Tako mrtvi vole-Bukovski

First topic message reminder :





U ovoj antologiji kratkih priča Čarlsa Bukovskog, objavljenih u periodu od 1944. do 1994., u podjednakoj meri su zastupljene priče iz četiri najvažnije zbirke:

MOJE LUDILO[1]
Postoje stepeni ludila, i što si luđi, ljudima je to očiglednije. Najveći deo života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Neko mi recimo govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad umeju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?
Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao i sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. H teo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto ništa posebno, a često i mnogo manje od toga.
U svim gradovima posećivao sam biblioteke. Otvarao knjigu za knjigom. Retko je bilo knjiga koje bi mi govorile nešto. Uglavnom su bile prašina u mojim ustima, pesak u mojim mislima. Nijedna nije bila povezana sa mnom ili sa mojim osećanjem: gde sam bio nigde šta sam imao ništa i šta sam želeo ništa. K njige iz proteklih stoleća samo su još više komplikovale misteriju toga što imaš ime, telo, hodaš naokolo, govoriš, radiš nešto. Niko se nije bavio mojim specifičnim ludilom.
U nekim lokalima postajao sam nasilan, dolazilo je do tuča u kojima sam uglavnom dobijao batine. Ali ja se nisam tukao ni sa kim posebno, nisam bio gnevan, samo nisam shvatao ljude, to što oni jesu, to što rade, kako izgledaju. Bio sam više puta u zatvoru, izbacivan sam iz soba u kojima sam živeo, spavao sam u parkovima, na grobljima. Bio sam izgubljen, ali nisam bio nesrećan. Nisam bio zao. Jednostavno nisam mogao da shvatim ništa od onog što je bilo tu. Moje nasilje je bilo usmereno protiv očigledne klopke, vrištao sam, a oni nisu razumeli. Čak i u najgorim tučama pogledao bih svog protivnika i mislio: Zašto je besan? H oće da me ubije. Onda bih morao pesnicama da se branim od zveri koja nasrće na mene. Ljudi nemaju smisla za humor, tako su dosadno ozbiljni u odnosu na same sebe.
Negde usput, a zaista ne znam odakle mi to, počeo sam da mislim: možda bi trebalo da budem pisac. Možda bih mogao da napišem reči koje nisam pročitao, možda bih tako mogao da sklonim tog tigra sa grbače. I tako sam počeo, i protekle su decenije a da nisam imao mnogo sreće u svemu tome. Sada sam bio ludi pisac. Nove sobe, novi gradovi. Padao sam sve niže i niže. Jednom sam se smrzavao u Atlanti, u baraci od ter-papira, sa jednim i po dolarom nedeljno. Bez vode, struje, grejanja. Sedeo sam i smrzavao se u svojoj kalifornijskoj košulji. Jednog jutra našao sam patrljak olovke i počeo da pišem pesme po marginama starih novina na podu.
Na kraju, u četrdesetoj, pojavila se prva moja knjižica, brošura pesama: Cvet, Pesnica i Zverski Jauk. Poštom je stigao paket i otvorio sam ga, a unutra su bile te brošure. Prosule su se po ulici, sve te knjižice, i ja sam kleknuo usred njih, klečao sam i podigao Cvetnu Pesnicu i poljubio je. To je bilo pre 30 godina.
I dalje pišem. U prva četiri meseca ove godine napisao sam 250 pesama. I sada osećam kako se ludilo valja kroz mene, ali još nisam napisao reč onako kako to želim, tigar mi je i dalje na leđima. Umreću sa tim skotom na grbači, ali borio sam se s njim. I ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću: samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama, to je najbolje moguće ludilo, stolećima je potrebna pomoć, ljudski rod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči za sve nas.

JAD FUKARE[40]
Pesnik Viktor Valov rije bio posebno dobar pesnik. Imao je lokalni renome, volele su ga dame, a izdržavala ga je njegova žena. Stalno je čitao svoju poeziju u lokalnim knjižarama i često se javIjao sa prvog programa radija. Čitao je glasno i dramatično, ali je tekst uvek bio isti. Viktor je bio večito u transu. To je privlačilo dane, pretpostavljam. Neki od njegovih stihova, ako se izdvoje, kao da su imali snagu, ali kada se stihovi posmatraju kao celina, jasno je bilo da Viktor ništa ne govori, osim što to radi glasno.
Međutim,Viki je insistirala da čuje Valova kako čita. I nju su, kao i većinu damica, lako šarmirale budale. Bilo je vruće petak veče u feminističkolezbijsko-re volucionarnoj knjižari. Bez karata. Valov bi čitao besplatno. Posle čitanja, publiku je čekala izložba njegovih umetničkih radova. Slikao je vrlo moderno. Potez-dva, obično crvenom, i kao neka poenta u kontrastnoj boji. Na slikama je zapisivao male mudrosti tipa:
Z elena nebesa ulaze u moj dom, plačem sivo,sivo, sivo,sivo. . .
Valov je bio inteligentan. Znao je da se sivo može pisati na dva načina.[41]
Na zidovima su bile fotkeTima Lirija. Natpisi DOLE REGAN. Nisam imao ništa protiv DOLE REGAN.
Valov je ustao i stupio na podijum, s polupraznom flašom piva u ruci.
„Gledaj“, rekla je Viki, „gledaj to lice! K oliko je patio!“
„Aha“, rekao sam, „a sada ću ja patiti.“
Valov jeste imao prilično zanimljivo lice — u odnosu na većinu pesnika. Ali u odnosu na većinu pesnika gotovo svako izgleda zanimljivo.
Viktor Valov je kenuo:
„Istočno od Sunca moga srca počinje žamor žamor žamor tmurno nemo, nemo tmurno i najednom Leto ulazi u dom pravo napred
kao Centarfor na penalu moje duše!“
Viktor je uskliknuo poslednji stih, a neko iza mene rekao: „Sjajno!“ Bila je to lokalna feministkinja, takođe pesnik, koja se zamorila od crnaca, i sada se mrčila sa dobermanom u spavaćoj sobi. Imala je upletenu crvenu kosu, tupave oči, i svirala je mandolinu dok čita svoje pesme. Većina njenog teksta vrtela se oko otiska stopala mrtve bebe u pesku. Bila je udata za lekara koji nikada nije bio tu. (Imao je bar dovoljno zdravog razuma da ne prisustvuje pesničkim večerima). Davao joj je visoku novčanu pomoć da bi mogla da se bavi poezijom i nahrani dobermana. Valov je nastavio:
„Pandore i more i poreklo dana pre viruiza mog čela na krajnje neoprostiv način o, na krajnje neoprostiv način bludim kroz svetlost i tamu. . .“
„Tu se apsolutno slažem s njim“, rekao sam Viki.
„Molim te ćuti“, rekla je.
„S hiljadu pištolja i hiljadu nada stupam na vratnice moga uma da usmrtim hiljadu Papa!“
Izvadio san pljosku, otvorio je i otpio solidan gutljaj.
„Slušaj“, rekla je Viki, „uvek se napiješ na ovim čitanjima. Zar ne možeš da se obuzdaš?“
„Napijem se i kad ja čitam“, rekao sam. „Ni svoje stvari ne podnosim.“
„Lepljiva samilost“, nastavio je Valov. „To smo mi, lepljiva samilost, leplji valeplji valeplji va samilost. . .“
„Sad će da spomene ala vost“, rekao sam.
„Leplji vasamilost“, produžio je Valov, „i iznad svega alavost. . .“
Nasmejao sam se. Valov je prepoznao smeh. Pogledao je naniže u mene. „Dame i gospodo“, rekao je, „večeras je u publici pesnik H enri K inaski.“
Začulo se siktanje, zvižduci. Znale su me. „Svinjo seksistička!“ „Pijanduro!“ „Onanisto!“
Otpio sam iz pljoske. „Molim vas nastavite, Viktore“, rekao sam. Nastavio je.
„. . . uslovljen grbom kuraži neminovni tričavi uglasti surogat nije više od gena u Gani četvoroliki K ecalkoatl dok K inez barbarski suzi u njenom mufu!“
„Prekrasno je“, rekla je Viki, „ali o čemu govori?“
„O lizanju pice.“
„Mislila sam. Prekrasan čovek.“
„Nadam se da bolje liže nego što piše.“
„Jad, isuse, moj jad jad fukare, zvezde i pruge jada, vodopadi jada, plime jada, jad na popust svuda oko nas. . .“
„Jad fukare“, rekao sam, „to mi se dopalo.“
„Prestao je da priča o lizanju pice?“
„Da, sad kaže da se ne oseća dobro.“
„ . . . fabrički odžak, rođakov rođak, prožeti streptomdinom blagonaklono gutaju moj barjak. Sanjam karnevalsku plazmu preko mahnite kože. . .“
„A šta sad govori?“ upi ta Viki.
„Govori kako je ponovo spreman da liže picu.“
„Ponovo?“
Viktor je još malo čitao i još malo pio. Zatim je dojavio deset minuta pauze, pa je publika ustala i okupila se oko podijuma. I Viki je prišla. Unutra je bilo vruće, pa sam izašao na ulicu da se osvežim. Pola bloka odatle nalazio se bar. Uzeo sam pivo. Nije bila preterana gužva za šankom. Na ekranu je bio prenos košarke. Posmatrao sam. Naravno, nisam mario ko pobeđuje. Jedina misao bila mi je: bogte, ala jure gore-dole, gore, dole. K ladim se da im se znoj cedi iz gaća, kladim se da im čmarovi gadno smrde. Uzeo sam još jedno pivo i onda se vratio u poetsku rupu. Valov je već bio na sceni. Čuo se na kilometar.
„Gušenje, K olumbija, i mrtvi konji moje duše kliču mi na dverima kliču mi u snu.
Povesničari gledajte ovu najnežniju Prošlost preskočenu snovima gejši, smrtno izbušenu saletanjem!“
Našao sam svoje mesto pored Viki.
„Šta sad kaže?“ upitala me.
„Ne kaže bogzna šta. U suštini govori kako noćima ne može da spava. Trebalo bi da nađe posao.“
„K aže da bi trebalo da nađe posao?“
„Ne, ja kažem.“
„ . . . lemur i zvezda padalica braća su, jezerski takmaci, El Dorado moga srca. Dođi uzmi moju glavu, dođi uzmi moje oči, satri me sargijom. . .“
„Šta sad kaže?"
„K aže da mu je potrebna velika debela žena da ubije boga u njemu.“
„Ne zezaj. Stvarno to kaže?“
„Obojica to kažemo.“
„. . . mogu da pojedem prazninu, mogu da ispalim patrone ljubavi u tami, mogu da molim Indiju za pokrov tvojih predaka. . .“
I tako je Viktor terao dalje i dalje, i dalje. Jedna razumna osoba je ustala i izašla. Ostatak nas je ostao.
„. . . kažem: odvucite mrtve bogove kroz stidnu travu vašju! K ažem: dlan je unosan kažem: gledaj, gledaj, gledaj oko nas sva ljubav je naša sav život je naš sunce je naš pas na kraju lanca i ništa nas ne može poraziti!
jebeš lososa!
potreban je samo zahvat, potrebno je samo da odvučemo sebe iz očiglednih grobova, zemlje, kala, utopljene nade nejasnih mladica naših čula. Nemamo šta da uzmemo ni ti šta da damo, potrebno je samo da počnemo, počnemo, počnemo. . .“
„Zahvaljujem vam“, rekao je Viktor Valov, „što ste došli.“
Aplauz je bio veoma bučan. Uvek su tapšali. Viktor je bio nesaglediv u svojoj slavi Uzdigao je istu onu flašu piva. Čak je uspeo i da porumeni. Onda se iskezio, vrlo humanim kezom. Dame to vole. Otpio sam poslednji gutljaj viskija iz pljoske.
Okupile su se oko Viktora. Davao je autograme i odgovarao na pitanja. Na redu je bila njegova izložba. Uspeo sam da izvučem Viki odatle, pa smo prošetali niz ulicu do bara. „Moćno čita“, rekla je.
„Da, ima dobar glas.“
„Šta misliš o njegovoj poeziji?“
„Mislim da je vrlo nežna.“
„Ja mislim da si ti ljubomoran.“
„Ajmo ovde na piće“, rekao sam joj. „Ima prenos basketa.“ „Može“, rekla je.
Imali smo sreće. Utakmica je još trajala. Seli smo za šank.
„Opa“, rekla je Viki, „vidi ala ovi frajeri imaju duge noge!“
„K aži“,rekao sam. „Šta ćeš?“
„Skoč sa sodom.“
Poručio sam dva skoča sa sodom, pa smo posmatrali igru. Frajeri su jurili gore-dole, gore-dole. K ao da su bili vrlo uzbuđeni zbog nečega. Lokal je bio poluprazan. To je izgleda bio najbolji deo noći.

400 KILA[42]
Erik Nouls se probudio u motelskoj sobi i pogledao oko sebe. Luj i Glorija ležali su isprepletani na drugoj polovini bračnog kreveta. Erik je pronašao flašu toplog piva, otvorio je, poneo u kupatilo i ispio je pod tušem. Bilo mu je jezivo muka. Čuo je od eksperata lično za teoriju toplog piva. Nije delovalo. Uklonio se od tuša i povratio u klozetsku šolju. Onda se vratio pod tuš. U tome je nevolja kad si pisac, to je glavna nevolja slobodno vreme, previše slobodnog vremena. Moraš da čekaš da ti se sakupi da bi mogao da pišeš, i dok čekaš poludiš, a kad poludiš piješ, i što više piješ sve luđi postaješ. Ničega slavnog nema u životu pisca ili životu pijanca. Erik se obrisao, navukao gaće i ušao u sobu. Luj i Glorija su se budili.
„Jao, jebem ti“, rekao je Luj. „O, gospode.“
Luj je bio još jedan pisac. On nije plaćao kiriju pisanjem kao Erik. Glorija je plaćala kiriju za Luja. Tri četvrtine pisaca koje je Erik znao u Los Anđelesu i H olivudu izdržavale su žene; ti pisci nisu imali toliko talenta za pisaću mašinu koliko za svoje žene. Prodavali su se svojim ženama, duhovno i telesno.
Čuo je kako Luj povraća u kupatilu i to mu je izazvalo novi napad. Našao je praznu papirnu kesu, i kad god bi Luj rignuo, Erik bi rignuo. Bilo je neke prisne harmonije u tome.
Glorija nije bila loša. Nedavno je počela da radi kao asistent na koledžu. Proteglila se na krevetu i rekla:
„Vas dvojica ste nešto posebno. Rigajući blizanci.“
Luj se pojavio iz kupatila. „Šta je sad, mene si našla da zajebavaš?“
„Ni govora, cakani. Samo mi je teško pala ova noć.“
„Svima nam je teško pala ova noć.“
„Mislim da ću ponoviti terapiju toplog piva“, rekao je Erik.
Otvorio je flašu i ponovio terapiju.
„Ono je bilo dobro, kako si je sredio“, rekao je Luj.
„Na šta misliš?“
„Mislim, kad je krenula na tebe preko kuhinjskog stola, bio si kao usporen film. Uopšte se nisi uzbudio. Samo si je dohvatio za jednu ruku, zatim za drugu, i oborio je. Onda si se stvorio na njoj i rekao: ‘Šta ti je, ženo božja?’ “
„Ovo pivo deluje“, rekao je Erik. „Baš bi mogao da probaš.“
Luj je otvorio flašu i seo na ivicu kreveta. Izdavao je mali časopis, Frka Štakora, štampao ga je na šapirografu, ništa bolji ili gori od većine sličnih. Svi su bili vrlo zamorni; odraz slabih i nepostojanih talenata. Luj je stigao već do petnaestog ili šesnaestog broja.
„Njena kuća“, rekao je Luj, misleći na prethodnu noć. „Rekla je da je to njena kuća i sve nas izbacila.“
„Različita gledišta i ideali, večito stvaraju nevolje. Uvek ima različitih gledišta i ideala. Uostalom, to i jeste njena kuća.“
„Daj da probam i ja to pivo“, rekla je Glorija. Ustala je, navukla haljinu i našla toplo pivo.
Zgodna profanka, pomislio je Erik.
Sedeli su, trudeći se da zadrže pivo u sebi.
„Je l’ neko za televiziju?“ upitao je Luj.
„Ni slučajno“, rekla je Glorija.
Odjednom je grunula strahovita eksplozija, zadrhtali su zidovi.
„Isuse!“ rekao je Erik.
„Šta to bi?“ upitala je Glorija.
Luj je ustao do vrata i otvorio ih. Bili su na drugom spratu. Iz sobe se izlazilo na terasu, a motel se pružao oko bazena. Luj je pogledao naniže.
„Nećete verovati, ali eno tipa od dvesta pedeset kila u bazenu. Grunulo je kad je skočio u vodu. Nikada nisam video tako nešto. Ogroman je. Neko je s njim, taj ima bar sto pedeset kila. K ao da mu je sin. Sad sin skače. Drž’te se!“
Grunula je nova eksplozija. Zidovi su ponovo zadrhtali. Široki mlazevi vode pljusnuli su iz bazena.
„Sad plivaju jedan pored drugog. K akav prizor!“ Erik i Glorija prišli su vratima da pogledaju.
„Ovo je rizična situacija“, rekao je Erik.
„K ako to misliš?“
„Mislim, kad gledamo svo to salo u bazenu, lako se može desiti da im dobacimo nešto. Onako, kao deca. Mamurnima svašta može da se desi.“
„Aha, već ih vidim kako tumbaju ovamo i gruvaju na vrata“, rekao je Luj.
„K ako da se izborimo sa četiristo kila?“
„Nikako, čak i da smo zdravi.“
„Ovako bolesni nemamo nikave šanse.“
„Tačno.“
„EJ, DEBELI!“ dreknuo je Luj.
„O, ne“, rekao je Erik, „nemoj, molim te. Muka mi je. . .“
Oba debela čoveka pogledala su uvis iz bazena. Obojica su imala svetloplave gaće za kupanje.
„Ej, debeli! “ prodrao se Luj. „Prdni malo, kladim se da ćeš da oduvaš morsku travu do Bermuda!“
„Luj“, rekao je Erik, „dole nema morske trave.“
„Dole nema morske trave, debeli!“ doviknuo je Luj. „Pojeo sije, a!“
„O Isuse“, rekao je Erik, „pisac sam zato što sam kukavica, a sada sam suočen sa iznenadnom i nasilnom smrću.“
Veći debeli čovek izašao je iz bazena, a onaj manji za njim. Čuli su ih kako tabanaju uz stepenice: plop, plop, plop. Zidovi su podrhtavali.
Luj je zalupio vrata i okačio lanac.
„K akve sad ovo ima veze sa pristojnom literaturom?“ upitao je Erik „Šta znam, nikakve valjda“, rekao je Luj.
„Ti i tvoj glupi šapirograf4, rekao je Erik.
„Bojim se“, rekla je Glorija.
„Svi se bojimo“, rekao je Luj.
Onda su debeli stigli do vrata.
BAM! BAM! BAM! BAM!
„Molim?“ rekao je Luj. „Šta je bilo?“
„Otvaraj, mamu ti jebem!“
„Nema ovde nikog“, rekao je Erik.
„Naučiću ja vas, klipani!“
„O molim vas naučite me, mladi gospodine!“ rekao je Erik.
„Zašto si mu sad to rekao?“ upitala je Glorija.
„Ma jebeš ga“, rekao je Erik, „samo pokušavam da nađem zajednički jezik.“
„Otvaraj ili probijam!“
„Odradi ti to, blago nama“, rekao je Luj. „Da vidimo koliko si jak.“ Začuli su udar mesa o vrata. Videli su kako se vrata krive i popuštaju.
„Ti i tvoj glupi šapirograf', rekao je Erik.
„Dobra je bila ta mašinica.“
„Pomozi mi da podupremo vrata“, rekao je Erik. Stajali su i podupirali vrata na koja je s druge strane nalegla masa. Vrata su popuštala. Onda su začuli drugi glas
„Ej, kakvo je to sranje gore? “
„Naučiću ove klipane pameti, eto šta je! “
„Provali vrata i zvaću policiju! “
„Šta? “
Još jedan nalet, zatim se sve umirilo. Osim glasova.
„Vučem uslovnu za ono tabanje. Možda je bolje da oladim.“
„Aha, oladi, zabole te za njih.“
„Ali skenjali su mi plivanje."
„Ima važnijih stvari od plivanja, čoveče.“ „Aha, kao ždranje“, rekao je Luj kroz vrata.
BAM! BAM! BAM! BAM!
„Šta hoćeš?“ upitao je Erik.
„Slušajte klipani! Pisnite još nešto, samo pisnite i ulazim! “
Erik i Luj su ćutali. Čuli su kako dva debela čoveka silaze niz stepenice.
„Mislim da smo mogli da ih sredimo“, rekao je Erik. „Debeli likovi su spori. Lako je s njima.“
„Aha“, rekao je Luj, „mislim da smo mogli da ih sredimo. Mislim, da smo stvarno hteli.“
„Nemamo piva“, rekla je Glorija. „Baš bi mi leglo hladno pivo. Živci su mi popustili.“
„Dobro, Luj“, rekao je Erik. „Ti ideš po pivo, ja dajem kintu.“
„Ne“, rekao je Luj. „Ti ideš. Ja dajem kintu.“
„Ja dajem kintu“, rekao je Erik. „Nek ide Glorija.“
„Važi“, rekao je Luj.
Erik je dao Gloriji novac, pa su otvorili vrata i pustili je napolje. Bazen je bio prazan. Bilo je lepo kalifornijsko jutro, bajato, apatično i puno smoga.
„Ti i tvoj glupi šapirograf “, rekao je Erik.
„To je dobar časopis“, rekao je Luj, „dobar koliko i ostali.“
„Možda si u pravu.“
Onda su stajali i sedeli i sedeli i stajali, čekajući Gloriju da se vrati sa hladnim pivom.

OVO JE UBILO DILENA TOMASA[43]
Ovo je ubilo Dilena Tomasa.
Ukrcavam se u avion s devojkom, ton-majstorom, kamermanom i producentom. K amera radi.
Ton-majstor je prikačio male mikrofone meni i mojoj devojci. Putujem u San Francisko da čitam poeziju. Ja sam H enri K inaski, pesnik. Ja sam dubok, ja sam veličanstven. Muda labudova. Pa da, imam veličanstvena muda. K anal 15 sprema se da napravi dokumentarac o meni. Na sebi imam čistu novu košulju, a moja devojka zrači, veličanstvena je, tek je prebacila tridesetu. Ona vaja, piše i čudesno vodi ljubav. K amera je uperena u moje lice. Pravim se da je nema. Putnici posmatraju, stjuardese su ushićene, zemlja je oteta od Indijanaca, Tom Miks je mrtav i dobio sam odličan doručak.
Ali ne mogu da ne mislim na one godine u jeftinim sobama, kada su mi na vrata kucale samo gazdarice koje su tražile neplaćenu kiriju, ili je to bio FBI. Živeo sam sa pacovima i miševima i vinom i moja je krv curila po zidovima, u svetu koji nisam mogao da shvatim, niti ću to ikada moći. Gladovao sam, radije nego da živim njihovim životom, zatvarao sam se u svoje misli i skrivao se od sveta. Spuštao sam sve roletne i buljio u plafon. K ad sam izlazio, bilo je to u bar, gde sam moljakao za piće, išao gostima po cigare i sendviče, u sporednim ulicama tukli su me dobro uhranjeni i sigurni ljudi, tupi i situirani ljudi. Dobio sam i ja par tuča, ali samo zato što sam bio lud. Godinama sam živeo bez žena, živeo sam na puteru od kikirikija i bajatom hlebu i kuvanom krompiru. Bio sam budala, maloumnik, idiot. Želeo sam da pišem, ali je pisaća mašina večito bila založena. Odustao sam i pio...
Avion uzleće, a kamera i dalje radi. Devojka i ja razgovaramo. Pića stižu. Imam poeziju, i dobru ženu. Život postaje podnošljiv. Ali klopke, K inaski, pripazi na klopke. Borio si se u dugotrajnom meču da oboriš svet onako kako si sam želeo. Nemoj da dozvoliš da te malo laskanja i filmska kamera izbace iz ravnoteže. Seti se šta je Džefers rekao čak i najjači ljudi mogu da upadnu u klopku, kao Bog kad je jednom hodao po zemlji.
Dobro, ti nisi Bog, K inaski, opusti se i uzmi još jedno piće. Možda bi trebalo da kažeš nešto duboko za tonmajstora? Ne, pusti ga nek se znoji. Neka se svi znoje. Njihov se film troši. Pogledaj malo u oblake. Letiš sa šefovima IBM-a,Teksakoa...
Letiš sa dušmanima.
Na stepenicama pri izlasku s aerodroma čovek me pita: „Čemu sve te kamere? Šta se dešava?“ „Ja sam pesnik“, kažem.
„Pesnik?“ pita on. „K ako se zovete?“ „Garsija Lorka“, govorim...
Dobro, Nort Bič je nešto drugo. Mladi su i nose farmerke i cunjaju naokolo. Ja sam star. Gde su mladi od pre 20 godina? Gde je Džolting Džo?
Svi oni? Eto, bio sam u San Francisku pre 30 godina i izbegavao sam Nort Bič. Sada šetam tuda. Vidim svoje lice na posterima. Pripazi, očnjaci im rastu. Željni su tvoje krvi.
Moja devojka i ja šetamo s Marionetijem. Eto nas kako šetamo s Marionetijem. Lepo je biti s Marionetijem, ima vrlo Ijubazne oči, i mlade devojke ga zaustavljaju na ulici i razgovaraju s njim. Dobro, mislim, mogao bih da ostanem u San Francisku... ali znam ja i bolje; to je natrag u Los Anđelesu, s mitraljezom montiranim na prozor koji gleda na ulicu. Možda su oni ulovili Boga, ali K inaski dobija savete od đavola.
Marioneti odlazi i stižemo do bitničkog kafea. Nikada nisam bio u bitničkom kafeu. Ja sam u bitničkom kafeu. Moja devojka i ja dobijamo najbolju kafu po 60 centi šoljica. Besan provod. Ne vredi te pare. K linci sede naokolo, pijuckaju kafe i čekaju da se desi. Neće se desiti.
Prelazimo preko ulice u italijanski kafe. Marioneti se vraća s tipom iz S.F. K ronikla, koji je u svojoj rubrici napisao da sam najbolji pisac kratkih priča koji se pojavio posle H emingveja. K ažem mu da greši; ne znam ko je najbolji posle H emingveja, ali to nije H .K . Suviše sam nemaran. Ne ulažem dovoljno truda. Umoran sam.
Stiže vino. Loše vino. Žena donosi supu, salatu, činiju raviola. Nova flaša lošeg vina. Presiti smo za glavno jelo. Razgovor je labav. Ne trudimo se da budemo briljantni. Možda i ne možemo. Izlazimo.
H odam uzbrdo. H odam s mojom prelepom devojkom. Počinjem da bljujem. Loše crno vino. Salatu. Supu. Raviole. Uvek bljujem pred čitanje.
Dobar znak. Napetost raste. Nož je u mojoj utrobi dok hodam uzbrdo.
Smeštaju nas u sobu, ostavljaju nam nekoliko flaša piva. Bacam pogled na pesme. Prestravljen sam. Rigam u lavabo, rigam u klozetsku šolju, rigam na pod. Spreman sam.
Najveća gomila posle Jevtušenka... Izlazim na binu. Šmeker. Šmeker K inaski. Iza mene je frižider pun piva. Otvaram ga i uzimam jedno. Sedam i počinjem da čitam. Platili su dva dolara po glavi. Fini neki ljudi.
Pojedini su neprijateljski raspoloženi, već od samog početka.Trećina me mrzi, trećina me voli, ostali nemaju pojma. Imam neke pesme za koje znam da će razbuktati mržnju. Dobro je biti okružen neprijateljstvom, to čoveku odreši jezik.
„H oće li Lora Dej da ustane? Ako je zamolim, hoće li moja ljubav da ustane?“
Ona se diže, maše rukama.
Sve se više udubljujem u piće, umesto u poeziju. Govorim između pesama, dosadne i banalne stvari, sve jedno isto. Ja sam Bogart. Ja sam H emingvej. Ja sam faca.
„Čitaj pesme, K inaski!“ deru se oni.
U pravu su, znate. Pokušavam da se držim pesama. Ali mnogo se hvatam i za vrata frižidera. To olakšava posao, a oni su već platili. Pričali su mi jednom kako je Džon K ejdž izašao za scenu, pojeo jabuku i otišao, pokupio hiljadu dolara. Zaslužio sam još nekoliko piva.
Eto, okončalo se. Skupljaju se oko mene. Autogrami. Došli su iz Oregona, Los Anđelesa, države Vašington. I zgodne curice. To je ubilo DilenaTomasa.
Ponovo sam u sobi, pijem pivo i pričam sa Lorom i Džoom K rizijakom. Dole lupaju na vrata. „K inaski! K inaski!“ Džo silazi da ih zadrži. Ja sam rokzvezda. Na kraju siđem i puštam nekoliko njih da uđu. Prepoznajem neke. Izgladneli pesnici. Izdavači malih časopisa. Probijaju se i neki koje ne poznajem. „U redu zaključajte vrata!“
Pijemo. Pijemo. Pijemo. Al Masantik pada u kupatilu i razbija teme. Vrlo fin pesnik, taj Al.
Lepo, svi govore uglas. Samo još jedna haotična pivska pijanka. Onda izdavač malog časopisa počinje da tuče pedera. To mi se ne dopada. Pokušavam da ih razdvojim. Prozor se razbija. Guram ih niz stepenice. Guram sve njih niz stepenice, sve osim Lore. Zabavi je kraj. Ali ne baš sasvim. Ostali smo Lora i ja. Ostali smo moja ljubav i ja. Ona besni, zatim i ja. Ni zbog čega, kao i obično. Govorim joj da se nosi u pizdu materinu. Ona to i čini.
Budim se satima kasnije, a ona stoji nasred sobe. Skačem sa kreveta i psujem je. Ona se baca na mene.
„K urvin sine, ubiću te!“
Pijan sam. Ona leži preko mene na kuhinjskom podu. Lice mi krvari. Ona odgriza parče mesa sa moje šake. Ne želim da umrem. Ne želim da umrem. Ne želim da umrem! Prokleta bila strast! Utrčavam u kupatilo i sipam pola flašice joda preko rane. Ona baca moje gaće i košulje iz svog kofera, uzima svoju avionsku kartu. Ponovo odlazi svojim putem. Ponovo smo raskrstili zauvek. Vraćam se u krevet i čujem njene štikle kako lupkaju nizbrdo.
U avionu natrag kamera ponovo radi. Ti likovi sa kanala 15 provaliće nešto o životu. K amera zumira rupu na mojoj šaci. Primio sam dve injekcije u nju.
„Gospodo“, kažem, „nema načina da se izađe na kraj sa ženama. Apsolutno nema načina.“
Svi klimaju glavom. Ton-majstor klima, kamerman klima, producent klima. Neki od putnika klimaju. Mnogo pijem tokom čitavog leta, ubijam tugu, što bi se reklo. Sta da čini pesnik bez patnje? Ona mu je potrebna koliko i pisaća mašina.
Naravno, svraćam u aerodromski bar. Ionako bih svratio. K amera ulazi za mnom u bar. Tipovi u baru se osvrću, podižu svoje čaše i govore kako je nemoguće izaći na kraj sa ženama.
Za čitanje sam uzeo 400 dolara.
„Čemu ta kamera?“ pita me tip za šankom.
„Ja sam pesnik“, kažem.
„Pesnik?“ kaže on. „K ako se zovete?“ „Dilen Tomas“, govorim.
Podižem piće, ispijam ga u jednom gutljaju, gledam pravo ispred sebe. Na dobrom sam putu.

PISCI[44]
H arold je kucao na vrata Nelsonovog stana.
Nelson je sedeo za kuhinjskim stolom. Jeo je pitu sa sirom i pio espreso.
„Da?“ rekao je Nelson. Nerviralo ga je kad mu neko kuca na vrata. A kad se unervozi javljao mu se tik. Glava je počela da mu se trese i klimata.
„K o je?“
„Nelsone, ja sam, H arold.“
„A, čekaj malo. . .“
Nelson je pokupio ostatak pite i strpao ga u usta. Oči su mu zasuzile dok je žvakao pitu. Imao je bar 20 kila viška. Progutao je poslednji zalogaj, jurnuo ka sudoperi, pustio vodu preko tanjira i ruku, onda prošao do vrata, smaknuo lanac, otključao i otvorio ih.
H arold je ušao. Bio je oko 155 visok i mršav. Imao je 68 godina. Nelson je bio tridesetak godina mlađi. Obojica su bili pisci, ali pisali su samo poeziju. K njige su im se bedno prodavale, i niko nije znao od čega žive. Obojica su imali neke misteriozne izvore prihoda. Ali nijedan od njih nikada nije govorio o tome.
„Jesi li za espreso?“ upitao je Nelson.
„Oh, šta znam, može. . .“
H arold je seo. Nelson mu je ubrzo prineo šolju. Onda je i on seo pored H arolda na kauč.
Nelsonova glava ponovo je počela da se trese i klimata. „Eto, H arolde, video sam onog skota. Primio me u vizitu.“
H arold je prineo šolju gotovo do usta, onda je zastao. „K urovski?“ upitao je.
Tako su oni zvali dotičnog pisca.
„Aha.“
H arold je srknuo. Onda je spustio šolju na stočić pored kauča.
„Mislio sam da nikog više ne prima.“
„Šališ se? Taj prima skoro svaku žensku koja mu piše ili telefonira. Potrudi se da ih napije, obećava im svašta, laže ih i maže. Onda se baca na njih i, ako ga odbiju, siluje ih.“
„Cime pravda takve stvari?“
„K aže da mora o nečemu da piše.“
„Razvratnik matori.“
Sedeli su neko vreme razmišljajući o razvratniku matorom. Onda je H arold upitao: „K ako te uopšte primio?“
„Verovatno da se pokaže. Znaš, upoznao sam ga u ono vreme kad je dao otkaz u fabrici i rešio da se dokazuje kao pisac. Nije ni brisoguz imao. Brisao je dupe novinama.“
„Znači video si ga, Nelsone? I šta je bilo? je l’ bio pijan?“
„Naravno, H arolde, bio je pijan kao zver.“
„Misli da je mačo. Gadi mi se.“
„Ma koji mačo. Tod Vinters mi je pričao da je ubio boga u njemu jedne noći.“
„Ozbiljno?“
„Najozbiljnije. To je nešto o čemu nikada neće pisati.“
„Ni u ludilu.“
Sedeli su i srkutali espreso.
Nelson je pipao po džepu na košulji, tražeći cigarilos. Prineo ga je ustima, pokidao zubima celofan. Onda je odgrizao vrh, nabio cigarilos u usta, uzeo upaljač sa stola.
„Voleo bih da ne pališ to, Nelsone, to je tako gadna navika!“ Nelson je izvadio cigarilos iz usta, bacio ga na sto.
„Nelsone, osim jebenog smrada postoji i jebeni rak.“
„U pravu si.“
Ponovo su ućutali, mozgajući više o K urovskom nego o raku.
„Pa dobro, Nelsone, pričaj šta je rekao?“
„K urovski?“
„A ko drugi?“
„Sta da ti kažem, H arolde. Ismejao me je! Rekao mi je da nikad neću uspeti.“
„ Ozbiljno? “
„Najozbiljnije. Sedeo je u iscepanim farmerkama i štrokavoj majici, bos. Živi u vili, dva nova automobila u garaži. Ogroman teren oko kuće. Ima skup alarmni sistem. I živi sa tom prelepom devojkom, dvadeset pet godina mlađom. . .“
„On ne zna da piše, Nelsone. Mizeran rečnik, nikakav stil. Nula.“
„Samo bljuvanje i jebanje i laganje, H arolde, ništa drugo. . .“
„On mrzi žene, Nelsone.“ „On mlati svoje žene, H arolde.“ H arold se nasmejao.
„Gospode, jesi li ikad čitao onu pesmu gde oplakuje fakat što su žene rođene sa crevima?“
„H arolde, on je samo primitivac. K ako uopšte proda tolike knjige?“
„Ima primitivne čitaoce.“
„Da, piše o kockanju, lokanju... nikad kraja.“ Mozgali su malo o tome.
Onda je H arold uzdahnuo.
„I slavan je širom Evrope, a sad zaraza hvata i Južnu Ameriku.“
„To je rak imbecilizma, H arolde.“
„Ali ovde nije tako slavan. U Sjedinjenim Državama se zna gde mu je mesto.“
„Naši kritičari znaju ko stvarno vredi.“
Nelson je ustao i ponovo napunio obe šolje, onda je seo. „Ima još nešto, nešto odvratno! Baš odvratno!“ „Šta to, Nelsone?“
„Obavio je kompletan pregled. Prvi u životu. Ima šezdeset pet godina.“ „I?“
„Zdrav je kao dren. Držao je izveštaj pod bocom votke. Video sam. A popio je dovoljno toga da obali čitavu armiju. Nije pio samo u ćeliji za alkose, kad su ga hapsili. Jedino što je van normale su trigliceridi, dvesta šezdeset četiri u minusu.“
„Bar to!“
„Svejedno nije fer. Odavno je pokopao svu svoju pijanu bratiju i neke od svojih pijanih dama.“
„To ti je kad neko ima više sreće nego pameti, Nelsone.“
„On je kao ker koji bez gledanja pređe preko autoputa i ostane živ.“
„Jesi li ga pitao kako je to izveo?“
„Aha. Samo mi se smejao. K aže da bogovi vole njegovo dupe. Da je to njegova karma.“
„K arma? Pa on ne zna ni šta znači ta reč!“
„On samo blefira u životu, H arolde. Bio sam na jednom čitanju poezije kada ga je neki student pitao šta je egzistencijalizam, a on odgovorio: ‘Sartrovi prdeži’.“ „K ad će da ga provale?“
„Jedva čekam!“
Srknuli su svoj espreso.
Nelsonova glava ponovo je počela da drhti i poskakuje. „K urovski. Tako je ružan! K ako neka žena uopšte može da ga ljubi a da ne povrati?“
„Misliš da on zna sve te žene o kojima piše, Nelsone?“
„Ma upoznao sam neke od njih. Čak prilično zgodne. Ne shvatam to.“
„Zao im ga. On je kao šugavi ker.“
„K oji bez gledanja prelazi preko autoputa.“ „Otkud mu toliko sreće?“
„Pojma nemam. K ad god izađe iz kuće upadne u govna. Poslednje što sam čuo je da je neki izdavač odveo njega i njegovu devojku u Polo klub. Ustao je od stola da ode do toaleta i izgubio se. Tumarao je naokolo i govorio Ijudima da su foliranti. K ad je šef sale došao da vidi ko pravi galamu, potegao je nož.
Sada mu je zabranjen pristup u klub.“
„Jesi li čuo ono kad je pozvan u kuću nekog profesora, pa se ispišao u saksiju i zapalio mu kokošinjac?“ „Nema čovek stila.“
„Ni trunke.“
Ponovo su ućutali.
Onda je H arold uzdahnuo.
„On ne zna da piše, Nelsone.“
„Ima bolesne čitaoce, H arolde.“
„Bolesno štivo za bolesnu publiku.“
„K urac je on. Živi kurac. Mrzim ga.“
„Zašto ga čitaju? Zašto kupuju njegove knjige?“
„To je ta njegova kvazi-jednostavnost. Veruju u njegove plitke misli.“
„Eto, mi smo napisali neke od najboljih stihova dvadesetog veka, a taj skot K urovski bere aplauze.“
„On je demon.“
„Folirant.“
„K ako žene mogu da Ijube to nakazno lice?“ „Zubi su mu žuti!“ Onda je zazvonio telefon.
„Izvini, H arolde. . .“
Nelson je digao slušalicu.
„H alo?... O, mama... Sta?... Pa... ne znam. Nisam baš za tu ideju. Ne, ne slažem se. Slušaj, mama, zaboravimo to. Znam da misliš sve najbolje. . . Čuj, mama, prekinula si me usred sastanka. Radimo na organizaciji poetske večeri u Operi. Zvaću te, mama. Ljubim te. . .“ Nelson je tresnuo slušalicu.
„Pizda odvratna!“
„Šta je bilo, Nelsone?“
„H oće da mi sredi za neki POSAO I TO JE SMRT!“ „Gospode Bože, zar ona ne shvata?“
„Bojim se da ne shvata, H arolde.“
„Da li je K urovski ikad imao mamu?“
„Šališ se! Zar tako nešto da izađe iz drugog tela? Ljudskog tela? Ni govora.“
Nelson je ustao i počeo da hoda gore-dole. Glava mu se tresla kao nikad.
„Gospode, tako sam umoran od čekanja! Zar niko ne shvata genija? “
„Šta da ti kažem, Nelsone, moja mama nije, bar do one noći kada je umrla. Ali imala je dovoljno pameti da uštedi i investira novac. . .“ Nelson je ponovo seo. Zagnjurio je lice u šake. „Isuse, Isuse H riste. . .“ H arold se smeškao.
„Dobro, nas će pamtiti još sto godina posle njegove smrti. . .“
Nelson je uklonio šake s lica, pogledao naviše. Glava mu je oborila sve rekorde u klimatanju.
„Ali kako ne shvataš? Stvari su se promenile! Svet će do tada verovatno biti razbucan! Nikada nećemo dobiti priznanje!“
„Da“, rekao je H arold. „Da, ima i toga. E jebiga.“
Negde u južnom delu grada, K urovski je bio pijan za mašinom i kucao je priču o dvojici pisaca koje je nekad poznavao. Nije bila neka velika priča, ali bila je neophodna. Pisao je priču mesečno za seks-časopis koji je religiozno štampao sve šta god im pošalje. Nije im bilo važno da li je to loše, verovatno zbog njegove međunarodne reputacije.
K urovski je voleo da vidi svoje stranice među fotografijama golih pičaka. Zamišljao je kako neke od tih fotomodela listaju časopis i onda natrče na neku od njegovih priča.
Šta je sad ovo? pitale bi se.
Devojke, odgovorio bi im kad bi mogao, to je jednostavna rečenica i realistički dijalog. Tako se to radi. I možete da poljubite moje ružno žutozubo lice samo u snovima. Već sam odvojen.
K urovski je izvukao poslednji list iz mašine, pripojio ga ostalima, a onda počeo da traži koverat.To je bilo najteže u čitavom poslu: naći koverat, adresirati ga, zalepiti marke, onda ga poslati.
A obično bi usledile dve-tri čaše vina da zaokruži jedan od najlepših načina koji su ikad izmišljeni da se provede noć.
Natočio je prvu.

BLOKADA[45]
Telefon je zazvonio u 11 i 45 ujutro. Martin Glison je spavao. Podigao je slušalicu sa poda.
„Da?“ rekao je.
„Martine?“
»Da.“
„Ovde Glodar.“
To je bio urednik njujorškog časopisa koje je voleo da sebe zove Glodar.
„Slušaj, ne stiže nam ništa od tebe. Ostalo je još šest dana do ulaska u štampu.“
„Dobro, Glodare, poslaću ti nešto.“
Martin je svakog meseca pisao kratku priču za časopis Sekseroks.[46]
„K ako te slušaju dame, Martine?“
„Dao sam sebi predah. Izbegavam ih.“
„Gde nalaziš teme za priče?“
„Zar je to bitno dokle god se čitaju?“
„U pravu si. Volimo to što pišeš. Što se nas tiče, možeš da budeš i nevin.
Bitno je da nam za šest dana treba nešto.“
„U redu, Glodare. Drž se.“
„I ti, Martine.“
Martin je spustio slušalicu. Obrnuo se na krevetu, sad je ležao potrbuške, licem ka suncu. Znojio je piće iz sebe. Napisao je 27 knjiga, preveden je na 78 jezika i nikada još nije imao blokadu u pisanju, a sada je imao jebenu blokadu.
Piljio je u sunce.Tek je pre 13 godina utekao od osmočasovnog radnog vremena. Sada je sve VREME njegovo. Svaki sekund, svaki minut, svaki sat, svaki dan. Svaka noć. On je pisac. Pisac. Pisac.
Profesionalni pisac. U Americi ima 12 miliona ljudi koji žele da budu pisci.
On je pisac.
Martin je ustao sa kreveta i otišao u kupatilo, pustio vodu u kadu, onda seo na klozetsku šolju. Znao je svoj problem: nije mogao do pisaće mašine. Bila je u drugoj sobi. Trebalo je samo da uđe tamo, da sedne za mašinu, i onda bi krenulo. Ali nije to mogao da učini. Ušao bi tamo, gledao u mašinu, ali ne bi seo. Nije mogao. A nije baš tačno znao zašto.
Dobro, bar je mogao da sere.
Martin se obrisao, pogledao u šolju, pustio vodu, pomislivši: vrlo je tanka linija između pisanja i sranja.
Prišao je kadi, pustio malo hladne vode, onda ušao u nju. . .
Pisanje te potiskuje u neke vazdušne sfere, čini te čudnim, neprilagođenim. Nije čudo što je H emingvej razneo sebi mozak nad oranžđusom. Nije čudo što je H art K rejn skočio u propeler, nije čudo što je Četerton uzeo otrov za pacove. Jedini koji uvek teraju dalje su pisci bestselera, a oni i ne pišu, oni su već mrtvi. A možda je i on mrtav: poseduje sopstvenu kuću s alarmnim sistemom, ima IBM-ovu električnu pisaću mašinu, ima Poršea i BMW-a u garaži.
Ali do sada je odoleo bazenu, džakuziju i teniskom terenu. Možda je samo polumrtav?
Telefon je zazvonio. Nasmešio se: uđi u kadu i telefon će zazvoniti.
Telefon je često zvonio dok jebe. Ne zvoni više. On je pisac, ne može da se gnjavi jebanjem. Treba mu vremena da piše seks-priče.
Izašao je iz kade, mokar, voda je curila sa njega, ušao u spavaću sobu, podigao slušalicu.
„Da?“
„Martin Glison?“
„Da.“
„Ovde ordinacija doktora Vornera. Samo da vas podsetim da imate zakazano u jedan sat.“
„K aramba!“
„Molim?“
„Mislim zašto?“
„To je vaš polugodišnji termin za pregled i čišćenje zuba.“
„U redu, hvala vam.“
Martin se nije vratio u kupatilo. Samo se izvalio na krevet i provaljao se po čaršavima da se osuši. Ostalo je neke originalnosti u njemu.
Onda se obukao i izašao. Pogledao je u dva automobila, onda odabrao BMW. Osetio je potrebu za malom promenom.
K asnije, u zubarskoj ordinaciji, javio se sestri na prijemnom da je stigao. Devojka ga je zamolila da sedne, a onda zatvorila klizna staklena vrata čekaonice. Nikada nije voleo kad zatvore ta staklena vrata. To je stvarno bila uvreda, tako zatvoriti nekog. Ili možda nisu hteli da čuješ krike sa zubarske stolice. Nije bitno.
Martin je seo, uzeo neki časopis.
K od Sekseroksa je voleo to što objavljuju sve što im šalje. Sada bi stvarno trebalo da pokuša da napiše nešto, tek da ostavi tu ulicu otvorenom. Možda i nema nikakvu blokadu. Možda samo misli da ima blokadu. Ali krajnji ishod je identičan.
Zaboravio je naočare za čitanje. Ipak je listao stranice časopisa. Ionako ni sa naočarima nije mogao da čita časopise. Nije ga zanimao sport, zbivanja u svetu, filmovi, društvena scena, kraljevske familije, pa čak ni da li se bliži kraj sveta ili ne.
„Zdravo!“
To je rekla curica od 5 godina, u lepoj plavoj haljinici i belim cipelicama. Imala je svetložutu kosu i crvenu mašnicu u njoj. I prelepe krupne smeđe oči.
„Zdravo!“ uzvratio je Martin, a onda ponovo pogledao u časopis.
„H oćeš li vaditi zub?“ upitala je curica.
Martin je pogledao naviše.
„Pa ne bih znao. Nadam se da neću.“
Martin je gledao u nju. Bila je zaista slatko malo biće. Ali verovatno će odrasti u ženu koja muškarcu gazi po jajima.
„Imaš smešno lice“, rekla je.
Martin se nasmešio.
„I ti imaš smešno lice.“

Nasmejala se. Bio je to predivan kikot, svež i čist, podsetio ga je na kockice leda na dnu čaše. Ne, to je bilo otrcano. Taj smeh je bio nešto drugo. Šta?
To je to, eto priče, pomisli Martin, čovek napastvuje devojčicu u zubarskoj čekaonici dok njenoj majci vade zub. I napišeš je realno i užasno, pa ipak duhovito. Čovek bi, ali ne bi, a devojčica ga na svoj način navodi na to. K ad majka uđe, on ima curicine gaćice na glavi.
„Gde ti je mama?“ upitao je Martin.
„Vade joj zub.“
Martin je ponovo pogledao u časopis.
„Zašto ne sedneš ovamo i čitaš mi?“ upitala je curica.
Martin je pogledao u nju.
„Ne vidim baš dobro, zaboravio sam naočare za čitanje.“ „Ma hajde bar probaj“, nasmešila se.
K akva čudna devojčica, pomislio je, tako bezbrižna, neustrašiva.
Martin joj je prišao, prineo stolicu. Privukao je stolicu sve dok nisu bili jedno pored drugog.
„A sad, šta bi htela da ti čitam?“
„Samo mi čitaj nešto iz tih novina u ruci.“
Martin je jedva razaznavao slova. Čitao joj je. Neki članak o bezbednosnim problemima na sledećoj Olimpijadi. Sve je to bilo veoma dosadno. Jebalo mu se za Olimpijadu. Ali devojčica je delovala prilično zainteresovano za bezbednosne probleme na sledećoj Olimpijadi. Osećao je kako njena ruka dodiruje njegovu, nagnula je lice ka njegovom kao da želi bolje da čuje. Osetio je pramenove njene kose na svom licu. Počeo je da zamuckuje.
Sada, pomislio je, čovek u mojoj priči pruža ruku i hvata njenu nogu.
Nežno. To bi bio početak. . .
Baš tada se vrata zubarske ordinacije otvoriše i pojavi se veoma krupna žena u bluzi, širokim pantalonama i sandalama. „H ajde, Vera, vreme jer da krenemo!“ Vera se nasmešila Martinu.
„H vala vam!“
„Jel’ vas ugnjavila, gospodine? Ona je prava mala napast, zar ne?“
„O ne“, rekao je Martin, „baš je bila dobra. . .“ Devojčica i njena majka su otišle, a Martin je spustio časopis na stočić.
Možda će pisati noćas. Samo će da uđe i sedne za mašinu, otvori flašu vina, uključi radio. K renuće. Problem je bio u mešavini sumnje u sebe i ekstremnog samopouzdanja.
Onda se vrata čekaonice otvoriše i asistentkinja zubara reče: „Gospodine Glison, hoćete li, molim vas, da uđete?“ Pošao je za njom.
„Prva vrata desno“, rekla je i zastala da ga propusti unutra.
Martin se iskusno smestio na stolicu, opružio se. Devojka je pogledala u njegov karton.
„Dobro, snimali smo vam zube prošli put, tako da nam to sad ne treba dok ne dođe do nekih problema. Jeste li imali neke bolove ili probade?“ „Ne u zubima“, rekao je Martin.
„A sad otvorite usta“, rekla je devojka.
Počela je da dodiruje zube alatkom.
„Mmmm, sve izgleda uredno... ima nekih naslaga, ali ne vidim nikakave znake karijesa.“
„Dobro.. .“
„I kako vam inače ide, gospodine Glison?“ „Dobro. Sećate me se?“
„O da.“
„A kako ide vama?“
„Dobro, osim što smo izgubili našeg konja.“ „K onja?“
„Da, imali smo jahaćeg konja. Umro je gotovo preko noći. Veoma tužno.“
„Da, dešava se. Meni je umrla mačka.“
„A sad otvorite i počinjem. I samo držite ovo. K ad vam kažem, stavite je u usta. K ao slamku.“
Dodala mu je sisaljku koja isisava krv i vodicu iz usta.
„Aha“, rekao je Martin, „sećam se toga.“
Asistentkinja je počela da mu čisti zube. Bila je otvorena, ali ne i familijarna. Samo pristojna porodična žena od 35 godina, prosečne pameti, možda malo zdepasta, ali uredna: samo dobra žena.
A sad, pomisli Martin, kako bi bilo s ovom? Čovek sedi na zubarskoj stolici gde mu čiste zube. Rano popodne. Malo dosadnog razgovora. Čovek je prilično mamuran. Čudno se oseća. Ne bezumno, ili tako nešto, samo čudno. Ž ivot je samo terao dalje i dalje i dalje bez mnogo skretanja. Parke ga nisu mučile. Ž ivot je bio samo pitanje jela, spavanja, pića. Ništa veliko, ništa malo. Nikakva muka, ali ni trunke besmrtnog. I onda čovek samo tera dalje, jedva uopšte znajući zašto,jedva misleći o tome, on to prosto radi kao da pruža ruku i kupi novčić sa poda pruža ruku i dok asistentkinja čisti njegove zube, hvata je za dupe, pošteno ga stisne i onda ga pusti.
Devojka ništa ne govori, samo čisti dalje. Onda kaže: „Sad“, i on u usta stavlja sisaljku koja izvlači krv i vodicu.
On ostavlja sisaljku u ustima i pruža obe ruke i hvata oba njena guza, zaista zarije kandže u njih, onda ih pušta. Devojka samo čisti dalje.
Onda sa obe šake zadiže njenu uštirkanu suknju, napipava gaće, povlači ih naniže. Ona ništa ne govori, samo čisti. . .
Tada je začuo njen krik:
„EJ! ŠTA TO RADITE?“
Martin se uspravio na zubarskoj stolici. Ona je ustuknula ka vratima ordinacije. Oči su joj bile razrogačene. Ponovo je vrisnula: „ŠTA STE VI, UMOBOLAN?“
Zubar, doktor Vorner, utrčao je u ordinaciju.
„Šta se desilo, Darlin?“
„OVA BUDALA ME UH VATILA ZA DUPE!“
„Jeste li to zaista uradili, gospodine?“
„Možda, ne znam.“
„E PA JA ZNAM! UH VATIO ME ZA DUPE!“ „Nisam hteo, bilo je kao u snu.
. .“
„Ne možete da šetate naokolo i radite takve stvari, gospodine“, rekao je doktor Vorner.
„Znam. Znam da sam pogrešio. Ne znam šta da kažem.“
„ZOVIMO POLICIJU! PRIJAVIMO GA! ON JE OPASAN!“ vikala je asistentkinja.
„U pravu ste“, rekao je Martin, „zovite policiju. Sačekaću ih. Verovatno me treba uhapsiti. Ono što sam učinio bilo je apsolutno idiotski. Žao mi je, mada to ’žao mi je’ nije dovoljno.“
„U redu, Darlin“, rekao je doktor Vorner, „idi telefoniraj policiji.“
„Ne“, rekla je Darlin, „samo nek ide odavde. Muka mi je od njega. Samo nek ide odavde!“
Martin jedva da je verovao njenim rečima. „H vala“, rekao je asistentkinji,
„ne mogu dovoljno da vam zahvalim. Verujte mi, nikada više neću uraditi ništa slično!“
„Samo izađite odavde, i to odmah“, rekla je Darlin, „dok se ne predomislim!“
„Pođite, idite sad odavde“, rekao je doktor Vorner. Martin je ustao sa stolice i izašao iz te prostorije, prošao niz hodnik, onda otvorio vrata čekaonice i izašao odatle na ulicu. Video je BMW-a, pronašao ključeve, otvorio vrata, ušao. Pokrenuo je motor i odvojio kola od ivičnjaka. Vozio je do glavnog bulevara i stao pred semaforom. Upalilo se zeleno svetlo pa je skrenuo desno u gust saobraćajni promet. Martin je vozio dalje iza drugih vozila. Onda se pojavilo novo crveno svetlo pa je stao između drugih zaustavljenih automobila i mislio: oni ne znaju, ovi ljudi ne znaju za mene. Onda je svetlo postalo zeleno, pa je vozio dalje iza drugih vozila. Vozio je u pogrešnom pravcu, sve dalje od kuće, ali to kao da nije bilo važno.

SVE GUZICE NA SVETU I MOJA[47]
Nijedna ljudska patnja nije veća od onog što je priroda odredila.
1.
Bila je deveta trka, a konj se zvao Zeleni Sir. Dobio je sa 6:1 i pokupio sam 52 dolara na uloženih 10, a kako sam već tada bio u velikom dobitku, to je tražilo novo piće. „Daj mi čašu zelenog sira“, rekao sam barmenu. Nije se zbunio. Znao je šta pijem. Čitavog popodneva sam visio za šankom. Pio sam cele prethodne noći i, kad sam došao kući, morao sam, naravno, da popijem još. Bio sam bogovski opremljen. Imao sam viski, votku, vino i pivo. Pogrebnik ili neko zvao je oko 8 uveče i rekao kako bi voleo da me vidi. „Može“, rekao sam. „Ponesi piće.“ „Ne smeta ti da dovedem prijatelje?“ „Nemam prijatelje.“ „Mislim na svoje prijatelje.“ „Svejedno mi je“, rekao sam. Otišao sam u kuhinju i nalio čašu viskija. Ispio sam ga na eks, kao u stare dane. Flašu sam nekad pio za sat i po, dva sata. „Zeleni sir“, rekao sam kuhinjskim zidovima. Otvorio sam visoku limenku ledenog piva.
2.
Pogrebnik je stigao i bacio se na telefon, i ubrzo su počeli da ulaze mnogi nepoznati ljudi, svi su nosili piće. Bilo je dosta žena i poželeo sam da ih sve redom silujem. Seo sam na tepih, osećao sam električno svetlo, osećao kako pića teku kroz mene kao parada, kao atak na potištenost, kao atak na ludilo.
„Nikada više neću morati da radim!“ govorio sam. „K onji će se pobrinuti za mene, kako se još nijedna kurva NIK AD nije pobrinula!“
„O, znamo mi to, gospodine K inaski. Znamo da ste VELIK I čovek!“
To se sa kauča oglasio mali sedokosi pušikar vlažnih usana, trljao je ručice i podmuklo je gledao. Ozbiljno je mislio. Muka mi je pripala. Ispio sam piće koje sam držao u ruci, našao negde drugo i odmah popio i to. Počeo sam da pričam sa ženama. Obećao sam im sve balade svoje moćne kare. Smejale su se. Ozbiljno sam mislio. Baš tada. Tu. K renuo sam ka ženama. Muškarci su me odvukli. Za svetskog čoveka bio sam po mnogo čemu pravi srednjoškolac. Da nisam bio Veliki g. K inaski, neko bi me već ubio. Ovako sam samo pokidao košulju na grudima i ponudio da se mlatim s bilo kim na travnjaku ispred kuće. Imao sam sreće. Nikome nije bilo stalo da me gurne preko mojih pertli.
K ad mi se mozak razbistrio, bilo je četiri ujutro. Sva su svetla gorela i svi su već otišli. Ja sam i dalje sedeo. Pronašao sam neko toplo pivo i popio ga. Onda sam otišao u krevet s osećanjem koje svi pijani znaju: da sam ispao budala, ali dođavola s tim.
3.
Mučili su me hemoroidi već 15-20 godina; takođe i raspukli čirevi na želucu, loša jetra, gnojni čirevi na koži, anksiozne neuroze, različite vrste ludila, ali čovek tera dalje u nadi kako neće sve odjednom da se raspadne.
Biće da je to pijanstvo okončalo stvar. Osećao sam slabost i vrtoglavicu, mada je to bilo uobičajeno. H emoroidi. Ni na šta nisu reagovali vruće kupke, melemi, ništa nije pomagalo. Crevo mi je visilo iz bulje gotovo kao rep kod psa. Otišao sam kod lekara. Samo ga je pogledao. „Opehasija“, rekao je.
„U redu“, rekao sam, „ali ja sam kukavica.“ „Topro, to če samo otešati ofu stfar.“
Skote nacistički, pomislio sam.
„H oču da usmete ofaj lahsatif u utorak feče, onta u setam ujutro, kat ustanete, ja? I gurate hlistir, stalno hlistir, tok voda ne pute čista, ja? Onda ja opet pokledam fas u teset sati u sreda jutro.“ „Javol, majne hering“, rekao sam.
4.
Štrcaljka klistira mi je stalno ispadala iz dupeta i čitavo je kupatilo postalo mokro i bilo je hladno i trbuh me boleo i davio sam se u sluzi i govnima. Tako će svet da završi, ne od atomske bombe, već od govana govana govana. Oprema koju sam kupio nije imala ništa što bi presecalo mlaz vode, a prsti mi nisu radili, pa je voda šikljala punim mlazom u mene i punim mlazom isticala. Trebalo mi je oko sat i po za čitavu akciju, a dotle su moji hemoroidi komandovali svetom. U nekoliko navrata došlo mi je da odustanem i umrem. Našao sam konzervu čistog terpentina u plakaru. Divna crvenozelena konzerva. „OPASNO PO ŽIVOT!“ pisalo je na njoj. „Škodljivo ili fatalno ako se proguta.“ Ja jesam bio kukavica: vratio sam konzervu u plakar.
5.
Doktor me postavio na sto. „A sat samo opustite fašu sadnjisu, ja? Lapafo, lapafo. . .“
Najednom mi je zabio klinastu kutiju u dupe i počeo da odmotava zmiju koja je lagano puzila u moje crevo tražeći rak.
„H a! Sat malo poli, najn? Onta tahčeš kao ker, a?
H ahahahahahahahahahaaa!“
„Skote, mamu ti jebem!“
„Vas?“
„Jebem ti! Jebem ti! Jebem ti! Šinteru! Svinjo, sadisto. . . Ti si zapalio Orleanku na lomači, ti si zabio klin u H ristove ruke, ti glasao za rat, za Goldvotera, za Niksona. . . Pizdurino! Šta mi to RADIŠ?“
„Prso pute kotofo.Topro potnosite. Pičete topar pasijent.“
Smotao je zmiju, i onda sam video kako viri kroz nešto slično periskopu. Zalepio je gazu preko moje krvave guzice pa sam ustao i obukao se. „I zašto operacija?“
Znao je našta mislim. „Samo hemoroiti.“ Ždraknuo sam u noge njegove sestre sa prijemnog kad sam izlazio. Slatko se smeškala.
6.
U bolničkoj čekaonici devojčica je gledala naša siva lica, bela lica, žuta lica... „Svi umiru!“ objavila je. Niko se nije pobunio. Okrenuo sam stranicu starog primerka Tajma.
Posle rutinskog popunjavanja papira pregled urina, krvi odveli su me u sobu sa četiri kreveta na osmom spratu. K ad je došlo do religije, rekao sam „katolik“, samo da bih se spasao buljenja i pitanja koja obično prate izjavu da nisi religiozan. Umoran sam bio od svih prepiranja i birokratije. Bila je to K atolička bolnica možda dobijem bolju uslugu ili Papin blagoslov.
Eto, bio sam zatvoren sa još trojicom. Ja, monah, usamljenik, kockar, plejboj, idiot. Svemu je bio kraj. Ljubljenoj samoći, frižideru punom piva, tompusima na komodi, telefonskim brojevima žena trtastog dupeta i dugačkih nogu.
U sobi je bio jedan sa žutim licem. Izgledao je kao velika debela ptica umočena u mokraću i osušena na suncu. Stalno je stiskao svoj taster. Imao je neki cmizdrav, mjaukav glas. „Sestro, gde je doktor Tomas? Doktor Tomas mi je dao kodein juče. Gde je doktor Tomas?“
„Ne znam gde je doktor Tomas.“
„Mogu li da dobijem bombonu za kašalj?“
„Na stočiću su vam.“
„To ne zaustavlja kašalj, a ni taj lek za kašalj ništa ne valja.“
„Sestro!“ dreknuo je sedokosi lik sa drugog kreveta. „Može li još kafe? Voleo bih još malo kafe.“
„Videću“, rekla je i nestala.
K roz moj prozor videli su se bregovi, padine bregova. Gledao sam padine bregova. Spuštao se mrak. Ništa osim kuća na bregovima. Starih kuća. Obuzelo me je čudno osećanje da su nenastanjene i da su svi pomrli, da su svi digli ruke od života. Slušao sam trojicu ljudi kako prigovaraju na hranu, na cenu smeštaja u bolnici, na lekare i sestre. K ad je jedan govorio, druga dvojica kao da nisu slušali, nikad nisu komentarisali. Onda bi drugi počeo. Govorili su na smenu. Nije bilo šta drugo da se radi. Nebulozno su pričali, menjajući teme. Bio sam sa Južnjakom, kamermanom i žutom upišanom pticom. Napolju se pojavio krst na nebu prvo je bio plav, zatim crven. Bila je noć, navukli su nam zavese oko kreveta i osetio sam se bolje, ali sam shvatio, čudnovato, da me bol ili moguća smrt nimalo ne približavaju ljudima. Posetioci su počeli da stižu. Niko mi nije došao u posetu. Osetio sam se kao svetac. Pogledao sam kroz prozor i video neonski natpis pored crvenoplavog krsta koji se okretao na nebu. MOTEL, pisalo je. Tela u daleko ugodnijem štimungu. Jebanje.

7.
Neki jadni đavo odeven u zeleno došao je i obrijao mi dupe. K akvih sve užasnih poslova ima na ovom svetu! Eto jednog koji sam preskočio.
Navukli su mi kapu za tuširanje na glavu i onda su me gurali na kolicima.To je bilo to. H irurgija. K ukavica klizi niz hodnik pored umirućih. Uz mene su bili muškarac i žena. Gurali su me i smeškali se, delovali su veoma opušteno. Ugurali su me u lift. Četiri žene stajale su u liftu.
„Idem u operacionu salu. Da li bi neka od vas da se menja sa mnom?“ Pribile su se uz ivicu lifta, odbivši da odgovore.
U operacionoj sali čekali smo dolazak Boga. Bog je najzad ušao: „Topro, topro, efo mog drukara!“
Nisam se pomučio da uzvratim na takvu laž.
„Oprnite se na stomak, molim fas.“
„Pa“, rekao sam, „pretpostavljam da je sada kasno da se predomislim.“
„Ja, ja“, rekao je Bog. „Sat ste u našoj flasti.“
Osetio sam kako me vezuju kaišem preko leđa. Raširili su mi noge. Prva injekcija u kičmu. Osetio sam kao da mi prostiru peškire oko čmara i preko leđa. Još jedna injekcija. Zatim treća. I dalje sam pružao jezičinu. K ukavica, klovn, zvižduće u mraku.
„Uspafajte ga, ja“, rekao je. Osetio sam injekciju u lakat, bolno. Bez efekta. Suviše pijanstava iza mene.
„Ima li neko cigaru?“ upitao sam.
Čuo sam nečiji smeh. Postajao sam jeftin. Nisam bio u formi. Rešio sam da ćutim.
Osetio sam nož kako me štrpka oko guzice. Nije bilo nikakvog bola. „A sat ofo“, čuo sam ga, „ofo je klafna opstruksija, fitite? Unt ofte. . .“
8.
Šok-soba je bila dosadna. Neke zgodne damice šetkale su naokolo, ali ignorisale su me. Pridigao sam se na lakat i pogledao oko sebe. Tela na sve strane. Veoma bela i nepomična. Prave operacije. Pluća. Srca. Svega. Osetio sam se kao neki diletant i pomalo postiđeno. Bilo mi je drago kad su me na kolicima izgurali odatle. Moja tri cimera stvarno su blenula kad sam dovezen u sobu. Nisam bio u formi. Skotrljao sam se sa te stvari na krevet. Otkrio sam da su mi noge i dalje mrtve, da nemam nikakvu kontrolu nad njima. Rešio sam da spavam. Čitavo je mesto bilo depresivno. K ad sam se probudio, dupe me je zaista bolelo. Ali noge su i dalje bile kao mrtve. Uhvatio sam se za kitu i bilo je kao da je nemam. Mislim, nikakvog osećaja nije bilo. Osim što sam hteo da pišam, a nisam mogao. Bilo je užasno i trudio sam se da ne mislim na to.
Jedna od mojih bivših ljubavi došla je i sela, gledajući me. Bio sam joj rekao da idem u bolnicu. Pojma nemam zašto sam to učinio.
„Zdravo! K ako si?“
„Odlično, samo ne mogu da pišam.“ Nasmešila se.
Razgovarali smo malo o koječemu pa je otišla.
9.
Bilo je kao u filmovima svi bolničari su izgledali kao homoseksualci. Jedan je delovao nešto muževnije od ostalih. „Ej, šefe!“ Prišao je.
„Ne mogu da pišam. H teo bih, ali ne mogu.“
„Odmah se vraćam. Sredićemo to.“
Čekao sam prilično dugo. Onda se vratio, navukao zavesu oko mog kreveta i seo.
Isuse, pomislio sam, šta će da mi radi? Da mi ga popuši?
Ali onda sam video da ima neku vrstu aparata. Motrio sam kako izvlači šuplju iglu i gura je kroz rupu za pišanje na mom kurcu. Osećanje za koje sam mislio da mi je nestalo iz kite najednom se vratilo.
„Jao, sestru ti jebem!“ prostenjao sam.
„Nije baš najprijatnija stvar na svetu, a?“
„Tako je, tako je. Slažem se. Ijao! Mamu ti jebem!“
„Uskoro je gotovo.“
Pritisnuo mi je bešiku. Video sam kako se mala četvrtasta tegla puni mokraćom. To je bilo nešto što su izostavili u filmovima.
„O, Isusa ti, smiluj se! Završio si posao.“
„Samo trenutak. Sad.“
Izvukao je iglu. Napolju, moj crveno-plavi krst okretao se i okretao. H rist je visio na zidu s parčetom suve palme pribijene za stopala. Nije čudo što se ljudi okreću bogovima. Prilično je teško prihvatiti stvari takve kakve jesu.
„H vala“, rekao sam bolničaru.
„I drugi put, i drugi put.“ Razmaknuo je zavesu i otišao sa svojim aparatom.
Žuta upišana ptica stiskao je svoj taster.
„Gde je ta sestra? O zašto, zašto sestra ne dolazi?“ Stiskao je dalje.
„Radi li taster? Možda se moj taster pokvario?“ Sestra je ušla.
„Leđa! O, leđa me užasno bole! Niko nije došao da me obiđe! Čak ni moja žena! Gde je moja žena? Sestro, dignite krevet, moja leđa bole! TAK O! Više! Ne, ne, gospode bože, suviše ste ga digli! Niže, niže! Tako. Dosta! Gde je moja večera? Nisam večerao! Slušajte...“ Sestra je izašla.
I dalje sam mozgao o maloj piš-mašini. Možda ću morati da kupim jednu i nosim je naokolo do kraja života. Da čučim po kapijama, iza drveća, na zadnjem sedištu moga auta.
Južnjak na krevetu broj jedan nije mnogo govorio. „Moje stopalo“, najednom je rekao zidovima, „ne mogu da shvatim, moje stopalo je preko noći oteklo i neće da splasne. Boli, boli“
Sedokosi tip u ćošku pritisnuo je taster.
„Sestro“, rekao je, „sestro, možete li da mi izmuzete lonče kafe?“
Stvarno, pomislio sam, glavni moj cilj je da se sačuvam od ludila.
10.
Sledećeg dana je sedokosi kamerman prineo svoju kafu i seo na stolicu pored mog kreveta. „Ne mogu da podnesem tu jajaru.“ Govorio je o žutoj upišanoj ptici. I eto, nije preostalo ništa drugo nego da razgovaram sa sedokosim. Rekao sam mu da me je piće u velikoj meri dovelo u sadašnje stanje. Iz zezanja sam mu ispričao neka od svojih luđih pijanstava i sumanute stvari koje su se pritom desile. I on je imao nekoliko priča.
„U stare dane“, rekao mi je, „postojali su veliki crveni vozovi koji su išli od Glendejla do Long Biča, tako nešto. Jurili su čitav dan i veći deo noći, osim jednog intervala od sat i po, mislim između pola četiri i pet ujutro. Eto, pio sam jedne noći i sreo drugara u baru i, kad se bar zatvorio, otišli smo kod njega i popili ono što je tamo imao. Otišao sam od njega i izgubio se. Skrenuo sam u slepu ulicu, ali nisam znao da je slepa. Vozio sam dalje, prilično brzo. Vozio sam sve dok nisam naleteo na šine, pruga je bila uzdignuta. K ad sam naleteo na šine, volan je poskočio i tresnuo me u bradu, nokautirao me. Samo sam sedeo nokautiran u kolima. Ali imao sam sreće, jer je to bio baš onaj sat i po kad vozovi nisu išli. Ne znam koliko sam dugo sedeo tu. Probudila me sirena voza. Video sam ga kako juri prema meni. Imao sam tek toliko vremena da pokrenem kola unazad. Voz je protutnjao. Vozio sam kući, prednji točkovi bili su skroz iskrivljeni i rasklimani.“
„Dobro si prošao.“
„Drugi put, sedim ja u baru. Preko puta ulice je bio lokal u kome su se hranili železničari. Voz stane i ljudi izađu da jedu. Sedim pored nekog tipa u tom baru. On se okrene ka meni i kaže: ‘Vozio sam nekad tu mašinu i mogu opet da je vozim. Dođi da vidiš kako ću je pokrenuti.’ Izađem sa njim i popnemo se u lokomotivu. On stvarno pokrene mašinu. Počnemo da se krećemo priličnom brzinom. Onda pomislim: šta kog đavola radim ovde? K ažem tipu: ‘Ne znam šta ćeš ti, ali ja silazim!’ Dovoljno sam znao o vozovima da znam gde je kočnica. Cimnem kočnicu, i pre nego što je voz stao iskočim napolje. On je iskočio s druge strane i nikad ga više nisam video. Ubrzo se napravila velika gužva oko voza, policajci, detektivi, reporteri, radoznalci. Stojim tako sa strane u gužvi i posmatram. ‘Ajmo bliže, da vidimo šta se dešava!’ kaže neko pored mene. ‘Ma zajebi’, kažem ja, ‘to je samo voz.’ Plašio sam se da me je neko možda video. Sledećeg dana izađe čitava ta priča u novinama. Naslov: VOZ JURI SAM U PAK OIMU. Izrezao sam priču i sačuvao je. Čuvao sam taj isečak deset godina. Moja ga je žena videla par puta. ‘K og đavola čuvaš tu priču? VOZ JURI SAM U PAK OIMU.’ Nikada joj nisam rekao, još sam se plašio. Ti si prvi kome sam to ikad pričao, kunem se.“
„Ne brini“, rekao sam. „Niko živ neće nikada čuti ovu priču.“
Onda je dupe zaista počelo da me muči, i sedokosi mi je rekao da tražim injekciju. Tražio sam. Sestra mi je zabola iglu u guz. Ostavila je zavesu namaknutu oko kreveta kad je otišla, ali je sedokurci ostao da sedi ispred zavese. U stvari je imao posetioca. Posetioca sa glasom koji je probijao kroz moju sjebanu utrobu. Žestoko je srao.
„Pomeriću sve brodove oko ulaza u luku. Tamo ćemo da snimamo. Plaćamo po osamsto devedeset dolara mesečno kapetanu svakog od tih brodova. Svaki ima dva klinca pod sobom. Imamo čitavu flotu tamo. Upotrebimo je, mislio sam. Publika je spremna za dobru morsku priču. Nisu dobili dobru morsku priču još od Erola Flina.“
„Aha“, rekao je sedokosi, „te stvari idu ciklično. Publika je sada spremna.
Treba im dobra morska priča.“
„Naravno, ima gomila klinaca koji nikada nisu gledali dobru morsku priču. A kad smo kod klinaca, to je sve što ću da uradim. Napuniću brodove njima. Jedini matorci biće u glavnim rolama. Samo ćemo da rasporedimo brodove u luci i snimamo. Za dva broda fale jarboli, to je sve što fali. Stavljamo jarbole i počinjemo.“
„Publika je zaista spremna za morsku priču. To je ciklus i ciklus je zaista počeo.“
„Zabrinuti su za budžet. Jebeš ga, šta će to da košta? Zašto da. . .“
Razmaknuo sam zavesu i obratio se sedokosom. „Slušaj, možda ćete misliti da sam kreten, ali vas dvojica sedite baš uz moj krevet. Možeš li da povedeš prijatelja do svog kreveta?“
„Naravno, naravno.“
Producent je ustao. „Izvini, jebiga. Nisam znao...“
Bio je debeo i prost; samozadovoljan, srećan, muka da ti pripadne.
„U redu je“, rekao sam.
Premestili su se uz krevet sedokosog i nastavili da palamude o morskoj priči. Svi umirući na osmom spratu bolnice K raljice Anđela mogli su da čuju morsku priču. Producent je najzad otišao.
Sedokosi me pogledao. „To je najveći svetski producent. Uradio je više filmova od ikoga na svetu. To je bio Džon F.“
„Džon F.“, rekla je upišana ptica, „aha, taj je uradio neke sjajne filmove, sjajne filmove!“
Pokušao sam da zaspim. Teško je bilo zaspati noću jer su svi hrkali. Uglas. Sedokosi je bio najbučniji. Ujutro me je uvek budio, žaleći se kako nije spavao. Te noći je žuta upišana ptica kukao čitavu noć. Prvo, jer nije mogao da kenja. „Otkačite me od aparata, gospode bože, moram da kenjam!“ Ili ga je bolelo. Ili gde mu je doktor? Stalno je menjao doktore. Jedan ne bi izdržao i onda bi ga preuzeo drugi. Nisu mogli da provale šta mu fali. Ništa mu nije falilo; tražio je mamu, ali mama je bila mrtva.
11.
Na kraju sam ih ubedio da me premeste u poluprivatnu sobu. Ali to je bio loš potez. Lik u sobi zvao se H erb i, kako mi je bolničar rekao: „Taj nije bolestan. Ništa njemu ne fali.“ Nosio je svileni ogrtač, brijao se dvaput dnevno, imao je televizor koji nikad nije gasio i posete po ceo dan. Bio je vlasnik prilično krupnog biznisa i kratko je šišao svoju sedu kosu da bi ispoljio mladost, efikasnost, inteligenciju i brutalnost.
Televizija se pokazala mnogo gorom nego što sam zamišljao. Nikada nisam imao televizor, pa sam bio nenaviknut na takvu hranu. Auto-trke su bile podnošljive, mogao sam da izdržim auto-trke, iako su bile veoma dosadne. Ali postojala je neka vrsta Maratona, ovim ili onim povodom, koji je služio da se prikupi novac. Počinjali su od ranog jutra i samo su drndali dalje. U uglu su bili mali brojevi koji su pokazivali koliko je novca prikupljeno. Postojao je neki lik sa kuvarskom kapom. Ne znam kog je đavola to značilo. Postojala je i užasno matora žena s licem kao žaba. Bila je stravično ružna. Nisam mogao da poverujem. Nisam mogao da poverujem da ti ljudi ne znaju koliko ružno i golo i mesnato izgledaju njihova lica kao silovanje svega pristojnog na ovom svetu. I pored toga su samo izlazili i spokojno izlagali svoja lica na ekranu, razgovarali jedni s drugima i smejali se zbog nečega.
Teško je bilo smejati se njihovim šalama, ali oni nisu imali te probleme. Ta lica, ta lica! H erb ništa nije govorio o tome. Samo je blejao u ekran kao da ga to zanima. Nisam znao imena ljudi, ali svi su bili neka vrsta zvezda. Objavili bi nečije ime i onda bi se svi uzbudili osim mene. Nisam to mogao da shvatim. Čak mi je malo pripala muka. Poželeo sam da se vratim u prethodnu sobu. U međuvremenu, pokušavao sam da pokrenem creva, prvi put. Ništa se nije dogodilo. Pramen krvi. Bila je subota veče. Došao je sveštenik. „H oćete li sutra na misu?“ upitao me je. „Ne, hvala vam, oče, nisam baš dobar katolik. Preko dvadeset godina nisam bio u crkvi.“ „Jeste li kršteni katolik?“ „Da.“ „Onda ste još uvek katolik. Samo ste besprizoran katolik.“ K ao u filmovima govorio je otvoreno, baš kao K egni, ili je to bio Pet O’Brajen kad se sprdao sa belom kragnom? Svi filmovi koje pamtim bili su zastareli: poslednji koji sam video zvao se Propali vikend.[48] Dao mi je malu brošuru. „Čitajte ovo.“ Onda je otišao.
„K NJIGA MOLITVE“, pisalo je. „Sabrano za upotrebu u bolnicama i ustanovama.“

Čitao sam.
O Večna i blagoslovena Trojico, Oče, Sine i Sveti duše, sa svim anđelima i svecima, obožavam Vas.
Moja kraljice i Majko, potpuno se prepuštam Tebi; da bih Ti pokazao svu odanost, posvećujem Ti ovog dana svoje oči, svoje uši, svoja usta, svoje srce, čitavo svoje biće bez ostatka.
Bolno srce Isusovo, imaj milosti za umiruće.
O Gospode moj, na kolenima Te obožavam.
Pridružite mi se, blagosloveni Dusi, u zahvalnosti Bogu milosrđa, koji je tako darežljiv prema ovako nedostojnom stvorenju.
Moji su gresi, Isuse dragi, uzrok Tvojih gorkih patnji... Moji su Te gresi bičevali i krunisali trnjem i prikovali Te za krst. Priznajem da zaslužujem samo kaznu.
Ustao sam i opet pokušao da kenjam. Prošlo je već tri dana. Ništa. Samo novi pramen krvi, a šavovi na mom rektumu su pukli. H erb je gledao neku šou-komediju.
„Betmen treba da se pojavi na programu večeras. Gledaću Betmena!“ „Je l’?“ otpuzio sam natrag u krevet.
Posebno mi je žao zbog svojih grehova nestrpljivosti i gneva, svojih grehova obeshrabrenosti i buntovništva.
Betmen se pojavio. Svi u programu delovali su vrlo uzbuđeno. „To je Betmen!“ rekao je H erb.
„Dobro“, rekao sam. „Betmen.“
Blago srce Marijino, budi moj spasilac.
„Ume da peva! Gledaj, ume da peva!“
Betmen je uklonio svoj betmenski kostim i najednom je bio u običnom odelu. Mladić vrlo trivijalnog izgleda i bezbojnog lica. Pevao je. Pesma je trajala i trajala, a Betmen kao da je bio vrlo ponosan na svoje pevanje, ko bi ga znao zašto.
„Ume da peva!“ rekao je H erb.
Dobri moj Bože, šta sam ja i ko si Ti, da bih se usudio da Ti se približim?
Ja sam samo jedno bedno, grešno stvorenje, nimalo ne zaslužujem da izađem pred Tebe.
Okrenuo sam leđa televizoru i pokušavao da zaspim. H erb ga je puštao veoma glasno. Imao sam malo vate koju sam nabio u uši, ali slabo je pomoglo. Nikada neću kenjati, pomislio sam, nikada više neću kenjati; ne dok je ta stvar uključena. Utroba mi se od toga zgrčila. . . Ovog puta ću stvarno da poludim!
O Gospode, moj Bože, od ovoga dana prihvatam iz Tvoje ruke, svojevoljno i bez roptanja, onu vrstu smrti koju mi podariš, sa svim jadima, bolovima i mukama. (Potpuni oproštaj greha jednom dnevno, pod, uobičajenim okolnostima).
Na kraju, oko pola dva noću, nisam više mogao da izdržim. Slušao sam sve to još od sedam ujutro. Moje govno bilo je zauvek blokirano. Osetio sam da sam platio za K rst u tih osamnaest i po časova. Nekako sam se obrnuo.
„H erb! Isusa ti boga, čoveče! Izludeću! H erb! SMILUJ SE! JA NE MOGU
DA PODNESEM TELEVIZIJU! NE MOGU DA PODNESEM LJUDSK I ROD!
H erb! H erb!“
Spavao je u sedećem položaju.
„Pizdo odvratna“, rekao sam.
„Šta? Šta to?“
„ZAŠTO NE ISK LjUČIŠ TU STVAR?“
„Isključim... šta? A da, naravno, što ne kažeš dečko?“
12.
I H erb je hrkao. Čak je i pričao u snu. Zaspao sam oko pola 4 noću. U 4 i15 probudilo me nešto što je zvučalo kao sto koji vuku niz hodnik. Svetla se najednom upališe i ogromna crnkinja stala je iznad mene s tablicom. Isuse, bila je baš ružna lorfa glupavog izgleda, neka su prokleti Martin Luter K ing i rasna jednakost! S lakoćom je mogla da me namrtvo izdeveta. Možda to nije bila loša ideja? Možda je došla za poslednju pričest? Možda mi je došao kraj?
„Slušaj, dušo“, rekao sam, „hoćeš li da mi kažeš šta se dešava? Da li je ovo jebeni kraj?“
„Jeste li vi H enri K inaski?“
„Bojim se da je tako.“
„Pođite dole na misu.“
„Ne, čekajte! On je pobrkao. Rekao sam mu: ‘Ne misu’.“
„A“, rekla je. Navukla je zavesu i pogasila svetla. Čuo sam kako sto ili šta god je to bilo grmi dalje niz hodnik. Papa će biti jako nesrećan zbog mene. Sto je dizao galamu do neba. Lepo sam čuo bolesne i umiruće kako se bude, kašlju, postavljaju pitanja u vazduh, zvone tražeći sestre.
„Šta je bilo, dečko?“ upitao je H erb.
„Šta je bilo šta?“
„Sva ta buka i svetla?“
„Betmenov Surovi Anđeo Tame pripremao je H ristovo Telo.“
„Šta?“
„Spavaj.“
13.
Moj doktor je došao sledećeg jutra, gvirnuo mi u dupe i rekao da mogu kući. „Ali, mlatiču moj, nečemo jahati konje, ja?“
„Ja. A može li malo vrele mindže?“
„Vas?“
„Seksualni odnos.“
„O, najn, najn! Trepa šest to osam netelja pre neko što putete sposopni ta pretusmete išta nohmalno.“
Izašao je, a ja sam počeo da se oblačim. Televizor mi nije smetao. Neko je na ekranu rekao: „Pitam se da li su moji špageti kuvani?“ Gurnuo je lice u lonac i, kad ga je izvadio, svi špageti bili su mu zalepljeni preko lica. H erb se smejao. Rukovao sam se s njim. „Zbogom, druže“, rekao sam. „Dobro je bilo“, rekao je on. „Aha“, rekoh. Bio sam spreman da pođem kad se desilo. Jurnuo sam u klozet. K rv i govna. Govna i krv. Bilo je dovoljno bolno da me natera da govorim zidovima. „Ooo, mama, jebem ti skotove, jao jebem ti, jebem ti, o nakaze božje, o jebem ti govnarsko izakano nebo, dosta, dosta! Jebem ti jebem ti jebem ti, IJAO!“
Najzad je prestalo. Oprao sam se, stavio gazu, navukao pantalone i vratio se do kreveta, uzeo svoju putnu torbu.
„Aj’ zdravo, H erb, bejbi.“
„Aj’ zdravo, dečko.“
Pogodili ste. Opet sam jurnuo tamo.
„Mamu vam jebem u dupe! Ooooo, jebemtijebemtijebemtiJEBEM!“
Izašao sam i sedeo malo. Nešto se kao pokrenulo, zatim sam osetio da sam spreman. Sišao sam u prizemlje i potpisao čitavo bogatstvo u tim računima koje su mi ispostavili. Ništa nisam mogao da čitam. Pozvali su mi taksi i onda sam stajao ispred ulaza u ambulantu i čekao. Nosio sam malu gusku. Posudu u koju kenjaš, prethodno je napunivši vrućom vodom.
Napolju je stajalo troje Južnjaka, dva muškarca i žena. Glasovi su im bili bučni i otegnuti, a delovali su kao da ih nikad ništa nije zadesilo čak ni zubobolja. Počeli su grčevi i probadi u guzici. Pokušao sam da sednem, ali to je bila greška. Imali su nekog dečkića. Dotrčao je i pokušao da mi otme gusku. Cimao je. „Ne, stoko mala, ne“, siktao sam na njega. Gotovo ju je oteo od mene. Bio je jači, ali ja sam je i dalje držao.
O Isuse, hvalim Te svojim rođiteljima, rodbini, dobročiniteljima, učiteljima i prijateljima. Nagradi ih na poseban način za svu brigu i žalost koju sam im naneo.
„Pizdo mala! Pusti moju kenjaru!“
„Doni! Ostavi tog čoveka na miru!“ uzviknula je žena. Doni je otrčao. Jedan od muškaraca me je pogledao. „Ziveli!“ rekao je. „Ziveli“, odgovorio sam.
Taksi je dobro izgledao. „K inaski?“
„Aha. Idemo.“ Ušao sam napred sa svojom kenjarom. Seo sam bajagi na jedan guz i dao mu adresu. A onda: „Slušajte, ako viknem, stanite iza nekog znaka, pumpe, bilo gde. Ali stanite. Možda ću da kenjam.“ „Važi.“
Vozili smo se. Ulice su dobro izgledale. Bilo je podne. Još sam bio živ. „Slušaj“, upitao sam ga, „gde ima dobar kupleraj? Gde mogu da kresnem dobru čistu jeftinu mindžu?“
„Ne znam ništa o tim stvarima.“
„MA DAJ! MA DAJ!“ dreknuo sam na njega. „Ličim li ti ja na kljuna?
Ličim li ti na tastera? Možeš da se osloniš na mene, šefe!“
„Ne, ne šalim se. Ne znam te stvari. Vozim danju. Možda bi neki noćni taksista mogao da ti kaže.“ „Dobro, verujem ti. Okreni ovde.“
Stara drvena kuća je baš dobro izgledala ispod svih tih visokih zgradurina. Moj plimut iz ‘57. bio je prekriven ptičjim izmetom, a gume poluizduvane. Želeo sam vruću kupku. Vruću kupku. Vruću vodu na moj siroti čmar. Tišinu. Stare Trkačke Glasnike. Račune za plin i struju. Pisma usamljenih žena koje su suviše daleko da bih mogao da ih jebem. Vodu. Vruću vodu. Tišinu. I sebe kako se širim kroz zidove i vraćam se u otvor svoje sjebane duše. Dao sam mu dobar bakšiš i polako krenuo prema kući. Vrata su bila otvorena. Sirom otvorena. Neko je čekićao po nečemu. Čaršavi su bili smaknuti sa kreveta. Bogte, ovo je prepad! Izbačen sam!
Ušao sam. „EJ!“ uzviknuo sam.
Gazda je ušao u dnevnu sobu. „Aj-jaj, nismo vas očekivali tako brzo! Bojler je procurio, pa smo morali da ga skinemo. Montiraćemo novi.“
„Mislite, nema vruće vode?“
„Da, nema vruće vode.“
O dobri Isuse, pokorno prihvatam ovo iskušenje na koje si me svojevoljno stavio.
Ušla je njegova žena.
„Oh, baš sam htela da vam namestim krevet.“
„U redu. Dobro.“
„Trebalo bi da već danas okačimo bojler. Možda nam ponestane neki deo.
Teško je doći do delova nedeljom.“
„Dobro, namestiću krevet.“
„Ja ću da vam namestim.“
„Ne, molim vas, ja ću.“
Ušao sam u spavaću sobu i počeo da nameštam krevet. Onda je krenulo. Sjurio sam se na šolju. Čuo sam ga kako čuka po bojleru dok sam sedeo. Bilo mi je drago što čuka. Održao sam tih govor zidovima. Onda sam legao u krevet. Čuo sam par iz susednog stana. On je bio pijan. Svađali su se. „Nevolja je s tobom što nemaš nikakvu koncepciju! Nemaš pojma ni o čemu! Glupa si!
I povrh svega, prava si drolja!“
Bio sam ponovo kod kuće. Bogovski. Obrnuo sam se na stomak. Vojske su se krljale u Vijetnamu. U slepim ulicama klošari su cevčili vino iz flaše. Sunce je još sijalo. Bacalo je zrake kroz zavese. Video sam stare novine na podu. Na njima je bila fotografija tri devojke koje preskaču ogradu, visoko otkrivajući noge. Čitavo je mesto ličilo na mene i mirisalo na mene. Tapeti su me poznavali. Bilo je savršeno. Svestan sam bio svojih stopala i laktova i kose. Nisam se osećao 45 godina star. Osećao sam se kao jebeni monah kome se ukazalo otkrovenje. Osećao sam se zaljubljen u nešto što je veoma dobro, ali nisam siguran šta je to, osim što je bilo tu. Slušao sam sve zvuke oko sebe, zvuke motocikala i automobila. Čuo sam pse kako laju. Ljude i smeh. Onda sam zaspao. Spavao sam i spavao i spavao. Dok me je biljka gledala kroz prozor, dok je biljka gledala na mene. Sunce je sijalo dalje a pauk mileo naokolo.

ĆEBE[49]
Loše spavam u poslednje vreme, ali nije u tome stvar. To se dešava kad mi se čini da sam zaspao. K ažem: „kad mi se čini da sam zaspao“, jer je baš tako. K ako vreme prolazi, zaista tonem u san, osećam da spavam, ali u snu i dalje sanjam svoju sobu, sanjam da spavam, i sve je baš kao što je i bilo pre nego što sam legao u krevet. Novine na podu, prazna pivska flaša na komodi, zlatna ribica lagano kruži na dnu svoje kugle, sve te prisne stvari koje su deo mene koliko i kosa na glavi. I mnogo puta u krevetu, kad ne spavam, kad tako dremam, gledam u zidove i pitam se: jesam li još budan ili sam već zaspao i sanjam svoju sobu?
Loše mi ide u poslednje vreme. Umiranja; konji bedno trče; zubobolja; krvarenje; ostalo neću ni da pominjem. Često se pitam: može li da bude gore? A onda mislim: šta sad, još uvek imaš sobu. Nisi napolju, na ulici. Nekada mi ulica nije smetala. Sada je ne podnosim. Retko šta podnosim. Toliko sam puta bio u govnima da jednostavno ne mogu više; ništa više ne podnosim.
Evo u čemu je stvar. K ada zaspim i sanjam da sam u svojoj sobi, ili se to možda stvarno dešava i budan sam, ne znam, tek nešto počne da se dešava. Primetim da su vrata plakara odškrinuta, a siguran sam da su pre toga bila zatvorena. Vidim kako otvor na plakaru i lepeza (bilo je vruće i lepeza leži na podu) grade pravu liniju koja se pruža ka mojoj glavi. Naglo obuzet gnevom dižem glavu s jastuka. K ažem gnevom, jer obično psujem sve živo onima ili tome što pokušava da me sludi. Već vas čujem kako mislite: „ovaj tip je lud“, i ne poričem, možda i jesam lud. Ali ipak ne osećam da je tako. Priznajem, to je vrlo slab argument, ako je uopšte argument. K ad sam napolju, među ljudima, nije mi baš prijatno. Oni se oduševljavaju i razgovaraju o stvarima koje meni ništa ne znače. A ipak se osećam najsnažnije kad sam među njima. Javlja se misao: ako oni mogu da postoje samo na tim fragmentima stvari, onda i ja mogu da postojim. Ali čudne se stvari dešavaju kad sam sam, i tada se sva poređenja gube u suočenju sa zidovima, disanjem, istorijom, onim što me na kraju čeka. Očigledno je da sam veoma slab čovek. Pokušavao sam da se okrenem bibliji, filozofima, pesnicima, ali su, po meni, svi oni, na neki način, promašili stvar. Svi oni govore o nečemu sasvim desetom. I zato sam odavno prestao da čitam. Našao sam neki oslonac u piću, kockanju i seksu, i u tom smislu postao sam sličan bilo kom čoveku u okolini, gradu, državi. Jedina je razlika u tome što nikada nisam mario za uspeh, nisam želeo porodicu, dom, pristojan posao i tako dalje. I eto gde sam se našao: nisam postao intelektualac, umetnik, niti imam spasonosne korene običnog čoveka. Visim negde između i mislim: da, to je početak bezumlja.
I kako sam samo vulgaran! Zabadam prste u čmar i češem ga. Imam hemoroide, šuljeve. To je čak bolje od seksualnog odnosa. Češem dok ne prokrvarim, dok me bol ne natera da prestanem. Majmuni to rade. Jeste li ih videli u zoološkom vrtu, njihove krvave crvene guzice?
Ali da nastavim. Ako ste možda željni da čujete nešto čudno, pričaću vam o ubistvu. Ti Snovi o sobi, da ih tako nazovem, počeli su pre nekoliko godina. Jedan od prvih usnio sam u Filadelfiji. I tada sam retko radio, pa je možda sve to bilo zbog brige kako da platim kiriju. Pio sam samo vino i pivo, u manjim količinama, a seks i kocka još me nisu totalno obuzeli.
I pored toga što sam tada živeo s jednom uličarkom i što mi je bilo čudno da ona hoće još seksa ili ljubavi (kako mi je govorila kad sam to radio), posle podavanja dvojici, trojici ili više muškaraca istog dana ili iste noći, i pored toga što sam bio lepo dvoren kao svaki Ulični vitez, bilo je nečega u tom zabadanju, posle svega TOGA... to se okrenulo protiv mene i nije mi bilo lako. Slatki moj, govorila je ona, shvati jednom da te volim. S njima to nije ništa. Ti jednostavno ne poznaješ ženu. Žena može da te pusti u sebe i ti misliš da si u njoj, ali daleko je od toga. A ti jesi u meni. Sav taj razgovor nije mnogo pomogao. Samo je još više približio zidove. Jedne noći, recimo da sam sanjao, recimo da nisam, probudim se, a ona leži u krevetu sa mnom (ili sam sanjao da sam se probudio), pogledam oko sebe i vidim sve te majušne ljude, jedno trideset-četrdeset njih, kako nas vezuju tankom žicom za krevet, kao nekom srebrnom žicom, i okolo-naokolo kruže oko nas, ispod kreveta, preko kreveta, sa tom žicom. Ona mora da je osetila moju nervozu. Video sam kako joj se oči otvaraju i gledaju u mene. „Ćuti!“, šapnuo sam. „Ne mrdaj! H oće da nas ubiju strujom!“ „K O H OĆE DA NAS UBIJE STRUJOM?“ „ĆUTI K AD TI K AŽEM! Ne mrdaj sad!“ Pustio sam ih da rade još neko vreme, pretvarajući se da spavam, a onda sam sakupio svu snagu i, na njihovo zaprepašćenje, propeo se naviše, kidajući žice. Zamahnuo sam prema jednom od njih i promašio. Ne znam kud su otišli, ali sam ih oterao. „Spasao sam nas sigurne smrti“, rekao sam svojoj damici. „Poljubi me, tatice“, rekla je.
Dobro, da se vratim na početak. Dešava mi se da ustanem ujutro s masnicama po telu. Plave masnice. Ima jedno ćebe na koje posebno motrim.
Mislim da se to ćebe baca na mene kad zaspim. Budim se i ponekad je oko moga grla, tako da jedva dišem. Uvek isto ćebe. Ali ja ga ignorišem. Otvorim pivo, prelistam Trkački glasnik, pogledam kroz prozor pada li kiša, i trudim se da zaboravim na sve. Želim samo da mirno živim, bez novih nevolja. Umoran sam. Ne želim da uobražavam ili izmišljam stvari.
A ipak me je te noći ponovo mučilo isto ćebe. K reće se kao zmija. Poprima razne oblike. Ne ostaje ravno i rašireno preko kreveta. Tako i sledeće noći. Šutnem ga na pod pored kauča. Onda vidim kako se miče. Vidim kako se hitro pokrene kad god prividno gledam na drugu stranu. Ustanem i palim svetla i uzmem novine i čitam, čitam bilo šta, izveštaj sa berze, šta su poslednji modni krikovi, kako pripremiti lignje, kako uništiti korov; pisma uredniku, političke članke, oglase za posao, čitulje, itd. Za to vreme ćebe ne mrda, i ja ispijam tri-četiri flaše piva, možda i više, a onda ponekad svane i tada je lako zaspati.
Prošle noći se dogodilo. Ili je počelo popodne. Bio sam vrlo neispavan, pa sam legao oko četiri popodne i, kad sam se probudio ili ponovo sanjao sobu, bio je mrak i ćebe je bilo oko moga grla, očigledno je rešilo da je SADA trenutak! K raj svih pretvaranja! Napalo me i bilo je jako, ili sam možda ja bio prilično slab, kao u snu, i potrebna mi je bila sva snaga kako bih ga sprečio da me sasvim ne uguši, ali ono se čvrsto omotalo oko mene i hitrim snažnim nasrtajima pokušavalo da slomi moj otpor. Osećao sam kako mi znoj curi niz čelo. K o bi ikad poverovao tako nešto? Ćebe koje oživi i pokušava da usmrti nekog? Ničemu se ne veruje dok se PRVI put ne dogodi kao atomska bomba, ili Rus u kosmosu ili Bog koji silazi na zemlju i biva prikovan na krst od onih koje je ON stvorio. K o bi poverovao u sve stvari koje dolaze? Poslednji proplamsaj vatre? Desetak muškaraca i žena u nekom svemirskom brodu, Novoj barki, usmereni ka drugoj planeti gde će nanovo posejati iznureno čovečje seme? I koji bi čovek ili žena poverovali da je to ćebe pokušavalo da me uguši? Niko mi ne bi poverovao, čak ni kad bi video! To je na neki način činilo sve još gorim. Iako sam prilično neosetljiv na to šta gomila misli o meni, nekako sam želeo da shvate ovo sa ćebetom. Čudno? Zašto bi bilo čudno? Osim toga, često sam razmišljao o samoubistvu, ali sada, kada je ćebe htelo da mi pomogne, borio sam se za život.
Na kraju sam ga odvojio od sebe, bacio ga na pod i upalio svetla. To će okončati stvar! SVETLA, SVETLA, SVETLA!
Ali ne, i dalje sam video kako se neznatno uvija ili pokreće pod svetlošću. Seo sam i pažljivo ga motrio. Ponovo se pokrenulo. Ovog puta upadljivo. Ustao sam i počeo da se oblačim, široko zaobilazeći ćebe dok sam tražio cipele, čarape, itd. K ad sam se obukao, nisam znao šta ću. Ćebe je bilo nepomično. Možda šetnja po noćnom vazduhu? Da. Popričaću s prodavcem novina na uglu. Mada je i to bilo loše, svi prodavci novina u kraju bili su intelektualci: čitali su Šoa i Špenglera i H egela. I bili su 60 ili 80 ili hiljadu godina stari. Sranje. Tresnuo sam vratima i izašao.
A onda, kad sam došao do stepenica, nešto me je nateralo da se osvrnem i pogledam niz hodnik. U pravu ste ćebe me je pratilo, vuklo se kao zmija, nabori i senke na prednjem delu stvarali su utisak glave, usta, očiju. Dozvolite da kažem i ovo: čim poverujete da je užas zaista užas, sve najzad postaje manje jezivo. Na trenutak sam pomislio na ćebe kao na matorog kera koji ne može da ostane sam bez mene; moralo je da me prati. Ali onda mi je palo na pamet da je taj ker, to ćebe, izašlo da ubija, pa sam se hitro spustio niz stepenice.
Da, da, ćebe je išlo za mnom! Brzo se kretalo preko stepenica naniže.
Nečujno. K rajnje odlučno.
Živeo sam na trećem spratu. Pratilo me naniže. Na drugi. Na prvi. Jedina moja misao bila je da pobegnem napolje, ali napolju je bilo veoma mračno, tih i pust kraj, daleko od širokih avenija. Onda mi je sinula ideja da odem kod nekih ljudi i proverim realnost čitave situacije. Potrebna su najmanje dva glasa da bi stvarnost postala stvarna. Umetnici koji su stvarali dela daleko ispred svog vremena uvideli su to, a poremećeni ljudi i oni s takozvanim halucinacijama takođe su uvideli isto. Ako si jedini čovek kome se ukaže vizija, za druge si ili svetac ili ludak.
K ucao sam na vrata stana 102. Mikova žena mi je otvorila.
„Zdravo, H enk“, rekla je. „Uđi.“
Mik je ležao u krevetu. Bio je sav otečen, članci su mu bili dvostruko veći od normalnih, trbuh kao u trudnice. Bio je težak pijanac i jetra mu je otkazala. Bio je pun vode. Čekao je na prazan krevet u bolnici Veterana.
„Gde si, H enk?“ rekao je. „Jesi doneo neko pivo?“ „Slušaj, Mik“, glasno je rekla njegova dama. „Ti dobro znaš šta je doktor rekao: dosta je bilo, ne smeš čak ni pivo.“
„Šta će ti to ćebe, sinko?“ upitao me.
Pogledao sam naniže. Ćebe je naskočilo na moju ruku da bi osiguralo neprimetan ulazak.
„Eto“, rekao sam, „imam ih suviše. Mislio sam da bi vam možda trebalo jedno.“ Bacio sam ga na kauč. „Nisi doneo pivo?“
„Ne, Mik.“
„Baš bi mi leglo pivo.“
„Mik“, rekla je njegova dama.
„Šta ćeš, teško je odjednom preseći posle svih tih godina.“
„U redu, nek bude jedno“, rekla je njegova dama. „Skoknuću do prodavnice.“
„Nije problem“, rekao sam. „Doneću iz mog frižidera.“
Ustao sam i pošao ka vratima, gledajući u ćebe. Nije mrdalo. Samo je ležalo i posmatralo me s kauča.
„Odmah se vraćam“, rekao sam i zatvorio vrata.
Biće da je to samo u mom mozgu, pomislio sam. Nosio sam ćebe i uobražavao da me prati. Trebalo bi malo više da se družim s ljudima. Moj svet se previše suzio. Popeo sam se gore, stavio 3-4 flaše piva u papirnu kesu i krenuo natrag. Bio sam negde oko drugog sprata kad sam čuo neko dranje, psovke, zatim pucanj. Strčao sam stepenicama, pravo u 102. Mik je stajao sav naduven i držao magnum kalibra 32 iz koga se dizao pramen dima. Ćebe je bilo na kauču, gde sam ga i ostavio.
„Mik, stvarno si poludeo!“ rekla je njegova dama.
„I jesam“, rekao je. „Istog trenutka kad si otišla u kuhinju, to ćebe, časti mi, to ćebe je skočilo na vrata. Pokušavalo je da okrene kvaku, da izađe, ali nije moglo da je zahvati. K ad sam se osvestio iz prvog šoka, ustao sam s kreveta i krenuo ka njemu, i kad sam mu prišao, odvojilo se od kvake i skočilo mi za vrat, htelo je da me zadavi!“
„Mik je bolestan“, rekla je njegova dama, „prima injekcije. Vidi razne stvari. Viđao je svašta i kad je pio. Srediće se kad ga prebace u bolnicu.“
„Boga mu poljubim!“ urlao je Mik, sav naduven, stojeći u pidžami. „Lepo ti kažem da je stvar htela da me usmrti, i sreća da je stari magnum bio pun kad sam jurnuo do plakara i dohvatio ga, i kad me ponovo napalo, upucao sam ga. Odvuklo se na kauč i eto ga sad tamo. Lepo možeš da vidiš rupu gde sam ga probio. Nema tu nikakvog izmišljanja!“
Neko je kucao na vrata. Nastojnik. „Mnogo je galame ovde“, rekao je. „Nema televizije ni radija ni galame posle deset uveče.“ Onda je otišao.
Prišao sam ćebetu. Zaista je imalo rupu. Bilo je sasvim nepomično. Gde je vitalna tačka živog ćebeta?
„Isuse, daj da popijemo pivo“, rekao je Mik. „Ne zanima me da li ću da umrem ili ne.“
Njegova dama je otvorila tri flaše, a Mik i ja smo pripalili po ‘pal mal’.
„Ej, sinko“, rekao je, „ponesi to ćebe kad kreneš.“ „Ne treba mi, Mik“, rekao sam. „Zadrži ga.“ Otpio je veliki gutljaj piva. „Nosi to jebeno ćebe odavde!“
„Šta sad, MRTVO je, zar ne?“, rekao sam.
„Otkud ja znam, jebiga.“
„Sta, zar i ti veruješ u tu besmislicu, H enk?“
„Da, gospođo.“
Zabacila je glavu i smejala se. „Bogte, našli se lud i zbunjeni.“ Onda je dodala: „I ti piješ, zar ne, H enri?“ „Da, gospođo.“
„Mnogo?“
„Ponekad.“
„K ažem ti samo da nosiš to jebeno ćebe NAPOLJE ODAVDE!“ prodrao se Mik.
Otpio sam dug gutljaj piva i poželeo da je i votka tu. „Važi, druže“, rekao sam, „ako nećeš ćebe, poneću ga.“ Presavio sam ga načetvoro i prebacio ga preko ruke.
„Laku noć, društvo.“
„Laku noć, H enk, i hvala na pivu.“
K renuo sam uz stepenice. Ćebe je bilo sasvim nepomično. Možda ga je metak sredio. Ušao sam u stan i bacio ga na stolicu. Sedeo sam neko vreme posmatrajući ga. Onda sam smislio šta ću.
Uzeo sam vanglu za sudove i stavio malo novina u nju. Zatim sam uzeo nož. Spustio sam vanglu na pod i seo na stolicu. Stavio sam ćebe u krilo. I držao nož. Ali teško je bilo zaseći u ćebe. Sedeo sam i dalje na stolici, noćni vetar trulog grada Los Anđelesa dopirao je kroz prozor hladeći mi potiljak i bilo je teško zaseći. Otkud sam znao? Možda je ćebe bila neka žena koja me je nekad volela, pronašla put i vratila mi se kroz to ćebe. Pomislio sam na dve žene. Onda sam pomislio na jednu ženu. Ustao sam, ušao u kuhinju i otvorio flašu votke. Doktor je rekao da je žestina moja smrt. Ali ja sam eksperimentisao s tim. Jedne noći samo prst. Druge dva, itd. Ovoga puta sam napunio čašu. Nije umiranje bilo ono što je važno, bila je to tuga, čuđenje. Ono nekoliko dobrih ljudi koji plaču u noći. Nekoliko dobrih ljudi. Možda je to ćebe bilo žena koja je pokušavala da me ubije i povuče sa sobom u smrt, ili da me voli kao ćebe a ne zna kako, ili je pokušala da ubije Mika jer ju je uznemirio kad je krenula za mnom. Ludilo? Naravno. Šta nije ludilo? Nije li život ludilo? Svi smo navijeni kao igračke... samo nekoliko navoja opruge, ona puca i to je to hodamo takvi naokolo, pretpostavljamo razne stvari, kujemo planove, biramo guvernere, predsednike, kosimo travnjake... Ludilo, naravno, šta NIJE ludilo?
Ispio sam čašu votke na eks i pripalio cigaretu. Onda sam poslednji put privukao ćebe i ZASEK AO! Sekao sam i sekao i sekao, isekao sam ga na parčiće... i strpao ih u vanglu, pomerio vanglu do prozora, uključio fen da izduva dim napolje i, dok se plamen širio, otišao sam u kuhinju i ponovo nalio votku. K ad sam se vratio, bilo je crveno i dobro, kao ma koja stara bostonska veštica, kao ma koja H irošima, kao ma koja ljubav, kao svaka ljubav, i nisam se osećao dobro, nikako se nisam osećao. Ispio sam drugu čašu votke i ništa nisam osetio. Ušao sam u kuhinju po još jednu, noseći nož. Bacio sam nož u sudoperu, skinuo kapicu sa flaše i pio.
Ponovo sam pogledao nož u sudoperi. Na ivici sečiva bio je jasan trag krvi. Pogledao sam u svoje ruke. Tražio sam neku posekotinu na šakama. H ristove ruke bile su divne ruke. Gledao sam u svoje ruke. Nije bilo ni najmanje ogrebotine. Ni zareza. Čak ni ožiljka.
Osetio sam kako mi suze klize niz obraze, puzile su kao teški besmisleni stvorovi bez nogu. Lud sam. Mora da sam zaista lud.

Napomene
[1] Umesto predgovora: „My Madness", iz posthumno objavljene knjige Betting on the Muse: Poems & Stories (1996).
„Son of Satan“: iz knjige Septuagenarian Steiv: Stories & Poems
[3] Playing zvith himself. igrati se sam sa sobom, onanisati. Prev.
[4] „The Reason behind Reason“: časopis Matrix (1946).
[5] Centralno polje.
[6] Statistika uspešnih udaraca.
[7] AB: broj nastupa; H : broj osvojenih poena.
[8] Levo polje.
[9] Prva objavljena priča Čarlsa Bukovskog „Aftermath of a Lengthy Rejection Slip“: časopis Story (1944).
[10] Whit Burnett: čuveni urednik časopisa Story. Prev.
„The Life of a Bum“: iz knjige Septuagenarian Stew: Stories & Poems
[12] „The Way Dead Love“: iz knjige South of No North (1973); sedampoglavlja nedovršenog romana koji je Bukovski pisao 1967. godine.
[13] Dick: Đoka, kita. Prev.
[14] „A Couple of Winos“: iz knjige South ofNo North (1973).
[15] „A Lovely Love Affair“: iz knjige Erections, Ejaculations, Exibitions,and General Tales of Ordinary Madness (1972).
[16] „Three Women“: iz knjige Erections, Ejaculations, Exibitions, and General Tales of Ordinary Madness (1972).
[17] H otel Bubašvaba. Prev.
[18] „The Day WeTalked about JamesThurber“: iz knjige Erections, Ejaculations, Exibitions, and General Tales of Ordinary Madness (1972).
[19] „The Death of a Father I“: iz knjige H ot Water Music (1984).
[20] „Rape! Rape!“: iz knjige Erections, Ejaculations, Exibitions, and General Tales of Ordinary Madness (1972).
[21] „Six Inches“: iz knjige Erections, Ejaculations, Exibitions, and General Tales of Ordinary Madness (1972).
[22] Oko 183 cm. Prev.
[23] Oko 15 cm. Prev.
[24] „The Devil Was H ot“: iz knjige South of No North (1973).
[25] K upleraj. Prev.
[26] „Guts“: iz knjige South of No North (1973).
[27] „No Way to Paradise“: iz knjige South of No North (1973).
[28] Dawn: Zora. Prev.
[29] „Fuck Machine": iz knjige Erections, Ejaculations, Exibitions, and.General Tales of Ordinary Madness (1972).
[30] „Decline and Fall“: iz knjige H ot Water Music (1984).
[31] „The ManWho Loved Elevators": iz knjige H ot Water Music (1984).
[32] Brz. Prev.
[33] „Love for $17.50“: iz knjige South of No North (1973).
[34] „Y ou K issed Lily“: iz knjige H ot Water Music (1984).
[35] „Some H angover“: iz knjige H ot Water Music (1984).
[36] „Bring MeY our Love“: iz knjige Septuagenarian Stezv: Stories & Poems (1990).
[37] „A Day“: iz knjige Septuagenarian Stezv: Stories & Poems (1990).
[38] „The Great Poet“: iz knjige H ot Water Music (1984).
[39] Jeftin hotel hrišćanske mladeži. Prev.
[40] „Scum Grief“: iz knjige H ot Water Music (1984).
[41] Gray, grey - isto se izgovara. Prev.
[42] „900 Pounds": iz knjige H ot Water Music (1984).
„This is What K illed DylanThomas“: iz knjige South of No North
[44] „The Writers“: iz knjige Septuagenarian Stew: Stories & Poems (1990).
[45] „Blocked“: iz knjige Septuagenarian Stew: Stories & Poems (1990).
[46] Sexerox: „xerox“ je fotokopija. Prev.
[47] „All the Assholes in the World and Mine“: iz knjige South of No North (1973); priča je napisana 1966. godine.
[48] Film o alkoholičaru koji doživi delirijum tremens. Prev.
[49] „The Blanket“: iz knjige Erections, Ejaculaiions, Exibitions, and General Tales of Ordinary Madness (1972j. Priča je napisana 1960. godine.
[50] Iz pogovora Tatjane Mandić knjizi Đavo je bio vruć (H aos, Beograd,1991), na kojoj je zasnovan i ovaj izbor kratkih priča Bukovskog.