Zemlja ljudi

Od zemlje saznajemo mnogo više o nama samima no iz svih knjiga. I to zato što nam se ona odupire. Čovek sebe upozna tek kad se sukobi sa preprekom. Ali, da bi je savladao, potrebna mu je alatka, potreban mu je strug ili plug. Dok ore, seljak malo-pomalo izvlači iz prirode poneku tajnu, a istina do koje dolazi opšta je. Isto tako i avion, ta alatka vazdušnih linija, uvodi čoveka u sve stare probleme.
Uvek mi je pred očima slika mog prvog noćnog leta u Argentinu, tamna noć u kojoj su kao zvezde jedino svetlucale retke svetiljke rasute po ravnici.
U ovom okeanu tmine svaka je predstavljala žižu savesti. Na ovom ognjištu ljudi su čitali, razmišljali, poveravali se. Na onom drugom su možda nastojali da ispitaju prostor, premarali se izračunavajući Andromedovo sazvežđe. Tamo se vole. Ovde-onde, svetlela su u polju ta ognjišta tražeći hranu. Sve do najskromnijih, do ognjišta pesnika, učitelja, drvodelje. Ali među tim živim zvezdama koliko još zatvorenih prozora, koliko ugašenih svetiljki, koliko zaspalih ljudi...
Trebalo bi pokušati dopreti do njih. Nastojati da se stupi u vezu s nekom od tih svetiljki koje tu i tamo sijaju po polju.

I
LINIJA
To je bilo 1926. Tek sam kao pilot duge plovidbe stupio u društvo Lateker koje je pre Aeropostala, zatim Er Fransa, držalo liniju Tuluza—Dakar. Zanat sam izučio tu. I ja sam, kao i moji drugovi, pretrpeo iskušenja koja su mladi ljudi morali podneti pre nego što su stekli čast da upravljaju aparatom. Isprobavanje aviona, letovi između Tuluze i Perpinjana, tužni časovi iz meteorologije u dnu ledenog hangara. Živeli smo u strahu od španskih planina, za nas još nepoznatih, i u poštovanju starijih.
Stariji, koje smo sretali u restoranu, namršteni, malo uzdržljivi, veoma oholo su nam davali savete. I kad bi nam jedan od njih vraćajući se iz Alikanta ili K azablanke prišao sa zakašnjenjem, pokisao i u vlažnoj kabanici, i kad bi ga jedan od nas stidljivo počeo ispitivati o putovanju, njegovi kratki odgovori i bura stvarali su u našim glavama jedan neverovatan svet, pun zamki, klopki, iznenadnih grebena i vihora koji bi kedrove čupali iz korena. Crne aždaje su branile prilaz u doline, snopovi munja su kitili vrhove planina. Stariji su veoma vešto podržavali naše poštovanje. Ali ponekad, stekavši poštovanje za večita vremena, neki od njih se ne bi vratio.
Sećam se tako povratka Birija, koji je docnije poginuo na K ordiljerima. Ovaj stari pilot je seo i, još uvek satrven naporom, nezgrapno jeo ćuteći. Bilo je to jedne večeri onih rđavih dana kada je duž cele linije nebo bilo teško, kada se pilotu čini da se sve planine valjaju po blatu kao oni topovi sa iskidanim konopcima što riju po palubi nekadašnjih jedrenjaka. Gledao sam Birija, gutao pljuvačku i najzad se usudio da ga upitam da li je let bio težak. Namrštenog čela, nagnut nad tanjirom, Biri nije čuo. U otkrivenom avionu, po rđavom vremenu, čovek se naginjao preko staklene pločice da bi bolje video, a fijukanje vetra je dugo zujalo u ušima. Najzad Biri podiže glavu, kao da me je čuo, kao da se priseća, i prsnu u glasan smeh. Začudio me je ovaj kratak smeh koji je izražavao njegov umor, jer se Biri retko smejao. Ničim više nije objasnio svoju pobedu, sagnuo je glavu i nastavio da žvaće ćuteći. Ali u monotoniji gostionice, među sitnim činovnicima koji se ovde okrepljuju od dnevnog umora, ovaj drug širokih ramena izgledao mi je čudno plemenit; dopustio je da ispod njegove grube kore izbije anđeo koji je pobedio zmaja.

Najzad je došlo i veče kad sam i ja bio pozvan kod direktora. On mi je samo rekao:
— Vi sutra letite.
Stajao sam i dalje, očekujući da me otpusti. Ali, poćutavši malo, on dodade:
— Poznajete dobro znake?
U ono doba motori nisu bili tako sigurni kao danas. Često nas bez prethodnog obaveštenja iznevere uz veliku buku polomljenih instrumenata. I pružamo ruku prema stenovitoj obali Španije koja nam ne nudi utočište. „K ad se motor ovde slomije“, govorili smo mi, „i avion će, na žalost.“ Ali avion se može nadoknaditi. Glavno je bilo, pre svega, ne približiti se slepo steni. Isto tako, pod pretnjom najstrožih kazni, zabranjivali su nam da u planinskim pojasevima letimo iznad oblaka. Utonuvši u beli pamuk, pilot će, kada je u nevolji, udariti u vrhove i ne videvši ih.
Zato je te večeri jedan tihi glas i poslednji put insistirao na znacima:
— Vrlo je lepo ploviti sa busolom u Španiju, iznad mora oblaka, to je vrlo otmeno, ali...
A zatim još tiše:
— ...ali setite se: iznad mora oblaka... je večnost.
Evo kako je iznenada taj mirni svet, tako prost i tako jednostavan, koji čovek otkriva kad izroni iznad oblaka, dobio za mene nepoznatu vrednost. Ta čar je postala klopka. Zamišljao sam tu ogromnu belu zamku što se pružala tu ispod mojih nogu. Ispod nje nije bilo, kao što bi se moglo pomisliti, ni kretanja ljudi, ni buke, ni živog gradskog saobraćaja, već su vladali beskrajna tišina i apsolutni mir. Ova bela masa je postala za mene granica između stvarnog i nestvarnog, između poznatog i nepoznatog. Već sam naslućivao da jedan prizor nema nikakvog smisla sem ako nije posmatran kroz kulturu, civilizaciju, zanat. I brđani su poznavali more oblaka, pa ipak nisu otkrili ovu čudesnu zavesu.
K ad sam izašao iz kancelarije, osetio sam detinjsku gordost. I ja ću već od zore biti odgovoran za putnike, za afričku poštu. Ali sam isto tako osetio i veliku skromnost. Osećao sam se nedovoljno spremnim. Španija je bila siromašna u pribežištima; bojao sam se da u slučaju kvara neću znati gde da potražim sklonište. Naginjao sam se nad nekorisnim kartama ne nalazeći potrebne podatke; stoga sam, srca punog skromnosti i ponosa, rešio da ovu noć uoči dana dobijanja viteštva provedem kod druga Gijomea. Gijome je već bio na tim putevima. On je znao trikove kako da se dokopa Španije. Bilo mi je potrebno da me Gijome uputi.
K ad sam ušao kod njega, nasmejao se:
— Znam novost. Jesi li zadovoljan?
Uputi se ormanu, uze porto i čaše, zatim mi priđe još uvek nasmejan:
— Da zalijemo. Biće dobro, videćeš.
Ovaj drug, koji će kasnije postići rekord u poštanskom prevozu između planinskih lanaca Anda i Južnog Atlantika, širio je oko sebe poverenje kao što lampa rasipa svetlost. Te večeri, u košulji, skrštenih ruku pod lampom, smešeći se najblagotvornijim osmehom, jednostavno mi reče: „Oluja, magla, sneg, ometaće te ponekad. Pomisli tada na sve one koji su to pre tebe prebrodili i prosto reci sebi: ono što su drugi postigli, uvek se može postići.“
Ipak sam raširio karte i zamolio ga da malo sa mnom pogleda put. I pod lampom, oslonjen o rame starijeg, osetio sam se spokojan kao đače.
Ali, čudne li lekcije iz geografije! Gijome me nije upoznavao sa Španijom; on mi je Španiju prikazao kao prijateljicu. Nije mi govorio ni o hidrografiji, ni o stanovništvu, ni o stočarstvu. Nije mi govorio ni o Guadiksu, već o tri narandžina drveta koja pored Guadiksa iviče polja: „Čuvaj ih se, obeleži ih na karti...” Od tada su tri narandže zauzimale tu više mesta nego Sijera Nevada. Nije mi govorio o Lorki, već o skromnom majuru nedaleko od Lorke. O živom majuru. O domaćinu. I o domaćici. I ovaj par, negde u prostoru na hiljadu pet stotina kilometara od nas, dobio je veoma veliki značaj. Dobro smešteni na padini planina, slični čuvarima svetionika, oni su bili spremni da ispod zvezda pomognu ljudima.
Mi bismo iz zaborava i nepojmljivih daljina izvlačili pojedinosti nepoznate svim geografima sveta. Jer jedino Ebro, koja navodnjava velike gradove, interesuje geografe. Ali ne taj potok skriven u travi zapadno od Motrila, taj otac hranitelj tridesetine reka. „Čuvaj se potoka, on uništava polje... Unesi i njega u kartu.“ Ah, sećaću se zmije iz Motrila! Ona nije bila strašna, jedva ako je svojim lakim žuborom očaravala nekoliko žaba, ali je uvek bila budna. U raju polja pogodnog za pribežište, opružena u travi, vrebala me je na dve hiljade kilometara odavde. Prvom prilikom pretvoriće me u snop plamena...
Očekivao sam i ja, nepomično, tih trideset borbenih ovaca raspoređenih tamo, po brežuljku, spremnih za napad: „Zamišljaš da je ova livada slobodna, a zatim, pljas! eto ti trideset ovaca pod točkovima...“ A ja sam se zadivljeno smešio jednoj tako podmukloj opasnosti.
I malo-pomalo, Španija sa moje karte ispod lampe postala je zemlja bajki. K rstićem sam označio pribežišta i klopke. Obeležio sam onaj majur, onih trideset ovaca, onaj potok. Uneo sam, tačno na njeno mesto, onu pastirku koju su geografi zanemarili.
K ada sam se oprostio od Gijomea, bilo mi je potrebno da hodam u hladnoj zimskoj večeri. Podigao sam kragnu na kaputu i sav zanesen šetao među nepoznatim prolaznicima. Noseći tajnu u srcu, bio sam gord što se sudaram sa ovim nepoznatim ljudima. Ovi me tuđinci nisu poznavali, ali svoje brige i radosti oni će meni poveriti u svitanje dana, zajedno sa džakovima pošte. Svoje nade predaće meni u ruke. Tako, umotan u kaput, zaštitnički sam koračao među njima, a oni ništa nisu znali o mojim brigama.
Oni nisu primili ni poruke koje sam ja noćas primio. Jer ova snežna oluja, koja se možda pripremala, ticala se samo moje kože i komplikovaće moje prvo putovanje. Zvezda za zvezdom se gasila. K ako bi išta saznali ti šetači? To je jedino meni povereno. Saopštili su mi položaje neprijatelja pre bitke...
Međutim, ove naredbe, koje su me tako ozbiljno obavezivale, primio sam nedaleko od osvetljenih izloga, u kojima su blistali božićni pokloni. Tu, u noći, kao da su bila izložena sva zemaljska blaga, i ja sam uživao u gordom zanosu odricanja. Bio sam ratnik koji prkosi: šta je meni stalo do tih uglačanih kristala namenjenih prazničnim večerama, do tih abažura za lampe, do tih knjiga. Ja sam se već kupao u zamagljenom nebu, pilot duge plovidbe je već okusio gorčinu noćnog leta.
Bilo je tri sata ujutru kad su me probudili. Naglo sam gurnuo roletne, video da kiša pada nad gradom i lagano se obukao.
Posle pola sata, na trotoaru mokrom od kiše, sedeći na malom koferu, čekao sam omnibus. Toliko je drugova pre mene, na dan izvršenja zadatka, stegnuta srca izdržalo isto ovo čekanje. Najzad, iza ugla ulice izbi to nekadašnje prevozno sredstvo koje je zvečalo kao gvožđurija, i ja sam, kao i moji drugovi, imao pravo da se skupim na klupi između dremljivog carinika i nekoliko činovnika. Ovaj omnibus je mirisao na usamljenost, na prašnjavu administraciju, na staru kancelariju gde ljudski život tone. Zaustavljao se na svakih pet stotina metara da bi primio još jednog carinika, još jednog sekretara, inspektora. Oni koji su već zaspali odgovarali su nejasnim gunđanjem na pozdrav došljaka, koji se nekako smeštao pa odmah i sam zaspao. Bila je to tužna vožnja po neravnoj kaldrmi Tuluze; i između činovnika pilot duge plovidbe malo se izdvajao... Ulični fenjeri su promicali, teren se približavao, a ovaj stari rasklimatani omnibus bio je samo siva čaura iz koje će čovek izaći izmenjen.
Po ovakvom jutru, svaki drug je osetio da se u njemu rodio čovek odgovoran za prevoz španske i afričke pošte, da se rodio onaj koji će kroz tri sata smelo prkositi munjama, zmaju sa Ospitalea... koji će se kroz četiri časa, pobedivši ga, odlučiti slobodno, i u svoj svojoj moći — ili će zaobilaziti more, ili će direktno jurišati na masive Alkoja, koji će se boriti protiv oluje, planina, okeana.
Izmešan s nepoznatim ljudima pod tamnim nebom Tuluze, tako je, po ovakvom jutru, svaki drug osetio da u njemu raste gospodar koji će kroz pet sati, ostavljajući za sobom kišu i sneg severa, prezirući zimu, savladati motor i početi spuštanje usred leta, pod bleštavim suncem Alikanta.

Taj stari omnibus je iščezao, ali njegova jednostavnost, njegova neudobnost, živo su mi ostali u sećanju. Dobro je simbolisao neophodnu pripremu za grube radosti našeg zanata. Sve je tu postajalo neobično uzdržljivo. I sećam se da sam posle tri godine tu saznao, a da deset reči nije izgovoreno, za smrt pilota Lekrivena, jednog od stotine drugova na liniji, koji su se jednog dana ili maglovite noći povukli za večita vremena.
Bilo je tri sata ujutru, vladala je ista tišina, čuli smo direktora, nevidljivog u senci, kako se obraća inspektoru:
— Lekriven se nije noćas spustio u K azablanci.
— Ah! — odgovori inspektor. — Da?
Trgnut iz sna, učini napor da se probudi da bi pokazao svoju revnost, i dodade:
— Ah! Da? Nije uspeo da prođe? Zaokrenuo je?
Na to je on sa dna omnibusa samo odgovorio: „Ne.“ Očekivali smo nastavak, ali nijedna reč se ne ču. I ukoliko su drugi ginuli, utoliko je postajalo sve očiglednije da ovo „ne“ neće biti propraćeno nikakvom drugom rečju, da je ovo „ne“ bez odziva, i da Lekriven ne samo što se nije spustio u K azablanci već se nikada i nigde neće spustiti.
Tako sam se i ja tog jutra u svitanju, pri svom prvom prevozu pošte, potčinjavao svetim obredima zanata, i osećao da nemam smelosti da kroz prozor gledam svetlucavi pločnik, gde su se ogledali ulični fenjeri. U baricama od kiše ogledale su se velike palme koje je vetar povijao. I mislio sam: „Zaista... malo sreće... za moj prvi let.“
Pogledao sam inspektora: „Da li je ovo rđavo vreme?“ Inspektor baci iznuren pogled na prozorsko okno: „Ništa to ne znači“, progunđa. Pitao sam se na koji se način može prepoznati loše vreme. Gijome je prošle noći jednim jedinim osmehom izbrisao sve rđave predznake s kojima su nas stariji mučili, ali su mi opet padali na pamet: „Onoga koji ne poznaje svaki kamen na liniji a naiđe na snežnu oluju žalim... Ah, da! žalim ga!...“ Morali su da sačuvaju prestiž i odmahivali su glavom gledajući nas sa žaljenjem i pomalo zbunjeno, kao da su žalili našu nevinu bezazlenost.
I, zaista, koliko ih je među nama kojima je ovaj omnibus poslužio kao poslednje utočište? Šezdeset, osamdeset? Isti ćutljivi šofer ih je vozio po kišnom jutru. Posmatrao sam oko sebe: svetle tačke su sijale u mraku, žar cigarete je ukazivao na to da se razmišlja. Skromna razmišljanja ostarelih činovnika. K oliko ih je među nama kojima su ovi drugovi služili kao poslednja pratnja?
Osluškivao sam njihova tiha poveravanja. O bolestima, novcu, tužnim domaćim brigama. Ona su otkrivala zidove mračnog zatvora gde su ovi ljudi bili zatvoreni. Najednom mi je pred očima iskrslo lice sudbine.
Stari birokrato, moj druže, ovde pristupi, niko ti nije pomogao da se spaseš i za to nisi ti kriv. Sagradio si sebi mir jer si, kao termiti, zazidao sve prilaze svetlosti. Začaurio si se u svojoj malograđanskoj sigurnosti svojim običajima, u navikama provincijskog života, koje te guše, podigao si skromni bedem protiv vetra, plime i oseke i zvezda. Ne uznemiravaju te krupni problemi, s dosta muke si zaboravio da si čovek. Više nisi stanovnik lutajuće planete, ne postavljaš sebi pitanja bez odgovora: ti si malograđanin iz Tuluze. Niko te nije na vreme prodrmao. Ilovača od koje si stvoren sada se osušila i stvrdnula, i ubuduće niko neće moći probuditi zaspalog muzičara, ili pesnika, ili astronoma koji se, možda, u tebi najavio.
Više se ne žalim na oluje, kiše. Čari mog poziva mi otvaraju jedan svet u kome ću kroz dva sata prkositi crnim aždajama i grebenima okićenim plavim munjama, gde ću, kad padne noć, slobodan tražiti put među zvezdama.
Tako se odvijalo naše stručno krštenje i počinjali smo da letimo. Ova su putovanja najčešće prolazila bez naročitih događaja. K ao vešti ronioci, mirno smo silazili u dubine našeg područja. Danas je ono dobro ispitano. Pilot, mehaničar i radio-telegrafista ne polaze više u avanturu, već se zatvaraju u laboratoriju. Pokoravaju se igri kazaljki, a ne više predelima oko sebe. Napolju su planine utonule u mrak, ali to više nisu planine. To su nevidljive sile i treba ih proračunati. Radio pod svetlom tačno beleži cifre, mehaničar povlači po karti, i pilot ispravlja svoj put ako su ga planine zavele, ako su vrhovi koje je on želeo da zaobiđe ulevo, iskrsli pred njim, nečujno i tajno kao neprijatelj.
A prijemnici na zemlji tačno, istog sekunda, beleže isti izveštaj svojih drugova: „Ponoć četrdeset. Letimo na 230. Na avionu je sve u redu.“
Danas tako putuje posada. Ne oseća da je u pokretu. Veoma je daleko od svakog signala, kao noć na moru. Ali ovu osvetljenu prostoriju motori ispunjavaju brujanjem koje menja njenu suštinu. Vreme prolazi. I na ovim brojčanicima, radio-lampama, kazaljkama, nastavlja se čitava nevidljiva alhemija. Iz sekunde u sekundu, ovi skriveni pokreti, ove prigušene reči i ova pažnja, pripremaju čudo. K ad dođe čas, pilot može sigurno prisloniti čelo na prozorsko okno. Zlato se rodilo iz Ništavila: sija u vatri signala pri spuštanju.

Međutim, svi smo upoznali takva putovanja kada smo se, dva sata pre spuštanja, najednom, pred neočekivanim prizorom, osetili tako udaljeni kako se ne bismo osetili ni u Indiji, i bez nade na povratak.
Tako se Mermoz, kad je hidroavionom prvi put prešao Južni Atlantik, u smiraju dana, približio pokrajini Por-Noar. Video je kako se pred njim, iz časa u čas, sužavaju obruči tornada kao kada se podiže zid, zatim se spušta noć i skriva ih. I kad se posle jednog časa provukao ispod oblaka, ušao je u fantastično carstvo.
Tu su se uzdizali vodeni stubovi, nagomilani i na izgled nepomični kao crni stubovi hrama. Ispupčenih vrhova držali su mračan i nizak svod oluje, ali kroz pukotine svoda je prolazila svetlost, a između stubova pun mesec je osvetljavao hladnu površinu mora. I Mermoz je nastavio svoj put kroz ove nenaseljene ruševine skrećući od jednog svetlog prolaza do drugog, obilazeći ove džinovske stubove, gde je more bez sumnje grmelo, i išao je četiri časa duž mesečeve svetlosti prema izlazu iz hrama. Ovaj je prizor bio tako poražavajući da je Mermoz, prešavši Por-Noar, primetio da se nije uplašio.
Sećam se isto tako jednog od onih časova kad čovek prelazi granicu stvarnog sveta: radio-veza sa stanicama u Sahari cele te noći bila je rđava, obmanula nas dobro, radio-telegrafistu Nerija i mene. K ad sam, ugledavši blesak vode kroz pukotine magle, naglo skrenuo u pravcu morske obale, nismo mogli proceniti koliko dugo smo plovili prema pučini.
Nismo više bili sigurni da ćemo doći do obale, možda će nam nestati goriva. Ali, našavši se na obali, moramo potražiti gde da se spustimo. Mesec je upravo zalazio. Bez osnovnih obaveštenja, već gluvi, postajali smo pomalo i slepi. U magli, sličnoj sloju snega, mesec se gasio kao bleda žeravica. Nebo se iznad nas prekrilo oblacima, i sada smo plovili između tih oblaka i te magle po prostoru lišenom svake svetlosti i života.
Stanice koje su nam odgovarale odbijale su da nas obaveste gde se nalazimo: „Nemamo kursa... Nemamo kursa...“, jer naš glas je dopirao do njih sa svih strana i niotkuda.
I iznenada, kad smo već izgubili svaku nadu, s leve strane se pojavi jedna sjajna tačka na horizontu. Osetih nemirnu radost, a Neri se nagnu prema meni i čuh ga kako peva! To je svakako aerodrom, i ništa drugo do reflektori, jer Sahara se noću sasvim ugasi i obrazuje veliko pusto prostranstvo. Međutim, svetlost malo zatrepta, zatim se ugasi. Upravili smo kurs prema jednoj zvezdi, vidljivoj samo za koji trenutak, pri zalasku između magle i oblaka.
Onda ugledasmo kako se pojavljuju druga svetla i s potajnom nadom smo usmerili let prema svakom od njih. I pošto je svetlost i dalje sijala, okušali smo sreću: „Vatra na vidiku. Ugasite vaš reflektor i upalite ga tri puta“, naredio je Neri stanici Sisnero. Sisnero je gasio i palio reflektor, ali neosetljiva svetlost, nepodmitljiva zvezda na koju smo motrili, nije treperila.
Iako nam je benzin nestajao, svaki put smo progutali zlatnu udicu, svaki put je to bila prava svetlost reflektora, svaki put je to bila stanica i život, a zatim smo menjali zvezdu.
Od tog časa smo se osetili izgubljenim u interplanetarnom prostoru, među stotinama nepristupačnih planeta tražeći jedinu pravu planetu, našu, onu koja je nosila u sebi naše poznate predele, naše prijateljske kuće, naše nežnosti.
Onu jedinu stvarnu... Opisaću vam sliku koja mi se ukazala i možda će vam izgledati detinjasta. I usred opasnosti se sačuvaju ljudske brige, bio sam žedan, bio sam gladan. Ako nađemo Sisnero, nastavićemo put pošto se snabdemo benzinom, spustićemo se u K azablanku, u ranu zoru. S poslom će biti svršeno! Neri i ja ćemo otići u grad. U zoru se mogu naći već otvorene male krčme... Neri i ja, sasvim spokojni, sedećemo za stolom uz tople kifle i belu kafu smejući se protekloj noći. Neri i ja primićemo taj jutarnji poklon života. Tako se stara seljanka samo preko pobožne slike, ikone, brojanice, sastaje s bogom: potrebno je da nam se govori prostim jezikom da bismo sebe našli. Zato je za mene radost života bila u tom prvom mirisnom i vrelom gutljaju, u toj mešavini mleka, kafe i pšenice, kroz koju čovek dolazi u dodir s mirnim pašnjacima, egzotičnim plantažama i žetvama, kroz koju čovek stupa u vezu sa celom zemljom. Među tolikim zvezdama postojala je samo jedna koja bi mogla da nam nadomak ruke pruži tu mirisnu šolju jutarnjeg obeda.
Ali, između našeg broda i ove naseljene zemlje nagomilavale su se neprelazne daljine. Sva bogatstva sveta su se smestila u zrnu prašine izgubljenom među sazvežđima. I astrolog Neri je nastojao da ga prepozna još uvek preklinjući zvezde.
Iznenada me udari po ramenu. Sa papira kojim me je udario čitao sam: „Sve je dobro, primam veličanstvenu poruku...” I čekao sam iznuren da završi prepisivanje pet-šest spasonosnih reči. Najzad sam primio taj nebeski dar.
Poruka je bila iz K azablanke, koju smo sinoć napustili. Zakasnivši pri prenosu, najednom nas je sustigla, na 2.000 kilometara daljine, između oblaka i magle, izgubljene u moru. Ova poruka je poticala od predstavnika države sa aerodroma u K azablanci. Čitao sam: „Gospodine de Sent-Egziperi, prinuđen sam da tražim od Pariza da vas kazne, jer ste suviše nisko leteli iznad hangara prilikom polaska iz K azablanke.“ Istina je da sam suviše nisko nadleteo hangare. Istina je i to da je ovaj čovek vršio svoju dužnost ljuteći se. U kancelariji aerodroma ponizno bih primio ovo prebacivanje. Ali stiglo nas je tamo gde nije trebalo; odjeknulo je među ovim retkim zvezdama, u toj gustoj magli, u tom pretećem mirisu mora. Držali smo u rukama naše sudbine, sudbinu pošte i našeg broda, s mukom smo se održavali u životu, a ovaj čovek je iskaljivao na nas svoju srdžbu. Ali, daleko od toga da se ljutimo, Neri i ja smo osetili ogromno i iznenadno veselje. Ovde smo mi bili gospodari, to nam je on otkrio. Taj kaplar, dakle, nije video na našim rukavima da smo proizvedeni u kapetane? Uznemiravao nas je u maštanju, kada nas je posle teško prevaljenih sto stopa od Velikog Medveda do Sažitera u našem usponu jedino brinulo ovo izdajstvo Meseca...

Neposredni zadatak, jedini zadatak planete sa koje se ovaj čovek javlja, bio je da nas snabde tačnim ciframa da bismo proračunali naše mesto među zvezdama. I one su bile pogrešne. Uostalom, trebalo je da planeta privremeno samo ćuti. I Neri mi je pisao: „Umesto što se zabavljaju glupostima, bolje bi uradili kada bi nas negde uputili...“ Za njega je reč „oni“ sadržavala u sebi sve stanovništvo globusa sa svojim parlamentima, senatima, mornaricom, vojskom, carevima. I, pročitavši ponovo poruku jednog bezumnika, koji je zamišljao da ima posla s nama, okrenuli smo se prema Merkuru.
Spasao nas je najčudniji slučaj: došao je čas kada sam, napuštajući nadu da ću ikada ponovo stupiti u vezu sa Sisnerom i okrećući se vertikalno u pravcu morske obale, odlučio da držim taj pravac dok ne nestane goriva. Tako sam izbegao mogućnost da se utopim u moru. Na nesreću, moje varljive svetiljke odvukle su me bogzna gde. Isto tako, na nesreću, gusta magla u koju smo tonuli kao u mrklu noć pružala nam je malo mogućnosti da srećno stignemo na zemlju. Ali nisam mogao da biram.
Situacija je bila tako jasna da sam ja setno slegao ramenima kad mi je Neri dodao poruku koja bi nas sat ranije spasla: „Sisnero se odlučuje da nas prihvati. Sisnero nam daje znak: dvesta šesnaest neizvesnih...“ Sisnero više nije bio izgubljen u tami, Sisnero se otkrivao tu, opipljiv, na našoj levoj strani. Da, ali na kojoj daljini? Neri i ja se kratko dogovorismo! Suviše kasno. Složili smo se. Ako bismo se uputili u Sisnero, povećali bismo opasnost da promašimo obalu. I Neri odgovori: „Da bismo imali goriva za još jedan sat, doterajmo kurs na devedeset tri“
Međutim, stanice su se jedna za drugom budile. Glasovi iz Agadira, K azablanke, Dakara, mešali su se s našim razgovorom. Radio-stanice svih gradova uzbunile su aerodrome. K omandant aerodroma je digao na uzbunu drugove. I skupljali su se malo-pomalo oko nas kao oko bolesničkog kreveta. Nekorisna živost, ali ipak živost. Nekorisni saveti, ali tako nežni!
Iznenada izbi Tuluza, početna stanica, izgubljena dole na četiri hiljade kilometara. Tuluza se lako ubaci između nas i poče bez uvoda: „Zar ne vozite aparat F... (zaboravio sam broj) — Da. — Onda imate benzina još za dva sata. Rezervoar ovog aparata nije standardan. Pravac Sisnero.“

Tako, potrebe koje zahteva jedan poziv preobražavaju i bogate svet. Nije čak ni potrebna slična noć da bi pilot otkrio novi smisao starim prizorima. Jednolični pejzaž, koji zamara putnika, drukčiji je za posadu. Ova maglovita masa, koja zatvara vidik, nije za njega više dekor. Zaokupiće mu mišiće i postaviti probleme. On već o njoj vodi računa, odmerava je, govore istim jezikom. Evo jednog grebena, još je daleko; kako će se pokazati? Pri mesečini će biti ugodno obeležje. Ali ako pilot leti slepo i teško ispravlja svoj pravac, sumnja u svoj položaj, greben će se pretvoriti u eksploziv i pretnjom će ispuniti čitavu noć, kao što jedna jedina potopljena mina, nošena ćudima matice, kvari celo more.
Tako su i okeani ćudljivi. Bura je nevidljiva za obične putnike: posmatrani sa visine, talasi se ne vide, a nemirna voda izgleda nepomična. Jedino se po njoj pruža veliko belo lišće isprepletano mrljama i žilicama, kao zamrznuto. Ali posada smatra da je svako spuštanje zabranjeno. Za nju je to lišće kao veliko otrovno cveće.

I ako je putovanje čak i srećno, pilot koji na svom delu puta leti nekuda ne prisustvuje jednostavnom prizoru. Ne divi se ovim bojama zemlje i neba, ovim tragovima vetra po moru i oblacima pozlaćenim sumrakom, već razmišlja o njima. K ao što to čini seljak obilazeći imanje i po mnoštvu znakova predviđa dolazak proleća, mraza, najavu kiše, isto tako i pilot od zanata tumači znake koji donose sneg, maglu i srećne noći. Mašina ga na izgled udaljuje od njih, ali samo ga još većom jačinom potčinjava velikim prirodnim zagonetkama. Sam usred moćnog suda, koji mu priprema olujno nebo, ovaj pilot se bori protiv tri osnovna božanstva: planine, mora i oluje.

II
DRUGOVI

1.
Nekoliko drugova, među kojima i Mermoz, osnovali su nad nepokornom Saharom francusku liniju K azablanka—Dakar. K ako tada motori nisu bili mnogo izdržljivi, zbog jednog kvara Mermoz je pao u ruke Mavara. Razmišljali su da li da ga ubiju, držali su ga zatvorenog petnaest dana, a zatim ga preprodali. I Mermoz je opet preuzeo poštu iznad iste teritorije.
K ad se otvorila linija za Ameriku, Mermoz, uvek u izvidnici, dobio je zadatak da ispita put Buenos Aires— Santjago, i, ostvarivši prelaz nad Saharom, da uspostavi prelaz nad Andima. Dobio je avion koji se penjao najviše do pet hiljada dvesta metara. Vrhovi K ordiljera se uzdižu do sedam hiljada metara. I Mermoz je uzleteo da traži prolaze. Posle peska, Mermoz se sukobio s planinom, s tim vrhovima sa kojih vetar razvija snežni veo, sa predmetima nejasnim uoči oluje, sa onim tako snažnim vrtlozima koji kada izbiju između dve stene, primoravaju pilota gotovo na borbu na nož. Mermoz se upustio u te borbe ne poznavajući neprijatelja, ne znajući da li će iz tog zagrljaja živ izaći. Mermoz je probao radi drugih.
Najzad, jednog dana, probajući, postao je zarobljenik Anda.
Nasukani na četiri hiljade metara visine, na jednoj visoravni s vertikalnim padinama, on i njegov mehaničar su pokušavali dva dana da se spasu. Nisu imali izlaza. Okušaše onda i poslednju sreću, poteraše avion prema provaliji, grubo odskočiše po neravnom tlu sve do ponora u koji se okliznuše. Avion je pri padu, najzad uhvatio dovoljnu brzinu da bi se ponovo pokorio komandama. Mermoz ga uspravi ispred jednog vrha, dodirnu vrh, i, kako je voda šikljala iz svih cevi, koje su u toku noći poprskale od mraza, i već posle sedam minuta letenja ostale u kvaru, otkri pod sobom čileansku ravnicu, kao obećanu zemlju.
Sutradan je nastavio.
K ada su Andi bili dobro ispitani, tehnika prelaza jedanput učvršćena, Mermoz poveri taj deo puta svom prijatelju Gijomeu, a on uze da ispituje noć.
Naše stanice još nisu imale osvetljenje i na sletištu u tamnoj noći, ispred Mermoza, slabo su svetlele tri benzinske buktinje.
Snašao se i otvorio put.
K ad je noć bila pripitomljena, Mermoz je prešao na ispitivanje Atlantskog okeana. I već 1931. godine prvi put je pošta bila za četiri dana prebačena od Tuluze do Buenos Airesa. Pri povratku, usred Južnog Atlantika i nad uzburkanim morem, Mermozu je nestalo ulja. Neki brod je spasao njega, poštu i posadu.
Tako je Mermoz prokrčio put kroz pesak, planinu, noć i more. Više puta je propadao u pesak, planinu, noć i more. A posle povratka uvek je bio spreman za ponovni let.
Najzad, posle dvanaest godina rada, nadletajući još jednom Južni Atlantik, javio je kratkom porukom da je isključio pomoćni desni motor. A zatim tišina.
Na izgled vest nije bila mnogo zabrinjavajuća, međutim, posle deset minuta ćutanja, sve radio-stanice od Pariza do Buenos Airesa počele su sa strepnjom da prate. Jer, ako deset minuta zakašnjenja ne znače mnogo u svakodnevnom životu, u poštanskoj avijaciji dobijaju ogromno značenje. A to mrtvo vreme skriva u sebi jedan još nepoznat događaj. Beznačajan ili nesrećan, već se zbio. Sudbina je izrekla svoj sud i protiv njega više nema žalbe: gvozdena ruka je sigurno i bez opasnosti vodila posadu prema spuštanju. Ali sudska odluka nije saopštena onima koji čekaju.
K o od nas nije upoznao one nade koje postaju sve bleđe, onu tišinu koja se kao kobna bolest iz časa u čas pogoršava? Nadali smo se, zatim su časovi polako proticali i sve je bilo kasno. Morali smo da shvatimo da se naši drugovi više neće vratiti i da se odmaraju negde u Južnom Atlantiku, čije su nebo tako često preletali. Mermoz se uvukao pod svoje ćebe sličan žeteocu koji, pošto je dobro uvezao snop, leže na svoju njivu.
K ada neko od drugova tako pogine, njegova smrt ipak izgleda kao sastavni deo zanata, i, u samom početku, možda manje pogađa nego neka druga smrt. Odista, udaljio se napustivši poslednje pristanište, ali njegovo odsustvo za nas nije još gubitak i on nam nije potreban kao nasušni hleb.
Navikli smo da dugo čekamo na susrete sa drugovima. Jer su oni rastureni po svetu, od Pariza do Santjaga de Čile, pomalo usamljeni, kao straža koja bi jedva razgovarala između sebe. Samo slučaj na putevima sakupi, tu ili tamo, rasturene članove velike porodice po zanatu. Neke večeri za stolom u K azablanci, Dakaru, Buenos Airesu, posle dugo godina ćutanja, nastavljali bi se započeti razgovori, oživljavale stare uspomene. Zatim dolaze nova putovanja. Tako je zemlja u isto vreme i pusta i bogata. Bogata onim tajnim i skrivenim vrtovima do kojih se teško dopire, ali kojima nas naš zanat ipak jednog dana odvodi. Život nas, možda, udaljava od naših drugova, sprečava da na njih mnogo mislimo, ali oni su negde, ne znamo baš gde, mirni, zaboravljeni, ali tako verni. I ako se sretnemo na putu, oni će nas ushićeni od radosti prodrmusati za ramena! Svakako, navikli smo na čekanje...
Ali postepeno postajemo svesni da taj zvonki smeh nećemo nikada više čuti. Tada počinje naša prava žalost, ne bolna, ali pomalo gorka, Zaista, ništa i nikada neće zameniti izgubljenog druga. Stari drugovi se ne mogu zameniti. Nema većeg blaga od zajedničkih uspomena, od neprijatnih časova zajedno preživljenih, od tolikih svađa, pomirenja, uzbuđenja. Ta se prijateljstva ne mogu ponovo stvarati. K ad zasadimo hrast, uzalud se odmah nadamo odmoru pod njegovim lišćem.
Tako je u životu. Najpre smo se obogatili, godinama smo sadili, ali naiđu godine kada vreme pokvari i uništi to naše delo. Jedan za drugim drugovi nas lišavaju svog prisustva. I sa našom tugom sad se meša potajna žalost što ćemo ostareti.
Takav je moral kojem su nas Mermoz i drugi učili. Veličina našeg zanata je, možda, pre svega u tome da sjedini ljude: postoji samo jedna prava radost, a to je ljudsko prijateljstvo.
Radeći jedino za naša materijalna dobra, mi sebi zidamo tamnicu. Zatvaramo se sami s našim prašnjavim novcem koji nam ne pruža ništa radi čega bi vredelo živeti.
Ako bih tražio po svojim uspomenama one s najdubljim tragom, kada bih zbrajao najznačajnije časove, svakako bi to bili oni koji se novcem nisu pribavili. Ne kupuje se prijateljstvo jednog Mermoza, druga sa kojim nas zauvek vezuju zajedno preživljena iskušenja.
Novac ne može kupiti onu noć kad smo leteli, i njenih sto hiljada zvezda, onu vedrinu, onu nadmoćnost od nekoliko sati.
Novac ne može kupiti onaj novi prizor što se ukaže posle teške etape, ono drveće, cveće, žene, one uspomene sveže obojene životom, pružene nam u zoru, onu skladnost kojom nas sitne stvari nagrađuju.
Ni onu noć provedenu daleko od sveta, koje se opet sećam.
Tri posade vazdušne pošte nasukale su se u sumrak na obalu Rio de Oroa. Najpre se spustio moj drug Rigel zbog kvara na osovini, i drug Rurga je aterirao da bi sakupio posadu, ali jedan bezopasan kvar i njega je prikovao za tlo. Najzad sam se i ja spustio na zemlju. Međutim, kad sam sleteo, bila je već noć. Odlučili smo da spasemo Rurgaov avion, ali da bismo ga popravili, trebalo je da sačekamo dan.
Pre godinu dana, drugovi Gurp i Erabl upravo su ovde imali kvar i pobili su ih odmetnici. Znali smo da se jedna grupa rezua1 sa tri stotine pušaka ulogorila negde kraj Bažadora. Naša tri aviona, vidljiva izdaleka, možda su ih uznemirila i možda će nam ovo biti poslednja neprospavana noć.
Spremili smo se, dakle, za noć. Istovarivši pet-šest sanduka robe, ispraznili smo ih i poređali u krug, a u dno svakog, kao u šupljinu kakve stražare, zapalili bednu sveću, slabo zaštićenu od vetra. Tako smo usred pustinje, na goloj kori planete, usamljeni kao kada je svet stvoren, sagradili ljudsko selo.
Sakupljeni u noći čekali smo na ovom velikom trgu našeg sela, na pesku gde su naši sanduci širili drhtavu svetlost. Čekali smo zoru koja će nas, možda, spasti, ili Mavare. Ne znam šta je to ovoj noći davalo obeležje Božića. Pričali smo uspomene, šalili se i pevali.
Osetili smo ono lako oduševljenje kao pri brižljivo pripremljenom prazniku. A, međutim, bili smo beskrajno siromašni. Vetar, pesak, zvezde. Težak život i za kaluđere. Ali za ovim slabo osvetljenim stolom, šest ili sedam ljudi koji na svetu ništa nisu imali osim svojih uspomena, delili su između sebe nevidljiva bogatstva.
Najzad smo se sreli. Dugo putujemo zajedno, svako zatvoren u sebe, ili se tek izmeni po koja beznačajna reč. Ali evo ga čas opasnosti. Uzajamno se potpomažemo. Otkrivamo da pripadamo istoj zajednici. Oslobađamo se, otkrivajući druge misli. Gledamo se sa osmehom. Ličimo na onog oslobođenog zatvorenika koji se divi prostranstvu mora.

2.
Gijome, reći ću nekoliko reči o tebi, ali neću te dovoditi u nepriliku ističući neumereno tvoju hrabrost ili tvoju stručnu spremu. Pričajući o tvom najlepšem doživljaju, želeo bih nešto drugo da opišem.
Postoji jedna osobina koja nema imena. Možda je to „ozbiljnost“, ali ova reč ne zadovoljava. Jer tu osobinu može imati i najvedriji čovek. To je kao kada drvodelja ravnopravno stane pred deblo, zagleda ga, premerava, i ne uzima ga olako, već prikuplja sve njegove dobre osobine.
Nekada sam, Gijome, pročitao jednu priču u kojoj se slavila tvoja pustolovina i moram da ispravim tu netačnu sliku. Predstavili su te kako, usred najtežih opasnosti i u času smrti, daješ maha dečačkim ćudima, kao da se hrabrost sastojala u tome da se priklanjamo đačkim šalama. Nisu te poznavali, Gijome. Ti ne osećaš potrebu da se pre sukoba rugaš svojim neprijateljima. K ad si u buri, ti pomisliš: „Evo opasne bure.“ Primaš je i odmeravaš.
Gijome, ovde o tebi svedočim svojim uspomenama.
Prilikom jednog prelaza preko Anda, u zimu, pedeset sati se nije znalo ništa o tebi. Vraćajući se iz Patagonije, sastao sam se u Mendozi s pilotom Delejom. Pet dana smo, i jedan i drugi, pretraživali avionom taj planinski masiv, ali nismo ništa otkrili. Naša dva aparata nisu bila dovoljna. Činilo nam se da ni stotinu eskadrila koje bi sto godina letele ne bi bile u stanju da ispitaju taj ogromni masiv čiji se vrhovi dižu čak do sedam hiljada metara. Izgubili smo svaku nadu. Sami krijumčari, razbojnici, koji se, dole, usuđuju na zločin za pet franaka, odbijali su da po ograncima planine izlažu opasnosti karavane za spasavanje: „Stavljamo na kocku svoj život“, govorili su nam oni. „Zimi Andi ne vraćaju ljude.“ K ada smo se Delej i ja spustili u Santjago i čileanski oficiri su nam savetovali da odustanemo od traganja. „Zima je. Vaš drug, i ako je preživeo pad, nije preživeo noć. Gore, kad noć obavije čoveka, pretvara ga u led.“ K ad sam se provlačio između zidova i džinovskih stubova Anda, činilo mi se da te više ne tražim, već da tiho u snežnoj katedrali bdim nad tvojim telom.
Najzad, na kraju sedmog dana, dok sam između dva prelaza ručao u jednom restoranu Mendoze, neki čovek gurnu vrata i uzviknu, oh! sasvim beznačajno:
— Gijome... živ!
I svi nepoznati koji su bili tu zagrliše se.
Posle deset minuta, uzevši sa sobom dva mehaničara, Lefebra i Abria, uzleteo sam. Četrdeset minuta kasnije, prepoznavši ne znam po čemu kola koja su te nekuda vodila, ja sam se spustio na put kraj San Rafaela. To je bio divan susret, svi smo plakali i gušili te u zagrljaju, živog, vaskrslog tvorca svog sopstvenog čuda. Tada si svojom prvom razumljivom rečenicom izrazio divnu ljudsku gordost: „Ono što sam podneo, kunem ti se, nijedna životinja ne bi podnela.“

K asnije si nam pričao o nesreći.
Oluja koja je za četrdeset osam sati na čileanskoj padini Anda, zatvarajući vidik, nanela pet metara snega, primorala je Amerikance Pan Amerikena da se vrate.
Ti si, međutim, uzleteo tražeći pukotinu na nebu. Tu klopku si otkrio nešto više na jugu, i na oko šest hiljada pet stotina metara, gospodareći oblacima koji su dopirali samo do šest hiljada i iz kojih su izbijali visoki vrhovi planine, ti si se uputio prema Argentini.
Ponekad, u bezvazdušnom prostoru, piloti se nelagodno osećaju. Motor se okreće u krug, ali se propada. Uspinje se, da bi se održala ravnoteža, ali avion gubi brzinu i postaje trom: još uvek se propada. Iz straha da se nismo suviše popeli, popuštamo, predajemo se struji koja nas nosi levo ili desno, da bismo se naslonili na pogodan vrh, onaj sa koga se kao sa trambuline odbacuju vetrovi, ali još propadamo. Izgleda kao da se čitavo nebo spustilo. Osećamo kao da smo upali u neku kosmičku nesreću. Više nema pribežišta. Uzalud pokušavamo da zaokretom unazad dospemo do zone gde nas vazduh,
postojan i čvrst kao stub, održava. Ali više nema tog stuba. Sve se raspada i u opštem haosu klizimo ka oblaku koji se lagano penje, dopire do nas i obavija.
„Umalo što nisam bio priklešten“, pričao si nam, „ali još nisam bio slomljen. Naiđe se na bezvazdušni prostor iznad oblaka koji izgledaju postojani, iz prostog razloga što se na istoj visini ponovo neodređeno sakupljaju. Sve je tako čudno na visokoj planini...“ I to kakvi oblaci!...
„Obavijen, pustio sam komande, držeći se grčevito za sedište da ne bih izleteo napolje. Potresi su bili tako snažni da su me kaiševi po ramenima žuljali i umalo se nisu pokidali. Uz to još zaleđivanje koje mi je onemogućilo svako komandovanje, i sa šest hiljada metara padao sam na tri i po hiljade, kotrljao sam se kao šešir.
Na tri hiljade i pet stotina nazreo sam neku crnu horizontalnu masu, i to mi je omogućilo da ispravim avion. To je bilo neko jezerce: laguna Dijamant. Znao sam da leži u dnu jedne vrtače i da se na jednoj strani, na visini od šest hiljada devet stotina metara, uzdiže vulkan Mepi. Iako sam se oslobodio oblaka, još sam bio zaslepljen gustim snežnim vihorom, i nisam mogao napustiti jezero a da se ne razlupam o bok vrtače.
K ružio sam, dakle, trideset metara nad lagunom, sve dok mi nije nestalo benzina. Posle dva sata manevrisanja spustio sam se i prevrnuo. K ad sam se izvukao iz aviona, oluja me je oborila.
Ustao sam, opet me je oborila. Bio sam primoran da se zavučem ispod pilotske kabine i da u snegu iskopam sklonište. Tu sam se pokrio poštanskim džakovima i čekao četrdeset osam časova.
Posle, kad se bura stišala, krenuo sam. Išao sam pet dana i četiri noći.“
Ali šta je ostalo od tebe, Gijome? Našli smo te živog, ali ukočenog, osušenog i smanjenog kao starca! Iste večeri odvezao sam te avionom u
Mendozu i beli čaršavi su te obavijali kao melem. Ali te nisu izlečili. Mučilo te je to ukočeno telo, okretao si ga i prevrtao ne uspevajući nikako da zaspiš. Tvoje telo nije moglo da zaboravi stene i sneg. Oni su ostavili trag na tebi. Posmatrao sam tvoje pocrnelo i otečeno lice slično truloj i premlaćenoj voćki. Bio si vrlo ružan i jadan, izgubivši moć da rukuješ svojim lepim alatkama: ruke su ti ostale ukočene, a kada si sedao na ivicu kreveta da bi odahnuo, tvoje promrzle noge su visile kao dva mrtva tega. Nisi čak završio svoj put, još si bio zadihan, a, kada si, tražeći mira, priljubio glavu uz jastuk, iskrsla je povorka slika koju nisi mogao da zadržiš, povorka nestrpljiva iza kulisa, koja je odmah krenula kroz tvoju glavu. Defilovala je. I po dvadeseti put prihvatio si borbu s neprijateljima vaskrslim iz pepela.
Nasuo sam ti čaja:
— Pij, druškane!
— Ono što me je najviše začudilo... znaš...
Oživljavao si svoju čudnu avanturu kao bokser pobednik koji je zadobio teške povrede. Izvukao si se iz nje bez ikakvih pomoćnih sredstava. I dok si one noći pričao, video sam te kako koračaš bez planinarskog štapa, bez konopca i hrane, kako se vereš po klancima visokim četiri i po hiljade metara, ili kako se spuštaš duž strmih padina po hladnoći od četrdeset stepeni, krvavih nogu, kolena i ruku. Napuštali su te, malo-pomalo, krv, snaga i razum, a ti su uporan kao mrav i dalje odmicao, vraćajući se na isto mesto da bi zaobišao prepreku, padajući i dižući se, ili penjući se uz padine koje su vodile ka ponoru, ne odmarajući se uopšte, jer ne bi nikad više ustao sa snežne postelje.
I, zaista, kada si se okliznuo, morao si odmah da ustaneš da se ne bi skamenio. Sve više si se kočio od hladnoće, i posle pada, okusivši za trenutak duži odmor, morao si da napregneš svoje obamrle mišiće da bi ustao.
Odupreo si se iskušenjima, „U snegu“, pričao si mi, „gubi se instinkt samoodržanja.“ Posle dva, tri, četiri dana hoda, želeo si samo san. „Ja sam ga želeo. Ali govorio sam sebi: Ako moja žena veruje da sam živ, onda veruje da koračam. Drugovi veruju da koračam. Svi imaju poverenja u mene. I gad sam ako ne koračam.“
I koračao si, i svakog dana sve više si zasecao nožem vrhove cipela da bi tvoje promrzle i natečene noge mogle u njima izdržati.
Poverio si mi ovaj neobičan doživljaj:
„Već od drugog dana, vidiš, sav moj napor bio je da ne mislim. Mnogo sam patio, i položaj mi je bio odveć beznadežan. Da bih imao hrabrosti da hodam, nisam smeo da razmišljam. Na nesreću, nisam mogao da zadržim mozak, radio je kao turbina. Još sam imao snage da mu odaberem slike. Usmerio sam ga na film i knjigu. I kroz moju svest je prolazio ceo film ili knjiga. A i to me je vraćalo u sadašnji položaj. Neizbežno. Tada sam skretao misli na druge uspomene ..
Međutim, okliznuvši se jednom, opružen u snegu, nisi pokušao da ustaneš. Bio si kao bokser kome je jedan udarac oduzeo svu snagu i koji u podsvesti čuje odbrojavanje sve do deset, ali ne odgovara.
„Učinio sam ono što sam mogao i ničemu se ne nadam; zašto sam uporan u ovom mučenju?“ Dovoljno bi bilo da samo zatvoriš oči, pa da nastane mir. Da stene, led i sneg izbrišeš iz tvog sveta. Čim zatvoriš te čudotvorne oči, nestaju udarci, padovi, rastrzani mišići, bolne promrzline i ta težina života koju treba vući kao vo, a teža je od samih kola. Osetio si već tu hladnoću, otrovnu, kao morfijum, kako te sada ispunjava blaženstvom. Tvoj život je bio samo u srcu. Nešto blago i dragoceno šćućurilo se u tebi. Postepeno je tvoja savest, dotle pritešnjena patnjom, napuštala udaljene krajeve tvog tela već ravnodušnog kao mermer.
Tvoja savest se smirila. Naše dozivanje više nije dopiralo do tebe ili, tačnije, bilo ti je kao dozivanje iz sna. Odgovarao si srećan, koračajući bez napora dugim, lakim koracima kroz san prema blaženstvu polja. Sa kakvom lakoćom si prelazio u svet koji ti je postao tako drag! Gijome, tvrdico, rešio si da nam uskratiš svoj povratak.
U podsvesti javljala se griža savesti. Tačne pojedinosti su se iznenada mešale sa snom. „Mislio sam na svoju ženu. Polisa osiguranja uskratiće joj bedu. Da, ali osiguranje...“
U slučaju da nestanem, zakonski ću biti mrtav posle četiri godine. Najednom ti, potiskujući druge slike, postade jasna ova pojedinost. Dakle, ležao si potrbuške na jednoj padini prekrivenoj snegom. K ad bi došlo leto tvoje telo bi se zajedno sa blatom kotrljalo ka jednom od mnogobrojnih ponora Anda. Ti si to znao. Ali znao si i to da se na pedeset metara ispred tebe uzdiže jedna stena: „Mislio sam: Ako ustanem, možda ću doći do nje. A ako priljubim telo uz kamen, kad dođe leto, naći će ga.“
I kad si jedanput ustao, hodao si dve noći i tri dana.
„Naslućivao sam kraj po mnogim znacima. Evo jednog. Posle svaka dva sata morao sam da se zaustavim, da bih još malo rasparao cipelu, snegom istrljao natečene noge, ili, jednostavno, da bih smirio srce. Ali poslednjih dana sam gubio pamćenje. Već sam dugo išao, i onda mi postade jasno: svaki put sam zaboravio ponešto. Prvo rukavicu, a na ovoj hladnoći veliki je to gubitak! Spustio sam je ispred sebe, a pošao sam ne uzevši je. Zatim sat. A onda džepni nožić. Pa busolu. I pri svakom zaustavljanju postajao sam siromašniji...
Jedan korak je spas. Još jedan korak. Uvek zakoračimo taj isti korak..

„Ono što sam ja podneo kunem ti se, nikad nijedna životinja ne bi podnela.“ Setio sam se te najplemenitije rečenice koju već znam, te rečenice koja čini čoveka, čini mu čast, i koja određuje pravu hijerarhiju. Najzad si zaspao, svest ti se primirila, ali čim se to uništeno, skrhano, izgorelo telo probudi, ona će se ponovo roditi i njime zagospodariti. Telo je onda samo dobra alatka, dobar sluga. A ti si, Gijome, umeo da izraziš i tu gordost prema dobroj alatki:
„Možeš misliti kako je trećeg dana hoda bez hrane,... moje srce... slabo kucalo... Dakle; duž vertikalne padine uz koju sam puzao, viseći nad ponorom, zarivajući ruke, srce mi je najednom zatajilo. Stane, kuca. K uca isprekidano. Osećam da ću klonuti ako to i trenutak duže potraje. Ne mičem se i osluškujem u sebi. Nikada, čuješ li? Nikada, ni u avionu nisam se osećao tako vezan za svoj motor kao što sam se za ovih nekoliko trenutaka osećao zavisan od svog srca. Govorio sam mu: H ajde, napregni se! Potrudi se da još malo kucaš... Ali to je bilo dobro srce! Zastalo je, a onda opet zakucalo... K ad bi znao koliko sam se ponosio svojim srcem!“

U sobi, u Mendozi, gde sam bdeo nad tobom, najzad si zaspao nemirnim snom. Mislio sam: kada bi mu rekli da je hrabar, Gijome bi slegnuo ramenima. Ali, bili bi nepravedni ako bi veličali njegovu skromnost. On je iznad te osrednjosti. Ako slegne ramenima, to je iz mudrosti. On dobro zna da, kad se ljudi sukobe sa opasnošću, više je se ne boje. Jedino neizvesnost plaši. Ali za svakog onog koji se s njom sučeli, više nije neizvesnost. Naročito ako se pronicljivo posmatra. Gijomeova hrabrost je, pre svega, rezultat njegove ispravnosti.
Suština njegove vrednosti nije u tome. Njegov osećaj odgovornosti, to je njegova veličina. Odgovoran za sebe, za poštu, za drugove koji se nadaju. U njegovim su rukama njihova patnja i radost. Odgovoran za ono novo što se gradi dole, među živima, i u čemu treba i on da učestvuje. Po prirodi svoga posla odgovoran pomalo za ljudsku sudbinu.
On je od onih velikodušnih bića spremnih da svojim zaslugama prekriju široke horizonte. Biti čovek znači biti odgovoran. To znači zastideti se pred nesrećom za koju nismo krivi. Znači ponositi se pobedom drugova. Dajući svoj udeo, doprinosi se izgradnji sveta.
Ponekad se takvi ljudi mešaju sa toreadorima i kockarima. H vali se njihovo preziranje smrti. Za mene ne znači ništa to preziranje smrti. Ako ne potiče iz urođene odgovornosti, onda je samo znak siromaštva ili mladalačke neumerenosti. Poznavao sam jednog mladog samoubicu. Ne znam kakva ga je ljubavna nevolja naterala da prosvira sebi kuršum kroz srce. Ne znam kakvom je knjiškom iskušenju podlegao oblačeći bele rukavice, ali sećam se da sam pred tom tužnom paradom imao utisak bede, a ne plemenitosti. Tako, iza tog prijatnog lica, ispod te lobanje, nije bilo ničega, ničega. Jedino ako se nije nalazila slika neke glupe devojčice, slične mnogima.
Pred tom sićušnom sudbinom sećao sam se prave ljudske smrti. Smrti jednog vrtlara koji mi je govorio: „Znate... nekad sam se znojio kopajući. Reumatizam mi je lomio noge i ja sam proklinjao to robovanje. Pa lepo, danas bih ja hteo da kopam, da kopam zemlju. K opanje mi izgleda tako lepo! Čovek je tako slobodan kad kopa! A onda, ko će potkresati moje drveće?“ Napustio je uparloženu zemlju. Napustio je uparloženu planetu. Bio je vezan ljubavlju za sve zemlje i za sve drveće na zemlji. On je bio darežljiv, velikodušan, veliki gospodin. On je bio, kao i Gijome, hrabar čovek, jer se u ime svog stvaralačkog dela borio protiv smrti.

III
AVION
Ne mari, Gijome, što tvoji radni dani i noći protiču u kontrolisanju manometra, u održavanju ravnoteže nad žiroskopima2, u osluškivanju rada motora i u tome što na svojim plećima držiš petnaest tona metala: problemi koje sebi postavljaš na kraju krajeva su problemi čoveka, i ti, začas, bez po muke, postižeš otmenost planinca. Isto kao pesnik umeš da uživaš u svitanju zore. Tako si često želeo da se iz ponora mučnih noći pojavi taj bledi buket, ta svetlost što se iz tamne zemlje rađa na istoku. K atkada se taj čudotvorni izvor lagano topi pred tobom i leči te kada si mislio da ćeš umreti.
Upotreba savršenog oruđa nije od tebe stvorila suvog tehničara. Čini mi se da se oni koji mešaju cilj i sredstvo plaše našeg preteranog tehničkog napretka. Svaki onaj koji se bori jedino za materijalna dobra zaista ne ubira ništa radi čega vredi živeti. Ali mašina nije cilj. Avion nije cilj: on je alatka. Alatka kao što je plug.
Ako verujemo da mašina uništava čoveka, to je možda zato što nam nedostaje udaljenost sa koje bismo mogli proceniti posledice preobražaja isto tako brze kao i one koje smo mi izdržali. Šta znači sto godina u istoriji mašine prema dve stotine hiljada godina u istoriji čoveka? Tek smo se smestili u predele rudnika p električnih centrala. Tek smo počeli da nastanjujemo tu novu kuću koju nismo čak ni završili. Sve se tako brzo izmenilo oko nas: ljudski odnosi, uslovi rada, običaji. Pa i sama naša psihologija je poljuljana u njenim najdubljim temeljima. Pojmovi o rastanku, odsustvu, razdaljini, povratku, nemaju više isti značaj, iako su reči ostale iste. Da bismo shvatili današnji svet, služimo se jezikom koji je bio ustanovljen za jučerašnji svet. Izgleda nam da se život u prošlosti bolje slaže s našom prirodom, i iz prostog razloga što on bolje odgovara našem jeziku.
Svaki napredak udaljava nas pomalo od jedva stečenih navika, i mi smo stvarno izbeglice koje još nisu osnovale svoju državu.
Svi smo mi mladi varvari i još nas oduševljavaju nove igračke. Naša putovanja avionom nemaju drugog smisla. Ovaj se penje više, juri brže. Zaboravili smo zašto ga vozimo. Privremeno, sam let ima prednost nad svojim ciljem. I uvek je tako. Za kolonizatora koji uspostavlja vlast smisao života je u osvajanju. Vojnik prezire stanovnika kolonije. Ali nije li osnivanje ove kolonije cilj tog osvajanja? Tako smo, oduševljeni našim napretkom, upotrebili ljude za postavljanje železničkih pruga, podizanje fabrika, bušenje petrolejskih izvora. Malo smo zaboravili da smo podizali ove građevine da bi služile čoveku. Dok je trajalo osvajanje, naš moral je bio moral vojnika. Sada te građevine treba naseliti. Treba oživeti tu novu kuću, koja još nema svoj lik. Za jednog je istina bila da gradi, a za drugog da stanuje.
Naša kuća će postepeno postati svakako više ljudska. Samim usavršavanjem, mašina sve više gubi pred svojom ulogom. Izgleda da svaki čovekov napor u industriji, svi njegovi proračuni i noći nad crtežima, vode, očigledno, samo uprošćavanju, i kao da je bilo potrebno iskustvo mnogih generacija da se krivina stuba, podvodnog dela broda, ili avionskog trupa, postepeno oslobode i da im se vrati prirodna jasnoća, obline grudi ili ramena. Na prvi pogled izgleda da je posao inženjera, crtača i radnika u naučnom studiju samo glačati i ukloniti i poravnati spojeve, uravnotežavati krilo, sve dok ne postane nevidljivo, sve dok krilo više ne bude pričvršćeno za trup, već jedan savršeno razvijen oblik, oslobođen najzad sveg suvišnog, neka vrsta spontanog skupa tajanstveno povezanog kao u pesmi. Izgleda da se savršenstvo postiže ne kad nema šta da se doda, već kad nema šta da se oduzme. Na kraju evolucije čovek više i ne misli na mašinu.
Savršenstvo izuma je isto kao i odsutnost izuma. I kao što se u instrumentu postepeno gubi svaka mehanika i predaje nam se kao nešto prirodno, kao oblutak uglačan morem, isto tako je za divljenje i to što se mašina postepeno zaboravlja samom upotrebom.
Nekada smo bili u dodiru s jednom složenom fabrikom. Ali danas smo zaboravili da motor radi. Najzad, odgovara svom zadatku, radi kao što srce kuca, a mi uopšte ne obraćamo pažnju na naše srce. Ta pažnja nije privučena alatkom. Preko alatke i kroz nju nalazimo staru prirodu, prirodu baštovana, moreplovca ili pesnika.
Pilot uzlećući stupa u vezu sa vodom, sa vazduhom. K ad motori uzmu maha, kad aparat već seče more koje ga snažno zapljuskuje, trup aviona zvoni kao bubanj i čovek prati taj rad po potresima svojih bubrega. Oseća da hidroavion, dobijajući u brzini, iz časa u čas postaje sve snažniji. Oseća da je u tih petnaest tona materije došla do vrhunca ona sila koja omogućava let. Pilot stavlja ruke na komandne ručice i, postepeno, ta snaga kao dar prelazi na njegove ruke. Ukoliko je primio taj dar, komandne ručice postaju signali njegove moći. K ad je ona sazrela, pilot pokretom, gipkijim nego pri berbi, odlepljuje avion od vode i podiže ga u vazduh.

IV AVION I PLANETA

1.
Avion je svakako mašina, ali kakav instrument za analizu! Taj instrument nam je pomogao da otkrijemo pravo Zemljino lice. Putevi su nas zbilja vekovima obmanjivali. Ličili smo na vladarku koja želi da obiđe svoje podanike i da vidi da li su zadovoljni njenom vladavinom. Da bi je obmanuli, njene udvorice su podigle duž puta uspeli dekor i platili statistima da igraju. Van tog uskog puta ona nije ništa videla od svog kraljevstva, i nije znala da je širom zemlje oni koji umiru od gladi proklinju.
Dakle, išli smo krivudavim putevima. Oni izbegavaju neplodne zemlje, stene, pesak, prihvataju čovekove potrebe i idu od izvora do izvora. Vode seljaka od njihovih žitnica ka njivama posejanim žitom, primaju na pragu štale još dremljivu stoku, i u zoru je odvode u detelinu. Povezuju jedno selo s drugim, jer se ona međusobno žene. I čak ako neki od tih puteva prelazi pustinju, krivuda dvadesetak puta da bi uživao u oazama.
Prevareni tako njihovim vijuganjem kao sitnim lažima, idući duž tolikih dobro navodnjenih njiva, vinograda i livada, mi smo dugo ulepšavali sliku našeg zatvora. Smatrali smo ovu planetu plodnom i nežnom.
Ali vid nam se izoštrio, i postigli smo grub napredak. Tek nam je avion pružio pravu liniju. Čim smo uzleteli, napustili smo te puteve koji vode ka poljima i stajama, ili vijugaju od grada do grada. Sada, oslobođeni drage odanosti zemlje, lišeni potrebe za izvorima, ustremili smo se ka dalekim ciljevima. Tako sa visine naših pravolinijskih putanja otkrivamo samo glavni temelj, slojeve stena, peska, soli, gde se život kao malo mahovine u dnu ruševine usuđuje neki put da ovde-onde procveta.
Sada, pretvoreni u fizičare, u biologe, ispitivali smo tu civilizaciju koja ukrašava doline, i koja se nekim čudom, katkada, tamo gde je klima povoljna, rascveta kao neki park. Evo nas kako sa kosmičkih lestvica rasuđujemo o čoveku, posmatrajući ga kroz naše prozorčiće kao kroz naučne sprave. Mi sad ponovo čitamo našu istoriju.

2.
Leteći u pravcu Magelanovog moreuza, malo južno od Rio Galega, pilot nadleće stare naslage rastopljene lave. Te ruševine sa svojih dvadeset metara debljine pritiskuju ravnicu. Zatim nailazi na drugu naslagu, treću, i od sada će svaka kvrga na zemlji, svako ispupčenje od dve stotine metara, nositi u sebi krater. Nema gordog Vezuva: na samoj ravnici raspoređene su čeljusti topova.
Danas vlada mir. Čovek ga sa iznenađenjem otkriva na ovom čistom prostoru, gde su mnogobrojni vulkani odgovarali jedan drugom, bljujući vatru svojim snažnim podzemnim orguljama. Leti se nad zanemelom zemljom, ukrašenom crnim glečerima.
Ali dalje, najstariji vulkani su već prevučeni sitnom zlatastom travom. K atkada u njihovom otvoru raste poneko drvo kao cvet u starom loncu. Pod bledom svetlošću sumraka dolina postaje raskošna kao neki lepo odnegovani park, i izbočena je samo oko džinovskih ždrela. Zec strugne, ptica odleti, život je dobio obeležje nove planete, gde se plodna zemlja najzad spustila na zvezdu.
Najzad, nešto ispred Punta Arenasa, nagomilani su zadnji krateri. Glatka travna ledina spaja krivine vulkana: sada su blage. Svaku pukotinu spaja nežna nit. Zemlja je glatka, nagibi blagi i zaboravlja se njihovo poreklo. Ta ledina uklanja tamna obeležja sa brežuljaka.
I evo grada najjužnijega na svetu, uzdiže se zahvaljujući slučajnom deliću blata između prvobitne lave i južnog leda. K ako se dobro oseća čudotvornost čoveka kraj tih tamnih lavina! Čudnog li susreta! Ne zna se kako ni zašto putnik posećuje te uređene vrtove, pogodne za stanovanje jedno kratko vreme, jedno geološko doba, za jedan dan blagosloven među danima.
Spustio sam se u suton. Punta Arenas! Oslonjen leđima na fontanu, posmatram devojke. Uz njihovu ljupkost još bolje osećam ljudsku tajnu. U svetu gde se život tako dobro sjedinjuje sa životom, gde se cveće na vetru meša sa cvećem, gde labud poznaje sve labudove, samo je čovek usamljen.
K oliko ih njihove duše razdvajaju! Maštanje devojke odvaja je od mene, kako joj prići! K ako upoznati devojku koja se vraća polako kući, oborenih očiju i smešeći se u sebi, puna izmišljotina i divnih laži? Mogla je od misli, glasa i ćutanja ljubavnika da stvori jedno kraljevstvo, i od tada, svi drugi su za nju varvari. Osećam da se zatvorila, jače nego da je na nekoj drugoj planeti, u svoju tajnu, navike i uljuljkujuće uspomene. Juče rođena iz vulkana, travne ledine ili soli mora, već je, evo, postala polubožanstvo.
Punta Arenas! Oslanjam se na fontanu. Starice dolaze po vodu: od cele njihove drame znam samo ovaj pokret sluge. Neko dete, oslonivši glavu na zid, nečujno plače; ono će mi ostati u uspomeni, samo, kao zauvek neutešno lepo dete. Stranac sam. Ništa ne znam. Ne ulazim u njihovo carstvo.
U kakvom se skromnom dekoru odigrava ova mnogostruka igra mržnje, prijateljstva, ljudskih radosti! Odakle ljudi crpe taj smisao za večnost, izloženi opasnosti od još tople lave, a već im prete pesak i sneg? Njihove civilizacije su samo slaba pozlata: vulkan, novo more, peščani nanosi, zbrisaće ih.
Ovaj grad kao da počiva na pravom zemljištu i smatra se bogatim kao zemlja Bosa. Zaboravlja se da je i ovde, kao i na drugom mestu, život luksuz i da je zemlja plodna samo pod čovečjim stopama. Ali na deset kilometara od Punta Arenasa znam jednu baru koja to dokazuje. Okružena zakržljalim drvećem i niskim kućama, skromna kao neka lokva u dvorištu majura, neobjašnjeno prkosi svim promenama. Isparavajući se lako noću i danju, posred tolike teške stvarnosti među trskom, među decom koja se igraju, pokorava se drugim zakonima. Ispod glatke površine nepomičnog leda, pod jednom oronulom barkom, dejstvuje snaga meseca. Morski vrtlozi pokreću ovu crnu masu u njenim dubinama. Tu okolo, sve do Magelanovog moreuza, ispod lakog sloja trave i cveća, nastavljaju se čudne promene. Ova bara široka sto metara, na ulazu u grad gde se čovek oseća kao kod kuće, udobno smešten na zemlju ljudi, udara bilom mora.

3.
Živimo na lutajućoj planeti. Povremeno, zahvaljujući avionu, otkriva nam svoje poreklo: jedna bara, potčinjena mesecu, ukazuje na skriveno srodstvo — ali ja sam upoznao i druge znake.
Na obali Sahare, između K ap-Džubija i Sisnera, nadlećemo visoravni u obliku zarubljene kupe, različite širine, od nekoliko stotina koraka do tridesetak kilometara. Njihova visina, upadljivo ravnomerna, iznosi tri stotine metara. Ali pored te jednakosti, površine pružaju iste boje, isto zrno sa zemljišta, isti oblik grebena. K ao što stubovi hrama razbacani u pesku još pokazuju ostatke srušene ploče, isto tako ovi usamljeni stubovi svedoče o prostranoj visoravni koja ih je nekada sjedinjavala.
U toku prvih godina na liniji K azablanka—Dakar, u doba kada je materijal bio slab, kvarovi, ispitivanja i spasavanja prisiljavali su nas da se često spustimo i ostanemo izdvojeni. Dakle, pesak je varljiv: misli se da je čvrst, a propada se. A negdašnji rudnici soli, na izgled čvrsti kao asfalt, odjekujući tupo pod nogama, popuštaju nekada pod težinom točkova. Tada, na kružnoj crnoj bari, bela kora od soli puca. Zato, kad nam je moguće, pribegavamo glatkim površinama ovih visoravni: one nikada ne skrivaju klopke.
Ovu bezbednost pruža otporni pesak krupnog zrna, mnoštvo sićušnih školjki, još nedirnutih na površini visoravni. Silazeći duž grebena, zapaža se kako se izdvajaju i nagomilavaju, da bi na najstarijem nanosu, u podnožju masiva, odražavale već čist krečnjak.
Dakle, kad su se odmetnici dočepali drugova Renea i Serea, i zarobili ih, desilo se da sam, spustivši se na jedno od tih pribežišta, da bih predao mavarskog glasnika, tražio s njim, pre nego što sam ga napustio, neki put kojim bi on mogao sići. Ali naše se uzvišenje sa svih strana završavalo strmom obalom, koja je vertikalno padala u provaliju. Nije bilo izlaza.
Međutim, pre nego što sam uzleteo da tražim negde teren, ja sam se ovde zadržao. Osetio sam, možda, detinju radost kada sam svoje stope utisnuo na zemljište koje nikada ni životinja ni čovek nisu okaljali, Nijedan Mavar ne bi mogao jurišati na ovo utvrđenje. Nikada nijedan Evropljanin nije ispitivao ovu teritoriju. Premeravao sam beskrajno čist pesak. Prvi sam ja presipao iz ruke u ruku, kao dragoceno zlato, tu prašinu od školjki. Prvi sam remetio tu tišinu. Na toj vrsti polarnog leda gde za čitavu večnost nije stvoren ni stručak trave, ja sam, kao seme naneto vetrovima, bio prvi dokaz života.
Jedna zvezda je već sijala i ja sam je posmatrao. Mislio sam da se ova bela površina stotinama hiljada godina pružala jedino zvezdama. Neokaljan čaršav prostrt pod vedrim nebom. Srce mi je zalupalo kao pred velikim otkrićem kad sam na tom čaršavu, na petnaest ili dvadeset metara od sebe, otkrio jedan crni kamičak.
Stajao sam na gomili školjki tri stotine metara debljine. Sama ova ogromna masa odbacuje svaku mogućnost postojanja kamena. Možda su u podzemnim dubinama počivala dva belutka stvorena sporim sazrevanjem globusa, ali kakvo je to čudo izbacilo jednog od njih na ovu sasvim novu površinu? Srce mi je lupalo dok sam podizao svoje srećno otkriće: tvrd, crn kamičak, veličine pesnice, težak kao metal i izliven u obliku suze.
Na čaršav razastrt pod jabukom može pasti samo jabuka, na čaršav razastrt pod zvezdama može pasti samo zvezdana prašina: nikada poreklo meteorskog kamena nije bilo tako očigledno.
I prirodno je da sam dižući glavu pomislio da je sa ove nebeske jabuke moralo pasti i drugo voće. Našao bih ga tamo gde je i palo, jer ga vekovima ništa nije moglo poremetiti. Jer se uopšte ne spaja sa drugim materijalom. I odmah sam se bacio na istraživanje da bih proverio svoju hipotezu.
Bilo je tačna. Skupljao sam svoja otkrića, na svakom hektaru po jedan kamen. Uvek isti primerak okamenjene lave: uvek čvrst crni dijamant. I prisustvovao sam tako, sa vrha kišomera za zvezde, tom razređenom vatrenom pljusku pristupačnom sada, delimično.

4.
Ali najčudnije je bilo to što je tu, stojeći na leđima planete, između tog namagnetisanog platna i tih zvezda, postojala ljudska savest u kojoj se ova kiša mogla ogledati kao u ogledalu. Na sloju minerala san predstavlja čudo. I sećam se jednog sna...
Nasukavši se tako još jednom u predelu gustog peska, čekao sam zoru. Pozlaćeni brežuljci su pružali na mesečini jednu stranu osvetljenu, a drugu u tami. Na ovom pustom gradilištu mraka i mesečine vladao je mir posle završenog rada, kao i tišina klopke, i ja sam zaspao.
K ad sam se probudio, video sam samo noćni ponor neba, jer sam se prekrštenih ruku i licem okrenutim ovom zvezdanom ribnjaku ispružio na jednom grebenu. Ne shvatajući još kolike su te dubine, obuze me vrtoglavica, jer između tih dubina i mene nije bilo ni korena za koji bih se zadržao, ni krova, ni grane, i bio sam već izvađen, prepušten padu kao ronilac.
Ali nisam pao. Bilo mi je jasno da sam potpuno prikovan za zemlju. Osetio sam kao neko smirenje prepuštajući joj svoju težinu. Zemljina teža mi se učinila snažna kao ljubav.
Osećao sam kako mi zemlja podupire bubrege, kako me održava, podiže, prenosi u noćni prostor. Otkrio sam da sam prilepljen za zvezdu pritiskom, kao što se pri zaokretu prilepimo uz kola, uživao sam u tom divnom potpornom zidu, u toj pouzdanosti, sigurnosti, i nazirao pod sobom oblinu svog aviona.
Bio sam toliko ubeđen da su me zvezde odnele, da se ne bih iznenadio da sam čuo iz dubine zemlje jadikovku materijala koji se s naporom ponovo spaja, tu škripu starih jedrenjaka kad pristaju, taj dug, oštar krik pomeranih dereglija. Ali u dubini zemlje i dalje je vladala tišina. Taj skladni pritisak, stalan i za čitavu večnost nepromenljiv, osećao sam na svojim plećima. Pa ipak sam na ovoj zemlji kao telo mrtvog robijaša koje počiva sa olovom na dnu mora.
I razmišljao sam o svom položaju, izgubljen u pustinji i izložen opasnosti, goloruk između peska i zvezda, a beskrajna tišina deli me od polova života.
Jer sam znao da, ako me ne nađe neki avion, ako me Mavari sutra ne ubiju, ja ću utrošiti dane, nedelje, mesece, da bih se opet sastao s njima. Ovde nisam više ništa imao na svetu. Bio sam samo smrtnik izgubljen između peska i zvezda, svestan jedine slasti da dišem...
Međutim, otkrio sam da sam pun snova.
Nečujno su nailazili kao izvorske vode, i nisam odmah shvatio to blaženstvo. Nije bilo ni glasa, ni slika, već osećaj prisustva, veoma bliskog prijateljstva i već upola naslućenog. Zatim shvatih i sklopljenih očiju prepustih se razdraganosti uspomena.
Postojao je negde jedan park pun crnih borova i lipa i jedna stara kuća koju sam voleo. Ovde je bila samo san, nije važno da li je bila daleko ili blizu, da li je mogla da me zagreje ili zaštiti: dovoljno je da postoji da bi svojim prisustvom ispunila moju noć. Nisam više bio ono telo nasukano na žalo, ja sam se snalazio, bio sam dete te kuće, ispunjen uspomenama tih mirisa, ispunjen svežinom njenih tremova, glasovima koji su je oživljavali. Ispunjen čak kreketanjem žaba iz baruština koje su me i ovde našle. Da bih sebe našao, bili su mi potrebni ti bezbrojni znaci, mnogi zaboravi da bih osetio pustinju, da bih pronašao smisao te tišine stvorene od bezbroj tišina, gde su čak i žabe ćutale.
Ne, ja više nisam bio između peska i zvezda. Dekor sam primao samo kao hladnu poruku. Sada sam otkrivao poreklo i samom osećaju večnosti što mi ga je ulivao. Opet sam video velike raskošne ormane u kući. Stajali su odškrinuti sa naslagama kao sneg belih čaršava. Otvarali su se nad tom snežnom zalihom. Stara guvernanta je trčkarala kao miš od jednog do drugog, uvek proveravala, razvijala, ponovo savijala, prebrojavala belo rublje uzvikujući: „Ah bože, kakva nesreća“, i na najmanji znak pohabanosti, koji je pretio večnosti kuće, trčala bi odmah pod lampu i zamarala svoje oči popravljanjem potke na tim pokrovima za oltare, krpljenjem jedara za katarke, što služi nečemu većem od nje, bogu ili ljudima.
Ah, zaista zaslužuješ jednu stranicu. Vraćajući se sa prvih putovanja, Gospođice, zaticao sam te sa iglom u ruci, utonulu potpuno u bele crkvene čaršave, i svake godine sa još jednom borom, sa više sedih, pripremajući uvek svojim rukama te čaršave bez nabora za naše snove, te stolnjake bez šava za naše ručkove, pripremajući tu raskoš kristala i svetlosti. Posećivao sam te u tvojoj odaji, sedao preko puta tebe i da bih te tronuo, pružao sliku sveta, da bih te iskvario, pričao sam ti o svojim životnim opasnostima. Nisam se mnogo izmenio, govorila si. K ao dete, cepao sam već košulje. Ah, kakva nesreća! i oderao sam kolena; zatim sam se, kao i ove večeri, vraćao kući da me previjaš, ali ne, ne, Gospođice, nisam se ja više vraćao iz dubine parka, već sam dolazio sa kraja sveta, i donosio sobom opor miris samoće, vihore pustinjskog vetra, sjajne tropske mesečine! Razume se, govorila si ti, dečaci trče; lome kosti i zamišljaju da su veoma jaki. Ali, ne, Gospođice, video sam dalje od ovog parka! K ad bi znala kako su ove senke beznačajne! K ako se potpuno gube u pesku, granitu, prašumi i baruštinama. Znaš li ti da postoje zemlje gde ljudi čim te sretnu nanišane puškom? Znaš li isto tako da postoje pustinje gde se, Gospođice, po ledenoj noći spava bez kreveta, bez čaršava...
Ah, varvarstvo, govorila si ti.
Nisam joj pokolebao veru, kao što ne bih pokolebao slugu božjeg. I sažaljevao sam njenu jadnu sudbinu, koja ju je ostavljala slepom i gluvom...
Ali, ove noći, u Sahari, ležeći nezaštićen između peska i zvezda, osećao sam da je imala pravo.
Ne znam šta se događa u meni. Ovaj me pritisak vezuje za tlo, iako su tolike zvezde namagnetisane. A onaj drugi me je povratio. Osećam da me telo vuče drugim stvarima! Moji snovi su stvarniji od ovih duna, od ovog meseca, od ove stvarnosti. Ah! Blaženstvo doma nije u tome što vas štiti, greje, niti što posedujete njegove zidove, već što polako slaže u nama svoje blagosti. Što u dnu srca stvara onaj crni masiv iz kojeg se kao iz izvorskih voda rađaju snovi...
Moja Saharo, moja Saharo, eto kako te je predilja potpuno omađijala!

V
OAZA
Toliko sam vam pričao o pustinji da bih hteo, pre nego što nastavim, da opišem jednu oazu. Ova koje se sad sećam nije izgubljena u srcu Sahare. Druga čudotvornost aviona je što nas neposredno baca u središte misterije. Osećate se kao biolog koji je iza prozorčeta izučavao ljudski mravinjak, hladno ste posmatrali te gradove rasute po dolinama usred zrakastih puteva, koji ih kao arterije hrane sokom polja. Ali, na manometru je zadrhtala igla i taj zeleni žbun dole postao je svet. Zatočenik ste trave u uspavanom parku.
Udaljenost se ne meri odstojanjem. Zid oko naše bašte bolje može da skriva tajne nego K ineski zid, i ćutanje bolje štiti devojačku dušu negoli naslage peska saharskih oaza.
Ispričaću jedno kratko sletanje negde u svetu. Bilo je to blizu K onkordije u Argentini, ali bi isto tako moglo biti na svakom drugom mestu, toliko je misterija raširena.
Spustio sam se na njivu, a nisam ni slutio da ću doživeti bajku. Onaj stari ford, u kojem sam se vozio, nije pružao ništa naročito, kao ni ona mirna kuća koja me je prihvatila.
— Smestićemo vas za noćas...
Ali, na jednom zavijutku pojavi se na mesečini šumarak, a iza drveća jedna kuća. K akva čudna kuća! Nezgrapna, masivna, kao tvrđava. Zamak iz legendi, koji je, čim se kroči u trem, pružao mirno, sigurno, zaštitničko sklonište kao neki manastir.
Tada se pojaviše dve devojke. Ozbiljno su me merile, kao sudije koje stoje na ulazu zabranjenog carstva: najmlađa se napući i lupi drvenim štapićem o zemlju, zatim, kad smo se predstavili, pružiše mi bez reči ruku sa izrazom čudnog izazivanja, i nestadoše.
Ovo me je zabavljalo i očaravalo. Sve je bilo jednostavno, nečujno i skriveno kao prva reč tajne.
— Eh! Eh! Divlje su — prosto reče otac.
I mi uđosmo.
Voleo sam u Paragvaju podrugljivu travu što izviruje iz kaldrme glavnog grada, i iz nevidljive, ali prisutne prašume dopire da vidi da li ljudi još uvek drže grad, da li nije već vreme da se ovo kamenje malo ispretura. Voleo sam tu oronulost koja samo izražava veliko bogatstvo. Ali ovde sam bio zadivljen.
Jer, sve je tu bilo oronulo i divno, poput starog drveta, pokrivenog mahovinom i vremenom ispucalog, poput drvene klupe, na koju zaljubljeni sedaju već desetinama generacija. Drvenarija je bila pohabana, krila na vratima i prozorima od crva nagrižena, stolice iskrivljene. Ali ako se ništa nije popravljalo, ovde se revnosno čistilo. Sve je bilo čisto, namazano, sjajno.
Salon je zbog toga ulivao čudnu snagu, kao izborano lice starice. Divio sam se svemu, ispucalim zidovima, napukloj tavanici, a naročito onom parketu koji je tu i tamo udubljen i ispupčen, ali uvek očišćen, uglačan, sjajan. Čudnovata kuća nije pružala utisak nikakve nemarnosti, nikakve neurednosti, već je izazivala neobično poštovanje. Bez sumnje, svaka godina je dodavala ponešto njenoj čari, dopunjavala njen lik, i pojačavala prijateljsku atmosferu kao, uostalom, i sama opasnost puta od salona do trpezarije.
— Pazite!
Bila je rupa. Skrenuli su mi pažnju da bih mogao u takvoj rupi lako slomiti nogu. Niko nije bio odgovoran za tu rupu: to je bilo delo vremena. Držao se kao veliki gospodin, gospodar koji prezire izvinjenja. Nije mi rečeno: „Mogli bismo zapušiti sve te rupe, bogati smo, ali...“ A nisu mi rekli ni to — što je pak bila istina: „Izdajemo zgradu na trideset godina. Oni treba da poprave. Svi se uzjogunili...“ Prezirali su objašnjenja, i tolika neusiljenost me je očaravala. Samo su mi skrenuli pažnju:
— Eh! Eh! malo, malo je oronulo...
I to tako nemarnim glasom, da sam pomislio da sve to ne žalosti mnogo moje prijatelje. Zamislite jednu ekipu zidara, drvodelja, stolara, gipsara, kako tu starinu skrnave svojim alatkama, da bi vam za osam dana preuredili kuću tako da je nikada ne prepoznate i da se osećate kao gost? K uća bez misterija, bez skrivenih kutaka, bez zamki pod nogama, bez udubljenja — kao neki salon gradskog hotela?
Sasvim je prirodno što su devojke u toj volšebnoj kući nestale. K akav li je
tek tavan, kad je salon sadržao sve bogatstvo tavana! K ad se već naslućuje da bi se iz najmanje odškrinutog plakara sručili svežnjevi požutelih pisama, priznanice pradede, više ključeva nego što ima brava u kući, i koji, prirodno, ne odgovaraju nijednoj bravi. K ljučevi, savršeno nekorisni, zbunjuju razum i nagone na maštanje o podzemnim hodnicima, zakopanim kasicama, zlatnim napoleonima.
— Želite li da pređemo za sto?
Seli smo za sto, udisao sam po sobama taj miris stare biblioteke što se širi kao tamjan i što vredi koliko i svi mirisi sveta. Naročito sam voleo prenošenje lampi. Prave teške lampe, prenošene iz sobe u sobu, stvarale su po zidovima neobične senke, kao u daleko doba detinjstva. Iz njih se širila pregršt svetlosti i senke kao crne palme. Zatim, kad su lampe najzad bile na pravom mestu, smirio se taj krug svetlosti i ta prostrana tama okolo, a drvenarija je puckala.
Dve devojke su se opet pojavile tajanstveno, onako nečujno kao što su i iščezle. Sele su za sto ozbiljne. Svakako su nahranile svoje pse, ptice, otvorile prozore na mesečini i na večernjem povetarcu uživale u mirisu zelenila. Razvijajući salvet, ispod oka su obazrivo motrile na mene, pitajući se da li će me uvrstiti ili ne u broj svojih domaćih životinja. Imale su već guštera, krticu, lisicu, majmuna i pčele. Sve je to živelo izmešano, divno se slagalo, obrazujući nov zemaljski raj. Vladale su nad svim životinjama, opčinjavajući ih svojih ručicama, hraneći ih, pojeći ih, i pričajući im priče koje su svi od krtice do pčela, slušali.
I očekivao sam da će te dve tako žive devojke upotrebiti sav svoj kritički duh, svu svoju prefinjenost da donesu brzu, potajnu i konačnu ocenu o muškarcu koji sedi preko puta njih. U detinjstvu su tako moje sestre davale ocene gostima koji su prvi put počastvovali našu trpezu. I kada bi razgovor zamro, najednom bi u tišini odjeknulo:
— Jedanaest!
A niko osim mojih sestara i mene nije osetio zadovoljstvo.
Bio sam malo uznemiren, jer sam imao iskustva u toj igri. I bilo mi je utoliko nezgodnije što sam osetio da su moje sudije iskusne. Sudije koje su znale da razlikuju životinje koje varaju od naivnih; umele da po koraku lisice pročitaju da li je ona dobre volje ili nije, a isto tako su dobro poznavale i unutrašnja zbivanja.
Voleo sam te oštre poglede i te male čestite duše, ali toliko bih voleo da one promene igru. Ponizno, a ipak bojeći se onog „jedanaest“, pružao sam im so, sipao vino, ali kada sam podizao pogled, nailazio sam na njihovu blagu ozbiljnost nepodmitljivih sudija.
Čak bi i laskanje bilo uzaludno: nisu znale za taštinu. Za taštinu ne, cli su znale za gordost, i bez moje pomoći mislile su o sebi lepše nego što bih se usudio da kažem. Nisam čak pomišljao ni da se koristim svojim pozivom, jer, ipak, smelost je popeti se do najviših grana platana, i to samo da bi proverili da li su se ptići u gnezdu odenuli perjem i pozdravili prijatelje.
A dve ćutljive vile su neprestano motrile na moj obed, susretao sam tako često njihov potajni pogled da sam prestao da govorim. Nastade tišina i za vreme tog ćutanja nešto lako prosikta po parketu, zašušta ispod stola, zatim ućuta. Podigoh zabrinut pogled. Tada, svakako zadovoljna svojim ispitivanjem, ali kušajući još jednom i grizući hleb zdravim, snažnim zubima, sa bezazlenošću kojom se, uostalom, nadala da će zaprepastiti varvarina, ako sam ipak to, mlađa mi objasni prosto:
— To su zmije.
I zaćuta, zadovoljna, kao da je to bilo dovoljno objašnjenje za nekog ko nije odveć glup. Njena sestra me ošinu pogledom kao munja, da bi uhvatila moj prvi pokret, i obe nagnuše nad tanjire lica, najslađa i najnevinija na svetu.
— Ah!... To su zmije...
Sasvim prirodno da su mi se otrgle ove reči. To što je klizilo po mojim nogama, dodirivalo listove, bile su zmije?...
Na sreću, smešio sam se. Neusiljeno, one su to osećale. Smešio sam se zato što sam bio veseo, što mi se ova kuća zaista sve više dopadala, a i zato što sam želeo da što više saznam o zmijama. Starija mi priteče u pomoć:
— Gnezdo im je u jednoj rupi ispod stola.
— Vraćaju se oko deset sati uveče — dodade sestra.
— Danju love.
Sada sam i ja potajno posmatrao ove devojke. Njihovu prefinjenost, tihi smeh iza ozbiljnog lica. I divio sam se njihovom kraljevstvu.
Danas sanjam. Sve je to veoma daleko. Šta je bilo sa ovim dvema vilama? Svakako su se udale. Da li su se onda izmenile? Težak je prelaz od devojke u ženu. Šta rade u novoj kući? Šta je bilo od njihovih veza sa korovom i zmijama? One su bile združene s nečim večnim. Ali dođe dan kada se u devojci probudi žena. Sanja se o devetnaestoj godini. Devetnaesta stvara jad u srcu. Tada se pojavljuje neki glupan. Prvi put se oštri pogled vara i vidi ga u najlepšim bojama. Ako glupan recituje stihove, smatraju ga pesnikom. Misle da on shvata izbušeni parket, da voli krtice. Veruju da mu laska poverenje jedne zmije koja se provlači ispod stola, između njegovih nogu. Poklanjaju mu srce koje je kao divlji vrt, a on voli samo negovane parkove. I glupan odvodi princezu u ropstvo.

VI U PUSTINJI

1.
Nama su bile uskraćene takve nežnosti kada smo kao piloti nad Saharom, nedeljama, mesecima, godinama, bili zatočenici peska, ploveći bez povratka od jedne tvrđavice do druge. Ova pustinja nije pružala slične oaze: bašte i devojke, kakve bajke! Razume se, to je još daleko, jednom kada naš posao bude završen, živećemo opet, bezbroj devojaka nas čeka. Svakako, dole među njihovim krticama i knjigama strpljivo su pripremale svoju nežnu dušu. Sigurno postaju lepše...
Ali ja poznajem samoću. Tri godine u pustinji naučile su me da je osetim. Čovek se nikako ne plaši mladosti koja se troši u plodnom predelu, a izgleda da mimo nas ceo svet stari. Drveće je dalo svoje plodove, zemlja je rodila žito, žene su već lepe. Godišnje doba odmiče, treba požuriti s povratkom... Ali godišnje doba je odmaklo, a mi smo još daleko... i zemljini plodovi klize između prstiju kao sitan pesak duna.
Ljudi najčešće ne osećaju kako vreme prolazi. Žive u privremenom miru. Evo kako smo ga osetili kada smo se jednom spustili, još uvek pod pritiskom iasatskih vetrova. Bili smo kao putnici brzog voza koji me još uvek odjekuju osovine u noći i koji po svetiljkama rasutim iza prozorskog okna naslućuju da ispred njih promiču polja, sela, drugi predeli, a oni od svega toga ne mogu ništa da osete jer su na putu. Obuzeti lakom groznicom, ušiju zaglušenih hukom leta, osećali smo se kao na putu, i pored tišine u stanici. I mi smo sebe otkrili po otkucajima našeg srca, kroz razmišljanja o vetru, nošeni ka nepoznatoj budućnosti.
Usamljenost je doprinosila toj pustoši. Svakih četvrt sata noći su na K apDžubiju bile prekidane kao udarcima gonga: straže su se naizmenično dozivale ravnomernim uzvikom. Španska tvrđava na K ap-Džubiju, utonula u samoću, čuvala se na taj način od nevidljivih pretnji. I mi, putnici tog slepog broda, slušali smo kako se poziv širi od mesta do mesta i nad nama kruži kao morska ptica.
Pa ipak smo videli pustinju.
Ako je u početku samo praznina i mir, to osećaju samo oni koji je prolazno vole. I već se pojavljuje jedno naše obično selo. Ako se radi njega ne odreknemo ostalog sveta, ako ne uđemo u njegove tradicije, običaje, suparništva, nećemo ništa znati o otadžbini koju za neke predstavlja. Ili bolje, dva koraka od nas, čovek koji se zatvorio u manastir i živi po pravilima nama nepoznatim, stvarno se javlja u tibetanskim pustinjama, u takvoj zabačenosti gde nas nikada nijedan avion ne bi spustio. Šta ćemo naći u njegovoj ćeliji! Ona je prazna. Carstvo čoveka je u njemu samom. I tako pustinja više nije stvorena od peska, od Tuarega ni Mavara, čak naoružanih...
Ali danas smo žedni. I taj poznati izvor danas smo tek otkrili da nadaleko zrači. Jedna odsutna žena može isto tako da opčini čitavu kuću. Izvor je moćan kao ljubav.
Pesak je najpre pust, zatim dođe dan kada, bojeći se da se ne približi trupa rezua, otkrivamo na površini nabore njihovih velikih ogrtača. I rezu preobražava pesak.
Prihvatili smo pravila igre, igra nas prilagođava sebi. Sahara se u nama pojavljuje. Približiti joj se ne znači posetiti jednu oazu, već od fontane stvoriti svetinju.

2.
Još pri prvom putu sam osetio pustinju. Rigel, Gijome i ja, nasukali smo se blizu tvrđave Nuatšo. Ta mala stanica u Mauritaniji bila je tada izolovana od svakog života kao ostrvce izgubljeno u moru. U njoj je živeo, zatvoren, jedan stari podoficir sa svojih petnaest Senegalaca. Primio nas je kao da smo poslati s neba.
— Ah! Šta za mene znači govoriti s vama... Ah! K akav događaj!
I bio je to za njega događaj: plakao je.
— Za šest meseci vi ste prvi. Svakih šest meseci snabdevaju me namirnicama. Čas je to poručnik, čas kapetan. Poslednji put je bio kapetan...
Bili smo zaprepašćeni. Na dva sata do Dakara, gde se sprema ručak, osovina na motoru izneveri, i sudbina se menja. Starom uplakanom podoficiru izgledamo kao priviđenja.
— Ah, pijte, zadovoljstvo mi je da nudim vinom! Zamislite! K ad je kapetan prošao, nisam imao za njega.
Ispričao sam to u jednoj knjizi, to nikako nije bila izmišljotina. On nam je rekao:
— Poslednji put nisam mogao čak ni nazdraviti... I bilo me je toliko sramota da sam zatražio smenu.
Nazdraviti! Nazdraviti punom čašom nekome koji skače s kamile, obliven znojem! Šest meseci se živelo za ovaj trenutak. Već mesec dana čiste oružje, uređuju magacin u stanici. Osećajući da se približava blagosloveni dan, nekoliko su dana s visokog tla neumorno osmatrali horizont da bi otkrili onu prašinu koja će obaviti četu iz Atara, kad se bude pojavila...
Ali nemaju vina: ne može se slaviti praznik. Ne može se nazdraviti, osećaju se osramoćenim...
— Nestrpljiv sam da se on vrati. Čekam ga...
— Gde je on, podoficiru?
A podoficir će, pokazujući na pesak:
— Ne zna se, svuda je, kapetane!
Ova noć provedena na terasi tvrđave u razgovoru o zvezdama bila je isto tako stvarna. Nije bilo ničeg drugog za osmatranje. One su bile tu, sve na broju, u avionu, ali postojane.
K ada je noć suviše lepa, u avionu čovek popušta, mnogo ne krmani i avion se postepeno zanosi ulevo. Mislimo da se još nalazimo u horizontalnom položaju, kad ispod desnog krila ugledamo selo. U pustinji nema sela. Na moru ugledamo mali ribarski brod. Ali u prostranoj Sahari nema flote. Onda? Onda se smešimo zabludi. Ispravljamo polako avion. I selo opet zauzima svoje mesto. I sazvežđe koje smo ispustili vraća se u prvobitan položaj. Selo? Da. Čitavo selo zvezda. Ali sa tvrđavice se vidi samo kao zaleđena pustinja i nepomični talasi peska. Sazvežđa su usamljena. I podoficir nam je govorio o njima:
— H ajdete! Ja dobro poznajem sve puteve... Usmerite prema toj zvezdi, pravo za Tunis!
— Ti si iz Tunisa?
— Ne, moja rođaka.
Nastade dugo ćutanje. Ali podoficir ništa ne krije od nas:
— Ići ću jednog dana u Tunis.
Svakako drugim putem, a ne pravo ka toj zvezdi. Sem ako ga jednog dana, prilikom obilaženja, presušeni izvor ne preda poeziji ludila. Onda će se zvezda, rođaka i Tunis pobrkati. Tada će početi taj hod pun nadahnuća, hod koji bezbožnici smatraju bolnim.
— Molio sam jednog kapetana da mi odobri da odem u Tunis, toj rođaci. A on mi je odgovorio...
— I on ti je odgovorio?
— I on mi je odgovorio: „Svet je pun rođaka.“ I pošto je bilo bliže, poslao me je u Dakar.
— Bila je lepa tvoja rođaka?
— Ona iz Tunisa! Svakako. Bila je plavuša.
— Ne, ona iz Dakara?
Podoficiru, kako bismo te zagrlili zbog tvog malo ljutitog i setnog odgovora:
— Bila je crnkinja...
Šta je bila Sahara za tebe, podoficiru? To je bio bog koji stalno korača prema tebi. To je takođe bila ljupkost plave rođake iza pet hiljada kilometara peska.
Šta je pustinja nama ? Ono što se u nama rodilo. Ono što smo o sebi naučili. I mi smo te noći bili zaljubljeni u neku rođaku i u kapetana...

3.
Ležeći na granici nepokornih teritorija, Port-Etjen nije grad. Tu se nalaze tvrđavica, hangar i drvena baraka za članove posade. Pustinja je unaokolo tako potpuna da je, i pored malobrojne vojske, Port-Etjen nepobediv. Da bi ga napali, rezui bi morali preći takav obruč peska i vatre i, potrošivši zalihe vode, prodrli bi u njega iscrpeni. Međutim, otkako se pamti, uvek je negde na severu bilo rezua koji su išli na Port-Etjen. Uvek kada glavni starešina dođe kod nas da popije čašu čaja, pokazuje nam na kartama njihovo kretanje, kao da priča bajku o lepoj princezi. Ali ova grupa rezua, progutana samim peskom kao neka reka, nikada ne stiže, i nazivamo je avetinjskim rezuima. Bombe i meci, dobijani redovno, čame u sanducima pod našim krevetima. A nama zaštićenima pre svega nevoljom, ostaje da se borimo protiv jedinog neprijatelja, tišine. I Likas, komandant aerodroma, noću i danju, navija gramofon koji nam, tako daleko od života, govori upola izgubljenim jezikom i izaziva bezrazložnu tugu neobično nalik na žeđ.
Te večeri smo večerali u tvrđavici i glavni starešina nam je pokazao svoju baštu. On je zaista dobio iz Francuske tri sanduka puna prave zemlje, koja je prevalila četiri hiljade kilometara. Rasla su tri zelena lista i mi smo ih kao dragulje milovali prstima. Govoreći o njima, kapetan kaže: „To je moj park.“ A kad duva peščani vetar, koji suši, onda park spuštaju u podrum.
Stanovali smo kilometar daleko od tvrđave i posle večere smo se, po mesečini, vraćali kući. Na mesečini je pesak ružičast. Bili smo lišeni svega, ali pesak je ružičast. Jedan poziv straže ponovo uzbuđuje naš svet. Cela Sahara se plaši naših senki i ispituje nas, zato što se kreće grupa rezua. U uzviku straže odjekuju svi glasovi pustinje. Pustinja više nije prazna kuća: mavarski karavan magnetiše noć.
Verujemo da smo bezbedni. A međutim! Bolest, nesrećni slučaj, rezu, koliko opasnosti preti. Na zemlji je čovek meta za potajne strele. Ali, kao kakav prorok, senegalska straža nas na to podseća.
Odgovaramo: „Francuzi“, i prolazimo ispod đavola. Odahnemo. K akva plemenitost nam je prouzrokovala tu pretnju... Oh, još tako daleku, ne hitnu, oslabljenu tolikim peskom: i naš svet se menja. Ova pustinja opet postaje raskošna. Rezu što negde korača, a nikad stići neće, doprinosi njenom božanstvu.
Sada je jedanaest časova uveče. Likas se vraća iz radio-stanice i najavljuje dolazak aviona iz Dakara u ponoć. Na avionu je sve u redu. Pošta će se prebaciti u moj avion, i ja ću u ponoć i deset uzleteti prema severu. Pažljivo se brijem pred ogledalom. Sa peškirom oko vrata odlazim s vremena na vreme do vrata i posmatram goli pesak: vreme je lepo, ali vetar se stišava. Vraćam se ogledalu. Razmišljam. Ako vetar koji mesecima duva počne da se stišava, pokvari katkad čitavo nebo. I ja se sada oblačim: zavezujem pomoćne lampe za pojas, zatim visinomer, olovke. Idem do Nerija koji će ove noći biti moj radio-telegrafista. I on se brije. Pitam ga: „U redu ? Za sada je u redu.“ Ova pretpriprema je manje teška od letenja. Ali čujem neko puckaranje, nasrće na moju lampu. Ne znajući zašto, taknuo me je u srce.
Opet izlazim i osmatram: sve je čisto. Greben što iviči prostor ocrtava se na nebu kao da je dan. Nad pustinjom vlada veliki mir kao u urednoj kući. Ali evo jedan zeleni leptir i dva noćna leptira udaraju o lampu. I opet imam neko potmulo osećanje, možda od radosti ili straha, dolazi iz dubine moje duše, još nejasno, i tek najavljeno. K ao da mi neko iz velike daljine govori. Nije li to instinkt? Opet izlazim: vetar se sasvim stišao. Još uvek je sveže. Ali nagovešteno mi je. Pogađam, mislim da pogađam šta me čeka: da li sam u pravu? Ni nebo ni pesak nisu mi davali nikakvog znaka, ali su mi dva noćna leptira i jedan zeleni leptir nagovestili.
Penjem se na jednu dunu i sedam okrenut istoku. Ako sam u pravu, „to“ će uskoro doći. Ovde, na stotine kilometara od srca oaze, šta bi mogli tražiti ti čudni leptiri? Naneseni sitni otpaci dokazuju da nad morem besni ciklon. Tako mi ovi insekti potvrđuju da već besni oluja; bura sa istoka koja je sa dalekih palmi rasterala zelene leptire. Orosila me je već. Svečano, jer je dokaz, jer je teška pretnja, svečano se podiže istočni vetar noseći buru. Jedva me dodiruje njegov slab dah. Ja sam krajnja granica do koje talas dopire. Na dvadeset metara iza mene ni listak se ne bi pokrenuo. Zapahnuo me je samo jednom njegov zamrli plamen. Ali dobro znam da će za sledećih nekoliko sekundi Sahara doći k sebi i po drugi put odahnuti. Da će pre nego što prođu tri minuta sirena na našem hangaru zasvirati. I da neće biti potrebno ni deset minuta da pesak ispuni nebo. Odmah ćemo uzleteti u tu vatru, u taj novi plamen.
Ne uzbuđuje me to. Obuzima me divlja radost što sam potpuno razumeo tajni govor, što sam nanjušio trag kao primitivac kome se sve najavljuje slabim šumovima, što sam u mahanju krila noćnog leptira pročitao taj bes.

4.
Dole smo dolazili u dodir s nepokornim Mavarima. Izbijali su sa kraja zabranjenih teritorija, onih koje smo mi preletali; osmelili su se čak do tvrđavica Džubi ili Sisnero, da bi kupili hleba, šećera ili čaja, zatim su opet tonuli u svoju misteriju. Pri prolazu smo pokušavali da nekoga od njih pripitomimo.
K ad su bile u pitanju uticajne vođe, mi smo ih, u saglasnosti sa upravom linije, stavljali u avion da bismo im pokazali svet. Želeli smo da savladamo njihovu oholost, jer oni su više iz prezira nego iz mržnje ubijali zarobljenike. K ada su nas susretali na prilazima utvrđenja, nisu nas čak ni vređali. Okretali su se od nas i pljuvali. A ta oholost je poticala od iluzije o njihovoj moći. K oliko mi je njih, digavši na oružje svoje vojske do tri stotine pušaka, ponavljalo: „Vi ste u Francuskoj srećni što se nalazite na više od sto dana hoda...“
Vodali smo ih, dakle, i tako se dogodilo da su trojica njih posetili tu nepoznatu Francusku. Pripadali su onoj rasi ljudi koji su, prativši me jednom u Senegal, zaplakali kada su videli drveće.
K ad smo se opet sreli pod njihovim šatorima, veličali su mjuzik-holove gde u cveću igraju nage žene. Evo ljudi koji nikada nisu videli ni drvo, ni fontanu, ni ružu, koji su samo iz kurana znali da postoje vrtovi gde potoci teku, jer se tamo tako opisuje raj. Posle trideset bednih godina, oni žalosnom smrću na pesku, metkom iz neverničke puške, zasluže taj raj i njegove lepe robinje. Ali bog ih vara, jer Francuze, kojima su pružena sva ta blaga, ne ucenjuje ni žeđu ni smrću. I zato sada stare vođe sanjare. I zato su se oni, posmatrajući Saharu kako se pusta prostire oko njihovog šatora, a koja će im do smrti pružati bedna zadovoljstva, poveravali jedan drugome.
— Znaš... Bog Francuza... Velikodušniji je prema Francuzima nego što je mavarski bog prema Mavarima!
Pre nekoliko nedelja vodali smo ih po Savoji. Njihov vodič ih je odveo do jednog velikog vodopada, koji je grmeo kao neki rastresit stub.
— Probajte — rekao im je on.
Bila je pitka. Voda! A ovde, koliko je dana potrebno hodati da bi se došlo do najbližeg izvora i, ako se nađe, koliko treba sati kopanja da bi se izbacio pesak i došlo do blata izmešanog s mokraćom kamile. Voda! Na K ap-Džubiju, u Sisneru, u Port-Etjenu, deca Mavara ne prose novac, već sa konzervama u rukama prose vodu:
— Daj malo vode, daj...
— Ako si dobar.
Voda koja vredi zlata, voda čija najmanja kap izvlači iz peska zelenu iskru stručka trave. Ako je negde pala kiša, nastane živa seoba u Sahari. Plemena se kreću ka travi koja će rasti pa tri stotine kilometara... A ova voda, tako škrta, od koje nijedna kap već deset godina nije pala na Port-Etjen, hučala je dole kao da se iz provaljene cisterne rasipaju zalihe sveta.
— Pođimo — govorio im je vodič.
Ali oni se nisu micali:
— Pusti nas još...
Ćutali su, ozbiljni i nemi prisustvovali su tom prizoru svečane misterije. To što je tako izbijalo iz utrobe planine bio je život, sama krv ljudi. To što protekne u jednoj sekundi nakvasilo bi čitave karavane, pijane od žeđi, zauvek potonule u beskonačnost slanih jezera i obmana. Bog je ovde bio prisutan: nisu mu mogli okrenuti leđa. Bog je otvorio brane i pokazivao svoju moć: trojica Mavara su stajala nepomično.
— Šta još gledate? Pođite...
— Treba čekati.
— Šta?
— K raj.
H teli su da sačekaju čas kada će boga zamoriti ta ludost. On se brzo pokaje, tvrdica je.
— Ali ova voda teče hiljadu godina!...
Bolje je ne odgonetati neka čuda. Bolje je čak ne razmišljati suviše o tome, jer tek onda se neće ništa razumeti. Inače, sumnjaće u boga...
— Francuski bog, vidiš...
Ja dobro poznajem prijatelje varvare. Oni su tu, pokolebani u svojoj veri, zbunjeni i od sada spremni da se potčinjavaju. Sanjaju u tome da ih francuska intendantura snabde ječmom i da ih naše trupe u Sahari štite. I stvarno, jednom potčinjeni, steći će materijalna dobra.
Ali sva trojica su od krvi El Mamuna, emira plemena Trarza. (Mislim da sam pogrešio njegovo ime).
Upoznao sam ga kada je bio naš vazal. Primao je zvanične počasti za učinjene usluge, guverneri su ga obogatili a plemena poštovala, i kao da mu ništa nije nedostajalo od vidljivih bogatstava. Ali jedne noći, bez ikakvog povoda, poubijao je oficire koje je pratio kroz pustinju, dokopao se kamila, pušaka i pridružio nepokornim plemenima.
Nazivaju izdajstvom te iznenadne pobune, ta herojska i u isto vreme očajnička bekstva jednog vođe, od sada progonjenog po pustinji, tu kratku slavu, koja će se uskoro ugasiti kao raketa iznad čete iz Atara. Čude se time slučajevima ludosti.
A međutim, istorija El Mamuna bila je istorija mnogih Arapa. On je ostareo. K ad čovek ostari, on razmišlja. Tako je jedne večeri otkrio da je izdao islamskog boga i da je okaljao svoju ruku stežući ruku hrišćana uz naknadu kojom je sve izgubio.
I, zaista, zar je njemu stalo do ječma i mira? Propali ratnik sada se kao pastor seća da je živeo u Sahari, gde je svaki prevoj peska skrivao mnoge opasnosti, gde se logor od duboke noći izdvajao osmatračnicama, gde su priče o kretanju neprijatelja uzbuđivale srca oko logorskih vatri. K ad čovek jednom oseti pučinu, nikada je ne zaboravlja.
Evo ga, danas, bez slave luta po smirenom prostranstvu, lišenom svih čari. Danas je Sahara samo pustinja.
Možda je poštovao oficire koje će biti. Ali je ljubav prema Alahu iznad svega.
— Laku noć. El Mamune.
— Bog te štitio!
Oficiri se umotavaju u pokrivače, opruženi na pesku, kao na splavu, gledaju zvezde. Evo, sve se zvezde polako okreću, čitavo nebo označava vreme. Evo, mesec se priklanja pesku, privučen u ništavilo Njegovom Mudrošću. H rišćani će uskoro zaspati. Još nekoliko trenutaka i samo će zvezde sijati. Onda, da bi se propala plemena vratila negdašnjem sjaju i nastavila progone pod kojima pesak blista, dovoljan će biti slabi krik ovih hrišćana koje će u snu ugušiti... Još nekoliko trenutaka i taj nepopravljivi gest rodiće jedan svet... I pobiše lepe zaspale poručnike.

5.
Danas su me u Džubiju pozvali K emal i njegov brat Mujan; pijem čaj pod njihovim šatorom. Mujan me posmatra ćuteći i, pokrivši usne plavim velom, drži se divlje uzdržano. Jedino K emal razgovara sa mnom i ukazuje mi poštovanje:
— Moj šator, moje kamile, žene robovi, sve je tvoje.
Mujan, ne skidajući oči sa mene, naginje se i šapuće nešto bratu, zatim opet ćuti.
— Šta kaže
— K aže: „Bonafu je ukrao hiljadu kamila od R’Geiba.“
Ja ne poznajem tog kapetana Bonafua, oficira mearistu3 iz čete Atar. Poznajem samo veliku legendu koja kruži o njemu među Mavarima. Govore o njemu sa besom, ali kao o bogu. Njegovo prisustvo podiže vrednost pesku. Danas je opet, ne zna se kako, zaobišao rezue koji su išli ka jugu, ukrao im stotinu kamila primoravajući ih da ga napadnu, da bi spasli svoje blago koje su smatrali bezbednim. I sada, pošto je svojom pojavom arhanđela spasao Atar, ulogorivši se na jednom visokom platou od krečnjaka, uzdiže se tu kao zaloga koje se treba dočepati, i njegova moć je tolika da primorava plemena da krenu u pohod na njegov mač.
Mujan me gleda još oštrije i opet govori.
— Šta kaže?
— K aže: „Sutra ćemo kao rezui poći na Bonafua. Tri stotine pušaka.“
Naslućivao sam nešto. Te kamile koje već tri dana poje na izvoru, ti pokloni, ta revnost. Izgleda kao da se oprema nevidljiva jedrilica. I već se javlja vetar sa pučine koji će je odneti. Zbog Bonafua, svaki korak ka jugu bogati se slavom. Više ne mogu da procenim da li u tim poduhvatima ima mržnje ili ljubavi.
Divno je to što mora biti ubijen jedan tako moćan neprijatelj. Tamo gde se pojavi, obližnja plemena sklapaju svoje šatore, skupljaju kamile i beže, bojeći se da se s njim ne sretnu, ali najudaljenija plemena su obuzeta zanosom kao u ljubavi. Napuštaju mir šatora, zagrljaje, srećan san, otkrivaju da ništa na svetu ne bi bilo vrednije nego da posle dva meseca iscrpljujućeg hoda prema jugu, nesnosne žeđi i čekanja na pustinjskom vetru, iznenada u zoru naiđu na vod iz Atara, i da tu, ako bog dozvoli, ubiju kapetana Bonafua.
— Bonafu je jak — priznade mi K emal.
Znam sada njihovu tajnu. K ao one ljude koji žele jednu ženu, sanjare o njenom nemarnom hodu, prevrću se cele noći, a ravnodušna šetnja koju ona nastavlja u njihovom snu muči ih i sažiže, tako i ove muči daleki hod Bonafua. Odbivši juriš rezua, taj hrišćanin obučen kao Mavar, na čelu svojih dve stotine mavarskih razbojnika, postao je odmetnik na takvom mestu gde bi se najgori od njegovih ljudi, oslobođen stege Francuza, mogao nekažnjeno otrgnuti potčinjenosti i žrtvovati ga na kamenim stolovima svom bogu, tamo gde ih zadržava jedino njegov ugled, gde ih sama njegova slabost plaši. I te noći, usred njihovog glasnog sna, on ravnodušno prolazi i prolazi, a njegov korak odjekuje čak do srca pustinje.
Mujan, još uvek nepomičan kao bareljef od plavog granita, razmišlja u dnu šatora. Jedino sijaju njegove oči i srebrni mač, koji više nije igračka. K ako se promenio otkako je formirao rezu! K ao nikada, oseća svoju nadmoćnost i prezirom me satire; jer on će se poneti do Bonafua, u zoru će poći na put gonjen mržnjom koja ima sve znake ljubavi.
Još jednom se naginje, šapuće bratu, i gleda me.
— Šta kaže?
— K aže, ubiće te, ako te sretne van tvrđave.
— Zašto?
— K aže: „Imaš avione i radio, imaš Bonafua, ali ne poznaješ istinu.“
Mujan, nepomičan u svojim plavim ogrtačima, u naborima kao u statue, osuđuje me:
— K aže: „Jedeš salatu kao koze i svinjetinu kao svinje. Tvoje žene pokazuju bez stida svoje lice“, on ih je video. K aže: „Nikad se ne moliš bogu.“ K aže: „Čemu ti služe tvoji avioni, tvoj radio, tvoj Bonafu, kad ne poznaješ istinu?“
I divim se tom Mavaru koji ne brani svoju slobodu, jer je čovek u pustinji uvek slobodan, koji ne brani svoja vidljiva bogatstva, jer je pustinja gola, već brani tajno kraljevstvo. U tišini peščanih talasa, Bonafu vodi svoju četu kao stari gusar, i zahvaljujući njemu, ovaj logor na K ap-Džubiju više nije ognjište besposlenih pastira. Bonafu kao oluja preti, i zbog njega večeras pričvršćuju šatore. Tišina na jugu je mučna: to je tišina Bonafua! I Mujan, stari lovac, osluškuje kako korača kroz vetar.
K ad se Bonafu vrati u Francusku, njegovi neprijatelji se neće radovati, već će plakati, kao da je njegov odlazak odneo njihovoj pustinji jedan od njenih polova, njihovom životu malo ugleda, i reći će mi:
— Zašto odlazi tvoj Bonafu?
— Ne znam...
Godinama se sukobljavao s njima. Njihova pravila su postala i njegova. Spavao je oslanjajući glavu na njihovo kamenje. Za vreme večitog gonjenja upoznao je, kao i oni, noći iz Biblije, ispunjene zvezdama i vetrom. I, odlazeći, pokazuje da to nije bilo bitno. Namerno napušta trpezu. I Mavari koje prepušta same toj igri gube veru u jedan smisao života, koji više ne obuzima celog čoveka. Pa ipak, hteli bi da veruju u njega:
— Tvoj Bonafu: vratiće se.
— Ne znam.
Vratiće se, misle Mavari. Evropske igre neće ga moći više zadovoljiti, ni bridž po kasarnama, ni unapređenja, ni žene. Progonjen izgubljenom nadmoćnošću, vratiće se tamo gde svaki korak uznemiruje, kao korak ka ljubavi. Smatraće da je ovde život samo jedan doživljaj, a da će tamo naći ono bitno, i otkriće sa gađenjem da je pravo bogatstvo imao samo ovde, u pustinji: tu nadmoćnost peska, noć, tišinu, tu otadžbinu vetra i zvezda. I ako se Bonafu jednog dana vrati, vest će se već prve noći raširiti među odmetnicima. Mavari će saznati da spava negde u Sahari, među svojih dve stotine razbojnika. Tada će u tišini odvesti kamile na izvor. Spremiće hranu od ječma. Proveriće puške. Nošeni mržnjom ili ljubavlju.

6.
— Sakrij me u avion za Marakeš...
Svake večeri u Džubiju ovaj rob Mavara mi je upućivao svoju kratku molbu. A posle, učinivši sve što je mogao, seo bi prekrstivši noge i spremao mi čaj. Sada će biti miran čitav dan, poverivši se, mislio je on, jedinom lekaru koji ga može izlečiti, jedinom bogu koji ga može spasti. Nagnuvši se nad ibrik, razmišljao je o običnim prizorima svog života, o crnim zemljama Marakeša, ružičastim kućama, osnovnim potrebama kojih je bio lišen. Nije se ljutio što sam ćutao i što sam se uzdržavao da ga vratim u život; ja nisam bio čovek kao on, već snaga koju je trebalo pokrenuti, nešto kao pogodan vetar, i nešto što će se jednog dana natkriliti nad njegovom sudbinom.
Međutim, ja, običan pilot, komandant aerodroma u K ap-Džubiju nekoliko meseci, posedujući kao jedino bogatstvo baraku oslonjenu na špansku tvrđavu i u toj baraci: lavor, bokal prljave vode, jedan suviše kratak krevet, nisam imao nikakvih iluzija o svojoj moći:
— Stari Bark, videćemo...
Svi robovi se zovu Bark; on se, dakle, zvao Bark. Uprkos četiri godine ropstva, još se nije pomirio sa sudbinom; sećao se da je bio kralj.
— Šta si radio, Bark, u Marakešu?
U Marakešu, gde su njegova žena i troje dece svakako još živeli, obavljao je divan zanat:
— Bio sam gonič stada i zvao se Mohamed!
K aidi su ga dole pozivali:
— Imam dva vola na prodaju, Mohamede. Idi ih traži u planini. Ili pak:
— Imam hiljadu ovaca u ravnici, odvedi ih gore, ka pašnjacima.
I Bark, sa skiptrom od maslinove grančice, odvodio ih je. Jedini odgovoran za stada ovaca, usporavajući one najhitrije, koje će se ojagnjiti, podbadajući one lenje, išao je okružen poverenjem i pokornošću. Jedini je poznavao obećane zemlje ka kojima su se kretali, jedini je po zvezdama čitao put, mučen saznanjem koje nije delio sa ovcama, sam je u svojoj mudrosti određivao vreme odmora i pojila. I stojeći noću dok su one spavale, obuzet nežnošću prema tolikoj neukoj slabosti, i utonuvši u vunu do kolena, Bark, lekar, prorok i kralj, molio je za svoj narod.
Jednog dana su mu se približili Arapi:
— Pođi s nama da tražiš stoku na jugu.
Morao je dugo hodati, i kad je posle tri dana duboko zašao u jedan planinski usek, nedaleko od odmetnika, spustiše mu ruku na rame, krstiše ga imenom Bark i prodaše.
Poznavao sam i druge robove. Išao sam svakog dana pod šator da pijem čaj. Opružen tu, bosonog po tepihu od debele vune, koji predstavlja raskoš za nomade, i na kojem oni za nekoliko časova ostvare svoje boravište, uživao sam u odlasku dana. U pustinji se oseća kako vreme odmiče. Pod suncem koje prži čovek se približuje noći, svežem vetru koji će okupati udove i sprati znoj. Pod žarkim suncem životinje i ljudi, neizbežno, kao prema smrti, idu ka tom velikom pojilištu. Stoga dokolica nikad nije uzaludna. I ceo dan je lep, kao oni putevi što vode moru.
Poznavao sam te robove. Ulaze u šator onda kad je šef izvukao iz sanduka mangal, ibrik i čaše, iz onog sanduka punog besmislenih predmeta, katanaca bez ključeva, vaza bez cveća, jeftinih ogledala, starog oružja, i koji, rasuti tako po pesku, podsećaju na brodolom.
Onda rob, ćuteći, stavlja suve grančice ispod mangala, raspaljuje vatru, puni ibrik, napreže svoje mišiće kadre da iščupaju kedar iz korena, a obavlja posao jedne devojčice. Miran je. Obuzet je igrom: spremanjem čaja, negovanjem kamila, hranom. Po žarkom danu iščekivati noć, a u ledenoj zvezdanoj noći želeti toplotu dana. Srećne su zemlje severa kojima godišnja doba pričaju, leti bajku o zimi, zimi bajku o suncu, tužne su tropske zemlje gde se u toj sparini ništa ne menja, ali srećna je takođe Sahara, gde dan i noć tako jednostavno uljuljkuju ljude u nadama.
Ponekad, šćućuren pred vratima, crni rob uživa u večernjem povetarcu. Uspomene se više ne vraćaju u to telo pritisnuto ropstvom. Jedva ako se i seća časa kada je otet, udaraca, uzvika, onih ruku koje su ga bacile u ovu noć. Od tog časa on tone u čudan san, lišen kao slepac svojih sporih reka u Senegalu ili belih gradova južnog Maroka, kao gluv čovek lišen dragih glasova. Ovaj crnac nije nesrećan, on je nemoćan. K ad jednog dana upadne u život nomada, seleći se s njima, lutajući po pustinji, šta će ubuduće sačuvati zajedničko sa prošlošću, ognjištem, ženom i decom koja su za njega isto tako mrtva kao i mrtvaci?

Ljudi koji su dugo živeli od jedne velike ljubavi, a zatim bili lišeni nje, zamaraju se nekad tom velikom usamljenošću. Ponizno prilaze životu i od osrednje ljubavi grade svoju sreću. Prijatno im je da se lišavaju, da budu pokorni i da postanu neosetljivi kao stvar. Rob je gord što loži vatru gospodaru.
— Evo uzmi — kaže ponekad gospodar robu.
To je trenutak kada je gospodar dobar prema robu zato što je pošteđen svih zamaranja, žege, i što se zajedno približavaju svežini noći. I daje mu šolju čaja. A rob će, preterano zahvalan za tu šolju, poljubiti noge gospodaru. Roba nikad ne okivaju lancima. Nije ni potrebno! K oliko je on veran! K ako se u sebi mudro odriče crnog svrgnutog kralja: on je samo srećan rob.
Ipak, jednog dana će ga osloboditi. K ad bude suviše star da bi mogao zaraditi hranu ili odelo, daće mu neograničenu slobodu. Tri dana će se uzaludno nuditi od šatora do šatora, svakog dana sve slabiji, i na kraju trećeg dana leći će mudro na pesak. Video sam ih u Džubiju da tako umiru nagi. Mavari su bili očevici njihove agonije, i, bez svireposti, mavarska deca su se igrala blizu tamne olupine, i, u zoru, bezazleno, ali ne podsmevajući se starom sluzi, trčala su da vide da li se još miče. To je bilo prirodno. Bilo je kao da su mu kazali: „Dosta si radio, zaslužio si san, idi spavaj.“ Još uvek opružen, osećao je glad kao neku vrtoglavicu, a ne nepravdu koja jedino muči. Postepeno se vraćao zemlji. Sunce ga je isušilo, zemlja primala. Posle trideset godina rada, stekao je pravo na san i zemlju.
Prvi koga sam sreo nije jadikovao, ili nije imao na koga. Naslućivao sam u njemu neko nejasno povinovanje, bio je kao izgubljeni planinac na ivici snage, što leže na sneg i uvija se u svoje snove i sneg. Nije me mučila njegova patnja. Malo sam u nju verovao. Ali sa smrću čoveka umire i jedan nepoznati svet i pitao sam se kakve su se vizije gasile u njemu. K oje su to senegalske plantaže i beli gradovi južnog Maroka tonuli postepeno u zaborav. Nisam mogao znati da li su se u ovoj crnoj masi jednostavno ugasile jadne brige: pripremati čaj, pojiti stoku... da li je zaspala jedna ropska duša, ili je, vaskrsnut oživelim uspomenama, umro čovek u svoj svojoj veličini. Gruba kost lobanje bila je kao stari kovčeg s blagom. Nisam znao kakve su se šarene svile, praznične slike, tragovi tako neuobičajeni ovde, tako nekorisni u ovoj pustinji, spasli propasti. Taj sanduk je tu, okovan i težak. Nisam znao koji se deo sveta, za vreme džinovskog sna, razdvajao u čoveku, razdvajao u toj savesti i tome telu koje se postepeno vraćalo u tamu i početak.
— Bio sam gonič stada, i zvao sam se Mohamed...
Bark, crni rob, bio je prvi za koga znam da je izdržao... To što su Mavari oskrnavili njegovu slobodu, i što je za jedan dan postao go više nego novorođenče, nije značilo ništa za njega. I bog tako za jedan čas opustoši svojim olujama sve što čovek stekne. Ali Mavari su više skrnavili njegovu dušu nego njegova dobra. A Bark nije klonuo dok je cele godine radio da bi zaradio hleb, kao što su toliki drugi robovi koji su ubili u sebi jadnog goniča stoke.
Bark nije živeo u ropstvu kao što ljudi umorni od čekanja žive u polusreći. Nije hteo da se raduje dobroti gospodara. Sačuvao je odsutnom Mohamedu tu kuću koju je taj Mohamed nosio u svojoj duši. Tu tužnu praznu kuću, ali u kojoj niko drugi neće stanovati. Bark je ličio na onog sedog čuvara koji umire veran u travi drvoreda i dosadnoj tišini.
On nije govorio: „Ja sam Mohamed ben Lausin“, već „zvao sam se Mohamed“, sanjajući o danu kada će vaskrsnuti ta zaboravljena ličnost, koja će svojim samim vaskrsavanjem ukloniti lik roba. K atkada u tišini noći vraćale su mu se uspomene, jasne kao pesma iz detinjstva. „Usred noći“, pričao nam je mavarski tumač, „usred noći je govorio o Marakešu i plakao.“ U usamljenosti niko ne može izbeći to vraćanje u prošlost. U njemu se probudio onaj drugi, iznenada, uvukao se u njegovo telo, tražio da zagrli ženu u toj pustinji gde se nikada nije pojavila nijedna žena, Bark je slušao žubor izvorske vode tamo gde nijedan izvor nikada ne teče. I Bark se zatvorenih očiju prenosio u belu kuću, uvek pod istom zvezdom, tamo gde ljudi žive u kućama sličnim jazbinama i gde se prilagođavaju vetru. Ispunjen starim nežnostima, tajanstveno oživljenim, Bark je dolazio k meni. H teo je da mi kaže da je spreman, da su sve njegove nežnosti spremne, i čeka samo da se vrati kući da ih izlije. Dovoljan bi bio jedan moj znak. I Bark se smešio, ukazao mi je na podvalu na koju ja svakako još nisam mislio:
— Sutra ide pošta... Sakrićeš me u avion koji ide u Agadir ..
— Jadni stari Bark!
Odsečeni od sveta, kako bismo mu mogli pomoći da pobegne? Mavari bi se sutradan, bog zna kakvim pokoljem, osvetili zbog krađe i uvrede. Zaista sam pokušavao da ga kupim, a pomagali su mi u tome mehaničari s pomoćnog aerodroma Loberg, Maršal, Abgral, ali Mavari ne sreću svakog dana Evropljane koji traže roba. Zloupotrebljavaju to.
— Dvadeset hiljada franaka.
— Misliš da smo ludi?
— Gledaj samo kako su mu mišice jake...
I tako su prolazili meseci.

Najzad, Mavari su popustili u svojim zahtevima i, uz potporu prijatelja iz Francuske, kojima sam pisao, bio sam u stanju da kupim starog Barka.
Dugo se pregovaralo. Čitavih osam dana. Petnaest Mavara i ja, sedeći u krugu, na pesku, cenkali smo se. Jedan prijatelj vlasnika, a i moj, Zin Uld Ratari, razbojnik, potajno mi je pomagao:
— Prodaj ga, u svakom slučaju ćeš ga izgubiti — govorio mu je on po mojim savetima. — Bolestan je. Bolest se odmah ne vidi, ali tinja. Jednog dana, naduće se odjednom. Brzo ga prodaj Francuzu.
Obećao sam proviziju jednom drugom razbojniku, Ražiu, ako mi bude pomogao da zaključim kupovinu, i Raži je dovodio u iskušenje vlasnika:
— Sa novcem ćeš kupiti kamile, puške, municiju. Moći ćeš da uđeš u rezu i da ratuješ protiv Francuza. I tako doneseš iz Atara tri ili četiri mlada roba. Prečisti sa ovim starim.
I prodali su mi Barka. Držao sam ga šest dana u baraci pod ključem, jer ako bi lutao pre polaska aviona, Mavari bi ga uhvatili i opet preprodali. Ali oslobodio sam ga ropstva. K akva je to ceremonija bila! Došao je marabut4, zatim bivši vlasnik i Ibrahim, said Džubija. Ova tri razbojnika, koji bi mu na dvadesetak metara od tvrđave tako rado odsekli glavu, i to samo da bi meni napakostili, toplo su ga grlili i potpisali zvanični akt.
— Ti si sada naš sin.
Po zakonu, bio je i moj.
I Bark zagrli sve svoje očeve.

Sve do polaska mirno je proživeo dane ropstva u našoj baraci. Dvadeset puta dnevno zamišljao je taj laki put: sići će iz aviona u Agadiru, i na aerodromu daće mu autobusku kartu za Marakeš. Bark se igrao slobodnog čoveka kao što se dete igra istraživača: taj korak u životu, taj autobus, ta gomila, ti gradovi koje će uskoro opet videti!...
Loberg me je tražio u ime Maršala i Abgrala. Ne treba da Bark umre od gladi kad se iskrca. Dali su mi za njega hiljadu franaka; i tako će Bark moći da traži posao.
Setio sam se onih starih dama dobrotvorki, koje „prilažu“ udeljujući dvadeset franaka, i traže zahvalnost. Dajući hiljadu, mehaničari Loberg, Maršal, Abgral, nisu smatrali da čine milosrđe, a još manje da traže zahvalnost. Nisu postupili ni iz sažaljenja, kao te stare dame koje sanjaju o sreći.
Jednostavno su, da bi jednom čoveku vratili dostojanstvo, priložili svoj deo. Znali su vrlo dobro, kao i ja sam, da će kad pijanstvo povratka prođe, prva prijateljica Barku biti beda, i da će se on već kroz tri meseca mučiti negde na pruzi, vadeći pragove. Biće manje srećan nego kod nas u pustinji. Ali on ima pravo da bude među sebi ravnima.
— H ajde, stari Bark, idi i budi čovek.
Avion je drhtao spreman za polazak. Bark je poslednji put pogledao ogromnu pustoš K ap-Džubija. Dve stotine Mavara se okupilo oko aviona da vide kako izgleda rob na ulazu u život. U slučaju kvara na avionu opet bi ga se dočepali.
Pomalo uznemireni što ga izlažemo opasnosti šaljući ga u svet, mi smo pozdravljali naše pedesetogodišnje novorođenče.
— Zbogom, Bark!
— Ne.
— K ako ne?
— Ne. Ja sam Mohamed ben Lausin.

Poslednje vesti o njemu smo dobili od Arabljanina Abdalaha, koji je, na našu molbu, pomogao Barku u Agadiru.
Autobus je išao samo uveče i Bark je ceo dan imao na raspolaganju. Najpre je, ćuteći, tako dugo lutao po malom gradu da je Abdalah naslutio da je nespokojan, i uznemiri se:
— Šta ti je?
— Ništa...
Najednom slobodan, Bark još nije bio svestan svog vaskrsenja. Osećao je potajnu sreću, ali van te sreće nije postojala velika razlika između Barka kakav je bio juče i Barka kakav je danas. Od sada je i on ravnopravno mogao da deli to sunce sa drugim ljudima, i da s pravom sedi tu, u hladu arapske kafane. I seo je. Naručio je čaj za Abdalaha i sebe. To je bio njegov prvi gest slobodnog čoveka; njegova moć bi ga morala preobraziti. Ali kelner mu bez čuđenja nasu čaja kao da je gest običan. Nije osećao da je, sipajući čaj, slavio slobodnog čoveka.
— H ajdemo dalje — reče Bark.
Uspeše se na K asbah, koji dominira Agadirom.
Male berberske igračice im priđoše. Izražavale su toliko pitome blagosti da je Bark verovao da će oživeti: nesluteći, one su ga primile u život. Uzevši ga za ruku, ponudiše mu ljubazno čaj, onako kako bi ponudile svakom drugom. Bark je želeo da priča o svom vaskrsenju. Blago su se smejale. Bile su zadovoljne pošto je i on bio zadovoljan. Reče, da bi ih zadivio: „Ja sam Mohamed ben Lausin.“ Ali to ih nije mnogo iznenadilo. Svi ljudi imaju neko ime, a toliki se vraćaju iz daljine...
Povukao je Abdalaha opet u grad. Lutao je između jevrejskih dućančića, posmatrao more, razmišljao o tome da sada može ići gde mu je volja, da je slobodan... Ali ta sloboda mu je izgledala gorka, jer je otkrila koliko mu je nedostajala veza sa svetom.
Onda kad je jedno dete prošlo, Bark ga je blago pomilovao po obrazu. Dete se nasmešilo. Ne laska on gospodarevom sinu. Bark je pomilovao jedno slabačko dete i ono se nasmešilo. To dete je probudilo Barka i otkrilo mu da znači nešto više na zemlji zbog jednog slabog deteta koje mu se zahvalilo osmehom. Naslućivao je nešto, i sada je koračao krupnim koracima.
— Šta tražiš? — pitao je Abdalah.
— Ništa — odgovorio je Bark.
Ali kad je na zavijutku jedne ulice naleteo na grupu dece koja su se igrala, zaustavio se. To je bilo tu. Nemo ih je posmatrao. Zatim, udaljivši se ka jevrejskim dućančićima, vratio se natovaren poklonima. Abdalah se naljutio:
— Budalo, čuvaj novac!
Ali Bark više nije slušao. Ozbiljno pozva svako dete. I ručice se ispružiše ka igračkama, grivnama, papučama zlatom izvezenim. I deca su, držeći čvrsto svoje blago, divlje bežala.
K ad su ostala deca iz Agadira saznala za novost, dotrčala su k njemu: Bark ih je nežno oterao papučom, izvezenom zlatom. I u okolini Agadira i druga deca su, podstaknuta tom grajom, i vikom, dojurila do crnog boga i, držeći se grčevito za njegovo staro robovsko odelo, tražila svoj deo. Bark se upropašćavao.
Abdalah je verovao da je „poludeo od radosti“. Ali ja mislim da Bark nije rasipao svoju suvišnu radost.
Pošto je bio slobodan, posedovao je bitna dobra: pravo da bude voljen, da korača ka severu ili jugu i da svojim radom zarađuje hleb. Čemu novac... sada je osećao, kao što se oseća duboka glad, potrebu da bude čovek među ljudima, vezan s njima. Igračice iz Agadira su bile nežne prema starom Barku, ali rastao se od njih lako, kao što je i došao. Nije im bio potreban. Onaj sluga iz arapske kafane, ti prolaznici po ulicama, svi su poštovali u njemu slobodnog čoveka i podjednako delili s njim sunce, ali niko nije pokazao da im je bio potreban. Bio je slobodan, beskrajno, nije dodirivao zemlju. Nije mu sputavala hod ona težina ljudskih odnosa, one suze, rastanci, prebacivanja, radosti, sve ono čemu se čovek raduje ili žalosti pri svakom pokretu, one bezbrojne veze što ga za druge vezuju i terete. I nad Barkom su se već natkrilile mnogobrojne nade...
Barkova vladavina je počinjala u tom sjajnom zalasku sunca nad Agadirom, u toj svežini koja je za njega tako dugo bila jedino boravište. Približavao se čas polaska, Bark je zapljusnut plimom dece kao nekada svojim ovcama, išao napred, urezujući svoju prvu brazdu u život. Sutra će se vratiti bedi, svojima, odgovoran za više života nego što će možda njegove ruke moći ishraniti, ali ovde je već osećao svoj pravi teret. K ao arhanđeo koji je suviše lak da živi životom ljudi, i koji je, da bi se održao na zemlji, podvalio, zašivši olovo u pojas, tako je i Bark teško koračao, a zemlji su ga vukla mnogobrojna deca kojoj su bile potrebne papuče zlatom izvezene.

7.
Takva je pustinja. K uran, koji je samo pravilo života, pretvara pesak u carstvo. Usred Sahare, na izgled prazne, odigrava se potajna drama koja pokreće ljudske strasti. Pravi život pustinje nije u pohodima plemena za ispašom, već u toj drami koja se još odvija. K akva je suštinska razlika između potčinjenog peska i onog drugog! Da li je to tako za sve ljude? Pred ovom preobraženom pustinjom sećam se igara iz svog detinjstva, mračnog i pozlaćenog parka, koji smo naselili bogovima, sećam se kraljevine bez granica, koju smo izvlačili iz onog četvrtastog kilometra, koji nismo nikada potpuno upoznali, nikada pretražili. Stvorili smo zatvoreni svet, gde su koraci imali cilj, gde su stvari imale smisla, što nije bilo ni u jednom drugom svetu. Postavši ljudi i živeći pod drugim zakonima, pitamo se šta je ostalo od parka punog uspomena iz detinjstva, od parka čarobnog, hladnog, sunčanog, čiji mali zid od sivog kamena sada, kad se vraćamo, obilazimo sa očajanjem spolja, čudeći se da smo u jednom tako malom prostoru stvorili svoj beskrajni svet i shvatajući da se više nikada u njega nećemo vratiti, jer bi se trebalo vratiti igrama a ne parku.
Ali više nema izdvojenosti. K ap-Džubi, Sisnero, Puerto K ansado, la SagueEl-H amra, Dora, Smara, više nemaju misterija. H orizonti ka kojima smo jurili ugasili su se jedan za drugim, kao oni insekti koji gube boju čim upadnu u klopku toplih ruku. Oni koji su ih tražili nisu bili igračke u rukama iluzije. Nismo se varali kad smo prilazili tim otkrićima. Nije se ni sultan iz H iljadu i jedne noći varao, tražeći tako nežnu materiju kao što su njegove lepe robinje, koje su jedna po jedna nestajale u zoru u njegovom naručju, gubeći pri najmanjem dodiru zlato sa svojih krila. H ranili smo se činima peska, drugi će možda tu bušiti petrolejske izvore i obogatiti se svojom robom. Ali doći će suviše kasno. Zabranjene oaze ili netaknuti prah školjki poklonili su nam ono što im je najdragocenije: pružili su nam samo jedan čas predanosti, mi smo ga proživeli.

Pustinja? Mogao sam jednog dana da joj se približim srcem. Za vreme jednog leta u Indokinu, 1935, opet sam se našao u Egiptu, na granici Libije, zaglibivši se u pesak kao u mulj i mislio sam da ću tu i umreti. Evo kako je to bilo.

VII
U SRCU PUSTINJE

1.
Nadletevši Mediteran, naišao sam na niske oblake. Spustio sam se na dvadeset metara. Pljusak je udarao o prozorčiće, more kao da se pušilo. Naprežem se da dobro vidim da ne udarim u katarku broda.
Moj mehaničar, Andre Prevo, pali mi cigarete.
— K afe...
Iščeze u zadnji deo aviona i vrati se sa termosom. Pijem. S vremena na vreme pritiskam ručicu za gas, da bih održao dve hiljade sto obrtaja. Bacam pogled na cifarnike: moji podanici su poslušni, svaka igla je na svom mestu. Bacam letimičan pogled na more, koje se pod kišom isparava kao veliki topao bazen. K ada bih imao hidroavion, žalio bih što je tako „izdubljeno“. Ali ja imam avion. Izdubljeno ili ne, ne mogu se tu spustiti. I to mi, ne znam zašto, pruža neko nestvarno osećanje sigurnosti. More pripada svetu koji nije moj. Ovde me se ni kvar ne bi ticao, ne bi predstavljao opasnost za mene: nisam opremljen za more.
K iša se stišava, posle sat i po letenja. Oblaci su još uvek vrlo niski, ali svetlost ih već zari kao širok osmeh. Obožavam to sporo pripremanje lepog vremena. Naslućujem iznad glave lagani beli pamuk. Skrećem da bih izbegao pljusak; više nije potrebno proći pored njega. I evo prve pukotine...
Naslutio sam je iako je nisam video, jer ispred mene, na moru, primećujem dugu šarenu brazdu livade, kao neke svetlozelene i duboke oaze, slične onoj sa ječmenim poljima koja su mi u južnom Maroku stezala srce, kad sam se, prešavši tri hiljade kilometara peska, vraćao iz Senegala. I ovde takođe imam osećaj da prilazim naseljenoj oblasti i obuzima me laka radost. Okrećem se Prevou:
— Gotovo je, u redu je!
— Da, u redu je...

Tunis. Dok me snabdevaju gorivom, potpisujem isprave. U trenutku kad napuštam kancelariju, čujem neko „pluf“ kao pri gnjuranju. Jedan od onih potmulih šumova, bez odjeka. Istog trenutka sećam se da sam čuo sličan zvuk: eksplozija u garaži. Dva čoveka su poginula od tog hrapavog kašlja. Okrećem se putu koji preseca pistu: podiglo se malo prašine, dvoja brzih kola su se sudarila i ukočila odmah kao da su se sledila. Jedni trče ka njima, drugi ka nama.
— Telefonirajte... Lekar...Glava...
Osećam kako mi se srce steže. U tihoj obasjanoj noći, zla kob je upravo sada ostvarila svoj smeli poduhvat. Upropašćena jedna lepota, inteligencija ili jedan život... I razbojnici su putovali po pustinji, ali niko nije čuo njihove gipke korake po pesku. U logoru se čula samo kratka graja rezua. Zatim je sve ponovo tonulo u zlatnu tišinu. Isti mir, ista tišina... Neko kraj mene govori o frakturi lobanje. Ne želim ništa da znam o toj nepokretnoj i krvavoj glavi, okrećem leđa putu i polazim ka avionu. Neka pretnja pritisnu mi srce. I taj šum ću uvek odmah prepoznati. K ad budem sa dvesta sedamdeset kilometara na sat strugao po mom crnom platou, prepoznaću isti promukli kašalj: isto „han“! sudbine koja nas je čekala na sastanak.
K renuo sam za Bengazi.

2.
Na put. Imamo još dva sata do noći. Skinuo sam crne naočare kad sam se približio Tripolitaniji. I pesak se žuti kao zlato. Bože, kako je ova planeta pusta! Reka, senke, ljudska naselja, opet mi izgledaju stvorene nekim srećnim slučajem. K akve stene i pesak!
Ali sve mi je to čudno, ja živim u oblasti leta. Osećam kako se spušta noć u koju se čovek kao u hram zatvara, gde se sa tajnama glavnih obreda predaje bespomoćnom razmišljanju. Sav taj profani svet se gubi i iščeznuće. Ceo taj predeo se kupa u bledoj svetlosti, ali nešto već iščezava. Ne poznajem ništa, uveravam vas, ništa što bi bilo vredno ovog trenutka. Oni koji su okusili neobjašnjivu ljubav letenja razumeju me dobro.
Postepeno, dakle, napuštam sunce. Ostavljam velike pozlaćene površine, koje bi me u slučaju kvara primile... Napuštam obeležja koja bi mi služila kao putokaz. Ostavljam planinske strane obasjane suncem, koje bi mi pomogle da izbegnem opasnost. Ulazim u noć. Plovim. Za mene ne postoji ništa više osim zvezda...
Svet lagano umire. Svetlost mi postepeno nedostaje. Polako se mešaju nebo i zemlja. Zemlja se uzdiže i izgleda da će se rasplinuti kao Para. Prve zvezde već trepere kao u zelenoj vodi. Proći će dosta vremena dok se one ne pretvore u čvrste dijamante. Moraću još dugo čekati da bih prisustvovao nemoj igri zvezda padalica. Neki put sam usred noći video toliko tih žižaka što jure da mi se pričinjavalo da čujem duvanje jakog vetra među zvezdama.
Prevo proba stalne i pomoćne lampe. Stakla električnih lampi zavili smo crvenim papirom.
— Još jedan sloj...
On dodaje još jedan sloj, proba kontakt. Svetlost je ipak suviše jasna. I kao kod fotografa, prekrila bi velom bledu sliku spoljašnjeg sveta. Uništila bi laku skramu koja se, katkada noću, hvatala po predmetima. Noć se sasvim spustila. Ali to još nije pravi život. Tu je mesečev srp. Prevo nestaje u zadnjem delu aviona i vraća se sa sendvičem. Štrpkam jedan grozd. Ali nisam gladan. Nisam ni gladan ni žedan. Ne osećam nikakav umor, čini mi se da bih tako vozio deset godina.
Mesec je iščezao.

Bengazi se pojavljuje u mrkloj noći. Bengazi leži u dnu duboke tame, nikakva svetlost ga ne najavljuje. Primetio sam grad tek kada sam bio nad njim. Tražio sam teren, a tad se njegovi crveni signali upališe. Svetlost ocrtava crni pravougaonik. K ružim. Svetlost jednog reflektora uperena u nebo penje se pravo, kao mlaz plamena, kruži i po zemlji ocrtava zlatan put. Opet kružim, da bih dobro zapazio prepreke. Divna noćna oprema ovog aerodroma. Smanjujem brzinu i ronim kao u duboku vodu.
Aterirao sam u dvadeset i tri časa po lokalnom vremenu. Rulam prema faru. Oficiri i vojnici, najuglađeniji na svetu, čas se pojavljuju a čas nestaju na jakoj svetlosti reflektora. Uzimaju mi isprave i snabdevaju gorivom. Moj prolaz će za dvadeset minuta biti u redu.
— Napravite krug iznad nas, da bismo znali da je uzletanje uspelo.
Idem dalje.
Rulam po ovom zlatnom putu, ka otvoru bez prepreka. Moj avion tipa simun diže se još pre nego što je došao do kraja piste... Reflektor me prati i smeta mi pri upravljanju. Najzad me ostavlja, naslutili su da me svetlost zasenjuje. Zaokrećem i penjem se, kada me reflektor opet zaseni u lice, ali odmah me ostavlja i uperi zlatnu frulu na drugu stranu. Osećam krajnju uljudnost u toj obazrivosti. I sada se opet okrećem u pravcu pustinje.
Meteorološke stanice Pariza, Tunisa i Bengazija javile su da mi je za leđima vetar brzine trideset do četrdeset kilometara na čas. Računam da imam još da pređem tri stotine kilometara. K rećem desno prema sredini segmenta koji spaja Aleksandriju sa K airom. Tako ću izbeći zabranjene zone obale i uprkos nepoznatim strujama, dokopaću se bilo desne bilo leve strane svetlosti jednog ili drugog grada, ili bar onih iz doline Nila. Ako se vetar ne bude menjao, leteću tri sata i dvadeset minuta. Ako se bude stišao, tri sata i četrdeset pet. I gutam sada hiljadu pet stotina kilometara pustinje.
Mesec je iščezao. Sve do zvezda rastegla se crna smola. Neću primetiti nikakvu svetlost, neću imati nikakvo obeležje, a kako nemam radio, pre Nila neću primiti nijedan ljudski znak. Čak ne pokušavam da gledam išta drugo sem kompasa i mog žiroskopa. Jedino me interesuje kako se na tamnom ekranu instrumenata sporo kreće uska linija radijuma. K ad se Prevo pomeri, ja blago ispravljam promene centriranja. Dižem se na dve hiljade metara, gde su, kako sam obavešten, vetrovi povoljni. U dugim razmacima palim lampu da bih pogledao cifarnik na motorima, jer nisu svi osvetljeni, ali veći deo vremena ostajem u mraku među mojim sićušnim sazvežđima, koja rasipaju istu blagotvornu svetlost kao i zvezde, istu večitu i tajnu svetlost, koja govori istim jezikom. Čitam knjigu nebeske mehanike kao astronomi. I ja sam prilježan i čist. Sve se ugasilo u spoljnjem svetu. Prevo je zaspao, pošto se dugo opirao, a meni prija ta samoća. Oko mene je huka motora, a preda mnom sve te mirne zvezde.
Međutim, razmišljam. Mesec je iščezao, a lišeni smo radija. Nikakva veza, ma koliko slaba, neće nas više vezivati za spoljni svet, sve dok se ne sučelimo sa odbleskom Nila. Mi smo van svega, jedino nas motor održava i pomaže nam da istrajemo u toj samoći tame. Prelazimo veliku mračnu dolinu iz bajki, dolinu iskušenja. Ovde nema pomoći. Ovde se greške ne opraštaju. Predati smo na milost i nemilost bogu.
Iskra svetlosti se probija kroz pukotinu električnog standarda. Budim Prevoa da bi ugasio. Prevo se u mraku pokreće kao medved, frkće, ide napred. Iskra svetlosti nestaje pod maramicom i crnom hartijom. Iščezla je. Stvorila je prelom u ovom svetu. Nije bila ista kao bleda i daleka svetlost radijuma. To je bila svetlost noćnih kabarea, a ne svetlost zvezda. Ali ona me je naročito zasenjivala, potiskujući druga svetlucanja.
Tri sata letenja. Neka svetlost, na izgled jaka, izbi s desne strane. Posmatram. Jedna duga svetla brazda, dotle nevidljiva, zakačila se za lampu na kraju krila. To je svetlucanje s prekidima, čas se pojavi, čas iščezne: evo ulazimo u oblak. On pada na moju lampu. Više bih voleo da imam čisto nebo. K rilo se obasjalo pod tim svetlosnim krugom. Svetlost ostaje i dalje, učvršćuje se, zrači i stvara dole ružičasti buket. Jaki vihori me ljuljaju. Plovim negde u vetru kumulusa, a ne znam mu debljinu. Penjem se do dve hiljade pet stotina metara i ne izlazim na površinu. Ponovo se spuštam na hiljadu metara. Buket cveća je još uvek tu, nepomičan i sve sjajniji. Dobro. U redu. Utoliko gore. Mislim na nešto drugo. Videćemo kad ćemo se izvući odatle. Ali ja ne volim tu svetlost sumnjive krčme.
Računam: „Ovde malo poigravam, i to je normalno, ali uprkos čistom nebu i visini, izdržao sam vihore duž celog puta. Vetar se nije smirio i moram prestići brzinu od tri stotine kilometara na čas.“ Najzad, ništa ne znam određeno, pokušaću da se orijentišem kad budem izašao iz oblaka.
I izašli smo. Buket je najedanput nestao. A to iščezavanje je novi znak. Gledam napred i primećujem, ukoliko se može išta primetiti, uzanu dolinu na nebu i zid sledećeg kumulusa. Buket je opet oživeo.
Samo ću za nekoliko trenutaka izaći iz ovog slepila. Posle tri i po sata letenja počinjem da se uznemiravam, jer se približavam Nilu, ako sam išao kao što mislim. Sa malo sreće možda ću moći da ga opazim kroz prolaze, ali njih nema tako mnogo. Ne usuđujem se još da se spustim: ako slučajno nisam tako brz kao što mislim, još sam iznad visokog terena.
Ne osećam nikakvo nespokojstvo, jednostavno, bojim se da sam izgubio vreme. Ali povlačim granicu svom spokojstvu: četiri sata i četvrt letenja. Posle tog vremena, čak po najslabijem vetru, a takav nije bio, prešao bih dolinu Nila.
K ad sam dospeo do ivice oblaka, buket sve brže baca svetlost kao pri pomračenju, a zatim se odjednom ugasi. Ne volim ovo šifrovano opštenje s noćnim demonima.
Ispred mene iskrsnu jedna zelena zvezda i zasija kao svetionik. Da li je to zvezda ili kula svetilja? Nimalo ne volim tu natprirodnu svetlost, tu zvezdu čarobnicu, taj opasni zov.
Prevo se probudio i osvetljava cifarnik motora. Odgurnuo sam i njega i lampu. Upravo sam došao do te pukotine između dva oblaka i koristim da pogledam dole. Prevo opet spava.
Uostalom, nema šta da se vidi.
Četiri sata i pet minuta leta. Prevo je seo pored mene:
— Trebalo bi da stignemo u K airo...
— I ja mislim...
— Je li to zvezda ili svetionik?
Smanjio sam malo šum motora, to je svakako probudilo Prevoa. Osetljiv je na svaku promenu šuma pri letu. Počinjem da se lagano spuštam, da bih se provukao ispod oblaka.
Sada razgledam kartu. Na svaki način približio sam se obalama O: ništa ne rizikujem. Još uvek se spuštam i okrećem ka severu. Tako će mi svetlost udariti u prozore. Sigurno sam ih prešao, pojaviće mi se s leve strane. Sada letim ispod kumulusa. Idem pored jednog drugog oblaka, koji se s leve strane spušta niže. Okrećem se, da ne bih upao u njegovu mrežu, idem ka severuseveroistoku.
Ovaj oblak silazi nesumnjivo još niže i zaklanja mi deo horizont. Ne smem više da gubim visinu. Dopro sam do kote 400 na mom visinometru, ali ne znam kakav je ovde pritisak. Prevo se naginje.
Vičem mu: „Leteću do mora, najzad ću se spustiti u more, da ne bih udario . .
Uostalom, nema dokaza da se već nisam izgubio u moru. Tama pod tim oblakom je potpuno neprobojna. Priljubljujem se uz prozor. Pokušavam da nešto vidim, da otkrijem neku svetlost, znak. Ja sam čovek koji pretražuje po pepelu. Ja sam čovek koji se trudi da otkrije iskru života na dnu ognjišta.
— Svetionik!
U isto vreme smo videli tu klopku kako se pali i gasi! K akva ludost! Gde je bio taj svetionik fantom, taj zov noći? Jer u istom trenutku Prevo i ja smo se nagnuli da bismo ga otkrili na tri stotine metara ispod naših krila, kad odjednom...
— Ah!
Mislim da ništa drugo nisam rekao. Verujem da ništa drugo nisam osetio sem strašan prasak koji je uzdrmao naš svet iz temelja. Udarili smo o zemlju sa dvesta sedamdeset kilometara brzine.
Verujem da u sledećoj stotinki sekunde nisam čuo ništa drugo osim eksplozije velike purpurne zvezde u koju ćemo nas dvojica utonuti. Ni Prevo ni ja nismo bili ni najmanje uzbuđeni. Primećujem samo da nešto očekujem, da očekujem onu sjajnu zvezdu, u koju smo morali istog časa da propadnemo. Ali crvene zvezde više nije bilo. Osetili smo kao neki zemljotres što pustoši našu kabinu, čupajući prozore, bacajući pleh na stotine metara, ispunjavajući nas svojom tutnjavom. Avion je treperio kao nož bačen sa daljine u tvrdo drvo. I taj bes nas je uzdrmao. Jedna sekunda, dve sekunde... Avion je još uvek drhtao i ja sam sa ogromnim nestrpljenjem očekivao kada će zalihe benzina eksplodirati i avion pući kao granata. Ali podzemni potresi su i dalje trajali, a nisu doveli do konačne erupcije. Nisam ništa razumeo u ovom nevidljivom radu. Nisam razumeo ni to drhtanje, ni taj bes, ni to beskrajno odlaganje... pet sekundi, šest sekundi... I najedanput osetismo obrtanje, potres koji nam izbaci kroz prozor cigarete, pokrivajući prahom desno krilo aviona, zatim ništa. Ništa osim ledene nepokretnosti. Viknuo sam Prevou:
— Brzo iskačite!
Viknuo je u isto vreme:
— Vatra!
I već smo se strmoglavili kroz iščupan prozor. Stajali smo na dvadesetak metara od aviona. Pitao sam Prevoa:
— Jeste li povređeni?
Odgovorio mi je:
— Nisam!
Ali je trljao koleno.
Rekao sam mu:
— Opipajte nogu, krećite se, uverite me da vam ništa nije slomljeno...
I on mi je odgovorio:
— Nije ništa. To je šmrk za požar. Mislio sam da će se najednom srušiti, rasporen od glave do pojasa, ali on mi je ponavljao ukočena pogleda:
— To je pumpa za požar...
Mislio sam: poludeo je, gotov je... Odvrativši najzad pogled od aviona, sada spasen požara, on me pogleda i reče:
— Nije ništa, pumpa za požar mi se zakačila za koleno.

3.
Neobjašnjivo je kako smo ostali živi. Sa električnom lampom u ruci idem po tragovima aviona. Na dvesta metara od mesta gde se zaustavio pronašli smo već iskrivljenu gvožđuriju i pleh sa kojim je izbrazdao pesak. K ad svane, saznaćemo da smo skoro po tangenti udarili o jednu blagu padinu na vrhu pustog platoa. Na mestu udara jedna rupa u pesku liči na brazdu koju izdubi raonik pluga. Ne prevrnuvši se, avion je snažno zasekao put trupom kao gmizavac repom. Puzio je sa dvesta sedamdeset kilometara na čas. Svakako dugujemo život tom crnom, okruglom kamenju što se slobodno kotrlja po pesku i stvara plato.
Prevo skide akumulatore da ne bi nastupio požar zbog kratkog spoja. Naslonio sam se na motor i razmišljam: mogao sam za četiri sata i petnaest minuta izdržati na visini vetar koji je duvao pedeset kilometara na čas; istina, dobro me je prodrmao. Ali, ako se od tada promenio, ja ne znam njegov pravac. Nalazim se, dakle, u kvadratu od četiri stotine kilometara.
Prevo sede pored mene i reče mi:
— Čudno je kako smo ostali živi...
Ništa mu ne odgovaram i ne osećam nikakvu radost. Pala mi je na pamet jedna misao, vrzma mi se po glavi, i već me malo uznemirava.
Molim Prevoa da upali svoju lampu da bi mi osvetlio put, i sa lampom u ruci idem napred. Pažljivo razgledam zemljište. Polako stupam, pravim širok polukrug, više puta menjam pravac. Još uvek pretražujem tlo, kao da tražim izgubljeni prsten. Maločas sam tražio iskru. Idem dalje u mrak, nagnut nad sjajnim koturom, koji bacam levo-desno. Tako je... tako je... Vraćam se polako avionu. Sedam kraj kabine i razmišljam. Tražio sam tračak nade i nisam ga našao. Tražio sam neki znak života, a život mi nije pružao nikakvog znaka.
— Prevo, nisam video nijedan stručak trave...
Prevo ćuti, ne znam da li me je razumeo. Govorićemo o tome kad se digne veo, kad dođe dan. Osećam samo veliki umor, mislim: „Gotovo četiri stotine kilometara u pustinji!.. Iznenada skačem:
— Voda!
Rezervoari sa benzinom i uljem su poprskali. Naši rezervoari sa vodom takođe. Pesak je sve popio. Na dnu termosa bilo je pola litre kafe pomešane sa prašinom, a u drugom, četvrt litra belog vina. Cedimo tu tečnost i mešamo je. Našli smo i malo grožđa i jednu pomorandžu. Ali računam: „Za pet sati hoda, po suncu, u pustinji, to će se potrošiti...“
Smeštamo se u kabinu da sačekamo dan. Ležem i hoću da spavam. Dok me hvata san, razmišljam o našem udesu: ne znamo gde se nalazimo. Nemamo ni litar tečnosti. Ako se nalazimo otprilike na desnoj liniji, za osam dana će nas naći, ne pre, a biće suviše kasno. A ako smo skrenuli poprečno, naći će nas za šest meseci. Ne treba računati na avione: oni će nas tražiti na tri hiljade kilometara.
— Ah, šteta... — reče mi Prevo.
— Zašto?
— Moglo se završiti jednim udarcem!...
Ali ne treba tako brzo klonuti; Prevo i ja se smirujemo... Ne treba gubiti nadu, ma koliko ona bila slaba, u čudotvorno spasenje iz vazduha. A ne treba ni ostati na mestu i možda propustiti oazu u blizini. Celog dana ćemo hodati. I ponovo se vratiti aparatu, a pre polaska ispisati krupnim slovima na pesku naš plan.
Umotao sam se kao lopta, i spavaću do zore. I srećan sam što ću spavati. Umor me je sasvim savladao. Nisam sam u pustinji, moj polusan je pun glasova, uspomena, poverljivog šaputanja. Još nisam žedan, dobro mi je, predajem se snu kao doživljaju. Stvarnost se gubi pred snom...
Ali, kada je svanulo bilo je sasvim drukčije!

4.
Voleo sam Saharu. Bezbroj noći sam proveo usamljen. Budio sam se u tom plavom prostranstvu gde je vetar hučao po pesku kao po moru. Spavajući pod krilom aviona, toliko puta sam čekao pomoć, ali to se sa ovim ne može uporediti.
K oračamo po padini kosih brežuljaka. Tlo je pesak, prekriven samo jednim slojem sjajnih i crnih kamičaka. Reklo bi se metalna krljušt, a sve kupole koje nas okružavaju sijaju kao oklopi. Upali smo u svet minerala. Bili smo okruženi gvozdenim pejzažom.
Prešavši jedno uzvišenje, nailazimo na drugo isto, sjajno i crno. K oračamo i stružemo nogama po zemlji, povlačimo tako trag po kome bismo se kasnije mogli vratiti. Napredujemo a sunce nam bije u lice. Nije logično što sam odlučio da idem na istok, jer sve mi govori da sam prešao Nil: meteorološki izveštaj, moje vreme leta. Ali skrenuo sam malo prema zapadu i osetio nelagodnost koju nisam mogao sebi objasniti. Onda sam taj put na zapad odložio za sutra. I privremeno sam žrtvovao sever, koji, međutim, vodi moru. Tri dana kasnije, kada u polubunilu budemo odlučili da konačno napustimo naš aparat i da idemo samo napred dok ne padnemo, još uvek ćemo ići prema istoku. Tačnije, prema istoku-severoistoku. A to je opet protiv svakog razuma kao i protiv svake nade. I kad budemo spaseni, otkrićemo da nam nijedan drugi pravac ne bi pomogao da se izvučemo, jer da smo onako suviše iscrpeni išli prema severu, ne bismo ni stigli do mora. Isto tako apsurdno mi je izgledalo onda, kao i danas, što sam, u nedostatku svakog putokaza koji bi nas mogao navesti da se odlučimo, izabrao taj pravac samo iz razloga što je spasao mog prijatelja Gijomea u Andima, gde sam ga toliko tražio. On je za mene postao pravac života.
Posle pet sati prizor se menja. K ao da reka teče u dolini, i mi krećemo tim pravcem. Idemo krupnim koracima, da bismo što dalje odmakli, i vratili se pre noći ako ništa ne otkrijemo. I odjednom stanem:
— Prevo...
— Šta?
— Tragovi...
Otkada već nismo ostavili trag za sobom? Ako ga ne nađemo, smrt nam je sigurna.
Vraćamo se skrećući udesno. K ad budemo dovoljno odmakli, okrenućemo pravo, u prvobitnom pravcu, i naše tragove ćemo naći tamo gde smo ih još beležili.
Sastavivši tako trag, nastavljamo put. Toplota je sve jača, a s njom se javljaju fatamorgane. Još su to samo najobičnije obmane. Priviđaju se ogromna jezera, a nestaju kad im se približimo. Rešavamo da pređemo dolinu peska i da se popnemo na najvišu kupolu da bismo osmotrili horizont. Idemo već šest časova. Idući krupnim koracima, sigurno smo prešli trideset pet kilometara. Stigli smo na vrh tog crnog brega i seli ćuteći. Naša dolina peska utapa se ispod nas, u pustinji od peska bez kamena, čija blešteća bela svetlost peče oči. Praznina se pružala unedogled. Ali na horizontu treperava svetlost stvara već uzbudljive fatamorgane. Tvrđave i minarete, geometrijske oblike vertikalnih linija. Primećujemo i jednu crnu mrlju, kao nekakva vegetacija, a nad njom se nadneo jedan od onih oblaka koji su se u toku dana rasturili a večeras opet pojavili. To je samo senka jednog kumulusa.
Nekorisno je ići dalje, taj pokušaj nikuda ne vodi. Treba se vratiti avionu, tom crvenom i belom signalu, drugovi će ga možda otkriti. Mada ne polažem nikakvu nadu u ta traženja, izgledaju mi ipak kao jedina mogućnost za spas. Mi smo ostavili tamo i naše poslednje kapi tečnosti, a već su nam neophodne. Treba se vratiti da bismo živeli. Zarobljenici smo tog gvozdenog obruča: naša žeđ kratku slobodu pruža.
Ali, kako je teško vratiti se kad je pred nama možda život! Iza fatamorgane je horizont, možda bogat pravim gradovima, kanalima slatke vode i livadama. Znam da sam u pravu što se vraćam. A međutim, kada se naglo zaustavim, imam utisak da tonem.

Legli smo kraj aviona. Prešli smo više od četrdeset kilometara. Potrošili svu tečnost. Ništa nismo ugledali na istoku a nijedan drug nije nadleteo ovu teritoriju. K oliko ćemo još izdržati? Toliko smo već žedni!
Uzevši malo otpadaka od polomljenog krila, napravili smo lomaču. Spremili smo benzin i magnezijum, koji daju jaku svetlost. Čekali smo da se mrak sasvim spusti da bismo zapalili vatru... ali gde su ljudi?
Plamen se diže. Pobožno gledamo kako naš fenjer gori u pustinji. Gledamo kako se naša nema i svetleća poruka raznosi kroz noć. I mislim, ako već nosi poziv pun patetike, ona nosi i poziv pun ljubavi. Tražimo da pijemo, ali tražimo i vezu sa ljudima. Neka se druga vatra zapali u noći, jedino ljudi raspolažu vatrom, neka nam odgovore!
Vidim oči svoje žene. Videću samo te oči. One pitaju. Vidim oči svih onih kojima je možda stalo do mene. I te oči pitaju. Čitav skup pogleda prebacuje mi zbog ćutanja. Odgovaram! Odgovaram! Odgovaram, svom svojom snagom, ne mogu poslati u noć jači plamen!
Učinio sam što sam mogao! Učinili smo što smo mogli: gotovo šezdeset kilometara bez pića. Sada više nećemo piti. Da li smo mi krivi što ne možemo duže čekati? Tako bismo rado ostali tu i mirno crpeli tečnost iz naših čuturica. Ali u trenutku kada sam došao do dna plehane čaše, pokrenuo se jedan časovnik. Od trenutka kada sam popio poslednju kap, počeo sam da silazim niz jednu padinu. Šta ja mogu kad me vreme nosi kao reka. Prevo plače. Tapšem ga po ramenu. K ažem mu da bih ga utešio:
— Ako smo propali, propali smo...
Odgovara mi:
— Ako mislite da ja sebe oplakujem...

Eh, razume se, već mi je bilo jasno. Ništa nije nepodnošljivo. Saznaće sutra i prekosutra da zaista ništa nije nepodnošljivo. Ja upola verujem u muke.
Razmišljao sam već o tome. Verovao sam da ću se jednog dana udaviti, zatvoren u kabini, i nisam mnogo patio. Ponekad sam mislio da ću unakaziti lice, i to mi nije izgledalo strašno. Neću ni ovde mnogo upoznati patnju. Sutra ću o tome saznati još čudnije stvari. I bogzna želim li ja da me i pored moje velike vatre ljudi čuju.
„Ako mislite da ja sebe... Da, da, to je nepodnošljivo. Svaki put kad ugledam te oči pune iščekivanja, osetim kako me nešto opeče. Odjednom zaželim da ustanem i da trčim pravo napred. Tamo neko doziva u pomoć, to je brodolom!
Čudna je to promena uloga, ali uvek sam mislio da je to tako. Međutim, Prevo mi je bio potreban da bih u to bio sasvim siguran. Pa lepo, ni Prevo neće pre smrti upoznati tu patnju kojom su nam probijali uši. Ali postoji nešto što on ne podnosi, a ni ja.
Ah! Rado bih zaspao, zaspao za jednu noć ili večnost. Ako zaspim, više ne bih pravio razliku. A zatim, kakav mir! Ali ti krici koji će se tamo čuti, taj veliki plamen očajanja... ne mogu to da gledam. Ne mogu sedeti skrštenih ruku pred tim brodolomom! Svaki sekund ćutanja ubija pomalo one koje volim. I obuzima me veliki gnev: čemu ti lanci što me sprečavaju da na vreme stignem i pomognem onima koji stradaju? Zašto naš požar ne odnese na kraj sveta naš krik? Strpljenja!... Stižemo!... Dolazimo!.. Mi smo spasioci!

Magnezijum je izgoreo i vatra crveni. Ovde postoji samo gomila ugaraka, nad kojom se nagnuti grejemo. Svršeno je s našom svetlećom porukom. Šta je ona poslala u svet? Eh, znam dobro da nije ništa. Bila je to samo jedna molitva koja se nije čula. U redu. Ići ću da spavam.

5.
U zoru, izbrisavši krila krpom, pokupili smo na dnu čaše malo rose pomešane sa bojom i uljem. Bilo je odvratno, ali mi smo pili. Pošto nije bilo ničeg boljeg, mogli smo barem okvasiti usta. Posle te gozbe, Prevo mi reče:
— Srećom, postoji revolver.
Osećam odjednom da sam spreman za borbu i okrećem se ljutito k njemu. U tom trenutku ništa više nisam mrzeo od sentimentalnih izliva. Beskrajno mi je potrebno da na sve gledam jednostavno. Prirodno je roditi se. Prirodno je porasti. Prirodno je umreti od žeđi.
Ispod oka posmatram Prevoa, spreman sam, ako je potrebno, i da ga uvredim, samo da bi ćutao. Ali Prevo mi je smireno govorio. Raspravljao je jedno pitanje higijene. Dotakao se tog predmeta rekavši mi: „Trebalo bi oprati ruke.“ Složili smo se. Juče sam već o tome razmišljao, kada sam primetio prljavštinu. Moja razmišljanja su bila razumna a ne patetična. Samo ima patetike u socijalnom. U našoj nemoći da umirujemo one za koje smo odgovorni. A ne u revolveru.

Ne traže nas još ili, tačnije, traže nas svakako na drugom mestu. Verovatno u Arabiji. Uostalom, nećemo čuti nijedan avion do sutra, kad već napustimo naš. Onda ćemo biti ravnodušni na taj daleki prolazak. U pustinji su crne tačke izmešane sa mnogobrojnim crnim tačkama i ne možemo tražiti da budemo primećeni. Nije tačno da sam razmišljao o toj patnji, kao što će mi docnije pripisati. Neću podnositi nikakvo mučenje. Izgledaće mi kao da se spasioci kreću u nekom drugom svetu.
Potrebno je petnaest dana traženja da bi se u pustinji pronašao avion o kome se na prostoru od tri hiljade kilometara ne zna ništa: dakle, traže nas verovatno od Tripolitanije5 do Persije. Međutim, još danas zadržavam tu slabu mogućnost, pošto ne postoji nijedna druga. I, promenivši taktiku, odlučujem da idem sam u potragu. Prevo će spremiti vatru, i zapaliće je u slučaju posete, ali niko nas neće posetiti.
Odlazim, dakle, i ne znam čak da li ću imati snage da se vratim. Setio sam
se svega što znam o Libijskoj pustinji. U Sahari se dešava da 40% vlažnosti padne na 18 procenata. I život se raspline kao para. Beduini, putnici, kolonijalni oficiri pričaju da se može izdržati devetnaest časova bez vode. Posle dvadeset časova oči počinju da gore, i tu je kraj: umiranje od žeđi je užasno.
Ali taj severoistočni vetar, taj nepravilni vetar koji nas je prevario, koji nas je, suprotno svim predviđanjima, prikovao za ovaj plato, sada nam svakako produžuje život. Ali koliki rok nam je ostavio?
Ja, dakle, polazim, ali čini mi se kao da se ukrcavam u kano na okeanu.
Međutim, zahvaljujući zori, taj dekor mi ne izgleda tako žalostan. U početku koračam sa rukama u džepovima kao skitnica. Sinoć smo razapeli mreže nad otvorom nekoliko tajanstvenih jazbina, i lovokradica se budi u meni. Najpre idem da proverim zamke: prazne su.
Dakle, neću se napiti krvi. Istinu govoreći, nisam se tome ni nadao.
Ako nisam prevaren, ja sam, naprotiv, zainteresovan. Od čega li žive životinje u pustinji? To su svakako „lije“ ili pustinjske lisice, mali mesožderi, veliki kao zečevi, sa ogromnim ušima. Ne mogu da odolim želji i idem po jednom tragu. Tragovi me vode ka uzanoj peščanoj reci gde su sve stope jasno utisnute. Divim se lepom palminom listu koji su utisnula tri lepezasta prsta. Zamišljam mog prijatelja kako polako kaska u zoru i liže rosu sa kamenja. Ovde su tragovi proređeni: lija je trčala. Ovde joj se pridružio njen drug i oni su uporedo skakutali. Sa čudnom radošću prisustvujem toj jutarnjoj šetnji. Volim te znake života. I pomalo zaboravljam na žeđ...
Naišao sam najzad na ostave mojih lisica. Ovde na glatkom pesku, na svakih sto metara, izbije po jedan majušni suvi žbun, ne veći od činije za supu, sa stabljikama punim malih pozlaćenih puževa. Lija u zoru ide po hranu. Sukobio sam se ovde s velikom prirodnom tajnom.
Moja lija se ne zaustavlja kod svakog žbuna. Neke žbunove iskićene puževima prezire. Druge, pak, obazrivo obilazi. Ima ih kojima prilazi, ali ih ne pustoši. Otkine dve ili tri ljušture, zatim menja gostionicu.
Da li se ona to igra da bi što duže uživala u jutarnjoj šetnji, a da ne utoli odjednom glad? Ne verujem u to. Njena igra se vrlo dobro podudara sa neophodnom taktikom. K ad bi se lija zasitila plodovima prvog žbuna, ona bi ga za dva-tri obeda lišila živog tereta. I tako bi od šiblja do šiblja uništila svoje stado. Lija se uzdržava da ne uništi seme. Ne samo da za jedan obed obiđe stotinu mrkih žbunića već nikada sa iste grane ne uzima dve susedne ljušture. Sve se odigrava kao da je svesna opasnosti. K ad bi se neobazrivo zadovoljavala, više ne bi bilo puževa. K ad ne bi bilo puževa, ne bi bilo ni lija.
Tragovi me vode do jazbine. Lija je tu, svakako me osluškuje, uplašena odjekom mojih koraka. I ja joj kažem: „Lijo moja mala, izgubljen sam, ali čudnovato, to me ne sprečava da se interesujem za tvoje raspoloženje...“
I tu sanjarim, i čini mi se da se čovek na sve privikava. Pomisao da će, možda, kroz trideset godina umreti ne kvari radost jednom čoveku. Trideset godina, tri dana... to je pitanje perspektive.
Ali neke uspomene treba zaboraviti...
Sada nastavljam put, i sa umorom nešto se već u meni menja. Ako opsene ne postoje, ja ih izmišljam...
— H ej!
Podigao sam ruke vičući, ali taj čovek što maše bio je samo crna stena. U pustinji sve oživi. H teo sam da probudim tog zaspalog beduina, a on se pretvorio u crno stablo. U stablo jednog drveta? To prisustvo me iznenađuje i saginjem se. H oću da podignem jednu izlomljenu granu: mermerna je! Uspravljam se i posmatram naokolo: primećujem i drugi crni mermer. Prepotopska šuma pokriva zemlju svojim polomljenim drvećem. Srušila se pre sto hiljada godina, kao katedrala pod uraganom geneze. I stoleća su dokotrljala do mene te komade džinovskih stubova uglačane kao čelik, skamenjene, staklene, crne kao mastilo. Još vidim trag gde su se grane spajale, primećujem godišnje prstene stabla, i brojim ih. Ta šuma, nekada puna ptica i muzike, ukleta je i pretvorena u mineral. Osećam da mi je taj pejzaž tuđ. Odbijaju me ti svečani ostaci, crnji od gvozdenog oklopa brežuljka.
Šta tražim ovde, ja, živ, u ovom postojanom mermeru? Ja, trošan, ja, čije će se telo raspasti, šta tražim ovde u večnosti ?

Od juče sam prešao gotovo osamdeset kilometara. Ova vrtoglavica je svakako od žeđi. Ili od sunca. Ono sija po granama, koje kao da su premazane uljem. Sija po tom opštem oklopu. Ovde više nema ni peska ni lisica. Postoji samo ogromni nakovanj. I ja koračam po tom nakovnju. Osećam kako mi sunce odjekuje u glavi. Ah, tamo...
— H ej! H ej!
— Ništa nema tamo, ne uzbuđuj se, to je bunilo.
Tako govorim sebi, jer mi je potrebno da se urazumim. Teško mi je da ne poverujem u ono što vidim. Teško mi je da ne potrčim kao onom karavanu koji se kreće... tamo... vidiš!...
— Budalo, to samo ti izmišljaš...
— Onda ništa na svetu nije istinito...

Ništa nije istinito osim onog krsta na dvadeset kilometara od mene na brežuljku. Onog krsta ili onog svetionika...
Ali tamo nije more. Onda je to krst. Cele noći sam proučavao kartu. Bilo je to uzalud, pošto nisam znao gde se nalazim. Ali naginjao sam se nad svakim znakom koji mi je najavljivao prisustvo čoveka. I negde sam otkrio jedan kružić s krstom, uneo sam se u legendu i pročitao: „Versko područje.“ Pored krsta sam video jednu crnu tačku. Opet sam se uneo u legendu i pročitao: „Stalni izvor.“ Srce mi se snažno steglo i čitao sam glasno: „Stalni izvor... Stalni izvor... Stalni izvor...“ Šta je Ali-baba i njegovo blago u poređenju s neprekidnim izvorom? Malo dalje sam primetio dva bela kruga. I čitao sam po legendi: „Povremeni izvor.“ To je već manje lepo. Zatim ništa više nije bilo okolo. Ništa.
To je, dakle, ono moje religiozno područje! K aluđeri su postavili veliki krst na brežuljku da bi pozvali k sebi brodolomnike! Treba samo da se uputim njemu. Samo da potrčim tim dominikancima...
— Ali u Libiji postoje samo koptski manastiri.
— ...K a tim učenim dominikancima. Oni imaju lepu čistu kuhinju sa crvenim prozorskim oknima i u dvorištu divnu zarđalu pumpu. Pod zarđalom pumpom, pod zarđalom pumpom, pogađate... pod zarđalom pumpom je stalni izvor! Ah! To će biti prava gozba kad zazvonim na ta vrata, kad povučem za veliko zvono...
— Budalo, opisuješ kuću u Provansi gde, uostalom, nema zvona.
— ...K ad povučem za veliko zvono! Vratar će podići ruke k nebu i doviknuće mi: „Bog vas je poslao!“ I pozvaće sve kaluđere. I oni će dotrčati. I dočekaće me svečano kao kakvo siromašno dete. I gurnuće me prema kuhinji. I reći će mi: „Trenutak, trenutak, sine moj... pođimo ka stalnom izvoru..
A ja ću drhtati od sreće.
Ali ne, neću plakati tek zato što više nema krsta na brežuljku.

Ono što mi je obećavao zapad samo su laži. Skrenuo sam pravo na sever.
Sever je barem ispunjen pesmom mora.
Ah, iza tog vrha širi se horizont. Evo najlepšeg grada na svetu.
— Znaš dobro da je to opsena...
Znam vrlo dobro da je to opsena. Mene ne mogu prevariti. Ali šta onda ako mi se sviđa da se prepuštam fatamorgani? Ako mi se sviđa da se zavaravam nadama? Ako mi se dopada da volim taj opasan grad sav obasjan suncem. Ako volim da koračam pravo hitrim korakom, jer više ne osećam umor, jer sam srećan... Dopustite mi da se nasmejem Prevou i njegovom revolveru! Više volim moje pijanstvo. Pijan sam. Umirem od žeđi!
Sumrak me je otreznio. Naglo sam se zaustavio, uplašen što sam otišao tako daleko. U sumrak fatamorgana nestaje. H orizont se oslobodio svog sjaja, svojih palata, svešteničkih odeždi. To je pustinjski horizont.
— Daleko si otišao! Noć će te zateći, moraćeš sačekati dan, sutra će tvoji tragovi biti izbrisani, i dalje nećeš moći.
— Onda bolje još ići napred... Čemu zaokretati? Neću više naglo zastati kada ću možda širiti, kad širim ruke moru...
— Gde si video more? Nikada, uostalom, nećeš stići do njega. Sigurno te od njega razdvajaju tri stotine kilometara. A Prevo vreba pored simuna! Možda ga je neki karavan primetio...
Da, vratiću se, ali prethodno hoću da pozovem ljude: — H ej!
Pa ova planeta je, bože moj, ipak naseljena ljudima...
— H ej! Ljudi!...
Promukao sam. Nemam više glasa. Izgleda mi smešno da tako vičem... Zovem još jednom!
— Ljudi!
Glas odjekuje naduveno i nadmeno.
I okrećem se.
Posle dva sata hoda primetio sam vatru koju je Prevo zapalio bojeći se da sam se izgubio. Ah!... to mi je tako svejedno...
Još jedan sat hoda... Još pet stotina metara. Još sto metara. Još pedeset.
— Ah!
Zaustavio sam se zaprepašćen. Radost hoće da me uguši i obuzdavam se. Prevo, osvetljen plamenom, razgovara sa dva Arapa oslonjena na motor. Nije me primetio. Suviše je zauzet sopstvenom radošću. Ah, da sam kao on čekao... već bih bio oslobođen! Radosno vičem:
— H ej!
Dva beduina skaču i gledaju me. Prevo ih ostavlja i sam mi ide u susret. Širim ruke. Prevo me pridržava za lakat. Zar sam hteo da padnem? K ažem mu:
— Najzad su tu!
— K o?
— Arapi!
— K oji Arapi?
— Arapi, oni tamo sa vama!...
Prevo me čudno gleda, i čini mi se da mi nerado poverava tešku tajnu:
— Nema nikakvih Arapa...
Sigurno ću ovoga puta zaplakati.

6.
Živimo ovde devetnaest časova bez vode, a šta smo i pili od sinoć? Nekoliko kapi rose u zoru! Ali severoistočni vetar još uvek duva, i pomalo ublažava znojenje. I od njega se na nebu stvaraju veliki oblaci. Ah, kad bi skrenuli na nas, kad bi pala kiša! Ali u pustinji nikad ne pada kiša.
— Prevo, isecimo jedan padobran na trouglove. Platno ćemo kamenjem pričvrstiti za tlo. I ako vetar ne bude duvao, u zoru ćemo, cedeći naše platno, sakupiti rosu u rezervoar od benzina.
Prostrli smo šest belih površina ispod zvezda. Prevo je pripremio rezervoar. Ostalo nam je samo da sačekamo dan.
Prevo je među ostacima otkrio jednu čudotvornu pomorandžu. Podelili smo je. Uzrujan sam, iako je to sitnica, jer bi nam bilo potrebno dvadeset litara vode.
Ležeći kraj noćne vatre posmatram tu sjajnu voćku i mislim: „Ljudi ne znaju šta predstavlja jedna pomorandža...“ I mislim: „Mi smo osuđeni i to saznanje opet mi kvari zadovoljstvo. Ova polovina pomorandže, što je stežem u ruci, pričinjava mi najveću radost u životu...“ Opružio sam se na leđa, uživam u plodu, brojim zvezde padalice. Evo, bar za jedan trenutak beskrajno sam srećan. I opet kažem sebi: „Svet u čijem poretku živimo ne može se naslutiti ako nismo sami u njemu zatvoreni.“ Danas tek shvatam šta znače poslednja cigareta i čaša ruma za osuđenika. Ranije nisam razumeo kako prihvata tu bedu. Međutim, on u njoj uživa. Smatraju ga hrabrim ako se nasmeši. Ali on se osmehuje rumu što ispija. Ne znaju da se njegova perspektiva izmenila i da je u tom poslednjem času za njega ceo ljudski život.

Skupili smo ogromnu količinu vode: možda dva litra. Svršeno je sa žeđi. Spaseni smo, sad ćemo piti!
Crpim iz rezervoara sadržaj u jednu plehanu čašu, ali ta voda je zelenožuta, i pri prvom gutljaju osećam strašan ukus, i uprkos žeđi koja me muči, pre nego što sam progutao, opet sam udahnuo. Pio bih i mulj, ali taj ukus otrovnog metala je jači od žeđi.
Gledam Prevoa, on se okreće očiju uprtih u zemlju kao da nešto pažljivo traži. Iznenada se saginje i povraća, okrećući se i dalje. Trideset sekundi kasnije i ja povraćam. Osećam takve grčeve da padam na kolena zarivši prste u pesak. Ne govorimo, i ostajemo tako četvrt časa tresući se i povraćajući samo pomalo žuči.

Svršeno je. Osećam samo neko daleko gađenje. Ali izgubili smo našu poslednju nadu. Ne znam da li je uzrok neuspehu lepilo kojim je padobran premazan ili talog tetrahlora i ugljenika u rezervoaru. Bio bi nam potreban drugi sud ili drugo platno.
Onda požurimo! Sviće! Na put! Moramo pobeći sa ovog prokletog platoa i žurno ići napred, sve dok ne padnemo. Sledim primer Gijomea u Andima: od juče mnogo mislim na njega. K ršim formalno naređenje po kome treba ostati pored olupine. Ovde nas više neće tražiti.
Još jednom otkrivamo da nismo brodolomnici. Brodolomnici su oni koji nas čekaju! Oni koji uznemiravaju našu tišinu. Oni koje već razdire neka grozna zabluda. Ne može se čovek uzdržati da ne potrči k njima. I Gijome mi je po povratku iz Anda pričao da je trčao prema brodolomnicima! To je opšta istina.
— K ada bih bio sam na svetu — reče mi Prevo — legao bih.
Idemo samo u pravcu istok—severo-istok. Ako smo prešli Nil, svakim korakom zalazimo sve dublje u pustinju Arabije.

Ne sećam se više toga dana. Sećam se samo žurbe. Žurio sam, ne znajući prema čemu, prema svojoj propasti. Sećam se da sam išao gledajući u zemlju, zgadile su mi se fatamorgane. S vremena na vreme smo ispravljali pravac busolom. K atkad smo se pružili po zemlji da bismo malo odahnuli. Negde sam bacio i ogrtač koji sam čuvao za noć. Ništa više ne znam. Moja sećanja se nastavljaju samo sa svežinom večeri. Bio sam kao i pesak, sve se u meni izbrisalo.
Pri zalasku sunca rešili smo da se ulogorimo. Znam da bi trebalo nastaviti hod: ova noć bez vode će nas dotući. Ali sa sobom smo poneli platno od padobrana. Ako otrov ne potiče od lepila, možda ćemo sutra ujutru piti. Treba još jednom razapeti ispod zvezda naše zamke za rosu.
Ali večeras je nebo na severu bez oblaka. Vetar je počeo da se stišava. I pravac je promenio. Već nas je okrznuo topao dah pustinje. To se zver budi!
Osećam kako nam liže ruke i lice...
No, ako budem još išao, neću preći deset kilometara. Za tri dana bez vode prevalio sam već sto osamdeset...
U trenutku kad smo hteli da stanemo, reče mi Prevo:
— K unem vam se da je to jezero.
— Vi ste ludi!
— Zar u ovo vreme, u sumrak, ima fatamorgana?
Ništa ne odgovaram. Odavno ne verujem svojim očima. Ako to možda nije fatamorgana, onda je izmišljotina našeg ludila. K ako Prevo može još da veruje?
Prevo je uporan:
— Nalazi se na dvadeset minuta odavde, idem da vidim...
Ljuti me njegova tvrdoglavost:
— Idite da vidite, prošetajte se... odlično je to za zdravlje. Ako vaše jezero i postoji, slano je, znajte dobro. Slano ili ne, đavolsko je. A povrh svega, ono ne postoji.
Prevo se već udaljuje, ukočena pogleda. Znam ja za takvo nadmeno držanje! I mislim: „Ima i zanesenjaka koji će se baciti pravo pod lokomotivu.“ Znam da se Prevo više neće vratiti. Uhvatiće ga vrtoglavica zbog iscrpenosti i neće moći da se vrati. I pašće malo dalje. I on će umreti kao i ja. Sve to nije važno!...
Ne sviđa mi se ta ravnodušnost koja me je obuzela. Jednom, kad sam se davio, osećao sam isti mir. K oristim ovo stanje da bih potrbuške na kamenju napisao oproštajno pismo. Moje pismo je veoma lepo. Veoma dostojanstveno. Obiluje mudrim savetima. Čitajući ga, obuzima me veliko zadovoljstvo taštine. Reći će o njemu: „Evo divnog oproštajnog pisma! K akva šteta što je mrtav!“
H teo bih da još razmislim o svom stanju. Pokušavam da nakupim pljuvačku: koliko sati nisam pljuvao ? Nemam više pljuvačke. Ako usta držim zatvorena, nešto ljigavo slepljuje mi usne. Suši se i stvara spolja tvrdu koru. Međutim, opet uspevam da gutam. Oči mi se još ne pune svetlošću. K ad mi se taj sjajan prizor ukaže, znači da mi ostaje još dva sata.
Noć je. Mesec je od prošle noći porastao. Prevo se ne vraća. Ispružio sam se na leđa, i te činjenice mi postaju jasne. U meni se javlja jedan stari doživljaj. Tražim da ga odredim. Ja sam... Ja sam... Ja sam se ukrcao! Vraćao sam se u Južnu Ameriku, i ispružio se na gornjem ležaju. Vrh katarke se vrlo sporo kretao između zvezda. Ovde nedostaje katarka, ali ipak plovimo ka određenom mestu koje ne zavisi više od mojih napora. Trgovci crnim robljem su me bacili, vezali na brod.
Mislim o Prevou, koji se ne vraća. Nisam ga nijednom čuo da se žali. Vrlo dobro. Ne bih mogao podneti da ga čujem kako ječi. Prevo je čovek.
Ah! Evo ga, maše svojom lampom, udaljen pet stotina metara od mene! Nemam lampu da bih mu odgovorio, ustajem, vičem, ali on ne čuje...
Na dvesta metara od njegove lampe pali se druga, treća lampa. Bože moj, to je hajka, i mene traže!
Vičem:
— H ej!
Ali me ne čuju.
Tri lampe i dalje daju pozivne znake.
Nisam lud, večeras. Dobro se osećam. Spokojan sam. Pažljivo posmatram. Postoje tri lampe na pet stotina metara.
— H ej!
No još uvek me ne čuju.
Tada me, načas, obuze panika. Jedina koju ću upoznati. Ah! mogu još da trčim: „Čekajte... Čekajte...“ Oni će se okrenuti. Oni će se udaljiti da traže na drugom mestu, a ja ću pasti! Pašću na pragu života, onda kad su ruke spremne da me prihvate!...
— H ej! H ej!
— H ej!
Čuli su me. Gušim se, gušim se, ali još trčim. Trčim u pravcu glasa: „H ej!“ Vidim Prevoa i padam.
— Ah! K ad sam ugledao sve te lampe!...
— K oje lampe?
Tačno, on je sam.
Ovog puta ne osećam nikakvo očajanje, već prigušen bes.
— A vaše jezero?
— K ako sam mu se približavao, ono se udaljavalo. A išao sam prema njemu pola sata. Posle pola sata bilo je suviše daleko. Vratio sam se. Ali sada sam siguran da je to jezero...
— Vi ste ludi, potpuno ludi. Ah! Zašto ste to učinili... Zašto?
Šta je učinio ? Zašto je to učinio ? Plakao sam uvređen, a nisam znao zašto sam bio uvređen. Prevo mi objašnjava, gušeći se:
— Tako bih želeo da nađem vodu... Vaše usne su sasvim bele!
Ah! Moj bes se stišao... Prelazim rukom preko čela kao da sam se probudio, i tužan sam. Polako pričam:
— Video sam, kao što vas vidim, jasno sam video, bez ikakve zablude, tri svetiljke... K ažem vam da sam ih video, Prevo!
Prevo najpre ćuti:
— Eh! da — reče on najzad — zlo je.

Zemlja brzo zrači u ovoj atmosferi bez vodene pare. Već je vrlo hladno. Dižem se i koračam. Odjednom me obuzima strašna drhtavica. Moja krv bez vode veoma rđavo cirkuliše i prožima me ledena hladnoća koja ne potiče samo od hladne noći. Vilice mi cvokoću i celo telo se trese. Ne mogu više da se služim električnom lampom, toliko mi ruka drhti. Nikada nisam bio osetljiv na hladnoću, a umreću od hladnoće, kakva čudna posledica žeđi!
Ogrtač sam negde bacio, umorio sam se noseći ga po vrućini. I vetar počinje sve jače da duva. Uviđam da u pustinji uopšte nema pribežišta. Pustinja je glatka kao mermer. Danju ne pruža nikakvu senku, a noću vas potpuno nezaštićenog predaje vetru. Nema drveta, nema ograde, kamena koji bi me zaštitio. Vetar juriša na mene kao konjica na otvorenom prostoru. Okrećem se u krug da bih mu umakao. Ležem i opet ustajem. Bilo da ležim ili stojim, izložen sam njegovom ledenom biču. Ne mogu da trčim, nemam više snage, ne mogu da pobegnem od ubica i sa glavom u rukama padam na kolena pod sabljom!
Nešto kasnije dolazim k sebi: opet sam ustao i idem pravo napred. Još uvek drhteći! Gde sam? Ah, upravo sam pošao, čujem Prevoa! Njegovo dozivanje me je probudilo...
Vraćam se njemu, a telo mi još drhti i trese se. I kažem sebi: „To nije hladnoća. To je nešto drugo. To je kraj.“ Suviše sam već izgubio vode u krvi. Toliko sam pešačio prekjuče, a i juče kad sam išao sam.
Zadaje mi bol misao da ću umreti od hladnoće. Više bih voleo unutrašnje opsene. Onaj krst, one Arape, one lampe. Najzad to je počelo da me interesuje. Ne volim da budem šiban kao rob...
Evo opet sam na kolenima.
Poneli smo nešto lekova. Sto grama čistog etera, sto grama čistog alkohola od 90 procenata i bočicu joda. Pokušavam da popijem dva ili tri gutljaja čistog etera. K ao da sam progutao noževe. Zatim malo alkohola od 90 procenata, ali to mi je zatvorilo grlo.
K opam rupu u pesku, ležem u nju i prekrivam se peskom. Samo mi lice viri. Prevo je našao neke grančice, i loži vatru, a plamen će se brzo ugasiti. Prevo odbija da se zakopa u pesak. Više voli da tapka u mestu. Greši.
Grlo mi je i dalje stegnuto, to je rđav znak, ipak se bolje osećam. Osećam se smiren. Osećam se spokojan van svakog očekivanja. Protiv volje idem na put, vezan na mostu broda punog crnačkog roblja pod zvezdama. Možda i nisam mnogo nesrećan...
Ne osećam hladnoću, ali samo ako se ne pokrećem. Tada ne mislim na zaspalo telo pod peskom. Neću se više micati i onda neću više nikada patiti. Uostalom, odista, malo se pati... Iza svih tih muka postoji sklad umora i bunila. I sve se pretvara u knjigu sa slikama, u pomalo svirepu bajku... Najednom, vetar poče da me progoni kao divljač, i da bih pobegao, vrteo sam se kao životinja. Zatim sam jedva disao: neko koleno mi je prignječilo grudi. K oleno. Otimao sam se od pritiska anđela. Nisam nikada bio sam u pustinji. Sada kad više ne verujem u ono što me okružava, uvlačim se u sebe, zatvaram oči i ne trepćem.
Osećam da me sva ta bujica slika nosi u spokojan san: reke se stišavaju u dubini mora.
Zbogom, vi koje sam voleo. Nisam ja kriv što ljudsko telo ne može da izdrži tri dana bez vode. Nisam znao da sam toliko zavisan od izvora. Nisam naslutio da sam tako malo slobodan. Veruje se da čovek može ići napred. Veruje se da je čovek slobodan... Ne vidi se uže što ga privezuje za izvor, što ga kao pupčana vrpca vezuje za zemlju. Ako učini jedan suvišan korak, umire.
Sem vaše patnje, ništa ne žalim. Na kraju krajeva, izvukao sam najbolji deo. K ad bih se vratio, isto bih otpočeo. Potrebno mi je da živim. U gradovima više nema ljudskog života.
Nije u pitanju ovde avijacija. Avion nije cilj već sredstvo. Ne razlikuje se život radi aviona. I seljak ne obrađuje zemlju radi pluga.
Obavlja se ljudski posao i upoznaju brige čoveka. U dodiru je s vatrom, zvezdama, s noćima, peskom, morem. Zavarava prirodne sile. Očekuje zoru kao što baštovan očekuje proleće. Očekuje aerodrom kao obećanu zemlju, i svoju istinu traži među zvezdama.
Neću da se žalim. Tri dana sam koračao, bio žedan, išao po tragu u pesku, i rosa mi je bila nada. Nastojao sam da se sretnem sa čovekom, a zaboravio sam da živi negde na zemlji. U tome su brige živih. Za mene su one važnije nego, uveče, izbor mjuzikhola.

Ne razumem taj svet iz vozova u predgrađu, te ljude koji zamišljaju da su ljudi, a svedeni su na ljudske pokrete kao mravi, pritiskom koji ne osećaju.
Čime ispunjavaju svoje besmislene nedelje kada su slobodni?
Jednom, u Rusiji, čuo sam u jednoj fabrici da sviraju Mocarta. Pisao sam o tome. Primio sam dve stotine uvredljivih pisama. Ne ljutim se na one koji vole proste koncerte. Oni ne znaju za bolje. Ljutim se na organizatore takvih koncerata. Ne volim da se ljudi upropašćuju.
Srećan sam u svom pozivu. Na aerodromu sam kao seljak. U vozu predgrađa sasvim drukčije osećam agoniju nego ovde! Sve u svemu, ovde je takva raskoš!...
Ništa ne žalim. K ockao sam se i izgubio. Tako je to u mom pozivu. Ali ipak sam udisao vetar mora.
Oni koji su ga jednom okusili nikad ga više ne zaboravljaju. Zar ne, drugovi? I nije stvar u tome da se život ispuni opasnostima. Ova formula je pretenciozna. Toreadori mi se ne dopadaju. Ne volim opasnost. Znam šta volim. Život.

K ao da sviće. Izvlačim jednu ruku iz peska. Jedan komad platna mi je na domaku, pipam ga, ali suv je. Sačekajmo. Rosa pada u zoru. Zora se već beli, a nije pokvasila naše platno. Misli su mi nejasne i čujem sebe gde govorim. „Ovde postoji jedno neosetljivo srce... neosetljivo srce... neosetljivo srce koje ne ume da plače!...“
Na put, Prevo! Naša grla se još nisu stegla: treba koračati.

7.
Duva onaj zapadni vetar koji za devetnaest časova isuši čoveka. Jednjak mi mi se još nije zatvorio, ali je otvrdnuo i boli me. Osećam da me već nešto grebe. Uskoro će početi onaj kašalj koji su mi opisivali, a ja očekujem. Jezik mi smeta. Najopasnije je što već primećujem sjajne mrlje. K ada se pretvore u plamen, leći ću.
K oračamo brzo. K oristimo se svežinom jutra. Dobro znamo da po jakom suncu, kako se priča, nećemo više ići. Po jakom suncu...
Ne smemo da se znojimo. Niti da čekamo. U toj svežini ima samo osamnaest odsto vlage. Taj vetar što duva dolazi iz pustinje. Naša krv se isparava pod tim lažnim i nežnim milovanjem.
Prvog dana jeli smo malo grožđa. Već tri dana jedemo pola pomorandže i polovinu kolača sa suvim gvožđem. Otkud nam pljuvačka da sažvaćemo hranu? Ne osećam uopšte glad, samo žeđ. I kao da sada ne osećam više ni žeđ, nego posledice žeđi. Zadebljalo grlo. Pobeleli jezik. To struganje i taj odvratan ukus u ustima. Sve je to za mene novo. Voda bi to svakako izlečila, ali ja ne mogu da se setim ničega što bi pružilo taj lek. Žeđ sve više postaje bolest, a sve manje želja.
Izvori i voće kao da mi više ne pružaju bolne slike. Zaboravljam sjajnu pomorandžu kao što sam, izgleda, zaboravio nežnosti. Možda već sve zaboravljam.
Seli smo, ali treba ići dalje. Odričemo se dugih etapa. Posle pet stotina metara hoda padamo od umora. Tako bih se rado opružio. Ali treba opet poći.
Pejzaž se menja. K amenje je sve ređe. Sada koračamo po pesku. Dune se pružaju na dva kilometra pred nama. Na njima se ocrtavaju neke vegetacije. Više volim pesak od čeličnog oklopa. To je plava pustinja. To je Sahara. Verujem da je prepoznajem...
Sad smo već na dvesta metara iscrpljeni:
— Pa ipak ćemo otići barem do onog žbuna.
To je krajnja granica.
Vraćajući se, osam dana kasnije kolima, istim tragom, da tražimo simuna, utvrdićemo da je ovaj poslednji pokušaj iznosio osamdeset kilometara. Ja sam od toga već prešao blizu dve stotine. Zar bih morao ići dalje?
Juče sam išao bez nade. Danas su te reči izgubile smisao. Danas koračamo zato što koračamo. Bez sumnje, kao volovi na radu. Juče sam sanjao o raju sa pomorandžama. A danas, više nema raja za mene. Ne verujem da postoje pomorandže.
Ne otkrivam više ništa u sebi, samo veliku pustoš u srcu. Pašću, a nisam upoznao očajanje. Čak ni patnju. Žalim zbog toga: tuga bi mi izgledala blaga kao voda. Čovek se smiluje na sebe i sažaljeva sam sebe kao prijatelja. Ali ja više nemam prijatelja na svetu.
K ad me sažeglih očiju budu našli, misliće da sam mnogo dozivao i mnogo patio. Ali vapaji, tuga, nežna stradanja, to su još bogatstva. A ja više nemam bogatstva. Čedne devojke, na zalasku svoje prve ljubavi, upoznaju tugu i plaču. Tuga je vezana za strujanja života. A ja više nemam tuge...
Pustinja, to sam ja. Ne pravim više pljuvačku, ali ne stvaram više ni prijatne slike zbog kojih bih zaječao. Sunce je u meni isušilo izvor suza.
Međutim, šta sam primetio? Dašak nade je prešao preko mene kao zvižduk vetra nad morem. Šta je to uzbudilo moj instinkt pre nego što sam i shvatio? Ništa se nije promenilo, a ipak, sve se promenilo. Taj peščani pokrivač, ta zemlja i te retke mrlje zelenila ne predstavljaju više pejzaž, nego scenu. Scenu još praznu, ali sasvim pripremljenu. Gledam Prevoa. I on je začuđen kao i ja, ali ni on ne shvata šta oseća.
K unem vam se da se nešto dogodilo...
K unem vam se da je pustinja oživela. K unem vam se da su ta praznina i tišina najednom postale življe od graje na trgu...
Spaseni smo, eno tragova na pesku!...
Ah, izgubili smo vezu sa ljudskim rodom, bili smo odsečeni od ljudi, našli smo se sami na svetu, zaboravljeni u opštoj seobi, i evo otkrivamo u pesku utisnute čudotvorne stope čoveka.
— Ovde, Prevo, dva čoveka su se razdvojila...
— Ovde je kamila klečala....
— Ovde...
Međutim, još nismo spaseni. Ne možemo čekati. Za nekoliko sati više nam ne bi mogli pomoći. Jednom kad kašalj počne, žeđ veoma brzo donosi kraj. I naše grlo...
Ali ja verujem u onaj karavan koji se klati negde u pustinji.
Dakle, još smo koračali, i najednom sam čuo kukurikanje petla. Gijome mi je rekao: „K ad sam bio na izmaku snage, čuo sam petlove u Andima. I železnicu sam čuo..
Sećam se njegove priče upravo u trenutku kad je pevac zapevao, i rekoh u sebi: „Oči su me najpre prevarile. Sigurno je to posledica žeđi. Uši su bolje izdržale...“ Ali Prevo me je zgrabio za ruku:
— Čuli ste?
— Šta?
— Petla!
— Onda... Onda...
Onda, naravno ludače, to je život...
Imao sam poslednju halucinaciju: tri psa koja su se progonila. Prevo je isto tako gledao, nije ništa video. Ali obojica pružamo ruke ka tom beduinu. Naprežemo svu snagu da bi nas čuo. Obojica se smejemo od sreće!...
Ali naši glasovi ne dopiru ni do trideset metara.
Glasne žice su nam već suve. Sasvim tiho smo jedan drugom govorili, a to čak nismo ni primetili!
Taj beduin i njegova kamila, koji su se tek pojavili iza brežuljka, lagano, lagano se udaljavaju. Možda je taj čovek sam. Svirepi demon nam ga je pokazao i odvukao...
Ne bismo više mogli trčati!
Jedan drugi Arapin se pojavi profilom na duni. Urlamo, ali sasvim tiho. Zatim mašemo rukama i čini nam se da ispunjavamo nebo ogromnim znacima. Ali taj beduin još uvek gleda na desnu stranu...
I evo, bez žurbe se malo okrenuo. Onog časa kad nam se okrene licem, sve će biti svršeno. Istog trenutka kad nas bude pogledao, izbrisaće u nama žeđ, smrt i opsene. Tek se pokrenuo, a već je izmenio svet. Jednim pokretom poprsja, jednim jedinim pogledom stvara život, i izgleda mi kao bog...
To je priviđenje... K orača prema nama po pesku, kao bog po moru...
Arapin nas je samo pogledao. Spustio je ruku na naša ramena i mi smo ga poslušali. Opružili smo se. Ovde više nema ni rasa, ni jezika, ni klasa... Postoji taj siromašni nomad, koji je na naša ramena spustio ruke arhanđela.
Sa čelom u pesku, čekali smo. I sada, potrbuške, zagnjurivši glavu u zdelu, pijemo kao telad. Beduin se plaši i primorava nas svakog trenutka da prekinemo. Ali čim nas pusti, zagnjurimo čitavo lice u vodu.
Voda?
Vodo, nemaš ni ukusa, ni boje, ni mirisa, čovek to ne može definisati, pije te, a ne poznaje te. Ti nisi potrebna životu: ti si život. Ispunjavaš nas zadovoljstvom koje se nikako ne objašnjava čulima. S tobom nam se vraća sva ona moć koju smo napustili. Tvojom milošću se otvaraju svi presušeni izvori našeg srca.
Ti si najveće bogatstvo sveta, a takođe si i najprijatnija, ti tako čista u zemljinoj utrobi. Može se umreti na izvoru vode u kojoj ima magnezijuma. Može se umreti pored slanog jezera. Može se umreti i pored dva litra rose koja sadrži neke soli. Ne podnosiš nikakvu mešavinu, ne trpiš nikakvu promenu, ti si podozrivo božanstvo...
Ali ti razlivaš u nama beskrajno jednostavnu sreću.
A ti, beduine iz Libije, koji nas spasavaš, tebe ću zauvek izbrisati iz sećanja. Nikada se neću setiti tvoga lika. Ti si Čovek i pojavljuješ se u liku svih ljudi istovremeno. Nikad nas nisi ni pogledao, a već si nas prepoznao. Ti si voljeni brat. A ja ću te pak prepoznati u svakom čoveku.
Izgledao si mi prožet plemenitošću i dobronamernošću, sam Gospodar koji ima moć da pruži vodu. Svi moji prijatelji, svi moji neprijatelji u tebi idu prema meni i ja nemam više nijednog neprijatelja na svetu.

VIII
LJUDI

1.
Još jednom sam bio veoma blizu istine, a nisam je shvatio... Verovao sam da sam izgubljen, da sam na dnu očajanja, a kada sam jednom prihvatio odricanje, upoznao sam mir. U tim časovima čoveku se čini da se sam sebi otkriva i da postaje svoj sopstveni prijatelj. Ništa ne bi prevagnulo više nad osećanjem spokojstva koje zadovoljava u nama neku bitnu nepoznatu potrebu. Pretpostavljam da je Bonafu, trošeći se, trčeći za vetrom, upoznao to zadovoljstvo. I Gijome u snegu. K ako bih i ja zaboravio da mi je, zakopanom u pesku sve do grla i izmučenom žeđi, bilo tako toplo oko srca kao pod zvezdanim pokrivačem.
K ako u nama takvom oslobođenju dati preimućstvo ? K od čoveka je sve paradoksalno, poznato je to. Osigurava se hleb jednome da bi mu se omogućilo da stvara, a on se uspavljuje, osvajač pobednik se raznežuje, velikodušan kad se obogati, postaje cicija. Šta se nas tiču političke doktrine koje teže za tim da uzdignu čoveka, ako najpre ne znamo kakav tip ljudi će uzdići. K o će se roditi? Nismo mi stoka data u najam na gojenje, i pojava jednog siromašnog Paskala teža je nego rođenje nekoliko ljudi koji su uspeli.
Bitno je da mi ne znamo predvideti. Svaki od nas je upoznao najtoplije radosti tamo gde se ne naslućuju. One su nam ostavile takvu nostalgiju da ćemo ih žaliti čak i u nevoljama, makar ih one same izazvale. Našavši se opet sa drugovima, svaki od nas je osetio čar neprijatnih uspomena.
Znamo li da su nepoznati uslovi ti koji nas čine plodnim? Gde je istina o čoveku?
Suština nije uopšte ono što se pokazuje. Ako na ovom terenu, a ne na nekom drugom, pomorandže duboko puštaju koren i daju bogat plod, taj teren je ono bitno za pomorandže. Ako ova religija, ako ova kultura, ovo merilo vrednosti, ova forma aktivnosti, a ne neka druga, potpomažu to spokojstvo u čoveku, oslobađaju u njemu velikog gospodara za kojeg on nije znao da postoji, onda su ta merila vrednosti, ta kultura, ta forma aktivnosti, istina o čoveku. Logika? Neka se snađe sama da bi položila računa o životu.
U celoj knjizi navodio sam vam po nekog ko se, izgleda, odazvao najvišem pozivu, izabrao pustinju ili letenje, kao što bi drugi izabrao manastir: ali promašio sam cilj ako sam vas navodio da se najpre divite ljudima. Pre svega treba se diviti sredini koja ih je podigla.
Svakako da je poziv važan. Jedni se zatvaraju u radnje. Drugi idu odlučno svojim putem, pravcem koji im je potreban; a klicu elana koji objašnjava njihovu sudbinu nalazimo već u njihovom detinjstvu... Ali, posle svega, istorija stvara iluzije. Taj elan bismo otkrili gotovo kod svih. Svi smo mi upoznali trgovčiće koji su se, jedne noći u brodolomu ili požaru, pokazali jačim od sebe samih. Oni se nimalo ne zavaravaju svojom snagom: taj požar će ostati jedina prava noć njihovog života. Ali u nedostatku novih prilika, pogodnog terena, stroge religije, oni su učmali, ne verujući u svoju sopstvenu veličinu. Pozivi zaista pomažu čoveku da se oslobodi: ali isto tako je potrebno da se oslobode i poziva.
Noći provedene u vazduhu, noći u pustinji... retke su to prilike i ne pružaju se svim ljudima. A ipak, podstaknuti okolnostima, svi pokazuju iste potrebe. Neću se udaljiti od predmeta ako ispričam jednu noć u Španiji, koja me je tome naučila. Suviše sam govorio o nekima a rado bih govorio o svima.

Bilo je to kada sam kao reporter posetio madridski front. Te večeri sam zajedno s jednim mladim kapetanom večerao u podzemnom skloništu.

2.
Razgovarali smo kad je telefon zazvonio. Počeo je dugačak dijalog: u pitanju je bio lokalni napad, naredbu je prenosila K omunistička partija, o bezuslovnom i očajničkom napadu koji treba, u ovom radničkom predgrađu, da preuzme nekoliko kuća što su se pretvorile u tvrđave od cementa. K apetan sleže ramenima i prilazi nam: „Prvi među nama“, kaže, „koji će se pojaviti… “ zatim pruža dve čaše konjaka jednom podoficiru i meni:
— Ti ćeš izići prvi sa mnom — reče on podoficiru. — Pij, i idi spavaj.
Podoficir je otišao da spava. Desetak nas je za stolom, budno. U toj dobro zamračenoj prostoriji, iz koje ni zračak ne izbija, osvetljenje je tako jako da žmirkam očima. Pre pet minuta sam provirio kroz puškarnicu. Sklonivši krpu koja je pokrivala otvor, primetio sam ruševine avetinjskih kuća, šćućurene na mesečini, čija svetlost kao da dolazi iz ponora. K ada sam krpu vratio na mesto, izgledalo mi je da sam izbrisao mesečev zrak kao mlaz zejtina. I sada mi je pred očima slika sivih tvrđava.
Ti se vojnici svakako neće vratiti, ali oni ćute, iz skromnosti. Napad je naređen. Crpu iz ljudskih zaliha. Crpu iz ambara žita. Bacaju šaku žita za setvu.
Pijemo konjak. Desno od mene svađaju se oko partije šaha. Levo se šale. Gde se nalazim? Ulazi neki pijani čovek. Gladi čupavu bradu i kruži po nama nežnim pogledom. Njegov pogled klizi po konjaku, udaljava se, vraća se na konjak, molećivo se obraća kapetanu. K apetan se tiho smeje. Podstaknut nadom i čovek se smeje. Posmatrače obuzima laki smeh. K apetan polako izmiče bocu, pogled čoveka izražava očajanje, i tako započinje dečačka igra, neka vrsta nemog baleta koji kroz gusti dim cigarete, kroz poslednju noć, kroz sliku bliskog napada, liči na san.
I zatvoreni u toplom, na dnu našeg broda, igramo dok se napolju udvostručuju eksplozije kao udarci talasa.
Ti ljudi će se odmah lišiti svog znoja, alkohola, uniženja iščekivanja u darskoj vodici ratne noći. Osećam da će uskoro biti zbrisani. A oni što duže mogu igraju balet pijanice sa flašom. Produžuju tu partiju šaha. Nastoje da, koliko mogu, produže život. Ali navili su budilnik na vrhu police. Zvonjenje će, dakle, odjeknuti. Onda će se ti ljudi ispraviti, isprsiti i opasati. K apetan će skinuti revolver. Pijanica će se istrezniti. I tada, bez velike žurbe, svi će poći hodnikom koji se blago penje do plavog mesečevog pravougaonika. Reći će prosto: „Prokleti napad...“ ili „H ladno je!“ Zatim će utonuti.

K ada je kucnuo čas, prisustvovao sam buđenju podoficira. Spavao je opružen na gvozdenom krevetu u kršu jednog podruma. I gledao sam ga kako spava. K ao da sam i ja poznavao slast tog sna, ne mučnog, već blaženog. Podsećao me je na onaj prvi dan u Libiji, kada smo Prevo i ja, ostavši bez vode i osuđeni, pre nego što smo osetili jaku žeđ, mogli spavati jedan jedini put čitava dva sata. Dok sam tonuo u san, kao da sam dobijao divnu snagu: snagu da odbacim ceo svet. Gospodar tela koje me je još ostavljalo na miru, kada sam već zagnjurio glavu u ruke, više nisam pravio razliku između moje noći i srećne noći.
Tako je spavao podoficir, sklupčan, bez ljudskog oblika, i kada su došli da ga probude i zapalili sveću i stavili je u grlić boce, opazio sam samo kako se iz bezoblične mase pomaljaju cokule. Ogromne potkovane cokule, cokule nadničara ili lučkog radnika.
Taj čovek je bio opremljen radnim alatkama, na njegovom telu su se nalazile sve same alatke: redenici, revolveri, kožne naramenice, kajas. Nosio je samar, ogrlicu, sve amove konja za oranje. U Maroku, na dnu podruma, vide se slepi konji kako okreću vodenički kamen. Ovde, pri treperavoj i crvenkastoj svetlosti sveće takođe bude slepog konja koji će vući svoj kamen.
— H op! Podoficiru!
Lagano se pokrenu, još uvek spavajući i nešto mrmljajući. Okrenu se zidu, ne želeći da se probudi, utonuvši u san kao u blaženstvo majčine utrobe, kao u duboke vode, držeći se za neke crne alge šakama, koje je otvarao i zatvarao. Trebalo mu je razdvojiti prste. Seli smo na njegov krevet, jedan od nas mu je blago stavio ruku na vrat i podigao mu tešku glavu smešeći se. To je ličilo na zadovoljstvo koje u toploj štali osećaju konji koje miluju po vratu. „Ej, druže!“ Ništa nežnije nisam video u životu.
Podoficir je učinio poslednji napor da se vrati svojim srećnim snovima, da odbije naš svet dinamita, iscrpljivanja i ledenih noći; ali suviše kasno. Nešto što je dolazilo spolja nametalo se. Tako nedeljom školsko zvono polako budi kažnjenog đaka. On je zaboravio klupu, crnu tablu i zadatak po kazni. Sanjario Je o igri u polju: uzalud. Zvono još uvek zvoni i vraća ga, neumoljivo, ljudskoj nepravdi. K ao i on, i podoficir polako pridiže to telo iscrpljeno umorom, to telo koje nije želeo i koje će, u hladnoći buđenja, upoznati uskoro one mučne bolove u zglobovima, zatim pritisak kaiševa, onaj teški put, i smrt. Ne toliko smrt koliko onu lepljivu krv u koju čovek umače ruke da bi se podigao, ono teško disanje, onaj led naokolo; ne toliko smrt koliko neudobnost umiranja. Gledajući ga, neprekidno sam mislio na očajanje svog sopstvenog buđenja, na ono vraćanje teretu žeđi, sunca, peska, na ono vraćanje teretu života, na onaj san koji se ne bira.
Ali, evo, on ustaje i gleda nas pravo u oči:
— Vreme je?
Ovde se pojavljuje čovek. Ovde on izmiče predviđanjima logike: podoficir se smešio! K akvo je dakle, to iskušenje?
Sećam se jedne noći u Parizu kada smo se Mermoz i ja, proslavivši s nekim prijateljima nečiji rođendan, našli u zoru na pragu nekog bara, gadeći se na sebe što smo toliko govorili, pili i, bez potrebe se zamorili. Ali kako je već svitalo, Mermoz me naglo steže za mišicu, i to tako jako da sam osetio njegove nokte. „Vidiš, ovaj čas u Dakaru... To je bio čas kad mehaničari trljaju oči i skidaju navlake sa elisa, kada će pilot tražiti obaveštenje od meteorološke službe, kada je zemlja naseljena samo drugovima. Nebo se već rumenilo, već su pripremali svečanost, ali za druge, već su nameštali čaršave za gozbu na koju mi nećemo biti pozvani. Drugi su se izlagali opasnosti...
„A ovde, kakva prljavština...“ dovrši Mermoz.
A ti podoficiru, na koji si to pir pozvan za koji bi vredelo umreti?
Već si mi se poverio. Ispričao svoju povest: nekada si kao mali knjigovođa, negde u Barseloni, sabirao brojke ne vodeći mnogo računa o neslogama u tvojoj zemlji. Ali kada je pošao jedan drug, zatim drugi, pa treći, i ti si se sa iznenađenjem čudno preobrazio: tvoje zanimanje postalo ti je bezvredno. Tvoja zadovoljstva, brige, sitne udobnosti, sve je to pripadalo drugom vremenu. Ono što je glavno nije se tu nalazilo. Najzad ste saznali za smrt jednog od vaših prijatelja koji je ubijen na obali Malage. Nije bio u pitanju prijatelj koga bi želeo da osvetiš. Što se tiče politike, nikada te nije uznemiravala. Međutim, ta vest je kao iznenadna bura doprla do vas, do vaših skučenih sudbina. Tog jutra te je jedan drug pogledao:
— Idemo tamo?
— Idemo.
I vi ste „tamo“ otišli.
Setio sam se nekih slika i objasnile su mi istinu koju ti nisi umeo rečima da preneseš, ali čija te je očiglednost nadvladala.
K ada u vreme seoba prolaze divlje patke, one izazivaju čudne promene nad teritorijom koju nadleću. Domaće patke, privučene velikim trouglastim poretkom letenja, započinju nevešte skokove. Divlji poziv je probudio u njima neki divlji trag. I evo kako su se za trenutak patke sa majura pretvorile u ptice selice. Evo kako se u tim malim tvrdim glavama, kroz koje su prolazile skromne slike barica, crva, kokošarnika, razvijaju prostrani kontinenti, oseća vetar pučine i oblici mora. Životinja nije znala da njen mozak nije kadar da primi tolika čuda, ali evo je, lupa krilima, prezire zrna, crve, i hoće da postane divlja patka.
Naročito sam se sećao mojih gazela: gajio sam ih u Džubiju. Svi smo tamo gajili gazele. Zatvarali smo ih u kuće sa rešetkama od dasaka, na čistom vazduhu, jer je gazelama potrebno da osete strujanje vetra, a ništa nije tako neotporno kao što su one. Ulovljene mlade, žive i brste iz vaše ruke. Prepuštaju se milovanju i vlažnu njušku stavljaju na vaš dlan. I čovek misli da ih je pripitomio. Veruje da ih je zaklonio od nepoznatog jada koji nečujno pohađa gazele i donosi im najnežniju smrt... Ali dođe dan kada ih zateknete kako svojim malim rogovima upiru o ogradu prema pustinji. One su namagnetisane. Ne znaju da beže od vas. Dolaze da piju mleko što im donosite. Dopuštaju da ih još milujete, i još nežnije zagnjuruju njušku u vaš dlan... Ali tek što ste ih pustili, opazili ste da su se posle jednog prividno srećnog galopa vratile ogradi. I ako ih više ne terate, one ostaju tu, ne boreći se čak sa preprekama, već jednostavno, pognuvši glavu, svojim malim rogovima pritiskaju ogradu sve dok ne klonu. Da li je to vreme za ljubav ili prosta potreba da jure do iznemoglosti ? One to ne znaju. Njihove oči se nisu još otvorile kad ste ih zarobili. Nisu upoznale slobodu peska, niti miris mužjaka. No vi ste mnogo inteligentniji od njih. Znate šta one traže, prostranstvo će ih održati. Žele da postanu gazele i da odigraju svoju igru. Sa sto trideset kilometara na čas žele da upoznaju pravolinijsko bekstvo, isprekidano naglim skokovima, kao da tu i tamo plamen iskače iz peska. Ne mare za šakale, ako je suština u tome da gazele osete strah koji ih jedini primorava da nadmaše sebe i podstiče ih na najveće skokove! Nije važan lav, ako je za gazele bitno da jednim udarcem kandži budu rasporene na suncu! Gledate ih i mislite: evo, obuzela ih je nostalgija. Nostalgija, to je želja za nečim nepoznatim... Postoji predmet želje, ali ne postoje reči da ga iskažu.
A šta nama nedostaje?
Šta si ti, podoficiru, našao ovde što ti je ulilo osećanje da više ne proigravaš svoju sudbinu? Možda ona bratska ruka koja je podigla tvoju pospanu glavu, možda onaj nežni osmeh koji nije sažaljevao, već bodrio ? „Eh, druže...“ Žaliti, znači biti opet udvoje. Znači biti podeljen. Ali postoji stepen odnosa na kome zahvalnost, kao i sažaljenje, gube svoj smisao. Tu čovek diše kao oslobođeni zarobljenik.
K ad smo sa ekipom od dva aviona prelazili još nepokoreni Rio de Oro, upoznali smo to jedinstvo. Nikada nisam čuo brodolomnika da se zahvaljuje svom spasiocu. Najčešće smo čak grdili jedan drugog za vreme napornog pretovaranja džakova s poštom iz jednog aviona u drugi: „Gade jedan! Da sam imao nezgodu, ti bi bio kriv, ta tvoja ludost da letiš na dve hiljade metara suprotno struji! Da si me niže pratio, već bismo bili u Port-Etjenu!“ I drugi, koji je izlagao svoj život, stideo se što je bio gad. Uostalom, na čemu bismo mu zahvalili? On je imao pravo na naš život. Bili smo grane istog drveta. A ja sam bio ponosan na tebe, koji si me spasao!
Zašto bi ti, podoficiru, žalio onoga koji te je pripremio za smrt ? Izlažete se toj opasnosti jedni za druge. Tog trenutka čovek otkriva to jedinstvo kome više nisu potrebne reči. Shvatio sam tvoj odlazak. Ako si bio siromašan u Barseloni, usamljen možda posle rada, ako tvoje telo nije čak imalo ni pribežišta, ovde si osetio savršenstvo, dosegao si do večnosti; i eto ti, parijo, primljen si s ljubavlju.
Nije mi stalo da saznam da li su bile iskrene ili ne, logične ili ne, krupne reči političara, koje su možda posejale klicu u tebi. Ako su se one u tebi ukorenile kao seme što može da proklija, znači da su odgovorile tvojim potrebama. Ti si jedini sudija. Zemlja je ta koja ume da prepozna žito.

3.
Vezani za našu braću zajedničkim ciljem, koji je izvan nas, jedino onda živimo i iskustvo nam pokazuje da voleti ne znači nikako gledati jedan drugog, već zajedno gledati u istom pravcu. Drugarstvo postoji samo onda ako ljude spaja ista veza koja ih vodi istom cilju. Inače, otkuda da čak i u veku udobnosti osećamo radost, tako potpunu, kad zadnji zalogaj delimo u pustinji? Gde su tu sociološka predviđanja? Svima nama, koji smo osetili veliku radost kada smo u pustinji popravili avion, svako drugo zadovoljstvo je bezvredno.
Možda zato današnji svet počinje da se ruši oko nas. Svako se zanosi verom koja mu obećava to savršenstvo. Iako su reči suprotne, svi smo obuzeti istim zanosom. Razilazimo se na metodama koje su plod našeg rasuđivanja, a ne u ciljevima: oni su isti.
Prema tome, ne čudimo se. Onaj koji nije u sebi naslutio ono drugo biće, ali je samo jednom osetio da se ono budi u podrumu anarhista u Barseloni zbog neke žrtve, uzajamne pomoći, stroge slike pravde, taj će znati za jednu istinu: istinu anarhista. A onaj koji će jednom otići na stražu, da bi zaštitio svet malih kaluđerica koje preplašeno kleče po manastirima Španije, taj će umreti za crkvu.
K ad biste Mermozu, koji je pobedonosno plovio ka čileanskoj strani Anda, prigovorili da se prevario da možda zbog jednog trgovačkog pisma nije vredelo rizikovati svoj život, Mermoz bi vam se nasmejao. Za njega je istina onaj čovek koji se u njemu rodio kad je prelazio Ande.
Ako hoćete da onoga koji prihvata rat uverite kako je rat užasan, nemojte ga nazivati varvarinom: nastojte da ga razumete pre nego što ga osudite.
Poštujte tog oficira s juga koji je od početka rata u Rifu komandovao jednim isturenim položajem ukotvljenim na klinu između dve pobunjeničke planine. Jedne večeri je primio na pregovaranje izaslanike koji su sišli sa masiva na zapadu. Pili su čaj, po običaju, kad izbi puškaranje. Plemena s planinskih masiva na istoku napala su položaj. K apetanu koji ih je terao, da bi se borio, neprijateljski izaslanici odgovoriše: „Danas smo tvoji gosti. Bog ne dozvoljava da te napustimo...“ Pridružiše se, dakle, njegovim ljudima, spasoše stanicu, zatim se uzveraše u svoje orlovo gnezdo.
Ali, uoči samog napada, kad su se i oni pripremili, poslali su izaslanike kapetanu:
— Sinoć smo ti pomogli...
— Istina je...
— Zbog tebe smo potrošili tri stotine metaka...
— Tako je...
— Bilo bi pravo da nam ih vratiš.
I kapetan, veliki gospodin, neće da iskoristi preimućstvo koje bi mogao izvući iz njihove plemenitosti. Vraća im metke koje će oni upotrebiti protiv njega.
Istina je za čoveka ono što ga čini čovekom. K ad onaj koji je upoznao to dostojanstvo odnosa, to poštenje u igri, to uzajamno poštovanje koje stvara obaveze, uporedi tu uzvišenost, koja mu je bila dozvoljena, sa prostom dobrodušnošću demagoga koji bi svoje bratstvo istim Arapima izrazio tapšući ih po ramenu, laskajući im, ali u isto vreme i unižavajući ih, taj će, ako ste protiv njega, osetiti prema vama samo malo prezrivog sažaljenja. I biće u pravu.
Ali i vi ste u pravu što mrzite rat.

Da biste razumeli čoveka i njegove potrebe, da biste upoznali njegovu suštinu, ne treba očiglednost vaših istina suprotstavljati jednu drugoj. Da, vi ste u pravu. Svi ste u pravu. Logika sve dokazuje. U pravu je čak i onaj koji nesreće sveta prebacuje na grbavce, Ako objavimo rat grbavcima, brzo ćemo naučiti da se ushićujemo. Osvetićemo zločine grbavaca. A zacelo, i grbavci čine zločine.
Da bi izvukli ono bitno, treba za trenutak zaboraviti na razlike koje, jednom prihvaćene, povlače za sobom čitav kuran nepokolebljivih istina i jedan fanatizam, koji iz tog izlazi. Možemo podeliti ljude na desničare i levičare, na grbave i one koji nisu grbavi, na fašiste i na demokrate, i te razlike su neosporne. Ali, vi znate: istina je ono što uprošćuje svet, a ne ono što stvara haos. Istina je govor iz koga se oslobađa ono opšte. Njutn nikako nije jedan zakon, tako dugo nerazjašnjen, „otkrio“ kao da rešava rebus. Njutn je izvršio stvaralački posao.
Zasnovao je jezik kojim bi se istovremeno mogao izraziti pad jabuke na livadi ili kretanje Sunčevo. Istina nije ono što se dokazuje, već ono što se uprošćava.
Čemu rasprave o ideologijama? Ako se sve mogu dokazati, sve se isto tako mogu i jedna drugoj suprotstaviti, i takve rasprave dovode do očajanja kada se pomisli na spas čoveka. A čovek, svuda oko nas, ima iste potrebe.
H oćemo da budemo oslobođeni. Onaj koji udara pijukom želi da upozna smisao tog udarca. A robijašev udarac pijukom unižava ga, i nije isti kao udarac istraživača, koji uzdiže. Robija nije tamo gde se udara pijukom. Užas nije u materiji. Robija je tamo gde se zadaju udarci pijukom bez cilja i gde nema povezanosti između onoga koji ih zadaje i ljudskog roda. I hoćemo da se izbavimo robije.

Dve stotine miliona ljudi u Evropi ne osećaju se kao ljudi, a hteli bi to da budu. Industrija ih je odvojila od seljačkog ognjišta i zatvorila u ona ogromna geta što liče na teretne stanice zakrčene kompozicijama crnih vagona. Želeli bi da se otrgnu sa dna tih radničkih gradova.
Ima i drugih, u kandžama svih zanata, koji su lišeni radosti: pionira, vernika, naučnika. Mislilo se da je za njihovo uzdizanje dovoljno da ih obuku, nahrane, da zadovolje njihove potrebe. A postepeno su u njima stvarali K urtlinovog malograđanina, seoskog političara, bezosećajnog tehničara. Ako ih i uče dobro, ne oplemenjuju ih više. Jedno mišljenje ima o kulturi onaj koji misli da se ona zasniva na pamćenju formula. Jedan rđav učenik Specijalne škole više zna o prirodi i zakonima nego Dekart i Paskal. Da li je on sposoban za iste poduhvate duha?

Svako, više ili manje, nejasno oseća potrebu da se otrgne. Ali ima varljivih rešenja. Istina, ljudi se mogu oduševiti ako se obuku u uniformu. Onda će pevati ratničke pesme i deliti hleb sa drugovima. Našli bi ono što traže, sklonost za opšte. Ali, oni će umreti od hleba koji im je ponuđen.
Mogu se iskopati iz zemlje drveni idoli i vaskrsnuti stari mitovi koji su kako-tako odgovarali svom zadatku, može se oživeti mistika o pangermanizmu ili o rimskom carstvu. Mogu se Nemci opijati zanosom da su Nemci i zemljaci Betovena. Svi se mogu time opijati, svi do ložača. To je, zacelo, lakše nego od jednog ložača stvoriti Betovena.
Ali takvi idoli su idoli-mesožderi. Onaj koji umire tražeći da otkrije uzrok bolesti ili lek služi životu i kad umire. Lepo je, možda, umreti za proširenje teritorija, ali današnji rat uništava ono za čim teži. Danas više nije u pitanju žrtvovati malo krvi da bi oživela cela rasa. Otkako se rat vodi avionom i iperitom postao je samo krvava hirurgija. Svaka strana se zaklanja iza jakih utvrđenja zidina, i, nemajući ništa pametnije, svaka strana šalje eskadrile i torpedira utrobu drugog, uništava njegovo životno središte, parališe njegovu produkciju i trgovinu. Pobeda će pripasti onome koji poslednji istrune. A oba neprijatelja zajedno trunu.

U opustelom svetu smo žudeli za drugovima: slast podeljenog hleba sa drugovima nagnala nas je da prihvatimo rat. Nije nam potreban rat da bismo se u trci ka istom cilju naslonili na toplo rame suseda. Rat nas obmanjuje. Mržnja ne pojačava ushićenje trke.
Zašto da se mrzimo ? Mi smo solidarni, sa iste planete, posada istog broda. Iako je dobro da se civilizacije suprotstavljaju jedna drugoj, da bi potpomagale nove sinteze, užasno je što se proždiru.
Pošto je za naše oslobođenje dovoljno da nam se pomogne da shvatimo cilj koji nas međusobno spaja, onda je bolje tražiti ga tamo gde nas sjedinjuje. Obilazeći bolesnike, hirurg ne sluša njihove žalbe; prelazeći preko njih, nastoji da izleči čoveka. H irurg govori opštim jezikom. Isto tako postupa i fizičar kad razmišlja o onim gotovo božanskim jednačinama pomoću kojih će shvatiti u isto vreme i atom, i maglinu. I tako sve do prostog pastira. Jer ovaj koji skromno čuva nekoliko ovaca na livadi, ako postane svestan svoje uloge, oseća da je nešto više od običnog sluge. On je stražar. A svaki stražar je odgovoran za celo carstvo.
Mislite li da taj pastir ne želi da postane svestan? Posetio sam na madridskom frontu jednu školu koja se nalazila na brežuljku, pet stotina metara od rovova, iza jednog malog kamenog zida. Neki kaplar je tu predavao botaniku. K idajući rukama nežne latice bulke, privlačio je sebi bradate hadžije koje su se izvlačile iz tog blata unaokolo i, uprkos granatama, pele k njemu kao u hodočašće. A kad su se sakupili oko kaplara, slušali su ga nadlaktivši se, sedeći na tlu. Mrštili su se, stezali zube, i nisu mnogo razumeli lekciju, ali govorilo im se: „Vi ste grubijani, tek što ste napustili vaše jazbine, treba dostići čovečanstvo!“ i teškim koracima su se žurili da ga dostignu.
K ad postanemo svesni svoje uloge, makar i najništavnije, samo tada ćemo biti srećni. Tada ćemo moći živeti u miru i umreti na miru, jer ono što daje smisao životu daje smisao i smrti.
Ona je tako prijatna kad su stvari sređene, kad stari seljak iz Provanse na kraju života predaje sinovima svoje blago koza i maslina da bi ga oni posle predali sinovima svojih sinova. U seljačkom rodu se samo upola umire. I svaki život redom prska kao ljuska i predaje svoja zrna.
Jednom sam se našao kraj tri seljaka koji su stajali uz odar svoje majke. I, zaista, bilo je to bolno. Drugi put je prekinuta pupčana vrpca. Drugi put se čvor odrešio: onaj što vezuje jednu generaciju sa drugom. Ta tri sina su se našla sama, prinuđena da nauče sve, lišena porodičnog stola oko kojeg su se okupljali za vreme praznika, lišena stožera u kojem su se svi sažimali. Ali u ovom prekidu otkrio sam i to da se život može i drugi put udahnuti. Sad će i ti sinovi postati glave porodica, zborište i poglavari, sve do časa kad će i oni predati komandu malima, koji se igraju u dvorištu.
Posmatrao sam majku, tu staru seljanku spokojnog i grubog lica, stisnutih usana, lica pretvorenog u kamenu masku. I prepoznao sam u njemu lice sinova. Ta maska je služila da otisne njihovo lice. To telo je služilo za otisak ovih tela, ovih lepih ljudskih uzoraka. Sada je ona počivala slomljena, ali kao ljuštura iz koje je izvučen plod. I ovi sinovi i kćerke utisnuće svojim telom nove generacije? Na majuru se ne umire. Majka je mrtva, živela majka!

Bolna je, ali i tako jednostavna ta slika pokolenja koja napuštaju na svom putu, jedno po jedno, te lepe sedokose mrtve, idući ka nepoznatoj istini kroz sve te preobražaje.
Zato je iste večeri seosko zvono, dok je oglašavalo mrtve, izgledalo puno uzdržljivog i nežnog veselja, a ne očajanja. Ono koje je istim zvukom slavilo pogrebe i krštenja još jednom je oglašavalo prelazak jedne generacije u drugu. I čovek je osećao samo veliko spokojstvo slušajući objavljivanje zaruka jedne sirote starice i zemlje.
To što se prenosilo tako iz generacije u generaciju, poput sporog rastenja drveta, bio je život, a isto tako i svest. K akav tajanstveni uspon! Proizišli smo iz izlivene lave, iz tela zvezda, iz žive ćelije koja se čudom razvija, i postepeno smo se uzdigli da možemo pisati kantate i ispitivati sazvežđa.
Majka nije samo dala život: ona je svoje sinove naučila jeziku, poverila im spremu stolećima skupljanu, duhovnu očevinu koju je i ona primila na čuvanje, onu malu riznicu tradicija, pojmova i mitova, svu onu razliku koja Njutna ili Šekspira odvaja od pećinskog čoveka.
Ono što osećamo kad smo gladni, kad nas obuzme glad koja je gonila španske vojnike da pod vatrom kuršuma idu na časove botanike, glad koja je naterala Mermoza ka Južnom Atlantiku, a drugoga ka pesmi, znači da geneza nije završena i da treba da postanemo svesni nas samih i svemira. Treba i u noći postaviti mostove. To ne znaju jedino oni što grade svoju mudrost iz ravnodušnosti koju smatraju sebičnom; ali sve pobija takvu mudrost!
Drugovi, moji drugovi, uzimam vas za svedoke: kad smo se osećali srećnima?

4.
I evo kako se na poslednjoj strani ove knjige sećam onih ostarelih birokrata koji su nam, u zoru, pri prvom letu, bili kao pratnja, kad smo se spremali da se pretvorimo u ljude, srećni što smo određeni. Oni su, međutim, bili slični nama, ali nisu znali da su bili gladni.
Mnogi su uspavani.

Pre nekoliko godina, za vreme jednog dugog puta železnicom, hteo sam da prokrstarim otadžbinom i zatvoren tri dana, zatočenik te buke kamenja kotrljanog morem, ustao sam da prođem kroz voz. Oko jedan sat ujutru prošao sam s kraja na kraj. Spavaća kola su bila prazna. Vagoni prve klase prazni.
Ali vagoni treće klase su prihvatili stotine poljskih radnika otpuštenih iz Francuske, koji su se vraćali u Poljsku. Prolazio sam kroz hodnike opkoračujući tela. Zaustavio sam se da posmatram. Stojeći ispod škiljavih lampi, u tom otvorenom vagonu kao u nekoj sobi koja zaudara na kasarnu ili komesarijat, video sam čitav jedan zbunjeni svet koji se klati po taktu brzog voza. Čitav jedan narod, utonuo u rđav san, vraćao se svojoj bedi. K rupne obrijane glave kotrljale su se po drvenim klupama. Ljudi, žene, deca, svi su se klatili zdesna nalevo, kao da su ih sva ta buka i trzanje napadali i pretili im. Nisu mogli da se prepuste dokonom snu.
I evo, izgledali su mi kao da su upola izgubili ljudske osobine, bacani s jednog kraja Evrope na drugi ekonomskim teškoćama, otrgnuti od svojih kućica na severu, od malenih vrtova, od tri saksije geranijuma koje sam jednom primetio na prozoru poljskih rudara. Stavili su samo kuhinjsko posuđe, pokrivače i zavese u te pakete rđavo zavezane i prepunjene. Sve ono što su voleli ili što ih je ushićivalo, sve ono što su za četiri ili pet godina boravka u Francuskoj uspeli da pripitome: mačku, psa i geranijum, morali su žrtvovati, a sa sobom su poneli samo to kuhinjsko posuđe.
Jedno dete je sisalo, a majka je bila umorna da je izgledalo da spava. Život se prenosio u besmislicu i nered ovog putovanja. Posmatrao sam oca.
Nezgrapna i gola lobanja, kao neki kamen. Telo utonulo u neudoban san, stegnuto u radničko odelo, sama ispupčenja i udubljenja. Ličio je na gomilu gline. Isto tako noću, bezoblični otpaci leže po tezgama pijaca. I mislio sam: problem nije u toj bedi, u toj prljavštini, niti u toj ružnoći. Ali taj isti čovek i ta ista žena upoznali su se jednog dana i čovek se svakako osmehnuo ženi: sigurno joj je posle rada doneo cveće. Stidljiv i nespretan, možda je drhtao od pomisli da će ga prezreti. A ženi, sigurnoj u svoju privlačnost, možda se, po urođenoj koketeriji, dopalo da ga drži u nespokojstvu. A on, koji je danas samo mašina koja kopa ili udara, osetio je u svom srcu slatku strepnju. Ostaje tajna kako su se oni pretvorili u te gomile gline. U kakav su to strašan kalup upali koji je na njima ostavio traga kao mašina za dubljenje? Životinja kad ostari sačuva svoju privlačnost. Zašto se ta lepa ljudska glina upropastila?

I nastavio sam svoj put kroz taj narod čiji je san bio nemiran kao pobunjeničko mesto. Lebdeo je nejasan šum koji su stvarali promuklo hrkanje, nejasne žalopojke, škripa cokula onih koji su skrhani na jednom mestu, oprobavali drugo. I sve to uz onu tihu, nepresušnu huku kamenja bacanog morem.
Seo sam preko puta jednog bračnog para. Između čoveka i žene dete se nekako zavuklo i spavalo. Okrenulo se u snu i ispod blede svetiljke mi se ukaza njegovo lice. Ah! kakvo divno lice! Ovaj par je stvorio neku vrstu pozlaćenog ploda. Iz ovih teških prnja se rodila čar i ljupkost. Nagnuh se nad tim glatkim čelom, nad tim slatkim napućenim ustima, i rekoh u sebi: evo lica muzičara, evo malog Mocarta, evo lepog obećanja života. Mali prinčevi iz bajke nisu se nimalo razlikovali od njega: zaštićen, okružen pažnjom, negovan, šta bi tek postao! K ad se u vrtu razvije nova ruža, svi se vrtlari uznemire. Ruža se izdvoji, ruža se neguje, pazi. Ali za ljude ne postoji vrtlar. Mali Mocart biće, kao i drugi, obeležen mašinom za dubljenje. Mocart će uživati u lošoj muzici, u smradu kafana gde trešti muzika. Mocart je osuđen.
I vratio sam se u svoj vagon. Govorio sam sebi: ovi ljudi ne pate mnogo zbog svoje sudbine. Ovde me ne muči milosrđe. Nije stvar u tome da se raznežimo nad ranom večito otvorenom. Oni koji je nose ne osećaju je. Ovde je uvređen, oštećen ljudski rod, a ne jedinka. Malo verujem u sažaljenje. Ono što me muči to je mišljenje vrtlara. Ne muči mene ova beda na koju se čovek na kraju isto tako navikne kao i na lenost. Generacije na Istoku žive u prljavštini, i to im se sviđa. Ono što mene muči, narodne kuhinje ne leče. Ono što mene muči nisu ni te bore, ni kvrge, niti ta ružnoća, već što je u svakom od tih ljudi pomalo ubijen Mocart.
★★★
Jedino Duh, ako se udahne u glinu, može stvoriti Čoveka.


Napomene
1 Rezzou – naoružana grupa Arapa, koja se poglavito u Sahari, obrazovala radi pljačkaških napada. – Primedba urednika.
2 Ž iroskop – instrument koji pokazuje pravac skretanja, odnosno nagiba, a radi na principu vazdušnog pritiska koji stvara brzina aviona. – Primedba urednika.
3 Mearist (fr. meariste) – pripadnik tadašnje vojske u Sahari – Prim. urednika.
4 Marabut (fr. marabout) – muslimanski vernik ili sveštenik, pripadnik verskog bratstva posvećenog asketizmu. – Prim. urednika.
5 Tripolitanija (fr. Tripolitaine) – nekadašnja provincija u Libiji. – Prim.
urednika.