Momo Kapor

First topic message reminder :

Rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.
Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja  upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.
Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.
Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”
Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom
Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”
“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”
Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.
Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”

[You must be registered and logged in to see this link.]




ZAMAK


Oh, bože, hoće li već jednom zavezati! — mislila je, uvlačeći se dublјe u podignutu jaku kožne bluze, dok je taksista neumorno hvalio što se uputila tako daleko van grada, samo da bi večerala u Zamku.
Verujte — okretao joj je lice išarano modrim žilicama — nigde nema takve posluge, ni takve kuhinje!
Mada je sumrak već nalegao poput poklopca na kotlinu, podignut na uzvišenju uz sam bok planine, Zamak je još zadržavao u staklima svojih ovalnih prozora odblesak sunca što je tonulo iza zapadnog venca.
Pre nego što mu se dogodila ta nesreća, njihov glavni kuvar radio je deset godina kod francuskog konzula, a taj je, valјda, znao šta jede! Ali čovek nikad ne zna šta ga čeka u životu...
Zahvalјujući nekoj optičkoj varci, Zamak nekadašnjih grofova, posednika zelene doline s obe strane reke, udalјavao se kao da je začaran što su se duže vozili kroz vlažna, tamna polјa.
—Stvarno? — reče tek da učestvuje.
Druga stvar — nastavlјao je razgovorlјivi taksista, vozeći krivudavim turskim drumom, preko čije je kaldrme bila prevučena tanka opna asfalta — da oprostite na izrazu, kod nas u gradu se ne gleda baš najbolјe kad žena večera sama u kafani. Prost svet – narod; dešava se, pa prilaze, dobacuju, a u Zamku nema šta da brinete, niko vas neće pipnuti ni prstom, sačuvaj bože, jer tamo vlada disciplina... Zatvor je to, ipak, nema tu štatijaznam, svejedno što je spolјa kao restoran, razumete, a i robijaši, to jest, kelneri, dobro znaju da će ih vratiti, samo ako...
—Baš vam hvala... — reče tek da nešto kaže, uvukavši dublјe bradu u vindjaknu.
Provela je čitavu noć u spavaćim kolima ne sklopivši oka i ceo dan u gradu gde nikog nije poznavala. Čekala je veče, plašeći se da joj je umor od putovanja ostavio tragove na licu i da ne izgleda lepo. Nekada je bila u stanju da igra po čitavu noć pa da ujutru ne oseti ni zamor, ni jezu, što joj sad puzi telom, uvlačeći se duboko pod kožu.
Da vam ja to nisam rekao, ne biste ni primetili o čemu se radi! —
smejao se taksista.
—O čemu? — prenu se iz polusna, koji joj se lepio za lice.
Mnogi i ne primete da ih služe robijaši! Ali vi nema čega da se bojite: za kelnere se biraju samo oni sa najbolјim vladanjem. A i nadzornici paze na njih sve vreme u restoranu...
U trenutku kad su se kola brekćući ispela serpentinama na parking, pogasiše se i najviši prozori Zamka, u kojima je treperio dan. Sa platoa ispred trbušastog zdanja debelih zidova videla se dolina poplavlјena lјubičastim sutonom iz kojeg su se iskrila svetla raštrkanih seoskih kuća. Levo i desno od glavne zgrade protezali su se dvospratni, očigledno docnije dograđeni pavilјoni, sa prozorčićima osiguranim žičanom mrežom.
Ako mene pitate — kazao je taksiste vraćajući joj kusur — najbolјe vam je da tražite fazana...
Za koliko osoba?—dočeka je na ulazu šef sale, a kada mu objasni da je sama, povede je kroz red slolova, za kojima su u pobožnoj tišini žvakali gosti.
Ugledala ga je nagnutog nad stolom pokraj prozora. I pored uzbuđenja koje ju je potpuno paralisalo — procenila je u magnovenju da su sva mesta u onome što bi logično trebao da bude njegov rejon već zauzeta, a šef sale je odvodio sve dublјe u suprotnom pravcu prema stočiću za dve osobe, postavlјenom uz lažni kamin iz kojeg se cerilo crveno električno svetlo iz plastične cepanice.
Srce joj je udaralo kao ludo, u ušima joj zujalo; povraćalo joj se od mogućnosti da čitav ovaj dugi put, svi sati čekanja da ga susretne i vidi, padnu u vodu, ako joj daju sto tamo gde služi neki posve drugi kažnjenik.
Molim vas... — procvile ne prepoznajući svoj glas da li bih mogla da dobijem mesto pored prozora?
Tamnoputo lice šefa sale zurilo je u nju mirno, sa neke ogromne udalјenosti koju su naselјavali jedino šumovi polutihog razgovora i odjeci pribora za jelo.
Tamo nema slobodnog stola... — reče mirnim, trpelјivim glasom.
Ne moram da sedim sama! — gotovo je očajnički viknula, a onda pokuša da se osmehne. —Veselije je večerati u društvu!
Šef sale je osmatrao red stolova, a zatim je procenjivao nju, pre nego što krenu prema jednoj porodici. Dok je čekala, a on se naginjao nad njihov sto, debelјuškasta žena je nepoverlјivo virila u nju ispod šefovog lakta, a sa njom i dete, jedno od one tupe, osamlјene dece koja vire iz svog starmalog oklopa, čekajući da postanu isto tako prosečni i svirepi kao i njihovi roditelјi.
Saznavši u jednom blesku sve o njima, ipak se trudila da im se dopadne, dok je stajala nasred prolaza; da je ne odbiju, da ne kažu kako imaju nešto poverlјivo da razgovaraju i zbog toga ne mogu nikoga primiti za sto. Najzad, izgleda da su pregovori bili uspešno okončani — pristali su! Nadzornik joj je pridržao lјubazno stolicu i dodao jelovnik. Otac porodice učini trom i trapav, poluučtiv pokret, kao da ustaje u njenu čast, a da se ipak ne potrudi isuviše, dok ju je žena krajičkom oka ispitivački posmatrala kao moguću opasnost. Dete je tupo zurilo žvaćući komad mesa.
Ali, sada je bila tu! U njegovom rejonu. I mogla je da ga gleda do mile vole. Učini joj se nepoznat u tesnoj kelnerskoj bluzi, sa skraćenom kosom koju su prošarale sede. Zažmuri od bolne želјe da je dodirnu te preplanule ruke, dugih koščatih prstiju.
Hleba! — reče majka. — Ne jede se bez hleba!
Sada je izlazio noseći na uzdignutom dlanu pladanj zatrpan mesom koje se pušilo. Nije mogla ništa da pročita na njegovom zategnutom licu, sem usredsređenosti da prenese jelo s jednog na drugi kraj dvorane. Sto koji je služio, očigledno neka malograđanska porodična proslava — šest nakinđurenih žena i proćelavih muževa — nisu ni obratili pažnju na njega. Kako je mrzela taj udobni restoran i sva mesta »na kojima se dobro jede«, to gastronomsko leglo — izletište, puno umnoženih usta što su ozbilјno žvakala hranu kao da obavlјaju neki važan posao, te solidne malovaroške očeve porodica, njihove uvažene supruge, koje su naborima širokih halјina pokušale da sakriju naslage drhtavog sala, sve njih što nisu ni sanjali odakle dolazi kelner koji ih služi, ni kakvu krivicu ispašta u ovoj preuređenoj konjušnici nekih lokalnih seoskih plemića, sa lažnim vandarmima i stilskim ogledalima proizvedenim masovno u italijanskim fabrikama... Imaju planine da vuku svoje debele stražnjice uz njihove staze, reku da peru kola preko vikenda, šumu da beru pečurke, Zamak da ne izgube osećanje slavne prošlosti; sad su joj oteli i njega i postavili ga da im služi, a ne znaju mu vrednost, baš kao seoska deca koja su nekim slučajem dobila preskupu i suviše krhku i složenu igračku kojom ne umeju da se igraju.
Hleba! — ponovi majka. — Opet nisi uzela hleba..
Dete je nepomičnim usnama držalo komad sredine hleba, pilјeći netremice u gošću za stolom.
Kako je slatka! — reče sa gađenjem. — Koliko joj je godina?
—Devet — odgovori majka.
—Koga više voliš — upita nervozno — mamu ili tatu? Dete je nepoverlјivo ćutalo.
—Kaži: oboje! — reče otac.
—U koji razred ideš?
—U treći — reče ponosno majka.
Nije smela da podigne pogled, a osetila je da on već stoji iznad nje i da čeka.
Pa, ne znam... — promuca, plašeći se da će iznenada zaurlati. — Zaista ne znam...
Jagodice njegovih ispruženih prstiju na ivici stolnjaka pomeriše se besmisleno. »Samo da me dodirne!«
Ako mene pitate — reče otac — ovde vam je najbolјa divlјač. Imaš li još fazana?
Pogledaću — odgovori kelner muklo. Naklonio se i otišao.
Gledala mu je u pleća dok je koračao prema kuhinji: ima štrklјaste lopatice, kao u kakvog neuhranjenog mladića. Želela je da zagnjuri oči, nos, usne — čitavo lice, u ta mršava leđa, da ga obuhvati rukama i da se zajedno probude iz ružnog sna, za koji nema nikakvih izgleda da će se uskoro završiti, a dete preko puta nje kao da je već naslutilo tajnu da je uhoda u ovom ukletom Zamku i da ovamo nije došla radi jela, kao ostali pošten narod, već radi nekog nedozvolјenog posla. I svi ostali, činilo joj se, znali su zbog čega je tu: čovek za šankom aperitiv-bara, garderober, čuvar parkinga, koji bi je uvek pogledao kada je ulazio da nešto popije; gosti lica zajapurenih od jela i pića, i njihove žene koje su zaslužile svoje subotnje uzimanje hrane
čitav svet kao da se odjedanput pretvorio u lažni restoran-zatvor, ispunjen zadovolјnim i sitnim gostima koji žvaću čvrstim vilicama... I niko sem nje nije nalazio ništa čudno što su kelneri kažnjenici, a šefovi sala nadzornici — sve je to bilo potpuno prirodno, svi su već uhvaćeni i osuđeni na doživotno varenje hrane.
Zašto si došla? — prošaputao je nagnut nad njeno uvo, dok je vilјuškom i kašikom vešto prebacivao parčad raskomadanog fazana sa poslužavnika na njen tanjir. — Graška?
—Ne, hvala...
Osećala mu je dah u kosi; onaj njegov poznati miris ipak se probijao kroz oštar vonj nekog dezinfekcionog sredstva kojim je bila natoplјena njegova bluza.
Kako, inače, da te vidim?
Postoje dani za posete.
Tada ti dolaze žena i deca...
To je glupo! — kazao je sipajući vino u čašu, a zatim je novom, čistom pepelјarom poklopio upotreblјenu i vešto vratio čistu na sto.
Čovek je žvakao čačkalicu.
Ovakve posluge nema nigde! — reče, obraćajući se, za svaki slučaj, više svojoj ženi nego njoj. — Svaka im čast!
Htede da kaže:
»To što jedete u bivšoj grofovskoj konjušnici nije nikakav razlog da se ponašate kao konji!« Ali, ne. Ćutala je.
Kakav je fazan? — upita žena.
Sjajan! — odgovori.
Sada je stajao naslonjen uz stub pokraj kolica sa kolačima. Posmatrali su se u odsjaju tamnog stakla, da ne bi privukli nečiju pažnju. S leđa mu se došunjao šef sale i rekao mu nešto u uho s ledenim smeškom. Saslušao ga je, ispravivši se jedva primetno u stav »mirno«, klimnuo rasejano glavom i otišao do poslednjeg stola u redu da očisti pepelјare. U potpunoj tišini, koja iznenada nastupi iznad oglodanih kostiju, čula je kako preživa porodica za njenim stolom. Otac kao da je isisavao poslednje sokove iz ovlažene čačkalice koja mu se poput klatna šetala s kraja na kraj usana. List zelene salate naboden na vilјušku stajao je u ženinoj ruci, tačno u visini stegnutih zuba devojčice. Niz salatu se cedilo ulјe.
Ovaj je najbolјi! — kazao je tonom poznavaoca preko čačkalice, rater familias. — Uvek tražimo da sedimo tamo gde on služi...
Tako je blag, nesrećnik — složi se žena.
Neću! — reče kćerka. — Šta mi je guraš?
—Pravi gospodin! — kazala je žena nagnuvši se poverlјivo. — Ipak, znate, kad samo pomislim da je neko od njih, tim istim rukama . . .
Ne, ne... — razmišlјao je njen muž tonući sve dublјe u stolicu. — Ovaj naš pre robije sigurno nije bio konobar! Baš bih voleo da znam šta je bio!
—Što ga ne pitaš? — zamumla devojčica punim ustima.
—Ne govori dok jedeš! — preseče je majka. Zatvorila joj je usta novim navilјkom salate.
»Mogla bih da vam ispričam šta je bio pre«, mislila je, a suze joj se zakotrlјaše po stolu zajedno sa mladim graškom. »Mogla bih ja...«
—Nije vam dobro? — upita je žena islednički.
—Ma, ne! — osmehnu se kroz suze. — To je od luka.
Pokazala je na salatu u kojoj je, srećom, bilo krupno nasečenog luka.
»Ovaj put sam se izvukla, ali od sada zaista moram biti na oprezu. Oni motre.«
Treba li ti šta? — ugrabi malo kasnije trenutak da mu prošapće, dok su čovek i žena bili zauzeti klјukanjem svoje naslednice.
Zastide se zbog straha da joj slučajno ne zatraži revolver ili turpijicu za nokte.
Ne — rekao je. — Želite li još nešto? Razmišlјala je jedan trenutak:
—Možda, palačinke?
—Sa džemom, orasima, flambirane ili u vinskom šatou?
—Sa džemom.
—Sa džemom... — zapisao je u kelnerski blok.
Razgledala ga je sa nežnošću: nedostaje mu jedan zub sa leve strane i nešto je mršaviji. Lepo mu stoji kratko podšišana kosa. Ima srećan oblik glave. Osmehnula se: sa tako retkim talentom za život, on je i od ovog mesta napravio svoj posed, u kome mu je manje neprijatno nego njoj. Opet ima neophodnu publiku čijim se divlјenjem hrani! Zastide se lјubomore koju oseća prema jednom robijašu, ali gotovo da je mrzela tu njegovu neumornu sposobnost da od svakog mesta i od bilo kakvog položaja, ma kako oni loši bili, izvuče neku prednost.
A, što je najgore, i pored svega, uhvatila je sebe kako sa uživanjem jede! Neprospavana noć u vozu i predugi dan u kome je popušila bezbroj cigareta i popila desetak crnih kafa, učinili su svoje; ona je — o, gospode! — ona je osećala užasnu glad. Ona što je do pre pola sata verovala da će skapati od tuge kao kučka za izgublјenim gospodarom, ona što je živela hraneći se samo patnjom; naterana njegovim lukavstvom i nežno hitrim prstima koji su je služili sa prefinjenošću poznavaoca — ona je jela! Sekla je meso, grabila vilјuškom i nožem mladi grašak, krompir, sitno seckanu šargarepu; proždirala palačinke, uživajući u zalogajima što su klizili prema želucu i protiv volјe joj činili zadovolјstvo; prisilјavali je da prestane misliti na bol, da se uspava i opusti, da gotovo zaboravi gde se nalazi i zbog čega je, uopšte, došla u Zamak... Eto, to je život: gladni — uzimaćemo hranu, žlezde će lučiti neke svoje nepoznate sokove, varićemo poslednju večeru i dok budemo ležali mrtvi. Kako je sve to ponižavajuće, mislila je ne prestajući da guta zalogaje. Pomisli još: kakva je čovek životinja, a reče:
Ovde se zaista sjajno jede! —a onda se zgrči od bola: »Osam godina,
bože, osam godina! Izići će odavde kad mu budu pedeset i dve; šta da započnemo sa pedeset i dve?«
Zgrabila ga je za ruku i zarila mu nokte u dlan ispod raširene salvete kojom je čistio mrve sa stola. U tom trenutku, ka njima krenu šef sale.
Zažmurila je od užasa što je otkrivena dok joj se približavalo njegovo strogo, nepomično i dostojanstveno lice sveštenika. Ko zna na kakav će ga težak posao vratiti zbog nje? Uvek je kvarila sve što bi takla u njegovom životu. Nadzornik je bio već nad stolom i sada ih je gledao očima za koje nema tajni.
Jeste li zadovolјni večerom? — upita.
Oh, da, da... — promucala je. — Veoma.
Imate li primedbe?
Ne — reče. — Zaista, nemam.
Stavila je novčanicu ispod računa koji je ležao u poluotvorenoj salveti na tanjiru.
Pa, dođite nam opet... — reče nadzornik. Gledala je u svog kelnera:
Svakako — reče — svakako ću ponovo doći!
Pustili su je da se digne od stola i da gotovo dotetura do vrata, osećajući im poglede na temenu, na leđima, na bokovima i listovima nogu, a onda, kada joj je ruka već bila na kvaki, nadzornik je zovnu:
Hej — viknuo je — zaboravili ste ovo...
Šta?
Upalјač.
Hvala — reče i iziđe u noć.

[You must be registered and logged in to see this link.]




ČOVEK KOJI JE DOBIO ULICU


Kada je poznati pesnik N. N. odlučio da zbog narušenog zdravlјa napusti na izvesno vreme Beograd, izabrao je za svoje privremeno boravište živopisan gradić u dubokoj unutrašnjosti, u kome je davno pre poslednjeg rata proveo nekoliko srećnih dečačkih raspusta.
Prvih dana niko od meštana, sem kelnera koji ga je usrdno služio u bašti mesnog hotela »Evropa«, nije smeo ni da mu priđe. Sedeo je potpuno sam, okružen neprobojnim oreolom svoga mita. Po varoši se pričalo da pije samo hladnu lozovaču. Orlovskog držanja, visok i još uspravan, mada je uveliko prevalio šezdesetu, šetao je senovitim drvoredom pokraj smaragdno zelene reke dostojanstvenim i odmerenim korakom, poput sopstvenog spomenika koji samo čeka na njegovu smrt pa da bude izliven u prirodnoj veličini.
U deset pre podne sačekivao je sveže novine iz glavnog grada i, pošto bi ih lagano prelistao, bio je zadovolјan što više ni u čemu ne učestvuje. Gadile su mu se polemike, zla krv što bi se uzmutila u vreme dodelјivanja važnih nagrada, zadimlјeni Klub književnika, u koji se ulazi kroz zlobne poglede što seku kao žileti... Patio je od nesanice. Budio se obliven hladnim znojem kada bi se njegov stan zatresao u bunilu od tramvaja... Po ko zna koji put preispitivao je svoju odluku da se ovde nastani, i uveravao se da je u pravu. Zar nisu svi ruski klasici živeli po selendrama i varošicama? Zar Pol Gogen nije izabrao Tahiti, Rembo daleku Abisiniju, Hemingvej ribarsko selo na Kubi, Lorens Darel — Krf, a Robert Grejvs — Majorku? Uz to, sa svojom, inače prilično visokom penzijom jedva je sastavlјao kraj s krajem u Beogradu, a ovde je stanovao kao gospodin čovek u hotelu i još mu je ostajalo više od polovine novca! Sem toga, preplanuo je i već prvih dana povratio čvrst i zdrav san.
Meštani su ga gledali sa strahopoštovanjem. Mnogi od njih učili su još u
osnovnoj školi njegove rime napamet. Smatralo se velikom čašću što je pesnik, od svih mogućih mesta u zemlјi, odabrao baš njihovu varošicu da se u njoj nastani, potvrdivši još jedanput ono što su oni sami godinama tvrdili (a niko ih nije uzimao ozbilјno), da nigde nema tako zdravog vazduha i vode, ni tako zgodnog položaja na visoravni okruženoj brdima, i tako blage klime.
Kao svi palančani, i oni su bili smrtno zalјublјeni u svoj gradić. Smatrali su da ga javnost nepravedno zaobilazi, s obzirom na njegovu dugu tradiciju, prirodne lepote i važnu ulogu koju je nekada igrao u istoriji.
Među prvima u gradiću, Pesniku su prišla, drhteći, dva lokalna novinara iz Opštinskog lista. Zamoliše ga za intervju. Nije im ga rado dao, ali kad već pristade, hvalio je učtivo njihovo mesto i klimu, izjavivši da više ne može da podnese nesnosnu gužvu glavnog grada i da ni oni sami ne znaju kakva je blagodet živeti ovde! Izjavio je još da »provincija nije geografski,nego duhovni pojam!« i da ga mnogo više veseli i odmara pogled na široko Varoško polјe, nego na sva Jelisejska polјa zajedno!
Pravo ima čovek! — govorili su oduševlјeni čitaoci. Ne bih ja dao ovo naše ni za stotinu metropola!
Umirući od straha kako će to primiti, stalni gosti hotela »Evropa« poslaše mu litar lozovače za sto. Zahvalio se kelneru.
Naredne nedelјe, u staroj većnici pretvorenoj u restoran, predsednik opštine priredio je večeru u njegovu čast. Tom prilikom, Pesniku je i zvanično ponuđeno da grad adaptira za njega jednu staru kuću u najlepšem delu varoši. Nije u redu, govorili su domaćini, da tako izuzetno veliki čovek stanuje kao samac u hotelu! Odbio je i podigao čašu u njihovo zdravlјe.
Šta će mi kuća — kazao je — kad ću jednoga dana imati čitavu ulicu! Zatim je razbio čašu. Zvanice, koje su se plašile da je slavni čovjek,
možda, knjiški molјac, odahnuše i bi im drago što su se uverili da je kao i ostali. Predsednik naredi da se zatvori restoran i pozva ciganski orkestar u separe da svira samo za njih. Tako se ispostavi da je mesna bibliotekarka rođena kafanska pevačica (pevala je gostu na uvo »Šano, dušo, Šano, mori...«), dok ju je upravnik škole pratio na violini. Mesne lepotice su se nadmetale koja će se više dopasti Pesniku i, ko zna, možda tako ući i u neki njegov sonet. Godinama pre toga, susretali su mu lice samo na fotografijama i u televizijskim emisijama. Sada je bio tu — gotovo njihov sugrađanin, komšija, njihova svojina. Mnogi već te prve večeri pređoše sa njim na ti!
No, već posle dva dana počeše da kolaju čaršijske priče da sa njihovim uvaženim gostom nije baš sve u najbolјem redu! U berbernici se pripovedalo da je sigurno nešto zgrešio u Beogradu, pa je odlučio da se na neko vreme skloni na mirnije mesto dok protutnji oluja. Nekoliko uglednih funkcionera, sa dobrim beogradskim vezama, raspitivalo se kod uticajnih prijatelјa o čemu se radi i može li se, možda, nezgodno protumačiti iznenadni boravak jedne tako istaknute ravne ličnosti u njihovoj skromnoj sredini, poznatoj oduvek no tome što u njoj nikada nije bilo nikakvih »slučajeva«, jer su uvek
ostajali budni. Umiriše ih, rekavši da je Pesnik po svoj prilici izabrao njihovo mesto samo zbog uspomena iz detinjstva.
Kada i ta senka bi otklonjena, počeše da ga pozivaju i po kućama. Najčešće je odlazio kod ginekologa neosporno najmoćnijeg čoveka u gradu (poznavao je sve skrivene porodične tajne), a i sam je »pomalo žvrlјao pesme za fioku!« Pili su u njegovoj pompeznoj vili, koju je narod zvao Abortana, jer je bila podignuta uglavnom od pobačaja. Odlazio je i kod advokata, veterinara, pa čak i kod popa i komandira milicije. Često bi ostajao i na spavanju kod svojih dokonih domaćina, koji mu nisu dozvolјavali da se vraća u hotel. Pričao je o sebi, o Beogradu i pariskim danima, žaleći se na pakleni ritam života, smog, nepravedne kritičare, Akademiju nauka i rđavu, zaleđenu hranu... Ugađali su mu kuvanom jagnjetinom, koju je voleo više od svega, donosili mu sveže, tek upecane pastrmke, naručivali za njega mlade sireve i kiselo mleko, u kome je zabodena kašika stajala uspravno, toliko je bilo gusto! Više nije bio sam. Za tri meseca ugojio se jedanaest kila. Zauzvrat, da se nekako oduži domaćinima, napisao je za Književne novine
»Sonet o Zelenoj reci«, a za Politiku napis o varoškoj Tvrđavi, koju bi
svakako trebalo obnoviti.
Ali svakog čuda za tri dana! Uskoro, nakon početnog oduševlјenja, ginekolog poče da sklanja u ormar skuplјa pića, viskije i konjake, koje su mu donosili pacijenti, a umesto toga, na stolu se sve češće nalazila obična rakija brlјa. Pesnik kao da nije ni primećivao fine promene u ophođenju i gostolјubivosti što se hladila, smatrajući da je i sam postao građanin male varoši, zasluživši tako prisniji odnos. Jednoga dana, preseliše ga zbog neke važne delegacije iz najbolјe hotelske sobe sa balkonom u jednokrevetnu sobicu s pogledom na stenu iza hotelskog zdanja. Kad delegacija završi posetu, više ga nisu vraćali u raniju sobu, čiji su prozori gledali na brda i reku. Rasejan, kao što ga je bog dao, nije ni primećivao da mu sobarice više ne raspremaju postelјu. Ručnike su mu sada menjali svakih petnaest dana, ostao je bez televizora i telefona, a o svežem cveću, koje je zaticao svakog dana u vazi, nije bilo ni govora! Neprovetrena soba primi zadah osamlјenog vuka koji se povukao u poslednji brlog, što je vonjao po jeftinom duvanu, rakiji, ostacima hrane, starim novinama i skorenoj sapunici na umivaoniku.
Nije mogao da odbije dve-tri književne večeri po obližnjim selima, gde su
ga u čudu gledali, i poetski čas u mesnoj osmogodišnjoj školi. Još su ga pokazivali slučajnim namernicima kao lokalnu znamenitost, ističući da je on, čovek koji je video toliko sveta i upoznao tako mnogo značajnih lјudi što su menjali istoriju, ipak shvatio da je njihovo mesto kudikamo najbolјe, što
su oni, uostalom, oduvek tvrdili. Stajao je i ponavlјao komplimente kao pokvarena gramofonska ploča, a onda su ga opet zaboravili.
Kada bi šetao ulicama, deca su već izvikivala njegovo ime (to se u toj varošici smatra izuzetnom šalom i zove se prozivanje), pa se sakrivala u kapije i bašte. Uzalud se okretao i pretio pesnicama praznoj ulici, uzalud je rikao od besa kao stari bik koji se brani od nevidlјivih obada — prozivanje se nastavlјalo do ludila! Sve češće su ga napijali i zbijali s njim šale. Pijan, urlao je svoje čuvene stihove kafanskoj publici koja se previjala od smeha. Jedne večeri, lajao je čak za opkladu na mesečinu, što izazva pravo oduševlјenje meštana. Otrovni provincijski duh, protiv kojeg se čitavog života borio poezijom, razjedao je lagano svojom kiselinom njegov plemeniti zanos. Uhvaćen u nevidlјivu paučinu, jedno vreme se bezuspešno batrgao, a onda se prepusti sudbini i paukovu mrežu pretvori u udobnu lјulјašku za popodnevni dremež. I tako su se tromo vukli pospani dani... Sve ređe su ga pozivali na večere, a i kad bi ga pozvali, stolovi nisu bili onako obilato servirani kao u početku — nasuli bi mu tanjir čorbe u kuhinji, dodavali flašu rakije i čašu za vodu, pa čekali da se napije i proklinjući otetura u noć. Varošica je, najzad, likovala nad slavnim čovekom iz velikog grada. Svako je mogao da upre prstom u njega, dok je posrtao prema hotelu, i da kaže svojoj porodici: »Eto vam, to su navodno ti veliki lјudi! Pogledajte samo kako baulјaju po bifeu, kako spavaju na stolu, kako prave od sebe budale! Slava nije nikada ni postojala niti postoji! Postojimo samo mi, oprezni i trezveni građani, koji se nikada nisu ni peli tako visoko da bi tako nisko mogli pasti. Je li to taj čovek koji je čitavog života davao intervjue, predsedavao sednicama, pozirao fotoreporterima, ulazio u čitanke i bio pozivan na prijeme? Pošalјite nam ih još tuce — videćete šta će od njih da ispadne na kraju! A mi? Mi i pored svega izdržavamo! Mi se ne damo varati! Prosečnost je večna! Jer, ako je on, koji je mogao da bira, došao da skonča baš ovamo, kod nas, to znači da nigde drugde i ne vredi da se živi nego ovde. gde oduvek i živimo!«
Bogu hvala što ne nastavih da pišem pesme posle gimnazije! — reče
veterinar svom društvu. — Evo kako bih završio.
Rastavlјali su Pesnikovu dušu na delove, baš kao što deca rasturaju lutku da se uvere kako u njoj, u stvari, ničeg nema.
I tako, dok je oronuli Pesnik propadao iz dana u dan, na zadovolјstvo čitave varoši, još jedanput se pokaza kako kod nas ne vole lјude koji se izdvajaju značajem i veličinom. Ako se neko od bližnjih, na nesreću, uzdigne visoko iznad ostalih, svi će, ko svesno, ko nesvesno, pokušati iz petnih žila
da ga svuku dole i učine sebi ravnim. Ako ga ne proglase častolјupcem, proglasiće ga čovekom koji iznad svega voli novac; ako niko ne poveruje da je peder, pričaće se naokolo da radi za neku stranu službu, ili da je, jednostavno — plagijator; da zavodi maloletne devojčice, da je denuncijat, amoralna nakaza, uobraženko... Dok je gostila Pesnika, varošica je uporno i strplјivo tragala da mu pronađe slabo mesto, a on je za to vreme lakoverno primao njeno gostoprimstvo. Najzad, pronašli su ono što su tražili: bio je, dakle — pijanac! Pustili su ga da potone na njihove oči u dosadu i piće, pomažući mu svesrdno u tome, da bi se svojom trezvenošću izdigli iznad njega i tako dokazali sebi da su bolјi.
Ali kada čoveku jedanput krene nizbrdo, nema bolјeg naroda na svetu od našeg! Pošto su mu razbili mit u komade i razbucali tapije na veličinu, samleli odlikovanja, nagrade i ostala priznanja, više im nije bilo potrebno da ga dalјe blate. Najzad su bili iznad njega, pa zavist smeni sažalјenje. Lečili su ga besplatno u gradskoj bolnici, ponovo pozivali na svečanosti i nedelјne ručkove, a u skromnoj hotelskoj sobi pojavi se opet stidlјivo stručak polјskog cveća u čaši. Tapšali su ga pokrovitelјski po ramenu i bili zabrinuti za njegovo zdravlјe, koje obilno polјulјa manija gonjenja. Najzad, onoga dana kada dođoše da mu čestitaju šezdeset i sedmi rođendan, Pesnikovo srce ne izdrža toliku pažnju i on se sruši pokošen moždanim udarom. Preneli su ga helikopterom u jednu uglednu beogradsku kliniku, gde je sledećeg dana umro.
Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao danas nosi
njegovo ime. On, najzad, ima celu ulicu, istina bez kuća. Pomišlјa se i na to da se u hotelu otvori njegova memorijalna radna soba (i to ona prva, sa balkonom), u kojoj bi ekskurzije mogle da vide pesnikovu ugašenu lulu izjedenog kamiša, naočari i poslednje rukopise pisane na jelovnicima. Sada, kad ga više nema, ponovo je mit, pa ginekolog ne propušta da svakom detalјno ispriča koliko je s pokojnikom bio prisan.
Varošicu u brdima obuzima opet uzbuđenje. Čuli su, naime, da se jedan veliki prestonički slikar sprema da se nastani u njihovom mestu. Već je formiran Odbor za doček.

[You must be registered and logged in to see this link.]


DAMA SKITNICA


Nina je osetila da je uletela u klopku istog časa kada joj je ćopavi kelner u zapuštenom restoranu hotela »Evrope« tresnuo na sto dve boce piva koje nije naručila. Čaše nije doneo. Očigledno, ovde, u ovoj zabitoj varošici, pivo se pilo pravo iz flaše. Nјen pogled naliven zebnjom srne koja je osetila vonj hajkačkih pasa podiže se prema rošavom konobarovom licu, no ono nije odavalo ništa drugo sem pomirenosti sa sudbinom što ga je bacila ovamo, bogu iza nogu; možda i malo umora od beskrajnog ponavlјanja istih slučajeva, što su uvek počinjali s dve boce piva.
—Od društva pored muzike... — procedi i otetura prema šanku.
Za godinu dana provedenih na neprekidnim putovanjima po palankama i gradićima duboke unutrašnjosti, stekla je izvesno iskustvo s muškim nasilјem; nije ga se, naime, plašila razumnim delom svoga bića, ali postojao je jedan drugačiji, teško odrediv egzistencijalni strah; tačnije, nelagodnost pomešana s osećanjem poniženja i bespomoćnosti, koja je u Nini s vremena na vreme razvijala krivicu što je žena, što se bavi ovim teškim zanatom putujućeg prodavca knjiga, što je uz to još dovolјno mlada da bude privlačna muškarcima, što drukčije izgleda i što na licu, ma koliko da se uspešno skrivala, nosi neki beleg koji neprestano privlači napasnike i kabadahije želјne nasilјa i nežnosti.
Mada se na ovim putovanjima trudila da izgleda što neupadlјivije i ne izaziva ničiju pažnju, pa je zbog toga skratila čak i svoju raskošnu smeđu kosu na učtivu dužinu (šta je učtiva dužina na Balkanu?), a upadlјive boje i posebne krojeve odeće za putovanje zamenila, činilo se zauvek,  jednostavnim sakoom i pantalonama od džinsa, i na taj način se u muškaračkim krajevima, u koje je često zalazila, gotovo prerušila u muškarca; otkrili bi njenu mimikriju već nekoliko trenutaka pošto bi stigla u kakav učmali gradić da prodaje knjige. Kao da je iz Beograda, gde je rođena i odrasla, ponela sa sobom i neku tipično čubursku drskost u hodu ili držanju glave, u načinu na koji je vozila svoja mala žuta kola, »dijanu«, oštro i mangupski obesno.
Ta pozna, usamlјenička večera u jedinoj otvorenoj kafani jedinog mesnog
hotela, u stvari, običnog svratišta s tri sobe na jedinom spratu, bila je  kriva za neprilike koje će, osećala je to čitavom površinom kože, uskoro naići. Nije više mogla da izdrži glad (nije ništa okusila od jutra), a nije joj se ostajalo u memlјivoj sobetini s tri različita kreveta, prekrivena umašćenom vojničkom ćebadi. Beli, olupani bokal za vodu, s umivaonika od pre rata, gledao  je glupo, poput gusana; zavese su bile pocepane, ručnici providni od česte upotrebe, a rasušeni ormar, velik kao kuća, ispuštao je nešto slično jecaju kad god bi otvorila njegove rasklimatane vratnice. Spustivši se u restoran na večeru, izneverila je inače svoje lično pravilo da u ovakvim slučajevima nosi uvek nešto za jelo u svojoj putnoj torbi. No, njena »dijana«, čiji je stražnji deo bio zatrpan paketima knjiga, opet je izdala; izgubila je sat i po nameštajući gore u brdima ventilator za hlađenje motora, čiji se zglob razlabavio, pa je stigla u Mesto pošto su sve prodavnice i pekare bile već odavno zatvorene.
Kroz gusti dim jeftinog duvana, zadah piva i vinjaka, znoja i prašine, treštala je pakleno ozvučena pesma:
»Oj, živote, moja tugo, oj, kafano, moja drugo...«
Podrhtavao je drveni olajisani patos, tresle se čaše na stolovima, slaveći moć elektične energije provedene čak i u harmoniku tamnoputog pevača, čiji su prsti bili okićeni prstenjem svih oblika. Pogleda ispod trepavica društvo pokraj kafanskog orkestra, praveći se da pažlјivo reže bečku šniclu; utvrdila je u jednom jedinom blesku ko im je ovan-predvodnik. Bio je to već na prvi pogled prilično opak kosooki momak s crnim brkovima, pomalo azijatskog izgleda, elegantan na provincijski način, sapet usko krojenim belim odelom, na čije je revere bila drsko izbačena kragna crne košulјe. Sedeo je bahato, okružen svojim društvom u poretku potkovice. Prepozna im istog časa karakter; sirovost, beznađe i dosada gladna nasilјa osećala im se u svakom pokretu; u olabavlјenim kravatama i spuštenim stomacima, podvezanim kaiševima s krupnim metalnim kopčama. Bili su mlađi od nje — nijedan preko trideset godina. U ovom času zurilo je u Ninu najmanje dvanaest pari podlivenih, caklećih očiju, iz kojih je emitovana zajednička poruka: mala, večeras će ti se nešto strašno dogoditi i to neće biti sve!
Nije se toliko plašila pretećeg poretka ovog mizanscena koliko je
ponižavalo to zlobno cerenje puno zlatnih zuba i zjapećih crnih rupa, tamo gde su zubi nedostajali, tih očiju i vilica što su je gutale — kao da nije bila uopšte lјudsko biće, već nakazno smešan predstavnik nekog posve drugog roda: žena-žaba, patulјa, riba-devojka u putujućim cirkusima, u čije je šatre ponekad ulazila. Tek  posle  izvesnog vremena  otkri  poreklo  te nelagodnosti
bila je jedina žena u kafani! Ta činjenica je sledi. Da li se tako oseća Crnac na Jugu, žena u pederskom klubu ili makro na kongresu sifražetkinja?  Bilo je kasno da ma šta popravi: tek tada shvati da ce nalazi u kraju gde je kafana muška privilegija. Žene su u ovoj palanci već odavno spavale ili čekale muževe da ih pretuku ili traže pečenje pita i bureka u ponoć. Upala je zabunom u muško svetilište.
Nije trebalo dugo čekati na kaznu: mudonja u belom odelu opkorači naslon stolice pokraj njene i sede. Stolica zacvile pod težinom njegovog, kao tuč nabijenog tela.
—Ako gospojca dozvolјava? — nakloni se i dohvati jednu od dve boce piva koje su ga čekale. Kucnuo je flašom o flašu. Nina odloži nož i vilјušku  i obrisa usne krajičkom papirnate salvete.
—Gospojca ne pije pivo?
—Ne, hvala... — reče s uzdahom.
Mudonja zabaci glavu i istrese u jednom dahu čitavu bocu u sebe, dok je Nina mirno posmatrala kako mu se ravnomerno kotrlјa adamova jabučica. Na srednjem prstu nosio je krupan zlatan prsten, sličan bokseru. Nina se zagleda u njegov oblik dok je pio: klupko nagih muških i ženskih tela parilo se u kovitlacu oko crnog kamena. Obrisao je pivsku penu s brkova i zagledao se u Ninu, kao da je tek spazio;
—Odakle si?
—Iz Beograda …
—Svi ste vi iz Beograda! — zareža. — Pitam te, odakle si?
—Iz Beograda... — ponovi Nina.
Kako je Beograd bio daleko! Eto, ovde u Mestu nisu verovali da neko može da bude iz njega!
Iz Beograda... Znam ja Beograd! — reče čovek. Služio sam vojsku na Banjici.
Stvarno? —osmehnu se Nina, misleći na to koliko će dugo da traje ovo mučenje. Važno je ne izgubiti prisebnost. Dočekivati meko udarce. Ne izazivati, a ipak gledati u oči. Pokazati izvesnu dozu zanimanja, zadržavši se na tačno određenoj granici. Ne pružati nikakav otpor pre nego što bude neophodno. Možda bih ga mogla zaustaviti, pomisli, samo kad njegovo društvo ne bi očekivalo predstavu. Pogleda ih. Iskesili su joj se i teatralno nazdravili, očekujući šta će njihov istureni drugar da izvede. Znala je dobro: čak i da se u njemu pojavi civilizovano biće, sam će ga raspolutiti jednim karate-udarcem, samo da ne izneveri svoju lošu reputaciju.
Međutim, pošto je bio glup i polupijan, a opkoračivanje naslona stolice i
pijenje do dna boce piva iscrplјujuće, morao je uskoro nešto da preduzme.  Uz to, njegove drugare ne bi zadovolјio brz i lak upeh; hteli su mrcvarenje,  ne znajući da je njihovom predvodniku mašta večeras, očigledno, zatajila.
Nina pređe pogledom preko gostiju u kafani. Svi su  zijali  prema njihovom stolu. Kada bi joj pogled dodirnuo bilo koje od tih loše obrijanih lica, sva bi se istog časa iskesila udvorički — verovatno, niko nije smeo da nekažnjeno pokvari ovu uobičajenu predstavu. Čak ni dva milicionera, koji su, utegnuti u kožu, mašući razmetlјivo pendrecima, obilazili dvoranu blagonaklono pozdravlјajući svoje pripite sugrađane. Zaustaviše se kod društva pored orkestra i zapališe cigarete. Zabacili su šapke na teme i popili no pivo.
Možda bi ovaj pomogao? — mislila je Nina, gledajući jednog po jednog čoveka u sali. Ne. On, ne. I on se kesi očekujući spektakl. Ovaj? Ni on. Nina primeti mršavog proćelavog muškarca četrdesetih godina, koji je pognute glave jeo sam za malim stolom uza zid. On je jedini nije ni pogledao. Izgleda da mu je bilo neprijatno pa se pravio da uopšte ne  primećuje  šta se događa za njenim stolom. Shvati da od njega ne treba očekivati nikakvu zaštitu. Mršava ramena i stakla naočara, bez okvira. Mesna mastilјara, uplašena od rođenja. Šta da potraži pomoć od milicionera? Ispala bi smešna. Ništa se još nije dogodilo. Samo je jedan meštanin za trenutak seo za njen sto i častio je bocom piva. Mogla bi još da odgovara za lažnu optužbu.
Hoće li gospojca, možda, neko finije piće?
Ne, hvala. Ne pijem.
Čokolad-liker?
Hvala.
Aero-konjak? Pelinkovac? Ili gospojca iz Beograda pije samo viski?
Odakle je ono gospojca?
Iz Beograda.
Nije Beograd mali! Znam ja: tamo sam služio vojsku, na Banjici...
Odakle iz Beograda?
Sa Čubure.
Čubure-Bubure! — reče. — To ne postoji u Beogradu! Mene gospojca neće zezati. Služio sam vojsku na Banjici, a Čubure-Bubure nisam video!
Dohvatio je i drugu bocu i iskapio je na dušak, pogledavši, dok je pio, krajičkom oka svoje društvo. Oni zaurlaše od smeha. Dobio je još malo na vremenu, ali uskoro će nešto zaista morati da preduzme. Nina mu se zagleda u oči. Preko njegovog pogleda bila je navučena skrama. Ipak, ispod te zle opne svetlucao je negde u dubini topli, još neugašeni plamičak. Pronađi u
njemu lјudsko biće! — naredi Nina sama sebi. I on je čovek, sin svoje majke, sigurno dobar prema njoj, bivše dete koje je neko nekada davno povredio, pa se sad sveti svima. Pomisli na njegove beogradske mesece u vojsci, na bescilјna nedelјna lutanja po tmurnom staničnom kraju, na prezir otmenih beogradskih devojaka prema geacima (osamlјenost i osveta), pomisli na čamotinju jednog ovakvog mesta, gde je posle deset sati otvorena još jedino ova kafana, gde trune iz noći u noć... Šta bi mogao da bude po zanimanju? — pita se Nina. Šofer? Bagerista? Ne, ima odnegovane ruke. Mesni kockar? Previše je trom i bez refleksa za taj zanat.
A čime se vi bavite? — upita.
Pogleda je, zapanjen kako iz tek uhvaćene, sapete ovce, kojoj upravo podnose nož pod grlo, može izleteti tako drsko pitanje, umesto dahtanja i užasa, što se on, neosporni gospodar Mesta i lјudi u njemu, približio njenom stolu, odabravši je kao žrtvu. Oči mu se suziše u dva opasna proreza.
Svačim — procedi.
Kao da je tim »svačim« želeo da joj kaže: ne, mala, ovo nije učtiva gospodska igra, ovde nema razgovora, ja sam tu da pitam, a ne ti! Nisam toliko naivan da me trikom ponovo nateraš u lјudsko biće. Postaću to sutra, kad odem u zoru na posao, ne pre toga — duga je noć... Da smo u drugim prilikama, bio bih kao i ostali, dobar i učtiv; da si mi u kući, da si mi sestra, rođaka, kuma, komšinica, ali one su sve poštene, one ne ulaze u kafanu u jedanaest sati; zna se gde je mesto ženama! Sama si kročila ovamo, jesi li ili nisi? Niko te nije zvao, a kad si već ušla nepozvana, pravila ovde određujem ja, a ne ti!
Kako se... kako se zovete? — načini Nina sledeću grešku.
Ne zovu me! — nasmeja se čovek imbecilno otkrivši krupne bele zube sa naglašenim očnjacima. — Sam dolazim. Sam!
Izvukao je bez pitanja cigaretu iz Ninine kutije »kenta« i zapalio je  njenim upalјačem. Pogleda ga sa zanimanjem i stavi mirno u svoj džep. Izbačena ovim poslednjim gestom iz ravnoteže, koju je bezuspešno pokušavala da povrati, Nina preklinjući pogleda milicionere, koji su već izlazili iz kafane, popravlјajući remenje na uniformama.
Da prošetamo malo?
Paralisana strahom, ništa nije odgovorila. Nјegova teška šapa spusti  se na njenu ruku. Pokuša da je izvuče, ali nije uspela. Samo da se nekako dočepa svoje »dijane« i potraži u njoj spas! Ali, šta bi to vredelo? Momak je najpre ne bi pustio da sama iziđe iz kafane, a onda »dijanin« motor se teško palio. Čak i da uspe da pokrene kola, ne bi daleko stigla; pred hotelom
»Evropa« bilo je parkirano nekoliko snažnih automobila i motorcikla — teško da bi se izvukla iz kotline strmim serpentinama, a da je oni pre toga ne stignu. Možda bi muzičari pomogli? Ne. Oni su mirno pakovali instrumente. Baš ih briga. Društvo pokraj orkestra poče da se polako diže od stola. Klatarili su se laganim, pretećim korakom, grickajući čačkalice u uglu usana. Prođoše pokraj njihovog stola i ne pogledavši ga.
—Hajde, mala, diži se! Vreme je...
—Vreme za šta? — prošaputa Nina bledim usnama.
—Videćeš!
Krvnik i njegova žrtva. Koliko se samo puta pitala zašto su  svi oni lјudi  po logorima mirno klečali čekajući da ih dotuku, zašto nisu pružali otpor svojim dželatima; možda samo krik (i to je dovlјno) ili šamar,  udarac  nogom, bilo šta? Zašto su tako bespomoćno čekali da ubice dovrše pušenje cigarete, ugase opušak, obave snimanje čitavog prizora, da naoštre nož, očiste sekiru; zašto su gledali pred sebe u zemlјu, koju će za koji tren  natopiti krv iz njihovih žila? Zašto? Zašto? Šta su mogli da izgube kad su već stigli na vrata smrti? Razgledajući pokatkad te stravične fotografije, Nina je duboko verovala da bi, da  se nađe u sličnoj situaciji, nešto sigurno preduzela: potrčala bi bar i pala pokošena rafalom, grebala, ugrizla bi ubicu, iskopala mu noktima oči, ili bi svezana pojurila ka prvom zidu i razmrskala lobanju o njega — bilo šta bi učinila samo da pruži dokaz lјudskog dostojanstva, da će sve dok bude živa pružati otpor zlu, nikada ne pristajući na nasilјe. Ali najveći broj žrtava nije ništa preduzeo. Kao da je iz njih odjedanput istekla sva energija. Sada je shvatila zašto. Ne, nije to  bila nada da će se izvući, da će u poslednjem času stići pomilovanje — za tako nešto  nije bilo nikakvih izgleda. To je bio strah od poniženja; neka vrsta paralisanosti dubinom ponora koji se, verovatno, pred njima otkrivao kada  bi sasvim izbliza ugledali ove iste oči kakve je imao i njen mučitelј,  s  odsutno svirepom mrenom, kroz koju nije mogao da se probije tračak ni logike ili samilosti, ništa lјudsko. Možda su tada, u svojim poslednjim trenucima, najzad spoznali suštinu čoveka-zveri, svu žestinu njegovog zla, svu tamu koja je kulјala iz njega, i skršeni tim očajničkim saznanjem jednostavno odbijali da nastave bitku za život. Jer, evo, gotovo četiri decenije nakon poslednjih pokolјa u ovoj zemlјi, do večeras lako hrabra Nina. takođe nije vrištala, niti udarala, grebala, urlala, preklinjala, nije plakala niti zvala u pomoć; jednostavno, nije činila ništa da se izvuče, stideći se poniženja kome je bila izložena i u ime sebe, i u ime čoveka što je sedeo pokraj nje, i u ime onih kojima je to bilo svejedno, jer su mirno, kao da se ništa ne dešava, jeli,
pili i čavrlјali o svakodnevnim stvarima. Zašto nije ništa preduzimala?  Bila  je užasna sramota da viče ili plače. Možda je ipak posredi samo obična zabuna, možda će se sve završiti dobro? Nije moguće da joj ti lјudi, koje je večeras prvi put videla u životu, žele naneti zlo? Prokleti, mlitavi intelektualac! — pomisli pogledavši ponovo proćelavog muškarca s naočarima. koji je mirno čitao novine iznad ostatka jela na stolu. Čak i ne primećuje šta mi se dešava! A jedini je nosio naočare u ovoj jazbini!
Hoćemo li? — stegnu joj čovek zglob.
Nisam platila... — promuca Nina, očekujući pomoć bar od ćopavog kelnera.
Gospojca oće da plati! — dreknu momak i kelner se  istog časa stvori iza njegovih leđa. Ravnodušno je zapisivao u blok cene jela i pića. Momak joj za trenutak ispusti zglob, da bi mogla da izvadi novac, koji joj je ispadao iz drhtavih prstiju.
I dva piva! — reče.
Molim vas... — promuca Nina. — Molim vas... Zaštitite me! Konobar je mirno sabirao cifre:
Neće vam oni ništa... — reče oborenih očiju — dvadeset šest hilјada trista osamdeset!
Nina mu dade napojnicu, prezirući se kao nikada u životu.
Diži se! — prosikta momak.
A možda je ovo samo stravičan san iz koga će se probuditi u  čistoj  postelјi i isplaziti jezik noćnim morama?
Dižući se sa stolice, momak joj je lagano uvrtao ruku, tako da se i Nina, protiv svoje vole, podiže i učini nekoliko koraka, osvrćući se preko ramena prema dvorani, kao da traži poslednju pomoć. Korak po korak, vukao ju je najpre kroz klepetava vrata hodnika, a onda prođoše pokraj razvalјenih klozeta iz kojih je zapahnu oštar miris mokraće i lizola. Prešli su zatim preko čistog prostora posutog mokrim šlјunkom i našli se na zaklonjenom parkingu, koji je osvetlјavala samo jedna škilјava sijalica. Pritisak na njen zglob se pojača. Momak ju je sada gotovo vukao. Poče da se izbezumlјeno otima, ali se zastide svojih trzavih pokreta; sama je sebi ličila na kokošku tek odsečene glave koja panično klepeće krilima po betonu.
Ne boj se. mala... — režao joj je momak u vrat i uho. Ne otimaj se! Biće ti fino! Nijedna se još nije požalila...
Pustite me, molim vas! — šaputala je. — Molim vas, pustite me. Oh, idiote! To me boli! Pusti me!
Ipak, ma koliko se otimala, njene oduzete noge pravile su same od sebe
korak po korak sve dok je momak ne dovuče do »dijane«, koja je skrušeno stajala u tami, kao poslednji dokaz da je pre ove noći postojao i neki drugi razumniji i bezbedniji život, iz koga je sada bila potpuno isklјučena. Oborio  je grubo na haubu. Nina pokuša da se uspravi, ali joj u tom trenutku puče potpetica. Vrati je na kosinu metala odlučan pokret dlanom, koji je jednostavno pribi za »dijanu«. Ova se blago zalјulјa.
Iz tame tada iskrsnuše i ostali. Neki od njih su držali boce piva u rukama.
Pridržite je! — naredi im vođa.
Dvojica je uhvatiše za ruke, dok treći uđe u kola koja su stajala parkirana u blizini, upali motor, usmeri farove na Ninu i upali svetla.
Duga! — naredi njen otmičar.
Pod mlazom svetla što je peklo oči, Nina za trenutak postade omamlјena noćna leptirica prikovana za šofer-šajbnu »dijane«. Pomisli na pakete knjiga u svojim kolima, za koje je bila pribijena šakama muškaraca, kao na kakvo žuto raspeće. Unutra su — o, apsurda! — ležali kompleti grofa Tolstoja; Dostojevski, Čehov, sabrana dela Aldosa Hakslija, izbor iz Džemsa Džojsa, kolekcija jugoslovenskih romana, filozofi od Platona do Markuzea, tanani Marsel Prust, neprestano u traganju za izgublјenim vremenom... U kakav je to košmar iznenada zapala? Zar svi nataloženi vekovi evropske kulture i civilizacije, čiji su opiplјivi dokazi ležali na metar od nje, u ovoj tmurnoj palanci danas ne vrede ništa? Zar je čitav taj napor dug hilјade godina bio uzaludan, bezvredan, ovde, na ovoj mokroj šlјaci, pod ovim istim evropskim nebom i zvezdama, koje su gledali mislioci, čije je živote i dela vukla preko ove nesrećne zemlјe; zar se, zaista, sve tako završava? Ta misao je potpuno porazi i ona izgubi bilo kakvu želјu za otporom.
Za   to   vreme  muškaraci  su obavlјali   svoj   posao,   kao   da   se   radi o
najobičnijem dranju kože sa zaklane ovce, kao da je u pitanju neki sasvim obični, svakodnevni posao, istina, ne bez izvesne ritualne ozbilјnosti. Nije se čula nijedna jedina reč. Pokatkad bi samo neko promrlјao, nešto kao »zapelo je, otkini ga!« ili »podigni joj nogu!«, ništa više. Najpre joj svukoše sako, a zatim jednim pokretom potrgaše bluzu, čija se dugmad otkotrlјaše preko haube na šlјunak. Nije nosila grudnjak. Jedan od njih kleknu i otkopča joj pantalone. Svlačio ih je grubo zajedno sa hulahopkama i gaćicama. tako da su joj obe noge bile kao vezane, čak i daje htela da ga udari, a nije. Najpre joj je izvukao jednu, a onda drugu nogu, uspravio se i šutnuo gužvu tkanine u tamu. Oseti na grudima i mahovini između raširenih nogu toplinu bolesno mlakog vetra, koji se odnekud probijao u kotlinu. I protiv njene vole, bradavice  joj  nabubreše. Zastide  se  zbog  njih. Oslepela  od svetlosti  dugih
farova, Nina ništa nije mogla da vidi. Začu samo nekoliko siktavih zvukova zipa; otvorilo se, znači, nekoliko šliceva. Seti se starog uputstva za ovakve prilike, koje je negde pročitala, da se u bezizlaznim slučajevima ne vredi opirati (biće samo gore), nego se prepustiti na milost i nemilost i, možda čak uživati, kako je to preporučivao neki psiholog.
Uživati, u čemu? U tome kako se na ovom slučajnom parkingu završava jedan život; znala je da je neće ubiti, ali osećala je i to da posle ovoga više nikada neće biti ista: ovde će se završiti duge godine rada na sebi, oplemenjivanje tuđim osećanjima i iskustvom, lekcije iz lepote i sklada, poverenje u lјudski rod i njegovu dobrotu. Pa ipak, ti lјudi su bili njeni sunarodnici, ne nikakvo divlјe azijsko pleme, niti urođenici; nosili su
»seiko« satove, vozili kola, gledali istu televiziju: bili su njena rasa, imali prezimena slična Nininom, govorili su istim jezikom i bio je mir, a ne rat, kada se s ovakvim divlјaštvom unapred računa, a opet se nalazila usred pakla, koji čak niko neće ni primetiti, jer je beznačajan i čest i kod svih, kada čuju za njega, sem blagog gnušanja izaziva uvek i pomalo skaredno zadovolјstvo, poluprikriveno uzbuđenje što golica sputanu erotsku maštu. Želela je da krikne od bola, ali kao u snovima, ma koliko da se upinjala da vrisne i otvarala usta, nikakv zvuk nije izlazio iz nje.
Šta to radite?
Ipak je san. Jedan razuman i odmeren muški glas preseče tišinu punu napregnutosti. U blesku farova Nina ugleda mršavog intelektualca s naočarima kako stoji napet kao luk i drži ruke u džepovima sakoa.
Šta da ti kažem, doktore? — reče zbunjeni vođa čopora. — Nećeš mi ionako verovati...
Pustite je!
Istog časa ruke nepoznatih lјudi skloniše se sa Nininog tela.
Ugasite ta svetla! — Pakao je utonuo u tamu. Pokupite joj stvari!
Nečije ruke joj gurnuše gužvu odeće u naručje. Nјeni mučitelјi pretvoriše se iznenada u senke. Da su zaista postojali svedočila je samo škripa šlјunka iza njihovih koraka, a nešto kasnije palјenje motora i škripa kočnica na krivini.
—Obucite se!
Drhteći, Nina poče da navlači odeću. Za to vreme čovek joj je okrenuo leđa i pušeći ćutke gledao u tamu.
—Možete li da vozite?
—Mogu... Mislim da mogu...
I dalјe drhteći, ušla je u »dijanu« i pokrenula motor. Čovek sede pokraj
nje. Govorio je kuda da vozi. Prolazili su pokraj usnulih kuća, praznim uličicama no kojima se noćni vetar igrao starim  novinama i lišćem  kupusa. U jednom trenutku u farovima se pojavi milicijska patrola. Zaustaviše ih, ali čim su ugledali čoveka pokraj Nine, samo prinesoše ruke šapkama i ukloniše im se s puta. Najzad su se zaustavili ispred omanje zgrade na kojoj je pisalo Ambulanta. Ostavili su »dijanu« u garaži i popeli se mračnim stepeništem koje je mirisalo na medikamente do prostrane sobe u neopisivom neredu, tipičnom za muškarca koji živi sam. Tek kad je čovek upalio stonu lampu, iz Nine provali dugo obuzdavana bujica plača. Tresla se kao u groznici, grizući ustima jastuk.
Samo se dobro isplačite— kazao je.— Biće vam lakše. Činilo joj se da će joj jecaji pokidati utrobu.
Čovek se vratio u sobu s gazom, alkoholom i nekim praškovima. Doneo joj je čašu vode i dao da popije dve žute pilule.
Da vidimo jesu li vas povredili?
Svlačio je lagano ovlaš zakopčanu Nininu odeću, kao što otac svlači kćer koja je pala u parku igrajući se loptom. Prepusti mu se, uživajući u bezbednosti koja je izbijala iz vrhova njegovih prstiju. Očistio joj je ogrebotine na leđima alkoholom i posuo belim prahom.  Poslušno  se okretala u postelјi koja je mirisala na čistog, odnegovanog muškarca, nudeći mu bez stida telo, kojim je baratao oprezno i pažlјivo, s puno blagosti, kao da je neka živa dragocenost. Osećala se kao nekad davno. u  detinjstvu, kada ju je pregledao kućni lekar, u koga je bila potajno zalјublјena. Budi dobra devojčica! Tako... To ništa ne boli, jel' da? Sad malo stisni zube. Vidiš kako si ti hrabro dete! Nisi kao ostala deca. Ponovo je bila naga i osećala čitavom površinom kože prijatnu grubost lanene postelјine. Bradavice joj opet nabubreše, ali ovaj put je nije bilo stid zbog njih.
Dođi… — prošaputa. — Dođi!
Opustite se i spavajte... — kazao je. — Sve će biti u redu.
Prokleti intelektualac, pomisli pre no što utonu u san. Probudila se oko deset sati i bosonoga pronašla kuhinju. Na stolu su ležale rastvorene novine, izmrvlјen hleb, grožđe i mleko. Pronađe u frižideru slaninu i jaja. Jela je čitajući preko zalogaja, sve dok ne primeti da je neko posmatra. Čovek je stajao u dovratku, odeven u beli mantil sa slušalicama oko vrata.
To ste sve samo sanjali! —reče. — Najbolјe će biti ako uspete da se ubedite da ste sve samo sanjali…
Tužiću ih!
Kome?
Šta ja znam kome? Tužiću!
Polako, polako... — rekao je. — Kako mislite da dokažete? Znate li ko su, kako se zovu, odakle su? Poznajete li ih?
Ne poznajem. U stvari, prepoznaću onoga s brkovima u belom odelu.
Čak i ako ih pronađu posle tri meseca, to neće biti dovolјno. Reći će da ste ih sami izazivali.
Ja ih izazivala?
Znate, u ovim krajevima još se veruje da nijedna žena ne može biti silovana protiv svoje volјe. A i tužilac i sudije su iz ovog kraja, znate.
Kako to mislite?
Vidite, kada je knez Miloš trebalo da presudi ko je kriv za neko silovanje, izvukao je sablјu i dao je tužitelјu u ruke: »Hajde, udeni je  u kaniju dok ja mrdam!« — kazao je.
Ali vi ih poznajete! — reče Nina. — Vi ćete posvedočiti! Pogledao je blago, kao nerazumno dete koje ne zna šta je život:
Ja ne svedočim! — kazao je. — Ja lečim. Uz to, vi odlazite odavde, a ja ostajem zauvek da živim s njima.
Zaustavila je »dijanu« na vrhu planinskog prevoja odakle se varoš u kotlini videla kao na dlanu. Obrisa dlan o pantalone. Gledala je dugo Mesto obavijeno dimom žutih fabrika što su ga okruživale poput smrdlјivog prstena; videla je hrpu sivih kućerina, sivog drveća i sive šlјake.
Već su dovolјno kažnjeni što žive ovde, pomisli i potera kola drumom prema severu.