Pustolovine Migela Litina

Pustolovina Miguela Littína (roman koji se sad po prvi put pojavljuje na hrvatskom) je prema istraživačkoj metodi i prirodi građe reportaža. No nije samo to, ona je i uzbudljiva rekonstrukcija avanture čija je krajnja svrha nesumnjivo bila daleko plemenitija i dirljivija no što daje naslutiti prvotna, uspješno provedena zamisao o tajnom snimanju filma pred nosom zastrašujuće čileanske vojne vlasti. Stil teksta u konačnom obliku je, naravno, moj, jer je piščev glas nezatomiv, pogotovo kad gotovo šest stotina stranica treba zbiti u manje od stotinu i pedeset. Potrudio sam se, unatoč tome, da na više mjesta zadržim tipično čileanske izričaje izvornog kazivanja i da bez iznimke poštujem pripovjedačevo mišljenje.

UVOD


Početkom 1985. godine čileanski filmski reditelj Migel Litin, jedan od pet hiljada prognanih kojima je zauvek zabranjen povratak u domovinu, šest nedelja je tajno b0ravio u Čileu i snimio preko sedam hiljada metara filmske trake o stvarnosti svoje zemlje posle dvanaest godina vojne diktature. Promenjenog lika, načina odevanja i govora, sa lažnim ispravama i uz pomoć i zaštitu ilegalnih demokratskih organizacija, Litin je širom zemlje - čak i u Predsedničkoj palati Moneda - predvodio tri evropske filmske ekipe koje su, pod različitim zvaničnim izgovorima, u zemlju ušle u isto vreme kada i on, ali i još šest ekipa omladinaca, pripadnika pokreta otpora. Tako su nastali četvorosatna televizijska serija i dvosatni film koji je upravo ovih dana počeo da se prikazuje u bioskopskim dvoranama širom sveta.
Kada mi je pre šest meseci, u Madridu, Migel Litin ispričao šta je i kako je to uradio, pomislio sam da se iza njegovog filma krije još jedan kojem preti opasnost da ostane nesnimljen. Prihvatio je da se gotovo nedelju dana podvrgne iscrpljujućem ispitivanju iz kojeg je nastala osamnaestosatna magnetofonska verzija. Tu je, sa svim svojim profesionalnim i političkim protivurečnostima, u celini zabeležena ljudska pustolovina koju sam ja iznova ispričao i sažeo u ovih deset poglavlja.
Neka imena su promenjena i mnoge okolnosti preinačene kako bi se zaštitili učesnici koji još žive u Čileu. Želeo sam da zadržim pripovedanje u prvom licu, onako kako mi je Litin pričao, nastojeći da u tom obliku sačuvam njegov lični, poverljiv ton, lišen površnog dramatizovanja i istorijskih pretenzija.
Stil konačnog teksta je, svakako, moj, jer glas pisca nije nepromenljiv, posebno kada je prinuđen da gotovo šest hiljada stranica svede na manje od pedeset. Ipak, trudio sam se da što više sačuvam jezičke osobenosti izvornog čileanskog kazivanja i da u potpunosti poštujem stavove pripovedača koji se ne podudaraju uvek sa mojim.
Po istraživačkom postupku i odlikama građe Pustolovina Migela Litina - tajni boravak u Čileu je reportaža. Ali i mnogo više: uzbudljiva rekonstrukcija jedne pustolovine čiji je konačni ishod nešto mnogo potresnije, dirljivije od prvobitne i dobro ostvarene namere da se snimljenim filmom naruga nadmenosti vojne vlasti. Sam Litin je rekao: „Ovo nije najodvažniji, već najčasniji čin mog života“. On to i jeste i verujem da je upravo u tome njegova veličina.
G.G.M.

I


ILEGALNO U ČILEU







Avion iz Asunsiona (Paragvaj), let broj 115 preko Ladeka, upravo se spremao da posle više od sata zakašnjenja sleti na aerodrom u Santjagu de Čile. Sa leve strane uzdizala se gotovo sedam hiljada metara visoka Akonkagva koja je, okupana mesečinom, izgledala kao čelični breg. Zastrašujuće lako avion se nagnu levim krilom, potom se uz žalosnu škripu metala ispravi i naglo, u tri kengurska skoka, dotače zemlju. Ja, Migel Litin, sin Ernana i Kristine, filmski reditelj i jedan od pet hiljada Čileanaca bez prava na povratak u otadžbinu, posle dvanaest godina izgnanstva opet sam se nalazio u svojoj zemlji, iako još uvek prognan u samoga sebe: imao sam lažni identitet, lažni pasoš, čak i lažnu suprugu. Odeća i šminka su toliko izmenile moje lice i celokupni izgled da me kasnije, pri punom svetlu, ni rođena majka nije prepoznala.
Veoma malo osoba znalo je za ovu tajnu, a jedna od njih nalazila se sa mnom u avionu. Bila je to Elena, pripadnica čileanskog pokreta otpora, mlada i veoma privlačna devojka koja je od svoje organizacije dobila zadatak da bude u stalnoj vezi sa ilegalnom mrežom u zemlji, da uspostavlja trajne kontakte, određuje pogodna mesta za susrete, procenjuje situaciju na terenu, ugovara sastanke i bdi nad našom bezbednošću. U slučaju da me policija otkrije, da nestanem ili da duže od dvadeset četiri časa ne uspostavim neku od ranije ugovorenih veza, morala bi da obelodani moje prisustvo u Čileu kako bi se uzbunila međunarodna javnost. Iako naše lične isprave nisu ukazivale ni na kakvo srodstvo, od Madrida smo, preko sedam aerodroma, pola sveta proputovali kao srećan bračni par. Ipak, odlučili smo da ovu poslednju razdaljinu, sat i po leta, prevalimo odvojeno i da se i po izlasku iz aviona ponašamo kao da se ne poznajemo. Pasošku i carinsku kontrolu ona će proći posle mene kako bi, u slučaju da zapadnem u nevolju, mogla da obavesti svoje ljude. Ako bi sve dobro prošlo, po izlasku iz aerodromske zgrade opet bismo postali obični supružnici.
Naša zamisao je bila sasvim jednostavna na papiru ali je njeno ostvarivanje podrazumevalo veliki rizik: trebalo je tajno snimiti dokumentarni film o Čileu posle dvanaest godina vojne diktature. Ova zamisao mi se kao san veoma dugo vrzmala po glavi jer sam sliku svoje zemlje već bio izgubio u maglama nostalgije, a za čoveka koji se bavi filmom nema sigurnijeg načina da povrati izgubljenu domovinu nego da na njenom tlu ponovo snima film o njoj. Kada je čileanska vlada počela da objavljuje spiskove prognanih kojima se dozvoljava povratak u zemlju i kada ni na jednom od njih nisam pronašao svoje ime, taj san je postao još grozničaviji. Kasnije, pošto je objavljen spisak onih pet hiljada koji se nikada ne smeju vratiti, a ja sam bio jedan od njih, prerastao je u krajnji očaj. Kada je projekt konačno počeo da se ostvaruje, što se dogodilo gotovo slučajno i to onda kada sam se tome najmanje nadao, već je bilo proteklo više od dve godine otkako sam izgubio iluziju o njegovom ostvarenju.
Bilo je to u jesen 1984. u baskijskom gradu San Sebastijanu u kojem sam se šest meseci ranije nastanio sa Eli i naše troje dece, radi snimanja jednog igranog filma, koje je, kao i mnoga druga u skrivenoj istoriji filma, otkazano nedelju dana pre početka. Našao sam se u bezizlaznom položaju. Ali, za vreme filmskog festivala, večerajući sa prijateljima u jednom poznatom restoranu, opet sam počeo da pričam o svom starom snu. Prisutni su sa zanimanjem pratili moju priču komentarišući je ne samo kao očigledan politički gest već i kao izrugivanje Pinočeovoj nadmenosti, ali nikome nije palo na pamet da je to nešto više od puke izgnaničke maštarije. Ipak, dok smo se, u zoru, usnulim ulicama staroga grada vraćali kući, italijanski producent Lućano Balduči, koji za stolom jedva da je progovorio koju reč, uhvatio me je pod ruku i, kao slučajno, odvojio od ostalih.
„Čovek koji ti je potreban“, reče, „očekuje te u Parizu.“
Tako je i bilo. Čovek koji mi je bio potreban imao je visok položaj u čileanskom pokretu otpora i njegov plan se samo u nekim pojedinostima razlikovao od mog. Četiri sata razgovora u mondenskom prostoru „Kupole“, uz oduševljeno učešće Lućana Baldučija, bila su nam dovoljna da uobrazilju, koju sam u besanim noćima izgnaničkih priviđenja razvio do najsitnijih pojedinosti, pretvorimo u stvarnost.
Prvi korak je bio da u Čile uvedemo tri glavne snimateljske ekipe: italijansku, francusku i još jednu, iz bilo koje evropske zemlje, ali sa holandskim ispravama. Sve ekipe bi u zemlji boravile zvanično, sa overenim dozvolama za rad i uz uobičajenu zaštitu svojih ambasada. Italijanska ekipa, koju bi po mogućstvu vodila jedna novinarka, imala bi kao pokriće snimanje dokumentarnog filma o italijanskim doseljenicima u Čileu, sa posebnim osvrtom na delo Hoakina Toeske, arhitekte koji je izgradio Predsedničku palatu Moneda. Francuska ekipa bi u zemlju ušla sa dozvolom za snimanje ekološkog filma o čileanskoj prirodi. Treća ekipa bi pravila naučnu studiju o poslednjim seizmičkim potresima. Nijedna ekipa ne bi znala za postojanje druge dve. Osim vođa ekipa, koji bi morali da budu priznati stručnjaci, politički opredeljeni i svesni opasnosti kojoj se izlažu, nijedan od članova ne bi trebalo da sazna ni šta se zaista snima, ni za čoveka iz senke koji tim poduhvatom rukovodi. Bio je to lakši deo posla koji sam obavio kraćim putovanjem u zemlju svake ekipe. One noći kada sam stigao u Čile sve tri ekipe, propisno akreditovane i sa odgovarajućim ugovorima, već su se tamo nalazile i čekale dalja uputstva.

DRAMATIČNI PREOBRAŽAJ


Najteže mi je, zapravo, bilo da se pretvorim u drugu osobu. Promena ličnosti je svakodnevna borba u kojoj se čovek često buni protiv vlastite odluke da se promeni, želeći i dalje da bude samo ono što jeste. Tako najveću teškoću nije predstavljalo prihvatanje, kao što bi se moglo pomisliti, već moj nesvesni otpor prema promenama, kako u fizičkom izgledu, tako i u ponašanju. Trebalo je pomiriti se sa činjenicom da više neću biti onakav kakav sam oduvek bio i da ću se preobraziti u nekog potpuno različitog u koga ona ista nemilosrdna policija koja me je prisilila da napustim svoju zemlju neće posumnjati i koga čak ni bliski prijatelji neće poznati. Dva psihologa i jedan filmski šminker, pod nadzorom stručnjaka za specijalne tajne operacije koga su poslali iz Čilea, za manje od tri nedelje postigli su čudo, neprestano se boreći sa mojom nagonskom težnjom da ostanem ono što jesam.
Počeli smo od brade. Nju nije trebalo samo obrijati, već i izaći iz ličnosti koju mi je stvorila. Bradu sam pustio još u ranoj mladosti dok sam snimao svoj prvi film i kasnije sam je nekoliko puta brijao, ali nikada nisam snimao bez nje. Kao da je postala sastavni deo moje rediteljske ličnosti. I moji stričevi su nosili bradu zbog čega sam je, nesumnjivo, još više zavoleo. Pre nekoliko godina, u Meksiku, obrijao sam se ali svoje novo lice nisam uspeo da nametnem ni prijateljima ni porodici, a ponajmanje sebi samom. Svi su imali utisak da je među njima uljez, no ja sam ostajao pri svome verujući da bez brade izgledam mlađe. Nedoumicu je rešila moja mlađa kći Katalina:
,,Bez brade si mlađi“, rekla mi je, „ali i ružniji“.
Stoga ponovno brijanje zbog odlaska u Čile nije podrazumevalo samo penu i brijač, već znatno složeniji proces obezličavanja. Bradu su mi skraćivali malo-pomalo posmatrajući promene, procenjujući kako na moj izgled i ponašanje utiču različite dužine, sve dok nismo stigli do gole kože. Trebalo mi je nekoliko dana da skupim hrabrost i stanem pred ogledalo.
Zatim je na red došla kosa. Od majke Grkinje i oca Palestinca nasledio sam izrazito crnu kosu, ali sam, kao i otac, rano počeo da je gubim. Prvo su mi kosu obojili u svetlosmeđe. Zatim su isprobali različite načine češljanja i zaključili da ne treba ići protiv prirode. Umesto da ćelavost prikriju, oni su je istakli, ne samo ravnom, zalizanom kosom, nego su još i pincetom opustošili ono što su godine već načele.
Znam da je u to teško poverovati, ali neki gotovo neprimetni potezi mogu da promene oblik lica. Iščupali su mi krajeve obrva i na taj način izdužili lice koje podseća na pun mesec čak i kada sam mršaviji nego što sam tada bio. Zanimljivo je da su tako još više došle do izražaja istočnjačke crte lica koje i odgovaraju mom poreklu. Poslednji korak predstavljalo je navikavanje na naočare s dioptrijom koje su mi prvih dana izazivale snažne glavobolje, ali su mi izmenile ne samo oblik očiju već i pogled.
Preobražaj tela bio je znatno lakši, ali je iziskivao veći duhovni napor. Promena lica je, u suštini, bila stvar šminke, dok je promena tela zahtevala posebnu psihološku pripremu i veću koncentraciju. Jer upravo tu je trebalo u potpunosti da preuzmem ulogu pripadnika drugog staleža. Morao sam da naviknem da umesto uobičajenih farmerki i vetrovki nosim odela od engleskog štofa poznatih evropskih modnih kuća, košulje šivene po meri, cipele od najfinije kože, italijanske kravate sa cvetnom šarom. Umesto brzog i nerazgovetnog izgovora čileanske provincije, trebalo je da usvojim ritam govora bogatog Urugvajca, nacionalnosti koja je najviše odgovarala mom novom identitetu. Morao sam da naučim da se smejem na manje karakterističan način, morao sam da naučim da hodam lagano, da koristim ruke kako bih u dijalozima izgledao ubedljivije. Jednom rečju, trebalo je da prestanem da budem ono što sam oduvek bio, siromašni, nepomirljivi filmski reditelj, da bih postao ono što sam najmanje na svetu želeo da budem: zadovoljni buržuj. Ili kako mi Čileanci kažemo: mumija.
U vreme svog preobražaja, u jednoj kući XVI pariskog kvarta učio sam da živim sa Elenom, prvi put u životu podvrgnut tuđem, unapred utvrđenom rasporedu i isposničkom gladovanju, ne bih li izgubio deset od osamdeset šest kilograma koliko sam tada imao. To nije bila moja kuća, i nije joj ni nalikovala, ali je u mojoj glavi ona to morala biti, jer trebalo je stvoriti uspomene da bi se kasnije izbegle protivurečnosti. Bilo je to jedno od najčudnijih iskustava u mom životu, pošto sam ubrzo shvatio da je Elena i privatno simpatična i pouzdana osoba, ali da nikada ne bih mogao da živim sa njom. Zahvaljujući profesionalnim i političkim sposobnostima, stručnjaci su je odabrali da budno pazi da ne skrenem sa koloseka, što nije ostavljalo nimalo prostora za nadahnuće. Slobodni stvaralac u meni odbijao je to da prihvati. Kasnije, kada se sve srećno okončalo, shvatio sam da sam prema njoj bio nepravedan, možda zbog toga što sam je, sasvim nesvesno, poistovećivao sa svetom mog drugog ja u kojem nisam želeo da budem, iako sam znao da mi od toga zavisi život. Sada, kada se prisećam tog neobičnog iskustva, pitam se nismo li ipak bili savršen bračni par: jedva da smo se podnosili pod istim krovom.
Elenin identitet nije predstavljao problem. Bila je čileanska državljanka mada poslednjih petnaest godina nije stalno živela u Čileu, nikada nije bila proterana niti je za njom tragala ma koja svetska policija, tako da je imala savršeno pokriće. Obavila je mnoge značajne političke zadatke u raznim zemljama, pa ju je oduševila zamisao da u vlastitoj domovini učestvuje u tajnom snimanju filma. Međutim, moj problem je bio težak, jer je moja nova nacionalnost, iz tehničkih razloga izabrana kao najpogodnija, zahtevala da savladam karakter koji se veoma razlikuje od moga i da sebi izmislim prošlost u zemlji koju ne poznajem. Ipak, pre određenog roka naučio sam da se osvrnem čim mi se neko obrati mojim lažnim imenom i bio kadar da odgovorim na sva moguća pitanja o Montevideu; o autobuskim linijama koje vode do moje kuće, čak i o školskim drugovima sa kojima sam pre dvadeset pet godina pohađao gimnaziju u aveniji Italija broj 11, dva bloka udaljenu od apoteke, a jedan od novootvorene samousluge. Trebalo je samo da izbegavam da se smejem, jer je moj smeh tako karakterističan da bi me i pored maske mogao odati. Toliko da me je čovek, odgovoran za moj preobražaj, krajnje dramatično upozorio: „Ako se budeš smejao, umrećeš“. Uostalom, kameno lice koje ne zna za osmeh ne predstavlja nikakvu retkost u svetu velikih međunarodnih poslovnih ajkula.
Tih dana projekt je neočekivano doveden u pitanje zbog odluke o ponovnom uvođenju vanrednog stanja u Čileu. Ranjena spektakularnim porazom ekonomske pustolovine Čikaške škole, diktatura je na taj način odgovorila na jednodušnu akciju opozicije, prvi put ujedinjene na zajedničkom frontu. U maju 1983. počeli su prvi ulični protesti koji će se ponavljati tokom čitave godine, uz nepokolebljivo učešće omladine, i naročito žena, ali i uz stalne pokušaje da se ti nemiri uguše u krvi.
Snage opozicije, legalne i ilegalne, kojima su se prvi put pridružili i najnapredniji ogranci buržoazije, proglasile su jednodnevni generalni štrajk u čitavoj zemlji. Taj dokaz društvene snage i odlučnosti ozlojedio je diktaturu i ubrzao uvođenje vanrednog stanja. Pinoče je ispustio očajnički krik koji je, poput operskog akorda, odjeknuo svetom:
„Ako se ovako nastavi, moraćemo da ponovimo 11. septembar“.
Takvi uslovi su nesumnjivo bili pogodni za snimanje filma kojim smo želeli da obelodanimo i neke manje primetne strane čileanske stvarnosti, ali je to ujedno značilo da će i policijske kontrole biti znatno oštrije, pritisak još suroviji, a vreme snimanja ograničeno policijskim časom. Pokret otpora je procenio celokupnu situaciju i složio se sa mojom željom da se započeto nastavi. Tako smo u predviđeno vreme, uz dobro more i povoljan vetar, krenuli punim jedrima.

DUGAČAK MAGAREĆI REP ZA PINOČEA


Prvo veliko iskušenje doživeo sam na aerodromu u Madridu, na sam dan polaska. Prošlo je više od mesec dana otkako nisam video Eli i našu decu Poći, Migelita i Katalinu. Nisam čak imao ni neposrednih vesti o njima, a većina ljudi zaduženih za moju bezbednost smatrala je da porodicu ne treba obaveštavati o mom odlasku kako bi nas poštedeli mučnog rastanka. Štaviše, na samom početku smo mislili da bi bilo bolje da moja porodica ne sazna ništa o projektu, ali smo ubrzo shvatili da bi to bilo besmisleno. Naprotiv, za rad u pozadini nije bilo pogodnije osobe od Eli. Krećući se između Madrida i Pariza, Pariza i Rima, čak do Buenos Ajresa, ona bi najbolje mogla da nadgleda prijem i razvijanje materijala koji bih malo-pomalo slao iz Čilea i da, ako zatreba, nabavi dodatna sredstva. Tako je i bilo.
Sa druge strane, moja kći Katalina je još od samog početka primetila da se u mojoj sobi gomila nova odeća koja potpuno odudara od mog dotadašnjeg načina odevanja, čak i od mog načina života. Bila je tako zbunjena i toliko radoznala da nisam imao drugog izlaza nego da ih sve okupim i uputim u svoje planove. Primili su to sa osećanjem zadovoljstva i saučesništva, kao da su u trenutku postali junaci nekog od onih filmova koje smo, zabave radi, često izmišljali u porodičnom krugu. Ali, kada su me na aerodromu ugledali preobraženog u pobožnog Urugvajca koji nije imao gotovo ničeg zajedničkog sa mnom, i oni i ja smo shvatili da je taj film važna i opasna drama iz stvarnog života u kojoj svi učestvujemo. Ipak, njihova reakcija je bila jednodušna:
„Važno je“, rekoše mi, „da Pinočeu prikačiš dugačak magareći rep“.
Ciljali su na poznatu dečju igru u kojoj mališan, vezanih očiju, treba u trku da prikači kartonski rep magarcu.
„Obećavam da ću to učiniti“, rekao sam, preračunavajući na brzinu dužinu filmske trake kojom sam raspolagao. „Biće to rep od sedam hiljada metara.“
Nedelju dana kasnije Elena i ja smo sleteli u Santjago de Čile. Putovanje je, iz tehničkih razloga, predstavljalo hodočašće kroz sedam evropskih gradova bez predviđene maršrute kako bih se navikao da koristim svoj novi identitet potkrepljen pasošem u koji se nije moglo posumnjati. Bio je to pravi urugvajski pasoš sa imenom i adresom zakonitog vlasnika koji nam ga je dao kao svoj politički doprinos, iako je znao da će biti zloupotrebljen i iskorišćen za ulazak u Čile. Trebalo je jedino njegovu fotografiju zameniti mojom, snimljenom posle preobražaja. Sve moje stvari bile su prilagođene imenu pravog vlasnika pasoša: vezeni monogrami na košuljama, inicijali na ručnoj torbi, podsetnice, papiri za pisma. Nakon mnogih časova vežbe naučio sam da bez greške nažvrljam njegov potpis. Usled pomanjkanja vremena jedino nismo uspeli da sredimo kreditne kartice, što je bio veliki propust, jer je neshvatljivo da čovek za kakvog sam se izdavao plaća na proputovanju tolike avionske karte dolarskom gotovinom.
Uprkos mnogim neslaganjima zbog kojih bismo se u stvarnom životu sigurno razveli, Elena i ja smo za dva dana naučili da se ponašamo kao supružnici koji su u stanju da prebrode najveće užase bračnog života. Svako od nas je poznavao lažni život onog drugog, njegovu lažnu prošlost, lažne buržujske ukuse i ne verujem da bismo u slučaju brižljivog ispitivanja načinili neku ozbiljnu grešku. Imali smo savršenu priču. Vlasnici smo reklamne agencije u Parizu i sa snimateljskom ekipom dolazimo u Čile da bismo snimili film za promociju novog parfema koji bi sledeće jeseni trebalo da bude lansiran u Evropi. Odabrali smo Čile jer je jedna od malobrojnih zemalja u kojoj smo tokom čitave godine mogli pronaći odgovarajuće predele i ambijent za sva četiri godišnja doba, od vrelih plaža do večitih snegova. Elena je sa zavidnom lakoćom nosila skupu evropsku odeću, kao da nije u pitanju ona ista devojka koju sam upoznao u Parizu - puštene kose, u škotskoj suknji i đačkim mokasinama. Ja sam takođe verovao da mi je veoma prijatno u mom novom, gospodskom oklopu sve dok nisam ugledao svoj odraz u jednom izlogu na madridskom aerodromu: tamno odelo, kruti okovratnik, kravata i držanje industrijske ajkule od čega mi se prevrnula utroba. „Kakav užas!“ pomislio sam. „Da ja nisam ja, bio bih isti kao ovaj.“ U tom trenutku sam od svog starog ja imao samo iskrzani primerak knjige Izgubljeni koraci Aleha Karpentjera koji sam nosio u tašni i koji me je poslednjih petnaest godina pratio na svim putovanjima ne bi li mi pomogao da se oslobodim nekontrolisanog straha od letenja. Ipak, bilo je potrebno da prođem različite pasoške kontrole na nekoliko svetskih aerodroma da bih naučio da suzbijem nervozu zbog korišćenja tuđeg pasoša.
Prva kontrola bila je u Ženevi i sve je prošlo sasvim normalno, ali znam da ću je pamtiti do kraja života, jer je službenik pregledao pasoš veoma pažljivo, gotovo stranicu po stranicu, i na kraju podigao pogled ka meni, brižljivo upoređujući moj lik sa onim na fotografiji. Gledao sam ga u oči bez daha, iako je, zapravo, u tom pasošu samo fotografija bila moja. Bilo je to vatreno krštenje: takvu mučninu i lupanje srca nisam više osetio sve do trenutka kada su se vrata aviona otvorila na aerodromu u Santjagu de Čile i kada sam, usred gluve tišine, nakon dvanaest godina ponovo udahnuo ledeni vazduh sa andskih vrhova. Na pročelju zgrade ogromnim plavim slovima je pisalo: Čile se razvija u redu i miru. Pogledao sam na časovnik: za nešto manje od sata počinjao je policijski čas.

II


PRVO RAZOČARANJE: BLISTAVI GRAD







Kada je službenik pasoške kontrole otvorio moj pasoš, obuze me snažna slutnja da će, ako me pogleda u oči, otkriti prevaru. Bila su trojica, svi u civilu, i ja se odlučih za najmlađeg jer mi se učinilo da najbrže radi. Elena je stala u drugi red, kao da se ne poznajemo. U slučaju da se jedno od nas nađe u neprilici, onaj drugi bi mogao da napusti zgradu i da znak za uzbunu. To nije bilo neophodno, jer su službenici, baš kao i putnici, očigledno žurili da ih ne zatekne policijski čas pa su na brzinu pregledali isprave. Proveravajući moj pasoš službenik nije pogledao čak ni vize, znajući da njihovim susedima Urugvajcima nisu potrebne. Stavio je pečat na prvi prazan list na koji je naišao, ali me je, dok je vraćao pasoš, tako prodorno pogledao u oči da sam se sav sledio. „Hvala“, rekoh mu čvrstim glasom.
„Dobrodošli“, uzvrati uz srdačan osmeh.
Prtljag je pristizao takvom brzinom da bi to na ma kom svetskom aerodromu izgledalo čudno, ali i carinici su želeli da stignu kući pre policijskog časa. Uzeh svoj kofer. Uzeh zatim i Elenin - dogovorili smo se da odmah krenem sa prtljagom kako bismo uštedeli vreme i sa oba kofera stigoh na carinu. Carinik je bio u tolikoj žurbi da je, umesto da pregleda kofere, podsticao putnike da požure. Čim sam pred njega spustio prtljag, upitao me je:
„Putujete li sami?“
Potvrdio sam. Bacio je pogled na moja dva kofera i užurbanim glasom naredio: „Hajde, prođite“. Ali jedna kontrolorka koju do tada nisam primetio - prava kerberka u uniformi, plavokosa i muškobanjasta - povika iz prikrajka: „Proveri ga“. Tek tada mi je palo na pamet da ne bih umeo da objasnim zašto u jednom od kofera nosim žensku odeću. Pored toga, nisam mogao da shvatim zašto je među tolikim užurbanim putnicima zapazila baš mene, osim ako nije imala neki drugi, znatno ozbiljniji razlog. Dok je carinik prevrtao moju odeću, zatražila mi je pasoš i pažljivo ga pregledala. Setih se bombone koju sam dobio u avionu. Strpao sam je u usta jer sam znao da će mi postavljati pitanja, a nisam bio sasvim siguran da ću iza lošeg urugvajskog naglaska uspeti da sakrijem svoje pravo, čileansko poreklo. Muškarac me upita:
„Da li ćete dugo ostati u zemlji, gospodine?“
„Koliko bude potrebno“, odgovorih.
Ni sam nisam razumeo to što sam promumlao sa bombonom u ustima, ali moj odgovor ga očigledno nije zanimao, već zatraži da otvorim i drugi kofer. Bio je zaključan. Ne znajući šta da preduzmem, uznemirenim pogledom potražih Elenu. Ravnodušno je stajala u redu za pasošku kontrolu, potpuno nesvesna drame koja se odvijala u njenoj neposrednoj blizini. Tada sam prvi put shvatio koliko mi je potrebna, ne samo u tom trenutku, već i za čitavu našu pustolovinu. Upravo sam nameravao da otkrijem da je ona vlasnica kofera, ne pomislivši čak ni na posledice te svoje nesmotrene odluke, kada mi kontrolorka vrati pasoš i naredi da se pregleda prtljag sledećeg putnika. Opet pogledah u Eleninom pravcu, ali više je ne nađoh.
Bila je to prava čarolija koju ni dan danas ne možemo sebi da objasnimo: Elena je jednostavno iščezla. Kasnije mi je ispričala da je, stojeći u redu, videla kako teglim kofere prema carini i pomislila da postupam nepromišljeno, ali se umirila kada je opazila da napuštam carinsku kontrolu. Koračajući za nosačem koji je preuzeo prtljag, prošao sam kroz gotovo pusto predvorje i tu doživeo prvi udarac nakon povratka.
Nigde se nije opažalo prisustvo vojnog režima, nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja bede. Istina, nisam se nalazio na ogromnom, turobnom aerodromu Los Seriljos, sa kojeg sam dvanaest godina ranije, jedne kišne oktobarske noći krenuo u izgnanstvo, obuzet jezivim osećanjem potpunog rasula, već na savremenom aerodromu Pudauel, gde sam pre vojnog udara bio samo jednom, i to kratko. U svakom slučaju, nije bio u pitanju samo moj lični utisak. Očekivao sam da ću ugledati do zuba naoružane vojnike, tim pre što je u zemlji vladalo vanredno stanje, ali nigde nisam opazio ni jednoga. Čitav aerodrom je bio čist i blistavo osvetljen, sa reklamama živih boja i velikim prodavnicama punim uvozne robe i nigde na vidiku nije bilo čak ni običnog čuvara kome bi se zalutali putnik mogao obratiti za obaveštenje. Taksi-vozila koja su čekala ispred ulaza nisu bila dotrajala kao nekadašnja, već najnoviji japanski modeli, svi jednaki i uredno svrstani jedan iza drugog.
Ali nije bio trenutak za donošenje preuranjenih zaključaka, jer se Elena nije pojavljivala a koferi su se već nalazili u taksiju i policijski čas se približavao vrtoglavom brzinom. Opet sam se našao u nedoumici. Prema dogovoru, ukoliko bi se neko od nas zadržao, onaj drugi bi trebalo da produži dalje i pozove telefonske brojeve koje smo imali spremne za slučaj opasnosti. Bilo mi je veoma teško da odlučim da krenem sam, tim pre što se nismo dogovorili u kojem hotelu ćemo odsesti. Na obrascu za ulazak u zemlju upisao sam hotel ,,El Konkistador“ jer su u taj hotel odlazili poslovni ljudi, pa je samim tim najviše odgovarao našem lažnom identitetu. Osim toga, znao sam da je tu smeštena italijanska ekipa, ali Eleni to nije bilo poznato.
Drhteći od strepnje i studeni upravo sam nameravao da dignem ruke od čekanja kada je ugledah kako trči prema meni. Za njom je, mašući crnim kišnim mantilom, trčao čovek u civilu. Skamenih se očekujući najgore, a onda je čovek konačno sustiže i predade joj mantil koji je zaboravila na carinskom pultu. Kasnila je iz drugog razloga: plavokosoj kerberki je bilo sumnjivo što Elena putuje bez kofera, pa su detaljno pregledali svaki predmet iz njenog ručnog prtljaga, od ličnih isprava do torbice sa toaletnim priborom.
Naravno, nisu mogli pretpostaviti da je mali japanski radio takođe deo naše opreme, jer smo pomoću njega na posebnoj frekvenciji mogli održavati vezu sa pokretom otpora. U tom trenutku sam bio zabrinutiji od Elene jer je po mom računu kasnila više od pola sata, ali mi ona u taksiju objasni da je zakasnila samo šest minuta. Konačno sam se umirio tek kada mi je taksista rekao da do policijskog časa ima još osam-deset minuta, a ne dvadeset kao što sam mislio, pošto je moj sat i dalje pokazivao vreme Rio de Žaneira. U stvari, bilo je tačno deset sati i četrdeset minuta jedne neizvesne, ledene noći.

ZAR SAM ZBOG OVOGA DOŠAO?


Kako smo se približavali gradu očekivane suze radosnice polako je potiskivalo osećanje neverice. U stvari, do starog aerodroma Los Seriljos stizalo se dotrajalim putem, kroz sumorne industrijske četvrti i sirotinjska predgrađa koja su za vreme puča bila poprište krvavih obračuna. Umesto svega toga, do sadašnjeg međunarodnog aerodroma vodio je auto-put, osvetljen kao u najrazvijenijim zemljama sveta, što je bio loš početak za nekoga ko je, poput mene, bio uveren ne samo u to da diktatura donosi zlo, već je i osećao potrebu da njene neuspehe vidi na ulicama, u svakodnevnom životu, na ljudima, kako bi sve to snimio i obznanio čitavom svetu. Ali, sa svakim pređenim metrom, prvobitna nelagodnost pretvarala se u otvoreno razočaranje. Elena mi je kasnije priznala da je i ona osetila istu uznemirenost, iako je u međuvremenu više puta dolazila u Čile.
Ne bez razloga. Nasuprot onome što smo slušali u izgnanstvu, Santjago nas je dočekao u punom sjaju. Njegovi časni spomenici svetleli su u noći, a na čistim ulicama vladao je savršen red. Čuvari reda su bili manje uočljivi nego na ulicama Pariza ili Njujorka. Od istorijske Glavne stanice koju je projektovao Gustav Ajfel, tvorac čuvenog pariskog tornja, pred nama se, kao bujica svetlosti, otvarala nepregledna aleja topola Bernardo O’Higins. Čak ni umorne kurvice na suprotnom pločniku nisu izgledale onako jadno i ofucano kao nekada. Odjednom pored mene kao neželjena sablast izroni Predsednička palata Moneda. Poslednji put kada sam je video bila je samo ogromna olupina prekrivena pepelom. A sada, obnovljena i ponovo korišćena, uzdizala se kao kuća iz snova u dnu francuskog vrta.
Pored mene su promicala glavna obeležja grada. Klub Unije u kojem su se velike zverke sastajale da bi povlačile konce tradicionalne politike, neosvetljeni prozori Univerziteta, crkva San Fransisko, veličanstveno zdanje Narodne biblioteke, robna kuća „Pariz“. Sedeći pored mene Elena je brinula ovozemaljske brige ubeđujući taksistu da nas odveze do hotel a „El Konkistador“, pošto je on uporno predlagao da odemo u drugi hotel u kojem su mu, nesumnjivo, plaćali za dovođenje gostiju. Elena se prema njemu ophodila veoma taktično, pazeći da ne kaže i ne učini nešto što bi moglo da ga uvredi ili izazove sumnju jer su mnogi taksisti u Santjagu bili policijski doušnici. Ja sam bio suviše uzrujan da bih se u to uplitao.
Kako smo se približavali centru grada prestadoh da gledam i divim se materijalnom sjaju kojim je diktatura nastojala da izbriše krvave tragove preko četrdeset hiljada mrtvih, dve hiljade nestalih i milion prognanih. Umesto toga, obratih pažnju na ljude koji su neobično brzo promicali ulicama, možda zbog blizine policijskog časa. Ali nije me potresla samo ta čudna užurbanost. Lica šibana ledenim vetrom otkrivala su istinu. Ljudi su hodali ćutke, bezizražajnih pogleda, niko se nije osmehivao ni gestikulirao, niko nije učinio ni najmanji pokret koji bi otkrio stanje duha prikriveno tamnim kaputima, kao da su svi potpuno sami u nekom nepoznatom gradu. Prazna lica sa kojih se nije moglo pročitati baš ništa. Čak ni strah. Tada je i moje raspoloženje počelo da se menja i nisam mogao da se oduprem želji da izađem iz taksija i umešam se među ljude. Elena mi je navela niz dobrih razloga zbog kojih to ne bi trebalo da učinim, ali nije smela da me odvraća onako uporno i otvoreno kao što je želela, jer se plašila da će je taksista čuti. Obuzet nesavladivim porivom rekoh vozaču da stane i snažno zalupivši vrata izleteh iz kola.
Tek što sam prešao dvesta metara, ravnodušan prema činjenici da se bliži policijski čas, a već posle prvih koraka osetih da mi se moj grad vraća. Prošao sam ulicom Estado, ulicom Uerfanos, čitavim područjem zatvorenim za saobraćaj da šetači mogu nesmetano da uživaju, baš kao u ulicama Florida u Buenos Ajresu, Via Kondoti u Rimu, na pariskom trgu Bobur ili u Zoni Rosa u Siudad Meksiku. Bila je to još jedna dobra tvorevina diktature, ali uprkos klupama na kojima se može u miru sedeti i razgovarati, uprkos razigranim svetlima i kamenim žardinjerama sa brižljivo negovanim cvećem, tu se nazirala istina.
Okupljeni u malobrojnim grupama na uglu, ljudi su razgovarali veoma tiho kako ih ne bi čuli svugde prisutni policijski doušnici. Bili su tu i prodavci raznih sitnica i mnoštvo malih prosjaka. Ipak, najviše su mi privukli pažnju protestantski propovednici koji su svakome ko je želeo da ih sasluša pokušavali da prodaju obrazac večite sreće. Skrenuvši iza ugla neočekivano naleteh na prvog policajca koga sam ugledao od dolaska u grad. Veoma smireno šetkao se sa jednog kraja pločnika na drugi, a još nekoliko čuvara reda se nalazilo u stražarskoj kućici na uglu ulice Uerfanos. Osetih neku prazninu u stomaku, a kolena počeše da me izdaju. Obuze me bes na samu pomisao da ću se tako osećati uvek kad ugledam policajca. Ali ubrzo shvatih da su i oni napeti i da budno motre na prolaznike. Stekao sam utisak da su još uplašeniji nego ja i to mi je pružilo izvesnu utehu. Njihov strah nije bio bezrazložan. Nekoliko dana posle mog dolaska u Čile pokret otpora je digao u vazduh to stražarsko mesto.

U SREDIŠTU USPOMENA


Stajao sam pred vratima prošlosti. Ispred mene se nalazila zgrada televizije u kojoj sam započeo filmsku karijeru. Bila je tu i Pozorišna akademija na koju sam u sedamnaestoj godini došao iz svog sela u unutrašnjosti da polažem prijemni ispit koji će odrediti dalji tok mog života. Tu smo održavali i političke sastanke Narodnog jedinstva, tu sam proživeo najteže i najpresudnije godine svog života. Prošao sam pored bioskopa „Siti“ u kojem sam prvi put gledao remek-dela koja me kao profesionalca i dalje oduševljavaju, a među njima i ono koje se najduže pamti, „Hirošimo, ljubavi moja“. Odjednom, neko prođe pevajući čuvenu pesmu Pabla Milanesa: „Opet ću šetati ulicama nekada okrvavljenog Santjaga“. Slučajnost je bila suviše velika da bih mogao da je podnesem a da mi ne zastane knedla u grlu. Potresen do srži, zaboravih na vreme, na svoj lažni identitet, na svoj ilegalni boravak, i za trenutak opet postadoh ono što jesam, u svom gradu koji sam opet stekao. Morao sam da se oduprem bezumnoj želji da vičući iz sveg glasa svoje ime otkrijem ko sam i da se zbog prava da budem u svojoj zemlji suočim sa posledicama, ma kakve one bile.
U hotel sam stigao plačući, pred sam početak policijskog časa, pa je portir morao da mi otvori već zaključana vrata. Elena nas je prijavila na recepciji i već se nalazila u sobi i podešavala radio-antenu. Delovala je smireno, ali kada me je ugledala, planula je kao prava supruga. Nije joj bilo jasno kako sam mogao nepotrebno da se izložim opasnosti i da potpuno sam tumaram ulicama sve do policijskog časa. Kako nisam bio raspoložen da slušam pridike i ja sam se poneo kao pravi suprug: tresnuo sam vratima i otišao da potražim italijansku ekipu koja se nalazila u istom hotelu.
Pokucao sam na vrata sobe 306, dva sprata ispod naše, ponavljajući u sebi dugačku lozinku koju sam dva meseca ranije, u Rimu, ugovorio sa vođom italijanske ekipe. Iznutra dopre glas, nežni Gracijin glas koji bih prepoznao bez ikakve lozinke:
„Ko je?“
,,Gabrijel.“
,,I ko još?“ upita Gracija.
,,Arhanđeli“, rekoh.
„San Horhe i San Migel?“
Umesto da je tačnost mojih odgovora umiri, glas joj je sve više podrhtavao. Začudio sam se, jer je posle dugih razgovora koje smo vodili u Italiji i ona morala prepoznati moj glas. Ipak, nastavila je lozinku čak i kada sam joj potvrdio da su arhanđeli San Horhe i San Migel.
„Sarko“, reče.
Bilo je to prezime glavnog junaka filma „Putnik za četiri godišnja doba“, onog koji nisam snimio u San Sebastijanu, i ja joj odgovorih njegovim imenom:
„Nikolas“.
Ali Graciji, prekaljenoj mnogim teškim novinarskim zadacima, to nije bilo dovoljno:
„Koliko metara filma?“ upita.
Tada sam shvatio da lozinku namerava da istera do kraja - a on je bio veoma daleko - i uplaših se da tu sumnjivu igru reči sluša neko iz susednih soba.
„Ne zajebavaj više, nego mi otvori vrata“, rekoh.
Ali sa istom nepopustljivošću koju će neprekidno ispoljavati u danima što će uslediti nije htela da mi otvori sve dok nismo stigli do kraja lozinke. ,,Prokletnice“, rekoh u sebi, misleći ne samo na Elenu, već i na Eli. ,,Sve žene su iste.“ Nastavio sam da dajem odgovore sa pokornošću dobro izvežbanog muža, čega se inače najviše na svetu gnušam. Kada smo stigli do poslednje rečenice, ona ista mlada i očaravajuća Gracija koju sam upoznao u Italiji bez straha mi otvori, zagleda se u mene kao da je pred njom utvara, i užasnuta zalupi mi vrata ispred nosa. Nešto kasnije mije rekla: „Kao da sam ugledala nekog poznatog, ali nisam mogla da se setim ko je“. To je bilo sasvim shvatljivo. U Italiji je upoznala Migela Litina, razbarušenog i bradatog, bez naočara i nemarno odevenog, a čovek koji je zakucao na njena vrata bio je ćelav, kratkovid i dobro izbrijan, odeven kao direktor banke.
„Slobodno otvori“, rekoh joj. „Ja sam, Migel.“
Čak i kasnije, kada me je pažljivo osmotrila i pustila u sobu, nastavila je da me promatra sa izvesnim oprezom. Pre nego što se sa mnom pozdravila, pustila je radio da trešti iz sve snage kako naš razgovor ne bi mogao da se čuje u susednim sobama niti da se prati prisluškivačima. Gracija je stigla nedelju dana ranije, sa još tri člana ekipe, i već su imali akreditive i dozvole za rad zahvaljujući dobrom poslovanju svoje ambasade čiji službenici, naravno, nisu bili upoznati sa našim pravim namerama. Štaviše, nekoliko večeri ranije već su snimali visoke vladine službenike na gala predstavi „Madam Baterflaj“ koju je italijanska ambasada organizovala u Teatru Munisipal. Bio je pozvan i general Pinoče, ali je odustao u poslednjem trenutku. U svakom slučaju, prisustvo članova italijanske ekipe na gala predstavi bilo je veoma značajno za nas jer je na taj način ozvaničen njihov boravak u Santjagu, što će im omogućiti da sledećih dana nesmetano snimaju na ulicama. S druge strane, već je bilo u izgledu dobijanje dozvole za snimanje u Palati Moneda i postojala je garancija da oko toga neće biti nikakvih problema.
Ta vest me je toliko obradovala da sam poželeo odmah da počnem sa radom. Da nije bio policijski čas zatražio bih od Gracije da probudi ostale članove ekipe kako bismo zabeležili moju prvu noć po povratku. Napravili smo plan rada kako bismo već ujutru mogli da počnemo snimanje, ali smo se složili da ostatak ekipe ne treba unapred upoznati sa programom i da druge treba ostaviti u uverenju da snimanjem rukovodi G racija. Ona, pak, nikako nije smela da sazna da za taj film rade još dve ekipe. Pijuckajući grapu, italijansku rakiju koja peče kao živa vatra, a koju je Gracija uvek nosila na put gotovo kao amajliju, već smo se o mnogo čemu dogovorili, kada se oglasi telefon. Skočismo istovremeno i Gracija brzo podiže slušalicu, posluša za trenutak, i odmah je spusti. Zvali su sa recepcije i zamolili je da utiša radio jer je gost iz neke od susednih soba telefonirao da bi se požalio.

ZASTRAŠUJUĆA TIŠINA KOJA PRIZIVA SEĆANJA


Previše toga se desilo samo u jednom danu. Kada sam se vratio u svoju sobu, Elena je već plovila mirnim vodama sna, ali je ostavila svetlo pored mog kreveta. U tišini sam se skinuo, spremajući se da pošteno odspavam, ali to je bilo nemoguće. Čim sam legao, postao sam svestan zastrašujuće tišine policijskog časa. Nijedna tišina na svetu nije takva. Tišina koja pritiska grudi, sve više i više, bez prestanka. Nijedan šum se nije čuo u praznom, neosvetljenom gradu. Ni klokotanje vode u cevima, ni Elenino disanje, čak ni zvuci unutar mog vlastitog tela.
Uznemiren ustadoh i nagnuh se kroz prozor, pokušavajući da udahnem svež vazduh sa ulice, pokušavajući da vidim grad, opusteo, ali ne i nestvaran i nikada, još od mog prvog dolaska u onim neizvesnim danima rane mladosti, nije mi izgledao tako tužno i usamljeno. Soba se nalazila na petom spratu i gledala na slepu uličicu okruženu visokim i oronulim zidovima iznad kojih se kroz gustu maglu nazirao tek deo neba. Činilo mi se da nisam u svojoj zemlji, čak ni na ovom svetu, već da sam zločinac, zatočen u zimskoj atmosferi nekog od starih filmova Marsela Karnea.
Dvanaest godina ranije, u sedam ujutru, jedan narednik, vođa patrole, ispalio je rafal iz mitraljeza iznad moje glave i naredio mi da se pridružim grupi zarobljenika koje su gonili ka zgradi „Čile filma“ u kojoj sam radio. Čitav grad je podrhtavao od eksplozija, pucnjave teškog oružja, urlika ratnih aviona u brišućem letu. Narednik koji me je priveo bio je tako zbunjen da me je upitao šta se to događa. ,,Mi smo neutralni“, govorio je, ali nisam shvatao zašto to govori niti na koga se to ,,mi“ odnosi. U jednom trenutku, kada smo se malo izdvojili, upita me:
,,Jeste li vi režirali ’Šakala iz Naualtora’?“
Potvrdio sam, i činilo se da je zaboravio na sve, na prasak oružja, na eksplozije, na zapaljive bombe u Predsedničkoj palati. Zamolio me je da mu objasnim kako postižemo da iz rana lažnih, filmskih mrtvaca curi krv. Objasnio sam mu i bio je oduševljen. Ali, gotovo istog časa vratio se u stvarnost.
„Ne okrećite se“, doviknuo nam je, „inače, ode glava.“
Da nekoliko minuta pre toga nismo videli prve poginule na ulicama, ranjenika koji krvari na pločniku, a nigde nikoga ko bi mu pritekao u pomoć, skupine građana koji motkama pokušavaju da dotuku pristalice Salvadora Aljendea, poverovali bismo da je sve to igra. Videli smo grupu zarobljenika postrojenih uza zid i vojnike u ulozi streljačkog voda. Ali, oni isti vojnici koji su nas sprovodili pitali su šta se to događa i uporno ponavljali: „Mi smo neutralni“. Buka i pometnja bile su izluđujuće.
Zgrada „Čile filma“ bila je okružena vojnicima sa mitraljezima na gotovs, usmerenim ka glavnom ulazu. Pred nas izađe vratar sa crnom beretkom na kojoj se nalazio znak Socijalističke partije.
„Aha“, uzviknu pokazujući na mene, „ovaj gospodin Litin odgovoran je za sve što se ovde događa.“
Narednik ga gurnu tako snažno da ga obori na zemlju.
„Ne seri“, dreknu. „Ne budi peder“.
Prestrašeni vratar se četvoronoške pridiže i upita me:
„Hoćete kaficu, gospodine Litin? Jednu kaficu?“
Narednik zatraži da telefonom proverim šta se događa. Pokušao sam, ali ni sa kim nisam uspeo da uspostavim vezu. Svaki čas ulazio je poneki oficir i izdavao naređenje, a već sledećeg trenutka ulazio bi drugi i naređivao suprotno: da pušimo, da ne pušimo, da sednemo, da ustanemo. Posle pola sata dođe jedan veoma mlad vojnik i puškom pokaza u mom pravcu.
„Naredniče“, reče, „tu je neka plavokosa gospođica koja se raspituje za ovog gospodina.“
To je bila Eli. Narednik izađe da popriča sa njom. U međuvremenu, vojnici nam ispričaše da su napolju još od rane zore, da nisu doručkovali, da im je naređeno da ni od koga ništa ne primaju, da im je hladno, da su gladni. Jedino što smo mogli da učinimo za njih bilo je da ih ponudimo cigaretama.
Upravo smo pripaljivali kada se narednik vrati sa poručnikom koji poče da legitimiše zarobljenike da bi ih prebacio na stadion. Kada je stigao do mene, narednik me preduhitri:
„Ne, poručniče“, reče svom pretpostavljenom, „ovaj gospodin nema nikakve veze sa njima. Došao je samo da prijavi da su mu susedi motkama uništili kola.“
Poručnik me zgranuto pogleda.
„Kako neko može da bude toliki govnar da u ovom trenutku prijavljuje takve gluposti?“ uzviknu. „Hajde, gubi se!“
Potrčao sam ubeđen da će mi pucati u leđa uz stari izgovor o pokušaju bekstva. Ipak, to se nije dogodilo. Eli je, u stvari, došla po moj leš, jer joj je jedan prijatelj javio da su me streljali ispred „Čile filma“. Na pojedinim kućama u našoj ulici isticali su zastave, što je bio unapred ugovoren znak kako bi vojnici znali ko su njihove pristalice. Osim toga, već nas je prijavila jedna susetka koja je znala za našu vezu sa vladom i za moje svesrdno zalaganje u Aljendeovoj predsedničkoj kampanji, za sastanke koji su održavani u našoj kući neposredno pre vojnog udara. Zbog svega toga nismo smeli da se vratimo kući, već smo, sa troje dece i najneophodnijim stvarima, mesec dana neprekidno menjali mesto boravka, bežeći od smrti koja nam je bila za petama, sve dok nas obruč proganjanja nije toliko stegao da nas je prisilio da se zaputimo tunelom izgnanstva.

III


IZGNANICI SU I ONI KOJI SU OSTALI







U osam ujutru zamolio sam Elenu da pozove telefonski broj koji sam samo ja znao i da potraži osobu koju ću ovde zvati lažnim imenom: Frenki. On lično je podigao slušalicu i Elena mu je bez ikakvih dodatnih objašnjenja saopštila da ga Gabrijel moli da dođe u hotel „El Konkistador“, u sobu 501. Stigao je za manje od pola sata. Elena je već bila spremna za izlazak, a ja sam ostao u krevetu. Začuvši kucanje na vratima, pokrih se čaršavom preko glave. Frenki, zapravo, nije znao koga će ugledati jer smo se dogovorili da ću mu sve poruke slati preko ljudi koji će se predstavljati imenom Gabrijel. Poslednjih nekoliko dana javile su mu se tri osobe sa tim imenom - bile su to vođe ekipa, među njima, naravno, i Gracija, tako da nije bilo razloga da pomisli da bih baš ja mogao biti taj novi Gabrijel.
Sprijatelji smo se još mnogo pre osnivanja Narodnog jedinstva, sarađivali na mojim prvim filmovima, sastajali se na mnogim filmskim festivalima, a poslednji put smo se videli godinu dana ranije, u Meksiku. Ali, kada sam otkrio lice nije me prepoznao sve dok nisam prasnuo u smeh, što je moje osnovno obeležje. To je doprinelo da steknem više poverenja u svoj novi izgled.
Frenkija sam uključio u projekt krajem prethodne godine. Bio je zadužen da dočeka svaku ekipu, da im prenese uvodne napomene, da napravi niz osnovnih dogovora koji bi nam olakšali rad, ali da se ne meša u Elenine poslove. Imao je čistu prošlost: Čileanac koji se posle vojnog udara svojevoljno iselio u Karakas, iako protiv njega nije bila podignuta nikakva optužnica i koji je od tada obavio mnoge poverljive zadatke u Čileu gde je imao neograničenu slobodu kretanja i savršeno pokriće. Izuzetno omiljen u filmskim krugovima, uz to simpatičan, maštovit i odvažan, Frenki je bio prava osoba za naš poduhvat. Nisam se prevario. Kao što smo se dogovorili, u Čile je ušao iz Perua, nedelju dana ranije da bi sačekao i uputio ekipe, tako da su sve tri već počele da rade.
Francuska ekipa nalazila se na severu zemlje, snimajući od Arike do Valparaisa, u skladu sa detaljnim planom koji smo njihov vođa i ja napravili pre nekoliko meseci u Parizu. Holandska ekipa je to isto radila na jugu. Italijanska ekipa je ostala u Santjagu da radi pod mojim vođstvom i da, ako zatreba, snimi neki nepredviđeni događaj. Sve tri ekipe su imale nalog da, kad god im se pruži prilika, a da se pri tom ne izlože opasnosti i da ne probude sumnju, ljudima postavljaju pitanja o Salvadoru Aljendeu, jer smo smatrali da je razgovor o zlosrećnom predsedniku najbolji način da se odredi stav svakog Čileanca o trenutnoj situaciji u zemlji i njenoj budućnosti.
Frenki je imao tačan plan puta svake ekipe, kao i spisak hotela u kojima će odsedati, pa smo u svakom trenutku mogli da stupimo u vezu sa njima. Zahvaljujući tome, lično sam mogao da dajem uputstva telefonom. Radi veće bezbednosti Frenki je bio i moj vozač, a automobile smo iznajmljivali svaka tri, četiri dana u različitim agencijama. Tokom čitavog snimanja filma razdvojili smo se svega nekoliko puta.

TROJICA OBEZGLAVLJENIH RUŠE GENERALA


Počeli smo da radimo u devet ujutru. Nedaleko od hotela, pod bledim, mlakim zracima jesenjeg sunca koji su se probijali kroz krošnje visokog drveća, trg Armas me je u stvarnosti ganuo više nego u mojim sećanjima. Večno cveće koje se obnavlja svake sedmice učinilo mi se svežije i raskošnije nego ikada. Italijanska ekipa je sat ranije počela da snima uobičajene jutarnje prizore na trgu: penzionere koji čitaju novine na drvenim klupama, starce koji hrane golubove, ulične prodavce i fotografe sa starinskim aparatima, slikare koji za tri minuta izrađuju karikature, čistače cipela za koje se sumnja da su doušnici vlasti, decu sa raznobojnim balonima koja se tiskaju oko kolica sa sladoledom, ljude koji izlaze iz katedrale. Kao obično, na jednom uglu je stajala grupa nezaposlenih umetnika koji su čekali da im neko ponudi posao na neočekivanoj proslavi: poznati muzičari, mađioničari i klovnovi, kao i napadno odeveni i našminkani travestiti čiji je pravi pol nemoguće odrediti. Za razliku od prethodne noći, na trgu se tog lepog jutra nalazilo nekoliko pretećih, dobro naoružanih policijskih patrola. Iz njihovih autobusa, opremljenih moćnim ozvučenjem, odjekivali su najnoviji muzički hitovi.
Kasnije sam shvatio da se samo onima koji su tek stigli u zemlju može učiniti da na ulicama nema mnogo policije. U svako doba patrole su skrivene na glavnim stanicama podzemne železnice, a kamioni opremljeni vodenim topovima nalaze se u bočnim ulicama, spremni da gnevno i surovo uguše i najmanji nagoveštaj svakodnevnih, brojnih i neorganizovanih protesta. Najviše se motri na Trg Armas, najosetljiviju tačku Santjaga, gde je smešteno sedište Vikarijata Solidarnosti, snažnog bedema protiv diktature pod okriljem kardinala Silve Enrikesa, koji podržavaju ne samo katolici, već i svi oni koji se bore za povratak demokratije u Čile. Zahvaljujući tome, Vikarijat poseduje moralnu snagu koju je teško savladati, a prostrano, sunčano dvorište te zgrade u kolonijalnom stilu, zbog živosti koja u njemu vlada, tokom čitavog dana podseća na pijacu. Begunci svih boja tu nalaze utočište i toplu ljudsku podršku, tu se na najbrži način pruža pomoć svima kojima je potrebna, posebno političkim zatvorenicima i njihovim porodicama. Ujedno, to je mesto odakle se obelodanjuju mučenja, organizuju potrage za nestalima i diže glas protiv svake nepravde.
Nekoliko meseci pre mog tajnog povratka, diktatura je Vikarijatu zadala krvavi udarac koji se, međutim, okrenuo protiv same Vojne hunte i ugrozio njenu stabilnost. Zapravo, krajem februara 1985. tri pripadnika opozicije uhvaćena su uz takvo paradiranje sile da nije bilo teško pogoditi ko stoji iza toga. Sociolog Hose Manuel Parada, službenik Vikarijata, uhapšen je u prisustvu svoje male dece, ispred njihove škole; policija je zaustavila saobraćaj tri bloka uokolo, a čitavo područje nadletali su vojni helikopteri. Druga dvojica su uhapšena u različitim delovima grada, u kratkom vremenskom razmaku. Bili su to Manuel Gerero, vođa Sindikata prosvetnih radnika Čilea, i Santjago Natino, veoma ugledni grafičar za koga se do tada nije ni znalo da je aktivni član pokreta otpora. Na užas čitave zemlje, 2. marta 1985. na zabačenom putu u blizini međunarodnog aerodroma osvanula su tri leša bez glave i sa tragovima divljačkog zlostavljanja. General Sesar Mendosa Duran, komandant policijskog korpusa i član vladine hunte, izjavio je predstavnicima štampe da je trostruko ubistvo posledica unutrašnjih sukoba među komunistima i da iza toga stoji Moskva. Ali, narod je odbacio laž i general Mendosa Duran, u koga je javnost upirala prstom kao na glavnog pokretača zločina, morao je da napusti vladu. Posle tog događaja, nepoznate ruke su sa table izbrisale ime ulice Puente, jedne od četiri koje izlaze na Trg Armas i umesto njega napisale naziv pod kojim je danas poznata: ulica Hosea Manuela Parade.

IMATE SREĆE ŠTO STE URUGVAJAC


Onoga jutra kada smo Frenki i ja kao dva obična prolaznika stigli na Trg Armas u vazduhu je još uvek lebdelo neraspoloženje izazvano tim surovim događajem. Video sam da se filmska ekipa nalazi na mestu koje smo Gracija i ja odredili prethodne noći. Opazila nas je, ali još nije dala nikakva uputstva kamermanu. Frenki se udalji, a ja se prihvatih režije, onako kako sam se ranije dogovorio sa vođama sve tri ekipe. Prvo prošetah popločanim stazama, zastajkujući na pojedinim mestima da bih pokazao Graciji šta da snime kada opet prođem tim putem. U tom trenutku nije trebalo snimati nijednu pojedinost koja bi jasno pokazala stalno prisustvo vojne sile na ulicama. Tog jutra planirali smo samo da uhvatimo svakodnevnu atmosferu i sa posebnom pažnjom snimimo ljude koji su mi, kao i prethodne noći, i dalje izgledali zatvoreniji nego ranije. Hodali su brže, gotovo nezainteresovani za ono što se kraj njih dešava, pa čak i oni koji su razgovarali činili su to oprezno, ne naglašavajući reči gestovima, što sam zapamtio kao običaj nekadašnjih Čileanaca, očuvan i u izgnanstvu. Šetao sam od grupe do grupe, noseći u cepu košulje mali, veoma osetljivi magnetofon, sa željom da zabeležim razgovore koji će mi pomoći da bolje osmislim ne samo taj prvi dan snimanja, već i čitav film.
Kada sam pokazao mesta koja treba snimati, odlučih da nešto pribeležim i sedoh kraj gospođe koja se sunčala na jednoj od zelenih klupa na kojoj su mnogi naraštaji zaljubljenih urezali imena i srca. Beležnicu sam, kao i obično, zaboravio, pa sam pisao na poleđini kutije ,,žitana“, čuvenih francuskih cigareta kojima sam se snabdeo u Parizu. Tu naviku zadržao sam tokom čitavog snimanja, pa su mi pribeleške, iako kutije nisam čuvao zbog toga, poslužile kao brodski dnevnik pomoću kojeg sam u ovoj knjizi rekonstruisao sve pojedinosti sa putovanja.
Dok sam tog jutra na Trgu Armas pravio beleške, primetih da me gospođa koja je sedela pored mene posmatra ispod oka. Bila je sredovečna, u staromodnoj odeći niže srednje klase, sa iznošenim šeširom i u kaputu sa krznenim okovratnikom. Nije mi bilo jasno šta radi tu, sama i ćutljiva, gledajući u prazno, ne obazirući se na golubove koji su lepršali iznad naših glava i kljuckali nam vrhove cipela. Nikada se toga ne bih setio da mi ona sama nešto kasnije nije rekla da joj je bilo hladno za vreme mise, pa je poželela malo da se ogreje na suncu pre nego što uđe u podzemnu železnicu. Pretvarajući se da pomno čitam novine, opazih da me odmerava od glave do pete, nesumnjivo stoga što je moja odeća malo odudarala od one koja se u to doba dana mogla videti na trgu. Nasmeših joj se i ona me upita odakle sam. Tada neopazice pritisnuh džep svoje košulje i uključih magnetofon.
„Urugvajac sam“, rekoh.
„Aha“, odgovori. „Blago vama, imate sreće.“
Ovo se odnosilo na izborni sistem u Urugvaju, o čemu je pričala sa dirljivom čežnjom za vlastitom prošlošću. Pretvarao sam se da sam zbunjen, pokušavajući da je navedem da bude određenija, ali nisam uspeo da saznam nešto više o njoj. Ipak, sasvim otvoreno mi je govorila o nedostatku ljudskih sloboda i o velikoj nezaposlenosti u Čileu. U jednom trenutku pokaza na klupe na kojima su sedeli nezaposleni, komičari, muzičari, travestiti, svakoga časa sve brojniji.
„Pogledajte ove ljude“, reče. ,,Tu provode čitav dan očekujući pomoć, jer su bez posla. U našoj zemlji ljudi gladuju.“
Pustio sam je da priča. Kada sam izračunao da je proteklo pola sata od moje prve šetnje trgom, napravih još jedan krug, a Gracija reče kamermanu da me snima iz daljine i da pazi da ne privuče pažnju policije. Situacija je, međutim, bila sasvim obratna: ja nikako nisam mogao da skinem pogled sa policajaca. Bilo je to neko čudno stanje opčinjenosti kojoj nisam mogao da se oduprem.
Iako su u Čileu oduvek postojali ulični prodavci, mislim da ih nikada nije bilo više nego tada. Teško je zamisliti neko mesto u trgovačkom centru gde se ne bi mogli zateći u dugim ćutljivim redovima. Prodavali su sve i svašta. Bili su toliko brojni i tako različiti da su samim svojim prisustvom otkrivali pravu socijalnu dramu. Pored nezaposlenog lekara, nekadašnjeg inženjera ili dame kraljevskog držanja, koji u bescenje prodaju odeću iz boljih vremena, behu tu i deca koja nude ukradenu robu i žene koje pokušavaju da prodaju domaći hleb. Ali većina tih zlosrećnih trgovaca odrekla se svega sem svog dostojanstva. Iza svaštarskih tezgi i dalje su bili odeveni kao na svojim nekadašnjim radnim mestima. Taksista koji je svojevremeno bio uspešan trgovac tekstilom, povezao me je u višečasovni obilazak grada i na kraju odbio da naplati uslugu.
Dok je kamerman snimao trg, kretao sam se između ljudi hvatajući odlomke razgovora koji će mi kasnije poslužiti kao komentar za pojedine prizore, pazeći da ne dovedem u nepriliku one koje bi kasnije mogli prepoznati na ekranu. Gracija me je pažljivo posmatrala sa drugog kraja, a i ja sam pratio šta ona radi. Držala se mojih uputstava da kamera krene od najviših zgrada, da se zatim polako spušta šireći ugao snimanja i da se zaustavi na policajcima. Želeli smo da na njihovim licima uhvatimo napetost koja je, kako se bližilo podne i trg postajao življi, bivala sve očiglednija. Ali, veoma brzo su primetili da ih posmatra oko kamere i zatražili od Gracije dozvolu za snimanje na ulici. Video sam da je Gracija pokazala dozvolu i da je policajac zadovoljan, pa sam sa olakšanjem nastavio svoju šetnju. Kasnije sam saznao da je policajac zamolio da ih ne snimaju, ali nije mogao da joj protivreči kada je odgovorila da u dozvoli ne postoje takva ograničenja i pozivala se na svoje pravo da kao Italijanka nije obavezna da prihvati neosnovana naređenja. Taj podatak mi je bio zanimljiv jer je pokazivao da, u suštini, sama činjenica da je u pitanju ekipa iz Evrope predstavlja u Čileu prednosti koje smo i predvideli.

IZGNANICI SU I ONI KOJI SU OSTALI


Policajci su mi postali opsesija. Nekoliko puta sam prošao pored njih tražeći povod da zapodenem razgovor. Gonjen neodoljivim porivom, naglo sam prišao jednoj patroli i počeo da postavljam pitanja o kolonijalnoj zgradi Opštinske uprave koja je prethodnog marta oštećena u zemljotresu i koju su upravo popravljali. Policajac mi je odgovarao na pitanja, ali me pri tom uopšte nije gledao kako mu ne bi promakla nijedna pojedinost od onoga što se dešava na trgu. I njegov kolega se ponašao na isti način, ali bi me povremeno neprijateljski odmerio, gubeći polako strpljenje, jer je počeo da uočava da namerno postavljam glupa pitanja. Tada je zastrašujuće namrgođen stao ispred mene i zapovedio:
,,Šetaj!“
Ali ja sam već razbio mađiju, pa se uznemirenost koju sam osećao u prisustvu policije preobrazila u neku čudnu omamljenost. Umesto da ga poslušam, počeh da im držim predavanje o tome kako je policija dužna da izađe u susret miroljubivom strancu. Nisam shvatao da moj tobožnji urugvajski naglasak ne može da izdrži tako tešku probu sve dok jednom od policajaca nije dozlogrdilo moje zanovetanje, pa mi zatraži isprave.
Čini mi se da ni u jednom trenutku svog putovanja nisam bio tako oslobođen straha. Svašta mi je palo na pamet: da odugovlačim ne bih li dobio u vremenu, da pružim otpor, čak i da brže-bolje pobegnem, iako sam znao da bi me odmah sustigli. Pomislio sam na Elenu koja je u tom trenutku bila ko zna gde i samo sam kao daleki odblesak primetio kameru koja je sve to snimala i koja će taj neoborivi dokaz moga hapšenja proširiti svetom. Osim toga, Frenki se nalazio u blizini, a kako sam ga dobro poznavao bio sam siguran da ne skida pogled s mene. Najlakše je, dakle, bilo da pokažem pasoš koji je već prošao mnoge aerodromske kontrole. Ipak, uplašio sam se, jer sam se tek tada setio da sam načinio grešku koja bi me mogla stajati glave: u istom novčaniku u kojem sam držao pasoš nalazila se moja prava lična karta koju sam tu nepažnjom ostavio, kao i kreditna kartica sa mojim imenom. Svestan da mi nema druge nego da se upustim u rizik, pokazao sam pasoš. Policajac, isto tako neodlučan šta da učini, baci pogled na fotografiju i nešto pomirljivije vrati mi ispravu.
„Šta biste želeli da saznate o ovoj zgradi?“ upita me. Punim plućima udahnuh vazduh.
„Ništa“, rekoh. „Samo sam se zajebavao.“
Taj događaj me je do kraja boravka u Čileu oslobodio straha od policajaca. Od tada sam ih doživljavao tako prirodno kao i ostali Čileanci, pa i oni u ilegali - a takvih je mnogo - i dva, tri puta sam čak morao da im se obratim za sitne usluge koje su mi oni drage volje učinili. Između ostalog su me, ni manje ni više, patrolna kola, kao prethodnica, odvela do aerodroma kako bih stigao na međunarodni avion nekoliko minuta pre nego što će policija otkriti moje prisustvo u Santjagu. Elena nikako nije mogla da shvati kako neko može da izaziva policiju samo da bi se oslobodio napetosti, pa se postojeći jaz u našim poslovnim odnosima još produbio.
Dobro je što sam se i sam pokajao zbog svoje nesmotrenosti pre nego što je ona ili ma ko drugi mogao na to da mi ukaže. Čim mi je policajac vratio pasoš, dao sam G raciji ugovoreni znak za prekid snimanja. Frenki koji je sve pratio sa druge strane trga, uznemiren kao i ja, želeo je da mi se pridruži, ali sam ga zamolio da posle ručka dođe k meni u hotel. Želeo sam da budem sam.
Seo sam na klupu da pročitam novine, ali sam preletao pogledom preko redova, nesvestan onoga što čitam, jer sam bio toliko uzbuđen što tog prozračnog jesenjeg popodneva sedim na tom mestu da jednostavno nisam mogao da se usredsredim na čitanje. Ubrzo udaljeni prasak topa najavi podne, golubovi usplahireno zalepršaše, a zvona katedrale ispuniše vazduh zvucima najdirljivije pesme Violete Pare: „Hvala životu“. Za mene je to bilo previše. Pomislih na Violetu, pomislih na njene gladne, beskućničke dane u Parizu, pomislih na njeno dostojanstvo koje je izdržalo sva iskušenja i pomislih kako je uvek postojao neki krug koji ju je osporavao, koji nije shvatao njene pesme i koji se rugao njenom prkosu. Veliki predsednik morao je da umre u vatri okršaja i Čile je morao da pretrpi najkrvavije mučeništvo u svojoj istoriji, a Violeta Para da umre od vlastite ruke da bi njena domovina otkrila duboke ljudske istine i lepotu njene pesme. Čak su je i policajci zaneseno slušali, nemajući pojma ko je ona, ni šta misli, ni zašto peva umesto da plače, niti koliko bi ih mrzela da se nalazi tu, doživljavajući čudesnu raskoš te jeseni.
Željan da krenem u osvajanje prošlosti stopu po stopu, otišao sam u gostionicu u gornjem delu grada u kojoj smo Eli i ja često ručavali dok smo se zabavljali. Bilo je to ono isto mesto, pod vedrim nebom, sa stolovima u senci topola i među samoniklim bokorima cveća, ali ono je samo podsećalo na nešto što je već davno prestalo da postoji. Nije imalo dušu. Morao sam da se bunim da bi me uslužili, a zatim sam gotovo čitav sat čekao na dobar komad pečenog mesa. Bio sam već pri kraju obeda kada je ušao par koji Eli i ja nismo videli još od vremena kada smo tu bili stalni gosti. On se zvao Ernesto, zvani Neto, a ona Elvira. Tu, u blizini, imali su sumornu radnjicu u kojoj su prodavali bakroreze i medaljone sa likovima svetaca, brojanice i relikvije, pogrebne ukrase. Oni, međutim, nisu imali nikakvih sličnosti sa svojom trgovinom, jer su bili vedrog duha i velike šaljivdžije, i često smo subotom, kada je bilo lepo vreme, uz vino i karte, ovde ostajali do kasne večeri. Kada sam ih ugledao kako ulaze držeći se za ruke kao što su uvek činili, ne samo da sam bio iznenađen što su posle tolikih promena u svetu ostali verni istom mestu, već i zapanjen koliko su ostarili. Zadržao sam ih u sećanju ne kao običan bračni par, već kao dugogodišnje verenike, plahovite i pune zanosa, a sada su mi ličili na dvoje debelih, sumornih staraca. Bili su ogledalo u kojem sam nenadano ugledao vlastito starenje. Da su me prepoznali, nesumnjivo bi i oni mene gledali sa istim zaprepašćenjem, ali ja sam bio zaštićen oklopom bogatog Urugvajca. Sedeli su za obližnjim stolom i razgovarali glasno, ali sad bez one nekadašnje žestine i povremeno me radoznalo pogledali, ne sanjajući da smo jednom bili srećni za zajedničkim stolom. Tek u tom trenutku sam shvatio kako su duge i puste bile godine izgnanstva. I ne samo za nas koji smo otišli, već i za njih: za sve one koji su ostali.

IV


PET GLAVNIH OBELEŽJA SANTJAGA







U Santjagu smo snimali još pet dana, što je bilo dovoljno da isprobamo delotvornost našeg načina rada. Sve vreme sam bio u vezi sa francuskom ekipom na severu i holandskom na jugu zemlje. Elenine veze su se pokazale kao veoma uspešne, tako da je malo-pomalo počela da ugovara susrete sa vođama pokreta otpora, kao i sa legalnim političkim ličnostima.
Ja sam se, pak, pomirio sa sudbinom i prihvatio činjenicu da sam sada neko drugi. Bila je to velika žrtva jer sam silno želeo da vidim svoje rođake i prijatelje - pre svih svoje roditelje - i da oživim mnoge trenutke svoje mladosti. Ali oni su živeli u svetu u koji nisam smeo da kročim, bar dok traje snimanje, pa sam ugušio osećanja i prihvatio neobičan položaj izgnanika u rođenoj zemlji, što je najtužniji vid izgnanstva.
Na ulicu sam retko izlazio bez pratnje, ali sam se uvek osećao usamljenim. Ma gde bio, na mene su motrili pripadnici pokreta otpora, a da to nisam ni primećivao. Samo sam, kada je trebalo da se sastanem sa izuzetno poverljivim osobama koje nisam želeo da otkrijem ni pred svojim prijateljima, unapred zahtevao da me oslobode pratnje. Kasnije, kada je Elena prestala da mi pomaže i usmerava rad već sam bio dovoljno pripremljen da se sam snalazim te nisam imao nikakvih neočekivanih teškoća. Film je snimljen kao što je predviđeno i nijedan od mojih saradnika nije doživeo nikakvu neprijatnost zbog moje nemarnosti ili greške. Ipak, kada smo već bili van Čilea, jedan od ljudi koji su rukovodili čitavom operacijom raspoloženo mi je rekao:
„Nikada od kada je sveta i veka nisu u tolikoj meri i na tako opasan način prekršena tolika pravila sigurnosti“.
U svakom slučaju najvažnije je bilo da smo za manje od nedelju dana premašili plan snimanja u Santjagu. Bio je to dosta labav plan koji je dopuštao razne promene na terenu i pokazalo se da se samo na taj način moglo raditi u nepredvidivom gradu koji nam je svakog trenutka nudio iznenađenja i nadahnjivao nas pravim zamislima.
Do tada smo promenili tri hotela. ,,El Konkistador“ je bio udoban i praktičan, ali se nalazio u samom srcu režima, pa smo sa razlogom smatrali da je jedan od najbrižljivije čuvanih. Isto je, bez sumnje, bilo i sa ostalim hotelima sa pet zvezdica u koje su stalno dolazili stranci, u načelu sumnjivi diktaturi. Ipak, strepeli smo da ćemo još više privući pažnju u hotelima druge kategorije gde je provera odlazaka i dolazaka obično stroža. Stoga je najsigurnije bilo da svaka dva, tri dana promenimo hotel, bez obzira na kategoriju, ali da se nikada ne vratimo u isti, jer sam pomalo sujeveran: verujem da mi se uvek loše piše kada se vratim negde gde sam već bio izložen opasnosti. To verovanje se ukorenilo u meni još 11. septembra 1973. dok su avioni bombardovali Palatu Moneda a gradom vladala pometnja. Bez neprijatnosti sam uspeo da pobegnem iz kancelarija „Čile filma“ kuda sam odjurio da sa svojim starim prijateljima pokušam da pružim otpor vojnom udaru. Kada sam grunu prijatelja koji su sa razlogom strahovali za svoje živote odvezao do parka Forestal, načinio sam strašnu grešku i vratio se. Kao što sam već ispričao, samim čudom sam se spasao.
Nakon treće promene hotela Elena i ja smo odlučili da uvedemo dodatnu meru opreza: uzimali smo odvojene sobe i menjali uloge. Ponekad smo bili šef i sekretarica, a ponekad potpuni stranci. Uzgred budi rečeno, to postepeno odvajanje bilo je sasvim u skladu sa našim odnosima, veoma plodnim na poslovnom, ali sve gorim na ličnom planu.
Moram reći da je samo u dva od mnogobrojnih hotela bilo izvesnog razloga za uznemirenost. Prvi je bio „Šeraton“. Iste večeri kada smo stigli, tek što sam zaspao, zazvonio je telefon na noćnom stočiću. Elena je bila na tajnom sastanku koji se nepredviđeno odužio, pa je, kao i nekoliko puta posle toga, morala da prespava u kući u kojoj ju je zatekao policijski čas. Podigao sam slušalicu omamljen od sna, ne znajući gde se nalazim i, što je još gore, zaboravivši u tom trenutku ko sam. Ženski glas sa čileanskim naglaskom tražio je osobu sa mojim lažnim imenom. Upravo sam hteo da odgovorim da takvog ne poznajem kada me je potpuno razbudila činjenica da me traže pod tim imenom u to doba noći i na tom mestu.
Bila je to telefonistkinja hotela koja mi je saopštila da imam međugradski poziv. U trenutku mi je prošlo kroz glavu da niko sem Frenkija i Elene ne zna gde smo odseli i da verovatno nijedno od njih dvoje ne bi zvalo na taj način, u zoru, služeći se varkom međugradskog poziva, da se ne radi o životu ili smrti. Zato sam odlučio da prihvatim poziv. Neki ženski glas me je neumereno zasuo bujicom nežnih reči na engleskom jeziku, nazivajući me ’dragi’, ’srce’, ’zlato’, a kada sam konačno uspeo da joj upadnem u reč da bih joj objasnio da ja uopšte ne govorim engleski, ljupko je uzdahnula ’sranje’ i spustila slušalicu. Bezuspešno sam sa telefonistkinjom pokušavao da saznam nešto više o tom pozivu. Uspeli smo samo da utvrdimo da još dvojica gostiju imaju imena slična onome u mom lažnom pasošu. Više nije bilo govora o spavanju i čim se Elena pojavila, oko šest ujutru, prešli smo u drugi hotel.
Drugi strah sam doživeo u starinskom hotelu „Karera“ - čiji prozori gledaju na Palatu Moneda - gde sam se tek naknadno uplašio. U stvari, nekoliko dana pošto smo prespavali u tom hotelu, dvoje mladih koji su se izdavali za mladence na medenom mesecu uzeli su sobu pored one u kojoj smo mi boravili, na stalak fotografskog aparata pričvrstili ručni bacač opremljen sistemom za usporeno okidanje i usmerili ga prema Pinočeovoj kancelariji. Akcija je bila izvrsno zamišljena, Pinoče se u predviđeno vreme zaista nalazio u kancelariji, ali su se od trzaja oružja nogari stalka otvorili, pa je projektil eksplodirao u sobi.

PET OBELEŽJA GRADA


U petak, druge nedelje po našem dolasku, Frenki i ja smo odlučili da sutradan automobilom krenemo u unutrašnjost i da najpre posetimo Konsepsion. U to vreme u Santjagu je trebalo da snimimo samo još razgovore sa ilegalnim i legalnim političkim vođama i unutrašnjost Palate Moneda. Ovo prvo je zahtevalo složene pripreme i Elena se time bavila sa zadivljujućom marljivošću. Snimanje u Predsedničkoj palati već je bilo odobreno, ali smo zvaničnu pismenu dozvolu očekivali tek sledeće nedelje. Zahvaljujući tome Frenki i ja smo imali dovoljno vremena da obavimo poslove u unutrašnjosti. Telefonom smo obavestili francusku ekipu da se vrati u Santjago čim završi snimanje na severu, a Holanđanima smo javili da nastave sa radom na jugu i da u Puerto Montu sačekaju dalja uputstva. Ja bih, kao i do tada, radio sa italijanskom ekipom.
U skladu sa ranijim dogovorom, tog petka su me snimali na ulicama Santjaga kako kasnije predstavnici diktature ne bi mogli da opovrgnu činjenicu da sam lično režirao film u Čileu. Za snimanje smo odabrali pet glavnih obeležja Santjaga: prostor ispred Palate Moneda, park Forestal, mostove na Mapoću, brdo San Kristobal i crkvu San Fransiska. Gracija je nekoliko dana ranije proučila i odredila uglove snimanja kako ne bismo izgubili ni minut, jer smo se bili dogovorili da snimamo ukupno deset sati, odnosno da svakom mestu posvetimo dva sata. Ja bih stizao petnaest minuta posle ekipe i umešao se među ostale građane ne obraćajući se nikom od članova, dajući samo određene rediteljske znake prethodno ugovorene sa Gracijom.
Predsednička palata Moneda obuhvata čitav blok zgrada, ali se njena dva glavna pročelja nalaze na Trgu Bulnes, u aveniji Almeda, gde je smešteno Ministarstvo spoljnih poslova i na Trgu Konstitusion, gde se nalazi sedište vlade. Pošto je 11. septembra zgrada stradala prilikom bombardovanja, razrušene predsedničke kancelarije su napuštene. Vlada je smeštena u stare prostorije Komisije Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj (UNCTAD), u dvadesetospratnicu kojoj je vojna vlast željna priznanja dala ime velikog liberala don Dijega Portalesa. Tu su ostali do pre desetak godina, kada su okončani obimni radovi na obnovi Predsedničke palate, uz dodatnu izgradnju prave podzemne tvrđave sa blindiranim podrumima, tajnim prolazima, pomoćnim izlazima, ulazima u sklonište koje je odavno postojalo ispod pločnika. U svakom slučaju, u Santjagu se priča da su Pinočeova nastojanja da zadovolji formu osujećena nemogućnošću da opaše O’Higinsovu traku koja je stradala prilikom bombardovanja Palate, a predstavljala je simbol zvanične vlasti u Čileu. Jednom prilikom, neko od dvorjana vojne vlasti pokušao je da proturi priču da su prvi oficiri koji su zauzeli Monedu izvukli traku iz plamena, ali u tu bajku niko nije poverovao.
Nešto pre devet ujutru italijanska ekipa je u aveniji Almeda snimala pročelje koje gleda na spomenik ocu domovine Bernardu O’Higinsu, gde se sada nalazi večita vatra - Plamen slobode. Zatim su se pomerili da snime drugo pročelje, odakle se bolje vide elitne policijske jedinice koje stražare pred palatom, one najupadljivije i najoholije koje dva puta dnevno izvode ceremoniju smene straže, doduše ne pred onoliko radoznalaca iz čitavog sveta, ali isto tako pompezno kao ispred Bakingemske palate. Na toj strani je i kontrola oštrija. Kada su policajci opazili italijansku ekipu spremnu za snimanje, prišli su i zatražili pismenu dozvolu koju su im već bili tražili u aveniji Almeda. Tu nije bilo greške: čim bi se na ma kom mestu u gradu pojavila kamera, pojavio bi se i policajac da traži dozvolu za snimanje.
Ja sam stigao baš u tom trenutku. Kamerman Ugo, simpatičan i otresit mladić koji je, kao japanski turista, neprekidno nešto snimao, jednom rukom je pokazivao isprave, a drugom snimao policajca koji to uopšte nije primećivao. Frenki me je ostavio četiri bloka odatle s tim da me za petnaest minuta sačeka četiri ulice dalje. Jutro je bilo hladno i maglovito, uobičajeno za našu ranu jesen i ja sam, iako u zimskom kaputu, drhtao od hladnoće. Žurno pređoh četiri bloka da bih se umešao u toplu reku ljudi i polako obišao još dva bloka dok ne završe legitimisanje ekipe. Kada sam se vratio, snimili su me kako šetam ispred Palate Moneda i sve je proteklo bez ikakvih teškoća. Posle petnaest minuta ekipa je spakovala opremu i uputila se ka sledećem odredištu. U ulici Rikelme, preko puta stanice podzemne železnice Los Eroes uleteo sam u Frenkijev automobil i odmah smo jurnuli dalje.
U parku Forestal zadržali smo se kraće nego što smo predvideli, jer sam, kad sam ga ugledao, shvatio da je moje zanimanje za njega bilo više nego subjektivno. To je zaista veoma lepo mesto, karakteristično za Santjago, posebno kada se, kao tog tihog petka, uskovitlaju vetrovi žutog lišća. Ali, mene je u taj park dovela potraga za nostalgijom. Tu se nalazi Fakultet lepih umetnosti na čijem je širokom kamenom stepeništu izveden prvi pozorišni komad koji sam režirao, tek stigavši iz svog sela. Kasnije, kada je moja karijera filmskog reditelja već bila u usponu, morao sam gotovo svakodnevno da prođem parkom pri povratku kući i igra svetlosti u njegovim krošnjama u predvečerje zauvek mi je ostala isprepletana sa sećanjem na moje prve filmove. I to je bilo sve. Snimili smo samo moju šetnju kroz drvorede koji su se kišnim šapatom oslobađali lišća. Produžio sam do trgovačkog centra gde me je čekao Frenki.
Bilo je vedro i hladno, i prvi put od mog dolaska jasno sam video planine. Santjago se, zapravo, nalazi u kotlini, među planinama, i stalno je obavijen smogom. U ulici Estado je u jedanaest pre podne vladala uobičajena gužva i već su počinjale prve bioskopske predstave. U „Reksu“ su prikazivali Formanovog „Amadeusa“, film koji sam po svaku cenu želeo da vidim i jedva sam se obuzdao da ne uđem.

A IZA UGLA: MOJA TAŠTA!


Prethodnih dana sam, tokom snimanja, u prolazu video mnoge poznanike: novinare, političare, kulturne radnike. Niko od njih me nije čak ni pogledao i to je učvrstilo moje samopouzdanje. Ali, tog petka dogodilo se ono što se pre ili kasnije moralo dogoditi. U susret mi je dolazila otmena žena u lanenom kompletu boje slonovače, bez kaputa, gotovo kao u sred leta. Prepoznao sam je tek kada mi je prišla na manje od tri metra. Bila je to moja tašta Leo. Videli smo se pre šest meseci u Španiji, a osim toga poznavala me je toliko dobro da je bilo nemoguće da me ne prepozna sa tako malog rastojanja. Pomislih da se okrenem, ali se tada setih da su me upozorili da obuzdam taj unutrašnji poriv jer su mnoge ilegalce prepoznali upravo s leđa. Bio sam prilično siguran da moja tašta neće dići uzbunu ako me prepozna, ali nije bila sama. Išla je ruku pod ruku sa svojom sestrom, tetka Minom, koja me je takođe poznavala i tiho, gotovo šapatom sa njom razgovarala. Da su okolnosti bile drugačije ne bih se zabrinuo, ali bojao sam se da će obe biti iznenađene. Ne bi bilo nimalo čudno da od uzbuđenja nasred ulice počnu da viču: „Migele, sine, baš divno što si se vratio!“, ili nešto slično. Osim toga, i za njih bi bilo opasno da saznaju za moj tajni boravak u Čileu.
Pošto nisam imao izbora, odlučio sam da produžim, gledajući taštu pravo u oči da bih, ukoliko me prepozna, mogao odmah da je upozorim. Prolazeći pored mene podigla je pogled ne prekidajući razgovor sa tetka Minom, susrela se sa mojim nepomičnim i prestrašenim očima, pogledala kroz mene i prošla tako blizu da sam osetio njen parfem i ugledao njene lepe, mile oči i sasvim jasno čuo ono što je izgovorila: ,,Deca zadaju više briga kada odrastu“. I produžila je dalje.
Kada sam joj nedavno telefonirao iz Madrida, ispričao sam joj za taj naš susret. Bila je zaprepašćena: uopšte ga se nije sećala. Pometen svim tim, potražio sam mesto na kojem bih u miru mogao da razmislim i ušao u mali bioskop u kojem su davali ,,Ostrvo sreće“, italijanski film koji je, u stvari, bio čista pornografija. Ostao sam desetak minuta. Video sam stasite mladiće i prelepe, vesele devojke kako se jednog blistavog dana, u nekom kutku raja, brčkaju u moru. Nisam čak ni pokušao da se usredsredim na radnju. Ali u mraku sam imao dovoljno vremena da se priberem i tek tada sam shvatio koliko su obični i mirni bili prethodni dani. U jedanaest i petnaest Frenki me je sačekao na uglu ulice Estado i avenije Almeda i odvezao do sledećeg odredišta, mostova na Mapoću.
Reka Mapoćo protiče kroz grad popločanim rečnim koritom i na njoj se nalaze prelepi mostovi čije su veličanstvene čelične konstrukcije izdržale mnoge zemljotrese. U doba suše, što je i tada bio slučaj, od obilja vode ostaje tek končić tečnog mulja koji u središnjem delu kao da miruje među sirotinjskim daščarama. U kišnim periodima reka se zbog bujica koje se slivaju sa planina izliva van korita, pa kolibice plutaju po njoj kao brodići nošeni strujom blatnjavog mora. Posle vojnog udara čitav svet je čuo za reku
Mapoćo jer su njene vode mesecima valjale unakažene leševe koji su osvanjivali nakon noćnih pohoda vojnih patrola na prigradska naselja, poznata predgrađa Santjaga. Ali već nekoliko godina strahotu Mapoća predstavlja izgladnela svetina što se sa psima i lešinarima otima o otpatke koje sa pijaca bacaju u reku. To je naličje čileanskog čuda za koje se zalaže vojna hunta, podstaknuta božanskim nadahnućem Čikaške škole.
Pre Aljendeove vladavine Čile ne samo da je bio skromna zemlja, već se i konzervativna buržoazija dičila svojom jednostavnošću kao nacionalnom vrlinom. Da bi stvorila bleštavi privid brzog napretka, vojna hunta je denacionalizovala sve što je Aljende nacionalizovao i prodala zemlju privatnim kapitalistima i multinacionalnim kompanijama. Ishod je bila eksplozija luksuzne robe, blistave i beskorisne, i ukrasnih javnih radova koji su stvarali iluziju spektakularnog blagostanja.
Za samo pet godina uvezeno je više robe nego za prethodnih dvesta godina, uz dolarske kredite za koje je Narodna banka jamčila novcem od denacionalizacije.
Sudelovanjem Sjedinjenih Američkih Država i međunarodnih kreditnih banaka obavljen je preostali deo posla. Ali kada je došlo vreme za naplatu, istina je pokazala svoje pravo lice: šest ili sedam godina obmane nestalo je za godinu dana. Strani dug Čilea koji je poslednje godine Aljendeove vladavine iznosio četiri milijarde dolara, popeo se na gotovo dvadeset tri milijarde. Dovoljno je samo jednom proći pučkim pijacama na Mapoću da bi se shvatilo kojom cenom je plaćeno tih devetnaest milijardi dolara rasipništva. Jer vojno čudo je malobrojne bogataše učinilo mnogo bogatijim, a ostale Čileance mnogo siromašnijim.

MOST KOJI JE SVE VIDEO


Ipak, sred tog praznovanja života i smrti most Rekoleta na reci Mapoćo ostaje nepristrasni ljubavnik: on je istovremeno i put za pazare i put za groblje. Danju, pogrebne povorke moraju da se probijaju kroz mnoštvo. Noću, kada nema policijskog časa, to je obavezni put ka klubovima u kojima se svira tango, čežnjivim jazbinama čemernih predgrađa u kojima su grobari najbolji igrači. Ali tog petka, kada sam posle mnogo godina video ta sveta mesta, pažnju mi je pre svega privuklo mnoštvo zaljubljenih mladih parova koji su zagrljeni obilazili terase nad rekom, ljubeći se među blistavim cvećem na obližnjim grobovima, voleći se polako, ne mareći za vreme koje neprestano i nemilosrdno protiče ispod mostova. Samo sam u Parizu pre mnogo godina video toliko ljubavi na ulicama. Santjago sam zadržao u sećanju kao grad neupadljivih izliva nežnosti, a sada sam se suočio sa ohrabrujućim prizorima koji polako iščezavaju sa ulica Pariza i za koje sam verovao da se više nigde na svetu ne mogu videti. Setih se kako mi je neko u Madridu nedavno rekao: „Ljubav cveta u kužnim vremenima“.
Još pre pojave Narodnog jedinstva vetar preporoda bitls-generacije odneo je muškarce u tamnim odelima i sa kišobranima, žene koje prate evropske modne novotarije, bebe u kolicima odevene kao zečići. Pojavio se novi modni pravac koji je vodio ka potpunoj zbrci polova: uniseks. Žene su se ošišale gotovo do glave i preotele muškarcima pantalone sa uskim nogavicama i glomazne cipele, a muškarci su pustili kosu. Ali sve to je licemerni fanatizam diktature iskorenio na svoj način. Čitava generacija je skratila kosu da je vojne patrole ne bi odsekle bajonetima, kao što su toliko puta činile u prvim danima vojnog udara.
Tek sam tog petka na mostovima Mapoća shvatio da se omladina opet promenila. Grad je osvojila generacija koja je došla posle mene. Deca koja su, kada sam otišao, imala deset godina i jedva mogla da sagledaju veličinu naše propasti, sada su imala dvadeset dve godine. Kasnije ćemo otkriti način na koji se ta generacija što se voli pred očima javnosti odupire stalnim zavodljivim pozivima vlasti. Uprkos staračkoj razdražljivosti diktature, njeni pripadnici nameću svoje ukuse, svoj način života, svoje originalno shvatanje ljubavi, umetnosti, politike. Ništa ih u tome ne može sprečiti. Svugde - čak i u blindiranim policijskim kolima u kojima i ne znaju šta slušaju - ore se pesme Kubanaca Silvija Rodrigesa i Pabla Milanesa. Deca koja su u vreme Salvadora Aljendea bili osnovci, sada su vođe pokreta otpora. To je za mene predstavljalo novo ali i uznemirujuće saznanje i prvi put sam se zapitao da l i će ono što sam požnjeo iz nostalgije ičemu poslužiti.
Sumnja me je nadahnula novom žestinom. Da bismo ispunili dnevni plan kratko smo snimali na brdu San Kristobal i kasnije u crkvi San Fransisko, čije je kamene zidove suton obojio zlatom. Onda sam zamolio Frenkija da iz hotela uzme moju putnu torbu i da me tri sata kasnije sačeka ispred bioskopa „Reks“ u koji sam otišao da gledam „Amadeusa“. Osim toga, rekao sam mu da Eleni prenese da ćemo nestati na tri dana. Samo toliko. To je bilo protiv utvrđenih pravila, jer je Elena u svakom trenutku morala da zna gde se nalazim, ali nisam mogao drugačije. Frenki i ja smo, vozom koji polazi u jedanaest uveče, otišli u Konsepsion bez ičijeg znanja, s namerom da se tamo zadržimo koliko god bude potrebno.

V


ČOVEK KOJI SE SPALIO ISPRED KATEDRALE







Bio je to trenutni poriv, iako nesumnjivo utemeljen na razumu. Činilo mi se da je po unutrašnjosti Čilea najsigurnije putovati vozom, bez aerodromskih i drumskih kontrola koje neprekidno treba izbegavati. Povrh svega, na taj način se mogu iskoristiti noći koje su u gradovima potpuno beskorisne zbog policijskog časa. Frenki baš nije bio ubeđen u to jer je znao da su vozovi pod najstrožim nadzorom policije. Ali ja sam smatrao da su upravo zbog toga i najbezbedniji. Nijednom policajcu ne bi palo na pamet da će ilegalac putovati dobro čuvanim vozom. Frenki je, opet, verovao da policija zna da ilegalci putuju vozovima jer misle da su najsigurnija mesta upravo ona na koja se najbudnije motri. Osim toga smatrao je kako je bogati, iskusni poslovni čovek koji se bavi značajnim investicijama u Evropi spreman da putuje udobnim evropskim vozovima ali ne i bednim vozovima čileanske provincije. Ipak, uspeo sam da ga ubedim tvrdnjom da putovanje avionom do Konsepsiona nije preporučljivo kada treba da se stigne na sastanak ili da se obavi predviđeni posao, jer se uvek može dogoditi da magla onemogući sletanje. Istini za volju, zbog neizlečivog straha od aviona, u svakom slučaju bih se opredelio za voz.
Tako smo na glavnoj železničkoj stanici, čija čelična konstrukcija poseduje istu nedokučivu lepotu Ajfelove kule, u jedanaest uveče ušli u voz i smestili se u čist i udoban kupe spavaćih kola. Mučila me je glad jer sam od doručka pojeo samo dve čokolade koje sam kupio u bioskopu dok je mladi Mocart izvodio akrobatske skokove pred austrijskim carem. Kondukter nam je saopštio da se hrana može dobiti samo u vagon-restoranu koji nije povezan sa našim vagonom, ali nam je preporučio drugo rešenje. Pre polaska voza mogli bismo da odemo do vagon-restorana, pojedemo koliko stignemo, pa da se sat kasnije, dok voz stoji u Rankagvi, vratimo u svoj kupe. Tako smo i učinili, na brzinu, jer je već počinjao policijski čas te su nas kondukteri neprestano glasno opominjali: „Požurite, gospodo. Požurite, jer kršimo zakon.“ Dva pospana, promrzla policajca na stanici u Rankagvi, međutim, nisu davala ni pet para na to nepristojno i neizbežno kršenje zakona.
Stanica je bila ledena i pusta, nigde nikoga, pritisnuta sablasnom maglom. Baš kao stanice iz filmova o deportacijama u nacističkoj Nemačkoj. Dok su nas kondukteri požurivali, pored nas iznenada projuri konobar iz restorana u uobičajenom belom kaputiću, noseći tanjir sa pirinčem i prženim jajetom. Pretrčao je pedesetak metara neshvatljivom brzinom a da tanjir pri tom nije izgubio svoju čudesnu ravnotežu i dodao ga kroz prozor poslednjeg vagona nekome ko mu je, bez sumnje, dobro platio i, pre nego što smo mi uspeli da stignemo do našeg vagona, već se vratio u restoran.
U potpunoj tišini prešli smo još gotovo petsto kilometara do Konsepsiona, kao da se zabrana kretanja ne odnosi samo na putnike u tom pospanom vozu već i na sva ostala živa bića. Povremeno sam se naginjao kroz prozor ali jedino što sam kroz maglu uspeo da vidim bile su puste stanice, pusta polja, beskrajna, prazna noć u opusteloj zemlji. Jedini dokaz čovekovog postojanja behu beskonačni bedemi bodljikave žice duž čitavog puta - a iza njih ne beše ničega, ni ljudi, ni cveća, ni životinja: ničega. Setih se Nerude:
„Posvuda hleb, pirinač, jabuke; u Čileu žica, žica, žica“. U sedam ujutru, dok su se žičani bedemi i dalje prostirali u nedogled, stigosmo u Konsepsion.
Stojeći neodlučno na stanici, odlučili smo da se obrijemo. Što se mene tiče, moglo je i bez toga. Upravo sam tražio zgodan izgovor da opet pustim bradu. Naš zapušten izgled bi, međutim, privukao pažnju policije u gradu koji u svesti svih Čileanaca predstavlja poprište velikih društvenih previranja. Tu je rođen studentski pokret sedamdesetih godina, tu je Salvador Aljende dobio odlučujuću podršku na izborima i upravo tu je predsednik Gabrijel Gonsales Videla počeo krvave obračune 1946, neposredno pre osnivanja koncentracionog logora u Pisagvi, u kojem je izučio veštinu mučenja i ubijanja mladi oficir Augusto Pinoče.

VEČITO CVEĆE NA TRGU SEBASTIJANA ASEVEDA


Iz taksija koji nas je kroz ledenu i gustu maglu vozio ka centru grada spazismo usamljeni krst u predvorju katedrale i svež buket cveća položen nepoznatom rukom. Dve godine ranije, nakon bezuspešnih pokušaja da kod Državne obaveštajne službe izdejstvuje prekid mučenja dvadesetdvogodišnjeg sina i dvadesetogodišnje kćerke, pritvorenih zbog nedozvoljenog posedovanja oružja, na tom mestu se spalio zlosrećni rudar Sebastijan Asevedo. Sebastijan Asevedo nije molio, već upozoravao. Pošto je nadbiskup bio na putu, obratio se službenicima nadbiskupske rezidencije, obratio se najuglednijim novinarima, vođama političkih partija, moćnim industrijalcima i trgovcima, obraćao se svima koji su želeli da ga saslušaju, čak i službenicima vlade, i svima je rekao isto: „Ako ne sprečite dalje mučenje moje dece, poliću se benzinom i spaliti u predvorju katedrale“. Neki mu nisu poverovali. Drugi nisu znali šta da čine. Određenog dana Sebastijan Asevedo je stao u predvorje katedrale, izručio na sebe kantu benzina i upozorio okupljeni narod da će se zapaliti ako neko pređe žutu crtu. Nisu pomogle molbe, ni naređenja, ni pretnje. Želeći da spreči njegovo žrtvovanje, jedan policajac je zakoračio preko crte i Sebastijan Asevedo se pretvorio u živu buktinju.
Poživeo je još sedam sati, svestan i ne osećajući bol. Događaj je burno odjeknuo i policija je bila prinuđena da njegovoj kćerki odobri da ga poseti u bolnici pred smrt. Lekari, međutim, nisu želeli da ga vidi u tako jezivom stanju, pa su joj dopustili samo da sa njim razgovara putem interfona. ,,Kako da budem siguran da si ti Kandelarija?“, upitao je Sebastijan Asevedo, začuvši glas. Kći mu reče ime od milja koje joj je nadenuo kada je bila mala.
Čim je nesrećni otac izdahnuo, brat i sestra su pušteni iz sobe za mučenje i prepušteni redovnom sudskom postupku. Od tada stanovnici Konsepsiona imaju tajni naziv za mesto žrtvovanja: trg Sebastijana Aseveda.

TEŠKO JE OBRIJATI SE U KONSEPSIONU!


Pojaviti se u sedam ujutru u tom istorijskom mestu prerušen u buržuja a neobrijan, predstavlja nepotrebno izlaganje opasnosti. Osim toga, opšte poznato je da prezaposleni reklamni agenti u svom putnom koferčetu, pored malog diktafona kojim beleže svoje zamisli, danas obavezno nose i električni aparat za brijanje kako bi se mogli obrijati u avionu, vozu ili automobilu, pre nego što stignu na poslovni sastanak. Ipak, u Konsepsionu je verovatno najopasnije tražiti od nekoga da vas obrije subotom, u sedam ujutru.
Prvo pokušah u frizerskoj radnji blizu Trga Armas, jedinoj koja je u to vreme bila otvorena i na čijim vratima se nalazio natpis: Uniseks. Devojka od dvadesetak godina, još sva pospana, čistila je salon, a nešto stariji mladić ređao je bočice na toaletni sto.
„Želeo bih da se obrijem“, rekao sam.
,,Ne može“, odgovori mladić, ,,ovde to ne radimo.“
,,A gde se to radi?“
„Produžite napred“, reče. „Ima mnogo frizerskih salona.“
Vratih se pešice do mesta gde je Frenki ostao da bi iznajmio auto i zatekoh ga kako pokazuje isprave dvojici policajaca. Zatražili su ih i od mene, ali nije bilo problema. Naprotiv. Dok je Frenki iznajmljivao automobil, jedan od policajaca me je otpratio dva bloka dalje, do druge frizerske radnje koja se upravo otvarala i oprostio se srdačnim stiskom ruke.
I na tim vratima se nalazio natpis: Uniseks. Kao i u prvom salonu i tu zatekoh muškarca tridesetih godina i mlađu devojku. Muškarac me upita šta želim. „Brijanje“, odgovorih. Oboje me iznenađeno pogledaše.
„Ne, gospodine, ovde ne vršimo tu uslugu“, reče. „Ovo je uniseks salon“, dodade devojka.
„U redu“, odgovorih, „ali bez obzira na uniseks, valjda možete nekoga i da obrijete.“
„Ne, gospodine“, reče on, „ovde ne.“
Oboje mi okrenuše leđa. Nastavih da lutam opustelim ulicama kroz maglu koja me je pritiskala sa svih strana, sve zaprepašćeniji velikim brojem uniseks salona u Konsepsionu i uvek istim odgovorom. Nigde nisu hteli da me obriju. Stajao sam izgubljen u magli kada me jedan dečak upita:
„Tražite nešto, gospodine?“
„Da“, odgovorih, „tražim frizersku radnju koja nije uniseks već samo za muškarce, kao one nekadašnje.“
Odvede me do stare berbernice sa crveno-belim spiralnim cilindrom na vratima i rotacionim stolicama iz mog vremena. Dva starca opasana prljavim keceljama poslovala su oko mušterije. Jedan ga je šišao, a drugi mu četkom čistio dlačice sa lica i ramena. Vazduh se osećao na ulje za kosu, alkohol i mentol, na staru berbernicu i tek tada shvatih koji miris mi je nedostajao u prethodnim frizerskim radnjama. Miris mog detinjstva.
„Želeo bih brijanje“, rekoh.
Svi me iznenađeno pogledaše. Starac sa četkom mi postavi pitanje koje se, bez sumnje, svoj trojici našlo na usnama:
„Odakle ste?“
„Iz Čilea“, odgovorih bez razmišljanja i požurih da se ispravim, ,,ali sam Urugvajac.“
Nisu opazili da je moja ispravka gora od greške, ali mi je zahvaljujući tome konačno palo na pamet da se u Čileu već godinama ne govori brijanje nego fazoniranje. Verovatno zbog toga mladi u uniseks salonima nisu razumeli moj zastareli jezik. U ovoj radnji, međutim, živnuše na pojavu čoveka koji se izražava kao u starim dobrim vremenima, pa me slobodni frizer odmah posadi na stolicu, stavi mi čaršav oko vrata, baš kao nekada, i otvori zarđalu britvu. Na plećima je nosio barem sedamdeset teško proživljenih godina, bio je visok i opuštenih ramena, potpuno sed, a očigledno se ni sam tri dana nije brijao.
„Želite li brijanje toplom ili hladnom vodom?“ upita me.
Jedva je držao britvu u drhtavoj ruci.
„Toplom vodom, naravno“, odgovorih.
„Vrag nas odneo, gospodine“, reče on, „imamo samo hladnu vodu.“
Zato se vratih u prvi uniseks salon. Kada im rekoh da želim fazoniranje, odmah me primiše ali uz uslov da me i ošišaju. Čim dadoh pristanak, mladić i devojka postadoše ljubazni i započeše dugačak profesionalni obred. Ona mi stavi peškir oko vrata i opra mi kosu hladnom vodom - jer ni ovde nisu imali tople vode - i upita me da li želim losion broj tri, četiri ili pet i da li možda želim tretman protiv opadanja kose. Prepustih se sudbini, kad odjednom devojka zastade brišući mi lice i promrmlja sebi u bradu: „Baš čudno!“ Iznenađeno otvorih oči: „Molim?“ Zbunila se više od mene.
„Vi čupate obrve!“ reče.
Iznerviran njenim otkrićem, odlučih da napravim najsuroviju šalu koja mi je pala na pamet, pa je uz bezvoljan pogled upitah:
„Imaš predrasude prema pederima?“
Pocrvene do korena kose i odrečno odmahnu glavom. Potom me preuze frizer koji me uprkos brižljivim i jasnim uputstvima ošiša više nego što je trebalo, očešlja drugačije, pretvorivši me opet u Migela Litina. Sasvim logično, jer je šminker iz Pariza namerno išao protiv prirodnog smera moje kose, a frizer iz Konsepsiona samo je vratio sve na svoje mesto. Nisam se zabrinuo jer sam lako mogao nanovo da se očešljam kao moje drugo ja, što sam uostalom i učinio: svakako ne bez velike unutrašnje borbe protiv želje da u dalekom gradu obavijenom maglom gde me ionako niko ne poznaje, ponovo budem ono što jesam. Posle šišanja devojka me odvede u sobičak iza radnje i krajnje oprezno, kao da se radi o nekakvom zabranjenom činu, ispred jednog ogledala uključi aparat za brijanje i dade mi ga da se obrijem. Na sreću, za to mi nije bila potrebna topla voda.

LJUBAVNI RAJ U PAKLU


Frenki me dočeka u iznajmljenom automobilu. U obližnjoj poslastičarnici doručkovasmo šoljicu hladne kafe, jer ni tu nisu imali tople vode, i velikim mostom preko najveće čileanske reke Bio-Bio, čije su se olovne vode jedva nazirale kroz maglu, krenusmo ka rudnicima uglja u Loti i Švageru. U prošlom stoleću čileanski pisac Baldomero Liljo detaljno je opisao rudnike i život rudara i njegova hronika još uvek odgovara stvarnosti. Zbog magle pune čađi i zbog uslova rada koji su isti kao pre industrijske revolucije, čini vam se kao da ste se našli u Velsu od pre sto godina.
Usput smo prošli tri policijske kontrole. Kao što smo i očekivali, prva je bila najteža. Na pitanje zašto idemo u Lotu i Švager, istrošismo gotovo svu raspoloživu verbalnu municiju. I sebe samog zadivih lakoćom svojih odgovora. Ispričah im da smo došli da vidimo park koji se zbog svojih drevnih, divovskih araukarija i brojnih neobičnih kipova, okruženih zlokobnim paunovima i crnovratim labudovima, smatra jednim od najlepših u Južnoj Americi. Nameravamo da tu snimimo reklamni film koji bi u čitavom svetu proslavio „araukariju“, novi parfem nazvan u čast tog idiličnog mesta.
Nema tog čileanskog policajca koji ne bi naseo tako opširnom objašnjenju, posebno kada je začinjeno bezgraničnim veličanjem prirodnih lepota zemlje. Poželeli su nam dobrodošlicu i sigurno o svemu obavestili sledeće stražarsko mesto jer nam tamo nisu tražili isprave ali su nam pretresli putne torbe i automobil. Zanimanje pobudi samo kamera super-8 - iako amaterska - jer nismo imali pismenu dozvolu za snimanje u rudnicima. Objasnismo im da samo želimo da stignemo do parka sa kipovima i labudovima, visoko u planini, što pokušah da naglasim aristokratskom odbojnošću:
„Sirotinja nas ne zanima“, rekoh.
Pregledajući bez posebnog zanimanja svaku stvar koju bi pronašao, jedan od policajaca ne pogledavši me odgovori:
„Ovde smo svi sirotinja“.
Time je pretres okončan. Pola sata kasnije na kraju uskog, strmog zavoja čekala nas je treća kontrola koju smo prošli bez ikakvih formalnosti. Konačno stigosmo u park, suludo mesto koje je čuveni uzgajivač vinove loze don Matijas Kousinjo stvorio za ženu koju je voleo. Da bi joj ugodio, iz svakog kutka Čilea dopremio je primerke neverovatnog drveća. Postavio je mitološke životinje, statue izmišljenih boginja koje simbolizuju različita duševna stanja: radost, tugu, čežnju, ljubav. U dnu parka izgradio je vilinski zamak sa čijih balkona se vidi Tihi okean sve do druge strane sveta.
Tu provedosmo celo prepodne beležeći „super osmicom“ mesta koja će ekipa snimati kasnije, kada bude imala sve dozvole. Tek što počesmo da snimamo, priđe nam čuvar i upozori nas da nije dozvoljeno čak ni fotografisanje. Ponovismo priču o snimanju reklamnog filma koji će videti čitav svet, ali on ostade pri svome. Ipak, ponudi se da nas otprati dole do rudnika da zatražimo dozvolu od njegovih pretpostavljenih.
„Više nećemo snimati“, rekoh mu. „Ako hoćete, otpratite nas da biste bili sigurni.“
Pristade, pa zajedno još jednom obiđosmo park. Bio je mlad, tužnog lica. Frenki je vodio razgovor jer sam zbog lošeg urugvajskog naglaska izbegavao da govorim više nego što je potrebno. U jednom trenutku čuvar je poželeo da zapali cigaretu i mi mu dadosmo sve cigarete koje smo imali. Onda nas napusti, pa nastavismo da snimamo svuda unaokolo. Ne samo gore, u parku, već i dole, ispred rudnika. Odredismo najzanimljivija mesta, uglove snimanja, otvore blende, rastojanja: najpre čitav prostor velikog parka, a onda ono dole, bedu u kojoj žive rudari i ribari. Bila je to manihejska, gotovo neverovatna stvarnost, ali ipak stvarnost.

BAR U KOJEM SPAVAJU GALEBOVI


Sišavši - već beše prošlo podne - spazismo kako upravo kreću čamci koji se svakoga dana junački otiskuju jezivim i pogibeljnim morem crnih talasa put obližnjeg ostrva Santa Marija, noseći čitave porodice natovarene starim pokućstvom, hranom i domaćim životinjama. Rudnici uglja se nalaze u dubokim tunelima koji zalaze ispod morskog dna, gde u užasnim uslovima danonoćno rade hiljade radnika. Napolju, oko ulaza u okna, stotine muškaraca i žena sa decom kao krtice čeprkaju zemlju noktima i vade otpatke rude. Gore, u parku, vazduh je čist i prozračan zahvaljujući gustom rastinju. Dole, u magli, udiše se ugljena prašina koja disanje čini bolnim i taloži se na bronhijama. Odozgo, more je nestvarno lepo. Dole je mutno i preteće.
Tu je bilo političko i duhovno uporište Salvadora Aljendea. Odatle je 1958. godine krenuo „marš rudara“, kako je tada nazvan, kada su rudari u zbijenoj, mračnoj, ćutljivoj povorci prešli most na reci Bio-Bio i zastavama i transparentima preplavili Konsepsion, toliko spremni na borbu da se vlada našla u bezizlaznom položaju. Taj događaj je zabeležen u filmu Čileanca Serhija Brava „Zastave naroda“, jednom od najdirljivijih dela čileanskog dokumentarnog filma. Aljende je u tom trenutku bio uz rudare i verujem da je upravo tada stekao postojanu i odlučujuću podršku čitavog naroda. Kasnije, kada je postao predsednik, jedna od prvih stvari koje je učinio bila je da otputuje u Lotu da bi na tamošnjem trgu popričao sa rudarima.
Nalazio sam se u njegovoj pratnji. Pažnju mi je privuklo to što je on, koji se uvek trsio svojom mladalačkom vitalnošću u sedamdesetoj godini života, toga dana rekao nešto što je izašlo iz same njegove dubine: „Već sam proživeo svoje najbolje godine, već sam gotovo starac“. Spečeni, prljavi, nepristupačni rudari, ogrubeli od dugogodišnjih neispunjenih obećanja, razgovarali su sa njim otvoreno i postali konačni bedem njegove pobede. Kao šef vlade najpre je nacionalizovao rudnike, ispunivši obećanje dato tog popodneva u Loti i Švageru. A jedna od prvih Pinočeovih mera bila je ponovna privatizacija, kojoj je, uostalom, podvrgao gotovo sve: groblja, vozove, luke, čak i prikupljanje smeća.
Pošto smo do četiri po podne ispunili plan snimanja u rudniku a da se nije umešao nijedan predstavnik vojne ili civilne vlasti, krenusmo preko Talkauana natrag u Konsepsion. Teško smo se probijali kroz reku rudara koji su se vraćali kućama po magli, vukući kolica sa komadima uglja otkupljenim na otpadu u rudniku. Sitni muškarci sablasnog izgleda i majušne, snažne žene, natovareni ogromnim džakovima uglja, stvorenja iz noćne more, neočekivano su izranjali iz magle jedva osvetljeni farovima automobila.
Talkauano, sedište mornaričke podoficirske škole, glavna je vojna luka i najaktivnije brodogradilište u Čileu. Pročuo se zahvaljujući žalosnoj privilegiji da je u danima koji su usledili vojnom udaru postao glavni sabirni centar za političke zatvorenike koji su odatle odvođeni u pakao ostrva Doson. Pored rudara u dronjcima, ulicama promiču mladi pitomci u snežnobelim uniformama i sa mukom se udiše vazduh ispunjen užasnim smradom iz fabrika ribljeg brašna, katrana iz brodogradilišta i morske truleži.
Suprotno našim pretpostavkama u gradu nas nije dočekala nikakva vojna kontrola. Većina kuća beše u mraku, a malobrojna svetla na prozorima podsećala su na svetlost nekadašnjih lojanica. Nismo ništa jeli, sem ledene kafe za doručak, pa je neočekivano otkriće osvetljenog restorana delovalo kao prizor iz bajke. I više od toga, kada shvatismo da je pun galebova koji uleću preko terase okrenute moru. Nikada nisam video toliko galebova niti sam ikada video kako izviru iz mraka i lete iznad glava ravnodušnih gostiju i, kao da su slepi ili ludi, udaraju na sve strane u bezglavom jurišu. U vreme večere doručkovasmo prastare čileanske plodove mora koji imaju ukus teritorijalnih voda, dubokih i hladnih, a potom se vratismo u Konsepsion. Pođe nam za rukom da uskočimo u voz za Santjago koji je upravo kretao jer je poslovnica u kojoj smo iznajmili kola bila zatvorena, pa smo izgubili gotovo četiri sata tražeći kome da ih vratimo.

VI


DVA POKOJNIKA KOJI NIKADA NEĆE UMRETI: ALJENDE I NERUDA







Predgrađa, ogromne prigradske četvrti svih većih čileanskih gradova na izvestan način predstavljaju slobodne teritorije - poput arapskih kazbi - čiji stanovnici pripadaju posebnoj kulturi življenja u lavirintu. Policija i vojska uvek dobro promisle pre nego što se odvaže da kroče u ta sirotinjska osinja gnezda u kojima bi se i slonu izgubio trag i gde ih očekuju originalni i maštoviti oblici otpora koji se ne mogu savladati uobičajenim metodama pritiska. Zahvaljujući toj istorijskoj okolnosti, predgrađa su za vreme demokratskih režima aktivno sudelovala u donošenju izbornih odluka, a vladama su uvek zadavala glavobolju. U našem filmskom svedočanstvu, ta naselja imaju ključnu ulogu jer pokazuju kakvo je raspoloženje naroda prema diktaturi i u kolikoj meri živi sećanje na Salvadora Aljendea.
Prvo iznenađenje smo doživeli shvativši da imena značajnih vođa u izgnanstvu gotovo ništa ne znače novom naraštaju koji danas zadaje muke diktaturi: za njih, oni su samo junaci slavne legende koja nema mnogo veze sa sadašnjošću. Ali, ma kako protivrečna, upravo ta činjenica predstavlja najteži poraz vojnog režima. Na početku svoje vladavine general Pinoče je obznanio nameru da ostane na vlasti sve dok iz sećanja novih pokolenja ne izbriše i poslednji trag demokratskog sistema. Ali nije mogao ni zamisliti da će njegov režim postati žrtva sopstvenog mračnog plana. Nedavno, ogorčen drskošću mladića koji se na ulici kamenjem suprotstavljaju snagama reda, učestvuju u tajnim oružanim napadima, kuju zavere i bave se politikom kako bi opet uspostavili sistem koji mnogi od njih nisu ni upoznali, general Pinoče je potpuno van sebe uzviknuo da omladina čini to što čini zato što nema pojma kako je izgledala demokratija u Čileu.
Ime Salvadora Aljendea održava dah prošlosti, a kult sećanja na njega u predgrađima dostiže mitske razmere. Predgrađa su nas zanimala pre svega stoga što su nam poznati uslovi života u njima, stepen društvene svesti o diktaturi, domišljati oblici borbe. Svugde su nam odgovarali neposredno i jasno ali uvek podsećanjem na Salvadora Aljendea. Mnoga svedočanstva zvučala su kao jedno: „Uvek sam glasao za njega, nikada za nekog drugog“. Time se objašnjava činjenica da je Aljende nebrojeno puta bio kandidat za predsednika te je, pre nego što će ga konačno izabrati, u šali govorio kako bi na njegovom nadgrobnom spomeniku trebalo napisati: „Ovde leži Salvador Aljende, budući predsednik Čilea“. Kandidovan je četiri puta, ali je pre toga u više navrata bio narodni poslanik i senator. Osim toga, u svojoj dugoj poslaničkoj karijeri bio je predstavnik većine provincija iz čitave zemlje, od peruanske granice do Patagonije, tako da nije samo on poznavao svaki pedalj zemlje, ljude i različite kulture, njihove jade i snove, već je i čitav narod njega upoznao. Za razliku od mnogih političara koji su se mogli videti jedino u novinama ili na televiziji ili čuti na radiju, Aljende se politikom bavio u domovima, od kuće do kuće, u neposrednom srdačnom odnosu sa ljudima, kao porodični lekar, što je zapravo i bio. Njegovo razumevanje ljudskog bića, sjedinjeno sa gotovo životinjskim nagonom za političkim radom budili su oprečna osećanja koja nije bilo nimalo lako pomiriti. Kada je najzad postao predsednik, za vreme jednog zbora pred njega je izašao čovek sa neobičnim transparentom: Ova vlada je govnarska, ali to je moja vlada. Aljende je ustao, zapljeskao i sišao da se rukuje sa njim.
Za vreme našeg dugog obilaska zemlje nismo pronašli nijedno mesto u kojem Aljende nije ostavio trag. Svugde je postojao neko sa kim se rukovao, neko čijem detetu je kumovao, neko kome je čajem od lišća iz svoje bašte izlečio uporan kašalj ili kome je pronašao posao ili ga pobedio u partiji šaha. Svaki predmet koji je dotakao čuva se kao svetinja. Kada bismo najmanje očekivali, pokazivali bi nam stolicu očuvaniju od ostalih: „Tu je jednom seo“. Ili bi nam pokazali neki mali ukras: „Ovo nam je on poklonio.“ Jedna devetnaestogodišnja devojka koja je već imala dete i opet bila u drugom stanju, reče nam: „Svome sinu stalno pričam o Predsedniku iako ga se jedva sećam jer sam imala samo devet godina kada je poginuo“. Upitasmo je čega se seća, a ona odgovori: „Bila sam sa ocem i videla ga na balkonu kako govori i maše belom maramicom“.
U kući sa slikom Bogorodice na vidnom mestu, upitasmo domaćicu da li je bila aljendista, a ona nam odgovori: „Nisam bila, ja to jesam.“ Tada sa zida skide sliku Bogorodice i pokaza nam na poleđini Aljendeov portret.
Za vreme Aljendeove vladavine, na pijacama su se prodavala njegova mala poprsja pored kojih danas u predgrađima stoje vaze sa cvećem i upaljena kandila. Sećanje na njega živi u svima, u starcima koji su četiri puta glasali za njega, u onima koji su glasali tri puta, u onima koji su ga izabrali, u deci koja ga znaju samo po čuvenju i istorijskom pamćenju i predanju. Mnoge žene sa kojima smo razgovarali ponovile su istu rečenicu: „Aljende je bio jedini predsednik koji je govorio o pravima žena“. U stvari, gotovo nikada ne izgovaraju njegovo ime već samo „Predsednik“. Kao da je on i dalje na tom položaju, kao da je bio jedini, kao da očekuju da će se vratiti. Ali u sećanjima ljudi iz predgrađa nije toliko prisutan njegov lik koliko veličina njegove humanističke misli. „Nisu nam važne ni kuća ni hrana, želimo samo da nam vrate dostojanstvo“, govorili su nam. I objašnjavali:
„Želimo samo ono što su nam oduzeli: slobodu govora i pravo glasa“.

DVA POKOJNIKA ŽIVE


Kult Salvadora Aljendea oseća se mnogo više u Valparaisu, bučnoj luci u kojoj je rođen, odrastao i stasao za politički život. Tu je u kući jednog obućara, anarhiste, pročitao prve teorijske knjige i zauvek se zarazio opojnom strašću prema šahu. Njegov deda Ramon Aljende osnovao je prvu svetovnu školu u Čileu i prvu masonsku ložu u kojoj je i sam Salvador Aljende stekao najviše zvanje Velikog majstora. Prvi značajni nastup u javnosti imao je u vreme „dvanaest dana socijalizma“ već legendarnog Marmadukea Grouva, čiji se brat oženio jednom od Aljendeovih sestara.
Čudno je što je diktatura Aljendea sahranila u Valparaisu, gde bi, bez sumnje, i sam poželeo da bude pokopan. Bez najave i obreda, u noći 11. septembra 1973. prebacili su ga starim elisnim avionom ratnog vazduhoplovstva, kroz čije pukotine su prodirali hladni vetrovi juga, u pratnji supruge Ortensije Busi i sestre Laure. Stari pripadnik obaveštajne službe Vojne hunte koji je sa prvim napadačima prodro u Palatu Moneda, izjavio je američkom novinaru Tomasu Hauzeru da je video predsednikov leš „smrskane lobanje i ostatke mozga rasute po podu i zidu“. Možda zbog toga vojnici nisu dopustili gospođi Aljende da mu otkrije lice kada su ga položili u mrtvački sanduk. Videla je samo obris tela pokrivenog čaršavom. Sahranili su ga na groblju Santa Ines, u porodičnoj grobnici Marmadukea Grouva, bez venaca, samo je buket cveća položila njegova supruga rekavši: „Ovde počiva Salvador Aljende, predsednik Čilea“. Smatralo se da će tako sprečiti narod da mu odaje poštu, ali to je bilo nemoguće. Grob je danas mesto hodočašća i uvek je ukrašen vencima koje polažu nevidljive ruke. Nastojeći da to spreči, vlada je proturila priču da je telo preneto na drugo mesto, ali cveće na grobu uvek je sveže.
Među pripadnicima novih naraštaja stalno živi i kult Pabla Nerude i njegove kuće u Crnom Ostrvu. Legendarno mesto, uprkos svome nazivu, nije ostrvo, a nije ni crno već ribarsko seoce, četrdeset kilometara južno od Valparaisa ka San Antoniju, sa stazama od žute zemlje između džinovskih borova i uzburkanim zelenim morem visokih talasa. Tu je Pablo Neruda imao kuću koja je cilj hodočašća zaljubljenih celog sveta. Frenki i ja smo se tamo uputili da napravimo plan rada italijanske ekipe koja je završavala snimanje u luci Valparaisa i jedan policajac nam je pokazao most, krčmu, ostala mesta kojima je pesnik posvetio svoje stihove, ali nas je upozorio da je zabranjeno ulaziti u kuću.
,,Možete je pogledati spolja“, reče.
Čekajući ekipu u krčmi, shvatismo u kojoj meri je pesnik bio duša Crnog Ostrva. Za njegovog života mesto je bilo preplavljeno mladima iz čitavog sveta kojima su jedini turistički vodič bile njegovih dvadeset pesama o ljubavi. Zadovoljavali su se da ga na trenutak vide ili mu zatraže autogram kao uspomenu na to mesto. Krčma je u to vreme bila vesela i bučna, a Neruda bi se pojavljivao povremeno, u svome ponču jarkih boja i sa andskom kapom, golem i smiren kao kakav papa. Dolazio je da telefonira - pošto je svoj telefon odjavio da ga ne bi uznemiravali - ili da se sa gospođom Elenom, vlasnicom krčme, dogovori oko zakuske koju je te večeri priređivao za prijatelje. Očigledno je hrana u krčmi bila izuzetno dobra jer je Neruda važio za svetskog kulinarskog stručnjaka i pripremao specijalitete kao pravi profesionalac. Pomno je negovao kult dobrog jela i prilikom postavljanja stola obraćao je pažnju i na najsitnije pojedinosti, a stolnjake, posuđe i pribor za jelo menjao je prema vrsti jela koja će izneti na sto. Dvanaest godina posle njegove smrti kao da je sve razvejao pustošni vetar. Pritisnuta bolom i samoćom gospođa Elena je otišla u Santjago, a krčma tek što se nije srušila. Ipak, ostao je i dalje znamen velike poezije: od poslednjeg zemljotresa tle Crnog Ostrva i dalje podrhtava svakih deset, svakih petnaest minuta, svakoga dana i svake noći.

ZEMLJA CRNOG OSTRVA UVEK PODRHTAVA


Nerudinu kuću pronađosmo u zaštitničkoj senci borova, potpuno opkoljenu ogradom visokom jedan metar koju je pesnik sagradio oko svog privatnog života. Sada iz dasaka niče cveće. Natpis upozorava da je policija zapečatila kuću i da su zabranjeni ulaženje i fotografisanje. Policajac koji tuda prolazi u određenim vremenskim razmacima bio je još određeniji: ,,Ovde je sve zabranjeno“. Pošto smo to znali i pre dolaska, italijanski kamerman je poneo veliku, upadljivu kameru da bi je zadržali u policijskoj stanici, a drugu sasvim malu je sakrio. Osim toga, grupu smo rasporedili u tri automobila sa ciljem da se snimljene rolne odmah prebacuju u Santjago kako bismo, ako nas otkriju, ostali samo bez materijala koji u tom trenutku imamo kod sebe. U slučaju nepredviđenih događaja, ostali bi se pretvarali da me ne poznaju, a Frenki i ja bismo izigravali nedužne turiste.
Vrata su iznutra zaključana, prozori zastrti belim zavesama, a na jarbolu nad kapijom nema zastave jer je podizana samo kada je pesnik boravio u kući. Ipak, usred tolike tuge pažnju privlači raskoš vrta koji neko brižljivo neguje. Nerudina supruga Matilde, koja je umrla neposredno pre naše posete, odnela je posle vojnog udara nameštaj, odnela je knjige, zbirke svega božanskog i ljudskog što je pesnik stvorio tokom svog lutalačkog života. Kuće koje je imao u različitim delovima sveta nisu se isticale jednostavnošću već impresivnom razmetljivošću. Grozničava žudnja da dokuči prirodu - ne samo majstorskim stihovima - nagnala ga je da prikuplja školjke suludih oblika, ukrase sa pramaca brodova, grozomorne leptire, egzotične čaše i vaze. U njegovoj kući čovek bi, usred radne sobe, naleteo na prepariranog konja koji je izgledao kao živ. Osim toga, jedna od njegovih najvećih stvaralačkih opsesija, ne tako čuvena kao stihovi ali gotovo isto toliko upadljiva, bila je ona da na svoju ruku unosi izmene u arhitekturu svojih kuća. Jednu je načinio tako neobičnom, da je put od salona do trpezarije vodio kroz dvorište, pa je pesnik uvek imao spremne kišobrane kako bi njegovi gosti, za kišnih dana, mogli da jedu a da se ne prehlade. On sam je najviše uživao u svojim besmislicama i najslađe im se smejao. Prijatelji iz Venecuele koji neukus povezuju sa nesrećom upozoravali su ga da zbirke izazivaju jezu, to jest da slute zlo. Umirući od smeha odgovarao im je da pesništvo štiti od svakog uroka i to je u potpunosti potvrdio svojom zastrašujućom kolekcijom.
U stvari, najviše je boravio u kući u Santjagu, u ulici Markes de la Plata, gde je nekoliko dana posle vojnog udara umro od zapuštene, tugom pospešene leukemije. Vojne patrole su kuću opljačkale i u vrtu napravile lomače od knjiga. Novcem od Nobelove nagrade Neruda je, kao ambasador Narodnog jedinstva u Parizu, kupio nekadašnju konjušnicu jednog zamka u Normandiji, preuređenu u kuću za stanovanje na obali jezera sa ružičastim lotosima. Kuća ima visoke plafone nalik na crkvene svodove i vitraže koji su na pesnika bacali raznobojnu svetlost dok je svoje prijatelje dočekivao sedeći u krevetu, odeven i moćan kao prvosveštenik. Ni godinu dana nije u njoj uživao.
Ipak, kuću u Crnom Ostrvu čitaoci najčešće poistovećuju sa njegovom poezijom. Napuštenu kuću i dalje obilaze nova pokolenja zaljubljenih koji u vreme pesnikove smrti nisu imali više od osam godina. Dolaze iz čitavog sveta da nacrtaju srca sa inicijalima ili ostave ljubavne poruke na ogradi. Tema je uglavnom ista: Huan i Rosa se vole zahvaljujući Pablu. Hvala ti, Pablo, što si nas naučio da volimo; Hoćemo da volimo kao ti. Ali ima i grafita koje policija ne uspeva ni da predupredi ni da izbriše: Generali, ljubav nikada ne umire. Aljende i Neruda su živi. Od jednog minuta mraka nećemo oslepeti. Čitava ograda izgleda kao da se na njoj nalaze već mnoge generacije natpisa preko kojih su, zbog nedostatka prostora, pisani novi. Uz malo strpljenja od stihova koje su zaljubljeni po sećanju ispisivali na daskama mogle bi se iznova sastaviti sve Nerudine pesme. Ipak, najuzbudljivije od svega je to što svakih deset, petnaest minuta te poruke oživljavaju snažni drhtaji iz dubine zemlje. Ograda kao da želi da se otrgne od tla, drvo cvili u šarkama, čuje se zveket čaša i metala kao na brodu prepuštenom besu mora i čovek ima utisak da se čitav svet trese od ogromne ljubavi posejane u vrtu ove kuće.
Pokazalo se da je sav naš oprez izlišan. Niko nam nije zaplenio kamere niti onemogućio prolazak jer su policajci otišli na ručak. Snimili smo sve, ne samo ono što je bilo predviđeno već i mnogo više od toga jer je Uga gotovo omađijalo podrhtavanje u moru pa je do pojasa uleteo u talase koji su se uz iskonsku grmljavinu razbijali o stenje. Rizikovao je život jer bi, i bez zemljotresa, neukrotivo more moglo da ga baci na hridi. Ali niko nije bio u stanju da ga spreči. Snimao je bez prestanka, bez uputstava, u stvaralačkom bunilu, a svako ko se bavi filmskim zanatom dobro zna da je kamermana u zanosu nemoguće ni usmeriti ni obuzdati.

GRACIJA SE VINULA U NEBO


Baš kao što smo predvideli svaka snimljena rolna hitno je prebacivana u Santjago kako bi je Gracija iste večeri ponela u Italiju. Datum njenog polaska nije slučajno izabran. Već nedelju dana smo razmišljali kako da dotad snimljeni materijal iznesemo iz Čilea, bezuspešno pokušavajući da praktično razradimo tajne puteve predviđene prvobitnim planom. Upravo se tada pronela vest da iz Rima stiže novi čileanski kardinal, prečasni Fransisko Fresno da zameni kardinala Silvu Enrikesa koji se povukao čim je napunio sedamdeset pet godina. Ovaj potonji, idejni tvorac Vikarijata Solidarnosti, za sobom je ostavljao narod pun zahvalnosti i sveštenstvo zadojeno borbenim duhom, što je diktaturi remetilo san.
Ne bez razloga. U najsiromašnijim četvrtima sveštenici rade kao tesari, zidari ili obični radnici, rame uz rame sa ostalim stanovnicima, a mnoge je policija pobila u uličnim nemirima. Donekle podstaknuta zadovoljstvom zbog dolaska novog kardinala - čiji su politički stavovi još predstavljali zagonetku - ali pre u znak likovanja zbog povlačenja kardinala Silve Enrikesa, vlada je na nekoliko dana ukinula vanredno stanje i preko svih sredstava informisanja pozvala građane da prirede veličanstvenu dobrodošlicu prečasnom Fresnu. Ali, u isto vreme, general Pinoče je, za svaki slučaj, sa svojom porodicom i čitavom svitom mladih, nepoznatih ministara otišao na dvonedeljno putovanje po severu zemlje, kako niko od njih ne bi morao da prisustvuje nepredvidivom dočeku. Pošto su građani bili potpuno zbunjeni oprečnim zvaničnim odlukama, samo se dve hiljade ljudi okupilo na Trgu Armas gde inače može stati bar šest hiljada ljudi, koliko se i očekivalo.
U svakom slučaju, lako je bilo predvideti da je to popodne zvanične nedoumice najpogodnije za slanje prve pošiljke snimljenog materijala. Te večeri u Valparaiso nam je stigla šifrovana poruka: Gracija se vinula u nebo.
Događaji su tekli na sledeći način: stigla je na aerodrom, obezbeđen više nego ikada ali i zakrčen usled nezapamćene gužve i pometnje, pa su joj sami policajci pomogli da preda prtljag i bez zadržavanja se ukrca u isti avion kojim je upravo stigao kardinal.

VII


POLICIJA MOTRI: OBRUČ POČINJE DA SE STEŽE







Dok sam tog vikenda snimao u Konsepsionu i Valparaisu, Elena je izludela od brige jer joj se uopšte nisam javio. Imala je obavezu da prijavi moj nestanak, ali je ipak čekala duže od dogovorenog znajući da sam nepopravljivi improvizator. Probdela je čitavu subotnju noć. Pošto se ni u nedelju nisam pojavio, stupila je u vezu sa ljudima za koje je pretpostavljala da će nešto znati, ali bez uspeha. U trenutku kada je odlučila da uzbunu odgodi do ponedeljka u podne, ugledala me je kako neispavan i neobrijan ulazim u hotel. Obavila je do sada mnoge važne i opasne zadatke ali, reče mi, nikada je nijedan lažni, neposlušni muž nije namučio tako kao ja. Ovoga puta je imala dodatni i sasvim opravdani razlog za brigu. Posle nebrojenih pokušaja, propalih susreta i pomnog planiranja, ugovorila je za to prepodne, u jedanaest sati, sastanak sa vođama Patriotskog fronta Manuel Rodriges.
Bio je to nesumnjivo najteži i najopasniji ali i najznačajniji od svih predviđenih susreta. Gotovo svi članovi Patriotskog fronta Manuel Rodriges pripadaju generaciji koja je u trenutku Pinočeovog državnog udara tek završavala osnovnu školu. Izjasnili su se za jedinstvo svih ogranaka opozicije radi rušenja diktature i povratka demokratije koja će čileanskom narodu omogućiti da potpuno samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Pokret je dobio ime po alegorijskoj ličnosti iz doba sticanja nezavisnosti, 1810. godine, koja je, navodno, posedovala natprirodne moći pa je, nakon sloma patriotskih snaga i povratka monarhista na vlast, uspevala da zavara sve straže u zemlji i van nje i da održi stalnu vezu između oslobodilačke vojske koja je delovala u Mendosi, na argentinskom tlu, i ilegalnih snaga koje su pružale otpor unutar Čilea. Više je nego očigledno da su davnašnje prilike u mnogo čemu ličile na aktuelnu situaciju u Čileu.
Razgovor sa vođama Patriotskog fronta je san svakog dobrog novinara. Ni ja nisam bio izuzetak. Stigao sam u poslednjem trenutku, prethodno rasporedivši članove ekipe na posebna, dogovorena mesta. Na autobusku stanicu u ulici Providensija došao sam bez pratnje, noseći kao znak raspoznavanja dnevne novine „El Merkurio“ i časopis „Ke pasa?“. Trebalo je da sačekam da mi priđe neko ko će me upitati: „Idete li na plažu?“ i da na to odgovorim: „Ne, idem u zoološki vrt“. Lozinka mi je zvučala besmisleno jer nikome ne bi palo na pamet da u jesen ide na plažu ali su mi dva oficira za vezu Patriotskog fronta kasnije objasnila da upravo stoga što je tako besmislena nije postojala ni najmanja mogućnost da je greškom ili pukim slučajem upotrebi neko sa strane. Posle deset minuta, kada sam već počeo da osećam da je moje prisustvo suviše upadljivo na tako prometnom mestu, videh kako mi se približava mladić srednje visine, veoma vitak, koji hramlje na levu nogu i sa beretkom koja mi je bila dovoljna da u njemu prepoznam zaverenika. Sasvim otvoreno se uputi ka meni i ja mu pođoh u susret i pre nego što je izrekao lozinku.
„Zar nisi mogao drugačije da se prerušiš?“ rekoh mu smejući se. „Ovakvog sam te i ja prepoznao.“
Više nego iznenađen, pogleda me ojađeno.
„Zar se toliko primećuje?“
„Na kilometar“, rekoh mu.
Bio je veoma duhovit mladić, bez imalo zavereničke krutosti, što je od prvog trenutka ublažilo napetost među nama. Čim mi je prišao ispred mene se zaustavi kamionet za prevoz hleba i ja se smestih na sedište pored vozača. Napravismo nekoliko krugova kroz centar grada a zatim pokupismo članove italijanske ekipe. Potom nas ostaviše na pet različitih mesta, opet pokupiše odvojenim automobilima, i konačno nas zajedno ukrcaše u drugi kamionet u kojem su se već nalazili kamere, reflektori i tonska ekipa. Nisam imao utisak da doživljavam ozbiljnu i opasnu pustolovinu u stvarnom životu već da se igram špijunskog filma. Mladić sa beretkom i licem urotnika nestao je tokom kruženja i više ga nikada nisam video. Umesto njega pojavi se vozač, naizgled raspoložen za šalu ali neumoljivo strog. Sedoh pored njega a ostatak ekipe pozadi, u deo za prevoz robe. ,,Sada ću vas povesti u šetnju“, reče nam, ,,da osetite miris čileanskog mora.“
Pustio je radio iz sve snage i počeo da kruži gradom sve dok potpuno ne izgubih predstavu gde se nalazimo. Njemu, međutim, to nije bilo dovoljno, nego nam naredi da zatvorimo oči, upotrebivši čileanski izraz koji sam potpuno zaboravio: „Dobro, dečice, sada ćete da pajkite“. Videvši da ne obraćamo pažnju, ponovi znatno određenije: „Hajde, brzo, samo zatvorite okice i ne otvarajte ih dok ne kažem, jer ako ne poslušate, može biti vrlo gusto“.
Reče da za takve operacije imaju naočare sa potpuno zatamnjenim staklima koje spolja izgledaju kao naočare za sunce ali kroz koje se ništa ne vidi. Samo, ovoga puta ih je zaboravio. Italijani nisu razumeli čileanski žargon pa sam morao da im prevedem.
„Spavajte“, rekoh im.
Tek tada im ništa nije bilo jasno.
„Da spavamo?“
„Baš tako“, rekoh im, „lezite, zatvorite oči i ne otvarajte ih dok vam ne kažem.“

TAČNA UDALJENOST: DESET BOLERA


Sklupčaše se na podu kamioneta a ja nastavih sa pokušajima da odgonetnem gde se nalazimo. Ali vozač mi bez okolišanja reče:
,,I za vas, druže, važi isto. Samo vi lepo pajkite.“
Zavalih se u sedište, sklopih oči i prepustih se zvucima bolera iz radija. Melodije za sva vremena: Raul Ću Moreno, Lućo Gatika, Ugo Romani, Leo Marini. Godine prolaze, stižu novi naraštaji ali bolero i dalje ostaje u srcima Čileanaca više nego u ma kojoj drugoj zemlji. Kamionet se povremeno zaustavljao, čulo se nerazgovetno mrmljanje a potom glas vozača: „Ćao, vidimo se“. Pretpostavljam da je razgovarao sa članovima pokreta koji su stražarili na važnim mestima i obaveštavali ga o stanju na putu. Misleći da me ne gleda, u jednom trenutku pokušah da otvorim oči i otkrih da je retrovizor podesio tako da može da vozi i razgovara sa svojim vezama a da nas pritom drži na oku.
,,Pažnja!“ reče nam, „čim neko otvori oči vraćamo se kući i šetnji je kraj.“
Opet zažmurih i počeh da pevam uz radio: „Volim te, saznaćeš da te volim“. Ležeći u prikolici Italijani mi se pridružiše. Vozač je bio oduševljen.
„Tako, dečice, samo vi pevajte, lepo to radite“, reče. „U sigurnim ste rukama.“
Pre proterivanja mogao sam zatvorenih očiju da prepoznam pojedine delove Santjaga: klanicu po mirisu ustajale krvi i opštinu San Migel po mirisu motornog ulja i železničke pruge. U Meksiku, gde sam godinama živeo, miris iz fabrike papira nepogrešivo mi je govorio da sam blizu izlaza za Kuernavaku, a dim iz rafinerije da sam u sektoru Askapotsalka. To prepodne u Santjagu ne osetih nijedan od poznatih mirisa, iako sam ih iz čiste radoznalosti tražio dok smo pevali. Posle desetog bolera kamion stade.
„Ne otvarajte okice“, žurno nam reče vozač. „Sići ćemo veoma poslušno, držeći se za ruke, da neko ne bi pao i razbio guzu.“
Tako i učinismo, a zatim počesmo da idemo gore-dole stazom od rastresite zemlje, verovatno strmom i van domašaja sunca. Konačno uronismo u nešto topliju tamu koja je mirisala na svežu ribu i na trenutak pomislih da smo u Valparaisu, na obali mora. Ali nismo imali vremena da stignemo dotle. Kada nam je vozač naredio da otvorimo oči, nas petoro se nađosmo u uskom sobičku praznih zidova, sa jeftinim ali veoma očuvanim nameštajem. Ispred mene je stajao leno obučen mladić sa nevešto nalepljenim veštačkim brkovima. Prasnuh u smeh.
„Namesti to bolje“, rekoh mu, „inače brkovi nikoga neće zavarati.“
I on se grohotom nasmeja i skide brkove.
„Strašno sam žurio“, reče.
Led je bio sasvim probijen i, šaleći se, svi pređosmo u drugu prostoriju u kojoj je ležao i tobož dremao veoma mlad čovek zavijene glave. Tek tada shvatismo da se nalazimo u dobro opremljenoj ilegalnoj bolnici i da je ranjenik Fernando Larenas Segel, najtraženiji čovek u Čileu.
Imao je dvadeset jednu godinu i bio aktivni borac Patriotskog fronta Manuel Rodriges. Pre dve nedelje, oko jedan po ponoći, sam i nenaoružan vraćao se kolima kući u Santjago kada ga iznenada opkoliše četvorica civila naoružana puškama. Bez reči, bez ikakvog pitanja, jedan od njih zapuca kroz staklo. Metak mu je probio podlakticu i naneo tešku ranu na glavi. Četrdeset osam sati kasnije četiri pripadnika Fronta Manuel Rodriges izvukla su ga, uz pucnjavu, sa klinike Nuestra Senjora de las Nieves gde je pod policijskim nadzorom ležao u komi i prebacila u jednu od četiri ilegalne bolnice pokreta. Na dan našeg susreta već se nalazio na putu ozdravljenja i bio dovoljno pribran da odgovori na naša pitanja.
Nekoliko dana kasnije primljeni smo u Izvršnom odboru Patriotskog fronta, uz iste mere opreza gotovo kao na filmu, ali i uz jednu bitnu razliku: umesto u ilegalnoj bolnici nađosmo se u vedroj i toploj kući pripadnika srednje klase, sa zadivljujućom zbirkom ploča velikih kompozitora i bogatom bibliotekom očigledno pročitanih knjiga, što inače nije slučaj sa mnogim dobrim bibliotekama. Prvobitna zamisao bila je da ih snimamo u kapuljačama, ali na kraju ipak odlučismo da ih zaštitimo tehničkim sredstvima - svetlom i kadriranjem. Ishod je, kao što se vidi u filmu, ubedljiviji i humaniji, i svakako sa mnogo više duše od uobičajenih razgovora sa ilegalnim vođama.
Okončavši susrete sa ličnostima iz javnog i ilegalnog života Elena i ja smo zajednički odlučili da se ona vrati svojim redovnim dužnostima u Evropi, gde je živela već izvesno vreme. Njen politički rad bio je suviše značajan da bih je bez preke potrebe izlagao opasnosti, a do tada stečeno iskustvo omogućavalo mi je da i bez njene pomoći snimim poslednje, manje opasne kadrove. Više se nikada nismo sreli ali, gledajući je kako u škotskoj suknji i đačkim mokasinama odlazi prema stanici podzemne železnice, shvatih da će mi posle toliko časova odglumljene ljubavi i zajedničkih strepnji nedostajati više nego što bih mogao pomisliti.
Pokret otpora mi je pomogao da iz njihovih redova odaberem grupu mladih filmskih radnika u slučaju da strane ekipe zbog više sile moraju da napuste Čile ili da im zabrane dalji rad. Bio je to pun pogodak. Ta ekipa obavila je posao brzo i jednako dobro kao ostali, čak sa više zanosa, znajući o čemu se radi, pošto nam je njihova politička organizacija jemčila ne samo da se u njih može imati puno poverenje već i da su dobro obučeni za slučaj opasnosti. Na kraju, kada strane ekipe nisu mogle da obave sav posao, trebalo nam je još članova za rad u predgrađima, pa je ta grupa preuzela na sebe da skupi druge, a ovi još neke, tako da smo poslednje nedelje snimanja imali šest čileanskih ekipa koje su istovremeno radile na različitim mestima. Pored toga, zahvaljujući njima uspeo sam bolje da procenim stepen odlučnosti i delotvornosti nove generacije koja polako i tiho nastoji da Čile oslobodi vojnog užasa. Iako veoma mladi, svi imaju više od jedne vizije budućnosti. Svi su već ostvarili neznane podvige i pobede koje sa izuzetnom skromnošću čuvaju u svojim srcima.

OBRUČ POČINJE DA SE STEŽE


U vreme razgovora sa vođama Patriotskog fronta u Santjago je stigla francuska ekipa koja je izvrsno obavila svoj deo posla. To je bilo neobično važno jer je sever oduvek imao istorijsku ulogu u osnivanju čileanskih političkih partija. Tu se najbolje može sagledati ideološki i politički razvoj, od Luisa Emilija Rekabarena, osnivača prve radničke partije u osvit dvadesetog veka, do Salvadora Aljendea. U toj oblasti nalazi se jedan od najvećih svetskih rudnika bakra koji su Englezi industrijalizovali u prošlom veku, u vreme industrijske revolucije, kada je i nastala naša radnička klasa. Osim toga, tu je rođen čileanski socijalni pokret, nesumnjivo najznačajniji u Latinskoj Americi. Kada je Aljende došao na vlast, njegov najvažniji ali i najopasniji korak bila je nacionalizacija rudnika bakra. Jedna od prvih Pinočeovih mera bilo je njihovo vraćanje starim vlasnicima.
Plan rada reditelja francuske ekipe Žan-Kloda bio je veoma detaljan i opširan. Da ne bih narušio celovitost filma morao sam da zamislim kako će sve to izgledati na filmskom platnu, jer snimke nisam mogao da vidim dok se ne vratim u Madrid i kada već sve bude završeno, a tada bi bilo suviše kasno za bilo kakve popravke. Delimično iz opreza, ali pre svega zadovoljni što se nalazimo u Čileu, nismo se zadržavali na jednom mestu, nego smo još jedno prepodne te presudne jeseni proveli obilazeći grad. Šetali smo centrom, vozili se manje opterećenim autobuskim linijama, pili kafu na najposećenijim mestima, jeli plodove mora i pili pivo, a kada se već spustila noć, bili smo tako daleko od hotela da smo morali da se odvezemo podzemnom železnicom.
Do tada nisam imao prilike da je vidim jer je završena u vreme Vojne hunte, iako je izgradnju započela Frejeva vlada i nastavila Aljendeova. Iznenadile su me njena čistoća i efikasnost kao i prirodnost sa kojom su se moji zemljaci navikli na putovanje pod zemljom. Bio je to svet koji do sada nisam otkrio jer nam je nedostajalo ubedljivo obrazloženje da zatražimo dozvolu za snimanje. Činjenica da su je izgradili Francuzi, navela nas je na pomisao da bi mogla da je snimi Žan-Klodova ekipa. O tome smo razgovarali kada smo stigli na stanicu Pedro Valdivija. Dok smo se peli ka izlazu, nepogrešivo sam osetio da nas neko gleda. Bio sam u pravu: jedan policajac u civilu posmatrao nas je tako pažljivo da su nam se pogledi susreli negde na pola puta.
U to vreme sam već bio u stanju da u mnoštvu prepoznam policajca u civilu. Iako oni lično veruju da su obučeni kao obični građani, sasvim su prepoznatljivi u tamnoplavim podužim staromodnim jaknama, kratko ošišani kao regruti. Ipak, prvo što ih odaje jeste način na koji gledaju ljude, jer Čileanci na ulici ne gledaju ni u koga, već hodaju ili putuju autobusima ukočenog pogleda. Zbog toga sam, videvši krupnog čoveka kako me uporno posmatra iako zna da sam ga primetio, odmah shvatio da je to policajac u civilu. Ruke je držao u džepovima umašćene, suknene jakne, između usana mu je visila cigareta, a levo oko je napola zatvorio zbog dima - žalosna imitacija velikih filmskih detektiva. Ne znam zbog čega mi se učinilo da je to Guaton Romo, plaćeni ubica diktature koji se izdavao za vatrenog levičara, i odao brojne članove pokreta otpora koji su kasnije ubijeni.
Znam da sam mnogo pogrešio što sam ga gledao, ali nisam bio u stanju da se savladam jer to nisam činio svojevoljno već nagonski, nesvesno. Zatim sam se, vođen istim nagonom, osvrnuo prvo nalevo, potom odmah nadesno, i primetio još dvojicu. „Pričaj mi bilo šta“, šapnuo sam Žan-Klodu. „Pričaj, ali ne gestikuliraj, ne gledaj okolo, ne radi ništa.“ Shvatio je, pa smo nastavili nedužno da ćaskamo dok nismo izašli na ulicu. Već se spustila noć, ali je vazduh bio topao i bistriji nego prethodnih dana, a u Aveniji Almeda bilo je mnogo ljudi koji su se vraćali kući. Tada se Žan-Klod i ja razdvojismo.
,,Nestani“, rekoh mu. „Potražiću te kasnije.“
Potrčao je nadesno, a ja krenuh u suprotnom pravcu i izgubih se u gomili. Zaustavih taksi koji je, kao naručen, u tom trenutku prolazio pored mene i tada ugledah tri iznenađena agenta koji su upravo izašli iz stanice podzemne železnice i nisu znali koga da prate, da li Žan-Kloda ili mene, a onda ih je mnoštvo progutalo. Četiri ulice dalje izađoh iz prvog taksija i zaustavih drugi koji me odveze u suprotnom pravcu, pa zatim još jedan, i još jedan, sve dok nisam bio potpuno siguran da sam im umakao. Jedino nisam shvatio, i još nikako ne mogu da shvatim, zašto su nas uopšte pratili. Izašao sam ispred prvog bioskopa koji sam ugledao i ušao ne pogledavši čak ni šta je na programu, uveren, kao i uvek, zbog profesionalne deformacije, da nema sigurnijeg i pogodnijeg mesta za razmišljanje.

MOJE DUPE, GOSPODINE?


Program je bio kombinacija filma i predstave uživo. Tek što sam seo završen je film, upaljena su prigušena svetla i voditelj započe dugačku, dosadnu najavu ne bi li pobudio zanimanje za svoju predstavu. Još sam bio toliko uzrujan da sam neprekidno gledao prema ulazu proveravajući da li me prate. Posetioci kraj mene takođe počeše da gledaju, nošeni nesavladivom radoznalošću koja je gotovo zakon ljudskog ponašanja, kao kada na ulici neko pogleda u nebo, a narod počne da zastajkuje i gleda u istom pravcu pokušavajući da otkrije šta to pobuđuje pažnju. Ali u ovom slučaju nesumnjivo je postojao dodatni razlog. Sve je na tom mestu bilo sumnjivo. Dekoracija, svetla, spoj bioskopa i striptiza, a iznad svega gledaoci, sve sami muškarci koji su izgledali kao da su pobegli ko zna odakle. Činilo se kao da se svi, a ja ponajviše, skrivamo od nečega. Za svaku policiju ovo bi, sa razlogom ili bez njega, bio skup sumnjivih lica.
Utisku zabranjene predstave su doprinosili brojni reklamni agenti a iznad svega voditelj koji je pevačice najavljivao opisima koji bi pre odgovarali sočnim jelima u jelovniku. Na njegov poziv pojavljivale bi se na pozornici obnaženije nego kada su stigle na ovaj svet jer su šminkale telo da bi istakle nepostojeće draži. Nakon početne povorke, na pozornici je ostala samo jedna crnka neverovatnih oblina koja se šepurila i otvarala usta pretvarajući se da peva pesmu koja je treštala sa ploče Rosio Hurado. Prošlo je prilično vremena dok se nisam odvažio da krenem odatle ali je ona tada sišla sa pozornice, vukući za sobom zmijoliki mikrofon, i počela da postavlja šaljivodrska pitanja. Vrebao sam priliku da izađem kada me odjednom zaslepi svetlost reflektora i istog trenutka začuh prostački glas lažne Rosio:
„A vi, gospodine, vi sa tako otmenom ćelom“.
To naravno nisam bio ja, već onaj drugi, ali sam, nažalost, ja morao da odgovaram umesto njega. Pevačica mi je prišla vukući gajtan mikrofona i toliko mi se unela u lice, da sam u njenom dahu osetio miris belog luka.
„Kako vam izgledaju moji bokovi?“
„Vrlo dobro“, rekoh u mikrofon, „šta drugo da vam kažem.“
Zatim mi okrete leđa i poče da mrda zadnjicom gotovo ispred mog nosa.
„A moje dupe, gospodine, kako vam se ono čini?“
„Božanstveno“, rekoh. „Možete zamisliti.“
Posle svakog mog odgovora iz zvučnika je odjekivao snimak urnebesnog smeha, kao u budalastim serijama na američkoj televiziji. Varka je bila neophodna jer se u sali niko nije smejao, već se na svima opažala želja da postanu nevidljivi. Pevačica mi se još više primače i nastavi da se vrcka ispred mog lica da bih video mladež koji ima na zadnjici, crn i dlakav poput pauka.
„Dopada li vam se moj mladež, gospodine?“
Posle svakog pitanja primicala je mikrofon mojim ustima da bi se bolje čuo odgovor.
„Naravno“, odgovorih, „lepi ste od glave do pete.“
„I šta biste radili sa mnom, gospodine, kada bih vam predložila da provedemo noć u krevetu? Hajde, ispričajte mi sve.“
„Čujte, ne znam šta da kažem“, rekoh ja. „Mnogo bih vas voleo.“
Mučenju nije bilo kraja. Povrh svega, bio sam toliko zbunjen da sam zaboravio da treba da govorim kao Urugvajac, pa sam u poslednji čas poželeo da popravim grešku. Pokušavajući da oponaša moj neodređeni naglasak, ona me upita odakle sam, a kada joj to rekoh, uzviknu:
„Urugvajci su jako dobri u krevetu, zar ne?“
Nisam imao drugog izlaza nego da glumim uvređenost.
„Molim vas“, rekoh joj, „nemojte me više ispitivati.“
Tada shvati da sa mnom više nema šta da traži, pa potraži drugog sagovornika. Čim mi se učinilo da moj odlazak neće biti suviše upadljiv, žurno sam napustio to mesto i pešice se uputio u hotel, dok je u meni raslo nespokojstvo zbog osećanja da ništa od onoga što se dogodilo tog popodneva nije slučajno.