota, slobodan dan, i već sad zna da će imati vremena napretek.
»Aha. Naravno«, suho odgovori njegova ljetna družica. Najradije bi ga upitala »u čemu je problem?«, ali muškarci mrze kad ih se takvo što pita ili im se kaže »moramo razgovarati«, pa Elvira ne pita ono što je zanima nego bi samu sebe najradije prokinula nogom jer se prerano ponadala.
»Najradije bi’ samu sebe prokinula nogom jer sam se prerano ponadala«, viče koji trenutak kasnije Vesni u telefon, a najbolja prijateljica joj odgovara: »To ti je Damir, vječni nedorast... Nema ti kod njega odgovornosti, a opet - ne znači to ništa.«
»Je, baš ništa... Ni manje ni više od nule«, ljutito odgovori Elvira.
»Kumo, nemoj mi sad odustat od puta.«
Vesni je zbilja stalo do Elvire. Zakačile su se malčice kad je prošli put kuma dolazila u Zagreb i mučilo je to Vesnu nekoliko mjeseci intenzivno. Bila bi napravila što god samo da Elviri dokaže da je sve po starom, a duboko u sebi smatrala je da su fifty-fifty nakon što je ljetos Damir zauzeo mjesto u Elvirinu rasporedu inače rezerviranom za nju.
»Sve sam isplanirala«, kaže joj Vesna. »Idemo po robicu za bebu, posjetit ćeš sa mnom Karla da vidiš stan, malo ćemo skočit do Kike i Bauhausa, a bude li nam se dalo, možemo i do Graza...«
»Možemo šta oćemo«, odgovori Elvira, ali Vesna u njezinu glasu primijeti letargiju.
»I da me naučiš decoupage«, napomene.
»To ti je jednostavno, a i nije neka umjetnost«, konstatira Elvira.
»Meni je umjetnost sve šta mi se sviđa. I ti si mi, prijo, umjetnost.«
»A Damiru sam zato kič. Imitacija umjetnosti«, zaključi Elvira pa ispusti neki zvuk
»hmh«, koji je trebao valjda zvučati kao smiješak. Ali nije.
Pa kad se stane pakirati za kasno ljeto/ranu jesen, Elvira neće znati je li bolje da u kofer strpa više majica kratkih ili dugih rukava. Dani su vrući, napomenula joj je Vesna, a gledala je i vremensku prognozu fanatično, pa zna u stupanj kakvo je vrijeme u Zagrebu, no Elvira se nada večernjim šetnjama, koktelu na kakvoj terasi uz Jarun ili na Gornjem gradu. A za to joj treba vestica u boji naušnica. Što će reći - tri takva komada, a to već zauzima prostor.
U petak popodne pošalje Damiru poruku o točnom vremenu dolaska. Delay. Očekivala je to, ali se ipak nadala odgovoru unutar dva sata. Ništa. Ni riječi. Kad je poruka napokon stigla, Elviru ne iznenadi njezin sadržaj: »Shit! Zbilja ne mogu tad, ali vidimo se navečer ili u nedjelju.«
»Ma popuši, majmune«, Elvira tresne mobitel na kauč. »Neću ti se ni javit kad stignem.«
U 11.30 Elvira se već smjestila na sjedalu broj 15 u busu za Zagreb. Ponijela je sa sobom časopis, dnevne novine, grickalice i dva sendviča šunka/sir te pola litre negazirane vode da joj nečega slučajno ne usfali po putu. I sad sjedi i čeka. Mjesto do nje je prazno pa se nada da će tako i ostati, makar - još je ljudi na odlaznom peronu, a potkraj ljeta relacija Split
- Zagreb prilično je popularna.
Ručnu prtljagu ugurala je gore, na usku poličicu koja joj svaki put zgnječi stvari, ali sad ponovno ustaje dohvatiti mobitel koji je zaboravila u torbici, a dobro će joj doći da skoči na Facebook napadne li je dosada. Čim je izvukla telefon iz torbe, naglo se oraspoložila. Dočekala ju je Damirova poruka: »Sretan ti put ljepoto!« Tri riječi, bez zareza, ali zato s uskličnikom Elviri su popravile dan. »Hvala ti, pastuše«, napise ona, pa izbriše to »pastuše« i doda »vidimo se«, pa pošalje. Smjesti se potom ponovno na sjedalo broj 15, jer će radije
žrtvovati sjedenje uz prozor i gledanje krajolika samo da noge može izbaciti u prolaz pa da
je koljena ne zabole do Zagreba.
Čini se da ću ipak dobiti cimericu, konstatira u sebi kad je neka djevojka upita je li ono broj 16 pa pokaže kažiprstom na mjesto kod prozora, tako da joj zazvecka milijun šarenih narukvica oko zapešća. Elvira primijeti i duge, njegovane prste, nokte svježe lakirane, pa skvrči svoje ruke oko novina i stisne ih uz torbicu da ne bodu oči.
»Je«, odgovori djevojci pa se nasmiješi. »Slobodno je«, doda i pomakne noge ustranu
da curi oslobodi prolaz do sica uz prozor. Na pamet joj padnu ljubavna sjedala u kinu.
Da je upućena u Damirov život kako bi htjela biti, Elvira bi prepoznala djevojku na koju je njezin »prijatelj« naišao u shopping centru svojedobno, dok je još bilo dovoljno hladno za visoke čizme preko koljena, ali i dovoljno toplo da ih se kombinira s traper minicom. Ali, ona nema pojma s kim se Damir viđa kad joj se makne iz vidokruga, a to je otprilike uvijek.
Zgodna djevojka uzvrati osmijeh Elviri pa se provuče pokraj nje, za sobom ostavljajući mirisni trag. Elvira inače nije luda za tuđim mirisima koji se miješaju s njezinim, smatra dapače, da bi parfem trebao ostati na koži, a ne se širiti oblakom pa se lijepiti za tuđe aure, bez da ih itko pita za suglasnost. Ali ovaj je parfem fin, skup, Elvira ga ne prepoznaje, pa upita curu: »Koji je to parfem? Lipo miriše!« Cura je kooperativna pa, osim što spremno otkriva ime parfema, iz torbice vadi i bočicu. Poprska Elviru po zapešću, a ona joj spremno uzvrati rukom ispruženom na upoznavanje.
Dok je autobus grabio prema otvorenoj cesti i za sobom ostavljao splitske ulice, djevojke su već »ušle u priču«, jedna drugoj otkrivale detalje o sebi, komentirale prošlo ljeto i govorile radi čega putuju u Zagreb.
»Idem u posjet na par dana«, kaže Elvira.
»Dečku?« upita djevojka.
»Moglo bi se i tako reći, makar - spavat ću kod prijatelja.«
»Ljubavni problemi?« Djevojka se nasmije, pokazujući tako da indiskrecija nije njezin stil i da je ovo pitanje tek puko »razbijanje leda« u komunikaciji dviju žena.
»Ma nije«, nasmije se Elvira u neprilici pa upita: »A ti?«
»Ja živim gore.«
»Purgerica?« upita Elvira.
»Vrlo uvjetno«, odgovori djevojka.
»Studiraš gori?«
»Diplomirala sam prošle godine. Španjolski i ruski.«
»Asti, koja kombinacija!« cikne Elvira pa se čovjek dijagonalno od nje okrene da vidi tko je to preglasan, a on bi već spavao pa se, kao slučajno, naslonio na zgodnu studenticu pokraj sebe kojoj će jamačno biti neugodno trknuti ga u rebra pa će uzdisati ne bi li ga suptilno upozorila da je gnječi. A on će se praviti da je u dubokom snu dok god mu slina ne iscuri po njezinoj majici s kapuljačom, kratkih rukava.
»To mi je bilo jako cool kad sam se upisivala«, odgovori mlada profesorica pa doda: »A
sad muku mučim s poslom.«
»Pa šta radiš?«
»Snalazim se«, nasmije se cura. »A ti? Zaposlena?«
»Uh, već godinama«, odgovori Elvira. »Obiteljski prijatelj ima firmu pa mu vodim knjige i obavljam tajničke poslove po potrebi. Nije loše...«
Iako joj, ovako kad ga opisuje, njezin posao zvuči više kao privremeno rješenje nego kao obećavajuća karijera, Elvira bi rado do u detalje nepoznatoj curi prenijela čime se
točno bavi, kakve ljude susreće po putu, otkrila joj da tu i tamo ode i na neki poslovni sastanak, čak i na službeni put, pa prespava u hotelu i zaključila kako danas tajnice nisu ono što su nekad bile, nego su više menadžeri i desna ruka direktoru, nekakva izvršna snaga svake ozbiljne firme, ali djevojci koja sjedi do nje i kima glavom na svaku Elvirinu riječ upravo zazvoni telefon, zbog čega ova zastaje u pola rečenice.
»Da, ja sam«, smije se u slušalicu. »Upravo putujem... Ma da. Triput. Dosadan je... Baš
me briga.«
Elvira čeka da razgovor završi pa da se vrate temi koju su načele. Zanimljiva joj je ta cura, zainteresirana, a pametna, a takvi su ljudi rijetkost. Što si pametniji, više vlastitim riječima daješ važnosti pa nemaš vremena slušati tuđe. Ova cura je posebna vrsta... Nervozno razgovara, ali nije ljuta na sugovornika. Otresa se više onako, na neki zajednički problem o kojem se ne govori javno, u vožnji autobusom.
»Vidjet ćemo«, pomirljivo kaže. »Ne čitam misli, ali mrzim kad me gnjave u slobodno
vrijeme. Da, jasno mi je«, doda djevojka.
»Sve ćeš ti to shendlat’. Ne sumnjam ja u svoju Roxette«, reče muškarac u slušalici.
Roxette pogleda kroz prozor pa pošalje pusu sugovorniku s druge strane telefonske
linije. Damir joj odgovori: »Pusa i tebi«, pa doda: »Sretan ostatak puta.«
»Hvala ti, srce«, zapjevuši Roxette pa prekine vezu.
»Momak?« upita Elvira.
»Ma kakvi«, djevojka odmahne glavom pa se nasmije.

*

U Korenici, nekoliko kilometara nakon mjesta na kojem su Igor i Vesna uletjeli u škare s citroenom i crvenom mazdom slovenskih pločica, autobus iz Splita godinama bi tradicionalno objavio stanku od 20 minuta do pola sata, ovisno o tome koji je vozač za upravljačem i što je danas na meniju. Tako je bilo i ovaj put. Nekakva prometna nesreća na autocesti, pa zastoj zbog nenadanog kvara na zakazanoj ruti, preusmjerili su standardnu liniju na D1, uz opće negodovanje putnika koji su se naglo uzvrpoljili na sjedalu. Jedva su dočekali da stanu i izmigolje (sve do jednog) iz autobusa pa nahrupe u WC, koji su još prije desetak godina vlasnici obogatili za boks do dva jer ondje je bilo toliko putnika namjernika koji u zamjenu za čistu zahodsku školjku i mrvu sapuna spremno vade novčanike i kupuju kavu, sok, jogurt ili kremšnitu. Sendviče ne kupuju. Slabi su, suhi, »bez šušta i gušta«, komentira Elvira novoj prijateljici pa joj ponudi jedan svoj što ga je jutros složila s friškim pecivom iz Bobisa.
Malo prije su obavile zahod, uletjele su ko furija u hodnik s vratima desno i lijevo, ne bi li bile prve u redu, ali vraga... Svi su boksovi puni, osim dva s lijeve strane.
»Evo nam dva slobodna«, vikne Elvira pa uleti u jedan, a djevojka sa šarenim narukvicama odgovori: »Idi ti«, pa pričeka još nekoliko trenutaka dok se oslobodi sljedeći, zdesna.
Elvira je kasnije pita: »Zašto si čekala drugi zahod?«
»Zato što idem samo u boksove s desne strane«, odgovara djevojka hladno.
»Zezaš?« nasmije se Elvira.
»Ne zezam.«
»Zašto?«
»Nemam pojma. Uvijek tako«, odgovori djevojka. »Ako ikako mogu, pričekam da se
oslobodi zahod s desne strane.«
»Svašta«, uzvikne Elvira. »A ako postoje samo oni s live?«
»Onda idem lijevo«, nasmije se cura pa uzme svoju šalicu kave i nazdravi Elviri. »Ali radije ne bih ako ne moram.« Elvira se kucne mineralnom.
»Kažu da je to neki opsesivno-kompulzivni poremećaj«, objasni cura pa kad je Elvira
upita: »Je li to nešto ozbiljno?«, odgovori: »Ma kakvi, ali je zamorno... nešto kao proljev.«
Ostatak stanke prošao je u prepričavanju Elvirinih probavnih problema, a »sila napadne kad joj se najmanje nadaš«. Roxette se smijala, Elvira gestikulirala, pa se curama učini da se tlaka od putovanja pretvorila u odličan nenadani provod.
Elviri zato bude krivo kad u Karlovcu njezina suputnica zamoli vozača da joj izvadi
prtljagu pa da joj autobus stane u Novom Zagrebu tako da od »kolodvora ne uzima taksi«.
»A ne bi mala tramvajem?« šeretski upita vozač.
»Ne bi ako ne mora«, nasmije se djevojka koketno.
»Srićo, ko bi tebe odbio...« odgovori vozač flertujući pa zamoli kolegu: »Ajde, Jozo,
otvori maloj prtljažnik da izvuče torbu. Pa nam drugi put duguje piće.«
»Uvijek«, odgovori Roxette koja u životu muškarcu nije platila cugu pa priskoči Jozi koji već otvara prostor za kofere i putne torbe. »Onaj plavi«, pokaže prstom. »I puno vam hvala.«
Elviri bude krivo što ta cura izlazi u Novom Zagrebu pa se neće oprostili na kolodvoru kad bi bilo puno zgodnije da razmijene brojeve telefona ili se dogovore za kavu. Ovako... mahat će joj u Novom Zagrebu s prozora kroz koji sad lijepa Zagrepčanka zamišljeno gleda.

*

»Ta mi se kravetina ne javlja na mobitel«, Igor zaurla u slušalicu.
»Rekao sam ti da se vozi prema Zagrebu, što si navalio?!« odgovori mu Damir.
»Nudim joj 500 eura, a ona umislila da je poslovna žena pa kulira, što li?!«
»Znaš kaj, stari, ako ti je skupa ili ako ti se ne da, a ti onda nemoj...« Damir se otrese.
»Meni se da, ali nisam siguran da li se njoj.«
»Razgovarali ste, kaj je rekla?«
»Da se nađemo kad se vrati s mora.«
»I je li se vratila?«
»Sad se praviš glup...«
»Uopće se ne pravim«, odgovori Damir kratko. Igor ga sve češće uvlači u svoje
probleme, a to njemu, Damiru, ide na živce.
»Ti si mi upravo rekao da putuje prema Zagrebu«, primijeti Igor.
»Eto. Očito se još nije vratila pa ti se zato ne javlja na mobitel.«
»A kad se vraća?« upita Igor.
»Bože sveti, naporan li si!« uzvikne Damir za nijansu preglasno. »Daj se, čovječe, skuliraj. Gdje gori?«
»Stari mi opako ide na živce.«
»Prapočelo ili tvoj stari?«
»Kad već pitaš - obojica, ali mislio sam na Karla.«
»Nešto novo?« upita Damir.
»Mota mi se nešto glavom, ali nisam siguran da li da ti kažem«, odgovori Igor.
»Sad moraš. Kad si već započeo...«
»Reći ću ti ali - nema dodatnih pitanja. Dogovoreno?«
»A jesi tajnovit, mati jedina.«
»Ili tako ili nikako. Ti biraš«, Igor odgovori odlučno.
»Može. Nema potpitanja«, složi se Damir.
Igor ušuti na trenutak, razmišljajući kako da prijatelju objavi svoje sumnje. Kad
zaključi da elegantnog načina nema, duboko uzdahne i saspe: »Mislim da sam mu unuk.« Damir se namršti i ušuti. Ne postavi nijedno potpitanje. Igoru se uši zažare.

*

Dočekao je Elviru na kolodvoru, ali nije bio baš presretan s tim. Prava je istina da se njemu Elvira nikad ne uklapa u raspored, ali radi to zbog Vesne. Da mu se ona ne »isklopi« iz rasporeda. Čekao je autobus petnaest minuta jer je stigao ranije, iako mu je javila da idu starom cestom, ali dalmatinske linije uvijek kasne malo više od predviđenog. Kao da ih Damir ugađa.
»Kumo«, uzvikne Igor kad Elvira nogom dotakne zagrebačko tlo.
»Kume«, uzvrati Elvira koja mu je maloprije mahala kroz prozor, čekajući na iskrcaj.
Pozdravljaju se tako njih dvoje kao najbolji prijatelji, grle se na dolaznom peronu i on joj uzima torbu da se ona ne muči »tako umorna, s puta«. Ona se ovlaš osvrće kao da ne znam koga očekuje na kolodvoru, a zapravo pogledom traži Damira koji se isto mogao pojaviti da je dočeka, primijeti, ali u sebi. Igoru se samo nasmiješi kad je upita: »Koga tražiš?« Pa on ne ponovi pitanje jer mu do odgovora ionako nije stalo. Kofer je težak, kao da je došla na dva tjedna, a ne na vikend, unutra je njezina odjeća, dva para sandala i klupica što ju je dekupažirala onaj dan kad joj je Vesna javila za trudnoću. Osušila se boja na njoj, uzorci cvijeća i likovi iz dječjih bajki prionuli su uz drvo svojski i, kad ih Elvira dobro natapka ljepilom, nema šanse da se više odvoje od podloge. Svidjet će se Vesni taj bančić, sigurna je splitska prijateljica koja kaska za Igorom dok ovaj vuče kofer tvrdih stijenki što ga je Elvira kupila na rasprodaji kad je onomad trebala letjeti za Melbourne, pa joj let propao, a ona ostala u Splitu. Raspakirana.
I sad kaska za kumom. On ima duži korak, a malo ga je i pružio, pa Elviri nije jasno
»zbog čega se u ovom Zagrebu uvik žuri«. Da bi se sjelo u auto i okusilo neugodnu šutnju koju mogu razbiti jedino rečenice »kako je bilo na putu?«, »kakva gužva u gradu!«, »baš je ugrijalo...« ili neka stota nebuloza izrečena tek tako, a najneugodnija ako je istodobno zauste obje strane. I obje bez stvarne potrebe da zauste išta.
Ali zato Vesna i Elvira imaju milijun tema za razgovor. Igor se osjeća pomalo suvišno, ali drago mu je što mu je žena dobre volje, a i gošća se smije od uha do uha. Razveselila se dodatno kad joj je rekao da će i Damir navratiti, pa se uzvrpoljila i stalno bi nešto...
»Imaš crva u guzici, prijo«, govori joj Vesna.
»Mislila sam možda napravit koju palačinku«, odgova Elvira.
»Tek si stigla«, čudi se Vesna. »A odma bi za špaher...«
»Ti najbolje znaš koliko sam ih u životu pofrigala«, odgovara Elvira. »Ala, problematičnog kolača!«
»Ma, pusti, Elvira«, ubaci se Igor. »Spustit ću se ja do slastičarnice u kvartu, a imamo i sladoledu u frižideru...«
»Ajde, prijo, daj mi da ih umutim pa ćemo ih peć naizmjence...« navali Elvira. »Da se družimo u kužini.«
Tko bi je odbio tako umiljatu, pomisli Vesna jer dobro zna da Elvira nije od onih koje sjede sa sve četiri u zraku i čekaju da se pred njih postavi stol. Nego - akcija! Stalno i konstantno. Nije se ni raspakirala, ni oprala ruke skoro, a već joj kopa po elementima pa traži mikser, tavu i zapitkuje gdje stoji ulje, a gdje brašno.
Zajapurila se kuma kad se oglasio portafon, a Igor rekao: »Evo i Damira.« Pogledala se u napi, metalan joj je rub pa i Vesna katkad ondje provjeri kako izgleda dok kuha. Napa je prestala raditi prije nego što su se njih dvoje uselili u stan, nije imala cijev koja bi povukla dim i paru iz kuhinje nego začepljeni, stari filter koji se Igoru gadio da bi ga zamijenio, a Vesna nije inzistirala. I eno ih, zezaju se nešto u hodniku, Damir i Igor, Vesna nešto dobacuje, a Elvira se zagledala u onu metlicu miksera pa se udubila kao da nema važnije stvari od mućenja palačinki baš ondje i baš sada.
»Ljepoto!« vikne joj Damir s vrata kuhinje, pa joj priđe i poljubi je zvonko u oba obraza, baš onako - toplo, prijateljski... Elvira se smije, uzvraća mu i poljupce i zagrljaj, također toplo, makar dobro zna da ta toplina nije onakva kakvoj se nadala po putu...
»Kakvi ste vi to ljudi«, Damir pogleda Igora i Vesnu. »Tek došla, a već je smjestili u
kuhinju...«
Svi se smiju, Vesna se nešto opravdava, Elvira kaže: »Ko da je to problem...« Ali sama sebi glupo zvuči, pa se i ona smije. Damir doda: »Tamo lijevo, tamo ti je kuhinja«, zbog čega se Igor nekako opusti i skrene priču na muško-ženske odnose, ali toliko benevolentno kao da nema suprotstavljenih strana.
Elvira grije tavu. Sad je trema. Kaže: »Ko zna kakve će ispast... Nikad se ne zna kad
prominiš tavu.«
»Ajde, prijo, koliko si ih pofrigala«, kaže joj Vesna. »Doktorirala si na palačinkama.«
»Pusti ti to. Jedna moja rodica tako nije znala skuvat kavu u tuđoj džezvi«, dovikuje Elvira iz kuhinje i smije se dok se ostali smještaju što za stol, što na kauč u dnevnoj sobi. Pa gledaju Elviru preko šanka.
»I nikad se nije udala!« nasmije se Igor.
Elvira ne odgovori ništa. Ustukne malo, okrene se prema štednjaku pa izlije smjesu na vrući teflon.
»A skupljala je sušene bukete u stanu...« nastavi Igor netaktično.
»...ni vrime, ni misto«, promrmlja Vesna i pogleda muža strogo.
»Što sam rekao?« upita je Igor ispod glasa, ali Elvira ga je ipak čula.
Bez veze, totalno bez veze. Elviru štrecne Igorovo podbadanje, onako, iz čista mira, makar nije bilo izrečeno u zloj namjeri, jer se pred Damirom ionako osjećala kao uporna udavača kojoj muškarci izmiču kao što su njezinoj prateti izmicale šanse, uhvatila svadbeni buket na vrijeme ili se pravila da je se pirski rituali ne tiču. I uzalud sad što rodica s krivom džezvom nije ista ta prateta čija je soba skladište sušenih buketa. To je u ovom trenutku potpuno irelevantno, sad kad se ona osjeća poniženo za tuđim štednjakom u nekom tuđem gradu, gdje se frizura provjerava u odsjaju nape koja nikad nije ni radila kako valja.
»Oprosti, Elvira«, kaže joj Igor, makar ni sam ne razumije zbog čega se ispričava, osim
zato da Vesna ne pomisli kako je krivo odabrala.
»Ma, kume, šta ti je«, odgovara Elvira pa se okrene prema njemu i nasmije široko.
»Kako je prošao put?« upita Damir da prevrne temu kao što Elvira prevrće palačinke
u kuhinji i nijedna se ne zalijepi jer su oboje doktorirali svatko na svojem bojnom polju.
»Super. Za tren«, odgovara ona i već je ponovno dobre volje. »E ljudi, nisam vam rekla kakvu sam zanimljivu curu upoznala. Sila ženska pokraj mene, do Zagreba nismo stale pričat.«
»A o čemu, molim te lipo?« upita Vesna.
»Ženska skroz zanimljiva. Nema čega se nismo dotakle.«
»A najviše frajera...« ubaci se Damir.
»Ih«, nasmije se Elvira. »To se zove trančiranje likova.«
»Jadni oni«, poantira Damir.
»I ne slutiš«, odgovori Elvira pa ga znakovito pogleda. Nitko ništa ne odgovori pa ona brzo nastavi: »A ženska ima neki poremećaj... Čekaj, gori mi palačinka...«
»Neka. Ja volim reš«, dovikne Igor makar njega nitko ništa nije pitao.
Elvira prione uz štednjak pa nešto tamo struže... A onda opet proviri preko šanka.
»Uglavnom, ženska ima poremećaj za koji u životu nisam čula. Stanemo u Korenici,
idemo na WC, a gužva ko da se mukte dile... ne znam, palačinke...«
»Đe me nađe, kumo!« Vesna prasne u smijeh. »Da palačinke u WC-u.« Pogleda u Damira kao da se opravdava. Zapravo, kao da kaže: »Nije inače tako glupa.« Ali Damiru ne smeta, vidi mu na licu. Zabavlja se.
»Čekaj da završim«, smije se i Elvira, pa se i Damir počinje smijati, nema pojma čemu. Drago mu je što su obje ovdje. Ni prema jednoj nema aspiracija. Tako to u životu bude. Ali se paunizira pomalo, uživa u ulozi alfa mužjaka čija je prisutnost dovoljna za sreću ženki. Igor ga gleda, i on bi rado bio alfa, ali nije... Tako ti je to, prijatelju. Ništa loše, ništa krucijalno, jednostavno - činjenično stanje stvari. Ili si alfa ili nisi. Ima i drugih slova u Boga!
»I sad, oslobode se dva boksa, imaju oni sliva i oni zdesna, ali oslobode se dva sliva. Kažem ja curi: Ajmo u ova dva, a ona meni odgovara da nikad ne ide u one sliva nego čeka da se oslobode zdesna...«
Damir je pogleda, rašire mu se zjenice. Umukne, a faca mu poprimi onaj blesavi izraz, na pola puta od osmijeha do groze. Vesna se i dalje smije, Igor frkne ironično pa prokomentira nešto u stilu: »Zezaš?«
»Ne zezam«, kaže Elvira, »majke mi«, pa on nastavi s komentarima. Primjećuje kakvih sve ljudi ima, govori da je pola nacije ludo, a uostalom, da to i nije stvar nacije nego vjerojatno stresa kojem su ljudi izloženi, ma gdje živjeli. Jer takva je civilizacija. Represivna. I uglavnom, gnjavi on tako svojim teorijama zašto cura iz busa čeka desni boks i nikome više nije do razglabanja o toj temi, a ponajmanje Damiru koji je, za razliku od ostalih, za taj poremećaj čuo i ranije, ali mu je neugodno reći od koga. Sjeti se da »da, danas popodne je i Roxette doputovala s mora«. Lako je zbrojiti dva i dva. Dvije su se žene družile u busu, razgovarale o sebi, trančirale muškarce, a on je naizmjence jednoj slao poruke i nazivao drugu. On iz ovoga mora van. Ne pada mu na pamet da si dodatno komplicira život.
»Kad će te palačinke?« pribere se naglo pa pogleda Elviru ispod obrva, a ona brzo odgovori: »Samo što nisu.« Koketno mu pritom uzvrati pogled kao da se maločas prevarila kad je onaj poljubac protumačila toplo, ali ne dovoljno... kao što se nadala po putu.

*
Kao da se Vesna ne mora truditi. Učini se tako Igoru. Pogleda te onim svojim očima, ni po čemu tako posebnima, gleda u njih godinama, ali - razoruža te pogledom. Pa se nasmije. Pa se namrgodi. Pa se zagleda negdje gore, u nepoznato, kao da po mozgu traži odgovor.
Damir se također ne mora truditi. On je bogomdan. Glas mu je lijep, primijetio je to Igor, druži se s njim godinama, ali ni njegov (Igorov) nije loš. Kažu mu cure da telefonom zvuči još bolje, dobije neki »film« pa postane baršunast, ali to kažu dok ne čuju Damira. Kad njega čuju, više ništa ne kažu. Samo pitaju: »A gdje ti je prijatelj?« Danas više nema djevojaka koje bi se raspitivale za njegova kuma, ostala je jedino Elvira da pita, ali ona je diskretna jer dobro zna - ni ona ni Igor nisu jedni od onih koji se ne moraju truditi. Njih dvoje moraju dobro zapeti da ih se zavoli.
Vesna ne misli tako, zna to dobro Igor, jer da misli, ne bi ga odabrala... Ali s njom nikad o tome nije razgovarao iskreno. Uvijek zadrži dozu glume, da ga ne skuži, da ne pretpostavi, pa da može biti kakav želi. Kao Damir.
I otac mu je takav, pretpostavljao je i dosad, a odnedavno pouzdano zna. Titra oko majke poput tinejdžera koji je od djeda jednog pa drugog popabirčio nešto para pa sad izvodi curu u kineski restoran na Trešnjevci. Oprao je kosu popodne, stavio gel na nju, pa je oprao ponovno... A sad čeka pred njezinom zgradom i noge mu se tresu, ali strahuje da ga netko ne vidi. Jer ako ga prijatelji vide kako čeka, morat će se praviti da su krivo zaključili, da je ondje slučajno, a druga prilika za večeru udvoje s djevojkom u koju je zaljubljen više se neće otvoriti. Kad se ona jednom uvrijedi.
Tako i Tihomir - balansira između želje da udovolji Nevenki i potrebe da pokaže koliko je jak, neovisan i samodostatan, i vlastitoj ženi i auditoriju koji umišlja, a u čije postojanje nikad nije siguran. To koliko je zanimljiv, standardno je pitanje. Igor dobro pozna svojeg starog, taj izvali foru pa se osvrće oko sebe, Nevenka se u pravilu pretvara da nije čula, nikad, ali baš nikad, ne da mu gušta i ne nasmije se prva, tek tako da mu zatitra, jer nije na njoj da se prilagođava ikome. Već će to Tihomir učiniti. A takvi ljudi postaju njurgala, bune si na krivim mjestima, demonstriraju odlučnost ondje gdje ne treba, dokazuju da su neovisni kad im je tuđe povlađivanje najpotrebnije. Pa trpe. Gutaju. Čekaju da dođe njihovo vrijeme i pobijedi pravda za koju su ih učili da na kraju obavezno pobjeđuje. Što rade u međutku? Vrebaju, mjerkaju, sumnjom izjedaju sami sebe, zbrajaju bodove u glavi i vode neki prešutni rat s osobom koju su, mazohistički i izvan svake pameti, odabrali da im bude desna ruka, da s njom uspostave tim i usklade želje, makar im se želje razlikuju kao malo što... Pa pronalaze hobi, neki samo sebi svojstven posao, pišu pjesme i povjeravaju se nepoznatim ljudima u tramvaju.
Tihomir je, eto, napisao tu crticu, nije se nadao da će je ikad itko pročitati, spremio je u zidnu uru koja je prestala kucati i presavijenim papirićem podbočio vratašca satnog mehanizma, a sad je raskrinkan jer Nevenka i opet povlači konce bez konzultacije s njim, a i ta Vesna nije ništa diskretnija od njegove žene, pa odnosi sat s njegovom tajnom nekom uraru tračeru koji se ne libi zaviriti u papirić što ga je napisao netko nepoznat, svakako ne zato da bi on u nj zabio svoj znatiželjni nos.
Nevenka očito i dalje ništa ne zna, što je dobro, ali kako da on pogleda Igoru i Vesni u oči. Kako da dopusti sinova pitanja: »U koga sumnjaš, tata?« ili: »Kakav je zapravo bio vaš brak?« Jer ako samo malo odškrine vrata, sjetit će se svega onoga što su on i Nevenka proživjeti ima tome dvadesetak godina kad je ona bila luda, zaljubljena, izvan sebe, a on ju je preklinjao da ostane, zbog njega... I zbog djeteta, dodao je. Emocionalne ucjene bile su njegovo omiljeno oružje.
Tihomir sjedi na terasi Gradske kavane i pijucka kavu na suncu... Izišao je jutros u šetnju, a sad se muči teškim pitanjima. Ispruži noge pa se zavali u naslonjač.
Kad uhvatimo malo vremena, popravit ćemo onaj motorčić! uvjeri samoga sebe. Jedino je tako mogao misli vratiti na kolosijek, u sadašnjost, mirnu kolotečinu, daleko od bračne havarije kakva mu je prijetila davno. Pradavno da bi se toga danas želio sjećati.
Stol do njegova gospon Karlo lista novine... Sam za sebe, primijeti da se teško koncentrira. Idući tjedan napunit će devedeset. U svakom kutku ovog planeta, koga god da upita, svi će se složiti: to jest starost, još malo pa nestalo! Starcu ispadne reklama iz novina, jedna od brojnih umetnutih unutra, Tihomir se sagne pa mu dohvati.
»Hvala vam lijepa«, promrmlja Karlo pa utisne papir među novinske stranice.
Dvojica muškaraca ovlaš se pogledaju... Kimnu jedan drugome, ali ne prepoznaju koliko su zapravo povezani. Čudna je križaljka ta koincidencija. Makar se dotad nisu sreli, jedan bi trenutak bio dovoljan za prepoznavanje, a ipak počesto promakne. Desetak minuta kasnije Igor će nazvati Tihomira, a već nakon nekoliko trenutaka zazvonit će na vrata starca čije su kretnje preslabe da bi na okupu držale kupus u kakav su se, zadnjih godina, pretvorile dnevne novine. Ali, tko bi sve to povezao, bez znanja i satelitskog uvida u kretanje mladog Igora Bilića, opterećenog sobom, svojom ženom, kumom, obiteljskom tajnom i nejasnim nezadovoljstvom koje mu ispunjava biće, nakon što mu je sam dopustio da se raspojasa.

*

Na tren se Igoru učini da će odustati od plana. Ovaj se starac toliko snuždio u zadnje vrijeme da Vesni »čini milo«. Pa je i Igoru žao. Suosjeća. Nije od kamena. A onda se Karlo opet razbahati, naruči sladoled, miješanih okusa, pa kad mu donesu onaj jeftiniji, zanovijeta. Kao da ih mrzi, kao da se iživljava... Pa odloži zdjelicu iz koje je pojeo dvije žličice i promrmlja: »fuj!«, a zdjelica zazvoni jer je naglo spusti na stol tako da žličica poskoči po staklu. I iznervira Igora u sekundi. Vesnu još nekako navuče na razgovor.
»Ona je osjetljiva«, rekao je Karlo Damiru kao da zna što je ovome u glavi.
Pa kad Damir ne odgovori ništa, Karlo dometne: »Ha? Šutnja?«
I nasmije se šeretski. Popio je svu pamet svijeta, za njega nema neizgovorenih pitanja, vidi kroz zidove, i kroz lubanje, i sve mu je jasno osim konačnog odgovora: što će biti poslije?
Igor ga više ne tolerira. Nazvao je Roxette ravnih četiri milijuna puta dok nisu utanačili ponovni sastanak. Vesna je inzistirala na tome da ide i ona, ali Igor je bio kategoričan:
»Neću trudnu ženu upoznavat s kurvom.«
»Ti nisi normalan«, usprotivi se Vesna, »uz to što si licemjeran.«
»Nemoj me, molim te, učiti pameti«, otrese se Igor. »Pusti me da ovo obavim sam... Nije
baš nešto u što tebe želim uvlačiti.«
»Jer sam trudna?« upita Vesna.
»Jer te volim«, odgovori Igor nježno, i Vesni bude drago. Zagrli ga čvrsto, poljubi, pa joj dođe da zaplače. Hormoni su to, pomisli i odmakne se od njega.
»Sve kako smo se dogovorili?« upita Roxette Igora kad su se to popodne našli na piću. Čekao ju je prethodno dobrih petnaest minuta, ispričavala se da je morala trknuti do knjižare, pa mu pokazala velike puzzle, tisuću komada. Pohvalila se, to joj je hobi. Smiruje je. Igor kimne.
Ova mu djevojka nije jasna. Pristojna je, dobro odgojena, završila je nekakav studij, rekao mu je Damir, evo i puzzle slaže, hobi joj je, znači, dosadan i pristojan do krajnjih granica, a ona...
»Kako smo se dogovorili«, kimne Igor. »Novac dobiješ pola sad, pola nakon što obaviš
posao.«
»Nema šanse«, usprotivi se Roxette. »Ja ću posao obaviti ako on uključuje odlazak starome i ulazak u njegov stan, za ostalo ne garantiram. A lovu hoću odmah.«
Igor štucne. »Što ja onda zapravo plaćam?« upita. »Vadim lovu na lijepe oči.«
»Drukčije ne dolazi u obzir«, odlučno odgovori Roxette. »Ja staroga niti ću silovati, niti ću ubiti. Znači, pojma nemam što će se unutra dogoditi, a to da ću mu ući u stan - moraš mi vjerovati na riječ.«
Igor ušuti, gleda ustranu, misli. Roxette zna da nema izbora.
»E da, ni račun ne izdajem«, nasmije se. Dometne to šaljivo pa je Igor pogleda i čak se, onako polovično, nasmije. Kupi ga Roxette tom izjavom, da mu do znanja koliko je nepovjerljiv, uvjeri da situacija uključuje rizik, ali da će sve biti u redu. Nakon toliko ljudi i poslova, bilo bi čudno da ne razumije ljudsku psihologiju. Roxette će muškarca pročitati u pet minuta i odmah procijeniti kakvoj vrsti pripada. Ovaj je bio Sumnjičavac. Pasivni sumnjičavac, pomisli djevojka.
»Hajde. Može«, odgovori Igor, pa se nagne prema njoj i pruži joj prvo papirić s adresom i kratkim natuknicama o »izvršenju operacije«. Onda joj dade salvetu s dvije tabletice za potenciju. Zausti da kaže još nešto, ali Roxette ga prekine:
»Dovoljno je i ovo. I previše... A lova?«
»Aha, lova«, zbunjeno odgovori Igor, nenaviknut na tako eksplicitno inzistiranje na novcu.
Roxette zgrabi kuvertu s parama, presavine papir koji joj je Igor dao, proviri u salvetu pa je brzo zamota i sve zajedno strpa u torbicu. Igoru se učini da je nadmašio samog sebe - veća budala nije mogao ispasti.
»Onda, idem sad«, Roxette ustane pa s nogu ispije ostatak soka od jabuke. »Čujemo se preksutra, može?«
»Može«, odgovori Igor pa, kad se djevojka odmakne korak-dva, za njom vikne:
»Roxette, znaš da ti vjerujem na riječ?«
Roxette se vrati pa mu prijateljski stavi ruku na rame i sagne se saveznički: »Drugog izbora nemaš«, nasmije se. Uštipne ga za obraz i ode.

*

»Malo ti je stisnut onaj frend«, nazvala je Damira čim je izišla na ulicu.
»Znam, ali dobar je čovjek«, odgovori Damir bez imalo zluradog likovanja.
»Za to me, iskreno, baš briga«, otresito će ona.
»A jesi profesionalna«, nasmije se on.
»Ne pušim priče o velikom poštenju i provociranju tuđe smrti.«
»Siva je to zona, dušice«, primijeti Damir.
»Sve su zone sive ako ih ne želimo definirati«, odgovori Roxette.
»Filozofična si večeras.«
Ona ne odgovori ništa. Trenutak su šutjeli, a onda Roxette reče: »Hajde da se vidimo...«
»Znaš gdje sam. Dođi.«
»Tamo sam za 15«, djevojka prekine vezu.
Damir se promeškolji na vlastitom kauču. Padne mu na pamet Elvira.
»Mislim da je priča s njom gotova«, promrmlja. Sjeti se Vesnine prijateljice kako se ukrcala u autobus za Split i kako mu je mahala kroz prozor, a on joj je mahnuo jednom i otišao prije nego što je vozilo upalilo motor. Razgovarali su dosta prethodno na kavi, rekao joj je: »Ja sam vjetropir.« Pogledala ga je tužno, ali se ipak nasmijala. Pomislila je kako ju je iskoristio za ljetovanje, a onda samu sebe tiho prekorila što si predbacuje naivnost i optužuje Damira da je proračunat.
»Tako je kako je«, kratko je rekla. On joj uzme ruku pa je poljubi. Ona mu reče:
»Nemoj«, pa je povuče.
Razloga za preveliko mahanje kroz prozor doista nije bilo. Kad se autobus odvojio od perona na zagrebačkom autobusnom kolodvoru, Elvira je nabila sunčane naočale. Bila je kasna večer, a njoj se nije spavalo.

*

Prvo je odmotala šunku pa u zdjelicu izvadila hrena. Onda francuska (ko za Božić, primijetio je Igor), fino ju je aranžirala, s malo svježeg peršina za ukras. Karlo je jednom prilikom rekao da voli punjene paprike, ali Vesni se učini da one nisu dobar izbor za rođendanski ručak.
»Daj mu nešto mesno, masnije«, predloži joj Igor.
»Ne moraš biti baš tolika stoka«, Vesna mu uzvrati osorno. Pogleda ga ljutito klikajući
po internetu u potrazi za dobrim receptom, lakim za pripremu, ukusnim za degustaciju.
Pronašla je neku teletinu u pikantnom umaku. Igor se oblizivao, ali nije mu promaknulo da primijeti: »Pikantno, mmmm, moglo bi ga strefit.«
»O, Bože!« zavapi Vesna pa kad joj Igor dobaci da glumi, a želi isto što i on, umukne i složi mu popis namirnica potrebnih za ručak kod Karla.
Sve je skuhala doma (osim juhe), naručila je i tešku tortu od oraha, dvoumila se između nje i voćne, pa se odlučila za ovu bogatiju. Igor ju je pokupio jutros kod slastičara.
I sad pripremaju stol. Karlo je tih. Ništa ne komentira. Igor je za ovu prigodu snimio
CD sa starim stvarima: Šerfezi, Kalogjera, Diklić... Ali stari ni zuc.
»Sviđa li vam se glazba?« pita ga Vesna dok po stolu rasprostire bijeli stolnjak što ga je jučer kupila u supermarketu pa ga nije stigla oprati i izglačati.
»Dobra je«, kratko odgovara Karlo pa mu ona priđe i poljubi ga u tjeme.
»Malo ste mi tihi danas«, šapne mu.
»Star sam ti ja, Vesnice«, uzvrati starac šaptom.
»Nije više vrijeme kao nekad«, pomirljivo će Vesna. »Danas se živi i dulje i kvalitetnije.«
»Ali devedeset je devedeset, kako god okreneš.«
»Svašta ste vi prošli«, nasmiješi se ona. »I još ćete...«
»Vidjet ćemo«, uzdahne Karlo pa Vesna pogleda u muža molećivo.
Igor odvrati pogled. Večeras dolazi Roxette, već joj je platio, i nema govora o storniranju narudžbe.
»Večeras vam pripremamo iznenađenje«, usklikne Igor.
»Kakvo?« upita Karlo.
»E sad, kakvo?! Kakvo bi to bilo iznenađenje da vam kažemo?« nasmije se Igor.
»Dobro«, pomirljivo odgovori Karlo i Igor na trenutak posumnja u entuzijazam starca i to da će se, kad Roxette pozvoni na vrata, imati volje dovući do kvake. Pogleda u Vesnu. Ona se demonstrativno uputi prema kuhinji... Rođendanski ručak mogao je početi. Bio je to njihov dar slavljeniku za kojeg su se nadali da devedeset prvi neće ni dočekati. Ni s njima, ni bez njih. A opet - nešto im se stisnulo u grlu.
»Što ćemo s fotografijama?« upita ga Igor iznebuha.
»Ti bi ipak da to napravimo?« Karlo ga pogleda razdragano.
»Naravno.«
»Izdvojit ću ih nekoliko, samo one najbolje, pa ih ti u ponedjeljak odnesi...«
»Dogovoreno«, složi se Igor pa prijateljski zagrli staroga. Učini mu se da pretjeruje. Brzo povuče ruku. »Do ponedjeljka vi odaberite, a ja sam već našao čovjeka koji ih može obraditi.«
Vesna ga pogleda. Znala je da laže. Ni trenutka se nije angažirao oko Karlovih slika, nadao se da starcu ponedjeljak neće ni svanuti, kovao je plan kako da mu podmetne mladu ženu i tabletu koja će ga stajati glave, bavio se kalkulacijama koje su uključivale Karla, ali nipošto u obzir nije uzimao fotografije, osim jedne, one koju je utisnuo u ladicu radnog stola što ga je, na prvoj godini studija, Vesni u golfu dvojci dovezao tata iz Dalmacije.
Kao da je prijedlogom o uvećavanju fotografija preokrenuo Karlov tijek misli, situaciju za stolom Igor je naglo popravio. Prionuli su na ručak, Vesna je starcu vadila predjelo, pa junicu, do glavnog jela Karlo je već inzistirao na tome da si sam odabere bolji komad i Igor dobro zaključi da se »u se, na se i poda se« vraća u igru. Riješi ga Karlo, odabirom dobrog komada mesa, ikakve dileme. Mirne je savjesti otišao doma, s Vesnom ni jednom riječju nije prokomentirao što će se večeras dogoditi. A ona se ponašala kao da je progutala metlu. Ako ga upita što mu je, reći će joj »žgaravica«, odlučio je tako i sad se te ideje drži kao pijan plota. Ona ništa ne pita. On jedva čeka uskočiti pod tuš.

*

Prevrtao se po krevetu te noći. Čuje, ni Vesna ne spava. Kao da mu se uključio supersenzor za tuđe živote, pa zamišlja Karla i Roxette, Damira i neku njegovu, Elviru u njezinu splitskom stanu, Tihomira koji se prevrće kao i on i Nevenku u drugoj sobi kako spava snom pravednice. Treba li naglasiti da ga najviše opterećuje Karlo i njegova situacija? Nije im se javio kad su ga oko osam sinoć nazvali da mu puste Ivu Robića u slušalicu. Igoru nije jasno zašto. Vesna je rekla da je »očito zauzet boljim društvom«. On je posumnjao da se nešto dogodilo. Ona ga je okrstila licemjerom. Drugi put u dva dana. Prekrasan odnos. Igoru dođe da sad, usred noći, sjedne u auto i odveze se do centra pa pogleda gori li svjetlo u stanu na Zelenom valu.
Vesna se meškolji, namješta se. Još koji dan i bit će joj nemoguće spavati potrbuške, pa će to biti tema dana. Već je čuje, zapomaže, stenje, žali se, ujutro tvrdi da se ne može naspavati ako se ne okrene na trbuh, pa on smišlja kako da, specijalno za nju, patentira nekakav jogi s rupom u sredini.
»Kao na krafni da spavam«, već je čuje kako se buni i to dok ona ne govori ništa. Samo diše. On osluškuje. Ona uzdahne, još jedanput... Nervozno, nepravilno, isprekidano, a onda se smiri...
Zaspala je, pomisli Igor pa pogleda na sal. 3.20. Gluho doba noći. Neki se klinci vraćaju iz izlaska, vikend je pa nije ni čudo, čuje ih kako se dovikuju pod prozorom. Spominju neku
»gajbu« i Igor ne zna misle li na piće ili na slobodan stan. Ponovno baca pogled na sat: 3.23. Zbraja znamenke, kombinira crtice. Pa ustane. Otetura do WC-a i prolije se hladnom vodom. Zatim nazuje šlape što mu ih je Vesna kupila na splitskom Pazaru, pa uskoči u traperice koje je svukao sinoć i nemarno ih ostavio na kauču. Remen zvecne, Vesna se trzne u krevetu. On prikuči vrata da ga ne čuje kad okrene ključ u bravi. Iziđe u noć.
Sam se sebi doima glupim dok vozi prema centru. Ulice su prazne, tu i tamo koji klinac na povratku s nekog koncerta u klubu, dvoje šetaju psa i putem se svađaju, jedan klošar sjedi na klupici stajališta za autobuse, naginje bocu iz vrećice. To je noćna bilanca hrvatske metropole. Četiri semafora, na svima crveno, ali Igor je strpljiv, nikamo mu se ne žuri. Ako je kojim slučajem Karlo večeras umro, a kurva isparila, onda je najgluplje što može učiniti provozati se Zelenim valom i buljiti u prozor penzionerskog stana. Ali, Igor si ne može pomoći. Mora provjeriti gori li svjetlo, iako ne zna koji će mu ishod dati koji odgovor.
U Karlovu stanu mrak. Igor se umiri na trenutak. Da je umro, svjetlo bi gorjelo, pomisli. Zašto? upita sam sebe. Padne mu na pamet i policija, i hitna pomoć, i mrtvozornik, i rodbina... Iako dobro zna da rodbine nema, a sve nabrojane službe mogle su se izredati i prije 4.02, koliko sat upravo pokazuje. Igor napravi još jedan krug. Popne se gore, gotovo do Trga, pa se spusti ulicom okomitom na Karlovu, zakrene na semaforu lijevo. Vozi, polako vozi, kao pod gasom, sumnjiv je i samome sebi dok tako mili ulicom, ali mora se uvjeriti je li kod staroga sve u redu.
»Ne, ne dolazi u obzir da stanem i popnem se do stana!« zaurla sam na sebe. Umoran sam, pomisli, svakakve mi gluposti padaju na pamet. Najbolje bi bilo da se vratim doma, Vesni u krevet. Sve je u najboljem redu.
Uvjeravao je tako sam sebe Igor, ne znajući zapravo što pod time misli, pa si ponavljao:
»Budalo jedna blesava, budalo!« Želio je Karlovu smrt, ali na »ubrzavanje procesa« ipak nije bio spreman. Kući se morao vratiti prije no što Vesna primijeti da ga nema. Ona je bila racionalnija, znala bi da ovakvo ponašanje samo provocira sumnju. »Ne ponašaj se kao kriminalac«, rekla bi mu da ga vidi kako tumara Zagrebom koji se upravo budi.
Igor se uvuče u krevet pokraj nje.
»Gdje si bio?« upita ona u polusnu.
»Spavaj samo«, odgovori on tiho pa je poljubi u potiljak. Kanio je u obraz, ali Vesna se
već okrenula.

*

»Što je s njim, Tihomire?« upita Nevelika muža nakon što su sin i snaha, činilo joj se, u žurbi otišli s nedjeljnog ručka.
»Nervozan je valjda«, smireno odgovori Tihomir.
»I to baš sad...« nastavi ona.
»Kako to misliš?« upita on.
»Nije bio nervozan svih deset godina koliko je s njom, a sad odjednom, kad konačno
dolazi dijete - nervozan.«
»Tako to bude«, promrmlja Tihomir.
»Tako to bude«, ponovi Nevenka. »Koliko se sjećam, ti si bio izvan sebe od sreće, ni najmanje živčan, a on...«
»On je očito čovjek za sebe.«
»I što ćemo s tim?«
»A moramo nešto?« Tihomir je ispitivački pogleda. »Ne može ova situacija proći sama od sebe, bez da se ti umiješaš?«
»Ne budi bezobrazan«, otrese se Nevenka na njega. »Najlakše je ignorirati problem,
zatvarati oči, a možda nešto fakat nije u redu s njim.«
»Ili s njima, htjela si dodati«, umjesto nje dometne on. »Jedva bi dočekala da se
ispostavi da si bila u pravu.«
»Lupetaš kao i obično«, Nevenka ga pogleda prezrivo. »Stalno mi spočitavaš da istjerujem pravdu, a sjediš tu kao fikus i baš te briga kako ti je sin.«
Tihomir ne reče ništa. Dohvati današnje novine pa okrene stranicu s biznisom. Proučava tečajnu listu. Šatro. Zapravo razmišlja o tome kako je opet krivnja pala na njega, a nije učinio apsolutno ništa.
»Jesi ti primijetio kako se ova naša budalelina znoji za ručkom?« upita ga supruga.
»Ma, nemam pojma tko se znoji od muke, a kome je jednostavno vruće«, odgovori on.
»Kako ti ne dozlogrdi prebrajati kapljice znoja na svačijem čelu, izvoditi zaključke iz tuđih pogleda, uočavati sitnice koje samo maliciozno oko može uočiti? Kako ti ne dosadi, Nevenka?«
»Što meni bi da naiđem na tebe?« promrmlja ona više za sebe.
»Pa draga moja ženice, nije ti kasno ni danas...«
»Kaj mi nije kasno?«
»Skupi fino svoje prnje, kao što si onomad htjela, pa potraži sreću u nekom prpošnijem okruženju.«
Bubne to Tihomir s neba pa u rebra, iznenada, jer nikad nisu spomenuli Nevenkin
kapric iz devedeset i neke, dok je još bila mlada i imala iluzije o budućnosti.
»Molim?« Nevenka razrogači oči. »Ti se šališ!« Razvuče usne u usiljen osmijeh pa frkne nosom kao da se naglas smije. Vjerojatno misli o tome kako bi svoje prnje (iz njezine kuće) morao skupiti on. Kad bi do toga došlo. Tihomir je pogleda. Rekao je to jer mu je prekipjelo, ne zna više ni sam kamo taj njihov odnos vodi i puna mu je kapa neizrečenih rečenica maskiranih u besmislena prepucavanja zbog gluposti. Pa je bubnuo što je na stvari, ali nije mu laknulo. Sad je promatra, proučava njezinu reakciju i na korak je do toga da je upita zna li za poruku koju je samome sebi ostavio u zidnom satu. Ali neće je upitati, kao što nije trebao spomenuti ni krizu koju su proživjeli kad su već pomislili da su imuni na krize, davnih dana, ali je nikad nisu prevladali.
Otkad je namolio vlastitu ženu da ostane, nisu spavali u zajedničkoj sobi, prešutno su odvojili krevete i počeli se tolerirati samo za stolom, kad bi ručali sa sinom ili nekim drugim pred kim su htjeli ostaviti dojam. Kasnije su čak otkrili ljepotu nekih trenutaka, otvorili su se i prijateljski razgovori među njima, ali prepuna je svega bila njihova bračna prtljaga da bi tek tako mogli zaboraviti na nju. Taj muškarac za kojim je Nevenka patila jednostavno je nestao, prestala ga je spominjati, iako ni dotad nije bio redovita tema razgovora, ali prorijedili su se čudni telefonski pozivi, nestalo je onog zagonetnog smiješka koji bi je napao tek tako, bez povoda, činilo se Tihomiru, makar je znao da povod postoji, ali da on nema uvida u nj. Drago mu je bilo što je tako, što mu je žena ponovno tužnjikava, bezvoljna, ironična i otresita. Drago mu je bilo što joj više nitko ne komplimentira da se pomladila, da nikad nije izgledala bolje, pa je pokušavao zadržati postojeće stanje i Nevenku u latentnoj depresiji, bezvolji za komunikacijom i smijehom koji nije usmjeren ni protiv koga nego je
čist, pozitivan i samom sebi dovoljan. Dobio je svojeg namćora natrag, svoju ženu kojoj nikad nije bio dovoljno dobar, ali tješi ga što zna da - takvoga u igri nema.
»Pogriješila sam, Tihomire«, konačno progovori ona. Muž je pogleda iščekujući.
»U čemu?« pita makar se odgovor nameće sam. Jer ima li veće pogreške od prevare, sebičnosti, dovođenja tuđe sreće u pitanje radi vlastite naslade, rasturanja obiteljskog života radi nečega što se naziva ljubavlju, a zapravo je tek zaluđenost novim i nepoznatim.
»Pogriješila sam što sam ostala«, hladno odgovori Nevenka pa stane slagati tanjure u
perilicu.
Tihomir joj se zagleda u leđa. Poznavao je nekad taj luk, pratio je prstom krivine na njezinoj kralježnici, ali puno je vremena prošlo od dodira. Pa ih se više i ne sjeća. Stranci, pomisli.
»Ali, sad je kasno, besmisleno«, nastavi Nevenka. »Tu smo gdje smo, tolerirati se znamo...«
Tihomir ne reče ništa. Zagleda se u izvještaj s burze kao da će ondje naći objašnjenje
za strmoglavi pad svojih ljubavnih dionica. Brojke mu se zamagle pred pogledom.

*

Nije baš da svaki put kad odlaze u posjet Karlu, imaju tremu. Rutina je to. Ništa se osobito ne može dogoditi, oboje znaju što je čiji zadatak, pa ga odrađuju. Vesna predanije, Igor manje predano, ali odrade oboje druženje sa starcem, ne skrivajući da bi radije bili negdje drugdje. Danas imaju tremu.
Igor se zajapurio za ručkom kad je stari ponovno spomenuo ušteđevinu i kako ne zna što bi s parama, pa mu rekao: »Tebi je uvijek nešto problem. Cijela zemlja grca u besparici, ali ne - ti imaš problem s parama.«
Vesna ga pogleda preko stola da mu dade znak kako takav ton vodi do teških tema, otvara prostor starome da im predbaci što su i dalje podstanari, a očekuju dijele, i kaže da se rješenje samo nameće. Kad ne bi bili tvrdoglavi kakvi jesu.
I ona jedva čeka da odu. Po povratku s ručka obići će Karlu pa vidjeti »jesu li šta opiturali ili nisu«. Nada se da će ih dočekati - barem nešto. Nekakva promjena. Umjesto rutine u koju joj se dublje ne upada.
Kad je Karlu prije neki dan objavila da je trudna, starac se nasmijao, čestitao joj, ali je ostao hladan, učini se Vesni, pa brzo u sebi primijeti - logično, nije mu djed.
Ima drugih koji se tom djetetu vesele.
Dodao je nešto u stilu: »Znao sam. Gledam te, Vesnice, vidim - drukčija si mi.« Pa se i ona nasmijala, bez ikakve volje da s tim starcem razglaba o izgledu vlastita tijela.
»Nervozan?« pita Igora dok se voze prema centru grada.
»Malo«, odgovara on, »a ti?«
»I ja isto«, tiho će Vesna. »Misliš da su tvoji starci primijetili?«
»Da smo nervoini?« upita Igor. »Jesu sigurno. Ali baš me briga.«
»Cura se nije javila?« nastavi Vesna.
»Nije«, kratko promrmlja Igor. »Znaš da bih ti rekao. Ali, nema veze. Bolje da se uvjerimo sami.«
Ovog puta Vesna ne nosi ništa. Jučer je nakuhala hrane za tri dana, nema šanse da je gospon Karlo to potrošio pa da mu se četrnaest kurvi prošetalo dnevnim boravkom u koji namjerava smjestiti svoju izložbu fotografija.
Bez ijedne riječi popeli su se na prvi kat. Pozvonili na vrata, a onda ugurali ključ u
bravu.
»A jeste nestrpljivi!« vikne im Karlo upravo otvarajući. »Što ste mislili, da spavam?«
upita ih pa se nasmije.
Na nogama mu tamnoplave pufaste papuče koje je čuvao u ormaru, »za bolnicu«, rekao je Vesni jednom prigodom, ali sad ih je nazuo kao da više nema što čekati. Ogrnuo se i novim džemperićem, finim, tanjušnim, taman za ovakvo vrijeme.
Vesna i Igor gledaju ga tako sređenog, bez riječi, a onda se ona pribere pa upita, ulazeći
u stan: »Kako je danas?«
»Odlično«, odgovori Karlo, dobre volje. Vesna ga pogleda znatiželjno, on joj uzvrati
znakovit pogled. »Bolje je pitanje kako si ti?« upita je.
»Kako mislite?« odgovori ona.
»Mučnine i to... Vrućine«, nasmije se on.
»Nemam vam ja mučnina, a ni vrućine nisu kao što su bile«, odgovori Vesna pa dođe do prozora u dnevnoj sobi. Igor je šutio i proučavao eventualne tragove što ih je Roxette morala ostaviti.
»Kako je prošao rođendan?« upita starca, ali se ne nasmije.
»Loš glumac«, pomisli Vesna i brzo priskoči upomoć: »Kako se spava u devedesetima?«
»Prošao je, Bogu hvala«, procijedi stari partizan koji Boga inače ne zaziva. »Prošetao
sam malo i danas, oko podne.«
»Tako kasno?« upita Igor. »Dugo ste spavali?«
»Oko podne je lijepo«, Karlo ga pogleda, ali izbjegne odgovoriti. Očito je bilo da im neće ni spomenuti sinoćnji posjet, »ako ga je uopće bilo«, padne na pamet Igoru. Pa ih upita: »A vi? Naišli oboje, a nedjelja je?«
»Evo na povratku od Igorovih staraca«, odgovori Vesna.
»Staraca«, ponovi Karlo. »Ružno je to, Vesnice.«
»Ma to se tako kaže, gospon Karlo«, reče ona opravdavajući se.
»Koliko godina imaju?« Karlo se obrati Igoru.
»Tata je ‘48., mama ‘52.«, spremno odgovori Igor i gotovo doda: »Kao i vaša slika djevojke na šezlongu.«
»Mladi ljudi«, primijeti Karlo pa zauzme svoju poziciju za gledanje televizije, ne
skrivajući da njegov raspored ne uključuje razgovor s njima.
Vesna ga upita još nešto, banalno, a on joj odgovori kratko. Igor pronjuška malo po stanu, ali ne primijeti ništa osobito. Sve su čaše bile oprane i spremljene u kuhinjski ormarić. U kupaonici ni traga. Nijedan svježi ručnik, nikakvi ostaci šminke. Osjeti, doduše, neki čudan miris. Ženski parfem, pomisli nesigurno. Pa zaviri u koš za smeće ispod umivaonika. Bingo! - gotovo uzvikne. Ugleda dvije blazinice zamrljane maskarom.
»Vesna«, pozove suprugu, a ona se pojavi iste sekunde... Stari je gledao izvlačenje lota.
Kao da se nada nekakvom dobitku.

*
»Pa, dobro, je li bila?« Damir se Igoru nasmije u brk.
Sjede njih dvojica na ljetnoj terasi kluba u koji su izlazili i prije petnaest godina, kad je Igor vec propao na fakultetu, a Damir zamijenio svoj drugi automobil trećim. Stolovi su isti, oni sami potpuno drukčiji.
»Kaže da jest«, odgovara Igor pa doda: »A vidio sam i nekakvu vaticu u kanti za smeće.«
»Oho, gospodine Šerloče!« nasmije se Damir.
»Misliš da nije bila?« zabrinuto upita Igor.
»Ako ti je rekla da jest, onda jest. Ne laže sto posto«, Damir otrese glavom. »Detalji?«
»Nema detalja«, kratko odgovori Igor. »Stari šuti ko Sfinga, Vesna tvrdi da je nečega bilo jer je dobre volje, ja nemam pojma što da mislim. Nazvao sam Roxette odmah iz auta, na povratku od Karla, kaže bila je, sve je prošlo OK.«
»Što joj to znači?« upita Damir.
»Pa pitao sam je kako je prošlo. Kaže: OK. Pitam je: Jesi bila? Odgovori mi: Jesam, kako smo se dogovorili. Ali, škrta je na riječima. Sve nešto kratko, proste rečenice...«
»Proste?«
»Proste. Jednostavne... Nemoj me još i ti«, ljutilo odgovori Igor.
Nije zadovoljan, vidi mu se na faci. Ne mora smišljati što da kaže ako ga netko upita u kojim je relacijama s pokojnikom jer, naime, pokojnika nema. Ne mora smišljati alibi za onu večer niti se brinuti je li ga itko vidio dok se vozikao pod Karlovim prozorom i provjeravao ima li gore svjetla, a laknulo mu je na neki način i to što tog starca ne nosi na duši. Samo - nije mu jasno što se gore dogodilo. Usto što mu nije jasno dokad će ovako. A moglo bi potrajati.
»Jesi mu spomenuo baku?« upita Damir.
»Ne dolazi u obzir«, odgovori Igor. »Ne dam mu gušta.«
»Možda bi trebao. Da znaš na čemu si.«
»Ma kakvi«, otrese se Igor. »Zanima me samo što je bilo s Roxette.«
Damir se zavali u stolac od ratana. Dođe mu poruka. Pročita je, pa odgovori. Igor ne
upita od koga je. Nije ga zanimalo.
»Čudno«, primijeti Damir odlažući mobitel na stol.
»Što?« upita Igor.
»Pa te njezine kratke rečenice. O Roxette pričam.«
»Nazvat ću je sutra da se nađemo. Pa da sve dobro ispipam.«
»Ti bi pipao?«
»Isuse, što veseli primitivne mozgove«, Igor zavrne očima. Nerviralo ga je što Damir
nikad nema takta. Kad mu je do zezancije, ništa mu nije sveto.
»A gle«, Damir se uozbilji. »Možda je netko bio s njom dok ste razgovarali. Možda ne želi o poslovima javno.«
»I to je moguće«, složi se Igor.
»Sve ćeš saznati kad se vidite.«
Ali, ništa nije saznao. Roxette se držala ozbiljno i na kavi. Ponavljala je da je posao obavljen, da je pozvonila na vrata jer joj je, kao, riknuo mobitel pa da užica malo struje. Rekla je starome da mora nazvati staroga (oca), pa se nasmijala u neprilici, a Karlo ju je pustio u stan. Potvrdila je i da je telefon zazvonio oko osam, ali da se stari odbio javiti.
»Rekla sam mu: Nećete se javiti? Odmahnuo je glavom i ponudio me vinom.«
»I što je onda bilo?« upita Igor.
»Razgovarali smo, družili se«, odgovori djevojka.
»Da čujem detalje«, zapovjedi muškarac.
»Perverzan si«, otrese se djevojka, »platio si mi da uđem starome u stan, da se podružim s njim. To si i dobio, o detaljima pitaj prijatelja... Vi muškarci uživate u lovačkim pričama.«
»Jako si pametna!«
»Pa da. I diskretna.«
»Je li bilo seksa, pitam te«, nastavi Igor.
»To je intimno pitanje«, odgovori Roxette.
»Intimno pitanje«, nasmije se Igor glasno. »Ti si kurva, nisi učiteljica.«
»Ali znam koječemu podučiti«, zagonetno uzvrati Roxette pa ga pogleda ispod oka i nasmije se. Igora pecne njezina provokacija, ali postane mu jasno da od djevojke više neće izvući ni riječ. Uzela mu je novac, obavila posao (možda napola, ali obavila ga je) i to je bilo to od nje. Ostalo će morati saznati od Karla, ako je više uopće i bitno. Situacija se nije odvila kako je zamislio, a petsto eura, koliko je iskeširao za Roxette, rođendanski je dar činilo galantnijim nego što je planirao.

*

Damir, Igor i Vesna sjede na klupici u parku. Njih su dvoje taman šetali kad se kum najavio. Pa im se pridružio u parku, s dvije limenke piva i jednom kokakolom u plastičnoj vrećici iz tobacca 0-24. Pijuckaju svaki svoje piće, pokušavaju razgovarati ni o čemu, opušteno, ali Igor veze li veze...
»Totalna debilana«, ponavlja svake tri minute.
»Dobro, stari, čuli smo te i prva četiri puta«, obrati mu se Damir, ali ne uputi mu
ozbiljnu kritiku.
Igor ga pogleda. Vesna šuti, ali se smješka. Nju ovo zabavlja, pomisli on.
»Kad malo bolje razmislim«, pogleda Damira, »sve je ovo, kume, tvoja ideja.«
»Koje točno?«
»Prvo briga o starome, drugo kurva...«
»Čekaj, čekaj«, usprotivi se Damir, »kao prvo, ovo prvo ni izbliza nije propalo. Prošlo je osam mjeseci, ni u jednom trenutku nitko nije garantirao da će Karlo umrijeti za pola godine...«
»Ma dobro, Damire, nitko ti ništa ne predbacuje«, oglasi se i Vesna.
»Jok«, odgovori Damir, pa nastavi: »A kao drugo, ideja o Roxette je bila tvoja. Ja sam je
spomenuo, više u šali, nego u zbilji, a ti si zagrizao ko sivonja.«
»Pa da, ja sam dežurna budala«, uzvrati Igor.
»Ne znam ti ja, prijatelju, tko gdje dežura, ali znam da nikoga nisam navukao ni na što«, odlučno reče Damir. Nije mu više do šale.
»Niti to tko misli«, doda Vesna.
»Da ponovim - jok!« Damir je znakovito pogleda iza Igorovih leđa. Mrgud sjedi u sredini.
Igor pogne glavu. Sjede i dalje... Ovaj se nogom igra po pijesku. Crta nešto đonom, podiže prašinu. Rano je poslijepodne, sunce je visoko, ali nije više jako kao proteklih mjeseci.
»Ne dirajte moje krugove«, nasmije se Vesna pa trkne muža ramenom.
Igor se ne pomakne. Crta i dalje, dere si đonove, i šuti. Vesna se zagleda u Damira. Damir zabaci glavu, onako zavaljen na klupi, s laktovima podignutima na naslonu. Gleda u nebo i smješka se. Igorova optužba nije ga baš pogodila. Navika’ čovik valjda, pomisli Vesna.
»Nu, mala, gori«, dobaci Damir Vesni oponašajući »djedovski govor«. »Onaj gori oblak,
viđu li ga?«
»Viđu«, odgovori Vesna pristajući na igru.
»Ono tamo ti je stratokaster«, pokaže joj prstom. »A ono tamo ciroz.«
Vesna se nasmije naglas. Igor nogom »razbuca« krug koji je nacrtao. Ne podigne glavu, ali pogleda u Vesninu smjeru. Zaškilji prema podu. Vesna se nasloni na njega... Oblak
»stratokaster« zamakne za neboder. Damir ga isprati pogledom pa ustane s klupe. Okrene se prijatelju, zapali cigaretu i upita:
»Dokad ćemo ovako, kume?«
»Kako?« upita Igor.
»Ovako. Kilavo.«
Igor slegne ramenima.
»Dobro«, reče Damir umjesto komentara, »kad se sjetiš, a ti javi... Vesna, uživaj. A ja
odoh.«
»Nemoj, Damire«, molećivo mu se obrati ona, ali Damir je već odlazio prema autu.
Vesna pogleda za njim. Igor podigne pogled.
»Idi i ti«, promuca.
»Ne lupetaj«, odgovori mu Vesna. »Uživaš u svojem jadu, a što ti zapravo fali?«
»Ništa. Sve je u najboljem redu.«
»Aha. Baš guslamo ovako udvoje«, zaključi Vesna pa pokupi one tri prazne limenke i pogledom potraži koš za smeće. Taj park je najbolje što su dobili u ovom kvartu. Dođe joj muka, prvi put otkako zna da je trudna. Iz čista mira i nevezano uz njezino drugo stanje. Napokon sebi otvoreno prizna da se oko Damira možda i imalo smisla potruditi. Dobar je to čovjek, pomisli i previdi da ne bi mogla prijeći preko činjenice da se njezin dragi druži s kurvama i švercerima. Kad bi Damir bio njezin dragi.
Igor se, s druge strane, svakim danom dokazivao kao mrtvo puhalo u koje nema smisla emocionalno ulagati. Ne zbroji li se u roku od nekoliko mjeseci, odlučna je, neće se više zamarati tuđim stanovima, tavanima, Nevenkinim soljenjem pameti...
Odoh ja na jug, u toplije krajeve, pomisli Vesna pa nabije one tri limenke u prepunu
kantu za smeće. Prazna vrećica čipsa ispadne na travnjak. Vesna je i ne uoči.

*

»Baka Gita je očito podvalila dijete. Bila je namiguša, to se vidjelo na kilometar, ali onolika koketerija - to mi je malo čudno. Djed Antun - dobar čovjek. Što joj je taj sve priuštio. I kuću na brdu, i redovite prihode. Nije se moja baka Gita baš oznojila od rada. Gospođa Punđa, sa svježe izblajhanom kosom i ogrlicama, komada tri, od pravih bisera. Bacila je i moja Vesna oko na njih, ali eto... tko može pokraj stare. Nema veze. Bude li sve u redu, kupit ću joj ja bisernu ogrlicu kakvu ni baka nije imala, a kamoli Vesnina stara. Njezini su sasvim drugi rang. I onda moj stari uleti u to leglo. Ova ga mota oko malog prsta, te ‘zete, može ovo?’, te ‘zete, nabavi mi ono’. A moja stara... Koja je to igračica. Obigravaj, Tihomire, kao mačak oko vruće kaše, titraj, vlastitom sinu idi na živce koliko si pasivan. Kreativac.
Nikad realiziran, a zapravo... Piše čovjek, kucka po toj mašini koju je, naravno, svojoj mezimici kupio otac, a ona je nije dvaput ni otvorila... Ali tatek je bio dobar, udovoljavao svakom Nevenkinu kapricu, valjda da pokaže da je tatek kad mu već genetika ne ide u prilog. Je li znao? Slutio? Ili je, budala, umro u neznanju? Pa za njim ostala olivetica kao neka relikvija, spomenik velikog truda da od Nevenke bude nešto. I tu se moj stari uplete, dođe na gotovo, zamijeni tateka. U ‘široke se hlače djunul’, rekla bi baka Gita da je u njoj bilo snage za suvišne komentare, ali ta je bila sretna kad se ne razglaba, kad stvari idu svojim tokom, bez zapitkivanja, analize, prebrojavanja tjedana i računanja koliko je vremena prošlo od čega i može li se roditi nedonošče, a da bude rumeno i jedro kao da je zakasnilo s dolaskom. Šutjela je baka, stari je kuckao, Nevenka se smješkala jer, eto, i sina je zdravog rodila pa se sad kockice savršenog mozaika slažu same od sebe, bez talasanja koje nitko normalan ne priželjkuje u vlastitom domu. A onda - spektakl! Sranje na kvadrat. Pa, stari moj, kuckaj ti i dalje, i strahuj hoće li itko prokužiti da si prokužio. I ponovno čitanje misli, mjerkanje pokreta, pogleda, mimike, podignute obrve i tako unedogled... Začarani krug, Tihomire. Bez točnog odgovora na kraju. Nema sira za miševe iz labirinta. Nema. Nestalo. Ukrao netko nepozvan. A Vesna? Što sad ta hoće? Dabogda se više ne pomaknuo s ove klupe i ne vidio nikad vlastito dijete ako ne postajem ženomrzac od tolikih žena koje nam kroje sudbinu, a skroje je zapravo same sebi... Ženske mušice!«

*

Elvira jede u mraku. Bez volje je u zadnje vrijeme. S jeseni je došla i prva depresija, osobito nakon što je samoj sebi priznala da od Damira ništa. Pa jede u mraku. Navija špagete na vilicu i cilja. Najteža faza je kad se prebaci za štednjak pa nabada tjesteninu snogu, iz lonca (da ne zaprlja tanjur). Srećom, još nije došlo do toga.
Gleda sapunicu u šest. Još malo pa će i dnevnik. Kad malo bolje razmisli, natukla je u zadnjih dvadeset dana kilo i pol, pa sad mrzi samu sebe i činjenicu da se tješi hranom. Ne giba se. Sezona kupanja je na izmaku, na plaži su još samo najhrabriji (i najluđi jer takvih u Splitu ne manjka ni na Staru godinu), ali hladno je. Temperatura se ujutro spusti do pet- šest, ona je izvukla baloner iz ormara, i lanjske joj se čizmice već smiješe s police, ali rano joj je priznati da dolazi zima. Pa hoda u sandalicama dok joj se prsti ne smrznu. U uredu ih grije trljajući nogu o nogu pod stolom i najradije bi se skutrila na onoj uredskoj stolici kojoj je kotačić otpao prije četiri mjeseca, ali do jučer joj nije bilo stalo da ga zamijeni. Sad, dok jede u mraku, razmišlja o tome zašto je baš ona zadnja rupa na svirali kamo god se okrene pa i sad kad traži novu stolicu jer se ova raspada naočigled.
»Danas kotač, sutra tapecirung, evo se i on iskrivio«, rekla je šefu, a on joj odgovorio da nek’ se strpi dva-tri dana, dok prođe gužva, pa Elvira zna da će proći cijeli mjesec, a ona će i dalje paziti kako pomiče stolicu da joj onaj kotačić, koji je uvalila unutra pa traje tako ako se ne voza previše, ne ispadne nepovratno. A dođe joj da iščupa namjerno i preostala tri pa neka onda šef govori da je gužva, a ona će lagano na godišnji dok se uvjeti rada ne poprave do minimalnih.
Nervira je što je opet sva jaja stavila u istu košaru pa se cijelo ljeto fokusirala na Damira, ako izuzmemo mjesece stremljenja na daljinu koji su ljetu prethodili, pa propustila lude izlaske s frendicama ili udvoje (s nekim već, tko bi naišao) dok su joj noge preplanule, a za lice joj ne treba puder. Ovako... Ćorak, pomisli Elvira, danas već otvoreno ljubomorna na Vesnu koja će za nekoliko mjeseci biti mama i čiji brak možda nije najzabavniji odnos na svijetu, ali je, to može tvrditi, »solid as a rock«.
I ne zove prijateljicu previše. Deprimira je to što se uspoređuje pa onda glumi da je dobre volje, a Vesna se stalno nešto žali. Ili je Igor zanemaruje ili se onaj njihov stari o kojem se skrbe ponaša djetinjasto. Uvijek neki problemi, a problema - nigdje. Pa je Elvira više ne zove previše.
»Kumo, nigdi te nema«, kaže joj Vesna u slušalicu kad se napokon dozovu.
»Posla ko u priči«*odgovara Elvira. »Nabava i to... Znaš kakva je jesen.«
»Kupate li se još?« pita je Vesna.
»Ritko. Bila sam u subotu, ali nije mi više...«
»Znam«, odgovara Vesna. »Došla je jesen...«
»E«, složi se Elvira.
Ušute trenutak, a onda Vesna kaže:
»Bila sam jutros na ultrazvuku.«
»Kako je bilo?«
»Pišulja«, kaže svečano Vesna i Elviri bude drago.
»Čestitam, prijo.«
»Pomalo, čekaj da se rodi«, odgovara Vesna pa doda: »Mislila sam tebe zval za kumu, ali glupo mi da duplamo. Ti mi već jesi...«
Aha, škartala me, pomisli Elvira.
»Ljutiš li se?« pita je Vesna, ali ne dobije odgovor. Prijateljicu više zanima tko ju je
zamijenio.
»Možda Mirela«, odgovara buduća mama.
»Mirela?!« ponovi Elvira u šoku.
Mirela je Vesnina prijateljica s fakulteta, cura pred kojom se Elvira oduvijek osjeća inferiornom. Zato se nisu ni družile. Ne svidi joj se Vesnin odabir, dođe joj da upita: »Nisam ti dovoljno dobra?«, ali dobro zna da takva pitanja valja izbjegavati pa ponovi samo:
»Mirela?!«
»Draga je Mirela«, kaže Vesna. »Ti joj nisi dala dovoljno šanse.«
»Ma nije bitno«, odgovori Elvira rezignirano. »Tvoje dite, tvoja kuma.«
»Ipak se ljutiš...«
»Ne ljutim se, već sam ti rekla.«
»A Mirela je fakat dobra cura«, ponovi Vesna.
»Fakat«, nasmije se Elvira pa doda: »Možda joj ‘fakat’ nisam dala šansu, iako je dajem
svakom idiotu.«
Vesna ustukne. Zna da su opet na Damiru. Čovjek koji predlaže, potakne, pokaže, osvoji, a onda ga prođe volja. Vidjela je taj scenarij i ranije, a u zadnje vrijeme nije se osjećala pozvanom za komentare takve vrste. To što se njoj (Vesni) događa u glavi teško je pripisati drugom stanju. A Elviri se ne može povjeriti, to je sigurno.
»Kako će se zvati?« upita Elvira nakon kratke šutnje.
»Margita«, odgovori Vesna.
»Lipo. Šta kaže Igor?«
»U svom je filmu.«
»Psihički neki film?«
»Lomi valove sve u šesnaest«, odgovori Vesna.
»Takvi smo ti mi račići«, primijeti Elvira, odobrovoljena otvaranjem teme na terenu
koji smatra domaćim, »osjećajni i u lošoj fazi.«
»Taj je šest miseci u lošoj fazi, ne pomažu njemu konstelacije zviježđa.«
»Uvik to ima utjecaja«, usprotivi se Elvira, ali Vesni se nije dalo ulaziti u polemike o astrologiji.
Bavila se Elvira neko vrijeme intenzivnije horoskopima, izradila i Vesni natalnu kartu, pa joj u superlativima govorila o vezi s Igorom i braku koji im se smiješi. Brak je pogodila, superlative baš i nije. Bit će da na ljubav djeluju i neke druge stvari osim trenutka rođenja.
»Napet je ko nikad. Snervala ga situacija sa stanom.,.«
»Koja sad situacija?«
»Oboje smo mislili imat dite kad se uselimo, a ne ovako.«
»Ajde, moja Vesna, ko da se život može isplanirati«, ispali Elvira, odjednom nepovjerljiva prema predviđanju sudbine.
»Ali opet«, zausti Vesna pa stane u pola rečenice. »Nadali smo se...«
»Bit će i to jednog dana«, neodređeno odgovori Elvira, frazom za popunjavanje rupa u komunikaciji.
»Aha«, složi se Vesna hladno pa doda: »Ima novu prijateljicu.«
»Igor?«
»Ma kakav Igor«, odgovori Vesna. »Karlo.«
»Misusovo!« uzvikne Elvira. »Di je naša prijateljicu?«
Vesna prečuje pitanje pa kaže: »Posjećuje ga svaki dan, šetaju zajedno... Čudan neki
lik.«
»A ko je ženska?«
»Neka cura«, odgovori Vesna. »Nema ni trideset. A stari se ufurao da joj je stalo.«
»Ja ću se ranit«, vikne Elvira. »Stari je naša curu, a ja ne mogu frajera.« Vesna se nasmije, a Elvira doda:
»Koja sam ja luzerica. Oćete i mene bedinat?«
»Misliš da donosimo sriću?« upita Vesna, prešućujući da su zbilja ona i njezin muž (i
Elvirin nesuđeni) pravi provodadžije kad su staroga zbrinuli u toj dobi.
»Sigurna sam«, odgovori Elvira. Nasmije se sad i ona. »Vi ste kupidčad glavom. Ušetali u život starome i odma se zaljubio.«
»Gle nje«, uzvrati Vesna, »od prijateljice do fatalne ljubavi u tri koraka.«
»Brzo se živi kad ti je ostalo malo«, zaključi Elvira. Prošlo je vrijeme velikih vaganja, premišljanja do besmisla i kalkuliranja kako da pogodi točan odgovor koji bi joj jamčio sreću. Od sad će laganije, i ona. Ako može stari kojem rok trajanja puše za vrat, može valjda i ona, simpatična Dalmatinka za kojom se stranci još okreću kad nabije sunčane cvike i izbaci dekolte. Jedini je problem - jesen samo što nije...

*

»Nemoj paničariti, molim te«, Vesna podvikne na Igora.
»Kako da ne pamčarim? Danas sam je susreo na izlasku iz zgrade. Zabezeknula se kad me vidjela.«
»I? Šta ti je rekla?«
»Ništa. Ustuknula kao da sam je uhvatio u krađi. Ja joj kažem: ‘Opa, prijateljica.’ A ona meni da: ‘Kaj se to tebe tiče’.«
»Vidi ti nje«, Vesna ga pogleda značajno. »Pametna cura, rekla sam ti ja.«
»To obožavam. Kad mi kažeš: ‘Rekla sam ti’«, odgovori Igor.
»Šta kaže Damir?« upita ona.
»Nisam se s njim čuo od onda.«
»Od parka?«
»Da. Nisam mu se javio, on mene nije zvao.«
»A jeste dica!« primijeti Vesna. »Ofendili se jedan na drugoga ni zbog čega.«
»Pa da«, Igor je pogleda rezignirano. »Tebi je ovo ni zbog čega. To što se sad Roxette mota oko Karla, prijateljuje s njim kao da su odrasli skupa, a ona budala od mojeg frenda se svemu veseli.«
»To ne znaš... Jer, naime, ne razgovarate.«
»Ali vas dvoje razgovarate, ti ga pitaj.«
»Hoćeš da ga nazovem?« upita ona.
»Kako želiš. Meni je svejedno.«
»Nemoj, svega ti«, dobaci mu Vesna pa se namrgodi kao da joj se sto problema mota glavom. Zapravo je jedva čekala da pronađe razlog zbog kojeg bi se javila Damiru. S njim je priča tako glatko tekla, pa makar razgovarali o kurvi i procjenjivali koliko je Karlu ostalo dana. Ili mjeseci. Ili, ne daj bože, godina. A možda ih i nadživi oboje. Pomisli tako Vesna pa pogleda svojeg muža kojem su se one dvije bore mrštilice urezale u čelo pa sad izgleda kao stari Apač koji se netom vratio sa skidanja skalpova neposlušnim bijelcima.
»Sutra«, progovori Vesna suho.
»Kad mene ne bude?« upita Igor.
»Kad se vratim od Karla. Da vidim što mi on ima reći.«
»Ali mene ne spominji. Ni Karlu ni Damiru. Ja ću po svojem, ti kopaj po svojem. Ionako voliš glumiti privatnog istražitelja.«
Umjesto da mu odgovori jednako oštro, Vesna promrmlja: »Volim.«
»Ali ćeš mi reći?« upita je on.
»Šta?« pogleda ga ona. Nasmije se njegovoj nestrpljivosti.
»Pa što su ti rekli. Njih dvojica.«
I Igor se nasmije. Njoj bude drago, ali mu ipak odgovori: »Ma nemoj. Ne dolazi u obzir.«
»Da baš moraš birati što više voliš, što bi rekla: biti privatni istražitelj ili se grliti sa
mnom?«
»Ti nisi normalan«, Vesna se sad već glasno smijala. »Odgovor se sam nameće.«
»Pa reci«, Igor je inzistirao.
»Najviše volim istraživati kakvo je stanje u ovoj ludoj glavi«, Vesna mu raskuštra kosu pa brzo doda: »Privatno istraživati.«
Igor se nasloni na nju. Zarije glavu u pregib gdje joj se rame spaja s vratom. Na trenutak, Vesni i to bude dovoljno.

*
Zaželio se vlastite stare. Žao mu je što je zanemaruje, a zanemaruje i staroga, ali kako nikad nije bio tatin sin, to mu ne nedostaje. Pa odluči obići majku. I pripadajućeg oca (kad je već tamo). Nevenka se oduševi. Drago joj je što je došao sam jer s tom djecom nikad ne znaš - jednog dana te dovedu pred svršen čin i odjednom ih je dvoje: jedno koje si rodila i drugo koje ne bi odabrala ni da je na rasprodaji. Tako i Nevenka. Sa sinom otvoreno nije razgovarala pet godina, bez pretjerivanja.
»Sine«, ponavlja već sedmi put dok tako sjede u dnevnoj sobi i pijuckaju ona čaj od mente, on tursku kavu, koju ne odbija jer »nitko ne kuha takvu«, makar mu se ponekad i ne pije.
Gledaju slike. Igor je inzistirao na tome, iako se kod Bilićevih ne kopa previše po
uspomenama.
Dalmatinci su drukčiji. Vesnina stara u svakoj prigodi izvadi obiteljske fotografije pa ih zajedno komentiraju... Rasplače se obično kad naiđe na sina, ali ipak ih redovito gledaju jer su Vesnini takvi. Ne strahuju od prošlosti pa se vesele što su sve prošli i kako su izgledali kad su tjerali modu za koju su smatrali da nema šanse da ikad postane komična. A postala je, kao i ona Vesnina maturalna haljina po koju se išlo u Trst, a kasnije je proslijeđena rodici za maškare. Postoji i jedna fotografija koju zovu »Sniženje« jer su daljnja teta i sve kćeri odjevene u haljine od istog materijala. Očito sniženog na rasprodaji. Pa se svaki put smiju toj fotografiji, iako joj se ne rugaju.
Igorova mama nema pojma gdje su joj slike. Našla ih je nekoliko, po ladicama, ali sad
joj je krivo što su one najbolje, vrijedne albuma, netragom nestale.
»Ima onaj crni album, Tihomire, samo ne znam kam smo ga spremili...« obraća se Nevenka mužu za pomoć jer rado bi udovoljila Igoru kad je već sam došao da specijalno s njom, zna to ona dobro, popije kavicu i proćaska.
»Otkud znam, Nevenka, nisam ga vidio od... od vjenčanja ga nisam vidio«, odgovara Tihomir pa gleta nešto oko štoka balkonskih vrata.
»Što si se sad uhvatio tu dizati prašinu?« pita ga Nevenka. »Idi u garažu radi.«
»A jesi osorna«, prigovori joj Tihomir. »Kakva prašina od gletanja...«
Nevenka kapitulira, vidi da se Tihomir neće maknuti. I njemu je praznik Igorov nenadani posjet, ali ne zna kako bi se uključio u razgovor, pa »gleta po kućama«. Usto, zbilja se ne može sjetiti nikakvog crnog albuma, kamoli nekoga koji bi ovom poslijepodnevu dao dublji smisao. Pa gleta.
Igor se nada da će među slikama naići na fotografiju svoje mlade bake. Ali takve su slike očito završile u albumima i Nevenka je uspjela iskopati samo nekoliko komada novijeg datuma. Na jednoj Igor, školarac, pozira s novim poni biciklom. Tihomir ga je uslikao starim fotoaparatom, ali ga nije baš dobro centrirao pa se Igor naginje kao da pada.
»Vidi me ovdje«, smije se Igor pa pruži majci sliku.
»Krasan dečko«, konstatira Nevenka. »Je l’ da, Tihomire, da je bio jako lepi.«
Tihomir baci pogled pa kimne. »I danas je lijep čovjek«, doda.
»Jako lijep«, zaključi Nevenka i Igor se nasmije u neprilici.
Prodao je kasnije taj bicikl za gajbu piva, negdje s petnaest-šesnaest, i Nevenka se smrtno uvrijedila makar nikad nije saznala da je rođendanski dar trampljen za alkohol. Mami je rekao da je bicikl posudio prijatelju, ali nije htio reći kojem, i Nevenki je bilo jasno da joj se »sin odmetnuo«. Tako je rekla pa se uvrijedila. Srećom, od tada je prošlo dvadeset godina pa se sad divi ljepoti svojeg sina, a ne spominje »slučaj poni bicikla«.
»Imaš li ti neku sliku iz djetinjstva?« upita Igor majku.
»Nismo ti se mi baš puno slikali«, odgovori Nevenka hladno. »A ti, Tihomire, stvarno
ne znaš gdje je završio taj album? Unutra je bilo i nekoliko mojih djevojačkih slika?«
»Da znam, već bih ti rekao. A kako ti nisam rekao, lako se može zaključiti da ne znam. Indukcija, dedukcija«, izmudruje Tihomir nabrzinu pa dohvati šmirgl-papir i zbilja počne dizati prašinu.
»A baka Gita?« nastavi Igor.
»Što s njom?«
»Ima li ona neku sliku?«
»Kaj će ti slika, pa sjećaš se bake«, Nevenka ga pogleda začuđeno.
»Sjećam je se s osamdeset godina, ne znam kakva je bila u mladosti«, odgovori Igor.
»Jako lijepa«, primijeti Nevenka. »Je l’ da, Tihomire, da je moja mama bila jako lijepa
žena?«
»Da, uvijek dotjerana«, složi se Tihomir, začudo bez pogovora.
»Ali slike nema...« promrmlja Igor.
»A ti baš navalio«, nasmije mu se mama. »Ali imam ja jednu svoju, tinejdžersku, da vidiš da ni tvoja stara nije bila za baciti. Je li tako, Tihomire?«
»Nevo, bila si komad i pol«, nasmije se Tihomir pa Nevenka raširi osmijeh preko cijelog
lica i ode.
»Zgodna, ha?« upita Igor staroga.
»Lijepa je ona i danas«, odgovori mu otac, ali ga ne pogleda. Zadubljen u šmirglanje.
»Lijepa je«, složi se Igor i ne stigne ništa više reći. Mama je već bila na vratima.
»Tko je lijep? Vesna?« upita i brzo sama odgovori: »Da, lijepa je iako ne na klasičan način. Ona je više, onako, istočnjački tip.«
Ni Igor ni Tihomir ne ulove se na udicu.
»A evo i mene«, svečano objavi pružajući sinu fotografiju. »Ovdje sam imala... Čekaj,
daj mi malo...«
Istrgne Igoru sliku iz ruke pa pročita na poleđini »1966.«.
»Da, četrnaest godina. Kao ti na onoj slici«, nasmije se Nevenka pa vrati fotografiju Igoru.
On pogleda svoju majku. Djevojčurak, ni dijete, ni žena. Kosu je podigla u rep, ali su pramenovi namjerno izvučeni da vise sa strane. Uvukla se u tamnoplave traperice i odjenula svijetlu bluzicu na točkice preko koje je u struku stegnula rupičastu vesticu.
»Tata je donio traperice iz Italije. Bila sam oduševljena, a ovaj sam kardigan posudila od mame... Veliko sam dijete bila, krala sam joj odjeću već s dvanaest.«
Igor promotri djevojčicu na slici. Zagleda se u kukičani kardigan i shvati... Takav je već vidio. Na slici djevojke zavaljene na šezlongu, na terasi stana kojeg se on upravo pokušava dočepati.

*

Vesni se Karlo znao povjeriti, ali danas nije bio takav dan.
»Nećete mi reći?« ponovi Vesna iako je starac i prvi put čuo njezino pitanje. »Tko je
tajanstvena prijateljica?«
Karlo pogleda kroz prozor. Kišilo je. Gleda starac niz ulicu pa se naginje, očekuje.
»Trebala bi doći?« upita Vesna.
»Svaki čas«, odgovori Karlo suho, kao da ne želi da se dvije žene sretnu.
»Da je pričekam?« upita Vesna zadirkujući ga.
»Radije ne«, promrmlja stari ne skrećući pogled s ulice.
»Dobro, neću«, pomirljivo će Vesna pa doda: »Nije mi jasno zašto se stidite. Imate
prijateljicu, niste u prekršaju. Ja bih se, recimo, baš rado upoznala s gospođom.«
Naglasi pritom »gospođom« ne bi li Karla povukla za jezik. Ponosna na svoju glumu, nonšalantni ton po kojem stari ne može ni naslutiti da ona zapravo zna o kome je riječ, okuraži se Vesna pa se smješka, gleda u ta staračka leđa, malo pogurena, ali iznimno vitalna za tako pozne godine. Stari i dalje ni zuc.
»Onda?« upita provokativno. »Ništa od toga?«
»Vesnice, bolje da danas ne«, odgovori Karlo konačno.
»Pa barem mi recite kako ste je upoznali i istog trena idem doma«, predloži ona.
Karlo se okrene prema njoj, nasloni se na prozor desnom rukom, podboči frajerski, kao da nije zaboravio zavodnički grif za kojim bi posezao kad bi mu ponestalo samopouzdanja.
»Uletjela mi je u život kao grom iz vedra neba«, odgovori neodređeno, frazom, ali se pritom ne nasmije.
»I sad je vi volite?« ona ga pogleda ispitivački. Prozbori to bezobzirno, kao da je pravo
na osobna pitanja kupila litrom mlijeka i kolutom sira u hladnjaku.
»Nadam se da i ona voli mene«, odgovori starac i Vesna shvati da je situacija ozbiljnija nego što se nadala. Dijete joj se pomakne u utrobi kao da je osjetilo da stvari izmiču kontroli. Pa se buni, viče: »Ho-ću-svo-ju-so-bu!«
Vesna iziđe iz stana. Spusti se stubama u prizemlje pa se osvrne po haustoru. Traži izbicu u koju bi se mogla sakriti dok Roxette ne dođe da napokon i ona vidi tu kurvu koja joj (eto ga na!) brutalno muti vodu. Teško to sebi prizna, ali veselilo ju je što je s Karlom probila barijeru, izgradila odnos, što ju je starac zavolio kao vlastitu unuku, pa se divi njezinoj ženstvenosti, mladosti i promatra je kako bi je promatrao da je pedeset godina mlađi. Teško sebi prizna, ali - ide joj na živce ta cura koja se u njihov odnos umiješala preko noći, a dobro zna - umiješali su je oni. Vidjet će je večeras pa makar čekala u ovom haustoru sat vremena. Pomisli to Vesna pa se uvuče u prolaz do smetlarnika odakle je dobro mogla čuti kad se vrata zgrade otvore, a da je nitko ne uoči. Za to vrijeme Karlo izlazi na balkončić pa se naginje i čeka kad će Vesna izići iz zgrade. Zna dobro što radi. I ljuti ga njezina kapricioznost. Mogao bi je nazvati na mobitel pa joj reći: »Idi kući kako si obećala!«, ali neće. Pravit će se lud, glumiti da nije shvatio, da je progutao udicu i laskati njezinoj mudrosti i dovitljivosti. Vrebajući Vesnu ugleda novu prijateljicu kako stiže iza ugla. Djevojka podigne pogled, nasmije mu se široko i mahne crvenim kišobranom posutim srcima. »Karlo!« gotovo povikne, ali samo bezglasno oblikuje usta u njegovo ime, a on joj uzvrati mahanjem pa se nasmije najšire na svijetu, zaboravljajući u trenutku da Vesna vreba njegovu poznu ljubav, koja se dogodi kad se dogodi, a ne kad se na nju čovjek tempira.

*

»Ne mogu vjerovati da ti piješ cugu s tom ženskom«, viknu u slušalicu ona.
»Tako je ispalo«, odgovori on.
»Žena ne da je avion, nego je boeing!« nastavi ona razdraženo.
»I to ti smeta?« upita on.
Ona ne odgovori ništa. »Ako smijem pitati zašto...?« nastavi on. Ona i dalje ne odgovori ništa. »Da nisi možda ljubomorna?«
»Mislila sam da je ružnija.«
»Po čemu?«
»Kurve su ružnije.«
»A ti imaš iskustva s kurvama?« nasmije se on.
»Imaš li TI iskustva s kurvama?« upita ona.
On joj ne vidi facu, ali ima dojam da nije ljuta kako se predstavlja. Moguće je i da se
zabavlja.
»Možda«, odgovori on. »I ovo je nekakvo iskustvo, ne?«
»Po toj logici, i ja imam iskustva s kurvama«, primijeti ona.
»Ali, ja sam se prvi sjetio«, nasmije se on.
»Ma čega?« ona odglumi uvrijeđenost. »Toga da se pohvališ kako imaš iskustva s
kurvama?«
»Točno to.«
»Imaš se čime pohvaliti!«
»Posao kao i svaki drugi«, odgovori on. »Možda čak i pošteniji od nekih.«
»Ne bih se složila s tobom. Prodaja tijela...«
»Za razliku od prodaje obraza«, prekine je on.
»Insinuiraš nešto?« ustukne ona.
»Ne pada mi na pamet.«
»Osuđuješ?« nastavi ona.
»Još manje. Nisam ja od takvih. Valjda me poznaš.«
Ona ne odgovori ništa. Više nije bila sigurna koga pozna, a kome je ostavila prostora da je iznenadi.
»Kad ćeš se javit onoj mojoj budali?« upita konačno.
»Neka on nazove mene«, odgovori on.
»Dva ovna na brvnu«, primijeti ona.
»Ovco!« vikne on pa se nasmije.
Nasmije se i ona. Bude joj drago što mu je čula glas. A onda ode kući.

*

»I tako ti njuškaš, i baš te briga«, saspe Igor na Vesnu.
»Njuškam, čuj njega«, ponovi ona pa ruke raširi u čuđenju. »Zanima me što se događa,
a i tu curu želim procijenili.«
»Na temelju čega, vrebanja iz haustora?«
»Pa i toga«, odgovori Vesna. »Dohvati mi onu kesu«, pokaže mužu prstom. »Onu plavu,
na vrhu ormara.«
Vesna je dvaput godišnje radila veliko spremanje, selila ljetnu odjeću na mjesto zimske i obrnuto. Pa usput reducirala višak. Koji nikad ne prepozna u onom obimu u kojem bi trebala, pa se majice, tajice, puloveri i potkošulje kote geometrijskom progresijom, a
vrećice u koje ih deponira i kartonske kutije s ugrađenim ručkama, sve su teže i
nezgrapnije, svakome, a kamoli trudnici.
»Kako ti stojiš s košuljama?« upita Igora.
»Nisam razmišljao«, odgovori on i pogleda je blijedo, pa kad ona ne odvrati pogled, i dalje ga fiksirajući, doda: »Imam onu plavu i smeđu na prugiće, te dvije su mi za sastanke. One tri iz Graza dobre su za svaki dan...«
»Ne dolazi u obzir«, naljuti se ona. »Nije ni čudo da te tretiraju ko zadnju krpu ako na sastanke dolaziš u dvi kombinacije. I to već dvi godine.«
»I što ćemo sad?« upita on. »Šoping? Jer puni smo para.«
»Košulje, zasad samo to«, odgovori Vesna. »Pitaj Damira, on uvik ima neku jeftiniju varijantu za brendove.«
»Ne dolazi u obzir«, usprotivi se Igor pa doda: »Uvrijedila si me na dvije razine, ne znam jesi li toga svjesna.«
»Nemam pojma, nije tema emisije«, hladno će Vesna.
»E pa, mogla bi postati«, lecnu se Igor. »Dakle, na dvije razine. Jedna je insinuacija da Damir izgleda bolje od mene...«
»Isuse Bože«, promrmlja Vesna, ali on se ne osvrne.
»A druga da sam snob pa da ću pasti na markiranu košulju koja je ispala iz kamiona...
E pa, stara moja, znaš li ti za koga si se udala?!«
»Intelektualca?« upita ona zajedljivo, aludirajući na njegov prekinuti studij. On prečuje aluziju. Ode oprati ruke. Pobjegne u kupaonicu od daljnje rasprave. Pogleda se ondje u ogledalu, isplazi jezik. Na njemu uoči dvije tamocrvene crte. Nečega mu očito fali, zaključi, osim stana, ljubavi i samopouzdanja. Jer taj se deficit na jeziku ne vidi.
»Je li jučer bila tamo?« Vesna se pojavi na vratima kupaonice. U rukama drži prugastu dolčevitu koju je zadnji put obukla tisuću devetsto i neke. Ali je se ne može odreći.
»Aha«, odgovori on pa dohvati četkicu za zube kojom će izribati jezik.
»Vidila te?« začuđeno upita ona.
Igor je pogleda. Trlja jezik. Pa zube. Pa ispljune.
»Ma ne«, napokon odgovori, »bila je prije mene.«
»To si zaključio ili ti je stari rekao?« nastavi ona.
»A bitnosti!« Igor zakrene očima. »Pitao sam ga je li prijateljica bila, rekao je - danas je došla ranije. Skoro sam mu rekao: Možda kasnije ima gažu, ali nije mi se dalo čačkati mečku.«
»Pametno«, primijeti Vesna. »A tragova i dalje nema? Ili se ponaša kao doma?«
»Ništa. Suđe oprano«, odgovori Igor. »Ali ostale su neke kaugume, ispraznila je pepeljaru, to sam skužio u kanti... I tako. Sitnice.«
»Opa!« uzvikne Vesna pa konstatira: »Znači, puši se unutra.«
»Ne bih rekao«, odgovori Igor. »Ne osjeti se ništa. Možda puši na balkonu.«
»Joj, da ga barem oće navuć na duvan«, zavapi ona.
»Aha, dakle sad si mu opet protivnik«, nasmije se Igor. »Tebe ti hormoni fakat šusaju.
Od patetike do arogancije, od empatije do fašizma...«
»Glavno je meni da se ti veseliš«, odgovori ona pa nestane iz vidokruga.
Igor zatvori vrata i sjedne na školjku. Pogne glavu i stane sam sebe masirati po potiljku.
»Pun mi je kufer ove glume«, promrmlja sebi u bradu kao da se boji da bi, onako usput, mogao zaboraviti na činjenicu da je do grla u problemima, pa se nenadano, i bez osobite želje, opustiti.

*

Otkad je Igor pokazao zanimanje i za čim što bi uključivalo interakciju majka-sin, Nevenki su »crvi ušli u guzicu«, provocira je Tihomir, pa nema mira nego svakih nekoliko minuta spominje misteriozni nestanak crnog albuma za slike.
Nikad nije poklanjala previše pažnje fotografijama. Napunili su famozni crni album netom nakon vlastitog vjenčanja, kasnije dodali koju sličicu s Igorovih krstitki, prvog dana škole, rođendana i krizme, a našla se ondje i koja uspomena na doček Nove godine u odmaralištu Tihomirove firme, restoranu pokraj Suda ili kod kućnih prijatelja. No, oboje su zaboravili slike na kojima su im lica ukočena, a osmijesi neprirodni, i na kojima se Igor većinom stidi jer spremnim fotoaparatom nisu dočekali njegove zrelije godine, kada prestaješ misliti na dojam. Prošla ih volja, znali su oboje dobro. Neke su teme, važnije za opstanak njihova braka, isplivale na površinu pa potisnule u drugi plan potrebu da se sretni trenuci zabilježe za unuke.
I sad ga, odjednom, Nevenka svakih nekoliko minuta pita: »Gdje je mogao završiti?« Pa doda ironično: »Kao da živimo u Dinastiji!«
Živjeti u Dinastiji Nevenki znači:
a) imati kuću koja se proteže na dva krila plus dio za poslugu
b) biti u nemogućnosti popratiti vlastiti život od tolikih zabava i aktivnosti
c) minornima smatrati stvari za koje se kače obični smrtnici
d) (u skladu sa svime navedenim) biti vrijedan divljenja susjeda.
Kako se on, Tihomir, nije pobrinuo da napravi korak naprijed u odnosu na svojeg punca, pa i dalje žive na sedamdesetak kvadrata stambenog prostora koji im je priuštio pokojni Antun, otac obitelji Bilić osjeća se izravno prozvanim Nevenkinom metaforom i spominjanjem Dinastije u odsudnom trenutku. Na pomolu je nova svađa.
Nevenka zaviruje u komodu, u potrazi za kojom slikom prekopava duboke ladice pune papira, Igorovih črčkarija, školskih rokovnika, za svaku godinu po jedan, i čestitki od prošlih Božića na koje je mislila odgovoriti, a onda zakasnila. Čita tko je se sve sjetio dok je ona zaboravljala, pa sad svaku čestitku komentira naglas. Udobno se smjestila na podu, dovukla jastuk specijalno za tu prigodu, jer ne žali sat vremena odvojiti za temeljito proučavanje ladica koje se nikad ne otvaraju.
»Sjećaš se Lozića, Tihomire? Kako su ti ljudi bili dosadni.«
»Nisi tako govorila kad si forsirala da ih zovemo na večeru«, odgovori Tihomir.
»Revanš«, kratko primijeti Nevenka. »Oni su nas prvi zvali.«
»Ali i dalje ostaje otvoreno pitanje zašto smo posjetili ljude koji su nam bili smrtno
dosadni.«
»Zaboravljaš, Tihomire...« pecnu ga supruga.
»Ne zaboravljam nego sam, kako se i potvrdilo, već onda znao da od tog druženja nema dugoročne koristi. On je progutao metlu, nikad nijednu pametnu o meni nije rekao.«
»A nije da nije mogao«, složi se Nevenka prevrćući po rukama čestitku sa zalijepljenim cvjetićima i zlatnom svadbarskom prašinom.
»Nije da nije, ali nije«, odgovori Tihomir. »On je mislio da smo si dobri.«
»Pa je šutio u datom trenutku?«
»Nije valjda povezao. Njemu je najdraže kad ga se ništa ne pita.«
»Za razliku od tebe«, nasmije se Nevenka.
»A tko mi se javlja«, nasmije se i Tihomir.
»A vidi ovu«, ganuto zapjevuši Nevenka, »od pokojne tete Klare. Pozdrav iz Rima.«
»Daj da vidim«, upita Tihomir pa Nevenka podigne razglednicu u razinu očiju.
»Draga je bila teta Klara«, prokomentira Tihomir.
»Najdraža«, zaključi Nevenka. »Šteta što je tako završila...«
»Čudan je život«, općenito zaključi Tihomir. »Nikad ne znaš.«
Nevenka kimne i vrati se svojem »zakopanom blagu«. Prevrće po papirusinama kao da traži sretnog dobitnika nagradne igre.
Budući da je svaku čestitku morala naglas prokomentirati, Tihomiru upadne u oči to da njegova žena odjednom otvara omotnicu, čita sadržaj čestitke, ali je odlaže pokraj sebe, na pod, među ostale papire, da se ne uoči. Tihomir je pogleda ispod oka. Nevenku. Prati njezinu reakciju. Možda slučajno, ali učini mu se da pazi kako će reagirati. Proračunava. Pa nastavlja iz ladice vaditi novi štos razglednica s ljetovanja, papirića s porukama koje joj je ostavljao Igor kad bi otišao u školu, a da nije stigao oprati šalice, pokupiti veš, zaliti cvijeće, ili već što mu je ostavila u zadatak, vjerujući da klinci trebaju imati i neku izvanškolsku obavezu. Pa je izmišljala čime da ga zaduži. I dalje čita, pomno, nasmije se ispod glasa, ali više ne komentira. Jer dobro zna, pročita li sadržaj nove razglednice/čestitke/poruke, Tihomir će se zapitati zašto je preskočila s njim podijelili sadržaj inkriminirajuće čestitke od tko zna koga. Ali ponekad je šutnja glasnija od riječi pa Tihomir dobro shvaća da shvaća čije ime stoji u potpisu. Pogledat će kasnije, odluči, dok Nevenka razmišlja koliko je vremena prošlo otkako su ona i on, njezin ljubavnik za jednu i pol noć, gradili odnos: prvo kao kolege, zatim kao prijatelji, da bi tek potom sami sebi priznali da među njima postoji i nešto više od onoga što nalaže pristojnost.
Ne sjeća se više njegova glasa, tema razgovora kojima ju je zatravio, dodira kojima se prepustila, ali dobro pamti osjećaj zaljubljenosti kojega je bila gladna. Taman kad se navikla na svoj odnos s Tihomirom, shvatila da se prava ljubav ne mjeri leptirićima u želucu nego sposobnošću da nekoga toleriraš iako ti ide na živce, uletio je taj čovjek u njezin mirni život i uzburkao emocije, makar ga nitko nije pozvao da to učini. I sad se Nevenka boji da joj lice odiše onom mladenačkom zaljubljenošću kakvu nije iskusila s dvadeset, ali jest s četrdeset, pa da je njezin muž, ni kriv ni dužan, doveden pred svršen čin, suočen s izrazom lica svoje žene, koji je trebao otkriti on, u četiri zida spavaće sobe, a ne ga uočiti iz prikrajka, špijunirajući njezinu rekaciju. I dok tako, poskrivećki, motre jedno drugo, perifernim vidom kojim se može promotriti štošta (ali mutno), Nevenka se sjeti kako negdje postoji fotografija s dočeka Nove godine na kojoj su, između ostalih, ona i Tihomir, ali i njezina (tada buduća) ljubav sa svojom pratiljom, pa u strahu da ne naiđe na nju (a istodobno jedva čekajući da je vidi) Nevenka zavuče ruku u limenu kutiju u kojoj je dobila belgijske praline, pravi mozaik slatkih okusa, i stane prebirati po zaboravljenim fotografijama i korespondenciji. Srećom, ne pronađe sliku. Čekala je među stranicama crnoga albuma da ih ondje zaskoči.

*

Da ih stari jako marginalizira, shvatila je Vesna ono popodne kad mu je trebalo pet minuta da joj otvori vrata, a kad se napokon pojavio na njima, promrmljao je: »Aha, to si ti!«, s neskrivenim razočaranjem kakvo je ipak mogao skriti da se samo potrudio ostaviti dojam. Ali ne. Očito je marginalizira, i nju i Igora tek tolerira, razmišljajući o tome kako mu više nisu potrebni. I kako njihovim dogovorom više gubi nego što dobiva.
»Samo čekam da me na vratima dočeka poruka ‘DO NOT DISTURB’ jedan dan«, rekla je Vesna Igoru bijesno.
»Baš nas briga«, odgovori joj Igor pa dohvati kutiju sa zobenim pahuljicama i naspe obilato u zdjelu. »Mi se dogovora pridržavamo, nitko nikad nije precizirao da ijedna strana u svemu mora uživati.«
»Znam«, pomirljivo će Vesna. I ona dohvati zdjelicu iz viseće.
»Njegov je problem što je bio umislio da smo mi tu zbog njega, pa se sad snebiva jer ne odemo kad nas je potrošio. Ali, kao što rekoh, njegov problem.«
»Ti si tako pomiren s tim?« Vesna ga znakovito pogleda.
»S cijelom situacijom?«
»Pa da, miran si odjednom.«
»Da ti budem iskren«, otpočne Igor makar i on i Vesna znaju da ljudi koji rečenice počinju s »iskreno« najčešće u nastavku pripremaju laž, »malo se i naslađujem. Dosta smo se nas dvoje patili, neka sad Karlo vidi kako je...«
»Ne bih rekla da se pati«, odgovori Vesna pa doda: »Jesi primijetio kako je živnuo?«
»Ih«, Igor podigne obrve, »puca od energije...«
»A Roxette šuti?« upita ona.
»Rekao sam ti. Sve nešto neodređeno. Rekla mi je, kad sam je ono nazvao, kao: lik je totalni kuler. Ja joj kažem: kakav kuler i kakav lik? Pa čovjek ti može biti djed. A ona meni odgovara nešto u stilu: Može i Clint Eastwood pa je opet seksi.«
»Isuse Bože, nisi mi rekao«, Vesni se glas povisi za oktavu. »Cura se ufurala.«
»Sumnjam«, odgovori on, »ili je jako proračunata ili totalno improvizira.«
»Zašto bi improvizirala?« upita Vesna.
»Možda joj se fakat sviđa.«
»Starac?«
»Pa i tebi se uvukao pod kožu«, primijeti Igor. Izlije do kraja mlijeko iz tetrapaka. Vesna
uzme praznu ambalažu pa je protrese lijevo-desno.
»Ja sam ga promatrala drukčijim očima.«
»Kao da znamo kakvim ga očima Roxette promatra«, nadoveže se on odlazeći u smočnicu po novu litru mlijeka.
»Usput, ja nikad ne bih rekla da je seksi kao Clint Eastewood. Nemoj se zezat, Igore.«
Igor ušuti. Gleda u Vesnu, škarama reže vrh tetrapaka tako da kartonski trokutić vrcne na pod. Gleda za njim, traži ga. Pogleda i Vesna, ali ovlaš. Zna da se neće sagnuti čak i ako ga vidi.
»A što ako nam se ženska uvali?« upita on.
»U kombinaciju sa starim?« upita ona.
»Da. Što ako nam plan propadne?« nastavi on.
»Nećemo coprati«, odgovori ona. »Zasad. Idemo dalje kao da te cure nema.«
»Idemo sutra skupa? Pa da ih vidimo u elementu, njih dvoje, nas dvoje.«
»Ovih dana. Kontrola je u četvrtak«, napomene Vesna. »Ne želim živčana na kontrolu.«
»Onda nakon kontrole?«
»Nakon kontrole«, složi se trudnica pa zagrabi žlicom napoj od zobenih pahuljica.
Žitarice joj zastružu pod zubima. Bilo bi bolje da je pričekala da se rastope.

*

Početkom studenoga vrijeme zna iznenaditi. Listopad nije odradio svoje pa se i dalje zeleni okolo, a ljudi se, poput guštera, ne daju sa sunca nego upijaju zadnje trzaje jeseni pred nadolazeću hladnoću. Drukčiji je to mentalni sklop. Kišica u travnju ne broji se jednako kao ona u studenome. Ona u travnju je prolazna gripa, dječja bolest, napast koja samo što ne nestane, dočim je jesenska kiša najava duge zime, kratkog dana, koji traje sat vremena kraće što zbog položaja planeta, što zbog dogovora nekih »pametnijih« ljudi koji mnogo pažnje pridaju jutarnjem buđenju, a zanemaruju razinu serotonina. Ipak, čak i studeni ponekad iznenadi. Pa na špicu izmami trendsetere, mlade menadžerske lavove, sportske zvijezde u usponu, zaboravljene rokere koji su se poženili pa bocu piva u ruci zamijenili toplim bočicama od čvrste plastike u kojima se formula najbolje smućka. Šetaju svi oni špicom i snebivaju se kako nijedan stol nije slobodan da ondje smjeste svoju pozadinu do subotnjeg ručka negdje oko tri. Ali nije. Pametni su ugostitelji shvatili da je bolje prkositi kalendaru nego željama mušterija pa ne spremaju one svoje garniture od ratana, kovanog željeza ili plastične pređe, koje će skladištiti pokrivene ceradom dobrih pet mjeseci.
Nevenku ne zanima špica, ona se »našpici« ponedjeljkom na kavi s prijateljicom, u stanci za topli obrok koji redovito preskače, jer kući će ionako stići do dva. Taman na ručak. Ne impresioniraju je, stoga, horde špicera koji pogledom snimaju jedni druge nadajući se da će ih netko zapravo snimiti pa staviti u neki od lifestyle televizijskih magazina kojima se, hvala Bogu, možemo podičiti u izobilju. A kamere jurcaju okolo, traže poznate, vrebaju, u zemlji u kojoj su svi poznati ili barem poznaju nekoga tko jest, ali u kojoj je, primjerice, dobrog postolara teško naći jer tim se »običnim« poslom više ne bavi nitko.
Umjesto da obitelj izvede na ručak na kakvu terasu za više osoba, Nevenka priprema
bakanalije u vlastitom domu.
»Mogli smo jesti na balkonu«, predlaže Tihomir.
»Na klupi i plastičnim stolcima?« upita Nevenka znakovito.
»Na suncu«, odgovori Tihomir i Nevenka iziđe provjeriti kakvo je temperaturno stanje.
»Možda smo i mogli«, odgovara kao da pita: jesi li siguran da nije hladno?
Tihomir u jednom potezu sa stola u blagovaonici skida svečani stolnjak, kao mađioničar koji otkriva da ispod nema bijelog zeca, pa ga iznosi na balkon ispraćen Nevenkinim kreštanjem:
»Treba obrisati stol vani! Padala je kiša, pun je prašine.«
Kroz vrata mu potom dobacuje žutu spužvu koja joj ne služi da prebriše radne površine nego isključivo za poliranje pločica iznad štednjaka.
Nevenka ima spužvu za svaku namjenu posebno. Žuta za pločice, ružičasta za radne površine, plava za keramičku ploču štednjaka, narančasta za unutrašnjost pećnice, pa još odvojeno druga žuta, svijetlozelena i karirana za popratne poslove poput: brisanja poklopca kante za smeće, ribanje ormarića u koji deponiraju plastične boce dok ih ne odnesu na recikliranje (ali ih zapravo Tihomir svaki put ostavi kod kontejnera da ih uzme onaj kojemu je 50 lipa potrebnije), slučajne nezgode na pločicama ili parketu dnevne sobe...
I još niz drugih namjena. Ali nije smislila posebnu spužvu za balkonski stol jer izbjegava za njim raditi išta, a kamoli jesti, dok se njezin muž, koji ionako nema pametnijeg posla, ne dosjeti kompletirati garnituru za sjedenje. Začudo, danas se i njoj sjedi na suncu. A i rođendan joj je. Ne slavi se jubilarni svake godine.
Vesna je jučer u supermarketu kupila šalice za kavu. Dvije, s velikim ružama. Nervira je etiketa na kutiji što ju je dobila pride, zbog koje neće moći odglumiti da je komplet kupljen u skupom dućanu s porculanom. Ali, što sad?! Igor se gnuša markirane robe, a i ona smatra da je »grezo« gledati u etikete, pa se ufa da slično misli i njezina svekrva, za koju, pak, zna da će primijetiti logo popularnog trgovačkog lanca. Ipak, spakirala je tu kutiju u ukrasni papir za zamatanje, kupljen specijalno za tu prigodu, jer ne želi riskirati da Nevenki vrati celofan koji prosljeđuje s vlastitog dara, potencijalno dobivenog baš od Bilićevih.
»Skuplji papir od šalica«, šali se Igor kad mu kaže koliko ju je koštao dar za svekrvu.
»Baš si seronja«, odgovara mu Vesna. »Tko ti je branio da se isprsiš?« doda.
»Pa, mogu ti reći«, odgovori Igor pa stane na pola i dohvati sako s vješalice. »Ove
godine nisam zaboravio mamin rođendan.«
Iz unutarnjeg džepa izvuče kutijicu u metaliziranoj zlatarskoj vrećici i Vesni pokaže lančić s privjeskom, repliku tradicionalnog nakita. Vesna ga znakovito pogleda.
»Nemamo para, Igore...« primijeti.
»Nemam ni dvije mame«, odgovori on.
»Kako hoćeš«, rezignirano promrmlja ona, ljutita više zbog toga što je njezin muž ovom ogrlicom dodatno umanjio vrijednost šalica kupljenih u supermarketu nego činjenicom da im financijski ne ide. Prikrpat će se hladno njegovu daru kad mu predloži da ga ubaci u njezinu ukrasnu vrećicu, ako nađe koju takvu. No, za spas obraza vrijedi riskirati eventualni povrat ambalaže. Bez kaucije.
Dok se njih dvoje voze prema obiteljskoj kući Bilićevih, Damir baulja gradom. Jutros se obrijao, ošišao se prošli tjedan, pa sad šeće u odijelu koje je kupio za opuštene prilike i koje mu, naravno, stoji vrhunski. Kad bi ga to zanimalo, bio bi uvjeren da će osvanuti na televiziji ili na kolaž stranicama modnog časopisa koji bilježi uličnu modu. Ovako... radije promatra poglede nježnijeg spola, a njih, ne može se požaliti, u pravilu ne manjka.
»Šaci!« za njim netko vikne, ali Damir se ne okrene jer - toliko je ljudi u Bogovićevoj da bi reagirao. »Šaci, Damire!« ponovi ženski glas jedne od njegovih bivših priležnica s kojom je, sve skupa, proveo šesnaest sati, ali koja je polagala pravo da ga oslovljava s dragi, šaci ili ljubavi.
»O, ljepoto!« okrene se napokon Damir, iznenađeno, ali nimalo oduševljeno, i već se saginje u poljubac - cmok, cmok - s tom napornom ženskom koja ga je forsirala na lude noćne izlaske u klubove sumnjive reputacije. Pa je odustao, zasitio se. Problem je bio u tome što joj je jednostavno prestao odgovarati na pozive, odgovorio bi svaki sedmi put na poruku, i nadao se da će cura shvatiti da od njihove kombinacije neće biti ništa, ali - avaj! Nekim ljudima treba dulje. A neki ne povežu nikad. Odrade tako i danas njih dvoje kurtoazni razgovor. Ona manje kurtoazan, on do daske. Dirka ga po ramenu, skida mu neke nevidljive končiće sa sakoa, poravnava čuperak, kao da puše vjetar i - uglavnom - jezivo je taktilna pa njemu dođe da je zgrabi za obje ruke i čvrsto ih stisne, ali zna - shvatit će to kao signal nikad utažene strasti i već mu za sat vremena poslati lascivnu poruku. Pa trpi, odgovara neodređeno, kako je »sve po starom, živi se, gura... a kod tebe?«, no kad se ona navije, on neskrivećki pogleda na sat i kaže joj:
»Bila mi je pučka svečanost, ali - zbilja žurim!«
»Kam?« pita cura pa se smije. Jadna, ništa ne povezuje pa je Damiru lako potapšati je po ramenu, nasmijati se onim svojim pravilnim »tomcruise« osmijehom i reći: »Uživaj, ljepoto! Vidi sunca...«
»Da, da, kao proljeće«, odgovara ona, no on joj je već okrenuo leđa.
Postoje ti neki ljudi koji vam isprazne baterije za tren pa se više ne sjećate što ste ono htjeli te zašto ste maloprije bili dobre volje. Damir je nakon kratke komunikacije s bivšim komadom klonuo kao da se navečer najeo preslanog junk-fooda i sad nastavlja svoju šetnju gradom, ali moli Boga da nikoga više ne sretne tako da se može vratiti kući i uključili televizor pa, bude li sreće, odspavati do večeras.
»Nevjerojatna ženska«, promrmlja sam za sebe dok odlazi prema glavnom trgu, a horde ljudi slijevaju se u oba smjera. Muškarci s djevojkama pod ruku, mame s predimenzioniranim kolicima, starija djeca sa sladoledom i manekenke sa psićima koji im služe kao modni dodatak.
Zastaje Damir pokraj izloga s naočalama, gleda modele na popustu pa razmišlja ući ili ne ući, jer njemu su te cijene još uvijek previsoke. Okrene li samo dva telefonska broja, naći će 30% jeftinije. Za original. Pa odustaje. Na Trgu neka svirka. Šuškalice, metalni dukati na drvenom okviru, def, daire... udaraju ritam, čuju se glasovi desetak ljudi, muški i ženski, pjevaju. »Hare, hare...« čuje ih Damir dok se približava Trgu koji nepravedno, jedino u ovom gradu, upravo misli, ne živi kako bi trebao. U ovom gradu nema logike: glavni trg je glavni samo za došljake, zapravo je tranzitna točka koja povezuje istok i zapad, jedan ugostiteljski punkt s drugim, veliko tramvajsko stajalište i rasadnik kioska na kojima usred noći možeš kupiti cigarete ili papirnate rupčiće, ni po čemu bilo metropole oko kojeg se sve događa. Ali ovaj je grad i inače nelogičan. Svi gradovi ovoga svijeta žive oko vode, ili mora ili rijeke, samo Zagreb ignorira svoju Savu, gnuša je se kao prijetnje koja će ga poplaviti ako joj prida važnosti, snebiva se na spomen davnih kupališta i ne pada mu na pamet da prošeta nasipom, ako nije student ili umirovljenik. Misli tako Damir dok hoda prema glavnom gradskom trgu kao da hoda prema periferiji jer zauzeli su ga neki ljudi sa strane, subkulturne skupine, turisti i prolaznici, nikako špiceri koji dobro znaju - onamo se ne izlazi subotom.
Približava se Trgu, evo ga prvo pred kioskom, kupuje novine, ne smeta mu što je gužva manja jer manja koncentracija ljudi umanjuje šansu da nabasa na nekoga poznatog. Damir pojma nema da je jedan od glasova desetak sljedbenika Krišne glas njegove majke Sofije, odjevene u kaftan, s nanulama na nogama, kose skupljene na zatiljku, s dvije bijele crte preko nosa i čela, i velikim visećim naušnicama ukrašenima staklenim očima i sitnim suzicama koje podrhtavaju od plesa i protoka zraka, a kakve možete nabaviti u nekom od Indian shopova u koje zalaze zaljubljenici u kulturu Istoka i studentice Filozofskog fakulteta.
Kad im se oči susretnu, Sofija će se zabezeknuti više od Damira koji će je fiksirati pogledom dok god joj ne postane neugodno. Pa će pogledati dolje, ustranu, svugdje samo da ne bi morala gledati u njega, a onda mu se vratiti i dobro ga proučiti, tog muškarca koji je nekad bio njezin sin, a sad se modernim odijelom utapa u masi. S kojim se demonima ona borila svih ovih godina, kamo su je odvlačila lutanja i koliko je sebi predbacivala što ne provodi vrijeme sa sinom i nema vremena doći na sprovod roditeljima - otvorena su pitanja koja se ne postavljaju majci dok, nakon stanke od desetak godina, zajedno sjedite na zidiću parkirališta i čekate da po nju dođe unajmljeni kombi.
»Lijep si čovjek postao«, kaže mu mama.
»Hvala«, odgovara Damir kao što bi odgovorio bilo kome.
»A ja sam propustila gledati kako se iz dječaka mijenjaš u muškarca«, nastavi ona.
»Jesi, propustila si«, Damir je pogleda optuživački. »Sad si jako spiritualna, dok sam bio dijete, bilo ti je svejedno kako se osjećam.«
»Nije bilo tako«, odgovori majka.
»Nego kako?« upita je on pa doda: »Duhovnost sa zadrškom.«
Ona ne odgovori ništa. On joj pogleda ruke. Još je mlada, a on se već osjeća sredovječno. Izvadi novčanik i mami pruži dva radića i jednog marulića. Ona uzme novčanice pa ga zagrli. Damir ustane, pogleda majku i dobro je promotri.
»Jesi li sretna?«
Ona kimne. »Napokon mirna?« nastavi on.
»Napokon mirna«, ponovi ona pa se nasmije široko.
Damir prepozna zlatni zub koji je upamtio iz djetinjstva. Začudi se kvaliteti stare navlake. No, ta ga uspomena uopće ne gane, više ga iznenadi. Razmišljao je o tom zubu dok se vozio prema stanu u kojem je odrastala i mama Sofija. Parkira na ulici sa sva četiri žmigavca pa uđe u haustor. Unutra se prodavao najbolji burek u gradu. Danas će ručati snogu.

*

Igoru je mobitel vibrirao u džepu. Nije htio prekidati ručak kad je već mama tako dobre volje, a i Vesna se smješka. Njoj je laknulo kad ju je Nevenka izgrlila otvorivši poklon- vrećicu sa šalicama i zlatnom replikom starinske ogrlice. Pogledala je Igora, sa smiješkom koji kaže: »Eto, dar je zajednički«, a potom sjela za stol da je svekar u miru upita kako je i rita li se beba. Nevenka je samoj sebi bila u fokusu da bi postavljala pitanja drugima, što njezinoj snahi uvijek odgovara. Pa Igor ne želi da ga obični mobitel prekida dok uživa nesvakidašnji obiteljski sklad. Kad je shvatio da ga zove Damir, teško je reći, ali - shvatio je, a ipak nije uzvratio poziv, pa sad njegov vjenčani kum zove Vesnu.
»Damire, otkud ti?« ona se smije pa baci pogled na Igora ispruženog na kauču u njihovu stanu usred bloka zgrada na čijem platou redovito propuhuje. Isti ćaća, pomisli u sebi, ali samo nakratko da slučajno ne izgubi nit komunikacije s Damirom kojega sama rijetko zove ne toliko iz respekta prema Igoru koliko zbog samokontrole i potrebe da ne razmaše taj odnos suviše.
»Kumo, kum mi se ne javlja na mobitel«, reče joj Damir.
»Ma nemoj? Zvao si ga?« odgovori Vesna pa ponovno pogleda Igora. Znakovito podigne obrve. Igor i dalje gleda televiziju.
»Bili smo na ručku kod njegovih«, doda.
»I mislio sam da je tako nešto«, neodređeno promrmlja Damir pa nastavi. »Reci mu samo da se pojavila Sofija.«
»A ona je?« upita Vesna i osjeti ljubomoru. Još jednu mladu konkurenticu (uz Roxette)
nije mogla podnijeti.
»Zna on«, reče Damir pa se brzo nasmije: »Nije ono što misliš.«
»Dobro«, odgovori Vesna. »Nikad nije... Ali, reći ću mu.«
»Pliz, odmah ako je tu«, navali Damir. »Možda će htjeti razgovarati sa mnom.«
I Vesni i Damiru bilo je jasno da Igora u tome da se javi prijatelju ne sprečava nikakava nedjeljna spriječenost nego puka tvrdoglavost i neka samo njemu poznata paranoja.
»Kaže Damir da se pojavila Sofija«, reče Vesna dovoljno glasno da je i Damir čuje.
Igor ne pomakne ni jedan mišić na licu. I dalje je gledao televiziju.
»Tko je Sofija?« upita Vesna, no Igor ne odgovori. Samo se promeškolji i namjesti udobnije na kauču.
»Stari«, vrati se Vesna Damiru. »Ni zuc ni be«, doda neobazrivo.
»OK, kumo«, glas mu je zvučao tužno, »pusti ga. I sori kaj sam vam smetao.«
Vesna uzme telefon i ode u spavaću sobu, potpuno ignorirajući Igora.
»Ako želiš razgovarati s nekim, možemo nas dvoje na kavu.«
Osjeti sažaljenje prema njemu. A on osjeti što je ona osjetila, pa se nasmije
samouvjereno:
»Draga si, ali sve pet. Ne želim da ovog tvog opet opere psihoza.«
»Ne pretjeruj«, odgovori Vesna. »Kakva psihoza?«
»Ti ne kužiš«, nastavi on. »Lud je na nas dvoje...«
»Ma daj«, nasmije se ona prenaglašeno. »Pretjeruješ.«
»Uglavnom, idem sad. Budi dobro. Dobro si?« upita je kum u zadnji tren.
»Velika sam«, odgovori ona pa se nasmije naglas.
»Lepa pa debela«, uzvrati Damir oponašajući vojvođanskog Lalu.
Igor se pojavi na vratima netom nakon što su prekinuli razgovor.
»Tko je Sofija?« upita ga ona.
»Damirova mama«, odgovori Igor. »A ti si se morala povući u sobu?« upita je.
»Koji si ti samoživi kreten«, promrmlja ona umjesto odgovora.

*

Nazvao ga je sutra. Igor Damira. Rekao, da ga trese neka viroza, da je jučer jedva pregrmio dan, pa ga upitao kako je bilo sa Sofijom, a ovaj mu odgovorio da »bolje nego što se nadao«. Slagao je prijatelju, poslužio se floskulom u svrhu nenametljive komunikacije, one koja glumi da je prisna, a zapravo ne otkriva kakvo je stanje u glavi. Ni jednom riječju dvojica prijatelja nisu spomenula svoju svađu, dva mjeseca šutnje i potegnuli pitanje tko je tvrdoglaviji i kome je do tog odnosa više stalo jer - Bože sveti, nisu žene pa da analiziraju! Tako je gomila pitanja ostala nedorečena.
Damir je, umjesto s Igorom, pročešljao taj odnos s gosponom Karlom. Rekao je: »Vi imate iskustva u svemu, baš me zanima što mislite o ovome«, pa mu otvorio dušu, ispričao detalje o svojem odnosu s kumom, neke dijelove, naravno, preskočio, tako da mu je duša bila na mjestu kad je Karlo rekao: »Sinko moj, ajde ovako iskreno... Da si ti on, a on ti, a da je među vama ona, onakva, bi li ti bio ljubomoran na sebe, to jest tebe, zbog njezina odnosa prema tebi, to jest njemu?«
Damir prasne u smijeh. »A jeste ga zakukuljili i zamumuljili!«
I stari se stane smijati, pogubio se i sam u tome tko je tko u stvarnosti, a tko hipotetski pa sad lupeta gluposti, a u tome mu se pridruži i Damir, te se zadirkuju kao dva prijatelja studenta dok krate vrijeme između predavanja. Damir dobro kuži što mu je Karlo rekao, ali se pravi da se pogubio negdje na pola jer ne zna kako reagirati na sve skupa. Shvatiti starčevu primjedbu kao kompliment ili se uskopištiti i stati u obranu svojeg kuma kojega ovaj čovjek očito ne simpatizira.
»Kažete da sam ja ja, a on on, tko bi bila Vesna?«
»A jesi budaletina!« smije se Karlo pa brzo doda: »Moja žena. To se podrazumijeva.
Ako već maštamo, red je da i ja dobijem svoj komad kolača.«
»To je taj šarm neuništivog Seana Conneryja«, nasmije mu se Damir pa starome bude drago. »Pa kad netko kaže devedeset...« dometne Damir kao da zbilja vjeruje da devedeset nije puno i da, čak i u toj dobi, sve ovisi o interpretaciji. A možda i ovisi.
»Zaljubio sam se, sinko«, ispali Karlo naglo. I dalje se smije dok ga Damir gleda u čudu. Ali je solidaran, ne skida osmijeh s lica puštajući starca da ga izvijesti o detaljima svojeg novog odnosa. Ustao je, dohvatio konjak i dvije čaše, i po povratku na udobnu fotelju, ponudio devedesetogodišnjaka cigaretom.
»Dadane, ne pušim već četrdeset godina«, obrati mu se Karlo nadimkom kojim su ga zvali dida Mate i baka Katica pa ga pogleda iskosa kao da provjerava treba ti pokleknuti pred iskušenjem ili se držati principa.
»Ih. Ovo je posebna prilika«, namigne Damir i gurne kutiju s cigaretama starcu.
U njegovim godinama preveliko razmišljanje o prevenciji bolesti i zdravoj budućnosti pomalo gubi smisao. Barem je tako mislio Damir. Iako nikad ne znaš kojim se redoslijedom odlazi. Pa da sve rebuse ovoga svijeta riješiš u tri koraka.
»I što ti, prijetelju, misliš? Ima li to budućnosti?« upita Karlo.
»Pustite velike riječi. Koja korist od njih?« odgovori Damir pa podigne čašu.
»Uzdravlje!«
Starome oči zaiskre. Nasmije se kao da mu je osamnaest. Povuče dim žestoko. Malo mu je falilo da se onesvijesti.

*

Tihomir se popeo na tavan provjeriti malo kakvo je stanje gore.
»Ne smiješ im ni spomenuti da s djetetom ne mogu u podstanarstvo«, rekao je Nevenki.
»Ja više i ne spominjem. Njihova stvar«, pomirljivo će Nevenka s primjetnom dozom
sarkazma u glasu.
»Idem malo provjeriti kako prostor izgleda i koliko im treba para da ga urede«, najavio
je Tihomir začudo preuzimajući inicijativu.
»A kako bi bilo da mi to sredimo, pa oni neka vide što će?« predloži ona.
»Ni to nije isključeno«, odgovori on.
»Iako, s njom nikad ne znaš. Možda će objesiti nos i okriviti nas da se opet miješamo«, napomene Nevenka, a on se složi, iako nerado. Nije htio supruzi držati ljestve kad zapodjene razgovor o Vesni jer takvi uvodi, uvijek i nepogrešivo, za cilj imaju samo jedno: pokazati i dokazati kako je Igorov odabir pogrešan te da bi bilo bolje da se prethodno posavjetovao s roditeljima.
Činjenica da u Igorovu životu do Vesne nije bilo bogzna kakvih žena i da izbor nije imao pravu alternativu, Nevenku nije zamarala: ona je smatrala da je bolje bili sam nego u lošem društvu i toj joj se tvrdnji nitko pametan nije mogao suprotstaviti. Jedini je problem bio - definirati »loše«.
Nevenka blazinicom namočenom u aceton čisti ručkice visećih elemenata u kuhinji. Crveni lak za nokte ostavlja tragove poput markera, kemijske olovke kojom se bilježe greške u zadaćnici, a Vesna se crvenog laka za nokte rijetko odriče. Pa čim posegne za šalicom za kavu, čašom ili tanjurićem, ostavi oštru liniju kao stroga učiteljica kad uoči grešku. Te njezine crte i crtice Nevenka redovito skida acetonom u koji je namočila
blazinicu I sama sa sobom, bez prevelikog komentiranja, ne može se načuditi prostačkoj navici svoje nevjeste da nokte tako agresivno nameće pogledima. Priznaje, Vesna ima duge njegovane prste, nije se naradila, ali Nevenka joj to ne zamjera. I sama se znala pobrinuti za vlastiti prostor, reći da su joj ruke cijeli dan u vodi nakon jedne ture opranog posuđa, pa ih namazati debelim slojem kreme da ne ispucaju. I koža joj je, još i danas, na tome zahvalna. Zato razumije Vesnu kad oprezno, kao da je netom stigla s manikure, cijedi spužvu kojom će prebrisati stol i bez riječi negoduje na samu pomisao da suđe opere ručno, ali Nevenka, da se na trepavice postavi, ne može shvatiti zašto se ne odvaja od tog prostačkog laka za nokte koji poručuje: »Ne radim ništa, ali mnogo tražim...« Ona sama oduvijek pazi na urednost ruku, neuredni nokti izazvat će joj žmarce uz kralježnicu, mrzi kad Tihomir dođe iz radionice, a na prstima mu se skupi prašine, pa ga prekori, kaže mu da su ruke ogledalo duše, čistog obraza, a on samo preokrene očima u znak protesta i krene u kupaonicu pomirljivo. A Nevenka subotom i srijedom obavezno nanosi svježi lak za nokte (sedefaste, bež nijanse, ili onaj roskasti koji je kupila u DM-u) pa suši svaki sloj petnaest minuta da se slučajno ne ošteti nepažnjom. Nekad i češće od dvaput na tjedan, ovisno o tome koliko ruke drži u vodi zapravo.
Dok tako briše tragove Vesnina prostačkog laka, koje nalazi na bijelim kuhinjskim elementima, uz ručku hladnjaka, na vodokotliću u kupaonici i pokraj kvake na gotovo svim vratima, čuje Tihomira kako hoda po tavanu pa razmišlja - kakva je zapravo zvučna izolacija ove kuće.
Kad se samo sjeti mogućnosti da se ovamo usele njih dvoje pa da odozgo čuje Vesninu glazbu, njihove razgovore, smijeh, zadirkivanje ili, još gore, male noćne aktivnosti, Nevenka se naježi od groze, ali dobro - pristat će i na tu žrtvu samo da sin bude uz nju pa da se iz prve ruke može uvjeriti u to kako mu život izgleda.
Tihomir vuče po tavanu nekakav kovčeg u kojem je njegov tast donio teške perzijanere za dnevnu i spavaću sobu pa su kasnije Bilićevi unutra smjestili posteljinu koja se više ne koristi. Zašto Nevenka toliko čuva dio svojeg miraza koji joj više nikad neće zatrebati, ne zna nitko pa ni Tihomir, ali on time ne razbija glavu. Pomiče kovčeg da vidi kuda prolaze instalacije i može li se priključak za telefon i internet provući po zidu na kojem je zamislio da bi trebalo. U nekim dijelovima tavana čak se ni on ne može uspraviti, pa kad se ta kvadratura od 70 ukupnih svede na broj iskoristivih metara, ne nakupi se više od 50 kvadrata stambenog prostora.
Igor je od svojeg oca viši dobrih sedam-osam centimetara, ali to ne igra osobitu ulogu stave li se niski ugradbeni ormari u dijelove ispod kojih bi se trebalo sagnuti. Upravo takve stvari Tihomir procjenjuje pa sjeda na onaj stari kovčeg koji je pomaknuo radi instalacije.
»Koliko krame«, uzdahne poluglasno, pa se osvrne. U jednom kutu četiri kartonske kutije, u jednoj stari usisavač koji se ne isplati popravljati, pokraj njega Igorove knjige iz biblioteke Vjeverica koje su ondje završile relativno nedavno kad je njegova momačka soba počela prerastati u radnu, treća, najveća kutija je svaštara - Tihomir neće ni zaviriti u nju jer točno zna da unutra nema ničega što bi ga zanimalo. Stari printer, set zdjelica za fondue, toster, sokovnik i teška klamarica, zatim supermoderni, Iskrin telefon, žutog tijela, crne slušalice, koji je pregazilo vrijeme, i niz drugih predmeta koji rade, ali - nikakva im korist od toga. U zadnjoj kutiji... Tihomir se sjeti pa skoči s onog kovčega i nabrzinu raskupusa kartonski poklopac. Njegovi papiri iz mladosti: neke je donio kad se uselio, većinu prikupio tijekom godina života s Nevenkom, ali nijedna bilješka nije nastala nakon one zadnje koju je, umjesto u fascikl pa u kutiju, smjestio u veliku zidnu uru suprugina oca. Otvara Tihomir svoje papire, gomilu podsjetnika na neka prošla vremena, potvrdu s jednog važnog seminara, indeks s fakulteta, rokovnik s (prevažnim) datumima koje je zaboravio... Unutra
uokvirena fotografija njegovih roditelja, lijepa mu je majka, zbunjeno se smješka, otac je ozbiljan, s onim svojim brčinama od kojih nikad nije odustao. Zagrlio majku nespretno, ruka mu je podignuta u laktu, kao da strši jer ne zna je li previše ako je zbilja zagrli, hoće li dojam biti vulgaran, indiskretan, otkrivajući... Pa je grli reda radi, tako da lakat leti u nebesa kao da se ruga protagonistima. A majci je drago što se slikaju pa se smješka, makar zbunjeno. Namazala je i usne za ovu prigodu. Možda je zato otac tako ozbiljan, namrgođen, pomisli Tihomir pa odloži fotografiju na stranu. Nastavi kopati po papirima, kao Nevenka koji dan ranije po svojim ladicama s uspomenama. Uzima debelu bilježnicu, tamnozelenih tvrdih korica, koju je kupio u centru grada jednog proljetnog prijepodneva, i danas se sjeća toga. Prebire po svojim bilješkama, isječcima iz novina, vlastitim mislima, pa čita: dojmove o djevojci koja ga je opčinila pogledom, elegancijom, danas bi rekao suzdržanošću, no onda tu je njezinu hladnoću nazivao dostojanstvom... »Lijepa, nedodirljiva, zavodljiva...« pisao je mladi Tihomir o svojoj novoj ljubavi, a nalijepio je i sušeni cvijet na stranicu pokraj dojma. Trusi se sad taj cvijet pod jagodicama njegova kažiprsta, ne sjeća se više kojoj je sorti pripadala crvenkasta glava pravilnih latica, ali sjeća se što je osjećao dok je ispod tri toma opće enciklopedije preparirao cvijetak za svoj emocionalni herbarij. »Zaljubljeni mamlaz«, promrmlja, postiđen vlastitim osjećajima s početka sedamdesetih.
Promatra zatim skicu za portret svoje supruge. Lijepo lice, čak i nalikuje na Nevenku, prenio je dobro njezine jagodične kosti i oči koje se smiju čak i kad su ozbiljne. Koje su se smijale, ispravi se Tihomir u sebi pa približi nos papiru na kojoj je nacrtao tadašnju zaručnicu. Konture lica zamrljao je otisak olovke s iduće stranice, upirao je valjda pišući ko sivonja, pa sad njegova draga ima kratere po licu, bore koje osjeća pod prstima kad je pomiluje. »Oštećena«, šapnu Tihomir, ne misleći samo na skicu za portret koji nikad doista nije izradio.
A onda, ničim izazvan, Tihomir priđe velikom drvenom kovčegu i pokuša ga otvoriti. Zaključan. Ali bravica je rasklimana, nikad i nije bilo predviđeno da se kakvo blago sakrije unutra, pa Tihomir škrinju lako uspije razvaliti. Izvadi jednostavno čavlić koji drži metalni okvir bravice i izvuče lokot iz karike. Otvori kovčeg čije šarke zaškripe od stajanja. Unutra tri popluna i mali madrac za napuhavanje. Pa još neke sitnice, Nevenkini rupci kojima je pridržavala kosu na ljetovanju u Umagu, odmah se sjeti Tihomir, dva šala s uzorkom, i jedan i drugi darovi od njega, i kožnate rukavice koje su joj bile prevelike, ali bi dobro stajale Vesni, pomisli Tihomir pa ih uzme i spremi u džep prsluka od neoprena kojim se ogrnuo da se ne smrzne na tavanu. Kad je sve te stvari povadio, u dnu kofera ugleda veliki crni album, uspomenu s njihova vjenčanja u hotelu Esplanade.

*

Bilićevi sjede na trosjedu i gledaju kako djevojka slaže svoje puzzle. Tisuću laganih komada. Zasad ih je složila četiri. Ne razgovara s njima. Karlo je također suh u izjavama. Kad su tek ušli unutra, ustuknuo je, rekao: »Nisam sam.« Pa su mu odgovorili da »neka, njima ne smeta«.
Upoznao ih je s djevojkom, ona je pružila ruku i rekla »Irena«, kao da se prvi put vide.
Igor je ponovio netaktično: »Irena?« pa podignuo pogled, ali Vesna je brzo preuzela
stvar u svoje ruke, tj. Ireninu ruku u svoju, pa veselo zacvrkutala: »Vesna, drago mi je.«
Nikome zapravo nije bilo do veselja. Karlu jer nije znao hoće li ga ovo dvoje sad spustiti na zemlju, nekom opaskom o razlici u godinama, njegovoj starosti ili vlastitim viđenjem situacije, Irena jer se bojala da je Igor ne raskrinka, makar je znala da time otkriva i sebe, a
Igor i Vesna jer sad vide da djevojka nije sporadična gošća nego se u stanu na Zelenom valu
osjeća kao kod kuće.
»Jeste jeli išta danas?« upita Vesna Karla, a Roxette se nasmije ispod glasa.
»Irena je spremila ručak«, odgovori Karlo.
»Irena?« nasmije se i Igor pa upitno pogleda djevojku.
Ona nastavi slagati sliku. Još se ne nazire što je na njoj, da nema fotografije na poklopcu, čovjek bi pomislio da slaže bez reda, ovako... vidi se dvorac, i proplanak, i dvorjani, i golema livada koju će složiti...
»...nikad!« vikne Igor čim su njih dvoje krenuli kući. »Dofurala si je puzzle, i to one koje je kupila kad je od mene dobila ‘posao’. Dok ne složi zadnju, neće se maknuti iz stana.«
»Ali koja kulerica«, nasmije se Vesna kao da je se sve skupa ne tiče.
»Glumica«, frkne Igor. »Ta se naglumila u životu. Irena.«
»E, jesi vidio?!« upita ga Vesna. »Stari pojma nema kako mu se cura zove.«
»Ili nas dvoje nemamo pojma tko je Irena«, nadoveže se Igor. »Ta nas je cura dobro
izmanipulirala.«
»Kako misliš?«
»Kako? Samo nam treba da se useli.«
»Pa imamo oporuku«, odgovori Vesna začuđeno.
»Koja nam služi ničemu ako se slučajno vjenčaju...« odgovori Igor.
»Ma vjenčat će se, moš mislit!« nasmije se Vesna naglas, ali Igora ne zavara njezina hinjena opuštenost.
Zgrabi volan kao slamku spasa, pa promrmlja:
»I sad me još stara zove uplakana.«
»Ma kad te zvala?«
»Dok si ti pričala s Karlom. Onda kad sam izišao na balkon zapaliti.«
»Zvala te stara?« ponovi Vesna.
»Da, kaže da se moramo vidjeti večeras, da je hitno.«
»Nije ti rekla zašto?«
»Kaže: nije nitko bolestan, ništa strašno, ali da me treba...«
»I nemaš pojma zašto?«
»Blage ideje...« promrmlja Igor pa doda: »Što sam ja Bogu zgriješio da mi starci kroje sudbinu. Onaj se zaljubio, ova ima problema, još mi samo Tihomir fali na grbači.«
Vesna ne reče ništa. Zabrine je Igorova zabrinutost. Stvarno, šte će biti ako se Roxette useli starome? Ako ga slučajno toliko izmanipulira da promijeni oporuku. Možda je pogriješila kad je mužu rekla da »moraju imati malo povjerenja« nakon što je on svojedobno spomenuo javnog bilježnika i ugovor »crno na bijelo«.
»I sad ideš k njima?« upita Igora.
»Nazvat ću je kad dođemo doma. Smrdi mi na svađu između mame i staroga.«
Vesna primijeti njegovo »mame i staroga«, nikad »stare i tate«. Nevenka i Tihomir stalno su se nešto koškali, nije bilo dana da ne povise ton, ali samo bi iznimno tražili od Igora da bude arbitar. Jer, u tome se slažu, »sukobi su sastavni dio svakog braka pa i njihovog«.

*
I tako ih je Nevenka posjetila u podstanarskom stanu u koji je rekla da nikad neće kročiti jer ondje, pokraj živog stambenog prostora na tavanu obiteljske kuće, nema što tražiti. A sad ne samo da ih je posjetila, nego već pola sata sjedi na klik-klak žutom trosjedu i plače.
Vesna traži krivine, zakutke u koje da se skloni dok njih dvoje, mamica i sin, razgovaraju ispod glasa, ali kamo god se makne, dobro čuje svaku riječ.
»Zbog jedne slike«, šapne Nevenka.
»Meni, mama, i dalje nije jasno...«
»Nema ti što ni biti«, odgovori ona. »Umislio je da sam cijeli album sakrila zbog jedne jedine slike.«
»Ma kakva slika?« Igor povisi glas. »Imaš tu sliku tu?«
»Kaj ti je?« odgovori Nevenka ljutito. »Najbolje da sliku nosim okolo.«
Igor uzdahne. Nalaktio se na vlastita koljena, nagnuo prema majci pa sad uzdiše. Vesna virka kroz vrata, premješta neke cipele po ormariću u hodniku, ali osluškuje što se događa u dnevnoj sobi.
»Mama, nemam pojma o čemu se radi, a da ti budem iskren, ne da mi se kopati. Pa te
molim da mi kažeš što je na fotografiji i na što je to stari poludio?«
Sad uzdahne Nevenka. Uhvati sina za ruku, Vesna to vidi iz hodnika, pa šuti i gleda ga molećivo. Igor je netremice promatra. Čeka da krene.
»Doček Nove godine«, izgovori Nevenka.
»Koje?« upita Igor.
»Koje?« ponovi Nevenka. »Ne sjećam se više, možda 1990.«
»OK«, odgovori Igor i dalje čekajući detalje o slici.
»Slavili smo u mojoj firmi. Da, morala je biti ‘90. jer smo bili opušteni. Definitivno nije bio rat. Već smo iduću godinu bili doma. Sjećaš se? Ti si bio s nama«, ispitivački pogleda sina.
»Da, ali nije bitno«, odgovori Igor. »Znači doček 1990. Nastavi.«
Vesnu začudi Igorov ton. Nikad tako ispitivački nije razgovarao s majkom, obično je
ona postavljala pitanja.
»Znaš onaj restoran kod Suda?« nastavi Nevenka. »Kasnije su ga zatvorili, a bio je dobar. Živa svirka svake subote, znali smo tamo tata i ja izići i vikendom, nije nam bio prvi put da ondje večeramo. I ti si jedanput ili dvaput bio s nama...«
»Ako ti tako kažeš«, složi se Igor.
»Bio si sigurno«, inzistirala je Nevenka, »trebao bi se toga sjećati.«
»Ali nisam bio na dočeku, pa me zanima što je to tamo bilo tako strašno.« Nevenka ponovno uzdahne. Igor izvuče ruku iz njezine.
»Eto. Na toj je slici i taj jedan moj kolega. Na kojeg je Tihomir stravično bio
ljubomoran.«
Izgovori to pa pogleda sina kao da provjerava je li odgovor zadovoljavajući, treba li
ulaziti u detalje ili je i ovo dovoljno.
»Nešto se dogodilo s tim kolegom?« upita Igor.
»Ondje?« upita mama.
»Ne znam«, nasmije se on preko volje. »Pitam.«
»Došao je s djevojkom, kaj bi se dogodilo?!« odgovori Nevenka i glas joj zadrhti.
»Ma nemoj? Djevojka. Da... to je alibi. Imaš pravo...« Igor poskoči s kauča. Dohvati mobitel s kuhinjskog stola, pa ga bez cilja premeće po rukama kao da ga unutra ne znam što zanima, a zatim se nasloni na balkonska vrata. Glumi da je u prolazu. A nema kamo. Pogleda prema hodniku i ondje uhvati Vesnin pogled. Ne reče ništa, čekajući da majka nastavi s pričom.
»Igore, znaš da nikad ne bih namjerno povrijedila tvog oca«, šapnu Nevenka, manja od makova zrna.
»Ako bi znao...« dometne Igor. »Ali da ne zna?«
Nevenka ne reče ništa. Igor se sjeti očeve poruke iz zidnog sata, shvati da je stari itekako imao povoda za nju. Njegova je sumnja bila stara još malo pa dvadeset i tri godine.
»Što se dogodilo na tom dočeku?« upita staru.
»Igore, molim te, nemoj.«
»Mama, tražiš da ti pomognem, a kako?« upita je on preglasno da bi zvučao miroljubivo. »Što si napravila tati?«
»Ništa«, Nevenki zadrhti glas, »te večeri nisam napravila ništa. Ali, puno se toga
dogodilo. Bojala sam se, Igore, htjela sam da se ne dogodi ništa, ali - bila sam mlada.«
»Pa i ne tako mlada«, nasmije se Igor ironično, namjerno bezobziran pema majci.
»Vjeruj mi, sine, bila sam mlada«, ponovi Nevenka pa se rasplače.
Vesni bude žao svekrve. Nikad nije osjetila takvu bliskost prema ženi koja je proučava otkako je prvi put kročila, u kuću Bilićevih, koja je smatra nedovoljno dobrom za svojeg sina, koja joj svaku manu gleda pod povećalom, koja se neprestano uspoređuje s njom i koja je uvjerena da nitko toliko visoko nema podignutu letvicu, ali se ponosi što je tako...
»I što sad?« upita Igor nakon nekoliko minuta. »Što kaže stari?«
»Tihomir je saznao, ja sam mu rekla, bili smo u žestokoj krizi«, odgovori Nevenka.
»Govorio mi je da odem, i nedavno mi je ponovio da sam trebala otići. Iznenadio me svojim
riječima. Mislila sam da je davno zaboravio... A sad, evo ga opet.«
»Hoćeš reći, on je kriv?« nasmije se Igor kiselo.
»Pronašao je taj album...« počne Nevenka, ali je sin prekine: »Gdje?«
»Na tavanu«, odgovori ona. »U škrinji.«
»Kakvoj sad škrinji?« upita Igor, ali ne pričeka odgovor nego uzvikne: »Koji vam je vrag? Puni ste tajni: te škrinje, te satovi...«
»Kakvi satovi?« upita Nevenka, ali Igor ne odgovori ništa, nego zalamata rukama
nervozno pa ponovi pitanje: »Kojoj škrinji?«
»Onoj drvenoj u kojoj čuvam staru posteljinu. I rublje.«
»Pod ključem?« upita Igor.
»Ima neki ključić, da«, odgovori Nevenka.
»Drugim riječima, sliku s ljubavnikom držala si pod ključem... Nevjerojatno«, Igor se
kidao od smijeha i da ga malo slabije pozna, Vesna bi pomislila da se zabavlja.
»Nije to nikakva slika mene s ljubavnikom nego skupna fotografija društva s proslave«, odgovori Nevenka glasno. »Ako ćeš me napadati preventivno, ja fakat idem u hotel ili - nemam pojma kamo idem.«
Vesna uleti u dnevnu sobu i čučne pokraj Nevenke: »Ne idete vi nikamo. Spavat ćete kod nas na kauču dok se stvari doma ne smire.«
Nevenka je pogleda. Kimne, ali pogled joj je prazan. Razočarana u sina, njegovu izdaju
nije tek tako mogla kompenzirati Vesninom podrškom.
»Nismo bili ljubavnici, ne tada«, tiho doda pa pogleda Igora. On je gledao kroz prozor. Padala je kiša i gajba s velikom reklamom Ožujskog punila se vodom. Guste kapi odbijale su se o plastiku, stvarajući lokvicu na pločicama. Igor pomisli kako je nagib balkona aljkavo odrađen čim se voda nakuplja na krivome mjestu, umjesto da oteče niz odvod.
»Zašto si tu sliku stavila u album?« upita majku.
»Zato što mi tada ništa nije značila. Kasnije sam, Igore, zaboravila na tu fotografiju i da
sam je, skupa s albumom, odnijela na tavan. Valjda da se riješim i slike i uspomena.«
»Ali to te ipak nije omelo da staroga maltretiraš pitanjima: ‘Gdje nam je crni album, Tihomire? Ne mogu vjerovati da ne znaš gdje je album’«, Igor afektirano stane oponašati mamu, karikirajući njezin nervozni glas, frekvenciju koju je Vesna znala pogoditi, a on se dosad nije ni trudio.
Vesna ode u spavaću sobu pa se popne na stolac i iz gornjeg dijela ormara dohvati rezervni poplun za svekrvu. Pomiriše perjanicu i jastuk da vidi u kakvom su stanju. Nije bila zadovoljna. Stara će sigurno primijetiti da ih nije prozračila od lani. A onda zaburi glavu u ormar pa izvuče onu posteljinu koju joj je mama spakirala ljetos, a koju je u Splitu ostavila njezina teta iz Švicarske »da se Vesnici nađe sad kad se udala«. Posteljina je bila zamotana u celofan pa ju je trebalo samo malo raspeglati. Vesna je razvuče po bračnom krevetu, ljubičasti izvezeni tulipani raspu se po ležaju u kojem se zadnjih mjeseci više prevrtala nego što je sanjala. Pred njom je bila teška noć. Igor neće zaspati ni na minutu, a takvog muža Vesna više nije mogla trpjeti ni sekundu.

*

Prosinac. Težak mjesec. Depresivcima osobito. Blagdansko ozračje, kažu, povišeno raspoloženje, a Igor - sam kao prst. Mama je već deset dana kod njih na kauču. Stari ne želi na piće u grad, posjetio ga je dvaput, triput, ali - obojica su anksiozni da bi razgovarali i o čemu. Pa gledaju zajedno televiziju, kviz u osam navečer, politički magazin u vrijeme ručka, sve nešto naopako. Ipak, ne razgovaraju jer, ako se odčepi, tko će ih zaustaviti? Zato šute, imitiraju normalu.
Nevenka se lagano udomaćila. Poštuje Vesnin prostor, zna da je ovdje privremeno, ali
- narav je jača od nje. Pa kuha, briše prašinu, zaviruje pod onaj linoleum. I njoj se gadi, ali zaviruje, ne govori ništa, a Vesna se ipak osjeća prozvanom. Pita Igora - dokad će tako. Igor ne zna. Eskivira susrete s mamom, miče se predvečer iz kuće, kao - odlazi starome, ali Vesna zna da odrađuje Karla. Što mu je gora muka, pita ga bez riječi, a on prepoznaje njezino pitanje, ali ne odgovara. Čeka da ga upita eksplicitno, pa da nema vrdanja. Ako ga upita otvoreno što mu je muka, sasut će joj sve u lice, reći da mu je muka od života, da mrzi gledati kako se stranci, vesele, obigravaju po shopping centrima i onim pravim centrom iz kojeg su trgovine iseljene, ali kuhano se vino toči u potocima, pa se smiju... Neki stranci. Oko njega čemer i jad. Jedan jadniji od drugoga, ne može ih vidjeti nacrtane. Dođe mu da uzme najoštriji nož iz kuhinje, letvu iz Tihomirove garaže ili iščupa cijev negdje usput, neki gelender, stablo, čudo neviđeno, pa ode konačno na Zeleni val i riješi barem jednu brigu. Dođe mu da posmiče i kurvetinu i staroga koji su se tako narugali njegovoj dobronamjernosti i naivnosti pa sad likuju što će blagdane proslaviti zajedno. Ali, Igor dobro zna da je afekt jedno, a namjera nešto sasvim drugo i da u njemu ima još dovoljno razuma pa će, kao i milijun puta dosad, progutati knedlu i vratiti se doma, prethodno obići staroga pa staroga, upitati obojicu treba li im što, a onda sjesti s mamom na kauč i pojesti sarmu koju je smotala popodne dok je Vesna »toćala noge u kainu« jer joj tako bude lakše.
Od čega li je umorna? pita se Igor, zaboravljajući da ih je u toj priči dvoje. Troje.
»Kume, di si?« nazove Damira bez pripreme jer bi se prodao za jednog Tomislava negdje u gradu, u onom bircu, poželjno, u koji odlazi bez Vesne i ostalih satelita, samo sa svojim dugogodišnjim prijateljem.
»Fali mi Elvira Voća pa me eto u supermarketu«, odgovori kum.
»Molim?« upita Igor.
»Kažem, došao ja po banane«, ispravi se Datnir tek tada svjestan nespretne igre riječima.
»Spomenuo si Elviru, pa mi nije bilo jasno.«
»Kad smo kod nje, kako je ona?« upita Damir ne ulazeći u detalje zašto je koga spomenuo i objašnjenje da mu Elvira, njegova ljetna avantura, nakon prve kiše više i nije pala na pamet.
»Ne čujemo se nas dvoje, a koliko vidim - ni vas dvoje«, odgovori Igor. »Vesna se možda čuje.«
»Zvrcnut ću je ovih dana, draga je to cura«, odgovori Damir u neprilici. Upravo je birao jabuke, makar je isprva na umu imao banane i kruške, ali razgovor s Igorom odvukao ga je do pogrešne police voća. Bez Elvire. Bira jabuke, koje ne voli osobito, pa ih trpa u vrećicu preko volje. Pet komada, to je neki zaokruženi broj.
»Mislio sam da odemo na pivo«, predloži Igor.
»U grad?«
»U onu našu rupu.«
»Treba mi dvajst minuta. Dok ovo platim pa se dovučem.«
»Može«, odgovori Igor koji zna da Damirovih 20 minuta nije manje od sat vremena, ali
- danas mu je svejedno. Probrljat će malo oko štandova, kupiti si debrecinku u pecivu, pa vidjeti ima li kakva vaza za Vesnu među rukotvorinama, a onda sjesti u birc i naručiti prijatelja Tomislava. Dok prijatelj Damir dođe, on će već biti pripit i dobre volje. Taman za razgovor. Može i o Nevenki i Sofiji. Svejedno.

*

Kad je Igor zaskočio Roxette (ili Irenu, kako joj drago) pred ulazom u Karlov haustor, spuštala se noć, makar nije bilo toliko kasno, ali u ovo doba godine rano se smrači i sve dobije teži, ozbiljniji ton.
»Majmune, vrištat ću«, zaurla Roxette na Igora, a ovaj je zgrabi za nadlakticu i povuče prema nadstrešnici obližnje radnje na čijim je prozorima zalijepljen pakpapir s porukom:
»IZNAJMLJUJE SE!«
»Čekaj, kurvo, kud si krenula?« upita Igor pa je stisne još jače. Žena se cimne da izvuče ruku iz njegove, tako da on svojim satom zakvači njezine raznobojne narukvice koje se prospu po pločniku, zveckajući.
»Idiote, zvat ću policiju«, zaprijeti Roxette pa se sagne i stane skupljati metalne karike noktima.
Kiša je pljuštala od sinoć i noćas će se nogostup vjerojatno zalediti ako temperatura ne skoči, kao što neće. Ljubičasta narukvica zapne uz rub betonske ploče pa se nauzgori uza zid. Roxette je previdi skupljajući ostale primjerke koji su se ljeskali pod uličnom rasvjetom.
»Imaš ovdje jednu«, promrmlja Igor pa se sagne, a ona ga udari po ruci kao da joj je
trenutačno glavna briga da joj netko slučajno ne ukrade potpuno bezvrijednu narukvicu.
»Zvat ću policiju, rekla sam ti«, ponovi djevojka mokre kose koja joj se u rezancima lijepila za lice. Pogleda Igora odozdo valjda da bi njezine riječi bile sugestivnije, pa ugleda njegovu nakeženu facu.
»Prijetiš mi policijom? Ti meni?« upita Igor.
»Da, prijetim ti«, odgovori ona bezobrazno, »napao si me nasred ulice. Što očekuješ?«
»Očekujem da se primiriš kad se već baviš time čime se baviš. Policija sigurno nije
blagonaklona prema vama«, primijeti on.
»Idiote, tu bi se prevario«, nasmije mu se Roxette u brk pridižući se iz čučnja i navlačeći raznobojne karike na ruku. S one ljubičaste strusi se malo blata. »Recimo da znam neke ljude koji znaju neke ljude, ali - kako bih ti rekla - dobro ih znam.«
Igor je pogleda zabezeknuto. »Prijetiš?« upita još jednom.
»Samo kažem«, odgovori ona. Lice joj je ukočeno, prestrašeno, ali i dalje glumi da se
smije.
»I koja je tvoja ideja?« upita on kao da želi promijeniti ton razgovora.
»U vezi s čim?« odgovori Roxette.
»U vezi s Karlom«, ispod glasa, ali vrlo razgovijetno, odgovori Igor pa se osvrne.
»A to se tebe tiče točno... kako?« Roxette mu se unese u lice.
»Zanima me što smjeraš«, odgovori on.
»I mene zanima koliko se često ti i Vesna trošite, pa opet ne pitam«, nasmije se Roxette i pokuša se okrenuti, ali Igor je ponovno zgrabi za nadlakticu.
»Budalo!« cikne djevojka, a glas joj zadrhti kao da će zaplakati.
»Nemoj se šaliti sa mnom«, kroz zube procijedi Igor. »Malo sam pametniji nego što misliš.«
»Aha, vjerujem da jesi, jer ako nisi...« Roxette se nasmije naglas, ali zastane. Nije htjela riskirati čupanje nasred ceste. Pričeka da Igorov stisak popusti, a onda se otrgne iz njegovih ruku i potrči prema Glavnom kolodvoru. Igor ostane gledati za njom. Podigne pogled prema Karlovu balkonu. Gore nije bilo nikoga. Ako se samo malo pribere, moći će se pred starim praviti da je sve u redu... Osim što pljušti kao iz kabla. Osvrne se oko sebe. U radnji urara Čavajde gorjelo je svjetlo.
»Valjda nas nitko nije vidio«, ponada se Igor pa skrene pogled niz ulicu. U daljini je
vidio Roxette kako odlazi. Žute su joj čizmice šljapkale po lokvama.

*

Nevenka ima ideju o dječjem krevetiću. Cijelo je jutro na poslu listala katalog opreme za bebe, mobilizirala je pola ureda da zajedničkim snagama odaberu boju kinderbeta pa sad masira Vesnu rezultatima glasovanja.
»Neutralno, zeleni...« predloži svekrva. »Ili žuti«, doda, makar joj je Vesna prošli tjedan
otkrila da vjerojatno nosi kćer.
Nevenki je, naravno, drago što će dobiti unuku, ganula se odabirom imena (što ne znači da ne bi bila sretnija da se djevojčica zove Gita, a ne Margita na čemu Vesna inzistira), ali odbija o bebi govoriti i u kojem rodu dok se ne rodi. Zato svi glume da nemaju pojma kojeg je spola prinova.
Vesna se ne protivi svekrvi puno, nada se da će taj raboš božji što prije završiti i da će se Nevenka vratiti Tihomiru, a ona i Igor svoj mir dobiti natrag. Baš je tako rekla Elviri kad se ono prije neki dan čula s prijateljicom, a Elvira je, možda indiskretno, ali svakako realno, primijetila: »Koji mir, Vesna?«
Pa ona sad s pravom razmišlja koliko joj je svekrva unijela nereda u život, a koliko joj zapravo dresirala muža koji pred majkom glumi kako svoj, a time i Vesnin život, kontrolira do detalja, makar kontrole - nikad manje.
Poslijepodne Vesna i Nevenka sjedaju u auto i odlaze pogledati krevetiće u trgovini izvan grada. »Proizvođač je isti, ali je ondje dvostruko jeftinije«, rekla je svekrva, odjednom suosjećajna prema njihovoj štednji, solidarna i puna inicijative. Pa se snaha bespogovorno ogrnula lanjskim kaputom koji ove godine ne može zakopčati, i dohvatila ključeve auta. Nevenka je sređena do boli. Želi pokazati da je konkurentna. Ima kaput boje devine dlake, od prije tri zime, kad recesije nije bilo ni u tragovima, pa si je mogla priuštiti komad odjeće za koji je rekla da je »dobra investicija jer može trajati godinama«, ali se potiho nadala da neće trajati više od dvije.
»Novi je model uvijek novi model, a jeftine stvari vrište jeftinoćom«, bilo je njezino
geslo.
Razgovaraju njih dvije, reklo bi se čak na ravnoj nozi. Uspoređuju trudnička iskustva i
Nevenka je prilično rezolutna dok tvrdi da je sedamdesetih bilo teže nego danas.
»Kakav je bio Tihomir?« upita snaha svekrvu pa provjeri mrtvi kut prije izlaska na ulicu.
»Presretan. Oboje smo bili«, Nevenka se nasmije sjetno. »A Igor se malo zbunio, je l’
da?«
Pogleda znakovito Vesnu, što ovu bezmalo iznenadi. Tračati sina s njom - bio bi to presedan.
»Ne znam. Očekivala sam drukčiju reakciju«, odgovori Vesna bez kalkuliranja.
»Da, to je problem«, promrmlja Nevenka. »Velika, zapravo ikakva očekivanja. Dok god nema očekivanja, sve je dobro...«
Vesna je pogleda iskosa. Nevenka je gledala kroz prozor. Kiša se slijevala niz staklo i ostavljala sjene na svekrvinu licu. Vesna pomisli kako je lijepa. Osjeti se debelo i nepoželjno.
»Kako to mislite?« upita.
»Općenito mislim«, odgovori Nevenka. »U svemu je tako. Ako ništa ne očekuješ, nećeš se ni razočarati. Nema plana, samo improvizacija... Ali, očekivanja su zlo.«
»Jeste li vi nešto očekivali, a da se izjalovilo?«
»Ih«, nasmije se Nevenka. »Puno toga. Sretan brak, predanog sina, veliku ljubav, blagostanje...«
Vesnu iznenade njezine riječi. Posebno spominjanje velike ljubavi. Kao i to da je izostavila spomenuti »bolju snahu«. Zapravo, to je i ne iznenadi. Nevenka je bila indiskretna, ali nikad - greza.
»Pa, puno ste toga i dobili«, primijeti Vesna.
»Vesnice, dušo, i nisam baš...«
Vesna ne odgovori ništa. Znala je točno na što misli Nevenka, znala je koliko toga zamjera Tihomiru i oduvijek joj je žao tog čovjeka koji vlastitoj ženi ne zna udovoljiti, ma koliko se trudio. Pa sad šuti i vozi, čeka da vidi ima li joj još što ta žena reći.
»A ti?« odjednom upita Nevenka. »Voliš li ti mog sina?«
Pogleda je znakovito dok se približavaju autima pred semaforom, tako da joj Vesna ne može uzvratiti pogled, nego gleda pred sebe i mehanički odgovara: »Naravno da ga volim.«
»S leptirićima u želucu?« inzistira Nevenka. Vesni se učini, onako iskosa, da se svekrva smiješi, ali ne bi se kladila u to. Ako odgovori da su leptirići davno nestali, možda će joj ova aždaja skočiti za vrat, ubiti tu na cesti i nju, i sebe, i dijete, samo da sačuva čist sinov obraz, a ako joj slaže da leptirići i dalje postoje, podsmjehnut će joj se stara jer - tko bi u to povjerovao?!
»Kako mislite?« upita Vesna umjesto odgovora.
»Fino. Kad te dotakne, tresu li ti se koljena ili razmišljaš o seriji na televiziji?« Vesnu šokira svekrvina eksplicitnost. Odluči odgovoriti, pa kud puklo da puklo:
»Ne znam, Nevenka«, promrmlja iskreno. »Teško je s Igorom...«
Nevenka prvo ne reče ništa, a onda promrmlja: »Znam. Sve je sličniji ocu. Namrgođen, kao da je sav teret na njegovim plećima, nekako star, umoran, kako vi ono kažete - štuf.«
Pogleda Vesnu pa se nasmije.
»E, štuf«, snaha uzvrati smiješak.
»To su ti Bilićevi geni«, primijeti saveznički Nevenka. »Moja pokojna mama nije bila takva.«
»A tata?« upita Vesna, svjesna da balansira po žici. Da je Igor čuje, odmah bi joj rekao
da prestane čačkati.
»Tatek je bio drag čovjek, miran!.. Ali, na neki drukčiji način. Ne sličim ti ja nimalo njemu«, odgovori Nevenka kao da je davnih dana došla do te spoznaje pa je više ni najmanje ne uzrujava.
»Ni fizički?« upita Vesna.
»Fizički tek nimalo«, odgovori Nevenka. »Bio je niži od mene za glavu. Mali čovjek, a
zapravo velik.«
Vesna se sjeti Karlove siluete, uspravnog držanja, elegantnog hoda. I shvati - nema
sumnje tko je djevojka na šezlongu niti u kakvom su odnosu bili model i fotograf.

*

Naravno da Tihomir ne može bez Nevenke i naravno da će joj već za koji dan u slušalicu reći: »Nevo, ja sam budala. Uvijek sam takav... Znaš me četrdeset godina.« A ona će se nasmijati i reći mu: »Ne možeš tako, Tihomire, teško je čitati misli.« Pa će on zaustiti da upravo on uvijek pokušava pročitati što je njoj u glavi, ali će se na vrijeme ugristi za jezik i odgovoriti: »A znam...« Naravno da će na to Nevenka upitati: »Jedeš li što, budalice mala?« pa će Tihomir, presretan time što ga je nazvala budalicom, odgovoriti: »Suho i nikako«, a ona se iz istih stopa spakirati jer jedva čeka vidjeti kako je kuća u rasulu kad nje nema.
Doći će Tihomir po nju već isto poslijepodne, zagrliti je na parkingu jer će mu biti neugodno ući u podstanarski stan sina i snahe, pa priznati da je još uvijek zaljubljeni gelipter kad tako, podvijena repa, dolazi na prvi Nevenkin mig, a do nedjelje će svi sve zaboraviti kad ona spremi obiteljski ručak, a on prione na izrezivanje kolumni Stare Odrtine.
Kad se vrate u svoju obiteljsku kuću na brežuljku, Biliće će dočekati ustajali miris prostora koji se proteklih dana nije osobito zračio, ali ne i inkriminirajuća fotografija koju je Tihomir eliminirao nekoliko dana nakon Nevenkina odlaska, jedne večeri, pošto je satima buljio u lice tog čovjeka i pio rakiju iz boce, neku briju od koje je povraćao cijelu
noć. Zamaglile su mu se pred očima crte lica Nevenkina ljubavnika pa mu se činilo da mu se taj čovjek smije u lice, da se naslađuje i poručuje mu kako se dobro zna tko u ovom filmu igra glavnu ulogu, a tko tek statira u kukuruzu. A nakon što se dobrano ispovraćao po tepihiću na mucice između umivaonika i zahodske školjke, Tihomir je čvrsto odlučio da tu sliku mora uništiti jer jedino tako i tu aferu može gurnuti pod tepih. Pod onaj, kupaonski, s mucicama, nije se, pak, više moglo zgurati ništa jer je zaudarao nevjerojatno odurno, pa ga je ujutro Tihpmir iznio u plastičnoj vreći i ugurao u kontejner na nizbrdici, duboko, kako ga ne bi pronašli skitnice u potrazi za plastičnim bocama.
Do Božića će već sve biti u najboljem redu, što znači da Nevenka radi hurmašice, a Tihomir naručuje vino od prijatelja iz Iloka, a Vesnini će starci poslati pršut da se nađe za blagdanskim stolom jer njima ne treba. Vesna se poziva na divljanje hormona dok plače razgovarajući s mamom, ali - ne miri se lako s blagdanima pod tuđim borom, posebno kad je svi uvjeravaju da bi to drvce trebala osjećati svojim. Zove i Elviru triput dnevno, ima dojam da nisu bliske kao nekad, pa ne zna kako više ispraviti krive Drine i postati ona stara, samouvjerena Vesna.
Igor je lud i dalje. Non-stop lamentira o Karlu i Ireni, izmjenjuje mu se raspoloženje kao da je on trudan, pa čas vrijeđa i psuje, čas govori: »Baš me briga, nek se oni misle...«, kao da mu netko nameće odgovornost koje bi se rado riješio kad bi mu se samo pružila prilika.
Damir im je rijedak gost. Udaljili su se on i Igor i prije prve godišnjice braka, razgovaraju o getribama, nogometu, politici i ostalim muškim temama koje Igora ne zanimaju, a ni Damir im nije osobito sklon. Ali, takve teme ne talasaju ako im ne pristupiš žučno i iz srca, što njima dvojici ne pada na pamet.
Kad ga Vesna pozove da im se pridruži na božićnom ručku kod Bilićevih, Igor je znakovito pogleda, ali se brzo složi sa suprugom, pa reče: »Stvarno, Damire, nisi vidio moje starce od svadbe... A mami bi bilo drago.«
Damir se smješka, kaže s oklijevanjem: »Zašto ne?«, kao da mora odgoditi ne znam kakav dogovor zbog promjene plana, ali rado će... A Vesna i Igor dopuštaju mu tu malu igru jer imaju vlastitih briga.
Za božićni ručak odjenut će džemper koji je kupio lani na rasprodaji, jer je u njemu zgodan, a opušten, a i prodavačica, neka curica od jedva dvadeset, divila se kako mu dobro stoji čim je glavu pomolio iz kabine u trgovini odjećom za mlade. Pa joj je on odgovorio:
»Sad ste me kupili«, a ona se samo nasmijala u neprilici jer ni sama ne zna zašto se toliko oduševila, osim zato što joj je tako naložio gazda kad ju je prekjučer zaposlio. A sad se nećka kad je Damir pokušava šarmirati jer ne ide se mladoj curi na kavu s čovjekom koji joj možda ne može biti otac, ali nisu baš ispali ni iz iste vreće. Rado bi povukla svoj kompliment, rekla kako mu džemper stoji dobro, ali da je vidjela i bolje, ali - nema potrebe. Čovjek je dovoljno inteligentan i dobro čita ženske izraze lica pa već pruža svoju zlatnu kreditnu karticu i uzima vrećicu u koju mu je složila tamnosivu vestu s patentom umjesto kragne. Nikad dosad Damir taj džemper nije odjenuo, za posao mu nije, za izlaske još manje, a rijetke su prigode kad mora glumiti da je uglađen, šminker bez prevelike poze i potrebe da se nekome svidi. Ali eto, kako zaručnicu još nema da bi u novom izdanju šarmirao njezine roditelje, ručak kod Bilićevih idealna je zgoda da se, tako dotjeran, prezentira Igorovoj mami koja, kao i sve žene ovoga svijeta, pomalo trza na njega.
Gospođi Nevenki Damir kupuje buket cvijeća koji, na Badnjak, plaća kao svetog Petra kajganu, ali ne žali para kad treba biti galantan. Tihomiru je uzeo neko vino, zna da kod njega prolazi i niža kvaliteta, a ni sam se ne kuži u buke, tijelo vina i aftertaste, ali zna da je
kakvoća rangirana cijenom, pa butelje dijeli u kunske razrede: što skuplje, to bolje, a ovo je vino dovoljno skupo. Sitnica za Igora, sitnica za Vesnu, i Damir kreće na božićni ručak.
»Stvarno nije u redu«, govori Nevenka kao da viče, a zapravo, se smije oko glave dok je Damir cmače u oba obraza, po redu.
»Gužva, teta Nevo, stalno sam u nekakvoj gužvi«, pravda se Damir, makar se opravdati niti može niti zapravo pokušava, ali - takav je red. Nedostatak vremena, stres, gužva u prometu - standardni su jockeri za ispričnicu.
»Nema isprike«, smije se Igorova mama jer dobro zna da prijatelj njezina sina lupeta gluposti tek tako da nešto kaže, ali kome je do toga stalo. Ona vidi kako se dečko smije, kako mu je drago i sigurna je da će uslijediti kompliment upućen ili njezinoj kosi, figuri, ili mirisu koji se širi iz kuhinje. A kakve joj je samo ruže odabrao, već ih smješta u vazu i raskuštrava rukama. »Prekrasan buket«, ponavlja stalno, pa pogledava u muža: »Vidi, Tihomire, kakve sam ruže dobila.« A Tihomir se smješka u neprilici, kao da mu na čelu piše da on i Neva više nisu tim, nego da se podnose jer su tako odlučili prošli tjedan. Pa kaže:
»Zbilja prekrasno, Damire, znaš da nisi trebao.«
»Gospodine Tihomire«, zausti Damir, ali Tihomir mu već natače konjak za aperitiv.
»Dosta mi je, dosta... Napit ćete me prije ručka. Vesna i Igor će me izbaciti kad me vide.«
»Ne dolazi u obzir«, ubaci se Nevenka i Damir nikad ne dobije priliku dovršiti misao koju je započeo prije nego što je Tihomir nagnuo bocu malo previše. »Ti si naš gost, ne njihov, samo nek riječ zucnu«, objašnjava gospođa Bilić kao da postoji realna opasnost da mu itko prigovori zbog čašice konjaka. Pa se skanjuje: »Uostalom, gdje su njih dvoje? Redu se nisu naučili.«
Damiru je neugodno što je došao prvi, tim više što mu se čini da njegova solo prisutnost inkomodira ove ljude. Skakuću oko njega, dolijevaju piće, potrgali su se od ostavljanja dojma, a nema nikoga trećeg da na njega padne malo pažnje, da se oči odmore i da se udahne bez razmišljanja o čemu da se zapodjene razgovor. Čuo se jučer s Igorom, pa su dogovorili ručak u podne, a evo ni u podne i petnaest njih dvoje nema. Čini mu se da je uranio, došao je deset minuta prije jer - takav je red, opustiti se s ljudima prije nego što zasjedne za stol, pomisli Damir zaboravljajući da Igor pamti tko koliko kasni, pa vraća iznenada.
Igoru će biti krivo kad primijeti da se Damir s njegovim roditeljima opustio više nego što se njih dvoje (i on i Vesna) opuste ikad, a ondje su svake nedjelje.
»Nije mi jasno kak ti, Igore, nije neugodno tak kasnit, a prijatelj ti dolazi na ručak«, napadne Nevenka sina i snahu još na vratima.
»Sretan Božić i tebi, mama«, promrmlja Igor pa je poljubi kurtoazno, a ona ih požuri da uđu: »Ajde, ajde.«
»Kume, mene su ovi tvoji već napili«, nasmije se Damir pa priđe Vesni: »A vidi moje kume, svakim danom sve ljepša.«
Vesni dođe da mu kaže da ne gnjoji bez veze i da se dugo nije osjećala ovako podbuhlo kao danas, ali smogne snage samo da se nasmije i opali Damiru čvrgu u čelo kao da su prijatelji iz osnovne škole koji se zadirkuju igrajući graničara. »Laskavče!« procijedi kroz zube, ni najmanje ljutito.
»Meni jesi«, šapne joj Damir dok jedno drugom čestitaju Božić pa se Vesna zacrveni jer nema pojma što bi to trebalo značiti. Po dobrom starom običaju, najradije bi sve izanalizirala do detalja, ali - nije pravi trenutak. S jedne je strane fiksira posesivna svekrva, s druge nesigurni muž, a uz takve dvije katete hipotenuza stvarno i nije potrebna, ona već osjeća težinu emocionalnog trokuta, zna da je uvaljena u škripac samom činjenicom da se
ovdje svaki smiješak mjerka i da se neće tako lako iskobeljati. A kad je već tako, onda će se barem smješkati kome želi, gledati u koga želi i nasmijati se naglas kad joj tako dođe, bez obzira na to tko je uistinu duhovit, a tko se samo trudi ispričati vic.
A Damir je duhovit, treba li napomenuti?
»Ja razumijem da je flert zdrav, čak i u visokom stupnju trudnoće, ali...« započne Igor kad su on i Vesna ostali sami, što znači, po običaju - putem do kuće. Pa zastane. Čeka valjda da ona dovrši rečenicu, stane se braniti u pola ili izgubi živce pa da se napokon posvađaju kao ljudi.
»Ali?« progovori Vesna pa ga pogleda ispitivački.
»Pa to...« odgovori Igor.
»Koje?« upita ona.
»Kikotanje«, Igor se okrene prema ženi. »Na Damirove fore.«
»Dobre su mu fore«, nasmije se Vesna. »Tebi nisu?«
»Ne toliko«, odgovori Igor.
»Valjda se zato nisi ni smijao«, pomirljivo primijeti Vesna, ali Igor dobro zna da ona nije pomirljiva nego samo testira njegovu toleranciju. Zato šuti. Ne želi se dalje upletati. I ovo je bilo previše.
»Čuo si se s Karlom?« upita ona kao i uvijek kad im ponestane tema za razgovor.
»Jesam, jutros«, odgovori suho Igor. »Čestitao sam mu Božić. Nasmijao se slatko.«
»Zašto?«
»Partizan.«
»Pa dobro. Ni oni nisu više kao što su bili.«
»Eto vidiš«, uzvrati Igor. »Karlo je valjda principijelan.«
»Mogu mislit«, promrmlja Vesna.
Igor iskrca iz auta sve one vrećice koje im je Nevenka uvalila. Sad kad je vidjela gdje i kako žive, još joj se manje smisla ima suprotstavljati. Vesna to i ne želi. Izgubljena bitka u startu, a dobar ručak sutradan. Računica jednostavna.
»A Irena?« upita Vesna.
»Misliš Roxette?« upita Igor.
»Kakogod...« odgovori ona.
»Ništa«, odgovori on, »tamo je valjda.«
»Nisi je vidio?«
»Jesam, prošli tjedan, pa par dana prije toga, jučer u prolazu... I tako.«
Vesna ne reče ništa. Nijedno joj pitanje više ne padne na pamet.
»A ti... Nećeš ići ovih dana?« pogleda je Igor, pa kad ona ne odgovori ništa, doda: »Obići
Karla...«
»Nema smisla.«
»Bole te noge? Leđa? Ili ti se samo ne da?«
»Samo mi se ne da«, odgovori ona bezobzirno, čekajući njegovu reakciju. Ali reakcija
izostane.
»Bolje«, progovori on kad su već ušli u stan i ona se riješi čizama tako da prstima pritisne petu pa se iz njih izvuče kao zmija iz kože.
»Što je bolje?«
»Da ne ideš«, odgovori Igor. »Bolje da miruješ. Znaš da je doktor rekao...«
»Ma to kaže svakoj«, otrese se Vesna. »Nikakav razlog za uzbunu.«
Igor zašuti. Ode u kupaonicu pa se zaključa. Sjedi na kadi i gleda se u zrcalu. Uspoređuje
se s ocem, majkom ili Karlom. Ili Damirom, makar na svojem licu ne traži njegove crte.
Za to vrijeme Vesna si kuha čaj. Uključila je televiziju pa sad gleda »Zapravo ljubav« po stoti put. Baca pogled i usput kuha čaj. Glavno je da joj ne promakne scena s lažnim koledarima i porukama u kojima kum mladenki izjavljuje ljubav. Kad ga je prošle godine gledala, povukla je paralelu, prije tri godine - nije joj ni palo na pamet. Sad je podbuhla i troma. Ali popodne je dobila kompliment. »Svakim danom sve ljepša. Meni jesi.«

*

Nije baš da razvija pitu u slobodno vrijeme, ali Irena se latila kužinavanja u Karlovoj kuhinji. Tako bi otprilike rekla Vesna da je nosom pomolila u stan na Zelenom valu zadnjih pa gotovo mjesec dana. »Ne da joj se«, kaže. Igor trpi. Obilazi Karla i dalje svaki dan, svaki dan ima osjećaj da smeta jer dolazi u nedoba, bez prethodne najave, ali »što da se najavljuje kad se prije nije«, pomisli.
Sjedne tamo minutu-dvije, nekad i dvadeset, ali nema prevelike interakcije s Karlom.
»Stari ga je očito potrošio, kao što ga je potrošila i Vesna«, zaključi Igor, ni sam ne znajući koja ga činjenica više vrijeđa.
Jednom mu je prigodom mama rekla da se njegov otac oko nje prestao truditi, a da ženi stalno treba da je netko zavodi, i da je to valjda uzrok svake bračne krize. Uskrati joj flert, pa ona njemu uskrati podršku, a onda on zamijeti kako se ona promijenila, a njoj dosade njegove mane koje je nekad davno smatrala šarmantnima. Pa se u krevetu okrenu svatko na svoju stranu, ne prozbore ni kurtoazno »laku noć, volim te«, nego čekaju da prođe to prisilno dodirivanje tijela nehotice. Tako nekako. Igor se boji da i on i Vesna ne uđu u istu fazu. A mogli bi. Vrlo uskoro.
Irena ne razvija pitu, ali radi vrhunske uštipke (minijaturne, na šaku) koje Karlo jede s guštom jer ga, kaže, podsjećaju na djetinjstvo. Njih dvoje ne ulaze u kolotečinu. Kad god prođe po zdjelu da ih napuni novim fritulama, ona ga poljubi u čelo ili raskuštra po tjemenu (ono kose što je ostalo), ili ga uštipne za starački obraz, a on se svemu smiješi kao dijete, iznenađen valjda tolikom pažnjom i što nekome nije na teret.
Ne zna stari, pojma nema, promisli Igor, ali nije u poziciji da išta kaže. Pa, kao slučajno, samo ustane iz fotelje i ode do kuhinjskih vrata vidjeti Irenu na djelu, za štednjakom.
U uskim je trapericama i bijeloj pamučnoj majici sa slikom Betty Boop na prsima. Ali slika se slabo vidi, zagrnula se pregačom koju stari, mogao bi se Igor u to kladiti, nijedanput nije izvukao iz ladice dok mu, eto, escort djevojka nije ušetala u život. Piše na njoj »dobar tek«. I u gornjem dijelu ima licitarsko srce koje sad prekriva američku crtanu koketu.
»Domaćice, kako ide?« upita je Igor.
Irena se okrene pa mu se nasmiješi (za nijansu preotvoreno, pomisli Igor): »Dobro ide.
Zadnja tura uvijek malo zagori...«
»Hoće to«, odgovori Igor neodređeno. »Valjda zbog ulja.«
»Valjda«, nasmije se ona pa se vrati svojoj zdjeli s tijestom po čijem dnu već struže da
nabere dovoljno uštipaka za zadnju turu koja »uvijek malo zagori«.
»Kako je žena?« upita ga.
»Dobro«, odgovori Igor pa doda: »Veliko.«
Irena se nasmije kroz nos. Izgovori nekakvo »hm«.
»Što?« upita Igor.
»Nisam ništa rekla«, slegne ramenima pa odmahne glavom sugestivno.
On ušuti. Čuje Karla kako se meškolji njemu iza leđa. Ljubomoran valjda. Ta ga pomisao
razveseli. Baš ga razgali.
»A ti?« tako okuražen upita Irenu.
»Jesam dobro?« nasmije se ona pa tiše doda: »Nakon što više ne nasrćeš na mene na
ulici, bolje sam.«
»Nije baš bilo tako«, primijeti on.
»A nije baš ni da nije«, odgovori ona.
On je i dalje gleda. Nisu mu jasni njezini motivi.
»Jesi sretna?« upita.
»Moglo bi se reći«, odgovori djevojka.
»Ali...«
»Nema ali...«
»Sigurna si?«
»Prilično. A ti?«
»Što ja?«
»Jesi ti siguran?«
»U što?«
»Znaš ti dobro u što...« nasmije se Irena i Igor osjeti kako mu krv suklja u lice.
O čemu sad ova priča? Lupeta li tako bezveze da temu skrene sa sebe na njega ili zna nešto što bi i on trebao znati? Koliko je ta cura zapravo dobra s Damirom? Igor se u trenu suoči s gomilom pitanja, osjeti se kao na unakrsnom ispitivanju, makar se Irena okrenula štednjaku i baš je zapravo briga koliko je Igor siguran u ono u što bi (sva je prilika) trebao biti. Ali, kako to obično biva, problem ionako nije u tome kako nas drugi percipiraju i što o našem životu misle oni koji postavljaju pitanja, nego u tome što pitanja kad se izgovore, ali ne odgovore, postaju tema za sebe. A ako je tebi jasno zašto odgovor ne možeš, onako lakonski, bez premišljanja, tresnuti u lice onome tko je indiskretan i koga se tvoj život ne tiče - e, prijatelju moj, onda zbilja imaš problem.
Igor se dobro zamisli pa se okrene prema kauču na kojem sjedi Karlo. Susretne se s njegovim ispitivačkim pogledom. Nesigurnost. Mogao ju je pročitati na starčevu licu. Starac pomisli isto.

*

Prije dvanaest godina, taman kad je prekinula prvu i najdulju vezu u svojem životu, Elvira je provela cijelo popodne 31. prosinca vrteći po adresaru i nazivajući zaboravljene prijatelje koji možda priređuju party pa da se negdje uvali tu večer. Sve je po redu pitala:
»Gdje ćete večeras?« pa na odgovor: »Kod prijatelja« ili »Uplatili smo doček«, govorila kako je »eto, nazvala da im poželi dobar provod«. I uvijek bi dodala da ona ostaje doma, »s ekipom«, makar nikakve ekipe nije bilo.
Više se ne vrte stranice adresara, jer takvih nema. Oslanjaju se ljudi redovito na memoriju mobitela, pa ne prepisuju brojeve, a još ih manje pamte. Ali mobiteli ipak nisu pouzdana sprava kako se na prvi pogled čini pa se neki kontakti jednostavno pogube. Zadnji Elvirin mobitel čudo je tehnike, ne paše na njega ona stara kartica, ali ona ne žali
para - ipak ga kupuje i kasnije (pješice) unosi samo šezdesetak brojeva, nedovoljan uzorak za novogodišnji tulum u zadnji čas. Na Facebooku - nabrijavanje. Svi već odbrojavaju do ponoći, a tek je šest i petnaest.
Elvira sjedi zavaljena na kauču, ogledava se, traži sveti gral. Pa palcem pretražuje siromašni imenik. Ima doduše jednu opciju za večeras, ali - ne da joj se na obiteljski tulum k bratu i njegovima. »Tulum« - previše je reći.
Okrene Vesnin broj. Da je malo čuje. Ona je trudna pa sigurno ni njih dvoje ne idu nikamo...
Vesna je popodne malo prilegla. Večeras ona i Igor ostaju doma. On joj je obećao da će, ne bude li umoran, i ne bude li prehladno, sjesti u auto i deset minuta prije ponoći skočiti do Britanca. Zašto joj se ide među gomilu s petardama, ne zna ni sama. Možda se nada da će nekoga sresti pa da će se ostatak večeri nenadano pretvoriti u provod. Oko pet je zaspala. Prevalila se na krevet u trenirci, s čarapama izvana navučenim do koljena, pa navukla na sebe jorgan. I zaspala. Sanja nešto neodređeno. Uvlače joj se u san pucnjevi iz parka, klinci se nadmeću tko će glasnije opaliti, a ona sanja da je u ludom lunaparku, u vlakiću smrti koji prolazi kroz veliku dvoranu punu raznobojnih balona na napuhavanje. Pa kako vlakić prođe, baloni pucaju od udarca, a nepoznati ljudi iz vagona iza nje dosjetili su se bizarnosti i izvadili veliku iglu kojom će balone još jače probušiti. Nju to nervira, ali ne prigovara. Lunapark nije mjesto za rasprave.
Vesnin telefon uporno vibrira. Igoru ide na živce što njegova žena ostavlja mobitel isključena zvuka, ali na vibri, spočitava joj da zato nikad ne čuje kad je zovu, pa ima gomilu propuštenih poziva, što znači da se mora javiti natrag, a to je rasipanje para. Vesna u pravilu na to preokrene očima i ne odgovori ništa. A sad spava.
»Kako ja uvijek čujem vibru?« promrmlja Igor sebi u bradu pa dohvati njezin mobitel sa šanka u kuhinji.
»Elvira, Igor je.«
»O, kume. Di mi je prija?«
»Zaspala.«
»Kako to?«
»Umorna valjda. A ti?«
»Ja budna ko cvrčak«, nasmije se Elvira.
»Ko i ja«, nasmije se i Igor pa upita: »Jesi radila danas?«
»Nisam. Spojili.«
»Ja radio.«
»Šef ti je stvarno idiot«, solidarno primijeti Elvira.
»Znam«, odgovori Igor. »Ali skraćeno.«
»Skraćeno je idiot?« smije se ona.
»Otprilike«, odgovara on.
»Di ćete večeras?«
»A di? Uz televizor. Ti?«
»Kod brata i njegovih. Sranje.«
»Štoooo?«
»‘Nako. Ne da mi se nigdi, ali eto - da se maknem od doma.«
»Pametno. Da ti neki frajer čestita u ponoć«, nabaci Igor.
»Je, kume, kako ne«, nasmije se Elvira.
»Znam te, ptico...« nastavi Igor.
»Nikad ti ja, Igore, nisam bila jaje«, izgovori to Elvira onako, bez ikakve veze.
»Više si ti, prijo, i od ptice i od jajeta«, uzvrati Igor, također bezveze.
»Kokoš?« nasmije se ona.
»Nikad«, odgovori on.
Oboje ušute. Igoru je neugodno, Elviri također, ali ni jedno ni drugo ne znaju o čemu
razgovarati, pa Igor upita iznebuha:
»Kako ljubav?«
»Ne zezaj me, kume.«
»Samo pitam. Znam da je Damir bio ljetos, kasnije... Ova mi moja ništa ne govori.«
»Pohvalno od nje«, nasmije se Elvira, kao da Vesnina solidarnost čuva ne znam kakvu
tajnu.
»Prava prijateljica«, složi se Igor.
»Ma, nakon Damira i nije bilo ništa«, povjeri mu Elvira.
»Kako to?«
»A šta ćeš... Jesen.«
»A šta ćeš. Budala«, primijeti Igor.
»Misliš?« upita ona.
»Siguran sam«, složi se on kao da u to vjeruje.
»Fala ti, prijatelju«, nasmije se Elvira. »Kad si već spomenuo, šta ima s budalom?«
»Ništa posebno. Još je slobodan«, odgovori Igor. »Rekao je da će te nazvati.«
»Kad?«
»Prije dvadesetak dana, tako nekako.«
»Nije me nazvao«, pokunjeno odgovori Elvira.
»Šupčina. Kaže pa ne ispuni...«
»Ništa novo«, nasmije se kiselo ona.
»Znam, takav je. Teško se na njega osloniti«, izgovori to Igor bez ikakve namjere da s
Elvirom uđe u dublju priču.
»A i ti si to skužio?« upita ga ona.
»Kasni, obeća pa ništa... Takav je. Da ti iskreno kažem, ni nas dvojica nismo kao što smo
bili.«
»Potpuno te razumim. Dosadilo i tebi. Sve to skupa...«
Igor upita samog sebe kako je dospio do ove razine razgovora, a više od svega - zanimalo ga je na što Elvira cilja.
»Na što misliš?«
»Pa ono... Zanimljivo bi bilo saznati kakve su njegove namjere.«
»U vezi s čim?«
»A šta ja znam. Meni se čini ko da on stalno ima figu u džepu... Sve, kao, iskren frend, a zapravo - računica.«
Igor ustukne.
»Nije on loš čovjek, Elvira.«
»Ne kažem da je loš. Nemoj me krivo shvatit, ali... Kako da ti kažem: misli da je najbolji, da su svi oduševljeni čim se on pojavi, a brate mili, kad te u nešto želi uvjeriti...«
Elvira ne dovrši misao, ali Igor sve poveže. Da, Damir misli da je bolji od njega, vjeruje da Vesni sunce grane kad ga ugleda, a navukao ih je na kombinaciju s Karlom u samo jednu večer. Ni trepnili nisu, a već su brigu o starome preuzeli od njega.
»Hm...« nakašlje se Igor.
»Uostalom, šta ja tebi imam govorit?« nastavi Elvira. »Ispast će da ga tračam, a stvarno
nije istina.«
»Daj, što bi ispalo«, složi se Igor. »Poznam ja kuma dobro«, doda hladno, kao da nije
bitno.
»E, da... Do koje ste faze došli s onim starcem koji će vam ostavit stan?« upita ga Elvira.
»Snalazimo se«, odgovori Igor suho pa doda: »Još je živ.«
»Zaljubljen i dalje?« nasmije se Elvira. Igor se zapita - otkud joj detalji.
»A sad zaljubljen...« nasmije se i on, reda radi, ali želudac mu se zgrči. »Viđa se s tom nekom curom.«
»Kakva je ženska?« upita Elvira.
»Zgodna. I mlada. Očito inteligentna.«
»Takve su najgore«, složi se Elvira.
»Nego, kumo, reći ću Vesni da ti se javi kad se probudi...« Igor odluči razgovor privesti
kraju.
»Nije priša. Ako joj se bude dalo... I guštajte večeras, oboje.«
»Ti isto, Elvira. Poljubi nekoga pod imelom«, našali se Igor.
»Zataknut ću je na šeširić, da stalno budem pod njom«, Elvira prihvati šalu pa doda: »I pozdravi svoje, Igore.«
»Hoću, hvala ti«, odgovori on, prekine vezu pa klone na kauč. Dohvati ukrasni jastučić od zelenog pliša i čvrsto ga zagrli. Kao dijete olinjalog medu. Osjeti miris Vesnina parfema. Dođe mu da povrati.

*