Anne Korkeakivi - Neočekivani gost

Savršena žena uvaženog diplomate, veličanstvena večera u Parizu, i tajna iz prošlosti koja bi mogla da upropasti sve...

Kler, žena udata za britanskog diplomatu u Parizu, organizuje zvaničnu večeru koja je važna za karijeru njenog muža. Dok traži namirnice za idealan jelovnik, dogovara se za cvetne aranžmane i pravi raspored sedenja, dan joj se komplikuje kada potpuno neočekivano ugleda lice koje je uporno vraća na mračnu tajnu iz njene prošlosti - tajnu koja je muči i progoni. To je lice čoveka koga je volela u mladosti. Ali, to nije moguće, jer on je mrtav već dvadeset godina... Ili je ona tako mislila?

Elegantna i suzdržana Kler, savršena supruga i majka, otkriva se pred nama kao žena misteriozne prošlosti, rastrzana moralnim dilemama. Neizvesnost počinje da preti rutini njenog života i Kler mora da pronađe snage da se neprimetno izbori sa svim teškoćama i da zadrži sve konce u sopstvenim rukama.

„Valja ti se držati drugog puta –
Odgovori kada vide moju suzu da sija —
„ako želiš pobeći s tog mesta smrknuta!
Jer ta zver zbog koje u tebi strah klija
Ne dozvoljava da prođe ni duša jadna,
Već ljude zaustavlja i redom ubija.
A tako je zlobna i tako gadna
Da nikada pohotu svoju ne zadovolji,
već posle jela još više je gladna. 1

Dante, Pakao, pevanje I, 91-99

Prvo
poglavlje



Kler je bila u potpunom raskoraku s vremenom. Na zidnom satu u trpezariji bilo je 8 i 30. Dvadeset pet godina pretvaranja da Irska ne postoji.
Ponovo će morati da ode na taj terminal. Da gleda tamne vode reke Lifi. Da se svaki čas osvrće preko ramena.
Da se seća.
„Ambasadoru je upravo ustanovljena virusna upala pluća”, šapnuo joj je Edvard sinoć, ubacujući blekberi u unutrašnji džep sakoa, dok su ulazili na koktel povodom Franko-britanskog sporazuma. „A avion ministra inostranih poslova sleteo je na aerodrom Šarl de Gol pre četrdeset pet minuta. Tražio je da se sutrašnja večera u njegovu čast priredi kod nas.”
„Koliko ljudi?”
„Dvanaest. Uključujući i nas.”
Ministar je lako mogao zatražiti od Edvarda da preuzme ulogu domaćina u Plavom salonu, jer je britanski izaslanik u Parizu bio zamenik ambasadora. Ako je ministar hteo da se večera premesti iz zvanične trpezarije ambasadorske rezidencije u njihovu kuću, to znači da je koristio priliku da oceni Edvarda na njegovoj teritoriji. Ministar inostranih poslova bio je zadužen za imenovanja ambasadora.
Dodirnula je Edvardovu ruku.„Ništa ne brini.” Ohrabrila ga je i počela da planira. Bila je srećna.
Još nije znala koju je zemlju ministar imao na umu.
Sada je pila jutarnju kafu u prostranoj beloj kuhinji rezidencije i staloženo pravila spisak za večeras. Nije ni pogledala u Edvarda koji je prelistavao gomile izveštaja doručkujući tost i marmeladu. Pila je kafu i jela tost tiho, kao i svakog jutra. Nije činila ništa što bi moglo odati njenu patnju.
Ako večerašnji prijem prođe dobro, Edvard će biti imenovan za novog ambasadora u Irskoj.
„Priča se”, rekao je Edvard dok je odvezivao kravatu kada su sinoć stigli kući, „da će Majkla Liroja imenovati za ambasadora u Izraelu.”
„Majkla Liroja? Ambasadora u Dablinu?”
„Biće do avgusta. Ispostavilo se da već dugo priželjkuje Tel Aviv. Trenutno u Irskoj nema dovoljno haosa za njegov ukus.”
Pustila je da joj spavaćica padne preko glave, da bi prikrila izraz lica taman dovoljno dugo da uspe da ga ukloni, i zavukla se pod hladan prekrivač, povlačeći ga do brade. Edvard nije znao s kakvom je pažnjom, već dve decenije koliko su bili u braku, izbegavala da kroči na irsko tlo. Nije imao pojma da je nekada bila u Dablinu. Edvard je znao da će ona, kada se probudi, oprati zube i pre i posle doručka. Znao je da čak ni u najvećem metežu oko priprema neće reći Ameliji, njihovoj dobrodušnoj kućnoj pomoćnici, koliko je zamara da komunicira na njenom lošem engleskom. Ali Edvard ništa zaista nije znao o njoj, zato što nije znao ništa o njenom ranijem životu. Znao je samo onaj deo koji je odabrala da mu kaže.
Zahvaljujući njenoj vedroj efikasnosti tokom svih ovih godina - ne samo u zabavljanju već i u obmanjivanju -Edvard je verovatno mislio da joj čini uslugu.
„Dakle”, rekla je, „mesto ambasadora u Dablinu će uskoro biti upražnjeno.” Edvard ju je poljubio u čelo. „Da, Dablin će uskoro biti upražnjen.” Ugasio je svetio u spavaćoj sobi i čula je njegov odmereni hod niz hodnik ka radnoj sobi. Sada mora da se pripremi za sastanke, da bi sutradan mogao da stupi na mesto ambasadora.
Irska.
„Put Portobelo, broj 83”, rekla je vozaču nakon što je sela u taksi na dablinskom aerodromu, vodeći računa da pažljivo pridržava stomak. Kada su stali ispred neobeležene smeđe zgrade ispod koje se penušala reka Lifi, nelagodno je izvukla svoje dugačko telo iz taksija, umalo zaboravivši kofer, i požurila da pozvoni na ulazna vrata. „Treba mi soba”, rekla je klempavom, rumenom mladiću koji se pojavio na vratima i buljio u nju bez reči, odmeravajući je od glave do pete, dok mu se pogled nije zaustavio na njenom stomaku. „Treba mi soba”, ponovila je, dok se u njoj skupljao očaj da što pre završi sa svim ovim. Čula je zvuk točkova po kaldrmi taksija koji se udaljavao, ali nije se osvrnula.
Edvard je spreman za položaj ambasadora. Posvetio je čitav svoj život Ministarstvu inostranih poslova Britanije, i odano i produktivno poslednje tri godine obavljao je poslove britanskog ministra u Parizu, podređen samo ambasadoru. Ranije u karijeri ispunio je obavezne posete žarištima - Libanu, Kuvajtu i Kairu - i boravio je u Londonu i Vašingtonu sa irskim diplomatskim korom u okviru svog posla. Oženio se njome, Amerikankom čije je devojačko prezime bilo Feneli. Sve što je sada stajalo između njega i glavnog mesta u Dablinu bila je ova večera za koju je ona sada bila zadužena.
„Je li sve u redu?”, upitao je Edvard skidajući naočare za čitanje i ustajući od stola. „Jesmo li se dogovorili za večeras?”
„Držim sve pod kontrolom.”
„Nisam ni sumnjao.”
Poljubio ju je i osmehivala se dok je zatvarao akten-tašnu, osmehivala se i dok je oblačio sako. Smešila se sve dok nije čula kako se vrata rezidencije zatvaraju za njim. Onda je prestala da se smeši i spustila je ruke na sto.
Imala je sledeće opcije. Može da priredi savršenu večeru i preseli se u Dablin, gde, ako je niko ne prepozna i ne pozove na odgovornost, barem rizikuje da skrene s uma. Već je u proteklih nekoliko meseci ponovo počelo da joj se privida Nijalovo lice u svakoj grupi ljudi.
Ili bi mogla namerno da uprska večerašnji događaj i uništi sve šanse svog vernog i požrtvovanog muža.
Kler je ponovo pogledala na sat, 8.37.
Sinoć na prijemu, pošto je saznala da ima dvadeset četiri sata da organizuje večeru koja će odrediti profesionalnu budućnost njenog muža - ali pre nego što je shvatila da je u pitanju Irska - rukovala se i ljubila obraze taman onoliko koliko je bilo neophodno, a onda se povukla u toalet. Oslonjena o mermerni lavabo, držeći telefon, izdavala je naređenja s preciznošću stjuardese koja deklamuje mere bezbednosti. Najpre njihovoj kuvarici Matildi. Potom Ameliji - setivši se da pita da li bi, možda, njena rođaka mogla da uskoči i pomogne u kuhinji. Onda Janu, ambasadorskom kelneru u kojeg je naročito imala poverenja. „Donc, vous annulez2 ”, rekla mu je kada se pobunio da je zauzet. Njihov batler, Žerar otputovao je na jug Francuske - u nepovoljnom trenutku, ali nisu imali ništa u planu za to veče, a i u pitanju je bila brataničina svadba. Nije mogla da ga pozove da se vrati u Pariz. Ona će pokriti njegov organizacioni deo posla, a Jan će dočekivati i smeštati goste. Amelijina rođaka pomagače oko služenja. Amelija će nadgledati sipanje vina, escajg i servis. Matilda - ona ostaje u kuhinji.
Pošto je sakupila osoblje za večeru, poslala je mejl ambasadi u kojem je tražila da joj odmah ujutru pošalju zvanične tanjire s kraljičinim grbom, a onda drugi Edvardovoj sekretarici da zatraži spisak gostiju, s beleškama o skorim ličnim događajima i sklonostima vezanim za hranu. Izvadila je blokčić koji je uvek nosila sa sobom i počela da sastavlja spisak obaveza - mesar, vino, cveće i tako dalje - pazeći da se seti svega što bi batler obično obavljao. Najzad, poslala je mejl kancelariji za službene publikacije Rodenovog muzeja, da kaže da će verovatno morati da odloži predavanje prevoda koji je upravo završila. To je bio njen drugi posao, posao za koji su je plaćali - prevodila je knjige o umetnosti i kataloge.
Sve je to obavila za malo više od deset minuta, a onda se vratila ponovo u salu za prijem, taman na vreme da isključi telefon i sasluša Edvarda koji je držao govor dobrodošlice umesto odsutnog ambasadora. Izljubila je još obraza koji su cirkulisali među predjelom, pozdravila poznanike, raspitala se o deci, ženama i muževima. Bila je slika i prilika smirenosti i stručnosti. Dok je ležala u krevetu kasnije te noći, trudeći se da svari Edvardovu vest o položaju u Dablinu, pažljivo je čapkala ovaj raniji optimizam i kalemila ga sve dok joj se disanje nije usporilo, a srce umirilo. Mučila se da zaspi.
Kler presavi svoj ubrus. Ako je sinoć mogla da ostane pribrana, moći će i sad. Biće pribrana i čitavog dana i za vreme večere. Biće čak i u Dablinu. Umela je da kontroliše strah.
Poklopila je kutiju sa šećerom. Zatvorila je Edvardovu teglicu marmelade i pokupila tanjire od doručka na poslužavnik. Matilda će uskoro doći da počne da kuva. Amelija je već udešavala sobu za prijem zvaničnika.
Prosula je ostatak Edvardovog čaja u sudoperu, potom i svoju kafu. Neće razmišljati o dablinskom parku Sent Stivens Grin, gde je kiša jednom isprskala ostatke njene ljudskosti. Neće razmišljati o Dablinu uopšte. Uložiće svu energiju da pomogne Edvardu. Provela je više od dvadeset godina taložeći zrno po zrno obmane i nije mogla nazad. Ili će organizovati večeru s veštinom za koju je Edvard znao da je sposobna, ili će morati da mu kaže istinu o sebi. A to nikome nije nameravala da kaže.

Drugo
poglavlje




Kler je preletela pogledom preko spiska gostiju za slučaj da ima nekih alergija na hranu, verskih ograničenja, ili posebnih režima ishrane i, pošto nije naišla ni na šta takvo, spustila ga je na pult. Nalet prolećnog vetra promrsio je žute cvetove lipe ispred kuhinjskog prozora i ona ga otvori da bi miris mogao da uđe. Posle nedelja sivila i uporne kiše, sunce je sijalo nad Parizom. Jutarnja svetlost prosipala se preko kaldrmisanog dvorišta. Majušni zeleni izdanci virili su kroz pukotine među kamenjem, vlati trave suviše mlade da bi je portir pokosio. Nekako se, preko noći, ljubičasti blesak glicinije raširio preko jedne strane zgrade, nalik otisku boje koji vidiš kada jako zažmuriš.
„Prehladićete se tako.”
Kler je vratila glavu unutra. „Dobro jutro, Matilda.”
„Hmpf.” Matilda, koja je bila pola Švajcarkinja, pola Škotlanđanka, i uvek spremna za iznenadni sneg ili oluju, skinula je teški vuneni kaput i okačila ga u orman kraj ulaza za poslugu. „Imate jelovnik za mene?”
„Da.”
Jelovnik je već bio isplaniran za ambasadora, međutim, Plavi salon, zvanična trpezarija u ambasadorskoj rezidenciji, bio je pompenzan, sa zasvođenom tavanicom, pozlaćenim zidnim ukrasima, plavim satenom na nameštaju, zveckavim kristalom, i raznobojnim tepihom veličine omanjeg mora. Trpezarija u ministrovoj rezidenciji, iako veoma lepa sa svojim nameštajem od mahagonija i tamnozelenim zidovima, i dovoljno velika da smesti dvadesetoro za večeru, bila je intimna, u poređenju sa ovom. Drugim rečima, ono što je uspevalo medu sjajem Plavog salona u stilu Luja XIV, ne bi pristajalo ministrovoj diskretnijoj rezidenciji. Štaviše, Kler je htela obrok koji će istaknuti Matildine izvanredne kulinarske talente i u isto vreme dati blage nagoveštaje o Irskoj. Ako treba da pomogne Edvardu, onda će to izvesti kako valja.
Izdala je detaljnija uputstva: „Sveža špargla iz Alzasa umotana u bajonsku šunku, za početak. Tvoj divni čileanski morski grgeč posut bademom, preliven kremom od praziluka i limuna kao predjelo. Salata, i uzeću sve što nam treba za ovale sa sirevima kada budem išla da kupim cveće. Ti odluči za desert. Šta god misliš da odgovara - svi tvoji deserti su sjajni. Samo neka bude nešto sezonski.”
„Ne možete da služite čileanski grgeč. Suviše kontroverzno. „Ugrožena vrsta?”
„Ugrožena vrsta.” Matilda slegnu ramenima. „Grgeč s vijetnamskih farmi. Mogu da ga spremim na isti način kao čileanski i skoro da su istog ukusa. Serviraću ga s krompirom u svežoj marinadi.”

„Savršeno.” Kler je čula zvonjavu telefona u radnoj sobi, tapkanje Amelijinih papuča kroz hodnik. Zastala je da oslušne ime onoga ko je zvao.
„Oui, sačekaj, molim te.” Amelijin glas razlegao se do sobe. „Idem do gospođe, Džejmse.”
Džejms? Da li je dobro čula Ameliju?
„Donc, špargla i šunka, grgeč s kremom od praziluka i limuna. Nije loše”, reče Matilda i mrzovoljno klimnu glavom, „za prolećni jelovnik.” Prekstila je ruke preko bujnih grudi. „Dobro, onda, ako vam ništa više ne treba, najbolje da odmah počnem. Ne znam samo kako ćemo sve to uspeti da izvedemo. Večera za važne goste je najavljena samo dan ranije.”
Džejmi skoro da nikada nije zvao ujutru otkad je prošle jeseni krenuo u internat. Jednom, kada je zaboravio da završi seminarski rad iz istorije: „Ma daj, mama”, rekao je. „Samo kratak mali mejl u kojem ćeš reći da sam imao neke porodične probleme ili tako nešto.” Drugi put, kada su ga pozvali kod direktora zato što je bacio kroasan (koji je pao na nekog od profesora). Obično je zvao predveče kada su bile najveće šanse da će Kler biti kod kuće, ali ne i Edvard. S petnaest godina, nije hteo da mu otac zna koliko je nesrećan daleko od kuće, kao ni koliko mu majčina podrška pomaže da sve to izdrži.
Pogledala je na sat, 9.10.
Nemoguće da je Džejmi upao u neku novu nevolju, baš danas od svih dana. „Zaista mi je žao”, rekla je Matildi, „posebno zato što sam ti već bila dala slobodan dan. Ponovo ti hvala što si došla. Pravo si blago.”
Matilda je frknula i počela da vezuje kecelju.
„M adame, c'est Džejms”, reče Amelija pružajući joj telefon. „Oh!” Uzela je slušalicu od kućne pomoćnice s pažljivim osmehom na licu. „Baš lepo. Hvala ti, Amelija. Razgovaraću u spavaćoj sobi.”
Prošla je dugim hodnikom do sobe, zatvorila vrata i sela na ivicu dušeka. Prislonila je slušalicu na obraz, bila je hladna, nemilosrdna. Nije bilo lako s Džejmijem. Hteo je njenu pomoć, a ona je želela da učini što više za njega. Bilo je očigledno da mu ne ide najbolje u internatu. Ali ništa ga nije nerviralo kao neželjeno mešanje roditelja. „Džejmi?”
Vladala je pauza s druge strane. „Džejms.”
„Džejmse. Je li sve u redu?” A pomislila je: Molim te, Bože, samo da mu nijedna kost nije polomljena. Kao ni školski inventar.
„Aha, naravno, mama. Dvesta hiljada ljudi poginulo je jutros u Iraku. Ali u Londonu je ove nedelje palo samo tri inča kiše.”
Prebacila je telefon u drugu ruku i namrštila se. „Dvesta hiljada? To mi deluje baš mnogo.”
„Dobro, dve. Ima li razlike?”
„Pa, za ostalih sto devedeset osam hiljada ljudi verovatno ima. Ali shvatam na šta misliš. Čak i jedna osoba je previše. Dakle, šta se dešava? Jel' ponovo imaš košmare?”

Zvučao je tako blizu, mogla se zakleti da je zove s prizemlja. „O mama”, rekao je i prostenjao. „Možeš li da prestaneš s time? Nije trebalo da ti kažem.”
„U redu je, Džejmi. Nikome neću reći.”
„Jesi li rekla tati?”
„Nisam. Ali je li to razlog što zoveš?” Na drugom kraju stana, oglasilo se zvono. Isporuka; ponovo je mogla da čuje meke tonove Amelijinog glasa. Muški glas; nije mogla da razazna čiji. Pogledala je na sat. Mora da je vino.
Promakao joj je Džejmijev odgovor.
„Mama?”, govorio je sada. „I? Jel' zvao neko?”
„Odakle?”
„Svejedno odakle.”
„O Džejmi. Ovde imamo veoma važan dan. Samo mi reci šta je bilo. Jesi li ponovo upao u neku nevolju u školi?” S druge strane čula se samo tišina.
„Džejmi?”
„Nema veze.”
Osetila je trenutak panike. „Nisam tako mislila. Šta se desilo?”
„Upravo sam ti ispričao.”
Ispravila je leda, oprezno. Džejmi je pozvao pre neko veče i tražio da mu dozvoli da napiše molbu u njeno ime u kojoj će tražiti pristup školskoj laboratoriji posle radnog vremena. Nešto u vezi s nekim domaćim koji su on i njegov cimer Robi radili zajedno. „Ja ću je napisati”, rekla je, ali on se usprotivio. „To je samo molba, mama. Samo mi reci lozinku porodičnog računa. Inače ću morati da te cimam svaki put kada hoćemo da odemo tamo.” Posle joj je sinulo: otkada se Džejmi toliko trudi oko domaćeg?
„Pa, reci mi ponovo.”
Sin joj je toliko glasno frknuo u slušalicu da je morala da odmakne glavu. „Slušaj, mama”, viknuo je, „govorim da, ma šta da ti kažu, nije u redu da samo jedna osoba snosi celu krivicu! Nije u redu!”
Povukla je pramen kose. „Vidi, dušo...”
„Moram da idem, mama. Samo sam hteo da ti to prvi kažem. Pre nego što ti oni kažu.” Glas mu je pukao. „Hteo sam da ti kažem da sam... Moram da dođem kući.”
Bože, pomislila je. To je to. Suspendovaće ga. „Džejmi...”
Ali samo je ponovio: „Moram da idem, ćao”, i prekinuo vezu. Sačekala je, kao da je neki deo njenog mlađeg sina možda i dalje tu, voljan da još priča, pre nego što je spustila slušalicu. Strepela je što šalju Džejmija u internat; njihov stariji sin Piter pohađa Edvardov fakultet u Škotskoj, Fetes, već dve godine i govorio je da ga obožava, ali Džejmi je Fetes zvao „Feget” Edvardu iza leđa. „Znam da si bio zadovoljan svojim godinama u Fetesu”, rekla je kada je Edvard prvi put pomenuo tu ideju, prethodne zime, „i Piteru je tamo dobro išlo. Ali Džejmi nije Piter. U Edinburgu dan zimi traje samo sedam sati, a Fetes ima one sakoe na crvene pruge. I gajde...”

Edvard je sklopio šake pred sobom, kao što je uvek činio kada se spremao da kapitulira. Kler je primetila taj pokret i suzbila je osmeh. Na trenutak je bila srećna zbog pomisli da će Džejmi provesti još jednu godinu kod kuće i u Međunarodnoj školi u Parizu.
„Dobro”, rekao je Edvard, „mislio sam da bi mu bilo dobro da bude blizu starijeg brata. Ali ako neće u Fetes, ipak će morati negde da ode. Uskoro ćemo napustiti Pariz, a u ovim poslednjim godinama pred fakultet, detetovo obrazovanje mora da ima kontinuitet. „Osim toga”, i zastao je da dohvati Gardijan, „bezbednosni rizik biće manji u nekom od engleskih internata. Tamo će biti kapija, čuvari, manja će pažnja biti usmerena na njega nego na sina diplomate koji luta sedmim okrugom sa školskim rancem preko ramena.”
Stoga se odlučila za školu Barou, zato što je bila u Londonu i blizu aerodroma, i Džejmijev drug, još od njihovog boravka u Vašingtonu, Robi Meriveder, upravo je otišao tamo pošto je Svetska banka rasporedila njegovog oca u Džakartu. Zamolila je Robijevog oca da napiše pismo podrške njegovoj kandidaturi i, kada je Džejmi primljen, oba dečaka smeštena su u istu sobu.
Međutim, to što je ponovo bio s Robijem nije poštedelo Džejmija od nostalgije za kućom, isto kao ni udaljenost od samo sat vremena leta do Pariza. Za kućom? Da li je uopšte i mogla da nazove Pariz njegovom kućom? Džejmi je rođen za vreme njihovog boravka u Kairu, ali taj grad nikada nijednome od njih nije bio dom. Kada bi joj se misli vraćale na tih nekoliko godina, Kler je više osećala Kairo, nego što ga se sećala: težine svog stomaka, onda Džejmsove težine u naručju dok ga je nosala hodnicima njihovog stana pokušavajući da ga smiri. Spuštene kapke njihove dadilje kada joj je pružala Džejmsa, kako je šaputala ššš-ššš kroz zube. Kada izađe napolje, kako je sunce peklo, prijeći joj potiljak i ramena, miris mente, čaja i izmeta, težak u ustajalom vazduhu, vrtlog automobilskih sirena i vike. Kad se vrati u utočište njihovog stana, novi prodorni zvuci, zvono telefona koje najavljuje vesti o ratu u Zalivu, prodorna tišina šapata i tajnih razgovora i, uvek, bebin plač. Džejms je neprekidno plakao prvih šest meseci svog života, ručica stegnutih u majušne pesnice, vodeći sopstveni rat. Zašto nisi otišla kući da se porodiš, pitale su je žene drugih diplomata. Ali čak i tada, gde je kuća: njena ili Edvardova? Iako je bila udata za britanskog diplomatu, Kler je i dalje bila Amerikanka.
„Nije to nostalgija za kućom, više za porodicom ” , ispravio ju je Edvard kada je poslednji put pomenula Džejmsove muke u Barou. Njegovo usiljeno strpljenje pritiskalo ju je poput teškog ćebeta. „Čezne za ugađanjima svoje bolećive majke.”
Džejmi je trebalo da ode u Fetes. Bar bi Piter bio tamo da se brine o njemu. Piter je bio stabilan, kao i njegov otac. Ako Edvard zaista bude premešten u Dablin, ona će provoditi više vremena u njihovom stanu u Londonu i udesiće da Džejmi odseda kod nje vikendom. Ona će mu pomoći.
Na trenutak, Kler je bila skoro pa optimistična u pogledu Dablina. A onda se setila i preplavila ju je jeza.

Stigla je u park Sent Stivens Grin ranije nego što je bilo dogovoreno, žureći pored fontane s tri suđaje stoičkih izraza lica smeštene na kamenu u njegovom središtu, zatežući mornarskoplavi džemper oko struka. Ko bi rekao da će u Dablinu biti tako hladno u avgustu? U Bostonu su čak i ruže bile klonule od vrućine. Kada je stigla do Jejtsovog spomenika, sela je na klupu i obukla džemper. Naišao je neki čovek - ne on - i savila se preko, sada ravnog, stomaka.
Majušna žuto-zelena zeba sletela je na klupu pored nje. Zacvrkutala je, nakrivila glavu levo, a onda desno, pogledala u nju i odletela. Čekala je. Parovi su prolazili, studenti poput nje s rančevima, sedi čovek koji je držao novine, majka s troje male dece. Čak i kad su park počeli da ispunjavaju radnici koji su se vraćah s posla, i dalje je čekala. Nije mogla da veruje u kakvu se osobu pretvorila, a ipak, nikako nije mogla unazad.
Još je čekala.
Kler je sklopila šake preko telefona. Ako Džejmija nisu suspendovali, sada bi trebalo da je na času, a nije im bilo dopušteno da drže mobilne telefone u učionicama - niti bilo gde van spavaonica. Ako ga odmah pozove, mogla bi da ga uvali u još veći problem.
Ustala je s kreveta i otvorila vrata. Nešto se dešavalo u prednjem delu rezidencije - mogla je da čuje Ameliju kako viče. Mora da ode tamo i pobrine se da sve bude spremno za večeru.

Treće
poglavlje



Amelija ju je čekala na ulazu u predvorje rezidencije, ispred nje se isprečio niski čovek u sivoj trenerci.
„Madame”, rekao je prekrštajući ruke na grudima, „on regie avant que je pars”3 koje je čuvala za snabdevače koji su govorili engleski gore od nje, „on oće da ova kuća plati njega.”
Da je batler bio tu, on bi se bavio ovim - ne Amelija i ne Kler. I učinio bi to sa svojim uobičajenim samopouzdanjem. Ali nije bilo svrhe misliti o tome. Žerar nije bio tu. A nije bilo fer očekivati od Amelije da obavlja njegov posao. Kler će se sama izboriti.
„Mais non, monsieur, je vous en prie...” 4 , počela je pokušavajući da objasni snabdevaču njihove posebne okolnosti. Budući da su organizovali ovu večeru umesto ambasadora, trošak vezan za vina ići će na račun ambasadorove rezidencije, ne na njihov, iako će ona i dalje sve to imati u evidenciji.
„C'est pas normal”5 , prekinuo ju je.
„Mais si, monsieur”6 Za razliku od ambasadorove žene čija je rezidencija imala ogromni vinski podrum šampanjca „Pol Roger”, bordoa i burgunca, Kler je redovno koristila ovog snabdevača za ministrovu rezidenciju, gde nisu primali tako veliki broj gostiju pa stoga i nisu imali velike količine vina uvek nadohvat ruke. Trgovac vinom dovoljno ju je dobro poznavao da zna da neće pokušati da ih prevari, čak ni kad bi mogla. „C'est normal pour aujourd'hui.”7
Čovek slegnu ramenima i naglo se okrenu ka ulaznim vratima. Nije sačekao da ga Amelija isprati niti da ga povede ka ulazu za poslugu; sam je okrenuo kvaku. „Tres bien, Madame”, rekao je. „Je sais oil vous habitez.”8 I s tom neodređenom pretnjom i prezirnim pokretom ruke, otvorio je vrata ostavljajući ih da se sama zatvore za njim.
Amelija je odmahnula glavom i vratila se svom poslu u trpezariji. Kler se setila da proveri imaju li zalihe najboljeg viskija, kao i nekoliko boca petnaest godina stare jabukovače „Somerset Alchemy”. Da je barem čula sve što je Džejmi rekao.
S telefonom i dalje u ruci, otišla je do radne sobe. Poslednji put kada su Edvard ili ona pokušali da izvuku iz Džejmija istinu o nekom školskom nestašluku, trebalo im je više od nedelju dana da iščeprkaju bilo kakav detalj. Sela je za veliki sto od orahovine i okrenula centralu Baroua. Džejmiju se ovo ne bi dopalo, ali pozvaće direktno direktora. Bar će preskočiti ceo onaj deo kad mora da tera Džejmija da progovori i izbeći svaku mogućnost da škola pozove Edvarda. Ako šalju Džejmija kući, onda je ovo nešto ozbiljno.
Čula je kako neko podiže slušalicu.
„Direktorova linija je zauzeta”, odgovorio joj je neko iz školske centrale. „Hoćete li da ostanete na vezi?”
Kucnula je noktom o široku ploču stola. „U redu je, hvala vam. Pozvaću ponovo za pet minuta.”
Spustila je telefonsku slušalicu na sto i otvorila laptop. Dok se sistem podizao, izvadila je svoj blokčić iz džepa na džemperu i pregledala spisak obaveza. Glupavi Barou. Nije trebalo da pošalju Džejmija tamo. Nije bio najbolji đak ni u Međunarodnoj školi, ali nikada nije bilo baš ovako. Monitor je trepnuo, a potom se stabilizovao i kriknula je na Outlook.
Poput redova crnih mrava, pojavilo se mnoštvo novih poruka. Na vrhu:
Gospođo Murhaus, moram hitno da vas pitam da li znate da je ministar inostranih poslova izrazio veliku želju da upozna sina g. De Lurijaka, Frederika? Sin gospodin De Lurijak i njegova verenica Agata Gurjan D'Arsi, došli su u Pariz iz Bordoa na ovu jednu noć. Čekam Vaš odgovor. S najiskrenijim poštovanjem, gđa Gens, sekretarica g. Remija de Lurijaka, Grupa Balo.
Kler pogleda niz ekran.
Nekoliko mejlova niže, od Edvardove sekretarice: Dobro jutro, gđo Murhaus. Jutros nas je pozvala lićna sekretarica g. De Lurijaka...
Moraće da naruče još ribe, Matilda će morati da prepravi svoje količine... Zašto Lidija nije zvala već je poslala mejl? Kler opipa džep na džemperu; nije imala mobilni pri ruci. Možda ga sinoć nije izvadila iz tašne. Nakon što ju je Edvard šokirao vešću o Dablinu, nije se setila da proveri poštu.
Povukla je laptop ka sebi i počela da kuca.
Madame Gens, c'est avec grand plaisir que nous accueillerons ce soir Messieurs de Louriac, pere et fils, et Madame de Louriac, et l'invitee de M. de Louriac fils...9
Završila je poruku, pritisnula „send” na tastaturi i dodala „naručiti još šunke i grgeča” na dno svog spiska. Takođe je dopisala: „još jednom razmisliti o rasporedu sedenja” i „zatražiti još dva zvanična mesta iz ambasade”. De Lurijakovi su posedovali imanje u Akvitaniji još od petnaestog veka. De Lurijak stariji bio je partner za tenis ministra inostranih poslova u vreme dok je bio u Parizu. Bili su ono što je u diplomatskom svetu važilo za prijatelje. Takođe, on je kontrolisao Balo, francusko gigantsko aeronautičko preduzeće koje je u ovom momentu bilo od ključnog interesa za britansku vladu. Edvard joj je to juče ukratko objasnio dok su se vraćali kući s prijema. Nije se raspitala za detalje. Sada će ih ukupno biti četrnaestoro na večeri.

Bilo je 9.40. Vreme da ponovo pozove Barou.
Kada je pružila ruku ka slušalici, sunčevi zraci koso su pali kroz široke prozore radne sobe, obasjavajući joj ruke na radnom stolu, prozirne na jarkom svetlu, staračke. Jesu li to njene ruke? Nekoliko pega poprskano po desnoj, koža toliko tanka da su tetive bile skoro vidljive. Članci su se podizali u ispucali greben.
Da li je moguće da je neko nekada ljubio svaki od tih članaka i govorio joj kako sanja o njenim rukama dok su razdvojeni? Sedela je kraj njega za kuhinjskim stolom i gledala ga kako pije koka-kolu, i primetila kako mu se uvojak kose savija niz potiljak. Spustio je flašu i, bez pitanja, zavukao dlan ispod njenog.
„Imaš divne ruke, Kler”, rekao je.
Oči su mu bile tako plave da je uvek imala osećaj kao da predugo gleda u nebo. Oborila je pogled u stranu i nije videla ništa pred sobom.
Bila je visoka i plavokosa, lepuškasta, ali ne upadljiva, i mnogi mladići bili su srećni da je izvedu u bioskop, da odu na izlet s njom, ili na kućnu žurku. „Što ne pozoveš Kler, ona je okej?”, mogla je da ih zamisli kako govore o njoj. Ali nikada nije bila deo zlatnog kruga popularnih devojaka, a mladići iz predgrađa Hartforda bili su jednako neodređeni u svojoj naklonosti koliko i dobri u lakrosu. Nijedan od njih nikada nešto na njoj nije nazvao lepim. Nijedan od njih kao da nije imao nikakvo mišljenje.
Pružila mu je ruke.
Kler je sklonila ruke s telefona, sakrila ih iza leđa, otrla ih o prednji deo džempera. A šta bi bilo da nije pošla za Nijalom u tetkinu kuhinju pre mnogo godina? Da joj nije dodirnuo ruku i da ga nije pogledala u oči? Da li bi i tada pristala da mu pomogne? Da li bi sada bila u ovoj nevolji?
Ponovo je okrenula memorisani broj Baroua. Neće razmišljati o Nijalu, pogotovo ne sada. Ovog puta, rekla je na centrali da će sačekati i, dok je čekala, poslala je mejl ribaru i mesaru, u kojima je naručila dodatne porcije. Ona je Kler Murhaus, žena britanskog ministra u Parizu, staložena, pribrana, uzor stabilnosti. Pošto je još čekala, poslala je mejlove magacinu ambasadorove rezidencije u kojima je tražila dva dodatna mesta, i treći ambasadorovoj sekretarici da je pita da li neki od dva nova gosta ima neke posebne zahteve u vezi s hranom. Prepravila je i spisak gostiju i spisak svojih obaveza.
Centrala ju je povezala. „Gospođo Murhaus, naravno”, rekla je direktorova sekretarica. Kler se činilo da može da čuje kako zvecka biserima koje je uvek nosila oko vrata. „Gospodin Henesi je upravo izašao. Ali odmah će vam se javiti. Čim razreši ova druga... pitanja.”
„Gospođo Tomas, imam mnogo posla danas. Neću biti kod kuće veći deo poslepodneva. Muž mi neće biti slobodan ni toliko. Možda bismo nas dve mogle sada razgovaramo?” Pošto je čula da sekretarica okleva, Kler je nastavila, pazeći da bude što je moguće direktnija i odlučnija. To je najbolje prolazilo kod Baroua. „Upravo sam pričala s Džejmsom i veoma je uzrujan. Zaista se trudio. Možda ponekad pogreši, ali nema loše namere.”

Direktorova sekretarica se nakašlja. Zvec-zvec biserima; sada je Kler bila sigurna da ih je čula. Mora da su joj udarili o slušalicu. „Zaista”, reče gospođa Tomas.
„Gospođo, Tomas, uveravam vas da i Džejmsa i Barou shvatamo veoma ozbiljno. Jako sam zabrinuta.” Zastala je. „I ministar, takođe. Razgovarala sam s njim.”
Sekretarica je ćutala na trenutak. „Bilo bi bolje da popričate s direktorom. Ali mogu da vam kažem da Barou ne namerava da traži da Džejms bude izbačen. Neka vrsta kazne moraće da se primeni, suspenzija, ali neće biti zahteva za izbacivanje. Ipak, zaista treba da razgovarate s gospodinom Henesijem.”
„Gospođo Tomas”, počela je Kler odugovlačeći da bi smislila pravi način da postavi pitanje, a da ne zvuči neotesano i, prema tome, kao Amerikanka ili neznalica, što bi im moglo stvoriti predrasude protiv Džejmija. Nije htela da znaju da nije detaljno ispitala Džejmija o tome šta se desilo, kao i da s njim nije bilo lako izaći na kraj ni u porodičnom životu.
Prasak odjeknu kroz trpezariju do biblioteke. Matilda! Sigurno je ribar ili mesar zvao kuhinju da potvrdi Klerine mejlove, pa je Matilda bila ljuta što je Kler nije odmah obavestila o dodatnim gostima. To bi moglo da predstavlja problem za planiranu večeru. Kada bi se Matilda zaista razbesnela, umela je da prepeče ribu ili meso, iz inata. Matildina narav bila je impresivna, baš kao i njeno kuvanje.
„Gospođo Tomas”, rekla je. Mogla je da čuje tapkanje koraka. Sigurno Amelija koja beži u ostavu. „Molim vas, recite gospodinu Henesiju da ćemo Džejmsov otac i ja pokušati ponovo da ga dobijemo danas po podne. Ne mora on da zove mene.”
Spustila je slušalicu i izvadila blokčić. „Ponovo pozvati direktora Baroua”, dopisala je na dno svog spiska obaveza, odmah iza „proveriti šta je s viskijem i britanskim konjakom”. Nije htela da pokušava da izvuče detalje od sekretarice. To nikome ne bi bilo od koristi.
Onaj poziv u vezi s laboratorijom - trebalo je još tada da pozove školu. Tokom prvog polugodišta, Džejmija su uhvatili da prepisuje na testu iz hemije i od tada je bio na uslovnom. Štaviše, jedini razlog što mu je dozvolila da napiše tu molbu u njeno ime bio je taj što nije htela da ga obeshrabri. Džejmi je od početka imao muka s profesorom hemije, gospodinom Roučom. Još jesenas, dodelio je Džejmiju nedelju dana kaznene nastave zbog toga što je prosuo neku hemikaliju. „Opasan je”, rekao je gospodin Rouč. „Ne razmišlja o onome što radi i može da izazove pravu štetu.” Od tada stalno prekoreva Džejmsa - što je verovatno delimično i bio razlog što je Džejms prepisivao na tom testu. Džejmi nikada nije tako nešto radio u Međunarodnoj školi - znao je da gospodin Rouč samo čeka neki izgovor da ga obori. A niko se u Barouu neće zauzeti za njega.
Uzdahnula je i ustala. Barem se, izgleda, nije povredio. Ne ovog puta. „Kakvo jutro! Koliko posla!”, rekla je Ameliji dok je prolazila kraj nje na putu do kuhinje, pripremajući se za ono što će tamo zateći. Moraće da ostavi Džejmijeve probleme po strani za trenutak; i najsitnija greška mogla bi da razjari Matildu, a njena osveta obično je bila nesrazmerna. Oko dva meseca nakon što ju je Kler primila na posao, Matilda je otišla toliko daleko da je napravila autentični škotski hagis kada joj je tražila da spremi jagnjetinu za člana kuvajtske kraljevske porodice. Ispostavilo se da joj se nije dopalo što joj je Kler ostavila poruku u vezi s jelovnikom umesto da joj se lično obratila.
„Pa, napisali ste 'jagnjetina', zar ne?!”, rekla je Matilda dok je mesila testo za pitu s mesom kada je Kler sutradan ujutru otišla da je izgrdi što je poslužila njihove kraljevske goste iznutricama pomešanim s ovsenom kašom. Brašno se oko nje podiglo kao atomski oblak. „Napisali ste 'tradicionalno', ne? Otkud ja znam šta ste mislili ako ne možete da odvojite vreme da razgovarate sa mnom direktno. Osim toga, dodala je, nije tako lako napraviti dobar 'agis' ovde u Parizu.”
E to je ludost, pomislila je Kler i, na tren rešila da jednostavno nađe novog kuvara. Međutim, na Matildi su im već zavideli mnogi organizatori ručkova u gradu, a to u Parizu nije bio mali uspeh. Štaviše, Edvardu se sviđala Matildina kuhinja. Možda zbog svog nesvakidašnjeg nasleđa, Matilda je imala jedinstveni talenat da stvori izuzetna kulinarska dostignuća od jednostavnih, blagih jela koja su Edvardu najviše prijala.
Zato je Kler morala da nauči kako da sarađuje s Matildom, da se konsultuje s njom često, ali nežno, pazeći da nikada ne deluje kao da joj se meša u posao. A iznad svega, nipošto nije smela da potceni Matildin osećaj sopstvene vrednosti. Što se tiče pratećih pojava - ispada, gunđanja i frktanja - Kler ih je ignorisala. Matilda joj je bila potrebna. Posebno na dan kao što je ovaj.
„Kakav bi zastrašujuć diplomata vaša majka bila”, našalio se Edvard s dečacima za prošli doček Nove godine, kada je od Matilde zaradila spontani prepev tradicionalne škotske pesme „Dobra stara vremena” nad loncem kupusa. „Samo da je pokazala ikakvo interesovanje za politiku. Zaista, traci taj talenat na prevođenje muzejskih kataloga.”
„Mislim da je to bilo zbog flaše madere koju sam joj donela dok je kuvala”, rekla je, ali potajno je bila zadovoljna svojim uspehom.
„O Matilda”, rekla je sada ulazeći u kuhinju. Kuvarica je stajala pored stražnjih vrata, kecelja joj je bila bačena preko kuhinjskog stola - njen omiljeni simbolični gest. Kler je podigla kecelju i pogladila je kao da tapše dete po glavi. „Upravo sam morala da dodam dva gosta! Hvala Bogu što mogu da računam na tebe da ćeš se snaći.”
„Dva dodatna? Baš lepo što ste me obavestili.”
Kler joj pruži kecelju. „Odmah sam naručila dodatni materijal. Znam da već imaš pune ruke posla i pored toga što ne moraš da se bakćeš s ribarom.” Pošto se Matilda nije pomerila, dodala je, „Oh, znam da ću zahvaljujući tebi izgledati kao bolja domaćica nego što zaslužujem. Ne znam šta bih radila bez tebe.”
Muž i žena bili su tim u ambasadi, iako je samo jedno ubiralo zasluge, a sposobnost supružnika da prirede dobru večeru bio je ključni deo celog tog paketa. Niko iz ambasade neće skoro zaboraviti kako je francuski predsednik Širak nazvao finsku kuhinju jedinom gorom od britanske. Ako je podilaženje Matildinom ubeđenju da je najvažnija osoba u rezidenciji bilo potrebno da kuhinja radi kao sat, Kler je bila sasvim voljna da joj izađe u susret.
Matilda protrlja svoju debelu ruku. „Prolećno vreme je ubistvo za moju reumu. Sav taj vazduh koji se kreće unaokolo. A ja, ovde, pored šporeta.” Okrenula se ka prozoru i zatvorila ga. Onda je prišla i uzela svoju kecelju.
„Svratiću do apoteke da vidim imaju li nešto za tebe”, obećala je Kler. U predvorju, Amelija je balansirala na hoklici i polirala kristalni luster. Staklo je blistalo na suncu iz radne sobe, zapljuskujući Amelijine jake listove prizmama svetlosti. Pogledala je u Kler ljubopitljivo i Kler je klimnila glavom. Kriza je izbegnuta.
„Behn...”, rekla je Amelija.
„Mmm...”, rekla je Kler. Opipala je unutar komode u predvorju gde je uvek držala svoju tašnu, diveći se Tarnerovom morskom pejzažu koji je visio iznad nje. Kao rani pastel praskozorja, ovaj Tarner bio joj je još dragoceniji nego što je njegov pedigre nagoveštavao, iz razloga koji nikada nije umela da odredi; kačila ga je kraj vrata ma kuda da su se selili, tako da bi joj bio prvo i poslednje što bi videla kada je ulazila ili izlazila iz kuće u kojoj su živeli. „Sada idem napolje. Dok ne budem tu, molim te, prođi kroz bife s pićima, i pobrini se da ima brendija „Somerset” i barem dvadeset pet sorti viskija. Ako nema, pozovi Džejn iz osoblja u ambasadi i zamoli je da nam pošalje.”
„Zomerzet brendi i dvadeset pet viskija.”
„Tako je. Imam nekoliko poslića da obavim. Osim ako nešto ne iskrsne, vratiću se za nekoliko sati.” Da bi bila sigurna da ju je Amelija razumela, polako je ponovila: „Vratiću-se-uskoro. Ništa-se-neće-desiti-dok-me-ne-bude-bilo.”
Amelijin engleski bio je veoma slab, ali je Amelija bila veoma zainteresovana da ga unapredi i Kler je smatrala da treba da je podržava, čak i u ovakvim trenucima. Možda, da bi joj podigla samopouzdanje, i sada. .
Amelija je čkiljila u nju odozgo. Kler se suzdržala da ne ponovi još jednom, i to na francuskom. Prijalo bi joj da zasigurno zna da ju je žena razumela. „A ako nova madam Conseiller ne govori francuski tako dobro kao vi? Iseći će me!” Amelija se rasplakala pre nekoliko meseci, predviđajući okončanje Klerinog boravka u Parizu. Tu su proveli već tri godine i, bez obzira na to da li će Edvard dobiti to mesto ambasadora ili ne, uskoro će biti premešteni. Tako je to bilo u diplomatiji: nigde predugo. Amelija je znala proceduru. „Ne iseći. Ne iseći, Amelija.”
„Moram da podobrim moj engleski”, rekla je Amelija klimajući glavom. „Od sada, pričam samo na engleski. C'est bien? 10 ”
Kler je ostavila da engleske reči vise među njima i nadala se da je Amelija sve razumela. Vrata stana zalupiše se za njom; zazvečao je kavez lifta kada je počeo da se diže. Spustila je korpu od pruća na popločani pod i olabavila debeli svileni šal koji je vezala preko džempera. Bio je divan aprilski dan u Parizu, pun obećanja. Džejmi je ponovo bio u nevolji, ali postigla je ono što joj je za sada bilo potrebno; kuća se užurbano spremala za večeras. Srebrnina će se sijati. Testo za hleb uskoro će početi da se diže u korpi. Sveže aromatične trave biće isečene i istucane u marinadu.
Neće razmišljati o tome kuda bi je mogle odvesti sve ove pripreme za večeru. Neće ni brinuti o tome. Mora da veruje da će sve biti kako treba.
Pribranost je bila kvalitet zlata vredan u diplomatskom svetu i ona je izgradila reputaciju da je poseduje na zavidnom nivou. Neće dozvoliti da je sada izneveri.

Četvrto
poglavlje



Kler je izašla u dvorište koje je odvajalo rezidenciju od komšiluka stazicom od svetlog kamena i okačila svoju korpu od pruća na ruku.
„Bonjour, Madame”, rekla je ženi koja je polirala bravu na ulaznim vratima. „Bonjour, Madame.” Žena se odmakla u stranu i klimnula je glavom. Kler je zastala da zakopča džemper i trudila se da ne primećuje kako joj ta žena odmerava svaki komad odeće koji je nosila, zagleda joj kosu koju nije istenirala ove nedelje.
Frizer - 16.00, zapisala je u svoj spisak obaveza.
Bilo je lako voditi diplomatsku rezidenciju, ali živeti u njoj bilo je malo teže. Osim gubitka privatnosti, postojao je i nedostatak slobodne volje - toliko toga morala je da kaže i obavi svakog dana, bez obzira na to kako se oseća i šta misli o svemu. Potom, stalna neizvesnost zbog premeštaja i održavanje savršene slike u javnosti. Naravno, tu su bili i stalni problemi oko bezbednosti - uvek budi na oprezu, rekla joj je jedna od koleginica za vreme boravka u Kairu, mešajući šećer u šoljici kafe. Nekoliko godina kasnije, Kler je podigla jutarnje novine i videla lice baš te žene na jednoj od stranica; otmičari su je držali kao taoca u Venecueli za neobjavljeni iznos otkupa. Uhvatili su suprugu greškom kada je pokupila muževljeva kola posle rutinske provere kod automehaničara.
„Bože, Edvarde”, rekla je pokazujući mu novine.
„Oni nisu bili u diplomatiji. Bili su u poslovima s naftom”, istakao je, nakon što je uzeo novine i proučio članak. „Tu leži mnogo više novca.”
Ipak, Džejmija su morali da sklone, negde gde ima kapija, negde gde je okruženje srdačnije. Iako su veće šanse bile da se povrede tako što će pasti niz stepenice trošne zgrade u Parizu, nego da jedno od njih bude kidnapovano, opasnost od terorizma delovala je ozbiljnije zbog svoje blizine i neposrednosti. Sve se promenilo posle jedanaestog septembra, i već krhka ravnoteža između otuđenih svetova kljoknula je i u nered i u olakšanje. Ćula je neprijateljske reči kako u bakalnicama, tako i od otmenih profesionalaca na međunarodnim koktel-zabavama. „ Americaine?” pitao ju je juče rezač ključeva izvijajući obrvu na način koji je govorio hiljadu prekornih reči. Neko vreme je i bilo naklonosti, ali sve je to promenio rat u Iraku.
Pogled joj privuče glicinija koja je padala niz fasadu zgrade. I eto, ipak je smatrala sebe srećnom. Pariz je prelep. Ekonomska sigurnost Edvardovog posla omogućavala joj je da njen posao bude više zadovoljstvo nego obaveza. Na kraju krajeva, koja je vajda od brige, naročito u danima kao što je ovaj, kada sunce lagano sija na prolećnom vetru, i čak i obično drveće ispred njihove zgrade izgleda kao da pleše? Vetar joj se uplitao u kosu i milovao joj obraz, terajući mlađu Kler da izađe iz sredovečne ljušture. Skoro da je mogla da oseti kako joj se teška pletenica njiše niz leđa kao u starim danima kada je studirala na Redklifu, i na trenutak je dopustila sebi da uživa u tom fantomskom osećaju.
Na Harvardu je nosila aranske džempere u čast svog irskog porekla, igrala se frizbijem bosonoga na školskim terenima, i štrebala po celu noć sa svojom cimerkom u vreme ispitnih rokova. Iako nikada nije bila od onih koji su glasno isticali svoja gledišta, ipak je prilagala i zadnju paru za svaku svrhu koja joj se činila važnom, pomagala svakom protestantu na fakultetu koji je imao šta da kaže. Verovala je da svet može biti bolji. Tek kada je upoznala Nijala, naučila je da bude sumnjičava i to je bio pravi razlog njene uvrežene suzdržanosti; očekivala je da će prošlost promoliti svoju ljutitu glavu, sedu i prekrivenu paučinom optuživanja, da upre prstom u nju. Ni jedanaesti septembar ni Edvard ni stil života koji je on doneo nisu bili krivi za to. Ako išta, zato se i udala za Edvarda. Nadala se da će je dubina njegove pristojnosti zaštititi.
Kler je vrhom prsta dotakla nežno pljosnato zvono ljubičastog cveta i okrenula se da se obrati čistačici za koju je znala da je sigurno i dalje posmatra.
„Tres jolie”11 , rekla je.
„Oui, Madame.”12
Namestila je svoj šal i korpu i nastavila dalje kroz dvorište. Svakog jutra, uspevala je da odgurne Nijala čije su je fantomske ruke još čvrsto privijale. A sada ga je, podstaknuta prolećnim vetrićem, sasvim odagnala, sve dok ponovo nije bila dobro odevena sredovečna žena u čvrstom braku s dvoje skoro odrasle, zdrave dece - neće dozvoliti Nijalu da joj se danas tiho uvuče u pozadinu misli. Htela je sasvim da ga odagna.
Klimnula je portiru, koji je stajao i pričao s kolegom na uglu kapije; obojica su držali metle kao srednjovekovni vojnici spremni da jurnu u bitku i pustila da se njihova iznenadna tišina odbije od nje. Barem ne tračare o nama, pomislila je. Šta bi pa imali da kažu? Do sada su već znali da je Amerikanka. Osim toga, starala se da njena porodica bude veoma nezanimljiva tračarama: deca su bila vaspitana, barem u javnosti; otac je provodio noći u sopstvenom krevetu; vraćala se kući ni s previše ni s premalo kesa iz prikladnih butika. Prethodni stanar u njihovom stanu uživao je u piću više nego što je bilo uobičajeno čak i za jednog diplomatu. Još gore, njegova žena, iako tek u četrdesetim godinama, imala je bar dvadeset kilograma viška i, budući iz marginalno aristokratske seoske porodice, nosila je gumene čizme kad god je padala kiša, što je u Parizu bilo često. Čak i činjenica da je bila Amerikanka delovala je bezazleno u poređenju s tim užasima.
Ulica De Varen bila je prazna, kao i obično van špica, samo parovi žandara raspoređeni duž nje, poput komada putera na hlebu poređani na formalnom stolu za ručavanje, da čuvaju mnoge zgrade kao što je njihova u ulici u kojoj su se nalazile vladine kancelarije ili zvanične rezidencije. Francuski premijer živeo je u najgrandioznijoj zgradi, na broju 57; italijanska ambasada u Parizu nalazila se na brojevima 47, 49 i 51. Francuski ministar poljoprivrede i generalni sekretar vlade zauzimali su brojeve 78, 80 i 69. Ostatak sedmog okruga zujao je od turista, zahvaljujući Ajfelovoj kuli i Domu invalida, ali u ulici De Varen, njenoj ulici, turisti su se držali samog početka pokraj Rodenovog muzeja, šetajući se uskim trotoarom na onaj ošamućeni način tako karakterističan za dokone ljude u Parizu. U stvarnost ih je vraćao tek zvuk taksija ili sirena limuzine, ali retko kada su dospevali makar i do kapije zgrade u kojoj se nalazila rezidencija britanskog ministra, nadomak muzeja.
Od rezidencije, ulica se nastavljala u dugačkoj, skoro pravoj liniji, s blago neravnim pločama trotoara. Dostojanstvene sive i bež fasade oivičavale su obe strane ulice, u jedinstvenom nizu. Edvard je jednom prokomentarisao kako se Kler tu dobro uklapa i znala je da je to bio kompliment. Bila je bleda, glatka, bež; morski kamenčić kakav čovek podigne iz peska i stavi ga u džep da prelazi prstima preko njega dok razmišlja o smislu života - ili gde će da večera. Bila je svesna toga, čak je i negovala tu veštinu - isto kao što je negovala i sve drugo vezano za sebe, jer je njen razvoj bio više nalik eroziji, spiranje svih tuđih ili nepoželjnih elemenata i tako se sve više i više osećala, kao da je svaka sledeća godina ogromni talas koji je sve više izbleđuje. Međutim, nešto u njoj počelo je da preza od tog osećanja. Edvardov kompliment duboko ju je povredio, i nikada ga nije zaboravila.
Sada je, međutim, zagledala ulicu De Varen ne da bi procenila tačnost Edvardove opaske niti da bi videla da li neko skita unaokolo kao što su joj predložili kao jednostavnu meru opreza u jednom od izveštaja Ministarstva inostranih poslova, već da upije sunčevu svetlost i prisutni osećaj optimizma. Ostavila je sve sumnje za sobom, odagnala sve negativno. Na umu su joj bili samo cveće i sir i nova špargla iz Alzasa što je nameravala da kupi. Ćula je od ostalih supruga da u okrugu Mare ima pijaca koja je privlačila prodavce svežih proizvoda iz svih krajeva Francuske, ali brinulo ju je njeno ime, Marche des Enfants Rouges; u prevodu „pijaca crvene dece”.Taj naziv u mislima joj je budio slike ogromnog kaveza punog dece obojene crvenom bojom, kao da su im telašca bila umočena u krv. Zato, za skoro četiri godine koliko su već živeli u Parizu, i za one tri godine koje su tu živeli tokom devedesetih, nikada nije posetila ulicu Crvene dece. Nadala se da će naći šparglu u supermarketu robne kuće Bon Marše, kao i ovsene kolače i irski čedar sir koji je takođe planirala da servira, kao suptilni podsetnik ministru na njeno nasleđe i potvrdu Edvardovog interesovanja za Irsku.
Ipak, prvo je morala da naruči cveće. Odličan cvećar nalazio se u ulici Šomel, blizu izlaza iz ulice De Varen. Pošla je niz ulicu klimajući glavom grupama žandara u prolazu, kao i obično. Mladi žandar, obraza nalik jabukama i čvornovatog vrata, bio je u kratkim rukavima na svežem prolećnom suncu - čin odvažnosti koji je nije iznenadio. On i njegov partner klimnuše joj glavom; gardisti su to uvek činili, osim dvojca koji je stajao ispred premijerove rezidencije. Jedan ili dvojica čak bi ponekad dodirnuli malu plavu kutiju štitnikom koji su nosili na glavama umesto prave šapke. „Flertuju s tobom”, prokomentarisao je Edvard jednog mračnog nedeljnog jutra kada su otišli u kafe na doručak. Matilda je, možda u znak osvete, potrošila i poslednju kap mleka, ostavivši ih u nedelju ujutru ili da se suoče s Edvardovim gorkim čajem i njenom crnom kafom ili da izađu negde na doručak. „Za mene zadržavaju bezizražajna lica, uveravam te.” Nekoliko nedelja kasnije, izbegavala je da se šeta ulicom i prestala je da pozdravlja gardiste, petljajući oko tašne ili dugmadi dok je prolazila pored njih, sve dok se nije osvestila i shvatila koliko je takvo ponašanje apsurdno. Imala je četrdeset pet godina, bila je žena i majka. Odavno je prestala da se oseća stidljivo i koketno.
Ubrzala je korak. Naravno, mogla je da pozove cvećara i naruči, ali, kao i sa šparglom, bilo je bolje da lično odabere. Tako će biti sigurna u kvalitet. Prvi put kada ju je Edvard posetio nakon što su se upoznali za neprijatnim ručkom s njenim ocem i jednim od očevih irsko-američkih kolega, doneo je veliki buket jorgovana u oronulu kuću u gradu koju je delila s drugim vašingtonskim diplomcima. Tada je i on živeo u Vašingtonu, tu ga je rasporedilo Ministarstvo, i već je bio u tridesetim godinama. Iako se nadala da on to neće primetiti, odmah je videla da cveće nije bilo dobro i da nikada neće biti dobro; do dana današnjeg seća se kako je jadno izgledalo na stolu. Bio je mart i bilo je prerano za jorgovan, čak i iz staklenika, i mada su pažljivo potkresane i naprskane grančice mogle izdržati da ne uvenu, njihovi nežni pupoljci nikada se nisu otvorili niti raširili onaj slatki miris zbog kojeg je jorgovan tako poseban. Odsekla mu je stabljike pod uglom od četrdeset pet stepeni i stavila ga u vazu punu mlake vode, ali srce joj se steglo iako se obradovala Edvardovom znaku pažnje.
„Jorgovan je bio među prvim cvećem koje su kolonisti doneli iz Engleske”, rekao je posmatrajući je kako ga stavlja nasred trpezarijskog stola. „Ali potiče dalje sa istoka, iz Srednje Evrope i Azije. Samo je jedno od čuda raširenih svetom posredstvom međunarodne trgovine.”
„Imaju divan jorgovan u Maunt Vernonu, starom domu Džordža Vašingtona.” Bila je tamo baš nekoliko nedelja ranije i pročitala je pamflet o bašti koji je objašnjavao kako su Holanđani doneli prvi jorgovan Novom svetu - ne Englezi. Ali nije to pomenula. Kao ni da jorgovan tamo još nije ni počeo da pupi. „Nije daleko odavde. Jeste li bili da ga obiđete?”
„Nisam bio u prilici. Možda biste mogli nekad da me povedete u obilazak tamo?”
„Ako želite.”
„Smatrao bih to velikom čašću.”
Koliko joj je Edvard tada izgledao strano, i kako joj je to instinktivno prijalo. Ne samo njegov džentlmenski vid udvaranja već i sve u vezi s njim: njegova uredno podšišana kratka kosa, njegova tamna vunena odela, njegov samouvereni dugonogi korak, njegova stopala obuvena u uglačane cipele od crne kože. Bilo mu je trideset dve godine na njenih dvadeset tri, devet godina koje su nekako više delovale kao devetnaest. Njegov britanski naglasak bio je pitak kao ledeni čaj, hladan i gladak. Nije mogla reći da ju je od početka seksualno privlačio, bar ne onako kao Nijal, ali reakcija koju je osetila prema njemu svakako je bila fizička; htela je da se uvuče u njegovu diskretno krojenu odeću, rumenu kožu, bistre sivoplave oči, široke bokove. U haosu svoje ranije mladosti, nije umela da razluči između ubeđenja i snage. Kada je upoznala Edvarda, shvatila je da odsustvo manije garantuje potenciju. Edvard je bio oličenje čvrstine.
One noći kada ju je zaprosio, uhvatio ju je za ruke, ali je preskočio deo o njihovoj izuzetnoj lepoti i pogledao je pravo u lice.
„Idealna si za ovaj život”, rekao joj je.
„Ne znam da li sam... dovoljno pričljiva. Mislim, za ženu jednog diplomate.”
„I žena diplomate je diplomata. A pričljivi diplomata je pošast. Ključno je znati kada da govoriš, kada da slušaš.” Pogledao ju je s brižnim poštovanjem i taj će pogled viđati svakodnevno u narednih dvadeset godina. „Potcenjuješ sebe, Kler.”
Iznenada je shvatila da je sve ono što je smatrala svojim manama - intuitivna rezervisanost, emotivno bledilo, urođena diskrecija - u njegovim očima bila vrlina. Divio se njenoj kosi nedavno ošišanoj do ramena, hladnoj bež boji kojom je počela da ogrće svoje duge udove i tajna osećanja, i njenoj sposobnosti da u svako doba deluje neutralno, po svaku cenu, pred bilo kim. „Ako si siguran”, rekla je i on joj je na mršavi prst stavio verenički prsten od platine koji je nekada pripadao nekom njegovom slavnom pretku. Okretao joj se na stranu zbog teškog dijamanta. Sledeće nedelje, odneo je prsten juveliru da mu podesi obim. Pet meseci kasnije, u crkvi punoj njene porodice i s nekoliko članova njegove, stavio joj je dijamantima optočenu burmu. Nije bilo suza, nije bilo uzdaha niti uzvika za njihov novi zajednički život, samo veliki spokoj koji je nju pao poput primorskog sumraka. Baš ono što je želela. Od tada, svakog jutra kada su se budili, u ma kojem krevetu, u ma kojoj zemlji, Edvard se okretao da joj stavi ruku na leđa i poželi dobro jutro. Uradio je to ponovo i jutros. I čitavog dana osećala bi ohrabrujuću težinu njegovog poverenja kako je vodi napred.
Zato nije mogla da izneveri Edvarda; više zbog ljubavi koju je gajila prema njemu, bila je odlučna u nameri da ovo veče uspe. Naravno, verovala je da zaslužuje mesto ambasadora i htela je da dobije sve zašta je tako vredno radio. Naravno, volela ga je i želela je da bude srećan. Ali, iznad svega, ponudio joj je udeo u svojoj budućnosti, prihvatila je njegovu ponudu i nikada mu nije dala nijedan razlog da pomisli da je to poverenje bilo usmereno na pogrešnu stranu.


§



Kutije crvenih, žutih, narandžastih i ljubičastih lala ležale su svuda po podu cvećare Rišer. Mršavi mladić u radnom kombinezonu bio je nagnut nad njima - prodavac Žan-Benoa. Videvši da je sam u cvećari, suzbila je poriv da izađe i vrati se kasnije.
„Ah, madam Murhaus!” Žan-Benoa okrenuo je glavu na zvuk vrata. Polako se podižući na noge, obrisao je ruke o kecelju i gurnuo naočare na nos. „Quel dommage!13 Madam Rišer upravo izađe.”
Žan-Benoa insistirao je da govori engleski s njom, ali potpuno drugačije u odnosu na Ameliju. Njena kućna pomoćnica očajnički je pokušavala da nauči jezik da bi zadržala svoj posao. Žan-Benoa očajnički je pokušavao da spreči stranca da govori francuski. Međutim, Kler je odavno shvatila da je spuštanje na jedva razumljivi engleski, s nezamislivim uvrtanjem usana, bila cena koju je morala da plati što joj je maternji jezik takođe i jezik međunarodnog sporazumevanja. Širom sveta, ljudi su prisvajali engleski; izrodio je kopilad na šest kontinenata.
„O, pa dobro, sigurna sam da ćeš i ti naći nešto divno za mene”, rekla je. „Večeras imamo neočekivanog gosta.”
Žan-Benoa poveo ju je do tezge s ljutićima, čiji su puni cvetovi izgledali kao slojevite podsuknje i krinoline staromodne balske haljine, u jarkim žutim, roze, belim i narandžastim nijansama. Kler je jednom bila na balu u Engleskoj gde je polovina devojaka nosila slične haljine, uspomene na neki drugi, vedriji vek, kada su devojke težile da izgledaju kao omoti od bombona. Nije mogla da zamisli da se njeni sinovi zabavljaju s takvim devojkama. Piterove devojke uvek su bile elegantne na diskretno skup način. Nosile su luksuzne somotne pantalone sečene samo male niže na kukovima nego što su nosile njihove majke, vunene smeđe, crne ili teget sakoe krojene tesno oko grudi. Džejmi još nije imao prvu devojku dok je bio u Parizu, a muška škola Barou nije mu nudila baš puno prilika da je sada nađe. Međutim, devojke s kojima se družio u Međunarodnoj školi u Parizu nosile su minđuše u obrvama i drečave pramenove u kosi. Naročito one za koje ga je uhvatila da ih čežnjivo gleda.
„Eh, voila, madam, ovo 'ocem da pokažem vam!” Žan--Benoa pokaza joj tri velike vaze pune visokih belih kala. Iza njih, u četvrtoj vazi, stajale su žute kale. „Ova su lepa, veoma lepa.”
„Ne, ne, Žan-Benoa”, rekla je. „Prelepe su. Ali već imam ideju šta želim.”
„Ne, nemate.” Iza svojih naočara, Žan-Benoa nije treptao, ruke su mu bile pribijene uz telo.
Kler se osmehnula. „Mislila sam na divlju ružu. Da li bi mogao da mi pokažeš divlju ružu?”
„Divljak ruža?”
„Rosier des chiens.”
Slegnuo je ramenima. „Naravno. Divlja ruža. Ali to nije cvet da imate na lepom reception. On je za napolje.”
„Da li bi mogao da mi ih doneseš?” Odmahnuo je glavom. „Ali kala je elegant.” „Dobro onda, šta misliš o divljoj ljubičici?”
„Divlja ljubišica!”
Kler klimnu glavom. „Divlja ljubičica.”
„Baš vam se nešto sviđaju divljaci, madam Murhaus? Vama na vešeru ove noći dolazi britanski ministar divljaka?”
Kler se dobrodušno nasmejala i pomislila: Ako nemaju šparglu u Bon Maršeu, to znači da ću morati da skrpim još malo vremena da je dalje potražim. Osim toga, obećala je da će svratiti do apoteke da nađe nešto za Matildinu reumu. Danas može da propusti da preda svoj prevod za Rodenov muzej - iako je Silvi Koen, direktorici kancelarije za službene publikacije muzeja, obećala da će prebaciti prevod na USB i doneti joj ga lično, a zaista nije volela da krši obećanja, sinoć kada se vratila s prijema poslala je mejl u kojem je rekla da danas ipak neće uspeti da stigne. Silvi će imati razumevanja. Muzej je bio odmah niz ulicu od njene kuće, kancelarija odmah iza muzejske bašte i ona i Silvi postale su nešto kao prijateljice; sada joj je bilo čudno kada bi propustila da svrati kod nje da nešto ostavi ili pokupi usput, budući da su im kancelarije bile tako blizu. Međutim, iako je prevođenje muzejskih kataloga bilo sasvim fino, ipak se po značaju nije moglo porediti s ritualima međunarodne diplomatije i znala je da se Silvi pomirila s time da će to uvek biti prioritet za Kler.
Osim dece. Dečaci su bili na prvom mestu - i još je mislila na to da mora da pozove Barou.
A onda, posle ručka, a pre frizera - zato što je morala da sredi kosu za večeras - i dalje je imala da ispiše kartice s imenima gostiju, da ponovo iščita spisak, da sredi raspored sedenja.
Sve sitnice.
Rezervisaće Džejmiju let za petak u 15.35 sa Hitroua. Mogla bi to i sada da uradi, da ne zaboravi, a onda da pošalje poruku ambasadi i pita da li neko dolazi istim letom da idu jednim automobilom do grada. Barem će se za to pobrinuti. U subotu ujutru, Džejmi će sesti s njom i Edvardom, i porazgovaraće o čitavoj situaciju u Barouu, njih troje, oči u oči. Srediće Džejmija pre nego što ga smeste na avion nazad za London kada mu prođe period suspenzije. Kazniće ga; popraviće se ubuduće. Razgovaraće sa školom da mu pruže svu potrebnu podršku.
Stavila je ruku u tašnu da izvadi mobilni telefon, a onda se predomislila. Prvo će završiti s ovim ovde: htela je neko cveće koje raste u Irskoj.
„Zumbul”, rekla je cvećaru, strpljivo. Jagorčevina.”
„Taj cveće ja ne znam.” Žan-Benoa je prekrstio ruke preko kecelje. Brada mu je obrazovala oštri kvadratić; oči su mu izgledale skoro crno iza naočara. „Madam, zašto meni jednostavna ne kašete šta šelite?”
Prosto nije imala sreće što madam Rišer, ljubazna vlasnica ove cvećare, nije bila tu. „Nešto s prolećnim prizvukom, ali britanski. Ili možda, malo... irski.”
„Ah, irski! Imamo les Cloches d' Irlande, nije irski, ne po origine, ali je l' to bitna? Vaši invites neće znati ništa o cveću. I savršena se slažu s kalama. Staviću ih sa žute, i to je veoma prolećnje, veoma elegant. To šelite.”
„Zvuči divno, Žan-Benoa.” Osmotrila je ostatak cvećare. „Dobro, dobro. Stavićemo ih u predvorje i sobe za prijem. Ali, za trpezarijski sto...”
„Ah, ima i vešera. Što mi ne rekli? Ne mošete kale za to, one mnogo visoke, mnogo... velike. Previše parfum.” Odmahnuo je glavom i coknuo jezikom. „Ali, imate prime-veres. To je veoma britanjski, ne?”
Primeveres je jagorčevina. Kler klimnu glavom. „Sjajno. Hvala ti.” Sagnula se nad buket žutih frezija da udahne opojni miris koji je podsećao na čaj.
„Narafho, neće trajati.”

„Nije problem. Samo su za večeras.”
Kler je čula kako mu pete kuckaju po podu dok se vraćao ka pultu. Ali zaista je napravio divne bukete. Nije morala ni da pita šta bi još mogao da doda u njih. Kada je marljivo ispisao porudžbenicu, potpisala ju je.
„Za 16 sata?” Predao joj je njen primerak porudžbenice.
Do četiri, sto će biti postavljen. Ona će biti kod frizera, ali može da iznese vaze pre nego što ode i Amelija može da ih aranžira. Kler će imati vremena za bilo kakve neophodne izmene kad se bude vratila; neće ići na koktel-zabavu pre večere koja će se održati u ambasadi. Ona i Edvard su se tako dogovorili.
Klimnula je i stavila presavijenu fakturu u džep džempera. „Madam, znate li šta primevere oznašava?” Osim čuvanja francuskog jezika, Žan-
Benoa gajio je strast prema navodnom istorijskom značenju cveća. Madam Rišer jednom se poverila Kler da on piše čitavu knjigu o tome, remek-delo, koju će ilustrovati njegov bliski prijatelj, veoma talentovan umetnik. Kler je shvatila da to znači njegov ljubavnik. Kler nije baš želela da zna, kao što nije htela ni da sluša o izmišljenim značenjima svakog buketa niti da jednog dana pročita to njegovo remek-delo od knjige. Pre joj se sviđao aranžman s nekoliko vlati slame, sve dok je Žan-Benoa nije obavestio da ona označava „raskinutu veridbu”. Nikada više posle toga nije stavila slamu u buket.
„Ne znam, ali molim te, otkrij mi”, rekla je.
„Mladu ljubaf. Ne moše da šivim bez tebe.” Raširio je svoje mršave ruke uz učtivi zamah pre nego što se nagnuo da joj otvori vrata.

Peto
poglavlje



Nazad na ulici, vazduh je i dalje bio ispunjen mirisom proleća, tako lagan i pun nade nakon teške, opojne atmosfere u cvećari. April u Parizu, to je bilo čuveno vreme za ljubavnike u Gradu svetlosti, kada se zimsko sivilo taman dovoljno razmiče da propusti aromu sićušnih zelenih izdanaka platana i leski, kada glicinija počinje svoj vijugavi uspon uz kamene zgrade i kapije od kovanog gvožđa. Ovaj premeštaj u Pariz bio je zaista blagoslov; bila je okružena umetnošću i jezicima koje je obožavala. Neće joj biti lako da ode, ma kuda da su krenuli, iako je znala da je položaj ambasadora i na nekom manje važnom mestu bio neophodan stepenik da se održi vrhunski rang u Parizu. Naime, ukoliko sve prođe kako treba, to bi moglo da se desi. Edvard bi na kraju mogao da postane britanski ambasador u Parizu. Bio je na pravom putu za to.
Kler je duboko udahnula i pošla niz ulicu.
Posle nekoliko koraka, neki čovek stao je pred nju, blokirajući joj put. Tutnuo joj je presavijeni papir u ruku.
„Gospođo”, rekao je na engleskom s teškim naglaskom; glas mu je bio dubok i grlen.
Suzbila je uzvik iznenađenja; slobodna ruka poletela joj je ka ustima. Nagnuo se bliže, nogu razmaknutih u širini ramena, zabačenih laktova. Bilo je nečeg uvežbanog u njegovom stavu, tako čvrstom i nepomičnom. Davao je do znanja da se neće pomeriti; kao i da joj neće dozvoliti da ga obiđe.
Izbegavajući da ga pogleda u oči, brzo ga je odmerila: crnomanjast, pepeljastog, bezbojnog tena - Albanac, na prvi pogled - s pretnjom čekinja koje samo što mu nisu probile skoro obrijanu kožu. Kožna jakna delovala mu je nekako klizavo, suviše topla za ovaj lepi aprilski dan, suviše jeftina za ovu otmenu ulicu, i teško je disao. Mogla je da oseti miris njegovog tela. Pažljivo se pomerila ulevo. On je promenio ravnotežu isto kao i ona, komplikovan pas de deux gde se nijedno od njih nije pomerilo više od metar, ali bilo je sasvim jasno da joj neće dozvoliti da se izmakne.
Bio je niži od nje, ali širi, agresivno mišićav. Pogledala mu je preko ramena. Jedan par prelazio je ulicu u njihovom pravcu: mladi, obučeni u ispeglane farmerke i skupe mokasine, zadubljeni u razgovor. Studenti obližnje Više škole za političke nauke. Reči su im se prosipale s usana, reči koje nije mogla da čuje. Jedno je zastalo da upali cigaretu. Skrenuli su levo kada su došli do trotoara i pošli niz bulevar Raspaj. Za trenutak, nestali su s vidika.
„Gospođo”, ponovio je neznanac. Gurnuo je ono parče papira u njenu šaku. Znala je šta na njemu verovatno piše: Ne viči. Ili: Ne pokušavaj da pobegneš. Skele su prekrivale zgradu preko puta ulice. Preletela je pogledom preko njene metalne mreže, ali radnici mora da su bili na pauzi ili u štrajku. Osvrnula se po praznoj ulici.

Šta su Sjedinjene Države uradile Albaniji u zadnje vreme? Ili je možda bio neke druge nacionalnosti, možda čak i Iračanin? Ako je to u pitanju, šta bi iko mogao da kaže?
Osim... i deo Kler polete uvis da pogleda sebe iz daleka, kao da je jedan od onih golubova koji su se gnezdili na krovovima. Ili, još bolje, neki ljutiti terorista koji se krije u obližnjem automobilu. Nije bilo ničega što bi odavalo da je Amerikanka. Ako išta, mogli bi je smatrati Britankom. Nosila je mokasine, vunene pantalone, bež džemper. Teški svileni šal. Nije bila našminkana. Nije imala laka u kosi.
Osim... mogao je ta č no znati ko je ona. Možda ju je sve vreme pratio. Nije se osvrnula kada je izašla iz dvorišta rezidencije. Amerikanka, žena britanskog diplomate. Bila je dvostruka poslastica za teroriste - kao i njena deca, potomci obe nacije. Hvala Bogu što Džejmi nije sada stajao na njenom mestu u ovoj ulici. Edvard je bio u pravu što ga je poslao na školovanje daleko odavde.
Kler je podigla levu ruku da skloni pramen kose, a onda ju je brzo spustila. Nije bilo razloga da ističe dijamantski prsten.
„Ovaj...”, rekla je. „Ja...”
„Molim te, da mi pomogneš?” Jedno oko bilo mu je manje od drugog, sa spuštenim kapkom. Ispravio je papir i podigao ga.
Prestala je da se trudi da ga ne gleda i pažljivije ga je osmotrila. Na papiru je bila fotokopirana mapa centra Pariza, možda iscepana iz imenika, u bledocrnoj, sivoj i beloj boji. Okruglim, plavim slovima na margini je bilo ispisano nekoliko brojeva telefona, i adresa nečega što je bilo označeno kao klinika.
Teško disanje, pretopla jakna, očajnički stav... Boja joj se naglo vrati u obraze. Ovaj čovek bio je bolestan. Obratio joj se na engleskom ne zato što je znao da ga ona govori, već zato što ga je on govorio. Bio je bolestan i izgubio se, i tražio je lekara. A ona je bila sve ono loše u ovom svetu, rasista, puna predrasuda. Nije znala šta je osećala u većoj meri, olakšanje ili sram.
„Dajte da vidim”, rekla je i uzela mapu od njega.
Tek nedelju dana nakon što se udala za Edvarda, primila je knjižicu od asocijacije bračnih parova Ministarstva inostranih poslova sa savetima o bezbednosti. To je bilo pre dvadeset godina, pre nego što je postalo svakodnevica da ljudi pretvaraju svoja tela u bombe i prihvatljivo da se emituju slike ljudi koji iskaču iz solitera u plamenu. Možda je njena reakcija bila neizbežna; nasilje je bio senoviti partner čajanki i rukovanja među diplomatskim korom. Ali nije mogla da krivi Edvarda ni svet u koji ju je on uveo. Njen život nasilja počeo je pre nego što se udala za Edvarda, onog dana kada je Nijalu rekla „da”, možda i baš onog dana kada ga je upoznala. Svakako onog dana kada mu je dozvolila da joj obmota stomak slojevima novčanica od sto dolara koje joj je zalepio za dugačko telo, a onda krenula na bostonski aerodrom.
„Bićemo bezbedni kada budemo ulazili”, uveravao ju je Nijal. „Nikome u Dablinu trudna devojka neće biti sumnjiva, a niko ne sumnja ni na američkog turistu”, a ona se uhvatila za reč „bićemo”.

„Zato ti nosiš novac u Dablin”, rekao joj je. „Niko ne bi poverovao turisti koji dolazi na sever. Ali kada ga bezbedno donesemo na ostrvo, momci će ga odneti trajektom do Belfasta. Ne brini ništa.”
Ponovo ta množina. Ipak, čim su se ukrcali na avion u Bostonu i krenuli put Dablina, to „mi” kao da je nestalo.
Bila je sama, samo ona i fantomsko dete, i strah koji je osećala kada je avion poleteo, dok su leteli iznad pufnastih, belih oblaka i aterirali na irski asfalt u naletu kiše, dok je otkopčavala pojas, protezala se da bolje namesti svoj nadograđeni stomak, i hodala pistom trudeći se da se seti svega što joj je Nijal ispričao o tome kako trudnice premeštaju težinu s kuka na kuk. Terminal za dolaske u Dablinu potpuno ju je usisao i prepustila mu se, sve vreme gotovo želeći da je nazad na Harvardu i da uči kako ide amar, španski glagol „voleti” u prvom licu prošlog svršenog konjunktiva. Dok su leteli, odolela je iskušenju da pogleda u oči Nijala koji je sedeo dva reda ispred nje na zasebno rezervisanom sedištu, čak i dok je prolazila do toaleta - „Ne zaboravi da često ideš u veče”, rekao joj je. „Trudnice to rade” - ali dok su ona i ostali putnici išli ka pokretnoj traci s prtljagom, morala je da se savlada da ne pruži svoj dugi korak da ga sustigne. „Osećam kako se beba rita”, mogla bi reći, zbijajući šalu u čitavoj ovoj ludosti. Ali onda je shvatila da više ne može da ga vidi, da je prošao kroz kontrolu prtljaga i nestao u gomili irskih glasova. Da li je talas panike koji ju je obuzeo bio izazvan strahom od carinika ili time što joj je on nestao s vidika? Osetila je kako se njiše. Na trenutak, pomislila je da će se onesvestiti.
„Poslednji meseci, je l' tako?” Jedna žena pružila je ruku da joj pomogne da ne padne. „Teško vreme da se putuje.”
Neki vedri čovek sede kose i crvenih obraza ponudio se da joj podigne kofer. Do tada je već bila napola ubeđena da i jeste trudna, da nosi Nijalovo i svoje dete. „Baš ste ljubazni”, promrmljala je, ponavljajući nešto što je sigurno pročitala u knjizi ili videla na filmu. Ništa joj više nije delovalo stvarno, čak ni ona sama. Dodala je: „Dobro mi je. Samo sam malo umorna.”
Nije bio ni ispred terminala, i sela je na zadnje sedište taksija, mumlajući adresu koju joj je Nijal naredio da nauči napamet: Put Portobelo 83. Dabli'n.
„Portobelo zvuči kao neko mesto u Londonu”, rekla je kada je prvi put čula tu adresu, beležeći reč u blokčić kraj svog kreveta, ispod spiska romantičnih tekstova na italijanskom. Bili su u mraku njene male iznajmljene sobe u Bostonu.
„E pa, nije”, rekao je i zagledao joj se u lice na slabom svetlu, kao da pokušava da otkrije da li je pogrešio što joj poverava ovaj posao. „Koncentriši se, Kler.”
Klimnula je glavom osećajući kako joj rumene obrazi. „Hoćeš li me čekati tamo?” Odmahnuo je glavom.
„A gde, onda?”
Ponovo je odmahnuo glavom.
Nikada ništa nije tražila od njega, nije se usuđivala. Smirila je glas. „Uopšte nećeš?”
„Ovde, u Bostonu. Vratiću se pre nego što počne zima.” Gledala ga je netremice. „Dobro, onda, Kler.”
I dalje je čekala. Ovoliko joj je bilo potrebno od njega.
Najzad je popustio. „Sent Stivens Grin. Jejtsov spomenik. U jedan posle podne, sutradan. Neću ti se obratiti. Ali daću ti znak da bi znala da možeš da kreneš za mnom. Zastaću da upalim pljugu.”
Nikada joj pre nije udovoljavao i iznenadio ju je njegov kompromis. Njegov plan nije bio ono čemu se nadala, ali ta ponuda delovala je kao mnogo više nego što je ikada od njega dobila.
Uzela je hemijsku da zapiše adresu u blokčić do kraja. „Put Portobelo...?”
„Put Portobelo. Neće imati znak napolju. To je samo mala, siva kamena zgrada. Ne zapisuj”, nastavio je. „U slučaju da te uhvate i pretraže”, pa je istrgla stranicu iz blokčeta i iscepala je na stotinu komadića.
„Put Portobelo, broj 83”, rekla je taksisti kada je sela pazeći da se zaštitnički drži za stomak i da joj glas ne podrhtava, a kada su stali ispred neoznačene četvrtaste zgrade, pomislila je da mora da napomene Nijalu da je zgrada bila smeđa, ne siva. Nešto u vezi s tom greškom, s tim dokazom da čak i Nijal može da pogreši, ohrabrilo je. Pozvonila je na ulazna vrata oronule zgrade i rekla klempavom mladiću koji ih je otvorio, pasivnog lica i tela dok je pogledom prelazio preko nje, pre nego što je zastao na njenom stomaku: „Treba mi soba.” Čula je klizavi zvuk taksija koji odlazi, ali nije se osvrnula. Mislila je samo na to da završi svoju misiju, da obavi ovaj užasan zadatak da bi ona i Nijal mogli ponovo da budu zajedno. Nije čak ni razmišljala šta to znači, ni o tome šta bi im se sledeće moglo desiti, kako će biti kada se on vrati u Boston kao što je obećao. Samo je želela da se to desi, da ponovo ima Nijalovu koncentrisanu energiju kraj sebe, što je pre moguće. Sent Stivens Grin. Jejtsov spomenik. „Evo, uzmi”, rekla je čoveku koji se pojavio u njenoj bednoj sobi ubrzo nakon što je stigla, ulazeći bez kucanja, s nožem koji mu se sijao ispod rukava, dok je ispod njih tekla reka Lifi, i nije se čak ni okrenula kada je skinula haljinu i počela da odmotava novac sa sebe, bacajući mu zavežljaj za zavežljajem, kao da je svaki od njih bio rata da ponovo dobije Nijala. Nije više ni reči rekla tom čoveku, čak ni kada je ugurao sve novčanice u svoju torbu i nasmejao se. „Svaka čast, dobar posao”, rekao je. „Ne zaboravi, nikada me nisi videla.” Provela je tu noć čekajući sklupčana na kvrgavom krevetu, ponovo ravnog stomaka, ali puna iščekivanja. Sutradan je prešla u drugi hotel, kao što joj je Nijal rekao da učini dok su još bili u Bostonu, samo malčice bolji od prethodne straćare koju je pronašla u vodiču za jeftine hotele. „Ne smem da znam u kojem si”, rekao joj je. „Tako, ako me uhvate pre nego što odeš, neće moći da mi izvuku tu informaciju. Niko neće znati, ni ja, ni čovek kojeg budu poslali.”
Stigla je u Sent Stivens Grin dosta pre dogovorenog vremena, s džemperom obavijenim oko ponovo gracioznog trupa. A ako naiđe na nekog iz aviona? Sela je na klupu i savila ruke preko stomaka.

I čekala je. Gak i kada su kroz park počeli da špartaju ljudi koji odlaze kućama s posla, ona je i dalje čekala. Stalno je savijala i pružala ruke.
Bila je tako umorna. Koliko li je sada sati u Bostonu? Ukočena ustala je s klupe i prošetala se parkom dok je mrak počinjao da se spušta. Svuda oko sebe čula je irske glasove. Da nije možda prošao, ali maskiran? Da joj nije promakao? Ali znala je kako se kreće, kao da je pesma koju je stalno čula u glavi. Znala je kako drži glavu uspravno, s čudnim malim srpastim ožiljkom na vratu. Provela je još jednu besanu noć u hotelu „Let's Go!” i sutradan se ponovo vratila u poluskriveni kameni amfiteatar koji je okruživao skulpturalni hvalospev Henrija Mura Jejtsu, čak i kada su kišne kapi počele da padaju kao ogromne hladne suze. Sklonila se pod drvo. Obavila je džemper još više oko sebe. I dalje je čekala.
Rekao joj je da rezerviše povratnu kartu za pet dana kasnije ali, posle trećeg praznog dana, otišla je do aerodroma i pitala ima li mesta na sledećem letu za Boston. Sada je znala da Nijal nije ni nameravao da joj se pridruži u Bostonu. Prenela je novac u Irsku kako je on hteo i više ga nikada neće videti.
„Zar vam nije prijao boravak?”, pitala ju je riđokosa žena koja je radila na pultu za čekiranje, zabrinutog izraza na licu.
„Otac mi je bolestan”, odgovorila je i shvatila da je naučila da laže. Ukrcala se na avion nazad osećajući se mučno bestežinski, poluutrnula i poluprestrašena. Ako bi bilo ko od njene porodice saznao za ovo putovanje, rekli su joj da se pretvara da je išla da sazna nešto o svojim korenima, što nije bilo neobično za dvadesetogodišnju Amerikanku irskog porekla. Nijal se pretvarao da je otišao nekoliko dana pre nje, skrivajući se u njenoj sobi i u drugim sobama o kojima joj nije pričao, tako da niko ne bi mogao da poveže njihove odlaske. Međutim, ionako nije bilo šanse da iko sazna za njen put. Rekli su joj da izgubi pasoš čim se vrati, a škola još nije bila počela. Niko neće ni primetiti da je bila odsutna nedelju dana; nije imala cimere i, mada je bila u prijateljskim odnosima s ostalim studentima, nije bila vrsta devojke koju ljudi instinktivno prate kuda ide i šta radi. Ali još uvek je postojao rizik da bi neko iz aviona mogao leteti nazad zajedno s njom i setiti se da je veoma skoro delovala veoma trudno.
„Samo im reci da si pobacila”, savetovao ju je Nijal još u Bostonu pre nego što su krenuli, čkiljeći u nju tim svojim jezivim plavim očima. „Kaži im da si u žalosti.”
Kler je gledala u strančevu uličnu mapu koju je držala u ruci i trudila se da izoštri linije i adrese, ali mogla je da vidi samo sebe, nakon što je avion sleteo na bostonski aerodrom Logan, kako baca i najmanji dokaz leta, čak i malu torbu koju je nosila i odeću koju je imala na sebi i knjigu koju je ponela sa sobom u avion, a nije je ni otvorila. Već je počinjala da mrzi sebe što je prokrijumčarila novac u Irsku. I to na zahtev čoveka koji ju je napustio.
„Vidimo se u Dablinu, onda”, rekao je Nijal dok su stajali lice u lice, oči u oči, s torbama spuštenim kraj nogu, tela razdvojenih njenim sada obloženim stomakom, spremajući se da odvojeno krenu ka aerodromu. Nije je poljubio.
Stegao joj je šake, a onda se okrenuo i izašao iz njene sobe u Kembridžu.
„Jel' vam dobro, gospođo?”, pitao ju je zdepasti stranac gledajući je zabrinuto. Uhvatio ju je za lakat. „Dobro ste?”
Kler je porumenela i klimnula. „Samo razmišljam, samo razmišljam gde... koji je najbolji put da stignete tamo kuda ste pošli. Mogu da vam pomognem. U pogrešnoj ste ulici.”
Uradila je ono što je uradila i sada punom brzinom juri nazad u Dablin gde će joj se možda čak i put ukrstiti s čovekom koji joj ga je uzeo. Ali sada više ništa nije mogla. Ništa, osim da pomogne ovom čoveku da pronađe pravi put, kao što bi svaka pristojna osoba uradila.


§



Bio je Turčin, ne Albanac. Kada su najzad otišli svako na svoju stranu, osećala se kao da zna sve o njemu: njegovu nekadašnju karijeru rvača, selo u kojem je odrastao, zašto je u Parizu, i njegov stav o francuskoj hrani i Francuskinjama.
„Veoma su ponosni”, rekao je naposletku. „I veoma nervozni. Drugi ne zastaju. Možda oni ne razumeju engleski? Zato sam morao tebe da zaustavim. Mislim, vidiš papir i razumeš i pokažeš mi sa rukom ako ne pričaš engleski. Ali znam da si Engleskinja.”
Kler ga nije ispravila. „Stvarno?”
„Ti si visoka. I”, oklevao je, „imaš veoma lepu...” Pokazao je na kožu na svom licu i povukao je.
Kler se osmehnula. Njegova koža bila je debela i rošava, možda od dugotrajne upotrebe steroida ili neke slične droge za povećanje mišićne mase. Pričao joj je i o tome, na svom lošem engleskom, kako mu je telo propalo od zloupotrebe tokom profesionalnog bavljenja sportom. Da je siguran da je zbog toga sada bolestan.
„Hvala vam”, rekla je.
Došli su do raskrsnice s Ulicom robova i početka Ulice opata Gregoara. Ulaz u pijacu tržnog centra Bon Marše bio je na samo nekoliko koraka odatle, ali nije bilo razloga da mu otkriva kuda se zaputila.
Stala je i pokazala ka Ulici opata Gregoara.
„Idite ovom uličicom dva bloka sve do kraja. Izaći ćete na ulicu De Ren. Zgrada vašeg lekara trebalo bi da je baš tu negde.” Pažljivije ga je pogledala. „Hoćete li moći?”
„Da, da”, rekao je čovek odmahujući rukom. „Nije problem. Sada mi dobro. U moja zemlja, ja se nikad ne izgubiti. Znaš?”
„Znam”, složila se Kler klimajući glavom. Iako, nije znala. Ona se, u najboljem slučaju, obično osećala manje izgubljeno kada je bila daleko od kuće. U Parizu ili Londonu ih Kairu, mogla je da kreira sopstvenu ličnost umesto da se trudi da je pročita s lica ljudi koji su je poznavali čitavog života. To je bila jedna od najvećih nepomenutih prednosti udaje za diplomatu. Nikada se nije gubila - zato što je uvek usput odlučivala o cilju.

Čovek joj se osmehnuo za kraj, pa je zakoračio na ulicu i za dlaku izbegao da ga udari taksi. Shvatila je da još uvek drži njegovu mapu u ruci, ali nije htela da ga zove. Sada mu sigurno više neće trebati. Gurnula ju je u džep džempera. Gledala je dok mu silueta nije nestala niz Ulicu opata Gregoara, i sada je bila sigurna da se neće okrenuti i videti kuda je krenula. Kada je nestao s vidika, pomislila je: Eto, bar sam se za nešto pobrinula.
Pogledala je na sat. 10.29.

Šesto
poglavlje



Visoka drvena vrata hale s prehrambenim proizvodima tržnog centra Bon Marše bila su joj kruta pod rukom dok ih je gurala. Unutra je bila uobičajena gužva: turisti u potrazi za suvenirima iz Francuske koje će poneti kući, imigranti u potrazi za uspomenama iz rodne zemlje da ih ponesu u svoje pariske stanove i imućne pariske domaćice koje biraju fine parčiće mesa i Jean LeBlanc” ulje od oraha za svoje večernje sedeljke. Neka žena prošla je pored nje držeći fotoaparat i čuvar je izronio iz senke i podigao prst. Nisu razmenjene reči, ali žena je ubacila fotoaparat u ranac. Čuvar je vratio voki-toki u futrolu i povukao se nazad u senku.
Kler je pošla napređ, prepuštajući se onome što joj je delovalo kao veličanstvena zlatna mašina. Svetio drvo, mesingane montažne prečke i bezbroj visećih svetiljki koje su prosipale ćilibar preko ratova činili su pozadinu za teški nakit kupaca i njihove šanel torbe s kaiševima od upletenih lanaca. Parižani su se podsmevali tržnom centru Bon Marše što nije francuski, sa svojim uredno naslaganim planinama uvezene hrane, i masnim posudama prepečene i preskupe piletine u kariju i firentinskog lososa, ali nisu mogli da prestanu tu da pazare. Tokom godina selidbi iz grada u grad, uvek su joj pijace i bakalnice bile neki unutrašnji svet svakog od tih gradova i to do te mere prepoznatljiv da je bilo skoro smešno. U Kairu je bazar bio pravi pretrpani vizantijski vašar, mešavina začina, čajeva, voća i povrća, ne uvek prijatnih mirisa ili izgleda, ali sveopšta, haotična i uzbudljiva mapa lokalnih odnosa i društvenih hijerarhija. U Vašingtonu je često odlazila u Sejfvej gde su čak i cele dinje bile umotane u celofan, tuđ kao i osmesi na licima žena koje su tu kupovale, a jedini miris koji se tu osećao bio je smrad sredstva za čišćenje poda i pokojeg neokupanog pomoćnog radnika. Bakalnicu najbližu njihovom stanu u Londonu vodila je velika porodica iz Bangladeša i bila je puna prašnjavih tegli karija, čilija i turmerika, suve piskavice i korijandra, kutija maslaca od bivoljeg mleka izbledelih etiketa, pored marmelada i marmite i vokers keksa koji je Edvard voleo da uvek ima nadohvat ruke. Prometna jevrejska pekara sa zemičkama uvek svežim i vrućim iz rerne, delila je istu fasadu. Omot britanske hrane izgledao je šarmantnije od same hrane, i sva slova bila su uredno raširena preko etiketa. U Parizu, žene su se oblačile specijalno za kupovinu i birale su namirnice jednako pedantno kao što su se i doterivale.
Namestila je korpu na levu ruku i oborila pogled da joj se ne bi desilo da ugleda nekog poznatog. Bon Maršeova hala s namirnicama važila je kao utočište za imigrante koji su se nadali da će nabasati na druge strance u potrazi za puslicama i nadevom za bundevaru. Postojao je neki prijatan osećaj drugarstva u tim minutima slučajnog ćaskanja nad voćem i uvoznim keksom s domaćicama sličnih stavova, ali danas nije imala vremena za bilo kakve duže razgovore. Ubrzala je korak, obilazeći rafove prepune uvoznih dugotrajnih proizvoda i ustremila se ka tezgama s druge strane hale. Jedna je bila natovarena šparglom. Uzela je nekoliko stabljika i pogledala ih.

Nežnoljubičasta boja podizala im se ka vrhovima, na jednoj ružičasta senka, na drugoj ljubičaste pege. Bilo je nečeg veoma živog u vezi sa šparglom, svaka stabljika bila je drugačija.
Odagnala je tu misao i počela da puni papirnatu kesu, birajući samo najtanje stabljike, koje su bile najnežnije tako da ih je trebalo najmanje ljuštiti. Pošto će Amelijina rođaka doći da pomogne, biće dovoljno ruku da srede šparglu, ali Matilda će se ipak možda nervirati oko svega toga.
Na tezgama sa sirom nalazila se sveža isporuka irskog čedra. Kler je uzela dva mala kotura, rumenožuta kolača obložena crvenim voskom. Kada je bila dete u predgrađu Konektikata, ona i njeni drugari kupovah su slatkiše koji su izgledali kao taj omot, rubincrvene usne od voska koje su žvakali, ne zbog ukusa već zbog sjajnog osećaja kada im zubi zarone u gipku plastičnu nelepljivu materiju.
„Estce que ca sera tout, Madame? 14 , pitala je prodavačica u belom. Svi zaposleni u Bon Maršeu nosili su tanke bele pamučne sakoe, kao da rade u apoteci.
Odmahnula je glavom i preletela pogledom preko ostalih sireva na pultu. Čula je da je ambasadorova žena tražila da im isporučuju sireve direktno iz mlekare Nilz Jard u Londonu na svake dve nedelje ali, iako su ona i Edvard stalno održavali prijeme, kod njih je uvek bilo toliko manje gostiju nego u ambasadi da je naručivanje većih količina sira bilo još besmislenije od naručivanja vina. Pokazala je na dva velika kotura stiltona i pomislila da li da kaže Matildi da odmrzne malo malina i stavi nekoliko činijica slatkog kao ukras za te ovale sa sirevima. Slobodna ruka mašila joj se za džep u kojem se nalazio njen spisak Ali ne, ne mora da daje uputstva Matildi. Dala joj je spisak gostiju, i to je bilo sve što je potrebno. Matilda je razumela ko su ti gosti i znaće kako da udesi sir na prikladno britanski način koji pak neće začuditi nekolicinu francuskih gostiju. To je bila caka s Matildom. Osim naravi, bila je savršena.
„Prenez ceci, Madame”15 , posavetovala ju je prodavačica kada je zatražila dva trougla brija. Pokazala je na previše tvrdi polukrug kreč-bele unutrašnjosti. „Celui-ci sera bi-en pour vous”16
Bio on star ili ne, Edvard neće ni liznuti bri. Uzeće pristojno parče stiltona reda radi i, možda, komad čedra. A možda i ne, pošto ne želi da deluje kao da jede sve osim francuskog sira. Pokazala je na susedni bri, kremastije boje, koji je cureo na pult. Ona je, međutim, obožavala francuske sireve, što smrdljivije to bolje.
„Celui-la”, rekla je. „Deux grands morceaux, emballes sepa-rement, s'il vous plait.”17
Izraz odobravanja preleteo je prodavačici preko lica. „Bien sur, Madame”18
„Dobar izbor”, rekao je neko iza nje, na engleskom s američkim naglaskom. Kler se okrenula i ugledala Patrišu Blum, majku jednog od Džejmijevih nekadašnjih drugara iz škole; sitna, obla i uvek vesela, tamne kose i neobično lepog lica. Iz nekog razloga koji ni sama nije razumela, Kler je Patriša delovala nekako preteče. Patrišina kćerka Em bila je jedna od najpopularnijih devojčica u razredu i nikada nije imala previše vremena za Džejmija.
„Stalno pokušavaju da nam uvale škartove”, prošaputala je Patriša. Blistavo se osmehnula prodavačici. „Misle da nemamo pojma.”
Prodavačica joj uzvrati osmeh. Pružila joj je sir, umotan i s nalepljenom cenom. Kler ga je spustila u korpu i zapita se da li prodavačica razume engleski.
„Kako je Džejms?”, upita Patriša. „Em kaže da je ove godine otišao kući u školu.” Džejmija će verovatno izbaciti iz tog prokletog internata i taj neuspeh ostaće mu u trajnom dosijeu. Osim ako ona ne uspe nešto da preduzme, nešto zbog čega on neće pobesneti. I nema šanse da je Em palo na pamet da ispriča majci da je on otišao iz Međunarodne škole. Verovatno nije ni primetila Džejmijevo odsustvo. Jednog će dana on prerasti svoje štrkljavo telo i bledo lice stalno iznenađenog izraza, ali trenutno je bio suviše neshvatljiv, suviše čudan da bi bio tema među devojkama kao što je Em.
„Dobro je, hvala. Da, otišao je u Englesku”, rekla je ljubeći je prvo u jedan, a onda u drugi obraz. Patriša je verovatno saznala da je Džejmi promenio školu od nekog drugog roditelja. Tračevi su kolali u zajednici imigranata. Iako su prava prijateljstva bila retka, svi su znali sve o svakome. Samo je mogla da se nada da se neće pročuti da tamo ima problema. Bar ga nisu šutnuli — za sad. Suspenzija nije izbacivanje.
„Ah, kladim se da je u pitanju očeva škola”, rekla je Patriša. „Koja je? Iton?”
„Ne”, rekla je. „Mislim, moj muž nije pohađao Iton.”
Pomerila je korpu na ruci. Htela je da pozove Barou do 11.40; kasnije od toga mogla bi da uhvati direktora taman kada kreće na ručak, što nikako nije bilo dobar momenat za bilo koga.
„U Barouu je, u predgrađu Londona”, dodala je. „Šta ima novo u Međunarodnoj školi? Džejmsu nedostaje. Mislim, nije otišao zato što mu se nije dopadala. Jednostavno smo mislili da je došao pravi trenutak.”
Patriša se nasmejala. „Razumem. Sve je po starom. Morali su da otkazu tradicionalnu ekskurziju do Londona. Znaš, iz bezbednosnih razloga. Ali ionako ću lično odvesti Em i još nekoliko njenih drugova. One tamo nedelje. Možda čak naletimo i na Džejmsa!”
„Možda.” To nije bilo ni moguće, kao ni naročito poželjno, i Kler je znala da je Patriša toga svesna. „Pa...”
Preko Patrišinog ramena, spazila je poznato lice kako nestaje iza flaša soka. Srce joj se sledilo u grudima. Njegovo lice, mršavije, sivlje, ali on. Ista bleda koža i upali obrazi, iste visoke jagodice koje su ograđivale pogled toliko blistav da je prodirao u nju kao ničiji ni pre ni posle.
Nijal.

Kada ga je prvi put videla, stajao je na kamenom zidu koji je okruživao kuću njene tetke u Njutonu, izvan Bostona, i uvek je posle imala osećaj da je dosta viši nego što jeste.
Lice se nije ponovo pojavilo. Dah joj je zastao u grlu i osetila je kako poseza rukom ka njemu.
Ne smem da budem sama, pomislila je. Neće mi prići ako sam s nekim. Stajao je na tom kamenom zidu i žvakao vlat trave dok je gledao kako njen rođak Kevin menja ulje na svojim kolima. „Tako ništa nećeš postići”, čula ga je kako kaže i znala je da je drugačiji. Ne Amerikanac irskog porekla kao ona ili bostonski Irac kao Kevin, već Irac Irac.
Uhvatila se za ono što joj je bilo najbliže, za Patrišinu ruku. Ali nije moguće da ga je videla. Već je počela da ludi. Ipak, toliko je podsećao na njega.
„Hajde, Kler. Dodaj mi taj ključ”, promrmljao je Kevin i shvatila je da njen rođak namerno ignoriše stranca. Kapi znoja kapale su niz Kevinovu tamnoplavu kosu i visile mu na ušima. Jedna je pala na asfalt staze. Vručina je bila mreža koja je hvatala sve i svakoga. Temperatura je sigurno dostigla 35 stepeni.
Bilo joj je dvadeset godina i imala je utisak kao da joj se leto vuče preko udova jednako teško kao i toplotni talas. Ispostavilo se da je letnje volontiranje u bostonskom muzeju Izabele Stjuart Gadiner u stvari samo dvosatno katalogiziranje u kancelariji s malim prozorom i još manjim ventilatorom, i ponekad su joj dani delovali tako rastegnuto i ustajalo da nije mogla da izdrži. Gak joj ni zelenilo tetkinog travnjaka kada bi se uveče vraćala nije pružalo olakšanje.
„Koji?” Alat je ležao rasut po stazi. Primetila je barem tri ključa, svaki malo drugačiji od drugog.
„Jebeš me ako znam”, rekao je Kevin. „Onaj.”
Podigla je taj koji joj je Kevin pokazao, trudeći se da ne obraća pažnju na stranca. Ali netremice ju je gledao. Pustila je da joj kosa padne preko ključa i krišom je bacila pogled, ne ka njegovom licu, već ka ostatku: nosio je izbledele somotske pantalone koje su izgledale nemoguće debelo za ovako vreo dan. Koža na kolenima, vidljiva kroz izlizanu tkaninu i skoro u nivou njenih očiju, bila je bela poput brezine kore. Nije izgledao kao bilo ko koga je znala, naročito zbog tog drskog pogleda uprtog u nju.
Kevin je progunđao nešto i bacio joj ključ nazad. Morala je da poskoči u stranu da bi ga izbegla. „Preveliki. Daj neki drugi.”
„Ništa tako nećeš postići”, rekao je stranac, kada je pružila drugi ključ. Glas mu je bio tih, ali ne blag. Skočio je sa zida i čizmom - uprkos vrućini, nosio je kožne čizme - šutnuo preostali ključ ka Kevinu. „Treba ti ovaj, glupi seronjo”, dobacio je preko ramena i pošao ka tetka Elinoj kuhinji. Vrata se zalupiše za njim.
Kler je sela na zid gde je on stajao. „Ko je to?”
„E, jebi ga, on? Neki rođak. Neki jebeno daleki rođak. Jedan od maminih dobrotvornih slučajeva.”

Potrudila se da ne napravi grimasu. Tetka Ilejn naterala ju je da se useli kod njih u Njuton nakon što je videla memljivu, skučenu sobu koju je nameravala da iznajmi u centru Bostona, nedaleko do muzeja. Tetka Ilejn imala je veliko srce za sve.
Kevin je pružio ruku da uzme poslednji ključ, onaj koji mu je njegov predaleki rođak šutnuo, i njime odvrnuo cilindar. Ulje se raspršilo. Opsovao je i zgrabio kofu. „Jebem mu mater!”
Ustala je i otišla u kuhinju.
Tu je bio on, sedeo je u kuhinjskoj niši, držeći flašu koka-kole u ruci. Vrat flaše bio je oznojen i voda se slivala sa strana. Otresao je nekoliko kapi s prstiju i podigao flašu ka ustima.
Sela je pored njega na klupu i posmatrala mu adamovu jabučicu dok je pio. Bio je jedva stariji od nje, možda dvadeset jednu ili dvadeset dve. Nije bio ni viši. Bili su rame uz rame za stolom i mogla je da oseti njegovo ogoljeno koleno pored svog. Toplota njegove kože prodirala je kroz letnju omamu, kroz njene duguljaste, trome udove. Morala je da pomeri nogu.
Ispio je sadržaj flaše u jednom cugu, spustio je na sto i podrignuo. Onda je pogledao u nju. Oborila je pogled na šake. I on pogleda u njih.
Podigla je glavu. Pogledi su im se sreli i videla je da su njegove oči upadljivo plave, hladne i svetlucave poput zime. Iako su ranije užareno prodirale kroz nju, u njima nije bilo ničeg sunčanog.
„Ja sam Kler.”
„Znam ko si.” Nijal je pružio ruku i podigao joj šaku. Okrenuo ju je pažljivo pre nego što ju je položio nazad na sto.
„Imaš divne ruke, Kler.”
Raširila je prste pred njim. Jedan po jedan prst; dugi, tanki, bledi. Blagi uspon oko njenog prvog zglavka i vitka izbočina drugog, meki uspon trećeg, a onda široki, ravni, biserni nokti, prsti duži od dlana, samo blago suženi, graciozni iako nisu delovali krhko. Prvo palac, a onda kažiprst, onda srednji prst, domali, mali. Izveli su striptiz za njega iako nisu ni nosili odeću.
„Hvala”, rekla je.
Vrućina joj je bila udarila u glavu. Vrućina, a i bilo joj je pretopio da bi tog dana doručkovala. Vrelina se svaljivala na nju, davila joj razum, davila ga celog tog dugog toplog leta. Obrisala je čelo i shvatila da steže Patrišinu ruku.
„Bože”, rekla je labaveći šal.
Nijal nije bio tu, samo red za redom konzervi i kartonskih kutija i kotura sireva i svežnjeva špargle. A ipak, pomislila je da ga je ovog puta zaista videla, a onda je zgrabila Patrišu Blum za ruku. Nije joj se čak ni dopadala Patriša Blum. Odmakla se od nje.
„Hej, ništa strašno!”, Patriša ju je potapšala. „I meni se to dešava. Valung?”
„Ne, ne, nije to. Samo... Oh, danas imam previše obaveza.” Osmehnula se i pokušala da popravi situaciju. Tek što je napunila četrdeset pet godina. Da li je Patriši izgledala starije? „Molim te, pozdravi Em u Džejmijevo ime. Baš mi je drago što smo se srele i proćaskale.”
Odgurnula se od Patriše, kao kanu s pristaništa, unazad, teturavo, ali klizeći, pokušavajući da prikrije stid. Priviđanja su počela kada je prvi put živela u Londonu s Edvardom, i nastavila su se kada su potom premešteni u Pariz. Ne stalno, već u nasumičnim naletima - prošli bi meseci, čak i godina, a onda bi nedeljama skoro svakodnevno bila sigurna da ga je videla. Uminula su nakon što su prešli u Vašington i tokom njihovog potonjeg povratka u Pariz, i pomislila je da je konačno prestala da umišlja da je videla Nijala u masi svaki put kada bi spazila nekog bledog, plavookog čoveka kako nestaje u moru ljudi. A sada, odnedavno, ponovo su joj se vratila. I, kao danas, postala su tako stvarna.
Irska je bila problem. Sama pomisao da će se preseliti tamo izbezumljivala ju je. Odlučno je podigla korpu i, u redu posvećenom uvoznoj britanskoj hrani, pokupila je sve kutije ovsenih kolača s police. Dok je čekala na kasi, trudila se da se ne osvrće, trudila se da ne zvera preko glava drugih ljudi. Zaokupila je sebi pažnju tako što je uzela da proverava rok trajanja kolača. Mora da prestane da se bori s kajanjem. Nijal je nikada neće tražiti. Nijal nije mogao da je traži. Telo mu je u kovčegu spušteno u vlažnu zemlju Derija sledećeg novembra nakon što ga je upoznala. Nijal je bio odavno mrtav i sahranjen.

Sedmo
poglavlje



Stigla je do dvorišta rezidencije, s korpom sira i špargle preko ruke, homeopatskim kapima za Matildu u džepu džempera pored svog spiska obaveza, baš kada su stigli radnici koji su isporučivali zvanične tanjire i srebrninu s kraljičinim grbom iz ambasade. Pogledala je na sat, 11.45. Prekasno da pozove Barou pre ručka.
Klimnula je glavom i prošla pored radnika u predsoblje. Napolju je i dalje sijalo sunce, vetar je i dalje bio lagan i razigran, ali na spratu će uskoro trebati da se raspakuju i rasporede escajg i posuđe, i ona mora da se postara da se sve to obavi kako treba. Njena rešenost da ova večera uspe počela je da joj deluje skoro religiozno, kao neki čin pokajanja. Bili su u prvoj deceniji trećeg milenijuma, ludaci su ubili skoro tri hiljade ljudi u jednom danu u Njujorku, od tada je oko četrdeset hiljada civila poginulo u Iraku, još više ginulo je svakog dana, možda baš i u ovom momentu, zbog rata koji su pokrenuli britanski i američki političari, rata koji ni ona ni Edvard (iako se on brinuo, kao svaki dobar britanski diplomata, da nikada ne ističe sopstvene političke sklonosti) nisu podržavali, ali koji je uticao na njihove lične živote do te mere da se osećala primoranom da progna njihovog mlađeg sina - a ona je ovde opsesivno brinula o srebrnini.
Nedužni stranac ne može da je zaustavi da je pita za pravac, a da ona ne počne da zvera oko sebe u pokušaju da pobegne - pitala se šta li je bilo s tim čovekom, da li je pronašao svog lekara i, ako jeste, da li je lekar uspeo da mu pomogne; izgledao je tako bolesno - ali poravnavanje porcelanskih tanjira bila je njena mantra. A tu je bio i mlađi sin i njegov neuspeh u školi i morala je da odloži razgovor s direktorom. Sve joj je to đelovalo suludo. Međutim, održavanje nivoa bilo je deo Edvardovog posla, a verovala je u Edvarda. Edvard je promovisao uljudnost. Neće doneti bes u Dablin, ukoliko dobije glavni položaj tamo. Doneće diskusiju. Zato će ona pustiti da se vrata zalupe za njom, zanemariće i vetrić i lepo vreme, kao i nered i haos spoljašnjeg sveta, i usredsrediti misli na posuđe i vinske čaše.
Sledeći zadatak biće joj da ispiše imena na karticama gde ko sedi; godine iskustva naučile su je da sačeka do sada da počne s njima, zbog mogućih promena spiska gostiju poslednjem trenutku. Obično nije bilo pitanje dodatnih gostiju, kao s De Lurijakovima, već nečijeg otkazivanja. Broj je brzo morao da se popuni - najčešće nekim „ispod žita”, kako su zvali gosta regrutovanog među osobljem ambasade, obično nekog od prvih savetnika - i raspored sedenja brzo se podešavao da bi se uskladila razlika u uticaju između osobe koja je otkazala i osobe koja je dodata. I sve ovo značilo je da bi, ako su kartice s imenima gotove, neke morale da budu odbačene i ispisane nove, što je bilo nepotrebno traćenje kako kartona tako i truda. Uprkos onome što je većina ljudi mislila i što su novine volele da pišu, štedljivost je bila ključna reč za diplomatsko osoblje i njihove supružnike, kako vremena, tako i materijala, i pored toga što su svake godine provodili sate i sate organizujući otmene zabave. Samo to nije trebalo da se pokazuje.
Čitava ta mašinerija posedovala je jedan prefinjeni ritam. Život u diplomatskom svetu nije bio samo smeškanje, rukovanje i atraktivno odevanje. Većina ljudi sa strane to nije uviđala, kao ni da je bilo moguće ponositi se veštinom koju je on zahtevao, čak i kada je u pitanju nešto toliko trivijalno kao što je znati kada i kako da se ispišu i postave kartice s imenima. Pre nekoliko godina, izbila je velika pometnja u britanskoj štampi oko otkrića da ambasada u Parizu troši više od bilo koje druge britanske ambasade u svetu. Međutim, da li su oni imali pojma kako je sve to postalo teško za održavanje? S pojavom instant globalne komunikacije, neki kritičari čak su počeli da dovode u pitanje značaj diplomata u modernom svetu. Tvrdili su da je dovoljan samo službenik koji će autorizovati pasoše i potpisivati izvode iz matične knjige rođenih i da bi, eventualno, mogli da se, tu i tamo, pošalju pojedini stručnjaci, po potrebi. Kler je smatrala da su ovo stavovi ljudi koji nikada nisu putovali.
Štaviše, današnjem svetu više nego ikada potrebni su državni predstavnici na licu mesta. Videla je iz prve ruke koliko su Edvardu i njegovim kolegama teški postali odnosi s Francuzima otkada se Britanija pridružila Sjedinjenim Američkim Državama u invaziji na Irak. Prodavač u bakalnici jednom joj je u lice rekao da smatra da Amerika prosto traži da se ponovi jedanaesti septembar; očigledno, političari koje je i on izglasao nisu bili voljni da sklapaju sporazume s Amerikancima i njihovim odanim saveznicima Britancima. Veliki industrijalci morali su stalno da se podsećaju zašto još imaju interes u poslovanju sa SAD ili Britanijom. Ista ova dinamika važila je i u brojnim drugim kombinacijama zemalja. Svuda su lebdeli slojevi loše volje i bili su neophodni stalni napori unutar diplomatske sfere da se spreči kolaps prijateljskih međunarodnih odnosa. Večera za večerom, ručkovi i kokteli, prijemi, konferencije, radionice, sastanci jedan na jedan; Edvard je stalno bio zauzet. U međuvremenu, problemi su uporno curili kako se globalna moć prestrojavala: između Indije i Pakistana, između Pakistana i Avganistana, između Severne Koreje i svih ostahh. Čak se i govorilo da bi se nove frakcije IRA mogle podići protiv Belfastskog sporazuma.
Lift je već čekao na prizemlju i ušla je u njega zatvarajući vrata za sobom. Pritisnula je dugme za svoj sprat. A šta ako se neki radikalni elementi ponovo late oružja za ujedinjenje Severne Irske s ostatkom ostrva? Da li će ona i dalje na neki način biti umešana? Naslonila se na zid lifta. Barem je njena krivica ostala samo njena; u Dablinu je sigurno niko neće prepoznati. Nijal je mrtav, a nikome u hotelu nije rekla svoje pravo ime. Samo je jedan čovek video šta je nosila. I da li su više uopšte postojale ikakve šanse da naleti na njega ili na recepcionera? Ili da bi je neko ko bi video njenu fotografiju u časopisu ili novinama, žene ambasadora u Irskoj, mogao prepoznati? Izgledala je potpuno drugačije nego onda -sredovečna žena sada, negovana i samouverena, preobražena ugledom i društvenim statusom. Osim toga, čak i kada bi neko od njih zaista tvrdio da ju je prepoznao, mogla je da porekne; avio-kompanije nisu čuvale spiskove putnika posle toliko godina. Nije bilo ničega što bi moglo pobiti njenu tvrdnju da nikada nije bila u Dablinu.

Lift se peo toliko sporo, toliko bučno. Suzdržala se da ponovo ne pritisne dugme za svoj sprat; stari lift neće se brže popeti zbog toga. Samo je popravila svoj šal i džemper. Da nije zaboravila na nešto u vezi s večerom? Ma, naravno da nije. Jutros je već bilo toliko sporednih poslova, i propustila je da okrene Barou. Ipak, bila je efikasna. To joj niko nije mogao osporiti. Za sve se postarala.
„Kada god pomislim na tebe, mama”; rekao je Piter kad je došao kući za božićne praznike, „zamislim te u bež kašmiru, kako se nadvijaš nad trpezarijski sto i krišom popravljaš salvete da te Amelija, koja je u drugoj sobi, ne vidi.”
Nije znala da li da bude polaskana ili uvređena. Ipak, ponosila se svojom veštinom da spoji takt i preciznost.
„Ne kako popravlja salvete, moronu”, rekao je Džejmi. „Kako sedi za velikim stolom u radnoj sobi i piše nešto, pravi neki spisak ili tako nešto.”
Bili su u kolima, išli su na zabavu. Edvard je izvio vrat pošto je sedeo na suvozačevom mestu pored šofera. „Nema potrebe da se tako obraćaš bratu.” Sitne kapi kiše takmičile su se s brisačima na staklu vetrobrana.
„I osim.toga, ko si ti da mi kažeš kako se ja sećam mame?”, pobunio se Piter i zaboravili su na čitavo pitanje kako se treba sećati Kler, osim nje koja mu se ponekad vraćala u trenucima samoće, kada je razmišljala o svojoj deci i koliko su sada daleko od nje. Nekako je bila nespremna za neizbežno odvajanje koje je sazrevanje nametnulo medu njima; njihov zdravi dolazak na svet ispunio ju je takvim divljenjem i čudom da nije mogla da zamisli da će se jednog dana osamostaliti. Kao imigranti, bili ste na letećem ćilimu, ti, tvoj muž i deca lelujah ste zajedno kroz svet i niste mogli zasebno da sidete s njega, jer niste baš pripadali svetu oko sebe. Kler se ponekad osećala kao da se oslanja na svoju decu, dok su ona još živela kod kuće, isto koliko su se ona oslanjala na nju. Potrebna su joj, kao sidra u nestabilnom svetu. Baš kao što je ona trebalo njima da pruži luku, poznato tlo, oslonac.
„Vaša mama je kao onaj divni stub tamo, zar ne mislite, momci? Visoka, hladna, bela, uglađena i božanstveno klasična”, rekao je Edvard tokom posete Akropolju u Atini pre sedam godina. Rekao je to ozbiljnog lica, ali do dana današnjeg ponekad se pitala: Edvard je imao prepreden smisao za humor, ali da li ju je zaista nekada uporedio s karijatidom na Erehtejonu koja drži svod britanske ambasade? Karijatide su bile bujne, a njeno poprsje jedva da je nudilo dovoljan dekolte za večernje zabave, a kamoli za podržavanje lika i dela engleske kraljice. Toliko je toga već počela da zaboravlja ili barem da sumnja u svoje sećanje. Najviše od svega, kao da je stalno zaboravljala da su joj sinovi otišli od kuće. Ponekad bi uhvatila sebe kako žuri s nekog prijema da proveri da li su otišli na spavanje, i shvatila bi da je to nešto što ne može da zna o njima, što možda više nikad neće znati onako redovno kao pre, jer su im kreveti od sad pa nadalje daleko. Samo kada bi ljudi mogli da biraju čega će se sećati, a šta će zaboraviti; kako je čudno što se često sećamo onoga što bismo voleli da zaboravimo, a zaboravljamo ono čega želimo da se sećamo.

Lift je stao na trećem spratu uz potres od kojeg se Kler cimnula unapred. Radije bi išla stepenicama, ali penjanje umesto vožnje liftom moglo bi delovati nepromišljeno, primerenije nekoj klinki nego supruzi diplomate, kao nešto što bi samo jedna Amerikanka uradila. Nije bilo na istom nivou kao nošenje gumenih čizama, ali ipak. Kada napuste ministarsku rezidenciju, nije nameravala da ostavi nikakav trač za sobom. Gurnula je rešetku i vrata se otvoriše uz jak zveket i čangrljanje. Mislila je da su suviše bučna, ali takvi su bili liftovi u Parizu. Ako nikome drugome nije smetao, što bi njoj?
„Stižu radnici s tanjirima”, rekla je Ameliji, zatekavši kućnu pomoćnicu u trpezariji kako glanca teški sto od mahagonija. Uskoro će biti postavljen delikatnim posuđem oivičenim zlatnim barjakom britanske krune. Za nekoliko sati, ona i njeni gosti sedeće za stolom, ministar inostranih poslova s njene desne strane, Edvard okrenut ka njoj na suprotnom kraju stola, svi u finim večernjim haljinama i odelima, puni iščekivanja. „Je li nabavljeno piće?”
„Oui, Madame.” Amelija je krpom napravila poslednji koncentrični krug na stolu i podigla pogled. „Sto je spremna.” Oklevala je. „Madam?” pokazala je ka predvorju, u smeru spavaćih soba. Podigla je ruku do nivoa brade i protresla je.
Kler je pružila Ameliji korpu, izvadila homeopatske kapi iz džepa i stavila ih na vrh. „Molim te, kaži Matildi da je apotekarka rekla da sipa tri kapi u čašu soka, dvaput dnevno.” Napravila je rukom pokret kao da stiska nešto da bi joj pokazala. „Tri kapi u sok. Dvaput dnevno.”
Oglasilo se zvono na vratima za poslugu. To su radnici s tanjirima. „Ja će otvorim vrata”, rekla je Amelija.
„Hvala ti.”
Okrenula se ka sobama.


§



Nekoliko zraka veštačke svetlosti provuklo se ispod vrata Džejmijeve sobe. Kler je pokucala i otvorila ih. Njen izdžigljali petnaestogodišnji sin ležao je na krevetu i čitao, primetila je, roman Filipa Rota. Džejmi zavuče knjigu ispod ruke kad je ušla.
Brzo je kročila napred, a onda se zaustavila. Samo je rekla, „Džejmi! Kako si stigao tako brzo?”
„Baš lepo, mama. Mislim, ćao i sve to.”
Sela je na ivicu njegovog kreveta i pokušala da ga poljubi. Izmigoljio joj se iz zagrljaja ali, kad se odmakla od njega, i dalje se držao za nju, uhvativši je za ruku. Slobodnom rukom razbarušila mu je kosu. Imao je bledi ožiljak, još vidljiv, duž korena kose od kada se probudio u kući u Londonu gde su živeli posle Kaira, čuo njen glas u prizemlju i pokušao da joj se pridruži držeći plišanog zeca. Tada su imali dadilju po imenu Nija, mladu ženu iz Velsa koja je trebalo da ga pazi. Edvard ju je otpustio čim su se vratili iz bolnice, možda jedini put da je doneo odluku vezanu za osoblje. „Suština je u tome što nije obavljala svoj posao. Nije ovo osveta”, rekao je. Klimnula je glavom s olakšanjem. Nije htela da ponovo vidi tu ženu, čak ni samo da bi je otpustila.
Džejmi joj je pustio ruku i ponovo prebacio kosu preko čela. „Već sam bio u Parizu kada sam se javio”, rekao je. „Bio sam na aerodromu.” Njen mladi sin, sam na aerodromu. Je li došao do grada autobusom? Taksijem?
Prekrstila je šake. „Kako si izašao iz škole bez mog pristanka?”
„Samo sam otišao.”
Kler je mogla da čuje kako se otvaraju i zatvaraju vrata rezidencije. To bi moglo da znači samo jedno. Edvard. Otkud on kući na ručak kad mu je dan pun obaveza? Lagano je zatvorila vrata sobe. Bolje da najpre upozori Edvarda na Džejmijeve najnovije probleme; danas je imao dosta toga na plećima. „Ne možeš tek tako da napustiš školu, Džejmi.”
„I nisam. Prvo sam im poslao mejl s tvojim imenom.”
„Džejmi!” Snizila je ton. „Džejmi. Ne smeš to da radiš.” Ništa se više nije čulo iz predvorija. Edvard je ili otišao u radnu sobu ili kroz trpezariju u kuhinju. „Da, smem. Dala si mi dozvolu.”
„Ne to. Da ideš u laboratoriju posle radnog vremena.” Džejmi slegnu ramenima.
Kler se namršti. „Ne smeš da napuštaš školu bez mog znanja, i ne smeš da šalješ mejlove u moje ime, bez moje izričite dozvole. Laboratorija da ti se nije ponovila. I nipošto ne smeš da tumaraš unaokolo i ukrcavaš se na avione.” Opet je čula zvuke niz hodnik i ponovo je snizila glas. „Džejmi, razgovarala sam sa školom. Veoma su ljuti.” Džejmi je zakolutao očima.
„Reci mi.” Kada Džejmi nije odgovorio, dodala je, „Laboratorija? Jesi li to uradio?”
„Nisu mi dozvolili da predam rad. Smradovi.”
„Ne? Iako si ga uradio? I iako si išao u laboratoriju posle zatvaranja?” Blagi osmeh preleteo mu je preko lica. „Da, dobro. To ipak jesam uradio.” Uzdahnula je. „Misliš da je ovo smešno? Jer ja ne mislim da je smešno.” Osmeh mu nestade. „Samo sam pokušao...”, glas mu utihnu. Ustala je. Uradio je domaći, ali nisu hteli da ga prime. Mogla je da smisli samo jedan razlog. Ali nadala se da postoji neki drugi. „Šta se, tačno, desilo?”
„Zar nisi upravo rekla da si razgovarala s Barouom?”
„Jesam. Ali nisu mi ispričali detaljno. Dajem ti priliku da mi ispričaš svoju verziju.” Slegnuo je ramenima. „Prefekt nas je video. Fašista. Nije morao da ode da nas ocinkari.”
„O, Džejmi.”
Iznenada je pogledao ka njoj, zagledajući joj lice. „Mama”, rekao je. Ali ništa nije usledilo. Najzad, reče: „Nema veze.”
Osmotrila ga je: zbrka adolescencije. Nije morao da joj crta. Ponovo su ga uhvatili kako prepisuje. „Koliko dana?”

„Nedelju.”
Nedelju dana. Džejmi je imao sreće što ga nisu sasvim izbacili; ipak, nedelju dana bila je velika suspenzija. Dobiće nedovoljnu ocenu na svemu što propusti i neće mu biti dozvoljeno da ih popravi. Ovaj prekršaj ući će mu u stalni školski dosije. Ponovo je uzdahnula.
„Dobro, u redu. Ostani ovde za sada. Ako će biti nedelju dana, onda nema svrhe da mešamo tvog oca sada kada je već ovoliko zauzet. Možete da razgovarate kad završimo s današnjom večerom.” Džejmi će shvatiti da ne treba da otkrije ocu da je kod kuće, bar ne do sutra. Umeo je da bude bezobrazan, ali nikada ne bi ugrozio očev rad. „Ali znaš da si nadrljao. Jesi li ručao?”
„Nisam gladan.”
Okrenula se da ode, kada se Džejmi trgao i uhvatio joj rub džempera. „Ali ne razumeš, mama! Pokvareno je to što su uradili. Nisu hteli ni da saslušaju!”
Kler je pogladila džemper i čvrsto mu stegla šaku. Gde je sve krenulo naopako s ovim njenim divnim sinom? Želela je da može sve da odagna: i večeru i Irsku. Džejmi je bio tu. Nije htela da se bakće s Matildom i ispisuje imena na karticama. Htela je da zagrli svog sina i da učini da svaka greška koju je ikada napravio - a sada su se već brzo taložile - nestane.
„Džejmse, ne znam šta se dešava u tvojoj glavi.” Podigla je prste i počela da nabraja. „Falsifikuješ moj potpis? Letiš iz Londona za Pariz, a da mi to ne kažeš? Sve je to potpuno suludo. Znaš i sam. Kako ti je uopšte i palo na pamet? Kako si se uvalio u to? Tvoj otac i ja smo ti vrlo jasno rekli da je bolje da časno padneš godinu nego da ponovo budeš u ovakvim problemima.”
Džejmi se odmakao. Gledao ju je kao da je nešto zlo među njima. Kada je odgovorio, ton mu je bio tih i skoro sanjiv, „Nisi stvarno pričala ni s kim iz Baroua, zar ne?”
„Naravno da jesam. Šta pričaš? Razgovarala sam s gospodom Tomas. Ali daće ti novu šansu. Suspendovan si, nisi izbačen. Zato bih rekla da su poprilično popustljivi. Mogli bi da te šutnu, znaš, potpuno.” Oklevala je. Bilo joj je mrsko da postavi ovo pitanje - Edvard bi rekao da se to njih ne tiče. Rekao bi da svako snosi odgovornost za sopstvene postupke. „Da li je i Robi uhvaćen?”
Džejmijevo lice se smrklo. „Robi nije bio deo toga. Samo ja i Rajan.”
„Ko je Rajan?”
Napućio se. „Imaš posla.” Zavalio se nazad na krevet i prekrstio šake preko grudi. Znala je to namrgođeno lice, šake sklopljene poput ostrige. Ko god da je bio taj Rajan, i zašto je Rajan umešan, a ne Robi, njegov partner u laboratoroji - Džejmi joj to sada neće objasniti, ne dok ne bude spreman. Džejmi je bio kao onaj tuš koji su imali u prvom stanu u Londonu. Ponekad bi potekla iznenadno hladna voda, ponekad vrela, ponekad bi se pritisak sasvim izgubio. Morao si da budeš spreman da uskočiš i iskočiš u odgovarajućem momentu. Odmahnula je glavom. „Hoću da ostaneš u svojoj sobi sve dok ti ne kažem da možeš da izađeš. Videću s Matildom da ti nešto spremi. Jesi li bio kod nje?”
Džejmi odmahnu glavom. „Rekoh da nisam gladan”, ponovio je. „Kupio sam dva sendviča sa sirom na aerodromu. Pojeo sam ih u autobusu.”
Srce joj se steglo. Umeo je sam da uhvati autobus od aerodroma do kuće; kupio je sebi bajati sendvič umotan u papir. Mogao je sedeti tu, u istom gradu u kojem i ona, a da ona ni ne zna za to, da žvaće svoj baget, srca punog mešavine radosti što je stigao kući i strepnje zbog problema u školi. Možda i strepnje što mora da se suoči s roditeljima - da se suoči s njom. Džejmi. Ma koliko da je to što je uradio bilo loše, uradio je to samo iz očaja. Nije hteo da ih razočara. „U redu.”
„Nemoj da gnjaviš Matildu”, rekao je i podigao obrvu. „Ako ti je život mio.”
„Dosta.” Nije htela da se nasmeje. „Ne mrdaj odavde.”
Zatvorila je vrata za sobom i krenula niz hodnik. Vrata radne sobe bila su zatvorena. Mogla je da čuje Edvardov glas, ali bio je prigušen teškim drvetom vrata pa nije mogla da razabere šta govori. Ovo nije bio prvi put da je naišla na ovakvu scenu, zatvorena vrata, zvuk muževljevog glasa dok telefonira usred dana. Odagnala je misao iz glave. Ako se negde desilo nešto strašno, verovatno bi čula od Patriše Blum. U zajednici imigranata u Parizu loše vesti širile su se brže od virusa.
„Jesi li razgovarala s ministrom?”, pitala je Ameliju kad je prolazila kroz trpezariju do kuhinje. Nije mogla da uđe tamo dok on priča telefononom.
„Izvinite, madam. Ministar ode u kabinet i zatvori vrata. Klakl! Ne prišala s njime.” Što se više trudila, sirota Amelija bila je sve gora u engleskom. Kler se uhvati za glavu. Da se nešto desilo, Edvard bi je potražio pre nego što bi se zatvorio u radnu sobu. U najmanju ruku, pitao bi Ameliju gde je Kler.
Primetila je malo prašine na naslonu stolice, ali odolela je porivu da je obriše. Amelija bi to mogla shvatiti kao prekor. „Dobro, idem da vidim šta je s tim tanjirima”, rekla je.
Radnici su do sada uneli sve sanduke i otvorili ih.
„Votre signature, Madame, s'il vous plait” 19 , rekao je jedan od radnika pružajući joj papir.
Potpisala se na dnu, dodala datum i vratila mu ga. Preletela je pogledom po trpezariji poslednji put, dok ih je Amelija ispraćala. Njihova trpezarija možda nije Plavi salon ambasadorske rezidencije, ali bogata poliranim mahagonijem i svetlucavim kristalom, ipak je izgledala privlačno. Sad kad Amelija više nije gledala, uklonila je tu jednu mrvicu prašine. Onda je krenula za radnicima kroz kuhinju. Kad je prošla pored ostave, videla je vina u drvenim sanducima. Nadala se da se Amelija setila da uporedi sadržaj s narudžbenicom, ali suzdržala se da pita. Amelija obično nije pravila greške, osim gramatičkih. Amelija je, na primer, mogla da predoseti da ne treba da pominje Džejmijev povratak Edvardu. Kler nije mogla da računa na Matildu za takvu diskreciju. Ali možda Matilda nije ni videla Džejmija.
Kuvarica je stajala pored kuhinjskog stola i držala ogromnu činiju podbočenu o stomak, a u ruci žicu za mućenje dužine magarećeg repa. Kler je mogla da namiriše sveže iseckani luk, nanu i bosiljak; Matilda mora da je već pripremila sos za krompir. Na jednu slatku sekundu, našla se napolju, na prolećnom vazduhu, na svetlosti.
„Dakle, gospođo Murhaus, ministar je kod kuće a midi20 i to još i malo ranije, zar ne?”, prokomentarisala je Matilda ne prestajući da muti svetložuta žumanca u činiji. „A sada, pretpostavljam da će vam trebati ručak za njega, a ja pokušavam da napravim čudo od ovih ovde jaja. Zali bože para za ova jaja. Ništa ne valja, ce marchand21 .”
Iskrsnu joj pred očima slika Džejmija, samog na aerodromu, kako kupuje sendvič. Ma koliko da joj je ta ideja bila uvrnuta, ipak nije mogla a da ne pomisli da je dobro uradio što ga je uzeo. Ne bi mogla sada da traži od Matilde da mu spremi ručak, a Matilda verovatno ne bi prihvatila da joj se iko sada mota po kuhinji. Matilda je bila u kreativnom zanosu. „U redu je, Matilda, naći ću nešto za gospodina Murhausa.”
„O, i da ostavimo ministra s hladnim sendvičem za ručak? Ionako ne mogu da dozvolim da mi se sad neko muva po kuhinji.”
Kler se osmehnula; Matilda je bila postojana kao zubobolja. Kler je osećala neobično zadovoljstvo što je tako dobro poznaje.
A onda se setila zatvorenih vrata radne sobe.
„Je li ministar dolazio da priča s tobom kad je stigao kući? Mislim, nije dolazio da kaže nešto o otkazivanju?”
„Otkazivanje!” Matilda ispusti žicu. „Ca va pas ca22 ! Prvo mi jedan dan unapred javite da ćemo imati večeru za važne goste, i to na moj slobodni dan, a onda dodate goste samo nekoliko sati ranije a da mi i ne kažete i onda hoćete sve to da poništite! Jeste li planirali da mi saopštite nakon što spremim večeru? I to kad mi je desert već napola gotov, a testo za hleb se podiže?”
„Ne, ne, ne”, uveravala ju je Kler koreći samu sebe u mislima. Da se desilo nešto ozbiljno, nešto što bi zahtevalo otkazivanje, kao na primer neko novo podmetanje bombe u Londonu, Edvard bi je pozvao, pre nego što bi i stigao kući. I sigurno ne bi lično saopštio Matildi. Komunikacija s osobljem bila je njena dužnost.
Gde joj je telefon? Zavukla je ruku u džep džempera - ali blekberi joj je i dalje bio u tašni. Nije ga koristila dok je bila napolju, iako je malo falilo da pozove ambasadu i zatraži prevoz od aerodroma za Džejmija za sutra. Kako joj je sada bilo drago što nije! Ala bi se obrukala kada bi se pročilo da je Džejms već u Parizu: ministrova žena ne zna ni u kojoj joj je zemlji mlađi sin. Ipak, bilo je čudno što je niko nije zvao. Da nije zaboravila da ga uključi posle Edvardovog pozdravnog govora na sinoćnjem prijemu? Možda je Džejmi i pokušao da je zovne na mobilni, da je pita da ode iz škole, da doleti u Pariz. Pošto nije uspeo da je dobije, ne bi je zvao na kućni telefon zato što bi morao da zove u vreme dok mu je otac još bio kod kuće da bi uspeo da uhvati taj jutarnji let. Ova teorija nije opravdavala njegov postupak, ali ipak ga je malo objašnjavala.
„Našla sam veoma dobar sir u Bon Maršeu”, rekla je i molila se da Matilda ponovo podigne svoju žicu bez daljih prigovora. „Neki lepi irski čedar.”
„Hm, irski je bolji od engleskog”, rekla je Matilda gledajući Kler ispod oka. Kao škotski nacionalista, kada nije bila švajcarski lojalista, Matilda je uživala da kudi Englesku uvek kad bi joj se ukazala prilika. Međutim, Kler ne bi čudilo da je saznala da je otvoreno mesto u Dablinu. Matilda kao da je uvek sve znala, naročito sve što bi moglo imati veze s njenim zaposlenjem. Na kraju krajeva, ovo veče imalo je značaja i za Matildu. Za razliku od Edvardove sekretarice, na primer, koja je pripadala sistemu Ministarstva inostranih poslova Britanije, ako bi Edvard i Kler otišli u Dablin, Matilda bi ostala bez posla, baš kao i Amelija. Kler ih je samostalno zaposlila, i sledeći ministar nije bio obavezan da ih zadrži.
Kler je pazila da joj izraz lica bude što neutralniji, sve dok žica nije nastavila da se vrti. „Ja nemam ništa protiv, gospođo Murhaus”, rekla je Matilda. „Ali možda će ministar pomisliti da je irski sir malo čudan, zar ne? Neobičan izbor? Umesto engleskog. Uzgred, jutros lično sam proverila sanduke s vinom. Sve je na broju. Odgovarajuće vino.”
Bilo je trenutaka kada je Kler obožavala Matildinu pomalo jezivu sposobnost da joj čita misli, ali pretežno ju je plašila. Podigla je ljusku jajeta i pogledala njenu tanku ružičastu ivicu. Matilda je bila u pravu i za jaja; ljuska je izgledala sumnjivo. Moraće sutra da popriča s prodavcem. Hvala bogu što je Matilda mogla svemu da utera strah u kosti i pokrene na akciju.
„Volim malo irskog čedra s vremena na vreme. Porodica mi je irskog porekla, sećaš se.”

Matilda je prestala da muti žumanca da bi sipala veliku količinu šećera. „Pa, da, tako je. Bili ste mlada Irkinja kada vas je muž Englez ubrao s drveta. Okrug Kler, pretpostavljam?”
Kler se nasmejala. „Iz Konektikata sam, Matilda.”
„Ma, haj'te. Znam kako je u Americi. Brojne pristalice IRA potiču odande, zar ne? Veći su Irci od samih Iraca. Oni su glavni finansijeri pokreta.”
Kler se polako odmakla od stola. „Idem da proverim da li je Amelija sve sredila.” Pružila je ruku iza sebe da dohvati vrata, promašila ih, i pružila je ponovo.
„Samo još jedna sitnica”, reče Matilda.
Kler je stala, ruka joj pade niz telo. Matilda je pokazala laktom ka korpi koju je Kler ostavila na podu pored središnjeg kuhinjskog pulta.

„Zaboravili ste svoju recu 23 . Trebaće vam za obračun troškova. Kler je pazila da ne ispusti preduboki uzdah. Izvadila je račun iz korpe, presavila ga jednom, pa još jednom, presavila ga kao da može da sabije sve što ju je brinulo na to malo parče papira.
Nijal je imao običaj da govori - a nikada nije bila sigurna da li se podsmeva Amerikancima ili im je zahvalan - da bi, bez svoje američke braće i njihovih lepih zelenih dolara, IRA morala da da svoje vilenjake na prostituciju da bi skupila pare.
Svašta je Nijal rekao. Prva greška bila joj je što je sve to slušala. „Hajde, dođi da mi raspremiš krevet?”
Nije ga videla od onog prvog puta, kada ga je gledala kako pije sok u vrelini letnjeg popodneva, osećajući se kao da je u toj čaši, a kada ju je celu ispio, kao da je progutao i nju. Nestao je iz tetkine kuće ubrzo potom i tetka joj je bila jako zabrinuta, mršteći se i kršeći ruke, razmišljajući da li da pozove nekoga u Irskoj, sve dok teča Pat nije spustio novine i osmehnuo se.
„O, El”, rekao je teča Pat, „Nijal je mladić, prvi put je došao u Ameriku. Sprijateljio se s nekom finom Amerikankom. Vratiće se kad mu ponestane piva. Ili ljubavi.”
Tetka Ilejn duboko se namrštila i sklonila ruke s telefona. Spustila je svoj stari adresar iz kojeg je ispadalo pola stranica.
Kler se činilo da će joj se želudac popeti u usta.
A potom, eto ga opet tu, sedi za kuhinjskim stolom, tri dana kasnije i pokazuje na Klerine šake dok je mazala puter na hleb. Kao da nije ni odlazio.
„Baš bih voleo da vidim kako ti prsti prelaze preko mojih čaršava.” Ali tiho, da niko osim nje ne čuje, i umalo što nije prevrnula svoju čašu soka. „Kako se šire. Kako se te divne šake šire.”
Kasnije, kada je počela da shvata kuda je zaista odlazio za vreme tih iznenadnih odsustava, zato što je za prvim usledilo još njih, laknulo joj je. Bila je srećna. Bilo šta, samo da nisu druge devojke.
U trpezariji, Amelija je već počela da raspakuje tanjire, tu je bio i Edvard, stajao je na vratima. „Učinilo mi se da sam čuo lift”, rekao je.
„Bili su to samo radnici koji su isporučili servis. Bila sam... u jednoj od spavaćih soba. A onda sam morala da razgovaram s Matildom.”
„Je li u kuhinji sve u redu?”
„Nemoj slučajno da uđeš tamo.”
Edvard se nasmejao; to je bio dobar znak.
Osmehnula mu se. „Morali smo da dodamo sina i snaju De Lurijaka, ali sam zaboravila odmah da joj kažem. Amelija, jesam li ti rekla da su nam potrebna još dva mesta?”


„Da, madam. Sve je ovde.”
Kler je pogledala sto i shvatila koliko je njeno pitanje bilo glupo; sve je bilo postavljeno, uključujući i još dva mesta. Amelija ih je već sredila. Nasmejala se i odmahnula glavom. „Ali i ti si znao”, rekla je Edvardu. „Ti si mi prosledio poruku od De Lurijakovog sekretara.”
„Svi imamo dosta toga na pameti”, reče Edvard. „Amelie, tout est tres bien. Comme tojuors. Merci.” 24
Amelija se blago naklonila, kao što je često radila za Edvarda, i porumenela. Edvard uhvati Kler za lakat. „Hajde, reci mi kakvo je stanje.”
Kler se prepustila njegovoj ruci, tako toploj i čvrstoj, što je osećala čak i kroz džemper. Sada je bio momenat kada će zatvoriti vrata i reći joj šta se desilo. Postojao je neki razlog zašto je tako bitnog dana došao kući u vreme ručka, neki razlog zašto je zatvorio vrata radne sobe. Ušla je s njim u kabinet, sela na fotelju preko puta njegovog stola i izvadila blokčić za slučaj da će nešto morati da doda na svoj spisak. Dok je tako sedela i čekala da joj saopšti ono što je imao, i znajući da je Džejmi tajno u sobi malo dalje niz hodnik, imala je osećaj kao da skoro može da čuje Džejmija kako diše, kao što je radila kada je bio beba, savijajući se nad njegov krevetac dok je dremao. Samo je mogla da moli boga da Džejmi ne izađe napolje. Jedna od prvih lekcija koje je naučila u diplomatiji bila je da je najvažnije pogoditi pravi trenutak. A sada je bio čas da Edvardu sopšti vest o Džejmijevom najnovijem džumbusu. Kada bi Edvard saznao šta je Džejmi uradio - a ni ona nije bila potpuno sigurna šta je bio najgori deo, prepisivanje ili falsifikovanje njenog potpisa i dolazak kući bez dozvole - smatrao bi da mu je dužnost da smesta razgovara s Džejmijem. Ne samo da Edvard danas nije imao vremena za to već bi i Džejmi mogao postati tvrdoglav, a u tom slučaju ne bi mogli da računaju da će se večeras držati po strani. Što je više razmišljala o tome, bila je sigurnija da je najbolje da ne kaže Edvardu da je Džejmi kod kuće, a kamoli da je suspendovan. Sutra će mu sve otkriti.
Edvard je zatvorio vrata i seo za svoj sto. Lice mu je izgledalo spokojno; izraz mu je bio prijatan i neutralan. Ali videla mu je u očima da se nešto sprema. Sklopio je šake jednu preko druge. „Znači, još dvoje De Lurijakovih?”
„Sin i verenica. U Parizu su.”
„Baš divno.”
„Verovatno će biti zanimljiviji gosti od roditelja.”
Edvard se nasmejao. „Ma, on je fin momak. Gde ćeš smestiti gospođu?”
„Hoćeš verenicu, jel' da? Prilično sam sigurna da neće doći u mini-suknji.” Edvard se ponovo nasmejao, ovog puta krčkajući široke zglavke na prstima. Oboje su znali da nije zainteresovan za druge žene. „Sve je dobro dok svekrva ne dolazi. Šta imamo na jelovniku?”
„Počećemo sa šparglom i jambon de bayonne. Imaćemo i finu ribu s mladim krompirićima u sosu od prolećnih trava, ali zamolila sam Matildu da bude veoma štedljiva s belim lukom.” Edvard nije voleo beli luk, kao ni začine. „Mislim da će biti sjajno. Matilda sprema nešto neviđeno za desert.”
„Bukvalno, pretpostavljam.”
„O da. Baš u ovom času drži u rukama svoju omiljenu spravu za mučenje. Dobro, drugu omiljenu, posle satare. Pravi svoje čokoladice, naravno. I sveže rolnice. A što se tiče sira, našla sam veoma dobar čedar. Kupila sam ovsene kolače uz njega.”
Edvard klimnu glavom. „Zvuči super.” Gledala ga je u tišini koja je usledila i čekala. Sve je ovo bio uvod. A sada će joj reći šta se dešava. Lupnuo je prstima po stolu nekoliko puta. „Došlo je do incidenta.”
Kler klimnu glavom.
„Atentat.” Sada je govorio tiho, s blagošću koju je uvek uvodio za loše vesti. „Niko od naših. Francuski poslanik, jutros u Versaju.”
„Znam li ga?”
Edvard odmahnu glavom. „Ni ja ga nikada nisam upoznao.” Prešao je rukom preko čela i protrljao ga kao da hoće da ga izravna. „Uh”, reče.
Ustala je i nežno mu dotakla šaku držeći prste na njegovim sve dok nije prestao da trlja. Uhvatio ju je za ruku i pritisnuo hladnu kožu njenih prstiju o čelo.
„Znaju li...?”, pitala je. Povukla je ruku i spustila mu je na rame. „Samo pretpostavka. Bilo je bezbroj pretnji otkada je francuska vlada donela zakon kojim je jermensko pitanje zvanično proglašeno genocidom. Sada pričaju da će njegovo poricanje proglasiti protivzakonitim u Francuskoj. Neka turska nacionahstička grupa.”
„Oh.” Setila se da je čula za tu kontroverzu kada su tek stigli u Pariz; koliko su Turci bili besni što su Francuzi, s kojima su vekovima negovali diplomatske odnose, zvanično odlučili da nazovu smrt više od milion Jermena pod Osmanlijskim carstvom tokom Prvog svetskog rata i odmah posle njega terminom „genocid”. Sami Turci nikada nisu prihvatili da je to bila situacija namernog istrebljenja jermenskog naroda, već su insistirah da je to sporedna pojava rata. Prisetila se zagrejane rasprave na jednoj večeri, baš nekoliko dana pre Božića; Britanci su se suzdržavali da koriste tu reč, što su neki podržavali, a drugi smatrah nemoralnim. Uzdahnula je. „Današnja večera?”
Odmahnuo je glavom. „Nema potrebe da otkazujemo večeru.” U redu, pomislila je. Gosti će biti uznemireni, naročito Francuzi; svima će biti neprijatno. Pre nego što bude ponovo otišao u ambasadu, ona i Edvard moraće da osmisle genijalni plan kako da se izbore s tom situacijom. Moraće da stvore prigodnu atmosferu - umerenu, uljudnu - ali ponositu.
Ali istrajaće. To je bilo presudno. Čovek mora da ide dalje.

Osmo
poglavlje



Kler je podigla svoj i Edvardov prljavi tanjir sa stočića u radnoj sobi i odnela ih u kuhinju. Ona i Edvard su za ručkom neko vreme raspravljali da li da pitaju velečasnog Njusoma da očita molitvu za ubijenog političara kada budu seli za večeru. Pošto su odlučili da hoće, složili su se da neće dozvoliti da taj atentat dominira razgovorom tokom večere -jedna od dužnosti diplomatske službe bila je održavanje ravnoteže. Onda je Kler otišla u kuhinju po ručak koji je Matilda, pre nego što je otišla na svoju pauzu, nabrzaka pripremila. Mora da je nekako ponovo bila u Matildinoj milosti zato što ju je čekao i tanjir piletine u krem-sosu. Ona i Edvard jeli su uglavnom u tišini, dok je Edvard prelazio kroz kratka uputstva za radionicu koju će tog popodneva pohađati u ambasadorovoj rezidenciji. Ugurao je papire u akten-tašnu i rekao da ponovo izlazi.
„Otvara se mesto u arhivu u Manami”, reče dok je zatvarao kopču na tašni. „Ministar me je jutros pitao u prolazu - dok sam čitao neki francuski dokument - da li još baratam arapskim.”
„Bahrein?”
„Bahrein.”
„Šta si mu rekao?”
„Da verujem da je prilično zarđao.”
Osmehnula se. „Nadam se da nisi zbijao neke glupe šale o podmazivanju. Koliko ćemo još ostati u Parizu?”
„Proveli smo više od tri godine ovde”, rekao je i dodao: „Ima nešto i u Biškeku.” Namrštila se.
„Kirgistan”, reče on. „Između Tadžikistana i Kazahstana. Struja je mali problem, ali ima krasnih jurti. Planinski pejzaži verovatno su prelepi.”
Poljubila ga je. „Večera će dobro proći. Obećavam.”
I dalje se držala svoje odluke da mu ne kaže za Barou. Ako bi Džejmi razotkrio svoje prisustvo tokom današnje večere, Edvard bi bio uhvaćen nespreman, iznenadio bi ga rođeni sin. Ali zbog atentata, sada je još manje htela da uvlači Džejmijev najnoviji incident u ovaj dan. To je bila još jedna začkoljica diplomatskog života; brige šireg sveta bacale su lične probleme, naročito one sitnije u zasenak - da li je Piter ušao u prvi ili drugi seniorski tim veslača u Fetesu, da li je posle hemijskog čišćenja ostalo fleka na jednom od Edvardovih najboljih sakoa. Čak je i šok što ti je petnaestogodišnji sin suspendovan iz škole i otišao da lunja po evropskim aerodromima bio na nižem nivou poređenju s nepopravljivim tragedijama kao što je atentat - ih što ćeš, posle trideset godina službe, biti premešten negde u Srednju Aziju gde nema ni struje.
Kler je gurnula vrata kuhinje ramenom, pošto su joj ruke bile pune njihovih tanjira. Džejmi neće banuti na večeru. Razgovaraće s njim sada, pokušaće da sazna više pojedinosti i, u isto vreme, nateraće ga da joj obeća da će se pritajiti do sutra. Biće sami u stanu neko vreme, kad Edvard izađe, a Amelija i Matilda odu na svoje dnevne pauze. Trenuci porodične privatnosti postali su retki nakon što su se preselili u ministarsku rezidenciju; morali su da se iskoriste.
Spustila je tanjire i pogledala oko sebe po kuhinji. Sve je izgledalo kako treba. Virnula je u frižider; cediljka puna tamnocrvenih jagoda stajala je na srednjoj polici. Uzela je punu šaku u nadi da Matilda nije planirala da ove večeri ukrasi desert njima ili, ako jeste, da neće primetiti. Prvi zalogaj opekao joj je jezik, topla slatkoća s kiselkastom oštricom. Džejmi je obožavao jagode; odneće mu ostatak svog plena. Kao dečak, umeo je toliko da ih se najede da bi mu bilo muka. „Umereno”, govorio mu je Edvard, a Džejmi bi mu okrenuo leda i ubacio još jednu u usta. „Mama...”, zapomagao bi u roku od sat vremena. „Boli me stomak.”
Džejms nikada nije mogao da se suzdrži. „Od koga li je to nasledio?”, pitao bi Edvard kada bi Džejms pobesneo nakon što mu kažu da skloni patike iz biblioteke ili kad padne sa stolice od smeha tokom državničkih večera kojima je retko prisustvovao. „Sigurno ne od mene!”
Kler je vratila jagode iz ruke u cediljku i zatvorila frižider. Tetošenje. Tako je Edvard nazivao njeno ponašanje prema deci u retkim prilikama kada se ne bi slagali oko roditeljskih odluka.
Obrisala je ruke o papirni ubrus i pošla ka njegovoj sobi. Ispod vrata više mu se nije videlo svetio. Lagano je pokucala. Niko nije odgovorio.
Da nije zaspao čekajući je da se vrati? Mora da je ustao u zoru da bi uhvatio let za Pariz.
Okrenula je kvaku i gurnula vrata.
Na Džejmijevom krevetu ležala je poruka, napisana na papiru iscepanom iz Rotovog romana. Džejmi je presavio papir napola i napisao „Mama” na prednjoj strani. Unutra je pisalo: „Izašao sam. Ne želim da pravim još problema. Kloniću se tate do sutra. Džejmi.”
Kler sede na krevet. Toplota koju je ostavilo duguljasto telo njenog sina adolescenta privila joj se uz butine i potisnula je poriv da legne u nju. Rekla je Džejmiju da ne mrda; zašto je morao još dublje da se zakopava u probleme? Nije htela da se svađa s njim. Nije htela da ga kažnjava. Ali sve to što je stalno radio - falsifikovanje imena, iskradanje, dolaženje i odlaženje bez dozvole - to se nije moglo opravdati čak ni na način na koji se moglo opravdati prepisivanje: kao suludi čin iz očaja. Ovo je jednostavno bilo bezobrazno. Čak i opasno. Da li mu je dala ikakvog razloga da pomisli da treba da se izgubi iz kuće večeras? Da nije možda zvučala previše bezosećajno zbog načina na koji je Barou izašao na kraj s njegovim najnovijim nestašlukom? Nešto o nekom Rajanu? Da li je upoznala nekog Rajana prošli put kada je bila u poseti? Pogledala je po sobi kao da bi se u njoj mogao nalaziti neki trag, ali Džejmi nije bio u Barou dovoljno dugo da bi doneo kući letopis. Džejmijev ranac ležao je na podu. Krenula je da ga uzme, ali onda se zaustavila. Neće preturati po njemu.

Umesto toga, ustala je i otišla kroz hodnik do komode u predvorju. Izvadila je tašnu iz nje i izvukla svoj blekberi. Bio je isključen. Pritisnula je dugme i sačekala tihi zvuk koji je označavao da je ponovo uključen.
Sevnuo je skrinsejver. Sedam govornih poruka, tri tekstualne. Skrolovala je kroz njih, tražeći. Džejmijevo ime nije bilo među njima.
Dobovala je prstima po komodi. Džejmi je ipak nije pozvao pre nego što je krenuo na aerodrom. Falsifikovao je poruku direktoru u njeno ime, a onda doleteo kući bez njene dozvole. Čak nije ni pokušao da je dobije. Sada je, ponovo, namerno prešao preko njenih uputstava i otišao iz stana. „Znaš, tek sam bio napunio dvadeset četiri godine kada sam počeo da radim u Ministarstvu”, rekao joj je Edvard jutros, iz čista mira. Na trenutak se prenula iz svog tajnog razmišljanja o selidbi u Irsku. Edvard je veoma retko bio tako nepovezan.
„Prošlo je baš mnogo vremena”, rekla je.
„Jeste.” Pogledao je na trenutak u svoju šolju čaja, kao da vidi sve brojne šolje koje popio otkad je počeo da se bavi diplomatijom. „Ali ne kajem se. Ni najmanje. Prija mi ono čime se bavim. Čime bih i nadalje mogao da se bavim.”
Spustila je šaku i duboko udahnula. Evo šta će sada da uradi za Džejmija. Ništa. Neće čak ni da se brine. Tetošenje. Ionako je već dovoljno razmazila Džejmija, i evo šta je od svega toga ispalo.
Ubacila je telefon u džep. Pobrinuće se za kartice s imenima. Pre nego što se vrate Matilda i Amelija i budu zahtevale njeno nadgledanje. Onda će, kada joj se osoblje vrati, otići da sredi frizuru. Edvard je zaslužio ono malo što je mogla da učini za njega. Zaslužio je mesto ambasadora. I zaslužio je Irsku. Tri decenije sedeo je na bezbrojnim sastancima i ispijao beskonačne šolje kafe ili čaja i ispio skoro isto toliko vina. Klimao je glavom svakakvim spodobama i slušao bezočna izvrtanja istorije, dok mu se struk širio, a podbradak spuštao, kapci otežavali. A onda je pokušao da preoblikuje sve te greške u nešto bolje - u bolji svet, u kojem će se nalaziti i bolja Britanija. I sve je to činio s takvim strpljenjem i takvom ravnotežom. Samo pre dve nedelje, pošto je saslušao dugotrajnu klevetu Nemca, oženjenog poljskom diplomatkinjom, koji je krivio britansku kolonijalnu politiku za nered na Bliskom istoku, Edvard je odgovorio: „Nesumnjivo, neki mogu dovoditi u pitanje efikasnost ili čak mudrost Balfurove deklaracije. Ali retki su događaji u istoriji koji nisu izazvali oprečne reakcije. Retki - iako ne i nepostojeći.” Nije čak ni morao da izgovori: „Drugi svetski rat”, jedini istorijski događaj oko kojeg su skoro svi u Zapadnom svetu mogli da se slože. Čovek je pocrveneo i prešao na predstojeći Svetski kup u fudbalu koji se održavao u Nemačkoj. Edvard je bio pošten; u najgorem slučaju, bio je proračunat. Znao je kada da se složi, kada da lupi šakom o sto. I kako da se usprotivi.
Zahvaljujući njemu, i sama je naučila kako da se usprotivi sopstvenoj prošlosti - a ne samo da se stidi pogrešnih koraka koje je napravila. Rame uz rame s Edvardom, složila je i spakovala svaki deo svoje prošlosti koji ju je mučio, poput šarenih pohabanih maramica koje joj se više nisu sviđale, i izvezene sloganima u koje više nije verovala.

Ništa je nije pitao; nije čak ni znao ništa o tim prizmama u njenoj ličnoj prošlosti. U isto vreme, i sam se dosta odricao, zanemarivao je poslove za koje je smatrao da njoj ne bi odgovarali. O, kako je to bilo ludo! Edvard je počeo u Ministarstvu inostranih poslova u drugom smeru; izabrao je da uči arapski i prijavio se za misiju u Libanu tokom izraelske okupacije. Ziveo je i u Kuvajtu, pre nego što je premešten u Vašington i pre nego što ju je upoznao. U nekoj drugoj inkarnaciji, mogao bi se radovati što je dobio priliku da ode u Bahrein. Međutim, kad su se venčali, kad su počeli da rađaju decu, posle Džejmijevog lošeg početka u Kairu, prestao je da donosi kući knjige o palestinskom sukobu i da proverava koji se novi položaji otvaraju u arapskom svetu. Umesto toga, nadogradivši deo svog portfelja u Americi koji je obuhvatao irske poslove, natrpao je svoj noćni stočić tomovima Džerija Adamsa i kolumnama Garija Makmajkla. Usavršio je francuski i proširio svoje znanje o umešanosti Ujedinjenog kraljevstva u Evropskoj uniji. Postao je priznati stručnjak za pitanja evropske odbrane. Istovremeno, nikada nije pokušao da iskoristi njeno irsko nasleđe, i ona je lako mogla da poveruje da on cilja na Evropu uopšteno, ne baš tačno na Irsku. Nakon što je jednom ili dvaput, rano u njihovom braku, uvežbano odglumila nezainteresovanost, sasvim je prestao da pominje i kratku posetu toj zemlji.
„Šta misliš o Irskoj?”, pitao je leta nakon što su se venčali, dok su razmatrali kuda da odu na odmor. „Da odemo na jedan predački obilazak?”
„Mislila sam o nečemu egzotičnijem”, odgovorila je okrećući stranu knjige. „Da budem iskrena, toliko sam celog života slušala o Irskoj da mi se čini kao da sam već više puta bila tamo. Ima toliko drugih mesta na svetu za obilazak.”
I pored besmislenosti njenih izgovora - previše kiše, slegla je ramenima kada je drugi i poslednji put predložio da obiđu Irsku - nije više insistirao. Nije je čak ni pitao da mu se pridruži kada je morao da skokne preko Irskog kanala tokom svoja dva boravka u Londonu. Samo je, baš kao što je poštovao i njene druge lične sklonosti, prihvatio njen način na koji je, neodređeno i uzgred, slavila svoje irsko poreklo - šaleći se o svom urođenom besedničkom talentu kada su je prozivali što je ćutljiva, gledajući nove irske drame svake sezone, noseći neki zeleni komad odeće kada bi došao dan Svetog Patrika - i mirio se s njenom ravnodušnošću bez pogovora. Ako bi neki drugi, manje uviđavni, izrazili negodovanje govoreći: „Ali nijedna plaža ne može da se poredi s Moherovim liticama”, ili: „Ali ništa nisi videla dok ne vidiš jezera Kilarni”, prepuštao je njoj da odgovori. „Edvard već mnogo putuje”, rekla bih, „a tokom odmora odlazimo ili u posetu porodici u Americi ili u Engleskoj. Za ono vremena koje nam preostane, zaista bi trebalo da uhvatimo malo sunca. Ali otići ćemo i tamo!” I osmehivala bi se i klimala glavom pa bi pitala o nečijoj novoj knjizi ili kući ih unučetu, izbegavajući dalja pitanja.
„Irska, konačno”, reći će njihovi prijatelji i porodica ako Edvard dobije položaj u Dablinu i ona će morati da se pretvara kao da je to ništa manje od blagoslova.
„Irska, konačno!”, ponoviće.

Zatvorila je tašnu da je vrati u komodu i primetila USB na kojem se nalazio prevod kataloga za Rodenov muzej. O, kada bi samo mogla da pobegne u neki od svojih prevoda, u divan sveta heroja i bogova i nedvosmisleno kažnjenih grešnika.
Sela je za veliki sto u biblioteci, na isto mesto gde je skoro sedeo Edvard kada ju je obavestio o atentatu. Najvažnije je bilo to što Džejmi nikada nije imao loše namere.To je bila velika razlika između njenih mladalačkih ludosti i njegovih. Ako je prepisivao, uradio je to da bi zadovoljio nju i Edvarda. Ako je falsifikovao njen potpis, seo u avion, išunjao se iz kuće sada, to je radio zato što je negde u magli svog adolescentnog uma mislio da će tako olakšati situaciju. Morala je da zapamti: ne srne da dozvoli da direktor otkrije da joj je Džejmi falsifikovao potpis na dozvoli da napusti školu. Onda bi mogao da ga izbaci.
Izvadila je telefon iz džepa i pritisnula dugme za brzo okretanje Džejmijevog broja. Poziv joj je prebačen na govornu poštu.
Do vraga, pomislila je. Naravno.
„Džejmi”, rekla je njegovoj sekretarici, „ovde mama. Odmah mi se javi.” Znala je da joj se Džejmi neće javiti dok se njemu ne prohte. Verovatno sad nije ni proveravao poruke. Džejmi je možda imao dobre namere u globalnom smislu, i mogao je da bude sladak i šarmantan, ali nikada nije naročito mario da drži svoje mišljenje za sebe, kao druga deca. Rođaci su komentarisali kako, kao i Kler, on više liči na svoju prababu Šveđanku, više nego na sve britanske ili irske pretke. Kler je smatrala da on ima još nešto na Mormor, kako su zvali njenu baku, što joj je omogućilo da krije svoje prave godine sve do smrti. Ali njegov unutrašnji život bio je jogunast, i upravo je mešavina ove odlike s njegovom tajanstvenošću uzrokovala takav haos. Uvek bi prekasno saznala za probleme koje ima, čemu je doprinosila njegova nepopustljiva želja da mu se ne meša u život bez njegovog izričitog poziva.
Ništa nije mogla osim da nastavi s pripremama. Uzela je olovku i štos kartica, ali zbog zagušljivosti sobe osećala se malaksalo. Ustala je, otišla do visokih prozora i otvorila ih. Prostrujalo je proleće podižući joj pramenove kose kao da su zavese, komešajući joj se kroz šal koji je nosila oko ramena. Sada je skinula šal i prebacila ga preko stolice. Skinula je i džemper. Činilo joj se da oseća miris magnolije ili možda cvetova lešnika. Obuze je iznenadna želja da zagrli nekoga. Zašto Džejmi nije bio ovde da razgovara s njim? Otišla je do malog televizora na uglu police i uključila ga da bi ispunila sobu zvucima ljudi. Smestila se za sto i počela da piše.
Crne vijugave i zaobljene linije potekoše iz njenog penkala, i poklekla je luksuzu da doda i malo ekstravagancije: zavoj na kraju slova „e”, blagu šaru na kraju „t”. Svi su govorili da ima izvrstan rukopis za jednu Amerikanku i, uprkos svemu što joj je bilo na umu, svim mukama, osetila je zadovoljstvo kada je videla kako divno izgledaju linije. Neko vreme dok je bila mlađa, sanjala je da postane slikarka. Tokom srednje škole, čak je i vodila tajni dnevnik crteža koji je krila ispod labave daske u podu svoje sobe, plašeći se da će je porodica zadirkivati ako ga vidi. Duga, široka leđa profesora istorije koji ju je uvek zvao Karen umesto Kler, čizme kaubojke kikotavih devojaka kojih se plašila, žalosna vrba ispred kuće mladića koji joj se tajno dopadao - sve je to bilo tu, pažljivo datirano i opisano. Poslednje godine koju je provela kod kuće prešla je na neovlašćene aktove, svlačeći svojom olovkom krhku direktorku škole i oholu predvodnicu navijačica u tišini svoje sobe kasno uveče. Ali predmet crtanja figure za koji se prijavila u prvom semestru na Harvardu, sa živim modelima, bio je potpuna propast. Nije mogla da se navikne da ima spremna i opuštena živa tela pred sobom, i profesor joj je predložio da bi joj možda bilo prijatnije ako sledećeg semestra krene na časove mrtve prirode. Do kraja prve godine posvetila se romanskim jezicima. Umesto slikanja aktova, čitala je o uvek odevenoj Lauri i frustriranoj Emi Bovari. Pratila je Don Kihota na njegovim besmislenim avanturama i izdržala sto godina samoće s Buendijama.
Ispostavilo se da je to bila mudra odluka. Večeras će pozdraviti goste na njihovom jeziku i ćaskati s Bautistom Le Tuke, ženom generalnog sekretara Ministarstva inostranih poslova Francuske, na njenom maternjem italijanskom. Edvard će se ponositi njome, domaća kancelarija biće zadivljena, a njeni gosti osećaće se prijatnije, iako je engleski i dalje bio lingua franca. Ljudi su cenili takvo „pružanje ruke” sporazumevanjem na njihovom maternjem jeziku; na taj način osećali su se uvaženo. Amerikanci i Britanci, tako navikli da čuju da drugi govore na engleskom, shvatali su ovo olako. Kako se onaj siroti čovek, onaj bolesni rvač Turčin, jutros mučio da ga razume na engleskom!
Edvard je uvek insistirao da deca ne dozvole da ih njihova lingvistička sreća odvede u tromost, i ona se u potpunosti slagala. Piter je bio u šestoj godini učenja nemačkog i četvrtoj ruskog. Džejmi je trebalo da uči španski. Sada kad su se školovali u Velikoj Britaniji nisu išli na časove francuskog, budući da nije bilo ničega dostupnog za njihove nivoe, ali obojica su već veoma tečno govorili taj jezik. Maternji im je bio engleski, ali bili su rođeni u različitim zemljama, državljani dve, školovani u ne manje od tri: gde li su njeni sinovi pripadali? Edvard bi pitao gde bilo ko pripada, ali Edvardu je bilo lako da bude nonšalantan, zato što je on ipak negde pripadao: bio je Englez od svojih krupnih nožnih prstiju pa sve do tanke, svetle kose. Roditelji su mu bili Englezi, kao i babe i dede i vekovi generacija pre njih, svi su živeli i umrli najednom istom rasponu zemlje i kamena između Lamanša, Kanala Svetog Đorđa i Severnog mora, osim jednog čukundede koji je proveo godine kao pukovnik u Indiji i deda-ujaka koji je nekako završio sahranjen na Sumatri. A čak se ni ti lutajući preci nisu mogli računati zato što su oni poneli svoje poreklo sa sobom na svoje kolonijalne položaje. „Englezi uspevaju da izvezu svoju engleštinu”, rekao je Nijal jednom, „u svaki kutak sveta, kao onaj njihov keks za bolju probavu.” Kako i priliči deda-ujak umro je od iznenadnog srčanog udara, u ružičnjaku na Sumatri dok je pijuckao čaj iz šoljice napravljene od engleskog porcelana. Znala je to bez sumnje. Ona i Edvard nasledili su taj servis za čaj i kutija u kojoj je bio zapakovan bila je prekrivena pečatima sa skraćenicom „Nedl. Ind.”, iz doba kada je Indonezija još bila deo Holandske istočne Indije.
„Seronje”, rekao je Nijal, takođe, za Engleze. „Jebene imperijalističke seronje. Ima da sklone svoja narandžasta dupeta s našeg ostrva.”

Prvi put kada su ona i Nijal pričali o Irskoj, ne predviđajući svoju budućnost, ne shvatajući ništa, odgovarala je kao da učestvuje u harvardskom debatnom klubu.
„Naravno, katolici treba da imaju bolji tretman, ali zar protestanti, oni koji su sada već generacijama tamo, nisu Severni Irci? Zar nisu čak i u većini? Zar ne bi i oni trebalo da se pitaju u kojoj zemlji žive?”, pitala je.
Ležali su na njenom krevetu u tetka Ilejninoj kući. Svi ostali otišli su do Kejpa za vikend. Nijal je odbio - tek će kasnije shvatiti zašto je izbegavao plažu, čak i dok je pržila letnja vrućina - a ona je izmislila neki posao koji je morala da obavi u okviru svog letnjeg volontiranja u muzeju da bi, takođe, izgledalo kao da ima dobar razlog da ostane. To će joj biti prva prilika da ostane sama u kući s njim. Nisu još bili ljubavnici; ne u subotu ujutru dok su automobili ostatka porodice bili parkirani pred kućom, nego sat vremena kasnije, kada je izašla ispod tuša i zatekla ga kako sedi na lavabou, suv, obučen samo u farmerke, i čeka je. Bila je zapanjena.
„Ti...”, rekla je.
Uzeo je peškir. „Dođi.” Počeo je da je briše, počevši od duge kose koja joj je padala skoro do struka, a onda joj je prešao na vrat i ramena, leđa, noge i stopala. Završio je sa šakama. Osušio joj je svaki prst pojedinačno.
A potom, u nedeljno popodne, dok su još ležali na krevetu na vrućini jer skoro da se nisu razdvojili u proteklih trideset šest sati, pitao ju je šta zna o Irskoj. Bila je dovoljno glupa da pokuša da ga zadivi svojim oskudnim znanjem o irsko-britanskim sukobima, i svojim đačkim razumevanjem velikodušnosti.
„Zar ne bi i oni trebalo da se pitaju u kojoj zemlji žive?”, završila je i on je izvukao svoje toplo, mišićavo telo ispod nje.
„Nemaš ti pojma”, prošaputao je oblačeći farmerke. I onda je otišao. Možda i nije imala pojma. Ili možda, kao Amerikanka s toliko drugačijim shvatanjem asimilacije, nije bila u stanju da dokuči kakav je život siromašnog mladog katolika koji odrasta u Severnoj Irskoj. To je kasnije i Nijal zaključio, kada joj je očigledno oprostio i presudio da još ima vremena da nauči. Stoga ju je uzeo pod svoje; pričao joj je kako je sistem namešten još kada je on bio dete, tako da katolici u Deriju nisu imali ni blizu onoliko glasova po glavi koliko protestanti, a često i nikakvo pravo glasa, kako neko poput njega jedva može da nađe posao, a kamoli da upiše faks, kako je zvao fakultet - nepravde koje je čula o odrastanju, ali koje su dobile iznenadnu dimenziju kada bi ih Nijal izgovorio svojim dubokim glasom.
„Moj ćale u Deriju”, rekao joj je, „video je kako komšijinog sina, klinca, ubijaju na ulici Bogsajda na Krvavu nedelju. Jesi li čula za Krvavu nedelju?”
Klimnula je glavom.
„Ležao je tu na ulici i krvario; Imon je bio samo dečak, jedva sedamnaest godina. Moj ćale i neki ljudi seh su u auto i pokušah da ga odvezu u bolnicu. Britanci su ih usput zaustavili i sve ih uhapsili. Nazvali su ih teroristima, a Imon krvari na smrt na zadnjem sedištu. I znaš šta, Kler? Svim tim britanskim seronjama dah su ordene.

„Nije preostalo nijedno drugo rešenje osim Irske Ircima.”
I verovala mu je; bila je spremna da poveruje u sve što je pričao. Ali, ako je bio u pravu, ako su on, Edvard, čak i onaj rvač Turčin od jutros - koji joj je tako ponosno govorio o svom selu gde mu je porodica vekovima živela, koji je s takvim prezirom govorio o Francuzima, štaviše, o Evropi uopšte, ne računajući nju i teksturu njene kože - bili u pravu što su nepokolebljivo doživljavali svoje otadžbine kao jedinstvene, nepromenljive entitete, šta je to onda značilo za njenu decu? Da li su dečaci mogli da pripadaju i Britaniji i Americi? Šta je onda sa stotinama dece koja su bila primorana da puste nove korene u susednim ili čak udaljenim nacijama zbog ratova u Vijetnamu ili Somaliji ili sada Iraku? Ili do kraja kolonizacije? Je li termin „globalni identitet” bio samo marketinško sredstvo? Jesu li ova deca bila osuđena da nikada nigde ne pripadaju?
„Kod kuće, nikada se nisam izgubio”, rekao joj je rvač.
Kler je spustila penkalo. Povukla je pramen kose i stresla se na prolećnom vetru. Povukla je džemper s naslona stolice i ogrnula ga preko ramena. Preko puta nje, TV je brujao. Na trenutak je slepo gledala u ekran; osećaj proleća gurao joj se o ramena, a stanje njenih misli uzvraćalo. Olakšanje koje joj je svež vazduh doneo pre samo nekoliko trenutaka pretvorilo se u nešto više nalik melanholiji, u gorko-slatki osećaj ispraznosti.
A onda je ugledala lice na ekranu.
„O Bože”, rekla je.
Ustala je od stola i pošla ka televizoru.
Lice mu je zauzimalo kvadrat plave pozadine u uglu. Kler je začkiljila, primakla se, a onda odmakla od ekrana, pokušavajući da pomeri linije slike tog čoveka. Možda vidi nekog drugog? Nekog njegovog rođaka? Nepoznatu osobu koja slučajno veoma liči na njega?
Ali iz ma kog ugla da je gledala, ništa se nije menjalo: rošava koža, krupna građa, poluzatvoreno manje levo oko.
Uzela je daljinski i pojačala ton. Govorio je preplanuli spiker sumornog izraza i praznog pogleda.
Osumnjičeni je identifikovan, objavio je spiker, kao član potpisnik reakcionarne nacionalističke grupe koja je već bila umešana u nekoliko atentata u svojoj zemlji. Ovaj vojnik nikada nije bio osuđen ni za kakav zločin, osim kao mladić zbog nekog manjeg prekršaja zbog kojeg je proveo tri meseca u zatvoru. Međutim, vlasti veruju da je kružio po Francuskoj već neko vreme i identifikovao ga je svedok jutrošnjeg ubistva na osnovu fotografije. Policija aktivno traga za njim.
Kler stegnu okovratnik svog džempera. Na fotografiji koju su pokazivali, čak je nosio i onu jeftinu kožnu jaknu.
Francuski poslanik ubijen je jutros u Versaju, rekao je Edvard, a onda je dodao snizivši ton, pronađen je mrtav. Osetila je nešto nalik olakšanju, pomešano sa stidom zbog svoje bezosećajnosti: niko koga su poznavali; nevezano za njihovu decu; nevezano za London ili jednu od njihovih domovina. Ipak će iskoristiti svu onu šparglu umotanu papir u kuhinji. Edvard će ipak dobiti svoju priliku da se dokaže ministru. Ona će i dalje ostati u neprilici koju je do sada već prihvatila kao svoj usud.
„Strašno”, rekla je, iako je odgurnula to ubistvo na bezbednu udaljenost od sopstvenog postojanja.
Spiker sada pretura po gomili papira. Francuska vlada, objasnio je na stegnutom francuskom, podižući list toliko krut da je papir pucketao, primila je dopis od ove pronacionalističke gerilske organizacije, u kojem se osuđuje zakon koji kriminalizuje poricanje jermenskog genocida u Turskoj tokom ranog dvadesetog veka i preuzima odgovornost za jutrošnji događaj, u 10.30 u Versaju, u francuskoj prestonici.
Kler je vrtela pramen kose oko prsta. Lice mu se sijalo od znoja. Problem s bubrezima, rekao je. Nije hteo da ide kod evropskog lekara, ali ovde je bio u poseti rođaku. „Moram da odem lekaru. Dve nedelje nisam... Pišam krv.” Toliko ličnih informacija. „Moja žena, veoma dobra kuvarica. Pravi jogurt, mmm.” Coknuo je usnama. „Veoma, veoma dobar. Veoma dobar i za telo. Živiš dug život. Voliš da jedeš jagnjetinu?” Ispljunuo je smeh kao frktaj. „Francuskinje, one hoće da izgledaju više kao štap na kojem pravimo kebab nego kebab. Nema mesa. Dođeš kod mene kući”, rekao je šireći ruke, i pogledala je oko njih da bi se uverila da nikoga nema u blizini na trotoaru da sluša. „Moja žena te nahrani. “
„Imam tri sina, jednu kćerku. Imaš dece?”, pitao ju je. „O da, deca su veoma važna”, odgovorila je. „Vole li vaša deca jogurt?” Terorista.
Hvala Bogu što ništa nije rekla o deci. Hvala Bogu što mu nije rekla ni kako se zove, kao ni koje je nacionalnosti. Nije mu ostavila nikakav trag o sebi; sve što je znao o njoj bilo je gde kupuje cveće. Kupovala cveće - više neće podilaziti cvećari u ulici Šomel. Ako i bude kupovala od njih, naručivaće telefonom. A Bon Marše? Sačekala je dok nije nestao s vidika pre nego što je krenula ka prodavnici. Ako se spremao da ubije, sigurno nije imao kad da proverava gde ona ide u kupovinu. Zar ne?
Mora da bude racionalna. Ovaj čovek mrzeo je Francuze, a ne Britance ili Amerikance. Nije predstavljao pretnju njoj ili njenoj porodici. Imao je drugo na umu; možda ona adresa koju joj je pokazao uopšte nije bila adresa lekara. Možda joj je samo tako rekao. Možda je tamo išao da preuzme oružje.
Policija. Da li bi mogla da se seti adrese kuda je išao?
Zažmurila je, pokušala da zamisli mapu koju joj je dao. Ulica Vožirar..., ali ta ulica bila je veoma dugačka. Nije mogla da se seti broja.
Utišala je ton na televizoru i spustila daljinski na njega. Vratila se ka prozoru, zatvorila ga, ponovo sela za sto i uzela telefon.
Ne. Vratila je slušalicu na aparat. Neće zvati Edvarda sada. Ne treba da ga ometa ovim. Netremice je gledala u telefon. Neće zvati ni policiju. Neće zvati nikoga. Šta bi mogla da kaže? Čovek, koji liči na onog kojeg traži policija, pitao ju je kako da nađe adresu koje nije mogla da se seti, pre nego što je počinjen bilo kakav zločin. Zvanje povodom ovoga bilo bi isto kao hvalisanje da je bila u Kulama bliznakinjama dan pre nego što su srušene. Bilo bi to samoveličanje. Besmisleno. Nije ga videla kako izvršava zločin, bio je potpuno ljubazan prema njoj, a ionako su već imali svedoka ubistva, nekoga ko je policiji dao opis i ko ga je čak prepoznao na fotografiji.
To je bila samo čudnovata anegdota koju će tokom vikenda podeliti s Edvardom, za vreme večere. Što se tiče policije, nije imala šta da im ponudi.
Čula je tiho zatvaranje vrata. Uzela je telefon i na prstima otišla do vrata, držeći se po strani da je niko ne vidi, i oslušnula. Nekoliko trenutaka kasnije, tapkanje papuča u trpezariji.
Amelija se vratila s ručka. Kler odmahnu glavom na sopstvenu apsurdnost. Ako je iko imao razloga da se brine, bio je to svedok. Ponovo je otišla do stola, i vratila slušalicu čvrsto na bazu. Podigla je penkalo. Tri kartice čekale su da budu ispisane. Bila je to suluda slučajnost, kao one koje se dešavaju samo u romanima, ali ništa više od toga. Nije trebalo da se meša. I nije bila umešana.
Amelija je pokucala na poluotvorena vrata pre nego što je ušla u radnu sobu. „Da zafršim trpezariju, madam?”
Osmehnula se i klimnula glavom spuštajući penkalo kao da je bila usred pisanja. „Da, Amelija, molim te. Možeš i da staviš vaze. Trebaće nam četiri velike za stočiće i dve male za veliki sto. Cveće će stići u četiri.” Ponovo je pogledala na sat, iz navike. „Isporučiće nam ga za otprilike dva sata.”
„Da, madam.” Amelija klimnu glavom. „Sve je dobro?”
„Da, sve je dobro.”
„Da, madam.” Amelija zatvori vrata za sobom uz tihi klik. U filmovima su zatvorske ćelije zvečale, nisu bile tihe.
Kler ponovo pogleda u televizor; ponovo je emitovan uobičajeni program. Ničega nije bilo na ekranu, nikakvog znaka da su išle vanredne vesti, ili priče o političkom previranju. Pre četiri godine, jedanaestog septembra i prošlog leta, sedmog jula, nije se moglo pobeći od vesti - užasnuta lica ljudi koji tumaraju Volstritom ili izlaze iz londonske podzemne železnice na Rasel skveru. Međutim, sada je na ekranu videla tri muškarca i ženu, sve odevene u sivo ili crno, kako sede za stolom i raspravljaju o nečemu, o knjizi koju je jedno od njih nedavno objavilo, kao da se nikome ništa čudno nije dogodilo.
Naravno, to je bio samo pojedinac, ne masovno ubistvo. Ali ipak je bio u pitanju poslanik. Možda je sve samo umislila ili, možda, isto kao što joj se priviđao Nijal, mrtav već dve decenije, nije zaista jutros nabasala na političkog atentatora. Možda je njihov susret bio jednako iluzoran.
Možda je doživljavala nervni slom. Mapa.
Zavukla je ruku u džep džempera i izvadila papir koji joj je Turčin tutnuo u ruku. Na njemu su bila slabo vidljiva imena ulica, izbledela od fotokopiranja. Na vrhu je pisala adresa klinike. Pored nje, broj telefona.
Jedan deo nje hteo je da je smesta baci, i da tako opere ruke od tog susreta. Večera. Džejmi. Dablin. Nije mogla da se nosi još i s ubistvom. Ali nešto ju je sprečavalo, osećaj pravde veći od nje same. Presavila je papir, jednom, drugi put, a onda i treći, i vratila ga u džep. Ustala je i ugasila TV, vratila se da sedne za sto. Dosta.
Pogledala je na sat. 14.25. Još pet sati. Izvadila je svoj spisak obaveza i štriklirala sve što je uspela da uradi. Pročitala je novu, skraćenu listu i stavila je u džep u kojem nije bila mapa. Izvadila je list papira iz fioke stola, nacrtala veliki pravougaonik i na vrhu napisala „Raspored sedenja”. Na jednom kraju napisala je Edvardovo ime. Na drugom svoje.
Ponovo je spustila penkalo na sto. Uzela je telefon i okrenula broj. Tri puta je pozvonilo i onda se javio.
„Edvarde?”
„Sačekaj trenutak, samo treba da...” Čulo se šuštanje papira, grebanje olovke. „Da, izvoli?”
„Edvarde...” Tapkala je papir na stolu pred sobom. Zvučao je tako zauzeto. Ovaj dan značio mu je sve. Ova obaveza.
Pogledala je oko sebe. Pogladila je pantalone. „Htela sam da te pitam. Zeleno-bela svila?”
„Za večeru?”
„Znaš, ona s pojasom. Pozadina je zelena, beli su cvetovi.”
„Ne zelena. Samo stavi svoj smaragd.” Smaragd, naravno. Moraće da ga očisti. „Ono bež odelo, onda?”
„Kler, dušo, imam strašno puno posla. Je li Matilda digla galamu zbog jagoda?” Otkud je znao da je maznula nekoliko jagoda? „Mislim da se još nije vratila.”
„Pokrivaj me, hoćeš? Večeras nam nije potreban Matildin gnev. Zar ne bi dosad trebalo da se vratila s ručka?”
„Ukrao si njene jagode?” Kler cimnu olabavljeni pramen. Dotakla je džep. „Edvarde, znaš ono što si mi pričao? Znaš li tog čoveka?”
„Prodavca jagoda?”
„U Versaju.”
Vladala je tišina, onda uzdah. „O da. Versaj.”
„Misle da znaju ko je počinilac.”
„Da, čuo sam. Čekaj, sačekaj sekund...”
Mogla je da čuje prigušene tonove glasa njegove sekretarice u pozadini. „Edvarde?”, rekla je u slušalicu, „jesi li još tu?”
„Da.”
„Taj čovek. U Versaju.”
„Da. Bruno Molino. Ne, ne, u redu je”, završio je, ali te poslednje reči nisu bile upućene njoj. Ponovo je čula udaljeni glas njegove sekretarice.
Pogledala je u svoje šake. Nekoliko plavih dlaka uhvatilo joj se pod nokat. Izvukla ih je i otresla s prstiju u korpu za papir. Čim bude ispričala nekome o svom susretu, ta čudna epizoda postaće stvarnost. Do tada, on je bio istina samo njoj i njenom Turčinu. Ako bi jedno od njih poreklo da su se ikada sreli, bilo bi isto kao da se to nikada nije ni desilo.
„Nije važno”, rekla je. „Sitnica. Obući ću bež. I staviću smaragd.” Spustila je slušalicu i izvadila spisak. Taj smaragd bila joj je najopipljivija veza s Irskom. Prsten koji su svi želeli; prsten koji je nosila retko zato što joj je previše značio. Njen bogati deda Irac iskoristio ga je dok se udvarao Mormor -platinasta tradicionalna irska burma sa spektakularnim petipokaratnim smaragdom i dva dijamanta sa strane.
„Zašto je ostavila smaragd Kler?”, pitala je njena snaja Ejmi, za ručkom posle čitanja Mormorinog testamenta. „Mogla je da ga ostavi Rejčel.”
Kler je bila na spratu i menjala Piteru pelenu u kupatilu gostinske sobe, tačno iznad kuhinje. Čula je ceo razgovor kroz rešetku. Rejčel je bila prvenac sledeće generacije, kćerka Ejminog i Klerinog brata Luka, tada petogodišnjakinja.
Njen brat Ejdan, koji tada nije bio oženjen, baš kao ni sada, uvek je bio veoma pažljiv oko politike porodičnog redosleda, i rekao je: „Možda je smatrala da će uslediti još dosta unuka. Nije htela da uzrokuje neke buduće ljubomore među njima.”
„Ili državi. Mogla je da ga ostavi državi. To bi bilo normalno. Država ga proda i podeli zaradu podjednako među naslednicima”, rekao je Luk.
Potom je tišina prostrujala odvodom za ventilaciju. Čula su se metalna vrata - rerna. „Zato što”, rekla je njena majka, „Kler ima one ruke.”
„Šta s njenim rukama?”, prosiktala je njena snaja.
„Zar nikada nisi obratila pažnju na njih?”
Kler je prebacila peškir preko odvoda da ne bi mogla da čuje ostatak razgovora. Niko osim Nijala nikada nije pomenuo njene ruke. Nije znala zbog čega ih je njena majka primetila, nikada ih nije pominjala. Kao ni Mormor. Pogledala ih je, dok se voda prelivala preko njih, i poželela da ih nekako obuče, pokrije. Posle toga, trebalo joj je dugo vremena da prevaziđe osećaj golotinje vezan za njih.
Kler je gledala u svoje ruke, sada s blagim venama, koža taman počela da se tanji - te šake koje su je uvalile u toliko problema. Onda je uzela penkalo i na dnu blokčeta zapisala „očisti smaragd”.
Odgurnula je blokče. Obaviće neophodne telefonske razgovore, završiće ovonedeljni izveštaj o rashodima, a onda ide kod frizera. Da li se Matilda vratila s ručka? Da li da se usudi da ode da je potraži? Samo je Matilda i dalje mogla da ulije strah uz sve ovo s čime je Kler bila suočena. Kamo sreće da je Matilda postala dadilja umesto kuvarica. Sredila bi Džejmija onako kako Kler nikada nije mogla.
I još jednom, Kler izvadi blekberi iz džepa. Ništa. Iako je na više načina postajao sve zavisniji od nje, Džejmi se ipak izmicao kontroli. Falsifikovaće njenu poruku, sešće na avion bez ičijeg znanja, a kamoli dozvole. Dolaziće i odlaziće kad mu se prohte, i objasniće svoje ponašanje samo kada njemu odgovara. Šta je znala o onome što se zaista desilo? Rekla je Barouu da će ih pozvati; sada će morati da pokuša da odloži taj razgovor sve dok ne ukroti Džejmija dovoljno da sazna zašto je uradio to što je uradio.
I nema nameru da bilo kome pomene ovaj poslednji čudnovati susret s neznancem iz Turske. Svrstaće ga među ostala iskustva u svom životu koja nikome nije htela da otkrije.

Deveto
poglavlje



Kler je dopola zatvorila vrata kabineta za sobom kada je izašla na hodnik i zastala je da oslušne. Iz kuhinje nije dopirao nikakav zvuk. Ili se Matilda još nije vratila, ili se vratila, ali nije bila nezadovoljna.
Krenula je hodnikom ka spavaćim sobama. Proveriće samo jednom da se Džejmi nije slučajno krišom vratio u rezidenciju dok je bila u radnoj sobi iza zatvorenih vrata, isto onako tiho kao što se iskrao dok su mu otac i ona ručah.
Prvo je zastala kod Piterovih vrata. Možda bi ta soba bila bolje skrovište. Ili je možda Džejmi potražio inspiraciju u načinu na koji se njegov oprezni stariji brat razlikovao od njega, čak i po stanju u kojem mu se nalazila soba. Kada je Piter otišao u Fetes, uredno je složio svaki komad odeće koji nije nosio sa sobom, razvrstao ih po godišnjim dobima i smestio ih u zasebne fioke u svojoj sobi. Raščistio je sto i rasklonio sve sitnice, bacio u đubre sve što nije bilo bitno i organizovao sve što je preostalo u kutije koje je označio nalepnicama i poređao ih na gornju policu ormana. Zagledajući okolo, nedelju dana nakon što ga je odvela i ostavila u Škotskoj - ne da bi njuškala, već da proveri da nije zaboravio nešto važno - Kler se zapanjila koliko je unutrašnjost njegovih fioka ličila na fioke u otmenijim hotelima. Nekoliko uredno poslaganih beležnica, skupina zaoštrenih olovaka i hemijski s poklopcima, Biblija u kožnom povezu koju je dobio od babe i dede iz Amerike za prvu pričest, kutija tableta za kašalj i baterijska lampa. Samo bi tinejdžer kao što je Piter ostavio sobu ovako. „Sve je pod kontrolom”, govorila je soba. „Ne treba mi niti želim ničiju pomoć da održavam svoj život u redu.”
Piterova soba izgledala je čisto i sređeno - i prazno - kao i uvek. Zatvorila je vrata.
Kada je Džejmi poslednji put zalupio vrata svoje sobe pre nego što je otišao u internat prošle jeseni, ostavio je prljavu pidžamu na krevetu i eksploziju knjiga koje su virile ispod, zajedno s nekoliko rasparenih čarapa, polupunom flašom vode i iskrivljenim lenjirom. Kad je otvorila vrata da virne unutra, vrativši se pošto ga je otpratila u London, Kler skoro da je mogla da poveruje da je otišao samo na tu jednu noć, da prespava kod nekog druga, i da će se ujutru vratiti. Na neki način, bilo joj je lakše zbog tog nasumičnog nereda koji je ostavio za sobom.
„Misliš da je i Džejmiju bilo lakše, da mu je to neki način da se pretvara da ne odlazi zaista?”, pitala je Edvarda tokom njihove treće ili četvrte usamljene zajedničke večere. Naravno, ona i Edvard nisu obično večerali kao dvojac; uglavnom su uveče imali sastanke ili je Edvard bio na putu.
„Oh, pa to je ipak Džejms”, rekao je Edvard. „Nije baš najuredniji dečak na svetu.”
Kler je isekla svoj teleći kotlet, puštajući tanak mlaz krvi ka krompirima. Ružičasta se slila u belu, opervazila mrke ivice sosa od pečuraka. „Nije navikao da nema u blizini nikoga da se brine o njemu.”
„Još veći razlog da počne da se navikava”, rekao je Edvard podižući čašu vode. Bio je primoran da popije toliko alkohola tokom poslovnih ručkova i koktela i večera, da se uvek držao vode kada su njih dvoje bili sami. „I navići će se. Ne brini, mislim, o Džejmijevoj urednosti.”
„Neću. Neka se njegov cimer bavi time”, rekla je i oboje su se nasmejali. „Možeš li da zamisliš?”
Nikada više Edvardu nije pomenula Džejmijevu praznu sobu. Sve više je pred Edvardom izbegavala da uopšte pominje Džejmija, osim neizbežnih tema, kao što je bio svaki izveštaj koji je on slao kući iz Baroua. Edvard je rano nagovestio da Džejmiju neće biti od koristi da se vraća kući iz Baroua kad god i koliko često želi - to mu neće pomoći da se prilagodi i osamostali se. Pošto je jednom izložio svoje mišljenje o tome, nije nameravao da se predomišlja. Ona je insistirala da dozvole Džejmiju da dolazi kući koliko god bude želeo, a Edvard ga je pri svakoj poseti dočekivao s naklonošću i bez ikakvog vidljivog znaka nezadovoljstva. Znala je da je Edvard zvao Džejmija i iz kancelarije jednom nedeljno da proćaskaju i pretpostavljala je da je prokljuvio da ju je Džejmi zvao skoro svako veče. Ali ona i Edvard nikada nisu razgovarah o njihovim zasebnim telefonskim razgovorima, kao što se nisu vraćali temi Džejmijevog manjka samostalnosti, osim kada je imala nešto konkretno da mu prenese. A čak mu ni tada nije uvek sve govorila. Umesto toga, pričali su o Piterovoj potrazi za koledžom ili kuda bi mogli na porodični godišnji odmor.
Širom je otvorila vrata Džejmijeve sobe. Na podu mu je ležao ranac, ispisan telefonskim brojevima i imenima. Na stolu mu se nalazila hrpa letaka. Skupila je papire u urednu gomilu ne čitajući šta na njima piše i vratila ih na sto. Evo kako će izaći na kraj s ovim. Pozvaće Edvarda oko šest sati, pre nego što krene na koktel u ambasadi, da mu objasni da je izbio novi problem u školi i da je htela da Džejmi dođe kući za vikend. Tvrdiće da je ona donela tu odluku. Neće reći kada bi Džejmi trebalo da stigne, a Edvard neće pitati - imao je drugo na pameti. Tako se Edvard, ako se Džejmi i vrati u toku večere, neće iznenaditi kada ga bude video, iako će se možda iznervirati. Edvard nije pucao; Edvard se raščlanjivao. Ujutru će pitati: „I, šta se sada dešava s Džejmijem?” Otići će zajedno da ga probude i razgovaraju s njim, ukratko, ali ozbiljno, pre nego što Edvard pođe na posao. Kada Edvard bude čuo da su Džejmija ponovo uhvatili da prepisuje, reći će mu da žali što on i dalje smatra da mora to da radi, ali da nema drugog izbora osim da ga kazni. Neće ni pitati ni slušati bilo kakve tvrdnje o tuđoj umešanosti; Edvard će insistirati da nije bitno šta je bilo ko drugi učinio. I neće pominjati Džejmijeve falsifikovane potpise. To će ostati između nje i Džejmija, nešto čime će se pozabaviti zasebno i u poverenju. „Perem veš, madam?”
Amelija je stajala iza nje posmatrajući ranac. Ležao je tu nasred sobe kao ogromni telegram koji je najavljivao dolazak svog vlasnika. U jednoj ruci, Amelija je držala praška. U drugoj, telefon. Pružila ga je.

„Je li to Džejmi?”
„Madam Gibson”, reče Amelija.
Kler uze slušalicu i stavi ruku preko mikrofona. „Navuci zavese i otvori prozor. Ali nema potrebe da menjaš posteljinu. Čista je, zar ne?”
„Oui, madame”. Ne pominju činjenicu da nije prošlo dovoljno vremena od Džejmijeve prošle posete da bi posteljina postala ustajala. Kler će nedostajati Amelija kada odu u Dablin, iz potpuno obrnutog razloga iz kog će joj nedostajati Matilda. Matilda je držala ukućane na vrhovima prstiju, a život zanimljivim. Amelija je bila bezbedna. Bila je i veoma blaga. Nikada se ne vezuj previše za osoblje, bilo je jedno od prvih pravila diplomatskog života, ali kada su to bili ljudi koji su znali njene porodične tajne, kada su to bili ljudi koje je viđala svakog dana, ljudi koje je nekad viđala češće od sopstvenog muža, zamene za tetku usedelicu ili starog komšiju ili prijatelja iz srednje škole ili baku udovicu, bilo je teško ne vezati se za njih.
U Dablinu će imati potpuno novi komplet osoblja koje će morati da upoznaju da bi se potom i od njih oprostili. Ukoliko odu u Dablin. Moraju da prebrode današnju večeru. Osim toga, Edvard je znao da se pominju još neki kandidati za britanskog ambasadora u Irskoj.
„Ali nijedan od njih”, istakao je jutros dok su se oblačili, „nije oženjen ženom po imenu Feneli. Ako ništa drugo, to bi trebalo da dokaže moju predanost daljim dobrim odnosima između Krune i Irske. Ti si moj kec iz rukava, Kler, kao i uvek.”
„Misliš, daljoj dominaciji”, rekla je, čučeći u tom trenutku da mu obriše cipele. „Mislim, daljoj potčinjenosti”, odgovorio je pružajući se preko nje da uzme kravatu s ljubičastim cvetovima koju mu je poklonila za prošli rođendan i za koju su oboje znali da je mrzi. Ustala je da mu je veže. Onda je okrenula leđa i on joj je zakopčao ogrlicu, ovlaš joj češući vrat prstima. To je možda bio onaj trenutak kada je rešila da mu pomogne da dobije Dablin.
„Halo, Sali”, rekla je Kler u slušalicu.
Emil, sin Sali Gibson, igrao je fudbal s Piterom u Međunarodnoj školi, tokom njihovog prvog boravka u Parizu. Ona i Sali zajedno su organizovale mnoge štandove sa sokovima i nadgledale brojne izlete. Otkad su se vratili u Francusku, Sali je jurila Kler da joj pomogne u svakom komitetu u koji se umešala. Najnoviji projekat bio joj je pariski ogranak organizacije „Demokrate u inostranstvu”.
„Izvini, Sali, zaista ne mogu da se učlanim”, rekla je. Sali je bila veoma fina i suviše pametna da bi bila samo keva u Parizu, ali imala je običaj da se ponaša kao lovački pas tragač kada bi se nameračila na nešto. Ona i Kler već su više puta vodile ovakav razgovor; možda će morati da kaže Ameliji da, sledeći put kada Sali bude zvala, slaže da je Kler izašla. „Bez obzira na moje lične sklonosti, za koje sam ti već rekla da nemaju ama baš nikakve veze s politikom, ne bi bilo ispravno da se učlanim. Ambasada je revnosno apolitična, i očekuje da njeno osoblje, i njihove porodice, budu takve u javnosti.”

Pogledala je na sat. 14.55. Već je izgubila previše vremena na sve ove sporedne sitnice.
„Svi su politični, Kler. Naročito u današnje vreme. Ne može se izbeći.”
„E, pa ja nisam.”
„Pokušavaš da me izbegneš. Znam kojoj strani naginješ. Kler, ovo je važno. Bližimo se katastrofi. Zdravlje i bezbednost čitavog našeg sveta mogli bi da zavise od ovoga.”
Kler uzdahnu. „Slušaj, Sali, jednostavno ne mogu. Izvini. Nego, organizuješ li nešto za školsku biciklističku trku ove godine? Možda mogu nešto da uradim za tu priliku, iako su dečaci sada otišli. Možda Matilda može da pošalje nekoliko torti.” To je zvučalo loše. „Mislim, možda bismo i dalje mogli nekako da doprinesemo?”
Kada je spustila slušalicu, vratila se kroz hodnik do kuhinje. Nadala se da joj Sali neće pričati iza leđa da je počela da se ponaša snobovski. Ljudi su zaboravljali - ili možda uopšte nisu ni znali - da ništa od pompe i okolnosti koje su okruživale svakodnevni život diplomatske porodice ne pripada zaista njima. Sjaj je pripadao Kruni; ona i Edvard bili su samo osoblje (i to ona još i neplaćeno osoblje). Štaviše, ona i Edvard pripadali su rezidenciji, više nego što je ona pripadala njima. Ne samo da će se spakovati kada se okonča Edvardov posao u Parizu i odseliti se kao iz hotela, već ona ni sada nije imala mnogo uticaja na život u rezidenciji.
„Attention!”25 , prošištala je Matilda pre nego što je Kler uspela da se izmakne s vrata kuhinje. Pokazala je prstom ka rerni, a onda ga podigla ka ustima.
„Spava li tu neka beba?”, upita Kler i odmah se pokaja zbog svoje dovitljivosti. Podigla je krpu koja je pokrivala špargle da proveri da stabljike nisu počele da žute. Ležale su poput skupine isprepletanih ljubavnika, u divnim nijansama bele i ljubičaste. „Fine su, zar ne?”
„Ha, ha, tres amusant 26 , gospođo Murhaus, ali un bon gateau27 nežna je poput bebe.” Matilda je zgrabila oval špargle Kler ispred nosa i odnela ga do sudopere. Pustila je vodu iz česme sve dok nije bila zadovoljna njenom hladnoćom, sakupila nekoliko kapi na vrhovima prstiju i istresla ih preko stabljika kao da je sveštenik koji ih miropomaza. „Mada, boljeg je ukusa.”
„Otkud znaš, Matilda?”
Matilda se nasmeja; ne onaj njen uobičajeni glasni lavež - da ne bi uznemirila torte - već neka njegova prigušena verzija, zasecanje vazduha. „Ministrova žena uzvraća udarac, je li? Malo ste drski? Je li vam dobro, gospođo Murhaus?”
Uprkos svojoj odlučnosti da ne razmišlja više o njemu, slika rvačevog sjajnog čela iskrsnu joj u mislima. Kler je sklonila pramen kose iza uha i prekrstila ruke na grudima. „ Može li poslodavac da bude drzak prema zaposlenom, Matilda?”

Matilda obrisa vlažne prste o kecelju koja joj je pokrivala široka prsa i ispravila maramu koju je nosila preko prosede kose. A onda, ispravivši se koliko god joj je sitna građa dozvoljavala, naročito naspram Kler koja je bila dobrih pola stope viša, odgovori: „Svako može da bude nevaspitan. Čak i gospodin predsednik prema đubretaru.”
Delovala je razjareno i Kler se setila šta je Edvard rekao: Ne treba nam večeras Matildin gnev. Osim toga, Matilda je bila u pravu. Svako zaslužuje poštovanje. Iako to nije bilo ono što je Kler tražila, i Matilda je bila svesna toga.
„U pravu si.” Ostavila je šparglu i virnula u frižider. Jagode su bile sklonjene. Zatvorila je vrata. „Mada, nekako mi je teško da zamislim francuskog predsednika kako ćaska s nekim đubretarom.”
Matilda frknu. „I meni je. Francuzima to ne bi moglo da se desi. Dakle, sutra stavljam kuglof od narandže u rernu, je li tako?”
Kuglof od narandže bio je Džejmijev omiljeni kolač. To je bila Matildina ruka pomirenja, a istovremeno je ostajala u prednosti; nudila je spontanu ponudu da se zadovolji Džejmi kao i dokaz da zna za njegov dolazak kući usred školske godine. Verovatno je mislila i da je Džejmi pojeo jagode. Pa, odlično. I neka misli. Lakše će oprostiti Džejmiju taj lopovluk nego njoj ili Edvardu.
„To bi bilo divno, Matilda.”
Dve velike kante običnog jogurta stajale su na pultu, nalik na seoske kace, bele i debele.
„Moja žena veoma dobra kuvarica”, rekao je Turčin, „pravi odličan jogurt, živiš dug život.”
Da su bili u Americi, ovo ne bi važilo za njega kada bi ga uhvatili, bez obzira na to da li bi dozvolili njegovoj ženi da mu šalje jogurt ih ne. Ako bi ga uhvatili i osudili, Turčin bi mogao da dobije smrtnu kaznu. Teško je bilo zamisliti onog čoveka kojeg je ispratila niz ulicu pre samo nekoliko sati, slušajući ga kako hvali ženino kuvanje. Kler oseti bol u grudima, kao da nema vazduha. Ali ne, smrtna kazna nije postojala u Evropi, ni u Francuskoj ni u Turskoj. Samo su Amerikanci, među zapadnim nacijama, istrajavali u ubijanju svojih ubica.
Ovo je ludo, pomislila je. Sažaljevam ovog čoveka? On je terorista. Iskoračio je pred nju držeći parče papira, gurajući joj ga u ruke. Tada je bio samo neki siroti izgubljeni čovek, oznojen u jeftinoj kožnoj jakni. Kako je taj isti čovek mogao da bude ubica?
Mora da je u pitanju neka greška, pomislila je. Njena greška. Imali su svedoka. „Ako ćete da čupate kosu s glave, gospođo Murhaus, zamolila bih vas da to ne radite oko moje hrane”, reče Matilda vadeći tanjir ribe iz frižidera gde ju je marinirala. Kler je ispustila u kantu nekoliko dlaka koje je nesvesno iščupala s glave. Primetila je sat na vratima rerne: 15.35. Imala je zakazano kod frizera u četiri. „Za šta je jogurt?”
„Za desert”, reče Matilda. Tresnula je ribu na pult, odjednom više ne mareći za torte u rerni. „Zajedno s jagodama.”

Vreme je da zbrišem, pomisli Kler.
„Barem onoga što je od njih ostalo”, doviknula je Matilda za njom.


§



Pre nego što je napolje, Kler je ponovo ušla u biblioteku i uključila televizor. Međutim, nije bio pun sat, još nije bilo naslova. Prebacila je na CNN. Sport. Prebacila je na BBC. Poslovne vesti.
Naručila je auto da je odveze do frizera; osim ako ne bude demonstracija da zakrče ulice, imala je vremena da na brzinu proveri na Guglu. Sela je za sto i udarila „spejs” da ukloni skrinsejver. Dok je čekala, zavukla je ruke u džepove džempera, troslojni kašmir, topao i mek na njenim prstima. Opipala je hladni prevoj tankog papira i izvukla ga, ne svoj spisak obaveza, ne Turčinovu mapu, već zaboravljeni račun iz cvećare. Zaboravila je da unese taj iznos u dnevni obračun.
Pružila je ruku ka fioci u kojoj se nalazila knjiga rashoda rezidencije, ali, pre nego što ju je otvorila, ukucala je nekoliko reči u pretraživač. A onda, dok se otvarao sajt, preletela je pogledom preko računa. Žan-Benoa pisao je pod čudnim, uglastim nagibom, i beleška mu je bila pedantna kao i rukopis. Umesto da je zapisao samo konačni iznos, nakon što je uračunao petnaestoprocentni popust za ambasadu, počeo je od početka, beležeći tačan broj i redovnu cenu svakog elementa svakog buketa.
Lys jaunes / 48 tiges / 6,50 euros / 312,00 euros - a za njima korekciju cene. Bilo je naznačeno čak i tačno vreme kupovine: 10.12.
Kler baci pogled na ekran kompjutera, sada prekriven ukrštenicom zapisa i grafike. Njegovo hce još je bilo tu, njegov spušteni kapak, njegova jeftina jakna. Nije bilo greške. Njen rvač tražen je zbog ubistva francuskog poslanika, ispred Versaja, jutros u 10.30. Ali to nije bilo moguće. Ponovo je pogledala poleđinu računa koji je sastavio Žan-Benoa. Pisalo je na dnu. Vreme kupovine: 10.12.
Prešao je ulicu i umalo ga nije udario auto. Sačekala je da vidi da li je bezbedno dospeo do druge strane ulice i onda je sačekala da bude sigurna da se neće okrenuti. Gledala je njegov široki tamni obris kako silazi niz Ulicu opata Gregoara sve dok nije postao samo još jedna u moru gradskih tačkica. A onda je pogledala na sat.
10.29.
Njen sat tada je pokazivao 10.29 i računala je u sebi koliko joj je vremena preostalo da završi kupovinu i svrati do apoteke da kupi neki homeopatski lek za Matildu pre nego što stignu radnici s tanjirima.
Kler sada pogleda na svoj ručni sat. Zlato kojim je bio uokviren treperelo je na svetlu koje je bacao kompjuter. 15.48. Pogledala je na sat u donjem desnom uglu kompjutera. Isto 15.48.

Podigla je slušalicu telefona sa stola i okrenula broj. Čvrsti muški glas: quinze heures, quarante-huit minutes, tren-te secondes. 28 Sačekala je. Quinze heures, quarante-huit minutes, quarante secondes. 29
Ponovo je pogledala na svoj sat. Čak je i sekundara bila tačna. Nema šanse da je njen Turčin mogao stići do Versaja za minut. Čak ni da su mu izrasla krila da poleti. Versaj je bio na 25 kilometara jugozapadno od Pariza. Kler pritisnu svoje duge prste na čelo. Pazila je da ne zastenje ili uzdahne, da ne napravi nikakav zvuk koji bi osoblje moglo čuti.
Uzela je slušalicu, ali ruka joj je zastala pre nego što je počela da okreće broj. Sedela je tako na trenutak, osećajući kako je pritiska vreme, i prošlost i sadašnjost. Onda je vratila telefon na bazu. Još uvek nije htela nikoga da zove - ni policiju ni Edvarda. Ne dok dobro ne razmisli o ovome. Nikada ne postupaj impulsivno. Nikada ne radi ništa, a da prethodno nisi promislio o svim posledicama. Jednom je pogrešila. Neće ponovo.
Njen položaj bio je komplikovan.
Ako greši - mada trenutno zaista nije videla kako bi mogla da greši - i pruži ovom čoveku alibi, pomogla bi jednom atentatoru. Čovek je ubijen, njegov ubica otišao bi na slobodu, a ona bi bila odgovorna.
Ako je bila u pravu što se tiče vremena, ali je neki drugi detalj bio pogrešan - možda su televizijske stanice prenele pogrešno vreme, bilo slučajno bilo namerno iz nekog taktičnog razloga - policija ne bi ozbiljno shvatila njeno podržavanje njegove nevinosti. Neće postati odgovorna za oslobađanje ubice - ali mogla bi i sama dospeti pod neku vrstu istrage. Zašto se ova žena, koja nije Turkinja, nije umešana u ovaj slučaj, Amerikanka irskog porekla, supruga britanskog diplomate, meša u ovaj slučaj? Brani osumnjičenog za politički atentat? U najboljem slučaju, to bi bila neprijatnost za Edvarda, pogotovo u tako osetljivom profesionalnom trenutku. U najgorem...
Nije htela ni da razmišlja o tome.
Kako god bilo, morala bi da potraži odgovarajuću policijsku stanicu i da ode tamo da izjavu. To bi značilo da bi, minimum, morala da otkaže frizera, ali i ko zna šta još, jer koliko bi se zadržala? Francuska birokratija nije bila baš poznata po efikasnosti, a ovo je bilo ubistvo visoko rangiranog francuskog zvaničnika. Mogla bi da se zadrži satima. Možda bi čak morali i da otkažu večeru.
Nemoguće.
Međutim, ako je bila u pravu, a njen Turčin nevin...
Mogla bi lično da spreči policiju da sledi pogrešan trag i da ih vrati na pravi put u potrazi za ubicom. Mogla bi da bude od ključnog značaja za hvatanje ubice. I mogla bi da bude od ključnog značaja da se njen Turčin poštedi maltretiranja.
Osim ako...
Možda će ga i dalje goniti, i pored njene izjave. Imali su svedoka. Smatralo se da je pripadao toj organizaciji. Zašto bi odmah poverovali njenoj reči?
Dakle, to bi bila njena reč protiv reči drugog svedoka.
Opet, policija bi mogla zagrebati po njenoj prošlosti.
To se neće desiti.
Sačekaće. U međuvremenu, održaće se večera.
Povukla je rukav džempera preko sata i, odabravši dobru hemijsku, prepisala je značajne podatke s računa iz cvećare u knjigu bilansa, odmah ispod unosa za sir i šparglu.
Kada je prepisala sve sume, pažljivo je pregledala svoj zapis. Radila je to, kao i obično, zato što su joj - isto kao što nije odmah uvidela neslaganje između momenta kada je srela rvača i objavljenog vremena ubistva - brojevi oduvek bili slabost. „Kler ne može da zapamti naš broj telefona”, ocinkario ju je jedan od braće majci još dok je bila u osnovnoj školi, i morala je da zapiše broj na butini pre nego što su seli tog dana da večeraju i da zadigne suknju ispod stola da bi ga pročitala i tako dokazala da nije u pravu. Iako je bila odlična iz svih ostalih predmeta, matematika joj je uvek zadavala muke. Kako je odrastala, učila je načine kako da se izbori s tim problemom, ali nikada nije uspela da ga iskoreni. Smišljala je komplikovane trikove da bi zapamtila svoj broj mobilnog, a sve ostale koje je redovno zvala podesila je na brzo biranje. „Ne brini previše zbog toga. Svako ima neku malu manu, a tvoja barem nije grickanje noktiju ili alkohol ili kladionica”, rekao je Edvard pre nekoliko godina kada je naišla na članak o matematičkoj disleksiji. Međutim, nije volela da ima bilo kakvu primetnu slabost i stalno je po tri puta proveravala svaki broj koji bi dotakla, uključujući i one u knjizi rashoda rezidencije.
Pronašla je jednu grešku. Potražila je u fioci korektor, premazala netačnu cifru, sačekala da se korektor osuši i napisala pravi broj. Kada je bila sigurna da je stranica suva, zatvorila je knjigu rashoda i vratila je u fioku.
Njegovo hce i dalje je piljilo u nju s kompjutera. Možda je povremeno mešala brojke, ali nije pogrešila vreme kada ga je srela.
Ponovo je pogledala na sat. Auto koji je naručila da je odveze do frizera trebalo bi da je čeka. Sigurno su ostala kola bila zaglavljena iza njega u jednosmernoj lici i trube. Možda će jedan od gardista ili neki žandar prići vozaču da se žali. Pogledala je telefon, ali nije ponovo takla slušalicu. Zatvorila je poklopac hemijske i vratila je u držač za olovke na stolu. Ugasila je internet i rvačevo lice nestalo je s ekrana. Ustala je. Podigla je šal s naslona stolice i obavila ga oko ramena. Bližila se današnja večera, a rasejana supruga zapuštene kose nije bila idealna pratilja za budućeg ambasadora u Irskoj.

Deseto
poglavlje



Kler je mogla da vidi svog frizera Marka u salonu kako namešta parče folije na kosu mušterije koja sedi pred njim. Žena je izgledala kao projekat koji je Piter napravio za čas fizike dok je još bio u osnovnoj školi, lutka-robot s rolnama folije oko glave. Kao i ova žena, robot je isto imao široki nacrtani osmeh.
Osetila je iza sebe težinu vozačevog pogleda. Bila je zahvalna što su ambasadini vozači smatrah sebe nešto kao telohraniteljima, ali zbog brige ovoga osećala se kao da je buba zgnječena između dva staklena slajda pod mikroskopom. On ju je čekao iza leđa, a Marko ju je čekao napred. Stala je nasred trotoara i mahnula vozaču da može da ode. Ali još nije mogla da natera sebe da uđe u salon.
Izvadila je mobilni telefon iz torbe i pripremila u glavi šta će da kaže. „Jako mi je žao što te ponovo uznemiravam, dušo, ali imam kratko pravničko pitanje. Ako te policija goni zbog zločina, ovde u Francuskoj, ali istupi neko ko bi mogao da ti pruži alibi, da li policija onda prestaje da te goni? Pre nego što te uhvate i počnu s ispitivanjem? Da li bi to izmenilo istragu? I da li bi ta osoba mogla da ponudi alibi, na primer, preko telefona?”
Nije otključala telefon. Edvard će misliti da je luda što ga prekida, baš danas od svih dana, da ga pita tako nešto. Koje bi objašnjenje mogla da smisli, a da ne bude providno? Naročito kada dođe do drugog dela.
„A šta ako postoji i drugi svedok, koji tvrdi da te je video kako činiš taj zločin? Da li bi proveravali oba svedoka? Da li bi se postavilo pitanje ko je od njih pouzdaniji?”
Trag dima cigarete nekog prolaznika zapuhnu joj lice. Cigareta je bila ručno savijena, kao ona čiji je miris osetila na Turčinovoj jakni. Dok su hodali bulevarom jedno uz drugo, razmišljala je koliko je neoprezno što puši, s obzirom na njegove zdravstvene probleme. Bože blagi! Brinula je o njegovim pušačkim navikama. Oboje su imali mnogo većih briga pred sobom. Ako bi otišla u policiju, u najmanju ruku bilo bi izjava i zvaničnika, dokumenata i novinara, i dosta, dosta priče. Kada je tek upoznala Edvarda, osećala je strah i pri samom pogledu na policajca. Prelazila je na drugu stranu ulice da ne bi morala da prođe ispred njih; okretala je lice da ne bi bilo nikakve šanse da je prepoznaju po opisu ili crtežu. Za dvadeset godina, uspela je da je nikada ne zaustave zbog saobraćajnog prekršaja. Mogla je da se smeška žandarima u svojoj ulici, bez imalo oklevanja, i da sačeka da joj klimnu glavom i dodirnu šapke. Počela je iznova. Uklonila je sve tragove svog nedela.
Kler je odmahnula dim od lica što je suptilnije mogla i pogledala u izlog salona. Marko je sada veoma očigledno izbegavao da gleda u njenom pravcu. Kasnila je, ali ipak je još stajala na ulici, s telefonom u ruci, smetena, kao neko zbunjeno kuče. Zavukla je telefon u tašnu i pokušala da suzbije svoje misli na isti način.

Ako je policija uspela da uhapsi njenog Turčina - što je samo po sebi bilo malo verovatno - istupiće, naravno, ako bude morala. Međutim, verovatno neće ni biti potrebe, zato što će lekar kod kojeg je bio pošao, moći da ga identifikuje baš kao što je i ona mogla. Štaviše, lekar je verovatno već istupio da ga identifikuje. Ili će to učiniti večeras kada uključi večernji dnevnik i vidi sliku. Ili sutra ujutru, kad vidi novine. Ako se ne pojavi nikakav lekar, to će samo značiti da lekara nije ni bilo. A to bi, samim tim, značilo da ju je Turčin slagao - dokaz da je, ipak, bio umešan u sve ovo. Na koji način, to nije znala, zato što je vremenski sukob bio neporeciv. U svakom slučaju, nije bilo potrebe da se meša u čitavu zbrku, naročito ne danas.
Izvadila je iz džepa Turčinovu mapu, presavijenu više puta, i pažljivo je smestila u tašnu pored telefona. Do večere je ostalo samo nešto malo više od tri sata.
Otvorila je vrata salona i ušla, činilo joj se, u drugi svet, usklađujući korak uz ritam promuklog alta pevačice. Pažljivo frizirane glave okrenule su se i klimnule u njenom pravcu, hor bonjour kroz zujanje fenova i šum vode iz slavina. Marko ju je čekao, sa sjajnom crnom keceljom u rukama. Dok je jedna od pomoćnica okačila Klerin džemper, a onda stavila njen šal i minđuše na podmetač od crnog baršuna i sklonila ga iza pulta, njen frizer navukao joj je jedan rukav na ruku, a onda drugi na drugu. Kecelja je zalepršala i skliznula preko nje, lagano kao prekrivač od paperja. Nekim običnim danom, osmehnula bi se tom osećaju koji ju je tako podsećao na Doroti kada je ušla u Smaragdni grad. Ali sada je osetila iznenadnu jezu i stresla se.
„Je l' vam hladno, Kler?”, pitao ju je Marko na francuskom naglašavajući njeno ime kao da zna da je bukvalno jedini radnik u Parizu koji joj nije vikao „madam Murhaus”. Verovatno i zna. Redovno je putovao u London, gde je salon imao ogranak, i sigurno je dobro govorio engleski, ali uvek su razgovarali na francuskom, do te mere da je izgovarao nepromenljive reči iz engleskog jezika na galski način: l' feniranje, l' hamburger. Marko je bio veoma šik i veoma diskretan.
„Nije, u redu je”, odgovorila je, takođe na francuskom.
Dopustila mu je da je povede do hromirane stolice pred velikim pozlaćenim ogledalom. „Kao i obično?”, pitao je sklanjajući joj nekoliko pramenova s čela.
Njeno lice gledalo je u nju, njegovo nadvijeno tik iznad, a iza njihovih lica: ulica. Osećala se kao da gleda gradaciju animacije: njeno bledo lice, njena svetla kosa, njen izraz smiren kao i obično ne odajući ni traga od meteža koji je osećala; njegovo lice, takođe ozbiljno i bledo, ali kosa drečavo crvenkastocrna, a oči vatrene i radoznale; svet napolju preplavljen pešacima, u bojama proleća.
Visoki platani, titravi od sjajnog zelenkastog lišća, oivičavah su saobraćajno ostrvo nasred avenije.
Stegla je naslon stolice. Telo muškarca iz profila. Način na koji se kretao, baš kao što je pamtila. Gipko i štedljivo. Nepredvidivo. Njegovo telo nikada nije obuhvatalo njeno, već ga je nosilo sa sobom. Bili su iste visine kada su stajali jedno uz drugo, iste dužine dok su ležali zajedno. Okrenula je glavu da pogleda pravo kroz izlog. Ali nije bilo nikoga na ostrvu, čak ni neko telo na koje bi mogla da prikači pogrešan identitet.

Ponovo je pogledala u svoj odraz u ogledalu. Videla je svoje lice, svoje oči, svoju kosu. Zatvorila je oči, pa ih je opet otvorila. I dalje je gledala u sopstveni bledi odraz. Sve je bilo kao što treba da bude, a ipak, sada joj se već dva puta pričinio Nijal, u jednom danu, oba puta veoma uverljivo. Ovo ne bi trebalo više da joj se dešava. Prvih godina, čak i decenije, zastao bi joj dah, steglo bi joj se srce, sigurna da ga je spazila, a onda bi čovek u kojeg je gledala okrenuo glavu i videla bi nekog mnogo starijeg, ili nekog mnogo mlađeg, ili možda čak i ženu. Međutim, sve bi joj češće privid izmicao s videla pre nego što bi jasno uspela da osmotri lice, i njoj bi ostajao osećaj da je zaista videla njega, i pored toga što nije bilo nikakve šanse da je to moguće.
Nije htela da razmišlja kako li mu lice sada izgleda, duboko u zemlji, u kovčegu. Suva lobanja, možda nekoliko preostahh pramenova tamne kose. Sve što je ostalo kada se cela halabuka okončala. Smrt nije znala za glamur.
„Kao i obično”, rekla je.
Sklopila je dlanove pred sobom, pritiskajući kecelju o butine. Ako joj se stalno priviđa neko ko je bio mrtav, a bila je skoro sto posto sigurna u to, možda je takođe umislila i svoj susret s turskim rvačem. Možda je zaista halucinirala. Čitala je da se ljudima dešavaju i čudnije stvari. Neka hemijska neravnoteža. Ili joj se javlja griža savesti iz prošlosti da joj izopači mozak, kao što je Magbet mislio da je video Bankoa, ili kao što se ledi Magbet priviđala krv na svojim čistim šakama. Uostalom, šta je ludilo? Savršeno racionalni ljudi umišljaju da su im susedi neprijatelji; možda su pribrane i razborite žene mogle da uobraze susrete s ubicama. Ili barem da uobraze njihovu sličnost s nekim s kim su nedavno imale nesvakidašnji susret. Na kraju krajeva, loš ten i jeftina kožna jakna - tako bi se mogao opisati dobar deo populacije. Da nije samo umislila čitavu ovu vezu, baš kao što je, očigledno, umišljala Nijalov lik na svakom uličnom ćošku? Da li je čovek kojeg je videla na televiziji uopšte bio ista osoba kao rvač?
„Savršeno”, reče Marko. „Da vam operemo kosu?”
Bilo joj je drago što nije smetala Edvardu. Još draže što nije otišla u policijsku stanicu. Podigla je ruke i gledala kako joj ivica kecelje klizi ka listovima dok je ustajala. Markova pomoćnica povela ju je do šamponjere i tu je sela i nagnula glavu unazad uglavivši vrat u hladni porcelan. Voda joj poteče preko glave, puneći joj uši toplom, klizavom tečnošću.
Bilo je mnogo krupnih muškaraca tamnijeg tena, kože uništene upotrebom steroida. Zašto ne bi bio i više od jednog sa spuštenim kapkom? Koliko ga je zaista pažljivo pogledala? U početku je izbegavala da ga gleda u oči, a onda su išh rame uz rame niz ulicu. Nisu baš sedeh jedno preko puta drugog za stolom. A šta bi bilo ako bi otišla da posvedoči za tog čoveka i oni ga dovedu na razgovor, pa se ispostavi da to nije ista osoba. Ne samo da bi uludo ugrozila današnju večeru, već bi joj se ljudi i smejali. A onda bi mogli da šire glasine da je luda. Ili da namerno lažu zato što je stala na stranu ubice. Tako je to danas išlo - suprotstavljanje autoritativnoj većini bilo je jednako prevratništvu, naročito ako je na ma koji način bilo povezano s terorizmom. Kada je Džejmi doneo majicu koja osuđuje rat u Iraku, Edvard je tražio da je ne nosi. „Barem ne u školi”, rekao je Edvard. „Znam da ne misliš tako, i potpuno se slažem s tvojim pravom da se negoduješ. Ali ima ljudi koji će reći da to znači da podržavaš Al Kaidu.”
Naravno, Džejmi je i pored toga nosio majicu. Od ranih dana, Džejmi se opirao protiv svega što je doživljavao kao nepravedno. Još u obdaništu, došao je kući s ugrizom na ruci zato što je branio svoju užinu od dečaka koji ga je maltretirao. Naravno, kada je predsednik Buš zapretio da će napasti Irak, Džejmi je insistirao da se pridruži gomilama protestanata na ulicama Pariza. Čak je počeo i da ispituje gosta iz američke ambasade tokom jedne večere, sve dok se Edvard nije umešao. To je bilo prilično neprijatno. Ali Džejmi je mlad. Mladima se lakše oprašta zbog stavova kao i zbog postupaka koje su na osnovu njih činili - sve dok im se oni ne vrate da ih proganjaju. Policija je rekla da je čovek s fotografije pripadao ekstremističkoj organizaciji, ali nisu rekli kada. Možda je bio samo neki siroti vrag koji se upleo više nego što je želeo još dok je bio klinac - potpisao neku peticiju koju je sastavio školski drug, pohađao sastanak ili dva u organizaciji komšije, i tako završio na spisku pogrešne organizacije, i sve to još dok je bio vatreni, nedužni student. Ili mladić koji je tek dobio svoj prvi posao. Možda je bio samo običan čovek koji je na podstrek prijatelja, člana porodice ih ljubavnice napravio jednu veoma veliku grešku koja će ga sada zauvek pratiti. Ako ga uhvate i njegov slučaj dospe na sud, upropastiće ga ta jedna greška iz prošlosti.
Ali, ipak. Iako nije bio umešan u atentat, opet ga ne bi smatrah potpuno nedužnim, zar ne? Zato što je jednom doneo takvu odluku, bez obzira na to koliko je tada imao godina. A šta ako je ipak bio nekako umešan u atentat, čak i posredno? Zavrtelo joj se u glavi od te pomisli. A ona je stajala na ćošku s njim, ćaskala je o jogurtu i prehrambenim navikama Francuskinja! Možda je na rukama imao krv žena i dece, nevidljiva krila njihovih duša na svojim širokim plećima.
Vladaće ogroman politički pritisak da se reši ovaj slučaj, i to brzo, da se među stanovništvom ne bi raširio strah. Ljudi su već bili spremni da poveruju u svašta o bilo kome čim se pomene reč „terorizam”. Terorizam je bio suviše zastrašujuć, suviše nehuman. Potpuni slom civilizacije.
Kler se prenu zbog čega joj voda poteče niz vrat i u okovratnik. „Ca va, Madame?”30
„Oui, oui, excusez-moi.” 31
Spustila je glavu nazad ostavljajući vrat malo izdignut, da bi pomoćnica mogla da ga obriše.
Osim Nijala, čijem su bdenju prisustvovali porodica i prijatelji, čije je telo pregledao islednik - i zašto je onda i dalje mislila da ga je videla? - niko nije trebalo da zna za njen put u Dablin, kao i sve ostalo. Nikada me nisi videla, upozorio ju je čovek u hotelu - i shvatila je da je to naređenje bilo uzajamno. Baš kao što je Nijal obećao, službenik na prijemu nije joj tražio pasoš. Plaćala je gotovinom. Niko koju je poznavao nikada je nije video samu s Nijalom, ni njena porodica. Niko nije znao da su postali nešto više nego uljudni, iako pomalo hladni cimeri tokom dva meseca jednog leta. Čak i kada ga je vozala po Istočnom koridoru, uvek je ostajala u kolima, na plaži, u hotelskoj sobi, uvek je ostajala na rastojanju od njega. Mogla je da nabroji ljude koji su ih videli zajedno same - konobarica za vreme jednog ručka, čistačica u motelu, putar na naplatnoj rampi. Ljudi koji se ne bi setili ni nje ni Nijala dve decenije kasnije. Ona i Nijal bili su među hiljadama ljubavnika na odmoru kojima su sipali kafu, zatezali posteljinu, uzimali bakšiš. Čak i kad bi izjavili da je se sećaju, ne bi ih smatrali pouzdanim svedocima. Nakon dvadeset godina? Ali ona je znala.
Pritisak joj nestade s lobanje. Pomoćnica je sklonila prste s Klerine glave. Kler otvori oči i pogleda uvis.
„Madame?”
„Oui?”
„J'ai dit: la temperature de l'eau? Ca va?” 32 „Excusez-moi. Oui, c'est parfait. “ 33 Voda se vratila, penušajući joj uz prečnik skalpa, uz ivicu njenog visokog čela.
Instinktivno je ponovo zatvorila oči.
Ruke se vratiše. Klizile su joj do potiljka i onda nazad, gnječeći, masirajući, pritiskajući. Kapljice su joj curile preko slepoočnica, zasipale joj jagodice. Sva ova zbrka, sve vezano za taj trenutak pre više od dve decenije kada je izašla ispod tuša, dok joj se voda slivala niz leda i preko grudi, i zatekla ga kako stoji tu. Šta bi bilo da je uzviknula ili zgrabila peškir ili da se okrenula? Čak i da je samo pocrvenela? Rekla je: „Ti?” A onda više ništa. Stajala je tu, gola pred njim i voda joj se slivala u barice oko nožnih prstiju. Ona, devojka koja je trčala u kabine da se presvuče na bazenu, koja je oblačila trenerke i majice u kupatilu svlačionica. Lažni dašak vetra, možda samo pokret njegovih ruku, prostrujao joj je preko mokrog tela uklanjajući tešku vrelinu tog leta, njenog tela. Podigao je peškir i počeo da joj suši ruke i ramena, dok su joj kapi tekle s duge kose niz leđa.
Iznova i iznova, decenijama je u mislima vraćala taj trenutak. To slatko odizanje vreline. Slatko odizanje napetosti, neizvesnosti, iščekivanja. Radost koju joj je to onda pružilo. Grozno uzbuđenje koje je, i pored svega, osećala kad god bi se setila.
„Drugačija si od ostalih američkih devojaka.” Večernji vazduh bio je lepljiv oko njih na tetkinom tremu u bostonskom predgrađu; Kler je osećala kako joj obavija gole ruke i noge poput vlažnog zavoja. Prošle su dve nedelje od njihovog zajedničkog vikenda i, prvi put, ona i Nijal ponovo su bili sami u kući. Nije bilo planirano. Nijal nije pokazao nikakav znak naklonosti prema njoj od tog vikenda - ni reč, ni pogled. Nije joj šapnuo predlog da se nađu negde van kuće niti je oklevao kada bi im se putevi ukrstili pod pogledom njene tetke ili teče. Razumela je da se pretvara da se ništa nije desilo među njima da bi je poštedeo nepotrebnih problema, jer bi objavljivanje da su par izazvalo dosta priče među porodicom. Po onome što je shvatila, bio je rođak njenog teče. Prema tome, nisu bili u krvnom srodstvu - ali i da jesu i da nisu, to ne bi imalo nikakve veze. Ona je bila devojka s Radklifa. Nijal nije završio ni srednju u rodnom Deriju. Još gore, on je bio „projekat”, kako je saznala, njene tetke i teče. Uvalio se u velike probleme, preko, rekao je teča Pat nekoliko noći nakon što je Nijal stigao. Završiće u zatvoru, baš kao i njegov otac, prokomentarisao je pre nego što je prevrnuo šniclu na roštilju. Bog zna kako je i skupio novac da dođe ovamo. Ali znaš kako El nikada ništa ne može da im odbije. Razgovarao je s prijateljem koji je klimao glavom pitajući za dalja objašnjenja. Čula ga je i razumela suštinu: Nijal nikada neće biti dobra prilika za nju.
Ali i pored toga što se divila njegovoj diskreciji, drugi deo Kler počeo je da brine da nije možda zaboravio kako su ležali zagrljeni, pošto ju je umotao u peškir. Bio je mlad i zgodan. Bio je samouveren. Bog zna s koliko je žena već spavao. I s koliko je trenutno spavao, dok je bio u poseti Bostonu.
Ili možda nije pokazivao nikakvog znaka o njihovoj intimnosti zato što se kajao zbog nje? Da nije bio ljut zbog onoga što je rekla o Englezima u Severnoj Irskoj? Ili je možda bila razočaravajuća bez odeće?
Pred ostalima, ponašao se kao da bi voleo da je ima, samo kad bi mogao. Otvoreno se šaho o tome. „Zašto Kler ne nađe momka?”, pitao je za porodičnim doručkom, nekoliko dana nakon što joj je istrljao golo telo peškirom i raširio joj mokru kosu preko jastuka pod sobom. Kretala je na posao, plava kosa bila joj je upletena i pokupljena u punđu, čista pamučna haljina zakopčana duž duge kičme. Nestao je na poslednjih nekoliko dana - ili možda samo par dana, ali svaki dan bez ijedne reči od njega posle tog vikenda koji su proveli zajedno delovao joj je kao mesec - i nije očekivala da če ga zateći s ostalima u tetkinoj kuhinji.
Ali sad je bio tu. Pio je šolju jake crne kafe ležerno oslonjen na pult. Nosio je iste stare somotne pantalone za koje je sada znala da ispod njih ne nosi ništa, i potkošulju bez rukava. Morala je da skrene pogled. Neprekidno je gledao u nju.
„Nekog mamlaza s Harvarda koji nosi sako i vozi mercedes”, rekao je. „Zar oni ne znaju kako se udvara devojci?”
„Pripazi kako se izražavaš”, prekoreo ga je teča Pat, kašljući u pesnicu, s malim osmehom koji mu je virio oko zatvorenih prstiju i proveravajući preko ramena da li je tetka Ilejn u bhzini da čuje.
Kler je sipala sebi šolju kafe i sela na stolicu za kuhinjskim stolom, preko puta svog rođaka Kevina. „Molim te, dodaj mi mleko i šećer.”
„Što? Sviđa ti se?” Kevin joj je gurnuo činiju sa šećerom i tetrapak mleka. Osmehnuo joj se i ugurao punu kašiku kornfleksa u usta ostavljajući mrvice na gornjoj usni. Ona i Kevin odrasli su zajedno; razlika između njih bila je samo pet meseci. Sve do petnaeste godine, bila je viša od njega. Mogla je da se seti prvog Dana zahvalnosti koji su proveli zajedno kada su počeli da mu rastu brkovi. Nije to bilo tako davno. „Malo je iznad tvog nivoa, zar ne?”

„Zar ne misliš da je vreme da nađeš svoj stan, Kevine?”, rekao je teča Pat lupivši njenog rođaka po glavi. Teča je virnuo u kutiju kornfleksa, zgužvao je i bacio u đubre. „Uzmi tost, Kler. Tetka je jutros izgleda ispekla celu veknu.”
Kler je poslušno počela da žvaće parče suvog tosta, bez džema. „Lično, ne volim junice”, odgovorio je Nijal odmeravajući je od glave do pete kao da je neka vrsta stoke. „Ali Kler je suviše bogata za moju sortu, rođače. Nikada ne bih mogao da imam takvu ženu.”
Kevin je odgurnuo svoju praznu činiju. „Nikad se ne zna, Nijale.” Izgovarao mu je ime kao da je duga egipatska reka. „Te devojke s Harvarda umeju da završe sa sirotinjom. A sve devojke u Americi šize za stranim naglaskom.”
Kler je pojela svoj tost, zagrcnuvši se poslednjim zalogajem, i ustala. „Lepo se provedite danas.”
„I ti isto, Kler”, rekao je Nijal kao da su upravo naleteli jedno na drugo u prodavnici. Kao da je devojka koju muva u kafiću. Kao da je bilo koja lepuškasta devojka, bilo gde.
Ali sada su ponovo bili sami i polako joj je prišao dok je sedela na tremu upijajući večernje mirise trave i staromodnih ruža i rododendrona, s čašom ledenog čaja kraj nogu i nedavno objavljenom knjigom Pabla Nerude „Para nacer de nacido” na kolenu. Spustio joj je ruku na toplu butinu. Sklonio je knjigu spuštajući je pored čaše i uzeo joj ruku. Nekoliko joj je puta okrenuo dlan. Odvojio joj je jedan prst i prešao njime sebi preko obraza i vrata, niz grudi.
„Drugačija si od ostalih američkih devojaka”, rekao je.
„Stvarno?” Da li je sad trebalo da mu pređe prstom niz ostatak tela? Pošto joj više nije držao prst, on kao da je bio nesposoban da samostalno nastavi. Zadržala ga je tamo gde ga je on spustio, na njegovoj ključnoj kosti, pritisnutog o njegovu belu kožu.
„Ne skičiš. Neke od ovdašnjih devojaka su kao prasad u klanici, neprstano skiče.” Pred očima joj iskrsnu slika devojke koja vrišti od zadovoljstva pod težinom Nijalovog krupnog belog tela. Ali govorio je o tome kako brojne devojake koje je poznavala, naročito pre nego što je otišla na Radklif, reaguju na bilo koju novu informaciju. Visokim tonovima. Glasno. Ni njoj se to nije sviđalo. Nikada nije mogla da natera sebe da im se pridruži.
„Jesi li odrastao na farmi, Nijale?”
„Što pitaš?”
„Često pominješ stoku. Junice. Prasad.”
Nasmejao se. „Dođi. Nekako ćemo ugasiti žeđ.”
„Ima piva u frižideru.” Uvukla je stopala u espadrile. On je već bio preskočio kameni zid i čekao ju je kod njenog malog forda fijeste.
„Ne, ne to.”

Vozila je kroz sumrak sve dok nisu ugledali prodavnicu alkohola nalik pećini, oko koje su automobili bili okupljeni kao prasići oko krmačinih sisa. Ali ona nije bila poput praseta koje skiči, baš kao što nije bila ni poput krave. Bila je drugačija. Osetila je kako joj se njegov kompliment spušta na ramena, oko potiljka, kao svileni ogrtač koji je uzdiže iznad svih ostalih. Sviđala mu se njena staloženost. Sviđala mu se njena suzdržanost i tišina. Sviđalo mu se sve ono što je njoj bilo kamen spoticanja.
„Možda ne bi trebalo da je puštate da provodi toliko vremena sama u svojoj sobi i crta”, rekla je baka Feneli njenim roditeljima dok je Kler još išla u srednju školu. „Neka se prijavi za neku školsku predstavu ili tako nešto.” Njeni otac i majka nasmejali su se na samu pomisao da Kler nastupa u javnosti. Ali Nijal joj se nije smejao.
„Staćemo ovde”, reče Nijal pokazujući glavom ka prodavnici da je ne promaši. „Imaš li para kod sebe?”
Ni na tankoj pamučnoj majici ni na indijskoj suknji na preklop koje je nosila nije bilo džepova. Nije se setila da ponese novčanik pre nego što je sela u auto. To je značilo da nema kod sebe ni ličnu kartu s kojom jedino može da kupi alkohol. Imala je dovoljno godina, ali taman; niko joj ne bi prodao alkohol, a da je prvo ne proveri. Nijal će morati da uđe. Niko ne bi ni pomislio da njega legitimise.
Zavukla je ruku među šnale i naočare za sunce na instrument-tabli, i izvukla nekoliko novčića. „Evo...”
„Ne gasi motor.”
Na radiju je bila pesma koju je prepoznala i pokušala je da je peva dok je čekala, da zaokupi sebi pažnju. Ali nije znala reči osim „Ceeeelllebrate”, a ionako nije umela baš najbolje da peva i plašila se da će je on čuti. Usledila je druga pesma koju je takođe prepoznala, ali nije znala ni njene reči, osim nešto o „granici Meksika” Sve su to bila sećanja na neki drugi svet, na život u studentskom domu.
Pre nego što je pesma uspela da se završi, on se vratio i seo u auto. Prebacila je u brzinu i krenula s parkinga. Sačekao je nekoliko blokova pre nego što je izvadio flašu Jameson” viskija iz košulje. Otpio je i zavrnuo poklopac ne ponudivši je. Samo se ušuškao u svoje sedište i pogledao joj profil.
„Ako nemaš novčanik kod sebe, onda nemaš ni vozačku dozvolu, zar ne?” Odmahnula je glavom i coknuo je jezikom. „Zar to nije protivzakonito u Americi, vožnja bez dozvole?”
Prošh su još jedan blok u tišini.
Napućio je usta. „Tako ljude uhvate, Kler. Zanemare sitnice. Sapletu se o gluposti.”
„Da sam znala šta hoćeš, mogla sam da ti kažem. Teča Pat ima irski viski kod kuće.” Reči su joj izašle tako tiho da je i sama jedva mogla da ih čuje. Međutim, čuo ju je. Ponovo je coknuo jezikom. „Ne mogu da pljačkam rođenog ujaka.”
Posmatrao ju je još jedan trenutak, a onda klimnuo glavom kao da je nešto odlučio. Osetila je njegovu ruku na butini. Toplota joj se raširila kroz noge, do prepona, kroz stomak, i morala je da usredsredi svu energiju da ne zgazi pedalu za gas. Ili da je potpuno ne olabavi.
„Ali ti si okej”, rekao je. „Možemo da skrenemo levo ovde. U šumu.” Stegnuo joj je butinu. Prodavnica alkohola bila je samo test. I položila ga je.
Rizikovao je zbog nje jer je hteo da proveri da li može da joj veruje. Toplota joj je kuljala kroz ruke sve do prstiju, uz vrat i u obraze, spaljujući sparinu večeri. Dala je migavac i smotala volan.
„Baš je divno tiho ovde”, rekao je.
Ugasio je radio i pre nego što je stala. Veče je bilo nemo u državnom parku, toliko nemo da joj se činilo da čuje kako drveće diše. Oborila je pogled na njegove gole podlaktice. Prvi put, primetila je da mu je svetla koža pegava.
„Voila”, rekla je pomoćnica, kao da objašnjava nešto detetu. „J'ai fait un bon conditioning aussi.” 34 Obavila joj je peškir oko ramena i nežnim pokretom pokazala Kler ka Markovoj stolici.
Kler je pošla za pomoćnicom, jednom rukom držeći dva kraja svežeg peškira, a drugom tašnu. Vladala je buka, zvuk pop muzike i fenova i ljudi koji ćaskaju. Smestila se u stolicu i spustila tašnu pored nogu. Pogledala je u ogledalo.
„Dođi.”
Čulo se „klik” kada su se otvorila vrata auta. Išli su jedno iza drugog, ona napred, dok nisu došli do proplanka, udaljenog od šumskog puta, ali odakle su ipak mogli da vide kola. Smestio se u travu i borove iglice i otpio iz flaše. Sela je pored njega. Ponudio joj je flašu, a ona je odmahnula glavom.
Zagrlio ju je i povukao na leđa. Ležali su tu, pod borovima i hrastovima, javorima i umirućim brestovima čije su najviše grane bile posute žutim lišćem koje se presijavalo na mesečini, u tišini, osim zvuka koji je pravila flaša kada ju je naginjao.
„Sviđa ti se ovde”, rekao je, više kao izjavu nego kao pitanje. „Da.”
„Uvek sediš u bašti ili stavljaš neko cveće na sto.”
Stavio joj je ruku na kuk i osećala se kao da su prekopirani, jedno uz drugo, da im se dah diže i spušta zajedno.
„Jesi li ikada imala osećaj kao da bi nešto volela da kažeš, ali ne rečima?” Tačno se tako osećala, skoro svakog dana svog života.
Na toj bledoj svetlosti, zaspala je. Probudila se u zoru. Prenuo ju je zrak sunca koji se probijao kroz krošnje. On je već bio budan, gledao je zoru iznad njih. Ustao je i šutnuo praznu flašu viskija u žbun vrhom čizme. Pre nego što je krenula stazom za njim, sagnula se da je uzme.
Samo je htela da pokupi smeće, ali dugo se nije rastala od te flaše. Kada su se vratili kući, on je otišao u svoju sobu da prespava ostatak jutra, a ona u svoje kupatilo gde ju je isprala. Kada su svi u kući ustali, napunila je flašu poljskim cvećem i stavila je na svoj stočić kraj kreveta. Flaša je ostala tu tokom čitavog njenog boravka kod tetke i teče. Otišla je s njom i u svoju sobu u Kembridžu. Sve do dana kada se vratila iz Dablina.
„Cafe? Un jus d'orange?” 35 Pomoćnica joj je spustila novi suvi peškir na ramena i zakačila ga velikom srebrnom šnalom.
„Oui, merci. Un cafe.” 36
Pojavio se Marko, naoružan češljem u desnoj ruci i ogromnim fenom u levoj. Bio je odsečan čovek, kvalitet koji je Kler cenila kod frizera. S Markom nije osećala potrebu da brblja kroz grmljavinu fena. Samo to bilo je dovoljno da mu bude redovna mušterija.
Razmenili su nekoliko uljudnih rečenica, uvek na francuskom, dok joj je prolazio češljem kroz kosu. „Kako su deca?”, pitao je.
„Vrlo dobro, hvala. Divan dan danas.”
„Kažu da će jun biti topao.”
Kada joj je kosa bila razmršena, podeljena na razdeljak i začešljana napred prema čelu, razgovor je prestao. Spustio je češalj u mrežu i obavio joj kosu oblakom laka. Od brojnog pribora, odabrao je dugačku i tanku okruglu četku. Uključio je fen usmeravajući sada svu svoju pažnju na to da joj skloni kosu s lica.
Pomoćnica se vratila s kafom, i Marko je sačekao držeći fen u ruci kao repetirani pištolj, spreman za obračun, dok nije otpila gutljaj. Spustila je šoljicu na tacnu. Crna kafa, koka-kola i pivo. Tog leta gledala je Nijala kako pije litre i litre ta tri pića. Ali iako je od te noći držala praznu flašu pored svog kreveta, više ga nikada nije videla da pije irski viski. Sledeći put kada je videla nekoga da pije Jameson” bio je kada je upoznala Edvarda, tri godine nakon Nijalovog nestanka, tri godine nakon što je neki muškarac uspeo da joj privuče pažnju.
Čovek iz britanskog konzulata - „Zdravo, ja sam Edvard Murhaus”, pružajući joj ruku kada je ušla u restoran - čekao je da ona podigne svoje pivo od dumbira. Prsti su mu bili glatki i puni na čaši viskija, a na jednom je nosio teški zlatni prsten s grbom. Nijal bi pljunuo na takav prsten, ali zarekla se da više nikada neće razmišljati o tome šta bi Nijal uradio ili pomislio.
„Irska nam daje”, rekao je taj čovek njenom ocu, „mnogo toga divnog. Čak i imena.” Otpio je gutljaj, spustio čašu na stolnjak od bledog damasta i osmehnuo joj se. „Mogu li da pitam imaš li drugo ime, Kler?”
„Kler Sioban”, rekla je učtivo. Bilo joj je na vrh jezika da doda: „Ali Amerikanka sam, ne Irkinja.” Ali ipak nije.
„Kler Sioban”, ponovio je zamišljeno.
„Kler Sioban Feneli”, rekao je njen otac, blago pevljivo i smešeći joj se. Uzvratila mu je osmeh. Došla je kući na produženi vikend i on ju je pozvao da im se pridruži na ručku čim ju je sinoć pokupio na železničkoj stanici Hartford. „Kenedi i ja idemo u restoran sutra s nekim Britancem, Edvardom Murhausom. Dolazi iz Vašingtona kao i ti. Sigurno će biti dosadno, ali hrana je dobra.” Pristala je, uglavnom zato što nije znala kako da odbije, a da ga ne razočara. Ako je tip već Britanac, barem niko neće pokušavati da ih smuva - dojadili su joj ne toliko suptilni pokušaji njenih roditelja da joj nadu muža, ili makar dečka. „Jesi li sigurna?”, pitala ju je majka kada je zvala da kaže da ima slobodan četvrtak i petak i da će doći u Konektikat. „Zar nema nikoga u Vašingtonu s kim bi volela da provedeš slobodne dane?”
Kako je mogla da objasni da, nema nikoga s kim bi volela da provede svoje dane, a pogotovo noći, da joj je ideja da bude s nekim muškarcem postala tako besmislena posle Nijala? Nisu imali pojma za nju i Nijala.
„Ovaj Murhaus hoće da razgovara s nama o ulaganju u Severnu Irsku”, nastavio je njen otac dok su se vozili poznatim ulicama kući sa stanice. Bari Kenedi i njen otac bili su u odboru kompanije sa znatnim interesom u Londonu i Edinburgu. „Time se bavi, ide po Americi i nagovara američke kompanije da ulože, uprkos Makbrajdovim principima. Znaš za Makbrajdove principe?” Kler je odmahnula glavom, iako je čula za njih, tako da joj je otac objasnio da raste pokret za donošenje zakona, koji je odnedavno podržavao i dobitnik Nobelove nagrade za mir Šon Makbrajd, da se američke kompanije odvrate od investiranja u Severnu Irsku zbog toga što tamošnja politika zapošljavanja diskriminiše katohke. Slušala je jednim uhom, pošto više nikada nije htela da čuje ni reč o irsko-britanskom sukobu i pošto je shvatila suštinu: definitivno je bila bezbedna od bilo kakvih nezgrapnih pokušaja provodadžisanja. Nema šanse da bi njen otac hteo da je spoji s ovim tipom. Sigurno ne ako ovaj gospodin Murhaus pokušava da ih ubedi da ulože u britanske interese u Severnoj Irskoj.
Ipak, kada je videla gosta iz britanske ambasade kako ih čeka u restoranu u svojim izglancanim crnim cipelama, nije mogla a da se ne sažali na njega; izgledao je tako pristojno. Mladić prijatnog izgleda, na neki uglađen, negovan način, visok, čvrste građe, blagih, zamišljenih očiju. Deo nje poželeo je da ga upozori. Odlično je znala kako će on i Kenedi reagovati na bilo kakve ponude vezane za ulaganje u Severnu Irsku. Klerin otac bio je čvrsti pobornik ideje Irska Ircima, kao i svi Amerikanci irskog porekla, iako je istupao protiv trenutnih, radikalnijih metoda IRA. Ne bi htela ni da pita koje je Kenedijevo mišljenje o tome.
„Tura Jameson viskija! Čistog.” Kenedi je naručio tri irska viskija za muškarce ne pitajući nikoga za mišljenje. Kenedijev deda s majčine strane Džejms O'Mali, tek pristigao u Boston iz okruga Kork na prelazu između dva veka, bio je poznati bokser. Kler je često čula svoje roditelje kako pominju da je Kenedi nasledio njegov temperament. „A ti, Kler? Šta ćeš ti da popiješ? Može ginis?”
Edvard Murhaus sačekao je da ona naruči čašu soka, pre nego što je rekao konobaru, „Meni viski s ledom, hvala vam.”
Povila je glavu čekajući da Kenedi počne da negoduje na ovo kvarenje dobrog viskija, ali Britanac je samo nastavio, tim svojim elegantnim glasom, ne dajući nikome priliku da se umeša: „Na putu ovamo, pročitao sam sjajan članak o reci Konektikat. Pisalo je da u njoj žive tri vrste pastrmke, i da je trenutno poribljavaju atlantskim lososom. Imao sam zadovoljstvo da vidim nešto malo od Amerike tokom poslednjih nekoliko meseci svog boravka ovde, i drago mi je što tako često mogu da pročitam o takvim naporima da se zemlja oporavi od zagađenja postindustrijskog doba. Zemlja vam je izvanredno lepa.”
Kler je videla kako su njen otac i Kenedi ostali bez teksta, nesigurni da li su dobili kompliment što imaju tako divnu zemlju ili uvredu što su dozvolili da postane zagađena. U toj zbrci, zaboravljeno je svetogrđe kvarenja dobrog viskija ledom.
Vidi, vidi, pomislila je, pametan je ovaj Edvard Murhaus. A mislila je da je metiljav. Obično bi u širokom luku izbegla da bude deo konflikta, ali nešto se u njoj probudilo. Ispravila se.
Usledilo je temeljnije upoznavanje. Njen otac postarao se da istakne da i Edvard i Kler žive u Vašingtonu. Sačekala je da se Edvard raspita u kom kraju, ali 'Vašington je prelep grad, gospođice Feneli', bilo je sve što je rekao.
„Ovde se oslovljavamo po imenu”, ubacio se Kenedi, s tim da je 'ovde' značilo u Americi za razliku od zvanične, snobovske, elitističke Velike Britanije, iako su se skoro svi samom Kenediju obraćali po prezimenu a i on je gotovo uvek govorio o sebi na isti način. Preko telefona: „Ovde Kenedi.”
„Kler je upravo počela da radi kao stručnjak za jezike”, rekao je njen otac. „Vodič u muzeju”, ubacio se Kenedi.
„I prevodilac”, rekao je njen otac. „Mada, neće da radi ništa za vladu. Umetnost. Voli umetnost.”
Edvard je gledao čas u njenog oca, čas u Kenedija. Kada su završili s pričom o njoj kao da nije prisutna, okrenuo joj se., “Mogu li da pitam, za koje jezike?”
„Francuski, španski i italijanski. I engleski, naravno”, rekao je njen otac. „I engleski?”, ponovio je Edvard, osmehujući joj se.
Nekako je razumela da se ne podsmeva njenim skromnim dostignućima, kao ni preteranom ponosu njenog oca već da joj, u stvari, daje kompliment. Sačekala je da doda neku opasku o tome kako je neobično za Amerikance da govore toliko stranih jezika. Međutim, nije.
Uzvratila mu je osmeh i oglasila se, za promenu. „Naročito engleski.”
„Koliko si dugo u Vašingtonu?”, pitao je Kenedi Edvarda vraćajući razgovor ka Edvardovom radu za britansku diplomatsku službu. Pustio je Edvarda da priča neko vreme, pre nego što ga je prekinuo.
„Zar se ne osećaš kao seronja što ideš okolo i moljakaš ljude da daju pare za Britance u Irskoj?” Kenedi je tresnuo svoju čašu o sto, prosipajući viski na prste. Kler se duboko nadala da ih neće olizati. Nešto u vezi s ovim Englezom budilo je u njoj želju ne samo da se ispravi već i da se ceo svet oko nje trgne. Htela je da ih poštuje. Htela je da je primeti.
„Ne.” Edvard je izgledao spokojno kao paprat u saksiji koja je visila s plafona iznad njih. „Zato što to i ne radim. Moljakam ljude da daju pare za Britance u Velikoj Britaniji.”

Za stolom je zavladao muk.
Suočen s posetiočevim hladnokrvnim rezonovanjem i njegovom drskošću da ga ispolji pred tako očigledno neprijateljski nastrojenom publikom, čak ni Kenedi nije mogao da smisli protivnapad. Protrljao je prste o salvetu. „Da, ali ne bi se baš svi složili s time”, rekao je najzad, ali prekasno. Njegov odgovor pao je na njihov ručak u hiljadu lepršavih delića, kao pepeo koji se podigao iz kamina.
Klerin otac zagledao se u svoju čašu. Ponovo je poželela da nije pristala da im se pridruži. „Služe odlične odreske tamo”, rekao joj je otac, hca ispresecanog fluorescentnim uličnim svetlima kraj kojih su prolazili prethodne večeri. „I tako ćemo moći da provedemo malo dodatnog vremena zajedno.” Sada joj je bilo jasnije. Pozvao ju je da deluje kao amortizer da bi Kenedi bio kulturan, a njen otac blag. Otac je mrzeo kontroverzu jednako koliko i ona, skoro isto onoliko koliko je bio odan ideji ujedinjene Irske. Znao je da nikada neće izgubiti pribranost s gostom pred svojom kćerkom. Još od detinjstva, porodica ju je zadirkivala zbog njene rezervisanosti, zbog njene staloženosti. Ali znali su kada im može biti od koristi. Pored toga, otac joj je bio stara garda; smatrao je da nije pristojno svađati se pred ženama ili decom.
Ali ovom Britancu nije bio potreban ljudski štit. „Kladim se da Ircima ne treba ničija pomoć”, nastavio je Edvard, obilazeći Kenedijev komentar i gledajući u njenog oca. „Irci su zadivljujuć narod. Njihova kultura je takav dar. Irski rat ih je unazadio, u smislu ekonomskog razvoja. Morali su da se izbore s brojnim preprekama. Zanimljivo je pomisliti šta bi bilo s njima da su imali drugačiju istoriju. Međutim, pazite šta vam kažem, zauzeće svoje mesto u globalnoj ekonomiji u roku od sledeće dve decenije. Baciće ostatak Evrope na kolena.”
Naravno, govorio je samo o pet šestina ostrva koje su činile Republiku Irsku. Pošto ju je Nijal dobro obavestio o britanskim smicalicama, Kler je to i te kako razumela. Međutim, ova aluzija uspela je da umiri njenog oca i Kenedija. Za njih, Edvard isto kao da je priznao da su Britanci upropastili istoriju Irske. Ona sigurno nije nameravala da im razjasni Britančeve reči.
„Dobio je prljav posao, ali ipak je veoma fin mladić”, čula je kako otac govori njenoj majci te večeri. „Pretpostavljam da nije on kriv. Verovatno moraju da se prihvate svega što im se dodeli.”
„Kažeš da živi u Vašingtonu?”, pitala je majka.
A nju, sutradan: „Dakle, Kler, kako ti se čini tatin gost?”
Brujanje fena prestade i Kler se naglo vrati u sadašnjost. Marko je spustio fen na sto i pažljivo joj ispipao skalp. Otrgao se jedan pramen, gohcajući joj nos i čelo. Namrštio se, povukao joj ga nazad ka temenu i raspršio preko finu izmaglicu laka za kosu.
„Pošto se bliži leto, hoćemo li da izvučemo pramenove sledeći put kada dođete?”, pitao je.
Na neki način, Edvard je prestao da se trudi da ostavi utisak na Bliskom istoku i, počeo je da radi na sticanju ambasadorskog mesta u Dablinu još od tog momenta kada su se sreli. Do kraja ovog leta, dve decenije kasnije, možda će ga konačno i osvojiti. Deca će poslednji put doći kući u Pariz ovog juna; a sledećeg leta, „dom” će biti Dablin ili bilo koji grad gde budu dobili premeštaj. Ili možda „dom”, konačno i jednom zauvek, više ništa neće značiti za njih pošto će biti suviše stari i suviše udaljeni, naročito ako Edvard dobije neko mesto s kojim dečaci nemaju nikakvu vezu i nikada ranije nisu tamo živeli.
„Još nisam spremna da razmišljam o letu”, rekla je Marku. „Tako je prijatno proleće u Parizu. Želim da ramišljam samo o danas i o sutra.”
„Naravno”, složio se Marko, uvrćući joj kosu poslednji put. Mogla je da vidi kako ispred staju kola ambasade, njihov tamni oblik nalik na senku ajkule ispod doka. Njen vozač se vratio i čekao ju je. Marko je podigao ogledalo u ruci da bi mogla da vidi potiljak i klimnula je u znak odobravanja pa mu je zahvalila. Na prijemnom stolu salona ukucala je pin svoje platne kartice i ponovo zakačila minđuše na uši. U tašni joj je još stajao USB s prevodom. Kada ga je videla, pomislila je: Moram na trenutak da izađem iz ovog dana.
Ubacila je novčanik u tašnu i izvadila USB da bi ga stavila u džep. Pogledala je na sat: 17.02. Vratila se u svoj raspored. Ukrašće nekoliko minuta da poseti kancelariju za publikacije u Rodenovom muzeju.

Jedanaesto
poglavlje



Vozač je zujao oko Trga Konkord. Sa zadnjeg sedišta, posmatrala je gomilu automobila svih oblika i veličina kako im se pridružuju u centrifugalnoj sili koju je širio saobraćajni krug, privlačeći ih suviše blizu jedne drugima, a onda ih razbacujući duž ulice Rojal ili Šanzelizeom ili, u njihovom slučaju, ulicom Zorža Pompidua. To je bilo mesto gde su Luj XVI i, ubrzo potom, Marija Antoaneta, pogubljeni na giljotini, kada je trg podrhtavao ne od težine malih, brzih automobila, već od trupkanja ljutitih republikanaca. Kler protrlja vrat. Giljotna navodno nije bolela. Ali, ipak.
Sada su se izvukli, prelazili su Senu mostom Aleksandra III, na putu ka Trgu Invalida. Iznenadni osećaj prostranstva ovde bio je jeziv, monumentalnost Pariza na vrhuncu. Goli Kupidoni skakutali su unaokolo, konji pozlaćenih krila propinjali su se ka pariskom nebu. Izletnički brod pojavio se ispod mosta ploveći niz Senu kao rastopljeni puter na parčetu hleba, s talasićima za sobom.
„Je descends devant la Musee Rodin, s'il vous plait” 37 , rekla je vozaču. Ulaz u Rodenov muzej bio je bukvalno na nekoliko koraka od rezidencije. Ne bi trebalo da izgubi više od petnaest minuta da svrati tamo da ostavi prevod. Čim je izašla iz frizerskog salona, pozvala je Ameliju; u rezidenciji se sve odvijalo po planu.
Automobil je prišao Domu invalida i krenuo cikcak, levo pa desno pa opet levo do ulice De Varen. Vozač je stao ispred muzeja. „Merci”, rekla mu je osvrćući se ovoga puta, pre nego što je izašla, da vidi koga ima na ulici. Samo postojani mlaz radnika koji se vraćaju iz kancelarija kućama posle radnog dana i nekoliko turista u vunenim jaknama. Zatvorila je vrata auta za sobom.
Ministarstvo kulture Francuske nedavno je renoviralo ulaz u muzej. Nedostajao joj je stari oronuli ulaz onakav kakav je nekada bio: razmrvljena kamena niša koja se prelivala direktno u baštu i u njoj se nalazila sklepana drvena biletarnica. Magični doživljaj prolaza kroz zapuštenu kapiju u kamenom zidu koji je okruživao posed da bi se ušlo u sjaj osamnaestog veka. Novi monolitni ulaz, ugrađen u kapelu iz devetnaestog veka, izgledao je moderno u ko bajagi egipatskom stilu koji je tek nedavno postao popularan među muzejima. Od njega se osećala staro. Ulazi muzeja kroz koje je prolazila kao student koji na evropskom kontinentu isprobava svoje nove veštine u francuskom, italijanskom i španskom jeziku bili su potpuno drugačiji.
Prodavac karata koji je uvek nosio tamnu rolku, bez obzira na vreme, stajao je na prvoj kasi. Izvio je obrvu.
„Bonjour”, počela je.
„C'est dix-sept heures seize”, rekao je i pokazao na sat na svojoj kasi. „Derniere entree a dix-sept heures quinze.” 38 17.16. Poslednji ulaz bio je u pet i petnaest.
„Hvala vam”, odgovorila je, na francuskom. „Ali danas nisam došla u muzej. Ovde sam radi le service culturel.”
Do sada je cveće isporučeno u rezidenciju i Amelija ga je rasporedila u vaze. Nisu očekivali više nikakve isporuke. Nikakva iznenađenja. Samo još da se presvuče i da se završi pripremanje večere. Matilda je po drugi put mesila testo za hleb. Amelijina rođaka je stigla i njih dve sada ljušte krompir da se natapa u hladnoj slanoj vodi.
Sačekala je dok je prodavac karata pozvao muzejsku kancelariju za publikacije. „Personne ne repond.” 39 Spustio je slušalicu i ponovo pokazao na sat na kasi. Svi u kancelariji već su otišli kućama. Ili se barem nisu javljali na telefon dok su zatvarali fascikle na svojim stolovima, na kompjuterima, ispravljali košulje, pečatili koverte svoje dnevne korespondencije... Nije bilo ni važno, Silvi ga je ionako očekivala tek posle vikenda. Svakako nije vredelo da se oko toga prepire s prodavcem karata.
Međutim, nije mogla da natera sebe da ode. Opčinjavalo ju je svetio koje je sijalo iz bašte ka ulazu. Sva ta kiša koja je najzad prestala, donela je cveće i vazduh je bio pun njihovog miomirisa. Kako je samo muzejska bašta bila veličanstvena, po ceo dan pod vedrim nebom, s laganim prolećnim vetrom koji se talasao njome. Uz sve što se desilo od jutros, skoro da je zaboravila na jutarnje sunce koje je kosim zracima bojilo stan, aromu pupoljaka koja je dopirala kroz otvorene prozore rezidencije, užitak prolećnog dana bez kiše. Na divlju gliciniju koja uveseljava dvorište rezidencije.
Bašta je radila duže od muzeja. Samo pet minuta - koliko bi joj trebalo da preda prevod. Samo jedan brzi krug, da vidi da li su divlje trešnje već procvetale. Uz svu tu kišu koja je padala u Parizu, prošle su nedelje otkad je poslednji put uopšte prošetala baštom.
Preplavi je želja duboka kao dah. Morala je da uđe.
„C'est pas grave” 40 , rekla je prodavcu karata. „Merci et bonne journee.” 41 svoju člansku kartu i pokazala je čuvaru na vratima.
Bleda monumentalna fasada hotela Biron, glavne zgrade muzeja, nalazila se pravo napred, a pred njom se širio lavirint simetričnih ružičnjaka i potkresanog šimšira. Prošla je pored njih ne pogledavši zgradu i krenula ka glavnom delu bašte, sunčanoj južnoj strani. Nakratko je zastala pred Kapijom pakla koja je oivičavala istočni zid imanja, sa svim tim izmučenim telima izuvijanim u raznim vrstama agonije, odražavajući se u vrelini njihove tamne brozne. Tu je bila Eva, obavijajući punačke ruke oko svog jedrog tela, pognute glave. Poslednji katalog na kojem je Kler radila, pominjao je da je model za tu statuu bila u ranoj fazi trudnoće i da joj je u Rodenovom ateljeu bilo suviše hladno. I da je, čak i na prolećnom suncu, izgledala kao da joj je neudobno.
Kler je produžila oko zgrade, do velikog južnog dela bašte. Tamnozelenkasti listići već su se protezali preko stabala i grana lipa. Žuti narcisi mahali su svojim čudnim glavicama na popodnevnom vetru, među svetloplavim zvončićima zumbula. Duž središnje staze u bašti, ljudi su stajali ili šetali i razgovarali, pričali telefonom, zagledali bronzane skulpture rasute tu i tamo među rastinjem. Skupina od troje staraca klimnu joj glavom.
Stala je kraj Orfejevog gaja. Delovao je jalovo, još bez raskošnog letnjeg zelenila; šimšir je bio orezan i okrugao, jorgovan se još nije rascvetao. Samo gole stabljike i nekoliko izdanaka lekovitih trava virile su među gajevim kamenjarom. Mišićavi Orfejev torzo, s lirom uperenom ka nebu, izgledao je sablasno usled nedostatka lišća i cveća. Kraj nogu mu je pisalo: Toi qui entre ici abandonne toute esperance - „Okani se svake nade ti koji ulaziš ovde” - preuzeto s ulaza u Danteov Pakao. Pohlepa je uništila Orfeja i osudila njegovu ženu da se zauvek vrati u Podzemlje. Previše je želeo, suviše očajnički. Pokušao je da tvrdi da zadovoljstva ljubavi traju zauvek.
Nastavila je ka jugu, duž središnje baštenske avenije, sve dok nije došla do staze koja je vodila istočno do dela poznatog kao Šuma, koji će je povesti kružno sve do ulaza u muzej. Tu su kestenovi smenili lipe, možda isti oni čija je aroma ispunjavala ulicu De Varen dok je išla da kupi cveće i ulepršali u biblioteku rezidencije kada je otvorila prozore. Duboko je udahnula.
Tu se, među drvećem, nalazila ogromna povijena statua Andrijea D'Andrea, jednog od šest građana Kalea koji je, zahvaljujući Rodenu, bio osuđen da bude poznat u istoriji ne zbog izvanredne hrabrosti već zbog tuge koju je osećao zbog svog čina žrtvovanja. Pošla je ka statui, kao što je uvek radila kada bi došla do ovog dela bašte. Profesor od kojeg je prvi put čula priču o građanima Kalea bio je Italijan kockaste glave koji je nekako završio kao predavač francuske istorije. Lice mu je uvek bilo blago rumeno i nosio je brkove koji su mu se mrdali dok je govorio. I sad je mogla da ih vidi, dok je odgovarao na seminarskoj diskusiji, a ona i ostali studenti Harvarda i Radklifa pokušavali da shvate požrtvovanje iz neke druge ere. Tokom Stogodišnjeg rata, polovinom četrnaestog veka, kralj Edvard III opseo je severnofrancuski grad Kale. Posle jedanaest meseci, kada su zalihe hrane i vode bile na izmaku, šest najistaknutijih građana ponudili su kralju sebe kao otkup u zamenu za oslobođenje grada i njegovih stanovnika. Kralj je prihvatio i objavio nameru da pogubi šestoricu ljudi na najbrutalniji mogući način. Glavešine su se pojavile zakazanog jutra, obučeni u svoju najbogatiju odeću, pred gradskim kapijama, gde su ustanovili da je kralja od tog surovog plana odgovorila njegova trudna žena Filipa. Smatrala je da bi ubistvo gradskih glavešina bilo zlo znamenje za njeno nerođeno dete.
Za većinu studenata na njenom seminaru iznenadno oslobađanje tih ljudi bilo je razočaranje. Tokom tog semestra, prešli su kroz normansko osvajanje i pokolj Katara. Svi su počeli da očekuju priče o žrtvovanju i odrubljivanju glava. Jedna devojka čak je tvrdila da je pomilovanje glavešina čak umanjilo odvažnost njihovog postupka.

Kler se smejala dok se diskusija na seminaru sve više zaoštravala, iako je potajno smatrala da je neočekivano pomilovanje glavešina bilo još veći dokaz njihovog patriotizma; po njoj, proizvoljnost njihovog oslobađanja samo je služila da podvuče njegovu neverovatnost. Kada je počela da prevodi muzejske kataloge i videla Rodenov slavni prikaz dolaska građana pred gradske kapije, shvatila je koliko su smešno ona i njene kolege morali delovati profesoru, mladići u svojim ragbi majicama, a devojke u šarenim džemperima, sedeći u amfiteatru popločanom hrastovinom i razgovarajući o požrtvovanju. Otkada su se doselili u ministarsku rezidenciju, stalno se vraćala njihovim hiperrealističnim figurama u bašti Rodenovog muzeja. Celokupna skulptura - kako ju je Roden, na zahtev grada Kalea, dizajnirao za izlaganje, svih šest građana na okupu, jednake visine, jednake građe - stajala je dublje u bašti Rodenovog muzeja, bliže ulazu. Zasebne figure svakog građanina bile su rasute među lipama, leskama i božurima. Najuzvišeniji od njih Estaš de Sen-Pjer, glavešina koji je prvi ponudio svoj život, stajao je u sredini, zabrinutog ali odlučnog izraza, simbol francuskog ponosa. Međutim, statua koja ju je najviše privlačila bila je statua jadnog Andrijea. Roden je zaronio Andrijeovo lice u njegove ogromne mesingane šake, povio mu je tamni, sjajni vrat od smrtničke tuge; odabrao je Andrijea da predstavi drugačiju stranu žrtve. Stranu koju je ona smatrala realističnijom. Žalost. Tiha poluskrivena klupa kraj njega bila joj je omiljeno mesto u bašti za sedenje i razmišljanje.
Pod mokasinama je osećala meku mladu travu. Popodnevno sunce plesalo je na Andrijeovoj pognutoj glavi i poigravalo se njegovim zgrčenim metalnim prstima. Pružila je ruku da ih dotakne.
On je bio tu. Na klupi, zaklonjen ogromnom zelenikom tamnih listova oštrih kao brijač. Ruka joj pade na ruku statue. Burma joj zazveča o bronzu u tišini. Ovog puta nije bio privid, nije bio fatamorgana. Bio je stvaran kao i gvozdena klupa pod njim.
„Ti...”, reče ona, baš kao što je rekla i pre svih ovih godina. Glas joj utihnu. Sunce je već bledelo, jednako toplo-hladno na njenom vratu kao njegov pogled. „Kako si?”, reče on.
Otkucavanje njenog sata, otkucavanje dana koji prolazi, godina koje su prošle. „Nijale.”
Pomerio se udesno, praveći joj mesta na klupi. Sela je.
Nije joj pružio ruku. Nije ni ona njemu. Ali osećala se kao da je obavio celo svoje telo oko nje, ne samo ruku preko ramena ili obraz uz obraz. Ponovo je bilo leto i osećala je njegovu vrelinu.
„Jadnik”, rekao je. „Zauvek upamćen kao onaj koji se uplašio žrtvovanja za svoj narod.”
Kako mu je glas bio neobično poznat, i dalje dubok i skoro promukao, i dalje taj upečatljivi ritam koji se kotrljao, a onda podizao na kraju rečenice. „Digla se velika kontroverza oko te figure”, rekla je najzad. „Prava buka. Grad Kale mislio je kao ti. Cenili su da je uvredljiva.”

„Ti ne misliš tako.”
Odmahnula je glavom. „Andrije nije bio kukavica: dobrovoljno je ponudio svoj život, niko ga nije naterao. Jednostavno je bio čovek. Zaplakao je nad predstojećim gubitkom.”
Nijal nasloni leđa i udahnu vazduh. Posmatrao joj je profil. „Postala si pričljiva, Kler.”
„Ne”, rekla je. Pogledala ga je iz ugla očiju. „Elokventna.”
Nijal se nasmeja. „Touche.”
„Ti si počeo da govoriš francuski.”
Ponovo se nasmejao. „Uvek si bila pametna. Tiha, ali pametna. To sam prvo primetio kod tebe. To i...”
Oboje pogledaše njene ruke. Bile su tako tanke, tako delikatne i na njima je sijalo prstenje koje joj je Edvard dao. Prekstila je ruke na krilu pokrivajući dijamante. „Gde si bio, Nijale? Zar nisi mrtav?”
Nijal zatvori oči. Na koži oko njih videla se iscrpljenost. Izgledao je isto, ali drugačije, ne više stariji za svoje godine, već bezvremeno, tela još vitkog, ali sada mu je kratka kosa bila prošarana sedima. Nosio je tamnoplavi pamučni džemper, čizme i izbledele farmerke. Kler je osetila neočekivano komešanje u svom telu. Kada je ponovo otvorio oči, one su mu bile iste kao i uvek: prodorne.
„Moglo bi se reći i da jesam mrtav. Skoro da si me ubila. Ali, nek mi se Bog smiluje, nisam ovde da te pitam zašto si uradila ono što si uradila. Nisam ovde da te cinkarim. Samo želim svoj život nazad.”
Lasta im je sletela kraj nogu, kljucnula nekoliko puta i odlepršala. Tražila mu je na licu objašnjenje. Ona verovatno ne bi imala ovaj život koji danas vodi, nikada se ne bi ni udala za Edvarda, da prvo nije upoznala Nijala. Postala bi profesorka jezika u nekoj dobroj privatnoj srednjoj školi ili bi možda radila za neku međunarodnu banku, slala bi svoju decu na prvu pričest, nosila irsku burmu kao svedočanstvo o svom nasleđu. Udala bi se za kolegu s Harvarda ili možda za nekog od mladića iz njenog rodnog grada u Konektikatu. Išli bi zajedno na proslave godišnjica mature i sećali bi se zajedničkih drugova za pivom i koktelima s ostalim parovima s fakulteta. Bez Nijala, ne bi postigla ništa, ne bi znala ništa. On ju je naterao da vaskrsne iz pepela njegove izdaje. Ali šta je ona uradila njemu? Ništa mu nije značila. Iskoristio ju je, a onda napustio.
Pogledala je ruke u svom krilu koje su ga najpre privukle; koža na njima bila je prozirna. Pogledala ih je jutros i videla paučinaste vene žene u godinama. Pogledala je svoje lice u ogledalu i videla godine koje je provela bez njega.
„Ne razumem”, rekla je.
Zvonjava, glupav zvuk: deo iz Mocartove „Male noćne muzike”. Oboje pogledaše u njenu tašnu. Izvadila je blekberi i videla na ekranu ime onog ko je zove. Edvard.

Stegnula je telefon među dlanovima, kao da je neki mali nemirni glodar, stran i nestašan, sve dok nije prestao da zvoni. Isključila je zvono, vratila telefon u tašnu i zatvorila rajsferšlus.
„Novac”, reče on. „Govorim o novcu.”
Privila je tašnu uza se i odmakla se na drugi kraj klupe, okrećući se u stranu da bi ga direktno pogledala. Nebo je bilo vedrije, popodne kasnije. Mogla je da čuje sve ptice. Mogla je da čuje vetar među lipama.
„Planiraš da me ucenjuješ? Jesi li se zato vratio?”
Kapci preko njegovih oštrih plavih očiju naglo se rastvoriše i zatvoriše kao oprugom spojena vrata tokom letnjeg dana. Počeo je da govori, a onda je okrenuo lice u stranu i podigao podlakticu preko lica.
I ona je čula korake i osvrnula se preko ramena. Dve sredovečne žene šetale su stazom od Šume, ruku pod ruku. Bile su srećne. Smejale su se. Kler ponovo pogleda u Nijala. Gledala je kako svetlost njegovih očiju treperi preko njih, a onda se smiruje. Prekrstivši ruke na grudima, ponovo je usmerio pažnju ka njoj.
„Da te ucenjujem? Posle svega što sam učinio za tebe? A i kako bih mogao da te ucenjujem, čak i kad bih hteo? Razmish, Kler. Zajedno smo u ovome.”
„Ja nisam ni u čemu”, rekla je.
Slegnuo je ramenima. „Bili u ovome. Kako hoćeš.”
Približio im se još jedan prolaznik, majka koja je gurala bebu u kohcima i razgovarala telefonom. Muzej se zatvarao, park se praznio.
Nijal se ovog puta nije trgnuo već je sačekao dok žena s detetom nije prošla pre nego što je opet progovorio.
„Slušaj, ne moraš da brineš da će iko ikada saznati za tebe. Nikome nisam rekao, i nikad neću. Da jesam, sada bi bila pod zemljom zbog onoga što si uradila, zar ne? Zato sam iscenirao sopstvenu smrt. Nikada čak nikome nisam rekao ni da si mi bila ljubavnica.”
Vrelina preplavi Kler bojeći joj vrat i bockajući joj koren kose. Ležah su u vlažnim čaršavima, udova otežalih od letnje toplote, i kraj njega joj se žgoljavo telo pretvorilo u telo žene. Njegova bleda koža, zategnutost njegove energije. Udubljenja koja su pravili u pesku dok su putovali duž obale. Njegovo koleno upravo sada, pored njenog. Nijal: potražila je značenje njegovog imena u rečniku, „strastven, iz staroirskog”.
Ali bio je član IRA. Nijal joj to nikada nije rekao, ali nije ni morao. Ona je bila zacopana marioneta, spremna da uradi sve što zatraži od nje, a i te kako je tražio, pa ju je onda hitro odbacio. Nijal, kako joj lepi te novčanice oko tela, još toplog od njegovih dodira. Nijal, kako odlazi od nje na aerodromu, ne osvrnuvši se nijednom.
„Za koga je on u stvari bio?”, rekla je. Skupila je snagu za te reči koje nikada nije čula, a koje je čekala, toliko godina. „Onaj novac?”
Nijal je izvadio cigaretu, ali nije je zapalio. „Razumem da nije u pitanju tvoja zemlja. To su mi rekli kada su mi dali kartu da dođem kod vas: Amerikanci vole da misle za sebe da su veći Irci od Iraca, ali svi odlaze na dobre poslove, voze decu u dobre škole. Niko ti ne govori: 'jebi se, fenijansko kopile', niko ti ne pali kuću, niko te ne mlati samo zato što šetaš ulicom. Pred očima ti ne eksplodiraju bombe. Najlakši posao koji su mogli da mi daju: prikupljanje novca od Amerikanaca.”
Vratio je cigaretu nazad u paklu i pogledao je na taj koncentrisani način kojeg se tako dobro sećala. „Ali ti, Kler. Ti si bila drugačija.”
Pokvarenjak. Odmakla je nogu od njegove. „Rekao si da je to za pomoć običnim ljudima.”
„I bilo je.”
„A kombi?”
Nijal uzdahnu. „Daj, Kler. Bio je rat. I borili smo se na jedini način na koji smo mogli. Čime smo mogli da se branimo?
Kukom i motikom? Voleo bih da je moglo da bude drugačije, ali uradio sam ono što sam uradio i ni zbog čega se ne kajem. Bilo je to za slobodu irskog naroda - vredelo je boriti se.”
„Vredelo je nedužne krvi? Ljudi su ginuli, Nijale. Obični ljudi.”
„ Mi smo ginuli.”
„Ne samo vi.”
Nijal slegnu ramenima. „Ne razumeš kako je bilo. Nismo imali čak ni kupatilo u kući kada sam bio klinac. Mladić kao što sam ja: ili kradeš ili umireš boreći se. Ali nisam došao ovde da se prepirem s tobom. Misli šta god hoćeš. Završio sam. Samo hoću novac.”
„Koji novac?”
„Znam da ga nisi zadržala da bi ga sama potrošila. Sakrila si ga negde, zar ne?”
„Iskreno, Nijale, ne znam o čemu govoriš.”
„O novcu. Onom novcu.” „Onom novcu?” „Onom novcu.”
„Nijale, taj novac nije kod mene. Znaš to. Dala sam ga onom čoveku u Dablinu baš kao što si mi rekao.”
Morao je da se vrati i da sedne pored nje u bašti, u tom plavom džemperu i s tim istim prodornim plavim očima, glasom dubokim poput morskih talasa, da priča o sukobima, da priča o patnjama svog naroda, da je uvlači u period od pre dvadeset godina koji je tako pažljivo ostavila za sobom i sve mu je sad rekla. A šta ako je ozvučen? Možda se predao britanskoj vladi i sklopio dogovor s njima da je uhvati. Da li će Edvard moći da unajmi nekoga ko bi je izvukao iz ovoga? Da li bi hteo?
Nijal se namršti. „Dala si ga tom čoveku?”
Izgledao je, ako je to bilo moguće, još zbunjenije od nje. Nije bio ozvučen i Interpol ih nije čekao u kombiju na ulici.
Klimnula je glavom, „da”. „Zezaš me, Kler?”
Vetrić je promrsio zeleniku tako da su mu iskrzane senke sevnule preko lica.
Htela je da mu postavi isto pitanje. Ali samo je rekla, „Ne. Uradila sam onako kako si mi rekao. A onda sam te čekala. Nisi se pojavio.” Konačno je to rekla; više nije bilo povratka. „Zašto nisi?”
„Kod Sent Stivens Grina? Posle?”
„Čekala sam te.”
„Kada se nisi pojavila s novcem, prvo sam pomislio da si pobegla. Ali kako si mogla, s takvim životom koji si imala? Zato mi je sledeća ideja bila: možda je otišla Britancima.”
Mora da postoji neko objašnjenje, neka šifra. Ali šta god da je bilo, nije mogla da ga provali. „Ali pojavila sam se s novcem. Kad ti kažem. Predala sam mu ga baš kao što si mi rekao.”
Uhvatio ju je oko ruke. Koža mu je bila suva i topla, baš kao što se sećala. „Ne zajebavam se. Skrivam se veći deo života. Moj rođak rekao je da sam ono ja u kovčegu i jedino je on znao da je to u stvari bio Šon O'Faolajn, koji se udavio pa ga je moj rođak izvukao. Šon O'Faolajn leži pod spomenikom s mojim imenom, a svi misle da je on nestao, ne ja. Siromah, izgledao je toliko loše da niko nije mogao da primeti razliku. Dvadeset sam godina mrtav čovek u svim državnim zapisima.
„Razumeš li, Kler? Ne postojim ni u životu ni u smrti. Ti si me izbrisala.” Nijal je i dalje bio Nijal, čvrst, enigmatičan, oronula, ali nepokolebljiva crkva na vetrovima šibanoj obali, ali sada je ona držala otvorena vrata i iznutra je čula odjek plača. Htela je da ih zalupi. Htela je da ostane onakav kakvog ga je pamtila, kamen koji nije mogla da prevrne, vatra koju nije mogla da ugasi. Htela je da ostane onaj Nijal koji je bio u njenom sećanju. Htela je da ostane samo u njenom sećanju.
Trgnula je ruku iz njegovog stiska. Ali ipak nije mogla da se natera da ustane. „Ali ne mislim da si otišla Britancima s parama”, nastavio je ne trudeći se više da je drži silom već joj je posmatrao lice. „Izvukli bi ti moje ime htela da im ga kažeš ili ne, kopilad. Saznao bih za to, čak i kao mrtav čovek Dakle, šta onda? Šta si uradila s njim?”
Gledao ju je pravo u oči, potpuno ozbiljan. Nije govorio u šiframa. Mislio je tačno ono što je pitao.
„Dala sam mu ga”, rekla je, tiho. „Kunem se. Uradila sam tačno kao što si mi rekao.” Sve je videla jasno pred očima. Aerodrom. Vožnja taksijem. Ona straćara koja je bila pogrešne boje. „Put Portobelo, broj 83. Baš kao što si rekao. Pratio me je. Došao je skoro odmah. Sve sam mu predala. A onda sam čekala.”
I sada je ponovo čekala. Nijal je ćutao. Senke izroniše iz njegovih oštrih očiju, obaviše se oko nje, raspršiše se u kasnom prolećnom popodnevu. Polako je udahnuo i izdahnuo. Protegao je ruke preko naslona klupe i zabacio glavu na njega.
„Put Portobelo, broj 83? Dala si ga nekom čoveku tamo?”
„Da, jesam.”
„Kler”, rekao je. „Adresa koju sam ti dao bila je Put Portobelo broj 38. Dala si pare makrou. Portobelo 83 bio je javna kuća. Svi u Dablinu su to znali.”

Dvanaesto
poglavlje



Pod njom se otvorio vremenski portal, i padala je bestežinski, u prošlost. Isparilo je dvadeset godina straha i griže savesti koji su joj pratili svaki korak u životu. Ekstaza, oslobađanje od tereta koje je osećala bili su neopisivi. Zamenilo ih je nešto drugo, neka čudna mešavina radosti i lakoće prožeta krivicom i kajanjem. Ovo je bilo čudo za koje nije mogla ni da sanja da će se desiti. Čudo koje nije zaslužila. Nikada nije pomogla ničije ubistvo. Samo je pomogla nekom makrou da se obogati koliko nije ni sanjao. Deo nje hteo je da se bez prestanka smeje. Htela je da se pruži na leđa na mladu travu i smeje se sve dok joj ne pođu suze ispuštajući krike smeha u veče koje pada iznad nje. Da se smeje svojoj novootkrivenoj slobodi; da se smeje besmislenom načinu na koji ju je stekla.
Ali kad je videla izraz na Nijalovom licu, nije mogla da se smeje. Verovao joj je, a ona ga je uništila.
„Ja...”
Nijal ustade. Obišao je oko statue Andrijea i, na nekoliko trenutaka, pitala se da li će jednostavno otići. „Nijale...”
Čula ga je kako uzdiše. Vratio se i ponovo seo pored nje. Tražila mu je na licu ljutnju, suze, bilo šta, ali izraz mu je bio neprobojan. „Češljao sam ulice Dablina. I počeo sam da mislim: da se nije uplašila? Ali video sam te u avionu iz Bostona. Video sam da još imaš veliki stomak. Znao sam da si ga sigurno odnela. Zato sam šetao okolo pitajući se: šta li je mogla da uradi s njime? Otišao sam čak do dablinskog pristaništa misleći da si se možda ukrcala na brod za Englesku. Pitao sam se: koliko je daleko mogla da stigne ova Amerikanka? Koliko bi daleko otišla da me izda?”
Ućutao je, kao da je čekao da, ne ona već prošlost, odgovori na ovo pitanje. Već je i odgovorila. Izdala ga je njena nesavršenost, potpuno.
„Da si otišla Britancima”, nastavio je, „da su doznali za mene i našli me, zatvorili bi me bar na deset godina, možda dvadeset. Nisam mogao da kažem ni svojima. Ne zbog sebe. Neko bi te pronašao i ubio. I zato sam lutao ulicama Dablina, lutao uzduž i popreko, sve vreme razmišljajući ko bi bio gori: Britanci ili moji. To mi je bilo kao pesma u glavi, vrtelo se ukrug. Otišao sam na aerodrom onog dana kada je trebalo da odeš kući i gledao sam sve putnike koji su se ukrcali, čekao dok avion nije postao sićušna tačka na nebu, nestajući preko mora.
„Možeš li da zamisliš?”, reče. „Šta li je taj bednik mislio dok si mu predavala sve one dolare? Mora da se usro od sreće.”
„Nijale...”, počela je ponovo.

Odmahnuo je glavom i pogledao u Andrijeova stopala. U životu prepunom loših vesti, ovo je ipak bio nizak udarac. Nije mogla da smisli šta da mu kaže. Sedeli su u tišini, sve dok je nije pogledao. Slegnuo je ramenima i kratko se nasmejao. „Ha.”
„Nisam bila toliko pametna kao što si mislio”, rekla je. Ponovo je odmahnuo glavom. „Jebi ga. Dobio sam šta sam tražio, zar ne? Sve je to bilo glupo. Ceo plan. Bio sam samo klinac, znaš. Nisam bio baš najiskusniji dobrovoljac. Samo sam bacao kamenje unaokolo pre nego što su me poslali preko. Zato su me i poslali.”
„Mislila sam da si stariji od svakoga koga sam poznavala.”
„Samo sam se pretvarao. Ali nisam bio, inače ne bih mešao ženu i zadatak. I to svoju ženu. Jebi ga, baš si me sludela, zar ne?”
Grudi je zaboleše. Od kajanja, od olakšanja, nije bila sigurna zašto. Prekrstila je ruke preko njih. „Slušaj, Nijale. Suština je u tome da ti - mi - nikoga nismo ubili. Mislim, nismo umešani ni u čiju smrt. To ovo znači. Razmisli.”
Slegnuo je ramenima i oborio glavu. „Da, možda. Osim mene. Jednostavno ne razumeš. Bio sam vojnik. Ubijanje nije greh kada si vojnik.”
„Možda nije - ali ni svako ko je poginuo u tvom ratu nije bio vojnik.”
„Eh...” Nijal je počeo da govori, a onda je stao kada je troje staraca koje je ranije srela na glavnoj stazi bašte, prošlo pored njih. Ponovo je spustio glavu i podigao ruku da je zakloni.
I ona se zaklonila od njih osetivši na trenutak ono što je Nijal nesumnjivo osećao svakog trenutka poslednjih četvrt veka.
„Videla sam te, zar ne?”, rekla je kada su šetači zamakli.
„Uvek si okružena ljudima. Čak te i svi policajci u tvojoj ulici poznaju. A nisam znao da li si sada s njima. Zato sam te dugo samo posmatrao. Ponekad putem novina, interneta, ponekad lično.”
Znači, videla ga je. Ne u Kairu, nikada dok je živela u Americi; problemi oko vize to bi onemogućili. Ali možda u Engleskoj, svakako u Parizu. Jutros. Povukao se u tamu sumraka i poricanja, ne znajući kako i da li da joj stavi do znanja da je među živima. Ali nije mogao da se potpuno otrgne.
Barem, ne s traga novca. Mora da je bio veoma siromašan. „Kako živiš?”
„Prešao sam u Englesku čamcem i našao sam posao; utovaram kamen ili guram pesak. Dnevni posao za koji ti ne treba prošlost. Kada se pojavi još neki Severni Irac, odlazio sam dalje. Pre nego što bi počeo da me zapitkuje.”
Nije joj rekao ništa određeno i nije ga pitala.
„Video sam kad si se udala”, produžio je. „Pisalo je u engleskim novinama. Video sam čije si ime uzela. Sluga britanske krune. Tada sam postao siguran da si to uradila s razlogom. Išao sam što sam dalje mogao bez pasoša i para da napravim dobar, i to dugo vremena.”

„Nisam te izdala”, rekla je. „Nikad to ne bih uradila. Ne namerno. Ed..., moj muž nema nikakve veze s tim. Nikada mu nisam rekla.”
Da li je pratio i Edvarda? Svog neprijatelja, iznenada tako stvarnog, tako blisko povezanog s njegovim vremenom na ovom svetu? Da li je gledao Edvarda kako jutros napušta rezidenciju, visok i sve čvršći, u svom dobro krojenom odelu, video ga kako pruža krupnu, negovanu šaku s porodičnim prstenom na jednom, a burmom na drugom prstu, i otvara vrata automobila koji ga je čekao? Njenog Edvarda, koji ju je sve ove godine štitio. Njen Edvard, u Nijalovim očima. Da li je Nijal odmahnuo glavom i zapitao se, Dakle, ovo je odabrala?
Njen Edvard. Kler se prenula na tu pomisao. Pogledala je na sat. Za dva sata, Edvard će se vratiti kući vodeći ministra inostranih poslova, a ubrzo će pristići i ostali gosti.
Svi su toliko mnogo očekivah od nje. Od nje, od svih ljudi! Bila je bleda, bež, udaljena. Bila je pribrana, staložena, efikasna. Oblikovala je sebe u nešto savršeno. Ali nije bila savršena. Bila je sve, samo ne savršena. I pored toga, svi su sve ovo tražili od nje. Sada je ovde bio Nijal koji je isto hteo nešto od nje. Nešto što nije imala da mu da.
„Zašto sada?”, rekla je, oštrije nego što je htela. Omekšala je glas. „Ako si me sve ovo vreme pratio, ako si rizikovao da sam možda neka vrsta britanskog doušnika, zašto si sada prišao da me pitaš za novac? Zašto danas?”
Nijal je krenuo zglavke na šakama i pogledao u stranu. „Cveće. Jednom sam ušao ovamo, pazeći da me niko ne vidi, i odmah sam znao da sigurno dolaziš ovamo sama, da sediš. Bhzu je tvoje kuće, i sve ovo cveće - rekoh sebi: ovo je mesto gde ću je zateći samu. Neće imati kuda da pobegne. Ali jebena kiša u Parizu.”
„Danas je prvi sunčan dan”, reče ona.
Spustio je ruke i klimnuo glavom.
Uzdahnula je. Kako ju je tako dobro poznavao? „Da, ali zašto sada? Ako si brinuo da sam te odala, zašto nisi rizikovao prošlog proleća, ili prošle jeseni, ili prošlog leta? Ili pre deset godina?”
Nijal ju je gledao kao da odmerava koliko treba da joj otkrije. Najzad je rekao, „Zato što su, kada je zatvoren Lavirint 42 , Kijerana Parsela prebacili u drugi zatvor gde je upoznao momka s kojim sam nekada radio na bušotini u Severnom moru. Plata je bila dobra, tim dobar, zadržao sam se duže nego što je trebalo. I počeli su da razgovaraju o tetovažama i načinima na koji je Kraljevska policija prepoznavala dobrovoljce, jer su neko vreme ljudi nabavljali nove identitete. I taj tip ispriča Kijeranu da je upoznao mladića koji se pretvarao da je s juga ali je, u stvari, iz Derija - prepoznao mi je naglasak - visokog oko metar osamdeset, crne kose i očiju plavih kao zimsko jutarnje nebo, koji je pričao da je otišao iz Irske 1982. i da nema nikakve rođake tamo, iako svi imaju rođake u Irskoj, koji ima čudan ožiljak na vratu, u obliku srpa, i šta bi moglo da se uradi sa svime time... Stari Kijeran sve to poveže. I tako, kada su ga ove zime oslobodili, ode kod mog rođaka i kaže mu da se pitao da li sam to zaista bio ja u onom kovčegu i zar ne bi bilo zanimljivo da ga iskopaju. Sada imaju sve te načine da identifikuju i nokat na nožnom palcu. A onda stari Kijeran pita: ako se ispostavi da to nisam ja u kovčegu, gde sam onda, i šta moj rođak zna o tome zato što je znao da mi je taj rođak bio kao brat i da smo se zajedno pridružili borbi; i rekao mu je da je to u stvari O'Faolajn kojeg je izvukao iz vode. I tada je moj rođak stavio oglas u novine kao što smo se dogovorili pre dvadeset pet godina, ako ga ikada zadesi kakva nevolja.”
„Hoćeš da kažeš da taj čovek, Kijeran, hoće novac? Ako mu ga daš, ostaviće te na miru? Ali ako mu ga ne daš...?”
„Kijeran je bio dobar čovek. Posvećen borbi. Polovinu godina koliko sam se krio, on je proveo u zatvoru. Ne želi da se vrati tamo bez razloga.”
„Ne razumem.”
„Mislim, govore da je sada mir i dobrosusedski odnosi, ali ljudi se sećaju. Jedan cinkaroš pokušao je da se vrati pre nekoliko godina; živeo je u nekom selu u Engleskoj. Jesi li čitala o njemu? Ubrzo posle toga umro je nesrećnim slučajem. A posle dvadeset godina u zatvoru, misliš da će stari Kijeran sada moći da nađe posao?”
„Misliš, ovaj Kijeran zna za novac koji je nestao i, ako ga dobije, nikome neće reći da si u stvari živ? Da je rođak lagao za tebe?”
„Jebi ga, Kler, nemam pojma. Sigurno da zna za novac. Možda će držati gubicu zatvorenu i nestati na Barbados.
Stari Kijeran. Ili možda samo želi da zna da ih nisam zajebao - posvetio je svoje najbolje godine borbi, proveo ih u zatvoru - pa će da ga pokloni crkvi. Najverovatnije će ga predati bilo kome ko još želi da se bori, da bi dobio penziju za svoju ženu. Nije ga moj rođak baš pitao da mu ispovedi sve svoje planove. Ne postavljaš pitanja ljudima kao što je Kijeran. Samo znam da hoće novac, a ako ga ne dobije, napakovaće mom rođaku mnogo problema.”
Promeškoljila se na klupi. „Ali ako mu daš novac i on ga preda bilo kome. Znaće da si živ. Zar neće, zar ne bi...” Nije bila sigurna kako najbolje da se izrazi. „Znaš?”
„Došli da me traže?” Nijal slegnu ramenima. „Ako dođu, to sam jebeno i zaslužio. Ali moj rođak će im prodati neku žvaku kako je neki cinkaroš prijavio policiji i mene i novac, pa sam zato morao da se krijem. Već je sve ubedio da sam ja u onom kovčegu, zar ne? Ljudi koji su me poznavali sada su starci. Kad budu dobili jebene pare, to će biti kraj priče.”
Videla mu je oklevanje u očima.
Uzeo joj je ruku, pogledao joj dlan, a onda je spustio nazad na njeno koleno, nameštajući je kao što pogrebni radnik namešta udove leša.
„To jest”, rekao je, „da ih ti i sada imaš. Da ih nisi predala pogrešnoj osobi.” Ustao je i odmahnuo glavom.
„Zaboravi. Zaboravi.”

Ali bilo je tu. Na trenutak, bio je spreman da je pita. Iako je znao da nema onaj novac. I ona ustade, i dalje tačno njegove visine, i dalje rame uz rame. Znao je za njen lagodan stil života. „Kuda ćeš sad?”
„Isto kuda i sve ove godine. Nikuda.” Okrenuo se da ode. „Ne.”
Stao je i pogledao je.
Pružila je ruku i, nežno mu opipavajući između kose i okovratnika, prešla je prstom preko srebrnkastog ožiljka, što se nikada nije usudila da uradi dok su bili ljubavnici.
Nije se trgnuo, ali joj je uhvatio ruku i polako je spustio i ostavio. Stajali su u tišini, posmatrajući jedno drugo.
„Nikada nisi bila kao ostale devojke, Kler. Nisi ni sad.”
Odmahnula je glavom.
„Vratio bih se, znaš. Vratio bih se.”
„Nijale...”
„Ima jedna crkva pored Centra Pompidu.”
Zastao je. Kada nije rekla ništa više, stegnuo joj je ruku i odmakao se. „Sutra odlazim. Ako tako želiš, više me nikada nećeš videti.”
Okrenuo se i otišao, nestajući među drvećem oštrih ivica.
Čula je klik brave u predvorju rezidencije i oslonila je svoju težinu na velika hrastova ulazna vrata. Pre nego što je ušla, još jednom je pogledala po dvorišu. Dan je bledeo. Plavetnilo neba se tanjilo. Nijal je bio tamo negde.
„Bonjour, Madame.” Vrata se širom otvoriše iza nje i otkriše portirkinog muža. Uhvatila se za dovratak da ne bi pala. „Bonjour, Monsieur.” Povratila je ravnotežu kada joj je on pridržao vrata i, kada je ušla unutra, klimnula mu je glavom. „ Merci.” Držao je sijalicu u ruci. „ il fait tres beau aujourd'hui.” 43
„Oui, il fait beau.”44
„Le Ministre va bien?” 45
„Oui, merci. “ 46
„Et les enfants?”47
„Oui, merci.”
„Ah, bien. Alors, tout va bien. “ 48 Popeo se na svoju hoklicu ispod lustera u ulazu. Pritisnula je dugme na liftu. Pošto nije čula kako kavez počinje svoj bučni uspon, ponovo je pritisnula dugme. Mogla je da oseti kako portirkin muž podiže pogled na taj zvuk. U rezidenciji, čekala je ista večera, isti problem s Džejmijem. Ali drugačija žena će se baviti njima. Sada je čak mogla i da ode u Dablin. Novi, bezgranični svet širio se pred njom.
Nijal je nije izdao. I, zajedno, ništa nisu uradili.
„Hoćeš li da pomogneš?”, rekao je i otkopčao rajsferšlus na vojničkom rancu. Splasnula je euforija koju je osećala. Da, sada je mogla da ode u Dablin bez straha.
Ne, nije prenela novac koji je potom upotrebljen za kupovinu oružja i ekploziva. Ali ipak je pristala da ga prenese. Namera je postojala. Osim toga, iznajmila je kombi. Nijal je bar sebe smatrao vojnikom. A ona? Ona je bila samo lakoverna studentkinja.
Telefon joj je zapištao, signal za tekstualnu poruku. Izvadila ga je iz džepa. Gde si??? Edvard.
Edvard da koristi više upitnika? Pogledala je na sat. 18.10. Verovatno posprema radni sto i kreće na koktel koji se održava u ambasadi pre ministrove intimnije večere.
Kod kuće, odgovorila mu je.
Ali videla je tri propuštena poziva na telefonu. Brzo je prešla na sekretaricu, preskačući Esdvardovu govornu poštu da bi došla do druge dve.
Džejmi je zvao, ali nije ostavio poruku. Okrenula je njegov broj. Njegova poruka zabubnjila joj je u uhu:


„ Welcome to a new kind of tension. All across the alien nation.” 49 Ovde Džejms. Ostavite poruku. Ili ne. Zabole me.”


Prekinula je vezu. Ako ga sada ne zatekne kod kuće, pozvaće svakog druga kojeg ima u Parizu sve dok ga ne pronađe. To bi već bila kap u prepunoj čaši. Mogla je da čuje kako se lift bučno spušta, ali još nije sišao do predvorja. Privila je džemper oko sebe. Vazduh je bio sve hladniji dok je veče prelazilo u noć, na onaj izdajnički način toplog prolećnog dana; prohladni šok koji se šunja i, pre nego što ga i primetiš, već ti je napao telo. Kao starenje: svet deluje tako toplo, a onda je odjednom leden.
Prošlih dvadeset godina delovale su joj kao san. „Jesi li čula da je Nijal nestao?”, rekao je njen rođak Kevin kada joj je svratio do sobe na Kembridžu, nekoliko meseci nakon što se vratila iz Dablina. „Ćale misli da se vratio kući i nastavio tamo gde je stao. Znaš. S onima. I da je sigurno nešto pošlo naopako.” Krenula je pravo u biblioteku čim je otišao i proverila sve novine na koje je Harvard bio pretplaćen, uzalud se nadajući da će naći neke dodatne informacije. Pošto tu nije imala uspeha, bila je primorana da ih izvuče od tetke i teče. „Ponovo vam hvala na prošlom letu”, rekla je kada je otputovala da ih poseti, nedelju pre Božića. „Tako smo se lepo proveli ovde. Mislite li da će se Nijal vratiti sledećeg leta?”
I tetka je zagnjurila lice u šake, a teča je odmahnuo glavom i objasnio joj zašto se to nikada neće desiti: Nijalovi ljudi umotali su u čaršav ono što je ostalo od njegovog leša nakon što su ga izmrcvarile ribe i plima, i stavili ga u kovčeg. I tako je, svih ovih godina, viđala njegovo lice u gužvi i mislila da vidi uspomenu na ono što je nekada bila. Ali videla ga je. Baš jutros, u Bon Maršeu, kako viri u nju preko konzervirane hrane iz Britanije i sira iz Irske. Ovog popodneva, dok je buljio u nju kad je bila kod frizera. Pratio ju je. Nije bila luda. Mešala je brojeve, ali ne lica. Turčin. I on je još bio tu negde.
Lift je stao pred njom. Ušla je u njega, zatvorila vrata kaveza, pritisnula dugme za njihov sprat.
Nadala se da zaista postoji lekar i da će on istupiti. I gotovo. Danas više nije htela da razmišlja o Turčinu.
Ali nije mogla da zanemari Nijala. Čekaće je.
Lift je polako počeo da se penje. Na spratu su bili Amelija, Amelijina rođaka, Matilda, konobar za večeras. Možda, ako ima sreće, i Džejmi. Svi će očekivati nešto od nje. I sve ostalo ju je, takođe, čekalo, rituali — proslave rođendana, godišnjice, venčanja, krštenja dece - i sitnije rutine, kao što je popravljanje Edvardove kravate. Sve ono što je održavalo svakodnevni život u normali i ocrtavalo njeno postojanje kao olovkom osenčene ivice mrtve prirode, dajući stalno značenje onome što bi inače izgledalo kao beskrajni tunel, delovalo kao isti onaj vakuum koji ju je usisao u vrtlog dablinskog aerodroma pre dve decenije i sada ju je vukao u svakom momentu jedan minut bliže neizbežnom kraju života. Odmeravala sam svoj život kafenim kašićicama. Kako su se pametno osećah na fakultetu kada je izučavala T. S. Eliota. Iskidah su Dž. Alfreda Prufroka na komadiće sve dok nisu razotkrili svaku nijansu - a da nisu razumeli ništa. „Možete li da pročitate naglas, a onda prevedete Eliotov epigraf iz Danteovog Pakla?”, pitao ju je profesor, pošto je bila dežurni stručnjak za romanske jezike u svojoj grupi i probijala se kroz Danteov italijanski kao da je on nešto što bi mogla da pobedi: „M a perchiocce giammi de questo fondo/Non torno vivo alcun, s'I'odo il vero/Senza tema d'infamia ti rispondo.”
A onda je ponovila na engleskom, „Ali pošto se nikada s ove provalije niko nije vratio živ, odgovoriću bez straha od sramote.”
Proći će kroz ulazna vrata rezidencije kao što je već hiljadu puta pre. Tarnerov pomorski pejzaž, koji ju je pozdravljao svaki put kada bi ušla u stan, visi iznad komode od tamnog ružinog drveta, u stilu regentstva, u koju će ostaviti tašnu. Elegantna srebrna činija koju su dobili kao svadbeni poklon od Edvardovog školskog druga s Oksforda, sada moćnog advokata u Londonu, i koju su - kao i Tarnera -nosili iz stana u stan, bila je mesto gde je ostavljala ključeve, a onda bi ih sklonila, znajući da će se Edvard brinuti da će ogrebati srebro. Inkrustirana kutijica s letovanja u Hrvatskoj, skrivena od pogleda u komodi, mesto je gde je kasnije stavljala ključeve.
Dom, suprug, deca, zvanje ako ne i prava karijera. Sve je to imala. Da li je i Nijal, nekako, usput, i sam stekao neke verzije svega toga? Ženu koja je bila voljna da ne zna ništa o ocu svoje dece? Možda, neku bujnu, dobrodušnu Italijanku, dugog nosa i nasmejanih usana, guste sjajne crne kose, punih grudi i kukova. Ili neku mladu samostalnu Skandinavku. Ili obe i još mnoge druge?
Nalet ljubomore zanjihao joj je telo, praćen talasom samoprezira. Kako je jadna! Kako je glupa!

Crkva pored Centra Pompidu... Sutra odlazim. Ako tako hoćeš, nikada me više nećeš videti. Nije je napustio. Kako je ona mogla da napusti njega? Zar mu nije dugovala, ako ne novac, makar pomoć koju je on sada njoj pružio?
Lift je stao.
Setila se svoje neposlate poruke - Kod kuće — i kliknula na „pošalji”. Otvorila je ulazna vrata; predvorje ju je zapljusnulo svojim sjajem: eksplozija svetla kristalnog lustera, presijavanje komode u stilu regentstva, drečavi pljusak žute i zelene boje u vazi. Zatvorila je vrata tiho za sobom, otišla do komode, nagnula se da spusti ključeve u kutijicu iz Hrvatske, a ne u srebrnu činiju.
„Tu si .”
Široko čelo, sive oči koje je gledaju sleđa. „Edvarde!”, uzviknula je udarivši o komodu od zbunjenosti. Ubacila je tašnu i pružila ruku da zgrabi vazu s ljiljanima i irskim zvončićima, masivni zeleno-žuti drhtaj u uglu oka, taman pre nego što pade. Voda je pljusnula oko nje, na polirano drvo, na pod.
„Zvao sam na kućni telefon”, rekao je ignorišući cveće, ne mareći za vodu, pokazujući ka blekberiju koji je još držala u ruci. „Amelija je rekla da ćeš biti ovde.”
„Zadržala sam se...”, počela je.
Amelija se pojavila iz pravca kuhinje, hitro prilazeći. Pocrvenela je i stala kao ukopana. „Excusez-moi, j'ai entendu...” 50
„U redu je. Sve je u redu”, rekao je Edvard odmičući se, trljajući šake. Amelija je izvadila krpu iz džepa svoje kecelje i počela žustro da briše prosutu vodu, ne gledajući ih u oči.
Kler je ubacila telefon u tašnu i zavukla tašnu u komodu. „Barem se nije cela prevrnula.”
„Oui, Madame.”
„Baš sam šeprtlja.”
Amelija ništa nije rekla, već je samo brisala. „Dobro je sada.” „Oui, Madame. Excusez-moi, Madame, Monsieur. “ 51
„Zaboga, Edvarde”, rekla je kada je Amelija otišla. „Uplašio si me. Šta se...”
„Zvali su me iz Baroua”, upao joj je u reč. „Znala si?”
Potisnula je Nijala iz misli. A koliko se trudila da spreči Edvarda da se umeša u Džejmijev problem pre današnje večere. Pogledala je po predvorju u potrazi za nekim izdajničkim znacima - ranac, dukserica, flaša soka - zaboravljenim na nekoj od Amelijinih dobro uglačanih površina. Ništa. „Pričala sam s njima...”, rekla je.
„Do vraga! I nisi mi rekla? Kler!” U sakou mu je zavibrirao blekberi. Izvadio ga je, pročitao poluistinu koju je poslala pre nego što je ušla, „Dakle”, rekao je podižući obrve, „Jesi pričala s Džejmsom?”
„Uzrujan je”, rekla je pokušavajući da oceni koliko da otkrije o Džejmijevom trenutnom prebivalištu. „Rekla sam mu da dođe kući.”
„Kao da ima izbora! Kada stiže?”
Okrenula se i počela da namešta buket. Mogla je da kaže Edvardu da se Džejmi neočekivano pojavio jutros, da je doleteo, a da je nije najpre obavestio, da je napisao dozvolu u njeno ime bez njenog znanja. Ali ako Edvard nije znao za bilo šta od toga, kome bi koristilo da mu sada kaže. Ne njemu. Sigurno ne Džejmiju.
„Biće ovde za vikend”, rekla je pomerajući stabljiku, a onda je tiho dodala: „zovu se irski zvončići? Vidiš? Zelena zvona s belim tučkom? Priča se da donose sreću. Verovatno ih zato mnoge neveste nose.”
„Kler! Ne menjaj temu. Šta je s onom devojkom koju je Barou oterao?” Spustila je cvet u vazu i okrenula se ka njemu. „Nema devojaka u Barou.”
„Nema ih sada” Opet to zujanje iz nekog od Edvardovih unutrašnjih džepova. „Do vraga!” Ponovo je izvadio telefon i pročitao poruku. „Ministrov auto je ispred.
Moram da idem.”
„Koja devojka?”
Edvard je zastao i pogledao je. „Zar nisi rekla da si pričala s Barouom.” Tako je. Trebalo je da već zna za to. Trebalo je da sve drži pod kontrolom. Klimnula je glavom i uzmakla korak nazad. „Da, mislila sam da li je bila još neka devojka?”
„Rekao bih da je, u ovom slučaju, i jedna sasvim dovoljna, zar ne?” Razmotrila je sve mogućnosti što je brže mogla. Kad se sve uzme, manje je ozbiljno bilo da te uhvate s devojkom nego u prepisivanju, iako nije mogla da vidi kako su ta dva slučaja povezana. Možda se do te mere zaljubio u tu devojku da je zapostavio hemiju, a onda su ga uhvatili da prepisuje. „Da, svakako jeste...”, rekla je.
„Je l' ti dao neko objašnjenje? Šta se kog vraga desilo? Gde mu je bila pamet?” ruke, bespomoćna.
„Izvini”, rekla je, „što sam sam stigla ovoliko kasno.”
Otvorio je vrata. „Moramo da razgovaramo o ovome.” Lift je već bio tu, još od njenog dolaska. Otvorio je kavez, ušao unutra, okrenuo se ka njoj, namršten. „Ne smem da ostavim ministra da čeka.” Zatvorio je vrata uz lupnjavu.
„Izvini”, rekla je ponovo dok je lift počeo da se spušta.
Zatvorila je vrata rezidencije. Ako su Džejmija uhvatili kako krši dva pravila istovremeno, zaista je imao sreće što ga već nisu izbacili. Ali kakve je to imalo veze s onim drugim dečkom. Kako se beše zove - Rajan?”

Stala je kao ukopana ispod lustera. Slika joj iskrsnu pred očima i štrecnula se. Ne, taj drugi dečak sigurno je uhvaćen kako prepisuje zajedno s njim, a ne što je bio s tom devojkom s njim.
Brzo je pošla niz hodnik do Džejmijeve sobe i upalila svetio. „Džejmi? Ssss. Džejmi?”
Nije bilo nikoga. Bledi odraz njenog lica gledao ju je s prozora. Sunce je sad već skoro zašlo. Sklopila je šake i sela na krevet. Džejmi, jedva malo više od bebe. Kler je provela sate šetajući gore-dole kroz hodnik njihovog stana u Kairu. Plakao je bez prestanka svaki put kada bi ga prepustila dadilji. Uzela bi ga ponovo u naručje i slatko bi joj se osmehnuo, bezubo, s puno poverenja, uz taj mlečni miris. Ponekad bi i sad zapazila trag tog osmeha, ispod adolescentnih naznaka brade i majica sa sloganima.
Skinula je džemper u toploti njegove sobe i pustila ga da padne duž njegovog kreveta. Dakle, Džejmi je našao prvu devojku i privremeno izgubio glavu za njom. Možda je zatražio od druga da mu pomogne da nabavi odgovore, što bi objasnilo zašto je samo Džejmi okrivljen. Nije bilo baš toliko čudno. Do sada, Džejmi nije imao iskustva s devojkama. Edvard je čak rekao, samo u polušali, kada je prvi put predložio Barou: „Možda muška škola neće biti baš najbolja ideja. Znaš. Svašta se dešava.”
„Šta hoćeš da kažeš, Edvarde? Stvarno. Uostalom, videla sam Džejmija kako odmerava Ameliju pre neki dan dok se naginjala preko kreveta da zategne posteljinu.”
„Ameliju? Mora da se šališ. Ima noge kao balvane.”
„Nije joj još ni trideset godina. A kad si ti to gledao njene noge?”
„Provodi dosta vremena na hoklicama dok briše prašinu s lustera”, rekao je i dodao, smejući se: „Teško je ne videti ih.”
„To nije lepo, Edvarde.”
„Da”, rekao je postiđeno. „U pravu si. To nije bilo pristojno.” Ali osetila je njegovo posramljeno olakšanje.
Amelija je sada sigurno bila u kuhinji, pomaže Matildi i pita se šta li se desilo u predvorju. Kler je morala da ode tamo, da povrati Amelijino samopouzdanje, da stavi Matildi do znanja da je u pripravnosti. Gosti će početi da stižu za otprilike sat vremena. Ustala je s kreveta, ugasila svetio, zatvorila vrata sobe. Dozvolila je da joj Džejmi procuri kroz prste, kao so. Čim bude sigurna da je sve pod kontrolom, počeće da zivka. Sramota za njega, još veća sramota za nju.
Vratila se kroz hodnik. Soba za prijem zvaničnika izgledala je besprekorno, njen široki prostor blistav od poliranog mesinga i mahagonija. Smirivao ju je sam pogled na nju. O tome će da razmišlja. O svojoj kući. Svojoj večeri. Mogla je barem to da učini. U kaminu je bila pripremljena vatra, ali ne upaljena. Sjajne mesingane šipke na kojima su stajale klade - „vatreni psi”, kako ih je Edvard zvao - preokretale su sobu naopako u svojim kuglama; cepanice su čitavoj skalameriji davale autentičnost. Premestila je buket sa stočića na kitnjasti okvir kamina; vaza na tom stočiću ometala je pogled na ostatak sobe s dve stolice pored njega, a ljudi su voleli da vide šta se dešava s ostalim gostima, da znaju ko s kim priča. Izvukla je nekoliko stabljika iz vaze i vratila ih, zbog' čega su se zvončići okrenuli napred, i zastala je da dodirne njihove neobične lukove. Žan-Benoa dobro je obavio posao, kao i obično. Ne samo što je kombinacija belih i zelenih irskih zvončića sa žutim ljiljanima dočaravala sve što je htela da kaže o proleću i vezi medu različitim narodima već se slagala i sa samom prostorijom.
Kada je cveće bilo savršeno, prešla je pogledom preko sobe. Hoće li osvojiti odobravanje njihovih večerašnjih uvaženih gostiju? Tokom njihove prve godine u ministarskoj rezidenciji, uz dozvolu i sredstva Ministarstva inostranih poslova, promenila je zavese, presvukla stolice, jastučiće na dvosedu i fotelje u vrtlog hladne plave i svetlosmeđe, umesto teške svile boje breskve koju su voleli prethodni stanovnici. Kupila je materijal u Engleskoj, pošto je provela sate kombinujući uzorke iz robnih kuća Harods, Ozborn i Liti i Čelsi tekstil. Za jastučiće je upotrebila tkano platno iz Normandije. Razmestila je finu srebrninu od Edvardove i klasične kristalne čaše od svoje porodice na teški tamni nameštaj u sobi, intarziran zlatnim rubom, pod njenim kitnjastim lusterima. Okačila je veliku apstraktnu sliku Faruka Hosnija koju su kupili tokom boravka u Kairu i malu sliku Sema Gilijana koju su kupili kada su živeli u Vašingtonu među teške portrete u pozlaćenim ramovima koji su pripadah rezidenciji. Ubrzo nakon što su renovacije završene, ispravila se posle aranžiranja vaze jednostavnih žutih lala pre neke koktel- zabave i videla Džejmija kako stoji na vratima i posmatra je. „Hej, mama”, rekao je, mladog čela nabranog od zbunjenosti, „ova soba se sada slaže s tobom.” Nasmejala se, ali se, potajno, divila njegovoj pronicljivosti.
Žute lale simbolisale su beznadežnu ljubav. Hvala ti, Žan-Benoa. Vrata trpezarije bila su otvorena. Sto je šljaštio od četrnaest postavljenih porcelanskih tanjira, kristala i srebra. Amelija je stavila svetlosivi stolnjak kao što joj je i rekla, i kraljevski grb na tanjirima blistao je u odnosu na njega.
Tri mala buketa ukrašavala su sto. Četvrti je stajao na stočiću sa strane. Vaze su bile baš kako treba. Nije morala da ih popravlja.
Izvadila je četrnaest srebrnih držača za kartice s imenima iz vitrine i spustila ih duž stola, kao da ostavlja trag. Ubrzo će ga njeni gosti slediti zagledajući koji im je status dodeljen. Nije planirala da okači kartu sedenja na vratima; karta sedenja delovala je suviše uštogljeno. Moraće da se vrati u radnu sobu da donese kartice. Nije mogla da čuje nikakav zvuk iz kuhinje, što je obično bio dobar znak. Nema Matildinih eksplozija. Pošto je postavila kartice s imenima, još joj je ostalo da se obuče i našminka. Moraće da proveri i ovale sa sirevima, da vidi da li je Matilda servirala čedar kako treba.
Onda će potražiti Džejmija.
„Plus doucement!” 52 , čula je Matildu kako viče, dok je prolazila kraj kuhinjskih vrata. Pulsirajuća masa mirisa, marljivosti i boja te prostorije usledila je kao napad posle kraljevske ozbiljnosti sobe za prijem. Bakarni lonci i glatki sivi tiganji uglastih ivica i hrpe zelene, bele, crvene i žute na debelim smeđim daskama za sečenje. Naduti brežuljak testa bio je pokriven krpom, drugi tamniji brežuljak stajao je pored njega. Oblak pare iz lonca, mali kovitlac dima iz šerpe pored, grumen putera. Aroma peršuna, limuna i belog luka. Aroma čokolade. „Vous les massacrez!” 53
Amelija je sedela za dugim središnjim stolom sa svojom rođakom, dvadesetogodišnjakinjom čija je šatirana kosa bila vezana u rep. Pred njima su naslagane gomile špargle sevale belo u dve pravougaone činije vode plutajući zajedno s kockama leda: jedna sa šparglom koja je bila već očišćena od svoje debele spoljašnjosti, a druga s onim koje su čekale na ljušćenje. Kler nije mogla da vidi Matildino lice, ali spazila je Jana, konobara kojeg su poslali iz ambasade da uskoči kao batler, kako izvija obrve dok je ređao vinske čaše na tacnu.
Matilda je debelom šakom s crvenim flekama presekla vazduh iznad glave Amelijine rođake. „Nikakva korist od tebe, donnes-moi 54 , ja ću to da uradim!”
„Da li je sve u redu?”, pitala je Kler.
Matilda ju je udostojila brzog pogleda i samo što nije pljunula. „Tres bien, madam Murhaus”, odgovorio je konobar.
Amelija je izustila, „Oui, Madame” Njena rođaka napravila je grimasu i ništa nije rekla. Matilda se okrenula, podigla ruke u vazduh i povukla se na drugi kraj stola.
„Ove devojke nemaju blage veze kako se barata nožem”, rekla je vrativši se oblikovanju ružica od jagoda malecnim, ali očigledno veoma oštrim nožem. Komadi rendane bele i crne čokolade stajali su uvijeni na tanjiru pored njih. Pistaći u ljusci čekah su, na još jednom od tanjira, svoj red u ukrašavanju torti. Torte će biti remek-delo, kao i svi Matildini deserti. „Uništavaju mi šparglu.”
„Et depuis quand ou la Suise ou l' Ecosse informe le monde gastronome?”, promrmljala je Amelijina rođaka, čiji nivo poslušnosti nije parirao njenom razumevanju engleskog jezika.
Od kada bilo Švajcarska bilo Škotska ima poslednju reč o visokoj kuhinji? Kler nije mogla da poveruje svojim ušima. Amelijina rođaka pomagala im je mnogo puta ranije. Znala je kakav je Matildin temperament. Da li se ona trudila da upropasti večeru?
„Čula sam to!”, zarežala je Matilda ispustivši jagodu. Crvena tečnost kapljala joj je s prstiju i nožića. „Čula sam!”
„Ja ništa nisam čula”, rekla je Kler brzo. Pogledala je u Jana. „Jesi li ti rekao nešto?”
„Ne. Je n'ai rien dit. Ni entendu.” 55 Pokazao je na uho i odmahnuo glavom. I on je takođe služio u njihovoj kući desetinu puta.
„Bože, Bože, biće neverovatne”, nastavila je Kler stajući između dva kraja stola, zaklanjajući Matildi pogled s rođake i pokazujući na četrnaest malih torti i gomile domaće čokolade, jagoda i pistaća koji su čekah da im se pridruže. Pretpostavljala je da se u frižideru nalazi i sveže umućen gusti sok od crvenog voća. „Ponovo si prevazišla sebe, Matilda. Zaista, zbog tebe mi svaka domaćica u Parizu zavidi.”
„Znam”, rekla je Matilda šmrkćući. „I pravo je čudo. Bez ikakve pristojne pomoći. A one kapi koje ste mi kupili nimalo mi nisu pomogle za prste. Pored toga, radim i dodatno veče ove nedelje.”
„O Matilda, tako smo ti zahvalni. Svakako ću ti se odužiti. Što se tiče leka, samo moraš da budeš malo upornija. Homeopatska medicina deluje sporije. Ali znaš to. Švajcarci su majstori homeopatije. Medicinski baš napredan narod, ti Švajcarci. Veoma napredni, tačka. Isto i izvanredni kuvari.” Kler je morala da izbegne da pogleda konobara u oči, inače bi oboje prasnuli u smeh. Rođaka se niže nadvila nad svoje stabljike. „Idem sada da se obučem. Pošalji mi Ameliju ako ti nešto treba.”
„Ne treba mi ništa od vas, gospođo Murhaus”, rekla je Matilda. „Vama stalno nešto treba od mene.”
Kler je uzdahnula i ostavila svoje zaposlene da dovrše večeru.

Trinaesto
poglavlje



Zatvorila je vrata sobe i sela ispred stočića s ogledalom. Protrljala je slepoočnice išpartane sitnim borama i nabor koji joj je razdvajao gornju i donju polovinu čela.
Stavila je ruke na struk, pritiskajući o stomak. Prava deca gnezdila su se u njoj, Edvardova deca - ne samo gomile papira, dolari namenjeni da možda nose na sebi krv tuđe dece. To su bila jedina deca koju joj je Nijal ponudio. Žena britanskog diplomate, s dva sina Britanca - to je Nijal video danas, to je gledao sve ovo vreme koliko ju je pratio. To je sada ona videla u ogledalu. Okrenula je lice na jednu pa na drugu stranu. Svet u kojem je živela s Nijalom delovao je tako poletno, tako fizički. Međutim, ono što je imala s Nijalom bledelo je pored realnosti nošenja dece u sopstvenom telu i donošenja na ovaj svet. Nije bila sigurna ni kako se to moglo porediti čak ni s ovozemaljskom dubinom svakodnevnog života. Kao dvadesetogodišnjakinja ne bi razumela takvu misao, ali kada je prihvatila Edvardovu prosidbu, prošla je kroz kapiju u paralelni univerzum gde su se posledice svakog njenog postupka odmotavale pred njom kao tepih. Ratovi se nisu vodili i dobijali na osnovu bezbrojnih telefonskih poziva i spiskova koje je ona pravila ili uputstava koje je izdavala. Mnoštvo bezličnih duša nije spaseno ih izgubljeno kao odgovor na njene postupke. Ali veoma stvarni ljudi koji su provodili dane kraj nje - njena deca, muž, osoblje - biće srećni ili nesrećni, biće gladni ili umorni ili zadovoljni ili uzrujani. Održavali su ih mah gestovi koje je ponavljala svakog dana. To je bila stvarnost. Svet koji joj je Nijal pokazao bio je svet iz snova koji ju je usisao, poput košmara, i ostavio zbunjenom ujutru tako da nije znala da li je budna sada ih je bila budna onda. Nijalov svet posedovao je mržnju preveliku za njeno srce. Imaš divne ruke, Kler.
Raširila je prste, skinula burmu i verenički prsten i pogledala svaki zglavak. Prošle su dve decenije otkad je videla Nijala. I dalje je sedeo razdvojenih butina, sa šakama sklopljenim između. Kada se nagnuo napred, videla je onaj čudni potez sjajnog ožiljka koji mu se protezao uz potiljak, poput srpa koji mu je podsecao ivicu kose, i dalje zategnut, ožiljak koji je oduvek čeznula da pomiluje. Ožiljak koji ga je, naposletku, odao njegovim sunarodnicima.
„Ne diraj ga”, rekao joj je jednom. „To donosi nesreću.”
„Kao kad zgaziš na liniju?” Auto im je stajao na autoputu u Merilendu pored obale i čekao, treći u koloni, da se spusti most. Pogledala je u retrovizor. Automobili su vijugali iza njih kao žica s novogodišnjim lampicama.
„Zgaziš na liniju?”
„Aha, zadesiće te nesreća.”
„Nesreća je zadesila tipa koji je bacio benzinsku bombu.” Još više je otvorio prozor i otresao pepeo s cigarete na uhcu.

„Raznet je zajedno s njom?”, pitala je oslanjajući ruke na volanu, ne promenivši ton. Topao vetar komešao je vazduh među njima.
Nijal joj se osmehnuo. „Ne. Polomio sam mu prednje zube kad smo bili u školi zato što mi se ljubakao sa sestrom.”
Znala je da je imao sestre. Svi Irci imali su sestre. Ali nikada ih ranije nije pomenuo. Njegove reči delovale su kao sadašnjost.
Povukao je dim. „Kraj priče”, rekao je.
Pokretni most se spustio. Ubacila je u brzinu mah tojota kombi koji su iznajmih pod njenim imenom i mrdnula je napred. Žuto svetio bleštalo je u njih kada su prelazili preko mosta, odbijajući se o pozlaćeni burmu koju joj je dao da nosi na domalom prstu. Mogla je da oseti miris tamne vode Atlantika.
„Idi pravo ovde”, rekao je.
Okrenula je volan i izvukla se iz glavne trake na dugi pravi put pokraj same obale. Krenuh su van grada, u neku vrstu ničije zemlje s prodavnicama koje su reklamirale pivo i vatromet i oronulim motelima s neonskim svetlima žute i ružičaste boje.
Poslednji časovi sumraka padali su na njihova kola. Galebovi su leteli oko njih i spuštali se na đubrište pored puta. Prošli su pored tezge pune povrća. Izgledala je kao da su prošle godine otkad je neko stajao za njom. Jedna kalcificirana bundeva puna rupa ležala je na zemlji ispred.
„Da uključim radio?”, pitala je.
Odmahnuo je glavom. U primorskoj pomrčini mogla je da mu oseti pokrete više nego da ih vidi. Ali svake promene položaja bile su retke. Telo mu je postalo stub spokoja u buri koja besni preko Atlantika, nepomičan poput tame koja se spuštala oko njih. Sada ga je dovoljno poznavala da prepozna da je to njegov stav krajnje koncentracije. Čkiljila je na put pred sobom i vozila. Vetar je zamahivao o kombi.
Kada je prošlo još dvadeset minuta, ugledali su dugačku, sumornu zgradu, najružniji od svih motela.
„Ovde”, rekao je.
„Ovde?”, pitala je.
Pokazao je na znak motela koji se vrteo na atlantskom vetru. „Prespavaćemo ovde.” Skrenula je na parking. Bilo je deset vrata, ne računajući ulazna. Pred njima su bila parkirana samo dva automobila.
Ko zna u šta se sve upleo kod kuće, svoje kuće, daleko od njenog iskustva, i bila je sigurna da razlog njegovih neobjašnjenih odsustava iz tetkine i tečine kuće nisu bila viđanja s drugim devojkama. Kada je sišla iz autobusa u Nju Džersiju da pokupi vozilo koje je rezervisao, i videla da je to kombi, osetila je dašak olakšanja - iznajmio im je pokretnu hotelsku sobu. Legli su na tanki dušek u zadnjem delu kombija, skinuvši svu odeću, te prve noći, i rešila je: to je samo odmor kao što je on i rekao, i vrtela je pozlaćeni prsten koji joj je rekao da nosi. Svakog dana, dok su vijugah obalom, puštala je sebe da dublje padne u ovu fantaziju.

Sada, međutim, kada joj je rekao da ode do recepcije i iznajmi im sobu, nije se iznenadila. Zavukla je dugu plavu kosu pod šal koji joj je dao i stavila zatamnjene naočare koje je izvadio iz kese kraj nogu. Smrdele su na njegove cigarete.
„Neće ti tražiti ličnu kartu”, rekao joj je.
Vetar se smirio. Ulazna vrata recepcije bila su otvorena u toploj noći, ali nije mogla da uđe zbog zaključanih unutrašnjih metalnih vrata. Muškarac teškog lica, s turbanom na glavi, sedeo je za starim stolom, držao noge podignute na sanduk i gledao portabl televizor. Jedina druga svetlost u prostoriji dopirala je sa stone lampe. Čovek s turbanom suzio je oči i spustio ruku na poluotvorenu fioku kada je pokucala na vrata. Začkiljio je kroz noć u nju.
„Da?”
„Imate li slobodnih soba?” Pitanje je bilo besmisleno, ali nije osetila iskušenje da se nasmeje. Smeh ovde nije postojao.
Nije dao znaka da će ustati i pustiti je da uđe. „Koliko?”
„Samo jednu.” Spustio je noge na pod. Videla je da je tu i drugi čovek koji je sedeo iza njega, u ćošku. Pogled mu je bio prikovan za televizor.
Prvi čovek promuljao je rukom kroz kutiju na stolu i krenuo ka vratima. Nije ih otključao. „To su tvoja kola?”, pitao je i pokazao na kombi.
Klimnula je.
I on klimnu. „Kapiram. Broj deset.” Podigao je ključ u vazduh. Njegovo srebrno lice klizilo je i visilo na fluorescentnom svetlu iznad ulaza. Pružila je ruku da ga uzme, ali on ga izmače. „Dvadeset pet”, reče joj.
„A da.” Osetila je kako crveni. „Sačekajte.” Potražila je novčanik u svojoj tašnici i izvadila dve novčanice od deset i jednu od pet dolara. Prihvatio ih je kroz metalne rešetke i provukao ključ kroz njih.
„Hvala vam.”
Čovek je sačekao dok nije sela za volan pre nego što joj je okrenuo leđa. Pružila je ključ Nijalu. U tami parkinga, jedva da je mogla da mu razabere lice, samo svetlost očiju. Upalio je cigaretu.
„Dao mi je najdalju sobu”, rekla je. „Ne znam zašto. Ostale nisu zauzete.” Nijal nije odgovorio, ali osetila je kako joj njegova ruka klizi uz butinu. Toplota joj je prodirala kroz suknju koju je nosila. Stegao je šaku.
Ponovo je upalila motor i odvezla se do dna parkinga. Soba je bila skoro gola: veliki krevet pokriven jeftinom, izbledelom narandžastom posteljinom, stočić na kojem je stajao sat, komoda s televizorom. Na popločanom podu nije bilo tepiha. Nije htela da se izuje na njemu; nije htela da ga dodirne tabanima. Kada je otišla da upali svetio u kupatilu, sijalica je pregorela uz prasak i šištanje.
„Otići ću do recepcije da uzmem novu”, rekla je.

„Ostavi”, rekao je on. Prišao joj je sleđa, tela toliko sličnog po visini i širini da je delovao kao senka, i prešao joj rukama ispod majice i preko grudi. Okrenula se ka njemu, zaboravivši na pregorelu sijalicu u kupatilu.
Probudio ju je zvuk automobila koji su se parkirali ispred. Mogla je da čuje glas nekog crnca, a onda i još jednog, i kako se otvaraju i zatvaraju vrata. Dileri droge, pomislila je, a onda je prekorela sebe zbog rasizma. Prišunjala se prozoru.
„Skloni se odatle”, rekao joj je.
„Mislila sam da spavaš”, odgovorila je vraćajući se u krevet kraj njega. Nije joj ništa rekao i nastavila je da spava.
Ponovo se probudila, verovatno nekoliko sati kasnije. Osećaj praznine rasterao joj je snove i uznemirio je. Ležala je u tišini i slušala. Muških glasova više nije bilo. Ni Nijala nije bilo. Soba je bila toliko mračna da je samo mogla da oseti njegovo odsustvo. Ništa nije videla. Sela je, sačekala da joj se oči naviknu na mrak, a kada nisu, shvatila je da su se sigurno zatvorili kapci na prozorima. Opipala je put do vrata, udarivši kolenom o krevet. Vrata su bila zaključana a ključa nije bilo. Nije mogla da izađe.
Vratila se do kreveta zato što nije mogla ništa drugo da uradi. Ležala je budna podsećajući sebe iznova i iznova da Nijal nikada ne bi dozvolio da joj se nešto loše desi sve dok, iscrpljena vrućinom i umorom, nije pala u znojavu omamljenost. A onda je svanulo i Nijal je ponovo bio u krevetu pored nje.
„Mama?” Glas joj odagna sećanja.
Umalo nije iskočila iz kože. Brzo je vratila prstenje na prste i okrenula se. Džejmi je sedeo na ivici njenog kreveta. „ Džejmse.”
„Nemoj da se ljutiš. Tata me nije video.”
„Sve vreme si bio ovde?” Džejmi slegnu ramenima. „Otkad sam se vratio. Sakrio sam se.” Zavese su bile razmaknute i poslednji zraci sunca osvetljavali su bledo lice njenog sina. Na tren je toliko ličio na nju kada je bila tinejdžerka da se prenula. Iste tihe, ali radoznale kestenjaste oči, ista nesigurna gornja usna. Skoro da je mogla da vidi kako su je ostali doživljavali kao petnaestogodišnjakinju.
„Ne moraš da se kriješ”, rekla je.
Džejmi slegnu ramenima. „Svejedno. Rekla si da tata večeras ima neku važnu večeru i da ne bi trebalo da mu je uprskam. Samo sam se trudio da budem od koristi.”
„Koristi?” Kler je gledala u sina, pokušavajući da dokuči da li je iskren. „Dobro, Džejmi, ne bih rekla da je 'korist' prva reč koja pada na pamet u pogledu tvog nedavnog ponašanja.” Bacila je pogled na sat na stočiću kraj kreveta. 18.48.
„Zauzeta si”, rekao je Džejmi.
„Ne, nisam.”
„Video sam te kako gledaš na sat.”
„Obućiću se dok razgovaramo. Ostani ovde”, rekla je. „Šta je to s tom devojkom?”
Džejmi se svali na njen krevet. „Hhhmpff.” Bio je nemirna beba i Kler je često za vreme nekog od Edvardovih poslovnih putovanja koristila priliku da ga prenese u njihov krevet. Kikotao bi se u snu, čak i pre nego što je bio dovoljno star da kaže „mama”, i ona je čula taj zvuk kao deo svojih snova. Ponekad bi ga i dalje čula u snu.
Sela je na krevet pored njega. „Nisi mi je pomenuo.”
„Nije bitno”, reče Džejmi. „Nije bitno? Šališ se? Šta se dešava, Džejmi?” Kada se odmakao od nje, dodala je,
„Škola je zvala tatu.”
Džejmi se podigao toliko naglo da lice umalo što mu nije udarilo o njeno. Morala je da se suzdrži da ne odskoči. „Sve je to klasno pitanje! Zato što je Irkinja”
Ugrizla se za usnu. „Klasno pitanje” moglo je da znači samo da je katolikinja iz Severne Irske. Nikada nije razgovarala sa sinovima o irsko-britanskim sukobima niti o bilo kom delu irske istorije. Naprotiv, provela je dve decenije izbegavajući svaku diskusiju o Irskoj, osim o irskim vilenjacima, detelini s četiri lista i burmama. Ali mogla je da pretpostavi kako u Barou gledaju na katolike iz Severne Irske i znala je da Džejmi ne bi govorio o devojci katolikinji iz Severne Irske kao o Britanki, već kao o Irkinji. Bez obzira na to što se ne bi dopalo njegovom ocu. Možda i upravo zato.
„Ti si Irac”, rekla je.
„Nisam. Ja sam polu-Amerikanac, polu-Englez. Super-sile! Kolonizatori! Šta bi moglo biti manje irsko?”
„Razumem.” Duboko je udahnula. Nije bilo nikakvog drugog dečaka. U pitanju je bila devojka za koju je smatrao da se loše ponašaju prema njoj. Ne prema njemu. „Šta je bilo zato što je Irkinja?”
„Kako se ponašaju prema njoj. Kako...”, zaćutao je i okrenuo glavu. „Razumem.” Duboko je udahnula i skupila hrabrost. „Jeste li vi...? Jesu li vas zatekli...?”
„Mama!”, pobunio se Džejmi i obrazi mu pocrveneše. Prekrstio je ruke preko grudi. „Moram da znam, Džejmi. Makar ono što Barou zna.”
Legao je na krevet, okrenuo joj leda i zagnjurio lice u jastuke. „Ne, mama”, njegov prigušeni glas. „Ništa takvo. Ne razumeš šta se desilo.”
„Dobro, dobro”, rekla je. „U pravu si, ne razumem. Ispričaj mi. Nije odgovorio.
U tišini između njih, osećala je kao da može da čuje otkucaje njegovog srca, skrivenog i zauzdanog, iako je samo čekalo da eksplodira, da rasprši njegov mladi život u milion dronjavih komadića. Sve te strasti koje je njen sin doživljavao, a ipak uspevao da ih tako kontroliše, toliko nalik njoj kada je bila mlađa. Ustala je.
Samo se nadala da je Džejmijeva devojka bila fina devojka. I da ga to što je prvi put zaljubljen, ako se o tome radi, neće naterati da izvede još takvih suludih vratolomija kao što je falsifikovanje majčinog potpisa i uskakanje u avione bez dozvole. I sve ostalo.

Barou je strogo zabranjivao uvođenje devojaka u područje škole, osim određenih događaja na koje su ih mogli pozvati.
„Dakle”, rekla je, „hajde da krenemo od početka. Pretpostavljam da je to onaj Rajan kojeg si pomenuo.”
Džejmi ništa nije rekao.
„Rajan može da bude i žensko ime?”
„Mama!”
„Dobro, dobro.” Uzdahnula je. „Da li ti se sviđa?”
Zakolutao je očima i pokazao na sat na stočiću. „Zar ne treba da se spremiš? Tatina večera samo što nije.”
„Moraćeš sve da mi ispričaš pre ili kasnije. Ovo nije kao da si samo došao iz škole na nedelju dana i da ćeš se onda vratiti bez ikakvog razgovora.”
Ustala je i otvorila vrata ormana. Njen komplet za večeras visio je unutra, gornji deo još umotan u papir od hemijskog čišćenja.
„Rijan”, rekao je tiho, izgovarajući ime s blago pevljivim naglaskom. „R-i-j-a-n.” R-i-j-a-n, pomislila je. R-i-j-a-n.
Zastala je, s rukom na odelu. Edvard je rekao da je Barou oterao tu devojku. Ne da su je 'poslali kući 'ili' vratili u njenu školu'. Ako nije bila đak u Barou kako su mogli da je oteraju? Osim ako nije mislio otpustili.
„Džejmi”, rekla je pažljivo, „da li je Rijan bila učenica? Mislim, šta je radila u Barou? Je l' bila u poseti?”
„U čemu je razlika?”, promrmljao je i ništa više nije rekao. Okrenula se ka njemu i stavila ruke na kukove. „Slušaj, Džejmse, ima da razgovaraš sa mnom o ovome hteo ne hteo. Ovakvim ponašanjem samo pogoršavaš svoju situaciju.”
Ponovo je odmahnuo glavom.
„Džejmi.”
Džejmi prevrnu očima. „Ne, nije učenica. Mislim, jeste, ali očigledno ne u Barou. Barou je samo za dečake, mama.”
„Ne moraš da budeš sarkastičan prema meni”, rekla je. „Ne glumim ja ovde budalu.” Čula je sebe i pomislila: ako to nije najveća laž na svetu.
„Dobro, svejedno. Izvini.” Džejmi prekrsti ruke i stisnu usne. „Rijan.” Skinula je svoje odelo s vešalice, odabrala nove čarape s police u ormanu, i odnela sve u kupatilo. Ostavila je vrata odškrinuta, taman da bi mogla da ga čuje. „U redu. U koju školu ona ide?”, pitala je. Džemper i pantalone spadoše joj s tela. Ispod njih, koža joj je bila hladna. Njegovo koleno uz njeno. Odvrnula je slavinu, nakvasila peškirić i zavrnula vodu da bi Džejmi mogao da je čuje. „U neki drugi internat? U školu u Londonu? Neku od katoličkih škola?”

Kada joj Džejmi nije odgovorio, otvorila je vrata malo šire i provirila napolje. Klečao je na podu i šaputao na svoj mobilni. Nije čula zvono, ali možda je poziv usledio dok je tekla voda. „S kim pričaš?”
Džejmi se namršti i poklopi telefon rukom. „Ne s njom, ako to misliš.” Pogledao je u stranu, od nje, od telefona. „Sada nemam ni broj na koji bih mogao da je dobijem.”
Vratila je glavu nazad u kupatilo. Za sada je znala dovoljno. Ako je devojka bila neko od zaposlenih, u Barou će izbiti haos. Nije ni čudo što nisu izbacili Džejmija. Ali sada je bilo najvažnije da je ovde, na bezbednom, daleko od bilo kakve neposredne nevolje. Kao što sva deca i treba da budu.
Zatvorila je vrata i skinula ostatak odeće. Prešla je peškirićem preko jagodica i oko vrata, pazeći da ne dodirne kosu, a onda je nežno utrljala kremu za čišćenje. Kako joj je toplo bilo sunce na koži dok su ona i Nijal sedeli pored Andrijeove statue. Do sada je već zašlo. Stavila je peškirić pod slavinu i isprala hce. Onda se obrisala suvim peškirom.
„Nemoj”, rekao je ujutru nakon što su prenoćili u tom ljigavom motelu, kada je otišla da otvori zadnja vrata kombija.
Osećala se kao da grozna noć još uvek visi nad njom. „Volela bih da se presvučem. Torba mi je unutra.”
„Danas idemo na plažu. Ne treba da se kupaš.” Pokazao je na prednji deo kombija. „Već sam ti stavio odeću i peškir napred.”
Peškir, rekao je. Jednina. Popela se na vozačko mesto. Tu je, zaista, bio samo jedan peškir sklupčan na instrument tabli.
Odlučila je da ništa ne pita o tome. Nijal nikada nije plivao. Možda nije planirao da se kvasi na plaži.
„Možemo li da stanemo negde da doručkujemo?” Klimnuo je glavom. „Reći ću ti.” Vozili su na sever sve dok motel nije bio daleko iza njih. Posle nekih sat vremena na putu, pokazao joj je na vagon-restoran s velikim prozorima. „Ostavi kola odmah ispred prozora, pored vrata”, rekao je. Seli su pored prozora koji je gledao na njihov iznajmljeni kombi. Držao je naočare za sunce na nosu i, umesto da sedne preko puta nje, ugurao se pored na njeno sedište. Prebacio joj je ruku preko ramena i privukao je sebi.
„Crnu kafu”, rekao je kelnerici. „Za moju ženu sa šlagom? Hoćeš palačinke? Posute s malo šećera?”
Jednog subotnjeg jutra, kada je sedela u tetkinoj i tečinoj kuhinji dok je tetka spremala doručak za sve njih, rođak je počeo da je zadirkuje što jede palačinke sa šećerom umesto prelivene sirupom. Nijal je zapamtio kako je volela da jede palačinke.
Nikada je ranije nije dotakao, ni po ruci, pred nekim drugim ljudskim bićem. Sada je ovoj konobarici rekao da mu je žena.
„Šta ćeš ti uzeti?”, pitala je.

Da ju je potom obavestio da će otići kod matičara, ona bi rekla „da” bez oklevanja. Nije je čak ni zanimalo šta se desilo u motelu. Nije htela da zna šta je radio.
Nijal se nasmejao i klimnuo kelnerici. „Uzeće palačinke, bez sirupa. Za mene jaja sa slaninom i tost.” Osmehnuo se. „Ljudi ogladne kad su na medenom mesecu.”
Kelnerica im se osmehnula i sklonila izblajhani pramen iza uha. Bila je klinka, otprilike istih godina kao Kler, ali već umornog lica, mlečnobelih grudi i okrugle zadnjice. Dok ju je Nijal gledao kako se njiše nazad ka pultu, Kler je pravila brodić od svoje salvete. Podsetila je sebe da on ne voli junice.
„Planiraš da otploviš na tome?”, pitao ju je.
„Nikad”, rekla mu je. I tako je i mislila.
Kada je izašla iz kupatila, potpuno obučena, očešljane kose i sa sjajem na usnama, Džejmi je spavao na krevetu s telefonom stegnutim u ruci. Pogledala je na sat. Njegov jutrošnji let iz Londona sigurno je bio veoma rano i ko bi mogao znati kad se sve desilo? U svojoj sobi, u mraku, otvorio je kompjuter da napiše lažni mejl od Kler u kojem mu ona daje dozvolu da ode, na brzaka se spakovao - roman Filipa Rota, pasoš - i šmugnuo pre nego što mu se cimer i probudio. Možda je čak i spavao na aerodromu. Ponovo je pogledala na sat. Edvard se neće vratiti s ministrom još dvadeset četiri minuta. Daće Džejmiju petnaest minuta da odrema, a onda će ga odvesti u njegovu sobu gde Edvard verovatno neće ulaziti u toku večeri. Mogao bi da jede kasnije, kada svi gosti odu. Može i da drema u međuvremenu a, čak iako se probudi pre nego što se završi večera, znao bi da ne sme da upadne i upropasti očevo veče.
Razmislila je. Izvadiće sada prsten iz sefa i rasporediće kartice na odgovarajuća mesta na stolu. Još je samo to ostalo da se obavi pre Edvardove večere. Sve ostalo moraće da sačeka.


§

Kleknula je ispred sefa pazeći da ne zakači čarapu ili izgužva komplet. „To je pitanje požara”, rekao je Edvard o sefu kada ga je doneo kući, „ne bezbednosti.” Tada su živeli u Kairu, i Edvard je ugradio sef iza nečega što je izgledalo kao donje dve fioke od stola s tri fioke, obložene sedefom. Selili su ga iz rezidencije u rezidenciju, zajedno s Tarnerom, Semom Gilijanom i Farukom Hosnijem, srebrninom od njegove porodice i kristalom od njene, i nekoliko drugih ličnih uspomena koje su im služile da stvore domaću atmosferu dok su svakih nekoliko godina menjali prebivališta.
Smeštanje sefa u Piterovu sobu postao je deo njihovog selidbenog rituala. Držao je svoju zbirku markka u njegovoj gornjoj fioci.
Međutim, samo su ona i Edvard znali šifru; držali su je zapisanu u svom sefu trezora banke Barkli u Londonu, zajedno s duplikatom svog testamenta, u slučaju da se njima nešto desi. Okrenula je ručicu tri puta udesno, daput ulevo, ponovo desno i povukla.
Sef se otvorio. Kler je izvadila papire: njen i Edvardov testament, njihov venčani list, dečje krštenice, sve pasoše i Džejmjev konzularni izveštaj o rođenju u inostranstvu; nekoliko deonica u zajedničkim vlasništvu, potvrdu za posedovanje Tarnera. Ispod svih njih, u dnu je stajala kutija u kojoj se nalazio prsten njene bake s majčine strane.
Mislim, da ih još imaš. Da ih nisi predala pogrešnoj osobi.
Njegov bistri pogled na njoj.
Nikome nisam rekao, i nikad neću. Da jesam, sada bi bila pod zemljom zbog onoga što si uradila, zar ne?
„Zar ne ideš i ti?”, pitala je privijajući peškir na grudi.
„Vratiću se. Idi plivaj.” Seo je u kombi i osvrnuo se preko ramena pre nego što je ubacio u rikverc. A ona je stajala tu, na parkingu na plaži, negde usred atlantske obale, kao mrvica koja čeka da je galeb proguta.
Gledala je kombi kako nestaje. Pošla je travom do peščane plaže. Svuda oko nje, porodice su se smeštale, deca su jurila ka vodi i vraćala se skičeći od hladnoće, majke su prostirale ležaljke. Pronašla je udubljenje u podnožju niskih dina i smestila se.
Kada se vratio po nju, porodice su bile otišle. Sunce je već zalazilo. Koža joj je izgorela, nos i ruke prekrile su joj pege. Pošla je za njim nazad do parkinga ne govoreći ni reči.
Otvorio je zadnji deo kombija da joj da pivo i videla je da ma šta da je bilo unutra, sada je bilo izvađeno. Tu su bili njegov ranac i njena torba. Papirnata kesa iz prodavnice s koka-kolama i pivom. I vojnička torba.
Kada je sela za volan, nije mogla da se suzdrži. Proverila je odometar. Prešao je sto pedeset milja otkad ju je tog jutra ostavio. Ali nije imala pojma dokle. Nije ga ni pitala. Okrenula je ključ i ubacila u brzinu.
„To je to”, rekao je ulazeći u kabinu kombija. Pomešani miris sunca, mora i cigareta ušao je s njim. Znoj joj je lepio golu kožu ramena za sedište tamo gde je nije pokrivala majica. Osećaj je bio prijatan, čak i opekotine, kao što letnji odmori i treba da budu. „Možemo sada da vratimo kombi agenciji.”
Nije pitala šta je u maloj vojničkoj torbi zavučenoj između njegovih nogu, ispod sedišta. Nije pitala ni zašto ju je poneo sa sobom kada je izašao do toaleta severno od Filadelfije, na obali Džersija.
Kada su ostavili kombi u agenciji za rentiranje, ponovo je pogledala odometar. Nije znala kad, ali u nekom trenutku pre nego što su se vratili - možda kada je otišla do toaleta -Nijal je uspeo da ga promeni. Skoro nijedna od milja koje su prešli, zajedno ili zasebno, nije bila zabeležena.
Vratila je sva dokumenta u sef i otvorila kutiju s prstenom. Deda je bio prva generacija u Americi, rođen na prljavoj ulici u Bruklinu, ali izrastao je u bejzbol zvezdu kao i u lukavog biznismena. Čuvao je svoju bejzbol jaknu, s natpisom Fineas O'Donel na leđima, u staklenoj vitrini u svojoj sobi i, sve do godine kada je umro, vodio je Klerinog brata u dvorište njihove kuće u Griniču u Konektikatu da se dobacuju. Upoznao je njenu buduću baku, koja tek sto se iskrcala s broda iz Švedske i radila danju kao krojački model, a noću u garderobi noćnog kluba. Bila je malo viša od njega, sa strukom od pedeset šest centimetara i ledenoplavom kosom koju je nosila u urednoj punđi na potiljku dugog vrata. Saznao je njene smene u noćnom klubu i rezervisao je isti sto za te večeri. Obavio je posao kada joj je ponudio najveći smaragd koji je ikada videla. Pridržavao ga je keltski trostruki čvor od osamnaestokaratne platine i dva dijamanta.
„Postani Irkinja”, bile su čuvene reči koje joj je uputio.
„Jašta”, rekla je. „Bolje bi mi bilo.”
Dedini obrazi bili su sve puniji i rumeniji svake godine koju su proveli zajedno. Mormor je ostala visoka, elegantna i ćutljiva kao kada je krasila stranice kataloga „Franklin, Sajmon i kompanija”. Nadživela ga je za deceniju, svake godine sve bleđa, dok se jednog jutra jednostavno više nije probudila. Njihovi potomci dobili su dva iznenađenja kada se čitao njen testament. Prvo je bilo da je Mormor bila šest godina starija nego što je ikome rekla. A drugo da je ostavila svoj čuveni smaragdni verenički prsten Kler.
Kler poklopi kutiju i stavi Mormorin prsten na ruku. Neće gubiti vreme na čišćenje prstena pre večere. Smaragd, oivičen dijamantima, svetlucao joj je na prstu, bacajući tamnozeleno-plave prizme svetlosti preko njene tanke kože i uglačanih noktiju. Obavijali su ga delikatni zavoji od platine, sevajući iglice srebrnkastog svetla, poput mesečine koja se presijava na vrhovima talasa. Bio je to prsten koji je zahtevao pažnju svakoga ko bi mu se približio.
„To je večernji prsten, u stvari”, rekla je Mormor jednom Kler. „Tvoj ludi deda uvek pravi predstavu. Ne možeš da nosiš ovakav prsten svakog dana.” Ali ona ga je nosila.
Sat u Piterovoj sobi odzvonio je jednom, označavajući pola sata. Kler je vratila deonice u sef, stavila praznu kutiju povrh njih i zatvorila ga okrećući ručku. Trebalo je još da rasporedi kartice s imenima pre nego što stignu gosti. I morala je da probudi Džejmija, da ga pošalje u njegovu sobu pre nego što Edvard i svi ostali stignu.

Četrnaesto
poglavlje



U roku od pet minuta, smestila je kartice s imenima u njihove srebrne držače. Zavirila je u kuhinju. Amelija i njena rođaka završavale su brzu večeru. Matilda je stajala nad njima i vadila kutlačom krompire kao neki Dikensov lik. Napola spremni ovali s predjelom prekrivali su dugački centralni sto, čekajući da im se doda špargla. Jan, kelner-batler stajao je na malom kuhinjskom balkonu; verovatno je pušio poslednju cigaretu.
Taman dovoljno vremena da skokne do sobe i probudi Džejmija. Prošla je niz dugački hodnik slušajući zvuk svojih štikli. Bodrila ju je odsečnost njihovog klip-klip- klip. Sve drugo bilo je ludo, ali uspela je da pripremi večeru.
Sela je na krevet kraj svog sina i sklonila mu kosu s lica. Osetila mu je miris daha, topao i kiselkast, koji se sudarao sa svežnom dolazeće večeri. „Džejmi”, rekla je i potapšala ga po ramenu. Kada se okrenuo na stranu, prodrmala ga je malo jače. Onda ga je ostavila i otišla da opere zube.
Kada se vratila iz kupatila, Džejmi je bio budan, ali nije ustao. „Moraš da odeš u svoju sobu”, rekla mu je sedajući ponovo pored njega. „Tata će stići za koji minut.” Sin joj ustade i protlja oči.
„Jesi li gladan?”, pitala ga je.
„Pojeo sam picu s Markom i još nekim likovima. Našao sam se s njima kad su završili sa školom. Morao sam da pozajmim nekoliko evra od njih...”
„Dobro, onda. Samo ostani u svojoj sobi. Moći ćeš da vidiš tatu kasnije.” Džejmi kao da se kolebao. „Mama?”, rekao je.
„Da?”
„Volim te.”
„O, Džejmi”, rekla je pružajući se ka njemu, ali već je otišao. Prešla je rukama duž prekrivača. A šta ako zaista završe na nekom mestu kao što je Kirgistan? Šta bi se onda desilo s Džejmijem. Smaragd se zakači za platno i ona ga pažljivo izvuče. Svi oni Dani zahvalnosti kada su ga ona i njena braća gledali kako sija s bakine ruke dok je iznosila ćurku koju nikada neće naučiti da spremi kako valja i koju bi, u stvari, Klerina majka ujutru napunila i stavila u rernu, da se ne bi svi potrovali. Ali ipak je deda uzimao teški poslužavnik iz Mormorinih ruku i ljubio je u obraz s divljenjem. „Moja lepa švedska nagrada”, govorio bi, čak i kada je plava kosa počela da joj bledi, a ramena da joj se povijaju napred. Kler je oduvek planirala da ostavi taj prsten Džejmiju; htela je da ga da svojoj ženi koja će ga štititi onako dobro koliko se i sama trudila, ili možda kćerki koja će mu prirasti za srce isto kao što je on za njeno. Piter bi dobio Tarnera kojeg bi okačio na zid svog imućnog doma, ma gde se u svetu on nalazio, i osećao bi se lagodno na časnom putu kojim će nesumnjivo krenuti. Piter je već doneo svoju odluku -on je pripadao Engleskoj. Ali Džejmi? Engleska, za sada, očigledno nije bila za njega. Možda će naći svoje mesto u Irskoj, ako Edvard dobije položaj tamo. Možda će osećati ponos, pa čak i utehu, u svom irskom poreklu. Po onome što je upravo saznala, izgleda da mu je Irska već bila privlačna.
Kako je izgovorio njeno ime - Rijan, s tim naglaskom -kao da je samo ime posedovalo magična svojstva.
Kler je spustila ruku, pošla niz hodnik i pregledala sobu za prijem zvaničnika. Amelija je postavila srebrne tanjiriće s orašastim plodovima i malim sjajnim krekerima. Takođe je i zatvorila prozore, tako da je Kler ušla i ponovo ih otvorila. Htela je prolećni vazduh Pariza. Noćna hladnoća još nije preovladala, i lagani večernji vetar podsećao je na topao miris zemlje koja se budi i cvetova koji se otvaraju.
Oglasilo se zvono. To je sigurno Edvard s prvim gostima i nema sumnje da je ministar inostranih poslova bio među njima. Neće otključati vrata svojim ključem, ne kada ga prate gosti. Kao prvo, to nije bilo dostojanstveno, a kao drugo, nije davalo domaćinstvu - uključujući i nju - dovoljno upozorenja da gosti samo što nisu ušli.
Mogla je da čuje Janove korake kako se usmeravaju ka vratima, praćeni koracima Amelijine rođake. Rođaka će stajati u pozadini i pomagati Janu da okači kapute i nudi koktele - kosa joj je sada bila uredno začešljana, majica i farmerke zamenjeni belom bluzom i crnim pantalonama - a nakon što gosti prođu kroz predvorje, Kler će biti tu da ih dočeka. To je bila nauka. Svi su oni bili zupčanici u mašineriji.
Još je imala nekoliko sekundi da prede preko spiska gostiju u mislima, da poveže mentalne slike njihovih imena s nekim podacima o njima koji bi ih izdvojili iz gomile drugih pojedinaca s kojima se svake nedelje rukovala i ljubila u obraz. To je bio trik koji je naučila od Edvarda. Ako to brzo uradi...
Ministar inostranih poslova Tobi Presingam, kojeg je srela samo nekoliko puta, svaki je put nosio crvenu kravatu. Možda će i večeras.
Alen Le Tuke, generalni sekretar Ministarstva inostranih poslova, obožavalac tenisa, i njegova žena Bautista, koja je Firentinka i gaji veliko interesovanje za umetnost. Kler će pričati na italijanskom s njom, makar u početku. Razgovaraće o njenom najnovijem prevodu za Rodenov muzej.
Oni De Lurijakovi - Remi, Sesil i kako se bese zovu sin i verenica? Kler je prebrala po sećanju, videla sopstvenu ruku kako ispisuje jutros njihova imena. Zvali su se Frederik de Lurijak i Agata Gurjan DArsi. Jednog dana, uskoro, naročito ako Edvard dobije postavljenje u Irskoj, ona i Edvard verovatno će videti ta ista imena ugravirana krem pozivnici za venčanje koja će im biti isporučena na adresu. Biće lako prepoznati ih na večerašnjem okupu. Biće mladi. Na starije De Lurijakove nabasala je na prijemu pretprošle nedelje i mogla je lako da ih se priseti. On joj je poljubio ruku, naglašeno, a gospođin smeh zvučao je kao tuberkolozni kašalj, dubok i dahtav. Pitaće ih za pećinske slike iz Dordonje, nedaleko od njihovog imanja. Nedavno je pročitala da se uskoro otvara nova izložba.

Silvi Pik, delegat ministra spoljne trgovine, plavokosa, oštra i zastrašujuće efikasna, bilo u prepiranju za večerom ili samo u javljanju na mobilni telefon, i njen uobraženi muž Kristijan Pik, za čiji će najnoviji tom o sociologiji Kler morati da se pretvara da je pročitala, makar u odlomcima. Ili da se pretvara da je on suviše iznad njenog nivoa da bi i pokušala da ga pročita. Edvard je pročitao veći deo. Prepustiće njemu neophodno laskanje.
Houp Čajlds, britanska glumica koja sada živi u Parizu, čije su mršavo lice i misteriozne oči svi znali iz njenih filmova.
I velečasni Džon Njusom s naočarima na nosu i svojom ženom Lusi, čiju je najnoviju knjigu za mlade Kler zaista i pročitala. Lusi je pedijatar specijalizovan za zdravlje adolescenata, pre nego što je Džon postavljen za kapelana u Crkvi Svetog Đorđa u Parizu. Prišla je Kler posle bogosluženja prošlog Uskrsa i, posmatrajući otmenu gomilu koja se tiskala oko crkvenih stepenica u svojim dobro krojenim prolećnim odelima, šapnula joj: „Da ja imam brda i brda para, uložila bih u pomade protiv akni. Uvek možeš da budeš siguran u mladalačke probleme s kožom, kao i u smrt i u poreze.” Rekla je to ozbiljnog lica, ali Kler je videla kako joj smeđe oči svetlucaju pod uskršnjim šeširićem. Kler je iste večeri naručila preko interneta najnoviji Lusin roman.
Tobi, Alen, Bautista, Remi, Sesil, Frederik, Agata, Silvi, Kristijan, Houp, Džon i Lusi. Sada ih je imala u glavi. Zatvoriše se ulazna vrata.
Ušla je prva grupa, a ubrzo potom i druga, kao uvojak koji se odmotava u vodi, pramenovi koji se odvajaju i razmiču u stranu šireći se preko nameštaja u sobi za prijem. Uvela je sve unutra, pretvorila se u neku dugonogu barsku pticu usmeravajući ih ka formalnoj trpezariji, raspitujući se o supružnicima, deci, vremenu. Sa svakom grupom razmenila je reči žaljenja i saučešća o ubijenom ministru, ali tek usput, da ne podstakne dalju raspravu ili naruši atmosferu.
Treći su stigli De Lurijakovi sa svojim podmlatkom, blistavi i uglačani kao što je i očekivala.
„Vi ste Americaine!” , rekla je Agata Gurjan DArsi, verenica, delujući pomalo zbunjeno dok je zabacivala pramen duge bujne smeđe kose iza ramena. „A ne Ingliiiiš!”
„Naravno, cherie”, prekorio ju je Frederik, sin. ,Maman ti je rekla u kolima. Zar nisi slušala?”
„Bien sur”, odgovorila je mlada žena, postiđeno prelazeći pogledom preko sobe, „ je lui ecoute toujours” 56 , i Kler je morala da suzbije osmeh.
Aperitivi su posluženi, ali ne i zakuska, budući da je ona već ranije poslužena na koktelu u ambasadi, tako da će ubrzo sesti da jedu. Velečasni Njusam uzeo je punu šaku badema iz jedne od srebrnih činijica na stočićima. I njegova žena se poslužila. Kler je videla Ameliju kako se šunja iza kuhinjskih vrata u trpezariju. Pogledala je u Kler preko soba i Kler joj je klimnula glavom. Pošto su pripreme za večeru obavljene i njen posao završen, Amelija će sada otići kući i potopiti svoje pozamašne noge u kadicu ili šta god da je radila kada nije bila u rezidenciji. Njena rođaka i kelner ostaće do kraja obroka i pomagaće Matildi, služiće jelo, raščistiti sto i postarati se da su svi sudovi oprani i ponovo naslagani u kutije. Kao kapetan broda, Matilda neće otići sve dok poslednje jelo ne bude završeno i od njene veličanstvene večere ne ostanu samo mrvice torti i salate.
Ponovo je zazvonilo zvono. Za razliku od koktel-zabava, gde bi ona i Edvard stajali mirno veći deo večeri nedaleko od batlera, koji je otvarao vrata i prihvatao kapute i jakne, da bi pozdravljali goste na ulazu i zahvaljivali im na poseti na izlazu, večere su zahtevale neprestano šetanje i da oboje budu u središtu zabave. Nisu mogli da priušte sebi da se zadržavaju u hodniku između dolazaka, ali vratili su se u predvorje da dočekaju poslednje goste za večeras, delegata ministra spoljne trgovine i njenog muža, Silvi i Kristijana Pika. Razmenili su učtivosti, poljupce i rukovanja. Kler je primetila napetost na njihovim licima; bez sumnje, zbog atentata.
Ipak, veče je dobro proticalo. Ljudima je bilo potrebno da se okupe kada su bili u šoku ili žalosti, i što to ne bi bilo u rezidenciji? Najvažnije je bilo što niko nije odavao znaka da želi da je negde drugde. Pošla je da im se pridruži u dnevnoj sobi.
„Kler”, rekao je Edvard tiho, zaustavivši je na pragu.
Prenula se. Edvard nije trebalo da joj se obraća ovako jedan na jedan kada su imali goste. Trebalo je da se šire kroz grupu, da maksimalno koriste svoje sposobnosti. „Džejmi se i dalje ne javlja na telefon”, šapnuo je.
Pogladila je svoje odelo i preko Edvardove ruke razmenila osmeh s Bautistom Le Tuke, ženom generalnog sekretara Ministarstva. Tutto e bello! šapnula je Bautista s druge strane sobe. Grazie mille, odgovorila joj je. Bautista je stajala kraj kamina zajedno s ministrom, generalnim sekretarom i Houp Čajlds. Ministar je ipak nosio crvenkastu kravatu; debela latica kale, blistava na večernjem svetlu, češala mu se o naočare. Njihova rezidencija nije bila zadivljujuća kao ambasadorova ali, kao što je Bautista rekla, sve je izgledalo divno.
„Razgovarala sam s njim. Ne brini. Sklonio se na neko vreme.” Pomerio se, zaklanjajući joj ramenom pogled na dnevnu sobu. „Ne razumem kako možeš da budeš toliko ravnodušna. Uhvaćen je u njenoj sobi. Imao je ključ laboratorije. Škola je sigurna da je ukrao hemikalije.”
Kler je osetila kako joj se vazduh izbija iz grudi, kao da je udarena u stomak. Pogledala je po sobi, trudeći se da uspori sva dešavanja, da spusti sidro. Videla je da gospođa De Lurijak stoji praznih ruku pa je bacila pogled ka kelneru i dala mu znak. Šta joj to Edvard govori? „Hemikalije? Misliš, drogu?”
„Kler!” Edvard se pribrao. Pogledao je po sobi preko ramena da proven da neko ne gleda u njihovom pravcu. „Kler. Zar nisi rekla da si razgovarala s njim? I sa Barouom.”
„Da, ali...”
„Jesi li?”

„Da. Ali... ne o svemu. Samo mi je rekao da su ga ponovo uhvatili kako prepisuje i da mu nisu dozvolili da preda rad iz hemije. To je, otprilike, sve.” Oklevala je. „I da se ta devojka zove Rijan.”
„Prepisuje? Ko je pomenuo prepisivanje?”
„Džejmi. Mislim...”
„Ovo nema nikakve veze s prepisivanjem. Da li ti je on to rekao?”
„Ne znam”, rekla je. „Mislim, jeste. Mislim, čini mi se. Slušaj, znaš Džejmija. Nije hteo ništa da mi kaže. A ništa nisam uspela ni da izvučem od škole... Zvala sam, ali direktor nije bio tu i dobila sam samo sekretaricu. Onda nisam htela da zovem pre nego što čujem Džejmijevu verziju. Uradila sam sve što sam mogla, Edvarde. Bio je ovo veoma naporan dan: zaista sam se trudila da ova večera uspe. I...” Sve joj prolete kroz glavu: kako je zatekla Džejmija da leži na svom krevetu i čita, kako je videla Turčinovo lice na televiziji, Nijal koji sedi na klupi i čeka je. Oslonila se rukom o zid, pokušala da se ne smrvi pod težinom života. „I nije baš sve proteklo po planu.”
Edvard se nagnuo ka njoj. Govorio je veoma tiho, jedva pomerajući usne. „Nije bilo nikakvog prepisivanja. Ta devojka pripada nekoj antiratnoj organizaciji. Nameravali su da izazovu nerede u blizini zgrade vlade: kineski ispaljivač konfeta s pirotehničkim gorivom za eksploziju i antiratnim lecima koji će izleteti na sve strane. Zato su bile potrebne hemikalije. Da se stvori jači prasak.”
„Kineski ispaljivač konfeta?”
„Nazivaju se VPV. Vatrom protiv vatre.”
Zujalo joj je u glavi, mantalo joj se. „Vatrom protiv vatre.”
„Da. Devojka je tvrdila da nisu planirali nikakvu pravu štetu - ali sudeći po onome što sam saznao o njima, vođa grupe uhapšen je baš pre invazije pod sumnjom za podmetanje požara. U Vajtholu. Ovo nije obična studentska organizacija. I mada su to bili samo ispaljivači konfeta, možeš li da zamisliš? U ovoj atmosferi? Policija u ovo vreme ništa ne shvata olako, naročito kad je premijer u pitanju. Nose oružje s bojevom municijom.”
Podmetanje požara? Eksploziv? Trudila se da shvati šta joj Edvard govori. Biće kapija, biće čuvara, rekao je kada su slali Džejmija u internat, a onda se mašio za novine. Džejmi je trebalo da bude bezbedniji tamo. To je upravo bila svrha njegovog nesrećnog slanja u internat.
„A devojka? Ta Rijan?”, rekla je.
„Irska. Okrug Majo. Rođaka je jednog od profesora, studira umetnost u Londonu i dodelili su joj prostoriju za osoblje u zamenu za obavljanje dužnosti redara u sportskom centru. Kada su ih pronašli juče uveče u njenoj sobi, nju su odmah otpustili i rekli joj da napusti školu do devet sati ujutru. Barou je hteo da je deportuje na osnovu protivdržavne aktivnosti, ali kada su me pozvali, dogovorili smo se, budući da u njenoj sobi nije bilo ničega zaista protivzakonitog, samo protivzakonito nabavljenog, i to ne s njene strane već ih je nabavio naš sin - realno, jedina osoba koja je prekršila bilo kakav zakon jeste naš sin, pošto je krao iz laboratorije -da bi to možda izazvalo više problema i umešalo i policiju. Još radim na tome.”
Klimnula je glavom, skamenjena. Hvala bogu na Edvardu; hvala bogu što je brzo reagovao. Barou sigurno ne želi da se pročuje šta se desilo, kao ni da im ime dospe u novine.
Međutim, ako je Barou odlučio da zataška čitav incident - neće biti ničega što bi sprečilo Džejmija da nastavi da deluje u ovoj organizaciji. Sigurno ne da se i dalje viđa s tom starijom devojkom. Proći će nedelju dana. On će se vratiti u Barou. Devojka će još biti tamo, negde u Londonu. Pronaći će je. Ili će ona pronaći njega.
„Šta su radili kada su ih uhvatili? Mislim, u njenoj sobi?”
„Pravili su letke.” Odmahnuo je glavom, potpuno smeten, i ponovio: „Pravili su letke.”
Odmakao se od nje i ispravio. „Moramo da uđemo tamo”, rekao je i dodao: „Nema naznaka kiše, za promenu”, normalnim, jačim glasom i videla je kako mu lice poprima uobičajeni spokojni izraz kada se okrenuo ka sobi. Klimnuo je glavom u pravcu velečasnog, koji je ćaskao s Pikovima. Velečasni mu uzvrati. Pružio je ruku i spustio je Kristijanu Piku na podlakticu.
Razgovarali su o ubijenom zvaničniku.
Trebalo je da otkaže celu prokletu večeru nakon Džejmijevog telefonskog poziva. Ili, barem, posle poslanikovog ubistva. Sav ovaj očajnički napor, odlaganje Džejmijevih problema, pokušaji da ignoriše sopstvene, samo da bi se ovo desilo.
Gledala je kako se članovi grupe skoro neprimetno naginju jedno ka drugom, kao srce koje kuca. Velečasni je pričao.
Ali, ne. Videla je lica svojih gostiju, kako se okreću poput ljutića ka svetlosti. Ona i Edvard idu dalje ne samo zbog ambasadora. Dokazuju da će se život nastaviti, da može da ostane dobar ma šta se desilo, uprkos činjenici da neko može da ustane ujutru, ode na posao i nikada se ne vrati kući, zato što se neko ne slaže s njegovim stavovima, rasom ili religijom.
Osetila je kako joj obrazi rumene. Vatrom protiv vatre? Postavljanje eksplozija ispred premijerove rezidencije? Kako je moglo da dođe do svega toga? Kako je Džejmi mogao da bude toliko glup?
„Moramo da uđemo”, ponovio je Edvard.
Kako? U njoj je negde postojala neka odvezana nit i prenela je isti poremećaj na Džejmija.
„Studira umetnost?”
Edvard ju je pogledao, jasnog izraza, neprobojnog. „Ne sada”, rekao je. Ušao je da se pridruži njihovim gostima. Ostavio ju je.

Htela je da se vrati u sobu i odmah razbudi Džejmija. „Gde ti je bila pamet!?”, htela je da vikne. „Kako si mogao? Misliš da će se sve završiti s kineskim konfetima? Misliš da se ikada završava?”
Htela je da pozove Barou i prekine direktora ma šta da radi - večera, pije koktele, čita neku dobru knjigu. „Zašto niko nije video šta se dešava sa Džejmijem?”, htela je da pita. „Zašto je Barou uopšte unajmio takvu devojku? I to u sportskom centru od svih mesta.” Da li je imala pristup svlačionicama? Tuševima? Kako su mogli da budu toliko glupi da tako povežu mladiće s jednom slobodnom devojkom, u takvom okruženju?
Edvard se pridružio skupini oko velečasnog. Naginjao se da sluša, ozbiljan, ali pribran.
„Tout le monde est arrive?” 57 , pitao je Jan prilazeći iza nje, držeći poslužavnik s praznim vinskim čašama u ruci. „On passe a table?” 58
„En dix minutes” 59 , rekla je.
Kelner je klimnuo i vratio se u kuhinju.
Kineske petarde bile su ispaljivači konfeta; Kinezi su ih ispaljivah za svoju Novu godinu: mali prasak, a onda šarene trake i konfete zapršte ka nebu. Providni padobrančići, kao meduze koje lebde kroz vazduh. Kinezi su smatrali da hvatanje tih padobrančića donosi sreću, pa su ispaljivačima rukovala i sasvim mala deca. To je bila igračka. Sigurno je Džejmi tako sve to posmatrao, kao da se igra superheroja, kao što su on i Piter radili kao mali, vezujući peškire na leđa dok su zujali tamo-amo pa stanu, a ispaljivač bi mu bio čarobni štapić.
Lepa, starija devojka, Irkinja. Prva za koju se zainteresovao. Ili možda, prva koja se zainteresovala za njega. Anti-ratno ubeđenje kojem je već naginjao, kojim je čak bio i opsednut. Naravno da je pristao da pomogne toj devojci. Piter ne bi. Edvard ne bi. Oni bi mogli da naprave razliku između ispravnog i pogrešnog - kao što je krađa iz laboratorije, kao što je podmetanje eksplozija u centru Londona manje od godinu dana nakon što su pedeset dva civila poginula u javnom prevozu - isuviše razumni da bi učestvovali u nečemu takvom u teškim vremenima kao što su današnja, bez obzira na to koliko im se sviđala ta devojka ili se slagali s njenim mišljenjem. Ali ne i Džejmi. Ne njen Džejmi.
„Idemo na mali odmor, ti i ja”, rekao joj je Nijal. Pružio joj je pivo. Sedeli su na tetkinoj i tečinoj verandi; vrućina još nije popuštala. Ispostaviće se da je to bilo jedno od najtoplijih, najsuvljih leta u bostonskoj istoriji.
Srce joj je poskočilo. Putovanje zajedno, na otvorenom, kao što su radili pravi parovi?
„Do obale. Moraćeš da iznajmiš kola umesto mene.”
„Nemaš dozvolu?”

45 58 59

„Još nemam dvadeset pet godina. Nisam dovoljno star kao stranac. Ali našao sam agenciju koja će iznajmiti auto dvadesetogodišnjaku s dozvolom ako je američki državljanin.”
Ništa više nije pitala. Nije čak pitala ni kuda tačno idu. Sledila je njegova uputstva. Uzela je jednonedeljno odsustvo sa svog letnjeg posla u muzeju. Spakovala je kupaći kostim, peškir i presvlaku. Spakovala je fotoaparat. Nije spakovala film za njega. Stavila je pozlaćenu burmu koju joj je dao u novčanik.
„Ljudi obraćaju manje pažnje na bračni par”, rekao je.
Stigla je na autobusku stanicu u Bostonu određenog dana, dve nedelje kasnije. Već je bio tamo, u redu da uđe. Ušla je za njim, sela na zasebno mesto ne pogledavši u njega, i sišla gde i on u Nju Džersiju, i dalje bez reči. Na ovoj drugoj autobuskoj stanici, dok niko nije gledao, stavila je lažnu burmu na prst. Otišla je do pulta rentakar agencije bez njega i popunila papire za kombi koji je rezervisao pod njenim imenom.
„Ako te neko pita gde si bila”, rekao joj je još u Bostonu dok joj je objašnjavao kako će putovati, „ako ti dođe priznanica za auto, samo im reci da si išla da se nađeš s nekim čovekom i da ne želiš da zabadaju nos u tvoja posla. Ako tako to predstaviš, niko te više ništa neće pitati, čak ni ćale i keva. Pretpostaviće da je reč o nekom oženjenom tipu. A ako te neko i bude ispitivao, samo smisli neko ime, ili iskoristi ime nekoga koga znaš sa fakulteta, i reci da se nije pojavio.”
Nije ga pitala kako, čak ni zašto bi iko saznao da je iznajmila auto u Nju Džersiju. Odmah je blokirala reč „ispitivati” iz misli, iako će joj se kasnije više puta vraćati, kao sećanje na zvuk škripe kočnica upravo pre nesreće.
Samo je klimnula glavom i rekla: „U redu.” Ona i Nijal išli su na put zajedno. Biće sami, daleko od tetkinih i tečinih očiju. To je bilo najvažnije.
I tako je krenula s parkinga agencije pazeći da pogleda u retrovizore da li ima saobraćaja - nikada pre nije vozila kombi - i pošla ka uglu gde joj je rekao da će je čekati. Stala je uz trotoar.
„Vozi na jug”, rekao je ulazeći pored nje. Sunce je sijalo kroz staklo; prednje sedište smrdelo je na razređivač.
Otvorio je svoj prozor i spustio oba suncobrana na šofer-šajbni. „Ide li ti se na plažu?”
Prvu noć puta prespavali su pozadi, u kombiju, na parkingu javne plaže. Otvorili su zadnja vrata još pospani i krenuli ka moru u zoru da gledaju kako se sunce budi iznad Atlantika.
„Moje zeleno ostrvo nalazi se s druge strane sve te vode”, rekao je. Šapnula je, skoro se nadajući da je neće čuti: „Volela bih da odem tamo.”
„Išla bi?”
„Naravno.”
„Možda i hoćeš. Možda ćemo zajedno.” Zagrlio ju je i privukao svojoj toploti. Shvatila je da miriše na nju. Sigurno je i ona mirisala na njega. „Pitam se”, rekao je, „kako bi bilo da je moj deda otišao u Ameriku kao tvoj, umesto na sever, za vreme gladnih godina.”
„Da je otišao...”, rekla je. Oblaci su se kretali iznad nje, ogromne kipuće mase. Pustila je svoje misli da se uskovitlaju ka njima.
Nijal uze šaku peska. Pustio je da mu klizi kroz prste pre nego što je bacio ostatak ka okeanu. „Ah, verovatno bih samo ispao još neki pegavi Mik u Bostonu i bio barmen negde.” Nasmejao se i povukao je za pletenicu.
Prebacila je pletenicu preko ramena. „Hajde da plivamo.”
Odmahnuo je glavom.
Bili su potpuno sami. Intimnost njihova dva tela na otvorenom i noć koju su proveli u kombiju odvažili su je. „Ma, hajde. Zar se plašiš hladnoće?”
„Ne plivam. Ne umem.”
Ovo priznanje bilo je kao dragoceni poklon. Razumela je zašto nikada nije hteo da ide do Kejpa s njenom tetkom i tečom i ostatkom porodice. Ono što on nije mogao, a ona i svi ostali su mogli. Razumela je i zašto nije znao da pliva: detinjstvo mu nije bilo nimalo nalik njihovom. Ništa više nije rekla privijajući uza se svaki milisekund tog trenutka: modro-sivi Atlantski okean; nebo svetlije sivoplavo, kao odjek, s trakama najsvetlije ružičaste boje i gorućom kuglom koja je sijala iz njegove sredine i njeni zraci bacali jarki zlatni trag preko vode skoro tačno do njihovih nogu na obali; sveži osećaj peska pod tim nogama; zvuk talasa i cvrkut morskih ptica koje su lunjale plažom. Njihova ramena, jedno uz drugo, u istoj ravni, njegova ruka oko nje. Više puta će se vraćati ovom trenutku, ovom osećanju. Razumela je da joj, time što joj da je ovaj podatak o slabosti, daje nešto uzajamno. Među njima se potpisivao pakt.
Samo kada bi sve mogla da uradi iznova! Dvadeset pet godina bila je zarobljena u nevidljivom trezoru krivice i samoprezira. Današnji dan došao je kao čudo. Ali - zašto onda nije bila pametnija? A sada Džejmi. Vatrom protiv vatre.
„Nije tako lepa uživo, zar ne misliš?”, rekla je Lusi Njusom pridružujući se na vratima, držeći oko na mužu, velečasnom, koji je prilazio glumici Houp Čajlds. ,A ipak, moraš da gledaš u nju.”
Kler se trudila da se vrati u rezidenciju, u ovo veče, u sadašnji trenutak. Preletela je pogledom preko sobe za prijem. Velečasni je stajao tek malčice preblizu prelepe Houp Čajlds, a nadmena Silvi Pik odmicala se od njih. Doktorka Njusom, ma koliko da je bila inteligentna, bila je višak na događaju kao što je ovaj. „Supruge” su na ovakvim zabavama imale ograničen izbor: ili su mogle da stoje uz muževe da ih podsećaju na imena ostalih gostiju i koliko im deca imaju godina kada bi ih neko pitao, ili su mogle da se okupe s ostalim „suprugama” u nekom ćošku, kao pešaci koje je uhvatio pljusak pa su morali da dele svi jedan kišobran. Ali velečasnom nije bila potrebna ova vrsta pomoći, a večeras nije bilo mnogo drugih „supruga” uz koje je doktorka Njusom mogla da se zbije. Zbijanje nije bilo moguće s gospodom De Lurijak, a Kristijan Pik bio je „suprug” a ne „supruga”, čak ni „prateći supružnik” pošto je imao sopstvenu karijeru u Parizu. To je ostavljalo samo Bautistu za zbijanje, a Bautista je bila trenutno zauzeta razgovorom s Agatom i De Lurijakom juniorom, čija je zajednička veličanstvenost verovatno zastrašivala doktorku Njusom.
Pokazala je ka zbirci britanske romantičarske poezije XVIII veka koja se nalazila na stočiću kraj ulaznih vrata, prvome čega je mogla da se seti. „Htela sam da te pitam, Lusi”, rekla je. „Da li svoje divne knjige pišeš rukom ili direktno na kompjuteru?”
Doktorka Njusom se nasmejala. „Razmišljaš da počneš da pišeš, Kler?”
„O Bože, ne. Kakvu bih priču ja imala da ispričam?” Povela je doktorku Lusi Njusom u dnevnu sobu. „Reci mi, jesi li upoznala Bautistu Le Tuke? Mogu li da vas upoznam?”
Upoznala je doktorku Njusom s Bautistom i vereničkim parom i počela da kruži, potisnuvši svoje misli, puštajući da razgovori njenih gostiju istkaju tapiseriju na prohladnom prolećnom večernjem vazduhu oko nje, dok je dnevni miris pupoljaka bledeo pred mirisom sveća, vina i kolonjske vode.
Ali ipak, sve vreme držala je predvorje na oku. Džejmi je bio u svojoj sobi; oni su bili između njega i vrata. Ovog puta ne bi mogao da se iskrade, a da ona ne zna za to. Razmenila je pogled s Edvardom, a onda s Janom. Klimnula je Amelijinoj rođaci koja je stajala u uglu trpezarije i čekala.
„Da pređemo u trpezariju?”, pitala je rasipajući tu frazu među gostima kao latice na venčanju.
Za stolom, bila je okružena muškarcima, ministar s desne strane, generalni sekretar Le Tuke s leve. Edvard je sedeo naspram nje, niz dugi sto, a ostatak gostiju bio je raspoređen između. Pritisnula je zvono pričvršćeno za nogaru pored njenog kolena. Odmah su se pojavili njihovi poslužitelji, noseći poslužavnike nežnih belih stabljika špargle i tanko sečene ružičaste šunke, ukrašene puterastom marinadom i okruglim semenkama slačice i bibera.
„ Ah, les asperges!”, rekao je Le Tuke kada je Klerin tanjir postavljen i Kler je znala da je dobro odabrala. Tu su bile i rolnice koje je Matilda lično napravila, meseći testo u oblačiće koje je Amelijina rođaka sada nosila oko stola u srebrnoj činiji. Zastala je pored svakog gosta i ponudila mu da odabere iz činije; samo je verenica uspela da odoli da uzme jednu. Da li će uspeti da odoli i Matildinom desertu?
„Da, trenutak tišine”, govorio je velečasni Njusom.
Klerin smaragd presijavao se pod svetlom sveća i okrenula je dlan nagore da ga umiri. Ko je pomenuo atentat? Da nije Njusom? Ali da - ona i Edvard složili su se da zamole Njusoma da očita molitvu kada budu seli za sto. Edvard je sigurno razgovarao s njim o tome nasamo, verovatno danas preko telefona. Naravno da jeste. Povila je glavu.
Njusomov elegantni britanski glas prelivao se preko svih njih, dok je citirao Donove čuvene reči, poput tonika......Nakon kratke dremke bićemo probuđeni za večnost a ti ćes tada potpuno nestati; O smrti, umrećeš. Amin”, rekao je na kraju i podigao glavu.
„Amin”, rekao je Edvard i takođe podigao glavu.
„Amin”, dodali su ona i ostali, osim Houp Čajlds.
„Amin”, rekla je Houp Čajlds, dubljim glasom.
Kler je zastala pre nego što je podigla viljušku, da proveri da li su svi spremni. Sada je njen i Edvardov posao bio da okrenu razgovor ka nekoj drugoj temi, ali taktično.
„Hvala vam, velečasni”, rekao je Edvard. „Džon Don. Divno.”
„Pitam se da li ga deca i dalje čitaju u školama”, reče velečasni Njusom. „Ponekad se pitam da li današnja deca išta više čitaju u školama”, rekla je Lusi Njusom. „Mislim, osim kompjuterskih programa i o biogenetici i svemu tome što nije čak ni postojalo u naše vreme. Sigurno bi mi prijalo da prodam koju knjigu više.”
Ceo sto se nasmejao, blago. Bilo je slabašno, ali svi su cenili njen trud. „Špargla je rano stigla ove sezone”, reče Kler, da održi ritam, pošto je progutala prvi zalogaj predjela, a pre nego što je uzela sledeći. „I pored sve one kiše.' Sa svog mesta na sredini stola, Kristijan Pik poveo je razgovor na francuskom o aizaškom selu Oer i zašto najbolja špargla na svetu raste tamo. Glas mu je bio zvučan, verovatno usled predavanja sociologije godinu za godinom u velikim salama na Sorboni; pronosio se na obe strane stola. „Done, c'est grace a la terre tres sablonneuse...” 60
„U Alzasu”, ubacila se gospođa De Lurijak, takođe na francuskom, „ovo bi se služilo kao g lavno jelo. Ne bi je služili kao predjelo.”
Kler se osmehnula svojim gostima i otpila vode iz čaše. Da nije pogrešila što je posluzila šparglu na ovaj način?
Pustila je da joj se vrh jedne istopi u ustima. Zadržala se tu i nestala je. Pogledala je oko sebe, svi su je jeli. Problem nije bio u špargli. Gospođa De Lurijak očekivala je da će biti gošća u ambasadorovoj, a ne u ministrovoj rezidenciji. Kler se šokirala kada je saznala da će ugostiti tako otmene zvani -ce u rezidenciji. Bio je to šok i za same goste. Osećali su to. Gospođa De Lurijak sekla je nožem u oštrim, malim potezima; podigla je šparglu ka tamnim ovalnim ustima, nabirajući krvavocrveni karmin kojim ih je namazala.
„Savršena je ovako kao predjelo”, rekla je Silvi Pik stegnutim tonom i na engleskom. Zvecnula je viljuškom o ivicu tanjira i podigla čašu belog vina. „Kada služe les asperges kao glavno jelo u Alzasu, rade to potpuno drugačije. Uz debele kriške jambon blanc i odabir od tri sosa. Iskreno, staromodno je jesti na taj način. Tamo se i dalje tako jede, ali to je puka nostalgija. Ovo je novi način da se u njoj uživa.”
„Izvanredna je”, rekao je velečasni brišući usta salvetom.
„Ovo je divno doba godine”, rekla je doktorka Njusom.
Kler je ponovo pritisnula dugme kraj kolena i poslužavnici su rasklonjeni. Sto se podelio u male grupe razgovora. Sipano je novo vino i izneta je riba; njen preliv od limuna šarao je lagano začinjene mlade krompiriće. Mešao se s marinadom, prolećnim vašarom žute i zelene boje. Matilda se ponovo pokazala kao genije. Večera je proticala kako treba. Sve je bilo u redu. Videla je Edvarda kako klima glavom na nešto što je govorila Silvija Pik, koja mu je sedela zdesna. Kler nije mogla da razabere reči. Okrenula se da pogleda u ministra sa svoje desne strane.
„Francuska policija pokazala se zadivljujuće”, govorio je ministar. „Uhvatili su krivca u najkraćem mogućem roku i veoma efikasno.”
Ponovo je došao kelner, istupivši iz senki da im proveri čaše. „Dokazivanje krivice, to je već druga priča. Nije priznao, zar ne?”, reče Lusi Njuhaus.
Razgovor je rikošetirao oko Kler. Ona podiže čašu. „Pardon?”
„Postoji svedok”, rekao je Le Tuke. „Praktično je gotovo.” Praktično gotovo? „Mislite na atentat? Mislite na osumnjičenog?”, pitala je.
Le Tuke je iznenađeno pogleda. „Zar niste čuli, gospođo Murhaus?” Spustila je ruku na sto. „Ali kako?”, pitala je. Policija nije trebalo da ga pronađe tako brzo, ne večeras, tek posle Edvardove večere - u stvari, ne uopšte. Lekar je trebalo da istupi kao svedok, da spreči policiju da krene za njim. Ali možda nije stvarno postojao lekar. Možda je sve to bila jedna velika izmišljotina. Možda se Turčin znojio od nervoze, a ne zato što je bio bolestan.
Je li mu dobro?”
Jedanaest glava, poput cvetova na tankim stabljikama, sijajući na belini i zlatu postavljenog stola, okrenulo se da je pogleda.
„Dobro?”, pitala je Lusi Njusom, nežno.
„Mislim, jesu li novinari nešto rekli? O njegovom fizičkom stanju?”
„Atentatorovom?”, pitao je Le Tuke.
„Ovo nije Amerika”, reče Houp Čajlds s drugog kraja stola, odmah pored Edvarda. „Ako to mislite. U Francuskoj ne praktikuju mučenje vodom i slično.”
Čajldsova je bila koosnivač organizacije zvane Glumci protiv torture. Imali su novca i direktan pristup svakoj vrsti medija, zbog čega su bili mnogo moćni; Edvard joj je sve sinoć objasnio. „Ono što meni nije jasno”, primetio je, „jeste, ako su protiv mučenja, zašto onda ne obrate pažnju na neke od tih filmova koje prave. Ne samo da veličaju nasilje već su uglavnom pravo mučenje za gledaoca.” Tada se smešio, ali sada nije. Gledao je preko stola u nju.
„Možda ne, ali sumnjam da će francuska policija ponuditi šampanjcem i pernatim jastukom Turčina koji je ubio jednog francuskog zvaničnika”, odgovorila je Lusi, trudeći se da Klerin komentar deluje što manje iznenađujuće.
Nije mogla da objasni na šta je mislila, barem ne bez razotkrivanja onog što je tajila. Nije mogla da smisli šta da kaže. Gledala je u Edvarda.
„Naš voljeni britanski pesnik, Džon Don”, reče Edvard, dok je seckao ribu kao da ona ništa nije rekla, „naposletku je postao sveštenik Anglikanske crkve, zar ne, velečasni? Da li je bilo mnogo pesnika među sveštenstvom?”
Pauza je visila nad stolom, a onda, kao u zajedničkom dogovoru da ostave ovaj neprijatni momenat za sobom, sve glave okrenuše se ka Njusomu.
„O, gomila”, rekao je Njusom. „Ovde, u Francuskoj, Filip Kancelar, Ig Salel; u Velikoj Britaniji Džonaton Svift, Robert Herik; u Africi Dezmond Tutu... To je samo nekoliko primera. A ako proširite značenje reči 'sveštenstvo' i obuhvatite sve religije, imate sve mistike kao što su Sufi ili Kabir... Zapamtite, dugo su članovi verskih redova bili jedini pismeni ljudi.”
Kler je bila spasena. Njena će se omaška zaboraviti, ili makar svariti i ugraditi u nešto drugo. Verovatno će se pitati da li je kritikovala Ameriku, što nije bilo dobro, ali nije bilo baš ni toliko loše kao pretpostavka da bi se Francuzi odnosili prema zatvoreniku ikako drugačije nego humano, naročito ako nije bilo Amerikanaca u okolini. Ili možda uopšte neće tako shvatiti. Čak je i ministar znao da nije bila kontroverzna osoba, da je apolitična. Najverovatnije će prihvatiti njeno čudno pitanje kao jedan od onih neobjašnjivih amerikanizama - kao neku vrstu replike iz rijaliti emisije. U kom stanju su ga priveli? Samo će Edvard znati da nije tako. Pritisnula je koleno o dugme na papučici da se rasklone poslužavnici i tanjiri.
Razgovor se ponovo nastavio i vinske čaše podizale su se dok su se iznosile salate. Bolestan ili ne, s lekarom ili bez njega, osećala je da taj čovek kojeg je srela na ulici nije bio ubica. U najmanju ruku, nije bio jedini umešan i nije sam izvršio atentat. Videla ga je, videla je vreme.
„Muzej savremene umetnosti uskoro će se ponovo otvoriti”, prokomentarisala je Bautista Le Tuke.
„Divno”, rekla je. „Jeste li imali priliku da ga vidite.”
Vetar je prostrujao sobom, a s njim i miris večeri. U baštama Rodenovog muzeja, mermerni udovi statua biće osvetljeni mesečinom i hladni na dodir, kao uspomena na veliku strast koja je izbledela. Narcisi će bacati sablasni sjaj, zumbuli neće biti ništa više od tamnih senki. Vetar je zalelujao nad stolom, podižući ivice stolnjaka i razigravajući plamenove sveća. Kler je ponovo pritisnula skriveno dugme. Kada se pojavio kelner, pozvala ga je da joj priđe.
„Fermez les fenetres dans le salon, s'il vousplait” 61 , šapnula mu je na uho. Izneti su čedar i bri, a potom rasklonjeni, a onda je poslužen desert. „C'est impossible” 62 , rekla je De Lurijak verenica, nabadajući s tanjira pred sobom.
Čak je i ona pojela i poslednju mrvicu torte, jagoda i čokolade. A onda je preostala još samo kafa, bombonjera i konjak. Kler je gledala kako im se narandžasta tečnost vrti u čašama.
Večera je bila završena.

Petnaesto
poglavlje



Poslednji gosti su izlazili ali, čak i pored njene omaške i mada nije bilo kasno, njihov rani odlazak nije značio da veče nije bilo uspešno. Bilo je najvažnije da se večera održala i pored ambasadorove sprečenosti, zahvaljujući njenoj i Edvardovoj intervenciji u zadnji čas, i da su gosti otišli dobro raspoloženi i relativno zadovoljni. Hrana je svakako bila dobra. Svi su uživah u dobroj večeri; one nisu bile tako česte u diplomatskim krugovima kao što bi ljudi mogli misliti. Bezukusno goveđe pečenje, još jedno punjeno belo meso u sosu od belog vina - jela kojima Matilda nikada ne bi dozvolila da izađu kroz vrata njene kuhinje. Kler je popravila sedište stolice u dnevnoj sobi dok je Edvard ispraćao velečasnog i njegovu ženu. Vratila je cveće s kamina na stočić. Svi su bili puni razumevanja zbog ambasadorove iznenadne bolesti i svog, jednako iznenadnog, naknadnog premeštanja. Nisu bili čak ni na prvobitnoj listi gostiju, ali hijerarhija nije bila ništa lično u diplomatiji; domaćini večere na koju su ona i Edvard morah da otkažu dolazak da bi održali ovu takođe se neće uvrediti. Bilo je nečeg divno čistog u načinu na koji je život u diplomatskoj službi uklanjao svaku dvosmislenost što se tiče veze između ličnog i profesionalnog. Ljudi mogu da kritikuju diplomate zbog njihove slatkorečivosti, ali možda bi se prozirnost njihovih motiva mogla smatrati poštenijom od potajnog spletkarenja koje se odvijalo u većini profesija.
Ulazna vrata se zatvoriše i Edvard joj se pridruži u dnevnoj sobi. „Eto”, rekao je.
„Dobro je proteklo.”
„Da, i pored svega ovog sa Džejmijem.”
Seo je na stolicu koju je Kler malopre namestila i sklopio šake u krilu. Pogledala je ka trpezariji. „Treba da proverim kakvo je stanje u kuhinji.”
Naslonio se i zažmurio. Međutim, dobovao je prstima o butinu. „Bio je ovo dug dan.”
„Da. Vraćam se za trenutak.” Okrenula se, prošla kroz trpezariju pored sada praznog stola s uvučenim stolicama, ugašenim svećama i lusterima, sa srebrnim držačima kartica vraćenim na svoje mesto u vitrini. Sav taj sjaj rasklonjen je i povučen u tišinu.
Svetio je sijalo ispod zatvorenih kuhinjskih vrata. Otvorila ih je. Matilda je sedela za središnjim stolom, obučena u svoj debeli zimski kaput.
Prevelika tašna stajala joj je na čistom stolu pred njom. Podigla je glavu kada je Kler ušla, i progunđala: „Još čekam.”
Kada je Matilda radila ovakve večere, jedan od šofera iz ambasade posle bi je odvezao kući. „Još niko nije došao?”, rekla je. „Sad ću da ih pozovem. Izvini.”

Matilda je slegnula ramenima. „Špargla nije bila loša”, rekla je privijajući kaput oko sebe. „Da li se ministru svideo krompir? Nisam stavila previše belog luka. Ali možete li da nađete nekog drugog sledeći put? Ona Amelijina rođaka je jedno šuntaralo. C'est un vrai idiot!”
„Šta je šuntaralo?”, upita Kler.
„Un vrai idiot.”
Kler odmahnu glavom. Bila je suviše umorna da bi povlađivala Matildi. „Fina je devojka. Ona i Amelija dobro sarađuju.” Potražila je pogledom kuhinjski telefon, ali nije bio na bazi. „Idem po svoj telefon.”
Izašla je iz kuhinje da uzme tašnu iz komode u predvorju. Nije čula nikakav zvuk iz sobe za prijem. Ko zna do kad je Edvard sinoć ostao budan pripremajući se za današnje sastanke. Čitava rezidencija bila je tiha; možda je i Džejmi spavao. Vratila se u kuhinju. Kada je otvorila tašnu da izvadi telefon, ugledala je krajičak Turčinove mape.
Brzo je zatvorila tašnu i okrenula broj ambasadinih šofera. Matilda ju je pogledala i rekla, „Hvala vam, gospođo Murhaus.”
„Hvala tebi. Ponovo se izvinjavam što sam te naterala da dođeš kada ti je slobodan dan. Večera je bila odlična.”
„Odmoriću se malo ovde, dok čekam.”
„Naravno. Sigurno si umorna. Ne brini za sutrašnji ručak. A mirni smo i za večeru sutra. Možda bi mogla da nam napraviš kuglof u subotu.”
Matilda je pažljivo i dugo pogleda, kao da pokušava da zapamti Klerino lice. „Gospođo Murhaus”, rekla je.
„Da?”
„Znam da ima onih koji govore da jedna Škotlanđanka ne može ništa znati o finoj kuhinji.”
„Niko to ne govori, Matilda.”
Matilda je samo slegnula ramenom. „I znam da ima drugih koji govore da jedna Švajcarkinja sigurno ne zna ništa o kuvanju.”
Kler je suzbila želju da pogleda na sat. Činilo joj se da vreme mili. Ambasadin šofer rekao je za deset minuta. „Matilda, ti si izvrsna kuvarica. Niko to ne spori.”
„Otac je upoznao moju majku u bolnici za vreme rata. Zajedno su otvorili mali hotel, miran, u prirodi. Odrasla sam u njegovoj kuhinji.”
„Pretpostavljala sam da ti je detinjstvo sigurno bilo takvo.” Nisu imale šta da rade osim da čekaju. Sigurno ne još dugo. A već je ovoliko čekala - šta je još nekoliko minuta. „Imaš tako prirodan osećaj za kuvanje; to se ne može naučiti u školi. Jesam li to čula zvono?”
„Nikada nisam volela školu”, nastavila je Matilda ignorišući njeno pitanje. „Nisam se slagala s ostalom decom. Mislili su da sam sumnjiva, znate, zato što su mi roditelji bili stranci. To je bilo posle rata. I nisam volela da sedim tamo na drvenoj stolici i učim matematiku i geografiju iz neke iscepane stare knjige. Radila sam svoju matematiku kod kuće; merila sam aromatične trave, ocenjivala koliko brašna, a koliko šećera. I svoju nauku. Kako da se torta digne — to ja zovem pravom naukom. Krenulo mi je tek kada sam upisala kurs kuvanja, ali upisala sam se samo da bih dobila potvrdu, diplomu. Da bih mogla da nađem posao.”
„Da, videla sam to u tvojoj biografiji”, rekla je Kler. „Sigurna sam da si bila deset puta bolja od ostalih.” Nije htela da pita kako je prokljuvila da Edvard cilja na novi položaj, ali bilo joj je jasno kuda vodi ovaj razgovor. Ne bi svako trpeo Matildu kao što ju je Kler trpela. Ali Kler će pronaći nekog drugog u Parizu ko će biti voljan da zanemari Matildine kaprice u zamenu za njene kulinarske čarolije; Francuzi su bili najtolerantniji kada je trebalo napraviti dobro jelo. „Kada dođe vreme da ministar i ja napustimo rezidenciju, postaraću se da sve bude u redu s tobom. Ne brini.”
Kuvarica ju je i dalje posmatrala.
„Gospođo Murhaus?”, rekla je najzad.
„Da?”
„Mogu li da kažem da ostane samo između nas dve?”
Kada je Matilda uopšte tražila dozvolu da bilo šta kaže? „Da, Matilda?”
„Samo zapamtite: What's for you no go by you.”
Kler je videla ovu staru škotsku izreku izvezenu na jastičnici kada je odvela Pitera u školu u Fetes. Pitala je profesora koji ju je držao u svojoj radnoj sobi šta ona znači. Ono što ti je suđeno, neće ti promaći, rekao joj je.
„Hvala ti, Matilda”, rekla je.


§



U dnevnoj sobi bila su ugašena svetla. Pošla je hodnikom do svoje i Edvardove spavaće sobe. Stojeći pri kraju kreveta, Edvard je držao svoj blekberi u velikoj, glatkoj šaci i listao svoje poruke. „Još ništa od Džejmija”, rekao je. Spustio je telefon na radni sto. „Ne znam ni koliko sam mu poruka danas poslao. Kada si ti pričala s njim?”
„Danas popodne”, rekla je. „Čekaj.” Izašla je u hodnik i videla da su Džejmijeva vrata još zatvorena i da nema svetla ispod njih. Činilo joj se da je okrutno da pusti Edvarda da brine o Džejmiju, ali već je imala da se postara za mnogo toga i nije joj falilo samo još ponoćno otkriće da je skrivala Džejmija ovde u rezidenciji.
„Samo sam htela da proverim da li sam ugasila svetio u hodniku”, rekla je vrativši se.

Edvard je olabavio kravatu i podigao je iznad glave. Odvezao je čvor i presavio je napola; tamnocrvena svila klizila mu je o krupne prste.
„Kler”, rekao je gledajući je, „zašto si izašla da proveriš da li je ugašeno svetio i onda se vratila ne ugasivši ga?”
„Ja, samo je... Umorna sam.”
Edvard je skinuo prsluk i okačio ga. Počeo je da otkopčava svoju belu košulju.
„Zaboravila sam”, rekla je. „Da”, rekao je otkopčavajući kaiš. „Dobro, onda”, dodala je.
„U redu”, odgovorio je. Izvukao je kaiš iz pantalona. „Kler?”
„Da.”
„Za večerom. Ono ti je bio neobičan komentar.”
Ruka joj je poletela uvis. Prsti su zalepršali kroz vazduh u potrazi za nečim što bi mogli da uhvate. „Znam. Izvini! Ne znam šta mi bi.”
„Iznenadila si me.”
Odmahnula je glavom. „Znam, znam. Obično ne pravim takve greške.” Ali pravim greške, pomislila je. Kad bi samo znao.
Edvard je skinuo pantalone i položio ih na držač za odela. Prešao je preko sobe ka njoj, gole noge, duge i bele u boksericama, grudi ispod otkopčane košulje, takođe bele, mekše nego što su nekada bile. „Svi greše”, rekao je. „To je ljudski. 'Ljudski je grešiti.' Je l' tako? Aleksandar Poup?” Osmehnuo se. „Pop, ali ne sveštenički pesnik.”
Nije se nasmejala. Odmahnula je glavom. „Ne greše svi. Ti ne grešiš.”
„Naravno da grešim. Verovatno je bila greška što smo poslali Džejmija u Barou. To je bila moja ideja.”
„Ne, hteo si da ga pošalješ u Fetes. U Fetesu bi se Piter brinuo o njemu. Pobrinuo bi se da mu se nikada ne desi ovako nešto. Barou je bila moja loša ideja.”
Toplota novčanica obmotanih oko njenog stomaka dok je prolazila kroz carinu u Dablinu. Teški teret u dnu onog kombija, vožnja njime atlantskom obalom, i zvuk drvenih kutija koje se pomeraju kada je skretala na ćoškovima. Ona i Nijal nikada nisu pričali o tome, ali sada je bila sigurna da je pozadi bilo oružje. Možda ga je Nijal prodao za novac koji je ona kasnije nosila, ili je možda i oružje sakupljano da se pošalje u Irsku i ona im je pomogla da ga transportuju. Znala je samo da je nastavila dalje i udala se za Edvarda i rodila Džejmija i Pitera - i njen život s njima bio je izgrađen na lažima, od kojih je najveća bila da je ona savršena. Daleko od toga. Nije više mogla da nastavi s pretvaranjem.
„Edvarde, u mladosti sam uradila nešto loše. Veoma loše.
Edvard je podigao ruku. „Stani”, rekao je. „Čekaj. Pre nego što išta kažeš, razmisli da li treba.”
Odmahnula je glavom i uhvatila ga za ruku. „Navela sam te da mishš da nikada nisam bila u Irskoj. To nije tačno.”
„A to. Kler”, reče Edvard. Izraz blagog olakšanja pređe mu preko lica. „O tome je reč? Zato si odjednom sva čudna? Pa, znao sam za to.”
Odmakla se od njega, pustivši mu ruku tako naglo da su joj se prsti cimnuli uvis i skoro je udarili po licu. „Znao si?”
„Kler, radim u Ministarstvu inostranih poslova. Radim za britansku ambasadu u Vašingtonu s irskim poslovima kao đelom svog portfelja. Upoznajem divnu Amerikanku irskog porekla, već u dvadesetim godinama, koja kaže da nikada nije bila u Irskoj i ne pokazuje ni interesovanje da ode. Ne želi čak ni da priča o tome. Nema te mlade Amerikanke irskog porekla koja ne želi da ode u Irsku. Polovina takvih devojaka čak je uspela da nabavi i irske pasoše. Zar si mislila da neću primetiti?” Slegnuo je ramenima. „Zaboravi ovo poslednje pitanje. Zvuči grublje nego što sam hteo. Ne ljutim se. Šta god da si uradila, tvoj privatni život pre nego što si me upoznala mene se ne tiče. Čini mi se kao da tražiš oproštaj od mene, ali ništa ne treba da ti oprostim, Kler. Nisam Bog. Ali naravno, primetio sam.”
„I...?”
Zastao je da zatvori vrata pre nego što je nastavio. „I kada sam odlučio da te zaprosim, proverio sam. Morao sam da budem siguran da kasnije nešto ne iskrsne. Zbog tebe koliko i zbog sebe; u ovom svetu, oboje smo pod prismotrom. I video sam da si bila tamo. Lako je naći podatke o pasošima. Ali trag se završavao tamo. Proverili smo i Severnu Irsku. Žao mi je. Takva su bila vremena. Morao sam. Tvoje ime nije se ni tamo pojavilo.
„Prema tome, ne znam ni koga si otišla da posetiš niti šta si radila za vreme boravka tamo niti zašto si htela da to sakriješ od mene. Samo znam da si otišla i mogu da zaključim da poseta nije protekla kako si želela. Kraj priče. Nekoliko puta pokušavao sam da predložim da odemo u Irsku, misleći da si možda prebrodila taj problem, a kada si me odbila, odustao sam. Nadam se da ti se tamo nije desilo ništa veoma loše, da te neko nije povredio i da to neće uticati na tvoje raspoloženje prema našoj selidbi tamo sada. Mislim, trebalo bi da dobijem mesto ambasadora u Dablinu. A ako će uticati, onda, možda ćemo morati ozbiljnije da porazgovaramo. Ali ništa nisi rekla sinoć kada sam pomenuo tu mogućnost; vredno si se trudila da ova večera uspe. I još nosiš irsku burmu. Stoga, ako je samo problem što si se pretvarala da nikada nisi bila tamo, ili ako postoji nešto u vezi s tim što bi i dalje radije zadržala za sebe, mogu da živim s time. Nisam te poznavao kada si otišla u Irsku. Osoba koja si bila kada sam te upoznao, osoba koja si bila svakog dana našeg bračnog života, to je ona s kojom sam u braku.”
Kler se vrtelo u glavi; bila je bez daha. Videla je spokojno lice sivih očiju kraj kojeg se budila svih ovih godina. Onda je videla pomalo bucmasto, izborano lice stranca s britanskim naglaskom i visokim čelom. Da li se život na ovo svodi? Na smenu senki, svaka tamnija od prethodne, koje maskiraju potpunu izolaciju ljudskog postojanja? Puf, raspršuješ se kao oduvane latice maslačka i jedna poslednja senka zaklanja baštenski nameštaj.
„Proveravao si me? Proveravao si me iza leđa? I nikada mi nisi rekao?”
„Zar nisi sad malo licemerna?”
Bio je u pravu. Oženio se njome u dobroj nameri, a ona ga je lagala, i to neprestano. Više se pretvarala nego što je on ikada, i nego što je uopšte znao. I uz sve ostalo, pretvarala se da je slobodna iako je još bila vezana za Nijala kao zarđala nesavitljiva kopča sanduka na tavanu. Svakog sata na javi, svake noći u snu, mislila je na njega. Zato je pružila ruku ka Edvardu pred oltarom i dozvolila mu da joj stavi svoje porodično prstenje na prste i zaklela se pred bogom i njihovim porodicama i crkvom punom svedoka da će ga voleti i čuvati sve dok ih smrt ne rastavi i da mu neće otkriti da je sve to već uradila s nekim drugim u nekom imaginarnom svetu nad oružjem i krvavim novcem. Kao da je, s Nijalovim nestankom, mogla da izbriše celo to leto, da ga pretvori u ništavilo, tako što će se pred ostatkom sveta pretvarati da se ono nikada nije ni zbilo.
„Edvarde, ja...”
„Sačekaj, Kler. Razmisli. Možeš da mi kažeš šta god si namerila da kažeš. Saslušaću te. Ali više od dve decenije našeg zajedničkog života nisi želela i kada mi budeš rekla, to više nećeš moći da povučeš. Ne želim da se ujutru probudiš i kaješ se zbog nečega i ne moraš ništa da mi objašnjavaš. „ Imam poverenja u tebe.”
Tu je bio Nijal, s peskom u talasastoj kosi, pegama na bledoj koži, uz zvuk Atlantskog okeana pod nogama, i način na koji su njihova tela jednake veličine pasovala jedno drugome. Videla ga je kako nestaje u gužvi na dablinskom aerodromu, kao poslednje kapi vode koje padaju u levak, a ona pokušava da se uhvati za njih.
Njegov miris, toplota njegovog tela dok je danas sedeo pored nje na klupi. Tu je bio Edvard, samo u čarapama, gaćama i raskopčanoj košulji, s debelom zlatnom burmom na prstu. Mislio je da će mu reći nešto lično, nešto intimno; nije imao pojma kolike su bile razmere njene izdaje. Kada bi mu sada rekla šta je uradila pre toliko godina u Dablinu za Nijala, ne bi ga samo izdala. Primorala bi ga da joj postane saučesnik.
Odmahnula je glavom. „Kako možeš da budeš tako pun razumevanja?” Edvard je seo na krevet i skinuo čarapu. „Jednostavno je. Slušaj, ne znam zašto si, iznenada, skoro u ponoć, posle dve decenije, odlučila da mi priznaš da si bila u Dablinu, baš kao što nisam razumeo zašto si usred večere osetila potrebu da se raspitaš za zdravlje optuženog atentatora važnog državnog zvaničnika. Ali znam da ćeš - ma šta da pokušavaš da razrešiš u glavi i u srcu u ovom trenutku - na kraju, postupiti ispravno.” Skinuo je i drugu čarapu i zadržao ih u ruci. „Dela su bitna. Ti si dobra osoba.”
Došlo joj je da vrisne. Tu je bio Edvard. Izoštrio joj se pogled na lice koje je viđala svako jutro, na ruku koja joj je počivala na ramenu. Sela je na krevet pored njega i obavila mu ruke oko širokih grudi, oslonila glavu o njegov vrat. Zagrlio ju je. Pogledala ga je u oči i poljubila.
„Džejmi je ovde”, rekla mu je. „U svojoj sobi. Sakrila sam Edvard uzdahnu i pusti je. „Pa, barem je na bezbednom. Idi proved da li spava ili nas čeka da dođemo. Suviše je kasno da bismo razumno razgovarali s njim.”


§

Oklevala je pred Džejmijevim vratima. Ako kucne, možda će ga probuditi. Ali nije htela da mu upadne u sobu, možda i da ga postidi, ipak je bio tinejdžer. Spustila je ruku na vrata kao da će tako moći da oseti da li je budan ili ne. Nadala se da nije. Edvard je bio u pravu - razgovor s njim moraće da sačeka jutro.

Edvard je bio u pravu po mnogim pitanjima. Bio je mudriji više nego što mu je i ona priznavala. Učinila je sve u svojoj moći da bude što neprimetnija, obavijajući se bež odećom i neutralnim stavovima. Duboko je zakopala presudni izbor svog života, poput drevne Troje, iako je nosila to sećanje sa sobom svakog trenutka. Ali ipak nije uspela da ga prevari. Gledao ju je kako laže, iz godine u godinu njihovog braka, i nikada joj to nije ni pomenuo.
Da li je bio u pravu i što je mislio da može da ima poverenja u nju? Dela su bitna. Dok je sedela pored Nijala na klupi u Rodenovom muzeju ovog popodneva, osećala se kao da su poznavali jedno drugo bolje nego ikoga, zato što su delili tu jednu tajnu za koju niko drugi na svetu nije znao i koja je određivala svaki tren njenog života na javi još otkad se desilo. Ali nije čak znala ni gde je spavao prethodne noći. A ljudi nisu samo njihova prošlost, ili njihovi snovi o budućnosti. Oni su posao na koji idu svakog jutra, ih ne idu, filmovi koje odaberu da gledaju, časopisi koje čitaju. Način na koji se ophode prema svojim zaposlenima ili poslodavcima, da li vole miris kala ih ne. Da li peru zube pre ili posle doručka, ili i pre i posle. Kada si mlad, možeš da veruješ da si i dalje ono o čemu sanjaš. A onda postaneš.
Otvorila je vrata Džejmijeve sobe. Stona lampa bacala je prigušeni krug svetla preko ivice Džejmijevog kreveta, vrata povijenog poput labudovog. Džejmi je ležao odmah ispod nje, usnuo. Prebacio je njen džemper, koji je ranije tu skinula i zaboravila ga, preko ramena tako da je jedan rukav visio preko njega u praznom zagrljaju. Podigla mu ga je s vrata i grudi i pokrila ga ćebetom s dna kreveta. Njegovi dugi udovi zadrhtaše; prostenjao je i pospano povukao ćebe oko sebe.
Niko ne planira da odraste i postane loša osoba. Kao devojčica, plakala je nad komšijinom tronogom mačkom i pokušala da zaustavi krvarenje povređenoj veverici. Bila je užasnuta slikama iz Vijetnama na televiziji. A onda se, jednog dana, našla na obali Atlantika gde je tražila školjke dok je njen irski ljubavnik verovatno isporučivao oružje, švercujući dolare u zavoju oko njenog struka.
Razumela je izvor Džejmijeve zbunjenosti. Nasledio je njenu neodlučnost. Ali neće više biti neodlučna. Neće dozvoliti da joj čitav život određuje jedan momenat koji se desio kada je bila suviše mlada da bi znala bolje. Možda nema povratka, ali uvek može da se krene napred. Ljudi moraju da budu u stanju da se promene. Bolji svet je sigurno moguć.
Džejmijevo lice bilo je rumeno, ali kada mu je dotakla obraz nadlanicom, koža mu je bila hladna. Prostrujao je dašak noćnog vazduha pa je ustala i zatvorila prozore noseći svoj džemper preko ruke. Vratila se do kreveta i ušuškala ga. Stajala je i gledala ga još nekoliko minuta, vrteći smaragdni prsten na prstu. Onda ga je lagano poljubila, tako lagano da ga ne probudi.


§



Edvard je ogrnuo bade-mantil preko pidžame zbog čega je izgledao neobično zvanično za nekoga ko je u odeći za spavanje.

„Čvrsto spava”, rekla je, „a i ti treba da odspavaš. Izgledaš iscrpljeno.” Prebacila je džemper preko ramena.
Seo je na krevet i podigao duge noge na njega. „Zar nećeš da legneš?” Prišla je ivici dušeka i sklonila mu kosu s čela. „Moram nešto da obavim. Ne čekaj me.” U tišini noći, zvuk teškog, ravnomernog disanja iz Džejmijeve sobe rastao je poput srca između njih.
Edvard se pridiže na laktove.
Povukla je ruku. „Samo nekoliko sitnih poslova. Pospremanje. Skini bade-mantil pre nego što zaspiš, inače će ti biti prevruće.” Sagnula se da ga poljubi i on je privuče k sebi.
„Hvala ti, Kler.”
Ugasila je svetio, zatvorila vrata njihove sobe i produžila niz hodnik. Stala je u sobi za prijem da ugasi lampu. U trpezariji je zatvorila vrata vitrine s pićem koja su se otvorila. Proverila je da li porcelanski tanjiri s kraljičinim grbom utisnutim oko ivica stoje uredno oprani i svi u svojim kutijama, spremni da ih radnci odnesu čim izađe sunce. Ušla je u kuhinju i proverila da li su stražnja vrata dvaput zaključana.
Kada se vratila u predvorje, otvorila je teška vrata što je tiše mogla. Napolju je dvorište bilo klizavo od tame. Tako užurbana preko dana, ulica De Varen zevala je pred njom: niz krivih zuba na mesečini. Obavila je džemper čvršće oko sebe i zažalila što nije obukla mantil. Rani jutarnji časovi doći će pre nego što se završe njeni takozvani sitni poslovi.

Šesnaesto
poglavlje



Taksi nije mogao da prođe kroz uske ulice iza Beburga, futurističkog Muzeja savremene umetnosti smeštenog među starim kućama četvrtog okruga, tako da je morala da izađe i pređe poslednji par blokova peške. Mladi parovi, odeveni u tesne crne ili ljubičaste farmerke, kratke kožne jakne, patike ili čizme, probijali su se pored nje, devojke mlateći torbicama, mladići stežući vratove vinskih flaša. Ulični svirač s polucilindrom na glavi i u pocepanim farmerkama svirao je gitaru noću. Pas mu je ležao preko butine, a tanjirić ispred njega bio je gotovo prazan. Dve devojke čija su mlada lica bila posuta srebrnim alkama, delile su cigaretu. Sva ta aktivnost bila je vrtoglava nakon noćne pustoši sedmog okruga; a ona je bila olupina koja se giba pod malim, ali neprestanim talasma tamo-amo o pesak, zapljusnuta komadićima kore drveta, školjkama i morskom travom. Decenije su prošle otkada je imala mesto u haotičnom noćnom svetu osim u taksijima ili limuzinama. Vratila se iz Dablina i nestali su svi pabovi i kućne zabave iz Kembridža. Te poslednje godine na Harvardu, iz noći u noć zatvarala se u svoju sobicu koju se nekada nadala da će deliti s Nijalom, i satima čitala francuske, španske i italijanske tekstove. Mladost joj se okončala onda kada ju je pitao.
„Ugasi svetlo”, rekao je.
Sedeli su na njenom dušeku, na podu sobice koju je nedavno iznajmila. Bila je daleko od središnjeg dela studentskog doma, u delu Kembridža u koji inače nikada ne bi zašla, ali potpisala je ugovor o iznajmljivanju misleći da je to pravo mesto gde bi Nijal mogao da dođe, a da ga ne vidi niko od njenih kolega. Ako ga je htela, ovo je bio uslov.
„Rođaci smo”, rekla je, prvi i jedini put kada su razgovarali o tome da će biti viđeni po Bostonu u javnosti, „zar ne? Ne krvni, ali ipak. Možemo da odemo u kafić čisto onako. Znaš, kao familija. Mogli bismo bar da se ponašamo kao da smo prijatelji.”
„I da gledam nekog drkoša kako te zagleda kao parče mesa?” Ugasila je svetio i sela pored njega. Čekala je da je spusti na krevet gde će osetiti njegovu zategnutu suzdržanu energiju na svom telu. Ali nije to uradio. Dugo ju je gledao, držeći joj pogled svojim oštrim plavim očima.
„Kler”, rekao je najzad.
„Da?”
„Čula si za Bobija Sandsa?”
„Da.”
„Priča se da su on i ostali samo obični kriminalci, a pajkani su ih tretirah još gore od toga. Čak i pošto je Bobi izglasan za poslanika okruga Fermane i Južni Tiron. Čak i nakon što je umro od gladi.”
Posmatrala mu je lice i čekala ga da nastavi. Izgledao je kao da odlučuje o nečemu. Ustao je i izvadio vojnički ranac iz njenog ormana. Zavukao ga je tu sutradan nakon što su se vratili. Da ga nisi otvarala, rekao joj je. I nije ga otvarala.
Uhvatio je kopču rajsferšlusa između palca i kažiprsta i povukao. Kopča je skliznula tragom rajsferšlusa rastvarajući ranac. Kada ga je otvorio, stao je i pogledao u nju.
Beli papir sa zelenom štampom. Ivica novčanice. Jedinica praćena nulama. „Obični pristojni ljudi. Sve se svodi na to. Ukrali su nam našu rođenu zemlju, Kler.” Uzeo je ranac i stavio ga između njih dvoje.
„Na tebi je da odlučiš”, rekao je. „Možeš da pristaneš, možeš da odbiješ.” Videla je kako mu se adamova jabučica podiže i spušta dok je to izgovarao.
Oslonila je obraz o nju, osetila mu slani vazduh na koži, dok su se galebovi gegah oko njih.
Klimnula je glavom.
Sama je odlučila. Niko je nije naterao. Rekao je da je to za pomoć običnim ljudima, ali znala je bolje od većine da svaka fraza može da ima hiljadu tumačenja. Verovala je u ono u šta je htela da veruje, iako je, u srcu svog srca, da je postavila sebi neko ozbiljnije pitanje, mogla da vidi da taj novac nije bio namenjen za raspodelu među crkvenim blagajnama. Baš kao što je i znala da je ono što nije smela da gleda u zadnjem delu kombija bilo prokrijumčareno. Ignorisanje nije isto što i neznanje.
Ali to je bilo odavno.
Kler je prigrnula džemper i ubrzala korak. Posle dvadeset pet godina, sigurno je još bilo nade za milosrđe.
Stražar ju je zaustavio na vratima crkve pokazujući preko ramena u njenu zatamnjenu unutrašnjost. Jasna muzika odjekivala je iza njega. Na jedva vidljivom natpisu pod prigušenim svetlom koje je bacala zidna lampa stajalo je: III eme Festival de la Musique Ancienne, 22.00. Kler pogleda na sat. Bila je skoro ponoć, verovatno su svirali bis.
„ J'ai oublie quelque chose dedans”, rekla je stražaru da bi je pustio da uđe. I zaista je zaboravila nešto unutra; ili, ako ne zaboravila, onda zaturila. Izvadila je novčanicu od dvadeset evra iz novčanika i stavila je u korpu za prilog.
Čuvar je odmeri od glave do pete. Znala je šta vidi. Bila je strankinja, ali ne turista. Bila je negovana, skupo odevena. Bila je visoka i prirodna plavuša.
Slegnuo je ramenima i mahnuo joj da uđe.
Hladnoća je obavi kada je ušla u prastaru unutrašnjost crkve. Vekovi zima bez grejanja kao da su se uvukli u njen kamen, jeza koju ni hiljadu leta neće moći da otkravi. Sačekala je da joj se oči priviknu na pomrčinu, a onda je prešla pogledom preko klupa i publike. Tu je bila samo nekolicina ljudi, rasuti po prednjim klupama poput kapi kiše. Nekoliko ih je bilo sedo, ali većinom su delovali kao dvadesetogodišnjaci, onih neodređenih godišta kada tinejdžeri otkriju da su nekako postali odrasli. Verovatno studenti muzičke akademije; prijatelji izvođača.
Prelazila je preko njih sve dok nije ugledala jednu stariju, siromašniju figuru.
Bio je skroz sleva, na jednoj od poslednjih klupa, nekoliko redova odmaknut od svih ostalih. Nije podigao glavu kada mu je prišla na prstima. Pomerio se da joj napravi mesta, kao da se vratila nakon što je nakratko izašla napolje da telefonira ili ode u toalet. Pevanje je odjekivalo oko njih i osećala je da zna ovu pesmu; bila je to priča o njenim godinama čekanja. Njen zvuk ispunio joj je telo ogromnom tugom. Prkoseći izukrštanim lukovima iznad, nalik na skeptične obrve, uzeo ju je za ruku i držao nežno kao da je neki čudnovati krhki predmet nasukan na obali pošto se povukla plima.
Muzika je prestala i ljudi su aplaudirali, ali on ju je držao za ruku. Ljudi ustadoše, neki da odu, neki da bolje vide muzičare koji su se klanjali. Nijal je i dalje sedeo, kao i ona.
Ljudi počeše da se kreću ka vratima. On je držao glavu blago sagnutu. „Šta te je zadržalo?”, pitao je s majušnim osmehom. Nosio je istu odeću kao i ranije, osim što je sada imao staru kožnu jaknu. Izgledala je meko naspram oštrih linija njegovog tela, kao da bi joj se istopila o obraze kada bi zagnjurila hce u nju. Oborivši pogled, mogla je da vidi kako mu se ivice kolena pribijaju o teksas. I dalje je bio veoma zgodan. To je sigurno bio jedan od razloga što su ga poslali u Ameriku da prikupi novac.
„Nisam znala da voliš muziku”, rekla je. Bilo je toliko toga o čemu nikada nisu razgovarali. Podelili su toliko malo, osim onog najintimnijeg čina - zločina.
„Svi Irci vole muziku.” Nasmejao se. „Video sam da ti dolaze gosti na večeru i tu je bio oglas za ovaj koncert u muzeju. Nisam znao da će biti ovoliko hladno. Hteo sam da te čekam na klupi u parku.”
Odmahnula je glavom. „Park Luksemburg zatvara se u deset sati. Rodenov muzej dosta ranije.”
Uz najbliži zid protezala se teška kamena grobnica, kontura ulubljenih od vekova ledene tame. To je bio Nijalov život, senke i asketizam. Prvi put kada ga je videla, stajao je na kamenom zidu u bezbrižnom bostonskom predgrađu, sunce mu je treperilo na kosi, i potom je uvek imala osećaj da je viši nego što je zaista bio. Nije prikrivao prezir zbog njenog i rođakovog neznanja i tumačila je da to znači da on sam sve zna. Dok je sedela pored njega u tetkinoj i tečinoj kuhinji, iznenadila se kada ga je pogledala u lice i shvatila da je jedva malo stariji od nje. Bio je tako mlad i tako pun života i obećanja, ne mnogo stariji nego što je Džejmi sada. Mnogo je toga stekla u potonjim godinama - Edvarda, svoju decu, svet toliko veći od onog skučenog od kojeg je počela, u Konektikatu. Svet koji je tako drugačije shvatala. Kamo sreće da je i on. Ovo je rat, rekao joj je tada. Još je verovao u to.
„Moram da ti kažem nešto”, reče mu. „Drago mi je što sam izgubila taj novac. Ne kažem da si bio na pogrešnoj strani. Samo kažem da mi je drago što nemam to na savesti.
Nijal joj pusti ruke. Klimnuo je glavom. „Naravno. Udala si se za Britanca. I to ne samo za Britanca, nego za jebenog slugu Krune. Diplomatska služba.”

„To nema nikakve veze s time. Edv... moj muž je dobar čovek.”
„Svi oni...” Nijal stade. „Da. Nadam se da jeste.”
Crkva je sada bila skoro prazna. Kod oltara, muzičari su se vratili iz kapelice da sklope stolice i pokupe svoje držače. Čuvar je bio s njima, pomagao im je. Zazvonila su crkvena zvona: ponoć.
„Znaš da je ovo najstarije crkveno zvono u Parizu?”, rekla je. Nijal ju je posmatrao. „Uvek si bila pametna”, rekao je, tiho, po drugi put tog dana.
Ustao je i ona pode za njim iz crkve, na uhcu. Mastiljavi noćni vazduh sada je delovao blago i lagano nakon teške vlage u unutrašnjosti crkve. Šetali su u tišini uskom ulicom bez uličnih svetiljki, daleko od nasumičnih zvukova motora i automobila i muzike noćnih klubova, vraćajući se odavno zakopanoj navici da ne razgovaraju dok ne umaknu s vidika ostalih ljudi. Mačka im pretrča put.
Nisam znala da voliš muziku.
Svi Irci vole muziku. Video sam da ti dolaze gosti na večeru. Stala je. „Kako to misliš, video si da mi dolaze gosti na večeru?”
„Shvatio sam da ne kupuješ sav onaj sir i šparglu samo za sebe i muža. Protestant je, ne verujem da imate mnogo dece.
Nikada nije video njene sinove. Nije znao ništa o njima. Prešla je rukom kroz vazduh. „Jesi li me video kako kupujem cveće pre toga?”
„Video sam te kako izlaziš iz cvećare.”
Baš kao i njen Turčin. Znači da je Nijal sigurno video i Turčina, tamo, s njom, u 10.29.
„Jesi li me video kako pričam s nekim?”
„S nekim čovekom. A onda si bila u prodavnici s nekom ženom. Ali gledao sam te kako šetaš po gradu. Pomislio sam na cveće i kako će sad početi da niče kada je sinulo sunce.
Znao sam da ću te danas zateći u bašti, samu pored one statue.” I Nijal je video Turčina, još jedan jeziv obrt sudbine. Nije moglo biti goreg svedoka na svetu da potvrdi njenu priču. Nijal. Mrtav čovek.
„Nije to sada bitno”, rekla je. „Slušaj, želim da pomognem tebi i tvom rođaku. Ali ako ti dam novac, kako mogu da znam da sada neće biti uložen u oružje? Mislim, ako sve krene iznova.” Kako je mogla da mu objasni? Teret koji joj je danas pao s ramena, sve te godine razmišljanja o tome šta je pomogla da se ostvari. Šta su oni pomogli da se ostvari. „Imamo toliko sreće. Bože, Nijale, imamo toliko sreće.”
„Sreće? Zajebavaš me?”
„Da, sreće.”
Nijal stade. Koraknuo je bliže njoj i mrvica uličnog svetla odbi mu se o profil. Uhvatio ju je za ruke i privukao ih sebi. Na mesečini, smaragd na njenom prstu svetlucao je tamno i zeleno poput Atlantika pod tmurnim nebom. „Ja nemam sreće, Kler. Nisam čak ni živ.”
Osećaj njegove kože o njenu, tako grube o njenu glatkoću, energija u njima. Dvadeset godina njegovog života, protraćeno.
Moje zeleno ostrvo nalazi se s druge strane sve te vode, rekao je.
Zaklepetaše tamna krila na ulici, samo golubovi, ali Nijal je ustuknuo, zaklonio se u dovratak. Krio se, zauvek se krio. Mlađi Nijal, s letnjim suncem koje mu skakuće po tamnoj kosi, bele kože; svaki pokret bio mu je izraz posvećene, koncentrisane energije. Nijal koji je, već kao mladić, bio spreman da rizikuje život za ono u šta je verovao. Ona i njeno društvo naučili su da igraju tenis i čitali su značajna dela značajnih Džonova: Džon Mejnard Kins, Džon Milton, Džon Kvinsi Adams. Nosili su pravu odeću, gledali prave filmove i podržavali prave političke grupe. Ali ako bi nešto pošlo naopako, uvek je to bio tuđi nered koji je trebalo da se počisti.
Ispružila je desnu ruku.
Oboje su je pogledah.
„Pokušavaš da me isplatiš?”
„Ne. Hoću da ti dam nešto svoje. Zato što...” Oborila je pogled. „Želim da jedan deo mene ode s tobom. Slušaj, znam da ništa što bih ti dala ne može da se meri s dvadeset godina tvog života. Ali ovo je nešto što imam, što je moje i samo moje da dam drugome. Prvi put za nekoliko decenija, osećam nadu, i želim da je pružim i tebi.”
Držala je ispruženu ruku, činilo joj se, godinama, jedno dugo toplo telo dizalo se među njima, a dvadeset pet dugih hladnih godina tonulo je pored njega.
Čvrsto joj je držao zglob dok joj je skidao prsten. Okrenuo ga je u šaci, kao da ga čita. Jedna ruka od platine savijala se okolo, dve su držale veliki srcoliki smarag učvršćen dijamantima; kako je taj prsten svetlucao na bakinoj elegantnoj sve starijoj ruci. Postani Irkinja, rekao je deda, i Mormor je odgovorila: Ja š ta, bolje bi mi bilo - početak ljubavi koja se protezala dalje i od groba. Svaki put kada je Kler stavljala taj prsten, osećala je ponos koji je njen deda gajio prema svojoj otadžbini što ga je napravila, kao i ponos ženom koja će ga nositi. Sva ta ljubav. Sva ta izvesnost. Sada u Nijalovim rukama.
„To je irska burma”, rekao je tiho. Klimnula je glavom. „Da.”
„Sigurno nije od tvog čoveka.”
„Nije.”
Posmatrao je njegove tamnozelene ivice, opipavao njegove glatke strane palcem. „Više se ne borim, Kler. Ako si ikad pročitala nešto o nekom kretenu iz Derija da je digao policijsku stanicu u vazduh, to nisam bio ja. Toliko ti garantujem.”
Oklevala je. „Ideš kući.”

Slegnuo je ramenima, stavio prsten pod svetlost ulične lampe, i on blesnu. „Ako bih pokušao da ga prodam, mislili bi da sam ga ukrao. Ili, još gore za nas oboje, da sam te ucenio da mi ga daš. U oba slučaja, mogao bi da ti se vrati.”
Ništa više nije rekao neko vreme i nije imala pojma šta mu prolazi kroz misli. Nije bila sigurna ni šta prolazi kroz njene. Podigao je glavu, pogledao je u oči s istim divljenjem s kojim je gledao u smaragd. „Britanska vlada nije nam dala izbora, Kler.”
„Ne kažem da ste bili loši ljudi. Ne kažem čak ni da razumem bilo šta od toga. Ali nedužni ljudi su stradali, na obe strane, a to nikada ne može biti ispravno. Mora da postoji bolji način.”
„Ne mogu svi ratovi da se vode za konferencijskim stolom. Misliš da smo rizikovali svoje živote iz zabave?”
„Naravno da ne mislim. Ali iako je malo šta na svetu crno-belo”, rekla je, „možda nešto ipak jeste. Ne može biti ispravno ubijati nedužan narod. Ne može biti ispravno dizati u vazduh automobile nasred ulice petkom popodne.”
Uzdahnuo je. „Misli šta hoćeš. Drago mi je ako je gotovo. Nije mi drago što su Britanci i dalje tamo, ali drago mi je ako ima mira na uhcama i hleba na stolovima. Ali zapamti jedno. Nećeš dobiti mir ako najpre ne vodiš rat. A da bi jedan čovek bio mirotvorac, drugi mora da izazove rat. Ni meni se ne sviđaju te priče. Ali i mi smo imah svoje priče.” Pružio joj je prsten. „Nije dovoljno, Kler. Zadrži svoj prsten. Zadrži i svoju grižu savesti. Ja ću zadržati svoju.”
„Nijale...”
„Zaslužio sam ono što sam dobio, ali ne zbog onoga što sam pokušao da uradim. Zbog laičkog načina na koji sam to uradio. I što sam umešao nedužnu mladu Amerikanku. Žao mi je zbog toga, Kler. Iskreno.”
„Ne slušaš me, Nijale. Zadržavam svoju grižu savesti. Znam da nijedno od nas ne može da promeni prošlost. Ako možemo da je iskoristimo da postupimo bolje u budućnosti.”
Uskomeša se noćni vazduh, milujući joj vrat. Parče papira očeša joj se o članak, nestade. Nijal se osloni na vrata iza sebe i odmahnu glavom.
„Napravio sam sranje, zar ne?”, rekao je. „Ali i platio sam cenu. To je smejurija - isto sam tako mogao da odem pravo u policiju, kažem da sam bacio pare u reku Lifi, a onda, kad izađem iz zatvora, da kažem momcima da su mi ga Britanci uzeli. Niko ne bi znao za tebe, odrobijao bih deset, petnaest godina, izašao na vreme da uživam u dobrobitima Belfastskog sporazuma. Ne bih bio zaglavljen u košmaru koji sam lično napravio.”
„Dakle, ideš kući.”
Slegnuo je ramenima. „Tu je i moj rođak.”
„Čak i bez novca.”
„Jebeš novac. Jebeš sve”, rekao je izlazeći iz tame. Privukao ju je sebi i poljubio kao da ljubi pravo kroz nju. Nije bilo ničeg drugog osim tog osećaja, tog osećaja njega, koji joj se širio kroz utrobu, udove, u prste, poništavajući sve vreme koje je prošlo između.

Pustio ju je i osetila je kako joj se polako cedi iz tela; šok, taj raznobojni sjaj koji dolazi u sumrak dok se svetlost izjednačava i bledi sve dok od nje ne preostane samo odsjaj, silueta. Prosula se, krv nekog drugog života, u noć, u pariski slivnik.
Gledao ju je u oči i setila se prvog puta kada je videla njegove. Koliko ju je oduševila njihova boja. Tako tamne i jarke, kao zimski dan.
Odmahnula je glavom.
Nije skidao pogleda s nje. Najzad je klimnuo. „Uvek si bila pametna”, rekao je, po treći put, poslednji put.
Vratila je svoj prsten na njegov dlan. Sklopila mu je prste oko njega. „Daj da ga rastave. Puno će vredeti. Priuštiće ti novi početak.”
Podigao je prsten, slično kao što je podigao njenu ruku pre toliko godina u tetkinoj zagušljivoj kuhinji, kao da nije samo predmet ili delić celine na koju je upravo naišao, već nešto što, zahvaljujući veličini svoje krhke lepote, poseduje sopstveni život. Posle tohko godina, njegova prošlost, njena prošlost, njihova prošlost, konačno je ponovo napisana. Ona više neće pokušavati da zaboravi Nijala, ali on je više neće proganjati.
Pogledali su se poslednji put.
„Ti pođi onuda”, rekao je. Pokazao je niz neosvetljenu ulicu ka izvoru svetlosti, prometnijem glavnom putu. „Gledaću dok ne izađeš iz tame pre nego što odem na drugu stranu.
„Zbogom Kler”, rekao je.
Naterala je sebe da kaže: „Zbogom, Nijale.”

Sedamnaesto
poglavlje



Nije se osvrnula.
Sada su se pozdravili; oproštaj koji nisu izgovorili u Dablinu. Koračala je nogu pred nogu sve dok joj koraci nisu zaživeli nezavisno od nje. Slušala je ritam svojih potpetica na trotoaru i pustila ga da je vodi u pravom smeru. Sada je bila u ulici De Rivoli koja se širila i izravnavala. Gradsko ostrvo bilo je u blizini; otići će do njega peške. Koliko je daleko došla od juče ujutru, kada se probudila uz osećaj Edvardove ohrabrujuće ruke na ramenu i potresnu pomisao na selidbu u Dablin. Koliko se toga desilo! Ali to je život: nasumičan. Možda će neki njen sledeći potez ponovo onemogućiti odlazak u Dablin, ali to joj više uopšte nije bila namera. Ideja o selidbi u Irsku više je nije plašila. Jedino što ju je sada plašilo bila je mogućnost da ponovi svoje greške - a onda da gleda svoju decu kako ih, takođe, ponavljaju.
Toranj Svetog Jakova štrčao je u tamno nebo pred njom, njegove nazubljene ivice delovale su kao vrhovi komplikovanog zamka od peska nakon što ga je udario talas. Skrenula je levo u ulicu Svetog Martina. Golubovi uzleteše pred njom, zacrnjene siluete, više pokret nego oblik. Gugutah su s visina i šetkali sa simsa na sims. Oni su bili lešinari centra grada, kružeći nad gradskom truleži i otpacima. Jedan prozor bio je zatvoren i oni uzleteše i ponovo sleteše.
Došla je do Avenije Viktorija. Nekoliko parova izlazilo je iz restorana preko puta nje. Na tabli je pisalo „Zelena konopljarka” vijugavim belim slovima na zelenoj pozadini. Naravno da je baš sada naišla na irski pab, i to u verovatno jedinoj ulici u Parizu nazvanoj po engleskom vladaru. Da li je ovaj dan mogao biti čudniji? Ali ovo više nije bio isti dan, kao ni dan, uopšte. Bila je prošla ponoć, oni neobični sati kada noć flertuje s jutrom. Žene su se njihale na visokim potpeticama pružajući se da uzmu cigaretu i uhvate pratioca pod ruku da bi održale ravnotežu. Muškarci su se glasno šalili medu sobom. Jedan izvadi upaljač. Kako su srećno izgledali. Kako ranjivo! Siloviti nalet eksera u londonskoj podzemnoj železnici tokom jutarnjeg špica, avion zabijen u zid kancelarije. Ko može da kaže da bomba neće eksplodirati sada, na ovom mestu? Veličanstveni tornjevi bivšeg zatvora Konsijerže podizah su se ispred nje. Ljudi su tamo već umrli; Marija Antoaneta je tu provela poslednje sate života pre nego što su je odvezli do Trga Konkord na giljotinu. Pozlaćena kutijica karmina, glatki novčanik od crne kože, cipele na štiklu, podlaktice, listovi i članci, sati provedeni u ljubavi, sanjanju, svađanju, planiranju, nerviranju... eksplodirali su u paramparčad. Bio je dovoljan samo jedan trenutak pogrešno mesto u pogrešno vreme, i neko s iskrivljenom idejom pravde. Kako ludo. Tajno je proživela život u senci ovog sveta, dosta pre napada jedanaestog septembra i nego što je proveravanje neprijavljenog prtljaga ispod sedišta u čekaonicama postala globalna navika. Međutim, sve te godine razmišljanja o tome šta je moglo da se desi, šta je možda pomogla da se ostvari, naučile su je nečemu. Strah se može pretvoriti u neku vrstu terorizma. Morala je da živi u svetu, u dobru i u zlu. Morala je da bude njegov deo.
Prizor Sene prekide joj misli. Postojala je pesma posvećena pokretima ove reke. Njihala se kao telo žene, gurkajući obale Gradskog ostrva, dok su svetla s Bogorodičinog mosta bojila njeno telo zlatom. Kada je došla do Gradskog ostrva, ostrvceta u centru Pariza na čijem je tlu šarenohka skupina Kelta, poznatih kao Parižani, prvi put zabola svoja koplja i prostrla svoje životinjske kože među vrbama, osnivajući tako ono što je, po mnogima, postao najlepši grad na svetu, Kler je morala da zastane na trenutak da ga pogleda, da napravi konačnu procenu sebe i svog okruženja pre nego što se preda nečijem tuđem opisu. Bila je Kler Sioban Feneli Murhaus, stara četrdeset pet godina, udata i imala je dva sina tinejdžera. Rođena je u Hartfordu u državi Konektikat i odrasla je u predgrađu punom kuća u imitaciji kolonijalnog stila. Stajala je potpuno sama na mostu u pola noći usred Pariza, nešto što nije radila otkad je prvi put posetila grad još kao brucoš. I svet pred očima bio joj je divan.
Pored nje prođe pijanac, tela povijenog u njenom smeru kao pod nevidljivim vetrom. Nastavila je dalje. Prešla je most, došla do ulica Gradskog ostrva. Mladi par, nehajni spoj labavih šalova i razbarušene kose, naslanjao se jedno na drugo o drvo na Korzikanskom keju. Odolela je porivu da zastane da ih gleda. Šetala je kroz turističku brošuru Pariza. Ali morala je i da obavi svoj poslednji posao za danas. Produžila je dalje.
Još nekoliko trenutaka kretanja kroz tišinu i došla je do svog odredišta. S leve strane nadvijala se monumentalna bolnica „Božji hotel”, s desne masivni kameni zidovi Policijske prefekture. Bila je ovde već jednom, da dobije dokumenta. Meštani su dolazili u prefekturu po vozačke dozvole, a stranci da dobiju državljanstvo. Međutim, i krivične istrage takođe su pokretane u njenim prašnjavim prostorijama, kao i projekti za opštinsku javnu bezbednost. To je čula na nekoj koktel-zabavi. Kancelarija za primanje krivičnih žalbi radila je dvadeset četiri sata.
Najpre je morala da je nađe. U Francuskoj nikad ništa nije bilo jednostavno, ponajmanje birokratija. Oklevala je u senkama prefekture, šetajući ulicom sve dok nije došla do druge obale i Bogorodičine crkve. Osetila je poglede na sebi, ne poglede noćnih pijanaca ih turista u šetnjama. Da li je bilo stražara u blizini? Obično bi potražila nekog da pita za uputstva, ali ovi stražari ne bi je pozdravili klimanjem glave kao oni koje je već poznavala i pored kojih je prolazila svaki dan duž ulice De Varen. Sačekala je dok nije videla pokret iza jednog ugla. Pošla je u njegovom smeru. Usamljeni policajac, skoro neprimetan u mraku.
„Izvinite”, rekla je na što je pristojnijem francuskom mogla, „tražim policijsku stanicu.”
Namrštio se. „ La Prefecture?”
Prefektura im se nadvijala iza ramena, ogromni kitnjasti spomenik francuskoj birokratiji. Odmahnula je glavom. Sigurno je mislio da je neka glupača.
„Ne, mislim, želim da razgovaram s nekime. O zločinu?”

„Bili ste žrtva zločina?”
„Ne. Ne baš. Želim da popričam s nekim o nečijem zločinu. „Morate da odete do svoje centralne policijske stanice ako želite da podnesete prijavu. U svojoj četvrti.”
„Ne, ali nije takva vrsta zločina. Mislim, nije povezan s mojom četvrti.” Strpljivo ju je gledao. „Je li vam dobro, gospođo?”
„Da, da, dobro mi je. To nema nikakve veze sa mnom.” Nije bilo svrhe raspravljati se. Samo ga je pitala: „Da li biste, molim vas, mogli da mi kažete gde se nalazi najbliža centralna policijska stanica?”
Kada joj je objasnio, okrenula se nazad ka desnoj obali. Zaljubljeni par i dalje je bio tu; pijanac je otišao. Prešla je most. Jedan taksi stajao je ispred noćnog kluba. Verovatno je tek nekoga dovezao. Pogledala je pažljivije i videla da vozač priča mobilnim telefonom. Pokucala mu je o prozor i on se trgnuo, a onda se namrštio od stida. Ušla je.
„Dobro veče, gospodine. Ulica Di Kroasan, broj osamnaest. Kada je stao ispred moderne zgrade policije, sve u staklu, vozač nije odao nikakvo interesovanje. Pružio je ruku i uzeo njen novac.
Pokazala je svoju carte speciale policajcu na ulazu. Podigao je diplomatsku identifikacionu karticu između dva prsta da je pregleda, izvio obrvu.
„Jeste li sami, gospođo?”, pitao ju je na francuskom, a kada je klimnula glavom, dodao: „Zašto?”
„Zato.”
Pogledao ju je kao da hoće da proveri da li mu se ruga. Kada je presudio da nije tako, vratio joj je karticu i pokazao na čekaonicu. Trudila se da ne gleda ostale koji su tu čekah - mladić sa staricom, dva sredovečna čoveka - jer je želela da postane nevidljiva makar samo tako što neće gledati druge.
Činilo joj se da su prošli sati, a ne minuti, čak i godine. Sada je bilo kasno; i sam vazduh delovao je umorno. Najzad joj je policajac koji je zavodio žalbe pokazao da priđe. Na njeno iznenađenje, kada je došla, osmehnuo joj se.
„Bonjour, Madame.”
„Došla sam povodom današnjeg ubistva u Versaju”, rekla je na francuskom. „Imam informaciju o osumnjičenom.”
Nešto se skoro neprimetno pomerilo u policajčevom izrazu lica. Osmeh mu je spao i pažljivije ju je pogledao. Zatražio joj je identifikacionu karticu i pažljivo ju je proučio, bacajući pogled čas na nju, čas na fotografiju. „Molim vas, sedite ovde”, najzad je odgovorio na francuskom pokazujući na stolicu pored. „Vraćam se za minut.”
Sela je da sačeka; on ju je i dalje držao na oku. Osećala se kao da i zidovi imaju oči, da je gledaju, kao da bi mogla pojuriti ka vratima ili ispariti ili se već nekako raspršiti i da sama zgrada želi da je ščepa za džemper pre nego što bi u tome uspela. Petnaestak minuta kasnije, pojavio se detektiv u civilu, s velikim podočnjacima.

„Madame Murhaus?”, rekao je.
„Oui.”
„Suivez-moi, s'il vous plait” 63
Poveo ju je dugim uskim hodnikom u sićušnu kancelariju. „Amerikanka ste”, rekao joj je, na engleskom, kada je sela. „Da.” Prelazio je prstima preko formulara koje je popunila i identifikacione kartice koju je predala. „Ali udati ste za drugog čoveka britanske ambasade ovde u Parizu.”
„Da.”
„Zna li vaš muž da ste ovde?”
Zanemarila je to pitanje kao da je mušica koja zuji oko nje. „Gospodine...”
„Niko nije došao s vama?” Pogledao je unaokolo kao da bi se neko mogao iznenada pojaviti. Kada nije video nikoga, ponovo ju je pogledao.
„Onog čoveka kojeg ste uhapsili videla sam juče na ulici. Razlog zbog kog verujem da je to taj isti čovek jeste to što sam mu videla sliku na vestima. Izgledao je isto kao on, čak je imao i istu odeću.”
Detektiv klimnu glavom, radoznao, ali sada nestrpljiv. Stisnula je petlju. „Ali videla sam ga u centru Pariza, kilometrima daleko od Versaja, oko dva minuta pre nego što se desilo ubistvo. Razgovarala sam s njim.”
Detektiv spusti hemijsku olovku. „Razgovarali ste s njim.”
„Dao mi je papir sa svojim rukopisom.”
„Gde?”
„Na papiru. To je, u stvari, mapa.”
„Ne, mislim, gde ste bili kada vam je dao taj papir?”
„U ulici Šomel u sedmom okrugu. Ispred cvećare. Išla sam da naručim cveće.” Usisao je usnu između zuba. Posmatrao joj je lice, kao da zagleda svaku liniju i ugao. Sako mu je bio iznošen, sa sivom šarom riblje kosti; nije nosio kravatu. Najzad ju je pitao: „Šta radite napolju sami u ovo doba, gospođo Murhaus?”
„Poručniče, s'il vous plait.”
„Razumete da postoji ogromno interesovanje za ovaj slučaj, zar ne? Da je veoma visokog profila?” Klimnula je glavom. „Sigurni ste?”
„Da.”
Detektiv ništa nije rekao, nije se ni pomerio. Ponovila je: „Da.” Mahnuo je rukom. „Alors. Spremni ste da ga identifikujete? Ukoliko je to taj isti čovek, potpisaćete izjavu pod zakletvom.”
Klimnula je glavom.
„U redu.” Podigao je slušalicu telefona na stolu i počeo da okreće brojeve. „Ovo nije neki prosečan zločin, gospođo Murhaus, razumete. Da li vam je jasno, gospođo Murhaus?”
Potom je skrenuo pažnju ka telefonu. „Oui, c'est tard.” 64 Nastavio je tiho da priča neko vreme. Kada je spustio slušalicu, ustao je.
„U redu”, reče ponovo. „Moramo da odemo do Direction centrale de la police judiciaire u ulici De Sose.”
Pošla je za njim iz kancelarije. Zastala je da osmotri ulicu pre nego što je sela na zadnje sedište njegovog auta. Da li je neko išao ka njima? Da li je bilo nekoga, neki stražar, da posvedoči o njenom odlasku? Navikla je da seda na zadnja sedišta automobila, da je voze, ali ovaj čovek bio je nepoznat i niko, čak ni Edvard, nije znao da je s njim. Svuda okolo, noć se presijavala; mrak je lizao o kamene zgrade preko puta ulice i o njeno i detektivovo lice. Niko iz Ministarstva unutrašnjih poslova Francuske neće biti srećan ako ona diskredituje ovo hapšenje, niko iz francuske policije. Niko iz britanske ambasade. Vesti će biti na svakoj televizijskoj stanici u svakom gradu u svetu. Biće to objavljeno u svim novinama. Žena istaknutog britanskog diplomate oslobađa poznatog teroristu i diskredituje francusku policiju.
Ali čovek s kojim sam razgovarala na ulici nije kriv, pomislila je. Nije to uradio. Barem ne ovaj zločin. Ne ako je on taj kojeg su pritvorili.
Pridružio im se još jedan detektiv iz policijske stanice. Promumlao je svoje ime, klimnuo joj glavom umesto rukovanja. Sagnula je glavu i ušla u kola. Suvozačevo mesto bilo je previše spušteno, nije bilo mesta za njene duge noge. Okrenula ih je u stranu.
Prvi detektiv je vozio. Brzo su išli Ulicom De Rivoli i, po drugi put u dvadeset četiri sata, osetila je kako je vuče centrifugalna sila Trga Konkord. Skrenuo je uz Šanzelize. Njih dvojica sedeli su napred dok je ona sedela pozadi, kao kriminalac. Glave su im otpozadi izgledale pohabano, kao da su se trljale i trljale o automobilska sedišta sve dok se nisu pohabale. Auto je smrdeo na ustajali dim cigareta i strah. Bilo je đubreta na zadnjem sedištu: pošta, novine, prazne flaše vode.
Pogledala je na sat. 02.00. Bila je umorna, ali nije imala želju da spava. Na ulicama je još bilo ljudi. Povukla se uz ivicu sedišta i pogledala kroz prozor. Normalni ljudi koji se vraćaju kućama iz noćnog provoda.
Sedela je u tami na ivici hotelskog kreveta i čekala da jutro osvane u Dablinu. Ustala je s prvim svetlom i otišla do prozora. Povukla je pramen kose izvlačeći ga iz razbarušene pletenice koja joj je padala preko ramena. Neki čovek išao je niz uhcu, žena je čistila ispred ulaznih vrata. Vazduh je delovao vlažno, hladno, u hotelskoj sobi. Obavila je ruke oko sebe. Nije mogla da zamisli da bi iko mogao da uradi to što je ona upravo uradila. Nije znala kako su ljudi kao što je Nijal, a sada i ona, živeli. Rekao je da će prenošenje tog novca pomoći ljudima, ali na šta je mislio? Pomoći ljudima za šta? Da li će sav taj novac zaista pomoći nekome da kupi haljinu kćerki za prvu pričest? Ili će uflekati nečiju haljinu krvlju? Volela bi da joj Nijal nikada nije pokazao sadržaj onog vojničkog ranca. Volela bi da nikada nije videla te novčanice tako tesno nabijene u njega. Volela bi da su ponovo na peščanoj obali Atlantika, dok se ona pretvarala da su na medenom mesecu. Ali i dalje je želela da je Nijal s njom. Žudnja koju je osećala za njim bila je toliko duboka da je morala da sedne na krevet. Obavila je ruke oko sebe.
Prvi put kada ga je videla, stajao je na kamenom zidu. Zauvek će posle imati utisak da je viši nego što jeste. Nosio je somotne pantalone toliko izlizane da je mogla da mu vidi bela kolena kroz njih. Bio je...
Kler lupi glavom o prozor auta. Ispravila se i zategla pojas dok je detektiv obilazio oko nepropisno parkiranog automobila na ulici. Bližili su se Trijumfalnoj kapiji. Kler je pokušala da se vrati svom sećanju, ali iskliznula joj je slika Nijalovog lica kao riba u jezersku vodu.
Umesto Nijala, videla je Džejmijeve rumene obraze, usne otekle od sna, njen džemper obavijen oko njega. Videla mu je lice ranije u toku večeri, dok je sedeo na njenom krevetu kad se oblačila za večeru.
„Gospođo, zašto niste sačekali jutro da dođete?”, pitao ju je detektiv koji je sedeo za volanom. Gledao ju je u retrovizoru.
Ujutru, kada izađe sunce, biće na putu za London s Džejmijem, da razgovara s direktorom Baroua pre nego što dođe vikend, ako joj policija bude dozvolila da napusti Pariz. Džejmi je imao prava da misli drugačije, ali metod mu je bio potpuno pogrešan i, baš kao što je i sam rekao, nije bilo u redu da samo jedna osoba preuzme čitavu krivicu. Izgovori nisu isto što i oproštaj. Trebalo joj je dvadeset pet godina tišine i petnaestogodišnji sin da bi to shvatila, i nije htela da dozvoli Džejmiju da napravi iste greške. Neće dozvoliti da ova epizoda postane mračni paket zavučen ispod njegovog kreveta. I neće ga ostaviti da se vrati pravo tome. Ako je smatrao da je ono što je uradio na neki način opravdano, trebalo je da se bori za svoj stav, da se suoči sa svojom kaznom i onda nastavi dalje.
Međutim, nije mogla da ode iz Pariza pre nego što ovo ne obavi. Ne dok ne bude sigurna da je čovek koga su pritvorili kriv. Šta bi bilo da je, ne samo odbila da pomogne Nijalu već i da je pokušala da ga spreči? Nije mogla da dozvoli da život još jednog čoveka propadne zbog njenog kukavičluka.
Odmahnula je glavom. „Ujutru bi bilo prekasno.”
Detektiv ju je ponovo pogledao u retrovizoru. Izvio je obrvu. „Zašto niste došli ranije?”
Slegnula je ramenima. Nije morala da mu objašnjava.
Njih dvojica se posavetovaše. Onaj na mestu suvozača okrenuo se da je pogleda. Nabrao je čelo i počešao se po glavi. „Vous ne voulez pas telephoner a quelquun a l' Ambassade?”
Odmahnula je glavom. Ne, nije želela da pozove nikoga iz ambasade. Ionako će ubrzo saznati za ovo.
Muškarci se pogledaše.
Prolazili su pored pustih trotoara bez ikakvog života ili zvuka, kroz područje senki. Negde je stajao na crvenom, negde nije. Stali su ispred kamene građevine nalik na tvrđavu, bez imalo glamura ili veličine centralne policijske stanice na Gradskom ostrvu, iako se sigurno isti broj francuskih zastava vijorio ispred. Praktična, dvokrilna metalna vrata čuvala su ulaz. Kao što bi kapija pakla zaista izgledala, pomislila je. Bez Mislioca, bez Adama i Eve. Bez ukrasa. Znala je za ovo mesto. Tokom nemačke okupacije Pariza, Gestapo je ovde ispitivao zatvorenike. Sada su tu bile kancelarije Ministarstva unutrašnjih poslova.
Drugi detektiv izašao je iz kola i otvorio kapiju. Ona i detektiv za volanom prošli su preko kaldrme i kroz senoviti luk. Stao je pred skupinom zgrada, izašao i zastao tu u mraku, čekajući.
Izašla je iz kola.
Pridružio im se drugi detektiv. „Par ici” 65 , reče pokazujući ka vratima. Usledio je jedan čudan momenat, dok su oklevali u mraku, svi nesigurni kakav je protokol. Bila je žena, i to dobro odevena i plavokosa, i supruga diplomate. Osoba od izvesnog značaja. Ali pravila je pometnju. Krenula je napred, vodeći ih, vodeći sebe. Sada su oni pratili nju. Prvi detektiv se pruži i otvori joj vrata. Ušla je. Prijavili su je službeniku koji joj je klimnuo glavom, a onda joj je uzeo mobilni telefon, odveo je u praznu sobu i rekao joj da sačeka. Ostavili su je samo s dugim drvenim stolom, nekoliko stolica na rasklapanje. Čestice prašine lebdele su vazduhom oko nje kao sat bez osećaja za vreme. Nije htela da ponovo pogleda na sat. Naposletku su se vratili, predvođeni trećim čovekom, uspravnijeg držanja nego prva dvojica, ali je delovao kao da je nedavno probuđen.
„Madame”, rekao je. Pružio joj je ruku.
„Commandant”, rekla je prihvatajući je.
„Merci d'etre venue.” 66
Prostro je gomilu fotografija različitih muškaraca pred nju. Osetila je kako joj talas umora protresa telo. Ovaj dan bio je predug. Oklevala je, jedna slika isplivala je pred njom. Njen Turčin više nije nosio jeftinu kožnu jaknu i lice kao da mu je bilo u modricama, ih je to bilo zbog osvetljenja na slici. Nije bilo onog blagog izraza kada joj je pričao o ženinom domaćem jogurtu. Ipak, činilo joj se da je to njegova fotografija. Blago je prešla rukom preko nje. Major ju je zamolio da još jednom razmisli.
„C'est difficile avec une photo” 67 , rekla je.
„Il faut etre sur .” 68
Klimnula je glavom i razmislila na trenutak. Spiker je rekao da je osumnjičeni identifikovan na osnovu fotografije. „Je veux le voir. Le prisonnier. En personne.”69
Major je razmislio o njenom zahtevu. Okrenuo se i oštro se obratio jednom od detektiva. „Reveillezle.”
Probudiće zatvorenika. Bio je u ćeliji u dubini zgrade, čekao je jutro i dalja ispitivanja, koja su hteli da izbegnu u slučaju da su uhvatili pogrešnog čoveka. S druge strane - kakva bi ovo bila sramota za francusku policiju ako materijalni dokaz koji ona bude pružila pokaže da je zaista tako. Još i veća ako su u međuvremenu maltretirali čoveka kog su uhapsih. Ponosili su se brzinom i efikasnošću svojih snaga; ovaj čovek, major, morao bi da istupi i prizna da su pogrešili. Njegovo hce, kao i njeno, izaći će u svim novinama.
Posmatrala je svoje nokte, sjaj svog vereničkog dijamanta, prazno mesto na ruci gde je do nedavno smaragd sijao. Rastah su se, oboje snoseći sopstvenu odgovornost - ne, neće se vraćati. Nije mogla da obriše ono što je uradila. To će uvek biti s njom. Ali može da krene napred. Više nije krivila Nijala ni za šta.
„S'il vous plait” 70 , rekao je major.
Deo nje iz sve snage se nadao da će njihov Turčin biti samo neki Turčin koji je ličio na njenog. Možda su televizijske stanice pomešale fotografije njenog Turčina i policijinog Turčina? Čovek na ovoj fotografiji izgledao je tako izbledelo, tako zgužvano da nije bilo moguće koncentrisati se na njega. Ili je to možda bilo zbog njenog umora. Pogledaće pravo, živo telo i odmahnuti glavom. Otići će kući, leći u krevet pored Edvarda i zažmuriti da odagna ceo ovaj dan. Neće potpisati izjavu pod zakletvom; oni neće podneti izveštaj. Niko neće ni znati za sve ovo. Britanska ambasada, ministar inostranih poslova, nikada neće ni čuti ništa o ovome.
Odmahnula je glavom. Ona i Edvard preseliće se u Dablin ili možda neće; više nije bilo važno. A da li je Nijal živ, da li će se vratiti na ostrvo koje je toliko voleo da je bio spreman da sve rizikuje zbog njega, da li će mu oprostiti dug ili neće pa se, ako bude imao sreće, stopi s gomilom, još jedan svetloputi pegavi čovek nadomak pedesete koji se snalazi kako zna i ume - sve ovo sada više nije bilo važno. Donela je svoju odluku i bila je sigurna da je ispravna.
Soba se zavrte oko nje. Bila je tako umorna.
Drugi detektiv se vratio. Ustala je i pošla za njim i majorom kroz još jedan hodnik i niz stepenice.
Kada su se približili dnu, major je usporio korak. „C'etait courageuse d'etre venue” 71 , reče.
Brojni naslovi i fotografije i, kasnije, godine tragova na internetu. Svaki put kada neko bude na Guglu tražio njeno ime: njena slika, Turčinova slika, sličice jedna do druge. Reči ispod, preobražene u ma koji oblik javnost htela da im da. Šta bi ovo moglo značiti za Edvardovu karijeru. Prijatelji njenih sinova, školski drugovi, profesori, svi će oni buljiti u njih i šaputati u prolazu: Njegova majka svedočila je u korist onog teroriste.


Njeni, detektivovi i majorovi koraci više su šamarali nego odjekivali kroz sledeći hodnik. Pretpostavljala je da su sigurno pod zemljom, ni sa čim iznad glave osim zemlje, ali izgubila je svaki osećaj za orijentaciju.
Došli su do vrata i on je stao. „Maispourquoi vous rietez pas venu plus tot? Pourquoi vous avez attendu pour minuit?” 72 Spustio je ruku na kvaku i sačekao da mu objasni. Šta je mogla da mu kaže? Da nije došla ranije zato što je bila zauzeta organizovanjem večere? Da je čekala da se pozdravi s Nijalom da bi bila sigurna da će moći da napusti Pariz, a da ga niko ne prati, u slučaju ako ona sada bude pod prismotrom? Da možda uopšte i ne bi došla da nije saznala da je njen rođeni sin bio na putu da ponovi njene greške?
„Je suis venue” 73 , rekla je. Moralo je da bude dovoljno što je uopšte došla. „Gospođo Murhaus”, rekao je, iznenada na engleskom. „Razumete da je ovo loš čovek. Čak iako nije počinio ovo ubistvo danas, to je i dalje loš čovek.”
„Zato što pripada nacionalističkoj organizaciji?”
„Koja je bila umešana u teroristička dela.”
„Ima li ikakvog dokaza da je on bio?”
„Da li je to važno?”
„Možda. Da li i sad?”
„I sad?”
„Pripada toj organizaciji? Da li je još aktivan u njoj? A ako nije, da li je ona bila umešana u teroristička dela kada joj je pripadao?”
Detektiv slegnu ramenima. „Zar je bitno?”
Otvorio je prozorče na vratima.
Pogledala je zatvorenika koji je ležao na poljskom krevetu. Izgledao je žuće, ali disanje mu je bilo malo ravnomernije.
„Bolestan je?”, pitala je detektiva. „Pije lekove?”
„Da”, odgovorio je sležući ramenima. „Imao je une ordonnance 74 u džepu jakne.” „C'est lui.” 75
Izvadila je Turčinovu zgužvanu mapu iz džepa džempera, s imenom lekara zapisanim na njoj. Pokazala je prstom.
„Pošao je kod lekara. Ovde je ime i broj”, rekla je. „Trebalo bi da odgovara i receptu i, ako je tako, imaćete svedoka koji će to potvrditi. To će značiti dva svedoka u njegovu odbranu i jedan protiv. Zovnite ga.” Zastala je, opazivši majorovo oklevanje. „Ovo je rukopis čoveka kog sam srela na ulici; lako možete da ga uporedite sa zatvorenikovim. Dobila sam ovu mapu od njega. Verovatno na njoj ima i njegove DNK. Mnogo se znoji, verovatno je znoj kapnuo i na papir. Možete i to da uporedite sa svojim zatvorenikom.”
Major se namršti. Uzeo je mapu od nje. Jeste li sigurni?”, rekao je dajući joj poslednju šansu da se okrene od svoje odgovornosti.
Toliko je malo toga, na kraju, bilo crno-belo. Možda je samo humanost - ta urođena ljudska reakcija, ono što je navodilo zatvorskog čuvara da pripali cigaretu osuđenom ubici. „Monsieur le Commandant”, rekla je dok je on zatvarao vrata ćelije, „kako ne vidite? Ako zadržite pogrešnog čoveka, bez obzira na to šta je on možda nekada uradio, samo će neko biti kažnjen za nešto što nije uradio, a pravi krivac ostaje na slobodi.”

Osamnaesto
poglavlje


Major ju je vratio u onu prostoriju u kojoj je čekala. Dao joj je hemijsku olovku. Uzela ju je. Spustio je obrazac izjave pod zakletvom na sto. Potpisala ju je. Klimnuo je glavom. Odveo ju je do predvorja. Policajac joj je vratio mobilni telefon i zadržala ga je u ruci. Delovao joj je neobično topao i pomislila je kako bi je pritisak na samo nekoliko dugmića povezao direktno s Edvardom i Džejmijem. Prvi detektiv, onaj s ogromnim podočnjacima, ponovo se pojavio i sada su mu bore na licu izgledale još dublje.
„Odvešću vas”, rekao je.
„Neka, u redu je, hvala vam. Možda biste mogli da mi zovnete taksi.” On i major klimnuše glavama. Ionako će biti dovoljno uzbuđenja narednih dana, nije joj trebalo još i da sada pred rezidencijom izlazi iz policijskog automobila u sitnim jutarnjim satima. Portiri će ipak imati o čemu da tračare.
„ Merci, Madame Murhaus”, reče major pružajući joj ruku.
„ Merci, Monsieur le Commandant”, odgovorila je prihvatajući je. Detektiv je izvede napolje. Krenuli su preko kaldrme; sve bleđi mesec bio je dovoljan da im pokaže put do ulaza.
Otvorio je teška metalna vrata uz škripu i ispratio ju je napolje da sačeka s njom taksi.
„Šta će se sada desiti s njim?”, pitala je.
„Sa zatvorenikom?”, rekao je.
Klimnula je glavom.
Slegnuo je ramenima. „Zadržaćemo ga dok ne budemo razgovarali s njegovim lekarom. Nadam se da razumete da to nije zato što vam ne verujemo, gospođo. Jednostavno, takva je procedura. Ako ga taj lekar, takođe, bude prepoznao, i utvrdimo da je ovo definitivno slučaj zamene identiteta, budući da on nema carte de sejour 76 i da ipak ima značajnu prošlost, predaćemo ga turskim vlastima. Francuska više neće biti zainteresovana za njega. Možda le Turks hoće, možda neće. To je pitanje za njih. Neće imati nikakve veze s ovim slučajem i više nikakve veze s la France”
Ponovo je klimnula. Turčin će biti deportovan. Njegova vlada pročešljaće njegov život u potrazi za znacima sumnjivih veza i ponašanja. Verovatno godinama nije bio aktivan u toj organizaciji, možda i decenijama. Ali pokušaće da mu pronađu nešto. U međuvremenu će ga fotografisati i ispitivati, a on će možda i pokušati da tuži francusku policiju zbog njihovih postupaka. Ukoliko turska vlada uspe da pronađe nešto protiv njega, ići će tamo u zatvor. Ako ne pronađu nikakve dokaze, a čak možda i ako ih pronađu, podići će se hajka na francuske vlasti zbog brzopletog odgovora na krizu, zbog njihove brzine da pobrkaju jednog Turčina s drugim. U svakom slučaju, njena slika, iskopana s neke koktel-zabave ili dobrotvorne manifestacije ili već nekog zvaničnog okupljanja, izlaziće pored njegove. Krivica po povezanosti, čak i s osobom koja nije kriva - internet je bio naročito poznat po svojim aluzijama.
„Izvinite”, rekla je detektivu.
Morala je samo još nešto da uradi pre nego što svane.
Okrenula se od njega da pritisne poznato dugme na svom telefonu. „Edvarde”, rekla je kada se javio, bunovan. „Nalazim se ispred Ministarstva unutrašnjih poslova.”
Mogla je da oseti kako se smesta razbudio. Videla je i ranije tu njegovu sposobnost, iz dubina sopstvenog zamućenog pogleda, usred noći kada je dobijao iznenadnu dojavu o nekoj krizi.
Sada je ona bila taj glasnik loših vesti s druge strane veze.
„Gde si? Je li sve u redu?”, pitao je.
„Da”, odgovorila je. „Dobro sam. Sve je u redu. Čekaj.”
Poklopila je rukom slušalicu i okrenula se ka detektivu. Jesam li slobodna da napustim Francusku?”, rekla je. „Hoću li vam trebati za dalje svedočenje?”
„Kada planirate da odete?”
Razmislila je. „Danas ujutru. Do podneva. Mogu da se vratim do uveče, ili sutra?”
„Naravno, gospođo”, rekao je polako trepćući u nju sa svojim višestrukim podočnjacima. „Bićete nam potrebni samo ako ne budemo uspeli da nađemo njegovog lekara.”
Klimnula je i ponovo je prislonila telefon ka ustima. „Da, dobro sam. Sve ću ti objasniti. Ali prvo hoću da ti kažem: idem u Barou sa Džejmijem čim se probudi. Da se dogovorim s direktorom. I da napravimo plan za sledeću godinu.”
„Kler...”
„Pokušaću da sredim da završi školsku godinu bez dodatnih problema. Možda ću morati i da se zadržim u Londonu. Ali ne smemo da ostavimo Džejmija samog, bez podrške. Čak i da nisam uradila ovo što sam upravo uradila. To nije tetošenje - veruj mi, Edvarde. Znam nešto o ovome. Treba mu pomoć. Potrebni smo mu u blizini.”
Mesečina se igrala na trotoaru, prelivala se po metalnoj kapiji, kolima, njenim nogama, šakama. Sunce će uskoro izaći. Mogla je da zamisli Edvarda kako sedi na njihovom krevetu, sobu osvetljenu samo ekranom njegovog telefona. Sedeće tu tako i sat vremena ako treba, čekajući da bude spremna da mu objasni. Radio je to i svih ovih dvadeset godina koliko su proveli zajedno.
„Bila sam da dam izjavu francuskoj policiji”, rekla je. „Videla sam čoveka kojeg su uhapsili zbog današnjeg ubistva poslanika. Bila sam s njim u vreme atentata. Na ulici; slučajno smo se sreli. Svedočila sam da je nevin.”
„Bila si s njim u vreme atentata?”

„Da”, rekla je. „Sigurna sam u to. Pogledala sam na sat u to vreme. Imam priznanicu iz cvećare.”
Mogla je da čuje kako Edvard diše s druge strane telefonske linije. Zamišljao je sve ono što je i sama zamišljala: njene slike s naslovima, telefonske pozive od medija i ambasade, preteča pisma koja će stići od ljudi ubeđenih da je ona deo zavere protiv Francuske, branilac teroriste, terorizma. Video je kako ministar razmatra da li će ih njeni postupci, i potonja ozloglašenost, učiniti nepodesnim za mesto ambasadora u Dablinu, ili bilo gde drugde.
„Dobro”, reče Edvard, „učinila si veoma dobro delo. Ne možeš da dozvoliš da nevin čovek ode u zatvor.”


§



Ušla je u dvorište rezidencije kada je prvi nagoveštaj zore osvetlio fasadu zgrade. Nije pritisnula dugme omraženog lifta već je odmah pošla stepenicama. Otvorila je ulazna vrata rezidencije, zastala da pogleda Tarnerov morski pejzaž i stavila tašnu u komodu u stilu regentstva pazeći da spusti ključeve u intarziranu kutijicu iz Hrvatske. Zastala je da udahne miris ljiljana i irskih zvončića.
Izula se i ostavila cipele pored vrata pa je pružila ruku da ugasi svetio. Zastala je kada je ugledala svoju desnu šaku. Sada nije bila okićena, nije bilo smaragdnog prstena, ništa je nije krasilo osim spirala vremena. Ali još je bila elegantna i vitka, nokti su i dalje bili glatki i ružičasti. Je li to bila nova pega pored zgloba? Lagano ju je protrljala. Tačka nije nestala.
Okrenula se ka Tarneru. Slika je bila rano delo, manje značajan akvarel, koji je Edvard kupio s imanja neke pratetke u čast njegove i Klerine godišnjice braka, zato što je Kler rekla da joj se izuzetno dopada. Levak žute boje otvarao se nad misterijom ružičastih zamaha, a onda, ispod njih, sive, ljubičaste i plave. Beli vrhovi talasa skakutali su preko dna tamo gde su se sudarali s obalom. Zora.
To su bile boje koje je videla onog jutra kada su ona i Nijal stajali jedno kraj drugog na obali Atlantika, dok im je pesak prelazio preko nožnih prstiju i kroz Nijalove prste, i maštala je da su se nekako sreli na neki drugi način ili da će nekako možda završiti na neki drugi način od onog koji im je bio predodređen. Tako krhko, ali odlučno, ništa nije moglo da spreči sjaj ovog izlazećeg sunca. Kakvu joj je radost slikar pružao svakog dana kada je ulazila i izlazila iz rezidencije, ma koje rezidencije da su ona i Edvard nazivali domom. Neko brzo osećanje u njenom srcu, sećanje na iščekivanje. Ali ipak, nikada nije zastala, kao sada, da je pogleda. Prešla je prstom preko traga boje, dozvolivši sebi da joj dotakne površinu. Posmatrala je kako se beli potezi ulivaju u žute dajući im dimenziju. Plave i sive boje stapale su se jedne s drugima, kao izmaglica ispod žutog bleštavila.
Ugasila je svetio. Imala je sreće što je spoznala toliko ljubavi u životu. Kad samo pomisli da ju je uvek smatrala teretom...
Prošla je kroz hodnik i zastala kod Džejmijeve sobe. Spavao je, ušuškan u ćebe kojim ga je pokrila. Sutra, na putu do Baroua da spakuju sve njegove stvari, počeće da mu priča o greškama koje ljudi prave, i ceni koju za njih moraju da plate. Znala je da neće moći da ga spreči da napravi sopstvene. Ali barem može da pokuša da ga sačuva od one u koju se upleo i da mu pruži neke savete kojih će se držati ubuduće.
Edvard je ležao na njihovom krevetu, budan; oči su mu bile tačke inteligencije u tami. Pošao bi ujutru u Englesku da se suoči s Barouom zajedno s Džejmijem ako bi to tražila od njega, ali neće. Imaće dovoljno vremena da razgovara s Džejmijem, da njih dvoje razgovaraju. Svako ponaosob bio je skup ispravnih i pogrešnih koraka, koraka koji su nju i Edvarda doveli do istog dela puta. Najvažnije je da nastave dalje.
„Stigla sam”, rekla je.
Spustila je džemper na stočić s ogledalom, pored šala koji je tu ostavila pre toliko sati, i prebacila je i odeću i čarape preko njega. Legla je u krevet i osetila hladnoću posteljine na golim rukama, tamo gde njen muž nije ležao. Pomerio se da joj napravi mesta.
„Kler”, rekao je i pružio ruku ka njoj.
Da, rekla je u sebi. Kler je zaista sada tu.