Anne Enright-Obiteljsko okupljanje

Želela bih da zabeležim ono što se dogodilo u kući moje bake onoga leta kad je meni bilo osam ili devet godina, iako nisam sigurna da se to zaista dogodilo. Moram da svedočim o događaju za koji je teško reći da li se uopšte odigrao. A osećam kako to nešto urla u meni – to što se možda nikada nije ni desilo. Ne znam ni kako to da nazovem. Mislim da bi se moglo reći da je to bio zločin puti1, ali put se davno raspala, a ne bih mogla da kažem da li kosti još čuvaju tragove bola.
Moj brat Lijam voleo je ptice i, kao svi dečaci, voleo je kosti uginulih životinja. Ja sinova nemam, pa kad naiđem na neku lobanjicu ili kostur, zastanem, pa se setim njega i kako se divio tim izuvijanim oblicima. Nekadašnjim krilima neke svrake koja štrče iz oneređenog perja; potpuno u čekinjama, a lagane, čiste. Tom rečju opisujemo kosti: čiste.
Kćerkama, jasno, kažem da se sklone dalje od lobanje nekog miša u šumarku, ili uginule zebe što trune kraj baštenskog zida. Nisam sigurna zbog čega to činim. Istina, ponekad na plaži nađemo sipinu kost, tako čistu da moram da je ćušnem u džep, pa setno gladim njen tajnoviti beli luk.
Ne možete, smatram, klevetati mrtve, jedino im možete ponuditi utehu.
I tako, Lijamu poklanjam ovu sliku: moje dve kćeri trče po peskovitom obodu kamenite plaže, pod usporenim, bremenitim nebom, naramenice njihovih kaputa kreću se u vazduhu za njima. A onda brišem sliku. Zažmurim i uvaljam se u bučni šum mora. Oči ponovo otvorim pre nego što ću pozvati devojčice da se vrate do kola.
Rebeka! Emili!
Nije važno... Istinu ne znam, ili ne znam kako istinu da saopštiti. Sve što su priče, misli koje me obnoć proganjaju, iznenadne spoznaje koje neizvesnost budi u meni. Sve što imam su ta mahnitanja duše, pre će biti. Volela ga je!, kažem. Mora da ga je volela! Čekam onaj neki smisao koji, posle neprospavane noći, sobom nosi zora. Ostajem u prizemlju dok moji hrču na spratu, i pišem, polažem sve te svoje čiste, bele kosti u lepe rečenice.

Ima dana kada ne mogu da se setim majke. Gledam je na fotografiji, ali majka mi izmiče. Ili je vidim u neku nedelju, posle ručka, provedemo ugodno popodne, a kad odem, shvatim da je samo prožuborila kroz mene, kao voda.
„Doviđenja”, kaže mi, a već bledi njen lik. „Doviđenja, mila moja devojčice”, pa podigne omekšalo lice da je poljubim. I danas to ume da me razbesni. Ono kad ona, čim se okrenem, kao da iščezne, pa kad ponovo pogledam u njenom pravcu, vidim samo obrise. Mislim da bih mogla da prođem pored nje na ulici a da je uopšte ne primetim, samo kad bi kupila neki drugačiji kaput. Da moja majka počini neki zločin, svedoka ne bi bilo – ona je samo otelotvorenje zaborava.
„Gde mi je tašna?”, imala je običaj da kaže dok smo bili deca – ili gde su joj ključevi, ili naočare.” „Je l’ video neko moju tašnu?” I tad, na nekoliko sekundi, kao da je tu, iz hodnika ulazi u gostinsku sobu, odande kreće do kuhinje, pa se vraća. Naši bi pogledi bili upereni kud bilo, samo ne u nju: ona nam je, kao gonič, bila za petama, poput nekakve kolektivne krivice, dok preturamo po sobi, svesni da će nam tašna nekako promaći, ta smeđa, debela tašna, mada nema sumnje da je tu negde.
A onda bi je Bea pronašla. Uvek ima to jedno dete koje je kadro ne samo da gleda nego i da vidi. Ono dete koje uvek ćuti.
„Hvala ti, dušo.”
Poštena da budem, moja majka je jedna u toj meri rasejana osoba, da možda ni sama sebe ne vidi. Nije nemoguće da, dok prevlači prstom preko devojaka koje poziraju na nekoj staroj fotografiji, ne razaznaje sebe. A upravo sam ja, od sve dece, ta koja liči na njenu majku, na moju baku Adu. Mora biti da je to zbunjuje.
„O, zdravo”, rekla mi je otvarajući vrata koja vode u hodnik, onog dana kad sam čula za Lijama.
„Zdravo, dušo.” Isto je mogla da kaže i mački.
„Uđi. Uđi”, govori stojeći na pragu, a ne pomera se da me propusti.
Zna ona, naravno, ko sam ja, samo joj moje ime izmiče. Očima štrika tamo-amo dok briše jedno po jedno ime sa spiska.
„Zdravo, mama”, kažem, tek da joj pripomognem. I probijam se pored nje u hodnik.
Ta kuća me poznaje. Uvek je manja nego što bi trebalo da bude; zidovi su skučeniji i natrpaniji nego što ih pamtiš. Mesto je uvek previše malo.
Majka, koja mi stoji iza leđa, otvara vrata gostinske sobe.
„Hoćeš nešto? Šoljicu čaja?”
Ali, ja ne želim u gostinsku sobu. Nisam ja gost. Ovo je i moja kuća. Bila sam u njoj dok je kuća rasla; kad je od kuhinje napravljena trpezarija, a kuhinja progutala dvorište iza kuće. Još se ovo mesto pojavljuje u mojim snovima.
Ne znači to da bih ikada više živela ovde. Ovo mesto je jedna prizemna skalamerija, a ne kuća. Čak i sobičak iza kuhinjskih vrata ima svoja zadnja vrata, pa morate da se otelite dok ne prokrčite sebi put kroz sve te kapute i usisivače da biste ušli u nužnik. Ovo se mesto, pomislim katkad, i ne bi moglo prodati, osim kao plac. Da se sve sravni sa zemljom, pa ispočetka.
Kuhinja i dalje isto miriše – pogodi me taj miris pravo u zatiljak, neodređen i oduran, pod onom svežom bledožutom farbom. Plakari puni stare posteljine; pa ono nešto kao od kuvanja, i prašnjavo, oko kotla u kome se greje voda; fotelja u kojoj je moj otac sedeo, s priručjima uglancanim i hladnim posle dugih godina bez ljudskog dodira. Pomalo me zaguši, ne mogu više taj miris da podnosim. To je, prosto, to. Naš miris.
Hodam do one tamo druge kuhinjske ploče i uzimam čajnik, ali kad krenem da sipam u njega vodu, manžetom kaputa zakačim otvorenu slavinu, i rukav mi se sav nakvasi. Protresem prvo šaku, zatim celu ruku, napunim čajnik i uključim ga; skidam pri tom kaput i prevrćem smočeni rukav, mlatarajući njime da se brže osuši.
Majka posmatra taj čudan prizor, kao da je podseća na nešto. A onda kreće prema ovoj, bližoj kuhinjskoj ploči, gde stoji tacna i, na njoj, gomilica tableta. Uzima pilule, jednu po jednu, pa ih prevrće omlitavelim, zamajanim jezikom. Podiže bradu i guta ih na suvo dok ja trljam onu ruku što sam je pokvasila i vlažnom šakom prolazim kroz kosu.
Poslednja, zelena kapsula ulazi u njena usta, majka stoji nepomična, samo joj grlo radi. Baci onda nakratko pogled kroz prozor. Pa se, nehajno, okrene prema meni.
„Kako si? Dušo?”
„Veronika!”, dođe mi da se proderem. „Nekad si me zvala Veronika!”
Kad bi samo postala vidljiva, razmišljam. Tako bih mogla da je uhvatim i utuvim joj u glavu istinu o celoj ovoj situaciji, o ozbiljnosti onoga što je učinila. Ali ona je, kao i uvek, nejasna, nepovrediva, odveć voljena.
„Došla sam da ti kažem da su pronašli Lijama.”
„Jesi li dobro?”
„O, mama.”
Poslednji put sam u toj kuhinji plakala kad mi je bilo sedamnaest godina, što je već doba kad ne bi trebalo da se plače, mada to možda ne važi za našu porodicu, gde svi plaču, barabar, u svim mogućim uzrastima. Vlažnom podlakticom prelazim preko stola od žute borovine, s onim njegovim gustim, plastičnim sjajem. Okrećem se licem prema njoj i pripremam se da izgovorim te obredne reči (ima tu, primećujem, i nekakvog likovanja), ali „Veronika!”, kaže najednom ona pre nego što će poći – pohitati, maltene u pravcu čajnika. Hvata ga za ručku od bakelita dok se mehurići zbijaju u hromirani zid, podiže čajnik, još uključen, pa presipa malo vode da ugreje šerpicu.
Nije mu se čak ni sviđala.
Ima jedan usek u zidu, tamo kod vrata, što je ostao kad je Lijam majku gađao nožem, a mi se svi smejali i drali se na njega. I taj je urez tu, među ostalim udubljenjima i brazgotinama neznanog porekla. Čuveni usek. Rupa koju je Lijam napravio pošto se prethodno majka bila sagnula, a pre nego što će ostali zaurlati.
Šta li mu je rekla tada? Čime li ga je izazvala – ta ljupka žena? A onda ga je Ernest, ili Mosi, jedan od zaduženih za održavanje reda, dohvatio pa izbacio kroz zadnja vrata, tamo, na travnjak, i počeo da ga šutira. I tome smo se smejali. Smejao se i moj brat kog više nema, Lijam: bacač noževa, išutiran, smejao se i on, pa zgrabio starijeg brata za gležanj i oborio ga u travu. Ma i ja – i ja sam se smejala, koliko se sećam. Majka je, videvši to, malo coktala jezikom, pa se vratila svom poslu. Moja sestra Midž podigla je nož, stala kod prozora i, gledajući momčiće kako se tuku, počela da maše sečivom, pa ga bacila u punu sudoperu. Ako ništa drugo, naša je porodica umela da se zabavlja.
Majka poklapa šerpicu za čaj, gleda me.
Od pása do kolena tresem se kao prut. Neku užasnu jaru i rasklimanost osećam u utrobi, dođe mi da zabijem pesnice među butine. Zbunjuje me to čuvstvo – nešto između proliva i seksa; ta žalost maltene genitalna.
Kad sam poslednji put plakala ovde, to mora da je bilo zbog nekog momka. Suze koje bi se u krugu naše porodice prolile u ovoj kuhinji obično su bile lišene svakog značaja; bile su tek deo sveopšte galame. Važno je bilo samo da li je zvao ili nije zvao. Katastrofa, bogati! Popiješ pet flašica meke jabukovače i počneš da škrabaš po zidovima. Ostavio me je. Presamitiš se, stegneš dijafragmu, zavijaš i krkljaš. Nije čak ni zvao da mu vratim šal. Momak tirkiznih očiju.
Jer i mi, Hegartiji, takođe smo – tu i tamo – veliki ljubavnici. Sevne varnica, jebačina iz vedra neba, i onda to traje, i traje, nikad da prestane. Ne biva tako samo kod onih među nama koji uopšte ne umeju da vole. A takva nas je, opet, većina, na izvestan način.
Takva nas je većina.
„O Lijamu je reč”, kažem.
„O Lijamu?”, kaže ona. „Lijamu?”
Moja majka je rodila dvanaestoro dece i – kako mi je kazala jednog nemilog dana – imala sedam pobačaja. Nije ona kriva što ima tolike rupe u glavi. Bilo kako bilo, nikad joj nizašta nisam oprostila. Ne mogu, jednostavno.
Nisam joj oprostila svoju sestru Margaret, koju smo zvali Midž dok, u svojoj četrdeset drugoj godini, nije umrla od raka gušterače. Ne opraštam joj svoju prelepu sestru Beu, koje nikad nema. Ne opraštam joj ni najstarijeg brata Ernesta, koji je svojevremeno bio sveštenik u Peruu, dok nije postao – propali sveštenik u Peruu. Ne opraštam joj brata Stivija, koji je anđelak u raju. Ne opraštam joj nikoga iz čitave te jednolične povorke koju čine Midž, Bea, Ernest, Stivi, Ita, Mosi, Lijam, Veronika, Kiti, Elis i blizanci Ajvor i Džem.
Kakva nam je samo epska imena dala – nema tu nekakvih Džimija, Džoa, Mika. Pobačena deca možda su bila obeležena brojevima, recimo „1962” ili „1964”, mada je možda, za svoju dušu, i njih krstila (Serena, Ajfrik, Mog). Ne opraštam joj ni tu mrtvu decu. Ni to što nije vodila dnevnik, pa da znaš od čega je ko, i kada, bolovao, i šta primio. Šta ako sam ja jedina žena u Irskoj kojoj još preti rizik od dečje paralize? Ne zna se. Ne opraštam joj što smo večito nosili nošenu odeću, i što smo imali malo igračaka, I što nas je Midž lemala jer je naša majka bila previše dobra, ili previše zaposlena, ili trudna, ili je nije bilo kod kuće, da bi to sama obavila.
Moja majka, dušica jedna. Devojćica za koju godine ne važe.
Ne, kad dođe do toga, ni seks joj ne praštam. Što je bila tako glupa da se toliko trpa. Spremna i slepa. Posledice, mama. Posledice.
„Lijam”, kažem, prilično energično. I larma u kuhinji se stišava dok ja vršim svoju dužnost, a dužnost mi je da jednom ljudskom biću saopštim nešto u vezi s drugim ljudskim bićem, nekoliko brižljivo odabranih pojedinosti o tome kako se stiglo do, kraja.
„Bojim se da je umro, mama.”
„O”, kaže ona. I očekivala sam da će upravo to reći. Tačno sam znala da će taj zvuk izaći iz njenih usta.
„Gde?”, kaže ona.
„U Engleskoj, mama. Tamo gde je bio. Našli su ga u Brajtonu.”
„Kako to misliš?”, kaže ona. „Kako to misliš, ’u Brajtonu’?”
„U Brajtonu, u Engleskoj, mama. To je grad na jugu Engleske. Blizu Londona.”
A onda primam udarac.
Mislim da me nikada pre toga u životu nije udarila. Pokušavala sam kasnije tačno da se setim, ali zaista mislim da je posao oko batina prepuštala drugima: Midž, naravno, koja je uvek nešto briskala, pa bi te samo opaučila onom krpom, ili preko lica, ili po vratu, po nogama otpozadi, a miris te krpe – uvek bi mi palo na pamet – sâm po sebi je gori nego to što te koža peče; i Mosiju, koji je bio lud; Ernestu, uviđavnom, lake ruke; kako se silazi niz starosnu lestvicu, tabadžije su gubile na autoritetu i prestajale da biju, mada sam i ja prošla kroz jednu kratku fazu, sa Elis i blizancima Ajvorom i Džemom.
Ali, majka sad drži jednu ruku na stolu, a drugom je zamahnula i zakačila me postrance po glavi. Ne mnogo jako. Uopšte to nije jak udarac. A onda opet zamahne, pa se uhvati za kuhinjsku tablu, i okači se tu, između table i stola; ruke raširila, glava joj klonula. Neko vreme ćuti, a onda taj stravični zvuk počne da izvire iz nje. Sasvim tiho. Kao da ga iz leđa ispušta. Podiže glavu, okreće se prema meni, i vidim njeno lice; vidim taj izraz, sada, i vidim da to lice nikada neće biti kao što je bilo.
Nemoj da kažeš mamici. Bila je to mantra naših detinjstava, ili bar jednog od naših detinjstava. Nemoj da kažeš mamici. Govorila je to naročito Midž, ali i ostala starija braća i sestre. Kad bi neko nešto razbio ili prosuo, kad se Bea ne bi vratila kući, ili kad bi Mosi otišao da živi na tavanu, ili Lijam prosuo kiselinu, ili Elis spavala s nekim, ili Kiti prokrvarila novu školsku uniformu, ili kad bi neko telefonom javio da će kasniti, da je gužva u saobraćaju, da nema para za autobus ili taksi ili, u jednom slučaju, što je bila katastrofa, kad je Lijam prenoćio u zatvoru. Te poruke nisu prenošene: sašaptavali bismo se u hodniku, Nemoj da kažeš mamici, jer bi „mamica” uradila – šta? Svisnula? „Mamica” bi brinula. Što je meni izgledalo sasvim na mestu. Pa ova familija je, naposletku, njeno delo. Svako od te dece je – isključivo, i uz mnogo bola – iz nje izašlo. I moj otac je te reči ne jednom izgovorio, staloženo, galantno: Nema potrebe da sada to govorite majci, kao da je stvarnost njegove postelje ujedno bila i jedina stvarnost koju je ta žena dužna da nosi na plećima.
Pošto je moja majka digla ruku na mene i udarila me, prvi put, u njenoj sedamdesetoj i mojoj trideset devetoj godini, svest mi se budi, bezmalo će eksplodirati koliko je sve to nepravedno. Mislim da ću umreti od nepravde; te će mi reči, mislim, pisati i u umrlici. Kao prvo, to što je upravo meni zapala ova dužnost – jer ja sam ono brižno dete, razume se. Imam kola, dobijam račune za uslužni telefon. Imam kćerke koje ne moraju da se tuku zato što je jedna uzela pantalonice onoj drugoj i u njima otišla u školu. Znači da sam upravo ja ta koja mora da sedne u kola i ode do mame, pozvoni na vrata i dovede sebe u položaj da dobije po nosu preko kuhinjskog stola. A nije da je meni sve to palo s neba – muž, kola, telefonski račun, kćerke. I gnevna sam na svakog svog brata ponaosob, i na svaku svoju sestru, uključujući i Stivija, koji je odavno umro, i Midž, koja je nedavno umrla, i kiptim od besa na Lijama što je i on umro, baš sada, kad mi je najpotrebniji. Van sebe sam, u najdoslovnijem smislu reči. Toliko sam ljuta da kuhinju posmatram iz potpuno drugog ugla, i podlakticu svoju što, razodevena, počiva na stolu i, s druge strane stola, majku, kao raspetu, dok joj glava visi oklembešena iz malog belog trougla obnaženog vrata.
Ovde je Lijam. Ovde, gore. Doživljavam ga kao nekakav vrisak u ovoj prostoriji. Ovo on vidi: moju golu podlakticu, našu majku kako izigrava avion između kuhinjske ploče i stola. U niskom letu.
„Mama.”
Ono samo ropće iz nje. Podižem ruku.
„Mama.”
Nema ona predstavu koliko je toga učinjeno za nju u proteklih šest dana, otkad su prvi put nazvali iz Britanije. Svega je bila pošteđena: Kiti je jurcala po Londonu, a ja po Dablinu, tražeći od zubara podatke o vilicama; pa koliko je visok, pa boja kose, pa tetovaža na desnom ramenu. Ništa od toga nije njoj, nego meni, toga jutra pročitala jedna vrlo fina policajka koja mi se pojavila na pragu, jer sam njega najviše volela. Žao mi je žena koje rade u policiji – njihovo je samo da razgovaraju s rodbinom, pa s prostitutkama, i da piju čaj.
Majci sad pljuvačka curi sa donje usne, u mehurićima i razvučenim balama. Zinula. Neprestano pokušava da zatvori usta, ali usne neće da se spoje, a ona samo: „Uh. Uh.”
Moram da joj priđem, da je dodirnem. Moram da je uhvatim za ramena, nežno je uspravim i pomerim odatle. Stisnuću joj ruke uz bokove pa ću je odgurati do stolice, a onda ću joj zašećeriti čaj, mada ona ne pije s šećerom. Sve ću da učinim, ponizna pred tim biološkim, idiotskim, vanvremenim bolom.
Isto bi tako ona plakala za Ajvorom, manje za Mosijem, više za Ernestom i, neutešno, kao svi mi, za divnim Džemom. Plakala bi tako za svakim sinom. Pada mi na pamet da smo mi tu, izgleda, nešto pogrešno shvatili jer ja sam ta koja je izgubila ono što se ne da nadoknaditi. Ona toga ima još.
Jedanaest meseci je bila razlika između mene i Lijama. Izašli smo jedno za drugim, ja njemu za petama, kao na redaljci, ili kao preljubnici. Ponekad pomislim da su nam tamo tela bila isprepletena, samo što je on izašao ranije, da me sačeka napolju.
„Jesi li dobro, mama? Hoćeš šolju čaja?”
Ona me motri: sva je sićušna na toj velikoj stolici. Gleda me sumnjičavo, trza glavom. A ja – kao da mi se prokletstvo sručilo na teme. Ko li sam ja da pipnem uopšte, a kamoli da uzimam u ruke i odbacim, kao višak, to tkanje materinske ljubavi?
Ja sam Veronika Hegarti. Stojim pred umivaonikom u školskoj uniformi; petnaest mi je, šesnaest godina možda; plačem zbog momka koji me je ostavio, a teši me žena koja ne može, makar sto leta poživela, imena da mi se seti. Ja sam Veronika Hegarti, trideset devet mi je godina, i uzimam kašičicu da zasladim čaj najlepšoj ženi u Dablinu, koja je upravo primila užasnu vest.
„Sad ću da nazovem gospođu Kluni.”
„Da je nazoveš?u, kaže ona. „Nazoveš?” Jer, gospođa Kluni je komšinica, vrata do vrata.
„Da, mama”, odgovaram, i ona se najednom doseća da joj je sin umro. Ponovo bi da proveri, da se uveri da li je to moguće, i ja klimam glavom, nekako izveštačeno. Nije ni čudo što mi ne veruje. Jedva verujem sama sebi.

Seme smrti moga brata posejano je pre mnogo godina. Onaj što je sejao odavno je mrtav – barem ja mislim da je tako. I zato, ako uopšte želim da pričam o Lijamu, onda moram da počnem od vremena davno pre nego što se on rodio. A, zapravo, to i jeste priča koju bih želela da napišem: istorija je jedno tako romantično podneblje, sa svojim kočijašima, i mangupima, i čizmama koje se pertlaju sa strane. Samo kad bi htela da se primiri, pomislim, da se skrasi. Kad bi prestala da mi vitla po glavi.
Dobro.
Lambert Njudžent je moju baku Adu Merimen prvi put video 1925. godine u jednom hotelskom foajeu. Taj trenutak biram za početak priče. Bilo je sedam sati uveče. Njoj je bilo devetnaest, njemu dvadeset tri godine.
Ušla je u foaje i nije ni pogledala oko sebe pre nego što će sesti na stolicu s ovalnim naslonom koja je stajala kraj vrata. Iako su mu stalno prilazili ljudi kojima je morao da daje razna uputstva, Lamb Njudžent je posmatrao kako svlači rukavicu sa leve, a zatim skida i onu sa desne ruke. Ispod rukava izvukla je tanku narukvicu i tada je ta šaka, kojom je i dalje držala rukavice, počinula u njenom krilu.
Bila je lepa, naravno.
Teško je reći kako je Lamb Njudžent izgledao u svojoj dvadeset trećoj godini. Toliko već ima kako leži u grobu da je teško i zamisliti ga nevinog, ili kako se preznojava, sada kad je sve to samo prah.
Šta je to ona videla u njemu?
Moram ga ponovo sklopiti u celinu, klik-klak; mišiće da mu nakačim na kosti i obmotam slojem sala, pa sve to da opšijem kožom i odenem u teget ili smeđe odelo – možda blago da mu se prekroje reveri, preoštri su malčice, pa će i vonj na šakama njegovim biti malo prijatniji od mirisa fenola. I tada ga je, u tim godinama, krasila turobna narcisoidnost kakvu srećemo kod običnih ljudi, a kad god bi svoje samoljublje ispoljio – činio je to jedva primetno, ali nepogrešivo. Nije se doterivao. Lamb Njudžent je motrio. Ili, možebiti, i nije toliko motrio koliko je puštao stvari da ulaze u njega – svet, sa svim svojim nijansama oko toga ko kome i šta duguje.
A to je, može se pretpostaviti, i video kada je moja baka ušla na ta vrata. Onim svojim detinjim očima. U crnim zenicama pojavile su se slike Ade Meriman kako hoda, pa seda. Bila je sva u plavom, ili je bar tako ja zamišljam. Njeno plavo biće svilo se u sivim prevojima njegovog mozga, gde će ostati dok je živ.
Bilo je sedam sati i pet minuta. U foajeu se pričalo o kiši, o kočijašu i o tome da li bi, možda, trebalo pribaviti nekakvo osveženje; a posle toga su ljudi počeli da pristižu u talasima kroz velika vrata salona i postavljena su dvojica sluga da ih tamo dočekuju; ona sedi na toj modernoj stolici, a on se nalaktio na visoki pult na recepciji, kao da stoji za šankom.
I u tom će položaju njih dvoje ostati tri i po sata. Oboje su pripadali nižem staležu. Nije im smetalo da čekaju.
Ada se, isprva, pravila kao da ga ne primećuje. Možda joj je tako nalagalo lepo vaspitanje, ali mislim da je on od samoga početka bio spreman na taj štos, na to da ne preteruje s vlastitim postojanjem. Spram vetrova koji su ga šibali kasnije u životu, to što se događalo 1925. bili su tek nastupi strasti i mladalačkih nada. Ako je Njudženta išta morilo u tim ranim danima, bila je to – pristojnost. Bio je pristojan čovek. Nije on bio od onih sviklih na hotele. Nije bio navikao na žene koje iskazuju takvu preciznost u baratanju rukavicom. Ničega u njegovoj prošlosti ne beše što bi ga pripremilo za Adu Merimen. I sam se iznenadio shvativši da je, svejedno, spreman za nju.
Iza visokog pulta, omaleni nastojnik okačio mu je neki ključ na tablu, a onda odštrapacirao da otvori vrata. Vratio se do pulta, zapisao nešto, pa ponovo otišao. Sobarica je izašla iz kuhinje noseći čaj na poslužavniku. Popela se uz stepenice, skrenula gore u hodnik i nije se otuda vraćala. Bili su sami.
Kakav oprez... Jer, Dablin je bio pun i ponositih žena, i pristojnih muškaraca, i ljudi su od toga mogli da prave spektakl, ili da prosto, kao ovaj par, budu opušteni i tihi. A u tom nemom odmeravanju oboje su uviđali svu snagu onog drugog, kao i činjenicu da ni jedno ni drugo neće prvo podići sidro.
Malo nam je ljudi dato da ih volimo. Želim to da kažem svojim kćerima, to da je važno kad se zaljubiš, kad god se zaljubila, makar to bilo i u devetnaestoj. Naročito ako je u devetnaestoj. I da ti, ako u devetnaestoj ljude koje voliš možeš da prebrojiš na prste jedne ruke, u četrdesetoj, kad ih prebrojavaš, svakako neće ponestati prstiju na drugoj. Malo nam je ljudi dato da ih volimo, pa se od njih doveka ne rastajemo.
I eto tako, Njudžent već ne može da se rastane od Ade Merimen, iako je tek četvrt sata prošlo otkako su se ugledali. Pa ni ona, prećutno, od njega – premda toga još nije svesna, ili barem izgleda kao da je svesna. U međuvremenu, svetla čile i ništa se ne dešava. Sobarica koja nikako da se vrati sa sprata prolazi, najzad, kroz foaje s drugim poslužavnikom, pa se ponovo penje uz stepenice i, još jednom, nestaje u tmini hodnika. U prostoriji iza recepcije neko otvara vrata i, čuju to njih dvoje, raspituje se za gospođicu Haket. Ada Merimen gleda, kako dolikuje, u neku neodređenu daljinu, tamo negde gde joj Lamb Njudžent neće poverovati ni jednu jedinu reč.
Vazduh među njima treperi od ljubavi. A jedino što se kroz vazduh dablinski može drugome uputiti jeste neka vrsta podsmeha.
Znam te.
Ali, prekasno je za to. Već se dogodilo. Dogodilo se onoga časa kad je prošla kroz ta vrata; kad je pogledala oko sebe, ali tek toliko da ugleda stolicu. Dogodilo se zahvaljujući onom savršenstvu s kojim je uspela da bude tu, a da ostane neprimećena. Sve ostalo bio je tek nemir: prvo nemir izazvan neizvesnošću da li će i ona njega primetiti (a primetila ga je – primetila je njegovu nepomičnost) i, potom, da li će i ona njega zavoleti onako kako je on zavoleo nju, nenadano, do srži, mimo svega čemu su se mogli nadati na mestu gde su se zatekli.
Ada ga čita iskosa, preko dlačica na obrazima; videće tako sve što treba da zna o mladiću koji stoji na drugom kraju prostorije. Takve spoznaje obično prethode rumenilu, ali Ada nije porumenela. Ona gleda u narukvicu: tesni lančić od crvenkastog zlata, sa kopčom u obliku slova T, nalik kakvom kaiščiću za sat. Prstom prelazi preko male neravnine – nečeg muškog na njenom ženskom zglobu – i oseća na sebi narastajući teret Njudžentove neverice. A onda će ona, ovlaš, podići glavu, tek da kaže: „I?”
Baš drsko.
Možda je Njudžent mrzi u ovom času, mada je, sa svoje dvadeset tri godine, premlad da bi našao pravu reč za osećanje koje ga prožima donoseći neku promenu u vazduhu. Nešto se otvara. Pirka. Šta je to?
Žudnja.
U trinaest minuta posle sedam, žudnja titra na mlađanim usnama Lamba Njudženta – pis’! Oseća strašnu blizinu te žudnje. Prožima ga potreba da preduzme nešto, ali ništa ne preduzima. Stoji tu dok se, na drugom kraju prostorije, u Adinoj nepomičnosti već naziru tragovi likovanja. Ako bude mnogo strpljiv, možda će ga sad i pogledati. Ako bude mnogo ponizan, možda će se ona izjasniti.
Ili, možebiti, neće. Ni jedno ni drugo nisu još ni reč progovorili. Ni jedno ni drugo nisu se ni pomakli. Mogućno je da Njudžent sve to samo umišlja – ili možda umišljam ja. Možda je on, sa svoje dvadeset tri godine, obična šaka jada; možda se od njega vide samo kapa od tvida, izmrcvarena od sećanja po rukama, i Adamova jabučica; možda ga Ada, s onog kraja prostorije, nije ni primetila.
Ali, godina je 1925. Muškarac. Žena. Mora biti da ona zna šta ih sada čeka. Zna, zato što je lepa. Zna, zbog svega što se otada pa nadalje događalo. Zna, zato što je ona moja bakica, i kad me dodirne po obrazu, osetim blizinu smrti, i to me umiruje. Ništa nije tako pipavo kao dodir neke starice; ni u čemu nema toliko ljubavi i toliko užasa u isti mah.
Ada je bila fantastična žena. Ne znam kojom bih je drugom rečju opisala. S onim njenim ramenima, pa kako trupka niz ulicu, dok joj zembilj landara uz bok. Ruke joj nikada nisu bile prazne, a nikada se nije ni videlo šta drži u njima; uvek je to bilo nešto što valja spakovati, ili oprati, ih skloniti nekud, ili počistiti. Nikada nisi mogao ni da je vidiš kako jede, jer ona je uvek slušala šta joj pričaš, ili sama govorila; hrana bi, prosto, iščezla nekud; kao da, zapravo, hrana nikad i nije ulazila na otvor na njenom licu. Imala je, drugim rečima, savršene manire, i to zarazne. Tek što sam osmu godinu navršila, a već sam znala da ta žena ima šarma.
Ali, kako je to znao Njudžent, čak i pre nego što je uopšte progovorila? Mogu samo da pretpostavim da mu to nije bilo ni važno, da su postojale određene faze i etape u njegovom vezivanju za nju (omrznuo ju je, naposletku, još pre sedam i petnaest), koje su se vraćale u višegodišnjim, ili decenijskim ciklusima – mora da je s ljubavi prelazio na neku vrstu kerebečenja, prvo bi ga mržnja ugruvala, pa bi ga onda žudnja dotakla, da bi na kraju konačno stigao do poniznosti i, potom, natrag do ljubavi, pa sve ispočetka. I svaki put bi saznao nešto više o njoj – možda o samome sebi – ali ništa nije moglo da ga pokoleba. U četrnaest minuta posle sedam, vratili su se na tačku s koje su krenuli.
Ali, šta bi s ljubavlju?
Njudžent sad, nenadano, pravi prvi korak. Saginje glavu i prolazi šakama kroz kosu. Zar je moguće da bi i ona njega mogla da zavoli? Da će se vratiti u onaj tren kad se pojavila na vratima i izdići se iznad ovih trica i kučina, gde se samo gledaju i ni jedno ni drugo ne znaju šta da kažu?
O, da, poručuje polovina Adinog tužnog lica. I ona neko vreme razmišlja o ljubavi.
Njudžent oseća komešanje u samom korenu penisa; budućnost, ili početak budućnosti. Sada ih niko ne ometa. Neko je pridavio sobaricu u sobi na spratu; onaj lutan od nastojnika leži odbačen na stolici. Nešto manje od pet metara tepiha deli ga od nje. Njudžentu je na umu nabubreli glavić koji se ratosilja džakčeta od kožice, Ada razmišlja o ljubavi, a kazaljke hotelskog časovnika klize, meko škripuću i zujkaju pre nego što će oglasiti četvrt sata.
Di-di-de-di-da!
Da-da-de-di-da!
Oživevši, odazivajući se dužnosti, omaleni nastojnik odsečnim korakom ulazi u pomrčinu foajea, noseći malu hoklicu koju stavlja ispod zidne svetiljke. Udaljava se zatim istim odsečnim korakom, pa se vraća s gorionikom, koji drži poviše glave, a plamen mu bezbojan u poslednjem sumraku. Penje se na hoklicu da ukloni abažur, pušta mlaz, ušeprtljao se s gorionikom i, u poslednji čas, uspeva da potpali gas. Čuje se šuplje šištanje, gas poplavi pre nego što će ga ukrotiti potmuli žuto-zeleni sjaj abažura, i nakratko je u prostoriji još mračnije, pre nego što svetlost živne. U foajeu ne može da se diše od mučnog mirisa gasa, a za njim i toplog vonja spaljene hartije, dok crne trunke lete na sve strane iz titravih, hitrih nastojnikovih prstiju. On vraća abažur, pomera hoklicu podno druge svetiljke, pa odlazi.
U njegovom odsustvu, tama pulsira u prostoriji. Prvo slabije, pa sve jače.
Vraća se. Njudžent i Ada ga zajedno gledaju dok obavlja ritual sa svetiljkom i šamlicom; njegove ulaske i izlaske; njegovu jezovitu ispunjenost samim sobom dok se duž zidova kreće ka četvrtoj, poslednjoj svetiljki, koja se nalazi iznad fotelje u kojoj sedi Ada. Postavlja šamlicu kraj njenih nogu, kao da se klanja, pa opet odlazi nekud. Mnogo će mu trebati da se vrati s plamenom koji bi mogao da zapali vatru u peći. Nije želeo da se saginje pred njima, možda, mada ga ni najmanje ne grize savest što će Adu naterati da ustane. Zastaje pred njom, gurajući gorionik čas ovamo, čas onamo, održavajući plamen i nagoneći ga duž oboda hartije. Gleda je u lice. I čeka. Dok Ada ustaje, haljina joj šušti u krilu. Mogla je i da spadne na patos, mogla je da bude od vode, pa da ostane lokva boje oko Adinih nogu, toliko sad izgleda naga. Njudžent sad već sasvim otvoreno pilji u nju, a ona preklapa dlanove pred sobom i obara pogled. Isprva je Njudžent žali, a onda više ne. Najzad se pomera, ka kraju pulta, zapahnjuje ga i umiruje miris koji dopire ispod njegove košulje. Hvala Bogu! Nije on kriv.
Toga dana je bio u parohijskoj crkvi, na jutarnjoj misi. Sa ostalima je stao u red da primi svetu pričest. Muškarci su izgledali kao da su gladni, kao sirotinja kad stane u red za čorbu. A kad se pridigao s kolena, učinio je to kako dolikuje: lagano, s naporom, otežao od bremena ovozemaljskog života, tugujući za ljudima koje voli. Hrabar.
Post je. Njudžent se odrekao slanine, kobasica i svakovrsnih iznutrica, kao i žestokog pića. Telo mu je pročišćeno trudom duše i tako u tom mirisu što izvire ispod njegove košulje ima i nekog daška proleća, kao kad sapun zamiriše u rano jutro, ili kao tihi odjek jednog napornog dana. Odelo nosi kako se pristoji, kragna na košulji mu je čista, kako se pristoji, i život se pred njim pruža, kako se pristoji, vodeći ga ka stabilnom sredovečju.
Samo je u jednome primetno malo odstupanje – jer, nema ničeg pristojnog u toj iskrici u njegovom detinjem oku dok gleda Adu Merimen u foajeu hotela Belveder.
Sad mu je uzvratila pogled. Stoji – gola, biva – dlanova preklopljenih pred sobom, podiže lice i pogleda ga pravo u oči.
Eto šoka. Šok je sad samo biće Ade Merimen. Zenice joj se šire da ga prime; naglo se ukrupnjavaju, i Njudžent se raduje što je tu lamperijom prekriveni zid na recepciji, da ima na šta da se osloni.
A onda se osmehuju. Ada se smeši. Kao da u toj prostoriji lebdi neki vic koji bi želela da ispriča baš njemu.
Njudžent je gleda. Pita se koji li mu je deo njenog tela toliko zanimljiv. Jesu li to grudi, ili vrat? Ili nije svesna da je gola (obučena je, naposletku, od glave do pete), ili je svesna, ali joj to ne smeta. Možda se smeje čovečuljku koji pali svetiljke. Ili se, možda, smeje njemu – što stoji tu kao neka budaletina s izbočinom u pantalonama. A Njudžent se sav nadima, od nepravde i od siline ljubavi koja mu je uskraćena.
S tim što – kako bi mu omaleni fenjerdžija mogao reći – ništa ona njemu još nije uskratila. Ama baš ništa.
Petrolejke klokoću i tiho šište dok čovek podiže hoklicu i odlazi, s nekom ciničnom ljubaznošću blago se naklonivši dvoma zaljubljenima, kao da sve već vidi, i parenje (ima da pršti), i novac, i laži koje su već jedno drugome počeli da govore. O, da je to pesma, mogao bi čovek da je otpeva. I u talambase da udari. Naročito u Dablinu, godine 1925.
Sve je to, naravno, plod moje romantične prirode. Svima su bake bile lepe – ima to veze sa tehnikom sepije i onim narandžastim tonom u njihovim kosama. A i gledaju te netremice tim starovremskim očima. Mi više ne znamo kako da budemo hrabre kao što su hrabre bile neveste u to doba. Evo slike s Adinog venčanja: nosi spušten veo kakav se nosio dvadesetih godina dvadesetog veka, a na svilenoj haljini vide se nežni, rukom prošiveni bodovi duž poruba. Bila je čista, i bila je živa vatra. Ada Merimen, moja skromna, revnosna baba, bila je, te 1925, izvor pesničkog nadahnuća.
Ima moja stopala. Ili ja njena: dugačka, sa kržljavim prstima. I koščate gležnjeve, s beskrajnim, ravnim cevanicama zbog kojih sam delovala tako trapavo u školi, pre nego što sam naučila kako da ih koristim. Ja imam dragoceno telo, shvatila sam to negde 1979. Nema to veze sa seksom. Advokati hoće da ostave porod sa mnom, arhitekte hoće da sednem u njihove nove Imzove fotelje.2 Nema kod mene ništa preterano veliko na prvi pogled, prosto sam vižljasta i visoka. A i dobro se oblačim, pretpostavljam – mada me ništa ne bi nateralo da se uvučem u suknju do pola lista, pa da mi se vide transvestitski gležnjevi i jadni čvornovati prsti na nogama.
Ima, dakle, nečeg dirljivog u tom prizoru Adinih velikih stopala u satenskim cipelama. Udata je. Srećna je. Ili je bar takvom zamišljam dok vraćam njenu fotografiju u kutiju za cipele u kojoj sada počiva sve što je od njene priče preteklo.
Nije se udala za Njudženta, da vam odmah olakšam. Udala se za njegovog druga Čarlija Spilejna. I to ne samo zato što je ovaj imao kola.
Ali, Njudžent je pratio do kraja. Moja baka je bila najmaštovitiji izlet u životu Lamba Njudženta. Možda ne mogu da mu oprostim, ali upravo to – to, što je ostao dosledan – po meni najviše i određuje jednog muškarca.

Sa maminog telefona u hodniku zovem udruženja ožalošćenih u Brajtonu i Houvu, i od njih dobijam broj pogrebnika koji mi, vrlo ljubazno, uzima podatke o kreditnoj kartici, a ona mi je tu, pri ruci. Trebalo bi se odlučiti za sanduk, naravno, i ja, iz nekog razloga, unapred znam da ću se opredeliti za belu hrastovinu – ta je odluka ionako na meni, jer ja sam ta koja ga je najviše volela. A koliko će sve to zajedno da košta – razmišljam dok spuštam slušalicu.
Ulazi utom gospođa Kluni, ćuti kao zalivena. Vrzma se po hodniku, ulazi u kuhinju pa zatvara za sobom vrata. Ubrzo zatim čujem majčin glas, vrlo tih.
Nemam strpljenja za stari, kružni brojčanik, pa uzimam mobilni i hodam po kući dok ih zovem, mnogo njih, u Klontarfu u Fibzborou, u Tusonu u Arizoni, da im kažem: „Loše vesti... Lijam. Da. Da, bojim se da jeste.” I: „Kod mame sam. U šoku. Baš u šoku.” Vest će prostrujati vezama odveć tankim i suptilnim da bi im iko ušao u trag. Džem će nazvati Ajvora, Ajvor će nazvati Mosijevu ženu, a Ita će izvestiti oca Ernesta, negde tamo severno od Arekipe. Onda će svi nazvati ovamo – oni, ili njihove žene – da se raspitaju za vreme, uzrok, krvoliptajuće pojedinosti, a i kada imaju let.
Prolazim kroz maglovite sobe našeg detinjstva, i ništa ne dodirujem.
Svi kreveti su namešteni i spremni. Devojčice su spavale na spratu, a dečaci u prizemlju (imali smo sistem, znate). Ovo je bilo uzgajalište zečeva. Kreveti na sprat u kojima su spavali blizanci nalaze se u maloj sobi, levo od vrata hodnika – u istoj onoj sobici gde je umro mali Stivi. Na drugoj strani te sobe izlazi se u produžetak prostorije, oduzet od garaže, gde su tri pojedinačna kreveta. Posle toga se prelazi u baštensku kućicu, gde je na dušeku, na podu, spavao Ernest, a onda kad je Ernest otišao, Mosi i, kao poslednji, Lijam.
Kosi krov ove kućice napravljen je od providnog, nabranog pleksiglasa. Dušek je još tu, pridignut uz žuta baštenska vrata, s prozorom od mlečnog stakla. Nema više Lijamovog postera Marka Bolana, ali još se vide umrljane froncle selotejpa kako landaraju sa zida, podignutog da štiti od vetra.
Tu sam popušila prvu cigaretu.
Sedim na dušeku koji je prekriven grubim plavim ćebetom i okrećem broj poslednjeg, najmlađeg brata.
„Zdravo, Džeme. Ne, sve je u redu. Ali, imam lošu vest, o Lijamu.” A Džem, najmlađi od svih, najjednostavniji i najumiljatiji, kaže: „Pa, odmorio se.”
Ponovo pokušavam da dobijem Kiti, slušam kako telefon zvoni u njenom praznom londonskom stanu. Legnem pa pogledam u onaj nabrani krov od pleksiglasa i pitam se kako li bi čovek mogao da razmontira sve te šupe i proširenja, pa da od ove kuće ponovo napravi ono što je nekada bila. I da li bi mogao da je sruši do temelja, pa da krene sve ispočetka.
Stiže Bea, otvaram joj vrata i hvatam je za podlaktice, i njišemo se tako zajedno dok ona promiče kraj mene u mračni hodnik. Ulazim za njom u žutu kuhinjsku svetlost, i zapažam da je majka ostarila pet, možda deset godina dok sam ja obavljala telefonske razgovore.
„Dobro veče, mama. Hoćeš da uzmeš nešto? Da pozovem doktora, možda da ti da nešto za spavanje?”
„Ne, ne. Ne, hvala.”
„Idem tamo, da sredim stvari”, kažem.
„U Englesku?”, kaže ona. „Sada?”
„Zvaću te, važi?”
Obraz joj je, dok ga ljubim, stravično mekan. Okrznem pogledom Beu, koja me mračno motri, kao da me optužuje.
Nemoj da kažeš mami.
Kao da sam za sve ja kriva.
Otac je imao običaj da sedi u kuhinji i gleda te-ve do jedanaest uveče, s novinama nehajno odloženim u krilu. Posle dnevnika presavio bi novine, ustao iz stolice, isključio te-ve (nebitno da li je neko nešto upravo gledao) i pošao u krevet. Oprane flaše za mleko bile su naređane na stepeniku. Jednog od blizanaca bi, ako treba, stavio na nošu pa ponovo ušuškao u krevetu. A onda bi otišao u sobu gde je spavao s mojom majkom. Ona bi već bila u krevetu, gde bi, još od pola deset, čitala i uzdisala. Čuo bi se zatim neki prigušeni razgovor, ključevi i novčići kako zveckaju dok ih odlaže. Čangrljanje kopče na kaišu. Pa cipela kako s treskom pada na patos.
Tišina.
Bilo je u školi devojaka čije su porodice stigle da narastu do moćnih pet ili šest članova. Bilo je i onih od sedam i osam duša – što se već smatralo malčice preteranim – ali i onih jadnica poput mene, čiji roditelji prosto nisu umeli s tim da se izbore, pa su decu pravili isto tako prirodno kao što idu da seru.
Umesto da skrenem levo kad sam pošla od mame, skrećem desno i izlazim na put za aerodrom. I ne razmišljam o tome kuda idem, razmišljam o kiši, o brzinomeru, o tome kako se gumeni brisač trlja o staklo. Ni o čemu ne razmišljam – nema se o čemu ni razmišljati. A onda pomislim na piće. Ne da se usvinjim. Malo žestine, da cimnem viski, možda, ili džin. I lebdim tako u svom lepom saabu 9,3 – ne prema samom piću, već prema misli o piću, koja mi pupi u ustima.
Uvek sam žedna kad izađem iz te kuće – ima to veze s nepravdom koje to mesto nosi u sebi. Ali, neću da pijem. Ne još. Kiti je bila tako razbijena kad me je nazvala toga dana, da sam od nje čula samo neko glupavo urlikanje. „Jooj. Ooon je...”, rekla je. „On... Uuu jeb... Zdravo.” Po tome je, valjda, trebalo da zaključim da je policajka upravo bila pozvonila i na njena vrata. I da, jeste bilo teško čekati tu vest; mada nije toliko dugo trajalo. Štos je u tome, htedoh da joj kažem preko telefona, štos je u tome da se napiješ pošto vest stigne, a ne pre. Tanka je linija, Kiti, ali mi smatramo da je ta linija važna. Ovde, kod nas, u stvarnom svetu, smatramo da nije svejedno. Činjenica/pretpostavka. Mrtav/živ. Pijan/trezan. U svetu koji nije svet Hegartijevih, smatramo da Nije Svejedno.
Ništa od ovoga nisam rekla, naravno. Rekla sam: „Uh, uh, o, Gospode!”
A ona je rekla: „Oj, Božžže, oj, jo!”
A ja: „ Joj, joj, o, joj, Gospode!”
I potrajalo je to dok neki muškarac nije uzeo slušalicu i progovorio: „Je li to Kitina sestra?”, finim južnolondonskim akcentom. I morala sam da budem učtiva prema njemu, pa i da mu se malo izvinim što mi je rođeni brat umro taman da mu upropasti njegov četvrtak po podne.
Jasno mi je da sam kući krenula pogrešnim putem, pa stajem na semaforu i okrećem muža Toma, da mu kažem da se večeras neću vraćati. Ne želim da me kćerke vide ovakvu, ili da brinu zbog mene, dok s ovim ne završim.
On kaže da će sve biti u redu, u najboljem redu. Sve će biti u redu. Glas mu pomalo podrhtava i ja uviđam da će mi, ako ne privedem razgovor kraju, reći da me voli i da je upravo to ono što će svaki čas izgovoriti.
„Dobro sam ja”, kažem. „Ćao. Ćao.” I ponovo se uključujem u saobraćaj, nastavljam putem za aerodrom.
Ima nečeg čudesnog u smrti, u tome kako sve staje, i sve one stvari za koje ste mislili da su od životnog značaja, sad nisu ama baš ni najmanje važne. I vaš muž može da nahrani decu, i on može da se snađe s novom rernom, može da nađe kobasice u frižideru, na kraju krajeva. A onaj njegov važni sastanak i nije bio toliko važan, ni najmanje zapravo. Devojčice će pokupiti posle škole i sutradan ih ponovo tamo odbaciti. Najstarija kćerka će se setiti da treba da se inhalira, a najmlađa će poneti opremu za fizičko, i sve je zapravo baš onako kako ste i sumnjali da jeste – gro stvari koje stalno radite su obične gluposti, baš gluposti, gro stvari koje radite svode se, u stvari, na zakeranje, kuknjavu i podmetanje leđa za ljude koji su previše lenji čak i da bi vas voleli, čak i za to, a kamoli da pronađu svoje sopstvene cipele ispod svojih sopstvenih kreveta; iste one ljude koji umeju da vam se unesu u lice i optuže vas – katkad se i proderu na vas – kad uspeju da nađu samo jednu cipelu.
Sada već plačem, dok se vozim tim putem za aerodrom, oči sam isplakala za volanom svog saaba 9,3 što čak ni ti sastanci na koje vam muž ide, ti sastanci od životnog značaja, nisu u stvari važni (kako ste ikada, ali makar na tren, mogli i da pomislite da su te stvari važne?), i što vas sad muž voli, iz dubine duše, nekih pola sata, ili pola sedmice u kojoj ste ostali bez brata.
Verovatno bi trebalo da stanem, ali ne stajem: mogu ja sve vreme i da plačem i da vozim. U Aveniji Kolins, neki čovek koji se zaglavio u saobraćaju u suprotnom smeru gleda u mene kako jecam i grcam u svojoj otmenoj limenoj kutiji. Sada je na nešto više od pola metra od mene. Tu je, jednostavno. Gleda me s punim saosećanjem, a onda prolazi. Svima nam se to događalo.
Ono što me, dok izlazim na autoput, najviše čudi nije činjenica da svako gubi nekoga, već to što svako nekoga voli. Meni to izgleda kao ogromno traćenje energije – i svi to činimo, svi ti ljudi što gamižu između belih linija, susreću se, stapaju, pretiču. Svi mi volimo nekoga, mada će taj neko umreti. I volimo ga i dalje, čak i kad njega više nema da ga volimo. Nema tu ni logike ni vajde, to mi je jasno.
Stigavši do aerodroma, vozim ukrug po parkingu, penjem se sprat po sprat, dok ne stignem pod večernje nebo. Lijam mi se zbog toga smejao. Svi su mi se zbog toga smejali. Zbog toga što uvek parkiram kola tamo gde će biti najbliže avionima: a to je gore, na krovu, na kiši.
Isključujem motor i gledam kišne kapi kako sa svih strana zasipaju vetrobransko staklo.
Poslednji put kad sam ga dovela ovamo, jedva sam čekala da ode.
Ozbiljno. Poslednji put kad sam ga dovela ovamo, sedela sam tako neko vreme i gledala pravo preda se, a nisam mogla da ne primetim njegovu masu pokraj sebe, na prednjem sedištu: tamno obličje njegovo, kad sam se okrenula i obratila se bratu kog sam poznavala – Isuse! Tom sivom stvorenju u neopranoj košulji, tom groznom matorom zajebantu, kad sam se okrenula i rekla: „Pa dobro. Široko ti polje.” Otpratila sam ga do odeljenja za polaske i gledala ga kako prolazi kontrolu. Pitala sam se da li postoji mogućnost da se istim putem vrati. Palo mi je na pamet da to sigurno ne može biti protivzakonito. Možete da prođete kontrolu i onda se predomislite. Možete čak da skočite iz sedišta u avionu pošto ste se predomislili, i da se vratite istim putem kojim ste i došli, u Irsku, gde ćete još neko kraće vreme svima moći da zagorčavate život.
Obično vremenom braća gube važnost. Lijam je odlučio da u njegovom slučaju ne bude tako. Odlučio je da ostane važan, do kraja.
Avion mi tutnji nisko iznad glave, a kad je prošao, eto mene, držim se obema rukama za volan, širom otvorenih usta. Ostajemo tako nepomični neko vreme, ja i automobil, a onda se ponovo zavalim u sedište i otvaram vrata.
Dok radim to – nemušto vrištim u kabrio saabu nasred aerodromskog parkinga, po kiši – osećam kako mi se Lijam smeje. Ili osećam kako mi se njegova odsutnost smeje. Jer, tamo negde, tu, sa strane – na mestu koje ne možete baš sasvim dobro da vidite – on je tu, sasvim tu, a opet ga tu uopšte nema. Nije nesrećan, uviđam to, sada kad je mrtav. Nije, međutim, njegovo raspoloženje to što osećam u korenu kičme. To je njegovo nestalo, umrlo, suštinsko biće. To je sama srž njegova, iščezla, ili što upravo iščezava.
Zbogom, Vi
Zbogom
Zbogom
Otvaram vrata i izlazim na kišu.

Evo moga dede, Čarlija Spilejna, vozi O’Konelovom ulicom prema svojoj budućoj ženi u hotelu Belveder.
Utorak je veče, pola jedanaest. Post je. Nekoliko grešnih parova napušta Grešam ili Savoj gril, pa sedaju na tramvaj ili pešice kreću kući; mimo toga, grad je utihnuo. Čarli vozi tamnosiva kola i, kad stane pod uličnu svetiljku, lokva plave kože ustalasa se pod noćnim nebom. Podigao je krov, metalni delovi se presijavaju, presijava se i Čarlijeva glava. Lep je taj automobil – koji, inače, i nije baš Čarlijev, mada ga koristi već toliko dugo da bi se moglo prepostaviti kako je čovek koji mu ga je prepustio već digao ruke od tih kola.
To je onaj automobil koji je stanovao u Adinoj garaži kad sam bila mala, „bulnouz” moris3, s naprslim starim krovom nalik krovu kakvih džinovskih kolica za bebe. Iz vremena otkad ga se ja sećam, nije mnogo bilo ostalo od tih kola, čak ni vrata. Sedela bih tako na prednjem sedištu i, u tišini letnjih popodneva, osluškivala kako miševi jurcaju po motoru.
Ili bi Lijam, sedeći kraj mene, govorio: „Brm-brm! Brm-brm!”
Te 1925. taj auto je još bio lep. Čarli ga ganja nemilice menjajući brzine i gazeći papučice – Njudžent, pak, misli da uopšte ne bi trebalo da ga vozi, toliko je već propao taj sistem s pumpanjem i šlajfovanjem druklagera i ventila. Kočnice s prednjih točkova izvrnute su, u sopstvenoj tečnosti, na njegovom radnom stolu – nije, istina, Njudžent vlasnik tih kola, ali ih svejedno voli. Dok stoji u foajeu hotela Belveder, osluškuje automobilski motor a da i nije svestan toga šta sluša. Čarli, u međuvremenu, juri po Dablinu samo sa zadnjim kočnicama, da nađe nekog čoveka s kojim treba da se vidi zbog psa.
Vrdalama je taj Čarli. Ne voli svršetke. Ne voli čak ni kad nešto počinje. Kad se taj zaljubi, to je isključivo zbog toga što mu ljubav već izmiče. Adu će, drugim rečima, zgrabiti taman kad se okrenula da ode.
Ali, Ada još ne poznaje Čarlija. Ada Merimen stoji u foajeu hotela Belveder i gleda u Lamba Njudženta, dok napolju Čarli Spilejn krstari Ulicom Velike Danske, napredujući ka svojoj supružnici koju još nije imao prilike da sretne. Upravo namerava da stane ispred vrata hotela Belveder, stigao je već maltene, kad ga vrh tornja Fajndlejterove crkve4 podseti na nešto, pa odjezdi do Kolibe u Fizborou, da se vidi s tim čovekom u vezi sa psom.
Njudžent ćuli uši, kola odlaze. Nastupa tišina kad u daljini izbledi zvuk motora, i muk se širi, ne štedeći ni foaje Belvedera; daleki žamor ulica koje iz dana tonu u veče, dok noć čeka svoj čas i počinje pijančenje – tamo negde. Dok žene umiruju bebe, muškarci izuvaju čizme, a devojke koje su radile celo veče odlaze da se zaperu u zabačenim sobičcima, pa se pogledaju u okrnjene komade ogledala pre nego što će ponovo napolje, na posao.
Na drugoj strani prostorije, Ada diše, tako plitko, tako blago, kao da je, nakratko, anđeo u telu lutke. Vrat joj je nalik stubu, rekao bi pesnik, a usne, stisnute, kao izvajane pod svetlom.
Sagorelo ugljevlje klizi kroz rešetku s jedva čujnim „čink”.
Dolaze mrtvi.
Šunjaju se duž zidova, čučećki, približavajući se lagano zamirućoj toploti ognja: Njudžentova sestra Lizi, pa njegova mati, kojoj se uopšte ne sviđa što je mrtva. Njudžentovi duhovi zapevaju, mekim, gladnim glasovima, dok Adini ćute kao zaliveni.
Kako to?
Ona je siroče. Naravno.
Neko lice pojavljuje se iza stakla na ulaznim vratima i čovek otvara vrata. Živo, sitno lišce, bradato. Gleda naokolo, pa se povlači. Mrtvi su razvejani, ali časak kasnije počinju da se vraćaju i Ada, kao da to ne može da podnese, hitro ustaje i prilazi pultu, pa pritisne zvono.
Ding! Ding!
Stoje sada jedno kraj drugoga – konačno! – Ada i Njudžent, za pultom, i nju to zabavlja. Njudženta izazivaju i vređaju njena sloboda i opuštenost – sirotog Njudženta, kome tih četrdesetak centimetara što ga dele od nje dođu kao ništa. Koji bi bilo koji deo sebe zabio u bilo koji deo nje, da dâ sebi oduška. Koji bi mogao šake da joj zarije u trbuh, da opipa tu toplu, sklisku utrobu.
Nema šale.
„Ovoliko”, došlo mu da kaže. „Već te volim ovoliko.”
„Oprostite. Vi tamo.”
Nastojnik izranja iz tame svoje odaje.
„Imate li nešto kao, recimo, topli rum za kočijaša? Za onog napolju?” Okreće se zatim prema Njudžentu i kaže: „Ne znam zbog čega se zauzimam za njega, nikad ga nema kad ti je potreban. Verovatno samo da mi ne bi nekud odlunjao.”
A onda se vraća u stolicu kraj vrata. Tek joj je devetnaest, na kraju krajeva. A njemu tek dvadeset tri.
„Jedan moj drug ima ko!a”, kaže on iznebuha.
„Stvarno?” Prenula se; zainteresovana, i drska.
„Trebalo bi svaki čas da stigne, već bi trebalo da je tu.”
„Volela bih da se provozam kolima”, kaže Ada. „Ludo bi bilo da se provozam kolima.”
I okreće se na petama da sedne na stolicu.
O, kad bi mogao samo da joj izmakne stolicu – pa da jurne preko foajea i prihvati je u ruke. Poljubili bi se, tek tako, pa šta bude, ne bi se ni setila da ga spreči.
Jer ne samo što je post, proleće je. Šta biste više? Ada Merimen je lepa, a i Lambu Njudžentu ništa ne fali, i to je sve što treba da znamo – kada je ušla u foaje i sela, tako tiho i graciozno, u tu malu stolicu s ovalnim naslonom, pred njegovim očima rasprostro se jedan život u kojem niko nikome ništa ne duguje. Ni paru.
Napolju staju neka kola. Njudžent osluškuje brektanje motora i, dok ne skida očiju s Ade, njegov pogled poprima obrise bola i skorog oproštaja – kao da je sve to što se među njima dešava, na neki način, neizvodljivo. Ali nije neizvodljivo, i ta budnost koja ih je oboje obuzela samo je novi vid oduševljenja što ili spaja.
Ništa više ne rade sami, njih dvoje. Ne više.
Zajedno se okreću prema vratima dok ulazi Čarli Spilejn, onako razgažen od pića, smekšan od obećanja koja nije ispunio i sastanaka na kojima se nije pojavio. Premerava prvo pogledom Njudženta, koji stoji oslonjen o pult na recepciji – a onda traži dalje, dok ne naiđe na figuru u plavom što sedi kraj vrata. O! „Gospoja”, kaže on, premećući po rukama (zamišljeni) polucilindar, „nadam se da se niste dosađivali s ovim momkom.”
A Ada prasne u smeh.
Tek tako. Jednim potezom, Čarli je poremetio celu računicu – i sopstvene budućnosti i moje prošlosti.
Eto nama dvojice drugova kako ostavljaju Adu Merimen. Čarli pokazuje drugaru vrata hotela i izlazi napolje. Ponovo seda u svoj „bulnouz” moris i navlači šoferske rukavice. A onda, sve s rukavicama, trlja lice. Trlja lice kao čovek koji je upravo zauzdao suze posle dugog plakanja. Njudžent ulazi u auto i seda pored njega. Čarli proba na saug, muči se sa špicastim podmetačem za točkove koji je zaboravio da skloni, i kreće.
Mračno je u Konvejzu. Kruže po Rotundi i zaustavljaju se u Ulici Parnel, gde će se zapiti u zadnjoj prostoriji Plavog lava – jednog grešničkog svratišta. Neka frka je bila; iz dvorišta, punog vatrogasaca, širi se miris paljevine.
„Jednu bocu i limunadu”, kaže Čarli.
Pijuckaju i obazrivo posmatraju krvoločne mušterije Plavog lava. Čarli iznosi primedbe na račun kola dok Njudžent pregleda teksturu drveta i sjaj donje mesingane prečage.
Na putu kući, Njudžent se diže iz sedišta, i glava mu je sad nešto iznad prednjeg prozora; noćni vazduh šiba ga po licu. Dok se kotrljaju Grinom, šacuje devojke koje čekaju, čak i u vreme posta, da gospodičići izmile iz Šelburna; bela ovalna lica koja se, na zvuk automobila, okreću kao listovi na vetru.
Još malo pa će stići do njega, a Njudžent se opet zavali u sedište.
„Pogledaj to, važi?u, kaže Čarli misleći na doboš kočnicu, razglavljenu na Njudžentovom radnom stolu.
„Hoću”, kaže on, i mahne Čarliju sa ulaznih vrata.
Ušavši, Njudžent se osvrće po svom sobičku; uzani krevet, prozor, dve čipkane zavese rastavljene po sredini kao kosa po razdeljku nad malim, četvrtastim licem, pa vezana u repiće sa strane. Gleda ono što je na stočiću – propale kočnice „bulnouz” morisa, lepe kao jabuke naslikane na mesečini. Stojeći u mraku, počinje da otkopčava košulju. Jedno po jedno dugme. Košulja se rastvara u „V”, otkrivajući njegova prsa. Otkopčava je skroz do dole. I eto Njudženta na kolenima. Klečeći tako, skida košulju i zabacuje je pozadi, dugmići ga šibaju po leđima, jednom, dvaput... A onda počinje s noćnom molitvom.
Evo je.
Lizi.
Njegova sestra. Mlađa. Umrla. Samo se vlažno štektanje iz pluća čulo u sobi u kojoj su odrastali; stravično grgljanje, šlajm i zastrašujuće svetla krv. Njudžent ne može da zamisli noćnu molitvu s brojanicama, koju je slušao s bezbednog rastojanja od njenog kreveta; kako njeni beli prsti prebiraju po posteljini tražeći poispadale perlice, pa kako ga gleda, s onim potmulim svetlom u očima, kao da ga do kostiju prozire. Njegov pubertet prošao je neprimećen – maltene i njemu samome – dok su se njene malene dojke nadimale pod spavaćicom. Ujednačenim korakom napredovala je i ka smrti i ka punoj ženstvenosti dok su joj se bradavice širile kao kakva modrica, a grudi rasle, da nikad ne porastu, ponad plućnih krila obremenjenih bolešću. I, umrla je.
Sme li Njudžent o tome da razmišlja, sada, kad je na kolenima?
O tome što mu se, kad obnoć uzme penis u ruke, učini kao da dodiruje njenu kožu; uvek vlažnu, nikad znojavu. Jer, beše to vreme kad su ljude sparivali na najodurnije načine.

Tako ja živim otkad je Lijam umro. Po celu noć sam budna. Pišem, ili ne pišem. Hodam po kući.
Ništa neće da se slegne. Čak ni prašina.
Osam godina ima kako smo, 1990, kupili kuću; nova, petosobna, izvan naselja. Ima tu malčice tjudorštine s crvenom ciglom i primesama aninskog stila5, mada, Bogu hvala, nema stubišta, a unutra sam sve sredila u bojama ovsene kaše, šlaga, peščara i škriljca. Kuća je od onih što zavise od dnevnog svetla, pa noću ostavim sva svetla popaljena, samo malo prigušena, pa se šetam iz sobe u sobu. Tako se lepo prelivaju jedna u drugu. A ja sam sama. Devojčice su prisutne tek u naznakama; zvuk nekog filma koji izbija iz aparata, sjaj za usne ostavljen kraj telefona. Tom, moj samosvesni muškarac, na spratu sanja samosvesne snove o grubosti i iskupljenju u svetu korporativnih finansija, što sa mnom nema ama baš nikakve veze.
Ovsena kaša, šlag, peščar, škriljac.
Kad smo se uselili, prvo sam isprobala sve moguće vrste zavesa, uključujući i one najprostije. Želela sam najraskošnije cvetište za prozor u prednjoj lođi – možete li to da zamislite? Dok sam našla robu, već sam se predomislila i uzela obične venecijanere i sada, kad imam normalnu baštu, ne želim više... ništa. Vreme provodim posmatrajući stvari, i želja mi je da nestanu, da sve te predmete posklanjam.
Tako ja živim.
Budna sam po celu noć. U pola dvanaest, ako je kod kuće, Tom proviri kroz vrata male radne sobe i kaže: „Nemoj celu noć da presediš!”, kao da ne zna da neću spavati s njim, bar još duže vreme, a možda i nikada više – a tako je, na izvestan način, sve i počelo, kada sam, otprilike mesec dana posle Lijamove smrti, odbila da legnem sa mužem, pa uvidela da prosto ne mogu da spavam u bilo kom drugom krevetu sem onoga koji smo nekada delili. A neću da me devojčice zateknu samu u nekoj drugoj sobi.
Šta mi drugo ostaje? Razvod ne možemo sebi da priuštimo. Osim toga, ne želim da ga ostavim. Ne mogu sa njim da spavam, to je sve. I tako moj muž čeka da ponovo počnem da spavam s njim, a ja čekam nešto drugo. Čekam da se stvari razjasne.
I, ništa ne radimo. Delimo vreme. Barem ja. Uzmem ono što mi Tom ostavi od dana – a ima toga u izobilju – i živim dok on spava. U sedam ujutro, kad se njemu uključi budilnik, legnem u krevet, a on se okrene prema meni i negoduje što mi je zadnjica hladna. „Opet ništa nisi spavala?u, kaže.
„Izvini.”
Kao da je to sad neki problem. Kao da bismo vodili ljubav, samo da meni dupe nije hladno i da nema te večite, paklene neprijatnosti koja prati naše planiranje.
On onda probudi devojčice i otprati ih, a ja odspavam do tri popodne, kad se nekako odvučem do škole. Posle ih vozim na balet, ili irski ples, ili na jahanje, ili ih prosto vratim kući, gde im je dozvoljeno da gledaju te-ve, ali samo do čaja. Ograničavam im teve – kažem im da je to za njihovo dobro, premda je, u stvari, za moje. Volim da razgovaram sa njima. Mislim da bih, da ne razgovaram sa njima, umrla od nečega – slobodno recite da je to potpuno bez veze s moje strane – ali mislim da bih prosto iščilela.
I tako sednem s jednom od kćeri na kauč i prisilim je da me malo voli. Rebeku, koja je tako luckasta i dobra, ili Emili, mačku jednu, tatinu devojčicu; pomalo beznadežnu, pomalo hladnu, s tim plavim hegartijevskim očima koje me u srce diraju. Mazimo se, čačkamo se, čavrljamo, a onda malo dranja zbog domaćeg, zbog nepojedene hrane, ili oko toga u koliko sati mora da se ide u krevet, a u pola deset, kad minu i vika i čačkanje, i kad one pospu, ja počnem da tumaram.
Šta ću ja njima, pomislim. Samo će me trpeti neko vreme.
Iz gostinske sobe u dnevnu sobu, iz dnevne sobe u trpezariju, iz trpezarije u kuhinju, i onaj slobodan prostor oko stepeništa; sve je u prizemlju stalno otvoreno, s malom radnom sobom sabijenom preko puta vrata od nodnika. Ako se Tom vrati kući, tu ću ući. Ponekad noću izađem na internet. Ali, najčešće pišem o Adi i Njudžentu u Belvederu, beskrajno, ponovo, ispočetka. U pola dvanaest, Tom promoli glavu kroz vrata i kaže: „Nemoj celu noć da presediš!” a kad zamre bat njegovih koraka, čitav svet je moj.
A kako je lud taj svet!
Ima tih dugih perioda vremena kad uopšte ne znam šta radim, ili šta sam uradila – uglavnom ništa i ne radim, ali lepo bi bilo bar ponekad znati kakvo je to ništa bilo. Oko četiri mi katkad dođe da poradim po kući. Radim kao lopov, zadržavajući dah dok ribam, kradem prljavštinu sa zidova. Pokušavam da ne pijem pre pola pet, ali uvek pijem – i popijem sve, od vrha vinske flaše, do poslednje kapljice. Jedino po tome znam da je dan prošao.
Kasno noću čujem glasove, u naletima ili tek na mahove – kao da neko u susednoj sobi svaki čas uključuje pa isključuje radio. Nepovezani su, ali baš razdragani. Priče lete na sve strane, odbijaju se od zidova. Procuri poneki odlomak iz raznih života. Šapuće kvaka na vratima. Ptice na krovu. Povremeno zapišti dečja igračka. I, jednom, glas moga brata: „Sada. Sada.”
Osluškivala sam ne bih li ga ponovo čula, ali ništa.
Svaki oboreni predmet, svaki dodir opsedaju mi svest dok otvaram frižider; kao da me trgnu iz sna. Predskazanja. Osećam kako budućnost propada kroz krov moje svesti, a kad pogledam – nema ničega. Uže. Nešto landara u nekoj kesi koju ne mogu da dohvatim.
Za svim i svačim žalim od časa kad naspem vino do trenutka kad posegnem za čašom.
Ponekad se popnem da vidim svoj krevet, bez mene u njemu. Tom spava na leđima. Ne hrče. Ponekad, kad se rastuži u snu, okrene se na bok i podnimi bradu šakama. Moj muž, trza se u snu.
Tom radi s novcem, elektronski. Kad god prebaci negde neki novac, nešto malo ostane njemu. I tako dan za danom. Sat za satom. Minut za minutom. Nakupi se toga dosta, dugoročno gledano. Lijam, moj brat, veći deo radnog veka proveo je kao nosač u Hempstedskoj kraljevskoj bolnici. Gurao je krevete po hodnicima, kancerogene izrasline pakovao u kese, nosio odsečene udove na spaljivanje i, kako je sam govorio, uživao u tome. Sviđalo mu se društvo.
Ja sam nekada bila novinar. Pisala sam o šopingu (pa, neko i to mora). Sada čuvam decu – kako se to zove?
U noći bdenija Tom je vodio ljubav sa mnom – kao da je Lijamova smrt raspršila paučinu: i sva ta frka, i klinci, i težak, naporan posao, i duge noći revnosno provedene bez drugih žena. Vratio se tada korenima: govorio mi je da me voli, govorio je da to što mi je brat umro ne znači da on, Tom, nije pun života. I da čini ono na šta polaže pravo. Volim svog muža, ali ležala sam tada nogama obujmivši njegove bokove, razigrane kao u kakvog seljačeta, i nisam se osećala živom. Osećala sam se kao kokoška kad je čereče.

Ali, to može da sačeka. Neka sirota kokoška sačeka malo.
Evo mene u vozu za Brajton, idem da preuzmem bratovljevo telo, ili da ga vidim, ili ga pozdravim, ili se oprostim sa njim, ili šta se već radi sa telom koje ste nekada voleli. Odate mu počast. Blag je jesenji dan. Gledam kroz prozor i iznenađena sam što Brežuljci postoje.6 Oduvek sam u Engleskoj videla nešto detinjasto.
Hejvard Hit
Vajvelsfild
Bardžis Hil
Hesoks
Imena tako luckasta i medena da su ih ljudi morali izmisliti. Neprestano me iznenađuje ta zemlja, koja je baš zelena, i baš ugodna. Koja je baš tu. Promiče pokraj mene, različitim brzinama. Negde tamo, nasred vidokruga, krajolik pitomo teče, dok daleka brda uzmiču, kao da se povlače, tanka tračica. Pokušavam da pronađem tu liniju u kojoj pejzaž miruje pre nego što će se predomisliti, razmišljajući o tome kako je ovo putovanje zapravo nešto potpuno suprotno prirodi, jer kretati se u pravcu jednog mrtvaca znači uopšte se i ne kretati.
A onda zove moja sestra Bea.
„Halo?”
„Jesi li u romingu?”
„Ne znam.”
„Pa, ako si u Engleskoj, onda si u romingu.”
„Dobro, u romingu sam.”
„Važi, neću da ti trošim kredit”, kaže ona. Pa rasprede priču. Sledeći neki drevni nagon, majka sada hoće da se sanduk donese kući pre nego što ga iznesu, tako da Lijam odleži na odru u našem sablasnom predsoblju. Ono, ne mogu da zamislim koji bi tepih bolje pristajao jednom lešu od onog našeg tamo, što kažem i Bei; pomisli samo na sve one narandžaste i smeđe pravougaonike. „Kakav je da je, tepih je”, kaže Bea.
A ja ću: „Ma daj.”
„Samo ti tako uradi”, kaže ona.
„Da uradim?”, kažem, a mislim se: Pa ja sve to plaćam, jebote. „Tako bi i tata želeo”, kaže ona, a misli: Ja sam ta koja o svemu vodi računa, a mene takav bes uhvatio da i ne čujem šta govorim, niti šta govori ona, i potraje to tako časak-dva, dok predeli oko mene, u različitim brzinama i pravcima, protrčavaju kraj prozora, a nas dve, uz napor, pokušavamo da spustimo loptu.
U pravu je ona, naravno. Tata je odrastao na zapadu – on je uvek znao šta valja učiniti. Imao je lepe manire. Što se, ako mene pitate, mahom svodilo na to da nikada nikome ništa ne kaže. „Dobar dan, jeste li dobro”, „Doviđenja, onda, čuvajte se” – sve što ima veze s ljudskim bićima moralo je da poprimi formu obreda. „Izvinite što sam vas namučio”, „Sklonite sad taj novac”, „Mnogo fina ova šunka”, „Što se mora – nije teško.” Do suza je to umelo da me ugnjavi, pravo da kažem: toliko se kontrolisati. Dostojanstvo tog čoveka donekle je potkopala besomučna stopa priraštaja. Tita je umro 1986. od srčanog udara, i oni koji su se okupili u porti crkve šegačili su se da se on to, u stvari, iscrpeo od tolikog prcanja. „Bio bi ponosan da vas vidi sve na okupu”, rekao je jedan komšija. „Tako ponosan. Da vas vidi kako sedite, jedno drugom do uveta.” Nisam tad ništa rekla, ali nisam mislila da bi bio ponosan – ne naročito. Nisam mislila da bi se naročito ponosio.
A jeste govorio tim divnim irskim. Jezik je bio njegovo romantično pribežište, i zbog jezika ga volim i danas.
Nije on bio najgori. Tata je radio kao predavač u mesnoj učiteljskoj školi i tako je, između dugih raspusta i kratkog radnog vremena, često bivao kod kuće; zapovedao, naređivao, usmeravao saobraćaj; ranim jutrom s pijace nosio kutije sa povrćem za zimnicu, kao da vodi neko letovalište, a ne porodicu. Mada je sa svim tim u jednom trenutku prestao – u vreme kad sam išla u srednju školu, slali smo blizance po slaninu do prodavnice na ćošku; Ernest ili Mosi zveckali bi kusurom u džepu, da provere da li ima dovoljno za slaninu s jajima. Nije među Hegartijevima bilo kvarnih. Čak ni ja, najtrezvenija od svih, nisam cicija. To je nešto više od društvenog pitanja, pre je to svojevrsni verski tabu; kad sretnem kvarnu osobu, i dan-danas se naježim, pa moram da se okrenem i pogledam u stranu.
E šta od toga imam?
Imam da platim, jebote.
Rupa u prirodnom poretku stvari, to sam ja.
U međuvremenu, voz frflja prolazeći kroz Englesku, tadam-tadam, a Bea priča li priča, tračica joj u kosi, zasela na koleno pokojnog mi oca, kao dobra devojčica, što je oduvek bila, a ja gledam u ta brda i pokušavam da odrastem, pokušavam da pustim oca da umre, pokušavam da pustim sestru da uđe već jednom u taj pubertet (menopauzu da ne pominjem). I, ništa od toga nije moguće. Ništa. Ima u krajoliku ta neka linija koja neće da se pomeri, već samo klizi unazad, prikovala mi pogled.
„Srećno u Brajtonu”, govori Bea, i njen me glas tog časa zafrljači u žbunje koje briše kraj voza.
„Hvala”, kažem. „Pazi na mamu”, i zatvaram telefon, pitajući se da li sam rečima „telo”, „sanduk” ili „leš” narušila finu englesku tišinu u tom vagonu, pa pomislim: radije bih govno pojela nego – šta? – nego mezetila s komšijama pokraj bratovljevog beživotnog tela u tom starom predsoblju.
Na tom jebenom tepihu.
A i ne samo s komšijama već i s onim što je preteklo od Midž-Bee-Ernesta-Stivija-Ite-Mosija-Eijama-Veronike-Kiti-Elis-i blizanaca-Ajvora-i-Džema. S mrtvima, pobožnima i menadžerima (kao i domaćicama, bivšim novinarima, propalim glumicama, anestetičarima, pejzažnim arhitektama, nekima koji nešto rade s kompjuterima, i nekima koji nešto drugo rade s kompjuterima). Zgledaćemo se i reći: jedan manje. Jedan manje. A deca će trčati po kući, i zidovi će se oguliti do maltera od njihove vriske; Rebeka će se igrati sa svojom rođakom Anunom, koja meni, u stvari, dođe unuka po sestri – i nemojte me pitati koje je to „koleno”.
O, očajan je bio on – to ćemo reći. Pravio je užasna sranja. Uvek je bio pun govana. Prosto nije mogao da se sabere. Imao je dobro srce. Uvek bi se svakom našao. Bio je najbolji od svih nas, tako ćemo reći. O, a kako je samo duhovit bio! Imao je taj žvaku, nema sumnje! Ali je bio mnogo osetljiv. Da, osetljiv je bio Lijam. Prosto si morao da ga paziš. Nije on bio za ovaj svet. Stvarno nije.
„Da”, reći ću. „Pravio je sranja.”
Ne znam da li mi je to baš prva, ali je svakako jedna od najsnažnijih uspomena na Lijama: sećam ga se kako stoji i piški kroz žičanu ogradu u mirno jezerce na drugoj strani.
„Jeeee!”
Mokraća prska po žici, a onda ne prska, dok ja jurim na rolšuama pored njega. Rolšue! Kad ih se danas setim, pomislim da i Ada mora da nas je razmazila.

Kad je meni bilo tek osam, a Lijamu još malo pa devet godina, poslali su nas, zajedno s našom mladom sestrom Kiti, da provedemo neko vreme kod Ade u Brodstonu. Od mesta gde smo živeli bilo je to tek nekoliko kilometara daleko – znam to sada, naravno, ali kad smo bili deca, nama je to bilo isto kao da putujemo u Timbuktu. Brodston je bio svet za sebe; mala enklava zanatlijskih kućica nedaleko od centra Dablina koje su se sklapale kao lego kockice.
A može biti da su nas tamo slali kad je Kiti bila još beba. Tu negde je nastao prazan hod u reproduktivnom zamahu moje majke, i pamtim taj period kao godine mrtvorođene dece, one koja su trajno obeležila majku i pretvorila je u biće kakvo sam otada znala.
Ne znam kako se takve epizode nazivaju. Žene koje žive same imaju „slomove”, ali u to doba udatim ženama nije bilo trećeg nego ili da rađaju još, ili da više ne rađaju. Bilo kako bilo, mama se vratila u trku 1967. rodivši Elis (šta bismo mi bez Elis!), a odmah zatim stigli su Ajvor i Džem. Pretpostavljam da je nepravda koja joj je naneta rođenjem blizanaca možda, konačno, i izazvala taj napad „živaca”. Uvek je, svakako, bilo i sredstava za smirenje pored svih onih brufena i varfarina na njenoj tacni s pilulama, a majka je, otkako je znam, bila podložna raznim potresima, neobjašnjivim teškoćama i nenadanim izlivima suza.
Pitam se ponekad kakva li je ona bila pre nego što smo morali da odemo, pitam se i da li sam bila svesna čega više nema kad bismo se vraćali kući – da li je nekakvu „mamu” koja pleše s metlom i ljubi bebu u tibu odmenila ova komadeška dobrohotnog ljudskog mesa koje sedi u sobi.
Kod Ade je uvek bilo veoma tiho. Teško je bilo zaboraviti zvuk koji praviš kad dišeš – udisaj, pa spori izdisaj – sve dok te blago ne priguši toliko suzdržavanje. Beše to tišina kakvu srećemo u kućama u kojima nema dece, a sobe su bile pune raznih stvari. Neke stvari stajale su po kaminima, a bilo je raznih sitnica po stolovima koje nisi smeš da diraš. Bilo je fioka punih raznih stvari koje godinama nisu korišćene, ili su korišćene samo jednom godišnje. Svaka stvar je bila za sebe, posebna; kod nas ništa nije stajalo tek onako.
Samo Adino postojanje bilo je jedinstveno, za razliku od moje majke. U kuhinji se svađala i koketirala sa Čarlijem. Moji roditelji nikada nisu koketirali jedno s drugim, činilo se da za tako nešto uopšte nisu sposobni.
„Isključi sad te-ve da tata može da sluša vesti.”
Jedno drugom obraćali su se preko svoje dece, kao i svaki drugi par koji poznajem. A kad nije bilo tih slatkih koještarija, nije bilo ni svađa – mada bi ponekad njihovim razgovorom ovladao nekakav hrapav ton koji je mogao biti znak ohladnelosti ili gađenja. Ne znam.
Možda grešim. Možda su njih dvoje stalno razgovarali, ali je u rečima koje su razmenjivali bilo nečeg toliko intimnog da ja to nisam uspevala da razaznam, ili pak da to upamtim – kao što je teško prisetiti se kako se smejala neka osoba koju ste voleli.
Ali, Ada je s Čarlijem koketirala – toga se sećam: pleše Ada po kuhinji, od štednjaka do stola, i peva dok Čarliju postavlja večeru. A i njenih stvari se sećam – plakara s fiokama na odmorištu stepenica, punog uzoraka štofova i parčića tkanine; kolekcije uzoraka sa stranicama koje si mogao da prelistavaš kao lake stranice knjige koja ne sadrži nikakvu priču, već samo šnit za šnitom. Na kaminu u Adinoj spavaćoj sobi stajala je kristalna vaza puna perja; sećam se kako su šuštali njeni slamni šeširi, a pamtim još i miris onih filcanih koje je držala u dnu ormara. Sve to verovatno potiče iz vremena kad sam bila cifrasta curica od osam-devet godina, kad sam volela da pakujem, pod konac sređujem i krijem stvari. Izuzev mirisa unutrašnjosti tih šešira, koji pamtim još otkad su mi bile tri godine.
Tek povremeno bismo boravili u samoj kući; uglavnom smo vreme provodili trčeći po ulicama ili se igrajući oko Bazena, veštačkog jezera od čije je vode nekada pravljen irski viski. Upravo ta činjenica nagonila je Lijama da piša u to jezero, i upravo mi je ta strka u glavi, slika malog dečaka kako se izvija u struku kako bi mlaz pišaćke šiknuo uvis, tako da se mokraća rasprska o žicu ili, s iznenadnom lakoćom, prođe kroz rupu u mreži.
Bila je tu i tvrđava koju smo opsedali, brodstonska autobuska stanica, jedan mračan bedem nalik litici usečenoj u brdu, sa Bogorodičinim kipom na vrhu. Muvali smo se oko kapija i, jednoga dana, konačno se ušunjali tamo gde su autobusi na sprat stajali parkirani u nizu; smucali smo se i puzili duž njihovih dugačkih karoserija sve dok – mora da je to bio Lijam, teško da sam ja – neko uhvatio kvaku kraj vrata, poput kakvog brojčanika u polukružnoj osnovici.
Fššššš.
Iz sedišta od plavog skaja izbijao je miris ljudi koji su tu sedali i ustajali da bi neki drugi ljudi mogli da sednu i ponovo ustanu, iz minuta u minut, iz dana u dan, sa sve njihovim šopinzima i običnim životima. I mada nismo ni pocepali sedišta ni pisali grafite po plafonu, taj autobus je, dok smo trčali kroz njega, bio tako zagušljiv i prazan da smo shvatili, sve troje, koliko smo zapravo izvan sveta, mi, povereni našoj baki – koja nam, najednom, ništa više nije značila – mi, koji čeznemo za roditeljima, koji su nam u tom trenutku takođe sve manje i manje značili. Lijam je, u jednom trenutku, otvorio dvodelna šoferova vrata, i mene je obuzelo osećanje da bi on, u stvari, mogao i da vozi ovu mašinu, da je zanese niz Konstitjušn Hil, pa izgura do Fibzboroa, tamo gde naš zakoniti rod najbliži odrasta bez nas, pa još dalje.
A onda su nas uhvatili. Ja sam bila na spratu i ništa nisam čula osim, kad je već bilo prekasno, klepetanja Lijamovih i Kitinih sandala kad su se nadali u bekstvo, i zatim Lijamovog glasa, kad se najzad okrenuo da me pozove, što jesam čula; moje ime koje se, iz nekog razloga, čuje izvan autobusa, dok se unutra čuje kako neki čovek ide uz stepenice i, u narednom trenutku, vidim njegovu ruku na hromiranoj ogradi dok se uspinje, stepenik po stepenik, i njegov trup se konačno pomalja sa stepeništa poput balona koji se upravo naduvava. Onoga časa kad se uspravio preda mnom, zastao je i pogledao me. Nosio je špicastu kapu i klasičnu plavu radnu košulju, na jedvite jade zakopčanu preko ogromnog stomaka, jednog od onih stomaka koje bi čovek morao nekakvim pojasom da drži, kao što neka poprsja traže grudnjak. Noseći taj stomak, prilazio mi je između sedišta dok sam ja uzmicala, sve dok sam stigla do šaraga i više nisam imala kuda. A onda mi je nabio to – i mada, zapravo, sumnjam da se to zaista odigralo u strogom smislu reči, sećam se da me je začudilo koliko je zategnuto bilo i kako je od mene oskočilo to istureno belo dugme kojim me je bocnuo po licu: a onda sam se konačno izmigoljila, štuknuvši kraj njegovih kratkih nogu i bazda šoferskog sukna. Pa se sjurila niz stepenice.
„Napolje!”, vikao je za mnom. „Napolje!”
Mnogo se šofera okrenulo da vidi šta se to događa dok sam ja u punom sprintu grabila ka kapiji i izjurila napolje.
Samo se jednim putem moglo odatle, niz Konstitjušn Hil, i trčala sam dok nisam ostala bez daha, računajući da ću svakog časa, bez sumnje, naići na Kiti i Lijama. Ali, nisam ih našla sve dok nisam stigla do crkvenih vrata: još tada je Lijam mislio da postoji nekakvo pribežište i da ti tu čak ni uniformisani kondukter ništa neće moći.
Ušli smo da se pomolimo – i ja stvarno verujem da se sve to odigralo istog dana – klekli blizu oltara, sve vreme misleći na hajku koja nam je za petama, a kad smo malo danuli dušom, pogledali smo se i osetili neodoljivu potrebu da prasnemo u smeh mada smo klečali pred nečim višim, duhovnim. I tako smo, u stanju pobožnog ushićenja, izrazili zahvalnost za spasenje pred oltarom sv. Feliksa tako što je svako od nas upalio po sveću da bismo potom, nikako ne uspevši da pronađemo prorez u koji ćemo gurnuti novčiće, pripalili još dva-tri komada, pre nego što će sveštenik na Kitinoj nadlaktici ostaviti trag u vidu prstena od modrica, očitavši nam tako, ne popuštajući stisak, srdžbom natopljenu lekciju o nevaljalštini. Ni jedne jedine reči ne mogu da se setim, kao što ne mogu da se setim ni šta je Ada kasnije rekla o stanju Kitine ruke, premda nisam zaboravila natušteno, živopisno, razglagoljeno sveštenikovo lice, nalik nerazvodnjenoj voćnoj kaši. I mada zdrav razum nalaže da se ta dva događaja nisu mogla odigrati u istom danu, ja tvrdim da su se odigrala i, kada me je, mnogo godina kasnije, neki muškarac pratio po zabačenim ulicama Venecije sa nabreklinom u ruci, šmugnula sam u crkvu kao da prizivam nešto još gore – s tim što tamo ništa nisam našla: samo prazna sedišta, plesan na zidu, komadić papira zataknut ispod zamrljanog ulja na platnu, sa hemijskom olovkom ispisanim natpisom „di Tintoretto”. Bila je tu i mračna bočna kapelica s nebom oslikanim na tavanici, koje bi se još i videlo kad ubacite novčić od 100 lira da se popale svetla. Mimo toga, crkva je bila zapuštena i u njoj je vladao mir. Doterala sam bila cara da duvara; klekla sam, leđima okrenuta bleštavo belom kvadratu otvorenih vrata, ali onaj Italijan sa ulice nije mi prišao, niti je dete izašlo iz ispovedaonice s baricom sperme u skupljenim šakama, niti se ijedan od svetaca pomakao. Pognula sam glavu i molila se kao one žene u filmovima iz pedesetih, molila sam se da prestane da me guši to osećanje da ću, eto, ovako skončati, lica zarivenog u prljavo sukno, teget ili crno, s neznančevim kurcem u grlu i – šta, šta, šta?
Nešto mi se okreće u stomaku. Nož. Nema noža.
Ne, to nije moguće.
Klank. Zatvorila se vrata. Upalila se svetla u kapeli, uz veliku galamu, a onda – lagana, mehanička škripa dok neko traći novac. Klečala sam i gledala Nemce i Engleze kako ulaze, provaljuju kako funkcioniše ta kutija za lire, pa pale nebo, a meni za petama onaj Italijan s nabreklinom u ruci, eno ga, na otvorenim vratima crkve, ili nije. (A šta bi, inače, i uradio s tim što drži?) U svakom slučaju, nije prešao prag, a kad sam privela kraju taj svoj očajnički, ateistički molitveni nastup, okrenula sam se i shvatila da Italijana nema. Što je bilo lepo. S tim što sam ga kasnije, hodajući ulicama, videla iza svakog ćoška.
Bili smo, uglavnom, dobra deca. Tako nas zamišljam u tim brodstonskim danima – kao dobru decu; pomalo tihu, pomalo zabrinutu, možda; naročito je Lijam bio sklon iznenadnim obrtima i promenama raspoloženja, ali i tako je često bivao koliko grozan, toliko i van sebe od radosti, a što se Kiti tiče, mada jeste bila gušačica, ipak je to bila na neki detinji način, i svi smo bili bezazleni, bar koliko mogu da se setim – kome bismo mi pa naudili?

Čovek koji sedi pored mene u vozu za Brajton blago izdiže karlicu, pa je opet spušta. Drema na treptavom, putenom suncu, a kretanje voza ga i uljuljkuje i ne da mu mira. Osećam kako mu se krv sliva u krilo; debelo pravougaono obličje njegovog penisa pomera se niz nogavicu.
Evo ga opet.
Ono, nema tu razloga za frku – digao se mladom biznismenu koji sedi pored vas u vozu – bez obzira na to što ste nedavno izgubili blisku osobu. S obzirom na moje stanje, hidraulični principi po kojima ovo funkcioniše čine mi se još čudnovatijim nego obično. Tako mala stvar, a tako velike posledice. Pitam se, načas, da li bi Lijam još bio u životu da je rođen kao žensko, a ne kao muško. I evo njega, najednom, keseri se iza kolica s čajem, s ešarpom koja proviruje iz raskopčane košulje, u stilu Dika Emerija.7
„Puj pike! Živ sam!”
„Ne, hvala”, kažem u svakom pogledu uzornoj ženi koja pita: „Da se osvežite?”, dok onaj pored mene uzima novine pa njima pokriva krilo.
Ništa. Ništa. Ništa.
I, sklapam oči.
Lijam je ušao u bolničku sobu u kojoj sam ležala, one večeri pošto se Rebeka rodila. Prosto se pojavio, s buketom ružičastih cvetova iz prodavnice u prizemlju. Tom je bio otišao da odspava, obavijeni su bili svi telefonski razgovori i ljudi su mi ostavili malo vremena da se oporavim, ali ja sam bila sva kao na iglama, pokazivala bebu medicinskim sestrama i čistačicama, pitajući se da se nije to možda armija obožavalaca zaglavila u saobraćaju zbog neke fudbalske utakmice ili terorističkog napada?
Kad, eto ti Lijama na vratima – nisam u tom trenutku ni znala da se vratio kući. A ja, poduprta jastucima, u bari znoja, i kraj mene beba – sitna, nemaš za šta da je uhvatiš – u plastičnom krevecu.
Prišao je bebi da je pogleda izbliza, i bilo je u njemu neke stamenosti dok se naginjao nad dolazećim naraštajem, proveravajući, kao što vlasnik proverava imovinu, oči, prste na rukama i nogama, majušne pore na njenom nosu pune nečeg žutog zbog čega im se već bila uspaničila da će, kad poraste, imati mitesere.
„Kako si?”, čini mi se da je rekao tada.
Mislim da se nismo poljubili. Hegartijevi su počeli da se ljube tek krajem osamdesetih, a i tada isključivo o Božiću.
„Dobro sam”, verovatno sam mu odgovorila.
Seo je na stolicu namenjenu posetiocima i osmotrio taj novi prizor: majka i dete.
„Je l’ bilo sve u redu?”, sećam se da je to rekao, a sećam se i da sam ja rekla: „Pa, sada je sve u redu.”
Zidovi su bili okrečeni u žuto, i bilo je nečeg zgusnutog, ekstatičnog u sunčevim zracima sada, kad je beba rođena.
Sećam se da sam primetila kako Lijam dobro izgleda; kako je naočit dok hoda ulicom punom neznanaca, moj pomalo debeljuškasti brat. Radovao se što vidi bebu. Pred njom je ponovo bio onaj kog poznajem u dušu.
Porođaj mi je bio vratio čulo mirisa, koje je na neki neobičan način bilo ometeno dok sam čekala bebu, i tako sam, u toj poplavi svakovrsnih aroma, čašu sa šampanjcem samo prinosila nosu i njuškala čitavo popodne, ne želeći pri tom da pijem. I prosto sam osećala da piće, iz sata u sat, propada u dodiru sa vazduhom. U tom prostoru sam obitavala – u mirisu što se diže iz barice šampanjca – kraj kojeg je čak i Lijamova odeća napadno vonjala.
Kazala sam mu da me je majka zvala telefonom i da je plakala.
„Plakala?”, rekao je on.
„Mislila je da smo svi mi jalovi”, rekla sam, mada sam u sopstvenim rečima osetila primesu izdajstva. U tom času mi je bilo u dovoljnoj meri drago što me nazvala.
Razgovarali smo malo o njoj.
Šacovao je čašu na ormariću kraj kreveta i ja sam mu rekla da je to samo ona mala flaša kakve daju u avionima. Ali, on je, pre nego što će poći, dokrajčio taj šampanjac, topao, bljutav, ucrvljao od onog oporog zadaha koji je izvirao iz mojih pora dok sam se lagano izduvavala u toj sobi. Nije mi smetalo. Kazala sam mu da mi je drago što se taj miris više neće osećati.
Dok sedim u vozu za Brajton pokušavam nekako da vremenski lociram to bratovljevo opijanje. Piće isprva nije bilo njegov problem, ali je vremenom to postalo, što su svi zainteresovani primili s olakšanjem. „Malo se brinem zbog tog njegovog pića” – i tako, posle nekog vremena, više niko nije ni slušao šta Lijam ima da kaže.
Što je, opet, bilo sasvim na mestu jer je ovaj samo kenjao. Alkohol ga je rasturio, kako to inače biva. Ali, ja sad pokušavam da se setim kada se to tačno desilo – kada sam prestala da brinem za njega, a počela da brinem zbog njegovog pića. Možda tada – dok mi je tek rođena beba otvarala oči, malo-malo pa pogleda, kao da proverava da li je svet i dalje tu. Verovatno je to bilo u tom trenutku. Baš tada.
Pijanac ne postoji. Možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali to iz njega samo piće govori. Ili, ako i postoje, to biva samo na mahove. Sedneš tako na krevet, preko puta žutog zida, i gledaš najdražu svoju sestru, koja je upravo istresla dete iz sebe. U oku ti sjaj, kao u stara vremena. Ostalom se ne može verovati.
Lepo sam osetila ono što je popio da se smiri, pre bolnice, i ono vino koje je popio o ručku, i pivo od prethodne večeri. Ali, bilo je tu i neke promene u metabolizmu, nečeg slatkastog u krvi i dahu čega se odranije nisam sećala. Tih poslednjih godina slabo se hranio, pošto mu je telo već radilo na alkohol. I sad, dok sedim u tom vozu za Brajton, pitam se da nije slučajno imao dijabetes, da ga nije to mučilo. Najednom mi padne na pamet: e, da je samo dao krv na analizu, mogli smo nešto da preduzmemo jer možda, naposletku, i nije piće bilo problem.
A onda shvatim da je umro.
I, naravno, on je, upravo pijući, stavljao svima do znanja da je živ, pa kako to da zaboravim? Nije tu bilo, zacelo nije, ničeg metaboličkog. Nije bilo uzroka.
Je li bio upišan kad je umro? Verovatno. A sada, koja li plima teče njegovim venama? Krv, morska voda, viski. Totalno bi odlepio kad popije viski. Verovatno je mislio da pliva do Francuske, jebote.
Žmurim pod toplim sunčevim zracima i dremam kraj neznanca zadremalog u vozu za Brajton.

Evo Ade i Čarlija u krevetu godinu dana kasnije. Čarli, gladak kao foka, s izduženim, debeljušnim stomakom; oklembešene genitalije se rumene spram gojazne bele butine. Subotnje je jutro, i od svakog zalutalog daška vetra, od svakog Adinog pokreta pod perinom može da mu se digne, do ugla od, recimo, pedeset stepeni – što se njemu lično čini i krutim i uviđavnim. Mozga tako neko vreme – četrdeset stepeni moglo bi da bude nezgodno, a sve ispod toga puko, stidljivo nabadanje; a opet, želi to i sa njom, zajedno, da razmotri, to pitanje stepena. Ponovo zaranja pod posteljinu, do Adinih mršavih nogu, a ona se smeje, podiže kolena. Radili su to toliko puta u poslednjih nekoliko sati da je teško razabrati kada je napolju, a kada unutra. Ne razabira se ni dokle ide posteljina, a gde počinje vazduh u sobi, gde su im pižame, a gde šake: sve, ali baš sve kao da ih miluje. Pretvorili su se u klupko napetih nerava. Iznuruju jedno drugo; oboje su začuđeni koliko su im te kože tanke; koliko blizu mogu biti jedno drugome, krv do krvi, i to kuckanje, dok su jedno u drugom, dođe im posle kao šala, kao puls – kad u tvojim venama pulsira srce nekog drugog.
Čarli je, naravno, u svojoj trideset trećoj godini, dovoljno razuman da ne ulazi u Adu češće nego što baš mora (mada ponekad, istina, prosto mora, i to ti je), i tako se naposletku diže, da bi se onda bacio kao davljenik kad izbljuje morsku vodu na kej. A Ada je sva rovita, ne samo od ljubavi već i od sirćeta koje nosi u svom specijalnom neseseru, koji joj je Čarli – nečuveno i lukavo – poklonio pošto su se verili. Njih dvoje su ljubavnici. Jesu venčani, ali su i dalje ljubavnici. Nema tu gugutanja: ništa se ne dešava u potaji. Dok su se zabavljali, prštalo je na sve strane; veridba im je, čini se, bila tek izgovor da se dalje naslađuju jedno drugim, i tako, kad su i zvanično počeli da gužvaju posteljinu, bili su već iscrpljeni od svega toga i prvu bračnu noć doživeli kao konačno uništenje. Ada se kraj kreveta skidala kao da ide u kadu, dok se Čarli, pod svetlošću lampe, napinjao da navije sat. Posle čega će, u jednom nenadanom, grozovitom snošaju – koji je Ada preterala razrogačenih očiju – uvideli da, na kraju krajeva, još mnogo toga ima da se uči.
„Ne brini ništa.” Čarli kao da joj ništa drugo i nije govorio od dana kad su se upoznali. „Ne brini, ništa ti neće biti.”
Ada nije znala zbog čega mu veruje, ali verovala mu je. I, bila je u pravu. To je, samo po sebi, doživljavala kao trijumf; mršava, pragmatična Ada, s onim njenim očima kao od neba. Poverovala mu je jednom i nikada nije prestala da mu veruje, čak i kad joj je, kasnije, dovodio sudske izvršitelje na vrata. Sada, tog subotnjeg jutra, uzima ga za ruku i spušta je na svoju izraubovanu stidnu kost; teška, topla šaka umiruje je, nekako. Sve pomalo boli. Nisu oni još nešto naročito dobri u ovome. Oboje žarko slute šta ih čeka.
Krevet je od mahagonija, dve zavese sa cvetićima u luku se spajaju na dasci kod uzglavlja. Pomalo je mekan – što ljubavnike, kad počne baš preko mere da škripi tera da pređu na patos. Ali, pravi je luksuz ležati u tom krevetu i Ada se odomaćila: eto njenog kreveta, sa njenim flašicama i napicima na komodici, a oko nje sve same njene stvari, njene knjige, njen doručak. Udata je žena. Može sad da živi u ovom krevetu. Da jede u njemu, da čita u njemu, da u njemu radi šta joj je volja, svakodnevno.
A ako je taj krevet bio njena palata, onda je Čarli bio ugledni gost koji u njoj može da se raspištolji. Spram bledoružičaste perine, presijavaju se njegove malje boje peska. Slivaju se niz telo, kovitlaju se oko ulegnuća na telu. Zastaju, pod konac, oko gležnjeva, pre nego što će iskočiti, poput ognja što je umakao vatrogascima, u pramenčićima po nožnim prstima. Zlaćane malje mu po trbuhu. Bradice mu vise sa bradavica, štrče pod pazuhom. Ada nikako da se zasiti tih dlaka što kuljaju na sve strane, slepljene, kao da je maločas ustao iz kade – a da štos bude još bolji, glava mu uglancana kao kugla. Jer, Čarli je baš ćelav.
On je jedan od onih koji izgledaju kao da bi morali da nose polucilindar, ali Čarli se diči svojom ćelom – mene je često, kao dete, ljuljkao na kolenu, pa me terao da je mazim – i često ide gologlav, da mu vetrić miluje čelenku. Rado, inače, nosi šal i pokazuje sklonost ka grgljanju i nakašljavanju, a ume i da se lupne po grudima, u nedogled obmotava šal oko vrata, te namešta i razmešta revere svog kratkog kaputa od kamilje dlake. Retko Čarli ide bez kaputa. I uvek se zbunite kad ispuni prostoriju jer, mada ostavlja utisak sitnog čoveka – zbog ćelavosti, ili nabijenih butina – on je, zapravo, prilično krupan, te se činjenica da on uporno odbija da se skrasi može objasniti time što je zabrinut da se možda neće uklopiti. Čarli je stalno u prolazu. Nikad ne sedne da popije čaj. Pomislio bi čovek da on uvek ima neku vest koju treba da prenese, a kad ode, često je teško reći koja je to vest zapravo bila. Govori tiho, i brzo, i vrlo je ugodno slušati ga. Ljudi kraj njega osećaju toplinu i neizvesnost, kao da su možda upravo nasamareni – ali kako? Pogledaju, tako, sebi u dlanove, i ništa im nije oduzeto, ničega tu i nema što bi se moglo uzeti. I zbog toga Čarli nije omiljen – zaista nije. Čarlijev šarm je u potpunosti besciljan. I niko ne zna odakle je taj čovek.
Prezime Spilejn je iz Kerija, ali akcenat mu je engleski, s primesom klerinskog, pa sve to zajedno dablinizovano8. Nema nikakve sumnje da je Čarli, s onim svojim izobličenim samoglasnicima, želeo da se prilagodi – sem ako time, u stvari, nije želeo da se, na neki način, izdvoji. Pa ipak, niko mu nije verovao ni jednu jedinu reč. Sećam se da mu ni sama nisam verovala kad mi je bilo osam godina.
Bilo je tu nešto o nekom konju (uvek ima taj neki konj). I priča o lordu Lensteru, i beskrajne priče iz hotela Šelburn, i priča o ustanku 1916. na koju se povremeno osvrtao, premda je zapravo nikad nije pošteno ispričao. „O, da, gospodine Spilejn”, kaže čovek u prodavnici, a meni namiguje preko pulta, „to mora da je bilo u slavnim danima.”
Šta mi je Čarli kupovao. Ušećerene bombice. Naravno.
Najbolje ga pamtim – kožom. Pamtim ga po onom oduševljenju koje me neumoljivo obuzima dok se on saginje da mi šapne nešto na uvo, pa me zagolica brkovima, pa me dotakne onim masnim tvidom. Umeo je da vam zagolica maštu, kao da nešto krije u ruci ili džepu – a nikada ništa nije krio. Čarli je igrao „dame”, a nikakve tu dame nikada nije bilo: prosto je voleo teatralno da baci kartu, a kad je baci – voleo je da ode.
Jadni Čarli. On je bio prvi leš koji sam svojim očima videla; masivan, i dalje pod Adinom bledoružičastom perinom. Zato i jeste na izvestan način bogohulno pisati o prvoj bračnoj noći, koju su proveli u istom krevetu – premda, s druge strane, bogohuljenje kanda i jeste ono čime se ja ovde bavim.
Volela bih da sam zapamtila kako je umro – da li se to desilo noću i uz mnogo buke, ili u tišini koja se otegla sredinom popodneva. Mora biti da smo i mi bili ovde kad je umro. Možda smo se upravo iz tog razloga i vratili kući. Ali, takve pojedinosti i ti datumi isuviše su, očito, strašni da bi ih dete upamtilo, čim sam ih ja izbrisala iz sećanja – ali načisto izbrisala. Sećam se samo onoga što se događalo kasnije, kako pokušavamo da ne prasnemo u smeh pošto su nas uveli u sobu.
Mora da je to bilo februara 1968. Ja sam i dalje imala osam, a Lijam devet godina, i trebalo je da se „oprostimo” sa Čarlijem. Mislim da sam, čak i sa svojih osam godina, znala da vi možete da se opraštate koliko vam srce ište, ali ako je neko mrtav – neće vam na to ništa uzvratiti, pa je Lijam morao dobro da me pritegne i provede pored komšija koje su na stepeništu recitovale molitvu. Sećam se da su svi bili umotani u šalove; i Adinih leđa se sećam dok se pela ispred nas, utegnuta miderom od crnog tafta. Ali, bila je to 1968: tada su se nosile šarene marame za glavu i kaputi s krupnom dugmadi koji mirišu na kišu. Ada je na sebi imala teget krimplenu9 s belim širitima, podesnu za sve prilike, s odgovarajućim teget bolero žaketom i jednim od onih šešira koji liče na mehurove od filca, ulubljene s jedne strane.
Komšijska stopala štrčala su na iznenađujućoj daljini od stepenika na kojim su ti ljudi klečali: cipele su im landarale u vazduhu, i bilo je nečeg nesigurnog i naopakog u tom dodatnom stepeniku sačinjenom od cevanica u hulahopkama, sasvim drukčije namene od stepeništa kojim smo pokušavali da se uspnemo.
Neka vrlo bučna žena molila se vraćajući se odozgo. Primetila je kako se kikoćem s Lijamom i tužno zakolutala očima, kao da ima, eto, nekih stvari koje čak ni prekor ne zavređuju. Dobro se sećam toga; tog usporenog osećanja da sam potpuno zastranila i da tu ništa ne mogu da promenim. Shvatila sam u tom času da ne želim da uđem u sobu svojih babe i dede. Ni najmanje.
Još nekoliko tih što kleče zakrčili su drugi deo stepeništa, a onda sam, kroz otvorena vrata, ugledala dno kreveta i nepomičnu, neravnu masu Čarlijevih stopala. Sećam se kako su mu noge bile prave kako se pomaljaju kroz sve širi ragastov, užasne malene vrhove gde su mu bila kolena, pa blagorodnom perinom prekriveno uzvišenje njegovog fantastičnog stomaka. Ruke su mu bile prekrštene na grudima, spokojne, vezane brojanicama.
Činilo se da su brojanice previše stegnute, kao da mu se usecaju u meso. Te male, svirepe formalnosti na samom kraju; kao da mu se svete što je umro.
Ada se okrenula da vidi da li smo tu, pa se sklonila u stranu da ga bolje vidimo. A ja baš nisam želela da ga vidim.
Čarli je voleo odlaske.
„Doviđenja! Doviđenja!” Nikad niste znali kuda ide. A uvek je odlazio u oblaku objašnjenja koja ama baš ništa nisu objašnjavala. Ispostavilo se tako da je Ada bila u pravu – on je bio prava sekiracija. Videlo se to po tome kako mu, grčeći se, prilazi, kao da će mu otresti perut s revera. Nečega je, u stvari, tu i bilo – neka muva mu je gamizala po vratu. Pomislila sam da mora da mu se izmigoljila iz okovratnika, i tada me silno uzrujala pomisao na crkve – koja će me, zapravo, od toga dana pratiti. U svakom slučaju, taj grozni osmeh mi je nestao s lica, kao da će Ada svaki čas da mlatne mene, a ne tu muvu.
Posmatrala je muvu kako uzleće, odmiče se od njega, pa udara u roletnu, jednom, dvaput. A onda je ponovo sletela na krevet. Stajala sam pored nje; lepo sam mogla da osetim tu nepomičnu, sirovu srdžbu dok je kružila, pa štuknula u stranu, a onda se ponovo skrasila na Čarlijevom mrtvom vratu. Sletevši, potrčala je po koži i ni najmanje joj nisu smetali duboki zaseci u mekanom mesu, pa ni poneka dugačka malja. Ada se pomerila, ili krenula da se pomeri, i muva je ponovo odletela, ponovo bežeći ka roletni, da bi ovoga puta uspela da se progura pored njene suncem obasjane ivice i udari u prozorsko staklo, odakle su se potom čuli zujanje i tupi udarci. Slušali smo to neko vreme; spolja se čuo zvuk brojanica, a iz sobe zvuk muve koja lepeće krilcima po staklu. Ada je već bila na izmaku snaga. Gledala je u leš. Nije mogla da se pomeri. A onda, najednom, kao da je shvatila da se nalazi u svojoj rođenoj spavaćoj sobi i da je u toj sobi njen muž, bio mrtav ili ne, pa je prosto prošetala pored kreveta. Stigavši do prozora, podigla je ruku i pritisnula roletnu. Zujanje je zamrlo. Domaćica Ada s užasnom flekom na roletni. Mi, deca, izloženi sada prizoru Čarlijeve ćelave glave, ogoljene smrću.
Pomislićete možda da u smrti ima nečeg laganog – životi su nam, ponekad, tako teški – ali taj jastuk je bio živ i prijemčiv od udubljenja koji je u njemu načinila Čarlijeva glava.
Sećam se kako je ležao u Finiks parku, a glava mu kao kamen u travi. I sećam se kako mu guram šaku u usta – celu šaku – a on je mulja u ustima i smeje se. Mora da sam bila veoma mlada jer čitava šaka bi mi se izgubila u tom ogromnom licu – i ne samo licu, činilo se – i sećam se tog haotičnog palacanja vlažnim jezikom i nežnih ravnina i špiceva njegovih kutnjaka.
Lobanja je od svih kostiju najbliža vazduhu. Shvatila sam to posmatrajući kožu na kupoli Čarlijeve glave; bila je beskrvna, prozirna, sa sasvim tankom žutomrkom glazurom na samoj površini. Ada se bila vratila od prozora, požurujući nas da priđemo, da ga vidimo, da se svojim očima uverimo, ili možda čak i dodirnemo tu stvar, nakratko svetu, našeg mrtvog dedu. I to je, rekla bih, zaista zadivljujuće. To, kad gledaš mrtvaca. Nema ga više, ali još je tu. A ti nisi siguran šta je to što vidiš.
I, videla sam ga. Sve je bilo fino, bez iznenađenja, sve izuzev brkova. Za života su Čarlijevi brkovi bili nalik prelepim belim žbunovima, mirisali na limun i bili blago zakrivljeni pri vrhovima. Pomerali su se, privlačili pažnju, zasenjivali. Prava opsena. A sada su bili nepomični i ništa nisu krili.
Nije bilo trika.
Zbog toga sam se rasplakala – čekala sam da se Čarlijevi brkovi pomere i uvidela da se ne pomeraju. Nije, prosto, bilo trika. Ada je opet stajala kraj nas i šapnula: „Oprostite se sada”, a Lijam, koji je od mene bio stariji nešto manje od godinu dana, iskoračio je napred, pa stao jer nije znao šta da radi.
„Ššš”, rekla mi je Ada. „Nemoj da plačeš.”
Pitam se samo: da li su iscedili krv iz njega? Hoću da kažem – pitam se da li su ga balzamovali pre nego što su ga izložili, da nije to možda tada bio običaj? Krv koja mu se slivala u ramena i zadnjicu, krv koja mu se skupila u potiljku, tražeći gravitaciju, voljna da namoči dušek: krv koja je sada u njemu ćutala izubijana i stvrdnuta, dok je gornjom polovinom tela (vidi se to) bio beskrajno lakši, a mi smo stajali tu, puštajući ga od sebe: ta krv, tako teška, lepljiva i neumesna – pitam se da li je još bila u njemu, jer to je ista ona krv, ili barem četvrtina nje, koja teče mojim venama. Da se ovoga časa posečem, videla bih tu krv kako lipti.
Čudno je to, ali nikada nisam razmišljala o tome da smo Čarli i ja u srodstvu, premda mi je bio deda. Drugačija je ličnost on bio. Plesao je s Adom u kuhinji. Nisi tačno mogao da kažeš kojim se poslom bavi. Nije uvek bio kod kuće.
Niko od Hegartijevih nema te njegove pseće smeđe oči, niti taj fini, naglašeni nos – mada je istina da su svi njegovi unuci vremenom oćelavili. To Lijam nije mogao da predvidi dok je stajao tu i čekao trenutak da se pokaže u pravom svetlu, čim mu je rečeno kako će se to u pravom svetlu pokazati. Nije u tom času bio svestan da će i on umreti ćelav kao stara automobilska guma, mada mislim da smo oboje, saginjući se da dodirnemo sirotu umrlu Čarlijevu ruku, znali da će Lijam umreti.
Već je bio na putu.
Ako biste me upitali kako je moj brat izgledao kad je umro, rekla bih vam da je izgledao kao Mantenjin Hrist, naslikan u perspektivi, u svilenkastoj šarenoj pižami. Možda to i jeste opšta istina o mrtvima, ili jednostavno tako biva kad neko leži na visokom stolu u mrtvačnici, nogu uprtih prema vratima. Tako sam i znala da je Lijam umro, kad sam ga konačno ugledala u Brajtonu, suočena sa činjenicom da je previsoko iznad zemlje i da je to na čemu leži tvrdo i ravno, jer mrtvima nikada nije neudobno – čak i kad se mi postaramo da im bude.
Mislim da mu nisam pogledala u glavu, niti da sam razmišljala o njegovoj ćelavosti, ili o bilo čemu drugome. I drago mi je bilo što sam se već bila izveštila u celoj toj stvari – u tome, sa gledanjem mrtvaca – jer, premda sam Čarlija volela, bila je to ona lagana, teskobna ljubav deteta koje je svakoga časa spremno da zavoli nekog novog.
Ali, bili mrtvi ili živi, ne provodite vreme razgledajući bratovljevo telo, njegov oblik ili pojedinačne delove, ili teksturu njegove kože. Tako i ja ne mogu da se setim bilo kog detalja u vezi s Lijamom. Znam samo to da je mrtav izgledao potpuno drugačije, dok je Čarli veoma ličio na sebe. I, dok sam u čudu gledala u tu glupavu, polovnu šarenu pižamu, shvatila sam da su nas zapravo zbog toga i vukli uz one stepenice u Brodstonu kad nam je bilo osam i još malo pa devet godina – jer je Ada videla da ovaj dan dolazi. Znala je to sve vreme. Želela je da nas pripremi.
Ili je možda njen bol bio toliki da je morala sve žive da povuče sa sobom, čak i nas, decu. Možda je želela da ceo svet bude tu i da se svi prestrave.
Ja se nisam prestravila, samo sam se osetila usamljenom. Ne zato što Čarlija više nema – nisam ja Čarlija marila, mrzela sam ga, nadala sam se da ispod tog odela sve vrvi od crva – već stoga što nisam želela da budem u toj prostoriji, a za to nikoga nije bila briga. Nikoga nije zanimalo šta ja osećam; ne samo šta osećam u toj situaciji, već prema svemu onome što znači biti živ.
Molitva se i dalje krčkala na stepenicama, kad je Lijam odstupio, stao tako, odbijajući da se pomeri. Lijamova šaka na mojoj podlaktici; Ada mi iza ramena, šapatom me bodri ka odru.
Nisam prišla.
Moja baba nije imala strpljenja. Prišla je sama, umesto mene, i položila ruku na leš; prvo, nakratko, na zglob, a potom – nagonski, učinilo mi se – duž njegove vilice. Dlanom je poklopila kost, celom dužinom, od uha do brade.
Prošlo je neko vreme pre nego što smo shvatili da se izgubila. I još malo pre nego što će joj neko otpozadi prići i ukloniti joj dlan s hladnog obraza; pogledao je, pri tom, taj čovek preko ramena i rekao: „Dosta je bilo.”
Kao da smo mi za sve bili krivi – za to što je nelagodno stajati u prisustvu beživotnog mesa, za to što u Adinom telu još diše ljubav prema tom čoveku, ljubav koja ne zna kud će sa sobom.
„Dosta je bilo.”
Gospodin Njudžent. Razume se.
Sećam se sada da se Njudžent pojavio na kraju, mora biti da ga se sećam i kako je sve vreme bio tu, kako je sedeo kraj ormara, pa je ona muva, kad je uzletela s Čarlijevog vrata, proletela kraj njega, pre nego što će opet sviti uz svetlo na prozoru, uz roletnu. Klanjao se dok smo ulazili, s laktovima na kolenima i brojanicama koje landaraju poviše poda, i mahagoni je kraj njega izgledao gotovo jednako taman kao njegovo crno odelo.
Nikada nisam verovala muškarcima koji se mole. Žene nemaju izbora, razume se – ali o čemu li muški razmišljaju dok su na kolenima? Ne bih rekla da je u njihovoj prirodi da se mole: odveć su ponosni.
Ali, eto, on je uzdisao uz Ave Marija kad smo nagrnuli na vrata: ja, koja sam tu morala valjda da budem glavna, pa moj brat, onako štrkljast i neuk, i Kiti, koja je stupala za nama. E sad, naravno, moram odmah da pomenem i Kiti, sestricu moju, koja se cimala uz te stepenice iza nas, jer mora da je i ona bila tu. Kiti je taj posao obavila kao što se i pričestila – pognute glave, pobožno napregnutog izraza lica. Da li je položila krasuljak na Čarlijeve grudi, il’ – onako detinje – ljutić na jastučnicu? Nije. Koliko se sećam, Kiti je istupila, rekla „Ćao” i okrenula se ka vratima sobe. Imala je šest godina. Volela je da glumata. Znam ja to dobro, morala sam svake večeri da joj kovrdžavu kosu, da joj ne omlitave loknice.
Njudžent je bio tu sve vreme: za Lijamovu hrabrost i Kitinu slatku pobožnost i za veliki mehur sebičnosti koji je rastao i pucao u mojim grudima. Veliki, bedni jebeni urlik koji mi je govorio da sam živa.
Toga se sećam dobro. Sećam se pramenova Kitine kose, iako ne mogu, dok sam živa, da povratim sećanje na njeno šest godina staro lice. Ne mogu, dok sam živa, da se setim Lijamovog lica, iako ne mogu da zaboravim kako njegova devetogodišnja ruka dodiruje Čarlijevu mrtvu ruku – Lijamova išarana crvenilom dok je Čarlijeva čista, jer je njegovo telo već zaboravilo da je zima, u toj hladnoj kući. One su fotografije. Nagoveštaj osmeha mog brata u mom vlastitom ogledalu, ton glasa koji katkad pogodim. Mislim da se svoje porodice ne sećamo realno. Mi živimo u njima, umesto toga.
Jedine stvari u koje sam sigurna su one koje nikad nisam videla – moja mala svetogrđa – Ada i Čarli u svom bračnom krevetu – njena pubična kost poput grudi neuhranjenog pileta ispod njegove velike šake, ili tužna težina njegove alatke dok ona poseže pod njegov veliki stomak da bi je privukla bliže. Sunce u zavesama na cvetove.
Sreća.

Dan pre nego što je Lijam umro otvarala sam vrata kola za devojčice, kao da se zanjihao pored, videla sam svoj odraz u prozoru. Nestao je i pogledala sam u tamnu pećinu kola dok su deva izlazla, ili se vraćala da pokupe neki komad ružičastog plastičnog smeća sa poda. Zatim se odraz zanjihao nazad, brzo; dok sam zatvarala vrata. Sunce se probijalo kroz oblake jakog kontrasta, nebo na prozoru bilo je divno, jako plavo, i na mom tamnom licu koje je promicalo bio je nagovetaj osmeha. I sećam se da sam mislila ‘Dakle, ja sam srećna. Dobro je to znati.’
Srećna sam.
Rebeki je sada osam, liči na mene. Emili je šest, ima crnu kosu i ledeno plave oči koje dobija na atlantskom primorju – oči Hegertija, samo više takve – i mislim, ako popravimo Emiline zube i ako Rebeka prestane da se blesavi i nauči da bude visoka, onda obe imaju šansu da jednog dana postanu vrlo lepe.
Moja deca nikad nisu šetala ulicom sama. Nikada nisu delila krevet. One su drugačija sorta. Čini se da rastu kao biljke, da su sačinjene od grančica i pupoljaka a ne od mesa.
A ipak, njihovi roditelji ih izvode. Kada smo poslednji put išli na odmor bilo je neke prepirke oko pravca i usred toga bacila sam pogled na ogledalo u kolima i videla Rebeku kako zuri ispred sebe. Njena usta su potonula ka unutra i zapazila sam, kao užasno predskazanje, tu neku nepravilnu crtu koja će joj se urezati u lice, pre ili kasnije, to nešto što će joj, i pre nego što izraste, oteti lepotu.
Moram da učinim sve da mi dete bude srećno, pomislila sam. Moram da volim njenog oca i da mi ona bude srećna, ili će joj se upravo to dogoditi – pretvoriće se u jednu od onih osoba kraj kojih svakodnevno prolazite na ulici.
„Kako ste se ti i tata upoznali?”, kaže Emili, moja suparnica. „Kako si ga upoznala?”
„Na igranci smo se upoznali.”
„Šta si nosila?”, kaže njena sestra, koja je uvek na mojoj strani.
„Nosila sam...” Davno je to bilo, ne mogu da se setim šta sam nosila. Kažem: „Nosila sam plavu haljinu.”
Verovatno nije tako bilo, ali njima se sviđa. A istina je da je Tom bio u jednom stvarno modernom odelu kad sam mu se, jedne noći u Suzi Stritu, nasmešila – i ne samo nasmešila nego nastavila da se osmehujem, melanholično, dok najzad nije prestao da govori i prosto se sagnuo prema meni.
„Kako si znala da je to on?”, kaže Emili.
„Da je šta on?”
„Kako si znala da je on tata?”
„Prosto tako, znala sam”, kažem. „Prosto sam znala.”
Što je istina – ali ne baš onako kako bi one očekivale. Ne mogu konkretno da im kažem da je u to vreme živeo sa drugom ženom i da sam, onoga časa kad sam ga ugledala, znala dve stvari. Prvo, da on njoj ne pripada i, drugo – da pripada meni.
Ja sam bila ta koja će moći da ga usreći. I to je sve. Znala sam, pouzdano sam znala da mogu da usrećim tog čoveka.
„Znala sam da je on vaš tata jer je bio tako visok.”
Ovo može da prođe. A u dobroj meri je i istina. Dopalo mi se i kako mu se gornja usna krivi, i kako mu se sako raširio dok se sagnuo da razgovara sa mnom, dopalo mi se ono udubljenje u njegovim grudima kad se prignuo, ta neka mešavina nadmenosti i prijemčivosti.
Kako su nezgrapni ti visoki muškarci. Samo se tako uruše, kao da si im izvukao neki skriveni kamičak na kojem je sve stajalo.
Ali, neću to ispričati svojim kćerkama sada, deset godina kasnije: da su njihovi roditelji ljubav vodili pukim slučajem, i da su od tog časa nedelje i nedelje prošle pre nego što će ljubav voditi a da su se prethodno skinuli. Da je njihov otac toliko bio izludeo od osećanja krivice da se, u stvari, plašio mene – i plašio me se zapravo sve do onog časa kad se ja više nisam plašila. Da nam je tlo izmaklo pod nogama. Da smo posle razgovarali o njoj. A kad smo prestali da razgovaramo o njoj, kad je ona konačno otišla nekih šest meseci kasnije, vodili smo ljubav pobednički, nežno, i sve je krenulo svojim tokom.
Svojim tokom.
Prvo je valjda bio red da kupimo kuću. Zaista je, međutim, važno ono što se događalo na samom početku, dok smo mahnitali. I ta, druga žena – i ona je važna. Malo nemilosrdnosti. Sporazum. Pa se i krv prolila. Jer, oboje smo znali da smo našli svoju drugu polovinu, i po ambiciji, i po šteti koju ćemo napraviti – nazovite to, uostalom, kako vam drago; znali smo da ćemo jednog dana imati pred sobom ovakvu sliku: dve lepe kćerke u dve lepe spavaće sobe. Visoke, bez sumnje, i pametne. I suđeno će im biti da idu u privatnu školu, i da budu posebne, i da se o njima priča, i da zbog njih razbijaju glavu, i da ih vole.
Bar smo tako zamislili bili.
„A šta je bilo onda?”
„Onda smo se venčali.”
„A posle, šta je bilo?”
„Onda smo dobili tebe!”
„To!!!”
A otac te je samo pogledao i izjurio napolje. (Što, svakako, nije istina. Gle! još je tu.)
Tom je vaspitavan kod jezuita — što objašnjava sve, kaže on. Svet gleda sasvim bistrim očima, a opet se neprestano preispituje. Mnogo traži od sebe i retko je zadovoljan. Totalno je sebičan, drugim rečima, ali na najotmeniji mogući način. Gledam ga, to veliko, zamamno parče jada što se zanelo u čašu neprozirnog viskija dok traži crtu neuspeha koja protiče kroz knjigu njegovog života, od prve do poslednje stranice.
Ne znam šta vidi kad gleda svoju decu. Voli on njih, ali ona su mu na putu. I, bez obzira na to da li i mene voli ili me ne voli, i ja sam mu na putu. Ali, tu greši. Nisam mu ja na putu. I nikad nisam bila.
Ako je ovo rat, evo i činjenica: kad je Tom pokretao sopstveni posao, a ja bila sa malom bebom, ostavljala sam bebu dadilji i radili smo i dan i noć ne bismo li otplatili kredit. I čim je počeo da zarađuje, bilo je jasno da je novac koji on donosi mnogo važniji od onog koji bih ja ikad mogla da zaradim, da je njegov posao važan, da se od njega ne može očekivati da ide tamo da sačekuje decu, menja im pelene, briše usta i razvozi ih, kad je sve što on radi toliko važno. I tako sam ja, naposletku, digla ruke od posla, sve da mu ne bismo toliko bile na putu.
Pa ipak, premda to jesu činjenice, nisu ni one sasvim istinite. Meni, na primer, posao ne nedostaje. Ni najmanje. Čak i danas, ne mogu prosto da poverujem da sam toliko vremena straćila pišući o prečagama za peškire. Koliko reči. O razlici između obične i štavljene kože. O ovsenoj kaši, šlagu, peščaru i škriljcu.
Tako smo mi nekada živeli.
Ulazim u kuću posle grozomornog dana u kancelariji i poljubim muža, rasturenog posle radnog dana i čuvanja bebe. Uzmem mu onda Rebeku, da joj promenim pelenu, a ona se sva osula, i ja je mažem kremom i svađam se s njim što on to nije uradio, ili zato što je frižider prazan, što sudovi nisu oprani, i beba se konačno nekako smiri i, oko pola devet, kad najzad zaspi, ja siđem dole i sipam sebi čašu vina, onu veliku čašu, i iz dna duše ispizdim na šefa, a onda sve pospremim, i popijem malo više nego što treba, i malo kasnije odem na spavanje. U pola jedanaest Tom raščisti papire sa kuhinjskog stola, gde je radio, i kaže: „Nemoj celu noć da presediš”, a ja, malo kasnije, okačim krpu preko slavine u sudoperi i odem u krevet. Svesna sam koliko je nesrećan. Nema sumnje da je moj muž nesrećan, ali isto tako nema sumnje da je uzbuđen zbog novog posla i ta frka, sigurno, neće potrajati. I drugi imaju decu. Neki drugi očevi se zbog toga ne osećaju obezmuženi kao on – zbog toga što nemaju novca i što nema akcije, kao i zbog činjenice da nemaju gde da iskažu svoj zavidni šarm.
Trebalo bi da mu stvorim prostor da iskaže svoj zavidni šarm. Licem mu se priljubim uz leđa i hvatam ga otpozadi za meku kitu jer sam možda malo i preterala s onim vinom, a i mislim da me, u stvari, mrzi u tom času jer ja i jesam najviše za sve ovo kriva.
A on se ili okrene, ili se ne okrene.
Utom shvatim da spava s nekom drugom.
Ne. Utom se setim koliko je želeo da spava s nekom drugom dok sam ta neka druga bila ja.
Nedelju dana posle Lijamove sahrane, posmatram telo svoga muža. Spava. Živ je. Želim da vidim sve. Topla je noć. Razmičem posteljinu, brzo, a on se prvo pomeri, pa opet umiri.
Tom se rastužio u snu. Skupio je dlanove ispod brate, noge su mu neverovatno dugačke, velike, čini se da su u kolenu pre polomljene negoli savijene. Šupljina podno rebara malo više je ugnuta, donji stomak i jastučić oko mošnica počiva u useku između butina. Veoma je bled.
Sećam se kako sam vodila ljubav sa tim telom; oblak malja oko ustobočenog penisa koji posmatram odozgo; mali krov njegovog pazuha, poput naosa bez crkve, kad ga gledam odozdo. To je bilo ono, na početku, kad nismo mogli jedno drugoga da se zasitimo, kad mi je ljubio svaki mladež i okretao me tamo-amo dok to čini, pre nego što bih mu se sasvim prepustila i svalila s kreveta na patos.
Sećam se kako mu je krupna i zategnuta bila ključna kost pod košuljom, jedne kišne noći, na samom početku, kad to i nije toliko ličilo seks koliko na ubijanje: ili ono kad ti ubijaš nekoga, ili kad tebe neko ubija.
Evo ga sada, u našem krevetu, još je živ. Vazduh uvire, pa izvire iz njega. Rastu mu nokti na nogama. Kosa mu nemušto sedi.
Poslednji put sam ga dodirnula one noći kad je bilo bdenje za Lijama. I ne znam šta je sa mnom otada, ali više ne verujem u telo svog muža.

Loše vesti za Beu, našu majku i sve lešinare koji će se sjatiti u Grifit Vej broj četiri na bdenje – moraće da čekaju još najmanje deset dana pre nego što se pogoste sirotim Lijamovim lešom, zbog papirologije.
Čujem to od pogrebnika koji izgleda kao da mu je otprilike devetnaest godina. Dodirnuo me je po ruci u hodniku mrtvačnice Brajtona i Houva, pa me nekako odveo do automobila ili taksija – da li sam sedela na prednjem ili na zadnjem sedištu, ne mogu da se setim. Ali, znam da ću se sećati periferijskog, pastelnog ambijenta u zadnjoj sobi pogrebnog zavoda: stola sa po jednom stolicom na svakoj strani i, na obrtnom stalku, lameliranog kataloga sa sanducima, svih mogućih vrsta i podvrsta izuzev onog ekološkog, kartonskog, za koji sam pitala tek da mi nešto odvuče misli.
„Je l’ on bio za to?”, kaže momak u crnom.
„Ne baš. Malčice.”
Znam šta hoću, znam to sve vreme, ali ne bih da trčim pred rudu, pa prelistavam katalog, gledam te grozne svilene postave, riševe i jastučiće, kao da te sahranjuju umotanog u bioskopsku zastavu u trenutku kad projektor škljocne i zasvira Looney Tunes. Nešto od toga što mi se vrzma po glavi izgovaram naglas, a moj pogrebnik me ovlaš sluša, pušta me da na miru razgledam.
Spram bele kože, usta su mu postojane ljubičasto-crvene boje. Na uhu mu vidim majušnu, vlažnu rupu gde bi inače trebalo da visi minđuša, ali je sada nema, ne nosi je dok razgovara s ožalošćenima.
„Nema žurbe”, kaže.
Mnogo mi se sviđa ovaj pogrebnik. Ima to nešto što se kod mladih ljudi pojavilo pošto sam ja već bila odrasla. Ne pravi se. Ne presuđuje. O sanducima govori u „kako god” fazonu, kao da je to obična kupovina – nije to ono što je stvarno važno.
„Taj, znači”, kaže dok upirem prstom u jednostavan sanduk od bele hrastovine, a ja pomislim da će se jedna od mojih kćerki udati za nekog ovakvog, nekog ko je u stanju opušteno da sedi u istoj prostoriji sa nekom ženom.
„Ne mogu s njim u avion”, kažem. „Prosto je previše...”
„’Molimo putnike kojima je potrebna pomoć da dođu na čelo reda‘.”
Smejem se. Ma šta mu to značilo.
„Stvarno, moći će lepo da se spakuje sa ostalim prtljagom”, kaže.
Nije naočit. Usne su mu previše mljackave i pune; preterano je mekan, nije formiran. Ali, sve je sa njim u redu. Posmatram njegove šake i nisu mi gadne, dok su mu očni kapci koji, kad zažmuri, trepere, tek da naglase po čemu se to uglačan čelik razlikuje od hroma, prošarani mrežicom vena, kao na srednjovekovnim slikama. Ono što nosi na sebi nije u neskladu s telom koje mu je dato. Da ga svučeš, ostao bi dosledan sebi.
Moram da ga pitam kako se zove. (Azrael.)
Dodirnuo me je po ruci dok sam stajala kraj Lijamovog tela, a onda me odveo napolje. Od onih je što vam se nađu pri ruci upravo kada ste se suočili s nečim najgorim. Oličava ono što mi je od života ostalo.
Pošto sam stigla na brajtonsku stanicu, prvo sam se malo šetkala naokolo i razmišljala o tome kako bi traku trebalo da odmotam onako kako su se stvari događale – da počnem od tačke kad je Lijam ušetao u more – jer postoji tu neki red kojem čovek mora da se povinuje. I tako, u vreme ručka, eto mene na šetalištu, hodam, a Lijam je još, u tragovima, živ, i ja zamišljam kako ovo mesto izgleda po mraku, i kako me crna slana voda zapljuskuje oko pasa. Lijam je u vazduhu. Obličja koja promiču kraj mene samo su grafiti koje je on ispisao svojim pogledom: sve što ona jesu, preliva se, ili visi oklembešeno sa strane. Gojazno dete s naglašenim grudima – dečak, reklo bi se. Starac s krastom ispod nosa. Žena sa tetovažom koja se širi po koži. Parada razlabavljenih rajsferšlusa, uflekanih pantalona i remenčiča od grudnjaka koji se vide ispod bretela od majičica, nalik pertlama. Živi ljudi, sa svim svojim mirisima i šupljinama. Lijam je oduvek bio majstor za ljudske telesne šupljine i uvek je znao ko je kome šta nabio u koju šupljinu.
U mislima mi je, kao neki miris koji se širi – nekakav prostor unutra se razmiče da bi njemu omogućio da gleda kroz moje oči, da mu se zgadi neko dupe ili neka sisa, „hladna sisa” čak, da mu se zgadi meso koje nikada nema odgovarajuću temperaturu ili vlažnost, koje je ili previše slatko, ili koje je previše otromboljeno, ili dlakavo, da mu se zgade žene, naročito žene, koje takođe borave u ovoj otužnoj vreći ljudskog tela koje se ili previše plaši, ili je preterano lepo (izuzev, naravno, šupljina) i, na kraju, s kim ti to spavaš, koga ti to ljubiš? Neke što nemaju pore? Kažem mu to, u sebi. Iznosim argumente, ali nikako da ga ubedim, nema šanse da pobedim u ovoj raspravi dok prolazim pokraj staraca i starica s kožama ispucalim od ekcema, ili se naginjem preko ograde i udišem morski vazduh ne bih li zadržala povraćku koja hoće napolje, i sve vreme razmišljam o mesu svog rođenog brata i o tome kako će ono izgledati za dva, pa za tri meseca.
Gledam preko ograde kao da istražujem gustinu i raznolikost smeđeg kamenja dole na plaži. I osećam taj drski, oštri vonj, taj zov, miris mora. Pravo čudo, stigneš u Brajton vozom, stojiš tu, grad ti se nakačio na grbaču, a iza njega sva Engleska, teška od dima i svetla, i baš je tu prikočio, tu, baš tu, neizmerni miris mora.
Sa Lijamom sam prvi put putovala trajektom kad je on završio drugu, a ja prvu godinu na UCD-u10. Išli smo u London za letnji raspust. Sedeli smo u onom delu voza između dva vagona, od Holiheda do Justona, i posmatrali jednog čoveka – ispostaviće se potom, eto ludila, da nam je to poštar – kako cedi pomorandže u bocu votke iz fri-šopa. Votkom je nutkao pijanu devojku koju je u putu upoznao, pa je i nama mahnuo nudeći nas pićem, i mi smo se poslužili, ili možda nismo, ali meni se dopalo kako nam je namignuo pre nego što se ponovo okrenuo prema onoj devojci – koja se bila olešila od pića – kao da smo, je l’ te, svi u tome zajedno, kao da svi zajedno radimo na tom zavođenju, na tom „Bože! Koju kintu taj ima!”
Lijam nam svadbu nikada nije priuštio.
Hegartijevi vole svadbe, a malo nas ih je pravilo, bilo da je reč o maloj i velikoj svadbi, a neki su se venčavali samo u opštini, a pre i posle svega, sam taj dekor, ono sa čestitim muškarcem i prekrasnom devojkom, koji se jebu na najfiniji mogući način, a sada uzvraćaju na zdravice i kucaju se sa zvanicama – Lijamu je uvek bio i ostao stran, on nikada nije znao kako da uključi pa isključi svoju seksualnost, kako da priča a da ništa ne kaže, ili da podeli nešto sa nekim, i tako, mada je nekih devojaka bilo, mi ih nikada nismo videli ili, ako bismo neku i videli, on, Lijam, nije voleo da se mi, Hegartijevi, obraćamo tim jednoobraznim, vretenastim, klempavim ljudskim bićima koja bi ga držala za ruku provirujući iza njegovog ramena. Lijamu su se sviđale fine žene. Sviđale su mu se žene koje su dobre i blage. Dopadale su mu se one prozirne devojke. I bio je sasvim u pravu što nije hteo da ih predstavlja nama, hegartijevskim hijenama; čim bi sa devojkom izašao iz sobe, ja i Kiti bismo zapevale „A oni to zovu pseća lju-u-u-ubav”.
Mimo napaljenog poštara, na tom našem prvom putovanju kroz britansku noć čudno je bilo to što smo – tek se iskrcavši sa broda, načinivši pedesetak koraka i prešavši na gvozdeni pod voza – sve vreme mislili da ćemo svakog časa stići tamo kuda smo se zaputili. Gledali smo kroz prozor i, pošto je izvesno potrajala tama, popalila su se neka svetla po kojima smo mi zaključili da ulazimo u London. A od Londona ni „L”. Imali smo, pri tom, utisak da je čitava Engleska zapravo jedan jedini grad, koji se proteže duž cele zemlje, bez prestanka. A ujutro, kad smo konačno, definitivno, apsolutno stigli, zastali smo na ulazu u podzemnu železnicu u Justonu, misleći da je voz upravo prispeo u stanicu i da ćemo moći da siđemo dole čim se masa raščisti. Prošlo je neko vreme dok nismo shvatili da ta ljudska bujica ne jenjava i da ta gužva nije zbog nekog konkretnog voza. London je bio kao neka reka, a nigde obale, na sve strane samo teče.
Lijam nije voleo Engleze, ili je bar tako govorio. U tome mu je na ruku išla činjenica da ni Englezi ne vole sami sebe.
Pametni Lijam.
Ni meni ne polazi za rukom da ih volim, tu stoku što se skrdila na brajtonsku obalu, pa svi redom uživaju u moru u kojem se Lijam udavio. Polazi mi, ipak, za rukom da ih ne mrzim, mada su oni živi, a moj brat je mrtav. I pitam se kako li mi je to promaklo – to, da Lijam mrzi ovu ili onu konkretnu stvar. Jedne godine pešovane, naredne Amerikance.
Koga ja da mrzim?
Plivali smo noću, negde. Kad smo bili mladi, plivali smo noću, ali ne mogu da se setim gde je to moglo da bude.
Gledam to široko, nemirno more i, na trenutak, mislim da je, dok stojim ovako živa pod suncem, moj život manji od života moga brata u času kad je iskoračio u tamu; krv i viski u slanoj vodi. Lijam, upišan, samo ga koža deli od čežnjivog bića koje u njemu istrajava. I, na trenutak samo, pomislim da je veće junaštvo ne biti nego biti.
Gledam svoje šake na ogradi, i vidim da su stare, gledam svoje telo koje su izmoždila deca, telo kojim sam se, na neki način, ponosila jer iz njega su izašli novi ljudi, a ono je, u stvari, samo nahranilo grob, samo nahranilo grob! Dođe mi da se proderem na sve te strance dok prolaze pored mene. Dođe mi da navučem na glavu sendvič reklamu i uzmem megafon u ruke, pa pozovem sve da prestanu da rađaju – primećujem, ono, da i nema mnogo dece koja se igraju na brajtonskoj plaži, bar ne ovog utorka posle podne. Engleska, zemlja odraslih.
Ali, zaista mi ni na koji način ne smetaju ovi ljudi, a pogrebnik mi se mnogo sviđa. Moj sabrat u prelistavanju kataloga, moj Engleščić. U toj trendi opuštenosti ima i nečeg gotovo duhovnog. Pitam se ko li ga čeka kod kuće – drugovi koje voli, ili roditelji koje voli – i kako to izgleda voditi ljubav s tipom kao što je on. Da li je nekad nadrndan?
Kad sam obavila svoj deo posla i osetila njegovu bezazlenu ruku u svojoj (ostareloj), stala sam tako na pločnik ispred pogrebnog zavoda i uzela mobilni da pozovem svog napornog, sredovečnog muža, iako sam u tom času želela jedino da legnem, baš tu, na prag kod onog dečka, i da ostanem tako dok on ne naleti na moje poleglo telo i digne me na noge.
Azrael.
„Šta ima novo?”, pitam Toma, i on mi kaže da će devojčice posle škole ići svaka kod svoje drugarice, i da je sve u najboljem redu. Ne mogu u prvi mah da procenim gde se on u tom času nalazi. „Jesi li na poslu?”
„Naravno da sam na poslu.”
„Rebeka danas ima irski ples”, kažem.
„Ovaj... Nema, nije to danas.”
„Ima predstavu”, zavapim nasred ulice i u isti mah ne mogu da verujem šta mi se događa. Tom, u stvari, hoće da mi kaže (i ima potpuno pravo) da sve moje brige uopšte nisu važne, da ih ja samo izmišljam kako bih se zaokupila nečim dok se on bavi ozbiljnim stvarima, zarađuje novac i, za razliku od mene, vodi jedan pravi život.
„Gde si sad?”, kažem.
„Rekao sam ti. Na poslu sam.”
„A gde na poslu? Gde si to, na poslu?”
Ne može da mi prekine vezu jer zna da sam u Brajtonu i da sam u žalosti. Dugo ćutimo.
„Vrati se kući”, kaže on. „Kad se vraćaš?”
„A šta to tebi znači?”
„Sve mi znači”, kaže. „A šta ti misliš?” Sada je moj red da prekinem vezu i sklopim mobilni.
Moj mlađi pogrebnik stoji iza mene, otvorio vrata i pita: „Hoćete još jednu kafu? Mogu li nekoga da pozovem?”
Ponovo je stavio mindušu; mali zlatni železnički prag.
„Sve je u redu”, kažem. „Takav je život.”
Zaljubila sam se, sad to počinjem da shvatam, u svojim ranim dvadesetim, kada sam upoznala tipa iz Bruklina koji se zvao Majkl Vajs i spavala s njim. U Dablin je bio došao da magistrira irske, ili keltske studije, ili šta već – mi te kurseve preziremo, njih su na koledžu izmislili da privuku bogate Amerikance, pa je i mene samu iznenadilo što sam se zaljubila u Majkla Vejsa; iznenadilo me je jer on uopšte nije bio od onih visokih Amerikanaca s krupnim, prerijskim kostima, već prosečno građen tip koji je motao cigare i muljao onaj bruklinski šljunak po ustima kad govori, pa čas nešto muljao nerazgovetno, čas tonuo u razmišljanje.
U krevetu je bio pravi slatkiš, kad se onako podnimi laktom, pogleda te pa krene da te zagovara. Voleo je da čavrlja dok te dodiruje, voleo je čak i da puši za vreme te beskrajne, lenje predigre, što je meni tada sve bilo potpuno strano. Imala sam dvadeset godina. Nisam bila navikla na tako besciljan i bezizražajan seks. Nisam, verovatno, bila navikla na seks u treznom stanju, i od tolike priče bilo mi je samo neugodno: mislila sam da mu se ne sviđam. Gledala bih u to lice koje je stalno bilo u pokretu i poželela da se prosto preslika na okolinu – na onaj čudesni deo, na ono zbog čega i jesmo tu.
Mislim da je na svoj ironičan, usporen način Majk Vajs znao da neće moći dugo sa mnom i da je tih dremljivih popodneva, u stvari, samo pokušavao da me nabedi da dignem ruke, kao kad mačku dozivaš da siđe sa drveta, ili stjuardesu da prepusti nekom stručnom komande aviona. „Vidiš tamo, desno, onu ručku? Hoću da pomerim tu ručku na četrdeset pet stepeni.”
I mada smo toga imali u iznenađujućim količinama – seksa, mislim – sećam se jedino svog sopstvenog ludila u to vreme, kada sam umela da gledam kroz prozor dok se dan preliva u sumrak, skokovito, nepravilno. Možda je to bila adolescentska fora: da stojim gola na najlon tepihu u njegovom studentskom stančiću i osećam tu, neverovatnu, promenu svetla koje dopire spolja; kao da me neko živu dere, dok dan nervozno, s tikovima čili u mrak.
Majklov otac je bio umetnik, a majka mu je bila nešto drugo. Ni na te stvari nisam bila navikla – većina roditelja koje sam znala bili su prosto roditelji, a on je imao tog polupoznatog oca i tu majku koja je ugovarala sastanke i izlazila da se viđa s ljudima i oblačila se pre nego što izađe – a Majkl je kroz sve to morao da prođe. Teško je njemu bilo da odluči šta će biti kad poraste jer on je odrastao bio, otprilike, već kad je navršio deset godina. Pisao je nešto poezije, i verovatno su to bile prilično dobre pesme, ali bi sama pomisao na to da nešto treba postići za njega predstavljala problem. Novca je bilo – ne mnogo novca, ali dovoljno – i on je, smatram, još tada, rešio da, jednostavno, postoji, pa će već videti šta život nosi.
I tako on sada, jednostavno, postoji, kao što postojim i ja, premda verovatno na nekom mestu koje je zanimljivije od Buterstauna, Dablin IV. On je, recimo, negde na Menhetnu, ili u kanjonima El Eja, i vodi sina na časove saksofona, nekog utorka posle podne pojavljuje se na kćerkinoj plesnoj predstavi, i radi sve one važne i zabavne stvari.
S Majkom Vajsom sam izlazila dve godine; prestajali smo, pa ponovo počinjali. Izluđivala me njegova klonulost, zbog koje sam se osećala kao da mi kraj njega nije mesto, onako nestrpljiva da kročim u svet pred nama, pun svega i svačega. Nisam baš bila sigurna šta bi to sve i svašta moglo da bude, ali svakako će biti nešto bolje od hvatanja zjala po celo popodne, ljubakanja, pušenja i razgovora o – čemu? – tome da li je Dirk Bogard zgodan, i kako postati, ili ne postati Jevrejin.
Danas, naravno, popodneva ne provodim gledajući televiziju, i nesumnjivo sam imala pravo kada sam se odrekla Majka Vajsa i konačno ga ostavila zarad nekog boljeg, bržeg života, života kakav vodim sada, kad kuvam za čoveka koji se ne pojavljuje pre devet uveče i dve devojčice koje će uskoro takođe prestati da se pojavljuju. Sada, kad sa suzama u očima, s mene pa na uštap vodim ljubav sa svojim sredovečnim mužem, a sve ne znam da li da ga bijem ili da ga ljubim.
Uključi svetlo, dođe mi da kažem. Uključi svetlo. Ne mislim ja, ipak, da volim Majkla Vejsa iz Bruklina danas, sa zakašnjenjem od sedamnaest godina, samo zbog seksa, odnosno sećanja na seks. Ne, to je zbog njegovog upornog odbijanja da budem njegova, ma koliko se ja trudila da njegova postanem. Zbog toga što nije želeo da me uzme, već samo da bude sa mnom, i to tek polovično.
Mislim da sam sada za to spremna. Mislim da sam spremna da budem s nekim.
Sedim na ulici, za stolom nekog kafića, pijem možda već petu kafu s mlekom danas, kad prolaze neki Amerikanci, klinci, dve devojke i jedan momak. Jedna devojka kaže: „Znate kad ga stvarno izduvam? Kad obučem pantalone s tim šlicem na dugmiće, znate ono, pa preskočim dugme”, a momak kaže: „Da, a ti ono... kao, znaš?”, pa u zglavcima prekrsti ruke preko prepona, nalik Isusu dok ga bičuju.
Takvi su bili i oni Amerikanci na koledžu u Dablinu – vedri, bučni i zanimljivi, barem sebi samima. Možda smo svi mi takvi, mada u naše vreme niko nije nosio majicu sa dugačkim ispod majice s kratkim rukavima. I nisam nešto sigurna da je izraz „izduvati ga” tada bio psovka. Razmišljam o gestikulaciji tog dečaka i pitam se zbog čega je tako strašno izgovoriti te reči. Ako ga neko izduvao, znači da je totalni propalitet. Onaj što sve pokvari. Baš prava reč koja se upotrebljava u društvu, pomislim, u ekipi, a označava jednu vrlo privatnu telesnu radnju.
Takve mi se stvari motaju po glavi, a nikako ne uspevam da se priberem i sednem na voz kojim ću stići do aerodroma dok mi iz brata ispuštaju krv, prevoze ga i balzamuju (viski će zacelo pomoći), negde tamo u gradu, iza mojih leđa. Ulazim u nekoliko radnji, okušavam načas normalan život i, posle svega, dok bučni svet prolazi kraj mene, sedim tu, nepomična, s dugačkom kafenom kašičicom u ustima, i duvam ga.

Kad sam još na koledžu bila, zacrtala sam sebi, tek tako, da je Ada u mladosti bila prostitutka. Mora da je ona negde u to vreme i umrla. Sećam se da sam tu svoju teoriju razmatrala sa Majklom Vajsom i da se njemu to mnogo svidelo, mada je, kako je posebno napomenuo, isto tako moguće da je bila i časna sestra, što je, po njegovom mišljenju, umnogome jedno te isto – verovatno zato što je Majkl iz Bruklina.
Pa, dobro.
Majkl Vajs je bio od onih što danas piju čaj s mlekom, a sutradan neće ni da čuju da im sipaš mleko, i takav bi me čovek, bez sumnje, vremenom načisto izludeo. Ali, mislim da je rekao nešto što je zaista tačno u vezi s Adom, ili u vezi s tom distancom koja se između mene i Ade stvorila. Jer i ja sam, isto tako, mogla da se rodim u Bruklinu, da iz tog ugla sagledam tajnovitu činjenicu njenoga života i da se tako opredelim za verziju koja će objasniti svakoga od nas.
Mislim da, kad je Ada umrla, nisam stigla da je vidim dok je još ležala u kući – verovatno sam veče provela u kafani Belfild – te sam spram pitanja tipa čija je kuća i kome će pare, pošto je Adino telo izneto, bila potpuno ravnodušna. Najednom, međutim, nisam bila ravnodušna kad je potegnuto pitanje ko je, i šta je, ona bila; Ada Merimen, siroče.
Na sahranu sam svakako stigla. Majčine loknice u redu ispred mene, otac s jedne, a njegova sestra, naša tetka Rouz, s druge strane. Imali su njih dvoje još jednog brata, Brendana, ali on je tada već bio umro, te ostadoše tek ti tužni tragovi Adine ovozemaljske sreće: naša ispijena majka, Morin i Rouz, nastavnica likovnog, koja se oblačila u komplete od tvida smaragdnozelene i kobaltnoplave boje. U redu iza njih sedela su rođene sestre Hegartijevih; svojta i bebe behu rasejane po zadnjim redovima, a mogućno je da smo, i tom prigodom, sedeli poređani po uzrastu; „jedno drugom do uveta”, ili „kao stepenice”, kako su ljudi imali običaj da se domunđavaju iza naših leđa, mada je sada to stepenište bilo skroz rasklimano, s rupčagama, naprslim basamacima i nesrazmernim proredima između jednog, punog, i drugog stepenika. Ovako odrasli, svi smo izgledali kao zamlate, ali svi do jednoga: svima kao da je nešto falilo.
Kasnije sam stajala na obodu okupljene gomile i, utonula u melanholično ravnodušje, gledala kako bakin sanduk spuštaju u zemlju. Poslednje godine Ada je provela kao starica koja proživljava ono što joj je dato. Fino se ophodila prema drugima, naravno – moje bajče – ali nije to više bila ona žena koja je umela u četiri ujutro da me probudi i odgovori mi na svako bunovno pitanje: i u koju su se tu zagonetku Hegartijevi upleli, i zbog čega smo svi tako sjebani, i zbog čega smo svi tako zaglavili baš ovde.
Lamb Njudžent posmatra Adu Merimen s drugog kraja tepiha u hotelu Belveder i ona mu netremice uzvraća pogled, a ostalo je, štono kažu, istorija.
Pedeset šest godina kasnije popili smo čaj i pojeli sendviče, a onda sami sebi iščestitali u iznenađujuće maloj kući u Brodstonu; razgranata druga generacija, začeci treće generacije, moja majka, bolešljiva, ustoličena u onoj najlepšoj sobi, a njena sestra u kuhinji, žali se na sve živo što joj na um padne. U to vreme je sve ono što obično ljudima, kako godine odmiču, upropasti lica kod njih već obavilo posao; Rouzina usta behu razvučena, namreškana od stalnog osuđivanja, a majčin pogled vodnjikav i mutan. Možda Ada i jeste bila dobra prema tuđoj deci, ali je zato prema sopstvenoj očito bila grozna. A ipak, „o, bila je divna žena” – tako su govorile komšije i ono nekoliko preteklih prijatelja: dva muškarca – sad mi je jasno da su bili homoseksualci – koji su bili fini prema njoj, zatim kćerka pokojne glumice koja se nekada pojavljivala na te-veu. A zar joj nije ono Džimi O’Dea za rođendan poslao košaru punu voća? I zar nije Frenk Daf, koji je bio čelnik Bogorodičine legije, redovno o Božiću navraćao kod nje kući? Vala jeste: sećam ga se — mora da je to bilo onih godina koje smo tamo proveli kako dolazi, nalik kakvom malom, neženjenom Deda Mrazu, s bombonjerom u mrežastom cegeru. Dodao bi to Adi i stegnuo je za podlakticu, kao da su, eto, i jedno i drugo previše toga preturili preko glave da bi sada imali jedno drugom šta da kažu.
Božićno jutro bilo je, kao što uvek biva, vedro i sveže – ne dam kiši da mi nakvasi sećanje na taj dan. Nisu, međutim, ni nama tada dali da se vratimo kući, na Grifit Vej, jer to je ona godina kad smo bili povereni Adi na čuvanje, ja, Lijam i Kiti, tako da majku uopšte nismo videli, čak ni za Božić, mada otac jeste došao, negde tokom popodneva, sa vidno samozadovoljnom Beom.
„Mama se još nije oporavila”, rekla je ona, izgledajući još pobožnije u svom novom, prugastom, plavo-crvenom puloveru od angorske vune. Navratio je te večeri i gospodin Njudžent s kutijom voćnog želea, ili bolje reći želea koji se izdaje za voće, narandžastim, žutim i zelenim zalogajima polukružnog oblika.
Još su mi te stvari bile previše blizu, te godine kad je Ada umrla, da bih brinula zbog njih. Prošlost mi je bila dosadna, a Adina smrt me je načisto ugnjavila dok smo jedni drugima dodavali sendviče i patili se u tim zagušljivim sobicama. I ono – „oh, tvoja baka je bila strašno fina”, što, naravno, jeste bila istina. Jedina istina. I tako su pijuckali ili odbijali razvodnjeni šeri, raščistili kuhinju razletevši se naokolo s papirima koji ne propuštaju mast, a onda otišli, ostavljajući moju majku u stolici, u onoj lepoj sobi, i mog ženi pokornog oca da, blago povijen, stoji kraj nje; teta Rouzi se u međuvremenu bila popela na sprat da na prozoru kupatila ispuši još jednu cigaretu, jer ona je i dalje zvanično bila nepušač, mada je njena majka bila odveć mrtva da bi se zbog toga sekirala, a sem toga, oduvek je i znala da ova puši.
Može vam to izgledati pomalo nedolično, ali upravo u tom trenutku poslali su nas u Adinu sobu, pri čemu nam je otac dao uputstvo da „uzmemo šta hoćemo”; i tako smo mi, hegartijevsko ženskinje, uživale u najtišem nadmetanju u vrisci koju smo ikada sebi priuštile, gušeći se od besa i šapatom iskazane mržnje koju smo jedna prema drugoj osećali. Meni je na kraju zapalo nekoliko niski sa zift crnim perlama, crno nojevo perje s Adinog kamina i malena porcelanska šaka sa rupom u dlanu gde je ona držala prstenje. Nekoj drugoj zapalo je prstenje, naravno – ja tu nisam imala šanse. Kiti su stvari oduvek bile potrebnije nego bilo kome, Bea ih je oduvek više zasluživala, dok je sirota Midž – pa dobro, Midž je oduvek sve živo odbijala dok je najzad ne bi ubedili da zgrabi koliko može. I tako sam iz kuće izašla urlajući od žaljenja za svim onim što mi je uskraćeno, mada ništa od toga zapravo nisam želela. Skleptala sam, jer mi se ćefnulo, Adine uzorke štofa i kataloge s odećom koji su mi se, na dnevnoj svetlosti, učinili potpuno bezvrednim, pa sam ih se rešila odmah tu na ulici bacivši ih u kantu za đubre. Nije mi bilo jasno kako uopšte da poželim nešto što je ona ostavila za sobom. Želela sam samo da odem, samo to. Želela sam širinu.
Lijam je sve to propustio jer se onoga leta kad smo otišli da radimo u London nije ni vraćao kući. Ili se, bolje reći, pojavljivao s vremena na vreme, odlazio na poneko predavanje: naletela bih na njega u nekom restoranu ili kafani, i on je uvek imao gde da odsedne, da bi, posle nekoliko razuzdanih meseci, konačno otišao.
Bio je tada na završnoj godini koledža. Uveče bi mi se najčešće dešavalo da zakasnim na poslednji autobus i ostanem kod Majkla Vajsa u njegovom stančiću u Donibruku: dve sobe s visokim plafonima, pregradnim zidom oko kupatila koji nije stizao do tavanice i još jednim pregradnim zidom, oko čajne kuhinje. Nedostajala su vrata od spavaće sobe, gde je, nasukan na zid, stajao masivni, stari ormar. Zaspala bih između tih izvora tame – crnog ormara i zjapećeg ragastova, koji mi je mamio čula – međunožja još toplog i bolnog od seksa, daleko od počinka.
Majklu Vajsu sam te godine ispričala neke stvari koje nikom živom otada nisam rekla. Bila je 1981. Ništa se još u Irskoj nije bilo dogodilo – zar je to čudno? Ništa se ni u mom životu još nije bilo dogodilo, izuzev što je počela da me proganja potreba da se iz tog života izvučem. Terala sam Majkla Vajsa da pije viski – da glumata da ga pije – a jednom sam ga naterala da me tambura po sobi uzduž i popreko i potom izvede napolje ne bih li se ratosiljala, objektivno neznatne, prekomerne doze paracetamola. Divno je i teško bilo Majklu Vajsu sa mnom, i ja sam ga u stvari načisto upropastila, a on je, dečko, samo hteo da se podigne na lakat, gleda me u lice i zagovara me.
Kad se setim tih noći, pred očima mi je slika jedne žene (mene) kako leži na krevetu, izvila leđa, zinula i rukom drlja po zidu. Zvuka nema.





Mislim na nju kad perem sudove. Imam, naravno, mašinu za sudove, pa čak i kad zaplačem, ne plačem nad sudoperom, tiho kao Ada. Sudopera je njoj bila mesto za to. Gleda tako kroz zadnji prozor, razmišlja o gomili krompira koje valja oljuštiti ili, tako, o nekim sitnicama u dvorištu, ali, kao možda svaka žena, povremeno bi i Ada malo zaslinila, a onda bi, kap-kap, poneka suza curnula u vodu u sudoperi. Kao i sve žene, i Ada je ponekad morala da briše nos podlakticom jer su joj šake mokre. Nema tu ničeg čudnog. Mada, moram to da kažem, ja imam mašinu za pranje sudova marke Mile11 od nerđajućeg čelika. I, ako već mora da se plače, ja to radim kako dolikuje, ispred televizora.
Nije život mazio moju babu, znam to sada. Iznenađuje me, pri tom, saznanje da ona najčešće ne bi zaplakala, nego bi terala dalje.
Ada je u vrlo malo toga verovala. Verovala je u čistu kuću. Ali nije verovala, niti bi joj ikad palo na pamet da ti to kaže, kako će ti, ako pojedeš semenke, jabukovo drvo izrasti iz dugmeta na pantalonama. Mislim da ne bi verovala ni u moju predstavu o „siročetu Adi Merimen”, premda je, praktično, nepobitno da je ostala bez roditelja još kao dete. Ada se takvim stvarima prosto nije bavila. Blago se gnušala sveg tog zamišljanja, šta bi bilo kad bi bilo, ali i pamćenja raznih stvari, i više nego što se gnušala, recimo, tračarenja. A i ja sam, naravno, danas manje-viša ista. I za sve je ona kriva. Jer, ako se osvrnem na tačku u kojoj moja mašta proradi, to je upravo Adina sudopera u Brodstonu.
Imala je jednu crvenu plastičnu žicu za grubo trljanje, gustu zelenu tkaninu za sitne zagoretine i, za kraj, sunđer. Bila je tu i jedna bela pamučna krpa da se obriše voštano platno kojim je skidala mast sa posuđa. Sve sam to morala da znam, jer bila sam najstarije žensko čeljade u kući. Ja sam bila zadužena za sudoperu, odnosno za pranje sudova.
I nije mi to mnogo smetalo. Volela sam da provodim vreme sa njom.
Ali, da mi je mašta radila – radila je. Sada, kad stojim za sudoperom u Belfastu i gledam u dvorište i, tamo iza, zelena vrata garaže, zamišljam Adu s koferom, a tek joj devet-deset godina, ili tu negde, koliko je već imala kad joj je majka umrla i kad je morala sama da krene u beli svet. Pokušavala sam da joj osmislim i nekog oca, ali nisam mogla. Pa sam zamišljala svoju rođenu majku kako umire kod kuće, na Grifit veju – nikako te slike, u stvari, nisam sebi izbijala iz glave – i posle toga, kad mama umre, oca kako plače i sam umire, a onda, kad majku ukopamo, sve one čudesne pustolovine koje čekaju mene i Lijama sada, kad smo i mi siročad.
Sve to vreme Ada me ganjala da perem tanjire vodom iz čajnika, a Čarli bi mi namignuo, kad se ona okrene.
Jednoga jutra pozvala me je u svoju sobu. Spremala se da izađe, upravo se oblačila. Nosila je, sećam se, naprstak od ružičaste gaze, čvrsto privezane lastišem oko zglavka. Iz nekog razloga mislim da se povredila za šivaćom mašinom, ali to mi, opet, dođe nekako previše gadno, da budem iskrena. Ne sećam se, u svakom slučaju, probijenih noktiju, niti vriske i komešanja u njenoj maloj pregrađenoj sobici za rad. (Sama činjenica da sada to mogu da sebi da predstavim takav događaj – igla izmiče kontroli, a žena se, prenuta bolom, naglo odmiče od mašine – navodi me na pomisao da je Ada ipak bila u pravu; ima nečeg amoralnog u tom našem unutrašnjem oku.)
Bilo kako bilo, na prstu je imala naprstak, mene je pozvala u sobu i rekla: „Dođi ovamo”, pa bacila pogled preko ramena i malo pridigla suknju, otpozadi. „Zakopčaj me”, rekla je, i okrenula nogu, da bolje vidim.
Butina joj je bila iznenađujuće tanka. Po njoj se bila rasprostrla mapa izlomljenih venica, grupisanih poviše poruba čarape, koja je na vrhu bila urolana u debeli, narandžasti porub. Bele kopčice landarale su sa pantljike u obliku meha, polazeći od tačke koju nisam mogla, ili nisam želela da vidim, i sto mi je godina bilo potrebno da shvatim šta to Ada od mene zapravo traži. Morala sam da čučnem kraj njenog arhaično kitnjastog korseta i privežem ga za čarape koje su nemušto čekale dole. Sećam se tog zvuka, jedva čujnog, kad su gumeni drikeri uhvatili najlon koji nikako nije hteo da se primiri, sećam se kako joj je noga bila hladna, a i onog nakiselog mirisa njene gospodstvenosti. I zamišljam kako su, u stvari, svi muškarci koji bi pokucali na njena vrata poznavali te tajnovite praznine u njenom odevnom ansamblu; zadivljujuću dvonožnost njenoga bića i tesni svod njenog korseta koji telo neštedimice izlaže strujanju vazduha odozdo.
A možda su i poznavali.
I tako sam, kad se Frenk Daf pojavio na vratima, prvo pomislila da i on traži nju.
„Obična sitnica, Ado. Ne, insistiram! Samo nešto tako, malo.”
Frenk Daf, onaj, aktuelni čelnik aktuelne Bogorodičine legije, verske organizacije koja se 1967. godine posvetila mlaćenju prazne slame i kuvanju čaja.
„Bog vas blagoslovio. Srećan Božić svem porodu”, rekao je, pa me s puno ljubavi pomazio po obrazu, načas me uhvatio za bradu, pa me pustio.
Kasnije je došao g. Njudžent sa pakovanjem voćnog želea. Na Adu uopšte nije obraćao pažnju, obraćao se isključivo deci. Božić je bio: naš dan.
Frenk Daf je, inače, mladost proveo izbavljajući prostitutke s dablinskih ulica. Time se taj sveprisutni, pametni čovek bavio 1925. godine – organizovao misije; nagovarao devojke da napuštaju bordele, otkupljivao ih od upravnica javnih kuća i pronalazio im pribežišta. Bilo je to prvo, veliko poslanje Bogorodičine legije. Za vreme Posta 1925. godine, kad je Ada upoznala Čarlija, Frenk Daf je, sem toga što se redovno molio, još mnogo toga radio.
Do tog saznanja došla sam ganjajući ga između polica sa knjigama u biblioteci na koledžu dok sam radila na diplomskom radu, koji sam (bez trunke ironije, cenim) naslovila „Seks za novac u irskoj slobodnoj državi”. Jer, najednom sam bila postala svesna raznih stvari. Uključujući i činjenicu da se ljudi, pored ostalog, jebu: da muškarci jebu žene – ne ide u suprotnom smeru – i da će taj iznenađujući mehanizam ubrzo izmeniti ne samo moju budućnost, koja se, preda mnom zagledanom, sužavala u perspektivi, već i prostrani, dovršeni svet moje prošlosti.
I tako sam neko vreme dokonala da je Ada bila jedna od kurvi koje je Daf izveo na pravi put. Nije ona, naravno, bila od onih razuzdanih kurvi, naravno – pa bila je siroče. Jedva da je uopšte i bila kurva. Bila je to jedna od onih siromašnih devojaka koje se okrenu licem prema zidu kad novčići zazveckaju na noćnom stočiću, a tamno obličje nekog muškarca krene ka vratima sobe.
Da se držimo mi ovoga. Satenski kombinezon, s mestimično pocepanom čipkom. Slika Bogorodice sklonjena u fioku, dok on ne ode. Romantika pada. Drhturenje u čekaonici kod doktora, a sve pritežeš kragnu vunenog kaputa oko vrata, gde je otpalo dugme. Prašnjava srednjestaleška fantazija, nabrane čarape, tuberkuloza, a pereš se čučeći nad lavorom koji stoji na patosu.
Ima, dakle, i sveštenih lica u foajeu hotela Belveder te večeri za vreme Posta: i upravnica javne kuće je tu, i naš čovek s milk trej čokoladicama Frenk Daf. Otkupljuju je od upravnice. Tiho. Vade je iz posla.
A napolju Ada i Njudžent osluškuju, pa onda zaborave da osluškuju tu tanušnu nit priče koja uspeva da se provuče do foajea. Na časak barem, njih dvoje prosto sede jedno naspram drugoga – čovek iz Legije i mala kurva-švalja. Kakvi su mu izgledi na uspeh? Ona je lepa. A i njemu ništa ne fali. U gradu je tiho, u hotelu je tiho i nema nikoga ko bi Lambu Njudžentu skrenuo pažnju na to da će čitav život presedeti u predsoblju kod ove žene, s porcelanskom šoljicom u ruci i slušati to Još čaja, Lambe?
Nikoga, u stvari, dok se na vratima ne pojavi Čarli Spilejn.
„Gospoja”, kaže on, prstom dodirnuvši nepostojeći šešir na glavi. „Nadam se da se niste dosađivali s ovim momkom.”
Majklu Vajsu se, kao što rekoh, dopala ova priča – ali onoga časa kad mu se dopala, ja sam se predomislila. Čim je izgovorio reč „prostitucija”, mali puž moje priče uvukao je u školjku glavicu koju je stidljivo bio promolio u svet. Majkl Vajs nije upoznao Adu. I pojma nije imao o čemu govorim. A ja sam mu govorila o porodici. O onome što i nas dvoje upravo radimo, triput za noć. O mesnatom cvetu moje pičke pod njegovim dlanom.
U međuvremenu se Lijam ponovo pojavljivao i odlazio. Stanovao je u nekom ćumezu od sobe u Stouk Njuingtonu i bio sav kao na iglama zbog predstojećih ispita; otac bi pocrveneo kao bulka kad bi govorio o tome kako Lijam traći svoj talenat i kako se dobre pare bacaju na njegovu školarinu.
„Kaži to tvom bratu. Ako ga vidiš. Kaži tom bratu da mi izađe na oči ako može. Kaži mu.”
„O, tata, šta? Šta da mu kažem?”
„Kako to misliš – šta?”
„U redu. Kazaću mu.”
„Šta?”
„Kazaću mu.”
A mama će: „Kome? Kome da kaže?”
Amerikanac u Majklu Vajsu smatrao je da je porodica Hegarti totalna katastrofa. Nekoliko puta je video Lijama u kafani Belfild i njih dvojica su se, na onaj čudnovati, muški način, spajtali – čovek s kojim spavaš i tvoj rođeni brat, na primer, pogledaju se samo, klimnu jedan drugom glavom i spajtaju se. Mene je to, pravo da kažem, pomalo izluđivalo, to, da gledam njih dvojicu kako igraju bilijar dok ja sedim sama s čašom piva sacenbrau.
Ali, umeli smo nas troje i lepo da provedemo veče; ja i Lijam bismo zabrazdili u ono što smo počeli da praktikujemo tog, prvog leta u Londonu – pričali bismo priče o našoj porodici kao da je sve to puka izmišljotina. Izveli smo tako predstavu o tome kako se Ernest zaredio, o njegovim stravično žutim tabanima dok je ležao ničice pred oltarom, pa kako se naša majka, pošto je obavljen taj vudu ritual, odgegala da ga obuče u odoru da bi kasnije, na nekoj vrsti prijema koji je podsećao na svadbu, njih dvoje, moj brat i moja majka, zajedno presekli kolač, pa onda krenulo opšte ljubljenje.
„Ne mogu da verujem”, rekao bi Majkl Vajs. „Vaša majka! Ne mogu da verujem”, a onda bi, ako me sećanje ne vara, zapodenuo priču o nekoj bar micvi kod njegovih, što nas, naravno, uopšte nije zanimalo.
S druge strane, neke stvari u vezi s našom porodicom koje su Lijamu i meni bile smešne, njemu nisu bile ni najmanje smešne. Recimo ono za starijeg od moje mlađe braće, Stivija, koji je umro kad su mu bile dve godine. „Ona je za to kriva”, rekao je Lijam, „ugušila ga je jastukom” – i nas dvoje bismo se presamitili od smeha. „Pa šta sad, ionako je sve vreme bila trudna. Sve vreme.”
„Pa zar ne bi i ti na njenom mestu?”
Nije mnogo vremena prošlo a Majkl je izrazio želju da dođe kod nas kući. Nisam znala kako da mu objasnim da nikoga zapravo i nije briga da li će on doći ili neće, ali da će mu se svakako svi moji godinu dana smejati ako se pojavi na vratima. I naposletku je on, s jednim baš američkim buketićem u noći krpenog bala12, pozvonio na vrata i ušetao u kuću kao Keri Grant, kroz predsoblje i dnevnu sobu u produžetku, pa u drugi produžetak, gde je bila kuhinja, gde je moj otac skočio iz fotelje da se rukuje s momkom, a majka rekla „O, zdravo”, kao što bi rekla, kao što bi možda rekla nekom vanzemaljcu da joj, pod mlazem svetlosti, sleti na linoleum u kuhinji, ili narkomanu s nožem, kao što će na samrti reći medicinskoj sestri, ili zagledana u hodnik koji vodi u svetlost.
„O, zdravo.”
„Majkl Vajs, gospodine”, rekao je Majkl Vajs, pružajući ruku, iskreno i muževno; moj otac je, alal mu vera, progutao poriv da ga upita nije li to jevrejsko prezime, mada će to pitanje docnije postaviti meni.
„Vajs... Zar nije to jevrejsko?”, upitao me, insistirajući pri tom da on nipošto nije antisemita budući da i ne poznaje nijednog Jevrejina koji nema veze sa životom.
„Pa, sad si jednog takvog upoznao.”
A sve se to događalo pre nego što sam počela da ostajem napolju po celu noć i pre nego što su počele svađe. Pitate se, možda, odakle mu toliko energije. Moj otac je imao zapaljivu narav, ali bi pred kćerkama retko izgubio vlast nad sobom. Gubio ju je zato sa sinovima, ali samo kad bi mu se suprotstavili. A sinovi su mu se, naravno, sve vreme suprotstavljali. Što se kćerki tiče, umeo je da zažmuri na svakovrsne pozne noćne dolaske kući, sve dok mu ne zatražiš novac za taksi; umeo je da ti progleda kroz prste ako uđeš u kuću nadrkana, samo da vidi da si stigla i krenula uz stepenice; ništa ne bi čuo kad povraćaš u kupatilu, samo ako oribaš sve za sobom; ali, kad zatraži od tebe cigaretu, a ti izvadiš pakovanje dureksa, poput neke propale učenice, onda mu dara prevrši meru i on nastavi da besni, poput pravog staroverca, sve dok sebi ne pronađeš alternativni smeštaj.
Sve drugo na stranu, kondomi su bili zakonom zabranjeni. A svi smo ih kod sebe imali. Bez obzira na to da li su nam potrebni ili ih ne koristimo.
Tata nije birao reči. Nije znao gde da stane. Možda se on, mahom, obraćao samome sebi. A ja sam se kurvala po Dablinu. Bila sam polovnjača, ona što postaje prava klozetara – ne zezam vas – mada mislim da je, u stvari, hteo da kaže da ne radim kako mi je rečeno.
Do dernjave je došlo neka dva-tri meseca pre diplomskog. I mada je u međuvremenu bilo i lepih stvari, taj događaj je nesporno uticao na moj učinak na koledžu – a diplomski sam shvatala vrlo ozbiljno. Možda sam se zato i osećala tako isključenom iz sveta: sedim, tako, u kuhinji i razmišljam o Robespjeru, Frenka Dafa da i ne pominjem, a moj otac ključa od besa – tata je, inače, bio sitne građe – a pretpostavljam da mu ni ja nisam ostala dužna, i ja sam se drala, ali jedan deo mene samo ga je posmatrao, tako zapenušalog, crvenog vrata, a lica bledog ko kreč, da bi mu se onda sve zacrvenelo oko očiju dok mu lice, skroz iskrivljenih crta, najednom ne bi poprimilo ravnomeran crveni ton. U oči mi je pala i crvena kupola njegove ćele. Sećam se da sam tad pomislila kako ni on sam ne veruje u to što govori i da upravo iz tog nedostatka vere, u kombinaciji s mojom sopstvenom nevericom, i srlja u takve krajnosti.
U Belfildu je moju najbolju drugaricu Dirdru Malouni majka upravo bila isterala na ulicu, i to bez ikakvog razloga: bila je to jedna vrlo uzdržana devojka, jedva je dvaput spavala s nekim. Širom Dablina izbacivali su decu iz kuća. Poludeli su nam bili roditelji tih dana. Sam taj miris našeg odrastanja nagonio ih je u čisto bezumlje.
Nekoliko nedelja tata nije mogao ni da me pogleda, i to me je bolelo, jer nisam više bila voljena tatina devojčica; nije više bilo onog poverenja, niti koketerije. Ali, mada me je to zabolelo, uvidela sam da sam u stanju da prizovem patnje koje sam ranije preživela – i tako sam i opstala. Svi mi tako opstajemo. Automatski osvežavamo najstariji ožiljak.
Ono što me boli danas jeste činjenica da tate više nema. Umro je 1986. Nije ni imao priliku da uđe u radnju gde su kondomi izloženi pored kase. Nikada nije morao da, makar jedva primetno, promeni mišljenje. I on mi je na pameti dok u šaci stežem sipinu kost koju je Rebeka pronašla na plaži jer me ta kost podseća na semenku manga; a stoji da, kad je tata umro, niko u Irskoj nije još jeo mango, premda mislim da su već tada svi bili ludi za kivijem. I osećam da bih morala da ga utešim zbog tog manga. Moram da ga tešim zbog sveg tog puta koji smo prešli od mesta gde je on stao.
Uzgred, boli tatinog duha s kim ja spavam. Njegov duh je iznad seksa. A i ja sam, pomislim ponekad.
I eto Majkla – oluja još nije počela – rukuje se s mojim ocem, a otac neće da kaže: „Vajs? Je l’ to, beše, jevrejsko?”
A ja ulazim u kuhinju, nosim bronzanu haljinu Džem Vander i, može se reći, lepo izgledam. Majkl Vajs i ja izlazimo iz kuće u kojoj sam odrasla, a on van sebe, oduševljen.
„Da ne poveruješ”, rekao mi je tada. „Ne mogu da verujem. Sve što si rekla. Sve je tačno.”
Bila sam u tom času – i još sam, sada, dok pišem ovo – duboko uvređena.

U Adinu kuću ulazilo se pravo s ulice. Nije bilo ni dvorišta ni staze koji vode do vrata, pa su ljudi prolazili, sasvim blizu njih, a da nikada ne pozvone. Bilo je tu nečeg neumoljivog, ali i uzbudljivog, kao i Ada sama. Ona je, bar tako ja o njoj razmišljam, uvek bila u raskoraku sa svetom.
Preko leta bi ta vrata bila prekrivena komadom prljavobelog platna, s debljim i tanjim prugama boje rđe. Horizontalno je bio prosečen otvor za poštu, duguljast prorez za zvekir i jedna rupica za zvono. Vrata, koja bi se videla kad odignete to platno, bila su ofarbana u tamnozeleno.
Kuća se nalazila na padini, u nizu identičnih kućica, sve poređane pod konac, tako da se ulazna vrata jedne dodiruju s ulaznim vratima susedne. Spavali smo u zadnjem delu kuće. Sećam se kako sam stajala kraj prozora u kupatilu i posmatrala malu garažu u dnu Adinog dvorištanceta i travnjak iza nje. Nas troje smo delili dva kreveta; u onom velikom spavale smo mi ženske, a u onom uzanom Lijam. Tapeti su bili sa plavo-zelenim cvetovima, krupnim, pomalo nekako metalnog izgleda; od tih cvetova cela soba je titrala pred mojim postojanim detinjim pogledom.
I eto mene, tri su mi godine, prislonila uvo uz limenu liticu bež boje Adine mašine za veš, ili virim u unutrašnjost bubnja, da vidim kako se vrte i lome komadi odeće. Ada gura stvari u mašinu (Ne diraj bubanj!), poslednji mehurići sapuna čile, šišteći, dok neka haljina, katastrofalno izmrcvarena, lagano sklizne, a onda izleće iz valjka, da bi se slegla u lavoru poput kakvog polietilenskog govneta.
Eto mene, jedem Adinu gumenu kapu za kupanje čiji čuveni žuti cvetići sutradan osvanu u mojoj peleni. Ono, mora da je to bila Kitina pelena – teško da je bila moja, s obzirom na to da sam imala tri godine. Ada viče, zove Čarlija, a on joj pogleda preko ramena pa će: „Gde li smo samo našli tako pametnu devojčicu?”
Ljubomorna sam, razume se, bila na mlađu sestru, ali sam, u isti mah, gajila tu neobičnu, žarku ljubav prema njoj. Ne treba stoga nikoga da iznenadi da njene uspomene kradem za vlastite potrebe. Mada nema tog muškarca – sada mi je jasno – koji bi u životu turio ruku u prljavu pelenu, kako ja to danas Čarlija zamišljam, da izvadi buketić usranih žutih cvetića.
I eto mene, konačno, kako navlačim kapu za kupanje preko lica. Ližem ono slano unutra, dok mi ne dođe do grla – miris Adine kose u moru. A onda počinjem da se davim u rozikastoj svetlosti i puca oko mene, lete nežni, bledocrveni cvetovi i neki drugi, čudnovato svetli, a crni.
Da li se to dogodilo? Boli ovaj svet dok ti kapu stržu s lica; Ada, stoji kraj mene i viče. Ja, pripijena uz njene mršave grudi što mirišu na prašak Luks i vunu.
A pre će zapravo biti da mi je Lijam nabio šešir preko lica i zamalo me ubio. Ili smo nas dvoje zajedno gušili Kiti. U to vreme smo se stalno igrali padanja u nesvest, što samo po sebi ovu kapu – ukusnu, fantastičnu roze kapu za kupanje, s mekim žutim cvetovima – namenjuje svetu jedne osmogodišnjakinje, nasuprot svetu one tamo kojoj su tek tri godine.
Ponekad, u prodavnicama polovne odeće, tražim takve predmete; ponadam se da ću, ako budem malo držala takvu kapu u ruci, moći da je razvlačim i pomirišem, i da ću konačno razlučiti šta smo i ko smo, svako za sebe, Kiti, Lijam i ja.
Kad smo drugi put duže boravili kod Ade, vozio nas je otac, jednog popodneva, kad nije bilo gužve u saobraćaju – mora da je bila nedelja – s koferima u prtljažniku. Začudilo me tada otkud zna put.
I tada se dogodila ta tišina – dok sam stajala u sobi u zadnjem delu kuće i gledala kroz prozor, u garažu i travnjak. Potpuno me obuzela bila ta tišina, kao da je vazduh načinjen od drveta, a krupni cvetovi na tapetama u isti mah su se vrpoljili i bili potpuno nepomični pred mojim osmogodišnjim okom.
I – ne znam šta sad to ima veze, ali eto mog oca u kuhinji na Grifit Veju, možda šest godina kasnije, hvata se za debelu ploču drvenog stola kao da drži Bibliju i viče pred Lijamom, odmerivši prethodno visinu tona, kako je „zavoleo tvoju majku onoga časa kad sam je ugledao”, te da je „ljubio tle po kojem ona hoda”.
Što znači da Lijam mora da je rekao nešto neizmerno uvredljivo, sa svojih trinaest ili tako nešto godina. Ocu usne utanjile, pomodrele, a grudi mu se nadimaju kao mehovi dok istiskuje jednu po jednu pompeznu misao.
„ZaVOLeo sam tvoju MAJku onoga ČASA kad sam je uGLEDao. LJUBIo sam tle po kojem HODA.”
Za to vreme Mosi je čitao novine, ja radila domaći, a Midž se barabar drala zbog nečeg drugog i kuvala sebi čaj.
A svakako je to ozbiljno mislio moj otac, koji se sav tresao, časak pre nego što će neko nešto baciti ili razbiti. I verovatno ga je Lijam tad opsovao i nazvao majmunom.
„Majmune jedan, jebem ti sve!”
A onda izleteo iz sobe, pre nego što ga ovaj dohvati ili opauči.
Moj otac je bio sitan čovek. A iz grudi mu je uvek pištalo i zviždalo. I ničega se ne sećam tako dobro kao te tišine kad je za sobom zatvorio vrata Adine kuće, seo u kola i odvezao se.
Adino dvorištance imalo je, verovatno, tek desetak metara u dužinu, ali nama je to bilo uzbudljivo mesto, s divljom jabukom i koprivom: vrata garaže bila su nekad otvorena, nekad pod katancem, a činjenica da nikad nisi znao da li je g. Njudžent unutra ili nije, činila je čitav ambijent još zanimljivijim. Lijam je petljao s alatom na radnoj ploči ili se igrao u krntiji parkiranoj u garaži. Ja bih sedela na prednjem sedištu, na prošivenoj plavoj koži koja je negde bila nategnuta, a negde pocepana. Nisam ni pokušavala da vozim; instrument-tabla je bila previše čudna. Prosto bih klizila po tapacirungu, ili se meškoljila prelazeći zadnjicom preko finih šavova i, sva bogzna kako važna, obraćala se onome što vozi, bez obzira na to da li je taj tu uopšte bio ili sam sedela sama.
Na travnjak iza kuće izlazilo se kroz dvoja dupla vrata, i tu je, na blokovima, stajao još jedan automobil, pastelno plav i hromiran, s masivnim američkim krilcima. I dan-danas me nešto žacne u grudima kad ugledam kakvu krntiju. Gospodin Njudžent bi došao i kroz ta vrata izašao na travnjak, pa prčkao nešto na radnom stolu, ili bi, za lepog vremena, nabio glavu pod haubu tog američkog čudovišta. Petkom bi zaobišao kuću pa pokucao na prednja vrata, i uvek bi deci doneo bombona. Nosio je šešir, koji bi skinuo kad mu Ada otvori vrata. Bilo je to mnogo godina pre nego što sam se upitala čemu takva formalnost u njihovom odnosu i šta se tu zapravo događa.
Ada ga je zvala „Noli”, mada smo svi znali da tog čoveka valja oslovljavati s „gospodin Njudžent”, ako ga uopšte i oslovljavate, što mi nismo činili. Ponekad bi ga zvala Noli Mej; kad on ode, rekla bi: „O, Noli Mej”, pa stolicu na kojoj je do maločas sedeo gurnula uza zid. On nije radio bogzna šta izuzev što je sedeo i gledao mrske mu tapete, pri čemu je uvek bio blago oznojen, često se nakašljavao i lepo se videlo koliko žudi za bakom.
A baka je imala divne manire. Volela je sve da iznosi na poslužavniku. Iznela bi tako i svoj sud o šećeru u kocki, kao i o tome gde valja odlagati načet keks između dva zalogaja, zbog čega smo se osećali stvarno neugodno, ali silno voljeni. U radnoj sobici na spratu šila je haljine, a ponekad je radila za pozorište, zbog čega je sve i moralo da bude tako, na nivou. Sobičak je bio pun elektriciteta kad bi joj, povremeno, glumci dolazili da probaju kostime. Kao da bi nadvlačili konopac, dok u jednom času – o, nek’ ti bude – prostorija ne bi nabrekla od njihovih prećutnih dogovora. A kada bi dotični gost otišao, ona bi posklanjala posuđe i pričala mi kako je život na sceni svakako zanimljiv, ali da čoveka ispunjava gorčinom. Ili bi rekla nešto čudno, što se pamti, kao na primer: „Nikud seksom nećeš stići na ovom svetu. Upamti to, seksom nećeš stići ama baš Nikuda.”
Čarli je često odsustvovao i mi smo joj pravili društvo, a ponekad bi i neka glumica, ako u gradu ima predstavu, prespavala u radnoj sobici, stisnuta između krojačke lutke i električne mašine za šivenje. Ili bar ja mislim da bi tu prespavala. Ta lutka je imala čudnovato dejstvo na moju maštu; ne mogu sada ni u glavi da otvorim vrata te sobice i pogledam unutra.
Pegi Makevoj, tako se zvala ta glumica. I bila se verila za nekog s te-vea.
A Noli je sedeo u onoj lepoj sobi, nakašljavao se i gutao knedle, dok smo jeli kolače od brašna s džemom od jagode i kokosom u prahu koje je doneo sa sobom, i bombone od anisa. Upamtila sam ga po ukusu bombona i sjaju njegovih naočara, ili po onom nečem teškom što je nosio u džepovima, ili neobičnoj maloj izraslini koja mu se rascvetavala u ušnoj školjci. Šake je držao uredno položene na kolena i uvek je sedeo blago nagnut napred, ne oslanjajući se dobro na naslon stolice. Sedeo je – sada mi je to jasno, kad ga sagledavam svojim unutrašnjim okom – kao neko ko u životu nije upražnjavao mnogo seksa, a i pogled mu je bio nekako previše ovlašan, koji takođe danas umem da prepoznam. Mada je, onako turoban kakav je bio, imao četvoro dece i ženu koju nikada nismo videli, po imenu Ketlin. Kad bi Ada izašla iz sobe, on bi ustao sa stolice i otišao do televizora, pa ga isključio – klink! Zatim bi ponovo seo i zagledao se u nas. Posle minut vremena izvadio bi nešto iz džepa.
„Ovo nije igračka.”
Mada je uvek bilo nešto zanimljivo. Jednoga dana doneo je belog miša – ili je to, ipak, bio pacov – s crvenim očima i ružičastim repom, pa mi odigao džemper kod zglavka i pustio miša da mi protrči kroz rukav, sve do grudi. Utom je ušla Ada i vrisnula.
Čaj je služila na jednom od onih stočića ispod kojih stanu još dva stola, sve jedan manji od drugoga. „Stavi krpu na sto”, rekla bi mi. Pa bi onda krenula da priča Noliju Meju kako „Čarli kaže” ovo, pa „Čarli kaže” ono – spuštajući pri tom poslužavnik i dodajući mu šoljicu čaja. Govorila je o našem deki Čarliju koga je, kad Njudžent nije sedeo tu, pominjala na drugačiji način: „Gde je otišao? Jeste li videli, da nije možda uzeo novac sa police?”
Mislim da Čarli nije pio (čak su mu i poroci bili staromodni), ali je zato radio sve drugo. Ili ništa nije radio. Teško je proceniti šta je taj radio, izuzev što je odsustvovao od kuće. A ponekad bi se vratio u odeći drukčijoj od one u kojoj je otišao.
„Eee, prema njoj se ophodio kao prema kraljici”, reći će kasnije nad kuvanim mesom, na sahrani. Bilo je nečega između Ade i Čarlija, u to nema sumnje, i u tom komadu oboje su igrali najvažnije uloge; a kad bi ona hodala kroz sobu njemu u susret, lepo se videlo da se osećaju osuđenim jedno na drugo, kao da im ljubav koja ih spaja predstavlja veliko breme, ali i radost.
Jednom sam tako ušla iz predsoblja i zatekla ih kako sede na kauču, jedno na jednom, drugo na drugom kraju; u krilu je držao njeno ostarelo stopalo i masirao ga kroz providne čarape.
Nisam baš najsigurnija čime se Njudžent bavio, mada mi se odnekud čini da je bio bukmejker, ili radnik na kladionici; s vremena na vreme oblačio je sivi kaput od kašmira i ulazio u neka crna kola kojima bi ga odvezli do hipodroma. Znam samo to da je u onoj garaži držao svoje stare krševe, i nikada čovek ne bi znao da li je Njudžent tamo ili nije. Ja sam mislila – ako sam u to vreme uopšte mislila – da njemu Ada dozvoljava da koristi tu garažu jer ona sama nije imala kola, a Čarli je tada već bio prestao da vozi.

I eto njih na okupu, idu najzad na trke. Uskršnji je ponedeljak, i svi dablinski automobili priključuju se konvoju koji se zaputio ka Ferihausu; jedan za drugim, šarabanzi13 napreduju O’Konelovom ulicom, a vozovi polaze na svakih dvadeset minuta iz brodstonske stanice.
Minuli su bezbojni dani pôsta, Legija je trijumfalno obavila svoju misiju, policija je izvršila racije na bordele koji su, pre nego što će ih otkupiti i zatvoriti Frenk Daf, poškropljeni svetom vodicom. U Pardon stritu održana je velika verska procesija, a visoko uzdignut krst nosio je sam Daf, koji se bio popeo na neki kuhinjski sto i prikucao ekser iznenađujuće velikim čekićem. Dvadeset devojaka prebačeno je u svratište Sankta Marija i temeljno obrađeno. Svi živi molili su se danju i noću, noću i danju, dok im svima nije došlo do grla, dok celom gradu nije došlo do grla, jer već su bili okajali grehe, i izljubili krst časni, i osećali se istinski, duboko, duhovno pročišćeni. Svanuo je Uskrs, Bogu hvala, i pošto su jeli, smejali se i gledali žute narcise, otišli su u krevet da vode ljubav (dugo su čekali, četrdeset dana), a onda se dobro naspavali i, sutradan jutrom, svi krenuli na konjske trke.
Uskršnji je ponedeljak, još je sve rovito. To je onaj dan kad je Isus onoj ženi u vrtu rekao: Noli me tangere. Ne dodiruj me. Još je rano. Još je rano za diranje.
O, Noli Mej.
Mada, ne mora da znači da Ada ništa ne pokušava. Možda načas zaboravlja da je Čarli onaj koga će doveka voleti i zaista se trudi oko Njudženta. On je nju, na kraju krajeva, i pozvao; smucao se tamo posle mise, ne bi li joj u zgodnom trenutku nabacio mogućnost da zajedno odu na izlet. Išla bi ona, naravno, i sa njim i bez njega, pa to i nije prihvatila kao poziv na randevu, koliko na vožnju.
„Rekla si da bi volela da ideš kolima”, kaže on gledajući u stazu između njih.
I ona gleda u istu tačku, pa podiže obrve pre nego što će reći: „Mogu da povedem drugaricu?”
Njudžent je, dakle, u celoj ovoj priči ljubavnik, Čarli je prevoznik, a Ada je utvara, Lilit, divna devojka, posrnula žena, tužna kurva, siroto siroče, siguran dobitak, kako god na to gledali, a s njom je Elen, da pravi društvo Čarliju, inače obična sobarica.
Njudžent i Ada sede na zadnjem sedištu morisa, a ona je i sama iznenađena koliko joj prija dnevna svetlost. Obrazi joj se zarumeneli, kosa joj se, onako gusta, vijori na vetru i on se oseća glupavo lakim dok sedi tu, pokraj nje, čini mu se da, prosto, može da govori – ona će sve razumeti, bez zadrške. Može muškarac tako da se obrati nekoj ženi i da se pri tom oseća kao bolji čovek, može da zaboravi sve one misli koje ga noću more, svu nečist savesti, ranu što zjapi na duši koja se upravo – u snu, ili dok sanja na javi – otvara u njegovim grudima.
Prohujao je taj nastran časak, odnela ga svečarska vožnja u automobilu s podignutim krovom, u kavalkadi u kojoj učestvuju svi dablinski automobili, sada, kad je post završen, i počinju trke. Njudžent ne pomera ruku, a devojka koja sedi pored njega otvorena je i poetična kao životinja, tako da je on u sigurnim rukama. Sa Adom je svakako u sigurnim rukama.
I voze se oni tako – Nejven roudom, pored Ginisovih pogona, gde Čarli skida zamišljeni šešir da pozdravi voljeno pivo.
„Ju-hu”, kaže, „Ju-hu!”
Sada se već sjajno provode, pevaju pesmu – koja li je? – „Stara harfa”, „Tiho, o, Mojle” – zvučne pesme, koje se pevaju pod vedrim nebom. Čarli ih nadglasava svojim finim engleskim baritonom i gleda sve samo ne put pred sobom, a Ada ima potpun pregled njegovih lopatica prekrivenih salom koje počivaju na vrhu sedišta ispred nje, dok mu šal leprša i dopire do nje, jer ona sedi pozadi; vidi i vrhove njegovih navoštenih brkova, koji preko ramena sporadično šalju znake, budeći u njoj čile primisli na muževnost i čistotu što bi, kad se njima već dovoljno dugo zabavite, izazvalo lzvesno golicanje na unutrašnjoj strani butina.
Ali, Ada – sigurni smo u to – ne razmišlja na taj način. Svašta smo joj već pripisali, dosta je trpela. Okreće se prema Njudžentu dok on priča o predstojećim trkama, i šansama na dobitak, i o tome kako ministar finansija u svemu tome mora da bude potpuno čist, jer svi vole pomalo da se kockaju, a na kocku pravo polaže svaki Irac, kao i bilo koji drugi hrišćanin.
Pravo je čudo što on toliko priča. Ada ima utisak da je Njudžent od onih što ili u dahu ispričaju sve što imaju, ili pak uopšte ne pričaju. Da je od onih „pravih prilika” za žene, kako se tada govorilo – moraš, drugim rečima, dobro da se potrudiš oko njega, ali je ipak fantastično lak plen.
Možda će je sažaljenje, pre nego bilo šta drugo, navesti da ga dotakne, tu, u tom automobilu s podignutim krovom. Ili nepromišljenost. Ona samo pokušava da mu skrene pažnju, ah – na šta? Na lorda i lejdi Talbot od Malahajda, koji se celim putem voze na pogrešnoj strani druma, a šoferova šaka u rukavici ne skida se s trube? Ili na nešto tiše, na konja od slame na njivi kraj koje prolaze; propinje se, a na njemu natpis: „Ovde možete popiti”.
Mogao je to da bude i odgovor na nešto što je on rekao: „Već su od svega ovoga napravili džumbus”, što bi se, naravno, odnosilo na vladu Slobodne države, ili pak intimniji komentar, u stilu: „Meni, lično, ne bi smetalo da prsne kišica.”
Osećala je, u svakom slučaju, poriv da ga dodirne.
Kako će to učiniti? Prstom će ga dotaći po ruci. Čitav dlan spustiće mu na podlakticu. Ili bi, kasnije, mogla da ga uzme pod ruku, pa da tako spojeni priđu ogradi na trkalištu. A za šta se god opredelila, Njudžent će na njen dodir ustuknuti.
I evo Čarlija pred njom, klanja se i nudi joj otvorenu kesu s kuvanim bombonama.
„O, utešite me jabukama”, kaže, pre nego što će se sabrati i okrenuti da prvo ponudi Elen, druželjubivu sobaricu s podvoljkom.
Ostatak popodneva Lamb Njudžent se stara o Adi, dok njoj, iz ugla usana, bolno curi sok Čarlijevih bombonica od jabuke. Kladi se u sitan novac na Majrelsona iz Dejm strita, koji odustaje od trke. U tri sata trči Ponos Arasa, ali debelo zaostaje za Belistokardom, a Ada pita: „Je l’ to onaj moj, je l’ to onaj moj?”, a Njudžent joj uzvraća: „Ne, nije taj tvoj.”
Čitavog popodneva gleda on kako mu sreća izmiče: Ulični pevač, Kon Amore, Dejzin gazda – ko li je samo odabrao te kljusine? Da, ali moraće da podrže Eleninog pulena Pasuljka u trci za Veliku plaketu Ferihausa, prosto će morati, a kad konj na cilj stigne kao drugoplasirani, Ada će se dosetiti da u tom času ne bi bilo umesno reći: „Šta to znači, ’za konjsku dlaku’?” Kalkenon trku završava na drugom mestu, rušeći Njudžentu poslednji san, da bi se potom Adi konačno posrećilo s Nokaginom.
Jahu!
Celo društvo je već izmoreno od tolikih trka i poraza, a i od beskrajnog čekanja u međuvremenu, i kad Ada skoči podignutih pesnica, sve se vidi kao na dlanu. Mogla bi i da ostane u tom položaju, zamrznuta u času pobede, od stegnutih šaka do vrha špicastih cipela. Onoga časa kad se ponovo spusti dole, sve će se već znati: jedan od ove dvojice muškaraca želi da ona pobedi, a drugi da izgubi.
I njoj je sve jasno.
Adin konj prvi prolazi kroz cilj. Ali, šta konj zna – ne može se reći da je ona kriva. I možda se, u tom času, upravo iz osećanja pravičnosti odlučuje za Čarlija, koji se raduje njenom uspehu, za razliku od Njudženta koga vređa sjaj njene srećne zvezde. Ali, mesta sumnji nema – ona je prelomila.
Na putu kući, Elen peva na prednjem sedištu; vetar im pozadi donosi pramičke njenog divnog glasa: „Kad druge usne”, „Sanjah da ostadoh tu”. Sve četiri osobe u tim kolima savršeno se međusobno razumeju. Sede tako i razmišljaju šta li sve to znači: Čarli je Adu osvojio, Njudžent je izgubio. I to ih tera na neke nove misli.
Čarli, primera radi, razmišlja o svim devojkama koje je gurnuo na samu ivicu propasti pre nego što će ih ostaviti. I oprašta se sa svim tim, s tom zanosnom, napirlitanom, beskrajnom tristesse14 ove, one ili neke treće žene, tako da vam dođe da se obrecnete na njega kao na psa koji balavi: „Dosta je bilo, gospodine! Dosta!” Elen razmišlja o tome kako se nikada neće udati.
Njudžent pokušava da se seti onoga što je prethodne noći sanjao, uveren da mu je već u tom snu predočeno da je, i pre nego što nešto pokuša, osuđen na neuspeh. Sanjao je o svojoj duši, o toj pukotini koja mu se otvara u grudima – a duša je ženskog roda – kad unutra, neka devojka se rascvetava u njemu i izbija napolje, ostavljajući, poviše njegovog srca, rupu iz koje lije nektar, a njemu nadohvat ruke, tu – baš tu – ono mesto gde počiva sve što valja, poput nade i dobrote, mesto gde bi mogao da pronađe onaj bajan spokoj, i da odlazi, i ponovo se na to mesto vraća, iznova i iznova, proživljavajući pri tom slatku ekstazu duše same, dok ga ne probudi strava njegovih bogohulnih misli i šok od saznanja da je straćio seme i da ono čeka, u tami, da se fleka skori.
Ne znam o čemu je Ada razmišljala u kolima na putu kući. Verovatno je svodila račune, pitajući se zašto baš mora da se zaljubi u onog s bušnim džepom. Pa ipak, eto nje, pruža ruku Čarliju i kaže: „Hvala za divnu vožnju.”
A Njudžentu će: „Hvala za divan dan.”
Gleda Njudženta pravo u oči. I zna da on zna. I ne haje za to. Ne znam zbog čega se Ada udala za Čarlija kad je, u stvari, Njudžent taj koji je prozreo. I mada biste mogli reći da se za Njudženta nije udala zato što joj se on nije sviđao, to uistinu ne bi bilo dovoljno. Ne sviđaju se nama uvek ljudi koje volimo – takav nam izbor zapravo nije uvek ni dat.
Možda je pogrešila. Pomislila je da joj je izbor dat. Mislila je da će moći da se uda za nekoga ko joj se sviđa, i da bude srećna, i srećnu decu s njim da izrodi. Nije uviđala da je svaki izbor koban. Za ženu poput Ade, svaki je izbor pogrešan, i to onoga časa kad je načinjen.

Jednoga dana Ada je napakovala košaru i povela nas vozom na more. Ili je, bolje reći, umotala nekoliko sendviča u masnu hartiju i stavila ih u mrežasti ceger – bilo je to, na trenutak, kao da gledamo Bi-Bi-Si: ona hoda seoskim puteljkom u dugoj haljini, a oko glave joj se, na suncu, kovitla oblak mušica i trunja prašine. Ma ne! Mada je takav bio ambijent, ili ga se ja bar tako sećam, Ada u tu ekspediciju nije krenula u dugoj suknji s dlakavim rukavima, već u haljini (s porubom, to se sećam sada), lila haljinicom sa sitnim cvetnim dezenom – veoma nalik dezenima kućnih ogrtača, s tim što su cvetići bili na egzotičnoj, zift crnoj pozadini. Na kragni i manžetama bio je isti taj crveni dezen, s tim što su tu cvetovi bili morskoplave boje, što je haljini davalo izvesnu prepoznatljivost, mada je to pri tom bila i jedna sasvim obična haljina sa cvetnom šarom, uzana u struku, s prilično dugačkom suknjom, a pamuk se blago presijavao na suncu i šušketao u hodu.
Sedeli smo kraj nje u vozu sve do Donabejta, koji se nalazi na obali mora, i igrali se kožnom ručkom na gornjem prozoru, otvarali vrata da virnemo niz hodnik, pa ih opet zatvarali. Prošli smo brdo Hout i, zatim, Malahajd; voz je prolazio kroz ravne, peščane predele severnog Dablina, koji za sve Hegartijeve znači „povrtarstvo”, kao što Nejvan znači „tepisi”, a Njubridž „nožarstvo i užarstvo”. Gledali smo kroz prozor, pitajući se kako li bi to „povrtarstvo” moglo da izgleda, igrali se na sedištima i bili, pretpostavljam, sasvim srećni.
Zaputili smo se bili u mesto koje se zove Sveta Ita, a odatle dalje, do mora. Čudno je bilo to prvo odredište. Imali smo sestru Itu koja je, već tada, bila najneomiljenija među nama, kao što to verovatno biva sa svim devojčicama u času kad grudi počinju da im rastu.
Sveta Ita bila je irska opatica iz ranohrišćanskog perioda koja se, iz ljubavi prema malom Isusu, molila za dar dojenja – i „mleko je nadošlo”. I tako mi toga dana vozom nismo putovali u neko konkretno mesto, već prema mutnoj ideji „dojenja”, šta god to meni značilo u uzrastu od osam godina: žena koja nežno prianja uz usta odojčeta, ili neka babica-dojilja koja se smeška i čeka sa strane – a nešto čudno i divno krije se iza sata koji joj visi oko vrata i belog pamuka kojim su joj pokrivene grudi. U tu belinu smo putovali, tadam-tadam. Beline se i sećam, kad smo konačno stigli, sažeženog belog neba koje se u daljini, poslednjim belim plamenom, susretalo sa sivim morem.
U međuvremenu, sedela sam u tom vagonu pored Adine cvetne suknje, prevrćući nisku plastičnih perli preko napućenih usana, možda, pa ih ponovo trpajući u usta. To fantastično, beskrajno putovanje vozom nije moglo potrajati duže od četrdeset minuta. Kiti i ja smo nosile odeću od kockastog pamuka u različitim bojama, ona roze, a ja zelenu, a Lijam, kao što uvek biva kod dečaka, u nijansama teget i sive. Brektali smo tako, ugodno odskakujući na federima, svi zajedno, kao glumci na sceni. A onda – stanica! Šišti lokomotiva, i eto opet Ade s onim dlakavim rukavima dok se stepeništem uspinjemo prema seocetu i zgrbljenom mostu s kojeg se vide putići kako ševrdaju na sever, prema Rašu i Lasku. Ima tu neka radnja gde prodaju sladolede na štapićima, sve vreme osećaš miris mora, ali Ada još nije stigla kud je naumila, i mi stojimo na autobuskoj stanici, čekamo, kad eto ti nekog neznanca u bledozelenom automobilu, pita se dok se, jedno za drugim, pentramo na zadnje sedište. „U bolnicu idete?”, kaže čovek za volanom, a Ada će: „U Svetu Itu, da”, pa duboko izdahne. Neznanac ostavlja tu tešku reč da se slegne kraj nas, na zadnjem sedištu. On će samo do kapije, kaže; ostaviće nas dovoljno blizu. To mu je, očigledno, prešlo u naviku, da podigne ljude na autobuskoj stanici, a ja znam, po načinu na koji kaže „bolnica”, da Sveta Ita nije bolnica. Da idemo u bolnicu, Ada bi nam tako i rekla.
Na mestu suvozača sedi neka devojčica, oko pet joj je godina. Ima fantastično okrugle oči, bosa je, ni majicu ne nosi, i sedi tako, obnevidela od sreće, kraj svoga oca. Gledamo se kad automobil staje, i ona nastavlja da gleda u nas dok izlazimo, kao da bi i ona, ma kakva srećnica da je, volela sa nama. Deo mene odlazi s njom dok se kola udaljavaju.
Drugi deo mene, i posle svih ovih godina, i dalje hoda putem od tačke u kojoj nas je neznanac ostavio. Dugačak je to, prav put, seoski put; mada, duž jedne strane ima urednu betonsku stazicu, i mi tom stazicom idemo, troje dece i žena sa mrežastim cegerom. Kraj staze je jendek, a dalje se pruža prostrano, treperavo polje kukuruza. S druge strane puta vidim niz prelepih, naplavljenih stabala i, dole, močvarni pojas. Negde na pola puta, s naše strane, usred polja sagrađen bungalov, i nas zanima da vidimo ima li neki putić što vodi do njega, ili su možda taj bungalov prosto zaboravili usred kukuruza.
Daleko pred nama – a bio je to najduži, i najpraviji put kojim sam ja, sa svojih osam godina, u životu išla – ide neki čovek sa dva štapa, taljiga, jedno rame mu zaštrči poviše štapa, prvo jedno, pa drugo, a noge mu rade nekako čudnovato nasuprot tom ritmu, ili ga prate sa zakašnjenjem, kao da te štapove koristi tek predstave radi. Niskog je rasta i veoma stamen. Ruka mu se krivi u zglobu dok se izdignuto rame spušta, a štap možda malo zadrhti pre nego što se prebaci na drugo rame. Štrk’, kriv’, drht’, pa korak. Štrk’, kriv’, klat’, pa korak. Ništa njemu, koliko vidim, nogama ne fali, s tim što su spore, a put je vrlo dugačak. Štrk’, kriv’, klim’, pa korak. Rame, ruka i, možda, da, noga. Trebalo bi da ga preteknemo, ali put je previše dugačak, a Adu usporava neko od nas dece, dok u jednom času, od te daljine i uzbuđenja koja mi je doneo dan, ne pomislim da ima nešto drugo što nije u redu s tim čovekom sa dva štapa, nešto što nećemo saznati šta je dok ne prođemo pored njega, iznakaženo lice, ili izraz koji još ne možemo da vidimo. Približili smo mu se, ali ga još nismo stigli, dok on grabi napred, brže nego što biste ikad rekli za čoveka s dve slabe noge, i već bismo ga sustigli da Kiti nije sišla s puta, a Ada mora da stane, jer svaki čas iz ruke u ruku premešta mrežasti ceger u koji nije spakovala samo sendviče s jajima u masnoj hartiji već još nešto. Ima tu nekih stvarčica koje nisu nama za piknik, stvarčica starinskih, damskih, umotanih u ukrasni papir oblepljen selotejpom; jedan paketić liči na kutiju čokoladica after ejt, a drugi je, opet, skroz izobličen, i moglo bi u njemu svašta da bude. Te paketiće Ada nosi u zasebnoj plastičnoj kesi u mrežastom cegeru, s natpisom ispisanim hemijskom na vidnom mestu. Prvo će nekoga da poseti u bolnici, a onda idemo na plažu. Znala sam to, naravno, sve vreme – idemo u posetu kod mog ujaka Brendana, mada ja, pošto mi je osam godina, i ne shvatam baš da bi ujka morao po svaku cenu da bude Adin sin, ili ne znam ni šta znači to – „sin”. Ali, svakako sam sve vreme znala da idemo da posetimo ujka Brendana u Svetu Itu, što i nije baš bolnica, a posle ćemo da otabanamo do mora.
Lijam je naročito nestašan, samotnjak jedan, on bi da pređe put i pogleda šta ima na tom polju što se pretvara u močvaru, ali Ada neće da ga pusti, mora da se drži staze jer za to ona i služi, a šta li bi naša majka rekla da joj Ada vrati sina koga je samleo automobil? Na sam pomen naše majke, dolazi do blagog pogoršanja celokupne situacije, jer šta je meni Lijam ako ne „brat”, i šta je on mami nego „sin”, a kad podignem pogled sa staze, nema onog starog sa dva štapa, a mi prošli dugu čistinu usred kukuruza, ako je duge čistine u kukuruzu uopšte bilo, a onaj bungalov i dalje jedri nasred polja, sad nam je iza leđa, njiše se na talasima sve do najviše, zlatnomrke oplate.
Bolnice se ne sećam. Ada nas, čini mi se, nije uvodila unutra. U dvorištu je bio neki prolaz između zgrada sa terenom za odbojku, i tu nas je ona ostavila, a mi smo se igrali između betonskih zidova. Na uzvišenju iza tog prolaza bila je neka obla kula, nalik onim irskim oblim kulama na koricama pisanki, i pored nje ogromna kamena vaza, možda i više od trideset metara visoka, a to je bio vodotoranj, i ta kula i vodotoranj su motrili s brda, poput kakve debele žene i mršavog muškarca, gledajući u daljinu, preko mora. Tu je ono bilo, u podnožju brda. Silno more pod teškim belim nebom. Mi bismo možda i strčali dole, ali Ada nam je bila naložila da ostanemo gde smo, pa smo se malo poigrali na tom terenu za odbojku, a ništa u stvari nismo radili, prosto nam se dopao oblik tog terena, dopalo nam se što smo baš tu; između zadnjeg zida i dva nakošena bočna zida, kao da si odsekao krajeve s kutije za cipele. S jedne strane bile su obla kula i vodotoranj, a s druge zid od crvene cigle. Nismo gledali u taj zid, niti u prljave dvokrilne prozore bez rešetaka, gde su bili ludaci, i nismo ni razmišljali o tome šta ludaci rade kad vide decu – jedu ih, pomislila sam, gricnu ih za uvo pa počnu da njište – i tako smo mi tamo, pred umobolnicima koji su nas gledali, izigravali finu dečicu, dok se Ada nije vratila s napola ispražnjenim mrežastim cegerom, zadovoljna, ali baš onako, potpuno zadovoljna što nas vidi da se tu igramo.
„Hajdemo”, mora biti da je rekla, a mi joj nismo ispričali za onog jednog ludog koga smo videli kako dolazi onim putićem dole od mora, sav usporen, glup, prljav i grozan, i gleda pravo u nas, dok je prolazio gegajući se.
A posle toga, mora biti da smo sišli na more. Ada nas je izvela na crvenu limunadu u neku kafanu koja je imala crn krov na kojem je stajao natpis ispisan ogromnim belim slovima. Mora da smo u povratku kod bolničke kapije uhvatili autobus, pa se vozom vratili kući.

Negde u to vreme Lijam je počeo da se plaši noću, i mada je Kiti trebalo da spava u bračnom krevetu sa mnom, on bi se prišunjao u mraku i umuvao se između nas dve, pa nju izgurao iz kreveta, sikćući, i oterao je u svoj krevet. Kiti je izgledala tako viktorijanski u spavaćici, pete i gležnjevi joj se bele na podnim daskama, kosa raščupana, pala preko lica otečenog od sna; maltene mi je nedostajala isceliteljska mirnoća njenog daha na jastuku do moga koji bi tada zauzelo Lijamovo lice, treptavih, širom raširenih očiju, dok rukama prtlja po posteljini pokušavajući da se ušuška. Nikada nije imao mira. Glava bi mu skliznula s jastuka i onda bi me gledao odozdo, ili bi se odbacio prema uzglavlju, mrdao i vrpoljio se, ili bi se potpuno ukočio, obuzet užasom – neko lice je video na prozoru, ili mu je palo na pamet da je Dablin izgrađen na vulkanu, ili šta bi bilo da padneš u neku rupu a usta ti puna crva. Sve bi to istresao iz sebe s velikim užitkom i ja, mada je sve o čemu bi pričao bilo stravično, te noći pamtim kao srećne, i te naše razgovore do zore. Mora da je u to vreme bio sitniji od mene, jer uvek bi se na kraju sklupčao tik uz mene, i morala sam da se probudim da ga gurnem.
O čemu smo razgovarali? Kamo sreće da znam. U pubertetu smo pisali jedno drugom uglađena, „smešna” pisma, kad god ne bismo bili zajedno, preko leta, kada on ode u Gelteht15 ili ja u Francusku preko razmene.
„U međuvremenu”, piše on iz Gvidora16, te godine je navršio četrnaestu, „guzice će da nam utrnu od sedenja na plaži, a ni da okusimo votku, ili ‘hodgu’, kako je ovde zovu. Bilija Tobina su poslali kući zato što je govorio engleski, pa smo Majkl i ja smislili način da govorimo engleski kao da je, u stvari, irski, što je baš zabavno, a i ne baš razumljivo. „Nogla bi i di da brobaž bodekad.”
Uglavnom je on govorio, ali meni to nije smetalo. Kamo sreće da mogu da se setim o čemu je tačno pričao, ali ti razgovori nisu pretekli u mojim uspomenama na Lijama. Nikada nismo sedeli za stolom, jedno naspram drugoga, kako se valja, kod kuće, ili u nekom restoranu, kafani. Razgovarali smo baš kao što bi brat i sestra razgovarali, ne gledajući se u oči, ili bismo sedeli na podu i pušili, leđima oslonjeni o isti zid, i razgovarali onako, kao uzgred, posmatrajući prolaznike i razmišljajući o drugim stvarima. Mnogo smo razgovarali u mraku, u različitim rasporedima: jedno do drugoga u bračnom krevetu kod Ade, ili tako da meni noge budu kod njegove glave i obratno, kako nam se jednom-dvaput desilo kod nas kući, ili pod pravim uglom u onoj rupi u Stouk Njuingtonu, u ona dva kreveta koja nišane isti ćošak. Ugledala bih tako žuti odblesak oko njegovih usta dok cigareta pucketa i žari se – a onda bi njen crveni vrh načinio luk, kao da je baca. Uvek bih od tog prizora osetila blagu mučninu, jer došlo bi mi, s jedne strane, da skočim i uhvatim cigaretu, ali se nikad ne bih pomerila. Mnogo se plašim vatre. Leto je bilo, i nama se događalo da razgovaramo do zore – ali predstavu nemam o čemu smo razgovarali. U vazduh spavaće sobe pustim neke reči, na primer „Džoan Armatrejding”, i pomislim: Nikada nećemo razgovarati o Džoan Armatrejding. Pretpostavljam da smo razgovarali o porodici, mada je i tu bilo nekih stvari koje nisu za priču. Pa o čemu onda drugom – o kvantnoj mehanici?
Razgovarali smo, možda, o svemu i svačemu, a kad sam bacila kofer niz stepenice u toj rupi u Stouk Njuingtonu, znala sam da nikada više neću učestvovati u tim razgovorima o svemu i svačemu.
Bilo mi je to drugo leto u Londonu. Lijam je upravo bio pao na diplomskom, a ja sam poslednju godinu morala sama da se izdržavam, obavljajući povremene poslove u Elefantu i Keslu.17 On je sebi našao taj smeštaj u trospratnici s podrumom, neku kuću koja zapravo nije imala vlasnika. U dnevnoj sobi je bazdelo, žešće, bila je to neka mešavina pe-ve-cea, pišaćke i sardina; konačno smo ustanovili da vonj potiče od utičnica koje su varničile i rasturale sve što u njih gurneš. Pramenovi crnog dima ostavili su masne mrlje na beloj plastici, a kad klekneš, zapiljiš se u njih i njušiš da vidiš šta je bilo – od tepiha ti ostanu okrugle fleke na kolenima. Ne mogu baš najbolje da se setim posteljine na kojoj su, i u toj i u drugim sobama, svi stanari redom upražnjavali sirotinjski seks, ono, kad se svrši, pa tela ostanu kako su se zadesila, sred talasića i nabora posivele plahte. Mladi smo bili i pretpostavljam da nije nemoguće da smo bili i lepi, mada je ona otužna devojka s mrežastim rukavicama svima išla na živce, kao i onaj Australijanac, koji je, prosto, morao da spere tu boju s kože, ili prosto da začepi i ode kud ga noge nose, pri čemu su oboje, koliko u ovom času mogu da ih se setim, bili nezamislivo lepi; tvrde koščice njenih belih ramena koja se sležu i dižu dok uvlači dim žitana; a on, go do pojasa, u kuhinji, brazda što mu, po sredini, seče torzo, zastala iznad pupka, pre nego što će se, u nepokornom šumarku zlaćanih malja, strmeknuti dole, do njegovih australijskih gaća. Njih dvoje su, razume se, bili obični diletanti, turisti kao, uostalom, i ja sama što sam bila; nisu se oni na bacakali naokolo ni urlali ni tukli se, nisu srali u kese pa bacali govna kroz prozor usred noći, samo zato što su, je l’ te, načas zaboravili gde se nalaze. U podrumu je stanovao neki diler, ali u kući je, sve u svemu, bilo vrlo malo droge, ili možda tako mislim zato što meni niko drogu nije nudio – ima tu nešto u vezi s tom mojom žućkastom kosom i duguljastim licem po čemu se, još tada, videlo da ja nisam za te stvari. Niko, pri tom, nije pokušao ni da me kresne, mada smo se jedne noći Australijanac i ja spanđali, samo zato što nam se dalo.
Razmišljam, s vremena na vreme, o tom našem zajedničkom doživljaju – u onim situacijama, recimo, kad rešim da, naprosto, izađem i „uradim to” – i sećam se toga kao što bih se sećala, na primer, scene iz nekog filma: tela se gibaju zajedno na popodnevnoj svetlosti, udovi nagnani da se kose pod usporenim uglovima, jezici izvinuti. Tako to pamtim uprkos činjenici da se sve, sigurna sam čak, odigralo u mraku, uz loše vino i svetlost sveća u zaraslom dvorištu iza kuće. Nešto u vezi s tim događajem, čak i tada, ukazivalo je na to da sam ga doživela gotovo u potpunosti kao nešto što se zbiva spolja, ne unutra; moje mlado telo, njegovo mlado telo, sve poze i pokreti, a iznad nas, ja gledam u nešto, možda čak i on u nešto gleda, ili nam se, štaviše, pogledi stapaju u nekoj tački. I čudesno je to bilo, čista pornografija, a sve prijateljski, kao da plešemo, i sve što sam osetila tada osetila bih i da sam plesala, izuzev čuvstva koje me je steglo u onoj tački gde sam prionula uz Australijanca, zabrinuta pomišlju da bi ova scena, sa svim brižljivo odglumljenim varijacijama, trebalo da potraje malo duže.
Rastali smo se osmehom, a kao da smo se rukovali, i ja sam se vratila u svoj krevet, i legla. Dan, možda dva nisam mogla da se otresem toga; te slobode i tog haosa kad se jebeš s prvim na kog naletiš, te jasnoće, sve dok najednom nisam obnevidela i zanemela od ljubavi prema tom Australijancu, ležeći tako i osluškujući kuću, bat koraka, glasove i šapate; prebirajući po talasanju zvukova tražeći njegov potmuli cvrkut. Uviđala sam pri tom da se, u stvari, nisam zaljubila u njega, već da sam osuđena da doživotno pravim magarca od komarca, da ću, dok sam živa, svakog čoveka s kojim budem spavala morati i da zavolim, a sve da ne bih mrzela sebe, i odjednom više nisam mogla da podnesem tu kuću, i njenu prljavštinu, memlu i plesan, svađe oko ukradenih kukuruznih pahuljica, tiho udaljavanje Lijama od njegove devojke s mrežastim rukavicama, prigušeni ropac patnje koji je do mene dopirao iz susedne sobe, i onog dilera u podrumu kome su svaki čas pušile kao u nekom one man kupleraju, gde uvek neka druga devojka, dok je jedna unutra, stoji napolju na stepeništu i drhti.
Pa ipak sam ležala tamo, snuždena u svačijoj i ničijoj posteljini, čekajući da Australijanac pokuca na vrata, ili da se vreme promeni; čekala sam da se neki daleki zamajac pokrene, pa da sobom povuče i moj život. Danas sam sklona da pomislim kako sam u to vreme verovatno bila izgubljena – što ne znači da sam sada, u bilo kom smislu, nađena, ali smatram da bih se, da mi se život tamo zaparložio, svakako izgubila na neki pogubniji način.
Soba je zvanično bila Lijamova, i tako je jedan od predmeta koje sam gledala ta dva-tri dana kad nisam ni jela ni bila u stanju ni o čemu da razmišljam, a ustajala samo u gluvo doba noći, bio je Lijamov krevet, postavljen pod pravim uglom u odnosu na moj; požutelo vuneno ćebe sa širokom ružičastom trakom pri vrhu. Lijam je vazda bio misteriozno odsutan: možda mu je to ostalo kao posledica našeg zajedničkog boravka kod Ade, možda je on i umeo povremeno da nađe sebi dom samo zato da bi potom imao šta da napusti. Ne znam ni sama kako mu zbog toga nisam zamerila: zavidela sam mu, bez sumnje, na toj slobodi, ali mislim da mi je, još tih dana, jasno bilo da je svako to drugo mesto na koje on odlazi nezanimljivije od onoga koje je ostavio za sobom, ili još groznije. Lijam je iskazivao sklonost ka dosadi i propadanju; previše je neodređen i nesređen bio da bi, čak i tih godina, od sebe napravio nekakvu tragičnu figuru.
Hoću da kažem da sam ja bila previše srednjestaleški formirana za Stouk Njuington – imajući u vidu beskrajnu stupnjevitost u tim oblastima – ali ni to nije baš sasvim tako bilo. Ne. Zažmurila bih, tako, u toj sobi, a onda bih otvorila oči, nadajući se da sobe više neće biti. To je to. Da neće više biti kestenjastih venčića koji se njišu s tapeta; da neće biti malih tirkiznih podnih daski, golog patosa s ofrlje otfikarenim komadom nekog ćilima koji je služio kao tepih. Poželela bih da, kad otvorim oči, te sobe nestane, ili da neko zguli sve za zidova i iznese sve napolje, da kuća opusti, da stanari pomru, da se lepi, dosadni Australijanac (odnosno „Greg”, tako se zvao) pretvori u prah i pepeo. Poželela bih da se Lijam pridigne iz te gomile ćebadi i kaže: „O Bože, Vi, hajmo negde na kafu. Hajmo kući.”'
Mada, znala sam da se Lijam neće vratiti kući, da neće više spavati u svom krevetu, ili onom krevetu na Grifit Veju, ili u bilo kom krevetu u kojem je spavao, s nabacanim jastucima i preklopljenim gornjim čaršavom.
Razmišljam, s vremena na vreme, o tom našem zajedničkom doživljaju – u onim situacijama, recimo, kad rešim da, naprosto, izađem i „uradim to” – i sećam se toga kao što bih se sećala, na primer, scene iz nekog filma: tela se gibaju zajedno na popodnevnoj svetlosti, udovi nagnani da se kose pod usporenim uglovima, jezici izvinuti. Tako to pamtim uprkos činjenici da se sve, sigurna sam čak, odigralo u mraku, uz loše vino i svetlost sveća u zaraslom dvorištu iza kuće. Nešto u vezi s tim događajem, čak i tada, ukazivalo je na to da sam ga doživela gotovo u potpunosti kao nešto što se zbiva spolja, ne unutra; moje mlado telo, njegovo mlado telo, sve poze i pokreti, a iznad nas, ja gledam u nešto, možda čak i on u nešto gleda, ili nam se, štaviše, pogledi stapaju u nekoj tački. I čudesno je to bilo, čista pornografija, a sve prijateljski, kao da plešemo, i sve što sam osetila tada osetila bih i da sam plesala, izuzev čuvstva koje me je steglo u onoj tački gde sam prionula uz Australijanca, zabrinuta pomišlju da bi ova scena, sa svim brižljivo odglumljenim varijacijama, trebalo da potraje malo duže.
Rastali smo se osmehom, a kao da smo se rukovali, i ja sam se vratila u svoj krevet, i legla. Dan, možda dva nisam mogla da se otresem toga; te slobode i tog haosa kad se jebeš s prvim na kog naletiš, te jasnoće, sve dok najednom nisam obnevidela i zanemela od ljubavi prema tom Australijancu, ležeći tako i osluškujući kuću, bat koraka, glasove i šapate; prebirajući po talasanju zvukova tražeći njegov potmuli cvrkut. Uviđala sam pri tom da se, u stvari, nisam zaljubila u njega, već da sam osuđena da doživotno pravim magarca od komarca, da ću, dok sam živa, svakog čoveka s kojim budem spavala morati i da zavolim, a sve da ne bih mrzela sebe, i odjednom više nisam mogla da podnesem tu kuću, i njenu prljavštinu, memlu i plesan, svađe oko ukradenih kukuruznih pahuljica, tiho udaljavanje Lijama od njegove devojke s mrežastim rukavicama, prigušeni ropac patnje koji je do mene dopirao iz susedne sobe, i onog dilera u podrumu kome su svaki čas pušile kao u nekom one man kupleraju, gde uvek neka druga devojka, dok je jedna unutra, stoji napolju na stepeništu i drhti.
Pa ipak sam ležala tamo, snuždena u svačijoj i ničijoj posteljini, čekajući da Australijanac pokuca na vrata, ili da se vreme promeni; čekala sam da se neki daleki zamajac pokrene, pa da sobom povuče i moj život. Danas sam sklona da pomislim kako sam u to vreme verovatno bila izgubljena – što ne znači da sam sada, u bilo kom smislu, nađena, ali smatram da bih se, da mi se život tamo zaparložio, svakako izgubila na neki pogubniji način.
Soba je zvanično bila Lijamova, i tako je jedan od predmeta koje sam gledala ta dva-tri dana kad nisam ni jela ni bila u stanju ni o čemu da razmišljam, a ustajala samo u gluvo doba noći, bio je Lijamov krevet, postavljen pod pravim uglom u odnosu na moj; požutelo vuneno ćebe sa širokom ružičastom trakom pri vrhu. Lijam je vazda bio misteriozno odsutan: možda mu je to ostalo kao posledica našeg zajedničkog boravka kod Ade, možda je on i umeo povremeno da nađe sebi dom samo zato da bi potom imao šta da napusti. Ne znam ni sama kako mu zbog toga nisam zamerila: zavidela sam mu, bez sumnje, na toj slobodi, ali mislim da mi je, još tih dana, jasno bilo da je svako to drugo mesto na koje on odlazi nezanimljivije od onoga koje je ostavio za sobom, ili još groznije. Lijam je iskazivao sklonost ka dosadi i propadanju; previše je neodređen i nesređen bio da bi, čak i tih godina, od sebe napravio nekakvu tragičnu figuru.
Hoću da kažem da sam ja bila previše srednjestaleški formirana za Stouk Njuington – imajući u vidu beskrajnu stupnjevitost u tim oblastima – ali ni to nije baš sasvim tako bilo. Ne. Zažmurila bih, tako, u toj sobi, a onda bih otvorila oči, nadajući se da sobe više neće biti. To je to. Da neće više biti kestenjastih venčića koji se njišu s tapeta; da neće biti malih tirkiznih podnih daski, golog patosa s ofrlje otfikarenim komadom nekog ćilima koji je služio kao tepih. Poželela bih da, kad otvorim oči, te sobe nestane, ili da neko zguli sve za zidova i iznese sve napolje, da kuća opusti, da stanari pomru, da se lepi, dosadni Australijanac (odnosno „Greg”, tako se zvao) pretvori u prah i pepeo. Poželela bih da se Lijam pridigne iz te gomile ćebadi i kaže: „O Bože, Vi, hajmo negde na kafu. Hajmo kući.”
Mada, znala sam da se Lijam neće vratiti kući, da neće više spavati u svom krevetu, ili onom krevetu na Grifit Veju, ili u bilo kom krevetu u kojem je spavao, s nabacanim jastucima i preklopljenim gornjim čaršavom.
I s ljudima je bio na ratnoj nozi – tu, u Stouk Njuingtonu, to mi je prvi put zasmetalo. Imao je neki problem s kirijom – ćušnuo je kovertu pod vrata, tako je rekao, bela je koverta bila, dugačka, i na njoj crvenom hemijskom ispisano ime tog tipa. Čim Lijam uđe u detalje, znala sam da laže i da počinje već samoga sebe da ubeđuje da je zaista tako bilo: prosto mu je pred očima bila ta hemijska i lepo se seća kako je njome pisao, čim se, eto, dosetio da je bila crvena. Besciljne prepirke koje bi usledile vodile su ka novim nevoljama i kuknjavi: Lijama bi isterali na ulicu u četiri ujutro ili u dva popodne, uz ono: „E, zajebi to. Hajde!”
Sa mnom se nikada nije svađao. Ja sam mu bila sestra. Bila sam na njegovoj strani.
Da je saznao za Australijanca, mislio bi da je to jeftin štos, i toga sam bila svesna dok sam, puna tri dana kojih ne mogu da se setim, nepomična ležala u sobi koju sam delila s Lijamom, sve dok nisam ustala, popakovala stvari i bacila kofer niz stepenice.
Kažem da tri dana nisam izlazila iz te sobe, ali svakako sam morala nešto da popijem ili da odem do klozeta. Nešto nije bilo u redu sa svim vratima u toj kući: ljudi bi ih redovno zaključavali, ali bi brave popustile, i tako bi se i vrata naše sobe, vidim to kao da mi je sad pred očima, malo zanjihala i odškrinula, i morila me ta pukotina dok sam ležala u krevetu, ta činjenica da će ta pukotina, kad otvorim oči, i dalje biti tu.
Ostavila sam Lijamu ta vrata koja zjape, i sve ono, šta god to bilo, iza tih vrata. A beše to nešto dosadno i užasno; Smrt, taj silovatelj, koji dolazi i šetka se naokolo, i neće da kaže šta hoće dok to ne uzme. Volela bih da mogu da se setim šta me je to tačno nateralo da se pridignem iz kreveta, spakujem stvari i odem: zamišljam da je iz daljine do mene dopro ptičji poj; da mi se učinilo kako me neko doziva natrag, kući, ali jedini ko je mogao da me zove bio je Lijam, a od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Kofer je bio tamnoplav; krut, sa zaobljenim ćoškovima. Bio je to kofer moje drugarice s koledža Dirdre Malouni, one koju će majka izbaciti iz kuće tri meseca pre diplomskog. U to doba Dirdre je još vodila svoj medeni mali život u kojem su predmeti poput kofera i, recimo, čizama za pešačenje bili uvek pri ruci. I tako sam ja niz te stepenice pošla sa koferom kakve nose stjuardese, i kofer mi je, baš kao kod svake stjuardese, bio pun prljave odeće i isceđenih tuba s gelom koji uništava spermatozoide; a usred svega toga, majušna, ušuškana fleka od džina iscurelog iz gotovo prazne boce.
Bam, bam, ba-bam.
Lijam je boravio u nekoj drugoj kući, nalik toj ili još goroj, i nije bogzna kako preterivao ni u seksu ni sa drogama ni u dubokim razgovorima o vasioni. Bio je, jednostavno, od onih tipova koji se negde nakače, pa neće da odu. Od onih u koje se ne možeš uzdati, od onih koji prave sranja. „Mik”, tako su ga zvali. „Oj, Miče!” ili bi ga Jamajčanin dozvao mekim: „’De si, Irac!”
U međuvremenu, želela sam da se istuširam. Želela sam da budem devojka. Želela sam seks koji će nešto i da mi znači. Želela sam dobru ocenu iz umetnosti. Mislila sam da postoji put – zaista sam mislila da nekakav put mora postojati – i da je Lijam s tog puta skrenuo, ali ja ga ovoga puta neću tražiti.

Nije to bilo prvi put da ostavljam brata, a neće biti ni poslednji. Kasnije, kad je počeo da pije, ostavljala sam ga svaki put kad bi došao. Ali, i pre nego što se dohvatio čaše, bilo je tih situacija kada bih prosto počela da prevrćem očima i morala da odem.
Nikada s Lijamom nije bilo onih krupnih problema. Problem je uvek bio u stotini sitnica. Imao je cigarete, ali ne i šibice, imam li slučajno šibice? Imam, ali šibica se prelomi, neće šibica da kresne, ne može da pali cigarete tim jeftinim albanskim šibicama koje nizašta nisu. Imam li upaljač? Jebiga, rasule mu se one šibice. Kako to da nemam upaljač? Kreće u potragu za upaljačem, čangrljaju fioke po kuhinji. Izlazi iz stana, ostavlja za sobom otvorena vrata. Vraća se posle dvadeset minuta s upaljačem koji je pronašao na ulici – ležao je na pločniku ispred kuće – s tim što je upaljač mokar. Uključi onda rernu, pa cigaretu pripali na vreloj rerni, ali pri tom oprlji ruku, a onda, pošto je stavio šaku pod slavinu i pustio vodu, počne da pretura po kredencu, traži pleh, i pri tom onaj upaljač – jeftini, plastični upaljač – stavi u rernu, i ja zaurlam na njega, prodere se i on, i u tom času nešto tresne o vratanca rerne. Durim se narednih sat vremena jer kako da poverujem da čovek koji suši upaljač u rerni neće celu kuću da spali.
A posle durenja na red dolazi Razgovor.
Pametan je Lijam.
Ne. Lijam je mrtav.
Bio je pametan Lijam, htedoh reći.
Nije bitno. Za nekoga ko se uglavnom ponašao kao glupa šeprtlja, moj brat je bio veoma lukav. A njegova lukavost odnosila se na tuđe živote, na slabosti i nade drugih ljudi, na sitne laži kojima ljudi sebe zamajavaju kad pokušavaju da se ubede zbog čega, i da li uopšte, da ustanu ujutro iz kreveta. To je bio veliki Lijamov dar – da razotkrije laž.
Bio je gadan kad popije, ali čak je i trezan, kunem se, umeo da nanjuši kad nešto nije u redu. Kad je Tomu umro otac, ni o čemu Lijam nije govorio nego o truljenju. Videla sam kako ga Tom belo gleda, a Lijam trtlja i trtlja o tome koliko je u današnje vreme telu potrebno da se raspadne jer su svi puni raznih aditiva i konzervansa. Ne mogu pri tom da se setim da sam mu uopšte i rekla da mi je svekar umro, sam je skapirao. Lijam je zaista umeo da šokira, ali uvek bi teško bilo proceniti šta je to konkretno učinio da vas tako izbaci iz koloseka.
„Šta mu bi?”, rekao je Tom kad je Lijam otišao, praveći se kao da ni jednu jedinu reč nije shvatio – jer na tom se terenu Lijam najbolje snalazio, tu, kad vam se podvuče pod kožu. Mislim da on sam nije to mogao da drži pod kontrolom. Bila je to kao neka zaraza, prosto je imao zarazan um.
A onda bi popio par pića.
„Genitalne bradavice”, ispalio je jednom, cereći se, u gostinskoj sobi naše kuće, s nezapamćenim oduševljenjem razglabajući kako su, prateći trag kondilome, raskrinkali čitav lanac neverstava u Kraljevskoj bolnici u Hempstedu. „Mi ih zovemo besplatne bradavice”, rekao je, a potom, pred šokiranim suprugama stručnih savetnika, nabacio nekoliko dosetki iz bolničkog vešeraja. Jebu se, naravno, i pacijenti u komi, ili se prosto probude, a sperma u kosi, i onda – hej! Lijame! Baš si nas razduševio, divno je kad si nam tu!
Trezan bi kasnio na autobus, ne bi se javljao ljudima, ili bi gubio stvari, ili krao. Ono, nije Lijam baš krao – to je za njega bio intelektualni problem, prosto nije mogao da shvati kako to da ti nešto imaš, a on nema, i jedino mu je rešenje bilo da ti to uzme, bez obzira na to o kakvoj je gluposti reč. Ponekad bi uzeo novac, od mene naročito, a verovatno i od Kiti, mada o tome nikada nismo razgovarali, ali uzimao je i neke stvarno neobične stvari. Meni je 1989. sa kuhinjskog zida skinuo telefon, iako sam ja u to vreme – ili možda upravo zbog toga – živela kao podstanar. I, što je najveća budalaština u svemu tome, uzeo je telefon lako irski aparati nisu mogli da se priključe na Britiš telekom. Lijam je, naravno, „znao nekoga” ko će da mu prilagodi telefon, a onda će, Bog bi ga znao koliko dugo, ta prokletinja, s istrgnutim žicama, da se vuče po njegovom stančiću. Znam samo da se, kad god sam ga u narednih šest meseci zvala, niko nije javljao ni na irski ni na britanski ni na bilo koji treći telefon. Znam i to da mi je telefon uzeo samo zato što je slutio da će ispariti na neko vreme, pa je, kad je došlo vreme da se rastajemo, hteo da ponese nešto moje sa sobom. Da ostanemo u vezi.
I tako sam ja ostavila njega, a on ostavio mene. Šta drugo braći i sestrama preostaje? Prvi put smo ostavili jedno drugo kad smo išli u Svetu Dimpnu u Brodstonu. On je ušao na jedna vrata, ja na druga, i mada smo noću spavali u istom krevetu, preko dana je on bio dečak, a ja devojčica, i nije moglo da se desi da on zastane da popriča sa mnom u školskom dvorištu. Ko je za to bio kriv.’'
Bilo je to 1967, one godine kad sam ja naglo izrasla i prerasla Lijama, da me nikad više po visini ne stigne. Izuzev one velike avanture na autobuskoj stanici, ništa se naročito nije dogodilo u Brodstonu. Bazali smo po ulicama; dva mala deteta garavih kosa i ledenoplavih očiju i štrkljasto čeljade kose boje peska, odnosno ja – te godine mi se smučila moja kosa, stalno je bila kao slama i nisam je redovno prala. Bilo je i drugih nagoveštaja skorog ulaska u pubertet. Gurnula sam glavu u punu sudoperu gore, na spratu, da vidim kako bi to izgledalo da izvršiš samoubistvo, ili bih Adinom iglom zašivala vrhove prstiju dok bi se Lijam igrao njenim cigaretama. Mada mislim da se sve to događalo kasnije, usred proleća koje je nenadano granulo, a mi se još nismo bili vratili kući.
Trebalo je kod Ade da provedemo letnji raspust. Jednoga dana ulica je bila puna dece, a sutradan nigde nikoga, i tada smo ja, Lijam i Kiti shvatili da je škola počela bez nas. Nas su zaboravili. Hodali smo ulicama prolazeći kraj kuća utonulih u toplu tišinu. Činilo nam se da možemo da odemo bilo kuda. Ali, draže nam je od svega bilo da se vratimo kod bake i posedimo još malo kod nje.
Tu i tamo bi se povela priča oko toga šta će s nama. Ada bi to natuknula u razgovoru sa komšinicom na pragu kuće – „Imaš li nekoga u Svetoj Dimpni?” I evo, konačno, mene i Kiti, vučemo se za Adom koja nas vodi kod neke opatice koja će nam naći mesta; sestra Benedikta, crnooka, strastvena žena koja nas je od srca izljubila i jedno po jedno detinje obrašče privijala na grudi, milujući nas dok se obraćala Adi, a nas dve smo slušale zuj njenog glasa i čudesno bubnjanje njenoga srca.
Gledajući u patos, bila sam kao omađijana njenim brojanicama koje su visile skoro do poda i tom veličanstvenom srdačnošću njenih nožnih prstiju, raskomoćenih u monaškim sandalima podno halje.
Pogurala me je unazad, pa klekla pred mene i uzela mi glavu u svoje velike šake. Njima mi je zapravo prekrila ušli, i opet sam kroz odjek njenog tela čula kako mi govori da sam mnogo lepa devojčica i da će svi u školi biti jako, jako srećni kad im se pridružim. Biću u njenom odeljenju, tako mi je rekla, postaću jedan od Božijih malih vojnika – i po tome se i dan-danas sećam vremena provedenog s Benediktom, kao da stalno marširamo, sve skamije u borbenom poretku: Isus nam u srcima, Bogorodica nas gleda preko ramena, Anđeo čuvar s druge strane; Bog nas gleda odozgo, a Sveti Duh ponire iz visina, pravo na naše razdeljke, i tu se rasprskava u bezopasnom plamenu. Nigde tu nije ni bilo mesto za đavola, koji je ostao tek mračna senka iza levog ti ramena, tek da nazreš njegovo obličje na obodu vidnog polja.
Kod Benedikte je najbolje bilo to njeno ime. Sama ga je odabrala, tako nam je pričala, nazvavši se po monahu kog je u pustinji hranio gavran, zato što si u hlebu, kad je ona bila mala, stalno nalazio sivu buđ i bubice. Škola je pak nazvana po Dimpni, staroj irskoj princezi koja je odbila da se uda za svog oca. Kad je njena mati, kraljica, umrla, Dimpnin otac je po celom kraljevstvu tražio nevestu, ali nije mogao da je nađe. Onda mu je za oko zapala njegova rođena kći. Dimpna je pobegla sa sveštenikom koji je ispovedao njenog oca i otišla je sve do Belgije, gde je otac, kralj, sustigao i odrubio joj glavu. Baš fantastična priča. Sveta Dimpna je zaštitnica s uma sišavših, rekla nam je sestra Benedikta, jer je njen otac bio s uma sišao čim je poželeo njome da se oženi. Naravno.
A moje ime, Veronika – koje je meni samoj oduvek bilo ružno, kao naziv za neku mast ili bolest – njoj je bilo jedno od najdražih. Sveta Veronika je obrisala lice Hristovo dok je išao prema Golgoti i On je ostavio Svoje lice na njenoj krpi. Ili sliku Svog lica. Bila je to prva fotografija u istoriji, rekla je Benedikta.
Mnogo sam zavolela svetu Veroniku; obličje koje se naginje iz okupljene svetine, a u njenom pokretu, u isti mah, i poniznost i nežnost. I dan-danas na nju pomislim kad mi u kineskim restoranima i na letovima starovremskih avionskih kompanija ponude vlažne maramice. Izgubili smo tu veštinu javne nežnosti, te sitne gestove brisanja i pranja; zaboravili smo s kakvom skrušenošću telo dočekuje formalan dodir. Znala sam odmah da je moja sudbina, na izvestan način, nužno povezana s Veronikinom. Možda ću postati fotograf. Možda će kucnuti čas da istupim iz mase, pa da se u nju ponovo vratim – samo toliko. Mislila sam da ću, možda, kad porastem postati neko ko briše razne stvari: krv, suze, tako to. Veroniku sam pobrkala sa ženom koja krvari iz jevanđelja, s onom na koju je Hrist mislio kad je rekao „Neko me je dodirnuo”, da bih je pobrkala još jednom, ovog puta s onom ženom kojoj je On rekao: „Noli me tangere”, što se dogodilo posle vaskrsenja.
„Ne dodiruj me.”
A što da ne?
Što Ga ne bi dodirnula? Toma Ga je dodirnuo, Tomi je rečeno da gurne šake u Njegove rane. Kad mi je bilo osam godina, te stvari su mi bile i te kako važne.
Neko vreme sam vežbala s vlastitim ranama i krastama, i svaki put bi me zadivila to svetlocrveno na belom klozetskom papiru koji sam upotrebljavala umesto Adinih kuhinjskih krpa. Deca bol ne razumeju; eksperimentišu s njim, ali gotovo da se može reći da ga ne osećaju, ili ne znaju kako da ga osete, sve dok ne odrastu. Pa čak i tada, kao da bol osećamo tamo gde nas ne boli. Ili je bar tako bilo sa mnom.
Nisam ja Veronika. Mada sam, što se brisanja tiče, odradila svojevremeno svoj deo posla, a i istina je da me privlače ljudi ophrvani patnjom, ili muškarci ophrvani patnjom, moj muž patnik, moj brat patnik, patnička figura gospodina Njudženta. Istina je, nažalost, da mene sreća kod muškarca ne pali.
Sećam se tog beskrajno dugog popodneva s košaricom u kojoj je Ada držala pribor za šivenje. Oprobavala sam akupunkturne zahvate na mojoj butini, ispitujući koliko igla mora duboko da prodre kroz salo i meso da bi stigla do hrskavice ili kosti – možda do tetive, ako se ispreči na putu. Nikako mi, u stvari, ne polazi za rukom da se zainteresujem za to šta se gde u telu nalazi. Nikako da se zainteresujem za doktore, za delove tela, za to što hrska – dajte vi meni opštu anesteziju, kažem, i to mi dajte smesta, pre nego što nešto pođe po zlu, a sećam se i kad sam jedne noći, s Majklom Vajsom sam bila, vukla linije po unutrašnjoj strani butine, i to baš hemijskom olovkom, a onda kuhinjskim nožem zasecala po tim jalovim plavim crtama. I sećam se kako mi je sveže bilo tamo gde zasečem.
A onda, malo kasnije...
A onda, malo kasnije, taj neki tamo svet izdaleka počeo je, lagano, da mi nadolazi, rominjajući, prvo u vidu graški po obodima, gustih, crvenih graški koje su onda nadošle, pa se združile i zajedničkim snagama preplavile pukotinu, a onda lagano počele da se rasipaju preko usnice od živog mesa, stopljene u jednu, zanosnu, sočnu kap. A onda je taj neki tamo svet bio ponovo tu, oko mene, i bio je sav u krvi, a sastojao se prevashodno od Majkla Vajsa, ili barem njegovog glasa: Je l’ hoćeš, je l’ hoćeš, molim te, da staneš već jednom, jebote!
Kako se zgadio. Ali, baš se skroz, načisto zgadio. Jesi li sad zadovoljna? Dobri, blagorodni, humani Majkl Vajs.
Ovsena kaša, šlag, peščar, škriljac.
Nema ovde krvi. Nema krvi u ovoj kući. Ali, ja sam, moglo bi se reći, zainteresovana, u naznakama. U naznakama sam zainteresovana, ja sam krvoliptajuće lice Hristovo, ja sam žena koja je možda i postojala, ali se sigurno nije zvala Veronika, a koja je obrisala krv i, s krvlju, i nešto bola.
Ne idem više na mise, i nisam mnogo toga usadila svojoj deci, mada Rebeka, u svojoj osmoj godini, prolazi kroz pobožnu fazu, verovatno da bi se meni suprotstavila. Iznenadiš se koliko su visoki ti osmogodišnjaci. Iznenadiš se koliko liče na prave ljude. Tvoje bebice će ti, naravno, uvek biti pravi ljudi, pre njih ničega nije ni bilo, ali čak i deca neznanih ti roditelja u osmoj godini izgledaju kao pravi pravcati ljudi i, kao da je to i sama uvidela, moja osmogodišnja kćerka okrenula se tim novim, u potpunosti ljudskim licem prema Bogu.
Lijamu se dopadala sveta Katarijena Sijenska, lizačica rana. Dopadala su mu se i tri rimska svetitelja s čudnim imenima koje su okrenuli naglavačke pa im mleko i senf sipali u noseve, što ih je, po svemu sudeći, usmrtilo. Kiti mleko i senf, koliko se sećam, kanda nisu smetali.

Dok pišem, gledam kroz prozor, da vidim šta se dešava s lešom koji mi sedi u sabu, kod kapije. Uvek je on tamo (uvek je leš on), srozano obličje na prednjem sedištu, da bi se potom, kad izbliza proveriš, ispostavilo da je reč o nagnutom naslonu za glavu. Ali, premda sam toga svesna, privlači me njegovo preparirano, bezizrazno lice, i pitam se zbog čega li je toliko strpljiv. Pogled mu je vazda prikovan za instrument-tablu, kao kod čoveka koji sluša radio i neće da uđe u kuću. Znak muške usamljenosti, i zadrtosti njihove. Neće da uđe u kuću, moj leš iz automobila, lutka za testove sa prednjeg sedišta. Čeka da jave i rezultate poslednjih utakmica.
Ne bih, u stvari, ni volela da mi ulazi u kuću, ali to ne znači da se radujem što u svojim kolima stalno viđam tog čoveka koji mi, sasvim otvoreno, govori o strpljenju i sposobnosti da istraješ. I o mogućnosti da ljudi ne mare jedni za druge – ili bar ne stvarno – i da im je sport ono najvažnije u životu.
Mogu da ostanem tu, sa njim, ili da se popnem na sprat i spavam s mužem.
Cela noć – mnogo to dugo traje.
Užasno se osećam. Počelo je to negde posle sahrane, nedelju dana možda, kad je Tom pokušao da me vaskrsne tako što je legao uz mene, počeo da me ljubi, da se pripija i sve ostalo što uz to ide. Ali, do mene uopšte nije mogao da dopre – ja sam to već bila zaboravila. Ponovo sam bila počela da se bavim školskim problemima, i usisavanjem, i zivkanjem drugih majki da vidim šta druge majke rade, kao na primer gde će i kada deca da nam se igraju i gde da Rebeki kupim irske baletanke. Tužno je bilo sve, ali i lepo – dobra hrana, svež vazduh, nekoliko čaša vina preko mere, pa u krevet. A onda...
Eto ga – buđenje u četiri ujutro. Samo mi se prišunja, probudi me i onda krene, lagano, lukavo, sve dok ne počnem da vrištim u sebi. Prpa. Šta me to budi? On spava s nekom drugom. Ne, ne kazuje mi to taj zov u četiri ujutro. Zov u četiri ujutro nešto je mnogo starije i mnogo strašnije.
Ležim u krevetu i ne osećam težinu tela. Ne osećam onu liniju gde se koža dodiruje s čaršavom. Lebdim dva-tri centimetra iznad dušeka i ne verujem da sam to ja – dišem, prevrćem se, ali ne verujem – niti verujem da to Tom leži pored me: da je živ (ponekad ga, probudivši se, zateknem mrtvog, pa se onda ponovo probudim). Ili da me voli. Ili da su nam uspomene zajedničke. I tako on tu leži, za sebe, dok ja gubim veru. Spava na leđima. I jednoga jutra – da – u četiri sata, probudim se i ugledam njegovo opruženo telo, modro, nadulo se, ljubičast predmet na ivici raspadanja. Tom se izvalio na leđa, spava k’o mrtav svetac, ili kao beba. Nema sumnje da je lep kad spava – dlanove okrenuo ka nebu, ruke mu opuštene kraj tela, napregnut osmeh u uglovima očiju, kao da je ono što vidi u središtu svog slepog čela tako uverljivo, i čudesno, a stalno mu izmiče. Posmatram ga tako neko vreme – baš se glupo osećam, glupa je uopšte zamisao da se probudiš i ugledaš nešto tako – ali nisam u stanju da proverim da li je to zaista istina, ono što sam usnila na telu svog usnulog muža; kurac tako ljubičast i nabrekao da i njemu samome predstavlja teret. On leži, leđa mu tonu u dušek da bi podnela težinu te nepodnošljive stvari koja mu se nalepila na telo i sad ga napušta, dok on pod njom spava. Bespomoćan. Obuzet ugodnim mislima.
Okrećem se ponovo, ušuškavam se u ćebad, dok ono nešto što moj muž jebe u snu lagano uzmiče. Ono nešto što bih mogla da budem i ja.
Ili to možda nisam ja. Možda je Merilin Monro – mrtva ili živa. Možda je neka klizava, plastična devojka, ili žena koju poznaje s posla, ili neko dete – njegova rođena kćerka, što da ne? Ima muškaraca koji su u snu spremni na sve, i nije mi jasno šta ih sprečava da to isto učine na javi. Ne znam kako povuku crtu.

Evo još jedne scene. Odigrava se u Adinoj kući u Brodstonu, mnogo kasnije. Godinama kasnije. U toj sceni Ada želi da uteši Njudženta jer Njudžentu ne ide u životu. Njudžentu baš ne ide u životu, i mada oboje ćute, Ada zna o čemu je reč po mirisu koji se širi od njega, a i po tome što su mu ramena ukočena dok mu se ostatak tela smuljao, nigde ga nema; zna ona da starenje, sa svim razočaranjima koja sobom nosi, ne prija Njudžentu.
Nije ni ona sigurna da njoj samoj prija.
Tacna neočekivano uzdrhti dok ga nudi čajem, a on šoljicu prihvata mirno, čvrstom rukom. Kolačići su, u datim okolnostima, malo kičasti. S tim paperjastim kokosom u prahu posutim preko ružičaste smese filovane belim slezom – kolačići su malčice bezvezni. Ada zna da je on tužan, ali tek bi trebalo da iskaže saosećanje. Lamb Njudžent ima ženu, Ketlin, i četvoro zdrave dece. Nema na šta da se požali. On traži ono što Ada iz sve snage odbija da mu pruži, traži od nje da poveruje u njegov jad, obični jad oženjenog muškarca koji svoju ženu i ne voli baš preterano, a svoje četvoro dece, trenutno, ne razume; uobičajeni jad muškaraca kad shvate da nisu postigli ništa, a da im ništa ne preostaje da postignu. Želi da se ona sažali na njega zbog savršeno ugodnog života koji vodi i činjenice da mu taj život ne pripada; činjenice da tumara kao duh po svojoj sopstvenoj kući, da gleda svoju ženu kako ga sateruje u ćošak i svoje četvoro dece koja mu otimaju vazduh čim ga istisne iz pluća. A sad sedi tu sa ženom prestarom da sa njom legne, čuvarkom njegovog blaga, ženom koja ne želi da ga voli, mada i sama zna da bi trebalo.
A gde je za sve to vreme Čarli? Otišao da se vidi s nekim čovekom u vezi sa psom.
I tako Ada kolačiče jede sama, jedan za drugim, a pogledom hitro strelja po sobi, da vidi da li je svaka stvar na svom mestu, da !i se vreme popravlja, da li novine i dalje leže presavijene na priručju fotelje čekajući da neko uzme da ih čita. Njoj je četrdeset sedam, Njudžentu pedeset jedna godina. Pod reflektorom vremena, njih su dvoje već veoma stari.
Njudžent sedi u njenom predsoblju, duša mu u nosu. Nema u tome ničeg neobičnog: Ada vrhovima prstiju skuplja mrvice po tanjiriću pa ih lepi za kažiprst pre nego što će ih prineti ustima. Što bi njemu bilo gore nego ma kom drugom muškarcu? Ali, jeste mu gore. On uporno tvrdi da jeste. Sad se već umorio od nje.
Ona nešto kaže, ali on je ne čuje, ili je možda rešio da joj ne odgovori. Nastupa predah, u svakom slučaju, nešto struji u vazduhu između njih dvoje, a Ada, bez razmišljanja, kreće da razjasni situaciju. Ustaje i uzmuva se načas s poslužavnikom, okrene se da odgovori na pitanje, ma šta da je upita: u vezi s Prolećnom izložbom, ih kakva je plaža u Port Salonu, a kad Njudžent zausti nešto da kaže, ali mu reči ne dolaze – ona pruža ruku i spušta je na njegovo rame.
To je sve.
Pruža ruku i spušta mu je na rame, a on, baš kako bi to učinio neko ko je poznaje tolike godine, podiže pogled i stavlja joj ruku na bok. Ostaju u tom položaju jedan časak, a onda se Ada sagne da podigne poslužavnik, pa se okrene i pođe prema vratima sobe.
Ili je poslužavnik pao, a Adina bluza se raskopčala pod Njudžentovim prstima, i njih dvoje su sad pola na patosu, pola na fotelji. Kako li bi to bilo, videti njeno telo posle toliko godina? Nisu navikli na golotinju; nemaju oni u svesti širok izbor tela običnih ljudi, kao što smo ih, recimo, mi nagomilali prosto sedeći na plaži. Dojka koju usisava svojim pedesetjednogodišnjim ustima možda je lepa, a možda i nije, ni jedno ni drugo to ne mogu znati: Adinu malu kesastu dojku s očvrslom, naperenom bradavicom ni on ni ona ne mogu da procene kako po starosti, tako ni s estetske strane, ili bilo koje strane, a sam šok od tog prizora – da je sad oboje vide dok je on gnječi, u po bela dana – dovoljan je da im potpuno preplavi svest, kao što bi vašu ili moju automobilski sudar, tako da je sve što sledi usporeno, apsolutno i istrgnuto iz vremenskog sleda, trljanje njegove privatne kože uz njenu privatnu kožu, i to što on sad nabada penisom po – da l’ joj je to noga, ili prepona, ili trbuh? Ima li u njemu još dovoljno prisebnosti da je položi na patos? Postoji li taj trenutak, možda uobičajen u tim vremenima, kad se donosi odluka, kad se od onog drugog nešto traži – jer tako nalaže forma – ili se sve, prosto, događa? Ona to prosto želi, niti je ko tera, niti joj pripomaže, niti je pita, i posao je već obavljen, Lamb Njudžent se istresao negde, u Adu Merimen ili izvan nje, Popravljaju odeću i ćute – zar je moguće da se već u tom trenutku s velikim naporom sećaju onoga što se maločas među njima odigralo, da će im doveka biti teško da odrede ko je šta hteo, ko je u kom trenutku krenuo, izuzev povremeno, kad im sine dok gledaju levo-desno pre nego što će preći ulicu, ili zastanu pa gurnu ključ u bravu; kad izdaleka prizovu grč šake ili dojku, ili šta su osetili kad su im se usta spojila, a onda oči neće da se otvore, za slučaj da dnevno svetlo naredi da sve to stane smesta, to, što nakratko ponovo proživljavaju dok prelaze preko praga ili ivičnjaka?
Mora da je bilo pravo blaženstvo batrgati se tako; Njudžent joj skida žabicu pre nego što će dopreti do one svilene šupljine u vrhu butine koja je, po standardima toga vremena, zaista veoma stara. Pa opet, pustila bih ih još malo. Ada ima troje dece, Njudžent četvoro, i mada jeste moguće pretrajati sve te telesne zbitije kao da su se dogodile nekom drugom (kao što je možda bio slučaj s mojom majkom) ne bih rekla da je u Adinoj naravi, pa ni njegovoj, bilo takve bezazlenosti.
Dobro onda. Razgovor kreće drugim tokom. Njudžent zastaje. Ada ustaje, maje se s poslužavnikom. Pruža ruku da ga uteši, on spušta šaku na njen bok, i životi im se račvaju tu, pred njihovim očima. Mogu da zadrže ruke tu gde su se zatekle, ili da svako skloni svoju. Ponovo su mladi; vratili su se u onaj trenutak u životu kad je telo nekog drugog bića put kojim se može poći, bez izgleda na povratak.
Svesni su oni i toga da je taj trenutak davno minuo – nisu više mladi, i nema ničeg sudbonosnog u sparivanju kad je za sve već kasno. Ono što leži pred njima nije toliko račvanje koliko malo proširenje puta. Mogu to da urade, i nikom ništa. Ništa se time neće izmeniti, ni budućnost ni prošlost. Njudžent će i dalje voleti Adu, ili je želeti, a Ada će i dalje želeti Čarlija, volela ga ili ne volela – pod uslovom, istina, da je ona ikada ikoga volela. Teško je na to pitanje odgovoriti u četrdeset sedmoj godini, a upravo to pitanje poteže Njudžentova ruka na njenom boku: pitanje da li je ikada ikoga volela, da li voli svog muža skitaru, ili svoju decu, ili sebe samu, ili roditelje koje nikada nije imala.
I šta s tim? Ada voli ljude u tom smislu da su joj siti i čisti, a i to je neka vrsta ljubavi, ali ovaj joj je i to oduzeo, ovaj čovek sa svoje četvoro zdrave dece i savršenom finom ženom, on joj je oduzeo tu domaćinsku ljubav, on smatra da je ta ljubav nedovoljna, i Ada načas ne prepoznaje laž – da su sve žene bezdušne zato što ih neko želi. Ada stoji i misli kako to jeste istina (a možda i jeste istina): da, ona nikada, nikog živog, nije volela. Sama je. I ništa joj drugo ne preostaje.
Tek što se pomere, sve će biti rešeno. Adina ljubav našla se na iskušenju, i podbacila je. Isto tako i Njudžentova. I ljubav uopšte – oko toga se slažu. Nema, dakle, ničeg utešnog u trenutku kad Ada rukom prelazi preko Njudžentovog melanholičnog potiljka, niti u času kad je on povlači nadole i ona pada na kolena, i ima nečeg mučeničkog u prizoru njene uzdignute brade dok na ramenu pravi mesta za njegovu glavu i na vratu za njegovo lice. I tako se pomeraju, s drhturavim pauzama i odlučnim nasrtajima, tela igraju šah, i eto nje potpuno spremne, na patosu svoje dnevne sobe, čeka.
Želela bih da mislim da se nešto drugo dogodilo kad je ušao u nju. Ali ne znam šta bi to bilo. Najednom su se zaljubili. Ili ih je bolelo. Ili šta?
Lepo su se proveli.
Kuća se rušila oko njih: Bog je nahrupio kroz rešetku na peći, istorija, u dronjcima, natakla se kao Adine hulahopke na žarač.
Bukmejker jebe kurvu (zaboravila sam da je bila kurva), i sad smo već blizu istine, nadomak smo istine o tome šta se tu u stvari dešava – istine o suštinskom muškom bukmejkerstvu i suštinskom ženskom kurvarluku; kako mi prodiremo u samu srž istine, Njudžent prodire u Adu, u činjenicu njene nedostojnosti, u činjenicu da i ona to želi. Ili to možda ne bi bilo dosta? Zar ne bi on, da dokaže kako je bio u pravu, morao da uradi i nešto više?
Mogu ja da uvrćem i zavrćem njih dvoje koliko vam drago na ovoj strani; da ih nateram da pretraju produženje samog čina, pa to blaženstvo, pa nepromišljenost, niskost, razrešenje. Mogu da ih izvijam i menjam im položaje na najsirovije moguće načine, ali tu me već srce izdaje, ima nečeg tako banalnog u stvarima koje se odigravaju iza zatvorenih vrata, u tim užasnim prestupima koji su, naposletku, samo seks.
Samo seks.
Volela bih da napustim svoje telo. Možda na to i navode takva pitanja, to, ko je koga i u koju rupu, da li su prave tečnosti završile na pravim mestima, ta infantilna zbunjenost i sitni sadizmi: pomoću njih pokušavamo da se iskobeljamo iz sveg ovog mesa (volela bih, znate, prosto da isplivam – da izletim kao što reč izleće iz usta i iščeznem prethodno lako mahnuvši repom) jer postoji ta granica šta možeš da jebeš i čime da ga jebeš, kad Njudžent rastvara Adinu utrobu svojim poročnim, četvrtastim prstima, pa joj kopa po šupljinama i s uzdržanom žudnjom uzima prelepe školjke njenih pluća, i miluje ih – „Oh!”, dahće Ada, i naprečac gubi dah, a ružičasta pluća joj se skupljaju.
„Oh!”
Stižem do kraja u razmišljanju o tome šta su njih dvoje mogli da urade, šta su možda uradili, i sve to splašnjava na ovo:
Ada pruža ruku i spušta mu je na rame, a on, baš kako bi to učinio neko ko je poznaje tolike godine, podiže pogled i stavlja joj ruku na bok. Ostaju u tom položaju jedan časak, a onda se Ada sagne da podigne poslužavnik, pa se okrene i pođe prema vratima sobe.

Postoje činjenice o Lijamovoj smrti koje bi mi draže bilo da nisam saznala. Svašta sam u životu pozaboravljala, a ne mogu da zaboravim te sitne pojedinosti. Ne sećam se svog dvadeset prvog rodendana, ni osamnaestog se ne sećam, pamtim samo dva od tolikih novogodišnjih dočeka, ne sećam se kako mi je pokojni brat izgledao kad mu je bilo devet, deset ili dvanaest godina, ali nikad neću zaboraviti te tri sitne, fine činjenice koje su mi dragi ljudi brajtonski saopštili u vezi s telom koje su izvukli iz mora.
Prva je ta da je Lijam na sebi imao kratku fluorescentnu žutu jaknu kad je stradao, nalik onim jaknama koje nose radnici na železnici i biciklisti.
Druga je da je imao kamenje u džepovima.
Treća je da ispod farmerki nije nosio donji veš i da je kožne čizme navukao na bose noge.
U Brajtonu plima brzo napreduje i seže duboko u obalu. Nosio je jaknu tako da ga vide kako ulazi u vodu i da mu lako pronađu telo. Lijam, koji nije umeo da se organizuje oko jedne kutije šibica, bio je, u ovoj prilici, potpuno organizovan.
Kamenje govori samo za sebe.
Rasplakala sam se zbog toga što nije na sebi imao donji veš. Lijam nikada nije bio baš sasvim svoj, ali je uvek bio čist, i mada je živeo u svakojakim budžacima, uvek je na tim mestima bilo tekuće vode, i on je uvek znao gde u komšiluku ima perionica veša. Upotrebljavao je starovremski, roze sapun s onim industrijskim mirisom – predstavu nemam kako se taj sapun zvao. Sećam se kako sam jednom stajala u supermarketu i njuškala sve moguće sapune kroz ambalažu, da bih na kraju završila s nekim bezmirisnim kojim se on nikad ne bi nasapunjao. Kosu je prao koul tar šamponom, listerinom je ispirao usta.18 Puderom protiv gljivica prašio se gde god bi stigao i redovno je tražio da mu u klozetu ostavljam vlažne maramice. Zube je čistio koncem. Onim dezodoransom koji je koristio mogao si farbu sa zida da oljustiš.
Gaće je Lijam skinuo zato što nisu bile čiste. Čarape je skinuo zato što nisu bile čiste. Verovatno su mu, dok mu je obuću plavila hladna voda, u glavi bile misli o pročišćenju.
Jednoga sam svesna dok pišem o ovim trima stvarima: o jakni, kamenju i tome da mi je brat, ispod odeće, bio go; zbog svega toga dužna sam da razmotrim činjenice. Vreme je da se stavi tačka na te raznorazne verzije događaja i snove na javi. Vreme je da odzvoni romantici i da se kaže šta se tačno desilo u Adinoj kući one godine kad je meni bilo osam, a Lijamu jedva devet leta.
Adina lepa soba u Brodstonu. Vrata su bela, lakirana, malo već požutela. Zidovi su obloženi zagasito roze tapetama. Ima jedan izanđao kauč i dve krute fotelje, ali je zato Ada rasporedila fantastičnu paletu jastučića po tamnom tapacirungu, a umesto slika na zidovima drži uramljene fotografije iz pozorišta, potpisane. Soba gleda pravo na ulicu, i zato su tu bež roletna, čipkani zavese i, s unutrašnje strane, od tavanice do patosa, crveni zastori kao u teatru. Prozor je prvo što opaziš kad uđeš u tu prostoriju, zbog njega sve izgleda kao u nekoj pomrčini, izuzev ogledala koje stoji iznad kamina u kojem se ogleda svetlo parče sobe. Vrata se otvaraju ka unutra, i blizu su ulaznim vratima, tako da hteo-ne hteo krećeš pravo na njih da vidiš koga ima: da li Čarli spava na kauču – u pižami, ponekad – ili Ada čita u fotelji koju je postavila kraj prozora zato što se tu bolje vidi, ili gospodin Njudžent možda sedi u drugoj fotelji, petkom, jer Ada gleda kako da ga se ratosilja u kuhinji, pa mu kolačiće iznosi na tanjiru.
Zaređaju nekad čitave nedelje a da ga ona ne prima, jer nije tu. Nikada, u stvari, i nisi bio načisto gde se Ada trenutno nalazi. Nismo se mi motali oko Ade, koja je ionako bila odveć odsečna, a i uvek je imala neka posla. Ada je volela da pije čaj, i kad ona sedne da popije šolju čaja, mogao si da se napričaš s njom kol’ko ti duša ište. Mimo toga mi, deca, bili smo, kao i sva deca u to vreme, „na smetnji”.
I tako sam vreme mahom provodila prelazeći iz sobe u sobu, tražeći ili izbegavajući nešto, teško je samo bilo reći šta.
„Šta ćeš tamo?”, rekla bi Ada. „Šta ćeš tamo?”
Bilo je nečeg užasno dosadnog u toj kući, i ja te dosade nikako nisam uspevala da se otarasim. Vrebala je dosada po ćoškovima, vrebala je na stazi koja vodi do garaže i u dvorištancetu iza kuće. Baš tog dana bila sam se na razne načine izdosađivala na stepenicama, za trpezarijskim stolom i u hodniku pre nego što će mi opet sve dosaditi, pa sam tako odlučila da uđem u onu lepu sobu.
Zapanjilo me je ono što sam ugledala kad sam otvorila vrata, jer bilo je to nešto čudno. Kao da je penis gospodina Njudženta, koji mu je štrčao iz šlica, bio čudno narastao, pa se još i rascvetao na samom vrhu; podsećao je na krupno, glomazno obličje dečaka, pri čemu je taj dečak bio moj brat Lijam koji, što sam najzad shvatila, nije bio tek produžetak uda, iz nekog tajnovitog razloga posađen na patos pred njim, već šokirani (naravno da je bio šokiran, pa otvorila sam vrata) devetogodišnji dečak, a onaj muški ud nije čak ni bio ono što bi se prvo pomislilo, nego dečakova gola podlaktica koja je činila svojevrsni most sazdan od mesa što spaja njega i gospodina Njudženta. Ruku je bio gurnuo u njegovu odeću, stegao je šaku u pesnicu oko nečega što se tamo krije. Nisu oni bili jedno, sjedinjeni od izloženog međunožja do ramena, bila su to dva ljudska bića koje poznajem, gospodin Njudžent i Lijam.
Pokušavam da se setim kako je Lijam izgledao, ali teško je prisetiti se kako vam je brat izgledao kad je bio mali. I, mada znam da se to jeste dogodilo, ne znam da li sam u svesti sačuvala pravu sliku toga što se dogodilo – te čudnovate izrasline na vrhu penisa gospodina Njudženta, tog mosta sazdanog od mesa što spaja muškarca i dečaka. Previše je žutog svetla na toj slici, previše dugih seni pada na nju. Gospodin Njudžent je blago zavaljen, položio šake na kolena. Možda me sećanje vara, jer užasno klupko moram da razmotam u glavi da bih se probila do te slike. A možda me i vara zato što je nepodnošijivo. Gospodin Njudžent je zavaljen u stolici, bradu zasukao u gušu, uspija se od zadovoljstvo, ili od bola. Izgleda kao neki stari seijak dok mu peru noge.
Ne znam zbog čega je to njegovo zadovoljstvo upravo ono najgore što vidim u toj sobi. Ta usredsređenost onoga koji zadovoljstvo doživljava. Grimasa koju ono stvara podseća na čoveka koji se gadno muči ne bi li konačno prdnuo i isterao to iz creva, ih čoveka koji je upravo čuo neku užasnu vest koja je ujedno i smešna. Ono što je u svemu nepodnošljivo upravo je ta borba koja se ogleda na licu Lamba Njudženta, borba između čoveka koji ovaj užitak ne odobrava i onog koji je na takav užitak slab.
Spavala sam otada s takvim muškarcima – do samoga kraja oni ti ništa ne daju, a onda zacvile, kao da se nešto strašno desilo. Zadovoljstvo koje ih obuzme nalik je nekakvoj klopci. A vi se osećate krivom, naravno. Čini vam se da je to sve zbog vas.
Kažem da sam spavala s „muškarcima”, ali to je, znate, neka vrsta izveštačenosti, jer sam htela, u stvari, da kažem da je Tom, kad spavam s njim, ponekad takav, ispunjen žudnjom dok uzmiče i pun mržnje kad kidiše, pa onda ono: „Šta gledaš?”, tako kaže, „Šta gledaš?”, ili onda, one njegove nastrane sarkastične opaske za večerom sa prijateijima, te da li sam svršila, ili nisam svršila, mada, da vam kažem, svršavam ja – bar mislim da svršavam – da bih tek tada, naknadno, shvatila šta on u stvari hoće, šta je moj muž oduvek hteo, a što mu ja nikada neću priuštiti: da sam sebe poništim. Tako je to sa požudom. Primiče se mržnji. Ponekad je to jedno te isto.
„Šta sam ti skrivila?”, vičem ja. „Šta, sem što sam te volela? Šta sam ti skrivila?” A njemu je to pitanje previše glupo da bi na njega odgovorio.
Znam da nisu svi muškarci takvi. Ima tamo negde sto hiljada Majkla Vajsova koji vode svoje sinove i kćeri na časova saksofona ili časove klavira, i žive u nekom blagorodnom američkom filmu, gde su muškarci – muškarci, i srca su im jednostavna. Znam da takvi muškarci postoje, čak sam ih i sretala, samo što nijednog takvog nisam uspela da zavolim, makar se i trudila. Ja volim one koji pate i takvi vole mene. Vole da me vide kako sedim na njihovom lepom italijanskom nameštaju, vole da me vide kako plačem.
A znam ja da je to glupo. Pa ne ubijaš čoveka tako što ćeš spavati s njim. Ubiješ ga nožem, užetom, maljem ili revolverom. Udaviš ga hulahopkama. Nećeš sigurno penisom da ga ubiješ. I zato je sve to – to, mrzim te, volim te, mrzim te – tek san o ubijanju i umiranju, toliko i ja shvatam; kad se izvrnete svako na svoju stranu kreveta i zaspite, još jedan san je odsanjan. Trebalo bi, pri tom, imati u vidu i dečkovo zadovoljstvo. I to koga je mrzeo, ili koga je voleo ranije. Mada je Lijam, kako ga se sećam, ili kakav mi je ostao na toj slici, imao onaj svoj uobičajen izraz lica, lica koje ništa ne krije, belo lice, s trepavicama koje se poput crnih omči nadnose nad oči, tako raširene, da se činilo kao da su tamnoplave.
Prestravljen je bio.
A pre nego što mi se razbistrilo pred očima, sećam se da sam pomislila, A, u tome je, znači, tajna. To nešto u muškim pantalonama – tako se ono ponaša kad se muškarac naljuti: izraste i poprimi oblik nekog sirotog deteta.
Upamtila sam to kao nešto vrlo hladno. Upamtite hladnoću neke zamišljene kože koja nije topla kao vaša, i u tom času uzdrhtim, setim se kako je memljiv bio vazduh toga dana u Adinoj sobi.
Oseća se i miris germolena19 koji će za mene doveka ostati miris svega što je pošlo naopako.
Često pomislim na Njudženta u trenutku kad me pogledao shvativši da stojim na vratima. Dečakova ruka (sigurno se pomerala) zastala je i Njudžent je, s mukom se vraćajući iz svog napornog zadovoljstva, primio k znanju da sam tu. Na trenutak, on bi da dečakova ruka nastavi da radi i zamišlja je kako se pomera, jednom, dvaput, dok mu se um konačno ne umrsi u tu jogunastu nepomičnost, a Njudžent otvori oči i vidi me kako stojim tu.
„Hoćeš li već jednom izaći”, kaže on, a kad Lijam lzvadi jadnu ruku iz čovekovog šlica, meni se učini da sam svima sve pokvarila.
Zastajem sad, dok pišem ovo, pokrivam šakom lice i devojačkim jezikom ližem odebljalu kožu dlana. Udišem. Čudne li utehe put pruža. Čudne li utehe u tome što sam ja – ja.
Neizmernu turobnost viđala sam u Lijamovim očima, i toga dana i kasnije, često – ali kad me je Njudžent ugledao, mene, devojčicu u školskoj uniformi kako se drži za kvaku, u njegovim se očima videla jedna sasvim obična razdraženost. „Hoćeš li već jednom izaći.”
I izašla sam. Zatvorila sam za sobom vrata i otrčala u klozet na spratu, s naglom potrebom da piškim i gledam mokraću kako izlazi; da guram prst, češkam se ili trljam kad završim, pa da posle omirišem prste. Ako ništa drugo, bar pretpostavljam da sam to uradila sa svojih osam godina, ali možda sam samo odvrnula slavine i posmatrala vodu, ili možda vrhovima prstiju prelazila preko mehurića na čaši u kupatilu, ili – odsutna duhom – hodala po kupatilu, nastojeći da mi se ne zavrti u glavi od pogleda u klozetsku šolju i belu kadu, tako tajanstveno ispunjenu vazduhom.
Gledam svoju decu i pomislim: sve znaš kad ti je osam godina. Ali, možda grešim. Sve znaš kad ti je osam godina, ali je to znanje skriveno u tebi, zapečaćeno, tako da moraš da se rasporiš da bi ga pronašao.

Počela sam da vozim noću. Prvo me je moj duh od naslona za glavu izazvao da izađem iz kuće – ugledala sam ga krajičkom oka i pomislila, načas, da je nestao. A onda sam ga ugledala zbijenog uz instrument tablu, zgurio se kao bolestan penzioner, pokušava da se ne upiški. Bila sam gurnula sedište napred da bih pozadi ugurala Emilin bicikl, i nisam ga uspravila kad smo stigle kući. Sedište je tako pretrpelo manju, ali ipak užasnu nevolju na putu. Gledam na sat: pola četiri. U petnaest do četiri sedište je još kako se zateklo. U četiri ujutro očito je diglo ruke, nema tu više ni privida borbe, i samo bespomoćno kljuca. Uzimam bocu belog iz frižidera dobrih pola sata pre zore i nagonski se laćam ključeva od kola. A onda, sve s čašom, bocom i vadičepom odlazim svom duhu od naslona za glavu, po kiši.
Kad otvorim vrata kod suvozača i povučem ručicu, sedište odskače unatrag, uzdrmano, ali s olakšanjem. Bulji tako, neko vreme, pravo preda se. Još je u fazonu moj duh od naslona za glavu, kao uostalom i hiljade i hiljada mehaničkih drugara iz hiljade crtaća. Sedam u kola. Presvlake su hladne. Vadim čep i sipam sebi čašu vina, pa ostavljam flašu na asfalt i zatvaram vrata. Opuštam se na sedištu, upijam njegov prohladni zagrljaj, i sasvim sam srećan; kiša ovaj susret čini još intimnijim.
Ponavljam sve ovo u narednih, otprilike, nedelju dana. Izlazim i pijem u kolima. Ponekad kiše nema i ja kao bez daha hodam kroz tamu sama; sve mi je nešto, tako, ogoljeno to naše dvorište noću; komšije spavaju kao pokošene, svako u svom ludilu. Ništa više nije važno. Dete u kolicima iz broja sedam, „Ne mo’š ovde da parkiraš” iz broja deset i moj samosvesni muž u broju četiri – svi sanjaju svoje, uobičajene snove.
Okrenem ključ, tek da mi er-kondišn pravi društvo, i uključujem radio, na tiho. Vrlo je snažan u meni poriv da vozim, ali vinska čaša neće, probala sam, da stoji u držaču za šolju. Uprkos svemu – a zvanično sam sada luda, ja sam luda domaćica – spuštam kola s ivičnjaka i, pijući sve vreme, počnem da kružim po dvorištu u prvoj brzini. Bacila bih onu praznu čašu nekome u avliju, ali to, naravno, ne činim. Kočim, otvaram vrata i spuštam čašu na zemlju, preko puta boce, i onda vozim kroz taj mali prolaz od stakla a onda pokraj izrezbarene granitne stene na ulazu u našu enklavu, i dalje, u grad.
U stanju sam bezmalo savršenog straha dok napredujem prema centru grada; sve preko ramena osmatram tu prazninu u kolima iza sebe, ulazim u ulice u koje nikada ranije nisam ulazila, sve u one koje vode ka moru. Čvrsto se držim volana i preoštro kočim na semaforima. Okrznem ivičnjak na ostrvcetu nasred ulice i, kad mi se od tog trzaja razbistri u glavi, shvatam da smo se to nas dvoje, automobil i ja, već zaputili ka severu, krivinom koja prati Dablinski zaliv. Milo mi je kad ugledam brdo Hout, osećam se, dok vozim tim ravnim putem podno brda kao da putujem po pesku, kao da plima još ište tlo pod mojim točkovima. Stajem na parkiralištu na vrhu brda i sedim tako, čekam da me neko ubije.
Sad već sve to postaje malčice grozničavo. Ne dozvoljavam sebi da noću izađem iz kuće, da se pokupim dok sve živo miruje i krenem. Činim to možda tri, ili pet puta, i probudim se nasred puta, negde iza Šugarloufa, ili dok jezdim kraj neke tarabe u Kildaru. Nema ničeg nezakonitog u tome da sedneš i voziš se, ali meni se to čini zabranjenim: domaćica u sabu, ostavila decu u snu, nema je tamo da ih štiti od njihovih snova.
A onda, jedne noći, dolazim do mesta koje hoću da izbegnem i, svesna toga, briljantno, odlučno okrećući volan, prevazilazim automobilu prirođenu neodlučnost i teram dalje, sve do Brodstona.
Ulice su majušne. To nisu kuće, nego igračke, dečje kućice. Nemoguće da smo tu stanovali. Kako smo stali? Pre nego što sam toga svesna, izbila sam na Konstitjušn Hil, pravo pred niski zid sa Bogorodicom koja stoji na sivoj, okrugloj planeti, ali nije to ona tvrđava koju pamtim, sa svom silom autobusa gore parkiranim. Autobuska stanica je dole, mora da se ide nizbrdo, mada je i ona na uzvišenju, i dok ponirem ka reci, vidim, s leve strane, crkvu u kojoj su nas uhvatili kako krademo sveće. Natpis na tabli kaže da je to bratstvo kapucina i ja slutim da nekakav grozomorni sveštenik prosto ne bi mogao otuda da dođe, jer monasi su to, divni ljudi koji usred zime nazuvaju sandale na bose noge. A onda, pomislim, što ne bi mogao? Moglo bi nešto tako i među monasima da se desi.
Vozim se nazad ka Brodstonu i, nekako prebrzo, stižem do kapijice Bazena, parkiram se i izlazim iz kola. Tu smo! To je ono mesto gde je Lijam piškio – ne, kako sad vidim, kroz žičanu ogradu, već kroz staromodnu ogradu od rešetki, mada je sve ostalo isto kao što je bilo. Sve je isto kao što je bilo. Voda je ista kao što je bila. I putić. Tu se to dogodilo.
Vraćam se u kola i vozim, s ugašenim svetlima, pravo do Adine kuće. Parkiram auto na prvo slobodno mesto i sedim tu petnaest, dvadeset minuta zauzeta beskrajnim, neodložnim, groznim prisećanjem, pre nego što shvatim da sam u pogrešnoj ulici, mada je broj na kapiji onaj isti.
Na vratima me dočekuje Tom. Napolju je sveže, njemu iz nozdrva sukljaju plamenovi, oprljiće mi kaput, a onda se on okrene.
„Gde su devojčice?”, kažem.
„Gde si bila ti?”, kaže on.
Zasmejem se. „Ha-ha”, kikoćem se dok spuštam tašnu na šank, dok skidam kaput, dok kačim kaput na čiviluk ispod stepeništa. Tom je odbacio devojčice do škole i brže-bolje se vratio kući da me vidi. Toliko se sav naduo da mi se čini da bi mogao da me opali.
„Zbog ovoga nisi otišao na posao?”, kažem.
„Gde si bila?”, kaže on, i volela bih da mu odgovorim da sam bila napolju, kao što je on stalno negde napolju. Radila nešto, pravila nešto, bila negde – pa se čak i kresala. Volela bih da mu kažem: „Ma, išla da se kresnem”, onako, nonšalantno, ali ne želim ni da pomislim koliko mi je telo izbledelo otkako sam počela da se povlačim u tamu. Nežno mu polažem ruku na grudi, i taj pokret je tako graciozan, i meni samoj, dok ga posmatram, navodeći me, prosto tako, da drugom rukom dohvatim i cimnem kopču na njegovom kaišu, a onda, blago ga gurajući nazad dok ga primičem sebi, uspevam majstorski da popušim svome mužu, u našoj rođenoj kuhinji. A radni je dan.
Ovo se stvarno događa, pomislim. Stvarno se događa.
Mada, zapravo, nisam najsigurnija da se stvarno događa. Kad smo obavili posao, Tom me suvo, zamišljeno celiva posred čela. Ne može sad da kaže da sam ga prešla – ne posle zvanično mu najdraže stvari svih vremena koju sam mu priredila – ali svejedno zna da sam ga prešla. I ljuti se zbog toga.
„Hoću, prosto, da znam gde si bila”, kaže. Korporativna fraza mog korporativnog dečka.
Kad je otišao, penjem se na sprat i ležem u Emilin krevet. Ustajem onda, povlačim pernati madrac i ponovo ležem. Ne znam kako Emili miriše, ona je kao nekakav parfem koji predugo stavljate, i dalje je preblizu mojoj utrobi. Ne mogu, stoga, da osetim njen miris, ne baš sasvim, ali znam da je njen miris tu dok ležem, zamišljajući da je i ona tu, kraj mene. Hoću rukom da pređem preko njenih prelepih leđa i dole, preko njene divne male guze. Hoću da proverim da je sve još na svom mestu, fino upakovano i zadovoljno, da se mišići moje kćeri slažu s njenim kostima. Hoću da pronađem osobu koju sam napravila od sopstvenog tela i odgajala na desetinama hiljada porcija organskih kobasica i zrnevlja bez šećera, i hoću da stegnem, čvrsto, svaki deo nje, dok ne postane oblikovana i kompaktna. Hoću da dovršim posao stvaranja te devojčice jer, kad bude do kraja stvorena, biće i jaka.

Iz Brajtona se vraćam vozom i nalazim se s Keli u pabu u „Getvik vilidžu”, zajedno ćemo avionom kući. Mesto ide na živce, standardno rasuto pivo iz velikih čaša i pepeo iz piksli, i to na minijaturnim stolovima, da bi imali gde da se provuku torbe na točkićima, ruksaci i kese; muškarci pospali pijući pivo, neobrijani i tužni. Sam pab tek podseća na pab, a zapravo je jedno omalano ćoše u prostranom holu, s podom u drugačijoj boji. Nema vrata. Probijam se kroz nečist od prtljaga i nakratko odgođenih života da bih zatekla Kiti – ženu koja čudnovato liči na moju sestru, premda je nekako previše stara.
Stižem do stola, pogledam u prazne čaše pred njom, pa pitam: „Sve su tvoje?”
„O, jebeš ga”, kaže ona.
„Samo pitam.
„Dve su moje, ostale nisu moje. U redu?”
„Hoćeš još jedno?”
„Da, hvala, rado bih još jedno.”
Okrećem se, gacam natrag ka šanku i usput čujem Kiti: „Zeko”, kaže, a tako me zvala kad sam bila mala. Okrećem se da je zagrlim, izvijam leđa, torzo mi vrda, a Kiti ustaje dopola, da i ona mene zagrli, ali nema gde s butinama pod onim drvenim stočićem. Kosa joj izgleda kao da je veštačka, kao perika, ali mislim da je to samo, u stvari, hrskava od farbe i spreja za oblikovanje frizure. Izdaleka mi se učinila isto onako kovrždava, lepa i crna kakva je oduvek bila, mada kad pogledam Kid izbliza, vidim da joj se otromboljilo lice, baš skroz, i sva ona odsutnost u plavim očima, i nestašni obrazi, i pobednički osmeh – sve što ima jedna keltska buca – istopilo se kao vosak, ostavljajući meso da visi na kostima, kostima, kostima. „Kako si?”, kažem.
„Kako sam?”
„Da. Kako si?”
„Dobro. Dobro sam.”
„I, šta ćeš?”, kažem.
„Džin i tonik, hvala.”
„Da, tako sam i mislila.”
„Da.”
Mnogo je godina prošlo, pomislim, otkako sam poslednji put naručila piće u kafani. Konobar me ignoriše čitavu večnost. Došlo mi da se proderem na čoveka, da mu kažem da sam odrasla osoba i da ću da mu platim. Došlo mi da kažem: „Brat mi je umro! Poslužite me odmah!”, a onda pomislim – pa šta? Ima ljudi koji braću ne vide i po dvadeset godina.
Uzimam jedan džin za Kiti i jedan za sebe.
„Engleske mere”, kaže ona pa diže čašu i mućka piće, kao da sam baš totalna budala.
Kiti uvek krene s pričom o tome kako je kao mala dobijala batine, mada je činjenica da je upravo ona bila jedno gadno derle; uvek bi sama tražila da je biješ, i često bi i popila batine; ne samo od mene i Lijama, kome je ona u stvari bila draga, već i od Mosija psihopate, koji joj se toliko rugao da bi se ona razjarila kao prava pravcata Širli Templ. Bilo je nečeg transcendentalnog u tom njenom gnevu, kad joj je bilo šest ili sedam godina; telo joj se ukruti, a sve seva iz nje, dok se konačno, nekako, ne pribere i obuzda. A onda samo sune iz nje, kao iz ekspres-lonca, iz moje sestrice iz crtanog filma; pesnice biju li biju po Mosijevim grudima. Što joj nije moglo doneti ništa drugo nego nove nevolje, jer nije se smelo s Mosijem terati predaleko. Sa mnom i Lijamom je još i moglo, mi smo je samo zadirkivali.
I osećam se krivom, naravno, kada sad o tome razmišljam, i ne mogu da poverujem da sam ikada ikoga tukla, ali me ipak nešto žacne, i nije da mi ne prija, kad se ponaša ovako, kao neka mala kučka na zrnu graška. Zabacuje glavom, pa je sva nešto važna – poželim maltene da joj je opet šest godina.
Podižem čašu, tek ovlaš, da se kucnemo, pa kažem: „Živeli.”
Čim smo ušle u avion, ona počinje da plače; rida celim putem kući. Litre proliva. Od tihog curkanja prelazi na uzdahe, počne da se trese i drmusa, pa sve iz početka. Pre bih rekla da ona to uvežbava plakanje nego da zaista plače. Gledam kroz prozor dok je stjuardesa predusretljivo nudi kafom u koju je sipala brendi, a onda za to naplaćuje pet funti sterlinga.
„Jeste li dobro? Sigurno?”
Čovek koji sedi do Kiti sa druge strane zna da je neko umro. Pita se da li sam ja socijalna radnica, ili možda zatvorska policajka, i zbog čega je ne držim za ruku. I ja se sama, dok gledam dole na daleku pokoricu Irskog mora, pitam zbog čega je ne držim za ruku. „Dvadeset godina smo spavale u istoj sobi”, dođe mi da kažem tom čoveku. „Nije li to dosta, šta mislite, zar nije to već i više nego dovoljno!”
Lijam za to vreme sedi u redu dijagonalno ispred nas. Ima nečeg pretećeg u pospanosti njegovog duha i toga časa uviđam koliko je on u stvari ravnodušan bio kad je konačno svima nama okrenuo leđa i ušetao u more. Kad se okrene prema meni, osećam njegov pogled na obrazu, nedokučiv, mrtav. Znam šta mi govori.
Istinu. Mrtvima je samo do istine stalo. Jedino to oni traže.
Prebrzo podižem pogled, i njega više nema.
Na ostrvu Lambej ima jedna velika bela kuća – u džordžijanskom stilu, pretpostavljam, a košta milijarde. Prvi put sam je, mora biti, ugledala s plaže onoga dana kad smo s Adom išli u posetu našem ludom ujaku Brendanu. I najednom se, evo, useca u mene činjenica da je Adin sin bio prepušten largaktilu i prljavštini. Koliko li je godina to trajalo? Verovatno je umro pitajući se ko je on zapravo.
Pogledom pretražujem obalu ne bih li opazila neku plažu, neki most, rukavac, pa se vraćam na neki rt – i eno, tamo je: obla kula u obliku olovke, debela vaza vodotornja i, pokraj njih, skupina zgrada okruženih drvećem. Taman što sam ugledala to mesto, ponovo ga gubim; avion zatrpava i guta pogled na nebo.
„Šta je bilo s ujka-Brendanom?”, dovikujem Keli nadglasavajući buku.
„Šta je bilo s ujka-Brendanom?”
„Da, ujka-Brendanom.”
„A otkud ti sad ujka-Brendan pade na pamet,”
Otvara se utroba aviona i mi čekamo da se spuste točkovi. Opružio avion nožice, ukopava se potpeticama.
„Umro je”, popušta Keli.
„Je li?”
„Meni je on baš bio drag.”
„Bio ti je?”
Sigurna sam da ga nikada u životu nisam videla, mada eto ti ga sad, najednom, sedi za božićnom trpezom na Grifit Veju, a lice mu kao iz mašte, otromboljenih vilica, nozdrva i očiju sa crvenim obrubom – da, te oči pamtim kao umorne i neugodne, kao da je ludilo mnogo dosadna rabota, gotovo jednako dosadna kao Božić sam. U sećanju mi je s narandžastom papirnatom kapom na glavi, s čašom brendija u drhtavoj ruci, ali ne – alkohola u našoj kući nije bilo sve dok Lijam nije počeo da ga unosi kradom, a nije bilo ni papirnatih kapa.
Od Brendana mi vučemo ove oči: spilejnovske oči koje se stapaju s atlantskoplavim očima moga oca i daju nam taj nerazblažen, alkoholičarski pogled, tu plavu žestinu koja se ne kali vodom; lepe, bolesne i nekako odsutne, duhom odsutne oči, dok ih, je l’ te, ne „uključimo”, što će reći dok ne zapazimo nekoga i ne procenimo da upravo njega treba počastiti punim plavetnilom.
(Moje oči su kao Adine, neka vrsta ništa-sivog koje na irskom zovu „liath” kad opisuju kamene zidine ili boju mora. I Alisa ima te kišonosne oči, kao i Ajvor i Midž. Nismo mi pravi, opaljeni Hegartijevi, već neka vrsta podvrste; Firbolzi20 sa Grifit Veja.)
Od ujka-Brendana smo nasledili i tu matematičarsku crtu – to je, zapravo, prilično prozaična sposobnost da upamtimo telefonske brojeve i prekorimo kasirke u supermarketima što su nam previše naplatile za salatu. Niko od nas nema ono što je ujka Brendan imao – toliko znamo – jer je ujka Brendan imao tu svoju matematiku. Uvek nam je stavljano do znanja da je brat naše majke previše dobar za ovaj svet.
I mada sad Ernest, u peruanskim planinama, pri svetlosti sveće lščitava svoju teoriju niza, i najpametniji među Hegartijevima samo to i jesu – pametni, što će reći da od toga nemaju nikakve vajde; zarađuju manje ili više od bližnjeg svog i od njih se mogu očekivati visprene opaske. Shvatam sad, dok slećemo, da život u Svetoj Iti nije bio romantičan, već da je to pre bila jedna dugotrajna, prljava rabota, kad gledaš kako ti se mokraća skuplja u krilu, a pri tom si, s vremena na vreme, gotovo svestan šta je to o čemu razmišljaš.
„Znam o čemu razmišljam!”, kaže ludak u mojoj glavi lupajući po drvenom naslonu za ruku na fotelji. „Znam o čemu razmišljam!” A bolničarka će, u prolazu: „Odlično!”
Sada već aerodromski terminal promiče kraj avionskog prozora i više liči na sliku neke zgrade, a čitav taj ritual oko sletanja tako je sav nešto bioskopski i veštački, da neko vreme prosto i ne verujem da se sve to upravo zbiva. Ujka Brendan u ovom času nije mrtav, ili bar nije mrtav kako dolikuje, i ima nečega tako snebivljivog u toj stazi koja promiče pored nas, u tim liftovima i vrteškama za prtljag, nečega što još neće moći da se primi na irskom tlu, da se meni sve pobrka kad konačno sednem u sab, izvezem ga s parkirališta i izbijem na kružni tok, da u tom času umesto na sever, krenem na jug putem od aerodroma.
Do tog mesta ima svega nekoliko kilometara. Mostić je još tu, i železnička pruga je još tu, šiba na sever. I, u tom času, najednom se nešto razlabavi na mapi koju nosim u glavi i put se odmotava preda mnom. Upravo već počinjem da gubim nadu, kad ono – klik, i eto opet onog puta koji pamtim, isti onaj put, dugačak i prav. S leve strane prati ga betonska pešačka staza, red užasnog drveća zdesna, a iza njih jarak koji se spušta u nisko polje gde se živo, vlažno zelenilo sporadično povija u baru koja prekriva travu.
Iza drveća svetli presno belo nebo, a pod njim – voda.
Tu smo. Sada isto vidim i unutrašnjim i pravim okom. Pokušavam da usporim, da uhvatim ritam sećanja, ali sve mi prebrzo izmiče.
„Sećaš se ovog puta?”, pitam Kiti.
„Kog puta?”
„Ovog puta.”
„Šta s njim?”
Već je pojela pola prošlosti. Pola mog života ode u bestraga, a ona nikako da se već jednom reši da me razume.
„Da li ga se sećam?”, kaže Kiti.
„Isuse bože”, kažem.
„Šta je?”
Dotle smo već prošle onaj bungalov u polju kukuruza, mada je sad kukuruz potkresan, ostala samo strnjika pod niskim jesenjim suncem.
„Čovek sa dva štapa?”
I tad, kad bi mogla da vrisne, Kiti će samo: „O.”
„Ovuda je hodao?”
„Ovuda?”, kaže Kiti. „Ne, nije to tu.”
Kočim i skrećem desno, na prilaz bolnici.
Kao da, iznenada, nakratko prolazimo kroz nekakvu izmaglicu, iza koje se nalazi prošlost. Teram dalje u drugoj brzini, naginjem se preko volana dok prolazimo kraj upravnikovih kućica razbacanih po padini brda, sagrađenih od viktorijanske crvene cigle, prava varošica.
„Služba za pomoć licima ometenim razvoju”, piše na znaku, i ja s olakšanjem pomislim da umobolnih ovde više nema. Umobolni su se, po prirodi stvari, pretvorili u prah. Nisu više ljudi ludi.
Umobolnika je u tim prostorijama ostalo tek u tragovima kože; u onom što je ostalo kad su se češali, ili rezali, ili je možda sama otpala: milion pahuljica ljudske kože u mekanom sloju ispod podnih dasaka, milion pahuljica koje daju neku osobenost svetlu.
Prolazimo kroz dvorište s visokim dimnjakom i oniskom kotlarnicom, a sve od ekstravagantne, industrijske crvene opeke. Čudni su ti okrugli prozori na kotlarnici, okna im razdeljena u obliku Davidove zvezde.
„Isuse”, progovara Kiti, a misli isto što i meni načas pada na pamet, da ovde spaljuju duševne bolesnike, samo da bolnički radijatori budu topli.
Zastajem na terenu za odbojku, motor radi na praznom hodu i gledam oblu kulu i vodotoranj iza nje. Nemoguće je, međutim, povući ručnu i izaći na taj ogoljeni vazduh azila, s onim nanizanim dvokrilnim prozorima koji i dalje motre. Mic po mic vozim prema bungalovu, dole kraj mora, a debele gume škripe po šljunku; napravim polukružno i odlazim.
Kako smo prošli kroz kapiju, zviznem tih nekoliko stotina metara što nas deli od mora, svačijeg mora, mora u kojem se ljudi kupaju. Od slane vode uvek se osetim tako normalna, uprkos visini talasa, i praćakanju riba i ogromnom pritisku vode na okeansko dno. Na obali je malo stambeno naselje, neko dete vozi bicikl, izraz lica mu tup od znatiželje, a ja skrećem na kraju puta i vidim sivi zid koji ograđuje malo polje. I na tom polju – stvarno je malo – nalazi se keltski krst s natpisom.
Izlazim iz kola da vidim šta piše.
1922-1989
U DOBROTI SRCA SVOGA,
POMOLI SE, MOLIM TE,
ZA ŠTIĆENIKE BOLNICE „SVETA ITA”
SAHRANJENE NA OVOM GROBLJU
NEKA POČIVAJU U MIRU.

Samo jedan krst – prilično nov – na kraju stazice koja vodi po sredini polja. Dva reda mladica, budućih oskoruša. Nema oznaka, nema zasebnih grobova. Pitam se koliko li je ljudi bačeno u zemlju na ovom mestu i uviđam, prekasno, da tu sve vrvi od leševa, da je zemlja proheklana njihovim isprepletanim kostima.
Okrećem se, nema mi pomoći, pogledom tražim Kiti koja sedi na mestu suvozača.
Dohvatili su me za butine. Nešto me steže za butine, osećam, šta god to bilo. Odnekud neki vetar. Hvata me, zviždi mi između odeće i kože. Sva sam se naježila. Okrzne mi usnu. I prođe.

Videla sam jednom, na misi, čoveka sa sifilisom u trećem stadijumu. Sedeo je u redu ispred nas i gledao svoja posla dok nam ga Mosi nije pokazao, jer Mosi je bio od onih tipova koji se razumeju u takve stvari. Školjke na njegovim ušima bile su izjedene; skroz su se bile smežurale, kao topljena plastika. Kad se čovek okrenuo iz poluprofila, videlo se da mu je nos potpuno spljošten i da je od njega ostalo samo malo mesa, dole, gde su nekada bile nozdrve. Disao je plitko i glasno, ali nije izgledao lud – Mosi nam je kasnije rekao da uvek polude na kraju. Pa opet, nije bilo nikakve sumnje u vezi s tragovima čovekove prošlosti, vidljivim na njegovom licu.
Kiti je to rekla u kolima, kad smo se vraćali kući sa mise. Mora da joj je bilo negde oko jedanaest godina. „Čovek koji je sedeo u redu ispred nas ima tercijarni sifilis”, rekla je.
Ocu se, onako, dok je vozio, glava samo uvukla u kragnu, pa su mu sad cela leđa izgledala krupnije. Trenutak kasnije majka je rekla: „O.”
Istorija je puka biologija – tako ja mislim. Probiramo i odabiramo činjenice o nama samima – odakle smo i šta to znači. Sedim i čistim nokte, i razmišljam o poslednjem Lijamovom manikiru koji mu je priuštio onaj fini mladi engleski pogrebnik; pod noktima mu je našao crnu farbu od šanka, lak i znoj, prosuto pivo i ostatke kože nekih drugih ljudi. U telu je budućnost zapisana, sve ostalo su samo tragovi.
Ne znam kada se sudbina ostavila prvi zapis na Lijamovim kostima. I mada je Njudžent svakako bio prvi koji se tamo upisao, ne bih, iz nekog razloga, rekla da je ujedno bio i poslednji. Ne zato što sam bilo šta lično primetila, već zato što tako kod tih stvari biva. U to vreme, naravno, niko nije znao kako kod tih stvari biva. Viđali bismo Lijamu slične momke i odmah bi krenula priča, paleta raznovrsnih reči.
Klipeta, đilkoš, majmun, bitanga, beznadežan, beskoristan, lud, pravi sranja.
Sada, kad ga više nema, moram da kažem da je u Lijamovom životu bilo i svetlih trenutaka.
Moj brat je bio neslućeno lep u uzrastu od petnaest godina – u to vreme sam ja još bila debeljuca, napupela pubertetlijka. „Otkud ti ti repići?”, rekla bi Ita za moju kosu, ili „Što su ti kapci tako crveni, da nemaš možda neku infekciju?”'
Ita je postajala „lepa”, izrastala je u onu koja će „naći sebi čoveka” i bilo je, još od ranog uzrasta, nečeg neuništivog u njenom spoljašnjem izgledu. Moje je lice, s druge strane, postajalo i meni samoj sve nečitkije, iz nedelje u nedelju. „Odakle ti ta kvrga tu?”, rekla mi je jednom. Što je bilo stvarno dobro pitanje, Ita, mnogo dobro pitanje zaista, hvala lepo.
Lijam je neko vreme furao neku čudnu frizuru, a onda su mu usne – što je bilo mnogo čudno, ali mu je tako ostalo – jednoga dana, kad mu je bilo četrnaest godina, prosto tako procvetale. Ali, budući da je bio niskog rasta i, moglo bi se reći, „lepuškast” – kod njega je pubertet potrajao otprilike nedelju dana. U šesnaestoj je već bio lep i loš, a od plavetnila njegovih očiju zavrtelo bi ti se u glavi. I mada zbog nestalne naravi na kraju nije uspeo da se uklopi u svet odraslih, poslednjih godina školovanja Lijam je bio pravi princ, srcolomac, i nikakva pravila za njega nisu važila.
Čim je Mosi otišao od kuće, Lijam se preselio u sobicu u baštenskom prolazu, gde su zidovi bili okrečeni u belo, a pod prekriven navrat-nanos sečenim linoleumom. Imao je taj prostor svojih prednosti, pre svega u tome što se iz njega direktno izlazilo na ulicu, pa nikad nisi znao da li je Lijam tamo ili nije. Imao je malu bandu, drugare koji bi, s vremena na vreme, preskočili zadnji dvorišni zid i virkali kroz prozor kuhinje; mahom dečaci, a posle nekog vremena i poneka devojka. Vilou je Lijamu bio najbolji drug za zezanje i razne eksperimente – koji su se mahom svodili na guranje raznih stvari u džepove pantalona, tako da su izgledali kao dva totalna idiota kad god bih otvorila vrata.
Meni to nije smetalo. Već sam bila prestara za njih. Bila sam zauzeta škrabanjem srceparajućih rečenica o Vilouovom starijem bratu Taneru po školskim fasciklama. Pisala sam ih na francuskom, tako da niko ne može da ih razume – niko sem, naravno, gospođe Gogarti, koja nam je predavala francuski. Mon amour est un petit oiseau brun/ Blesse par toi,/ Tanner.21 Pročitala je zapis s kraja na kraj i nežno me pogledala, pa se nasmešila. Zamrzela sam je zbog toga. Zamrzela sam je zato što me provalila, a i što sam joj bila draga (a i bila sam, po svemu sudeći). Stvar je u tome što u jednoj velikoj porodici privatnost bila mnogo važna. Niko ti nije preturao po stvarima osim ako nije naumio nešto da ti ukrade ili da te gadno povredi. I niko te nikada nije sažaljevao, niti bi ti se ikada desilo da nekome budeš drag, sem možda Ernestu, čije je sažaljenje, opet, još tada bilo odveć promišljeno da bi ga uopšte uzimao u obzir. Mislili smo da se tako vodi jedan častan život. Ja, na izvestan način, i danas to mislim.
Desilo se jednom da mi dve drugarice, nenajavljene, banu na povratku kući iz škole, i fantastično smo se provele – sve dok Lijam nije ušetao u kuhinju, a onda je provod postao još luđi. Kako god okreneš, nije mi bilo bitno da li će nešto biti s Fidelmom, ali mi jeste bilo bitno da li će nešto biti s mojom najboljom drugaricom Džeki. Mimo svega ostalog, mislila sam, čak je i prenizak za nju. Pili smo tako jednom svi zajedno napolju, za vreme uskršnje mise; sedeli smo na poljani na kojoj će potom sagraditi školu i dodavali jedno drugom pljosku votke, koju smo u ustima mešali s gaziranim sokom od pomorandže. S izvesnom dozom odvratnosti pustila sam da sve ide svojim tokom – jer moralo je ići svojim tokom, i ja sam toga bila svesna. Ili to možda i nije bila odvratnost – šta li sam tačno osećala tada? Usamljenost. Onaj prizor kad se Lijam okreće prema Džeki u mraku, a ona se primirila, ne diše. Vilou i ja smo sve to vreme sedeli odmaknuti jedno od drugoga i glasno gutkali. U crkvi su prenosili uskršnji plamen sa sveće na sveću, dok naposletku nije izgledalo kao da je izbio požar: a onda su uključili flourescentna svetla.
Godinama nisam pila votku; čak i danas u tom mirisu ima nečeg slatkastog, nečeg što vuče na međunožje, kao da neka grumenčina zemlje i puberteta izleće iz čaše i pogađa te posred lica. Pa onda, posle, plače mi Džeki preko telefona, pa onda i Fidelma plače, sve dok se ne proderem na Lijama da ostavi na miru moje drugarice, jebote ja! On je, posle toga, sam izašao u subotu uveče, a ja sam se spetljala s Matorim Džoom – koga su tako zvali jer mu je bilo trideset godina – čovekom koji je, sada to uviđam, tako silno želeo da me razgazi, da bi se posle poljupca samo okrenuo i čelom se oslonio na zid. Meni se sve to sviđalo. Matori Džo je voleo da se lepo obučem, pa me vodao po pabovima, dok je Lijam počeo da se udaljava od mene, izmičući u svoju protraćenu mladost.
Jedne noći se Bea javila na telefon u hodniku.
„Da. Da, tako je”, rekla je, i cela kuća je zastala da čuje šta se dešava. Dala je slušalicu tati.
„Da, tako je”, rekao je on. „Dobro. Dobro. U redu.” A onda se s naporom popeo na sprat, uzeo sako i kravatu i izašao u jesenju tminu, zatvorivši ulazna vrata za sobom.
Nikada nije izlazio noću.
Sat vremena kasnije, ušao je na ista ta vrata kao što je kroz njih sat ranije izašao, bezizraznog lica, utučen. Iza njega je išao Lijam, sležući ramenima i podignutih ruku, da nam kaže kako nema nikakve potrebe da se formira odbor za doček. Kasnije nam je ispričao kako je pušten uz kauciju iz panduracije ili, pre će biti, da ga je izvadio tata, a inače nije bilo ništa strašno – popio je jednu ćušku, pa su ga poslali kući.
Nikada nismo saznali zbog čega je do toga došlo. Tata nije želeo da priča – ni tada ni kasnije – a prema Lijamu se odnosio s nekim novim, sad potpunim, prezirom. Gotovo je bilo između njih dvojice: nema više dreke, nema više tatinog unošenja, ono kad je, pre, imao običaj da kažiprstom buška momke u udubljenje na ramenu.
„Šta. Sam. Ja. Ono. Rekao tebi?”
Buš. Buš. Buš.
Ponekad se pitam kako je moguće da se u toj kuhinji nije odigralo nijedno ubistvo.
„Preterao si, ćale. Nemoj da me guraš.”
Ali, tati više nije ni bilo do toga da gura Lijama.
Policija nam je došla na vrata i sramota je bila tolika da tu više ništa nije ni imalo da se kaže.
Kad sad o tome razmišljam – stvarno je to bila jedna žurka bez kraja. Lijam, u kuhinji, podiže kosu s lica da pokaže štraftu osušene krvi, crvenu traku od obraza do vrata koja mu je ostala kad je licem zakačio kvaku na vratima ćelije. Sećam se tog prizora u živom tehnikoloru: kosa mu crna, baš crna, traka crvena, baš crvena, a oči plave, nerazvodnjene. Malo su ga samo izbubecali, rekao je, „mlatnuli ga malčice”.
A ja sam rekla: „Što si tako glup.”
Pogledao me.
Mislim, danas, da sam tada htela da kažem da je, ako ga i jesu tukli, sigurno sam za to bio kriv. Htela sam, isto tako, da kažem da mu ja, kad bi baš došlo do stani-pani, ne bih verovala sve i da je to što govori, striktno govoreći, i bila istina.
Ako bih i pokušala da odredim taj trenutak kad sam izdala svog brata, onda bi to morao da bude upravo taj trenutak. Gledala sam ranu na njegovom obrazu i procenila da mu ne treba verovati, ako je tu ikakvom „verovanju” i bilo mesta. Ništa drugo.
Procenila sam da on ne zaslužuje da mu se veruje.
„Što si tako glup”, rekla sam.
Šta bih drugo?
Razne su stvari umele da nas zasmeju: sladostrasni sveštenici, pa kakva su jajca malih dečaka, pa onda ono: „Dođi ovamo, sedi mi u krilo, mali čoveče”, pa mali Englezi koji pevaju u horovima, pa zadnjice homoseksualaca i, uopšte, sve što je bilo u vezi s nevinošću i guzicama, mada niko nikada nije pominjao – svesna sam toga sada dok nabrajam – niko nije pominjao tvog stojka, ili tvog prcka ili kako bi bilo da ti neko dudla miška. Što sad pa to? Zašto nam je sve to bilo tako smešno, ali samo na određen, gotovo ritualan način?
Te razgovore vodili smo nekih mesec-dva dana, jednog leta, a onda više o tim stvarima nismo pričali. Meni su se ti razgovori sviđali. Sviđala mi se ta tišina koja nastane kad utihne smeh. Lijam je tako ćutao kao da se maločas upiškio, ali to niko nije primetio, tako da je sve, na neki čaroban način, u najboljem redu. A ja sam ćutala kao da u jednom trenutku imam priliku – koju prvo hoću da iskoristim, a onda od toga, ipak, odustajem – da uprem prstom u ono gde je ostalo mokro.
I želela bih da mi se oprosti za to zadovoljstvo, neznatno, ali meni tako primamljivo. Želela bih da mi bude oprošteno, sada, jer mi je mnogo žao zbog toga.
Kad bih uopšte verovala u tako nešto kao što je ispovest, otišla bih u ispovedaonicu i rekla da, ne samo što sam ismevala svoga brata, već sam dozvolila njemu da samoga sebe, celoga života, ismeva. Ta faza ismevanja potrajala je sve ono vreme dok je bio veseo u piću, a i onda, kad je postao bučan u piću, da bi splasnula tek u završnom, odurnom stadijumu njegovog opijanja. Nikad on, međutim, nije sasvim digao ruke od toga – od same zamisli da je sve to samo šala.
Lijam nikada nije imao dodira sa samosažaljenjem, ni sa svojim sopstvenim ni sa tuđim. Kad je nekome bilo teško – Kiti, na primer – uvek je to, bar s njegove tačke gledišta, bivalo iz nekih pogrešnih razloga. Da me ne shvatite pogrešno, voleo je Lijam ljude koji pate – voleo je siromašne, uskraćene, usamljene, voleo je alkoholičare, sažaljevao je svakog koga nešto muči, samo do one tačke kad oni počnu da sažaljevaju sami sebe. Što se meni nekako i ne čini baš poštenim. Što, meni bar, liči na ponos.
Znam da zvučim oporo, a Bog mi je svedok da bih volela da ponekad nisam ovakva kučketina, ali moj brat me dvadeset ili više godina osuđivao zbog nečega. Osuđivao me zbog moje lepe kuće s lepim, u belo okrečenim zidovima, osuđivao me zbog mojih finih kćerki koje spavaju u svojim finim lila i još finijim roze sobama. Osuđivao me zbog mog muža koji voli golf, mada Bog sam zna da Tom već godinama nije našao slobodnog vremena da odigra partiju golfa. Prema meni se odnosio kao da sam ga izdala, mada u čemu to konkretno, ne znam – jer Lijam ti nije dozvoljavao ni da sanjaš o nečemu, naravno. Moj brat je imao snažno osećanje pravičnosti, ali je bio grub prema svakom živom ko bi pokušao da ga voli; mahom, i osobito, prema svakoj ženi s kojom je spavao, pa ipak je, pošto je celoga života oko sebe sejao bol, našao za shodno mene da osuđuje. A meni je, opet, pošlo za rukom da se osećam krivom. Kako sad to?
Takvo je to osećanje krivice. To je anatomija, to je mehanizam porodice – i čitave zemlje, da je jebeš – koja se davi u osećanju krivice.
I, da, pogledam ponekad te lepe zidove i, kao Lijam, kažem: „Ma, rušite sve.” Naročito posle fine flaše finog rizlinga. Kao da je čitav svet sagrađen na nekoj laži, a ta se laž drži u strogoj potaji i vrlo je prljava. Ali, ja ne mislim da su carstva, ili gradovi, pa čak ni petosobne kuće sagrađeni na gnusnoj činjenici da ljudi stupaju u seksualne odnose, mislim da je sve to zapravo sagrađeno na gnusnoj činjenici da ljudi imaju hipoteke. Neka je i tako, šta ima veze kad. me moj muž kreše upravo one noći kad držimo bdenje za moga brata, a ja praznom bocom pretim italijanskoj garnituri od veštačke kože, pa i ja kažem: „Ma, nek’ sve propadne.”
Prilikom jedne od poslednjih Lijamovih poseta, bivakovali smo pod vedrim nebom, u stvari – zadnji deo kuće nam je bio načisto odvaljen, a mi smo logorovali u onom prednjem delu i hranili se onim što se zateklo. Mislim da sam zbog svega toga više krivila Lijama nego radnike. Usred tog šuta pojavio se on s jednom otužnom, previsokom ženom, koja kao da ni o čemu nije imala mišljenje, pa čak ni o tome šta bi volela da jede. On je neprestano pio. Pet dana je to trajalo, a onda su njih dvoje otišli u Mejo22 i ja sam se ponadala da ga nikada više neću videti.
Ostala mi je u glavi slika od te posete: jedne večeri, posle kupanja, sedi Emili na Lijamovom kolenu. On se skutrio, siv sav, zavalio se u fotelju prekrivenu prašnjavom plahtom. Emili ima dve godine; gola, sva k’o zapeta puška, i toliko lepa da nemam reči. Lijam je drži onim krupnim, punim rukama oko trbuha. Guza joj je glatka i oštra, sedi mu postrance na butinama. Pored nje, pantalone naborane na njegovim preponama, oko te misterije koja nikoga više ne zanima. Vidi se da Lijama sve to zabavlja.
Razumeo je on Emili – dopali su se jedno drugome. Za Rebeku, koja više liči na mene, rekao je: „Šteta zbog tih zuba.”
I to bih, smatram, morala da oprostim.
Šteta zbog tih zuba.
Ubrzo pošto su ga policajci odveli, a otac ga vratio, Lijam je nožem za hleb u kuhinji gađao majku, koja je verovatno samo pokušavala da kaže nešto lepo, i cela se porodica sjatila na njega, i svi smo ga šutirali po dvorištu iza kuće.
„Idiote jedan, jebem ti sve.”
„Prolup’o si, somino.”
I uživali smo u tome, bar koliko se sećam. Kao ono kad imaš krastu, pa ne možeš a da je ne skineš. Sam je to tražio.
(A možda je, doduše u potaji, tražila i majka.)
Pa ipak, dugo sam se pitala zbog čega su ga tada panduri skleptali. Mnogo sam o tome razmišljala. Možda je razbio prozor, ili maznuo piće u prodavnici koja je radila na divljaka, ili je prosto nekoga popreko pogledao. Ili se to dogodilo iz razloga koji ne mogu ni da naslutim. Bila je tamo neka devojka, Natali se zvala, koja je cmizdrila i kukala ukraj puta – možda je zbog nje. Učinilo mi se tada da mora da je došlo do nekakvog nesporazuma koji je moj otac morao da razreši dodatnim informacijama o toj devojci, njenim brljotinama i dužim suknje koju je obukla pre nego što će izaći u subotu uveče.
Morala sam na kraju da ga pitam. „]e l’ to zbog Natali ?”, rekla sam. „Zbog one pizdulje? ” A on me je samo pogledao.
Šta ako je silovao? Ne rade li muškarci i takve stvari? Šta ako joj se niz nogu slivala krv, a niz obraze suze? Slina. Šta bi drugo bilo?
Meni je bilo šesnaest godina, i ništa o seksu nisam znala. Nije li to neobično? Šta god da i jesam znala o mehaničkom aspektu cele stvari, meni je to tada bilo nešto, nekako, nedostupno. Nisam znala kako se sve to radi. Izgleda da su moje adolescentske godine bile godine osnaživanja nevinosti, jer već sam šesnaest imala, a još sam bila do srži strastvena i do srži čista. Svi ćemo mi postati pesnici, mislila sam, volećemo do beskraja, a Lijam će, u svom gnevu, izmeniti svet.
Uprkos svemu, nešto tu nisam mogla baš sasvim da ukapiram: nešto što je bilo od najviše važnosti, što sam već, stvarno, morala da znam. Morala sam, na kraju, da ga pitam.
„Ono s pandurima – je l’ zbog Natalije bilo?”
Lijam me je pogledao. I otvorio se među nama onaj procep što zjapi između žene i muškarca – ili se barem meni, šesnaestogodišnjakinji, tako učinilo – oličen u razlici između toga šta bi jedan muškarac mogao, ili želeo, da učini, u seksualnom smislu, a što žena može samo da sluti.
„Jesi li pravio neka sranja s njom?”, rekla sam.
A on je rekao: „Što si tak’a somina.”
Jednom smo se šetali kroz neku šumu. Jesen je bila, možda je to, u stvari, iste te jeseni bilo. Stabla su bila siva i svetla, a lišće koje se držalo za njih beše narandžasto, ali narandžasto kako samo u pozorištu scenograf može da ga napravi. Sad kad se setim, šetali smo se kroz aveniju od bukovih stabala; išli smo u susret žilama koje su navirale iz zemlje.
To bi bilo to.
Romantična scena, nema šta, šetati se avenijom narandžastog lišća, što će reći da sam najverovatnije razmišljala o Taneru, Matorom Džou ili onom s kim sam već te nedelje bila: najverovatnije sam razmišljala o neznanom muškarcu kog ću voleti jer mi je tako suđeno. A umesto s njim, sred sve te lepote, ja zaglavila s rođenim bratom.
Planine su se videle u daljini; moćne, sve sam kamen i vresište. Hodah smo pod visokim, bledim nebom i osećali se, sred tog krajolika, tako mali, a nikoga nije bilo da nam kaže da li smo zaista tako mali. To bi bilo to. I bilo je u svemu tome neke neizmerne spoznaje bezbožja. Te je otuda, na izvestan način, sve i bilo nekako čudno: i te planine, i to bledo nebo, i to preterano narandžasto lišće koje je odbijalo da padne, tih poslednjih dana našeg grešnog saveza.
Kada nam je bilo najlepše?
Kad je Lijam imao četrnaest godina, ili tu negde, vozio je bicikl, a ja bicikl nisam imala, pa je on imao običaj da me poveze na šipki do radnje, ili do obližnjeg bazena. Ne znam kako je preko mene uopšte video kuda vozi. Uvek smo se svađali oko upravljanja biciklom – ja sam se čvrsto držala za guvernalu, a on pokušavao da skrene na ovu ili onu stranu, i pri tom mi zabijao bradu u leđa, ništa ne videći od moje kose. Sav bi se iskrivio da dohvati obe pedale, a meni su noge visile s jedne strane. Jad i beda smo bili, sve go lakat i koleno, a ovamo žulja guvernala, a onamo gadno probadaju pedale od nerđajućeg čelika. Rekao bi čovek da mi to tako, zabave radi, ali bila je to, zapravo, borba od prvog do poslednjeg minuta.
Posle toga, u bazenu, prolazili bismo jedno pored drugog kao da se u životu nismo videli, ni rod ni pomoz’ bog; ako nije mogao da nađe dečake s kojima će da se zeza, plivao je sam, što sam i ja činila ako ne bih uspela da nađem nijednu devojčicu. Dešavalo se ponekad da ni on ni ja nikoga ne poznajemo, ali nipošto ne bismo sebi uskratili mogućnost da upoznamo nekog novog tako što bi nam palo na pamet da međusobno razmenimo ma i jednu reč. A ako bi mi i prišao, s onim svojim žgoljavim mokrim grudima i licem prošaranim crvenim flekama, načisto bih izludela što me je tako odao. jer ko može da bude tajanstveno biće iz dubina ako mu se naokolo švrćka rođeni brat i govori: „Imaš slinu.”
„Zaveži.”
„Veliku, zelenu.”
„Ne, nemam slinu. Beži.”
„Ma evo je.”
„Odjebi!!! Beži!”
Njegove žgoljave grudi izvijaju se unazad. Uvlače se sparušene, ljubičaste usne. Zapliva, lupi nogom po vodi, a ono sve meni po licu, dok on odlazi da se priključi onim čudovišnim dečacima na drugom kraju bazena.
I Natali mora da je tu negde bila, debelo desetogodišnje čeljade s ponekom stidnom dlakom nalik na bradicu kod matorih žena – donji deo bikinija Natali bi izgubila kad god skoči s ivice bazena. Četiri godine kasnije pitala sam Lijama da li je pravio sranja s njom, a on me je pogledao s neke distance koju nisam umela da premostim.
Sada umem.
Sada znam da je taj pogled u Lijamovim očima bio pogled čoveka koji je svestan da je sam. Jer, nikada svet neće saznati šta se tebi dogodilo, i šta ti u sebi nosiš kao posledicu onoga što ti se dogodilo. Čak ni tvoja rođena sestra – tvoja spasiteljka, na neki način, devojka koja ti je uvek na izvolte – čak m ona ne pamti, ili ne može da se seti šta je tačno videla. Jer, mislim da sam već do toga časa sve bila u potpunosti zaboravila.
U toku narednih dvadeset godina, svet oko nas se menjao, a ja sam upamtila gospodina Njudženta. Ali, nikad se ne bih sama od sebe prešaltovala na tu priču – uvek bi me podstaklo nešto što čujem na radiju, čitam u novinama, ili slušam o zbivanjima u školama, crkvama i domovima drugih ljudi. I onda bi me ta priča tresnula posred nosa, a ja toga i dalje ne bih bila svesna. I zbog toga mi je mnogo žao.

Emili okreće svoje mačije oči prema meni.
„Kako je umro ujka Lijam?”, kaže.
„Udavio se”, kažem ja.
„Kako se udavio?”
„Nije mogao da diše pod vodom.”
„Je l’ voda bila morska?”
„Jeste.”
Važno je sve razjasniti – Emili mora prvo da rasklopi svet da bi ga ponovo sastavila. Rebekin um funkcioniše na neodređeniji način, teskoba ume da joj odvuče pažnju. Ponekad bih volela da ume da se usredsredi, ali ko zna da li je bolje biti ovakav ili onakav?
„Ja umem da plivam”, kaže Emili.
„Da, umeš da plivaš, i odličan si plivač.”
„A on nije umeo da pliva?”
„Dušo, nije hteo da pliva.”
„O ”
„Hoćeš da te zagrlim?”, pitam.
„Ne.”
„Ne – šta?”
„Ne, hvala.”
„Pa, ja bih da ti mene zagrliš. Dođi ovamo i zagrli svoju jadnu majku.”
I prilazi ona, raširenih ruku, sa širokim, lažnim osmehom kao kad oponaša „jadnu mamicu”. Mogla bih pomisliti da je sebična, ali ne razmišljam tako – vidim je kao neizmerno lepu u tom njenom sebičluku.
„Mislim da je okej ubiti se”, kaže mi dok je privijam uz grudi. „Znaš, ono, kad ostariš.”
Teško je uvek se setiti da deca nemaju nameru da te povrede – ili nisu ni svesna kad te povrede. Odgurnem je od sebe i kažem, suzama natopljenim glasom u stilu sram-te-bilo: „Tvoj ujka Lijam nije bio star, Emili. Bio je bolestan. Je l’ me čuješ? Ujka Lijam je bio bolestan, u glavi.”
Mota mi se oko kolena, vuče vrhom prsta po glatkom najlonu mojih hulahopki.
„Bolestan kao od morske bolesti?”
„O, pusti to, važi? Pusti to, prosto.”
Ona skače, grli me; odnela je pobedu nad svim mojim brigama. A onda odjuri da se igra.
Nedelju dana sastavljam za decu veličanstven, poetičan govor o tome kako postoje te male misli u čovekovoj glavi koje mogu da rastu i rastu sve dok ti ne pojedu ceo mozak. Obične, male, majušne misli – one su kao rak, ne može se reći šta izaziva njihovo širenje, ili koga će to zadesiti, i zbog čega neki to dobiju, a drugi bivaju pošteđeni.
Ja sam, inače, od onih koji glasaju za tugu, nemojte pogrešno da me shvatite. Glasam za običan život mozga. Ali, ponekad se prepunimo – kao one male drvene ptice što sede na motki – nakupi se u nama svega i, u jednom trenutku, tup, i mi skliznemo u piće.

Nekih mesec dana posle sahrane, dolazi Tom kući kao i obično, baca kaput na kauč, spušta aktentašnu, a onda dolazi do trpezarije, razlabavi kravatu, skine sako, okači ga o naslon stolice; otumara onda do niše da uzme voćku iz činije, a ja razmišljam: Nikada se to nije ni dogodilo, Lijam nije umro, sve je isto kao što je oduvek bilo. Umesto toga, kažem: „Ti bi jeb’o šta stigneš.”
„Šta?”, kaže Tom.
„Ne znam gde sve to počinje, a gde se završava, ništa drugo”, kažem. „Jeb’o bi ti devetnaestogodišnju konobaricu, ili neku od petnaest koja izgleda kao da joj je devetnaest.”
„Molim?”
„Ne znam gde je granica, to je sve. Ne znam gde si povukao crtu. Pubertet, je l' mu to dođe ta crta? Danas devojčice ulaze u pubertet sa devet godina.”
„O čemu ti to?”, kaže on.
„Ili možda i nije konkretno o jebanju reč. Naravno. Nego, znaš, o tvojoj požudi. O onome što želiš. Je l’ postoji neka granica šta bi jeb’o, a šta ne bi, kad izađeš napolje?”
Poludela sam.
„Isuse bože”, kaže Tom.
Skida sako sa stolice i kreće prema ulaznim vratima, ali ja sam već dohvatila tašnu i stigla tamo pre njega, pa zgrabila rezu.
„Ne ideš ti nikuda”, kažem.
„Sklanjaj mi se s puta.”
„Ne ideš ti nikuda. Ja idem. Ja ću sad u taj jebeni pab.”
Otvorila sam vrata, da bi usledilo malo patetičnog gurkanja i koškanja na tremu – zdravo, Buterstaune! Tom, shvativši da mu malo fali da me udari, podiže ruke uvis. I ja imam odgovor, ili mi se čini da ga imam, na pitanje koje mi postavljaju njegovi nagoni i njegovi postupci, i jaz između to dvoje. Kad bih volela u taj jaz baš da se zagledam. A ne bih.
„Nećeš više ujutro da vodiš decu”, kažem.
Da, tu skončavaju sve veličanstvene emocije, na tome, ko će decu uzeti iz škole, a ko će da napravi ovsenu kašu – bar je tako nekada bilo, dok ja nisam digla ruke i pokušala da spasem brak tako što ću sama raditi sve. Isuse, baš ume da me obuzme gorčina.
„Kako to misliš – ‘ujutro’?”
Gledam ga, rešetam ga pogledom. On podiže šaku, spušta je na usnu, kao da mu je tu nešto zaostalo, što meni daje pola sekunde koliko mi je potrebno da zamaknem preko praga i siđem na kolski prilaz.
„Kuda ćeš sada?”
„Ne znam”, kažem.
A odlazim u Šelburn, s kreditnom karticom.
I činim grešku.
Mesto je puno ljudi koji se lepo provode. Sede, piju, razgovaraju i smeju se. I svi kao da bi da popucaju od nečega – ma šta to bilo. Valjda od toga što su oni – oni. U ćošku pije onaj Diki Kenedi, i sećam se priče o tome kako se osvetio svojoj ženi što je „napustila porodični dom”. A onda je on dobio novi dom, kad su ga smestili.
Trebalo je da obučem svetlozelenu suknju od tvida, usku na butinama – videli bi oni svoga boga. Trebalo bi da sedim ovde u jednoj od onih otmenih nabranih haljina. O tome razmišljam u tom času, kad stojim na poslednjoj stanici svoga braka (ili svog duševnog zdravlja) u baru hotela Šelburn – razmišljam o tome kako ništa ne bi bilo tako kako jeste samo da sam ja drukčije obučena.
Sedim i iz masivne čaše pijuckam džin i tonik, i uviđam da postoji, zapravo, ograničen broj puteva kojima žena kao ja može da ide.
Ima dve godine kako sam primila pismo od Ernesta. Javio mi je da napušta sveštenički poziv, mada je odlučio da ostane sa svojom školicom u planinskim visovima. I biskup bi možda mogao tome da se protivi, pa je odlučio da biskupu ništa ne govori – nikome, zapravo, sem svojim drugovima i porodici (ali nemoj da kažeš mami!) nije ni rekao da više nije „otac Ernest” već obični stari „Ernest”, kao što je bio pre. Jednom sveštenik, uvek sveštenik, naravno – tako da on, u stvari, nikoga i nije lagao time što je držao jezik za zubima. „Nemam više gde da živim sem u svom sopstvenom srcu”, zapisao je on, misleći pri tom da će život voditi kao i ranije, samo u izmenjenim privatnim okolnostima.
A meni se učinilo da je to nešto najgluplje što sam ikada čula sve dok se, sedeći na barskoj stolici u baru hotela Šelburn, nisam upitala kako li bi to izgledalo kad bih ja, prosto, nastavila sve po starom, nikome ništa da ne pričam, ništa da ne menjam, a da pri tom rešim da više, jednostavno, nisam udata žena.
Pitala sam se koliko li ovih koji me okružuju upravo na takvim osnovama žive, i spavaju, i smeju se sa svojim muževima i ženama, i pomislila koliko mora da su tužni. Po izgledu sudeći, i ne bogzna kako. Nimalo tužni, zapravo.
Dikija Kenedija sam poslednji put videla ispred njegove čudesne kuće u Glenageriju.23 Mora da je to bilo negde pošto se Rebeka rodila. I, bože blagi, ne da je taj bio divljak. „Vidim da Brajan ima pune ruke posla”, kaže on dok neka sirota žena namešta suknju na debeloj zadnjici, a čini se da nikako neće uspeti da se unatraške izvuče iz prostorije. Mi sedimo i slušamo to, jedemo rižoto od pečuraka, a zatim oslić u nekom svetlozelenom sosu. Hrana je vrlo ukusna. Emeri, ženi koja je sve to pripremila, koža je ogrubela kao u slonice od previše sunca i kreme za sunčanje. Privlači me V izrez njene majice dok sleže ramenima, zanima me da vidim kako se sve to mreška i nabire. Emer me pita nešto, dobra su joj pitanja, i ja odgovaram, i tako večera teče dalje na opšte zadovoljstvo. Zaista je dovitljiva, nema šta. Malo se i nacvrcala. Priča o jednoj ženi koju svi poznajemo, a koja je skinula majicu nasred Dikijeve kancelarije – pa kako joj je, pojma nemate, ružan bio veš – tako da se ovaj tresao kad se vratio kući. A mi svi – udri u smeh. A posle, kućama.
Čak se i Tom, kasnije u kolima, trese malo, kao da ne može da poveruje kakvu nam je žvaku upravo pokušala da uvali.
„Šta li ono bi?” Kad sam odbacila bejbisiterku kući i vratila se, zatičem ga u dnevnoj sobi, sedi u mraku i cedi bocu viskija. Ili je možda to bilo neke druge večeri. Neko vreme sve te večeri izgledale su isto.
„Hoćeš da uključim svetlo?”
„Ne, hvala.”
„Ideš u krevet?”
Evo, opet sve ispočetka. Redovno posle nekoliko pića, ali ponekad čak i trezni, odigramo tu igru nesreće; beskrajno se vrtimo u krug. Ding dong. Toplo, vruće. Mlako, hladno.
„Ne, posedeću ovde još malo.”
„Kako hoćeš.”
„Da.”
Ti meni, ja tebi. Samo dođi i ima da ti kažem koliko te mrzim. Ček’ der malo tu, a ja idem. A sve vreme dobro znamo da ništa time ne postižemo, ma šta se tu ikada i moglo postići. Sad bar znam šta je razlog, jer odozgo se čuje beba, viče u snu. Dižem se da vidim šta je.
„Hvala ti”, kaže on.
„Za šta?”
„Hvala ti što si ostala sa mnom.”
„O, ako boga znaš...”
„Ne, stvarno.”
Tako nekako ide taj razgovor – retko Tom i ja vičemo jedno na drugo, prosto se mrzimo.
„Vraćam se za minut”, kažem.
A onda jedne noći – možda je to bilo i te noći, posle oslića u zelenom sosu, i Brajanove debeljušne žene, i one ružne žene sa lošim donjim vešom, i svih naših pobeda i poraza – Tom vadi cigaretu iz usta. Prinosi je mojoj bradi i smrvi je pesnicom. Otvara zatim šaku: miris je jedva osetan, ali grozan.
Od njega mi se razbistri u glavi.
Evo kako stoje stvari: ako odem gore do Rebeke i poljubim je, ona će biti srećna. Ako sednem na priručje fotelje i poljubim Toma, on neće biti srećan. Ostajem, stoga, s njim još časak, miriše na oprljenu kožu, na zatrt žar gađenja koje Tom oseća prema sebi. Lobanju njegovu privijam sebi na grudi. I držim ga tako dok Rebekino urlanje ne dostigne onu tačku prodornog piska koji me uvek, iz momenta, diže na noge. I odlazim.
Deca su nam pomogla, ili nam bar neko vreme pomagala. Mislim da je prestao da me mrzi kad sam prestala da radim. Tom bi, naravno, rekao da me u životu nije mrzeo, da me sve vreme voli. Ali, prepoznajem ja mržnju kad je vidim. Znam da je to mržnja, jer i ja, delom svoga bića, želim da me mrze.
Mora biti da je tako.
Nije bitno.
Kako su godine prolazile, bivalo je to podnošljivije, ali stvari nikada nisu došle na svoja mesta.
Razmišljala sam o tome dok sam sedela u Šelburnu – o tome kako ja živim pod navodnicima. Mogla bih lepo da uzmem ključeve i odem „kući”, gde ću „imati seks” sa svojim „mužem”, kao toliki drugi ljudi. To sam godinama i radila. A meni, izgleda, i nisu smetali ti navodnici, pa ni to što jasno primećujem da pod njima živim, sve dok nisam izgubila brata.

Britanci, sad sam već uverena u to, sahranjuju svoje mrtve tek kad su ovi već toliko mrtvi da je za njihovo stanje potrebno pronaći neku drugu reč. Britanci tako odugovlače sa sahranom kako bi se svi okupili, ne toliko da bi ožalili pokojnika, koliko da bi se raskukali kako je telo, eto, još tu. Čeka se u redu, tako kažu telefonom (Britanci vole da čekaju u redu). Ne okupljaju se dok emocija ne iščili.
Šta li će me sve još zadesiti u tih deset dana koliko moramo da čekamo da se obavi sva papirologija, da se izdaju umrlice i nalozi za prevoz, što će se, sa raznih strana, sliti u jednu te istu kovertu koja će pratiti moga brata na putu kući.
U međuvremenu, dok kompjuteri ćute a papir se zaglavljuje u štampačima, dok moramo da čekamo da se islednikovi pomoćnici vrate iz teretane, a da opštinske ćate izađu na kraj s propalim sistemom centralnog grejanja, Lijam leži u nekom tamo frižideru u inostranstvu, a ja – svi mi – teramo dalje. S vremena na vreme, dok idem po kući, obuzme me misao da sam, na svoju sramotu, zaboravila nešto: tampon se rastvara u vodi, u klozetu u prizemlju kuće; parče keksa sam ostavila na priručju fotelje, ili sam zaboravila da popijem čaj do kraja. Osećam kako mi se hladi u ustima dok lovim tu šoljicu po kući i konačno je ne pronađem praznu.
Svakodnevno odlazim na Grifit Vej i posedim s majkom, onako formalno, a i sa Beom, ako je tu, ili s Kiti. Razgovaramo o običnim stvarima. Ili posadimo majku ispred televizora i odemo u kuhinju, gde mi Kiti – gde svi mi – izgledamo tako smanjeni, prerasli sve to. Šokirana sam količinom raznoraznih proizvoda koji su nam potrebni, jer svaka od nas se licka i macka, i tako na kraju nemaš više gde da staneš od kozmetičkih tamnila i svetlila. Tako je to kad se sredovečan nađeš na mestu gde si nekada bio dete, a prema nama se ovde, uprkos svim našim važnim postignućima, ponovo kao prema deci odnosila ne toliko naša majka, koliko sama smrt. S tim što smo ovoga puta bili vrlo poslušna, deca.
Ja sam poslušna kćerka. Vrlo sam poslušna kćerka. Obučena kako otprilike dolikuje pripadniku srednje klase, ulazim u Kilkeni dizajn24 i kupujem majci prelep isheklan šal od kašmira, krem boje.
Vadi ga iz kese, opčinjena na trenutak samom pomišlju na to da bi mogla da izgleda kao neka stara dama s te-vea.
A to ti, znači, daju kad ti deca pomru.
Dozvoljava mi je da je ogrnem šalom, ali odbijaju ga njena zaobljena ramena, kao i čvrsto stisnuta vilica. Spušta ga sebi u krilo i kaže: „Baš bi ovaj šal divno išao na krštenju, zar ne? Kjarino je na putu.” Mada nas nikada ne prepozna baš najsigurnije kad nas vidi uživo, moja majka vodi evidenciju o svom potomstvu i potomcima svojih potomaka do treće generacije; s lakoćom i zadovoljstvom prebira po njihovim imenima.
„U februaru bi trebalo da se porodi, je l’ da? Baš hladno.”
Kod Hegartijevih, sve bebe se krštavaju, jer ne učiniti to bilo bi kao da si ovoj ženi oteo ono na šta ona polaže puno pravo, tu njenu malenu riznicu duša – svi mi samo savesno bazamo amo-tamo i isporučujemo ih. Meni to, zapravo, i ne smeta, ali sam mislila da Džem preteruje. Ko zna u šta Hegartijevi veruju? Za vreme posta psihopata Mosi svakodnevno ide na mise, ali mi to znamo samo zato što nam, lud kakav jeste, tako kaže. Mi ostali molimo se u samoći.
Uzimam joj šal, presavijam ga i vraćam u papirnu kesu, pa ću usput: „Pa dobro, mama, uzmi i ti jednom nešto što ti se daje.” A ona me odmeri pogledom, onako sudijski, kao da bi rekla: A šta to? Hoćeš da budem kao ti?
Ne znam šta to meni pa fali. I ne znam da li bih joj, da sam drugačija, bila draža, da li bi se setila kako se zovem. Mama je oduvek imala odrešene ruke oko toga koga će voleti, a koga neće. Dečaci su, naravno, uvek imali prednost, a za njima i svaka devojčica koja je dobra.
Ja nisam bila dobra. Nisam baš najsigurnija zbog čega. Nisam, ako to nešto znači, nikada uradila nešto što ne valja. Prosto, eto, nisam na tu priču nasedala, kao ni Lijam uostalom. Mi, jednostavno, nismo nasedali na celu tu hegartijevsku priču o jadnoj mami.
Jadna mama sedi i gleda popodnevni TV program, kao što uvek radi, i doveka će raditi, i pre i posle smrti bilo kog drugog ljudskog bića. Nemoguće je reći o čemu ona razmišlja. Kad nešto i kaže, to se odnosi na stvari koje su se odigrale davno, pre nego što je iko od nas stigao na ovaj svet: na avanturu s mlekadžijinim konjem, pa ono kad je zapalila tepih u dnevnoj sobi u Brodstonu i napravila požar, pa kako je njena majka Ada, kad pri kraju meseca jedva sastavljaju kraj s krajem, pravila paprikaš bez mesa – džunglaški paprikaš, tako ga je zvala, gde su šargarepe bile „tigrovo meso”, a paškanat „kamilji preživak”.
Okružuje nas prazna, oronula kuća, zidovi nalik na pregrade u odgajalištu zečeva, a na sve strane jurcaju duhovi dece koja smo nekad bili. Troje umrlo – sad smo već maltene normalna porodica. Još nekoliko da ode, i bićemo otprilike odgovarajućeg gabarita.
Jednom sam bila pozvala nekog tipa da opere tepihe, i rekao mi je da je najmlađi od dvadeset i jednog brata i sestre. Sve velike porodice su iste. Srećem ponekad te ljude na zabavama ili po pabovima, predstavimo se jedni drugima, pa onda krene žalopojka – Bili je u Bostonu, Džimi-Džo u Jo’burgu25, i dobro mu ide – pri čemu prvo na red dolaze pomrli, pa pogubljeni, pa onda poludeli.
Uvek tu biva i jedan pijanac. Uvek biva neko kome se nešto desilo kad je bio dete. Uvek postoji neko ko je postigao kolosalan uspeh i ima više kuća u više zemalja, u kojima, opet, niko od rodbine nikada nije bio. Uvek postoji i neka tajanstvena sestra. To su, naravno, samo trendovi i, kao i svi trendovi, i oni se menjaju. Jer, nema toga čega u našim porodicama nećeš naći, i sve to, naročito u pozni večernji čas, ima nekog smisla. Sažaljevamo majke zbog svega što su morale da pretrpe što u krevetu, što u kuhinji, i mrzimo majke, ili ih obožavamo, ali uvek zbog njih plačemo – barem ja plačem. Zbog nedokučive patnje moje majke na koju sam naučila da stegnem srce. Ali, popijem li samo jednu čašu preko mere, skočiću od stola, kao i svi ostali, i zaridati zbog majke.
Evo šta je, za sve te godine, moja majka pravila i napravila:
1) Čaj.
Za svoga života, moja majka je skuvala hiljade i hiljade lonaca čaja – nikad ništa drugo, ako ćemo pravo, nije ni pravila. A mi smo se uvek oko tog čaja svađali. Midž je volela da dobro odstoji; Ernest je voleo slab. Mosi je voleo da maše loncem naokolo, ali nije me on, nego me Ita jednom polila, samo je zanela lonac – sad mi je, evo, pred očima ta prljava traka vode kako pravi luk i pada mi, bolno, posred trbuha, i sad mogu lepo da osetim kako je hladan bio pamuk dok sam pokušavala da ga sljuštim.
Ko je za čaj?
Čudno je što je tako, ali napravila je samo dva alkoholičara, od onih, mislim, koji su u fazonu „da li bi se ikad učlanio u Anonimne alkohoIičare”. Ali, svi Hegartijevi su poslovično žedni. Nema tog Hegartija koji ne bi bio u stanju da ubije za pristojnu šoljicu čaja.
2) Naslednike.
Ženska čeljad su većinom genetski ćorsokaci, i nema tu ko šta ni da im prigovori, mada je Midž izrodila šestoro – počela je rano da rađa i onda je rađala često; prvi njen porođaj vremenski se podudara s maminim poslednjim (nije tu, znate, bilo nikakvog takmičenja). Džem ima dve divne bebe. Mosi, psihopata, ima troje obazrive dece koja nikad nisu napustila porodični dom u Klontarfu.
3) Novac.
Niko od nas nema pristojan posao, izuzev Bee, koja radi kao rukovodilac odeljenja u jednoj velikoj agenciji za nekretnine u gradu, i Mosija, koji je anestetičar (slutimo da će jednoga dana pustiti gas da curi malčice duže nego što treba). Mi ostali imamo čiste eufemizme. Ita je domaćica, Kiti je glumica, ja sam noćna ptica, Alis je baštovanka. Ajvor i Džem rade u multimediji, što je najveći eufemizam od svih. Ernest je sveštenik (obustavljam postupak).
4) Heteroseksualce.
„Jeste li svi strejt?, pitao me jednom moj drug Frenk, tonom koji je odavao potpunu nevericu.
„Mmmmm...”, odgovorila sam.
Midž? Ona tu i nije baš relevantna, zar ne? O mrtvima sve najbolje. Ili, s druge strane, o tebi sve najbolje ako si se već udala za šefa paba i kupila kuću u Čerčtaunu. Midž je bila majka, brisačica, batinašica, paničarka, skupljačica bola, naročito onog njenog, najvećeg i poslednjeg bola. Mogla je ona da bude i gej, i strejt, i s ovcama da se kreše, previše je tužno sad o tome razmišljati, stvarno. Ono za čim je Midž žudela nikada ionako nije bilo ma i od najmanjeg značaja. Što se ostalih tiče: polovina Beinih momaka bili su homoseksualci, ali ja ne mislim da je i ona. Ernest živi u celibatu. Kiti spava s mnogim muškarcima, svakog od njih voli i svi su oni oženjeni. Da nije to, u stvari, seksualna orijentacija? Trebalo bi da bude – mala kučka. Ona se, zapravo, kreše samo s neostvarivim snom.
Sa Elis niko nije načisto. Ali, svi znaju da blizanci Ajvor i Džem imaju vrlo ugodan, normalan seks (ura!) – ne jedan s drugim, naravno, žurim da dodam, već sa svojim partnerima, devojkom iz Sarija, odnosno finim radio producentom iz Nemačke (muškog pola).
Za to vreme mali Stivi vodi ljubav kao svako anđelče, gore na nebu, go, s ostalim heruvimima. Nastran je do maksimuma. Proizvode jedva čujne zvuke kad se ljube. Taj zvuk je vrlo sličan njihovom imenu. Puti. Puti. Puti.
Niko od nas nije strejt. Ne znači to da Hegartijevi ne znaju šta žele, već da ne znaju kako to da žele. Nešto je s tim željama kod Hegartijevih katastrofalno zastranilo.
Takva me osećanja prožimaju dok stojim podno stepenica i gledam gore, u pravcu sobe gde smo svi mi začeti: osećam haos naše sudbine – ili i ne toliko haos koliko nekakvu neodređenost – i da zbog toga niko od nas ne može da se ukoloteči. A sećam se koliko smo svi mi ponosni bili. I koliko odani. I kako smo se držali jedni drugih. Pa, zar to nije bilo sjajno?
U svakom trenutku tačno sam znala gde se svako od naših nalazi. Sedela bih tako na simsu, na prozoru naše sobe, sklupčala bih se uz krhko staklo i snimala celu kuću: Itu pred ogledalom u kupatilu, Midž za lavaboom. Mosija kako češe glavu, a perut otpada na omot knjige iz biologije, Lijama kako dovodi društvo u baštenski prolaz. Čak i u pola noći mogla sam tačno da kažem ko je gde: svaka soba bila je hladna i na drugačiji način ustajala dok bi čitav jedan nakiseo dan isparavao kroz kože moje usnule braće; pa onaj miris majčinih pilula u klozetu na spratu, koji se osećao pošto bi ona gore piškila.
Bude se. Vraćaju se kući.
Bea, Ernest, Ita, Mosi, Kiti, možda Elis i, definitivno, blizanci, Ajvor i Džem.
Dogrmeće ovamo nebeskim putem, u ogromnim avionskim utrobama. Ajvor iz Berlina, Džem iz Londona, Ita iz Tusona, tajanstvena Elis boktepita odakle. Možda dođe čak i otac Ernest u prugastom etno šeširu, letom iz Lime preko Amsterdama.
Hegartijevi pod istim krovom. Bože, pomagaj!
Radićemo ono što Hegartijevi obično rade. Bićemo hrabri, pristojni i jaki, isplakaćemo se i propatiti. Neće biti pizdarija, jer Hegartijevi ne prave pizdarije kad smo već morali ovamo svi da se dovučemo, sjajno je makar to što niko nizašta nije kriv. Svako svakog može da pogleda u oči. Ljudska smo bića u sirovom stanju. Neki bolje preživljavaju od ostalih, to je sve.

Telo još nije stiglo.
Tom ostavlja novinski dodatak o nekretninama na kuhinjskom stolu, zaokružio i štiklirao zapuštene stanove u centru grada. Podvlači reči „potrebno renoviranje”. Smatram da misli na mene. Mislim i to – hvala, Tome – da je baš sjajno tako nešto uraditi u času kad ti zet umre.
Idem da razmenim mamin šal za nešto drugo i lutam po gradu, a posle nekog vremena zateknem sebe kako plačem na pokretnim stepenicama u Braun Tomasu, iako je to obična radnja. A rasplakalo me to što tu nema ama baš ničega što ja ne bih mogla da kupim. Mogla bih da kupim krevetsku posteljinu, ili ceo krevet. Mogla bih da kupim fensi farmerke za kćerke, ili miju miju sako za mene, pod uslovom da mi nije preširok. Mogla bih da kupim plastične brabantija kutije za čuvanje hrane u koje sam se upravo zablenula na trećem spratu, a koje bi zaista mogle da mi posluže za držanje testenine, pirinča, sočiva, semenki od bundeve i raznoraznih suvih namirnica, naročito onih koje nikada ne pripremam ili ne trošim, a drežde mi na gornjoj polici. Pokušavam da se prebrojim. Da li da uzmem jednu za palentu koja mi već pet godina čami u pakovanju i čeka dan kada će nam biti potrebno sve živo što imamo? A leblebija? Kutije su u pola cene. Potrebno mi je devet komada, izračunam, pa počnem da ih gomilam na podlakticu leve ruke, i plačem sad još malo više, jer zamišljam poplavu, kugu i nuklearnu bombu zbog kojih smo morali da se zatvorimo u kuću i jedemo pet godina staru palentu. Da me iko pita, rekla bih da plačem zbog kraja sveta. I najednom mi dođe da bacim uvis onih devet kutija brabantija i proderem se, ili odem do kase, ispraznim kesu i kažem: A šta s ljudima koji umiru od gladi u Africi, šta s njihovim nadutim stomacima i njihovim očima iz kojih curi gnoj? Jer, mogla bih da kupim bilo šta čega u ovoj radnji ima. Tek sam ostala bez brata, i mogu da kupim bilo šta.
„Potreban ti je neki izazov”, kaže Rebeka, a sve nešto afektira. Osam joj godina. A ja joj kažem: „Pa naravno, zar nemam tebe?”
Jesu li one dobra deca? Jesu li one pristojna ljudska bića? Uglavnom jesu. Mada je Emili pomalo mačkasta, a mačke, to sam oduvek mislila, vole da skoče u krilo samo da bi proverile da li si se dovoljno ohladio, pa da mogu da te jedu.
Ponekad se setim Majkla Vajsa pa se pitam da li je i on ovako podlegao, s onom njegovom samosvesnom ženom i decom koja na javi žive san srednje klase, ali pitam se sa zavišću, jer nama ide ovako kako nam ide. I učini mi se tad da bi on uspeo s tim da izađe na kraj, uspeo bi da izađe na kraj s tim ružičastim svetom, zavoleo bi barbike, ali ne preterano, pa bi ih i kupovao, ili mu, na kraju krajeva, ne bi ni padalo na pamet da ih kupuje.
Lijam u životu nije ušao u prodavnicu.
I zato, u Lijamovu čast, vraćam one kutije za čuvanje hrane, sedam u kola i krećem kući, pokazujući mu usput šta se sve promenilo, sada, kad je umro.
„Pogledaj onaj niz uličnih svetiljki!”, kažem.
On baš i ne izgleda ubeđeno.
Imala sam, u stvari, običaj to da radim dok je on još bio živ: pokazivala bih mu sve te male promene, sve te sitnice koje idu na živce, parking prostore rezervisane za stanare, kolapse u saobraćaju, sedam miliona narandžastih kupastih čunjeva duž puta odavde do Kinegada, sve sam mu to pokazivala, jer on je živeo osamsto kilometara daleko. I, mada se povremeno vraćao i provodio odmor na zapadu, sve te promene događale su se bez njega. Iako nijedna od tih promena i nije bila bogzna kako važna, mene bi uvek rastužilo kad pomislim kako je on, u stvari, izostavljen iz svega toga. Lijam je živeo u sedamdesetim, nekako. Mogao je, ako ćemo pravo, kosmopolitskije da živi od nas ostalih – da priprema karije po Londonu, da se druži s raznim divnim svetom – ali kad god bi došao kući, uvek je izgledao malčice atavistički, kao gedža.
Od mog brata emigranta postaće tako jedan staromodan duh. Umro je, ja mu nazuvam iznošene čizme velingtonke, i irske sedamdesete stapaju se s pedesetim u mojoj glavi.

Očekujem da ću zateći punu kuću, kad ono na vratima stoji Bea i lako vrti glavom.
„Samo smo mi, stvarno”, kaže. „I nekoliko njih iz komšiluka.”
„A šta si očekivala?”, dođe mi da kažem. „Ko će da dolazi i da gleda leš u tvojoj dnevnoj sobi, kad u kući nema ni gutljaj vina da se popije.” Ali ne izgovaram te reči. Tom je iza mene. Drži me za lakat, kojim se služi kao da je džojstik, pa upravlja mnome, i meni bi to sigurno i smetalo, ali uhvatio me, u stvari, na tako staromodan način. Niko više nikoga tako ne drži, izuzev Frenka s posla koji je bio homoseksualac, a potom umro.
„Sve je u očima”, rekao je Frenk jednom dok me uguravao tako na neku groznu žurku u firmi. I pomislim: Siroti Frenk. Što li nisam oplakala Frenka? A onda uviđam, iznenada i s najčvršćim ubeđenjem, da bih morala da prekrijem tepihom sobe na spratu, jer Frenk bi bio stoprocentno za to i da nabavim usisivač ponovo. Moram da nabavim usisivač da pokupim sve to razbacano perje. A onda se dosetim da Rebeka ima astmu – uvek se kod tog usisivača i setim njene astme – i pre nego što uspevam da privedem to prisećanje kraju, eto mene, gledam u Lijamovo beživotno telo u predsoblju.
Je l’ se mi odnekud znamo?
Sad vidim tačno kakvu boju tepiha hoću.
„Balvan mrka”, tako se zove ta boja, čini mi se.
Zašto stalno ideš za mnom?
Soba je gotovo prazna. Nema tu nikoga s kim bih mogla da porazgovaram o dečjim plućima i bojama tepiha, o tkanju i čvorićima i morskoj travi i procentu vune. Ni mrtvog ni život. Lijam za takve stvari ne mari. Sedam. Obukli su ga u teget odelo, košulja mu plava – kao policajac. Dopalo bi mu se.
Ko ga je obukao?
Mladi pogrebnik Englez, s onim punim usnama i probušenim uvetom; preko mobilnog je razgovarao s devojkom dok je podizao tu tešku glavu da uglavi kravatu.
I odelo će, sigurno, biti uračunato u cenu.
Očekivala sam da ću sanduk zateći popreko sobe, ali nije za to bilo dovoljno mesta. Lijamu je glava okrenuta prema navučenim zavesama, a iza njega su sveće na visokim stalcima. S mesta gde sedim ne vidim mu lice baš najbolje. Drvena ivica sanduka spušta se pod takvim uglom da mi zaseca vidik pravo preko Lijamovog isturenog obraza. Vidim ulegnuće u kosti gde bi morale da budu oči, ali ne ustajem da vidim da li je to ulegnuće regularno popunjeno i da li su kapci spušteni. To dizanje i spuštanje kosti sve je što želim da vidim od njega, bar za sada, hvala najlepše.
Fotelje i kauč su gurnuti unazad, ali gospođa Kluni, koja je zastala načas da se pomoli, odlučila je da sedne baš u jednu od onih tvrdih stolica unetih iz kuhinje. Kiti dežura tamo, kod zida prekoputa, za slučaj da ožalošćeni ne ostane sam s lešom, jer to se ne pristoji, ili za slučaj da leš sam ne ostane sam, što se ni to ne pristoji. Gleda me dok sedim na ivici kauča i prevrće očima. Minut kasnije prilazi i kaže mi, tiho: „Ostaješ?”
„Ne”, kažem joj. Ne razume me. Gela ova priča je za mene sada gotova, i više nego gotova. Želim još samo da ukopam ovu prokletu stvar i da mi se skloni s očiju.
„Videću s Itom, ili s nekim već”, kažem. „Ne. Ne mogu. Ja imam decu.”
„O, decu”, kaže ona, malo preglasno.
„Da, znate. Decu.”
I kako sam to rekla, eto iznenada Rebeke, unatraške ulazi u sobu, pa naleti na moja kolena.
„Gde ti je otac?”
Pogledam preko nje i vidim Emili kako se drži za kvaku i klati, pogleda prikovanog za sanduk, a vrhom cipele ljušti boju.
„Hoćeš li da prestaneš”, kažem.
Ona ne prestaje.
„Hoćeš li da prestaneš već jednom, izgrebaćeš baki vrata.”
Tek tada shvatam gde se nalazimo.
„U redu je”, kažem. „Umro je.” Što i nije, kad malo bolje razmislim, baš najutešnija misao koja se može izreći.
Sevne, najednom, odnekud kilt, i eto ponovo Rebekine kose boje peska na vratima, a onda obe odlaze. Čujem ih kako se smeju u hodniku, a onda trče na sprat, mada zaista ne bi trebalo da trče na sprat. Ljutim se na Toma koji je lično insistirao da povedemo decu, ali mu sada ne pada na pamet da povede malo računa o njima, bez obzira na to što u kući imamo leš, ali u tom trenutku neko opet kao da je pritisnuo dugme za isključivanje tona, da bih ja tek malo kasnije primetila da je Kiti izašla iz sobe i da sam ja jedini preostali živi Hegarti u ovoj sobi. Ne znam koliko to dugo traje, ali imam utisak da traje mnogo dugo, dok uhom pratim histeričan šapat svojih kćerki gore, na spratu – vezana sam za njih dve, kuda god one pošle, a vezana sam i za ovaj komad đubreta što leži u predsoblju. U zadnjem delu kuće sve vri od ljudskih zvukova, a ja te ljude ne želim da vidim, pa ostajem tu gde sam se zatekla, i neću više da se žalim.
I upravo takvu zatiče me Ernest kad, tek što je sleteo, ulazi u sobu. On je tako nesporno svoj – prolazi časak-dva pre nego što prestajem da ga gledam kao njega samoga, mog starijeg brata, nego gledam kako izgleda, sada. I, mislim da dobro izgleda. Jeste da se malo otužno obukao, ali iznad te vetrovke i pantalona od poliestera nalazi se njegova glava, velika, zdrava i sve naočitija kako godine prolaze. To je, svesna sam, deda-Čarlijeva ćela, presijava se pri svetlosti sveće, i dve krupne deda-Čarlijeve šake hvataju moju, a ja više ne znam, dok stojim tako i Ernest me privlači sebi, da li je to sveštenički ili dedovski zagrljaj – grudima se svakako ne dodirujemo: u ovakvom zagrljaju, moje male grudi nisu na smetnji.
Kako li mu to polazi za rukom?
To mu je posao. Srce moga brata je uvežbano; saosećanje je za njega kao neki mišić; naginje glavu napred dok govori, U sanduk tek ovlaš pogleda, ali zato meni sve čita iz očiju. Onda se blago okrene prema telu.
„Nemoj ostalima da kažeš da sam stigao, važi?”, kaže. „Ne još.” Pa me, klimnuvši glavom, pošalje ka vratima. I zbog toga ga, naravno, mrzim, zbog sve te njegove svešteničke nepristrasnosti – te obmane. Pa ipak, Ernest je uvek bio fini prema meni, dok smo odrastali. Između nas dvoje postojala je ona idealna distanca.
Napolju, u hodniku, osluškujem glasove koji dopiru iz kuhinje – čuje se neki oštriji američki ton, mora da je to Ita. A Mosijeva žena ućutkuje svoju savršenu decu,
Okrećem se i polazim uz stepenice, da nađem svoju decu.
„Rebeka! Emili!”
Stepenište je uzano, a i strmije nego što ga pamtim. Čujem ih kako se smeju gore, kao deca kad se kriju u krošnji drveta, ali dok sam stigla do odmorišta – njih nema.
Mnogo je vremena prošlo otkad sam poslednji put bila ovde gore. Na tom spratu smo bile mi, devojčice: Midž, Bea i Ita tamo, u zadnjem delu; ja, Kiti i Elis u bližoj sobi, s pogledom na trešnju u cvatu, nakošene crne žice i belo ulično svetlo. Meni tada soba nije izgledala mala. Na Kitinom krevetu je njena vreća za spavanje, na ostala dva kreveta nema ničega. Oko prozora je čitav lavirint polica i vratanaca za kredenac koji je napravio moj otac od belog MFI-ja.26 Nekoliko školskih udžbenika i dalje stoji na jednoj polici, nijedan na engleskom jeziku – možda su zato i pošteđeni kante za đubre. Das Wrack27 Zigfrida Lenca i pripovetke Gija de Mopasana; jedna od njih nosi naslov „La Mer”28 i u njoj, koliko se sećam iz škole, neki mornar odlaže svoju odsečenu ruku u bure sa solju, kako bi je celu vratio kući. Tu su i knjige koje izgledaju uprljano, ali ne od čitanja nego od stajanja, mada smo i njih čitali:
Tá Tír na nóg ar chúl an tí
Tír álainn trína chéile

Okrećem se, kad eto ti mojih kćerki na vratima.
„Hajdemo, idemo dole.” I ta deca, koja nikada, ali nikada ne urade ništa što od njih tražim, okreću se sada i silaze preda mnom niz stepenice. U dnu stepeništa Rebeka me hvata za ruku, obema šakama, i vodi me u kuhinju, kao nekog zabasalog džina kog je našla u hodniku.
Mosi je imao jedan štos kojim nas je mučio. Uhvatio bi nas za ruke i stiskao sitne kosti dok ne provrištimo, a onda čukljevima prelazio preko njih, napred, nazad. Evo ga sad u kuhinji, stoji s Tomom pored stola: imamo, dakle, dvojicu profesionalaca u ovoj prostoriji, koji upravo razgovaraju kao muškarac s muškarcem. Zašto muškarci nikada ne sede, pomislim, a onda shvatim da su sve stolice tamo, pored leša. Osvrćem se oko sebe. Ita stoji oslonjena o sudoperu. Kao da se smanjila. I lice čak kao da joj je sitnije nego pre – možda tako izgleda zbog svetla koje joj s leđa dopire kroz prozor. Ali, i ona je vrlo dobro očuvana i, dok je ljubim, osećam mučan miris uvoštenog mesa iz susedne prostorije.
Grle me onda blizanci, jedan s jedne, drugi s druge strane – takvi su oni, uvek je milina videti ih, ali to retko biva. Pogledom tražim Kiti, a onda je ugledam napolju, u dvorištu, kako puši. Tajanstvena Elis nije tu. Verovatno je poludela, pomislim iznebuha. Tajanstvena Elis je verovatno oduvek i bila luda. Midžina deca stoje u grupi, i ja se radosno okrećem prema njima, ali me Bea prostreli pogledom, zabacivši kosu preko ramena.
U redu. U redu.
Prilazim fotelji u kojoj sedi majka i stanem tako kraj naslona, dok komšinica izgovori tih nekoliko ritualnih reči.
„Da. Hvala ti. Da.”
Komšinica, gospoda Berk, nisko se sagnula i upravo pripoveda neku moćnu, jedinstvenu tajnu mami na uvo; a pri tom joj miluje ruku, neprestano.
„Da”, opet će mama. „Hvala ti. Da.”
Gospođa Berk se udaljava, i prilazim sad ja da poljubim majku.
Dogodilo se to. Proteklih deset dana sedela je i gledala televiziju, čekajući nešto što je sada, evo, konačno i zaista stiglo. Sada ju je, štono kažu, „tresnulo”. Kao kamion. Prepolovila se žena.
Uvek rasejana, mama je sada potpuno izgubljena. Gledam je u oči i pokušavam da je nađem, ali to što je od nje preteklo mama sad čuva negde duboko u sebi. Posmatra svet s tog dalekog mesta, i pušta da se sve to događa, ne znajući ni sama najbolje šta se to događa. Teško je reći koliko ona uopšte razume šta se oko nje zbiva, ali ima pri tom i nekog spokoja u njenoj pojavi.
„O, zdravo”, kaže mi ona, i ima nekakve maglovite ljubavi u njenom glasu – ljubavi prema meni samoj, prema postavljenom stolu, prema svima koji su se ovde okupili.
„Mama”, kažem, pa se sagnem da je poljubim u obraz, i mada ona nikad nije bila naročito dobra kad dođe do ljubljenja, bilo da ona nekog ljubi ili da neko ljubi nju, sada ne uzmiče od mene, već nagne lice u stranu poput kakve šiparice, a ja je coknem, kao dete. Sumnjam već da me je potpuno zaboravila, ali ona mi uzima ruku i pridrži je svojim dvema prozračnim šakama, pa me pogleda odozdo.
„Vi ste uvek bili mnogo dobri drugari”, kaže mi.
„Jesmo, mama.”

„Uvek ste se mnogo dobro slagali, zar ne? Uvek ste bili mnogo dobri drugari.”
„Hvala ti, mama. Hvala.”
U dnu leđa osećam toplotu Tomove šake. Mislim barem da je to on, ali kad okrenem glavu, njega nema. Ko me je pipnuo? Uspravim se i pogledam sve oko sebe. Ko me je pipnuo? Dođe mi da naglas postavim to pitanje, ali nijedan Hegarti, nijedna žena hegartijevska i nijedno hegartijevsko dete nisu mi u blizini: kreću se tamo-amo, razgovaraju i jedu, ništa nisu videli.
„Je l’ ti dobro tu, mama?”, kažem, spremajući se da se udaljim.
„Htela bih da vidim decu”, kaže ona.
„Šta?”, kažem ja. „Šta?”
„Decu”, ponovo će ona. „Htela bih da vidim decu.”
„Na spratu su deca, mama”, kažem. „Ne. Tu su. Sad ću da ih potražim, mama. Sad ću da ti ih dovedem.”
Evo sad i Toma, konačno, pokraj mene. Nagne se da, u nemom saučešću, uzme ruku moje majke, a onda se ponovo uspravlja, pa me ponovo hvata za lakat i okreće me na drugu stranu.
„Jesi li ulazio tamo?”, kažem.
„Izgleda...”, kaže Tom. Pa zastane. „To nije on.”
„Ne bih znala”, kažem.
Tomovi prsti stežu mi nadlakticu. Tako su puni sebe ti njegovi prsti. Ne ostavljaju u meni ni trunku sumnje. Evo čoveka koji će me uskoro jebati, da me podseti da sam još živa. A Tom će, u međuvremenu: „Izgleda kao neki agent za nekretnine.”
„To je zbog košulje”, kažem.
„Eh... Sve nas to čeka.”
Pristižu utom deca: Rebeka, Emili i Rošin, najmlađa Mojsijeva kćerkica – svaki čas je vidiš, a ne čuje se dete. Mnogo je slatka. Stoji pored mene i vrti tibom levo-desno.
„Hoćeš da pozdraviš tetu?”, kažem joj. „Da mi kažeš ‘zdravo’, ili da cikneš ‘zdravo’, kao neki mišić? Ciju, ciju.” Štipkam je po stomaku svojim veštičjim matorim rukama. Onda se uspravim i šapnem Tomu: „Mama kaže da hoće da vidi decu.”
„Ako.”
„Ma odjebi već jednom”, kažem mu ja.
„Šta?”
„A što bi sad pa htela da vidi decu?”
„Ih, sad”, kaže Tom.
„Ne služe deca za to”, kažem, prilično žustro. A on pogleda s nekim iznenadnim interesovanjem, pre nego što će dohvatiti kćerke za ramena da ih odgura do bake.
„Hajde, idemo, da poljubite baku.”
Devojčice stoje pred mojom majkom. Postoje izgledi da će Emili obrisati usta pred njom – Emili ne voli vlažne poljupce, sama tako kaže, voli samo one suve, kao „kad tata ljubi”. Ovom prilikom, međutim, neće biti razmene tečnosti. Majka podiže ruku i spušta je Rebeki na glavu, a onda se, baš onako, formalno, okreće i isto ponovi s Emili, koja ovaj gest prima širom otvorenih očiju.
Posmatram ovu grupu kao s neke velike razdaljine. Kao da ni sa kim od njih nisam ni u kakvom srodstvu. Ali, i u meni krv ključa.
„Pa nego za šta onda služe?”, kaže Tom.
„Nizašta ona ne služi”, odgovaram. „Ona su, prosto, tu.”
I stvarno mislim to što sam rekla.
Rebeka mi opet prilazi. Lice joj kipti od neprolivenih suza i ja je nakratko izvodim napolje. Sanduk je zauzeo čitavu drugu sobu, pa nematno kuda nego do stepeništa, gde sedimo dok mi moja nežna, smetena kćerka plače u krilu zbog nečega što ne može da shvati. A onda se malo sabere.
„Hoću kući”, kaže, a još gleda u pod.
„Evo, brzo ćemo.”
„Nije fer. Hoću kući.”
„Šta nije fer?”, kažem. „Šta tu nije fer?”
Vređa je, tako mladu, sama blizina smrti. Kvari joj planove da, možda, svira u nekom devojačkom bendu – ili bar meni to pada na pamet dok me odjednom obuzima poriv da je odvedem do onog sanduka, nateram je da klekne i primoram da razmisli o smrti, strašnom sudu, raju i paklu.
Isuse... Šta mi to bi? Moram da se smirim.
„Nema ovo veze s tobom, u redu? Ljudi umiru, Rebeka.”
„Hoću kući!”
„A ja hoću da se ovde malo ponašaš i kao odrasla. Važi?”
Ona ne odustaje.
„Ja njega nisam čak ni volela”, kaže Rebeka i još jednom, stravično, zacvili – na šta ja prasnem u smeh, a ona prestane da plače, gleda me.
„Ni ja ga nisam volela, dušo. Ni ja.”
Došla utom Emili da me potraži, a za njom i Tom. Ustajemo, stresamo prašinu sa sebe i krećemo nazad, još jednom. Okružena sam decom, kraj mene je i suprug, i vraćam se na još jedan porodični skup, a na takvim skupovima uvek budu sendviči s šunkom i puterom, bez krajki, kupus iz supermarketa i čips sa sirom i crnim lukom, u uglu tanjira. Tu su i koktel kobasice i na kocke isečeni kiš29 i voćna salata za Mosija, koji kaže da ne sme masno. Tu su i ric krekeri s paštetom od lososa i jednim jedinim škampom na vrhu, a i krekeri s krem-sirom, pa sve to posuto peršunom. Tu je i humus30, tražili Kiti ili Džem, ko je već u vegetarijanskom fazonu ove nedelje, a u tom triju umaka imamo još i gvakamolu31 i taram-salatu.32 Tu je i dimljeni losos, i Beina lazanja, i fantastični žele iz kese što drhturi u staklenim činijicama; sinoć ga je mama, s nemom odlučnošću, pripremila i ostavila da odstoji.
Vina nema.
Ne, lažem. Ovoga puta, prvi put – možda u čast Lijamovih grdnih opijanja – na stolu su dve boce; u jednoj je crno, u drugoj belo vino. Svi vide da je vino tu, pa ipak niko, ali niko neće da ga pije. Mosi pokušava da sipa čašu vina gospođi Kluni, koja ga maltene mune tašnom ne bi li ga oterala. „Ne, ne mogu”, kaže ona. „Apsolutno ne.”
Sjajno je biti nadomak četrdesete, pomislim, a daviti se u gaziranom soku od pomorandže.
Džem odlazi u susednu sobu da spase šta se spasti može od onih stolica, a Bea dodaje tanjire, i predstava počinje. Neko vreme nastojim da decu držim na oku, ali onda dižem ruke. Stojim oslonjena na zid i gledam svoju porodicu kako jede.
Kad smo bili mladi, Mosi je imao običaj da nas tera da nečujno žvaćemo hranu. Nije mu smetalo, govorio je, da sedi sa nama, i mogli smo da pričamo za stolom koliko nam duša ište, ali nipošto nije dozvoljavao da se čuje ma i najmanji zvuk dok muljamo hranu po ustima, i dovoljno je bilo da srkneš malo, pa čak i da samo jednom mljacneš, i dobio bi po ušima. Za vreme obeda nije dizao pogled sa stola, sve bi pojeo brzo, ne trepnuvši. Ne znam zbog čega smo trpeli to – mora da nam je, pored ostalog, bilo i zabavno – ali kad sad gledam svoje najbliže kako krkaju na ovoj daći, razumem, na izvestan način, otkud to Mosiju.
Neženju Ernesta naročito je užasno gledati. Čak i moja majka jede s nekom neočekivanom pohlepom, kao da se priseća kako se to radi. Nekakav poriv da prepozna stvari tera je s jednog ric krekera na drugi, smeta ljudima, i svima je, na trenutak, žao nje. Komšije malo stavljaju na tanjire, pa ih potom odlože, a onda se, posle nekog vremena, zaborave pa natrpaju pun tanjir. Čovek u kome polako prepoznajem rođenog brata moga oca služi se debelim prstima. Pragmatičan je i brz na delu, zaintrigirala ga široka ponuda sitnih zadovoljstava, i vodi računa o tome da utovari pristojnu količinu hrane pre nego što padne noć.
Tata je rodom bio iz okruga Mejo – što će reći da je iz okruga Mejo otišao kad mu je bilo sedamnaest godina. Lijam je bio sentimentalno vezan za zapad Irske, ali ne bih rekla da je isti slučaj bio s tatom, a sa mnom svakako nije. Ali, jesam sentimentalno vezana za strica Vala – ili bar to ovoga časa uviđam. Gledam ga, i mislim se nešto, kad bih mogla netremice da ga posmatram neko vreme, možda bi iz mene izronilo detinjstvo i pošlo mu u susret. Želela bih, takođe, da vidim kakav je on zapravo kao muškarac, sada, kad sam upoznala mnoge druge muškarce, tamo, u belom svetu.
Val živi na selu, nije se ženio, i zašao je u sedamdesete, tako da bi, s punim pravom, mogao da bude polulud. Ali, meni izgleda prilično živahno. A i bistro. Sve radi natenane, jedno po jedno – to kod njega upada u oči. Briše prste papirnatom salvetom, pa gleda oko sebe gde će da je spusti, a kad vidi da nema gde da je spusti, on je ispresavija i čvrsto nabije pod ivicu tanjira koji je prethodno ispraznio. A onda se zagleda u nekog od nas, kao da pokušava da nasluti kakvi su nam životi: šta nam se u životima događalo i kako će se ti životi završiti. Stric Val je oduvek voleo završetke. Naročito su mu draga bila samoubistva. Pričao bi nam tako šta se sve događa po komšijskim kućama, ko se ubio iz oružja, a ko se obesio. Lijamu je pričao o nekom meštaninu koji je, kad je žena odbila da spava s njim, skočio, uzeo kuhinjski nož i kastrirao se, njoj na oči.
„Prava streljana, bokte”, govorio je stric. „Pravo strelište.”
„Čika Vale”, kažem dok se rukujemo, a sve mi se čini da će svaki čas da me spopadne napad panike, kako sam omirisala njegovo odelo.
„Veronika, je l’ tako beše? Mnogo mi je žao. Bio je sjajan momak. Mislim da mi je on bio najdraži od svih.”
„Da”, kažem.
„I bio je mnogo dobar za druženje, uvek.”
»Da.”
Strica Vala zavolela sam, shvatam to sada, kad mi je bilo šest godina i otada nisam prestala da ga volim.
„Uvek je voleo kod tebe da dođe”, kažem. „Uživao je kod tebe.”
„E, da”, kaže Val. „Dali smo sve od sebe.”
Pada mi u tom času na pamet da nisam samo ja pokušavala da spasem Lijama – i ovaj čovek je to pokušavao, čovek koji će se, tamo na svojoj farmi u Maherbergu, uvek osećati krivim što nije u tome i uspeo. Reč „samoubistvo” prvi put lebdi u vazduhu – osećanje da smo svi podbacili. Pa, hvala ti, Lijame. Do neba ti hvala.
Ita traži nešto što joj je iza leđa i uzima čašu vode koju sve vreme drži u sudoperi. Cele me večeri to kopka – što baš u sudoperi? A onda shvatam da u čaši nije voda, već džin. Za divno čudo Ita isto izgleda kao kad sam došla ovamo, mada joj je lice malo otečenije i pozornije. A ima tu i nešto u vezi s njenim nosem, koji je nesumnjivo drugačiji, nekako više američki. Ita nas gleda sve s neprikrivenom srdžbom. Možda je to zato što smo mnogo ružni. Mada nemam tu prava da se žalim – kako sam samo ja reagovala videvši vilice Hegartijevih kako muljaju hranu.
U međuvremenu, Tom je opet prišao Mosiju, razgovaraju. „Jedini normalan čovek u celoj vašoj porodici”, tako mi Tom kaže, bar jednom godišnje, negde u vreme Božića. I istina je: gledam sada svoga brata, pa se i meni čini sasvim normalan, ima fin posao i finu ženu, i svima šalje fina pisamca u kojima nam javlja novosti iz svoje male porodice. „Dobrodošao nam, mali Darag!!!” Istinu govoreći, Mosi ništa psihotično nije počinio ima već dvadeset godina. A ipak se čuje ha-ha iz susedne sobe, Lijam se to oglašava dok Tom, moj muž profesionalac, upreže Mosija, mog brata profesionalca, u neki politički razgovor koji se vrti oko toga kako naša zemlja, je l’ te, napreduje li napreduje. Ha-ha, nije nego, kaže leš iz susedne sobe.
Hoću da se napijem. Najednom mi došlo. Pogubna je to želja, ali ne mogu da joj se oduprem. Hoću da se otarasim dece i muža pa da se, bar jednom u životu, pošteno naljoskam, jer Bog mi je svedok da se nikad u životu nisam pošteno naljoskala. A Kiti me gleda preko sobe, samo koluta očima. Ita! Prilazim sudoperi (jer uvek je dobro imati alkoholičara pri ruci kad se uželiš provoda).
„Trebalo bi nešto da popijemo? Je l’ ima nešto, za kasnije?”
A Ita, kroz stisnute zube, procedi: „Pogledaću.”
U sobi neko komešanje. Vreme je da se krene, da se ide. Moram da popričam s Midžinim kćerkama, na brzinu, pre nego što odu sa svom tom decom, bebama i tek prohodalim klincima. Moja sestričina Kjara je u petom mesecu trudnoće, i lice joj je sve u šarama od jare.
Lupnem je po podlaktici, i ona mi se blago očeše o zglavak, jer trudnice moraju stalno nekog da dodiruju, a i njih treba dodirivati, i znam da mi je pogled prilično revnostan dok joj postavljam pitanje: „Je l’ spavaš noću? Nabavila si novi krevet?” Kjara pređe dlanom preko stomaka, pa opet pruži ruke prema meni, maše.
„Isuse mili, ceo život na futonu”33, kaže.
„Ma tog tvog muža treba ubiti”, kažem ja.
„To je zbog njegove kičme.”
„A-ha”, kažem ja, i obe prasnemo u smeh – i to onaj prljav smeh, kao da smo do maločas razgovarale o seksu.
Tom je pokraj mene, sviđa mu se sve ovo. Okrećem se da pozdravim strica Vala koga, prilično sablasno, odvodi gospoda Kluni, kod koje će odsesti. Kad Kjara polazi, Tom joj dodaje pakovanje pelena, pa dohvati malog Brandona.
A onda se vraća meni.
„Sećaš se”, kaže, kad si bila trudna s Rebekom pa nisi htela da ideš na groblje – čija li ono beše sahrana? Nikako nisi htela da ideš, da ti dete ne bude krivonogo, tako si rekla.”
„Cam reilige.”
„Šta?”
„Tako se to kaže. Na irskom.”
„Čudna si ti živuljka”, kaže on.
„Jesam”, kažem. „Sova sam ja.”
Cam reilige, irski izraz za grobno iščašenje.
Ostavljam ga sada, i još jednom osećam tu senku deteta u sebi, i budućnost kako nasrće na moj trbuh, crn i rasporen. Stavljam ruku na stomak. Liči to gotovo na bol.
„Pa, upalilo je, u svakom slučaju”, kaže Tom, još mi je za vratom. „Ima prelepe none.”
Ti ćeš mi kažeš. Okrećem se, hoću to da mu kažem, to, ti ćeš mi kažeš – ali u tom času ne vidim pred sobom svog muža, vidim samo kako mu se oko širi. Ako želimo još jedno dete, onda to treba da uradimo sada. Sve mi je, maltene, već pred očima. Nije, dakle, samo on kriv za taj seks koji dolazi kasnije. I nije isključivo njegova krivica što ja ne uživam dok se seks dešava.
A on mi klimne glavom. „Vodim ja decu. Kad stigneš. Vrati se kad stigneš.”
„Nemoj da me čekaš”, kažem.
„Možda i hoću”, kaže on.
Ta sahrana na koju nisam otišla bila je sahrana moje sestre Midž. Bila sam velika k’o bure u to vreme. Moja sestričina Kerin porodila se mesec dana pre mene, u svojoj dvadeset prvoj. Sećam se kako sam sedela u crkvi i gledala tu majušnu bebu što se upiškila, cvrkuće na majčinom ramenu, a na maloj, novoj glavi joj beli rajfić. Anuna – sva Midžina unučad imaju blesava imena – sada nosi skupocenu crvenu perjanu jaknu i stvarno obara s nogu. Oko joj hegartijevsko, prepadnuto; hladno, divlje i plavo.
„Laku noć, Kerin. Čuvaj mi ovu malu.”
Žmirkaju jedna drugoj preko sobe, plavo žmirka na plavo, dok neznanci i statisti odlaze. Bea diže mamu iz fotelje.
„Mnogo si umorna, mama.”
„Jesam.”
„Dođi, vodim te gore.”
„Da.”
„Doneću ti čaja.”
Mama, međutim, želi još nešto da učini pre nego što ode. Izmiče iz Beinog stiska i prilazi stolu. Spušta obe šake na drvo i svi znaju da treba da prestanu s pričom. Nežnim, slatkastim glasom, ona kaže: „Kako bi se ponosio svima vama.”
Znamo mi na koga ona misli – ne misli na Lijama, već na našeg oca. Pobrkala je sahrane. Ili će to biti, ili su joj sad već sve sahrane jedna te ista sahrana.
„Bi”, kaže ona s nekim strašnim ubeđenjem. „Vaš tata bi se mnogo ponosio svima vama.”
Bea se okreće, spremna da izađe iz sobe. „Dobro je, mama.”
„Laku noć”, kaže ona.
„Laku noć, mama”, otpozdravljamo mi, i utom sobom ovlada tih porodični žamor.
„Hajde sad, laku noć.”
„Lepo spavaj, mama.”
„Odmori se malo.”
„’Noć, ’noć”, svi ispadamo iz ritma, kao prve kapi kiše.
„Coladh sámh”, kaže Ernest koji stoji kraj vrata, i mama se okreće prema njemu, traži blagoslov, i moj brat – lažljivi licemer, đubre jedno ateističko od propalog sveštenika – ne okleva da joj priušti (i to na irskom, ni manje, ni više), te ona odlazi srećna. Barem bi se po izrazu njenog lica moglo reći da je „srećna”. Srećna. Zadovoljna je ljudima koje je napravila. Srećna je.
Ćutimo čas-dva pošto je ona otišla. Mosi seda. Ita otpije gutljaj one njene vode, a onda joj se usta zgrče u dubini, od siline nekakvog protivudara u nečujnom razgovoru koji vodi u glavi. Kiti pali pljugu, što svima pomalo smeta. A ja pomislim: Mami nisam rekla istinu, nikom od njih nisam rekla istinu.
Ali, šta pa i da kažem? Da je jedan čovek koji je sada mrtav drugom čoveku, još mrtvijem, pre trideset godina gurao ruku u šlic. Ima, sigurno, i drugih stvari o kojima se može razgovarati. I drugih stvari koje bi se dale razotkriti.
Kao šta, na primer? Kao šta?
Prilazim Bei da joj pomognem oko sudova dok Kiti prinosi sudoperi gomilu tanjira.
„Šta to radiš?”, kaže joj Bea.
„Raščišćavam”, kaže Kiti.
„O...”
„Šta?”
„O! Pa dobro, hajde, molim te. Raščisti malo, molim te.”
„Ma, odjebi.”
„A što, pa za sve ima prvi put.”
„E, odjebi.”
„Dobro, prvo očisti to sa njih, je l’ može? Očisti, može? Očisti, pa ih slaži ovde.”
Kiti podiže tanjir iznad glave kao da će da tresne njime o patos. Niko ne gleda u njenom pravcu. Ona drži tako tanjir, dugo traje taj trenutak – a onda, zabacivši glavu, odnosi taj predmet, ceremonijalno visoko, do kante za smeće. Počinje da čisti ono što je na tanjiru ostalo od jela, ali prosto više ne može da se uzdrži, i baca sve to u đubre, i tanjir, i hranu, i sve.
„Isuse!”, vrisne tada, gledajući u nož koji joj je ostao u ruci, kao da sa sečiva kaplje krv. Pogledam načas u tavanicu – mama je još budna, hoda gore.
„O! Isuse, Isuse, Isuse!”, govori Kiti, pa i ono smrtononosno oružje zafrljači u kantu za đubre, pa istrči u dvorište da dovrši pljugu.
„Bea”, kažem ja.
„Šta je”, kaže Bea – sva se ražestila – dok vadi sudove iz kante. „Šta?”
I ja tačno znam šta time hoće da kaže. Hoće da kaže: Šta će nam sad istina?
Ita dolazi iz sobe u kojoj se nalazi leš i bupne bocu nekog čudnog viskija nasred žutog stola od borovine. „Samo to sam uspela da nađem”, kaže. Boca nosi neko čudno irsko ime. Izgleda pomalo kao da služi za ukras.
„Mogao bih da skoknem do prodavnice”, kaže Džem jedva čujno.
„Ma ne, ne. Nema brige.”
Otčepimo bocu, sipamo piće u čaše, gde počiva sad, gusto i slatko. Ovaj nam je obred neobičan jer, premda svi Hegartijevi piju, nikada ne pijemo zajedno.
„Vidi ovo”, kaže Ajvor, promučka čašu i podigne je spram svetla. Otpijemo po gutljaj, razmislimo malo, kad najednom eto ti Džema, diže se, uzima ključeve od kola i napušta sobu pod baražnom vatrom krupnih novčanica i uputstava o crnim i belim vinima. Iza Hegartijevih je jedan dug dan.
Bea, koja se još pravi važna, preuzima prvu smenu u predsoblju, a mi ostali ostajemo u kuhinji, muvamo se tu i razgovaramo. Ernest otvara kredence – pomalo napadno to čini, ako ćemo pravo; gura prste u starostavno slatko od manga, njuška senf. Mosi s vremena na vreme drži banku za stolom od borovine, a društvo mu pravi Ita, oslonjena o radnu ploču, toliko olešena od alkohola da ni jedan jedini tanjir ne bi bila u stanju da opere.
Ovo je kao Božić u Hadu. Kao da smo svi mrtvi, i eto, nikom ništa ne fali.
Jedno po jedno dovršavamo šta imamo od posla, pa sedamo, spremni da otvorimo vino kad stigne. A kad je stiglo, ne nazdravljamo pokojniku, već prosto pijemo i ćaskamo, kao svi normalni ljudi.
Neko je pomenuo tajanstvenu Elis, priča se i o iznenađenju koje nam je priredio stric Val, koji izgleda u punoj formi. Utom Ajvor kaže da razmišlja o tome da kupi sebi nešto u Meju.
„Šta?”, kaže Kiti, koja, kako je stiglo piće, stvara pravi irski ambijent. „Deo starog imanja?”
„Pa, možda i ne baš tu.”