Čarls Dikens-Cvrčak na ognjištu

Čajnik je prvi počeo! Ne govorite mi šta je gđa Piribingl kazala. Ja znam bo lje. Gđa Piribingl može posvedočiti, dok je sveta i veka, da ona ne bi mogla reći ko je od njih dvojice prvi počeo. Ja, valjda, treba da znam? Punih pet minuta, po požutelom holan dskom časovniku u kutu, čajnik je počeo, pre nego što je cvrčak i jednom zacvrčao. Kao da čsovnik nije završio otkucavanje i kao da grčeviti mali kosač na njegovom vrhu nije razmahnuo kosom levo i desno pred nekim mavarskim dvorcem, i pokosio pola jutra tobožnje trave pre no što se cvrčak uopšte i pridružio!
Ta, u mojoj naravi nije da se inatim. To je poznato svakome. Ni po koju cenu ne bih ja svoje mnenje suprotstavio mnenju gđe Piribingl, kad ne bih bio sasvim uveren. Ništa ne bi moglo da me navede na to. Ali u pitanju je istina. A istina je da je čajnik počeo bar pet minuta pre no što je cvrčak dao i jednoga znaka života. Oporecite to, ako možete.

Da vam ispričam kako se to tačno dogodilo. Trebalo je da to učinim odmah, posle prvih reči, ali pomelo me ovo prosto razmatranje: ako pričam priču, moram da počnem iz početka; a kako je mogućno početi iz početka, a ne početi sa čajnikom? Izgleda da je posredi bila neka vrsta utakmice ili ogledanje veštine, razumejte, između čajnika i cvrčka. A evo što je dovelo do toga i kako se to zbilo.
Izišavši u vlažan suton, gđa Piribingl je, kloparajući po mokroj kaldrmi klompama koje su po celom dvorištu ostavljale bezbrojne grube otiske u vidu prve postavke Euklidove — gđa Piribingl je napunila čajnik na bunaru. Vrativši se odmah u kuću , bez klompa (znatno manja, jer one su bile visoke a gđa Piribingl malena), stavila je čajnik na vatru. Dok je to činila, izgubila je strpljenje, ili je čajnik za časak pogrešno postavila; jer, budući da je voda bila neprijatno hladna, i u onom mraznom, snežnom, ledenom stanju u kome kao da prodire kroz svaku vrstu tvari, računajući tu i klompe — dohvatila se nožnih prstiju gđe Piribingl, pa joj je čak i noge poprskala. A kad se mi ponosimo (i s razlogom) našim nogama, i naročito smo uredni u pogledu čarapa, nalazimo da je ovo, bar u taj čas, mučno da se podnese. Sem toga, čajnik je bio nesnosan i tvrdoglav. Nije dopuštao da ga namesti na gornjoj verigi; nije hteo ni da čuje da se ljubazno smesti na žeravici; morao je, kao pijan, da se nagne napred i da curi po ognjištu kao prava budala od čajnika. Bio je svadljiv, pa je bezobrazno siktao i pijuckao po vatri. Vrhunac svega bio je poklopac, koji je gđa Piribingl držala među prstima: on se prvo okrenuo naopako, pa je onda, sa urođenom upornošću koja je bila dostojna boljeg podviga, zaronio postrance unutra — čak do samog dna čajnika. Ni trupina bojnog broda Rojal Džordž nije pružila tako čudovišan otpor kad su je izvlačili iz dubina, kao što se taj poklopac poneo prema gđi Piribingl dok ga je vadila. Čak i tada je čajnik izgledao mrgodan i namćorast; prkosno je držao svoju ručicu, a nos je isturio drsko i podsmevački na gđu Piribingl, kao da govori:
»Neću da provrim. I niko me ne može naterati !«
Ali gđa Piribingl, kojoj se dobro raspoloženje vratilo, protrljala je svoje punačke šačice i sela pred čajnik nasmejana. U međuvremenu, veseo plamen se dizao i padao, obasjavajući malog kosača na vrhu holandskog časovnika, tako da je čovek mogao da pomisli da on stoji posve nepomično pred mavarskim dvorcem, i da se ništa ne kreće osim plamena.
On se kretao, međutim, i spopadali su ga grčevi, po dva u sekundu, sve tačno i odmereno. Ali bilo je grozno videti njegove patnje kad je trebalo da časovnik otkucava; a kad bi kukavica provirila kroz vratanca dvorca i šest puta se oglasila, on bi se svakog puta tresao kao na neki senovit glas — ili kao da ga nešto u obliku žice poteže za noge.
Tek kad bi se žestoko komešanje i brujanje među tegovima i konopcima ispod njega posve stišali, ovaj preplašeni kosač dolazio bi ponovo k sebi. I nije njegov strah bio bez razloga, jer rad ovih klepetavih, koščatih kostura časovnika veoma uznemirava , i ja se veoma čudim kako je moglo da se svidi nekim ljudima, a najviše kako je to moglo da se svidi Holanđanima, da ih izumeju. Postoji verovanje da Holanđani vole široke futrole i mnogo odeće za donje delove svoga tela; zacelo, mogli bi da postupaju bolje i prema svojim časovnicima, a ne da ih ostavljaju tako mršave i nezaštićene.
Sada je, imajte u vidu, čajnik počeo večernju zabavu. Postavši krotak i milozvučan, počeo je neodoljivo da grgoće u svom grliću i da uživa u kratkom i glasnom hrkanju, koje je zaustavio u začetku, kao da se još nije sasvim odlučio da bude prijatan u društvu. Posle dva-tri takva uzaludna pokušaja da uguši ovo drugarsko osećanje, mahnuo se nabusitosti i u zdržanosti, i udario u pesmu tako umilnu i veselu o kakvoj plačevni slavuj još i ne sanja.
I tako jasnu! Bog s vama, mogli ste je razumeti kao knjigu — a možda i bolje nego neke knjige koje bismo vi i ja mogli da imenujemo. Sa svojim toplim dahom, koji je izbijao u neznatnom oblaku i veselo se i lako peo nekoliko stopa, a onda lebdeo nad kutom ognjišta kao na svom vlastitom domaćem nebu, čajnik se raspevao tako snažno i veselo da je njegovo gvozdeno telo zujalo i micalo se na vatri: i sam poklopac, onaj doskora buntovni poklopac — takvo je dejstvo vedrog primera — izvodio je neku vrstu poskočica i kloparao je kao gluh i nem cimbal koji još nikada nije upoznao poslove svoga brata-blizanca.
Nema nimalo sumnje da je ova čajnikova pesma bila pesma poziva i dobrodošlice nekome ko je napolju: nekome ko je u taj čas dolazio udobnom, malom domu i rasplamsanoj vatri. Gđa Piribingl je to savršeno znala, dok je sedela i sanjarila pored ognjišta . Mračna je noć, pevao je čajnik, a natrulo lišće leži pored puta; i gore, sve je magla i tmina, a dole, sve je kal i ilovača; i u svem tužnom, sumornom vazduhu ima samo jedno olakšanje; a ja ne znam da li ono to jeste, jer to je samo jedan blesak; blesak dubokog i gnevnog krmeza tamo gde se vetar i sunce sastaju; to je žig na oblacima što su skrivili da je ovakvo vreme; i najširi slobodan predeo je — duga, tmurna, crna prostirka; i inje je palo po putokazima, i lapavica je na drumu; i taj led nije voda, i ta voda nije slobodna; i čovek ne može reći da je išta ono što bi trebalo da jeste; ali on dolazi, dolazi, dolazi!
I sada se, ako izvolite, cvrčak zaista pridružio pesmi — cvr! cvr! cvr! — i to tako gromko, u vidu hora; i glasom tako neverovatmm prema njegovoj veličini, ako bismo ga uporedili s čajnikom; veličina! pa ne možete ga ni videti. I da se on tada i tu rasprsnuo kao neka prenabijena puška, i pao kao žrtva na licu mesta, i u pedeset parčića otcvrčao svoje majušno telo, to bi izgledalo kao prirodna i neizbežna posledica za koju se on izrično zalagao.
Čajnik je imao svoju poslednju solo svirku. On je istrajao s neumanjenim žarom; ali cvrčak je zasvirao prvu violinu, i gudio je. Dobri bože, kako je on cvrčao! Njegov piskutav, oštar, prodoran glas orio se kućom, i izgledalo je da treperi u spoljašnjoj tmini, kao zvezda. Kad je bio najjači, bilo je u njemu nekog neopisivog trilera i tremola, koji su nagoveštavali da je bio ponesen sa svojih nogu, što ga je opet sokolilo da ponovo poskoči u svom silnom oduševljenju. Ipak, cvrčak i čajnik pevali su vrlo dobro u dvopevu. Pripev pesme o stao je još uvek isti; i glasnije, sve glasnije natpevali su se njih dvojica.
Lepa mala slušateljka — jer ona je bila lepa i mlada, iako nešto punaška, što bi se reklo, mada ja lično nemam ništa protiv toga — užegla je sveću pa pogledala na kosača na vrhu holandskog časovnika, koji je sabirao dosta prosečnu žetvu minuta; i pogledala je kroz prozor, ali zbog pomrčine nije videla ništa sem svoje slike u staklu. I moje je mišl jenje (a i vaše bi bilo takvo) da je mogla gledati nadaleko a da ne vidi ništa ni upola tako prijatno. Kad se vratila i sela na svoje pređašnje mesto, cvrčak i čajnik su se još nosili u savršenoj pomahnitalosti utakmice. Slabost čajnikova bila je, očevidno , u tome što on nije znao kad je bio pobeđen.
Bila je to uzbudljiva utakmica. Cvr, cvr, cvr! Cvrčak odmakao za milju. Zu, zu—m—m!
Čajnik poigrava u daljinu kao neka velika zvečka. Cvr, cvr, cvr! Cvrčak oko ugla. Zu, zu—m —m! čajnik juri za njim na svoj način; ne pada mu ni na pamet da popusti, Cvr, cvr, cvr! Cvrčak svežiji nego ikad. Zu, zu—m—m! Čajnik spor, ali postojan. Cvr, cvr, cvr! Cvrčak hoće da ga urniše. Zu, zu—m—m! Čajnik se ne da. Naposletku su se toliko spleli u trci, buci i halabuci utakmice da je trebalo imati bistriju glavu no što je vaša ili moja pa kazati sa izvesnošću da li je čajnik cvrčao, a cvrčak zujao, ili je cvrčak cvrčao, a čajni zujao, ili su obojica i cvrčali i zujali zajedno. Ali nema sumnje o ovome: da su i čajnik i cvrčak, u jednom istom času, a nekom snagom spajanja koju su sami najbolje po znavali, pustili svoju pesmu o domaćem ognjištu i sreći da se slije sa zrakom sveće koji se probio kroz prozor i daleko niz sokak. I ta svetlost, pavši na izvesnu ljudski priliku koja joj se toga trena približavala, kazivala joj je sve, bukvalno u jednom treptaju i klicala je:
»Dobro došao kući, stari druže! Dobro došao, sokole moj!«
Kad je ovaj cilj bio postignut, čajnik je budući potučen do nogu, pokipeo, i uklonjen je sa vatre. Onda je gđa Piribingl potrčala vratima, gde je odjednom nastao pravi lom: zaškripali su točkovi kola, čulo se trupkanje konja, javio se glas nekog čoveka, uzbuđen pas zaletao se tamo - amo i, iznenada i tajanstveni pojavila se i beba.
Otkuda beba tu, i kako se ona u magnovenju našla u rukama gđe Piribingl, ja ne znam. Ali u njenim rukama bila je živa beba i izgleda da se ona prilično, i s razlogom, ponosila njome kad ju je snažni čovek, mnogo viši i mnogo stariji od nje, privukao ka vati sagnuvši se dobro da bi je poljubio. Ali vredelo je da se potrudi. Čovek od šest stopa i šest palaca visine, i uz to bolan u krstima, mogao je to da uradi.
»Oh, bože moj, Džone!« kazala je g Piribingl. »Kakav ti izgledaš po ovom nevremenu!«
Doista, opaska je bila opravdana, o tome nije bilo sumnje. Pramenje guste magle, kao ušećereno inje, visilo mu je po trepavicama; a između te magle i vatre pojavile su se duge u samim njegovim zaliscima.
»Pa, vidiš, Mala«, odgovorio je Džon, polako odmotavajući šal sa vrata, »nije — nije baš pravo letnje vreme. Pa onda, nije ni čudo.«
»Volela bih da me ne zoveš Mala, Džone. Ja to ne volim«, kazala je gđa Piribingl, i pri tome je tako napućila usne da je jasno pokazala da ona to voli, i to mnogo.
»Pa šta si ti drugo?« odvratio je Džon, gledajući je sa osmehom i stisnuvši je oko pasa što je nežnije mogao svojom ogromnom ručetinom. »Mala, pa još s mališanom —« tu je pogledao na bebu — »ali ne, neću da kažem, jer se bojim da nebih uspeo. Znaš, umalo što ne napravih dosetku; zbilja, umalo je ne napravih.«
Taj Džon, tako nezgrapan, spor i čestit, taj Džon, tako težak, ali tako vedra duha; tako grub na površini, ali u suštini tako mio; tako tup spolja, a tako hitar iznutra; tako prostodušan, ali tako dobar — bio je često blizu da kaže nešto oštroumno, po njegovom sopstvenom kazivanju! Oh, majko prirodo, podari tvojim čedima istinsko pesništvo srca koje se krilo u grudima ovog kočijaša — uzgred rečeno, on je bio samo kočijaš — i mi ih možemo podneti da govore prozu i žive životom prozaičnim; i blagosiljaćemo te što si nam podarila njihovo društvo! Bilo je prijatno videti Malu, onako sitnu, s njenom bebom u naručju, pravom lutkom; sa kaćipernom zamišljenošću gledala je u vatru, nakrivivši svoju nežnu glavicu tek malo na jednu stranu, da bi je naslonila na čudan, upola prirodan, upola mazan, ali posve prijatan i umiljat način na krupnu kočijaševu priliku. Bilo je prijatno videti njega kako se, pomalo nespretno, nežno trudi da od svoje temeljne sredovečnosti načini podupirač, ne nepodesan, njenoj cvetnoj mladosti.
Bilo je prijatno videt i kako je Tili Ponajlak, dok je čekala po strani da prihvati bebu, naročito pomno motrila ovu grupu (iako je prešla tek desetu godinu); i stajala je široko otvorenih usta i očiju, glave isturene napred, kao da je prizor koji je gledala vazduh pa hoće da ga udahne u se. No, bilo je manje prijatno videti kako je kočijaš Džon, kad je Mala pomenula gore rečenu bebu, zadržao svoji ruku u trenutku kad je već hteo da dodirne čedo, baš kao da se uplašio da bi ga mogao razbiti: nagnuvši se napred, on ga je posmatrao s sigurnog odstojanja, osećajući nekakav zagonetan ponos: onako kao što se može zamislit i da bi to ispoljio neki pitomi ovčarski pas kad bi jednoga dana video da je postao otac mladog kanarinca.
»Zar nije divan, Džone? Zar nije srce, ovako kad spava?«
»Pravo srce«, potvrdio je Džon. »Baš pravo, pravcato srce. On obično spava, zar ne?«
»Iju, Džone! Bože sakloni, ne!«
»Oh«, kazao je Džon zamišljeno. »A ja sa mislio da on uvek žmuri. Zdravooo!«
»Bože Džone, što ti umeš da uplašiš čoveka!«
»Valja li to kad tako pogleda naviše?« upitao je iznenada kočijaš. »Ne valja, je ? da? Gle kako žmirka sa oba oka odjednom! Pa vidi mu usta! Ta on zeva kao neka zlatna i srebrna ribica!«
»Ti ne zaslužuješ da budeš otac«, kazala je Mala dostojanstveno kao kakva iskusna matrona. »No kako bi ti i mogao da znaš kakve ; sve sitne nevolje muče decu! Ti, glupi čoveče, verovatno ne znaš ni kako se one zovu«. Potapšala je mališana po leđima i prenela ga na levu ruku, pa je onda uštinula muža za uho, smejući se.
»Da«, kazao je Džon skidajući kaput.
»To je zacelo istina, Mala. Ja o deci ne znam mnogo. Znam samo da sam se noćas žestoko nosio s vetrom. Celog puta do kuće duvao je severac, pravo u lice.«
»Jadni matorko, zbilja je duvalo!« uzviknula je gđa Piribingl, lativši se odmah posla. »Hej, Tili! Pridrži malo srce dok se ja pozabavim poslom. Oh, bože, mogla bih ga ugušiti poljupcima, bih bogami! Požuri onda dobra kuco! Požuri, Bokseru! Čekaj samo da skuvam čaj, Džone, i onda ću ti pomoći oko istovara kao vredna pčelica. ,Leti pčela malena' — i tako dalje. Znaš li tu pesmicu, Džone? Jesi li je ikad naučio kad si išao u školu? ,Leti pčela malena—«.
»Učio sam je, učio, ali ne može se reći da sam je baš i naučio« odgovorio je Džon. »Jednom je zbilja umalo ne naučih, ali sam digao ruke. Svejedno, ja bih je zacelo pokvario.«
»Ha, ha!« smejala se Mala. Još nikada niste čuli tako mio i nestašan smeh. »Baš si ti, Džone, jedan mio, sladak matori smetenjak, jesi bogami!«
Ne osporavajući uopšte ovaj naziv, Džon je izišao da pogleda da dečko sa fenjerom, čija je svetlost poigravala tamo-amo pred vratima i prozorima kao svetlost-lutalica, namiri konja kako treba; taj je konj bio gojniji nego što biste poverovali, i tako star da se njegov rođendan gubio u maglama davne prošlosti. Pas Bokser, osećajući da je njegova dužnost da pokloni svoju pažnju porodici uopšte i da je mora bespristrasno podeliti, zaletao se napolje i unutra sa besomučnom nedoslednošću; čas je, kratko lajući, obletao u krug oko konja, koga su timarili pred vratima štale; čas je, tobože divljački, jurišao na svoju gospodaricu, pa se onda, razdragan, naglo zaustavljao; čas je neočekivano primicao svoju vlažnu njušku licu Tili Ponajlak, koja je sedela na klupici pored vatre, na šta je ova vrištala; čas se obrtao i obrtao oko ognjišta, pa legao kao da se smestio da tu provede noć; a onda bi odjednom ustao i sa onim svojim sasvim kusim repom istrčao napolje u nevreme, kao da se setio nekog ugovorenog sastanka koji mu valja održati.

»Evo! Čaj je gotov u minut!« kazala je Mala, žustra i uposlena kao kad se devojčiča igra kućanice. »A evo hladne šunke; evo i maslaca; tu je i hleb, sa divnom koricom, tu je sve! Evo korpe za rublje, Džone, da u nju metnemo male pakete, ako takvih ima. No gde si ti, Džone? Tili, ako boga znaš, ne zveraj tako i pazii da ti to slatko detence ne padne u vatru!«
Može se primetiti da je gđica Ponajlak, iako je odbila ovo upozorenje sa izvesnom živahnošću, imala redak i neverovatan dar da dovodi bebu u svakojake pogubiteljne položaje: nekoliko puta već izvrgla je bebin kratki život opasnostima, i to na jedan tih i samo njoj svojstven način.
Ta mlada gospođica bila je vižljasta struka i oblika, i to u tolikoj meri da joj je odeća bila u stalnoj opasnosti da sklizne sa onih oštrih kuka, njenih ramena, na kojima je nemarno visila. Odeća joj je bila upadljiva zbog toga što je uvek i u svakoj prilici delimično otkrivala izvesno flanelsko rublje jedinstvenog sastava; takođe i zato što se kroza nj, u oblasti leđa, mogao nazreti steznik, ili par steza mrtvozelene boje. Budući da se uvek svemu divila otvorenih usta, a osim toga zanesena neprestanim razmatranjima o savršenstvima svoje gospodarice, kao i bebinim, gospođica Ponajlak je u svojim sitnijim omaškama suđenja, može se reći, činila podjednaku čast kako svojoj glavi, tako i svome srcu; i premda su ove činile manju čast bebinoj glavi, budući da su bile povremeni vinovnici što je ta glava dolazila u dodir s vratima, policama , ogradom na stepeništu, krevetima i drugim tuđim telima, ipak te su omaške bile časni ishodi stalnog iznenađenja gospođice Tili Ponajlak što vidi da se s njom tako ljubazno postupa i što je smeštena u tako udobnoj kući. Jer roditelji gospođice Tili Ponajlak, kako otac tako i mati, podjednako su bili neznana slavi, i nju je podiglo tuđe milosrđe; ona je bila nahoče. Videti malu gđu Piribingl kako se vraća sa svojim mužem; kako poteže korpu za rublje, i kako se žestoko upinje bez ikakve potrebe (jer korpu je nosio on), zabavljalo bi vas bezmalo isto onoliko koliko je to i njega zabavljalo. Šta znam, možda je to i cvrčku bilo zanimljivo; ali izvesno je to da je sada počeo ponovo da cvrči, i to žestoko.
»Gle, gle!« kazao je Džon na svoj spori način. »On je noćas, čini mi veseliji no ikad.«
»I on će nam zacelo doneti sreću, Džone! Cvrčak uvek donosi sreću. Imati ga na ognjištu, to je nešto najsrećnije na svetu!« Džon je pogledao u nju kao da se skoro domislio da je ona njegov glavni cvrčak, i posve se saglasio s njom. No, verovatno, ta ga je misao brzo mimoišla, jer nije kazao ništa. »Prvi put kad sam čula njegovu veselu pesmicu, Džone, bilo je to one noći kad si me prvi put doveo kući: — kad si me doveo ovamo, mojoj novoj kući; mene, njegovu malu gospodaricu. Skoro pre godinu dana. Sećaš li se, Džone? « O, da. Džon se sećao. Pa dabome! »Njegovo je cvrčanje bila prava dobrodošlica za mene! U njemu je bilo tako puno obećanja i ohrabrenja. Kao da mi je govorio da ćeš bit i dobar i blag prema meni i da nećeš očekivati (ja sam se tada toga plašila, Džone) da nađeš iskusnu glavu na ramenima tvoje male, luckaste ženice.«
Džon je zamišljeno potapkao jedno njeno rame, pa onda glavu, kao da je hteo reći: ne, ne, on nije gajio takva očekivanja; on je bio posve zadovoljan da ih uzme onakve kakvi su. A, zaista, imao je i razloga. Bili su vrlo lepi.
»On je kazao istinu, Džone, kad je izgledalo da tako govori; jer ti si prema meni uvek bio — uverena sam — najbolji, najpažljiviji, najljubazniji muž. Ovo je naša srećna kuća, Džone: i ja volim cvrčka nje radi.«
»Pa onda, volim ga ja«, kazao je kočijaš.
»Volim ga i ja, Mala.«
»Volim ga zato što sam ga toliko puta čula, zbog tolikih misli koje je njegova bezazlena svirka u meni izazvala, Katkada, u sutone, kad sam se osećala pomalo usamljena i nevesela, Džone, — pre nego što je beba došla da mi pravi društvo i razveseli kuću — kad sam pomišljala kako bi ti bio usamljen ako bih ja umrla, kako bih ja bila usamljena kada bih mogla znati da si me izgubio, mili; njegovo cvr, cvr, cvr, na ognjištu kao da mi je govorilo o drugom jednom glasiću, tako slatkom i meni toliko dragom da je pred njegovim zvukom moja nevolja iščezavala kao san. A kada sam se plašila — ja sam se zaista nekada plašila, Džone, bila sam tako mlada — da će se naš brak možda pokazati rđavo sklopljen, budući da sam ja bila takvo dete, a ti više ličio na moga staratelja negoli na muža, i da ti, ma koliko se mnogo trudio, možda nećeš moći da naučiš da me voliš onako kako sam se nadala i kako sam se molila — njegovo cvr, cvr, cvr, opet me je razveselilo i ispunilo novom verom i pouzdanjem. Mislila sam o tome večeras, dragi, dok sam sedela i očekivala te; ja volim cvrčka zbog svega toga!«
»I ja ga volim«, ponovio je Džon. »Ali, Mala? Nadala se i molila da naučim da te volim? Kako ti to govoriš! Ja sam to naučio davno pre nego što sam te doveo ovamo da budeš cvrčkova mala gospodarica, Mala!« Spustila je ruku na njegovu, za trenutak, i pogledala ga uznemirena lica kao da mu je htela reći nešto. Već u sledećem časku bila je na kolenima pred kotaricom; govorila mu je nestašnim glasom, uposlena paketima.
»Nema ih mnogo večeras, Džone, ali videla sam otoič neku robu iza kola i, mada takva roba, daje više truda, ipak se ona možda isto tako isplaćuje; pa zato nemamo razloga da gunđamo, je li tako? Osim toga, ti si pošiljke verovatno uručivao i uz put?«
»O, da«, kazao je Džon. »Vrlo mnogo.«
»Gle, a kakva je to okrugla kutija? Gospode bože, pa to je svadbeni kolač, Džone!«
»Pusti samo ženu da to pronađe«, kazao je Džon zadivljeno. »Muškarac se toga nikad ne bi setio! A eto, ja verujem da kad bi neko upakovao svadbeni kolač u sanduk od čaja, ili u rasklopljen krevet, ili u bure sa lososom u salamuri, ili u ma šta drugo neverovatno, žena bi ga zacelo odmah pronašla. Da; navratio sam po njega kod kolačara.«
»I težak je, ni sama ne znam koliko — čitavih stotinu funti!« uzviknula je Mala, naprežući se da ga, podigne. »Čiji je to kolač, Džone? Kome ide?«
»Pa piše na drugoj strani«, kazao je Džon.
»Ali, Džone! Za ime boga, Džone!«
»Ah, ko bi to moga da pomisli!« odvratio je Džon. »Ti zacelo ne misliš da kažeš«, nastavila je Mala sedajući na pod klimajući glavom, da je to Grub i Taklton, vlasnik radionice igračaka!«
Džon je klimnuo glavom.
Gospođa Piribingl je takođe klimnula glavom, bar pedeset puta. Ali ne u znak odobravanja, no u nemom i sažaljivom čuđenju; napućivši usne za to vreme, koliko je njihova malena snaga to dopuštala, jer one nisu bile stvorene da se puće (ja sam uveren u to), duboko se zagledala u dobroga kočijaša:, u svojoj zamišljenosti. U međuvremenu je gospođica Ponajlak, koja je imala mehaničku sposobnost da ponavlja odlomke tekućeg razgovora radi bebinog naslađivanja, ali tako da im je svaki smisao bio oduzet i sve imenice bile pretvorene u množinu, — pitala je naglas to mlado stvorenje: Je li ono, dakle, Grubi i Taklton, proizvođači igračaka, i da li bi ono svratilo kod kolačara po svadbene kolače, i da li njegove majke raspoznaju kutije kada ih njegovi očevi donesu kućama, i tako dalje.
»I to će se zaista dogoditi!« kazala je Mala. »Pa ona i ja smo kao devojčice zajedno išle u školu, Džone«. On je možda mislio o njoj, ili je možda mislio kakva je izgledala u to vreme kada je išla u školu. Pogledao ju je zamišljeno i radosno, ali nije ništa kazao.
»I on je tako star! Pa, molim te, koliko je godina Grub i Taklton stariji od tebe, Džone?«
»A ja bih voleo da znam koliko ću ja šolja čaja više popiti večeras za jedan obed nego što Grub i Taklton popije za četiri!« odgovorio je Džon dobroćudno, privukavši stolicu o kruglom stolu i prihvativši se hladne šunke. »Što se jela tiče, ja jedem samo malo; ali to malo mi prija, Mala.« Čak ni to; njegovo uobičajeno raspoloženje za vreme obeda, jedna od njegovih bezazlenih varki (jer je njegov apetit uvek bio uporan i grubo mu protivrečio), — čak ni to nije izazvalo osmeh na licu njegove male ženice koja je stajala među paketima i polako oturala nogom kutiju s kolačem, i nijednom ga nije pogledala, premda su joj oči bile oborene dole na malenu cipelicu na koju je obično toliko pazila. Zanesena u misli, stajala je tako, ne hajući ni za čaj ni za Džona (premda ju je on zvao i udarao nožem o sto da bi je prenuo), dok on nije ustao i dodirnuo je po ruci; kad je pogledala na njega za časak, pohitala je svome mestu za stolom, smejući se svome nemiru. Ali nije se smejala kao ranije. Način i muzika bili su se sasvim promenili. I cvrčak je takođe prestao. Odaja nekako nije bila tako vesela kao ranije. Ni nalik.
»Dakle, ovo su svi paketi, je li, Džone?« kazala je prekidajući dugu tišinu; to vreme čestiti kočijaš je posvetio praktičnom prikazivanju jednog dela svog omiljenog uverenja — uživao je zaista u onome što je jeo, ako bi se samo moglo priznati da je jeo malo. »Dakle, ovo su svi paketi, je li, Džone?«
»To je sve«, odgovorio je Džon.»Ali ne — čekaj« spustio je nož i viljušku i duboko udahnuo. »Pa ja sam — ja sam prosto zaboravio onog starog gospodina!«
»Starog gospodina!«
»Tamo u kolima«, kazao je Džon. »Spavao je u slami kad sam ga poslednji put video. Setio sam ga se već dva puta otkako sam došao kući, ali sam ga opet smetnuo s uma. »Hej! Tu smo! Dižite se!«
Ove poslednje reči Džon je izgovorio napolju, kuda je pohitao sa svećom u ruci.
Gđica Ponajlak, svesna da je na neki tajanstven način pomenut Stari Gospodin i dovodeći u svojoj ustravljenoj uobrazilji taj izraz u vezu s izvesnim predstavama verske prirode, toliko se uzrujala da je, hitro skočivši sa stoličice pored vatre, kako bi potražila zaštitu kraj sukanja svoje gospodarice, naletela kod vrata na nekog starinu-neznanca i nagonski nasrnula na njega, kao prakljačom, jedinim ubojnim oružjem koje joj se našlo pri ruci. Budući da se desilo da je to oruđe bila beba, nastala je zaprepašćenost, zbrka i pometnja , koje je Bokserova visprenost pre težila da uveća; jer taj dobri pas, smotreniji nego njegov gospodar, kao da je motrio na starog gospodina dok je ovaj spavao, za slučaj da se ovaj ne bi izgubio s nekoliko mladih topolinih stabala koja su bila privezana za kola; on ga je vrlo pažljivo držao na oku dok se majao oko njegovih gamašni i glodao im dugmad.
»Vi se, gospodine, baš ne možete požaliti da patite od nesanice« kazao je Džon kad je mir ponovo uspostavljen. Stari, gospodin, međutim, stajao je gologlav i nepomičan u sredini odaje. »Gotovo bih da vas upitam gde su druga šestorica
; no to bi bila šala, a ja znam da mi ne bi upalila. Ali zamalo«, promrmljao je kočijaš sa osmehom; »zamalo!« Neznanac je imao dugu sedu kosu i lepe crte, izvanredno sme le i oštre za starog čoveka; oči su mu bile crne, svetle, prodorne; pogledao je naokolo sa osmehom i pozdravio je kočijaševu ženu ozbiljno klimnuvši glavom. Njegova je odeća bila čudna i nastrana — daleko, daleko zaostala za vremenom. Boje je bila mrke, skroz.
U ruci je držao veliku mrku tojagu ili štap; a kad je tresnuo njime o pod, on se otvorio i postao stolica. Seo je na nj, sasvim pribrano.
»Eto!« kazao je kočljaš okrenuvši se ženi. »Baš tako sam ga i našao kako sedi pored druma. Prav kao miljokaz. I bezmalo isto tako gluv.«
»Tako je sedeo u polju, Džone!«
»Tako je sedeo u polju«, potvrdio je kočijaš. »Baš u sumrak. 'Prevoz plaćam", kazao je i dao mi je šiling i po. Onda je ušao u kola. I eto, sada je tu.«
»On odlazi, Džone, čini mi se!« Ni govora. Samo je zaustio da kaže: »S vašim dopuštenjem, mene treba ostaviti dok ne budu došli po mene«, kazao je blago. »Molim vas, na mene se ne obazirite.«
S tim rečima izvadio je naočare iz jednog velikog džepa, i knjigu iz drugog, i počeo natenane da čita. Na Boksera se nije ni osvrtao, baš kao da je on neko krotko jagnje. Kočijaš i njegova supruga izmenjali su zbunjene poglede. Neznanac je podigao glavu, pa pogledavši najpre Malu, a onda Džona, upitao je:
»Vaša kći, dobri prijatelju?«
»Ženica«, odvratio je Džon.
»Bratanica?« upitao je neznanac.
»Žena«, zaurlao Džon.
»Zaista?« primetio je neznanac. »Vaistinu, vrlo je mlada.«
On se spokojno okrenuo i nastavio da čita. Ali pre nego što je mogao da pročita dva retka, prekinuo je da bi upitao:
»Vaša beba?« Džon je džinovski klimnuo glavom, što je bilo ra vno potvrdnom odgovoru koji bi se izručio kroz trubu.
»Devojčiča?«
»Dee-čak!«
»Takođe vrlo mlad?«
Gospođa Piribingl je odmah raspalila.

»Dva meseca i tri daa-n-aa! Pelcovan tačno pre dve-e nedelje-e! Doktor smatra da je osobito napredno de-te-e! Kao prosečna deca od pet meseci-i! Zapaža za divno ču-do-o! Može vam izgledati neverovatno, ali već oseća svoje no-ži-i-ce-e!«
Sada je zadihana majka, koja je vikala ove kratke rečenice starcu na uvo sve dok se nije zacrvenela u licu, prinela bebu pred njega kao nepobitnu i pobedonosnu činjenicu, dok je gđica Ponajlak, sa milozvučnim uzvicima »Drž' ga, drž' ga« je zvučalo kao neka nepoznata reč — skakutala kao tele oko posve nesvesnog nevinašca.
»Čuj! Začelo ga traže«, kazao je Džon. »Neko je na vratima. Otvori, Tili.«
Međutim, pre no što je došla do vrata, ona su se otvorila spolja, budući da su bila prosta, sa mandalom koji je svako mogao podići ako mu se prohte — a mnogi su imali taj prohtev, uveravam vas; jer susedi od svake ruke voleli su da izmenjaju veselu reč-dve s kočijašem, premda on sam nije bio neko veliko pričalo. Kad su se vrata otvorila, ušao je mali, us ahnuo, zamišljen čovek, uvelog lica, čiji gornji kaput kao da je bio načinjen od sargije koja je pokrivala neki stari sanduk; jer kada se okrenuo da zatvori vrata, da bi zaštitio odaju od nevremena, pokazao se na leđima tog kaputa natpis G&T otisnut velikim crnim slovima. Takođe i reč STAKLO, krupnim slovima.
»Dobro veče, Džone!« kazao je maleni čovek. »Dobro veče, gospo. Dobro veče, Tili. Dobro veče, Neznanče! Kako je beba gospo?
Bokser je čio i zdrav, ja se nadam?«
»Svi smo odlično, Kalebe«, odgovorila je Mala. »Zacelo, dovoljno je, na primer, da samo pogledate milo detence pa da vidite da je tako.«
»I zacelo, dovoljno je, kao drugi primer, da pogledam samo vas«, kazao je Kaleb. No on je nije pogledao; njegov zamišljen pogled je lutao i uvek je izgledao da hita nekuda u neko drugo vreme i prostor, bez obzira na to šta je govorio; a taj opis je podjednako priličio i njegovom glasu. »Ili, kao treći primer, Džona«, kazao je i Kaleb. »Ili Tili, što se toga tiče. Ili , zacelo, Boksera.«
»Pa kako poslovi, Kalebe?« upito je kočijaš.
»Pa, prilično dobro, Džone«, odvratio je on s pometenim izgledom čoveka koji u najmanju ruku traži kamen mudrosti. »Prilično. Prilično. Za sada je dosta velika potražnja za Nojevim barkama. Želeo bih, možda, da malo usavršim Porodicu, ali ne vidim za to mogućnosti po tu cenu. Bilo bi zadovoljstvo duhu čovekovom kad bi mogao da označi jasnije ko je Sima ko je Ham, i ko su njihove supruge. Pa, onda, ni mušice, znate, nisu u srazmeri kad se uporede sa slonovima!
Ah, šta ćemo! Imate li kakvih paketa za mene, Džone?«
Kočijaš je turio ruku u džep kaputa koji je bio skinuo i izvadio je otuda malenu saksiju s cvećem, brižljivo zaštićenim mahovinom i hartijom.
»Evo ga!« kazao je doterujući cvet vrlo pažljivo. »Ni jedan listić nije povređn. Pun je pupoljaka!«
Kalebove mutne oči su zasvetlele kad je uzeo cvet i zahvalio se Džonu.
»Skupo je, Kalebe«, rekao je kočijaš. »Vrlo je skupo u ovo doba godine.«
»To ništa ne mari. Za mene bi bilo jevtino ma koliko stajalo«, kazao je maleni čovek. »Ima li još šta, Džone?«
»Nekakva kutijica«, odgovorio je kočijaš. »Evo je!«
»Kalebu Plameru«, reče maleni čovek sričući adresu. «I Pare«. »I pare, Džone? Ja mislim da ovo neće biti za mene.«
»I Pazi«, kazao je kočijaš gledajući preko njegovog ramena. »Gde vi tu vidite pare?«
»Ah! Pa dabome!« kazao je Kaleb. »Dabome, tako je. I pazi. Mogle bi biti i pare, doista, da je moj dragi dečko poživeo u zlatnoj zemlji Južnoj Americi. Vi ste ga voleli kao sina, zar ne? Nije potrebno da mi to odgovorite. Ja znam. ,Kalebu Plameru. I pazi. Da, da, tako je. To je kutija sa očima za lutke, koje izrađuje moja kći. Kamo sreće da je u toj kutiji njen vlastiti vid!«
»Kamo sreće da je tako! Ja bih se radovao kad bi to moglo biti«, uzviknuo je kočijaš.
»Zahvaljujem«, rekao je maleni čovek. »Vaše su reči zaista srdačne. Kad čovek pomisli da ona nikada neće videti te lutke — a one gledaju u nju, tako smelo, povazdan! Eto, čoveka duša zaboli. Koliko iznosi vozarina Džone?«
»Sad ću ja vas provozati«, kazao je Džon, -»ako za vozarinu pitate. Tili! Za malo?«
»Pa to baš liči na vas«, primetio je mali čovek. »Vi ste uvek tako ljubazni. Da vidim. Pa, mislim, da će to biti sve.«
»Ja mislim da nije«, kazao je kočijaš. »Pokušajte opet.«
»Nešto za našeg gazdu, je l' te? upitao je Kaleb pošto je malo porazmislio. »Pa dabome. Zato sam i došao; no meni se u glavi uvek vrzmaju one Nojeve barke i te stvari! On nije dolazio ovamo, je l'te?«
»Taj ne dolazi«, odgovorio je kočijas. »Suviše je zauzet ašikovanjem.«
»No on će ipak navratiti«, kaza Kaleb; »jer mi je rekao da se pri povratku držim druma, i da će me uz put stići. Dakle, bolje će biti da idem. — Ne bi ste li bili tako dobri, gospođo, da mi dozvolite da vrlo malo uštinem Boksera za rep, samo za časak, molim?«
»Ali, Kalebe! Kakvo pitanje!«
»Oh, ne mari ništa, gospođo«, kazao je čovečić. »Možda se to njemu neće svideti. Upravo je stigla je mala porudžbina za pse što laju, pa bih želeo da se što više približim Prirodi, koliko je to, naravno, mogućno za svotu od šest pensa. I to je sve. No, ne mari ništa, gospođo.« Međutim, dogodilo se da je Bokser, kao poručen, počeo da laje vrlo revnosno i bez dejstva pomenutog nadražaja. Ali kako je to značilo da dolazi neki nov posetilac, Kaleb je, odlažući svoju studiju iz života za neku zgodniju priliku, digao na rame okruglu kutiju i hitno se oprostio. Mogao je i da uštedi sebi taj trud — jer se na pragu susreo s posetiocem.
»Oh! Vi ste ovde, dakle? Pričekajte malo, povešću vas kući. Džone Piribingle, sluga sam. Sluga ponizan, lepa gospođo. Svakog dana sve lepša. I bolja, ako je to mogućno! I mlađa«, mrmljao je govornik tihim glasom; »a to je ono đavolsko.« »Mene bi vaši komplimenti iznenadili, g. Takltone«, kazala je Mala glasom koji nije bio baš najumilniji na svetu, »no s obzirom na vaše stanje...«
»Vi, dakle, već znate sve?« i uspela sam nekako da nateram sebe da u to poverujem«, kazala je Mala.
»To vam je, zamišljam, bilo vrlo teško?«
»Vrlo.« Taklton, trgovac igračkama, obično poznat po menom Grub i Taklton — jer tako je glasila firma mada je Grub već odavno bio isplaćen prestao biti ortak; on je preduzeću samo ostavio svoje ime i, kako se govorilo, svoju narav, prema njenom rečničkom značenju — Taklton, trgovac igračkama, bio je čovek čiji su poziv njegovi roditelji i staratelji posve pogrešno shvatili. Da su oni načinili od njega lihvara, strogog državnog tužioca, policijskog činovnika ili berzanskog posrednika, mogao je da istutnji svoju zloću u mladosti, pošto bi se do mile volje nauživao u mutnim poslovima, i mogao je, naposletku, da se, promene i novine radi, premetne u čoveka ljubazna. Ali on se grčevito i mahnito držao bezazlene proizvodnje igračaka i bio je domaći Mrgud, koji je celog svog života živeo od dece, a bio njihov zakleti neprijatelj. On je prezirao sve igračke i ne bi ni jednu kupio ni za živu glavu; uživao je, u svojoj zloći, da podešava jezive izraze na licima seljaka od kartona koji teraju svinje na trg, telala1 koji oglašuju izgubljene savesti advokata, pokretljivih starih gospa što krpe čarape ili prave paštete, i drugim sličnim artiklima njegove trgovačke robe. Njegova se duša divno naslađivala jezivim čuvidama, strašnim crvenookim čupavcima što skaču iz kutije, aždajama i zmajevima, đavolskim čovečuljcima što neće da leže nego neprestano poleću napred, tako da odojčad vrišti od straha. U takvim igračkama: on je nalazio jedino olakšanje i ventil sigurnosti. Sve što je u vidu igračke moglo da nasluti čumu2 , umilno ga je radovalo. Čak je izgubio novac (a bio je veoma raznežen prema toj igrački) u izradi šejtanskih ploča za čarobnu lampu na kojoj su Sile Mraka bile predstavlje ne u vidu natprirodne školjke sa ljudskim licem, čitav mali kapital je utopio u poštovanje likova džinova; i premda sam nije bio živopisac, umeo je, radi pouke umetnicima, da parčetom krede prikaže izvestan prikriven lupeški pogled u očima onih čudovišta koja su za vreme celog Božića ili letnjeg raspusta narušavala duševno spokojstvo ma koga mladog gospodina između šeste i desete godine starosti. Kakav je bio u pogledu igračaka, takav je ; bio (kao i većina ljudi) i u svemu drugom. Vi biste stoga lako mogli da pomislite da je pred vama, u zelenom ogrtaču koji mu je padao do listova nogu, a do grla zakopčan, stajao neki neobično prijatan čovek; i da je on bio, otprilike, isto tako odabran duh i prijatan drug kao i ma koji drugi čovek u zatupastim čizmama sa sarama boje mahagonija.
Pa ipak je Taklton, trgovac igračkama bio je pred ženidbom. Uprkos svemu tome, on je bio pred ženidbom. I to sa mladom devojkom; divnom, mladom devojkom.
On nije ličio mnogo na mladoženju, dok je tako stajao u kočijaševoj kuhinji, sa jednom iskrivljenom crtom na suvom licu, i iskrivljenim telom, i šeširom nabijenim na nos, i rukama zabijenim do dna svojih džepova, a cela mu podrugljiva i opako nastrojena ličnost zurila kroz jedan mali kutak njegovog sitnog oka, kao usredsređena suština bezbrojnih gavranova, on je naumio da bude mladoženja.
»Kroz tri dana. U idući četvrtak. Poslednji dan prvog meseca u godini. To je dan moga venčanja«, rekao je Taklton.
Jesam li pomenuo da mu je jedno oko uvek bilo široko otvoreno, a drugo bezmalo zatvoreno i da je ono bezmalo zatvoreno oko uvek bilo izrazito oko? Čini mi se da nisam.
»To je dan moga venčanja!« ponovio je Taklton zveckajući novcem.
»Gle, pa i mi smo se venčali u taj dan!« uzviknuo je kočijaš.
»Ha, ha!« smejao se Taklton. »Čudnovato! I vi ste baš takav par. Baš takav!« Nemoguće je opisati uvređeni ponos Male zbog ovakve njegove drskosti. I šta još? On će možda u svojoj mašti zamisliti još i mogućnost da dobije ovakvu istu bebu. Taj čovek je pošašavio. »Čujte! Da vam kažem nešto«, promrmljao je Taklton, dodirnuvši kočijaša laktom i vodeći ga malo u stranu. »Vi ćete doći na svadbu? Ta mi smo obojica obrali bostan, to da znate.«
»Kako to — obrali bostan?« upitao je kočijaš.
»Pa znate, mala nesrazmera u godinama«, rekao je Taklton, munuvši ga još jedanput laktom. »Dođite pre toga da provedete jedno veče s nama.«
»Zašto?« upitao je kočijaš, iznenađen ovim neočekivanim gostoljubljem.
»Zašto?« ponovio je Taklton. »E to je neki nov način primanja poziva. Pa, zbog zadovoljstva; zbog druželjublja, ako hoćete da znate, zbog svega toga!«
»Ja sam mislio da vi niste druželjubiv čovek,« kazao je Džon na svoj prost način.
»Tja! S vama ne vredi govoriti drukčije doli otvoreno«,- odg ovorio je Taklton. »Dakle, onda, istina je da vi imate ono što svet zove prijatan izgled, vi i vaša supruga. Mi znamo bolje, da znate, ali —«
»Ne, mi ne znamo bolje«, upao mu je Džon u reč. »O čemu vi to govorite?«

»Pa lepo! Mi onda ne znamo bolje«, kazao je Taklton.
»Slažemo se da ne znamo. Kako vam drago — zar to nije svejedno? Hteo sam reći da, pošto imate takav izgled, vaše će društvo povoljno uticati na buduću gospođu Taklton. I premda ja ne mislim da je vaša dobra gospođa veoma prijateljski naklonjena prema meni u ovoj stvari, ipak ona ne može da ne odgovori mojim očekivanjima, jer u njenom izgledu ima neke privrženosti i milja koji uvek osvajaju, čak i kad je ravnodušnost posredi. Recite da ćete doći.«
»Mi smo se dogovorili da provodimo dan našeg venčanja (koliko god bude bilo tih dana) kod kuće«, kazao je Džon. »To smo obećali jedno drugome ima već šest meseci. Mislimo da vi uviđate da je kuća —«
»Ba! Šta je kuća!« uzviknuo je Taklton. »Četiri zida i tavan (Zašto ne ubijete toga cvrčka? Ja bih ga ubio. Ja to uvek činim! Mrzim njihovu dreku.)
I u mojoj kući ima četiri zida i tavanica. Dakle, dođite mi!«
»Zar vi ubijate vaše cvrčke?« tao je Džon.
»Tamanim ih, gospodine, ovako«, odgovorio je Taklton udarivši snažno potpeticom o pod. »Recite da ćete doći, i u vašem je interesu, znajte, koliko i u mome da žene uvere jedna drugu da su spokojne i zadovoljne i da im ne može biti bolje. Poznajem ja njih dobro. Što god jedna kaže, i ona druga je uvek tvrdo rešena da se za to uhvati. Posredi je onaj duh nadmetanja među njima, gospodine, pa ako vaša supruga kaže mojoj, 'ja sam najsrećnija žena na svetu, i moj je muž najbolji čovek na svetu i ludo sam zaljubljena u njega', moja će supruga reći to isto vašoj, a možda čak i više, i upola će poverovati da je tako.«
»Velite li vi onda da ona nije?« upitao je kočijaš.
»Nije!« Uzviknuo je Taklton s kratkim, škrtim, smehom. »Šta nije?«
Kočijaš je nejasno pomislio da doda »nije ludo zaljubljena u vas.« Ali kako je slučajno susreo pogled njegovog upola zatvorenog oka, dok je ono' žmirkalo na njega preko podignutog okovratnika kaibanice, koji samo što ga nije isterao napolje, on je osetio da je ovo oko tako malo slika i prilika nečega što se »ludo voli«, pa je zamenio pređašnju misao recima: »da ona to ne veru je?«
»Ah, đavole jedan! Vi se šalite«, kazao je Taklton. Ali kočijaš, iako spor da razume do kra ja potpun smisao onoga što je hteo reći, gledao je u njega tako ozbiljno da je ovaj bio primoran da pruži malo više objašnjenja. »Svidelo mi se, gospodine«, kazao je Taklton, ispruživši prste leve šake i udarajući po kažiprstu kao da je hteo reći: »Evo mene, Taklton , glavom; »svidelo mi se, gospodine, da se oženim mladom devojkom, i to lepom devojkom«; tu je udario po malom prstu da bi označio nevestu, i to ne štedimice, no oštro, sa osećanjem moći «Ja sam kadar da udovoljim toj svojoj ćudi, i ja to činim. Takav mi je ćef. Ali — pogledajte sada tamo.« Pokazao je onamo gde je Mala sedela zamišljena pored vatre i podnimljena zurila u svetao plamen. Kočijaš je pogledao nju, pa onda njega, pa opet nju, pa njega. »Ona je, nema sumnje, poslušna i valjana«, kazao je Taklton; »i budući da ja nisam čovek od osećanja, to je za mene sasvim dovoljno. Ali mislite li vi da u tome ima još nečega?«
»Ja mislim«, primetio je kočijaš, »da bi bacio kroz prozor svakoga ko bi rekao da nema.«
»Sasvim tačno«, potvrdio je Taklton s neobičnom hitrinom odobravanja. »Zacelo! Vi biste bez sumnje to učinili. Naravno. Ja sam u to uveren. Laku noć. Prijatni snovi!«
Dobri kočijaš bio je zbunjen i osećao je neugodnost i neizvesnost i mimo svoje volje. On nije mogao da to ne pokaže na izvestan način.
»Laku noć, dragi prijatelju!« kazao je Taklton saosećajno. »Ja odoh. Mi smo, vidim, obojica posve slični, u suštini. Nećete nas zaboraviti sutra uveče? Lepo! Sledećeg dana, znam, vi odlazite u pohode. Ja ću vas sačekati i dovešću svoju buduću suprugu. To će joj činiti dobro. Vi se slažete. Zahvaljujem. Šta je to?«
To je bio glasan krik kočijaševe žene; glasan, nagao krik, od kojega je odaja zazvonila kao sta kleni sud. Bila je ustala sa svog sedišta i stajala je kao preneražena od straha i i znenađenja, Neznanac se približio vatri da bi se ogrejao i stajao je jedva korak od njene stolice. Ali sasvim mirno.
»Mala!« uzviknuo je kočijaš. »Meri! Mila moja! Šta ti je?«
Začas su se svi našli oko nje. Kaleb, koji je dremao nad kutijom sa kolačem, u prvom nepotpunom buđenju začmalog prisustva duha ščepao je gospođicu Ponajlak za kike, ali se odmah izvinio.
»Meri!«, uzviknuo je kočijaš pridržavajući je rukama. »Jesi li bolesna? Šta je to reci mi, mila!«
Ona je odgovarala samo udaranjem dlana o dlan, pri čemu su je obuzimali divlji nastupi smeha. Onda je klonula iz njegovih ruku na pod, pa, pokrivši lice pregačom, gorko zajecala. A onda se ponovo smejala, pa je ponovo plakala; i onda je kazala kako joj je hladno, i pustila je Džona da je povede k vatri, gde je sedela kao i ranije.Starac je stajao kao i pre, sasvim mirno.
»Bolje mi je, Džone«, kazala je. »Sada mi je sasvim dobro. Ja—«
»Džone!Ali Džon je stajao na suprotnoj strani.
Zašto ona okreće svoje lice ka nepoznatom starom gospodinu kao da njega oslovljava! Da li to njen um bludi?
»Samo neka maštarija, Džone, dragi, neka vrsta udara, nešto što kao da mi je odjednom sinulo pred očima - ni sama ne znam šta je to bilo. Nestalo ga je; sasvim ga je nestalo.«
»Radujem se što je nestalo«, mrmljao je Taklton okrećući ono izrazito oko svud unaokolo po odaji. »Da mi je znati kuda je otišlo i šta je to bilo. Hm! Kalebe, hodite ovamo! Ko je onaj sa sedom kosom?«
»Ne znam, gospodine«, odgovorio je Kaleb šapatom. »Nikad ga još u svom životu nisam video. Divan stas za krcalicu posve novog modela. Bio bi izvanredan kad bi se nekako udesilo da se klešta otvaraju od vilice na dole«.
»Nije dovoljno ružan«, kazao je Taklton.
»Ili, recimo, upaljač«, primetio je Kaleb u dubokom razmišljanju. »Kakav model! Odšrafite mu glavu da bi unutra stavili šibice; pete mu obrnite nagore kad hoćete da kresnete; kakav divan upaljač za gospodski sto, baš tako kako stoji!«
»Nije ni izdaleka dovoljno ružan«, kazao je Taklon. »Nema u njemu uopšte ničega. Hajdemo! Ponesite tu kutiju! Nadam se da je sada sve dobro?«
»Oh prošlo je, prošlo je sasvim!« kazala je mala žena ispraćajući ga užurbano. »Laku noć!«
»Laku noć«, kazao je Taklton. »Laku noć, Džone Piribingie! Pazite, Kalebe, kako nosite tu kutiju. Ispustite li je, ubiću vas! Pomrčina kao testo, a vreme da gore biti ne može. Laku noć!«
I tako je, obuhvativši još jednim oštrim pogledom celu odaju, izašao, a Kaleb za njim, noseći na glavi svadbeni kolač.
Kočijaša je toliko zaprepastila njegova mala supruga, i on ju je tako predano umirivao i starao se o njoj da je sve do sada jedva bio svestan prisustva neznanca, njihovog jedinog gosta.
»Vidiš, nisu došli po njega«, kazao je Džon. »Moram mu dati do znanja da ide.«
»Oprostite, prijatelju«, kazao je stari gospodin prilazeći mu, »oprostite utoliko više što strahujem da vašoj supruzi nije bilo dobro; ali, budući da pratilac koji mi je zbog moje slabosti neophodan«, dodirnuo je oba uha i klimnuo glavom, »nije prispeo, bojim se da je posredi neka greška. Ružna noć, od koje sam se sklonio i našao tako udobno utočište u vašim kolima (neka mi bog nikad ne da gore!), još je isto tako ružna kao i pre. Da li biste mi vi, u vašoj dobroti, iznajmili postelju ovde?«
»Dabome, dabome«, uzviknula je Mala. »Pa razume se!«
»Oh!« kazao je kočijaš, iznenađen brzinom ovog pristanka. »Pa, ja nemam ništa protiv samo nisam sasvim siguran da li -«
»Š—šš«, upala mu je ona u reč. »Dragi Džone!«
»Ama on je gluv kao ćuskija«, branio se Džon.
»Znam da je gluv, ali... Da, gospodine, zacelo. Da, zacelo! Ja ću mu odmah namestiti postelju, Džone.« Ona se toliko užurbala, toliko se bila uspla hirila i ustumarala, — a sve je to bilo tako čudno — da je kočijaš stajao i gledao za njom sasvim pometeno.
»Je li to njegove majčice spremaju posteljice!« uzviknula je gospođica Ponajlak, obraćajući se bebi; »i jesu li to njegove kosice, vrane i kovrdžave, kad su se kapice podigle, a slatka se čeda poplašila sedeći pored vatrice!«
Sa onom neobjašnjivom privlačnošću koje sitnice i u za um koji je obuzet sumnjama i pometnjom, kočijaš je, dok je sporo hodao ; tamo-amo, više puta hvatao sebe kako ponavlja u sebi ove besmislene reči. On ih je ponavljao toliko da ih je naučio naizust, i još ih je jednako mrmljao, kao lekciju, kad je Tili, pošto je proizvela rukom onoliko trenja po maloj ćelavoj glavici koliko je smatrala da je pravo (prema nahođenju i običajima dadilja), ponovo privezala bebi kapu na glavu.
»I slatka se čeda poplašila, sedeći pored vatrice. — Da mi je znati šta je to uplašilo Meri!« domišljao se kočijaš, koračajući tamo—amo.
S prezirom je odbacio iz svoga srca nagoveštaje trgovca igračkama, a oni su ga ipak ispunjavali nekom mutnom, neodređenom nelagodnošću, jer je Taklton bio hitar i lukav čovek, a on sam je imao ono bolno osećanje da je on čovek koji sporo opaža, i nedorečeni nagoveštaj uvek ga je mučio. U svojoj duši on zaista nije gajio nameru da dovede u vezu ma šta što je Taklton rekao s neobičnim ponašanjem svoje žene; ali te dve misli dolazile su mu na um zajedno, i on nije mogao da ih razdvoji jednu od druge. Postelja je ubrzo bila gotova i posetilac se povukao, odbivši da se ma čiine okrepi sem šoljom čaja. Pa onda Mala — ona se opet osećala sasvim dobro, kazala je: sasvim dobro — namestila je u kut kraj ognjišta naslonjaču za svog muža; napunila je njegovu lulu i dodala mu je; i sela je na svoju uobičajenu klupicu pored njega, ukraj ognjišta. Ona je uvek volela da sedi na toj klupici; verujem da je mislila da je to neka vrsta klupice za maženje i tepanje.
Niko, čini mi se, na sve četiri strane sveta nije umeo tako dobro da napuni lulu kao ona. Bilo je divno videti je kad stavi onaj svoj mali, punački prst u lulu, pa onda duva kroz nju da bi pročistila cev; pa kada učini to, pravi se kao da tobože misli da zaista ima nečega u cevi, i duva deset puta, pa je onda uzme na oko kao teleskopi, i dok gleda kroz nju, njeno divno malo lice se krivi na naj dražesniji način. A što se duvana tiče, savršeno je umela da ga složi u lulu; i pripali ti lulu, pomoću komadića hartije, kad je kočijaš već držao lulu u ustima, i toliko se približi njegovom nosu, a ne oprlji ga — bila je umetnost, visoka umetnost, gospodine moj.
I cvrčak i čajnik, koji su se ponovo oglasili, priznavali su to! Svetla vatra, koja se ponove razbuktala, priznavala je to! Mali kosač na časovniku, u svome radu za koji niko nije hajao, priznavao je to! Kočijaš, na svom spokojnom i blaženom licu, priznavao je to pre svih!
I dok je on pribrano i zamišljeno pućkao na staru lulu, i dok je crvena vatra plamsala, i dok je cvrčak cvrčao — taj Duh njegovog ognjišta i doma (jer cvrčak je to bio) izišao je, u obliku vilenjaka, stupio u odaju i sazvao oko sebe mnoga obličja Doma. Male svih godina i svih veličina ispunile su odaju. Male koje su bile vesele devojčice što trče pred njim i beru cveće po poljima; sramežljive Male što upola uzmiču, a upola se predaju njegovoj vlastitoj; gruboj prilici; tek venčane Male što silaze s kočija pred vratnicama i zadivljeno uzimaju domaće ključeve u svoje posedovanje; materinske nejake Male, što ih dvore nestvarne Ponajlakove, koje nose bebe na krštenje; matrone Male, još mlade i u cvetu, što motre na Male kćeri dok ove igraju na seoskim igrankama; gojazne Male, okružene i opsednute četom rumene unučadi; usahle Male što se oslanjaju na štapove i gegucaju u svom sporom hodu. I stari su se kočijaši pojavili, takođe sa slepim, starim Bokserima što im leže kraj nogu; i novija kola s malim vozarima (»Braća Piribingl« piše na njima); i bolni stari kočijaši koje neguju najnežnije ruke; i grobovi mrtvih i upokojenih starih kočijaša što se zelene na groblju. I kad mu je cvrčak pokazao sve to — a on je sve video jasno, iako mu je pogled bio uprt u vatru — kočijaševom srcu je laknulo, i bilo - je srećno, a on je iz sve duše zahvalio svojim domaćim bogovima, i više nije hajao za Grubog i Takltona koliko ni vi ni ja.
Ali kakva je to mladićka prilika što ju je taj isti cvrčak-vilenjak postavio tako blizu njene klupice, i koja je tu ostala jedina i osamljena? Zašto se ona zadržala još isto tako blizu nje, sa rukom na ogradi ognjišta, i stalno ponavljala: »Udata, a ne za mene!«
Oh, Mala! Oh, nejaka Mala! Nema mesta toj prilici u svim priviđenjima tvoga muža; zašto je onda njena senka pala na njegovo ognjište!

Kaleb Plamer i njegova slepa kći živeli su posve sami, kao što Knjiga priča kazuje — a moj blagoslov, a nadam se i vaš, neka prati knjige s pričama što nam ma šta kazuju u ovom tegobnom svetu! — Kaleb Plamer i njegova slepa kći, velim, živeli su posve sami u trošnoj kućici, maloj kao orahova ljuska, koja uistinu nije bila ništa drugo do bubuljica na velikom nosu od crvenih opeka zdanja Grubog i Takltona. Zdanje Grubog i Takltona zauzimalo je vrlo vidno mesto u ulici u kojoj se nalazilo; ali dom Kaleba Plamera mogli ste porušiti jednim ili dvama udarcima čekića, i da parčad odnesete u kolicima.
Ako bi posle takvog naleta ma ko ukazao čast domu Kaleba Plamera i primetio njegov nestanak, taj bi bez sumnje pohvalio njegovo rušenje kao ogroman napredak. Bio je prilepljen uz prostorije Grubog i Takltona kao školjka uz brodsko korito, ili puž uz vrata, ili kitica gljiva uz koren drveta. Ali on je bio klica iz koje je poniklo deblo Grubog i Takltona do svog punog uzrasta; i pod njegovim naherenim krovom pretposlednji Grubi izrađivao je, na sitno, igračke za dečake i devojčice, koji su se igrali njima, i odgonetnuli ih, i polomili ih, i otišli na počinak.
Kazao sam da su tu živeli Kaleb i njegova sirota slepa kći; trebalo je reći da je Kaleb živeo tu, a njegova sirota slepa kći drugde, u jednom začaranom domu koji je Kaleb opremio, gde oskudice i pohabanosti nije bilo i gde nevolja nije nikad ušla na vrata. Kaleb nije bio čarobnjak, osim u onoj magičnoj veštini koja nam još preostaje: mađiji odane, besmrtne ljubavi; priroda je bila gospodarica njegove nauke i iz njenog učenja sva su čudesa proizlazila. Slepa devojka nikada nije saznala da je tavanica čađava, da su zidovi zamrljani, a ponegde i ogoleli; da su pukotine u njima svakog dana postajale šire, a grede koje je prekrila prašina savijale se naniže. Slepa devojka nikada nije saznala da je gvožđe rđalo, drvo trulelo, zidni tapeti se ljuštili, a sama veličina, oblik istinska srazmera doma venuli. Slepa devojka nikada nije saznala da su ružni oblici grnčarskog posuđa bili na stolu , da su jad i čemer bili u kući, da je Kalebova proređena kosa postajala seda i sve više sedela pred njenim očim bez vida. Slepa devojka nikada nije saznala da oni imaju gospodara, čoveka hladnog i tvrdog srca, i neumoljiva; ukratko, ona nikada nije saznala da je Taklton — Taklton, ali ipak je živela uverenju da je on neki nasrtan šaljivdžija ko voli da se našali s njima i koji, iako je njihe anđeo čuvar, neće da čuje ni jedne reči zahvalnosti.
A sve je to bilo Kalebovo delo; sve je uradio njen prostodušni otac! Ali i on je imao kraj ognjišta jednog cvrčka; i slušajući tužno njegovu pesmu još kad je slepo dete bilo vrlo malo, siroče bez majke, njegov Duh ga je nadahnuo mišlju da bi čak i nesreća što je bez vida mogla bezmalo da se obrne u blagoslov i da se devojče učini srećnim tim malim sredstvima. Jer celo cvrčkovo pleme su moćni duhovi, iako j svet koji opšti s njima to ne zna (što je često slučaj); i nema u svetu nevidovnom glasova blažih i istinitijih i koji će zacelo dati samo najnežniji savet — u to možete slepo verovati — nego što su glasovi kojima duhovi domaćeg ognjišta oslovljavaju ljudski rod.
Kaleb i njegova kći radili su zajedno u njegovoj običnoj radionici, koja im je ujedno služila i kao soba za stanovanje; i čudno je bilo to mesto. Bilo je u njemu kuća, završenih i nezavršenih , za lutke svih imovnih stanja, Stanovi u predgrađu za lutke skromnih sredstava; soba , i kuhinja za siromašne lutke; prestonički dvori za lutke iz visokog društva. Neki od ovih stanova bili su već opremljeni odgovarajućim nameštajem, a pri tome se imala u vidu i pogodnost lutaka sa ograničenim prihodom; drugi su i u trenutku mogli da se opreme najraskošnije, sa rafova punih stolica i stolova, sofa, postelja i naslonjača. Velika i mala vlastela, i narod uopšte, radi čijeg su smeštaja ovi stanovi bili izgrađeni, ležali su ovde-onde, po; kotaricama, i zurili pravo u tavanicu; ali da bi označili njihove stepene u društvu i ograničili ih na odnosne položaje (što iskustvo pokazuje da je žalosno teško postići u istinskom životu), tvorci ovih lutaka su daleko nadmašili prirodu, koja je često samovoljna i nastrana; oni su im, ne zadovoljavajući se proizvoljnim obeležjima, kao što su kadifa, cic i krpice, dodali još i upadljive lične osobenosti, koje su isključivale svaku grešku. Tako je otmena lutka iz viših krugova imala voštane udove, savršeno simetrične; ali samo ona i njene druge; sledeći stepen na društvenim stepenicama bio je načinjen od kože; a onaj za njim od grubog pamučnog tkiva. Što se prostog naroda tiče, on je mesto ruku i nogu imao toliko običnih žižica iz kutije, i na tome je i ostajao — svrstan u svoj svet i izvan mogućnosti da se otud ispetlja.
Osim lutaka, u odaji Kaleba Plamera bilo je i drugih raznih uzoraka rukovodstva. Bio je tu Nojeva barka, u kojem su ptice i zverinje bili neobično zbijeni, uveravam vas; u svakom slučaju, bilo je mogućno ućuškati ih kroz krov i drmusati ih i tresti dok ne zauzmu najmanji prostor. Smelom pesničkom slobodom, većina ovih Nojevih barki imala je zvekire na vratima; to su možda bili nedosledni dodaci koji nagoveštavaju jutarnje posetioce i poštara, no ipak su činili prijatan završni utisak na spoljašnosti zdanja. Bilo je desetinama setnih, malih kolica koja su, kad su se točkovi okretali, proizvodila najžalosniju svirku. Mnogo malih ćemana, doboša i drugih oruđa za mučenje; kraja nije bilo topovima, štitovima, mačevima, kopljima i puškama. Bilo je malih prevrtača u crvenim čakširama, koji su se neprestano puzali uz visoke prepone od crvene vrpce, da bi se onda strmoglavili na drugu stranu; bilo je i bezbroj stare gospode, uvaženog, da ne kažemo veledostojnog, izgleda, koji su mahnito leteli preko vodoravnih kočeva, pobijenih u tu svrhu u njihova vlastita kućna vrata. Bilo je zverinja svake vrste; konja raznog soja, počev od šarenog burenceta na četiri pritke, s malo kožice umesto grive, do čistokrvnog hata za ljuljanje, pomamnog i besnog. Kao što bi bilo teško nabrojati tucad i tucad nastranih spodoba koje su uvek bile spremne da počine svakovrsne besmislice samo na pritisak dugmeta, tako isto ne bi bio lak posao pomenuti ma koju ljudsku ludoriju, porok ili slabost, koji nisu imali svoga predstavnika, neposrednog ili dalekog, u odaji Kaleba Plamera. I to ne u preuveličanom obliku, jer veoma malo dugme pokreće ljude i žene da čine iste tako čudnae izvođenja kao što ih čini i ma koja igračka koja je ikad bila stvorena.
Usred ovih predmeta sedeli su za poslom Kaleb i njegova kći. slepa devojka bila je u poslu kao lutkina krojačica, a Kaleb je bojadisao i caklio pročelje jedne prostrane gospodske kuće.
Briga utisnuta u bore Kalebovog lica, i njegov predan i smeo način rada, koji bi dobro pristajao nekom alhemičaru ili tajanstvenom studentu, bili su u prvi mah u čudnoj suprotnosti s njegovim zanimanjem i tričarijama oko njega. Ali tričarije koje čovek izume i kojima se bavi radi hleba postaju stvari veoma ozbiljne; no, nezavisno od ovog razmatranja, ja lično nisam nimalo spreman da kažem da Kaleb, i kada bi bio lord-kancelar, ili narodni poslanik, ili advokat, ili čak neki veliki trgovac, ne bi radio i s igračkama koje su za jotu manje ćudljive; ali veoma mnogo sumnjam u to da bi one bile isto tako bezazlene.
»Te tako, oče, vi ste sinoć izlazili po kiši u vašem divnom, novom kaputu«, kazala je Kalebova kći.
»U mom divnom novom kaputu«, potvrdio je Kaleb, bacivši pogled ka užetu u sobi na kome je već ranije opisana vreća visila da se osuši.
»Tako se radujem što ste ga kupili, oče!«
»I još kod kakvog krojača«, kazao je Kaleb. »Sasvim jedan pomodarski krojač. Taj je kaput i suviše dobar za mene.«
Slepa devojka je os tavila rad i nasmejala se radosno.
»Suviše dobar, oče! Zar može nešto da bude suviše dobro za vas?«
»Gotovo se stidim da ga nosim«, kazao je Kaleb posmatrajući dejstvo svojih reči na njenom vedrom licu; »Bogami ti kažem. Kad čujem kako dečaci i ljudi za mnom govore:
,Gle, gle, kicoša!' ne znam na koju stranu da pogledam. Pa kad sinoć onaj prosjak nije hteo da me ostavi a ja mu kazao da sam samo jedan vrlo običan čovek, a on na to rekao: ,Ne, ne, vaša milosti! Bog s vama, ne govorite tako!' hteo sam od stida u zemlju da propadnem. Zaista, osećao sam da nemam, prava da ga nosim.«
Srećna slepa devojko! Kako je ona veselo kliknula!
»Vidim vas oče«, kazala je sklopivši ruke, »vidim vas jasno, kao da imam oči koje mi nikad nisu potrebne kad ste vi sa mnom. Plav kaput —«
»Svetlo plav«, kazao je Kaleb.
»Jeste, jeste! Svetloplav!« uzviknula je devojka, okrenuvši mu svoje lice koje je zračilo, »kao nebo; ja znam da, je nebo plave boje! Vi ste mi to jednom pričali, Svetloplav kaput —«
»Slobodnoga kroja«, nagovestio je Kaleb.
»Da! Slobodnoga kroja!« uzviknula je slepa devo j ka srne j ući se srdačno; »i vi u njemu, dragi oče , s vašim veselim očima, nasmejanim licem, vašim lakim i slobodnim hodom, i vašom crnom kosom, izgledate tako mladi i lepi.«
»Haj! Haj!« uzviknuo je Kaleb. »Ta ja ću postati uobražen.«
»Ja mislim da vi to već i jeste«, uzviknula je slepa devojka, pokazujući veselo na njega. »Poznajem ja vas, oče! Ha, ha, ha! Jesam li pogodila?«
Koliko se ta slika u njenom duhu razlikovala od Kaleba dok je ovaj sedeo i posmatrao je! Pomenula je njegov lak i slobodan hod. I bila je u pravu u tome. Godinama i godinama nije on ni jedanput prešao preko tog praga vlastitim sporim hodom, no korakom sračunatim da obmane njeno uho; i nikada, ni kad mu je srcu bilo najteže, nije zaboravio onaj laki korak, od kojega je i njen postajao veseo i slobodan.
Bog sveti zna! Ali me ni se čini da je Kalebova maglovita pometenost u ophođenju nastala upola usled menjanja sebe i svega oko sebe, a iz ljubavi prema svojoj slepoj kćeri. Zar je taj mali čovek mogao da se ponaša drukčije doli pometeno, kad se godinama trudio da uništi svoju ličnu istovetnost, kao i istovetnost svih stvari koje su s njegovom ličnošću imale ma kakvog dodira?
»Eto, gotovi smo«, kazao je Kaleb, kročivši korak ili dva unazad, da bi stvorio bolji sud o svome delu; »baš kao odistinska kuća. Kakva šteta samo što se celo pročelje otvara odjedanput! Kad bi još unutra bile kakve stepenice, pa za svaku sobu naročita vratanca, to bi tek bilo divno! Ali, eto, to je ono najgore u mom zanatu: uvek obmanjujem i varam samoga sebe.«
»Vi govorite vrlo tiho, oče. Da niste umorni?«
»Umoran?« ponovio je Kaleb vrlo živo; »od čega bih ja bio umoran, Berta? Ja se nikada ne umaram. Šta znači to?«
Da bi dao veću snagu svojim recima, obuzdao je nehotično podražavanje polufigura na polici, koje su se protezale i zevale, predstavljene od pasa naviše, u jednom stanju večnog umora; i pevušio je odlomak neke pesmice. To je bila vinska pesma, u kojoj se pominjalo nešto o iskričavoj čaši; i on ju je pevao nehajnim glasom čoveka koji tobože kapom tera vetar, , a njegovo lice je zbog toga dobilo hiljadu puta jadniji i zamišljeniji izgled.
»Šta! Vi valjda, ne pevate?« kazao je Takliton, pomolivši glavu kroz vrata. »E pa, nazdravlje!
Ja ne mogu da pevam.«
Niko to o njemu ne bi ni posumnjao. On i nije imao ono što se obično zove nasmejano lice, ni nalik na to.
»Ja nemam računa da pevam«, kazao je Taklton. »Milo mi je što vi to možete. Nadam se samo da posao od toga ne trpi. Ne znam samo kako vi nalazite vremena i za jedno i za drugo.«
»Kad bi samo mogla da ga vidiš, Berta, kako mi namiguje!« šapnuo je Kaleb. »Kad ga ne bi poznavala kakav je veseljak, ti bi sad pomislila da on to meni ozbiljno govori — je li da bi?«
Slepa devojka se osmehnula i klimnula glavom.
»Kad ptica koja ume da peva neće da peva, mora se prisiliti da peva — bar tako vele«, progunđaoi je Taklton. »A šta da kažemo za sovuljagu koja ne ume da peva i ne treba da peva, a hoće da peva; šta treba s njom raditi?«
»A koliko mi tek sada namiguje!« šapnuo je Kaleb svojoj kćeri. »Oh, mila moja!«
»Uvek je veseo i uvek se rado šali s nama!« uzviknula je nasmejan a Berta.
»Oh, i vi ste tu, je l'te?« kazao je Taklton. »Sirota glupača!« On je zaista verovao da je ona glupača; a svoje uverenje osnivao je — ne mogu reći da li svesno ili nesvesno — na činjenici da joj je bio mio. »Pa kad ste već tu, kako ste?« upitao je Taklton na svoj gunđav način.
»Oh! Dobro sam, veoma sam dobro. I srećna sam kao što biste mi samo vi mogli da poželite. Srećna sam. kao što biste vi hteli, kad biste mogli, da ceo svet bude srećan.«
»Sirota glupača!« promrmljao je Taklton. »Ni zračka razuma. Nijednog zračka.«
Slepa devojka uzela je njegovu ruku i poljubila je; jedan časak držala ju je u obema svojim rukama i pre nego što ju je pustila, prislonila je blago svoj obraz na nju. U tom činu bilo je tako neizrecive ljubavi i takve tople, zahvalnosti da je i sam Taklton bio ganut da kaže, blažim mumljanjem nego obično:
»Šta vam je sada?«
»Stavila sam ga pored uzglavlja kad sam sinoć pošla na počinak, i setila sam ga se u svojim snovima. A kad je svanuo dan, i prekrasno crveno sunce — crveno sunce, je li, oče?«
»Crveno uveče i ujutro, Berta«, kazao je siromah Kaleb, bacivši bolan pogled na svog poslodavca. »Kad je sunce izišlo i kad je njegova blistava svetlost — ja se gotovo bojim da ne udarim u nju kad hodam — prodrla u moju odaju, okrenula sam drvce ka njoj i zahvalila sam nebu što stvara tako dragocene stvari i vama što mi ih šaljete da me razvesele!«
»Prava ludnica!« kazao je Taklton prigušeno. »Daleko smo doterali! Uskoro ćemo morati da potražimo ludačku košulju.«
Kaleb, labavo ukrštenih šaka, zurio je prazno preda se dok je njegova kći govorila, kao da je zaista u neizvesnosti (ja verujem da je i bio) da li je Taklton učinio išta vredno njene hvale ili nije. Da je on u tom času mogao da bude savršeno slobodan, pa da se od njega zahtevalo, pod pretnjom smrti, da udari nogom trgovca igračkama ili da padne pred njegove noge, već prema tome šta ovaj zaslužuje, verujem da bi za oba postupka postojala kod njega podjednaka mogućnost delanja. Ipak je Kaleb znao da je vlastitim rukama tako pažljivo doneo kući to malo ružino drvce za nju; i da je vlastitim usnama skovao bezazlenu laž koja je trebalo da pomogne da ona ne posumnja koliko se on, koliko se mnogo on odriče svakog dana, da bi ona bila srećnija.
»Berta!« kazao je Taklton unoseći za časak malo srdačnosti u glas. »Dođite ovamo.«
»Oh! Ja mogu da dođem pravo k vama. Ne treba da me vodite!« prihvatila je ona.

»Da li da vam otkrijem jednu tajnu, Berta?«
»Ako hoćete!« odgovorila je revnosno. Kako je blistalo ugasnulo lice! Kako je krasila svetlost glavu koja je pomno slušala! »Danas je dan kad dolazi k vama ona mala, ona vaša... ona opšta maza , žena Piribinglova; ona k vama redovno dolazi na one svoje fantastične piknike je l' tako?« kazao je Taklton, sa izrazom gađenja prema čitavoj toj stvari.
»Da«, odgovorila je Berta, »danas dolazi.«
»Tako sam i mislio!« kazao je Taklton. »Želeo bih da se pridružim društvancu.«
»Čujete li to, oče? uzviknula je ushićeno slepa devojka. «
Da, da, čujem, promrmlja Kaleb s ukočenim pogledom mesečara; »ali ja to ne verujem. To je jedna od mojih laži, nema sumnje.«
»Vidite, ja — ja bih želeo da se Piribinglovi malo sprijatelje sa Mej Fildingovoni«, kazao je Taklton. »Ja se ženim sa Mej.«
»Vi se ženite!« uzviknula je slepa devoka, kročivši dalje od njega.
»Đavo neka nosi ovakvu glupaču1.« promrmljao je Taklton.
»Nisam se zabadava bojao da me neće razumeti. Ah, Berta! Ženim se! Crkva, pop, klisar , crkvenjak, kočije, zvona, doručak, svadbeni kolač, trake, svirale, cveće i sve druge ludorije. Svadba, razumete li, svadba? Zar vi ne znate šta je to svadba?«
»Znam«, odgovorila je slepa devojka blagim glasom, »Razumem!«
»Razumete?« progunđao je Taklton. »To je više no što sam se nadao. E pa, lepo. Stoga sam, dakle, želeo da priđem vašem društvu i da dovedem Mej i njenu majku. Popodne ću vam poslati nešto malo zakuske, hladan ovčji but ili tako neku malenkost. Vi ćete me, dakle, očekivati?«
»Da«, odgovorila je ona. Spustila je glavu i okrenula se; i stajala je tako, prekrštenih ruku, zamišljena.
»Ne bih rekao«, gunđao je Taklton pogledavši je; »jer meni se čini da ste vi već sve o tome zaboravili. Kalebe!«
»Pa valjda smem da se usudim da kažem da sam ovde«, pomislio je Kaleb. »Gospodine!«
»Postarajte se da ona ne zaboravi o čemu i sam joj govorio.«
»Ona nikad ne zaboravlja«, odvratio je Kaleb. »To je jedna od malog broja stvari u kojima nije vešta.«
»Svako misli da su njegove guske labudovi«, primetio je trgovac igračkama, slegnuvši ramenima.
»Ubogi đavo!«
Pošto je izrekao ovu opasku s beskrajnim prezirom, stari Grub i Taklton se udaljio. Berta je stajala onde gde ju je on ostavio, izgubljena u mislima. Veselost je nestala s njenog oborenog lica, i ono je bilo vrlo tužno. Tri ili četiri puta zatresla je glavom, kao da oplakuje neku uspomenu ili neki gubitak; ali njene tužne misli nisu našle oduška u rečima. Tek pošto se Kaleb zabavio neko vreme uprezanjem jednog para konja u kola prikucavši kratkim postupkom am za osnovne delove njihovih tela, ona je prišla njegovoj radnoj stolici, pa je, sednuvši pored njega, kazala:
»Oče, meni je tako tužno samoj u tami. Hoću moje oči: moje strpljive, dobre oči.«
»Evo ih«, kazao je Kaleb, »uvek spremne da te poslušaju. One su više tvoje nego moje, Berta, u svakom od dvadeset i četiri sata. Reci, mila, šta da učine za tebe tvoje oči?«
»Pogledajte po sobi oče.«
»Gotovo je, Berta«, kazao je Kaleb, »Rečeno- — učinjeno.«
»Sada mi recite kako izgleda.«
»Pa kao i uvek, drago dete«, kazao je Kalelb. »Prosto, ali vrlo prijatno.
Zidovi su veselo obojeni, tanjiri i zdele išarani su ljupkim cvećem, prozori i vrata su od divnog uglačanog drveta; opšta vedrina i urednost čine kuću vrlo milom i prijatnom.« Vedra i uredna bila je ona onde gde god su Bertine ruke mogle da se uposle; ali nigde drugde nije bilo vedrine ni urednosti u staroj oronuloj čatrlji, koju je Kalebova mašta tako preobražavala.
»Vi imate na sebi radno odelo i ne izgledate onako kicoški kao kad obučete onaj novi kaput?« kazala je Berta dodirnuvši ga. »E, dabome, ova je bluza nešto prostija«, odgovorio je Kaleb, »ali sam i u njoj delija.«
»Oče«, kazala je š a devojka priljubivši se uza nj i zagrlivši ga jednom rukom, »pričajte mi o Mej. Je li o na vrlo lepa?«
»Zaista jeste«, kazao je Kaleb. I zaista je takva bila. Ovo je bio vrlo redak slučaj da Kaleb ne mora da dozove u pomoć svoju maštu.
»Njena kosa je crna, crnja nego moja«, kazala je Berta zamišljeno. »Glas joj je sladak i milozvučan, to znam. Često sam volela da ga slušam. Njen struk —«
»Ovde nema ni jedne lutke koja bi imala takav str uk kao što je u nje«, kazao je Kaleb. »A njene oči —!« Ućutao je; jer Berta se još prisnije obisnula o njegov vrat, a ruka koja ga je grlila upozorila ga je pritiskom koji je isuviše dobro razumeo. Zakašljao se za trenutak, kuckao je jedan časak i onda je pribegao pesmi o iskričavoj čaši, svom nepogrešnom izvoru u svim takvim teškoćama. »A naš prijatelj, oče, naš dobrotvor? Ja bih uvek o njemu slušala, vi to znate; i uvek sam to volela«, dodala je hitro.
»Pa naravno«, odgovorio je Kaleb. »Imaš i razloga za to.« »Ah! Još koliko razloga!« uzviknula šlepa devojka. Uzviknula je s toliko žara da Kaleb, iako su njegove pobude bile tak o< čiste, nije mogao da podnese da sagleda njeno lice, no je oborio oči kao da je on a u njima mogla da pročita njegovu bezazlenu obmanu. »Pričajte mi onda opet o njemu, d ragi oče«, kazala je Berta. »Pričajte mi još mnogo puta. Njegovo je lice dobroćudno, ljubazno i blago. čestito je i iskreno, uverena sam u to. U svakom njegovom pogledu, u s vakom izrazu njegovih očiju vidi se plemenitost njegovog srca, iako on pokušava da s voju dobrotu sakrije pod prividom grubosti i tvrdoće.«
»Plemenit čovek u svakom pogledu«, dodao je Kaleb u svom tihom očajanju.
»Plemenit čovek u svakom pogledu!« uzviknula je slepa devojka. »On je stariji nego Mej, oče?«
»Da-a«, kazao je Kaleb nevoljno. »Malko je stariji nego Mej. Ali to ne mari ništa.«
»Pa dabome, oče! Biti mu strpljiva drugarica u nejakoj starosti; biti mu žena nudilja u bolesti i stalan prijatelj u jadu i tuzi; ne zna ti za umor radeći da njemu bude dobro; paziti na njega, negovati ga; sedeći kraj njegove postelje i pričati mu dok sedi budan; a moliti se za njega kad spava — kakvo je to preimućstvo! Kakva prilika da mu dokaže svoju vernost i odanost! Hoće li ona sve to činiti, mili oče?«
»O tome nema sumnje«, kazao je Kaleb.
»Volim je, oče; volim je svom dušom!« uzviknula je slepa devojka. I, rekavši to, položila je svoje siroto slepo lice na Kalebovo rame, i tako je plakala i plakala da se on sa žaljenjem bezmalo pokajao što je doprineo ovoj njenoj sreći punoj suza.
U međuvremenu, u kući Džona Piribingla vladala je velika ustumaranost; jer mala gđa Piribingl, sasvim prirodno, nije mogla ni da pomisli da pođe kuda bez bebe; a opremiti bebu, zahtevalo je vremena. Ne velim da je beba bila bogzna kolika, govoreći o njoj rečima kantara i aršina, ali bilo je mnogo, mnogo koječega što je trebalo posvršavati oko nje, i to sve polako, jedno po jedno. Na primer, kad je beba na jedvite jade bila donekle obučena, i vi s razlogom smatrali da još treba samo potez ili dva pa da sve bude gotovo i da vidite bebu kao lutku, na diku čitavom svetu, neočekivano bi se sve izmenilo pomoću jedne kape od flanela, i beba se našla u postelji; tu bi se krčkala (tako reći) između ćebeta dobar deo sata. Onda bi je podigli iz ovog stanja mirovanja vrlo ozarenu, dok je žestoko vrištala da se prihvati — pa ovaj, radije ću reći, s vašim dopuštanjem da uopšte govorim — da se prihvati lakog obeda Posle toga išla je ponovo da spava. Gđa Piribingl koristila se ovim međučinom da se i sama spremi, na izvestan skroman način, ali da izgle da doterana kao i ma koja druga žena koju su ikad videli; za vreme tog istog, kratkog primirja gđica Ponajlak se uvukla u kratak kaput tako čudnog kroja i oblika da nikakve veze nije imao s njom niti ma sa čime u vasioni, ipak je predstavljao jednu zgužvanu, usukanu i nezavisnu tvorevinu. Za to vrenie je i beba ponovo oživela i, zahvaljujući ujedinjenim naporima gđe Piribingl i gđice Ponajlak, navučen joj je kaputić mlečne boje, a na glavu neka vrsta kape u obliku dobro narasle krofne; i tako su, s božjom pomoći, sve troje izišli na vrata, gde je već odavno stari konj nestrpljivo šarao put svojim autografima, a u dalekoj perspektivi mogao se nejasno ugledati Bokser kakoi stoji osvrnut unazad i dovodi konja u iskušenje da krene bez naređenja.
Što se tiče stoličice ili nečeg tome sličnog, čime bi se Piribingl pomogla da se popne u kola, vi vrlo malo poznajete Džona, ja laskam sebi , ako mislite da je to bilo potrebno. Pre no što ste mogli i da ugledate kako je podiže sa zemlje, ona se već našla na svom sedištu, sveža i rumena, uzvikujući:
»Džone! Za ime sveta! Pomisli na Tili!« Ako bi mi bilo dopušteno, ma pod kojom pogodbom, da pomenem noge jedne mlade gospođice, primetio bih da je nogama gđice Ponajlak vladala neka kob koja ih je neverovatno izlagala ogrebotinama; ona još nikada nije uspela da se popne ni na najmanju visinu, ili da se sa nje spusti, a da tu okolnost ne zabeleži na njima zarezom, kao što je Robinson Kruso označavao dane na svom drvenom kalendaru. Ali ako bi se ovo smatralo neotmeno, porazmisliću još o tome.
»Džone? Jesi li uzeo kotaricu sa paštetom od šunke i teletine i boce s pivom?« upitala je Mala. »Ako nisi , onda moraš da okreneš natrag, ovog časa.«
»I ti si mi neka divna mala gazdarica«, odvratio je Džon; »govoriš mi o vraćanju, a već si me četvrt sata zadržala preko vremena.«
»Žao mi je Džone«,  kazala je Mala vrlo uznemireno, »ali ja zaista ne mogu ni da zamislim da idem Berti — to ne bih htela ni po koju cenu — bez paštete od šunke i teletine i bez piva i ostaloga. Hoj!« Ova jednosložna reč bila je upućena konju, koji se na nju nije ni najmanje o bazirao. «Oh, reci hoj, Džone«, kazala je gđa Piribingl. »Molim te!«
»Biće vremena i za to«, odgovorio je Džon, »kad ja budem počeo da zaboravljam stvari. Kotarica je ovde, budi bez brige.«
»Ala si ti neko čudovište tvrda srca, Džone, što mi to nisi odmah rekao. Toliko si me prepao. Kazala sam da neću ići Berti bez paštete od šunke i teletine, i bez piva i ostaloga, ni za živu glavu. Zar nismo redovno, svakih petnaest dana, otkako smo se uzeli, Džone, pravili naš mal piknik kod njih? Ako bi se to ma u čemu pokvarilo, ja bih gotovo pomislila da nikad više nećemo biti srećni.«
»To je bila ljubazna misao, na prvom mestu«, kazao je kočijaš, »i ja ti odajem čast, mala ženice.« "
»Moj dragi Džone«, odgovorila je Mal žestoko porumenevši. »Ne govori o odavanju časti meni. Gopode bože!«
»Uzgred rečeno —« primetio je kočijaš »Onaj stari gospodin —«

Ponovo se tako upadljivo i trenutno pomela.
»On ti je neki čudan svetac«, kazao je kočijaš gledajući pravo uz drum pred sobom. »Ja ne mogu da mu pohvatam račune. No ne mislim da u njemu ima nečeg zlog.«
»Ni najmanje. Ja sam — ja sam uverena da je tako.«
»Da?« kazao je kočijaš, a ozbiljnost njenog a glasa navela ga je da je pogleda u lice. »Milo mi je što si ti tako ubeđena u to, je l' to je i za mene potvrda. Čudnovato je što je njemu pala na um misao da moli da i dalje ostane naš stanar, zar nije? Stvari se tako čudnovato zbivaju«.
»Veoma čudnovato«, prihvatila je ona tihim glasom, jedva čujnim.
»Međutim, on je dobroćudan stari gospodin«, kazao je Džon, »i plaća kao gospodin, a mislim da se njegovoj reči može verovati. Jutros sam se baš narazgovarao s njim: veli da već može bolje da me čuje, navikava se, veli, na moj glas. Pričao mi je mnogo o sebi, a i ja sam njemu mnogo pričao, i postavljao mi je sijaset kojekakvih pitanja. Obavestio sam ga kako u mom poslu držim dve linije : jednoga dana desno od naše kuće i natrag, a drugoga dana levo od naše kuće i natrag (jer čovek je stranac pa ne zna imena mesta u ovome kraju); i izgledao je vrlo zadovoljan. 'Gle, pa onda ću se ja večeras vraćati kući vašim putem', kazao je, 'a mislio sam da ćete vi dolaziti iz sasvim suprotnog pravca. To je divno. Možda ću vas zamoliti da me opet povezete, ali oboavezujem se da više neću onako tvrdo spavati'. A baš je tvrdo spavao, valstinu! — Mala! O čemu ti to misliš?«
»O čemu mislim, Džone? Ja — ja sam tebe slušala.«
»Oh! Dobro je!« reče čestiti kočijaš
»Ja sam se bio uplašio, zbog izgleda tvoga lica, da te moje dugo ćeretanje nije pokrenulo da misliš o nečem drugom. Kladio bih se da nisam bio daleko.«
Kako Mala nije ništa od govorila, truckali su se dalje neko kratko vreme u tišini. Ali nije bilo lako dugo ćutati u kolima Džona Piribingla, jer je svako na drumu imao ponešto da kaže; i premda bi to moglo da bude samo »Zdravo-živo!«, i doista vrlo često i nije bilo ništa drugo, ipak, odgovoriti na to u prvom duhu srdačnosti, zahtevalo je ne samo klimanje glave i osmeh, no uz to i tako zdrav rad pluća kakav je potreban za jedan gromki govor u parlamentu. Katkada su putnici, pešice ili na konju, išli uz kola u naročitoj nameri da malo proćaskaju; a u takvim prilikama imalo je mnogo što-šta da se ispriča sa obo strane.
Pa onda Bokser: on je bio povod tolikim obostranim poznanstvima koliko ni pola tuceta hrišćana ne bi mogli da pruže! Njega je svako poznavao, duž celog druma, — naročito živina i svinje, koje su se, čim bi ga ugledale kako se približuje, s telom malo ukošenim, ušiju radoznalo naćuljenih i onim patrljkom repa u vazduhu, odmah povlačile u najdalje naseobine dvorišta, ne čekajući na čast bližeg upoznavanja. Svuda je on imao posla; izlazio je na sve raskrsnice, zavirivao u sve bunare, uletao u sve kolibe i izletao iz njih, jurišao u škole, rasterivao golubove, uveličavao repove svih mačaka i zalazio u mehane kao redovan mušterija. Kuda god bi dospeo, mogao se čuti ponečiji u zvik,
»Haj-haj! Evo Boksera!« i taj bi odmah izišao, a sa njim bar još dvoje ili troje, da požele dobar dan Džonu Piribinglu i njegovoj lepoj supruzi.
Pošiljke za poštanska kola bile su mnogobrojne; i bilo je mnogo stanica gde ih je trebalo primiti i isporučiti, a to nikako nisu bili najnemiliji delovi putovanja. Neki ljudi su bili tako puni očekivanja u pogledu pošiljaka, drugi su bili tako začuđeni zbog tih pošiljaka, treći su opet bili tako puni neiscrpnih uputstava o svojim pošiljkama, a Džon se tako živo interesovao za pošiljke, — da je sve to bilo divota videti. Isto tako, bilo je artikala za prenos koji su zahtevali potanko razmatranje, pa je valjalo održati savetovanje između kočijaša i pošiljaoca u pogledu njihovog smeštaja i naravi. Bokser je u tome obično sudelovao, čas vrlo pomno pazeći, a čas besomučno jureći oko sabranih mudraca i lajući do promuklosti. U svim ovim sitnim događajima Mala je, sa svog sedišta u kolima, bila samo zabavljen posmatralac široko otvorenih očiju; i dok je sedela tako i gledala — dražesna mala slika za divljenje — nisu izostajala gurkanja, očijukanja i šaputanja među mlađarijom, uveravam vas. I to je godilo Džonu, kočijašu, preko svake mere; jer on je bio ponosan što se ljudi dive njegovoj maloj ženici, znajući da to ona ne uzima za zlo — štaviše, da ona to, možda, i voli.
Putovanje je bilo ma lo maglovito, zacelo, po januarskom vremenu; i bilo je vlažno i hladno. Ali ko haje za takve malenkosti? Mala sigurno ne. Ni Tili Ponajlak, jer ona je smatrala da je vožnja u kolima, ma pod kojim okolnostima, vrhunac ljudske radosti, kruna svih zemaljskih nadanja. Ni mališan, smeo bih se zakleti, jer nije u naravi bebe da joj bude toplije i da slađe spava, — premda je velika njena sposobnost u oba ova pogleda , — nego što je u tome uživao čitavog puta ovaj blaženi mladi Piribingl.
Po magli, naravno, niste mogli da vidite vrlo daleko; ali mogli ste da vidite vrlo mnogo, oh, vrlo mnogo! Za divno je čudo koliko možete da vidite i u magli gušćoj od ove, samo ako hoćete da se pomučite da pogledate. Ta, samo da sedite i da pazite na vilinska kola u poljima i na popalo inje koje se još zadržalo u senci pokraj žbunja i po drveću, bilo je prijatno zanimanje; a da i ne pominjemo neočekivana obličja u kojima se drveće pojavljivalo iz magle i u nju ponovo tonulo. Živice su bile izukrštane i ogolele i njihale su se na vetru kao mnoštvo uvelih venaca; ali zbog toga srce nije bilo neveselo. Bilo je prijatno snovati, jer kutak kraj ognjišta postaje još topliji, a leto još zelenije u iščekivanju. Reka je izgledala prohladna; ali ona je bila u pokretu i protica laje živo; a to je velika stvar. Kanal je izgledao dosta spor i učmao; to se mora priznati. Ali svejedno. Utoliko će se pre zalediti kad mraz dobro stegne, a onda će biti klizanja i tociljanja, a teške stare dereglije, zaleđene negde gore blizu nekog pristaništa, dimiće se kroz zarđale gvozdene dimnjake po vasceli dan i divno će lenčariti.
Na jednom, mestu gorela je velika gomila korova; i oni su posmatrali vatru, tako belu po danu, kako blešti kroz maglu i tek ovde-onde blesne crvenilom; ali onda je gđica Ponajlak — usled toga što joj je dim »ušao u nos«, kako je kazala — počela da se guši (ona je tako nešto mogla da učini na najmanje izazivanje) i probudila je bebu, koja više nije htela da zaspi. Ali Bokser, koji se nalazio u prethodnici za neku četvrtinu milje, već je bio prešao istaknut kraj varoši i stigao do ugla ulice u kojoj su stanovali Kaleb i njegova kći; i davno pre nego što su oni stigli do vratnica, on i slep a devojka čekali su ih na pločniku da im požele dobrodošlicu.
Uzgred da kažem, Bokser je u svom opštenju sa Bertom pravio izvesna sopstvena tanana razlikovanja, koja me potpuno uveravaju da je on znao da je ona šlepa. On nikad nije pokušao da privuče njenu pažnju time što bi gledao u nju, kao što je često činio kad su u pitanju bili drugi, nego ju je redovno dodirivao. Kakvo je on iskustvo mogao imati sa slepim ljudima ili slepim psima, ja ne znam. On nikada nije živeo pored slepog gospodara; niti je g. Bokser stariji, niti gđa Bokser, niti je ma ko od njegove čestite porodice, sa majčine ili očeve strane, ikad bilo lišen vida, koliko ja znam. On je to možda sam pronašao, i držao se toga; i stoga se držao Bertine suknje i nije je i spuštao sve dok se gđa Piribingl, i beba, i gđica Ponajlak, i kotarica nisu lepo smestile u kuću.
Mej Filding je već prispela; takođe i njena majka — mala džandrljiva stara gospođa, kisela lica, koja je, po pravu što je sačuvala struk kao krevetska noga, bila smatrana za najuzvišeniju pojavu; isto tako, zato što je nekada bila imućnijeg stanja , ili bar pod utiskom da je mogla biti imućnijeg stanja da se dogodio neki obrt, koji se nije nikad dogodio niti je ikad bilo naročito verovatno da će se dogoditi — ali to je svejedno — ona je bila osobito gospodstvena i gledala je zaista s visine.
Grub i Taklton takođe je bio tu, u ulozi ljubaznog čoveka, sa očevidnim uverenjem da se savršeno oseća kao kod svoje kuće i nesumnjivo u svom elementu, isto onako kao što bi to bio neki svež, mlad losos na vrhu Velike piramide.
»Mej! Draga moja prijateljice!« uzviknula je Mala potrčavši joj u susret, »kako sam srećna što te vidim!« Njena draga prijateljica isto se tako od srca obradovala kao i ona; zaista je, ako hoćete da mi verujete, bila divna slika videti njih dve kad su se zagrlile. Taklton je, van svake sumnje, bio čovek od ukusa, Mej je bila vrlo lepa. Poznato vam je kako katkada, kad ste se navikli na neko lepo lice, pa ovo dođe u blizinu nekog drugog lepog lica i vi ih uporedite, a ono vam se za časak učini prosto i izveštačeno, jedva vredno visokog mnenja koje ste o njemu imali. Elem, ovo uopšte nije bio slučaj, bilo u pogledu Male, bilo u pogledu Mej, jer je lice Mej isticalo lice Male, a lice Male isticalo lice Mej, tako prirodno i milo da je, kao što umalo nije rekao Džon Piribingl, trebalo da budu rođene sestre — što biste još jedino mogli da zaželite.
Taklton je doneo o včji but i, za divno čudo, još i kolač s voćem pride — ali nama nije stalo do male rasipnost kad su u pitanju naše neveste; ne venčavamo se svakog dana — a povrh ovih đakonija, tu je bila još i pašteta od šunke i teletine i »ostalo«, kako je to nazvala gđa Piribingl, a to se uglavnom sastojalo od lešnika, pomorandži, kolača i takve sitne divljači. Kad su jela bila postavljena na sto, obogaćena Kalebovim prilogom u vidu velike drvene zdele pune krompira, koji su se puši li (svečanim ugovorom njemu je bilo zabranjeno da donosi ma kakva druga jestiva), Taklton je poveo svoju buduću taštu na počasno mesto. Da bi bolje ukrasila ovo mesto prilikom velike gozbe, veličanstvena dobra duša bila se nagizdala jednom kapom, sračunatom da prisutne nadahne nepromišljenošću i osećanjem strahopoštovanja. Njene ruke, isto tako, bile su u rukavicama. Ili budimo otmeni, ili umrimo!
Kaleb je sedeo do svoje kćeri; Mala pored svoje školske drugarice; dobri kočijaš držao je dno sofre. Gđica Ponajlak je za neko vreme bila izdvojena od svakog nameštaja, osim stolice na kojoj je sedela, da ne bi udarom o kakav tvrd predmet dovela u opasnost bebinu glavu. Dok je Tili blenula oko sebe na lutke i igračke, one su blenule u nju i u društvo . Čestita stara gospoda pred kućnim vratima (koji su svi bili u punom radu) pokazivala su naročito interesovanje za ovo društvo; s vremena na vreme zastajali su pre skoka, kao da slušaju razgovor, i onda se besomučno prevrtali i okretali, vrlo mnogo puta, a da ne stanu i ne predahnu — kao da su do mahnitosti ushićeni čitavim zbivanjem. Zaista, ako su ta stara gospoda bila sklona da osete pakleno uživanje u posmatranju Takltonove nevolje, mogla su s razlogom da budu zadovoljna. Jer Taklton nikako nije mogao da se snađe; i što je njegova buduća nevesta postajala veselija pored Male, to se njemu manje sviđalo, premda ih je on sastavio u tu svrhu. Jer Taklton je bio jedan od onih što niti kost glođu, niti je drugom daju; a kad su se one smejale, a on to nije mogao, uvrteo je odmah sebi u glavu da se one zacelo smeju njemu .
»Ah! Mej!« kazala je Mala. »Bože moj, kad pomislim koliko promena! A kad razgovaramo o onom srećnom vremenu kad smo nas dve trčale u školu, čini mi se kao da se podmlađujem.«
»Al ne bi se baš moglo reći da ste vi naročito stari, je' te?« kazao je Taklton.
»Pa, pogledajte mog trezvenog, ozbiljnog muža«, odgovorila je Mala. »On me čini u najmanju ruku dvadeset godina starijom. Zar nije tako, Džone?«
»Četrdeset«, kazao je Džon.
»Ja zacelo ne znam koliko ćete vi učinit da Mej bude starija«, kazala je Mala smejuć se. »Ali nikako neće moći da bude mnogo ispod stotine, kad bude slavila idući rođendan.«
»Ha, ha!« smejao se Taklton. No taj smeh je zvučao šuplje, kao iz doboša. A on je izgledao kao da bi mogao da zavrne vrat Maloj, kao od šale.
»Bože moj«, kazala je Mala. »Kad se samo setim kako smo razgovarale u školi o muževima koje ćemo izabrati. Kako je moj morao da bude ne znam kako mlad, pa lep, pa veseo, srčan! A tvoj, Mej — sećaš li se! Oh! Bože!
Ne znam da li da plačem ili da se smejem kad pomislim kakve smo bile luckaste curice.« Izgledalo je da Mej zna šta bi činila jer joj rumen obli obraze, a oči se napuniše s uzama. »Čak su i same osobe — istinski živi mladići — katkada bili odmeravani«, kazala je Mala.
»Malo smo mislile o tome kako će se stvari okrenuti. Ja nikad nisam označila Džona, uverena sam; čak nikad nisam ni pomislila na njega. I da sam ti kazala da ćeš se ikada udati za g.
Takltona, pa, mislim, da bi me ćušila. Zar ne bi, Mej?« Premda Mej nije kazala »bih«, ona svakako nije kazala ni »ne bih«, niti je to izrazila ma na koji način. Taklton se smejao — skoro je urlao, tako se glasno smejao. Džon Pribingl se takode smejao, na svoj običan, dobroćudan i zadovoljan način; ali to je bio samo šapat od smeha kad se uporedi sa Takltonovim.
»Pa, je li vam to mnogo pomoglo? Eto vidite, opet ste nam dopale šaka«, kazao je Taklton. »Tu smo mi! Tu smo mi! A gde su vam sada vaši lepi momci, vaše krasne mladoženje?«
»Neki umrli«, kazala je Mala, »a neki zaboravljeni. Neki od njih, kad bi mogli da se stvore sada među nama, ne bi verovali da smo mi ona ista stvorenja; ne bi verovali da je istina to što vide i čuju i da smo ih mogle tako zaboraviti. Ne! Oni ne bi verovali ni jedne reči.«
»Ali, Mala!» uzviknuo je kočijaš. »Mala moja!«
Ona je govorila s takvom ozbiljnošću i žarom da je, bez sumnje, bilo potrebno da bude dozvana k sebi. Opomena njenog muža bila je vrlo blaga, jer on se umešao, — tako je on zamišljao — samo da bi zaštitio Takltona; i to je dejstvovalo, jer ona je prestala, i više nije govorila. No čak i u njenom ćutanju bilo je nekog neobičnog nemira, a to je oprezni Taklton, koji je uperio u nju ono svoje poluotvoreno oko, do tančina uočio, i upamtio radi izvesne svrhe, kao što ćete videti.
Mej nije izustila ni reci, ni dobre ni rđave, no je sedela sasvim mirno, oborenih očiju i ni jednim znakom nije pokazala da je zanima ovo što se govori. Sada se umešala dobra gospa, njena majka: ona je primetila, kao prvo, da su devojke — devojke, a što je bilo — bilo je, i dok je mladež mlada i nepromišljena, verovatno će se i ponašati mladalački i nepromišljeno; ovome je, dodala još dve-tri opaske, ne manje zdravog i neospornog karaktera. Zatim je kazala, pobožnim glasom, da zahvaljuje bogu što je u svojoj kćeri Mej uvek imala dobro i poslušno dete; ona to nije upisala sebi u zaslugu, premda je imala sve razloge da veruje da je potpuno sama doprinela tome, U po gledu g. Takltona, kazala je da je on, sa moralne tačke gledišta, jedna neosporna ličnost; a da je poželjan i kao zet, u to niko ko je zdrave pameti ne može posumnjati. (Ona je ovo veoma naglasila.) Što se tiče porodice u koju on treba, posle izvesnog udvaranja, tako skoro da bude primljen, ona veruje da je g. Takltonu poznato da, iako je njena kesa smršala, ona još polaže pravo na gospodstvo; i da su izvesne okolnosti — iako bez veze, ona će ići tako daleko da kaže, s trgovinom hartije za kopiranje, ali u pojedinosti o tome ne želi da se upušta — drukčije desile, porodica bi još mogla biti u posedu svog bogatstva. Onda je primetila da neće da podseća na prošlost, niti želi da pominje da je njena kći ranije odbila ruku g. Takltona; isto tako ona neće da govori ni o mnogim drugim stvarima, o kojima je doista govorila vrlo opširno. Najzad , saopštila je kao opšti rezultat svojih opažanja i iskustava da su uvek najsrećniji oni brakovi u kojima je najmanje onoga što se romantično i budalasto naziva ljubav; i ona predviđa najveću moguću količinu sreće — ne vetropiraste sreće, no temeljne i postojane robe — od svadbenih svečanosti koje su na pomolu. Završila je time što je obavestila društvo da je sutra dan za koji je živela; a kada i taj dan prođe, ona ne želi ništa drugo nego da je spakuju i polože u neko pristojno groblje. Kako se ovim primedbama nije moglo ništa prigovoriti, kao što je srećno svojstvo svih primedaba koje imaju dovoljno prostranu svrhu, tok razgovora je skrenuo i opšta pažnja bila je posvećena teletini i šunki, ovčjem butu, krompirima i kolaču s voćem. A da se i pivo u bocama ne bi zaboravilo, Džon Piribingl je nazdravio sutrašnjem danu, danu venčanja, i pozvao je sve prisutne da ispiju zdravicu pre nego što on krene dalje na svome putovanju.
Jer treba da znate da se on samo odmarao ovde, i uz to hranio svoga konja; morao je da vozi još nekih četiri do pet milja dalje, a uveče, na povratku, svraćao je po Malu i tom bi se prilikom opet malo odmorio. Takav je bio dnevni red prilikom svih ovih piknika od prvog dana njihovog ustanovljenja.
Pored zaručnika i zaručnice, bile su dve prisutne osobe koje su ukazale tek ravnodušnu čast zdravici. Jedna od njih bila je Mala, isuviše zajapurena i uznemirena da bi mogla da se snađe ma u kakvom trenutnom sitnom događaju, a druga Berta, koja je hitro ustala, pre ostalih, i napustila trpezu.
»Zbogom!« kazao je snažno Džon Piribingl, oblačeći svoj drednotski kaput. »Vratiću se kao obično. U zdravlje svi!«
»Zbogom, Džone«, odgovorio m je Kaleb. Izgledalo je kao da je on to kazao po navici i da je na isti nesvestan način mahnuo rukom; jer on je stajao i posmatrao Bertu, zabrinut i začuđen i taj izraz nije nikako menjao.
»Zbogom, mali buco!« kazao je vedri kočijaš saginjući se da poljubi dete, koje je Tili Ponajlak, sada zabavljena viljuškom i nožem, spustila da spava (i za divno čudo bez ozleda) u malu kolevku koju je Berta spremila; »Zbogom! čekaj, doći će vreme, valjda, kad ćeš se ti voziti po mrazu, moj mali prijatelju, a tvoj će otac onda mimo sedeti kod kuće pored vatrice i uživati sa svojom lulom i reumatizmom. A, šta veliš na to? Gde je Mala?«
»Evo me, Džone!« kazala je ona prenuvši se.

»Hej, hej!« uzviknuo je kočijaš udarajući rukama. »A lula?«
»Sasvim sam zaboravila na lulu, Džone.«
»Zaboravil na lulu! Je li iko čuo za takvo čudo! Mala da zaboravi lulu!«
»Ja ću — ja ću je odmah napunit . Za tili čas je gotova.« Ali nije bila gotova za tili čas. Lula se nalazila na svom u običajenom mestu, u kočijaševom džepu od kaputa, zajedno s malom duvan-kesom,njenom vlastitom rukotvorinom, iz koje ju je obično punila; ali njena je ruka podrhtavala toliko da se splela (a ruka je bila tako malena, verujte) i postala strašno nespretna. To punjenje lule i pripaljivanje, te male usluge za koje sam je ja pohvalio, ako se sećate, bile su, od početka do kraja, naopako izvedene. Za sve to vreme Taklton je stajao i zlobno posmatrao prizor onim svojim poluzatvorenim okom
; a kad god bi to oko susrelo njen pogled — ili ga ščepalo, jer teško se može reći da je ono ikad susrelo nečiji pogled, budući da je više ličilo na klopku za hvatanje — njena se zbunjenost znatno povećavala.
»Ala si ti neka nespretna Mala danas popodne!« kazao je Džon. »Ta ja bih to, čini mi se, sam bolje uradio!«
Sa ovim dobroćudnim rečima on se udaljio i uskoro su ga čuli kako, zajedno sa Bokserom i starim konjem, odmiče drumom uz živahnu muziku. Za to vreme, za mišljeni Kaleb stajao je još uvek mirno i s bolnim izrazom, na licu posmatrao svoju slepu kćer.
»Berta!« kazao je Kaleb tiho. »Berta, čedo moje, šta se dogodilo? Ti si se od jutros, za ovo nekoliko sati, toliko promenila! Ti ćutiš i tužna si celog dana! Šta ti je, golubice moja? Reci mi!«
»Oh, oče, oče!« vrisnula je slepa devojka a suze su je oblile. »Oh, moja teška, teška sudbino!« Kaleb joj je otro suze rukom pre no šti je odgovorio.
»Ali pomisli, Berta, kako si bila srećna vesela! Uvek tako dobra i toliko voljena o svih.«
»Ja to duboko osećam, oče, i moje je srce puno zahvalnosti. Svi su prema meni tako dobri i toliko se brinu o meni!«
Kaleb je bio u velikoj zabuni kako da razume. »Biti... biti slep, Berta, jadno dete moje«, promucao je, »velika je nesreća; ali —«
»Ja je nikada nisam osetila!« kazala slepa devojka. »Ja je nikada nisam osetila u njenoj potpunosti. Nikada!
Katkada sam želela da mogu da vas vidim, oče, ili da vidim njega; samo jedanput, dragi oče, samo za jedan kratak časak, da bih mogla da znam šta je to što cenim mimo svega drugog«, položila je ruke na grudi, »i što čuvam ovde! Da bih mogla da budem uverena da s u moje predstave tačne. A katkada (ali tada sam bila dete) plakala sam noću u svojim molitvama zbog pomisli da slike vaših likova, kad se iz mog srca budu popele na nebo, možda neće biti istinski slične vama. Ali to osećanje nikada nije dugo potrajalo. Prolazilo je i ostavljalo me spokojnom i zadovoljnom«.
»Opet će proći«, kazao je Kaleb.
»Ali , oče! Oh, moj dobri, rođeni oče, ne karajte me ako sam zla!« kazala je slepa devojka. »Nije ovo tuga što me je tako ophrvala!«
Oči njenog oca bile su prepune suza i on nije mogao da ih zadrži. Ali on nju još nije razumeo,
»Dovedite je k meni«, kazala je Berta. »Ne mogu to da držim skriveno u sebi. Dovedite je k meni, oče!«
Znala je da je on u neizvesnosti, pa je kazala:
»Mej, Dovedite Mej!« Mej je čula da je pomenula njeno ime i, prišavši joj tiho, dodirnula ju je po ruci. Slepa devojka se odmah prenula i uzela je za obe ruke. »Gledaj me u lice, moja mila, moja draga Mej!« kazala je Berta. »Pročitaj tvojim divnim očima i reci mi je li istina ispisana na njemu.«
»Jeste, draga Berta!«
Onda ju je slepa devojka, okrenuvši joj prazno lice bez vida, niz koje su suze brzo tekle, oslovila ovim recima:
»Nema u mojoj duši nijedne želje, nijedne misli koja ne bi bila za tvoje dobro, mila Mej! Nema u mojoj duši zahvalnog sećanja koje bi bilo jače od duboke uspomene na mnoge, mnoge zgode kad si ti, takva lepotica, imala toliko obzira prema slepoj Berti, čak i onda kad smo nas dve bile deca ili, još bolje, kad sam ja bila toliko dete koliko je to mogućno za slepoga! Neka Gospod izlije svoj blagoslov na tvoju glavicu! Neka On ozari put tvoga života!
Ništa manje, draga moja Mej«, i ona je još više prionula uz nju, u još prisnijem zagrljaju, »ništa manje, ptičice moja, zato što mi je danas srce bezmalo prepuklo kad sam saznala da ćeš biti njegova žena! Oče, Mej, Meri! Oprostite mi što ovako govorim. Oprostite, jer to je zbog svega onoga što je on učinio da olakša sumornost mog tamnog života; oprostite i radi vere koju u mene imate kad pozivam nebo za svedoka da mu ne bih mogla poželeti ženu koja bi bila dostojnija njegove dobrote!« Dok je govorila, ispustila je ruke Mej Fildingove i uhvatila se za njeno ruho u stavu pomešanog preklinjanja i jubavi. Tonući sve niže dok je govorila svoju neobičnu ispovest, pala je najzad pred noge svoje drugarice i sakrila je svoije slepo lice u nabore njene haljine.
»Veliki bože!« uzviknuo je njen otac, poražen jednim udarcem istine, »pa zar sam ja nju obmanjivao, od kolevke, zato da bi joj najzad srce skrhao!« Bilo je dobro po sve njih što je Mala, ta vedra, korisna, vredna Mala — jer takva je ,ona bila, ma kakve pogreške da je imala, i ma koliko je vi vremenom zamrzli — bilo je dobro, velim, po sve njih što je ona bila tu; inače, teško bi bilo reći kako bi se sve ovo okončalo. No, snašavši se brzo, pre nego što je Mej mogla da odgovori, ili Kaleb ma šta da prozbori, Mala je kazala:
»Hodi, hodi, draga Berta! Pođi sa mnom! Daj joj tvoju ruku, Mej. Eto tako!
Vidite, kako se ona već umirila i kako je ona dobra što neće da nas rastužuje«, kazala je vesela mala ženica, poljubivši je u čelo. »Hajde, hajde, draga Berta! Hajde, pođimo! I njen dobri otac poći će s nama, zar ne, Kalebe? Pa dabome!«
Da, da! Dobra je bila Mala i plemenita u takvim prilikama, i tvrdokorna bi morala biti narav onih koji bi mogli da se otmu njenom uticaju. Kad je uklonila sirotog Kaleba i njegovu Bertu, da bi jedno drugo utešili kao što to samo oni mogu, vratila se skakućući sveža kao tratinčica; ja velim i svežija, - iz opreznosti prema onom sitnom, taštom stvorenju u kapi i rukavicama, a da bi sprečila da ta draga starica što ne otkrije.
»Tili, daj mi ovog milog mališana«, kazala je privlačeći stolicu vatri; dok ga budem ljuljuškala u krilu, gđa Filding će mi pripovedati kako treba podizati decu, jer se ja u tome malom razumem i sigurno mno go štošta radim naopako. Hoćete li, gđo Filding?« Čak ni velški div, koji je, po narodnom predanju, bio tako »ćaknut« da izvede jednu kobnu hiruršku operaciju na sebi samome, povodeći se za nekom opsenarskom podvalom svog div-dušmanina prilikom: doručka, - čak ni on nije tako brzo upao u spremljenu klopku, kao što je stara gospođa upala u ovu lukavu zamku. Činjenica da je Taklton izišao, a sem toga da su dve ili tri osobe malo dalje razgovarale u toku dva minuta, a nju ostavile da se sama zabavlja kako zna, bila je sasvim dovoljna da povredi njeno dostojanstvo za dvadeset i četiri sata. Ali ovo priznanje njenog iskustva od strane jedne mlade majke bilo je tako neodoljivo da je ona, posle malog prenemaganja, počela da je upućuje na najljubazniji način i, sedeći uspravno kao proštac pred obešenjačkom Malom, ona joj je, za pola sata, saopštila toliko nepogrešivih domaćih recepata i saveta da bi ova, kad bi ih primenila, potpuno utamanila i urnisala mladog Piribingla, pa makar on bio i odojče Samson.
Da bi promenila predmet razgovora, Mala se zabavila ručnim radom - u svom džepu imala je sadržinu čitave kotarice za rad, a kako je ona to postizala, ja ne znam - a onda se malo zabavila detetom; zatim je još malo bockala, pa je malo ćućorila sa Mej, dok je stara gospođa dremala; i tako, dok se bavila čas ovim, čas onim, popodne je vrlo brzo prošlo. Onda, kad je počeo da se hvata mrak - budući da je bilo svečano utanačeno da prilikom ovih piknika ona posvršava sve Bertine domaće poslove - podstakla je vatru, pročistila ognjište, spremila sto za čaj, navukla zavese i užegla sveću. Onda je odsvirala ariju ili dve na nekoj vrsti grube harfe, koju je Kaleb napravio za Bertu; i svirala je vrlo dobro, jer je njeno malo nežno uho bilo od prirode stvoreno za muziku isto toliko koliko i za dragulje — da ih je imala. Sad je već bilo prispelo i vreme čaju; i Taklton se vratio da bi sudelovao u obedu i proveo veče.
Kaleb i Berta vratili su se nešto ranije, i Kaleb je seo za svoj popodnevni posao. Ali tom siromašnom čoveku posao nikako nije išao od ruke, budući da je bio zabrinut i pun kajanja zbog svoje kćeri. Bilo je dirljivo gledati ga kako sedi dokon na radnoj stolici i gleda u nju tako zamišljeno, a njegovo lice kao da je neprestano govorilo: »Pa zar sam ja nju obmanjivao, od kolevke, zato da bih joj srce skrhao!«
Kad je pala noć i kad su popili čaj, a Mala oprala šolje i tanjire i više nije imala šta da radi; jednom rečju — jer ja moram da dođem i na to, ne vredi odlagati — kad se približilo vreme da se kočijašev povratak mogao očekivati u svakom zvuku dalekih točkova, njeno ponašanje se opet promenilo; crvenela je i bledela, i bila je vrlo nemirna. Ne onakva kakve su dobre žene kad osluškuju povratak svojih muževa. Ne, ne, ne. To je bila drukčija vrsta ne mira.
Čuli su se točkovi. Bat konjskih kopita. Lajanje psa. Postupno približavanje raznih zvukova. Grebanje Bokserove šape na vratima!
»Čiji su to koraci?« uzviknula je Bert a, trgnuvši se.
»Čiji su?« ponovio je kočijaš, stojeći u vratima, a njegovo preplanulo lice bilo je rumeno kao zimska borovnica od oštrog noćnog vazduha. »Ta moji!«
»Ne, ne, drugi«, ka zala je Berta. »Ja čujem da za vama ide još neko.«
»Niko nju ne prevari«, primetio je kočijaš smejući se. »Izvolite, gospodine. Ne ustručavajte se, kuća je gostoljubiva.« On je govorio vrlo glasno; i dok je govorio, ušao je gluvi stari gospodin. »Kalebe, on vama nije sasvim, nepoznat, jednom ste ga već videli«, kazao je kočijaš. »Vi ćete mu dopustiti da ovde posedi dok svi ne pođemo kućama?«
»Oh, zacelo, Džone; i smatraću to za čast.«

»On vam je navek na svetu, kad se u društvu govori o tajnama«, kazao je Džon. »Ja imam dosta dobra pluća, ali verujte da i mene zamori. Sedite, gospodine. Ovde smo svi prijatelji i radujemo se što vas vidimo!« Kad mu je saopštio ovo uverenje, glasom koji posve odgovara onome što je rekao o svojim plućima, dodao je običnim glasom: »Dajte mu mesto kraj ognjišta i pustite ga da sedi na miru, i njemu ništa više ne treba; biće zadovoljan i milo će pogledati oko sebe.«
Berta je pažljivo slušala. Pozvala je Kaleba k sebi, kad je ovaj postavio stolicu, i zamolila ga tihim glasom da joj opiše gosta. Kad je on to učinio (ovoga puta istinito, sa krajnje savesnom vernošću), ona se pokrenula, prvi put otkako je on ušao, i uzdahnula je; izgledalo je da je on više ne zanima. Kočijaš, dobričina kakav je bio, vrlo se razdragao; i njegova mala ženica bila mu je milija no ikad.
»Kako je Mala bila nespretna danas popodne!« kazao je obujmivši je svojom grubom rukom, dok je stajala odvojena od ostalih, »a ipak je nekako volim, ni sam ne znam zašto. Pogledaj tamo, Mala!« Pokazao je na starca. Ona je oborila oči. Čini mi se da je uzdrhtala. »On je — ha, ha, ha — on je pun divljenja prema tebi!« kazao je kočijaš. »Celim putem samo je o tebi pričao. Ta on ti je neki silan starac. Sviđa mi se zato!«
»Više bi volela da je našao kakav bolji predmet razgovora, Džone«, kazala je ona, bacivši nemiran pogled po odaji, naročito na Takltona.
»Bolji predmet razgovora!« uzviknuo je veselo Džon. »Tako što ne postoji.
Deder! Skinimo kapute, skinimo marame i šalove, pa jedno udobno pola sata pored vatrice! Sluga ponizan, gospo. Ako izvolite da vi i ja odigramo partiju kribedža? To je divota. Karte i tablicu, Mala. Deder i čašu piva, ako je još išta preostalo, mila ženice!« Poziv za kartanje bio je upućen staroj gospođi, koja ga je prihvatila s ljupkom spremnošću, i oni su se brzo zabavili igrom. Ispočetka se kočijaš katkad obazirao oko sebe , osmehivao se, ili s vremena na vreme pozivao Malu da priviri preko njegovog ramena i posavetuje ga u nekoj neprilici. Ali, pošto je njegova protivnica bila pobornik krute discipline i podložna povremenoj slabosti da zabeleži više nego na šta ima pravo, od njega se zahtevala takva opreznost da nije imao ni očiju ni ušiju napretek. Tako se on postepeno zaneo sasvim u karte i nije mislio ni o čemu drugom, dok jedna šaka nije pala na njegovo rame i dozvala ga k svesti. To je bio Taklton. »Oprostite ako vas uznemirujem, ali samo na jednu reč, i to odmah.«
»Ja sada delim«, odgovorio je kočijaš. »Dolazi kritičan trenutak.«
»Najkritičniji«, kazao je Taklton. »Pođite za mnom, čoveče!«
Bilo je nečeg na njegovom, bledom licu što je ovoga nateralo da odmah ustane i da ga užurbano upita šta je posredi.
»Ćutite, Džone Piribingle«, kazao je Taklton. »Meni je veoma žao što se to dogodilo. Žao mi je zaista. Ja sam se toga plašio. Sumnjao sam od samog početka.«
»Pa šta je posredi?« upitao je kočijaš uplašeno.
»Pst! Pokazaću vam, ako hoćete da pođete sa mnom.«
Kočijaš je bez reči pošao za njim. Prešli su preko dvorišta nad kojim su sijale zvezde
, pa kroz mala bočna vrata u Takltonovu vlastitu kancelariju, gde se nalazio staklen prozor koji je gledao u magacin, zatvoren preko noći. U samoj kancelariji nije bilo svetlosti, ali bile su svetiljke u dugom, uzanom magacinu i, sledstveno tome, prozor je bio svetao.
»Jedan časak!« kazao je Taklton. »Mislite li da možete podneti da pogledate kroz taj prozor? «
»Zašto da ne?« odgovorio je kočijaš.
»Još jedan časak«, kaza Taklton. »Ne pomišljajte da se latite nasilja. To ne koristi. I opasno je. Vi ste jak, snažan čovek, i mogli biste da počinite ubistvo pre nego što saznate šta ste učinili.«
Kočijaš ga je pogledao u lice, i uzmakao je kao da ga je neko udario. U jednom koraku našao se pored prozora i ugledao je - O Duše Ognjišta! O istiniti Cvrčku! O verolomna ženo!
Ugledao ju je sa starcem; on više nije bio star, no uspravan i ljubazan; u ruci je držao svoju belu vlasulju pomoću koje je zadobio pristup u njihov jadni i čemerni dom. Video ju je kako sluša njegove reči koje joj šapuće na uho i dopušta mu da je obujmi oko pasa dok su hodali polako niz zamračeni drveni prozor ka vratima na koja su bili ušli.
Video ih je kako su zastali, i video je nju kako se osvrnula — ugledati to lice, lice koje je on tolito voleo! — video je kako je sopstvenim rukama namestila Laž na njegovu glavu, smejući se njegovoj nepodozrivoj naravi.
Stegao je isprva svoju snažnu desnicu, kao da bi njome lava da obori. No odmah ju je ponovo otvorio i raširio pred Takltonovim očima (jer on je bio nežan prema njoj, čak i tada), i onda, kad su izišli, pao je na jednu klupu, slab kao nejako dete. Kad je ona došla u odaju, spremna za polazak kući, on je bio umotan do podbratka, uposlen oko konja i svojih paketa.
»Evo me, dragi Džone! Laku noć, Mej! Laku noć, Berta!«
Da li će moći da se poljubi s njima? Zar može da bude nestašna i vesela na rastanku? Zar može da se usudi da pokaže lice a da ne pocrveni? Da. Taklton ju je pažljivo motrio; i ona je sve to učinila. Tili je uljuljkivala bebu, i ona je više puta rasrdila Takltona ponavljajući kao uspavanku : »Ali zašto to kad su doznali da će drugi biti njihove mladoženje, obe umalo ne umreše od tuge; i zar su ih zbilja očevi od kolevke varali da bi im najzad srca skrhali'?«
»A sada, Tili, daj meni mališana. Laku noć, g. Takltone. Gde se to Džon izgubio, za ime boga? «
»On će ići pešice pored konja«, kazao je Taklton, koji joj je pomogao da se popne u kola.
»Moj dragi Džone! Pešice? Po ovakvoj noći? « Zabrađena prilika njenog muža žurno je dala tvrdan znak, i kad su verolomni stranac i mala dadilja zauzeli mesta u kolima, stari konj je krenuo. Bokser, nesvesni Bokser, trčao je čas napred čas nazad, čas okolo kola, lajući pobedonosno i veselo kao i uvek.
Kad je Taklton isto tako otišao, prateći do kuće Mej i njenu majku, siromah Kaleb seo je pored svoje kćeri, brižan i pun kajanja u srcu; i još je govorio gledajući je zamišljeno: »Zar sam ja nju obmanjivao od kolevke zato da bih joj najzad srce skrhao!«
Igračke koje su radi bebe bile stavljene u pokret odavno su sve stale, neuzbudljivo spokojne lutke, u bledoj svetlosti i tišini, razigrani hatovi za ljuljanje, raširenih očiju i nozdrva, stara gospoda na uličnim vratima, upola presamićeni na klecavim kolenima, i samo zverinje na putu u kovčeg, sve po dvoje i dvoje u redu, kao đaci u šetnji - svi kao da su se skamenili od golemog čuda da Mala može da bude verolomna, ili Taklton voljen, ma pod kakvim vidom ili pogodbom.

Holandski časovnik otkucao je deset kad je kočijaš seo pored svog ognjišta, tako uznemiren i ophrvan tugom da je izgledalo kao da je preplašio kukavicu koja je, oglasivši se milozvučno deset puta što je brže mogla, šmugnula natrag u mavarski dvorac, zalupivši vratanca za sobom, kao da je taj neuobičajeni prizor bio pretežak za njena čula.
Da je maleni kosač bio naoružan najoštrijom kosom i svakim zamahom posegnuo za samim kočijaševim srcem, ne bi ga mogao ozlediti ni naneti mu takav bol kao što je to učinila Mala.
To srce je bilo tako puno ljubavi prema njoj, tako povezano i učvršćeno bezbrojnim nitima neodoljivih uspomena, istkanih svakodnevnim delovanjem mnogih njenih nežnosti; to je bilo srce u kome je ona vladala ako milo tako prisno; srce tako jedinstveno i tako revno u svojoj istinitosti: tako snažno u pravednost: tako slabo u nepravdi, da isprva nije moglo da gaji ni osećanje gneva ni misao o osveti, jer je u njemu bilo mesta samo za razbijeni lik njegovog idola.
Ali polako, polako, dok je kočijaš sedeo zamišljen pored svog ognjišta, sada hladnog i mračnog, druge i žešće misli počeše da se bude u njemu, kao što se u noći srditi vetar podiže. Neznanac je tu pod njegovim uvređenim krovom. Tri koraka dovela bi ga do njegovih sobnih vrata. Jedan udar otvorio bi mu put kroz njih.
»Mogli biste da počinite ubistvo, pre nego što budete svesni šta ste učinili«, kazao je Taklton. Kako bi se to moglo nazvati ubistvom ako bi on toj hulji dao vremena da se uhvati s njim u koštac! On je mlađi čovek od njega.
Ta je misao pala u zao čas, opaka po tmurno stanje njegove duše. To je bila srdita misao, jer ga je gonila u neki čin osvete, koja bi da pretvori taj veseli dom u senovito mesto od kojeg osamljeni putnici zaziru u noći, gde bi se bojižljivima pri viđale seni kako se miču u oronulim prozorima kad je mesec zamračen, i čuju se divlji krici kad je nepogoda.
On je mlađi čovek od njega! Da, da; neki dragi koji je osvojio njeno srce koje on nije nikada ni dirnuo. Neki dragi koji je odavno bio njen izabranik; o kome je ona mislila i snivala; zbog čega je ona čeznula i čeznula onda kada je on uobražavao da je ona tako srećna pored njega. Oh, kakvih jada od tih misli!
Ona je bila gore u odaji i uspavljivala mališana. Dok je on sedeo pored ognjišta okupljen crnim mislim a, ona je prišla sasvim blizu njega, a da je on nije ni opazio — u mukama svog prevelikog bola bio je nesvestan za sve zvukove — i postavila je svoju malu klupicu kraj njegovih nogu. Prenuo se tek kad je položila svoju ruku na njegovu, i video ju je kako ga gleda u lice.
Sa čuđenjem? Ne. To je bio njegov prvi utisak, i rad je bio da je pogleda opet, da bi taj utisak potvrdio. Ne, ne sa čuđenjem. Sa prodornim i upitnim pogledom, ali ne sa čuđenjem. Isprva je taj pogled bio uplašen i ozbiljan, ali onda se promenio u čudesan, divlji, užasan osmeh prepoznavanja njegovih misli; a zatim nije bio ništa, samo je stisnula ruku na čelu, oborila glavu a kosa joj pala.
Da je u tom času imao silu Svemoći, u njegovim grudima bilo je i suviše onog božanstvenijeg svojstva milosrđa da bi i težinu jednog pera okrenuo protiv nje. Ali on nije mogao da podnese da je vidi tako šćućurenu na toj maloj klupici na kojoj ju je često gledao
, s ljubavlju i ponosom, tako bezazlenu i veselu; i kad je ona ustala i ostavila ga, otišla grcajući, osetio je olakšanje što je mesto pored njega prazno, lišeno njenog toliko voljenog prisustva. No ovo je bila mora teža od svega; opominjala ga kakva je pustoš nastala i kako je velika spona njegovog života raskinuta.
Što je više to osećao i što je više bio uveren da bi lakše podneo da je vidi prerano mrtvu pred sobom, s njihovim detetom na grudima, to je više i jače rastao u njemu gnev prema njegovom dušmaninu. Potražio je očima oružje.
Na zidu je visila puška. Skinuo ju je i pošao korak ili dva ka vratima odaje verolomnog neznanca. Znao je da je puška napunjena. Neka mračna misao da je pravo da ustreli ovog čoveka kao divlju zver zahvatila ga je i osvajala njegov um, i narasla je u čudovišnog zloduha, koji ga je sveg obuzeo potisnuvši sve blaže misli i uspostavljajući svoje nepodeljeno carstvo.
Reč je netačna. Nije zloduh potiskivao blaže misli, no ih je lukavo preobražavao. Pretvarao ih je u bičeve koji su ga gonili dalje. Pretvarao je vodu u krv, ljubav u mržnju, blagost u slepu krvoločnost. Njena slika, ucveljena i ponizna, nije ga ostavljala, već ga je neodoljivom snagom molila da bude nežan i milosrdan; no prisutna u njegovom duhu, ona ga je bodrila da ide kvratima, podigla je oružje na njegovo rame, i vikala je: »Ubij ga! Ubij ga u postelji!«
Obrnuo je pušku da bi kundakom razbio vrata; već je njome bio zamahnuo; u mislima mu je bila neka nejasna namera da dovikne onome neka beži, za ime boga, kroz prozor.
Onda je odjednom dogorela vatra osvetlila celo ognjište žarom svetlosti; i crvrčak sa ognjišta je zacvrčao!
Nijedan zvuk koji je mogao da čuje, nijedan ljudski glas, pa čak ni njen, nije ga mogao tako dirnuti ni raznežiti. Proste reči kojima mu je ona pričala o svojoj ljubavi prema ovom istom cvrčku još jednom su se ponovile; još jednom je osetio njen ustreptao, topao glas kojim je govorila tom prilikom; njen ljupki glas. - Oh, kakav je to glas bio, da stvara domaću muziku kraj ognjišta čestitog čoveka! - uzbudio je njegovu bolju narav, i probudio je i dozvao ju je u život i delovanje.
Uzmakao je od vrata, kao čovek koji hoda u snu, probuđen posle groznog snoviđenja; i sklonio je pušku od sebe. Pokrivši lice rukama, seo je ponovo pored ognjišta, a suze su mu donele olakšanje.
Cvrčak sa ognjišta stupio je u odaju i stao je pred njega u obliku vilenjaka.
»Ja ga volim«, kazao je vilenjak, govoreći ono što je dobro upamtio; »volim ga zato što sam ga toliko puta čula, i zbog tolikih misli koje je njegova bezazlena svirka u meni izazvala.«
»Ona je tako kazala!« uzviknuo je kočijaš. »Istina je!«
»Ovo je naša kuća, Džone; i ja volim cvrčka nje radi!«
»Bila je takva, bog nam je svedok«, odgovorio je kočijaš. »Ona je ovu kuću činila srećnom uvek do sada.«
»Ona je tako mila i dobrodušna; vesela i vredna domaćica, i tako čistog srca!«
»Drugačije je ne bih mogao voleti onoliko koliko sam je voleo«, odgovorio je kočijaš. Glas ga je popravio, rekavši »koliko je volim«. Kočijaš je ponovio »koliko sam je voleo«. Ali ne odlučno. Njegov nesiguran jezik opirao se nadzoru i hteo je da govori onako kako on hoće, za sebe i njega.
Vilenjak je, u stavu prizivanja, podigao ruku i rekao:
»U ime tvog porodičnog ognjišta —«
»Ognjišta koje je ona razorila«, upao mu je kočijaš u reč.
»Ognjišta koje je ona — i koliko puta! — blagosiljala i obasjavala«, kazao je cvrčak, »ognjišta koje bi bez nje bilo samo gomila kamena, opeka i zarđalog gvožđa, a koje je s njom postalo oltar tvoga doma; na njemu si ti svake večeri žrtvovao neku sićušnu strast, sebičnost ili brigu, a kao dar kletveničke vernosti podnosio mu spokojan duh, odanu narav i prepuno srce; dim iz ovog siromašnog diamnjaka odlazio je gore i mirisao mirom boljim no što ga ima i najizvrsniji tamjan koji gori pred najbogatijim ćivotima u svim raskošnim hramovima ovoga sveta! — Tako ti tvog domaćeg ognjišta, njegovog tihog svetilišta, punog blagih uticaja i spomena, — počuj nju! Nju! I počuj mene! Oslušni sve što govori jezikom tvoga doma i tvoga ognjišta!«
»I što govori u njenu korist?« upitao je kočijaš.
»Sve što govori jezikom tvoga doma i tvoga ognjišta mora da govori u njenu korist!« odgovorio je cvrčak. »Jer to je istina.«
I dok je kočijaš, glave pokrivene rukama, sedeo i dalje na stolici i razmišljao, vilenjak je stao pored njega; snagom svog prisustva davao je tok njegovim mislima i prikazivao ih pred njima kao na slici ili u zrcalu. Vilenjak nije bio sam. Iz kamenog ognjišta, iz dimnjaka; iz časovnika, lule, čajnika i kolevke; iz poda, zidova, sa tavanice i stepenica; iz kola napolju i iz ormana za stono posuđe unutra, i iz sveg domaćeg pribora; iz svega i svačega čega se ona ikada takla i oko čega je isplela i jedan spomen o sebi u umu svog nesrećnog muža — pojavile su se i pohrlile vile. I one nisu stale pred njega, kao što je to cvrčak učinio, već su se latile posla i micale. Da ukažu svaku čast njenoj slici. Da ga povuku za skute i pokažu mu tu sliku kad se ona pojavljivala. Da se skite oko nje, da je grle i prosipaju cveće da po njemu hoda. Da nastoje da krunišu njenu lepu glavu svojim majušnim ručicama. Da pokažu da im je ona mila i da je vole; i da nema ni jednog gadnog, opakog i zlobnog stvorenja koje to zna - nikoga doli njih samih, veselih i odanih.
Njena slika bila je postojana u njegovim mislima. Ona je uvek bila prisutna.
Eto je sedi pored vatre i vredno šije, pevušeći tiho. Mila, vesela, divna Mala! Vilinske prilike okretoše se k njemu, sve odjednom kao po dogovoru, i pogledaše ga žestokim, prodornim pogledom; izgledalo je kao da mu govore: »Zar je to ta lakoumna žena koju oplakuješ?«
Spolja su dopirali zvuci veselja: svirački instrumenti, razgalamljeni jezici, i smeh. Unutra je banula plima vesele mladeži, među njima i Mej Filding ova i još dvadesetak lepuškastih devojaka. Mala je bila najlepša od svih njih, i mlada kao i ma koja od njih. Došli su da je zovu u svoje društvo. Priređivala se igranka.
Ako je ikada mala nožica bila spremna za igru, njena je bila zacelo. Ali ona se nasmejala, odmahnula glavom i pokazala na jelo koje je gotovila na vatri i već postavljen sto; i to sa divnom nestašnošću koja ju je činila ljupkijom no ikad. I tako ih je veselo ispratila, klimnuvši glavom, svakom igraču ponaosob dok su ovi izlazili, jedan po jedan; ona je to činila s tako smešnom ravnodušnošću da su ovi mogli smesta da se utope da su bili njeni obožavaoci - a morali su to da budu, manje ili više; nisu joj mogli odoleti. Pa ipak, ravnodušnost nije bila u njenoj naravi. Oh ne! Jer uskoro se na vratima pojavio izvestan kočijaš; i blago njemu, s kakvom mu je radošću poletela u susret!
Opet su sve prilike odjednom okrenule, svoje poglede na njega, i izgledalo je da govore: »Pa zar je to žena koja te je izneverila?«
Senka je pala po ogledalu ili po slici, nazovite to kako hoćete. Velika senka neznančeva, onakav kakav je prvi put stajao pod njihovim krovom; ona je pokrivala njenu površinu i zamrljala sve druge predmete. Ali vile su bile čile kao pčelice i očistile su sliku; i Mala se opet pojavila, svetla i divna. Ljuljuškala je svoje čedo u kolevci i tiho mu pevušila, a njena glava je počivala na ramenu čoveka čiji je dvojnik sedeo zamišljen dok je cvrčak-vilenjak stajao kraj njega.
Noć — mislim ona prava noć što ne ide po vilinskim časovnicima — polako je odmicala, i dok je kočijaš bio u tim mislima, mesec je isplovio i svetlo obasjao nebo. Može biti da je i u njegovoj duši sinula neka tiha, spokojna svetlost; i on je mogao trezvenije da misli o onome što se dogodilo. Premda je senka neznančeva opet padala na zrcalo — uvek jasna, velika i posve omeđena — više nikad nije bila mračna kao prvi put. Kad god bi se pojavila, vile bi zaprepašteno ciknule, i nepojamnom vrednoćom zbrisale je svojim majušnim rukama i nogama. A kad god bi se Mala opet pojavila i prikazala se pred njim sjajna i divna, one bi klicale, a srce je bilo radosno od tih pokliča. One je nijednom nisu prikazale drukčijom doli divnom i svetlom, jer one su domaći dusi za koje je laž uništenje; i budući tako, za njih nije bilo druge Male doli onog vrednog, vedrog, ljupkog malog stvorenja koje je biloo svetlost i sunce kočijaševog doma! Vile su bile preko mere uzbuđene kad su je prikazale, s mališanom, kako čavrlja u društvu iskusnih starih matrona, kao da je tobože i sama bogzna koliko stara i iskusna i, naslonjena skromno i krotko na ruku svoga muža, pokušava — ona! takav pupoljak od ženice! — da im stavi do znanja da se ona zauvek odrekla, taština ovoga sveta i da za nju uloga majke nije uopšte ništa novo ni neobično; a ipak su je, u istom duhu, prikazale kako se smeje kočijašu što je nezgrapan, i namešta mu okovratnik da bi mu bolje pristajao i veselo skakuće po toj istoj odaji, učeći ga da igra.
Okrenule su se i žestoko ga motrile kad su je prikazale sa slepom devojkom; jer premda je ona, ma kuda pošla, donosila veselje i razdraganost, u kuću Kaleba Plamera ona ih je donosila u tolikoj meri da su se prelivali. Ljubav slepe devojke prema njoj, vera u nju i zahvalnost prema njoj; njen lep način da pređe preko Bertine hvale; njene spretne male umešnost i da svaki trenutak posete ispuni nekim korisnim radom u kući i da zaista posluje vredno dok se tobože zabavlja: njena obilna zaliha one izvrsne paštete od šunke i teletine, i boca s pivom; njeno vedro, malo lice, tako milo, prilikom dolaska i odlaska; divan izraz cele njene pojave, od male nožice do temena, kao da je deo te kuće, nešto neophodno, bez čega ona ne bi mogla biti, — sve je to veselilo vile i one s u je zato volele. I još jednom su ga pogledale saosećajno, sve odjednom; i izgledalo je da govore, dok su se neke ugnezddle u njenu haljinu i milovale je: »Je li to žena koja je izneverila tvoje poverenje!«
I više no jednom, ili dva puta, ili tri puta, u dugoj noći punoj misli, one su mu je prikazale kako sedi na svom omiljenom mestu, oborene glave, stisnutih šaka na čelu, pale kose, kao što ju je video poslednji put. A kad su je viđele takvu, nisu se obazirale niti su gledale na njega, no su se skupljale oko nje i tešile je i ljubile; i potiskivale su jedna drugu da bi njoj pokazale svoje saosećanje i miloštu, a njega su posve zaboravljale. Tako je noć prošla. Mesec je zašao, zvezde su bledele, hladan dan je svanuo, sunce je granulo. Kočijaš je još sedeo, zamišljen, kraj ognjišta. Prosedeo je tu, s glavom u rukama, vascelu noć. I vascelu noć je verni cvrčak cvrčao kraj ognjišta - cvr, cvr, cvr, cvr! Vascelu noć on je slušao taj glas. Vascelu noć su domaće vile poslovale oko njega. Vascelu noć ona je bila ljupka i bezazlena u ogledalu, osim kad je ona jedna senka pala po njemu.
Ustao je kad se dobro razdanilo, pa se umio i obukao.

Nije mogao da pođe za svojim uobičajenim veselim poslovanjem; nedostajalo mu je rasploženje za to; ali to nije bilo tako važno jer je to bio dan Takltonovog venčanja, a on je našao zamenika da tog dana raznese poštu mesto njega. Naumio je da pođe veselo u crkvu s Malom. Ali takvim nakanama je kraj. Ovo je dan i njihovog venčanja. Oh! Kako je on malo pomišljao da će takva godina imati takav svršetak!
Kočijaš je očekiva o da će ga Taklton rano posetiti; i bio je u pravu. Nije dugo hodao tamo-amo pred kućom kad je ugledao trgovca igračkama kako dolazi drumom u svojim čezama. Kad su se čeze približile, video je da se Taklton nagizdao za venčanje; i glavu konja je nakitio cvećem i trakama.
Konj je mnogo više ličio na mladoženju nego Taklton, jer je njegovo poluzatvoreno oko imalo neprijatniji izraz nego ikad. Ali kočijaš je malo ha jao za to. Njegove su misli bile zaokupljene nečim drugim.
»Džone Piribingle!« kazao je Taklton sa prizvukom saučešća. »Moj dragi prijatelju, kako se osećate jutros?«
»Proveo sam rđavu noć podaru Takltone«, odgovorio je kočijaš odmahnuvši glavom; »jer u duši sam bio teško uznemiren. Ali sad je sve prošlo! Možete li da mi poklonite pola sata vremena? Hteo bih da po razgovaram s vama?«
»Naročito sam radi toga i došao« odvratio je Taklton silazeći. »O konju se ne brinite. On će tu stojati sasvim mirno, kad prebacim uzde preko ovog stuba, samo mu dajte pregršt sena.«
Kočijaš je doneo seno iz štale i stavio ga pred konja, pa su ušli u kuću.
»Vi se venčavate tek u podne, čini mi se?« upitao je.
»Da«, odgovorio je Taklton. »Imamo još dosta vremena. Dosta vremena.«
Kad su ušli u kuhinju, Tili Ponajlak je kucala u neznančeva vrata, koja su bila udaljena svega nekoliko koraka. Jedno od njenih vrlo crvenih očiju (jer Tili je plakala cele noći, zato što je njena gospodarica plakala) bilo je kod ključaonice ; i udarala je vrlo jako; izgledala je uplašena.
»Ako izvolite, ja kucam pa niko ne odgovara«, kazala je Tili okrenuvši se. »Nadam se da niko nije otišao ni umro, ako izvolite!«
Ovu svoju filantropsku želju gđica Ponajlak je naglasila novim kucanjem i udaranjem nogom u vrata, no to nije dovelo ni do kakvog rezultate.
»Da pokušam ja?« kazao je Taklton.
»To je razumljivo.« Kočijaš, koji se okrenuo od vrata, dao mu je znak da pokuša ako hoće. Tako je Taklton pošao u pomoć Tili Ponajlak; i on je takođe kucao i udarao nogom, i njemu takođe nije pošlo za rukom da čuje i najmanji odziv. Ali doišao je na misao da oproba kvaku na vratima, i kako su se vrata onda lako otvorila, on je pro virio, pogledao i ušao, ali je brzo istrčao napolje.
»Džone Piribingle«, šapnuo mu je Taklton na uho, »ja se nadam da se minule noći nije dogodilo — nije dogodilo ništa prenagljeno .«
Kočijaš se hitro okrenuo njemu.
»Jer njega je nestalo!« kazao je Taklton; »a prozor je otvoren. Ne vidim nikakve tragove — no zacelo, prozor je bezmalo na istoj visini na kojoj se nalazi i vrt. Pobojao sam se da ovde nije bilo kakvog — kakvog okršaja. A, šta velite?«
Bezmalo je sasvim zatvorio ono izrazito oko, tako je bio upiljio u kočijaša. I to svoje oko, i svoje lice, i čitavu svoju pojavu tako je oštro zavrnuo, kao da je želeo da iz njega iščupa istinu kao čep.
»Umirite se«, kazao je kočijaš. »Sinoć je ušao u sobu zdrav i čitav; ja ga nisam ozledio ni delom, ni rečima; a od tada niko više nije ulazio k njemu. Otišao je po svojoj slobodnoj volji. I ja bih drage volje izišao na ta vrata, i od kuće do kuće prosio hleb čitavog svog života, samo kad bih time mogao promeniti prošlost i učiniti da on nikada nije dolazio ovamo. Ali on je bio i otišao, i moj je račun s njim svršen!«
»Oh! - Pa, ja bih rekao da je on onda jevtino prošao«, kazao e Taklton sednuvši na stolicu. Ova poruga je promašila svoju metu, jer je kočijaš takođe seo i neko vreme zaklonio lice rukama, pa je tek onda rekao:
»Vi ste mi sinoć pokazali da moja žena, moja žena koju volim, potajno...«
»I nežno«, dodao je Taklton.
»...pomaže čoveku u njegovom prerušavanju i daje mu priliku da se sastaje s njom nasamo. Mislim da nema prizora koji ne bih radije video nego taj, ni čoveka manje poželjnog da mi ga pokaže no vas.«
»Moram priznati da sam ja uvek tako nešto podozrevao«, odgovorio je Taklton. »Zato, verovatno, nisam ni bio mnogo voljen u vašoj kući.«
»Ali pošto ste se vi postarali da ja to vidim«, nastavio je kočijaš, ne obazirući se na njega, »i pošto ste vi videli moju ženu, moju ženu koju ja toliko volim« - njegov glas, i oči, i ruka postali su čvršći i snažniji dok je ponavljao ove reči, očevidno idući za jednim postojanim ciljem - »pošto ste je videli u svetlosti tako nepovoljnoj po nju, pravo je i treba da je vidite takođe u mojim očima, da pogledate u moje grudi i da znate šta ja mislim o toj stvari. Jer moja je odluka donesena«, kazao je kočijaš gledajući ga pažljivo, »i ništa je sada ne može pokolebiti.«
Taklton je promrmljao nekolikoi opštih reči odobravanja o tome kako je neophodno da čovek brani ovo ili ono; ali način govora njegovog sabesednika zaprepastio ga je. Prost i neuglađen kakav je bio, u njemu je bilo nečeg dostojanstvenog i plemenitog, što je moglo da potekne samo iz velikodušne i časne naravi toga čoveka.
»Ja sam prost, grub čovek«, nastavio je kočijaš »i u meni ima veoma malo čega što bi moglo da me preporuči. Ja nisam umešan čovek, kao što vi to vrlo dobro znate. Ja nisam ni mlad čovek. Voleo sam moju Malu zato što sam je poznavao od njenog detinjstva i gledao je kako raste u domu oca njenoga; zato što sam znao kakvo je ona blago, zato što je ona bila moj život godinama i godinama. Na svetu ima mnogo muškaraca, i boljih i umnijih od mene, ali ni jedan od njih, uveren sam, ne bi mogao zavoleti moju Malu onako kako sam je ja voleo.«
Zastao je i tiho je udarao nogom o tle izvesno kratko vreme pre nego što je nastavio: »Često sam pomišljao da, i ako nisam dovoljno vredan nje, možda bih joj ipak mogao biti dobar muž i znati da cenim njenu vrednost bolje nego neko drugi; i tako sam došao na misao da bismo se mogli uzeti. I na kraju krajeva, tako se i dogodilo: venčali smo se«.
»Aha!« kazao je Takl ton, značajno klimnuvši glavom. »Trudio sam se da upoznam sebe; znao sam koliko je silno volim i koliko ću srećan biti s njom«, nastavio je kočijaš, »Ali zaboravio sam —ja sada to osećam — da dovoljno razmislim o njoj samoj.«
»Dabome, dabome«, prihvatio je Taklton. »Lakomislenost, neozbiljnost, vetropirstvo, žudnja za udvaranjem! To sve niste uzeli u obzir. To ste zaboravili. Aha!«
»Gospodine Takltone«, kazao je kočijaš s nešto oporosti, »bolje će biti da me ne prekidate dok me ne razumete; a od toga ste vrlo daleko. Ako sam juče bio u stanju da jednim udarcem smoždim čoveka koji bi se usudio da izusti jednu ružnu reč o njoj, danas bih ga kao crva zgazio nogom, pa makar to bio moj rođeni brat!«
Trgovac igračkama gledao ga je zaprepašćeno. Kočijaš je nastavio blagim glasom:
»Zar sam ja pomišljao da sam je, u njemm godinama, sa onom njenom lepotom, otrgao od njenm drugarica i mnogih mesta kojima je bila dika i ukras, najsjajnija mala zvezda koja je ipak zablistala, da bih je, iz dana u dan, držao zatvorenom u ovoj mojoj sumornoj kući da meni, dosadnome, pravi društvo? Zar sam pomišljao koliko sam ja malo podesan za njenu veselu narav i kako njenom živom duhu mora biti dosadan čovek kao što sam ja, koji s trudom i mukom zarađuje koru hleba? Zar sam pomišljao da to što je volim nije nikakva moja zasluga, ni ikakvo pravo na nju, jer nju mora voleti svako ko je poznaje? Nikada. Koristio sam se njenim nepoznavanjem života i njenom vedrom naravi i oženio sam se njome. Kamo sreće da to nikada nisam učinio. Nje radi, ne sebe radi!«
Trgovac igračkama je zurio u njega ne trepćući. Ono uvek poluzatvoreno oko sada je bilo otvoreno.
»Nebo neka je blagoslovi«, kazao je kočijaš, »zbog njene vedre postojanosti kojom se trudila da me sačuva od saznanja o tome! A nebo neka se i meni smiluje što, u svojoj sporoj pameti, to ne otkrih ranije! Siroto dete! Sirota Mala! Ja to da ne otkrijem kada sam video kako su joj se oči punile suzama kad je bilo reči o braku kao što je naš! Ja, koji sam video po stotinu puta kako joj je tajna zaigrala na usnama, nikad ništa da ne posumnjam, sve do prošle noći! Sirota Mala! Kako sam se samo mogao ponadati da će me ona ikad voieti! Kako sam ikad mogao poverovati da me ona voli!
»Pretvarala se«, kazao je Taklton. »Pretvarala se u tolikoj meri da je to, da vam istinu kažem, i dalo povoda mojoj sumnji.«
I onda je odao priznanje Mej FHdingovoj koja se, zacelo, nimalo nije pretvarala da je zaljubljena u njega.

»Ona se trudila«, kazao je siromah kočijaš s većim uzbuđenjem no što je to sada pokazivao; »ja tek sada počinjem da uviđam kolike se ona marljivo trudila da bude moja vredna i odana žena. Kako je ona bila dobra, koliko je ona učinila, koliko je njeno srce snažno i hrabro - neka posvedoči sreća koju sam pod ovim krovom osetio! To će mi biti izvesno olakšanje i uteha kad ostanem ovde sam.«
»Sam?« upitao je Taklton. »Oho! Vi, dakle, ipak nameravate da preduzmete neke korake u pogledu te stvari?«
»Namerevam«, kazao je kočijaš, »da joj učinim najveće dobro i popravim svoju krivicu prema njoj koliko je to u mojoj vlasti. Ja mogu da je oslobodim svakodnevnog mučenja jednog nejednakog braka i borbe da to prikri je. Ona će biti slobodna koliko god to stoji do mene.«
»Da popravite svoju krivicu prema njoj!« uzviknuo je Taklton tarući i čačkajući prstom svoje velike uši. »Zacelo ja to nisam dobro čuo. Vi to naravno niste kazali.«
Kočijaš je čvrsto uhvatio za oko vratnik trgovca igračkama i tresao ga kao trsku.
»Slušajte me, g. Takltone. Slušajte me pažljivo i utuvite ovo što ću vam reći. Dakle, čujte me. Da li govorim dovoljno jasno?«
»Zaista vrlo jasno«, odgovorio je Taklton.
»I kao čovek koji je rešen da učini ono što govori?«
»Zaista, baš kao čovek koji je rešen da učini ono što govori.«
»Celu prošlu noć sedeo sam pored onog ognjišta«, uzviknuo je kočijaš. »Na onom istom mestu na kojem je ona tako često sedela pored mene i gledala me svojim milim licem. Dozvao sam u sećanje sav njen život, dan za danom; opomenuo sam se svake pojedinosti. I kunem se dušom svojom, ona je nevina, ako ima Sile koja sudi nevinima i grešnima!«
Verni čvrčku sa ognjišta! Plemenite domaće vile!
»Gnev i nepoverenje su me ostavili«, kazao je kočijaš, »i stala je samo moja tuga. U zao čas vratio se neki stari... njoj drag momak. .. koji više priliči njenom ukusu i godinama, koga je ona, možda protiv svoje volje, ostavila zbog mene. U zao čas, poražena njegovim neočekivanim dolaskom, nemajući dovoljno vreme na da razmisli šta radi, ona je postala saučesnik u njegovoj prevari time što ju je prikrivala. Sinoć smo bili svedoci njihovog sastanka. To je pogrešila. Ali u svemu drugom ona je nevina, ako na zemlji ima istine!«
»Ako je to vaše mišljenje —« zaustio je Taklton .
»Pa eto, neka bude slobodna!« nastavio je kočijaš. »Neka ide od mene i neka je prati moj blagoslov za one srećne dane koje mi je dala, i neka joj je prost bol koji mi je nanela! Neka ide, mirna u duši i spokojna — ja joj to od srca želim! Ona mene nika da neće zamrzeti. Naučiće da me bolje zavoli kad joj ja više ne budem na teretu i kad joj budem olakšao lance u koje sam je okovao. U današnji dan uzeo sam je iz roditeljske kuće, sa tako malo obzira prema njenoj mladosti. Danas će se ona opet vratiti u nju, i ja je više neću uznemiravati. Njen otac i majka doći će danas ovamo— bili smo se tako dogovorili da ovaj dan proslavljamo zajedno — i odvešće je kući. Ja imam veru u nju onde ili ma gde drugde. Ona me ostavlja neokaljana obraza, a takva će i tamo živeti, ja sam uveren u to. Ako bih umro, a ja mogu umreti dok je ona još mlada — izgubio sam nešto srčanosti za ovo malo sati — ona će znati da je nikada nisam zaboravio, i da sam je voleo do poslednjeg časa! To je svršetak onoga što ste mi pokazali. A sada je sve svršeno.«
»Oh ne, Džone, nije svršeno. Ne govori da je već svršeno! Još nije sasvim. Čula sam plemenite reci. Nisam mogla da se iskradem i da se pretvaram da nisam čula ono što me je tako duboko dirnulo. Koliko sam ti zahvalna, Džone. Ali ne reci da je svršeno dok sat ponovo ne otkuca!«
Ona je ušla u odaju ubrzo posle Takltona i ostala je tu. Na Takltona nije nijednom pogledala, no je uprla oči u svoga muža. Ali je ostala po strani, na rastojanju što je bilo moguće dalje pd njega; i premda je govorila sa najpotresnijom zbiljom, čak ni tada nije kročila bliže njemu. Kolika razlika od nekadašnje Male!
»Ljudska ruka ne može da stvori časovnik koji će ponovo otkucati za me časove koji su minuli«, odgovorio je kočijaš s bledim osmehom. »Ali eto, neka bude tako kako ti hoćeš, draga. Sat će uskoro otkucati. Malo znači šta mi sada govorimo. Kado bih učino i štogod više, da tebi ugodim.«
»E pa, meni je već vreme!« promrmljao je Taklton. »Jer kad sat bude izbijao, ja moram biti na putu za crkvu. Zbogom, Džone Piribingle. Veoma nam je žao što smo lišeni zadovoljstva da vas vidimo na svadbi. Sažaljevam gubitak, kao i ono što ga je izazvalo.«
»Jesam li govorio jasno?« upitao je kočijaš prateći ga ka vratima.
»Oh, sasvim.«
»I vi ćete upamtiti što sam rekao?«
»Pa, ako me baš prisiljavate da napravim opasku«, kazao je Taklton postaravši se da se najpre popne u čeze, »moram reći da su vaše reci bile za mene tako neočekivane da ću ih teško ikada zaboraviti.«
»Tim bolje po nas obojicu«, odgovorio je kočijaš. »Zbogom. Želim vam sreću.«
»Kamo sreće da mogu i ja vama da poželim isto!« kazao je Taklton. »Ali pošto ne mogu - zahvaljujem vam. Među nama govoreći (kao što sam vam već ranije rekao, je l' te ?), ja ne mislim da ću imati manje radosti u svom bračnom životu zato što Mej nije tako uslužna prema meni, i što suviše ne pokazuje svoja osećanja. Zbogom! Pričuvajte se.«
Kočijaš je stajao i gledao za njim dok se nije toliko udaljio da je postao manji od cveća i traka na njegovom konju, a onda je, uzdahnuvši duboko, počeo da hoda pored obližnjih brestova, kao čovek obespokojen i slomljen, nerad da uđe u kuću dok časovnik ne bude na pragu izbijanja. Njegova mala žena, ostavljena sama, jecala je žalosno; ali često je otirala oči i obuzdavala se da bi kazala kako je on dobar, kako je odličan! I jednom ili dva puta nasmejala se, tako od srca, pobedonosno i nedosledno (još uvek plačući sve vreme) da se Tili sasvim ustravila.
»Au, au, prestanite, ako izvolite!« kazala je Tili. »Ugušićete mališana i poslaćete ga na onaj svet, ako izvolite.«
»Hoćeš li ga doneti koji put da vidi svog oca, Tili« upitala je gospodarica otiruči suze; »kad ja ne budem više mogla da živim ovde nego budem otišla: mojoj staroj kući?«
»Au, au! Prestanite, ako izvolite!« uzviknula je Tili zabacivši glavu i nadavši dreku; u tom času neobično je ličila na Boksera. »Au, au, prestanite, ako izvolite! Au, au, šta su to sve uradili sa svima, pa su svi postali tako nesrećni! Au, au, u, u, u!« Tili, nežna srca, tako je žalosno urlala, utoliko jače što je ovo dugo u sebi zadržavala, da bi neizbežno morala da probudi mališana i ozbiljno ga prestravi (dete bi verovatno dobilo fras) da njene oči nisu ugledale Kaleba Plamera kako uvodi svoju slepu kćer. Ovaj prizor vratio ju je k svesti o pristojnosti i ona je nekoliko tre nutaka ostala nema, široko otvorenih usta; onda je jurnula ka postelji na kojoj je spavao mališan i zaigrala je po podu jezivo kao u igri sv. Vita, a u isto vreme prevrtala je licem i glavom posteljno rublje; očevidno, ove neobične radnje pružale su joj veliko olakšanje.
»Meri!« kazala je Berta. »Zar vi niste na svadbi?«
»Govorio sam joj da vi nećete ići«, šapnuo je Kaleb. »Toliko sam sinoć razabrao. Ali, golubice moja«, kazao je ali čovek, uzevši je nežno za obe ruke, »ja ne hajem šta oni govore; ja njima ne verujem . Ja nisam neki delija, ali pre ću pustiti da me na parčad rastrgnu nego što ću poverovati jednu rđavu reč o vama.«
Zagrlio ju je jednom rukom i milovao ju je kao što bi dete m ilovalo lutku.
»Berta jutros nije mogla da ostane kod kuće«, kazao je Kaleb. »Ona se plašila, ja znam, da čuje kad budu zvonila zvona; ona nije mogla da se pouzda u sebe da bude tako blizu na dan njihovog venčanja. I zato smo pošli malo ranije i došli smo pravo amo. Znate, ja sam sve mislio o onome što sam uradio«, kazao je Kaleb posle trenutne stanke; »ne mogu sebi da oprostim, i već ne znam šta da radim ni kuda da se okrenem što zbog moje krivice moje siroto dete toliko pati; i smislio sam da će ipak biti najbolje, ako vi hoćete da mi pomognete, da joj kažem istinu; ja ne znam šta će ona misliti o meni; ne znam da li će posle toga još ikad mariti za svog starog oca. Ali za nju je najbolje da se oslobodi varke, a ja ću morati da snosim posledice onako kako sam zaslužio.«
»Meri«, kazala je Berta, »gde je tvoja ruka? Ah, evo je; evo je!«
Pril jubila je svoje usne na nju pa, osmehnuvši se, uzela je pod ruku. »Čula sam sinoć kako su šaputali o tebi — nešto su ti zamerali. Ali ja znam da to nije istina.«
Kočijaševa žena je ćutala. Kaleb je odgovorio mesto nje.
»Nije istina«, kazao je.
»Ja sam to znala!« uzviknula je Berta s ponosom. »Ja sam to i njima kazala. Svaka me je reč vređala! Zar moju Meri da ruže!« Stisnula joj je ruku, i nežni obraz priljubila uz njezin. »Ne! Ja nisam toliko slepa.« Njen otac prišao joj je s jedne strane, dok je Mala stajala s druge, držeći njenu ruku.
»Ja poznajem sve vas«, kazala je Berta, »bolje nego što vi mislite. Ali nikoga ne poznajem tako dobro kao nju. Ččak ni vas, oče. Nema u mojoj svesti stvarnije ni istinitije slike nego što je njezina. Kad bi ovoga časa mogao da mi se vrati vid pa da pregledam, a ni reč da se ne rekne, ja bih nju poznala u gomili sveta. Sestro moja!«
»Berta, čedo moje!« kazao je Kaleb, »mene muči jedna stvar koju bih hteo da ti kažem dok smo nas troje sami. Saslušaj me milostivo! Moram ti se nešto ispovediti, dete moje«.
»Ispovediti, oče?«

»Skrenuo sam s puta istine, čedo moje, i izgubio sam se«, kazao je Kaleb sa izrazom pregoleme tuge na svom paćeničkom liku. »Skrenuo sam s puta istine u želji da budem milostiv prema tebi, a bio sam tako svirep.«
Okrenula je k njemu svoje začuđeno lice i ponovila:
»Svirep!«
»On isuviše strogo sebe osuđuje, Berta«, kazala je Mala. »Ti ćeš mu to odmah sama reći. Ti ćeš mu to prva reći.«
»On svirep prema meni!« uzviknula je Berta sa osmehom n verice.
»Nehotice, čedo moje, ja sam to bio«, kazao je Kaleb, »premda nisam ni slutio, sve do juče. Draga moja slepa kćeri, čuj me i oprosti! Svet u kome ti živiš, srce moje rođeno, ne postoji onakav kakvog sam ti ga prikazao. Oči kojima si ti toliko verovala bile su lažljive.«
Njeno začuđeno lice još je bilo okrenuto njemu, ali ona je ustuknula i jače obujmila svoju drugaricu.
»Put tvog života bio je težak, sirotice moja«, kazao je Kaleb, »pa sam hteo da ti ga olakšam. Stoga sam davao predmetima drukčiji vid, menjao sam narav ljudi, izmislio sam mnoge stvari kojih nikada nije bilo, - i to sve radi toga da bi ti bila srećna.- Krio sam od tebe, obmanjivao sam te - neka mi bog oprosti! - i okružio sam te maštarijama.«
»Ali živi ljudi nisu maštarije?« kazala je ona hitro, i uzmakla je još dalje od njega, veoma bleda. »Vi ne možete njih da izmenite.«
»Pa ipak sam, Berta, to učinio«, branio se Kaleb. »Postoji jedan čovek, ti ga poznaješ, golubice moja.«
»Oh, oče! Zašto govorite, ja ga poznajem?« odgovorila je ona sa oštrim prekorom u glasu. »Šta i koga ja poznajem? Ja, sirota, slepa!« U bolu svog srca pružila je ruke kao da traži put, a onda ih je raširila bespomoćno sa izrazom neizmerne tuge na licu. »čovek koji se da nas venčava«, kazao je Kaleb, »to je čovek bez srca, gadan sebičnjak i tvrdica. Za sve ove duge godine on nam je bio zao gospodar. Ružan u licu kao i u duši svojoj. Hladan i tvrd uvek. Ni po čemu ni nalik na onu sliku, dete moje, kako sam ga ja tebi prikazao. Ni po čemu.«
»Oh, zašto ste, zašto ste, oče, to činili?« uzviknula je slepa devojka u mukama koje su izgledale neizdržljive. »Zašto ste ljubavlju napunili moje srce do vrška, da posle dođete kao smrt da čupate iz njega ono što volim! Oh, bože, zašto sam slepa! Zašto sam tako sama i bespomoćna!«
Njen ojađeni otac je pognuo glavu, a mesto odgovora mogao joj je pružiti samo svoje kajanje i tugu. Tek je malo vremena ovako patila, a cvrčak kraj ognjišta, koga niko sem nje nije čuo, počeo je da cvrči. Ne veselo, no tiho, nisko, žalosno. To je bilo tako tužno da njoj suze počeše da teku; a kad se Duh koji je svu noć stajao pored kočijaša pojavi iza nje, pokazujući na njenog oca, ona je ronila suze kao kiša.
Čula je ubrzo cvrčkov glas jasnije i kroz svoje slepilo: bila je svesna da vilenjak lebdi oko njenog oca.
«Meri, reci mi kakva je naša kuća; kakva je uistini«, kazala je šlepa devojka.
»To je bedna, vrlo bedna kuća, Berta, i siromašna. Teško da će još jednu zimu izdržati kišu i vetar. Ona veoma loše štiti od nevremena«, nastavila je Mala tihim jasnim glasom, baš kao što ni tvoj otac nije bolje zaštićen u svom kaputu od sargije«.
Slepa devojka je ustala veoma potresna i povela je u stranu kočijaševu malu suprugu.
»A oni pokloni koji su mi bili tako mili, koji su se pojavljivali bezmalo čim bih ih zaželela, i kojima sam se toliko radovala«, upitala je dršćući, »od koga su bili ti pokloni? Jesi li mi ih ti slala?«
»Nisam, Berta«.
»Pa ko je onda?« Mala je videla da ona već zna, i ćutala je. Slepa devojka je ponovo pokrila lice rukama, ali sada na sasvim drugačiji način.
»Meri, mila, još časak. Još samo jedan časak! Hodi još ovamo. Govori mi tiho. Ti govoriš istinu, ja znam. Ti mene ne bi obmanula sada. Je li?«
»Ne, Berta, zaista ne bih.«
»Znam; ja sam uverena u to. Ti imaš previše samilosti prema meni. Meri, pogledaj preko odaje, onamo gde smo malopre bile; onamo gde je moj otac - moj dobri otac koji me tako nežno voli - i reci mi šta vidiš.« »Vidim starca skrhana tugom. Sedi poguren a glavu je naslonio na ruke. Kao da njegovo dete treba da ga uteši, Berta«, kazala je Mala, koja je nju dobro razumela.
»Da, da. I hoće. Nastavi.«
»To je starac izmučen brigom i radom. Mršav je, slabačak, zamišljena lica i sede kose. Vidim ga sada kako sedi očajan i poguren sa svojim sumornim mislima. Ali , Berta, ja sam ga pre često viđala kako se muški bori i radi neumorno za jednu veliku i svetu svrhu. Ja poštujem njegove sede kose i molim se za njega.«
Slepa devojka se otrgnula od nje i, bacivši se pred njim na kolena, prislonila je tu sedu glavu na svoja nedra.
»Evo, kad mi je bog poklonio vid. Evo, kad se otvoriše oči moje!« uzviknula je. »Bila sam slepa, a evo progledala sam. Ja njega do sada nisam poznavala! Kad samo pomislim da sam mogla i umreti, a da nikada svog oca ne vidim onakvog kakav je on uistinu, svoga oca koji me toliko voli i koji je prema meni bio tako dobar!«
Nema reči da iskažu šta je Kaleb osećao.
»Nema na ovome svetu hrabrog čoveka«, uzviknula je slepa devojka držeći ga u zagrljaju, »koga toliko odano volim kao što volim njega! Što ste više sedi, što ste stariji i umorniji, oče, time ste mi draži! Nema ni jedne bore na vašem licu, ni jedne vlasi na glavi vašoj kojih se neću opomenuti u mojim molitvama!« Kaleb je jedva izgovorio:
»Moja Berta!«
»I u mom slepilu, ja sam mu verovala«, kazala je devojka roseći ga suzama tople ljubavi, »da je on tako različit! I provodeći pored njega dan za danom, nikad o tome nisam ni sanjala, a on se toliko trudio da mi svakoj želji ugodi!«
»Nema više tvog kicoša oca, moja Berta, tvog delije u plavom kaputu«, kazao je siromah Kaleb. »Nestalo ga je zauvek!«
»Ničega nije nestalo«, odgovorila je ona. »Ničega, najmiliji oče! Sve je ovde - u vama.
Otac koga sam toliko volela i koga nisam poznavala; dobrotvor koga sam prvo zavolela i poštovala zato što je on toliko saosećao sa mnom; sve je to ovde, u vama. Ništa za mene nije umrlo. Duša svega onog što mi je bilo najdraže ovde je — ovde u ovom izmučenom licu, u ovim sedim vlasima. I ja više nisam slepa oče!«
Za vreme ovog razgovora Mala je vrlo pažljivo slušala šta govore otac i kći; no pogledavši sada na malog kosača pred mavarskim dvorcem, videla je da treba samo još malo minuta pa da časovnik počne da izbija; i odmah ju je obuzelo uzbudljivo nespokojstvo.
»Oče«, kazala je Berta s oklevanjem, »Meri .«
»Da, mila moja«, odgovorio je Kaleb.
»Evo me.«
»Nju vi niste preinačili. O njoj mi niste nikad rekli nešto što nije istina?«
»Bojim se, rođena moja, da bih i to bio učinio«, odgovorio e Kaleb, »da sam je mogao prikazati boljom nego što jeste. Da sam je i malo preinačio , to bi bilo samo nagore. Ona ima sve odlike, Berta.«
Iako je šlepa devojka bila puna vere kad je postavila ovo pitanje, čuvši odgovor zagrlila je ponovo Malu s takvom radošću i ponosom da je to bila milina videti.
»Pa ipak, draga Berta, dešavaju se katkad čudnovate promene u svetu, više nego što ti to misliš«, kazala je Mala. »Promene nabolje, mislim; promene koje će nekima od nas doneti velike radosti. Samo pazi, ako se to ikad tebi dogodi, nemoj se previše prepasti ni uzrujati. Šta je to? Čini mi se neka kola jure drumom? Ti imaš dobar sluh, Berta. Jesu li to zbilja kola?«
»Da. Jure vrlo brzo.«

»Ja — ja — ja znam da ti imaš oštar sluh«, kazala je Mala stavljajući ruku na srce i govoreći što je brže mogla, očevidno u želji da prikrije njegovo snažno udaranje; »jer često sam to primećivala, a i sinoć si ovako hitro oslušnula onaj nepoznati korak. Ali zašto si ti kazala kao što se veoma dobro sećam, Berta, »čiji je to korak!« i zašto je on privukao tvoju pažnju više nego ma koji drugi, ja ne znam. No, kao što rekoh, dešavaju se u svetu promene, velike promene; i najbolje je po nas ako smo spremni, da nas malo šta može previše iznenaditi.«
Primećujući da ona ovo govori njemu koliko i njegovoj kćeri, Kaleb se pitao u čudu šta to treba da znači. Iznenadio se što vidi Malu tako ustreptalu i jadnu da jedva diše, a jednom se rukom pridržava za stolicu da ne bi pala.
»Dolaze, dolaze kola, zaista!« kazala je prigušeno, »dolaze sve bliže! Još bliže! A sad su stala pred vratnicama! Čujete li sad korak pred vratima — isti onaj korak, Berta, je li da je isti! A sada—!«
Vrisnula je od neobuzdane radosti pa, potrčavši Kalebu, poklopila mu je oči rukama, dok je neki mladić jurnuo u odaju, bacio šešir u vis, i pohrlio među njih.
»Je li gotovo?« uzviknula je Mala. »Gotovo!«
»Srećno?«
»Sećate li se toga glasa, dragi Kalebe? Jeste li ikad čuli sličan glas?« uzviknula je Mala.
»Da je živ moj dečko u zlatnoj zemlji Južnoj Americi«, kazao je Kaleb dršćući.
»On je živ!« ciknulaa uklanjajući ruke ispred njegovih očiju i pljeskajući njima ushićeno. »Pogledajte ga! Evo ga pred vaima, živ i zdrav! Vaš mili, rođeni sin! Tvoj mili, rođeni brat, Berta!« Svaka čast malome stvorenju za njeno ushićenje! Svaka čast njenim suzama i smehu, kad su se ono troje stisli u zagrljaju!
Svaka Čast srdačnosti sa kojom je potrčala u susret morna ru opaljenom od sunca, crne i bujne kose i, ne krijući svoja mala rumena usta, pus tila da je poljubi i da je pritisne na svoje uzbuđeno srce! Svaka čast kukavici takođe - a zašto ne! - što je, rupivši na vratanca mavarskog dvorca kao neki provalnik, štucnula dvanaest puta na sakupljeno društvo, kao da je pijana od radosti! Kad je kočijaš ušao, za bezeknuo se; a to nije bilo ni čudo, kad je video u kakvom se divnom društvu našao.
»Džone, pogledajte!« kliknuo je Kaleb. »Pogledajte ovamo! Moj dečko iz zlatne zemlje Južne Amerike! Moj rođeni sin, Džone! Onaj koga ste vi opremili i poslali na put; onaj čiji ste tako veliki prijatelj uvek bili!« Kočijaš je kročio da mu stisne ruku, ali je uzmakao, prepoznavši na njegovom licu neke crte koje su ga podsetile na gluvoga čoveka u kolima.
»Edvarde! Zar si to bio ti?«
»Sad mu reci sve!« kazala je Mala. »Ispričaj mu sve kako je bilo, i ne štedi me, jer nikad više neću da poštedim sebe u njegovim očima.«
»Da, to sam bio ja.«
»Pa zar si mogao da se tako prerušen kao lopov, uvučeš u kuću starog prijatelja?« upitao je kočijaš. »Bio je nekada ovde kod nas jedan dobar, čestit dečko - koliko je godina, Kalebe, otkada smo čuli da je on umro, i mišljasmo da se to i dokazalo? - O, on to nikada ne bi učinio.«
»Imao sam nekad pleme nitog, dobrog prijatelja«, odgovorio je Edvard; »rođeni otac ne bi mi mogao biti bolji . On me nikad ne bi osudio, - niti bi osudio ma koga drugog, - a da me najpre ne bi saslušao. Vi ste bili taj prijatelj, i uveren sam da ćete me saslušati.«
Kočijaš je nemirno pogledao Malu, koja je još stajala daleko od njega, i odgovorio je:
»Pa hajd! Taj je zahtev opravdan. Govori.«
»Kad sam kao dečak otputovao odavde, ja sam voleo«, kazao je Edvard, »i bio sam voljen. Ona je bila vrlo mlada, a može biti (vi možete reći) nije ni sama znala je li to ljubav. Ali ja u svoju ljubav nisam sumnjao .
»Voleo sam je strasno.«
»Ti!« uzviknuo je kočijaš.
»Ti!«
»Da, ja sam je strasno voleo«, odgovorio je Edvard, »i ona mi je uzvraćala. Uvek sam verovao da me ona voli, a sada sam u to uveren.«
»Gospode, daj mi snage!« uzviknuo je kočijaš. »Ovo je teže od svega,«
»Veran njoj odgovorio je Edvard, »vraćajući se pun nade, posle mnogih nevolja i opasnosti, da privedena u delo naš stari dogovor, saznao sam, na dvadesetak milja odavde, da me je ona izne verila, da me je zaboravila, da se privolela drugom, bogatijem čoveku. Nisam mislio da je korim, no želeo sam da je vidim, da se uverim svojim očima da je to istina.
Nadao sam se da su je, možda, prisilili na to, nasuprot njenoj želji i uspomenama.
To bi, doduše, bila mala uteha, ali ipak uteha, i pošao sam dalje. Da bih saznao istinu, pravu istinu, i sam sudio na osnovu slobodnog opažanja, bez ičijeg ometanja i bez vlastitog uticaja na nju (ako bih to mogao da učinim), prerušio sam se - vi znate kako; i čekao sam tamo na drumu - vi znate gde. Vi niste ništa podozrevali; nije ni - ni ona«, pokazujući na Malu, »dok joj nisam šapnuo na uho, i ona me bezmalo odala.«
»Ali kad je ona saznala da je Edvard živ i vratio se«, zajecala je Mala govoreći sad o sebi, kao što je kroz čitavu njegovu priču gorela od želje da to učini; »i kad je saznala njegovu želju, posavetovala mu je da na svaki način dobro pričuva svoju tajnu; jer njegov je stari prijatelj Džon Piribingl čovek i suviše otvoren i iskren, i nespretan je za razna lukavstva — budući da je uopšte jedan nespretnjaković«, kazala je Mala, pola kroz smeh, a pola kroz suze. »A kad mu je ona, to jest kad sam mu ja, Džone«, jecala je mala žena, »dalje ispričala sve, kako je njegova draga verovala da je on umro, i kako ju je majka na jedvite jade nagovorila da stupi u brak za koji je budalasta starica kazala da je probitačan; i kad mu je ona — to sam opet ja, Džone — kazala da se oni još nisu venčali (premda to nije bilo daleko), i da će ona biti žrtva desi li se to, jer u nje nema ljubavi prema tom čoveku ; i kada je on mal' ne poludeo od radosti što je čuo, — onda je ona (to sam opet ja) kazala da će posredovati između njih, kao što je to nekada tako često činila, Džone, i iskušaće jegovu dragu da bi bila sigurna da je tačno to što ona — opet ja, Džone, — kaže i misli. I evo su se ponovo sastali, Džone! A pre jednog sata su se venčali! I evo neveste! A Grub i Taklton može da ode i na onaj svet kao stara momčina! I ja sam srećna mala ženica, Mej, dušo moja, neka te bog blagoslovi!«
Bila je neodoljiva mala ženica, ako je to sa da imalo neke celishodnosti; i nikada toliko neodoljiva kao u svom sadašnjem ushićenju. Nikada još nije bilo čestitanja tako milih i srdačnih kao što su bila ona kojima je obasula sebe i nevestu. U navali čuvstava koja su potresla njegove grudi, čestiti kočijaš je stajao zabezeknut. Onda je pohrlio k njoj, ali Mala je pružila ruku da bi ga zadržala, i uzmakla je kao i pre.
»Ne, Džone, ne! Čuj sve! Nemoj me voleti, Džone, dok ne budeš čuo svaku reč koju imam da ti kažem. Pogrešila sam što sam skrivala tajnu od tebe, Džone. To mi je vrlo žao. Držala sam da u tome nema nikakvog zla dok sinoć nisam došla i sela pored tebe na malu klupicu; ali kad sam na tvom licu pročitala da si me video s Edvardom u onom hodniku, i kad sam saznala šta ti o tome misliš, osetila sam koliko sam bila nesmotrena i koliko sam pogrešila. Ali, oh, dragi Džone, kako si mogao, kako si mogao, tako da misliš!«
Kako je jecala mala ženica! Džon Piribingl bi je u zeo u naručje. Ali ne, ona mu to nije dopuštala.
»Ne, nemoj još da me voliš, Džone, nemoj, molim te! Nemoj još zadugo! Kad sam bila nevesela zbog onog smeranog braka, mili, to je bilo zato što sam se setila kako su se Mej i Edvard bili zavoleli; i znala sam da je njeno srce daleko od Takltona. Ti mi veruješ sada? Zar ne, dragi Džone?«
Na ove rečci Džon je opet hteo da pohrli k njoj, ali ona ga je ponovo zadržala.

»Ne, ostani tu gde si, Džone, molim te! Kad se ja smejem tebi, kao što katkada imam običaj, Džone, i kad ti kažem da si nespretan, mili, i izdevam ti razna imena, ja to činim, Džone, zato što te tako mnogo volim i što mi tvoje ponašanje čini takvo zadovoljstvo; ja ne bih želela da se ti i najmanje promeniš, pa da bi sutra postao i kralj.«
»Ura!« viknuo je Kaleb, s neobičnom snagom. »To je i mojemišljenje!«
»A kad govorim o ljudima koji su sredovečni i postojani, Džone, i ludiram se kao da smo mi neki stari dosadni par koji tegli u jarmu, to je samo zato što sam ja jedno luckasto malo stvorenje, Džone, pa volim katkada da glumim neku malu predstavu sa bebom i da se igram pozorišta.« Videla je da joj prilazi i ponovo ga je zadržala. Ali ovoga puta umalo nije zadocnila. »Ne, nemoj me voleti još samo jedan minut ili dva, molim te, Džone. Ono što najviše želim da kažem ostavila sam za kraj. Moj mili, rođeni, plemeniti Džone, kad smo pre neko veče razgovarali o cvrčku, bilo mi je na vrhu jezika da ti kažem da te u početku nisam volela tako mnogo kao što te volim sada; da sam se gotovo plašila kad sam prvi put došla u ovu kuću da možda neću moći da naučim da te u svemu volim onako kako sam se nadala i molila - bila sam tako mlada, Džone. Ali, dragi Džone, sa svakim danom, sa svakim satom, ja sam te sve više volela. I kad bih te mogla zavoleti više no što te već volim, tvoje plemenite reči koje sam jutros čula učinile bi to. Ali ne mogu. Svu ljubav koju sam imala (a to je mnogo, Džone) dala sam još odavno, odavno, tebi. Džone, kao što i zaslužuješ, i više je nije preostalo da bi je mogla dati. A sada, moj mili mužu, uzmi me ponovo na tvoje srce! Ovo je moja kuća, Džone; i nikada, nikada, nikada ne pomišljaj da me pošalješ ma u koju drugu!«
Nikada nećete osetiti toliku radost što vidite jednu prebajnu malu ženicu u rukama neke treće stranke kao što biste osetili da ste videli kako je Mala pojurila kočijašu u zagrljaj. U svom veku niste videli tako potpunu, žestoku, malu zbilju, poteklu iz prepune duše.
Možete verovati da je kočijas plivao u pregolemoj sreći; možete verovati da je to isto činila i Mala, i možete verovati da su to činili svi, računajući i gđicu Ponajlak, koja je slatko plakala od radosti pa, želeći da uključi i svog mladog štićenika u opšta uzajamna čestitanja, uručivala je mališana svima po redu kao da je on nešto što treba popiti.
Ali sad su se napolju opet začula kola; neko je uzviknuo da dolazi Grub i Taklton. I vrlo brzo se taj čestiti gospodin pojavio na vratima; izgledao je ljut i pometen.
»Pa, do đavola, šta znači ovo Džone Piribingle?« kazao je Taklton. »Posredi je neka zabuna. Ja sam kazao gđi Taklton da me sačeka u crkvi; a smeo bih se zakleti da sam se mimoišao s njom na putu i da je ona išla ovamo. Oh, evo nje! Oprostite, gospodine, nemam čast da vas poznajem, ali imajte dobrotu da mi ustupite tu mladu damu; ja imam danas s njom neodložnog posla oko izvršenja jedne obaveze.«
»Ne mogu da vam je ustupim«, odvratio je Eđvard; »to ne mogu ni da zamislim.«
»Šta to znači, probisvete?« upitao je Taklton. »Pošto moguu da razumem vaš gnev«, odgovorio je Eđvard, »to znači da sam danas gluv za grube reči kao što sam sinoć bio za sve reči.«
Kakvim ga je pogledom Taklton pogledao i kako se onda trgao!
»Meni je, gospodine, veoma žao«, kazao je Edvard držeći Mejinu levu ruku, a naročito njen domali prst, »što vas ova mlada dama ne može pratiti u crkvu; no pošto je ona već jedanput bila tamo, jutros, vi ćete joj možda oprostiti.«
Taklton se dobro zagledao u njen prst, pa je onda izvadio iz prsnika zamotuljak srebrnaste hartije u kome se očevidno nalazio prsten.
»Gospođice Ponajlak«, kazao je Taklton »hoćete li da budete ta ko ljubazni da bacite ovo u vatru? Zahvaljujem.«
»Jedna pređašnja obaveza, i to veoma stara, sprečila je moju suprugu da ne održi reč koju je vama dala, verujte«, kazao je Edvard .
»G. Taklton će biti pravičan prema meni i potvrdiće da ja to nisam krila od njega; naprotiv, govorila sam mu često da nikada neću moći da zaboravim čoveka koga sam prvo zavolela«, kazala je Mej crveneći.
»Oh, zacelo!« potvrdio je Taklton. »Oh, razume se. Oh, dabome . To je sasvim tačno. G. Edvard Plamer, ako se ne varam«.
»Tako je«, odgovorio je mladoženja. »Gle, pa ja vas ne bih ni poznao, gospodine«, kazao je Taklton, ispitujući pomno crte njegovog lica i poklonivši se duboko, »čestitam vam, gospodine.«
»Hvala.«
»Gospođo Piribingl«, kazao je Taklton, okrenuvši se odjednom mestu gde je o a stajala s mužem, »oprostite. Niste mi učinili baš neku veliku prijateljsku uslugu, ali, života mi žao mi je. Vi ste bolji no što sam mislio. Džone Piribingle, oprostite. Vi me razumete; to je dovoljno. Sve je sasvim umesno, gospođe i gospodo, i savršeno n a svome mestu. Zbogom ostajte!«
S ovim recima udaljio se hitro, i samo je zastao pred vratima da bi skinuo cveće i trake sa svoga konja, i ćušio jednom tu životinju u rebra u znak obaveštenja da je neka čivija poremetila njegove planove.
Naravno, sada je ozbiljna dužnost nalagala da se ovaj dan tako proslavi da bi događaji koji su se zbili u njemu bili zauvek zabeleženi u kalendaru doma Piribinglovih kao povod za veliku gozbu i svetkovinu. Shodno tome, Mala se dala na posao da priredi veselje, koje će besmrtnom čašću osvetlati dom i sve učesnike, i za tren oka bila je u brašnu do lakata sa jamicama; a kad god bi se kočijas našao u njenoj blizini, ona bi ga zaustavila da bi ga poljubila i obrašnavila mu kaput. Taj dobričana prao je zelen, ljuštio cvekle, razbijao tanjire, prevrtao na ognjištu gvozdene lonce pune hladne vode i korisno se upošljavao na razne druge načine. Dve stručne pomoćnice, hitno pozvane iz susedstva, kao da je reč o životu ili smrti, trčkarale su i sudarale se po svima ulazima i kutovi ma; i svuda su se spoticale o Tili Ponajlak i mališana, svuda. Tili još nikada nije bila takva sila. Njena sveopšta prisutnost bila je predmet opšte zadivljenosti. Bila je kamen spoticanja u hodniku u dva i dvadeset i pet; busija u kuhinji tačno u pola tri; i klopka na mansardi u dvadeset pet minuta do tri. Mališanova glava bila je, tako reći probni kamen za svaku vrstu stvari, biljnu, životinjsku i mineralnu. Sve što je bilo u upotrebi toga dana steklo je s njom, pre ili posle, blisko poznanstvo.
Onda je veliko poslanstvo krenulo pešice u potragu za gđom Filding; ono je moralo da se ponaša strašno pokajnički pred tom odličnom gospom i da je dovede, milom ili silom, da bude srećna i da oprosti. A kada ju je poslanstvo pronašlo, ona nije htela ni da čuje za neke uslove, no je kazala, nebrojeno puta:»Avaj, što je doživela taj dan!« i iz nje se nisu mogle izmamiti druge reci osim: »A sada me nosite u grob«, što je izgledalo besmisleno, budući da ona nije bila mrtva, pa čak ni nalik na to. Posle izvesnog vremena pala je u strašno mirovanje i primetila je da je ona predvidela, kada se ono desio onaj sticaj nesrećnih prilika u trgovini hartijom za kopiranje, da će tokom čitavog svog života biti izložena uvredama i bezobraštinama svake vrste i da joj je milo što vidi da je zaista tako; a njih moli da se ne uznemiruju radi nje — jer šta je ona? oh, bože moj! niko i ništa! — nego neka zaborave da takvo biće i živi, i neka idu svojim putem kroz život ne obazirući se na nju. Iz ovog gorko—jetkog raspoloženja prešla je u srdito, i dala mu je oduška izrekavši onu upadljivu reč o crvu koji se podiže kad ga zgaze; posle toga obuzelo ju je tiho kajanje, pa je kazala, šta sve ne bi bilo u njenoj vlasti da predloži, da su joj samo poklonili svoje poverenje! Koristeći se ovom krizom u njenim obećanjima, poslanstvo ju je zagrlilo; i vrlo brzo posle toga navukla je rukavice i vozila se putem ka kući Džona Piribingla u stanju neprikosnovenog gospodstva, noseći pod pazuhom, zamotanu u hartiju, svoju svečanu kapu, bezmalo isto tako visoku i krutu kao kamilavka.3
Trebalo je da u drugim malim čezama prispeju otac i majka Male; ali oni nisu stigli u zakazano vreme, pa je zavladala uznemirenost i često su pogledali niz drum u očekivanju; a gđa Filding uvek je gledala u pogrešnom i moralno nemogućem pravcu; a kad su je na to upozorili, kazala je da se ona nada da je slobodna da gleda kuda joj se svidi. Najzad su prispeli: debeljuškast mali par, čiji su lagani pokreti bili sasvim svojstveni porodici Malih. Bilo je divno čudo videti Malu i njenu majku jednu pored druge. Toliko su bile slične.
Onda je majka Male obnovila svoje poznanstvo sa Mejinom majkom; a Mejina majka uvek je stajala na gledištu o svome gospodstvu, dok majka Male nije stajala ni na čemu drugom doli na svojim hitrim, malim stopalama. A stari Mali — da tako nazovem oca Male, jer zaboravih da to nije njegovo pravo ime, ali sad svejedno
— dozvoljavao je sebi suviše slobode, odmah se rukovao i izgledalo je da misli da jedna kapa ne znači ništa više doli toliko štirka i muslina, i nimalo nije hajao za trgovinu hartijom za kopiranje, nego je kazao da tu sada nema pomoći; po kratkom mišljenju gđe Filding, on je bio »neki dobroćudan čovek, ali prostak, mile moje!«
Ni za kakve novce ne bih propustio da vidim Malu kako u svojoj venčanici ukazuje čast gostima. Gospod neka blagoslovi njeno vedro lice. Ni dobrog kočijaša, onako vedrog i rumenog u dnu sofre. Ni preplanulog mladog mornara i njegovu milu suprugu. Niti ijedno od njih. A propustiti tu večeru bilo bi isto što i propustiti valjan i zdrav obed kakav čovek može samo da poželi; a propustiti one prepune čaše iz kojih su nazdravljali mladencima, bilo bi najveća šteta od svega.
Posle večere, Kaleb je pevao pesmu o iskričavom peharu! I života mi moga — a ja se nadam da poživim još godinicu ili dve — on ju je otpevao do kraja.
I, polako, polako, pa se dogodio jedan događaj kojem su se najmanje nadali, upravo kad je Kaleb završavao poslednji stih. Čulo se kucanje na vratima i ušao je čovek posrćući pod nekim tovarom na glavi. Pa, ne rekavši ni s vašim dopuštenjem, ni po vašem dopuštenju, stavio je svoj teret u sredinu trpeze, simetrično usred oraha i jabuka, govoreći: »G.
Taklton šalje svoje pozdrave, pa kako kolač njemu nije potreban, možda ćete ga vi pojesti.« U društvu je nastalo malo iznenađenje, kao što se može zamisliti. Gđa Filding, budući beskrajne visprenosti, posumnjala je da je kolač možda otrovan, i ispričala je priču o kolaču koji je, po njenom saznanju, čitavu jednu devojačku školu poslao na onaj svet. Ali ona je bila nadvladana aklamacijom i Mej je vrlo svečano, i uz opštu veselost, isekla kolač.
Mislim da još niko nije ni okusio kolač, a na vratima se, posle još jednog kucanja, pojavio onaj isti čovek, noseći pod pazuhom veliki paket u hartiji za pa kovanje.
»G. Taklton šalje pozdrav i malo igračaka za mališana. Igračke nisu nimalo strašne.« Pošto je predao pošiljku, on se opet udaljio. Čitavo društvo našlo bi se na velikoj muci da nađe reči kojima bi izrazilo svoje čuđenje, čak i da su imali dovoljno vremena da ih traže. Ali nisu ga imali nimalo; jer jedva što je glasnik zatvorio vrata za sobom, čulo se još jedno kucanje, i unutra je ušao glavom Taklton.
»Gospođo Piribingl!« kazao je trgovac igračkama, držeći šešir u ruci. »Meni je žao. Žalije mi je nego jutros. Imao sam vremena da razmislim o svemu. Džone Piribingle! Ja sam čovek opore naravi; no ne mogu da ne postanem blaži, manje ili više, u dodiru s čovekom kao što ste vi, Kalebe! Ova nesvesna mala dadilja dala mi je sinoć jedan mali mig, čiji sam smisao uhvatio. Stidim se kad pomislim kako sam lako mogao da privežem za se vas i vašu kćer i kako sam bedan glupak bio kad sam smatrao da je ona takva! Prijatelji, moja je kuća prazna i pusta, noćas naročito. Ja nemam čak ni cvrčka kraj ognjišta. Sve sam ih rasterao. Budite milostivi prema meni, dopustite mi da se pridružim vašem srećnom društvu!«
Posle pet minuta osećao se kao kod svoje kuće. Takvog čoveka još nikada niste viđeli. Šta je on radio sa sobom čitavog svog života da nikad ranije nije saznao koliko je kadar da se razdraga i razveseli! Ili šta su to vile načinile od njega da se ovako preobrazi!
»Džone, ti me dakle nećeš poslati večeras u moj bivši dom? Je li da nećeš?« šapnula je Mala.
A on to umalo to nije učinio!
Nedostajao je samo još jedan živi stvor da društvo bude potpuno; i, za tren oka, on se tu stvorio, ožedneo preko mere od silnog trčanja, i uzalud se trudio da zavuče glavu u neki uzan vrč. On je pošao sa kolima na njihovo svakodnevno putovanje, veoma uvređen zbog odsustva svoga gospodara i buntovan prema njegovom zameniku. Pošto se majao po štali izvesno kratko vreme, uzalud pokušavajući da navede starog konja na bunu, te da se vrate po sopstvenom nahođenju, ušao je u krčmu i opružio se pored vatre. Ali odjednom, stekavši uverenje da je zamenik neka ništarija i da ga mora ostaviti, ustao je, podigao rep i došao kući.
Posle večere bila je igranka. Ja bih ovu razonodu tek samo pomenuo, i ni reči više ne bih o njoj kazao, da nemam razloga da mislim da je to bila posve neobična igranka, neobična preko svake mere. Ona je nastala na stari način, ovako: Edvard, onaj moreplovac, a valjan je i srčan momak to bio — pripovedao im je svakojaka čudesa o papagajima, i rudnicima, i Meksikancima, i zlatnome prahu, pa mu je odjednom palo na um da skoči sa stolice i predloži igranku; jer tu je bila Bertina harfa, a Berta je imala ruku tako veštu kao što retko kad možete da čujete. Mala je kazala (a ona je umela da bude mali vragolan i da se pretvara, kad hoće) da su prošli dani njenog igranja; ja mislim da je ona to kazala zato što je kočijaš pušio na svoju lulu, a ona je tada najviše volela da sedi pored njega . Posle toga, naravno, ni gđa Filding nije mogla da kaže drugoi doli to, da su i njeni dani igranja prošli; i svako je rekao to isto, osim Mej; Mej je bila spremna da igra.
Tako su Mej i Edvard, uz velikoi odobravanje prisutnih, ustali da poigraju sami.
No čujte sad, ako hoćete da mi verujete! Nisu oni igrali ni pet minuta, a kočijaš je odjednom odbacio svoju lulu, uzeo Malu oko pasa, pojurio s njom po odaji , pa su zaigrali sitno i tanano, kao da noga pod ne dotiče. Tek što je Taklton to video, prišao je gđi Filding, uzeo je oko pasa i sledio primer. Tek što je stari Mali to video, ustao je, živahan čova kakav je bio, i poveo gđu Malu u igru, i tamo je bio kolovođa. Tek što je Kaleb to video, zgrabio je obema rukama Tili Ponajlak, i s njom stao da pocupkuje; a gđica Ponajlak je tvrdo verovala da je u igri glavno da se čovek zaleće među igrače i da se sudara s njima što je više moguće.
Čujte! Kako se cvrčak pridružio svirci — cvr, cvr, cvr! i kako čajnik zuji!
Ali šta je ovo! Čak dok ih slušam, ushićen, i okrećem se Maloj da još jednom vidim to ljupko, milo stvorenje, ona i ostali rasplinuše se u vazduhu, i ja ostade sam. Cvrčak peva na ognjištu, na podu leži slomljena dečija igračka, a ostalo je sve iščezlo.




NAPOMENA PREVODIOCA 


Delo sam preveo sa originala (izdanje Makm ilan, London, 1921), kojega sam se strogo držao; nekoliko srećno nađenih rešenja, kao što je ime Male, navod iz pesme Leti pčela malena, i još nekoliko takvih trouvailles u dijalogu, pozajmio sam iz srpskog prevoda Sučkevičeve dramatizacije Cvrčka na ognjištu za Moskovski hudožestveni teatar (rukopis Narodnog pozorišta u Beogradu), za šta sam obavezan kako dramatizatoru tako i prevodiocu. B. N.
1 Telal: - Glasnik
2 Čuma: bolest, nesreća
3 Okrugla visoka kapa pravoslavnih sveštenika i kaluđera.