Faktotum-Čarls Bukovski

First topic message reminder :



„Faktotum” (1975) je nastavak poznatijeg romana „Bludni sin” (1982). Bukovski ovde priča o periodu svog života kada je izbačen iz kuće i postao skitnica, besciljno lutajući Amerikom, od jedne daleke obale do druge. To je knjiga o ’belom golji’ (’poor white trash’ je termin američkih crnaca za belce koji nemaju kuću). Amerika je zemlja gde stotine hiljada ljudi žive kao skitnice, spavajući na ulici, u prihvatilištima Vojske Spasa ili u jeftinim hotelima i pansionima. Bukovski je tako živeo od svoje 19. do 35. godine. On se očigledno trudio da što manje svog vremena i života pokloni gazdama i besmislenim poslovima koje je morao da obavlja ne bi li preživeo. „Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?” Otuda njegova ogorčenost američkim stilom života, mada je Bukovski uvek duhovit kada piše o apsurdima svoje egzistencije. Ipak, glavna tema romana je njegova velika ljubav Džejn, (u romanu Džen) koju nikada nije zaboravio i posvetio joj neke od svojih najboljih pesama.

59

Autobusu je trebalo četiri dana i pet noći da stigne do Los Anđelesa. Kao i obično, nisam ni spavao ni srao tokom putovanja. Bilo je nešto malo uzbuđenja kad je negde u Luizijani ušla jedna krupna plavuša. Te noći počela je da daje za dva dolara, pa su svi muškarci i jedna žena u autobusu iskoristili njenu darežljivost, svi osim mene i vozača. Posao se obavljao noću u dnu autobusa. Zvala se Vera. Usne su joj bile namazane ljubičastim karminom i mnogo se smejala. Prišla mi je kad smo stajali kod neke kafeterije. Stajala je iza mene i upitala me:
„Šta je bilo, nisam tvoj nivo, a?” Ćutao sam.
„Peder”, čuo sam je kako gadljivo mrmlja, sedajući pored jednog od normalnih likova...
U Los Anđelesu sam cunjao po barovima u našem starom kraju, tražeći Džen. Nigde je nije bilo, sve dok nisam natrčao na Vajtija Džeksona koji je radio za šankom ’Ružičaste mazge’. Rekao mi je da Džen radi kao sobarica u hotelu Darem, na uglu Beverli i Vermonta. Otišao sam tamo. Tražio sam hotelske kancelarije kad je izašla iz jedne sobe. Dobro je izgledala, kao da joj je prijalo što neko vreme nije bila sa mnom. Onda me ugledala. Samo je stajala, oči su joj postale intenzivno plave i okrugle. Stajala je i onda rekla:
„Henk!”
Pohrlila je ka meni i pali smo jedno drugom u zagrljaj. Mahnito me ljubila, a ja pokušavao da joj uzvratim poljupce.
„Isuse”, rekla je, „mislila sam da te nikad više neću videti!”
„Vratio sam se.”
„Za stalno?”
„Los Anđeles je moj grad.”
„Odmakni se malo”, rekla je, „da te pogledam.” Koraknuo sam unazad, kezeći se.
„Mršav si. Izgubio si kilažu”, rekla je Džen.
„Ti dobro izgledaš”, rekao sam. „Jesi li sama?”
„Da.”
„Nikog nemaš?”
„Nikog. Ti znaš da ne podnosim ljude.”
„Drago mi je što si našla posao.”
„Dođi u moju sobu”, rekla je.
Pošao sam za njom. Soba je bila veoma mala, ali nekako prijatna. Kroz prozor se video saobraćaj, semafori kako rade, prodavac novina na uglu. Baš mi se dopada. Džen se bacila na krevet.
„Dođi, lezi”, rekla je.
„Zbunjen sam nešto.”
„Volim te, budalo”, rekla je, „jebali smo se osamsto puta, opusti se.” Izuo sam se i legao pored nje. Podigla je jednu nogu.
„I dalje moje noge?”
„Još pitaš. Džen, jesi li završila posao?”
„Sve osim sobe gospodina Klarka. A njega baš zabole. Ostavlja mi napojnice.”
„O?”
„Nemam ništa s njim. On samo ostavlja napojnice.”
„Džen...”
„Da?”
„Svu sam kintu spiskao na autobusku kartu. Moram da se smestim negde dok ne nađem posao.” „Mogu da te krijem ovde.”
„Možeš?” „Naravno.”
„Volim te, mala”, rekao sam.
„Rđo jedna”, rekla je.
Onda smo se polako upustili u to. Bilo je dobro. Bilo je jako dobro.
Džen je posle ustala i otvorila bocu vina. Otvorio sam poslednje paklo cigareta, pa smo sedeli u krevetu, pili i pušili.
„Sav si tu”, rekla je.
„Kako to misliš?”
„Mislim, nikad nisam upoznala takvog čoveka.”
„Nije valjda?”
„Drugi su samo deset posto tu, ili dvadeset pet posto, ali ti si sav tu, sav si prisutan, to je tako različito.”
„Ništa ne znam o tome.”
„Ti si navlaka, žena mora da se primi na tebe.”
Baš mi je prijalo da to čujem. Kad smo popušili cigarete, ponovo smo vodili ljubav. Onda me Džen poslala po još jednu bocu. Vratio sam se.
Morao sam.

60

Odmah sam se zaposlio u firmi za proizvodnju neonki. Bila je na severnom delu ulice Alameda, među skladištima. Radio sam na isporuci. Posao je bio lak, uzimao sam porudžbine iz žičane korpe, popunjavao ih, pakovao neonke u kartonske kutije i slagao kutije napolju gde ih preuzima kamion, svaka kutija imala je svoj broj i nalepnicu. Merio sam kutije, ispisivao otpremnice i telefonirao špediterima da dođu po robu.
Prvog popodneva na tom poslu začuo sam neki veliki lom iza sebe. Stare drvene police s gotovim proizvodima odvajale su se od zida i rušile se na pod - metal i staklo padali su po betonu i razbijali se uz užasnu buku. Radnici na pokretnoj traci pobegli su na drugu stranu zgrade. Onda je zavladala tišina. Gazda, Meni Feldman, izašao je iz svoje kancelarije.
„Šta se kog đavola dešava ovde?”
Niko mu nije odgovorio.
„U redu, isključite pokretnu traku! Neka svako uzme čekić i eksere, i odmah vratite jebene police na zid!”
G. Feldman se vratio u svoju kancelariju. Preostalo mi je samo da se priključim i pomognem oko toga. Niko od nas nije bio tesar. Trebalo nam je čitavo popodne i pola sutrašnjeg prepodneva da vratimo te police. Kad smo završili, g. Feldman je izašao iz svoje kancelarije.
„Obavili ste to? U redu, sad me slušajte - hoću da se devetstotridesetdevetke slože gore, osamstodvadesetice ispod njih, a žaluzine i staklarija na donje police, jasno? Je l’ svima jasno?”
Niko ni reč nije rekao. Devetstotridesetdevetke su bile najteže neonke - gadure su bile teške kao tuč - a on je hteo da budu na vrhu. Ali on je bio gazda. Latili smo se posla. Naslagali smo ih gore, sav taj teret, a laku robu na donje police. Onda smo se vratili uobičajenom poslu. Police su izdržale ostatak dana i čitavu noć. Ujutru smo začuli pucketanje. Police su krenule. Radnici sa pokretne trake počeli su da uzmiču, kezili su se. Desetak minuta pre jutarnje pauze za kafu sve se opet sručilo na pod. G. Feldman je istrčao iz svoje kancelarije.
„Šta se kog đavola dešava ovde?”

61

Feldman je hteo da istovremeno bankrotira i pokupi osiguranje. Sledećeg dana pojavio se neki dostojanstveni lik iz Američke banke. Rekao nam je da više ne dižemo police. „Samo složite ta govna na pod” - tako se izrazio. Zvao se Dženings, Kertis Dženings. Feldman je dugovao gomilu para Američkoj banci, i banka je htela da izvuče svoje pare pre nego što posao propadne. Dženings je preuzeo upravu firme. Motao se naokolo i motrio na svakog od nas. Pregledao je Feldmanove poslovne knjige; proverio brave i prozore, i zaštitnu ogradu oko parkinga. Prišao mi je rekao: „Ne uzimajte više Siberlingove kamione. Imali su četiri krađe dok su prevozili jednu od vaših isporuka kroz Arizonu i Nju Meksiko. Postoji li neki poseban razlog za angažovanje tih ljudi?” „Ne, nema ga.” Siberlingov agent mi je gurao deset centi za svakih petsto funti robe koja se prevozila.
Dženingsu je trebalo tri dana da najuri čoveka iz uprave, i onda je zamenio tri radnika na pokretnoj traci sa tri mlade Meksikanke, voljne da rade za pola plate. Otpustio je i čistača, a meni uvalio da uz posao na isporuci razvozim robu kamionom po gradu.
Dobio sam prvu platu i iselio se iz Dženine sobe u iznajmljeni stan. Kad sam se jedne noći vratio kući, video sam da se uselila kod mene. Jebeš ga, rekao sam joj, šta je moje, to je i tvoje. Ubrzo posle toga, gadno smo se posvađali. Otišla je, a ja sam pio tri dana i tri noći. Kad sam se otreznio, znao sam da sam ostao bez posla. Nisam se ni vraćao tamo. Rešio sam da pospremim stan. Usisao sam pod, oprao drvenariju na prozorima, oribao kadu i lavabo, izglancao pod u kuhinji, potamanio sve paukove i bubašvabe, ispraznio i oprao pepeljare, oprao sudove, oribao sudoperu, okačio čiste peškire i stavio novu rolnu toalet-papira.
Izgleda da postajem peder, pomislio sam.
Kad se Džen najzad vratila kući - posle nedelju dana - optužila me da sam priveo neku žensku, zato što je sve tako čisto. Ponašala se kao da je bogzna kako besna, ali to je bio samo paravan za njenu krivicu. Nije mi bilo jasno zašto ne mogu da je otkačim. Uopšte nije bila u stanju da bude verna - odlazila je sa svakim koga bi upoznala u baru; što bedniji i odvratniji, tim bolje. Neprestano je koristila naše svađe da bi opravdala sebe. A ja sam stalno govorio sebi da nisu sve žene ovog sveta kurve, već samo moja.

62

Ušao sam u zgradu ’Tajmsa’. Nekada sam, u mladim danima, odsedeo dve godine novinarstva na Losanđeleskom koledžu. Zaustavila me mlada dama za pultom. „Treba li vam reporter?” upitao sam. Dala mi je formular. „Popunite ovo, molim vas.” Bilo je isto kao u većini novina po gradovima. Prime te zato što si slavan, ili zato što nekog znaš. Ali popunio sam formular. Nakitio sam ga. Onda sam izašao i spustio se ulicom Spring.
Bio je vruć letnji dan. Počeo sam da se znojim i češem se. Svrbelo me među nogama. Svrab je postao nepodnošljiv. Češao sam se u hodu. Nikada neću biti novinar, nikada neću biti pisac, nikada neću naći dobru ženu, sve što umem je da bazam ulicom i češem se kao majmun. Požurio sam do kola koja sam parkirao na Bunker Hilu i velikom brzinom se vratio kući. Džen nije bila tu. Ušao sam u kupatilo i svukao se.
Prošao sam prstima kroz prepone i našao nešto. Iskopao sam to. Stavio sam ga na dlan i pogledao. Bilo je belo i imalo je mnogo sićušnih nožica. Mrdalo se. Potpuno me fasciniralo. Onda je najednom skočilo na pod u kupatilu. Samo sam ga gledao. Još jedan hitri skok i nestalo je. Verovatno natrag među moje noge! Smučilo mi se i pobesneo sam. Počeo sam da ga tražim. Nisam mogao da ga nađem. Stomak mi se prevrnuo. Izbljuvao sam se u šolju i obukao se.
Apoteka nije bila daleko. Za tezgom su bili stara žena i stari čovek. Žena mi je prišla. „Ne”, rekao sam, „hteo bih da razgovaram sa njim.” „O”, rekla je.
Stari mi je prišao. Izgledao je veoma čisto, kao pravi apotekar. „Ja sam žrtva nejednakosti”, rekao sam.
„Šta?”
„Slušajte, imate li nešto protiv...”
„Protiv čega?”
„Paukova, buva... gnjida, vaški...”
„Protiv čega?”
„Imate li nešto protiv picajzli?”
Stari me gadljivo pogledao. „Sačekajte ovde”, rekao je. Izvadio je nešto ispod kraja tezge. Vratio se, i stojeći što dalje od mene, pružio mi je zeleno-crnu kutijicu. Ponizno sam je primio. Dodao sam mu pet dolara. Kusur mi je vratio ispruženom rukom. Žena se povukla u dno apoteke. Osećao sam se kao gangster u akciji.
„Čekajte”, rekao sam starcu.
„Šta je sad?”
„Trebaju mi prezervativi.”
„Koliko?”
„Ma jedno pakovanje, nekoliko komada.”
„Suve ili vlažne?”
„Molim?”
„Suve ili vlažne?”
„Dajte mi vlažne.”
Stari mi je oprezno pružio kurtone. Dao sam mu pare. Opet mi je vratio kusur ispruženom rukom. Izašao sam. Hodajući ulicom, izvadio sam kurtone i pogledao ih. Onda sam ih bacio u slivnik.
Kad sam se vratio u stan, svukao sam se i pročitao uputstvo. Pisalo je da treba naneti sadržaj na ugrožene delove tela i čekati trideset minuta. Uključio sam radio, našao neku simfoniju i istisnuo sadržaj iz tube. Bio je zelen. Temeljno sam se namazao. Onda sam legao na krevet i pogledao na sat. Trideset minuta. Jebeš ga, baš mrzim te picajzle, čekaću sat vremena. Posle četrdeset pet minuta počelo je da peče. Pobiću sve te gadure, pomislio sam. Peklo je sve više. Prevrtao sam se na krevetu i stezao pesnice. Slušao sam Betovena. Slušao sam Bramsa, trpeo sam. Jedva sam izdržao sat vremena. Napunio sam kadu i uskočio da sperem mast sa sebe. Kad sam izašao iz kade, nisam mogao da hodam. Prepone su mi bile spržene, muda su mi bila spržena, stomak je bio spržen, bio sam jarkocrven kao orangutan. Odvukao sam se kao gmaz do kreveta. Ali pobio sam picajzle, gledao sam ih u kadi kako odlaze u slivnik.
Kad je došla Džen, previjao sam se na krevetu. Stajala je i gledala me. „Šta ti je?” Obrnuo sam se i opsovao.
„Kurvo nad kurvama! Vidi što si mi napravila! ”
Skočio sam. Pokazao sam joj svoje prepone, stomak, muda. Muda su mi visila u crvenoj agoniji. Kita mi je gorela.
„Gospode! Što je to?”
„Ne znaš? Ne znaš? Ja nikog drugog nisam jebao! Od TEBE sam to pokupio! Ti si prenosilac, droljo zaražena!”
„Šta?”
„Picajzle, picajzle, od tebe sam dobio PICAJZLE!”
„Ne, ja nemam picajzle. Mora da ih ima Džeraldina.”
„Šta?”
„Bila sam kod Džeraldine, valjda sam ih pokupila s njene klozetske šolje.”
Bacio sam se na krevet. „Ej, ne loži me takvim idiotarijama! Idi donesi nam neko piće! Ovde nema jebenog pića!”
„Nemam ni kinte.”
„Uzmi iz mog novčanika. Ti bar znaš kako se to radi. I požuri! Daj neko piće!
Umirem!”
Džen je otišla. Čuo sam je kako trči niz stepenice. Na radiju su sad svirali Malera.

63

Sledećeg jutra probudio sam se sa mučninom. Bilo je gotovo nemoguće spavati pokriven čaršavom. Opekotine su ipak izgledale malo bolje. Ustao sam, povratio u šolju i pogledao svoje lice u ogledalu. Sredile su me. Gotov sam.
Ponovo sam legao na krevet. Džen je hrkala. Nije glasno hrkala, ali bilo je postojano. Tako bih nekako zamišljao da prase hrče. Samo što ne rokće. Pogledao sam je, pitajući se s kim ja uopšte živim. Imala je mali prćasti nos, a plava kosa je postajala ’mišja’, kako se sama izrazila, od sve više sedih. Lice joj se otromboljilo, dobila je podvaljke, bila je deset godina starija od mene. Dobro je izgledala samo kad se našminka i nabaci visoke štikle i tesnu suknju. Dupe joj je sačuvalo oblik, kao i noge, i u hodu je zavodnički vrckala. Sada, dok sam je gledao, nije slavno izgledala. Spavala je na boku i trbuh joj je visio. Ipak, bila je čudesna jebačica. Nikad nisam bolje jebao u životu. To je bio način na koji ga je primala. Stvarno je proživljavala jebačinu. Čvrsto me stezala ručicama, a podjednako čvrsto picom. Većina jebačina zaista su ništa, uglavnom je to rad, kao da se penješ uz vrlo strmo i blatnjavo brdo. Ali ne sa Džen.
Zazvonio je telefon. Zvonio je više puta pre nego što sam se izvukao iz kreveta i javio se.
„Gospodin Kinaski?”
„Da?”
„Ovde ’Tajms’.”
„Da?”
„Razmotrili smo vašu molbu i mogli bismo da vas zaposlimo.”
„Kao reportera?”
„Ne, reč je o održavanju i čišćenju zgrade.”
„Dobro.”
„Javite se nadzorniku Barnsu, večeras u devet sati, na južnom ulazu.”
„Važi.”
Spustio sam slušalicu. Telefon je probudio Džen.
„Ko je to bio?”
„Dobio sam posao, a ne mogu ni da hodam. Počinjem večeras. Ne znam koji kurac da radim.”
Vratio sam se do kreveta kao kornjača razakane bulje i svalio se.
„Smislićemo nešto.”
„Ne mogu ništa da obučem. Ne znam šta ću.”
Ležali smo na krevetu, gledajući u plafon. Džen je ustala i otišla u kupatilo.
Kad se vratila, rekla je: „Imam ideju!”
„Je 1’?”
„Umotaću te gazom.”
„Misliš da će biti neke vajde od toga?”
„Apsolutno.”
Džen se obukla i otišla u radnju. Vratila se s gazom, flasterom i bocom muskata.
Izvadila je malo leda, natočila nam vino i našla makaze. „Dobro, daj da te sredim.”
„Čekaj malo, tamo treba da se pojavim tek u devet uveče. To je noćni rad.”
„Ali hoću malo da vežbam. Hajde.”
„E, jebi ga. U redu.”
„Digni jednu nogu.”
„Dobro. Samo polako.”
„Evo, idemo lepo okolo-naokolo. Dobri stari ringišpil.”
„Da li ti je iko rekao koliko si smešna?”
„Ne.”
„Baš me čudi.”
„Eto. Malo flastera. Još malo flastera. Eto. Digni sad drugu nogu, ljubavi.”
„Zajebi romantiku.”
„Okolo-naokolo i okolo-naokolo. Tvoje velike debele noge.”
„Tvoje veliko debelo dupe.”
„No-no, budi dobar, ljubavi. Još malo flastera. I još samo malo. Sad si kao nov!”
„Pričaj mi o tome.”
„Idemo sad na jaja, tvoja velika crvena jaja. Evo ide Uskrs.”
„Stani! Šta ćeš sa mojim jajima?”
„Umotaću ih.”
„Da to nije opasno? Možda mi zasmeta u stepovanju.”
„Ništa ti neće škoditi.”
„Iskliznuće.”
„Smestiću ih u lepu čauru.”
„Daj još jedno piće pre nego što počneš.”
Seo sam sa pićem, a ona počela da me umotava. „Okolo-naokolo i okolo- naokolo. Sirota mala jaja. Sirota velika jaja. Šta su vam to uradili? Idemo okolo- naokolo, okolonaokolo. A sad malo flastera. I još malo. I još malo.”
„Nemoj da mi zalepiš jaja za šupak.”
„Budalice! Nikad to ne bih uradila. Ja te volim!”
„Aha.”
„Sad ustani i prošetaj. Probaj da malo hodaš.”
Ustao sam i polako krenuo po sobi. „Ej, ovo nije loše! Osećam se kao evnuh, ali dobro mi je.”
„Možda i evnusi to koriste.”
„Sasvim moguće.”
„Hoćeš da ti skuvam jaja?”
„Naravno. Mislim da ću preživeti.”
Džen je stavila lonče s vodom na peć, ubacila četiri jajeta, i čekali smo.

64

Bio sam tamo u 9 uveče. Nadzornik mi je pokazao gde je kontrolni sat. Ukucao sam se. Dao mi je tri-četiri krpe i veliku posudu. „Oko čitave zgrade ide mesingana šipka. Hoću da uglancaš tu šipku.” Izašao sam i potražio mesinganu šipku. Bila je tu. Išla je oko čitave zgrade. A zgrada je bila velika. Stavio sam malo polir-paste na šipku i onda je istrljao krpom. Nije bilo nikakvog efekta. Ljudi su prolazili i radoznalo me posmatrali. Radio sam dosadne i glupe poslove, ali ovaj kao da je bio najdosadniji i najgluplji.
Poenta je, smislio sam, da ništa ne misliš. Ali kako prestati da misliš? Zašto sam baš ja izabran da glancam ovu šipku? Zašto ne sedim unutra i pišem kolumnu o korupciji u gradskoj upravi? Dobro, moglo je da bude i gore. Mogao sam da berem pirinač u Kini.
Uglancao sam oko osam metara ograde, stigao do ugla i ugledao bar na drugoj strani ulice. Preneo sam krpe i posudu preko ulice i ušao u bar. Nikog nije bilo unutra, samo barmen. „Kako ste?” upitao me.
„Fenomenalno. Daj mi flašu piva.”
Izvadio je, otvorio, uzeo moju kintu i smestio je u kasu.
„Gde su devojke?” upitao sam.
„Koje devojke?”
„Ma znaš. Devojke.”
„Ovo je pristojan lokal.”
Vrata su se otvorila. Bio je to nadzornik Bams. „Jeste li za pivo”, upitao sam
ga.

Prišao je i stao pored mene.
„Popijte, Kinaski, daću vam još jednu i poslednju šansu.”
Ispio sam pivo i izašao napolje za njim. Zajedno smo prešli ulicu. „Očigledno
niste baš spremni za glancanje mesinga. Pođite za mnom.” Ušli smo u zgradu ’Tajmsa’ i popeli se zajedno liftom. Stigli smo na jedan od najviših spratova. „Evo”, rekao je i pokazao dugačku kutiju na stolu. „U toj kutiji su nove neonke. Treba zameniti sve koje su pregorele. Skinite ih sa plafona i stavite nove. Tu su vam merdevine.”
„U redu”, rekao sam.
Nadzornik je otišao pa sam opet ostao sam. Ta prostorija je imala najviši plafon koji sam ikad video. Merdevine su stajale preda mnom, bar dvanaest metara visoke. Oduvek sam se plašio visine. Uzeo sam jednu novu neonku i polako počeo
da se penjem uz merdevine. Ponovo sam morao da podsetim sebe: potrudi se da ne misliš. Peo sam se naviše. Neonke su bile dugačke oko metar i po. Lako su se lomile i bile vrlo nezgodne za nošenje. Kad sam se popeo na vrh merdevina, virnuo sam dole. To je bila velika greška. Gadno mi se zavrtelo. Bio sam kukavica. Stajao sam naspram ogromnog prozora na jednom od najviših spratova. Zamislio sam kako padam sa tih merdevina kroz prozor, kako propadam u prazno sve dok ne tresnem na ulicu. Gledao sam sićušne automobile kako se mimoilaze dole na ulici, farovi su blistali u noći. Onda sam, krajnje usporeno, skinuo pregorelu neonku i na njeno mesto stavio novu. Zatim sam krenuo naniže, svaki korak donosio mi je sve veće olakšanje. Kad sam stigao dole, zarekao sam se da se nikad više ne penjem na te merdevine.
Šetkao sam naokolo čitajući tekstove ostavljene na pisaćim stolovima i pultovima. Ušao sam u jednu zastakljenu kancelariju. Tu je bila poruka za nekog: ’U redu, isprobaćemo tog novog crtača, ali mora da zna svoj posao. Mora da počne kako valja i tako nastavi, ovo nije dobrotvorna ustanova.’
Otvorila su se vrata i pojavio se nadzornik Barns. „Kinaski, šta radite tu?”
Izašao sam iz kancelarije. „Nekada sam učio novinarstvo, samo sam malo radoznao.”
„Zar je to sve što ste uradili? Zamenili samo jednu neonku?”
„Nije to posao za mene. Imam fobiju od visine.”
„U redu, Kinaski. Slobodni ste za večeras. Ne zaslužujete još jednu šansu, ali ipak dođite sutra uveče u devet da ozbiljno radite nešto. Onda ćemo videti.”
„Važi.”
Pošao sam s njim prema liftu. „Recite mi”, upitao je, „zašto tako smešno hodate?”
„Pržio sam neko pile na tiganju, mast je buknula i ispekla mi noge.”
„Mislio sam da su možda neke povrede iz rata.”
„Ne, pile me zeznulo.”
Spustili smo se zajedno u liftu.

65

Puno nadzornikovo ime bilo je Herman Barns. Herman me dočekao sledeće večeri kod kontrolnog sata, pa sam ukucao svoju karticu. „Pođite za mnom”, rekao je. Odveo me u neku veoma loše osvetljenu prostoriju i predstavio me Jakobu Kristensenu, koji je trebalo da mi bude neposredni šef. Barns je otišao.
Ljudi koji su noću radili u zgradi ’Tajmsa’ bili su uglavnom stari i satrveni. Svi su hodali pogureno, kao da im nešto nije u redu sa stopalima. Svima su nam dali radne mantile. „Dobro”, rekao je Jakob, „uzmite svoju opremu.” Moja oprema su bila metalna kolica sa dve kofe. U jednoj su bila dva portviša za pranje poda, nekoliko krpa i velika kutija deterdženta. U drugoj su bile raznorazne šarene boce, limenke, kutije i još krpa. Očigledno je trebalo da budem čistač. Dobro, jednom sam već bio noćni čistač u San Francisku. Prošvercuješ flašu vina, radiš kao sumanut i, kad svi odu, sediš i gledaš kroz prozor, piješ vino i čekaš zoru.
Jedan stari čistač prišao mi je sasvim blizu i dreknuo mi na uvo: „Ovi ljudi su kreteni, kreteni! Glupi su kao kurac! Ne znaju da misle! Boje se pameti! Bolesni su! Kukavice! Ne misle svojom glavom kao ti i ja!” Njegova dreka čula se u čitavoj prostoriji. Bilo mu je oko 65 godina. Ostali su bili još stariji, većina je imala bar sedamdeset i više; žene su činile možda jednu trećinu. Izgleda da su već navikli na njegovo ponašanje. Niko nije delovao uvređeno.
„Muka mi je od njih!” urlao je. „Nemaju muda! Pogledaj ih! Gomila govana!”
„U redu je, Hju”, rekao je Jakob. „Ponesi svoje stvari gore i baci se na posao.”
„Srediću ja tebe, bitango!” dreknuo je na šefa. „Srediću te ovde, pred svima!”
„Kreni polako, Hju.”
Hju je besno pokrenuo svoja kolica, malo je falilo da sruši jednu babu.
„Takav ti je on”, rekao mi je Jakob. „Ali je najbolji čistač koga imamo.”
„Sve je u redu”, rekao sam. „Volim kad ima neke akcije.”
Dok sam gurao kolica, Jakob mi je rekao šta treba da radim. Bio sam zadužen za dva sprata. Najvažniji su bili toaleti. Toaleti su uvek na prvom mestu. „Operi lavaboe, klozetske šolje, isprazni korpe za otpatke, sredi ogledala, zameni peškire, napuni posude sa tečnim sapunom, upotrebi što više dezodoransa, i pobrini se da bude dovoljno toalet-papira i papirnih obloga za klozetske daske. I ne zaboravi uloške u ženskom toaletu! Posle toga isprazni korpe u kancelarijama i obriši prašinu sa stolova. Onda uzmi ovu mašinu i uglancaj pod u hodnicima, a kad to završiš...”
„Da, gospodine”, rekao sam.
Kao i obično, najgori su bili ženski toaleti. Mnoge žene samo su bacale upotrebljene uloške na pod u kabinama, i mada su mi takvi prizori bili poznati, smetali su mi, pogotovo s mamurlukom. Muški klozeti su bili nešto čistiji, ali muškarci ne koriste uloške. Bar sam radio sam. Nisam bio preterano pedantan čistač; često bi u nekom ćošku upadljivo ostala gužvica dlaka ili zgaženi opušak. Nisam ih čistio. Ipak, bio sam savestan sa toalet-papirom i papirnim oblogama za klozetske daske: to sam mogao da shvatim. Nema ništa gore nego kad se pošteno iskenjaš i onda otkriješ da nema toalet-papira. Čak i najodvratnije ljudsko biće na ovom svetu zaslužuje da obriše guzicu. Dešavalo se da ne nađem papir, a odjednom ne bude ni obloga za dasku. Ustaneš i pogledaš na dasku, a obloga ti već upala u šolju. Posle toga imaš nekoliko mogućnosti. Čini mi se da je najbolje da obrišeš dupe gaćama, baciš i njih unutra, pustiš vodu i zapušiš šolju.
Sredio sam i ženski i muški toalet, ispraznio korpe za otpatke i obrisao nekoliko stolova. Onda sam se vratio u ženski toalet. U njemu su bile sofe, fotelje i jedan budilnik. Ostalo mi je još četiri sata posla. Navio sam budilnik da me probudi pola sata pre kraja radnog vremena. Izvalio sam se na kauč i zaspao.
Probudila me zvonjava budilnika. Protegao sam se, pljusnuo lice hladnom vodom i sišao s mojom opremom u ostavu. Prišao mi je stari Hju. „Dobrodošao u zemlju kretena”, rekao mi je, ovog puta malo mirnije. Ćutao sam. Unutra je bilo mračno i ostalo je samo još deset minuta do kraja radnog vremena. Svukli smo mantile, a naša odeća ispod njih bila je uglavnom isto tako bedna i žalosna. Govorili smo vrlo malo, ili smo šaputali. Meni nije smetala tišina. Bilo je opušteno.
Onda mi se Hju bacio na uvo: „Vidi ova govna!” dreknuo je. „Vidi ova idiotska govna!”
Udaljio sam se od njega i stao na drugi kraj prostorije.
„Jesi li i ti jedan od njih?” doviknuo mi je. „Jesi li i ti govno?”
„Da, vaša visosti.”
„Možda bi voleo da te šutnem u guzicu!?”
„Samo je prazan prostor između nas”, rekao sam.
Kao stari ratnik, Hju je rešio da premosti taj prostor i jurnuo je, ukočeno preskačući preko poređanih kanti. Pomerio sam se u stranu i on je prošišao pored mene. Okrenuo se, vratio i dočepao me rukama za vrat. Imao je dugačke prste, veoma snažne za takvog starca; osećao sam svaki od njih, čak i palce. Hju je smrdeo kao puna sudopera neopranih sudova. Pokušao sam da ga se oslobodim, ali samo je pojačao stisak. U glavi su mi blesnula crvena, plava i žuta svetla. Nije bilo izbora. Krenuo sam kolenom, najnežnije moguće. Prvi put sam promašio, ali sam drugi put pogodio. Prsti i palci su mu popustili. Hju je pao na pod, držeći se za jaja. Pojavio se Jakob. „Šta se to desilo?”
„Rekao mi je da sam govno, a onda me napao.”
„Slušajte, Kinaski, ovaj čovek je moj najbolji čistač. To je najbolji čistač koga sam imao u poslednjih petnaest godina. Lakše malo s njim.” Otišao sam do kontrolnog sata, uzeo svoju karticu i otkucao je. Žestoki stari Hju pogledao me sa poda dok sam izlazio: „Ubiću vas, gospodine!”
Lepo, pomislio sam, bar je postao pristojan. Ali to me uopšte nije usrećilo.

66

Sledeće noći radio sam oko četiri sata, zatim sam prešao u ženski toalet, navio budilnik i ispružio se. Spavao sam možda sat vremena kad su se vrata otvorila. Herman Barns i Jakob Kristensen. Pogledali su me; podigao sam glavu i pogledao ih, onda je ponovo spustio na jastuk. Čuo sam ih kako prolaze kroz toalet. Kad su se vratili, nisam ih ni pogledao. Žmurio sam i pravio se da spavam.
Sutradan, kad sam se probudio oko podne, rekao sam Džen šta se desilo.
„Uhvatili su me na spavanju i nisu me najurili. Možda sam ih prepao zbog Hjua. Isplati se kad si opak.
Svet pripada jakima.”
„Ne zanosi se da će ti to proći.”
„Gluposti. Oduvek ti pričam da sam nezgodan. Nema zezanja sa mnom. Ti kao da nemaš uši. Nikad me ne slušaš.”
„To je zato što stalno ponavljaš jedno isto.”
„Dobro, aj’ da popijemo nešto i raspravimo taj problem. Mnogo si digla dupe otkako smo opet zajedno. Jebeš ga, ne trebaš ti meni, ne trebam ja tebi. Suočimo se sa činjenicama.”
Pre nego što je došlo do svađe, začulo se kucanje na vratima. „Samo trenutak”, rekao sam i navukao pantalone. Otvorio sam vrata, ugledao momka iz Vestern Juniona. Dao sam mu deset centa i otvorio telegram:
HENRI KINASKI, VAŠE ZAPOSLENJE U KOMPANIJI TAJMS JE OKONČANO. HERMAN BARNS
„Šta je to?” upitala je Džen.
„Šutnuli su me.”
„A ček?”
„Ne pominju ga.”
„Duguju ti.”
„Znam. Idemo po pare.”
„Važi.”
Bio sam bez kola. Prvo sam izgubio rikverc, ali rešio sam taj problem tako što sam stalno unapred planirao u vožnji. Onda je crkao akumulator, pa sam parkirao samo na nizbrdici. Gurao sam tako nekoliko nedelja, a onda smo se jedne noći Džen i ja napili, pa sam se zaboravio i stao ispred jednog bara na ravnom. Nisam mogao da pokrenem kola, naravno, pa sam pozvao nekog automehaničara da ih odšlepa. Kad sam posle nekoliko dana otišao po auto,
tražili su 55 dolara za popravku, mada i dalje nije palio. Odustao sam od svega i vratio se kući.
I tako smo morali pešice do zgrade ’Tajmsa’. Džen je znala da je volim na visokim štiklama, pa je obula te cipele i onda smo krenuli. Bilo je bar dvadeset blokova do tamo.
Džen je ostala napolju na klupi, a ja otišao na blagajnu.
„Ja sam Henri Kinaski. Dobio sam otkaz i došao sam po ček.”
„Henri Kinaski”, rekla je devojka. „Pričekajte malo.”
Pregledala je hrpu papira. „Žao mi je, gospodine Kinaski, ali vaš ček još nije urađen.”
„U redu, pričekaću.”
„Vaš ček tek sutra stiže, gospodine.”
„Ali dobio sam otkaz.”
„Žao mi je. Sutra, gospodine.”
Izašao sam. Džen je ustala sa klupe. Bila je gladna. „Idemo na Glavnu pijacu da kupimo meso za gulaš i povrće, plus nekoliko flaša dobrog francuskog vina.”
„Džen, kažu da ček nije urađen.”
„Ali moraju da ti daju ček. To je zakon.”
„Verovatno. Ne znam. Kažu da dođem sutra.”
„O Isuse, a ja prešla toliki put na ovim štiklama!”
„Dobro izgledaš, ljubavi.”
„Aha.”
Krenuli smo natrag. Džen se na pola puta izula i hodala samo u čarapama. Neki automobili su trubili. Svakome sam pokazao srednji prst. Kad smo se vratili, skupilo se nešto para za takose i pivo. Kupili smo to, pojeli, popili, pomalo se svađali, vodili ljubav i zaspali.

67

Sledećeg dana oko podne ponovo smo krenuli, Džen na svojim štiklama. „Hoću da nam danas napraviš onaj gulaš”, rekla je. „Nema muškarca koji ume da napravi takav gulaš. To je tvoj najveći talenat.”
„Baš ti hvala”, rekao sam.
Pred nama je opet bilo dvadeset blokova. Džen je ponovo sela na klupu i izula cipele, a ja otišao na blagajnu. Opet ista devojka.
„Ja sam Henri Kinaski”, rekao sam.
„Da?”
„Juče sam bio ovde.”
„Da?”
„Rekli ste mi da danas dobijam ček.”
„O.”
Devojka je pregledala papire. „Žao mi je, gospodine Kinaski, vaš ček još nije stigao.”
„Ali rekli ste mi da danas stiže.”
„Žao mi je, gospodine, ponekad treba malo više vremena da se urade čekovi.”
„Dajte mi moj ček.”
„Žao mi je, gospodine.”
„Nije vama žao. Ne znate vi šta je žalost. A ja znam. Hoću da vidim šefa, vašeg šefa. Odmah.”
Devojka je podigla slušalicu. „Gospodine Hendler? Gospodin Kinaski želi da razgovara s vama o čeku posle otkaza na poslu.”
Ćaskali su još malo. Onda me devojka pogledala. „Soba trista devet.”
Otišao sam do 309. Na vratima je stajalo ’Džon Hendler’. Otvorio sam ih. Hendler je bio sam. Jedan od direktora najvećih i najmoćnijih novina na Zapadu. Seo sam na stolicu naspram njega.
„Slušajte, Džone”, rekao sam. „Šutnuli su me s posla jer su me uhvatili na spavanju u ženskoj klonji. Ja i moja dama šipčimo čak dovde već dva dana uzastopce samo da bi nam rekli kako nemate ček. To su, naravno, obične idiotarije. Sve što meni treba u životu je taj ček i da se napijem. Možda ne zvuči uzvišeno, ali to je moj izbor. Ako ne dobijem taj ček, nisam siguran šta ću da uradim.”
Onda sam mu uputio pogled iz ’Kazablanke’. „Imate li cigaru?”
Džon Hendler mi je dao cigaru. Čak je i pripalio. Ili će baciti mrežu na mene, ili
ću dobiti svoj ček, pomislio sam.
Hendler je uzeo slušalicu.
„Gospođice Sims, dužni smo ček gospodinu Henriju Kinaskom. Hoću da ga vidim ovde u roku od pet minuta. Hvala.” Prekinuo je.
„Slušajte, Džone”, rekao sam, „pohađao sam dve godine novinarstva na Gradskom koledžu. Treba li vam možda reporter?”
„Žao mi je, prebukirani smo.”
Ćaskali smo dva-tri minuta dok nije ušla devojka i pružila Džonu ček. On se ispružio preko stola i dodao ga meni. Pristojan tip. Kasnije sam čuo da je ubrzo posle toga umro, ali Džen i ja smo dobili naš gulaš i povrće i francusko vino, i živeli smo dalje.

68

Uzeo sam karticu koju su mi dali na Birou i otišao da se prijavim na posao, nekoliko ulica istočno od Glavne, severno od klošarskog kvarta. To je bila neka firma koja je prodavala kočnice za automobile. Pokazao sam im karticu i popunio formular. Produžio sam trajanje prethodnih poslova, pretvorivši dane u mesece, a mesece u godine. Većina firmi nikada nije proveravala podatke. Tamo gde odmah primaju za stalno ne bih imao velike šanse. Ubrzo bi isplivalo da sam osuđivan. U toj firmi za prodaju kočnica nisu pominjali nikakav ugovor. Većina poslodavaca to i čini posle dve-tri nedelje, ali do tada obično nisam više bio tu.
Čovek je pogledao moju molbu, zatim se šaljivo obratio dvema ženama u sobi:
„Ovaj čovek traži posao. Mislite li da će moći da nas trpi?”
Neke poslove je bilo neverovatno lako dobiti. Sećam se kako sam ušao na jedno mesto, svalio se na stolicu i zevnuo. Tip iza stola me upitao: „Da, šta želite?” „Ne pitajte”, odgovorio sam. „Trebalo bi da radim nešto.” „Primljeni ste.”
Međutim, nije bilo šanse da dobijem neke druge poslove. Plinara Južne Kalifornije nudila je u oglasima visoke plate, prevremenu penziju, itd. Toliko sam puta bio tamo i ispunjavao njihove žute formulare, toliko sam puta sedeo na tim tvrdim stolicama i gledao velike uokvirene fotografije plinskih cevi i rezervoara. Nikada nisam bio ni blizu da budem primljen i, kad god bih video nekog radnika plinare, pažljivo sam ga proučavao, ne bih li otkrio šta on to ima što ja očigledno nemam.
Čovek koji prodaje kočnice poveo me uz uske stepenice. Zvao se Džordž Henli. Džordž mi je pokazao moju radnu prostoriju, vrlo malu, mračnu, samo jedna sijalica i prozorčić koji je gledao na prolaz između zgrada.
„Evo”, rekao je, „vidiš ove kartonske kutije. U njih stavljaš paknove. Ovako.”
G. Henli mi je pokazao. „Imamo tri vrste kutija, na svakoj je drugi natpis. Jedne su za naše ’Supertrajne paknove’. Druge su za naše ’Superpaknove’. Treće su za naše ’Standardne paknove’. A paknovi su ovde složeni.”
„Ali meni svi izgledaju slično. Kako da ih odvajam?”
„Nikako. Svi su isti. Samo ih razdvojiš na tri dela. Kad ih sve popakuješ, siđi dole da ti nađemo neki drugi posao. Važi?”
„Važi. Kad počinjem?”
„Odmah. I nemoj slučajno da pušiš. Bar ne ovde gore. Ako baš moraš da pušiš, siđi dole. Važi?”
„Važi.”
G. Henli je zatvorio vrata. Čuo sam kako silazi niz stepenice. Otvorio sam prozorčić i pogledao napolje u svet. Onda sam seo, opustio se i ispušio cigaretu.

69

Ubrzo sam izgubio taj posao, isto kao i mnoge druge. Ali to me nikad nije uzbudilo - osim jednog izuzetka. To je bio najlakši posao koji sam ikad dobio i bilo mi je krivo kad sam ostao bez njega. Za vreme rata sam radio za Crveni krst u San Francisku, vozio sam kamion pun medicinskih sestara, boca i frižidera po okolnim mestima. Skupljali smo krv za ratne potrebe. Kad bismo stigli na odredište, istovario bih stvari za medicinske sestre, i onda sam ostatak dana mogao da šetam, spavam u parku, šta god bilo. Na kraju dana, sestre bi potrpale pune boce u frižidere, a ja bih u najbližem toaletu iscedio ugruške krvi iz gumenih cevi. Obično sam bio trezan, ali zamišljao sam da su ugrušci sitne ribice ili lepe male bube, kako ne bih povratio ručak.
Dobar je bio taj posao za Crveni krst. Čak sam imao zakazan izlazak s jednom od sestara. Ali jednog jutra izabrao sam pogrešan most za izlazak iz grada, pa sam zalutao u sirotinjskom kvartu, s kamionom punim medicinskih sestara, igala i praznih boca. Tipovi iz tog kvarta jedva su čekali da nas sve redom siluju, pa su neke od sestara postale nervozne. Morali smo da se vratimo preko istog mosta i vozimo drugim putem okolo. Pobrkao sam imena tih mesta, i kad smo najzad stigli do crkve gde su nas čekali dobrovoljni davaoci krvi, kasnili smo više od dva sata i petnaest minuta. Travnjak ispred crkve bio je pun besnih davaoca, lekara i crkvenih službenika. Na drugoj strani Atlantika, Hitler je napredovao iz dana u dan. I tako sam, nažalost, izgubio taj posao.

70

U Los Anđelesu, kompanija ’Žuti taksi’ nalazi se na južnoj strani Treće ulice. Redovi i redovi žutih taksija čekaju na suncu, nedaleko od Američkog društva za borbu protiv raka. Bio sam ranije u tom društvu, jer sam mislio da je besplatno. Imao sam neke kvrge po čitavom telu, vrtoglavicu, pljuvao sam krv, i otišao sam tamo samo da bi mi rekli da dođem za tri nedelje. Kao i svaki Amerikanac, oduvek sam slušao: rano otkrij rak. Onda odeš da ga rano otkriješ, a oni ti kažu da dođeš za tri nedelje. U tome je razlika stvarnosti i onog što nam govore.
Prošlo je tri nedelje, pa sam ponovo otišao tamo da bi mi rekli kako mogu da obave neke testove besplatno, ali da i posle toga neće biti sigurno da nemam rak. Ali ako im dam 25 dolara i prođem određeni test, biće prilično sigurno da nemam rak. Da bih bio apsolutno siguran, morao bih da uplatim test od 75 dolara, pa ako i taj prođem, mogu da se opustim. Što bi značilo da je moj problem u alkoholizmu ili živcima ili triperu. Baš su lepo pričale te mačkice u belim mantilima Američkog društva za borbu protiv raka, a ja im rekao da se sve to svodi na sto dolara. Aha, rekle su, pa sam izašao i zaglavio na trodnevnoj pijanci, i sve su kvrge nestale, zajedno sa vrtoglavicom i pljuvanjem krvi.
Kad sam išao u kompaniju ’Žuti taksi’, prošao sam pored zgrade Raka i setio se da ima i gorih stvari od traženja posla do koga ti nije stalo. Ušao sam i činilo se dovoljno lako, isti stari formulari, pitanja, itd. Jedino što je bilo novo bili su otisci prstiju, ali znao sam kako se to radi, opustio sam šaku i prste na jastuče s mastilom, a devojka mi je čestitala na stručnosti. G. Žuti je rekao da dođem sledećeg dana na obuku, pa smo Džen i ja slavili te noći.

71

Dženvej Smitson je bio mali suludi sedi petlić od čoveka. Ukrcao je pet-šest ljudi u taksi, i vozio nas do isušenog korita Losanđeleske reke. U to doba reka je bila lažna - nije bilo vode, samo široka, ravna, suva betonska staza. Tu je živelo na stotine skitnica, u malim betonskim udubljenjima ispod mostova i nadvožnjaka. Neki od njih imali su čak i biljke u saksijama ispred svojih rupa. Da bi živeli kao kraljevi, trebalo im je samo piće i ono što nađu na obližnjem đubrištu. Bili su preplanuli i bezbrižni, i većina je izgledala daleko zdravije od prosečnih poslovnih ljudi u Los Anđelesu. Ti ljudi nisu imali problema sa ženama, porezom na prihod, stanodavcima, pogrebnim troškovima, zubarima, mesečnim ratama, popravkama kola, niti su morali da ulaze u glasačku kabinu i navlače zavesu.
Dženvej Smitson je dvadeset pet godina radio svoj posao i bio dovoljno glup da se ponosi time. Nosio je pištolj u zadnjem džepu pantalona i hvalio se kako je na testiranju kočnica zaustavio taksi za najkraće vreme i najmanjem rastojanju od svih ljudi u istoriji ’Žutog taksija’. Posmatrajući ga, zaključio sam da je to obična laž, ili je imao neku umobolnu sreću, i da je Smitson, kao i svi ljudi koji 25 godina rade isti posao, totalno lud.
„Dobro”, rekao je, „Boverse, ti si prvi. Nagari ovu pičokaru sedamdeset na sat. U desnoj držim ovaj pištolj, u levoj štopericu. Kad opalim, zgazi na kočnicu. Ako nemaš reflekse da je zaustaviš na vreme, prodavaćeš zelene banane na uglu Brodveja i Sedme... Ne, jajaro! Ne gledaj u moj prst na obaraču! Gledaj pravo napred! Otpevaću ti jednu pesmicu. Uspavanku za tebe. Nikad nećeš provaliti kad će ovaj skot da okine!”
Tad je i opalio. Bovers je zgazio na kočnicu. Zaneli smo se, proklizali i okrenuli se. Točkovi su digli oblake prašine dok smo šišali između ogromnih betonskih stubova. Na kraju se taksi uz škripu zaustavio, ljuljajući se napred- nazad. Nekom od onih pozadi prokrvario je nos.
„Jesam li prošao?” upitao je Bovers.
„Neću ti reći”, kazao je Smitson, zapisujući nešto u svoj mali crni notes. „De Esprito,
ti si na redu.”
De Esprito je seo za volan i prošli smo kroz istu priču. Vozači su se smenjivali dok smo pičili gore-dole po isušenom koritu Losanđeleske reke, uz pucanje pištolja i prženje kočnica i guma. Bio sam poslednji. „Kinaski”, rekao je Smitson.
Seo sam za volan i nagario taksi 80 na sat.
„Jurimo rekord, a šmizlo? Jebaću te ružno!”
„Šta?”
„Štaknem ti ga! Moj si, šmizlo! Gotov si!”
„Nemoj da jašeš jebenu kočnicu! Skidaj tu nogu sa kočnice!”
„Otpevaj mi pesmicu, šmizlo! Otpevaj mi tvoju malu pesmicu! Imam četrdeset ljubavnih pisama od Me Vest u mom rancu!”
„Nećeš me zeznuti!”
Nisam čekao pištolj. Zgazio sam na kočnicu. Pun pogodak. Pištolj i moja noga krenuli su istovremeno. Potukao sam njegov svetski rekord za četiri metra i devet desetinki. Tako je u prvi mah rekao. Onda je promenio ploču i rekao da sam varao. „Dobro”, rekao sam, „napišite šta god hoćete, samo nas vodite iz ove reke. Ionako nema kiše, pa teško da ćemo upecati nešto.”

72

Na obuci nas je bilo četrdeset ili pedeset. Svi smo sedeli u klupicama koje su bile prikovane za pod. Na svakoj klupici bila je mala ravna površina s desne strane na koju si mogao da se nalaktiš. Isto kao nekad u školi, na časovima biologije ili hemije.
Smitson nas je prozivao.
„Piters!”
„Tu.”
„Kelovej.”
„Aha.”
„Mek Brajd...” ( Tišina. )
„Mek Brajd?”
„A, da.”
Prozivanje se nastavilo. Mislio sam kako je baš lepo što nam nude toliko radnih mesta, ali to me i brinulo - verovatno će nas na neki način okrenuti jedne protiv drugih. Preživeće samo najsposobniji. U Americi je oduvek bilo ljudi koji traže posao. Oduvek je bilo toliko upotrebljivih tela. A ja sam hteo da budem pisac. Skoro svako je bio pisac. Nije svako mislio da može da bude zubar ili automehaničar, ali svako je znao da može da bude pisac. Od pedesetak likova u toj učionici bar je petnaestoro njih mislilo da su pisci. Skoro svako se služio rečima i mogao je da ih zapiše - znači da je skoro svako mogao da bude pisac. Ali većina ljudi, srećom, nisu pisci, čak ni taksisti, a neki ljudi - mnogi ljudi - nisu, nažalost, ništa.
Prozivka je okončana. Smitson je gledao naokolo. „Skupili smo se ovde...”, počeo je, a onda ućutao. Pogledao je crnca u prvom redu. „Spensere?”
„Da?”
„Izvadio si žicu iz svoje kape, a?”
„Da.”
„Eto, vidiš, sedećeš u svom taksiju s kapom preko ušiju kao Dag Mek Artur, i doći će neka baba s punom kesom stvari da sedne u taksi, a ti ćeš tako da sediš s rukom napolju, i ona će misliti da si kauboj. Misliće da si kauboj i neće hteti da se vozi s tobom. Sešće u autobus. To možda može da ti prođe u vojsci, ali ovo je Žuti taksi! ”
Spenser se sagnuo, dohvatio žicu i vratio je u kapu. Trebao mu je taj posao.
„Ljudi većinom misle kako znaju da voze. Ali činjenica je da jako malo ljudi zna da vozi, ostali samo okreću volan. Kad god vozim, čudim se što ljudi ne ginu oko mene. Svakog dana vidim po dva-tri vozila kako samo projure kroz crveno svetlo, kao da ga i nema. Ja nisam propovednik, ali mogu vam reći ovo - ljude izluđuje život kojim žive, i to ludilo ogleda se u njihovoj vožnji. Ja nisam ovde da bih vam govorio kako da živite. Za to se obratite svom rabinu ili svešteniku ili lokalnoj drolji. Ovde sam da vas naučim da vozite. Trudim se da smanjim rate našeg osiguranja i pomognem vam da se živi vratite svojim kućama posle vožnje.”
„Bog te”, rekao je klinac do mene, „baš je faca ovaj matori Smitson, a?”
„Svaki je čovek pesnik”, rekao sam.
„A sad...”, rekao je Smitson. „Ma jebem ti, Mek Brajde, probudi se i slušaj šta pričam... A sad, recite mi kada čovek može da izgubi kontrolu nad taksijem i ništa ne može da preduzme?”
„Kad mu se digne?” rekao je neki šaljivdžija.
„Mendoza, ako ne možeš da voziš kad ti se digne, onda nisi za nas. Neki od naših najboljih ljudi voze dok im stoji po ceo dan i po celu noć.”
Ekipa se nasmejala.
„Da čujem: kada čovek može da izgubi kontrolu nad taksijem i ništa ne može da preduzme?” Svi su ćutali. Digao sam ruku.
„Da, Kinaski?”
„Čovek može da izgubi kontrolu kad kine.”
„Tačno.”
Opet sam se osećao kao zvezda svog razreda. Kao nekad na Losanđeleskom koledžu loših ocena, ali brzojebog jezika.
„Dobro, šta treba uraditi kad kinemo?”
Kad sam ponovo digao ruku, vrata su se otvorila i čovek je ušao u učionicu.
Prošao je između klupa i stao ispred mene. „Jeste li vi Henri Kinaski?”
„Da.”
Smaknuo mi je vozačku kapu s glave, gotovo ljutito. Svi su blenuli u mene. Smitsonovo lice bilo je bezizražajno i neutralno.
„Pođite za mnom”, rekao je čovek.
Pošao sam za njim iz učionice u njegovu kancelariju.
„Sedite.” Seo sam.
„Proverili smo vas, Kinaski.”
„Da?”
„Kažnjavani ste osamnaest puta zbog običnog pijanstva i jednom zbog vožnje u pijanom stanju.”
„Mislio sam da neću biti primljen ako navedem te podatke.”
„Lagali ste nas.”
„Ostavio sam piće.”
„To je nebitno. Ko navede lažne podatke u svojoj molbi, ne može biti primljen.” Ustao sam i izašao. Prošao sam ulicom pored zgrade Raka. Vratio sam se kući.
Džen je bila u krevetu. Na sebi je imala pocepani ružičasti kombinezon. Jedna naramenica bila je pričvršćena zihernadlom. Već je bila pijana. „Kako si prošao, tatice?”
„Nisam primljen.”
„Kako to?”
„Ne primaju pedere.”
„A, tako. Imaš vina u frižideru. Uzmi čašu i dođi u krevet.” Što sam i učinio.

73

Dva dana kasnije našao sam u novinama oglas kojim traže čoveka za ekspediciju u prodavnici slikarskog materijala. Prodavnica je bila vrlo blizu našeg stana, ali sam prespavao i stigao sam tamo tek u tri popodne. Poslovođa je razgovarao s jednim kandidatom kad sam ušao. Nisam znao sa koliko je njih već obavio razgovor. Devojka mi je dala formular da ga popunim. Činilo se da je kandidat ostavio dobar utisak na poslovođu. Obojica su se smejali.
Popunio sam formular i čekao. Na kraju me poslovođa pozvao na razgovor.
„Moram nešto da vam kažem. Već sam prihvatio jedan posao jutros”, rekao sam mu. „Onda sam slučajno video vaš oglas. Živim odmah iza ugla. Pomislio sam da bi bilo lepše raditi tako blizu kuće. Osim toga, slikam iz hobija. Mislio sam da bih možda mogao da dobijem popust na slikarski materijal koji mi je potreban.”
„Mi odobravamo petnaest posto našim radnicima. A gde ste to dobili posao?”
„U firmi za prodaju lučnih svetiljki Džons-Hemer. Da budem šef njihovog odeljenja ekspedicije. Oni su u donjem delu ulice Alameda, odmah iza klanice. Trebalo bi da se javim na posao sutra ujutru u osam.”
„Dobro, moramo da razgovaramo sa još nekoliko kandidata.”
„U redu je. Nisam se ni nadao da ću dobiti ovaj posao. Svratio sam samo zato što sam tako blizu. Imate broj mog telefona na prijavi. Ali kad jednom počnem da radim za Džons-
Hemera, ne bi bilo pošteno da odem od njih.”
„Jeste li oženjeni?”
„Da. Imam jedno dete. Sina. Tomi, tri godine.”
„Dobro. Obavestićemo vas.”
Telefon je zazvonio predveče, u pola sedam. „Gospodin Kinaski?”
„Da?”
„Da li još želite ovaj posao?”
„Koji?”
„U prodavnici slikarskog materijala ’Grafički anđeo’.”
„Ovaj... da.”
„Onda se javite na posao u pola devet ujutru.”

74

Posao nije cvetao. Porudžbine su bile retke i skromne. Stajao sam naslonjen na sto za pakovanje i pušio cigaru kad mi je prišao poslovođa, Bad. „Ako nema posla, možeš da skokneš iza ćoška na kafu. Ali gledaj da budeš ovde kad kamioni dođu po pošiljke.”
„Naravno.”
„I pripazi da uvek ima dovoljno raketa za sito-štampu. Neka ih uvek bude u rezervi.” „Važi.”
„I dobro otvori oči da nam neko slučajno ne uđe otpozadi i pokrade nam robu.
Dosta se alkosa muva po ovom kraju.”
„Dobro.”
„Imaš li dovoljno etiketa s natpisom LOMLJIVO?”
„Da.”
„Nemoj da štediš na tim etiketama. Ako ti ponestanu, odmah mi javi. Dobro pakuj robu, posebno boju u teglicama.”
„Pobrinuću se za sve.”
„Dobro. A kad nema posla, skokni na kafu. Tu kod Montija. Imaju sisatu konobaricu, trebalo bi da je vidiš. Nosi duboko dekoltovane bluze i stalno se saginje. A pita im je uvek sveža.”
„Važi.”

75

Meri Lu je bila jedna od devojaka koje su radile u kancelariji. Imala je stila. Vozila je tri godine stari kadilak i živela sa majkom. Zabavljala se sa članovima Losanđeleske filharmonije, filmskim režiserima, kamermanima, advokatima, agentima za nekretnine, kozmetičarima, svecima, bivšim pilotima, baletanima i drugim likovima iz sveta zabave, kao što su rvači i odbrambeni igrači ragbija. Ali nikad se nije udala i nikad nije makla iz kancelarije u toj prodavnici slikarskog materijala, osim da se tu i tamo na brzaka kresne s Badom u ženskom toaletu, kikoćući se iza zaključanih vrata, ubeđena da smo svi ostali već otišli. Osim toga, bila je pobožna i rado se kladila na konje, ali pod uslovom da ima rezervisano mesto, i to u Santa Aniti. Prezirala je Holivud Park. Bila je očajnički željna i izbirljiva u isti mah, i na neki način lepa, ali nije joj baš išlo od ruke da postane ono što je zamišljala.
Jedan od njenih poslova bio je da mi donosi kopije porudžbina koje je prekucavala na pisaćoj mašini. Prodavci su iz korpe uzimali drugi primerak istih porudžbina, da ih popune kad ne poslužuju mušterije, a ja sam ih upoređivao pre nego što spakujem robu. Kad se prvi put pojavila s porudžbinama, na sebi je imala tesnu crnu suknju, visoke štikle, belu bluzu i zlatno-crni šal oko vrata. Imala je sladak prćasti nos, čudesno dupe i dobre sise. Bila je visoka. Mačka i po.
„Bad mi je rekao da slikate”, kazala je.
„Pomalo.”
„O, pa to je prekrasno. Ovde rade tako zanimljivi ljudi.”
„Kako to mislite?”
„Eto, imamo jednog čistača, starijeg čoveka, Morisa, on je iz Francuske. Dođe jednom nedeljno da počisti prodavaonicu. I on slika. Kupuje sve boje, četkice i
platna od nas. Ali čudan je. Nikad ništa ne govori, samo klima glavom i pokazuje prstom. Samo pokazuje šta hoće da kupi.”
„Da-da.”
„Čudan je.”
„Da-da.”
„Prošle nedelje sam otišla u ženski toalet, a on je tamo u mraku brisao pod. Bio je sat vremena unutra.”
„Mmm.”
„Ni vi ne pričate?”
„O, da. Sa mnom je sve u redu.”
Meri Lu se okrenula i otišla. Gledao sam kako guza mrda na tom visokom telu.
Čarobno. Neke su žene zaista čarobne.
Spakovao sam nekoliko pošiljki kad je naišao taj matori. Prljavi sedi brkovi visili su mu oko usta. Bio je nizak i poguren, sav u crnom, sa crvenom maramom oko vrata i plavom beretkom na glavi. Ispod plave beretke štrčala je masa duge, sede, raščupane kose.
Na Morisu su se najviše isticale oči; bile su jarkozelene i kao da su gledale iz dubine glave. Imao je čupave obrve. Pušio je dugačku tanku cigaru. „Zdravo, dečko”, rekao je. Moris nije imao mnogo od francuskog akcenta. Seo je na ivicu stola i prekrstio noge.
„Mislio sam da ne govorite?”
„A, to. Gluposti. Ni na muvu ne bih pišao za njih. Zašto da se masiram?”
„Kako to da u mraku čistite klozete?”
„To je zbog Meri Lu. Posmatram je. Onda odem tamo i svršavam po patosu. To i brišem. Zna ona.” „Slikate?”
„Da, sad radim na jednom platnu u svojoj sobi. Veliko kao ovaj zid. Nije mural. Platno. Slikam čovečji život - od rođenja iz vagine, kroz sve godine njegovog postojanja, i najzad u grobu. Gledam ljude u parku. Koriste mi. Ta Meri Lu, dobra bi to bila jebačina, a?”
„Možda. A možda je to samo privid.”
„Živeo sam u Francuskoj. Upoznao sam Pikasa.”
„Stvarno?”
„Naravno, jebi ga. Nije loš.”
„Kako ste se upoznali s njim?”
„Kucao sam mu na vrata.”
„Nije popizdeo?”
„Ne. Nije popizdeo.”
„Neki ljudi ga ne vole.”
„Neki ljudi ne vole nikog ko je slavan.”
„A neki ljudi ne vole nikog ko nije slavan.”
„Ljudi nisu bitni. Ni na muvu ne bih pišao za njih.”
„Šta je Pikaso rekao?”
„Pa, pitao sam ga neke stvari. Rekao sam: ’Učitelju, kako da usavršim svoj rad?’”
„Bez zezanja?”
„Najozbiljnije.”
„I šta je rekao?”
„Rekao je: ’Ne mogu ništa da vam kažem o vašem radu. Morate sami da ga odradite’.”
„Ha.”
„Da.”
„Dobra žvaka.”
„Da. Imaš li šibicu?”
Dao sam mu šibice. Cigara mu se bila ugasila.
„Imam bogatog brata”, rekao je Moris. „Odrekao me se. Ne voli što pijem. Ne voli moje slike.”
„Ali vaš brat nikad nije video Pikasa.” Moris je ustao i nasmešio se.
„Ne, on nikad nije video Pikasa.”
Moris se vratio hodnikom prema prodavnici, dim njegove cigare uvijao mu se preko ramena. Zadržao je moje šibice.

76

Bad je dogurao kolica sa tri kantice boje. Stavio ih je na sto za pakovanje. Na njima je bila nalepnica s natpisom grimizna. Dao mi je tri nalepnice. Na njima je pisalo cinober.
„Nestalo nam je cinobera”, rekao je. „Odlepi te nalepnice i zalepi ove na kojima piše cinober.”
„Prilična je razlika između grimizne i cinobera”, rekao sam.
„Samo ti to izlepi.”
Ostavio mi je neke krpe i žilet. Pokvasio sam krpe i umotao njima kantice.
Onda sam zgulio stare nalepnice i prilepio nove.
Vratio se posle nekoliko minuta. Nosio je kanticu ultramarina i nalepnicu za kobaltno plavo. Baš lepo, bio je sve bliže...

77

Pol je bio jedan od prodavaca. Bio je debeo, imao je oko 28 godina. Oči su mu bile veoma krupne, buljave. Bio je tabletoman. Pokazao mi je punu šaku pilula, raznih veličina i boja.
„Hoćeš neku?”
„Ne.”
„Ma uzmi jednu.”
„Dobro.”
Uzeo sam žutu.
„Ja uzimam sve redom”, rekao je. „Jebem im milu majku. Neke bi da me dignu, neke da me spuste. Puštam ih da se bore za mene.”
„To može i da te sjebe.”
„Znam. Slušaj, kako bi bilo da svratiš kod mene posle rada?”
„Imam ženu.”
„Svi imamo žene. Ja imam nešto bolje.”
„Šta to?”
„Devojka mi za rođendan kupila mašinu za skidanje kilaže. Jebemo se na njoj.
Radi gore-dole, ne moramo ništa da se cimamo. Mašina obavi čitav posao.”
„Dobro zvuči.”
„Mogli bismo da je upotrebimo. Prilično je bučna, ali nije frka do deset uveče.”
„Ko će da bude odozgo?”
„To je nebitno. Mogu da trpam ili da ga primam. Gore ili dole, sasvim nebitno.”
„Ozbiljno?”
„Ma jebeš finese. Možemo da bacimo paru.”
„Razmisliću o tome.”
„Dobro. Hoćeš li još koju pilulu?”
„Aha. Daj još jednu žutu.”
„Vidimo se kad zatvore.”
„Važi.”
Pol se pojavio po isteku radnog vremena. „Idemo?”
„Ne mogu, Pole. Ne radim te stvari.”
„To je ludilo od mašine. Kad se jednom popneš na nju, zaboravićeš na sve.”
„Nema šanse.”
„Dobro, dođi bar da vidiš moje pilule.”
„U redu. To može.”
Zaključao sam zadnja vrata. Onda smo zajedno izašli na prednja. Meri Lu je sedela u kancelariji, pušila i razgovarala sa Badom.
„Laku noć, ljudi”, rekao je Bad, cereći se...
Pol je živeo jednu ulicu južnije. Imao je stan u prizemlju, s prozorima koji su gledali na Sedmu ulicu.
„Evo mašine”, rekao je. Onda je uključio.
„Gledaj je, gledaj. Zvuči kao veš-mašina. Žena iznad mene kaže: ’Pole, vi ste veliki čistunac. Malo-malo pa vas čujem kako perete veš’.”
„Isključi je”, rekao sam.
„Vidi moje pilule. Imam ih na hiljade, na hiljade. Ne znam ni zašta su neke od njih.”
Pol je držao teglice s pilulama na kuhinjskom stolu. Tu je bilo jedanaest ili dvanaest teglica, različitih oblika i veličina, bile su pune raznobojnih pilula. Bile su prelepe. Dok sam ih gledao, otvorio je jednu teglicu, uzeo tri-četiri pilule iz nje i progutao ih. Onda je otvorio drugu teglicu i uzeo nekoliko pilula. Onda je otvorio treću teglicu.
„K vragu život”, rekao je, „ajmo na mašinu.”
„Propustiću to. Moram da idem.”
„Dobro”, rekao je, „ako nećeš ti da me jebeš, jebaću sam sebe!”
Zatvorio sam vrata za sobom i izašao na ulicu. Čuo sam ga kako uključuje mašinu.

78

G. Menders je prišao do mesta gde sam radio, stao je i gledao u mene. Pakovao sam veliku pošiljku boja, a on je samo stajao i posmatrao me. Menders je bio prvi vlasnik radnje, ali mu je žena pobegla sa crncem a on počeo da pije. Propio je radnju i sad je bio samo prodavac, a neko drugi vlasnik.
„Stavljaš li etikete LOMLJIVO na te pakete?”
„Da.”
„Da li ih dobro pakuješ? Dosta novinskog papira i slame?”
„Mislim da dobro radim.”
„Imaš li dovoljno etiketa LOMLJlVO?”
„Da, ima puna kutija ovde ispod klupe.”
„Jesi li siguran da znaš svoj posao? Ne izgledaš mi kao ekspeditor.”
„Kako izgleda ekspeditor?”
„Ima radnu kecelju. Ti je nemaš.”
„A.”
„Zvali su iz Smit-Barnslija da su našli razbijenu teglu gumarabike u paketu.” Ćutao sam.
„Obavesti me ako ti ponestane etiketa.”
„Važi.”
Menders je izašao na hodnik. Onda je stao, okrenuo se i posmatrao me. Otkinuo sam parče lepljive trake i znalački je omotao oko kutije. Menders se okrenuo i otišao.
Bad je dotrčao do mene. „Koliko rakela od metar osamdeset imaš na lageru?”
„Nijedan.”
„Taj tip traži pet komada za odmah. Eno ga čeka. Stvori ih.”
Otrčao je. Rakel je letva sa gumenom ivicom. Koristi se u sito-štampanju na svili. Otišao sam u potkrovlje, uzeo letve, izmerio pet puta po metar osamdeset i isekao ih. Onda sam na kraju svake daske počeo da bušim rupe. Kad se rupe izbuše, guma se pričvrsti na ivicu. Onda treba išmirglati gumu da ivica bude apsolutno ravna. Ako ivica gume nije apsolutno ravna, ništa od sito-štampe. A ta guma se uvijala, krivila i opirala.
Bad se vratio nakon tri minuta. „Jesu li gotovi ti rakeli?”
„Ne.”
Otrčao je natrag. Bušio sam, zavrtao šrafove, šmirglao. Posle pet minuta opet se pojavio. „Jesu li gotovi rakeli?”
„Ne.”
Otrčao je.
Završio sam jedan rakel i stigao do pola drugog kad se ponovo vratio.
„Zaboravi. Otišao je.”
Bad se vratio u prodavnicu...

79

Radnja je ubrzano propadala. Porudžbine su svakog dana bile sve manje i manje. Bilo je sve manje posla. Najurili su Pikasovog drugara, i sada sam ja morao da perem klozete, praznim korpe za smeće i kačim toalet-papir. Svakog jutra sam čistio i polivao trotoar ispred prodavnice. Prao sam prozore jednom nedeljno.
Jednog dana rešio sam da sredim svoju prostoriju. Krenuo sam da počistim mesto na kome sam držao prazne kartonske kutije koje sam koristio za pakovanje. Sve sam ih sklonio u stranu i, dok sam čistio, primetio sam neku duguljastu sivu kutiju. Uzeo sam je i otvorio. U njoj su bile dvadeset četiri velike četkice od kamilje dlake. Bile su debele i lepe, a prodavale su se po 10 dolara. Nisam znao šta da radim. Gledao sam ih neko vreme, onda sam zatvorio poklopac, izašao na zadnja vrata i ostavio kutiju u uličnu kantu za đubre. Onda sam vratio prazne kartonske kutije tamo gde su i bile.
Te večeri sam se zadržao na poslu. Otišao sam do obližnjeg kafea i uzeo kafu i pitu od jabuka. Onda sam se vratio, prošetao do ugla i skrenuo u prolaz iza naše zgrade. Bio sam negde na četvrtini prolaza kad sam ugledao Bada i Meri Lu kako dolaze s drugog kraja. Mogao sam samo da produžim. Bili smo sve bliže i bliže. Na kraju, kad sam se mimoilazio s njima, rekao sam: „Zdravo.” I oni su rekli:
„Zdravo.” Išao sam dalje. Izašao sam na drugi kraj prolaza, prešao preko ulice i ušao u bar. Seo sam. Sedeo sam i popio pivo, a onda još jedno. Neka žena za šankom pitala me imam li vatre. Ustao sam i pripalio joj cigaretu; dok sam to radio, prdnula je. Pitao sam je da li stanuje u blizini. Rekla je da je iz Montane. Setio sam se jedne gadne noći u Čejenu, Vajoming, nedaleko od Montane. Na kraju sam izašao i vratio se u prolaz.
Prišao sam kanti za đubre i zavukao ruku. I dalje je bila tu: duguljasta siva kutija. Nije delovala prazno. Ubacio sam je kroz kragnu na košulji, kliznula je niz stomak i ostala tu.
Vratio sam se kući.

80

Posle toga su zaposlili jednu mladu Japanku. Oduvek sam gajio neku čudnu ideju da će se, posle svih muka i nevolja, jednog lepog dana pojaviti neka mlada Japanka i onda ćemo srećno živeti do kraja života. Ne toliko srećno koliko bezbrižno i s dubokim razumevanjem i uzajamnom brigom. Japanke imaju predivnu građu kostiju. Oblik njihove lobanje i koža koja se zateže s godinama je čisto savršenstvo; koža napeta kao na bubnju. Kod Amerikanki lice postaje sve mlohavije i mlohavije, da bi se na kraju raspalo. Čak im se i zadnjice raspadaju i postaju nepristojne. Snaga te dve kulture je takođe veoma različita: Japanke instinktivno shvataju juče, danas i sutra. Nazovite to mudrošću. I istrajne su. Amerikanke znaju samo za danas i često je dovoljno da samo jedan dan krene naopako pa da ih potpuno izbaci iz koloseka.
Zato sam bio apsolutno očaran novom devojkom. Osim toga, i dalje sam teško pijančio sa Džen, što je blokiralo mozak, javljao se neki čudan vazdušasti osećaj, neki čudni obrti u glavi i neka nova hrabrost. I tako, kad je prvi put došla pozadi sa porudžbinama, rekao sam: „Ej, dođi bliže. Daj da te ljubim.”
„Šta?”
„Čula si.”
Udaljila se. Tek sam tada uočio da jedva primetno hramlje. Uklapalo se: patnja i teret vekova...
Navadio sam se na nju kao napaljeni džiber naliven pivom u autobusu kroz Teksas. Zainteresovala se - shvatala je moje ludilo. Opčinio sam je a da toga nisam ni bio svestan.
Jednog dana javio se neki kupac da pita imamo li velike limenke belog lepka, pa je došla da pogleda kutije naslagane u ćošku. Ponudio sam se da joj pomognem. Rekla mi je:
„Tražim kutiju s lepkom na kojoj piše 2-G.”
„Dva-dži”, rekao sam. „Ma nemoj?” Uhvatio sam je oko struka.
„Ti si mudrost vekova, a ja sam ja. Stvoreni smo jedno za drugo.” Počela je da se kikoće kao Amerikanka.
„Japanke to ne rade. Šta te spopalo?”
Naslonila se na mene. Uza zid su bile naslagane velike kutije s bojama. Poveo sam je i nežno je smestio na njih. Legao sam preko nje i počeo da je ljubim, zadižući joj haljinu. Tada je ušao Deni, jedan od prodavaca. Deni je bio nevin.
Pohađao je večernju školu slikanja i džonjao na poslu. Nije razlikovao umetnost od opušaka. „Šta se kog đavola dešava ovde?” rekao je, a onda zbrzao u kancelariju.
Sledećeg dana, Bad me pozvao kod njega. „Znaš, morali smo i nju da otpustimo.”
„Ali ona ništa nije kriva.”
„Bila je tamo s tobom.”
„Ja sam je naveo.”
„Deni tvrdi da se podala.”
„Šta on zna o tome? Jedino čemu se podao u životu je njegova ruka.”
„Video vas je.”
„Šta je video? Nisam joj ni gaće skinuo.”
„Ovo je ozbiljna firma.”
„Tu je i Meri Lu.”
„Zaposlio sam te jer sam mislio da si pouzdan radnik.”
„Hvala. I na kraju dobijam otkaz zato što sam pokušao da kresnem kosooku skvo koja ćopa na levu nogu, i to na gomili auto-lakova koje vi, uzgred budi rečeno, prodajete Odseku likovnih umetnosti na Losanđeleskom koledžu kao slikarsku boju. Trebalo bi da vas prijavim tržišnoj inspekciji.”
„Evo ti ček. Završili smo priču.” „U redu. Vidimo se na hipodromu.”
„Naravno”, rekao je.
Platio mi je dan više. Rukovali smo se i onda sam izašao.

81

Ni sledeći posao nije potrajao. Nešto duže od puš-pauze. Bila je to neka mala firma specijalizovana za božićnu galanteriju: raznobojne lampice, ukrase, Božić- Bate, papirna drvca i tome slično. Kad sam primljen, rekli su mi da će morati da me otpuste odmah posle Nove godine, jer posle Nove godine nema više posla. Zaposlili su nekoliko ljudi pod istim uslovima. Zvali su nas ’magacioneri’ i uglavnom smo utovarivali i istovarivali kamione. Magacioner je, osim toga, tip koji mnogo stoji i puši cigarete, u nekom bunovnom stanju. Ali niko od nas nije ostao do Nove godine. Moja je ideja bila da svakog dana odemo u bar na ručak. Naše pauze za ručak bile su svakim danom sve duže i duže. Jednog popodneva se jednostavno nismo ni vratili na posao. Ali sledećeg jutra, kao dobri momci, svi smo opet bili tamo. Saopštili su nam da nismo više potrebni. „Jebi ga”, rekao je poslovođa, „sad moram da iskopam kompletno novu ekipu.” „I najuriš ih posle Nove godine”, rekao je jedan od nas. „Slušajte”, rekao je poslovođa, „hoćete li da radite još danas?” „Da biste iskopali ljude koji će da nas zamene?” rekao je neko.
„To vam je što vam je”, rekao je poslovođa. Odradili smo i taj dan, smejući se kao ludi, dobacujući se kutijama. Onda smo pokupili čekove i vratili se u svoje sobe, svojim pijanim ženama.

82

Ponovo sam ušao u biznis sa neonkama - u kompaniji Hanibim. Kutije su uglavnom bile oko metar i po dugačke i jebeno teške kad se spakuju. Radili smo po deset sati dnevno. Sistem je bio vrlo jednostavan - odeš do pokretne trake i uzmeš potrebne delove, preneseš ih natrag i spakuješ. Radnici su većinom bili Meksikanci i crnci. Crnci su mi od prvog dana seli na grbaču, optužujući me usput da mnogo pružam jezičinu. Meksikanci su se nemo držali po strani i posmatrali. Svaki dan je bio nova bitka - borio sam se za svoju kožu i da održim korak sa glavnim pakerom, Montijem. Sedeli su mi ceo božji dan na grbači.
„Ej, momak. Momak! Dođi ’vamo! Momak, moraću da popričam s tobom.” Bio je to mali Edi. Mali Edi je bio maher za te stvari.
Pravio sam se lud.
„Momak, tebi se obraćam!”
„Edi, kako bi bilo da ti steram ručnu dizalicu u dupe dok pevaš Old men river?”
„Gde si pokupio sve te rupčage po faci, beli momče? Da te nisu jeli miševi na spavanju?”
„A odakle tebi taj rez na donjoj usni? Možda tvoj dečko vezuje žilet na đoku?”
Izašao sam na pauzi i potukao se sa Big Enđelom. Big Enđelo me izdevetao, ali zviznuo sam i ja njega dva-triput, nisam se uspaničio niti sam uzmicao. Znao sam da ima samo deset minuta za taj rad i to mi je pomoglo. Najviše me zabolelo kad mi je nabio palac u oko. Vratili smo se zajedno unutra, dahćući.
„Nemaš ti pojma”, rekao je.
„Nađi me jednom kad nisam mamuran. Razbiću te od batina.” „Važi”, rekao je.
„Dođi mi jednom svež i odmoran, baš da te vidim.” Rešio sam da nikad ne dođem svež i odmoran.
Moris je bio poslovođa. Bio je glup kao noga. Kao da su ga deljali od drveta. Trudio sam se da ne pričam s njim, osim ukoliko moram. Bio je sin vlasnika firme i pokušao je da nešto uradi kao trgovački putnik. Nije uspeo, pa su ga vratili unutra. Prišao mi je. „Šta ti je to na oku? Skroz je crveno.”
„Prolazio sam ispod jedne palme kad me napao kos.”
„I to baš u oko?”
„Aha.”
Moris se udaljio, pantalone su mu bile zavučene duboko u guzicu...
Najbolje je bilo kada oni na pokretnoj traci ne stignu da održe korak s nama, pa smo samo stajali i čekali. Na traci su uglavnom radile mlade Meksikanke
prelepe kože i tamnih očiju; nosile su tesne farmerke, pripijene majice i šljašteće minđuše. Bile su tako mlade, zdrave, efikasne i opuštene. Odlične radnice, a povremeno bi neka od njih pogledala oko sebe i nešto rekla, i onda bi usledile salve smeha i bacanja farova, a ja sam ih gledao kako se smeju, u tim tesnim farmerkama i majicama, i mislio: kad bi se bar jedna od njih noćas našla u krevetu sa mnom, daleko bih bolje podneo čitavo sranje. Svi smo tako mislili. A mislili smo i kako sve one pripadaju nekom drugom. Jebeš ga. Ionako je svejedno. Za petnaest godina imaće preko 80 kila, a onda će njihove ćerke biti kraljice.
Kupio sam auto star osam godina i ostao na tom poslu tokom decembra. Spremala se proslava na Badnje veče. Trebalo je da bude pića, hrane, muzike i plesa. Nikada nisam voleo proslave. Ne znam da igram i zazirem od ljudi, pogotovo na proslavama. Svi se trude da budu seksi i veseli i duhoviti, i sve se nadaju da su dobri u tome, ali nisu. Loši su u tome. Toliko se trude da sve ispada još gore.
I tako, kad mi se Džen priljubila i rekla: „Zajebi tu proslavu, ostani kod kuće sa mnom. Napićemo se ovde”, uopšte mi nije bilo teško da ostanem.
Dan posle Božića čuo sam kako je bilo na proslavi. Mali Edi mi je rekao:
„Kristina se rasplakala što nisi došao.”
„Ko?”
„Kristina, ona zgodna mala Meksikanka.”
„Ko je ta?”
„Ona što radi pozadi na traci.”
„Ne seri.”
„Aha. Plakala je kao luda. Neko je nacrtao tvoju veliku sliku sa tom kozjom bradicom i okačio je na zid, a ispod slike su napisali: ’Daj piće!’”
„Žao mi je, čoveče. Bio sam sprečen.”
„Ma sve je u redu. Na kraju se smirila i onda je igrala sa mnom. Napila se i izbljuvala neku tortu, a onda se još gore napila i igrala sa svim crnim ljudima. Mala baš napaljivo igra. Na kraju je otišla sa Big Enđelom.”
„Verovatno joj je nabio palac u oko”, rekao sam.
Na Staru godinu, posle popodnevne pauze, Moris me pozvao i rekao mi: „Hteo bih da popričam sa tobom.”
„Dobro.”
„Ovamo.”
Moris me poveo me u mračan ćošak do naslaganih kutija. „Slušaj, moramo da te otpustimo.”
„Dobro. Ovo mi je poslednji dan?”
„Da.”
„Imate li ček?”
„Ne, poslaćemo ga.”
„U redu.”

83

U blizini je bila Državna pekara. Dali su mi belu kecelju i kasetu za odeću. Pravili su kolače, keks, krofne i tako dalje. Pomenuo sam dve godine koledža u molbi, pa sam dobio posao kokosara. Kokosar stoji gore, zahvata lopatom u bačvu kokosovog brašna i ubacuje tu belu masu u mašinu. Mašina radi ostalo: bljuje kokos na kolače i ostale slatkiše koji prolaze na traci. Bio je to lak i dostojanstven posao. I eto mene, sav u belom, ubacujem belo kokosovo brašno u mašinu. Na drugoj strani prostorije bilo je desetak devojaka, takođe u belom, sa belim kapicama. Nisam bio sasvim siguran šta one rade, ali pošteno su radile. To je bio noćni rad.
Ovo se desilo druge noći. Dve devojke su zapevale: „O Henri, o Henri, kako voliš ti! O Henri, o Henri, ljubimo te mi!” Sve je više devojaka pevalo. Na kraju su sve pevale. Ja sam, naravno, mislio da pevaju meni.
Onda je utrčala njihova nadzornica i prodrala se: „U redu je, devojke, dosta je bilo!” Spokojno sam zabio lopatu u kokosovo brašno, prihvatajući sve to...
Radio sam tamo dve-tri nedelje kad je zazvonilo pred kraj noćne smene. Onda se uključio razglas: „Neka svi muškarci dođu iza zgrade.”
Prišao nam je čovek u poslovnom odelu. „Okupite se oko mene”, rekao je. U ruci je držao ploču na kojoj je bio pričvršćen list papira. Ljudi su se okupili oko njega. Svi smo bili u belim keceljama. Ja sam stajao na ivici kruga.
„Ulazimo u mrtvu sezonu”, rekao je čovek. „Žao mi je što moramo sve da vas otpustimo dok se prilike ne poprave. A sad, stanite svi u red ispred mene, da zapišem vaša imena, telefone i adrese. Vas ćemo prve obavestiti kad posao krene.” Ljudi su počeli da prave red, ali uz mnogo guranja i psovki. Nisam stao u red.
Gledao sam svu svoju sabraću sa posla kako poslušno navode svoja imena i adrese. To su, pomislio sam, ljudi koji fenomenalno igraju na proslavama. Otišao sam do svoje kasete, okačio belu kecelju, ostavio lopatu kod vrata i izašao.

84

Hotel Sans je bio najbolji hotel u Los Anđelesu. Bio je to stari hotel, ali imao je stila i šarma koji nedostaju novijim hotelima. Nalazio se pored parka u centru grada.
Taj hotel je bio poznat po poslovnim konferencijama i skupim, legendarno talentovanim prostitutkama koje su posle unosne noći davale čak i posluzi hotela. Pričalo se i o portirima koji su postali milioneri - jebenim portirima s dokolenkom koji su imali sreću da upoznaju i ožene neke bogate starije dame. Pa onda hrana, JASTOG, ogromni crni kuvari sa visokim belim kapama što sve živo znaju, ne samo o hrani, već o Životu i o meni i o svemu.
Radio sam na iskrcavanju robe. I to mesto je imalo stila: svaki kamion istovarivalo je po deset ljudi, mada su bila dovoljna i dvojica. Na poslu sam nosio svoje najbolje odelo. Nikad ništa nisam pipnuo.
Istovarivali smo (istovarivali su) sve što je stizalo u hotel, uglavnom hranu. Zaključio sam da bogataši jedu jastoge više nego išta drugo. Stizale su kasete i kasete jastoga, velikih i prekrasno rumenih, mahali su kleštima i pipcima. „Voliš ove stvari, a Kinaski?”
„Aha. O, da”, balio sam.
Jednog dana pozvala me dama iz personalnog. Kancelarija je bila iza mesta gde smo iskrcavali robu. „Kinaski, hoću da vodite ovu kancelariju nedeljom.” „Šta treba da radim?” „Samo da se javljate na telefon i zapošljavati nedeljne perače sudova.” „Važi!”
Lepo je bilo prve nedelje. Samo sam sedeo. Ubrzo je ušao neki stariji tip. „Šta ima, šefe?” rekao sam mu. Na sebi je imao skupo odelo, ali izgužvano i malo prljavo; manžetne samo što nisu počele da se krzaju. U ruci je držao šešir.
„Čujte”, upitao me, „treba li vam neko ko je vešt u razgovoru? Neko ko ume da dočeka goste i popriča sa njima? Ja imam izvesnog šarma, znam razne zgodne anegdote, zasmejavam ljude.”
„Je l’?”
„O, da.”
„Zasmejte me.”
„O, niste me razumeli. Potrebna je prava situacija, raspoloženje, dekor, znate već...”
„Zasmejte me.”
„Gospodine...”
„Ne mogu da vas upotrebim, dosadni ste!”
Perači sudova primani su u podne. Izašao sam iz kancelarije. Napolju je stajalo četrdeset klošara. „Da vidimo, treba nam pet dobrih radnika! Pet dobrih radnika! Pijanci, psihopate, komunisti i pedofili ne dolaze u obzir! I obavezno radnu knjižicu! Da vidimo, izvadite ih i dignite ih uvis!”
Izvadili su radne knjižice. Mahali su njima.
„Ej, imam je!”
„Ej, šefe, vidi mene! Daj čoveku šansu!”
Polako sam ih razgledao. „Dobro, ti sa flekom od govneta na kragni”, pokazao sam prstom. „Dođi ovamo.”
„To nije fleka od govneta, gospodine. To je od safta.”
„E, pa ne znam, šefe, nešto mi se čini da si više jeo od guzice nego od pečenja!”
„A-hahaha”, smejali su se klošari. „A-hahaha!”
„Da vidimo sad, treba mi još četiri dobre sudopere! Imam četiri penija. Baciću ih uvis. Prva četvorica koja mi vrate po peni praće danas sudove.” Bacio sam novčiće visoko u vazduh iznad gomile. Tela su skakala i padala, odeća se parala, čule su se psovke, jedan je čovek vrisnuo, tukli su se. Na kraju su prišla četiri srećnika, jedan po jedan, teško dišući, svaki je nosio novčić. Podelio sam im kartice i poslao ih prema kafeteriji gde će se prvo najesti. Ostali klošari polako su se povukli preko mesta za iskrcavanje robe, skočili dole sa bankine i vratili se prolazom u nedeljnu pustoš centra Los Anđelesa.

85

Nedeljom je bilo najbolje zato što sam bio sam, i ubrzo sam počeo da donosim flašu viskija na posao. Jedne nedelje, posle noćnog pijančenja, viski me tresnuo; obeznanio sam se. Kad sam se te večeri vraćao kući, mutno sam se sećao neke neuobičajene akcije, ali sve mi je bilo nejasno. Sledećeg jutra, pre nego što sam krenuo na posao, rekao sam to Džen. „Mislim da sam nešto sjebao. Ali možda samo umišljam.” Ušao sam u hotel i prišao kontrolnom satu. Nigde nije bilo moje kartice. Okrenuo sam se i otišao do stare dame na personalnom. Unervozila se kad me videla. „Gospođo Farington, nema moje kartice.” „Henri, oduvek sam mislila da ste predivan momak.” „Da?”
„Zar se ne sećate šta ste uradili?” upitala me, nervozno gledajući oko sebe.
„Ne, gospođo.”
„Napili ste se. Saterali ste gospodina Pelvingtona u mušku garderobu i niste hteli da ga pustite napolje. Držali ste ga unutra čitavih pola sata.”
„Šta sam mu radio?”
„Niste hteli da ga pustite napolje.”
„Ko je on?”
„Pomoćnik direktora ovog hotela.”
„Šta sam još uradio?”
„Učili ste ga kako treba voditi ovaj hotel. Gospodin Pelvington je već trideset godina u ovom poslu. Savetovali ste mu da se prostitutke puštaju samo na prvi sprat i da se redovno šalju na lekarski pregled. Nema prostitutki u ovom hotelu, gospodine Kinaski.”
„O, znam ja to, gospođo Pelvington.”
„Farington.”
„Gospođo Farington.”
„I još ste rekli gospodinu Pelvingtonu da bi dva čoveka umesto deset mogli da iskrcavaju robu, i da bi se broj krađa smanjio kad bi svaki radnik dobio svake večeri po živog jastoga u specijalno građenom kavezu koji može da se nosi u autobusu i tramvaju.”
„Vi baš imate smisla za humor, gospođo Farington.”
„Čuvar nikako nije mogao da vas natera da pustite gospodina Pelvingtona.
Pokidali ste mu sako. Popustili ste tek kad smo pozvali policiju.”
„Pretpostavljam da sam dobio otkaz?”
„Ispravno pretpostavljate, gospodine Kinaski.”
Otišao sam iza naslaganih kaseta. Kad gospođa Farington nije gledala, šmugnuo sam do kafeterije za zaposlene. Još sam imao bon za ručak. Mogao sam da se poslednji put pošteno najedem. Hrana je bila skoro isto tako dobra kao i ona koja se spremala za goste, a posluga je dobijala i veće porcije. Ušao sam u kafeteriju stežući moj bon, uzeo tacnu, nož i viljušku, šolju i nekoliko salveta. Prišao sam pultu. Onda sam pogledao naviše. Na zidu iza pulta bilo je parče belog kartona na kome je krupnim slovima bilo naškrabano:
NE DAJTE NIŠTA HENRIJU KINASKOM
Neopaženo sam vratio tacnu i izašao iz kafeterije. Prošao sam preko mesta za iskrcavanje robe i skočio sa bankine u prolaz iza hotela. U susret mi je išao neki klošar. „Šefe, imaš li možda cigaru?” upitao me. „Aha.” Izvadio sam dve, dao mu jednu, ostavio sebi drugu.
Pripalio sam mu, zatim pripalio sebi. Otišao je ka istoku, ja sam otišao ka zapadu.

86

Poljoprivredna berza rada nalazila se na uglu Pete i ulice San Pedro. Prijavljivalo se u pet ujutru. Još je bio mrak kad sam stigao tamo. Ljudi su sedeli i stajali naokolo, motali cigarete i tiho razgovarali. Na svim takvim mestima uvek je isti vonj - vonj ustajalog znoja, mokraće i jeftinog vina.
Dan pre toga pomogao sam Džen da se preseli kod debelog agenta za promet nekretnina koji je živeo na Kingsli Drajvu. Ostao sam skriven u hodniku i gledao kako je ljubi; onda su oboje ušli u njegov stan i zatvorili vrata. Vraćao sam se sam niz ulicu i prvi put primetio razbacane papire i hrpe smeća po ulici. Bili smo izbačeni iz našeg stana. Imao sam dva dolara i osam centi. Džen mi je obećala da će me čekati kad mi ponovo krene, ali nisam joj mnogo verovao. Agent za nekretnine zvao se Džim Bemis, imao je kancelariju na ulici Alvarado i gomilu para. „Mrzim kad me jebe”, rekla mi je Džen. Sada mu je verovatno govorila istu stvar o meni.
Narandže i paradajz bili su naslagani u gajbicama i očigledno su bili besplatni. Uzeo sam jednu narandžu, zagrizao u koru i sisao sok. Potrošio sam svu pomoć za nezaposlene otkako sam otišao iz hotela Sans.
Prišao mi je neki sredovečan tip. Kosa kao da mu je bila farbana, nije ni izgledala kao ljudska kosa, više kao neko predivo. Bio je obasjan oštrim svetlom odozgo. Imao je tamne mladeže po licu, uglavnom oko usta. Iz svakog mladeža rasle su po jedna ili dve crne dlake.
„Kako je?” upitao me.
„Nije loše.”
„Hoćeš da ti popušim?”
„Ne, nema potrebe.”
„Napaljen sam, čoveče. Izuzetno pušim.”
„Žao mi je, nisam raspoložen.”
Besno se udaljio. Pogledao sam po velikoj prostoriji oko sebe. Čekalo je bar pedeset ljudi. Desetak državnih službenika sedelo je za pisaćim stolovima ili šetkalo oko njih. Pušili su cigarete i izgledali zabrinutije od klošara koji su čekali posao. Službenici su bili odvojeni od nas masivnom žičanom pregradom od poda do plafona. Neko ju je ofarbao bezličnom žutom bojom.
Kad bi službenik uspostavljao kontakt sa nama, otključao bi i otvorio stakleni prozorčić na pregradi. Čim obavi papirologiju, zatvarao je prozorčić i zaključavao ga iznutra. Kad god bi to uradio, nada kao da se gubila. Svi bismo ponovo živnuli
kad bi se prozorčić otvorio, šansa svakoga od nas bila je naša šansa, ali čim bi se zatvorio, nada bi isparila. Onda smo samo gledali jedni u druge.
Na zidu u dnu prostorije, iza žute žice i službenika, bilo je šest crnih tabli. Tu su bile bele krede i sunđeri, baš kao u osnovnoj školi. Pet tabli je bilo obrisano, iako su se nazirali tragovi nekadašnjih poruka, davno popunjenih radnih mesta, zauvek izgubljenih za sve nas.
Na šestoj tabli je pisalo:
TRAŽE SE BERAČI PARADAJZA U BEJKERSFILDU
Mislio sam da su mašine davno oduzele posao beračima paradajza. Ali eto, još se traže. Ljudi su očigledno jeftiniji od mašina. A mašine se i kvare. Ah.
Gledao sam oko sebe - nije bilo Azijata, nije bilo Jevreja, gotovo da nije bilo ni crnaca. Uglavnom bele golje i Meksikanci. Onaj jedan ili dva crnca bili su već pijani.
Onda je ustao jedan službenik. Krupan čovek sa pivskim trbuhom. Imao je upadljivu žutu košulju s vertikalnim crnim prugama. Košulja je bila previše uštirkana, a na rukavima je nosio podvezice. Prišao je žutoj pregradi i otključao prozorčić.
„Idemo! Pozadi je kamion koji vozi u Bejkersfild!”
Zatvorio je prozorčić, zaključao ga, seo za pisaći stol i pripalio cigaretu.
U prvi mah se niko nije pomerio. Onda su oni koji su sedeli na klupama počeli jedan po jedan da ustaju i protežu se, ravnodušnih lica. Ljudi koji su stajali bacali su cigarete na pod i pažljivo ih gasili cipelama. Zatim je postepeno nastao opšti egzodus; svi su nagrnuli na bočna vrata u ograđeno dvorište.
Sunce je izlazilo. Prvi put smo zaista pogledali jedni druge. Nekoliko njih se nakezilo ugledavši poznato lice.
Stajali smo u redu i probijali se ka zadnjem delu kamiona dok je sunce izlazilo. Peli smo se na vojni kamion iz Drugog svetskog rata, natkriven pokidanom ciradom. Napredovali smo uz bezobzirno guranje, mada smo se istovremeno trudili da budemo bar upola pristojni. Onda mi je dojadilo laktanje, pa sam stao u stranu.
Kapacitet kamiona bio je neverovatan. Predradnik, krupan Meksikanac, stajao je sa strane i mahao ljudima da uđu: „Ajde, ajde, idemo, idemo...”
Ljudi su se polako kretali napred, kao da ulaze u kitovo ždrelo.
Sa strane sam gledao lica na kamionu; tiho su razgovarali i smeškali se. Bili su mi odbojni, mada sam se osećao usamljeno. Onda sam rešio da bih mogao da berem paradajz; rešio sam da uđem. Neko me gurnuo u leđa. Neka debela Meksikanka, poprilično uzbuđena. Uhvatio sam je za bokove da bih joj pomogao da uđe. Bila je veoma teška i kabasta. Na kraju sam našao neki oslonac; ruka mi je kliznula duboko među njene noge. Ubacio sam je unutra. Onda sam pružio ruku da se uhvatim i popnem se. Bio sam poslednji. Predradnik mi je stao nogom na ruku. „Ne”, rekao je. „Ne treba nam više.”
Motor se pokrenuo, zagrcnuo se i ugasio. Vozač ga je ponovo kresnuo. Kamion
je krenuo i odvezao ih.

87

Berza rada za industrijske radnike nalazila se na ivici klošarskog kvarta. Ljudi su bili bolje odeveni i mlađi, ali jednako bezvoljni. Sedeli su na prozorskim nišama, pogrbljeni, grejali se na suncu i pili besplatnu kafu. Nije bilo šlaga ni šećera, ali bila je besplatna. Nije bilo žičane pregrade između nas i službenika. Telefoni su češće zvonili, a službenici su bili mnogo opušteniji nego na Poljoprivrednoj berzi rada.
Prišao sam pultu i dobio karticu i penkalo vezano lančićem. „Popunite je”, rekao je službenik, lep mladi Meksikanac koji se trudio da profesionalnim držanjem prikrije urođenu srdačnost.
Počeo sam da popunjavam karticu. Za adresu i telefon napisao sam: „Nema”. Za školsku spremu i radno iskustvo napisao sam: „Dve godine Losanđeleskog koledža.
Novinarstvo i likovne umetnosti.”
Onda sam rekao službeniku: „Pokvario sam karticu. Mogu li da dobijem drugu?”
Dao mi je. Promenio sam tekst: „Diploma srednje škole u Los Anđelesu.
Špedicija, magacioner, fizički radnik. Rukuje pisaćom mašinom.” Vratio sam karticu.
„Dobro”, rekao je službenik. „Sedite i videćemo da li će se naći nešto.”
Našao sam mesto na prozorskoj niši i seo. Do mene je sedeo neki stari crnac. Imao je zanimljivo lice, bez uobičajenog rezigniranog izraza kao na licima većine koji su sedeli u prostoriji. Izgledalo je kao da se obuzdava da se ne nasmeje sam sebi i ostalima.
Video je da ga gledam. Nakezio se. „Bistar je lik koji drži ovo mesto. Popizdeo je kad su ga najurili s Poljoprivredne berze, pa je krenuo u ovu priču. Specijalizovao se za honorarni rad. Kad nekom treba da se brzo i jeftino istovari vagon, taj se ovde javi.”
„Aha, čuo sam.”
„A ovaj lik uzima pedeset posto. Ne bunimo se. Daj šta daš.”
„Ma da, jebeš ga.”
„Nešto si skenjan. Šta ti se desilo?”
„Ostao sam bez žene.”
„Naći ćeš druge, a ostaćeš i bez njih.”
„Kuda li odlaze?”
„Gucni malo.”
U torbi je imao flašu. Otpio sam. Porto.
„Hvala.”
„Nema žena u klošarskom kvartu.”
Ponovo mi je pružio flašu. „Pazi da nas onaj ne vidi da pijemo. To je jedino što ga izluđuje.”
Dok smo sedeli i pili, nekoliko ljudi je prozvano i otišlo da radi. Živnuli smo. Bar je bilo neke akcije. Moj crni drugar i ja smo čekali, šetajući flašu. Onda se ispraznila.
„Gde je najbliža prodavnica pića?” upitao sam.
Objasnio mi je pa sam otišao. Danju je uvek bilo vruće u klošarskom kvartu Los Anđelesa. Stare skitnice hodale su po vrućini u debelim kaputima. Ali kad padne noć i nema više mesta u Vojsci spasa, dobro im dođu ti kaputi.
Kad sam se vratio iz prodavnice, moj drugar je i dalje bio tu. Seo sam i otvorio flašu, pružio mu torbu.
„Drži je dole”, rekao je.
Bilo je sasvim pristojno unutra kada imaš vina. Nekoliko mušica počelo je da kruži ispred nas.
„Vinske mušice”, rekao je crnac.
„Nanjušile kurve.”
„Znaju one šta valja.”
„Piju da zaborave.”
„Ma samo piju.”
Zamahnuo sam i uhvatio jednu. Kad sam otvorio šaku, na dlanu je bila samo crna fleka i čudan trag dva krilca. Nula.
„Evo ga!”
Bio je to onaj lepi mladi momak koji je vodio posao. Dojurio je do nas. „Idemo! Napolje odavde! Marš napolje, jebene pijandure! Gubite se odavde da ne bih morao da zovem pubove!”
Gurao nas je ka vratima, psujući. Osećao sam se krivim, ali nisam se ljutio. Čak i dok nas je gurao, znao sam da nam ustvari ništa ne zamera. Na desnoj ruci nosio je veliki prsten.
Nismo se dovoljno brzo kretali, pa sam dobio prstenom iznad levog oka; osetio sam kako curi krv. Moj drugar i ja bili smo ponovo na ulici.
Udaljili smo se i seli na stepenice ispred nekog ulaza. Pružio sam mu flašu.
Otpio je.
„Dobra roba.”
Vratio mi je flašu. Otpio sam.
„Aha, dobra je.”
„Ala prži ovo sunce.”
„Aha, baš prži.”
Ćutke smo sedeli i šetali flašu. Onda se ispraznila.
„Dobro”, rekao je, „moram da idem.”
„Vidimo se.”
Otišao je. Ustao sam i otišao na drugu stranu, skrenuo sam iza ugla i našao se na Glavnoj ulici. Produžio sam sve do Roksija.
U izlogu su bile fotografije striptizeta. Kupio sam kartu. Devojka na blagajni izgledala je bolje od onih na fotografijama. Ostalo mi je samo 38 centi. Ušao sam u mračnu salu i seo u osmi red. Prva tri reda bila su popunjena.
Imao sam sreće. Film se završio i prva striptizeta je već bila na sceni. Darlin. Prva je obično bila najgora, olupina koja uglavnom samo diže noge u igračkom ansamblu. Dobili smo Darlin kao uvertiru. Možda je neka devojka ubijena, ili premlaćena, ili je dobila histeričan napad, pa je Darlin dobila šansu da opet nastupi sama.
Ali Darlin uopšte nije bila loša. Mršava, ali sisata. Vitka kao vrba. Na kraju tih uskih leđa, tog uskog tela, bilo je ogromno dupe. Pravo čudo - dovoljno da sludi čoveka.
Darlin je bila u dugoj haljini od crnog baršuna sa dubokim izrezom - listovi i bedra bili su sablasno beli na crnoj pozadini. Igrala je i gledala nas kroz proreze debelo nafrakanih očiju. Ovo je bila njena šansa. Želela je povratak na scenu - da opet bude u centru pažnje. Navijao sam za nju. Potezala je patent-zatvarače na haljini i sve se više otkrivalo iz tog magičnog crnog baršuna, noge i belina tela. Ubrzo je ostala samo u ružičastom prslučetu i krpici ukrašenoj šljokicama koje su poigravale i svetlucale.
Darlin je u igri dohvatila zavesu na bini. Zavesa je bila pocepana i puna prašine. Dohvatila je, igrajući u ritmu četvoročlanog orkestra, obasjana ružičastim svetlom reflektora.
Počela je da se jebe sa tom zavesom. Orkestar se ljuljao istim pokretima. Darlin se stvarno davala toj zavesi; orkestar se ljuljao i ona se ljuljala. Ružičasto svetlo naglo se pretvorilo u purpurno. Orkestar je ubrzao ritam, svirajući punom snagom. Izgledalo je da Darlin svršava. Zabacila je glavu, rastvorenih usta.
Onda se uspravila i igrajući se vratila na sredinu bine. S mesta na kome sam sedeo čuo sam kako sama sebi peva uz muziku. Uhvatila je svoje ružičasto prsluče i strgla ga sa sebe, a lik tri reda ispred mene upalio je cigaretu. Ostala je samo ona krpica na njoj. Gurnula je prst u pupak i zaječala.
Darlin je i dalje igrala nasred bine. Orkestar je svirao sasvim tiho. Polako je počela da meša. Jebala se s nama. Svetlucava krpica je lagano poigravala na njoj. Kvartet je postepeno ubrzao ritam. Približavali su se vrhuncu tačke; bubnjar je lupkao po ivici bubnjeva kao da pali prskalice; muzičari su izgledali umorno, beznadežno.
Darlin je hvatala svoje gole sise, pokazujući ih, oči su joj bile u zanosu, usne vlažne i rastvorene. Onda se najednom obrnula i ljuljnula svojim ogromnim dupetom ka nama. Šljokice su poskakivale i svetlucale, poludele su, bacajući iskre. Reflektor se tresao i igrao kao sunce. Kvartet je treštao i tutnjao. Darlin se okrenula. Strgla je šljokice sa sebe. Gledao sam, gledali su. Kroz gazu boje kože
videli smo joj dlake na pizdi. Orkestar ju je stvarno karao.
A meni nikako da se digne.

„Priznajem, užasavao me život, sve ono što čovek mora da radi
samo da bi jeo, spavao i oblačio se. Zato sam ležao na krevetu i pio.”

Beleške

1 Čuveni bokser. Prev.
2 Gangplank - mostić preko koga se ulazi na brod. Prev.
3 Jeftina slatka vina. Prev.
4 Popularni američki songovi i himne. Prev.