Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:23 pm



Предговор



Фајронт у Сарајеву је тешко, помало болно, свакако сетно пребирање пo успоменама једног од Сарајлија који су тај град у Титовој Југославији учинили посебним. Нови примитивизам je Сарајево избацио из зглобне чашице, учинио га другачијим, дао му ореол авангарде, a највећа звезда тог покрета био je др Неле Карајлић.

Ово je његова прича, искрена, духовита, прича без које предратно Сарајево град раје и папака није могуће разумети до краја. У том казивању Неле je сањар о сунчаној страни улице, наивац, жртва, визија која хода, непресушни извор идеја, хрпа страха. Унутар корица Фајронта у Сарајеву сазнаћете неке од детаља неопходних да у потпуности схватите ко су били, или ко су данас, Сарајлије без чијих имена, стваралаштва и каријера, Сарајево не би памтили ни пo чему другом до пo Сарајевском атентату.

Taj и такав живот могао je да се креће, и кретао се, само од линије шеснаестерца фудбалског клуба Вратник, давних седамдесетих, до Првог коронарног одељења Ургентног центра у Београду, четрдесетак година касније. Све што се важно одиграло између те две стварне и временске линије, наћи ћете у овој књизи.

Сањи, Јани u Ђиђи 

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:24 pm







1



СРЧАНИ УДАР



Кажу да су у Младеновцу сва чуда могућа. Te жена са крављим репом, те човјек магнет, те јагње са шест ногу, те дијете које савија челик погледом, те ово, те оно, углавном ликови и легенде у које може повјеровати само добар комад будале. Ни ja томе нисам поклањао наро читу пажњу све до недјеље двадесет другог маја двије хиљаде једанаесте. Тад ми се догодило чудо.
Сунце тек што бјеше обасјало пусти перон локалне аутобуске станице кад се ту, на том неочекиваном мјесту, нађоше госпођа Судбина и арханђел Азраел. Да се разумијемо, није чудно да се њих двоје нађу на било којој тачки на свијету, пa и у Младеновцу, с обзиром на врсту дјелатности за чије су обављање били регистровани (Судбина води нити људских живота које пo правилу завршавају смрћу, док je Азраел тај који има немио задатак да почившег понесе на небо), али je било у најмању руку необично да су виђени на истом мјесту и у исто вријеме. Обично, због густог распореда, госпођа Судбина свој дио посла заврши и оде, журећи на неко друго мјесто, a тек онда долази арханђел Азраел, не би ли уредно покупио остатке преминулог, које ваља пребацити што на небо, што под земљу. Отуда, и поред тога што су обоје стари више хиљада година, нису имали прилике да се често виђају. Зато, ако их икада видите у исто вријеме и на истом мјесту, знајте да je између њих искрсао неки проблем, конфликт.
Toг сунчаног недјељног јутра ja сам био предмет њиховог неспоразума.
Како су дошли прије времена, за мјесто чекања изабраше биртију Kog Мије, ону која одваја младеновачку пијацу од паркинга испред зграде Скупштине општине. Арханђел наручи вињак, a она сок од јабуке и неко вријеме проведоше без изговорене ријечи.
Судбина je полако губила стрпљење, желећи да што прије заврши посао због ког се тог сунчаног мајског јутра затекла у Младеновцу. Гледала je у дно своје чаше, у којој одавно више није било сока од јабуке, као неко коме je живот прошао без смисла и великих узбуђења. У оваква предивна јутра, окупана тако сјајним и бистрим сунцем под чијом свјетлошћу и мјеста попут ове жалосне кафане добијају атрибуте Сикстинске капеле, госпођа Судбина се осјећала сувишно.
„Какав несклад између мене и овога јутра", прошапута и упути поглед ка роштиљу на коме су цврчали ћевапи, пљеске, ражњићи и кобаје. Арханђел Азраел примијети тај поглед и у складу са својим европским манирима упита даму да ли je гладна. Судбина одмахну главом и тако му даде до знања да би најрадије напустила биртију у којој сједе већ више од четири сата.
Одјевена у дугу смеђу хаљину од енглеског твида, са шеширом чији je обод бацао сјенку преко њеног лица, Судбина je преко шанка гледала у календар за двије хиљаде једанаесту. Красило га je наго тијело неке Азијаткиње. Арханђел Азраел гледао je кроз мусави излог биртије младиће и дјевојке које je на улицу избацила покојна младеновачка ноћ. Пригрну црну кожну јакну, украшену нитнама и зихернадлама, исту онакву какву су носили поборници панк покрета у вријеме кад сам и ja био млад.
„Мала, дај нам десет ћевапа и пилеће бело, са много лука. И мени донеси још један рубинов." Конобарица климну главом и исте ријечи пренесе дебелом, ожареном, надимљеном роштиљџији, који од силних наруџби није стизао да обрише зној са чела са ког су слане капи падале на усијану омашћену решетку на којој се већ увелико пекло мамурно месо.
„А ви?' упита га Судбина.
„Шта ja?", одговори арханђел, правећи се да je изненађен њезиним питањем. Знао je да ће кад-тад доћи вријеме да она нешто њега пита. Предуго раде овај посао да би тек тако сједили без ријечи.
„А ви?", поново упита Судбина.
„Шта ja?", правио се луд Азраел.
„А ви? Зашто сте ви овдје?"
„Чекам муштерију."
„Овдје у кафани?"
Арханђел баци поглед на свој ролекс на длакавој руци и почеша се крилом иза увета, украшеног минђушом.
„Требало би да дође за пола сата. Занимљив случај... Духовит дечко, али предуго у животу. Прецијенио je себе и своје могућности. Будала! Ништа спектакуларно. Један слатки мали фатални срчани удар."
„Можда je то оно због чега су ме звали да дођем у ову забит", помисли Судбина. Она покуша да сазна нешто више о том случају. 
„Штета. Знате, колега, некад ми je жао свих тих смртника, свих тих људи који не осјећају властите границе, који не могу да установе докле могу да се пруже... A тај, извините на питању, што га чекате, je ли ушао у неке године или je млад?"
Азраел се претварао да му je драго што се дама коначно заинтересовала за његов посао. Ни њему није мањкало лукавства. Промијени положај тијела, нагну се ка њој, a поглед му поста фришак и бистар.
„Па, пo годинама je млад, четрдесет и девет, али пo ономе што je преживио, то je скоро дупло. Kao што рекох, занимљив дечко. И познат... Оууууу, биће то врхунска сахрана!!! Код мене у фирми, сви су убијеђени да на сахрани неће бити испод три хиљаде званица."
Судбина схвати о чему се ради. Покуша да извуче још који податак о човјеку због ког je потегла толики пут, спремна да сваког тренутка уђе у спор са Азраелом. „А, селебрити! Па шта му je то требало?!"
„Јебига. Људи не знају када треба да стану. Тијело не трпи будалу!"
У том тренутку, на паркингу испред угоститељског објекта паркира се сиви пежо, партнер нове генерације. Из њега излази енергичан човјек, са незнатним вишком килограма. Његова појава изазива осмијех код случајних пролазника. Он им отпоздравља у добром расположењу. Улази у угоститељски објекат с намјером да, прошавши између столова и шанка, уђе на пијацу. Поздравља се са скоро сваком особом која у кафанском жагору и диму цигарета конзумира своју прву кафу, другу пиву, трећи вињак или четврти ћевап. Конобарица му љупко махну. Он прође поред стола за којим су сједили Азраел и Судбина. И њих поздрави, не знајући да ли их познаје
однекуд или не. У малим мјестима ваља свакога поздравити. Такав je ред.
A тај човјек, то сам био ja.
„Па то je Неле!? Зар Неле?!?" Први пут у току дана Судбини се отеше нека осјећања.
„Не интересује ме ко je. Посо je посо", рече арханђел Азраел. Био je хладан као Ивковић кад je одбранио пенал Марадони.
„Па то je Неле из Надреалиста... Из Пушења... Сад ради са Кустурицом онај Но смокинг... као да жели да ургира, Судбина се унесе у мој случај.
„Драга моја, код мене имена ништа не значе. Ако сам могао превести Кенедија, Че Гевару, Тита, Ђинђића, овога, онога... зашто не бих... Како се оно дечко зове?"
„Неле. Неле Карајлић, доктор. Али... Ja га немам на списку! По мени, он има још многих дана на овом свијету."
Судбина покуша да сакрије немир, али одаше je покрети док je вадила блокчић из ташне. Азраел je надмоћно сједио са друге стране стола. Уживао je у ситуацији у којој се пред њим једна дама изгубила под теретом чињеница. Вадио je чачкалице из карафиндла, ломио их на пола и оним средњим танким дијелом чистио џепове у својој вишехиљадугодишњој вилици напуњеној мљевеним месом и врућом лепињом, коју би, које ли ироније судбине, и мртва уста јела. Интересантно, није пушио. Док je она покушавала да нађе оправдање за оно што je носила у глави, он показа конобарици испружен палац десне руке, којим je означавао број вињака који би требало да му донесе. 
Судбина се најзад насмија: „Ево, знала сам." Показа на свој нотес, те исти потури Азраелу под нос: „Овдје лијепо пише... Неле остаје жив!"
Азраел се намршти. Не би му право.
„Па добро, ко je овдје луд?! Нећете ми рећи да сам без потребе дошао са Исланда!?" Љутито одмахну главом, a његов глас доби неуобичајену дубину, од које застаде дах свакоме у кафани Kog Мије.
„Не долази у обзир! Ja у својој агенди имам име, презиме, дан, сат, мјесто, начин смрти... A овдје лијепо пише: закрчење доње аорте vaso sрastica, прекид рада срца. Једном ријечју: срчани удар. Инфаркт!!!" Показа свој мали ајпод. Судбина ушути. Покуша да добије на времену и да Азраелу пружи прилику да се смири. Окрену главу ка конобарици, но прије него што покуша да joj се обрати, Азраел, не скидајући поглед са Судбине, викну неугодно и простачки: „Мала, дај госпођи још један сок од јабуке."
To je била кап која прели чашу. Преко таквог испада једна дама није могла да пређе. Она устаде тако сигурно и одлучно да не дотакну нити стола нити столице, и упути Азраелу поглед пун презира. Тихим, подрхтавајућим гласом рече:
„Надам се да ми нећете замјерити уколико се удаљим." Азраел je и не погледа, већ обори главу, дубоко свјестан да je прешао границу пристојности. Но, његова сујета му не дозволи да je погледа право у очи и упути joj ријечи извињења.
И док je он нетремице гледао у столњак укапан вињаком и водом, и прекривен мрвицама лепиње, Судбина се достојанственим кораком упути ка излазним вратима. У кафани, која већ увелико бјеше пуна, наста мук. Није било чељадета које не схвати да се дешава нешто страшно, да je пред некога постављено питање живота и смрти.
„А шта ћемо са човјеком? Je л' га ja одводим у мртве или не?"
Ja сам тај разговор оставио за собом. Уђох у пољопривредну апотеку и, прије него што затражих средство за прскање ружа, осјетих бол у желуцу. Бол није био толико јак да од тога правим драму, али je био константан и није попуштао у интензитету. Био сам толико прибран да ниједним покретом или изразом лица нисам показао продавцу да имам неки проблем. Продавац je био космат човјек, густих бркова. Више ми je личио на месара него на некога ко ради у апотеци, пa макар била и пољопривредна. Он се окрену, баци поглед пo неуредним дрвеним стелажама на којима je стајала гомила хемикалија и које je само женска рука могла довести у ред. Ипак, на моје изненађење, он пронађе оно што сам тражио. Пред мене спусти кесицу на којој je писало име хемикалије, име произвођача и упозорење о отровности препарата.
„Имамо само овај... словеначки... он je мало скупљи од Галеникиног, али комшије веле да то свакако не помаже ако ружу нападне пепелница."
Превише података за некога ко je добио једноставан задатак да купи „отров за руже". Извадих телефон из џепа и назвах онога ко ме je послао. Бол у желуцу поста јачи. Телефон зазвони. Јави се Сања. Упитах je за врсту отрова. Бол почиње да се пење из желуца ка горе. To je сад био потпуно нов бол. Постадох узнемирен. Бол није јењавао, већ се полако пењао уз врат. Како je бол гризао моје тијело, тако je паника хватала моју душу. Сања ми рече да узмем то што ми усамљени Брко нуди. Она не примјећује да са мном нешто није у реду. Ja узимам кесицу. Плаћам. Брко ме гледа. Осјећа да се нешто дешава. Али не зна шта. Бол прелази у грло. Нисам сигуран да ли je то само желудац. Одмахујем Брки за ситан кусур који ми враћа. Излазим, уз штури поздрав. Бол у желуцу се појачава, у грлу мало попушта, али je у врату и даље присутан. Одлучујем да прекинем куповину. Идем до аута, да сједнем и да видим 'оће л' ме престат. Пролазим поново кроз биртију. Ha самом улазу сударам се са Судбином и Азраелом. Рекох: „Пардон", и прођох на друга врата, ка паркингу.
Нису ме ни примијетили, јер су стајали једно наспрам другог, попут љубавника између којих je управо искрсла свађа. Да се Шекспир тог јутра задесио у Младеновцу, закључио би да врела љубав никад разуму не да споразум да изглади. Истина, говорили су и даље тихо, не желећи да ремете недјељни младеновачки мир, али je у њима буктао пламен правог малог рата који je својом силином пријетио да запали цијелу Шумадију.
„У мом нотесу пише да удар није смртоносан. Мислим, колега, да je у овом случају затајила ваша администрација. За Нелета, према мојим папирима, има још времена."
„Онда нешто није у реду са комуникацијом између наших фирми! Али, молим вас, зар je вјеровати вашем нотешчићу? Погледајте систем пo коме ми данас радимо!"
Арханђел славодобитно извади свој ајпод, a Судбина се кисело насмија:
„Зар je важније на чему пише од онога шта пише?"
„Сад ме љутите, млада дамо. Мислим да имате личну наклоност према тој особи, што вас потпуно дезавуише у обављању тако одговорног посла као што je наш." 
„Лична наклоност!? Па ja више волим старо Пушење него ово што он сада ради. Што се наклоности тиче јесте, стрпала сам и њега и његову породицу у посљедњи авион из Сарајева за Београд деведесет и друге, на само дан пред почетак рата. Јесте, дала сам му могућност да повремено напушта Србију за вријеме бомбардовања деведесет девете, али, молим вас, ja према њему не гајим никакве озбиљније симпатије. Није он ни Чола ни Бајага!"
Азраел се осврну око себе. Би му неугодно кад примијети да су све очи у кафани Kog Мије упрте у њих двоје. Махну конобарици да приђе, извади из џепа свежањ згужваних пара и тутну joj их у руке попут коцкара.
Осјети њен длан. Био je влажан. Упути joj поглед пун љубави, окрену се и изађе из биртије. Потражи ме погледом и нађе ме. Сједио сам за воланом, пресавијен од болова.
Оборих сједиште колико сам могао и покушах да нађем најприроднији положај тијела, не би ли ме прошао бол. Но, не само да није пролазио, већ се ширио према горе и са собом доносио осјећај беспомоћности. У тренутку када се вилица укочила a зуби почели да трну, знао сам шта ме je снашло. Није ме болио желудац. Бољело ме je срце.
Интересантно je како човјек, када дође у безизлазну ситуацију, размишља брзо и дела исправно, као да му се драматична позиција у којој се нашао дешава сваки дан. Ja, који сам познат као смушен, онај ког „красе" погрешне реакције и латентна параноја, ja, који сам у животу увијек кретао касно и у супротном смјеру, ja, који никад нисам знао процијенити шта људи од мене траже, јер 
сам у свом мозгу сам себи био важнији од њих, ja сам у том тренутку био прибран и свјестан сваког детаља ове, признаћете, крајње неугодне ситуације.
Угледах госпођу с цегерима. Упитах госпођу с цекерима: „Госпођо са цегерима, гдје je овдје Хитна помоћ?" Госпођа с цегерима ми брзо, без сувишних ријечи и покрета, показа пут. Имао сам среће. Хитна je била удаљена тек неких сто метара од пијаце. Упалих ауто.
Бол je постајао све неподношљивији. Вратих се у рикверц. Кренух неких педесет метара кроз забрану.
Бол je био толики да je засјенио чак и страх од смрти.
У ствари, како je пожељно умријети кад те нешто боли! Смрт ти дође као спас, олакшање.
Збуних се на сљедећој раскрсници. Угледах пар у плавим тренеркама.
„Хало, ви у плавим тренеркама!"
Пар у плавим тренеркама се окрену ка мени.
„Гдје je овдје Хитна?"
Показаше ми руком. Док сам улазио у двориште Хитне, гледали су за мном онако како ме гледају они који ме препознају.
И гле чуда пред Хитном нема никога. Изгледа да сам само ja намјеравао умирати недјељом. Ko Тито.
Паркирах ауто пред самим улазом. Неки ћелави тип изађе из зграде. Хтједе ми, вјероватно, рећи да je ту паркирање забрањено, али кад ме угледа, поста усплахирен и ужурбан.
„Раде, Раде! Долазите овамо!!!", викао je, не скидајући поглед са мене, као да je мислио да ће ме, ако ме престане гледати, умјесто његовог погледа, узети смрт! Ja сам већ био притиснуо број 2 на мом мобилном телефону. To je кратица којом долазим до Сањиног броја. Дадох некоме од оних око мене телефон и рекох да јаве Сањи да дође пo ауто... да ме вози... или да ме не вози.,. него да зове некога или да не знам шта... само да joj нешто јаве. Око мене се сјатише и Раде и цијела младеновачка Хитна. Нико ништа не говори. Само су ужурбано радили, као у некој ТВ серији о ургентним центрима.
Јебем ти, која je то била паника!
Ставише ме на кревет, скинуше ме, намазаше машћу, опасаше ме кабловима ЕКГ-а, донесоше некаквих цјевчица, почеше ме убадати, притискати, носити, гурати, враћати, али све са неким редом, све попут неког добро увјежбаног ритуала.
A ja сам се знојио и знојио, текла je вода низ мене. Фрцала. Такав сам бар осјећај имао. Тјерао сам мозак да ради. Нисам смио да изгубим свијест. Тако сам барем мислио.
У ствари ништа нисам мислио. To сам научио из филмова. По глави су ми се вртиле ријечи без реда и без логике. „Кабеза!" Кабеза, водопад у Јајцу, пa поново: „Кабеза!" Па онда хук Жељиних навијача који пјевају пo некој општеприхваћеној јуначкој мелодији... „Ооообааааа боооода." Па поново „Кабеза!" Не, то није оно што називамо филмом живота, који нам се наводно, a није доказано, врти у тренутку кад напуштамо овај свијет. To je више личило на звекет података у добро пијаној или дрогираној глави. Стога се нисам ни препао. Да je почело одвртање филма, вјероватно бих се усро од страха...
„Кабеза."
Ta ријеч ми je бушила мозак.
Откуд ми то? Да ли ту ријеч моја свијест врти због занимљивог звука који производи, без обзира на смисао... или се баш у тој бесмислици налази смисао? Или je мени кабеза оно што je за грађанина Кејна био пупољак руже? Шта год да je, дан касније, када се срце смирило a дух стабилизовао, она je напустила моју главу.
Направише снимак срца. Касније сам га видио. Изгледао je као да су се дјеца посвађала око тога како се цртају морски таласи. Ни трага од ритма. Инфаркт миокарда! Нема грешке. И даље ми нико ништа није говорио. Само су летјели око мене и гурали кревет у разним правцима. Али, сваки њихов потез одисао je смислом. Вјеровао сам им. Или нисам имао други избор?!
Жени je тешко утврдити године. Она може да има и двадесет пет и педесет пет истовремено. Једна таква уђе у просторију гдје сам лежао. Њен ауторитет смири све присутне. Узе онај дјечји цртеж. Не удостоји ме ни ријечи, али je зато лице говорило и више него што треба. Нешто између немоћи и сажаљења. Хвала joj. Није се правила паметна. Кад се Србин не прави паметан, то je знак да нема простора ни за какве импровизације. Изађе из мог видокруга. Њу замијени млађа особа мушког пола. Косматим рукама подиже ми главу. Другом руком ували ми у уста девет малих црвенкастих пилула. Од тог момента пa надаље и убудуће, те пилуле ће постати моји велики другари. Прогутах другаре. Би ми лакше. Покушах нешто да кажем. Нико ме није зарезивао. Жена која je унијела ауторитет je нестала. Без ње ови остали не могу ништа. Изгураше ме напоље. Комби ме je чекао. Само мене. Убацише ме унутра вјешто и рутински. Два момка су ме већ стављала на апарате. Дође Сања. Иза ње Гага, наш дивни комшија. Он блијед ко крпа, Сања забринута, али са обећавајућим изразом лица. Ja покушах да узвратим осмијехом. Тако je мени узвратио мој отац, непосредно прије него што je умро у болници, у Мељинама. Сања прозбори: „Не брини. Већ сам звала. Сад те воде у Ургентни. Све je у реду."
Нек ми je то рекла. Кад осјетиш да тако јака особа као што je моја жена каже нешто тако важно, осјетиш неку чудну сигурност, осјетиш да си у добрим рукама, ушушкан, припажен. Осјетиш умирење. A морате признати да смиреност зна бити од велике користи када човјек добије срчани удар. Касније се испоставило да je моје стање било толико тешко да ничија ургенција није била потребна. Водили би ме на прву линију фронта и да нико никог није звао.
Она два иста фрајера, рутинера, завезаше ме за кревет, те ме прикључише на некакве апарате. Један оста са мном назад, други крену напријед. Затвори бочна врата комбија уз тресак. Почех се смијати. Ваља овом кршу да стигне од Младеновца до Београда. Како то помислих, тако баја за воланом удари пo гасу. Кренусмо хистерично, уз звуке сирене и шкљоцање ЕКГ апарата. Фрајер који je остао са мном најзад ми се осмијехну. Био je то људски осмијех, a не професионални. И то ме умири. Комби похита. Обилазио je запрежна кола, тракторе, мотокултиваторе, краве, овце, козе, аутобусе локалних линија, прелазио преко ускотрачних пруга, љуљао се лијево-десно, све док се није уфатио ауто-пута. Онда je било мало лакше. Баја искључи сирену.
Настаде неприродна тишина!
Ja погледах око себе и имам шта да видим. Оно двоје сједи поред мене. Она, Судбина, склупчаних ногу, са ташницом преко кољена. Он, Азраел, склопљених крила, са воњом коњака из уста. Није имао један зуб, a из носа су му вириле длаке. Момак поред мене или их није примјећивао, или се на њих навикао.
„Други ЕКГ му je већ бољи", примијети Судбина.
Зар су ми мјерили два пута? Кад? У, јеботе, ja сам мислио да сам све вријеме био при свијести.
Како арханђел зна читати мисли, тако ми одмах одговори.
„И јеси. Нажалост."
„Што нажалост?", упитах безгласно.
„Како што? Па јебо сам ти све... од јутрос те чекам да те водим горе. Знаш ли ти колико je вријеме мени драгоцјено?"
„Па што ме не одведе?"
„Зато што сам глуп", одговори он. У гласу му се осјећала нервоза и нека врста разочараности, која обично хвата оне који праве паузу у пићу. „Зато што сам слушао ову госпођу овдје."
Показа на Судбину.
„И шта сад?", упитах.
„Мислим да ће ти уградити стент", одговори ми момак у бијелом, који није примјећивао два ексклузивна путника у возилу.
Хтједох му рећи да не питам њега, али ако кренем да му објашњавам с ким тренутно разговарам, он ће ме, умјесто код кардиолога, послати психијатру.
„То ти je прстенчић који се стави у крвни суд", настави он паметовати. „Лежиш дан-два... И идеш кући."
„Ма, какав стент", проговори Судбина. „Није ти ништа. Само спазам суда, aпgiпa рectoгis поп stabilis vaso sрastica, али они не могу тако лако да се с тим помире, пa ће те држати у болници док не полудиш. Али и то je боље од овога што ти нуди овај са крилима."
И сад, умјесто да роштиљам са дјецом, умјесто да у зубима циједим чашу кајсије охлађену до бола, ja се у возилу Хитне помоћи јебем са најмање двије различите дијагнозе. Бол je свакако престао. Имам осјећај да би ме, кад бих овог пристојног момка лијепо замолио, можда вратио кући.
„Хајде, хајде", проговори Азраел, прочитавши ми мисли. „Па за једно пола сата да те покупим испред капије, да нисам џаба долазио."
Ja погледах у Судбину. Она ми заштитнички климну главом:
„Не би могао да устанеш. И нећеш то моћи недељама. Теби je срце престало да ради. Ти немаш снаге ни кашику да дигнеш, a не да идеш кући."
„Да дигне кашику, него шта!'\ није одустајао Азраел. „А онда одмах да je баци!"
Погледах у оне апарате на које су ме прикључили. Видим како ради моје срце. Чујем његове откуцаје. Полако се одвајам од свога тијела, надносим се над њим, лебдим. Видим себе како лежим у комбију. A око мене лијеп и сунчан дан. Какве ли везе ja имам са својим срцем? Откуд то да и ово што осјећам, и ово о чему размишљам, зависи од његовог откуцаја. To мора да je нека грешка! Зашто би и мисли и осјећања и разум, који je у ових педесет година уложио сав свој труд да схвати свијет око себе, висили о одлуци једне пумпице којој je очигледно дојадило да настави са својим радним задацима, пa ме сад намјерава преселити на неко друго мјесто и то летом за који још нисам резервисао карте. Како je могуће да уз сву своју свијест, уз све своје знање и све вјештине које имам, не могу да ријешим проблем са срцем! Или не знам праве вјештине или људски живот не вриједи ни пишљива боба.
„Не знаш вјештине", одговори Судбина.
„А ни живот не вриједи", дода Азраел.
Ja их погледах, пa се вратих назад. Опет дадох тијелу да господари умом. Азраел погледа на сат. Види му се нервоза на лицу.
„Колега, вама би најбоље било да сте остали да завршите своје пиће у оном еминентном локалу... видим да вас je ухватила нервоза." Судбина ово рече искрено, без гађења и ироније.
„Не знам ни сам шта да радим. Овај клијент je већ требало да буде мртав, барем пo плану и програму који ja имам за 22. мај 2011."
»Аууу, све je отишло у курац кад се ни на небу више не држе плана и програма", помислих.
„Ма, држе се... само што je колега мало пожурио. Изашао je на терен без најважнијег папира."
„А ко му даје тај папир?", упитах се.
„Ја", одговори Судбина. „Без њега вас не може пребацити на небо."
„Одлично", помислих. „Ако зависим од њене воље, стварно сам најебао."
„Наравно да зависите од моје воље. To ми je посао. У ствари", она се мало љутну на моје ниподаштавајуће мисли, „можете и без тог папира, уколико желите. Ja вам не бих правила проблем."
Аууу, како je само мало потребно да се Судбина наљути. Азраел ме поново погледа. Прво мене, пa сат, пa онда сат, пa мене. Приђе ми, унесе ми се у лице. Њему je доња
десна четворка потпуно отишла од каријеса, a испод два доња очњака има уграђене пломбе пете класе. Личи на Тома Вејтса. Базди на вињак. Неиздржљиво. Ако горе овако смрди, боље да се не качим са Судбином.
„Види, мали", рече ми он, „је ли тебе страх смрти?"
„Није." Не знам ни сам зашто му тако одговорих.
„Па хајде онда са мном, немој ме правит будалом!"
„Нећу."
„Па што нећеш, кад те није страх?"
„Нећу због шупака!"
„А, то je већ нешто друго."
Завлада тишина. И моје мисли се стишаше. Мислио сам само на дисање. A онда, у устима осјетих чудан укус дјетињства. Нешто ме разнијежи, опусти ми мишиће, a на кожу изби слатки сок сјете.
Moj дух поново изађе и погледа мученика што лежи на кревету, прикљученог на апарате, кога у Ургентном центру очекује тим за катетеризацију, резервисано мјесто у одјелу између неба и земље, a чије ће име сутра исписати насловне стране свих жутих и плавих новина под наднасловом ДРАМАТИЧНО!!! Moj дух ме није гледао са забринутошћу, већ са сјетом, и с неком чудном драгошћу, као да je задовољан тиме да коначно, послије толико година панике и трке, има времена да се окрене самом себи и не да подвуче црту, јер je за то и рано и непријатно вријеме већ да у себи изазове све оно узбуђење које ће га попут времеплова послати у прошлост, вратити из ње, бацити у будућност таквом брзином да ће му бити јасно да у ствари постоји само Сада и Овдје и да су и прошлост и будућност и ова природа и овај ауто, чак и ово двоје радозналаца које je он сазвао, само једна велика илузија, „маја", из које, нажалост, још није нашао начин да изађе.
„Јесте", рече судбина са сјетом, „то je тачно, све je то илузија."
„Али с тим живимо", настави Азраел. „А ти, мангупе“ обрати се он мом духу, „кад си ме већ издркао као младог мајмуна, каква je твоја илузија? Ko си? Гдје си? Шта си? Ајд нам причај мало. Ако ништа, дужан си ми нека објашњења."
Moj дух погледа у Судбину, као да тражи благослов. Судбини би драго да je мој дух тако поступио. Њен eгo би задовољен.
„Причај... ja ту причу знам... али волим да je чујем, с времена на вријеме."
И ja почех да причам.
A како почех да причам, тако кроз мене потекоше потоци носталгије и неког чудног блаженства које човјек чува у себи као најдрагоцјенији пртљаг, сакривен иза десет брава, a отвори га оног момента када се сјети дјетињства и безбрижности које оно са собом носи. Са тим блаженством мој дух се поново одвоји од безнадежног тијела, узлети високо пa се испод Азраела, Судбине и мог духа створи слика моје зграде, онакве каква je била тих далеких шездесетих година, свјеже окречена и поносна, прекривена тек палим снијегом, док из ње, прескачући све пo двије степенице, изађе момчић, дијете, у неком шареном смијешном џемперу ведрих боја, са капом која му je прекривала главу, уши и пола врата, и са школском торбом на леђима већом од њега, која je ландарала у ритму његових раздраганих корака. Taj дјечак то сам ja, рекох друштву у комбију. Судбина ме подсјети да за њу не постоје будућносг и прошлост, већ једно велико Сада, a Азраел ме не удостоји ни погледа, видно нервозан што се моја агонија и даље наставља.
Јесте, то сам био ja. Запушеног носа и вјечито мокрих ногу. Како изађох из зграде и замакнух иза угла, ван видокруга оних који би можда могли да ме виде, тако бацих ону торбу и објема рукама заграбих снијег, правећи од њега грудве. Стадох гађати дрвену бандеру која je носила шкрту свјетиљку, чија je шкиљава свјетлост за тамних ноћи у мојој Улици Фуада Мицића била једини доказ да je ту још увијек град. Очас посла, и моје руке се следише, али наставише да мијесе мокри снијег, са истом страшћу са којом вајар мијеси глину. Много волим снијег. Родио сам се оне године када je снијег био највећи. Кажу да je Босна те шесет друге на трећу била затрпана. A снијег у Сарајеву падне за 29. новембар, опколи град и не повлачи се скоро до краја марта. Не, то није онај бијели, сјајни, сунцем окупани снијег, који гледамо на разгледницама из алпских предјела то je масни, умазани црни снијег, оболио од смога. У ствари, снијег када падне, буде бијел не дуже од четрдесет и осам сати, a онда га офарба и ошуга густа магла пo којој je Сарајево било познато. Магла се спуштала на град и није му дала дисати тачно онолико колико je дуга зима, a тих мјесеци пo граду и птице иду пјешке. Лако je препознати Сарајлију било гдје на свијету. Погнут ход, згрбљен и опрезан, са рукама што дижу оковратник мантила... тај ход je био резултат хода кроз маглу. И то je један од разлога што се у том несретном граду ријетко дало срести онога који гледа ка небу. Ko год да je то био> бивао je сурово кажњен.
Затим сам занесен наставио пртином према школи, застајкујући на сваком ћошку гдје се дешавало нешто интересантно. Мачка која гања црну врану, комшија Мишо покушава да упали свог тристаћа, гареж која излази из ауспуха несретне машине и боји снијег под собом тамним бојама, часне сестре које се уз цику и раздраган смијех сличан дјечјем клижу низ падину која води ка згради у којој je живио мој друг Дедић, дјеца која вриште грудвајући се и зачикавајући дедицу на балкону црвене зграде, Гиго Боснић и још неколико ентузијаста који су на школском полигону очистили снијег из рекета и играју баскет три на три, Зајко и Роко како бјеже од Ђокице, коме дођу три стоје има већ пет дана. Moja кућа je од основне школе била удаљена мање од петсто метара, али je тај пут могао трајати годинама.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:24 pm




2



ПОГЛЕД С БАКИНОГ ПРОЗОРА



Азраел ме погледа љубопитљиво, онда махну својим крилом и поквари слику мога дјетињства која je лебдјела између нас. Потом се у маниру искусног плесача окрену око себе и на длану донесе слику мога града, јасну као послије прољетне кише.
„Шта je ово?", упита ме.
„Раскршће", рекох. „Видиш, ово ти je улица..
Одозго са Кошева, окомито, под правим углом, у Титову улицу уливала се Улица краља Томислава, a из ње je излазила тања и њежнија, под именом Доситеја Обрадовића. Доситејева je личила на узак мрачни кањон између двије громадне зграде, подигнуте у доба Аустрије, на чијим су фасадама мемла, чађ и смог оставили више него видне ожиљке. Сунце je у ову уличицу залазило ријетко и шкрто, пa су прозори на згради Жељезничког транспортног предузећа исијавали мрачну мистичност, као да се у њима огледају бијеле ноћи у Петрограду.
У оној другој згради, са чије се предње стране пружао поглед на једну од најфреквентнијих сарајевских раскрсница, живјела je моја бака. Бакина зграда доминирала je простором, изгледом и димензијама. Бацала je сјену на пола Титове, ширећи свој ауторитет и снагу. Онај који je ту зграду направио, учинио je то с намјером да она ту стоји најмање хиљаду година. Чврста, моћна, стамена попут Жељине одбране, та зграда на углу Титове и Доситејеве била je власништво неке јеврејске породице која je, пред налетом нацизма и антисемитизма тридесетих година двадесетог вијека, разгулила у Америку. Изузетно интелигентна одлука, кад знамо шта се све са Јеврејима дешавало у Сарајеву, у несретно вријеме између четерес прве и четерес пете. Након ослобођења када се испоставило да je цијело Сарајево било у партизанима, a да су они Јевреји и Срби који су у току четири године НДХ отишли из града у непознатом правцу то учинили на чисто добровољној бази зграда je, у складу са обичајима тог времена, национализована, те су сви они који су у њој становали постали власници станарског права, институције коју je познавало само социјалистичко самоуправљање. У тој згради су од двадесетих година прошлог вијека живјели мој дида Симо и бака Паула. Живјели су са своје четворо дјеце у двије велике просторије, које су се загријавале шпоретом на ћумур, и несебичном љубављу. Једна просторија била je спаваћа соба, a друга комбинација кухиње и примаће собе. Te двије просторије, високих плафона, дуплих прозора и дебелих зидова, опстајале су деценијама непромијењене a свемоћне, док су се око њих мијењали државе, друштвена уређења, окупатори и ослободиоци, агресори и браниоци, дизале се револуције, дефиловале војске, падала царства. Ту, у те двије просторије, живјеле су три генерације мојих предака, које су рођене у једној a умрле у другој држави, не мијењајући ниједног момента адресу становања.
Moj дида Симо имао je мали транзистор, из ког се увијек чуо коментатор фудбалскихутакмица Прве савезне лиге. Мени се тада чинило да се утакмице играју сваког дана и да Жељо увијек губи. Moj дида Симо ме научио да навијам за Жељу, a Жељо ме je научио да увијек навијам за слабије. Транзистор je стајао на креденцу у кухињи, у којој су Симо и моја бака Паула, пола Чехиња a пола Хрватица, засновали своју бројну породицу. Транзистор je био у кожној футроли са прорезима, који су омогућивали да се види скала пo којој je дида бирао станице. Moja омиљена игра била je скидање те футроле са транзистора. Дида ме je звао Нено. Он ме je научио да ходам и да волим људе. Отац ме je научио да им вјерујем, a мајка да њих двојица нису у праву. У моменту када сам скидао футролу са дединог транзистора, још нисам имао намјеру да ишта постигнем. „Нено, остави то!" Тако ми je говорио, док сам се ja зајебавао са транзистором и његовом кожном футролом. Изнад креденца, који je у ћумуром гријаној кухињи стајао попут катедрале, на зиду je стајала икона Светог Николе. Moja бака, која je у складу са тадањим законима прешла из католичке у православну вјеру a таквих примјера, признаћете, немамо баш много за Светог Николу, славу мога диде Симе, који ме je звао Нено, правила je супу од бакалара. И тај мирис остао je у мом сјећању као нешто што окупља људе, даје им сигурност, кураж. Обожавам бакалар. Опор и вјечан... A за славу, око тешког дрвеног стола који je доминирао кухињом, окупе се родбина и пријатељи. За тај сто, чини ми се, могло je да стане више хиљада људи. Moj брат и ja забављали смо се трчећи око њега, све док не направимо неко срање и док нас мој отац, комуниста али толерантан према старим српским обичајима, добро не издевета. У свом несташлуку, једном сам, памтим, направио највећи прекршај који je код диде Симе могао да направи његов Нено, како ме je он звао. Али о томе касније.
Бакин стан имао je велики дупли прозор, преко којег je зима мразом сликала своје иконе и витраже, a у које сам ja као мали гледао нетремице, замишљајући и мијењајући облике онога што нам иње ујутро донесе. Загријавао бих прсте својим дахом, и попут наивног сликара мијењао линије које je зима исцртала. Тиме сам могао да се забављам сатима, док не улети неко од старијих и потјера ме у просторију која се грије.
A тај прозор био je мој поглед на Сарајево. Поглед на Титову улицу одозго, на мјесто на ком се у њу улива Улица краља Томислава, правећи велику делту. Са лијеве стране те делте стајао je Умјетнички павиљон, који je у то доба служио као мјесто састанка пријатеља, познаника, пословних партнера, љубавних парова. To je била тачка упознавања, руковања, грљења или првог пољупца. Насупрот њему, са друге стране Краља Томислава, на мјесту одакле се узбрдо пењало на Џициковац, стајао je велики јавни тоалет обојен у сиво, из чијих се тамних подземних ходника ширио мирис амонијака. Код њега се нико није састајао.
Титовом су пролазили трамваји, црвени и зелени, a из Краља Томислава долазили су аутобуси жути и зелени. Крај Умјетничког павиљона у Улици краља Томислава била je станица линија 17,14 и 20, линија које ће обиљежити први дио мог живота. Одмах поред станице биле
су трафика и телефонска говорница. Ha ћошку изнад самопослуга. Центар града који никад не спава.
Сатима сам стајао на прозору бакиног стана и гледао Сарајево... Пролазили су трамваји, тресући темеље бакине зграде, дрмајући штокове прозора са ког сам осматрао. Пролазили су аутобуси, аутомобили, бицикли, мали и велики људи, жене, дјеца, студенти, ђаци, милицајци, бабе са цегерима, деде. Узбудљиво и заразно. Из аутобуса и трамваја излазили су људи, натоварени муком, или срећом, тешким или лаким корацима, некад ужурбани, некад лежерни, некад трчећи, некад тумарајући, поздрављали су се једни с другима, љубили се, грлили, свађали.
Неки су трчали за трамвајем. Понекад би га и уватили, али се чешће догађало да им затвори врата пред носом. Тада су возило градског саобраћаја испраћали псовком и цијели ритуал завршавали пљувањем у правцу возача. Љутито би се окретали и припаљивали цигарету, гледајући у смјеру одакле се са нестрпљењем и неизвјесношћу очекивао долазак сљедећег трамваја.
У та времена се право пушило. Ko не пуши, није одрастао. Аутомобили су дисциплиновано чекали знак саобраћајца да им да дозволу да крену. Возачи су љети лежерно избацивали лијеви лакат кроз прозор, гледајући испод сунчаних наочала шуму пролазника, не би ли видјели некога интересантног a да би, истовремено, и сами били виђени. Зими су те исте руке гријали хукћући у њих властиту топлоту, док су им се аути гушили због залеђених килера. Из аутобуса су истрчавали возачи, само да запале једну на брзину или да у киоску изнад станице млатну једну виршлу уваљану у сенф и убодену у кифлу боје људске коже. Под пазухом њихових синтетичких плавих кошуља искрадала се флека зноја која се данима скупљала на том скровитом мјесту. Они су скидали своје шапке и руком у којој гори цигарета зализивали косу натопљену знојем, причајући са колегама. Никад нисам знао о чему су возачи аутобуса причали, али сам осјећао да je то нешто важно. Не би иначе имали униформу. Можда су давали свој суд о дневним догађајима, ручку који их чека код куће, посљедњем дербију или ситуацији на Блиском истоку.
Рекох, испред Умјетничког павиљона кога више нема срушен je док сам ja био мали састајали су се парови. Проматрао их са прозора, не знајући суштину њихове игре. Гледао сам их као неко ко гледа неки спорт чија правила не познаје. Kao да Киргиз гледа бејзбол. Било je разних парова. Неки су се свађали чим се виде, неки би се страсно пољубили, пa загрљени кренули у нову ноћну авантуру. Било je и оних који се не би ни дотакли. Само би пришли једно другом и ћутке, без вишка покрета, настављали заједно у непознатом правцу. Изгледали су као неко ко je ту везан некаквим уговором, a не својом вољом. Неки парови су се смијали, пa причали, пa се поново смијали, пa се грлили, не примјетивши да већ пола сата стоје на мјесту на коме су се састали. То су били они чија je љубав толико јака да им није важно ни гдје су, ни колико дуго стоје. To je била љубав која поништава постојање остатка свијета.
To je, у ствари, дефиниција љубави!
Осјећање које поништава постојање остатка свијета.
Некад се догађало да она не дође. Он стоји, пали већ трећу цигарету. Гледа около, сваки трамвај му буди наду. Гледа лица оних што излазе из трамваја. Не дише... тражи je покретима лудака... криви се попут торња у Пизи... види je у сваком од путника, али изађоше сви a ње нема. Он поново погледа на сат. Можда je стао. Пита пролазника, показујући руком на зглоб шаке. Колико? Овај застаје. Гледа на сат полако и пажљиво, као да не жели да пружи погрешну информацију. Толико и толико. Овај се окреће бијесан, поново пали цигарету. Ево још једног трамваја, овог пута je празан. Из њега излази само једна дјевојка. To je она... Не, није. Она пролази поред њега, a он je није ни погледао. Одлази до говорнице. Нема ситних. Улази у гранап. Излази из гранапа. Поново долази до павиљона. Опет трамвај. Он му притрчава пун наде. Из њега излазе десетине људи. Ње нема. Ja га гледам већ пола сата. Да je дошао петнаест минута раније, било би да она касни већ петнаест минута, али није дошао петнаест минута раније. Он je мало закаснио. To je оно што га јебе. Можда га je чекала, видјела je да га нема и демонстративно отишла. Куда je отишла? A можда није ни дошла.
Питам се, шта он мисли сада.
Он мисли нешто као: „Свашта сам joj рекао прошле ноћи, али јутрос ме звала... И било je све у реду... Можда се само претварала да je све у реду, јер није била сама. Па шта што није била сама, као да je она таква особа која кад није сама неће да те пошаље у пичку материну. Мора да je љута."
Одлази до телефонске говорнице. Отвара врата говорнице, наилази трамвај. Истрчава из говорнице... нема никога, само двије бабе са цегерима и четири Циганчића који шутирају пластичну чашицу у којој je некад обитавао јогурт. Дижу бесмислену галаму. Нервирају га. 
Поново се враћа до телефонске говорнице. Неколико секунди касније, излази. Пали цигарету. Одлази.
Но, погледам на другу страну.
Ha другој страни павиљона чека она. Склања главу од пролазника. Нервозна je. Покушава да се смири читајући насловне стране новина окачених са унутрашње стране излога трафике. Не може да je смири ни то. Долази аутобус. Она стаје пред њега. Гледа га. Из аутобуса истрчава гомила средњошколаца. Излијећу на улицу попут крда, претрчавају цесту, ударају дланом о саобраћајне знаке, пењу се на зидић што дијели цесту од парка и скачу са њега. Ударају пролазнике својим тешким торбама напуњеним књигама без смисла и садржаја, пљују у даљину, гађају се каменом, протрчавају. Иза њих остаје пустош, згажена пластика и она, која још чека. Долази други аутобус. Она губи наду, гледа молећиво возача као да je он тај који доводи њеног драгог, као да je возач седамнаестке тај који одлучује да ли ће драги доћи. И гле, умјесто из седаинаестке, драги долази с леђа, ставља joj руке преко очију. Oпa, пољубац, али она je љута, окреће му леђа, он се правда, она показује на сат изнад зграде павиљона, као да га je неко намјерно поставио на мјесто састанака љубавних парова, да би евентуално кашњење једног од заљубљених било идентификовано на лицу мјеста. Он je моли да се смири.
„Немој да правимо сцене... нисам могао раније... тетка je закључала врата... ja сам остао без кључа... стари ради... прескако сам сасвог балкона на Мирсадов... Мирсадова стара мал' није добила удар... али, мала. Немој сад да ja будем љут. Па ja живим на тринаестом спрату на Ченгић вили... a ja сам прескако ограду." 
Узалуд. Она нема разумијевања. Он пали цигарету. Приближава joj се. Она узмиче. Он je загрли око струка. Она се измигољи. Он je пољуби у образ. Она се привије. Он je загрли преко рамена, она њега испод пазуха. Кренуше. Хвала Богу, све je у реду.
Eto, Сарајево je са бакиног прозора изгледало допадљиво и изазовно. Сијало je блиставом радошћу и ведрином. Сарајево je са бакиног прозора одисало неком загонетном ужурбаношћу, чији смисао нисам схватао, али ме je опчињавала. Сарајево je са бакиног прозора зрачило оптимизмом и то не без разлога. Будућност му je спремала двадесет најсјајнијих година у његовој историји!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:25 pm





3



КОШЕВО ЗОВЕ



Све су прилике да je Сарајево било нека врста експеримента Комунистичке партије са другом Титом на челу, мађионичарски трик на ивици алхемије, у коме се наочиглед забезекнутих посматрача у тамни шешир пун тајни стављају страх, мржња, неповјерење и скепса, али се након чаробних ријечи „братство и јединство" из њега ваде љубав, солидарност, пожртвовање и толеранција. Експеримент je трајао четрдесет пет година и дао je поражавајуће резултате.
Овај покус подржавала je снажна пропаганда о равноправности народа, о њиховој међусобној безграничној љубави и разумијевању, потпомогнута ригорозним правним системом и страховитим притиском тајне полиције, за коју су радили и голубови крај чаршијског себиља. Кад je на историјску сцену ступила нова, послијератна генерација, растерећена тегова прошлости, генерација која ће касније понијети барјак тог града као храма музике, шале и другарства, чинило се да je експеримент доживио успјех. У времену мог одрастања, ови фактори имали су толико јак ефекат да je осјећање југословенства било више питање естетике, доброг укуса, праћења модних трендова, a не националне припадности. Југословенство je било изједначено са свим оним што се сматрало модерним, прогресивним, младалачким и лијепим, са фармеркама из Трста, са плочама из Лондона, са књигама Хесеа и Маркеса, са љетовањима на Јадрану и зимовањима на Јахорини, са дјевојчицама с оне стране улице. Не знам тачан проценат оних који су се у тим временима осјећали Југословенима a десет година након Титове смрти изјасниће се као Срби али сам сигуран да je, барем у граду, тај број био двоцифрен и да je почињао са 9.
С друге стране, и друга два конститутивна народа (читај двије религије) себе су радо стављали у ту категорију, али свако je од ова три удаљена свијета гледао на југословенство са свог брда и својим очима. Једни су на то гледали као на прелазну фазу до потпуног ослобођења, као на фазу гусјенице између ларве и лептира, пa су се у том периоду заклињали другу Титу, све док се нису претворили у лептира на чијим je крилима умјесто петокраке засјала шаховница, или звијезда, али са полумјесецом. Они наивни пак југословенство су видјели као виши стадиј националне свијести, спремни да жртвују свој национални идентитет за заједништво које добија ново име, са чијом монолитношћу и снагом можемо пркосит свима и свему и које неће „ни пакао смест'".
Пакао je, међутим, дошао деведесетих, генерисан из овог неспоразума, различитог гледања на ствари и међусобног неповјерења и нетрпељивости, спонзорисан из иностранства, и изненадио je само оне који су у идеју југословенства вјеровали без резерве, отворено, пуних плућа, a таквих je у Босни и Херцеговини, на основу избора 1990, било мање од петнаест посто. Међу њима сам био и ja.
Двије године након избора, из оног црног мађионичарског шешира, у који су сви нетремице гледали, умјесто љубави, вјере и наде, изађоше рат, насиље и смрт.
Сада je лако бити паметан, лако je констатовати да није постојао уговор којим je југословенство јасно и прецизно дефинисано, нити су постојали тапија и извод из катастра у којима се јасно каже која територија припада Југословенима, нити je било јасно да ли осим Југословена можеш да будеш још нешто, a није постојао ни анекс о стварима које су накнадно договорене, без знања Југословена. Осим тога, и креатор и носилац те идеје врдао je годинама између југословенства и хрватства, кријући свој коначни одговор, тако да je његово ћутање и неизјашњавање свако тумачио на свој начин. И сви су били у праву. Међутим, и да je постојао прецизан и јасан уговор, и да je тапија из катастра говорила шест језика, и да се неспоразум рјешавао ангажовањем врхунских адвокатских канцеларија, јасно je да би најважнија клаузула у том уговору била она посљедња, a тиче се тога који je суд надлежан у случају спора. Ha жалост Срба, у посљедњем конфликту био je надлежан суд у Вашингтону. Но, вратимо се комунизму.
У склопу тог експеримента, крајем педесетих година, на ободима Сарајева, са његове сјеверне стране, почела je изградња новог насеља, неоптерећеног прошлошћу, загледаног у будућност, утемељеног на модерној урбанизацији и жељи политичке елите да се на овом огледном добру „одгоји" нови савремени социјалистички човјек. Мудар, витак, духовит, праведан, сањар, загледан у будућност, ријечју: натчовјек социјалистичког самоуправљања!
Насеље се уздигло на обронцима брда изнад стадиона Кошево, изграђеног на мјесту гдје je некад било језеро и гдје су старе Сарајлије знале одлазити на излете и уживат у природи. Амбициозно замишљено и ваљано грађено, ово ново насеље je покушало да усвоји не само архитектонско-урбанистичке законитости модерног, хуманог свијета, већ je у морално-политичком смислу пратило општи тренд братства и јединства, укидањем националног питања и прихватањем модерног поимања комунизма. Aко je Тито заиста имао идеју о Новом комунистичком друштву, хуманом и топлом, у коме се људска права која познаје западна демократија подразумијевају, a у коме она могу бити подређена колективу само спремношћу појединца за жртву и солидарност, нипошто притиском и репресалијама, онда je та идеја имала дивну прилику да се отјелотвори у овом љупком насељу на периферији града.
Насупрот стадиона, око којег су биле разбацане трошне бараке, резервисане за тешку сиротињу, дигла су се четири поносна небодера, у којима су станове добијала војна лица, млади и амбициозни официри ЈНА, склони роштиљу и алкохолу, те њихове породице, из чијих се гнијезда испиљују мали птићи који ће касније постати орлови наше армије. Јутро у таквом небодеру изгледало je као јутро у касарни. Стубишта су одзвањала од војничких чизама и ципела, a кроз танке зидове станова чули су се сви могући нагласци, од кајкавског и словеначког до врањанског и македонског. Паркиралиште између небодера на којем je био паркиран тек понеки аутомобил, претварало се у сивомаслинасти мравињак. Згрбљени од зиме, навучених шапки и поткапа, официри су дахом гријали промрзле прсте. Из уста им je излазила пара док су се дисциплиновано и без много приче укрцавали у аутобусе боје униформи, аутобусе који су их исто тако уредно и организовано враћали кући након осам сати проведених у касарни. Тешко се могла наћи макар једна породица која није имала све врсте пјешадијског наоружања, активираног углавном за прославе великих спортских побједа, кацу за кисели купус која се на балкону официрског стана држала јуначки tokom магловитих сарајевских зима, и заставу Партизана.
Довитљиви урбаниста je иза небодера посијао двадесетак стамбених зграда у нескладу и немиру, као да je неко одозго, изнервиран, бацио лего коцкице. У ствари, гледајући из авиона, мање зграде су у некој врсти полукруга укомпоноване унутар два блока већих зграда, које су омеђавале простор на потезу од четири небодера на западу до шуме Ћурчића и насеља Центротранс на истоку Кошева. Становници Кошева су ријетко кад летили авионом изнад свог насеља, тако да нису били могли да сагледају компактност и љепоту овог јединственог урбанистичког концепта, пa je, барем мени, постало јасно шта je урбаниста хтио да каже тек кад je у употребу дошао Google Eaгth.
Но, у том полукругу остала je заборављена велика зелена површина, пуна свакојаког дрвећа и жбуња, која je Кошеву дала мирис и боју, a мом дјетињству безбрижност и чаролију. Тешко да je непознати урбаниста свјестан чињенице да су несређеност и разбацаност стамбених објеката у том насељу храниле дјечју машту, a да je сваки његов ћошак крио неко своје изненађење и авантуру. Ако je имао то у својој свијести, то je онда био најбољи дјечји психолог којег je свијет видио.
Све зграде биле су изграђене након земљотреса у Скопљу, који je сравнио са земљом главни град бивше југословенске републике Македоније, пa су њихове димензије биле хумане, a материјал чврст и жилав. У то вријеме, у моди je било живјети у што вишем грађевинском објекту, стога je и у том смислу грађење оваквих мањих зграда представљало својеврсно изненађење. У стампеду преласка из села у град, који je почео одмах након што je земља дошла себи у поратним годинама, сељак je видио своју велику шансу да побјегне од земље, заузевши оно мјесто у граду које je најдаље од његовог поријекла, a то je врх небодера. У хистерији урбанизације у коју je улетила комунистичка власт, родио се и тај парадокс да je виши друштвени статус имао онај ко живи у небодеру или барем у стамбеној згради од онога ко има своју кућу, окућницу, земљу. С ниподаштавањем и не без једа и љубоморе, они који су живјели у својим, приватним кућама, нас из стамбених зграда су називали пежоративно, хаусторчад. Ријеч je проистекла из ријечи хаустор, која значи стубиште, a која je у себи тада носила алузију на размаженост и фолирање. У том свјетлу лакше je разумјети Елвисову пјесму написану тих година, која се звала „Обећо си дa ћемо живјети у небодеру“.
Станови у тим стамбеним зградама, функционални и за то вријеме модерни, били су намијењени младим високообразованим кадровима, професорима универзитета, адвокатима, љекарима, новинарима, учитељима, свима онима који су се крстили заједничким називом: поштена интелигенција. Она je представљала интелектуални крем тадашњег друштва. Комунизам je марио за знање, оно je било битно за његов развој, он га je његовао и пазио, јер je био увјерен у своју непогрешивост, и знао je да знање и наука могу само да потврде истинитост његових постулата. Ако случајно неко знање није у стању да се сложи са основним тезама на којима почива овај непоколебљиви систем, лако га je промијенити и увјерити га да je у криву.
Међутим, цијели тај експеримент даде потпуно супротне резултате од очекиваних. Комунизам није ни сањао да je у својим њедрима одњеговао змију која ће га касније отровати. Умјесто да војни небодери одгоје кадрове одане Југословенској народној армији, војнике који ће својим животом бранити територијални суверенитет и интегритет земље којој су служили, у њима ће стасати цијела једна плејада официра чија ће имена, у доба крвавих ратова деведесетих, красити извјештаје свјетских новинских агенција, имена која ће једна страна у сукобу изговарати с гађењем, a друга с поносом. Ta четири небодера родила су оне који ће командовањем зараћеним странама, страствено и зналачки, распарчати у комаде земљу којој су се заклињали.
Исто тако, из стамбених зграда Кошева, умјесто да се под угодним и топлим крилом комунистичке коке излегу интелектуалци који ће својим радом продубити и унаприједити социјалистичко самоуправљање, испилила су се она лица која ће почетком деведесете владајућој идеологији зарити нож у леђа. Слушајући њихова излагања на телевизији и радију, стиче се утисак да су живот провели окружени бодљикавом жицом, a не кошевским брезама и тополама. Они ће постати стожери онога што ће се прво назвати демократија, a касније националне партије. Они су ти који су ми показали да je највеће достигнуће демократије у Босни постало право да зајебаваш оног другог.
Дакле, кошевско искуство савјетује све друштвене системе који су на снази да je погрешно и смртоносно одгајати млад, свјеж, политички исправан кадар на начин на који се у рибњацима узгајају рибе спремане за роштиљ, јер човјек није само оно што чује од старијих, нити оно што прима под притиском пропаганде.
Међутим, доласком демократије многи официри завршише пo судовима, заборављени од својих и проказани од противника, a интелектуалци бјеху збуњени кад схватише да слобода, коју су призивали, не запјева Оду радости, како су нам то предвиђала страна средства информисања, већ отужну турбо-фолк баладу, пуну лажног бола и патетике. Експлозију демократије нису пратили просвјетљење наших народа и народности и жеља за напретком, већ стида „вриједан" бал медиокритета, испраћен писањем таблоида, окићен лажним провинцијалним гламуром иза когa се крила тек пука жеља за преживљавањем.
Са доласком демократије одлази вријеме у коме je скромност врлина, a долази доба курчења.
Након свега што je протутњало овим тлом у посљедњих тридесет година, питам се да ли највећа људска достигнућа, права човјека и грађанина, једнакост полова, слобода вјероисповијести, једнака права за све, у правилу долазе у комбинацији са болесним шундом, терором већине, фармама и великим братом, који код сваког ко има имало мозга у глави изазивају мучнину и повраћање.
Да ли je то цијена којом се плаћа слобода? Може ли она доћи уз Вердијеве арије? 
Или са неколико стихова Пабла Неруде?
Да ли je комунизам држао спутане не само наше мисли, жеље и ријечи већ и наш накарадни укус?
Да ли слобода мора да буде привилегија неколицине, или ће, као и све друго у врлом новом свијету, добити своју робну марку?
A за сваку робну марку треба издвојити знатна средства, којих je све мање и мање, тако да се ти слободни људи, раздрагани и весели, полако скупљају око контејнера, јер je контејнер једина капиталистичка институција која нуди безусловну солидарност.
Елем, вратимо се Кошеву. Изнад тих зграда које су заузели млади интелектуални кадрови, дизало се насеље малих двоспратних кућица, сличних ко jaje јајету, у које су дошле породице из разних крајева Босне и Херцеговине, игнорисане од режима и његових механизама, присиљене да саме својом умјешношћу изграде гнијездо и из њега се вину даље, пo могућности на привремени рад у иностранство. Биле су то углавном породице оних који су једва спајали крај с крајем, али и оних који су на маргинама друштва тражили своју шансу за напредовање. Ти људи, који су живјели ван основних токова социјалистичког самоуправљања, најспремније су дочекали промјене, јер за разлику од нас, хаусторчади, који нисмо били пелцовани од нових болести, они су капитализам и тржишни начин размишљања развијали у доба када су нама мајке говориле да je најважније да се заврши факултет, a онда ће све доћи само од себе. Изравни контакт са новцем, који су они имали пo природи ствари, у њима je пробудио инстинкт опстанка, нешто што ми, рођени у заклону социјалистичког самоуправљања, нисмо имали. Отуда и није изненађење што су први богаташи, након преласка из једног система у други, били они који немају формално образовање, већ су све своје знање стекли у школи коју можемо назвати „Школа за улично право и народне обичаје".
Ту су били трговци, месари, столари, таксисти, грађевински подузетници, стаклари, ауто-механичари, угоститељи, организатори јавних приредби, камионџије, сви они који су хљеб зарађивали сами, без помоћи друштвеног система, и имали директан контакт с новцем. Не треба заборавити ни њихове подстанаре, оне који су им, заузимајући подрумске просторије претворене у собе, попуњавали буџет. Ти подстанари, обично студенти лаких наука, придошли из пасивних крајева Босне, a нарочито Херцеговине, својом прилагодљивошћу и прагматизмом, били су носиоци практичног дијела преласка из једног система у други. Послије завршене журналистике, или политичких наука, више заљубљени у себе него у социјалистичко самоуправљање, они су се прво учаурили у омладинским и студентским организацијама, a затим, понесени еуфоријом демократије, вјешто прелетјели у своје националне торове, задржавши чак и исте бројеве телефона у својим канцеларијама. Њихова позиција постаје одлучујућа у тренутку кад свом бившем газди, неријетко и рођаку, треба да ријеше неке административне енигме зарад лакшег и бржег пословања или подизања неког привредног или стамбеног објекта. Наравно, та je услуга имала своју цијену на тржишту корупције, чија су правила упознали још за вријеме студија.
Дакле, те кућице опасивале су Кошево са источне стране и затварале круг тог необичог насеља.
Узбудљиви чулни несклад који je у том кругу живио, разбуктавао je машту сваком дјетету, креирао његове снове и припремао његову психу за изазове које крије будућност. Сјећам се, у једној кући je становао дух, у другој педер (то je била нека загонетна категорија људског рода), у трећој луда баба. Дрвеће око нас представљало je наше авионе, жбуње бродове, пањеви камионе, ратовало се сваки дан против силних непријатеља, пa се мирило; били смо и каубоји и Индијанци, и партизани и Нијемци, и фудбалери и кошаркаши.
Основни звук мог дјетињства била je дјечја граја. Она je долазила и из подрума и са крова, и са улице и из кућа, из станова... она je била звучни заштитни знак Кошева. Нарочито зими, када снијег прекрије све што се мрда и када свом својом тежином загуши топот копита о асфалт, цоктање штикли, ћарлијање вјетра, чак и звук ријетких аутомобила, дјечји смијех избије силином, претварајући се у блажену симфонију.
Само ноћу, када Кошево спава и кад угашена свјетла уснулих домова подаре мистични мрак чаробној слици мога дјетињства, све утоне у сан, претвори се у истинску тишину коју понекад зна прекинути само дахтање лава из оближњег зоолошког врта.
Но, чим се раздани, са првим мљекарима, чији коњи клопоћу копитама пo асфалту моје улице, носећи у лименим кантицама тек помузено млијеко са Слатине или Нахорева, почиње да се галами, виче, урла, смије, звижди, почињу да се анласују аутомобили, да штекћу мотори, да звоне звона бицикала, да се чује шкрипа кочница, дозивање с балкона на балкон, да се чује дрека Цигана који нас обавјештавају да поправљају кишобране и оштре ножеве и маказе, да се чују мајке које вриште на своју дјецу што не пазе када прелазе улицу, очеви који испаркиравају своје аутомобиле док их комшија беспотребно гласно обавјештава колико још центиметара може да се иде у рикверц a да се не опали у бандеру. Чују се и бабе које унуцима са балкона достављају списак онога што би требало да се донесе из самопослуге, чује се моторна тестера из дворишта Трифуновића, чији нас рад опомиње да ће зима бити дуга и хладна, чује се транзистор окачен о дрвене шкуре на прозору Русмирове куће, из које излази вапај највећег пјевача севдалинке у њеној историји, који пјева Сејдефу мајка буђаше. Чују се и први ударци лопте на игралишту испред моје зграде, које je носило нескромно име Вембли, чују се и прве псовке играча, свађа ко ће играти против кога, чује се и љутита дрека бабе Васве, која тјера дјецу даље од прозора, a недуго затим и пљусак воде коју je Васвија просула из канте на безобразна деришта што joj под прозорима скачу, галаме и псују... Чујем како ме зову, прво звиждуком музике из филма Добар, лош, зао, пa затим дугим отегнутим, нервозним звиждањем, a онда и мојим именом, чујем како ми кажу да их je непар, да им фали један, да не могу почет без мене, чујем како ми стара не да напоље јер морам да учим, чујем себе како објашњавам старој да ћу учити пo подне, јер je преда мном дуги викенд, чујем своје кораке низ степенице моје зграде у ритму два пута пo двије степенице, a онда посљедње четири пo једна тууум, тууум, ту, ту, ту, тум. Чујем себе како вриштим да ми набаце лопту, чујем туп ударац моје ноге о водом натопљену лопту, која je, нетом извађена из баре, удвостручила своју тежину, чујем прасак стакла, Микићево кукање како сам му разбио прозор, чујем оца како ми јебе све пo списку и како ми вели да морам сам да зарадим да бих платио Микићу разбијени прозор. To je моје Кошево. To je мој отац.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:27 pm




4



MOJ ОТАЦ, ШАХ И МИШО КОВАЧ



Moj Отац...
„Драга моја, с њим си се заиста поиграла", прекину ме Азраел, гледајући Судбину криомице испод ока, да види да ли joj je имало криво због очигледне неправде коју je учинила петнаестогодишњем дјечаку избјеглом из Босне, пред реализацију новог устава Независне државе Хрватске. Судбина не одговори ништа. Држала се хладно на ову Азраелову провокацију, што joj je, уосталом, и лијепо стајало.
„Да, заиста je најебо. Не знам шта je то био у прошлом животу, пa je заслужио такав развој догађаја. Можда вирус куге."
Ja погледах напоље. И даље су око нас играле линије ауто-пута Е75. Уздахнух, погледах момка који ми je поново мјерио пулс.
„Је л' добар?", упитах гa.
Он ме не удостоји одговора. У ствари, ja сам мислио да сам питао, a он je на такве мисли већ био огуглао.
„И, шта?", одједном ће Судбина. „Шта je било са оцем? Не могу да се сјетим?" 
„Пао je са степеница у Солунској улици, у коју je са породицом дошао у Београд четерес прве, сломио ногу и зарадио туберкулозу кости. Лежао je седам година непокретан у кориту, од своје петнаесте до двадесет и друге године, и из тога изашао са доживотно укоченом лијевом ногом и промијењеним карактером. Ајд, рецимо да je седам година период који човјек може да превазиђе... то je, испоставило се, само једна десетина његовог живота, али се потрефило да то буде tokom Другог свјетског рата, када je ваш колега (показах на арханђела) имао пуне руке посла."
„Да, да, младићу, то су била времена", рече Азраел са сјетом умоченом у иронију и извади кутију цигарета марлборо лајт. Te сам ja пушио више од тридесет година. Посљедњу сам узео синоћ, пред починак. Азраел угледа пожуду у мојим очима. Пружи ону кутију и понуди ми једну. Гледам га, не могу да вјерујем колико je покварен. Ja на апаратима, пa још да запалим. Судбина ћути. Арханђел ми изразом лица даде до знања да могу једну да запалим. Његове очи као да су говориле: „Хајд, ништа ти се неће десити." Угао усана који се завио у саркастичан осмијех одавао je сву раскош његове злобе:
„Хајд, узми једну, макар ти била задња."
Ja окренух главу у страну. Он се разочара, извади једну цигарету из тек отпаковане кутије и запали je. To му je била прва до сада. Замириса дуван у комбију. Пробуди сву моју пушачку жудњу. Тек купљена, неотпакована кутија цигарета и дим марлборо лајта у мени произведе стање на корак од блаженства. Наставих причу.
„И са таквим трагичним животним стартом, a подсјећам вас, драги моји, да су њега сви у породици мање-више отписали, он je догурао до професора универзитета, направио мали дом у коме смо се родили мој брат и ja, и скончао свој живот у седамдесетој, достојанствен и поносан. Мора да je било интересантно гледати Други свјетски рат из лежећег положаја, немоћан да ишта урадиш. Мора да je било занимљиво када су га онако непокретног, у гипсаном кориту, пребацивали преко Топчидерске звезде док су савезнички авиони частили Београд тонама бомби, од којих су неке падале непосредно поред њега... И са таквим бременом на плећима успио je да ме научи да на људе гледам благонаклоно и са љубављу."
„Научио те je и да избјегаваш гледати истини у очи", дода хладно Судбина, простријеливши ме погледом којим се гледају они који у себи носе кривицу многих генерација.
„Па како je неко ко лежи седам година непокретан могао да гледа истини у очи? To се не исплати. Напротив, он je морао да нађе у себи извор неких других вода, да лаже сам себе да je све у реду, да сањари колико год може, јер истина у позицији непокретног болесника није ништа друго до сигурна смрт. Тачно je. Ja сам ту особину од њега узео. Никад нисам волио да видим истину, јежио сам се од ње, увијек ме je интересовала она љепша страна, она страна која мени одговара. И шта се догодило? Зато и лежим овдје пред вама у овом необузданом комбију, возећи се директно у Ургентни."
„А стари?", интересовао се арханђел. „Шта je волио?"
Љетовали смо пo камповима и стари je имао обичај да послије ручка распростре шаховске фигуре пo табли и рјешава проблеме и коначнице из књига Берзенског и Самија Лојда. Шах je научио играти лежећи непокретан, тако да je био упућен у најскровитије тајне ове древне игре. Бавио се шахом аматерски, у пуном смислу те ријечи. Са великом љубављу. Био je велики мајстор те игре. Играо ју je напамет и то на двије табле истовремено.
Сјећам се, у кампу у Подгори, гдје смо љетовали, знао je сјести послије ручка, отворити само њему драгоцјене књиге шаховских проблема и коначница, и затим би сатима, не помичући се, гледао у таблу, покушавајући да одгонетне прави редослијед потеза фигура на шаховској табли пред собом. Чинило се да je вријеме за њега у тим тренуцима непостојећа категорија. Чинило се да je отпловио негдје у неки бољи и ведрији свијет, у коме превара не постоји.
Остали кампери, наше комшије, у почетку су са чуђењем гледали Професора, тако су га звали, како игра шах сам са собом. Он за то није марио. Био je довољно дуго необичан да je навикао да га људи гледају с подсмијехом.
Неки од њих хтјели су да подијеле мегдан с њим, a он их je љубазно примао, ређајући фигуре тако што je њима давао бијеле. С ким год да je играо шах, губио je прву или прве двије партије. Играо je увијек тако да види колико дубоко je његов противник ушао у тајне шаховске игре. Иако му je побједник, осокољен побједом, увијек нудио реванш, стари би поново отварао књигу и настављао да рјешава проблеме, као да се ништа није догодило. Издржавао би чак и зачикавање побједника, у стилу: „Ето, Професоре, колико ти играш тај шах, a ja те побиједим!" Ако je противник пак упоран или ако направи такав циркус пo кампу да се окупе и кибицери и многобројна знатижељна неверзирана публика, стари га у сљедећој партији отресе у првих двадесет потеза, дајући сиротану чак и могућност да враћа такнуте-макнуте фигуре. 
Када би почео да игра озбиљно, на побједу, све вријеме партије би тихо цвилио као покварена центрифуга веш-машине. Поглед би му био залијепљен за таблу, a лијева укочена нога била би пружена на столичици. Руком би скидао и стављао бијели платнени шеширић, који je његову скоро ћелаву главу штитио од сунца. Оног момента када склопи добитну комбинацију, почињао би да пјева Ha твојој руци прстен, велики хит Мише Ковача.
Ha твојој руци прстен...
.. .црни скакач са ф6 полетио би на центар, на д5. Пјешак бијелог не би га могао узети јер би отворио краља црноме топу. Бијели стога прави рокаду, мислећи да добија на темпу...
.. .у твоме оку сузе...
.. .црни бјелопољни ловац ставља под контролу комплетну централну дијагоналу од б7 до xl. Бијели узима скакача, мислећи да je добио квалитет...
...тaj други што те узе...
...црна краљица са д6, гдје се нашла након седмог потеза, прелази на г6 и са ловцем који стоји на б7 плете матну мрежу. Бијелом пјешаку се осладило. Људска природа je невјероватна. Не види смртну опасност од силне похлепе и грамзивости. Пјешак наставља да једе свог колегу на ц6 и бива поједен ловцем са б7.
...не воооооолиииии...
...Бијели иде бјелопољним ловцем на б4 и, брањен од скакача, мисли да приморава противничког ловца на измјену која би му донијела доминацију не само у броју фигура већ и у њиховој позицији на табли. Похлепа још једном затвара човјеку очи...
...кааооооооо... 
... црна дама се спушта са х6 на х2, тик испред бијелог краља. Њу штити ловац, који je требало да буде поједен већ у сљедећем потезу. Али за бијелог je све касно. Црна дама блокира краљу свако поље. Он се копрца у смртном ропцу. Мат!
.. .јаааааааааааааа!
Будите сигурни да je стари имао комбинације и на могућу реакцију противника која не би била толико руковођена грамзивошћу. Али за неке друге карактере стари je имао и другачија отварања. У оној првој партији, коју обавезно изгуби, мој отац није само провјеравао умјешност свог противника у овој древној игри, већ и психолошку текстуру од које je овај саздан. Шах je игра у којој се лако види ко je какав човјек. Треба му само пустити простора да узима, да граби и да једе...
Стари je волио и фудбал.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:27 pm





5



AKO JE ИСТОРИЈА УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА,

ФУДБАЛ JE ЊЕГОВО ОГЛЕДАЛО



Стари ме je први пут повео на утакмицу. Ставио je качкет на главу, узео новине за сједење, замахнуо штапом показујући ми правац одакле je долазила свјетлост рефлектора и рекао: „Пођимо." Изашли смо из куће као у трансу и одважно се прикључили колонама људи које су се сливале ка стадиону Кошево. Постали смо дио великог ходочашћа које траје више од једног вијека. Свијет je око нас журно, озбиљних лица, грабио ка капијама фудбалског храма, забринут као неко пред ким стоји тежак задатак, животни изазов, a не забава и уживање. Коментарисало се, причало, давале су се прогнозе. Дјеца попут мене трчкарала су око својих очева, ујака, стричева, амиџа, старије браће и постављала питања да ли ће играти Биоградлић, хоће ли и вечерас Хасе дати гол?! Старији су само ћутали. У тој тишини крили су неспокој и немир. Били су замишљени. Противник je био за респект. Мене су сви загледали као неко чудо. Био сам вјероватно најмлађи гледалац те топле сарајевске вечери. A играли су Сарајево и Динамо из Загреба. Тад je постојала такозвана Љетна лига шампиона, у којој су учествовале све оне екипе које су освојиле првенство државе. Te године Сарајево je први пут узело титулу и тиме добило право да се такмичи на овом турниру. Турнир je био замишљен као нека врста контролних утакмица пред почетак новог првенства, које je почињало обично средином августа.
Стари и ja улазимо на стадион. Око нас je све свечано и напето. Осјећам да се одиграва посебна врста процесије, и узбуђен сам што сам дио тога. Хиљаде људи обављају свима добро познате ритуале, као да je ријеч о светковини сљедбеника неке секте, култа. Сједају, окрећу се около, поздрављају познанике. Умашћеним прстима ваде печену пилетину из лимених кутијица, стављају je на прострти најновији број Ослобођења, черече месо скидајући са крилаца кожу. Упаљачем отварају пиво, из термос боца нагињу ракију. Све личи на задушнице. Да, у то вријеме било je дозвољено доносити на стадионе своју храну и пиће. Све je било допуштено. Зато игре и постоје.
Излазе играчи. Загријавају се. И они имају ритуал. Шепуре се, праве се важни. Публика гради узбуђење. Подиже га. Аплаудира се својима. Противнику се звижди, a судији јебе матер. Moje очи се не заустављају. Све се пред њима одиграва, a оне упијају сваки детаљ. Сјај рефлектора, зелени терен, рекламе око њега, атлетску стазу, њене кривине, аутомобил Хитне помоћи, камион ватрогасаца. Два полицајца поред улаза у свлачионице. Поред њих два „доброћудна" вучјака. Семафор, играчи у бордо и плавим дресовима, црни судија који маше заставицом и коме бркати човјечуљак поред мене добацује: „Шта се ти мијешаш?" Отац се смије. Гледа утакмицу са изузетним занимањем. Нагиње се напријед, гура лопту покретима, главом, срцем, хвата ме за руку кад Тјемиђић погоди стативу. Остаје ми траг очевог стиска. Он забаци главу уназад. Сви забацише главу уназад. Скачу. Јединствена кореографија масовног заноса.
Moj отац je био моја прва загонетка. Никад нисам сазнао за кога навија. Претпостављам да je навијао за Сарајево, али се није јавно изјашњавао. Само je испуштао неартикулисане крике кад лопта пролети поред гола и непознате гутуралне сугласнике када Хасе предрибла некога из противничке екипе. Након гутурала иде смијех, пa одушевљени аплауз. И сви око нас реагују исто. Сви аплаудирају и радују се. Онда сам почео аплаудирати и ja. Видим да тако треба. Свидјело ми се.
Дуго послије тога сањао сам зелени терен, плаве и бордо играче. Сјај рефлектора. Дјечаке који скупљају лопте. Како сам им завидио! Завидио сам и инвалидима који су имали привилегију да их у колицима догурају на атлетску стазу тик уз терен, да одатле гледају дерби, паклену текму, меч за који je, чак и преко управе клуба, немогуће било пронаћи улазницу. Колико сам само пута помислио како би било дивно да поломим ноге, пa да ме уведу да гледам Пижона или Папета изблиза. Јебо ноге. A кад сам помислио како бих могао сам себи поломити ноге да гледам меч са атлетске стазе, знао сам да je готово. Био сам заражен.
Од тог тренутка пa до данас гледао сам више утакмица него што стара Грчка има богова, a сваку памтим као да je једина и сваку осјећам дубоко свим својим бићем. Другим ријечима, фудбал ми je јебо матер. Због њега сам брже остарио. Кад бих из главе избацио сва имена фудбалера, у њој би остало мјеста за два факултета. 
Становао сам поред стадиона. Гдје год се окренеш, игра се фудбал!
Игра ова раја против оне раје, игра она школа против ове, играју сениори против ветерана, дебели против мршавих, старији против млађих, на мале голове, на велике голове, викторије на један гол, веселих голића, боба, прдигуза, погађања пречке, корнера, пенала, сваки дан свих мојих хиљаду година... a онда дође викенд, пa се оде на стадион... на помоћне терене... Субота, од девет ујутро играју подзоне: Вратник, Седреник, Братство из Војковића, Врбањуша. Долазе људи да гледају. Неки су озбиљни, забринути, неки су пијани, пишају сакривени међ редовима паркираних аутомобила, неки галаме, скрећу пажњу на себе, одвратни су, бјежим од њих, неки ћуте, грицкају кошпице, кикирики, неки стоје око мерцедеса Вахидина Мусемића, центарфора Сарајева. Гледају кола са дивљењем и завишћу. Питају се колико троши. Неки одлазе код Пирије на јањетину. Ту поред саме аут-линије окреће се месо, точи се пива. Јањетина мирише до Циглана. Празник. Игра се фудбал!
Oко један почиње да игра сарајевска Зона. Г. П. Босна, Пофалићки, Романија с Пала, a онда, негдје око три, на једином травнатом помоћном терену креће републичка лига. Ту већ долазе аутобуси из Бихаћа, Подграба, Невесиња, Лиштице. Чују се херцеговачки акценти, једе се семберска пита, соли се тузланска со. У недјељу се ритуал понавља. Од девет. Кулминација je око петице. Тада се на главном терену стадиона Кошево игра редовно коло Прве савезне фудбалске лиге. Домаћини су или Жељо или Сарајево. Кошево почиње да личи на крајње одредиште ходочасника. Фудбалска Мека. 
Међугорје. Хиљаде и хиљаде људи сливају се са Нахорева, Бреке, Бјелава, Бетаније, Подхрастова, из града, с Горице, Новог Сарајева, пa онда ови из Швракиног, Алипашиног, са Илиџе...
Хиљаде и хиљаде кола зачепљавају танану саобраћајну инфраструктуру кошевског насеља. Праве гужву, крвно коло. Трубе, псују, газе траву, паркирајући распаднуте стојадине, бубе и принчеве. Разваљују капију Мерсине куће. Паркирају joj се у двориште. По тротоару стоје налегнутих гума.
A ако долази Звезда или Партизан, Динамо или Хајдук, тада се пo кошевским травњацима виде гастарбајтерски мерцедеси њемачких регистрација, аутобуси из Имотског, војна кампањола препуна официра, тада са Нахорева и са Пала силазе у град навијачи Звезде, опасани црвено-белим заставама, наоружани трубама и чегртаљкама. Ha њих лаје мали жути пас... Централну артерију кошевског саобраћајног крвотока, Улицу Хасана Бркића, блокира аутобус сплитских регистрација, који не зна како да се извуче из ступице у коју je упао, покушавајући да мимоиђе глупачу у спачеку која, на своју несрећу, станује у згради пред којом се овај занимљиви догађај одвија.
A кад се процесија заврши, кад олуја прође, кад се сви врате својим кућама, ношени заносом, разочарањем или срећом, када се заставе на стадиону Кошево спусте истом брзином којом се спушта мрак на град, иза масе усхићених ходочасника остају неутјешне сузе, разбацане флаше, изгажена трава, изгубљени шалови, разваљена ограда, ишчупан борић, запаљене новине, блато на асфалту, преврнута канта за смеће пo којој, машући репом, вршља мали жути пас. Са Кошева према граду, низ алеју окићену црним птицама, вјесницама јесени, одлази посљедњи аутобус. Из њега се чује побједничка пјесма.
Тек касније, кад сам одрастао, схватио сам шта je тим силним људима значило то што навијају за неки клуб. Рат ми je показао да je фудбал био скривени попис становништва, како у националном тако и у социјалном смислу, и да je сва страст и емоција која није смјела и није могла бити показана у јавном и политичком животу социјалистичке Југославије, кипила из људи преко „најважније споредне ствари на свијету". Историја југословенског фудбала најљепше показује историју једне земље. Много година касније, један од темељних аксиома Новог примитивизма постаће мудрост која гласи: Ако je историја мајка живота, фудбал je његово огледало! Новопримитивци су тиме жељели да кажу да се психолошка и социјална слика неког појединца препознаје у начину на који он игра фудбал, но, био бих слободан да додам да се овај аксиом може проширити са појединца на колективе, веће социјалне групе, пa чак и на народе.
A ко je за кога навијао у Сарајеву, питате се!
За Сарајево су навијали скоро сви Муслимани. Говорило се: боја феса, боја дреса. Јавна je тајна била да je муслиманска чаршија та која je скупљала злато да се остане у лиги седамдесет и неке или да се задржи неки велики таленат још коју годину у Шехеру. Наравно, нису само Муслимани навијали за Сарајево. To су били и они „градски Срби" чији су преци еволуирали, отишли са земље и постали државни чиновници, просвјетни радници, административци. Али, они су одавно престали да буду Срби. Постали су Југословени. Ријечју, одродили се од основног српског ткива, које je послије Другог рата углавном остало на селу. (Српско ткиво градских трговаца и занатлија разјурено je и уништено много раније и њега историја више неће имати прилике забиљежити.) Када би ме сад преврнуо наопако и мучио ме најстрашнијим методама, не могу да се сјетим ни једног јединог Хрвата који je навијао за Сарајево. Има их сигурно, али ja их не знам. Хрвати су навијали или за Динамо, уколико им je коријен везан за централну Босну, или за Хајдук, уколико су Хрвати херцеговачког типа. Чувен je био графит на путу за Мостар, испред тунела у Брадини, на коме je писало НДХ: Напријед Динамо u Хајдук. Њихово декларисање било je као и у свим критичним историјским моментима стопроцентно. Покоји Хрват, залуђен југословенском идејом, будала или отрован локалпатриотизмом, навијао je за Вележ. Били су то ријетки случајеви, који сигурно нису добро прошли у животу. Вележ je један од најстаријих клубова у Титиној Југи. Његов састав из године оснивања чинили су углавном Срби. Касније се то промијенило, као што се промијенио и Мостар.
Сарајевски Хрвати, они чија je повијест везана за индустрију, руднике, жељезницу, они су навијали за Жељу. Жељо и јесте био тим који je основала удруга везана за ову индустријску грану, a ту су Хрвати били надмоћни. Проценат Хрвата који су играли за Жељу видљиво je већи од процента Хрвата који су живјели у Босни и Херцеговини. A то нешто значи.
Срби су навијали за Звезду. Наравно. Нарочито они из приградских насеља и са села. Звезда je била алтернатива свему ономе што су они подсвјесно осјећали. Звезда je била замјена за потиснута осјећања. Звезда je била знак идентификације, шљива испод које се окупљају преживјели. Звезда je била крсна слава свим православнима у Босни и Херцеговини.
Свети Никола, Свети "ђорђе, Свети Вид, арханђел Михајло, Свети Илија, Свети Јован... сви су они играли за Звезду.
Тек крајем осамдесетих схватих зашто сви моји нахоревски другови, и Алексићи, и Ђокићи, и Радосављевићи, и Голијанини и Лазаревићи... сви навијају за Звезду. Када смо дијелили школске клупе седамдесетих година, чудио сам се како je могуће да толики број мојих другова тако добро познаје фудбалере из града стотинама километара удаљеног од њих. Када човјек одрасте, многе ствари му се покажу јаснијим.
Антипод Звезди био je Партизан. Наравно. За њега су навијала сва војна лица и добар дио полиције, без обзира на националност. Партизан je био Југословенско спортско друштво и у свим својим структурама, од управе преко стручног штаба и играча пa до публике, он je морао да испуни тај задатак. Колики je страх комунистичке врхушке био од Црвене звезде, показује страст којом се бранио Партизан.
Партизан je био специјални задатак, дневна заповијест, тајна лозинка, обавеза која се мора испунити. Тек касније, с појавом Гробара, Партизан се ослобађа стега својих оснивача и постаје општенародни покрет.
Наравно, овај национални пресјек навијача појединих клубова нема никакве везе са играчима и управом тих тимова. Колико год да je Звезда симбол српства, она je своје највеће успјехе доживјела са два или три Србина у првих једанаест. Ha челу Сарајева годинама су сједили Срби и Црногорци, Фрањо Туђман, потоњи предсједник Хрватске, био je предсједник Југословенског спортског друштва Партизан. Да не би Србина Пере Надовезе, тешко би сплитски Хајдук видио Европе, a о мом Жељи да не говорим.
A Жељо? Жељо je мој тим. Основан почетком двадесетих у оквиру жељезничарског савеза, Жељо je око себе окупљао радничку класу. Национално je био шарен, као и радници у то вријеме. Чињеница да je доста Хрвата радило на жељезници, као капацитет наслијеђен још из Аустроугарске, привукао je добар дио тог живља да навија за овај клуб. Но, Жељо je, као раднички клуб, имао тон интернационализма, који je, свјесно или несвјесно, у Титово доба привукао и велики број младих, национално неоптерећених Сарајлија свих националности, јер je симболисао оно што у фудбалу највише волим. Мали клуб велике историје, пркосан и ведар, са навијачима који га воле, не само због насушне потребе да се буде дио неког тијела, гомиле, не само због потребе да се идентификујеш са нечим, него због чисте љубави, без потребе да се та љубав показује другом.
Жељо je прапочело свега што се не предаје, бунт, крик, матица свих индивидуалаца, караван-сарај на дугом и узалудном путовању ка праведном.
Никад ми неће бити јасни људи који навијају за велике клубове. Они су растерећени драме, славе титуле као рођендане, a број тих славља отупљује интензитет узбуђења, његову јединственост. Навијати за мали клуб значи држати живот у својим рукама. Знати цијенити сваку побједу, сваки реми. Суочити се са невољама и из њих вадити корисно. Навијати за мали клуб значи уживати у тријумфу... И причати о њему годинама... до сљедећег... вриједност побједе мјери се сопственим сузама, вриједност пораза личним очајем. Навијати за мали клуб значи имати став у животу, суочити се с невјером, не бити емотивно кастриран, већ потентан и моћан. Навијати за велики клуб значи бити утопљен у гомилу, бити емотивни евнух, бизаран тип, дио гомиле, безличан, блијед. Неко ко се скрива иза много познатих боја.
Ајде, како бисте се ви понашали према некоме ко навија за Реал из Мадрида? Или за Бајерн, или за Манчестер Јунајтед? Може ли то бити личност? Наравно да не. Личи вам на ликове из телевизијских реклама. A замислите да упознате некога ко навија за Квинс Парк Ренџерс. Па да га водиш кући одмах!
Мали тим носи са собом велики сан, a велики тим снова нема... он их je остварио. Мали тим je увијек на корак од остварења сна, али га никад не оствари, јер остварењем сна човјек изгуби смисао постојања. Кажу, остварио сам свој сан! Па што се онда не убијеш, фрајеру? Испунити сан значи престати постојати, јер постојање je пут до сна! Ako се сан испуни, пa зашто онда постоји рај!?
A Жељо je само снио... И ми с њим...
Сањали смо до Видеотона... осамдесет пете... полуфинале купа УЕФА... сан je био надохват руке...
И колико je финална утакмица свјетског првенства између Мађарске и Њемачке у Фасбиндеровом филму Брак Марије Браун представљала буђење једне разорене нације, дизање феникса из пепела, толико je Жељин пораз од Видеотона представљао крај сваке илузије, пораз идеје, њен нестанак и сахрану. Послије Видеотона нема више занесењака, њихова мисија je завршена, људско биће губи димензију трагача, у човјеку остаје само спавач, онај који слиједи беспоговорно, дрогиран и апатичан слушалац. 
Жељин пораз био je знак да узалуд сањамо. Пад куле од карата. Најава катаклизме. A фалило нам je пет минута. И мало спретнији нападачи...
Али увијек je тако. Испуњење сна je само на пар корака од вас, на секунд касније. Сан мора бити надохват руке, иначе се не би звао сан, звао би се ноћна мора. Сањар мора да буде близу реализације свог сна, не због себе, већ због оних који ће наслиједити његово сањарење, a без насљедника нема ни свијета ни сна. Близина испуњења сна je то што мотивише нове сањаре, што им улива наду, ту сестру сна, да се сан може испунити.
Сваки сањар насљеђује неког другог сањара. Његова je реинкарнација. Да нас je Видеотон побиједио у првом полувремену, нико више не би наслиједио наше сањарење. Оно би било изгубљено и заборављено као што су милиони снова људскога рода отишли незабиљежени, заборављени, сахрањени и мртви.
Да смо од Видеотона изгубили глатко, сви би рекли: ови су пукли ко звечке, шта сад ми треба да очекујемо?
Али ми нисмо пукли, ми смо били близу. Пет минута до краја. Тих пет минута улива наду да je остварење сна могуће. Ми гa нисмо остварили, јебига, али je то знак да ће се појавити неко иза нас, неко млађи и неко луђи, који ће наставити да сања наш сан. Taj неко... сигурно... рећи ће: „Јеботе, пa њима je фалило пет минута... само пет минута и они би остварили сан! Дакле, морам то да покушам. Можда сам баш ja тај који ће га отјелотворит. Сад имам њихово искуство, сад знам како се то ради... знам како да прејебем тих пет минута." И... опет укруг.
И тај сањар ће изгубити на пет минута до краја. У то можете бити сигурни. Распршиће се сва његова идеја, претворити се у балончиће од сапунице, али отићи ће разочаран, са дубоким сазнањем да му je фалило пет минута... Ta идеја о пет минута постаје идеја водиља за сваку сљедећу генерацију сањара. Живот без сна нема смисла. Без сна живот je опустошен и сув. Нема тих пара, тог богатства, те златне жице која може да замијени један обичан људски сан. Он човјеку даје смисао, одваја га од осталог свијета, даје му интегритет, личност, гура га напријед, све до тих посљедњих пет минута, када се мора распршити и нестати, јер на њега чекају сљедеће генерације. И зато, сањајте, као што смо сањали ми, да ћемо се попети, освојити, узети, дићи, развалити, урнисати... И све je то било на корак од нас, док Ференц Чухај, лијеви бек Видеотона није неопажено ушао у шеснаестерац Жељезничара, чији су играчи већ славили досегнуће сна, и у маниру искусног стријелца лопту послао у небрањени дио мреже.
Наш сан се распршио... сад чека вас. Оно што смо сањали ми то сад сањате ви!
A шта je било отићи на стадион. Отићи у храм у коме се сви клањамо Сушићу, или Пижону, или Жељи. У коме се радујемо, експлодирамо. Прво смо мирни... тупо гледамо пут лопте, омађијани савршеном геометријом коју исцртавају двадесет два кретена на терену, почињемо вриштати, плакати, скакати, грлити се са непознатима на трибини. Глас ће вас издати, урликаћете из све снаге. Бодрити своје, псовати судије, нервирати се. Бићете замишљени, сјебани, окренуте главе семафору на коме пише да ваш тим губи четири нула. Неко ће вам рећи: „Не окрећи се, сине!" Гледаћете на сат, грозничаво тражити од судије да свира крај, молити се Богу, или чак бити индолентни, зајебавати се са крмадима која неће да трче, који нису заслужили да носе дрес Палилулца, a камоли репрезентације. 
Фудбал je представа највише тензије. Шекспирова драма у два чина (ако се играју продужеци, у четири).
„Ако je историја мајка живота, фудбал je његово огледало!", рече нови примитивац, одви пилетину умотану у Ослобођење, отпи гутљај топлог пива, опсова судији мајку и остаде у свом сну, ушушкан и задовољан као пчела у опалој крушци.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:28 pm




6



МУЗИЧКА ШКОЛА



Не знам какав je напад ентузијазма моју мајку натјерао да ми купи клавир и пошаље ме у музичку школу. Можда je то била манифестација сазријевања и освјешћења средње класе социјалистичког самоуправљања, отјелотворена мисао да je дошло вријеме да се и у овом уклетом граду направи цивилизацијски искорак и да, осим борбе за голи опстанак, има још многих ствари које људско биће може себи приуштити, a можда je у питању била и њена амбиција да оплемени једну младу душу, да joj да још неко знање које ће joj ваљати у животу. Ja нисам био сретан због идеје мојих родитеља да свирам клавир, a још мање због идеје да идем у музичку школу. Само ми je још то требало! Поред редовне школе, још једна! Па кад ћу се зајебават!? Желио сам да трчим, да се љуљам на лијанама, да скачем са дрвета на дрво, да гањам крдо бизона, ловим лавове, јашем камиле, возим авионе и хеликоптере, да се борим против непријатеља, Нијемаца, ванземаљаца, хијена... A све je то на Кошеву било могуће. Али да свирам клавир?! Па то сам могао и да сам рођен у Паризу!? Но, одлука моје мајке била je дефинитивна и коначна. Ha њу није било права жалбе.
Музика ме није претјерано интересовала. Био сам четврти разред основне школе, a мој једини контакт са музиком била су очева пјевања појединих популарних композиција забавне глазбе, док je возио претовареног смеђег фићу, регистрација SA 178-27, од Сарајева ка Стону и назад. Нисам осјећао никакву љубав или потребу за музиком, a и за таленат сам био сигуран да не станује у мојој души. Но, сада кад гледам ствари унатраг, без обзира колико ми je музика донијела срања и патње, морам да будем захвалан мајци што je истрајала на свом путу. Наравоученије: некад дјецу треба присиљавати да раде нешто што им не одговара. Никад се не зна када ће им то ваљати.
Сам почетак мог бављења музиком био je више него трауматичан. Мајка ме je одвела у музичку, с намјером да прескочим припремни разред, јер сам већ престарио. Обукла ме лијепо, и то je била њена прва грешка. Не марећи превише за моја осјећања, довела ме пред комисију која je провјеравала таленат и слух будућих ученика. Осјећао сам се као да ми ваде крв. У ствари, због моје срчане мане, коју сам фасовао послије операције крајника, и због које сам, у складу са тада важећим познавањем медицине, примао инјекцију екстенцилина на сваки двадесет први дан, три године без престанка, сваки пут кад ме мајка лијепо обуче, у мени се пробуди страх од доктора, инјекције, вађења крви и свих осталих траума које за собом повлаче бијели мантили и посао с њима. Била je то нека врста условног рефлекса. Kao Павловљев пас. Можда баш због тога никад нисам заволио музичку школу, јер je мој први одлазак тамо изгледао као одлазак на инјекцију. Да ствар буде гора, музичка се налазила у старој згради код Катедрале, у истој онаквој грађевини у каквој су били смјештени домови здравља пo Сарајеву, тако да je моја траума добила јасно отјелотворење.
To гдје ме je мајка одвела, звало се комисија. Двије или три љуте професорице, мајчиних година, уз смијех и цигарете замолиле су ме да поновим ритам који je једна од њих одсвирала ударцима дланом о фурнирани сто напукао пo угловима. Поновио сам без потешкоћа, не схватајући шта се од мене тражи. Оне су се насмијале. Једна од њих je повукла дим дубоко у плућа и, избацујући га из себе, замолила ме да нешто отпјевам. Ha моје питање шта би оне то жељеле да чују од мене, одговориле су: „Било шта." Запјевао сам Мишу Ковача. Ha твојој руци прстен. To je једина пјесма чије сам ријечи знао, јер ју je пјевао мој отац док je играо шах.
Оне се насмијаше. Нисам знао зашто. Да ли се смију мени или мом старом? Увриједиле су ме. Ko год се смијао a да мени није био јасан разлог тог смијеха, осјећао сам се увријеђеним. Moj eгo био je први гарант моје успјешне каријере. Eгo ме никад није напустио. Најбољи смо пријатељи... ja и мој eгo. Ако будем извршио самоубиство, скочићу са свог eгa... И бићу мртав.
Био сам примљен, и наредне четири године ишао сам у музичку школу, али моје примарно осјећање мучнине остало je до посљедњег дана, до момента када je моја мајка схватила да je са мном узалуд радити, да сам далеко од концертних дворана и да музика дефинитивно неће бити оно чиме ћу се бавити. Moj брат je издржао дуже од мене и постао кудикамо бољи свирач. 
To je био мој први контакт са занатом због којег сам, како ме je Mомо Капор волио зајебавати, постао „онај кога не треба посебно представљати".
A пут у музичку школу био je уједно и моје упознавање свијета око мене. Како сам живио на Кошеву, изолован од градске вреве, у једном посебном „интернату", Сарајево je за мене представљало потпуну непознаницу. Памтио сам га као слику коју сам имао прилику да видим са бакиног прозора. Сада сам га упознавао корачајући његовим улицама, возећи се његовим аутобусима, посматрајући његове излоге, осјећајући његове опасности, упознајући правила која je град поставио својим житељима. Постао сам дио те кошнице. A град je тада и даље био величанствен у својој големости и шаренилу, недокучив и тајанствен са својим главним протагонистима, интересантан и заносан у свем своме неспутаном колориту. Moj пут у музичку школу био je школа за себе. Успостављање односа између мене и свијета около. Пошто генетски носим тешко бреме неприлагодљивости, похађање музичке школе било je на неки начин и моја социјализација.
Музичка школа налазила се иза сарајевске Катедрале, смјештена у стару аустријску зграду, на самом углу двије депресивне улице, Светозара Марковића и Вука Карацића. Не вјерујем да су ова имена остала послије демоктратских промјена. Пут од моје куће до школе, за тадашње сарајевске појмове, био je прилично дугачак. Ишао сам прво седамнаестком до Парка, до оне станице коју сам неколико година раније гледао са бакиног прозора, a затим пјешке Титовом, кроз центар града, све до пијаце Маркале и Музичке школе. 
Седамнаестка je обично била пуна људи. Имао сам осјећај да je на том броју увијек шпица. Не сјећам се да сам икада сјео. Возио ју je Остоја, ведар човјек, снажних рамена, који je повремено писао пјесме. Старији су га зајебавали да je највећи пјесник међ возачима и најбољи возач међ пјесницима. Остоја се само смијао, a као и сваки пјесник волио je дјецу, те им je допуштао да га задиркују вичући: „Остоја, Остоја, гдје ти je госпоја?"
Мени није било јасно у чему je фора, али дјеца су цркавала од смијеха када су му изговарала ту мантру, a он je тобоже љут викао за њима док су у паници истрчавали на посљедњој станици.
Изашавши из аутобуса, настављао сам пјешке Титовом, према Катедрали. Пролазио сам поред великог парка, затим кафане Парк, главне градске позорнице, у којој су сједили неки важни људи, они који су заслужили да попију пиће на тако еминентном мјесту, да виде и да буду виђени. Сједећи за столовима прекривеним бордо столњацима са бијелом крпом пo средини, они су гледали град око себе са видљивом дозом препотентности, одозго, потцјењујући све оно што се око њих догађа a што није у том моменту у тој кафани. У кафани, ту je у ствари живот, a све ван ње je халаша, обичан живот, пун мука, стрепње и чемера, вриједан презира. Годинама касније, ходајући пo свијету, препознавао сам исте такве кафане и у Паризу, Кану, Лондону, Њујорку... Сви градови, без обзира на величину, имају своју Паркушу у којој сједе мање-више исти људи, понекад забринути, понекад насмијани, али и брига и смијех су само њихова привилегија. Сједили су сатима, посматрајући живот око себе, читајући новине, размјењујући погледе, поздраве или шкрте ријечи, држећи се протокола, као да су дио неке масонске ложе или Ротари клуба. Разговарали су о јако важним стварима, битним за све, a не само за њих, јер они не мисле само на себе већ и на сву нашу дјецу и њихову будућност. Конобари, обучени пo строгим правилима овако важних мјеста, дворили су их са префињеном сервилношћу, наученом у најцјењенијим школама за овај тежак занат. Шеф сале, увијек љубазан и забринут ћелавко, пролазио je од стола до стола и погледом, мимиком, a понекад и ријечима провјеравао да ли je све на свом мјесту и постоји ли иједна, макар и најмања ситница у којој би он свом својом расположивом снагом могао да помогне, да се разговор настави у бољој атмосфери. Годинама пролазећи поред Паркуше (како су Сарајлије од миља звали градску кафану), стекао сам утисак да у њој сједе углавном исти људи и да мало-помало њихов ауторитет опада, да je то само једна фарса, позерство, кула од карата коју ће кад-тад срушити најмањи повјетарац промјена које долазе.
Исти такав осјећај имао сам много година касније кад сам, као што рекох, откривао унутрашње законе великих система у Паризу, Лондону, Њујорку... Како су године пролазиле, њихов ауторитет je прво опао, пa су онда они постали моји мрски непријатељи, затим сам их презирао, пa заборавио на њих, пa су ми постали смијешни, жалосни, док на крају нисам и сам, „онај кога не треба посебно представљати", постао дио тога миљеа, један од оних који улазе у кафане попут Паркуше, озбиљни и забринути, пуше цигарету и испијају своје пиво, са идејом да je свијет њихов и да се са два-три потеза, уз малу помоћ обавјештајних служби, може учинити много на њиховом даљем успјешном развоју. Први пут сам имао то осјећање сједећи у брасерији Asseпsioп, преко пута париске опере Бастиља, гдје смо 2007. постављали оперу Дом за вешање. Сједио сам у паузи проба, пио пастис и двоумио се... да ли сам ja још увијек онај стари субверзивни момак, потомак Гаврила Принципа a не Крлеже, да ли сам дошао у овај град да га покорим, запањим музиком, представом, лудилом, као хајдук, диверзант, да га дигнем у ваздух и побјегнем, или сам стигао у Париз да сједим у оваквим брасеријама, да постанем дио тог миљеа, позер са Реноарових слика, слабић који je сретан што je близу циља који се зове комфор, или још боље, бивши јунак опхрван безвољношћу која прија, да ли сам само један од многих који je утонуо у сивило париске Паркуше, онај кога сада неко радознало дијете из Сен Денија гледа са презиром, трчећи у школу на Бастиљи, носећи у торби кајданке и књигу Чернијевих етида.
Иза Паркуше се налазила трафика Попитике. Ту сам, четвртком, куповао Политикин забавник, који je излазио петком. To ми je причињавало неописиву радост, јер оно што je Месију Инијеста, мени je био Политикин забавник. Сем Политикиног забавника, то je била једна од ријетких трафика у граду у којој се могао купити Алан Форд, бизарни стрип о кобајаги детективској агенцији у Њујорку, стрип љевичарске провенијенције, са жестоким хумором и предивним преводом становитог Ненада Бриксија, једног од оних људи за које ми je жао што их нисам упознао. Алан Форд je излазио једном у двије седмице, и мој пут у музичку школу био je колико-толико подношљив оним данима кад из тискаре излазе ова два издања. Но, и кад нема ниједног од њих, a то су они бескрајни депресивни уторци, знао сам да застанем испред излога најбогатије трафике у граду и да знатижељно гледам све дневне новине и недјељне часописе који се нуде радним људима и грађанима. Дневне новине су биле толико богате у оно вријеме. Осим сарајевског Ослобођења, којим je почињао сваки дан у мојој кући, и београдске Политике, којом je почињала свака субота, нашао се и загребачки Вјесник, који, чини ми се, нико није ни читао. Од сарајевских издања, тек касније су се појавиле Вечерње новине, које су биле претеча таблоида и жуте штампе, тог радиоактивног отпада увезеног из Енглеске, који je преплавио пола планете и својом активношћу гарантовао брз и успјешан пут човјечанства директно у пакао.
Од недјељне штампе, у излогу су увијек стајали нови НИН, који je у мојој кући заузимао позицију значајнију од телевизијског Дневника, затим Вјеснику сриједу и још неколико мање важних политичких часописа. Ту су били и часописи за одрасле, које сам ja, због свог васпитања и срамежљивости, избјегавао чак и погледом, тражећи стрипове о каубојима и Индијанцима или, у најгорем случају, Мирка u Славка. Голотиња, која je дискретно красила сваки излог, данас je, наравно, нормална ствар, a неке фотографије модела одјеће за полунаге дјевојке које су у оно вријеме биле на ивици скандала, данас носе припаднице енглеске краљевске породице.
Политикина трафика, међутим, није била оно најзанимљивије на шта сам наилазио на свом путу до музичке школе. Ha педесетак метара иза ње, крај кафане Оломан, стајала je продавница играчака која се звала Базар. To je био најшаренији излог у граду. Велики и мали аутомобили, на батерије или на навијање, авиони на лијепљење, лего коцкице, нешто чудно као фудбал на федере, аутомобилске писте, бродови, јо-јо лоптице, гомила кликера, велики акваријум препун најегзотичније рибе чаробних боја, све то у шареном, предивном, магично украшеном излогу покривеном гримизном чојом који je својим бојама пркосио сивилу града, будећи у мени најискреније дивљење и знатижељу. Сваки пут кад сам пролазио поред Базара, стао бих, гледао га пажљиво, не пропуштајући ниједан детаљ, као неки пописивач робе, администратор у инспекцији, и потискивао жељу да ускочим унутра, да се ваљам међ тим шаренилом играчака, да будем слободан.
Г одинама касније, схватих да се у том шаренилу крило круцијално оружје капитализма, оно што je претегло језичак на ваги у четрдесетогодишњем надгорњавању са комунистима. Ha крају je побиједило шаренило излога Базара, нешто од чега се човјек не може одбранити, изазов од кога не можете побјећи. Онако како сам ja стајао испред Базара, стајали су Чеси, Пољаци, Мађари, Бугари, Румуни, пa и Руси испред првих Мекдоналдса... Онолико колико сам се ja дивио играчки на батерије која испаљује гранате на утврђени град, дивили су се и становници Софије када су први пут видјели аутомат у који убациш лев, a из њега изађе лименка кока-коле. Онолико колико сам се ja дивио мајмуну који исплази језик кад му притиснеш стомак, толико се дивио Румун када напуштајући паркинг убацује раније плаћену картицу у аутомат, те се као резултат свих тих радњи подиже рампа и омогућава му несметан одлазак са паркиралишта. Дивота!
Снага шаренила, која краси корпоративни капитализам, мути мозак сваком људском бићу, те оно почиње да брка појам слободе са појмом робе. Боје и дизајн артикала широке потрошње који се нуде човјеку на разним акцијама, тјерају га да расуђује дјетињасто, те да куповину под снижењем тумачи као властити успјех. Корпоративни капитализам постигао je чудо. Исти осјећај задовољства који има сељак кад скупи љетину, или алпиниста кад се попне на врх неке планине, или ронилац када зађе на тридесет метара испод површине мора, има и папак који заврши куповину са тридесет посто попуста. Ту лежи тајна Базара, фантастичног излога са мога пута ка музичкој школи.
Доста са играчкама. Гледам на сат, имам још петнаест минута. Прелазим улицу, јер преко пута je кино Романија, један од најважнијих сарајевских биоскопа. Нисам могао да прођем поред a да не провјерим који ту филм игра. Никад нисам био у кину. Мајка ме je водила у луткарско позориште, водила ме чак и у оперу. И то често. To je вјероватно био дио њене кампање да ме што више заинтересује за музику. Оперу сам волио. Било ми јако занимљиво, не само због тога што je Сарајево имало респектабилно Народно позориште, чији je управник једно вријеме био и Бранислав Нушић, претпостављам пo казни (у овај град се, како сам касније сазнавао, долазило углавном из тих разлога), већ и због ансамбла и ентузијазма који сам тада као клинац имао прилике да примијетим.
Но, у кино ме нису водили. Не знам зашто. Управо због тога, као омађијан сам гледао фотографије из појединих филмова који су се приказивали у Романији. Омамљен акцијом, анализирао сам плакате, a на основу фотографија из филма које су биле закачене на посебној стаклом заштићеној табли, конструисао сам причу филма, његове главне јунаке, жеље и страсти. 
Овај црни са ове слике воли ову плавушу из слике поред, али њихову романсу квари овај на коњу, он воли исту жену, али није племенит и добар као овај црни. Она не зна кога воли, али ће се на крају заљубити у црног, види се то на овој фотографији на којој се он искрено смије, без задње намјере.
Ha тим фотографијама, уз помоћ којих сам састављао филмске приче у својој глави, видио сам сцене из неких умјетничких дјела чију ћу величину схватити тек годинама касније, када развијем властити укус.
Видио сам фотографије из филма о неким мафијашима, гдје главни баја, тако барем изгледа, има избачену доњу вилицу, тако да му киша може упадат у уста. A поред његове, фотографија, претпоставио сам, његовог сина, у униформи америчког војника, затим фотографија коњске главе на јастуку, пa много крви на наплатној рампи, пa крштење неког дјетета.
Касније сам видио тог истог мафијаша, односно глумца који га глуми, у другом филму, овог пута као згодног али изгубљеног човјека, са неком клинком коврџаве косе, испред Тријумфалне капије у Паризу. Ha сљедећој слици виде се њена савршена позадина и осмијех који открива мало раздвојене зубе.
Онда je играо неки филм у коме неки лудак има дементан, сулуд поглед, у друштву огромног Индијанца обученог у лудачку кошуљу. У том филму, који je очигледно говорио о некој лудари, било ми je чудно да се режисер, иако je филм амерички, зове Милош.
Био je и неки филм чију радњу никако нисам могао конструисати на основу фотографија. Њих двојица кицошки обучени, један од њих држи карте, други пуши. 
Шта раде не знам, али се сјећам да су тих дана старији непрестано звиждали музику из тог филма.
Доста je било филмова. Поново прелазим улицу, улазим у мање интересантан дио Титове улице, мрачан и негостољубив, пун малих мусавих излога напуњених робом без реда и смисла. Право лице побуне. У неколико корака правим малу пречицу пролазећи кроз један пролаз који je увијек смрдио на мокраћу и у коме je чак и у љетним данима била локва воде коју сам морао обилазити, ослањајући се о кужни мемљиви зид. Ризично je било пролазити кроз тај тајанствени, само мени познат пролаз, али он скраћује пут до школе за скоро стотинак метара.
Коначно избијам на Маркале, једину праву велику пијацу у Сарајеву, гдје сам понекад долазио држећи за руку баку и гледајући шаренило производа и миришући их. Сад су Маркале празне, тезге напуштене. Поподне je. Ja прескачем локве воде и комаде трулог, баченог парадајза, паприке, зелени, разбијене диње, комаде лубенице, одгриске јабука, мокраћу неког бескућника, повраћотину неког пијанца, бачене јучерашње новине, псеће говно, преврнуту гајбу трулих крушака. Прескачем и празан новчаник некога коме су сарајевски џепароши узели оно јада што je у њему било и одбацили га као страно тијело, са којим они немају никакве везе. Прескачем комаде сира, проливено млијеко, старог олињалог пса, који се већ деценијама храни на Маркалама купећи комаде које одбаци људски род. Прескачем и сличице фудбалера, расуту колекцију дјечака ког je мајка толико снажно повукла к себи да су се сви дупликати које je спремио за мијењање са јаранима просули о бетонско тло Маркала. Гледам их са висине и с гађењем, листам их ногом да се не бих заразио, установљавам да их све имам. Настављам даље. Прескачем болесну кују, којој сисе висе објешене до пода, прескачем канту машинског уља коју je неко бацио након што je искористио њен садржај. Прескачем голе жене на дуплерицама које су красиле нечији камионет којим je довезен кромпир са Гласинца, прескачем тло које много више говори о граду него све његове грађевине.
Да сам туда претрчавао двадесет година касније, прескакао бих људску крв.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:29 pm




7



АЛЕЈА ИЗ ПЈЕСМЕ МЕТЕОР



„Ајд, пусти сад крв, реци ти нама ко je она што те je чекала, тамо испред хитне?", упита индискретно Азраел. „То ти je жена?"
Ha овако глупа питања не одговарам, али се сјетих како бих се са Сањом налазио испред Владаниног небодера, на пола пута између моје и њене зграде, и како бисмо одатле загрљени, ходом на метар изнад земље, кренули у узбудљиву сарајевску ноћ, остављајући иза себе алеју опјевану у пјесми Метеор.
Увијек сам долазио пјешке. Никад нисам волио да зависим од превозних средстава и увијек сам бирао пречице, не толико због идеје да je тим путем брже и краће, већ због узбуђења и драматике које неуобичајени путеви и стазе са собом носе.
И тако, умјесто да се спустим низ Фуада Мицића до Улице Хасана Бркића, куда иде сав нормалан свијет, пa да онда низ алеју кестења, опјевану у пјесми Метеор, стигнем до жељеног циља, ja сам пролазећи кроз најузбудљивије кланце, прескачући амбисе, препливавајући ријеке, пролазећи кроз пећине, пустиње и прашуме, увијек ишао пријеким путем, хранећи у себи пустолова који се отворено појавио много година касније, пробудивши страствену жељу да упознам планету на којој живим.
Истрчавао сам из своје зграде скоро летећи и у три скока савладавао десетак степеница узбрдо, одмах пo изласку из хаустора. Устрчавао сам са таквом брзином да сам са скоком на посљедњу степеницу чуо како се врата зграде затварају, што je био знак да сам у доброј форми. Затим бих се брзим спринтом попео на Индијанско брдо, малу узвишицу изнад моје зграде, прошао поред Русмирове куће, из које je дрндао транзистор и божански глас пјевао пјесму Сејдефу мајка буђаше. Излетио бих на врх брда за тили час, a затим бих се сјурио степеницама, које су само у мојој глави личиле на оне из Ејзенштајновог филма Крстарица Потемкин, пa бих прошао поред куће у којој je, кад сам био мали, живио дух неке жене која je крала дјецу.
Враћајући се с мајком и братом из посјете нашим рођацима који су становали на другој страни Кошева, молио сам бога да мајка изабере околни пут поштеди нас проласка поред те уклете куће. Но, мајка, као и свака разумна и практична особа, увијек je бирала Ејзенштајнове степенице и пролазак поред мјеста на којем je несретница крала дјецу. Пролазећи тим путем, редовно сам чуо глас несретне жене и њене повике: „Вратите ми дијете, вратите ми дијете!" Док ми се крв у жилама ледила, чврсто сам стискао мајчину руку, све док не дођемо на пристојну удаљеност, отприлике до Русмирове куће. 
Док сам трчао Сањи у загрљај, нисам више имао тај осјећај. Нисам се ни сјећао те приче. Толико брзо и лако су се низале кошевске легенде да je нова мијењала стару брзином изласка новина на трафици.
Слетивши низ Ејзенштајнове степенице, истрчавао бих на Улицу Марсела Шнајдера, на мјесту гдје она прави велику кривину, дијелећи Кошево на Индијанско брдо и Територију великог игралишта. Ту бих, да je нека хладна и снијегом богата зима, налетио на стампедо санки, одозго, од Дома глувонијемих „Немања Влатковић". Одатле je почињала санкашка стаза, залеђена до саме калдрме од које je улица саздана, и ишла све до стадиона, чије je паркиралиште у то вријеме представљало циљну равнину. Уз цику и вику, хиљаде санки би, попут стампеда бивола из америчких филмова, пројурило поред мене, избјегавајући ме вјешто и елегантно, a иза оних посљедњих, на којима би сједила њих четворица иако мјеста има за двоје, остао би Кригеров глас и најновији хит једне младе сарајевске рок групе којој су прорицали блиставу будућност.
Јер овввоооооо јееее мооојихх пееееет минууууууутааааааа...
Но, пошто није хладна зима богата снијегом, већ касно прољеће, предворје љета прелазећи Улицу Марсела Шнајдера, налетих на Мишиног голфа, који иза себе остави дугачак траг црног дима, знак да су му отишле карике.
Прешавши улицу, пролазим кроз жбуње поред старе шљиве, свједока првих пољубаца и љубавних игара, мјеста гдје су старији дјечаци доводили своје изабранице, покушавајући да их наговоре прво на миловање, a затим и на неки корак више у игри која je у свијету позната под именом секс. Они би их притискали уз шљиву, окружену жбуњем, шаптали у врат, рукама одважно тражили скровита мјеста, a оне би, тобоже бранећи се од насилника, окретале главу од њих, али би истовремено избацивале груди изазовно и смјело, тако да би се предзадње дугме на њиховим кошуљама напело ко струне на гитари. To дугме било je, у ствари, и посљедња линија одбране достојанства, a његовим пуцањем игра би прешла границу, достигла виши ниво, пa je оно што би се потом догодило ујутро препричавано у раји, као неки велики, огроман успјех, као освајање Килиманџара, као лов на лавове. Наравно, главни јунак би у причу унио гомилу пикантних детаља које свједоци, грмље и стара шљива, нису могли да потврде. Она би пак пробала да се не појављује неколико дана у раји, док легенда о том љубавном акту не буде замијењена неким новим, занимљивијим скандалом. Иза њих, остајале су само поваљана трава и стара шљива која се завјетовала на ћутање.
Протрчах поред шљиве пa на велико игралиште, поприште многих антологијских фудбалских мечева, мјесто наших херојских пораза и њихових кукавичких побједа, љутњи, псовки, свађа, јебавања матере, суза и смијеха, зајебавања. Голови на великом игралишту били су у ствари двије клупе за сједење, тек нешто више од обима лопте, пa je постизање гола под таквим условима представљало право умијеће.
И док смо ми занесени и раздрагани трошили дане играјући ову величанствену игру, са друге стране улице пролазиле су лијепе кошевске дјевојчице којима je мирисала кожа. Носиле су своју љепоту достојанствено попут краљица, журећи ка некоме на чијем мјесту би вољело да je барем осамдесет посто Сарајлија. Пожудним погледом пратила их je екипа која се „суши", оних што чекају побједника меча који je у току. Гледали су за дјевојчицама припаљујући цигарете, желећи да пушењем прикрију узбуђење које им се отима из срца. A дјевојке су у њиховим погледима остављале сјај својих лица и мирис своје коже, далек нама, клинцима који станујемо на погрешној страни улице. Екипи чији се пожудни погледи не одвајају од дјевојачког крепког хода, остајале су за утјеху само полуистините приче, о свакој од њих појединачно: да je ова дала младост десет година старијем од ње, да ће ову другу повалит и оставит Пирге са Седреника, исто као што je урадио са Мирелом са Кошевског брда, да je стари оној трећој забранио да излази јер су je спопала браћа Мулићи, да je четврта лудо заљубљена у Кенду, али je овај не јебе јер има неку кураву са Илиџе, чија су га браћа гањала пo Сарајеву, носећи у једној руци прстен a у другој пиштољ. Иза тих прича лежала je, са једне стране, жеља за осветом, јер било je безобразно и смјело носити такву љепоту a, с друге стране, прикривена нада да ће баш онај који прича ту причу постати утјеха једној од тих дјевојчица коју остави десет година старији фрајер. Оне се на те приче нису освртале, али како je вријеме протицало, тако су све теже и теже носиле своју љепоту. Али, кожа ће им мирисати вјечно.
Мимоиђох се са једном од њих иза лијеве стативе гола, на коме je стајао Сипа, поздрависмо се хладним покретима обрва, она настави степеницама у правцу аутобуске станице, гдје су je чекале три њене другарице, с којима ће дијелити узалудне часове математике, српског, музичког, ликовног и хемије, све док онај, десет година старији шупак не дође пo њу пред школу и не одведе je на неко сретније мјесто, a ja наставих пречицом, поред зграде испред које смо знали сатима сједити, дружити се, свирати гитаре и пјевати, преживљавајући оне прве патње због којих сам почео да схватам да има нешто важније од тога да ли ћемо узети бод Звезди на Маракани. Све те прве симпатије послије су се преселиле у пријатељство, a затим из пријатељства у повремено виђање, пa из повременог виђања у сјећање.
Прошавши поред зграде пред којом смо се знали дружити, ударих на сјеверни зид болничког комплекса, на који je у аустријско доба, кад je болница и направљена и кад je тај исти зид био граница, не са Кошевом већ са непрегледном дивљином, била наслоњена стара урушена зграда у коју су били смјештани лепрозни. Причало се да се лепра никад није иселила из те напуштене зграде, и да ће кад-тад они што станују близу налетити на неки заостали вирус, те ће се ова опака болест брзином муње раширити пo Кошеву, које ће се претворити у велико гробље, и призори помора биће страшнији од слика из Старог завјета. Само најхрабрији од нас пролазили су кроз једну пукотину у зиду када лопта са великог игралишта упадне на територију санаторијума за лепрозне, али и тада су они мање одважни тражили да се лопта прво испере у великој локви воде која je остала од синоћњег пљуска, пa тек онда да се настави текма.
Касније, кад смо схватили да je прича о лепри плод маште, тај отвор у зиду постао je тајна врата коцкарима који су, с оне стране зида, играли покер и реми у пaрe, кријући се од родитеља и милиције.
Слетих дуж зида болничког комплекса и истрчах равно на бившу предзадњу станицу седамнаестке, мјесто посљедњег великог окршаја бјелавске и кошевске раје, који се завршио бијегом малобројнијих и изненађених Кошевљана. Према причи ријетких свједока, најмање десетак папака са Бјелава, наоружаних палицама, боксерима и скакавцима, сачекали су посљедњи аутобус из града, с намјером да пребију свакога ко се нађе у аутобусу. Њих четворица, браћа Марићи, Вахид и Јенсен, имали су ту несрећу да се затекну у бусу. Само захваљујући брзини нападнутих и њиховом познавању терена, није дошло до тежих посљедица, али су се сутрадан пo Кошеву рашириле контрадикторне приче како су наши јунаци не само збрисали већ су успут у чистој самоодбрани задали неколико удараца нападачима, тако да je један од њих, обливен крвљу, био пребачен у Хитну. Након неколико мјесеци, број папака са Бјелава који су добили батине попео се на пет, a годинама касније та туча je завршена тако што су четворица наших јунака пребили најмање двадесет левата са Бјелава, нанијевши им ненадокнадиве губитке, стрпавши их у аутобус назад за Бјелаве, понизивши их толико да се ови никад нису вратили на Кошево.
Цијели случај, у ствари, почео je неколико дана раније, када je у дискотеци Кук на Медицинском факултету неко с Кошева, симпатичан и шармантан, Дини са Бјелава мазнуо коку, студентицу агрономије из Маглаја, дјевојку питомих очију и великих сиса. Само што се Дино, након седамнаесте пиве којом je желио да скупи храброст, ухватио тоалета, неко с Кошева пришао je Белми и са неколико правилно усмјерених ријечи одвојио je од друштва, те je њежно одвео ка излазу. Унезвјерени Дино залетио се ка свјежем љубавном пару, али je заборавио да тај тајанствени љубавник који му je покупио драгу није сам. Примио je један васпитно-поправни шамар, схватио да ситуација не обећава повољан исход битке и напустио објекат. Био je свјестан да je број раје са Кошева те вечери доминантнији. Легенда каже да су те вечери за шанком ђускали и Милас и браћа Капор, и Един Гламоч, и Мика, и Трта, што je било довољно да се одустане од фрке.
Али, понижење и срамота које je Дино осјећао инспирисали су рају са Бјелава да два дана касније направи засједу на претпосљедњој станици седамнаестке.
Ja претрчах станицу, прелазећи мој Еби Роуд и, на изненађење свих који познају терен, умјесто да цестом наставим ка горњем дијелу Архитектонског факултета, пa се иза њега новом асфалтираном улицом спустим до Владиног небодера, ja бирам нову пречицу. У складу са својим немирним духом, утрчавам у гробље које смо звали Лав, пo статуи умирућег клонулог лава, постављеног на камени пиједестал. To гробље било je гробље погинулих у Првом свјетском рату, једном од оних ратова у којима je једна те иста војска за дио Сарајлија била ослободилачка, a за онај други дио агресорска.
Трчећи између гробова, сложених као у строју, помислих да ли овдје негдје лежи незнани Шумадинац којег je, послије Колубаре, Цера, Албаније, Крфа и Солуна, баш ту, на Кошеву, крај рата сачекао у свом зауставном времену, када je губљење живота било бесмисленије од гледања у сунце.
Иза њега je остала, као легенда, прича о њему и његовој извиђачкој јединици, која je послије свих перипетија и недаћа, и повлачења пo немилу и недрагу, избила изнад Сарајева и била толико заслијепљена љепотом овог града да су под шифром „хитно" послали депешу своме команданту Степи Степановићу у којој je писало: „Војводо, Беч!!!" 
Остављам Шумадинца и многе који су положили своја тијела у ратним и несрећом натопљеним временима којима мој град не мањка. Истрчавши из гробља, излазим на дно алеје описане у пјесми Метеор и, у дјелићу секунде, пролазећи поред кафића Каспер, који je то загонетно име добио пo малом духу, јунаку из цртаног филма, a све зарад чињенице да je смјештен на гробљанској тромеђи, избијам на плато испод Архитектонског факултета и право одатле налијећем на Владин небодер.
У приземљу небодера ради мала неугледна кафаница под оригиналним именом Солитер. У њој, окренут ка улици, окружен пријатељима, сједи Бодо Ковачевић, гитариста Индекса, један од десетак људи који су овај град учинили посебним. Бодо je носио тамне наочале и ледени израз лица. Смијао се само у крајњој нужди или при изузетно духовитој ситуацији. Посједовао je дубок глас као и сваки озбиљан пушач, али и најбољи тон на гитари у историји југословенског рока. У музици те групе није се знало шта je боље. Глас, ритам, мелодија, хармонија, и на све то смирена, узбудљива Бодина гитара. Уколико би постојао албум са сличицама под називом „Најзначајније Сарајлије двадесето§ вијека", Бодо би заузео једно од првих десет мјеста.
Kao вјечни студент архитектуре, Бодо je гро свог времена проводио ту, у кафани Солитер, сто метара ниже од факултета, размишљајући, разговарајући и гледајући преко пута улице на мјесто гдје су сахрањени посмртни остаци групе средњошколаца која je прва скренула пажњу свјетске јавности на град у коме сам се родио. Преко пута кафане, у висини Бодиних очију, стајала je гробница чланова Младе Босне, студената и ђака који су, отргнути од реалности, жељели да историју узму у своје руке и који су, ношени поносом, националним набојем и пркосом против неправде, са два хица то заиста и урадили. Убили су симбол завојевача и његову супругу и покренули лавину мржње која je тада владала међу европским народима, лавину која се за тили час претворила у оно што данас зовемо Први свјетски рат. Гаврило Принцип, центарфор те репрезентације младости и лудости, пребачен je овдје, преко пута Боде, из Терезијенштата, затвора у коме je умро од туберколозе само неколико мјесеци прије но што je аустријска војска, под чијим je законом бачен у доживотну тамницу, потписала капитулацију. Легенда моје породице каже да je поп који га je крстио 1894. године у Грахову мој прадеда и да му je у крштеници, писаној ћирилицом, након чина у коме je одузео живот осионом суверену, промијенио датум рођења 25. јун у 25. јул, и тиме Гаврила спасио смртне казне, јер je пo тадашњем аустријском закону смртна казна могла да буде изречена само пунољетницима. С друге стране, они мало мање еуфорични у фамилији тврде да je мој прадеда био свештено лице које je аустријској администрацији предало крштеницу датирану пo старом календару. Пошто се немио догађај десио на Видовдан, та разлика у календарима даде Гаврилу још коју годину живота, тек толико да нам, осим метака којима je промијенио ток историје и хитаца којима су збрисана три царства, остави и незаборавне стихове:

Наше ће сјене ходати по Бечу,
шетати по двору, плашити господу

које смо користили у једној од неконтролисаних кампања Новог примитивизма. 
Како су се појавили први наговјештаји новог сукоба, посљедњег у двадесетом вијеку, становници Сарајева поново су заузели супротне позиције у вези са Гаврилом и Младом Босном. За Србе, он je био и остао херој, симбол патриотизма и жртве, a Хрвати и Муслимани су му пришили новонастали термин: терориста.
Питам се само да ли би терористом назвали неког залуђеника који би снајпером скинуо Хитлера док се шепурио ходајући Трокадером, испред Ајфелове куле, у касно прољеће 1940, или да ли je случајно терориста Чех Јан Кубиш, који je скупио храброст и жртвовао свој живот једне сулуде ноћи када je бомбом усмртио тада једног од највећих нациста, Рајнхарда Хајдриха?
Да. И они би били терористи, јер су и њихове државе у том моменту биле на страни потенцијално убијеног и убијеног.
Остависмо се Гаврила, окренимо главу на другу страну према Вишњику, одакле долази овај повјетарац који њише кестење преко пута Архитектонског факултета. Одозго, заједно са повјетарцем, силази Сања. Око ње лебди блаженство. Прилази ми. Прислања главу моме врату. Ja je љубим и свијет око мене нестаје. Његово постојање губи смисао. Крећемо према граду, тражећи своје кутке, a иза нас остаје дно алеје кестенова, опјеване у пјесми Метеор.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:29 pm





8



ВЕЧЕРАС КОД ЧЕНГЕ



Сарајево je посједовало неке особености које нису биле примјетне у другим градовима његових димензија и провенијенције.
Некада давно, давно прије мене, Сарајево je имало корзо као друштвену институцију, попут многих балканских градова чија je величина била пo мјери Човјека. Међутим, када je дошло вријеме да ja почнем да излазим, дружим се и ашикујем, корзо je већ одавно припадао прошлости, ушушкан у причама наших родитеља, бака и дека, као што и ова моја прича говори о нечему што je давно прошло и што остаје да живи једино у сјећањима.
Главна институција, мјесто окупљања, била je Клупа. Ha дну великог парка, одмах поред истоимене кафане, коју смо од миља звали Паркуша, из необјашњивог разлога и мимо свих урбанистичких закона, окупљала се млада гимназијска раја свако вече око седмице. Попут пингвина који сваки дан у исто вријеме излазе на острво Филип, јужно од Мелбурна, и ово je била нека врста природног феномена. 
Како je у близини била постављена једна дугачка крива клупа, тако je неко овом чудном ритуалу дао име хипи клупа. У ствари, ту правих хипика и није било, већ су старији, конзервативнији кругови, који дадоше овом мјесту такво име, хипицима називали сву младост града. Но, с временом, разлика између хипика и „нормалне раје" постала je видљива свакоме, пa и традиционалистима, пa je у називу овог феномена остала само Клупа.
Ha Клупу су долазили сви. Хиљаде младих знало се скупити петком за топлих љетних вечери, шврљати около, причати, свађати се, галамити, смијати се и кудити. Свако je имао своју причу, интересовања, ту су се склапали пријатељства, љубави, договори за екскурзију, море, Јахорину. Ту je свак нашао онога ко му одговара, с ким je на истој таласној дужини, онога кога не може видјети у току дана.
Гужва на Клупи затварала би проток пјешака са једне и са друге стране тротоара, граја толиког свијета бојила je сарајевску ноћ. Било je важно појавити се на Клупи, поздравити све оне до којих ти je стало, игнорисати оне на које си љут. Ha Клупи си могао да видиш ко кога мува, ко кога не подноси, ко се с ким почео дружити, због кога она више не долази на Клупу, зашто je он са другом, a она још увијек сама. Ha Клупи си могао да видиш и кога нема, пa да из тога закључиш шта се с њим догодило. Ha Клупи се лијепо видјело ко je с ким a ко се растао, ко кога воли a ко кога избјегава, ту су се стварале интересне групе, они који воле фудбал и они који воле музику, они који не воле ништа од тога. Ту се показивало шта се ново купило, носиле су се ријетке плоче да би се њима курчило пред рајом, показивале су се нове фризуре, хаљине, фармерке из Трста, препланула кожа послије мора или Јахорине. Клупа je била сток маркет пријатељства, љубави, другарства и среће. Вол стрит наших емоција. У ствари, Клупа je била претеча Фејсбука.
Ha Клупи се остајало до неких пола десет, онда смо се, ми млађи, кокузи, враћали на Кошево, напојени утисцима, натоварени емоцијама, омамљени срећом или немиром, a ови старији и они који су имали нешто пара настављали су своју узбудљиву сарајевску ноћ одлазећи у неки од кафића, посебне институције, које je у то вријеме, средином седамдасетих, имало једино Сарајево.
Кафић je, у ствари, био прелазни облик између кафане и дискотеке. Мјесто у коме не мораш да једеш јер си кокуз, не мораш да сједиш јер je то досадно, a не мораш ни да плешеш, те тиме чуваш своје достојанство. Загреб je имао здрављаке, Београд кафане, a Сарајево кафиће.
Сваки кафић имао je свој, посебан ентеријер, неку знаменитост која га je одвајала од других, имао je и своје госте, музику, газду, конобаре. Једино што није имао било je ограничење броја људи који може у њега да стане, тако да су постојали кафићи у којима се стајало поредано као сардине, постојали су кафићи око којих je било пет пута више људи него што унутра може да стане, постојали су кафићи у којима конобари нису дали људима да стоје испред објекта a да нешто не наруче.
Конобари су били изузетно важне особе, куражне, озбиљне и цијењене у друштву. Конобари су били извор информација, најсигурнији проводник њиховог протока. Конобари су радили и за газду и за де-бе и за дилере и за себе. Конобари су били претеча капиталистичког начина размишљања, јер су били у директном контакту с новцем и, као такви, заражени болешћу званом профит. Прелазак неког доброг, врсног конобара из једног кафића у други био je пропраћен истом пажњом и занимањем као и прелазак неког доброг фудбалера из Сарајева у Звезду. Сарајевске конобаре, послије демократских промјена, након што je угоститељство тог града окупирало дијаспору, лако je препознати свуда у свијету. Не носи папир и оловку јер памти наруџбу макар у њој било више од двадесет различитих артикала. Носи тацну пуну чаша, толико да на њу не може стати више ни кап воде, и никад не скида осмијех са лица.
Никад нисам сазнао који je био први кафић у Сарајеву јер чак и живи свједоци отварања ових институција имају противрјечне исказе, већ према томе ко je гдје излазио. Да ли je то био Стари cam у Логавиној, или Давор на Маријин двору, или Бене на Чаршији, Борсалино на Грбавици, или Евергрин преко пута Вијећнице... Свако од нас имао je у разним фазама одрастања свој кафић. Тачно се знало ко гдје излази, гдје сједи или стоји, гдје je „инвентар", a гдје одлази повремено. Исто тако се знало када се из једног кафића прелази у други, пa се попут неког природног феномена гомила младих упути са једног мјеста на друго, закрчи улице и тротоаре. Кажу, идемо сви до Дедана. Ta je миграција личила на покрете дивљих животиња у афричкој савани, када се гнуи, ношени инстинктом, пребацују преко ријеке Maрa из Танзаније у Кенију. Било je кафића у којима су висили старији, али и оних у које je улазила само млађа раја. Било je кафића који су зими били сабласно празни, a кад дође прољеће и кад олиста, постају стјециште окупљања гомиле као појила у горе наведеном миљеу Африке.
Кафић у који сам ja одлазио звао се Скендерија, али га нико тако није звао. Сви су га звали Ченга, пo његовом газди Сеји Ченгићу, човјеку који никад није одсуствовао са посла, стојећи вазда за шанком, озбиљног израза лица, као да je неурохирург a не угоститељ. Његова забринутост, дакле, била je имиџ који je тај човјек носио, те je и наш приступ његовом угоститељском објекту имао одређене сакралне особености. У Ченгу се улазило у миру и тишини, као у цркву или исповједаоницу.
Ченга je био подрум старе зграде у Улици Скендерија. Она се налазила с оне стране Миљацке, пa je након Клупе шетња до Ченге представљала одређени ритуал. Ченга je увијек био пун. Крцат. У њему се није могло дисати. Био je неуслован, набијен људима и димом. Једино што je фалило у Ченги био je ваздух. Садашњи сигурносни закони за угоститељске објекте овог типа гарантовали би власнику вишегодишњу робију. Улаз у Ченгу био je посут трњем. Испред je стајала гомила младих жељна да уђе у кафић, али су врата била закључана. Кербер који je контролисао улаз у Хад био je Шиптар Фејзула, одан Ченгићу онолико колико су његови саплеменици одани ономе ко их нечим задужи. Он je отварао врата када неко излази и пуштао унутра исти број људи који je изашао. Али се није улазило пo реду како je ко дошао, већ пo посебном Фејзулином критерију. Прво су се пуштали они који имају пара, пa стара Ченгина раја, пa они који су са дјевојкама, пa дјевојке које су саме и које су увијек добродошле, тек на крају улазили смо ми, дјечаци рођени на погрешној страни улице, они који имају пара само за једно пиће. Знало се догодити да, кад уђемо, већ послије неколико минута Ченга прогласи фајронт, тако да смо ту ноћ провели практично чекајући на улазу. Али не мари. Важно je било ући, пa макар на пет минута. A шта je то било унутра? 
Ништа и све истовремено! Гомила људи, једно на другом, и добра музика са плоча. Музика je била Ченгин заштитни знак. Ту сам први пут чуо Три литл брдс од Марлија, ту сам слушао Стивија Вондера, ту су засвирали и Лу Рид, Џеј Џеј Кејл, Рај Кудер. Ченга се толико разметао врхунском музиком да je фајронт проглашавао пјесмом Нубиан Санданс групе Ведер рипорт. Он je лично пуштао плоче, наплаћивао пиће и размијештао госте.
Распоред сједења и стајања у овом кафићу спроводио се под строжим критеријумима од оних који владају у енглеском Дому лордова. Ту се није могло десити да неко сједне на мјесто које му не припада. У првој просторији, након што се стрмим степеницама сиђе у кафић, a затим се од гардеробе скрене лијево, налијеће се на шанк. За шанком je било поредано неколико барских столица на којима су сједиле виђеније градске фаце и Ченгини интимуси. Ту су сједили Харбе, бизнисмен, Млађо и Мића, Шефко Бугати, Риба, највећи уживалац живота, и њихова раја. To je највиша тачка друштвене љествице. Њен крем. Око њих су стајале дјевојчице, које би обично мијењале мјеста, зависно од интересовања и нестрпљења. Иза њих, у тој истој просторији, постојале су три велике кифле од дрвета и лажне коже, у које je могло да стане онолико особа колико конобар одлучи. Ту je обично сједила старија раја, која je заслужила сједеће мјесто, али пo својим дјелима и каријери не и мјесто до шанка. Око њих се гужвала гомила која je конзумирала своја пића стојећи на једној нози, као роде. Били су то углавном студенти и средњошколци, сретни што су ушли у чаробни свијет сарајевског угоститељства. Из те велике просторије ишло се у другу, малу, у којој je постојала иста таква кифла али и доста мјеста за стајање. 
Ta просторија била je резервисана за оне најмлађе, са најплићим џепом, и представљала je најнижу тачку на Ченгиној љествици гостију. Moja раја и ja смо увијек били у тој малој просторији.
Да бисте имали пуну слику о томе како je то изгледало, треба имати на уму да je површина кафића Ченга била не већа од стотинак квадрата, као мањи стан на Вождовцу.
Тек много година касније, након двије плоче, једне серије и моје несумњиве општејугословенске популарности, једне вечери, ушавши са Сањом у Ченгу, који je тад већ изашао из моде, тужно празан али и даље топао, угледах Сеју како стоји за шанком. Сједох у прву просторију, за једну од три кифле, a он ми, лаганим покретом руке, показа да су двије столице за шанком спремне да нас приме. Ту част и узбуђење које сам тада осјетио вјероватно осјети само онај који у шведској Краљевској академији добије награду коју je завјештао фрајер који je измислио динамит.
Једном, у шали али не без претензија, Ченгић рече да би, с обзиром на то колико je генерација испратио на прави пут, био ред да му град додијели Шестоаприлску награду.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:30 pm



9



РOK ЕНД РОЛ



У мојој згради дјеце je било два пута више него станова. Moj брат и ja, док смо се успављивали, набрајали смо поименце свакога од наших другара и редовно тонули у сан прије но што смо дошли до пола. Експлозија наталитета дала je нашем насељу епитет младости, a ведрина која се из свега тога рађа незамјенљив je састојак сваког дјетињства.
Сејо (Давор Сучић) становао je спрат изнад мене, укосо, тако да je стан у којем сам ja становао био исти као и његов, само пресликан у огледалу. Између мене и њега стајало je 16 степеника, осам у једном, осам у другом правцу, и мирис пуњених паприка које je њему и његовом брату Влади мајка Катица остављала прије него што би отишла на посао.
Он je од мене старији годину и пo дана пo рођењу, a годину пo школи, али су се генерације цијепале тачно на оној граници мог и његовог годишта. Другим ријечима, ja сам остао вјечно мала раја, a он je, иако најмлађи међу њима, увијек важио за велику рају. Taj јаз никад није био превазиђен. Чинило ми се да ми je потребна још само једна година да и ja заслужим да уђем у оно што се звало велика раја. Ta година, годинама, није долазила, a ja сам узалуд покушавао да сакупим поене који ми омогућавају улазницу за више друштво.
Нису само године биле разлог мог неулажења у велику рају, већ и непоколебљива строгост мојих родитеља. Сејо се много раније осамосталио, изгледао je као неко ко познаје живот, ко њиме влада, његови другови су били мени недокучиви, тајанствени, његова прича неразумљива, a његов поглед на живот увијек зрелији и јаснији од мог. Моји родитељи су завели врло јасну дисциплину унутар система. Знало се кад се једе, знало се кад се спава, кад се иде у посјету рођацима, кад се из посјете враћа и ту није било никаквих помјерања... Код Сеје je све било слободније, засновано на међусобном повјерењу између њега, мајке и Владе. Имао сам осјећај да се његова мајка никад не љути на њега, a код мене у кући увијек je била галама. Мени je његова зрелост била недокучива.
Строгост мојих родитеља и дисциплина највише су бољеле предвече, када љетна ноћ обавије крошње дрвећа и кад се све младо сјурца на игралиште испред моје зграде, галамећи, кричећи, смијући се и пјевајући попут јата врабаца окачених о далековод, a ja у кући, не могу напоље... касно je. Било je страшно лежати у кревету још будан и слушати грају велике раје која баш тада игра неку занимљиву и динамичну игру под окриљем топлог кошевског сумрака. Узалуд je било објашњавати родитељима да je љети у пола девет још увијек дан и да нема смисла да се тако рано лијеже у кревет. Њима je пола девет било исто и љети и зими. 
Касније, кад сам одрастао и добио своју дјецу, схватио сам да сама дјеца траже дисциплину, јер им je с њом много лакше доћи до слободе. Међе којима родитељи ограничавају њихово духовно и физичко кретање помажу дјеци да стекну сигурност. Само она дјеца која одрасту под строгим условима у којима се знају правила и никад се не мијењају, стичу сигурност и самопоуздање, те цијене слободу за коју се изборе. Ja то тада нисам знао... Пиздио сам што нисам напољу са великом рајом, a стара ме je још више топила када ми je као аргумент набрајала све оне који су одавно у кревету, не мислећи о томе да су сви они млађи од мене.
Био сам у стању све да радим да бих се приближио великој раји. Додавао сам им лопте, трчао пo воду, поправљао стативе, први пут сам и слагао због Сеје. Он je, наиме, украо неку малу јадну лопту Сони Боју и нестао. Једини свједок те крађе био сам ja. Сони, такође старији од мене, малтретирао ме je, мучио, понижавао, да признам да му je Сејо украо лопту. Ja сам, међутим, увијек лагао да не знам шта се догодило са његовом лоптом, угледајући се на илегалце јунаке из партизанских филмова који никад нису попустили пред тортуром Гестапоа. Сејо ми никад није захвалио за оданост и то ме je морило. Он je то сматрао нормалним. Послије се сјетим себе, колико сам пута у животу био бахат и неправедан и колико сам пута превидио нечију несебичност указану мени, нечије пожртвовање које нисам ни примијетио. Срамота ме тога.
Дакле, између Сеје и мене разлика je била једна година, али та година била je дубок, непремостив амбис. Он je био најмлађи у великој, a ja најстарији у малој раји... 
Стога je логично да je Сејо прије мене ушао у тајни свијет рок музике. To се десило напречац. Изненада сам примијетио да je Сејо постао пун неких чудних, заумних ријечи, које су ми дјеловале мистично, окултно и привлачно. Квин, Стоунси, Кинг Кримзон, Џенесис, Дејвид Боуви. Стајао je са Матком, Микићем, Кемом и још неким старијим момцима и полемисао о квалитету нечега за шта нисам имао представе шта je. Он je први имао Ноћ у опери\ Чак су га и старији момци гледали са завишћу. Слушајући из прикрајка њихове разговоре, осјећао сам се као лаик пред свештеницима. Они су познавали читав један свијет, космос, о којем ja нисам имао представе.
Код мене се у кући музика није слушала. У мојој кући се чак и Евровизија гледала више са спортског него са музичког аспекта. Много нам je било занимљивије сабирати поене које даје жири некој од пјесама него слушати музику. Зато сам и Евровизију гледао само док се сабирају гласови. Први дио, док папци пјевају, није ме занимао.
Тако je Сејо постао мој први универзитет. Одлазак код њега у стан, слушање плоча, разговор о групама, били су моји обавезни часови. Он je изнад свог кревета имао сложене бројеве Џубокса и велики пано на коме je резао и лијепио слике славних рок музичара. Сејо ми je, у ствари, био замјена за старијег брата. Прави ауторитет.
Кошево je у својим њедрима одњеговало и прву генерацију „битлиса", како су старији називали оне који носе дуже косе. Дугу косу су носили сви који су држали до себе и заиста није било лако суочити се с малициозним сарајевским менталитетом који je испољавао гњев према свачему што одудара од сивила задатог жабокречином у којој плива свака провинција задовољна собом. Са друге стране, онај ко издржи понижавање улази у посебан свијет сарајевског колорита и као такав бива примљен и заштићен попут неке ријетке егзотичне птице. И ту je лежала тајна те магичне средине. Колико год да си оригиналан и колико год да си јак да сачуваш своју оригиналност пред ударима бијеса сарајевске махале, на крају постајеш дио тог миљеа, баш такав какав си, чудан и необјашњив, те ти врло брзо приписују титулу „легенде" или „цара", која ти даје привид различитости и слободе, али у суштини тонеш и утапаш се у исти онај муљ из којег си покушао да побјегнеш. Нема много мјеста на планети у којима су са толиком мржњом бацали камење на оне што су се покушали извући из те средине, a кад им не успије да убију тај таленат, љубоморно својатају те исте које су кудили, са посесивношћу хистеричне жентураче. Нема већих увреда које je неко упутио Надреалистима од оних које су долазиле из Сарајева, a са друге стране, нема веће хистерије којом се својатају Надреалисти од оне сарајевске. Јер, нит je Сарајево заслужно за хумор који je правила група клинаца надојених жељом за добром зајебанцијом, нити ико има тапију да такав један покрет назива својим, a најмање на то право имају они који сада, над руинама тог града, ламентирају за годинама које су одавно прошле, не схватајући узрочно-посљедичну везу између тужне слике културе данас и њихове политичке одлуке почетком деведесетих година.
И рок култура и Забрањено пушење и Надреалисти били су свејугословенски феномен и само у контексту те велике земље могао се догодити такав умјетничко-социјални удар какав je била рок музика.
Стога je логично зашто су у Сарајеву тукли хипике, отимали им плоче, малтретирали их и понижавали, покушавајући да зауставе незаустављиво, да би се затим, схвативши да je историјске токове немогуће каналисати, њима почели китити, хвалити их, курчити се феноменом који се касније назвао сарајевска рок школа.
Једна од пјесама која je говорила о тој трагичној особини сарајевског миљеа била je Анархија ол овер Башчаршија. Прича о становитом Сеји с Вратника, који не трпи вјетрове промјена и кога нервира све што не клија из мемле махале у којој живи. Он подноси само њему близак укус ћевапа, буреџика и кадаифа, он се оријентише само помоћу маховине са сјеверне стране своје куће на Вратнику, поштује само квалитет који му je задат његовим малим животом. Алергичан на промјене, он дубоко у себи крије страх од бољег, љепшег, интересантнијег, јер боље се од тог не смије живјети.
Страх од бољег je особеност средина које за себе мисле да су центар свијета, најавна шпица свих филмова. Исти тај страх задао je Сарајеву онај одлучујући ударац који историја изврши када види да су село, град или држава немоћни да се изборе са својим болестима. Taj страх je Сарајево затворио у котлину, покрио маглом, ушушкао самозадовољењем, a његове житеље натјерао да затворе шкуре, замандале врата, потклоцају капије и да у кућу пуштају само оне који знају лозинку. Страх од бољег долазио je из панике да ће им нека придошлица показати да je живот негдје другдје, да се планета не врти око искривљене чесме с оне стране улице, да постоје свеколика чудеса далеко од ове уклете вододерине. Страх од љепшег увјеравао je житеље мог родног града да сви који долазе из далека свијета, насмијани и ведри, простодушни, без задње намјере, у ствари живе неку своју чудну илузију далеко од здравог разума, јер ако тражите реалност, она je овдје, између Ибрине пекаре, Дома инвалида и аутобуске станице која води на Хрид, a тражити je негдје другдје ван овог бермудског троугла представља не само обично губљење времена већ и потенцијалну опасност да као такав изазовеш бијес чувара сарајевског мира и рахатлука.
A бијес који je опхрвао Сарајлије спрам оних који су напустили град за вријеме посљедњег рата, долазио je из тог истог страха да ће им ти који су отишли у Торонто, Сиднеј, Њујорк, Београд, Загреб донијети неку лошу вијест, да центар свијета није у долини Миљацке, већ на Трокадеру, на Тајмс скверу, на Кинеском зиду, на Црвеном тргу. Чак je и патња коју je рат донио мом несретном граду дочекана са поносом, јер je Сарајево захваљујући њој испунило насловне странице свих свјетских новина, појавило се у свим ударним вијестима свјетских телевизијских мрежа, заиграло у многим холивудским филмовима, фасовало Оскара, ријечју, нашло се на оном мјесту које једино и заслужује. У центру свијета.
Отуда je јасно да сујадни хипици најебавали, не само као жртве некога ко их мрзи из дна душе, већ и из страха да не поремете устаљен и прозаичан живот проткан навикама које се не мијењају вијековима.
Са друге стране, било je заиста лако замислити Сеју из пјесме Анархија ол овер Башнаршија како се, почетком деведесетих, хвата оружја и креће на своје комшије само зато што су друге вјере. Али ми смо и од њега направили хероја, узели смо га у заштиту, тражећи у њему само оно што je племенито и симпатично. Ми смо гa, нарочито кроз Надреалисте, промовисали као нешто аутентично, посебну врсту биљака која расте само у овим суровим условима. И он je нас заволио... схватио je да му ми, Надреалисти, дајемо легитимитет, да установљавамо његово постојање... али нас je касније преварио, јер je његова племенитост, на којој смо ми у њему инсистирали, ишчезла попут јутарње росе, са првим рафалом на сватове, оставивши само оно најгоре у њему. Радост којом су Сејо с Вратника и остали јунаци наших пјесама дочекали оружани сукоб у Босни и Херцеговини била je пропорционална њиховом страху од бољег. Дакле, бесконачна.
Међутим, и поред тешких услова у којима je одрастао, рок се ширио међ нама као грип у обданишту.
Оно што je посијано шездесетих, сада je почело да клија, да се буди... да избија из сваке поре. Једноставно, било je незаустављиво. Чак и ако je тачна теорија завјере која каже да je рок музику у Југославију пустио Тито да би Западу показао да ми нисмо Бугарска и Румунија, нико, пa ни моћне тајне службе, није више био у стању да ову ерупцију заустави или контролише. Из дана у дан бујали су нови цвјетови из сјемена које je можда било хибрид, укрштена западна култура и балканска врела крв, али се тај хибрид уфатио на плодној земљи талентованих људи, претјерано осјећајних народа, којима je поезија дио духовног ткива, a музика њена сестра.
У Сарајеву рок музика врло брзо постаје религија, a њени извођачи што свештеници, што мали богови. Једна деценија je била довољна да се сви заразимо, као дијете кад добије крзамак, и да нам више ништа друго не буде важно. Куповале су се плоче, преснимавале касете, хватале су се ријетке радио-станице, читао се Џубокс... инфекција се ширила као куга у Лондону. Оформљивале су се групе, правили планови, тражили се бубњари, гитаристи, басисти. Сједило се ноћима испред кафана и самопослуга, да се уђе унутра није се имало пара, правиле су се пјесме, писале ријечи, учили акорди, вјежбале скале. Ноћима су трајале страствене дискусије о томе који су бољи, Стоунси или Битлси, да ли je Џими Пејџ гитариста који највише прља у року, je ли Карл Палмер бржи на вирблу од Џинџера Бејкера, колику Флојдови имају опрему, зашто je Блекмур свирао минут и пo трилер пред енглеском краљицом, и да ли Брајан Меј свира на воксу зато што му то појачало највише одговара или зато што му то Воксовци плаћају. Мене те приче нису толико интересовале. Више ме je занимало да ли су Хендрикс, Морисон и Џенис заиста умрли или их je неко убио. Више ме je интересовало која je то идеја била да се толики свијет окупи на Вудстоку него ко je тамо свирао. Само тад тога нисам био свјестан. Цијелу моју генерацију захватио je неки тајанствени немир, нека инфлуенца креације, ништа нам више није било важно, морали смо хитно да учинимо нешто, да направимо групу, да свирамо рок.
A око нас je све бујало. Хиљаде група су се дневно састајале и распадале. Млади момци и они старији, сјајни свирачи и они мање сјајни имитатори страних и домаћих звијезда, претенциозни и лежерни, духовити и глупи, замишљени и згодни. Дан за даном број група се повећавао геометријском прогресијом. Први чин, Рок апотека, Бонтон баја, Истинита прича, Топ, Конгрес... Ми смо све то пратили, ишли на свирке, покушавали да нађемо себе у томе.
Сејо и ja смо знали укупно седам акорда. Он два, a ja пет. У ствари, ja сам их знао много више из музичке школе, коју сам, као што знате, са великим задовољством напустио, али нисам био свјестан да их знам. Једно су у мојој глави биле ноте које сам безвољно учио ударајући пo клавиру неку Чернијеву етиду, a друго акорди злата вриједни, чијом правилном измјеном Сејо и ja долазимо до чаролије. Ja сам свирао клавир, a Сејо je узео гитару. Сједили смо данима у мојој соби и трошили сате покушавајући да се наштимамо. To je била прва права велика препрека на путу до славе. Жице су се одмотавале, замотавале, ja сам ударао задати тон, a Сејо, са исплаженим језиком и ухом начуљеним на тијело гитаре, заврћући кључиће, тражио исту или барем сличну фреквенцију. Тешко нам je то полазило за руком.
Затим смо у бенд позвали Гају, момка моје генерације али ослобођеног стега. Био je загонетна комбинација дјечака и зрелог човјека. Он je боље свирао клавир од мене и имао je пуну свијест о ономе што je научио у школи и што треба да свирамо. Како још није био измишљен бенд са двије клавијатуре, Гаја je одлучио да свира флауту пo угледу на Џетро Тал, групу коју je највише волио. Његов несумњиви таленат и основно музичко знање омогућили су му да се релативно брзо прешалта на нови инструмент, али нам je штимање три различита инструмента задавало додатну главобољу. Гаја je у музичком смислу врло брзо постао ауторитет у групи, али су његово индолентно понашање, расијаност и неодговорност Сеју доводили до лудила, a мене, онога који je већ од првог дана почео да игра улогу медијатора међу супротстављеним странама, врло често остављали без икаквих аргумената. Ове особине, плус страст за картањем и рано уживање у цигаретама, Г ају заиста нису препоручивале за оно што je данас, доктор на америчкој клиници Мејо.
Након једног инциндентног случаја, Сејо je хтио да прекинемо сарадњу са Гајом, ja сам се нервирао што je Сејо толико тврд, a Гају je болио курац и тјешио ме да ће већ сутра бити све у реду.
Сутрадан je, наравно, било све у реду, Сејо je Гаји опростио, Гаја се вратио у групу, a једино сам ja испао магарац. Позиција магарца пратиће ме све вријеме моје каријере, мање или више бавићу се балансирањем између чланова бенда, мирећи их и гасећи ватре, али ћу углавном редовно извлачити дебљи крај у игри за коју нисам био зрео да je водим.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:31 pm




10



ДЕРНЕК ПРОСТОРИЈА ЗАБОРАВ



Једно вријеме смо вјежбали код мене у кући, a понекад смо радили код Гаје. Код њега je било лакше, јер je његов клавир више темперирао флаути, тако да се нисмо много мучили да уштимамо наша два софистицирана инструмента. Осим тога, вјежбајући код Гаје, били смо сигурни да ће он бити на проби, јер, за разлику од Сеје и мене, који смо на групу гледали са високом дозом фанатизма, Гаја ју je посматрао искључиво као необавезно задовољство.
Морам признати да се са дубоком радошћу сјећам тог периода, као нечег безгрешног, невиног, какав може бити дјечак са својих шеснаест година, надојен идеалима и немиром. У том младалачком усхићењу није необично ни узети пиштољ, пуцати у тиранина и окренути ток историје.
Памтим весеље које смо дијелили у моментима када сва тројица у право вријеме и на правом мјесту промијенимо хармонију и када мелодија свирана на флаути изрони из ње, уз пратњу клавира и гитаре, као да je с њима срасла, као да су се родили заједно. Ta чаролија тешко je препричљива ономе који није никад свирао, a то што се дешава у души онога који покреће жице у тренутку када се сви инструменти сложе и кад из њих потече музика може се упоредити са неком наднаравном медицином, лијеком против старења. Како ли je било Бетовену или Моцарту када се након мјесеци и мјесеци писања и шкрабања пo нотном запису то претвори у симфонију? Божански склад!
Такву срећу вјероватно осјете фудбалери послије дугог и напорног тактичког тренинга, када се њихове кретње пo терену ускладе и постану међусобно зависне и условљене попут кретања планета, када сав свој физички и емотивни потенцијал ставе у функцију помагања другоме. Тада креће чаролија. To како иде лопта пo терену, то je мелодија, то куда се који играч креће, прима и даје лопту зове се хармонија, a брзина којом се све то одиграва и број додира којим сваки играч треба да дотакне лопту, то се зове ритам. Када се све сложи, зове се... ФК Барселона... Или Вивалди, зависи ко шта воли.
Ми смо тако данима вртили хармоније, тражили мелодије које им пристају, али без ритма. Све док једног дана Сејо у групу није довео бубњара, свог новог школског друга, Зенита.
Плав, наочит, бујне дугачке косе и изражајних јагодица, широких плућа на којима се није примјећивало да су нагризене астмом, самоувјерен као пилот, радознао попут дјетета, Зена je сједио за бубњевима направљеним од шерпи, ормарића и два поклопца, ударајући пo њима дрвеним кутлачама, безуспјешно пратећи риф који je Сејо вртио на гитари. Све je било катастрофално, осим жеље да то звучи како треба. Али жеља у дисциплинама као што je рок музика често зна одиграти одлучујућу улогу. Зенитова коса кретала се напријед-назад у ритму који je пливао у темпу, али je његов израз лица био убједљив и сугестиван, инспирисан фотографијама великих бубњара.
Није било никакве дилеме, Зена je постао нови члан Псеудоблуз бенда, како смо звали групу у њеним прапочецима. Његовим уласком добили смо крила, већи ентузијазам, непрегледан хоризонт нових могућности, али смо изгубили привилегију да вјежбамо пo становима. Моји родитељи, a и Гајина мајка, могли су да приме у кућу све осим бубњева. Бубњеви су у то вријеме били симбол галаме. Нешто што се не толерише. Дамар ђавола... Били смо на леру мјесец-два, док Сејо није преузео иницијативу. Kao и увијек.
„Видите", говорио je он, „нема групе без свог простора за вјежбање. Неће нам дати вјежбат у Скендерији, млади смо, немамо штелу у Слози, a на Бјелавама код Јашина инструменти нису сигурни. Ми га сами морамо пронаћи."
У нашој згради постојале су двије подрумске просторије. Пола хаустора je дијелило једну, a пола другу. Несређеност и неуредност тих просторија био je митски елеменат система у ком смо живјели. Свако je посједовао свој дио подрума, било je то као нека врста закона у то вријеме, али при томе то никога баш није превише интересовало, пa су те просторије, мјеста предвиђена за складиштење ствари, које чекају свој тренутак да изађу на свјетлост дана, постале нека врста сметлишта, тачније чистилишта пред дефинитивно бацање. Десни подрум никад није подијељен у боксове, као што je то био случај са лијевим, те je он, у тренутку када нам je пало на памет да у њему направимо простор за вјежбање, био јединствена цјелина.
Неке ствари су нам ишле наруку. Moj отац je у то вријеме био предсједник кућног савјета. Није то била функција која je у пракси играла неку велику улогу, али je, у неким случајевима, с обзиром на инертност и незаинтересованост осталих станара, знала да буде од круцијалног значаја. По правилу, сваки приједлог предсједника кућног савјета усвајан je акламацијом, пошто су се остали станари бојали да одбијањем његове идеје отварају процес бирања новог предсједника, a преузимање те функције без много смисла никоме није било у интересу. Ha овом принципу комунизам je продужио свој живот најмање за једну деценију.
Moj отац није издржао Сејин и мој притисак. Вјештом дипломатијом успио je да увјери остале станаре у неопходност да се у нашем подруму направи просторија за вјежбање у којој могу да свирају сва дјеца из зграде. С обзиром на то да je неколико година раније старија раја у тој просторији покушала да направи коцкарницу, идеја да се подрум претвори у музички кутак свима je изгледала као велики цивилизацијски корак напријед. Ношени жељом да се не квари добра атмосфера док je мој стари предсједник кућног савјета, и чињеницом да je свирање виши културни ниво од рулета, станари су пристали на очев приједлог и ми добисмо зелено свјетло да у подруму наше зграде направимо простор за вјежбање.
Нисмо имали представу колико je било значајно имати своју слободну територију, свој мали свијет, у коме можеш да радиш кад и како хоћеш и шта хоћеш.
Процес чишћења био je мукотрпан и тежак. Подруми у социјалистичком самоуправљању били су нека врста депоа концептуалне умјетности. Њихов садржај увелико превазилази простор у коме се нешто оставља, он представља огледало времена, слику менталитета, оцртавање карактера. У подруму смо нашли старе црквене књиге, бројеве Политике старе и педесет година, одбачене дијелове одјеће и обуће, уља на платну нагризена влагом, фотографије Тита, Стаљина, енглеске краљице, скије, санке, душеке за воду, угаљ, лимене канте, календар из педесет и девете, буре за ракију (нажалост празно), комаде намјештаја, есцајг из неког давног времена, сролане тепихе исцртане иранском чаролијом, каце киселог купуса старе колико и сама зграда, комаде туршије, старе тротинете, педале од бицикла, маске за роњење, пробушен глобус, испухане лопте... свака ствар носила je своју историју, роман. Сваки детаљ који смо нашли изгледао je као експонат неког давно заборављеног музеја, чија се врата нису отварала вијековима.
Након неколико дана, подрум je био очишћен. Операција je, међутим, носила са собом тешке посљедице пo наше здравље. Сејо je добио вирусну упалу плућа, ja сам фасовао неки ендемични коњунктивитис, Зени се вратила астма, a Гаји je мајка, докторица, забранила да улази у подрум без заштитне маске. Углавном, чишћење нашег подрума пo свом обиму, карактеристикама и значају било je равно ископавању Тутанкамонове гробнице.
За чишћење подрума заинтересовали су се још неки појединци из комшилука, на примјер Зока Црни, најбољи центарфор којег смо имали у раји, те Самир Фаца, загонетни трговац свим и свачим, не толико због умјетности и музике колико због чињенице да ће простор бити независан и ван домашаја родитеља, пa je као такав идеалан за дружења у којима се прелази праг пристојности. У ту сврху, Самир Фаца донирао je у нови објекат велики расклапајући тросјед, a као компензацију предложио je да постане власник једног дупликата кључева и информација када je просторија слободна. Сличан захтјев имао je и Зока, рачунајући на радне дане када смо сви у школи. Ентузијазам са којим нам je помогао у чишћењу подрумске просторије био je директно пропорционалан његовом либиду.
Простор je био очишћен, али не и доведен у функцију. Један од проблема било je и име просторије. Зенит ју je крстио.
Негдје код Кладња, сјевероисточно од Сарајева, постојала je једна напуштена оронула викендица. У њу су долазили алкохоличари из овог убогог мјеста да се облокавају, склањајући се од комшија и очију јавности. Они су у тој викендици, у ствари, чинили једину ствар која je у Босни пожељна. Бјежали су од стварности. Стога су ту кућу назвали Заборав.
Након једног тродневног боравка у Кладњу, мамуран али усхићен, Зенит je дошао са идејом да наш подрум добије исто име: Заборав.
Не знам колико смо ми бјежали од стварности, као што су то чинили наши ментални преци из Кладња, и не знам колико je наша активност била компатибилна њиховој, али je Зенин приједлог усвојен једногласно.
Да ли je то био тинејџерски одговор реалности, која, каква год да je, није повољна, или je то био наш саркастични одговор на југословенску збиљу, тешко je рећи. Углавном, име je подруму сјело ко будали шамар, a и поред његове естетске незграпности, у раји je примљено без поговора и примједби. Наш подрум постао je Заборав или пуним називом Дернек просторија Заборав. 
Очишћен, али недовршен, Заборав je од нас тражио додатне напоре. Морало се окречити, уредити, изоловати, направити специјална врата у складу са највишим европским стандардима. Комбинација стиропора, картона и кутија од jaja представљала je врхунац тадашње звучно-изолационе технологије. Картоне и кутије од jaja смо скупљали на сметлиштима, a стиропор смо крали.
У крађи нам je помагао наш друг Дедић, јер je једини у раји у том моменту имао истовремено и возачку дозволу и возило на располагању, те смо његову шкоду користили као превозно средство за конфискацију стиропора.
Паркирали бисмо ауто у близини градилишта, прескочили ограду, покупили табле стиропора, ставили их на кров шкоде и бриснули у непознатом правцу, придржавајући стиропор рукама кроз отворене прозоре. Наша акција била je налик на акције из америчких филмова.
Maj осамдесете почео je у знаку скупљања материјала за градњу. Успјешним акцијама у првих неколико дана скупили смо стиропора за сва четири зида. Остало нам je још да покријемо плафон. Била je недјеља. Дан који je гарантовао да на градилиштима нема никога осим једног портира. Његова плата није била толико инспиративна да зарад неколико табли стиропора угрози свој комфор у портирској кућици, гдје je пушио цигаре без филтера и листао порно-часописе. Били смо увјерени да ћемо проћи без икакве његове реакције. Градилиште je било покрај жељезничке станице, пa смо могли прићи и са перона, a и са цесте, што je нашу позицију чинило још конфорнијом. Било нас je четворица, са Дедићем и његовом шкодом. Требало je прескочити ограду, узети табле, ставити их на кров аута и нестати. Но, ствари су почињале да се компликују већ на самом почетку. 
Неколико полицијских кола контролисало je правац према жељезничкој станици, a једна кола су патролирала у зони градилишта. To није било уобичајено. Мирисало je на зло. Ми, међутим, настависмо акцију. Паркирасмо ауто, прескочисмо ограду. Све je било пo плану, осим понашања портира. Умјесто да нас, као и увијек, достојанствено пусти да отмемо то мало стиропора, он искочи из кућице, потеже пиштољ и дрекну манијакалним, али одлучним гласом: „Остави тооооо, или пуцам!"
Разбјежасмо се ко четници четрес пете, свак на своју страну. Ваја je био најугроженији јер je његова позиција била тачно преко пута портирове кућице. Махнусмо Дедићу да бјежи шкодом, да не најебе, за тако нешто нема потребе, a нас се тројица растрчасмо у разним правцима. Теже je ухватити три будале које краду стиропор него двадесет криминалаца. Код нас je немогуће наћи мотив. За пола сата сви се нађосмо у Забораву, чак и Ваја, који je прошао поред обезбјеђења тако што je кобајаги шепао, пa се овај сажалио. Сједили смо у празној просторији и лупали главу због чега су данас дротови и обезбјеђење толико ревносни. Било je то четвртог маја осамдесете.
Одлучисмо да правимо пробу и кренусмо до Зене. Он je већ приставио бубњеве, отјерао старце у другу собу, упалио телевизор, гдје je тандркало Недељом поподне, тада изузетно гледана емисија забавног карактера. Утишао je телевизор да не чујемо звук, a ми почесмо вјежбати. Једна ствар, друга, трећа, иде нам. Застадосмо код нове пјесме. Зена испада из ритма. Он негира. Ми тврдимо. Свађа. Паузе. Цигара. Недељом поподне и даље свијетли са Зениног грундинга. Саша Залепугин шармантним покретима најављује новог госта. Но, умјесто госта мрак. Црно. Трајало je то црно најмање десетак минута, док ми, свађајући се око ритма, нисмо примијетили да je телевизор црко. Зенит попизди...
„Нов телевизор, a овако оде..
Уђе Шефко, Зенин стари, добричина и простодушан човјек, забринутог израза лица. Обрва му се подиже... Једва дише.
„Прекидај свирку! Умро je друг Тито!"
To je био први велики историјски догађај који се укрстио са током моје каријере. Нажалост, не и посљедњи. Како je Тито умро, тако су се историјски догађаји почели редати као карте у ремију, a сваки сљедећи носио je све веће и веће посљедице. Лако je Стоунсима славити педесет година свирке, живота, самоће, Флојдовима, Тини Тарнер. Једини историјски догађај који би могао да им се уплете у каријеру био je загријавање планете. A како je групи из Босне? Умро Тито, пао комунизам, пa Агрокомерцу, пa демократски избори, пa почео рат, један, пa други, пa бомбардовање, пa транзиција, пa коалиција, пa санкције, пa не знам шта... пa хајд остани нормалан, a камоли да свираш толике године!
Елем, ми се следисмо. Појачасмо тон... нигдје Залепугина и Недељног поподнева. Одједном, вијести. Титина слика, она са три ордена народног хероја. Само je Реал имао више титула од Броза. Мрачни, строги водитељ Дневника Телевизије Београд, дрхтећим гласом пуним драматике, обавијести нас да je престало да куца срце...
Загледасмо се. Шефко рече да идемо свак својој кући, да останемо у контакту пa да видимо шта ћемо. Он je осјетио ванредност ситуације у којој се Југославија нашла. Нама ништа није било јасно. Зена му je пак одговорио да нема потребе да диже панику, с обзиром на то да се мање-више очекивало да ће Тито умријети, али Шефко, љут на опирање наређењу, скрати дискусију покретом руке, која je показивала излазна врата.
Сејо и ja се покуписмо. Кренусмо са Бјелава на Кошево путем изнад болнице. A са Кошева ка Бјелавама, ријеке људи. Била je недјеља. Играло се редовно коло Прве савезне фудбалске лиге. Коло je, логично, прекинуто. У Сарајеву, на Кошеву, гостовао je Осијек. Баш као у пјесми Недеља кад je отишо Хасе. Или се то радило о истој утакмици? Хасе je написан четири године касније, говори о одласку великог фудбалера, али та пјесма може имати и шире значење. Многи су у тој пјесми видјели Тита. И нису били далеко од истине. Пјесма се отргла од мене, побјегла на улицу, у народ, и почела да живи свој живот. Свако ју je тумачио на свој начин. У почетку je била зајебанција на тему Тита, затим, кад кренуше ратови, симбол једног сретнијег времена, пa онда химна југоносталгичара, да би данас остала само као пјесма без већих политичких аспирација.
A написана je само неколико мјесеци прије него што сам дошао у сукоб са оним о коме сам у тој пјесми говорио. Но, о томе касније.
Дакле:
Људи су ишли у колонама. Ником није смето вјетар што je дуно. Тe мајске недељеје дошао Осијек ал опет је Кошево било пуно.
Aко пјесму схватимо буквално, у њој ћемо наћи гомилу неистина. Прије свега, Кошево je могло бити пуно само ако гостују Звезда и Партизан, и, наравно, када се игра градски дерби. Када дође Осијек, трибине стадиона Кошево су углавном биле полупразне, a једино су оне на западу попуњеношћу чувале достојанство прволигашке утакмице. Трибине иза голова, на сјеверу и југу углавном зјапе, чекајући посљедњих двадесет минута, да их напунимо ми, клинци који смо стрпљиво чекали да чувари отворе капије стадиона и да нас пусте унутра, да погледамо сам крај меча. Чувари су то чинили редовно. Постојало je неко неписано правило да се стадион отвори пред сам крај меча. Они су помицали капије великодушно, као да учествују у некој великој хуманитарној акцији.
Друго, људи нису били поносни и смирени као што то пјесник каже, већ узнемирени и забринути. To je била прва реакција оних које je затекла вијест о смрти друга Тита на утакмици са Осијеком. И та реакција била je природна, слична Шефкетовој; ајмо сви својим кућама, да видимо шта ће се догодити. Брига и ужурбаност видјеле су са на сваком ко je у потпуном миру и тишини хитао од стадиона ка Бјелавама и даље, на Чаршију, Вратник, Седреник... Тек неколико сати касније, када су Југославијом потекле драматичне слике суза, јаука и лелека наших радних људи и грађана, a нарочито снимак са Пољуда, на коме играчи Звезде и Хајдука загрљени пјевају Друже Тито, ми ти се кунемо, забринутост и узнемирење су замијенили туга и бол. Чини се да je сарајевски човјек пo смрти друга Тита прво осјетио немир, страх и несигурност, пa тек онда патњу за највећим сином наших народа и народности. Оно што се десило десетак година касније, потврдило je да примарни страх није био без основа. Сарајевски човјек je осјетио немир јер je умро једини гарант повјерења и заједничког живота у граду, умро je онај који je, знајући то или не, уклонио све остале гаранције, што из устава, што из практичног живота, као да je управо желио да као гаранција остане само он.
Ваљда je мислио да je вјечан? Или ништа није мислио?! Није гa се тицало!
Te вечери, град je био на ногама, тужан и сјетан. Брига je попустила. Људи су шетали тихо, говорили шапатом, крили сузе једни од других, били увиђавни и толерантни, као да je цијело Сарајево постало црква, сакрални објекат.
Наредни дани били су испуњени Титом. Гдје год да се окренеш, шта год да гледаш, на коју год страну да кренеш, видиш и чујеш њега. Негдје озбиљан, негдје насмијан, с цигаретом или без ње, за клавиром, са пушком, са међедом, са дивљом свињом, у аутобусу, трамвају, мерцедесу, џипу, са дјецом, са женама, осим Јованке, без жена, са краљицама и краљевима, са Бартоном, са Лиз, са обичним свијетом, Тито. У школи су организовали почасну стражу, као да му je тијело ту, код нас у учионици, његове слике на трамвајима и у аутобусима, говори на телевизији, на радију. Ванредна издања новина, како je волио спорт, мачевање, шненокле, пурице с млинцима, пјесму За сваку добру реч, филм Москва сузама не вјерује. Полтрони су се утркивали у измишљању начина како да се дивимо Титу. To ми je било одвратно. Стари није то заслужио. Био je зајебан човјек, велики играч, није било потребе да га сад овако понижавамо, правећи од њега робу широке потрошње, продајући његове бисте, значке, беџеве, наљепнице, мајице, капе, каишеве, доње рубље, четкице за зубе, као да je нека врста чоколаде.
Сахрањен je величанствено, и тешко да ће неко са ових простора имати толико НБА играча на својој сахрани као што je имао Тито. Но, мој блиски сусрет с њим тек долази.
У сјени његове смрти, далеко од свјетлости рефлектора, ми смо наставили градњу 3аборава и негдје средином маја завршисмо га. Maja хиљаду деветсто осамдесете, са одласком Тита са историјске сцене, Заборав je почео да ради.
Природно, у њему смо прво почели музичке пробе, онда су почели и први наступи, затим се наша дјелатност проширила и на кратке позоришне представе, углавном хумористичког карактера, те изложбу слика. Te слике красиле су зидове Заборава, све до његовог дефинитивног гашења. Највећа предност коју je Заборав носио у односу на друге просторије у којима се вјежбала рок музика, била je чињеница да je његов први комшија, дакле најугроженије лице, био Зока Ајник, бубњар. Њему не да није сметала бука, већ je донио сет својих бубњева, правих професионалних, те je тако постао први донатор групе. Паралелно са културно-умјетничким перформансима, Заборав je постао центар друштвеног живота. Ту се сједило, пило, пушило, зајебавало, од раног јутра до касно у ноћ, увијек je ту неко боравио, правио пјесме, сликао слике, или једноставно слушао музику са старог магнетофона наштимованог да се пали паралелно са отварањем врата и на којем je била снимљена добродошлица у Дернек просторију Заборав, на три различита језика.
Заборав je веома брзо постао мјесто окупљања младих Кошева, a затим и шире. Број оних који су долазили да нас слушају растао je из дана у дан. Од шест, седам, десет, пa све до двадесет, тридесет људи накрцавало се да гледа неку од наших кратких представа или концерт псеудо блуз бенда. Врхунац посјете Заборав je имао за новогодишњу ноћ на прелазу између осамдесете и осамдесет прве, када су уприличена два концерта и џемсешн који je трајао безмало до јутра. Заборав je затим био колијевка групама сестрама Забрањеног пушења. Ту су касније вјежбали Елвисовци, затим Бамбиноси, Први чин, Озбиљно питање... Заборав je био наша Мека, исходиште свега онога што смо касније направили, отјелотворење наше љубави и ентузијазма, слободна територија на којој je све дозвољено. Заборав je био егзил, бијег од стварности. Заборав je био тајно скровиште завјереника. Taj подрум од неких шездесет квадрата носио je право лице побуне. Мирисао je на влагу и субверзију, ако je негдје, некада неко мјесто детерминисало рад неке групе људи и њихово стремљење, као што je то учинио Еби роуд са Битлсима, Ворхолов Фектори са Велвет андерграундом, или стадион Сантјаго Бернабеу са Реалом из Мадрида, то je Заборав учинио Забрањеном пушењу, али и Надреалистима.
Стабилизујући пробе, отварајући нову андерграунд фазу групе, наше аспирације постале су веће, a имагинација je расла из дана у дан. Сејо je био у праву. Нема групе без свог простора за вјежбање.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:31 pm




11



ОВДЈЕ МОРА БИТ ЗАБРАЊЕНО ПУШЕЊЕ



Нови закон о служењу војног рока, који je те осамдесете уведен на сва звона, a пo коме смо сви били обавезни да послије средње школе одемо у војску, потпуно нас je обесхрабрио и бацио у депресију. To je практично значило да једне године у бенду нема Сеје и Зенита, a друге мене и Гаје. Немогуће je описат бол с којим смо примили овај удар судбине.
Младост не познаје поглед у будућност. Њој се све догађа сад и овдје. Ми смо били у напону ентузијазма. Талас надахнућа и усковитланост душе која нас je тресла од нас су захтијевали резултате одмах. Наши снови руководили су нашим поступцима, a снови никад нису мали, нарочито не кад си млад. Када клинцима који имају шеснаест, седамнаест година кажете да неће бити заједно двије године, њима то личи на доживотну робију. Двије године из тог угла гледа се као вјечно, ко Индекси.
„Зато вам и велим, госпођо Судбино, да сте се добрано поиграли нашим генерацијама."
Судбина окрену главу ка прозору возила Хитне помоћи. Стали смо на наплатној рампи. Возач je вриштао на момка који je требало да подигне рампу. Његов вокабулар и хистерија којом се обраћао збуњеном младићу додатно су издраматизовали моју позицију. Јадник подиже рампу. Возач старта агресивно. Звук сирене одзвони Бубањ Потоком, a ja наставих да евоцирам успомене филоване покојом историјском чињеницом.
Међутим, деси се супротно. Ta препрека нам ули упорност. Нисмо ми знали да ће то тако брзо проћи, нит смо знали да ће се то вријеме потрошити на крајње профилисање групе. Нама je то било ужасно дуго. Ми смо хтјели одмах у Скендерију... на Маракану.
Испраћај у војску Сејине генерације био je мој први сусрет са растанцима. Касније ће услиједити серија тих болних тренутака у којима су жељезничке станице, аутобуски колодвори, зрачне луке или пристаништа били свједоци најтужнијих сцена у којима су се раздвајали пријатељи, другови, јарани, дјеца, родитељи, браћа, сестре, породице, заљубљени... Ох, колико их само имам у свом си-вију. Не зна им се број!
Прво смо пратили војнике, који ће се брзо вратити, пa смо пратили оне који се неће брзо вратити, пa смо пратили оне који одлазе тамо далеко јер се тамо боље живи, пa смо пратили оне који одлазе тамо далеко, јер се овде лоше живи, пa смо пратили оне који тамо могу да раде посао за који су школовани, пa смо пратили оне који су одлазили тамо негдје гдје живе они који су им ближи срцу од ових овдје, пa смо пратили оне који су одлазили тамо, јер ће овдје избит срање, пa су пратили мене јер нисам хтио да останем да гледам срање, пa смо пратили оне који иду вани привремено, пa смо пратили оне који иду вани заувијек; a између тих силних праћења, у неколико наврата испратисмо оне који су нас напустили вјечно. 
Te јесење вечери октобра осамдесет прве ми смо пратили војнике. Сузе дјевојака, смијех регрута, покоја пјесма, пољупци. Једна дама, оста сама, на перону испред воза. Њен драги маше нагнут кроз прозор до кукова. Она виче: „Чекаћу те!!! Чекаћу те!!!" Поред ње пролази Лепи. Кисело се насмија: „Око, ба, будимо реални. Ko ће кога чекат!"
To „око ба, будимо реални" поста прва узречица Надреалиста, која се као коров увукла у народ. Но, о томе касније.
Возач окрену десно, комби се зањиха. Он уђе у жуту траку и свом силином удари пo гасу. Мени то даде за право да помислим да ми je још увијек Дамоклов мач над главом. Следих се. Судбина ме погледа. Ja дођох себи. Наставих.
У групу je тада дошао Муче, гитариста старог рокерског кова. Свирао je у групи Први нин, величанственој копији Дип парпла. Ha њиховим пробама довољно je било зажмирити и већ се налазите на концерту Парпла у Токију. Муче je дошао као испомоћ Пушењу, како би се мали пламен ентузијазма одржао док je Сејо у војсци. Дошао je, унио у групу вјештину свирања и басисту Миткета, добричину са Вишњика, талентованог дјечака, најмлађег од нас. Ми нисмо ни знали да постоји бас гитара, a он ју je свирао. To je она гитара која има четири жице.
Њих двојица стегнуше нашу ритам секцију, дадоше нам тврђи звук. Онај Псеудо блуз бенд није могао да се носи са временима која долазе. Преко својих веза Муче je успио да нас ували на престижни сарајевски фестивал младих група, који се инвентивно звао „Нове наде, нове снаге". Њега je осмислио, организовао и водио Желимир Алтарац Чичак, лик који заузима круцијално мјесто у историји сарајевског рок енд рола. Он се бавио музиком са посвећењем монаха. Организовао концерте, држао предавања, радио на радију, телевизији, писао пјесме, водио дискотеку Слога суботом и недјељом, гдје се једино могла чути прогресива. Пола Сарајева прекрстио je у поклонике рока. Да je Ватикан имао таквог агитатора, Русија би била католичка земља.
Муче гaje познавао и уз свој Први чин довео и нас, да одсвирамо, мало, без неких већих претензија...
Наш репертоар се састојао од неколико „поремећених пјесама интелектуалне садржине", како je Муче то знао назвати, a имали смо и велики будући хит Пензионери на море иду зими.
Десетак дана прије наступа, Муче je дошао у Заборав сав унезвијерен, обузет паником: „Морамо групи дати име! Чичак ноћас штампа плакате, a ми не знамо ни како се зовемо!"
Кренула je општа дискусија, заснована на демократским принципима, у којој je свак дао пар идиотских идеја. Сјећам се, моја идеја je била да се група зове Хусеинова свјетлост, пo некој хришћанки коју je калиф Хусеин највише волио, те joj je дао то величанствено име. Свјетлост. Био сам енергично одбијен. Жива дискусија провоцира нервозу и стрес, a стрес тражи нешто за смирење. To je било вријеме у коме je владало убијеђење да je најбољи лијек против стреса цигарета. Није прошло ни пола сата панел расправе, Заборав се напунио димом као турско купатило. Тада су у групи пушили сви осим мене. Из непознатих разлога, у Заборав je ушла моја стара. Она то није често радила, али изгледа да ју je сам Бог послао... дан прије но што ће Чичак штампати плакате. 
Њено лице се згрчи од бола кад удахну чист дувански дим који je прекрио просторију. Жена поче кашљат.
„Овдје мора бити забрањено пушење!", рече енергично, гласом пуним ауторитета. Ми се збленусмо. Осјетисмо просвијетљење! Ето имена!!! Група се зове Забрањено пушење!!!
Како je то било савршено име! Звучало je панкерски прљаво, са много слова, тврдо, ружно, далеко од сваке естетике, нико ко држи до себе не би узео назив у коме има толико сугласника. 3, б, р, њ, н, п, ш, њ! Не постоји странац на кога сам налетио да je био у стању да изговори ово име ни приближно коректно.
Осим тога, и семантика имена била je вишеслојна.
Пушити у нашем жаргону имало je више значења, од сексуалног чина, преко кривичног дјела до полтронско-политичке активности.
И оно што je највише везало историју групе са именом јесте њен атрибут „забрањено", који je бенд пратио од самих почетака. Другим ријечима, ријетко када се у рок музици тако јасно исцртала латинска изрека Номен ест омен (име je знак) као у случају групе Забрањено пушење.
Велика je била ствар да на плакатима полијепљеним пo цијелом граду видите и своје име. И то уз великане какви су Први чин, Истинита прича, Жаока, Тифин Топ; све су то били бендови који су за нас представљали велика имена нове сарајевске сцене. Сви чланови тих бендова већ су одавно сједили у Паркуши, дружили се са Чичком и Љубишом Рацићем, док се ми још нисмо ни приближили том храму рок културе.
Легендарна Елвисова пјесма Cве се групе у Паркуши купе настала je у том периоду. 
У то вријеме страствено смо играли једну езотеричну игру која се звала „призивање духова". Нас четворо-петоро знало je ноћу доћи у Заборав и, под свјетлошћу свијећа, опијени што јефтиним вином, што мистичном атмосфером, попут припадника неке опасне секте, призивали смо духове умрлих, молећи да нам дају одговоре за којима смо жудјели. Дубоко у нама, као и у свим младим људима, постојала je она исконска жеља за оностраним, за нечим што није суморна, неузбудљива стварност, већ загонетна заумност, простор између свјетлости и сијенке. Сваки млад човјек, из које год културе долази, гаји наду да онострани свијет постоји и да ће баш њему тај свијет отворити врата. Ми смо били типичан примјер.
Игра je прилично једноставна. Ha папиру величине стола нацрта се четрдесет један круг у правилним редовима. Круг je обима чаше. У сваки тај круг упише се пo једно слово абецеде и бројеви од нула до девет. Централни круг je празан и ту, на почетку игре, стоји чаша окренута наопако. У ту чашу, тренутак раније, постави се питање прозваном духу.
Другим ријечима, папир личи на компјутерску тастатуру. Играчи својим кажипрстом лагано дотичу дно чаше које je окренуто према гoрe. Концентришу се да заједничком енергијом и емоцијама чашу покрену, не гурајући je, већ лагано je додирујући. Након пола сата-сат концентрисања, чаша сама почиње да се креће. Њено кретање условљено je снагом заједничке енергије коју играчи дијеле између себе. Чаша лута пo тастатури, стајући на поједина слова, градећи тако ријечи и реченице. Te реченице, у ствари, изговара дух онога ко je прозван. Запањујући je био успјех који смо постизали играјући ту игру. Наша машта се мијешала са стварношћу и послије сваке сеансе нисмо више знали шта je истина a шта машта. Оно што je било сигурно јесте да смо након неколико сеанси знали веома брзо да покренемо чашу, те да се она у тренуцима врхунске екстазе ротирала око себе, што je практично немогуће уколико неко не игра фер и гура je. Значи, њено кретање било je, без сумње, резултат размјене енергије играча. Одговори су у почетку били немушти, тешки, неправилни, са много граматичких и словних погрешака, али како je игра одмицала и како je вина у боци било све мање, прозвани дух говорио би течније, јасније и у складу са својим карактером који га je красио док je био жив. Касније, у току игре, правила бивају све строжа, тако да у њеној крајњој фази онај који поставља питања у чашу мора бити леђима окренут док дух одговара, то јест док се чаша окреће пo папирној тастатури, што значи да je онај који једини зна питање уједно и једини који не смије гледати одговор. Тиме се постизала још већа регуларност у овој сулудој игри. Сатима нас je ова сеанса опчињавала, a понекад би занесени у својој машти примјећивали танки траг сунца који се пробијао кроз металне капке прозорчета нашег Заборава, цијепајући дим цигарета на пола. Свитало je.
Безброј je случајева који су остали неразјашњени. Једном смо призвали духа неке дјевојке, која je несретна изгубила живот на пјешачком прелазу. Одговарала je на наша питања с веселошћу, раздрагано... није била много старија од нас, те смо je сигурно увесељавали глупостима који красе тинејџерске разговоре, и чине их слађим од меда. Али, послије сваког другог или трећег одговора, давала нам je збир неких слова и бројева без реда и логике. Тек сутрадан, кад je сесија скоро отишла у заборав, Зена ме назва видно потресен, откривши ми да су ти бројеви регистрација аутомобила који ју je послао на други свијет.
Опет, након неколицине духова с којима смо разговарали присебно и течно, налетио je бивши Мучетов комшија, који je прерано отишао са овог свијета. Када смо очекивали да ћемо се сити испричати са неким нама блиским, он није могао реченице саставити. Изнервирани и сјебани, несретни што нам je магија тако јефтино побјегла, разишли смо се кућама, да би се ујутро на проби Муче сјетио да je момак умро од излива крви у мозак и то на ономе мјесту гдје je центар за говор.
Елем... зашто почех ову причу о духовима? Ах, да! Наша свирка на фестивалу „Нове наде, нове снаге" завршена je тријумфално. Другачији од других, раздрагани и непретенциозни, са гомилом навијача иза себе (дошли су цијели мој разред и пола Кошева), ми смо били јунаци вечери. Иако свирка и није била на неком нивоу, успјели смо да шармирамо публику, да нам повјерују и придруже се весељу које смо им понудили. Били смо убједљиви и свјежи, толико да je Чичак још исте вечери понудио да свирамо и сутрадан као предгрупа тада веома популарне групе Лабораторија звука из Новог Сада, дакле са запада. Не треба да вам описујем одушевљење са којим смо дочекали ову понуду.
Сутрадан, Дом младих je био испуњен до посљедњег мјеста као, уосталом, и сваке суботе, јер je тих година концертна активност новоталасних група доживљавала кулминацију. Сваке суботе долазила су јака имена, те се наш живот претворио у вртлог пива, музике и зноја. Наравно, доста раје у публици били су наши навијачи. 
Наступили смо као предгрупа, одсвирали двије-три пјесме и направили лом. Много година касније, евоцирајући успомену на тај концерт, Пеђа Вранешевић се шалио како се пo реакцији публике није знало ко je ту главни бенд a ко предгрупа. Пеђа je, наравно, претјеривао. Међутим, суградан све омладинске новине и седмична штампа са похвалама и у суперлативима писали су о новој нади сарајевске рок школе, групи Забрањено пушење. „Њихова једина мана", писали су критичари, „јесте то што нису прави нови талас, али су другачији од свих осталих хеви метал хард рок група у граду."
Наш концерт се потрефио у неколико дана са убиством Џона Ленона. Вијест о његовој смрти je преплавила све новине, али смо у једном омладинском часопису подијелили једну страницу. Ленон и ми. Нема сумње, изабрали смо историјски моменат за први концерт. Тако смо се судбински везали за Ленона.
Након неколико дана одлучили смо да призовемо и његовог духа, да видимо како je, како му je горе, има л' с ким да свира, виђа л' Хендрикса, и да му протоколарно пружимо сву нашу љубав, уз сућут коју шаљемо његовој породици, другарици Јоко и милионима који обожавају његову музику и бијели албум Битлса.
Кренули смо од премисе да тамо горе није важно којим језиком говори покојник, важно je да зна српски. Након сат, сат и пo загријавања, Ленон нам се јавио. Није био у неком ведром расположењу. Очигледно je било да се још привикавао на други свијет. Одговори су му били кратки и одсјечни, са видљивом жељом да се разговор што прије заврши. Вјероватно je тих дана имао још оваквих комуникација са свима онима који су га обожавали, a био je, како je и сам рекао, популарнији од Христа. Невоља покојника, тј. његовог духа, јесте у томе да су само играчи ти који могу да прекину комуникацију, те су јадни покојници присиљени да разговарају све док се припита и магијом умртвљена омладина не умори и оде на починак. Играчи су пак, руковођени идејом да покојнику не сметају (јер нит он има гдје да жури нити се вријеме на оном свијету уопште рачуна), знали бити упорни и досадни. Но, Ленон je био све отреситији и отреситији. Одговори, који су били све краћи и све мрзовољнији, полако су се приближавали граници пристојности. Онда се Зена одважи да га пита да ли je слушао Забрањено пушење. Ленон одговори потврдно. Онај ко оде на онај свијет одмах зна све пјесме икад одсвиране. Зена гa затим упита да ли му се свиђа. Ленон рече, не без ниподаштавања, да je то нешто најгоре што je чуо у животу.
Ми прекинусмо сесију спласнутог ентузијазма. Запалили смо још пo једну цигарету састављену од бројних чикова који су лежали мртви око нас и одосмо кући. Можда je то био прави моменат да на вријеме напустим рок.
У комбију наста тишина. Гледао сам лежећи облаке који су се кретали од Звездаре ка Медаку. Били су спори и лијени. Судбина покрену крајичак усана. Погледа арханђела. Овај прасну у смијех. Чак се и Судбина насмија. Тихо, али искрено. Никад je до тада нисам видио у таквом расположењу. Арханђел се зацени. Покуша нешто да каже, али смијех заграби најдубље поре његових бронхија пуних наталоженог никотиона и катрана. Закашља се тако да изазва земљотрес. Гледам их обоје, и није ми јасно. Судбина окрену главу ка источној кули, зграде Рудог. A арханђел покуша да дође себи, али од кашља и смијеха у потпуности се укочи. Изненада, кад сам помислио да би и он морао бити подвргнут хитној медицинској помоћи, он испљуну угрушак крви, шлајма и пљувачке, чија токсичност прогори лимену каросерију комбија. Окрену се према мени изгубивши осмијех.
„Па, добро, како можеш толико да лажеш?"
„Шта, не вјерујете ми да смо причали са Леноном?!"
„Како можеш да лажеш... ајде, јебо мене, мене нико не шљиви ни за пишљива боба, док не дођем пo њега, али како можеш да лажеш Судбину?!"
„Добро", покушах да стабилизујем своју позицију у разговору, смирујући тензију, попут кошаркашког тренера који узима тајм-аут када види да се екипи спрема нека недаћа.
„Да ли заиста мислите да бих вам ja нешто у овом излагању слагао?"
„Не лажеш ти нас, драги дјечаче", поче Судбина, „ти лажеш себе. Ти мислиш да си у праву када то говориш, али осјећаш другачије, и управо због тога лажеш, да би нама предочио колико ти у то вјерујеш!"
Морам признати да je ништа нисам разумио. Она je то примијетила.
„Ми знамо да си разговарао са Леноном. To нам je посао, зар не, али кад кажеш да je то можда био прави тренутак да напустиш тај пут, ти лажеш, јер си увијек вјеровао у тај пут. Ти изговараш ту реченицу да би од нас измамио ријечи подршке, супротно Леноновим ријечима. Ти си цијелу причу испричао како би нам показао колико вјерујеш у то што сте ви тада радили и колико je, пo твом мишљењу, тај пут био исправан. Чак и то што вам je највећи ауторитет двадесетог вијека рекао да je то што радите срање, ви сте ипак наставили тим путем. Стога нама, овдје присутнима" погледа летимице арханђела, који je припаљивао нову цигарету „није неопходно да се такве ствари уљепшавају, нити ћеш од нас икад добити ријечи подршке... али ни ријечи покуде."
„А шта ћу од вас добити?"
Судбина застаде, окрену се леђима арханђелу, a лицем према мени, као да ми даје до знања да je ово што ће ми сада рећи строго повјерљиво и да овај брбљивац иза њених леђа не би требало с тим да буде упознат.
„Знакове."
„Знакове?"
„Знакове."
Тајац. Покушах да се помакнем, али ми медицинар поново налијепи ЕКГ на груди.
„Сад буди миран", рече ми, лијепећи пипке пo тијелу. „Мислим да ће ти овај бити ко бомбона."
Окренух се око себе. Нигдје Судбине, нигдје арханђела. Штекеће апарат за ЕКГ, дрма се комби пролазећи поред Стека, изнад којег су вирили рефлектори Маракане. Изађе резултат.
Медицинар узе онај папир дебелим, масним прстима, толико честим у Шумадији, разви га и окрену ка свјетлу, удуби се у њега и осмијехну се.
„Ма, луткица! Ko да ти ништа није било."
Ja окренух главу уназад, задовољан информацијом коју сам примио. Удахнух дубоко и исправих леђа. To je био и први покрет који je моје тијело самоиницијативно направило откако ме срце хтјело напустити. Иза мене je опет сједила Судбина.
„Знакове", понови она као да се ништа у међувремену није догодило, као да ми медицинар није поново прегледао срце, са вијестима које могу само да растуже арханђела. Арханђел, видно незадовољан новим налазом, удахну дубоко дим из цигарете догорјеле до филтера. Мирис синтетике помијеша се са мирисом дувана. Он угаси чик о прозор комбија, тако да се пo њему разлетише варнице преминуле цигарете. Судбина се нагну ка мени са задовољним изразом лица. Очима ми je показивала да има нешто врло важно да ми каже. Није крила наклоност.
„Знате, ви људи преувеличавате моју улогу. Ви мислите да сам ja та која о нечему одлучује, која вам уцртава пут, која вам на крају крајева кроји капу. To je погрешно, дјечаче."
Ово je већ трећи пут да ме ословљава са „дјечаче". Погледах своје руке, прсте, лице, ja сам у том тренутку заиста био дјечак, онај мали са Кошева, што воли да једе банане које му доноси бака Ружа у великом сивом цегеру, који домаћице носе на пијацу.
„Не обазири се на свој изглед", рече ми Судбина, „овако ми je лакше... лакше ми je ове ствари говорити дјечаку."
Климнух главом да ми je јасно.
„Дакле, дјечаче, то je погрешно мишљење о мени. Нисам ja ту да вам одређујем пут, ja сам ту само да вам дајем знакове када се нађете на раскршћу, a ваше je да ли ћете те знакове прочитати или ћете проћи поред њих као поред турског гробља."
Забавна je била тета Судбина, која je сада личила на бака Ружу, чије сам банане jeo у сласт.
„А раскршћа?", усудих се да питам. „А како ћемо ми знати да смо на раскршћу?"
„Па, лако... ево, видите сад. Гдје сте?"
Ja погледах око себе, опет сам ja био ja, a она je престала да буде бака Ружа чије сам банане обожавао. 
„У комбију Хитне помоћи из Младеновца."
„Је ли?“ упита она са великом дозом ироније. „А зашто?", настави, не спустивши гас.
„Па, позлило ми."
„Позлило!? Употребљавате благе ријечи, младићу. Ви сте имали срчани удар!"
„Аха."
„Шта, аха? Па зар не схватате да сте на раскршћу? Па зар не видите да сте преживјели само због тога што je заказала небеска администрација, пa су мене звали директно из кабинета Светога Петра да спријечим принудно одвођење ваше душе на небо, иначе би вас овај овдје ревносни радник" она показа на арханђела, који je заспао, тако да му je глава клонула на десно крило a из уста му исцурио танак млаз пљувачке обојене секретом крви „већ одавно преносио на онај свијет, журећи да заврши посао с вама, са пуном свијешћу о томе да га вечерас чека бомбашки напад у Багдаду и да ће имати посла више него што je протоколом било предвиђено."
Ja климнух главом. Чини ми се да сам схватио.
„И шта сад? Ja на раскршћу... куда да идем: лијево или десно, напријед или назад?"
„Добићете знак. Кад га добијете, требало би да га препознате, a онда само да одлучите да ли да га послушате или учините супротно његовим инструкцијама. Ja сам вам послала Ленона, јер сам видјела да се налазите на раскршћу, којим путем да наставите. Ваша срамежљивост и стид који су до тада били доминантни у вашем опхођењу са људима, ваша несигурност у самога себе, која je у тим годинама била основна карактеристика вашег карактера, давале су ми за право да вас на неки начин обавијестим да je пут којим сте кренули супротан особинама које красе вашу личност. Другим ријечима, суштина ваше личности више je нагињала некоме чији je посао везан за стриктно радно вријеме, далеко од очију јавности, у неком ћошку који je свијет сам за себе. Ви сте се нашли на раскршћу, ja сам вам дала знак, ви ме нисте послушали."
„И je л' то добро, што вас нисам послушао?"
„Ви, или се правите глупи или јесте глупи. Па какве везе има да ли je то добро или лоше, то je ваша одлука и одмах након тог мог знака и одмах након вашег одбијања и тумачења на другачији начин, стигла вас je реалност... на концерту Дугмета."
„Jao, да! To je био фијаско" да сам могао, лупио бих се руком пo челу.
Како чу ријеч фијаско, арханђел се тргну из сна и, љут што je пропустио занимљиво Судбинино предавање, сикну на мене:
„Ајде, бре, умри! Јеботе, више прича... журим... вечерас у Багдаду постављају бомбу у једној шиитској џамији, биће посла преко главе."
„И шта je било на концерту с Дугметом?", упита Судбина тоном којим je више прекидала арханђелово јадиковање него што je постављала питање.
Након два тријумфална наступа у Дому младих, направисмо класичну грешку коју праве сви млади бендови. Пристанемо да будемо једна од пет предгрупа Бијелом дугмету на њиховом великом концерту у Скендерији. Мислили смо да нас послије тога ништа неће зауставити, да су нам свјетска врата отворена, али догодило се оно на шта нико није могао да помисли. Пад на земљу.
Нисмо знали да je предгрупа великом бенду исто као пјешадија на бојном пољу. Топовско месо. 
To je била права катастрофа. Звук очајан a публика нервозна. Наши навијачи утопљени у мору поклоника Бијелог дугмета. Не виде се и не чују. Разбијени папцима са свих страна.
Бина превелика. Не видимо један другога. Зенит почиње одбројавање док се Муче још увијек штима. Миткету не ради кабл, a ja почињем да пјевам. Не чујем себе. Дерем се, вичем, a акорди пролазе ли пролазе. Зуји рефлектор изнад мене. Отишла фаза. Како се рефлектор пали, тако штим оргуља пада за пола степена. Муче маше да прекинемо, али га Зена не гледа. Занио се у бубњању. Страх га подићи поглед. Само се Гаја смије. Он je у таквим моментима увијек показивао хладноћу, до нервирања.
A онда почеше да лете пластичне чаше... Прво празне, a затим пуне. Око нас се разлетише техничари да скупљају дијелове опреме осјетљиве на воду... у ствари, на пиво. Један покрива монитор поред мене. Сад тек ништа не чујем. Маше ми руком да престанем да свирам. Неће он да оде Зокина опрема зарад неких балаваца. Ja га игноришем. Правим се да нисам разумио. Ипак, скраћујемо програм. Идемо одмах на хит пјесму Пензионери на море иду зими. Наравно, само смо ми мислили да je то хит. Нико од ових десет хиљада људи не зна ту пјесму, a они који je знају, не препознају je. Ha бини с нама je и Шиби. Он, као дио нашег драмског програма, тражи изгубљено благо са великом картом у рукама. To још додатно прави забуну. Изгледа као техничар који пo рајдеру поставља инструменте на своја мјеста. Ja скупим храброст да погледам публици у очи. Они искежени, бијесни, блиједи од мржње, псују, гађају флашама, машу, показујући на излаз. Показују ми средњи прст. У најбољем случају, ђавоље рогове. Смију нам се. Гледам их и замишљам како су храбри кад су у гомили, a како су тужни и усамљени када изађу из Скендерије, разиђу се пo сарајевским махалама и потиштени и погнути уђу у своје куће, чепркајући пo фрижидеру, не би ли нашли комад неког сира, да покупе киселину изазвану јефтиним пивом. Да ли сам и ja исти као и они?
Никад нигдје у свијету нисам то доживио. Било je концерата на којима смо ми сметали публици, a публика нама, као једне студене вечери у селу Хотиња Вас крај Марибора, кад je раја плесала док ми не свирамо, a чим почнемо свирати они сједају и игноришу нас, или када су нас сви блиједо гледали, не реагујући на наше вибрације, као у мјесту Hoгaрa крај Вероне, гдје je пола сале било окренуто леђима, a друга половина није дошла, гађали су нас и у Београду на Ушћу, зато што нисмо свирали старе пјесме, али никад нигдје нисам осјетио да се публика радује нечијем фијаску као те ноћи у Скендерији.
Све се завршава звиждуцима, повиком, нервозом, јебавањем матере. Никад ми неће бити јасно зашто je публика у то вријеме на том мјесту била толико охола, и једну младу групу са мржњом отјерала у свлачионицу, као да joj je драго што су се неки клинци истраумирани бројношћу публике и великом бином усрали од страха и, онако увријеђени и понижени, напустили бојиште. Публици као да je било драго што се неко проваљује, што га може исмијавати, кезити му се и гађати га флашама. Да ли je то она иста мржња с којом се та иста публика десетак година касније ухватила за вратове. Само, тада их није окупило Бијело дугме, већ Алија и Радован.
Десет дана након тога избјегавао сам све што би ме могло подсјетити на тај немио догађај. У души ми се створила нека сјена, a радост живљења и жеља за борбом потпуно су нестале. Прориједиле су се и пробе, пo граду се почело причати да се Муче враћа у Први чин. Ja сам мислио да би ипак најбоље било да сачекамо Сеју да се врати из војске пa да видимо шта ћемо, Гаји je било свеједно, или се само правио да му je свеједно; само je Зенита држао ентузијазам. Он je био неуништив. Тражио je од нас да се тргнемо. Да заборавимо ту епизоду. Дјеловао je као неко кога ни пакао бола не може смест. Дани су пролазили, a мене су почеле да прогањају ноћне море. Сањао сам наше концерте у празним дворанама, са очајним звуком. Ми не знамо шта свирамо, ja не знам текстове... Te море ће ме периодично пратити и у наставку каријере, нарочито пред неке важне и велике концерте. Невјероватно.
Ви сте, госпођо Судбино, мој живот напунили преокретима и изненађењима, уредили сте га да изгледа као узбудљив филм, не превелике умјетничке вриједности, али забаван и занимљив. Преокрети су се догађали углавном у моментима када je изгледало да ће живот кренути путем којим би било логично. Зато се и зову преокрети. Један од првих био je управо тренутак о коме причам.
Крах који je тек основано Забрањено пушење доживјело на концерту са Бијелим дугметом, апатија у коју смо након тога сви упали и безнадежност коју je донио закон о војном року пo коме би се група могла састати у пуном саставу тек за двије године, озбиљно су уздрмали мој ентузијазам да се тиме наставим бавити, и бацили тежиште размишљања о будућности на другу страну. Одлучих, на очево изненађење и снебивање, да упишем арапски језик, да будем студент и да се посветим факултету колико год могу. И таман кад су се пробе толико разриједиле да нас чак није носио ентузијазам снимања касета које смо слали Сеји и Мики у војску, и таман кад je постало мање или више јасно да у овом граду нема разумијевања за једну алтернативну групу, која одудара и изгледом и музиком од онога што називамо сарајевска поп и рок школа, a није укалупљена у владајући нови талас, дође позив са Радио Сарајева да почнемо да радимо неку радио-емисију хумористичког карактера.
Кажу, можемо радит шта хоћемо!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:33 pm





12



ТОПЛИСТА НАДРЕАЛИСТА



Не сјећам се тачно како je то било... мислим да ми je Зена рекао на одмору у школи да нас неки људи моле да радимо радио-емисију. Није ми било најјасније зашто баш ми.
Одмах je кренула моја срамежљивост. И нелагода.
Ko je то за нас чуо? To није могуће. Који су то људи којима смо потребни? Шта ћемо ми на радију! To je естаблишмент! To су шминкери! Мора да им je уредник неко из групе Индекси. Ja у то не вјерујем.
Тако сам ja реаговао. Зена je на то гледао другачије. Он je био још увијек један од оних људи који имају суфицит самопоуздања. Да ja вјерујем у себе колико он у себе, ja бих био генерал армије.
„Како, зашто ми?'\ чудио се мојој несигурности. „Па најбољи смо! Сви су чули за нас! Цијели град. Како не конташ? Чуј, шта ћемо на радију... пa да им свима јебемо матер... какав ба естаблишмент... то ти je Примус, нормална раја... који шминкери, какви Индекси, фрајер пушта Kпem, ђе ти живиш... имаш ли ти радио у кући. 
Нисам слушао Радио Сарајево, био je досадан и млак... Сарајево je са смрћу друга Тита и с појавом панка потпуно изгубило своје мјесто на карти југословенског рока. Остало je негдје у прошлости. Стари уредници, који су чврсто држали своје тешко стечене позиције, са гнушањем су гледали нове, ошишане клинце који тандарају пo жицама и вриште без грама мозга и елементарног музичког знања. Једина емоција коју избацују je бијес. „Видите, момци", тако су размишљали тадашњи уредници, „прво научите да свирате, пa онда дођите у студио." И док се у Загребу, Београду и Љубљани, пa чак и у Новом Саду и Ријеци, мијењала крв југословенског рока, док се на западу, како смо ми звали развијенији дио бивше Југе (a од Босне je једино Македонија била сиромашнија), дували нови свјежи вјетрови, ношени музиком коју je моја генерација прихватила као своју, Сарајево je остало окамењено у идеји о својој величини, слушајући умируће бендове и музику која je тих бурних година старила из дана у дан, из минута у минут. И сад, са тог радија, на ком се не може чути ништа узбудљивије од временске прогнозе, неко тражи нас да га забављамо.
A тражио нас je млади уредник Боро Контић. Његов брат Конта ишао je у нашу гимназију. Конта je радио са Злајом Арсланагићем, будућим оснивачем Црвене јабуке. Имали су бенд који се звао Озбиљно питање. Жустар и јасан звук. Боро се на волшебан начин дочепао суботњег јутарњег програма, који je добио имбецилно име, од неког продуховљеног руководиоца, Примус, што je, онако инвентивно, значило прича и музика суботом. Kao да радио има неки други начин изражавања. Ето, то име вам, господо, говори колико je ступидан био програм Радио Сарајева. „Ми", каже Зена, „треба да радимо петнаест минута тог програма, суботом од десет и петнаест до пола једанаест."
Какав кретенизам! Па у то вријеме сви спавају.
Зена се опет побуни.
„Јебо матер ако си ти нормалан. Људи нам нуде простор на радију... пa има да их све пробудимо."
Зенитовом ентузијазму било je тешко одолити. Очи му зацакле, искашље посљедице астме из ране младости и насмије се неким дубоким заразним смијехом, који њему прочисти бронхије, a мени мисли. Ајмо!
„Боро тражи да се скупимо ми, из млађих бендова..
„Ајмо зват Рокија, идемо ja и ти, какав je тај Злаја?"
„Има пар одличних ствари. Добро свирају." За нас су тад сви добро свирали.
„Сале je ту. Он има провала."
Тако дођосмо на прво снимање Надреалиста. Име смо наслиједили од некога ко je ту рубрику радио прије нас, неки нама непознат човјек коме je тај полуидиотски назив звучао беспријекорно. Топ листа надреалиста. Нисмо га могли мијењати, иако нам je то била жеља. Ha крају име оста онако затечено, глупо и претенциозно, као дјело некога ко je био увјерен да има смисла за хумор. Име није нимало одударало од тадашњег тренда на Радио Сарајеву. Инвентивног колико и карике у мотору.
Ja мало помјерих тијело у страну. Забољеше ме груди. Уплаших се. Медицинар ме погледа. Грч који ме обузе рече му да нешто није у реду. Поправи ми иглу са инфузијом. Узе инјекцију. Примакну je вени.
„Јеси ли добро?"
Потврдно климнух главом. Он на мом лицу прочита смирење. Одложи инјекцију. Мени се дух поново изви из тијела. Испред нас угледах студио Радио Сарајева у Данијела Озме.
Окуписмо се у студију за прву емисију, видно узбуђени. Микрофон испред нас и зелено свјетло. Слијева надесно: Зена, Роки, потоњи Ризо из Елвиса, Злаја, Конта и ja. Ha лицима нам се чита трема. Око нас прави студио. Звучно кастриран. Изнад нас календар и велики округли сат. Ha календару пише 9. мај 1981. Сат не видим добро од микрофона испред нас. Како сакрити узбуђење? Сви глумимо старе и искусне умјетнике. Како уђосмо, како видјесмо микрофон, тако се Зена и ja погледасмо и, као пo неком договору, скочисмо на микрофон свак са своје стране, и гласно, дерући се, изговорисмо у њега: „Јебем вам матер, свима!" Ова спонтана реченица, ничим припремљена, оста тако кредо Надреалиста до њихове посљедње епизоде, a начин на који смо Зена и ja разбијали трему поста послије стил рада, неизбрисив осјећај бунта, снаге коју смо тада носили, a коју носе они између тринаест и деветнаест година. Нећу да радим ништа што je предвидљиво! Не желим да уђем у клише, да вам подилазим. Не! Од мене ћете имати само нешто ново, неочекивано. Јебем вам матер свима!
Почињемо нашу прву емисију. Замишљена je концептуално. Kao, ми упадамо директно у радио-програм, отимамо водитеља, постављамо услове. Класичан терористички напад. Политички ангажовано, иако се чини дјетињасто и бенигно. Услови које тражимо више су него инфантилни... Да се младим групама омогући више простора на радију и телевизији, да се Дом младих врати онима којима и припада, младима, да се пушта више панка на радију, да се склоне стари уредници, и тако то. Текста, наравно, нема. Он се не чита. Он се изговара, свако од нас текст носи у крви. To je било и остало најјаче оружје Надреалиста, текст који се не пише, него се осјећа. Гомили која je дошла из истог миљеа, из исте културе, натоварена истим митовима и легендама, не треба писани текст. Довољно je подијелити улоге и укључити микрофон. Ови што познају рок музику и све оне легенде које прате ту врсту умјетности, причали су нам да Б. Б. Кинг не вјежба са својим бендом. Он изађе на бину и почне да свира. За пратећи бенд се подразумијева да га умије пратити, јер ако свираш блуз и ако већ патиш толико колико говориш у својим пјесмама, ноте мораш имати у крви. Е, Надреалисти су ти били као Б. Б. Кинг. Договоримо се која je тема, подијелимо улоге и, Боро, снимај!
Боро? Боро Контић. To ти je онај високи, мршави. Својим дугим, коцкарским прстима глади ријетку шпицасту браду и стреља очима сваки наш покрет. Није ми јасно шта мисли. Нема никакву реакцију. Нити му се свиђа, нити му се не свиђа. Посматра нас кроз стакло које дијели студио од режије. Окреће нам леђа. Протеже се. Нешто говори, ми га не можемо чути. Он нас чује, као у полицијској станици. Боро носи у себи природни ауторитет. Неко ко не треба да подигне глас да бисмо га слушали. У генима носи пакет динарца са све бистрином и интелигенцијом, што краси оне који долазе из Црне Горе. Огроман капацитет. Тад je био млад, a ми то нисмо знали. Нама je био стар.
Звали смо га Газда. Није било никакве сумње да га нећемо слијепо слушати као што су га слушали његов млађи брат Конта и Злаја. Они су се знали одраније, раја из Краља Томислава. 
Поред Боре, за микс пултом сједи Хусеин Владовић, чије име и презиме показује тајанствене путеве којима се кретала религија пo Босни и Херцеговини.
Арханђел се насмија: „Мислиш, не зове се Владимир Хусеиновић?"
Да, то je овај са брадом. Велики заљубљеник у рок. Пожутјели прсти од цигара без филтера, глас склон пуцању. Одавао je утисак човјека који се родио болестан.
Али, изглед често вара. Касније сам сазнао да je он био један од најбољих тенисера у граду. Мислим да га нервирамо. Гледа нас испод ока и мјери неким својим аршинима. Поглед пун неповјерења и бриге за нашу будућност. У ствари je благ и преосјећајан. Шизио je с нама. Никако му није било јасно да не постоји граница нашег безобразлука.
Звали су нас „дјецо"!
A ми смо Бору звали Газда, a Хусу Хусо. Нису они нас звали „дјецо" џаба. Развила се нека родитељска љубав према нама, дубока и искрена. Никада се с њима нисмо свађали, јер се добри родитељи не свађају с дјецом. Они их разумију. Боро нам je био ауторитет пар екселанс, али не само ауторитет због година и звања које je носио, него ауторитет због те дубоке љубави коју je гајио према нама. Ja сам му, чини ми се, био најдаљи. Мене je најмање волио. To сам осјећао, иако немам сензоре који детектују такве ствари. Ja сам човјек тупих осјећања, буква. Али осјећао сам неку чудну, необјашњиву љубомору, због тога што je Боро волио све њих више од мене. Малог Злају je обожавао, он му je био скоро као млађи брат, Зену je волио због његове једноставности. Изгледали су ми старији и озбиљнији од мене. Касније, кад су у екипу дошли Пара и Шиби, и њих je волио, јер je осјећао њихову простодушност. A ja сам му био најдаљи. Нисмо никада размијенили неке топлије ријечи од оних официјелних. Можда имам погрешан утисак. Можда се поново у мени јавља она моја фатална особина да ми je неопходно да сам у центру пажње. Ta особина у дослуху je са свим мојим глупостима и несрећама које сам изазивао током цијелог свог живота. Ta особина je у дослуху и са оним што називамо „синдром Идиот".
Боро je већ након снимања прве епизоде замолио Конту да више не долази. Очигледно je прозрео које све проблеме овакав радикалан концепт може да створи. Имати млађег брата у екипи која ће гарантовано бити под перманентном присмотром високог уредништва било je попут стављања гузице на зарђао ексер. Ми смо из суботе у суботу правили глупости. Од старе екипе остали смо Злаја, Зена и ja. Роки се није појавио већ сљедећи пут. Њему никакав ред није одговарао. Ja сам довео Шибија, блентовину из мог комшилука, који се родио, који ће живјети и који ће умријети као дијете. Дивота! Никад никако и ни у ком случају није желио да прихвати одговорност, само je блејао и продавао зјала. Чувен je његов одговор на молбу пријатеља да му нешто помогне:
„Не могу, немам времена", рекао je Шиби, „морам се зајебавати."
Међутим, његова неспутана ведрина и стално и бјесомучно сипање провала, које углавном нису биле чему, али су давале посебну супстанцу хемији коју смо стварали, препоручивали су га да постане дио Надреалиста. Био je одушевљен. Очи су му жариле срећом и није престајао да прича. И њега je Боро волио. Волио гa je више од мене. 
Зена je довео Пару. Пару сам познавао још од првог разреда гимназије. Био je познат пo уским фармеркама, модерној фризури и гитари, коју je увијек носио са собом и која je њему била више од инструмента. Била je дио његовог тијела. Kao бубрег.
Када би постојало свјетско првенство у шармирању, Парин пут до трона био би лако загријавање. Он je опчињавао све око себе са двије-три ријечи. Посједовао je неку загонетну тачност у односу са људима. Имао je мјеру и у емоцији и у разуму. Шта год би рекао и шта год би урадио, било je неодољиво симпатично. Један од оних људи који носи таленат с лакоћом. Моцарт, на примјер. Имао je ореол око себе, снажан и весео осмијех, ход попут камиле. Упознали смо се на мору једног лудог љета, седамдесет и неке. Он je заглавио са рајом у Подгори, у кампу у којем су моји родитељи имали намјештену камп-кућицу. Чуо сам за њега од Сеје, с којим je ишао у разред. Дакле, за мене je Пара био велика раја. Упознао сам га тако што смо обојица кренули код Сеје у Трпањ. У ствари, неко je њему рекао да би један мали, Сејин комшија, исто ишао до Трпња, пa не би било лоше да кренемо заједно.
Сејина мајка Катица, стамена и разумна жена, невјероватне снаге, била je из Трпња, пa je Сејо у својој кући, недалеко од трајектне луке, имао увијек на располагању комад пода за нас клошаре, који се, носећи вреће за спавање и четкицу за зубе, вуцарамо обалом током љетних мјесеци. Тада je било похвално бити клошар, немати гдје спавати, остати без пара, не јести, не купати се, данима, не скидати фармерке током цијелог љета. Ja се баш нисам потпуно уклапао у тај концепт, али сам давао себи одушка смуцањем наоколо пo обали у том стилу, али на само неколико дана. Сејина кућа у Трпњу била je незаобилазна станица. Караван-сарај за сваког путника намјерника, топла кућа колико и сами љетни дани. Тако смо се упознали Пара и ja.
Кренули смо стопом за Трпањ. To je био уобичајен начин путовања. Изађеш на магистралу и дигнеш прст. Узбудљиво и романтично.
Имали смо среће. Одмах смо уболи левата да нас довезе до Плоча, но како je леват свратио до Tema Олге, ресторана насред магистрале, гдје су главни специјалитет биле жабе на роштиљу, нас двојица смо били принуђени да се километарском шетњом низ шипражје спустимо у луку Плоче, гдје нас je чекао „пројект" (тако je једна Парина комшиница звала трајект) за Трпањ.
Пара je носио гитару и руксак, a ja само руксак. Газили смо суву спржену траву у којој су се крили поскоци и шарке, пратио нас je крекет жаба из Бачинских језера. Јаднице нису ни знале да ће кад-тад доћи на сто неког возача шлепера у гостиони код Тета Олге. Надлијетао нас je мирис борова, некад једва примијетан, a некад снажан, као мирис тамјана током литургије, пратио нас je хор зрикаваца и стењање мотора неког камиона чија кубикажа није довољна да с лакоћом савлада успон који ту прави Јадранска магистрала. Корак нам je био лак, ношен ничим изазваним надахнућем које обично посједује онај коме дан траје вјечно. У ствари, нисмо ни корачали. Ми смо, узбуђени животом око себе, лебдјели, не дотичући земљу. Ja сам био поносан што сам с њим.
Ходам са легендом, са човјеком кога зна цијело Сарајево. Чиме ли сам то заслужио? Не, није то било оно површно осјећање које има сљедбеник неке рок звијезде или познатог глумца. To je било осјећање поноса, које буди знак одрастања, увјерење да си у животу прошао још једну степеницу. Колико je младом човјеку важно да прелази степенице редовног школовања и да осјети понос завршетка једне, пa друге, пa треће школе, толико му je важно уздизање унутар свог социјалног миљеа, унутар онога што он сматра својим свијетом. Ja сам, ходајући са Паром, положио један од најважнијих испита у свом животу. Пара je то осјетио. Почео je да прича о својој дјевојци, коју много воли, којој хоће да поклони корњачу, a чуо je да у овом крају има доста корњача. Тако се нас двојица упутисмо у правцу језера да нађемо неку корњачу, коју ће Пара поклонити својој Аиди. Личили смо на јунаке из цртаног филма о професору Балтазару. Moj понос je растао. Осјетио сам неизмјерну срећу.
Арханђел се трзну из полусна. Мајско сунце обасјавало je танак млаз пљувачке који се откотрља из уста оних који заспу у вожњи.
„Срећа!? Зато што с неким ходаш! Какав бесмисао!"
Судбина га погледа са жаљењем, као што неко ко зна неку тајну гледа оне који покушавају да je одгонетну.
„Па срећа и јесте срећа зато што je бесмислена. Ако у срећи тражите смисао, она ће нестати. Смисао je дисциплина ума. Његов терен. Срећа нема везе са умом. Она припада срцу."
„Ви хоћете да кажете да се срећа не може досегнути такозваним традиционалним методама, које људски род познаје откад постоји?", упита арханђел, помало увријеђен погледом госпође Судбине, која je била увиђавна колико je могла.
„Ја цијеним тежак посао којим се ви бавите. Ja га не бих могла обављати, али неке ствари, као што су срећа и надахнуће, далеко су од вашег описа вашег радног мјеста." Она настави: „Тајна среће je у њеном бесмислу, у нечему што нема везе са умом. Када постигнете нешто у животу, материјално или бројчано, ви мислите да сте досегнули срећу, али увијек у крајичку вашег срца стоји сумња, мајка неспокоја, која вас опомене да не постоји моменат у коме ће ваш ум рећи да проблема више нема... јер ниједно биће није без проблема. Отуда хистерична трка људског бића ка спокоју, отуда његово стремљење ка срећи. Али она се ту не налази. Она се налази у ономе што човјек назива малим стварима... не схватајући да су те мале ствари велике, огромне, јер оне одређују његов правац и смјер његових осјећања. Ja момка потпуно разумијем. Он je био сретан јер je шетао с Паром. Има ли ишта веће од тога... финале свјетског првенства? Титула у Вимблдону? Нобелова награда?"
„Али не може свако освојити Нобелову награду!"
„Не може свако ни шетати с Паром. Срећа je највећа заблуда људског рода. Идеја да се до ње долази разумом, свијешћу, резултатима рада. Управо супротно, разум вам никад неће дозволити да будете сретни. To je у опису његовог радног мјеста. Он брине, гледа напријед, a напријед je увијек нека загонетка. Срећа се досеже изненада. Без основа, гледајући ријеку, слушајући тишину, миришући цвијеће... Ko je то сретан зато што je зарадио, или освојио, или заслужио... ja га не знам, a сматрам се информисаном особом."
Судбина тријумфално заврши своје излагање.
Тишина. Пролазимо поред старог зглобног аутобуса са бројем изнад сто. Ja се враћам у своје тијело, гледајући дебеле, масне прсте медицинског брата како добују пo мом картону. Не изгледа забринуто како je изгледао на почетку нашег путовања. Звони му телефон. Јавља се. Одговара некоме ко му je драг. Мисли да га не могу пратити. Ипак говори дискретно.
„Јесам... ма причаћу ти... знаш ко? Неле... Неле Карајлић, из Пушења... срце... први ЕКГ je био катастрофа... други je добар... ма нема фрке... стент... ма, да... угради се стент и готово. Maрe вози... јебо им je кеву... претицао je аудије... пa, знаш шта je њему Пушење. Све, брате... ајд, љубим те..
Заврши разговор, a мени даде наду да се са мном није догодило ништа озбиљно. Почињем да размишљам о томе да ће ме одмах пустити кући. Ово и јесте нека забуна, неки неспоразум.
Арханђел се већ видно досађивао. Нестала je и она минимална доза пристојности која би сваком иоле цивилизиваном бићу била прописана док слуша саговорника. Он зијевну гледајући Медак и Душановачку пијацу, главе окренуте наопако. Комби налети на застој. Maрe укључи сирену.
„И ухватисте ли ви корњачу?", упита арханђел неутралним тоном, из ког нисам могао да схватим да ли жели да буде духовит или je то само његова пука знатижеља.
„Не сјећам се. Али се сјећам да je на пола пута узео гитару и ходајући одсвирао неки блуз риф, истовремено и тужан и весео. Опет тај риф... пa тишина... пa поче да пјева... нешто у блуз маниру...

Ишли једном ја u Неле рокер
ишли у Трпањ на Пељешцу
ишли једном ja u Неле рокер
Ишли мјерили цесту... 

Па онда иде мој одговор:

Ишли једном ја и Пара рокер
ишли код Суле јарана
Ишли једном ja u Пара рокер
ишли на два дана.

Два пута пo двије строфе, плус соло на гитари, два брејка, мост ка новој строфи, опет два пута и ето нас у луци Плоче, испред 'пројекта' за Трпањ.
Тако смо се упознали Пара и ja.
Но, вратимо се Надреалистима.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:34 pm





Послије прве епизоде, мене je обузео неки страшан стид. Неописив и надреалан. Одрастао у породици у којој се скромност сматрала врлином, a продуцирање гријехом, учинио сам нешто најгоре од свега. Moja природа, осјећао сам тада, није била жеља за презентацијом свог eгa, иако се са овим нико неће сложити. Имао сам неку мучнину и трему пред емитовање, пa je та мучнина прешла у нешто што можемо назвати срамежљивошћу. Taj дан нисам изашао из куће. Ha телефоне се нисам јављао, био сам потпуно повучен, до те мјере да je Зена дошао до мене и с невјерицом ме питао који ми je курац.
Ta врста стида и срамежљивости пратиће ме све ово вријеме. Никад нисам ушао ни у један пројекат a да ми прва мисао није била да ћемо се провалити и да то уопште није за мене. Можда сам баш из те дефанзиве, као тим који конципира игру на контранапад, вадио снагу из које сам грчевито радио, не бих ли избјегао фијаско. 
Ta повученост, која je у суштини била моја доминантна особина, држала ме je довољно дуго на земљи и није ми дала да полетим... иако сад, док лежим у колима Хитне помоћи, то баш и не изгледа тако...
Елем, тада нисам знао основно правило масовних медија, и радија и телевизије да су они условни рефлекс. Кад људе навикнеш да нешто има на том и том каналу у толико и толико сати, они полако постају зависни од тога.
Тако je и та субота у десет и петнаест постала обавезан ритуал за већину Сарајлија, као јутарња кафа. Наша популарност je расла из епизоде у епизоду, a шта смо ми то радили ja то тачно не знам. Били смо директни, увели смо улични говор у медије, посједовали смо лежерност у времену када je то на радију и телевизији било забрањено и имали смо безобразан дјечји шарм Сарајлија, који су смијешни чим нешто проговоре. Наше реплике почеле су се изговарати на улици, у кафићима, на послу.
Oко, ба, будимо реални, постао je прави хит.
To je био почетак серијала заумних реченица, које ће током сљедеће деценије преплавити Југославију.
Kao највећу награду за успјех Надреалиста добили смо могућност да у главном студију Радио Сарајева снимимо једну пјесму. Одабрали смо наш највећи хит, Пензионери на море иду зими.
Текст je писао Елвис, који тада још није био Елвис, већ Мирко, a музику je направио Сејо. Отишавши у војску, то ремек-дјело будалаштине остало je нама у аманет. Продуцент те прве наше пјесме био je Дарко Аркус, мој бивши професор клавира, дакле особа која je била добрано упућена у мој неталенат. Он се на том мјесту нашао пo логици ствари. Дугогодишњи свирач добија мјесто уредника, као награду за минули рад или као резултат бивања на правом мјесту у право вријеме.
Дарко je дуго гледао текст пјесме и вјероватно му није било баш јасно зашто неко пјева о пензионерима. Колико знам, то je било први и једини пут у историји југословенског рока да неко посвети пјесму пензионерима.
Ми смо, иначе, били прва новоталасна група која je уопште ушла у храм рок музике, студио Радио Сарајева, мјесто у коме je рођена и расла чувена сарајевска рок школа. Ta школа je била толико јака да се нови талас развио у свим градовима бивше Југе, изњедрио велика имена, нарочито послије Титове смрти, када je као напумпан балон експлодирала ова врста умјетности. Нови талас процвјетао je свуда осим у Сарајеву. Поједностављена музика, опор текст, конкретна друштвена ангажованост и симплификовано извођење, све je то било толико збуњујуће за тонце и техничаре и уреднике у студију у коме су снимали Индекси, Јадранка, Бијело дугме и остали, да je на крају, један од њих, не желећи да увриједи никога, рекао: „Добра су вам ствар ови Пензионери, само je Муче мого бољи соло да одсвира." A Муче, некадашњи сљедбеник Ричија Блекмура, преко ноћи je почео да свира једноставне мелодије, огољене до кости, растерећене сувишних нота.
Пјесма je, наравно, имала катастрофалну продукцију, не због тога што Дарко није имао укуса и вјештине, већ због чињенице да се једна нова врста музике снима у студију баждареном за велика дјела. Kao да правите сахер торту у тепсији за баклаву.
Но, као и у случају сваког нашег снимка, та продукција није унаказила пјесму, већ joj je дала нешто ново, запамтљиво, и пјесма очас постаје хит и пушта се на Радио Сарајеву код оних малобројних уредника који су вапили за нечим оригиналним, свјежијим.

Пензионери иду на море зими.

Ta свјежина већ je добрано тресла старом Југом. Титина смрт убрзала je процес топљења комузима, као што врео роштиљ топи сланину, a нови талас, безобразан и арогантан, ношен младалачком препотенцијом, турао je кажипрст властима у око. Ту се и крила Титина грешка, што je пустио дјецу да свирају рок, мислећи да ће својом тајном службом контролисати њено одрастање, пунољетсво и зрелост. Међутим, чим je Стари умро, дјеца се отеше контроли и почеше ударати око себе неспутано и злобно, као што туку шрапнели испаљене гранате. Нико више није могао предвидјети посљедице ове слободе. Музика je долазила из подрума и с крова, налијетала je, постала друштвено ангажована. Људи су почели да ствари називају правим именима. Почело се говорити о проблемима, о несташицама, пронађена je ријеч стабилизација, што значи криза. Уведени су пар-непар систем вожње, уведени бонови за дефицитарне производе. У Сарајеву je измишљена нова изрека: нема те ко кафе.
Био je то почетак краја једне бајке.
Иако сам тада имао утисак да се то дешава само у Југи, касније сазнајем да су слични процеси виђени и у Пољској, Русији.
Почетак осамдесетих био je моменат када je шарени излог Запада успио да провири кроз гвоздену завјесу и убаци неке своје слаткише међу сироту дјецу Истока, жељну свијета у колору. Најслађи од тих слаткиша био je панк, јер je у својој бити био побуна, a побуна на Истоку чучала je у свакоме ко je имао имало мозга. Панк није случајно био средство којим су се млади у комунизму најлакше служили. Његова отвореност и једноставност, те његова лијева оријентација, биле су блиске свакоме ко je у то доба имао између тринаест и двадесет три године. Осим тога, то je био бунт и против капитализма, тако да сви ми рођени и васпитани у једном другом систему нисмо имали проблем идентификације с нашим јунацима, пристиглим са Запада. Да je било среће, Џо Страмер би био предсједник предсједништва, први послије Тита. У Пољској, панк je добио свој политички паралелизам кроз покрет Солидарност, a чињеница да су Сједињене Државе промијениле курс спрам Истока тако што су умјесто Југе изабрале Ватикан као тројанског коња ког ће увалити Совјетима, изузетно je погодовала антикомунистичкој клими која je тамо створена. Низали су се ангажовани текстови, тражила се рима која највише боли. To je био специјалитет Истока.
Наравно, ми са Истока никад нисмо могли схватити колико je нама текст неке пјесме важан, a колико то овима на Западу није битно. Пјевач на Западу само je додатни иструмент. Дивно je ако стихови имају неки смисао или неку већу умјетничку вриједност, али никад текст није носио толику тежину као на Истоку, нарочито у Југи. У нас je традиција поезије толико дубока да се тражио не само смисао већ и дубока порука у сваком тексту који се тада појављивао. Они аутори који су га знали срочит, долазили су до срца публике кратицом. Питали су ме како Но смокинг има толико успјеха пo свијету, кад они не разумију текст који je на српском или циганском. Одговор лежи баш у томе. Тамо je пјевач још један инструмент. Он носи главну мелодију, али не и главну поруку пјесме. Осим Дилана, наравно.
Елем, нови талас нас je изврнуо наопако. Наравно, сви који улазе у тинејџерске године налазе себи прикладну музику, али кад je та музика још свјежа и нова, какав je био панк, та идентификација je брза, a сљедбеник je фанатичнији.
Нису прошле ни двије године откако je Цецо, Микијев буразер, донио из Лондона сингл Гад сејв д квин, a већ се та врста музике почела свирати и у Југи. A осамдесета je била њен врхунац. Појавио се Пакет аранжман, чудна комбинација експерименталне београдске сцене, са Шарлом, Идолима и Оргазмом, a из Загреба нам je дошла Азра. Е, Азра je била једна од драгоцјености на коју сам наишао тумарајући кроз младост. Чувши Азру први пут, осјетих нераскидивост између мене и музике. Азра, уз Клеш и Пиштоље, Боба Марлија и Лу Рида, представљала je комплекс лијекова који ме je држао у животу, a Џонијев концерт у Старом граду на Хвару био je најузбудљивији који сам гледао у животу, a гледао сам многе...
Вратимо се Пушењу.
Нисмо били пo укусу оних који су мрзили нови талас и остали вјерни старим рок формама, али нису нас зарезивали ни они који су вјеровали да нови талас мора да буде својом формом идентичан са оним што долази са Запада. За разлику од загребачких, београдских, љубљанских, новосадских, ријечких група, ми нисмо личили ни на један од западних узора. To je на неки начин стварало потешкоће, јер су људи, нарочито критичари, оцјењивали квалитет групе само уколико изводиш музику на начин на који то чине Енглези и Амери. Циљ je био да што више личиш на своје узоре. Југа je имала све свјетске групе преведене на наш језик. Тржиште je било пуно домаће верзије Клеша, Полиса, Пиштоља, Генг оф фор, Токинг Хедс, Ју ту, Ју mрu, Ју фор... итд. Забрањено пушење испадало je из те конкуренције. Оно je доносило нешто другачију музику, чија je необичност била резултат мањка знања. Можда су критичари били у праву, али да смо знали свирати као Полис, звали бисмо се Азра, a да смо били вјешти да свирамо као Генг оф фор, били бисмо Шарло, a да смо више личили на Ју ту, звали бисмо се Екатарина Велика.
С друге стране, можда je тачна констатација да нам je незнање помогло да останемо оригинални. A како се та оригиналност звала у моменту када смо снимили Пензионери на море идузими, нисмо знали. Годинудана касније, док смо Зена, Муче, Гаја и ja били у војсци, док су Сејо, Пара, Мика били у забораву, наш начин размишљања, свирања и писања пјесама добио je име. Нови примитивизам.
Но, вратимо се назад у мај осамдесет прве.
Позваше нас да свирамо на дочеку штафете у Дому младих. Масовна манифестација која je деценијама имала један те исти карактер. Дочек штафете, за Титов рођендан, да се младима да одушка. Нека врста анестетика, врло слично ономе за шта се данас у капитализму користи шоу-бизнис. Оно што je данас фестивал Егзит, то je некад био дочек штафете, само што je у оно доба из руке у руку ишла штафета, a данас џоинт.
Штафета je стајала испред бине, достојанствена и горда, a испред ње су се ваљали млади, опијени пивом, музиком и љубављу према Титу. Te манифестације требало je да глуме неки локални Вудсток, јер je идеја о Т иту, колико год била утемељена на класичном источном миту, грађена на западни начин. To je била највећа разлика између њега и других диктатора, његових савременика. Тито je носио имиџ француског шармера, отуда лакоћа с којом je примио филм и рокенрол у кућу у којој je он одлучивао о свему.
Moje мишљење je било да више не треба свирати на концертима на којима наступају бендови популарнији од нас. Доста je било бламирања као предгрупа, ложења публике, да би неко други побрао ловорике. Мрзио сам ту позицију. Требало je свирати сам. Међутим, преовладао je став да није паметно одбити свирку за штафету, јер посљедице таквог једног испада могу да буду несагледиве. To je био први компромис који смо направили са животом. Касније су се компромиси низали попут тунела у кањону Мораче. Ако вам икад ико ко се бавио рокенролом каже да није правио компромис, пљуните га у лице, јер лаже, a и сама чињеница да то изјављује јесте врста компромиса, јер му je пи-ар дао директиву да слика о њему мора бити слика снажног, бескомпромисног борца који остаје вјеран својим принципима. У животу je сасвим другачије. Све те јуначине обично су растезане на све четири стране.
По оригиналном сценарију требало je да свирамо негдје око шест сати пo подне, што je значило нешто прије прајм тајма, што нам je одговарало, јер ћемо раније доћи кући, али лобирањем старијих и озбиљнијих имена, која су те ноћи наступала у Дому младих, нас су премјештали кроз распоред ко саксије у цвјећари. Ha крају, наступили смо у пола шест ујутро, пред једва двјеста људи, осуђених на чекање неког јутарњег аутобуса, или дрогираних до те мјере да се нису могли пробудити. Прије нас свирали су неки момци из Завидовића, који су појели своје инструменте, али нису помакли ни једну једину особу која je тог јутра лежала на поду Дома младих. Дошло je вријеме на нас. Организатор нас je замолио да скратимо програм. Да ли je то хтио организатор... или његов замјеник... или замјеник замјеника... остали су спавали. Ми, онако буновни, пристали смо на све.
С нама je тада први пут на сцену изашао Пока, касније члан Елвиса и аутор музике за предивну баладу Нећу ga будем Швабо у дотираном филму. Пока, клавијатуриста као и ja, за ову прилику свирао je триангл и пиштаљку.
Изашли смо на бину и одмах кренули Пензионере. Пока je зажвиждао, ja сам се почео дерати, Муче je отпипио гитару. Зена je стао да ломи палице из такта у такт и за тили час, већ при крају првог рифа, успавана и јефтиним пивом нокаутирана омладина почела je да се диже, негодујући због изненадне галаме, a затим, заслијепљена шесторицом идиота који урлају на сцени, тргну се из летаргије, пa дође себи и крену да се жари и пали.
До тог момента, на свим концертима које смо имали, ja сам стајао за клавијатурама и пјевао не крећући се пo позорници. Такав je био концепт. У том тренутку, осјетих да ми je публика далеко и ja, понесен општим вриштањем, узех микрофон са сталка, оставих клавијатуре и кренух напријед, ка ивици бине. Осјетих да ме траже... Или ако ме не траже, још боље... Ето мене код њих.
Моји су ме гледали као полудјелог, што ja у том моменту и јесам био.
To усхићење и екстаза не могу да се мјере ни са чим на свијету. Први пут сам то осјетио кратко у маху када сам као клинац гледао документарну серију о историји рока, која се звала Олју нид из лав, пo некој пјесми, када сам онако, као клинац видио Џерија Ли Луиса како свира и пјева Грејт болс оф фајр. Хладноћа израза његовог лица, a ватра којом je он изговарао ријечи те пјесме, љепота плеса његових прстију пo црно-бијелим диркама, заумни ефекат који квинтни круг прави милијардама младих, потпуно ме заценио и ja неколико секунди нисам знао гдје се налазим. Исти осјећај имао сам сад док сам, кезећи се пред збуњеним клинцима, пјевао опомињућу пјесму, која говори о маци која се пече, a ништа je не боли. Ta екстаза, посебно стање свијести, нека комбинација јогистичке мантре и западног музицирања, пратила ме током цијеле каријере. Ha сваки концерт излазио сам ритуално, не бих ли je досегнуо, али ми то углавном није полазило за руком. Концерт јесте нека врста религиозног обреда у којем и ми који смо горе и ви који сте доље треба да помогнемо једни другима да доживимо екстазу, хак, како то кажу дервиши. Пут до крајњег циља има да се вјежба, морамо гa проћи заједно, заборављајући гдје смо и због чега смо дошли на концерт. Ми смо овдје и сада! Ништа не треба да нас спријечи, и онда када га осјетите, јашите пo њему, окрећите се око себе да пронађете у себи дио онога што нас сједињује са онима који су на бини и са онима који су око вас. Екстаза ми je долазила повремено, некад изненада и неочекивано у мјестима и временима у којима нико не би претпостављао да ће се то догодити, a некад као резултат мог великог труда који почиње с концертом и траје до његовог краја. Оно елементарно стање блаженства зна трајати дуже од минута. Тијело губи тежину, дух лебди, a чула упијају слике за које нисам сигуран да ли долазе извана или изнутра. 
Е, тог сарајевског јутра, ja сам први пут осјетио своју моћ. Видио сам да, кад држим микрофон у руци и крећем се пo бини, гледајући у очи оне испод мене, жарим неким пламеном који нисам ни знао да посједујем. Осјетио сам се свештеником. Изнад мене стајао je само Један!
Пензионери су учинили своје. Пјесму je прије снимка знало доста раје, a кад je снимак кренуо да се врти на радију, само je додатно етаблирао већ добро познато култно име Забрањено пушење. Касније и са Пушењем и са Но Cмокингом знали смо урадити исто, снимити пјесме тек након њиховог извођења уживо. Многе наше пјесме живјеле су годинама свој концертни живот, да би се тек након тога уписале у снимак. Живећи дуго на концертима, оне легну сваком музичару, квасају, ферментирају, доживе зрелост тачно онда када се уђе у студио. Kao добра ракија.
У међувремену, Надреалисти су направили прави мали бум. Љето '81. било je период узлазне путање, под деведесет степени. Били смо популарни, a у исто вријеме анонимни. To je чудо које само радио може да ти пружи. Можете замислити како je узбудљиво било слушати разговор људи у аутобусу или продавници, у апотеци, дворишту, о вашој емисији, о штосовима које сте у њој рекли, коментаре, мишљења, док стојите поред њих, a они не знају да сте ви креатор тог програма.
Увијек сам завидио оним групама чија популарност није била базирана на њиховом изгледу или пози, већ на звуку и пјесмама који су производили. Најбољи примјер je Пинк Флојд. Нико не може да их препозна на улици или у хотелу, не гуше их фанови, не гањају папараци, могу да се крећу слободно без боди-гарда, обезбјеђења, a у исто вријеме, у том истом граду, свирају на стадиону пред сто хиљада људи. Такву врсту популарности имали су радијски Надреалисти, само што ми нисмо свирали пред сто хиљада људи.
Није се без разлога Харун ар Рашид прерушавао у просјака, силазио у народ, и као највећи клошар лутао багдадским махалама, осјећајући било народа, слушајући њихова кукумавчења, покуде или грдњу власти. Ja сам био Харун ар Рашид скоро двије године. Није било дана да ме не спомену они који стоје поред мене, не знајући да говоре о човјеку кога су управо неопрезним покретом мунули у цјеваницу.
У јесен се ушло тријумфално. Сејо и његова генерација вратили су се из војске, a Пушење je требало поново да свира као предгрупа Дугмету, само je овај пут ситуација била потпуно другачија од оне од прије десет мјесеци. Били смо познати. Број наших фанова одавно je превазишао и нашу гимназију и Кошево. Пензионери су били пјесма коју су сви знали, a култ Надреалиста давао нам je неку врсту ауторитета коме се не смије звиждати.
Салијетале су нас и дискографске куће. Нудили су да снимимо албум који би нас чекао кад се вратимо из војске. Људи су почели да везују име Надреалиста са именом Забрањеног пушења, што ће у каснијој фази бити од великог значаја за популарност групе.
Ha концерту са Дугметом прошли смо тријумфално. Једна позната пјесма и моја слобода да се крећем сценом унијеле су велику свјежину у наш наступ. Kao шлаг на торту, те вечери смо насред позорнице, пред 10.000 људи, шишали Зенита до главе. Његова бујна плава коса, самсоновска фризура, падала je пo бини док се из публике чуо само врисак шокираних дјевојака. Ми смо свирали Мала маца се пече, публика je вриштала, горјеле су бакље у задњим редовима, стегло се грло свим нашим дјевојкама, оне су пратиле војнике, летјели су пољупци, стискале се руке, сузе су падале, срца искакала, a ja сам негдје у подсвијести осјећао да je ово крај једне дивне бајке. Крај дјетињства.
Након концерта, дошли су новинари, издавачи, менаџери, промотери, сви... само није било Сеје. Био сам збуњен. Он, који je кумовао оваком тријумфу... Сада га нема!? Да ли сам негдје погријешио? Јесам ли се негдје замјерио? Зена ми не рече ништа. Он je био зрелији од мене. Отрчах кући до њега. Сједио je сам у соби и пушио. Изгледао je много старије од мене. Нама je дјетињство још увијек трајало, a он, вративши се из војске, постао je човјек. Никада разлика у схватању ствари између њега и мене није била већа него те јесени.
„Не ваља ово ништа", почео je своје излагање, које je без прекида трајало најмање пола сата. Ja сам сједио и слушао, с муком покушавајући да разумијем шта ми то мој старији брат говори, a разумио сам мало тога. Није ми било јасно како нешто што je доживјело такве овације не ваља. Да сам тада био само мало покваренији него што јесам, све бих то приписао љубомори. И не бих био далеко од истине. Вјероватно није лако гледати своје другове како наступају без тебе пред толиком масом и пролазе тријумфално. Међутим, то не би било сасвим тачно. Сејо je заиста у креативном смислу отишао корак даље. Њему су наше пјесме Maпa маца се пече, Ja имам кухињу биле инфантилне и незреле. Ha моја паламудисања о кратким текстовима, без неког великог значења али са јаким сликама, или о бас линијама које држе пажњу, гледао je са подсмијехом адвоката који гледа неупућеног клијента. Не знам како сам преживио ту ноћ. Било ми je важније шта он мисли од онога што се догодило у Скендерији те вечери. Шта сам ja тражио? Подршку публике или једног човјека?
Moja највећа слабост je била та што сам увијек око себе тражио ауторитете. Како су се мијењали бендови, како je вријеме пролазило, ja сам попут слијепца пипао око себе тражећи некога ко ће ме покровитељски потапшати пo леђима, улити ми самопоуздање, некога у чијој ћу сјени мирно заспати и сачекати нови дан. Да ли због бијега од одговорности, или зато што сам рођен са вишком осјећања кривице, не знам. Углавном, то je био разговор у којем сам ja као ученик водио забиљешке, a он тријумфално и разложно излагао своје виђење будућности групе. Годинама касније, његове најљепше пјесме говориле су да je те вечери био у праву, али са друге стране, то бјеше један од оних разговора у којима се успоставља унутрашње устројство групе, начин на који се одлучује у критичним тренуцима. Он je својим ауторитетом добио право вета и искористио га у тренуцима када су се доносиле круцијалне одлуке, од одласка неких људи из групе до онога што je још важније, која ће пјесма ући у албум. Никада се нисам успио ослободити тог ауторитета, a и кад сам се ослободио, само сам га замијенио другим. Kao да сам ja тај који тражи заштиту неког старијег и озбиљнијег, као да je мени било потребно нешто што би ме држало усправним...
Разговор се заврши. Сејо оде да спава, a ja одох у војску...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:34 pm




13



ЊУ ПРИМИТИВС ЗА ПОЧЕТНИКЕ



Војска je била неизбјежна степеница сазријевања сваког младића у Титиној Југославији. Ако занемаримо нова пријатељства, смрзавање на стражи и јединствен укус пасуља, она није имала неког претјераног смисла, али без ње се није могло ући у свијет одраслих. У вријеме кад сам je ja служио, војска je имала славну прошлост, траљаву садашњост и трагичну будућност. Осим гаранције суверенитета и интегритета земље, у војсци су се зачели и сва небрига и немар који су красили социјалистичко самоуправљање.
Војску сам служио годину дана након што je умро њен творац, пa су ставови према ЈНА још увијек били замаскирани фразама и општим ријечима, али и те осамдесет прве на другу било je очигледно да двије структуре гaje изразито непријатељство према армији. To су били Шиптари и Словенци. Шиптари због тога што су се омасовили довољно да могу од Косова направити републику, али и због тога што у социјалном смислу нису могли да се адаптирају у средини која говори језик толико далек њиховом. Словенци je нису симпатисали из своје надмености и препотенције, спремни да у наредних неколико година направе још неколико кључних корака за излазак из заједнице, оним истим путем који je и зацртао њихов земљак Едвард, донијевши устав из седамдесет четврте, који им je дао за право да тако нешто и учине. Хрвати се још нису јавно изјашњавали, али се у разговору с њима дало примијетити наглашено инсистирање на бесмислу које прати сваког од нас током служења војног рока. Kao да нека друга војска има смисла. Они су се крили иза пацифизма, тако да никад од њих нисам чуо егзактно против, не само због чињенице да je у то вријеме то и даље било опасно, већ и због тога што тада, почетком осамдесетих, за то још није био тренутак. Сви остали, сиромашни народи, јужњаци, Муслимани, Македонци, Црногорци вољели су војску.
Она им je била мајка, хранила je хиљаде породица и већини je била и једини извор прихода. Са друге стране, јужњаци су вољели војску јер их je штитила од Срба и њихове доминације, јер je једино ЈНА била та која je могла да направи баланс између Срба и свих других народа који су из Срба изведени. Контрадикторно, у главама малих народа, јужњака, ЈНА je била једина војска која je могла поразити „трупе Војводе Мишића", иако су се у обје војске налазили једни те исти људи. Срби. A Срби су једини који су вољели ЈНА безрезервно и који су ту војску осјећали својом. И то сви Срби. И они који су у међувремену постали Југословени, као ja, али и они који су још увијек држали српство изнад те нове модерне форме.
У ствари, однос према ЈНА најбоље се видио у оним мјестима гдје су постојале велике касарне. Огромна je разлика у искуству оних који су војску служили у 
Ајдовшчини, Птују или Бјеловару и оних који су били у Бањој Луци, Сарајеву, Скопљу...
Ja сам имао срећу да служим у Скопљу, пa не носим трауме неких мојих пријатеља, који су, излазећи у град, наилазили на замандаљене капије, затворене кафане, окретање глава локалног становништва, запечаћене шкуре, као да су кужни или у најмању руку носиоци вируса грипа.
Ha југу ти се то није могло догодити.
Наравно, однос према Је-не-а био je највидљивији десетак година касније, када je из народа исцурила сва мржња, када je чир пукао, кад су маске пале и када je брат брата ухватио за гушу, ношен неком мени непознатом обијешћу и злом, које, сигуран сам, ни ти исти који су се латили мача не могу данас објаснити. ЈНА je у својим њедрима одњеговала змију, територијалну одбрану, формацију која je била канта бензина додата малом пламену непријатељства, спремном да се претвори у пожар стравичног рата. Систем територијалне одбране направио je то да деведесет прве у цијелој Југославији, дакле у право вријеме и на правом мјесту, буде више калашњикова него становника. Формирање територијалне одбране било je нешто као припрема за грађански рат.
Извана, армија je била гломазна, кабаста конструкција, компликованог система и застрашујућег наоружања, али изнутра, она je већ тада била руина, нагризена немаром и небригом, изједена корупцијом, лијеношћу и све компликованијим и затегнутијим међунационалним односима.
Стога није ни чудо да сам у војсци написо своју прву пјесму која ће бити снимљена. Пјесма се зове Чејени одлазе и говори о тјерању Срба са Косова. 
Пошта у војсци je нешто чему се војник највише радује. Нема те среће која се може поредити са срећом коју доживи „заборављени" на стражи, стотинама километара удаљен од најдражих, када му командир, онако пред стројем, спомене презиме и пружи му коверат насловљен на њега и његову војну пошту. Није толика штета што данашња дјеца не иду у војску, али јесте штета што никада неће осјетити то узбуђење када папак испред строја са буљуком писама у руци изговори твоје име. Ta радост која прекрије прозваног немјерљива je квантном медицином, a завист и зачикавање оних около само подижу ниво радости и узбуђења. У почетку, писма долазе често, свакодневно, у великим количинама, прожета су дубоким емоцијама и трудом оних који их шаљу, али касније, кад служење војног рока уђе у рутину, и када се мисли најближих о војнику прориједе, број писама драстично падне, до те мјере да се војник изненади када након неколико сушних, депресивних седмица узме у руке коверат насловљен на њега.
У једном од таквих коверата добио сам касету са писмом и додатним објашњењима, исписану Сејиним рукописом, који смо могли читати једино нас двојица. Касета je била црна, била je хром-диоксид, квалитетнија, што значи да су они који су ми намијенили снимак имали однос према снимљеном материјалу као према нечему веома драгоцјеном, те да нису жалили пара, да би ми у што бољем свјетлу презентовали оно што су снимали у Забораву.
Ha касети je била снимљена радио-емисија о највећој звијезди шездесетих, седамдесетих, осамдесетих и деведесетих Елвису Ј. Куртовићу. Ништа љепше ни духовитије није могло да ми стигне у сивилу дана који су личили један на други као Кинез Кинезу. 
Бриљантна сатира, духовити текстови, пресмијешне обраде свјетских стандарда на четрдесет минута траке, двадесет на свакој страни, са попратном патетичном причом о сиромашном дјечаку који je, ето, захваљујући само своме таленту и љубави према музици, постао богат и славан, доказујући тиме да je свијет у коме живимо строг али правичан и да у њему сви имамо право на исте снове и шансе. Каква лаж! Прича о Елвису изврнула je руглу читаву рок индустрију, њене митове и легенде, приче о популарним пјевачима, бајке о њиховим врлинама и манама, начину на који су живјели и како су умрли. Ријечју, пред нама je стајала сатира која раскринкава све оне преваре које су нам сервиране са јединим циљем да нам избију све пaрe из џепа. Контрадикторно, грамзивост и похлепа музичке индустрије, каква je била у вријеме појаве Елвиса Куртовића, еволуирала je до крајњих граница, да су се лаж, пропаганда и маркетинг, пошаст двадесет првог вијека, вјежбали на овој грани умјетности, која je себе сматрала слободном, независном и аутономном. Комплетно дно људске пропасти, изражено кроз агресивни, таблоидни медијски напад на свијест човјека двадесет првог вијека, навиклог на спиновање и извртање стварности, прво je било испробавано у рок индустрији двадесетог вијека. Након успјешног експеримента у музичкој индустрији, механизам пропаганде, естрадизиран кроз „културу познатих", касније бива употријебљен у свеколиком адвертајзингу, економији, политици, чак и медицини. Предсједници држава полако почињу да личе на естрадне јунаке, њихове љубавне афере подижу им рејтинге, a њихови предизборни промотивни наступи све више личе на рок концерте. Људи je све више, a памети све мање. Она постаје скупа. Спиновање јавности, њена припрема за прихватање разних лудости као што су птичји грип, оружје за масовно уништење, хуманитарне организације, вјежбано je давних осамдесетих у музичкој индустрији.
Касета коју сам тада слушао раскринкала je метод пo коме ће планета само тридесетак година касније пристати на аксиоме из најпознатијег Орвеловог дјела. Рат je мир, незнање je моћ, лаж je истина.
Елвис је био измишљена легенда холивудске биографије, интелигентно постављена база, хумус из кога ће врло лако никнути свака биљка. Он je носио обиљежје једног времена, његову чаролију и тупавост, његове законитости и апсурде, истину и мит. Елвис je био лаж и илузија исто онолико колико je била лаж и илузија наша залуђеност рок музиком, и лаж и илузија наших живота.
Елвисје био родоначелник новог покрета, нове снаге која окреће историју наопако. Taj покрет представљао je нови правац у музици, „најбољи одговор панку", крик балканског барбарогенија, најпрецизнији метак из Сарајева послије оног Принциповог. To je био нови примитивизам.
Покрет je био инстинктивна реакција освијештене омладине на квазиинтелектуализам, тако свеприсутан у умјетности. Постао je његово негирање, отклон свему што паметује, мудрује, одаљује се од срца. Несвјесно, направио je исто што и Ворхолов експеримент са робом широке потрошње, само не са позиције супериорности, као што je то колега Енди радио, већ кроз употребу народних умотворина, пa je као такав, Нови примитивизам ближи Вуку Караџићу него Зенитистима. 
Док je Зенит кроз свој интелектуални концепт прорекао духовну смрт Европе, Нови примитивац je само рекао:

Крепо Хакија, пресудила му ћакија...

Тиме je рекао све.
Његова оригиналност му je донијела постојање које тешко ко може негирати. Сам je себе изњедрио, сам себе крстио, сам себи продужавао живот и сам je себе укинуо.
Рођен je нови антијунак, маргиналац са свим манама, скрајнут са пута, антихерој антимузике.
У сљедећих неколико писама добијао сам додатна објашњења о каквом се покрету ради, осјећао сам се исто као Моша Пијаде у Лепоглави, који од колега на слободи добија забрањену комунистичку литературу.
Како су слиједила писма, тако je идеја расла. Претворила се у манифест. Нови примитивизам имао je толико широко поље дјеловања да je било шта што je стављено у тај концепт било духовито и смијешно. Moгao си да обрађујеш Стоунсе, Пиштоље, Пинк Флојд, Шопена, све je било боље од оригинала. Још једном ми се то догодило годинама касније, са Но смокингом, гдје смо кокетирали са циганском музиком. Идеје које одишу таквим непатвореним свејезиком, осуђене су на успјех.
Но, ja у екстази и одушевљењу нисам ни примијетио да се у Сејиним писмима више не спомиње Забрањено пушење, да нема ни помена онога на чему смо највише радили, али моја глупост и ентузијазам нису ми дали да видим да се ситуација окренула на другу страну и да пројекат Елвис узима све расположиве снаге наше раје.
Много година касније, послије концерта у Ослу, сједећи са Харетом, шефом раје и тадашњим бубњарем Елвиса, судиоником тих догађаја и једним од најважнијих митова Новог примитивизма, сазнајем да сам ja већ био прекрижен у свакој комбинацији, да се чекао Ризо из војске, човјек који je несумњиво боље пјевао и имао апсолутни слух, да на мене никако нису ни рачунали и да ме спасла само чињеница да су се Сејо и Мика посвађали након мог повратка из војске, да су заратили на најосјетљивијим темама, и да се Сејо окренуо Пушењу, a да je Мика постао Елвис умјесто Елвиса. Поново ме случајност оставља на сцени, јер фуриозност са којом сам стартао на факултету била je толика да бих вјероватно, разочаран одлуком својих сабораца, дефинитивно оставио узалудни бизнис, наставио студирати и кренуо путем којим иду нормална, васпитана дјеца, одрасла у породицама без стреса и трзавица.
У игри ме оставила свађа између бившег и будућег Елвиса, свађа која се протегла на низ сљедећих година и која je изненада, након неколико мјесеци опште љубави, направила понор између Елвиса и Пушења, непремостив и дефинитиван.
Развила се једна такмичарска атмосфера, нека врста компетиције у чијој основи мора да су стајале завист, љубомора и нетрпељивост, али која je, с друге стране, донијела квалитет, духовитост и енергију.
Елвис je био много успјешнији. Концепт на коме су Сејо и Мика радили годину дана одједном je рађао хиљаде плодова. Са које год стране да окренеш идеју, она приплођује, пјесме се редају као у низу, a сама група са Харетом, Ризом, Фићом, Зијом и Елвисом изгледала je сама пo себи спектакуларно. У историји наше музике није се родио тако јак концепт. Елвис Џи Куртовић.
С друге стране, Пушење je каскало. Пауза je учинила своје. To није био бенд ни налик оном од прије војске. Чак су се промијенили и актери. Зена више није могао да свира. Његов таленат био je лимитирајући фактор, те je за бубањ сјео Шеки, самохрано дијете са Кошева, ексцентрични таксиста, онај који je једини у раји имао возачку и коме je посвећена пјесма Шеки из он д рoyq аген.
У међувремену, Сејо je још једном употребио своје право вета. Његову нетрпељивост према Поки видјела би и лихтенштајнска обавјештајна служба, те je у групу за клавијатуре, умјесто аутора музике за пјесму Нећу ga будем Швабо у дотираном филму, дошао мој брат Драле, аутор музике за пjесму Дјевојч ице којима мирише кожа. Тиме се у групи проширио број оних који имају посебан поглед на свијет. Састав у коме смо тада били није гарантовао опстанак бенда ни пола године, али идеја која нас je носила била je вјечна.
Елвис се, међутим, почео одвајати. Њихов менаџер Малком Мухарем интелигентно je водио антииндустријски концепт кроз индустрију. Елвис се сналазио у медијима као истински припадник естаблишмента. Духовитост којом je располагао била je ненадјебива. Њихов имиц отварао je сва могућа врата, полако али сигурно расле су њихова популарност и моја љубомора.
Схвативши да се пo етаблираним мјестима не може тако лако доћи до свирке, ми смо кренули алтернативним токовима. Некако у исто вријеме у Сарајеву je ницала нова генерација организатора, менаџера, промотера, a и у високошколским институцијама које су имале просторног ресурса појавили су се људи спремни на изазов. Почели смо да промовишемо студентске просторе, мјеста гдје се никад није свирало, али која су својим димензијама давала могућности за тако нешто.
Први на тапети био je мој Филозофски факултет, затим чувени Кук на Медицини, који je послије нашег концерта постао редовно мјесто на коме су свирале најеминентније андерграунд групе у бившој Југи, затим Архитектура...
Радили смо с посвећеношћу монаха. Ништа нас није могло зауставити.
О Новом примитивизму се доста писало и говорило. Тешко je наћи икога ко се бавио тим феноменом a да није дошао до закључка да се ради о аутентичном покрету и доброј зајебанцији. Ширина коју je Нови примитивизам имао у својој суштини дала je за право многима да у тај покрет удјену и Емиров Доли бел и Млађину представу и Бомбај штампу, чак и Сидранова дјела.
Срећом, Нови примитивизам никад није имао јасан развојни медијски пут. Да смо имали организацију као што je имао Ноје словенише кунст, сада бисмо били дио сталне поставке у МОМИ.
Покрет смо укинули осамдесет седме, плашећи са да ће га људи схватити озбиљно и тиме га уврстити у неки од каталога модерне умјетности. Нажалост, закаснили смо: пред сам рат направљена je и изложба о Новом примитивизму у једној од еминентнијих сарајевских галерија, те je Нови примитивизам, поставши сам себи негација, ушао под окриље институција.
Хиљаде je изрека везано за овај покрет. Нови примитивизам се бавио сентенцама, те je као такав био претеча твитеру.

Aко je историја мајка живота, фудбал je његово огледало.
Туђе нећемо, своје немамо.
Ja сам примитиван, дајте ми дернека.
Руке ми масне oд врелог бурека. 

Једна од оних која добија на актуелности јесте: Никад не ући у Енциклопедију, јер je Енциклопедија списак криваца за пропаст планете.
Нажалост, нисмо успјели. Индустрија нас je побиједила. Стрпала нас je у Енциклопедију. Наћи ћете нас под словом Н.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu