Ankica Tomić - Damen kapric

First topic message reminder :



“Damen kapric” filmična je proza, urbano štivo, kombinacija više žanrova. Prozračnosti ovog narativnog mozaika doprinosi i stalna izmjena prizora i prostora, uvodeći čitatelja u život suvremenog bračnog para koji muku muči s egzistencijom, složenom komunikacijom s roditeljima, prijateljima i ljudima s kojima igrom slučaja dolazi u doticaj, no najviše - protagonisti ovog romana opterećeni su muško-ženskim odnosima i vlastitim doživljajem ljubavi. Ova stvarnosna proza opisuje i žene i muškarce u odnosu na svakodnevne stereotipe ponašanja, a naracija u romanu najčešće se temelji na autoričinu osjećaju za dijalog. “Damen kapric” je hitovska produkcija koja njeguje jednostavnu i blagu narativnu osjećajnost onih koji spašavaju jedno drugo od sebe samih, raskrinkavajući pri tome što se događa u pejzažu između zidova nebodera, ali i izvan njih.

Otkad je zaključio da Elvira misli isto što i on, da sumnja u Damirove dobre namjere, Vesninu zainteresiranost i ukratko - da njega, Igora, smatra budalom ako mu to treba crtati, Igor ne prestaje razmišljati o tome. Promatra Vesnu više nego ranije, ne javlja se Damiru na pozive, ne smije se njegovim forama, nije mu duhovita njegova novogodišnja čestitka SMS-om, nešto u stilu: »Tebe smo riješili, riješimo i mene ove godine«.
Osim što mu je suludo čestitku prijatelju intonirati kroz dobre želje sebi, glup mu je postao olinjali šlagvort na temu ženidbe. Kad će presušiti fore o tome koji se od njih dvojice oženio, kome je, kao, dobro u obiteljskom okruženju, tko je uhvatio dobru priliku, a tko uzaludno traži itd., itd.? Igor dobro zna da se Damir ne bi mijenjao s njim ni po čemu osim po pitanju Vesne, a izluđuje ga činjenica da bi oboje (i njegov najbolji prijatelj i njegova trudna supruga) bili dvostruko sretniji zajedno, nego što su to njih dvoje - mladi bračni par Bilićevih koji upravo slavi prvu godišnjicu.
Kad je shvatio da nema kamo sa sobom i da se, inercijom, vozi prema Zelenom valu ne bi li ondje utukao sat vremena, pa makar i u praznoj priči s Karlom, jer tamo će barem gledati u Irenu, promatrati njezine bokove i obraščiće koji se zarumene dok kuha, Igoru postane jasno da je vrag odnio šalu i da nešto pod hitno mora promijeniti.
A na Zelenom valu - idila. Gledaju njih dvoje golupčića sapunicu, komentiraju koji lik kojega zapravo voli, ali ne žeste se zbog suprotstavljenih mišljenja jer glavno im je da su zajedno. Igor im dođe kao treća noga. Pokušava pratiti radnju s njima, ali oni na njegova pitanja odgovaraju s: »aha«, »a-a«, »hm«, pa njemu brzo dosadi loviti konce.
Danas je štucnuo vidjevši sedam uvećanih fotografija koje je Irena povješala po dnevnoj sobi. Na prvoj je slici Karlova Lena, makar je govorio da je ta slika samo uspomena, nipošto eksponat koji će uokviriti. Ireni se očito toliko sviđa pa ga je nagovorila. A ona ga može nagovoriti na što joj padne na pamet. Ondje je i privlačna Beograđanka, pa dvije punašne brinete, snimljene gotovo u istoj pozi, ali različite vrste smiješka. Jedna je koketa, druga seljančica, primjećuje Igor u sebi. Stavljene su te žene pod staklo, fino, decentno, vise na konopčićima svezanim mornarskim čvorovima u petlju. Lijepo ih je posložila Irena, ne kronološki, kako bi to učinio muškarac, nego ugođajem, kako to rade žene. I Igoru se sviđa.
Prokomentirao je samo: »Dobre su slike«, pa naglo ušutio kad je Karlo rekao: »Znam.
Da sam tebe čekao...«
Igoru dođe da upita: »Što bi bilo? Umro bi možda?«, ali ne upita ništa, nego baci pogled prema Ireni koja se udubila u sapunicu i smiješak Mona Lise joj ne silazi s usana.
Gadura, pomisli Igor pa nastavi šutke buljiti u televiziju. Dvoje se prepiralo. Oko utvrđivanja očinstva, kako to obično biva u sapunicama i telenovelama, bez obzira na to kako ih se zvalo.
Vrlo brzo nakon odjavne špice Igor objavi da ide kući. Nitko ga ne pokuša zadržati. A kod kuće - Vesna pripremila večeru da nazdrave zajedničkoj godini.

*

Tihomir se teško miri s porazom. Njegovo je raspoloženje ionako u nižem registru uvijek, kad mu je dobro, zna da će proći, kad mu je teško, fokusira se na problem. Nije dobre volje gotovo nikad. Sinu se nedavno povjerio. Otkako ga je Nevenka ostavila, ne čini mu se da ima osobitog ponosa koji bi valjalo sačuvati, ali - lomi se sam sa sobom. Pa balansira između sulude glume da vjeruje kako je njezin povratak dokaz da ne može bez njega i samosažaljenja kad god pogleda druge ljude (muža i ženu, prolaznike, susjede) koji se, navodno, razumiju bez riječi.
Povjerio je sinu da se ne osjeća dobro. Rekao mu da je nervozan noću, da se teško opusti kad je Nevenka kod kuće i da njih dvoje gotovo uopće nemaju zajedničku temu, ne samo za razgovor, nego ni za život. Po inerciji spremaju ručak, zajedno slažu plahte, ona ga navečer ponudi čajem, on prihvati pa doda: »dvije žličice šećera«, kao da ona ne zna kakve su mu navike. Onda bez riječi on ustane i odnese dvije upotrebljene šalice u sudoper pa ih opere i stavi cijediti, pobriše kapi koje su štrcnule po rostfraju i krpu odloži na radijator. Sve to radi zbog Nevenke, ali i ona se sitnicama prilagođava njemu, dobro zna. Ipak, sve je to inercija, ništa odluka iz duše, dokaz ljubavi. U odnosu na razdoblje prije Velike Svađe, zapravo je jedina razlika iznutra, u osjećaju da je i ovo rješenje privremeno, da je njihov odnos toliko prenapregnut da nije ni čudo što je doveden do pucanja, i u tome što Tihomir noću, kad ustane na WC, više ne virne u Nevenkinu sobu vidjeti spava li ili joj možda nešto treba. Od njega više ništa, siguran je u to. A ne osjeća se toliko starim.
Pa je rekao Igoru da ne zna kako će to ići dalje. Igor pomisli: Kamo bi trebalo ići?
I on je fokusiran na sebe, to je naslijedio od majke, makar mogao je naslijediti od bilo koga, jer čovjek je sebična životinja pa čak i kad misli o drugome, zapravo razmišlja o sebi i - uspoređuje se.
»A ne razgovarate o tome?« upita oca.
»Ma kakvi.«
»Pa razgovarajte.«
»A ti si s Marsa pao?« pogleda ga Tihomir.
Rade tako njih dvojica u radionici. Nevenka redovito prigovara što se zabiju dolje, u taj hladni prostor, u pravilu zimi, pa se smrzavaju dok Igoru nos ne poplavi. Igor se redovito smije njezinoj primjedbi, ali danas se neće nasmijati jer s ocem je nenadano otkrio quality time pa je, ako takvih strana ima, valjda promijenio stranu. Stari je uzeo francuski ključ pa pokušava odviti maticu koja drži nekakvu metalnu policu na okupu. Igor se naslonio na ulazna vrata, zabio ruke u džepove pa gleda staroga. Radi. Intelektualno. Zgurio se stari zadnjih pet-šest godina, primjećuje sin. Posijedio. Ali i on je, pa se ne uzrujava. Ne zbog toga.
»Mogu te nešto pitati?« upita ga stari pa stane s tim ključem kao da pozira za katalog
»Uradi sam«. Matica se valjda zapekla i sad ne mrda.
»Pitaj.«
»Stvarno mi nije namjera nagovarati te ili išta sugerirati, a još mi je manja namjera
izigravati žrtvu i od tebe tražiti pomoć...«
»Ajde, stari, znamo se sto godina«, nasmije se Igor.
»Dobro, pucat ću u glavu«, kimne Tihomir pa doda. »Želim samo da još jedanput razmotriš moju ponudu. Ništa mi nemoj obećati osim da ćeš razmotriti.«
»Pucaj«, odgovori Igor nestrpljivo, pretpostavljajući o čemu je riječ.
»Razmisli još jedanput o tom tavanu. Ja ću ga urediti pa ti vidi... Hoćete li ili nećete.«
»Tata«, Igor odgovori ne skrivajući da je umoran od ove teme. »Već smo raspravljali o
tome.«
»Zato ti i kažem: ne želim da ponovno raspravljamo, ne želim nikakav odgovor, osim obećanja da ćeš još jedanput...« reče Tihomir pa se ispravi: »...da ćete još jedanput ti i Vesna razmotriti taj usrani tavan.«
»Usrani?« Igor ga pogleda u čudu. »Kad je već usran, tko ga ne bi razmotrio.«
Tihomir se nasmije. Priđe sinu pa ga zagrli. Nikad to nije radio pa ga grli nespretno, kao što je njegov otac na slici grlio majku. Igor osjeti kako ga francuskim ključem nehotice tucka po lopaticama.

*

»Nenormalno mi je to, Igore«, Vesna se zapjeni. »Da smo barem nešto uštedili otkad
tamo ne zalazimo, ali ne... sve isto.«
»Zalazimo, Vesna, samo što ti više ne ideš.«
»A ti odeš na po ure.«
»Ali odem. Samo se ne zadržavam. Čemu?«
»Pa to ti i kažem. Odeš, iskrcaš lovu i nestaneš. A ona se baškari.«
Igor je pogleda ispitivački. Podignuo je obrve, pa je gleda kao da pita: »Što predlažeš?«
»Nemam pojma«, odgovori ona na nepostavljeno pitanje.
»Stari mi kaže da razmotrimo opet...«
»Koje?«
»Tavan«, šapne Igor u strahu iščekujući njezinu reakciju.
Ali Vesna ne plane. Samo obavijesti muža: »Razgovarala sam s tvojom starom.«
»O čemu?«
»O svemu. Životu, tebi, meni, njoj, Tihomiru.«
»Kad?«
»Kad je ono bila ovdje.«
»I?«
»Možda ona i nije tako loša.«
»Moja stara možda nije tako loša?« Igor se nasmije glasno. »E, neka sam i to dočekao!«
»Ne rugaj se svemu, Igore«, Vesna ga prekori. »Nekako imam dojam da je razumim, malo se otvorila, pokazala svoju ranjivu stranu, pružila mi šansu za razgovor... Uglavnom, kažem ti, kao da je bolje razumim.«
Igor je pogleda ispitivački. »Razumiješ je?«
»Pa da. I ona je samo čovik«, potvrdi Vesna.
»A što ti to točno razumiješ?« on se uozbilji.
»Isuse Bože, sad je odjednom problem što ti se više ne svađam sa starom. Dvi minute si bio zadovoljan.«
»Nisam to rekao, nego me zanima otkud ta iznenadna identifikacija. Stara je varala staroga, to je odvratno. Ja, recimo, preko toga ne mogu prijeći, ali eto - ti je odjednom bolje razumiješ«, izrecitira Igor pa glasnije doda: »Vrlo interesantno! Totalno naopako, ali interesantno.«
»Izvlačiš iz konteksta, Igore«, prekori ga Vesna. »Postavljaš stvari kako tebi paše, a
glavno je da se na kraju posvađamo. Čemu to?«
Kad Igor ne odgovori ništa, Vesna nastavi: »Možda bi korisnije bilo da mi kažeš šta se tebi točno mota po glavi, ha...«
Igor prestane disati. Dvoji treba li je upitati što osjeća prema Damiru ili ponovno, kao
i toliko puta dosada, prešutjeti?
Ako prešuti, ne može se zaklinjati na iskrenost, spočitavati joj da ima skrivene namjere i da vodi igru kakvu je vodila njegova majka. U tom slučaju kodeks iskrenosti pada u vodu. Upita li je kakvi su njezini osjećaji, sumnja da će dobiti ikakav drugi odgovor osim da umišlja. A ako umišlja, to znači da je upao u začaran krug ljubomore i samoprezira. S druge
strane, odgovor da joj je stalo do Damira i da tu postoji nešto Igor ne bi mogao preživjeti.
Sva je sreća, ni Vesna ne inzistira na toj temi. Pita ga što mu se mota po glavi, ali priželjkuje da joj ne odgovori, jer se boji što bi mogla čuti. Vidi joj to Igor u očima, zato upita:
»Kakve to veze ima s tavanom koji sam ti spomenuo?«
»Želim ti reć da mi taj prijedlog više nije toliko užasan kao prije godinu dana. Jer sam u boljim odnosima s tvojom materom. Eto. Samo sam ti to tila reć.«
Igor bi se do prije nekoliko mjeseci prodao za ovu rečenicu. Netom nakon vjenčanja Vesna je toliko skakala na svaku svekrvinu riječ, potvorila njega i majku da su nenormalni kad mogu biti toliko bliski. No, ako je njegova mama morala ispasti lažljivica, licemjerno, samoživo stvorenje da bi se uklonio kamen spoticanja u njihovu braku, nije li to ipak malo previsoka cijena? Tim više što Tihomir ispada kolateralna žrtva njegove »iznenadne sreće«. I to koje sreće? A opet... Možda bi imalo smisla spustiti tenziju.
»Dobro, a što ćemo sa Zelenim valom?« upita on.
»Nemam pojma«, odgovori ona. »Meni se ne odustaje.«
»Ni meni«, složi se Igor. »Do guše smo uvaljeni.«
»Uostalom, možda će se sve riješiti relativno brzo«, izgovori Vesna kao da pozitivnim razmišljanjem želi potaknuti sretan slijed događaja. Još jedan od njezinih self-help savjeta za sretan život, pomisli Igor pa joj reče: »Znaš, Vesna, da će potrajati.«
»Ne znamo to, Igore«, usprotivi se ona.
»OK, nastavljamo po starom. Nećemo donositi odluku ni o kakvom tavanu, a njih dvoje
- neka ga srede ako im se baš hoće. Kako se u zadnje vrijeme slažu, možda će se tako lakše
rastaviti, odseliti se fino svatko u svoj stan.«
Vesna kimne. Brak njezina svekra i svekrve, ni uz stotinu savjeta za samopomoć, nitko normalan više nije mogao gledati optimistično.
»Oni po svom, mi po svom. Odrasli smo ljudi«, doda ona pa sjedne pokraj Igora i pokuša se skutriti na njegovim prsima. On je zagrli jednom rukom, a drugom potraži njezinu. Ona mu je spremno pruži. Igor se, potpuno nesvjesno, stane igrati njezinim prstenom.
»Kako si?« upita je iznenada, kao da se vratio s dugog puta.
»Bolje«, odgovori ona pa ga poljubi kroz majicu.
Igor se nasmije, zaklopi oči i zabaci glavu na naslon derutnog kauča čija se spužva prilično iskrivila. Bilo je vrijeme da kupe vlastiti trosjed. Namjeravaju li ostati skupa i nakon što se dijete rodi.

*

Kad joj je onaj dan dao broj svojeg mobitela, »da opet ne izgube svaki kontakt«, Damir nije očekivao da će ga Nevenka tako brzo nazvati. Poslao je njoj i Tihomiru zajedničku čestitku za Novu godinu, pazio je Damir na sitnice koje ljude čine sretnima, a ne remete njegovu komociju, ali baš - komunicirati s Igorovom starom prečesto nije mu se činilo bogzna kako zabavnim. Pa gleda u zaslon mobitela na kojem piše »Nevenka Bilić« i ne javlja se. Da je situacija kakva nije, Damir bi nazvao Igora, rekao mu: »Tvoja me stara nešto trebala«, pa možda dodao zagonetno: »Tko zna što hoće...« ili provokativno: »Što da radim kad sam šarmer«, a Igor bi ga zveknuo po potiljku, rekao mu: »O mojoj mami pričaš«, pa bi zajedno nagnuli svaki svoju bocu Tomislava i zbijali šale o tome što će jedan drugome biti ako se on (Damir) spetlja s njegovom (Igorovom) starom.
Ali situacija više nije kakva bi trebala biti. Otvorilo se tu nekoliko problematičnih fakata. Da ih popisuje, Damir bi ih posložio ovako:
1. Igor je nesretan jer je Vesna nezaposlena, a dolazi dijete.
2. Igor je zavidan na njegovoj (Damirovoj) slobodi, samačkom životu koji uključuje noćne izlaske, mogućnosti upoznavanja novih žena kojima su stare fore svježe, nepregledan niz otvorenih opcija s njima, alkohol u dva popodne i trošenje para na vlastite dječje snove, a isključuje javljanje svake promjene lokacije mobitelom, pražnjenje pepeljara fanatično x puta dnevno, podmirivanje računa prije nego što stigne opomena, stopiranje onog senzora u glavi koji te potiče da se okreneš za nogama/grudima/bokovima/opcionalno nepoznatih žena dok prolaziš Bogovićevom itd.
3. Igor se stalno uspoređuje: a Damir je duhovitiji, zgodniji, šarmantniji, možda i pametniji od njega. Para svakako ima više.
4. Čovjek ima problem u glavi. Teško se opušta i ide mu na živce kad su ljudi oko njega opušteni. Damir osobito.
5. Frustriran je stanom na Zelenom valu; prigovara Damiru zbog toga, ali uvijek u rukavicama, tako da ovaj do kraja ne zna u čemu je stvar i koliko je njegova paranoja narasla.
6. Speaking of which, ima paranoju da ga Vesna dovoljno ne voli i da će biti toliko glupa da se skurva s njegovim najboljim prijateljem (ma kako neodoljiv bio).
7. Igor je Sfinga, a Damira je od mozgalica i rebusa uvijek više zanimao pikado.
Da Igor popisuje probleme između njega i kuma, vjerojatno ih nikad ne bi popisao bez cenzure. Teško bi čak i samom sebi priznao što ga najviše tišti, ali recimo da bi popis izgledao ovako:
1. Damir je bahat, neodogovoran i samoživ. Ni na jedan dogovor u zadnjih deset godina nije došao na vrijeme, osim kad se trebalo pojaviti kod njegovih (Igorovih) roditelja, čime je natrljao nos upravo njemu (Igoru), jer je pred njegovom (Igorovom) majkom ispalo da je i u tome (Igor) gori od svojeg prijatelja (Damira).
2. Damir je drčan, samodopadan kad treba istaknuti na koga žene više trzaju. Nije da
je bitno, ali - shvatili smo, žene te vole! Ima li još koja tema?
3. Vesna je davnih dana izišla s Damirom. Koliko Igor zna, nisu se ni poljubili, ali - zapravo ne zna. Na takva je pitanja vrlo teško dobiti odgovor. Dok joj je smetalo njihovo muško druženje, Igor s tim nije imao problema. Borio se za svoj komad prostora. Otkud sad ta povezanost među njima? Da Damir možda nije ljubomoran što njih dvoje čekaju bebu i što je Vesna pripala njemu (Igoru) pa se sad uvaljuje?
4. Stan. Navukao ih je Damir dobro na tu priču, popušili su foru kao dvoje Hlebinaca, pa sad skupo plaćaju drugu (ili treću) mladost partizanu u mirovini koju se, po novom, zaljubio. Zauzvrat će dobiti - ćorak! I Elvira misli isto, zato mu se i smije u slušalicu.
5. Damir je bio nepristojan prema Elviri. Nije točka koja njega (Igora) izravno pogađa,
ali dobro ilustrira koliko je njegov prijatelj orijentiran samo na sebe.
6. Nema se vremena. U zadnje vrijeme Igor puno radi.
7. Razno.
Da Vesna radi popis, bio bi on zanimljivo štivo, ali Vesna nema vremena za popise. Mora obnoviti svoje prijateljstvo s Mirelom. Ona joj izgleda kao idealna kuma za malu Margitu. Ljutila se Elvira na to ili ne.
I dok Vesna ispija kavu s Mirelom (a ova joj komplimentira »da blista«), uvjerena da će buduće kumstvo učvrstiti odnos između dviju prijeteljica s fakulteta, kao da primjer Igora i Damira nema pred očima, na Damirovu zaslonu mobitela piše »Nevenka Bilić« i on dobro zna da javljanje dalje nema smisla izbjegavati.
»Teta Nevo«, javlja se razdragano kao da je on upravo namjeravao nazvati nju, »da opet ne izgube svaki kontakt«.
»Damire, dušo, smetam li ti?« upita Nevenka Bilić.
»Ma kakvi«, odgovara Damir. »Htio sam vas nazvati, vidim, zvali ste me par puta, ali u
takvoj sam gužvi bio zadnjih dana...«
»Nemoj se ispričavati, razumijem ja vas mlade«, uzvrati gospođa, »uvijek u nekoj
žurbi...«
Damir bi je najradije upitao što želi, zašto ga zove, ali čeka da ona sama kaže. Bila je ljubazna prema njemu onaj dan. Oduševila se ružama, rekla da »takav buket nije dobila dvadeset godina« i dodala kako joj je cvijeće davnih dana donosio jedino Tihomir. Stari je na to progutao knedlu pa je pogledao prijekorno kao da kaže: »Ne laži« ili »Što sad? Da ti ponovno kupujem cvijeće?« pa je Damir rekao da »nije valjda takva situacija«, tek tako da
nešto kaže, da se istodobno i složi i ne složi s njezinom kritikom. Damir dobro zna da ljudsko uho čuje što želi pa okolo rasipa rečenice koje ne znače ništa, ali ih čovjek može protumačiti kako hoće. Kao slaganje, solidarnost, čak i kompliment. Evo, na primjer: prijateljica promijeni frizuru, ošiša se moderno, ali apsolutno u neskladu s čeonim kostima, primijetiti morate jer ako ne kažete ništa, bit će to komentar glasniji i od čega, a kako reći:
»lijepo ti stoji« pokraj živog zrcala?! Idealno rješenje za kojim Damir poseže komentar je u stilu: »Imaš novu frizuru!« Druga strana (rečena prijateljica) na to odgovara s: »Da, jučer sam se šišala«, »Primijetio si...«, a ako baš želi, može odgovoriti i s »hvala«. Forma je zadovoljena. Damir će rijetko nagaziti na minu u komunikaciji, a poznata je stvar da se jedna pogrešna riječ neće zaboraviti ni kad je se garnira u pedeset komplimenata. Čovjek je takvo stvorenje, osjetljivo na kritiku. A Damir rado komunicira pa pazi na minska polja postavljena posvuda, bez obzira na kontekst i bliskost dotičnog odnosa. On je ugodno društvo. Ženama osobito. Jer njima je lakše uputiti lijepu riječ. Iako i slatkorječivost zna biti opasno oružje. U trenu se okrene protiv tebe.
Nije ga valjda Nevenka preozbiljno shvatila, pomisli.
»Kako ste vi, teta Nevenka? Kako je Tihomir?« upita gospođu.
»Zato te i zovem«, odgovori ona. »Ali ovo je top secret. Ne želim da ništa spominješ
Igoru.«
Damir promrmlja »aha«, ali nije mu svejedno.
»Tihomir je odlučio da nas dvoje sredimo tavan na koji bi se Igor i Vesna mogli useliti,
ali njih dvoje ni da čuju.«
»Spominjao mi je Igor nešto svojedobno«, odgovori Damir. Kamen mu padne sa srca.
Što god da traži od njega, nema problema. Dok god nije emocionalne prirode.
»E sad... Treba nam neki majstor za knauf, spuštanje stropova i slično, pa sam se sjetila
tebe.«
»Otkud mene?« nasmije se Damir. »Ne radim ja građevinu. Ali jedan moj prijatelj...«
»Na to sam i mislila«, odgovori Nevenka. »Znam da si ti fin dečko, nisam ni mislila da si bauštelac.«
»Pa fin je to posao«, usprotivi se Damir.
»Ali i ne tako fin«, primijeti Nevenka. »Pošten, ali sad baš da je fin. Damire...«
»Sve vam to ovisi o perspektivi«, počne Damir i ona se već smije. »Kad je bauštelac kreativan, onda to više nije običan zidar, nego ga se može percipirati i kao arhitekta.«
»Joj, kako ti mene svaki put oraspoložiš«, nasmije se Nevenka.
»Pretjerujete«, odgovori Damir. »Ja samo lupetam gdje stignem.«
»I ja«, uozbilji se Nevenka. »Samo što mene uvijek svi shvaćaju ozbiljno.«
Kako nije htio ulaziti u problematiku s Igorovom majkom jer, znao je to, neće izostati
komentiranje ljudi koje pozna i koji su mu dragi, Damir je upita:
»Kako je Tihomir?«
Nevenka uzdahne: »Kao i obično.«
»Pozdravite ga puno«, napomene on.
»Hvala ti, Damire«, odgovori Nevenka. »Javi nam što kaže taj tvoj kompanjon pa ga
dovedi da se upoznamo i pogodimo posao.«
»Nema problema, čim se čujem s njim.«
»Sredili bumo taj tavan ko kutijicu. Možda se onda ovo dvoje pristane useliti.«
»Ha, nikad se ne zna«, neodređeno odgovori Damir. Nevenka očito nije bila upoznata
sa situacijom na Zelenom valu.
»I eto mene na crnoj listi«, izgovori naglas Damir nakon što se pozdravi s Igorovom starom. Znao je da njegov prijatelj ne voli kad se povlače potezi njemu iza leđa. A obećao je da neće ni zucnuti.
»Shit!« promrmlja sebi u bradu pa u imeniku potraži broj prijatelja bauštelca, brata onog lika koji preprodaje automobile i sređuje karambolirana vozila za sitne pare.
»Di si, poduzetnik?« vikne u slušalicu i odmah se oraspoloži.

*

Vesnu opterećuje to što dijete uskoro dolazi, a njih dvoje ne rade ništa u vezi s tim. Da sa svekrvom nije dovukla krevetić koji je onda Igor nosio po stepenicama, jer prevelika je to kutija da stane u lift, bili bi apsolutno nespremni. Mirela joj je rekla da pod hitno spremi torbu sa stvarima pa dodala kako je ona sama, ne dao Bog nikome, iznenada završila u bolnici pa se njezin Vojko jedva snašao. Popisala mu je potanko što sve da kupi njoj, a što djetetu, ali »znaš kakvi su muškarci, ako ima ikakve šanse, sve će pobrkati«, argumentirala je Vesnina prijateljica ne dodavši da je njezin Vojko i inače rijetko zbunjeno stvorenje. I Vesna i ostatak škvadre mislili su da joj je on prolazna avantura, potrebna za podizanje samopouzdanja pred diplomu, pa su se neskriveno sprdali s dečkom kojeg je dovela u društvo, ne znajući da će joj on postati muž. Kad je veza potrajala, prepoznali su neke Vojkove kvalitete, ali - postalo je manje bitno. Ljubav je opstala, škvadra se raspala. Prvom prilikom.
Vesna gleda Mirelinu frizuru, svježe isfenirana, tri tona pramenova... Lijepa je, dotjerana, kao i uvijek. Novi okvir naočala. »Neću ti ni reći koliko je koštao«, Mirela odmahne rukom, a Vesni već pogled pada na kožnatu torbu s velikim logotipom. Stereotip? Ni u ludilu. Mirela ima stila, nije razmetljiva i dobro zna što su joj aduti, a što mane pa jedne ističe, druge skriva, toliko uspješno da i sama zaboravi na njih. Možda je zbog toga Elvira ne voli. Jer ona svoje mane stavlja u prvi plan. Ispričava se zbog njih redovito, kao da su nedostaci prekršaj, a tuđe razumijevanje abolicija.
»Mislila sam da mi ti budeš kuma«, ispali Vesna Mireli, a ova raširi osmijeh pa
odgovori:
»Stvarno se nisam nadala.«
Vesna je nije pozvala ni na vjenčanje, odnosno nije ju namjeravala pozvati dok se slučajno nisu srele u gradu, a onda je Mirela rekla da tu subotu već ima nešto zakazano i da će njih dvije, nakon medenog mjeseca, nazdraviti na cugi negdje u gradu. Naravno da ničega u tom terminu nije bilo, gledala je kako zvijezde pjevaju i nije se ni sjetila Vesnina vjenčanja, ali poziv iz samilosti nije joj bio opcija za razmatranje. Kako se Vesna sjetila Mirele kad je trebalo odabrati kumu, sam Bog zna. Vjerojatno je presudnu ulogu odigrala Mirelina angažiranost u jednom od etabliranih zagrebačkih crkvenih zborova koje Vesna nije prečesto slušala, kao što prečesto ni u crkvu nije ulazila. Za to su bile zadužene neke druge cure s njezine godine, među kojima se Mirela osobito isticala svojim širokim vidicima, veselom naravi i - najvažnije od svega - istančanim smislom za glazbu.
»Kažeš Margita?« smješka se Mirela.
»Margita«, nasmije se i Vesna.
»Mala Magi«, doda ova prva.
»Jeste«, afektirano odgovori druga.
Kad se vrati s kave u gradu, Vesna je još dugo pod dojmom. Promatra svoj odraz u ogledalu, pokušava drukčije počešljati kosu, svezati visoki rep ili zgužvati pletenicu na potiljku. Pa se okrene bočno. Izbaci trbuh još više. Zadigne nogavice hlača.
»Balvan revolucija«, promrmlja nezadovoljno.
Igor je već na vratima. Gleda je. Smješka se.
»Što ti proučavaš?« pita je.
»Gledam kita kako se nasukao«, odgovara ona.
»Pa i nije se baš nasukao«, primijeti Igor.
»Trebao si reći: ‘Ta i nisi baš kit’, majmune«, odgovori ona hineći ljutnju.
»Neću namjerno«, usprotivi se on.
»A zašto, molit ću lijepo?« Vesna se okrene prema njemu, podboči se objema rukama, izgleda kao snaša u kolu, pa se nasloni na jednu nogu i izbaci kuk.
»Neće snaša tamburaša, ma neće bećara«, zapjeva Igor pa uhvati ženu pod ruku i zapleše s njom.
»Budalo«, smije se Vesna, ali pleše.
»Ona hoće gospodina punih džepova«, nastavljaju oboje.
»Ma hajde, snašo, ne bud’ luda takvi ne znaju...« pjeva dalje Igor.
»Da te noću grle, ljube, samo spavaju«, deru se oboje.
Igor je zagrli pa je poljubi u čelo. Ona se i dalje smije. Zadihala se trudnica što od hodanja gradom, što sad od plesa, što od treme pred prelijepom prijateljicom koja valjda nikad nije bila velika kao kit, pa ni onda kad je nosila svoju Martu, danas petogodišnjakinju, ali Vesna je u to doba nije viđala.
»Kako je prošlo?« pita je Igor.
»Solidno«, odgovara Vesna. »Zapravo super. Mirela je pristala biti kuma.«
»Odlično«, uzvrati Igor makar ga za kumstvo, realno, boli briga.
»Jesi jeo šta danas?« upita ona.
»Kupio sam dva pohana filea. Jedan sam pojeo, drugi ostavio tebi.«
»Ručala sam lazanje s Mirelom.«
»Meni su draže s mljevenim mesom«.
Vesna se nasmije. Igor je cmokne u obraz.
»Kod Karla nisi bio?« upita ona.
»Nazvao sam ga, kaže ne moram danas, pa sam mu rekao da dolazim sutra.«
»O-kej, mogu i ja sutra s tobom«, predloži Vesna.
Igoru bude drago. Odmah smišlja raspored sati, voli on kad se zna red.
»Probudimo se fino kad se naspavamo«, kaže pa doda: »Ubio me ovaj tjedan...«
Vesna ga pogladi po prsima pa kaže: »Jadničak moj maleni.«
»Popijemo kavicu, ja skočim po doručak, a onda sjednemo u auto i tamo smo do podne.
Nakon toga možemo i na špicu.«
»Po ovom smrzu?« upita ona.
»Nema veze. Bit će sunčano, umotamo se dobro...«
»A-ha«, nasmije se ona. Pomisli kako im je ovo možda zadnji izlazak udvoje. Pa ga poljubi u obraz i dometne: »Ajmo onaj file popola!«
*

»Vesnice, kad je termin?« upita je Karlo kojeg su tog subotnjeg poslijepodneva jedva
uhvatili kod kuće.
Zaspali su dulje jutros, pa su kavu popili oko jedanaest, doručkovali malo prije podne i dok je ona oprala kosu pa je peglom »dovela u pristojno stanje da se ne sramoti pred Irenom«, a on automobil odvezao u praonicu (jer subotom je na unutarnje i vanjsko pranje aktivnom pjenom skonto od 30%), dovukla su se četiri sata. Onda je ona odmrzla bolonjez koji je napravila prošli tjedan, a on je trknuo u supermarket po onu finu tjesteninu koja glumi da je domaća, a zapravo je samo primamljivo zapakirana i ima natpis sitnog fonta koji ostavlja retro dojam. Pa su nabrzinu napravili ručak, to pojeli i uputili se prema Zelenom valu. Za špicu je ionako bilo prekasno.
Ali zato su golupčići bili u šetnji. Karlo upravo odlaže svoj šminkerski šešir, Irena mu pomaže da se otkopča i uzima mu kaput iz ruke te ga sprema u ormar zajedno s vješalicom. Onom žičanom, tankom, kakve dijele u kemijskim čistionicama. Nije još izuo ni cipele, već im dolaze gosti. Koji to zapravo nisu.
Pa sad svi četvero piju čaj u dnevnoj sobi i razgovaraju kao stari prijatelji.
»19. ožujka«, odgovara Vesna, na što Irena primijeti: »Ribica.«
Igor se nasmije u sebi. Prinese šalicu ustima pa kroz nos udahne miris šumskog voća. Kao da inhalira kupine, pomisli. Iste one tamne plodove koje je, kao dijete, nizao na vlat trave i kasnije ih usnama skidao u neprekinutom nizu dok mu jezik totalno ne poplavi.
»Tko zna... Ja mislim da su oni nešto pobrkali«, primijeti Vesna.
»Kako to?« upita je Igor.
»Svaki tren mogu puknuti«, odgovori ona pa napuhne obraze kao žaba, autoironično.
Karlo se nasmije. Irena također. Igor šuti. Gleda veselo društvance. I ništa mu nije jasno. Tko su svi ti ljudi i otkud on s njima u kombinaciji? On i ova kraljevna žaba koju valjda treba poljubiti da se ponovno pretvori u princezu.
Na zidu je još jedna fotografija. Irena u Karlovoj bijeloj košulji. Dugi, podvrnuti rukavi, otkopčana do razine grudnjaka. Stoji na vratima kupaonice i koketira s kamerom. Ona je počešljana u stilu tridesetih, ima jarki ruž na usnama (slika je crno-bijela, ali ruž je crveni, Igor bi se mogao zakleti). Omotala je oko vrata bogatu perjanicu, kao s maskenbala ili trash dočeka Nove godine, ali - dobro joj stoji. Isfurala je nekakav starinski đir, da se dobro uklopi u ostatak Karlove galerije ljepotica. Iza nje odraz u zrcalu. Vidimo joj potiljak i onu ruku na koju je naslonjena, a čiji je dlan ostao u kupaonici. Lijepa kompozicija, primjećuje Igor, odlučan da novu fotografiju ne primijeti. Naglas.
A ugledao ju je čim je ušao. Vesna je isto primijetila, ali njoj su sve slike nove pa promatra i ne komentira. Možda i ne uočava da ova nije iz izvorne kolekcije, a kako ju je Igor već upoznao s razvojem događaja, bolje da ne dolijeva ulje na vatru.
»Lovi te trema?« upita Irena Vesnu.
»Malo«, odgovara buduća mama pa doda: »Ali jedva čekam. Ne mogu više ovako...«
»Gležnjevi joj natiču«, progovori Igor kao da je opravdava.
Irena se samo nasmije. Ženska solidarnost, pomisli Igor.
Karlo pogleda Irenu nježno. Ona mu se samo zagonetno nasmije. Vesna se zabezekne. Skrene pogled ustranu, osjećajući se kao voajer koji se odjednom distancira od predmeta proučavanja. A znatiželja ne jenjava. Pa je kopka dok pije čaj, jedva čeka upamtiti svaku
riječ, svaku kretnju, da ih kasnije može proanalizirati s Igorom, pa usporediti - jesu li
primijetili isto i što misle da sve to skupa znači.
Nije moguće, pomisli. Pogleda u Igora. On se zacrveni od bijesa.
»Par dišpar, a razmišljaju o ditetu«, primijeti kasnije Vesna.
»Misliš da razmišljaju?« upita Igor.
»Šta ti je, ne budi lud«, samouvjereno će ona. »Stari uopće nije svjestan svojih godina...
Ufurao se.«
»Bože sveti, ovo postaje vodvilj.«
»Komedija.«
»U kojoj smo nas dvoje tragični junaci.«
»Govori u svoje ime«, nasmije se Vesna.
»Zašto u svoje?«
»Pa ti ćeš dobiti ujaka, ne ja.«
»A i ti si stalno spremna na sprdačinu«, odgovori Igor ozbiljno.
»A šalim se...« pomirljivo ga zagrli Vesna.
»Samo se ti šali... Poškaklji i mene da se nasmijem.«
»Rado«, odgovori ona, »kad odemo leć.«
Namigne mu pa ga poljubi u onu rupicu iza uha, tamo gdje je škakljiv. On se odmakne, vikne »pusti me«, ali se ipak nasmije. Pomalo preko volje, učini se Vesni, ali ne uzbudi se previše zbog toga.
»A fotka. Jesi vidjela?« upita on.
»Na koju točno misliš?«
»Na nju. Roxette.«
»Irenu?«
»Dobro, Irenu.«
»Ma di je bila?«
»Vesna, tebi je stvarno glava u oblacima«, obrecnu se Igor pa se odmakne od nje. »Malo
lijevo od kauča. Irena na vratima kupaonice.«
»Ono je Irena?« upita ona.
»Sad se, kao, sjećaš slike«, nasmije se Igor ironično. »Da si je vidjela, prepoznala bi je.«
»Bacila sam pogled brzinski«, odgovori Vesna. »A šta sam tribala - buljit pa da razgovor krene u tom smjeru?«
»Možda bi bolje bilo da je krenuo.«
»Moga si. Ko ti je branio? Lako je sad. Šta bi bilo kad bi bilo.«
»Nameće mu se«, reče on.
»Nisam baš primijetila da je njemu mrsko«, reče ona.
»Zapravo me baš zanima što bi bilo da sam primijetio Ireninu sliku i da sam ih izravno upitao - što to znači? Znači li možda da je ona sad u istom rangu kao njegova Lenči u koju se toliko zaklinje.«
»Ima tamo i drugih žena«, primijeti Vesna.
»Ali, ne i moje bake«, odgovori Igor. »Nju se nije sjetio staviti na zid.«
»Kako da je stavi kad je kod tebe u ladici?«
»Ne bi je stavio ni da je kod njega«, kategorički ustvrdi on. »Moju baku općenito nije
uzimao u obzir.«
»Ne znaš to.« Vesna mu ponovno priđe, ali on se trzne.
»Potpuno je jasno. Prolazna avantura. Ali, kad malo bolje razmislim - Karlo u tome nije ni prvi ni zadnji. Je li tako?«
Pogleda Vesnu ravno u oči. Sad je čekao povratnu informaciju. Vesna ga pogleda blijedo, a onda s naslona kauča dohvati neopeglanu spavaćicu, ode u kupaonicu i uđe pod tuš. Igor je slušao pištanje starih, derutnih cijevi, potom zatvaranje vode, lupkanje vrata toaletnog ormarića. Čuo je i kad je otključala vrata. Zašto ih je zaključala? upita se. Zatvorila je vrata sobe za sobom, a onda se utišala. Kad je Igor došao za njom, ona se već pravila da spava. Večeras ga neće škakljati. Da se nasmije.

*

»Meni je to dobra ideja, već sam vam rekao«, ponovi Damir teti Nevenki pa dohvati sa stola šalicu s kavom, a ona mu prinese orehnjaču.
»Evo i salvetica«, napomene Nevenka gledajući Igorova prijatelja u oči. »Ali, misliš da će ga biti teško nagovoriti?«
»Teta Nevo, ja vam to stvarno ne znam«, odgovori Damir i pritom slaže.
To da se Igor namjerio žestoko na stan na Zelenom valu, bilo mu je jasno. To da zazire od tavana svojih roditelja, prijatelj mu je ponovio milijun puta, ali - o tome je morao šutjeti. Osim toga, teško je znati što se događa u glavama ljudi koje ne viđamo često, pa da su ti stoput kumovi.
»A ovaj tvoj, kako se zove...?«
»Milan.«
»Da, Milan. Kažeš, dobar je majstor?« upita Nevenka.
»Vidjet ćete sad kad se on i Tihomir spuste. Sigurno mu je pala na pamet ideja koja dosad nikome nije«, odgovori Damir.
»Super, super«, promrmlja Nevenka. »Kad vide kako smo ga sredili, možda se ni Vesna više neće opirati.«
Damir joj se nasmiješi. Doveo je tog svojeg prijatelja jer čovjeku treba novac, a on je Bilićima obećao majstora, ali zapravo - ovim potezom samo ukopava svoje prijateljstvo s Igorom. Razmišljao je dugo o svemu: Milanu treba lova, žena mu je ostala bez posla, fuševa nema, svi nešto stiskaju i škrtare, a čovjek ima mjesečne izdatke kakvi bi se teško pokrili i s dvije dobre plaće. Pogriješio je jedino, misli upravo Damir, u tome što je došao ovamo i on, dovezao Milana svojim autom, pa sad kao na iglicama sjedi i jede tu orehnjaču, strahujući od svakog šuma u dvorištu. Teško bi Igoru objasnio zašto je ovdje.
»Ni riječi onom mojem«, napomene mu Nevenka kao da ga treba podsjetiti da ne
otkrije prijatelju da mu radi iza leđa.
»Nemate brige«, odgovori Damir. »Igor bi me skratio za glavu, tako da... Nemate brige zbilja.«
»Ti si dobar s njom, je li tako?« upita ona.
»S kim?«
»S Vesnom. Dobri ste si.«
»Jesmo, onako«, odgovori Damir, ne znajući što ga čeka.
»Zato ti ovo i govorim, jer znam da me nećeš krivo shvatiti«, počne Nevenka i Damiru dođe da joj kaže: Ne govorite. Tek namjeravate reći, pa vas molim, stanite dok je vrijeme jer zbilja me ne zanima...
Ali Nevenka već govori kako »ne razumije u čemu je problem, ali problema očito uvijek
ima«.
»Skače na mene. Iz predostrožnosti«, govori gospođa i namjesti se udobno na kauču pokraj sinova prijatelja. »Valjda je to ta dalmatinska narav«, napomene pa se Damir glasno nasmije.
»Je, da, samo se ti smij«, primijeti Nevenka, »ali daj mi reci je li tebi normalno da snaha
skoči na svekrvu na najobičniju dobronamjernu primjedbu?«
Svjestan da će, ovako ili onako, biti upoznat s detaljima, Damir upita: »A što ste joj
rekli?«
»Evo, recimo, prošle nedjelje za ručkom... a stvarno mi nije bila namjera da je uvrijedim... rekla sam joj kako sam čitala kako se otrovi iz laka za nokte apsorbiraju u organizam. I kako mislim da to djetetu može štetiti.«
Damir se ponovno nasmije naglas.
»A znaš, Damire, primijetio si kako ona stalno nosi onaj teški crveni lak«, nastavi Nevenka. »Meni je to vulgarno, ali nikad joj se ne bih petljala. Osim toga, ja sam već stara...« reče Nevenka pa zastane i pogleda muškarca.
»Niste, otkud vam ta ideja?« odgovori Damir brzo pa ona mirne duše nastavi: »Znam ja dobro da sam, kako vi mladi kažete, ispala iz štosa, ali stvar je u tome da bi svaka majka trebala paziti na plod. Kaj je to još dva mjeseca bez laka za nokte ili farbanja kose?! Brzo prođe, a možda znači.«
»Moguće«, odgovori Damir, »svaki dan neko novo znanstveno otkriće.«
»A ona planula da to su gluposti, da otkud mi takvi podaci, da ona će lakirati nokte i u bolnici ako joj se tako ćefne... Baš je to rekla: Ako mi se tako ćefne. I tak. Ništa, umukla sam, pokunjila se«, utiša se Nevenka.
Damir je pokuša zamisliti pokunjenu. Ne pođe mu za rukom.
»A kad sam joj rekla da bum joj sredila svojeg prijatelja doktora da ode k njemu na kontrolu... Isuse Bože, kak je pogledala mog Igora. Mislim da mu je bukvicu očitala kad su došli doma.«
Damir se nasmije u sebi. U tu je bukvicu i on bio uvjeren.
»I kaj sad?« upita Nevenku. »Mislite da bi se Igor doselio da nje nema?«
»Nisam ja nikaj rekla«, gospođa odlučno odmahne glavom. »Ja samo mislim da je ona još tvrdoglavija od njega. Ti nisi razgovaral s njima o tavanu? Nikad?«
Damir uspravi leđa. Odloži šalicu s kavom pa reče neodređeno: »Mi vam razgovaramo
o drugim stvarima. Takva smo generacija...«
»Da, znam. Kao da ste djeca. Kak se to ono zove - sindrom Petra Pana«, odgovori Nevenka.
»E, da«, nasmije se Damir. Srećom, začuje kvaku u hodniku. Milan i Tihomir spustili su
se s tavana.
»Nevo, odlična nam je ideja pala na pamet«, uzvikne Tihomir s vrata dnevne sobe.
Damir se pogleda s Milanom. Prijatelj je imao jako zadovoljnu facu. Jedva je čekao da odu odavde pa da mu ispriča koju je cifru dogovorio. Bit će i za režije, i za cugu, i za ljetovanje... Bilići su dosta para »stavili sa strane«.
*

Dok je Damir jeo orehnjaču i smišljao kako da što neutralnije sudjeluje u diskusiji, Karlo je sjedio u staroj plavoj bubi Irenina brata i čekao da njegova mlada družica plati benzin koji je upravo natočila.
»Dosta nam je za pedeset kuna«, rekla je kad su ugledali Lukoil, no Karlo se promptno usprotivio i rekao:
»Napuni do vrha«, pa posegnuo u unutarnji džep kaputa po novčanik.
Onda su pričekali tri minute da se oslobodi pumpa krajnje desno, makar je i ona u sredini bila slobodna. Karlo nije pitao zašto. Volio je sjediti s Irenom u autu. Da ga malo čačka prstima po glavi dok čekaju.
Sad gleda tu mladu ženu kako stoji dva koraka od pulta za kojim rade dvojica muškaraca i prelistava izložene novine. A onda im prilazi. Karlo vidi kako se muškarcima izraz lica mijenja. Uspravili su se. Smješkaju joj se. Ona ih zapričava. Čini mu se da pomalo koketira. Počeškala se po čelu, pa naslonila na jednu nogu. Petom ove druge, lijene noge, kucka po podu, nekako mazno, pomisli starac, zabila je tu peticu u keramiku poda pumpne stanice, pa je sad vrti dok s njima razgovara. Smeta mu to. Ne zna ni sam zašto, čega se boji, ali - smeta mu.
Ona se okreće prema njemu, pokazuje rukom. Dečki se smješkaju. Ona mu mahne. Njih dvojica kininu glavom. Karlo se nasmije. Uzvraća mahanje, ali ni Irena ni dečki ga ne vide. U šoferšajbi bube zrcali se neonska reklama, prebistra da bi se vidjelo unutra.
»I čokoladicu za djeda«, govori Irena.
»A djed voli čokoladice?« pita je jedan.
»Koliko ima godina?« pita drugi.
»Devedeset«, odgovara Irena.
Jedan od dvojice (onaj zgodniji) fijukne u znak čuđenja.
»Običan račun ili R-1?« upita ružniji.
»Običan«, nasmije se Irena široko.
Dok se vratila u auto, Karla je potpuno pustila ljubomora. Ona ga čvrkne po nosu pa zapjevuši »ta-daaaaa-an«, kao fanfara, i izvuče iz džepa čokoladni prutić. Karlo se oduševi kao da ga sam nije platio.
»A sad te vodim na vidikovac«, kaže mu Irena pa pokrene auto i odveze se poznatom podsljemenskom rutom. Prolazeći pokraj jedne od ljepših kuća na padini, Irena ugleda Damirov parkirani auto. Karlo ga i ne primijeti.
To je podsjeti da mu se mora javiti.

*

»Smucaš se po finim kvartovima?«
»Otkud ti to?«
»Vidjela sam ti auto. Pa rekoh: vidi, vidi, tko je uletio u pare.«
»Ha, čuj... Imam prijatelje posvuda. A ti?«
»Ne više.«
»Ma nemoj? Otkad to?«
»Otkad sam se zaljubila...«
»E, nemoj mene. Svega ti.«
»Kad ti kažem.«
»Da ti ne bih povjerovao.«
»Kako god...«
»I? Kako si se našla u finom kvartu ako ne radiš?«
»Prolazim.«
»Opa, još bolje!«
»Vozila sam se do vidikovca...«
»Onog vidikovca?«
»Aha.«
»Jesi me se sjetila?«
»Zato te i zovem.«
»Zar se nisi zaljubila?«
»Zato te i zovem. Jer sam te se sjetila. Kao starog prijatelja.«
»O, pa to je onda novi moment. U tom slučaju, lijepo od tebe.«
»A jesi služben...«
»Ni najmanje. Kad se vidimo?«
»Ovih dana?«
»Može, ali ne prije šest.«
»Tako i meni paše.«
»Super, čujemo se onda.«
»Javim se. Ja tebi.«
»Ti meni...«

*

Igor zna da se gore nešto zbiva. Em nije blesav, em mu je stari najavio. Pred Vesnom se pravi da nema pojma. Ali ni ona nije blesava, pa vidi... ostatke građevinskog materijala na stepenicama kuće Bilićevih i odbačene razrezane najlonske vreće kojima je majstor prekrio pod da se ne ošteti. Jasno je kao dan da se na tavanu nešto radi.
A svekrva je nabacila prepoznatljivi samozadovoljni osmijeh kakav ima kad se treba pred nekim pohvaliti osobitim uspjehom o kojem bi rado šutjela kad bi drugi govorili. Tako se smješkala kad je sredila nabavu svadbenog prstenja, iako se dvoje mladih zaklinjalo da ni kunu (pa ni savjet) neće uzeti od roditelja. Na kraju su uzeli i jedno i drugo, smotani kakvi jesu, pa se sad Nevenka s pravom samozadovoljno smješka kad god Vesni pogleda u ruke. I primijeti onaj crveni lak za nokte zbog kojeg su se prošli put gotovo posvađale.
Tihomir je toliko uspuhan kao da danima nije popodneva provodio na kauču, nego de facto ponovno radi punom parom, ali - ne umara ga to. Osjeća se korisnim, nešto gradi i pregrađuje, prepoznaje Vesna muškarce kad su korisni, vidjela je isti izraz lica i kod vlastitog oca nebrojeno puta..
I njih dvoje - našli su zajedničku temu nakon toliko godina. Komuniciraju prijateljski, jedno drugome dovršavaju rečenice i - ne podbadaju se svake dvije minute, čim jedno udahne. Čudno je sve to skupa, ali Igor razumije. Sjeća se da mu je majka svojedobno rekla kako je njoj i Tihomiru on (Igor) jedina poveznica, ali da je takav razvoj situacije normalan,
a ni stari nije škrtario u opisima njihova praznog odnosa koji bi netko greškom mogao okarakterizirati površnim kad bi prebrajao koliko lijepih riječi jedno drugome upute.
I tako. Mladom paru Bilića sve je kristalno jasno. Njegovi ih roditelji useljavaju na tavan, a da oni sami o tome nisu ni pisnuli.
Vesna ima previše briga da bi vodila još jednu, pa šuti. Srče juhu, poslušno odgovara na kurtoazna pitanja o bebi i vremenu, pruža Igoru ruku ispod stola, a on je prihvaća saveznički. I tako prolazi još jedan nedjeljni ručak. Kakve se tektonske promjene događaju na tavanu, ni Vesna ni Igor ne bi upitali Nevenku i Tihomira pa da pucaju od znatiželje. A zanima ih prilično.
»Zar to nije bitno?« pita je Igor kasnije.
»Kako izgleda?« odgovara Vesna pa nastavi: »Naravno da je bitno ako se namjeravamo useliti, a nije ni najmanje ako ne namjeravamo.«
»Relativiziraš«, odgovara on. »Mene zanima čak i ako se nećemo useliti.«
»To je zato što si gora baba tračara od pokojne babe«, nasmije se Vesna.
»Ili zato što je to moja obiteljska kuća«, lecnu se Igor.
»Ili zato«, složi se ona pa se zavali na krevet u sobi. U zadnje je vrijeme ondje dosta ležala. Odgovarao joj je polumrak spavaće sobe, glazba koja je iz dnevnog boravka dopirala kroz vrata. Trenutačno nekakav UB40, bend koji nikad nije osobito voljela, ali - sad joj paše jer je nježan.
»Bole te noge?« upita je Igor pa sjedne pokraj nje.
»Malo«, odgovara ona. »Nije strašno.«
Igor joj ipak izuva čarape pa joj stopala uzima u ruke. Stane ih gnječiti prstima.
»Mmmmmmmm«, promrmlja Vesna zatvarajući oči.
»Paše ti?« upita on kao da traži dokaz.
»Lipo je«, šapne ona.
Igor se nasmije u polumraku.

*

Prije dva dana Damiru se javila Sofija. Rekla mu je »sine«, pa dodala »možda griješim«, a kad je nastavila kako misli »da joj procjena nije bila dobra« i kako razmišlja o tome »da se smiri«, Damiru je postalo jasno da se majka krupnim koracima vraća u njegov život, ovako oblikovan, puno je reći »sređen«, ali svakako oblikovan.
Samo ju je slušao, strahujući od odgovora na pitanje - što sad smjera? Jer odgovor se
nametao sam.
»Zagreb nikad nije bio grad za mene«, veze Sofija. »Prevelik za duševni mir, premalen da bi se čovjek u njemu izgubio. Ali, opet... Ni ovako nije lako.«
Damir sluša šutke jer ako progovori i riječ, vlastitoj će majci u lice sasuti: Ne seri, stara! Kakav duševni mir nakon toliko godina? A on joj nije ni otac ni staratelj da joj objašnjava kako ljudi mjesto stanovanja ne biraju prema afinitetima, nego prema okolnostima, infrastrukturi koja podržava stil života koji su odabrali, pa dobro važu gdje će koliko zaraditi, a koliko im za hladni pogon treba.
Mama Sofija valjda nema ni dana radnog staža. Od čega je živjela sve ove godine, Damir ne pita, kako živi sada, sluti, ali ne zna. Samo se jednoga boji - da će mu majka banuti u život. U isti životni prostor jer drugog prostora nema... Nije ga stigao pripremiti za slučaj
nužde kao što je ovaj. Jer neke odluke ne ovise samo o njemu, a Sofija svoje životne poteze, kao i obično, ne tempira ni prema kome osim prema sebi.
Nije rekla da dolazi, ali je natuknula. Pametna je to žena, pomisli Damir trijezno, sad će ga izmanipulirati, kao iz rukava izvući adut do dva, jer dobro zna - vidjela je prošli put - njezin sin nije od kamena i rado novcem kupuje savjest.
Spomenula je neke prijatelje. »Iz sedamdesetih«, tako je rekla. Imaju veliku kuću, trebala bi im se javiti. Opipava teren, jasno je Damiru. Ali čim dođe u Zagreb, poželit će ga posjetiti doma, a onda će se sa sjetom prisjetiti tog stana i reći kako joj nedostaju Mate i Katica, pa se rasplakati. Neće biti druge, ponudit će joj da prespava, jer već je osam navečer i kamo će sad?, tražiti prijatelje?, pa će ona poželjeti spavati u svojoj dječjoj sobi koju je Damir pretvorio u ured, pa kad joj kaže da »tamo nema mjesta« i da »neće valjda glavu zabiti u printer, a noge u staru kramu od kompjutora«, ona će se nasmijati i odgovoriti da je od »komocije važnija vibra, a da ona osjeća prostor za koji je od djetinjstva vezana«.
I tako... Sluti Damir da je vrag došao po svoje i da, jedanput kad prespava s glavom pokraj printera, njegova majka Sofija više nikad neće napustiti stan u kojem je ostavila i Matu i Katicu (koji joj sad toliko fale) i njega samoga koji majku pamti kao lik iz fikcije, poistovjećuje je sa Snjeguljicom, Matovilkom ili Morskom Sirenom, nekom iluzijom ženstvenosti bez prevelikog mozga, ali zato sa zlatnim zubima, bijelim tenom, rusom kosom i neodoljivim glasom kojim se zatravljuju muškarci... Ona niža bića nesposobna da se odupru, zaključi.

*

Elvira je za Novu godinu (a od toga je prošlo mjesec i pol) poslala SMS Damiru. Odgovorio joj je isti tren, uzvratio lijepe želje, ali kad mu je na to napisala: »Zapila sam se sinoć, puca mi glava, pa sam sad na juhici«, nije joj poslao više ništa. Možda je morala dodati pitanje. Uvijek pitanje. Jer upitnik otvara prostor za novu komunikaciju.
Ovako, mislila je Elvira nakon što joj nova poruka nije došla satima, možda misli da
nije od komunikacije danas, možda je pušta da se odmori.
»A jesi i ti, Elvira, blesava...« prekori samu sebe. »Kažeš čoviku da si koma, pa onda očekuješ dopisivanje.«
Govorila si je tako danima i samu sebe zapitkivala: »Ajde, šta bi ti da je suprotno? Da te netko tako ‘skine’ rečenicom ‘puca mi glava’?«
Na sva ta pitanja znala je odgovor, ali ga se bojala priznati. Jer ovako je lakše, izvući se na krivi tajming, nespretno sročenu rečenicu, zastoj u komunikaciji koji se dogodi kad je stanka preduga, nego realno sagledati slučaj i prepoznati koliko u svim tim porukama ima kurtoazije, a čega nema ni u tragovima.
Zima je zeznuta u gradu: izmjenjuje se južina s burom, stalno nešto slinavi, negdje propuhuje, nasmrzava se čovjek u poslovično sunčanoj Dalmaciji kao što u Lici nikad ne bi, jer ovdje se hoda u finim čizmicama i elegantnom tamnosivom kaputu s dvorednim kopčanjem koji je bio skup, ali ne i topao za pravu zimu. Pa većinu vremena Elvira provede smrznutog nosa i nikakve frizure, onako nepočešljana po buri, dignute kragne koju pridržava rukom u kožnatoj finoj rukavici, prošlogodišnjem božićnom daru, koja nimalo ne grije prste, ali zato »figurȁ«.
Ne mili se Elviri izići na tu buru, nikoga i ne sreće po gradu, pa se po onoj »poso, kuća, birtija«, i ona tako kreće utabanim rutama, ali bez birtije u rasporedu. Na stubištu naleti na starog susjeda, ne toliko starog po godinama, koliko po stažu njihova poznanstva. Živio je
taj profesor glazbe nekad davno u kvartu u kojem je i ona odrasla pa se, igrom slučaja, preselio u stan dva kata ispod njezina nekoliko godina nakon što se ona uselila ovamo. Čuje ga ponekad kako svira navečer, ali nikad nakon devet, jer je pristojan i ne želi nikome smetati. Tulumare klinci pod njihovim prozorima ljeti, izmjenjuju se studenti u podstanarskim stanovima i uvijek imaju feštu barem za useljenje i iseljenje, a takve pijanke traju do jutra i ne pjeva se na njima sa sluhom, ali ipak - Elvirin susjed poštuje kućni red i ne pada mu na pamet da sjedne za klavir nakon devet navečer.
»Evala«, pozdravlja je on onako starinski, a ona mu se uvijek nasmiješi pa odgovori:
»Evala, šjor Tonći.«
»Kako je lipotica po ovom ledu?«
»A šta da vam kažem... Smrz i gotovo«, odgovara Elvira u prolazu, ali zastaje, jer susjed uvijek ima koju lijepu kojom joj popravi dan. Tako i danas govori: »Još malo. Misec dana i evo nam sunca. Ma niti misec.«
Smješka mu se Elvira pa upita: »Kako ste vi inače?«
»Nikad bolje«, odgovara šjor Tonći i već dodaje: »Fali nam alt, Elvirice.«
»Di? U klapi?«
»E. Otišla nam je jedna.«
Elvira ne pita kamo je otišla jer zna - njezin susjed vodi žensku klapu koju u kvartu od milja zovu »Dentjera« jer je prosjek godina članica sedamdeset. Nikad se nisu definirale kao ženska klapa treće životne dobi, ali - tako je nekako ispalo, pa sad u »Dentjeri« ne pjeva nijedna mlađa od šezdeset pet. Zato Elvira ne čačka po tome kamo je otišla članica jer - na dobro nije. A njezin susjed taj glazbeni angažman shvaća itekako ozbiljno, pa je na poštanskom sandučiću u hodniku zgrade, ispod svojeg prezimena »Tomić«, nalijepio i
»Dentjera«, kao da će pošte za žensku klapu biti ne znam koliko. No, pisma takvog naslova rijetko su stizala. Tu i tamo koja razglednica koju bi, s puta u Zagreb ili iz toplica, poslala neka od članica. Samoj sebi. I kolegicama.
»Šta ćete sad?« upita Elvira.
»A zašto nam ti ne bi došla?« predloži susjed, pa Elviru štrecne u želucu. »Ja?«
»E, ti...« odgovori on. »Koliko se sićan, lipo pivaš. Koliko čujen, alt si. Koliko znan, gluvo je u ovo doba godine, pa dobar hobi lipo sidne... Možda ti se svidi.«
Elviru njegov prijedlog šokira. Dobro, shvatila je kako je percipiraju. Kao staru curu kojoj treba ispuniti vrijeme, pa je sad ovaj gura u žensku klapu s kojom se sprda pola grada, kao što se sprdaju i s njihovim voditeljem, premda ona ne da da se u njega dirne. Kad bi bila do kraja poštena prema sebi, Elvira bi priznala da joj je prazno, rekla da kutijice koje dekorira ne mogu biti dovoljan hobi i da je prijatelja s kojima izlazi malo, pa bi šjor Tonću obećala doći na dvije probe da vidi diže li je to pjevanje ili je deprimira. Ali, i ona sama boji se da bi joj se svidjelo, a to bi značilo kapitulaciju pred mladosti, priznanje da pripada
»Dentjeri« i da romantičan SMS od Damira ili bilo koga drugoga više nikad neće stići.
Kako bi istjerala crnjak iz glave, Elvira pleše pred balkonskim vratima iza kojih je mrak pa nalikuju na veliko zrcalo. Trese glavom kao u egzorcističkom obredu vraćanja samopouzdanja dok Kim Wilde zapomaže iz osamdesetih: »Get out, get out of my life... set me free!« Pritom pjeva, lijep joj je glas, pravi baršunasti alt... Dobro je rekao susjed. Gleda Elvira svoje guzice koje su izgubile oblik, promatra vlastite pokrete rukama - »ne izgledaju loše«, pomisli - kad začuje zvono mobitela kako se iz torbe probija kroz buku...
»Halo!« vikne zadihana u slušalicu.
»Vesna je završila u bolnici«, oglasi se Igor.
*

Elvira bi najradije isto popodne rezervirala kartu za Zagreb na vijest poput ove, ali Vesna je zove iz bolnice i govori:
»Ma kakvi, nema potribe. Kaže doktor da je sve u redu, osim šta bi mogla rodit ranije.«
»A onda?«
»Sve u redu, samo... Bolje bi bilo da još tri tjedna izdržim.«
»Ako oćeš, ja ću doć«, ponudi se Elvira.
»I šta ćeš onda?« nasmije se Vesna. »Pridržavat dite rukom?«
»A jesi gadna«, smije se i Elvira.
»Pa kažem ti, bolje dođi kad izađemo iz bolnice.«
»Tek onda neću«, odgovori Elvira, »nećeš znat di ti je glava.«
Vesna ušuti. Pojma nije imala kamo će kad iziđe. Stan im je rasulo, boji se onamo dovesti dijete, sve da Igor kompletne podove i zidove poliže jednokratnim krpama za dezinfekciju. Prašina kao da isijava iz stareži. A on čeka... da trava naraste ili se otvori alternativna opcija. Ni krevetić nije montirao. »Nije priša«, rekla mu je, nadajući se da će se
»situacija srediti« do termina. Sad joj je krivo. Rado bi da nju i bebu dočeka uštirkana posteljina, zategnuta na krevetiću kao u vojsci. I zna - dočekat će je upravo takva. Njegova će se mama pobrinuti da sve bude na nivou. Ali Vesna bi rado da su projekt dolaska djeteta kući režirali njih dvoje sami. Za što je sada prekasno.
»Nemam ti pojma, Elvira«, kaže Vesna zabrinuto. »Ništa nije kako sam se nadala.«
»Nikad nije«, zaključi Elvira.
Kad bi znala koliko Igor želi da dođe i koliko joj je lagao kad joj je kurtoazno rekao da nema potrebe, da je ne želi inkomodirati, Elvira bi se oglušila na Vesnine riječi i sjela u prvi autobus. Ali i Igor joj je rekao isto, a ona se ne želi nametati. Ulaziti u nečiji životni prostor bez poziva. To neće ići.
Zašto Igor odjednom želi Elvirino društvo? Zato što se s Damirom nalazi na brisanom prostoru, kao uostalom i ona, zato što se osjeća inferiorno prema njemu (kao uostalom i ona) i zato što je nekako, sa slabijim intenzitetom druženja s kumom, jenjalo Igorovo druženje i s kim, pa se sad, kad ni Vesne nema doma, osjeća sam samcat na svijetu... kao onda kad je ostao u prevrućem Zagrebu dok su se ostali brčkali na prenapučenim plažama, bez brige i pameti.
Rekao je na poslu da mu je žena završila u bolnici, dali su mu slobodan dan bespogovorno. Gazda je dodao: »Ostani do kraja tjedna«, pa mu je Igor zahvalio od srca, progutao slinu da se ne rasplače pred tim čovjekom koji je prema njemu u pravilu služben, a sad pokazuje izrazitu empatiju. Samo je kimnuo, a došlo mu je da se šefu baci u zagrljaj i zavapi koliko se boji, ali je, kao i uvijek, odglumio kulera. Neuspješno, po običaju. Komentirali su ga kad je otišao iz ureda, smijali se njegovoj zbunjenosti, a jedan mlađi kolega, koji s njim još nije izgradio nikakav odnos, odvažio se bahato na imitiranje Igorova glasa kad je zamucao: »Mo-može se dogoditi da ranije ro-rodi.« Pa su svi prasnuli u suludi cerek kao da nitko nikad nije osjećao tremu pred nečim nepoznatim, svi osim velikog šefa koji je otišao na pauzu i zgradu napustio zajedno s Igorom. Na parkingu mu je pružio ruku i rekao: »Neću još čestitati, to ću kasnije«, pa se nasmijao srdačno, a Igoru se srce uzlupalo kao da tek sad može sagledati svu raskoš praznovjerja i opasnosti da preuranjena čestitka zacopra njegovu sreću.
Poslao je poruku i Damiru. U krajnjoj liniji, nisu ni u kakvoj svađi, komuniciraju, rijetko i suho, ali komuniciraju. Red je da ga obavijesti. Damir je odmah odgovorio: »Javi se ako ti budem trebao«, ali nije ponudio da se nađu, a Igor se neće nametati. Uvrebat će već na Vesninu licu je li ju kum posjetio u bolnici (makar nazvao) jer čisto sumnja da neće. Da je Damiru Vesna samo Igorova žena, rekao bi njemu, za vruće rane, bez prethodne pripreme:
»Pozdravi Vesnu puno«, ali čemu da je pozdravlja po posredniku ako to namjerava učiniti izravno. Zato Igor obigrava oko Vesne dan i noć, stalno je pita treba li joj nešto, pa iziđe do sendvičare da »nešto baci u kljun jer nije od jutros«, ali najavi brzi povratak, a ona mu prvo kaže da pretjeruje i »neka se ide doma odmoriti«, pa kad on odbije otići, doda: »stvarno nema potrebe«. On očito i dalje forsira i nikako da pogodi pravu mjeru skrbi jer, evo, maloprije mu je rekla: »Igore, pusti me da malo spavam«, pa se on osjetio izostavljenim iz njezina života. Poljubio ju je u čelo, ona ga je pogledala odozdo, s kreveta, i šapnula:
»Oprosti, nisam tako mislila«, a on je, dok je govorio »sve je u redu«, dobro znao da je mislila upravo tako kako je rekla i da joj je postao naporan. Rekao je »sve je u redu«, ali ništa nije bilo.
Izišavši iz bolnice, dvadeset je minuta sjedio u autu, čekao da se napuni puni sat parkiranja i vrebao ulaz u tu zgradu u koju stalno netko ulazi ne bi li ugledao Damira, ali - vrijeme posjeta je prošlo i onuda su se motali samo nepoznati ljudi u bolničkim kutama. Nitko ni da ga pogleda. Nije sumnjiv, na bolničkom parkingu stalno netko nešto čeka, takva su mjesta zdravstvene ustanove. Kao da dovoljna muka nije ondje tražiti pomoć, nego cijeli očaj dodatno treba podebljati beskonačnim čekanjem.
Igor nije glup. Zna da je ljubomora unaprijed izgubljena bitka. Dok sjedi i vreba, osjeća se prevarenim i manje je bitno činjenično stanje. On je već unutra, u ljubavnom trokutu, događao se takav ili ne. Zatrovan je mjerkanjima, preispitivanjem, promatranjem tuđih pogleda i pokreta, i - u startu gubi. Ali ne može si pomoći. Vreba ne zato da bi ugledao Damira i Vesnu, ulovio ih in flagranti, nego upravo suprotno - da ih ne bi ugledao. Jer ako ih ne ugleda, onda je sam kriv što se doveo u takvo stanje, prezirat će samog sebe kao što umišljeni bolesnici preziru vlastiti poremećaj, smijat će se sebi u lice i govoriti: Budaletino, do čega si se ti doveo, ali će se ipak smijati... No, kako dokazi postoje (pa zato i jesu dokazi), a ono što se nije dogodilo ne postoji, tako izostanak jednog trenutka kojem bi mogao posvjedočiti ne isključuje mogućnost pojavljivanja nečeg opipljivog u budućnosti. I to Igor dobro zna. Kao i da će poludjeti od vrebanja onoga što se uvrebati ne može.
Ne zna kud bi sa sobom. Večeras će navratiti k starcima, pa im reći za Vesnu, sad mu se ne da. Mama bi odmah doletjela s ručkom, ispekla bi pile, napunila sarme ili neku drugu masnu hranu, pa se uputila u bolnicu. I prije nego što skine kaput, krenula bi uvoditi reda u bolničku sobu i dokazivati glavnoj sestri da ima pravo posjetiti snahu kad joj padne na pamet jer »ne dolazi unuče svaki dan, a ona (Nevenka) tolike godine plaća bolnice od kojih, čim nešto zapne, nema nikakve koristi«, pa bi bila odlučna u namjeri da sad naplati svaku lipu koja joj je izdvojena iz bruto iznosa plaće svih ovih godina. I uzalud to što bi se već sutradan pojavila s domaćom štrudlom, izdašnim pakiranjem skupe uvozne kave za sestre i buteljom vina (ili žestice) da se i doktor počasti - svi bi već u Vesnu gledali podozrivo i došaptavali se kad joj se svekrva luđakinja pojavi na vratima. Zato će se Igor tek večeras odvesti k svojima.
Sada ne zna kud bi sa sobom, večer se tek spustila, i to zato što se rano smrači. Tumarati gradom ne želi. Sjest će kasnije na pivo, ali osjećat će se sam - dobro zna, a kad je takav, na korak je do toga da se rasplače za šankom, kao kakav okorjeli pijanac koji je davnih dana odustao od reputacije, i ugnjavi konobara svojom teškom životnom pričom. Ovaj će ga blijedo gledati i misliti - što sam ja Bogu skrivio da ovaj zasjedne baš u mojoj
smjeni - ali će kimati sućutno kao da sluša, dok mu pogled leti prema ekranu na kojem se upravo odvija nogometna ili hokejaška utakmica.
Umjesto da krene prema centru grada, Igor se uputi na Zeleni val. Taman. Obići će Karla, vidjeti što je s njim, utući sat ili dva ondje, obavijestiti njega i Irenu o tome da se Vesna kući neće vratiti bez djeteta, pa promotriti dobro njihovu reakciju u potrazi za kakvom-takvom grižnjom savjesti koja bi mu dala do znanja da ga njih dvoje (stari i kurva) ne vuku za nos s predumišljajem. A on će se pretvarati da je sve OK, da je eventualno malo zabrinut za Vesnino zdravlje, ali da drugih problema nema. Jer ne može dočekati dolazak bebe, ipak je to idila za kakvu se izborio, pa sad uživa u njoj.
Dok se vozi prema Zelenom valu, Igor sluša emisiju o stambenim kreditima pa se osjeti
privilegiranim što ne spada u tu skupinu nesretnika pod dužničkim ropstvom nego je - što?
- sretnik koji će ničim izazvan naslijediti stan? Aha, kad na vrbi rodi grozđe, pomisli Igor za
sebe. Iz duše, iskreno i bez autocenzure.
Nišica u koju obično parkira escort ovaj put je zauzeta pa jedva pronalazi slobodno mjesto za koje će iskeširati iznos dovoljan da se, doduše skromno, najede bauštelac za doručak. Ne žali para, sve to skupa ide u rok službe. Karla se mora obići, ponovi Igor samome sebi, da slučajno ne bi ispalo kako onamo ide zadovoljiti potrebu da se negdje osjeća korisnim.

*

Sumrak je već dobrano zagrizao dan pa se ulična rasvjeta pali nevoljko, prema vlastitom nahođenju ili procjeni nekoga tko, zamišlja tu scenu Igor, sjedi u velikoj sobi s prekidačima za ovo i ono i - motri. Motri na golemim monitorima, njih dvjestotinjak poredanih ukrug, u kojoj se ulici koliko smračilo da se smiluje i pritisne on.
Ako takvog boga ima, pomisli Igor, njegova procjena o ovoj ulici još nije došla na red.
A tamno je tim više što se nekakvi oblaci skupljaju pa kiša samo što nije. Spusti li se noćas temperatura još koji stupanj, eto nam snijega potkraj veljače.
Pred Karlovim haustorom parkirano je dostavno vozilo. Nikakav veliki kamion, više kombi kakav imaju obiteljske picerije i mali kvartovski dućani koji nikad ne naručuju više od desetak gajbi piva odjednom. Piše nešto na tom kombiju, Igor vidi veliki crveni logo na bijeloj podlozi, neko ime u krugu: Vrkić ili Vrbić, stiliziranim slovima. Nije siguran u prezime tako u polumraku, ali dobro vidi, to ne može promašiti, ispod logotipa fino, čitkim slovima, stoji SELIDBE.
Igor ništa ne sluti. U ulazu je više stanova, nije primijetio da netko prodaje svoj, da se seli, ali nikad se ne zna. Zadnjih je dana imao prečih briga od proučavanja poruka na žutom, mutnom staklu u haustoru koje stanarima služi umjesto oglasne ploče.
Nije se do kraja ni približio kombiju kad, s lampom u ruci, onom podnom, kakva se kupuje u Ikei ili velikim trgovačkim lancima galanterije za uređenje doma, pred njega iskoči - njegov prijatelj Damir.
I uzalud Damiru što će, već za minutu-dvije, objašnjavati Igoru kako se ondje našao slučajno, kako je jednostavno naišao, pa ugledao Irenu i neku njezinu frendicu gdje istovaraju stvari iz kombija, a frajer unutra ni makac. Kaže djevojkama: »Plaćen sam da vozim, ne da nosim.« I što da radi Damir, dobra duša, nego da dade ruku toj curi i njezinoj prijateljici, pa uprti lampu, maloprije i onaj stolac za ljuljanje kakav imaju po penzionerskim domovima, ali je, eto, ima i Irena, kao da je i njoj samoj devedeset. Smijala
se Irena kad joj je rekao da »s kim si, takav si« i krenuo u sprdnju s njezinom stolicom za ljuljanje, nije se naljutila, iako je on mislio ozbiljno.
Igora ne zanima što Damir trkelja dok god ga zanima samo jedno pitanje: vuče li ga to prijatelj za nos? Ali ništa ne pita. Promatra ga, a ovaj se znoji na zimi i smišlja koji bi izgovor mogao izlagati kad već ovaj istiniti ne drži vodu.
»Vjeruješ mi, je l’ da?« upita ga konačno Damir, a Igor se suspregne da ga ne udari, muški, šakom iz ramena jer evo već Irene, smješka se dok s frendicom (je li i ona kurva?) izlazi iz haustora po novu turu stvari za useljenje u njegov stan.
»Ni riječ«, odgovara suho Igor i netremice gleda svojeg kuma, prijatelja, desnu ruku, idejnog začetnika ovog projekta pod nazivom »Do stana bez dužničkog ropstva«, razmišljajući o tome kolika je budala ispao.
»O, Igore, otkud ti?« upita ga Irena pa mu se smije, samo što ne kaže: »Dobro si naišao,
imamo stolac, komodu, kutiju s knjigama i za tebe.«
On podigne pogled. Na balkonu stari. Gleda. U ulici je premalo svjetla da bi mogao vidjeti obrise Karlova lica. Igoru na nos pljusne krupna kap kiše. A zatim mu još jedna upadne u oko.

*

»Luđaaaaaaaaaaaka. Totalnog luđaka sam rodila«, ponavlja Nevenka već sedmi put, lamata rukama po kuhinji, ne zna što bi prvo, pa jednom rukom grabi taperver posude u koje će spakirati obrok za Vesnu, a drugom iz hladnjaka dobavlja vrhnje da podlije torteline koje je maločas odmrzla.
»Lu-đa-ka«, sriče razgovijetno kao da je Tihomir nije dobro čuo.
»Što kaže?« upita on. »Kad ju je odveo?«
»Kažem ti«, odgovara Nevenka. »Prošla su već tri dana.«
Gleda muža u čudu, razrogačila je oči kao da ga pita: Znaš li ti koji je njemu vrag? Ali ni Tihomir ne zna.
Jasno mu je da je sin upravo od njega naslijedio tu nekakvu malodušnost koja ga pogađa u kriznim situacijama i karakter koji većinu situacija interpretira kao krizne, ali ovakvo ponašanje - vlastitim roditeljima zatajiti da mu je žena u bolnici - ni njemu samome ne bi palo na pamet.
»Jesmo li se mi njemu, Tiho, nečim zamjerili?«
»Tavanom?« odgovori on protupitanjem.
»Misliš?«
»Ne znam.«
Izvuče Nevenka donju plastičnu kutiju, najveću od svih, koja zato i jest na dnu, pa razbaca sve ostale posude uredno posložene u nju. Opsuje. Živčana je. Ali neće se istresati na Tihomira. Vrlo nenadano, njih su dvoje na istoj strani, zajedno protiv sina luđaka koji ili je neuračunljiv ili ih otvoreno mrzi.
U životinjskom svijetu ranjene jedinke traže zaklon daleko od čopora, gdje će same vidati rane i čekati kraj. Izmiču li se iz skupine zbog osjećaja stida, kooperativnosti ili jednostavno tako, jer instinktivno osjećaju da im nitko ne može pomoći, teško je reći, ali - čovjek je počesto drukčije biće. Kad ne traži pomoć, to je gori alarm od osnovnog problema. Nevenka bi rado zagrlila mladunče, dala mu savjet, bila oslonac, ali - i ona je svjesna toga -
ne bi mogla odoljeti da ga ne upita odakle takvo ponašanje, strah i zazor od rođenja djeteta? Što s njim i s Vesnom nije u redu kad se tako uspaničio?
I upravo zato Igor se ponaša kao ranjena životinja. Zavukao se u svoj brlog, nazvao Vesnu pa joj rekao da se ne osjeća dobro i da danas neće doći u bolnicu. Ona ga upita što mu je, osjeća brigu u njezinu glasu, a on joj odgovara da je vjerojatno pokupio nekakvu virozu u uredu.
»Skuhaj si juhicu«, govori mu žena iz bolničke postelje i njemu je drago što se ona
brine, makar - ni to ga ne zadovoljava potpuno.
Ništa joj ne govori za Damira, ne spominje da se Irena uselila Karlu, ne zna kako da joj to kaže, pa šuti. Ona ga pita: »Jesi bio na Zelenom valu?« On odgovara: »Jesam, sve je u redu.« Ona nastavlja: »Što ćeš danas?« On kaže: »Preskočit ću.« Ona na to ne reče ništa.
Njemu je svejedno hoće li je Damir posjetiti i je li ju nazvao. Njoj nije svejedno. Rado bi znala raspituje li se kum za njezino stanje. Nitko ništa ne pita. Šute svatko u svojem krevetu, s telefonskom slušalicom na uhu. Ona mu kaže da ga voli, pa se Igor rasplače. U sebi. A zatim prekine vezu bez riječi.
»Halo!« oprezno reče Vesna. »Halo«, ponovi glasnije.
Mobilne mreže rijetko puštaju znak zauzeća. Lako se dogodi komunikacija s tišinom.
Na drugoj strani.

*

Nevenka privede Igora u bolnicu. Nazvala ga je i naredila mu da dođe, pa ga dočekala riječima: »Srami se« i Igoru se na trenutak učini da će ga majka ošamariti. Njoj kao da je poletjela ruka. On kao da se trznuo. Ne odgovara ništa. Ulazi Vesni u sobu. Ona sluša glazbu. Skida slušalice s ušiju. »Modro i zeleno«, Milan je upravo modulirao.
»Jesi dobro?« ona ga pita, iako bi, s obzirom na okolnosti, to on trebao pitati nju.
»Bolje«, odgovara Igor pa je krene poljubiti.
»Nemoj«, prekine ga ona. »Zbog viroze.«
On se složi. Više i od čega sad bi poljubio Vesnu, ali odglumit će ovu ulogu do kraja. Dođe mu da kaže: Da sam ja ti, a ti ja, ja bih tebe poljubio pa makar i ja i dijete navukli upalu pluća, ali umjesto da kaže išta, pogleda na noćni ormarić i maminu posudu s tortelinima. Zna da je mamina. Podložena je papirnatim tabletićem.
»Što gledaš?« nasmije se Vesna.
»Podložak«, odgovara on pa se i sam nasmije.
»Infišala je u miljetiće«, odgovara ona.
»Što je...?« upita on.
»Zaluđena papirnatom čipkom«, objasni ona.
»Ma idiotkinja«, promrmlja on.
»Posvađali ste se?«
»Dočekala me tu na hodniku ko kriminalca«, odgovara Igor. »Luđakinja.«
»Pusti«, pomirljivo kaže Vesna. »Meni je drago da si tu.«
Nasmije mu se. Pa je ponovno poželi poljubiti. Ali samo je gleda. Misli - što će joj reći i
koliko. Nešto mora. Da ne pomisli da je kreten.
»Što misliš da se uselimo na tavan?« upita je.
»Otkud sad to?« Vesna raširi oči. »Kažeš, kad se već svađate i jedno drugo nazivate luđacima, šta se ne bismo uselili?«
Igor pogleda kroz prozor. Dan je bio vedar, pravi proljetni. I dalje kratak, ali barem vedar.
»Je li te Damir zvao?« Igor se okrene Vesni.
»Nije«, odgovori ona pa se zacrveni.
»Kako to?« upita on.
»Nemam pojma«, slegne Vesna ramenima pa i sama pogleda kroz prozor. Plastična vrećica s bananama koju je njezina cimerica jučer objesila s vanjske strane prozora šuška na povjetarcu. Unutra dvije banane, ljuljaju se kao onaj ukras, tjerač noćnih mora (tako ga nekako zovu), što ga ljudi vješaju na balkone i pred ulaz u kuću da ih, nježnim zvonom čuva od uroka. Samo što ove banane nemaju zvuka i vjerojatno su istrulile od jučer, kad je i cimerica otpuštena, pa ih sad ona (Vesna) ili netko od osoblja treba baciti.
»Možda ne zna«, doda Vesna.
»Zna«, hladno odgovori Igor. »Ali nije ga briga«, doda, kao da bi sad volio da je drukčije. Vesna se rastuži.
»Pa nađi se s njim, razgovarajte...« predloži ona jer zna - nešto žešće s njima dvojicom ne štima.
»Ne pada mi na pamet«, odgovara Igor djetinjasto.
»Je li se nešto dogodilo?« upita ona.
»Ne znam koliko da ti kažem«, promrsi on.
»E, sad mi reci sve«, odlučno odgovori Vesna i uspravi se u postelji.
Miris umaka od vrhnja prožet s tortelinima uđe joj u nosnicu onako sa strane. Najradije bi ga, zajedno s onom vrećicom i trulim bananama, bacila u smeće. Umjesto toga nalakti se na koljena. Mogla je čekati koliko hoćeš. U bolnici jedino vremena imaš u izobilju.

*

Elvira zove Vesnu, pa zove Igora, jedino Damira ne zove, njega neće iz principa. Nemaju njih dvoje više o čemu. Odlogirala se nedavno i s one zanimacije za djecu, Facebooka.
»Ako nije za uživo, nije ni za internet«, rekla je samoj sebi pa se odlogirala. Jednom
zauvijek ili do prve prilike, teško je reći naprečac.
Uglavnom, rado bi izbrisala i Damirov broj, ali kako će onda znati da mu se ne smije javiti ako je slučajno nazove. Pa ga ima kao upozorenje. Tu i tamo mu napiše poruku, pročita je dvaput, triput, a onda izbriše jer je tako namjeravala i dok ju je pisala. Piše je tek tako, da vidi kako izgleda na ekranu novog mobitela koji nazivaju »pametnim«.
»Čudno mi zvuči Igor, prijo«, kaže Vesni to popodne. Njhovi razgovori traju dugo, jedna su drugoj na posebnoj tarifi, onoj besplatnoj, na brzom biranju, na telepatskoj vezi (vole si laskati) makar - ni njihov odnos nikako da se vrati na stari kolosijek.
Elvira se smjestila u naslonjaču, lakira nokte na nogama. Htjela je to ostaviti za vikend, ali ne može ih više gledati onako gole. Pa ih lakira. Crveno. Da se ne vide ispod čarape. U čizmama.
»Čudan je«, složi se Vesna dok sjedi pred prozorom u bolničkom dnevnom boravku,
»ka da je on trudan.«
»A gle, i muške peru hormoni, samo - diskriminirani su pa im to nitko ne prizna.«
»Stoji«, hladno odgovori Vesna.
Elviri se učini da joj je prija još nešto htjela reći, pa da je zastala na pola. Sad važe koliko da joj kaže.
»Izgleda da ništa od stana«, progovori.
»Je li?« začudi se Elvira. »Kako to?«
»Tako«, odgovori Vesna. »Dite i ja dolazimo doma, to sve skupa više nema smisla...«
»Je«, složi se Elvira. »Oteglo se.«
»Samo stari nikako da otegne.«
S tankog kista u Elvirinoj ruci štrcne kapljica na knjigu na koju je naslonila nogu.
»Shit«, promrmlja.
»Šta je bilo?« pita Vesna.
»Obdukcija oblivena krvlju«, prokomentira Elvira otirući prstom lak za nokte s korica
hita Patricije Cornwell.
Vesna ne reče ništa pa Elvira upita: »I kakav vam je plan?«
»Izgleda da idemo na šufit.«
»Zezaš?«
»Ne zezam. To je najpametnije«, odgovori Vesna.
Obje zašute. Elvira pomisli kako se kriteriji očito mijenjaju kad postaneš roditelj. Ili skoro postaneš. I kako su, i to je očito, svi Vesnini argumenti preko noći pali u vodu. Vesna šuti jer zna da Elvira zna da je ovaj kompromis kao kuća velik, a zaklinjala se da na takve nikad neće pristati. Tužna je. I zbog tavana, i zbog Igora, i zbog pogaženih stavova. Starci su je jutros nazvali. Rasplakala im se u slušalicu.
»Da dođem?« kratko upita Elvira. »Ionako mi firma duguje dan...«
»Meni bi bilo drago«, odgovori Vesna.
»Sutra«, nasmije se splitska prijateljica.
Mogla se spakirati u deset minuta. Bogu hvala, večeras je obavila pedikuru.

*

Karlo i ne sluti da će mu Igor uskoro otkazati suradnju. Igor još pomalo kalkulira. Sve rjeđe odlazi na Zeleni val, rekao im je prošli put da je zauzet u ponedjeljak pa pogledao drito u Irenu i izravno je upitao:
»Je li tebi problem da ga odvedeš na kontrolu?«
Irena mu blijedo uzvrati pogled jer - kako da sad kaže da joj je problem - pa odgovori suho:
»Nije.«
I tako na sebe preuzima obavezu koja je glavna stavka internog ugovora između Igora i Karla. Razvažanje staroga po bolnicama. Nije baš najsretnija s tim.
Karlu je drago. Ali mu je istodobno i nelagodno. Drago jer će cijelo jutro provesti s Irenom, a njemu te djevojke nikad dosta, a nelagodno jer će liječnik pred njom govoriti o njegovu zdravstvenom stanju, godinama i slabosti, pa se više neće moći izvlačiti da je meteoropat kad se ne bude osjećao dobro. Ali, doktorovo lice kad ga ta ljepotica uvede u ordinaciju bit će izvantjelesno iskustvo radi kojeg vrijedi riskirati i malo poniženja. Zato je Karlu u globalu drago što se Igor u ponedjeljak ne može njime baviti.
»Ajde, polako, polaaaaaaaaaaaaako«, pomaže Irena Karlu da iziđe iz auta. On se pridržava prvo za vrata, pa za krov, haubu njezine bube, a ona mu ponavlja
»polaaaaaaaaaaako«, kao da je glup, pomisli on.
Pokušava uspostaviti ravnotežu, nema pojma zašto ga baš sad napušta kad se želi pokazati pred njom. Rekla mu je jutros: »Uzmi štap.« Samo ju je pogledao. I sad se upinje na parkingu da dokaže kako mu pomoć ne treba. A treba. To je to, misli u sebi, tko može ostati zdrav pred bolnicom? A i ona, samo ga usporava.
Ulovi se Karlo za gelender uz parking pa se nasloni. Ona puše, njoj je teško. Osvrće se
oko sebe, gleda valjda gleda li ih tko. Pa ga pogleda. Nasmiješi mu se. Pomiluje ga po čelu.
»Ide li, ljubavi?« pita ga kao da ne vidi.
»Ide«, odgovara on kao da ne shvaća.
Kreću zajedno, ruku pod ruku, prema ulazu u bolnicu. On se naslanja na nju, ali oboje glume da hodaju šotobraco, emocija radi.
»Eh, sad ćemo prvo kavicu«, uzvikne Irena čim su se klizna staklena vrata automatski
zatvorila za njima.
Karlo pogleda na veliku zidnu uru, obješenu na potporni stup u hodniku. 9.15. Kontrola je zakazana za 9.30. Dok se dovuku do gore, pa predaju papire na pultu... Nema veze, misli u sebi, ionako uvijek on čeka doktora.
»Ti sjedni tu i pričekaj me«, kaže mu Irena pa rukom pokaže klupicu pokraj prozora. On sjeda bespogovorno. Ona se odmakne dva-tri koraka, a onda se ipak vrati. Pita: »Hoćeš ti nešto?«
»Neću, hvala ti«, odgovara Karlo i drago mu je što se vratila.
Pokraj šaltera s informacijama dva automata s toplim napicima: jedan lijevo (slobodan), drugi desno (neka žena ubacuje kovanice). Irena staje nekoliko metara iza nje. Nije gužva, pričekat će. Žena ubacuje kovanice, ali automat nikako da ih proguta. Karlo ih promatra. Kad bi ga Irena samo pogledala, dao bi joj znak rukom, pokazao slobodni automat pa da konačno krenu prema ordinaciji. Ali Irena se zablenula toj ženi u leđa kao da, ne kupi li upravo sad i upravo na tom automatu za kavu, neće dočekati podne.
Dobro, probudio sam je rano, argumentira u sebi Karlo. Nije se naspavala.
Irena nervozno cokće. Ne može urgirati, pitati »može li to brže?« jer zna - iza nje je drugi automat, žena će joj reći neka se posluži njime. Ispast će luđakinja, a bolnica nije pravo mjesto za razotkrivanja takve vrste.
Konačno, automat proguta »medeka«. Sad cvili, kuha kapučino za ženu kojoj se Irena nagledala potiljka. Ding! - gotovo.
Žena uzima plastičnu šalicu, onu iz koje kava nikad ne miriši kao iz porculanske, koja uvijek ostavi trag rastopljenog PVC-a i na okusu, pa piješ neku smeđu tekućinu, preslatku i pregorku istovremeno. Okrene se prema Ireni. Pogleda je. Pa se nasmiješi.
»Bog. Ti si ona ženska iz busa«, govori joj.
Irena je blijedo gleda. Poznata joj je ta žena odnekud, ali u rano jutro mozak joj ne
funkcionira.
»Sićaš li se ti mene?« nastavlja ova.
»Split?« jedva razabere Irena pa se prisili na smiješak.
»Je, Split - Zagreb... Deveti misec.«
Sad se Splićanka već oduševljeno smije. Pruža ruku. Irena je prima hladno što Elviri uskraćuje povod da se srdačno poljube, kao stare poznanice... »Ne mogu virovat. Nas dvi da se sritnemo u bolnici«, govori Elvira. Preglasno, pomisli Irena, ali samo kima.
Karlo čuje razgovor. Čuje zapravo svaku treću riječ, ali zaključuje - djevojke se poznaju i dok izmijene nekoliko rečenica, on će zakasniti na kontrolu. Ali ne prekida Irenu. Ni u čemu.
»Svijet je globalno selo«, odgovara Irena frazom.
»Ali u bolnici...« smije se Elvira začuđeno.
»U bolnici«, potvrdi Irena.
»Ja stigla u posjet priji. Čuva trudnoću na odjelu.«
»Je li?« Irena podigne obrve, ali nezainteresirana je za detalje iz tuđih života.
»A ti? Otkud ti ovdje? Kojim dobrom, tj. lošim?« upita je Elvira i opet se nasmije, kao budala vlastitoj fori.
»Dovela sam djeda na kontrolu«, odgovara Irena.
Splićanka se osvrće oko sebe, očito traži djeda. Pa, ugledavši Karla, mahne srdačno
djedici. Karlo joj ne uzvrati pozdrav.
Dobro je čuo Irenine riječi: »Dovela sam djeda na kontrolu.«
Djeda, ponovi u sebi, a srce mu se uzlupa, iskočit će iz kaputa ako se ovog trena ne pokrene. Pogled mu se magli, ali ipak ustaje. Čuje Irenu kako govori prijateljici: »Moram ići. Vidimo se kasnije?«
»Naravno«, odgovara ova. »Hoćeš broj?« pita, ali njezino pitanje ostaje visjeti u zraku. Irena lovi Karla pod ruku.
»Kamo si krenuo?« pita ga ozbiljno.
»Zakasnit ćemo«, odgovara on.
Prvi put u posljednjih pet mjeseci Karlu padne na pamet da Irenine namjere možda nisu najčišće u svemiru.
»Dobro, idemo«, odgovara ona osorno. Skočit će po kavu kasnije. Koji dan, pomisli u sebi. Karlo je uhvati za rukav. Ona pogleda njegove kvrgave prste, zgrčene od tremora.

*

Odgađati baš i nema smisla. Znaš da moraš pa - bolje prije nego kasnije. Ali, kao što postoji vrsta ljudi koja prvo pojede ono što im je najukusnije (jer ne zna hoće li kasnije imati apetita), tako postoji i druga vrsta koja se prvo rješava onoga što ne voli. Slična je situacija i s odgađanjem i odgovornošću. Igor nije ni od jedne vrste.
Razmišlja već danima o tome kako bi trebao razgovarati s Karlom u četiri oka. Razmišlja intenzivno i o Damiru, trebao bi razgovarati i s njim. Na sve strane razgovori. Jer nema smisla produbljivati nedorečenost odnosa koji ga i ovako iscrpljuju.
»Sredili su dnevnu sobu«, rekao je Vesni kad ju je posjetio u bolnici.
»Kako, molim te?« upitala je ona.
»Lijepo«, odgovorio je on.
»Bio si gore?«
»Jutros.«
»Ma nemoj«, negoduje ona, ali se smješka. »Kako izgleda?«
»Dobro, kažem ti«, odgovara ponovno on.
»Gle, Igore, da si me upoznao prije dva mjeseca, dosad bi shvatio kako me odgovor od dvije riječi - dobro i lijepo - neće zadovoljiti. Zato fino, gukni, golube, pa mi malo opiši taj dnevni boravak.«
»Sve je nekako bjelkasto«, započne Igor.
»Bjelkasto?«
»Aha.«
»Bijelo ili bež?«
»Bjelkasto.«
»Dobro. Nek bude bjelkasto. Dalje?«
»E da, kauč je smeđi.«
»Smeđi?« upita ona.
»Aha. Ima nekakve šarene jastučiće...«
»O, Bože«, uzdahne Vesna. »Da pogodim: zelene i narančaste?«
»Ja mislim...« promrsi Igor neodređeno.
»Tipična Nevenka. Užas.«
Vesna se snuždi. Ne može ni zamisliti kakav je život očekuje nakon izlaska iz bolnice. Kud dijete, tud i novi stan. Po svekrvinim pravilima. Još joj samo fali novi muž. Možda Tihomir, pomisli. Pa da se totalno pretvori u Nevenku.
»Nije«, odgovori Igor. »Lijepo je.«
»To sam već čula«, rezignirano primijeti ona.
»I to ti je to. To i kupaonica.«
»Kuhinje i dalje nema?«
»Koliko sam vidio, nema...«
»Koliko si vidio«, ponovi ona.
»Pa da. Nisam zagledao.«
»Isuse, Igore!«
»A što sam trebao? Jedva dočekati, oduševiti se pred njima, pa zagledati, da nam imaju čime natrljati nos kad se uselimo.«
»Misliš da ovako neće?«
»Nemam pojma«, uzdahne Igor. Ni on nije najsretniji s novonastalom situacijom.
»A kad su mislili kuhinju?« upita ona.
»Nisam pitao. Ali čini mi se da ne žele sve dovršiti prije krstitki.«
»Krstitki?« pogleda ga Vesna.
»Pa da. Margita.«
»Shvaćam«, odgovori Vesna. »Sve je već isplanirala.«
»Čini se.«
»Je li mi i kumu odabrala?«
»Ne, to je prepustila tebi.«
Igor se nasmije vlastitoj nemoći. Vesna zagrize donju usnicu. Zagleda se u njega. Nije joj bilo do smijeha.
»Kad ćeš reći Karlu?« upita muža.
»Sutra«, odgovori on. »Ili u petak.«
Vesna samo kimne. Sjeti se kako su kuckali po zidovima stana na Zelenom valu, da vide koji je nosivi, a koji se dade srušiti. I stropove su htjeli spustiti. Toliko o planovima. Dugoročnima osobito.
»Idem do WC-a«, promrmlja pa se otkrije i sjedne. Igor se sagne da joj dobavi papuče koje su se podvukle pod bolnički krevet. Uhvati je usput za ruku. Ona ga i ne pogleda.

*

Kad je Damiru stigla poruka od bivšeg najboljeg prijatelja, nije ni dohvatio mobitel da je pročita. Nego se tako »zatvorena« pacala na ugašenom ekranu satima.
On je razmišljao o gordijskom čvoru koji mu je zadnjih nekoliko mjeseci poremetio svakodnevicu, pa sad - umjesto da uživa, gleda kako da se iskobelja.
»Najbolje mi je da nestanem, fino se odselim u Australiju«, promrmlja sam za sebe i u čarapama i boksericama, kojima se lastika rastegnula od pranja (ali velikog izbora čistog rublja jutros nije bilo), dotetura do hladnjaka i izvuče limenku piva. Kad su već vrata otvorena, baci pogled unutra. Četiri piva, jedna mineralna, otvoreno mlijeko (rok trajanja upitan), sparušena šunka u ovitku, teglica džema na koju se ulovila čudna vrsta skrame i dva jajeta... Siromašna bilanca samačke kuhinje.
Ako mu se stara useli, cijeli će prostor zavonjati slatkasto, na onaj miris pačulija ili sandalovine koji će ostaviti aromatični štapići iz Indian shopa, a koji ga je zapahnuo kad su onomad sjedili na zidiću i kad joj je dao novac kao da je potrebita tinejdžerica koja se ne snalazi u vlastitome tijelu. Napunit će mu i hladnjak: sojom, tofuom, sejtanom, plaćenim njegovim novcem, jer ona svojeg nema.
Damir zalupi vratima hladnjaka.
Zavuče prst u onu petlju kojom se otvara limenka piva i zakvači pritom zanokticu. Stršala je iz prsta poput antenice. Uhvati je precizno zubima i odgrize. To je njegova manikura.
Sjedne na trosjed i digne noge na stakleni stolić s mrljama od jutrošnje kave.
Trebalo bi to prebrisati truleksicom, pomisli, previše depresivan da bi okrenuo dva
broja i vidio koja je studentica slobodna za malo velikog spremanja.
Jeftine su te spremačice: maksimalno pedeset kuna na sat. Dva sata i - gotovo. Sto kuna za uredan prostor. Ali Damiru se ni to ne da. Otkako ga je najbolji prijatelj optužio za subverziju, a stara mu se javila s idejom uvođenja reda u vlastiti život, malodušan je neočekivano. Izgubio je smisao za humor, prerasla mu duhovitost u nekakav otrovni cinizam koji više nikome nije smiješan, ali ga se zato mnogi boje, jer hoda okolo i vrijeđa. Onako - garnirano u igru riječima ili »dobronamjernu« primjedbu bez dobre namjere.
Svemu će tome stati na kraj, pomisli Damir. U mobitelu ga je i dalje čekala nepročitana Igorova poruka. Standardna forvarduša u ovakvim prilikama:
»Vesna je rodila zdravu djevojčicu, dugu 45 cm i tešku 3300 grama.«

*

Što je sve Nevenka pripremila za dolazak snahe i unuke iz bolnice, suvišno je i govoriti. Našlo se na tom meniju svega - a podstanarski stan u koji je Vesna inzistirala da se vrati, podvrgnut je temeljitom ispiranju kutova i dezinfekciji kakvu Igor nije doživio za života.
Dala je sve od sebe, nadala se Nevenka da će se pričati. Jer kako bi mogla preživjeti da se ponovi slučaj Vesnine prijateljice koja je rodila u 34. tjednu, iznenada, jednog jutra, pa su i jedna i druga baka bile nespremne za dolazak u Zagreb, jedna iz Slavonije, druga iz Dalmacije, tako da je po malenog i rodilju tri dana kasnije otišao muž (novopečeni otac) i njegova gotovo malodobna sestra koja je prethodno svratila u supermarket po pile u vakuumu i sasušeni grincajg za krepku juhicu dobrodošlice.
Vesna se smijala dok je to pričala, simpatična joj je bila improvizacija, i vidjela je u vakumiranom piletu više romantike i altruizma nego u svim francuskim salatama u kojima se jedro žute domaća jaja kokoši koje se hrane u prirodi. Nije joj bilo stalo do domaćeg ugođaja, razgovora ispod glasa (jer beba spava) i kurtoaznih pitanja čija je svrha demonstracija ljubavi mnogo više od ljubavi same.
Ali Vesnu nitko ništa nije pitao.
Uvažila se njezina želja da se vrati u stan koji ona i Igor rentaju sad već dulje od godinu dana, pa na ostale želje valjda nije imala pravo.
»I kad onda ona namjerava...?« ljutito upita Nevenka Igora.
»Što?« odvrati on kao da ne zna.
»Pa preseliti se na tavan«, odgovori mama.
»Rekli smo ti već«, nestrpljivo će Igor. »Kad dijete napuni mjesec dana. Ili dva.«
»Glupost«, promrmlja Nevenka.
»Tako Vesna želi, a ja se slažem s njom.«
»Naravno.«
»Zar to nije logično? Da nas troje malo budemo zajedno.«
»Zapravo nije«, usprotivi se Nevenka. »Žena bez pomoći ne može prvih četrdeset dana.
Kad je najosjetljivija.«
»Eto vidiš«, odgovori Igor. »Još joj samo treba da je pratiš u stopu i opominješ da se ne čuva dovoljno.«
»Ja?« začuđeno ga pogleda majka.
Igor ne odgovori ništa. Nevenka skrenu pogled pa odlučno ustvrdi: »Nećete vas dvoje to moći sami.«
I ne prevari se. Dani koji su uslijedili bili su obilježeni Nevenkinom pomoći. Vesnina mama doputovala je iz Splita, ali je brzo deportirana natrag. U podstanarskom stanu nije bilo dovoljno mjesta za dvije bake. A znalo se koja je od njih baka s velikim B.

*

Jedan od najpopularnijih citata iz filma »American Beauty« (1999.) kaže: »Never underestimate the power of denial« ili u prijevodu: »Nikad ne podcjenjujte moć poricanja.« Gospodin Karlo stara je škola, a u kina nikad nije zalazio rado, tako da - teško bi se moglo reći da je upoznat s riječima Rickyja Fittsa. Ali neupućenost u filmsku industriju ne
umanjuje dojam da je citat rađen po njemu.
Zaboravio je na to kako ga je Irena nazvala djedom, durio se taj dan, sutradan malo, pripisao svoju bezvolju bezobrazluku dr. Filipovića koji se napadno smijuljio njegovoj djevojci, pa se nešto došaptavao s njom, a na njegovo (Karlovo) pitanje: »Molim, što ste rekli?« okrenuo priču na sasvim drugu temu, odgovorio kratko i neodređeno: »Dok god se
vi dobro osjećate, dobro je«, kao da on (Karlo) nema dovoljno rasudne moći da shvati kad
je predmet sprdnje.
I Ireni je zamjerio što koketira, ali tko bi ostao hladan na njezine riječi: »Dušice, nisam htjela od muhe praviti slona, pa sam se nasmijala doktoru.« Prihvatio je tu argumentaciju kojom se ne argumentira ništa - jer niti mu je jasno što je muha, niti tko je slon u toj priči - ali nije je htio povlačiti za jezik, znajući (negdje podsvjesno) da ga samo trenutak dijeli od riječi koje bi ga mogle povrijediti. Poput onih izrečenih tog jutra, prije prve kave za razbuđivanje: »Dovela sam djeda na kontrolu.«
Karlu je lakše da na sve zaboravi jer, ma koliko star bio, nikad neće biti mlađi nego danas, a ljubav prema Ireni prerasla je u neki čudan hibrid osjećaja prema ljubavnici i očinske (djedovske) potrebe za privrženošću.
Zato joj se Karlo ponovno smješka, naivno, dječje, bez predumišljaja dok zajedno sjede na balkonu prvog sunčanog dana u ovoj godini. Ona u rukavima podvrnutim do laktova, a on zamotan u široki šal (gotovo pasminu) što mu ga je ona darovala na Silvestrovo.
Pretjerane razgovore o budućnosti njih dvoje ionako ne vode, ali da se njega pita, on bi s njom ostao do smrti. Svakom svojom česticom Karlo osjeća svojih devedeset, gazi već prema devedesetprvoj, što znači da gazi i prema stotici, a osim zbog natjecateljskog poriva i neke vrste perverznog egzibicionizma, proslavi stotog rođendana slavljenik se u pravilu najmanje veseli.
»Daleko je još do toga«, rekla bi mu Irena kad bi joj se povjerio, ali u njezinu svijetu deset je godina mnogo dulje razdoblje nego u njegovu. Deset godina u njezinu svijetu više je od trećine ukupnog trajanja, a njemu proleti za tren. Kao nekad tri. Ili mjesec i pol, ne sjeća se više ni sam.
»Uglavnom, to je povoljno«, govori mu Irena i on se pokušava koncentrirati. »Što ti misliš?« pita ga.
»Nisam siguran«, odgovara, nesiguran u to što ga pita.
»Kako nisi?« pogleda ga ona iskosa. Guli mu naranču koja je, umjesto na suncu, dozrijevala pod reflektorima agresivnog kvarca kao da je fashion victim koja uživa kad zagori u solariju. Guli mu naranču njegova družica odlučno, muški, tako da se sitne kapljice rasprše zrakom i do njega dopre miris agruma, predviđenog za degustaciju u dalekim južnim krajevima.
»Ponovi mi«, odgovori Karlo.
»Alfa 159, 2008., 13 tisuća...« ponovi Irena.
»Kuna?« upita Karlo.
»Isuse Bože«, promrmlja nervozno ona. »Jedi, molim te, naranču«, doda bezvoljno pa odvoji jednu kriškicu i pruži mu je kao djetetu. Karlo se krene sagnuti da ga ona nahrani, ali njezina ruka promijeni smjer. »Evo, uzmi sam. Da se ne saginješ...«
Never underestimate the power of denial.
»A otkud ti taj auto?« Karlo se pokuša vratiti na temu.
»Damir«, kratko odgovori Irena. »Tko drugi?!« doda pa se nasmije.
Karlo nema pojma o kretanju cijena automobila zadnjih godina, nema pojma ni o ženskim prohtjevima, ispao je iz štosa ima tome petnaest godina, ali - eto - sad će promisliti i o jednom i o drugom. Gradi se naivnim, ne razgovara mnogo o svojoj imovini, još manje o financijama koje ne čuva po kuvertama, nego u banci, a punomoć ne daje nikome, ali... Dobro zna da je zbrinut. »Situiran«, napisao bi kad bi davao oglas za osobne kontakte kakvih više nema u nekom od tjednika koji su umrli prirodnom smrću.
Ali sad će razmisliti o Ireninoj »alfici«, tepa joj tako ona jer nije pametno da se predugo
ljuti na Karla koji, evo, žvače onu krišku naranče, bez okusa, ali jakog mirisa i boje.
Ni primijetili nisu Igora koji upravo ulazi u haustor. Za minutu i pol pozvonit će na vrata, pa sjesti s njima na balkon i iznijeti svoju »promjenu plana«, tako će reći, gledajući ravno u Karla i zaobilazeći Irenin pogled.
»Nije nam lako«, dodat će Igor. »Došlo je dijete«, reći će kao da je beba bila odsutna, na ekskurziji u Lloret de Maru ili backpackingu po Europi, »pa smo Vesna i ja prisiljeni na promjenu plana.«
Karlo će šutjeti i gledati ga netremice dok mu taj mladi čovjek bude objašnjavao da se on i njegova proširena obitelj sele na tavan u kući njegovih roditelja, a da njega (Karla) prepuštaju njoj (Ireni), jer ona je dovoljno mlada i dovoljno ga voli... Reći će tako Igor i prvi put pogledati djevojku, Roxette, koju je upznao prije osam mjeseci i platio joj da mu poremeti planove, ali mu se oko neće zadržati na njoj, jer predugo se ondje zadržavalo zadnjih mjeseci, kriznih za njegov odnos s Vesnom.
»Eto, tako...« promrmlja Igor pa doda: »Možete promijeniti oporuku, imate odriješene
ruke.«
Nakon što Karlo ne reče ništa, Igor doda, gotovo šaptom: »...što se mene tiče...«
Karlo je nerado razmišljao o oporuci, nerado je razmišljao i o ovom stanu, zbog kojeg je, imao je dojam, na njega i nakačeno toliko mladih ljudi, možda i njegova draga... Nikad to neće saznati. Najradije bi da se Igor nije ni pojavio danas pa da sad ne mora gledati u Irenu koja gleda negdje neodređeno, s balkona prema Trgu, ali ne trepće, ne može joj na licu iščitati što misli - slaže li se s Igorom koji je rekao: »Imate mladu ženu koja vas dovoljno voli...« ili će se sad nasmijati naglas, grohotom, i reći im obojici: »Menije ovo dosadilo. Odoh!«
Bolje bi bilo da se Igor danas nije ni pojavio, da je barem pričekao da Vesni prođe rehabilitacija od porođaja pa da ga ona posjeti, da sjedne s njim (po mogućnosti dok Irene nema) i uputi ga u novonastalu situaciju. Ipak joj on dođe kao v.d. djeda, davno su se šalili na taj način. A sad... Tko zna što će biti sad.
»Ništa mi ne kažete«, nasmiješi mu se Igor.
»A što da kažem?!« promrmlja Karlo.
Irena ne promrmlja ništa. Sjede tako njih troje u šutnji. Postalo je prohladno. Posebno kad nitko ne govori ništa. Pa Igor odjednom reče:
»Dođite nam oboje... Baš sam razgovarao s Vesnom...« Zamucne i ispravi se: »Zapravo, ona je to i predložila, a meni bi bilo drago... Imat ćemo krstitke drugi tjedan... Pa bismo voljeli da dođete, da vidite da je sve u redu, po starom...«
Irena se okrene prema Igoru. Široko mu se nasmije. Prijateljski. Makar je nekako čudno stisnula oči.
»Naravno«, odgovori ona pa položi svoju ruku na Igorovu.
Karlo ih pogleda.
»Idemo, ne?« Irena pogleda starca.
»Naravno«, ponovi i Karlo pa razvuče usne u bolnu grimasu nalik na osmijeh.

*

Nevenka i Tihomir ljetovali su početkom osamdesetih u Makarskoj. Ono što se kasnijih godina činilo nemogućim izborom, tih je godina bilo mainstream, tako bi i oni, kao i svi
njihovi prijatelji i rodbina, unajmili sobu (bez posebnog ulaza) u obiteljskoj kući. U to vrijeme takav se smještaj nazivao privatnim, svi oni apartmani, adaptirana obiteljska naslijeđa i dograđeni dijelovi kasnije su prepoznati kao potencijalna laka zarada. Osamdesete su bile vrijeme turističke ekspanzije, dovoljno bogate da svatko i to svake godine odlazi na ljetovanje, a ipak dovoljno siromašne da se ne razmatraju inozemni aranžmani, a samo rijetko hotelski smještaji bez kombinacije s kolektivnim ljetovanjem koje onda »prebije« firma.
Uglavnom, dobili su njih dvoje (Igora su na dva tjedna ostavili baki Giti) sobicu na prvom katu koja je gledala na Jadransku magistralu i u kojoj, zbog buke, Nevenka nije sastavila tri noći spavanja u komadu. Zajedničku kupaonicu na katu, prostranu ogradu stepeništa na koju bi razgrnula ručnike da se osuše tijekom noći - sve je to Nevenka mogla tolerirati jer Tihomir joj je ponavljao da su »na godišnjem odmoru i neka se opusti«, ali činjenica da oka nije sklopila od buke izbacivala ju je iz takta i snižavala prag tolerancije prema mužu.
Do velike plaže koju bi napučili turisti, ali od koje su domaći zazirali, čuvajući svoje lokacije za kupanje tajnima, šetali su desetak minuta, ali Nevenku je nerviralo i toliko druženja s Tihomirom koji ju je stalno nešto nutkao: te sladoledom, te kavom, te šećernom vunicom kojom su se trovala djeca i baš nijedan odrasli... On je čitao na plaži, ona se probijala kroz gomilu do mora, pa se probijala dalje u moru, tako da joj je omrznulo i ljetovanje i Makarska vrlo brzo, ali porazno bi bilo vratiti se u Zagreb prije isteka godišnjeg odmora, kao da su čudaci koji se ni opustiti ne znaju.
Gazdarica njihove sobice na prvom katu, u kojoj im nitko nije smetao (zabavljen valjda vlastitom brigom kako da usne), bila je dokazana domaćica, verzirana žestoko u kuhanju i ostalim kućanskim poslovima, nezgodne naravi ako je krivo nagaziš, ali darežljiva u savjetima oko petljanja u kuhinji.
Otkrila je to Nevenka vrlo brzo nakon što se požalila ženi da joj smeta gužva, da broji minute cijelu noć i da ne može zaspati dok narodnjaci nabijaju iz obližnjeg restorana, pa kad joj je ova navečer, umjesto crnog domaćeg vina u kojem se utapaju svi normalni turisti, servirala čašu mlakog mlijeka s medom da lakše usne - stvori se među ženama nekakav čudni pakt kakav Tihomir nije očekivao.
»Tiho, ja danas ne idem nikam«, rekla mu je jedno jutro Nevenka pa na pitanje:
»Zašto?« odgovorila: »Pravimo kolače nas dvije.«
I uzalud je Tihomiru bilo objašnjavati da kolače može raditi i u Zagrebu, Nevenku je više od traženja komadića plaže na koji će nasloniti ručnik da bi iz mora vrebala krade li joj itko stvari, zanimalo kako se dozira prhko tijesto za rafiole, breskve ili tradicionalnu tortu bez koje nijedna svadba nije moguća.
Sitni kolačići pekli su se cijelo popodne u prizemnoj kuhinji kuće u središtu prekrasne Makarske, opremljenoj suvremenim mikserima, drobilicama, dozerima i svakojakim čudima tehnike kojima se mogla podičiti ova čudna Dalmatinka od koje cijeli grad naručuje slatke zalogaje kad se dijete krsti ili se udaje kćer.
Rado bi Nevenka angažirala tu ženu da joj sad, za krstitke njezina jedinog unučeta, napravi sitnih kolačića, dalmatinskih rafiola i breskvica koje prvo umočiš u žutu, a potom u crvenu boju, jer tako to rade fine bake koje ne žele eksperimentirati kuhajući za toliki narod nego fino kažu koliko gostiju dolazi pa plate nekome tko zna predvidjeti količinu. A domaći kolači, kad zamirišu na stolu - tko bi pogodio tko ih je radio.
Umjesto toga, Nevenka množi... Prepisuje dozu za četvero iz kuharice i množi je s osam
jer barem će toliko gostiju biti na krstitkama malene Margite.
Šest jaja po kolaču, a napravit će četiri različita, učas nagomila kuhinju kartonima u kojima su jaja dopremljena iz Zagorja, pa se Nevenka osvrće oko sebe i ne zna gdje joj je što... A mrzi kad gubi vrijeme gubeći stvari.
Tihomir je prikladno nestao. On i Igor otišli su k bivšem susjedu - koji se odselio, kad se ozbiljnije počeo baviti izradom namještaja, u prigradsko naselje - po četiri klupe i dva stola i pojma nemaju kako će ih dopremiti natrag. Uglavnom, strka i gužva zbog jednih običnih krstitki koje su se nekad slavile u krugu obitelji, a danas na njih dolaze i tuđi djedovi, partizani u mirovini, kurve i zaboravljeni prijatelji.
Megalomanija Nevenke Bilić i obzir njezina sina Igora umjesto plodom urodit će neviđenom nervozom tjedan dana prije rečenog obreda na kojem se Vesna samo treba nacrtati s bebom, jer se postavila kategorički odlučno kad je Igoru rekla: »Ne sudjelujem ni u kakvom cirkusu.«
I - bi tako... Vidje Vesna da je dobro.

*

Elvira je ovaj put doletjela.
»Kuma, ti si kod nas«, rekla joj je jučer Vesna.
»Ma kakvi, kumo, već sam rezervirala«, odgovori Elvira.
»Pa otkaži«, predloži novopečena mama.
»Ma kakvi«, kategorički odbije prija. »Neka vama bude po komodu...«
»To ti zbog Nevenke?«
»Ma kakvi...«
»E, dosta više s tim ‘ma kakvi’. Što više ponavljaš, to sam sigurnija da sam ubola.«
»Brige se meni za Nevenku.«
»Aha«, promrmlja Vesna pa se smije. »Uopće nema gricula... Hladna si ko špricer, prijo,
kad se ona pojavi.«
»Samo ti prcaj«, nasmije se i Elvira. »Neš još dugo... Bit će gricula kad joj se useliš.«
Na to se Vesna uozbilji.
»Ne znam kako ću. Kad se samo sitim...«
»A šta kaže stari, onaj sa Zelenog vala?«
»Šta će reć...« odgovori Vesna. »Igor je bio kod njega, reka mu da nek slobodno promini
oporuku, da mi izlazimo iz dogovora.«
»Kako to odjedanput?«
»Nije odjedanput. Ne možemo više. Izgorili smo, i financijski, i emotivno.«
»I šta je reka, oće prominit?«
»Nemam pojma, samo znam da smo nas dvoje popušili godinu i dva miseca tlake odlaženja tamo i punjenja frižidera, slušanja staračkog zvocanja i kretanja na relaciji apoteka, voćarna, ambulanta...«
»Je, malo ste to lakovjerno povirovali«, složi se Elvira.
»A Damir se iščipa iz svega«, napomenu Vesna.
»Šta ti to znači?«
»Da ga nema. Nazva me jednom otkako se Margita rodila, s Igorom nije ni nazdravio, nema pojma u kojoj smo fazi (odnosno izvan faze) s Karlom... osim ako mu je on nešto reka. I tako. Imam dojam da ga nije ni briga.«
»Čudan je to lik«, odgovori Elvira. »Makar, ni Igor nije lagan za hendlat.«
»Ih!«
Prijateljice ušute. Vesna iskoristi trenutak i priđe vratima sobe. Nasloni uho. Iznutra ni glasa. Margita je bila idelana beba.
»I tako ti meni ode u hotel?« vrati se Vesna na temu.
»E. U hotel«, odgovori Elvira.
»Baš si guda.«
»Znaš da nisam...«
»A šta misliš da zovnem onu budaletinu na feštu?«
»Koga?«
»A koga...!?« nasmije se Vesna.
»Damira?« upita Elvira. »Meni svejedno, viruj mi.«
»Ne virujem ti«, odgovori Vesna.
»A ti mi onda ne viruj«, nasmije se Splićanka. Bude joj drago što će vidjeti Damira. A već je bila pomislila da ju je prošlo.

*

Ona bi mu rado luštrala postole kad bi joj dopustio. Ona bi mu rado sumprešala košulju da ju je ikad nazvao. Ona bi mu rado napravila onaj lipi, bogati grop na kravati kad bi je lipo zamolio. Ali od svega toga ništa... Zato će ona fino doletit avionom i prijavit se u hotel da ujutro prije krštenja bude naspavana i dobre volje pa da zablista kad se vide... A još će danas otići na frizuru. Trideset kuna pranje i peglanje u salonu u prizemlju. Nek mulcu bude krivo šta se ponaša ko idiot. Kad se osvećuje, Elvira se osvećuje sa stilom.

*

»Ne želim ići po kiši.«
Karlo pogleda Irenu kao dijete koje namjerava dokazati majci da nema smisla da ga
odvodi u vrtić protiv njegove volje.
»Glupost«, uzvrati Irena osorno. Klekne u suknji do koljena na perzijaner pa se sagne.
Traži naušnicu ispod kauča. »Isuse, koji nered«, promrmlja.
»Ideš na krstitke i odmah zazivaš Isusa«, pokuša se našaliti Karlo.
»Ideš i ti na krstitke... ovako ili onako«, odgovori mu Irena ozbiljno.
»Ne idem po kiši«, Karlo se uozbilji pa prkosno sjedne na kauč u onom svojem odijelu
za svadbe i sprovode na koje ga je Irena jutros nagovorila.
»Budući da ni ja ne idem sama, a ljudima smo obećali, očito ideš...«
»A otkad si ti to moj skrbnik?« upita je Karlo. Namrgodio se. Ne sviđa mu se ponašanje te cure, promijenila se u zadnje vrijeme.
Irena ga pogleda. Pridigla se malo, ali i dalje ga gleda iz psećeg položaja. Samo što mu
glavu ne nasloni u krilo. A onda ustane. Otresa rukom koljena kao da je kleknula u blatnjavu
lokvu, a ne na perzijaner koji je svojedobno Karla koštao više od tisuću eura. Sjeda pokraj
njega.
»U čemu je odjednom problem?« pita starca. »I ono jučer... Bila sam luda od brige.«
Rado bi ga zagrlila, umilila mu se nekako, ali joj već danima opasno ide na živce. Duri se, zapitkuje, ne čuje, pa ponavlja... jučer je došla u stan oko šest, a Karla nigdje. Vratio se dobro raspoložen, kaže »bio je kod Jože«.
»Kojeg sad jože?«
»U radnji. Mojeg Jože. Imam valjda pravo na prijatelja«, odgovori joj stari.
OK, pomisli ona u sebi. Stari vodi vlastiti život. Napala ga iznenadna samostalnost, inat. Strava i užas, rekla je prijateljici prije neki dan, onoj koja joj je pomogla da unese nekoliko svojih komada, a za koje bi bilo bolje da ih nije ni unijela, ako je već toliko blizu tome da se pokupi doma. I iseli sve, od svojih krpica do linije i podne lampe iz Ikee. Razgovarala je s Karlom već o oporuci. Ali, stari se drži kao kuhana noga... Ide joj sve to skupa na živce.
»S kim si jutros razgovarala?« upita je on iznebuha.
»Jutros?« ponovi Irena.
»Da, jutros... Iz WC-a.«
»S Damirom«, odgovori Irena bez razmišljanja. Istinito.
»Aha. Sad ti je on prijatelj otkad Igor ne dolazi...?« ljubomorno upita starac.
»Damira poznam godinama«, uzdahne djevojka bezvoljno.
»Kako to?« začudi se Karlo.
»Rekla sam ti već«, otpuhne Irena pa ustane. Nestane u hodniku. Tišina. Karlo utone u trosjed. Zatvori oči. Rado bi zaspao, sad ovdje, iz protesta. Ali ne spava dobro ni noću, kamoli ovako, u odijelu i košulji s leptir mašnom.
»Hajde, mačak, da idemo... Da ne ispadnemo divljaci«, dovikne mu ona kroz otvorena
vrata. Bira šal, Karlo to dobro zna. Ali ne pušta glasa. On i dalje »spava« sjedeći na sofi.
»Jesi dobro?« proviri ona kroz vrata.
»Nikad bolje«, odgovori on. Ona zamota svileni rubac sa sitnim poljskim cvijećem kao
uzorkom. »Dobra?« upita.
Karlo ispusti glas nalik na »pfffffffff«.
Bio je siguran u to da Irena nikad nije spomenula kako Damira zna od ranije. Sjećao bi
se toga, osim ako u zadnje vrijeme zaboravlja. A da toga nije svjestan.

*

U hotelskim sobama često je prevruće, ali Elvira se dobro naspavala. U 10 je dogovor pred crkvom, ali kako ona ne zna gdje je crkva, morat će prije nazvati Igora. Vesnu danas neće dirati, ona se brine o Margiti, a i Mirela je tu... Bolje da nazove Igora.
»Doći ću po tebe«, kaže joj Igor, »da ne kisneš«, doda, ali ona odbije ponudu.
»Uzet ću taksi«, odlučna je jer ne želi nikakav poseban tretman zato što se nije udala.
Da je ovdje s mužem, nitko ne bi ponudio da ih doveze. Ovako - Igor se nudi. A ona ne želi... Tretirat će je kao samostalnu mladu ženu, onako kako inače tretiraju Vesnu, i posebno Mirelu koju nije vidjela dobrih deset godina i rado bi da je ni danas ne vidi.
Elvira se pogleda u velikom zrcalu u hodniku. Uzdahne. Bila je naspavana, ali one dvije
bore nasred čela usjekle su se nemilosrdno u lice i proći će dva sata dok izblijede. Kao da
je spavala namrgođena, pomisli. I kosa joj se povila od vlage koja je grunula u sobu čim je otvorila prozor da dođe do zraka. Poravna je prstima. Ne ide. Morat će je izravnati četkom. Haljina se od sinoć dobro ispružila na vješalici. »To znači da je sintetika«, promrmlja Elvira kao da deklaraciju nije proučila još u kabini dućana. A smješkala se svojem odrazu
kad ju je prvi put obukla. Izgledala je skupo, taman za Mirelu i Damira i njihovu unakrsnu
paljbu. Pogledom.
Elvira iz kofera izvadi neseser, pa iz nesesera izdvoji šminku koju će ponijeti sa sobom, a onda pipajući pronađe kutijicu koju je spremila za malenu. Zlatna narukvica, kao stvorena za krštenje.
»Možda malo premalo«, pomisli Elvira, ali već je bilo 9. Prekasno za promišljanje
iznova.
U 9.15 Elvira izlazi iz hotela. U 9.20 sjeda u taksi.
U 9.45 već je pred crkvom.
Dočekuje je Igor. Smije joj se izdaleka. I ona nabaci osmijeh. Rado bi imala riblje oko pa da jednim pogledom obuhvati svjetinu.

*

Damiru ne pada na pamet da dolazi na obred. Doći će na ručak, to mu je Nevenka
dopustila. Nazvala ga je tri dana ranije i rekla: »Ti si moj gost.«
On se nasmijao iako mu nije bilo do smijeha, ali je, srećom, imao odgovor: »Već su me
pozvali. Ipak, hvala, teta Nevenka.«
»Odlično«, nasmije se i ona u slušalicu, »onda se vidimo u nedjelju.«
»U crkvi?« upita je Damir.
»Ti, srećo, možeš doći i samo na ručak... Fino se naspavaj pa dođi.«
»Baš vam hvala, teta Nevo«, odgovori Damir pa doda: »Znate me u dušu.«
»Samo se pojavi«, ponovi Nevenka. »Ona moja budaletina niš ne kuži...«
»Kaj ne kuži?« upita on.
»Pa to da je prijatelje teško naći, a da se lako gube.«
»Ta vam je dobra«, primijeti Damir.
»Nije moja, ali je pametna«, nasmije se Nevenka.
»Nisam je čuo dosad«, slaže Damir pa obeća da će doći. »Svakako«, doda radi jačeg
dojma.
Nedjelja je prijepodne i on sjeda u svoju mazdu, skuplja papiriće od žvakaćih s poda i čisti one pretince u vratima, u koje je nagurao vrećice iz pekarnice, račune s autoceste i one reklame za beskamatne kredite koje svakodnevno pronalazi pod brisačima i doživljava isključivo kao tuđe smeće pred vlastitim vratima... A vidi, i mama Sofija mu je jučer ostavila uspomenu u automobilu... Našli su se popodne, razgovarali dugo, osjetio je i sažaljenje prema njoj, kakvo osjeti svaki put kad mu mama padne na pamet, pa se gotovo rasplakao pred njom, kad je ona rekla: »Ja sam vječiti višak«, jer se tako ponekad osjećao i sam, ali evo - sad ga ljuti... Iako je nema, iako je ne vidi i ne čuje, pa ne mora ni razmišljati o njoj, ipak ga ljuti jer mu po autu ostavlja sve te sličice nekih svetaca za koje nikad nije čuo niti zna koje su religije relikvija.
Skupi Damir sav taj papir u jednu hrgu, raširi škarnicl od hot doga i utrpa unutra sve do zadnjeg papirića - od Sneakersa, preko računa i reklama do sveca blaženika - pa odnese do koša za smeće na parkingu. Morao je koliko-toliko auto dovesti u red. Nikad ne znaš koga ćeš morati povesti po povratku. Pomisli tako Damir i Elvira mu i ne padne na pamet.

*

Plava buba Irenina brata kreće prema Sljemenu. Nedjelja je i promet je vrlo rijedak, kiša je prestala, ali ulice su mokre pa se ljudima ne da u šetnju, tako da - gužve nema. Igor im je zapisao koordinate, Irena zna kuda se ide do Bilićevih, a ide joj se onamo prilično. Jedva čeka vidjeti kako tih dvoje depresivaca funkcioniraju u obiteljskom okruženju i u kakvim su (zapravo) odnosima s Damirom. Rekao joj je da »nisu više baš...«, ali ona nekako sumnja u to. Ne zoveš na krstitke ljude s kojima »nisi baš«, uvjerena je.
A i Karlo je tu. Jer drugdje i ne može biti. Srećom, uspjela ga je nagovoriti da idu, pukla bi da se i danas nikamo ne maknu, da se cijeli dan povlače od kauča do kuhinjskog stola, s kojeg prije ili kasnije sve mora maknuti ona, i oprati kao da je Pepeljuga, a ne ravnopravni član kućanstva.
Vozi Irena, vozi. Karlo šuti. A rado bi nešto rekao, samo nema što. Zna da su »izgladili napetost«, ali da nijedno nije dobre volje, pa odlaze na krštenje kao na stratište, spuštnih lica i bez riječi.
»Proljepšalo se...« promrmlja.
»Aha«, odgovori ona.
Prolaze pokraj pumpe na kojoj je Irena flertala sa zaposlenicima, a Karlo je motrio iz automobila. Starac se toga sjeti, Irena ne. Penju se dalje prema Sljemenu... Voze.
»To bi trebalo biti to«, kaže Irena. Pred ulazom u ograđeno dvorište uoči Damirov auto, kao i one večeri... Ne prokomentira naglas ništa, kao ni one večeri. Zaskočit će ga nasamo pa ga upitati - kakvu to igru igraš, prijatelju?!

*

»Karlo i Irena«, kratko prokomentira Vesna gledajući kroz prozor tavana na kojem su posloženi stolovi za feštu, a koji će, koliko sutra, postati njezin novi dom. Okrene se Igoru i reče: »Karlo i Irena.« Igor se primakne prozoru i uhvati je za ruku. Ona ga čvrsto stisne.
Morao je vidjeti majku i Karla u istoj prostoriji. Morao je dobro promotriti izraz lica i jednog i drugog kad se ugledaju. Vidjeti ima li ondje ikakvog prepoznavanja. Pa promotriti svojeg oca koji Nevenku pozna bolje od ostalih... da vidi što on misli o svemu. Je li i njemu palo na pamet ono što opterećuje njegova sina otkad je ugledao djevojku na šezlongu, zavaljenu udobno na proljetnom suncu, davne 1952.
I Nevenka je prije nekoliko dana prvi put čula za Karla i Irenu, neke Igorove prijatelje koje joj dotad nije spomenuo. Nije se mnogo opterećivala njima, ali sad gleda sina i snahu kako mrmljaju: »Karlo i Irena« dok gledaju kroz prozor, iz ptičje perspektive. Pa se i ona primakne staklenoj stijeni. Palo joj je na pamet da su ti prijatelji možda neki imućni par koji su pozvali na krstitke nadajući se parama ili izdašnom daru, ali vidi... dolje je parkirana stara plava buba, proizvedena sedamdesetih... Sličnu je imao i Tihomirov vjenčani kum, nema tu govora ni o kakvom bogatstvu. Odakle je, onda, iskrsnulo tih dvoje? pita se Nevenka,
ali s tavana više ne vidi nikoga. Par je očito već na stepenicama. Nevenka požuri otvoriti
vrata.
Damir se već aklimatizirao. I njega je dočekala Nevenka tako da je njoj prvoj čestitao, zatim Vesni, Tihomiru i tek na kraju Igoru. Zagrlio ga je čvrsto, emocionalno, a vidio je - ni njegovu prijatelju nije svejedno.
»Drago mi je što si došao«, rekao mu je Igor i Damir nije znao progovara li iz njega iskrenost ili tek kurtoazija kakva se i očekuje u ovakvim prigodama.
A onda je ugledao Elviru, lijepu, dotjeranu Elviru. Kako mu se smiješi naslonjena na šank što ga je za ovu prigodu improvizirao Tihomir.
»Ljepoto«, krene joj u susret, ali više ne osjeća da ima pravo na taj izraz.
Ona mu se samo nasmiješi. Nema više onog grcanja od smijeha, zabacivanja glave i nesvjesnog flertanja čim ga ugleda. Pruža mu ruku, kaže: »Drago mi je što te vidim.«
Svima je danas drago što je tu. Svi su kurtoazni do boli. Pretjerano. Da čovjek ne
povjeruje.
Ali, eto, dvadesetak minuta dovoljno je da se svi aklimatiziraju, počnu komentirati malu Margitu koja je beba kao s reklame, ljepotica, »pametna fačica«, primijeti Elvira... Pa prokomentira Vesninu malu s kumom Mirelom koja, začudo, danas nije superiorna, ne drži se nadmeno. Možda zato što si je Elvira lijepo složila frizuru, a i haljina joj dobro pristaje. Dvadesetak minuta sasvim je dovoljno za aklimatizaciju, čak i pokoju spontanu šalu jer - konačno - svi se oni i predobro poznaju, pa komunikacija sasvim dobro teče dok Nevenka otvara vrata Igorovim prijateljima za koje dotad jedva da je čula...

*

»Bože, Tihomire, pa ona je mlađa od njega šezdeset godina!« šapnu Nevenka mužu kad su se spustili u donji stan po narezani pršut, sir i masline.
»Pusti, Nevenka«, odgovori joj on.
»Kako da pustim?« suprotstavi se ona. »Tko su uopće ti ljudi, ta kurvica i starac koji se tko zna iz koje prigode poznaju s našim sinom?«
»Kurvica?« ponovi on.
»Da nije možda s njim iz ljubavi?«
»Nemam pojma, prvi put ih vidim.«
»I što ćemo sad?«
»U kom smislu, Nevenka?«
»Joj, Tihomire, stalno se praviš blesav.«
»Naš sin je odavno odrastao čovjek, ne možeš ga kontrolirati, ma koliko se trudila.«
»Ne, nego moram gledati kako ti ljudi redovito dolaze k nama i pritom nemati svoje
mišljenje o njima?« upita Nevenka.
»Redovito?« upita Tihomir.
»Pa da. Možda će navraćati češće nego što želimo. A ti kažeš da bih trebala šutjeti i gledati kako čudaci defiliraju našim dvorištem?«
»Tako nekako«, odgovori hladno Tihomir pa uzme jedan veći i jedan manji pladanj,
svaki u jednu ruku, te se uputi gore. »Htjela si da se usele... To je valjda cijena.«
»Čekaj«, viknu supruga za njim. »Ne mogu sama!«
Tihomir zastane. Taman u hodniku ispod zidne ure koja ga podsjeti na njihove bračne
krize. Baci pogled na nju... 9 i 30. Ponovno je stala. On se nasmije u sebi. Zlurado.
»Pogle ovo«, prenu ga Nevenka. Pokaže mu crveni trag na plastičnoj kutiji za suhe kolače. »Njezin lak za nokte... A lijepo sam joj sugerirala da barem na dan kad joj se krsti dijete stavi nešto diskretnije. Ali ne...«
»To je njezin stil«, odgovori Tihomir pa upita: »Idemo?«
»A i ti... Baš si idiot. Ni o čemu nemaš mišljenje«, promrsi ona. Tihomir bi se zakleo da je nekad mislila drukčije.
Propusti Nevenku prvu, iziđe za njom pa zaključa vrata stana. Onuda se motalo previše nepoznatog svijeta. Morao je priznati, ni njemu taj Karlo i njegova djevojka nisu djelovali najnormalnije. A starca kao da je već negdje vidio... Samo - gdje?
Možda me samo na nekoga podsjeća, pomisli Tihomir pa krene za suprugom. Čak i kao novopečena baka, njegova je Nevenka izgledala elegantno. Na figuri bi joj pozavidjele mnogo mlađe žene.

*

»Ništa?« upita Vesna Igora.
»Ni trznula nije«, odgovori Igor.
»A on?«
»Smije se. Perverznjak.«
»Sviđa mu se Nevenka?« nasmije se Vesna.
»O mojoj staroj pričaš...« odgovori Igor. Smijao bi se i on, ali situacija nalaže drukčije.
»Šta ćeš sad?«
»A što bih trebao?«
»Pa ne znam...«
»Ne znam ni ja.«
Oboje ušute.
»Izgleda da smo ih uzalud zvali. Nisu se pripoznali«, primijeti Vesna.
»Nismo uzalud«, odgovori Igor. »To je valjda ta famozna maslinova grančica...«
»Misliš li da je prominio oporuku?« upita ona pa kimne prema Karlu i Ireni koji upravo pijuckaju vino i jedu pršut.
»Nemoj, molim te«, odgovori joj Igor.
Vesna ih gleda. Ireni je trakica mesa zapela među zubima pa je pokušava nekako iščačkati. Jezikom. Karlu meso nije imalo za što zapeti, osim za gebis, a to neće ni primijetiti.
»Da ne spominjem?«
»Danas nemoj... Svejedno«, odgovori Igor, lud od napetosti.
»Nije svejedno«, promrsi Vesna, »nikako nije svejedno.« Pa se udalji od muža i krene prema Damiru i Elviri koji, eno, razgovaraju srdačno, kao da se nikad ništa nije dogodilo.
»A otkud je ti znaš?« pita ga Elvira.
»Više se i ne sjećam«, odgovara Damir neodređeno pa svojoj ljetnoj ljubavi prinese ovalni tanjur s maslinama i tvrdim sirom poškropljenim domaćim uljem iz Podstrane. Tu su bocu donijeli Vesnini roditelji, između ostaloga. I njihova se unuka danas krsti, makar su njih dvoje u drugom planu, kao i uvijek kad se nađu u istoj prostoriji s Bilićima. Vesna
im priđe svako toliko, no Nevenka uvijek u pričuvi ima novi zadatak za snahu pa je stalno nešto doziva i ometa... Čudna neka računica.
»Zanimljivo«, promrmlja Elvira jer joj i dalje nije najbistrije kako to da Damir tako u rukavicama govori o svojem poznanstvu s djevojkom koju je ona upoznala u busu za Zagreb, a koja je sad ovdje izbjegava dok hrani tog starčića za kojeg je rekla da joj je djed. A ono - ljubavnik!
»Bome ste se vas dvoje žešće uvalili«, smiješi se Elvira Vesni koja upravo nailazi, pa zakrene oči u smjeru gospon Karla i njegove družice.
»Evo ti krivca«, Vesna znakovito pogleda Damira.
»Ja?« zabezekne se Damir.
»Da, ti, ne pravi se lud«, Vesna se pokuša uozbiljiti, ali zapravo se smješka. Nije ljuta, vide to oboje, i kuma i kum.
»A pazi... Damir je usput i frendić Karlove ljubavnice«, primijeti Elvira, otvoreno se naslađujući iznenadnom intrigom.
»Kao da to Vesna ne zna«, dometnu Damir.
»Znaš?« upita je Elvira.
»Znam«, odgovori Vesna kratko.
»Svašta!« prokomentira Splićanka pa se odmakne dva koraka. »Idem ti s materom i ćaćom izminit dvi riči.«
»Ajde, kumo«, odgovori Vesna. Kao da se i ne poznaju, ona i Damir pogledaju svatko na svoju stranu.
»Onda?« upita je Igorov kum.
»Šta?« upita ona.
»Jesi sretna?«
»Moš mislit.«
»Kako to?«
»Tako«, odsiječe Vesna pa baci pogled na Irenu, Roxette, djevojku sumnjivog morala i neizvjesne budućnosti. Ulovi njezin zabrinuti pogled, način na koji ju je djevojka gledala bio je sve samo ne neutralan. Vesna se namršti.
»A šta je njoj?« upita Damira i naglo se okrene njemu, ali Igorova vjenčanog kuma više
nije bilo u vidokrugu.

*

Kad bi se mogle povući linije od jednog pogleda do drugog, iznad glava okupljenih na proslavi krštenja male Margite, djevojčice koja je dobila ime po dvjema kontroverznim ženama (jednoj vrhunskoj umjetnici apsolutnog sluha, ujedno ovisnici o teškim drogama, i drugoj dami iz visokog društva, posvećenoj obitelji, čiji su uglađeni maniri trebali kamuflirati dvostruke kriterije), istkala bi se fina mreža međuljudskih odnosa i pogleda koji mjerkaju što tko radi i kakve su čije namjere.
Ovako - svi se prave da gledaju u oborim ribu koja upravo dolazi za stol pa će uzvanici zauzeti pozicije za klupama složenima u slovo L.
»Ajme majko, koji šanpjer«, viknu Elvira za nijansu preglasno.
»Asti sto!« naruga joj se Damir pa je zagrli prijateljski.
»Budalo!« nasmije se ona. U neprilici prekrije usta rukom kao da se prekasno sjetila
da se pokazivanje oduševljenja jelom »ne nosi« u ovakvim, fensi prilikama.
I Ireni se oči smiješe... Ne zbog Damirova zadirkivanja žene s kojom je prije nekoliko mjeseci slučajno putovala, i ne sluteći da će je ikad više susresti, nego zato što se ne nalaze na njezinu jelovniku ni zubaci ni lubini prečesto, ni jadranska lignja pa ni lignjuni. Zato joj je drago što se Nevenkina služinčad (tim terminom, kad se nagne Karlu na uho, naziva one dvije žene što ih je angažirala gazdarica da joj pomognu s posluživanjem, a na kraju ni od kakve pomoći nema govora jer Nevenka sjedi s ostalim uzvanicima u svilenoj bluzici »na crvuljke« i elegantnoj suknji boje tamnog vina) razvila u strijelce pa donosi pladanj za pladnjem, fino aranžiran peršinom, limunom i povrćem koje služi za dekoraciju.
Dvanaest kila ribe sinoć je dopremljeno u kuhinju restorana u susjedstvu koji je ključ stavio u bravu prošle jeseni, ali kuhinja ondje još dobro funkcionira tako da je Nevenka povezala dva i dva i spojila ugodno (blizinu i cijenu usluge) s korisnim (profesionatno odrađenim poslom), izbjegavši na taj način neugodan miris u prostoru u koji će ujutro nahrupiti gosti.
»Reci im, Tiho, da sjednu«, ponavlja već treći put suprugu.
»Nevo, već sjedaju...«
»A onih dvoje na balkonu?« pokazuje Nevenka prema Mireli i njezinu suprugu Vojku koji sjede na ratan stolicama što ih je, specijalno za ovu priliku, preko oglasnika kupio Igor. I puše. Mirela je tek zapalila cigaretu.
»Neću naganjati goste po kući«, otrese se Tihomir.
»Ne naganjaš nikoga, nego ih pristojno pozivaš na ručak«, odgovara mu Nevenka pa
doda: »Ribu možeš baciti kad se ohladi«, pa Tihomiru ne preostaje drugo nego da ode po
»neposlušne« uzvanike i pogasi im cigarete kao da je razrednik koji ih je ulovio u neposluhu.
Bespogovorno, Mirela i Vojko dolaze s balkona, drže se ukočeno kao da se ispričavaju i, ukratko, teško da se itko za tim stolom, za koji su sada svi konačno sjeli, osjeća ugodno kako se možda nadao... Pa čak ni Elvira koja je popila dvije čašice amara i čašu i pol crnog vina, a popit će još koliko joj se bude dalo jer - tko ne vozi, pije.
Vesna jedva čeka da se malena oglasi pa da se može ispričati i otići podojiti dijete, da ne gleda Nevenku koja im svima broji zalogaje, proučava čiji su laktovi na stolu, a tko se previše okomio na vino pa valjda nije dostojan njezine fine ribe za još finije proslave. A najviše od svih, čini se, i ovoga puta pije Tihomir pa neće proći ni pola sata, a on će postati
»iskren«, već po običaju u ovakvim prigodama. Uvrijedit će vjerojatno nekoga nehotice, možda baš kumu (jednu ili drugu) ili onu djevojku za koju ni on ni njegova supruga i dalje ne znaju odakle je iskrsnula u ovako uskom krugu Igorovih i Vesninih prijatelja i je li ona prijateljica ili je prijatelj zapravo njezin, božemiprosti, odabranik koji joj može biti djed.
Tihomir ih promatra. Zanimljivija od gospodina koji bi i njemu samome mogao biti otac (a kamoli tast) Tihomiru je Irena, napeta, zgodna djevojka, kojoj se nos zacrvenio, a oči zaiskrile nakon treće čaše vina jer, eto, dobro kažu da riba triput pliva... od čega zadnji put u vinu.
Smije se sada već cijelo društvance, popustile su kočnice. No, Nevenka i dalje mjerka jednog po jednog i što ručak dalje odmiče, to joj je manje stalo da ostali uzvanici budu na nivou, ona zna koji je nivo sama zauzela, i što su ostali niže, to njezin nivo više iskače, a njoj to nikad nije bilo mrsko. Pa se i ona opustila.
Igor je promatra. Promatra je stalno. Maloprije ga je uhvatila kako zuri u nju baš u trenutku kad se obratila čudnim gostima generacijske nesolidarnosti i upitala ih: »Prija li
vam, gospon Karlo?« Stari je kimnuo, pa je Nevenka dodala: »A vama, Irena?« na što je djevojka prasnula u smijeh i rekla: »Sve je predivno, gospođo!« I vratila se čišćenju Karlova zubaca...
»Am!« uzvikne Irena afektirano (kao da svima želi pokazati koliko se ona i ovaj njezin vole) pa svojem zaručniku, ljubavniku, meceni, što li... pruži zalogaj koji ovaj slasno ulovi ustima.
»Neotesana djevojka«, pomisli Nevenka i u istom trenutku uhvati oštar izraz lica svojeg sina. Ona podigne obrvu, a on brzo skrene pogled kao da je ulovljen u nepriličnom virkanju kroz ključanicu.
O čemu je ovdje riječ? padne joj na pamet pa čvrsto odluči da će, čim se gosti raziđu, pozvati Igora ustranu i upitati ga tko su ti ljudi i zašto su pozvani na krštenje njezine unuke jedinice.
Vesni je od Nevenke, Karla i Irene zanimljivija Elvira koja se, evo, naslanja na Damira dok mu nešto govori, a on se smješka, ali ipak zvjera okolo jer - nezainteresiran je to lik, čudan nekako prema ženama kojima je stalo do njega. Ali uz malo ignoriranja, jest će ti iz ruke, reče u sebi Vesna koja takav savjet ni u tri života ne bi rekla Elviri, dok god postoji zrnce osjećaja prema Igorovu kumu kojeg, sigurna je u to, i ona i njezin muž u zadnje vrijeme definitivno gube.
Nakon što se usele na ovaj tavan, koji se njoj gadi makar ga svekar i svekrva uređuju po zadnjoj modi, listajući kataloge i tražeći savjete arhitekata, nitko im više neće dolaziti, pa ni Damir. Osim ako njega pozove mamica... Šta li se toj ženi vrzma po glavi? pomisli Vesna pa se okrene Igoru da mu ne bude napadno njezino zanemarivanje.
A on - gleda u Karla i Irenu koja opet uzvikuje: »Am!« dok stari zijeva i smiješi se svojoj
mladoj ljubavi.
»Am!« uzviknula je djevojka bučno... I to je bilo zadnje što je Karlo čuo.
Riblja mu kost zapne u grlu i stari se stane gušiti. Hroptati kao sumanut. Staračka mu ruka poleti prema grudima, žile mu iskoče na vratu, a škripavi uzdah zaledi se na pola. Izbuljenim očima ugleda svoju Irenu, ljubav svojeg života, Damira, Vesnu, Igora... A onda se sjeti svoje Lenči...
Dok mu je u ustima još bio svjež okus skupe ribe, izvađene večer prije iz Jadrana, Karlo shvati da bi to moglo biti to... i nasmije se u sebi. Različitim licima jednako ukočenog pogleda iza kojeg je mogao naslutiti isto (neizgovoreno) jedno jedino pitanje - što je stari odlučio? Tko dobiva sve, a tko je od njih gubitnik mjeseca? Čak i u ovom trenutku on definira pravila igre. I čak i u ovom trenutku ponosi se time.
A ručak je bio više nego ukusan, moralo se priznati.

Ankica Tomić (1972) književnošću se bavi cijeli život, prvo kao puki konzument hobist, potom kao studentica kroatistike na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, nakon diplome kratko kao profesorica književnosti po osnovnim i srednjim školama, da bi, provevši niz godina u redakcijama vodećih dnevnih i tjednih novina, na poslovima lekture i redakture, konačno i sama uronila u kreativnije vode. Iako je cijeli život nešto piskarala, prilično rijetko objavljivala (književne kritike, kratke priče, novinske tekstove), o svojem djetinjstvu na otoku Braču, dobiva pažnju javnosti. Na anonimnom književnom natječaju izdavačke kuće V.B.Z. rukopis osvaja prvo mjesto, a autorica izdašnu novčanu nagradu i priliku za izlazak iz književne anonimnosti. Uslijedile su još neke vrijedne nagrade: Slavić (koji za najbolji autorski prvijenac dodjeljuje DHK) te Kiklop za debitanta godine (2012.). “Damen kapric” njezin je drugi roman, kako sama kaže, prvi ozbiljniji eksperiment s fikcijom.