Faktotum-Čarls Bukovski

First topic message reminder :



„Faktotum” (1975) je nastavak poznatijeg romana „Bludni sin” (1982). Bukovski ovde priča o periodu svog života kada je izbačen iz kuće i postao skitnica, besciljno lutajući Amerikom, od jedne daleke obale do druge. To je knjiga o ’belom golji’ (’poor white trash’ je termin američkih crnaca za belce koji nemaju kuću). Amerika je zemlja gde stotine hiljada ljudi žive kao skitnice, spavajući na ulici, u prihvatilištima Vojske Spasa ili u jeftinim hotelima i pansionima. Bukovski je tako živeo od svoje 19. do 35. godine. On se očigledno trudio da što manje svog vremena i života pokloni gazdama i besmislenim poslovima koje je morao da obavlja ne bi li preživeo. „Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?” Otuda njegova ogorčenost američkim stilom života, mada je Bukovski uvek duhovit kada piše o apsurdima svoje egzistencije. Ipak, glavna tema romana je njegova velika ljubav Džejn, (u romanu Džen) koju nikada nije zaboravio i posvetio joj neke od svojih najboljih pesama.

29

Uvek sam hodao do svoje sobe, koja je bila šest-sedam ulica daleko od posla. Svo drveće na ulicama bilo je slično: malo, krivo, upola smrznuto, bez lišća. Voleo sam to drveće. Hodao sam pod hladnim mesecom.
Ta scena u kancelariji nije mi izbijala iz glave. Te cigare, ta odela! Mislio sam o dobrim biftecima, o dugim vožnjama vijugavim putem koji vodi do prekrasnih vila. Lep život. Putovanja u Evropu. Otmene žene. Zar su oni toliko bistriji od mene? Novac je bio jedina razlika, i želja da mlatiš pare.
I ja ću to učiniti! Štedeću. Sinuće mi neka ideja, uzeću kredit. Zapošljavaću i otpuštaću. Držaću viski u pisaćem stolu. Imaću ženu s velikim sisama i dupetom na koje će svršavati svaki mali prodavac novina kad ga vidi kako vrcka. Ja ću je varati, i ona će to znati, ali ćutaće da bi i dalje živela u mojoj kući, okružena mojim bogatstvom. Otpuštaću ljude samo da bih video očaj na njihovim licima. Otpuštaću žene koje ne zaslužuju da budu otpuštene.
To je sve što čoveku treba - nada. Nedostatak nade obeshrabruje čoveka. Pamtio sam svoje dane u Nju Orleansu, kad sam nedeljama živeo na dve čokoladice dnevno da bih na miru pisao. Ali gladovanje, na žalost, nije doprinosilo pisanju. Samo ga je ometalo. Koren duše je u stomaku. Čovek mnogo bolje piše posle dobre šnicle i flaše viskija, nego posle jedne čokoladice. Mit o izgladnelom umetniku je obična farsa. Kada jednom shvatiš da je sve farsa, opametiš se i počneš da izrabljuješ i varaš druga ljudska bića. Podignuću imperiju na slomljenim telima i životima nemoćnih ljudi, žena i dece - strpaću im ga do jaja. Pokazaću ja njima!
Stigao sam do pansiona. Popeo sam se uz stepenice do vrata svoje sobe. Otključao sam ih i upalio svetlo. Gđa Dauning je ostavila moju poštu pored vrata. Tu je bio veliki smeđi koverat od Gledmora. Podigao sam ga. Bio je težak od vraćenih rukopisa. Seo sam i otvorio ga.

Dragi g. Kinaski,
Vraćamo vam ove četiri priče, ali zadržavamo priču „Moja duša pijana od piva tužnija je od svih odbačenih božićnih jelki na svetu”. Odavno pratimo vaš rad i neobično nam je drago što ćemo vam objaviti ovu priču.
Srdačno vas pozdravlja
Klej Gledmor
Ustao sam sa stolice ne ispuštajući ovaj povoljni odgovor, prvi koji sam ikad dobio. Od književnog časopisa broj jedan u Americi. Nikada mi svet nije izgledao tako dobro, tako pun obećanja. Prešao sam do kreveta, seo i ponovo pročitao pismo. Proučavao sam svaku krivinu u Gledmorovom potpisu. Ustao sam, odneo pismo do komode, naslonio ga da stoji uspravno. Zatim sam se svukao, ugasio svetlo i legao u krevet. Nisam mogao da zaspim.
Ustao sam, upalio svetlo, prišao komodi i ponovo čitao: Dragi g. Kinaski...

30

Često sam viđao Gertrudu u hodniku. Razgovarali smo, ali nisam je više pozivao da izađemo negde. Stajala je sasvim blizu i uvek se pomalo ljuljala, posrnuvši tu i tamo kao da je pijana, na tim visokim štiklama. Jednog nedeljnog jutra stajao sam na travnjaku ispred kuće, sa Hildom i Gertrudom, Devojke su pravile grudve, smejale se i cičale, bacale ih na mene. Nikada nisam živeo u kraju gde pada sneg, pa sam bio malo usporen, ali ubrzo sam i ja pravio grudve i bacao ih. Gertruda je vriskala, uzbuđena. Dražesna je bila, sva zažarena i ustreptala. Na trenutak mi je došlo da joj priđem i dohvatim je. Onda sam odustao i otišao dalje ulicom dok su grudve fijukale oko mene.
Desetine hiljada mladića borilo se u Evropi i Kini, po ostrvima Tihog okeana. Kad se vrate kući, ona će naći sebi nekog od njih. To joj neće biti nikakav problem. Ne sa takvim očima. Čak ni Hildi neće biti teško.
Osećao sam da je vreme da napustim Sent Luis. Rešio sam da se vratim u Los Anđeles; u međuvremenu sam i dalje pisao priče štampanim slovima, opijao se, slušao Betovenovu Petu, Bramsovu Drugu...
Jedne večeri, vraćajući se s posla, svratio sam u lokalni bar. Seo sam i popio pet-šest piva, ustao i krenuo ka pansionu. Vrata Gertrudine sobe bila su otvorena kad sam prolazio pored njih. „Henri...”
„Zdravo.” Prišao sam vratima i pogledao je. „Gertruda, ja odlazim. Danas sam dao otkaz.”
„O, tako mi je žao.”
„Svi ste bili tako dobri prema meni.”
„Čuj, volela bih da te upoznam s mojim dečkom pre nego što odeš.”
„Tvojim dečkom?”
„Da, tek se doselio, tu je, na našem spratu.” Pošao sam za njom. Kucnula je na vrata. Stajao sam iza nje. Vrata su se otvorila: pantalone na sive i bele pruge; karirana košulja s dugim rukavima; kravata. Tanki brčići. Odsutan pogled. Iz nozdrve mu je visila gotovo nevidljiva nit sline koja se na kraju skupila u sjajnu kuglicu. Kuglica se zalepila za brčiće i spremala se da kapne, ali je za sad još bila tu i presijavala se.
„Džoi”, rekla je, „da te upoznam sa Henrijem.”
Rukovali smo se. Gertruda je ušla u sobu. Vrata su se zatvorila. Otišao sam u svoju sobu i počeo da se pakujem. Pakovanje je uvek bilo prava stvar.

31

Kad sam se vratio u Los Anđeles, našao sam jeftin hotel kod ulice Huver, legao na krevet i pio. Tako sam pio neko vreme, tri-četiri dana. Nisam mogao da nateram sebe da pročitam oglase za posao. Nisam mogao da podnesem pomisao da sedim pred čovekom iza pisaćeg stola i govorim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Priznajem, užasavao me život, sve ono što čovek mora da radi samo da bi jeo, spavao i oblačio se. Zato sam ležao na krevetu i pio. Kad piješ, svet je i dalje napolju, ali te bar trenutno ne drži za gušu.
Ustao sam iz kreveta jedne večeri, obukao se i izašao u grad. Stigao sam do ulice Alvarado. Hodao sam dok nisam naišao na privlačan bar i ušao unutra. Bio je prepun. Ostalo je još samo jedno prazno mesto za šankom. Seo sam. Naručio sam viski s vodom. Desno od mene sedela je jedna brineta, pomalo otežala, podbulih obraza i vrata, očigledno alkoholičarka; ali bilo je tragova nekadašnje lepote u crtama njenog lica, a telo joj je još izgledalo čvrsto, mlado i zgodno. U suštini, noge su joj bile dugačke i lepe. Kad je popila svoje piće, upitao sam je da li bi popila još jedno. Pristala je. Naručio sam ga.
„Koliko je budala”, rekla je.
„Svuda ih ima, pogotovo ovde”, rekao sam.
Platio sam još tri-četiri ture. Ćutali smo. Onda sam joj rekao: „To je bilo to.
Nemam više para.”
„Ozbiljno?”
„Da.”
„Imaš li gde da spavaš?”
„Sobu u hotelu, plaćenu još dva-tri dana.”
„I nemaš više para? Ili neko piće?”
„Nemam. ”
„Hajde sa mnom.”
Izašao sam za njom. Uočio sam da ima jako lepo dupe. Otišli smo do najbliže prodavnice pića. Rekla je prodavcu šta želi: dve flaše burbona Grended, šest flaša piva, dve pakle cigareta, čips, pistaće, alka-selcer i jedan dobar tompus. Prodavac je obračunao sve to. „Stavite to na račun Vilbera Oksnarda”, rekla mu je.
„Pričekajte”, rekao je. „Moram da telefoniram.” Pozvao je neki broj i razgovarao, zatim spustio slušalicu. „U redu je”, rekao je.
Pomogao sam joj oko kesa pa smo izašli.
„Kuda ćemo s ovim?”
„Kod tebe. Imaš li auto?”
Odveo sam je do kola. Kupio sam ih na otpadu za trideset pet dolara.
Amortizeri su bili razvaljeni i hladnjak je curio, ali kola su još išla.
Stigli smo kod mene pa sam strpao robu u frižider, natočio dva pića, izneo ih na sto, seo i pripalio cigaru. Ona je sela na kauč, okrenuta meni, i prekrstila noge. Nosila je zelene minđuše. „Dasa”, rekla je.
„Šta?”
„Misliš da si dasa, misliš da si neka fora!”
„Ne mislim.”
„Misliš, misliš. Vidim te kako dišeš. Ali ipak mi se sviđaš. Odmah sam te snimila.”
„Zadigni malo haljinu.”
„Voliš noge?”
„Aha. Zadigni još malo.”
Zadigla je. „O Isuse, daj još malo, samo još malo!”
„Da nisi ti možda neki manijak, a? Ima neki lik koji ne da mira devojkama, samo ih pokupi, odvede na gajbu, skine ih gole i onda im perorezom crta po telu ukrštene reči.”
„Nisam taj.”
„Ima likova koji te pojebu, a onda te iseckaju na parčiće. Posle nađu parče tvog dupeta kad zapuši kanalizaciju na Plaja Del Rej, a levu sisu u kanti za đubre negde na Oušnsajdu...”
„Odavno ne radim takve stvari. Zadigni još malo haljinu.”
Povukla je haljinu naviše. Bilo je kao početak života i smeha, bio je to pravi smisao sunca. Prešao sam na kauč pored nje i poljubio je. Onda sam ustao, natočio još dva pića i našao stanicu klasike na radiju. Uhvatili smo početak nečega od Debisija.
„Voliš takvu muziku?” upitala me.
Negde u toku noći, dok smo razgovarali, pao sam sa kauča. Ležao sam na podu i gledao u njene čudesne noge. „Ljubavi”, rekao sam, „ja sam genije, ali niko to ne zna osim mene.”
Pogledala je odozgo u mene. „Ustani s poda, budalo, i donesi mi piće.”
Doneo sam joj piće i priljubio se uz nju. Osećao sam se kao budala. Posle smo se našli u krevetu. Bili smo pogasili svetla i legao sam preko nje. Munuo sam ga dva-tri puta, onda zastao. „Kako se ti uopšte zoveš?”
„Zar je to uopšte bitno?” rekla je.

32

Zvala se Lora. Bilo je dva popodne i hodao sam ulicom iza prodavnice nameštaja u ulici Alvarado. Nosio sam svoj kofer. Preda mnom je bila velika drvena bela kuća na dva sprata, stara, bela boja se ljuštila sa fasade. „Sad se skloni od vrata”, rekla je. „Nasred stepeništa je ogledalo u kome vidi svakog ko stoji pred vratima.”
Lora je stajala i zvonila, dok sam se ja krio desno od vrata. „Neka vidi samo mene. Kad zazuji, ja ću otvoriti vrata, a ti uđi za mnom.”
Zazujalo je i Lora je otvorila vrata. Ušao sam za njom i ostavio kofer pri dnu stepeništa. Vilber Oksnard je stajao na vrhu stepeništa a ona je pohrlila ka njemu. Vilber je bio mator, sed, jednoruk. „Srećo, tako mi je drago što te vidim!” Vilber je zagrlio Loru tom jedinom rukom i poljubio je. Kad su se razdvojili, ugledao me.
„Ko je ovaj?”
„O, Vili, hoću da te upoznam s mojim prijateljem.”
„Zdravo”, rekao sam. Vilber nije otpozdravio.
„Vilber Oksnard, Henri Kinaski”, predstavila nas je Lora.
„Drago mi je, Vilbere”, rekao sam.
Vilber je i dalje ćutao. Najzad je rekao: „Dobro, dođite gore.”
Pošao sam za Vilberom i Lorom kroz prvu sobu. Svuda su bili razbacani novčići od pet i deset centi, od četvrt i pola dolara. Nasred sobe stajale su električne orgulje. Ušao sam za njima u kuhinju, gde smo posedali za sto. Lora me predstavila devojkama koje su tu sedele. „Henri, ovo je Grejs, a ovo je Džeri. Devojke, ovo je Henri Kinaski.”
„Zdravo”, rekla je Grejs.
„Kako si?” upitala je Džeri.
„Drago mi je, dame.”
Pile su viski i zalivale ga pivom. Nasred stola je bila činija puna crnih i zelenih maslina, ljutih papričica i celera. Pružio sam ruku i uzeo jednu papričicu. „Posluži se”, mahnuo je Vilber prema flaši viskija. Već je stavio pivo ispred mene. Natočio sam viski.
„Čime se baviš?” upitao je Vilber.
„On je pisac”, rekla je Lora. „Štampali su ga po časopisima.”
„Ti si pisac?” upitao me Vilber. „Ponekad.”
„Treba mi pisac. Jesi li dobar?”
„Svaki pisac misli za sebe da je dobar.”
„Treba mi neko da napiše libreto za operu koju sam komponovao. Zove se ‘Car San Franciska’. Znaš li da je postojao čovek koji je hteo da bude car San Franciska?”
„Ne, nisam znao.”
„To je veoma zanimljiva priča. Daću ti knjigu o tome.”
„Dobro.”
Čutali smo neko vreme i samo pili. Sve tri devojke su prešle tridesetu, bile su privlačne i vrlo seksi, i znale su to.
„Kako ti se sviđaju zavese?” upitao me Vilber. „Devojke su ih pravile za mene.
Devojke su izuzetno talentovane.”
Pogledao sam zavese. Bile su grozne. Svuda ogromne crvene jagode sa peteljkama koje kaplju.
„Baš mi se sviđaju”, rekao sam.
Vilber je doneo još nekoliko flaša piva i svi smo cimali još viskija. „Bez brige”, rekao je Vilber. „Ima druga flaša kad se ova popije.”
„Hvala, Vilbere.”
Pogledao me. „Koči mi se ruka.” Podigao je ruku i mrdao prstima. „Jedva mrdam prstima, mislim da ću umreti. Lekarima ništa nije jasno. Devojke misle da se šalim, smeju mi se.”
„Ja ne mislim da se šalite”, rekao sam. „Verujem vam.” Popili smo još nekoliko pića.
„Sviđaš mi se”, rekao je Vilber. „Izgledaš kao neko ko je dosta toga prošao, imaš stila. Većina ljudi nema stila. A ti ga imaš.”
„Ne znam ništa o stilu”, rekoh. „Ali dosta sam toga prošao.”
„Hajdemo u drugu sobu. Hoću da ti odsviram nekoliko refrena iz moje opere.”
„Važi”, rekao sam.
Otvorili smo novu flašu viskija, uzeli još nekoliko flaša piva i otišli u drugu sobu.
„Vilbere, hoćeš da ti skuvam malo supe?” upitala je Grejs.
„Ko je još čuo da se jede supa za orguljama?” uzvratio je. Svi smo se nasmejali. Svi smo voleli Vilbera.
„Kad god se napije, razbacuje pare naokolo”, šupnula mi je Lora. „Svašta nam govori i gađa nas novčićima. Kaže da toliko i vredimo. Ume da bude vrlo neprijatan.”
Vilber je ustao, otišao u svoju spavaću sobu, vratio se s mornarskom kapom na glavi i seo za orgulje. Počeo je da svira tom jedinom rukom i bolesnim prstima. Svirao je veoma glasno. Mi smo sedeli, pili i slušali orgulje. Kad je završio, tapšali smo mu.
Vilber se obrnuo na stolici. „Devojke su pre neko veče bile ovde”, rekao je, „i onda je neko viknuo ’RACIJA!’ Trebalo ih je videti kako trče, neke od njih gole, neke samo u donjem vešu, sve su pobegle napolje i sakrile se u garaži. Da umreš
od smeha. Ja sam sedeo ovde dok su se vraćale, jedna po jedna iz garaže. Baš je bilo smešno!”
„Ko je viknuo ’RACIJA’?” upitah.
„Ja”, rekao je.
Onda je ustao, otišao u spavaću sobu i počeo da se svlači. Video sam ga kako u gaćama sedi na ivici kreveta. Lora je ušla tamo, sela na krevet pored njega i poljubila ga. Zatim se vratila, a ušle su Grejs i Džeri. Lora mi je pokazala ka stepeništu. Sišao sam po kofer i poneo ga gore.

33

Kad smo se probudili, Lora mi je pričala o Vilberu. Bilo je pola deset i u kući je bilo veoma tiho. „On je milioner”, rekla je. „Nemoj da te ova stara kuća prevari. Njegov deda je pokupovao svu zemlju u okolini, a i njegov otac. Grejs mu je devojka, ali nije mu lako s njom. I velika je stipsa. Voli da brine o devojkama iz barova koje nemaju gde da spavaju. Ali daje im samo hranu i krevet, nikad ne daje pare. I smeju da piju samo kad on pije. Džeri ga je ipak prešla jedne noći. Bio je napaljen i jurio ju je oko stola, a ona mu je rekla: ’Ne, neću i neću, osim ako mi daš doživotnih pedeset dolara mesečno!’ Na kraju je potpisao neki papir i zamisli da je sud priznao tu izjavu? Sad mora da joj plaća pedeset dolara mesečno, a kad umre plaćaće joj njegova familija.”
„Baš lepo”, rekoh.
„Grejs mu je ipak glavna devojka.”
„A ti?”
„Nisam dugo ovde.”
„To je dobro, jer mi se sviđaš.”
„Stvarno?”
„Da.”
„Pazi sad ovo. Ako se jutros pojavi sa onom mornarskom kapom na glavi, onom kapetanskom, to znači da idemo na jahtu. Doktor mu je preporučio da zbog zdravlja nabavi jahtu.”
„Je 1’ velika?”
„Naravno. Slušaj, jesi li ti sinoć pokupio sve one novčiće sa poda?”
„Da”, rekoh.
„Bolje je nešto pokupiti a nešto ostaviti.”
„U pravu si. Da vratim neke?”
„Ako ti se ukaže prilika.”
Ustao sam da se obučem kad je Džeri utrčala u sobu. „Stoji pred ogledalom i namešta kapu. Idemo na jahtu!”
„Dobro, Džeri”, rekla je Lora.
Oboje smo se obukli. Stigli smo na vreme. Vilber je ćutao. Bio je mamuran. Pošli smo za njim niz stepenice i u garažu, gde smo seli u neverovatno star automobil. Bio je toliko star da je pozadi imao sedište za poslugu. Grejs i Džeri sele su napred sa Vilberom, a ja sam sa Lorom seo pozadi. Vilber se isparkirao i vozio ulicom Alvarado ka jugu, išli smo u San Pedro.
„Mamuran je, pa ne pije, a kad on ne pije, onda ni drugi ne smeju da piju. Zato pripazi”, rekla je Lora.
„Jebeš ga, fali mi piće.”
„Svima nam fali”, rekla je. Onda je izvadila pljosku iz torbice, otvorila je i dodala mi. „Sad čekaj dok nas ne overi u retrovizoru. Cimni čim opet pogleda na put.”
Ubrzo sam video kako Vilberove oči u retrovizoru gledaju u nas. Onda je opet pogledao na put. Otpio sam i odmah mi je bilo lakše. Vratio sam pljosku Lori. Čekala je da Vilber pogleda u retrovizor, zatim opet na put. Iskoristila je priliku. Vrlo prijatna vožnja. Kad smo stigli do San Pedra, pljoska je bila prazna. Lora je izvadila žvaku, ja pripalio cigaru, pa smo izašli iz kola. Dok sam pomagao Lori da se izvuče sa sedišta za poslugu, zadigla joj se suknja i ugledao sam te duge noge u najlonkama, kolena i vitke gležnjeve. Digao mi se i pogledao sam ka vodi. Tamo je bila jahta: Oksvil. Najveća jahta u luci. Mali motorni čamac vozio nas je do nje. Popeli smo se na palubu. Vilber je mahnuo nekim ljudima s drugih jahti i nekim lučkim protuvama, a onda pogledao u mene:
„Kako se osećaš?”
„Fenomenalno, Vilbere... kao car.”
„Dođi da ti pokažem nešto.” Otišli smo na krmu gde se Vilber sagnuo i potegao alku na nekom poklopcu. Dole su bila dva motora. „Da ti pokažem kako se pali pomoćni motor ako dođe do kvara. Nije teško. Ja to mogu i ovom jednom rukom.”
Bilo mi je dozlaboga dosadno dok je on potezao za uzicu. Klimnuo sam glavom i rekao mu da mi je sve jasno. Ali to nije bilo dovoljno, morao je da mi pokaže i
kako se diže sidro i otiskuje od obale, dok sam ja samo mislio o još jednom piću.
Najzad smo isplovili, i on je stajao za kormilom sa kapetanskom kapom na glavi.
Devojke su se tiskale oko njega.
„Oh, Vili, daj da malo upravljam!”
„Vili, pusti malo mene! ”
Nisam tražio da upravljam. Nije mi bilo do toga. Pošao sam za Lorom u potpalublje.
Bilo je kao luksuzni hotelski apartman, osim što nije bilo kreveta, samo mornarski ležaji. Otvorili smo frižider. Bio je pun hrane i pića. Našli smo otvorenu flašu viskija i izvadili je. Popili smo malo viskija s vodom. Pristojan život. Lora je stavila ploču na gramofon, pa smo slušali Bonapartino povlačenje. Lora je lepo izgledala. Bila je srećna i nasmejana. Sagnuo sam se i poljubio je, zavukao joj ruku pod suknju. Onda sam čuo kako je motor ućutao i Vilber je sišao niz stepenice.
„Vraćamo se”, rekao je. Izgledao je prilično strogo s tom kapetanskom kapom na glavi.
„Zašto?” upitala je Lora.
„Ona se opet duri. Bojim se da ne skoči sa broda. Neće da razgovara sa mnom.
Samo sedi i bulji u vodu. A ne ume ni da pliva. Bojim se da ne skoči u okean.”
„Slušaj, Vilbere”, rekla je Lora. „Samo joj daj deset dolara. Izvukle joj se žice na čarapama.”
„Ne, vraćamo se. Osim toga, vi ste ovde pili!”
Vilber je otišao gore. Motor je zakašljao, okrenuli smo se i usmerili natrag, ka San Pedru.
„Ovako je svaki put kad pođemo na Katalinu. Grejs se nešto nadrka, pa samo sedi i bulji u vodu, s onom maramom oko glave. Tako izvlači stvari od njega. Nikad ne bi skočila u vodu. Ona mrzi vodu.”
„Dobro”, rekoh, „mogli bismo ipak da cimnemo još koje piće. Kad pomislim na pisanje stihova za Vilberovu operu, smuči mi se život.”
„Sad možemo komotno da pijemo”, rekla je Lora. „Ionako je već ljut.”
Sišla je Džeri i pridružila nam se. „Grejs je besna što izvlačim onih pedeset dolara mesečno iz njegovog dupeta. Ali nije ni to lako, jebi ga. Čim ona ode, taj matori skot skoči na mene i samo trpa. Nikad mu nije dosta. Boji se da će da umre, pa hoće da ugrabi što više.”
Popila je piće i ponovo natočila.
„Bolje da sam ostala da sekretarišem u Sirs Roubaku. Dobro mi je krenulo tamo.” Svi smo nazdravili za to.

34

Pre nego što smo pristali, došla je i Grejs. Još je imala maramu oko glave i ništa nije govorila, ali pila je. Svi smo pili kad je Vilber sišao niz stepenice. Stajao je i posmatrao nas. „Odmah se vraćam”, rekao je.
To je bilo popodne. Čekali smo ga i pili. Devojke su počele da se prepiru oko toga kako bi trebalo s Vilberom. Izvalio sam se na jedan ležaj i zaspao. Kad sam se probudio, veče je prelazilo u noć, i bilo je hladno.
„Gde je Vilber?” upitao sam.
„Neće se vratiti”, rekla je Džeri. „Naljutio se.”
„Vratiće se”, rekla je Lora. „Grejs je ovde.”
„Jebe mi se i ako se nikad ne vrati”, rekla je Grejs. „Imamo dovoljno hrane i pića za celu egipatsku armiju.”
I tako sam se našao na najvećoj jahti u luci sa tri devojke. Ali bilo je veoma hladno. Ustao sam, natočio piće i ponovo legao. „Isuse, ala je hladno”, rekla je Džeri. „Daj da se zgrejem malo.” Odbacila je cipele i uvukla se ispod ćebadi kod mene. Lora i Grejs su bile pijane i svađale se oko nečega. Džeri je bila mala i zaobljena, baš lepo zaobljena, veoma ugodna. Priljubila se.
„Isuse, ala je hladno. Zagrli me.”
„Lora...”, rekao sam.
„Jebeš Loru.”
„Možda se naljuti.”
„Neće se ljutiti. Mi smo prijateljice. Gledaj.” Džeri se uspravila na ležaju. „Lora, Lora...”
„Da?”
„Slušaj, pokušavam da se zgrejem. Je 1’ u redu?” „U redu je”, rekla je Lora.
Džeri se opet zavukla pod ćebad. „Čuo si je.” „Dobro”, rekoh. Uhvatio sam je za dupe i poljubio je.
„Nemojte preterivati”, rekla je Lora.
„Ma samo me drži”, rekla je Džeri.
Zavukao sam joj ruku pod suknju i počeo da joj skidam gaćice. Bilo je teško. Kad ih je konačno smakla s nogu, bio sam više nego spreman. Jezik joj je poigravao u mojim ustima. Trudili smo se da izgledamo nonšalantno, jebući se sa strane. Iskliznuo mi je nekoliko puta, ali Džeri ga je vraćala. „Nemojte preterivati”, ponovo je rekla Lora. Ispao mi je, a Džeri ga je dohvatila i stisnula.
„Ma samo me drži”, rekao sam Lori. Džeri se zakikotala i vratila ga. Stajao je u
njoj. Bio sam sve napaljeniji. „Kurvo”, šapnuo sam, „volim te.” Onda sam svršio. Džeri je ustala i otišla u kupatilo. Grejs nam je pravila sendviče sa rozbifom. Ustao sam, pa smo jeli sendviče sa rozbifom, krompir-salatu, paradajz, pitu od jabuka i pili smo kafu. Svi smo bili gladni.
„Baš sam se zgrejala”, rekla je Džeri. „Henri je kao furuna.”
„Smrzla sam se”, rekla je Grejs. „I ja bih malo uz tu furunu. Imaš li nešto protiv, Lora?”
„Nemam. Samo nemojte preterivati.”
„Kad je preterivanje?”
„Znaš ti našta ja mislim.”
Kad smo se najeli, ponovo sam legao, a sa mnom i Grejs. Bila je najviša od sve
tri.
Nikad nisam bio u krevetu sa tako visokom ženom. Poljubio sam je. Jezik joj je
uzvratio.
Žene, pomislio sam, žene su magične. Kakva čudesna bića! Zavukao sam joj ruku pod suknju da joj skinem gaćice. Dugo je trebalo. „Šta to radiš?” prošaputala je. „Skidam ti gaćice.” „Zašto?” „Jebaću te.” „Ja bih samo da se zgrejem.” „Jebaću te.” „Lora mi je prijateljica. Ja sam Vilberova devoj-a.” „Jebaću te.” „Šta to radiš?” „Stavljam ti ga.” „Nemoj!” „Pomozi malo, jebi ga.” „Sam ga stavi.” „Pomozi malo.” „Sam ga stavi. Lora mi je prijateljica.” „Kakve to ima veze?”
„Šta?” „Nije bitno.” „Slušaj, još nisam spremna.” „Evo ti moj prst.” „Joj, lakše. Imaj malo obzira prema dami.” „Dobro, dobro. Je 1’ ovako bolje?” „Bolje je. Malo više. Tu. Tu! Samo tako...”
„Ne preterujte”, rekla je Lora.
„Ne, samo da je malo zgrejem.”
„Pitam se kad će Vilber da se vrati”, rekla je Džeri.
„Jebe mi se i ako se nikad ne vrati”, rekao sam i munuo ga u Grejs. Jeknula je. Bilo je dobro. Jebao sam krajnje usporeno, veoma odmereno. Nije mi ispadao kao sa Džeri.
„Kurvin sine”, rekla je Grejs. „Skote pokvareni, Lora mi je prijateljica.”
„Jebem te”, rekoh, „osećaš li kako lepo ulazi u tebe i kako izlazi, uđe-izađe, uđe-izađe, uđe-izađe, fuk, fuk fuk.”
„Ne govori tako, samo me pališ.”
„Jebem te”, rekoh, ”jeb-jeb-jeb, jebemo se, jebemo, jebemo. Ah, kako je kvarno, ah, kakvo je ovo jebanje, jebanje, jebanje...”
„Prekini više!”
„Sve mi je veći i veći, osećaš li ga?”
„Da, da...”
„Svršiću, Isuse, svršiću...” Svršio sam i izvadio ga.
„Silovao si me, gade, silovao si me”, šaputala je. „Trebalo bi da kažem Lori.”
„Samo izvoli, kaži joj. Misliš da će ti verovati?”
Grejs je ustala i otišla u kupatilo. Obrisao sam se čaršavom, navukao
pantalone i ustao.
„Devojke, znate li vi da se kockate?”
„Šta nam treba za to?” upitala je Lora.
„Ja imam kocke. Imate li vi devojke para? Kocke i novac, to je sve što treba. Pokazaću vam kako se igra. Izvadite kintu i stavite je ispred sebe. Ne stidite se ako nemate puno para. Nemam ni ja. Svi smo prijatelji, zar ne?”
„Da”, rekla je Džeri, „svi smo prijatelji.”
„Da”, rekla je Lora, „svi smo prijatelji.” Grejs je izašla iz kupatila.
„Šta sad radi ta bitanga?”
„Pokazaće nam kako se kocka”, rekla je Džeri. „Kako se bacaju kocke, tako se kaže.
Devojke, pokazaću vam kako se bacaju kocke.”
„Ma šta mi reče”, javila se Grejs.
„Aha, Grejs, spusti tvoje visoko dupe ovamo, da vam pokažem kako se to radi.”
Posle sat vremena imao sam najveći deo para, a onda je Vilber Oksnard iznenada sišao niz stepenice. Tako nas je i zatekao - kako pijani bacamo kocke.
„Ne dozvoljavam kockanje na ovom brodu!” dreknuo je. Grejs je ustala iz klečećeg položaja, prišla mu, zagrlila ga i gurnula mu svoj dugački jezik u usta, zatim ga je uhvatila za kitu. „Gde je moj Vili nestao i ostavio svoju Grejsi samu na ovom velikom brodu? Baš sam se uželela mog Vilija.”
Vili nam je prišao smeškajući se. Seo je za sto, a Grejs donela novu flašu viskija i otvorila je. Vilber je natočio svima. Pogledao me: „Morao sam da se vratim i sredim malo operu. Jesi li još raspoložen za taj libreto?”
„Libreto?”
„Tekst.”
„Iskreno da ti kažem, Vilbere, nisam mnogo razmišljao o tome, ali ako si ozbiljan, poradiću na njemu.”
„Ozbiljan sam”, rekao je.
„Sutra počinjem”, rekoh.
Baš u tom trenutku Grejs je zavukla ruku ispod stola i otvorila Vilberov šlic.
Pred nama je bila još jedna dobra noć.

35

Nekoliko dana kasnije, Grejs, Lora i ja smo sedeli za šankom ’Zelene mrlje’ kad je ušla Džeri. „Viski s limunom i vodom”, rekla je barmenu. Kad je piće stiglo, Džeri je samo buljila u njega. „Slušaj, Grejs, zašto te nije bilo noćas? Ostala sam sama sa Vilberom.”
„Ne zameri, dušo, morala sam da obavim neki poslić. Volim da malo pržim matorog.”
„Bio je užasno potišten. Henri nije bio tu, Lora nije bila tu. Nije imao s kim da priča.
Trudila sam se oko njega koliko sam mogla.”
Lora i ja smo prespavali na celonoćnoj zabavi kod barmena. Odande smo se vratili pravo u bar. Još nisam počeo da radim na libretu i Vilber me proganjao. Hteo je da pročitam gomilu jebenih knjiga. A ja sam odavno prestao da čitam.
„Pio je kao manijak. Bacio se na votku. Pio je čistu votku. Stalno me pitao gde si ti,
Grejs.”
„Možda je to ipak ljubav”, rekla je Grejs.
Džeri je popila svoje piće i naručila još jedno. „Nisam htela da toliko loče”, rekla je. „Kad se obeznanio, uzela sam tu flašu votke, prosula malo i dolila vode. Ali popio je već masu tog špiritusa. Stalno sam ga nagovarala da legne...”
„Ma nemoj?” rekla je Grejs.
„Stalno sam ga nagovarala da legne, ali nije hteo. Toliko se uletvio da sam i ja morala da pijem. Sve u svemu, prispavalo mi se, stiglo me piće, pa sam ga ostavila u toj fotelji s votkom.”
„Nisi ga odvukla u krevet?” upitala je Grejs.
„Ne. Kad sam jutros ušla, još je sedeo u fotelji, s votkom pored sebe. ’Dobro jutro, Vili’, rekla sam. Nikada nisam videla tako lepe oči. Prozor je bio otvoren i u očima mu se presijavalo sunce, čitava duša.”
„Znam”, rekla je Grejs „Vili ima prelepe oči.”
„Nije mi otpozdravio. Ni reč nisam mogla da izvučem iz njega. Telefonirala sam njegovom bratu, znaš, onom doktoru što se drogira. Brat je došao i pogledao ga i onda telefonirao, i sedeli smo dok nisu došla neka dva tipa i sklopili Viliju oči i zabili mu iglu. Onda smo samo sedeli i razgovarali dok jedan od njih nije pogledao u svoj sat i rekao: ’U redu’, pa su ustali i podigli Vilija sa fotelje i spustili ga na nosila. Onda su ga izneli napolje i to je sve.”
„Sranje”, rekla je Grejs. „Pukla sam.”
„Pukla si”, rekla je Džeri. ,Ja još uvek imam mojih pedeset mesečno.”
„I tvoje okrugo debelo dupe”, rekla je Grejs.
„I moje okruglo debelo dupe”, rekla je Džeri.
Lora i ja smo znali da smo pukli. Bilo je suvišno govoriti o tome. Svi smo sedeli za šankom, pokušavajući da smislimo šta ćemo sad.
„Pitam se”, rekla je Džeri, „da li sam ga ubila?”
„Kako ubila?” upitao sam je.
„Tako što sam mu pomešala votku s vodom. Uvek je pio samo čistu votku.
Možda ga je voda ubila?”
„Sve je moguće”, rekao sam.
Onda sam mahnuo barmenu. „Toni, hoćeš li molim te da natočiš ovoj bucmastoj dami votku s vodom?” Grejs nije smatrala da je to duhovito.
Nisam bio očevidac, ali po onom što sam kasnije čuo Grejs je tada otišla do Vilberove kuće i počela da lupa na vrata, da lupa i vrišti i lupa, pa je Vilberov brat, doktor, došao do vrata, ali nije hteo da je pusti unutra, bio je ucveljen i drogiran i nije hteo da je pusti, ali Grejs nije odustala. Doktor nije baš dobro poznavao Grejs (možda je trebalo, jer je bila rođena za kitu), pa je telefonirao i došla je policija, ali ona je toliko podivljala da je trebalo dvojica kad su joj stavljali lisice. Pogrešili su, stavivši joj lisice s prednje strane, pa je digla ruke uvis i lisicama rasparala jednom pubu obraz, tako ga je otvorila da si mogao da mu vidiš zube. Došlo je još nekoliko pubova i odveli su Grejs, koja je vrištala i ritala se, i niko je od nas nije više video, niti smo ponovo videli jedni druge.

36

Redovi i redovi nemih točkova. Kutije pune rezervnih delova za bicikl. Redovi i redovi točkova koji vise sa plafona: zeleni bicikli, crveni bicikli, žuti bicikli, ljubičasti bicikli, plavi bicikli, ženski bicikli, muški bicikli, svi vise gore; blistave žbice, točkovi, gume, boja, kožni sicevi, štop-lampe, prednja svjetla, kočnice; na stotine bicikala u nizu.
Imali smo sat vremena za ručak. Brzo bih jeo, jer sam bio na nogama veći deo noći i ranog jutra, bio sam umoran, sve me bolelo, pa sam otkrio to pusto mesto ispod bicikala. Podvukao bih se ispod tri niza besprekorno poređanih bicikala. Izvalio bih se na leđa, a iznad mene su visili, precizno poređani, redovi blistavih srebrnastih žbica, blatobrana, crnih guma, sve jarko obojeno, sve u savršenom redu. Bilo je veličanstveno, besprekorno - 500 ili 600 bicikala pružulo se nada mnom, pokrivalo me, svaki na svom mestu. To je na neki način imalo smisla. Gledao sam naviše u njih i znao da imam četrdeset pet minuta odmora ispod biciklovog drveta.
Međutim, drugi deo mene je znao: ako se prepustim bujici tih sjajnih novih bicikala, onda sam gotov, propao sam, nema mi spasa. Zato sam samo ležao na leđima, prepuštajući točkovima, žbicama i bojama da me uteše.
Mamuran čovek ne bi nikada smeo da leži na leđima i gleda u krov skladišta. Drvene grede te na kraju stignu; a prozori na krovu - lepo vidiš žicu u oknima - ta te žica nekako podseti na zatvor. A kapci na očima su teški, čezneš za samo jednim pićem, onda zvuk ljudi koji se kreću naokolo, čuješ ih, znaš da ti je vreme isteklo, moraš nekako da ustaneš i hodaš naokolo i puniš i pakuješ pošiljke...

37

Ona je bila sekretarica poslovođe. Zvala se Karmen - ali uprkos španskom imenu bila je plavuša i nosila je tesne pletene haljine, visoke štikle, najlonke, pojas za čarape, usta su joj bila debelo nakarminisana, ali o kako je vrckala, kako je mešala dupetom dok nosi porudžbenice do pisaćeg stola, a zatim natrag do kancelarije, svi su pratili svaki njen pokret, svaki vrc njene guze. Ja nisam zavodnik. Nikada nisam bio. Da bi čovek bio zavodnik potrebna je slatkorečivost. Nikada nisam bio slatkorečiv. Ali na kraju, na njen podsticaj, odveo sam Karmen u jedan od teretnih vagona koje smo istovarivali u zadnjem delu skladišta i uzeo je stojeći u dnu tog vagona. Bilo je dobro, bilo je toplo; mislio sam na plavo nebo i široke čiste plaže, ali je ipak bilo tužno - tu je definitivno falilo neke ljudskosti, što nikako nisam mogao da shvatim niti da se izborim sa tim. Zadigao sam tu pletenu haljinu oko njenih kukova i stajao jebući je, da bi na kraju priljubio usta na njena jarkocrvena debelo nakarminisana mesnata usta i svršio između dva neotvorena paketa u prašnjavom vazduhu, dok se ona leđima odupirala o prljavi ispucali zid vagona u milosrdnom mraku.

38

Svi smo bili i skladištari i dostavljači. Sami smo popunjavali naloge i otpremali robu. Uprava je služila samo za traženje dlake u jajetu. Kako je samo jedan čovek u čitavom lancu bio zadužen za svaku pošiljku, nije se mogla prebacivati odgovornost na drugoga. Tri-četiri greške i odmah bi te šutnuli.
Skitnice i neradnici, svi koji smo bili zaposleni, znali smo da su nam dani odbrojani. Zato smo spokojno čekali da otkriju koliko smo nesposobni. U međuvremenu smo ušli u šemu, pošteno radili po nekoliko sati, a uveče smo zajedno pili.
Bilo nas je trojica. Ja. Onda tip koji se zvao Hektor Gonzales - visok, pogrbljen, miran. Bio je oženjen zgodnom Meksikankom koja je živela s njim na velikom bračnom krevetu u gornjem delu ulice Hil. Sve znam, jer sam jedne večeri izašao s njim i pili smo pivo i isprepadao sam mu ženu. Hektor i ja smo bili kod njega posle pijanke po barovima i ja sam je izvukao iz kreveta i poljubio je pred Hektorom. Računao sam da bih mogao da ga razbijem. Samo je trebalo da pripazim na njegov nož. Na kraju sam se izvinuo i njoj i njemu što sam ispao takav kreten. Jasno je bilo da nije mogla da se primi na mene, pa nikad više nisam svratio.
Treći je bio Alabam, sitan lopov. Krao je retrovizore, šrafcigere, sijalice, farove, sirene, akumulatore. Krao je ženske gaće i čaršave sa kanapa za sušenje veša, tepihe iz hodnika. Odlazio je u samoposlugu da kupi kesu krompira, ali bi na dno kese strpao šnicle, šunku i konzerve sardina. Zvanično je bio Džordž Felous. Džordž je imao ružan običaj da se napije sa mnom i napadne me kad postanem skoro sasvim nemoćan. Čeznuo je da me premlati, ali bio je nikakav, a još i kukavica. Uvek bih uspevao da se priberem i potkačim ga u stomak ili glavu, što bi ga oteralo niz stepenice, obično s nekim plenom u džepu - odneo bi mi krpu za sudove, otvarač za konzerve, budilnik, penkalo, bibernik, makaze.
Poslovođa skladišta bicikala, g. Hansen, bio je namćor crvenog lica, jezik mu je bio zelen od pastila koje je sisao da ne bi bazdio na viski. Pozvao me jednog dana u svoju kancelariju.
„Reci mi, Henri, ona dva momka su prilično glupa, a?”
„U redu su.”
„Ali mislim, posebno Hektor... on je stvarno glup. Mislim, u redu je, ali smatraš li da će ikad uraditi nešto u životu?”
„Hektor je sasvim u redu, gospodine.”
„Stvarno to misliš?”
„Naravno.”
„Taj Alabam? Ima oči kao lasica. Verovatno krade po sedamdeset pedala mesečno, šta misliš?”
„Ne verujem, gospodine. Nikada nisam video da je uzeo nešto.”
„Kinaski?”
„Da, gospodine?”
„Daću ti deset dolara povišice nedeljno.”
„Hvala vam, gospodine.” Rukovali smo se. Tek sam tada shvatio da on i Alabam dele plen.

39

Džen se neviđeno jebala. Rodila je dvoje dece, ali bila je vrhunska jebačica. Upoznali smo se kod kioska pod vedrim nebom - trošio sam poslednjih pedeset centi na masnu pljeskavicu - i upustili se u razgovor. Častila me pivom, dala mi broj telefona, i tri dana kasnije preselio sam se kod nje.
Imala je tesnu picu i primala ga kao nož koji je kolje. Podsećala me na debeljuškasto prasence. Bilo je dovoljno zloće i odbojnosti u njoj da osetim kako da joj se svakim ubodom svetim za njen loš karakter. Jedan jajnik joj je bio odstranjen, pa je tvrdila da ne može da zatrudni; lepo je reagovala i s tim jednim jajnikom.
Džen je dosta ličila na Loru - osim što je bila vitkija i zgodnija, plavih očiju i plave kose do ramena. Čudna je bila; uvek je bila uspaljena ujutru, sve onako mamurna. Moj mamurluk nije bio tako inspirativan. Ja sam noćna ptica. Ali ona je noću večito vrištala i bacala stvari na mene: telefone, telefonske imenike, flaše, čaše (pune i prazne), radio-aparate, torbice, gitare, pepeljare, rečnike, slomljene narukvice za ručni sat, budilnike... Bila je zaista neobična žena. Ali na nešto sam uvek mogao da računam - ujutru joj se jebalo, iz sve snage. A ja sam morao u skladište bicikala.
Kresnuo bih je, povremeno gledajući u budilnik, trudeći se da prikrijem koliko mi se bljuje; onda bih se napalio, svršio i svalio se s nje. „Eto”, rekao bih joj, „sada kasnim petnaest minuta.” A ona bi odlepršala u kupatilo, srećna kao ptičica na grani, oprala bi se, umila, virnula u dlake ispod pazuha, ogledala se, brinući više zbog starenja nego zbog smrti, pa bi dolepršala i ponovo se zavukla u čaršave dok bih ja navlačio isflekane gaće, sve u buci saobraćaja koji se valjao ka istoku, dole na Trećoj ulici.
„Tatice, vrati se u krevet”, rekla bi mi.
„Slušaj, tek sam dobio deset dolara povišice.”
„Ništa ne moramo da radimo. Samo lezi malo pored mene.”
„E jebi ga, mala.”
„Molim te! Samo pet minuta.”
„E jebi ga.”
Vratio bih se. Navukla bi čaršav i uhvatila bi me za jaja. Onda bi me ćapila za kitu. „0, baš je sladak!”
Da li ću se ikad izvući odavde, mislio sam.
„Smem li nešto da te pitam?”
„Kaži.”
„Je l’ ti ne smeta da ga poljubim?”
„Ne.”
Čuo sam i osetio poljupce, zatim i poneki liz. Onda sam totalno zaboravio na skladište bicikala. Čuo sam kako cepa novine. Osetio sam kako mi nešto namešta na glavić. „Vidi”, rekla je.
Seo sam na krevetu. Džen je kreirala šeširić od novina i smestila mi ga na glavić. Oko oboda je bila mala žuta traka. Stajao je vrlo ponosno.
„O, zar nije sladak?” upitala me.
„Ko! Pa to sam ja.”
„O ne, to nisi ti, to je on, nemaš ti veze s njim.”
„Nemam?”
„Nemaš. Je 1’ ti ne smeta da ga opet poljubim?”
„Dobro, dobro. Samo izvoli.”
Džen je skinula šeširić, uhvatila mi kitu i počela da ljubi mesto na kome je stajao.
Duboko me gledala u oči. Vrh glavića nestao je u njenim ustima. Pao sam unazad, pobeđen.

40

Na posao sam stigao u pola 11. Radilo se od 8. Bila je jutarnja pauza i napolju se točila kafa. Osoblje skladišta bilo je na okupu. Prišao sam i naručio kafu, duplu, i krofnu sa džemom. Popričao sam sa Karmen, poslovođinom sekretaricom, onom iz vagona. Na sebi je, kao i obično, imala vrlo tesnu pletenu haljinu koja joj je stajala kao što naduvani balon stoji vazduhu u njemu, možda i tesnije. Na usnama je imala naslage i naslage tamnocrvenog karmina, i stajala je sasvim blizu mene u toku razgovora, gledala me u oči i kikotala se, trljajući se isturenim delovima tela o mene. Karmen je bila toliko nasrtljiva da te plašila, samo si gledao kako da joj umakneš. Kao i većina žena, htela je nešto što više nije mogla dobiti, a Džen je cedila sve seme iz mene, pa i više od toga. Karmen je mislila da se pravim važan i nedostupan. Odmaknuo sam se, s krofnom u ruci, da bi se ona opet prislonila na mene. Pauza se završila i svi smo ušli unutra. Prisetio sam se njenih gaćica, malo umrljanih žutim, kako mi vise na nožnom palcu dok zajedno ležimo u njenoj gajbi na Glavnoj ulici. Poslovođa, g. Hansen, stajao je ispred svoje kancelarije: „Kinaski!” zarežao je. Znao sam taj zvuk - za mene je to bio kraj balade.
Prišao sam mu i čekao. Bio je u svetlom, sveže ispeglanom letnjem odelu, s leptirmašnom (zelenom), u drap košulji, a crno-drap cipele bile su mu besprekorno uglancane. Odjednom sam postao svestan kako mi ekseri u đonovima iznošenih cipela bodu tabane. Nedostajala su mi tri dugmeta na prljavoj košulji. Zatvarač na pantalonama zapeo je negde na pola puta. Kopča na kaišu bila je slomljena.
„Da?” rekao sam.
„Moraću da te otpustim.”
„U redu.”
„Ti si prokleto dobar radnik, ali moraću da te otpustim.” Bilo mi je neprijatno zbog njega.
„Već pet-šest dana dolaziš na posao u pola jedanaest. Šta misliš, kako drugi radnici gledaju na to? Oni rade osam sati dnevno.”
„Ma nema problema. Opustite se.”
„Slušaj, i ja sam bio nezgodan kao klinac. Dešavalo se i da tri-četiri puta mesečno dođem na posao sa šljivom na oku. Ali sam svakog dana stizao na posao. Na vreme. I tako sam se probio u službi.”
Ćutao sam.
„U čemu je stvar? Zašto ne možeš da stigneš na vreme?”
Iznenada mi je sinulo da možda i sačuvam posao ako mu kažem pravi razlog.
„Nedavno sam se oženio. Znate kako je to. Sad sam na medenom mesecu. Ujutru počnem da se oblačim, sunce probija kroz roletne, a ona me povuče na krevet da je još jednom kresnem.”
Nije upalilo. „Daću nalog da ti ispišu ček.” Hansen je ušao u svoju kancelariju. Čuo sam kako je rekao nešto Karmen. Opet mi je došlo neko nadahnuće pa sam kucnuo na jedan od šaltera. Hansen je pogledao, prišao i podigao staklo.
„Čujte”, rekao sam, „nikad nisam bio sa Karmen. Kunem se. Ona je zgodna, ali nije moj tip. Dajte mi ček za celu nedelju.”
Hansen se okrenuo. „Ispišite ček za celu nedelju.” Tek je bio utorak. Nisam se tome nadao - ali su on i Alabam ipak delili 20.000 pedala. Karmen mi je prišla i dala mi ček. Stajala je preda mnom i ravnodušno mi se smešila dok je Hansen sedao za telefon i okretao Biro rada.

41

Još sam imao moj auto od 35 dolara. Poludeli smo za konjima. Džen i ja ništa nismo znali o konjima, ali imali smo sreće. U to vreme je uvek bilo osam trka, umesto devet. Imali smo čarobnu formulu - zvala se ’Harmac u osmoj’. Vili Harmac je bio natprosečan džokej, ali imao je problema sa težinom, kao sada Hauard Grant. Proučavajući rezultate, primetili smo da Harmac obično pobeđuje u poslednjoj trci, i da može pristojno da se dobije na njega.
Nismo išli svakog dana. Ponekad nam je jednostavno bilo previše muka od popijenog pića da bismo uopšte ustali iz kreveta. Ustajali smo u rano popodne, svraćali u prodavnicu pića, provodili sat-dva u nekom baru, slušali džuboks, posmatrali pijance, pušili, slušali mrtvački smeh - nije bilo loše.
Imali smo sreće. Kao da smo samo u prave dane završavali na trkama.
„Slušaj”, govorio sam Džen, „on neće ponovo uspeti... to je nemoguće.”
I onda bi Vili Harmac nagario na ravnom delu staze, izronio bi u poslednji čas iz mraka i pijanstva - dobri stari Vili doneo bi nam dobitak 16 prema 1, 8 prema 1, 9 prema 2. Vili nas je spašavao kada je ostatak sveta odavno postao ravnodušan i digao ruke od nas.
Auto od 35 dolara bi skoro uvek upalio, to nije bio problem; problem je bio upaliti farove. Posle osme trke već je bio mrak. Džen obično nije išla na trke bez flaše porta u tašni. Onda smo tamo pili pivo i ako nam krene - pili smo i u baru na hipodromu, uglavnom viski s vodom. Već sam bio kažnjavan zbog pijanstva u vožnji, i odjednom vozim u kolima bez svetla, ne znajući gde se nalazim.
„Ne brini, mala”, govorio sam, „čim natrčimo na neke rupe, svetla će se upaliti.” Imali smo prednost rasturenih amortizera.
„Evo rupa! Čuvaj kapu!”
„Ja nemam kapu!” Dodao bih gas. TRES! TRES! TRES!
Džen je poskakivala gore-dole, pazeći da ne ispusti svoj porto. Ja sam čvrsto držao volan i tražio malo svetla na putu ispred nas. Kad god bismo natrčali na te rupe, svetla bi se sama upalila. Pre ili kasnije, uvek bi se upalila.

42

Stanovali smo na četvrtom spratu stare zgrade sa stanovima za izdavanje; imali smo dve sobe sa zadnje strane. Zgrada je bila podignuta na ivici visoke strmine i, kad god pogledaš kroz prozor, činilo se da nisi na četvrtom, već na dvanaestom spratu. Bilo je kao da stanujemo na samoj ivici sveta - poslednje utočište pre konačnog pada.
U međuvremenu se okončala naša srećna pobednička serija, kao i sve takve serije. Bilo je vrlo malo para i pili smo vino. Porto i muskat.3 Na podu u kuhinji bilo je po šestsedam balona u nizu, četiri-pet litarskih flaša ispred njih, a napred još tri-četiri od sedam deci.
„Jednog dana”, govorio sam Džen, „kad se dokaže da svet nema tri nego četiri
dimenzije, čovek će moći da ode u šetnju i jednostavno iščezne. Nema pogreba, nema suza, nema iluzija, nema ni raja ni pakla. Ljudi će sedeti i pitaće se: ’Šta je sa Džordžom?’ A neko će reći: ‘Otkud znam. Rekao je da ide po cigare’.”
„Slušaj”, rekla je Džen, „koliko je sati? Hoću da znam koliko je sati.”
„Ček’ da vidimo, namestili smo sat prema radiju u ponoć. Znamo da žuri 35 minuta na sat. Sada je na njemu pola osam, ali znamo da to nije tačno, jer još nije mrak. Dobro. To je 7 i po sati. Sedam puta 35 minuta je 245 minuta. Pola od 35 je 17 i po. Tako dobijamo 252 i po minuta. Dobro, to je 4 sata i 42 i po minuta, pa ćemo da vratimo sat na 5 sati i 47 minuta. Sad je znači 5 sati i 47 minuta. Vreme je za večeru a mi nemamo ništa za jelo.”
Sat nam je bio pao na pod i razbio se, i ja sam ga popravio. Otvorio sam ga i utvrdio da nešto nije u redu sa glavnom oprugom i velikim zupčanikom. Mogao sam da ga pokrenem samo ako skratim i zategnem glavnu oprugu. To je ubrzalo pomeranje kazaljki; gotovo si mogao da pratiš kretanje minutne kazaljke.
„Hajde da otvorimo novi balon vina”, rekla je Džen. U suštini smo samo pili vino i vodili ljubav.
Pojeli smo sve što se moglo pojesti. Noću smo odlazili u šetnju i krali cigarete iz parkiranih automoblla.
„Da ispečem palačinke?” pitala je Džen.
„Ne verujem da bih mogao da sabijem još neku.”
Nestalo nam je i putera i masti, pa je Džen pekla palačinke na suvo. A to i nije bila masa za palačinke, samo brašno s vodom. Bile su reš. Baš su hrskale.
„Kakav sam ja to čovek?” glasno sam se pitao. „Otac mi je lepo rekao da ću ovako završiti! Pa valjda bih mogao da nabavim nešto? E odoh sad napolje da
nabavim nešto... Samo da popijem jedno solidno piće.”
Natočio sam punu čašu porta. To vino je imalo čudan ukus i nisi smeo da misliš na to dok ga ispijaš, jer bi ga inače odmah povratio. Zato bih uvek pustio neki drugi film u glavi. Mislio bih na neki stari zamak u Škotskoj, obrastao mahovinom - pokretni mostovi, plava voda, drveće, plavo nebo, veliki sivo-beli oblaci. Ili bih mislio na neku zgodnu ženu kako sasvim polako navlači duge svilene čarape. Ovog puta sam pustio film sa svilenim čarapama.
Sabio sam vino. „Odoh ja. Vidimo se, Džen.”
„Vidimo se, Henri.”
Prošao sam kroz hodnik, sišao niz četiri sprata stepenica, prošunjao se pored stana nadzornika zgrade (dugovali smo kiriju) i izašao na ulicu. Spustio sam se niz breg. Stigao sam na raskrsnicu Šeste i Junion. Prešao sam preko Šeste ulice, ka istoku. Tu je bio mali dućan. Prošao sam pored njega, onda se okrenuo i vratio se. Napolju je bila tezga s voćem i povrćem. Na njoj je bilo paradajza, krastavaca, narandži, ananasa i grejpfruta. Stajao sam i gledao ih. Pogledao sam u dućan; samo starac sa keceljom. Razgovarao je s nekom ženom. Uzeo sam jedan krastavac, strpao ga u džep i udaljio se. Nisam prešao ni pet-šest metara kad sam čuo:
„Ej, gospodine! GOSPODINE! Vratite taj KRASTAVAC ili ću pozvati POLICIJU!
Ako nećete u ZATVOR, odmah vratite taj KRASTAVAC!”
Okrenuo sam se i prešao taj dugi put nazad. Gledalo me troje-četvoro ljudi. Izvadio sam krastavac iz džepa i stavio ga na vrh gomile krastavaca. Onda sam pošao na zapad. Išao sam ulicom Junion, uz zapadnu stranu brega, ponovo prešao četiri sprata stepenica i otvorio vrata. Džen me pogledala sa svoje čaše.
„Nisam ni za šta”, rekao sam. „Ni krastavac nisam uspeo da ukradem.”
„Ma nije važno.”
„Ispeci palačinke.”
Prišao sam balonu i napunio čašu.

... Jahao sam na kamili kroz Saharu. Imao sam veliki nos, pomalo kao orlov kljun, ali ipak sam bio lep, da, u dugoj beloj haljini sa zelenim prugama. I bio sam hrabar, ubio sam više nego jednog. Za pojasom sam nosio veliku krivu sablju. Jahao sam prema šatoru gde me je željno čekala, na debelom orijentalnom ćilimu, četrnaestogodišnja devojčica, velike mudrosti i netaknutog himena...

Sabio sam piće i stresao se od otrova; osetio sam vonj zagorelog brašna s vodom. Natočio sam piće za Džen i natočio još jedno za sebe.
Negde usred jedne od naših paklenih noći završio se Drugi svetski rat. Rat je za mene bio, u najboljem slučaju, samo neka mutna stvarnost, ali sada je bio gotov. Poslovi do kojih je uvek bilo teško doći postali su još nedostupniji. Ustajao sam svakog jutra i obilazio sve državne agencije za zapošljavanje, počevši od Poljoprivredne berze rada. Jedva sam se dizao u pola pet ujutru, mamuran, i obično se vraćao do podne. Pešačio sam tamo-amo između agencija, beskonačno.
Ponekad bih i dobio neki jednodnevni posao na istovari vagona, ali tek kad sam počeo da svraćam u jednu privatnu agenciju koja je uzimala trećinu zarade. Novca je bilo vrlo malo, i sve smo više dugovali za kiriju. Ali junački smo i dalje ređali vinske boce na podu, vodili ljubav, svađali se i čekali.
Kad bi se našlo malo para, odlazili smo na Glavnu pijacu da kupimo jeftino meso za gulaš, šargarepu, krompir, luk i celer. Sve bismo to potrpali u veliki lonac i onda seli i razgovarali, znajući da ćemo se najesti, mirišući to - luk, povrće, meso
- slušajući kako krčka. Motali smo cigarete i zajedno legali u krevet, ustajali i pevali. Ponekad bi se popeo nastojnik i govorio nam da stišamo malo, i podsećao nas da stvarno dugujemo stanarinu. Stanari se nikad nisu žalili na naše svađe, ali nije im se sviđalo naše pevanje:
I Got Plenty Of Nothing; Old Man River; Buttons And Bows; Tumbling Along With The Tumbling Tumbleeweeds; God Bless America; Deutschland über Alles; Bonaparte’s Retreat; I Get The Blues When It Rains; Keep Your Sunny Side Up; No More Money In The Bank; Who’s Afraid Of The Big Bad Wolf; When The Deep Purple Falls; A Tiskit A Tasket; I Married An Angel; Poor Little Lambs Gone Astray; I Want A Gal Just Like The Gal Who Married Dear Old Dad; How The Hell Ya Gonna Keep Them Down On The Farm; If I’d Known You Were Coming I’d A Baked A Cake...4

43

Bilo mi je suviše muka jednog jutra da bih ustao u pola pet - ili, po našem satu, u 7 i 27 i po. Isključio sam zvono budilnika i ponovo zaspao. Dva sata kasnije digla se se neka užasna galama u hodniku. „Šta je sad ovo, jebi ga?” upitala je Džen.
Ustao sam iz kreveta. Spavao sam u gaćama. Gaće su bile isflekane - brisali smo se novinama koje smo prethodno gužvali i smekšavali - pa često ne bih obrisao sve. Gaće su bile još i pocepane, pa i šuplje tamo gde mi je padao žar sa cigarete.
Prišao sam vratima i otvorio ih. Hodnik je bio pun gustog dima. Vatrogasci sa velikim metalnim šlemovima na kojima su bili brojevi. Vatrogasci koji vuku dugačka debela gumena creva. Vatrogasci u azbestnim odelima. Vatrogasci sa sekirama. Neverovatna buka i panika.
Zatvorio sam vrata.
„Šta je to?” upitala je Džen.
„Vatrogasci.”
„A”, rekla je. Navukla je ćebe preko glave i okrenula se na drugu stranu. Legao sam pored nje i zaspao.

44

Na kraju sam dobio posao u skladištu auto-delova na ulici Flauer, dole kod Jedanaeste. Sa ulične strane je bila prodavnica, a pozadi se radila prodaja na veliko. Morao sam da se ponizim da bih dobio taj posao - izjavio sam da gledam na svoj posao kao na drugi dom. To im se dopalo.
Radio sam na preuzimanju robe. Odlazio sam i u pet-šest drugih skladišta i donosio auto-delove. To me izvlačilo iz zatvorenog prostora.
Jednog dana, tokom pauze za ručak, zapazio sam mladog Meksikanca, živahnog i inteligentnog izgleda, kako u novinama čita trkačku prognozu.
„Kladiš se na konje?” upitao sam ga.
„Aha.”
„Daj da vidim malo.”
Pregledao sam prognozu i vratio mu novine.
„Osmu bi trebalo da dobije Maj Boj Bobi.”
„Znam. A nije čak ni favorit.”
„Utoliko bolje.”
„Šta misliš, koliko će da plati?”
„Oko devet prema dva.”
„Voleo bih da se kladim na njega.”
„I ja.”
„Kad je poslednja trka u Holivud Parku?” upitao me.
„U pola šest.”
„A mi radimo do pet.”
„Nema šanse da stignemo.”
„Mogli bi da pokušamo. Maj Boj Bobi dobija.”
„Samo našu sreću.”
„Hoćeš da probamo?”
„Zašto da ne.”
„Gledaj na sat. U pet sati palimo.”
U pet minuta do pet obojica smo radili što bliže zadnjem izlazu. Moj prijatelj Meni je pogledao na sat. „Zdipićemo dva minuta. Čim potrčim, odmah pođi za mnom.” Stavljao je kutije s rezervnim delovima na policu i odjednom jurnuo. Krenuo sam za njim i eto nas napolju, trčali smo niz ulicu. Bio je dobar trkač. Tek sam posle doznao da je u srednjoj školi bio prvak grada u trčanju na 400 metara. Auto mu je bio parkiran iza ugla; otključao ga, upali smo unutra i krenuli.
„Nema šanse, Meni.”
„Stižemo. Garim ja ovu mašinu.”
„Ima petnaestak kilometara donde. Moramo da stignemo, parkiramo se, i onda još pređemo od parkinga do šaltera.”
„Garim ja ovu mašinu. Stižemo.”
„Ne smemo da stajemo na crveno.”
Meni je imao prilično nova kola i dobro je menjao trake. „Kladio sam se na svakom hipodromu u zemlji.”
„I u Kalienteu?”
„Da, i u Kalienteu. Ti gadovi uzimaju dvadeset pet posto.”
„Znam.”
„U Nemačkoj je još gore. U Nemačkoj uzimaju pedeset posto.”
„I ljudi se klade?”
„Da, još se i klade. Ovce računaju da treba samo da pogode pobednika.”
„Ovde uzimaju šesnaest posto, što je dovoljno ružno.”
„Ružno je. Ali dobar igrač može da ih uradi.”
„E, dokurca - crveno!”
„Ma zajebi ga. Samo prođi.”
„Idem u desnu.” Meni je naglo prešao u desnu traku i prošao kroz crveno.
„Pripazi na pubove.”
„Ne brini.”
Meni je stvarno gario tu mašinu. Ako se i kladio kao što vozi, onda je unapred dobio.
„Jesi li oženjen, Meni?”
„Ni u ludilu.”
„A devojke?”
„Ponekad. Ali nikad ne potraje.”
„U čemu je problem?”
„Žena je puno radno vreme. Čovek mora da izabere jedno zanimanje.”
„A i zasitiš se emotivno.”
„I fizički. Jebale bi se i noću i danju.”
„Nađi jednu koju voliš da jebeš.”
„Da, ali ako piješ ili se kockaš, odmah misle da si izneverio njihovu ljubav.”
„Nađi jednu koja voli da pije, kocka se i jebe.”
„Kome treba takva žena?”
Onda smo stigli na parking. Bio je besplatan posle sedme trke. I ulaz na hipodrom je bio besplatan. Ipak, bio je problem što nemamo program. Ako je tabla sa listom konja izgrebana, onda ne znaš ni koji je tvoj konj.
Meni je zaključao kola. Potrčali smo. Na parkingu je stekao prednost od šest dužina. Projurili smo kroz otvorenu kapiju i utrčali u tunel. Meni je zadržao svojih šest dužina prednosti u tunelu, koji je baš dugačak u Holivud Parku. Kad smo istrčali iz tunela i izbili na hipodrom, smanjio sam Menijevu prednost na pet dužina. Video sam konje na startu. Šprintali smo prema šalterima kladionice.
„Maj Boj Bobi... koji je broj?” doviknuo sam u prolazu čoveku bez noge. Pre nego što je stigao da mi odgovori, nisam više mogao da ga čujem. Meni je pritrčao šalteru koji je primao opklade od pet dolara. Kad sam stigao do njega, već je imao tiket. „Koji je broj?” „Osam. To je konj broj osam!” Promuvao sam mojih pet dolara i dobio tiket u trenutku kad je zvono oglasilo da se klađenje obustavlja i da su konji pušteni.
Bobi je bio na poziciji broj četiri. Konj broj 3 je bio favorit sa prognozom 5 prema 6. Već je osvojio nagradu od 8000 dolara u trci na 1800 metara. Kad su izašli iz prve okuke, favorit je vodio za tri četvrt dužine ispred Bobija koji mu je dahtao za vrat, kao dželat. Grabio je lako i opušteno.
„Trebalo je da stavimo deset”, rekao sam. „Dobijamo.”
„Aha, upecali smo pobednika. Dobijamo, osim ako se iz grupe ne izdvoji neki jači finišer.”
Bobi se držao uz favorita sve do polovine poslednjeg kruga, a onda krenuo u napad, ranije nego što sam očekivao. To je bila finta kojom se džokeji ponekad služe. Bobi je prestigao favorita, zauzeo unutrašnju poziciju i odmah krenuo u finiš. Imao je prednost od tri i po dužine na ravnom delu staze. Onda se iz grupe izdvojio konj koga je trebalo pobediti, broj 4, njegove su šanse bile 9 prema 1, i sustizao ga je. Ali Bobi je leteo. Pobedio je pod šibom, sa prednošću od dve i po dužine i doneo nam po 10 dolara i 40 centi.

45

Sledećeg dana su nas pitali na poslu zašto smo onako iznenadno nestali. Objasnili smo da smo žurili na poslednju trku i da popodne opet idemo tamo. Meni je već izabrao svog konja, a ja svog. Neki su nas pitali da li bismo stavili opklade za njih. Rekao sam da ne znam. U podne sam otišao s Menijem u bar na ručak.
„Henk, ponećemo njihove opklade.”
„Ti ljudi nemaju kinte - samo za kafu i žvaku loliko im daju žene, a mi nemamo vremena da se bakćemo na šalterima od dva dolara.”
„Nećemo se ni kladiti za njihove pare, zadržaćemo ih.”
„A ako dobiju?”
„Ne mogu da dobiju. Uvek se klade na pogrešnog konja. Talentovani su da izaberu pogrešnog konja.”
„Šta ako se klade na našeg konja?”
„Onda ćemo znati da je to pogrešan konj.”
„Meni, što ti uopšte radiš u auto-delovima?”
„Odmaram se. Ambicije su mi hendikepirane lenjošću.” Popili smo još po jedno pivo i vratili se u skladište.

46

Trčali smo kroz tunel dok su konje izvodili na start. Hteli smo se da se kladimo na konja po imenu Srećne Igle. Stajao je 9 prema 5, a nisam verovao da ćemo dobiti dva dana za redom, pa sam stavio samo pet dolara. Meni je stavio deset. Srećne Igle je pobedio za vrat, izbivši spolja pred samim ciljem. Uz taj dobitak nam je ostalo i 32 dolara izgubljenih opklada, zahvaljujući momcima iz skladišta.
Stvar se pročula, pa su mi ljudi iz drugih skladišta u kojima sam preuzimao rezervne delove davali pare da se kladim umesto njih. Meni je bio u pravu, retko su dobijali. Nisu znali da se klade; ili su prebacivali ili podbacivali u proceni, a dobitak je uvek bio negde u sredini. Kupio sam par dobrih cipela, novi kaiš i dve skupe košulje. Vlasnik skladišta nije više izgledao tako važan. Meni i ja smo se sve duže zadržavali na ručku i vraćali se na posao pušeći dobre tompuse. Ali i dalje smo svakog dana ludački vozili da bismo stigli na poslednju trku. Publika na hipodromu je zapazila kako svakog dana istrčavamo iz tunela, pa su nas redovno čekali. Bodrili su nas i mahali prognozama, a klicanje je bivalo sve glasnije dok smo jurcali pored njih u mrtvoj trci do šaltera kladionice.

47

Novi život nije odgovarao Džen. Navikla je da se jebe četiri puta dnevno i da me gleda večito bednog i poniznog. Posle rada u skladištu, zatim divlje vožnje i onog sprinta preko parkinga i kroz tunel, u meni nije ostajalo mnogo mesta za ljubav. Kad god bih se uveče vratio kući, ona bi već bila propisno napojena vinom.
„Gospodin Konjokladica”, rekla bi kad uđem. Bila je potpuno odevena; visoke štikle, najlonke, klatila je visoko prekrštenom nogom. „Gospodin Velika Konjokladica. Znaš, kad sam te upoznala, dopalo mi se kako hodaš preko sobe. Nisi samo hodao preko sobe, hodao si kao da ćeš da prođeš kroz zid, kao da je ceo tvoj, kao da ništa nije važno. Sad si nabacio par dolara u džep i nisi više onaj isti. Ponašaš se kao student zubotehnike ili vodoinstalater.”
„Nemoj da mi kenjaš o vodoinstalaterima, Džen.”
„Dve nedelje nisi vodio ljubav sa mnom.”
„Ljubav se javlja u raznim oblicima. Moja je postala nešto suptilnija.”
„Dve nedelje me nisi jebao.”
„Strpi se još malo. Za šest meseci provodićemo se u Rimu, u Parizu.”
„Pogledaj se! Nalivaš se dobrim viskijem, a mene ostavljaš da čamim ovde i pijem ovu jeftinu pomiju.”
Zavalio sam se u fotelju i promućkao kocke leda u svom viskiju. Na sebi sam imao skupu žutu košulju, vrlo drečavu, i nove pantalone, zelene sa belim prugama.
„Čuveni gospodin Konjokladica!”
„Dušu sam ti dao. Dao sam ti mudrost i svetlost i muziku i malo smeha. Osim toga, ja sam najveća konjokradica na svetu.”
„Konjosera!”
„Ne, konjokladica.” Ispio sam viski, ustao i natočio još jedan.

48

Prepirke su uvek bile iste. Previše sam dobro shvatio poentu - da su veliki ljubavnici oduvek bili dokoličari. Bolje sam jebao kao klošar nego kao čovek sa stalnim zaposlenjem.
Džen je prešla u kontranapad, koji se svodio na svađu sa mnom, u cilju da me razbesni, da bi onda istrčala na ulicu, u neki bar. Dovoljno je bilo da sedne za šank i odmah bi stiglo piće, u paketu s ponudama. Naravno, mislio sam da to ipak nije pošteno od nje.
Skoro svake večeri dešavala se ista priča. Posvađala bi se, grabila torbicu i odlazila. To je delovalo na mene; predugo smo zajedno živeli i voleli se. Morao sam to da osetim, i osećao sam. Ali uvek sam je puštao da ode, nemoćno sedeći u fotelji, pijući viski i tražeći malo klasike na radiju. Znao sam da je tamo negde, i znao sam da postoji i neko drugi. Pa ipak sam morao da dopustim da se to desi, morao sam da pustim da događaji idu svojim tokom.
Jedne večeri sam tako sedeo i nešto je puklo u meni, osetio sam kako je puklo, nešto se u meni uzburkalo i podiglo se, pa sam ustao, sišao niz četiri sprata stepenica i izašao na ulicu. Spustio sam se od ugla Treće i ulice Junion do Šeste ulice i onda zapadno niz Šestu ka ulici Alvarado. Prolazio sam pored barova i znao sam da je ona u jednom od njih. Po nagađanju sam ušao u jedan i ugledao Džen kako sedi za drugim krajem šanka. Preko krila joj je bio prebačen svileni zelenobeli šal. Sedela je između mršavog čoveka s velikom bradavicom na nosu i nekog grbavca sa debelim naočarima, u ofucanom crnom odelu.
Džen me videla kako prilazim. Podigla je glavu i čak se u polumraku bara učinilo da je prebledela. Prišao sam i stao iza njene stolice. „Pokušao sam da od tebe napravim ženu, ali uvek ćeš ostati samo jebena kurva!” Ošamario sam je nadlanicom i srušio je sa stolice. Pala je čitavom dužinom na pod i vrisnula. Uzeo sam njeno piće i ispio ga. Onda sam se polako uputio ka izlazu. Kad sam došao do vrata, okrenuo sam se. „Ako slučajno ima neko kome se ne dopada to što sam uradio... nek slobodno kaže.”
Niko se nije javio. Biće da im se dopalo to što sam uradio. Izašao sam na Alvarado.

49

U skladištu auto-delova radio sam sve manje i manje. Kad bi naišao vlasnik, g. Manc, ja bih čučao u nekom mračnom ćošku, ili u jednom od prolaza, i lenjo stavljao pristiglu robu na police.
„Kako ste, Kinaski?”
„Dobro.”
„Da niste možda bolesni?”
„Ne.”
I Manc bi otišao dalje. Ova scena se ponavljala i ponavljala, sa minimalnim varijacijama. Jednom me ulovio kako na poleđini fakture crtam skicu uličice iza skladišta. Imao sam pune džepove para sa klađenja. Mamurluci nisu bili tako strašni, jer su bili posledica najboljeg viskija koji je mogao da se kupi.
Još dve nedelje sam podizao platu. Onda je jedne srede ujutru Manc stao nasred hola ispred svoje kancelarije. Mahnuo mi je rukom da pođem za njim. Kad sam ušao u kancelariju, Manc je već sedeo za svojim stolom. „Sedite, Kinaski.” Nasred stola je ležao ček okrenut naopako. Privukao sam ga po staklu na stolu i stavio ga u novčanik, ne pogledavši ga.
„Znali ste da ćemo vas otpustiti?”
„Nije teško provaliti šefove.”
„Kinaski, već mesec dana zabušavate, i sami ste toga svesni.”
„Čovek se razbija na poslu, a vi to ne cenite.”
„Vi se nikad niste razbili na poslu, Kinaski.”
Buljio sam neko vreme u cipele. Nisam znao šta da kažem. Onda sam ga pogledao. „Dao sam vam svoje vreme. To je sve što mogu da dam - to je sve što čovek ima. I to za bednih dolar i četvrt na sat!”
„Ne zaboravite da ste molili za ovaj posao. Rekli ste da vam je posao drugi dom.”
„... moje vreme, da biste vi mogli da živite u svojoj vili na brdu i imate sve stvari koje idu uz to. Ako je iko nešto izgubio u ovom poslu, u ovom aranžmanu... onda sam to ja.
Shvatate li?”
„U redu je, Kinaski.”
„U redu?”
„Da. Idite više.”
Ustao sam. Manc je bio u konzervativnom smeđem odelu i beloj košulji sa
tamnocrvenom kravatom. Pokušao sam da efektno okončam čitavu stvar. „Manc, hoću svoje osiguranje za nezaposlene. Neću da se zamlaćujem oko toga. Svi se vi uvek trudite da izigrate radnog čoveka u njegovim pravima. Zato nemojte da mi pravite probleme, da ne bih morao ponovo da dolazim.”
„Dobićete osiguranje. A sad nestanite odavde!” Nestao sam odatle.

50

Ostala mi je kinta od opklada i tuđih uloga, i samo sam sedeo kod kuće, što je Džen jedva dočekala. Posle dve nedelje sam dobio socijalnu pomoć, pa smo i dalje plandovali, jebali se i obilazili barove, i odlazio sam jednom nedeljno u Biro rada države Kalifornije, čekao u redu i podizao svoj lepi mali ček. Trebalo je da odgovorim samo na tri pitanja:
„Jeste li sposobni za rad?”
„Hoćete li da radite?”
„Da li ćete prihvatiti zaposlenje?” „Da! Da! Da!” uvek sam govorio.
Morao sam da navedem tri firme gde sam tražio posao tokom prethodne nedelje.
Nazive i adrese vadio sam iz telefonskog imenika. Uvek bih se iznenadio kad bi neko na birou odgovorio sa „ne” na bilo koje od tri pitanja. Ček bi mu odmah zadržali, a njega bi odveli u drugu sobu gde bi mu posebno trenirani savetnici pomogli na putu do društvenog dna.
Ali uprkos socijalne pomoći i šteka od opklada, kinta je ubrzano iščezavala. I Džen i ja bili smo totalno neodgovorni kad pijančimo, pa su nevolje samo stizale jedna drugu. Svaki čas sam jurcao u zatvor na Linkoln Hajtsu da položim kauciju za Džen. Ona bi se spustila liftom u pratnji nekog ženskog bildera u uniformi, skoro uvek sa šljivom na oku ili rasečenom usnom, a često i sa picajzlama koje bi pokupila od nekog manijaka kojeg je upoznala u nekom baru. Tada je trebalo platiti kauciju i sudske troškove i novčanu kaznu, plus bi sudija zahtevao da Džen odlazi šest meseci na sastanke Antialkoholičarskog društva. I ja sam imao nekoliko uslovnih osuda i visokih novčanih kazni. Džen je uspela da me oslobodi raznoraznih prijava, od pokušaja silovanja do fizičkog napada, od nedoličnog ponašanja na javnom mestu do uznemiravanja javnosti. Remećenje mira je bio jedan od najčešćih prekršaja. Za većinu tih prestupa nije se išlo u zatvor - ako imaš za novčanu kaznu. Ali to je bio ogroman neprekidni trošak. Sećam se kako nas je jedne noći naš prepotopski automobil ostavio baš ispred Mek Arturovog parka. Pogledao sam u retrovizor i rekao: „Imamo sreće, Džen. Upalićemo na gurku. Evo idu jedna kola iza nas. Valjda ima još neka dobra duša na ovom ružnom svetu.” Onda sam ponovo pogledao: „Čuvaj DUPE, Džen, ZVEKNUĆE nas!” Mamlaz uopšte nije usporio, pa je tresnuo pravo u nas, tako snažno da su nam prednja sedišta pukla i mi se našli na podu. Izašao sam i pitao ga da li je polagao u Kini. Usput sam mu pretio ubistvom. Stigla je policija i pitala me da li
bih duvao u balon. „Nemoj!” rekla mi je Džen. Ali nisam je poslušao. Nekako mi se činilo da ne mogu da budem pijan kad je taj kreten kriv za ceo incident. Poslednje čega se sećam je kako ulazim u patrolna kola, a Džen stoji pored naše olupine sa razvaljenim prednjim sedištima. Takve su nas nezgode - a samo su se nizale preskupo koštale. Malo-pomalo, život nam se raspadao.

51

Džen i ja smo bili u Los Alamitosu. Bila je subota. U to vreme, trke na četvrt milje bile su nešta novo. Dobijao si ili gubio za samo 18 sekundi. Tada se velika tribina sastojala od redova i redova običnih golih dasaka. Kad smo stigli, počinjala je gužva, pa smo raširili novine na naša mesta kako bi se znalo da su zauzeta. Onda smo otišli dole u bar, da proučimo program...
Negde oko četvrte trke bili smo 18 dolara u dobitku, ne računajući troškove. Uplatili smo opklade za sledeću trku i vratili se na svoja mesta. Nasred naših novina sedeo je neki mali sedi starac. „Gospodine, ovo su naša mesta.” „Ta mesta nisu rezervisana.” „Znam da ta mesta nisu rezervisana. Ali radi se o najobičnijoj pristojnosti. Vidite... neki ljudi dođu ovamo ranije, siromašni ljudi, kao vi i ja, koji ne mogu sebi da priušte rezervisana mesta, pa stave novine kako bi se znalo da su mesta zauzeta. To je kodeks, znate, kodeks pristojnosti... jer ako siromašni nisu pristojni jedni prema drugima, ni od koga to ne možemo očekivati.” „Ova mesta NISU rezervisana.” Još se malo raširio na našim novinama. „Sedi ti, Džen, ja ću da stojim.” Džen je pokušala da sedne. „Pomerite se malo”, rekao sam. „Ako već niste džentlmen, ne budite svinja.” Pomerio se malo. Moj konj je trčao na spoljnoj poziciji i stajao je 7 prema 2. Na startu se sudario i zaostao. Ali ipak je u fotofinišu sustigao glavnog favorita koji je stajao 6 prema 5. Čekao sam, nadajući se. Izašao je broj drugog konja. A stavio sam 20 dolara. „Idemo na piće.” I unutra je bila informativna tabla. Kad smo ušli u bar, već su izašle prognoze za sledeću trku. Naručili smo piće od čoveka koji je ličio na belog medveda. Džen se gledala u ogledalu, zabrinuta zbog opuštenih obraza i podočnjaka. Ja nikada nisam gledao u ogledala. Džen je podigla čašu. „Taj matori na našim mestima zaista je drzak. Baš se kurči, drtina.” „Nije ni najmanje simpatičan.” „Provocirao te.” „Šta da uradiš sa starcem?” „Ne bi ti ništa uradio ni da je mlad.” Pogledao sam na tablu. Trooki Pit, koji je stajao 9 prema 2, činio se kao najbolji izbor. Ispili smo piće i stavio sam pet dolara na njega. Kad smo se vratili na tribinu, čovek je i dalje sedeo na našim mestima. Džen je sela do njega. Noge su im bile priljubljene. „Čime se inače bavite?” upitala ga je Džen.
„Nekretninama. Zarađujem šezdeset hiljada godišnje - po odbitku poreza.”
„Zašto onda ne kupite rezervisano mesto?” upitao sam ga. „To je moja stvar.” Džen je prislonila svoj bok uz njegov. Nasmešila se svojim najlepšim osmehom. „Imate predivne plave oči”, rekla mu je. Promumlao je nešto. „Kako se zovete?” „Toni Endikot.” „Ja sam Džen Medouz. Inače me zovu Misti.” Konji su uterani u kapije i
onda su krenuli. Trooki Pit je izbio na čelo. Sve vreme je vodio za dužinu vrata. U pedeset metara finiša džokej ga je šibao korbačem po guzici. Drugi favorit ga je stigao na samom cilju. Opet fotofiniš, i znao sam da sam izgubio. „Imate li cigaretu?” upitala je Džen Endikota. Dao joj je cigaretu. Stavila ju je u usta i on joj je pripalio, sve onako priljubljenih bokova. Pogledali su se u oči. Sagnuo sam se i dočepao ga za okovratnik košulje. Iskrenuo se malo, ali sam ga i dalje čvrsto držao za okovratnik. „Još uvek sedite na mom mestu.” „Sedim. I šta ćeš sad?”
„Pogledajte malo dole. Vidite li otvor ispod sedišta? Ima desetak metara visine. Mogao bih da vas gurnem.” „Nemaš ti muda za to.” Objavili su broj drugog favorita. Izgubio sam. Potisnuo sam mu jednu nogu kroz otvor, visila mu je. Opirao se i bio je iznenađujuće snažan. Ujeo me za levo uvo; samo što ga nije odgrizao. Stegao sam ga za gušu i počeo da ga davim. Na grlu mu je rasla dugačka bela dlaka. Nestalo mu je vazduha. Usta su mu se otvorila, pa sam izvukao uvo iz njih. Gurnuo sam mu i drugu nogu kroz otvor. U mislima mi je sevnula slika Zaze Gabor: hladnokrvna, pribrana, besprekorna, sa bisernom ogrlicom, sise joj bujaju iz dubokog dekoltea - onda su usne koje nikad neće biti moje rekle: ne. Starac se grčevito držao za dasku. Visio je ispod tribine. Uklonio sam mu jednu ruku. Onda sam uklonio drugu. Pao je. Polako je padao. Odskočio je od zemlje, više nego što bi se očekivalo, ponovo pao, još jednom odskočio, onda ostao nepomičan. Nije bilo krvi. Ljudi oko nas su ćutali. Bili su zadubljeni u svoje programe. „Idemo”, rekao sam. Džen i ja smo izašli na bočni izlaz. Ljudi su i dalje pristizali. Bilo je blago popodne, toplo ali ne i vruće, prijatno toplo. Napolju smo prošli pored staze, pored kluba, i kad smo pogledali kroz žičanu ogradu na istočnom delu, videli smo konje kako izlaze iz štala i polako kruže, paradirajući ispred tribina. Otišli smo do parkinga. Seli smo u kola. Vozili smo u grad: prvo smo prolazili pored bušotina nafte i ogromnih rezervoara, a onda kroz otvorena polja, pored malih farmi, mirnih i čistih, sa zlatnim i čupavim plastovima, oljuštenim belim ambarima na popodnevnom suncu, malim kućama na brežuljcima, savršenim i toplim. Kad smo stigli u stan, provalili smo da nema nikakvog pića. Poslao sam Džen da uzme nešto. Kad se vratila, sedeli smo i pili, nismo bogzna šta govorili.

52

Probudio sam se u znoju. Džen mi je bila prebacila ruku preko stomaka.
Uklonio sam je.
Ustao sam i otišao u kupatilo. Imao sam proliv.
Pomislio sam: dobro, živ sam i sedim ovde i niko me ne dira.
Onda sam ustao i obrisao se, pogledao; kakvo sranje, pomislio sam, kakav ubistveni smrad. Onda sam povratio i pustio vodu. Bio sam veoma bled. Stresao sam se od jeze; onda me oblila toplina, vrat i uši su mi se zažarili, lice se zacrvenelo. Zavrtelo mi se, pa sam zažmurio i naslonio se rukama na umivaonik. Prošlo je.
Otišao sam, seo na ivicu kreveta i smotao cigaretu. Nisam se baš dobro obrisao. Kad sam ustao po pivo, ostala je vlažna smeđa mrlja. Otišao sam u kupatilo i ponovo se obrisao. Zatim sam seo na krevet, pio pivo i čekao da se Džen probudi.
U školskom dvorištu sam prvi put shvatio da sam idiot. Ismevali su me, gurali i sprdali se sa mnom, kao i s još jednim ili dvojicom idiota. Jedina moja prednost nad tim drugim idiotima koje su tukli i proganjali bila je što sam stalno bio smrknut. Kad bi me opkolili, ne bih se prepao. Nikada me nisu napali, uvek bi se na kraju okomili na jednog od onih drugih i tukli ga, a ja sam to gledao.
Džen se pomerila, onda se probudila i pogledala me.
„Budan si.”
„Da.”
„Kakva noć.”
„Noć? Jebeš noć, mene brine dan.”
„O čemu pričaš?”
„Znaš ti dobro o čemu ja pričam.”
Džen je ustala i otišla u kupatilo. Natočio sam joj čašu porta s ledom i stavio je na komodu.
Vratila se, sela i uzela piće. „Kako se osećaš?” upitala me.
„Ja ubio tipa, a ti me pitaš kako se osećam.”
„Kakvog tipa?”
„Sećaš se. Nisi bila toliko pijana. Bili smo u Los Alamitosu i bacio sam onu drtinu kroz tribine. Tvog nesuđenog plavookog ljubavnika od šezdeset hiljada godišnje.”
„Ti si lud.”
„Džen, ti se napiješ i onda sve zaboraviš. I ja zaboravljam, ali gora si od mene.”
„Mi juče nismo ni bili u Los Alamitosu. Ti ne voliš trke na četvrt milje.”
„Sećam se čak i imena konja na koje sam se kladio.”
„Juče smo ceo dan i noć sedeli ovde. Pričao si mi o svojim roditeljima. Roditelji su te mrzeli. Istina?”
„Istina.”
„I zato si sada malo lud. Nije bilo ljubavi. Svakom treba ljubavi. To te unazadilo.”
„Ljudima ne treba ljubav. Ono što njima treba je uspeh u ovom ili onom obliku.
To je ponekad i ljubav, ali nije im neophodna.”
„Biblija kaže: ’Ljubi bližnjega svog’.”
„To može značiti i da ga ostaviš na miru. Odoh da kupim novine.”
Džen je zevnula i uzdigla sise. Bile su zanimljive zlatnosmeđe boje, nekako prljavopreplanule. „Kupi malo viskija kad već izlaziš.”
Obukao sam se i spustio se nizbrdo ka Trećoj ulici. U podnožju brda je bio dućan, a do njega bar. Sunce je bilo umorno, i neki su automobili išli istočno a neki išli zapadno, i sinulo mi je da bi sve bilo rešeno kad bi svi vozili u istom pravcu.
Kupio sam novine. Stajao sam i prelistavao ih. Nigde ni pomena o ubijenom kladiocu u Los Alamitosu. Dobro, to se desilo u Orindž Kauntiju. Možda losanđeleske novine izveštavaju samo o svojim ubistvima.
Kupio sam pola litre burbona Grend Ded i pošao uzbrdo kući. Smotao sam novine pod mišku i otvorio vrata našeg stana. Dobacio sam bocu Džen. „Leda, vode i solidnu turu za oboje. Ja jesam lud.”
Džen je otišla u kuhinju da nam sipa piće, a ja seo, otvorio novine i pronašao rezultate trka u Los Alamitosu. Pročitao sam rezultat pete trke: Trooki Pit je stajao 9 prema 2 i pobeđen je za nos od drugog favorita.
Kad je Džen donela piće, ispio sam ga na eks. „Ti zadrži kola”, rekao sam, „i pola one kinte koja mi je ostala.”
„Našao si drugu, a?”
„Ne.”
Pokupio sam sve pare i raširio ih na kuhinjskom stolu. Bilo je 312 dolara i nešto sitnine. Dao sam Džen ključ od auta i 150 dolara.
„To je Mici, je l’ da?”
„Ne.”
„Ne voliš me više.”
„Ne lupetaj, molim te.”
„Dosadilo ti da me jebeš, a?”
„Samo me odvezi do autobuske stanice, hoćeš?”
Otišla je u kupatilo i počela da se sprema. Bila je povređena. „Pukli smo nas dvoje. Nije kao što je bilo na početku.”
Natočio sam još jedno piće i ništa nisam rekao. Džen je izašla iz kupatila i pogledala me. „Henk, ostani sa mnom.”
„Ne.”
Vratila se u kupatilo i nije više progovorila. Izvadio sam kofer i počeo da trpam u njega ono malo stvari. Uzeo sam budilnik. Njoj neće trebati.
Džen me ostavila ispred autobuske stanice. Samo sam izvadio kofer i već je otišla. Ušao sam na stanicu i kupio kartu. Onda sam seo na tvrdu klupu uz ostale putnike. Svi smo samo sedeli i gledali se i nismo se gledali. Žvakali smo žvake, pili kafu, odlazili u klozet, pišali, spavali. Sedeli smo na tvrdim klupama i pušili cigarete koje nam se nisu ni pušile. Gledali smo jedni druge i nije nam se sviđalo ono što vidimo. Gledali smo stvari po tezgama i policama: čips, časopise, kikiriki, bestselere, žvakaće gume, sredstva protiv zadaha iz usta, mentol-bombone, dečje pištaljke.

53

Majami je bio najdalje mesto do koga sam mogao da odem a da ne napustim zemlju. Poneo sam Henrija Milera i čitavim putem pokušavao da ga čitam. Bio je dobar kad je bio dobar, i obrnuto. Popio sam flašu viskija. Onda još jednu, i još jednu. Putovanje je trajalo četiri dana i pet noći. Osim epizode trljanja-noge-i- boka s nekom mladom brinetom kojoj roditelji nisu više hteli da plaćaju koledž, ništa se posebno nije desilo. Izašla je usred noći iz autobusa, u izuzetno golom i hladnom kraju, i nestala. Oduvek sam patio od nesanice, a u autobusu sam mogao da zaspim samo ako sam totalno pijan. Nisam se usudio da to probam. Kad smo stigli, pet dana nisam spavao ni srao, i jedva sam hodao. Bilo je rano uveče. Prijalo je biti ponovo na ulici.
SOBE ZA IZDAVANJE.
Popeo sam se i zvonio. U takvim prilikama uvek staviš svoj stari kofer izvan vidokruga osobe koja će otvoriti vrata.
„Tražim sobu. Pošto je?”
„Šest i po nedeljno.”
„Mogu li da je vidim?”
„Naravno.”
Ušao sam i pošao za njom uz stepenice. Imala je oko četrdeset pet godina, ali lepo je mrdala dupetom. Išao sam tako za mnogim ženama uz stepenice, i uvek mislio: kad bi mi bar neka ovako dobra ženica ponudila da brine o meni i hrani me toplom i ukusnom hranom i daje mi čiste čarape i gaće, pristao bih.
Otvorila je vrata i pogledao sam sobu.
„U redu”, rekao sam, „dobro izgleda.”
„Jeste li zaposleni?”
„Sam sebe zapošljavam.”
„Smem li da vas pitam čime se bavite?”
„Ja sam pisac.”
„O, pišete knjige?”
„Pa, nisam još spreman za roman. Pišem samo članke, tekstove za časopise.
Ništa naročito, ali napredujem.”
„Dobro. Daću vam ključ i napisaću vam priznanicu.”
Pošao sam za njom niz stepenice. Dupe nije tako lepo mrdalo kao kad je išla uz stepenice. Pogledao sam njen potiljak i zamislio kako je ljubim iza ušiju.
„Ja sam gospođa Adams”, rekla je. „Kako se vi zovete?”
„Henri Kinaski.”
Dok je pisala priznanicu, čuo sam kako iza vrata s leve strane dopiru zvuci kao da neko struže drva - osim što je struganje bilo isprekidano teškim disanjem. Kao da je svaki udisaj bio poslednji, a ipak je svaki udisaj bolno vodio sledećem.
„Muž mi je bolestan”, rekla je gospođa Adams dajući mi priznanicu i ključ, i nasmešila se. Oči su joj bile lepe boje lešnika i svetlucale su. Okrenuo sam se i pošao uz stepenice.
Kad sam ušao u sobu, setio sam se da sam dole ostavio kofer. Sišao sam po njega. Dok sam prolazio pored sobe gospođe Adams, dahtanje je postalo još glasnije. Poneo sam kofer gore, bacio ga na krevet, onda opet sišao dole i izašao u noć. Našao sam glavni bulevar na severnoj strani, ušao u dućan i kupio teglicu kikiriki-putera i veknu hleba. Imao sam perorez, pa sam mogao da namažem kikiriki-puter na hleb i pojedem nešto.
Kad sam se vratio u pansion, zastao sam u hodniku i slušao g. Adamsa, i pomislio: to je Smrt. Onda sam se popeo u sobu, otvorio teglicu kikiriki-putera i, osluškujući glasove smrti odozdo, gurnuo prste u nju. Jeo sam ga prstima. Bio je fenomenalan. Onda sam otpakovao hleb. Bio je zelen i buđav i imao je oštar i kiseo zadah. Kako su uopšte mogli da prodaju takav hleb? Kakvo je mesto ta Florida? Bacio sam hleb na pod, svukao se, ugasio svetlo, navukao ćebe i ležao u mraku, osluškujući.

54

Ujutru je bilo vrlo tiho, pa sam pomislio: baš lepo, odneli su ga u bolnicu ili mrtvačnicu. Sad ću možda moći da se iskenjam. Obukao sam se i prošao hodnikom do kupatila i obavio to. Onda sam se vratio u sobu, legao u krevet i odspavao još malo.
Probudilo me kucanje na vrata. Seo sam u krevetu i viknuo: „Napred!” pre nego što sam stigao da razmislim. Pojavila se neka dama, sva u zelenom. Duboko dekoltovana bluza, veoma tesna suknja. Izgledala je kao filmska zvezda. Samo je stajala i gledala me. Ja sam sedeo na krevetu, u gaćama, i držao pokrivač ispred sebe. Veliki ljubavnik Kinaski. Da sam zaista muško, pomislio sam, silovao bih je, zapalio joj gaćice, naterao je da me prati širom sveta, izmamio bih joj suze ljubavnim pismima napisanim na svetlocrvenom svilenom papiru. Crte okruglog lica bile su joj neodređene, za razliku od tela; očima kao da je tražila moje oči, ali kosa joj je bila pomalo u neredu, neočešljana. Bilo joj je oko trideset pet godina. Delovala je pomalo uzrujano. „Noćas je umro muž gospođe Adams”, rekla je. „Ah”, rekao sam, pitajući se da li je i njoj drago što je onaj zvuk prestao.
„Sada skupljamo novac da kupimo cveće za pogreb gospodina Adamsa.”
„Ja ne mislim da je cveće za mrtvace, jer im nimalo nije potrebno”, rekao sam, pomalo neubedljivo.
Oklevala je. „Mislili smo da bi to bilo lepo s naše strane, pa sam se pitala da li biste priložili nešto.”
„Voleo bih, ali tek sam sinoć stigao u Majami i uopšte nemam para.”
„Nemate para?”
„Tražim posao. Potrošio sam poslednjih deset centi na teglicu kikiriki-putera i veknu hleba. Hleb je bio zelen, zeleniji od vaše haljine. Ostavio sam ga tamo na podu, ali ga čak ni pacovi nisu dirali.”
„Pacovi?”
„Ne znam kako je u vašoj sobi.”
„Ali sinoć sam razgovarala sa gospođom Adams, i pitala sam je za novog podstanara mi smo ovde kao porodica - pa mi je rekla da ste pisac, da pišete za časopise kao što su Eskvajer i Atlantik Mantli.”
„Ma koji pisac. To je samo priča, da gazdarici bude lepše. Meni samo treba posao, bilo kakav posao.”
„Zar ne možete da priložite dvadeset pet centi? Nećete propasti zbog dvadeset pet centi.”
„Lepotice, meni je tih dvadeset pet centi potrebnije nego gospodinu Adamsu.”
„Imajte obzira prema mrtvima, mladiću.”
„A šta je s obzirom prema živima? Ja sam usamljen i očajan, a vi baš zgodno izgledate u toj zelenoj suknji.”
Okrenula se, izašla, prošla hodnikom, otvorila vrata svoje sobe, ušla, zatvorila vrata, i nikada je više nisam video.

55

Biro za zapošljavanje države Florida bio je zgodno mesto. Nije bila takva gužva kao u losanđeleskom birou, koji je uvek bio pun. Došao je red i na mene za malo sreće, ne mnogo ali bar malčice. Istina je da nisam bio ambiciozan, ali moralo je postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje te obično čeka. Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?
Prozvali su moje ime. Ispred službenika je bio formular koji sam popunio kad sam došao. Razradio sam svoja radna iskustva na kreativan način. Tako rade profesionalci: izostaviš prethodne slabije plaćene poslove i detaljno opišeš samo one bolje, ne pominjući periode kad si po šest meseci samo pijančio i živeo s nekom ženskom tek puštenom iz ludnice ili lošeg braka. Naravno, pošto su svi moji poslovi bili slabo plaćeni, izostavio sam one najslabije plaćene.
Službenik je prošao prstima kroz svoju malu kartoteku. Izvadio je jednu karticu. „Ah, evo posla za vas.”
„Da?”
Pogledao me i rekao: „Sanitarni radnik.”
„Šta?”
„Đubretar.”
„To neću.”
Uzdrhtao sam pri pomisli na sve to đubre, na jutarnje mamurluke, na crnce koji mi se smeju, na nemoguću težinu kanti, dok povraćam dušu na kore od narandži, talog od kafe, mokre opuške, kore od banana i upotrebljene ženske uloške.
„U čemu je problem? Nije dovoljno dobar posao za vas? Radi se četrdeset sati nedeljno. Imate osiguranje. Doživotno socijalno osiguranje.” „Uzmite vi taj posao, a ja ću vaš.” Tajac.
„Ja sam kvalifikovan za ovaj posao.”
„Je l’? A ja sam proveo dve godine na koledžu. Da li je to preduslov za skupljanje đubreta?”
„Dobro, kakav biste vi posao hteli?”
„Izlistajte još malo te vaše kartice.”
Izlistao je svoje kartice. Onda me pogledao. „Ništa za vas.” Lupio je pečat u knjižicu koju sam dobio i vratio mi je. „Javite nam se za sedam dana, možda se i nađe neki posao”, rekao je.

56

Našao sam posao preko novina. Zaposlila me konfekcijska radnja, ali ne u Majamiju, već u Majami Biču, pa sam svakog jutra morao da prevozim svoj mamurluk preko vode. Autobus je vozio sasvim uskom betonskom trakom iznad mora, bez ikakve zaštitne ograde, bez ičega. Vozač autobusa je sedeo zavaljen na sedištu, i samo smo tutnjali uskom betonskom trakom, okruženi vodom, i svi ljudi u autobusu, njih dvadeset petoro, ili četrdesetoro, ili pedeset dvoje, su mu verovali, ali ja mu nikad nisam verovao. Ponekad bi bio novi vozač, i ja sam mislio: kako uopšte biraju te kurvine sinove? S obe strane je duboka voda i samo jedna greška u proceni sve će nas pobiti. Totalni idiotluk. Šta ako se tog jutra posvađao sa ženom? Ili ima rak? Ili vizije Boga? Ili ga muče kvarni zubi? Bilo šta. Mogao je to da uradi. Sve da nas podavi. Kad bih ja vozio autobus, znam da bih razmatrao mogućnost ili poželjnost da sve podavim. Ponekad, nakon takvih razmatranja, mogućnost se pretvara u stvarnost. Za svaku Jovanku Orleanku postoji Hitler na drugoj strani klackalice. Stara priča o dobru i zlu. Ali nikada nas nijedan vozač nije podavio. Umesto toga su mislili na otplatu kredita za kola, rezultate bezbola, na frizure, godišnji odmor, klistir, posete rodbini. Nije bilo nijednog pravog čoveka u čitavoj govnarskoj ekipi. Uvek sam stizao na posao s mučninom, ali živ. Što pokazuje zašto mi je Šuman bliži od Šostakoviča...
Dobio sam mesto devojke za sve. To je radnik koji ide naokolo bez određene dužnosti. On bi trebalo da zna šta da radi, na osnovu nekog dubokog, iskonskog nagona. Da instinktivno zna šta je potrebno učiniti da se rad glatko odvija, kako se najbolje čuva firma, Majka, i kako udovoljiti svim njenim malim potrebama koje su iracionalne, svakodnevne i beznačajne.
Dobra devojka za sve je bezlična, bespolna, uvek spremna da se žrtvuje; to je radnik koji uvek čeka pred vratima kad stiže prvi čovek sa ključevima. Ubrzo poliva trotoar, i pozdravlja po imenu svakog radnika koji stiže na posao, uvek nasmejan i uzornog držanja. Servilan. Da svakom malo popravi raspoloženje pre nego što počne krvavo rintanje. On pazi da uvek ima dovoljno toalet-papira, pogotovo u ženskom toaletu. Da korpe za smeće nikad ne budu prepune. Da se na prozorima ne uhvati prljavština. Da se na pisaćim stolovima i stolicama uredno obave sitne popravke. Da se vrata lako otvaraju. Da su zidni satovi navijeni. Da su tapisoni pričvršćeni za pod. Da uhranjene, snažne žene ne moraju same da nose svoje paketiće.
Nisam blistao. Moja ideja svodila se na to da se muvam naokolo i ne radim
ništa, da uvek izbegnem šefa i klonim se njegovih doušnika koji bi mogli da me prijave. Nisam bio toliko bistar. Sve je ostalo na nivou instinkta. Stupao sam na svaki novi posao s osećanjem da ću ubrzo dati ili dobiti otkaz, i to mi je davalo ležernost koja je navodila ljude da pogrešno misle kako sam inteligentan ili imam neku tajnu moć.
To je bila potpuno samostalna konfekcijska radnja, gde se odeća i šila i prodavala. Prodavnica je bila u prizemlju, a radionica na spratu, pravi lavirint tesnih hodnika kroz koje bi se i pacovi teško provukli, i dugačkih tavanskih prostorija gde su muškarci i žene sedeli i radili pod sijalicama od 30 vati, škiljili, gazili pedale, udevali konac u iglu, ćuteći i nikad ne dižući glave, nemi i pogureni, zauzeti poslom.
Jednom sam u Njujorku nosio bale tkanine u slična potkrovlja. Gurao sam kolica ulicom, kroz saobraćajnu gužvu, zatim prolazom iza neke oronule zgrade. Tu se nalazio veliki mračni lift, i morao sam da vučem konopce na kojima su bili pričvršćeni prljavi okrugli drveni kalemovi. Jedan konopac je bio za gore, drugi za dole. Unutra nije bilo svetla i, dok se lift polako dizao, čekao sam da se u mraku pojave bele brojke ispisane na golim zidovima - 3, 7, 9, koje je neka zaboravljena ruka naškrabala kredom. Stizao sam na svoj sprat, teglio drugi konopac i, zapevši iz sve snage, polako otvarao teška stara metalna vrata gde bih ugledao redove i redove starih Jevrejki za svojim mašinama; prva je bila švalja za mašinom broj 1, odlučna da zadrži svoje mesto; druga je bila švalja za mašinom broj 2, spremna da je zameni ako zapne. Nikada ne bi podigle glavu, niti bilo čime pokazale da znaju za moje prisustvo kad bih ušao.
U toj radionici i radnji u Majami Biču nisu bile potrebne nikakve isporuke. Sve je bilo pri ruci. Prvog dana sam prolazio kroz lavirint potkrovlja i gledao ljude. Za razliku od Njujorka, radnici su bili uglavnom crnci. Prišao sam jednom crncu, prilično malom - gotovo minijaturnom, koji je imao simpatičnije lice od ostalih. Radio je neki pipav posao iglom. U džepu sam imao pljosku viskija. „Baš gadan posao. Jesi li za piće?” „Naravno”, rekao je. Otpio je solidan gutljaj i vratio mi pljosku. Onda mi je ponudio cigaretu. „Ti nisi odavde?” „Nisam.” „Odakle si?” „Los Anđeles.” „Filmska zvezda?” „Aha, na odmoru.” „Ne bi smeo da pričaš sa radnicima.” „Znam.” Ućutao je. Izgledao je kao majmunčić, okretni stari majmunčić. Za prodavce u prizemlju on je i bio majmun. Otpio sam gutljaj. Dobro mi je bilo. Posmatrao sam sve njih kako nemo rade pod tim sijalicama od 30 vati, posmatrao hitre i prefinjene pokrete njihovih ruku. „Ja sam Henri”, rekao sam.
„Bred”, uzvratio je. „Slušaj, Bred, mene stvarno hvata tuga kad vas gledam kako radite. Kako bi bilo da vam otpevam neku pesmicu?” „Nemoj.” „Zajeban ti je taj posao. Zašto ga radiš?” „Nema šta drugo, jebi ga.” „Bog kaže da ima.” „Ti veruješ u Boga?” „Ne.” „U šta veruješ?” „Ni u šta.” „Tu smo isti.”
Popričao sam sa još nekim radnicima. Muškarci su se držali na distanci, a neke od žena su mi se smejale. „Ja sam špijun”, smejao sam se s njima. „Špijun ove firme. Sve vas posmatram.”
Otpio sam novi gutljaj. Onda sam im otpevao omiljenu pesmu: ‘Moje srce je
lutalica’. I dalje su radili. Niko nije pogledao ka meni. Kad sam završio, i dalje su radili. Neko vreme je vladala tišina. Onda sam čuo glas: „Slušaj, beli momče, nemoj da nas podjebavaš.”
Rešio sam da odem i polijem trotoar.

57

Ne znam koliko sam nedelja radio tamo. Možda šest. U jednom trenutku su me prebacili na prijemno, proveravao sam broj isporučenih pantalona po dostavnicama. To su bile pošiljke vraćene iz ogranaka firme, obično iz drugih država. Popisi su uvek bili bez greške, verovatno zato što je tip na drugoj strani previše strepeo za svoj posao da bi bio nepažljiv. Obično otplaćuje tek sedmu od trideset šest rata za novi automobil, žena mu pohađa kurs iz keramike svakog ponedeljka uveče, živ se jede zbog kamata na hipoteku, a svako od njegovih petoro dece pije po litar mleka dnevno.
Mene ne zanimaju krpe. Odeća me smara. To su užasne stvari, prevara, kao vitamini, astrologija, pice, klizališta, pop muzika, borbe teškaša za šampiona, itd. Sedeo sam tamo pretvarajući se da brojim pantalone, kad sam natrčao na nešto posebno. U štofu je bilo elektriciteta, hvatao mi se za prste i nikako da se odvoji. Neko je najzad napravio nešto zanimljivo. Razgledao sam štof. Izgledao je isto tako magično kao i pod rukom.
Ustao sam i poneo pantalone u klozet. Ušao sam i zaključao se. Nikad ništa nisam ukrao.
Svukao sam pantalone, pustio vodu. Onda sam navukao magične pantalone. Zavrnuo sam nogavice do ispod kolena. Onda sam navukao stare pantalone preko njih.
Ponovo sam pustio vodu.
Izašao sam. Bio sam nervozan, pa mi se činilo da svi bulje u mene. Otišao sam u prednji deo prodavnice. Ostalo je još sat i po do kraja radnog vremena. Šef je stajao za tezgom kod ulaza. Buljio je u mene. „Moram nešto da obavim, gospodine Silverštajn. Odbijte mi od plate...”

58

Otišao sam u svoju sobu i skinuo stare pantalone. Odvrnuo sam nogavice magičnih pantalona, obukao čistu košulju, uglancao cipele i vratio se na ulicu u novim pantalonama. Bile su upadljivo smeđe boje, s elegantnim uzdužnim prugama.
Tkanina je blistala. Stao sam na ćošak i pripalio cigaretu. Pored mene se zaustavio taksi. Vozač je proturio glavu kroz prozor: „Taksi, gospodine?” „Ne, hvala”, rekao sam, bacio šibicu u slivnik i prešao preko ulice.
Šetkao sam petnaest ili dvadeset minuta naokolo. Još tri-četiri taksista pitala su me trebam li taksi. Onda sam kupio bocu vina i vratio se u sobu. Svukao sam se, okačio odeću, smestio se u krevet, pio vino i pisao priču o siromašnom radniku koji radi u fabrici konfekcije u Majamiju. Jednog dana, tokom pauze za ručak, taj siromašni radnik upoznaje devojku iz bogatog društva. On zaslužuje njen novac, a ona čini sve što je u njenoj moći da pokaže kako zaslužuje njega...
Kad sam ujutru stigao na posao, g. Silverštajn je stajao ispred kase kod ulaza. Držao je ček. Mahnuo mi je rukom. Prišao sam mu i uzeo ček. Onda sam se vratio na ulicu.