Tako mrtvi vole-Bukovski

U ovoj antologiji kratkih priča Čarlsa Bukovskog, objavljenih u periodu od 1944. do 1994., u podjednakoj meri su zastupljene priče iz četiri najvažnije zbirke:

MOJE LUDILO[1]
Postoje stepeni ludila, i što si luđi, ljudima je to očiglednije. Najveći deo života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Neko mi recimo govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad umeju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?
Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao i sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. H teo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto ništa posebno, a često i mnogo manje od toga.
U svim gradovima posećivao sam biblioteke. Otvarao knjigu za knjigom. Retko je bilo knjiga koje bi mi govorile nešto. Uglavnom su bile prašina u mojim ustima, pesak u mojim mislima. Nijedna nije bila povezana sa mnom ili sa mojim osećanjem: gde sam bio nigde šta sam imao ništa i šta sam želeo ništa. K njige iz proteklih stoleća samo su još više komplikovale misteriju toga što imaš ime, telo, hodaš naokolo, govoriš, radiš nešto. Niko se nije bavio mojim specifičnim ludilom.
U nekim lokalima postajao sam nasilan, dolazilo je do tuča u kojima sam uglavnom dobijao batine. Ali ja se nisam tukao ni sa kim posebno, nisam bio gnevan, samo nisam shvatao ljude, to što oni jesu, to što rade, kako izgledaju. Bio sam više puta u zatvoru, izbacivan sam iz soba u kojima sam živeo, spavao sam u parkovima, na grobljima. Bio sam izgubljen, ali nisam bio nesrećan. Nisam bio zao. Jednostavno nisam mogao da shvatim ništa od onog što je bilo tu. Moje nasilje je bilo usmereno protiv očigledne klopke, vrištao sam, a oni nisu razumeli. Čak i u najgorim tučama pogledao bih svog protivnika i mislio: Zašto je besan? H oće da me ubije. Onda bih morao pesnicama da se branim od zveri koja nasrće na mene. Ljudi nemaju smisla za humor, tako su dosadno ozbiljni u odnosu na same sebe.
Negde usput, a zaista ne znam odakle mi to, počeo sam da mislim: možda bi trebalo da budem pisac. Možda bih mogao da napišem reči koje nisam pročitao, možda bih tako mogao da sklonim tog tigra sa grbače. I tako sam počeo, i protekle su decenije a da nisam imao mnogo sreće u svemu tome. Sada sam bio ludi pisac. Nove sobe, novi gradovi. Padao sam sve niže i niže. Jednom sam se smrzavao u Atlanti, u baraci od ter-papira, sa jednim i po dolarom nedeljno. Bez vode, struje, grejanja. Sedeo sam i smrzavao se u svojoj kalifornijskoj košulji. Jednog jutra našao sam patrljak olovke i počeo da pišem pesme po marginama starih novina na podu.
Na kraju, u četrdesetoj, pojavila se prva moja knjižica, brošura pesama: Cvet, Pesnica i Zverski Jauk. Poštom je stigao paket i otvorio sam ga, a unutra su bile te brošure. Prosule su se po ulici, sve te knjižice, i ja sam kleknuo usred njih, klečao sam i podigao Cvetnu Pesnicu i poljubio je. To je bilo pre 30 godina.
I dalje pišem. U prva četiri meseca ove godine napisao sam 250 pesama. I sada osećam kako se ludilo valja kroz mene, ali još nisam napisao reč onako kako to želim, tigar mi je i dalje na leđima. Umreću sa tim skotom na grbači, ali borio sam se s njim. I ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću: samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama, to je najbolje moguće ludilo, stolećima je potrebna pomoć, ljudski rod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči za sve nas.

SIN SATANE[2]
Imao sam jedanaest godina, a moja dva drugara, H as i Morgan, imali su po dvanaest i bilo je leto, nije se išlo u školu, sedeli smo na travi iza garaže moga oca, na suncu, i pušili.
„Mamu mu jebem“, rekao sam.
Sedeo sam ispod drveta. Morgan i H as sedeli su naslonjeni na zid garaže.
„Šta je sad?“ upitao je Morgan.
„Moramo da sredimo tog štakora“, rekao sam. „On je sramota za čitav kraj!“
„K o?“ upitao je H as.
„Simpson“, rekao sam.
„Aha“, rekao je H as, „mnogo je pegav. Nervira me.“ „Nije to“, rekao sam.
„Nego?“ upitao je Morgan.
„Taj moron priča da je karao neku klinku u mom dvorištu. K oji je to lažov!“
„Slažem se“, rekao je H as.
„Ne zna taj da jebe“, rekao je Morgan.
„Ali jebeno zna da laže“, rekao sam.
„Muka mi je od lažova“, rekao je H as, izbacivši kolut dima.
„Plus je i pegav“, rekao je Morgan.
„Onda stvarno treba da ga sredimo“, rekao sam.
„Zašto da ne“, rekao je H as.
„Idemo“, rekao je Morgan.
Otišli smo do Simpsonove kuće i eto njega: igrao se lopticom za bejzbol bacajući je u zid garaže.
„Ej“, rekao sam, „vidi ko nam se to zabavlja[3]“ Simpson je uhvatio odbijenu loptu i okrenuo se.
„O, zdravo!“ rekao je.
Opkolili smo ga.
„Jesi li karao neke klinke ovih dana?“ upitao ga je Morgan.
„Ne.“
„Šta to treba da znači?“ rekao je H as.
„Pojma nemam.“
„K ladim se da nikad nikog nisi karao osim sebe!“ rekao sam.
„Idem sad unutra“, rekao je Simpson. „Mama me zamolila da joj operem sudove.“
„Odakle ih vadi? Iz pizde?“ rekao je Morgan.
Smejali smo se. Primakli smo se Simpsonu. Iznenada sam ga udario pesnicom u stomak. Zgrčio se, držeći se za utrobu. Ostao je tako bar pola minuta, onda se ispravio.
„Moj tata treba svaki čas da dođe“, rekao je.
„Je l’? Možda je i tvoj tata karao neke klinke ovih dana?“ rekao sam.
»Ne.“
Smejali smo se.
Simpson je ćutao.
„Vidi mu pege“, rekao je Morgan. „K ad god kara neku klinku iskoči mu nova pega.“
Simpson je ćutao. Uplašeno je izgledao.
„Imam sestru“, rekao je H as. „Otkud znam da nećeš seku da mi karaš.“
„Nikad to ne bih uradio, H as, kunem ti se!“
„Je l’?“
„Da, kunem ti se!“
„Lepo, evo ti nešto da se ne predomisliš! “
H as ga je lupio pesnicom u stomak. Simpson se ponovo zgrčio. H as se sagnuo, zahvatio šaku zemlje i gurnuo je Simpsonu za vrat. Simpson se uspravio. Imao je suze u očima. Sisa.
„Pustite me, molim vas!“
„K uda?“ rekao sam. „Da se skembaš pod maminu suknju i vadiš joj sudove
iz pizde?“
„K oga si ti karao?“ rekao je Morgan. „Ti i nemaš kitu! Sav si pička, šoraš iz uveta!“
„Ako mi samo pogledaš sestru“, rekao je H as, „tako ću te izgaziti da ćeš ceo da se pretvoriš u pegu!“ „Molim vas, pustite me!“
Došlo mi je da ga pustim. Možda i nije karao. Možda je samo maštao o tome. Ali bio sam mladi vođa. Nisam smeo da pokažem samilost.
„Polazi s nama, Simpsone.“
„Neću!“
„Ne seri nego polazi s nama! Napred, marš! “
Stao sam mu iza leđa i šutnuo ga u dupe. K riknuo je.
„Šta kukaš!“ viknuo sam. „K ukaj pa si najebao! Polazi kad govorim! “ Poveli smo ga preko travnjaka i ulice u moje dvorište.
„Sad stani mirno“, rekao sam. „Ruke na bokove! Ovo je preki sud!“
Okrenuo sam se ka H asu i Morganu i rekao: „Svi oni koji misle da je ovaj čovek kriv zato što je lagao da je karao klinku u mom dvorištu neka kažu
‘kriv je’!“
„K riv je“, rekao je H as.
„K riv je“, rekao je Morgan.
„K riv je“, rekao sam.
Okrenuo sam se ka zarobljeniku.
„Simpsone, osuđen si!“
Sada su Simpsonu stvarno tekle suze.
„Ništa nisam uradio!“ jecao je.
„Zato si i osuđen“, rekao je H as. „Zbog laganja!“
„Ali vi stalno lažete!“
„Ne o karanju“, rekao je Morgan.
„O tome najviše i lažete, od vas sam naučio!“
„Naredniče“, okrenuo sam se H asu, „zapušite usta osuđenom! Muka mi je od njegovih laži!“ „Razumem!“
H as je otrčao do žice za sušenje veša. Našao je maramicu i krpu za sudove. Držali smo Simpsona, a on mu je nabio maramicu u usta i vezao krpu odozgo.
Simpson je nešto mumlao i promenila mu se boja lica.
„Može li da diše?“ upitao je Morgan.
„Ima nos“, rekao sam.
„Aha“, složio se H as.
„Šta ćemo sad?“ upitao je Morgan.
„Zarobljenik je kriv, zar ne?“ rekao sam.
„Aha.“
„Dobro, kao sudija osuđujem ga na kaznu vešanjem za vrat dok ne umre!“
Simpson je nešto mumlao ispod krpe. Njegove oči gledale su u nas, preklinjući. Utrčao sam u garažu po konopac. K olut dugačkog i debelog užeta visio je o klinu. Pojma nisam imao zašto ga je otac čuvao. K oliko ja znam, nikad ga nije upotrebio. Eto prilike.
Izašao sam s konopcem.
Simpson je počeo da beži. H as ga je gonio. Bacio se na njega i oborio ga. Prevrnuo ga je i počeo da ga mlati pesnicama. Pritrčao sam i odalamio H asa konopcem preko lica. Prestao je da ga udara. Pogledao je u mene.
„Skote, jebaću ti mater!“
„K ao sudija, presudio sam da ovaj čovek bude obešen! Tako će i biti! Puštaj osuđenog!“
„Sad si stvarno najebao!“
„Prvo ćemo vešati osuđenog! Posle ćemo ti i ja raspraviti stvar!“ „Obavezno“, rekao je H as.
„Neka osuđeni ustane!“ rekao sam.
H as se pomerio i Simpson je ustao sa zemlje. Nos mu je bio krvav i umrljao mu je košulju na grudima, jarkocrveno. Simpson kao da se pomirio. Nije više jecao. Ali izraz u njegovim očima bio je užasan, grozno je bilo gledati ga.
„Daj pljugu“, rekao sam Morganu.
Nabio mi je cigaretu u usta.
„Pripali“, rekao sam.
Morgan mi je pripalio i ja sam povukao dim, a onda, držeći cigaretu u ustima, ispustio sam dim kroz nozdrve, praveći petlju na kraju konopca.
„Postavite osuđenog na trem!“ naredio sam.
Prebacio sam konopac preko grede i privukao omču ispred Simpsonovog lica. Nije mi se teralo dalje s tim. Smatrao sam da je Simpson dovoljno patio, ali bio sam vođa i morao sam da se bijem s H asom posle toga pa nisam smeo da pokažem nikakvu slabost.
„Možda ne bi trebalo“, rekao je Morgan. „Ovaj čovek je osuđen“ dreknuo sam. „Tačno!“ dreknuo je H as. „Neka visi!“ „Vidi, upišao se“, rekao je Morgan.
Stvarno, na Simpsonovim pantalonama pojavila se tamna mrlja koja se širila.
„Sisa“, rekao sam.
Nabacio sam omču preko Simpsonove glave. Potegao sam konopac i uzdigao Simpsona na prste. Onda sam vezao kraj konopca za slavinu na zidu.
Čvrsto sam vezao konopac i viknuo: „Odjebimo odavde!“
Gledali smo u Simpsona kako visi na vrhovima prstiju. Pomalo se ljuljao u krug na konopcu i već je izgledao mrtav.
Pobegao sam. Morgan i H as bežali su za mnom.
Istrčali smo na ulicu i Morgan je skrenuo ka svojoj kući a H as ka svojoj. Shvatio sam da nemam kuda da odem. H as, pomislio sam, ili si zaboravio na tuču, ili si zbrisao od toga.
Stajao sam na ulici oko minut, onda sam ponovo utrčao u dvorište. Simpson se i dalje ljuljao na konopcu. Zaboravili smo da mu vežemo ruke. Pokušavao je da olabavi konopac na vratu, ali ruke su mu bile slabe. Prišao sam slavini, odrešio konopac i pustio ga. Simpson se srušio na trem, zatim se otkotrljao na travu.
Ležao je licem ka tlu. Obrnuo sam ga i skinuo krpu s njegovih usta. Loše je izgledao. Izgledao je kao da umire. Nagnuo sam se nad njim.
„Slušaj, siso, nemoj da umreš, nisam hteo da te ubijem, veruj mi. Ako umreš, žao mi je. Ali ako ne umreš i ako ikad kažeš nekom, onda si stvarno mrtav! Je l’ ti jasno?“
Simpson nije odgovorio. Samo je gledao u mene. Užasno je izgledao. Lice mu je bilo tamnocrveno, a na vratu je imao tragove od konopca.
Uspravio sam se. Gledao sam ga neko vreme. Nije mrdao. K akvo sranje. Osetio sam slabost, zavrtelo mi se. Onda sam se pribrao. Duboko sam udahnuo i izašao na ulicu. Bilo je oko četiri popodne. H odao sam dalje. Izašao sam na bulevar i hodao dalje. Svašta mi se motalo po glavi. Činilo mi se da je mom životu kraj. Simpson je oduvek bio sam. Možda usamljen.
Nikada se nije družio sa nama. Čudan nam je bio zbog toga. Možda nam je to najviše i smetalo. A ipak je bilo i nečeg lepog u vezi s njim. Osećao sam da sam uradio nešto jako loše, a istovremeno kao i da nisam. Uglavnom sam osećao neku prazninu u stomaku. H odao sam i hodao. Pešačio sam skroz do autoputa i natrag. Cipele su mi baš ojadile stopala. Moji su mi uvek kupovali jeftine cipele. Držale bi se najviše nedelju dana, a onda bi koža pukla i klinci bi probili kroz đon. Svejedno sam hodao dalje.
K ad sam stigao do kuće, već se smrkavalo. Polako sam ušao u dvorište. Simpson nije bio tamo. I konopac je nestao. Možda je umro. Možda su ga odneli. Ili se odvukao negde. Gledao sam naokolo.
Lice moga oca bilo je priljubljeno o mrežu na vratima.
„Ulazi“, rekao je.
Popeo sam se na trem i prošao pored njega. „Majka još nije došla. Baš dobro. Idi u sobu. H oću da popričam sa tobom.“
Ušao sam u sobu i seo na ivicu kreveta, buljio sam u svoje jeftine cipele. Otac je bio krupan čovek, visok bar 185. Imao je veliku glavu, a oči su gledale ispod čupavih obrva. Usne su mu bile debele a uši ogromne. Bio je opak bez imalo truda.
„Gde si bio?“
„Šetao.“
„Šetao. Zašto?“
„Volim da šetam.“
„Otkad to?“
„Od danas.“
Nastalo je dugo ćutanje. Onda je ponovo progovorio.
„Šta se desilo u našem dvorištu?“
„Je P mrtav?“
„K o?“
„Opomenuo sam ga da ne priča. Ako je pričao, nije mrtav.“
„Ne, nije mrtav. Njegovi su hteli da zovu policiju. Dugo mi je trebalo da ih odgovorim od toga. Da su zvali policiju to bi ubilo tvoju majku! Jesi li svestan?“ Ćutao sam.
„To bi ubilo tvoju majku, jesi li svestan?“ Ćutao sam.
„Morao sam da im platim da ne pričaju o tome. Moraću čak i troškove lečenja da platim. Prebiću te kao nikad u životu! Izlečiću ja tebe! Ne treba mi sin koji se ne uklapa u društvo!“
Stajao je na vratima, nepomičan. Pogledao sam u njegove oči ispod tih obrva, u čitavu tu telesinu.
„Predaj me policiji“ rekao sam. „Neću tebe. Predaj me njima.“
Polako je krenuo ka meni. „Policija nema razumevanja za takve kao što si ti.“
Ustao sam sa kreveta i stisnuo pesnice.
„Samo priđi“, rekao sam. „Dobićeš batine!“ Obrušio se na mene. Zaslepljujući blesak i udarac tako jak da ga stvarno nisam osetio. Bio sam na podu. Ustao sam.
„Bolje me ubij“, rekao sam. „Jer kad budem veći ubiću te!“
Sledeći udarac bacio me pod krevet. Zgodno mesto. Gledao sam naviše u federe i ništa mi pre toga nije izgledalo tako prijateljsko i tako divno kao ti federi.
Onda sam se smejao, bio je to paničan smeh, ali smejao sam se, smejao sam se jer sam pomislio da je Simpson možda stvarno karao neku klinku u mom dvorištu.
„Zašto se smeješ?“ dreknuo je otac. „Ti si zaista sin Satane, nisi moj sin!“
Ugledao sam njegovu krupnu šaku kako kopa pod krevetom, tražeći me. K ad se približila, dohvatio sam je s obe ruke i ujeo je iz sve snage. Čuo sam neljudski krik i šaka se povukla. Osetio sam vlažno meso u ustima, ispljunuo ga. Onda sam spoznao da Simpson nije mrtav, već da je smrt očigledno došla po mene.
„Tako znači“, čuo sam prigušen očev glas, „ono što si tražio sad ćeš bogami i dobiti. . . “
Čekao sam, i dok sam čekao čuo sam čudne šumove. Čuo sam ptice, čuo sam kola kako prolaze, čuo sam čak i kucanje svog srca dok mi je krv strujala kroz telo. Čuo sam oca kako diše i pomerio sam se dublje ka sredini kreveta i čekao na ono što sledi.

RAZLOG IZA RAZLOGA
Čelaski, osećao se malo... osećao se malo ... drugačije tamo napolju. Ima dana kad se osećaš malo drugačije. Stvari se nekako ne uklapaju. K ao sad: čak i sunce izgleda pomalo bolesno, zelenilo živih ograda previše zeleno, nebo previsoko, a koža njegovih rukavica previše slična... koži.
K renuo je nekoliko koraka napred i udario pesnicom u rukavicu, pokušavajući da sve prodrma. Da li je imao glavobolju ili šta? Osećao je neku silu u sebi, kao da će vrisnuti, ili skočiti, ili uraditi nešto što ne bi trebalo da uradi.
Čelaski je bio malo uplašen i pogledao je ka Donovanu, ali je Donovan izgledao sasvim opušteno. Pažljivo je proučavao Donovana, pokušavajući da crpi snagu iz njega. Lice mu je bilo veoma smeđe, a Čelaski nije nikad ranije uočio njegov pivski trbuh. Tako ružna nabreklina, tako lišena samosvesti. Čak su i Donovanove noge izgledale debelo, kao balvani, i Čelaski je ponovo buljio pravo ispred sebe, sad se osećao još gore.
Šta nije bilo u redu?
Udarač je zveknuo loptu, koja je poletela van polja ... ka Donovanu. Donovan se pomerio nekoliko koraka napred, ležerno pružio ruke i uhvatio loptu. Čelaski je gledao kako lopta leti u sporom dugačkom luku preko sunčanog neba. Izgledalo je sasvim prijatno, ali nekako nepovezano sa bilo čime. Sledeći igrač je udario loptu pravo u polje, pa nije morao da je hvata. Jedna napolju. Jedna unutra. K akav je ishod? Okrenuo se da pogleda semafor i ugledao gomilu. Pogled mu se nije zadržao na njima. Oni su bili samo fragmenti pokreta, odeće i zvukova.
Šta su hteli da se uradi?
Ponovo mu je prošlo kroz svest: šta su hteli da se uradi?
Iznenada je bio užasnut, a nije znao razlog za to. Počeo je teško da diše, a usta mu se napuniše pljuvačkom; osetio je vrtoglavicu, kao da je pun vazduha.
Tamo je bio Donovan... stajao je. Ponovo je pogledao u gomilu i video svakoga, sve, zajedno i pojedinačno. Naočare, kravate; žene su nosile suknje, muškarci pantalone; bilo je karmina... i žara na tim stvarima udenutim u usta... cigaretama. I svi su se držali zajedno u nekom čudnom razumevanju.
A onda je stigla... let van polja... ka njemu. Laka lopta. Bio je zabrinut. Gnevno je posmatrao lopticu i skoro je izgledalo da se zaustavila u vazduhu.
Samo je visila gore i gomila je vikala i sunce je sijalo i nebo je bilo plavo. A Donovanove oči su ga gledale, i Donovanove oči su gledale. Da li je Donovan protiv njega? Šta je Donovan zaista hteo?
Loptica je stigla do njegove rukavice. Upala je u rukavicu i osetio je snažan udar i zadovoljstvo hvatanja. Bacio je lopticu na drugu bazu, ostavivši trkača na prvoj. Bilo je to dobro bacanje i Čelaski je bio zapanjen; činilo se da je loptica otišla tamo, jer je tako i trebalo. Njegov užas se malo povukao; ovo muje izgleda prošlo.
Sledeći igrač nije stigao do prve baze, i Čelaski je krenuo u dugo kaskanje do klupe. Dobro je bilo trčati. Prošao je pored nekoliko protivničkih igrača, ali oni nisu gledali u njega. To mu je malo zasmetalo, i ta smetnja je ostala kao čvorić dok je pratio Donovanov usađeni vrat. K ada je Čelaski stigao pod nastrešnicu osetio se kao da je go, izložen, ili tako nekako, i, primoran da se ponaša kao da je sve u redu, prišao je H alu i nacerio mu se.
„H oćeš da te poljubim? Možda zaboraviš“, rekao je H alu.
H al je imao statistiku udarca 189 i ostao je na klupi zbog Džejmisona, momka sa koledža. H al je pogledao ka Čelaskom. To je bio pogled totalnog neprepoznavanja. H al mu nije čak ni odgovorio; ustao je i otišao do aparata s vodom. Čelaski je hitro prišao ogradi, leđima okrenut klupi.
K orpenson je bacao. Donovan je pogodio za dvostruki poen i vratio se do prve baze, visoko podižući noge, čarape su se isticale, nekako jarke boje.
Čelaski je prišao gumenoj bazi. Tu su bili sudija, hvatač, bacač, trkači, publika. Sve je čekalo, sve je čekalo. Napolju je, možda, čovek pljačkao banku, ili je autobus pun putnika koji sede skretao iza ugla; ali ovde je bilo drugačije: bilo je namešteno, očekivano.. .ne kao to napolju: autobus, pljačka. Ovde je bilo... drugačije, stegnuto, zahtevno.
Zamahnuo je i promašio prvo bacanje, a ljudi su vikali. Bacač je nešto uzviknuo i bacio lopticu nazad. Ptica je promakla kroz vazduh, gore-dole, išla je negde, veoma brzo. Čelaski je pljunuo i zagledao se u beleg na zemlji. Zemlja je bila veoma suva. Prva lopta.
Sledeća je došla spolja, baš kako mu je odgovaralo. H itro je zamahnuo palicom, automatski, i gomila je zaurlala. Bio je to dug let, visoko iznad glava igrača na srednjem polju. Čelaski je gledao kako se loptica odbija od zida pored zastavice. Gomila je urlala bučnije nego ikad; urlala je bučnije nego što je Čelaski čuo tokom čitave sezone. Onda je Džejmison, koji je bio na klupi, počeo da viče na njega.
„Trči! Trči! Trči!“ vikao je.
Čelaski se okrenuo i pogledao u Džejmisona. Oči su mu bile skroz razrogačene i gorele su kao žeravice, bile su kao šolje vrele, fluidne materije. Lice mu je bilo zgrčeno, usne isturene, a Čelaski je posebno primetio nabrekle vene u crvenom vratu.
„Trči! Trči! Trči!“ vikao je Džejmison.
Sa tribina je doleteo podmetač za sedište. Onda još jedan. Gomila je bila toliko bučna da nije više mogao da čuje Džejmisona. Ono što je verovatno bilo ista ptica doletelo je natrag i promaklo, samo malo brže. Igrač sredine polja prizemljio je loptu. Buka je bila skoro nepodnošljiva. Čelaskog je pogodio podmetač i on se okrenuo da pogleda gomilu. K ad je to uradio, video je kako ljudi poskakuju gore-dole i mašu rukama. Podmetači, šeširi, flaše, sve je stizalo. Čelaski je na trenutak ugledao devojku u zelenoj suknji. Nije mogao da joj razazna lice, ili bluzu, ili jaknu. Video je zelenu suknju, i kako falte na zelenoj suknji poskakuju, nalik na senke. Onda ga je pogodio još jedan podmetač. Ožario ga je, posekao, osetio je toplotu. Na trenutak je bio ljut.
Bacanje je prešlo na drugog igrača, koji je prvi put izbacio aut. Buka je bila vulkanska, zaglušujuća, sumanuta. Džejmison je uhvatio Čelaskog za ruku, povukao ga je sa mesta bacača. Uočio je Džejmisonovo lice, prošarano crvenim i belim mrljama, izgledalo je debelo, kao da je na njega dodato nekoliko slojeva kože.
Čelaski je prišao klupi, a buka nije prestajala. Ekipa se raspoređivala po terenu, H al ga je zamenio na spoljnoj poziciji.
Pod nastrešnicom je bilo hladno, bilo je mračno. Video je kofu i peškir prebačen preko ivice kofe. Ušao je dublje,video nečije ruke kako nervozno klize po klupi, kako neko prebacuje nogu preko noge.
Onda je Čelaski stajao pred trenerom, H astingsom. Nije gledao u H astingsa; samo je gledao u njegovu košulju, ispod V izreza na kragni.
Onda je pogledao naviše. Video je da H astings pokušava da govori, ali ne može.
Čelaski se hitro okrenuo i potrčao niz tunel koji je vodio u svlačionicu.
K ad je stigao tamo, zastao je na trenutak, gledajući sve te zelene kasete.
Napolju, gomila je i dalje vikala i neki od novinara su se gurali dole do Čelaskog, da ga pitaju šta nije bilo u redu.

ISHOD JEDNOG OPŠIRNOG ODBIJANJA
RUKOPISA
Šetao sam i razmišljao o tome. Ovo je bilo najduže koje sam ikad dobio. Obično bi samo rekli: „Zao nam je, ovo nije na odgovarajućem nivou“, ili „Žao nam je, ovo nam ne odgovara“. Ili bi, još češće, poslali standardni štampani obrazac odbijanja rukopisa.
Ali ovo je bilo opširno, duže nego ikad. Odnosilo se na priču „Moje avanture u pedeset pansiona“. Stao sam ispod ulične lampe, izvadio pisamce iz džepa i ponovo ga pročitao.
Dragi gospodine Bukovski,
Ovo je, još jednom, konglomerat izuzetno dobrog teksta i onog drugog, koji obiluje opevanjem prostitutki, jutarnjim povraćanjima, mizantropijom, veličanjem samoubistva itd, što nije baš primereno za jedan književni časopis. Ipak, to je saga o posebnom tipu ličnosti i mislim da ste u tom okviru pošteno odradili svoj posao. Postoji mogućnost da vas jednom objavimo, ali ne znam tačno kada. To zavisi od vas.
Iskreno vaš,
Vit Barnet
O, znao sam taj potpis: dugačko „t“ koje se uvija na kraju imena, i početak slova „B“ koji se spuštao do pola stranice.
Vratio sam pismo u džep i nastavio šetnju ulicom. Prilično sam se dobro osećao.
Pisao sam tek dve godine. Dve kratke godine. H emingveju je trebalo deset godina. A Šervud Anderson je napunio četrdeset pre nego što mu je išta objavljeno.
Izgleda da ću morati da se odreknem pića i žena sumnjive reputacije. Do viskija se ionako teško dolazi, a vino mi uništava stomak. A kad smo kod Mili Mili, e, to će biti teže, mnogo teže.
... Ali Mili, Mili, moramo da mislimo na umetnost. Dostojevski, Gorki, kod Rusa, a sad Amerika traži čoveka Istočne Evrope. Amerika je umorna od Brauna i Smitova. Brauni i Smitovi su dobri pisci, ali previše ih ima i svi pišu slično. Amerika hoće nemušto crnilo, nepraktično razmišljanje i potisnute želje čoveka Istočne Evrope.
Mili, Mili, tvoj stas je baš kakav treba da bude: kao saliven sve do bokova, i voleti tebe lako je kao staviti rukavice na mrazu. Tvoja soba je uvek topla i radosna, i ti imaš ploče i sendviče sa sirom koje volim. A tvoja mačka, Mili, sećaš se? Sećaš se kad je bila mače? Pokušavao sam da je naučim da se rukuje i prevrće, a ti si rekla da mačka nije pas i da neću uspeti. E, pa uspeo sam, zar ne, Mili? Mačka je sad velika i postala je majka i imala je mačiće. Ali sada sve to mora da nestane, Mili: mačke i stas i Šesta simfonija Čajkovskog. Americi treba čovek Istočne Evrope...
U međuvremenu sam shvatio da sam ispred svog pansiona, pa sam ušao. Onda sam video svetlo u svojoj sobi. Pogledao sam unutra: K arson i Šipki su sedeli za stolom, s nekim koga nisam poznavao. Igrali su karte, a nasred stola je bio veliki balon s vinom. K arson i Sipki su bili slikari koji nisu mogli da odluče da li da li slikaju kao Salvador Dali, ili kao Rokvel K ent, i radili su u brodogradilištu dok to ne reše.
Onda sam video čoveka koji je vrlo mirno sedeo na ivici mog kreveta. Imao je brkove i kozju bradicu, i poznato mi je izgledao. K ao da sam znao njegovo lice. Video sam ga u nekoj knjizi, novinama, u filmu možda. Pitao sam se gde.
Tada sam se setio.
K ada sam se setio, nisam više znao da li da uđem ili ne. Na kraju krajeva, šta čovek da kaže? K ako da se ponaša?Teško je s takvim ljudima. Stalno treba paziti da ne kažeš nešto pogrešno, treba paziti na sve.
Rešio sam da još jednom prošetam oko stambenog bloka. Pročitao sam negde da to pomaže kad si nervozan. Pri odlasku sam čuo kako Sipki psuje i čuo sam kako je nekom ispala čaša. To mi nimalo neće pomoći.
Odlučio sam da unapred pripremim svoj govor. „Ja zaista nisam neki govornik. Veoma sam povučen i napet. Sve što želim da kažem, čuvam i prenosim na hartiju. Sigurno ćete se razočarati u mene, ali uvek sam bio takav.“
Pomislio sam da će to biti dovoljno, i kada sam završio šetnju oko bloka pošao sam pravo u sobu.
Videlo se da su K arson i Šipki već prilično pijani i znao sam da mi oni nimalo neće pomoći. Taj mali treći igrač koga su doveli bio je takođe u lošem stanju, osim što je sav novac bio ispred njega.
Čovek sa kozjom bradicom ustao je sa kreveta.
„K ako ste, gospodine?“ upitao je.
„Dobro, a vi?“ Rukovali smo se. „Nadam se da niste predugo čekali?“ rekao sam.
„O, ne.“
„Ja zaista nisam neki govornik... “ rekao sam.
„Osim kad je pijan, onda se dere kao magarac. Ponekad ode na trg i drži predavanje, i ako ga niko ne sluša, on govori pticama“, rekao je Sipki.
Čovek sa bradicom se nasmešio. Čaroban osmeh. Očigledno je bio uviđavan čovek.
Druga dvojica su nastavila da se kartaju, ali je Šipki okrenuo stolicu i posmatrao nas.
„Veoma sam povučen i napet“, nastavio sam, „i. . .“ „Napet ili sapet?“ dreknuo je Šipki.
To je bilo jako loše, ali se gospodin sa kozjom bradicom ponovo nasmešio i bilo mi je bolje.
„Sve što želim da kažem, čuvam i prenosim rečima na hartiju i. . . “ „H artiju ili partiju?“ dreknuo je Šipki.
„ . . .i sigurno ćete se razočarati u mene, ali uvek sam bio takav.“
„Slušaj, gospodine!“ dreknuo je Šipki ljuljajući se napred-nazad na stolici. „Slušaj ti sa bradicom!“
„Da?“
„Slušaj, visok sam sto osamdeset, imam talasastu kosu, stakleno oko i crvene kockice!“
Čovek se nasmejao.
„Ne veruješ mi, a? Ne veruješ da imam crvene kockice?“
K ad god je pijan, Šipki iz nekog razloga ubeđuje ljude da ima stakleno oko. Pokazuje na jedno ili drugo oko i tvrdi da je stakleno. K une se da mu je stakleno oko napravio otac, vrhunski svetski stručnjak, koga je, na nesreću, u K ini ubio tigar.
Iznenada, K arson je počeo da urla: „Video sam kad si uzeo tu kartu! Odakle ti? Daj je ‘vamo, ovamo je daj! Obeležena, obeležena! Znao sam! Nije ni čudo što dobijaš! Aha! Aha!“
K arson je ustao, dočepao malog kartaroša za kravatu i cimnuo je. K arson je bio plav u licu od besa, a mali kartaroš je postajao sve crveniji dok je K arson zatezao kravatu.
„Šta je bilo, a! A! Šta je bilo! Šta je sad?“ dreknuo je Šipki. „Daj da vidim! Daj lovu!“
K arson je skroz poplaveo i jedva je govorio. S velikim naporom je šištao reči kroz usne i zatezao kravatu. Mali kartaroš je počeo da maše rukama kao oktopod na suvom.
„Varao nas je!“ šištao je K arson. „Varao je! Vadio je karte iz rukava, jasno kao dan! Varao je, kažem ti!“
Šipki je prišao malom kartarošu s leđa, uhvatio ga za kosu i počeo da mu cima glavu napred-nazad. K arson je ostao na kravati.
„Jesi li nas varao, a? Jesi li? Pevaj! Pevaj!“ urlao je Šipki, cimajući ga za kosu.
Mali kartaroš nije propevao. Samo je mahao rukama i počeo da se znoji.
„Povešću vas negde gde može da se popije pivo i pojede nešto“, rekao sam čoveku sa bradicom.
„Ajde sad! Govori! Priznaj! Nećeš nas prevariti!“
„O, to neće biti neophodno", rekao je čovek sa bradicom. „Pacove! Gnjido! Svinjo degenerisana!“ „Insistiram“, rekao sam.
„Ti bi da opljačkaš čoveka sa staklenim okom, a!? Pokazaću ti ja, svinjo degenerisana!“
„Veoma ste ljubazni, a ja jesam malo ogladneo, hvala vam“, rekao je čovek sa bradicom.
„Pevaj! Pevaj, svinjo degenerisana! Ako ne propevaš za dva minuta, srce ću ti iščupati!“
„Idemo odmah“, rekao sam.
„U redu“, rekao je čovek sa bradicom.
U to doba noći svi su restorani zatvoreni, a daleko je bilo da vozim do grada. Nisam mogao da ga vodim nazad u sobu, pa sam morao da oprobam sreću sa Mili. Ona je uvek imala dosta hrane. Ako ništa drugo, uvek je imala sir.
Bio sam u pravu. Poslužila nas je kafom i sendvičima sa sirom. Mačka me je poznavala i odmah mi je skočila u krilo.
Spustio sam mačku na pod.
„Gledajte, gospodine Barnet“, rekao sam. „Daj šapu!“ rekao sam mački. „Daj šapu!“ Mačka je samo sedela.
„Baš čudno, uvek je to radila,“ rekao sam. „Daj šapu!“
Setio sam se da je Šipki rekao gospodinu Barnetu kako sam govorio pticama.
„H ajde sad! Daj šapu!“
Počeo sam da se osećam kao budala.
„H ajde više! Daj šapu!“
Sagnuo sam glavu do mačje glave i dao sve od sebe.
„Daj šapu!“
Mačka je samo sedela.
Vratio sam se na stolicu i uzeo svoj sendvič sa sirom.
„Mačke su čudne životinje, gospodine Barnet. Nikad se ne zna s njima. Mili, pusti Šestu Čajkovskog za gospodina Barneta.“
Slušali smo muziku. Mili je prišla i sela mi u krilo. Na sebi je imala samo negliže. Baš je zasela. Pomerio sam sendvič u stranu.
„Obratite pažnju“, rekao sam gospodinu Barnetu, „na deo kojim se uvodi marš u ovu simfoniju. Mislim da je to je jedan od najlepših stavova u muzici. Osim njegove siline i lepote, struktura mu je savršena. Oseća se inteligencija na delu.“
Mačka je skočila u krilo čoveka sa bradicom. Mili je priljubila obraz na moj, položila dlan na moje grudi. „Gde si ti do sada, bebice? Nedostajao si Mili, znaš.“ Ploča se završila, a čovek sa bradicom sklonio mačku s krila, ustao i ponovo pustio ploču. Trebalo je da izvadi ploču broj 2 iz omota. Puštanjem ponovo iste ploče prerano ćemo doživeti klimaks. Ali ništa nisam rekao, i odslušali smo do kraja.
„K ako vam se dopalo?“ upitao sam.
„Sjajno. Zaista sjajno!“
Mačka je bila pred njim na podu.
„Daj šapu! Daj šapu!“ rekao je mački.
Mačka je pružila šapu.
„Vidi“, rekao je, „dala mi je šapu.“
„Daj šapu!“
Mačka se prevrnula. „Ne, daj šapu! Daj šapu/“ Mačka je samo sedela.
Sagnuo je glavu do mačje glave i šapnuo joj u uvo: „Daj šapu!“ Mačka mu je zarila kandže u bradicu.
„Jeste li videli? Naterao sam je da mi da šapu!“ Gospodin Barnet je zadovoljno izgledao.
Mili se tesno priljubila uz mene. „Poljubi me, bebice“, rekla je, „poljubi me.“
„Neću.“
„Gospode bože, ti kao da si malo odlepio, bebice? Šta te muči? Nešto te večeras muči, vidi se! Pričaj Mili o tome! Mili bi i u pakao otišla zbog tebe, ti to dobro znaš! O čemu se radi, a? A?“
„Sada ću je navesti da se prevrne“, rekao je gospodin Barnet.
Mili me čvrsto zagrlila i zagledala mi se u oči. Izgledala je veoma tužno i majčinski i mirisala je na sir. „Reci Mili šta te muči, bebice.“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Mačka je samo sedela.
„Slušaj,“ rekao sam Mili, „vidiš tog čoveka?“ „Aha, vidim ga.“
„E, pa to je Vit Barnet.“
„K o je taj?“
„Urednik časopisa. Onog kojem šaljem priče“ „Misliš onaj ko ti šalje ona pisamca.“
„Odbijanja rukopisa, Mili.“
„E pa loš je. Ne sviđa mi se.“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Mačka se prevrnula. „Gledajte!“ povikao je. „Naveo sam mačku da se prevrne! Voleo bih da kupim ovu mačku! Ona je čudo!“
Mili me još čvršće zagrlila, zagledana u moje oči. Bio sam potpuno bespomoćan. Osećao sam se kao još živa riba na ledu u vitrini ribarnice petkom ujutro.
„Slušaj,“ rekla je, „mogu da ga navedem da objavi jednu tvoju priču. Mogu da ga navedem da objavi sve tvoje priče!“
„Gledajte kako navodim mačku da se prevrne!“ rekao je gospodin Barnet.
„Ne, ne, Mili, ti ne shvataš. Urednici nisu isto što i umorni poslovni ljudi.
Urednici su skrupulozni! „Skrupulozni?“
„Skrupulozni.“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet.
Mačka je samo sedela.
„Znam ja sve o tim skrupulama! Nemoj ti da brineš o skrupulama. Navešću ga da objavi sve tvoje priče, bebice!“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Ništa se nije desilo.
„Ne, Mili, neće moći.“
Sva se omotala oko mene. Jedva sam disao, a bila je poprilično teška. Noge su počele da mi trnu. Mili je priljubila obraz na moj i prelazila dlanom gore-dole preko mojih grudi. „Ti se, bebice, ništa tu ne pitaš.“
Gospodin Barnet je sagnuo glavu do mačje glave i šapnuo joj na uvo.
„Prevrni se!“
Mačka mu je zarila kandže u bradicu.
„Mislim da bi ova mačka pojela nešto,“ rekao je.
Onda se vratio na stolicu. Mili mu je prišla i sela mu na koleno.
„Odakle ti ta slatka bradica?“ upitala je.
„Oprostite,“ rekao sam, „idem da popijem vode.“
Otišao sam u kuhinju, seo za sto i zagledao se u cvetni dezen na mušemi. Pokušao sam da ga zagrebem noktom.
Bilo je već dovoljno teško što delim Milinu ljubav sa prodavcem sira i zavarivačem. Mili, sa tim salivenim stasom sve do bokova. Mučno, mučno.
Sedeo sam tako i posle nekog vremena izvadio ono odbijanje iz džepa i ponovo ga pročitao. Mesta na kojima je bilo presavijeno postajala su smeđa od prljavštine i krzanja. Bolje da prestanem da ga gledam i stavim ga u neku knjigu kao presovanu ružu.
Počeo sam da razmišljam o tome što je pisalo u njemu. Oduvek sam imao taj problem. Cak sam i na koledžu tonuo u to nemušto crnilo. Nastavnica pisanja kratke priče povela me jedne noći na večeru i predstavu, i održala mi predavanje o lepotama života. Dao sam joj pre toga jednu priču koju sam napisao, u kojoj ja, kao glavni lik, odlazim noću na plažu i na pesku razmišljam o smislu H rista, o smislu smrti, o smislu i punoći i ritmu svega. A onda, usred tog razmišljanja, nailazi skitnica krmeljivih očiju i zaspe me peskom po licu. Ja razgovaram sa njim, kupim mu flašu i mi pijemo. Pripadne nam muka. Onda odemo u kuću sumnjive reputacije.
Posle večere je nastavnica kratke priče otvorila torbicu i izvadila moju priču o plaži. Otvorila ju je negde oko sredine, gde se pojavljuje krmeljiva skitnica i gde je kraj razmišljanja o smislu H rista.
„Dovde,“ rekla je, „dovde je veoma dobro, u suštini predivno.“
Onda me pogledala tim blistavim pogledom umetnički nadarenih osoba kojima se nekako desio novac i položaj. „Ali oprosti mi, zaista mi oprosti“, kuckala je prstom po drugom delu moje priče, „šta će kog đavola sad ovo ovde?“
★★★
Nisam više mogao da sedim. Ustao sam i ušao u sobu.
Mili se sva omotala oko njega, zagledana u njegove oči. On je izgledao kao riba na ledu.
Mili mora da je pomislila kako hoću da porazgovaram s njim o proceduri objavljivanja knjige.
„Oprostite, moram da se očešljam,“ rekla je i izašla iz sobe.
„Divna devojka, zar ne, gospodine Barnet?“ rekao sam.
Dovodio se u red i zatezao kravatu. „Oprostite“, rekao je, „zašto me stalno oslovljavate sa ’gospodin Barnet’?“
„Pa zar niste taj?“
„Ja sam H ofman. Džozef H ofman. Iz K ertisovog osiguranja. Došao sam da odgovorim na vašu prijavu.“
„Ali ja vam nisam poslao prijavu.“
„Mi smo je dobili od vas.“
„Nikada je nisam poslao.“
„Zar vi niste Endrju Spikvič?“
„K o?“
„Spikvič. Endrju Spikvič, ulicaTejlor 3631?“
Mili se vratila i obavila se oko Džozefa H ofmana. Nisam imao srca da joj kažem.
Tiho sam zatvorio vrata i sišao niz stepenice napolje na ulicu. H odao sam do pola bloka i onda video da su se svetla ugasila.
Potrčao sam kao lud ka svojoj sobi, nadajući se da je u onom balonu na stolu ostalo još vina. Ipak, nisam mislio da ću imati toliko sreće, jer ja sam više od sage o posebnom tipu ličnosti: nemušto crnilo, neostvarive misli i potisnute želje.

KLOŠARENJE
H ari se probudio u svom krevetu, s mamurlukom.Teškim mamurlukom.
„Jebem ti“, procedio je.
U sobi je bio mali lavabo.
H ari je ustao, olakšao se u lavabo, pustio vodu da ga ispere, onda poturio glavu pod slavinu i otpio vode. Pljusnuo je vodu preko lica i obrisao se krajem majice.
Godina je bila 1943.
H ari je pokupio neku odeću s poda i počeo polako da se oblači. Roletne su bile spuštene i bilo je mračno, osim tamo gde je sunce probijalo kroz rupe na njima. U sobi su bila dva prozora. Otmeno mesto, nema šta.
Izašao je na hodnik i otišao do kupatila, zaključao vrata i seo na šolju. Čudo da je još uvek mogao da kenja. Već danima nije jeo.
Isuse, pomislio je, ljudi imaju creva, usta, pluća, uši, pupak, polne organe i. . . kosu, pore, jezik, ponekad zube, i sve ostalo... nokte, trepavice, prste, kolena, stomake...
Bilo je nečeg tako zamornog u svemu tome. Zašto se niko ne buni?
H ari je dovršio stvar grubim toalet-papirom. K ladio bi se da gazdarice pansiona brišu dupe nečim boljim. Sve te religiozne dame sa svojim davno mrtvim muževima.
Digao je pantalone, pustio vodu i izašao, niz stepenice pa na ulicu.
Bilo je l1 pre podne. H odao je ulicom. Mamurluk je bio brutalan, ali nije mu bilo krivo. To mu je govorilo da je bio negde, na nekom dobrom mestu. Usput je našao pola cigarete u džepu na košulji. Stao je, zagledan u zgnječeni crni kraj pikavca, pronašao šibicu, pokušao da pripali. Plamen nikako da uhvati. Nije odustao. Posle četvrte šibice, koja mu je oprljila prste, uspeo je da povuče dim. Zagrcnuo se, kašljao. Osetio je kako mu stomak poigrava.
Pored njega je prošao automobil. Unutra su sedela četiri mladića.
„Umri smrade!“ dreknuo je jedan ka H ariju.
Ostali su se smejali. Onda su nestali.
H arijeva cigareta je još gorela. Ponovo je povukao. Uzdigao se uvojak plavog dima. Voleo je taj uvojak plavog dima.
H odao je na toplom suncu i mislio: hodam i pušim cigaretu.
H ari je hodao sve do parka kod biblioteke. I dalje je povlačio dimove iz cigarete. Onda je osetio vrelinu opuška na usni i nerado ga odbacio. Ušao je u park i hodao dok nije našao mesto između jedne statue i žbunja. Statua je predstavljala Betovena. I Betoven je hodao, oborene glave, s rukama na leđima, očigledno je mozgao o nečemu.
H ari se ispružio na travu. Pokošena trava je prilično bockala. Bila je šiljata, oštra, ali imala je lep, čist miris. Miris spokojstva.
Sićušne bubice počele su da se roje oko njegovog lica, u nepravilnim krugovima, presecajući putanje jedne drugima, ali nikad se ne sudarajući.
Bile su samo trunčice, ali su i one tražile nešto.
H ari je pogledao kroz trunčice u nebo. Nebo je bilo plavo, užasno visoko. H ari je i dalje gledao u nebo, pokušavajući da dokuči nešto. Ali ništa nije dokučio. Nikakav osećaj večnosti. Ili Boga. Čak ni Đavola. Ali prvo treba naći Boga da bi našao Đavola. Takav im je redosled.
H ari nije voleo duboke misli. Duboke misli mogu da odvedu dubokim greškama.
Zatim je mislio malo o samoubistvu. . . opušteno. K ao što bi većina ljudi mislila o kupovini cipela. Glavni problem u vezi s tim bila je misao da samoubistvo možda vodi u nešto još gore. Ono što mu je stvarno trebalo bila je ledeno hladna boca piva, s pomalo vlažnom etiketom i onim magičnim svežim graškama na površini stakla.
H ari je zadremao... a onda su ga probudili glasovi. Glasovi jako mladih učenica. K ikotale su se.
„ Ooooo, gledaj!“
„On spava!“
„Da ga probudimo?“
H ari je žmirkao na suncu, škiljio je u njih kroz gotovo zatvorene kapke. Nije baš bio siguran koliko ih je, ali video je njihove raznobojne haljine: žute i crvene i plave i zelene.
„Vidi ga! Baš je lep!“
Smejale su se, kikotale, zatim su otrčale.
H ari je ponovo zatvorio oči.
Šta se dogodilo?
Nikada mu se još nije desilo nešto tako sveže i radosno. Nazvale su ga „lepim“. K akva ljubaznost!
Ali one se neće vratiti.
Ustao je i hodao do ivice parka, uz aveniju. Našao je klupu i seo. Na susednoj klupi sedeo je drugi klošar. Bio je mnogo stariji od H arija. Iz klošara je zračilo nešto teško, mračno, odbojno, što je podsetilo H arija na oca.
Ne, pomislio je H ari, nepravedan sam.
K lošar je pogledao u H arija. Imao je sićušne oči, bez ikakvog izraza.
H ari mu se slabašno nasmešio. K lošar mu je okrenuo leđa.
Onda je doprla buka s avenije. Mašine. Bio je to vojni konvoj. Dug niz kamiona punih vojnika. Vojnici su bili nagurani, spakovani unutra, visili su sa bokova kamiona. Svet je bio u ratu.
K onvoj je sporo prolazio. Vojnici su ugledali H arija na klupi. Onda je počelo. H or zvižduka, ruganja i psovki. Vikali su ka njemu.
„Ej, pizdo!“
„Dezerter! “
K ako bi koji kamion prošao, sledeći je nastavljao:
„Diži dupe sa te klupe! “
„Siso!“
„Pederu! “
„Govnaru! “
Bilo je to veoma dug i spor konvoj.
„Ajde, pridruži se! “
„Naučićemo te da ratuješ, klipane! “
Lica su bila bela i žućkasta i crna, cvetovi mržnje.
Onda je stari klošar skočio sa svoje klupe i viknuo ka konvoju: „Srediću ga umesto vas, momci! Borio sam se u Prvom ratu! “ Iz kamiona su se smejali i mahali:
„Sredi ga, ćale!“
„Prosvetli tu bitangu! “
Onda je konvoj iščezao.
Svašta su bacili na H arija: prazne limenke piva, limenke koka-kole, narandže, bananu.
H ari je ustao, podigao bananu, ponovo seo, oljuštio je i pojeo. Bila je predivna. Onda je pronašao narandžu, oljuštio je, sažvakao i progutao njeno meso i sok. Pronašao je još jednu narandžu i pojeo je. Onda je pronašao upaljač koji je neko bacio ili ispustio. K resnuo ga. Palio je.
Prišao je klošaru na susednoj klupi, isturivši upaljač.
„Ej, šefe, da nemaš pljugu?“
Sitne oči piljile su u H arija. Delovale su pljosnato, kao da su zenice odstranjene. K lošareva donja usna je zadrhtala.
„Voliš H itlera, a?“ progovorio je veoma tihim glasom.
„Slušaj, šefe“, rekao je H ari. „Zašto ne bismo otišli negde, ti i ja? Možda se ogrebemo za piće.“
Stari klošar je prevrnuo očima. Na trenutak, H ari je video samo zakrvavljene beonjače. Onda su oči pogledale u H arija.
„Ne sa. . . tobom!“
„Važi“, rekao je H ari. „Vidimo se. . .“
Stari klošar je ponovo prevrnuo očima i ponovio, samo glasnije:
„Ne sa. . . tobom! “
H ari je polako izašao iz parka i usmerio se ka svom omiljenom baru. Bar je uvek bio tamo. H ari je bukvalno bacio sidro u taj bar. Bilo je to njegovo nebo. Nemilosrdno i egzaktno.
Usput je prošao pored praznog placa. Gomila sredovečnih ljudi igrala je bejzbol. Bili su van forme. Većina je imala trbušine, bili su niskog rasta, debelih butina, gotovo kao žene.
H ari je stajao i posmatrao. Sve je bilo tako jalovo. Čak je i lopta delovalatužno, uzalud poskakujući naokolo.
„Zdravo, H ari, kako to da nisi u baru?“
Bio je to stari mršavi Mekdaf, pućkao je svoju lulu. Mekdaf je imao oko 62 godine, uvek je gledao pravo ispred sebe, nikada nije gledao u drugoga, ali je ipak video čoveka iza svojih cvikera. I uvek je bio u crnom odelu s plavom kravatom. Dolazio je u bar svakog dana oko podne, ispio bi dva piva, zatim odlazio. I nisi mogao ni da ga mrziš ni da ga voliš. Bio je kao kalendar ili čiviluk.
„K renuo sam“, rekao je H ari.
„Idem s tobom“, rekao je Mekdaf.
I tako je H ari hodao sa starim mršavim Mekdafom i stari mršavi Mekdafpućkao je svoju lulu. Mekdaf je uvek držao tu lulu pripaljenu. To je bilo ono glavno u vezi s njim. Mekdaf je bio svoja lula. Zašto da ne?
H odali su tako, ćuteći. Nije bilo šta da se kaže. Stali su kod semafora, Mekdaf je pućkao lulu.
Mekdaf je uštedeo svoju sumu. Nikada se nije ženio. Ziveo je u dvosobnom stanu i ništa nije radio. Dobro, čitao je novine, ali bez naročitog interesovanja. Nije bio religiozan. Ali ne iz ubeđenja. Jednostavno zato što nije mario za ovo ili ono stanovište. K ao kad nisi republikanac zato što ne znaš šta je republikanac. Mekdaf nije bio ni srećan ni nesrećan. Ponekad bi se malo unervozio, nešto bi ga uznemirilo, i na delić sekunde užas bi se pojavio u njegovim očima. A onda se naglo gubio. . . kao kad muva sleti. . . pa hitro odleti na neko mesto koje više obećava.
Stigli su do bara. Ušli su.
Uobičajena ekipa.
Mekdaf i H ari su našli stolice za šankom.
„Dva piva“, obratio se barmenu dobri stari Mekdaf.
„K ako si, H ari?“ upitao je jedan od gostiju.
„Evo guram“, rekao je H ari.
K rivo mu je bilo zbog Mekdafa. Niko ga nije pozdravio. Mekdaf je bio kao deo inventara. Nije ostavljao utisak na njih. Zapažali su H arija jer je bio klošar. Osećali su se superiorno u odnosu na njega. To im je bilo potrebno. Mekdaf ih je samo činio ravnodušnim, a takvi su već bili.
Ništa se posebno nije dešavalo. Svi su sedeli nad pićem i cimali. Poneki su imali toliko mašte da se jednostavno napiju kao stoke.
Bajato subotnje popodne.
Mekdaf je zvao svoje drugo pivo i bio je tako ljubazan da naruči H ariju još jedno.
Mekdafova lula bila je užarena od šest sati neprekidnog rada.
Dokrajčio je svoje drugo pivo i izašao iz bara, a H ari je ostao da sedi sam, s ostatkom ekipe.
Bila je to spora subota, ali je H ari znao da treba samo da izgura dovoljno dugo tu. Subotnje veče bilo je najbolje, naravno, da se ogrebeš za piće. Ali nije bilo gde da se ode do tada. H ari je izbegavao gazdaricu pansiona. Plaćao je nedeljno i već je devet dana kasnio.
Postajalo je užasno mrtvo između pića. Gosti, njima je bilo dovoljno da sede negde. Na to ih je terala opšta usamljenost i potajni strah, kao i potreba da budu zajedno i ćaskaju malo, to ih je opuštalo. A H ariju je trebalo samo piće. Mogao je večito da pije a da mu opet nije dosta, nikad nije bilo toliko pića da ga zadovolji. Ali ostali. . . oni su samo sedeli, i s vremena na vreme pričali nešto, šta god to bilo.
H arijevo pivo bilo je sve tanje. Cilj nije bio da se ispije, jer bi onda trebalo naručiti drugo, a on nije imao para. Morao je da čeka i nada se. K ao profesionalni grebator, H ari je znao pravilo broj jedan: nikad ne traži piće. Njegova žeđ je bila poenta njihove igre, i svaki zahtev s njegove strane uskratio bi im radost davanja.
H ari je kliznuo pogledom duž šanka. Bilo je četvoro-petoro gostiju. Ne baš puno i nisu mnogo obećavali. Jedan od njih bio je Mank H amilton. Mank je mogao da polaže pravo na besmrtnost samo zato što je jeo šest jaja za doručak. Svakog dana. Mislio je da mu to daje neku prednost nad drugima. Nije bio neki mislilac. Ali bio je ogroman, širok koliko i visok, bledih ukočenih očiju, bivoljeg vrata, velikih čvornovatih i dlakavih šaka.
Mank je razgovarao s barmenom. H ari je posmatrao muvu kako gamiže po pepeljari vlažnoj od piva. Muva je šetala između opušaka, zadržala se na jednom koji je bio natopljen pivom, besno zazujala, uzdigla se ravno uvis, zatim kao da je poletela unatrag i ulevo, a onda je iščezla.
Mank je bio perač prozora. Njegove spokojne oči pogledale su u H arija. Debele usne razvukle su se u superioran kez. Podigao je svoju bocu, ustao i prešao kod H arija.
„Šta radiš, H ari?“
„Evo čekam da pljusne.“
, Jesi li za pivo?“
„Čekam da pljusne pivo, Mank. H vala.“ Mank je poručio dva piva. Stigla su.
H ari je voleo da pije direktno iz flaše. Mank je izlio deo svog u čašu.
„H ari, treba li ti posao?“
„Nisam razmišljao o tome.“
„Samo da držiš merdevine. Treba nam čovek za merdevine. Ne plaća se mnogo, ali se ipak zaradi nešto. Šta kažeš na to?“
Mank se zezao s njim. Mislio je da je H ari suviše sjeban da bi to shvatio.
„Daj mi malo vremena da razmislim o toj priči, Mank.“
Mank je pogledao ka ostalim gostima, sevnuo svoj superiorni kez, namignuo im, zatim ponovo pogledao u H arija.
„Slušaj, sav tvoj posao je da čvrsto držiš merdevine. Ja stojim gore i sređujem prozore. Ti samo čvrsto držiš merdevine. To i nije teško, zar ne?“
„Nije teško kao i većina stvari, Mank.“
„Pristaješ, znači?“
„Ne znam baš.“
„Ma hajde! Zašto bar ne pokušaš?“
„Ne umem ja to, Mank.“
Svi su bili zadovoljni. H ari je bio pravi čovek za njih. Rođeni imbecil.
H ari je zurio u sve te boce iza šanka.Toliki dobar provod čeka, toliki smeh, toliko ludilo. . . skoč, viski, vino, džin, votka i sve drugo. Boce su svejedno stajale tamo, neiskorišćene. Bile su kao život koji čeka da bude proživljen, a niko ga neće.
„Slušaj“, rekao je Mank, „idem na šišanje.“ H ari je ćutao.
Mank se nagnuo bliže. „Svratićemo usput na pivo, a posle te častim još jedno.“
„Idemo. . .“
H ari je lako ispraznio bocu u svoju žeđ, spustio je na šank. K renuo je za Mankom napolje. Zajedno su išli ulicom. H ari se osećao kao pas koji prati gospodara. A Mank je bio spokojan, sve mu je teklo po planu. To je bila njegova neradna subota i pošao je na šišanje.
Našli su bar i ušli. Bio je mnogo lepši i čistiji od onog u kojem je H ari klošario. Mank je poručio pivo.
K ako je samo sedeo! Čova i po. Još i opušten u svemu tome. Nikada nije mislio na smrt, bar ne na svoju.
Dok su tako sedeli, H ari je znao da je pogrešio: neka šljaka od 8 do 5 bila bi mnogo bezbolnija.
Mank je imao bradavicu na desnom obrazu, veoma ležernu bradavicu, nesvesnu bradavicu.
H ari je gledao kako Mank uzima bocu i cevči pivo iz nje.To je bilo samo nešto što Mank radi, kao da češe nos. Nije žudeo za pićem. Mank je samo sedeo sa svojom bocom i to je bilo plaćeno. A vreme je proticalo kao govna koja plutaju niz reku.
Ispili su svoja piva i Mank je rekao nešto barmenu i barmen mu je odgovorio.
Onda je H ari pošao za Mankom napolje. Bili su zajedno i Mank je išao na šišanje.
Našli su berbernicu i ušli. Nije bilo drugih mušterija. Berberin je znao Manka. Dok se Mank zavaljivao u stolicu nešto su rekli jedan drugom. Berberin je raširio čaršav, Mankova glava se izdvojila, bradavica je postojano štrčala na desnom obrazu, i on je rekao: „K ratko oko ušiju i nemoj previše na temenu.“
H ari, u agoniji za novim pićem, uzeo je časopis i počeo da ga lista, pretvarajući se da ga nešto zanima.
Onda je čuo kako Mank govori berberinu: „Uzgred, Pole, ovo je H ari. H ari, ovo je Pol.“
Pol i H ari i Mank.
Mank i H ari i Pol.
H ari, Mank, Pol.
„Slušaj, Mank“, rekao je H ari, „da odem po pivo dok se ti šišaš?“
Mank je prikovao pogled na H arija: „Ne, uzećemo pivo kad budem gotov.“ Onda je prikovao pogled na ogledalo: „Nemoj previše oko ušiju, Pole.“ Dok se svet okretao, Pol je štrickao makazama.
„K ako provod, Mank?“
„Ništa naročito.“
„Ne verujem. . .“
„Nema šta da ne veruješ, Pole.“
„Imam, iz onog što čujem.“
„Šta to?“
„K ako Betsi Ros stalno zove da joj pereš prozore.“
„E, jebi ga, Pole, sereš kao vrana!“
Mank se smejao. Njegov smeh je bio kao sečenje linoleuma tupim nožem. Ili je to možda bio ropac.
Onda je prestao da se smeje. „Nemoj previše na temenu.“
H ari je ostavio časopis i pogledao u pod. Linoleumski smeh preneo se u linoleumski pod. Zelen i plav, s ljubičastim dijamantima. Stari pod. Ljuštila su se čitava parčad, otkrivajući podlogu mrke boje. H ariju se sviđala ta mrka boja.
Počeo je da broji: tri stolice za šišanje, pet stolica za čekanje, 13-14 časopisa. Jedan berberin. Jedna mušterija. Jedan. . . šta?
Pol i H ari i Mank i mrka boja.
K ola su prolazila napolju. H ari je počeo da ih broji, onda je prestao. Ne igraj se ludilom, ludilo se ne igra.
Lakše je izbrojati pića u ruci: nula.
Vreme je zvonilo kao zapušeno zvono.
H ari je bio svestan svojih stopala, stopala u cipelama, zatim prstiju. . . na stopalima. . . u cipelama.
Mrdao je prstima. Njegov besciljni život koji teče u ništa kao zmija što puzi prema vatri.
Lišće raste na granama. Antilope dižu svoje glave s pašnjaka. Mesar u Birmingemu zamahuje satarom. A H ari sedi i čeka u berbernici, nadajući se pivu.
Bio je bez časti, bedniji od psa.
Trajalo je i trajalo i trajalo, i onda bilo gotovo. K raj frizerske predstave. Pol je obrnuo Manka tako da sagleda sebe u ogledalima iza stolice.
H ari je mrzeo berbernice. Taj finalni okret u stolici, ta ogledala, sve je to bio trenutak užasa za njega.
Manku nije smetalo.
Gledao je sebe. Proučavao je svoj odraz u ogledalu, lice, kosu, sve. K ao da se divi onom što vidi. Onda je progovorio: „U redu je, Pol. A sad, hoćeš li da skineš malo s leve strane? Vidiš to što malo štrči?To bi trebalo poravnati“.
„Da, da, Mank. . . Evo sad ću. . .“
Berberin je obrnuo Manka u prvobitan položaj i usmerio se na to što malo štrči.
H ari je gledao u makaze. Mnogo su škljocale, ali su malo sekle.
Onda je Pol ponovo okrenuo Manka ka ogledalu.
Mank je gledao sebe.
Jedva primetan osmeh izvio je desnu stranu njegovih usta. „Odlično“, rekao je, „sad si obavio kako valja.“
Pol je očistio Manka metlicom. Mrtva kosa lebdela je u vazduhu mrtvog sveta.
Mank je gurnuo ruku u džep da plati.
Novčana transakcija zveckala je u mrtvom popodnevu.
Onda su H ari i Mank išli zajedno ulicom ka baru.
„Ništa bolje od šišanja“, rekao je Mank. „Odmah se osećaš kao novi čovek.“
Mank je uvek nosio bledoplave radničke košulje zavrnutih rukava, da pokaže bicepse. Nezgodan tip. Sad mu je falila samo još neka ženica da mu lepo složi gaće i potkošulje, urola mu čarape, i sve to uredno smesti u pregradu komode.
„H vala ti na društvu, H ari.“
„Nema problema, Mank. . .“
„K ad se sledeći put budem šišao, voleo bih da pođeš sa mnom.“
„Možda, Mank. . .“
Mank je išao uz ivičnjak i bilo je kao u nekom snu. Žutom snu. Samo se desilo. A H ari nije znao šta ga je navelo na to. Ali prepustio se nekom impulsu. Namerno je posrnuo i svalio se na Manka. A Mank, to brdo mesine, pao je ispred autobusa. K ad je vozač prikočio, čuo se tup udar, ne mnogo jak, ali udar. I eto Manka u slivniku, podšišan, bradavica i sve ostalo. A H ari je pogledao naniže. Vidi-vidi: u slivniku je bio Mankov novčanik. Ispao je iz Mankovog zadnjeg džepa pri udaru, i eto ga sad u slivniku. Samo nije ležao na tlu, već je stajao kao mala piramida.
H ari se sagnuo, podigao ga i gurnuo u prednji džep pantalona. Bio je topao i pun blaženstva.
Onda se H ari nagnuo nad Mankom:
„Mank, Mank. . . kako ti je?“
Mank nije odgovorio. Ali je H ari primetio da diše i nije bilo krvi. I, odjednom, Mankovo lice izgledalo je nekako lepo i galantno.
Sjeban je, pomislio je H ari. I ja sam sjeban. Svi smo na razne načine sjebani. Ne postoji istina, nema ničega stvarnog, ničega nema.
Ali bilo je nečega. Gomila.
„Sklonite se!“ rekao je neko. „Dajte mu vazduha!“
H ari se sklonio. Sklonio se pravo u gomilu. Niko ga nije zadržao.
H odao je niz ulicu. Čuo je zvuk sirene hitne pomoći. Zavijala je zajedno s njegovom krivicom.
A onda, najednom, krivica je iščezla. K ao kraj nekog davnog rata. Moraš da ideš napred. Sve teče dalje. K ao buve i sirup za palačinke.
H ari je uronio u bar koji nikad ranije nije primetio. Barmen je bio tu. Boce su bile tu. Unutra je bio mrak.
Naručio je dupli viski, cimnuo ga na eks. Mankov novčanik bio je debeo i prepun. Petak mora da je bio dan isplate. H ari je odvojio novčanicu, naručio još jedan dupli. Cimnuo je pola, odao mu poštovanje, zatim ispio ostatak i prvi put posle dugo vremena bilo mu je baš lepo.
Predveče, H ari je prošetao do Grotonovog restorana. Ušao je i seo za šank. Nikada nije bio tu. Visok, mršav, bezbojan čovek sa kuvarskom kapom i musavom keceljom prišao je i nagnuo se preko šanka. Bio je neobrijan i smrdeo je na sprej za bubašvabe. Skiljio je u H arija.
„Tražiš posao?“ upitao je.
Za koji kurac svi hoće da mi uvale da radim? pomislio je H ari.
„Ne“, odgovorio je.
„Treba nam perač sudova. Pedeset centi sat, plus mož’ da vataš Ritu za dupe.“
K elnerica je prošla. H ari je pogledao u njeno dupe.
„Ne, hvala. Sada bih pivo. Flaširano. Bilo koje.“
K uvar se nagnuo bliže. Iz nosa su mu štrčale dlake, dugačke i crne, kao neplanirani košmar.
„Slušaj, mamlaze, imaš li ti para?“ „Imam“, rekao je H ari.
K uvar je malo oklevao, onda se udaljio, otvorio frižider i izvadio bocu. Skinuo je kapicu, vratio se do H arija, tresnuo piće na šank.
H ari je otpio dugačak gutljaj, nežno spustio bocu.
K uvar ga je i dalje proučavao. Nikako da ga provali.
„A sad“, rekao je H ari, „hoću ramstek, srednje pečen, s prženim krompirom, bez previše ulja. I još jedno pivo, odmah.“
K uvar se nagnuo nad njim kao gnevni oblak, onda se vratio do frižidera i ponovio postupak, sve sa donošenjem boce i treskanjem na šank.
Zatim je prešao do roštilja i bacio šniclu.
Uzdigao se veličanstven plašt dima. K uvar je buljio u H arija kroz dim.
Zašto me mrzi? pomislio je H ari. Pojma nemam. Dobro, možda bi mi trebalo šišanje (skinite dosta, svuda, molim vas) i brijanje, a i lice mi je malo izubijano, ali mi je odeća prilično čista. Iznošena, ali čista. Čistiji sam možda od većine u ovom usranom gradu.
K elnerica mu je prišla. Nije bila loša. Ništa posebno, ali nije bila loša. K osa joj je bila skupljena u punđu, nemarno, uvojci su visili sa strane. Baš lepo.
Nagnula se preko šanka.
„Nećeš da pereš sudove?“
„Plata nije loša, ali nije mi to struka.“
„Šta ti je struka?“
„Ja sam arhitekta.“
„Ti si arhikita“, rekla je i udaljila se.
H ari je znao da nema talenta za konverzaciju. Provalio je da je bolje kad što manje priča. Bar što se tiče drugih.
H ari je popio oba piva. Onda je stigla i šnicla sa krompirićima. K uvar ih je tresnuo na šank. Opasno je treskao, nema šta.
H ariju je sve to bilo kao čudo. Navalio je, sekao i žvakao. Godinama nije okusio šniclu. Dok je jeo, osetio je kako mu nova snaga navire u telo. K ad ne jedeš često, to je onda pravi doživljaj.
Čak mu se i mozak smešio. A telo kao da je govorilo: hvala ti, hvala ti, hvala ti.
Onda je završio.
K uvar je i dalje buljio u njega.
„Dobro“, rekao je H ari, „opet ću sve isto.“
„Opet ćeš sve isto?“
„Aha.“
K uvar nije mogao da odvoji pogled od njega. Onda je bacio novu šniclu na roštilj.
„I još jedno pivo, molim. Odmah.“
„Rita!“ dreknuo je kuvar. „Daj još jedno pivo!“
Rita je donela.
„Za arhitektu“, rekla je, „mnogo ločeš tu sapunicu.“
„Planiram da dignem nešto.“
„H a! Nemaš ti to!“
H ari se pozabavio pivom. Onda je otišao do toaleta. K ad se vratio, ispraznio je bocu.
K uvar se pojavio i tresnuo nov tanjir sa šniclom i krompirićima pred H arija.
„Posao još čeka ako ga hoćeš.“
H ari je ćutao. Bacio se na novu porciju.
K uvar se vratio do roštilja i odande nastavio da bulji u H arija.
„Dobićeš dva obroka“, rekao je kuvar, „plus dupe.“
H ari je bio suviše zauzet hranom da bi odgovorio. Još je bio gladan. K ada klošariš, a posebno kad piješ, možeš danima da ne jedeš, često bez ikakve želje za hranom, a onda te odalami: nepodnošljiva glad. Počneš da misliš na proždiranje svega i bilo čega: miševa, leptirova, lišća, potvrda iz zalagaonice, novina, čepova, šta god ima.
Sada, baveći se drugom šniclom, H arijeva glad kao da je rasla. K rompirići su bili divni, masni, žuti i vrući, kao sunčeva svetlost, moćna hranljiva svetlost koju možeš da zagrizeš. A šnicla nije bila samo parče nekog jadnog ubijenog stvora, bila je nešto dramatično što hrani telo i dušu i srce, što čini da se oči smeše, što čini svet podnošljivim. Ili da si zaista u njemu. U tom trenutku, smrt nije bila važna.
Onda je završio. Ostala je samo koska od ramsteka, oglodana.
K uvar je i dalje buljio u njega.
„Opet ću sve isto“, rekao je H ari kuvaru. „Još jedan ramstek i prženi krompir i još jedno pivo, molim.“
„E nećeš7“ dreknuo je kuvar. „Plati i nosi se! “
Obišao je devojku i stao pred H arija. Držao je notes. Besno je škrabao po njemu. Onda je bacio račun nasred prljavog tanjira. H ari ga je uzeo.
Bio je još jedan gost u restoranu, okrugli ružičasti čovečuljak velike glave i raščupane kose ofarbane u neku obeshrabrujuće smeđu boju. Covek je ispio silne kafe čitajući večernje novine.
H ari je ustao, izvadio štos novčanica, odvojio dve i spustio ih pored tanjira.
Onda je izašao odatle.
Večernji saobraćaj zakrčio je aveniju. Sunce se nakrivilo nisko iza svega. H ari je bacio pogled na vozače u kolima. Nesrećno su izgledali. Svet je bio nesrećan. Ljudi su bili u mraku. Ljudi su bili uplašeni i razočarani. Ljudi su bili u klopkama. Ljudi su bili defanzivni i mahniti. Osećali su da traće svoje živote. I bili su u pravu.
H ari je hodao dalje. Stao je na semaforu. I, u tom trenutku, javilo mu se neko čudno osećanje. Osećao se kao jedini živ čovek na svetu.
K ad se upalilo zeleno, zaboravio je sve to. Prešao je na drugu stranu ulice i produžio dalje.

TAKO MRTVI VOLE
1.
H otel je bio na brdu, nagnut tek toliko da se sjuriš do prodavnice i vratiš se sa flašom, tek toliki uspon da učini taj napor vrednim. H otel je nekada bio ofarban u paunovo zeleno, prilično raskošno, ali sada, posle kiša, losanđeleskih kiša koje sve speru i izblede, ta jarka zelena jedva da je postojala kao i ljudi koji su živeli unutra.
Slabo pamtim kako sam se doselio tu, ili zašto sam napustio prethodno mesto. Verovatno zbog opijanja i što nisam mnogo radio, kao i zbog bučnih jutarnjih svađa sa uličnim damama. A pod jutarnjim svađama ne mislim na pola jedanaest ujutro, mislim na pola četiri. Ako nisu zvali policiju, obično se završavalo porukom ispod vrata, večito olovkom na otkinutom parčetu papira s linijama: „dragi Gospodine, moramo vas zamoliti da se smesta iselite.“
Jednom se to desilo popodne. Svađi je bio kraj. Počistili smo srču, pokupili flaše i papirne kese, ispraznili pepeljare, spavali, probudili se, i ja sam uveliko karao kad sam začuo ključ u bravi. Bio sam toliko iznenađen da sam samo nastavio sa bambusanjem. I eto njega, malog nastojnika, oko 45 godina starog, bez kose, osim možda oko ušiju i jaja, pogledao je u nju ispod mene, prišao i uperio prst: „Vi vi ste izbačeni odavde! “ Prestao sam da tandaram i samo sam ležao potrbuške i gledao iskosa u njega. Onda je uperio prst u mene. „I vi ste izbačeni odavde!“ Okrenuo se, izašao, tiho zatvorio vrata za sobom i otišao niz hodnik. Ponovo sam stupio u akciju, pa smo se pošteno voleli za rastanak.
Sve u svemu, bio sam tu, zeleni hotel za bednike, isprano zeleni hotel, tu sam bio s koferom punim prnja, sam u to vreme, ali imao sam za kiriju, bio sam trezan, i uzeo sam sobu s pogledom na ulicu, treći sprat, telefon u hodniku, rešo kraj prozora, široki lavabo, mali frižider, dve-tri stolice, sto, krevet i kupatilo sa klozetom na kraju hodnika. I pored toga što je zgrada bila veoma stara, postojao je čak i lift nekada je to bilo otmeno mesto. Sada sam ja bio tu. Prvo što sam učinio bilo je da uzmem flašu i, posle pića i ubijanja dve bubašvabe, osetio sam kao da pripadam hotelu. Onda sam otišao do telefona i okrenuo broj dame za koju sam mislio da može da mi pomogne, ali je očigledno bila negde napolju i pomagala nekom drugom.
2.
Oko tri noću, neko mi je zakucao na vrata. Navukao sam iscepani bademantil i otvorio. Preda mnom je stajala žena u bademantilu. „Da?“ rekao sam. „Da?“
„Ja sam vaša susetka. Zovem se Mici. Stanujem na istom spratu. Videla sam vas kod telefona danas.“ „Je l’?“ rekao sam.
Onda mi je pokazala šta drži iza leđa. Bila je to boca dobrog viskija.
„Uđite“, rekao sam.
Obrisao sam dve čaše, otvorio flašu. „Čist ili razblažen?“
„Dve trećine vode.“
Iznad lavaboa je bilo malo ogledalo, i ona je stala tamo, uvijajući kosu u papilotne. Dao sam joj piće i seo na krevet.
„Videla sam te u hodniku. Odmah sam pogodila da si fin. Dovoljno je bilo da te pogledam. Vidim ja. Neki odavde nisu tako fini.“
„K ažu da sam bitanga.“
„Ne verujem u to.“
»Ni ja.“
Ispio sam piće. Ona je lagano pijuckala svoje, pa sam ponovo natočio sebi. Vodili smo opušten razgovor. Uzeo sam treće piće. Onda sam ustao i stao iza nje.
„OOOOOO! Šašavi dečače!“ Uštinuo sam je.
„Joj! Stvarno si bitanga!“
Držala je papilotnu u ruci. Privukao sam je i poljubio tanka ustašca stare damice. Bila su meka i rastvorena. Bila je spremna. Stavio sam joj piće u ruku, poveo je do kreveta, smestio je na njega. „Popij.“
Popila je. Onda sam natočio još jedno. Nisam imao ništa ispod bademantila.
Rastvorio se, i stvar je iskočila. Bogte, ala sam bestidan, pomislio sam. Pravi sam jebač iz filmova. Iz porodičnih filmova budućnosti, 2490-e godine nove ere. Jedva sam se suzdržavao da se ne smejem sebi, šetajući po sobi s tim idiotskim klatnom. U stvari, želeo sam viski. Želeo sam zamak u brdima. Saunu. Sve drugo osim ovog. Oboje smo sedeli s pićem. Ponovo sam je poljubio, rinuvši joj svoj nikotinski jezik u grlo. Povukao sam ga da udahnem vazduh. Rastvorio sam joj taj bademantil i eto njenih grudi. Nije baš bila sisata, sirotica. Sagnuo sam se i ćapio jednu sisu ustima. Teglila se i deformisala kao balon polunaduvan bajatim vazduhom. Junački sam sisao bradavicu, a ona mi je dočepala klatno i povila leđa ka njemu. Pali smo na škripavi krevet, oboje u bademantilima, i tako sam je uzeo.
3.
Zvao se Lu, bivši robijaš, bivši rudar. Živeo je u prizemlju hotela. Poslednje njegov posao bilo je struganje kotlova u firmi koja je pravila bombone. I to je izgubio kao i svi ostali, zbog pića. Socijalna pomoć ističe i eto nas kao pacova pacova koji nemaju gde da se sakriju, pacova koji moraju da plate kiriju, s trbusima koji gladuju, kurčevima koji se krute, dušama koje su već odavno umorne, i bez vaspitanja, bez ikakvog zanata. Jebada, tako kažu, to je Amerika. Nismo mnogo želeli, a nismo ni to dobili. Jebada.
Upoznao sam Lua pijući, ljudi su samo ulazili i izlazili. Moja soba je bila soba za pijanke. Svi su dolazili. Bio je tu jedan Indijanac, Dik, koji je krao pljoske viskija i štekovao ih u plakar. Govorio je da mu to uliva osećaj sigurnosti. K ad nigde nismo mogli da dođemo do pića, uvek smo koristili Indijanca kao poslednju utehu.
Nisam bio naročito talentovan za krađu, ali naučio sam jedan štos od Alabame, lopova tankih brčića koji je nekad radio kao bolničar. U veliku torbu ubaciš hranu i vredniju robu a onda sve to prekriješ krompirom. Prodavac izmeri svu robu i naplati krompir. Ipak, najbolje sam izvlačio od Dika na veresiju. Bilo je mnogo Dikova[13] u tom kraju, pa se i čovek u prodavnici pića zvao Dik.
Sedeli bismo tako u sobi i poslednje bi piće nestalo. Prvi moj potez bio je da pošaljem nekog napolje. „Ja sam H enk“, rekao bih mu. „Idi kaži Diku da te H enk poslao po flašu na kredu, i ako bude nekih pitanja nek mi telefonira.“ „Važi, važi“, i tip bi otišao. Čekali bismo, već gustirajući piće, pušeći, hodajući gore-dole, izluđeni. Tip bi se konačno vratio. „Dik je odbio! Dik je rekao da ti ne da više na veresiju.“ „JEBEM TI!“ dreknuo bih.
I ustao bih, crvenih očiju, u punoj neobrijanoj ogorčenosti. „JEBEM TI TU SISU U DUPE!“
Stvarno bih se razgnevio, bio je to pošten gnev, ne znam odakle je dolazio. Tresnuo bih vratima, spuštao se liftom i nizbrdo. . . „Pizdurina, kakva pizdurina!“ „Slušaj, Dik. . .“
„Zdravo, H enk.“
„H oću DVE FLAŠE!“ viknuo bih neku dobru marku. „Dve pakle pljuga, nekoliko tih tompusa i, da vidim, konzervu tog kikirikija, da.“
Dik bi poređao robu ispred mene i onda samo stajao. „Pa, hoćeš li da platiš?“
„Dik, stavi to na kredu.“
„Dužan si mi već dvadeset tri i po dolara. Nekad si mi plaćao, plaćao si svake nedelje pomalo, sećam se, svakog petka uveče. Već mi tri nedelje ništa nisi platio. Ti nisi kao oni drugi klošari. Imaš stila. Verujem ti. Zar ne možeš bar dolar da mi platiš s vremena na vreme?“ „Slušaj, Dik, nisam raspoložen da se ubeđujemo. H oćeš da staviš ovu robu u kesu ili je hoćeš NATRAG?“ Onda bih gurnuo flašu i robu ka njemu i čekao, odbijajući dimove iz cigarete kao da je čitav svet moj. Imao sam stila koliko i skakavac. Nisam osećao ništa osim straha da će učiniti jedinu razumnu stvar da vrati flaše natrag na policu i kaže mi da se nosim u kurac. Ali njegovo lice bi se uvek opustilo i onda bi stavio robu u kesu, a ja bih čekao dok ne obračuna novi dug.
Dao bi mi račun; ja bih klimnuo glavom i izašao. Pića su uvek imala mnogo bolji ukus pod takvim okolnostima. A kad bih ušao u sobu s robom za momke i devojke bio sam stvarno kralj.
Jedne noći sedeo sam sa Luom u njegovoj sobi. Dugovao je nedelju dana kirije, a nisam ni ja platio svoju. Pili smo porto. Čak smo i motali cigarete. Lu je imao mašinicu i sasvim su dobro ispadale. Osnovno je bilo sačuvati četiri zida oko sebe. Ako si imao četiri zida, imao si šansu. K ad se jednom nađeš na ulici, nemaš šanse, njihov si, zaista si njihov. Zašto ukrasti nešto ako to ne možeš da skuvaš? K ako da jebeš nešto kad živiš na slepoj ulici? K ako da spavaš kad sva bratija u Vojsci Spasa hrče? I kradu ti cipele? I smrde? I poremećeni su? Ne možeš čak ni da drkaš. Potrebna su ti četiri zida. Dajte čoveku dovoljno dugo ta četiri zida i on može da osvoji svet. Zato smo bili pomalo zabrinuti. Svaki korak u hodniku zvučao je kao gazdaričin. A ona je bila vrlo tajanstvena gazdarica. Mlada plavuša koju još niko nije kresnuo. Postavio sam se vrlo hladno prema njoj, mislio sam da je tako navučem. Došla je i kucala na moja vrata, ali samo zbog kirije. Imala je negde muža koga nikad nismo videli. Ziveli su i nisu živeli tu. Bili smo u govnima. U početku smo mislili kako je dovoljno da karamo gazdaricu i našim je nevoljama kraj. U takvim hotelima se podrazumevalo da jebeš svaku ženu unutra, bila je to skoro dužnost. Ali ovu nisam mogao da smuvam, što me činilo nervoznim. I tako smo sedeli i pušili duvan, pili jeftino vino, a zidovi su se topili, gubili. Razgovor najbolje teče u takvim trenucima. Vatreno govoriš, piješ vino. Bili smo kukavice jer smo želeli da živimo. Nismo baš preterano žudeli za životom, ali smo još uvek želeli da živimo.
„Slušaj“, rekao je Lu, „mislim da znam šta ćemo.“ Je l’?“
„Aha.“
Natočio sam još vina.
„Radićemo zajedno.“
„Naravno.“
„Eto, ti dobro kenjaš, znaš dosta zanimljivih priča, nije bitno da li su istinite ili nisu. . .“
„Istinite su.“
„Mislim, to nije bitno. Dobro kenjaš. Evo šta ćemo. Ima jedan lovatorski bar dole, video si. Molinos. Uđeš tamo. Treba ti samo kinta za prvo piće. To ulažemo zajedno. Sedneš, ladiš piće i merkaš nekog sa dubokim džepom. Takvi tamo dolaze. Provališ lika i pređeš do njega, za šank. Sedneš do njega i kreneš, kreneš da ga lažeš. Dopašće mu se. Imaš čak i rečnik. Taj će da ti plaća čitavo veče, ima da pije čitavo veče. Ti gledaš da ne prestane. Posle fajronta, usmeriš ga ka Alvoradu, usmeriš ga pored one slepe ulice. K ažeš mu da ćeš da mu nabaciš neku mladu pičetinu, kažeš mu bilo šta, ali usmeriš ga tamo. A ja ću da čekam iza ćoška s ovim.“
Lu je zavukao ruku iza vrata i izvadio palicu za bejzbol, veliku i debelu palicu za bejzbol.
„Isusa ti, Lu, ubićeš ga!“
„Ne, ne, ne možeš da ubiješ pijanog čoveka, ti to odlično znaš. Da je trezan možda bi ga i ubila, ali pijanog će samo da obali. Onda mu pokupimo novčanik, podelimo kintu.“
„Slušaj, Lu, ja sam dobar lik, nisam ja takav.“
„Nisi ti dobar lik, ti si najgori skot koga sam ikad sreo. Zato te volim.“
4.
Našao sam jednog. Velikog i debelog tipa. Čitavog života izbacivali su me s posla takvi debeli glupanderi. S besmislenih, očajno plaćenih, imbecilno teških poslova. Dopala mi se akcija. Počeo sam da meljem. Ne znam o čemu sam srao. Slušao je i smejao se, klimatao glavom i plaćao pića. Imao je skup ručni sat, pune šake prstenja, glupi debeli novčanik. Težak posao. Odvajao sam mu priče o zatvorima, bandama sa železničke pruge, kuplerajima. Dopalo mu se to o kuplerajima.
Pričao sam mu o tipu koji je dolazio svake druge nedelje i dobro plaćao. H teo je samo kurvu u sobi. Oboje bi se svukli, igrali karte goli i razgovarali.
Samo bi sedeli. Posle dva sata tip bi ustao, oblačio se, pozdravljao i odlazio. Nikada ne bi ni pipnuo kurvu.
„K akav car“, rekao je.
„Aha.“
Na kraju krajeva, uopšte mi nije smetalo što će Luova batina zveknuti po toj debeloj tintari. K akav bilmez. K akva besmislena vreća govana.
„Voliš li mladu pičetinu?“ upitao sam ga.
„O da, da, da.“
„Od četrnaest i po, recimo.“
„O Isuse, da.“
„Ima jedna što dolazi vozom iz Čikaga u pola dva. Biće kod mene oko dva i deset. Čista je, vatrena, inteligentna. Preuzimam veliki rizik, zato tražim deset dolara. Je I’ ti mnogo?“
„Ne, u redu je.“
„Dobro, kad se lokal zatvori, ideš sa mnom.“
Najzad je bilo dva sata, pa sam ga izveo odatle, prema slepoj ulici. Možda Lu nije tamo, mislio sam. Možda ga je vino oborilo ili je odustao. Takav udarac može da ubije čoveka. Ili ga obogalji za ceo život. Teturali smo se na mesečini. Nikoga nije bilo u blizini, ulice su bile prazne. Lak poslić.
Prošli smo pored slepe ulice. Lu je bio tamo. Ali Debeli ga je uočio. Podigao je ruku i čučnuo kad je Lu zamahnuo. Palica me ošinula pravo iza uveta.
5.
Lu se vratio na stari posao, onaj koji je izgubio zbog opijanja, i zakleo se da će piti samo vikendom.
„Dobro, druže“, rekao sam mu, „kloni me se, ja sam pijan i pijem bez prestanka.“
„Znam, H enk, i ti znaš da te volim, volim te više nego ijednog čoveka u životu, ali moram da ograničim piće samo na vikend, samo petak i subota i ništa nedeljom. Stalno sam gubio ponedeljak ujutro na poslu, tako su me i šutnuli. K loniću se, ali da znaš da to nema nikakve veze s tobom.“
„Osim što sam alkos.“
„Aha, jeste, ima i toga.“
„Dobro, Lu, nemoj samo da mi kucaš na vrata do petka i subote. Možda
ćeš čuti pevanje i smeh prelepih sedamnaestogodišnjih curica, ali nemoj da mi kucaš na vrata.“
„Čoveče, pa ti jebeš samo babe.“
„One su curice u pijanom oku.“
Lu je počeo da objašnjava šta mu je posao, nešto u vezi sa čišćenjem unutrašnjosti mašina za bombone. Lepljiv i gadan posao. Gazda je zapošljavao samo bivše robijaše i terao ih da rade kao marva. Po čitav dan ih je psovao, a oni mu ništa nisu mogli. Zakidao im je na isplatama. K o se pobuni, odmah je dobijao nogu. Mnogi od njih bili su na uslovnom otpustu. Gazda ih je držao za jaja.
„Zvuči kao neko koga treba ubiti“, rekao sam. „Ma voli on mene, kaže da sam najbolji radnik kojeg je ikad imao, ali moram da zaboravim na piće, treba mu neko na koga može da se osloni. Jednom me je čak odveo kod njega u kuću, da mu krečim, okrečio sam mu kupatilo, dobro sam to odradio. Ima vilu na Beverli H ilsu, a da mu samo vidiš ženu! Pojma nisam imao da postoje takve žene, tako lepe: njene oči, noge, telo, kako hoda, govori, Isuse.“
6.
Lu je održao reč. Nisam ga video neko vreme, čak ni preko vikenda, a u međuvremenu sam prolazio kroz neku vrstu ličnog pakla. Bio sam veoma napet, živci su mi otišli malo buke i odmah sam iskakao iz kože. Plašio sam se da zaspim: košmar za košmarom, svaki užasniji od prethodnog. Dobro je bilo samo ako zaspiš mrtav pijan. Ali ako zaspiš polupijan ili, još gore, trezan, onda bi snovi krenuli, i nikad nisi znao da li spavaš ili se akcija odvija u sobi, jer kad zaspiš, sanjaš čitavu sobu, prljave sudove, miševe, pocepane tapete na zidovima, usrane gaće koje je neka kurva ostavila na podu, slavinu koja curi, mesec kao đule napolju, kola puna treznih i uhranjenih gadova, blesak farova kroz prozor, sve, sve, u nekom si mračnom ćošku, mračnom mračnom, nema pomoći, bez razloga, bez ikakvog razloga, mračni znojavi ćošak, pomrčina i gadost, smrad stvarnosti, smrad svega: paukova, očiju, gazdarica, pločnika, barova, zgrada, trave, ne-trave, svetla, ne-svetla, ništa ti nije pripadalo. Ružičasti slonovi se nikada nisu pojavljivali, ali zato mnoštvo malih ljudi s podmuklim trikovima, ili zlokobno veliki čovek da te zadavi ili ti zarije zube u potiljak, a ti ležiš tako na leđima i znojiš se, nesposoban da se pokreneš, ta crna smradna dlakava stvar leži na tebi na tebi na tebi.
Ako nije bilo to, onda samo sediš preko dana, sati neizrecivog straha, straha koji se rastvara usred tebe kao džinovski cvet, ne možeš da ga analiziraš, da dokučiš odakle on tu, i to je sve činilo još gorim. Sati sedenja na stolici usred sobe, proburažen i oduzet od straha. Sranje i pišanje jedini su napor, besmislica, a češljanje ili pranje zuba komični i suludi postupci. H odanje kroz more plamena. Ili, recimo, sipanje vode u čašu činilo se da nemaš pravo da sipaš vodu u čašu. Zaključio sam da sam lud, nesposoban, i zato sam se osećao nečisto. Odlazio sam u biblioteku i pokušavao da pronađem knjige o tome šta tera ljude da se osećaju tako kako se ja osećam, ali takvih knjiga nije bilo, ili ako ih je i bilo, ja ih nisam razumeo.
Nije bilo lako otići u biblioteku: svako je delovao tako opušteno, bibliotekari, čitaoci, svi osim mene. Imao sam čak i problem s upotrebom njihovog klozeta klošari unutra, pederi koji me posmatraju dok pišam, svi su delovali snažnije od mene bezbrižni i sigurni u sebe. Stalno sam izlazio i prelazio preko ulice, uz vetrovito stepenište betonske zgrade, skladišta na hiljade sanduka narandži. Na krovu susedne zgrade pisalo je ISUS SPASAVA, ali niti Isus niti narandže nikada me ne bi naterali da se penjem uz to vetrovito stepenište u betonsku zgradu. Stalno sam mislio: ovde je meni mesto, u ovom betonskom grobu.
Misao o samoubistvu bila je uvek prisutna, kao mravi što mile unutrašnjom stranom zglavka na ruci. Samoubistvo je bilo jedina pozitivna stvar. Sve ostalo je bilo negativno. A tu je bio Lu, koji je bio zadovoljan što struže unutrašnjost mašina za bombone da bi preživeo. Bio je mudriji od mene.
7.
U to vreme sam upoznao damu u lokalnom baru, nešto stariju od mene, veoma svesno biće. Noge su joj još uvek bile dobre, imala je otkačen smisao za humor i nosila vrlo skupu odeću, razišla se s nekim lovatorom. Otišli smo u moju sobu i živeli zajedno. Baš je bila zgodna, ali je neprestano morala da pije. Zvala se Viki. Jebali smo se i pili vino, pili vino i jebali se. Imao sam člansku kartu biblioteke i odlazio sam tamo svakog dana. Nisam joj govorio o samoubistvu. Moj povratak iz biblioteke uvek je bio šaljiv. Otvorio bih vrata i ona bi me pogledala.
„Šta je, nema knjiga?“
„Viki, u biblioteci uopšte ne drže knjige.“
Ulazio sam i vadio bocu (ili boce) vina iz kese i onda bismo počeli.
Jednom, posle nedelju dana pijančenja, rešio sam da se ubijem. Nisam joj rekao. Smislio sam da to uradim dok je ona u baru i traži mušteriju. Mrzeo sam te debele gadove koji su je karali, ali ona mi je donosila novac, viski i cigarete. Zaluđivala me pričom kako sam jedini koga ona voli. Zvala me je Mister Van Bilders, iz nekog, meni nepoznatog razloga. Napila bi se i ponavljala: „Misliš da si neki šmeker, misliš da si Van Bilders!“ Sve vreme sam razrađivao ideju kako da se ubijem. Jednog dana sam bio siguran da ću to učiniti. Bilo je to posle nedelju dana pijančenja, porto-vina, kupili smo čitave balone i poređali ih po podu, iza velikih balona poređali smo obične boce od litar, osam ili devet boca, a iza njih četiri-pet manjih boca. Noć i dan su se izgubili. Postojalo je samo jebanje, pričanje i pijančenje, pričanje, pijančenje i jebanje. Divlje svađe koje su se završavale vođenjem ljubavi. Ona je bila slatka mala prasica za ševu, tesna i praćakava. Jedna u dve stotine žena. Sa većinom ostalih to je samo način ponašanja, šala. Sve u svemu, možda zbog svega toga, opijanja i činjenice da ti debeli tupi volovi karaju Viki, postao sam vrlo bolestan i potišten, ali jebeš ga, šta sam mogao da učinim? Da stanem za strug?
K ad je vina nestalo, očajanje, strah, besmislenost daljeg postojanja postali su nesnosni i znao sam da ću to učiniti. Čim ona izađe iz sobe, za mene je kraj. K ako, nisam bio sasvim siguran, ali postojalo je na stotine načina. Imali smo mali štednjak na plin. Plin je čaroban. Plin je neka vrsta poljupca. Ostavlja telo čitavim. Vina je nestalo. Jedva sam hodao. Armije straha i znoja šarale su mojim telom. To postane vrlo jednostavno. Najveće je olakšanje što nikad više nećeš morati da prođeš pored drugih ljudskih bića na ulici, da ih gledaš kako hodaju noseći svoje salo, da vidiš njihove sitne pacovske oči, njihova okrutna mizerna lica, njihovu animalnu gizdavost. K akav slatki san: da nikad više ne moraš da gledaš u drugo ljudsko lice.
„Idem napolje da pogledam novine, da vidim koji je dan, važi?“
„Naravno“, rekla je. „Naravno.“
Izašao sam. Nikoga u hodniku. Nigde ljudskih bića. Bilo je oko deset uveče. Spustio sam se liftom koji je zaudarao na urin. Trebalo je sakupiti dosta snage da bih ušao i bio progutan u tom liftu. Pošao sam nizbrdo. K ad se vratim, ona neće biti tu. Brzo je odlazila kad nestane pića. Onda ću moći da obavim stvar. Ali prvo sam hteo da saznam koji je dan. Sišao sam nizbrdo, tamo je pored dragstora bio kiosk sa novinama. Pogledao sam datum na novinama. Bio je petak. U redu, petak. Dobar dan kao i svaki drugi. To je značilo nešto. Onda sam pročitao naslov:
N E ĆAK MIL TON A BE R L A POGOĐ E N OD R ON JE N 0M STE N OM U GL AVU
Nisam odmah shvatio. Nagnuo sam se bliže i ponovo pročitao. Sve isto:
N E ĆAK MIL TON A BE R L A POGOĐ E N OD R ON JE N 0M STE N OM U GL AVU
To je bilo odštampano crnim slogom, krupnim slogom, udarni naslov. Od svih važnih stvari koje su se desile u svetu to je bio njihov naslov:
N E ĆAK MIL TON A BE R L A POGOĐ E N OD R 0N JE N 0M STE N OM U GL AVU
Prešao sam ulicu osećajući se mnogo bolje i ušao u prodavnicu pića. Uzeo sam dve flaše porta i paklo cigareta na kredu. K ad sam se vratio u sobu, Viki je još bila tu
„K oji je dan?“ upitala me.
„Petak.“
„Dobro“, rekla je.
Natočio sam dve čaše vina, do vrha. U malom frižideru ostalo je nešto leda.
K ockice leda plutale su u vinu.
„Ne želim da ti kvarim raspoloženje“, rekla je Viki.
„Znam.“
„Popij to piće“, rekla je.
„Naravno.“
„Poruka se stvorila ispod vrata čim si otišao.“
„Aha.“
Otpio sam gutljaj, podrignuo, pripalio cigaretu, otpio novi gutljaj, onda mi je pružila poruku. Bila je topla losanđeleska noć. Petak. Čitao sam poruku.
Poštovani g. K inaski: ostaje vam do srede da izmirite kiriju. Ako to ne učinite, izbačeni ste. Z nam za žene u vašoj sobi. I mnogo buke pravite. I prozor ste razbili. Vi plaćate svoje privilegije. Ili bi trebalo da ih plaćate. Bila sam zaista fina prema vama. Sada kažem do srede ili ste izbačeni. Stanarima je dosta sve te buke i siti su psovanja i pevanja noću i danju, danju i noću, a i ja sam. Ne možete da živite ovde bez plaćanja kirije. Nemojte reći da vas nisam upozorila.
Ispio sam ostatak vina iz čaše, gotovo ga nisam ni osetio. Bila je topla noć u Los Anđelesu.
„Sita sam karanja sa tim skotovima“, rekla je.
„Nabaviću pare“, rekoh.
„K ako?Ti ništa ne umeš da radiš.“
„Znam.“
„K ako ćeš onda?“
„Nekako.“
„Onaj poslednji me jebao tri puta. Svu mi picu izgulio.“
„Ne brini, mala, ja sam genije. Jedini je problem što to niko ne zna.“
„Genije u čemu?“
„Ne znam.“
„Mister Van Bilders!“
„Taj sam. Uzgred, znaš li da je nećaka Miltona Berla pogodila odronjena stena u glavu?“
„K ad?“
„Danas ili juče.“
„K akva to stena?“
„Otkud znam. Zamišljam neku kamenčinu boje putera.“
„K oga zabole za to?“
„Ne mene, svakako ne mene. Osim. . .“
„Osim čega?“
„Osim što mislim da mi je ta stena spasla život.“
„Govoriš kao kreten.“
„Ja jesam kreten.“
Iskezio sam se i natočio nam vino.

DVA ALKOSA
U mojim dvadesetim, mada sam teško pijančio i retko jeo, još uvek sam bio jak. Fizički, mislim, i to je sreća za čoveka kada malo šta ide kako valja. Duh mi se pobunio protiv moje sudbine i života, i jedini način da ga smirim bio je da pijem i pijem i pijem. Pešačio sam drumom, bio je prašnjav, prljav i vreo, čini mi se negde u K aliforniji, ali nisam više siguran. Oko mene je bila pustoš. Pešačio sam drumom, čarape su mi bile skorene, pocepane i smrdljive, ekseri su probijali kroz đonove cipela i zabadali se u tabane, pa sam morao da trpam karton u cipele karton, novine, šta god sam mogao da nađem. Ekseri su probijali kroz to, pa sam trpao još, ili sam premeštao karton, ili sam ga obrtao, ili ga bacao i gurao nešto drugo u cipele.
K amion se zaustavio pored mene. Ignorisao sam ga i hodao dalje. K amion se ponovo pokrenuo i tip je sad vozio pored mene. „Ej, momak“, upitao me, „hoćeš posao?“
„K oga treba da ubijem?“
„Nikog“, rekao je tip. „Ajde upadaj.“
Obišao sam s druge strane kamiona i vrata su već bila otvorena. Popeo sam se na papučicu, ubacio se unutra, zalupio vrata i zavalio se na kožno sedište. Utekao sam od sunca.
„Ako mi popušiš“, rekao je tip „daću ti pet dolara.“ Sterao sam mu desnicu u stomak, tresnuo ga levom negde između uva i vrata, zatim opet desnom preko usta i kamion je skrenuo s druma. Dočepao sam volan i vratio ga. Onda sam zakočio i ugasio motor. Izašao sam i produžio drumom. Posle pet minuta kamion je ponovo išao pored mene.
„Ej, momak“, progovorio je tip, „izvinjavam se. Nisam ozbiljno mislio. Nisam mislio da si peder. U neku ruku, deluješ malo kao peder. Zar je nešto loše ako je neko peder?“
„Pederima nije.“
„H ajde“, rekao je tip. „Uđi. Stvarno imam poštenu šljaku za tebe. Možeš da zaradiš kintu, da središ malo život.“
Opet sam se popeo unutra. Vozio je dalje.
„Žao mi je“, rekao je, „Jeste da imaš nezgodnu facu, ali pogledaj svoje ruke. Imaš ženske ruke.“
„Mani se mojih ruku“, rekao sam.
„Ovo je težak posao. Tovarenje pragova. Jesi li ikada tovario pragove?“
„Ne.“
„Težak posao.“
„Čitavog života radim teške poslove.“ „Dobro“, rekao je tip.
„Dobro.“
Ćutali smo i vozili se dalje, kamion je poskakivao gore-dole. Napolju nije bilo ničeg osim prašine, prašine i pustoši. Tip nije imao neku fizionomiju, ništa nije imao. Ali dešava se ponekad da mali ljudi koji dugo žive na jednom mestu steknu neznatan uticaj i moć. On je imao kamion i zapošljavao ljude. Ponekad moraš da se pomiriš s takvim stvarima.
Vozili smo se tako i onda naišli na matorog tipa koji je pešačio drumom. Taj mora da je imao blizu pedeset godina. To je isuviše za drum. Ovaj g. Burkart, kako mi je rekao da se zove, usporio je kamion i obratio mu se. „Ej, ćale, hoćeš da zaradiš neki dolar?“
„O da, gospodine!“ rekao je matori.
„Pomeri se. Otvori mu da uđe“, rekao je Burkart. Matori je ušao, a sa njim težak smrad pića i znoja, agonije i smrti. Vozili smo se dalje, dok nismo stigli do nekoliko manjih zgrada. Izašli smo sa Burkartom i ušli u dućan. Unutra je bio čovek sa zelenim štitnikom za sunce i masom gumica oko levog zglavka. Bio je ćelav, a ruke su mu bile obrasle bolesno dugim plavim dlakama.
„Dobar dan, gospodine Burkart“, rekao je. „Vidim pokupili ste nove alkose.“
„Evo ti spisak, Džesi“, rekao je g. Burkart, a Džesi je krenuo naokolo, skidao je robu sa rafova i stavljao je na tezgu. Potrajalo je. Onda je završio. „Još nešto, gospodine Burkart? Dve-tri flaše jeftinog vina?“ „Meni ne treba vino“, rekao sam.
„Dobro“, rekao je matori. „Uzeću ja obe flaše.“ „To ti se odbija od nadnice“, rekao je Burkart. „Nije bitno“, rekao je matori. „Nek se odbije.“ „Siguran si da nećeš flašu?“ upitao je Burkart.
„U redu“, rekao sam. „Uzeću flašu.“
Imali smo šator i te noći smo popili vino, a matori mi je pričao o svojim nevoljama. Izgubio je ženu. Još uvek je voleo svoju ženu. Stalno je mislio na nju. Izuzetna žena. Predavala je matematiku. Ali izgubio ju je. Nigde nema takve žene. Bla bla bla.
Isuse, kad smo se probudili matorom je bilo loše, a ni ja se nisam osećao bolje, i sunce se već uveliko popelo, pa smo krenuli da radimo: da tovarimo železničke pragove. Trebalo ih je složiti u kamare. Donji redovi su bili laki. Ali kad smo počeli da tovarimo gornje, morali smo da brojimo. „Jedan, dva, tri“, brojao sam, i onda bismo ga bacali na kamaru.
Matori je vezao maramicu oko glave i piće se cedilo s njegove glave u maramicu koja je postala mokra i tamna. S vremena na vreme bi neki iver probio kroz iscepanu rukavicu i zabadao mi se u šaku. Obično je taj bol nepodnošljiv, i pod normalnim okolnostima bih odustao, ali je umor otupeo čula, solidno ih je otupeo. Samo bih pobesneo kad se to dogodi kao da bih ubio nekog, ali kad pogledam oko sebe video bih samo pesak i stene i bleštavo žuto užareno sunce, a nikud nije moglo da se ode.
Železnička kompanija je s vremena na vreme vadila stare pragove i menjala ih novim. Ostavljali su stare pragove pored pruge. Ništa posebno nije falilo starim pragovima, ali ih je železnica ostavljala razbacane, a Burkart nalazio tipove kao što smo mi da ih slože u kamare koje je posle tovario na kamion i prodavao. Pretpostavljam da su se koristili u raznorazne svrhe. Na nekim farmama zabadali su ih uspravno u tlo, povezivali ih bodljikavom žicom i tako pravili ogradu. Pretpostavljam da su se koristili i u druge svrhe. Nije me previše zanimalo.
Posao je bio sličan svakom drugom besmislenom poslu zamoriš se i hoćeš da odustaneš, i onda se još više umoriš i zaboraviš da odustaneš, a minuti ne prolaze, živiš čitavu večnost u toku jednog minuta, nema nade, nema izlaza, u klopci si, suviše tup da odustaneš i nikud ne možeš da odeš ako odustaneš..
„Izgubio sam ženu, sinko. Bila je tako divna žena. Stalno mislim na nju. Dobra žena je najveća stvar na svetu.“
„Aha.“
„K ad bismo bar imali malo vina.“
„Ali nemamo vina. Moramo da čekamo do uveče.“
„Pitam se da li iko razume alkose?“
„Samo drugi alkosi.“
„Šta misliš, hoće li nam ove cepke u šakama domileti do srca?“
„Nema šanse. Nismo mi te sreće.“
Došla su dva Indijanca. Posmatrali su nas. Dugo su nas posmatrali. K ad smo matori i ja seli na prag da ispušimo cigarete, prišao nam je jedan od njih.
„Vi ljudi radite skroz pogrešno“, rekao je.
„K ako to misliš?“ upitao sam.
„Radite po najvećoj vrućini ovde u pustinji. Trebalo bi da ustanete rano ujutro i obavite posao dok još ima svežine.“
„U pravu si“, rekao sam. „H vala.“
Indijanac je bio u pravu. Rešio sam da ustanemo rano. Ali nikada nismo uspeli. Matorom je uvek bilo jezivo loše od noćnog opijanja i nikada nisam uspeo da ga pokrenem na vreme.
„Još samo pet minuta“, govorio je. „Samo pet minuta.“
Na kraju, jednog dana, matori je odustao. Nije mogao da podigne prag. Beskrajno se izvinjavao zbog toga.
„Ma nema problema, Cale.“
Vratili smo se u šator i čekali veče. Cale je ležao i pričao. I dalje je lamentovao o bivšoj ženi.
Slušao sam o njegovoj bivšoj ženi tokom čitavog dana, sve do uveče. Burkart je najzad stigao.
„Isusa vam boga, niste se baš pretrgli danas. Mislite li da živite od vazduha?“
„Završili smo, Burkarte“, rekao sam. „Čekamo da nas isplatiš.“
„Ako imam mozga u lobanji, teško ću išta da vam platim.“
„Ako imaš mozga u lobanji, platićeš nam.“
„Molim vas, gosn Burkarte“, rekao je Ćale. „Molim vas, molim, tako smo teško radili, časti mi!“
„Burkart zna šta smo radili“, rekao sam. „Izbrojao je kamare kao i ja.“ „Sedamdeset dve kamare“, rekao je Burkart.
„Devedeset kamara“, rekao sam.
„Sedamdeset šest kamara“, rekao je Burkart.
„Devedeset kamara“, rekao sam.
„Osamdeset kamara“, rekao je Burkart.
„Prodato“, rekao sam.
Burkart je izvadio olovku i papir i obračunao nam vino i hranu, transport i smeštaj. Ćale i ja dobili smo po 18 dolara za pet dana rada. Uzeli smo. I dobili besplatnu vožnju do grada. Besplatnu? Burkart nas je izjebao uzduž i popreko. Ali nismo mogli da se pozovemo na zakon, jer kad nemaš para zakon prestaje da postoji.
„Bogte“, rekao je Ćale, „ala ću da se napijem. Ima da se napijem kao majka. H oćeš li i ti, sinko?“
„Nisam ubeđen“, rekao sam.
Ušli smo u jedini bar u mestu i seli za šank. Ćale je naručio vino a ja pivo. Onda je opet počeo da tupi o bivšoj ženi, pa sam se premestio na drugi kraj šanka. Niz stepenica je sišla mlada Meksikanka i sela pored mene. Zašto su uvek tako silazile niz stepenice, kao u filmovima? Čak sam se i osećao kao u filmu. Naručio sam joj pivo. „Zovem se Šeri“, rekla je, a ja sam joj rekao: „To nije meksičko ime“, a ona: „Zašto bi moralo da bude?“, a ja: „U pravu si.“
I bilo je pet dolara gore, prethodno me oprala, a onda i posle. Prala me vodom iz malog belog lavora s naslikanim pilićima koji jure jedan drugog naokolo. Uzela je za deset minuta iste pare koje sam ja uzeo za dan, plus nekoliko sati šljake. U novčanom smislu, bilo je govnarski sigurno da daleko bolje prolaziš sa pičkom nego sa kurcem.
K ad sam sišao niz stepenice, matorom je glava već ležala na šanku; stiglo ga. Nismo jeli toga dana, pa nije podneo piće. Pored glave je bio dolar i nešto sitnine. Na trenutak sam pomislio da ga povedem, ali ni o sebi nisam umeo da se brinem. Izašao sam napolje. Bilo je sveže, hodao sam ka severu.
Mučno mi je bilo što sam ostavio matorog lešinarima te selendre. Onda sam se pitao misli li njegova žena ikada na njega. Verovatno ne misli, rešio sam, ili ako misli, teško da misli na isti način kao on o njoj. Po čitavoj zemlji mileli su tužni ranjeni ljudi slični njemu. A meni je trebalo neko mesto za spavanje. K revet u kome sam bio sa Meksikankom bio je prvi u koji sam legao za te poslednje tri nedelje.
Jedne noći u onom šatoru otkrio sam kako iveri u mojoj šaci pulsiraju kad zahladni. Tačno sam osećao gde je svaki od njih. Postojalo je hladno. Ne mogu da kažem da sam mrzeo svet muškaraca i žena, ali osećao sam izvesno gađenje koje me je razdvajalo od zanatlija i trgovaca, lažova i ljubavnika, pa i sada, decenijama kasnije, osećam isto gađenje. Naravno, ovo je samo priča jednog čoveka i jedno viđenje stvarnosti. Ako nastavite da čitate, možda će sledeća priča biti veselija.
Nadam se.

DRAŽESNA LJUBAVNA PRIČA
Ostao sam bez para po ko zna koji put ali ovog puta u francuskom kvartu Nju Orleansa, a Džo Blanšar, izdavač andergraund časopisa Uništenje poveo me je iza ugla do jedne od onih prljavih belih zgradurina sa zelenim roletnama i stepenicama koje idu gotovo vertikalno uvis. Bila je nedelja i čekao sam novac od autorskih prava, ne, samo akontaciju za jednu kvarnu knjigu koju sam napisao za Nemce, ali Nemci su stalno tupili nešto o vlasniku izdavačke kuće, ocu, pijanduri, bili su do njonje u govnima, jer je matori povukao sav kapital iz banke, ne, spiskao ga na piće i lolanje s kurvama, i zato su ostali bez kinte, ali čim srede matorog. . .
Blanšar je zazvonio.
Debela baba-devojka otvorila je vrata, težila je bar 120 kila. Nosila je neku vrstu širokog čaršava kao haljinu, i imala je vrlo sitne oči. Mislim da je to jedino što je bilo sitno na njoj. Zvala se Mari Glaviano, vlasnica bistroa u francuskom kvartu, malog bistroa. To je bilo još nešto malo u vezi s njom: taj bistro. Ali bio je to lep bistro, crveno-beli karirani stolnjaci, skupa hrana i retki posetioci. Jedna od onih drevnih crnkinja stajala je na ulazu. Stara crna tetka bila je simbol starih vremena, dobrih vremena, dobrih starih vremena, ali ta su vremena prošla. Turisti su postali obični šetači. Samo se muvaju i razgledaju okolinu. Ne idu po kafeima. Čak se i ne opijaju. Ništa se više ne isplati. Dobra vremena su prošla. Niko ne haje ni za šta, i niko nema para, a ukoliko ih ima, dobro ih čuva. Došlo je novo vreme, prilično nezanimljivo vreme. Svako samo posmatra revolucionare i gadove kako rastržu jedni druge. To je dobra i besplatna zabava, i ljudi tako sačuvaju pare u džepu, ako uopšte imaju para.
„Zdravo, Mari“, rekao je Blanšar. „Mari, ovo je Čarli Serkin. Čarli, ovo je
Mari.“
„Zdravo“, rekao sam.
„Zdravo“, rekla je Mari Glaviano.
„Mari, pusti nas da uđemo na minut“, rekao je Blanšar.
Popeli smo se strmim stepenicama, pošli za njom kroz jedan od onih dugih dugih tesnih hodnika i našli se u kuhinji, seli smo za sto. Na stolu je bila vaza sa cvećem. Mari je otvorila tri piva. Sela je.
„Vidiš, Mari“, rekao je Blanšar, „Čarli je genije. Momentalno je u buli. Siguran sam da će se izvući, ali u međuvremenu.. . u međuvremenu nema gde da prespava.“
Mari me je pogledala. „Vi ste genije?“
Otpio sam dug gutljaj piva. „Pa, iskreno, teško je reći. Češće se osećam kao neki poremećen tip. Možda zbog svih tih velikih belih luftova u mojoj glavi.“ „Može da ostane“, rekla je Mari.
Bio je ponedeljak, jedini njen slobodan dan i Blanšar je ustao i ostavio nas same u kuhinji. Onda se ulazna vrata zalupiše, otišao je.
„Čime se baviš?“ upitala je Mari.
„Živim od danas do sutra.“
„Podsećaš me na Martija“, rekla je.
„Martija?“ upitao sam i pomislio: o bože, evo nas opet. I bio sam u pravu.
„Eto, ružan si, znaš. Ovaj, ne mislim baš ružan. Mislim izubijan, znaš. Stvarno si izubijan, gore nego što je bio Marti. A on je bio bokser. Jesi li i ti bio bokser?“
„S tim oduvek imam problema: nikada se nisam proslavio u tuči.“
„Svejedno, isti si Marti. Tukli su te, ali si dobar. Znam takve ljude. Znam čoveka kad ga vidim. Sviđa mi se tvoje lice. Imaš dobro lice.“
Nisam znao šta da kažem o njenom licu, pa sam upitao: „Imaš li cigaretu, Mari?“
„K ako da ne, dušo.“ Zavukla je ruku u taj široki čaršav od haljine, među sise, i izvukla paklo. Mogla je da smesti zalihu namirnica za nedelju dana u ta nedra. Bilo je komično. Otvorila mi je novo pivo. Cimnuo sam gutljaj, zatim joj rekao: „Verovatno bih mogao da te raspametim kurcem.“
„Slušaj, Čarli“, rekla je, „sa mnom se tako ne razgovara. Ja sam fina devojka. Moja me je majka lepo vaspitala. Nastaviš li tako, možeš slobodno da ideš.“ „Oprosti, Mari, samo sam se šalio.“
„Ja ne volim takve šale.“
„Naravno, shvatio sam. Imaš li nešto žestoko.“ „Skoč.“
„Može skoč.“
Iznela je gotovo punu flašu. I dve čaše za vodu. Natočili smo skoč i vodu
za nas dvoje. Ta žena je dosta toga proživela. Očigledno. Muvala se bar deset godina duže od mene. Sta sad, godine nisu zločin. Osim što većina ljudi ružno stari.
„Baš ličiš na Martija“, ponovo je rekla.
„A ti ne ličiš ni na koga u mom životu“, rekao sam. „Da li ti se sviđam?“ upitala je.
„Ne mogu da biram“, rekao sam, a ona nije odreagovala na taj bezobrazluk. Pili smo još sat-dva, uglavnom pivo uz po neki gutljaj viskija, a onda me povela da mi pokaže krevet. Usput smo prošli pored jednog za koji je morala da kaže: „Ovo je moj krevet.“ Bio je prilično širok. Moj krevet je bio pored još jednog kreveta. Baš čudno. Ali to ništa nije značilo. „Možeš da spavaš u kojem god hoćeš“, rekla je Mari, „ili u oba.“ Bilo je nečeg obeshrabrajućeg u tim rečima. . .
E pa, naravno, osetio sam glavu ujutru i čuo Mari kako čangrlja po kuhinji, ali ignorisao sam to kao svaki mudar čovek, i onda sam čuo kako uključuje televizor zbog jutarnjih vesti, držala je televizor na stolu u kuhinji, i osetio sam miris kafe, lep miris, ali nisam voleo miris šunke i jaja i prženog krompira, nisam voleo ni zvuk jutarnjih vesti, i pišalo mi se i bio sam žedan, ali nisam hteo da Mari zna da sam budan, i tako sam čekao, blago upišan (haha, da), s jedinom željom da ostanem sam, da imam čitav stan za sebe, a ona se i dalje muvala i muvala i najzad sam je čuo kako protrčava pored mog kreveta. . .
„Moram da idem“, rekla je. „K asnim.“ „Aj’ zdravo, Mari“, rekao sam.
K ad su se vrata zalupila ustao sam, otišao u klozet, seo na šolju i pišao i kenjao i sedeo tako u Nju Orleansu, daleko od kuće, gde god da je bila, a onda sam snimio pauka kako čuči na mreži u ćošku, gledajući me. Taj pauk je već dugo bio tu, znao sam. Mnogo duže od mene. Pomislio sam prvo da ga ubijem. Ali bio je tako debeo i srećan i ružan, bio je vlasnik svoje gajbe. Morao sam da sačekam neko pravo vreme za to. Ustao sam, obrisao dupe i pustio vodu. K ad sam izlazio iz klozeta, pauk mi je namignuo.
Nisam hteo da se zezam sa ostatkom viskija i samo sam sedeo u kuhinji, go, i pitao se: zašto mi ljudi tako veruju? K o sam ja? Ljudi su bili maloumni, bili su naivni. To mi je davalo neku prednost. Očiglednu prednost. Živeo sam već deset godina bez posla. Ljudi su mi davali novac, hranu, stan. Nije mi bilo važno gledaju li me kao idiota ili kao genija. Ja sam znao šta sam. Ni jedno ni drugo. Nije me zanimalo šta je to što tera ljude da mi dele poklone. Primao sam ih bez pobedničkog osećanja ili osećanja prinude. Jedini moj stav bio je da ništa ne mogu da tražim. Povrh svega, kao da sam imao malu ploču koja mi se vrtela u mozgu i svirala stalno jednu istu pesmicu: ne trudi se, ne trudi se. To mi se činilo sasvim prihvatljivo.
K ako god bilo, sedeo sam u kuhinji posle odlaska Mari, i ispio tri limenke piva koje sam našao u frižideru. Nikada nisam mario za hranu. Znam da mnogi ljudi luduju za hranom. Ali meni je hrana dosadna. U tečnom stanju može i da prođe, ali mi od čvrste hrane uvek pripadne muka. Volim da kenjam, volim govna, ali tako je užasan posao stvarati ih.
Posle tri limenke piva uočio sam torbicu na stolici pored sebe. Naravno, Mari je pošla s drugom torbicom na posao. Zar bi mogla da bude toliko luda ili toliko dobra da ostavi novac? Otvorio sam torbicu. Unutra je bila novčanica od deset dolara.
Lepo, Mari me proveravala i ja ću se pokazati dostojnim njene provere.
Uzeo sam novčanicu, vratio se u sobu i obukao se. Dobro sam se osećao. Sta, na kraju krajeva, treba čoveku da bi preživeo? Ništa. Sušta istina. Cak sam i ključ od gajbe imao.
I tako sam izašao napolje i zaključao vrata zbog lopova, hahaha, i eto me ponovo na ulici, u francuskom kvartu, retko glupo mesto, ali morao sam da se snađem. Sve je moralo da mi posluži, tako to ide. I eto... a da, išao sam ulicom, a problem francuskog kvarta je što nema nijedne prodavnice pića kao u drugim pristojnim delovima sveta. Možda je to unapred smišljeno. Nije bilo teško pogoditi koliko to pomaže onim jezivim kloakama na svakom ćošku koje oni nazivaju barovima. K ad god bih ušao u neki od tih „otmenih“ barova francuskog kvarta došlo bi mi da povratim. Obično sam to i radio, sjurio bih se u smradni pisoar i rigao tone i tone prženih jaja i masnog, polupečenog krompira. I onaj povratak nakon bljuvanja: jedini usamljeniji i besmisleniji stvor od gostiju bio je barmen, pogotovo ako je i vlasnik lokala. Lepo, šetao sam naokolo, znajući da su barovi prevara i znate li gde sam pronašao svoja tri pakovanja po šest limenki? U malom dućanu s bajatim hlebom i sličnim stvarima, čak se i farba ljuštila sa zidova, taj lascivni osmeh napuštenosti... pomozi mi, pomozi, pomozi.. .užasno, da, nisu mogli čak ni da osvetle mesto, struja košta, i eto mene, prvi lik koji kupuje pivo u poslednjih 17 dana i prvi koji kupuje tri pakovanja po šest limenki u poslednjih 18 godina, i bogte, žena samo što nije svršila preko registar-kase... Bilo je previše. Dočepao sam kusur i 18 visokih limenki i utekao na idiotsko sunce francuskog kvarta. . .
Gurnuo sam kusur u torbicu i ostavio je otvorenu tako da Mari može da je vidi. Onda sam seo i otvorio pivo.
Dobro je bilo biti sam. Ipak, nisam bio sam. K ad god sam morao da pišam video bih tog pauka i mislio: lepo, pauče, moraćeš uskoro da odeš, pod hitno. Ništa mi se ne sviđa tvoj izgled u tom mračnom ćošku, dok loviš bube i muve i sisaš im krv. Vidiš, loš si ti, gosn Pauče. A ja sam dobar. Ako ništa drugo, sviđa mi se da tako mislim. Ti si samo mračna ledena bezumna izraslina smrti, eto to si ti. Jedi malo govna. Dosta te je bilo.
Našao sam metlu na terasi i vratio se u kupatilo, srušio ga iz mreže i usmrtio. U redu, priznajem, on me je u nečemu nadmašio, na neki način, ništa tu nisam mogao. Ali kako je Mari mogla da spušta svoje veliko dupe na tu dasku i kenja i gleda u to? Da li ga je uopšte videla? Možda i nije.
Vratio sam se u kuhinju i cimao još piva. Onda sam uključio televizor. Papirni ljudi. Stakleni ljudi. Osetio sam kao da ludim i ugasio stvar. Ispio sam još piva. Onda sam skuvao dva jaja i ispržio dva šnita slanine. Uspeo sam da pojedem sve to. Čovek ponekad zaboravi na hranu. Sunce je probijalo kroz zavese. Pio sam čitav dan. Bacao sam prazne limenke u kantu. Vreme je prolazilo. Onda su se vrata otvorila. Širom su se razjapila. Mari.
„Isuse H riste!“ ciknula je. „Znaš li šta mi se desilo?“
„Ne, ne znam.“
„O užasa!“
„Šta je bilo, dušo?“
„Izgorele mi jagode!“
Je l’?“
Vrtela se u krug po kuhinji, veliko dupe je poskakivalo. Luda žena. Izgubila se. Sirota stara debela pička.
„U kuhinji su se kuvale jagode u šerpi, i uđe neka turistkinja, bogata droca, dopali joj se šeširići koje pravim, znaš... Zgodna neka damica, i svi joj šeširi dobro stoje, i eto problema, a onda krenemo da pričamo o Detroitu, ona zna nekog iz Detroita koga i ja znam, i tako pričamo i najednom osetim!!! JAGODE GORE! Utrčim u kuhinju, ali kasno... K akav užas! Jagode prekipele i svuda se razlile, i taj smrad, sve izgorelo, tuga, i ništa nije moglo da se spase, ništa! Užas!“
„Zao mi je. Jesi li bar prodala šešir?“
„Prodala sam joj dva. Nije mogla da se odluči.“
„Žao mi je zbog jagoda. A ja sam ubio pauka.“ „K og pauka?“
„Nisam ni mislio da znaš.“
„Sta da znam? K akvog sad pauka?To su samo bube.“
„K ažu da pauk nije buba.To je nešto u vezi s brojem nogu. . . U stvari ne znam i nije me briga.“
„Pauk nije buba? K oji je onda đavo?“
„Nije insekt. Tako kažu. Svejedno, ubio sam skota.“ „Otvarao si mi torbicu.“
„Normalno. Ostavila si je tu. Morao sam da uzmem pivo.“
„Moraš li stalno da piješ pivo?“
»Da.“
„Biće problema s tobom. Jesi li jeo nešto?“
„Dva jaja, dva reda slanine.“
„Gladan si?“
„Da. A ti si umorna. Odmori malo. Popij nešto.“ „K uvanje me odmara. Ali moram prvo pod toplu vodu.“
„Samo napred.“
„Dobro“, nagnula se i uključila televizor a onda je otišla u kupatilo. Morao sam da slušam TV-vesti. Savršeno ružan skot. Tri nozdrve. Savršeno odvratan skot odeven kao neka besmislena lutkica, znojio se i gledao u mene, izgovarajući reči koje teško da sam razumeo ili mario za njih. Znao sam da će Mari satima gledati TV, morao sam da se prilagodim tome. K ad se vratila iz kupatila buljio sam direktno u ekran, što ju je sigurno oraspoložilo. Delovao sam bezopasno kao čovek koji čita sportsku rubriku.
Mari se pojavila odevena u nešto novo. Možda je čak i zgodno izgledala, ali bila je tako užasno debela. Šta sad, bar nisam spavao na klupi u parku.
„H oćeš da ja skuvam nešto, Mari?“
„Ne, nema problema. Nisam više tako umorna.“ Počela je da priprema jelo. K ad sam ustao po pivo, poljubio sam je iza uva.
„Lafica si ti, Mari.“
„Imaš li dovoljno pića za ovu noć?“ upitala je. „Naravno, dušo. A ima još viskija u flaši. Sve je kako treba. Samo ću da sedim i gledam te-ve i slušam kako pričaš. Može?“
„Naravno, Čarli.“
Seo sam. Nešto je spremala. Dobro je mirisalo. Bila je očigledno dobra kuvarica. Zidovi su upijali topli miris kuvanja. Nije čudo što je bila debela: dobar kuvar dobro hasa. Mari je pravila šerpu gulaša. Dodala bi svaki čas ponešto. Luk. K upus. Šargarepu. Znala je. A ja sam pio i gledao tu veliku, debelu, matoru devojku kako sedi i pravi čudesne šešire, njene su ruke sezale u korpu, uzimale traku jedne boje, zatim druge, ovu dužinu trake, zatim onu, onda ih je uvrtala, prišivala ih na šešir, a ta slama je bila magična. Mari je stvarala remek-dela koja nikada neće biti otkrivena dok šetaju ulicom na glavama nekih droca.
Dok je radila i mešala gulaš, pričala je.
„Nije kao što je nekad bilo. Ljudi uopšte nemaju novac. Sve sami čekovi, čekovne knjižice i kartice. Ljudi jednostavno nemaju novac. Ne nose ga. Sve je na kredit. Čovek dobija ček od plate koja je već pojedena. Zalažu čitav svoj život i zakopavaju se da bi kupili šugavu kuću. A onda moraju da napune tu kuću govnima i kupe kola. Pecaju se na kuće i poreznici to znaju, pa ih do smrti deru porezima na imovinu. Niko nema para. Sitan biznis teško može da preživi.“
Navalili smo na gulaš i bio je savršen. Posle večere smo izneli viski, a ona mi je donela dva tompusa, pa smo gledali u ekran i nismo mnogo pričali. Osećao sam se kao da sam već godinama tu. Ona je i dalje pravila šešire, tu i tamo bi ponešto rekla, a ja bih rekao: aha, tačno, ili: tako znači? A šeširi su samo leteli iz njenih ruku, remek-dela.
„Mari“, rekao sam joj, „umoran sam. Moram u krevet.“
Rekla mi je da ponesem viski, što sam i uradio. Ali umesto da legnem u svoj krevet, zbacio sam pokrivač s njenog kreveta i zavukao se. Posle svlačenja, naravno. Pristojan madrac. Savršen krevet. Jedan od onih starinskih kreveta s drvenim baldahinom, ili kako se to već zove. Pretpostavljam da je prava stvar ako jebeš sve dok se baldahin ne sruši na tebe. Nikada ne bih mogao da srušim taj baldahin, osim uz pomoć bogova.
Mari je i dalje gledala u ekran i pravila šešire. Onda sam čuo kako je isključila televizor, ugasila svetlo u kuhinji, ušla u sobu, prošla kroz sobu a da me nije videla, i otišla pravo u kupatilo. K ratko je ostala unutra, onda sam je posmatrao kako se svlači i oblači veliku ružičastu spavaćicu. Zezala se malo s licem, odustala, stavila nekoliko papilotni, zatim se okrenula, pošla prema krevetu i videla me.
„Isuse bože, Čarli, ti si pogrešio krevet.“
»Jok ja.“
„Slušaj, ljubavi, nisam ja od tih žena.“
„Nemoj sad da kenjaš nego upadaj!“
Došla je. Bogte, bila je sve samo meso. U suštini, bio sam pomalo isprepadan. Šta da se radi sa tolikim mesom? Bio sam u klopci. Čitava njena strana kreveta ulegla se pod njom.
„Slušaj, Čarli. . .“
Dohvatio sam njenu glavu i okrenuo je. K ao da je plakala. Onda su se moje usne našle na njenim. Ljubili smo se. Da ga jebeš, kita mi se krutila. Bog te vido. Šta ćemo sad?
„Čarli“, rekla je, „ne moraš.“
Uzeo sam njenu ruku i smestio je na kitu.
„Užas“, rekla je. „Užas!“
Onda me poljubila, jezikom me ljubila. Imala je mali jezik bar je nešto bilo malo uvlačio se i izvlačio, vlažan od pljuvačke i strasti. Odvojio sam se.
„Šta je sad?“
„Čekaj malo.“
Ispružio sam ruku, dohvatio flašu i otpio dugačak gutljaj viskija, onda spustio flašu i zadigao tu ogromnu roze spavaćicu. Osetio sam nešto i nisam znao šta sam ubo, ali izgleda da je to bila ona stvar, mada veoma mala, ali na pravom mestu. Da, bila je to njena pička. Nabadao sam je kurcem. Onda je pružila ruku dole i uvela me u sebe. Još jedno čudo. Bila je uska. Gotovo mi je zgulila kožicu. Počeli smo da se ljuljamo. Očekivao sam dugotrajnu ševu, ali to više nije bilo važno. Osvojila me je. Bila je to jedna od najboljih jebačina u mom životu. Ječao sam i dahtao, zatim svršio, prevrnuo se na stranu. Neverovatno. Otišla je u kupatilo i, kad se vratila, pričali smo malo a onda je zaspala. Ali hrkala je. Morao sam da se preselim u svoj krevet. Probudio sam se ujutro kad je kretala na posao.
„Moram da požurim, Čarli“, rekla je.
„Nema problema, dušo.“
Čim je izašla, otišao sam u kuhinju i popio čašu vode. Ostavila je torbicu. Deset dolara. Nisam ih uzeo. Otišao sam u kupatilo i na miru se iskenjao, bez pauka. Onda sam se okupao. Pokušao sam da operem zube, povratio malo. Obukao sam se i ušetao u kuhinju. Našao sam negde parče papira i olovku:
Mari, volim te. Mnogo si dobra prema meni. Ali moram da odem. Ne znam tačno zašto. Lud sam, šta znam. Z bogom.
Čarli
Prislonio sam poruku uz televizor. Nisam se osećao dobro. Plakalo mi se. Bilo je tiho unutra, tiho na način koji volim. Čak su i šporet i frižider delovali humano, mislim nekako toplo kao da su imali ruke i glasove koji govore: ostani, druškane, dobro je ovde, može da ti bude veoma dobro ovde. Našao sam ostatak viskija u spavaćoj sobi. Ispio sam ga. Onda sam našao limenku piva u frižideru. Ispio sam je. Ustao sam i prošao tim uskim hodnikom kao da je bio sto metara dug. Došao sam do ulaznih vrata i onda se setio da je ključ kod mene. Vratio sam se i stavio ga pored poruke. Onda sam opet gledao onu banku u torbici. Nisam je uzeo. Ponovo sam dugo išao hodnikom. K ad sam stigao do vrata znao sam da mi, ako izađem, nema više povratka. Izašao sam. To je bio kraj. Onda stepenice. Opet sam bio sam i nikoga to nije interesovalo. H odao sam niz ulicu, onda skrenuo desno. H odao sam, hodao i izašao iz francuskog kvarta. Prešao sam K anal strit. Išao sam dalje, zatim skrenuo u nekom pravcu i prešao preko jedne ulice i krenuo njom. Nisam znao kuda idem. Prošao sam pored neke zgrade, a čovek koji je stajao na ulazu rekao je:
„Ej, šefe, hoćeš li da šljakaš?“
Pogledao sam u ulaz i video niz ljudi kako stoje poređani ispred drvenih stolova i drže čekiće i udaraju neke školjke, razbijaju školjke i rade nešto s njihovim mesom, mračno je bilo unutra i činilo se kao da ljudi tuku sebe čekićima i odbacuju ono što ostane od njih i onda sam rekao čoveku:
„Ne, neću da šljakam.“
Sunce mi je obasjavalo lice dok sam koračao. Imao sam 74 centa.
Sunce je bilo dobro.

TRI ŽENE
Živeli smo baš preko puta Mekartur parka, Linda i ja, i dok smo pili jedne noći videli smo muško telo kako pada pored našeg prozora. Čudan prizor, kao neka šala, ali nije bila šala kad je telo tresnulo na asfalt. „Isuse H riste“, rekao sam Lindi, „raspuko se kao truli paradajz! Napravljeni smo od utrobe i govana i sluzi! Dođi ‘vamo! Dođi ‘vamo! Gledaj ga!“ Linda je prišla prozoru, onda se sjurila u kupatilo i povratila. Izašla je. Okrenuo sam se i pogledao je. „K unem ti se, mala, on je kao velika prosuta činija ukvarenog mesa i špageta, obučena u pokidano odelo i košulju!“ Linda je odjurila natrag i ponovo bljuvala.
Sedeo sam i pio vino. Ubrzo sam začuo sirenu. Ono što im je stvarno trebalo bio je Sanitarni odsek. Ali jebeš ga, svi smo imali svoje probleme. Nikada nisam znao odakle nam pare za kiriju i uvek smo bili suviše razbijeni pićem da bismo tražili posao. Stalno smo brinuli, i sve što smo mogli da preduzmemo protiv briga bilo je da se jebemo.To je činilo da nakratko zaboravimo. Dosta smo se jebali, i na moju sreću Linda je bila dobra jebačica. Čitav taj hotel bio je pun ljudi kao što smo mi, ljudi koji samo piju vino i jebu se i ne znaju šta dalje. Tu i tamo bi neko od njih skočio kroz prozor. Ali novac kao da je uvek odnekud stizao za nas, baš kad bi izgledalo da ćemo morati da jedemo sopstvena govna, jednom 300 dolara od mrtvog ujaka, drugi put zakasneli povraćaj poreza. Jednom sam se vozio autobusom i na sedištu ispred mene bili su ti novčići od po 50 centi. Nisam znao šta to znači ni ko je to uradio, niti sam to ikad shvatio. Pomerio sam se napred i počeo da ih trpam u džepove. K ad sam napunio džepove, sišao sam na prvoj stanici. Niko ništa nije rekao niti pokušao da me zaustavi. Mislim, kad si pijan, moraš da imaš sreće, čak i kad nisi neki srećnik, moraš da imaš sreće.
Deo svakog dana provodili smo u parku gledajući patke. Verujte mi, kad vam je zdravlje poljuljano od neprekidnog pijančenja i nepostojanja pristojne hrane, i umorni ste od jebanja u pokušaju da zaboravite, možete se okrenuti patkama. Mislim, morate da izađete iz stana, jer možete potonuti u najcrnju depresiju i ubrzo poleteti kroz prozor.To je mnogo lakše učiniti nego što zamišljate. I tako smo Linda i ja sedeli na klupi i posmatrali patke. Patke se nisu brinule ni za šta nema kirije, nema odeće, hrane koliko voliš samo plutaš naokolo, seruckaš i gačeš. Grickaš, gutaš, jedeš po ceo dan. Ponekad bi neko iz tog hotela noću ulovio patku, ubio je, odneo u sobu, očistio je i skuvao. Razmišljali smo o tome, ali nikada to nismo učinili. Osim toga, jako je teško bilo uloviti ih; dovoljno je bilo da priđeš i FRRR!!! voda bi prsnula i pizda bi nestala! Uglavnom smo jeli male palačinke od brašna i vode, ili bismo ponekad ukrali neki kukuruz iz nečije bašte jedan tip je imao čitavu baštu kukuruza ne verujem da je ikad ijedan pojeo, a uvek je bilo potkradanja lokalnog dućana napolju je bila tezga sa povrćem što je značilo poneki paradajz ili krastavac, jer smo bili sitni lopovi, i uglavnom nam je trebalo samo malo sreće. Najlakše je bilo s cigaretama noćna šetnja neko bi uvek ostavio spušteno staklo na kolima i paklo ili pola pakle
cigareta nadohvat ruke. Naravno, vino i kirija su bili stvarni problemi, i tu smo se samo jebali i brinuli o tome.
I, kao što uvek stigne dan konačnog očajanja, stigao je i naš. Nigde vina, nigde sreće, nigde ničega. Nigde više kredita od gazdarice ili prodavnice pića. Rešio sam da navijem sat na pola 6 ujutro i odem dole do biroa da vidim za neki rad na farmi, ali čak ni sat nije radio kako valja. Razbio se, pa sam ga otvarao da ga popravim. Opruga je bila polomljena, i jedino što sam mogao da učinim bilo je da otkinem jedan deo, ponovo je zakačim, sve ponovo sklopim, i navijem sat. Ako vas zanima da saznate šta kratka opruga uradi budilniku, ili verovatno ma kom časovniku, reći ću vam. Sto je opruga kraća, to se kazaljke brže kreću. Bio je to sumanut sat, kažem vam, i kad bismo se umorili od jebanja posmatrali smo ga da bismo prestali da brinemo i pokušavali smo da pogodimo koliko je stvarno sati. Lepo se videlo kako se minutna kazaljka kreće to nas je uvek zasmejavalo.
A onda jednog dana trebalo nam je nedelju dana da ukapiramo otkrili smo da sat obrne trideset sati za svakih realnih dvanaest sati vremena. Osim toga, trebalo ga je naviti na svakih 7-8 sati ili bi stao. Ponekad bismo se budili i gledali u sat i pitali se koliko je sati. , Jebeš ga, mala“, rekao bih. „Zar ne shvataš tu napravu? Sat ide dva i po puta brže nego što bi trebalo. Prosto je.“
„Aha, ali koliko je sati pokazivao kad smo ga posleđnji put podesili?“ upitala bi ona.
„Ubij me ako znam, mala, bio sam pijan.“ „Dobro, bolje ga navij ili će da stane.“
„Važi.“
Navio bih ga, i onda bismo se pojebali.
I tako nisam uspeo da namestim sat te noći kada sam rešio da odem na biro rada. Negde smo iskopali flašu vina i polako je ispijali. Posmatrao sam taj sat, ne znajući šta pokazuje i plašeći se da propustim rano jutro, samo sam ležao na krevetu i nisam zaspao celu noć.
Onda sam ustao, obukao se i spustio se do ulice San Pedro. Svi kao da su samo stajali i čekali. U izlozi-ma je bilo nekoliko paradajza, pa sam uzeo 2-3 i pojeo ih. Tu je bila velika tabla: TRAŽE SE BERAČI PAMUK A ZA BEJK ERSFILD. H RANA I SMEŠTAJ. K oji je to andrak bio? Pamuk u
Bejkersfildu, K alifornija? Mislio sam da je to davno okončana priča. Onda je stigao veliki kamion i pokazalo se da im trebaju berači paradajza. Dobro, jebiga, baš mi nije bilo pravo da ostavim Lindu samu samcitu u tom krevetu. Nikada nije bila u stanju dugo da ostane sama u krevetu. Ali rešio sam da probam. Ljudi su počeli da se penju na kamion. Cekao sam dok se nisam uverio da su se sve dame popele, a bilo je baš krupnih. Svi su bili gore, i onda sam počeo da se verem. K rupni Meksikanac, očigledno predradnik, počeo je da diže zadnju stranicu kamiona: „Žalim, senjor, popunjeno je!“ I odoše bez mene.
Bilo je već skoro 9 sati, i trebalo mi je sat hoda do hotela. Prošao sam pored svih tih dobro obučenih ljudi glupog izgleda. I gotovo me pregazio neki besan čovek u crnom kadilaku. Ne znam na šta je bio besan. Možda na vreme. Bio je vruć dan. K ad sam se vratio u hotel, morao sam da se popnem stepeništem, jer je lift bio baš pored vrata gazdarice koja se večito jebavala oko tog lifta, glancala mesing, ili je samo njuškala ko ulazi i izlazi iz njega.
I bilo je 6 spratova do gore, a kada sam tamo stigao čuo sam smeh iz svoje sobe.Ta kurva Linda nije dugo čekala da počne. Dobro, jebaću i nju i njega, ko god da je. Otvorio sam vrata.
Bile su to Linda i Džini i Eva. „Šećeru“, rekla je Linda. Prišla mi je. Bila je kompletno obučena, sve sa visokim štiklama. Dala mi je mnogo jezika pri poljupcu. „Džini je dobila svoj prvi ček za nezaposlene, a Eva je dobila socijalnu pomoć! Slavimo!“
Imale su dosta porto-vina. Otišao sam i okupao se i onda izašao u gaćama. Oduvek sam voleo da pokazujem noge. Imao sam najveće i najmoćnije noge koje sam ikad video kod muškarca. Sve ostalo na meni nije bilo bogzna šta. Seo sam u pocepanim gaćama i digao noge na stočić.
„Opa! Vidi ti te noge!“ rekla je Džini.
„Aha, aha“, rekla je Eva.
Linda se smeškala. Natočeno mi je vino.
Znate već kako idu takve stvari. Pili smo i pričali, pričali i pili. Devojke su izašle po još flaša. Još priče. Sat je kružio i kružio. Ubrzo je pao mrak. Pio sam sam, i dalje u svojim pocepanim gaćama. Džini je otišla u spavaću sobu i obeznanila se na krevetu. Eva se obeznanila na kauču, a Linda se obeznanila na malom kožnom divanu u hodniku koji je vodio ka spavaćoj sobi. I dalje nisam kapirao tog Meksikanca koji mi je zatvorio kamion. Bio sam nesrećan.
Prešao sam u spavaću sobu i legao kod Džini. Bila je krupna žena, i gola. Počeo sam da joj ljubim i sisam sise.
„Ej, šta to radiš?“ rekla je.
„Radim? Jebaću te!“
Gurnuo sam joj prst u pičku i pomerao ga napred nazad. „Jebaću te!“
„Ne! Linda će me ubiti!“
„Nikada neće saznati!“
Legao sam preko nje i onda sasvim POLAK O POLAK O TIH O da federi ne zaškripe, da se ništa ne čuje, kliznuo u nju i nazad u nju i nazad SAMO POLAK O i kad sam svršavao mislio sam da nikada neće prestati. Jedno od najboljih jebanja u mom životu, i dok sam ga brisao o čaršav sinulo mi je: možda muškarac vekovima nepravilno jebe.
Ustao sam, sedeo tamo u mraku, pio još. Ne sećam se koliko sam dugo sedeo. Prilično sam popio. Onda sam prešao kod Eve. Eve na socijali. Bila je debela, pomalo izborana, ali je imala jebozovne usne, skaredno jebozovne ružne usne. Počeo sam da ljubim ta grozna i prelepa usta. Nimalo se nije bunila. Raširila je noge pa sam ušao. Bila je mala ženska svinjica, prdela je i groktala i frktala i uvijala se. K ad sam svršio, nije bilo kao sa Džini dugo i uzdrhtalo bilo je samo fljus-fljus i gotovo. Ustao sam. I pre nego što sam stigao do fotelje čuo sam je kako ponovo hrče. Neviđeno jebala se kao što diše kao ništa. Svaka žena jebe se za nijansu drugačije, i to je ono što podstiče muškarca, to je ono što drži muškarca u klopci.
Sedeo sam i pio dalje, razmišljajući šta mi je uradio taj jebeni kurvin sin sa kamiona. Ne isplati se biti učtiv. Onda sam počeo da mozgam o socijalnoj pomoći. Da li bi nevenčani muškarac i žena mogli da dobiju pomoć? Naravno da ne bi. Suđeno im je da crknu od gladi. A ljubav je bila nepristojna reč. Ali to je bilo nešto između Linde i mene ljubav. Zato smo gladovali zajedno, pili zajedno, živeli zajedno. Šta je uopšte značio brak? Brak je značio ozakonjeno JEBANJE, a ozakonjeno JEBANJE uvek je na kraju, bez izuzetka, postajalo DOSADNO, postajalo je POSAO. Ali to je ono što je svet hteo: nekog bednog kurvinog sina, zarobljenog i nesrećnog, s poslom koji mora da obavi. Dobro, jebiga, preseliću se na ulicu među klošare i useliću Lindu kod Velikog Edija. Veliki Edi je bio moron, ali bi joj bar kupio neke krpe i strpao joj šnicle u stomak, što je bilo više nego što sam ja bio u stanju da izvedem.
Slonovska noga Bukovski, socijalni slučaj.
Dokrajčio sam flašu i rešio da malo odspavam. Navio sam budilnik i legao kod Linde. Probudila se i počela da se trlja o mene: „Jebem ti, o jebem ti“, rekla je. „Ne znam šta mi je!“
„Šta je bilo, lutko? Jel’ ti loše? Da zovem hitnu?“
„Ma ne, jebiga, samo sam NAPALJENA! NAPALJENA! O K AK O SAM
NAPALJENA!“
„Šta?“
„Rekla sam ti! JEBI ME!“
„Linda... “
„Šta? Šta?“
„Tako sam umoran. Dve noći nisam spavao. I još to šipčenje do berze rada i nazad, trideset dva bloka po vrelom suncu... i sve uzalud. Nigde šljake. Jebeno sam umoran.“
„K ako to misliš?“
Spustila se niže i počela da mi liže penis. Zaječao sam od umora. „Srećo, trideset dva bloka po vrelom suncu... Sagoreo sam.“
Radila je dalje. Imala je šmirglu od jezika i znala kako treba s njom.
„Srećo“, rekao sam joj. „Ja sam društvena nula! Ne zaslužujem te! Molim te, smiluj se!“
K ao što rekoh, bila je vrlo zajebana. Neke znaju, neke ne znaju. Mnoge znaju samo dobro staro nabadanje glavom. Linda je počela od penisa, ostavila ga, prešla na jaja, onda ostavila jaja, vratila se penisu, kao da razmazuje krem za brijanje, predivan izliv energije, NIJEDNOM NE DODIRNUVŠI GLAVIĆ. Na kraju sam stenjao do plafona, govoreći joj sve moguće laži o tome šta ću sve učiniti za nju kad se konačno sredim i ne budem više klošar.
Onda je na kraju došla do glavića, obuhvatila ustima trećinu, malo ga stisnula zubima i ponovo sam SVRŠIO što je bilo treći put te noći, i bio sam totalno isceđen. Neke žene znaju više nego što zna medicinska nauka.
K ad sam se probudio, sve tri su već poustajale i obukle se dobro su izgledale Linda, Džini i Eva. Štipkale su me ispod čaršava i smejale se. „Ej, H enk, idemo dole da nađemo nešto živo! I treba nam neko pićence! Bićemo dole kod Tomi-H aja!“
„Dobro, dobro, vidimo se!“
Sve tri su otišle, vrckajući pri izlasku iz sobe. Čitavo muško čovečanstvo bilo je zauvek sjebano. Ponovo sam tonuo u san kad je zazvonilo sa portirnice.
„Da?“
„Gospodin Bukovski?“
„Aha.“
„Videla sam te žene! Iz vaše sobe su izašle!“ „Otkud znate? Imate osam spratova i deset ili dvanaest soba na svakom spratu.“
„Znam ja svoje stanare, gospodine Bukovski! Ovde držimo samo poštene radne ljude!“
„Jel’?“
„Da, gospodine Bukovski, već dvadeset godina vodim ovo mesto i nikada, nikada se nije dešavalo ništa slično onom što se dešava kod vas! Uvek smo držali samo pristojne stanare ovde, gospodine Bukovski!“
„Da, toliko su pristojni da se svakih par nedelja neki kurvin sin popne na krov i skoči na glavu, pravo na vaš betonski ulaz, među one veštačke biljke u saksijama.“
„Do podne da ste se iselili, gospodine Bukovski!“ „K oliko je sad?“
„Osam.“
„H vala.“
Spustio sam slušalicu. Pronašao alka-selcer. Popio ga iz prljave čaše. Onda sam otkrio malo vina. Razmaknuo sam zavese i pogledao napolje u sunce. Svet je bio surov, to nije bilo ništa novo, ali mrzeo sam beskućnički život. Volim male sobe, mala mesta koja te podstiču na neku vrstu borbe. Ženu. Piće. Ali ne i svakodnevni posao. Nisam to mogao da uskladim. Nisam bio dovoljno bistar. Pomislio sam da skočim kroz prozor, ali nije mi se dalo. Samo sam se obukao i spustio se do Tomi H aja. Devojke su se kikotale sa dva tipa u dnu šanka.
Marti barmen me je poznavao. Odmahnuo sam mu. Dekintiran. Seo sam. Skoč sa vodom stigao je ispred mene. I poruka.
Vidimo se u H otelu Rouč , soba 12, u ponoć.
Imam sobu za nas.
Voli te Linda.
Popio sam piće, iselio se, i u ponoć ušao u H otel Rouč, a čovek na recepciji je rekao: „Ništa od toga. Niko nije rezervisao sobu dvanaest za Bukovskog.“ Vratio sam se u jedan. Presedeo sam u parku ceo dan, celu noć, ali sve je ostalo isto. „Nema sobe dvanaest na vaše ime, gospodine.“
„Da li je bilo koja soba rezervisana za mene na to ime, ili na ime Linda Brajan?“
Proverio je knjigu.
„Ništa, gospodine.“
„Ne smeta vam da pogledam u sobu dvanaest?“
„Nema tamo nikog, gospodine. Rekao sam vam već.“
„Zaljubljen sam, čoveče. Izvini. Molim te pusti me da pogledam!“
Pogledao me jednim od onih pogleda rezervisanih za ordinarne idiote i bacio mi ključ. „Vratite se u roku od pet minuta ili će biti problema.“
Otvorio sam vrata, upalio svetlo: „Linda!“ a bubašvabe su od svetla pobegle ispod tapeta. Bilo ih je na hiljade. K ad sam ugasio svetlo lepo se čulo kako se vraćaju.Taj tapet je bio kao ogromna bubašvabina koža.
Spustio sam se liftom do portirnice.
„H vala“, rekao sam. „Bili ste u pravu. Nikog nema u sobi dvanaest.“ Njegov glas je prvi put zazvučao ljubaznije.
„Žao mi je, čoveče.“
„H vala.“
K ad sam izašao iz hotela skrenuo sam levo, na istok, ka kvartu beskućnika, i dok su se moja stopala polako kretala u tom pravcu pitao sam se: zašto ljudi lažu? Sada se ne pitam više, ali to i dalje pamtim, i kad me sada lažu, gotovo da znam da to čine, ali i dalje nisam mudar kao taj recepcioner u hotelu bubašvaba, koji je znao da svuda caruje laž, ili kao ljudi koji promiču kraj mog prozora dok pijem vino u toplo losanđelesko popodne preko puta Mekartur parka, gde i dalje love, ubijaju i jedu patke, a i ljude.
H otel je još uvek tamo, kao i soba u kojoj smo živeli, i ako vas zanima da jednom prođete tuda, mogu da vam je pokažem. Ali teško da ima ikakvog smisla u tome, zar ne? Neka ostane samo to da sam jedne noći jebao 3 žene, ili su one pojebale mene. I neka to bude dovoljno za priču.

DAN KADA SMO PRIČALI 0 DŽEMSU TERBERU
Sreća me je ostavila ili je mom talentu bio kraj. K ao što je H aksli, ili neki od njegovih likova, mislim, rekao u K ontrapunktu: „Svako može biti genije u dvadeset petoj: u pedesetoj treba poraditi na tome“. Dobro, imao sam četrdeset devet, što nije pedeset falilo je nekoliko meseci. A za moje slike nije bilo kupaca. Pojavila se i mala knjiga pesama: Nebo je najveća pička od svih pičaka, za koju sam pre četiri meseca dobio ukupno sto dolara, i sada je postala mamac za kolekcionare, cena joj je bar dvadeset dolara kod dilera retkih izdanja. Nisam imao čak ni primerak sopstvene knjige. Ukrao mi ga je prijatelj dok sam bio pijan. Prijatelj?
Sreća me je definitivno ostavila. Za mene su znali Žan Žene, H enri Miler, Pikaso, i tako dalje, a ni kao perač sudova nisam mogao da prođem. Probao sam na jednom mestu, ali je velika debela žena, vlasnica lokala, izjavila: „Zašto ovaj čovek ne zna kako se peru sudovi?“ Onda mi je pokazala: prvo staviš sudove u jedan deo sudopere u kome je bila neka vrsta kiseline a zatim ih prebaciš u deo sa vodom i sapunicom. Dali su mi nogu još iste noći. Ali popio sam usput dve boce vina i pojeo pola jagnjeće noge koju su zaboravili.
Na neki način, jezivo je bilo pasti na dno, ali još je više bolelo što sam gore u San Francisku imao petogodišnju ćerku, jedino biće koje sam voleo na ovom svetu, i kojoj sam trebao ja i cipelice i haljinice i hrana i ljubav i pisma i igračke i povremena poseta.
Sve u svemu, bio sam primoran da živim kod jednog velikog francuskog pesnika u Venisu, a taj tip je bio dvocevka jebao je i muške i ženske, i njega su jebali. Imao je savršene manire i duhovito je i bistro palamudio. Nosio je malu periku koja je spadala, pa ju je stalno nameštao dok razgovara s tobom. Govorio je sedam jezika, ali je u mom prisustvu morao da govori na engleskom. A svaki od tih jezika govorio je kao maternji.
„Ma ne brini, Bukovski“, smeškao se. „Ja ću se pobrinuti za tebe!“
Imao je tu patku od dvanaest inča u mlohavom stanju i pojavio se u nekim andergraund novinama kad je stigao u Venis, s hvalospevima na temu njegove pesničke moći (jedan sam i ja napisao), ali su neke od tih novina objavile tu fotku velikog francuskog pesnika golog. Bio je visok metar i po, i sav obrastao dlakama. Dlake su rasle od grla do muda crno, medveđe, smradno runo a nasred fotke je visila ta čudovišna budža, debela i okruglog vrha: kurac bika na igrački od čoveka.
Francuz je bio jedan od najvećih pesnika našeg doba. Samo je sedeo i pisao svoje besmrtne govnarske pesmice, a imao je i dva-tri sponzora koji su mu slali novac. A ko i ne bi: besmrtna patka, besmrtne pesme. Znao je K orsa, Barouza, Ginzberga, K aju. Znao je čitavu tu staru hotelsku bandu, koja je zajedno živela, pijančila, zajedno se jebala i odvojeno stvarala. Sreo je čak H emingveja i Miroa u šetnji, Miro je nosio H emove bokserske rukavice dok su išli ka bojnom polju, gde se H emingvej nadao da će ubiti boga u nekom. Svi su se oni međusobno znali, naravno, i zastali su da odvoje neku bistroumnu žvaku.
Besmrtni francuski pesnik video je Barouza kako se „mortus pijan“ vuče po podu svoga stana. „Na tebe me on podseća, Bukovski. Nema tu nikakvog garda. Samo pije dok ne padne, dok mu oči ne postanu staklo. I te noći je puzio po tepihu, suviše pijan da ustane, pogledao odozdo u mene i rekao mi: „Izjebali su me! Napili su me! Potpisao sam taj ugovor. Prodao sam filmska prava za Goli ručak za petsto dolara. Jebeš ga sad, gotovo je!“
Naravno, Barouz je imao sreće ugovor je istekao a njemu je ostalo petsto dolara. Meni su pijanom uvalili pedeset dolara za neko moje sranje, isto na dve godine, i sad je trebalo još osamnaest meseci da se znojim. Tako su i Nelsona Olgrena uradili: Čovek sa zlatnim rukama; milione su napravili, a Olgren je dobio ljuske od kikirikija. Bio je pijan i zaboravio je da pročita ona sitna slova.
Mene su totalno sludeli oko filmskih prava za Beleške starog pokvarenjaka. Bio sam pijan i doveli su mi tu osamnaestogodišnjakinju lutkicu sa suknjicom do gaća, visokim štiklama i najlonkama na haltere. Dve godine nisam onjušio mindžu. Potpisao bih šta god da mi poture. I verovatno bih protutnjao kao brzi voz kroz nju. Ali nikada nisam stigao dotle.
I eto sad mene, na dnu, u pedesetoj, bez sreće, bez talenta. Nisam mogao da se zaposlim čak ni kao prodavac novina, čistač ili perač sudova, a besmrtni francuski pesnik uvek je imao neku akciju na gajbi mladi muškarci i žene stalno su kucali na njegova vrata. A stan je bio tako čist! K lonja je izgledala kao se da niko nikad nije posrao u njoj. Sve su se pločice caklile, i svuda po sobama bili su mali debeli mekani tepisi. Nove sofe, nove stolice. Frižider koji se sijao kao ogromni ludi zub izriban četkicom do suza. Sve, sve je nosilo taj suptilni pečat nečega bez bola, bez briga, bez ikakvog traga spoljnog sveta. Tu je svako znao šta da kaže i učini i kako da se ponaša to je bila šifra diskretno i nečujno: duboka trpanja i sisanja i prsti u čmaru, svuda. Muškarci, žene, deca. Dečaci.
A tu je bio Veliki K . Veliki H . I H ašiš. I Mara. Šta god.
To je bila tako nemušta Umetnost, svi se ljubazno smeškaju, čekaju, onda rade. Odlaze. Da bi opet došli.
Bilo je čak i viskija, piva, vina, za takve seljačine kao što sam ja tompusi i glupost prošlih vremena.
Besmrtni francuski pesnik samo je vozio dalje, u raznoraznim varijantama. Rano je ustajao i radio joga vežbe, zatim se gledao u velikom ogledalu, brišući rukama ono malo znoja, a onda je hvatao taj ogromni kurac i jaja čuvao je tu kurčinu i jaja za posle dizao ih je, uživao u njima, a onda ih puštao: FLJUS.
Negde u to doba ulazio sam u kupatilo i bljuvao. Izlazio.
„Ništa nije palo na pod, a Bukovski?“
Nije me pitao da li umirem. Samo je brinuo da pod u kupatilu ostane čist.
„Ne, Andre, deponujem svu bljuvotinu u adekvatne otvore.“
„Dobar si!“
A onda, tek da se malo kurči, jer je znao da sam bolesniji od devet krugova pakla, prišao bi zidu, pravio stoj na glavi u svojim jebenim bermudama, ukrstio bi noge, gledao me tako odozdo i govorio: „Znaš, Bukovski, ako se ikada otrezniš i obučeš smoking, siguran sam da će se svaka žena obeznaniti kad te vidi.“
„Ne sumnjam u to.“
Onda bi se odbacio i stao na noge: „Jesi li za doručak?“
„Andre, nisam to radio poslednje trideset dve godine.“
Onda bi neko kucao na vrata, tiho, o tako suptilno, čovek bi pomislio da to jebena lasta lupka jednim krilom dok umire, moleći za gutljaj vode.
Uglavnom bi to bilo dvoje-troje mladih muškaraca, sa usranim bradicama nalik na slamu.
Da, obično su to bili muškarci, mada bi tu i tamo došla neka devojka, prilično dražesna, i nikad mi se nije odlazilo kada je to devojka. Ali on je imao tih mlohavih dvanaest inča, plus besmrtnost. Zato sam uvek znao svoju ulogu.
„Slušaj, Andre, ova glavobolja... Mislim da ću malo da prošetam po plaži.“
„O ne, Čarls! Zaista nema potrebe za tim!“ Pred vratima bih se osvrnuo, a ona bi već otvarala Andreov šlic, ili ako su bermude bile bez šlica, već bi pale oko njegovih francuskih stopala, i ona bi hvatala tih dvanaest inča mlohe da vidi šta će se desiti ako se malo nadraže. Andre bi joj dotle uvek zadigao suknju oko kukova i njegov prst bi lepršao, šašoljio, istraživao tajnu rupe u tom procepu iza njenih tesnih, sveže opranih ružičastih gaćica. A za prst je uvek bilo nečega: naizgled nova melodramatična rupa ili šupak, ili bi, majstor, samo gladio taj tesni, oprani ružičnjak, budeći tu pičkicu koja je imala samo osamnaest sati odmora.
I tako sam svakodnevno šetao plažom. K ako je uvek bilo rano, nisam morao da gledam onu masu straćenog čovečanstva, tela zdudana na gomili, odvratne uokvirene komadine mesišta. Nisam morao da ih gledam kako šetaju ili odmaraju svoja grozna tela i prodane živote bez očiju, bez glasa, bez ičega, i bez svesti o tome - samo jalova govna razmazana na krstu.
Ta jutra, tako rano, nisu bila loša, pogotovu radnim danom. Sve je pripadalo meni, i vrlo ružnim galebovima koji su postajali sve ružniji kada bi kese i otpaci počeli da ponestaju negde oko četvrtka ili petka - jer je to bio kraj života za njih. Oni nisu mogli da predvide da će se u subotu i nedelju rulja vratiti na plažu sa svojim viršlama i sendvičima. Jebeš ga, mislio sam, možda su galebovi u još većem kurcu od mene? Možda.
Andre je jednog dana dobio ponudu za neko književno veče u Čikagu, Njujorku, Frisku, negde pa je otputovao, a ja ostao tamo, sam. Dobio sam šansu da koristim pisaću mašinu. Malo je toga dobrog izašlo iz te mašine. Andre je umeo da je natera da radi, gotovo savršeno. Čudno je bilo što je on tako veliki pisac a ja nisam. Nije mi izgledalo da postoji baš tolika razlika između nas. A postojala je on je znao kako da stavi prave reči jednu pored druge. Ali kada bih ja seo, taj beli list papira samo je buljio u mene. Svaki čovek ima raznorazne oblike svog pakla, ali sam ja vodio sa tri dužine na tom planu.
Zato sam pio sve više i više vina i čekao na smrt. Andre je bio odsutan već dva-tri dana kada je jednog jutra oko pola 11 neko pokucao na vrata. „Samo trenutak“, rekao sam, otišao do kupatila, povratio, isprao usta. Rutina. Našao sam neke gaće, a onda navukao jedan od Andreovih svilenih negližea. Otvorio sam vrata.
Napolju su stajali neki momak i devojka. Ona je na sebi imala tu jako kratku haljinicu i visoke štikle, a njene najlonke pele su se gotovo do dupeta. Momak je bio samo momak, mlad, bezbojan bela majica, mršav, otvorenih usta, ruke su mu bile poluraširene, kao da će da poleti.
Devojka je upitala: „Andre?“
„Ne, ja sam H enk. Čarls. Bukovski.“
„Vi se šalite, zar ne, Andre?“ rekla je devojka.
„Aha. Ja sam šala“, rekao sam.
Napolju je sipila kišica. Oni su samo stajali.
„Pa dobro, uđite, sklonite se od kiše.“
„Vi jeste Andre!“ rekla je curica. „Prepoznajem vas, to ostarelo lice staro dvesta godina!“
„Dobro, dobro“, rekao sam. „Uđite. Ja sam Andre.“
Imali su dve boce vina. Otišao sam u kuhinju po vadičep i čaše. Natočio sam tri vina. Stajao sam i pio vino, gledajući joj uz noge što sam bolje umeo, kad mi je momak otvorio šlic i počeo da mi sisa đoku. Baš je bio bučan sa tim ustima. Potapšao sam ga po glavi, a onda upitao devojku: „K ako se zoveš?“
„Vendi“, rekla je, „i uvek sam volela vašu poeziju, Andre. Mislim da ste jedan od najvećih živih pesnika.“ Momak je i dalje radio, samo je dudlao i mljackao, glava mu se ubrzano klimatala kao neka suluda stvar bez mozga.
„Jedan od najvećih?“ rekao sam. „K o su ostali?“ „Samo jedan“, rekla je Vendi. „Ezra Paund.“ „Ezra me oduvek smarao“, rekao sam.
„Zaista?“
„Zaista. Mnogo se trudi. Preozbiljan, previše učen, samo dosadni zanatlija.“
„Zašto se potpisujete samo sa ’Andre’?“
„Jer mi se tako sviđa.“
Momak se baš tada uneo, iz sve snage. Uhvatio sam mu glavu, nabio je do jaja i ispraznio se.
Onda sam zatvorio šlic, natočio još tri vina.
Samo smo sedeli i pričali i pili. Ne znam koliko je dugo trajalo. Vendi je imala prekrasne noge i fine tanke gležnjeve koje je stalno uvijala i obrtala kao da je na vatri ili nečemu. Stvarno su poznavali svoju literaturu. Pričali smo o raznim stvarima. Servud Anderson: Vajnzberg i ostalo. Dostojevski, K ami. K rejn, Bronteove, Balzak, Terber, nikad kraja...
Ispili smo oba vina, pa sam pronašao još toga u frižideru. Pozabavili smo se time. Onda, ne znam. Malo sam poludeo i počeo da joj kidam haljinicu bar to malo što je bilo na njoj. Ugledao sam deo gaćica, a onda joj pocepao haljinu pri vrhu, pokidao joj prsluče. Uhvatio sam sisu. Uhvatio sam sisu. Bila je bucmasta. Ljubio sam je i sisao. Onda sam je uvrtao dok nije kriknula, a tada sam poklopio ustima njena usta, prigušivši krike.
Pokidao sam joj donji deo haljinice najlon, najlonske noge, kolena, meso. I podigao je sa stolice i iskidao te tanušne gaćice i zbičio ga u nju.
„Andre“, rekla je. „O, Andre!“
Osvrnuo sam se, a tip nas je gledao sa stolice i drkao.
Uzeo sam je stojeći, ali bilo nas je po čitavoj sobi. Samo sam trpao u nju dok smo preturali stolice, lomili lampe. U jednom trenutku sam je imao preko stočića, ali sam osetio kako mu noge popuštaju, pa sam je podigao pre nego što smo ga polomili.
„O, Andre!“
Uzdrhtala je čitavim telom, pa još jednom, kao žrtva na oltaru. Onda, znajući da je nemoćna i obeznanjena, samo sam ostavio kurac u njoj, kao kuku, držao je mirno, okačio je kao neku suludu morsku ribu, zauvek proburaženu. Za svojih pola veka naučio sam par trikova. K ao da je izgubila svest. Onda sam se povio nad njom i samo je karao i karao, glava joj se klatila kao glava neke beslovesne lutke, i njeno dupe, i ponovo je svršila baš kad i ja, i kad smo svršili samo što nisam umro. Oboje samo što nismo umrli.
K ad jebeš uspravno, njena veličina mora da bude u nekoj proporciji sa tvojom. Sećam se kako sam jednom skoro skiknuo u nekoj hotelskoj sobi u Detroitu. Pokušao sam da jebem stojeći, i nije baš išlo. U suštini, ona je podigla noge s poda i obuhvatila me njima. Što znači da sam nosio dva čoveka na dve noge.To nije dobro. H teo sam da prekinem. Držao sam je samo sa dve stvari: svojim rukama za dupe i kurcem u njoj.
Ali ona je samo ponavljala: „Bože, kako su ti moćne noge! Bože, kako su ti lepe i snažne noge!“
Što je istina. Ostatak mene je manje-više govno, uključujući moj um i ostalo. Ali neko je postavio te ogromne i snažne noge na moje telo. Najozbiljnije. Ali to me gotovo ubilo ta hotelska jebačina u Detroitu jer tvoja poluga, kretanje kurca napred-nazad u njoj, traži posebne pokrete iz tog stava. Nosiš težinu dva tela. Svaki pokret prenosi se na kičmu.To je brutalan i ubitačan manevar. Najzad smo oboje svršili i samo sam je odbacio. Skinuo je s kurca.
Ali ova kod Andrea ostala je s nogama na podu, što mi je omogućilo da izvodim neke akrobatike rotiram, probadam kao sabljarka, usporavam, ubrzavam i ostalo.
I tako sam je na kraju satro. Bio sam u lošem položaju gaće su mi pale oko cipela. Odvojio sam se od Vendi. Ne znam gde je pala, niti me je bilo briga. Baš kad sam se sagnuo da navučem gaće, taj momak je prišao i nabio mi srednji prst, desne šake, iz sve snage pravo u čmar. K riknuo sam, okrenuo se i tresnuo ga preko usta. Odleteo je.
Navukao sam gaće i seo, pio vino i pivo, mračan, ćutljiv. Na kraju su se doveli u red.
„Laku noć, Andre“, rekao je on.
„Laku noć, Andre“, rekla je ona.
„Pripazite na stepenice“, rekao sam. „Vrlo su klizave po kiši.“ „H vala vam, Andre“, rekao je on.
„Pripazićemo, Andre“, rekla je ona.
„Ljubav!“ rekao sam.
„Ljubav!“ oboje su uglas odgovorili.
Zatvorio sam vrata. Isuse, kako je lepo kad si besmrtan francuski pesnik!
Otišao sam u kuhinju, našao bocu dobrog francuskog vina, malo ringlica i punjenih maslinki. Sve sam to odneo na klimavi sto u sobi. Natočio sam punu čašu vina. Onda sam prišao prozoru koji je gledao na svet i okean. Lep je bio taj okean: radio je ono što je radio. Popio sam to vino, popio još jedno, pojeo malo, onda sam se umorio. Svukao sam se i legao nasred Andreovog kreveta. Prdnuo sam, gledao u sunce napolju, slušao more. „H vala ti, Andre“, rekao sam. „Ipak si ti dobar tip.“ A mom talentu još se nije nazirao kraj.

SMRT OCA[19]
Pogreb moga oca bio je kao hladan hamburger. Sedeo sam preko puta kapele u Alhambri i pio kafu. Čekala me je kratka vožnja do hipodroma kad sve bude gotovo. Ušao je čovek užasno rošavog lica na kome su bili okrugli cvikeri s debelim staklima. „H enri“, obratio mi se, a onda je seo i poručio kafu.
„Zdravo, Bert.“
„Tvoj otac i ja postali smo jako dobri prijatelji. Mnogo smo pričali o tebi.“ „Nisam voleo matorog“, rekao sam.
„Tvoj otac te je voleo, H enri. Nadao se da ćeš se oženiti sa Ritom.“ Rita je bila Bertova ćerka. „Sada izlazi sa savršenim dečkom, ali on je ne uzbuđuje. Izgleda da se pali na folirante. Ne shvatam je. Ipak, mora da ga pomalo i voli“, dodao je, živnuvši, „uvek krije bebu u plakar kad on navrati.“
„H ajde, Bert, idemo.“
Prešli smo preko ulice i ušli u kapelu. Neko je govorio koliko je dobar čovek bio moj otac. Došlo mi je da im ispričam svoju verziju. Onda je neko zapevao. Ustali smo i krenuli jedni za drugim pored kovčega. Bio sam poslednji. Možda ga pljunem, pomislio sam.
Majka mi je bila mrtva. Sahranio sam je prethodne godine, otišao na konjske trke i posle jebao nešto. Red se pomerao. Onda je neka žena kriknula: „Ne, ne, ne! On nije mrtav!“ Podigla mu je glavu iz sanduka i ljubila je. Niko je nije zadržao. Njene usne bile su na njegovim. Uhvatio sam oca za vrat i tu ženu za vrat i razdvojio ih.
Otac se svalio natrag u sanduk, a ženu su izveli napolje, sva se tresla.
„To je bila devojka tvoga oca“, rekao je Bert.
„Nije loša riba“, rekao sam.
K ad sam posle službe božje sišao niz stepenice, žena je čekala. Pritrčala mi je.
„Izgledaš isto kao on! Ti jesi on!“
„Ne“, rekao sam, „on je mrtav, a ja sam mlađi i lepši.“
Zagrlila me je i poljubila. Gurnuo sam jezik među njene usne. Onda sam se odvojio. „De-de“, glasno sam rekao, „priberite se!“
Ponovo me poljubila, i ovog puta sam rinuo jezik dublje u njena usta. Penis je počeo da mi bubri. Neki muškarci i žene prišli su da je odvedu.
„Ne“, rekla je, „hoću da idem s njim. Moram da popričam s njegovim sinom!“
„H ajde, Marija, molim te, pođi s nama!“
„Ne, ne, moram da popričam s njegovim sinom!“ „Imate li nešto protiv?“ upitao me čovek.
„U redu je“, rekao sam.
Marija je sela u moja kola i odvezli smo se do očeve kuće. Otvorio sam vrata pa smo ušli.
„Razgledaj malo“, rekao sam joj. „Možeš da uzmeš šta god hoćeš od njegovih stvari. Idem da se okupam. Uvek se oznojim na pogrebu.“
K ad sam izašao, Marija je sedela na ivici očevog kreveta. „O, nosiš njegov kućni ogrtač!“
„Sada je moj.“
„Obožavao je taj ogrtač. Poklonila sam mu ga za Božić. Bio je tako ponosan. Rekao je da će ga obući i prošetati oko čitavog bloka, da sve komšije vide.“
„Jel’ prošetao?“
„Nije.“
„Lep ogrtač. Sada je moj.“
Izvadio sam paklo cigareta iz komode.
„O, to su njegove cigarete!“
„H oćeš jednu?“
„Ne.“
Pripalio sam. „K oliko ga dugo znaš?“
„Oko godinu dana.“
„I nisi provalila?“
„Provalila šta?“
„Da je bio neznalica. Okrutan. Patriota. Gramziv. Lažov. K ukavica.
Prevarant."
»Ne.“
„Čudi me. Deluješ kao inteligentna žena.“ „Volela sam tvoga oca, H enri.“
„K oliko ti je godina?“
„Četrdeset tri.“
„Baš si očuvana. Imaš krasne noge.“
„H vala.“
„Seksi noge.“
Otišao sam u kuhinju i uzeo flašu vina s police, otčepio je, našao dve vinske čaše i vratio se. Natočio sam piće i pružio joj čašu.
„Tvoj otac je često govorio o tebi.“
»Je l’?“
„Govorio je da nemaš ambicija.“
„Bio je u pravu.“
„Stvarno?“
„Jedina moja ambicija je da budem niko i ništa to mi izgleda najrazumnije od svega.“
„Čudan si.“
„Ne, moj otac je bio čudan. Daj da ti sipam još. Dobro vino.“
„Govorio je da si pijandura.“
„Vidiš, ipak sam postigao nešto.“
„Toliko ličiš na njega.“
„To je samo izgled. On je voleo rovita jaja, ja tvrdo kuvana. On je voleo društvo, ja samoću. Voleo je da spava noću, ja volim danju. On je voleo pse, a ja sam ih teglio za uši i zabadao im šibice u dupe. On je voleo da radi, ja volim da se izležavam.“
Primakao sam se i dohvatio Mariju. Rastvorio sam joj jezikom usne, utisnuo usta u njena i počeo da joj usisavam vazduh iz pluća. Pljunuo sam joj niz grlo i nabio joj prst u dupe. Razdvojili smo se.
„On me ljubio nežno“, rekla je Marija. „Voleo me.“ „Zajebi te priče“, rekao sam. „Majka mi je bila pod zemljom samo mesec dana kad je počeo da ti dudla sise i deli toalet-papir s tobom.“
„Voleo me.“
„Ne seri. Strah od samoće priveo ga tvojoj pizdi.“ „Govorio je da si gnevan mladi čovek.“
„Nego šta. I sama vidiš koga sam imao za oca.“ Zadigao sam joj suknju i počeo da joj ljubim noge. K renuo sam od kolena. Stigao sam do unutrašnje strane njenih butina i ona ih je rastvorila za mene. Ujeo sam je, jako, a ona je poskočila i prdnula. „Oh, izvini“, rekla je.
„Nema problema“, rekao sam.
Sipao sam joj piće, pripalio cigaretu mrtvog oca i otišao u kuhinju po drugu flašu vina. Pili smo još sat-dva. Popodne je tek prelazilo u veče, ali ja sam bio umoran. Smrt je imbecilna. To je najgora stvar u vezi sa njom. Imbecilna je. K ad se jednom dogodi, ništa ne možeš da učiniš. Ne možeš da igraš tenis s njom ili je pretvoriš u kutiju bombona. Ona je tu kao izduvana guma. Smrt je glupa. Legao sam na krevet. Čuo sam Mariju kako skida cipele, odeću, onda sam je osetio u krevetu pored sebe. Glava joj je bila na mojim grudima. Gladio sam je iza ušiju. Penis mi je živnuo. Podigao sam joj glavu i priljubio usta na njena. Nežno sam to učinio. Onda sam uzeo njenu ruku i smestio je na kitu.
Suviše sam vina popio. Munuo sam ga. Trpao sam i trpao. Stalno sam bio na ivici, ali nikako da svršim. Pružio sam joj dugu znojavu beskonačnu jebačinu. K revet se tresao i poskakivao, drmusao se i stenjao. Ljubio sam je i ljubio. Usta su joj vapila za vazduhom. „Gospode“, rekla je, „STVARNO ME JEBEŠ!“ Samo sam želeo da svršim, ali vino je otupelo akciju. Na kraju sam se svalio s nje.
„Gospode“, rekla je. „Gospode.“
Počeli smo da se ljubimo i sve je krenulo iznova. Munuo sam ga još jednom. Ovog puta osetio sam kako se klimaks lagano bliži. „O“, rekao sam, „o Isuse!“ K onačno sam svršio, ustao, otišao u kupatilo, izašao, pripalio cigaretu i vratio se u krevet. Bila je gotovo zaspala. „Gospode“, rekla je, „stvarno si me JEBAO!“ Zaspali smo.
Ujutro sam ustao, povratio, oprao zube, isprao grlo i otvorio flašu piva. Marija se probudila i pogledala me. „Jesmo li se tucali?“ upitala je.
„Ti to ozbiljno?“
„Da, hoću da znam. Jesmo li se jebali?“
„Ne“, rekao sam, „ništa nije bilo.“
Marija je otišla u kupatilo i tuširala se. Pevala je. Onda se obrisala peškirom i izašla. Pogledala me. „Osećam se kao pojebana žena.“
„Ništa nije bilo, Marija.“
Obukli smo se, pa sam je poveo u kafe iza ugla. Uzela je kobasicu i kajganu, ražani tost i kafu. Ja sam uzeo paradajz sok i palačinku.
„Ne mogu da se saberem. Isti si on.“
„Nemoj samo jutros, Marija, molim te.“
Dok sam je posmatrao kako u usta trpa kajganu i kobasicu i ražani tost namazan džemom od malina, shvatio sam da smo propustili sahranu. Zaboravili smo da se odvezemo do groblja i gledamo kako matorog trpaju u rupu. Želeo sam to da vidim. Jedina dobra stvar u svemu tome. Nismo se pridružili pogrebnoj povorci, već smo otišli u očevu kuću i pušili njegove cigarete i pili njegovo vino.
Marija je strpala posebno veliki zalogaj jarkožute kajgane u usta i rekla:
„Mora da si me tucao. Osećam spermu kako mi curi niz butinu.“
„Ma to je samo znoj. Vrućina je jutros.“
Video sam kako zavlači ruku pod sto, pod suknju. Prst se vratio. Onjušila ga. „Nije to znoj, to je sperma.“
Marija je završila s jelom pa smo izašli. Rekla mi je adresu pa sam je vozio tamo. Parkirao sam uz ivičnjak.
„H oćeš li da uđeš?“ upitala me.
„Drugi put. Imam neka posla. Oko nasledstva.“
Marija se nagnula i poljubila me. Oči su joj bile krupne, unezverene, bajate. „Znam da si mnogo mlađi od mene, ali mogla bih da te volim,“ rekla je. „Sigurna sam.“
K ad je stigla do vrata, okrenula se. Oboje smo mahnuli. Vozio sam do najbliže prodavnice pića, uzeo flašu viskija i najnoviji Trkački glasnik. Osećao sam da me čeka dobar dan na hipodromu. Uvek sam bolje prolazio posle dana pauze.

SILOVANJE! SILOVANJE![20]
Doktor mi je radio neki test trostrukog vađenja krvi drugo deset minuta posle prvog, treće petnaest minuta kasnije. Posle prva dva izašao sam napolje i šetao ulicom, čekajući da prođe petnaest minuta. Dok sam tako cunjao primetio sam ženu kako sedi na autobuskoj stanici preko puta. Od miliona i miliona žena ponekad vidiš neku koja te totalno zaludi. Ima nečeg u njihovim oblinama, u njihovom stasu, u haljini koju nose, nešto što dotuče čoveka. Ova je visoko prekrstila noge i nosila je jarkožutu haljinu. Noge su se završavale tankim i nežnim člancima, imala je divne listove, lepa kolena i butine. Neki izazovan izraz titrao je na njenom licu kao da mi se podsmeva a trudi se da to prikrije.
Došao sam do semafora, prešao ulicu. H odao sam prema klupi na kojoj je sedela. Bio sam u transu. Bez ikakve kontrole. K ad sam se približio, ustala je i pošla niz ulicu. Njeno dupe me totalno sludelo. H odao sam omamljen, slušao sam lupkanje njenih štikli, očima sam gutao njeno telo.
Šta mi je? pitao sam se. Izgubio sam kontrolu.
Ma zabole te, nešto mi je govorilo.
Došla je do pošte i ušla unutra. Ušao sam za njom. U redu je stajalo nekoliko ljudi. Bilo je toplo i prijatno popodne. Svi su bili u nekom uspavanom stanju. Pogotovo ja.
Samo sam pedalj od nje, pomislih. Mogu da je dodirnem.
Dala je uputnicu na 7 dolara i 85 centi. Slušao sam njen glas. Čak je i glas bio kao iz neke seks-mašine. Izašla je. Pazario sam desetak dopisnica koje mi nisu trebale. Onda sam požurio napolje. Čekala je autobus koji se približavao. Stigao sam da uđem iza nje. Seo sam na prazno sedište. Daleko smo se vozili. Mora da je osetila kako je pratim, pomislih, a ipak kao da joj ne smeta. K osa joj je bila plamenožuta. Sva je bila plamen.
Vozili smo se bar pet-šest kilometara. Iznenada je ustala i dala signal da hoće da siđe. Posmatrao sam kako se tesna haljina zadiže, otkrivajući njeno telo dok je povlačila uzicu.
Isuse, neću izdržati, pomislih.
Izašla je na prednja vrata, a ja na zadnja. Skrenula je na prvom uglu, a ja za njom. Nijednom se nije osvrnula. Bili smo u nekom stambenom kvartu. Neverovatno je izgledala. Takva žena nikada ne bi smela da šeta ulicom.
Onda je ušla u zgradu na kojoj je bio natpis „Ruke H adsona“. Stajao sam napolju dok je čekala lift. Video sam kako ulazi u lift, vrata se zatvoriše, i onda sam došao do lifta. Čuo sam kako se penje, stao je, vrata su se otvorila i ona je izašla. Pritisnuo sam dugme i lift je krenuo naniže, a ja sam ravnomerno odbrojavao sekunde: Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest. . .
K ad je stigao odbrojao sam ukupno 18 sekundi.
Ušao sam i pritisnuo dugme, četvrti sprat. Onda sam brojao. Odbrojao sam 24 sekunde. Bila je znači na trećem. Tamo negde. Pritisnuo sam treći. Šest sekundi. Izašao sam.
Na spratu je bilo mnogo stanova. Pošao sam od toga da bi bilo suviše lako da je u prvom stanu, pa sam prošao ta vrata i kucnuo na sledeća.
Ćelavi čovek u potkošulji i tregerima otvorio je vrata. „Ja sam iz osiguravajućeg zavoda K onkord. Da li ste adekvatno osigurani?“ rekao sam.
„Nosi se“, rekao je Ćela i zalupio vrata.
Pokušao sam na sledećim vratima. Otvorila ih je matora žena, prilično izborana i debela.
„Ja sam iz osiguravajućeg zavoda K onkord. Da li ste adekvatno osigurani?“
„Uđite, molim“, rekla je.
Ušao sam.
„Slušajte, moj sin i ja umiremo od gladi. Muž mi je pao mrtav na ulici pre dve godine. Mrtav je pao na ulici. Ne mogu da izađem na kraj sa sto devedeset dolara mesečno. Moj dečak je gladan. Imate li nešto para da kupim detetu jaje?“
Odmerio sam je. Dečak je stajao nasred sobe i cerio se. Vrlo krupan dečak, oko dvanaest godina star i nekako malouman. Samo se cerio.
Dao sam ženi dolar.
„O, hvala vam, gospodine! O, hvala vam!“
Zagrlila me je i počela da me ljubi. Čitava su joj usta bila vlažna, mokra, mekana. Onda mi je rinula jezik. Gotovo sam povratio. Debeo jezik, pun pljuvačke. Sise su joj bile ogromne, mekane kao palačinke. Oslobodio sam se. „Slušajte, zar nikad niste usamljeni? Zar vam ne treba žena? Ja sam dobra i čista žena, stvarno sam takva. Ne treba da se bojite nikakvih boleština.“ „Moram da idem“, rekao sam i izašao.
Pokušao sam na još troja vrata. Slaba vajda.
A onda, na sledećim, pojavila se ona. Samo ih je odškrinula. Nalegao sam i probio se unutra, zatvorio vrata za sobom. Lep stan. Stajala je gledajući me. K ad će početi da vrišti? pomislio sam. Iz mene je štrcala ona velika nabrekla stvar.
Prišao sam joj, dočepao je za kosu i dupe i ljubio je. Opirala se, gurajući me od sebe. Još je imala onu tesnu žutu haljinu. Odvojio sam se i počeo da je šamaram. Četiri šljage. K ad sam je ponovo dočepao, otpor je bio manji. Teturali smo se preko sobe. Pokidao sam joj haljinu na vratu, pocepao je preko grudi, iskidao joj prsluče. Vulkanske, neviđene sise. Ljubio sam joj sise, zatim usta. Zadigao sam joj haljinu, smaknuo joj gaće. I strpao ga. K resao sam je stojeći. K ad sam svršio, bacio sam je na kauč. Njena pica je gledala u mene. Dobro je izgledala, i posle jebačine.
„Idi u kupatilo“, rekao sam. „Operi se.“
Otišao sam do frižidera. Unutra je bila flaša dobrog vina. Našao sam dve čaše i natočio vino. K ad je izašla pružio sam joj piće, seo na kauč pored nje.
„K ako se zoveš?“
„Vera.“
„Je l' ti se dopalo?“
„Da. Volim da me siluju. Znala sam da me pratiš. Nadala sam se. K ad sam ušla u lift bez tebe, mislila sam da si izgubio hrabrost. Samo sam jednom bila silovana. Teško je lepoj ženi da nađe muškarca. Svi misle da sam nedostupna. Pakao.“
„Ali vidi kako izgledaš, kako se oblačiš. Shvataš li da si tortura za sve muškarce na ulici?“
„Da. H oću da sledeći put upotrebiš kaiš.“
„K aiš?“
„Aha, da me šibaš po dupetu, bedrima, nogama. Šibaj me jako, a onda mi ga zbiči. Govori kako ćeš da me siluješ!“
„Važi, sad ću da te mlatim, sad ću da te silujem.“
Dočepao sam je za kosu, divlje sam je ljubio, ujeo je za usnu.
„Jebi me!“ rekla je. „Jebi me!“
„Čekaj“, rekao sam, „moram da odmorim malo.“ Otvorila mi je šlic i izvadila kurac.
„Prelep je. Tako je ljubičast i kriv!“
Počela je da ga sisa. Izvanredno je to radila.
„Jao, jebem ti“, rekao sam, „jao, jebem ti!“
Imala me. Radila je dobrih šest-sedam minuta, onda je počelo da brizga. Stegla je zube ispod samog glavića i sisala moždinu iz mene.
„Slušaj“, rekao sam, „kao da sam čitavu noć ovde. Trebaće mi snage. Šta kažeš da se okupam dok ti spremiš neku klopu?“ „U redu“, rekla je.
Otišao sam u kupatilo i zatvorio vrata, pustio vruću vodu. Okačio sam odeću o kuku na vratima.
Pošteno sam se istuširao vrućom vodom, onda sam izašao, omotavši peškir oko sebe.
U tom trenutku ušla su dva puba u sobu.
„Taj gad me silovao!“ rekla je pubovima.
„Ej, stanite“, rekoh.
„Oblači se, lafe“, rekao je veći pub.
„Slušaj,Vera, kakve su to šale?“
„Silovao si me! Silovao si me! A onda si me naterao na oralni odnos!“
„Oblači se, lafe“, rekao je pub. „Nemoj da ponavljam!“
Vratio sam se u kupatilo i počeo da se oblačim. K ad sam izašao, stavili su mi lisice. „Siledžijo!“ viknula je Vera.
Spustili smo se liftom. Dok smo prolazili kroz hol nekoliko ljudi me je gledalo. Vera je ostala u svom stanu.
Pubovi su me grubo gurnuli na zadnje sedište vozila. „Šta je, šmekeru?“ rekao je jedan. „Ti bi da sjebeš život zbog mindže? Nemu tu rezona.“ „Nije to bilo pravo silovanje“, rekao sam.
„Malo je pravih silovanja.“
„Aha“, rekao sam, „u pravu si.“
Prošao sam kroz knjige. Onda su me strpali u ćeliju.
Dovoljno je šta žena kaže, pomislio sam. Gde je tu ravnopravnost?
Jesi li je silovao ili nisi? pomislio sam zatim.
Nisam znao.
Na kraju sam zaspao. Ujutro sam dobio grejpfrut, griz i kafu. Grejpfrut? Otmeno mesto, nema šta.
Bio sam još 15 minuta u ćeliji, a onda su otvorili vrata.
„Imaš sreće, Bukovski, dama je odustala od tužbe.“
„Ludilo, čoveče! Ludilo!“
„Pazi sad gde umačeš.“
„Obavezno, obavezno!“
Uzeo sam stvari i izašao odatle. Vozio sam se autobusom, prešao u drugi, izašao u stambenom kvartu i onda stigao pred „Ruke H adsona“. Nisam znao šta da učinim. Stajao sam bar 25 minuta. Bila je subota. Verovatno je bila kod kuće. Ušao sam u lift i pritisnuo dugme za treći sprat. Izašao sam. K ucnuo sam na vrata. Bila je tu. Gurnuo sam vrata i ušao.
„Imam još jedan dolar za vašeg dečaka“, rekoh.
Uzela ga je.
„O, hvala vam! H vala vam!“
Priljubila je svoja usta na moja. Bila su kao mokri gumeni vakuum. Iz njega je sunuo debeli jezik. Sisao sam ga. Onda sam joj zadigao haljinu. Imala je lepu veliku guzicu. Čitavu masu guzice. I velike plave gaće s malom rupom na levoj strani. Stajali smo ispred visokog ogledala. Dočepao sam ogromnu guzicu i krnuo jezik u ta vakuumska usta. Jezici su nam se motali kao poludele zmije. Meni je nabrekla ona velika stvar.
Idiotski sin je stajao nasred sobe i cerio nam se.

ŠEST INČA[21]
Prva tri meseca mog braka sa Sarom bila su prihvatljiva, ali kao da je posle toga sve krenulo nizbrdo. Dobro je kuvala i, nakon toliko godina, prvi put sam dobro jeo. Počeo sam da nabacujem kilažu. Sara je počela da prigovara.
„Uf, H enri, sve mi više ličiš na one ćurane što ih kljukaju za Božić.“ „Aha, dušo“, govorio sam.
Radio sam u jednom stovarištu auto-delova i plata je bila mizerna. Jedine moje radosti bile su da jedem, pijem pivo i ležem u krevet sa Sarom. Nije bio neki slavan život, ali čovek uzima ono što može da dobije. A Sara je bila mnogo. Sve na njoj govorilo je samo jednu reč: SEK S. Upoznao sam je na božićnoj proslavi za radnike stovarišta. Sara je tamo radila kao sekretarica. Primetio sam da joj se nijedan momak nije približio na proslavi, i nisam to mogao da shvatim. Nikada nisam video tako primamljivu ženu, a nije izgledala kao glupača. Prišao sam joj, pa smo pili i razgovarali. Bila je divna. Ipak, postojalo je nešto čudno u vezi s njenim očima. Samo su piljile u čoveka i kao da nikad nisu treptale. K ad je otišla u toalet prišao sam H ariju, vozaču kamiona.
„Slušaj, H ari“, upitao sam, „kako to da niko iz ekipe ne muva Saru?“
„Ona je veštica, čoveče, prava veštica. Beži od nje.“
„Ne postoje veštice, H ari. Sve je to provaljeno. Sve te žene koje su palili na lomačama, sve je to bila samo užasna surova greška. Ne postoje veštice.“
„Pa, moguće je da su mnoge žene greškom spalili, ne kažem. Ali ova je veštica, kunem ti se.“
„Njoj treba samo malo razumevanja, H ari.“
„Njoj treba samo jedna stvar“, rekao je H ari. „Žrtva.“
„K o ti kaže?“
„Činjenice“, rekao je H ari. „Dva tipa ovde. Meni, prodavac. I Linkoln, službenik.“
„Šta im se desilo?“
„Samo su isparili, na naše oči, ali tako usporeno lepo si mogao da vidiš kako odlaze, iščezavaju. . .“
„K ako to misliš?“
„Neću da govorim o tome. Mislićeš da sam lud.“
H ari se udaljio. Onda se Sara pojavila iz toaleta. Čudesno je izgledala. „Šta ti je H ari pričao o meni?“ upitala me. „Otkud znaš da sam pričao sa H arijem?“ „Znam“, rekla je.
„Nije bogzna šta rekao.“
„Šta god da je pričao, zaboravi. To su laži. Nisam mu dala pa je ljubomoran. Voli da olajava druge.“
„Ne zanima me šta H ari priča“, rekao sam.
„Složićemo se nas dvoje, H enri“, rekla je.
Posle proslave je otišla sa mnom u moj stan. Nikada nisam doživeo takvu jebačinu. Ona je bila žena nad ženama. Venčali smo se posle mesec dana. Odmah je dala otkaz na poslu, ali ništa nisam rekao, jer mi je bilo toliko drago što je moja. Sara je sama sebi šila odeću, sama pravila frizuru. Izuzetna žena. Zaista izuzetna.
Ali, kao što sam rekao, posle jedno tri meseca počela je da mi zvoca zbog kilaže. U početku su to bile samo šaljive primedbe, a onda je počeo da izbija prezir. Došao sam kući jedne večeri, a ona će:
„Skidaj prnje!“
„Šta kažeš, dušo?“
„Čuo si, tikvane! Svlači se!“
Sara se ponašala nešto drukčije nego pre. Svukao sam odeću i donji veš i sve bacio na kauč. Piljila je u mene.
„Odvratno“, rekla je. „K akva vreća govana!“
„Slušaj, dušo, u čemu je stvar? Nešto si zajedljiva večeras.“
„Ne seri! Pogledaj to salo što visi na tebi!“
Bila je u pravu. Izgleda da se skupilo nešto sala na bokovima, visilo je iznad samih kukova. Stegla je pesnicu i snažno me udarila u slabinu. „Moramo da izubijamo ta govna! Da razbijemo masne naslage, celulit. . .“ Ponovo me zveknula, nekoliko puta.
„Jao! To boli, dušo!“
„Odlično! Sad ti udaraj!“
„Sebe da udaram?“
„Počinji već jednom!“
Udario sam sebe nekoliko puta, prilično jako. K ad sam prestao, salo je još bilo tu, mada je postalo izrazito crveno.
„Skinućemo ta govna s tebe“, rekla je.
Mislio sam da je to ljubav i rešio da sarađujem. . .
Sara je počela da mi broji kalorije. Zabranila mi je pržena jela, hleb i krompir, prelive za salatu, ali sam zadržao pivo. Morao sam da joj pokažem ko u kući nosi pantalone.
„Ne, jebiga“, rekao sam. „Ne dam pivo. Mnogo te volim, ali pivo ne dam!“
„U redu“, rekla je Sara, „svejedno ćemo da sredimo tu stvar.“
„Šta ćemo da sredimo?“
„Mislim, skinućemo ta govna s tebe, dovešćemo te na željenu meru.“ „K akvu željenu meru?“ upitao sam.
„Videćeš.“
Svake večeri kad bih došao kući postavljala mi je isto pitanje.
„Jesi li boksovao salo danas?“
„Nego šta sam, jebiga.“
„K oliko puta?“
„Četiristo udaraca u svaku stranu, jakih.“
Išao sam ulicom udarajući se u bokove. Ljudi su me gledali, ali posle nekog vremena to više nije bilo važno, jer sam znao da postižem nešto, a oni ne. . .
Sve se volšebno odvijalo. Spao sam sa sto kila na osamdeset sedam. Zatim sa osamdeset sedam na osamdeset. Osećao sam se deset godina mlađi. Ljudi su me hvalili kako dobro izgledam. Svi osim kamiondžije H arija. Naravno, on je bio samo ljubomoran, jer nikad nije strpao Sari. Svoju moćnu patku.
Jedne noći vaga je pokazala samo sedamdeset osam kila.
„Zar ne misliš da smo dovoljno skinuli?“ rekao sam Sari. „Pogledaj me!“
Salo sa mojih bokova odavno se istopilo. Trbuh mi je upao. Obrazi su mi izgledali kao da stalno srčem nešto.
„Po tabeli“, rekla je Sara, „po mojoj tabeli, još nisi dostigao željenu meru.“
„Slušaj“, rekao sam, „visok sam šest stopa[22]. K oja je željena težina?“
Tada mi je Sara prilično čudno odgovorila: „Nisam rekla ‘željena težina’, rekla sam ‘željena mera’. Ovo je Novo doba, Atomsko doba, Svemirsko doba i, kao najvažnije, Doba prenaseljenosti. Ja sam Spasilac sveta. Imam rešenje za demografsku eksploziju. Neka drugi brinu o zagađenju. Rešenje
prenaseljenosti osnovna je stvar to će rešiti problem zagađenja i masu drugih problema.“
„O čemu koji kurac govoriš?“ upitao sam, otvarajući pivo.
„Budi bez brige“, odgovorila je. „Provalićeš sam.“
Onda sam počeo da primećujem, mereći se na vagi, kako i dalje gubim na težini, ali kao da ne postajem nimalo mršaviji. Čudna stvar. Zatim sam zapazio kako mi manžetne padaju preko cipela jedva primetno, i da mi rukavi vise preko članaka na ruci. K ad sam vozio na posao, volan kao da mi se udaljio. Morao sam da pomerim sedište za nijansu napred.
Jedne noći stao sam na vagu.
Šezdeset osam.
„Gledaj ovo, Saro.“
„Šta, macane?“
„Nešto mi ovde ne štima.“
„Šta to?“
„Izgleda da se skupljam.“
„Skupljaš?“
„Da, skupljam.“
„E jesi budalal To je nemoguće! K ako može čovek da se skupi? Zar ti stvarno misliš da se kosti skupljaju od dijete? K osti se ne smanjuju! Ukidanjem kalorija samo skidaš salo. Ne budi kreten! Skupljaš se? Nemoguće!“
Smejala se.
„U redu“, rekao sam, „dođi ovamo. Evo ti olovka. Sad ću da stanem uza zid. Moja majka je to radila kad sam bio mali. Povuci sad crtu iznad moje glave.“ „Važi, blesane“, rekla je.
Povukla je crtu.
Nedelju dana kasnije pao sam na pedeset sedam kila. Gubio sam težinu sve brže i brže.
„Saro, dođi ovamo.“
„K aži, budalice.“
„Povuci crtu.“
Povukla je crtu. Okrenuo sam se.
„Evo gledaj, izgubio sam jedanaest kila i osam inča za nedelju dana. Topim se! Visok sam samo pet stopa i dva inča. Ovo je ludilo! Ludilo! Dosta mi je. Ulovio sam te kako mi skraćuješ nogavice i rukave. Dosta mi je. Počeću ponovo da jedem. Mislim da ti jesi neka vrsta veštice!“
„Baš si budalica. . .“
Ubrzo nakon toga šef me je pozvao na razgovor. Popeo sam se na fotelju ispred njegovog stola. „H enri Markson Džons?“
„Taj sam, gospodine.“
„Eto, Džons, pažljivo vas motrimo već neko vreme. Bojim se da niste više za ovaj posao. Teško nam je da vas gledamo kako odlazite. . . Mislim, teško nam je da vas otpustimo, ali. . .“
„Slušajte, gospodine, ja uvek dajem sve od sebe.“
„Znamo da je tako, Džons, ali niste više za muški posao.“
Otpustio me. Naravno, znao sam da ću dobiti naknadu za nezaposlene. Ali smatrao sam da je sramota što me tako odbacuje. . .
Ostao sam sa Sarom u kući. To je samo pogoršalo stvar ona me je hranila. Dotle je došlo da nisam više mogao da dosegnem vrata frižidera. A onda me vezala na mali srebrni lanac.
Uskoro sam postao visok samo dve stope. K akio sam u nošu. Ali i dalje mi nije branila pivo, kao što je obećala.
„Ah, mezimče moj“, govorila je, „tako si mali i sladak!“
Čak je i naš ljubavni život uvenuo. Sve mi se proporcionalno smanjilo. Stavio bih ga, ali bi me ona ubrzo skinula sa sebe, smejući se.
„O, pokušao si, pače moje malo!“
„Nisam ja pače, ja sam čovek.“
„O slatki moj mali muževni čoveče!“
Dizala me i Ijubila svojim crvenim usnama. . .
Sara me srozala na visinu od šest inča[23]. K ad je išla u prodavnicu nosila me u torbici. Mogao sam da gledam napolje u ljude kroz rupice za vazduh koje je izbušila na torbici. Odajem toj ženi priznanje. I dalje mi nije branila pivo. Pio sam ga iz naprstka. Pakovanje od šest flaša trajalo mi je mesec dana. U stare dobre dane to bi otišlo za 45 minuta. Pomirio sam se sa sudbinom.
Znao sam da ona, ako zaželi, može učiniti da potpuno iščeznem. Bolje i šest inča nego ništa. Cak i vrlo mali život postane dragocen kada je kraj blizu. I tako, zabavljao sam Saru.To je bilo sve što sam mogao da učinim. Ona mi je pravila odelca, cipelice, stavljala me na radio, uključivala muziku i govorila: „Igraj, malecki! Igraj, šmokljane moj! Igraj, budalice!“
Eto, nisam mogao da pokupim socijalnu pomoć pa sam igrao na radioaparatu, a ona je tapšala i smejala se.
Moram da priznam, paukovi su me užasno plašili, muve su bile kao džinovski orlovi, a da me je ikad dočepala mačka, mučila bi me kao nekog miša. Ali život mi je još uvek bio drag. Igrao sam i pevao i postojao dalje. Bez obzira koliko malo čovek ima od života, provaliće kako uvek može da živi još skromnije. K ad bih se pokakio na tepih dobijao sam po dupetu. Sara je razbacala papiriće naokolo pa sam kakio na njih. I cepao komadiće tog papira da obrišem dupe. K ao da sam se brisao kartonom. Dobio sam šuljeve. Nisam mogao da spavam noću. Osećanje inferiornosti, zarobljenosti. Paranoja? Svejedno, lepo mi je bilo kad sam igrao i pevao i kad mi je Sara davala pivo. Iz nekog razloga, održavala me je na veličini od tačno šest inča. Razlog mi je bio nedostupan. K ao što mi je gotovo sve bilo nedostupno. K omponovao sam pesme za Saru, tako sam ih zvao:
Pesme za Saru.

O ja sam samo balavko mali sve dok me draga ne popali, a onda nema šta da se zabode samo bedna glavica čiode! Sara je tapšala i smejala se. Ako rangu admirala težiš do šest inča moraš da odležiš, pa kad K raljica pišat krene ti viriš u picu slavne žene. . .
A Sara je tapšala i smejala se. Nema ničeg lošeg u tome.
Ali jedne noći desilo se nešto odvratno. Igrao sam i pevao a Sara je ležala na krevetu, gola, tapšala je, pila vino i smejala se. Izvodio sam čitavu predstavu. Davao sam sve od sebe. K ao i obično, radio bi postao vreo i počinjao da mi peče tabane. Nisam više mogao da izdržim.
„Slušaj, ljubavi“, rekao sam. „Dosta mi je. Skini me dole. Daj mi pivo.
Neću vino. Ti pij taj bućkuriš. Daj naprstak dobrog starog piva.“
„Odmah, puslice“, rekla je, „mnogo si zabavan večeras. Da su se Meni i Linkoln ponašali tako lepo kao ti, bili bi ovde s nama. Ali oni nisu ni igrali ni pevali, samo su kukali. Što je najgore, bunili su se protiv Finalnog čina.“ „Šta je Finalni čin?“ upitao sam.
„Puslice, samo ti pij svoje pivo i opusti se. H oću da uživam u Finalnom činu.Ti si očigledno mnogo talentovaniji od Menija i Linkolna. Verujem da ćemo dostići K ulminaciju suprotnosti.“
„Nego šta“, rekao sam, iskapivši pivo. „Napuni mi opet. A šta je ta
K ulminacija suprotnosti?“
„Samo ti uživaj u pivu, petliću mali, uskoro ćeš saznati.“
Popio sam pivo i onda je ta gadost počela, najodvratnija stvar na svetu. Sara me je uzela i smestila među svoje noge, raširila ih je malo. Našao sam se pred šumom dlaka. Zgrčio sam mišiće vrata i leđa, predosećao sam šta je na redu. Rinula me u pomrčinu i smrad. Začuo sam težak Sarin uzdah. Onda je počela da me gura napred-nazad. K ao što rekoh, smrad je bio nepodnošljiv, teško se disalo, mada je bilo nekog vazduha unutra u bočnim džepovima. Tu i tamo bi moja glava, moje teme, lupili u Čoveka u čamcu i onda bi Sara glasno zaječala.
Sara me je gurala sve brže i brže. K oža je počela da mi gori, jedva sam disao; smrad je bio užasan. Čuo sam njeno ubrzano dahtanje. A onda mi je sinulo: što pre okončam stvar manje ću da patim. K ad god bi me rinula napred, krivio sam leđa i vrat, uvijao se čitavim telom u tom procepu, gruvajući u Čoveka u čamcu, njen klitoris.
Najednom sam iščupan iz tog tunela strave. Sara me je uzdigla do svoga lica.
„Svršavaj, dušmanine moj! Svršavaj!“ vikala je.
Sara je bila totalno pijana od vina i strasti. Ponovo me rinula u tunel. Gurala me velikom brzinom napred-nazad. Udahnuo sam vazduh u pluća da povećam svoju veličinu, skupio pljuvačku u ustima i pljunuo jednom, dvaput, triput, četiri, pet, šest puta, onda nisam više mogao. . . Smrad je postao neizreciv i tada me je, najzad, izvukla na vazduh.
Sara me je podigla ka svetlu i počela da me ljubi po glavi i ramenima.
„O najdraži moj! Zlatni moj kurčiću! Volim te!“
Ljubila me tim groznim namazanim crvenim ustima. Povraćao sam. A onda, obeznanjena od vina i naslade, smestila me među dojke. Ležao sam tako i slušao otkucaje njenog srca. Otkačila me je s jebenog srebrnog lančića, ali to nije bila neka uteha. Teško da sam bio slobodan. Njena masivna dojka visila je na stranu pa sam ležao baš iznad njenog srca. Srca veštice. Ako sam ja bio rešenje za problem demografske eksplozije, zašto me je onda upotrebila samo kao stvarčicu za zabavu, kao seksualnu igračku? Opružen, osluškivao sam otkucaje njenog srca. Postalo mi je jasno da je ona veštica. Onda sam pogledao naviše. Znate li šta sam video? Najneverovatniju stvar. U pukotini ispod uzglavlja kreveta. Iglu za šešir. Da, iglu za šešir, dugačku iglu s onim okruglim purpurnim staklom na vrhu. Podigao sam se, prošao između sisa, popeo se na njeno grlo, zatim uz velike napore na njenu bradu, oprezno prešao preko usana, i tada se malo pomerila, pa bih sigurno pao s njene glave da se nisam uhvatio za jednu nozdrvu. Popeo sam se sasvim polako do desnog oka glava joj je bila neznatno nagnuta ulevo dospeo na čelo prešavši preko slepoočnice, i obreo se u njenoj kosi teško sam se probijao kroz tu šumu. Uspravio sam se, ispružio ruku i nekako dočepao glavicu igle. Silazak je bio brži, ali riskantniji. Gubio sam nekoliko puta ravnotežu noseći iglu. Jedan pad i svemu bi bio kraj. Smejao sam se, sve je bilo tako komično. Rezultat jedne božićne proslave s ortacima na poslu. Srećan Božić.
Ponovo sam se našao dole, pod tom masivnom dojkom. Spustio sam iglu i osluškivao. Osluškivao da utvrdim odakle dopiru otkucaji srca. Odredio sam jednu tačku ispod malog mladeža. Onda sam se uspravio. Podigao sam iglu za šešir, sa tom purpurnom staklenom glavom, koja je tako blistala pod svetlom. H oću li uspeti? pomislio sam. Bio sam samo šest inča visok i procenio sam da je igla upola duža od mene. Devet inča. Srce je ipak bilo bliže.
Podigao sam iglu i zario je. Ispod samog mladeža.
Sara se prevrnula i počela da se grči. Držao sam se za iglu. Gotovo me je zbacila na pod, što bi me sigurno ubilo. Držao sam se. Iz njenih usta je izašao neki čudnovat zvuk.
Počela je da drhti čitavim telom kao da se smrzava.
Uspeo sam da zarijem preostala tri inča igle u njen grudni koš, sve dok predivna purpurna staklena glava nije dospela do njene kože.
Sara se umirila. Osluškivao sam.
Čuo sam srce: jedan dva, jedan dva, jedan dva, jedan dva, jedan dva, jedan. . .
Stalo je.
Tada sam se, svojim sićušnim šakama ubice, uhvatio za čaršav i nekako se spustio na pod. Bio sam šest inča visok i stvaran, uplašen i gladan. Našao sam rupu u roletni i skočio napolje. Dohvatio sam u padu granu jednog žbuna i pao u njega. Niko osim mene nije znao da je Sara mrtva. Slaba vajda od toga. Ako sam hteo da preživim, morao sam da jedem nešto. Ali nisam mogao da se ne pitam kako bi moj slučaj prošao na sudu. Da li sam bio kriv? Otkinuo sam list i pokušao da ga pojedem. Nije išlo. Onda sam u susednom dvorištu primetio ženu kako iznosi tanjir sa hranom za mačku. Izmileo sam iz žbuna i probio se kroz travu ka hrani, motreći na životinje i kretanja oko sebe. Ta hrana je bila nešto najodvratnije što sam u životu okusio, ali nisam imao izbora. Pojeo sam koliko god sam mogao te mačje hrane samo smrt ima gori ukus. Onda sam se vratio do žbuna i zavukao se unutra.
I eto mene, šest inča visokog rešenja problema demografske eksplozije, kako se krijem u žbunu, trbuha punog mačje hrane.
Neću da vas zamaram detaljima. Mojim bekstvima od mačaka, pasa i pacova. Osećanjem da sve više i više rastem. K ako sam posmatrao dok su iznosili Sarin leš. K ako sam ušao i ustanovio da sam još suviše mali da bih otvorio vrata frižidera.
Toga dana me umalo dočepala mačka kad sam jeo iz njene činije. Trebalo je da se pod hitno izgubim odatle.
Bio sam visok već osam ili deset inča. Rastao sam. Čak sam plašio golubove. K ad poplašiš golubove znaš da si na pravom putu. Jednostavno sam otrčao niz ulicu jednog dana, krijući se u senkama kuća, ispod živih ograda. Samo sam trčao i krio se, sve dok nisam stigao do samoposluge i sakrio se ispod kioska za novine pred ulazom. A onda, kad je naišla jedna velika žena i automatska vrata se razmakla, ušao sam za njom. Jedan od prodavaca kod ulaza pogledao je kad sam prošao iza žene. „Ej, koji je to đavo?“ „Šta?“ upitala je.
„Učinilo mi se da vidim nešto“, rekao je čovek. „Možda nije ništa. Nadam se da nije.“
Uspeo sam nekako da se ušunjam u magacin. Niko me nije video. Sakrio sam se iza kutija s konzervama pasulja. Te noći sam izašao iz skrovišta i pošteno se nabokao. K rompir-salata, luk iz turšije, šunka i pivo, mnogo piva.
To mi je postala svakodnevna rutina. Po čitav dan sam se krio u magacinu, a noću izlazio na gozbu. Ali rastao sam tako brzo da je skrivanje postajalo sve teže. Svake noći motrio sam na poslovođu kad stavlja novac u sef. On je odlazio poslednji. Brojao sam pauze dok je obrtao šifru na sefu. Nešto kao: sedam desno, šest levo, četiri desno, šest levo, tri desno, sef se otvara. Odlazio sam svake noći do sefa i isprobavao kombinacije. Morao sam da naređam stepenice od praznih kutija da bih se popeo do sefa. Ništa nisam postigao, ali okretao sam dalje, svake noći. U međuvremenu sam sve brže rastao. Možda sam bio već tri stope visok. Radnja je imala malo odeljenje za prodaju odeće, pa sam morao da uzimam sve veće brojeve. Problem prenaseljenosti se vraćao. A onda se jedne noći sef otvorio. Našao sam dvadeset tri hiljade dolara u kešu. Mora da sam ih provalio noć pre ulaganja u banku. Uzeo sam ključ koji je poslovođa koristio da bi izašao bez uključivanja alarma. Išetao sam na ulicu i u Sanset motelu uzeo sobu na nedelju dana. Rekao sam dami koja je držala motel da radim kao kepec na filmu. Izgleda da ju je zamaralo da me sluša.
„Bez televizije i buke posle deset uveče. Takav je propis ovde.“ Uzela je novac, dala mi priznanicu i zatvorila svoja vrata.
Na ključu je pisalo: soba 103. Prethodno nisam čak ni pogledao sobu. Na vratima sam čitao 98, 99, 100, 101, dok sam išao niz hodnik, ka Bregovima H olivuda, ka planinama iza njih, obasjan veličanstvenom zlatnom svetlošću Gospoda, rastući sve više!

ĐAVO JE BIO VRUĆ[24]
Eto, sve se desilo posle jedne svađe sa Flo, a nisam bio raspoložen da se napijem ili odem u salon za masažu.[25] I tako sam ušao u auto i vozio ka obali. Već se smrkavalo i vozio sam polako. Stigao sam do šetališta iznad plaže, parkirao i izašao. Svratio sam u Salon zabave, odigrao fliper, ali mesto je bazdilo na mokraću pa sam izašao. Bio sam prestareo za ringišpil, pa sam to preskočio. Uobičajeni primerci šetali su obalom uspavana ravnodušna gomila.
Tada sam čuo kao neku riku iz obližnje zgrade. Sa trake ili ploče, sigurno. Napolju je stajao čovek i galamio: „Da, dame i gospodo, unutra, ovde unutra. . . zarobili smo đavola! Izložen je da biste mogli da ga vidite svojim očima! Pomislite, za samo jedan novčić možete zaista videti đavola... najvećeg gubitnika svih vremena! Poraženog u jedinoj revoluciji pokušanoj na Nebu!“
Eto, bio sam spreman za malo komedije da bih ublažio ono što mi je radila Flo. Dao sam novčić i ušao sa još šest-sedam probranih naivčina. Imali su nekog tipa u kavezu.Temeljno su ga ofarbali u crveno, a u ustima je imao nešto što je izbacivalo kolutiće dima i rigalo plamenove. Nije izvodio bogzna šta. Samo je kružio po kavezu i ponavljao: „Oca mu jebem, moram da izađem napolje odavde! K ako sam se samo uvalio u ova govna?“ Zaista je opasno izgledao, moram da priznam. Najednom je izveo šest munjevitih salta unazad. Pri poslednjem se dočekao na noge, pogledao oko sebe i rekao: „K akva jebada! Muka mi je više od ovoga!“
Onda me je ugledao. Prišao je pravo ka mestu gde sam stajao ispred žice. Bio je vruć kao grejalica. Ne znam kako su to izveli.
„Sine moj“, rekao je, „najzad si došao! Čekao sam te. Već trideset dva dana čamim u ovom jebenom kavezu!“
„Ne znam o čemu govoriš.“
„Sine moj“, rekao je, „ne igraj se sa mnom. Vrati se noćas s makazama za žicu i oslobodi me.“
„Ne zajebavaj me, čoveče“, rekao sam.
„Trideset i dva dana sam ovde, sine moj! Najzad mi je stigao spas!“
„Šta, ti tvrdiš da si stvarno đavo?“
„Da jebem mačku u dupe ako nisam“, rekao je. „Ako si đavo, možeš da upotrebiš natprirodne moći i izađeš odatle.“
„Moje su moći privremeno iščezle. Onaj što galami napolju bio je sa mnom u ćeliji za pijance. Rekao sam mu da sam đavo i on je platio da izađem. Izgubio sam moć u toj ćeliji, inače mi taj kurton ne bi trebao. Ponovo me napio i, kad sam se probudio, našao sam se u ovom kavezu. Ta gnjida mi daje samo hranu za pse i sendviče sa paštetom. Sine moj, pomozi mi, preklinjem te!“
„Ti si umobolan“, rekoh. „Utekao si iz ludare.“ „Samo se ti vrati noćas, sine moj, i ponesi makaze za žicu.“
Onaj galamdžija je ušao i objavio da je predstava sa đavolom završena. Ako želimo još, treba da doplatimo po dvadeset pet centi. Dovoljno sam video. Izašao sam zajedno sa još šest-sedam probranih naivčina.
„Ej, govorio je s tobom“, rekao je neki matori čovečuljak koji je išao pored mene. „Gledam ga svako veče, i ti si prva osoba kojoj se obratio.“ „Gluposti“, rekao sam.
Galamdžija me zaustavio. „Šta ti je rekao? Video sam kako razgovara s tobom. Šta ti je rekao?“
„Sve mi je rekao“, odgovorio sam.
„E, pa šape k sebi, šmekeru, on je moj! Nisam mlatio toliko para još od kad sam imao bradatu ženu sa tri noge.“
„Šta je bilo s njom?“
„Pobegla je s čovekom-oktopodom. Žive na farmi u K anzasu.“
„Mislim da ste svi ovde umobolni.“
„Samo ti jedno kažem: ja sam našao tog tipa! Dalje od njega!“
Otišao sam do kola i vozio natrag. K ad sam stigao kući, Flo je sedela u kuhinji i pila viski. Sedela je i ponovila mi nekoliko stotina puta da sam jalov muški skot. Pio sam neko vreme s njom i uglavnom ćutao. Onda sam ustao od stola, otišao u garažu, uzeo makaze za sečenje žice, gurnuo ih u džep, ušao u kola i vozio natrag do obale.
Provalio sam na zadnji ulaz, reza je bila zarđala i odmah je pukla. Spavao je na podu kaveza. Pokušao sam da presečem žicu, ali nisam mogao. Žica je bila veoma debela. Onda se probudio.
„Sine moj!“ rekao je. „Vratio si se! Znao sam da hoćeš!“
„Slušaj, čoveče, ne mogu da isečem žicu ovim makazama. Mnogo je debela.“
Ustao je. „Daj ih ovamo.“
„Bože“, rekao sam, „ruke su ti tako vruće. Sigurno imaš groznicu.“ „Ne zovi me ‘Bože’“, rekao je.
Rezao je žicu makazama kao da secka konce i onda izašao iz kaveza.
„A sad, sine moj, idemo pravo kod tebe. Moram da povratim snagu. Nekoliko bifteka i biću kao nov. Pojeo sam toliko hrane za pse da se bojim kako ću svakog trenutka početi da lajem.“
Otišli smo do kola, pa sam ga vozio kući. K ad smo ušli, Flo je još uvek sedela u kuhinji i pila viski. Za početak sam mu ispržio jaja sa šunkom, pa smo seli pored Flo.
„Tvoj prijatelj je zgodan kao đavo“, rekla mi je.
„On i tvrdi da je đavo“, rekao sam.
„Davno je bilo“, rekao je, „kad sam poslednji put smotao neko dobro parče.“
Nagnuo se i dugo ljubio Flo. K ad se odvojio, ostala je u šoku.
„Ovo je najvreliji poljubac koji sam ikad dobila“, rekla je, „a dosta sam ih u životu dobila.“
„Ozbiljno?“ rekao je.
„Ako vodiš ljubav i približno tako kao što ljubiš, biće to previše, jednostavno previše!“ rekla je Flo.
„Gde ti je spavaća soba?“ upitao me.
„Samo ti pođi za damom“, rekao sam.
Pošao je za Flo u sobu, a ja sam nalio debeli viski.

Nikada nisam čuo takve krike i jecaje, što je potrajalo dobrih četrdeset pet minuta. Onda je izašao, seo i natočio sebi piće.
„Sine moj“, rekao je, „dobru si ženu našao.“
Prešao je do kauča u dnevnoj sobi, ispružio se i zaspao. Ja sam ušao u spavaću sobu, svukao se i legao pored Flo.
„Gospođe“, rekla je. „Gospode, ne mogu da verujem. Proveo me kroz raj i pakao.“
„Nadam se da neće zapaliti kauč“, rekao sam.
„Sta, zaspao je s upaljenom cigaretom?“ „Ma nije bitno“, rekao sam.
I tako je počeo da uzima stvari u svoje ruke. Ja sam morao da spavam na kauču. Morao sam da slušam kako Flo vrišti, stenje i jeca svake noći. Jednog dana, dok je Flo bila u prodavnici a mi pili pivo u kuhinji, popričao sam s njim. „Slušaj“, rekao sam, „nije mi teško da pomognem u nevolji, ali sada sam izgubio i krevet i ženu. Moraću te zamoliti da odeš.“
„Mislim da ću da ostanem neko vreme, sine moj, tvoja damica je možda najbolje parče koje sam ikad imao.“
„Slušaj, čoveče“, rekao sam, „možda ću preduzeti radikalne mere da bih te izbacio.“
„Ti si neki mangup, a? Slušaj, mangupe, imam novosti za tebe. Moje natprirodne moći su se vratile. Ako pokušaš da se kačiš sa mnom, možeš i da se opečeš. Gledaj!“
Imali smo kera, Matorog K oska. Nije vredeo mnogo, ali je lajao noću, bio je pošten pas čuvar. Eto, uperio je prst u Matorog K oska, prst kao da je kinuo, takav neki zvuk, onda je nešto pucnulo, i tanka plamena linija sevnula je iz prsta i dotakla Matorog K oska. Matori K osko je zacvrčao i iščezao. Jednostavno ga više nije bilo. Ni kostiju, ni dlaka, čak ni bilo kakvog smrada. Samo praznina.
„U redu, čoveče“, rekao sam. „Možeš da ostaneš nekoliko dana, ali ćeš posle toga morati da odeš.“
„Ispeci mi biftek“, rekao je. „Gladan sam i bojim se da mi se zalihe sperme smanjuju.“
Ustao sam i bacio biftek na tiganj.
„Isprži mi i krompiriće“, rekao je, „a iseckaj i malo paradajza. Neću kafu. Patim od nesanice. Popiću još dva-tri piva.“
K ad sam mu prineo hranu vratila se Flo. „Zdravo, ljubavi“, rekla mu je. „K ako si?“ „Odlično“, rekao je. „Imaš li kečap?“ Izašao sam, ušao u kola i vozio do obale.
Lepo, čovek je imao novog đavola u kavezu. Platio sam novčić i ušao. Đavo zaista nije bio ubedljiv. Crvena farba kojom je bio isprskan ubijala ga je, i samo je pio da ne poludi. Tip je bio krupan, ali bez imalo talenta. Bio sam jedan od malobrojnih posetilaca. Unutra je bilo više muva nego ljudi.
Galamdžija mi je prišao. „Umirem od gladi otkako si mi ukrao originalni eksponat. Sada mlatiš pare na njemu, a?“
„Slušaj“, rekao sam, „sve bih dao da ti ga vratim. Samo sam pokušao da budem dobričina.“
„Ti znaš šta biva sa dobričinama na ovom svetu, a?“
„Aha, takvi završe na uglu Sedme ulice i Brodveja prodajući K njiževnu reč. “
„Ja sam Erni Džejmstaun“, rekao je. „Ispričaj mi detaljno o tome. Imamo sobu iza scene.“
Ušao sam u sobu sa Ernijem. Njegova žena je sedela za stolom i pila viski. Pogledala je u nas.
„Slušaj Erni, ako će taj mamlaz da bude naš novi đavo, zaboravi sve ovo. Možemo komotno da postavimo trostruko samoubistvo na scenu.“
„Opusti se“, rekao je Erni, „i dodaj tu flašu.“
Ispričao sam Erniju sve što se dogodilo. Pažljivo je slušao, a onda rekao: „Mogu da ti ga skinem sa grbače. On ima dve slabosti piće i žene. A ima još jedna stvar. Ne znam zašto se to dešava, ali kad je zatvoren, kao onda u ćeliji za pijance ili ovde u kavezu, gubi svoje natprirodne moći. Dobro, odvucimo ga odande.“
Erni je otvorio plakar i izvukao gomilu lanaca i katanaca. Onda je uzeo telefon i pozvao neku Ednu H emlok. Edna H emlok je trebalo da nas čeka za dvadeset minuta, na uglu ispred Vudijevog bara. Erni i ja smo ušli u moja kola, svratili u prodavnicu pića i uzeli dve boce viskija, našli Ednu, pokupili je i vozili do mene.
I dalje su sedeli u kuhinji. Vatali su se kao sumanuti. Ali istog trenutka kad je video Ednu, đavo je potpuno zaboravio moju damicu. Odbacio ju je kao par usranih gaća. Edna je imala sve. Nisu načinili ni najmanju grešku kad su je pravili.
„Zašto vas dvoje ne popijete nešto i upoznate se?“ rekao je Erni. Stavio je po veliku čašu viskija pred njih.
Đavo je pogledao Ernija. „Ej, lafe, ti li si onaj što me strpao u kavez, a?“
„Zaboravi“, rekao je Erni. „Sta je bilo, bilo je.“ „K ur moj!“ rekao je đavo. Uperio je prst, i plamena linija je sevnula ka Erniju koji nestade.
Edna se nasmešila i podigla svoj viski. Đavo se iscerio, podigao svoj i loknuo ga.
„Dobra roba!“ rekao je. „K o je pazario?“
„Čovek koji je maločas nestao iz sobe“, rekao sam. »A.“
On i Edna popili su još po jedno piće i počeli da se gutaju očima. Onda je moja damica progovorila: „Skidaj oči sa te klošarke!“
„K oje klošarke?“
„Nje!“
„Pij to piće i ne žvalavi!“
Uperio je prst u moju damicu, začuo se praskav zvuk i ona je nestala. Onda je pogledao u mene.
„A šta ti imaš da izjaviš?“
„Ma ja sam samo momak koji ti je doneo makaze za žicu, sećaš se? Ovde sam da obavim sitne poslove, donosim peškire i ostalo. . .“
„Baš je dobar osećaj kada ti se vrate natprirodne moći.“
„Stvarno su došle u pravi čas“, rekao sam. „Ionako se borimo sa problemom prenaseljenosti.“
Gutao je Ednu očima. Oči su im bile toliko opsednute da sam uspeo da sklonim jedan viski. Odneo sam bocu u kola i vozio natrag do obale.
Ernijeva žena je i dalje sedela u sobi iza prostorije s kavezom. Obradovala se novoj boci, a ja sam natočio dva pića.
„K o je taj bilmez u kavezu?“ upitao sam.
„Ma to je treća rezerva ragbi-kluba jednog od lokalnih koledža. Pokušava da skrpi za džeparac.“
„Imaš lepe sise“, rekao sam.
„Misliš? Erni nikada ne pominje moje sise.“
„Pij. Ovo je dobra roba.“
Premestio sam se pored nje. Imala je lepe debele butke. K ad sam je poljubio, nije pružila otpor.
„K ako sam umorna od ovog života“, rekla je. „Erni je oduvek bio sitan vaćaroš. Imaš li dobar posao?“
„O, da. Radim kao šef nabavke u Drombo-Vesternu.“ „Poljubi me opet“, rekla je.
★★★
Prevrnuo sam se s nje i obrisao se čaršavom. „Ako Erni provali, ubiće nas oboje“, rekla je. „Erni neće da provali. Nemoj da brineš.“
„Baš lepo vodiš ljubav“, rekla je, „ali zašto ja?“ „Ne razumem.“
„Ozbiljno mislim, šta te nateralo?“
„A“, rekoh, „đavo me naterao.“
Onda sam pripalio cigaretu, zavalio se, povukao dim i izbacio savršen kolut. Ona je ustala i otišla u kupatilo. Ubrzo sam čuo zvuk povlačenja vode.

MUDA[26]
K ao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve koje psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim sa klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, moral, religiju, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.
Pio sam sa Martijem, bivšim robijašem, gore u mojoj sobi jedne noći. Nisam imao posao. Nisam hteo posao. Samo sam hteo da sedim bez cipela i pijem vino i pričam, i smejem se ako mi se pruži prilika. Marti je bio pomalo tupav, imao je radničke šake, polomljen nos, sitne opake oči, njemu to nije bilo ništa posebno, ali on je ipak proživeo nešto.
„Sviđaš mi se, H enk“, govorio je Marti, „pravi si čovek, ti si jedan od malo pravih ljudi koje znam.“ „Aha“, rekao sam.
„Imaš muda.“
„Aha.“
„Jednom sam radio u rudniku. . .“
„Je r?“
„Mlatio sam se s nekim tipom. Imali smo pijuke. Polomio mi je levu ruku prvim udarcem. K renuo sam da ga razbijem. Zakucao sam mu pijuk u lobanju. K ad se osvestio, tip nije više imao glavu, spljeskao sam mu mozak. Smestili su ga u ludnicu.“
„Tako i treba“, rekao sam.
„Slušaj“, rekao je Marti, „hoću da se bijem s tobom.“
„Ti udri prvi. Samo napred, udri me.“
Marti je sedeo na zelenoj stolici s naslonom. Pošao sam ka sudoperi da sipam vino iz flaše koja je stajala na pultu. Okrenuo sam se i tresnuo ga desnicom u lice. Pao je na leđa zajedno sa stolicom, a onda ustao i krenuo ka meni. Nisam obratio pažnju na njegovu levicu. Grunula me visoko u čelo i oborila me. Zavukao sam ruku u kesu punu bljuvotine i praznih ambalaža, izvukao flašu, pridigao se na kolena i zavrljačio je. Marti je čučnuo, a ja dočepao stolicu iza sebe. Podigao sam je iznad glave kad su se vrata otvorila. Pojavila se naša gazdarica, zgodna mlada plavuša. Nikada mi neće biti jasno zašto je držala takvo mesto. Spustio sam stolicu.
„Idi u svoju sobu, Marti“, rekla je.
Marti je izgledao postiđeno, kao neki dečkić. Prošao je kroz hodnik do svoje sobe, ušao i zatvorio vrata. „Gospodine K inaski“, rekla je, „hoću da znate...“ „Ja hoću da znate“, rekao sam, „da nema svrhe.“ „Sta nema svrhe?“
„Niste moj tip. Neću da vas karam.“
„Slušajte“, rekla je, „hoću da vam kažem nešto. Videla sam vas noćas kako pišate na parkingu i ako to ponovite izbaciću vas odavde. Neko piša čak i u liftu. Da niste vi?“
„Ne pišam u liftovima.“
„E pa videla sam vas na parkingu noćas. Posmatrala sam. Bili ste to vi.“
„Ma đavola sam bio ja.“
„Bili ste suviše pijani da biste znali. Da vam se to više ne ponovi.“ Zatvorila je vrata i nestala.
Ostao sam da sedim i polako pio vino, pokušavajući da se prisetim jesam li pišao na parkingu, kad je neko pokucao na vrata.
„Napred“, rekao sam.
Bio je to Marti. „Moram da ti ispričam nešto.“ „Samo izvoli. Sedi.“ Sipao sam Martiju čašu crnog vina, pa je seo. „Zaljubljen sam“, rekao je.
Ništa nisam rekao. Smotao sam duvan. „Veruješ li u ljubav?“ upitao me.
„Moram. Desilo mi se jednom.“
„Gde je ona?“
„Nema je. Mrtva.“
„Mrtva. K ako?“
„Piće.“
„I ova pije. To me brine. Uvek je pijana. Ne može da prestane.“
„Niko od nas ne može.“
„Idem s njom na skupove vozača. Pijana je kad ide tamo. Pola tog skupa je pijano. Lepo osećaš alkoholna isparenja.“ Ćutao sam.
„Bogte, mlada je. I kakvo telo ima! Volim je, čoveče, zaista je volim!“
„E jebiga, Marti, to je samo seks.“
„Ne, volim je, H enk, stvarno to osećam.“
„Moguće je, šta znam.“
„Isuse, prebacili su je dole u podrumske prostorije. Nema da plati kiriju.“
„U podrum?“
„Da, ima dole soba s bojlerom i svim sranjima.“ „Ne mogu da verujem.“
„Aha, dole je. I volim je čoveče, a nemam para da joj pomognem.“
„Tužno. Bio sam u istoj situaciji.To boli.“
„K ad bih mogao da prekinem s pićem. Bar deset dana da ne pijem i povratim snagu mogao bih da nađem neku šljaku, da joj pomognem.“
„Eto“, rekao sam, „sad piješ. Ako je voliš, prestaćeš da piješ. I to odmah.“
„Bogte“, rekao je, „i hoću! Prosuću ovo piće u sudoperu!“
„Ne budi melodramatičan. Samo mi dodaj čašu.“
Spustio sam se liftom do prizemlja, nosio sam flašu jeftinog viskija koju sam prethodne nedelje zdipio u Semovoj prodavnici pića. Onda sam sišao niz stepenice u podrum. Dole je gorela mala sijalica. H odao sam kroz podrum tražeći vrata. Najzad sam pronašao jedna. Bilo je sigurno dva noću. K ucao sam. Vrata se odškrinuše, a iza njih je stajala zaista zgodna žena u negližeu. Nisam se tome nadao. Mlada, plamenožute kose. Nabio sam stopalo u otvor, zatim se probio unutra, zatvorio vrata i pogledao oko sebe. Soba je vrlo pristojno izgledala. „K o ste vi?“ rekla je. „Napolje odavde!“
„Imaš vrlo pristojnu gajbu. Lepša je od moje.“ „Napolje! Napolje odavde!“
Izvadio sam viski iz papirne kese. Pogledala je. „K ako se zoveš?“ upitao sam.
„Džini.“
„Slušaj, Džini, gde držiš čaše?“
Pokazala je ka polici na zidu, pa sam prišao i uzeo dve visoke čaše za vodu. Imala je lavabo u sobi. Natočio sam malo vode u svaku, prešao do stola, spustio ih, otvorio viski i sipao u čaše. Seli smo na ivicu kreveta i pili. Bila je mlada, atraktivna. Nisam mogao da poverujem. Čekao sam neku neurotičnu eksploziju, nešto psihotično. Džini je čak izgledala zdravo. Ali volela je svoj viski. Pošteno me pratila u piću. Sišao sam dole goreći od požude, a sad nisam više osećao požudu. Mislim, da je imala bar malo od prasice u sebi, nešto nepristojno ili falično (zečju usnu, bilo šta), to bi me podstaklo da navalim. Setio sam se priče koju sam jednom čitao u Trkačkom Glasniku, o punokrvnom pastuvu koga nikako nisu mogli da spare s kobilama. Privodili su mu najlepše kobile koje su mogli da pronađu, ali ih je pastuv uporno izbegavao. A onda je nekom ko nešto zna sinula ideja. Izmazao je blatom jednu prekrasnu kobilu i pastuv ga je odmah zbičio u nju. Teorija je bila da se pastuv osećao inferiorno pred lepotom kobila, a kad je jedna bila ukaljana blatom, falična, osetio se da je barem ravan njoj, a možda čak i superiorniji. K onjski rezoni i ljudski rezoni mogu da budu u mnogo čemu slični.
I tako, Džini je sipala novo piće i pitala me kako se zovem i gde živim. Rekao sam joj da sam negde gore i da sam samo hteo da pijem s nekim.
„Videla sam te u K lamber-Inu jedne noći, pre možda nedelju dana“, rekla je. „Smešan si bio, zasmejavao si sve oko sebe, svima si platio piće.“
„Ne sećam se.“
„Ja se sećam. Sviđa ti se moj negliže?“
»Da.“
„Zašto ne skineš pantalone i raskomotiš se?“ Uradio sam to i ponovo seo na krevet pored nje. Sve je veoma sporo teklo. Sećam se da sam joj rekao kako ima lepe sise i onda sam sisao jednu. Sledeće što pamtim je da smo prešli na stvar. Ležao sam preko nje. Ali nešto nije išlo. Uklonio sam se.
„Žao mi je“, rekao sam.
„Nije važno“, rekla je. „Svejedno si mi drag.“
Sedeli smo, vodili neki neodređen razgovor i dokrajčili viski.
Onda je ustala i pogasila svetla. Spopala me neka teška tuga i legao sam u krevet, priljubio se uz njena leđa. Džini je bila topla i jedra, mogao sam da osetim kako diše i osećao sam njenu kosu na svom licu. Počeo je da mi se diže i kuca na njena vrata. Osetio sam njenu malu šaku kako ga hvata i uvodi u sebe.
„Sad“, prošaptala je, „sad, tako. . .“
Bilo je dobro tako, dugo i dobro, i onda smo svršili a zatim zaspali.
K ad sam se probudio, ona je još spavala. Ustao sam da se obučem. Bio sam
već obučen kad se okrenula i pogledala me.
„Još jednom pre nego što odeš.“
„Važi.“
Ponovo sam se svukao i legao kraj nje. Okrenula mi je leđa i opet smo se voleli, na isti način. K ad sam svršio, ostala je da leži, leđima okrenuta meni.
„H oćeš li ponovo doći da me vidiš?“
„Naravno.“
„Stanuješ gore?“
„Da. U trista devet. Mogu da dođem kod tebe, a možeš i ti kod mene.“ „Više bih volela da ti dođeš kod mene“, rekla mi je.
„Važi“, rekao sam. Obukao sam se, otvorio vrata, zatvorio ih, popeo se uz stepenice, ušao u lift i pritisnuo broj 3.
Nedelju dana kasnije, jedne noći, pio sam vino s Martijem. Pričali smo o raznim beznačajnim stvarima, i onda je rekao: „Isuse, grozno se osećam.“
„Zar opet?“
„Aha. Moja devojka Džini. Pričao sam ti o njoj.“ „Da. Ona što živi u podrumu. Zaljubljen si u nju.“ „Aha. Izbacili su je iz podruma. Nije imala ni podrum da plati.“
„K uda je otišla?“
„Ne znam. Nestala je. Čuo sam da su je izbacili. Niko ne zna šta je uradila, kuda je otišla. Bio sam na skupu vozača. Nije bila tamo. Teško mi je, H enk, baš mi je teško. Voleo sam je. Totalno sam se pogubio.“ Ćutao sam.
„Šta da učinim, čoveče? Stvarno se kidam. . .“ „Pijmo u njeno zdravlje, Marti, za njenu sreću.“ Otpili smo po solidan dugačak gutljaj za nju. „Ona je bila zaista dobra, H enk, veruj mi, bila je baš dobra.“
„Verujem ti, Marti.“
Nedelju dana kasnije izbacili su Martija zbog neplaćene kirije, a ja sam se zaposlio u nekom pogonu za pakovanje mesa gde je bilo nekoliko meksičkih barova s druge strane ulice. Voleo sam te barove. Posle rada sam smrdeo na krv, ali niko nije obraćao pažnju. Tek kad bih ušao u autobus da se vratim u sobu, nosevi bi počeli da se dižu i gadljivi pogledi šaraju po meni, i onda bih ponovo postajao zao.To je pomagalo.

NEMA PUTA U RAJ[27]
Sedeo sam u baru na Zapadnoj aveniji. Bilo je oko ponoći i nalazio sam se u uobičajenom zblanutom stanju znate već, kada ništa ne funkcioniše kako treba: žene, poslovi, besposlica, vreme, kerovi. Na kraju samo sediš u nekoj vrsti šoka i čekaš, kao čovek koji na klupi autobuske stanice iščekuje smrt.
Eto, sedeo sam tako, i onda je ušla jedna duge smeđe kose, lepo građena, tužnih tamnih očiju. Nisam se bacio na nju. Ignorisao sam je, i pored toga što je za šankom bilo mnogo praznih stolica, a ona sela baš na stolicu do mene. Bili smo u stvari jedini gosti u tom baru, nas dvoje i barmen. Naručila je vino. Onda me je upitala šta pijem.
„Skoč sa vodom.“
„Dajte mu skoč sa vodom“, rekla je barmenu.
E, to je već bilo neobično.
Otvorila je torbu, izvukla mali kavez od žice, izvadila neke sićušne ljude iz njega i spustila ih na šank. Svi su bili oko prst visoki, bili su živi i pristojno obučeni. Bilo ih je četvoro, dva muškarca i dve žene.
„Sad prave ovakve stvari“, rekla je. „Veoma su skupi. K oštali su dve hiljade dolara po komadu kad sam ih kupila. Sada su već po dve i četiristo. Ne znam kako ih proizvode, ali verovatno je nezakonito.“
Mali ljudi su šetali po šanku. Iznenada, jedan čovečuljak ošamario je malu ženu.
„Droljo“, rekao je, „dosta mi je tebe!“
„Ne, Džordž, nemoj tako“, plakala je žena. „Volim te! Ubiću se! Moram te imati!“
„Baš me zabole“, rekao je čovečuljak, izvadio minijaturnu cigaretu i pripalio je. „Imam i ja pravo da živim.“
„Ako je ti nećeš“, rekao je drugi čovečuljak, „ja ću da je uzmem. Volim je.“
„Ja neću tebe, Marti. Zaljubljena sam u Džordža.“ „Ali on je gad, En, pravi gad!“
„Znam, ali svejedno ga volim.“
Mali gad je prišao drugoj ženici i poljubio je. „Imam ljubavni trougao“, rekla je dama koja me je častila pićem. „Ovo su Marti, Džordž, En i Ruti.
Džordž dobro radi one stvari, tera uvek do kraja. Marti je nekako tunjav.“
„Zar nije tužno posmatrati sve to?Ti, kako se zoveš?“
„Don.[28] Grozno ime. Ali to je ono što majke ponekad rade svojoj deci.“
„Ja sam H enk. Ali zar nije tužno. . .“
„Ne, nije tužno posmatrati ih. Nisam imala mnogo sreće u ljubavi, užasno sam prošla u suštini. . .“ „Svi smo užasno prošli.“
„Verovatno. Sve u svemu, kupila sam ove male ljude i sada ih posmatram, a to je kao da imaš i nemaš bilo koji od tih problema. Ali strahovito se uzbudim kad počnu da vode ljubav. Tada postaje teško.“
„Jesu li seksepilni?“
„Neverovatno. Gospode, kako me pale!“
„Zašto ih ne nateraš da to rade? Mislim, sada. Posmatraćemo ih zajedno.“
„O, ne možeš ih naterati. Oni vode ljubav kad je njima volja.“
„K oliko često?“
„Pa, prilično su dobri. Četiri-pet puta nedeljno.“ Mali ljudi su šetali po šanku. „Slušaj“, rekao je Marti, „pruži mi bar šansu. Pruži mi samo jednu šansu, En.“
„Ne“, rekla je En, „moja ljubav pripada Džordžu. Ne može biti drukčije.“ Džordž je ljubio Ruti i gladio joj sise. Ruti je počela da se pali.
„Ruti se pali“, rekao sam.
„Da. Stvarno se pali“, rekla je Don.
I ja sam počeo da se palim. Zagrlio sam Don i poljubio je.
„Slušaj“, rekla je, „ne volim da vode ljubav na javnom mestu. Poneću ih kući neka to rade tamo.“
„Ali onda ja neću moći da ih vidim.“
„Dobro, moraćeš sa mnom.“
„Važi“, rekao sam. „Idemo.“
Ispio sam pa smo zajedno izašli. Nosila je male ljude u kavezu. Ušli smo u njena kola i smestili male ljude između nas, na prednje sedište. Pogledao sam Don. Bila je zaista mlada i lepa. Činilo se da je i iznutra takva. K ako je mogla da omane sa muškarcima? Mada ima toliko načina da se omane u tome.
Četvoro malih ljudi koštali su je osam hiljada dolara. Samo toliko da pobegneš od veza s ljudima i ne pobegneš od njih.
Njena kuća bila je ispod bregova H olivuda, lepo je izgledala. Izašli smo i došli do vrata. Nosio sam male ljude u kavezu, dok je Don otključavala.
„Slušala sam Rendija Njumena prošle nedelje na koncertu. Zar nije najbolji?“
„Da, jeste“, rekao sam.
Ušli smo u dnevnu sobu. Don je izvadila male ljude i spustila ih na sto. Onda je prošla u kuhinju, otvorila frižider i izvadila flašu vina. Donela je i dve čaše.
„Izvini“, rekla je, „ali deluješ malo otkačeno. Čime se baviš?“
„Ja sam pisac.“
„H oćeš li da pišeš o ovome?“
„Nikada mi neće poverovati, ali pisaću.“ „Gledaj“, rekla je Don. „Džordž je skinuo Ruti gaćice. Sad je džara prstom. Leda?“
„Da, stvarno. Ne, ne treba leda.“
„Ne znam“, rekla je Don, „ali baš me pali da ih gledam. Možda zato što su tako mali. Stvarno me uzbude.“ „Znam na šta misliš.“
„Gledaj. Džordž je uzima.“
„Da, zaista.“
„Gledaj ih!“
„Gospode bože!“
Zagrlio sam Don. Stajali smo i ljubili se. Njene su oči gledale u moje, onda ka malim ljudima, pa ponovo u moje.
Mali Marti i mala En su takođe posmatrali. „Gledaj“, rekao je Marti, „pogledaj šta rade. Mogli bismo i mi. Čak se i oni veliki spremaju. Gledaj ih!“ „Jesi li čula ovo?“ upitao sam Don. „K ažu da se i mi spremamo. Da li je to istina?“
„Nadam se da je istina“, rekla je.
Poveo sam je do kauča i zadigao joj suknju oko bokova. Ljubio sam je niz vrat. „Volim te“, rekao sam.
„Voliš? Zaista?“
„Da, na neki način, da. . .“
„U redu“, rekla je mala En malom Martiju, „mogli bismo i mi da uradimo
to, bez obzira što te ne volim.“ Zagrlili su se nasred stola. Smaknuo sam devojci gaćice. Don je ječala. Mala Ruti je ječala. Marti ga je stavio En. Dešavalo se svuda. Uvrteo sam kako čitav svet to radi. Onda sam zaboravio na ostali svet. Stvorili smo se u spavaćoj sobi. Ušao sam u Don i poveo je na dugu laganu vožnju.
K ad je izašla iz kupatila čitao sam tupu i glupu priču u Plejboju.
„Tako je dobro bilo“, rekla je.
„Drago mi je“, rekao sam.
Vratila se u krevet. Spustio sam časopis.
„Misliš da ćemo uraditi nešto zajedno?“ upitala je. „K ako to misliš?“
„Mislim, hoćemo li uspeti neko vreme zajedno?“
„Ne znam. Sve je moguće. Početak je uvek najlakši.“ Onda se začuo vrisak iz dnevne sobe.
„Aj-jaj“, rekla je Don.
Skočila je i jurnula tamo. Pošao sam za njom. K ad sam ušao, držala je Džordža na dlanu.
„O, gospode!“
„Šta se desilo?“
„En mu je to uradila!“
„Šta to?“
„Odsekla mu je jaja! Džordž je postao evnuh!“ „Uau!“
„Daj toalet-papir, brzo! Može da iskrvari i umre!“
„K urvin sin“, rekla je mala En sa stola. „Ako ja ne mogu da imam Džordža, niko ga neće imati!“
„Sada ste obe moje!“ rekao je Marti.
„Ne, moraš da izabereš između nas dve“, rekla je En.
„K oju ćeš od nas?“ upitala je Ruti.
„Obe vas volim“, rekao je Marti.
„Prestao je da krvari“, rekla je Don. „Mislim da je mrtav.“
Uvila je Džordža u maramicu i stavila ga preko svog mantila.
„Znaš šta“, rekla je, „ako ne misliš da ćemo uraditi nešto zajedno, ja ne želim da se dalje upuštam u to.“
„Mislim da te volim, Don.“
„Gledaj“, rekla je. „Marti je zagrlio Ruti!“
„Misliš da će da urade nešto?“
„Ne znam. Deluju uzbuđeno.“
Don je podigla malu En i ubacila je u kavez.
„Pusti me odavde! Ubiću ih oboje! Pusti me!“
Džordž je zaječao iz maramice. Marti je ljubio Ruti. Skidao je njene gaćice. Privukao sam Don. Bila je predivna i mlada, i imala je dušu. Da li sam ponovo voleo? Sasvim moguće. Ljubili smo se. Propao sam kroz njene oči. Onda sam ustao i počeo da bežim. Znao sam gde se nalazim. Bubašvaba i orao vodili su ljubav. Vreme je bilo ludaja sa bendžom. Trčao sam dalje. Njena duga kosa pala mi je preko lica.
„Sve ću vas pobiti!“ vrištala je mala En.
Čangrljala je u svom kavezu u tri ujutro.

MAŠINA ZA JEBANJE[29]
Bila je vrela noć kod Tonija. Nisi čak ni mislio na jebanje. Samo ti se pilo hladno pivo.Toni je spustio dva pića za mene i Indijanca Majka, i Majk je izvadio pare. Pustio sam ga da plati prvu turu. Toni je otkucao i bezvoljno pogledao naokolo pet-šest drugih gostiju buljilo je u svoja piva. Mentoli. I tako nam je Toni prišao.
„Šta ima novo,Toni?“ upitao sam.
„Govnarija“, rekao je Toni.
„Znači ništa novo.“
„Jebeš ga“, rekao je Toni.
„Baš govnarija“, rekao je Indijanac Majk.
Pili smo naša piva.
„Sta misliš o Mesecu?“ upitao sam Tonija. „Govnarija“, rekao je Toni.
„Aha“, rekao je Indijanac Majk. „K urton si na Zemlji, isti si kurton na Mesecu. Nema razlike.“
„K ažu da verovatno nema života na Marsu“, rekao sam.
„Pa šta?“ rekao je Toni.
„Ma ništa“, rekao sam. „Još dva piva.“
Toni ih je doneo, onda otišao do kase. Otkucao je. Vratio se. „Jebem ti što je vruće. Voleo bih da sam mrtviji od jučerašnjeg uloška.“
„K uda ljudi odu kada umru,Toni?“
„Ma jebeš ga. K oga zabole.“
„Zar ne veruješ u ljudsku dušu?“
„Glupost!“
„A šta je s Čeom? Jovankom Orleankom? Bili K idom? Svim tim ljudima?“
„Glupost!“
Pili smo naša piva, razmišljajući o tome.
„Odoh na pišanje“, rekao sam.
Otišao sam do pisoara i tamo je, kao i uvek, bio Sova Pit.
Izvadio sam ga i počeo da pišam.
„Baš ti je mala kita“, rekao mi je.
„K ada pišam ili meditiram. Ali ja sam ono što se zove ultra-rastegljiv tip.
K ad sam spreman, svaki se delić uveća šest puta.“
„Onda nije loše, ako ne lažeš. Jer malo toga vidim.“
„Pokazujem samo glavić.“
„Daću ti dolar da ti popušim.“
„Nije neka kinta.“
„Nije ni to glavić. To je sve što imaš.“
„Jebi se, Pit.“
„Vratićeš se kad ti nestane za pivo.“ Izašao sam odatle.
„Još dva piva“, naručio sam.
Toni je obavio posao. Vratio se.
„Poludeću koliko je vruće“, rekao je.
„Vrućina samo čini da sagledaš svoje istinsko ja“, rekao sam Toniju.
„Stani malo! Sad mi kažeš da sam lud?“
„Skoro svi smo. Ali to se krije.“
„Dobro, recimo da je to što kenjaš istina, koliko je zdravih ljudi na planeti? Ima li ih?“
„Nešto malo.“
„K oliko?“
„Od milijarde?“
„Aha. Aha.“
„Pa recimo pet-šest.“
„Pet-šest?“ rekao je Indijanac Majk. „E popušiš mi kurac!“
„Slušaj“, rekao je Toni. „Otkud ti znaš da sam lud? K ako nas ne provale?“
„Baš zato što smo svi ludi, vrlo je malo onih koji nas kontrolišu, isuviše malo, pa nas puštaju da se muvamo naokolo ludi. To je sve što mogu da urade. Dugo sam mislio da će da nađu neko mesto u svemiru dok nas ne unište. Ali sada znam da ludaci i svemir drže pod kontrolom.“
„Otkud znaš?“
„Jer su zaboli američku zastavu na Mesec.“
„A šta ako su i Rusi zaboli rusku zastavu na Mesec?“ „Ista priča“, rekao sam.
„Onda si ti nepristrasan“, rekao je Toni. „Nepristrasan sam prema svim oblicima ludila.“ Ćutali smo i pili dalje. I Toni, natočio je sebi viski s vodom. Moglo mu se. Lokal je bio njegov.
„Isuse, ala je vruće“, rekao je Toni.
„Aha, jebi ga“, rekao je Indijanac Majk.
Onda je Toni počeo da priča. „Ludilo“, rekao je, „nešto se suludo dešava baš ovog trenutka!“ „Naravno“, rekao sam.
„Ne, ne, ne. . . Mislim baš OVDE u mom lokalu!“ „Jel’?“
„Aha. Toliko je suludo da se povremeno smrznem.“ „Pričaj mi o tome,Toni“, rekao sam, uvek spreman da saslušam tuđe budalaštine.
Toni se nagnuo sasvim blizu. „Znam lika koji ima mašinu za jebanje. Ali ne neku zajebanciju iz porno časopisa. Iz onih oglasa. Flaše s vrućom vodom sa zamenljivim mindžama od mesa i sve te besmislice. Ovaj tip je stvarno pobedio. Nemački naučnik, ćapili smo ga, mislim naši su ga ćapili pre nego što su to Rusi stigli da urade. Ali nikom ni reči o tome.“
„Naravno, Toni, naravno. . . “
„Fon Brašlic. Naši su pokušali da ga pridobiju za SVEMIR. Ništa od toga. Neviđen lik, ali samo mu je ta MAŠINA ZA JEBANJE u glavi. On istovremeno tripuje da je kao neki umetnik, ponekad naziva sebe Mikelanđelom. . . Dali su mu petsto dolara penzije da ga kao održe u životu, da ne skonča u ludari. Posmatrali su ga neko vreme, a onda im je malo dosadilo, ili su ga zaboravili, ali penzija mu i dalje stiže, a tu i tamo neki agent jednom mesečno porazgovora desetak minuta s njim, napiše izveštaj da je tip i dalje lud, onda ode. I tako se samo smucao od grada do grada i teglio taj veliki crveni sanduk naokolo. Na kraju je jedne noći ušao ovamo i počeo da pije. Rekao mi je da je umoran stari čovek i da mu treba neko mirno mesto za njegova istraživanja. Samo sam ga podjebavao. Dosta ludaka dolazi ovamo, znaš već.“ „Aha“, rekao sam.
„A onda, čoveče, postajao je sve pijaniji i pijaniji, i na kraju mi se ofirao. K onstruisao je mehaničku ženu koja će ti pružiti bolju jebačinu nego ijedna pička ikad rođena! Plus nema uložaka, nema sranja, nema svađa!“ „Celog života“, rekao sam, „tražim takvu ženu.“ Toni se nasmejao. „K ao i svi ostali.
Mislio sam da je lud, naravno, dok nisam jedne noći posle fajronta otišao s njim do njegovog stana i on izvadio MAŠINU ZA JEBANJE iz tog crvenog sanduka.“
„Bilo je kao da si već na nebu a još nisi umro.“ „Da pogodim ostalo“, rekao sam Toniju. „Pogodi.“
„Fon Brašlic i njegova MAŠINA ZA JEBANJE sada su gore kod tebe.“ „Aha“, rekao je Toni.
„K oliko para?“
„Dva’es po čoveku.“
„Dva’es kinti da jebeš mašinu?“
„Pobedio je Stvoritelja. Videćete.“
„Sova Pit će da mi popuši za dolar.“
„Sova Pit je okej. Ali nije pronalazak koji je nadjebao bogove.“ Gurnuo sam mu mojih 20.
„K unem ti se,Toni, ako je ovo neki usrani zajeb, izgubio si najboljeg gosta!“
„K ao što si već maločas rekao, ionako smo svi ludi. Na tebi je da odlučiš.“ „Tako je“, rekao sam.
„Tako je“, rekao je Indijanac Majk. „i evo mojih dvadeset.“
„Ja uzimam samo pedeset posto, morate me razumeti. Ostatak ide Fon Brašlicu. Petsto kinti penzije nije baš puno uz inflaciju i poreze, a Fon Brašlic pije šnaps kao lud.“
„H oćemo li“, rekao sam. „Dobio si četr’es kinti. Gde je ta besmrtna MAŠINA ZA JEBANJE?“
Toni je podigao deo šanka i rekao: „Prođite ovuda. Popnite se stepenicama pored zadnjeg ulaza. Samo idite gore, kucajte i kažite: ‘poslao nas Toni’.“
„Imaju li vrata broj?“
„Vrata broj 69.“
„Ma naravno“, rekao sam. „Ima li još nešto?“
„Ma naravno“, rekao je Toni. „Pripazite jaja.“
Našli smo stepenice. Popeli se. „Toni bi dupe dao da te zajebe“, rekao sam.
Prošli smo hodnikom. I eto ih: vrata broj 69.
K ucnuo sam: „Poslao nas Toni.“
„A, izvolite ući, gospodo!“
Tu je bio taj matori frik napaljenog izgleda, s čašicom šnapsa u ruci i debelim staklima naočara. K ao u starim filmovima. Već je imao posetioca, mlado stvorenje, skoro previše mlado, izgledala je veoma krhko, ali i snažno.
Prekrstila je noge, sevnulo je sve što treba: najlonska kolena, najlonska bedra, i onaj deo gde je dugim čarapama kraj i gde taj deo mesa počinje. Sva je bila dupe i sise, najlonske noge, nebeskoplave nasmejane oči. . .
„Gospodo moja kći,Tanja. . . “
„Šta?“
„A da, znam, tako sam... star. . . ali kao mit o crnom čoveku sa ogromnim kurcem, postoji i mit o pokvarenim starim Nemcima koji nikada ne prestaju da jebu. Možete verovati šta god vam drago. Ovo je, u svakom slučaju, moja kći Tanja.“
„Zdravo, momci“, nasmejala se.
Onda smo svi pogledali ka vratima na kojima je pisalo: SK LADIŠTE MAŠINE ZA JEBANJE.
Ispio je šnaps.
„Znači. . . vi ste momci došli ovamo za najbolju JEBAČINU u životu, ja?“
„Tata!“ rekla jeTanja. „Moraš li uvek da budeš tako neotesan?“
Tanja je ponovo prekrstila noge, ovog puta više, i gotovo sam svršio.
Onda je profesor popio još jedan šnaps, a zatim je ustao i prišao vratima s natpisom: SK LADIŠTE MAŠINE ZA JEBANJE. Okrenuo se i nasmešio nam se, pa je sasvim polako otvorio vrata. Ušao je unutra i zatim izašao, kotrljajući tu stvar na nečemu što je izgledalo kao bolnički krevet na točkovima.
Bilo je GOLO, metalna gromada.
Profa je dokotrljao jebenu stvar pred nas i onda počeo da mumla neku kvarnu pesmicu, verovatno nemačkog porekla.
Metalna gromada s rupom u sredini. Profesor je držao kanticu s uljem u ruci, gurnuo je u rupu i počeo da pumpa popriličnu količinu ulja unutra. Sve vreme je mumlao tu suludu nemačku pesmu.
Samo je pumpao ulje u rupu, onda pogledao preko ramena i rekao: „Baš lepo, a?“ i nastavio da pumpa ulje.
Indijanac Majk je pogledao u mene, pokušao da se nasmeje i rekao:
„Jebem ti. . . opet smo popušili!“
„Aha“, rekao sam. „K ao da je prošlo pet godina otkako sam jebao nešto, ali nek sam proklet ako gurnem kitu u tu masu olova!“
Fon Brašlic se nasmejao. Prešao je do mini-bara, izvadio novu bocu šnapsa, pošteno natočio, i onda seo gledajući u nas.
„Čim smo u Nemačkoj shvatili da je rat izgubljen, i obruč počeo da se steže oko nas sve do konačne bitke za Berlin znali smo da je rat dobio novu suštinu: ko će se dočepati nemačkih naučnika, Rusija ili Amerika jer će oni tada biti prvi na Mesecu, prvi na Marsu ... prvi u bilo čemu. Ne znam baš kako je sve to stvarno ispalo... kvantitativno, ili je u pitanju bio kvalitet mozga tih naučnika. Samo znam da su Amerikanci prvi stigli do mene, pokupili me, strpali me u kola, dali mi piće, prislonili mi pištolj na čelo, obećavali, pričali sulude stvari. Sve sam potpisivao. . . “
„Dobro“, rekao sam, „toliko o istoriji. Ali ja i dalje neću da guram svoju kitu, svoju sirotu malu kitu u to golemo metalno govno ili šta god to bilo! H itler mora da je stvarno bio ludak kad je odgajao takve kao što si ti. Voleo bih da su te Rusi prvi maznuli! H oću da mi se vrati mojih dva’es kinti!“
Fon Brašlic se nasmejao: „H i-hi-hi-hi. . . to je samo moja mala šala, najn? H i-hi-hi-hi!“
Odgurao je tu komadinu olova natrag u ostavu, tresnuo vratima. „H i-hihi-hi!“
Fon B. je natočio novi šnaps. Pošteno ih je sabijao. „Gospodo, ja sam umetnik i pronalazač! Moja MAŠINA ZA JEBANJE je u stvari moja kći,Tanja. . . “ „Nikad dosta malih šala, Fon?“ rekao sam. „Nema šale! Tanja! H ajde sedi gospodinu u krilo!“ Tanja se nasmejala, ustala, prišla mi i sela mi u krilo. MAŠINA ZA JEBANJE? Nisam mogao da verujem! K oža joj je bila koža, ili je tako izgledala, a njen jezik, koji se motao u mojim ustima dok smo se ljubili, nije bio mehanički svaki mu je pokret bio drukčiji, uzvraćao je na svaki moj pokret.
Totalno sam se uneo, kidao sam bluzu s njenih sisa skidao joj gaćice, godinama nisam bio tako napaljen, i onda smo se spojili; nekako smo ustali i uzeo sam je stojeći, moje šake su vukle njenu dugu plavu kosu, povijale joj glavu unazad, zatim išle dole, širile prstima njen mali šupak dok sam je karao, svršila je lepo sam osetio podrhtavanje, prepustio sam se. . .
Bila je to najbolja jebačina u mom životu!
Tanja je otišla u kupatilo, istuširala se, ponovo se obukla za Indijanca Majka, pretpostavljam.
„Najveći pronalazak za muškarce“, sasvim je ozbiljno rekao Fon Brašlic.
I bio je u pravu.
Onda je Tanja izašla i sela MENI u krilo.
„NE! NE! TANJA! DRUGI ČOVEK JE NA REDU! ZAVRŠILA SI SA
JEBANJEM OVOGA!“
K ao da ga nije čula. I bilo je čudno, čak i za MAŠINU ZA JEBANJE, jer, zaista, nikada nisam bio neki jebač.
„Voliš li me?“ upitala je.
»Da.“
„Volim te. I tako sam srećna. I. . . ne bi trebalo da budem živa. Ti to znaš, zar ne?“
„Volim te, Tanja. To je sve što znam.“
„Jebem ti!“ dreknuo je matori. „Jebem ti ovu MAŠINU ZA JEBANJE!“ Prišao je nekoj lakiranoj kutiji na kojoj je pisalo TANJA. Iz nje su štrčale neke žičice; tu su bili dugmići, iglice koje trepere, i mnogo boja, svetla koja se pale i gase, nešto je kuckalo kao sat. . . Fon B. je bio najluđi makro kojeg sam ikad video. Malo se bavio dugmićima, a onda pogledao u Tanju:
„DVADESET PET GODINA! Skoro čitav moj životni vek da te stvorim! Moram sam čak od H ITLERA da te krijem! A sada se. . . pretvaraš u običnu drolju!“ „Nemam dvadeset pet“, rekla je Tanja. „Imam dvadeset četiri.“ „Vidiš? Vidiš? Baš kao najobičnija drolja!“ Vratio se dugmićima.
„Stavila si drugu nijansu karmina“, rekao sam Tanji.
„Sviđa ti se?“
„O, da!“
Nagnula se i poljubila me.

Fon B. se i dalje zajebavao sa dugmićima. Osetio sam da će pobediti.
Onda se Fon Brašlic obratio Indijancu Majku. „To je samo mali kvar u mašini. Verujte mi. Srediću to za minut, ja?“
„Nadam se“, rekao je Indijanac Majk. „Imam ovih četrnaest inča što čekaju i kratak sam dva’es kinti.“ „Volim te“, rekla mi je Tanja. „I nikada se neću jebati sa drugim muškarcem. Ako ne mogu da imam tebe, neću imati nikoga.“
„Oprostiću ti,Tanja, šta god da uradiš.“
Profesor je popizdeo. Samo je vrteo dugmiće, ali se ništa nije desilo. „TANJA! Vreme je da se JEBEŠ sa DRUGIM čovekom! Već sam.. . umoran. . .
Moram da popijem malo šnapsa. . . pa na spavanje. . .Tanja. . . “
„Ah“, rekla je Tanja, „skote matori!Ti i tvoj šnaps, i onda grickanje mojih sisa po celu noć, ni da spavam ne mogu od tebe! A ne možeš čak pošteno ni da ga digneš! Gadiš mi se!“
„ WAS?“
„REK LA SAM:’NE MOŽEŠ ČAK POŠTENO NI DA GA DIGNEŠ‘!“
„Slušaj, Tanja, platićeš mi za ovo! Nisi ti mene stvorila, već ja tebe!“
I dalje je vrteo svoje magične ručice. Na mašini, mislim. Bio je prilično besan, i lepo se videlo da mu bes nekako daje izuzetnu vitalnu snagu. „Samo malo strpljenja, Majk.Treba samo da podesim elektroniku. Evo ga! Prečica!
Vidim je!“
Onda je skočio. Taj tip što su ga spasli od Rusa.
Pogledao je u Indijanca Majka. „Popravljeno! Mašina je sad sređena!
Uživaj!“
Onda se vratio svojoj boci šnapsa, debelo natočio i seo da gleda.
Tanja je ustala sa mog krila i prešla kod Indijanca Majka. Gledao sam kako se Tanja i Indijanac Majk grle.
Tanja je otvorila Majkov šlic i izvadila mu kurac, a čovek je imao baš pogolemi kurac. Rekao je l4 inča, ali više je ličilo na 20.
Onda je Tanja uhvatila Majkov kurac sa obe šake.
Zastenjao je od sreće.
Onda je iščupala čitav kurac iz njegovog tela. Bacila ga je u stranu.
Video sam kako se kotrlja po tepihu kao neka sumanuta kobasica iz koje curkaju žalosne tračice krvi. Otkotrljao se do zida. Onda je ostao tamo kao nešto što ima glavu, ali nema noge i nikud ne može da ode.
Zatim su i MUDA poletela preko sobe. Mučan prizor. Samo su sletela nasred tepiha i ostala da krvare.
I tako su krvarila.
Fon Brašlic, junak američko-ruske invazije, prodorno je pogledao u to što je ostalo od Indijanca Majka, mog starog ortaka u pivu, jarkocrvenog na podu, kako curi iz sredine i Fon B. je je pobegao, pravo niz stepenice.. .
Soba 69 se nagledala svega osim ovog.
A onda sam je upitao: „Tanja, ovde će vrlo brzo biti frka. Da posvetimo broj sobe našoj ljubavi?“
„Naravno, radosti moja!“
Uradili smo to, baš na vreme, i onda je krenula imbecilna frka.
Jedan od učenih proglasio je Indijanca Majka mrtvim. A kako je Fon B. bio neka vrsta proizvoda američke vlade, stvorila se idiotska gomila Ijudi raznorazni usrani činovnici vatrogasci, novinari, pubovi, pronalazač, CIA, FBI i razni drugi oblici ljudskih govana.
Tanja je prišla i sela mi u krilo. „Ubiće me sad. Molim te ne tuguj.“ Ćutao sam.
Onda je Fon Brašlic viknuo, pokazavši na Tanju: „K AŽEM VAM,
GOSPODO, ONA JE POTPUNO LIŠENA OSEĆANJA! SPASAO SAM TU PROK LETU STVAR OD H ITLERA! K ažem vam, ona je samo MAŠINA!“
Svi su samo stajali. Niko nije verovao Fon B.-u.
To je jednostavno bila najlepša mašina i takozvana žena koju su ikad videli.
„E, jebiga! Idioti! Svaka je žena mašina za jebanje, zar vam nije jasno?
One igraju za onog ko najviše nudi! NE POSTOJI NEŠTO ŠTO SE ZOVE LJUBAV! TO JE UTVARA IZ BAJK I K AO I BOŽIĆ!“
I dalje nisu verovali.
„OVO je samo mašina! NE BOJTE SE! GLEDAJTE!“ Fon Brašlic je dočepao jednu Tanjinu ruku.
Onda ju je cimnuo i iščupao iz njenog tela.
A unutra u rupi njenog ramena lepo se videlo bile su samo žice i cevčice isprepletane i dugačke plus neka sporedna materija koja je slabašno podsećala na krv.
Gledao sam Tanju kako stoji sa tim spletom žica koji visi iz njenog ramena, tamo gde je bila ruka. Pogledala me:
„Molim te, i zbog mene! Molila sam te da ne tuguješ toliko.“ Gledao sam kako se bacaju na nju, kidaju je, siluju i komadaju.
Nisam izdržao. Zgrčio sam se s glavom među nogama i zaplakao. . .
A Indijanac Majk nikada nije dobio ono što je čekao za svojih 20 kinti.
Prošlo je nekoliko meseci. Nisam se ponovo vratio u bar. Održan je sudski proces, ali je vlada oslobodila Fon B.-a i njegovu mašinu. Preselio sam se u drugi grad. daleko odatle. I jednog dana, dok sam čekao na šišanje, uzeo sam taj seks-magazin. Video sam oglas: „Naduvajte svoju lutku! 29.95$. Otporan gumeni materijal, veoma dugotrajan. Lanci i bičevi uključeni u paket. Bikini, brus i gaćice. Dve perike, karmin i teglica ljubavnog melema uključeni. Fon Brašlic Co.“
Poslao sam mu uplatu. Neki poštanski broj u Masačusetsu. I on se preselio.
Paket je stigao posle oko tri nedelje. Baš je ispalo nezgodno. Nisam imao pumpu za bicikl, a napalio sam se čim sam izvadio stvar iz paketa. Morao sam da odem do benzinske stanice i upotrebim njihovu pumpu za gume.
Bolje je izgledala kad sam je naduvao. Velike sise. Veliko dupe.
„Šta ti je to, brate?“ upitao me radnik na pumpi.
„Slušaj, čoveče, samo zajmim malo vazduha. Stalno kupujem benzin kod vas, a?“
„Ma da, sve je u redu, uzmi vazduh. Samo se jebiga pitam šta ti je to. . . “ „Zaboravi!“ rekao sam.
„ISUSE! Gledaj te SISE!“
„GLEDAM ih, mamlaze!“
Ostavio sam ga tamo isplaženog jezika, zabacio lutku preko ramena i vratio se u stan. Odneo sam je pravo u sobu.
Veliko pitanje je tek bilo na redu.
Raširio sam joj noge i potražio neku vrstu otvora.
Fon B. nije totalno omanuo.
Legao sam preko nje i počeo da ljubim ta gumena usta. Tu i tamo sam hvatao neku od tih gigantskih sisa i sisao ih. Stavio sam joj žutu periku i natrljao kurac ljubavnim melemom. Nije trebalo mnogo toga. Možda mi je poslao dozu za godinu dana.
Strasno sam je ljubio iza ušiju, nabio joj prst u dupe, i sve vreme je karao. Onda sam skočio, vezao joj ruke lancima iza leđa, tu je bio mali katanac s ključem, i onda sam joj dobro išibao dupe kožnim bičevima.
Bogte, mora da sam lud! pomislio sam.
Onda sam je obrnuo i ponovo ga strpao. Trpao sam i trpao. Da se ne lažemo, bilo je prilično dosadno. Zamišljao sam muške pse kako jebu mačije ženke; zamišljao sam dvoje kako se jebu u vazduhu dok skaču sa Empajer Stejt Bildinga. Zamišljao sam pičku veliku kao oktopod, kako puzi ka meni, mokra i smrdljiva, i moli za orgazam. Setio sam se svih gaćica, kolena, nogu, sisa, pičaka koje sam ikad video. Guma se znojila; ja sam se znojio.
„Volim te, lutko!“ prošaputao sam u njeno gumeno uvo.
Mrzim što moram to da priznam, ali naterao sam sebe da svršim u tu bednu masu gume. Daleko je to bilo od Tanje.
Uzeo sam brijač i isekao celu stvar na parčiće. Izbacio sam ih sa limenkama od piva.
K oliko je ljudi u Americi kupilo ta glupa govna?
A možeš da prođeš pored pedeset mašina za jebanje tokom deset minuta šetnje gotovo svakom glavnom ulicom u Americi jedina je razlika što se one pretvaraju da su ljudska bića.
Jadni Indijanac Majk. S tim mrtvim kurcem od 20 inča.
Svi jadni Indijanci Majkovi. Svi kosmonauti u svemiru. Sve kurve Vijetnama i Vašingtona.
Jadna Tanja, njen stomak je bio krmačin stomak. Vene su bile vene psa. Retko je kakala i pišala, samo se jebala srce, glas i jezik pozajmljeni od drugih u to vreme smatralo se da postoji samo 17 organa koji mogu biti presađeni. Fon B. je bio daleko ispred njih.
Jadna Tanja, tako se bedno hranila uglavnom jeftinim sirom i suvim grožđem. Nikada nije poželela novac, ni vlasništvo, ni velika nova kola, ni preskupe kuće. Nikada nije čitala večernje novine. Nije poželela televizor u boji, nove šešire, čizmice za kišu, razgovore preko ograde sa idiotskim udatim ženama: niti je poželela muža lekara, mešetara na berzi, kongresmena ili pandura.
A tip sa benzinske pumpe me stalno pitao: „Ej, šta je bilo s onom stvari koju si jednom doneo ovamo i naduvao je pumpom za vazduh?“
Ali ne pita me više. K upujem benzin na drugom mestu. Čak se više i ne šišam tamo gde sam video časopis sa oglasom Fon Brašlicove gumene lutke. Pokušavam da sve zaboravim.
Šta biste vi uradili?

PROPAST ZAPADA[30]
Bio je ponedeljak popodne u Gladnom Dijamantu. Za šankom je bilo samo dvoje ljudi, Mel i barmen. Ponedeljak popodne u Los Anđelesu je apsolutno nigde čak je i petak veče nigde ali iznad svega ponedeljak popodne. Barmen, koji se zvao K arl, držao je svoje piće ispod šanka i stajao blizu Mela koji se ležerno pogurio nad kriglom bajatog piva.
„Moram da ti ispričam nešto“, rekao je Mel.
„Samo izvoli“, rekao je barmen.
„Eto, prošle noći mi se javio tip s kojim sam nekad radio u Ekronu. Zbog pića je izgubio posao, oženio se medicinskom sestrom i sad ga ona izdržava.
Nije mi posebno stalo do njih ali znaš već kakvi su ljudi, nekako se nakače.“ „Aha“, rekao je barmen.
„I tako, telefonira mi čuj, daj mi drugo pivo, ovo ima neki gadan ukus.“
„Dobro, ali brže pij. Vetri posle sat vremena.“
„Važi. . . I eto, kaže mi da su rešili problem zalihe mesa a ja pomislim ’K akve sad zalihe mesa?’ i da svratim kod njih. Nisam imao šta da radim pa sam otišao tamo. Ovnovi igraju neki meč, i taj tip, Al, uključi televizor pa gledamo. Erika, tako mu se zove žena, sprema u kuhinji salatu, a ja sam doneo dva-tri kartona piva. Pozdravimo se, Al otvori dve-tri flaše, kod njih je prijatno i toplo, rerna je uključena.
I tako, opustim se. Njih dvoje deluju kao da se nisu svađali u poslednje vreme i da im je sve potaman. Al nešto tupi o Reganu i nezaposlenosti, ali ne mogu da se uključim, sve mi je to dosadno. Znaš, totalno me zabole da li je država trula ili ne, dokle god je meni dobro.“ „U pravu si“, rekao je barmen i izvadio piće ispod šanka.
„I eto, izađe ti ona iz kuhinje, sedne i počne da pije svoje pivo. Erika. Medicinska sestra. Priča kako svi lekari tretiraju pacijente kao stoku. Priča kako svi ti skotovi lekarski misle samo na sebe i svoju karijeru. Misle da njihovo govno ne smrdi. Pre bi bila s Alom nego s bilo kojim lekarom na svetu. Imbecilna izjava, a?“ „Nikad nisam video Ala“, rekao je barmen.
„I tako, igramo malo karte a Ovnovi gube, i posle nekoliko partija Al mi kaže: ’Znaš, čudnu ženu imam. Voli da neko gleda dok radimo one stvari.’ ’lstina’, javi se ona, ‘to je ono što me stvarno stimuliše.’ Onda Al kaže: ’Ali teško je naći nekoga da gleda. Ti bi mislio da je lako naći nekoga da gleda, ali teško je, zaista je teško. Ja ništa ne kažem. Tražim dve karte i dignem deset centi. Ona položi svoje karte i Al položi svoje, i oboje ustanu. Ona krene unatraške preko sobe, Al krene ka njoj. ’K urvo’, kaže on, ’jebena kurvo!’ Eto tipa koji svoju ženu zove kurva. ’K urvo!’ dere se. Onda je satera u ćošak i šamara je, kida joj bluzu. ’K urvo!’ ponovo se dere i šamara je, obara je na pod. Suknja joj je pocepana, ona se rita nogama i vrišti. Tu je on podigne i ljubi, onda je baci na kauč. Legne preko nje, ljubi je i kida joj odeću. Onda joj smakne gaće i stupi u akciju. Dok je on kara, ona gleda ispod njega da vidi posmatram li. K ad je videla da gledam, počne da se uvija kao sumanuta, prava zmija. Onda se njih dvoje stvarno prepuste i svrše; ona ustane i ode u kupatilo, a on u kuhinju, po još piva. ’H vala’, kaže mi Al kad se vratio, ’mnogo si pomogao.’ “ „Šta je onda bilo?“ upitao je barmen.
„Eto, Ovnovi najzad ubodu poen i digne se silna dreka na ekranu, a ona izađe iz kupatila i ode u kuhinju. Al tu krene opet o Reganu, kaže to je početak propasti Zapada, baš kao što je Špengler i prorekao. Svako je toliko gramziv i dekadentan, raspadanje je očigledno. Nastavio je neko vreme o tome.
Onda nas Erika pozove u trpezariju, gde je sto već bio postavljen, i mi sednemo. Dobro miriše pečenje. S kriškama ananasa odozgo. Izgledalo je kao kolenica; nešto mi je baš ličilo na koleno. ’Ale’, kažem, ’ovo pečenje mi zaista liči na ljudsku nogu, od kolena naviše.’ ’To je’, kaže Al, ’baš to’.“
„Tako je rekao?“ upitao je barmen i uzeo piće. „Aha“, odgovorio je Mel. „A kad čuješ tako nešto, ne znaš tačno šta da misliš. Šta bi ti mislio?“
„Mislio bih“, rekao je barmen, „da se šali.“ „Naravno. Zato sam rekao: ’Odlično, odreži mi parče.’ I Al odreže. Bilo je i krompira s močom od pečenja, kuvanog kukuruza, vrućeg hleba i salate. U salati je bilo punjenih maslinki. Al kaže: ’Stavi malo ljutog senfa na meso, dobro ide.’ Stavio sam senf. Meso nije bilo loše. ’Slušaj Ale,’ kažem, ’ovo stvarno nije loše. Šta je to?’
’Ono što sam ti rekao, Mel’, kaže mi on, ’ljudska noga, butina. To je četrnaestogodišnji klinac na koga smo naišli dok je stopirao na H olivud bulevaru. Pokupili smo ga i nahranili, pa je tri-četiri dana gledao Eriku i mene kako radimo one stvari, a onda nam je dosadio, pa smo ga zaklali, izvadili mu utrobu, bacili je u kontejner, a njega istranširali i strpali ga u friz.
Daleko je bolji od piletine, ali je meni lično ukusniji dobar ramstek.’ “ „To je rekao?“ upitao je barmen i posegao za pićem ispod šanka.
„To je rekao“, odgovorio je Mel. „Daj mi još jedno pivo.“
Barmen je pružio Melu pivo. Mel je rekao: „Eto, još sam mislio da se šali, znaš, pa mu kažem: ’Dobro, daj da pogledam u friz’, a Al kaže: ’Nema problema dođi ovamo.’ I digne kapak, a unutra telo, noga i po, dve ruke i glava. Tako raščerečeno. Izgledalo je vrlo higijenski, ali to me nije utešilo. Glava gleda odozdo u nas, oči razrogačene i plave, a zaleđeni jezik štrči iz glave slepljen za donju usnu.
’lsuse H riste’, kažem Alu, ’ti si, Ale, ubica! Ovo je grozno, neverovatno!’
’Odrasti već jednom’, kaže on, ’u ratovima ubijaju milione ljudi, a onda podele medalje. Pola čovečanstva umire od gladi dok mi sedimo i gledamo televiziju.’
Veruj mi, K arl, počeli su da mi se okreću kuhinjski zidovi, samo sam video tu glavu, ruke, onaj čerek od noge. Ima nešto tako nemo u ubijenoj žrtvi, počneš da misliš kako bi ubijena žrtva trebalo i dalje da vrišti, šta znam.
I tako, oteturam se do sudopere i počnem da povraćam. Dugo sam povraćao. Onda sam rekao Alu kako moram da idem odatle. Zar ne bi poželeo da odeš odatle, K arl?“
„H itro“, rekao je K arl. „Veoma hitro.“
„Ali Al stane ispred vrata i kaže mi: ’Slušaj to nije bilo ubistvo. Ništa nije ubistvo. Treba samo da se probiješ kroz ideje koje su nam sterali u mozak i slobodan si čovek slobodan, razumeš?’
’Sklanjaj se u pizdu materinu s vrata, Ale izlazim odavde!’ kažem ja.
On me tu dočepa za košulju i počne da mi cepa košulju. Tresnem ga u lice, ali on mi i dalje cepa košulju. Tresnem ga opet i opet, ali on kao da ništa ne oseća. Ovnovi su i dalje na ekranu. Uzmaknem od vrata, a tad pritrči njegova žena, stegne me i počne da me ljubi. Nisam znao šta ću. To je stabilno građena žena. Zna sve one bolničarske trikove. Pokušam da je odgurnem, ali ne mogu. Njena usta su na mojim, luda je kao i on. Počne da mi se diže, totalno sam bespomoćan. Ona nema neko lice, ali ima te noge i veliko dupe i neviđeno tesnu haljinu. Iz usta se oseća na kuvani luk, a jezik joj debeo i sav klizav od pljuvačke, ali presvukla se u tu novu haljinu zelenu i kad joj zadignem haljinu vidim njen kombinezon, okrvavljen, što me stvarno napali, i onda pogledam iza sebe, a Al drži kurac u ruci i posmatra.
Bacim je na kauč i ubrzo počne ljuljanje, dok Al stoji iznad nas i teško dahće. Svršili smo sve troje zajedno, pravi trio. Ustao sam i odmah počeo da se oblačim. Ušao sam u kupatilo i pljusnuo vodu na lice, očešljao se i izašao. K ad sam ušao u sobu, oni su sedeli na kauču i gledali ragbi. Al je već otvorio pivo za mene pa sam seo i popio ga i ispušio cigaru. I to je kraj.
Ustao sam i rekao da idem. Oboje su rekli: vidimo se, i Al mi je rekao da ih okrenem u svako doba. Izašao sam iz stana, pa na ulicu, i onda sam bio u kolima i vozio. Eto, to je to.“
„Nisi otišao u policiju?“ upitao je barmen.
„Sta da ti kažem, K arl, teško je oni kao da su me usvojili, kao da sam postao član porodice. Ne može se reći da su išta sakrili od mene.“
„Po meni, ti si onda saučesnik u ubistvu.“
„Ali ono što se meni mota po glavi, K arl, je fakat da ti ljudi uopšte ne deluju kao loši ljudi. Video sam u životu toliko ljudi koji su mi se gadili, a takvi nikad nisu ubili nekog. Ne znam, sve je to konfuzija. Pomislim čak na tog tipa u zamrzivaču kao na nekog velikog zamrznutog zeca. . . “
Barmen je izvadio ’luger’ ispod šanka i uperio ga u Mela. „Dobro“, rekao je, „ne mrdaj dok ne pozovem pubove.“
„Slušaj, K arl nije na tebi da odlučuješ o tome.“ „K ur moj! Ja sam građanin! Ne smete vi bitange tek tako da trpate ljude u zamrzivače. Možda sam ja sledeći!“
„Slušaj, K arl, pogledaj me! K azaću ti nešto.“
„U redu, izvoli.“
„To je bilo samo zezanje.“
„Misliš na ovo što si mi pričao?“
„Aha. Samo zezanje. Velika šala. Navukao sam te. A sad skloni tu pucu i sipaj nam po skoč i vodu.“
„Ta priča nije bila zezanje.“
„Sad sam ti rekao da jeste.“
„To nije bilo zezanje, previše je tu detalja. Niko ne priča takve priče. To nije šala. Niko se tako ne šali.“ „K ažem ti, to je samo zezanje, K arl.“
„Nema šanse da ti poverujem.“
K arl je ispružio ruku ulevo da privuče telefon. Telefon je stajao na šanku. K ad je K arl ispružio ruku, Mel je dohvatio pivsku flašu i tresnuo ga preko lica. K arl je ispustio pištolj i uhvatio se za lice, a Mel preskočio šank, ponovo ga udario flašom ovog puta iza uva i K arl je pao.
Mel je podigao ’luger’, pažljivo nanišanio, stisnuo jednom obarač, zatim gurnuo pištolj u papirnu kesu, preskočio natrag preko šanka, prošao kroz ulaz i bio je na bulevaru. Na parking-satu ispred njegovih kola stajalo je ’isteklo’, ali nije bilo kazne. Ušao je i odvezao se.

ČOVEK KOJI JE VOLEO LIFTOVE[31]
H ari je stajao u prizemlju i čekao lift. Baš kad su se vrata lifta otvorila, začuo je ženski glas iza sebe: „Samo malo, molim vas!“ Stupila je u lift i vrata se zatvoriše. Na sebi je imala tesnu žutu haljinu, kosa joj je bila skupljena u punđu, a sulude biserne minđuše klatile su se na dugim srebrnim lančićima. Imala je veliko dupe i bila je masivno građena. Njene sise i telo kao da su se borili da provale iz te žute haljine. Oči su joj bile isprano zelene i gledale su pravo kroz njega. Nosila je kesu s namirnicama na kojoj je bilo odštampano Vons. Usne su joj bile nakarminisane.
Te upadljivo namazane usne bile su bestidne, gotovo ružne, uvredljive. Jarkocrveni karmin je blistao, a H ari je podigao ruku i pritisnuo dugme STOP.
Uspelo je, lift je stao. H ari je krenuo ka njoj. Jednom rukom zadigao joj je haljinu i zagledao se u njene noge. Imala je neverovatne noge, sve sami mišići i meso. Delovala je šokirano, kao da se zaledila.
Dočepao ju je u trenutku kad je ispustila kesu. K onzerve povrća, avokado, toalet-papir, meso u celofanu i tri čokoladice prosuše se po liftu. Onda se njegova usta nađoše na tim usnama. One se rastvoriše.
Zadigao joj je haljinu. Zadržao je usta na njenim i počeo da joj skida gaće. Zatim, stojeći, uzeo ju je, surovo je krešući, pritisnutu o zid lifta. K ad je svršio, zatvorio je šlic, stisnuo dugme za treći sprat i sačekao, leđima okrenut njoj. Čim se vrata otvoriše, izašao je. Vrata se iza njega zatvoriše i lift je produžio.
H ari je sišao do svog stana, gurnuo ključ i otvorio vrata. Njegova žena, Rošel, bila je u kuhinji i pripremala večeru.
„K ako je bilo?“ upitala je.
„Uvek isto sranje“, rekao je.
„Večera za deset minuta“, rekla je.
H ari je prošao do kupatila, izašao iz odeće i stao pod tuš. Sit je bio šljake.
Šest godina, a ni pare u banci. Tako te pecaju daju ti tek toliko da preživiš, nikad dovoljno da možeš konačno da utekneš.
Dobro se nasapunjao, sprao penu i stajao dalje, puštajući vruću vodu da mu šiba niz potiljak. Odnosila je umor. Onda se obrisao, navukao bademantil, otišao u kuhinju i seo za sto. Rošel je sipala jelo u tanjire.
Ćufte u sosu. Pravila je dobre ćufte u sosu.
„Daj mi neke dobre vesti“, rekao je.
„Dobre vesti?“
„Znaš već.“
„Menzis?“
»Da.“
„Nisam dobila.“
„Isuse.“
„Nisam stavila kafu.“
„Uvek zaboraviš.“
„Znam. Ne znam zašto mi se to dešava.“
Rošel je sela i počeli su da jedu bez kafe. Ćufte su bile odlične.
„H ari“, rekla je, „mogu da abortiram.“
„U redu“, rekao je. „Ako dotle dođe, učinićemo to.“ Sledeće večeri je ušao u lift i vozio se sam.
Izašao je na trećem spratu. Onda se okrenuo, vratio se u lift i ponovo pritisnuo dugme. Spustio se u prizemlje, izašao, otišao do kola, seo unutra i čekao. Video ju je kako dolazi ulicom, ovog puta bez namirnica. Otvorio je vrata na kolima.
Sada je imala crvenu haljinu na sebi, kraću od one žute i veoma tesnu. K osa joj je bila puštena i dugačka. Sezala je skoro do dupeta. Na ušima su joj visile iste one sulude minđuše, a usne bile još deblje namazane karminom. Čim je stupila u lift, ušao je za njom. Lift je krenuo naviše i on je ponovo pritisnuo STOP. Onda se stvorio na njoj, njegove usne na tim bestidnim crvenim ustima. Opet nije imala najlonke na sebi, samo crvene dokolenice. H ari joj je smaknuo gaće i rinuo ga. K resali su se o sve četiri strane lifta. Trajalo je duže ovog puta. Onda je H ari zatvorio šlic, okrenuo joj leđa i pritisnuo dugme ’3’.
K ad je otvorio vrata, Rošel je pevala. Imala je užasan glas, pa je H ari hitro upao u kupatilo. Izašao je u bademantilu, seo za sto.
„Isuse“, rekao je, „otpustili su danas četvoricu, čak i Džima Bronsona.“ „Baš loše“, rekla je Rošel.
Na stolu su bile šnicle i prženi krompiri, salata i prepečen hleb s belim lukom. Pristojno.
„Znaš li koliko je dugo Džim radio kod njih?“
»Ne.“ „Pet godina.“
Rošel je ćutala.
„Pet godina“, rekao je H ari. „Njih to ne zanima, ti gadovi nemaju milosti.“
„Ovog puta nisam zaboravila kafu, H ari.“ Nagnula se i poljubila ga dok mu je sipala kafu u šolju. „Vidiš, napredujem.“
„Aha.“
Sela je. „Dobila sam danas.“
„Šta? Istina?“
„Da, H ari.“
„Pa to je savršeno, savršeno. . . “
„Neću dete dok ti ne poželiš, H ari.“
„Rošel, ovo moramo da proslavimo. Boca dobrog vina! Idem po nju posle večere.“
„Već sam je uzela, H ari.“
H ari je ustao i prošao oko stola. Stao je gotovo iza Rošel, a onda joj je iskrivio glavu unazad, držeći je šakom ispod brade, i poljubio je. „Volim te, lutko.“
Pojeli su večeru. Dobra večera. I dobra boca vina.

★ ★ ★

H ari je izašao iz kola kad je prošla u hol. Čekala ga je, pa su zajedno ušli u lift. Na sebi je imala plavo-belu haljinu cvetnog dezena, bele cipele, bele sokne. K osa joj je ponovo bila skupljena u punđu i pušila je.
H ari je pritisnuo STOP.
„Stanite malo!“
H ari je drugi put čuo njen glas. Glas je bio malo promukao, ali uopšte nije bio loš.
„Da?“ rekao je H ari. „U čemu je stvar?“
„Idemo kod mene.“
„U redu.“
Pritisnula je dugme ’4’, popeli su se, vrata se otvoriše, pa su prošli hodnikom do 404. Otključala je. „Lep stan“, rekao je H ari.
„Volim ga. Jesi li za piće?“
„Može.“
Ušla je u kuhinju. „Ja sam Nana“, rekla je.
„A ja H ari.[32]“
„To znam, ali kako se zoveš?“ „Duhovita si“, rekao je H ari.
Izašla je sa dva pića, pa su seli na kauč da popiju.
„Radim kod Zodija“, rekla je Nana. „K asirka sam kod Zodija.“
„Baš lepo.“
„Šta je tu lepo, jebiga?“
„Mislim, lepo je što smo ovde zajedno.“
„Ozbiljno?“
„Najozbiljnije.“
„Ajmo u spavaću sobu.“
H ari je pošao za njom. Nana je popila svoje piće i spustila praznu čašu na komodu. Ušla je u garderober. Grandiozan garderober. Počela je da peva i da skida odeću. Nana je pevala bolje od Rošel. H ari je seo na ivicu kreveta i ispraznio čašu. Nana je izašla iz plakara i opružila se na krevetu. Bila je gola. Runo na njenoj pizdi bilo je mnogo tamnije od njene kose.
„Pa?“ rekla je.
„A“, rekao je H ari. Izuo je cipele, skinuo čarape, skinuo košulju, pantalone, potkošulju, gaće. Onda je legao na krevet pored nje. Okrenula je glavu ka njemu i on ju je poljubio. „Slušaj“, rekao je, „moraju li da gore sva ova svetla?“
„Naravno da ne.“ Nana je ustala i ugasila svetlo iznad glave i stonu lampu. H ari je osetio njena usta na svojim. Njen jezik počeo je da palaca u njegovim ustima. H ari se prevalio preko nje. Bila je vrlo mekana, kao vodeni krevet.
Ljubio je i lizao njene sise, ljubio joj usta i vrat.
Ljubio je još neko vreme.
„Šta ti je?“ rekla je.
„Ne znam.“
„Ne ide, a?“
„Ne.“
H ari je ustao i počeo da se oblači u mraku. Nana je uključila stonu lampu.
„Šta si ti? Manijak iz lifta?“
„Ne, ne. . . “
„Možeš samo u liftovima, a?“
„Ne, ne, ti si bila prva, veruj mi. Ne znam šta me spopalo.“ „Ali sad sam ovde“, rekla je Nana.
„Znam“, rekao je, oblačeći pantalone. Onda je seo i počeo da navlači čarape i cipele.
„Slušaj, barabo. . . “
„Da?“
„K ad budeš spreman i poželiš me, dođi kod mene u stan, je l’ ti jasno?“
„Da, jasno mi je.“
H ari je bio sasvim obučen i ponovo je stajao.
„Nikad više u liftu, jasno?“
„Jasno.“
„Ako me još jednom siluješ u liftu, prijaviću te, kunem ti se.“
„Dobro, dobro.“
H ari je izašao iz spavaće sobe, prošao kroz dnevnu sobu i izašao napolje. Prošao je hodnikom do lifta i pritisnuo dugme. Vrata su se otvorila i on je ušao. Lift je krenuo naniže. K raj njega je stajala mala Azijatkinja. Imala je crnu kosu. Crna suknja, bela bluza, najlonke, sićušna stopala, cipele s visokom štiklom. Bila je tamne puti, neznatno nakarminisana. To majušno telo imalo je zapanjujuće jebozovnu zadnjicu. Oči su joj bile smeđe i veoma duboke, delovale su umorno. H ari je podigao ruku i pritisnuo STOP. K ad se okrenuo ka njoj, vrisnula je. Brutalno ju je ošamario, izvadio maramicu i ugurao joj u usta. Onda je stegao taj vitki struk i, dok ga je slobodnom rukom grebala po licu, zadigao joj je suknju. Dopalo mu se ono što je video.

LJUBAV ZA 17 1/2 DOLARA[33]
Prva Robertova želja kad je počeo da misli o takvim stvarima bila je da se ušunja noću u Muzej voštanih figura i vodi ljubav sa voštanim damama. Ipak, to je izgledalo suviše opasno. Ograničio se da vodi ljubav sa statuama i manekenima u svojim seksualnim fantazijama i tako je živeo u svetu mašte.
Jednog dana, kad je stao kolima ispred semafora, pogledao je u ulaz neke radnje. Bila je to jedna od onih radnji koje prodaju sve i svašta ploče, taburete, knjige, sitne gluposti, smeće. Video ju je kako stoji u dugoj crvenoj haljini. Nosila je naočare bez okvira, bila je lepo građena; dostojanstvena i seksi, kakve su nekad bile. Prava otmena kurva. Onda se upalilo zeleno pa je morao da vozi dalje.
Parkirao je nedaleko odatle i peške se vratio do radnje. Stao je napolju kod kioska s novinama i posmatrao je. Čak su i oči izgledale stvarno, a usta, neznatno napućena, izgledala su veoma strastveno.
Robert je ušao i pogledao u raf sa pločama. Sad joj je bio bliže i krišom ju je merkao. Ne, nisu više pravili takve. Imala je čak i visoke štikle.
Prišla mu je prodavačica. „Mogu li da vam pomognem?“
„Samo razgledam.“
„Ako nešto želite, slobodno mi recite.“ „Naravno.“
Robert je prišao lutki. Nije bilo etikete s cenom. Pitao se da li je na prodaju. Vratio se do rafa s pločama, uzeo jeftin album i platio ga prodavačici.
K ad je sledeći put obišao radnju, lutka je još bila tu. Robert se malo promuvao, kupio pepeljaru u obliku sklupčane zmije, zatim izašao.
K ad se treći put našao u radnji, upitao je devojku: „Da li je manekenka na prodaju?“
„Manekenka?“
„Da, manekenka.“
„H oćete li da je kupite?“
„Da, vi prodajete stvari, zar ne? Da li je manekenka na prodaju?“
„Samo trenutak, gospodine.“
Devojka je otišla iza zavese. Zavesa se razmakla i pojavio se neki stari Jevrejin. Na košulji su mu nedostajala poslednja dva dugmeta, video se dlakavi trbuh. Ljubazno je delovao.
„H oćete lutku, gospodine?“
„Da, ako je na prodaju.“
„Pa. . . u stvari nije. Vidite, to je neka vrsta eksponata, kao štos.“
„H oću da je kupim.“
„Pa, da vidimo. . .“ Matori Jevrejin je prišao lutki i počeo da je opipava, dodirujući haljinu, ruke. „Da vidimo... Mislim da bih mogao da vam dam ovu... stvar za sedamnaest i po dolara.“
„Uzimam je.“ Robert je izvadio dvadeseticu. Prodavac je izbrojao kusur.
„Nedostajaće mi“, rekao je. „Ponekad izgleda gotovo stvarna. Da je umotam?“
„Ne, uzeću je takvu.“
Robert je podigao lutku i odneo je do kola. Položio ju je na zadnje sedište. Ušao je i vozio do svog stana. Srećom nije bilo nikoga u okolini kad je stigao, pa ju je neprimećeno uneo. Stao je nasred sobe i posmatrao je.
„Stela“, rekao je. „Stela, kurvo!“
Prišao je i opalio joj šamar. Onda je uhvatio njenu glavu i poljubio je. Dobar poljubac. Penis je počeo da mu se kruti kad je zazvonio telefon.
„H alo“, javio se. „Roberte?“
„Aha. Ja sam.“
„Ovde H ari.“
„K ako si, H ari?“
„Dobro, šta radiš inače?“
„Ništa.“
„Mislio sam da svratim. Doneću pivo.“
„Važi.“
Spustio je slušalicu, podigao lutku i odneo je u plakar. Gurnuo ju je u dubinu plakara i zatvorio ga.
H ari nije imao bogzna šta da kaže. Sedeo je sa svojom limenkom piva.
„K ako je Laura?“ upitao je.
„O“, rekao je Robert, „svršeno je sa mnom i Laurom.“
„Šta se desilo?“
„Večiti vamp. Stalno na sceni. Bila je nezajažljiva. Nabacivala se gde god stigne u prodavnici, na ulici, u baru, svuda i svakome. Uopšte joj nije bilo važno ko je, samo da je muškarac. Napalila se čak i na tipa koji je okrenuo pogrešan broj. Dojadilo mi.“
„Sad si sam?“
„Ne, imam drugu. Brenda. Upoznao si je.“
„A, da. Brenda. Nije loša.“
H ari je sedeo i pio pivo. On nikad nije imao devojku, ali je uvek pričao o njima. Bilo je nečeg odvratnog u vezi s njim. Robert nije obodrio konverzaciju, pa se H ari ubrzo pokupio. Robert je otvorio plakar i izvadio Stelu.
„K urvo ženska!“ rekao je. „Varala si me, a?“
Stela je ćutala. Stajala je pred njim, tako nehajna i ukočena. Ošamario ju je. Nema te žene pod suncem koja će tek tako varati Boba Vilkinsona.
„Pizdo! Jebala bi se i sa klincem u vrtiću kad bi mu se digao, a?“
Ponovo ju je ošamario, onda je dočepao i poljubio. Ljubio je i ljubio. Zatim je zavukao ruke pod njenu suknju. Bila je lepo građena, baš lepo građena. Podsetila ga je na profesorku algebre iz srednje škole. Stela nije imala gaće na sebi.
„K urvo nad kurvama“, rekao je. „K o ti je skinuo gaće?“
Penis mu je bio priljubljen uz nju. Nije bilo uvertire. Robert je bio strahovito popaljen. Zavukao ga je među njene butine. Bilo je glatko i tesno. Nabadao je. Na trenutak se osetio krajnje idiotski, a onda ga je strast preplavila, i on je počeo da je ljubi niz vrat, krešući je.
Robert je oprao Stelu krpom za sudove, smestio je u plakar iza kaputa, zatvorio plakar i čak uspeo da na televiziji ulovi poslednju četvrtinu meča detroitskih Lavova protiv losanđelskih Ovnova.
Vremenom, Robertu je išlo sve bolje. Popravio je neke detalje. K upio je Steli nekoliko pari gaćica, pojas za čarape, najlonke, narukvicu.
K upio joj je i minđuše, i bio prilično šokiran kad je uvideo da njegova ljubav uopšte nema uši. Ispod sve te bujne kose falile su uši. Svejedno je prikačio minđuše lepljivom trakom.
Njihov odnos imao je mnogih prednosti nije morao da je izvodi na večere, na zabave, na glupe filmove: sve te prizemne ovozemaljske stvari koje toliko znače prosečnoj ženi. Ipak, bilo je svađa. Uvek će biti svađa, čak i sa lutkom. Nije bila pričljiva, ali bio je siguran da mu je jednom prilikom rekla: „Ti si najveći ljubavnik. Onaj matori Jevrejin dosadno je vodio ljubav. Ti vodiš ljubav dušom, Roberte.“
Da, bilo je prednosti. Ona nije bila kao druge žene koje je upoznao u životu. Nije insistirala da vodi ljubav u nezgodno vreme. Mogao je da je jebe kad on hoće. I nije dobijala menzis. Stalno ju je jebao. Odrezao je malo kose s njene glave i zalepio joj između butina.
Veza je počela na seksualnoj bazi, ali se on postepeno zaljubljivao u nju, osećao je kako se to dešava. Pomislio je da ode kod psihijatra, zatim je rešio da ne ide. Na kraju krajeva, zar je neophodno voleti stvarno ljudsko biće? To nikad ne potraje. Previše je razlika među polovima, i ono što počne kao ljubav suviše često završi kao rat.
Osim toga, nije morao da leži sa Stelom u krevetu i sluša priče o svim njenim bivšim ljubavnicima. K ako je K arl imao golemu patku, ali nije hteo da radi one stvari. A Luj je tako dobro plesao, Luj bolje da je postao baletan umesto što prodaje osiguranje. I kako je Marti stvarno umeo da ljubi. Znao je da uveže jezike. I tako dalje. I tome slično. K akve govnarije. Dobro, i Stela je pomenula matorog Ješu. Ali samo jednom.
Robert je bio oko dve nedelje sa Stelom kad se javila Brenda. „K aži, Brenda?“ rekao je.
„Roberte, ne javljaš mi se.“
„Bio sam u velikoj gužvi, Brenda. Unapredili su me u šefa odseka, pa sam morao toliko toga da sređujem na poslu.“
„Tako znači?“
»Da.“
„Roberte, nešto tu ne štima. .
„K ako to misliš?“
„Znam ti po glasu. Nešto tu ne štima. Šta je to, Roberte? Neka druga žena?“
„Nije baš.“
„Šta to znači, nije baš?“
„O Isuse!“
„Šta je to? Šta je to? Roberte, nešto mi tu ne štima. Dolazim kod tebe.“
„Sve je u savršenom redu, Brenda.“
„K urvin sine, meni kriješ! Nešto se dešava. Dolazim kod tebe! Odmah!“
Brenda je prekinula vezu, a Robert je prišao Steli, podigao je i gurnuo u plakar, duboko u ćošak. Skinuo je kaput s vešalice i okačio ga preko Stele. Onda je seo i čekao.
Brenda je otvorila vrata i banula unutra. „Govori, šta se dešava? Šta?“
„Slušaj, dušo“, rekao je, „sve je u redu. Smiri se.“ Brenda je bila lepo građena. Sise su joj pomalo visile, ali imala je zgodne noge i prekrasno dupe. Oči su joj uvek imale neki paničan, izgubljeni pogled. Nikada ne bi uspeo da joj izleči oči od toga. Ponekad bi joj, posle vođenja ljubavi, oči ispunio kratkotrajni mir, ali taj mir nikad ne bi potrajao.
„Nisi me čak ni poljubio!“
Robert je ustao sa fotelje i poljubio Brendu. „Isuse, zar je to poljubac! Šta je to?“ rekla je. „Šta se ovde dešava? Govori!“
„Ništa, baš ništa. . .“
„Vrištaću ako mi ne kažeš!“
„K ažem ti, ništa se ne dešava.“
Brenda je vrisnula. Prišla je prozoru i vrištala. Moglo se čuti u čitavom kraju. Onda je prestala.
„Pobogu, Brenda, nemoj opet. Molim te, molim!“ „Opet ću! I opet! Govori šta ne štima, Roberte, ili ću opet!“
„U redu“, rekao je. „Čekaj.“
Robert je prišao plakaru, podigao kaput sa Stele i izvadio je napolje.
„Šta je to?“ upitala je Brenda. „Šta je to?“ „Lutka.“
„Lutka. Misliš. . .“
„Mislim, zaljubljen sam u nju.“
„Gospode! Misliš na to?Tu stvar?Tu stvar?“ »Da.“
„Pretpostavljam da je nosiš u krevet? I da joj radiš . . . da radiš sa tom stvari? “
»Da.“
»O. . .“
Onda je Brenda zaista vrisnula. Samo je stajala i vrištala. Robert je pomislio da nikad neće prestati. Najednom, bacila se na lutku i počela da je grebe i udara. Lutka se srušila i tresnula u zid. Brenda je istrčala napolje, uskočila u kola i divlje ih pokrenula. Grunula je u ivicu parkiranog vozila, osvrnula se i odjurila.
Robert je prišao Steli. Glava joj se bila odlomila i otkotrljala pod fotelju. Na podu su bili tragovi kao od krede. Jedna je ruka visila za sebe, polomljena, dve žice štrčale su iz ramena. Robert je seo u fotelju. Samo je sedeo. Onda je ustao i prošao u kupatilo, stajao je tamo neko vreme, zatim se vratio. Stajao je u hodniku i odatle video glavu ispod fotelje. Počeo je da jeca. Bilo je užasno. Nije znao šta da učini. Setio se kako je sahranio svoju majku i oca. Ali ovo je bilo drukčije. Samo je stajao u hodniku, jecao je i čekao. Oba Stelina oka bila su otvorena. Oči su joj bile nehajne i predivne. Gledale su u njega.

LjUBIO Sl LILI[34]
Bila je sreda veče. Na televiziji nije bilo bogzna šta. Teodor je imao 56 godina. Njegova žena, Margaret, imala je 50. Bili su dvadeset godina u braku i nisu imali dece. Ted je ugasio svetlo. Opružili su se u tami.
„Dobro“, rekla je Mardži, „zar nećeš da me poljubiš za laku noć?“ Ted je uzdahnuo i okrenuo se ka njoj. Ovlašno ju je poljubio. „I ti to zoveš poljupcem?“ Ted je ćutao.
„Ona na televiziji bila je ista Lili, zar ne?“
„Ne znam.“
„Znaš.“
„Slušaj, ništa ne počinji i ničeg neće biti.“
„Ti jednostavno nećeš da prodiskutuješ stvari. Samo se zatvoriš, da te niko ne dira. Budi sad pošten. Ona žena na programu ličila je na Lili, zar ne?“
„Dobro. Bilo je neke sličnosti.“ „Jesi li pomislio na Lili?“ „O, Isuse. .
„Ne izbegavaj odgovor! Jesi li pomislio na nju?“ „Na trenutak, da. . .“
„Je l’ ti bilo drago?“
„Ne. . . Slušaj, Mardž, sve se to desilo pre punih pet godina!“
„Zar vreme menja ono što se desilo?“
„Rekao sam ti da mi je žao.“
„Zao! Znaš li šta si mi učinio? Sta da sam ja to uradila s nekim muškarcem? K ako bi se ti osećao?“
„Ne znam. Uradi to pa ću znati.“
„O, sad si još i drzak! Podsmevaš se!“
„Mardž, prodiskutovali smo tu stvar tokom četiristo ili petsto noći.“
„K ad si vodio ljubav sa Lili, jesi li nju ljubio kao mene noćas?“
„Ne, mislim da nisam. . .“
„K ako onda? K ako?“
„Isuse, prekini!“
„K ako? “
„Pa. . . drukčije.“
„K ako drukčije?“
„Sta znam, to je bilo nešto novo. Uzbudio sam se.“ Mardž je sela u krevetu i počela da vrišti. Onda je prestala.
„A kad mene ljubiš nije uzbudljivo?“
„Navikli smo se jedno na drugo.“
„Ali to je ljubav: živeti i stariti zajedno.“
„U redu.“
„U redu? K ako to misliš ‘u redu’?“
„Mislim, u pravu si.“
„Ne kažeš kao da tako i misliš. Jednostavno nećeš da razgovaraš. Živiš sa mnom tolike godine. Znaš li ti uopšte zašto?“
„Nisam siguran. Ljudi se prosto uvale u stvari, kao u posao, recimo. Ljudi se samo uvale u stvari.Tako je to.“
„H oćeš da kažeš kako je život sa mnom kao posao? Zar je to sad kao posao?“
„Na poslu otkucaš karticu kad ulaziš.“
„Opet počinješ! Ovo je ozbiljan razgovor!“
„U redu.“
„U redu? Stoko odvratna! Samo što nisi zaspao!“ „Mardži, šta hoćeš od mene?To je bilo pre sto godina!“
„U redu, kazaću ti šta hoću od tebe! H oću da ljubiš mene kao što si ljubio
Lili! H oću da jebeš mene kao što si jebao Lili!“
„Ne mogu to. . .“
„Zašto? Zato što te ne uzbuđujem kao Lili? Zato što nisam nova? “
„Teško da se i sećam Lili.“
„Dovoljno se ti sećaš. U redu, ne moraš da mejebeš! Samo me Ijubi kao
što si ljubio Lili!“
„Pobogu, Mardži, oslobodi me, preklinjem te!“ „H oću da znam zašto smo živeli tolike godine zajedno! Zar sam ja straćila život?“
„Svako to čini, skoro svako to čini.“
„Straći život?“
„Tako ja mislim.“
„K ad bi samo znao koliko te mrzim!“
„H oćeš li razvod?“
„H oću li razvod? O gospode, kako si ti spokojan! Uništiš čitav moj prokleti život i onda me pitaš hoću li razvod! Imam pedeset godina! Život sam ti dala!
K uda da odem odavde?“
„Možeš da odeš u kurac! Sit sam tvog glasa. Sit sam tvog zvocanja.“
„A šta da sam ja to uradila s nekim muškarcem?“
„K amo sreće da jesi. K amo sreće da to uradiš!“
Teodor je zatvorio oči. Margaret je jecala. Napolju je zalajao pas. Neko je pokušavao da pokrene kola. Nisu htela da upale. Bilo je 16 stepeni u malom mestu u Ilinoisu. Džimi K arter je bio predsednik Sjedinjenih američkih država.
Teodor je počeo da hrče. Margaret je ustala, izvukla donju fioku na komodi i izvadila pištolj. Revolver kalibra 22. Bio je nabijen. Vratila se u krevet kod svog muža.
Margaret ga je prodrmala. „Tede, dragi, hrčeš. . .“ Ponovo ga je prodrmala.
„Šta. . .“ progovorio jeTed.
Otkočila je pištolj, prislonila ga na levu stranu njegovih grudi i potegla obarač. K revet se cimnuo i ona je uklonila pištolj. Zvuk sličan prdežu izašao je iz Teodorovih usta. Nije izgledalo da trpi bol. Mesec je sijao kroz prozor. Ona je pogledala, i videla da je rupa mala i da nema puno krvi. Margaret je premestila pištolj na drugu stranu Teodorovih grudi. Ponovo je potegla obarač. Ovoga puta nije ispustio nikakav zvuk. Ali nastavio je da diše.
Posmatrala ga je. K rv je navirala. K rv je užasno smrdela.
Sada kad je umirao, gotovo da ga je volela. Ali Lili, kad pomisli na Lili. . . Tedova usta na njenim i sve ostalo. .. onda je poželela da ponovo puca u njega.. .Ted je uvek dobro izgledao sa rol-kragnom i dobro je izgledao u zelenom, a kad bi prdeo u krevetu uvek bi se prethodno okrenuo od nje nikada nije prdnuo ka njoj. Retko kad ne bi otišao na posao. Sutra neće otići.
. .
Margaret je jecala neko vreme, a onda zaspala.
K ad se Teodor probudio, osetio je kao da su mu duge oštre trske zarivene u obe strane grudi. Nije osećao bol. Spustio je šake na grudi i onda ih podigao na mesečini. Ruke su mu bile umazane krvlju. To ga je zbunilo. Pogledao je u Margaret. Spavala je, a u njenoj ruci je bio pištolj kojim ju je naučio da rukuje, radi njene zaštite.
Seo je i krv je počela brže da ističe iz dve rupe na njegovim grudima. Margaret ga je ustrelila dok je spavao. Zbog pišljive Lili. Nije čak mogao ni da svrši sa Lili.
Gotovo sam mrtav, pomislio je, ali ako uspem da uteknem od nje možda imam šanse.
Teodor je oprezno odvojio Mardžine prste sa pištolja. Još je bio otkočen. Neću da te ubijem, pomislio je, hoću samo da pobegnem od tebe. Mislim da već najmanje petnaest godina želim da pobegnem.
Uspeo je da se izvuče iz kreveta. Onda je uperio pištolj u butinu Margaretine desne noge. Opalio je. Mardži je vrisnula, a on joj poklopio dlanom usta. Čekao je nekoliko minuta, zatim je uklonio ruku.
„Šta to radiš, Teodore?“
Uperio je pištolj u butinu Margaretine leve noge. Opalio je. Prigušio je njen novi vrisak, ponovo joj zapušivši dlanom usta. Držao ga je tako nekoliko minuta, onda je uklonio ruku.
„Ljubio si Lili“, rekla je Margaret.
Još dva metka ostala su u pištolju. Ted se uspravio i pogledao rupe na svojim grudima. Rupa na desnoj strani prestala je da krvari. Rupa na levoj strani štrcala je kao igla tanku crvenu nit u ravnomernim intervalima. „Ubiću te!“ rekla je Mardži.
„Ti to zaista želiš, zar ne?“
„Da, da! I hoću, ubiću te!“
Teda je spopala mučnina i vrtoglavica. Gde je sad policija? Mora da su čuli svu tu pucnjavu. Gde se kriju? Zar niko nije čuo pucnjavu?
Video je prozor. Pucao je u prozor. Postajao je sve slabiji. Pao je na kolena. Vukao se na kolenima ka drugom prozoru. Ponovo je opalio. Metak je načinio okruglu rupu, ali staklo se nije razbilo. Crna senka prešla je ispred njega. Zatim je iščezla.
Moram da izbacim pištolj odavde! pomislio je.
Teodor je sakupio poslednji ostatak snage. Bacio je pištolj ka prozoru. Staklo se razbilo, ali je pištolj pao natrag u kuću. . .
K ad se osvestio, njegova žena je stajala nad njim. Stajala je na dve noge koje je prostrelio. Ponovo je punila pištolj. „Ubiću te sad“, rekla je.
„Mardži, za ime boga, slušaj! Volim te!“
„Puzi, pseto lažljivo!“
„Mardži, molim te. . .“
Teodor je počeo da puzi ka drugoj sobi.
Ona je krenula za njim. „Tako znači, uzbudilo te kad si ljubio Lili?“
„Ne, ne! Nije mi se dopalo! Gadno mi je bilo!“
„Razneću te tvoje proklete usne da ne ljubiš više!“
„Mardži, pobogu!“
Prislonila mu je pištolj na usta.
„Evo poljupca za tebe!“
Opalila je. Metak mu je razneo deo donje usne i vilične kosti. Ostao je pri svesti. Ugledao je svoju cipelu na podu. Sakupio je ponovo snagu i bacio cipelu ka drugom prozoru. Staklo se razbilo i cipela je pala napolje.
Margaret je podigla pištolj i uperila ga u svoje grudi. Pritisla je obarač. . .
K ad je policija razvalila vrata, Margaret je stajala i držala pištolj.
„U redu je, gospođo, bacite pištolj!“ rekao je jedan policajac.
Teodor je i dalje pokušavao da otpuzi. Margaret je uperila pištolj ka njemu, opalila i promašila. Onda je pala na pod u svojoj purpurnoj spavaćici.
„Sta se kog đavola desilo?“ upitao je jedan policajac, nagnuvši se nad Teodorom.
Teodor je okrenuo glavu. Usta su mu bila crveni klobuk.
„Skirrr“, progovorio je Teodor, „skirr. . .“
„Mrzim te porodične svađe“, rekao je drugi policajac. „Teško sranje. . .“ „Aha“, rekao je prvi. „Jutros sam se zakačio sa ženom. Nikad se ne zna.“ „Skirrr“, rekao jeTeodor.
★ ★ ★

Lili je bila u svom stanu i gledala jedan stari Brandov film na televiziji. Bila je sama. Oduvek je bila zaljubljena u Marlona.
Nežno je prdnula. Onda je zadigla spavaćicu i počela da se dira.

TEŽI MAMURLUK[35]
K evinova žena dodala je K evinu telefon. Bila je subota ujutro. Još su bili u krevetu.
„To je Boni“, rekla je.
„H alo, Boni?“
„Jesi li budan, K evine?“
„Da, da.“
„Slušaj, K evine, Džindžin mi je rekla.“
„Šta ti je rekla?“
„Da si vodio K eti i nju u ostavu i skidao im gaćice i njušio im pike.“
„Njušio im pike?“
„Tako ona kaže.“
„Pobogu, Boni, zašto se sprdaš sa mnom?“
„Džindžin ne laže takve stvari. Rekla je da si vodio K eti i nju u ostavu, skidao im gaćice i njušio im pike.“
„Čekaj malo, Boni!“
„Ti čekaj! Tom je stvarno poludeo, preti da će te ubiti. A ja smatram da je to odvratno, neshvatljivo. Mama misli da bi trebalo da pozovem advokata.“ Boni je prekinula vezu. K evin je spustio telefon na pod.
„O čemu se radi?“ upitala ga je žena.
„Ma ništa, Gven, budalaštine.“
„Jesi li spreman za doručak?“
„Ne jede mi se.“
„U čemu je problem, K evine?“
„Boni tvrdi da sam vodio Džindžin i K eti u ostavu, skidao im gaćice i njušio im pike.“
„Ma šta pričaš!“
„Tako ona kaže.“
»Jesi li?“
„Pobogu, Gven, pio sam. Poslednje čega se sećam sa te sedeljke je kako stojim na travnjaku i gledam u mesec. Bio je ogroman mesec, nikada nisam video veći mesec.“
„I ne sećaš se ostalog?“
»Ne.“
„Ti se gubiš kad popiješ, K evine. Dobro znaš da se gubiš kad popiješ.“
„Nikad ne bih uradio tako nešto. Nisam manijak.“
„Devojčice od osam i deset godina prilično su slatke.“
Gven je otišla u kupatilo. K ad je izašla, rekla je: „Molim boga da se to desilo. Biću srećna do neba ako se to stvarno desilo.“
„Sta? Šta to dođavola pričaš?“
„To što mislim. Možda će te opametiti. Da dvaput razmisliš kad počneš da piješ. Možda te čak natera da potpuno ostaviš piće. Svaki put kad odeš na neku sedeljku moraš da popiješ više od svakog, moraš da liješ u sebe. Onda uvek uradiš nešto blesavo i odvratno, mada si ranije obično napadao odrasle žene.“
„Gven, sve je to očigledno samo neslana šala.“
„Nije šala. Čekaj dok se suočiš sa K eti i Džindžin i Tomom i Boni.“
„Gven, ja volim te dve devojčice.“
„Šta?“
„E jebiga, zaboravi.“
Gven je otišla u kuhinju a K evin u kupatilo. Pljusnuo je hladnu vodu preko lica i pogledao se u ogledalu. K ako izgleda seksualni manijak? Napasnik dece. Odgovor: kao svako drugi dok mu ne kažu da je taj.
K evin je seo da kenja. K enjanje se činilo tako sigurno, tako toplo. Naravno da se tako nešto nije dogodilo. Bio je u svom kupatilu. Tu je bio njegov peškir, rukavica za pranje, toalet-papir, tu je bila i kada, meka i topla prostirka pod njegovim nogama, crvena, čista, ugodna. K evin je završio, obrisao se, pustio vodu, oprao ruke kao civilizovan čovek i otišao u kuhinju. Gven je stavila šunku na tiganj. Sipala mu je kafu u šolju.
„H vala.“
„K ajganu?“
»K ajganu.“
„Deset godina u braku i uvek kažeš: ‘kajganu’.“ „Još je čudnije što ti uvek pitaš.“
„K evine, ako se ovo pročuje, oprosti se od posla. Banci ne treba šef filijale koji napastvuje decu.“ „Verovatno.“
„K evine, moramo da se nađemo sa zainteresovanim članovima njihovih porodica. Moramo da sednemo i raspravimo tu stvar.“
„Zvuči mi kao neka scena iz K uma.“
„K evine, u velikoj si nevolji. Nema načina da to izbegneš. U nevolji si. Stavi svoj tost unutra. Lagano ga gurni ili će da iskoči, nešto nije u redu s oprugom.“ K evin je stavio tost. Gven je izvadila šunku i jaja na tanjire.
„Džindžin je mala namiguša. Ista njena majka. Čudo je da se to nije ranije desilo. Mada nema nikakvog opravdanja za tebe.“
Sela je. Tost je iskočio i K evin joj je dodao parče. „Gven, baš je čudno kad se nečeg ne sećaš. To je isto kao da se nikada nije ni desilo.“
„I neke ubice zaborave šta su radile.“
„Šta, porediš ovo sa ubistvom?“
„To može ozbiljno da utiče na budući razvoj te dve devojčice.“
„Mnoge stvari mogu.“
„Smatram da je tvoje ponašanje bilo destruktivno.“ „Možda je bilo konstruktivno. Možda im se dopalo.“
„Večnost je prošla“, rekla je Gven, „otkako si poslednji put njušio moju piku.“
„Tačno, pomiri se s tim.“
„Pomirila sam se. Mi živimo u zajednici od dvadeset hiljada ljudi i ovako nešto neće ostati tajna.“
„A kako će to da dokažu? Reč dve devojčice protiv moje.“
„Još kafe?“
„Da.“
„H tela sam da ti kupim tabasko sos. Znam da ga voliš sa jajima.“
„Uvek zaboraviš.“
„Znam. Slušaj, K evine, ti završi s doručkom. Jedi dok ti se jede. Izvini me.
Moram da obavim nešto.“ „U redu.“
Nije bio siguran da voli Gven, ali je život sa njom bio ugodan. Vodila je brigu o svim detaljima, a detalji su ono što izluđuje čoveka. Stavio je debeo sloj putera na tost. Puter je jedan od poslednjih čovekovih luksuza. Automobili će biti suviše skupi jednog dana i svi ćemo sedeti i mazati puter i čekati. Isusova bagra koja govori o Sudnjem danu stoji svakim danom sve bolje. K evin je dokrajčio puter i tost, a Gven je ponovo ušla.
„U redu, dogovoreno je. Sve sam ih zvala.“
„O čemu pričaš?“
„Za jedan sat je sastanak kod Toma u kući.“
„K od Toma?“
„Da,Tom i Boni i Bonini roditelji i Tomovi brat i sestra svi će biti tamo.“
„A deca?“
„Ne.“
„Šta je sa Boninim advokatom?“
„Strah te je?“
„Tebe ne bi bilo?“
„Ne znam. Nikad nisam njušila pike devojčicama.“
„Jebeš ga, zašto nisi?“
„Jer to nije ni pristojno ni civilizovano.“
„I dokle nas je dovela ta pristojna civilizacija?“
„Verovatno do ljudi kao što si ti, koji vode devojčice u ostave.“
„Ti kao da uživaš u ovome.“
„Ne znam da li će ti devojčice ikad oprostiti.“
„H oćeš da ih molim za oproštaj? Moram li to? Zbog nečeg što čak i ne pamtim?“
„Zašto da ne?“
„Pusti ih da zaborave. Čemu terati stvar do kraja?“
K ad su K evin i Gven stigli pred Tomovu kuću,Tom je ustao i rekao:
„Evo ih. Sada svi moramo ostati mirni. Postoji pristojan način da se ovo razreši. Svi smo zrela ljudska bića. Sve možemo da sredimo između sebe. Nije potrebno zvati policiju. Prošle noći sam hteo da ubijem K evina. Sada samo hoću da mu pomognem.“
Šestoro rođaka K eti i Džindžin sedeli su i čekali. Zvono je zazvonilo. Tom je otvorio vrata.
„Zdravo, društvo“, rekao je.
„Zdravo“, rekla je Gven.
K evin je ćutao.
„Sedite.“
Prošli su i seli na kauč.
„Piće?“
„Ne“, rekla je Gven.
„Skoč i sodu“, rekao je K evin.
Tom je izmešao piće, onda ga dao K evinu. K evin ga je ispio i gurnuo ruku u džep, tražeći cigarete.
„K evine“, rekao jeTom, „zaključili smo da bi trebalo da se javiš psihologu.“
„Ne psihijatru?“
„Ne, psihologu.“
„U redu.“
„I mislim da bi trebalo da platiš svu terapiju koja se pokaže potrebnom za Džindžin i K eti.“
„U redu.“
„Sve ostaje između nas, za tvoje dobro i dobro ove dece.“
„H vala.“
„K evine, hteli bismo da znamo samo jednu stvar. Mi smo tvoji prijatelji.
Već godinama smo prijatelji. Samo jednu stvar. Zašto toliko piješ?“
„Otkud ja znam. Iz dosade, valjda.“

DONESI Ml LJUBAV[36]
H ari je sišao niz stepenice u park. Mnogi pacijenti bili su napolju. Na prijemnom su mu rekli da je njegova žena, Glorija, napolju. Ugledao ju je kako sedi sama za stolom. Prišao joj je zaobilazno, sa strane, gotovo s leđa. Obišao je sto i seo preko puta nje. Glorija je sedela sasvim uspravno, bila je veoma bleda. Gledala je u njega, ali ga nije videla. Onda ga je primetila. „Jesi li ti instruktor?“ upitala je.
„Instruktor čega?“
„Instruktor verovatnoće?“
„Ne, nisam.“
Bila je bleda, oči su joj bile blede, bledoplave.
„K ako ti je, Glorija?“
Sto je bio metalan, obojen u belo, sto koji će vekovima trajati. Na sredini je bila vaza sa cvećem, uvelim mrtvim cvećem koje je visilo na tužnim, mlohavim peteljkama.
„Ti si kurvojeb, H ari. Jebeš kurve.“
„To nije istina, Glorija.“
„Puše li ti, a? Puše li ti kitu?“
„H teo sam da dovedem tvoju majku, Glorija, ali dobila je grip.“
„Matoroj slepici uvek nešto fali. . . Jesi li ti instruktor?“
Drugi pacijenti sedeli su za stolovima, ili su stajali naslonjeni na drveće, ili su ležali na travi. Bili su nemi i nepomični.
„K akva je hrana, Glorija? Imaš li neke prijatelje?“
„Grozna. Nemam. K urvojeb.“
„H oćeš li nešto za čitanje? Šta mogu da ti donesem za čitanje?“
Glorija je ćutala. Onda je podigla desnu ruku, pogledala je, stisnula šaku u pesnicu i udarila sebe pravo u nos, jako. H ari se nagnuo preko stola i uhvatio je za ruke. „Glorija, molim te!“
Počela je da plače. „Zašto mi nisi doneo čokoladu?“
„Glorija, rekla si mi da mrziš čokoladu.“
Suze su joj obilno curile niz lice. „Ja ne mrzim čokoladu! Ja volim čokoladu!“
„Ne plači, Glorija, molim te. . . Doneću ti čokoladu, šta god zaželiš... Slušaj, uzeo sam sobu u motelu, dve ulice odavde, samo da budem blizu tebe.“
Njene blede oči se razrogačiše. „Sobu u motelu! Tamo si s nekom odvratnom droljom! Gledate porniće zajedno, a preko celog plafona ogledalo!“
„Biću nekoliko dana u blizini, Glorija“, pomirljivo je rekao H ari. „Doneću ti šta god zaželiš.“
„Donesi mi onda ljubav!“ ciknula je. „Zašto mi jebiga ne doneseš Ijubav? “ Nekoliko pacijenata se okrenulo i pogledalo ka njima.
„Glorija, ubeđen sam da nema nikog ko toliko brine za tebe kao ja.“
„H oćeš da mi doneseš čokoladu? Lepo, nabij tu čokoladu sebi u guzicu!“
H ari je izvadio karticu motela iz novčanika i pružio joj. „Daću ti sad ovo da ne zaboravim. Smeš li da telefoniraš van zgrade? Samo me pozovi ako ti išta zatreba.“
Glorija je ćutala. Uzela je karticu i presavila je u kvadratić. Onda se sagla, skinula cipelu, gurnula karticu u nju i vratila cipelu na nogu.
Tada je H ari ugledao doktora Džensena koji je preko travnjaka išao ka njima. Doktor Džensen je prišao, smešeći se i govoreći: „Vidi, vidi, vidi. . .“ „Zdravo, doktore Džensen“, rekla je Glorija bezbojnim glasom, „Mogu li da sednem?“ upitao je doktor.
„Naravno“, rekla je Glorija.
Doktor je bio krupan čovek. Oko sebe je širio vonj težine, odgovornosti i autoriteta. Obrve su mu delovale debelo i teško, bile su debele i teške. K ao da su htele da skliznu u njegova vlažna okruglasta usta i tamo iščeznu, ali im život nije dopuštao.
Doktor je pogledao u Gloriju. Doktor je pogledao u H arija.
„Vidi, vidi, vidi“, rekao je on. „Baš sam zadovoljan napretkom koji smo postigli. . .“
„Jeste, doktore Džensen, baš sam pričala H ariju koliko se stabilnije sad osećam, koliko su mi konsultacije i grupna terapija pomogli. Izgubila sam toliko svog nerazumnog gneva, svoje besmislene frustracije i tog destruktivnog samosažaljenja. . .“
Glorija je sedela s rukama u krilu, smešeći se.
Doktor se nasmešio H ariju. „Glorija se izvanredno oporavlja!“
„Da“, rekao je H ari, „primetio sam.“
„Mislim da je sada potrebno samo još malo vremena i Glorija će ponovo biti kod kuće s vama, H ari.“
„Doktore?“ rekla je Glorija. „Mogu li da dobijem cigaretu?“
„Ma naravno“, rekao je doktor i izvadio paklo skupih cigareta. Glorija je uzela jednu, a doktor je ispružio svoj pozlaćeni upaljač, kresnuo ga. Glorija je povukla dim, izbacila ga. . .
„Imate predivne ruke, doktore Džensen“, rekla je. „O, hvala vam, mila moja.“
„I dobrotu koja spasava, dobrotu koja leči. . .“ „Eto, trudimo se da damo sve od sebe. . .“ ljubazno je rekao doktor Džensen. „A sad, ako mi oprostite, morao bih da porazgovaram sa još nekim pacijentima.“
Lako je podigao svoju masu sa stolice i uputio se ka stolu gde je neka druga žena bila u poseti nekom drugom muškarcu.
Glorija je piljila u H arija. „Svinja debela! Jede sestrama govna iz dupeta za ručak. . .“
„Glorija, bilo je mnogo lepo što sam te video, ali dugo sam vozio i treba mi malo odmora. A mislim da je doktor korektan. I ja sam primetio neki napredak.“ Smejala se. Ali to nije bio radostan smeh, bio je odglumljen, kao nešto naučeno napamet. „Nema nikakvog napretka kod mene, u suštini sam regresirala. . .“ „To nije istina, Glorija. . .“
„Ja sam pacijent, Riboglavi. Ja mogu bolje da postavim dijagnozu od bilo koga drugog.“
„Šta ti je to ‘Riboglavi’?“
„Zar ti još niko nije rekao da imaš glavu kao riba?“ »Ne.“
„K ad se sledeći put budeš brijao, pogledaj. I pripazi da ne posečeš škrge.“
„Idem sad. . . Ali posetiću te opet, sutra. . .“ „Sledeći put povedi instruktora.“
„Sigurno nećeš da ti donesem nešto?“
„Samo bežiš u taj motel da jebeš neku drolju!“
„Da ti donesem neki časopis, Njujorker recimo? Nekada si volela da ga čitaš. . .“
„Ma jebo te Njujorker, nabij ga sebi u dupe, Riboglavi! Možeš i Tajm usput!“
H ari se nagnuo i stegao joj šaku kojom se lupila u nos. „Saberi se, potrudi se malo. Ozdravićeš uskoro...“ Glorija nije dala nikakav znak da ga čuje. H ari je naglo ustao, okrenuo se i pošao ka stepenicama. K ad je došao do pola stepeništa, osvrnuo se i mahnuo Gloriji. Sedela je, nepomična.
★ ★ ★

Bili su u mraku, dobro im je išlo, kad je zazvonio telefon.
H ari je terao dalje ali je i telefon terao dalje. Baš je smetao. K ita mu je ubrzo pala.
„Jebiga“, rekao je i prevrnuo se na stranu. Uključio je lampu i podigao slušalicu.
„H alo?“
Bila je to Glorija. „Jebeš neku drolju!“
„Glorija, zar te puštaju da zoveš tako kasno? Zar ti ne daju tabletu za spavanje ili nešto?“
„Zašto ti je toliko trebalo da podigneš slušalicu?“ „Zar ti nikada ne vršiš nuždu? Baš sam to radio, baš je dobro išlo kad si me prekinula.“
„Ne sumnjam... H oćeš li da svršiš kad me otkačiš s telefona?“
„Glorija, samo te je tvoja prokleta paranoja smestila tu gde si sad.“
„Riboglavi, moja paranoja najčešće je bila samo najava verovatne istine.“
„Slušaj, to što pričaš nema nikakvog smisla. Bolje odspavaj malo. Doći ću sutra da te vidim.“
„Važi, Riboglavi, dovrši ti svoju jebačinu!“ Glorija je prekinula vezu.
Nen je bila u negližeu, sedela je na ivici kreveta sa čašom viskija na komodi pored sebe. Pripalila je cigaretu i prekrstila noge. „Lepo“, rekla je, „i kako ti je ženica?“ H ari je natočio piće i seo pored nje.
„Žao mi je, Nen. . .“
„Žao ti je? Zbog čega, zbog koga? Zbog nje ili mene ili čega?“
H ari je ispio svoj viski. „H ajde, nemojmo sad da pravimo jebenu dramu od ovoga.“
„Ma nemoj? A šta bi ti pravio od toga? Još malo valjuškanja po krevetu? Možda bi da svršiš? Ili bi radije u kupatilo da izdrkaš?“
H ari je pogledao u Nen. „Jebeš ga, nemoj da mi se praviš pametna. Dobro si znala situaciju, isto koliko i ja. Ti si bila ta koja je htela da pođe!“
„Samo zato što sam znala ako ne pođem, sigurno ćeš da vodiš neku drolju!“
„E jebiga“, rekao je H ari, „opet ta reč.“
„K oja reč? K oja reč?“ Nen je ispraznila čašu i bacila je u zid.
H ari je ustao, podigao čašu, natočio piće, pružio je Nen, zatim natočio u svoju.
Nen je pogledala u čašu, otpila gutljaj, spustila je na komodu. „Sad ću da je zovem, sve ću da joj kažem!“ „Samo probaj!To je bolesna žena!“
„A ti si bolesni degenerik!“
Baš tada je telefon ponovo zazvonio. Bio je na podu, nasred sobe, gde ga je H ari ostavio. Oboje su skočili sa kreveta ka telefonu. Na drugo zvono oboje su se sručili na aparat, dočepavši svako po jedan kraj slušalice. Valjali su se tamo-amo po tepihu, teško dahćući, noge i ruke i tela u očajničkoj borbi, odraženi u ogledalu preko čitavog plafona.

DAN[37]
Brok, nadzornik, stalno je kopao prstima dupe, levom rukom. Imao je gadne šuljeve.
Tom je to primetio u toku rada.
Brok mu se već mesecima nije skidao s grbače. Te okrugle beživotne oči kao da su stalno fiksirale Toma. A onda bi Tom uočio levu ruku, kako kopa po dupetu.
Brok ga je stvarno zajašio.
Tom je radio svoj posao kao i ostali. Možda nije pokazivao toliko entuzijazma kao neki, ali bi uvek obavio posao.
Brok ga je svejedno proganjao, iz dana u dan, nekim svojim opaskama, deleći besmislene savete. Bio je u srodstvu sa vlasnikom, i mesto je bilo kao stvoreno za njega: nadzornik.
Toga dana,Tom je spakovao neonku u dva metra dugu kartonsku ambalažu i bacio je na gomilu iza radnog stola. Pošao je da uzme novu neonku.
Brok je stajao pred njim.
„H oću da popričam s tobom,Tome.“
Brok je bio visok i mršav.Telo mu je bilo nagnuto napred od pojasa, a glava, uvek oborena, visila je s dugog tankog vrata. Usta večito otvorena. Nos više nego upadljiv, ogromnih nozdrva. Velika i nezgrapna stopala. Brokove pantalone landarale su oko mršavih nogu. „Tome, ti ne radiš svoj posao.“
„Pratim proizvodnju. O čemu govorite?“
„Mislim da ne koristiš dovoljno ambalaže. Morao bi da ubacuješ više zaštitnog papira. Imamo dosta loma i trudimo se da toga ne bude.“
„Zašto vam svaki radnik ne obeleži svoju ambalažu? Ako bude loma, znaćete čiji je.“
„Ja sam zadužen za razmišljanje ovde,Tome, to mi je posao.“
„Naravno.“
„Dođi, hoću da vidiš kako Ruzvelt pakuje.“ Prešli su do Ruzveltovog stola.
Ruzvelt je već 13 godina bio tu.
Posmatrali su Ruzvelta kako pakuje iseckani papir oko neonke.
„Vidiš li šta on radi?“
„Da, da... “
„H oću da kažem, gledaj šta radi sa zaštitnim papirom.“
„Aha, trpa ga unutra.“
„Da, naravno... ali vidiš li kako on kupi taj papir ... diže ga i pušta... kao da svira na klaviru.“
„To ne može da zaštiti neonku... “
„Može, može... On ih ušuškava, zar ne vidiš?“ Tom je tiho uzdahnuo, izdahnuo.
„U redu, Brok, ušuškaću ih... “
„Učini to... “
Brok je zavukao levu ruku u dupe.
„Uzgred, sad zaostaješ za jednu neonku... “
„Naravno. Razgovarali ste sa mnom.“
„Nije bitno, moraćeš to da nadoknadiš.“
Brok ga je raskopao još jednom, onda se udaljio. Ruzvelt se nečujno smejao
„Ušuškaj ga, jajaro!“ Tom se nasmejao:
„K oliko sranja čovek mora da proguta da bi preživeo?“
„Mnogo“, dobio je odgovor, „i još toliko... “
Tom se vratio za svoj sto i počeo da pakuje. I, dok je Brok gledao, on je „ušuškavao“ neonke, a Brok kao da je neprestano gledao.
Najzad pauza za ručak, 30 minuta. Ali za mnoge radnike pauza za ručak nije značila jelo, već odlazak u bar i nalivanje pivom, limenka za limenkom, kao bedem protiv popodnevne smene.
Neki su gutali spidove. Drugi su gutali pilule za smirenje. Cesto su gutali i jedno i drugo, zalivajući sve to pivom.
Ispred fabrike, na parkingu, mnogi su sedeli u svojim krševima, svako je ima svoju zabavu. U nekim kolima su bili Meksikanci, u drugima crnci, a ponekad su, za razliku od zatvora, bili pomešani. Tu nije bilo mnogo belaca, samo nekoliko ćutljivih južnjaka. Ali Tom je voleo sve njih.
Jedini problem u celoj fabrici bio je Brok.
Tom je presedeo tu pauzu u svojim kolima, pijući s Ramonom.
Ramon je rastvorio šaku i pokazao Tomu veliku žutu pilulu. Izgledala je kao reč koja se teško izgovara.
„Ej, čoveče, probaj ovo. Boleće te kita za sve. Pet sati prođu kao pet minuta. I bićeš JAK , ništa te neće zamoriti.“
„H vala, Ramon, ali sada sam suviše ubijen.“ „Ali ovo će te oživeti, kapiraš?“ Tom je ćutao.
„Dobro“, rekao je Ramon, „uzeo sam svoju, a sad ću i tvoju!“
Ubacio je pilulu u usta, podigao limenku s pivom i otpio gutljaj. Tom je posmatrao gigantsku pilulu, lepo se videlo kako ide niz Ramonovo grlo, zatim je iščezla.
Ramon je okrenuo glavu ka Tomu, onda se nakezio: „Vidi, ovo govno nije još ni sišlo u stomak, a već mi je bolje!“ Tom se nasmejao.
Ramon je otpio novi gutljaj piva i pripalio cigaretu. Za čoveka koji bi trebalo mnogo dobro da se oseća izgledao je mnogo ozbiljno.
„Ne, ja nisam muško... Uopšte nisam muško... Ej, probao sam prošle noći da karam ženu... K resao sam i kresao, čoveče, i ništa... Što je najgore, bilo mi je žao nje. Rekao sam joj da je to zbog šljake. I jeste bilo zbog šljake, i nije bilo. Otišla je i uključila televizor... “ Ramon je terao dalje: „Čoveče, sve se promenilo. Pre samo godinu ili dve, čini mi se, za mene i moju ženu sve je bilo zanimljivo i smešno... Smejali smo se kao ludi na sve i svašta... A sad, sve je to prestalo... Negde se izgubilo, ne znam gde... “
„Znam o čemu govoriš, Ramon... “
Ramon se naglo ispravio, kao da je primio signal: „Jebiga, čoveče, zakasnićemo na šljaku!“
„Idemo!“
Tom je prišao stolu s neonkom u ruci, a Brok ga je već čekao. Brok je rekao: „U redu, spusti je. Pođi za mnom.“
Prišli su traci.
Tamo je bio Ramon u kratkoj braon kecelji, sa svojom mrljom od brkova.
„Stani s njegove leve strane“, rekao je Brok.
Brok je podigao ruku i mašinerija je krenula. Pomerala je dva metra dugačke neonke ka njima, jednoličnim i predvidim hodom.
Ramon je pred sobom imao ogromnu rolnu papira, prividno beskrajan kolut tamnosmeđe hartije. Stigla je prva neonka sa trake. Otcepio je list papira, raširio ga na stolu, onda spustio neonku na njega. Spojio je papir po dužini i zalepio ga lepljivom trakom. Onda je presavio levi kraj u trougao, zatim desni kraj, i na kraju gurnuo neonku ka Tomu.
Tom je odvojio dugo parče gumirane trake i pažljivo je zalepio duž neonke, tamo gde je papir trebalo zatvoriti. Onda je kraćim trakama čvrsto obezbedio levi kraj, zatim desni. Na kraju je podigao tešku neonku, okrenuo se, prošao duž prolaza i smestio je uspravno na stalak na zidu, gde je ostala da čeka na nekog pakera. Zatim se vratio do stola gde je već ležala nova neonka.
Bio je to najgori posao u fabrici, i svi su to znali.
„Sada ćeš raditi sa Ramonom,Tome... “
Brok se udaljio. Nije bilo potrebe za nadzorom: ako Tom ne obavi svoju dužnost kako valja, sve će stati.
Niko još nije ostao dugo pored Ramona.
„Znao sam da će ti trebati žuta“, rekao je Ramon, iskezivši se.
Neonke su se neumoljivo kretale ka njima. Tom je otkidao traku iz mašine pred sobom. Bila je to sjajna, debela, vlažna traka. Naterao je sebe na brzi ritam rada, ali da bi pratio Ramona morao je da žrtvuje prednost: kao žilet oštre ivice trake povremeno bi usecale duge, duboke rezove u njegove šake. Posekotine su bile gotovo nevidljive i retko su krvarile, ali je pri pogledu na svoje dlanove i prste mogao da vidi svetlocrvene linije na koži. Nije bilo ni trenutka odmora. Neonke kao da su se kretale sve brže i brže, i postajalo je sve teže i teže.
„Jebem ti sve ovo“, rekao je Tom. „Zašto ne odustanem? Bolje klupa u parku nego ovo sranje.“
„Naravno“, rekao je Ramon. „Naravno, sve je bolje od ovog sranja... “
Ramonova usta bila su stisnuta u ludački kez, radio je negirajući neverovatno ludilo svega što se zbivalo.
A onda, mašinerija je stala, što se povremeno dešavalo.
K akav dar od bogova!

Nešto se zaglavilo, nešto se pregrejalo. Bez takvih kvarova na mašinama, većina radnika ne bi izdržala. U toku tih 2-3 minuta pauze ponovo bi pribrali svoja čula i duše. Donekle.
Mehaničari su se lomatali, panično tražeći uzrok kvara.
Tom je pogledao na drugu stranu, ka meksičkim devojkama pored trake. Za njega, sve su one bile prekrasne. Žrtvovale su svoje vreme, svoje živote, tupom i rutinskom radu, ali nešto su i sačuvale, nešto majušno. Mnoge od njih nosile su tračice u kosi: plave, žute, zelene, crvene... i šalile se među sobom i uvek su se smejale. Pokazivale su neizmernu hrabrost. Njihove oči kao da su znale nešto.
Ali mehaničari su bili dobri, veoma dobri, i mašinerija se pokrenula. Neonke su se ponovo kretale ka Tomu i Ramonu. Svi su ponovo radili za K ompaniju SUNCE JARK O.
I, posle nekog vremena, Tom se toliko umorio da je to prevazišlo umor, bilo je kao da si pijan, kao da si lud, kao da si pijan i lud.
U trenutku kad je zalepio traku duž neonke,Tom je viknuo: „Sunce jarko!“
Bilo je nečega u tonu njegovog glasa, ili je to bilo samo stvar trenutka: ali svi su počeli da se smeju, Meksikanke, pakeri, mehaničari, čak i starac koji se muvao dodajući ulje i proveravajući mašineriju, svi su se smejali, bilo je suludo.
Brok se pojavio.
„Šta se dešava?“ upitao je.
Dobio je ćutanje.
Neonke su dolazile i odlazile, a radnici ostajali.
A onda, najednom, kao buđenje iz košmara, dan se okončao. Otiši su po svoje kartice, izvukli ih, zatim čekali u redu da ih otkucaju pri izlasku.
Tom je ubacio karticu u kontrolni sat, vratio je u niz, izašao do kola. Pokrenuo ih je s parkinga i izbio na ulicu, misleći: ‘Nadam se da mi niko neće preseći put, suviše sam slab da pritisnem kočnicu.’
Tom se vratio s benzinom na rezervi. Bio je previše umoran da bi stao na nekoj pumpi.
Uspeo je da se parkira, dovukao se do vrata, otvorio ih i ušao.
Prvo što je video bila je H elen, njegova žena. Ležala je u prljavoj kućnoj haljini, izvaljena na kauču, s glavom na jastuku. Usta su joj bila otvorena, hrkala je. Imala je prilično okrugla usta, i njeno je hrkanje bilo mešavina pljuvanja i gutanja, kao da nije mogla da se odluči da li da ispljune svoj život ili da ga proguta.
Bila je nesrećna žena. Osećala je da joj život izmiče. Na stolu je bila pljoska džina. Gotovo prazna. Tomova dva sina, Rob i Bob, stari 5 i 7 godina, bacala su tenisku lopticu u zid uz koji nije bilo nameštaja. Zid je nekada bio beo, ali sada je bio sav rošav i zaprljan od beskonačnog udaranja teniskom lopticom.
Dečaci nisu obratili pažnju na oca. Prestali su da bacaju lopticu u zid. Sada su se svađali.
„POBEDIO SAM TE!“
„NE, OVO MI JE TREĆA LOPTA!“
„ČETVRTA!“ „TREĆA!“
„ČETVRTA!“
„Ej, stanite malo“, rekao je Tom. „Samo da vas priupitam nešto.“
Ućutali su i blenuli u njega, gotovo uvređeno. „Šta to?“ rekao je na kraju Bob. On je imao 7 godina.
„K ako možete da igrate bejzbol bacajući lopticu u zid?“ Samo su gledali u Toma, onda su ga ignorisali.
„TREĆA!“
„NE, ČETVRTA!“
Tom je ušao u kuhinju. Na šporetu je bila šerpa. Tamni dim se dizao iz nje. Tom je virnuo pod poklopac. Dno je bilo crno od izgorelog krompira, šargarepe, parčića mesa. Uklonio je šerpu s vatre i ugasio plamen.
Onda je prešao do frižidera. Unutra je bila limenka piva. Izvađio je, otvorio, otpio gutljaj.
Ponovo se začuo zvuk teniske loptice odbijene od zida. Zatim je čuo još jedan zvuk: H elen. Sudarila se s nečim. Onda se pojavila, stajala je u kuhinji. U ruci je držala pljosku sa džinom.
„Sigurno si besan, a?“
„Voleo bih da bar nahraniš decu... “
„Ostaviš mi samo bednih dvadeset dolara svakog dana. Sta da radim sa bednih dvadeset dolara?“
„K upi toalet papir, ako ništa drugo. K ad god hoću da obrišem dupe nađem samo kartonsku rolnu.“
„Ej, i žena ima svoje probleme! ŠTA MISLIŠ, K AK O JA ŽIVIM?Ti svakog dana odlaziš u svet, dobijaš priliku da vidiš svet! A ja moram da sedim ovdel
Ti ne znaš kako je to, dan za danom!“
„Aha, dobro, ima i toga... “
H elen je otpila gutljaj džina.
„Ti znaš da te volim,Tomi, i boli me što si nesrećan, srce me boli, zaista.“
„U redu, H elen, da sednemo i odmorimo malo.“
Tom je prišao kuhinjskom stolu i seo. H elen je prinela pljosku i sela naspram njega. Pogledala ga. „Isuse, šta ti je s rukama?“
„Nova šljaka. Moraću da smislmi kako da ih zaštitim. Zavoj, gumene rukavice... Bilo šta... “
Ispraznio je limenku. „Slušaj, H elen, imaš li još tog džina u kući?“
„Aha, mislim...“
Posmatrao je kako odlazi do police, visoko podiže ruku i uzima pljosku. Vratila se i sela. Tom je otvorio pljosku.
„K oliko ih još imaš?“
„Nekoliko... “
„Dobro. K ako piješ ovo? Čisto?“
„Može... “
Tom je otpio veliki gutljaj. Onda je pogledao u šake, otvarao ih je i zatvarao, i gledao kako se tanke crvene rane šire i skupljaju. Bile su fascinantne.
Uzeo je pljosku, izlio malo džina na dlan, onda protrljao šake.
„Auh! Ovo sranje peče!“
H elen je otpila novi gutljaj iz svoje pljoske. „Tome, zašto ne nađeš drugi posao?“
„Drugi posao? Gde? Bar sto ljudi hoće moj... “ Onda su utrčali Rob i Bob. K lizali su se po podu sve do stola.
„Ej“, rekao je Bob, „kad ćemo da jedemo?“ Tom je pogledao u H elen.
„Mislim da ima nekih viršli“, rekla je.
„Opet viršle?“ rekao je Bob. „Viršle? Mrzim viršle!“ Tom je pogledao u sina. „Ej, dečko, oladi malo!“ „Super“, rekao je Bob. „Daj nam onda jebeno piće.“
„Stoko mala!“ dreknula je H elen.
Zamahnula je i snažno ošamarila Boba preko uveta. „Ne tuci decu, H elen“, rekao je Tom. „Ja sam dobio isuviše toga kao dete.“
„Ne pričaj mi kako da postupam sa svojom decom!“ „I moja su... “ Bob je samo stajao. Uvo mu je bilo jarkocrveno.
„Ti bi znači jebeno piće, a?“ upitao ga jeTom.
Bob je ćutao.
„Dođi“, rekao jeTom.
Bob je prišao ocu. Tom mu je pružio pljosku.
„H ajde, pij. Pij jebeno piće.“
„Tome, šta to radiš?“ rekla je H elen.
„H ajde... pij“, rekao jeTom.
Bob je podigao pljosku, otpio gutljaj. Onda je vratio pljosku, ostao na mestu. Odjednom je pobledeo, čak je i crveno uvo počelo da bledi. Zakašljao se.
„Ovo je ODVRATNO! K ao da piješ parfem! Zašto to pijete?“
„Zato što smo glupi. Imaš glupe roditelje. A sad idi u sobu i vodi svog brata... “
„Možemo li da gledamo televiziju?“ upitao je Rob. „Možete, idite samo... “ Izašli su.
„Nemoj da mi praviš alkose od dece!“ rekla je H elen.
„Samo se nadam da će imati više sreće u životu od nas dvoje.“
H elen je otpila gutljaj iz svoje pljoske. To je bio poslednji. Ustala je, podigla zagorelu šerpu sa šporeta i tresnula je u sudoperu.
„Ne treba mi sva ta jebena buka!“ rekao je Tom.
H elen je plakala.
„Tome, šta ćemo da radimo?“
Pustila je vrelu vodu u šerpu.
„Da radimo?“ rekao je Tom. „U vezi s čim?“
„U vezi sa ovakvim našim životom!“
„Slabo šta možemo da uradimo.“
H elen je sastrugala zagorelu hranu i prosula malo deterdženta u šerpu, zatim je skinula novu pljosku džina sa police. Sela je za sto i otvorila je. „Mora šerpa malo da se raskvasi. Odmah ću da stavim viršle... “ Tom je otpio iz svoje pljoske, spustio je na sto. „Ljubavi, ti si moja matora šerpa, pijana šerpa...“ Suze su još bile tu.
„Ma nemoj, baš lepo od tebe, a šta misliš ko me napravio takvom? DAJ MI
ODGOVOR!“
„To je lako“, rekao jeTom. „Dvoje ljudi: ti i ja.“
H elen je otprila prvi gutljaj iz nove pljoske. Odjednom, suze su iščezle. Nasmešila se.
„Ej, imam ideju! Mogu da se zaposlim kao kelnerica ili tako nešto... Da se odmoriš malo, znaš. Šta misliš o tome?“
Tom je pružio ruku preko stola, spustio je na njenu.
„Dobra si ti devojka, ali bolje je da ostane ovako.“
Onda se suze ponovo pojaviše. H elen je bila laka na suzama, pogotovo kad pije džin.
„Tomi, da li me još uvek voliš?“
„Naravno, ljubavi, baš si divna ponekad.“
„I ja tebe volim,Tome, ti znaš... “ „Znam, ljubavi, nazdravimo za to!“ Tom je podigao svoju pljosku.
H elen je podigla svoju.
K ucnuli su se pljoskama, zatim otpili jedno za drugog.
U sobi, Rob i Bob su gledali TV, odvrnuli su ga baš glasno. Čuo se smeh snimljen na traku, i ljudi sa trake su se smejali i smejali i smejali i smejali.

VELIKI PESNIK[38]
Pošao sam da ga vidim. Velikog pesnika. Najboljeg narativnog pesnika posle Džefersa, još uvek ispod sedamdeset godina i slavnog širom sveta. Dve njegove najpoznatije knjige bile su možda Moj jad je bolji od tvog jada, ha! i Mrtvac klonulo žvaće žvaku. Predavao je na mnogim univerziettima, pokupio sve nagrade, uključujući i Nobelovu. Barnar Stekmen.
Popeo sam se stepenicama Y MCA[39]. G. Stekmen je žievo u sobi 223. Pokucao sam. „UPADAJ, MORE!“ dreknuo je neko iznutra. Otvorio sam vrata i užas. Barnar Stekmen je ležao u krevetu. Vazduh u sobi bazdio je na bljuvotinu, mokraću, govna i istrulelu hranu. Počeo sam da grcam. Jurnuo sam u kupatilo i povratio.
„Gospodine Stekmen“, rekao sam, „zašto ne otvorite prozor?“
„Dobra ideja, I nemoj više da čujem to usrano ’gospodine Stekmen’. Ja sam Barni.“
Bio je bogalj, i tek je posle silnog napora uspeo da se iz vuče izkreveta i sedne u fotelju.
„A sad“, rekao je, „da se si ti ispričamo Čekao sam na ovo.“
Pored njegovog lakta, na stolu, bio je balon crnog vina pun pepela od cigareta i mrtvih moljaca. Pogledao sam u stranu, zatim opet u njega. Držao je balon na ustima, ali je veći deo vina istekao pravo na njega, niz košulju i na pantalone. Spustio je balon na sto.
„Baš mi je leglo.“
„Trebalo bi da uzmete čašu“, rekao sam „Lakše je.“
„Da, valjda si u pravu“
Osvrnuo se. Na stolu su bile dve-tri prljave čaše i pitao sam se koju će da izabere. Odabrao je najbližu. Na dnu čaše bio je skoreni žuti sloj. Izgledalo je kao ostatak piletine sa rezancima. Ulio je vino. Onda je podigao čašu i iskapio je.
„Da, ovako je mnogo bolje. Vidim da si poneo kameru. Došao si znači da
me slikaš?“
„Da“, rekao sam. Otvorio sam prozor i udisao čist vazduh. K iša je danima padala i vazduh je bio svež i proziran.
„Slušaj“, rekao je, „već satima mi se piša. Dodaj mi neku praznu flašu.“
U sobi je bilo mnogo praznih flaša. Dodao sam mu jednu. Na njegovom šlicu samo je donje dugme bilo zakopčano, jer mu je trbuh bio jako naduven Za vukao je ruku, izvadio penis i prislonio ga na grlić flaše. U trenutku kad je počeo da mokri, penis mu se ukrutio i počeo da šara, lijući mokraću naokolo po njegovoj košulji, pantalonama, licu i, neverovatno na kraju mu je štrcnuo pravo u levo uvo.
„Užasno je biti obogaljen“, rekao je.
„K ako se to desilo?“
„K ako se desilo šta?“
„Biti obogaljen.“
„Moja žena. Pregazila me je kolima.“
„K ako? Zašto?“
„Rekla je da ne može više da me podnese.“ Ćutao sam i okinuo nekoliko snimaka.
„Imam slike svoje žene. H oćeš da vidiš slike moje žene?“
„H oću.“
„Foto-album je na frižideru.“
Uzeo sam ga i seo. U albumu su bili samo snimci cipela sa visokom štiklom i vitkih ženskih članaka, snimci nogu u najlonkama sa žabicama, niz snimaka nogu u hulahopu. Na nekim stranicama albuma bile su zalepljene reklame iz kasapnice: pečeno pile, 89 centi funta. Zamorio sam ga.
„K ad smo se razveli“, rekao je, „dala mi je ove.“
Zavukao je ruku pod jastuk na krevet i izvukao ženske šimi-cipele sa visokom štiklom. Obojio ih je u zlatno. Spustio je cipele na komodu, zatim nalio novo piće.
„Spavam s ovim cipelama“, rekao je.
„Vodim ljubav s ovim cipelama, a onda ih isperem.“ Okinuo sam još nekoliko snimaka.
„H oćeš fotografiju? Evo dobre fotografije.“
Otkopčao je ono jedno dugme na pantalonama. Nije imao donji veš. Uzeo
je žensku cipelu i zavukao štiklu u zadnjicu. „Evo, slikaj ovo.“ Uslikao sam.
Bilo mu je teško da stoji, pridržavao se za komodu.
„Pišete li još, Bani?“
„Jebeš ga, stalno pišem.“
„Zar vas obožavaoci ne ometaju u radu?“
„Ponekad me pronađu žene, ali ne ostaju dugo.“
„Da li se vaše knjige prodaju?“
„Dobijam čekove od honorara.“
„Šta je vaš savet mladim piscima?“
„Pij, jebi i puši mnogo duvana.“
„Šta je vaš savet starijim piscima?“
„Ako si još živ, ne treba ti savet.“
„Šta vas tera da stvorite pesmu?“
„Šta tebe tera da se iskenjaš?“
„Šta mislite o Reganu i nezaposlenosti?“
„Ne mislim o Reganu i nezaposlenosti. Sve mi je to dosadno. K ao kosmički letovi i plej-of.“
„K oja su vaša intresovanja?“
„Moderne žene.“
„Moderne žene?“
„Ne znaju da se oblače. Cipele su im jezive.“
„Šta mislite o oslobođenju žena?“
„Čim budu spremne da rade u perionicama kola, da stanu iza mašine, da jure tipove koji su obili prodavnicu pića, ili da čiste kanalizaciju, čim budu spremne da im sise raznese bomba u armiji, ja sam spreman da ostanem kod kuće i perem sudove dosađujem se skupljajući dlake s tepiha.“
„Ali zar nema logike u njihovim zahtevima?“
„Naravno da ima.“
Stekmen je natočio novo piće. Čak i kad je pio iz čaše, vino mu je curilo niz bradu i preko košulje. Zadah njego vog tela bio je kao kod čoveka koji se mesecima nije okupao.
„Moja žena“, progovorio je, „još uvek sam zaljubljen u svoju ženu. Dodaj mi telefon, hoćeš?“
Dodao sam mu telefon. Okrenuo je broj. „K ler? H alo, K ler?“ Spustio je slušalicu.
„Šta se dogodilo?“ upitao sam.
„Uobičajeno. Prekinula je. Slušaj, idemo odavde, idemo u neki bar. Suviše sam dugo u ovoj prokletoj sobi. Potebno mi je da izađem.“
„Ali pada kiša. Već nedelju dana. Ulice su poplavljene “
„Ne zanima me. H oću da izađem. Ona se sad verovatno jebe s nekim.
Verovatno ima na sebi one visoke štikle. Uvek sam je terao da ostavi štikle.“
Pomogao sam Barnaru Stekmenu da navuče stari braon mantil. Bez ijednog dugmeta. Bio je sav skoren od prljavštine. Teško da je to bio losanđeleski mantil tako težak i nezgodan, mora da je nabavljen u Čikagu ili Denveru tridesetih godina.
Onda smo uzeli njegove štake i teškom mukom se spustili niz stepenice Y MCA. Barnar je imao flašu muskata u džepu mantila. Stigli smo do ulaza u zgradu i Barnar me ubedio kako će moći sam da pređe preko trotoara i uđe u kola. Nisam ih parkirao baš do samog ivičnjaka. U trenutku kad sam obilazio kola da bih ušao, začuo sam uzvik i onda pljusak. K iša je padala, lilo je. Pojurio sam natrag, i video da je Barnar uspeo da padne i uglavi se između kola i ivičnjaka. Voda je jurila oko njega, sedeo je, voda se slivala preko njega, tekla mu je kroz pantalone, pljuskala mu oko bokova, šake su lenjo plutale u njegovom krilu.
„U redu je“, rekao je. „Samo ti vozi i ostavi me.“
„E jebiga, Barni.“
„Ozbiljno. Vozi. Ostavi me. Moja žena me ne voli.“
„Ona nije tvoja žena, Barni. Razvdeni ste.“
„Pričaj to nekom drugom.“
„Ajmo, Barni, evo ti ruka da se podigneš.“
„Ne, ne. U redu je. Samo ti idi. Napij se bez mene.“
Podigao sam ga, otvorio kola i ubacio ga na prednje sedište. Bio je potpuno mokar. Potoci vode tekli su preko poda u kolima. Onda sam prešao na drugu stranu. Bami je odvrnuo kapicu s flaše muskata, otpio gutljaj, pružio mi flašu. Otpio sam. Pokrenuo sam kola i vozio, gledajući kroz vetrobran i kišu, u potrazi za nekim barom u koji bismo mogli da uđemo a da ne povratimo čim osetimo smrad pisoara.