Ljudmila Ulicka - Ljudi našeg cara

Ulicka zna kako da ispriča priču uplićući sitne pojedinosti u važne životne situacije, da bi pokazala da ništa u životu nije nevažno. Knjigu su prihvatili čitaoci željni dubokog i mudrog sagovornika koga su odmah prepoznali u autorovom glasu. Sastavljena od malih priča koje se bave velikim životnim problemima, ova knjiga predstavlja prirodni nastavak novele „Sonječka" i zbirke pripovedaka „Siromašni rođaci".

Kakvih samo ima ljudi u našega cara!

Nikolaj Ljeskov





Odjedanput otkriješ da te nema. Da si razbijen na hiljadu komada, i da – svaki komad ima svoje oko, nos, uvo. Gledaš kao kroz mrenu – svaki deo vidi svoju sliku – sluh je stereofoničan, a mirisi svežeg snega i zajedničke kuhinje, pošto se mešaju sa aromama tropskog rastinja i tuđih pazuha, obrazuju kakofoniju.
U mladosti činiš natčovečanske napore da se sabereš, da pronađeš svoje „ja“ iz slučajnih, tuđih usvojenih gestova, misli, osećanja i čini ti se, evo, pronašao si punoću samoga sebe. Čak se pomalo ponosiš svojim postignućem – oživeo si svojom posebnom ličnošću nekakvo ime i prezime, dao si tim zvucima što ništa ne znače svoju individualnost, svoje originalne crte.
I odjednom – krah! Gomila krhotina. Ne postoji celovito „ja“. Užasna dosetka: ne postoji nikakvo „ja“, postoje samo usputne sličice, razbijeni kaleidoskop i u svakoj krhotini ono što si umišljao, i svi ti slučajni otpaci i jesu „ja“: slepi starac koji se naslađuje Betovenom, lepotica, koja tužno i teskobno nosi svoju lepotu, dve neutešne starice i devojčica Ženja koja se čudi gluposti, tajni, laži i lepoti života! Upravo zahvaljujući njoj, Ženji, svom predstavniku i poslaniku, autor pokušava da izbegne vlastito, davno dodijalo stanovište, otrcane stavove. i mišljenja, prepustivši pomenutoj krhotini slobodu nezavisnog postojanja.
Autor ostaje na sredini, tačno između posmatrača i posmatranog. On je sam sebi prestao da bude zanimljiv. U suštini, on sam i nije uvučen u oblast posmatranja i potpuno je beskoristan. Kakva se divna igra otkriva kad je rastojanje od samog sebe tako veliko! Primećuješ da je lepotu lišća i kamenja, i ljudskih lica i oblaka, modelirao jedan isti majstor i da slab dašak vetra menja raspored listova u odnosu jedan na drugog, i u odnosu na njihove senke. Mreškanje vode dobija novu šaru, umiru stari i rađaju se mladi, a oblaci su se za to vreme pretvorili u vodu, i, pošto su ih popili ljudi i životinje, ušli u zemlju zajedno s njihovim razloženim telima.
Mali ljudi našeg cara posmatraju tu sliku široko otvorenih očiju. Oduševljavaju se, tuku se, ubijaju jedan drugog, i ljube se. I uopšte ne primećuju autora, koga gotovo i nema.

LJUDI NAŠEG CARA





MAGAREĆI PUT


Put je vodio kroz tunel, probijen u planini još pre prvog svetskog rata, zatim se protegao do jednog gradića, tamo je bilo mnogo bočnih izdanaka, uskih puteva, koji su se razlivali po lokalnim naseljima, i išao dalje, u Grenobl, u Milano, u Rim... Pred ulaskom u tunel skrenuli smo sa autoputa na neveliki drum koji je išao vrhom planine. Marsel se obradovao što nije promašio to skretanje, što mu se često događalo, jer se jedino tuda moglo izaći na stari rimski put, sagrađen još u prvom veku. U stvari, većina evropskih autoputeva, raskošnih, brzih, sa šest traka, leže preko rimskih drumova. I Marsel je hteo da nam pokaže taj njihov mali deo, sačuvan u svom prvobitnom vidu. Nepregledan, prilično uzan i izlokan drum – dva auta jedva mogu da se mimoiđu— koji je vodio od jednog gradića do drugog, posle izgradnje tunela ostao je zapušten. Nekada je u podnožju te planine bila rimska stanica kurirske pošte, koja je pomagala dostavljanje pisama iz Britanije u Siriju. Za svega deset dana...
Popeli smo se na planinski prevoj i izašli iz auta. Kaldrma je bila postavljena pre dve hiljade godina preko šljunkovite podloge sa nevelikim usputnim otkosima i napuklim profilima, gotovo uglačanim pod milionima nogu i točkova. Bilo nas je troje: Marsel, postariji advokat koji se pre pet godina preselio u ove krajeve, debela Anjes, sa čuvenim aristokratskim prezimenom i histeričnim karakterom, i ja.
Put je vijugao pod velikim nagibom i u takvim predelima uvek se oseća nemir, javlja se obrnuta težnja – ista ona koja je Rimljane vodila u suprotnom pravcu – na sever, na zapad, gde je bog rekao laku noć, prema hladnim morima i ravnicama, neprohodnim šumama i neprolaznim močvarama.
– Ti putevi su razdvojili iščezla plemena i stvorili ono što je kasnije postala Evropa... – govorio je Marsel i lepo gestikulirao malim rukama, tresući svoje sede kovrdže. On je ličio na aristokratu, on, trgovački sin, a ne Anjes sa svojim nosićem među debelim crvenim obrazima.
– Ti smatraš da je ovo – ona pokaza kratkim prstom sebi pod noge – pravi rimski put?
– Nego šta, mogu ti pokazati karte – živo se odazva Marsel.
– Ili si nešto pobrkao, ili govoriš gluposti! – odvrati Anjes. – Ja sam videla te stare puteve u Pompeji, tamo su duboki koloseci, kamenje je po dvadeset santimetara uleglo od točkova, a ovde, vidi kako je put ravan, nema čak ni tragova točkova!
Njihovi sporovi, bilo kojim povodom, trajali su već dvadeset godina a ne samo poslednja tri sata u kolima, ali ja to tada nisam znala. Sada su se žučno prepirali zbog koloseka: Marsel je tvrdio da su se putevi na području grada gradili na sasvim drugi način od onih u okolini, i na ulicama gradova koloseci su se specijalno urezivali u kamen – neka vrsta šina – i uopšte, nisu oni bili udubljeni zbog točkova.
Pogled s prevoja delovao je kao da smo na Krimu, ali je bilo više prostora i more je bilo mnogo dalje. Ipak, privlačna para na horizontu ukazivala je na njegovo prisustvo. Odatle, s prevoja, videla se blaga linija vinograda i maslinjaka. Odrone je pridržavala rešetka od kolaca i sistem terasa.
Kod samih nogu ležale su uvele, već lomljive stabljike žalfije, po zemlji se širio drvenasti čubrac, a podalje je puzao veliki žbun precvetale mirođije.
Vratili smo se u kola i polako krenuli nizbrdo. Marsel je objašnjavao u čemu su se grčki putevi razlikovali od rimskih – Grci su puštali u planine magarca i stazu su prosecali sledeći njegov vijugavi put, a Rimljani su probijali svoje puteve pravo, iz tačke A u tačku B, sekući brežuljke i isušujući jezera koja bi se našla na putu... Anjes se protivila.
Seoce u koje smo putovali nije mi bila nepoznato: pre nekoliko godina provela sam u njemu tri dana. U jednom obližnjem gradu održavao se tada festival i meni su ponudili da biram između sobe u gradskom hotelu i smeštaja u tom majušnom seocetu. I odlučila sam da se smestim u starinsku seosku kuću, kod Ženevjev. Sve što sam onda videla duboko me je uzbudilo i tronulo. Ispostavilo se da je Ženevjev iz generacije pariskih studenata šezdesetosmaša, pripadala je i levima i zelenima i onima što se bave ezoteričnim travama, gutala je redom svaki mamac, zatim se bacala dalje i u vreme kada sam je ja upoznala, bila je ne više tako mlada žena seoskog izgleda, preplanula, sa velikim plavim očima, srećno usamljena. U početku mi se učinila nekako zatvorenom, ali sam posle shvatila da ona živi u stanju zavidnog duševnog mira. Već je deset godina živela u toj kući koju je obnovila svojim rukama, i tu je sada bilo sve što je potrebno duši i telu: topla voda, tuš, telefon, nenaseljena planinska lepota, dugo leto i kratka, ali snežna zima.
Savršene samoće, koju je tražila Ženevjev, bilo je ovde u izobilju, mada je s godinama izgledala sve manje savršeno: kada je pronašla ovo mesto tu su stajale samo četiri kuče od kojih su dve bile nenaseljene, a druge dve pripadale lokalnim seljacima – jedan sused je osim vinograda držao i mehaničarsku radionicu, a drugi je imao stado ovaca. Ženevjev je kupila jednu od te dve prazne kuće. Mehaničar i pastir nisu narušavali Ženevjevinu slobodno izabranu osamu, kada bi je sretali na stazi pozdravljali su je i nisu joj nametali druženje.
Mehaničar je bio nepredusretljiv i naizgled priprost. Pastir uopšte nije bio priprost – bio je monah, proveo je u manastirskoj osami mnogo godina i vratio se kući kada su mu stari roditelji onemoćali.
Kapelica, koja je stajala između četiri kuće bila je zatvorena. Kad sam prišla i pogledala kroz prozorčić, videla sam na belom zidu iza prestola Trojicu Rubljova. Ženevjev, ateista na francuski intelektualni način, objasnila mi je da je taj monah veoma čudne vere, sklon pravoslavlju, ne uživa naklonost crkvenih starešina i, mada je u tom okrugu nedovoljno sveštenika, nikada ga ne pozivaju u susedne opustele hramove, i on povremeno služi misu samo u toj crkvi koja liči na igračku – za Gospoda Boga i za svoju majku. Mehaničareva porodica na njegovu misu ne dolazi, jer je smatra „nepravilnom“... Tada sam pomislila kako je čudno otići tako daleko od kuće i suočiti se s problemima koji su mi se činili čisto ruskim. Uostalom, pastira te godine nisam ni videla, jer je izveo svoje stado na ispašu negde u planine...
Kod Ženevjev su povremeno dolazila u goste njena odrasla deca – sin i kćerka, s kojima nije bila preterano bliska – i poznanici. Ona im se radovala, ali se isto tako radovala kad su odlazili, i ostavljali je u samoći koja je do kraja bila ispunjena šetnjama, meditacijom, vežbanjem joge, sakupljanjem šumskih jagoda i trava, obrađivanjem omanjeg povrtnjaka, čitanjem i muzikom. Ranije je bila nastavnik muzike, ali je tek sada, slobodna, naučila da uživa u sviranju za sebe, beskorisnom i neobaveznom...
Savršenstvo njene umerene samoće doživelo je prvi potres kada je njen bivši muž, koji je došao da je poseti sa svojom novom porodicom, očaran tim mestom, odlučio da kupi poslednju napuštenu kuću. Pronašao je naslednike i oni su mu vešto prodali ono što je još ostalo od davno zapuštene kuće. Kuća je sad bila obnovljena i novi susedi su živeli u njoj samo za vreme raspusta, bili su delikatni i trudili su se da je što manje uznemiravaju.
Drugi udar se više osetio: Marsel, njen verni i doživotni obožavalac, sa kojim je prošla sve faze odnosa – nekada je Ženevjev bila njegova ljubavnica, kasnije, kada ga je napustila žena, odbila je da se uda za njega i ubrzo ga je ostavila zbog nekog dečka kog je zaboravila posle mesec dana, zatim su se mnogo godina družili, pomagali jedno drugom u teškim trenucima, dopisivali se kada se Marsel odselio na Tajland zbog posla. Jednom ga je posetila tamo i njihovi odnosi su izgledali kao da su se obnovili, ali je zatim Ženevjev otputovala u Pariz i iščezla iz Marselovog vidokruga na nekoliko godina. Kada se vratio u Pariz, Marsel ju je potražio i bio poražen promenom koja se s njom dogodila, ali sa novim asketskim likom dopadala mu se ništa manje nego ranije. I tada je Marsel odlučio da promeni svoj život po njenom uzoru i kupio je zapušteni starinski majur na kilometar i po od njene kuće. Kamena ograda i velike gospodarske zgrade te najznačajnije građevine u celom okrugu mogli su se videti sa prozora poslednjeg sprata kuće koja je pripadala Ženevjev...
Mi smo stigli nešto kasnije nego što smo planirali. Pred ulazom u selo neka prilično velika životinja promakla je ispred svetla farova i pretrčala put. Anjes, koja se tog trenutka probudila, povika:
– Gledajte, jazavac!
– Da, ima ih ovde mnogo. A ovog momka znam, njegova jama je trista metara odavde – ohladi je Marsel.
Već se smrkavalo. U kući je gorelo svetlo. Vrata su bila otvorena, bela zavesica se zanjihala i iza nje se pojavila Ženevjev.
Ušli smo u veliku prostoriju pod svodom neodređene namene. Svodovi su bili slepljeni potpuno asimetrično, negde su štrčale kuke, bilo ih je šest, i senke što su sa njih padale lomile su se na rubovima svodova. Niko nije znao šta je na njima ranije visilo.
Čekali su nas – sto je bio postavljen, ali su gosti sedeli u drugom delu prostorije, pored upaljenog kamina. Odmah sam pogodila da je muškarac, koji je ličio na ostarelog kauboja, njen bivši muž, mlada mršavica sa teškom vilicom i nepravilnim zubima bila je, nesumnjivo, njegova druga žena. Devojčica od desetak godina, njihova kći, nasledila je od oca pravilne crte lica, a od majke pomalo čudesnu lepotu. U fotelji pokrivenoj starim tkaninama – šalovima ili goblenima – sedela je ne baš mlada crnkinja sa žutim turbanom i u haljini ukrašenoj džinovskim makovima i ljiljanima. Pijanino je bio otvoren, na stalku su stajale note i bilo je jasno da muzika samo što je prestala... Vatra u kaminu se poigravala senkama na zidovima i na lučnom plafonu, i ja sam posumnjala da sam iskočila iz stvarnosti u san, ili u filmsku kameru...
Umili smo se i osvežili od puta. Voda je curila iz slavine, ali su pored, na stočiću, stajali porcelanski lavor i bokal. Nije bilo zavese ispred tuš kabine, stajao je paravan od bambusa. Stari peškir, sav u zakrpama, visio je na limenoj kuki. Zlatne Ženevjevine ruke osećale su se na svim stvarima skupljenim na tavanu, u starinarnici i možda čak na đubrištu. Bilo je očigledno da je celo pokućstvo nastalo iz praha i pepela.
Pošto smo sprali putnu prljavštinu poljubili smo se sa svima na evropski način, dvostrukim ljubljenjem vazduha, i Ženevjev nas pozva za sto. Veliki sto bio je pokriven narandžastim stolnjakom, ovalnu tacnu ispunio je zlatnocrveno pire od bundeve, u tepsiji je ležao zagoreli zec, Marselov lovački trofej, a između grubih tanjira od fajansa bio je prosut neven, gorki cvet jeseni. U korpici za hleb pokrivenoj salvetom bile su tanke neslane lepinjice, koje je u gvozdenoj pećnici pekla Ženevjev, ona nikada nije kupovala hleb. Vino je iz svojih skrivenih zaliha doneo Žan-Pjer, njen bivši muž, veliki poznavalac i ljubitelj vina. Sipao je vino u raznobojne čaše, crnkinja Ejlin je pažljivo razlomila lepinju – nokti su joj bili neviđeno dugački, savijeni u spiralu, i svetlucali crvenim lakom – i razdelila je gostima. Marsel je podigao ruku i rekao:
– Kako je dobro!
Ženevjev, koja je ređala narandžastu hranu po tanjim, smešila se svojim budističkim osmehom, okrenutim pre ka unutra nego prema spolja. Nije bilo nikakvog francuskog brbljanja za stolom, svi su govorili tiho kao da su se plašili da ne poremete tajnu svečanost trenutka.
Druga Žan-Pjerova žena, Mari, izašla je i za minut donela iz druge sobe dete, o kome ništa nisam znala. Dete je bilo sanjivo, škiljilo je zbog svetla i okretalo malo lišce. Imalo je negde oko tri godine. Ruke i noge su mu visile kao u krpene lutke. Mari je prinela njegovim ustima flašicu sa cuclom. Nije moglo da je uhvati u ruke, ali ju je sisalo polako i bezvoljno.
Devojčica Ivet je prišla majci i nešto tiho upitala. Majka je klimnula glavom i spustila joj dete u ruke. Prihvatila ga je kao što se prima posvećeni sud...
Žan-Pjer je gledao u malog sa takvom nežnošću da je potpuno prestao da liči na ostarelog kauboja...
Ženevjev mi saopšti:
– To je Šarl, naš anđeo.
On nije ličio ni na heruvima, a tim pre ni na kupidona. Imao je oštro mršavo lice i svetle nerazborite oči. Anđele sam zamišljala sasvim drugačije.
Podigla sam čašu i kazala:
– Tako mi je drago što sam ponovo dospela ovamo – htela sam da kažem „prijatelji“, ali se jezik nije pokrenuo. Sve njih, osim Ženevjev, videla sam tada prvi put. Računajući i Marsela i Anjes, koji su tog jutra došli po mene u Eks an Provans.
Ali atmosfera je bila takva da se osećalo kao da su mi oni u tom trenutku bili bliži i od prijatelja i od rođaka, začas se uspostavila tako čvrsta veza čiju prirodu ne mogu da objasnim.
Jeli smo i pili i tiho razgovarali o vremenu i prirodi, o bundevi koju je uzgojila Ženevjev u svom povrtnjaku, o jazavcu što živi u blizini, o drozdovima koji kljucaju zrele jagode. Zatim je Ženevjev iznela sir i salatu i ja se dosetim da je ona specijalno zbog salate išla u grad na pijacu – žalila se da joj u povrtnjaku salata ne uspeva: previše je sunca. Znala sam da Ženevjev živi od skromne penzije, kupuje obično brašno, pirinač, maslinovo ulje i sir, a sve ostalo gaji u povrtnjaku ili sakuplja po šumi.
Dečak je spavao u očevim rukama, zatim ga je uzela crnkinja Ejlin i on se nije probudio. Ivet je došla do Ženevjev, zagrlila je, nešto joj šapnula na uvo, i ova je klimnula glavom.
Svi smo se ponovo premestili kod kamina i Ženevjev nam saopšti da će nam Ivet odsvirati nešto iz programa koji sprema za Božić. Devojčica je sela na stolicu, Ženevjev ju je podigla, i pošto je uzela sa police dve debele knjige, stavila ih je na sedište. Devojčica se dugo nameštala, vrpoljila se na tim knjigama dok Ženevjev nije stavila na njih tanak somotski jastučić sa resama. Ženevjev je otvorila note, nešto šapnula Ivet, ova je sklonila iza uva svoju smeđu kosu, podvila šiške pod crveni rajf na glavi, stavila ruke na klavijaturu i, uzdahnuvši duboko, udarila po dirkama.
Ispod dečjih ruku izbijali su zvuci, slagali se u naivnu melodiju i Ženevjev je zapevala neočekivano visokim, devojačkim glasom, otprilike ovakve reči: „Uzmi svoju harmoniku, uzmi svoju sviralu... ne, pre flautu...noćas se rađa Hrist...“ Na francuskom je to zvučalo sladunjavo.
Šarl se probudio, Ejlin ga je položila na svoja kolena milujući ga po leđima, a ruke, noge i glava su mu visili. Glavu nije mogao da drži. Mari je sa zebnjom pogledala u dete, ali je Ejlin razumela njeno uznemirenje i stavila pod detetovu bradu svoj dlan; ono se nasmešilo rasejano i slabo. Ili mu je to Ejlin pritiskom prstima nesvesno zategla mišiće lica... Ejlin se takođe nasmešila. Njeno lice mi se u tom trenutku učinilo nejasno poznatim.
Pevale su u duetu, Ženevjev i Ivet, usklađeno i pažljivo otvarajući usta i njišući glavom u taktu lagane muzike. Pred kraj se nešto dogodilo sa njihovim pevanjem: pokazalo se da ima više reči nego muzike. Ženevjevin glas je usamljeno poleteo uvis u polumraku sobe, Ivet je pokušala da ga dosegne, ali nije uspela. Zbunila se i svi su se nasmejali i počeli da tapšu. Onda se Ivet postidela, htela je da ustane, uzvrpoljila se na jastučiću, crvene rese su se zanjihale i u zračku svetlosti između njih uočila sam naslove debelih knjiga – Istorija Napoleonovih ratova i Biblija. Dugo sam gledala širom otvorenih očiju: sitni detalji – narandžasti sto, crveni Ejlinini nokti, ova zlatna slova – bili su toliko jaki i izraziti da bi bilo šteta propustiti i delić svega toga...
Ženevjev je prelistala note i Ivet je zasvirala nekakvu Bahovu kompoziciju prerađenu za decu tako pažljivo i strogo, tako čisto i tako nadahnuto, da bi i Bah bio zadovoljan. Ejlin je pomilovala malog po leđima i smestila ga na svoja kolena. Muškarci su ispijali kalvados, izražavajući odobravanje jedan drugom, muzičarima i piću. Mari se tiho radovala skromnim kćerkinim uspesima, ali se tome još više radovala Ženevjev:
– Počele smo da vežbamo prošlog leta, neredovno, i vidiš kakav uspeh!
– Da, Ženevjev, to je zadivljujuće!
Potom je Ženevjev sela za pijanino, a Ivet stala iza njenih leđa da okreće note. Svirala je neku žalosnu melodiju. Mislim da je bio Šubert.
Marsel je za to vreme uzeo futrolu koja je stajala na jednom od mnogobrojnih stočića i izvadio klarinet.
– Ne, neću, tako davno nismo svirali – zamaha rukama Ženevjev, ali Ivet kaza:
– Molim te, toliko te molim...
Ženevjev se potčinila nežnoj molbi. Gospode, pa one obožavaju jedna drugu, ta devojčica i nezavisna Ženevjev, koja stalno pokušava da se udalji od ljudi, u tome je stvar! – dosetila sam se najzad.
Izvukli su stalak za note i zakačili ga za jedan stočić. Marsel je protrljao krpicom instrument, pročistio mu grlo i proizveo nekoliko nepotpunih tonova. Ivet je već prebirala po notama na polici, znala je tačno šta traži. Izvukla je nekakve požutele listove:
– Evo, ovo...
Anjes, koja je brbljala sve vreme puta od Eks an Provansa, ćutala je od trenutka kako smo ušli u kuću. Kada je Marsel uzeo instrument, izgovorila je prve reči te večeri:
– Mislila sam da se više ne zabavljaš klarinetom.
– Veoma retko! Veoma retko! – kao da se pravdao Marsel.
– Ne, Anjes, uprkos svemu ništa se nije promenilo. Marsel i dalje svira klarinet – višeznačno je primetila Ženevjev.
Ejlin je premestila malog: sada mu je privila leđa na svoje grudi i smestila glavu na svilenu ešarpu.
Počeli su da sviraju i odmah su pogrešili, pa su počeli ispočetka. Bila je to starinska muzika, nekakva pastorala iz osamnaestog veka, klarinet je zvučao nesigurno, u početku je Ženevjev zaboravljala na njega, a onda je zvuk klarineta ojačao i ka kraju komada krenuli su zajedno i usaglašeno. Bila je to muzika samoukih umetnika, ali je bila živa i imala u sebi neko posebno svojstvo koje se nikada ne nalazi u onoj što je proizvode profesionalci. U njoj je zvučao onaj drhtavi cvrkut koji čuješ uvek kada prolaziš kroz hodnik muzičke škole, ali nikada na plišanom sedištu u konzervatorijumu.
Mari je htela da uzme iz Ejlininih ruku dete, ali je ova odmahnula glavom. I neočekivano za sve, ustala privijajući uz sebe Šarla, i zapevala. Čim je pustila glas, odmah sam je prepoznala: pevačica iz Amerike koja peva crnačku duhovnu muziku. Bila je takođe učesnik festivala na koji sam doputovala drugi put i njen portret bio je odštampan na programu. Imala je dubok nizak glas, bogat zverskim tonovima, ali je pri tom u njemu bilo takve prisnosti i srdačnog tona da se nije narušio duh domaćeg koncerta. Lukovi na plafonu, za koje se ne zna čemu služe u toj prostoriji, a koji su u prošlom životu imali neku posebnu i zagonetnu namenu, upijali su u sebe njen glas i odašiljali ga nazad sa još većom snagom i širinom. Njeno veliko telo u svilenoj materiji kao vodopad, kretalo se i okretalo, i njihali su se ogromni cvetovi, i njena ruka sa bezumnim noktima, i crvena usta sa dubokom ružičastom dupljom ispunjenom belim zubima, i Šarl koga je privijala na grudi, njihao se zajedno sa njom. On se probudio i izgledao srećan na valovitoj lađi crnog tela u ljubičastim makovima i belim ljiljanima...
Pevala je Amusant grace, i ta milost je silazila na sve, čak su i sveće počele jače da gore... Žan-Pjer je zagrlio Mari i odmah se videlo da je ona mlada a on star... Ejlin se lelujala, i detetove krpene ruke i noge takođe su se pomalo njihale, ali mu je glava udobno ležala u udubljenju između džinovskih grudi. Ivet, koja je sedela na Ženevjevinim kolenima, udarala je svojim kržljavim nogama takt, a Anjes, koja se u prisustvu Ejlin smanjila do sasvim normalnih razmera, smestila je svoje mlitave obraze među ruke i lila ateističke suze nad tim starim američkim psalmom. Ejlin je završila pevanje, zavrtela malog oko sebe i svi su videli da se on smeška. Onda je zapevala When the Saints go marching in... a sveci bi trebalo da budu beznadežno gluvi pa da ne požure ovamo – tako ih je glasno dozivala...
Sve u svemu, bez obzira na sasvim neprikladno godišnje doba, nastupao je Božić koji je slučajno počeo sa Ivetinom smešnom dečjom pesmicom. Ejlin je prestala da peva i svi su začuli kucanje na vratima koje ranije nisu mogli čuti zbog jačine njenog glasa.
– Uđite.
Ovo se dešava samo u bajci, mogla sam da pomislim. Ali ja znam da se to ne dešava u bajkama, samo u životu. Na pragu je stajao sused pastir. Bio je u sivoj suknenoj jakni, iz kragne karirane košulje štrčao je preplanuli izborani vrat, a u rukama je držao ne novorođenče, već prilično veliko jagnje.
– O, l’agneaul – kaza Ivet. – L’agneau!
Pastir je žmurio od jakog svetla.
– Oprostite što vas uznemiravam, madam Bernar. Imate goste... Dva dana sam tražio jagnje, a ono je palo dok sam gonio stado oko potoka. Slomilo je nogu, i evo tek sam ga sad našao. Daščicu sam mu namestio, ali ima zapaljenje pluća, jedva diše, došao sam da zamolim da nemate možda antibiotik.
Jagnje je bilo belo, kao od pliša, ali pravo. Uz jednu nogu bila mu je privijena daščica, njuškica i unutrašnjost ušiju bili su ružičasti, a oči razliveno zeleno grožđe.
– O, l’agneaul – stalno je ponavljala Ivet i već stajala pored pastira, gledala ga molećivo, želela je da dodirne jagnje.
– O, bože! – izbezumi se Ženevjev. – Ja ne uzimam antibiotike. Nemam ništa tako...
– Imam ja, imam ja! – skoči Mari i potrča u susednu kuću. Njen muž pođe za njom. Ivet, koja se popela na prste i premeštala s noge na nogu, gladila je kovrdžavu vunu. Pastir je stajao kao panj i nije se pomerao.
– Sedite brate Mark – predloži Ženevjev, ali on samo odmahnu glavom.
Ejlin je prinela Šarla prema jagnjetu i ponovila za devojčicom:
– L’agneau! L’agneau!
– L’agneau – kaza dečkić.
Ženevjev zadrža rukom usta.
– L’agneau – još jednom izgovori dečak i sestra je ovog puta čula. Ukočila se i odmah povikala:
– Ženevjev! Mama! Ženevjev! Kazao je „jagnje“!
Mari je ušla s kutijicom u ruci.
– Mama, Šarl je rekao ,jagnje“!
– L’agneau! – ponovi mališan.
– Progovorio je! Mali je izgovorio prvu reč! – svečano objavi Marsel. Anjes je plakala novim suzama a da nije stigla da obriše one prethodne, muzičke.
Ejlin je predala dečkića majci u ruke...
Ja sam tiho otvorila vrata i izašla. Očekivala sam da sve bude belo, da hladan vazduh opeče lice i sneg zaškripi pod nogama. Ali ničeg od toga nije bilo. Jesenja noć u planinama, visoko južno nebo. Gusti mirisi trava. Topli vetar sa mora. Preuveličane zvezde.
I odjedanput jedna, velika kao jabuka, ocrta celo nebo od jednog do drugog kraja svetlećim okretom i pade iza okovratnika horizonta.
Nastupao je Božić – u to ni na trenutak nisam posumnjala: čudan, zbrkan, razbijen na posebne delove, ali su tu bili svi neophodni elementi: malo dete, Marija, njen stari muž, pastir, ta veštica crnkinja sa noktima paganske vudu-sveštenice sa svojim božanstvenim glasom, tu je i jagnje, i zvezda je dala znak...
Rano izjutra Marsel je odvezao Ejlin na nastup. Anjes, stara Ženevjevina prijateljica, spavala je u gornjoj sobi, a Ženevjev i ja smo pile lipov čaj sa medom. Cvet lipe je Ženevjev sakupljala u junu, i med je bio takođe njen, od planinskih trava. Razgovarale smo o jučerašnjem događaju. Pokušavala sam da joj kažem da je izgledalo kao da je bio Božić, sinoćno veče imalo je sve atribute Božića, osim magarca...
– Da, da – klimala je glavom Ženevjev – potpuno si u pravu, Ženja. Ali i magarac je postojao. Znaš, u ovoj kući je nekada živela jedna starica. Bila je pravi heroj, živela je sama, bila je hroma, vozila je motocikl. Od životinja je imala samo jednog magarca. Onda je starica umrla, iz Pariza je doputovao njen sin, proveo ovde odmor, a pred polazak je hteo da odvede magarca kod brata Marka, ali magarac nije hteo da ide – ukipio se i ni makac. Tvrdoglava životinja, kao što se zna. Onda su se dogovorili da mu brat Mark donosi seno i ostavlja vodu. I magarac je sam proživeo zimu. U leto je doputovao staričin sin i ponovo magarac nije otišao bratu Marku i još jednu zimu je proveo sam. Tri godine je magarac živeo. Potom je umro od starosti. Njegova stajica još stoji. Tu kuću su svi lokalni stanovnici tako i zvali: Magarčeva kuća.
U suštini, nikakvo čudo se nije dogodilo. Šarl je stvarno progovorio. Kasno, sa tri godine, kada su već prestali da se nadaju. Ali ni ruke, ni noge... Ta bolest se uopšte ne leči. Dete je bilo osuđeno... A ni jagnje sa slomljenom nogom nije preživelo, umrlo je sledećeg dana, antibiotik nije pomogao. Ali, ako i nije čudo, ipak se nešto dogodilo te jesenje noći. Nešto se dogodilo?
Da, i na kraju: Marsel je povezao Ejlin u festivalski gradić i pokazao joj rimski put. Ali to na nju nije ostavilo nikakav utisak – baš ništa nije znala o tome. Što je sasvim prirodno: Afrikancima, pogotovo američkim, hrišćanstvo je dolazilo sasvim drugim putevima.

PRISLONJENE MERDEVINE


Baraka u kojoj su živeli Loškarjovi zvala se objekat broj tri i bila je delom u dva nivoa. Polovina sprata i stepenice izgoreli su još za vreme rata, i to ne od bombe već od peći. U sačuvani deo gornjeg nivoa od tada se penjalo uz prislonjene merdevine, koje su Loškarjovi učvrstili odmah po povratku iz bolnice. Granja je dovezla muža Vasilija u jesen i vukla ga na gornji sprat na svojim leđima. A on je zveckao ordenjem pričvršćenim za uniformu. Merdevine su stajale klimavo, nekad bi ih deca u šali sklanjala, i tada su Granja i njena kći Nina vikale da ih prislone nazad, uza zid.
Vasiliju su noge bile odsečene skoro do kukova, ali je zato imao zlatne ruke. I neobičnu snagu. Kada je bio trezan na rukama bi uz merdevine podizao svoje krupno telo, jedino je kolica i gurače – drvene trupce koje je sam istesao – ostavljao ispod merdevina, a potom ih je Granja podizala na sprat.
Merdevine je te nedelje, kad je stigao, pričvrstio uza zid i niko više nije mogao da ih skloni. Nina je imala šest godina kada se otac pojavio, prvo se bila uplašila, a posle mu se obradovala. I to ne bez razloga: otac joj je nožićem izrezbario medveda, konjića, puškicu koja je gađala šibicama... I kašika je, naravno, izrezbario mnoštvo: i velikih i malih, i za kotao i za slanike. Nije ih izrezivao nožem, prvo je sekirom tesao drvo, a zatim krivim i oštrim dletom skidao ono suvišno...
Nedeljom je Granja vodila Ninku na Tišinsku pijacu da prodaju kašike. Tamo je bila gužva, roba je išla loše, i mati naredi Ninki da se cenka zato što je Nina bila lepa i lepše je bilo kupovati kod nje. Granja je isto tako bila lepa, ali se njena lepota nazirala samo iz daljine, a izbliza se videlo oštećenje – lice joj je bilo pokriveno krupnim ospama, kao barica kad počne kiša. Brazde su bile duboke i na čelu i na obrazima, i na vratu je bilo nekoliko ožiljaka, a na telu nijednog. Nina je uvek u kupatilu posmatrala majčino glatko belo telo i mislila kako bi bilo bolje da su mami ospice ispod odeće.
Otac je bio čudan, ne kao kod dragih, njoj je pripalo pola oca. Kada je sedeo u svojim kolicima rastom je bio kao Ninka. Kad je bio trezan bio je nežan, ali kad je pio strašno je galamio i tukao se s majkom. Dok je udarao majku ona je vikala, i Ninka tada oca nije mogla očima da vidi. No, mora se priznati, Ninku otac nikada nije tukao. Ali majka ga je i pored toga volela, trčala je oko njega, pekla mu krompir, pojila ga votkom, skakala i danju i noću, i naskakala na njega kad bi legli da spavaju. Od tog naskakanja rodila je Ninki brata Pećku. Nina ga je zavolela. Naučila je da ga čuva, da mu menja pelene i da ga hrani kad je počeo da jede kašu. Onda su iz dečje kuhinje počeli da mu daju mleko, i Ninka, mada je sama odlazila preko dana u dečju kuhinju u Degtjarnu ulicu, Pećkino mleko ne bi ni taknula. Popila bi samo ono što je posle njega ostajalo... Kad je Pećka stao na noge, mati je još jednog brata naskakanjem stvorila. Nina se na nju tada bila naljutila: taman kad joj je bilo sedam godina pošla je u školu i morala je zbog Pećke da je napusti. Drugi put je pošla već u osmoj... A majka opet malog... Zato Vasku nije zavolela i majci je stalno govorila: „O Pećki ću da brinem, a Vasku sama čuvaj...“
Granja se na Ninku naljutila: gle, kakva gospođica, ja sam imala četvoro mlađih, a stariji su bila braća tako da sam sve njih sama čuvala...
Nina se nije bojala majke i govorila joj je šta joj je bilo na umu: zašto ih rađaš, meni oni ne trebaju. Napijete se votke i skačete, a ja posle treba da ih pazim...
Otac i mati su se smejali: kako je samo pametna...
Zaista je bila pametna. Znala je da je sve to od votke. Ljutila se kad bi videla da mati i sebi votku naliva.
– Ostavi to ocu, popij čaj, šta se tu za votku hvataš, mama, mamice –gnjavila je Nina, a otac se smeškao:
– Granja, pravo Nina kaže, uzmi čaja, čaja pij..
Ali Granja je pila koliko i muž i od votke je slabila, a on, nasuprot, što više popije postaje sve jači i ljući. Jednako je vikao: „Ubiću te! Zaklaću!"
A Nina je sve mislila: on to samo viče da je zaplaši, a možda će je stvarno zaklati... Noževa je imao raznih: i okruglih, i dugačkih i lovačkih i nemački, trofejni.
Iako se Nina ljutila na majku zbog pridošle braće, ipak ju je volela i u sebi odlučila da neće dozvoliti ocu da je ubije; ako bude kidisao Ninka će je odbraniti, u kuhinji je veliki nož za hleb, za svaki slučaj.
Jedino bi bilo dobro da pre toga dobiju sobu – razmišljala je Nina – čim se otac vratio iz rata obećali su da mu kao invalidu dodele sobu u prizemlju, bez merdevina, a već je i pobeda prošla a sobu još nisu dali.
Tokom celog hladnog meseca decembra otac je pleo korpice za jelku od drvenog pruća bojenog fuksinom i zeleni, sa ružicama na obodu. A mati je izlazila da ih prodaje. Ponekad su i Ninku slali, ali ona nije volela da trguje zimi, strašno joj je bilo hladno, drugo je leti. Krajem decembra mati se razbolela. Ležala je i kašljala i Vasku je prestala da hrani, tako da je Nina počela da ga hrani retkom kašom, kroz krpicu. Ali, on je samo plakao i nije hteo da jede kao odrasli. Tako je neprimetno prošla Nova godina i Nina je strašno patila što ponovo ne ide u školu – tamo su obećali da će svako dobiti poklon sa bombonama i slatkišima i sada se vidi da su svima dali osim njoj. Otac je ležao licem prema zidu, ne zna se koliko dana, u početku je ćutao, a onda naredio Nini da donese od Krotihe domaću rakiju. Nina nije htela da ide, on se naljutio, bacio na nju svoj gurač i pogodio je u glavu. A mati je ležala, glasno kašljala, sve videla, i ni reč nije rekla. Nina zaplaka i donese dve flaše. Otac jednu gotovo odmah ispi i strašno se napije. I krene da tuče majku. A ona ne beži, ne može na noge da stane. On je udara, a ona samo kašlje i krv sa lica otire. Braća plaču. A Ninka se sva sklupčala, Pećku privila uza se, a Vasku nije. On se dotle već bio umorio od vriskanja.
– Trebalo bi ga ubiti – pomisli Nina. – Ali šta će onda biti sa sobom? Bez tog đavola beznogog neće nam je dati!
Taj đavo beznogi je besneo, galamio, popio svu rakiju i zaspao na pragu, kod samih vrata. Nina obrisa majčino lice krpicom i tako joj je bilo žao, ma neka đavo nosi i tu sobu! Aotac je ležao pored samih vrata, hrkao, hrkanje je izbijalo iz njegovog prebijenog nosa, i u snu je grebao crnim rukama po podu, kao da izrezuje kašike.
Nina je gledala, gledala, dotakla vrata i ona se širom otvore. Čista i tvrda hladnoća provali unutra i Nina odmah shvati šta treba da radi: uhvati za kraj krila i povuče ga prema sebi, otac se preturi, ona cimne ispod njega otirač i on se leđima prevali preko praga i strmoglavi dole, udarajući sa treskom o merdevine. Nina zalupi vrata.
Oba brata odmah udare u dreku, tako da je morala da uzme iz lonca pšeničnu kašu i da ih nahrani kroz krpicu. Oni pojedoše i zaspaše. Majci je dala da popije.
Nina je bila neobično pametna za svoje godine. Legla je pored majke na očevo oslobođeno mesto, stavila pored Vasku – neka se greje uz mamu, ona je tako vruća. Za oca je u trenu pomislila: ako nije živ, neka. A ako jeste, neka se smrzne kao što se Šura-pijanica ove godine smrzla napolju, na klupi. Meni neće niko ništa reći, kazaću – sam je pao.
I poče da je obuzima san, i bilo je tako lepo u krevetu, na mekanom, tim pre što se kroz san čuo zvuk zvona, praznični i učestali... Već sanjam, uspela je da pomisli Nina.
Ali nije sanjala. Završila se Božićna služba u Pimenovskoj crkvici, i izludeli zvonar, narušavajući strogu zabranu, objavio je iza poslednjeg zvona radosnu vest o rođenju sina...A već posle dvadeset minuta dve starice bogomolje, prodavačica rakije Krotiha i njena prijateljica Ipatjeva, uđoše u zavejano dvorište, nastavljajući uzbudljivu raspravu – da li je bio veliki greh poći u tu Pimenovsku crkvu, obnovljenu, partijsku, ili nikuda ne ići jer u blizini nije bilo one prave... Ali ipak je to Božić, veliki praznik, i anđeli poju na nebesima...
Sa nebesa je padao lagani sneg u krupnim pahuljicama, i spuštajući se na zemlju svetleo je poput električnih svetiljki. Beznogog Vasilija sneg još nije bio zatrpao i starice primete na zemlji pored stepenica nekakvu tamnu izbočinu. Nije se uopšte bio polomio. Čak se od pada nije ni probudio. A nije stigao ni da se smrzne.
Starice ga očiste, istrljaju, nahrane. I niko nije umro. Oporavila se od zapaljenja pluća Granja, odnegovala jedva živog maloga Vasku. I posle godinu dana rodila još jednog, Sašku. I sobu su uspeli da dobiju nedugo pre smrti beznogog Vasilija. A on se ubrzo, pošto su mu dodelili sobu, sam obesio. Ninka je gorko plakala na očevoj sahrani. Bilo joj ga je strašno žao: nije se ni sećala da ga je gurnula niz merdevine.
A u onu Božićnu noć sve se tako lepo završilo.

SISTEM HODNIKA


Prvi delovi te slagalice potiču iz ranog detinjstva i čvrsto su ostali u sećanju za ceo život, mada je mnogo, veoma mnogo toga, potpuno izbledelo za pedeset godina.
Po dugačkom hodniku zajedničkog stana trči mlada žena s vrelim tiganjem u ispruženoj ruci lupajući drvenim potpeticama starih papuča. Obrazi joj gore, kosa se od kuhinjske pare razbarušila iznad čela, a izraz lica neverovatan – smeša dečje ozbiljnosti i dečje veselosti. Vrata prema sobi su za svaki slučaj pritvorena da se mogu širom otvoriti nogom, kako se ne bi izgubila ni sekunda u tom svakovečernjem takmičenju sa zakonom očuvanja energije – u datom slučaju ne dopustiti toploti u tiganju da se pre vremena izgubi u hladnoći okružja. Na stolu ispred muškarca žičani podmetač: on obožava da jede direktno iz tiganja. Lice mu je ozbiljno, bez ikakve vedrine, jer život mu priprema uobičajeno razočaranje. Ona skida poklopac, atomska pečurka mirisa i pare diže se uvis. On viljuškom hvata komad mesa, stavlja ga u usta, žvaće zatvorenim ustima, guta.
– Opet se ohladilo, Ema – sa žaljenjem i nekako zlurado primećuje on.
– Hoćeš da podgrejem? – podiže svoje iscrtane obrve Ema, koja je ličila na smanjenu Elizabet Tejlor. Ali to niko nije ni primetio, u našem delu sveta još ne znaju za Elizabet Tejlor.
Ema je spremna da još jednom otrči do kuhinje i nazad, odavno zna da je dostigla svoju maksimalnu brzinu u trčanju s tiganjem na kratke staze. Muž je smekšao, a ona je najpre velikodušna, a potom – ravnodušna: ne treba se svađati zbog sitnica.
– Da, možeš – oholo joj daje znak odmahivanjem ruke. I nastavlja da jede duvajući u vrelu hranu. Osmogodišnja kćerka Ženja leži na divanu sa debelim Don Kihotom. Napola čita, napola sluša: stiče obrazovanje i vaspitanje ne pomerajući glavu s jastuka. Istovremeno joj se mota po glavi ne misao, već osećaj iz koga se godinama učvrstio sasvim određen zaključak: zašto je otac tako vedar, veseo i dobronameran sa svima ostalima, a samo sa mamom razdražljiv i mrzovoljan? Ispunjava se prva stranica optužnice... Posle sedam godina kćerka govori majci:
– Razvedi se. Tako se ne može živeti. Ti voliš drugog čoveka.
Mati diže obrve i uplašeno govori:
– Da se razvedem? A dete?
– Dete sam ja. Ne brkaj stvari.
Četiri godine kasnije, u poseti ocu i njegovoj novoj porodici, odrasla kći će sedeti u novom jednosobnom stanu pored nove očeve žene, čudiće se cvetnoj kućnoj haljini preklopljenoj preko stomaka, dlakavim nogama, Novom svetu u sedefastim kandžama, režećem glasu pravo iz želuca:
– Mišenjka, ispeci nam goveđe krmenadle...
Otac će potapšati mladu ženu po debelom ramenu i krenuti u kuhinju da lupa krmenadle i da grmi tiganjem...
– Strašno, strašno – pomislila je kći prosto poražena novom slikom. – A da ga je mama onda samo jednom tresnula, ne tiganjem, poklopcem od tiganja po tikvi, mogli su i da se ne razvode... Gospode, kako je sve to zanimljivo...
Ali Simonu de Bovoar tada još nisu prevodili, a od feminizma nije bilo ni traga ni glasa. A i kod Servantesa o tome – ni reči. Čak pre obrnuto, sudopera Dulčineja smatrala se divnom damom. Mama je u to vreme postala šef laboratorije i smatrala je velikom srećom priliku kad može da ispeče omiljeni kolač sa krompirom svome pridošlom Sergeju Ivanoviču. Desetogodišnje mnogotočje sreće: svakodnevni jutarnji susret u osam sati u prodavnici „Meso“ na Puškinovoj, zatim četrdesetominutna šetnja s tragično prepletenim rukama brzim korakom po bulevarskom prstenu do zgrade sa karijatidama, do Eminog radnog mesta, onda svakovečernji susret u metrou, gde prvo ona njega prati do Oktobarske stanice, a potom on nju do Novoslobodske. A ponekad jednostavno nekoliko krugova po kružnoj liniji, jer im je teško da odvoje ruke.
– A zašto on ne ostavi svoju ženu, ako te tako voli? – pita Ženja majku prilično razdraženo.
Oni se viđaju trista šezdeset pet dana u godini, osim trideset prvog decembra uveče, prvog maja i sedmog novembra.
– Zašto je ne ostavi?
– Zato što je on veoma dobar čovek, veoma dobar otac, i veoma dobar domaćin...
– Mama, ne može se biti istovremeno i dobar muž i dobar ljubavnik – jetko primećuje Ženja.
– Kad bih ja insistirala, on bi ostavio porodicu. Ali bi se onda osećao veoma nesrećnim – objašnjava mati.
– Aha, a ovako je jako srećan – zajedljivo će kći. Bilo joj je krivo...
– Jeste! – izazovno potvrdi mati. – Mi smo toliko srećni, neka ti samo Bog dâ da i ti upoznaš takvu sreću...
– Hvala ti za takvu sreću... – frktala je kćerka.
Deset godina kasnije kćerka, prikovana uz stolicu sa stomakom u sedmom mesecu trudnoće, sedi u dubokoj noći pored majke, tragično lomeći ruke, u jedinoj jednokrevetnoj sobi, pregrađenoj od dela svečane sale u kući sa karijatidama, odvojenoj od susedne prostorije sem furniranim zidom još i olovnim ekranom, koji treba da zaštiti njeno buduće dete od snažnog radioaktivnog zračenja uperenog iza zida u telo druge žene na samrti.
Već drugi dan i noć traje koma i ništa se tu ne može učiniti. Ženja je videla kako je dva dana ranije mamina laborantkinja došla da joj vadi krv za analizu i kako se užasnula kada je videla belu prozračnu kapljicu. Krvi više nije bilo...
Ema se tu osećala kao kod kuće, bila je saradnik i još uvek čak šef laboratorije: razbolela se od raka koji se tako brzo razvijao da nije uspela ni da se leči ni da dobije invalidsku penziju. Na noćnom stočiću pored kreveta stoji izrezbarena u drvetu ikona Sergija Radonješkog iz Sergijevog Posada, koju je neko poklonio Ženji. Majka je, ne zna se iz kog razloga, molila da joj donese. Zbog čega, zašto... Sergej Ivanovič je iz tih krajeva...
Tiho je ušao dežurni doktor Tolbijev, povukao malu majčinu ruku. Ona mu je pisala recenziju za doktorsku disertaciju... Disanje je bilo samo u vidu slabih izdisaja, nikakvih udisaja...
– Sergej Ivanovič me je molio da mu javim, ako nešto... – bezizražajno izgovara Ženja.
– Idi Ženja, pozovi ga. Neka dođe.
Ženja krene niz dugački hodnik, spusti se u međuprostor prema govornici. Izvadi iz džepa belog mantila pripremljen metalni novac, okrenu broj.
Tako su oni živeli već dva meseca. Sergej Ivanovič je uzeo odmor, dolazio je izjutra. Ženja je dolazila uveče, smenjivala ga i provodila noć pored postelje. Za nju su doneli još jedan krevet, ali ona nije legala već nekoliko noći, plašila se da ne propusti trenutak... To joj je nekako bilo najvažnije.
Pozvala je. Odmah je podigao slušalicu.
– Dolazite!
On je i dalje bio oženjen, i život njegove ćutljive žene bio je prilično žalostan. Ženja je i ranije ponekad mislila o tome: zašto svi oni pristaju da ćute i da trpe...
Ništa, uskoro će ga imati samo za sebe – zlobno pomisli Ženja i odmah se postide. Ali sada je bilo sasvim nevažno šta će reći njegova žena i šta će joj on odgovoriti.
Ženja krene iz međuprostora, otvori sa mukom teška vrata, što se odrazilo na njenom stomaku, i odjednom, kao oparena, poleti niz hodnik pridržavajući stomak koji je odskakao. Hodnik je bio dugačak, soba na samom kraju i Ženji se činilo da trči čitavu večnost. U noćnoj bolničkoj tišini zvuk bolničkih patika zvučao je kao konjski topot.
Vrata od sobe su bila otvorena. U sobi ih je bilo dvoje: doktor i sestra.
Sestra je govorila doktoru:
– Od samog početka sam znala da će Emočka za vreme mog dežurstva... evo, tako mi Boga, znala sam.
Ceo institut ju je tako zvao – Emočka. Zbog vedre srdačnosti, zbog prirodnog milosrđa...
Zakasnila sam... – izgovori Ženja. – Gospode, zakasnila sam.
Posle četrdeset minuta stiže Sergej Ivanovič. On je isto tako trčao hodnikom, skidajući usput mokru kabanicu. I on je izgovorio isto:
– Zakasnio sam...
Ali niko nije zaplakao: Ženja je od samog početka trudnoće išla kao da je od stakla, nedokučiva, bez emocija, kao pod narkozom, živela je usredsređena samo na jedno: da sačuva dečaka. A Sergej Ivanovič bio je sav kao u nekoj opni, preživeo je i front, i zarobljeništvo, i kazneni bataljon i logor. Prema životu se odavno odnosio kao prema daru s neba, pogotovo prema tim poslednjim godinama s Emom. I još je rekao:
– A zašto nisam...
Snovi vezani za hodnike počeli su i pre rođenja sina. U grubom belom mantilu Ženja je trčala beskrajnim hodnikom, na čijim su obema stranama bila gusto postavljena vrata ali se moglo ući samo kroz jedna i nije se smelo pogrešiti, brže, brže... Ali ne zna se koja su vrata ona prava... a ne sme se pogrešiti, greška je smrtonosna... sve je smrtonosno... I Ženja juri, i samo juri sve dok se ne probudi sa udarima u srcu, u ušima, i po celom telu...
Dečak se rodio na vreme, zdrav i normalan, bez ikakvih smetnji. San u vezi sa hodnikom ostao je za ceo život, ali nije sanjan tako često... Ženja, koja se gotovo od detinjstva zanimala za misli velikog šamana, ponovo je prelistala čuveno delo posvećeno snoviđenjima. Pravi odgovor nije našla. U tom ranom periodu doktor se više bavio Erosom nego Tanatosom. A psihoanalitički kaučevi, koji su Ženju toliko privlačili, u to vreme nisu ni postojali niti je kome bilo do toga.
Kasnije se svašta događalo – ženidbe, razvodi, zamene stanova, preseljenja, rođenja dece, Sergej Ivanovič je dobio unuke, ocu Mihailu Aleksandroviču rodila se još jedna kći, uspeo je da se još jednom razvede, da se još jednom oženi i da se ponovo razvede. Ženjina deca su porasla gotovo do punoletstva i otputovala kod oca koji se obreo u Americi, i ništa nije nagoveštavalo da će se jednog dana vratiti, i ceo život se sastojao iz odvojenih komadića koji nikako da se spoje u jednu celinu.
Najzad je došla i tužna godina kad je otac oboleo od podmukle neizlečive bolesti, koja je u prvo vreme bila primećena samo na rendgenskim snimcima i nije se ispoljavala na drugi način. Doktori su obećavali pet godina života, nezavisno od lečenja. Nisu savetovali operaciju pluća u tim godinama. Početak bolesti poklopio se sa njegovim odlaskom u penziju i perestrojkom cele zemlje, a sredina – sa ličnom reorganizacijom života Mihajla Aleksandroviča, koji se od veoma uspešnog, bodrog i pomalo hvalisavog profesora pretvorio u mrzovoljnog ćutljivca klonulog usled naglo smanjenih sredstava za život i koji bi živnuo samo pri pojavi ukusne hrane ili neke potvrde o uspešnosti ženine karijere, koja je trebalo da kompenzuje njegove lične neuspehe.
Kada otac više nije mogao sam sebe da opslužuje, Ženja ga je prenela svojoj kući zajedno sa televizorom i šahom koji već odavno nije igrao. Bolest se približavala svome kraju, a njemu je tekla osamdeseta godina i ti poslednji meseci njegovog života, čemerni i prazni, pomutila je još i glad: jednjak nije propuštao hranu. Otac je stalno želeo da jede, ali bi posle tri kašike krenulo povraćanje. Čim bi se povraćanje smirilo, molio je Ženju da mu donese sendvič sa šunkom. Organizam koji je kako-tako prihvatao tri kašike kaše sendvič sa šunkom je odbijao.
– Povratićeš, hajde bolje pojedi supu ili rovito jaje – predlagala je Ženja.
Tada bi se ljutio, vikao na Ženju, a onda bi joj ljubio ruke i plakao.
Ženja je umirala od žalosti i gnušanja. Ljubila ga je u glavu, miris njegove kose bio je njen sopstveni, nikada joj se nije dopadao i celog života je svaki dan prala kosu i vunene kape i marame, da se ne oseti taj očev miris. I setila se kako je godinu dana posle majčine smrti otvorila njen orman, uzela u ruke crnu haljinu sa plavičastim cvetićima, prinela je licu i udahnula sačuvani Emin miris – miris znoja poput meda, cvetni, sačuvan pod pazuhom, najslađi od svih mirisa na svetu... Ženja je nosila tu haljinu sve dok se nije raspala, a onda ju je isekla na komade i njome napunila jastuk...
Ženja je milovala staračku očevu glavu, njegove sede sjajne kovrdže i razmišljala da će i ona, ako doživi, imati isto tako lepu sedu kosu i iste jasne crne oči kao očeve, i ruke kao on – male s kratkim noktima... Čitavog života nije mogla da mu oprosti što liči na njega a ne na majku... I srce joj se stezalo od tuge za majkom koja je umrla tako davno...
Zatim mu je postalo jako loše. Došla je mamina drugarica, poznati onkolog Ana Semjonovna, koja je za sve ove godine vodila računa o Mihajlu Aleksandroviču. On je mnogo kašljao, gotovo ništa nije jeo i samo je govorio o hrani. Ana Semjonovna se pridržavala stanovišta da bolesnika ne treba lišavati nade, i stoga je dugo objašnjavala pacijentu da će mu odmah prepisati novi lek koji će ukloniti tu nepodnošljivu muku i da će moći da jede sve što mu duša poželi.
– I kažite joj, Ana Semjonovna, kažite joj da mogu da jedem svinjske kotlete ako ih dobro izlupa – zahtevao je otac. Ali je to činio tako slabim i krhkim glasom.
„Gospode, bolje me pregazi autom nego da me pretvoriš u ovo, učini bilo šta u trenutku, molim te“ – cvilela je Ženja svojom izmučenom dušom.
Ana Semjonovna mu je dala večernju injekciju za spavanje i protiv bolova. Poslednje dve nedelje dobijao je četiri injekcije u 24 sata. Igla je ušla u izbodeno debelo meso tako lako, da otac čak nije ni primetio. Ženja joj je prosto pozavidela: mislila je da sama daje injekcije vrlo dobro, ali ovakvo majstorstvo nikako nije mogla postići.
– Spavaj sada, tatice – kazala je Ženja i isključila gornje svetlo.
– Kažite joj, Ana Semjonovna, kažite joj da mi sutra isprži kotlete...
– Da, da, možda ne sutra, za par dana, kad primite kum novog leka... Laku noć.
One su još neko vreme sedele u kuhinji i pile čaj.
– Juče mu je bilo tako loše, bio je bez svesti, nije reagovao... Mislila sam da je kraj. A danas mu je bolje...
– To niko ne zna. U svakom slučaju u pitanju je nekoliko dana.
Ana Semjonovna je bila Emina vršnjakinja, veoma stara doktorka iz onog istog instituta koji se još odavno preselio iz zgrade sa karijatidama u udaljeni novi deo grada...
Ženja je zatvorila za njom vrata. Ugasila je svetlo u hodniku. Slaba svetlost je dolazila iz dalekog kraja, iz kujne. Iz očeve sobe začulo se veoma razgovetno:
– Stavite predlog na glasanje! Stavite predlog na glasanje!
„Opet bunca. Sigurno u snu“ – pomislila je Ženja.
Oprala je šoljice. Izbrisala ih čistom kuhinjskom krpom. Sela je oslonivši se na sto, prihvatila bradu skupljenim prstima. To je bio njegov gest, njegova poza. Celog života je izbegavala kod sebe ono što je od njega nasledila. Uništavala je u sebi njegov deo. Ali je svejedno ličila na njega, a nikako ne na Elizabet Tejlor, na koju je ličila Ema.
– Mama! – začula je Ženja. „Opet bunca. Jadan...“
I ponovo, još jače, već sasvim razgovetan krik:
– Mama! Mama!
Izašla je u hodnik. Stala je ispred vrata. Da uđe? Da ne uđe?
„Neću“! – rekla je sebi. I ustumarala se po hodniku.
– Mama! Mama! – dopiralo je iz sobe.
Hodnik nije bio tako dugačak kao u starom zajedničkom stanu. I ne tako dugačak kao u bolnici. I nipošto, nipošto tako dugačak kao u snu. I ovde je bilo samo troja vrata, a ne nepregledno mnoštvo. Ali Ženja se motala od ulaznih vrata do vrata od kupatila i ponavljala kao zakletvu:
– On bunca! On bunca!
Zatim je zaćutao, i Ženja je stala.
„Ti si pomerila pameću – rekla je sebi – budalo jedna!“
Ali u očevu sobu nije ušla. Legla je u krevet obučena, i probudila se u dva sata posle ponoći, u vreme kad je trebalo da mu da sledeću injekciju.
Otvorila je vrata tiho, da ga ne probudi. Pod svetlom noćne lampe ležao je mrtav, otvorenih usta u poslednjem kriku, na koji niko nije došao.
Ženja se spustila na kraj kreveta pored mrtvog oca. Dotakla mu je ruke – temperatura ona ista, strašna – nije je bilo.
– Kakav užas... Nisam otišla kod njega... Taj hodnik...
Slika je nestala, nestali su svi njeni čudesni elementi. Sada je znala da će do kraja svoga života videti taj san, a kada bude umirala stvoriće se tu poslednji put i trčaće po tom hodniku užasnuta, očajna, odbojna prema ocu i sebi samoj, a u trenutku srećnog predaha od večnog košmara, pomaljaće se u susret mila Ema sa tiganjem koji se puši u ispruženoj ruci, ozbiljna i nasmešena, uz lupanje drvenih potpetica, čiji zvuk pomalo kasni u odnosu na njeno energično trčanje...

VELIKI UČITELJ


U vreme kada se Varvarka zvala ulica Razina, a Biblioteka inostrane literature se još nije bila preselila u novu zgradu na Koteljniki, Genadij Tučkin počeo je ozbiljno i samoinicijativno da uči nemački jezik i nekoliko puta nedeljno je dobijao želju da ide u biblioteku i da tamo sedi do samog zatvaranja. Bilo bi, naravno, bolje da je išao na kurseve, ali rad u smenama u fabrici odvijao se po kliznom radnom vremenu, a kursevi su imali čvrst raspored: ponedeljak, sreda, petak... Bilo je teško objasniti zašto se kod njega, mladog čoveka iz siromašne porodice, mehaničara u Drugoj fabrici satova, odjednom javila čudna želja da nauči nemački jezik. Mladi muškarci, njegovi vršnjaci koji su radili zajedno s njim, isto su tako ponekad osećali poriv prema nečemu neobičnom i uzvišenom i u takvim slučajevima su kupovali pivo ili votku i u pivnici su se družili tačno do trenutka kad im je ponestajalo novca, ili vremena.
Ali Genadij nije voleo da pije. Njegov otac je propao od pijanstva, i mada su još tada govorili da je pijanstvo nasledni porok, Gena, naprotiv, celom svojom prirodom nije podnosio pijanstvo i zato nije ni imao prijatelje u fabrici: bilo mu je dosadno sa muškarcima. U fabrici je, zapravo, bilo više žena, radile su na sklapanju, na montažnoj traci i Geni su izgledale sve iste kao i satovi „Pobeda“ koji su na kraju sa te trake silazili.
Usamljenost se produbila još i time što je majka, posle njegovog povratka iz vojske, napravila zamenu i prijavila kod sebe Geninu baku Aleksandru Ivanovnu, koja je zanemoćala od starosti, a Genu preselila u njenu lepu sobu u zajedničkom stanu u Oružejnoj uličici.
U sedam soba stana dugačkih kao vagon, živelo je četiri velike porodice i troje samaca: sam Genadij, postarija usedelica Polina Ivanovna, patološki opsednuta čistoćom sa belom školskom kragnom, i nekakav Kupelis, starac s velikom glavom na mršavom paučinastom telu, koji je za sebe tvrdio da je Letonac dok su susedi sumnjali da je Jevrejin, međutim, prevarili su se jer je on zapravo krio svoje nemačko poreklo.
Ostali su bili: porodica milicionera Levčenka, čoveka lukavog i snalažljivog ali potajnog pijanca, porodica Korotkovih, majka sa dve odrasle kćeri i poluparalizovani otac koga niko nikada nije video, porodica zubnog lekara Laputina, koji je krišom lečio kod kuće i za vreme posete pacijenata puštao uvek jednu te istu ploču sa bučnom muzikom da bi zaglušila zvuk bušilice. Četvrtu sobu, najudaljeniju od ulaza, naselili su Kumanjkovi na čelu sa beznogim obućarom Kostom. Nikad se nije znalo koliko je tačno Kumanjkovih na broju, ali uvek više od sedam. Kod njih je stalno neko umirao, neko se rađao, a neko odlazio da obrađuje zemlju.
Genadij, kao svedok svake vrste nemorala, bede, primitivizma, dok je posmatrao komšijska slavlja koja su se završavala tučom, i tuče što su se završavale napijanjem – prema svima njima, bez izuzetka, osećao je odvratnost i gađenje; prema psihopati Kumanjkovu, koji gađa svoju maloletnu decu i ludu ženu svačim što mu padne pod ruku, prema škrtici Polini Ivanovnoj, koja krade sapunicu iz kuhinjske sudopere, prema tihom pauku Kupelisu koji noću cunja po kuhinji sa svojom džezvom za kafu.
Posebno je Genadiju dojadio upravo Kupelis: delio ih je zid, propustljiv za zvuke, i Genadij je bio prinuđen da sluša od jutra do mraka glasne uzdahe, kašljanje, krkljanje, bolne zvuke dok je Kupelis sebi stavljao klizmu, i ispuštanje vazduha iz njegovih bolesnih creva. Sused nije koristio zajednički klozet, imao je lični noćni sud i iznosio ga je noću, pre nego što je kuvao sebi kafu. I Gena je nevoljno slušao kako ovaj čangrlja lavorom iza zida, pere svoju šugavu zadnjicu i pije kafu. Dva puta mesečno, obično subotom, dolazili su mu gosti, uglavnom muškarci, i vodili su veoma živahne razgovore.
Bez obzira na sasvim prijatan spoljašnji izgled, vreme posle vojske i posebne okolnosti u kolektivu, gde je koncentracija žena na kvadratni metar proizvoda na deset puta premašivala koncentraciju muškaraca, što je bilo posebno primetno u trpezariji u vreme ručka, Gena nije našao sebi životnu saputnicu, mada su se, od dana kada je došao u fabriku, devojke i tetke lepile na njega grubo i masovno. To ga je i odviklo da gleda u njihovom pravcu. Uz to, postojala je i trauma iz mladosti: viđao se sa jednom devojkom još pre vojske, ona je obećala da će ga čekati, ali se posle godinu dana udala.
Sada je bio nalik na staru devojku: nije da ga ženski pol uopšte nije uzbuđivao, ali je strah od ženskog neverstva nadvladavao njihovu privlačnost. Ponekad bi ga neka fabrička devojka čak pozivala u bioskop ili na igranku. U početku se strašno zbunjivao, svaki put bi nanovo izmišljao nekakav uljudan izgovor da izbegne, a onda bi, za svaki slučaj, izmislio razlog: baš toga dana ne mogu, obećao sam mami da ću je posetiti... Zbog glupog poštenja ponekad je čak i posećivao majku toga dana, ali je češće provodio vreme u biblioteci.
Retka poznanstva sa novim ljudima su se takođe događala u biblioteci, i ti ljudi ni po čemu nisu bili slični onima ranije iz škole, iz vojske, iz fabrike. Najvrednije poznanstvo bilo je sa Leonidom Sergejevičem, ne više tako mladim čovekom, punačkim i dugokosim, gospodskog izgleda, ali prilično propalim. Oni su se dugo osmatrali, bacali poglede na korice knjiga koje su uzimali sa pulta, dok se Leonid Sergejevič nije obratio Geni prvi, rekavši mu da postoje mnogo bolji udžbenici i priručnici za nemački jezik od tih koji su mu u rukama, i odmah mu pokazao u kataloškoj fiočici nekoliko knjiga. Posle tog slučaja, oni bi, kad god bi se sreli u sali ili hodniku, razgovarali, u početku o nemačkom jeziku, o kojem je novi poznanik govorio kao o živom i voljenom biću, ističući njegove velike vrline:
– Po leksičkom bogatstvu je skoro kao ruski! – uzdizao je ruke prema nebu, no ne preterano visoko, u visini ramena. – Ali gramatički oblici su daleko raznovrsniji! Izuzetno visokoorganizovan jezik! Omogućava da se iskazuju veoma tanane vremenske odrednice.
Leonid Sergejevič je izuzetno dobro vladao nemačkim jezikom, ali uopšte nije prevodio sa nemačkog već sa mnogih drugih jezika – sa mongolskog, sa jezika hindu i urdu, sa persijskog i turkmenskog, jednom rečju, sa kog hoćeš. Prevodio je pesme na osnovu podstročnika, i već ga je to silno razlikovalo od celokupnog ostalog čovečanstva. Ali su glavno životno delo tog učenog i postarijeg gospodina bili prevodi sa nemačkog jezika i pri tom jednog jedinog autora. Prošlo je mnogo meseci tokom kojih je Gena pratio Leonida Sergejeviča kući, razgovarao po kiši i snegu o raznim neobičnim stvarima, pre nego što mu je bilo povereno ime velikog učitelja, čije je knjige ponovo prevodio na ruski upravo Leonid Sergejevič.
– Vidite li, Geno, u čovekovom životu apsolutno ništa nije slučajno, čak je i ovaj naš današnji razgovor bio ugrađen u veliku zamisao Tvorca od samog stvaranja sveta.
I tu Genu prođe jeza niz leđa, od samog vrata do trtične kosti, jer je bio ispunjen veličinom trenutka... Čudesan čovek Leonid Sergejevič – ma o čemu da govori, sve je bilo značajno i tajanstveno, i od svega ostalog što su govorili drugi ljudi koje je Gena poznavao razlikovalo se kao ananas od rotkve.
Gena je imao baku, religioznu staricu, ali glupa jednostavnost njene vere nikako ga nije privlačila. Leonid Sergejevič je govorio o Tvorcu i Tvorenju, o volji, poznanju, tajni i putu, takvim rečima da je Gena bio spreman ne da ga prati samo od Razinove ulice do Soljanskog ćorsokaka – što relativno nije velika udaljenost – već i do samog kraja sveta. Tako su postepeno, kilometar po kilometar, mesec po mesec, do te mere sazrevali odnosi između Gene i Leonida Sergejeviča, da mu je ovaj najzad otkrio ime velikog učitelja: doktor Rudolf Štajner. Tako je u nemačkom maniru izgovarao Leonid Sergejevič to čarobno ime.
Uskoro ga je Leonid Sergejevič pozvao svojoj kući, u poseban, ne zajednički stan, ispunjen policama s knjigama, umetničkim slikama, ukrašen čak sa dve skulpture od kojih je jedna bila od čistog mermera. Lepa, čak neverovatno lepa, žena Leonida Sergejeviča u pravom kimonu donela im je čaj i otišla u drugu sobu, pokazavši leđa sva u belim hrizantemama po ljubičastom polju. Leonid Sergejevič je svečano povukao platnenu roletnicu u dubini sekretera i otkrio pred Genom učiteljev lik. Bila je to fotografija najlepšeg čoveka, kao da je bio američki filmski glumac, sa začešljanom kosom unazad i svilenom vrpcom-kravatom ovlaš pritisnutom mundirom.
Iz fotografije kao da je izbijala vatra. Možda Gena nije mogao da uhvati pravi izvor te neobjašnjive vatre, možemo pretpostaviti da je ona izbijala iz samog Leonida Sergejeviča, ali, tako ili ovako, trenutak je bio poseban, takav potres Gena nije doživeo nikada u životu – samo možda kad je u vojsci doživeo nesreću, kad se kamion u kojem su vozili vojnike survao u provaliju – u Tadžikistanu gde su i provalije i putevi bili jednako smrtonosni – i dok se kamion prevrtao primičući se kamenitom dnu, on se čas molio čas zvao baku, i ostali su živi samo njih dvojica, Dolgan Izetov, koji je polomio sve kosti, i on, Genadij Tučkin, sa velikom čvorugom nasred čela...
I toga dana Geni je bila poverena – sa upozorenjima, uputstvima, savetima – prva knjiga ne samog Učitelja, već njegovog sledbenika po prezimenu Šure.
– Svako istinsko znanje nosi u sebi opasnost – kaza Leonid Sergejevič na rastanku, i ta opasnost je kako duhovna – jer što se duša više uzdiže na lestvici poznanja, time se na nju svaljuje veća odgovornost – tako i direktna: znajte da je Štajnerovo učenje već odavno pod zabranom i za sada treba to saznanje držati u tajnosti, ali bliži se vreme kada će sve to ugledati svetlost dana i promeniti svet do neprepoznatljivosti, jer se svet spasava kroz spoznaju mudrosti...
I ponovo niz Genina leđa projuri jeza uzbuđenja i, pošto je umotanu opasnu dragocenost stavio u torbu, koju je dobio na poklon povodom celog tog slučaja, pošao je peške i dokopao se kuće tek sredinom noći, a u javni prevoz nije ni pomislio da uđe, jer se plašio da će rasterati to slatko uzbuđenje što mu je klizilo niz kičmu...
Kako se samo Genadijev život promenio! Onaj, prethodni svoj život, video je sada kao biljni svet, a sadašnji, novi, bio je sav misaon, poletan, uzvišen, pun takvih neizrecivih divota, da je sada sa ogromnom žalošću posmatrao sve proste ljude koji su živeli, jeli, pili, i ništa, savršeno ništa nisu razumeli. Sada mu se otkrivalo tako grandiozno saznanje o svetu, o ustrojstvu kosmosa, o velikim energijama, o prekrasnoj lestvici predodređenoj za one čiji je um pobuđen ka Dobru i Ljubavi...
Sve se ispunilo novim smislom. Čak je i tehnički rad mehaničara postao sveto delovanje dok je ispravljao i najsitnije greške grubih mašina, i naučio je da se divi mehaničkim sklopovima od niskokvalitetnog metala kao Tvorevinama Gospoda, jer je video sada u razložnoj čovekovoj delatnosti odblesak Višeg Uma...
Čitao je doktora Štajnera, njegova beskrajna predavanja, i preko njih se upoznao sa indijskom filozofijom, sa Geteovim shvatanjima sveta, sa nekim kabalističkim idejama, i lik krave, koja je ležala na livadi u astralnom oblaku i žvakala svoju žvaku, pretvarajući jedan vid energije u drugi i darujući božanstveni napitak mleko, čak je izmenio njegove ukuse: mleko, koje ranije nije voleo, počeo je da pije sa uživanjem, počeo je da jede med koji mu se takođe pokazao božanstvenim. I uopšte, ceo svet, ako se pravilno posmatra, od grubog i prljavog pretvorio se u prekrasan i uzvišen. I najushićenija od svih ideja činila se Genadiju ideja duhovne hijerarhije, velike lestvice, po kojoj se penje sve postojeće, puneći se smislom i duhom, i najdragocenije zrno bilo je u tome što su se više hijerarhije stalno na neki način žrtvovale u ime nižih, izbavljajući ih iz haosa nepromišljenosti...
Leonid Sergejevič se ponosio darovitim učenikom, objašnjavao mu razne ne sasvim razumljive tananosti i molio Genu da ne žuri u spoznaji, zato što suviše brz uzlet može opasno da se odrazi na fizičko zdravlje. Videvši Genadijevu duboku privrženost, upozoravao ga je i na suvišno manifestovanje, čak mu je objasnio kako propadaju ljudi posle smrti omiljenih domaćih životinja iz istog razloga, jer privrženost može biti toliko jaka da se obrazuje zajedničko astralno telo i kada životinja umire gazda može da oseća jake bolove u predelu želuca, jer se srastanje astralnih tela događa upravo na nivou sunčanog spleta, i treba čovek da nauči da kontroliše svoju vezanost čak i u odnosu na učitelje...
Nekoliko puta, kao slučajno, spominjao je svog neposrednog učitelja, velikog znalca teozofije i antropozofije, govorio o svom poznanstvu u mladim godinama sa samim doktorom Štajnerom, to jest, o direktnom nasleđivanju učenja koje se prenosilo, mimo knjiga, pravo iz ruke u ruku...
Dve godine je Gena narastao u spoznaji. Nemački jezik, koji je počeo da uči iz čistog kaprica, pokazao se sada prosto hlebom nasušnim. Leonid Sergejevič je počeo da mu donosi knjige na jeziku originala. Bile su objavljene u Rigi, dvadesetih godina, i dosta su jadno izgledale, ali su se zato na marginama šarenile beleške; ne zna se čijom rukom ispisane, na nemačkom i ruskom jeziku. Nije ih bilo lako čitati, ali se Gena hrabro probijao kroz metafizičke prašume, a Leonid Sergejevič mu je bio konsultant. To je bilo posebno zadovoljstvo – Genin odlazak kod Leonida Sergejeviča u kuću – sa čajem, sitnim keksima „beze“ iz ruku žene-lepotice u večno ljubičastom kimonu, u radnoj sobi, usred knjiga i slika. Ponekad, kada bi završili sa konsultacijama, Leonid Sergejevič bi mu čitao svoje prevode istočnjačke poezije: mongolski konjanici su skakali kroz stepe, indijske lepotice sa slonovski gipkim pokretima predavale su se sladostrasnim igrama sa prinčevima, a savremeni karakalpaski pesnici, sa jednakom istočnjačkom šarolikošću, opevali su socijalistički preobražaj života...
Posle izvesnog vremena Leonid Sergejevič je progovorio sa Genom o strogo tajnoj stvari: ispostavilo se da se negde u Moskvi održavaju seminari o doktorovoj najvažnijoj knjizi koja se zvala – glas se spustio do samog šapata – „Peto Jevanđelje“. Tu je Gena bio prinuđen da prizna da nije čitao prethodna četiri. Leonid Andrejevič je raširio ruke:
– A znate ih!
I odmah skide sa police neveliku crnu knjižicu. Gena je uze u ruke sa strahopoštovanjem i strašno se začudi:
– Leonide Sergejeviču, moja baka ima istu takvu! Celog života je samo nju i čitala.
Posle dugih pregovora, odlaganja i dodatnih rasprava, Leonid Sergejevič saopšti Geni da će uskoro početi seminar. Seminar je pozvao njega, Leonida Sergejeviča, učitelja koji je već decenijama u praksi, ali, kao izuzetak, i Genu, novom učeniku je bilo dopušteno da učestvuje na seminaru.
Gena je zadrhtao: u to vreme naučio je od Leonida Sergejeviča da obožava tog učitelja, njegovu mudrost, ogromna poznanja u svim oblastima, uključujući i medicinu i fantastično životno iskustvo.
– On je jedan od malog broja živih učesnika izgradnje hrama doktora u Dornahu, koji je izgoreo početkom tridesetih godina – Leonid Sergejevič podiže prema nebu svoje plave oči, prošarane sitnim crvenim žilicama od napornog čitanja – a među učesnicima u gradnji bili su Andrej Beli, i Maksimilijan Vološin, i Margarita Sabašnikova... – i snizivši glas do jedva čujnog, učini poslednje priznanje –1 moj pokojni otac je proveo tamo jedno leto... Ali o tome ne treba govoriti, nikako ne treba, – i on zaćuta, duboko žaleći što je kazao suviše...
Najzad je došao najvažniji dan: Leonid Sergejevič je poveo Genu kod učitelja. Gena, sav čist i ispeglan, u novim pantalonama sastao se sa Leonidom Sergejevičem kod spomenika Majakovskom, i oni krenu po sitnoj jesenjoj kišici na Geni poznatu stranu: kao da idu prema njegovoj kući. Zatim su napravili mali zaobilazni luk i stigli upravo do Genine kuće, ali sa druge strane, pored mlekare u plavo-belim keramičkim pločicama. I došli su do ulaza. Uzbuđeni Genadij je čak zaboravio da prepozna svoj vlastiti ulaz i tek je kod samih vrata shvatio da stoji pred svojim stanom.
Leonid Sergejevič je pritisnuo zvonce sa poluizbrisanim slovima. Kupelis.
Za nekoliko minuta začulo se poznato struganje domaćih papuča. Kupelis otvori vrata. Leonid Sergejevič ispusti radostan osmeh. Kupelis prikaza isti takav. Geni krene nešto da udara u slepoočnice, dobi tamnocrvenu boju, i ostavivši izbezumljenog Leonida Sergejeviča, odlete do kraja hodnika, grčevito stežući ključ od svoje sobe.
Ne skidajući mantil, bacio se ničice na krevet i zaplakao. Kako! Umesto doktora Štajnera, sa njegovim prelepim južnim licem, sa svilenom kravatom-vrpcom, ovlaš pritisnutom mundirom, pojavio se taj gnusni glavonja sa svojim noćnim sudovima, klizmama i lavorima, sa tajnom noćnom džezvom, podlo stisnutim usnama, najodvratniji od svih suseda, grdoba, pauk!
Neko je kucao na njegova vrata, ali on nije otvarao. Plakao je, zadremao, pa opet plakao. Onda je ustao, skinuo mantil, izuo cipele. Žamor razgovora iza zida davno je prestao. Uskoro će se čuti zvuk klizme, pa zveket lavora... Ali umesto svega toga u hodniku je zazvonio telefon: to je bila Genina mati. Kroz plač je kazala da je umrla baka i da Gena dođe.
Gena uze taksi i krene na Horoševsku ulicu, gde je u velikoj fabričkoj zgradi, u dvosobnom stanu, živela njegova majka, mamina sestra sa svojom kćerkom Lenom i paralizovana baka, koja je evo sada umrla.
Svetlo je gorelo u svim sobama, a u majčinoj su, osim velikog svetla, još gorele i sveće, i jedna starija žena u crnini čitala je iz one iste crne knjižice Jevanđelje, koje je Gena do tada već uspeo da pročita. Sutradan su odnekud dovezli odeću – crnu mantiju i kapicu – i obukli pokojnicu. I dolazili su u crnom neki starci i starice, čitali nešto ne sasvim poznato na crkvenoslovenskom, i Geni nije bilo jasno otkuda tako važna užurbanost zbog smrti njegove bake, tihe, gotovo beslovesne, koja je pet godina bila paralizovana, ležala i čekala smrt.
Krenuli su da je sahrane u Hotkovu, na bivšem manastirskom groblju, ali su pre toga održali opelo u Lavri. Lice joj je bilo pokriveno belom tkaninom. Odjednom se na licu mesta javila nekakva uzbudljiva tajna: njegova smirena baka pokazala se kao ugledna i značajna osoba, a da on to nije ni slutio. Stari sveštenik, iz ovdašnjih, ispričao je potom Geni da je njegova babuška Aleksandra Ivanovna, sestra Angelina, bila poslednje duhovno dete poslednjeg optinskog starca, da se razmonašila kad je manastir zatvoren, da je radila kao spremačica, da je usvojila dve sirotice, njegovu mati i drugu devojčicu koja mu je postala tetka, da ih je podigla. Da je imala divnu dušu, da je bila krotka kao golub i mudra kao zmaj... I da je čitala celog života jednu-jedinu knjigu – to isto Četverojevanđelje...
Genadij je na poslu uzeo slobodne dane. Trebalo je da dovede u red svoje misli i osećanja, a takođe i mnoga znanja, koja je stekao poslednjih godina. Celu nedelju proveo je kod majke na Horoševki. Tamo je bio veliki park, mnogo je šetao i samo je želeo da nikada ne sazna šta je napisano u „Petom Jevanđelju". Ali isto tako nikada neće saznati ni ko je bila njegova paralizovana baka. A možda ni ko je bio Učitelj? Mislio je, mislio i ni do čega nije došao, jedino se zamenio sa svojom sestrom od tetke: ona se upravo spremala za udaju, i bila joj je potrebna odvojena soba. A za Kupelisa je uopšte nije bilo briga...

DEZERTER


Krajem septembra 1941. godine Tildi je došao poziv za mobilizaciju. Irinin otac je već radio u „Crvenoj zvezdi“, putovao je po raznim frontovima i pisao čuvene izveštaje sa svih područja. Muž Valentin je ratovao, i pisma od njega nisu stizala. Rastati se s Tildom bilo je nekako teže nego s Valentinom. Irina je sama odvela Tildu na sabirni punkt za pozivce. Osim Tilde u hodniku je bilo još osam pasa, ali svi oni, zabrinuti nerazumevanjem onoga što se zbiva, gotovo da nisu ni obraćali pažnju jedni na druge, zbijali su se uz noge svojih gazda, a jedna mala kuja, irski seter, čak je od straha pustila mlaz.
Tilda se držala dostojanstveno, ali je Irina osećala da joj nije dobro: krajevi ušiju su joj podrhtavali i ovlaš je udarala repom o prljavi pod. Iz kabineta izađe pokunjeni gazda sa nemačkom ovčarkom niske zadnjice. Ne podižući glavu, planu: „odbili su nas zbog izgleda“ i udalji se sa psom na povodcu... Dok je prolazila pored Tilde, ovčarka se zaustavi i pokaza izvesno interesovanje. Ali gazda je trgao povodac i ona pokorno krenu za njim.
Starac koji je sedeo pored Irine držao je ruku na glavi postarije ovčarke. Ovčarka je bila krupna, četiri puta veća od Tilde. Irina je uzela Tildu u naručje, pudla je bila srednje veličine, između sobnog psa i onog pravog, vojničkog. Starac pogleda u Tildu, osmehnu se, i Irina se ohrabri da pita ono što joj je ležalo na srcu.
– Stalno mislim na to od kakve koristi im ona može biti: ona ranjenika neće odvući sa bojnog polja. Može da pronađe čoveka, ali ne može da vuče medicinsku torbu... da bi ranjenika...
Starac pogleda saučesnički, ali sada u Irinu.
– Dete, ovi mali psi su protivtenkovski. Obučavaju ih da se bace pod tenk, a za stomak im privežu bocu sa zapaljivom smesom... Šta, zar to ne znate?
Budala, ludača, kako se toga nisam setila! Zamišljala sam, ne znam zašto, Tildu sa trakom crvenog krsta preko leda i kako pošteno služi, trči po bojnom polju, otkriva ranjenike i pruža im pomoć... A ispada sasvim drukčije: utreniraće je da se provuče pored gusenice tenka i da naskoči, i ona će mnogo puta ponoviti taj jednostavan trik, da bi se potom, jedanput, bacila pod nemački tenk i odletela u vazduh zajedno s njim.
Traka je bila u Irininoj torbi. Doneli su joj je pre četiri dana, i Irina je sa psom došla na pozivni punkt tačno u dan i sat kako je bilo određeno. Pred njima su u redu ostala još dva čoveka i dva psa: starac sa nemačkom ovčarkom i žena sa kavkaskom. Irina ustade ne spuštajući na pod umirenu Tildu i izađe iz hodnika.
Do kuće je išla peške oko četrdeset minuta, od Begove do ulice Gorkog. Popela se u stan, sakupila u mali koferčić stvari za prvu pomoć, zatim promislila i premestila ih u ruksak. Odlučila je da učini zločin i to je trebalo uraditi što neprimetnije, a kofer na ulici više upada u oči od ruksaka.
U ruksak je stavila obe Tildine posudice, za vodu i za hranu, i prostirku. Tilda je sedela kod vrta i čekala: razumela je da će sada nekuda ići.
I otišli su, peške, na Pokrovku, prvo kod Valentinove majke, u kuću u kojoj se rodila: Valentin je bio njen prvi gazda. Posle nekoliko dana preselila se kod prijateljice u Piscovu ulicu. Skoro svaki dan Irina je išla kući u ulicu Gorkog, otvarala ključem poštansko sanduče, ali i dalje nije bilo onoga zbog čega je dolazila: pisma s fronta od Valentina. A za Tildu su došla još dva poziva i Irina je oba, premirući od straha, tu na licu mesta pocepala u paramparčad i pustila, izlazeći iz ulaza, pravo u ledeno ždrelo mećave, koja je besnela cele te zime, prve ratne zime.
Otac je retko dolazio u Moskvu, neprekidno se motao po ratištima: bio je jedan od glavnih letopisaca u tom ratu, i u onom prethodnom, španskom...
Kada je prvi put došao, Irina mu je ispričala o Tildinom dezerterstvu. Ćuteći je klimnuo glavom. Posetio je psa u Piscovoj ulici. Poslednjih godina Irina i muž su živeli u očevom velikom stanu, i Tilda je odavno shvatila da je pravi gazda nad svima njima bio upravo on, stari, a ne onaj prvi, mladi.
Pola sata posedeo je u tuđoj bednoj sobi, i Tilda je sedela pored ustremivši u njega svoj magični životinjski pogled.
Pred odlazak se našalio:
– Treba da joj promenimo ime: umesto Tilda – Dezi.
Kada je čula svoje ime Tilda podiže glavu. Liznula mu je ruku. Nije ni znala da su je izbavili od smrti ispod tenka, u centru paklene eksplozije, i da će umreti svojom smrću, da će preživeti i rat i glavnog gazdu i da će njene pudličje kosti ležati u šumici, na vidnom mestu pored velikog kamena na padini, nedaleko od dače...
A gde je ostavio svoje kosti Valentin, to niko nije saznao: nestao je bez traga, zauvek.

MAČKA IZUZETNE LEPOTE


Prvo su otišle stare životinje: debeo i jak mačak Lauzer, sa ogromnom krivouhom glavom, nije se vratio sa jednog noćnog okršaja, tako je i nestao; posle mesec dana pobegla je Lada – nije pobegla već se stropoštala –jer se odavno teško kretala. Našli su je u šumici nedaleko od kuće, u klizavoj jami, s teškom mukom je doneli kući, oprali belo-riđkasto krzno od vlažne gline, i ona je tiho umrla na rukama ukućana.
Zatim se pripremao i sam gazda. Prvo infarkt, onda moždani udar. Sedeo je sa nepokretnom polovinom lica u volterovskoj fotelji i ćutao. Domaćica Nina Arkadjevna donela je u kuću odraslo mače izuzetne lepote, radi oživljavanja domaćeg pejzaža i lekovite životinjske topline, ali domaćin gotovo da nije ni primetio novu mačku, mehanički ju je milovao levom rukom kad bi mu je sručili na kolena. Bila je crno-bela i tako raskošna po prirodi da se lepša ne može zamisliti: beli okovratnik, bele čarapice na prednjim šapama i soknice na zadnjim. Nije bila velika, gotovo kao detence, krzno ne kao paperje, pre je bilo baršunasto, a oči jantarno zelenkaste boje. Zvali su je jednostavno, ali engleskim imenom – Pusi.
Nina Arkadjevna bila je prevodilac sa engleskog, prevodila je engleske klasike i vodila na fakultetu kurseve iz teorije prevođenja.
Onda je gazda, i ne stigavši da se podruži sa novom životinjom, umro. A mačka se odomaćila iako nije ispunila misiju koja joj je bila poverena. Po karakteru je bila čudovište i to uopšte nije krila: umiljavala se oko nogu, skakala na krilo i odmah ispuštala svoje oštre kandže – čak je i gazdarica bila sva išarana sitnim obeležjima. Kandže je iz mekih šapa ispuštala u trenu, kao što zmija otrovnica u skoku izbacuje glavu. Takvim neuhvatljivim pokretom grebla je ruku koja je hrani, trudeći se da ogrebotina bude što duža.
Kada je gazdarica uzimala slušalicu i govorila „Alo!“, mačka se odmah odazivala posebnim opominjućim „mjaukom“. Dozvoljavala joj je da razgovara minut-dva, onda se ponovo oglašavala, skakala sa fotelje – čudno, pri izuzetnoj gracioznosti pokreta bila je prilično trapava – posle skoka se teško dočekivala na noge kao veliki omatoreli mačak. Nakon prizemljenja polako se kretala po stanu tražeći najosetljivije mesto, gazdaričine kućne patike, stolić ispod ogledala, jastuk – i tu bi se pokakila.
Nina Arkadjevna, već istrenirana, bacala je slušalicu, tražila tragove njene podlosti, brisala ih, i brižno i savršeno uzaludno ukazivala joj na grehe.
Zatim je mačku spopalo prvo teranje. Iz ružičastog trougla izbijala je pena, i ona više nije kratko mjaukala već je urlala, valjala se po podu i otomanu cepajući presvlaku. Gazdarica je padala s nogu, komšije su prigovarale.
Mački su priveli rasnog mačora, ali ona, možda iz neiskustva ili zbog svog poganog karktera, nije znala kako da iskoristi njegovu namenu, prvo se nameštala priljubljujući zadnjicu, a onda, kada bi se mladoženja približio sa opasnim namerama, munjevito bi se okretala i udarala njegovu poštenu njušku. Mačak je pretrpeo poraz, ali ni Puska nije izgledala kao pobednica.
Nina Arkadjevna, dama u godinama, plemenitog porekla i lepog vaspitanja, nije odobravala Puskino ponašanje, ali nije imala kud: njeno osnovno načelo bilo je ljubav prema životinjama. Ne kao čista ljubav, već složeniji stav: u našoj kući se vole životinje... I trpela je.
Pošto je urlala čitavih nedelju dana Pusi se smirila, ali se posle tri meseca sve ponovilo: opet su joj privodili mačore, opet ih je terala i dalje ne nalazeći onoga kome bi poklonila svoje srce...
Nakon toga su razmatrane dve varijante: otvoriti Pusi vrata prema ulici i prepustiti stvar prostonarodnoj stihiji, ili je kastrirati. Počeli su od prve – pustili su je napolje. Crno-bela lepotica se odmah uspentrala gotovo na sam vrh gole martovske topole i tamo je, na tankoj grani počela da urla. Izgleda ne od strasti, već od straha. Nije mogla da siđe mada je pokušavala: okrenula se repom nagore a glavom nadole izuzetno nespretno, i u takvoj protivprirodnoj pozi visila je na drvetu gotovo tri dana i tri noći oglašavajući se u dvorištu neprekidnim zavijanjem. Stanari svih šest spratova nisu noćima oka sklopili, dok se nisu dosetili da pozovu vatrogasna kola tim pre što se njihov sektor nalazio na sto metara od kuće. Kada se našla u rukama izbezumljene gazdarice, Pusi joj je proderala kandžama kožnu rukavicu i raskrvavila šaku.
Sledeći korak bila je kastracija. Savesna gazdarica našla je najboljeg veterinara, pomalo čudaka, ali predanog svome poslu, i odvezla je Pusi u veterinarsku ambulantu gde su joj za bezobrazno velike pare uradili operaciju.
Nina Arkadjevna, protivnik nasilja uopšte a posebno kastriranja, osećala je pomalo grižu savesti, tim pre što je izgled životinje pod narkozom bio izuzetno tužan: oči si joj bile poluzatvorene, iz njuške je kapala pljuvačka. Jadnu životinju, zavijenu u flanelski peškir, odvela je u ambulantu i dovela kući posle operacije bivša studentkinja Nine Arkadjevne, odana Ženja.
Kod kuće su sve uredili da bude udobno – korpa, jastučić, prostirka. Kada je došla k sebi od narkoze, mačka je smesta počela da grize šavove, tako da je Nina Arkadjevna morala hitno da zove veterinara, koga je dovezla Ženja. Veterinar je odmah nadenuo mački zaštitni okovratnik u stilu Marije Mediči, ali ga je ona do jutra izgrizla u paramparčad.
Šavove su prilično brzo zašili, no Nina Arkadjevna nije ništa bolje spavala; stavljala je Pusku sebi uz bok i spavala kao vrabac, plašeći se da ne udavi stradalnicu. Svoju decu je tako davno podigla, da je zaboravila da ugušiti dete u snu nije baš tako jednostavno...
Sledeća tri meseca prošla su u ustaljenom režimu: pametna mačka je kakila na najosetljivijim mestima, jednom je izvadila iz rama fotografiju pokojnog muža i izgrizla je u najsitnije komadiće, ostavivši Ninu Arkadjevnu da plače od ljutnje i nemoći. Goste, kao i ranije, Pusi nije podnosila: cepala je hulahopke studentkinjama koje su navraćale, a jednom Englezu koji je svratio zagrebala je ruku kad je nevino pokušao da je pomiluje. Plašila se samo jednog predmeta: četke za pranje poda. Tajnu tog uvažavanja znala je samo bedinerka Nađa koja je nekoliko puta prešla po mačkinoj slabini. Domaćica se čudila autoritetu četke za pod, ali joj je pribegavala i pokazivala Pusi dlakavog neprijatelja uvek kada bi se strasti posebno usijale. Čim bi spazila četku, Pusi bi premirala, zatim bi uzmicala i pentrala se uvis, na policu za knjige ili bife, gde je zamirala u gracioznoj pozi, podignute šape ili izvijene kičme.
Nina Arkadjevna, dama sa povišenim osećajem za estetiku, isto tako je zamirala, ali od ushićenja: lepotica! Greta Garbo u mačjem svetu!
Tri meseca posle operacije mačka je ponovo počela da urla svojim ludačkim glasom i da se valja po divanima. Gazdarica pozva veterinara i bojažljivo ga upita zašto je maca dobila takvu strasnu groznicu kad je kastrirana?
Doktor se neočekivano razbesni:
– Za koga vi mene smatrate, uvažena? Ne mislite valjda da ću sakatiti životinju i odstraniti joj jajnike? Samo sam joj podvezao kanale! I sasvim je prirodno da nije lišena normalnih zdravih životinjskih instikata!
Tu je strpljiva Nina Arkadjevna prvi put zaplakala. Ponovo su doveli mačka. Pusi je ovoga puta pokazala blagonaklonost prema njemu i odigrao se mačji svadbeni pir. Bračni pozivi, koji su Ninu Arkadjevnu lišili sna i apetita najzad su prestali. A sve ostalo se nastavilo. Bez obzira na temeljno spremanje i brižljivo pranje i čišćenje, u gazdaricu, kao i u njenu kuću, uvukao se težak specifičan miris, koji je gazdarica osećala svaki put kada bi sa ulice ulazila u stan. Očigledno je mačka ponekad uspevala da pronađe mesto nedostupno za čišćenje...
Nina Arkadjevna je njuškala svaku suknju koju je oblačila, prskala je jakom muškom kolonjskom vodom i patila. Ali posle muževljeve smrti ona se čak pomalo radovala sitnim patnjama, zato što su je odvlačile od glavnog gubitka... Uopšte, ona se radovala svemu što ju je odvlačilo od neizmerne tuge i praznine sadašnjeg života.
Kada su Nini Arkadjevnoj ponudili da drži seminar u Novosibirsku, veoma se obradovala. Dogodilo se da ju je u isto vreme njen stari prijatelj, profesor, istoričar umetnosti, zamolio da provede jedno vreme u njenom stanu, da malo radi na miru i da dovrši knjigu u odsustvu domaće vriske i haosa koji su mu silno zagorčavali život. Obavezao se da hrani mačku. Nina Arkadjevna mu je dala ključ, ukazala na smetnje u cevi za gas, ostavila rezervu mačje hrane i odletela, upozorivši ga na kraju da mačka ima veoma složeni karakter, ali ne komplikovaniji od njegove žene i kćeri. Najvažnije je – da je ne pušta na ulicu.
Sutradan posle gazdaričinog odlaska, kada se Pusi još prilagođavala novom stanaru, on je, dobro pritvorivši vrata a da ih nije zalupio, sa kantom za đubre izašao do kanala za smeće. Kada se vratio, ugledao je Pusi kako sedi ispred vrata. Uhvatio ju je i ugurao u stan: samo mu je još to trebalo, da mačka pobegne! Odneo je kantu za đubre u kuhinju, a kad se osvrnuo, video je u hodniku kako, sikteći izvijenih leđa, stoje jedna naspram druge dve mačke identičnog izgleda. Dok je on registrovao tu činjenicu, mačke su se već izvile u vazduh i, kako mu se učinilo, provele u drhtavom grču dovoljno dugo vremena. Jedna od njih je pouzdano bila Pusi, druga – njena dvojnica. Uspeo je ne bez napora da razdvoji ričući treptaj, da uhvati jednu i da je gurne u drugu sobu. Sobe su bile povezane, brave na vratima nije bilo, otvarala su se slobodno, i, držeći i dalje drugu mačku u iscrpljenim rukama, motao se po stanu i smišljao kako da učvrsti vrata. Najzad je zakačio za bravu ručku od četke za ribanje i pustio drugu mačku iz ruku. Ona se bacila na vrata poput razjarenog samrtnika...
Celu nedelju proveo je zatvoren u stanu sa dvema neprijateljskim mačkama, izvodeći razne majstorije s vratima i bravama. Radi identifikacije mačke pokušao je da pozove mladu prijateljicu Nine Arkadjevne, za koju mu je bilo rečeno da će, u slučaju da nastane bilo kakav problem, smesta priskočiti u pomoć. Ženja je došla na prvi poziv, odmah prepoznala u pokazanoj mački gazdaričinu, ali kad je zavirila u drugu sobu, posumnjala je: druga je bila identična, jedino su crne ušice bile obrubljene belim resicama. Uzela je mačku u ruke, ova je odmah ispustila kandže i namah proizvela četiri brazde. Sada je Ženja lomila glavu: po karakteru je bila sigurno Pusi, a beli obrub na ušima mogla je jednostavno da ne zapamti – male su te dlačice na samim vrhovima ušiju... Odlučili su da do gazdaričinog dolaska ostave sve kako jeste...
Nina Arkadjevna je odmah, čim je došla posle nedelju dana, kao u poznatoj ruskoj bajci, prepoznala onu bez koje se ne može, ali ne po ušima već po glasu. Pri pažljivom posmatranju pokazalo se da obrub imaju obe, ali je kod prave Pusi on bio malo gušći. Na slobodu su izašli istovremeno: profesor, izbezumljen od svega što je preživeo – niti je dušom danuo niti retka napisao – i Puskina dvojnica.
Pusi se obradovala ponovnom vraćanju prethodnog mira, protrljala glavu o gazdaričine noge i noću došla da spava s njom u krevetu. Čak je malo počela i da prede, mada je spadala u one retke vrste koje nikada ne predu...
Nina Arkadjevna je preko telefona ispričala kćeri koja odavno živi u Americi tu zabavnu dogodovštinu, i to je izazvalo neočekivanu posledicu: kćerka je krenula uporno da je poziva da dođe u Kejp-Kod, gde su leti iznajmljivali kuću.
Zbrini negde mačku i dolazi! Kakvo je to dobrovoljno ropstvo! Jednom u životu ćeš provesti leto sa unukama, mama – tvrdo izgovori kćerka. I dodade: – Ovde je raj. Okean, peščana plaža, borovi. Liči na Pribaltik, ali je toplo.
Nina Arkadjevna se složila. Tri godine nije videla kćerku i unuke zbog muževljeve bolesti, zatim zbog žalosti, potom se izvlačila da mačku nema kome da ostavi. Sve je to bilo tačno, ali postojalo je još nešto, Nina Arkadjevna nije mogla da podnese svoga zeta... Budući da je bila čista anglofilka, gazdarica ni za Ameriku nije mnogo marila. Ali mesto stanovanja njene kćeri bila je Nova Engleska, najengleskije mesto u Americi, a i unuci su je vukli – nije ih videla tri godine. Odlučila je da otputuje na celo leto. Samo je za mačku trebalo nadi neko rešenje: ili da u stan dovede služiteljku, ili da je nekud na vreme smesti. Anegdota sa dvojnikom je ostala u pamćenju i počelo je traganje za odgovarajućim ljudima – koji vole životinje, sa odgovarajućim uslovima stanovanja. Raznet je glas po celoj Moskvi i uskoro se našao pogodan par: stariji supružnici, bez dece, žena čak spoljni saradnik časopisa „Svet životinja“ ili „Životinjski svet“.
Bilo je odlučeno da Ženja odveze Pusi tim dobrim ljudima sutradan posle gazdaričinog odlaska. Što je i bilo učinjeno...
Rodbina je srdačno prihvatila Ninu Arkadjevnu: kćerka i unuci sa iskrenom ljubavlju, zet sa čvrstom namerom da zaobiđe odavno nakupljena protivrečna osećanja. Sama zemlja se takođe trudila da joj se dopadne od prvih trenutaka, počevši od divnih pejzaža već na putu od Bostona do Kejp Koda. Nina Arkadjevna nije otkrila nikakvu zapadnu uzdržanost u američkom životu svoje dece: kuća, kao i u Moskvi bila je puna prijatelja, iste one ruske pijanke i ruski razgovori, mada su se često vodili na engleskom. Čak joj se i američki izgovor, koji joj je uvek bio vulgaran, sada učinio zabavnim. Mada su i kćerka i njen muž govorili odvratno. No, bez obzira na sve to u kompjuterskom poslu, u kom su radili i kćerka i njen muž, bili su uvažavani ljudi... Proslavljena američka bezduhovnost i tupost nisu upadali u oči, pre je čudila čistoća i novina svega na šta je pogled padao. Posebno večno bele soknice unučića. Kao da se uopšte nisu prljale. Bela debela mačka i riđi pas takođe su bili izuzetno čisti, i što je najneobičnije, stalno su spavali savijeni u zajedničko klupko. Mlađa unuka se ponašala sa životinjama kao sa plišanim igračkama, vukla ih je za šape, stavljala im na glavu šeširiće. Mačka nije mjaukala, pas nije lajao...
Gazdarica se ražalostila posmatrajući tu idilu: setila se Puske i njene mahnite naravi...
– Nešto u životu ne radim kako valja – tužno je mislila. – Ah, ništa ne radim ovako...
Nedelju dana pre odlaska Nina Arkadjevna je donela važnu odluku: pozvala je telefonom u Moskvu Ženju i zamolila je da nađe za Pusi nove gazde:
– Treba je dati u dobre ruke. I ako je moguće, van grada. Da, da! Van grada! Gde postoji teren po kom bi mogla da šeta. Nešto kao zimska dača. I bilo bi dobro da se sve to obavi do mog dolaska...
Ženja se bacila na posao iz sve snage: sve je zvala, svakog je pitala. One što su znali Pusku možda nije trebalo ni zvati – samoubice se nisu našle. One koji je nisu znali Ženja je pošteno upozoravala: mačka je izuzetne lepote, i lude naravi. Na dan pre dolaska Nine Arkadjevne Ženja, koja uopšte nije ispunila prvi deo zadatka, latila se – relativno snažnih ruku – drugog dela.
Krenula je evakuacija. Ženja je došla do dvospratne kuće na Sretenki i što se više penjala uz stepenice jasnije je osećala da tu žive ljudi koji neizmerno vole mačke: osećao se takav smrad, da je samo ljubav mogla da ga pobedi. Ženja se popela na drugi sprat. Na svakom stepenišnom odmorištu, stajale su mačje činijice. Na stubišnoj ogradi sedele su dve mačke podvijenih repova i zamišljeno gledale ispred sebe. Na bravi od vrata stana visila su dva paketa, a ispod vrata tri velika svežnja novina, marljivo uvezanih debelim kanapom. Van svake sumnje to je bio mačji klozet, predviđen za nošenje u đubre.
Ženja pozvoni, zvono se ne oglasi. Međutim, vrata se otvoriše. Muž i žena, sitni i suvonjavi, bledi u pohabanoj odeći, stajali su i smešili se.
– Ona se s našim nije družila – saopšti žena. – Bio je strašan konflikt! Nisu se složili karakteri.
Ženja pruži mužu novac i on ih neprimetnim pokretom strpa u džep ne rekavši ni reči.
– Ni s Muskom, ni s Palom Ivaničem, ni sa Laskom, ni sa kim – potvrdi muž.
– Mi smo je sasvim odvojili! – ponosno kaza žena i povede Ženju niz dugačak hodnik. – Ovde nam je Muska, ona živi odvojeno, ona Pala Ivaniča vređa – pokaza žena na prva vrata, a ovde je Pal Ivanič, sibirski mačak, već veoma star, i Laska, njegova unučica, oni se druže – mahnu ona rukom u pravcu drugih vrata.
Dalje se nalazila soba u kojoj je boravio pas. U poslednjoj, četvrtoj, gostovala je Puska.
– Mi smo ranije živeli u zajedničkom stanu, a sada se kuća ruši, svi naši su otišli – objasni ljubiteljka mačaka ne ide nam se nikuda, iseliće nas nekud u Bibirevo.
– Pa dobro, Valja, šta je tu loše, sa Kaštanom ćemo šetati po šumi, – odnekud se čuo tanki lavež, pas se odazvao na ime. – On nam je pametnica, isto je starčić. Dolutao...
Mužić izvuče iz džepa svežanj ključeva i otvori poslednja vrata. Na visokom ormanu za odeću sedela je Puska. Bila je ne crna, već prašnjavo-siva, tužna i podivljala.
– Ne oblizuje se – tužno primeti mačkara. – Dosađuje se. Duša me za nju boli kad se tako dosađuje. Priđi, devojčice moja, sad ćeš ići kući.
Pusi je sedela u svojoj čuvenoj egipatskoj pozi nepomično kao kip.
Lovili su je dugo. Kada joj se najzad našla u rukama, Ženja se silno začudila kud se denuo onaj ugljeni sjaj njenog krzna i kako je posiveo beli obrub... Traka paučine ležala je na njenom ramenu... I, što je bilo posebno čudno, sve vreme je ćutala.
Ženja ju je smestila u sportsku torbu, povukla rajfešlus i brižno ostavila nekoliko santimetara za vazduh, da se ne uguši...
– Ispratićemo vas, ispratićemo... prekidajući jedno drugog zacvrkutaše mačkari, i pošto su pokupili svežanj novina ispred vrata, krenuše jedno za drugim iza Ženje. Kad su se pojavili iz ulaza, naiđe gomila mačaka kao iznikla ispod zemlje, izvivši kičme i podigavši repove.
– Gladni ste... Nahranićemo vas, nahranićemo... Sve ćemo vas nahraniti – ponosno kaza muž, lupnuvši se po džepu...
Ženja stavi torbu sa Puskom na zadnje sedište, mahne rukom čudnom bračnom paru, koji je i dalje stajao zagrljen sa svojom hrpom novina, i udalji se. Poduhvat je bio neprijatan, ali se nije imalo kud. Njeno raspoloženje sad nije bilo važno.
Na Sadovom prstenu Ženja oseti iza leđa da se u kolima nešto događa. Nije uspela ni da shvati šta zapravo, a po zadnjem sedištu se bacakalo tamno klupko, puštajući zvuk koji je najviše ličio na glasno zmijsko šištanje. Ona skrenu auto nadesno i u vrat joj se, otpozadi, zabiše najoštrije kandže. Bolno ju je probolo. Zakačivši se sa sve četiri šape, Puska zaurla. Ženja pristane uz obalu, zaboravivši da uključi žmigavac. Očajnički su trubili iza nje, ali je niko nije udario. Trzajem Ženja odvoji mačku od sebe. Stegnuvši klupko koje se trzalo, ona izađe iz auta, otvori zadnja vrata i ugura životinju nazad u torbu, zatvorivši zip do kraja.
Krv joj je tekla po leđima, po rukama, velika krvava mrlja bila je na obrazu. Ali Ženja da gas iz mesta i pojuri. Maršruta joj je bila dobro poznata. Skrenula je u Kaljajevsku, dovezla do Savelovske stanice, zatim malim ulicama do dobro poznatog otvora u betonskom zidu, koji opkoljava Timirjazevski park. Izašla je iz auta, zgrabivši torbu. Prešla je preko železničke pruge, zavirila u još jedan otvor, dalje je počinjao park. Stazicom je izišla na mali proplanak i otvorila torbu. Očigledno da je mačka ništa manje od nje bila potresena onim što se događa. Ne žureći, Pusi izađe iz torbe. Osvrnula se. Sela je na travu i počela da se oblizuje. Ženja je stajala nekoliko koraka od nje. Ružičasti jezik je, kao i ranije, pojurio ka najnedostupnijim mestima mačjeg tela, i iza toga se pojavila svetlucava traka obnovljenog krzna. Od sive, mačka je pred očima postajala crna, sjajna, baršunasta. Ne okrećući glavu prema Ženji, pažljivo je oblizivala slabine. Bele soknice na šapama su samo svetlucale. Pošto se umila, Pusi se ukočila u jednoj od svojih čudnih poza – podigavši uvis prednju šapu.
Tako – kaza Ženja. – Eto tebe van grada. Šetaj, lovi miševe. Vidiš one tri kuće, to je bolnica. Otuda će izlaziti ljudi i davati ti da jedeš. Živi u prirodi i nikome ovde tvoj karakter neće smetati. Jesi li razumela?
Mačka je razumela. Okrenula je glavu od Ženje i krenula dalje, ne žureći, čak nekako s noge na nogu. I nestala je u žbunju i ne osvrnuvši se.
Po Ženjinoj duši grebale su nekakve mataforičke mačke. Ona nije mogla da ispuni zahtev svoje starije prijateljice. Ali volela je Ninu Arkadjevnu mnogo više nego što je ova volela svoju mačku. Sutradan je Ženja, sva izlepljena flasterima, krenula da sačeka Ninu Arkadjevnu na Šermetjevu. Nina Arkadjevna je imala veliki prtljag, natovarile su na kolica sve njene kofere, zatim ih prebacile u prtljažnik automobila i krenule.
– I, kako je bilo? – upita Nina Arkadjevna, ubacivši malo i nebitno pitanje između svojih ogromnih utisaka – Pusku si uspela da udomiš?
Ženja klimnu glavom.
– Van grada? – upita Nina Arkadjevna.
Ženja uzdahnu u očekivanju detaljnih raspitivanja, i ponovo klimnu glavom.
Međutim, Nina Arkadjevna se tom pitanju više nije vraćala.
Tako bi se možda sve i završilo. Neprijatni osećaj od svega što se dogodilo kod Ženje bi prošao i sve bi se zalečilo i zaraslo, uključujući i duboke ogrebotine na vratu i leđima. Ali, prošlo je tri nedelje, možda i ceo mesec, i Nina Arkadjevna je dugo i sa zadovoljstvom pričala sa Ženjom preko telefona, govorila o svom novom radu i ovlaš, veoma diskretno, prekorevala Ženju što je napustila blagorodni posao književnog prevodioca i otišla u firmu koja trguje sa jugoistočnom Azijom nekakvim istočnim đubretom, kad se odjednom začulo u slušalici kratko zahtevno mjaukanje. Razgovor je zamro u pola reči. Pauza je trajala prilično dugo.
Ženja najzad upita:
– Je l’ se vratila?
Pauza je i dalje trajala.
– Nije. Je l’ ona kod vas?
– Ne, šta vam je! – uplaši se Ženja i čak se osvrnu oko sebe. Oko nje ni u snu nikakvih mačaka nije bilo.
– Otkud onda u slušalici mjaukanje? – tiho upita Nina Arkadjevna.
– Ne znam – iskreno odgovori Ženja.
I tako, do današnjeg dana niko nije odgonetnuo tu zagonetku.

TOM


Tom je živeo kod Mamahen već pet godina, ali se njegov ropski karakter uopšte nije promenio: bio je odan, lukav, razdragan i bojažljiv. Bojao se glasnog govora, oštrih zvukova, posebno hard roka, svih triju mačaka što su živele u stanu, lopte koja se kotrlja u njegovom pravcu i zvona na vratima. Od straha se spasavao ispod Mamaheninog kreveta rasprašujući za sobom trag ispuštene mokraće. Ali najviše se plašio da se ne izgubi za vreme šetnje. Prvih meseci izlazio je iz kuće samo sa Mamahen, obavljao svoju nuždu kod prilaza zgradi, odmah se privijao uz glavni ulaz i grebao šapom po vratima. Kada ga je Mamahen vukla za povodac prema ulici, podvijao je zadnje šape, savijao leđa ukrug, zabijao glavu među prednje šape i bilo je nemoguće pomeriti ga s mesta.
U kući su dokonali da se on rodio kao domaći pas, onda se izgubio, dosta dugo živeo kao beskućnik i tako se napatio, da kada ga je Mamahen dovela u kuću, svojoj sreći nije mogao da poveruje. Tada je bio sasvim mlad pas, što je po zubima zaključio veterinar, koga je Mamahen odmah pozvala: pas mora biti zdrav, ako je u kući četvoro dece... Dali su mu ime i izlečili ga od glista i krpelja što su mu u grozdovima visili na vratu.
– Rasni psi ne skitaju, oni brzo uginu – objasni veterinar. – A ovaj, mešanac, avlijaner, treba da je vitalan...
Vitek se pridomio u kući posle Toma. Neko od Mamaheninih unuka ga je prvi doveo, i on je počeo da svraća, sve češće, i postao u kući nezamenljiv čovek. Mamahen ga nije odmah primetila, sva je bila usredsređena na muzejski deo, to jest, na prednje sobe, gde se nalazio muzej njenog dede, čuvenog ruskog slikara, čijoj slavi mogu da zahvale što je u ulazu visila memorijalna tabla „Stan-muzej...“, koju je postavio Lunačarski u rano sovjetsko vreme, i koja je naslednicima sačuvala stan da ne postane komunalka.
Mamahen je bila čuvarka muzeja, dobijala je za to skromnu platu, dva puta nedeljno je primala posetioce u svečanoj sali, a u ostalo vreme je pisala članke, nastupala na konferencijama, a kada bi zapali u škripac prodavala dedin crtež ili pozorišnu skicu. Uvek je plakala kada je trebalo nešto prodavati, i pri tom je primećivala da su cene dedinih radova imale tendenciju postepenog rasta, i uvek se strašno žalostila što je poslednji put jeftino dala.
Vitek, kao i Tom bio je brižni čuvarkuća. Nekako postepeno prešao je da živi u tamnoj sobi, razgrnuvši na sanduku udobno mesto i spavao je tamo usred porodičnih starudija što su se nakupile za sto godina u tom muzejskom stanu. A gde je ranije živeo, niko nije znao: kod prijatelja, govorio je.
Vitekova nezamenljivost je proistekla iz njegovih retkih osobina: bio je ranoranilac, ustajao je u cik zore bez obzira na to kada je legao, veselo i vedro raspoložen. Skakao je kao čigra i išao u šetnju sa Tomom, oslobađajući samilosnu Mamahen rane šetnje. Mamhen uopšte nije bila ranoranilac, ali je žalila trpeljivu životinju i kukajući je ustajala. A kćerke njene i unuci, svi su bili isključivo sove, pre dvanaest nisu ustajali.
Vitek je, vukući defektnu nogu od rođenja, stizao sa pokornim Tomom do tezge na Smolenskoj, kupovao mleko i cigarete za Mamahen, i tu se Tomovo strpljenje završavalo, vukao je prema kući, natežući povodac s Vitekom. Tom je imao veće poverenje u Vitku nego u samu Mamahen – čak ni sa njom nije odlazio od kuće tako daleko. Očigledno je osećao da i Vitka živi od tuđe milosti, isto kao i on sam.
Mamahen, sa velikom glavom u iznošenom ljubičastom ogrtaču, već je sedela u kuhinji, sanjiva i ćutljiva. Vitek je kuvao kafu za Mamahen, čaj za sebe i ovsenu kašu za ostale. Tomu su davali pola činije.
Onda je Vitek prao svoj tanjirić ispuštajući iz slavine sasvim tanak mlaz vode. Bio je veliki ekolog, štedeo je prirodne resurse i nije podnosio plastične kese.
– Idem ja, Sofija Ivanova. Sonjku danas ne vodim u školu, još je bolesna... Treba li nešto?
– Idi, idi... – odmahivala je Mamahen. – Šta, je l’ danas radiš?
Čudna žena, kao da nije mogla da zapamti da Vitek radi kao stražar „noćne smene“ i obično odlazi uveče.
– Ženja, Natašina prijateljica me je zamolila da joj pomognem da zalepi tapete, ali svratiću uveče, pre posla, a vi sa Tomom nemojte izlaziti...
– A, Ženja... rasejano klimnu glavom Mamahen, i Vitek ode.
Mamahen je zaplivala u svoju sobu gde je skupila dugačku kosu u za pletenu punđu, obukla široku plavu haljinu sa okruglim emajliranim brošem veličine jabuke, poprskala se kolonjskom vodom iz plave flašice sa raspršivačem, a onda uzela ključ i pošla u salu, koja je u neradne dane stajala zaključana zbog dece i unuka. Toma u salu takođe nisu puštali, i on je ostao u Mamaheninoj sobi, sklupčao svoje sivo telo, vučje boje, ispod kreveta, ali je pomolio svoju pametnu ušatu glavu i položio je na gazdaričine filcane kućne patike. Njegova njuška odavala je zadovoljstvo životom višeg stepena. Moguće je da je te filcane kućne patike voleo čak više i od same Mamahen.
Mnogo sati je Tom spokojno dremao ispod kreveta: dan je uspešno krenuo – Mamahen je pritvorila vrata za sobom tako da nijedna mačka nije mogla da uđe. One su očigledno spavale u daljim, dečjim, sobama. Oko podne Mamahen je ušla, uzela nešto iz stola, popila mirišljave kapi. Pomilovala je Toma po glavi i ponovo otišla.
Uveče je došao Vitek i viknuo iz predsoblja:
– Ej, ima li koga! Dajte mi Toma da ne ulazim!
Tom je čuo i izašao sam. Pognuo je glavu da Vitek zakači povodac za ogrlicu i krenuše stepenicama dole. Odozdo je dopirao – i bivao sve jači – poznati i strašni zapah iz Tomovog prošlog života: smeša usirene krvi, alkohola, prokisle mokraće, smrtne bolesti. Vazdušna uzbuna, eto šta je to bilo.
Tom se priljubio uz Vitekovu nogu, ali ovaj je ćopao kao da ništa nije bilo – nije predosećao opasnost. A dole ispod stepenica bilo je sedište jakog uzroka smrada. Tom je tiho zarežao od straha, ali Vitek ništa nije primetio i oni izađu na ulicu. Pošto je obavio svoju brzu nuždu, Tom je zamro kod ulaza potpuno izgubljen: na putu kući stajala je prepreka u vidu zatrašujućeg smrada. Nežni Vitek se sagnuo i pogladio ga po vratu:
– Šta ti je? Čega si se uplašio, budalice? Idemo kući, kući!
Tom je uzmicao, tapkao, sedao na zadnje šape.
– Ne znam... – začudi se Vitek, malo postoja pored sklupčanog Toma, zatim ga pomilova i uze u ruke. Tom nije bio baš mali pas, u ruke ga nisu uzimali još otkako je bio štene, i on se zabi u Vitekove ruke, ali je novi strah legao na stari. Vitek ga povuče u ulaz, i tu Tom iskoči iz njegovih ruku i polete na drugi sprat neviđenom brzinom. Vitek otpusti povodac i krenu preskačući stepenike, čudeći se neobičnom ponašanju psa.
„Baš je neurotičan“, – pomisli Vitek.
On je i sam bio neurotičan, mati ga je držala tri godine u psihoneurološkom sanatorijskom institutu. Do četvrte godine.
Uveče je Vitek otišao na svoju noćnu smenu, a ujutru je Mamahen otkrila da se Tom pomokrio u predsoblju. Svi su ga postideli, čak su ga i mačke gledale s prezrenjem. Ali bez obzira na bruku, Tom je morao na ulicu čim je Mamahen obukla bundu i dohvatila povodac. Vukao se za njom po stepeništu, iza nje, a ne ispred kao obično, i pomalo se opirao pokazujući da mu nije baš neophodno da izlazi u šetnju. Ali Mamahen je povremeno imala takve vaspitne napade u odnosu na Toma, zato što je svi ostali uopšte nisu slušali, a Tom se trudio da joj ugodi. Došli su do prizemlja i smrad je bio i dalje onaj isti, čak jači, ali Mamahen ga nije osećala.
Otvorila je unutrašnja vrata glavnog ulaza: tačno po sredini, između dveju starinskih vrata nedavno restauriranih, ležala je ogromna gomila, puna istog onog što je smrdelo ispod stepeništa.
– O, bože moj! – uzviknu Mamahen i zaljulja se, jedva zadržavši cipele od poniženja. Ona povuče povodac, ali Tom tuda nije ni krenuo.
– Kući! Kući! – naredi Mamahen i oni zatapkaju nogama gore uz čudesno široke stepenice, koje je projektovao dedin prijatelj arhitekta Šehtelj.
Odmah treba pozvati stambenu upravu i kazati Vitku da otvori vrata sporednog ulaza – brzo odluči Mamahen.
Ali u upravi na telefon niko nije odgovarao, ili je pokvaren ili imaju slobodan dan, doseti se Mamahen. Upozorila je svu decu i unuke koji su se probudili da slučajno ne ugaze, radovala se što je neradni dan i što niko od posetilaca neće videti tu hrpu.
Zet Miša je prvi put u životu uzeo klešta u ruke i pošao ka sporednom ulazu da otkiva daske, nabijene nekoliko godina posle ugradnje čeličnih vrata na glavnom ulazu, jer ih je neko od dečjih drugova, koji je prošao kroz sporedni ulaz, ismejao zbog gluposti: šta će lopovu da razbija čelična vrata, ako na sporednom ulazu osim drvene kuke ničeg drugog nema...
Uveče se Mamahen loše osećala, ležala je u svojoj sobi i patila zbog glupe glasne muzike koja je dopirala iz sobe njenih unuka, zbog rđavog raspoloženja i smrtnog umora koji je osećala dok je mislila kako podla gomila još stoji u vratima glavnog ulaza. Kako je to bila divna kuća pre revolucije! Na njoj su visile samo dve memorijalne ploče, a moglo ih je visiti na desetine. Cela ruska istorija gostovala je u toj kući: Tolstoj, Skrjabin, Blok, da ne govori o kasnijim i ne tako velikim...
Vitek je, kad se vraćao s posla, video kako jedan beskućnik, sav iskrivljen i iscrpljen kao loše naduvena vazdušna lopta, velikim kvrgavim prstima pokušava da pogodi broj na kodiranoj bravi. Vitek je stao malo podalje i osetio čudesnu pometnju: dušom on nije pripadao onima što žive iza kodiranih brava, bio je prestareli hipik, dečak sa preko četrdeset, lutalica, nekakav pesnik, koji je mnogo godina drndao na gitari, koji je pročitao desetak knjiga, koji je navikao da živi ne misleći na sutrašnji dan, poput ptice, znajući da ga od sutrašnjeg dana deli neuhvatljiva nit, mnogo godina je živeo bez pasoša kao beskućnik, bez porodice, njegov rodni grad je preko granice, mati se odavno odala piću, sestra se izgubila, oca nikada nije ni bilo... Stajao je i čekao hoće li skitnica pogoditi cifru i odlučio da ga na glavni ulaz neće pustiti.
„Znači, ja sam pre od ovih, nego od onih“ ironično se naceri Vitek, tužno osećajući socijalnu izdaju.
Skitnica pogodi broj i Vitek shvati kome pripada gomila između vrata i prazna flaša od votke, koju je našao sinoć u ulazu, odlazeći na posao.
„Stoka, spava ispod stepenica i ovde vrši nuždu“ – uzbudi se Vitek, i odmah se nasmeja svom uzbuđenju. On je bio pravi inteligent radničko-seljačkog porekla, mada sasvim deklasiran.
Ušao je odmah za skitnicom. Nepokupljena gomila nazirala se ispod nekoliko slojeva spljoštenih kartonskih kutija. Vitek je stajao spustivši ruku na zaokrugljeni vrh stepenišne ograde i čekao odluku srca. To je bio njegov davnašnji način: ako ne znaš šta ćeš, stoj i čekaj dok se ne reši samo. Samo se i rešilo – ispod stepenica se začu pitanje:
– Momak, ovde živiš? Ima li neka čašica?
Vitek se zagleda unutra. U polumraku, uza zid, bila je prislonjena gomila prnja iz kojih se i začuo glas. Na pet koraka udaralo je u nos.
– Sad ću doneti – odgovori Vitek.
– Možda i neki mali pokrivač – promrmlja smrdljiva gomila.
Vitek donese čašu. A nije doneo pokrivač. Stavio je čašu na pod pored skitnice.
– Šta stojiš? Hoćeš da naliješ? – upita ovaj.
– Neću, ne pijem. Hvala. Hteo sam samo da te zamolim... Idi na ulicu da se pomokriš. Kad već ovde spavaš...
– A... učitelj... ti ćeš da mi kažeš... Napolju je minus dvadeset...
Njuška mu je bila strašna, s retkom bradom, otekla i modra.
„Jadna Mamahen – zamalo se nije u gomilu uvaljala" – pomisli Vitek, i opet se nasmeja sam sebi. – Našao sam koga ću da žalim...
– Briši, briši odavde, svi ste vi učitelji... – gluvo progovori skitnica, ostalo Vitek više nije čuo.
Sutradan ujutru Vitek zakači za Toma povodac i izvede ga na ulicu. Nisu mu rekli za otvoren sporedni ulaz. Tom se pomalo opirao, i sad je Vitek znao zašto: bojao se skitnice.
– Hajdemo, idemo, Tome. Ne boj se, ludice...
Tom je osećao miris opasnosti i zvuke nevidljivog prisustva.
Izišli su u dvorište. Tom je kao kuja izlio sve na jednom mestu, ne mareći za muški način obeležavanja teritorije. Žuta jamica otopila je devičanski sneg koji je napadao preko noći. Vitek povuče povodac i oni krenuše na tezgu na Smolenskom trgu, gde su kupili mleko i cigarete za Mamahen. Stezao je mraz, unaokolo je bilo prazno i još ne sasvim svanulo. Ali je snega bilo u izobilju, i on je svetleo svojom prirodnom svetlošću.
Bila je nedelja. Uoči Nove godine. Vitek je sporo razmišljao da će današnji dan biti užurban, da će ga slati po so, po majonez, moraće da stoji u redu u Smolenskoj, u prodavnici delikatesa, a onda će se Mamahen jednako prisećati da je zaboravila da pošalje nekome jadnom i zaboravljenom telegram-čestitku, pa će morati da stoji u redu i na pošti, ali i o tome kako su svi oni divni ljudi, i sama Mamahen Sofija Ivanovna, i obe njene kćeri, i razmaženi unučići, naročito mala Sonjka, i kako bi bilo dobro da se posle Nove godine oslobodi posla stražara noćne smene i da otputuje, na primer, u grad Batumi, gde je toplo i gde rastu mandarine...
Škripa kočnica, udar, rika motora – crni automobil je okrenuo iz Karmanicke uličice i skrenuo u Spasopeskovsku. Njih dvoje su već sasvim prišli kući. Tom odjednom stade. Vitek povuče povodac. Pas se odupre šapama, pogrbi se, pognu glavu i savi rep među zadnje šape.
– Šta ti je, Tome? Kući! Idemo kući!
Vitek pomilova oblu kičmu, pas se sav tresao u groznici. Uzmicao je unazad, ne dižući glavu. Vitek se okrenu. Iza snežnog nanosa štrčale su dve noge, dve jezive noge, obmotane najprljavijim povezima. Vitek obiđe oko smeta – bio je to onaj beskućnik. U jutarnjoj tišini još se čuo zvuk motora automobila koji ga je udario. Kapa je ležala na kolovozu. Glava je bila okrenuta prema telu pod takvim uglom da nije mogao biti živ. Vitek kleknu i savi se pored Toma. I njega je tresla groznica. On zagrli psa i oseti s njim potpuno stapanje: to je bio užas smrti, jedini za sva živa stvorenja na ovom svetu.
A topla gomila, koju ju je ostavila skitnica, ledila se u ulazu kuće preko puta. Jednostavne kuće, bez kodirane brave.

TELO LEPOTICE


Viktor Ivanovič, predavač predvojničke obuke sa nadimkom Pimpočka dugo je proveravao kako su zabijeni kočići i zategnuti šatori, tri od osam je oborio i naredio da ih zategnu ponovo. Taman kad su završili sa uređenjem logora i bacili busen trave u vatru, poče kiša. Skuvali su čaj u velikom kotlu, pojeli sve iz domaćih zaliha, ali im se nije pevalo kako su planirali. Rasporedili su se po šatorima, iznutra suvim a spolja mokrim. Praznik od samog početka nije počeo kako valja. Usred noći probudio ih je glasan, ljutit vrisak:
– A-a-a! – zapomagao je ženski glas. – Svima treba moje telo, nikome ne treba moja duša!
Između šatora trčkarala je van sebe Tanja Nevolina iz desetog razreda, zabacivala na svakom zaokretu raspuštenu kosu i stezala na grudi jastuk, ili smotani prekrivač. Za njom je jurio Viktor Ivanovič, pokušavao da je zaustavi i ugura u šator, ali se ona nije dala i histerično je urlala:
– A-a-a... Svima je potrebno samo te-e-lo-o...
Tanja, inače, uopšte nije bila histerična, takav napad joj se desio jednom u životu i nikada se više nije ponovio.
Ona je zaista imala takvo telo, i lice i kosu, da su svi odreda piljili u nju kad je u školskoj kecelji sa torbom prelazila preko ulice. U duši je bila skromna i tiha devojčica, nije volela da upada u oči, a kad joj je bilo blizu šesnaest već se bila umorila od muških pogleda, prilaženja i pipanja u tramvaju. Nežna devojačka duša izuzetne lepote toliko je želela idealnu ljubav, da je razvila u sebi diskretan protivotrov: od petog razreda družila se samo sa neprivlačnim Grinjom Basom, najboljim učenikom u razredu. Po njenoj pogrešnoj logici, on, prepametan, trebalo je da ceni njenu dušu, i on ju je do kraja sedmog razreda izuzetno i cenio. Ali, u leto posle završenog sedmog razreda, Grinja je naglo postao muževan, od čega se nije prolepšao, čak je i poružneo, i hormonalna promena narušila je čaroban platonizam njihovih ranijih odnosa. Grinja je počeo rukama da proizvodi takve pokrete, da ih je Tanja u prvo vreme tumačila kao slučajne, ali je ubrzo zaključila da intelektualac Grinja, bez obzira na svoju intelektualnu superiornost, hoće da je dira baš isto kao onaj ludak komšija Vlasov, ili svi dečaci iz dvorišta, i iz škole, i ulični dečaci, i odrasli muškarci. Tanja je istrpela dok je Grinja mazio njenu ruku u mračnoj bioskopskoj sali, ali kad ju je, na povratku kući, priterao u mračni ugao glavnog ulaza i zažmurivši odmah stavio obe šape na tvrde konuse sa pucama na vrhu – izmigoljila se, sklonila mu ruke, grubo ga udarila tašnicom po licu i glasno plačući ustrčala na četvrti sprat, odnoseći od Grinje svoju nepodnošljivu lepotu.
Grinja, prepun stida i srama, ispunjen strašću, dugo je stajao u ulazu pritiskajući dlanove na vrelo lice. Zatim je pokunjeno pošao kući stideći se prolaznika, zidova kuća i sveg božjeg sveta, mada je od usputnih pogleda bio zaštićen večernjom tamom.
Tanja je za to vreme ridala glave zabijene u zagušljivi jastuk, blago zadržavajući u sebi besmislene devojačke suze. Sutradan, u ponedeljak, ni ona ni on nisu došli u školu, zbog straha, zbog nedostatka hrabrosti da se pogledaju. Tanja je kazala majci da je boli grlo, a Grinja je jednostavno otišao da se šeta.
Tanja je ceo dan proplakala, u pauzama je u ogledalu posmatrala svoje lutkasto lice, pravila nakazne grimase i rastezala prstima čas usne, čas nos. Htela je da bude neko drugi – ko tačno, nije baš znala – možda kao Mnacakanova, sa dugim tankim nosom, zanimljiva, ili kao Viločkina, prćastog nosa, smešna, ili kao Valijeva, sitnih očiju, sa krivim zubima, upadljiva, koja čak privlači svojom ružnoćom...
„Sve devojke su kao sav ostali svet, a ja kao neko čudovište“ – pomislila je i zaplakala novom snagom, predosećajući veliki problem lepotica koje pretenduju na očuvanje svoje ličnosti...
Sa Grinjom Basom prekinula je sve odnose, on je još godinu dana išao u tu istu školu i posmatrao je izdaleka, namrgođeno i uporno, onda su ga roditelji prebacili u matematičku gimnaziju, ali je on i dalje pratio Tanju svojim tužnim očima – ili ju je čekao kod kapije, ili je stajao u zasedi oko škole. Bacao bi kratak, munjevit pogled, na tu blistavu belinu – detalji lica nisu se ocrtavali, samo beli blesak – i nestajao bi bez i najmanjeg pokušaja da načini kontakt. Nikada nije progovorio s njom ni reči, čak ni u znak pozdrava. Tanja je okretala glavu i pravila se da ga ne primećuje. Sada mu više nije verovala. Bio je kao svi ostali – hteo je samo njenu lepotu.
Drugarice iz razreda žudele su za lepotom i zavisno od različitih sposobnosti, ulagale su u nju veliki napor – čupale su i iscrtavale obrve, gizdale se odećom, skretale pažnju upadljivim ponašanjem, drskim i izazovnim.
Tanja osim lepote nikakvih drugih sposobnosti nije imala – bila je osrednji đak, i kad bi se posebno trudila dobijala je negde između trojke i četvorke; čak ni u sporednim predmetima, kao što su pevanje, crtanje i fiskultura, nije mogla da postigne uspeh.
„Sposobnosti su joj osrednje" – govorili su nastavnici, ali Tanja se odnosila prema sebi još strože: sposobnosti su nikakve...
U desetom razredu svi su počeli vredno da uče, pripremali su se za fakultet, ali Tanja je izabrala prema svojim sposobnostima – odlučila je da se upiše u Višu medicinsku školu i da postane medicinska sestra, po mogućstvu u nekoj dečjoj ustanovi: sa malom decom joj je bilo najlepše – ona nisu tražila ništa od njene lepote.
Tanja je pošla na matursko veče, ali je odbila da obuče belu haljinu, kako je diktirala moda tih godina, mada joj je mama kupila. Pošla je u suknji i kratkoj jakni, primila svoje svedočanstvo sa osrednjim uspehom, malo sedela u uglu školske dvorane dok su učenici iz njenog razreda igrali, čak nije htela da ide s njima u noćnu šetnju po Crvenom trgu, kakav je bio običaj. Niko je, uostalom, nije ni pozvao na ples: njena lepota bila je nedostižna, a izraz lica suviše apstraktan.
Tanja je sa te večeri otišla dosta rano, i Griša Bas, u svečanom odelu, s novim naočarima i kravatom, svratio je u staru školu kad Tanje tamo više nije bilo. Dovukao se do njene kuće, pogledao u neosvetljeni prozor i nestao. Posle dva dana našli su ga u omči na školskom tavanu. Bio je mrtav. Nikakvo pismo nije ostavio. U džepu su mu pronašli staru vunenu rukavicu. Niko nije znao da je Tanjina.
Kad je saznala za tu strašnu priču, Tanja se sva naježila: odmah je znala da je to zbog nje, mada joj niko tako nešto nije kazao. Na sahranu nije otišla: bilo joj je strašno da izlaže pogledima svoje lice i telo.
Tanja je položila prijemni ispit na Višoj medicinskoj školi sa trojkama i četvorkama, primili su je, i opet je bila najlepša od svih devojaka. Mladića na godini gotovo da i nije bilo, samo hromi Tihonov Serjoža sa dečjom njuškicom. U detinjstvu je imao tuberkulozu kostiju i primili su ga sa velikim dvoumljenjem – tuberkulozni bolesnici ne treba da rade kao medicinsko osoblje. Tanja se s njim sprijateljila. Kolege sa godine su se podsmevale. Serjoža se, kao nekada Grinja Bas, trudio da pomogne Tanji, celu prvu godinu ju je pratio kući, naginjući se pri svakom koraku na levu stranu. Za vreme leta vratila mu se stara bolest, smestili su ga u tuberkulozni institut, i Tanja je odlazila da ga posećuje u ulici Dostojevskog.
U metrou i u tramvaju stalno su joj prilazili mladi ljudi i muškarci srednjih godina, ali ih je ona odavno prozrela: hteli su njeno lepo svetlo lice uokvireno sa obe strane pramenovima svetlosmeđe kose, njene noge ispod duge suknje odavno izašle iz mode, njeno telo čija je lepota svetlucajući zračila ispod bilo koje odeće, uprkos njenoj nameri da bude neprimetna.
Serjoža od nje ništa nije tražio. Imao je tako jake bolove, da čak nije ni voleo da ga Tanja posećuje.
Sredinom leta su ga operisali, i kada je Tanja došla u sobu za intenzivnu negu i donela mu jabuke „beli sok“, pobacao ih je, kazao da mu više ne dolazi, okrenuo se licem prema zidu i počeo da plače. Tada ga je prva poljubila.
Tokom celog leta i jeseni posećivala ga je u sanatorijumu za tuberkulozu, a krajem zime su se venčali na veliko nezadovoljstvo roditelja sa obe strane: Tanjina mama ju je molila da ne uskače u brak tako rano, i to još za invalida, a Serjožinoj se Tanja nije dopala još na prvi pogled jer je bila jako religiozna, a i Tanjina lepota joj nije ulivala poverenje. Ljutila se još i zato što nikako nije mogla da shvati zašto je ta lepotica sebi izabrala njenog hromog sina i naslućivala je zamku: možda je bacila oko na stan. Ipak, na kraju je dozvolila sinu da se oženi pod uslovom da se Tanja ne prijavljuje na njegovu adresu. Tanjina mati, slomljena njenom neobjašnjivom tvrdoglavošću, pristala je, ali pod istim uslovom: da Tanja muža ne dovodi u kuću.
Serjožu su ispisali iz učilišta zbog otkrivene tuberkuloze. Boravio je kod kuće, pripremao se za drugo mesto, za vezistu, da bi radio u telefonskoj centrali. Baš kada se upisao, Tanja je dobila posao. Rasporedili su je u rejonsku bolnicu, prvo u operacioni blok, a posle pola godine u ambulantu za fizikalnu terapiju: hirurgija joj nešto nije ležala – niti je bila vična tome, niti je išta razumela. Zato joj je u ambulanti sve išlo od ruke – od nje nisu ni zahtevali ništa komplikovano, krv iz vene je dobro uzimala, čak je se ni deca nisu plašila, sama je mogla da nagovori malog pacijenta da malo istrpi i da se ne trza kad je trebalo da zabode iglu.
Sa mužem Serjožom nije baš živela u slozi. Kod kuće je bio tih i miran, ali kada je trebalo nekuda ići, on bi se uzrujavao, postajao grub i uvredljiv. Često bi se naglo okretao i vraćao kući, a Tanja bi ga pratila izdaleka, jer se uvek za njega mnogo plašila. Razlog je bio taj što su ih stalno netremice posmatrali nepoznati ljudi: čudili su se, kao i Serjožina mama, šta je ta lepotica našla u tom hromom i neprivlačnom dečaku. A njega su ti pogledi dovodili do ludila. Tanjina lepota je smetala Serjoži da je zavoli, i Serjoža je zamrzeo lepotu svoje žene.
Najviše mu se dopadala kad je plakala. Brzo bi joj se nadule oči, crvenele nozdrve, a uglovi usana spuštali se nadole. Ali čak i tada, i kad je plakala, ličila je na Simon Sinjore. Kod Serjože u tehnikumu okupilo se muško društvo i on je tamo odmah zauzeo važno mesto – bio je stariji od ostalih, jedini oženjen. Sa tim novim društvom Serjoža je počeo da se opija, a kada bi malo više popio postajao je zao i surov. Dva puta je istukao Tanju, i Tanja se vratila mami, i nije iz muževljeve kuće iznela čak ni zimske stvari – kaput, kapu i maltene nove čizme.
Svi su bili vrlo zadovoljni Tanjinim odlaskom, i Tanjina mama i svekrva, osim Serjože. Sama Tanja ostala je u ubeđenju da joj niko nije potreban, bolje joj je da živi sama. I nosila je tu svoju, nikome potrebnu lepotu, kao što drugi nose grb.
Serjoža je dva puta dolazio kod Tanje na posao, na kraju smene, sa željom da se pomire. Jedanput ga je prva videla i pobegla, a drugi put ju je pratio, molio za oproštaj i zvao da se vrati kući. Ali Tanja je samo odmahivala glavom i ništa nije govorila. Serjoža je bio malo pod gasom, i pred kraj razgovora ju je iznenada udario po licu. Ne jako, ali se zanjihao i umalo da nije pao.
Tanja se sve više uveravala u to da je lepota sasvim nekorisna stvar –nikome ne donosi sreću. Pre bi se reklo sasvim suprotno. U to vreme već je sakupila priličan materijal: ne baš mladi hirurg Žuravski ludo se zaljubio u nju, njegova žena je dolazila na odeljenje i umalo što nije na Tanju nasrnula pesnicama. Onda je otišla kod načelnika i završilo se tako što su Tanju premestili u polikliničko odeljenje.
Tu se Tanja lepo snašla. Načelnica Jevgenija Nikolajevna, koja je bolovala od zastarele koksartroze na obe noge, s ljubavlju i probirljivo je okupila svoj personal. Posedovala je redak dar saosećanja sa ljudima, svima je bila kao baka, čas pomalo stroga, čas suviše snishodljiva. Kao da se ispod njene divne prirode krila nekakva hirovita vijuga, za koju je ona ipak znala, pa ju je stalno u sebi poravnavala. Prema Tanji, odnosno prema njenoj zaslepljujućoj lepoti, u početku se odnosila, kao i svi, veoma podozrivo. Ali kad ju je pažljivo osmotrila, brzo je prozrela njenu tajnu, njenu opterećenost lepotom, i javila se samilost.
Gotovo sve sestre bile su žene u godinama, mirne, porodične, prema Tanji su se odnosile majčinski i njoj je bilo baš dobro među tim belim mantilima. Posebno joj je prijalo kad ju je Jevgenija Nikolajevna predala u laboratoriju jednoj laborantkinji koja se spremala za penziju, da joj ova prenese svoje iskustvo u posmatranju stakala premazanih krvlju, da nauči da broji leukocite i odredi protrombin...
Sada je sedela u maloj laboratoriji, retko je imala kontakta s bolesnicima, samo je dva puta nedeljno uzimala krv iz vene. To je radila bolje od svih drugih.
Tako je prošla jedna godina, pa druga. Tanjina mama se zabrinula: kćerka lepotica je već prevalila dvadeset petu, a osim neuspelog Serjože nije imala nikoga. Ne mora da se udaje, kad bi samo bar nekoga zavela. A ništa ni na vidiku. Tanjin radni dan se zbog napornog biohemijskog posla završavao rano, već je u četiri bila kod kuće, spavala je svako popodne, oko šest bi ustajala, uređivala se, pripremala uvek jednu istu hranu, boršč i šnicle, pa ili bi sedela pred televizorom ili bi odlazila sa prijateljicom Mnacakanovom u bioskop. Majka, usamljena žena, ali sa neprestanim ljubavnim avanturama, nije odobravala takav način života. Čak je pokušavala da upozna Tanju sa direktorom fabričkog pogona u kojem je radila, ili sa jednim čovekom koga je zavela na odmoru, na jugu, ali s kojim iz nekog razloga nije iskoristila priliku. Tanja se ljutila na majku, čak joj je jednom prilikom uobraženo očitala:
– Mama, takvih muškaraca, koje mi nudiš, puni su trolejbusi, takvih mogu da zavedem na tuce.
– Pa onda ih zavedi – preporuči joj mati.
– A zašto bih? – hladno upita Tanja. – Oni samo hoće jedno.
Majka se uvredi i malo naljuti:
– A šta si ti, nešto posebno? Tebi to ne treba?
Tanja je pogleda očima boje različka, prikrije ih svojim reklamnim trepavicama i odmahnu glavom:
– Ne, meni tako nešto ne treba.
– Pa onda ostani i sedi sa tom mačkom – izreče presudu mati.
I Tanja je ostala i sedela sa mačkom.
„Mački nije važna lepota, njoj je važna duša“ – mislila je Tanja.
Tanja je vremenom polako počela da se goji, postajala sve bleđa. Od vitke devojke pretvorila se u mladu ženu, još privlačniju za muško oko: struk je ostao isto onako tanak, bedra i grudi su se razvili, a noge i ruke lake, dečje – zreo krčag, ali prazan...
I gojila se sve više, i bledela, i postajala gipka i usporena, i već je počela da liči na Simon Sinjore u zrelim godinama.
Muškarci joj nisu više baš svaki dan prilazili u saobraćaju kao ranije, i Tanju je to ugaslo interesovanje, ma kako čudno izgledalo, pomalo žalostilo. Ipak, u dnu njene duše, ležala je ne sasvim pokopana nada da će se naći čovek koji neće obraćati pažnju na omotač sazdan od lepote, neće poželeti da što pre zavlada njenim telom, već će voleti nju samu.
Tanjine uvek osrednje sposobnosti kao da su na poslu porasle. Polako je savladavala ne samo osnove profesije, već je ulazila i u njene najsloženije tajne. Čak je krišom pomalo i čitala knjige iz biohemije. Morala je, doduše, u početku da ponovi ono malo što je učila u višoj školi, ali je, nesumnjivo, bila bolja od sva četiri laboranta u svojoj laboratoriji. Radila je bez žurbe, čak pomalo usporeno, a ispadalo je brže od svih ostalih. A za vađenje krvi iz vene postala je najveći stručnjak, pozivali su je čak u druga odeljenja, kad im se dešavalo da imaju posebno teške slučajeve.
Boris je došao da vadi krv u ponedeljak, prvi je bio na spisku zakazanih. Ušao je, visok, lep, u sportskoj jakni sa štapom, i stao pored vrata.
– Dobar dan, treba da vadim krv.
Gledao je pravo ispred sebe. Tanja nije odmah primetila da je slep. Potom ga je smestila na stolicu, zamolila ga da zavrne rukav. Igla je lako ušla u tanku venu. Uspelo je iz prvog puta. Podmetnula je epruvetu.
– Evo, gotovo je.
Boris se začudio:
– Kakav ste vi majstor! Nikome do sada iz prvog puta nije uspelo. Govorili su da imam loše vene.
– Zašto loše? Vene su dobre, samo su tanke.
On se nasmejao.
– Zato uvek i govore da su loše, jer su tanke...
– Ne znam... Da vam iskreno kažem, to je jedino što umem dobro da radim – iz nekog razloga izgovori Tanja.
– To nije tako malo – odvrati on, okrenu glavu prema njoj i nasmeši se.
„Možda on ipak nešto vidi“ – pomisli Tanja. – „Ne bi se, valjda, tako nasmešio samo mom glasu?“
On odmah potvrdi:
– Imate veoma dobar glas. To su vam sigurno već sto puta kazali?
To joj nikada niko nije kazao. Govorili su joj za oči, za lice, kosu, noge... a za glas joj nikada niko ništa nije rekao.
– Ne, tako nešto mi nikada nisu kazali.
– Postoje stvari koje počinješ da primećuješ samo onda kad postaneš slep – rekao je i opet se osmehnuo.
Njegov osmeh bio je sasvim poseban – neodređen i usmeren ne prema spolja, već prema unutra.
Epruveta se napunila. Tanja ju je postavila u stativ i prilepila na ranu komad gaze.
– Eto, to je sve.
– Hvala.
Ustao je sa stolice, okrenuo se licem prema vratima. Štap mu je bio u levoj ruci, a desnu je držao savijenu u laktu, kao radar.
– Otpratiću vas do stepenica, – Tanja ga uhvati podruku i ispod jakne oseti čvrste mišice podlaktica. On oslobodi ruku i prihvati je sam. Sad je on nju izveo u hodnik, ne ona njega. Išli su preko dugog hodnika polako, ćuteći.
– Stepenice – izgovori Tanja. On klimnu glavom.
Spustili su se u prizemlje.
– Hvala što ste me ispratili. Bilo mi je veoma prijatno... u smislu usluge invalidu – usiljeno se osmehnu.
– Analize će biti gotove u četvrtak. Da vas pozovem i da vam rezultate saopštim preko telefona?
– Nema potrebe. Doći ću po rezultate.
Tanja ga je posmatrala s leđa: jakna na njemu bila je kvalitetna, iz inostranstva, a pantalone od vojničke uniforme, oficirske.
U četvrtak je došao sa cvećem, sa tri dugačka plava zumbula jakog mirisa.
Slepom čoveku je teško da se udvara ženama. Ali Borisu je nekako uspelo. Tanja mu je išla u susret. Nije išla, trčala je... I zbližiše se, munjevito.
Pokazalo se da Boris ima divnu majku, učiteljicu u osnovnoj školi. Nakon što joj je sin izgubio vid, a ubrzo i porodicu, Natalija Ivanovna je otišla u penziju i pomagala Borisu da se snađe u novim okolnostima. Za četiri godine Boris se navikao na novi život, našao posao – predavao je fiziku na onom istom tehnikumu gde je nekada učio Tanjin muž Serjoža.
Natalija Ivanovna je obožavala Tanju. Sigurno je ispričala Borisu kakva je Tanja lepotica. Njegove ruke nisu posedovale onu osetljivost koja je svojstvena slepima od rođenja. Ali je nje bilo sasvim dovoljno da se oseti lepota Tanjinog tela. Njihov brak se pokazao kao veoma srećan. Posle godinu dana rodio im se sin Borja. Dok su išli ulicom, upadali su ljudima u oči – toliko su bili lepi. I samo bi pažljiv posmatrač mogao da primeti da je plećati muškarac slep. Tanja se posle porođaja prilično raskrupnjala i njeno telo je prestalo da izaziva onakvo interesovanje mladih muškaraca. Sada je pripadalo slepom mužu. Isto kao i njena odmerena, svetla i savršeno staložena lepota.
Tanjina majka je bila u nedoumici: dobro je, naravno, što se udala, ali zašto je uvek privlače invalidi? Kod takve lepote...

FINIST SJAJNI SOKOVI


Četrdeset pete godine osamnaestogodišnja Klava završila je kurseve Crvenog Krsta i opredelila se za rad medicinske sestre u tuberkuloznoj bolnici – tamo je bila dobavljačica. Prvog dana, čim je počela da radi, zaljubila se u bolesnika iz pete sobe Filipa Kononova i udala se za njega baš kad su mu prognozirali umiranje. Ali, doktori su pogrešili, nije umro odmah već posle dve i po godine.
Filip je bio veoma visok, mršav, kost i koža, i tako lep, da je četvorogodišnja devojčica iz komšiluka Ženja zapamtila njegovo čarobno lice za ceo život: Finist Sjajni Soko, ili Andrej-strelac, ili Ivan-carević. Ali, bio je on – bez obzira na izbledelo plavetnilo duboko upalih očiju u očne duplje – vuk nad vukovima. Imao je dvadeset godina, lečili su ga od tuberkuloze koja se razbuktala posle ranjavanja, ali su kaverne izjedale njegova plućna krila bez obzira na svu brigu lekara, a još više ga je izjedala zloba u odnosu na sav beli svet, na sav svet živih stvorenja što će ostati da žive na zemlji kada njega više ne bude. I što je manje ostajalo pluća, žešće je kiptela zloba, i svojom strašnom snagom najviše se obrušila na Klavu, koja se tešila najprimitivnijom narodnom mudrošću: bije – znači voli!
Prvi put je izmlatio mladu još za svadbenim ručkom. Prijateljice, koje tek što su slistile pitu i nad ostacima ruske salate komentarisale neprivlačnu dugonogu nevestu sa debelim naočarima, ona je, pošto je zaradila prve masnice, ridala u susednoj sobi na ramenu Ženjine majke. Ženja joj je za utehu dovukla svu izlepljenu francusku lutku, bakinu dragocenu Luizu. Ženjina mama je prislonila na koloritnu modricu svež luk – bio je to čudan način, očigledno i on iz riznice narodne mudrosti. Klava je tresla venčićem od slabašne kose sa svežom trajnom ondulacijom i lila prve suze zbog svoje velike ljubavi.
A onda je pokucala na vrata Klavina majka Marija Vasiljevna, ona je isto tako plakala i za sebe govorila:
Upropastila se, devojka, unesrećila. Bolje bi bilo da je za pijanicu pošla, a ne za ovog što dere od batina...
A Filip je voleo svoju ženu Klaudiju svom snagom svoje zle duše. Sve dve i po godine njihovog braka tukao ju je do iznemoglosti i urlao jureći je po dugačkom zajedničkom hodniku. Bez obzira na svoju kratkovidost, ona je bila spretna, dugonoga, trudila se da iskoči na ulicu preko pomoćnog stepeništa, on bi je sustizao, a ako ne bi uspeo, gađao bi je gvozdenom obućarskom kukom ili čekićem. I urlao uvek jedan isti tekst:
– Živećeš, kučko, j... se, a ja ću umreti!
Bio je obućar, još u detinjstvu je nasledio od oca zanat i zarađivao je ponešto, sedeći u njihovom uskom sobičku sa dve trećine prozora. Velika soba sa dva prozora bila je podeljena na tri prostorije svojeručno sklepanim pregradama, i u svakoj je živela po jedna porodica.
Kako je tada bilo malo obuće, često bi mu je donosili na popravku: i tuđima i svojima Filip je pravio potpetice, krpio đonove, stavljao pendžete...
Dečak Vaska, koji se rodio u prvoj godini braka, bio je prvo novorođenče koje su pokazali Ženji. Imao je očeve oči boje različka, škripav vratni glas i loše nasleđe.
Iz uske sobe Kononovih stalno su stizali nekakvi ružni zvuci: svirepi kašalj pomešan sa zlim urlanjem, Klavini jauci i spontani dečiji plač. Onda je Vaska ispuzao u hodnik i neumorno puzao od vrata do kuhinje po zavojitom hodniku. Zatim je krenuo da hoda dok nije dospeo pod noge susetki koja je nosila u sobu šerpu tek skuvane supe od povrća. Vasku su ošurili i smestili na lečenje u Filatovsku bolnicu – Ženjina mama i Marija Vasiljevna su ga odvezle, jer je Klava toga dana imala danonoćno dežurstvo.
Hodnik je bio najprivlačnije mesto u stanu – bio je pregrađen ormanima, policama za knjige, drvenom i gvozdenom starudijom, na jednom zidu je čak visio užasno primitivan predmet za gradski život – jaram. Ali Ženji su zabranjivali da tamo izlazi upravo zbog Filipa: voleo je da ispljuvava sive penušave ostatke svojih pluća ne u staklenu okruglu teglu, nego na mesta zajedničkog korišćenja. Milioni Kohovih bacila vrveli su po stanu, bez obzira na Klavina nastojanja i napore Ženjine mame da ih unište hlorom.
Jednom je Klavu zaboleo stomak i boleo ju je čitave nedelje, pa je poslednjeg dana „hitnom pomoći“ odvezena u Jekatarinsku bolnicu pravo s posla. Ispostavilo se da ima akutno zapaljenje slepog creva i odmah je operisana. Posle nedelju dana su je otpustili i taj dan se pamti po tome što ju je, pošto je izgubila budnost i okretnost, Filip udario cepanicom sa hrpe poslaganih drva u hodniku: jedina holandska peć koja se ložila spolja nalazila se u Ženjinoj sobi, sve ostale peći ložile su se u sobama.
Toga dana Filip je video svoju ženu poslednji put u životu: njoj su pukli šavovi, rana se zagnojila, došlo je do sepse, i čuveni hirurg Aleksejev, koji tada još nije bio akademik već samo odličan mladi lekar, očistio joj je celu utrobu. Punih mesec dana provela je Klava između života i smrti, a kada se vratila iz bolnice, Filipa su već sahranili: umro je bez nje.
Isto kao što je Vaska bio prvo novorođenče koga je Ženja videla, tako je i Filip bio prvi mrtav čovek u njenom životu. Kovčeg je stajao u kuhinji – u najvećoj prostoriji u stanu, gde su se odvijale svadbe, zajednički sastanci i sahrane. Niko nije plakao, a sam Filip je iznenadio devojčicu jer više nije kašljao. I još i time što više nije bilo njegovih plavih očiju, ali su velike igličaste trepavice bacale sive senke na bajkovito lice Finista Sjajnog Sokola... Bilo mu je dvadeset tri godine.
Kada je Klava izašla iz bolnice, posao medicinske sestre je za nju postao veoma naporan i ona pokaza izuzetnu promućurnost završivši kurs za dijetetsku sestru. Sada je radila u odeljenju ishrane u toj istoj tuberkuloznoj bolnici. Krala je iz kuhinje čajni maslac i komade mesa. Donosila ih je u maloj platnenoj torbi, koju je kačila ispod široke suknje leti, i pod kaput zimi. Tuberkuloznom Vaski je bila potrebna pojačana ishrana. I kod Ženje su te godine otkrili tuberkulozu i nisu je dali u školu, iako je već napunila sedam godina.
U zajedničkom stanu sve se o svima znalo. I da je Klava krala maslac, takođe su svi znali. Tada je mama objasnila Ženji da Klava može da krade, a mi – ne smemo. Tu teoriju relativnosti Ženja je odmah shvatila. Tim pre što se već odigrala epizoda kad je Ženja izvadila iz susetkine posude sa prljavim sudovima srebrnu kašičicu sa bakinim monogramom i svečanim krikom prijavila majci:
– Vidi, ovo je naša kašika stajala u lavoru Marije Vasiljevne!
Mama je hladno pogledala:
– Odmah vrati odakle si je uzela!
Ženja se uzbunila:
– Ali to je naša kašika!
– Jeste – složila se mati – ali Marija Vasiljevna se na nju već navikla, zato idi i vrati odakle si uzela!
Četrdeset godina kasnije Ženja je srela Vasku u gradu Minsku. Prišao joj je i upitao:
– Zar me ne prepoznaješ, Ženjka?
Ženja ga je lako prepoznala. Imao je isto lice kao pokojni Filip, mada njegove oči nisu dostigle onaj stepen plavetnila. Bilo mu je skoro pedeset godina, bio je docent na mesnom Poljoprivrednom fakultetu i nadživeo je svoga oca za dva života. Njegova mati Klaudija Ivanovna Kononova udala se za jednog Bugarina. On je voli i ne tuče je. I Vaskina baka Marija Vasiljevna je živa i zdrava. I meša čaj kašičicom sa monogramom Ženjine bake.

KRATAK SPOJ


Vladimir Petrovič zalupi vrata lifta i u tom trenutku nestane svetla. Nastane mrkli mrak, i njega spopadne užas. Malo je stajao nastojeći da skine sa sebe taj pakleni osećaj, ali ga on nije napuštao pa se, pipajući, okrene ka vratima glavnog ulaza. Odnosno u pravcu gde je trebalo da budu. Priljubljen obema rukama uza zid, pripijao se uz njega dok nogom nije osetio stepenik. Zaustavio se, sav zadihan. Srce je drhtalo i treperilo, ali se nitroglicerina Vladimir Petrovič nije ni setio. Spuštao se niza zid pet stepenika i drhtavim rukama napipao kvaku od ulaznih vrata. Dotakao ju je, gurnuo vrata – nisu se otvarala. Ponovo ga obuze užas, neobjašnjiv, noćni, iracionalan. Telom je gurao vrata, dok nije osetio da vrata guraju njega – neko je otvarao sa spoljne strane. Pojavio se pravougaonik svetlosti, slabašan decembarski sumrak. Žena koja je strugnula pored njega, promrmljala je nešto o struji... Vrata se zalupe iza njegovih leđa, a on je stajao oslanjajući se o njih, ali već napolju, na slobodi, na svetlosti...
Bili su to najmračniji dani u godini, obuzela ga je redovna decembarska depresija, ali je odlučio da ustane i iziđe iz kuće radi starog učitelja, davno oslepelog Ivana Mstislavoviča Kovarskog. Ovaj ga je molio da mu presnimi jednu zavetnu ploču na kasetu i ta kaseta je stajala kod njega preko mesec dana, i Vladimira Petroviča je grizla savest što nikako ne može da ode do starca.
„Stres, kakav stres..." – požalio se Vladimir Petrovič neznano kome i osećao da treba brzo popiti čašicu konjaka, da ponovo uspostavi izgubljeni ritam svog bolesnog života... Novac mu je Kovarski dobacio kao što je uvek činio. Iako je bio slep, Kovarski nije bio siromašan: sin mu je živeo u Americi, kod sebe ga nije zvao, ali mu je novčanu pomoć redovno slao.
Posle pomrčine u ulazu maglovito ulično osvetljenje gotovo da ga je zaslepilo, ali kada su mu se oči privikle, sve se postepeno pretvorilo u neprozirnu sumaglicu, pod nogama je šljapkala lapavica od vode i snega, i Vladimir Petrovič je s tugom mislio o dugom putu koji je trebalo da pređe...
Žena koja je pustila Vladimira Petroviča iz egipatske tmine u običan mrak – sumračni i moskovski – bila je Moldavka Anžela koja je već pet godina živela u prestonici sa beznačajnim mužem, ali koji joj je obezbedio boravak, i jednoipogodišnjim sinčićem Konstantinom, koji je bolovao redom od svih dečjih bolesti. Tama u ulazu je uopšte nije zbunila, brzo je našla svoja vrata, napipala zvono, ali ono, prirodno, nije radilo. Ključ je u torbi takođe pronašla, ali rupu za ključ na bravi u mraku nije htela da traži, udarila je pesnicom u vrata. Muž, ostavljen da malo posedi sa sinom, probudio se iz opojnog sna i otvorio vrata. Sinčić je spavao. Bio je mirno dete i kada mu se dizala temperatura nije plakao, nije se jogunio, spavao je vrućim snom bez buđenja. Muž promrmlja sanjivo nerazumljive reči i ponovo se izvali. Anžela je malo razmišljala i tiho izišla. Imala je prijatelja električara u Elektrodistribuciji, Rudika, Jermenina, takođe došljaka, iz Karabaha. Dobar čovek. Stanovao je u pomoćnim prostorijama u podrumu. Spustila se pola sprata. On je isto tako spavao. Obradovao se. I zagrlio ju je, nežno. Lep momak, mlad. Ali nema stalni boravak...
Kada se ugasilo svetlo, Šura je stajala nasred kuhinje i mislila da li da peče krompir ili da kuva kašu. Sada joj je u mraku stao mozak. Sačekala je malo, zatim je na zidu napipala prekidač, pritisnula nekoliko puta, svetlosti nije bilo. Oba frižidera, njen i komšinicin, koja su danonoćno grgorila pod električnim naponom, ućutala su. Čak je i radio, koji je neprestano brundao iza zida, umuknuo. „Očito, to je zbog struje“ – doseti se Šura.
Šura stane da tapka rukom po stolu, pronađe šibice. Drugom šibicom upali šporet. Rešetka je bila stara, gas je išao neravnomerno, njegova siva boja je svetlucala.
Šura potraži ispod stola, napipa mrežicu s krompirom. „U mraku neću videti da ga očistim, bolje da ga skuvam u ljusci“ – mislila je. Još jednom škljocnu prekidač. Iziđe pipajući u hodnik, otvori vrata – na stepenicama kao da je bilo nešto svetlije. „Kad bi se Milovanova zaglavila u liftu“ – krene da zamišlja Šura. Sa Milovanovom je delila stan već dvadeset godina... Kost u grlu.
Šura se vratila u kuhinju. Zanimljiva ideja joj je pala na pamet. Frižideri su stajali tu, pored. Marke „Saratov“, kupljeni iste godine. Potpuno isti. Otvorila je komšinicin frižider, otuda je mirisala hrana. Milovanova je mnogo kuvala: za sebe, za muža, i još je kćerki Ninki nosila šerpice. Šura joj je uvek govorila da bi, ako ćemo pravo, trebalo da plati gas za troje. Frižider je bio prepun šerpica i zaliha: očito je sinu Dimki skupljala konzerve, da mu nosi u zatvor. Šura napipa neveliku šerpu, izvadi je. Umoči prst, nešto nalik na kašu. Obliza ga – ukusno. Bio je to biftek Stroganov. Šura smanji gas, na malu ringlu postavi šerpicu i ne dočekavši da se podgreje, stane kašičicom da vadi komad po komad. Milovanova je dobro kuvala. Šura nije umela tako. A da je umela, ne bi ceo život radila kao čistačica u pogonu, radila bi u kuhinji.
Šura promeša kašičicom: podgrejano je još ukusnije. Nije morala da žuri. Dok ne puste struju, Milovanova neće kući, boji se mraka. Aja ću joj reći: u mraku sam pobrkala frižidere. Imam istu takvu šerpicu. Oprosti mi, reći ću, greškom sam pojela tvoje...
I kašikom je zahvatala sa dela gde je bilo toplije. Sos je bio sa pavlakom, a meso – govedina. Šta li je još tako ukusno ovde ostavila? Ðavo će je znati...
Šura je pojela ceo biftek Stroganov, i još je kašičicom strugala po dnu. Ipak je malo zagorelo, ovo je bolje podgrevati isečeno na komade. Šura stavi šerpicu u sudoperu, kasnije ću oprati. I ode da prilegne. Mrak je, svejedno se ne može ništa raditi. A san ne dolazi. Ponovo je spopade misao: Milovanova ju je odavno molila da na nju prepiše. Ali Šura je imala svoju rođaku Lenku, njoj je obećala da će joj prepisati sobu. No, nije žurila. Dvoumila se. A Milovanova joj je govorila: ako meni prepišeš, hraniću te do kraja života. Negovaću te. Ali i Lenka je obećala da će je gledati. A biftek Stroganov je bio dobar do bola. I već u dremežu Šura proceni: ipak bolje da Milovanovoj prepišem. Rođaka Lenka ništa ne ume da kuva, i samo ždere peljmene...
Boris Ivanovič Mjagišev sedeo je u svojoj sobi, nije palio svetlo i gledao je u televizor. Prvo je pomislio da se televizor pokvario. Ustao je da upali svetlo – nije ga bilo. Izgleda da je televizor ispravan, obradova se Boris Ivanovič. U kući je živeo otkako se doselio, trideset pet godina. Kuća je pripadala fabrici, i Boris Ivanovič je pripadao fabrici, ceo život je radio u ogromnoj fabrici parfema, od šesnaeste godine do penzije. I posle odlaska u penziju je isto tako radio. Bio je majstor na tekućoj traci. Kada je došao u fabriku celokupno pakovanje je bilo ručno, nije postojala ni najjednostavnija traka, a sada se proizvodnja usavršila, ništa se više nije radilo ručno i on je tovario konvejere od prvog do poslednjeg, i niko nije znao bolje od njega kako odlagati zastarele mehanizme i kako upravljati novim, čak inostranim.
Malo je reći da je Boris Ivanovič voleo ili cenio konvejere, oni su za njega predstavljali obrazac i primer mudrog života, ravnomernog i postepenog. A život samog Borisa Ivanoviča je od detinjstva bio obogaljen: oca su uhapsili pred sam rat, nije ga ni zapamtio, mati mu je umrla kad je imao osam godina, živeo je u domu za siročad, zatim je dospeo u internat da uči zanat i tek kad su ga primili u fabriku, život je krenuo nabolje. Preko konvejera. Krenuo je i u večernju srednju tehničku školu, da bi mogao do tančina da razume tehničko ustrojstvo života. I odavno je smatrao – što je i za mehanizam samog života dobro znao – da je najvažnije da se roba koja nosi teret ne zaustavlja, da se kreće ravnomerno. On je i živeo tako, kao konvejer: ustajao, doručkovao, išao u fabriku – nedaleko, petnaest minuta – i ako duva južni vetrić, nije se osećao nikakav miris, a ako je vazduh miran, osećao se zapah jeftinog sapuna i parfema kojim je bio ispunjen ceo ovdašnji okrug. Vraćao se posle smene, jeo i išao da spava. Odavno više nije radio u noćnoj smeni i život je prema njemu postupao ravnomerno, kao kada dobro snabdeven konvejerni mehanizam dovozi robu u potrebnim intervalima.
Isključenje struje predstavljalo je lom životnog mehanizma koji je zahtevao hitnu popravku i on iziđe na stepenište da proveri da li je uključeno u kutiji. Ali mrak je bio u celom ulazu, tako da problem nije bio u lokalnoj kutiji. Krenuo je po mraku da telefonira u upravu kućne zajednice, ali niko nije odgovarao. Onda Boris Ivanovič nije bio lenj da se obuče i da pođe lično. Prvo se spustio u podrum gde je živeo električar Rudik. Jako je zakucao. Više puta. Ali niko nije otvarao. Tada Boris Ivanovič krene u upravu...
Tačno u pet sati Galina Andrejevna pratila je muža Viktora, kćerku Anečku i psa njufaundlendera Lotu u veliku šetnju. Dolazili su iz šetnje oko pola osam, jer je od pet do sedam bilo vreme da ona završi izveštaj. Od sedam do pola osam pripremala se za njihov povratak.
Prethodnog dana doletela je iz Novosibirska, gde je obavila testove u jednoj lokalnoj kompaniji. Platili su joj pristojnu svotu i radi toga je u teška vremena napustila Steklovku, bastiona ruske matematike, nezavršenu doktorsku disertaciju i pošto je prošla dvomesečni kurs i pročitala tri knjige, kvalifikovala se za finansijskog stručnjaka i na taj način krenula da materijalno obezbeđuje porodicu. Sada je gotovo palo u zaborav da je imala odličnu magistarsku tezu, za žene naprosto sjajnu. Viktor je kao i ranije predavao matematiku u naučnom institutu, vodio postdiplomce, držao konsultacije, nije odbacio nauku, ali se trudio da se organizuje tako da veliki deo vremena provodi u kući.
Sedela je ispred ekrana kompjutera, udubila se u kolone cifara i slova i pokušavala da shvati kako taj slabić i mlitavac Trunov krade novac. Galina Andrejevna je mislila da zna sve metode te igre, ali je ovde bila nekakva nova veština, verovatno ne tako komplikovana, ali koju još nije odgonetnula. Obračun je skoro završila, ali joj se tajni način još nije otkrio. Uvek se žurila da bi ispunila strogo određen grafikon života.
Do sedam je trebalo da završi sa radom, da pripremi večeru, Anečki da nastruže šargarepu, da iscedi sok, da zagreje kefir, da večera bude gotova do osam, da obavi masažu, da okupa dete i da ga stavi na spavanje; zatim da ispegla veš, da pripremi sutrašnji doručak i da legne oko pola jedanaest, zato što su ustajali u šest, da bi pripremili Anečku, da je nahrane, da je odvezu kod mame i da stignu na vreme na posao. Da, i da podseti Viktora da zalepi kaljevu ploču, odvalila se u kupatilu ispod umivaonika... Sutra Anečku od mame uzima Viktor, znači vraća se bez auta, javnim prevozom. Trebalo bi, najzad, kupiti drugi auto, na tim presedanjima se gubi toliko vremena... Ne sme da odustane.
Međutim, žurila ne žurila, zagonetka malog odstupanja u papirima nikako se nije otkrivala. Može se, naravno, dati i ovakav izveštaj. Svejedno, niko osim nje neće ni primetiti, ali njoj samoj je bilo zanimljivo. Galina Andrejevna pogleda u kompjuter pola sedam. Skinula je naočare. Zažmurila. Ovlaš je prstima pritisnula obrve i tako ih malo držala. A kad je otvorila oči – potpuni mrak. Ugasila je ekran, baterija se još juče u avionu ispraznila. Nastala je tišina, drukčija od uobičajene, ispunjena sitnim zvucima električnih aparata. Gluva tišina. Isključili su struju. Eto ti sad...
Negde su bile sveće. Ne, odneli su ih u vikendicu. Ni da pegla, ni da pere, ni da kuva... Galina Andrejevna se zaustavila u zaletu: u njenom životu nije bilo trenutaka u kojima ništa nije mogla da radi. Da samo ovako sedi u mraku u prinudnoj praznini, u sivoj pomrčini, u samoći... Sve joj se skupilo.
Dvadeset dve godine je prošlo otkako se dogodila nesreća: dvoje lepih, visokih, uspešnih sportista doživeli su nešto što nikako nije trebalo baš njima da se dogodi. Očekivali su dečaka, takvog kakvi su bili i oni, čak lepšeg, i da bude darovitiji od njih, da ih premaši u svemu, i pripremali su se da se ponose njime, da budu uzorni roditelji, da im svi zavide, kao što su uvek... A rodila se devojčica. Kao suva grančica. Zgrčena u majčinoj utrobi.
„Nedovoljno vitalna“ – kazali su doktori.
„Vaditi“ – kazali su roditelji.
I posle mesec dana izneli su dete iz porodilišta u kojem je i dalje živelo, nije umiralo. Počeli su da neguju to savijeno u klupko biće, stegnuto porođajnim spazmom. Danonoćno su kapali iz pipete proceđeno mleko u stisnuta usta kroz gumenu cevčicu koju su proturili između modrih usana. Nije mogla da sisa, ali je refleks gutanja postojao. Roditelji su prihvatili udarac sudbine i vezali se do smrti. Nerazdvojno. Grčevito su držali devojčicu na ovom svetu. Ona je umirala, a oni je izvlačili. Prišli su tom svom novom zadatku na naučni način: pročitali su sve knjige, prvo medicinske udžbenike, zatim su prešli na stručnu literaturu. Visoki intelekt nije popuštao: postali su doktori za jednog jedinog pacijenta. I dijagnozu su sami postavili, koja nije bila protivrečna zaključcima profesora, kojima su počeli da vode dete već u drugoj godini života: teška ozleda nervnog sistema u svim njegovim delovima – od prednje centralne vijuge kore velikog mozga do prednjeg roga kičmene moždine. Prognoza – nikakva. Doktori ćute. Roditelji, reklo bi se, sve shvataju, ali su im oči svetle, Viktor ima sive, Galina svetloplave, a oboje – neukrotive: mi ćemo svoje dete postaviti na noge.
Doktori spuštaju pogled. Deset godina. Anečka je živa, raste, na noge ne staje, ruke kao zakovane. Ne govori. Ispušta škrgutave zvuke. Posmatra svet kosim bezbojnim očima. Masaže, lekovito blato, injekcije. Pilule ne može da guta. Sve rade svojim rukama, niko sa strane ne sudeluje. Jedino pomaže Galinina mama, Antonina Vasiljevna: njoj Anečku dovoze i ostavljaju nekad na tri, nekad na šest sati. Još deset godina. Gleda slike, gleda televiziju. Plače. Oči joj propadaju. Grčevi je hvataju. Grančica naša suvonjava.
Roditelji su već zaboravili za šta su se borili. Ne više da je postave na noge – da održe taj krhki život. Zašto? Nema odgovora... U ime principa pobednika.
Prva kolica su sami projektovali, poručili su ih u vojnoj fabrici. Anečka je naučila da pritiska laktovima dva velika pokretača. Raduje se. Ide niz hodnik od zida do zida. Onda otac podiže kolica – nema mesta da se okrene – zanjiše ih sa strane, pa u suprotnom smeru...
U stanu je tiho i mračno: ne crno, sivo. Prozori se sjaje kao mokar asfalt. Da, da asfalt... Kakav izveštaj? Zašto? Zašto večera? Zašto sok od šargarepe? Spazam kretanja, delovanja... To je horeja a ne život. Isključili su struju, ugasili svetlo i Galina Andrejevna se zaustavila i postalo joj je jasno: život je – mrak. Mrkli mrak. Bežati! Kuda bežati? Prišla je prozoru, na crnom staklu – lice. Vlastito lice. Udvaja se. Optički efekat je poznat: dupli okvir. Treći sprat. Ne, nisko je. Mrak tera, navaljuje. Učini, hajde... Tmina je u kući živa, sa senkama, pomera se kao grumen i vrtlog. A mrak je – neprobojan. Dotakla je rukom fotelju iza leđa. Sela je. Sa ulice je odblesak pao na ekran. Skliznuo, nestao. Mrak je teži od smrti. Ulazi sa vazduhom u grudi. Ustala je, skliznula rukom po zidu, napipala prekidač. Upali se! Škljocnuo je suvo i mrtvo. Mrak. Kuda od njega pobeći?.. Krenula je hodnikom. Otvorila zidni orman. Tamo je tamno, ali nema mraka. Samo je tamno. I tamo je i šipka, a na njoj su vešalice. Popela se iznad fioka za obuću, ugurala se unutra, pomerila odeću glavom. Zatvoriti vrata, ograditi se od crne strahote spolja. Privukla je iznutra vrata, gotovo ih zatvorila. Povukla kaiš sa pantalona. Namestila ga. Proturila glavu kroz kožni prsten. Natakla na šipku čvrsto udešenu petlju. Brže, brže. I kleknula.
U upravi kućne zajednice takođe nisu dugo otvarali. Ali je u prozorčiću gorelo svetlo, i Boris Ivanovič je lupao dok se unutra nešto nije pokrenulo. Vrata se lagano otvore, pomoli se raščupana glava.
– Kirile! Kako te nije sramota? Lupam li lupam! Na drugom ulazu nema struje! U celom ulazu je nestalo! Zovi servis za popravku!
– Borise Ivanoviču! A što si došao kod mene? Što sam nisi zvao? –začudi se Kiril kao da su ga zamolili da igra balet.
Ti si zadužen! Šta ja treba da zovem u mraku? Nemam ni njihov broj.
– Idi kod Rudika, on je sigurno kod kuće – posavetova ga Kiril.
I tu mirni Boris Ivanovič planu:
– Sedite tu, neradnici jedni, ništa ne radite, samo votku ločete! Idi ti i zovi Rudika ili zovi službu! Ceo ulaz je bez svetla, a ti češeš jaja!
Ma dobro, Borise Ivanoviču, što odmah vičeš, zvaću – i čupava glava nestade, a Boris Ivanovič ostade da stoji pred zatvorenim vratima, razmišljajući da li ipak da pozove sam: ta čupava budala mu ne uliva poverenje.
Ivan Mstislavovič zaključa vrata i vrati se u veliku sobu, od dve koje je imao. U celom ulazu bio je jedini samac koji je zauzimao dvosobni stan. Na četvrtom spratu. Ima već osamnaest godina kako je otišao sin, petnaest kako mu je umrla žena, deset kako je konačno oslepeo. I navikao je da živi tako, bez svetlosti, isključivo sa muzikom. I sada je žurio da što pre uključi magnetofon da malo sluša onu muziku koju je čuo pedeset devete uživo, a potom mnogo puta sa ploče dok se ploča nije toliko izlizala da se nije moglo više slušati, i mada se sećao svih fraza i intonacija, svakog obrta misli koje mu je urezala u sećanje zdepasta neočešljana starica u tako iznošenoj haljini da se providela, i ispod koje se nazirao plavi triko, u gumenim patikama sa rašniranim pertlama – namerno je usporavao korake da bi zadržavao samog sebe i produžio iščekivanje susreta.
Nalio je vode iz bokala dotičući grlićem mutnu čašu – Ana Nikolajevna, bedinerka, i sama je bila stara, s mukom je izlazila na kraj sa domaćim poslovima, loše je videla i teško se kretala tako da je čaša bila prljava, ali to niko nije primećivao. Ivan Mstislavovič je otpio gutljaj, stavio čašu tačno na svoje mesto: bio je veoma precizan u pokretima, vodio je računa da se ne uznemirava u traženju stvari razbacanih na sve strane. Seo je u fotelju. Sa leve strane stoji mali sto sa magnetofonom. Nova kaseta, koju je doneo Vladimir Petrovič stajala je tu, pored. Vladimir Petrovič je odbio da zajedno slušaju, uvek se žurio kući, jer ne voli da ide po mraku. Jadan, još relativno mlad, jedva da ima pedeset, a tako rastrojen nervni sistem. Uostalom, šta tu ima da se govori: meloman je najtananije biće...
Ivan Mstislavovič ubaci kasetu. Oklevajući pritisne „play“. Magnetofon se nije uključio u struju. Ivan Mstislavovič prebaci uključenje na baterije... Bila je to Dvadeset deveta Betovenova sonata, njegovo neprevaziđeno remek-delo, u izvođenju drugog velikog majstora, isto tako neprevaziđenog, Marije Venjaminovne Judine... Razgovor beslovesnih duša sa Gospodom.
Alegro. Uzdah. Gospode... Hammerklavier... Sto godina su se sporili, glupani... Betoven je na nemačkom jednostavno rekao ono što su u to vreme svi govorili na italijanskom. Muzika za fortepjano. Da, naravno, potpuna pobeda nemačkog genija nad italijanskom divotom, lakoćom, božanstvenim cvrkutanjem. Ni sam Betoven ne bi ovo tako izveo. Ali i instrumenti su bili nesavršeni, zvučali su gluvo i tiho. Muzika uz ručak. Uz teletinu i ribu...
Velika čupava glava na kratkom vratu. Da, ona je i ličila na Betovena. Snažna, sveta, jurodiva... Kako svira... Kao niko. Dvadeset devetu malo ko izvodi, ko je tome dorastao? Tačno tako...
Ivan Mstislavovič je uvek plakao na istim mestima. Evo tu. I tu. Ne može da se uzdrži. Oči ničemu ne služe, osim, eto, za suze, pomislio je i razmazao ih rukom po obrazu... Eto Vladimir Petrovič ga je obradovao. Treba kasnije da se javi, da se zahvali. Bio je poseban učenik, književnost nije razumevao, ali su se na konzervatorijumu sretali isključivo na dobrim koncertima. Očito su ga roditelji vodili. I sprijateljili su se kasnije, kada je Volođa završio školu. Na konzervatorijumu su se sretali... Ostao je veran. I muzici i starom učitelju...
Ali skerco, skerco! Kakva čujnost, kakva jasnoća misli, osećanja. Jadni Ludvig! Ili možda čuje na nebesima kako ga Marija Venjaminovna prevodi sa nebeskog na zemaljski? I kako se nebeska svetlost probija. Ne jutarnja, ne večernja. Pa naravno, zato je i rečeno „svetlost nevečernja“... Sve prikuplja snagu, širi se, jača u centru, i zvoni, odzvanja na rubovima. Ne, Rihteru tako nešto nije uspevalo. I snaga i nežnost.. Ponovo obrisa suzu.
Evo. Treći deo. Adađo... apassionato e con molto sentimento. Ovo se prosto ne može preneti. Kakve ljudske tragedije? Sve se razliva, prosvetljava, pročišćava. Jedino svetlost. Samo svetlost. Igra svetlosti. Igra anđela. Gospode, hvala ti što sam oslepeo. Pa mogao sam da ogluvim... A nisam Betoven, i bezvučnu muziku ne bih čuo kao on... Velika starica. Velika...
Ivan Mstislavovič ju je poznavao izdaleka. Sa tetkom Valentinom išla je u gimnaziju, u isti razred. Bila je nepodnošljiva. Devojčice su je ismevale, kad su bile male. A kad su porasle osetile su veliki talenat. Na gimnazijskim večerima svirala je da nije mogla da se zaustavi. Umalo da je sa stolice na silu nisu sklanjali. Uvek je bila jurodiva, od samog detinjstva. Svetica...
Evo je, fuga... Nezemaljska muzika... Ne, to je izvođenje iz pedeset druge godine. Otkud ideja da je iz pedeset devete? Rihter je razvijao tu fugu. Ali niko nije mogao da je odsvira. A kada su Judinu ispraćali, Rihter je na sahrani svirao u predvorju konzervatorijuma. Ali ne Dvadeset devetu. To nije mogao niko osim nje, niko...
Ivan Mstislavovič više nije brisao suze, one su same jurile po obrazima zaraslim u čekinje. On je bio zapušten, neuredan starac u domaćem kaputu isflekanom od hrane, upalih usta – veštačka vilica se odavno polomila i mogla se popraviti samo u nekoj dalekoj radionici, do koje se nije moglo doći, a praviti nove zube je naporno, a i s kim ići u zubnu ambulantu? Ana Nikolajevna jedva i sama hoda... Kakva sreća! Kakva zaslepljujuća svetlost!
Sonata je trajala tačno trideset osam minuta. Kada se završila, upalilo se svetlo. Ali to Ivan Mstislavovič nije primetio.
Anžela je upravo otišla od Rudika. Rudik je utaknuo odvijač u ležište i svetlost se upalila u celom ulazu.
Pored ulaza je stajala ogromna srećna Lota, ona se natrčala, izvaljala po snegu i sada je čuvala kolica. Gazda je poneo Anečku gore, ali se po kolica dugo nije vraćao. No njufaundlenderi su verni psi, i ona je mimo stajala pored kolica, i pahuljice su padale na njenu gustu dlaku, i od snega kao da je posvetlelo, i u kući je ponovo gorelo svetlo.

TAJNA KRVI





UTVRÐIVANJE OČINSTVA


Budući da nauka ne stoji u mestu već se kreće unapred a možda i u stranu, i to neverovatnom brzinom, muževi su, razdirani sumnjama, pre dve decenije insistirali na analizi krvi, koja bi dokazivala – ili opovrgavala – njihovo očinstvo. Nauka je tada bila nesigurna, u poređenju sa današnjom prosto umno zaostala, i ništa nije mogla pametno da dokaže, osim što je umela u nekim slučajevima da isključi očinstvo. Dođe tako podozrivi muž, da krv na analizu i primorava navodno nevernu ženu i, ni za šta krivo dete, da i oni učine isto. Mužu saopštavaju rezultate analize krvi i ispostavlja se da on ni u kom slučaju ne može biti otac deteta. I to je bilo sve. Ali je, pri tom, bilo mnogo slučajeva kada se nije smelo kazati ni ovo ni ono... Odnosno, treba li on da plati alimentaciju prilikom razvoda ili ne treba, to nauka ne zna, a muž uopšte nije sijao od sreće da plaća dvadeset pet procenata krvavo zarađene plate bivšoj ženi nevernici i detetu kome on nikako nije otac, a ne zna se ni ko je...
Sada je sasvim druga stvar. Genetika! Začas će odgovoriti na to jednostavno pitanje: uzmemo DNK od roditelja, od detenceta, ne mora čak ni od roditelja nego od bake i deke, i odgovor je jasan: mora da plati! Doduše, ta ista nauka ne može dati tačan odgovor na pitanje da li je žena prevarila muža, kada, i koliko puta. Ali će se i to možda vremenom takođe razrešiti: progres ide neviđenim koracima. I evo, množe se čitavi strojevi neplatiša alimentacija, utajivača, begunaca, većinom su to ljudi prosto principijelni: nije im žao da daju novac za tuđe dete, ali im osećaj za pravdu nalaže da se usprotive ženskim nasrtajima...
Ponekad se sretnu i neprincipijelni muškarci, jedan takav Lenja živi u susedstvu: oniskog rasta, punačak, proćelav, na licu večiti smešak, i naočari. Ne može se čak reći ni da je intelektualac, od njega intelektualac nikad neće ispasti: a ni porodica nije nekakva – nesvršeno više obrazovanje. Iako na posao ide sa tašnom. A oženjen je opasnom lepoticom: visoka, velikih grudi, gotovo kao kod Sofije Loren, tako nekako. Zove se Inga.
Ona i Lenja venčali su se odmah posle škole. Išli su u isti razred, stanovali u istom dvorištu, družili se od petog razreda. Kada je Ingi bilo blizu četrnaest godina oko nje su se okupljali pravi obožavaoci, stariji, i to je sve učitelje ljutilo: pozivali su roditelje na razgovor da im saopšte o lošem ponašanju prerano razvijene devojke. Ali lošeg ponašanja zapravo i nije bilo. Njeno ponašanje bilo je samo drugačije. Bila je solidan đak, nije se bavila društvenim radom, a uveče je odlazila na sastanke i dolazila ne tako kasno, u vreme koje su roditelji odredili.
Za sve druge to Ingino venčanje bilo je prosto šokantno: šta je to našla u njemu? Rodila je četiri meseca posle svadbe i to je donekle objašnjavalo taj besmisleni brak. Podozrenja, aluzije, ali Lenja ćuti i smeška se. „Prava budala“ – govorili su ljudi.
Lenja je u slobodne dane gurao kolica sa dečakom Igorom, sedeo s njim u pesku, ljuljao ga na ljuljašci. Igora je najčešće izvodila Ingina majka. Onda je Inga odjednom nestala, ali nakratko. Pojavila se ponovo, razvela se od Lenje i otišla kod novog muža. Mali Igor je ostao kod njene majke, Lenja se preselio nazad kod svojih roditelja, ali je sina izvodio kao i ranije. Lenjina mati, koja uopšte nije volela Ingu, takođe je često ostajala sa unukom.
Inga sina nije zanemarila, dolazila je mesečno na dva dana: više nije živela u Moskvi, sada je živela u Kalinjingradskoj oblasti gde joj je muž, vojnik ratne mornarice, bio na službi. Zatim je došla trudna, provela dve nedelje kod mame, rodila devojčicu u moskovskom porodilištu – muž je u to vreme bio na službi, a Lenja je trčao u porodilište, nosio ponude, i on dovezao Ingu iz porodilišta. Inga je provela kod majke još dve nedelje i otputovala u Kalinjingrad sa novorođenom devojčicom.
Posle dve godine Inga se sa devojčicom vratila zauvek – razvela se od vojnog mornara. Svi su bili zainteresovani za podrobnosti, ali ni sama Inga, ni njena mati – ni reči... Lenja je počeo da juri kod njih svako veče, a onda se sasvim preselio kod Inge. Ispala je to dobra porodica: dečak i devojčica – zlatna dečica. Proživeli su dve godine, kad opet ista nesreća! Inga je srela pravu ljubav. Ovoga puta sve je izgledalo vrlo odlučno, čak definitivno: Inga je otišla sa dvoje dece, daleko, daleko...
Lenja se ponovo preselio kod roditelja, mada je često svraćao kod bivše tašte koja ga je volela. Pekla mu je piroške, iznosila pred njega votku, mada Lenja, prema opšteprihvaćenim shvatanjima nije pio; ali, jednu-dve čašice.
Iznenada umre Lenjina mati, ne tako stara žena, i to još više zbliži bivše rođake. Bivša tašta ga je podsticala na ženidbu, nagovarala.
Išao je Lenja nekoliko godina sav izgubljen, a onda se oženio svojom koleginicom Katom, ne baš mladom, a ni posebno lepom, niskog rasta, masne kose, ali za razliku od Lenje energičnom – jednom rečju, takva žena mu je upravo i trebala i bila taman za njega.
Ona se preselila u Lenjin stan i rodila dete. Lenočku. Lenja je subotom i nedeljom vozio devojčicu u kolicima, sedeo u pesku, ljuljao je na ljuljašci. Ponekad bi svratio kod bivše tašte – po staroj navici, da malo popriča o Ingi. To jest, on nije ni pitao, ona je i tako sama govorila.
I o Ingi, i o njenom mužu, direktoru fabrike u Samarkandu. Živela je Inga bogato, majka ju je posećivala i divila se kući, tepisima i ostalim bogatstvom Saida, novog muža. A glavni je bio – sin. Dete je ispalo pravi lepotan.
Ali bilo je nešto o čemu tašta nije govorila: da Said i Inga nisu bili zvanično venčani, da je nije upoznao sa svojim roditeljima i da je lepotica Inga živela kao njegova ljubavnica. A onda se – posle četiri godine! – Inga vratila sa dva stara i jednim novim detetom. Mlađi sin je bio istočnjački lepotan. I prve večeri Inga pozva Lenju, dugo je s njim o nečem razgovarala i on se kasno noću vratio kući, ženi, i sa njom je dugo razgovarao, i ponovo se život okrenuo na najčudniji način.
U suštini ovako: Lenja se razveo od svoje rođene žene i ponovo se oženio Ingom. Mlađi sin, istočnjački lepotan, iščezao je u to vreme u nepoznatom pravcu. Da primetimo u zagradi – u pravcu Ingine usamljene tetke, u gradu Bologoju, čak ne ni u samom gradu već na periferiji, u zasebnu kuću na pola puta između Moskve i Lenjingrada.
Dok se sve to dešavalo tiho, to jest, daleko od sveta, Ingu je neko napao, tukao je dok nije izgubila svest, slomio joj nos, ruku i rebra. Provela je neko vreme u bolnici i izašla. Napad je organizovao njen bivši muž-nemuž Said, pošto je, kad je tajno pobegla povela sa sobom i sinčića, koga, po Saidovim shvatanjima, nikako nije smela da odvede. Izlemali su je propisno i obećali da će dolaziti svakog meseca i tući je sve dok sinka ne vrati. Ali drugi put nisu došli posle mesec dana, kako su obećali, nego posle tri. Ipak, zdušno su obavili kažnjavanje – opet je jadna Inga dospela u bolnicu. I opet su rekli: nećemo ubijati, ali ćemo mlatiti dok ne daš sina.
Lenja je baš tada usvojio Inginog sina, čak su mu promenili i ime od Ahmeta u Aljošu. I majčino prezime su takođe, istovremeno promenili. Inga je svom bivšem ljubljenom napisala pismo da se udala, da je sin usvojen, i ako hoće da je ubije neka je ubije, ali dečaka nikada neće videti. I otputuju svi u Bologoj, da se sa dečkom Aljošom spoji cela porodica.
Samarkandski banditi ponovo su doputovali, ali pošto Ingu nisu našli – odustali su. Said se u to vreme dobro oženio, rođakom jednog uvaženog Uzbeka i mlada žena mu odmah rodi dečaka, tako da je na svoga prvenca Said zaboravio.
U Bologoju se Lenji posrećilo: imao je skoro završeno ekonomsko obrazovanje, a u to vreme se organizovao sitan biznis, svi su hteli brzo da se obogate, nekima je i pošlo za rukom. Lenju su svi angažovali za otvaranje firmi, firmica i raznih udruženja skupljenih da od vazduha prave novac – on je znao nešto što meštani još nisu osvojili i počeo je prilično da zarađuje. I uspevao je da svojoj drugoj ženi i rođenom detetu šalje novac svakog meseca, mada ne dvadeset pet procenata, nešto manje. Ali suma nije bila mala...
Tetkinu kuću su renovirali, dogradili su s jedne strane dve sobe i veliku terasu. I sve je bilo kako valja pune tri godine. Deca su oca razvlačila na sve strane; kada je dolazio s posla devojčica od vojnopomorskog muža, takođe Lenočka, kao i njegova rođena, iako velika, stalno je tražila da se ljulja, i Lenja bi napravio na stepeništu ljuljašku, stavljao na nju devojčicu i ljuljao je, a ona bi čak žmurela od zadovoljstva. Mlađi Aljoška ga je tako voleo, da nije hteo na spavanje dok otac ne dođe s posla i ne poljubi ga za laku noć. Kada bi mlađi otišli na spavanje, dolazio bi Igor da malo popriča sa ocem.
Potom je Ingi dosadilo da sedi kod kuće, dodala je tetki u pomoć još i majku, utrapila im decu i krenula na posao u gradsku upravu kao sekretar. Sve meštanke su je odmah zamrzele, muškarci su u nju piljili, a šef, postariji i priprost, sa bivšim partijskim činom a sada administrativni kadar, u prvo vreme je gledao na nju s nevericom: posao je radila bolje od svih ostalih, pronicljiva kao lukavi zmaj, posedovala je još i dar da tačno proceni koga treba pustiti a koga ne... A izgled njen mu nije bio jasan: debelih usana, nosata, kosa kao šuma, nesređena, ali nečim je privlačila. A noge drži tako tesno, korača a kolena se taru jedno o drugo...
Šef je bio pristojan muškarac, nikakvi se repovi za njim nisu vukli, ništa važnije od posla za njega nije postojalo. A u tu Ingu je gledao, gledao i zaljubio se nehotice. Bilo mu je nezgodno pred samim sobom. A Ingi se dopadala ta zbunjenost i pometenost i malo se poigravala sa tim „sibirskim valjkom”, kako ga je opisivala Lenji, i odjednom se među njima stvorila strašna privlačnost. Nije uopšte bila šala. I popusti brana sa obe strane i stvar krene. Šefu se dogodilo nešto nepoznato pod nazivom strasna ljubav.
I bila je tako nova, jedinstvena, čak kao da je prva, jer se on uopšte nije sećao kakva je to osećanja imao prema ženi, kada su bili vereni. I jesu li uopšte postojala? Tome ima trideset godina; on se odmah posle vojske oženio najlepšim devojčurkom u selu, a onda su zajedno išli u partijsku školu, penjali se, išli u šumu. Taj zajednički život je i bila sva njihova ljubav. Imali su i sina. Već je odrastao, odselio se u Moskvu.
Inga je isto tako letela kao na krilima: i kod nje se tako nešto nikada nije desilo! Krupan čovek, u svakom smislu krupan, ne neki balavac. Inga je imala mnogo muškaraca, ali sa manom: onaj s kojim je prvog sina rodila – bio je neviđeni podlac, vojno-morski je bio dobar, ali glup nepojamno, Said, mada je bio lepotan, ali sa istoka, drukčijih nazora, i podmukao...
Lenjočka je bio, naravno, zlato, čisto zlato, ali nikakve spoljašnosti, ćela, ruke bele, kratkih prstiju, i kako samo jede, dugo žvaće, premešta hranu u ustima – od svega toga joj se povraćalo...
Najtajanstvenije u njenim i Lenjinim odnosima bilo je to što je on bio sasvim u redu i muški posao je obavljao temeljno, znalački, kvalitetno. I sa velikom ljubavlju... Ali u tome je i bila sva nesreća, što je svaki put kad se ponovo našla sa Lenjočkom to značilo samo jedno: opet je imala ljubavni neuspeh, opet slom, opet ljubavni jadi...
Jednom rečju, službenička romansa je dostigla nebeske visine, oboje su se tresli od sreće, od svakodnevne blizine, od beznađa i privremenog stanja – zato što je i jednom i drugom bilo jasno da ne treba rušiti sređen svakodnevni život. I svaki susret, s mukom ukraden, skriven, trebalo bi da bude poslednji, ako ćemo pravo. Ali iza njega je bivao još jedan, posleposlednji, pa još jedan, i još...
Inga je zatrudnela i smirila se: kao da se dogodilo ono najvažnije. I napustila je posao, sve ispričala Lenji, a on je to ionako slutio. Beslovesno su se kretali po velikoj kući – bilo je leto tako da je prizemlje, inače hladno, bilo u upotrebi – trudeći se da se ne nalete jedno na drugo. Najzad su naleteli, i Inge zamoli Lenju:
Ajde idi.
Lenja ode. Druga žena i kćerka ga prime i on ponovo krene da živi u starom dvorištu, u roditeljskom stanu, a Ingin stan, na drugom ulazu, bio je izdat stanarima.
Kćerkica Lenočka volela je oca bojažljivo, izdaleka. On joj je držao časove, vodio je u cirkus. Montirao joj kompjuter i naučio je da pritiska po tastaturi, kupio kompjuterske igrice. Debeljuškasta devojčica, na ženu Katju, bila je bledunjava, stešnjena, ni nalik na onu decu, Inginu, – od njih je kuća bila sva u neredu, bilo je živo i veselo. Kao Inga...
Koristeći stare veze i Katjinu saglasnost za prijavu bivšeg muža, on se ponovo prijavio u roditeljski stan, našao dobar posao: i dalje su se otimali o njega, jer su i u Moskvi njegova znanja o otvaranju sitnog biznisa bila potrebna, a nije nikada tražio veliki novac.
Ingi je poslao novčanu uputnicu. Uputnica se vratila. Isto se dogodilo i sa drugom. Prošla je godina dana i on stavi u tašnu svežanj novčanica i krene u Bologoj.
Kad je prilazio kući srce poče jako da mu udara. Nikome ne bi na pamet palo da takvom punačkom, ćelavom savršeno neromantičnog izgleda muškarcu, može da udara srce od očekivanja susreta sa ženom koja ga nikada nije volela, nije mogla da ga zavoli niti će moći ni za šta na svetu.
U vrtiću pred kućom stajala su kolica, pored kolica osmogodišnja Lenočka. Aljoša s krikom iskoči na doksat, a ona poče da maše rukama: tiše! A onda i sama, kad je ugledala Lenju, povika:
– Tata! Tata je doputovao! Tatice!
I oni oboje – Aljoša istočnjačkih očiju i Lenočka – lepotani, kao da nisu od ovog sveta, tanki i dugački, kao deca iz italijanskih filmova – obese se o njega, stanu da zabijaju u njega glavu i kolena i da viču nešto nerazumljivo. Jedino Igor nije bio kod kuće, još nije bio došao iz škole...
Inga je, pomerivši zavesu, posmatrala prizor iz kuhinje. Opet je došao Lenja, otac njene dece, najbolji čovek na svetu, koji ih voli i koga oni vole, sada i uvek... Nema reči...
A Lenočka, kći vojno-morskog idiota, već je otkrila zavesicu na kolicima i pokazivala novo mladunče, koga nije trebalo ni usvajati: on je i tako bio njegov, Lenjin...
A i druga Lenočka, rođena po krvi s polovinom očevog DNK, i sa istom krvnom grupom, mogla je u potpunosti da računa na dvadeset pet procenata.
Ne treba ni reći da je žena Katja smireno primila drugi muževljev odlazak. Kazala mu je sve što joj je bilo na duši. Saslušao ju je oborene glave, malo poćutao i rekao:
– Katjuša, kriv sam pred tobom, šta tu ima da se govori. Ali shvati i ti mene: Inga je tako krha, tako osetljiva... Ona bez mene nikako ne može. A ti si jak čovek, čvrst, ti ćeš sve izdržati...

STARIJI SIN


Mrvica je rasla, nogama još nije doticala zemlju, tako što su je predavali iz ruke u ruku starija braća i ne više mladi roditelji. Imala je tri brata i razlika između najmlađeg brata i devojčice bila je petnaest godina: neočekivano poslednje detence rođeno je u vreme kada se već očekuju unuci...
Najstariji brat Denis napunio je dvadeset i tri. Sva tri dečaka, deca iz dobre kuće, od dobrih roditelja, rasla su a da nikome nisu zadavala brigu: bili su lepi, zdravi, dobri đaci, i ni na pamet im nije padalo da puše u ulazima ili da se u prolazima premeštaju s noge na nogu.
Ali, postojala je jedna stvar koja je plašila kao kost u grlu. O njoj cele godine uopšte nisu razmišljali, ali dvadeset petog novembra počela je zabrinjavajuće da grebe po duši, podsećajući na sebe. Radi se o tome što je najstariji sin Denis bio godinu dana stariji od godišnjice venčanja i zato su roditelji, slaveći svake godine dvadeset peti novembar, brižno izbegavali da spomenu godinu kada se taj događaj dogodio. Godina se nije poklapala sa datumom rođenja starijeg sina. I to je moglo da izazove potrebu za objašnjenjem. Preko godine roditeljima je polazilo za rukom da zaobiđu taj klizavi teren, ali su svaki put uoči svečanog dana bili uznemireni, posebno otac. On se napijao od samoga jutra da mu uveče niko ne bi u nedoumici postavljao bilo kakva pitanja.
Imali su mnogo prijatelja: neki od njih, još od davnina, znali su da se dečak Denis rodio pre braka, iz kratke strasne veze sa oženjenim čovekom koji je iščezao iz vidnog polja još pre dečakovog rođenja. Drugi, koji su dolazili u njihovu kuću, uopšte nisu znali za tu tajnu i tih su se ljudi – ljubitelja praćenja toka istorijskih događaja, sa preciznim datumima hapšenja i izlazaka iz zatvora roditelja-disidenata, ili godina završetka studija, razvoda, odlazaka, ili smrti – upravo njih su se pomalo pribojavali.
Čim se oženio, otac je odmah usvojio jednogodišnjeg dečaka, i na svet su, jedno za drugim, došla još dvojica i život je tekao težak, veseo, u velikoj teskobi, nemaštini, ali u biti veoma srećan. Poslednja, Mrvica, davala je novu nijansu tom srećnom životu: došla je neplanirano, kao na dar, beličasti anđeo, razmažena do neslućenih razmera.
Približavala se uobičajena godišnjica venčanja i otac se, kao i uvek, veoma uznemirio. I desilo se baš tako da su nedelju dana pre tog događaja on i najmlađi sin otišli nekim povodom kod stare prijateljice, koja je nekada bila intimna prijateljica njegove žene, svedok davne romanse, gde su malo popili i opustili se. Mladić je kopao po kućnoj biblioteci, a domaćica je bez ikakvog razloga odjednom dotakla staru ranu. Otac se uzrujao, pokušao da ućutka sagovornicu ali se ova nije dala – sva se zajapurila, raspalila, i počela da viče:
– Vi niste normalni! Kako možete da ćutite tolike godine? Dečko će saznati od drugih, poludeće. Kakvu će traumu imati! Ne razumem, čega se plašite?
– Jeste, plašim se, plašim! I zaćuti, Boga radi – i pokaza glavom na mlađeg, osamnaestogodišnjeg, koji je to mogao čuti. On je stajao pored otvorenog ormana za knjige i listao nekakvu kupusaru.
– Ne može tako! – napade stara prijateljica i pozva dečaka – Goška! Dođi ovamo!
Goša nije prišao, ali je ostavio knjigu i podigao glavu.
– Znaš li da Denis ima drugog oca i da su ga usvojili kad mu je bilo godinu dana?
Goša zapanjeno pogleda u oca:
– Tata, je lʼ i od druge majke?
– Nije – pokunji se otac. – Mama i ja smo se venčali kada je Denis imao godinu dana. Ona ga je rodila ranije...
– Tako, znači! – izbezumi se Goša. I to niko ne zna?
– Niko – klimnu otac glavom.
– Ni mama? – upita.
Gazdarica se zakikotala i skliznula sa stolice:
– Pa vi ste... vi ste porodica idiota!
Zasmejao se i Goša, shvativši da je izvalio glupost. Otac je nalio veliku čašu votke i potegao. Odstupnicu više nije imao.
Cele nedelje je loše spavao. Budio se usred noći, nije mogao da zaspi, vrteo se, budio ženu, zapodevao s njom razgovor, ona se ljutila, odmahivala rukom: treba rano da ustane, kakvi sad tu noćni razgovori...
On reši u sebi da će taj razgovor obaviti dvadeset petog, odluči da će saopštiti sinu neposredno pre dolaska gostiju da ne bude vremena za raspravu, svi će odmah za sto...
Ali, nije uspeo. Denis se zadržao na fakultetu, stigao je kad su prvi gosti već zauzimali svoja mesta.
Otac se napio što je brže mogao i mati se ljutila, blago, nežno, uz smešak. Malo je reći da su se voleli, oni su se jedno drugom sviđali: čak i kad je ona dobijala nervni napad, a to joj se događalo, i ridala i bacala predmete – on ju je umilno posmatrao: kako je ženstvena... A on, pijan, delovao joj je dirljivo, strašno iskreno, neko kome je bila potrebna njena zaštita...
Tri dečaka su ustupila mesto gostima u velikoj sobi i smestila se u kuhinju, onako domaćinski. Uzgred, nisu se smestili utroje, pre bi se reklo upetoro, jer su dvojica starijih već našli devojke i zbili se nad kuhinjskim stolom pretičući u jelu trpezu odraslih, ako bi neko od gostiju doneo sladunjavu tortu na nekoliko spratova sa vencima šlaga u obliku barke.
Otac je zaspao pre nego što su se gosti razišli. Čim se probudio ujutru sav mamuran naterao je sebe da ustane i krenuo da pere sinoćno posuđe. Svi su još spavali. Prvi se u kuhinji pojavio Denis. Otac je čekao taj trenutak. Ubacio je u grlo sakriveni za jutro veliki gutljaj votke, ohrabrio se i rekao sinu:
Sedi, treba da porazgovaramo.
Denis je seo. Sva trojica su bili visoki, ali je ovaj stariji premašio metar i devedeset. Otac je izgledao nekako loše, a i priprema za razgovor je bila neprilična: svečana i nekako neprijatna. Otac nategne praznu bocu, iz nje kliznu nekoliko kapljica, on ih omirisa i uzdahnu.
Dok je otac skidao i stavljao naočare, nameštao ispred sebe ruke na stolu, kao učenik, uzdisao i mrštio se, Denis je pokušavao da dokuči šta će mu to tako neprijatno saopštiti otac: možda nešto u vezi sa devojkom Lenom. Odgovaraće ga od ženidbe. Ili povodom postdiplomskih studija, koje su Denisu predložili, ali je on odlučio da se zaposli jer je ponuda bila primamljiva...
Ne, to je nešto mnogo ozbiljnije, otac se mnogo muči... I odjednom se užasnut doseti: roditelji se razvode! Tačno! Nedavno je otac jednog njegovog prijatelja napustio porodicu, majka je to teško preživljavala, čak je besmisleno pokušavala da izvrši samoubistvo... I prijatelj mu je rekao da se to ranije zvalo revolucijom četrdeset osme godine, jer se kod muškaraca takav poriv javlja u srednjim godinama – da počinju novi život, da stvaraju novu porodicu...
On osmotri oca sa strane: bio je sasvim u dobrom stanju, gusta kosa gotovo bez sedih dlaka, jasne oči, vitak, nije se ugojio... I on zamisli pored njega neku mladu devojku, jednu od mnogih što dolaze u njihovu kuću... Da, moguće je. Sasvim je moguće... pokušao je da zamisli njihov dom bez oca, i samo ga je nešto probolo.
– Denise, odavno je trebalo da ti kažem, ali nikako se nisam usudio, mada shvatam da je trebalo ranije...
„Gospode, mama, Mrvica... Nije moguće. Nemoguće“ – pomisli Denis i shvati da će se odmah rasplakati i čvrsto steže usne, da se uglovi ne obese, kao kod uvređenog deteta.
– Ta naša godišnjica, svake godine me trese kada se približava, jer si se ti rodio godinu dana pre naše svadbe...
Otac zaćuta. Sin nikako nije mogao da shvati o čemu on priča, šta tako mučno hoće da mu saopšti.
– O čemu ti to, tata? Godinu dana pre... pa šta?
– Mi tada nismo bili venčani...
– Pa šta? Niste bili, pa šta – nije shvatao sin.
– Pa mama i ja se tada nismo ni poznavali – očajno povika otac, izgubivši nadu da će se ikada taj blesavi razgovor završiti.
– Šta kažeš? Stvarno? – začudi se Denis.
– Stvarno. Eto tako stvari stoje, shvataš, Denise.
Denisu pade kamen sa srca: nikakva revolucija... nema razvoda...
– Tata, je lʼ to sve što si hteo da mi kažeš?
Otac krene rukom po stolu. Promućka flašu, pogleda u pravcu svetlosti, bila je potpuno prazna.
– Pa, da...
Ostalo je ono o Lenki. Denis zagrebe noktima nekakvu zalepljenu mrvicu na stolu.
– A i ja sam hteo tebe nešto da pitam... Kako ti se sviđa moja Lenka?
Otac se malo zamisli. Nije mu se baš mnogo dopadala. Ali to nije bilo važno.
– Nemam ništa protiv – neiskreno će otac.
Denis klimnu glavom.
– Onda dobro. Imao sam utisak da ti se baš mnogo ne sviđa...
– Ma šta ti je, upravo suprotno... – to je spadalo u lepo vaspitanje, ali nije bilo najvažnije...
U taj mah se otvore vrata i uđe četvorogodišnja Mrvica. Četvoronoške. Oponašala je kucu.
Otac i sin polete prema njoj istovremeno, da je podignu, uzmu u ruke. I sudare se čelima. I obojica se zasmeju. I smejali su se dugo, toliko dugo da je Mrvica počela da plače:
Vi se uvek... vi se uvek meni smejete... Sram vas bilo... Tužiću vas mami...

HORISTKINJA MAŠA


Nevesta je bila mlada, sitna, sa povećom glavom kao da je od drugog tela, ali kad bi se čovek u nju zagledao – prava lepotica. No, lice joj je bilo tako živo i pokretno, izraz tako promenljiv – čas se smeškala, čas se smejala, čas je pevala – da je bilo teško na njoj zadržati pogled. Čim je završila muzičku akademiju i dobila svoju prvu službu u Božićnom hramu na dalekoj moskovskoj periferiji, gde je do tada, na praksi, već godinu dana na levom koru besplatno pevala, odmah se i udala za pojca.
Kada su ih venčavali, ovdašnje starice su plakale od razneženosti: mladi, lepi, svoji, crkveni, ona u beloj haljini sa velom, on u crnom odelu, viši za glavu, kosa u ciganskim loknama, dugačka, prihvaćena gumicom kao u popa. A zovu se Ivan i Marija. Joan i Marija. Za rusko uvo prava bajka i muzika: kako samo jedno drugom pristaju, ta imena. I svadbu su pripremili tu u crkvi, u popovskoj kući, nevelikom gazdinstvu na crkvenoj zemlji. Postavili su veliki sto, naseckali svega i svačega: kobasice, šunke, sira, usoljene haringe, krastavaca, paradajza. Bilo je i mladog zelenog povrća, uvezenog sa Kavkaza, kao da je proleće na stolu. Po kalendaru je i bilo proleće, Tomina nedelja, ali te godine je toplo vreme zakasnilo i ništa još nije bilo rodilo u Podmoskovlju.
Svadba je ispala pomalo stroga – u crkvi se ipak ne možeš kretati kud hoćeš, ali su pevali božanstveno: i uskršnje stihire, i narodne pesme, i one sa severa, i ukrajinske koje je Ivan znao te je i Mašu naučio. Potom je Maša otpevala i nekakve tuđe pesme, na stranom jeziku, koje nisu zvučale crkveno, ali su isto tako bile lepe.
Ivan se preselio u Mašinu kuću, u Perlovku. Svoj stan nije imao, rodom je bio iz Dnjepropetrovska. Sada su i na horsko pevanje i na službu išli zajedno električnim vozom, i gledati ih bila je za oko prava milina. Svi su ih znali, svi su ih voleli. Onda je Maša rodila o roku, kako je red, prvog dečaka, posle godinu i po dana drugog. I dalje je ostala sitna, tanana, kao devojčurak. Decu su vukli sa sobom na službe, jednog u kolicima, drugog na rukama Mašine mame. A u horu, Ivan stoji iznad, Maša stepenicu niže, on se nad njom uzvisio, ona se prema njemu ponekad protegne, okrene krupnu glavu sa punđicom ispod marame, nasmeši se, i svi što stoje pored njih isto se tako smeše...
Cela parohija je veoma volela tu porodicu, jer je svako kod kuće imao nekakve razmirice i podele, i ljudi su shvatili da sve nesreće idu od činjenja greha, a ovo dvoje su bili očigledan dokaz da, ako se dobro vladaš, ako živiš po crkvenim pravilima, i u životu će ti biti dobro...
Zatim je Ivan odlučio da se upiše na duhovnu akademiju – za studije bogoslovije već je bio star. Nije bilo jednostavno stupiti na akademiju, ali on je išao po posebnoj proceduri: dobro muzičko obrazovanje, mnogo godina pevanja u horu, a i stekao je za to vreme izvesne veze. Odavno su ga zvali za horovođu, ali on nije želeo da stoji na koru, hteo je u oltaru.
Ivan je napustio svoju osnovnu profesiju učitelja pevanja u školi i pripremao se za prijemni ispit. Maša se radovala, ali se malo i brinula: nije jednostavno biti majka, veliko je to breme, a ona je bila i mlada i pomalo živahna i vesela za takvo zvanje. Zamišljala je da će Ivanu biti dodeljena parohija na dobrom mestu, u nekom malom gradu ili većem selu, gde su ljudi dobri i neiskvareni, a priroda nedirnuta – da je blizu rečica, šuma, kuća sa terasom... Tako je lepo sve to zamislila, a onda se uplašila: a šta ako se deca razbole, a u selu ni doktora, ni bolnice. I pitala je muža kako dalje zamišlja njihov život: u crkvenoj opštini ili u gradu?
Ivan kratko nazva ženu glupačom, ali se ona nije naljutila. Rekao je šta je rekao, za sebe je znala da glupača nije, a za njega da ima težak karakter.
Ivana prime na akademiju i on se odmah preseli u zajednički stan, kući je dolazio dosta retko, bio je strog sa Mašom i decom, starijeg, trogodišnjeg Vanju je čak istukao i Mašina mama Vera Ivanovna je plakala, ali mu ništa nije kazala. A Maša se nije uzrujala, samo je slegla ramenima:
On im je otac, neka se nauče. Učinio je to iz ljubavi a ne iz besa.
Ali Veri Ivanovnoj nije bilo jasno kako to može biti, istući dete iz ljubavi, i još za takvu besmislenu sitnicu: prevrnuo tanjirić s kašom!
Život u Lavri ostavio je novog traga na Ivana: ranije je bio kicoš, nosio je lepa odela sa kravatama, voleo je košulje u boji, a sada osim crnog ništa nije nosio, čak ni u kući nije sa sebe skidao poluzvaničnu odeću. Korio je Mašu zbog ružičastih bluzica i šarenih perli koje je volela da nosi. Ona je poslušno skinula ogrlice i brazletne od pletenih sitnih perli, prestala da nosi raskošnu punđu sa šarenim ukosnicama, umesto toga uplela je kosu u kiku i savila je u dosadan bapski čvor. Jedino su joj oči i dalje sevale i smešila se od jutra do mraka: sinovima Vanječki i Koljenjki, mami Veri Ivanovnoj, prozorčiču, drvetu pod prozorom, snegu i kišici. Muža je njen neprestani osmeh uzrujavao, mrštio se gledajući je kako sva sija, pitao je čemu se tako raduje, a Maša je prostodušno odgovarala:
– Pa kako da se ne radujem kada si ti došao!
I nastavila da zrači radošću.
Maša je iščekivala leto, letnji raspust, nadala se da će muž boraviti kod kuće, da će provoditi vreme sa dečacima. Deca su se odvikla od njega za poslednjih godinu dana, mlađi se plašio i okretao glavu kad bi ga ugledao. Ali Ivan nije došao za raspust u Perlovku i nije ni počeo da popravlja krov, kako je bio obećao Veri Ivanovnoj: umesto toga otputovao je na hodočašće u udaljeni manastir. Maša se izbezumila, ali nije htela da pokaže pred majkom šta preživljava, i zato se i dalje smeškala kao pre, a Veri Ivanovnoj je kazala lakomisleno i budalasto:
– Još nam je i bolje, mamice! Izdaćemo pola kuće za odmor, a s jeseni ćemo uznajmiti radnike i sami popraviti krov i nikoga nećemo moliti! Pravo narod kaže: sveštenik se sam po krovu pentra?
– Ma kakav je on sveštenik, još je niko i ništa... – gunđala je Vera Ivanovna, čudeći se kćeri: šta joj je, zar je toliko glupa?
Pola kuće su izdali svom čoveku, parohijanki crkve, starijoj doktorki Marini Nikolajevnoj. Subotom i nedeljom dolazila joj je rođaka Ženja, isto tako inteligentna žena. Kad je Ivan saznao da su izdali sobu sa terasom, strašno se naljutio, vikao je, ali kuća je, između ostalog, pripadala Veri Ivanovnoj na šta ga je ona i podsetila. Tad je spakovao svoje stvari u torbu i otišao, zalupivši vrata.
Vera Ivanovna je zaplakala i zamolila Mašu za oproštaj, ali Maša ništa nije odgovorila, stajala je kod ogledala i rasplitala kosu, i raščešljavala, a onda je smotala punđu kao nekad, sa raznobojnim ukosnicama.
A mali Vanja je prišao vratima, protegao se na prste i zakačio kuku za ekser.
Maša krene kod baćuške, istog onog koji ih je venčao – sada je bio starešina druge crkve – da mu ispriča kako u porodici ne ide kako valja. On je izgrdi što je izdala sobu bez muževljevog blagoslova, naredi joj da ubuduće ne postupa svojeglavo, a to što je on od njih otišao na hodočašće, od toga ima samo koristi, nikakve štete.
U jesen je Ivan doputovao da poseti ženu i decu, doneo im poklone, ali više duhovnog nego praktičnog sadržaja. Poklonio im je ikonu iz dva dela, izrađenu po narudžbini, Joan Ratnik i Marija Magdalena. Maša se obradovala, više nije znala šta da misli o mužu – voli li je ili je sasvim prestao – ali poklon je bio sa porukom, to su bili njihovi sveti pokrovitelji, i očigledno je i on teško preživljavao njihove nesuglasice. Uveče nije otputovao u Zagorsk, ostao je. A davno nije noćio kod kuće. I Maša je bila presrećna. Volela je muža svom dušom i telom, i njena osećanja su se te noći uzdizala kao talasi na moru, silno i visoko, i činila je pokrete, slobodne među ljubavnicima, ali koji u njihovom supružničkom ponašanju nisu bili uobičajeni, mada su uzbuđivali gotovo do obamrlosti. Ivan je stenjao i ječao, i Maša mu je lagano pritiskala prstima usne da ječi tiše, da ne probudi decu.
Ujutru Ivan zamoli Mašu da ga otprati na voz i usput joj saopšti da se ona sada sasvim odala, kako je pokvarena i razvratna, a celog života se pretvarala da je nevina. I još je rekao da se ni od koga nije moglo sakriti da ni deca nisu njegova, jer su oba dečaka belomusasta i plavooka, a trebalo bi da budu crnooka i tamne kose.
Maša mu ništa nije kazala, samo je zaplakala. U tom trenutku stigao je voz, i on njime otputuje u Lavru, da uči dalje za sveštenika. Mesec i po dana Ivan nije dolazio i Maša jedne subote, rano izjutra, uzme starijeg Vanječku i krene u Lavru, da se pokaže pred mužem i da ga nežno pozove da se vrati kući. Maša je stigla usred službe, on je stajao u horu, ali nije u nju gledao, mada se približila do samoga kora. Bio je veoma lep, ali mu je lice bilo užasno, brada, ranije mala i uredno podšišana, porasla je do grudi i strašno je bio omršavio – to se čak i ispod brade videlo.
Kad se služba završila, ona mu priđe, ali on je odgurne rukom, kao zavesu, a Vanju čak nije ni pogledao... Maši je bilo strašno zbog tog njegovog pokreta ruke, a posebno kad mu je videla oči, koje su gledale u daljinu i nekako pored njih – kao na ikoni „Spasitelj Gnevno Oko“. Odmah je shvatila da je nesreća na pomolu, ali nije znala kakva.
Maša više nije odlazila u akademiju, a on nije dolazio kući do proleća. U proleće je došao, nije ulazio u kuću, pozvao ju je na ulicu i saopštio joj da je sve rešeno: neka sama podnese zahtev za poništenje braka, jer je njihov brak nevažeći.
Maša ništa nije razumela:
– Hoćeš da se razvodiš od nas?
– Nije to nikakav razvod, deca su tuđa, sve je bilo prevara...
Maša se u početku kao nasmešila, ali je i zaplakala u isti mah.
– Vanja, pa ja sam kao devojka za tebe pošla, ti si mi prvi, i jedini.
– Ti i jesi Magdalena, ali nisi pokajnica... Ne priznajem lažni brak – tvrdo izgovori Ivan, a ženu čak nije ni pogledao, sve nekako u stranu.
– Pa mi smo venčani brak, Vanja! Pred Gospodom... – kroz suze je mucala Maša, sve je bilo tako iznenada.
– Razvenčaće se... Lažni brak treba razvenčati! – kaza Ivan kao o svršenoj stvari.
– A deca? – nije odustajala Maša, plašeći se da ne izgubi svoju lažnu sreću.
– Kakva deca? To nisu moja deca! Idi, napravi ekspertizu, analize će ti potvrditi da deca nisu moja!
– Dobro, napraviću te analize! Ali, Vanja, to su naša dečica, vidi kako samo Kolja na tebe liči, jedino je svetao, a Vanječka, pogledaj, kosica mu je potamnela, kad poraste biće kao tvoja... – trudila se Maša da razgovor okrene na lepšu stranu, ali sila koja joj se suprotstavljala bila je najstrašnija moguća, kao kod ludila. Ono je već bilo sasvim sazrelo, ali je još bilo zadržano unutra, a neosnovane sumnje su se odevale u logičnu formu. Ivan je krenuo da prebrojava sva Mašina pregrešenja: kako je išla kod drugarice trećeg dana posle svadbe, a da li je tamo bila nema potrebe sada proveravati, ali on zna da nije; i na koncert je išla sa mamom dva puta, ali program nije bio onaj koji mu je tada ispričala... Prevara je uvek prevara! A najvažnije: samu sebe je raskrinkala, svu svoju pokvarenost, kada je posle raspusta došao kući, a ona takvo iskustvo pred njim prikazala, kao da je poslednja uličarka...
I dalje, sve dalje i dalje, još mnogo toga čega se Maša nije ni sećala, a što je glavno – nikada ranije takve prekore nije izgovarao, nije valjda da ih je toliko godina držao u sebi?
Razveli su se i razvenčali: Ivan je u Patrijaršiji dobio za to potvrdu. Vera Ivanovna se čudila: crkveno svetotajstvo, kako se ono može ukinuti? A krštenje? A opelo? A samo pričešće? Je l’ se i to može ukinuti?
Maša je deci prepisala svoje prezime. Kao da su samo njeni, isključivo njeni i ničiji više, rođeni bez muškog učešća! A Ivan je završio akademiju i bio udostojen monaškog čina. Pred njim se otvarala velika duhovna karijera. To se već pročulo među svetom.
Maša nije toliko tugovala, koliko je bila u nedoumici, čuđenje je nadjačalo sva ostala osećanja. Nosila je crnu maramu, kao da je u koroti, ali joj je i ta marama pristajala da ne može bolje biti. U crkvi su se prema njoj odnosili pristojno, mada su je i ogovarali. Sada nije bila kao ostali, bila je zanimljivo nesrećna.
Leto je bilo vrelo kao retko kada, crna marama je pekla glavu, i Maša je nije dugo nosila, dosadila joj je.
Sada je imala dva zaposlenja: u crkvi i u narodnom horu pri Domu kulture. Vanječku su pripremali za školu, imao je već šest i po godina, ali je bio bistar, sam je naučio da čita, hteo je u školu, ali je pisao veoma rđavo, i Maša je sedela s njim u slobodno vreme i pisala kosu tanku, uspravnu debelu. Njime se takođe bavila i stanarka Marina Nikolajevna, i njena rođaka Ženja. A onda je Ženja dovela na daču sina svojih prijatelja iz Rige, sedamnaestogodišnjeg Serjožu. Polagao je prijemni za fakultet ali je pao, i ostao je da provede neko vreme na dači posle žalosnog fijaska. I prema tom Serjoži Mašini sinovi su se odnosili kao prema rodu rođenom: stalno su visili na njemu, nisu ga od sebe puštali, a i on je s njima bio tako dobar, tako veseo, i igrali su se kao vršnjaci – čas žmurke, čas nešto drugo...
Serjoža je pomalo ličio na Mašu: isto tako sitan, svetao, isto malo glavat, ali više je ličio ne na sadašnju Mašu, već na onu kakva je bila pre udaje. I po svojoj nevinosti su bili slični...
Poslednje veče pre njegovog odlaska, kad su deca legla da spavaju i cela kuća utihnula, sedeli su oni na doksatu, i među njima se javila tako snažna žudnja, da su se prvo uhvatili za ruke, onda su se malo poljubili, pa su se u senici poljubili malo vatrenije, i kako to samo po sebi biva, spontano, neočekivano, lako i radosno su se zagrlili, čvrsto-čvrsto, i ničega tu nije bilo rđavog ili sramnog – samo jedan srećan dodir... Serjoža je otputovao ujutru i Maša mu je mahnula rukom, prijateljski i veselo. A kasnije se pokazalo da je trudna. Serjožu nije htela da traži: on ni za šta pred njom nije bio kriv. I uopšte, niko ni za šta nije bio kriv. Maša se nije žalostila, bila je srdačna i ljubazna sa svima, pevala je u horu. Žalostila se Vera Ivanovna što se Maši u životu sve tako dešava, ali joj nije prebacivala niti ju je išta pitala.
Kad je stomak počeo da joj se primećuje, starešina crkve, stroga ali pravedna, kazala joj je da bi bilo bolje da iz hora ode sama.
– Otići ću – lako se složi Maša. I pođe kod baćuške, sveštenika: takva joj je bila navika, kada treba nešto odlučiti išla je po blagoslov.
Sveštenik je bio star i nezainteresovan, no Maša mu ispriča u kakvom je položaju. On malo promisli, osmotri njeno kao u ribe oteklo telo, klimnu glavom i izgovori:
– Idi na neko vreme.
Posle je Maši bilo neprijatno: sve joj se činilo da joj šapuću iza leđa. Čak se i Božjoj Materi molila da joj svoj pokrov udeli i spase je od tuđih pogleda. Jednom se Maša jako naljutila: restaurirali su ikonostas i dva majstora, što su stajala odmah tu, nasuprot njoj, nešto su o njoj govorila. I nju uhvati takav bes, da im je prišla i pravo im u lice rekla:
– Sve što su vam o meni kazali – istina je. Muž me je ostavio sa decom i otišao, možda i u monahe, a sada sam još i trudna. Eto tako.
I, okrenula se i otišla dalje.
Jedan od dvojice restauratora, onaj stariji, od tada je stalno piljio u nju, a ona je okretala glavu. I kao da je među njima započela ovakva igra: on traži njen pogled, a ona gleda u tom pravcu, ali pored. Tako su se gledali oko dva meseca, restauratorski radovi su se već bližili kraju, kao i Mašina trudnoća. Jedanput, uoči samog Božića, posle dugačke službe, on joj priđe i reče:
– Ne morate odmah da mi odgovorite, kažite mi sutra. Hteo bih da se oženim vama. Ozbiljno govorim, o tome sam odavno razmišljao.
Maši je prvo bilo smešno, ali mu je odmah odvratila:
– A šta imam da razmišljam? Poći ću za vas.
I otišla dalje, a on ostao ukopan u mestu: ili je neslana šala, ili nije očekivao tako brzu odluku.
Maša je kasno došla kući, Vera Ivanovna ju je čekala, nije otišla da spava, ona se za Mašu mnogo brinula. Maša joj je pravo s vrata rekla:
– Mama, danas me je zaprosio jedan umetnik.
– Hoćeš malo čaja? – upita mati, propustivši kroz uši glupu šalu.
– Mama, zaprosio me je umetnik koji restaurira oltar.
Vera Ivanovna odmahnu rukom:
– Ako nećeš čaja, idi u krevet. Namestila sam ti posteljinu.
– Ali, mama, ozbiljno govorim...
– A kako se zove?
– Nisam ga pitala. Pitaću sutra.
Venčali su se ubrzo, još pre rođenja sina. Dali su mu ime Tihon. Muž Saša se pokazao najbolji na svetu. Kad je bio kod kuće, novorođeno dete nije ispuštao iz ruku, uživao je u njemu, kad je odlazio na posao vraćao se dva puta da ga još jednom pogleda. Stariji dečaci su odmah počeli da ga zovu ocem, a na školskim sveskama, gde se ime oca uopšte ne piše, upisivali su: Tiškov Ivan Aleksandrovič i Tiškov Nikolaj Aleksandrovič. Kad je Tihon Tiškov pošao u školu, rodio im se još jedan sin. Maša se malo naljutila: htela je devojčicu. Ali, mlada je, možda će roditi i devojčicu.
A za onog prvog se pročulo da je dobio visoki položaj, i da se potom obesio. Možda su i lagali... Kada su kazali Maši, samo se prekrstila i rekla: „Carstvo mu nebesko, ako je tako“. I pomislila:
A da nas nije tako surovo ostavio, ne bih upoznala Sašu... Ah, hvala Bogu za sve!

SIN PLEMENITIH RODITELJA


Griša Rajzman je izgubio oko još kao dečak – nesrećni slučaj u dvorištu u kombinaciji sa neuspelom medicinskom intervencijom. Napravili su mu očnu protezu i stavili umesto pravog oka stakleno, i nije se ništa primećivalo, tim pre što je on ionako nosio naočare: zdravo oko bilo je kratkovido.
Najviše na svetu Griša je voleo poeziju, i sam je bio pesnik. Ne treba ni govoriti da je to bila neuzvraćena ljubav, zato što su ponekad stihovi ispadali toliko dobri, da su ih štampali u novinama. Ceo rat, od prvog do poslednjeg dana, i čak još malo posle njegovog završetka, Griša je radio kao ratni dopisnik u pučkim novinama, a ne u „Crvenoj zvezdi“. Za one koji se razumeju razlika je jasna: u pučkim novinama pisao je uvodnike.
Griši su najbolje uspevale pesme iz rata i kada je rat protutnjao, nikako nije mogao da napusti tu temu, stalno se sećao onih „što su u Berlinu poginuli dva minuta pre kraja rata“... I posle demobilizacije dugo je nosio vojničku uniformu i išao u čizmama čak i u vreme kada su svi bivši vojnici prešli na plitke cipele ili valjenke. Tako je i obilazio redakcije – mali mršavi Jevrejin živahnog izgleda sa okruglim naočarima i cigaretom između kažiprsta i srednjeg prsta.
Za sve normalne ljude rat je bio završen i svi su hitali prema budućnosti, što dalje od ratnih stradanja, a njegovo srce je i dalje bilo prepuno zadimljene krvave prošlosti i pisao je o vojnicima, o poručnicima, o pohodima, o jednostavnim herojima rata. I o velikom vođi je takođe pisao, razume se.
U jednoj redakciji upoznao se sa milom devojkom Belom, koju su zvali „Bela s nogama", pre zbog njenog dobrog karaktera nego zbog jakih nogu – da je bila neka mrcina zvali bi je „Bela sa nosom“. Griša se zaljubio i njome se oženio. Bela je bilo malo starija od Griše. Njena porodica je streljana u Babjem Jaru. I pričalo se da je nekada imala verenika koji je poginuo na frontu i da se udala za Grišu ne zbog velike ljubavi, već zbog simpatije i želje da stekne porodicu i rodi dete.
Bela je imala sobu u Karetnoj uličici, i oni krenu da žive srećno, složno i veselo. Jedino sa detetom nekako nije išlo. Poživeše godinu, dve, i Bela krene kod doktora da proveri šta je. Našli su da je kod nje sve u redu. Predložili su joj da pregledaju i muža i otkrili veoma retku manu: pravno je sposoban, ali ne može da ima potomstvo. Bela se osetila prevarenom, Griša je išao pognute glave – iako ni za šta pred ženom nije bio kriv, ipak je ispalo da je prevarant.
Prošlo je još jedno godinu-dve, posleratna očekivanja se nekako nisu ostvarila, život nije postao ni bolji ni radosniji, ako ne računamo, naravno, veselu istoriju sa kosmopolitima, koja je duboko zbunila Grišu. On je bio jednostavan mlad sovjetski čovek, patriota i internacionalista, a s tim kosmopolitizmom postojala je neka nesuglasica između generalne linije partije i generalne linije njegovog poštenog srca. Trudio se da sve svede na zajednički imenitelj da bi se došlo do jednostavnog i pravog rešenja. Ali to se nikako nije dogodilo i on je patio. I baš u najvećem jeku tih teških dana Bela je sela na stolicu ispred Griše, sklopila svoje lepe manikirane ruke i saopštila mu da je trudna. Kosmopoliti su u trenu iskočili iz Grišine glave. Bela je ispričala da je ušla u ljubavnu vezu sa jednim tajnim naučnikom, i da hoće da rodi dete. Već joj je bilo preko trideset, odavno je bilo vreme...
Griši je bilo teško da to sluša, ali se poneo muški: nije pokazao da ga je ta vest ubila, naprotiv, uzdržao se i kazao Beli da se, ako dete nije njegovo, smatra slobodnom, spreman je da odmah napusti njihov životni prostor i želi joj sreću u novom braku...
– Ne, Grišo, za tog čoveka se nikada neću udati – prvo, oženjen je, drugo, čak i kad bi bio slobodan, on se ne bi oženio Jevrejkom: tajni naučnici ne smeju – izgovori Bela i zanjiha belim rukama kockasti plavi stolnjak.
Griši su se njene reči učinile tako tužne i uvredljive da je dohvatio njene ruke i poljubio ih:
– Belka, draga, ti znaš koliko te volim. Ako ne nameravaš da se udaš za tog čoveka, neka onda to dete bude naše, zaboravićemo tu priču, i gotovo...
Bela je malo ćutala, ćutala, i kazala šta je mislila:
– Pa on će i biti tvoj...
Ali Grišina velikodušnost je imala granica i zato je odmah dodao:
– Da, on će biti moj. Ali shvataš li, Beločka, i on isto tako treba da zna da je moj. I zato ti postavljam jedan uslov – da tog čoveka više ne viđaš, da se ne sastaješ s njim, i bilo bi dobro da on uopšte ne sazna za dete...
– U redu, Grišo.
Bela ustade od stola, uhvati muževljevu glavu i poljubi ga u jedino oko. Tako se sve rešilo.
Dečak Miša je bio tako mio da se tu nije moglo ništa: bio je draži od vlastitog oka. Mladi otac koji u rukama nikada nije držao ništa sem olovke i čašice, stalno je pokušavao da ga izvadi iz kreveca, ali je Belka skakutala i otimala ga:
– Grišo, ispustićeš ga!
I Griša bi poslušno stajao pored kreveca i čitao sinu stihove Majakovskog, Bagrickog, Tihonova – da uz njih poraste. A Bela se podsmevala:
– Grišo, bolje mu čitaj Čukovskog!
Ali detence je bilo u tako nežnom uzrastu da mu je bilo savršeno svejedno uz koje će stihove sisati i coktati.
Mišenjka je rastao kao normalni jevrejski vunderkind. Bajke ga uopšte nisu zanimale. Njegov književni ukus se formirao u četvrtoj godini: više je voleo mitove i legende Stare Grčke, a sam je naučio da čita iz Kunove knjige. Od bogova je brzo prešao na heroje. Trojanski rat mu je bio zabavniji od svađe bogova koje su mu prethodile. Slično tome kako su se bogovi igrali ljudima na bojnim poljima, Miša je počeo da se igra vojnicima, smatrajući sebe vrhovnim komandantom čitavog sveta.
Sada je od svih dečjih igara najviše voleo igru vojnika. Prvi rat koji se razigrao na velikom trpezarijskom stolu, bilo je Peloponeski. Tačnije, to nije bio rat već ratovi, i on je neumorno razigravao bitke između Atinjana i Spartanaca i porodica je počela da postavlja za obroke mali stočić pored vrata, da vojska ne bi morala svaki put da se evakuiše kada bi sedali da jedu... Kada je Bela predlagala Mišenjki da skloni sa trpezarijskog stola male vojnike, Griša je odmahivao rukama:
– Bela! Ostavi dete na miru!
Otac je sa gornje police spustio prašnjavu „Istoriju sveta“ i sa Grka je Miša uspešno prešao na Aleksandra Makedonskog, a takođe na Pira, Kira i ostale Hanibale... Do kraja osnovne škole Miša je odigrao sve velike svetske bitke, računajući i tenkovsku operaciju kod Kurska...
Griša se bezmerno ponosio sinom i istovremeno se strašno plašio da će ga Bela razmaziti, pretvoriti u maminog mezimca, i zato ga je stalno vodio na skupove sa svojim ratnim drugovima. Deveti maj je bio njihov zajednički praznik: ljudi iz prošlog rata sa ordenjem i vrpcama na uniformama, hromi čika Borja-biolog i jednoruki graditelj mostova čika Vitja Golubec – svi su se oni dečaku činili heroji i naučio je da se ponosi svojim jednookim ocem, koga su prijatelji toliko voleli. Obično su se sastajali u Parku kulture, išli u neki osrednji restoran gde na stolovima nisu bili postavljeni stolnjaci već lepljive mušeme, pili pivo s votkom, jeli rakove, i Miši takođe davali malu kriglu piva, koje je od detinjstva navikao da smatra glavnim muškim napitkom. I oduševljavao se svojim ocem, koji je – mali, suv i jednook – bio među svojim drugovima ne samo ravan, već i posebno uvažavan: u to vreme je cela zemlja još pevala vojničke pesme komponovane na njegove stihove. Pesme su zaista bile dobre, s pravom tugom za vojnikom koji se nije vratio, o gorkom pelinu na pustoj zemlji, o slatkom dimu otadžbine...
Najsimpatičniji od očevih prijatelja, hromi Borja-biolog, pokvario je porodičnu idilu. Jednom je, u zimski budni dan, oko podneva, prolazio ulicom Gorkog pored hotela „Nacional“ i naleteo je, rame uz rame, na Belu. Vodio ju je visoki muškarac gospodskog izgleda, a ona je visila na njegovoj ruci i cvrkutala veselo i glasno. Kada je ugledala Borju, okrenula mu je leđa. Iz crne „volge“ što je čekala važnu ličnost, iskočio je šofer i otvorio vrata. Bela je šmugnula na zadnje sedište. Mirisalo je na izdaju.
Hromi Boris nije oka sklopio cele noći, kolebao se između časne istine i podmuklog ćutanja. Ideja o časnom ćutanju nije mu pala na pamet i sutradan se sreo sa Grišom u pivnici kod Beloruske stanice i dojavio kako stvari stoje. Susret ratnih drugova trajao je tačno pet minuta. Kada je saslušao izveštaj, Griša odgurnu kriglu piva i izgovori glasnije nego što je situacija zahtevala:
– Moja žena je izvan svakih sumnji, a ti si, Borise, lažov i kučkin sin.
I ode i ostavi Borisa kao ispljuvanog.
Zatim Griša pozove ženu preko telefona i saopšti joj da putuje na nekoliko dana na hitan službeni put. I otputuje u Smolensk, drugom prijatelju s fronta, i provede kod njega tri dana, pijuči umereno, sećajući se ratnih priča a ni reč nije prozborio o događaju koji ga je naterao da pobegne od kuće glavom bez obzira.
U noćnom vozu na putu kući Griša je sve vreme pravio planove kako će živeti dalje. Sumnji u odnosu na ženu nije bilo – odmah je bio sasvim siguran da je to tačno: taj tajni čovek, Mišin otac, postoji u Beločkinom životu i tu se ništa ne može. Zamišljao je kako će joj dokazati da ju je uhvatio u prevari, kako će ona početi da plače i Miška će se probuditi i onda će morati nešto da mu laže...
Bela je isto tako provela tri teška dana. Povezala je slučajan susret sa Borisom i hitan muževljev službeni put, javila se u redakciju gde su joj kazali da o službenom putu ne znaju ništa, verovatno su ga poslale neke druge novine. Stalno ju je nešto teralo da pozove Borisa i da sazna šta je on to napričao, ali se uzdržala. Mogao je da kaže samo ono što je video, a video ju je sa voljenim čovekom, sa kojim se viđala najviše jedanput godišnje, kad je dolazio u Moskvu sa svog tajnog mesta. Susret se teško organizovao, u jutarnjim satima, s prekidima, kad je odvodila Mišenjku u školu i svaki put se osećala kao da ju je munja spalila...
Bela je tako volela sina i muža da je bila spremna da za njih položi život. A za toga, koji je povremeno dolazio – svoju besmrtnu dušu.
Ta tri dana, dok je Griša bio odsutan, teško je podnela, ispuštala je šoljice, čak je povremeno vikala na Mišku da je ostavi na miru. I donela odluku – neka sve bude kako bude, kako Griša odluči. Nije bilo nikakvih sumnji da ju je hromi Borka otkucao.
Griša je doputovao četvrtog dana, jutarnjim vozom. Kao uvek, s poklonima – doneo je iz Smolenska veliki laneni stolnjak sa salvetama i Miši knjigu, prošivenu, belih listova. Ne zna se gde ju je nabavio, takve se u radnjama ne prodaju.
I to je bilo sve. Ni reči. Spolja je sve kao i ranije. U duši uvređenost, tuga, osećaj krivice.
Na Grišin rođendan, devetnaestog aprila, na dan proboja na Zelovska brda, kad su obojica – čudom! – preživeli, Borja prvi put za sve ove godine nije došao. Bela nije pitala zašto. I tako je sve bilo jasno.
Za vreme školovanja Miša je često bio bolestan. Obično bi trećeg dana bolesti pregledao udžbenike i dosta učio unapred. To preticanje mu je ušlo u naviku: pošto bi završio razred i dobio nove udžbenike za sledeću godinu, odmah bi ih pročitao, na šta bi otišlo dan-dva, posle toga je mogao da preskoči razred. Ali, nisu postojale škole za posebno obdarenu decu, i Miša je postepeno počeo da vodi paralelni život: posećivanje kružoka. Sve je počelo od Koktebelja, kuda je Griša svake godine vozio porodicu na odmor u odmaralište Doma pisaca. Još od Vološinovog vremena tamo je bila umetničko-književna kolonija i među tim moskovskim vikendašima bio je izvesni profesor Valentin Ferdinandovič, ljubitelj astronomije, koji je deci sa zadovoljstvom pokazivao zvezdano nebo iz pravog teleskopa. Miši se posrećilo da upadne u taj izabrani krug nebeskih posmatrača – južno nebo prekriveno rasutim zvezdama što su formirale sazvežđa, i ta rasutost bez nekog određenog smisla umnogome je odgovarala mitovima i legendama Stare Grčke. To je bilo uzbudljivo otkriće – prisustvo takve veze, i ta veza je bila kudikamo složenija nego ona na trpezarijskom stolu po kojem su se kretali pukovi suprotstavljenih snaga, ili na šahovskom polju, gde su veze bile povremeno veoma komplikovane, ali uhvatljive. Pre je to bilo ne samo otkriće već njegov predosećaj: tako tragač za vodom oseća na neshvatljiv način da negde u dubini zemlje na skrivenom mestu postoji izvor koji se može oživeti...
Kada se vratio u Moskvu, Miša je počeo subotom da posećuje astronomski kružok pri planetarijumu i Bela je, odloživši domaće poslove, vodila dečaka u Sadovo-Trijumfalnu ulicu i dva sata ga je čekala u predsoblju pored kase. Dve godine je on plovio po nebesima, a onda se ispostavilo da je najzanimljivije u tom obučavanju matematička procena pogrešnog ispitivanja. Tako se Miša upoznao sa idejom, koju u to vreme nije bio u stanju da formuliše ali je mogao da je oseti: fizički svet daje povod za matematičke teorije, a sama matematika proizilazi na neki način iz fizike sveta.
Miša je bio oduševljen matematikom, zamenio planetarijum za univerzitet, krenuo da posećuje mehaničko-matematički kružok. Matematika na kružocima se veoma razlikovala od one školske: pokazalo se da je to hijerarhijska nauka koja se sjajno ugradila u svet koji se prostire između mitova i legendi Stare Grčke i zvezdanog neba. Prvo se otkrio svet brojeva, raznolik i bogat, zatim se otkrila teorija mnoštva sa čudovišnim mogućnostima: jedno beskonačno mnoštvo moglo je imati više tačaka nego drugo...
Te godine Miša je zauzeo drugo mesto na Svesaveznoj matematičkoj olimpijadi. Griša, koji je kao pravi zastupnik humanističkih nauka, osećao bojažljivu odvratnost prema matematici, prema sinovljevom talentu odnosio se s poštovanjem. Dečak rumenih obraza, detinjast i nežan, razumeo je takve stvari koje Griša nije mogao da shvati.
Kada je Miša napunio četrnaest godina, mama ga je upoznala sa svojim starim prijateljem. Naredila mu je da obuče novi džemper i da se očešlja. Miša je provukao četku kroz bujne kovrdže. Majka je obukla kratku svilenu haljinu i pažljivo namazala usne u obliku crvenog srca. Frizuru je napravila u frizerskom salonu još prethodnog dana: kosa joj je čvrsto stajala iznad čela, a sa strana su se obrazovala dva poluđevreka.
– Kako ti je glupa frizura – primeti Miša. Bela se izbezumila i jurnula ka ogledalu da je malo popravi.
Stari prijatelj je došao po njih kolima sa šoferom. Dospeli su iz nekog drugog sveta – i crna svetlucava limuzina i sam prijatelj, visok kao košarkaš, i lep kao filmski glumac sa zlatnom zvezdom Heroja što svetluca na reveru sive uniforme... Čak je i šofer bio neobičan – isto tako visok, prav, sa šakom u ožiljcima koja je mirno ležala na volanu opletenom nekakvom mrežicom. Šoferov izgled je davao utisak kao da mu u džepu leži pištolj.
Stari prijatelj je izašao iz automobila, pružio ruku majci i Miši. – Andrej Ivanovič – predstavio se. Miša je promrmljao nerazumljivo „zdravo“ i odmah izgovorio:
– Drago mi je.
Andrej Ivanovič ga je gledao veoma zainteresovano...
Šofer je otvorio zadnja vrata „volge“ i Miša je pogledom u stranu primetio da u ulazu stoje četvorica njegovih najvećih neprijatelja iz dvorišta. Odavno ih je smatrao neprijateljima: istukli su ga samo jedanput, kada je Miši bilo osam godina, i tačno od tada je mama ubedila tatu da Mišu samog ne pušta u dvorište, već je s njim šetala isključivo po parku „Ermitaž“... Miši se odmah popravilo raspoloženje: neprijatelji ga neće više voleti, ali će ga uvažavati. To su bila deca zanatlija, i nisu ni znala kako je pametan taj mali Jevrejin sa naočarima. A da su znala, još bi ga više prezirala.
Stigli su u „Nacional“. Portiri i osoblje su se smešili Heroju kao starom znancu, širom otvarali pred njim vrata, klanjali se učtivo i pomalo gnusno.
Za stolom je bilo mnogo više značajnog ćutanja i dugih pogleda nego razgovora. Zato je Miša zapamtio hranu u svim detaljima: salata od čistih račića belo-ružičaste boje, crni kavijar sive boje u belim posudama za maslac, šnicle na kijevski način, čija je vruća mast pri ubodu viljuške prsnula Miši pravo u lice, i razni sladoledi, kremasti kolači u visokim čašama sa malim viljuškama umesto običnih čajnih kašičica...
Mamin stari prijatelj, videći Mišino uživanje u hrani, nije želeo da ga uznemirava u tom procesu. Kada je Miša sve pojeo i zavalio se na stolicu, sjajnih masnih obraza, Andrej Ivanovič ga je upitao bavi li se on i dalje... hteo je reći malim vojnicima, ali se usput popravio – ratnom istorijom. Miša se zbunio prisetivši se vojnika: nije želeo da ga taj heroj smatra malim i odgovorio je uvijeno:
– Pa, ima još mnogo raznih drugih zanimljivih stvari. Astronomija, na primer...
Miša nije znao da ga čovek koji sedi preko puta njega, akademik i Heroj socijalističkog rada, jedan od očeva sovjetske raketne izgradnje, posmatra sa veoma složenim osećanjem: nekada je dao reč toj dirljivoj ženi, koja je bila zaljubljena u njega dugi niz godina, da će dete prepustiti njenom mužu i zaboraviti da ga je on proizveo na ovaj svet, a sada, kada je prošlo toliko godina, molio ju je da ga sa njim upozna.
Akademik je iskosa bacao pogled na smešnog jevrejskog dečkića sa naočarima i masnim flekama od šnicle. Godinu dana ranije izgubio je sina – lepotana, mangupa i sportistu, koji je, pošto je iz garaže uzeo očev automobil, poginuo posle tačno dvadeset minuta na mokrom drumu nedaleko od Arzamasa.
Ovo slučajno dete, čijem se pojavljivanju na svet toliko protivio, bio je sada jedini izdanak onog drveta koje je čovek dužan da posadi. Ako se ne računaju, naravno, gvozdene rakete na nebu i zlatna odličja koja će proneti jednoga dana na crvenom jastučiću ispred kovčega.
Šofer ih je dovezao ne do same kuče, već nešto ranije, do Petrovke, i Miši je bilo žao što se nisu zaustavili kod ulaza. Mama je u jednoj ruci držala crvenu tašnicu, a u drugoj Mišinu ruku. Išli su ćuteći. Miša je preživljavao utiske. Kada su bili gotovo pred kućom, mama ga upita:
– Reci, Mišo, a kad bi se ispostavilo da imaš drugog oca...
– U kom smislu? – začudi se Miša.
– Na primer, ne naš tata, već neki drugi čovek – pojasni mama.
– Je l’ to pretpostavka?
– Pa, da, pretpostavka – glupo se osmehnu mati.
– Ja oca strašno volim. Ali ako bih to pretpostavio, voleo bih ga još više. I cenio...
Tom razgovoru se više nikada nisu vraćali.
Bela je bila van sebe – kazala je suviše, a sa Mišenjkom treba pažljivo: čudan je dečko, nekada se učini naivan za svoje godine, a nekada... Ne, ne...
Andrej Ivanovič je počeo da se javlja Miši s vremena na vreme. Sretali su se obično blizu „Nacionala“, ručali. Razgovarali su o nauci. Andrej Ivanovič nije bio običan naučnik, već čovek sa filozofijom i Miši je sa njim bilo strašno zanimljivo. On kao da nije bio isključivi materijalista – govorio je o mogućnosti opisivanja jedne iste pojave na razne načine, zanimljivo je rasuđivao o kvantnoj fizici. Jednom je doneo Miši Šredingerovu knjigu – „Život sa stanovišta jednog fizičara“. Kazao je da se sa dosta toga u knjizi ne slaže, ali da knjigu treba pročitati...
Kad je Miša bio u devetom razredu, na Petrovki ga udare kola. „Hitna pomoć“ ga odveze u bolnicu Sklifosofskog. Javili su telefonom kući i saopštili Beli da joj sin ima tešku povredu lobanje i mozga i mnoštvo preloma. Bela je trenutno sela na pod, tu pored telefona: noge su joj odjednom otkazale. Onda je ustala i telefonirala Andreju Ivanoviču. Kada je stigla sa Grišom u bolnicu, tamo ju je već dočekao Andrej Ivanovič. Stajao je ispred operacione sale i čekao je. Pozdravio se sa Grišom, koji ga je jedva primetio, odveo ju je u stranu i rekao:
– Operaciju su već počeli, sada će stići najbolji neurohirurg u zemlji.
I zaista, posle deset minuta, širom se otvoriše vrata, uđe debeo ćelavi čovek, rukova se sa Andrejem Ivanovičem i nestade u operacionoj sali.
Dva i po sata su ćuteći sedeli u hodniku: bleda Bela u cicanoj kućnoj haljini sa prosedom kosom prihvaćenom gumicom, Griša koji se sasvim smanjio i u trenu ostario, i prav Andrej Ivanovič kamenoga lica.
Zatim je neurohirurg izašao, za njim cela svita ljudi u belim mantilima. Andrej Ivanovič ustade. Bela i Griša su utonuli u stolice. Neurohirurg se ponovo rukovao sa Andrejem Ivanovičem i izgovorio:
– Smatrajte da je za sada sve u redu.
Bela, koja je sklopila ruke na grudi, molitveno stane pred hirurga:
– A može li se... mogu li da ga vidim?
Hirurg pogleda pažljivo i mračno:
– Operacija još nije završena, ima još dva preloma... Kasnije, kasnije...
I oni odoše, dvoje nedostižnih, akademici, heroji, glavni državni ljudi, a Bela i Griša ostadoše u hodniku, i tek je tada Griša shvatio ko je taj visoki čovek... I on se savi još više, da bude što dalje, da nestane. Posle deset minuta vrati se Andrej Ivanovič, sede na stolicu pored Griše, nevešto ga povuče za rukav, uhvati ga za ruku, nabora lice:
– Moj sin je poginuo u automobilskoj nesreći. Na mestu. Vaš Miša se izvukao.
A onda je svetskim manirom uzeo Beločkinu ruku, poljubio s poštovanjem i izašao. Bela je dugo i tužno gledala za njim.
Miša je preživeo. Griša je bio srećan. Griša je patio i bio je srećan. Teško pitanje peklo ga je danju i noću, i to je bio drugi problem, ne onaj što ga je mučio ranije: zna li Miša za tajnu svog rođenja?
Ali dečak je bio živ, i Griša nije smeo da postavlja glupa pitanja. Ona su se pretvorila u pepeo – sa užarenim ugljem u središtu. I oko tog uglja obrazovala se kapsula. Tako je i živeo s njim, osećajući taj stalni poznati bol, grubu koru opne i užareni ugalj. Ali navikao se.
Miša se oporavljao pola godine – prvo u bolnici, zatim u sanatorijumu i na kraju kod kuće. Za vreme bolesti porastao je dvanaest santimetara, prerastao je Grišu, obrastao u tamnu bradicu i veoma počeo da liči na fotografiju Beločkinog oca, koji je poginuo u Babjem Jaru zajedno sa hiljadama istih takvih kao on, krojača, obućara, advokata i inženjera koji su igrali šah ili fudbal i raspravljali kako o apstraktnim problemima, tako i o vrednosti srebrnih kašičica na crnoj pijaci, vatrenih komunista i skrivenih antisovjetčika...
Miša je, dok je bolovao, pročitao gomilu knjiga. Nisu mu dozvolili da čita mnogo, i on je izmislio zanimljiv način brzog čitanja: oko je išlo po redovima i zahvatalo odjednom nekoliko, poput debele zmije, i išlo je mnogo brže nego obično. U fazi ozdravljenja otac i sin su se veoma zbližli na književnoj osnovi – Miša se zaljubio u Hemingveja, a otac se u to vreme latio da prevodi Lorku, zajednički nazivnik je bio španski jezik i obojica su krenuli da ga uče.
Nešto pre kraja trećeg tromesečja, pošto se obrijao, Miša dođe u školu i drugovi iz razreda, a posebno devojčice, organizuju doček izuzetnim vrištanjem. Faktički su upropastili prvi čas. Ali to je bio čas književnosti, predavao je razredni starešina Feliks Anatoljevič, pametnica, i njemu je bilo milo da ih pusti da sede u tišini, a sam je sišao na ulicu i doneo iz pekare kolače.
Roditelji su sada zajedno i sa pojačanom zebnjom bdeli nad sinom. Beločka, koja je uporno pratila sina u školu do petog razreda, ponovo se borila da ga prati od vrata do vrata. On se protivio, u početku blago, zatim odlučnije. Na kraju se utvrdila sledeća šema: Miša je izlazio sa tašnom na ulicu, Bela je istovremeno kradimice poskakivala, žustro se spuštala sa petog sprata i krila se na rastojanju ne ispuštajući ga iz vida. Tako ga je pratila do završetka škole.
Sa Andrejem Ivanovičem Miša je razmatrao svoj izbor: odlučio je da upiše matematiku na Mehaničko-matematičkom fakultetu. Andrej Ivanovič mu je savetovao da izabere mehaniku, on sam je bio mehaničar. Mišu je vukla čista nauka, primenjena matematika mu se činila hijerarhijski nižom... Andrej Ivanovič se samozadovoljno smešio: u sebi je odavno znao da je kod tog dečaka glava odlično ustrojena – ako nije genije onda je pravi matematički talenat.
Miši je predstojao upis na Mehaničko-matematički fakultet, gde Jevreje nisu rado primali. Griša je odgovarao sina, savetovao mu da izabere nešto skromnije. Ali Miša se upisao, na šta je otac bio veoma ponosan, i nikada nije ni saznao da je povodom toga Andrej Ivanovič imao veoma neprijatan telefonski razgovor.
Sa Andrejem Ivanovičem Miša se sretao redovno, ali ne preterano često. Oni su se dopadali jedan drugom: Miša je cenio jetki akademikov humor, veštinu postavljanja preciznih pitanja i bio je polaskan prijateljstvom sa tako poznatim čovekom. U to vreme Andrej Ivanovič je već odavno prestao da bude tajna ličnost, naprotiv, bio je široko poznat u celoj zemlji.
Andreju Ivanoviču je imponovao kod Miše redak spoj talenta i prostodušnosti, i on je sa nejasnim osećajem lovio u dugokosom jevrejskom mladiću svoje porodične crte: na sredini razdvojenu bradu, duboko usađene oči.
U kući Miša nije krio da se sastaje sa akademikom, ali sam tu temu nikada nije načinjao. Griša nije postavljao nikakva pitanja.
Na fakultetu su Mišine studije išle dobro: nije više bio kao u školi bezuslovni favorit, na godini je bilo još par vunderkinda, i oni su ljubomorno gledali jedan na drugog. Na trećoj godini Miša se opredelio: privukla ga je relativno nova oblast funkcionalne analize – operaciona algebra i kvantna funkcionalna analiza.
Mišin rast u matematičkoj sferi pratio je i fizički rast: taj proces se obično zaustavlja kod mladića oko osamnaeste godine, a on je dobijao po tri santimetra godišnje do dvadeset druge, i od sitnog mladića pretvorio se u visokog, pomalo astenično građenog muškarca. Sa godinama je stekao slobodu u obraćanju i sigurnost u sebe.
Kada je Miša branio diplomski rad, Andrej Ivanovič je došao na odbranu. Ćuteći je odsedeo celu odbranu, ocenio rad, koji je razumeo samo u opštim crtama, sa posebnom profesionalnom oštroumnošću i elegancijom. Ali akademik je odbio da dođe na banket, što je veoma začudilo Mišu. Tek se sutradan posle odbrane Miša dosetio zašto nije došao: to je u suštini bio dan slavlja ne njegov, Andreja Ivanoviča, već roditelja diplomca. Bela Josifovna sa crvenim srcem na usnama i frizerskom ondulacijom i Grigorije Naumovič u novom sakou marengo boje sa cvetnim vrpcama ratnih odličja na reverima, slavili su najsrećniji dan u svome životu. Andreju Ivanoviču u suštini tu nije bilo mesta.
Mišu su posle završetka postdiplomskih studija zadržali na fakultetu. Predavao je specijalističke kurseve iz svojih egzotičnih matematika i bavio se naučnim radom – pisao je male precizne znake, slagao ih u redove, a između je jasnim rukopisom dodavao: iz jednakosti sleduje... razmotrićemo prikaz... dalje je očigledno...
U to vreme Miša je našao devojku, po imenu Marina, debeljucu prćastog nosa, lekarku, veselu i jednostavnu u ophođenju. Miša ju je pun poverenja doveo u kuću, upoznao sa roditeljima. Kad je otišao da je otprati, Bela je dobila srčani napad. Možda ne baš napad, ali je ridala i hvatala se za srce.
– Ako se Miša oženi, ja to neću preživeti – izjavila je mužu.
Griša se uplašio – ženina izjava mu se činila bezumnom, ali imajući u vidu njenu preteranu ljubav prema sinu, a isto tako i užasnu prošlost, koja je u jednom trenutku lišila mladu ženu svih bližnjih, umirio ju je tako što ju je podsetio da Miša ne pripada rodu muškaraca koji se rano žene.
To je Belu donekle utešilo. Miša nije ni imao nameru da se ženi, međutim, kada je osetio majčino odbijanje da u kući vidi predstavnicu ženskog pola, organizovao je svoj lični život sa Marinom van roditeljskih zidova.
Mišu su najviše od svega zanimali sitni znaci na hartiji i ogromna apstraktna prostranstva što su stajala iza njih. Otac Griša, koji se ponosio sinovljevim slabo primetnim dostignućima, bio je loš sabesednik. Zato su sa Andrejem Ivanovičem razgovori bili uvek zanimljivi, mada ni on isto tako nije mogao potpuno da pronikne u Mišine apstraktne misaone igre.
Na jednom od susreta vodio se ovakav važan razgovor: akademik, već odavno udovac, saopštio mu je da je ranijih godina on za žene predstavljao veliku opasnost, a sada su, naprotiv, žene počele da predstavljaju opasnost za njega. Količina pretendenata na njegovu osirotelu ruku stalno narasta, prijateljice pokojne žene prave naprosto hajku, i on se sprema da donese odgovornu odluku – da se oženi. Miša je odobrio tu nameru, isto kao i jedinu ozbiljnu kandidaturu, bivšu asistentkinju Andreja Ivanoviča, Valentinu, s kojom, kako se Miša dosetio, odnosi traju još od pamtiveka... Posle tog razgovora Valentina više nije odlazila od kuće kada je Miša dolazio kod Andreja Ivanoviča – služila je čaj, prinosila kupovno pecivo i bombonjere sa čokoladnim bombonama.
U zemlji je vladao udobni zastoj, plašili su se promena da ne bi bilo gore. Živelo se polako i bojažljivo. Jednom do dva puta godišnje Miša je objavljivao svoje po obimu nevelike članke u matematičkim časopisima. Sve češće u inostranim. Stalno su ga pozivali na nekakve međunarodne matematičke kongrese i seminare, on je slao svoje izlaganje i nije putovao – nisu ga puštali. Pisao je doktorsku tezu. Mila Marina postojala je na periferiji njegovog života, stabilno i nezahtevno. Regularno, jedanput godišnje, činila je trzaj i pokušavala da se rastane s Mišom. Miša i dalje nije predlagao brak, čak i više, objavio je Marini jednom i zauvek, da se ne može ženiti dok je živa mama.
Potišten zbog najnovijeg rastanka, Miša pozva bivše drugove sa godine u pivnicu, oni dođu izbavljajući se na razne načine od porodičnih obaveza i za tih nekoliko sati u muškom društvu povratila se Mišina duševna ravnoteža. Kod Miše, kao i kod njegovog oca, postojala je potreba za muškim druženjem, podržanim umerenom dozom alkohola. Grišini ratni drugovi i Mišini drugovi sa godine činili su potreban muški svet u kojem su se patnje koje žene unose u život savršeno, bar privremeno, ublažavale.
Marina, koja bi tugovala par meseci, javljala bi se Miši telefonom i odnosi bi se nastavljali, svaki put sa sve manje radosti.
U godinama kada su roditelji malo ostarili, a sam Miša primetno oćelavio, posebno od čela, a na mršavom telu se pokazao stomak, dogodila se veoma značajna stvar: posle petog ili šestog rastanka Marina je saopštila Miši da je trudna. Ta vest je izbacila Mišu iz ravnoteže. On definitivno nije želeo dete. Toliko ga nije hteo, da je predložio Marini da će se odmah njome oženiti ako se oslobodi deteta. Ona se izbezumila. Nije shvatala zašto? A Miša nije mogao da joj objasni svoj iracionalni užas pred tim sitnim plodom, koji će, kad se rodi, početi da isisava život iz roditelja. Govorio je nepojamne, užasne stvari o odvratnoj tajni začeća, o svom ontološkom odbijanju da postane otac još jednom nesrećnom stvorenju osuđenom na patnju i poniženja... Marina, umesto da zaplače, gorko se nasmejala i naredila mu da se trenutno izgubi.
Kada je otišao, Marina je ipak zaplakala. Zatim je prišla ogledalu –prizor je bio prilično loš: debela, umorna žena sa podvaljkom, kao da ima četrdeset a bilo joj je zapravo samo trideset i pet. Pomilovala je sebe po stomaku: mladost nije imala, lepotu takođe, ali ima detence – i utešila se.
Miša je bio van sebe. Prestao je da spava, izgubio je apetit. Glavni i za Mišu najvažniji deo sveta, njegova uzletna pista i čistilište – pisaći sto, koji je povremeno nežno raspremala mama ne pomerajući sa mesta listove hartije – okrenuo mu je leđa. Nije mogao da radi. Trebalo je nešto preduzeti.
Nije se posavetovao sa ocem već je otišao kod Andreja Ivanoviča.
Između Andreja Ivanoviča i Miše stajala je flaša jermenskog konjaka, koji su obojica konzumirali sa uživanjem, ali u umerenim količinama. Miša je ispričao Andreju Ivanoviču za svoju nesreću – upravo tako je okvalifikovao situaciju.
Andrej Ivanovič je nalio još po čašicu, i oni ispiše. Onda je stavio čašicu na sto i izgovorio jednu od najdužih rečenica za sve vreme njihovog poznanstva.
– Brak je – odgovoran poduhvat. On nema nikakve veze sa onim što u mladosti nazivamo ljubavlju. Imao sam veoma dobar brak sa svojom pokojnom ženom, upravo zato što nije bio sklopljen iz ljubavi. A i u odnosu na decu, brak takođe nema nikakve veze. Mada smo žena i ja imali sina, ti znaš... On je rano poginuo i mi smo ostali bliski prijatelji, partneri u velikoj igri, nikada ne smetajući jedno drugom, naprotiv, uvek se trudeći da pomognemo. Dete za mene ne predstavlja neophodan uslov za brak, a tim pre je njegova premisa.
Miša je slušao s pažnjom, nije mogao da razume logiku te opširne tirade, ali je već osećao izvesno olakšanje. Andrej Ivanovič je nastavio:
– Kažeš da je ta tvoja Maša pristojan čovek, da te voli kako to žene umeju, da nije glupa... Ženama je svojstveno instinktivno ponašanje. Neka rodi dete. Da zabraniš ionako ne možeš. Na kraju krajeva, možeš i da se oženiš. Nije obavezan zajednički život...
– Ali ja neću dete! – vrisnu Miša. Andrej Ivanovič se nasmeši:
– Mišo! Muškarci retko hoće potomstvo. I što im je veći intelekt, tim manje...
I odjednom se nešto promenilo, prelomilo, i kao da je postalo lakše. O tome se moglo govoriti, racionalno razmatrati tu bezumnu priču...
– Mama je kazala da neće preživeti ako se oženim... izvršiće samoubistvo, poludeće...
– Preživeće. Kada se rodi dete poludeće od ljubavi – hladno primeti Andrej Ivanovič.
Miša nije ni primetio da je doneo odluku. Naježio se, ispio čašicu do kraja:
– A kako da joj to kažem?
Andrej Ivanovič zaćuta, kucne velikim noktima po nožici čaše: – Pa, na kraju krajeva, mogu ja to da saopštim Beli Josifovnoj.
Svadbeni ručak su organizovali u kući Andreja Ivanoviča, u uskom porodičnom krugu. Pozvali su samo Mišine roditelje i svedoke, to jest, još dva para.
Došli su sa dva taksija. Sto je bio postavljen za deset ljudi ostacima servisa od engleskog porcelana. Bokali i čašice su nastradali dok je domaćin bio udovac, a uz to, Valentina sa novim statusom nije znala koje su za šampanjac, koje za konjak i postavila je sve pogrešno.
Elizabetanski luster je visio iznad velikog stola od karelske breze, svileni tapacirung na stolicama je bio star i na nekim mestima virila je žima. Marina, već u odmakloj trudnoći, nije bila spremna za taj neočekivani praznik: Miša je nije pripremio za taj porodični prijem.
Marina je uvek skrivala sve što se moglo sakriti o svojoj majci, uključujući i zakasnelo venčanje. Drugačija, sasvim drugačija je bila Marinina porodica. Roditelji su se stalno svađali – mati je vikala i psovala, otac bi je gađao čime bi stigao, braća vikala, a za vreme praznika bi se svi zajedno opijali, da bi počinjali sve ispočetka...
Ovde je sve bilo drukčije: govorili su tiho, smeškali se, potvrdno klimali glavama. Ali Marina se setila kako ju je prvi put primila Bela Josifovna pre deset godina. I sada joj se učini da je jedina sjajna osoba ovde Valentina, koja je služila za stolom. Ali nije znala kome ona pripada i kakvu ima ulogu, možda je posluga?
Marina je želela da se sve što brže završi.
Bela Josifovna je imala na sebi kostim bordo boje, poslednji koji je pre osam godina sašila u ateljeu književnog fonda. Bila je uzbuđena, sve se u njoj treslo od uzbuđenja, ali nije znala šta joj se zapravo dešava: da li je srećna, ili je, naprotiv, užasno nesrećna. Bila je istovremeno i jedno i drugo. Prvi put u životu svi muškarci koje je najviše volela bili su na okupu – sin, muž i otac njenog deteta. Njena slaba glava jedva je izdržala taj napor – potresna i tužna predaja dragog dečaka u tuđe ruke, prisustvo čoveka koga je celog života obožavala, jer joj je podario čudo njenog života, Mišenjku, zatim istovremena ženidba sina sa ne tako mladom ženom prostonarodnog lica u odmakloj trudnoći i na sve to muž Griša, njen zaštitnik, kormilar i oslonac u životu... Činilo joj se da se sama za nekog udaje, i da će se možda dogoditi i nešto značajnije...
Nakon što su popili za mladence, povikali „poljubac!“ i Miša nevešto poljubio Marinu, Andrej Ivanovič je nešto tiho kazao ženi u jednostavnoj haljini koja je služila za stolom, a ona se nasmešila i šapnula mu nešto na uvo načinom suviše intimnim za poslugu. To se Beli Josifovnoj nije svidelo pa je šapatom upitala Mišu:
– A ko je ova dama u sivoj haljini?
Marina je takođe htela da pita Mišu u kakvom je on odnosu sa domaćinom kuće, ali je rešila da to ostavi za posle.
Tad ustade Griša sa peharom šampanjca.
– Predlažem da nazdravimo za sovjetsku nauku, za onoga ko je izveo ovaj brod, nebeski brod – razvi svoju misao Grigorij Naumovič i to je bilo veoma snažno i umetnički! – u takve visine, koje nikome sem Rusiji nije uspevalo da dostigne! Za onoga ko je veliki deo svog života radio povučeno, ne računajući ni na nagrade, ni na slavu! Za služenje izvan kojeg ne postoji ništa na svetu! Za sve ono što nas spaja u ovo srećno veče!
Svi ispiše. I tada usade Andrej Ivanovič i isto tako podigne pehar sa šampanjcem. On se uzdigao iznad stola, od svih gostiju što su stajali bio je viši za pola glave, a od Grigorija Naumoviča za glavu i po.
– Za vojnike koji su dali svoje glave na frontovima Velikog otadžbinskog rata, za one koje je celog života opevao Grigorije Naumovič! Za Grigorija Naumoviča, koji je prošao sva ratišta sa blokom i olovkom da bi proslavio našu Domovinu i njene ljude, za dobrog pesnika i plemenitog čoveka!
Marina je još jednom pitala muža ko je njemu Andrej Ivanovič.
– Stari prijatelj naše porodice – šapnu Miša.
Ženidba je malo šta promenila u Mišinom životu. On je kao i ranije živeo sa roditeljima, posećivao ženu i malog Mišenjku. Bela nije uspela da poljubi unuka, jer je ubrzo posle svadbe imala srčani udar. Još je celu godinu proležala u krevetu, nikoga ne prepoznajući, ravnodušna prema svemu na svetu. Marina je predlagala da se preseli sa detetom u stan Mišinih roditelja, ali je Miša odmahivao rukama:
– Šta ti je! Šta je tebi! To bi je ubilo!
I brinuo se o majci nevešto i požrtvovano.
Andrej Ivanovič je počeo često da se javlja i on i Griša su dugo razgovarali preko telefona. Dobrog sagovornika je teško sresti u životu, a posebno u godinama kada se sve narušilo, pošlo naglavačke i kad je u glavama ljudi haos, taština i ispraznost.
Jednom, nedugo pre njene smrti, akademik poseti Belu. Ležala je u krevetu ponovo presvučenom neveštim muškim rukama. u sobi se osećao miris siromašne bolnice s lošim personalom. Bela je bila ravnodušna i nepokretna. Kada je ugledala Andreja Ivanoviča, trgla se i pokrenula obe ruke, kao da je htela da ih podigne.
Grigorij Numovič je stajao pored vrata, a Miša ga je nežno pridržavao: jedino Grišino oko je strašno oslabilo u poslednje vreme. Grigorij Naumovič je bio najmlađi od njih troje, a svi su već zakoračili u devetu deceniju.
Pa i samom Mišenjki je već bilo preko četrdeset.
Dve godine kasnije nikog od staraca više nije bilo. I tada je Miša ispričao Maši celu tu priču. Marina je plakala i nije razumela kako se moglo ćutati četrdeset godina.
Šta tu ima da se ne razume? Plemeniti ljudi.

ŽIVELI SU DUGO...





ŽIVELI SU DUGO...


Oni su bili toliko dugo stari, da ih čak ni njihove šezdesetogodišnje kćeri, Anastazija i Aleksandra, gotovo uopšte ne pamte kao mlade. Tokom svog dugog života uspeli su da izgube sve rođake, prijatelje, komšije, čitave kuće, ulice, čak i gradove, što nimalo ne čudi, jer su preživeli dve revolucije, tri rata, nebrojene nedaće i oskudice. Ali njih dvoje su, za razliku od onih što su umrli, s godinama postajali sve snažniji.
Nikolaj Afanasjevič i Vera Aleksandrovna, svako na svoj način, približavali su se večnom životu: muž je dobijao čvrstinu i čvornovatost drveta i obrise ptice gavrana: veliki nos i nepokretan vrat. Muško punokrvno meso je usahnulo, sve više su ga pokrivale pege boje heljde, prvo po rukama a onda po celom telu, i od nekadašnjeg plavokosog, svetlog čoveka, pretvorio se u pravog tamnoputog starca boje kartona sa izrazito zagasitom ćelom. Žena je starila u pravcu plemenitog mermera: žućkasta nijansa, imitacija topline i života na hladnom licu, preteća monumentalnost.
Ranije su doktori često savetovali Veru Aleksandrovnu da oslabi, da se baci na dijetu – ona je pre pedeset godina čak i išla u Institut za ishranu kod profesora Pevznera – ali posle navršenih osamdeset doktori nisu više spominjali težinu. Uvek se hranila onako kako je smatrala za potrebno ako su prehrambene okolnosti, uvek tesno povezane sa političkim, to dozvoljavale. Šema ishrane Vere Aleksandrovne bila je stroga: doručak, ručak i večera i nikakvi nemački sendviči tu nisu bili predviđeni. Najvažnije je bilo da namirnice budu kvalitetne i hrana sveža, to jest, ne podgrevana već neposredno pripremljena.
U godinama gladi ona je ispoljavala veliku domišljatost u sastavljanju menija za ručak sa samo dva osnovna sastojka hrane – prekrupe i krompira. Nikolaj Afanasjevič je mogao uvek da kupi kvalitetno jer je postao profesor još krajem dvadesetih godina; predavao je u najstarijem institutu u Moskvi predmet potreban svim inženjerima – otpornost materijala.
Svaki supružnik je na svoj način davao obrazac visoke otpornosti materijala od kog su bili satkani. Vera Aleksandrovna je, sa svoje strane, podržavala tu otpornost porodičnih organizama posvećivanjem pravilnoj ishrani.
Davno su otišle u prošlost one godine kada je ona sama prala, čistila i kuvala; za to su sada bile obučene kćeri. Rodile su se uprkos svim medicinskim prognozama posle višegodišnjeg besplodnog braka, u vreme kada je život bez dece prestao da žalosti Veru Aleksandrovnu, i kad je čak počela da gleda na to kao na nekakvo preimućstvo. One su došle na svet zajedno, sasvim neočekivano, i pružile su priliku majci za novo polje delatnosti – do tada je ona bila samo udata žena koja je izbegavala ne samo rad nego i popunjavanje obrazaca vezanih za bilo kakvo zaposlenje: Vera Aleksandrovna je poticala od starog kneževskog roda. Njeno prezime, naizgled skromno, bilo je poznato svakom Rusu iz udžbenika istorije i starih naziva ulica. Nikolaj Afanasjevič, bez obzira na svoju aristokratsku spoljašnjost, poticao je od seljaka iz Tambovske gubernije, otac mu je poginuo u imperijalističkom ratu. Takva je bila istina u formularima, koja je štitila porodicu od progona. Sam Nikolaj Afanasjevič bio je oprezan čovek, uz to još i lukav: celog života se pravio da ne čuje dobro. Na poslu su ga smatrali čudakom, ali je bio odličan stručnjak i proračuni svih građevina iz perioda razvijene izgradnje obično su, radi provere, dolazili njemu na sto. Bio je dobar i kao teoretičar, ali je u praktičnom radu bio najveći autoritet.
Među supružnicima je vladala duboka harmonija. U onome što je radila Vera Aleksandrovna osećao se takođe muževljev rukopis: preciznost, temeljnost, prezrenje prema bilo kakvoj improvizaciji. Piroške Vere Aleksandrovne bile su spravljene po istom receptu kao i proračuni Nikolaja Afanasjeviča – besprekorno.
Predmete za otmene gospođice – vođenje kuće i ručne radove – Vera Aleksandrovna je predavala kćerima do u tančina i detalja koji odavno nikom više nisu bili potrebni: kome je, na primer, bilo potrebno da zna kako da isplete mrežicu, da čisti u domaćim uslovima filcane papuče ili da pravi izvrsne profiterole od posebnog brašna... Sve je to, naravno, išlo kao dodatak onim predmetima koje su Aleksandra i Anastazija učile u običnoj sovjetskoj školi. Znatan deo svog znanja majka je prenela devojkama u one tri godine kada su živeli u gradu Kujbiševu, u evakuaciji, i devojke nisu s majkom išle samo na porodične imendane i u posete, išle su i na hidrant i nosile dečje kofe i kante: vode je trebalo mnogo za sve vrste higijenskih potreba, a vodovod se u zimsko doba često zamrzavao i gradsko snabdevanje je bilo neredovno.
Od najranijeg detinjstva se u glavama poluaristokratskih devojčica javila nekakva šizofrenija: šav između spoljašnjeg sveta i njihovog domaćeg života bio je nepodnošljivo grub. Vršnjaci ih nisu prihvatali, a i one same su se uvek osećale nesposobne da se sliju sa kolektivnim osećanjima, bilo da je u pitanju radost, gnev ili entuzijazam. To se u potpunosti kompenzovalo njihovim posebnim jedinstvom koje se ponekad javlja kod blizanaca.
Mati je s njima bila stroga i zahtevna, oca su viđale retko, uvek je vredno radio, prekovremeno, bez slobodnih dana i praznika. I jedna i druga su duboko poštovale oca, a majke su se pribojavale. I volele su roditelje bezuslovnom, ropskom ljubavlju.
Kad su se približile petnaestoj godini, sposobne devojke su savladale celokupan program za otmene gospođice, uključujući pomalo i francuski jezik, koji im je predavala majka. U školi su bile veoma dobri đaci, ali je Vera Aleksandrovna odlučila da im više obrazovanje nije potrebno, pošto ga ni sama nije imala. Kada je Vera Aleksandrovna to saopštila mužu, nije se složio s njom. Među supružnicima je prvi put došlo do neslaganja koje se brzo izgladilo: jer, Nikolaj Afanasjevič je navikao da u svemu što se ne tiče njegove profesionalne delatnosti u potpunosti veruje ženi. A žena je smatrala da će devojke, ako na primer, steknu zvanje medicinske sestre ili bibliotečkog radnika, i ako se udaju za pristojne ljude, dostojno proživeti svoj život. Prema svemu ostalom, isuviše istaknutom, imala je rezervu, svojevremeno je čak odgovorila Nikolaja Afanasjeviča da prihvati više zvanje koje mu je predlagano. Moguće je da je tako spasla život i njemu i celoj porodici.
– Ne treba im previše. Medicinska sestra je dobro zanimanje, tražena u svako vreme, imaće u rukama komad hleba. I ne zaboravi, Nikolaju, da su naše devojke odlične domaćice – ne bez ponosa dodavala je Vera Aleksandrovna. – A mi starimo, i u kući će biti potrebna medicinska pomoć.
– Onda možda bolje da idu na medicinski fakultet – činio je poslednji pokušaj Nikolaj Afanasjevič.
– Ne, ne, to je suviše teška profesija – zatvorila je temu Vera Aleksandrovna i Nikolaj Afanasjevič, koji je od svojih studenata zahtevao jasnoću misli i logično rasuđivanje, samo je zaćutao. Ženu Veru voleo je više od jasnoće misli i od bilo kakve logike.
Kada su završile školu, devojke su se upisale na najbolje medicinsko učilište u Moskvi i posle tri godine postale su medicinske sestre – obe su dobile crvenu diplomu... Te diplome su, između ostalog, davale veliku prednost pri upisu na medicinski fakultet. One su se, međutim, zaposlile u Botkinskoj bolnici.
Tu se otkrila još jedna dobra strana ove profesije: smena na odeljenju trajala je 24 časa, a raspored se mogao sastaviti tako da jedna od kćeri uvek bude pri ruci Veri Aleksandrovoj za sitne usluge, razgovore, porudžbine i ostale obaveze vezane za pripremanje ručka, temeljno spremanje stana i neizostavnu poslepodnevnu šetnju po Starokonjušenskoj ulici.
Od nekog vremena Vera Aleksandrovna je prestala da izlazi na ulicu sama. Krupna, u velikoj bundi zimi i lakom troakaru leti, promicala je ulicom u pratnji jedne od svojih bezbojnih kćeri sasvim neupadljivih lica, koje je ni rastom nisu dostigle; i dok je u njenim rukama bila jedna od tri izlizane tašne, crna antilopska, smeđa kožna ili veoma stara bela, u rukama kćeri bila je neizostavna domaća torba, mrežica, kasnije plastična kesa iz koje je virio riblji rep ili lišće i stabljika cvekle, kao kakav ratni trofej. Uvek su bile skromno odevene – jake bele kragne, suknja na engleske falte – ali su se držale pravo, opuštenih ramena. – „Ispravi se, ispravi se!“ – od detinjstva ih je opominjala mati, a i stopala su pružale po zemlji neprimetno, na nekakav poseban način.
Dok kćeri nisu napunile trideset godina, Vera Aleksandrovna je smatrala da su suviše nezrele da bi mislile na kavaljere, a kada su prevalile tridesetu zaključila je da brak uopšte nije za njih. Nikolaj Afanasjevič nikada nije protivurečio ženi, a s godinama je naučio da misli kao da je on sam Vera Aleksandrovna. Vera Aleksandrovna je sa svoje strane tako tanano osećala sve promene kod svoga muža, računajući i želudačne, da je uspevala da naredi kćerima da skuvaju čaj od kamilice deset minuta pre nego što će on početi da oseća težinu u želucu i probadanje u slabini...
U osamdesetoj godini života Veri Aleksandrovnoj otkrili su dijabetes i poslednjih petnaest godina svoga života ona nije konzumirala šećer, što je otežavalo pripremanje slatkiša: razne zamene za šećer nisu izdržavale obradu na toploti i Anastazija i Aleksandra su satima vrtele spravu za pravljenje sladoleda da dobiju proizvod lišen šećera koji poseduje slast.
Nikolaju Afanasjeviču su u tim istim godinama našli ishemijsku bolest srca.
Roditelji su odlučili da usled pogoršanja njihovog zdravstvenog stanja kćerke treba da odu u penziju: za starosnu im je nedostajalo još pet godina, ali su radnog staža i Anastazija i Aleksandra imale čak napretek, blizu trideset godina.
Aleksandra je otišla u penziju, Anastazija je odbila. Vera Aleksandrovna je teško preživela tu brodsku pobunu, ali je pedesetogodišnja kći uporno terala svoje i bespogovorna majčina reč se prvi put u životu pokazala beznačajnom. Jedino što je mati uspela da postigne bilo je da kći iz odeljenja gde se radilo u smenama, pređe u polikliniku, u rendgenski kabinet, gde je režim rada bio dnevni, a radno vreme skraćeno.
Aleksandra je, saznavši za sestrinu odluku, dugo plakala – od zavisti. Ona sama nije mogla da se usprotivi majčinoj želji, i Anastazijina pobuna, prava revolucija koju je sprovela sestra, izazvala je u njenoj duši čitavu buru osećanja. Pošto su proživele čitav život u dobrovoljnom pokoravanju, sestre su gotovo srasle u jedan organizam, ili mehanizam koji izvršava određenu funkciju, a svojim nepokoravanjem sestra je lomila tu usklađenu mašineriju.
Od toga doba život sestara se prilično izmenio: Anastazija je svako jutro u sedam sati izlazila iz kuće sa sendvičima u tašni, a Aleksandra je razmotavala kesicu od gaze sa domaćim sirom za mamu, koji je prethodne večeri obesila iznad sudopere, uzimala iz frižidera jaje da se ugreje pre no što ga spusti u vodu, i četrdeset minuta kuvala ovsenu kašu koju je mešala velikom srebrnom kašikom. Doručak se služio u osam sati i trideset minuta, ručak u dva, i Anastazija, koja je dolazila u tri, ručala je u kuhinji sama, u vreme dok je Vera Aleksandrovna išla u svoju laganu šetnju u pratnji Aleksandre. Anastazija je sa gađenjem gutala supu u samoći – od detinjstva je mrzela supu – uzimala šniclu, sekla je na pola i pravila sebi sendvič. A mama, pošto je bila odsutna, nije znala za počinjeni bezobrazluk. Otac se u to vreme odmarao posle ručka...
Večernje časove Anastazija je mimo posvećivala roditeljima: spremala je večeru, koja je po porodičnoj tradiciji bila glavno dnevno jelo još od vremena kad je otac dolazio sa posla u sedam sati pa se cela porodica okupljala za stolom. Obično su na jelovniku bila dva jela: riba i pečeni krompir, rostbif i sufle, ponekad pile i nešto od voća... Jelovnik je sastavljala Vera Aleksandrovna dan ranije. Sredinom osamdesetih sa namirnicama je ponovo bilo problema, ali Nikolaj Afanasjevič je uživao državnu privilegiju u vidu bonova za hranu koje je Aleksandra podizala svakog petka u delikatesnoj radnji. Svakog trećeg dana dolazila je iz Podmoskovlja savršena mlekarica, kao pozdrav iz istorijske prošlosti. Ponekad su poručivali i povrće iz njenog povrtnjaka.
Roditelji su bili u dobroj formi. Bez obzira na dijabetes, surova ograničenja i svakodnevne injekcije, Vera Aleksandrovna, koja je najzad izgubila one suvišne kilograme o kojima su joj celog života govorili doktori, iako se žalila na slabost, ipak je svaki dan izlazila u šetnju, čitala knjige i gledala televiziju. Proslavili su i njen devedeseti rođendan.
Otac je teže podnosio teret svojih godina, postao je još ćutljiviji i odgovarao je samo na ženina pitanja, sam nije pitao ništa. No ženino društvo mu je bilo potrebno kao i ranije: uveče bi dolazio u veliku sobu i sedao u fotelju na svoje staro mesto. I dremao.
U devedeset petoj godini života kod Vere Aleksandrovne počela je da se javlja dijabetičarska gangrena. Kćerke su stavljale zavoj sa svim poznatim melemima, travama i smesama. Ali, crnilo se širilo naviše i nikako se nije moglo zaustaviti. Najzad je hirurg, koji je došao iz resorne poliklinike, izjavio da je jedina šansa da preživi – amputacija noge.
Kada su majku odvezli u bolnicu, Anastazija se hitno penzionisala i preselila u njenu bolničku sobu. Uoči operacije, uveče, posle klizme i prebrisavanja, što je zamenilo kupanje, i posle poljupca pred spavanje, Vera Aleksandrovna jednostavno, bez uvijanja, prizna kćeri:
– Oprostite mi, ja sam od vas celog života skrivala naše poreklo.
I izgovori poznato kneževsko prezime...
Međutim, na Anastaziju to nije proizvelo nikakav utisak.
– Ma šta kažeš? Ko bi i pomislio...
Potom je po deseti put proveravala da nema nekog traga na posteljini ispod majčine stražnjice: do sada se kod Vere Aleksandrovne nije pojavio dekubitus, ali mala nebriga bila bi opasna...
Aleksandra je kao i ranije brinula o hrani. Vera Aleksandrovna je bila u bolnici prvi put u životu, ako se ne računa porodilište gde je rađala kćerke pre više od šezdeset godina....
Sada je Aleksandra, pošto bi dala ocu ručak, išla u bolnicu noseći hranu za sestru i majku, uvijenu u posebne svilene torbice sašivene od starih bluza istoga dana kada su majku hospitalizovali. Anastazija se od majke nije odvajala.
Nikolaj Afanasjevič nije znao šta će sa sobom: u odsustvu Vere Aleksandrovne bio je potpuno izgubljen, hodao je s jednog kraja sobe na drugi, zaboravljao zašto je i kuda krenuo, zatim bi zamoren sedao u fotelju, zaspivao nekih deset minuta i ponovo skakao i koračao kao da nešto traži...
Vera Aleksandrovna je umrla desetog dana posle operacije, od infekcije ili od same operacije, ili ponajpre od unapred određene starosne granice.
Sestre su ćuteći išle kući sa torbom punom stvari koje su nadživele mamu – čaša sa surlom za pojenje bolesnika, flanelska pidžama, maramice za nos sa maminim inicijalima, hvataljka za kocke šećera, makazice, ukosnice... Nosile su i njenu nošu zavijenu u novinsku hartiju.
Otac je sedeo u fotelji glave pognute u stranu i stara ćelava glava, utonula u smeđi šal, bila je nezaštićena kao ptičje jaje. Kad su kćerke ušle, trgao se:
– Dugo vas nije bilo... Kako je mamica?
– Kao obično, tata.
– Vreme je za večeru – primeti on.
Večerali su smuđa na poljski način i krem od jabuke. Za majčinu smrt nisu mogle da mu kažu. Ćutale su. Otac posle večere zamoli da mu pripreme kadu za kupanje.
Već dugi niz godina one su kupale starce ispod tuša, sve je bilo promišljeno i prilagođeno: specijalne male merdevine da bi se popeli u kadu, baštenska plastična stolica na koju su ih smeštale prethodno pokrivši sedište načetvoro savijenim frotirskim peškirom, i mala posuda za parenje otvrdlih staračkih noktiju i žuljeva... A on odjednom hoće u kadu.
– Tatice, posle večere nije baš zdravo kupanje – pokuša Anastasija da odbaci predlog.
– Šuro, ti ćeš me obrijati i skratićeš mi brkove – izgovori on ne slušajući protivljenja. Niko zapravo nije znao u kakvom je stanju bio njegov sluh: ponekad se činilo da zaista ništa ne čuje, a povremeno da čuje odlično...
– Tatice, pa kupale smo te pre tri dana, zar se ne sećaš? – načini još jedan pokušaj Aleksandra.
On je kategorično odbijao da sluša.
– Nije ti potrebna kada, da te istuširamo? – povika Anastazija.
– Za deset minuta. Dete, povedi me do toaleta – nastavi otac kao da ništa nije čuo.
Sestre su se samo zgledale. Aleksandra je krenula da pripremi kadu, Anastazija je povela oca u toalet.
Posle toga oca su okupale, obrijale, podsekle mu nokte na nogama i rukama, potkresale brkove.
Taj dugačak i zahtevan poduhvat im je odvukao pažnju. Radile su vešto, sa četiri ruke kao sa dve, ne razmišljajući o uobičajenoj proceduri.
Obukle su mu čistu pidžamu na sivo plave štrafte, dale mu večernje lekove i stavile ga u bračni krevet s leve strane: roditelji su tako spavali celog života – on sa leve, ona sa desne.
Idite, idite – mahnuo je starac u pravcu vrata i rasejanim pokretom pipao po noćnom stočiću. Napipao je naočare i mahnuo im još jednom. –Hajde, idite...
Sestre su dugo sedele za stolom, nikako nisu mogle da odluče šta je bolje: da sahrane majku i da mu ne kažu bilo je nezamislivo, a nužnost da saopšte ocu o njenoj smrti bila je tako mučna i tegobna, da je i sama majčina smrt otišla nekako u drugi plan.
Tiho su, ali žustro, raspravljale o tome kako da saopšte ocu i treba li uopšte da mu kažu, a ako mu kažu, onda kada... A ako mu ne kažu, koliko dugo to mogu da kriju...
Dan sahrane još nisu mogle da odrede, trebalo je sve organizovati, a nisu znale kako se to radi. I nikakvog mesta na groblju, nikakve porodične grobnice nije bilo...
Sedele su tako do kasno u noć: pričale, ćutale, plakale... Onda su legle da spavaju u malu sobu koja se i dalje zvala dečjom. Spavale su na uskim krevetima prekrivenim belom pamučnom posteljinom sa bezbroj zakrpa.
Ustale su rano da bi pošle u bolničku mrtvačnicu da se o svemu dogovore. Aleksandra je prethodno veče zaboravila da izvadi sir, neće uspeti da dobije potrebnu konzistenciju... Umila se i krenula da kuva kašu. Otac je obično ustajao u pola osam, kašljući. Ali bilo je već petnaest do osam, a on i dalje nije izlazio.
Aleksandra zakuca i uđe. Još se nije probudio.
On se uopšte više nije probudio i sestre više nisu morale da brinu kako da mu saopšte o majčinoj smrti. Možda je ona sama našla način.
Sahranili su ih istoga dana na novom dalekom groblju, u vreme prvih decembarskih mrazeva. Grob su otkopali plitko, ali nikoga nije bilo da poduči sestre da dodatno plate grobarima da izbace još oko trideset santimetara. Tamo u dubini zemlja nije bila tako promrzla kao na vrhu.
Samo su njih dve i bile na sahrani. Anastazija je prethodnog dana pozvala očev Institut, ali nekako bez uspeha. Od onih ko je znao Nikolaja
Afanasjeviča nikoga nije bilo. Zaboravili su ga. U kući, roditelji odavno nisu poznavali nikoga od komšija. Rodbina je, razume se, sva pomrla... Oni su dugo, toliko dugo živeli, da su čak uspeli da nadžive i sećanje na sebe.
Prošlo je nekoliko teških, beskrajno dugih dana u praznoj kući u kojoj nikome ništa nije bilo potrebno. Sestre su tumarale po stanu ne usuđujući se da bilo šta taknu ni u roditeljskoj, odnosno maminoj sobi, niti u očevoj radnoj. A nije se imalo o čemu ni razgovarati. Aleksandra je po automatizmu kuvala ručak, tako su ga i jele, belom kao sneg krpicom brisale su prašinu, skupljale i prale posteljinu, štirkale je i peglale teškim peglama. Presvukle su čistom posteljinom i roditeljski krevet.
Najzad Aleksandra pokunjeno izgovori:
– Znaš, Asja, žao mi je što nismo vernice. Da odemo sad u crkvu?
– Ako hoćeš, ti idi – slegnu ramenima Asja.
– Misliš da mogu? – podiže glavu Aleksandra.
– Mi sada sve možemo – nasmeja se Anastazija.
– A znaš li zašto je mama tako mrzela crkvu? – osveženim glasom upita Aleksandra.
Anastazija pogleda u sestru:
– Šuro, zaboravila sam da ti kažem: mama je pred smrt otkrila svoje poreklo. Mi smo po majčinoj liniji... – i ona izgovori majčino devojačko prezime. – Je li ti sad jasno zašto u našoj kući nema nijedne fotografije, nijednog dokumenta. Oni su se strašno plašili prošlosti. A za crkvu... ne znam. Mama se jednom izrekla daje u detinjstvu volela Uskrs, da je išla na službu. Mislim da se ona stidela i Boga.
– Zbog čega? – začuđeno upita sestra.
– Ne znam ja zbog čega... Izgleda zbog njegovog dela...
Prošlo je još nekoliko dana. Krenula je jugovina. Sve je poteklo, raskvasilo se i raspoloženje je bilo još gore. Sele su da ručaju. Supu od pečuraka. Smuđa na poljski način.
– A kako ćemo mi sada živeti, Asja? – tiho upita Aleksandra. Anastazija uze tanjir sa netaknutom supom i držeći ga u ispruženim rukama pažljivo krene u toalet, izruči supu, vrati se i stavi tanjir u sudoperu.
– Lepo ćemo živeti, Šuro. Mi ćemo jednostavno sada početi da živimo. Za početak, prestaćemo da kuvamo.
– Kako to? – izbezumi se Aleksandra.
– Tako lepo – odgovori Anastazija.
I one počnu da žive. Zauvek spuste poklopac šporeta na gas i kupe električni čajnik.
Posle mnogo godina oskudice prodavnice su se odjednom napunile izvanrednim namirnicama, i one pokupuju sir, kobasicu, strane paštete u teglicama, konzerve i gotove salate sa fabričkim majonezom a ne onim koji su satima mutile u emajliranoj šerpici, kupile su kolače i sladoled, koji nije pravljen u kući na komplikovan način, već fabrički, nehigijenski i nezdrav, sa visokim sadržajem holesterina, šećera i svega najštetnijeg što postoji.
Aleksandra je strasno zavolela kafu, Anastazija je kupovala vino i one su svako veče, uz sendviče, ispijale po veliku čašu.
Pola godine nakon smrti roditelja Anastasija donese sestri pismo od rođaka iz Francuske: ona je potražila maminu rodbinu koja je uspela da pobegne iz Rusije za vreme revolucije. Ispostavilo se da je mama imala rođenu sestru bliznakinju Anu, koja je još bila živa i boravila u ruskom pansionu u predgrađu Pariza. I pronašlo se mnogo braće i sestara od tetaka i ujaka, rođaka sa raznih strana, i sestre krenu u genealoško istraživanje; taj posao ih je odveo toliko daleko, da su sredinom sledeće godine nabavile pasoše i na poziv kuzena Fjodora otputovale na viđenje sa rođacima u Pariz. Mamina sestra Ana je, doduše, umrla a da nije poživela još dva meseca do dolaska sestričina.
Počelo je da srasta porodično tkivo. Anastazija i Aleksandra su razgledale fotografije na kojima je čitav uzgoj svečano odevene dece i mladih slavio početak mnogobećavajućeg života, upoznale su portrete predaka. Njihova baka, kako se ispostavilo, bila je u mladosti dvorska dama i ceo život se družila sa kraljicom. Sredinom leta sedamnaeste godine otputovala je u Švajcarsku sa svom decom osim Veročke, koja je imala boginje pa su je preselili kod kume koja nije imala dece da bi se svi ostali sačuvali od zaraze. I sačuvali su se. Dedu su ubili u vreme revolucije.
Niko nije znao kako je Vera Aleksandrovna proživela godine rane mladosti dok nije srela Nikolaja Afanasjeviča... Ali su zato sada sestre saznale kako su ostali članovi familije preživljavali u Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji... Porodica se rasula po celom svetu i sada su se okupili da se poraduju susretu sa pravim ruskim rođacima, nosiocima one stare kulture od koje su se svi bili udaljili. Kakav ruski govor, kakav ljubak staromodni francuski, kakvi maniri, kakvo vaspitanje... Skromnost i dostojanstvo – pravi ruski aristokrati.
Dva meseca kasnije, pred sam odlazak, neki dalji rođak, nikakav pravi rod, udovac, penzionisani knjigovođa firme „Reno“, zaprosio je Aleksandru Nikolajevnu. Ona je pristala.
Sada žive u lepom predgrađu Pariza. Sestra Anastazija živi sa njima. Njihov staromodni ali pouzdan francuski koji ih je naučila majka, sasvim je dovoljan za neveliko opštenje sa poslugom i prodavcima u prodavnicama i sa onim rođacima koji su već zaboravili ruski jezik. Vasilij Mihajlovič, Aleksandrin muž, čak i ne zna kakve su izuzetne kuvarice njegova žena i svastika. Obično ručaju u restoranu, a sestre najviše vole sendviče.
Za čuđenje je samo jedno: zašto je Vasilij Mihajlovič od dve sestre izabrao baš Aleksandru, a ne Anastaziju... Sestre su dobrog zdravlja i evo prilike da prožive novi život ne samo desetak godina...

... I UMRLI U ISTOM DANU


Nije to dekorativni zavijutak biografije, nije slučajni hir sudbine, nije saobraćajna nesreća u kojoj su na mestu poginuli majka, otac, dvoje dece i još baka pride, već je to ispunjenje tajanstvenog i fundamentalnog zakona koji se retko primećuje u zagađenom životu i sveopštem suprotstavljanju vernosti i ljubavi... Tako i treba da bude, to je pravedno i pravično – razmišljala je o tom neobičnom slučaju Ljubov Aleksejevna Golubajeva, doktorka kardiolog sa tridesetogodišnjim stažom.
Na odeljenju je već treću nedelju ležala obrazovana starija dama paperjaste kose koja još nije bila sasvim seda, sa crvenim naočarima na lančiću, u kariranom ogrtaču – Perlovska Ala Arkadjevna. Njen muž, okruglasti starčić uvek veselog izraza lica sa blagim smeškom, ćelav, rumenkast, po imenu Roman Borisovič, prvo je satima sedeo ispred sale za reanimaciju, a kada su Alu Arkadjevnu preneli u sobu nije propuštao ni minut od dozvoljenog vremena za posete, dolazio je sa mrežom punom teglica tačno na početak dopuštenog vremena. I jeo je baš tu na bolničkom krevetu, pored svoje žene. Tiho, tiho su razgovarali, gotovo nečujno, i povremeno su se još tiše smejali gledajući jedno drugo u oči. Žene iz sobe su se isto tako smejuljile: bilo je zabavno što on donosi torbu sa namirnicama i baš tu, ne odmičući se od bolesničke postelje, veliki deo toga i pojede. Nisu shvatale da je bio gladan, jer nije umeo da jede sam, bez žene.
Tri puta je kod Ljubov Aleksejevne svraćala njihova kći, samouverena lepotica sa smešnom kapom koju je nosila prkosno i izazovno. Ona je bila direktorka privatne škole koju je pohađala unuka Ljubov Aleksejevne. Zanimala se za tok lečenja. Mati je preživela infarkt i sad se oporavljala.
Ala Arkadjevna je umrla iznenada, noću, uoči izlaska iz bolnice; tromboza vratne arterije, koja nije imala direktne veze s njenom osnovnom bolešću. Odeljenje je bilo neveliko, nepromenjenog sastava, približno deset ljudi, sa svojim tako čvrstim pravilima koja je postavio pokojni Androsov, da su novi ljudi, i doktori i sestre, ili ta pravila prihvatali i visoko cenili to posebno mesto ne napuštajući ga do penzije, ili su odlazili ne zahtevajući unapređenje. I smrt pacijenta, ne tako redak događaj u životu kardiološkog odeljenja, prihvatali su saradnici ne samo profesionalno već i sa poštovanjem, saučestvovali su sa rođacima onako kako je to činio Androsov. Tako je to ovde ustanovljeno.
Dakle, umrla je Ala Arkadjevna tako naglo, izgovorivši samo jednu reč „Romočka“, da dežurni lekar nije čak uspeo ni da je dotakne živu. Ljubov Aleksejevnoj je o tome prvo saopštila bolničarka Varja još pre kratkog kolegijuma. Ona je radila na odeljenju bezmalo od rođenja, znala je u staroj bolnici svaki kutak-budžak, svakoga u dušu i to odeljenje je zapravo bilo njena rođena kuća... Ružnjikava, sa mladežom nasred lica, bila je sad već ne više mlada bogomoljka, od onih starih, ne novovernih... Imala je ona i svoju tajnu životnu ulogu, za koju je Ljubov Aleksejevna znala: Varja je davala pomen za pokoj duše svim bolničkim pokojnicima, a nekima, izabranima, u stara vremena je zakazivala i opelo.
Novu pokojnicu su već bili odvezli u mrtvačnicu, na susret sa poslednjim specijalistom patologom. Varja je pokupila posteljinu, oslobodila mesto i starija medicinska sestra je telefonirala da to saopšti: na odeljenju se već formirao red.
Posetioci su u to vreme čekali da se navrši tačno jedanaest sati kada im je čuvar otvarao vrata. Roman Borisovič je stavio torbu na klupu, izvadio iz nje dve plave sintetičke bolničke patike za jednokratnu upotrebu, koje je pažljivo koristio već treću nedelju, nagnuo se da ih navuče preko sandala, i zabio se licem u pod.
Kćerku su pozvali u devet sati izjutra da joj saopšte za majčinu smrt. Ona je zamolila da ne javljaju ocu, spremila se i pošla kod njega da ih preduhitri, da ne čuje strašnu vest iz tuđih usta, preko telefona. Ali oca nije bilo kod kuće, otišao je ranije nego obično. Tada kćerka krene pravo u bolnicu, ali je udaljenost bila velika, sa jednog kraja Moskve na drugi, u jutarnjim satima sa zastojima, i došla je u bolnicu posle jedanaest, sa zakašnjenjem: otac je ležao u mrtvačnici pored svoje drage žene a da prethodno nije ni saznao za njenu smrt.
Zaprepašćena kćerka sedela je u kabinetu Ljubov Aleksejevne i samo ponavljala: u istom danu, u istom danu...
Ljubov Aleksejevna je naredila da donesu čaj. U tom trenutku za kćerku nije bilo bliže osobe od te doktorke, i ona je mucajući pričala o zlatnoj svadbi koju su roditeljima ona i brat priredili prošle godine, zbog ljubavi koja je kod njih sve vreme trajala, i kako su u mladosti bili lepi, a posle su se smanjili, skupili, a ljubav, ljubav je samo rasla...
Tatica je uvek bio malo smešan, ali je bio pravi vitez! Veliki vitez! Prema ženama se odnosio sa velikim poštovanjem ne tek onako, već zato što su sve one bile pomalo rođake njegove Aločke... Venčali su se čedni i celog života nisu pogledali nikog drugog – eto tako, Ljubov Aleksejevna... I umrli su u istom danu... Ne saznavši za smrt onog drugog...
Ljubov Aleksejevna je došla na sahranu. Supružnici nisu bili tako stari – ona je imala sedamdeset dve, on osamdeset četiri. Mogli su još da prožive do duboke starosti. Sahranili su ih zajedno u jedan grob, jednog svetlog dana pred kraj leta. Pred samo jutro lila je jaka kiša i para je izbijala iz zemlje, a iznad nje se spustila laka sumaglica ublažavajući sunčevu svetlost.
Narod, zaprepašćen retkim događajem istovremene smrti, došao je u velikom broju: rodbina, komšije iz kuće u kojoj su proživeli skoro četrdeset godina, kolege knjigovođe. Svi su bili zadivljeni i uzvišenih emocija – sahrana je bila divna: s primesom praznika i pobede...
Supružnici su ležali jedno pored drugog u istim sanducima i glava Romana Borisoviča kao da je bila ovlaš okrenuta prema ženi... Kćerka je bila sa mužem i sin sa ženom, i svaki par je nosio mnoštvo raznobojnih lepih kata, drugog cveća se nekako nisu ni setili: mirišljavih, igličastih, sitnih i ogromnih georgina, svih mogućih nijansi, što su poput tepiha ležale preko dva kovčega i razlivale se sa strane...
Bolničarka Varja je takođe došla na sahranu. Najviše od svega na svetu volela je smrt. Od detinjstva ju je vuklo na tu stranu. Bila je mala kad je sahranjivala mačke i vrapce. Toliko je mnogo znala o svemu tome da ne bi mogla ni da ispriča, ali je osećala srcem: nisu je badava stalno zvali da bude bolničarka za umiruće. Stajala je pored Ljubov Aleksejevne Golubajeve koju je uvažavala gotovo kao Androsova. Ljubov Aleksejevna je isto tako držala u rukama buket lepih kata ljubičastih kao mastilo, i belih, pomešanih naizmenično.
„Kako su lepi pokojnici“ – pomisli Varja. Mada je primetila da na njihovim čelima nije bilo venčića od hartije.
I odjednom sunce probi sumaglicu i pravo iznad glava pojavi se duga – ne cela od jednog do drugog kraja neba, već samo polovina: po nebeskim visinama ona se rasipala. I nestajala.
„Gospode, spuštene su im lestve sa neba – izbezumi se Varja. – Stvarno, veoma dobri pokojnici...“
A onda je Varja pogledala u dugu i začudila se još više: duga nije bila obična, već dvojna, kao da je jedna bila od jarkih traka, a uz nju prilepljena još jedna, slična, ali iz bledih traka koje se gotovo ne razlikuju...
Da li da to pokaže Ljubov Aleksejevnoj ili da ne pokaže? Ona neće odmah primetiti, a možda će joj se podsmevati... Ali Ljubov Aleksejevna je i sama podigla glavu i pogledala u dugu. I svi koji su bili tamo, videli su je...

POSLEDNJA NEDELJA


Bio je ponedeljak. Došla je uveče, dosta kasno. Sela je u kuhinju, na svoje uobičajeno mesto, na otoman, u ćošak, pored zida. Mračnija nego obično. Sedi i ćuti.
Kažem joj:
– Nešto se dogodilo, Vaska?
– Ništa se nije dogodilo. Samo mi se smučilo. Ne mogu da vidim projekat. Hranu isto tako. Uopšte, ništa ne mogu očima da vidim.
Gleda mrko, ispod gustih obrva, teškim pogledom široko otvorenih očiju. Lice joj nije naročito lepo, ali je posebno i pamti se: duboko udubljena nosna kost, kratak nos, visoke jagodice. Kao da potiče od paleoazijatskih naroda, od sibirskih predaka.
– Da porazgovaramo? – već deset godina postavljam to pitanje u ovakvim trenucima. Ona je vrlo teško dete. Ima već dvadeset pet godina, ali je i dalje teško dete, mnogo puta povređivana – u ranom detinjstvu, u srednjem detinjstvu, u mladosti... Za ovih deset godina kako dolazi kod mene, sve mi je sama ispričala. Predistoriju, istoriju, postistoriju...
Jedan poznanik iz grada Sudaka doveo mi je petnaestogodišnju devojčicu, kćerku njegove pokojne prijateljice, da je odvedem na krštenje. Tih godina sve je bilo teško: naći doktora, nabaviti komad mesa, karte za pozorište ili za voz, krstiti se. A ja sam poznavala svakog – prodavca u podrumu mesnice, doktora pedijatra, blagajnicu na šalteru za sve pravce, čak i sveštenika.
Poznanik je bio u prolazu, istog dana je otputovao iz Moskve, ostavio mi je devojčicu sa tim zaduženjem, zamakao iza vrata, odjurio na voz. Devojčica je ostala.
Pitala sam je tada kako se zove.
– Vaska – odgovorila je.
Nisam se začudila tom muškom nadimku, jer je nesumnjivo bila od onih devojčica koje su želele da se rode kao dečaci. Zvala se Vasilisa, kako se ispostavilo nekoliko nedelja kasnije, prilikom krštenja.
Toga dana ostala je prilično dugo, došla je i sutradan, koračala po sobi, sedela u kuhinji sa šoljom čaja. Čudna neka devojčica. Ako je nešto upitaš, odgovoriće ti. Ako ne pitaš – ćuti. Ali ćuti teško, ispunjavajući tom tišinom ceo prostor. Čak se i vazduh oko nje zgušnjavao. U njenom prisusutvu sam češće nego obično ispuštala predmete i razbijala šoljice. A njoj se to nikada nije dešavalo: kad je nešto radila sve je bilo spretno, sabrano, pametno, čak je volela svaki težak posao – ne nešto komplikovano, da pere prozore, da okopava drveće. I izabrala je pametnu profesiju – pejzažnu arhitekturu.
I evo, brižljivo ispitujemo trenutno stanje. Ja sam psihoterapeut-samouk. Čak sam izmislila nekakav poseban metod za takve razgovore. Tako mi je predodređeno. To mi je duboko u krvi, nedavno sam saznala da je moja rođena pra-pra-pra – ne znam koliko pra – baka bila rođena sestra Malke Natazon iz Odese, koja je bila majka Sigmunda Frojda.
Znači, da krenemo: sa učenjem je sve u redu. Vaska je odlično privela kraju najteže studije na arhitektonskom fakultetu. Položila je prijemni, veoma naporno studirala pet godina, ostao joj je samo diplomski. Sa detetom je sve kako treba, zar ne? Dete smo dobili slučajno, pod nerasvetljenim okolnostima: jedne večeri se celo društvo s fakulteta tako napilo da Vaska ujutru nije mogla da se seti s kim je zgrešila. Ali rodili smo ga, izvukli. Roditelji, odnosno otac i maćeha, veoma su pomogli. Verki je sada četiri godine i ona je, za razliku od same Vaske, lako i veselo stvorenje. Znači, tako: s Verkom je takođe sve kako valja. Ja u ličnom životu imam velikih problema. Ona nema. Tebi je dvadeset pet, zar ne? A ja imam četrdeset, i vidiš kakva sam ruina, i ništa mi nije na pomolu, zar ne? Njoj se, zapravo, moje ruine dopadaju, znam ja to... A kod tebe se upravo nešto događa na ličnom planu. Onaj mladić iz Bologova, s kojim si se upoznala u vozu na putu iz Moskve u Piter, mada još nije dolazio, javlja se... Zar ne?
– Kad se poslednji put javio razgovarali smo čitav sat, kazao je da će doći sutradan i nestao je bez traga. Onda se javio posle tri dana, ispostavilo se da se dogodila katastrofa, potukao se. Obećao je da će doputovati čim mu skinu gips, i ne javlja se evo već čitav mesec... – precizno će Vaska.
Sve to znam.
– Javiće se – izgovaram sasvim sigurna. – Za takve kao što si ti, roba u komadima, nema svako snage...
Tako ja njoj pravo u lice... Visoka je, krupna, lepa na neki način. U svakom slučaju, izrazite je spoljašnjosti, i oči su joj ogromne, sive, s plavim prelivom kad je raspoložena...
A nasleđe – užasno. Majka joj je umrla sasvim mlada, ne zna se da li od raka ili od votke, jer je postojalo i jedno i drugo. Ali, odavno smo odlučile da ne kopamo po toj strani, smatramo da je sve već iscrpljeno, poznato, proživljeno i oprošteno...
Šta je oprošteno? Kome je oprošteno? Zašto? Zato što je dvanaestogodišnja Vaska otišla od majke ocu, pola godine pre njene smrti, nije izdržala pijanstvo i umiranje. Otišla je da se vidi sa ocem jedne nedelje i nije se vratila. Mati je ostala tada sa Vaskinom mlađom sestrom od osam godina, i ona je bila s njom do samog kraja... A Vaska tri godine posle majčine smrti nije mogla da zaspi ako je neko ne drži za ruku. Najčešće je to bila ruka njene maćehe Tanje, anđeo nebeski je ta Tanja, ima svoje dvoje dece iz prvog braka i malog sa Vaskinim ocem, posao joj nikako nije ženski, fizičar je, učena žena, i ta dvanaestogodišnja bolesna devojčica, psihopata, noćima ne spava... stalno joj u snu dolazi pokojna majka, ili u vidu mačke, ili izmili iz crne glavice boginje Nefretete... Odspava petnaest minuta i vrišti...
Vaska i ja smo to pretresle podrobno i veoma surovo: ona ne može sebi da oprosti što je otišla od majke i sav teret i tugu navalila na sestru – osmogodišnja Zojka je čistila sve prostorije u zajedničkom stanu, a Vaska je pobegla kod oca...
Stop, stop, stop, Vasilisa! Pa Zojka nije ni mogla da pobegne kod oca. Ona oca nije ni imala. Ubio se, taj mlađani momak, čije je ona dete... To je bilo u geološkom odredu, u kojem su bili roditelji, i taj momak se tu našao... Ili je bilo slučajno, ili je posredi bila velika ljubav? Niko tačno ne zna šta se i kako dogodilo, ali momak se ubio, a Zojka se rodila, i otac je otišao... Nisi ti gora od sestre, jednostavno okolnosti su bile drugačije...
Već deset godina, malo-malo, pa se tome vraćamo. Taj sasvim objašnjiv postupak izmučene dvanaestogodišnje devojčice postao je uzrok njene bolesti, koja se čas pritaji, čas izbije kao ekcem.
Sve smo pretresle po ko zna koji put.
– Eto vidiš, Vaska, kod tebe je sve u redu. Danas nemamo razloga za depresiju. Ostali su samo čisto medicinski razlozi, nekakva biohemija u krvi, u mozgu... Mislim da treba da odeš kod psihijatra. Čega se plašiš? Sećaš li se Tolje Krestovskog, na poslednjem rođendanu, onaj visoki sedi momak... on je moj stari prijatelj, psihijatar. Sutra ću te najaviti i idi. Niko te neće strpati ni u kakvu psihijatrijsku kliniku... On je naš čovek. Jesmo li odlučili?
Jedan je sat posle ponoći. Da li da joj predložim da ostane, ili da joj dam novac za taksi? Kod kuće će se ljutiti što sam je zadržala na spavanju. Tamo ujutru treba Verku odvesti u vrtić. Tanja, anđeo, sve će za Vasku učiniti. Bolje neka bude kod kuće, u porodici, u krugu svojih obaveza – da opere detetu hulahopke, da ode po krompir. Neka smogne snage...
Dajem joj novac za taksi. Bleda, izmučena, nesrećna Vaska odlazi...
U utorak ujutru pozvala sam Tolju. Ispričala sam mu situaciju. On uzdahnu, zakašlja se u slušalicu. Postavi mi nekoliko pitanja. Izložila sam mu svoja razmišljanja u vezi sa depresijom. Još jedanput je uzdahnuo i zakazao susret za sredu ujutru. Strepela sam da Vaska neće otići. Ali, otišla je.
U sredu uveče se sam javio.
– Vajan si mi ti doktor – reče mi. – Tvoja devojka ima manijakalno-depresivnu psihozu, nikakva depresija. Strogo govoreći, trebalo je odmah da je hospitalizujem. U akutnoj je fazi. Ali ima neke obaveze, diploma, dete... Prepisao sam joj halopiridol. Ne postoji ništa jače od toga. Treba odmah da počne sa terapijom i neka svrati kod mene za tri dana.
– Za tri dana je subota – brzo izračunam.
– Da, ja radim stalno, i subotom, takođe. Neka dođe u subotu ujutru – mračno izgovori Tolja. – Zapušten slučaj...
U četvrtak ujutru Vaska je dala Tanji recept – ova je radila nedaleko od apoteke u kojoj su prodavali baš te psihotropne lekove, nije ih bilo u svakoj apoteci...
U četvrtak je Tanja kupila pilule. Ali, posle posla srela se sa svojim kolegama s fakulteta i došla je kući dosta kasno: vrata od Vaskine sobe bila su zatvorena, teško je bilo reći je li spavala ili nije, ali Tanja nije htela da je uznemirava.
U petak ujutru Tanja je pre posla odvela Veru u vrtić. Vasku nije budila, neka se ispava. Kada se probudila, Vaska nije videla nikakve pilule na stolu u kuhinji, popila je šolju čaja i odvukla se na fakultet. Toga dana joj se nisam javljala, zaplela sam se u kojekakve poslove.
U subotu sam pozvala oko podne, slušalicu je podigao Vaskin otac. Tražila sam Vasku.
– Nje više nema – izgovorio je običnim glasom. – Upravo se bacila kroz prozor. Još nisu došli po nju...
Živeli su u novom naselju, na jedanaestom spratu.
Potom je bila sahrana, najstrašnija od svih koje sam u životu preživela. Opelo je držao isti sveštenik koji ju je i krstio. Samoubicama kod nas ne drže opelo za kaznu zbog samovolje, valjda. Ali otac Aleksandar je to preuzeo na sebe: pa devojka je bila bolesna, bolest ju je ubila...
Svi su bili toliko potreseni da gotovo nisu ni plakali. Onda smo otišli u taj novi stan, koji još nije bio do kraja namešten. Doveli su baku da bude tu. Odveli su kćerku, da ne bude. Za stolom je vladala grobna tišina. Usred te tišine zazvonio je telefon. Sestra Zoja je prišla telefonu. Posle smrti Vaskine majke, oni su uzeli i Zoju, doveli je u kuću. Veliki ljudi, taj Vaskin otac i njegova žena Tanja. Zojka je stajala sa slušalicom u ruci, naslonjena na zid. Ćutala je, a onda izgovorila:
– Vasilise više nema. Danas smo je sahranili.
Zatim je polako spustila slušalicu i tupo gledala u telefon.
– Ko je to zvao?
I tada Zojka zgrabi aparat i besno ga tresnu o pod.
– Zvao je onaj mladić iz Bologova. Doputovao je.
I tu svi počnu da kukaju.
Prošlo je dvadeset godina. Umrli su moji roditelji, moj prvi muž, mnogi prijatelji su mi otišli. A ja se stalno sećam onog ponedeljka: da sam je samo tada zadržala na spavanju...

VELIKA DAMA S MALIM PSETANCETOM


O Tatjani Sergejevnoj su kružile razne glasine, od proverenih, može se reći dokumentovanih, do najneverovatnijih. Najfantastičnija je izgledala njena romansa sa Aleksandrom Blokom: prema približnim proračunima kada je on umro njoj je moralo biti negde oko dvanaest godina. Ali, ona se samo smeškala svojim veoma lepo povijenim uglovima usana i govorila:
– Moja slavna biografija do dana današnjeg ne daje mira intrigantima. A za Aleksandra Nevskog vam nisu pričali?
Ali nikada nikakve iznete dokaze nije poricala. Osim jednog: nikako joj se nije dopadalo kada su je sumnjičili za tajnu vezu sa jednom neprijatnom organizacijom, čije spominjanje je moglo da joj pokvari raspoloženje. To je odricala tvrdo, negodujući, tamnocrvenog lica, kao što biva kod brineta.
U njoj se osećalo prisustvo tatarske krvi: tamnosmeđe kose oči, dugačke izvijene obrve, izvesna preterana koščatost veoma lepog lica. Ali figura nije bila tatarska već kozačka. Po majčinoj liniji poticala je od donskih kozaka, a taj rod je bio poznat po lepoti, hrabrosti, sa primesom – kod čerkeskih žena – kavkaske vrele krvi. Otuda je i nasledila Tatjana Sergejevna svoju konjsku – u pohvalnom smislu – figuru: prilično masivni gornji deo, dugačka leđa, čudan izvijen vrat, suve noge sa izraženim gležnjevima. Čeona griva iznad samih obrva isticala je sličnost.
Već je bila otišla u penziju – sa dužnosti rukovodioca trupe čuvenog prestoničnog pozorišta – ali je i dalje živela po zahtevima pozorišnog sveta koji nikog ne pušta ispod svoje vlasti. Njen muž, prvak drame, nastavio je da radi, i zato je ona i dalje imala nekakav uticaj u pozorištu – i preko muža, veoma poznatog glumca, i preko direktora pozorišta i glavnog reditelja. Prema njoj u pozorištu nisu bili ravnodušni – neko ju je mrzeo, neko obožavao, ali svi su s njom računali i pomalo je se pribojavali čak i sada, kada je otišla u penziju.
Tatjana Sergejevna je bila neuspešna glumica: primili su je u pozorište zbog njene retke lepote, posle slabašnih ocena na akademiji odmah su joj dali dobru sporednu ulogu koju je upropastila, ali bez posebnog napora. Tiho ju je upropastila. Zatim je stupila u ljubavnu vezu s tadašnjim glavnim rediteljem i posle godinu dana rada u pozorištu dobila je ulogu o kojoj celog života može samo da se sanja – Larise u „Devojci bez miraza“. Tu je neuspeh bio očigledan, javni, i ona je to teško preživela. Ali ne zadugo. Veličina njene prirode ispoljila se na najneočekivaniji način: prišla je glavnom, sa kojim se, uzgred, romansa nastavila još nekoliko godina, zapalila cigaretu „Belomor“ stavivši je na sredinu svojih crvenih usta, značajno zaćutala – tako da je glavni mogao da pomisli zašto je ova žena, tako umetnički nadarena u životu, toliko nedarovita na sceni – i izgovorila:
– Dragi moj! Samoljubiva žena ne može biti loša glumica. Ali ja mogu biti korisna pozorištu. Iz trupe odlazim, ali razmislite o tome kakvu ulogu mogu ovde da igram.
On joj poljubi ruku i izgovori lagano:
– Rukovodilac trupe, Tusja.
Tim pre što je odavno hteo da se oslobodi tadašnjeg rukovodioca, bivšeg glumca, jednog idiota, koji nikako nije odgovarao bilo kakvom rukovodećem mestu.
– Upravo to – klimnu glavom Tatjana Sergejevna. To jest, Tusja.
Uh, kako je samo uzela stvar u svoje ruke! Glumci su prosto bili šokirani njenom pedantnošću, zahtevnošću i oholom distancom – ni sa kim se nije družila, svima se obraćala s poštovanjem ali veoma hladno, i imala je jednu čudnu osobinu: pred premijeru nije ni pred kim puzala, kao što biva, već se trudila da glumcima obezbedi najbolje uslove i ispuni njihove hirove. To je, po svoj prilici, najviše i nerviralo vredne srednjake – njene hladne predstave o tome ko koliko zaslužuje. To jest, ona je sama utvrđivala i određivala pravo na privilegiju. I ako je smatrala da glumac to zaslužuje, bila je spremna da na gostovanju lično proveri je li dobro pripremljena soba za zvezdu najvišeg ranga. A merilo je bilo njeno vlastito: jednog narodnog umetnika nije posebno cenila, ali ga je smeštala u sobu koju daju zaslužnima, a drugog zaslužnog, obrnuto, podsticala je nekakvim diskretnim stimulansima. I vremenom se trupa potčinila njenoj ličnoj rang-listi glumačkih zasluga, zato što je ona, budući nedarovita glumica, bila najtananiji procenitelj tuđih talenata... I udala se za najtalentovanijeg mladog glumca, čiji je pokrovitelj do same smrti bio glavni reditelj. Onaj isti... Ali sve se to dogodilo veoma davno, još pre rata.
Ubrzo posle odlaska Tatjane Sergejevne u penziju u kuću se privila mlađa devojka. Sasvim slučajno, preko psetanceta zvanog Čuča. Stvar je bila u tome što je muž Tatjane Sergejevne, koji je u to vreme već dobio priznanje narodnog umetnika, obožavao svoju ženu. Mazio ju je na razne načine i kada je otišla u penziju poklonio joj je štene da ispuni vreme i da se zabavlja. Čuča je bila crnkasta, dugačka i vesela, bila je u bliskom srodstvu sa čuvenom Kljaksom, znamenitog Karandaša.
Čim se pojavio pas, kod Tatjane Sergejevne, koja je posedovala izuzetne organizatorske sposobnosti i širila svoje veze na sve četiri strane sveta, odmah se javila potreba za ličnim veterinarom. Veterinar se pojavio, a zajedno s njim i njegova kći, koju je Tatjana Sergejevna krenula da zove Grančica, jer je bila strašno mršava, a uz to i veterinarova kći.
Grančici je Tatjana Sergejevna bila pokrovitelj, ali ju je istovremeno i koristila za svoje ciljeve: ili ju je slala na poštu da baci pismo, ili je molila da odnese karte na određenu adresu. Jednom rečju, koristila ju je kao razboritog kurira za raznošenje koječega u najrazličitijim pravcima. Tatjana Sergejevna, osim što je bila lepotica, u prestonici je važila za jednu od najelegantnijih žena i odevala se sa velikom strašću. Krug onih koje je trebalo „prešibati“ nije bio tako veliki, ali nijedna važna premijera nije mogla da prođe bez Tatjane Sergejevne, i za svaku je bio potreban nekakav „štos“, nešto posebno i efektno... Za Tatjanu Sergejevnu bio je angažovan čitav personal dobavljača i dobavljačica od prodavaca u komisionim radnjama, prekupaca, švercera. Stalno su nešto donosili, ostavljali, ponekad molili da smeste na neko vreme. I obrazovalo se kod Tatjane Sergejevne malo „spremište“ u koje su imali pristup samo oni što su bili pod njenim patronatom. Grančicu su prilično često slali da odnese nekome cipele, ili da preda novac ili, obrnuto, da nešto hitno donese Ani Sergejevnoj. Razume se da su to sve bile besplatne usluge, ali je Tatjana Sergejevna isto tako umela da bude od koristi: darivala je Grančicu kartama za pozorište, suvenirima, pila sa njom čaj i prepričavala zanimljive priče iz glumačkog života. Uzgred, ta ista Grančica je ubrzo ostavila veterinarski i upisala Filološki fakultet...
Stara kućna pomoćnica Tatjana, za koju je sama Tatjana Sergejevna govorila da posluga od domaćina usvaja sve nedostatke, nikada vrline, nije bila od koristi za takvu vrstu delatnosti: patila je od nesposobnosti za orijentaciju u toj meri, da je bila u stanju da se izgubi na putu do Palaševske pijace kuda je išla dva puta nedeljno još od pamtiveka i kurirska služba joj uopšte nije išla od ruke. Sama Tatjana Sergejevna nikada nije išla peške u paničnom strahu da se ne izgubi. Uz to, kućna pomoćnica je bila neuredna, o čemu je sa smehom govorila gazdarica: Tanjka je sva na mene, ne ume da sprema, ja za njom skupljam odeću... A sama je bacala svoju skupu odeću na patos pored kreveta...
Pošto je ceo život provela s pozorišnim svetom, Tatjana Sergejevna nije podnosila neiskrenost i veoma je cenila odanost. Uostalom, za nju samu su govorili da je velika intrigantkinja. Kućna pomoćnica Tatjana nije bila prosto predana, ona je u potpunosti pripadala gazdarici.
Mladoj devojci Grančici dodelila je dosta čudnu ulogu – delom pitomica, delom posluga. Veterinar nije baš bio oduševljen tim čudnim druženjem svoje kćeri sa svetskom damom. On sam je u prvoj godini Čučinog života bivao u kući Tatjane Sergejevne prilično retko: psetance je bilo zdravo, dao mu je potrebne vakcine i posećivao povremeno radi kontrole.
A Grančica je trčala kao na posao: Tatjana Sergejevna bi je pozvala i devojčica je letela. I šta to imaju zajedničko osamnaestogodišnja skromna devojka iz obične porodice i ostarela glumica?
Devojčica je u to vreme izgleda postajala sve manje skromna. U kući Tatjane Sergejevne dobila je nekoliko izuzetnih komada: originalne farmerke po veoma niskoj ceni – broj je bio tako mali da boljeg kupca ne bi našli – jaknu od veštačke kože sa kariranom kragnom, koju je „skinuo“ vešti švercer sa japanske turistkinje sitnog kalibra. Roditelji su se pomalo čudili, ali su davali novac: nisu bili siromašni ljudi, a kćerka je bila jedinica.
Ponekad, kad se Tatjana Sergejevna nije dobro osećala, Grančica je izlazila da prošeta Čuču. U kućnu pomoćnicu psetance nije imalo poverenja.
– One će se obe izgubiti! – smejala se Tatjana Sergejevna i pritiskala na grudi čupavu pseću glavu. Čuča je jela iz gazdaričinog tanjira, spavala je s njom u istom krevetu, a prema Pavlu Aleksejeviču odnosila se tiho, ali neprestano razdraženo. Ništa Tatjana Sergejevna nije cenila tako visoko kao vernost i odanost koje je Čuča neumorno ispoljavala.
Među mnogim dobavljačima koji su posećivali Tatjanu Sergejevnu, bio je i „knjiški čovek“ Jurik, ne tako mlad mucavac čudnog ponašanja. Kada je Grančica jednom iskazala svoju nedoumicu u vezi sa njegovim koketovanjem, Tanja Sergejevna je odmah sve objasnila:
– Vetočka, on je normalan homoseksualac, nema tu ništa čudno. Razume se u knjige, odlazi na koncerte, druži se s tim krugom. S njim sam se upoznala u pozorištu, bio je prijatelj jednog našeg. On mi je doneo sve ruske klasike i sva Marksova izdanja „Brokhausa i Efrona“, ceo srebrni vek sakupio... Pavel Aleksejevič mu poručuje knjige iz istorije. Neprocenjiv čovek.
Prošlo je četiri godine, a možda i šest. Vetočka je završila Filološki fakultet, Tatjana Sergejevna joj je našla posao prema svom profilu: šef literarnog odeljenja u novom pozorištu. Sada Vetočka nije samo obavljala staru kurirsku službu – odneti, doneti, kupiti usput „Belomor“ ili paklicu sira – one su dugo razgovarale o pozorištu, o istoriji pozorišta u davna i jučerašnja vremena. Sada je Vetočka razgovarala i sa Pavlom Aleksejevičem: Tatjana Sergejevna joj je tako povisila status! On se pokazao kao zanimljiv čovek, potajni slavenofil i monarhist. Kod Vetočke su se u to vreme pojavili i lični tajni poznanici, ali sasvim suprotnog nazora – disidentskog. Ona kao da je pomalo prerasla svoje detinje oduševljenje starom glumicom, odnosila se prema njoj kritički, bez ranijeg detinjeg obožavanja, ali njihovi odnosi nisu postali ništa manje bliski i srdačni. Uskoro su kod Tatjane Sergejevne otkrili jednu bolest, i sada je ona, zapalivši redovnu cigaretu, izgovarala:
– Mom srcu je „Belomor“ potrebniji od nitroglicerina. A još potrebnije mu je prijateljstvo.
Šezdeset pete godine Vetočka se udala, a Čuča se razbolela od dijabetesa. Na svadbu Tatjana Sergejevna nije došla, ali je Vetočki poklonila brilijantski prsten, starinski sa sjajnim belim kamenom u sredini i mnoštvom sitnih kamenčića okolo. Čuču su stavili na injekcije tri puta dnevno.
Kada se udala, Vetočka se preselila kod muža na Petrovku, na deset minuta hoda od spomenika Dolgorukovu, na koji su gledali prozori stana Tatjane Sergejevne. Sada je Vetočka dobila ključeve od stana starih umetnika i svraćala ujutru, dok oni još nisu ustali, i tiho davala Čuči prvu jutarnju injekciju. Pametna kuca, čim bi čula škljocanje brave, skakala je iz gazdaričinog kreveta, prilazila Vetočki i nameštala joj svoj bok. Za dnevnu i večernju injekciju dolazila je medicinska sestra.
Zdravlje se i kod Tatjane Sergejevne i kod Čuče pogoršavalo. Kućna pomoćnica Tatjana je isto tako jedva vukla noge i postala još ćutljivija nego ranije. Tatjana Sergejevna je sasvim prestala da izlazi iz kuće, ni na premijere, ni na koncerte. Noge su joj oticale, postalo joj je teško da hoda. Prestala je da farba kosu, da šminka oči, jedino je crvenim karminom, francuskim, iz starih rezervi, nemamo, ponekad malo prešavši ivicu, prelazila po usnama. Njene domaće veste, čuvene u celoj Moskvi, sašivene od brokata, sargije, srednjeazijske svile rađene rukom ili čak od goblena, bile su iznošene, izlizane na grudima, ali to nju više uopšte nije zanimalo. Verovatno ju je najviše od svega brinula Čučina bolest, i ne bolest sama po sebi, već glupa ideja koju je utuvila sebi u glavu da neće preživeti njenu smrt. Vetočka je isto tako počela da se boji pseće smrti. Otac veterinar je često posećivao psa, mrštio se, uzimao na analizu krv i mokraću. I ništa dobro nije prognozirao.
Jednom kad je Vetočka došla ujutru da joj da injekciju, našla je mrtvu Čuču na ponjavici ispred vrata – pas je veoma delikatno otišao iz gazdaričinog kreveta da ne uznemirava voljenu Tatjanu Sergejevnu činjenicom sopstvene smrti. Vetočka je uzela iz kupatila peškir, umotala Čuču i odnela je.
Tatjana Sergejevna je primila smrt svog ljubimca kudikamo mirnije nego što se očekivalo. Vetočki je bila zahvalna što ju je spasla težine susreta sa mrtvim psetom, i opraštanja. Pitala je šta su s njom radili i Vetočka je ispričala da su je sahranili na dači u najdaljem uglu njihovog malog placa ispod breze, i da su stavili neveliki okrugli kamen.
– Beličasti? – upita Tatjana Sergejevna
Vetočka je potvrdno klimnula glavom – kamen je zaista bio svetao, skoro beo.
Pavel Aleksejevič se spremao na gostovanje u Odesu. Tatjana Sergejevna je provela detinjstvo u tom čudnom gradu, i odluči da krene sa mužem. On se strašno obradovao: bolela ga je duša zbog ostarele Tusje.
Poslednjih godina odjednom je postala primetna razlika u godinama supružnika – a bila je svega pet godina. Muška mladost koja se kod lepih muškaraca, kakav je bio Pavel Aleksejevič, održavala gotovo do kraja života, potajno je uzrujavala Tatjanu Sergejevnu, i on je, osećajući to, krenuo da joj podilazi praveći se starijim nego što jeste – dok je šnirao cipele teatralno je stenjao, stalno je govorio o umoru, sedeo je pored žene sa knjigom Ključevskog u rukama, odbijao svaki poziv. Ako ćemo pravo, ona je uvek bila glavni režiser njihovog zajedničkog života, on i nije umeo sam da se zabavlja. Zar glumcu još treba i zabava – on svakog dana zabavlja druge!
Tatjana Sergejevna nikuda nije putovala van Moskve već više od deset godina. Poslednje četiri godine nije čak ni izlazila iz kuće. Pokušavala je, nije išlo. Kako izađe, odmah počne strašno lupanje srca. A sada je odlučila. Iz mnogo razloga: u kući je bez Čuče bilo pusto, a odjednom je i strašno poželela da vidi Odesu.
Počela je pripreme kao u davna vremena kada je sa pozorištem kretala na turneje. Pozvala je u pomoć Vetočku. Nabavili su kofer, kariran, od platna, koji je nekada bio u modi.
„A ona čak i ne zna da su se od tada pojavili novi, sa unutrašnjom platnenom pregradom, s tajnim kaiševima koji su držali ispeglanu odeću u neizmenjenom stanju“ – pomislila je Vetočka, ali nije izgovorila naglas.
Uoči polaska, jedina preostala dobavljačica donela je Tatjani Sergejevnoj dugačku svilenu suknju boje uvele trave i sada je ona prislanjala uz nju bluze i ljutila se što nijedna ne pristaje. Onda se prisetila, povela Vetočku u spavaću sobu, naredila joj da iz donje fioke ormana izvadi komad šantung svile, koji je čuvala odvajkada. Ta svila bi se slagala. I zaista se slagala, sivkasto bela, sa zelenom opšivenom bordurom.
– Imate li kod kuće šivaću mašinu? – upita Tatjana Sergejevna, diveći se skladnim slaganjem boja dve tkanine.
– Imam – odgovori Vetočka, ne misleći o onome što sledi.
– Znači, danas treba da se sašije, da bih sutra ujutru mogla u njoj da putujem.
Vetočka sede na karirani taburet koji se tu našao.
– Ali ja ne umem da šijem! U životu nisam sela za mašinu! – viknu ona u očajanju.
– Vetočka, nema drugog izlaza. Ti imaš spretne ruke, pametnu glavu, razmislićeš – velika stvar! – i sašićeš bluzicu.
Pretvarala se, jer je odlično znala da je sašiti bluzu – veliko profesionalno umeće. Ali u pozorišnim radionicama koje su joj uvek bivale na usluzi, više nije bilo nikoga, i oni su putovali sutradan ujutru.
Vetočka je u početku odlučno odbijala, zatim je, povlačeći se, već govorila kako u životu nikada nije krojila, nije ušivala rukave, nije otvarala rupice.
– Nije to ništa strašno. Sada ću rasparati staru bluzu, ona mi dobro stoji. Sasvim jednostavna bluzica, nikakav poseban kroj. Položićeš je na materijal, pričvrstiti čiodama i tačno po ivici seći. Rupice nemoj otvarati, prosto prišij drikere – i ona otvori sedefnu kutijicu, uze hartiju sa pričvršćenim metalnim drikerima. – Rukave; đavo da te nosi, ne moraš da ušivaš. Neka bude bez rukava.
– Pa neću uspeti, Tatjana Sergejevna, ne umem ja da šijem – stalno je pokušavala da odbije bezumnu upornost krhka Vetočka.
Tatjana Sergejevna, odlučnog izraza lica, svuče sa vešalice crvenu svilenu bluzu i naredi:
– Paraj!
– Pa ja ne umem ni da param! – zapišta Vetočka.
Tatjana Sergejevna dohvati makaze i stade da para bluzu po šavovima, natežući tkaninu pod sam vrh makaza.
– Umem, ne umem! Ako se mora, svako ume!
Ona baci Vetočki improvizovani kroj.
– Na šavovima dodaj po santimetar! Rukav, ako ne možeš, ne prišivaj.
Dok je Vetočka odlazila sokoljena Tatjanom Sergejevnom, sva rastrojena, ponižena tom glupom nadmenom naredbom, i već se uhvatila za kvaku, Tatjana Sergejevna se odjednom tako zamislila da se Vetočki učinilo da će se sad nasmejati, predomisliti, kazati da se šalila i da joj ne treba nikakva bela bluza sa zelenom borduricom... Ali ne, obrt je bio sasvim drugačiji.
– Sačekaj trenutak – i Tatjana Sergejevna se vrati u spavaču sobu, iznese na ispruženim belim rukama komad proste crne sintetičke tkanine i izgovori tiho i molećivo:
– I još jednu bluzu, cmu. Ali tu sa dugačkim rukavima, molim te...
Vetočka čak ništa nije odgovorila, krenula je peške kući i zamišljala šta će joj sada reči muž, čovek izuzetno popustljiv, ali koji pobesni pri spomenu samo jedne osobe: Tatjane Sergejevne...
Svu noć je Vetočka komadala, heftala i štepala. Imala je samo približnu predstavu o tom zanatu, ali srećom svekrvina mašina je bila pametnija: stara singerica, poslušna, osetljiva, jednostavna. Štep igle se regulisao jednostavnim okretanjem malog točka i ona je radila mekano, ne nabirajući tkaninu. Vetočka je, naravno, morala ponešto i da opara i da šije ponovo, ali oko pola četiri ujutru cela bordura na bluzi legla je kako treba, drikeri su bili ušiveni, isto tako ne od prve, i ona je zadovoljno posmatrala svoj rad. Od zanosa joj se nije spavalo. Uzela je crni materijal i pomislila – ipak sam budala, trebalo je od jednostavne, od crne da počnem...
I drugo šivenje je krenulo brže od prvog, tako da su do jutra obe bluze bile gotove, i bela i crna. Crna je bila sa rukavima. Rukavi se, doduše, nisu završavali manžetnama, već su bili samo seljački porubljeni.
„Biće dobro“ – razrešila je sebe brige Vetočka.
Čak je uspela i da odspava jedan sat pre nego što će otići da odnese svoj rad.
Tatjana Sergejevna ju je dočekala svečano. Uzela je iz ruku svitak sa bluzama i ne odmotavši ga izgovorila:
– Vetočka, ti si baš odan čovek. Biće ti zapamćeno.
I ona i Pavle Aleksejevič otputuju u Odesu. Tamo su ih svečano dočekali, sa cvećem, odvezli u hotel, i oni iziđu da se malo prošetaju po Primorskom bulevaru koji je Tatjana Sergejevna tako volela još od detinjstva. Bila je u zelenoj suknji i sašivenoj bluzi. Odmakli su se od hotela svega desetak metara, i ona pade licem napred i na mestu ostade mrtva.
U Odesi je bila vreva, žega, a gostujuće predstave niko nije otkazivao. Pavel Aleksejevič je plakao od jutra do mraka, a uveče se šminkao i izlazio na scenu. Tatjanu Sergejevnu su u metalnom sanduku otpremili vozom za Moskvu. Sahrana je bila u Moskvi, a opelo u hramu Olje Obidenog.
Došla je sva umetnička Moskva, dame u crnom, neke u šeširima, pogledale su jedna dragu kako je koja odevena. Došlo je opraštanje. Vetočka je prišla sanduku i zavirila u malo mutno prozorče. Nije se videlo lepo lice, ništa se nije videlo, osim krajička crne sintetičke tkanine od one bluze...

MENAŽ A TROA


Alisa je ostala udovica veoma rano, u dvadeset sedmoj godini, i od tada je pronosila svoju, nikome potrebnu, prolaznu lepotu. Desilo se tako da je posle muževljeve smrti ostala u porodici njegove prve žene Fride i njihovog sina Borenjke.
Njihov zajednički muž – prvo Fridin a posle Alisin – pisac Benjamin X., koji je pisao na jidišu, bio je čovek entuzijasta. Stanje ushićenosti bilo je deo njega kao nos, usta, dva uva. Mnogi su ga zbog toga smatrali idiotom, ali on nije bio takav, on je jednostavno tako strasno, vatreno i pomamno voleo život, da je to smetalo umerenijim ljudima. Osim radovanja životu, imao je još jedan poseban dar: voleo je literaturu. Rusku, francusku, poljsku, finsku – svaku koja mu je dolazila u ruke. Čitao je, i sve pročitano pamtio. I pisao je na jidišu. Pročita dagestanskog pesnika, i nešto slično napiše na jevrejskom. Do rata se još moglo pisati na jidišu, iako i nije bilo u modi.
Prva žena Frida je isto tako volela književnost, ali je bila manje ushićena: imala je svoje omiljene autore koji su se razlikovali, a jidiš nije želela da zna, mada ga je znala silom prilika. Pravo rečeno, oni su se i zbližili na književnoj osnovi: zajedno su pohađali pesničku radionicu pri časopisu za mlade u gradu Harkovu. Iz te ljubavi prema literaturi rodio se Borenjka dvadeset četvrte godine, a trideset treće je detetovog oca obuzelo novo osećanje te vrste, o kojem je napisao mnogo pesama na jeziku jidiš, potpuno nerazumljivom prelepoj Alisi, koja je od svih stranih jezika potajno znala samo nekakav čuhonski, jer je rodom bila iz Ingermanlandije, sada Lenjingradske oblasti.
Odatle sledi da nju nije plenio piščev dar, već nešto sasvim drugo, suštastvenije, i silovito se udala za razvedenog čoveka, koji je napustio prvu ženu i sina. Osim muža, Alisa je volela životinje, naročito paperjaste mačke i domaće ptice, od kojih je najviše volela kanarince i – vez. Prekrasno je vezla veoma složene slike-aplikacije. Sada takve niko više ne radi, jer su bile staromodne i pre onog rata.
Kako je ostala bez obaveza u porodičnom smislu, Frida je sa sinom otputovala u Moskvu bratu Semjonu, koji je zauzimao važno mesto u nekakvom ministarstvu, drvne industrije ili industrije uglja, i zahvaljujući bratu, dobila posao. Ona je bila napredna žena, ljubomoru je smatrala malograđanskim atavizmom i potisnula ju je gvozdenom rukom, praktično još u samom začetku. Ona i Borenjka su živeli skromno, ali su vodili kulturni život: mnogo su čitali, odlazili u pozorište, na koncerte i književne rasprave.
Sa bivšim mužem Frida je ostala u živoj prepisci, muž joj je pisao pisma na jidišu, ona je odgovarala na ruskom. Pošto su im se životni putevi razišli po raznim gradovima, zahvaljujući stalnoj prepisci postajali su jedno drugom sve bliži... Duhovna bliskost je iznad fizičke – uverila se Frida. Premda je materijalno stavljala iznad duhovnog, i dobro znala gde je baza a gde nadgradnja, u svom ličnom slučaju, uprkos logici, postignuto duhovno stavljala je iznad izgubljenog telesnog... Izgleda da se muž slagao sa tim: ne bi joj inače pisao onako dugačka i detaljna pisma.
Sin Borja je dopisivao reči pozdrava. Poput roditelja, rastao je kao ljubitelj knjige i svake vrste književnosti, posebno u pisanom obliku.
Negde trideset i pete godine, bivši muž Benjamin napisao je Fridi veoma bolno pismo o nerazumevanju onoga što se događa. Njegov entuzijazam se pokolebao. Odnekle su ga izbacili, a negde ga nisu uzeli. Uz to, negde je nastupio ne baš uspešno, nije bio dobro shvaćen, i dugo vremena je prilazio svima koji su hteli da ga saslušaju, sa objašnjenjima proisteklog nesporazuma. Tresao je čudesnim loknama začešljanim nazad, koje su mu umetnički padale nakrivo, upitno je širio savršenu lepotu svojih ruku, ali ljudi su uzmicali, niko nije hteo da ga sasluša do kraja i da ga razume kako valja. Frida je, naravno, mogla. Ali nikako nije mogla Alisa – ona je bila suviše mlada i lepa da bi bilo šta razumela, a uz to i nije bila Jevrejka. A nejevrejka ne može razumeti trepet judejske duše. Tim pre što je Alisa bila žena sa severa, sa profesijom krojačice donjeg veša, koja joj je veoma pristajala, bila je čak i kći krojačice donjeg veša, koja je imala svoju malu privatnu radionicu u Peterburgu, u ono vreme kada čipka donjeg veša nije bila u koliziji sa grubim suknom epohe. Na taj način su Alisini koreni bili sasvim buržujski, ali njena lepota od te okolnosti nije ništa gubila. Pre, obrnuto.
I tako, Alisa nije razumela jezik na kom je pisao njen muž, nije shvatala složenost odnosa u koje je bio uvučen, ali ga je veoma volela: on je bio lep, dobar, vedar, od nje savršeno nije ništa tražio, trošeći iz dana u dan veliki dar radovanja životu jedino na nju, a u glatkoj površnosti i slatkom naličju njene mlade lepote dobijao je poslednje, ali nepobitne potvrde svoga već presahlog optimizma.
Kada je atmosfera u Harkovu postala nepodnošljiva, pisac je krenuo u Moskvu da se o predstojećem životu posavetuje sa Fridom i čak, možda, sa njenim bratom Semjonom, tada na visokom položaju.
Ljubljena Alisa ga nije pustila samog te odluče da putuju zajedno. I krajem maja trideset pete godine Benjamin pozvoni na vrata u Varsonovjevskoj uličici, sva izbijena nogama. Četiri puta. Vrata otvori sin Borenjka. Baciše se jedan drugom u zagrljaj.
– Ko je tamo? – vikala je iz sobe Frida, koja je večernje sate života provodila sa knjigom u rukama. I to sa uživanjem, ne odvajajući zadnjicu od popucale kože na kauču.
– Tatica je došao! – ponosno je urlao Borenjka, ne obraćajući ni najmanju pažnju na lepoticu koja je izvirivala iza očevog ramena.
– Fridela, to smo mi doputovali – oglasi se bivši muž.
Frida, koja je momentalno potisnula malograđanski atavizam koji je sevnuo u srcu pri pojavi belomusaste glave sa ludačkom crnom kapom što je virila iza Benjaminovih leđa, skoči sa kauča i ispusti iz ruku knjige: volela je da čita nekoliko knjiga istovremeno...
– Oh, srećom, baš imam jednu konzervu gulaša sa govedinom – sabra se bivša žena. Ona je ipak bila čovek starog kova.
Prva dva dana Frida je spavala čelo nogu sa sinom na njegovom uskom krevetu, ustupivši kauč gostima, zatim su premestili orman i pregradili veliku sobu na dva dela, kupili krevet na rasklapanje i počeli da žive kao jedna porodica.
Pisac je sa već opalim entuzijazmom posećivao poznanike, uglavnom pisce i glumce, u nadi da će shvatiti kakva se to greška dogodila i kako je tako divno zamišljen život krenuo u lošem pravcu.
I opet su, kao u Harkovu, ljudi počeli da ga izbegavaju, stalno su se žurili, i sticao je utisak da svi oni znaju nešto važno što neće da mu saopšte... Ali glavno, ti isti ljudi, koji nisu hteli sa njim da razgovaraju, odjednom su nestali... Nekako se preživela godina.
Njegove drame, priče i pesme redakcije odavno nisu prihvatale i on se osećao sve gore i gore, osedeo je, ostario, i nije izgledao kao da ima borbenih pedeset, već sedamdeset godina: bolelo ga je srce, otkazivale su čas ruke, čas noge, a u zimu trideset i sedme godine ispali su mu, bez ikakvog razloga, potpuno zdravi zubi.
Visokorangirani Semjon je odbio da se sretne sa Benjaminom koga je i ranije smatrao blebetalom, a sada, kada je tako bezobzirno upao u život porodice koju je ostavio, nije uopšte želeo da ga vidi. Brat Semjon je, za razliku od drugih, bio čovek od principa.
U martu je Benjamin pao u postelju. Žene su ga negovale. Došao je doktor, poslušao srce i naredio da se istog časa zove „hitna pomoć“. Radi hospitalizacije. Ipak je dao injekciju. Žene su odlučile da zovu „hitnu pomoć“ sutradan ujutru, ali je tokom noći ponovo usledio napad. „Hitna“ je došla i odvezla ga u Prvu gradsku bolnicu.
Frida i Alisa nisu uspele ni da odu na spavanje kad su stigla još jedna kola sa dvojicom u uniformi i dvojicom u civilu. Žene su im saopštile da je Benjamin upravo odvezen u bolnicu. Onda su sva četvorica izvršila pretres, zaplenila sve rukopise nanoseći nepojaman gubitak jevrejskoj literaturi, i otišla. Nisu uspeli da ga uhapse: pobegao je od njih u nedostižne predele – umro je upravo u trenutku njihovog dolaska, a da nije ni dospeo u bolnicu. Veseli dečak Borja, koji je nasledio, kako su svi smatrali, očev dar bezrazložne radosti, od te noći je tako čvrsto zaćutao, da osim „da“ i „ne“ od njega ništa drugo nisu mogli čuti.
Orman nisu ni vratili na mesto: Alisa je sada iza ormana živela sama, bez pisca, i obe one su postale udovice. Udovištvo je u nekom smislu izjednačavalo obe žene u svojim pravima na muža, ali po starom pravilu, za koje već odavno niko nije znao a koje je neopozivo važilo, odgovornost za mlađu je primila na sebe starija. Frida je odlazila na posao, Alisa je spremala sobu, kuvala supu i vezla.
Frida je lakše podnosila gubitak: ipak je muž od nje odlazio postepeno – u početku drugoj ženi, ali ni to ne sasvim već delimično – duševna veza i razumevanje ostali su čvrsti, čak možda i čvršći nego ranije – a onda je, kad se Frida taman navikla na njegovo povremeno odsustvo ili nepotpuno prisustvo, nestao zauvek.
Uveče posle večere, Frida se smeštala s raskupusanim primerkom Anatola Fransa u krevet na rasklapanje – kauč je ostao kod Alise – Alisa je sedala pored nje sa ručnim radom. Frida je čitala Alisi najzanimljivije delove iz „Buđenja anđela“, a Alisa bi odjednom zamirala sa iglom koja nije prošla skroz kroz tkaninu, i brisala slabu severnu suzu – i Benjamin je isto tako voleo da joj iznenada pročita nešto naglas! Ako bi to Frida primetila, podizala bi se na lakat i slobodnom rukom milovala mladu ženu po svetloj kosi sa seljačkim žutim odsjajem. I tada bi Alisa privlačila k sebi tešku Fridinu ruku i tiho dahtala kao uspavano dete.
Fridino sažaljenje prema Alisi bilo je dvostruko: ona ju je pomalo žalila i u ime Benjamina, i Alisi je ta žalost bila potrebna. Borja se, naprotiv, udaljio od matere, čak nije dozvoljavao ni da ga pomiluje po kosi – postao je divljak i čudak.
Jednom je Fridu probudilo noću tiho dečje stenjanje i shvatila je da Alisa iza ormana plače. Provukla se iza ormana, sela na kauč a Alisa je uzela njenu ruku i prislonila na svoje čelo.
– Šta je, Alisa, razbolela si se? – Frida nije umela da govori šapatom, samo je prigušila svoj oratorski glas. – Hoćeš da ti skuvam čaj?
– Hladno mi je – prošapta Alisa. Frida, tapkajući svojim velikim bosim nogama, krenu ka svom krevetu, uze jorgan i stavivši ga preko Alisinog, leže pored nje. Dugo su se ljubile. Frida je milovala mršava Alisina ramena, a zatim je malo grickala njeno dečje uvo sa plavom minđušom. Tako je i Benjamin nekada voleo da gricka ženske uši...
Ubrzo posle Benjaminove smrti Alisi je neverovatno krenulo, uzeli su je u Boljšoj teatar, u krojačnicu. Tamo je bilo nekoliko starih krojačica, ali jedna je umrla, druga otišla u penziju i Alisa se pokazala najbolja u izradi baletskih suknjica. Najbolja solistkinja odmah je u njoj prepoznala velikog majstora. Alisa je dobila pristojnu platu.
S vremenom su se u kući našle dve mačke, nekoliko saksija sa cvećem i zavese, koje je Frida ranije odbijala kao buržoasku pojavu. Od Alise je zračila tiha toplina i mačja udobnost. Borja je dolazio iz škole, Alisa dotrčavala iz pozorišta – bilo je blizu, najviše deset minuta peške – postavljala svojim lepim rukama na brzinu, ovde u Moskvi, izvezeni stolnjak, stavljala ispred Borje jedan od dva jedina u kući porcelanska tanjirića – Frida vojnički i principijelno nije imala smisla za domaćinstvo – i hranila svog posinka čim god je stigla, diveći se iza leđa njegovom potiljku: pljunuti otac...
Dve porodične fotografije – Benjamin i Frida, dvadeset osme godine i Benjamin i Alisa trideset četvrte, dokazivale su sličnost sina i oca i iz drugih uglova.
Žene su proživele skoro godinu dana tešeći i podržavajući jedna drugu i vaspitavajući Borju, kome to nikako nije bilo potrebno, čak se tome i protivio.
Fridin brat Semjon, koji je strašno zamrzeo Benjamina zbog njegovog bestidnog upada u bivšu porodicu sa novom ženom, prestao je da posećuje sestru smatrajući je mlitavom i mlakom. Sada je ponovo smekšao prema sestri i svratio u Varsonovjevsku ulicu. Imao je nameru da izbaci tu bezobzirnu gotovanku, ali čim je ugledao Alisu, raznežio se. Učinila mu se tako nežna i osećajna. Čak je ispoljio nekakve nevešte manire udvaranja, ali Alisa ga je posmatrala uplašenim i punim poštovanja očima, tako da je odlučio da dođe još jedanput bolje pripremljen, s bombonima, na primer. Frida je ulovila bratovljevu tajnu nameru i naljutila se. Kad je otišao prekorila je ni za šta krivu Alisu zbog koketiranja, i ova je zaplakala. I još je očajnije plakala noću, i Frida ju je lepo utešila. One su obe znale do kakvog su se prestupnog mesta zanele, ali je pokojni muž na nekakav umirujući način bio prisutan kod obe: pa on ih je obe voleo...
Frida, znajući slabosti svoga brata, bila je ubeđena da će se Semjon svakog časa pojaviti s nekakvim poklonom u vidu bombonjere i čekala ga je sa pripremljenom odbojnošću. Ali umesto njega, dojurila je njegova žena Ana Filipovna sa vešću da je Semjon uhapšen. Posle dva dana odveli su i Anu Filipovnu. Dve Fridine bratanice, desetogodišnju Ninu i šestogodišnju Lidu, a isto tako i sestru Ane Filipovne, maloumnu Katju, takođe su odveli. Ispostavilo se da je brat bio učesnik nekakve strašne zavere i nalazio se u zatvoru. Stan je bio zapečaćen.
Frida se razjurila, trčala je tamo-amo. Htela je da pronađe bratanice i da ih uzme kod sebe, bila je sigurna da su ih smestili u dečje prihvatilište. Jurila je Frida gotovo dve nedelje, ali je očito toliko svima dosadila da na kraju devojčice nije pronašla, a sama je nastradala. Odveli su je direktno iz te ustanove po kojoj je obijala pragove tražeći svoje bratanice.
Borja, u svom skrušenom svetu, još nije uspeo ni da sameri ni razmeru ni smisao tih događaja – neuspelog hapšenja i smrti oca – kad se dogodilo nešto sasvim nedolično: majčino hapšenje.
Sve se promenilo u jednom danu, od ranijeg života ostala je samo plačljiva Alisa. Borja je plakao s njom celo veče, onda je zaspao čvrstim snom, a ujutru, kad se probudio, odlučio je da promeni svoj život. Počeo je time što je napustio školu i otišao na bravarski zanat u fabriku, a posle dva meseca upisali su ga na radnički univerzitet. Imao je petnaest godina, bio visokog rasta mada mršav, uskih ramena i spolja neskladno građen, ali su ruke bile postavljene dobro, i glava je takođe dobro radila: shvatio je da je njegov zadatak – da preživi.
Ljubav prema književnosti je odlučio da ostavi za bolje dane, a sada je bilo važno da stekne profesiju bravara i da zaradi novac da bi pomogao majci da preživi. Alisa je odmah osetila ko je u životu glavni, i sa olakšanjem ustupila dečaku tu ulogu. Jedino što joj je uspelo da postigne bilo je da sama nabavlja sve informacije o uhapšenima. Da bi poštedela dečaka.
Vest je, međutim, stigla iz novina: završio se sudski proces po kojem je Semjon pozvan na odgovornost, tri glavna zaverenika su dobila višu meru, ostali su dobili po dvadeset pet godina. Posle dve nedelje Alisi su saopštili da se Frida i Ana Filipovna nalaze u Kazahstanu, ispod Buguljme, u logoru ČSIR – članova porodica izdajnika domovine.
Alisa je krenula da priprema pošiljku, a posle mesec dana stiglo je od Fride prvo pismo iz Kazahstana.
Noću Alisa više nije plakala, a i nije bilo nikoga da je uteši –pola noći je šila, radila lične porudžbine koje je dobijala u pozorištu, a zatim spavala kratkim snom. Ustajala je rano, jer je Borja već u šest sati izlazio iz kuće, a ona mu je pripremala hranu pred polazak.
Alisa, koja je od rođenja bila slabim nitima vezana za život – bolovala je tokom celog detinjstva od neke neodređene bolesti od koje je polako umirala ali je najzad ozdravila – u tim godinama je definitivno prestala da voli život. Najzavetnija misao pred usnuće bila joj je da zaspi i da se više nikad ne probudi. Hoću da umrem, hoću, i čak je izabrala i način. Ženski, lep: sa mosta – zamišljala je omiljeni Matvejevski most na Krjukovom kanalu – mali skok, kratak uzlet i u vodu. I voda je odnosi daleko, daleko, gde je sve potpuno neosetno... Bila je uvređena na muža koji ju je ostavio ovde samu, na Fridu, koja ju je ostavila da u samoći nastavlja svoj neuspeli i savršeno nepotrebni život.
Jedino ju je Borja držao ovde u Varsonovjevskoj ulici. Mračnog dečaka trebalo je hraniti ujutru i uveče, prati mu košulje i peglati ih malom šnajderskom peglicom, prekrajati mu odeću od one preostale očeve i opominjati ga da treba da se okupa... Nikako ga nije mogla ostaviti sasvim samog. Uveče se zanosila idejom o Matvejevskom mostu i odlučila da će dočekati Fridin povratak, predati joj u ruke sina i otići, otići... odleteti, otplivati.
Godinu i po dana od majčinog hapšenja do početka rata, Borja se nalazio u nekakvoj povratnoj groznici usled strašnog nesklada: cela zemlja je živela bodrim i herojskim životom i očeva krv entuzijaste koji voli život pozivala ga je da bude u središtu radosti, rada, večnog maja, a prilike porodičnog života – očeva smrt, koja je tako ličila na bekstvo, hapšenje ujka Semjona i majke, besmislene i čudovišne greške – bacali su ga na marginu sveopšteg poleta, činili ga bez ikakve krivice krivim.
Iznenadni početak rata oslobodio ga je tog nepodnošljivog tereta, i dvadeset četvrtog juna, sav lepršav i srećan, pošto je proveo dva dana i dve noći u vojnom odseku da bi dobio uput za front – mlad, sa nenavršenih osamnaest godina, neobučen, u nekakvoj uniformi kao i svi drugi dečaci, nabijen u vagonu sa rešetkama na prozorima, koji je nedelju dana pre toga prevozio osuđenike – krenuo je na front. Ali nije stigao. Voz su bombardovali ispod Orše, i direktan pogodak avionske bombe izbavio je Borju od herojske smrti, krvi i blata rata, opsade, zarobljeništva, konclogora, metka u potiljak.
Tih prvih nedelja rata bila je tako strašna pometnja, da je vest o njegovoj pogibiji Alisa primila tek posle dva meseca. Do Fride je to saopštenje došlo početkom novembra.
Isto kao što je Alisu na zemlji držalo Borjino prisustvo pored sebe, sada ju je držalo njegovo odsustvo. Još je trebalo dočekati Fridu. I Alisa, savlađujući odvratnost prema životu, živela je da bi sačuvala Fridi njenu kuću, njenu sobu i knjige, kauč i fotografije na zidu. Ali dok bi tonula u san, ne dopuštajući sebi da domisli do kraja svoju ideju, svetlucao je maglovito i javljao joj se Matvejevski most na Krjukovom kanalu kod Nove Holandije.
Pozorište su evakuisali u Kujbišov. Alisa je ostala u gradu. Opet je imala sreće s poslom – zaposlila se u bolnici, novootvorenoj pri Medicinskom fakultetu. Sada je bila nadzornica, brinula je o vešu – istanjenim čaršavima, žutim od sterilizacije ogrtačima, jorganskim navlakama i jastučnicama, dugačkim gaćama i košuljama. I bila je sita bolničke kaše i supe, a hleb je sušila sa solju i slala Fridi u furniranim drvenim kutijama, teškim do pet kilograma.
Zahvaljujući tim pošiljkama Frida je izdržala do četrdeset četvrte godine – petogodišnji rok koji je služila zbog grešnih rođaka okončao se. Ali nisu joj dozvolili da se vrati u Moskvu. Ostavili su je u naselju ispod Buguljme. Tek je krajem četrdeset šeste Alisa uspela da se dokopa Fride. U sedom, bezubom stvorenju tamnog lica u vatiranim čakširama i prsluku, Alisa nije odmah prepoznala prijateljicu. A Alisa se uopšte nije promenila: ista ona dečja mršavost, prirodna bledunjavost i seljački žuti odsjaj kose. Frida je privuče na grudi. Alisa najzad zaplaka. Frida ju je tešila.
Frida je imala četrdeset šest godina, Alisa deset godina manje. Obe su izgubile sve, osim jedna drugu.
Alisa je htela da se preseli u Kazahstan, bliže prijateljici. Frida joj je zabranila. Tek je pedeset prve Frida uspela da se prebaci u centralnu Rusiju, u čudesni grad Jaroslavlj. Sada je Frida radila u fabrici šina, i Alisa je dolazila svake nedelje.
Pedeset četvrte godine Frida se vratila u svoju sobu u Varsonovjevskoj ulici. Trećeg dana po dolasku Alisa ju je povela u Boljšoj Teatar, gde je ponovo radila za predstavu „Labudovo jezero“. Igrala je mlada solistkinja Maja Plisecka, na njoj je bila suknjica koju je svojim koščatim rukama sašila Alisa...
U to vreme saznalo se da su Semjona streljali, a da je Ana Filipovna umrla od krvarenja čira. Nespokojna Frida, čim je stigla kući, krenula je tamo gde je stala pre petnaest godina: odvukla se do Lubjanke – tu blizu, dobrim nogama pet minuta hoda – da se raspita o bratanicama. Ubrzo se jedna od njih, mlađa Lida, obrela u Novosibirsku. Sakupili su joj novac za put i doveli je. Ona se pokazala potpuno tuđa, gruba i priglupa. Ni tetka, žena iz logora, nije se dopala Lidi. Tako da su se rastale i pre nego što su se sastale.
Frida i Alisa su uvećale Benjaminov portret i obesile ga iznad kreveta. Borečkina dobra fotografija se nije sačuvala. Poslednja je bila još iz škole, tamo je imao petnaest godina i bilo je očigledno da Iiči na oca. Ali ona je bila amaterska i tako rđavog kvaliteta da su odustale od ideje da je uveličaju.
Frida je imala bolesne noge, čak je dobila invalidsku penziju. Koračala je hramajući na obe noge, i Alisa je, kad god je mogla, izlazila s njom i vodila je podruku. A teške torbe je uvek nosila Frida. Hranu je, naravno, spremala Alisa. Frida joj je često čitala naglas. Alisa je kao i ranije bila krhko biće i bila joj je potrebna uteha. A Fridi je bilo potrebno da nekoga teši.
Poslednje odelo njihovog zajedničkog muža, tamnosivo na štrafte, Alisa je prepravila Fridi – sako i suknja sa dva umetka od drugog ali sličnog materijala, jer u obimu nije bilo dovoljno. U tom kostimu su Fridu i sahranili šezdeset sedme godine. Sutradan posle sahrane Alisa je otputovala u Lenjingrad. I nestala...

KĆI POZNATE KNJIŽEVNICE


To je bila kuća kakvu nije imao niko. Stelaže sa pokretnim staklima, zlatni hrbati knjiga, albumi, sabrana dela, mnoga bez starog slova „jat“ – među njima, kako se kasnije ispostavilo, Mereškovski i Karamzin, gravire po zidovima, slike, izlizani tepisi, nameštaj od mahagonija, teški servis za jelo na okruglom stolu sa nizom nožica koje su se mogle rastaviti i preobratiti sto u ogromni ovalni, i luster sa plavom staklenom kruškom okruženom kristalnim suzama, i miris mastike, kolača i krimskih trava, što su stajale u glinenim ćasama na policama pod plafonom, i dve devojčice isto tako čudnovate kao i sama kuća, i njanja Dusja, oniska, sa bradavicom, u kecelji sa izbačenim stomakom, i mati tih devojčica – književnica, dobitnica Staljinove nagrade, sa mišjim očima, jetka, inteligentna i strasna. Zvaćemo je Eleonora. Njen najvažniji roman, posvećen mladoj partizanki koja je poginula od fašističkih ruku, bio je uključen u školsku lektiru, po njemu su se pisali sastavi i ogledi.
Sitna lokna je bio modul po kom je bila sazdana Eleonora: on se ogledao u retkim kovrdžama ispod ušiju zavijenim nagore, u ružičastom nosiću, u maniru savijanja poslednjeg članka na prstima, u šari ušne školjke. Loknica je bila prisutna u celoj njenoj građi. Možda ne samo tela... U njoj nije bilo ni senke umiljatosti, ženstvenosti u pravom smislu reči, već oštrine i privlačnosti koju su pokušavali da objasne mnogi muškarci što su padali na njenu kovrdžu. Doduše, oni su pokušavali da dešifruju tajnu njene privlačnosti post factum, kada se burna romansa završavala. Ne uvek u njenu korist. Ako ne računamo njeno troje vanbračne dece, za koje je teško bilo reći šta zapravo predstavljaju: pobedu strasti nad malograđanskim shvatanjima poniženog sovjetskog života, znak ženskog poraza, herojski podvig, a možda i lukavi proračun u kom se preračunala... Prvo Eleonorino dete umrlo je u mladosti, još pre rata. Zna se da je bio dečak. Devojčice, Saša i Maša, svaka sa romantičnom predistorijom, sa predigrom praćenom skandalom, rođene su od različitih muškaraca. Starija, koja nije zapamtila oca, rođena je prve godine rata. Mlađa je zapamtila kako je jednom visoki sedi čovek doneo veliku loptu, igrao se s njom, a onda je lopta odletela pod krevet i on legao na pod da je dohvati, i dve duge noge su se ispružile preko cele sobe, od zida do zida, kako joj se učinilo.
Kada je otišao, njanja je tvrda srca kazala trogodišnjoj Maši: zapamti, to je bio tvoj otac. I Maša je zapamtila. Njanja je, kako se kasnijih godina ispostavilo, bila u pravu zbog te svoje prostonarodne surovosti. To je bio jedini dolazak sedoga muškarca u kuću. I da se njanja nije tada izlanula zbog ženske brbljivosti, možda devojčica ne bi ni zapamtila surovo lice svog znamenitog oca. On je bio bezdušni mučitelj, kakvih se razmnožilo tušta i tma u vreme sovjetske vlasti, komunista i alkoholičar, moguće je da se zbog ostatka savesti i ubio u nekom kritičnom vremenu posle Staljinove smrti. Zanimljivo je pitanje na koje niko neće odgovoriti: da li zato što je bio pijanac, da li zato što je ipak imao trunku savesti, ili, obrnuto, pijanstvo i povezana s njim patnja nisu dopuštali da se konačno uništi efemerna pojava, nazvana savest. Pričalo se da se na ulici pojavio neko koga je on utamničio, tiho ga optužio prilikom slučajnog susreta, a nekakva udovica, koja se vratila iz progonstva, umalo mu nije pljunula u lice... I on je došao kući, ispio poslednju flašu votke u svom životu i ubio se u radnoj sobi državne dače koju su mu dodelili za vernu službu.
I tada je gorda Eleonora obukla crni kostim sašiven u najboljem moskovskom ateljeu, zatvorenog tipa naravno, i povela malu kćerku da stoji pored sanduka, pored kojeg su stajala zakonita deca i zakonita žena. Neobična drskost bivše ljubavnice, makar ona bila i dobitnica Staljinove nagrade. Bez obzira na sve, ona je bila čovek velikih sposobnosti i krupnih poteza. Mašu su isto tako obukli u crno i od sve dece samoubice jedino je ona ličila na njega kao dve kapljice vode – istočnjačkim oblikom očiju i njihovim ledenim izrazom, oštrom bradom i šiljatim ušima koje još nije naučila da skriva ispod kose.
Između prvog susreta sa loptom i poslednjeg, sa sandukom, bio je još jedan, u prolazu. Tri devojčice – Saša, Maša i njihova ne tako bliska drugarica Vorobjova išle su stazicom po obodu jednog spisateljskog gradića sa dačama, a u susret im je išao visok čovek. Sunčeva svetlost stvarala je odblesak na njegovoj glavi, i sestre su se blago prepirale da li je sed ili ćelav? Kada su se poravnale s njim, zaćutale su.
– Sed je! – zaključi drugarica. Sestre su išle ćuteći, ne gledajući jedna u drugu, kao da su sasvim zaboravile na uzrok spora. Najzad Maša, kriveći usta u smešak i u tužnu grimasu u isti mah, tiho izusti:
– Čini mi se da je to bio moj otac.
– I meni se isto učinilo... – odazva se sestra.
Devojčica koja nije pripadala svetu pisaca već svetu publike, Mašina drugarica iz razreda Ženja Vorobjova – užasnula se. Kako? Rođeni otac je prošao pored svoje kćeri i nije je prepoznao?
Devojčice su se družile od prvog razreda i Vorobjova je uvek osećala da je Maša u nečemu posebna, da se razlikuje od svih drugih, i ta posebnost je bila nekako uzvišena. Na to je delimično uticalo niz stvari: i njihova posebna kuća, i čuvena mama, i šofer Nikolaj Nikolajevič koji je vozio porodicu u spisateljsku daču. Ali ne samo to, nikako ne samo to. Postojalo je tu i nešto neuhvatljivo što je navodilo jednu običnu devojčicu da obožava Mašu. A sastojalo se u tajanstvenoj okolnosti koja teško ulazi u glavu: Maša je imala biografiju u vreme kada svi drugi nikakvu biografiju nisu imali. Malo ko je u razredu imao oca, ostali očevi su prosto ginuli na frontu ili nestajali bez traga. A ovo je bilo nešto drugo, sasvim poseban slučaj... Mašin. I porodično trojstvo, osnov sveta – tata, mama i ja – bilo je narušeno tim posebnim slučajem.
Ali kako je to uzbudljivo – i strašno i divno – imati za oca tajanstvenog neznanca, bez obzira na to što ga zna cela zemlja po portretima, sa glavom koja sija na suncu, visokog i oštrog od ušiju do kolena, a ne punačkog tatu, jedva srednjeg rasta, koji priča anegdote o tome kako dođe muž sa posla... i dalje se sve vreme smeje vlastitim pričama...
Ćutke su se vratile na daču. Posedale su oko stola na verandi. Nije im se igrala nikakva društvena igra. Vorobjova je iz kesice sipala numerisane kartice igre loto i počela da ih prebira.
– Ostavi to na mesto, zašto sve diraš, Vorobjova? zasikta Maša.
Devojčica je premrla od čuđenja, stegnuvši dve kartice sa brojevima
11 i 37.
– Ti sve diraš tim tvojim rukama! Stavi na mesto i ništa ne diraj! Zašto smo te uopšte i pozvale! Maša pocrvene i iskrivi usta.
Kartice ispadoše iz prijateljičinih ruku. Ona se poguri i pokri lice rukama.
– Šta ti je Mašo, što besniš? Šta to ona dira? – začudi se Saša. Ta devojčica joj uopšte nije bila zanimljiva, i ona se nije borila za tuđu drugaricu već za pravdu.
Maša steže pesnice i zamahnu razjareno i izbezumljeno.
– Neka se skloni! Neka ide otkuda je i došla! Zašto stalno trči za mnom! Stalno mi se kači!
Maša baci sa stola loto, kartonske kartice se veselim lupkanjem raspu po verandi i sačine divnu lepezu. Maša vrišteći skoči i počne da gazi nogama po kartončićima. Vorobjova je posmatrala njenu izobličenu lepotu, htela je da ode ali nije mogla da ustane – bila je kao u polusnu.
Otvoriše se vrata u kojima je stajala mala Eleonora, ispunjena ogromnim gnevom.
– Šta se to događa? Kakvi su to krici? Zašto vičete? Molim samo jedno! Tišinu! Šta to radite? Ja pišem! Zar ne shvatate? Ja pišem! Luda kuća!
Stajale su jedna prema drugoj, majka i kćerka, i urlale, i pretile pesnicama ne slušajući jedna drugu, neprestano menjajući boju lica: beloputu kćerku oblivala je boja vrtnih jagoda, a crnpurastu majku boja višnje... Saša je stajala između njih bela i nepomična kao zid. Krici su se prilično muzikalno, u terci, podizali sve više i više, i kada nisu više mogli, Saša zgrabi veliki beli bokal sa poluuvelim buketom poljskog cveća i zavitla ga među njih. Bokal se tiho raspao, zasmrdela je ustajala voda i svi su namah zaćutali.
Vorobjova je, uzmičući, tiho otišla sa verande.
Kasnije su se devojčice razišle po kampovima. Prvi put u životu. Maša i Saša u Artekamp, a Vorobjova u običan pionirski logor podmoskovske fabrike u kojoj je kao običan inženjer radio njen otac. Vorobjovina majka je takođe bila obična: lekar u poliklinici...
Svi pionirski logori bili su na prvi pogled isti: stroj, dizanje i spuštanje zastave, bele majice crne gaćice, trougao crvene pionirske marame od sintetičke tkanine, pionirske vatre, i bodra pesma „Gorite vatre, uprkos vetra, mi smo pioniri – deca proletera...“
Ali deca radnika i običnih inženjera, za razliku od pionira u kampu umetnika, odabranih i kvalitetnih, koristila su komunističke blagodeti koje su bile jednostavnije i jeftinije. Umesto mora, njima je bila ponuđena rečica Serebrjanka, bivša Poganka, dva parčeta hleba po obroku i dve kocke šećera za doručak, a ne koliko ko hoće kao u Arteku. Spavali su po četama, po njih dvadeset u sobi. Ali zato je vreme toga leta u Podmoskovlju bilo predivno, sveže samonikle breze na prostoru fabričkog logora nisu bile ništa gore od pobodenih palmi u alejama Arteka, i Ženja Vorobjova se prva dva dana logorskog života osećala odlično. Jedino što je pomračilo njen devojački život bio je seoski toalet, u kojem je na dugačkoj dasci bilo urezano osam okruglih rupa, a među njima nije bilo nikakvih pregrada. I nikako nije mogla biti sama, a njoj je za obavljanje prirodne nužde bila potrebna nekakva blagorodna samoća. Trećeg dana je čak, u vreme mrtvog časa, pobegla sa teritorije logora u obližnju šumicu da se tamo u prirodi potčini neizbežnom prirodnom zakonu. Ali njeno bekstvo je bilo odmah otkriveno, u logoru su dali znak za uzbunu, i pronađena je ispod malog grma, u velikoj sramoti. Takve pokušaje više nije pravila, ali se i oprostila od maštanja da oslobodi svoja sramežljiva creva, koja su otkazivala da rade u prisustvu drugih, makar ti drugi bili i ženskog roda.
Stomak ju je strašno boleo, sasvim je prestala da jede, a dva dana pre završetka smene izgubila je svest i prevezli su je u Možajsku bolnicu gde su joj operisali trbušnu duplju. Oporavila se relativno brzo pa je u školu zakasnila samo desetak dana.
Preplanula boja iz Arteka još nije izbledela sa Mašinog lica, kada se na časovima pojavila bleda Vorobjova. Maša je nestrpljivo čekala povratak drugarice puna priča o pionirskom letovanju. Vorobjova je pažljivo slušala uzbudljive priče o radostima i slastima Arteka, o španskoj devojčici Terezi, kćerki političkih emigranata, i o drugoj devojčici čiji deda sedi u američkom zatvoru zato što se bori za mir, i o pismima koja je pisao ceo odred u prijateljsku Bugarsku, u isti takav pionirski logor ali na drugoj obali Crnog mora. Maša je čak htela da odvede Vorobjovu u geografski kabinet i da joj pokaže gde se tačno nalazi grad Varna, u kojem su im prijateljske bugarske devojčice odgovorile na pozdravno pismo. Vorobjova se nije čudila zanimljivosti Mašinog života, sve to što je Maši bilo dostupno sve je to bilo prirodno i na neki način čak pravedno. Jedino pitanje koje je Vorobjova htela da postavi bilo je – da li je kod njih toalet bio zajednički, ili je podeljen na kabine. Ali ju je bilo sramota.
Maša je još, prevrćući očima i povremeno vrskajući, pričala o načelniku pionirskog logora Arkadiju, studentu fakulteta za diplomate – na koji ne primaju svakoga nego samo diplomatsku decu – koji je proživeo celo detinjstvo u Francuskoj zato što je iz diplomatske porodice. I u prijateljičinoj glavi namah sinu da se i iznad Maše, bez obzira na to što živi na visokoj nozi, neko uzvisuje i da ona gleda na vođu pionirskog logora Arkadija odozdo sa divljenjem, sa poštovanjem zbog njegovog diplomatskog detinjstva, proživljenog u Parizu. Maša je ponovo pozvala Vorobjovu da na odmoru zavire u geografski kabinet koji je bio za decu iz viših razreda, a oni su tek prešli u četvrti i još nisu imali geografiju. I stvarno su se popele na drugi sprat, stajale malo ispred velike mape, i Maša je našla i pokazala drugarici i grad Varnu na obali Crnog mora, i grad Pariz usred nezanimljivog kopna, i prošaptala:
– Kad porastem, i ja ću ići u Pariz.
U toj izjavi se osećala drskost i očita laž. Vorobjova je čak htela da joj kaže da ne preteruje, da se ne zaplete u lagarije, ali je zaćutala: od Maše se svašta može očekivati.
Vorobjova se, uopšte, osećala niže vrednom u poređenju s Mašom, mada je Maša učila loše, a Vorobjova imala skoro sve petice. Ali bila je još jedna okolnost, osim čuvene mame, izuzetnog stana, dače, automobila sa šoferom i još mnoštva veoma značajnih sitnica. Maša je, iako je imala samo deset godina, imala ideološku svest i osećala pripadnost partiji, a Vorobjova to u sebi uopšte nije osećala, i nikako nije mogla da zaboravi kako je Maša gorko plakala kad su prošle godine objavili da je Staljin umro, kako su gusto tekle njene suze između ružičastih prstiju prilepljenih uz lice, kako su podrhtavale kragnice crne kecelje, u vreme kad je Vorobjova patila zbog svoje izdvojenosti, zbog svoje bezdušnosti i grubosti. Našao se tada samo jedan čovek osim Vorobjove koji nije tugovao zajedno sa celom zemljom, starac-sused Konopljanikov, koji se napio i urlao po hodniku: „Lipsao! Crko krvopija! Mislio sam da to nikada neću dočekati!“
Od dana smrti druga Staljina sused je pio nekoliko dana bez prestanka, a onda je umro od votke i dugo nisu mogli da ga sahrane, i u stanu se osećalo mrtvo telo. Tada je Vorobjova prvi put i osetila taj zadah, od kog je iznutra sva obamrla.
Devojčice se nisu razdvajale na časovima i odmorima, nekada su zajedno pisale domaće zadatke, išle na klizanje, Maša u debelom džemperu i crvenoj najlon jakni, Vorobjova u krznenoj skijaškoj jakni. I mada se Vorobjova na svojim čvrstim nožicama bolje klizala od Maše na svojim čačkalicama, svi dečaci su se lepili za Mašu i podmetali joj nogu da bi padala, i da bi je oni podizali i kao slučajno hvatali za debeli džemper. Ali Vorobjovoj nije bilo krivo. Vraćale su se sa klizanja tako što bi obično Vorobjova prvo otpratila Mašu do ulaza, a onda išla kući: Eleonora Jakovljevna ju je molila da dovede Mašu do vrata, jer se brinula. Leti su Vorobjovu ponekad pozivali u spisateljsku daču i ona bi provodila tamo nekoliko dana, jela vrtne jagode koje je odgajila njanja Dusja i čitala raskupusane knjige, koje nimalo nisu ličile na one što je uzimala iz školske biblioteke. Bilo ih je mnogo. Vorobjova je ležala u visećoj ležaljki i čitala svima nepoznatog Ljeskova. Eleonora je imala veoma bogatu biblioteku, čak i na dači...
Još od početka sedmog razreda Maša je počela sa pripremama za učlanjenje u komsomol. To je strašno želela, a Vorobjova kao da je htela da se skloni, no Maša ju je prekorevala zbog malograđanštine i nazadnjaštva, a Vorobjova nikako nije mogla da joj objasni – čak ni samoj sebi – da ona nema ništa protiv komunizma, ali mu se protivi njena operisana utroba...
Na kraju sedmog razreda Maša je otkrila prijateljici pod „časnu komsomolsku reč“ veliku tajnu: sestra Saša, koja nije napunila ni šesnaest godina, započela je pravu ljubavnu vezu sa jednim dečkom iz poslednjeg razreda ali ne iz obične, već posebne umetničke škole. Oni kao da su se venčali, kad god mama nekud otputuje oni žive zajedno kod njih u kući, spavaju u njihovoj bivšoj dečjoj sobi, a Mašu za to vreme sele u gostinsku. I još nešto: Saša je prestala da ide u školu, ne krije da puši, a kada mama nije tu oblači njenu bundu iz oposuma. Ako je bio taj oposum, Vorobjova nije imala pojma.
Odnosi među sestrama su se u to vreme dosta pokvarili, glasno su se svađale, psovale jedna drugu. Maša je ridala, onda ju je sestra žalila i pozivala da se pridruži njenim gostima kojih je bilo prepuna soba, bili su to odrasli mladi ljudi, umetnici poslednjeg razreda umetničke škole koji su se pripremali za upis na akademije, neko na Poligraf, neko na Stroganov, neko na petrogradsku Muvu.
Mladi ljudi su bili kao odabrani – svi izuzetno lepi, posebno obučeni, u džemperima sa širokim kaiševima, ali najlepši od svih je bio Sašin Stasik. Imao je pamučni sako. Devojke su nosile „festivalske“ suknje utegnute u struku koje su se širile naniže. U modu su ušle duže suknje. Maša je imala debelu dugu suknju koju joj je mama donela iz Mađarske, a struk joj je bio četrdeset sedam santimetara, što praktično ne postoji na svetu. Maša je ličila na abažur, ali lampica male glave na tankom gajtanu nije bila smeštena iznutra, već odozgo. Pili su suvo vino i igrali.
Posebno su bile lepe večerinke u dane kada je Eleonora putovala zbog svojih spisateljskih poslova u inostranstvo. Tih godina niko nikuda nije putovao osim posebno izabranih. Jednog takvog dana pozvali su i Vorobjovu. Ona je isto tako natakla široku suknju, pritegla se u struku lakiranim kaišem i sela u ćošak. Razgovarali su o Hruščovu. Psovali su ga, ismevali, a Maša se sa svima oštro sporila govoreći da poneki rukovodilac može i da pogreši, ali postoji generalna linija partije, a partija ne greši. Ženja se ćuteći čudila koliko je Maša nezavisna – što misli to i kaže. Bez obzira što u tom krugu blistavih mladih ljudi ne samo da nema podršku, već donekle čak ispada i smešna...
U drugom uglu bivše dečje sobe razgovor se vodio o Magritu, i tamo je takođe bio jedan lepotan, ništa lošiji od Sašinog Stasa, sa nadimkom Beze, koji je sav kipteo, svima se suprotstavljajao, i sve grdio zbog totalnog neobrazovanja i neuključivanja u nešto...
Saša, odrasla, kovrdžava, sijala je svojom neizrecivo belom kožom, vrat i ramena bili bi joj, da je na trenutak mogla da se zaustavi, kao od mermera. Ali ona je svojim telom poput mermera bila sve vreme u pokretu –igrala je, skakala, visila na svom baršunastom lepotanu – ljubili su se pred svima ne krijući se – a onda su izašli, i Ženja, koja je negde posle četrdeset pet minuta otišla do kupatila da obriše nos jer se stidela pred gostima, zatekla ih je tamo i zamalo se nije onesvestila: radili su nešto zbog čega je ona jadnica poletela u toalet jer umalo nije povratila. I tu u toaletu je zaista povraćala...
„Kad bi moja mama samo znala šta sam videla...“ – užasnuto je pomislila Ženja, ali od straha nije mogla da domisli svoju misao. Šta bi bilo...
Skinula je sa čiviluka mamin bukle mantil koji je mogla da koristi samo u posebnim prilikama, poletela je kući preživljavajući ono što je videla i dugo je plakala u jastuk pre no što je zaspala...
Maša je obožavala Majakovskog, čitala kilometre njegove poezije i lično znala Ljilju Brik. Naravno, preko Eleonore. Vorobjova je, opet, obožavala Pasternaka, predratnu staru zbirku koju je našla u Mašinom ormanu za knjige. Kad je uzbuđena Vorobjova ispričala Maši o svom otkriću, ova je slegla ramenima i kazala da Borisa Leonidoviča takođe poznaje, on ima daču u njihovom susedstvu.
– Šta, on je još živ? – izbezumila se Vorobjova, ubeđena da su svi veliki pisci odavno umrli.
– Živi blizu prodavnice – ravnodušno odgovori Maša i dodade: – On i mama su nekako ohladili odnose. Ranije su se družili, a posle Staljinove nagrade su prestali. On je staromodan čovek, buržuj. Ali zamisli, Majakovskog je veoma voleo...
Majakovski je kod Vorobjove izazivao takvu odvratnost, sve komunističko i revolucionarno bilo je na iracionalan način povezano sa onim o čemu ona Maši nije govorila jer ju je bilo sramota. A Maša je ionako još odavno izjavila da je njena, vorobjovska, malograđanština nepodnošljiva...
Dečje druženje se nastavljalo takoreći po inerciji. Vorobjova je našla drugaricu van škole, pametnu, stariju, i ranije ushićenje Mašom pretvorilo se u osećanje obične privrženosti, a kad je Eleonora pitala Mašu zašto odavno nema Vorobjove, ova je odgovorila:
– Vorobjova me je izdala sa nekim beznačajnim mišem. Neka je đavo nosi...
I zaista, Maši do Vorobjove nije bilo stalo.
Mašin život, koji se Vorobjovoj činio tako zanimljivim, polako je uzimao zalet. Njena sestra Saša je već letela u visokoj orbiti: udala se sa šesnaest godina za lepotana Stasika, rodila kćerku, dala joj na majčino čuđenje ime Dusja, u čast stare dadilje, strasno je negovala pola godine, a onda pobegla od izgubljenog Stasika ostavivši Dusju na staranje njegovim unesrećenim roditeljima. Kod Saše se pojavila nova ljubav toliko snažna da ništa nije moglo da joj stane na put. Ta nova ljubav se posle nekog vremena raspala u prah i pepeo zbog sledeće, još veće.
Eleonora je sa neodobravanjem pratila životne peripetije starije kćeri, ali budući svesna otkuda kod kćerke taj vulkanski temperament, trudila se da se ne meša i da ne pravi burne skandale kad joj se prohte... Zato što bi se uobičajeni histerični obračuni između nje i starije kćeri mogli događati veoma često...
Saša godinama nije živela kod kuće – ili je iznajmljivala neku sobu u komunalki, ili se udavala na nekoliko godina u Tbilisiju, potom se skrivala u nekom vologodskom selu sa proteranim disidentom, učila glumački zanat, kasnije se bavila keramikom, astrologijom, u slučajnom naletu naučila francuski jezik, divno prevodila jednog od „prokletih pesnika“ i čak je, ne bez majčine podrške, izdala te prevode u jednom novosibirskom izdavačkom preduzeću, i sama napisala mnoštvo pesama. Od belomramorne oble lepotice pretvorila se u olinjalu mačku, i dalje lepu, i sve to vreme je pila – prvo malo, pa malo više, pa još više...
Pametna Eleonora je celog života govorila o Saši istu glupost: ona je izgubila sebe kad je napustila školu i udala se za Stasika...
Maša je takođe napustila školu posle devetog razreda, ali ne zbog nekakvog idiota već zbog stvaranja „životnih uslova“: odlučila je da upiše Filološki fakultet na Univerzitetu, a konkurs je bio veoma zahtevan. Eleonora je bila komunistički principijelna i nikada ne bi molila za kćerku. Pripadala je poslednjem naraštaju „poštenih komunista“, prezirala je protekcije, bilo kakvu krađu i koristoljublje, i smatrala je dostojnim samo ono što država dobrovoljno nagradi za vernu službu... Maša se prepisala u večernju školu i počela da radi da bi nakupila „proizvodni staž“ – on je davao prednost pri upisu.
Vorobjova je pošla drugim putem: učila je kao luda da bi se svojim radom dočepala zlatne – ili bar srebrne – medalje, koja je isto tako davala prednost pri upisu na fakultet. Išla je na pripremne časove za Medicinski fakultet, konkurs nije bio ništa manje ozbiljan nego za Filološki.
Devojke su se sada sretale veoma retko, ali je jedan susret ostao Vorobjovoj u sećanju za ceo život. Prethodno su se dugo dogovarale, nikako nisu uspevale, i najzad su se odgovorile da će Vorobjova doći u nedelju, ujutru. Vorobjova je dotrčala sa kutijom sladoleda.
– Maška spava – mrzovoljno je rekla Eleonora, otvorivši vrata. Vorobjova je oštrim pogledom primetila na starinskoj komodi u predsoblju ljubičasti kišobran sa ručkom od slonove kosti i iznošenu damsku tašnu iz ko zna kog vremena.
Maša nije spavala, izmilela je iz kupatila sa beličastim sanjivim licem, u frotirskom ogrtaču, veslajući tankim nogama...
– Idi u moju sobu, Vorobej! – mračno je kazala prijateljici.
Eleonora je nešto promrmljala, Maša se obrecnula.

– Kod nas je u gostima Ana Andrejevna. Obično odseda tu nedaleko, na Ordinki, ali tamo je sada rekonstrukcija, –promrmlja Maša. – Ali, ajde, pričaj, šta ima novo kod tebe...
Dok je Vorbjova pričala o šturim školskim novostima, Maša je sa sadističkim izrazom lica cedila bubuljicu na čelu: od male i neprimetne bubuljice postala je primetna i zacrvenela se.
– Doručak, Mašo! Zovi i Vorobjovu! – povika Eleonora iz najudaljenijeg dela stana.
Vorobjova je od detinjstva volela njihovu kuću. U njoj je provela toliko sati i dana da je odmah prepoznala čajne kašičice sa izvijenim tamnim ručicama, jednostavnu keramičku posudu iz Pribaltika i gostinjske šoljice iz vitrine, iz servisa, ne nekog jeftinog, već skupocenog, pletenu srebrnu korpicu za hleb sa isto tako srebrnom salvetom koja je oduvek stajala na dnu, posudu za šećer u obliku škrinjice, i onu za maslac sa poklopcem u obliku krila, porculanske daske za sir, okačene na kuhinjskom zidu. Ona je pamtila bolje od Maše odakle je Eleonora šta donela u poslednjih deset godina. Tepih, koji je ličio na krparu, bio je rodom iz Zakarpatja, bakarni bokal sa poklopcem doputovao je iz Samarkanda, i čak je u toaletu visila velika sak-torba iz turkmenskog grada Mara, kojoj je bila namenjena druga funkcija, ali je ovde čuvala toaletni papir...
Vorobjova je odmah iza Maše ušla u kuhinju. Eleonora je stajala pored šporeta, okrenuta leđima. Kuvala je kafu u bakarnoj džezvi. A za stolom je sedela već pomenuta Ana Andrejevna... To je bila Ahmatova. Krupna, u ljubičastom dugačkom kaputu, sede, uvis podignute, kose. Zanemarena, lica pokrivenog nekim posebnim, suviše gustim borama, na noktima zguljeni ostaci manikira – veličanstvena kao Kavkaske planine, neljudski lepa kao more ili nebo, spokojna kao bronzani konjanik.
Eleonora joj je nasula kafu u zlatnu šoljicu i Vorobjova je najzad shvatila zašto i za koga prave na svetu te besmislene i dragocene stvari...
– Dobro jutro – kazala je Ahmatova devojčicama koje je nisu prve pozdravile...
Šezdeset šeste godine Maša je završila fakultet i udala se za čuvenog engleskog pesnika. U Sovjetskom Savezu se odigrao susret sa progresivnim zapadnim piscima na koji je on bio pozvan. Eleonora je na taj susret povela kćerku.
Englez se zaljubio do guše u ćoškastu Mašu od četrdeset kilograma i na brzinu se – po ubrzanom postupku, preskačući besmislene formalnosti – njome oženio. Svadba – tačnije svadbeni ručak, zakazan za osam osoba – odvijao se u otmenom restoranu hotela „Nacional“. Muž je bio viši od žene za pola glave. Maša je na sebi imala specijalno donesenu haljinu za svadbu – ružičastu, kariranu, sa volanom, nalik na dečju, samo joj je falio prsnik. Mladenci su se neprestano kikotali, pogledali, namigivali, na svaki način davali do znanja da im nije do tih koji su sedeli oko stola. To nije izgledalo tako strašno, jer Eleonora, koja je dosta dobro znala nemački i ponešto od francuskog, uopšte nije razumela engleski... Prisutna je bila i njanja, uređena u plavu seljačku bluzicu i, bez obzira na vrućinu, sivu vunenu suknju, i – Vorobjova.
Dve osobe, od osam, nisu se pojavile: sestra Saša, ne od zavisti već zato što se prethodne večeri napila i nije ustala sve do ručka; drugi je bio Mašin blizak prijatelj, takođe čovek od pera, za koga je Maša mislila da se uda dok se nije pojavio Englez. Maši se iz nekog razloga prohtelo da on bude svedok na venčanju, da prisustvuje njenoj svadbi i da na taj način pokaže koliko su civilizovani i bezazleni bili njihovi odnosi. Ali, on se nije javio u Ured za dostavu ličnih podataka, i u ulozi svedoka pojavio se šofer Nikolaj Nikolajevič. Stavio je svoj potpis, ali je odbio da sedne za sto sa gazdaricama. Vorobjova je prisustvovala svadbi kao svedok sa mladine strane. Maša ju je izabrala kao pouzdanu, odanu osobu, ali koja ne vlada engleskim jezikom. Ona je sve vreme potrebno za sklapanje braka brižljivo čuvala svog raskošnog Majkla od bilo kakvih suvišnih kontakata. To isto veče Majkl je odleteo za London. Mlada je ostala da čeka vizu.
Maša se spremala za put u London. Majkl joj se javio i saopštio joj da mora da sakuplja materijal za knjigu o anglo-nemačkim odnosima u vreme Drugog svetskog rata. I radi toga putuju u Berlin. Maša je dugo ridala, ona je završila Filološki fakultet, romano-germansku grupu kao specijalista za englesku literaturu, obožavala je Dikensa, i sad odjednom neprijateljska Nemačka, još i Zapadna, treba da bude sa tim Nemcima, koji su svojim fašizmom i logorima izazvali rat...
Nakon tri meseca Mašu su sproveli sa Beloruske stanice u Zapadni Berlin. Prilikom ispraćaja na stanici nije bilo gužve: radosno-tužna Eleonora – ona je strašno volela mlađu kćerku i teško se od nje rastajala – Saša sa flašom šampanjca i već malo zagrejana, priljubljena uz svog novog dečka, u celoj zemlji čuvenog fudbalera, šofer Nikolaj Nikolajevič koji je nosio dva Mašina kofera, i verna Vorobjova sa buketom u ruci. Popili su šampanjac, Maša se popela na papučicu vagona i srećno se smešeći, mahnula rukom sa Vorobjovinim buketom:
– Nemojte patiti. Svuda je život!
Svi su prasnuli u smeh – šala je uspela! Čak se i Vorobjova osmehnula, koja je bila gotovo svršeni doktor i postala toliko pametnija da je na sve – čak i na prijateljicu iz detinjstva Mašu – gledala novim, medicinskim očima. U odnosu na Mašu i njenu mamu takođe je promenila stanovište, opisano u poznatoj anegdoti iz toga doba o nespojivosti tri ljudske osobine: pameti, časti i partijnosti. Pamet nije mogla da porekne ni Eleonori ni Maši, suviše mnogo knjiga je bilo na policama u njihovoj kući, a životnu sposobnost još manje...
„Dvolične i licemerne“ – pomislila je Ženja.
Voz je za običnog sovjetskog čoveka krenuo u najnedostupniji grad na svetu – u Zapadni Berlin.
Izišli su na stanični trg. Eleonora je poljubila Sašu, klimnula glavom fudbaleru, neočekivano stegla ruku Vorobjovoj i kazala:
– Javi se ponekad, Ženja...
Verni Nikolaj Nikolajevič je otvorio zadnja vrata stare „volge“. Eleonorina velika slava je odavno prošla, njene knjige nisu više ulazile u školsku lektiru, mada su se nalazile u svim knjižarama naše neizmerne domovine.
Eleonora je zadigla poluskupocenu, odavno ne novu bundu, i smestila se na sedište.
„To je sigurno iz diplomatskog magacina“ – dosetila se Vorobjova.
Sledeći susret prijateljica dogodio se šezdeset osme godine, ubrzo posle pariskih događaja. Vorobjova je za to vreme uspela da postane pedijatar, bila je na stažu na katedri za hematologiju i udala se za doktora. Maša je došla kod Vorobjove u roditeljski stan njenog muža, u koji se Ženja preselila iz svog zajedničkog stana.
Maša se toliko promenila da ju je bilo teško poznati: ošišana kao muško, sa smešnim čuperkom, odevena kao učenik, sa zatupastim cipelama i dečjim farmerkama koje su čak i njoj, pri potpunom odsustvu svega sem kostiju, bile tesne.
– Bože, Mašo, kako si omršavila! – uzviknu Ženja koja se za to vreme malo udebljala.
– Stil „gavroš“ koji toliko voli moj muž. Na dijeti sam – Maša se osmehnu, a iz osmeha iskoči laka krivina.
Donela je gomilu poklona: Ženji je sve bilo tesno, ali je mogla da navuče i Maša joj je kazala da te stvari treba da je drže u formi, da joj ne dopuste da izgubi oblik. Radi uverljivosti ona uvuče prst između pojasa i tela, ali ništa nije mogla da razvuče.
– To je dečji broj, svi ženski brojevi počinju kod nas od osmice, to je manje od našeg četrdeset četiri, a ja već pola godine kupujem stvari za decu od dvanaest godina.
Maša je već počela da otkriva otkuda Majklu tako minimalistički ukus, ali je odlagala i odbacivala naslućeno otkriće.
– Hajde, pričaj šta ima novo? – upita Maša sa takvim izrazom lica kakvim se odrasli obraćaju deci.
– Naši ušli u Prag – slegnu ramenima Vorobjova. – A šta ima kod tebe novo? Ko se venčao, ko se razveo?
Maša pogleda Vorobjovu vrlo ozbiljno. Nije to očekivala.
– Ženjka, otkad je tebe počela da zanima politika?
– Ne, Mašo, nikada me nije zanimala i ne zanima me. Mene interesuje dečja hematologija. A politika je užasna. Strepeli smo da će sada početi veliki rat...
– A, to ne – objasni Maša kao čovek koji je upravo doputovao sa mesta na kom se odlučuje ko će i kada početi ratovanje... – A naši su naneli nepopravljiv udar komunističkom pokretu. U celom svetu je takvo negodovanje, takav gubitak prestiža. Trebalo je mudro manipulisati, događaji u Mađarskoj ih ničemu nisu naučili.
– O čemu ti to, Mašo? Kako to manipulisati? – začudi se Vorobjova. „Ne, ništa ne razume. Nikada ništa nije razumela“ – pomisli Maša i objasni:
– Majkl i ja smo sve to vreme proveli u Minhenu gde su se skupljali pisci, naučnici, kulturni radnici koji su bežali iz Praga. Među njima je bilo mnogo levih, socijalista, antifašistički nastrojenih – oni više nikada neće podržati svetski proces.
– Kakav proces? – snishodljivo ubaci Vorobjova.
– Komunistički – uvereno izgovori Maša. – Oni su izgubljeni za komunistički pokret. Ti, naravno, ne znaš, ali reči ću ti u poverenju da je u Italiji, na primer, polovina komunista izašla iz partije, u Francuskoj isto. Majkl, normalno, nije član partije, on je umetnik, nosilac ideje, ne možeš čak ni da zamisliš kako je čuven na Zapadu, mladi su prosto ludi za njim. Svi ti rok muzičari, oni prosto jure za njim, gutaju svaku njegovu reč. Bili smo u Parizu u vreme studentske revolucije, Majkl je bio jedan od glavnih lidera, mislim, naravno, na ideološku stranu... To je po svojoj suštini antiburžoaski pokret...
Uto dođe muž Griša i donese flašu konjaka. Poklon od pacijenta.
– A znate li vi da to uopšte i nije konjak? – zadade Maša provokativno pitanje.
Griša otvori, omiriše:
– Konjak. Nema sumnje. Dobar jermenski konjak.
Maša se zasmeja:
– Konjak – tako se zove jedan grad u Francuskoj. Tamo proizvode piče koje se zove konjak. A sve ostalo nije konjak. I Kagor je isto tako ime malog grada, a uopšte nije jako vino koje se proizvodi na Krimu.
Griša je imao zlatan karakter:
– Idi Ženjka i pripremi nam da nešto pojedemo, a mi ćemo za to vreme popiti ovaj neodređeni napitak, koji može biti konjak a i ne mora.
„Strašno – pomisli Maša. – Izgleda dobar čovek, a ni na pamet mu ne pada da ponižava svoju ženu time što je šalje u kuhinju da sprema hranu. Majkl sebi tako nešto nikada ne bi dopustio...“
A njoj je, jadnici, tek predstojalo da sazna da Majkl, kao savremeni čovek, dozvoljava sebi nešto drugo, što će joj se manje dopasti nego da mužu peče krompir...
Prijateljice su se rastale sa osećanjem da se više neće videti. Do Ženje Vorobjove su stizali nekakvi nejasni glasovi o Mašinom burnom životu: napisala je knjigu o radničkom pokretu posle šezdeset osme godine, razvela se od muža koji ju je ostavio zbog jednog mladog čoveka – što je teško ulazilo u Vorobjovinu svest – živela je negde u Africi ili u Južnoj Americi, a možda i na oba kontinenta. Nekoliko puta je dolazila u Moskvu da poseti Eleonoru, ali Vorobjovoj se nije javljala. Ova se nije naljutila i smatrala je to prirodnim: različite orbite.
Posle sedam godina odjednom se javila:
– Vorobej! Saša je umrla. Od ciroze jetre. Sutra je sahrana. Opelo na Preobraženki u Nikoljskoj crkvi u jedanaest, zatim idemo da je sahranimo u Peredelkino.
Maša je plakala. Zaplakala je i Vorobjova: Saša je bila tako lepa i isto tako posebna – slobodna i nadarena...
Vorobjova je prvi put u životu bila na opelu. Ne zato što kod nje niko ranije nije umirao, već zato što su većinom živeli i umirali bez crkve.
Tamo je bila gomila sveta, kao na pozorišnoj premijeri – intelektualci, lepo odeveni ljudi, žene u bundama. Pored sanduka je stajala mala Eleonora u staroj bundi iz diplomatskog magacina, crvenog podnadulog lica, i sivkastobela Maša u crnoj pletenoj kapici. Između njih visoka devojka koja liči na Sašu, ali je još lepša.
Čim je spazila Vorobjovu, Maša se baci prema njoj i obgrli je rukama:
– Vorobjova, draga moja, kako sam te samo čekala! Ne možeš ni da zamisliš kako si mi potrebna. Nisam ni pretpostavila...
Ovlažile su jedna drugu suzama, a onda je Vorobjova pogledala u sanduk: žuta starica sa malim grbavim nosom nikako nije bila Saša... Prava Saša se sada zvala Dusja, ali je imala strože lice i bila je rastom viša.
Izašao je mali sveštenik, sasvim mali, ćelav, i ličio je na Nikolaja Čudotvorca.
Stajale su zagrljene, slepljene u tuzi – Eleonora, koja je odavno predosećala kraj, upravo takav nečastan, kako je ona to shvatala, i Maša, nepripremljena za taj događaj, bez obzira na sve suve majčine telefonske izveštaje: „umire“, „nestaje“, „odlazi“. Lepa mlada Dusja je podsetila Ženju na Sašu baš u tom istom uzrastu – njoj je petnaest-šesnaest godina – i na Stasika, i na scenu u kupatilu... I Vorobjova je odjednom oštro osetila kako je duboko i sestrinski vezana za nekada lepu Mašu, potresenu, koja i dalje liči na lepog dečaka, ali koji je već malo usahnuo...
U Peredelkinu su prema grobu sanduk nosili na rukama mnogi muškarci, na smenu. Bio je ljuti mraz, svi su bili bez kapa, u oblacima od pare njihovog vlastitog disanja.
– Svi su je voleli – šapnu Vorobjova Maši.
– Mislim da je ovo samo polovina onih koji su je voleli – strogo odgovori Maša.
Maša je provela u Moskvi nedelju dana. Vorobjova je ponovo sedela u Eleonorinom stanu. Vratila se tamo posle toliko godina kao u rodnu kuću. Eleonora je stavila pred nju jednu šoljicu iz kolekcije iz vitrine, i bila je, uopšte, veoma srdačna. Pitala ju je poznaje li Kovarskog.
– Ja radim kod Kovarskog-mlađeg – odgovori Vorobjova.
– Kažu da on nije lošiji od oca – nesigurno kaza Eleonora.
Vorobjova se složi.
– Kod unuke mog bliskog prijatelja sumnjaju na leukom. Može li se...
– poče Eleonora.
– Ja sam radila tezu o leukomu. To je moja specijalnost, dečji leukom. Naravno, svaka konsultacija... Ako hoćete, može i kod starijeg Kovarskog...
Maša je otputovala. I sada su prijateljice povremeno razmenjivale pisma, uspostavila se među njima nekakva slaba nit. Maša je sada živela u Londonu, u dvospratnom klasičnom stanu koji je kupio njen bivši muž, u skromnom ali pristojnom kvartu. On sam ostao je u bivšoj velikoj kući u Kensingtonu, koja je pripadala njegovom pradedi, pravniku. Mašin život posle razvoda krenuo je nizbrdo: u njemu je bilo sve manje sjaja, druženja sa važnim ljudima, putovanja po svetskim prestonicama, promocija i prijema – sve to, kao i stara kuća sa vrtom, ostalo je kod Majkla. Ali zato je Maša stekla karijeru – postala je veliki stručnjak za radnički pokret, bila je poznavalac trockizma, pripadala levičarskoj intelektualnoj sredini i čak stekla reputaciju ozbiljnog eksperta za komunizam. Imala je i izvesnog uspeha kod muškaraca svog kruga, ali njen izgled – dečačka grada, očaravajuće nezgrapno kretanje, čudesni oval lica i razroke svetle oči – više je odgovarao onom umetničkom krugu koji je napustila, nego ovom sadašnjem. Prošla je kroz nekoliko nevažnih veza koje su joj donosile više razočaranja nego radosti. Po svoj prilici najlepša i najduža veza bila je italijanska: tokom šest godina ona je putovala u jedno mesto ispod Napulja, gde joj je na raspolaganju bio hotel, suncobran na plaži i mali restoran zajedno sa njegovim vlasnikom, četrdesetogodišnjim Luiđijem, koji je u zimskim mesecima, kada bi biznis stao, živeo dvadeset kilometara od mora u jednom beznačajnom gradiću sa ženom i kćerkama, a u letnje vreme ugađao gostima-namernicima služeći im napolitansku hranu i sve ostalo što mu je bilo na raspolaganju. Ta dvonedeljna putovanja u Italiju činila su dobro Mašinom zdravlju, jer joj je u Engleskoj u svakom smislu nedostajala toplota. Posle je Luiđi nestao, i kad je Maša pitala novog vlasnika kuda se denuo, ovaj je samo širio ruke:
– Kupio sam od njega posao, on je uzeo pare i otputovao. Pogledajte samo kakvu sam terasu dogradio. Hoćete li da to bude vaše stalno mesto?
Ali njeno stalno mesto je bio London, u kome se navlačila depresija, naročito u proleće i u jesen. Maša je počela češće da navraća u Moskvu.
Osamdeset pete godine Eleonora ju je ujela za srce – udala se. To nije bilo lepo, bilo je glupo, čak sramotno. Imala je blizu sedamdeset, i mada je i dalje sačuvala vitkost i živahnost, bila je prava starica.
Maša je bila povređena time što je mati ni o čemu ranije nije obavestila. Kad je Maša doputovala, Eleonora ju je dočekala na Šeremetijevu i na putu kući joj ispričala o svojoj udaji. Drugi udarac sačekao je Mašu kod kuće: mamin muž je pretvorio njenu sobu u svoj radni kabinet i Eleonora joj je namestila da spava u gostinskoj sobi. Ujutru je Maša pokupila svoje stvari i preselila se kod Vorobjove, ona i muž su u to vreme dobili dete i kupili su stan preko stambene zadruge.
Deset dana je Maša tmurno presedela na Timirjazevki, samo je tri puta izišla iz kuće, nikome se nije javljala. Stres je bio veoma dubok. Izgleda da je još samo istorija sa Majklom na nju delovala tako traumatično.
Eleonora se dva puta javljala Vorobjovoj, ali se Maša videla sa majkom tek pred odlazak na neutralnom terenu: u kuću, oskrnavljenu nepristojnom udajom, Maša nije ulazila.
Neutralno mesto je bio kafe u hotelu „Nacional“. Sedele su za niskim stolom, mala kočoperna Eleonora i zgrbljena Maša, koja je izgubila svoje oduvek lepo držanje, i pred njima su stajale dve šoljice kafe, berlinsko pecivo i flaša „Boržomi“. Eleonora je saopštila Maši da se udala za čoveka koga je volela mnogo godina, da je on ostao udovac i da sada, prvi put u životu, živi sa čovekom koga voli, da je strašno srećna, da su oboje u takvim godinama da o dugoj sreći ne može biti ni reči, i da ona drhti nad svakim preostalim danom jer nijedan ne želi da izgubi. Molila je za oproštaj zbog svoje netaktičnosti što je ponudila Juriju Ivanoviču njenu sobu, spremna je da ga zamoli da se sa svojim papirima privremeno preseli u trpezariju, zato što, „kako i sama, Mašo, možeš da razumeš, u malu, raniju njanjinu, ne može da se smesti bivši general“ – Eleonora se nasmejala slučajnoj šali – „a spavača soba ima za nas drugu namenu“.
U njenom glasu je zazvučao ženski trijumf, kao da je tog ocvalog generala neposredno otela kćerki. Maša je ulovila tu notu, i posebno aluziju na njegov boravak u spavaćoj sobi.
„Gospode, pa ona se to sa mnom takmiči?“ – pomislila je Maša.
Poželela je, kako je to bivalo ranije u detinjstvu kada su živele utroje, da zaurla, da zavrišti, da zvizne šoljicu o pod, i da su bile kod kuće možda bi se to i desilo, a onda bi obe ridale, milovale jednu drugu po glavi i plakale u sebi duboko primirene i pomirene...
– Sve sam shvatila, mama – izgovori Maša ustajući. – Više nikada neću doći u Moskvu.
Tada je Eleonora uzela novčanik i elegantno mahnula konobaru. Otkuda joj to? Imala je prave zapadne manire, ta nesalomiva komunistkinja.
Netaknuta porudžbina je stajala na stolu. Konobar nije video znak, i Eleonora je držala podignutu ruku i ovlaš mrdala prstima. Ruke su im bile potpuno iste – veoma tanki prsti sa velikim napuklim noktima, pomalo savijenim na unutra.
Ali Maša je ipak došla. Posle tri godine, nakon generalove smrti, Eleonora se javila preko telefona, saopštila da je sahranila muža i molila Mašu da dođe da se vide. Maša je odgovorila da će razmisliti, sutradan se dogovorila da odloži predavanja na Londonskom univerzitetu i kupila kartu za prvi let. Javila se Vorobjovoj i zamolila je da je dočeka. Vorobjova ju je dočekala i odvezla kući. Bila je tako mudra, ta Vorobjova – ništa nije pitala, radovala se susretu. Pitala je samo hoće li Maša da se i ona popne zajedno s njom.
– Da, hoću, baš mi odgovara. Nisam joj ni javila da dolazim. Ona me i ne čeka.
Eleonora se obradovala, ali nekako setno. Bila je u prilično isflekanoj kućnoj haljini, takvu je još niko nije video. Kuća je bila puna generalovih fotografija. Sama Eleonora bila je nekako malaksala, blago se smeškala, i prva rečenica joj je bila:
– Zamisli, dete, doputovala si tačno na četrdesetodnevni pomen.
Nikada u životu Mašu nije zvala „dete“, uvek – „Maška“. Ali Maša ovoga puta nije osećala ništa osim duboke žalosti. I sada joj je bilo savršeno svejedno gde će joj namestiti da spava, u bivšoj dečjoj sobi, u bivšoj njanjinoj ili u gostinskoj.
Posle je Maša dolazila još dva puta. Kod poslednjeg dolaska priznala je Vorobjovoj da je dva meseca ležala u londonskoj bolnici nakon neuspelog samoubistva.
Vorobjova – lekar! – nije se rasplakala, nije zajecala, nije čak ni podigla obrvu.
– Hvala Bogu, sve je iza tebe! To mnogi dožive. A ta želja se, mislim, svakome povremeno javi.
– Sigurno. Ali u meni nema nikakvih drugih želja osim te – osmehnula se Maša.
– Mašo! To je obična depresija, treba da piješ...
– Aha, prozak. Popila sam ga na tone. U Londonu je nemoguće živeti, prokleti grad. Imam mnogo poznanika, čak prijatelja, ali kad mi je potrebno da sa nekim porazgovaram, učtivo predlažu da dođem u utorak sledeće nedelje. To je najhladnije mesto na svetu. Ledena pustinja! Englezi se uopšte ne druže, oni samo razmenjuju rečenice, jedne te iste, kao sitan novac. I radnički pokret... Sve mi je to dojadilo, dozlogrdilo! Imala sam ideale koji su danas svima smešni. Ceo moj život je mačku pod rep! Shvataš: život se završio, a ja živa... To se događa! I Cvetajeva! I Majakovski! I moj otac!
„Sada će da padne u histeriju“ – pomisli Vorobjova. Ali, prevarila se, nikakve histerije nije bilo. Maša je presekla i tiho upitala:
– Misliš li da je to greh?
Vorobjova se zamislila. Bila je suviše veliki profesionalac i izuzetno savesna da bi mislila o grehu. Na njenom odeljenju deca su često umirala od leukemije, videla je njihove majke koje su se do poslednjeg trenutka nadale u čudo. Vorobjova nije mislila o grehu nego o Eleonori, i kazala je:
– Ne. Ne mislim. Mislim da ti lično nemaš pravo da to učiniš dok je živa Eleonora. Čekaj da ona ode, a onda ćeš učiniti ono što smatraš da je potrebno. Da ti iskreno kažem, čini mi se da u nekim situacijama čovek na to ima pravo. Kao i na eutanaziju. Ali ne ti, i ne sada...
– Ali, zar ne shvataš da nje skoro da i nema. Sećaš se mame? Bila je izuzetan čovek, pametna, oštroumna, darovita! Znam, znam! Njeno vreme je prošlo i niko osim starog generala je već dugo vremena ne smatra velikim piscem. Poznavala sam mnoge izuzetne ljude našeg doba, neću sada da ti nabrajam ko je sve pio u našoj londonskoj kući! Ona je bila veliki čovek! Sjajan! Svetskih razmera! A ova slaboumna starica u prljavoj kućnoj haljini, koja me deset puta pita jedno isto – to naprosto nije ona!
– To jeste ona – tvrdo kaza Vorobjova. –I dok god je ona živa ti na to nemaš prava. Postoji prirodan redosled. To je zakon koji se ponekad narušava i to je užasno, ja to stalno gledam. Dužna si da na to pričekaš.
– Razmisliću – odgovori Maša klonulo.
Otputovala je posle nedelju dana, a nakon još jedne nedelje stigla je vest o njenoj smrti. Samoubistvo.
Sahranili su je u Moskvi, po njenoj želji. Napisala je oporuku, i sve je obavljeno brižljivo uz poštovanje svih formalnosti. Iz nekog razloga je naredila da se opelo obavi u istoj crkvi u kojoj je bilo i Sašino. Sigurno nije bila religiozna, ali njanja Dusja je samovoljno krstila u detinjstvu obe devojčice.
Sanduk je dovezla njena engleska prijateljica. Bio je ovalnog oblika, mali, kao dečji. Crkvene žene, sa svojim živim zanimanjem za smrt, izučavale su ga, dodirivale, neke ga odobravale, druge govorile da nije pravoslavni.
Došlo je mnogo sveta, ali ne tako mnogo kao na opelo sestri Saši. Eleonora je stajala pored sanduka kao mala lutka, narumenila se i iscrtala obrve, što odavno nije radila. Unuka Dusja ju je držala za ramena i videlo se da joj je sve to pada veoma teško. Videlo se isto tako da je u drugoj polovini trudnoće. Vorobjova je stajala pored njih sa validolom i kamforom. Ali ništa od toga nije bilo potrebno.
Na pomenu je Vorobjova prvi put razgovarala sa Dusjom: neverovatno je ličila na majku, pravila je one iste smešne pokrete prstima, isto je zabacivala loknavu kosu. Svoju pokojnu majku je znala malo, jer su se očevi roditelji, koji su bili i njeni pravi roditelji, na svaki način trudili da se devojčica sa njom ne viđa: plašili su se lošeg uticaja. I sada, posle toliko godina, Dusja je zbog toga veoma patila.
Ispostavilo se takođe da Dusja već nekoliko godina živi s mužem u onoj istoj spisateljskoj dači u kojoj je nekada živela cela porodica. Eleonora ih je tu preselila ubrzo posle svoje udaje, jer je prestala da je koristi, pošto je uz generala dobila i novu daču, mnogo raskošniju, koja se nalazila na suprotnoj strani od Moskve.
Sada se Dusja spremala da preseli baku na daču jer je tamo mnogo bolje nego u gradu, i tamo neće imati nikakva traumatična podsećanja. I za buduće dete je mnogo korisniji život na dači nego u gradu.
Dok je Dusja sve to tiho izlagala Vorobjovoj, Eleonora je ustala i odlučnim glasom kazala, obraćajući se Dusji:
– Mašo, veoma sam umorna, odvedi me, molim te, u spavaću sobu.
„Dobro je, neka misli da je to Maša“ – pomisli Vorobjova. – Dusja će je negovati, zaklopiti joj oči.
Ali nije bilo tako. Tamo gore, bilo je određeno drugačije: Eleonora je proživela na staroj dači manje od godinu dana. Čak je nekako očvrsla, izlazila je da šeta po glavnoj uličici, dolazila do ugla, posećivala svoju staru prijateljicu sa kojom je razgovarala, sećale su se prošlosti, raspravljale o postupcima i odnosima ljudi kojih odavno više nije bilo. Jedne večeri se spremala kod prijateljice da joj odnese neku knjigu. Dusja ju je molila da ne izlazi uveče, ali Eleonora, obično pomirljiva, odjednom se zainatila, obukla kaput, uzela štap. Dusja je htela da je otprati, no probudio se mališa, razgalamio se i ona je poletela njemu.
Posle dva sata, pošto se Eleonora nije vratila, Dusja pozove njenu prijateljicu. Ova se začudila i kazala da Eleonora nije ni dolazila. Dusja je potrčala da pronađe baku i našla ju je u drenažnom jarku blizu prijateljičine kuće. Bila je mrtva.
Sutradan je Dusja pozvala Vorobjovu i kazala joj da je baka umrla. Vorobjova je dugo ćutala, a onda postavila blesavo pitanje:
– A koju je knjigu nosila?
– Mereškovskog – odgovori Dusja, začuđena pitanjem.
Sahranili su je u Peredelkinu. Posle ispraćaja otišli su u staru daču. Popili su po čašicu votke. Na pomenu je bilo malo ljudi. Opraštali su se sa Eleonorom, sa mestom na kojem su tako divno živeli. Dača je bila državna, pripadala je Savezu pisaca, i Dusja je morala da je uskoro ustupi drugom piscu koji je već čekao na red.
Posle godinu dana Dusja se javila telefonom i kazala da je sređivala Mašine i Sašine dečje fotografije i da ima nekoliko na kojima se vidi i Vorobjova. Htela je da joj ih pokloni za uspomenu.
Vorobjova je došla u stari stan. Otvorila joj je Dusja. Iza nje je izvirivao belomusasti dečak, koji uopšte nije ličio na žene te nesrećne porodice. Dusja je ponovo bila trudna. Iz male sobe je provirio Dusjin muž Saša, veliki, bradat, sa iskrenim osmehom. Mahnuo je rukom u znak pozdrava, podigao dečaka i nestao.
„Izgleda da će biti dečak“ – pomislila je Vorobjova, gledajući u Dusjin stomak.
Fotografije su bile amaterske, izbledele. Dusja ih je poređala po trpezarijskom stolu. Izgleda da je fotografisao Nikolaj Nikolajevič, šofer. Vorobjova je imala nekakvo oštro i nejasno osećanje, koje nikako nije mogla da odredi. A nisu bile u pitanju fotografije.
Razlog je bio u tom stanu – u njemu je sve bilo potpuno isto: ormani sa knjigama sa pokretnim staklima na policama, zlatne korpice, albumi, sabrana dela, mnoga sa ukinutim slovom „jat“ – među njima Mereškovski, Karamzin, na zidovima gravire, slike, izanđali tepisi, nameštaj od mahagonija, teški pribor za pisanje na okruglom stolu sa ogradom od nožica što su mogle da se razmaknu i da se sto pretvori u ogroman, ovalan, i luster sa plavom staklenom kruškom okruženom kristalnim suzama. Javila se u sećanju i njanja Dusja, dežmekasta, sa bradavicom, u kecelji sa izbačenim stomakom. Ali nije bilo više onih ljudi, drugi ljudi su živeli ovde. Bilo je to kao u čudnom snu, kada ti pokazuju uobičajenu, davno poznatu sliku, ali sa neuhvatljivim izmenama, i te izmene uznemiruju, dovode u pitanje stvarnost i navode na sumnju da je to možda san.
Vorobjova je pogledala po sobi – ne, nije san. Stvarnost, čak pojačana tragom ranijih mirisa. Muzej sećanja: pokojna Eleonora imala je izuzetan ukus. Te stvari su ostarele za pola veka, postale još autentičnije, još skuplje. Besmrtna starudija. Zbogom, ostajte zbogom, zauvek ...

ANÐEO ČUVAR





ANÐEO ČUVAR


Elena, dobra moja tetka, uvek se pomalja iz svoje sobe kada nekud polazim. Punačko lice viri kao iz kaveza: bore su i uspravne i poprečne. Smeši se. Leva ruka podignuta, a desna opuštena i pesnica pomalo stegnuta na unutra – posle infarkta.
– Idi, idi, Bog ti pomogao! Neka te Anđeo-čuvar štiti na putu!
I krsti me na poseban način: desnu ruku podiže levom.
Prvi sveštenik, strog, kome se obratila posle bolesti, nije joj dozvolio da se krsti levom rukom, rekao je: „Ludom krstu se đavoli raduju“. Drugi, dobar, dozvolio joj je: „Krsti se kako možeš“. A treći, mudar, zamolio ju je da pokaže bolesnu desnu ruku, i kad je primetio da su svi prsti savijeni u pesnicu, kaza joj: „A možeš li levom rukom podići desnu?“
– Mogu – odgovorila je Elena.
Tako se ona i danas krsti, i na sve ukućane stavlja svoj posebni krst i Anđela Čuvara priziva. Ne znam za druge, ali moj Čuvar je uvek sa mnom. Na svim putovanjima me štiti i svašta mi zanimljivo i važno pokazuje.

PATKA


Prvi utisak na putovanju: selimo se sa dače u grad. Pače, koje su mi kupili početkom leta, izraslo je u pravu patku. Plašim se da je ostavim na dači zajedno sa ljuljaškama i limenom kadicom i molim da je ponesemo u Moskvu. Svi me odgovaraju: u Moskvi joj neće biti dobro... Ja cmizdrim jer mi mašta i probuđena praktična promućurnost govore da će joj ovde biti još gore – domaćica dače će je pojesti.
Pradeda se zalaže za mene i moju patku. Kamion sa nepromočivim šatorskim platnom već je krcat stvarima. U prostoru ostavljenom ispred zadnjeg dela smešta se otoman na koji sedamo mi – tata, mama i ja. Pradeda ide u šofersku kabinu. Na njegovim kolenima, zamotana u novine i ugurana u mrežicu, leži patka. Njena vesela glava viri iz mrežice. Kod presedanja se ispostavlja da je patka nogama zgužvala novine i sve vreme kakila na pradedine platnene pantalone. Dok čekamo red za presedanje tata kupuje novine, mama prepovija patku i zajedničkim snagama je ponovo guraju u mrežicu. I svima je strašno smešno. Sada pradeda protura ruku s mrežicom kroz prozor. Patka u mrežici leti po vazduhu i svi se lepo zabavljamo. Čarobni doživljaji na putu...
Kada smo stigli u Moskvu i patka i pradeda su bili u polusvesnom stanju: starcu se ukočila ruka, patki su se zamutile oči. Baka, koja je stigla dan ranije električnim vozom, nakapala je pradedi kamfor, a patku smestila u drvenu šupu. Tamo ona i sada živi.
Pradeda i ja idemo da je hranimo tri puta dnevno. Posle popodnevnog sna pradeda obično pije čaj i jede kolač veličine kutije šibica. Svakodnevna smešna prepirka: pradeda hoće da odnese patki čaj i kolač, baka se ljuti, ali ne ozbiljno:
– Šta vam je tata? Nadrobite joj u čaj komad hleba, šta će joj kolač?
– Samo jedno malo parče... – moli pradeda i baka seče.
A tokom zime obili su bravu na drvenoj šupi i ukrali patku. Sigurno dečaci. I sigurno su je pojeli. Zašto ju je onda pradeda nosio u mrežici iz Kratova? Godina četrdeset osma.

GUDAUTSKE KRUŠKE


Naš domaćin Huta Kursua suvo je kašljao iza zida i mamine oči su se širile od straha: ja, desetogodišnja devojčica, zalečila sam infekciju ne tako davno, a sada ponovo tuberkuloza u susedstvu... Taj Huta je bio lep, suvonjav čovek, ljubazan sa gostima a svirep prema ženi. Ali ljudsko okružje me nije mnogo zanimalo te godine: prvi put sam videla more i ceo mesec sam preživljavala taj susret. Danju sam se brčkala u plićaku, mada me je mama naučila da plivam maltene prvog dana, a noću sam sanjala isto to bacakanje po slanoj vodi, ali još čarobnije...
U jesen je mamu obično hvatala domaćička groznica – nešto bi stavljala da se usoli, nešto sušila, nešto spremala za zimu, ali ovoga puta njena strast se ovaplotila u koferu od furniranih daščica koji je poručila kod pijačnog prodavca. On je dugo pokušavao da joj objasni da tako velikih kofera, kakav ona traži, više nema i bolje da uzme dva manja, ali mama je ostajala pri svom. I najzad je nabavila baš takav, ogroman. Postavljen na zadnjicu, dopirao joj je do ramena. Doduše, mama je bila mala rastom.
Kofer je namenila za kruške. Mama i ja smo obožavale kruške. Ovde, u Gudautima, krajem avgusta, bio je za nas pravi raj. Mama je volela one što su bile jedan stepen do raspada, što su se gnječile pod prstima, iz kojih, kad ih zagrizeš, iscuri gusti sok sladak kao med i priziva ose iz celog okruga. A miris što su ga ispuštale bio je tako jak, kao sirena lokomotive.
Voz je, uzgred, prolazio između grada i plaže, pored samog mora, i u mom sećanju sačuvalo se to srećno trojstvo detinjstva: more, novo i mlado zahvaljujući nedavnom poznanstvu, voz što prolazi iznad plaže, i kruška koja se topi u rukama. I sve to u svetu u kom je još živa mama i jede kruške jednu za drugom, a zatim trči u more da spere sok koji je potekao u razrez među grudima što su ispunile američki kupaći kostim, koji sam posle ja iznosila u mladosti...
Uoči odlaska pošle smo u komšijski vrt da kupimo kruške. Mama se ranije dogovorila sa gazdaricom i ova je obećala da će nam obrati zimske kruške Bera.
Mama je donela kofer i svečano ga stavila pred gazdaricu:
– Evo. Da se ne zgnječe?
– Kruška je kao kamen, a biće kao med. Slušaj ti mene...
Kruške su zaista bile kao kamen – zelenkaste, sa teškim zadnjicama i tankim vratovima.
– Bera-dišez, niko nema takve, moj deda je bio vrtlar kod kneza, sam ih je sadio – i ona važno pokaza prema vrtu.
U vrtu su ozbiljno bila zaposlena kavkaska deca – brala su za nas kruške. Dečak od oko četrnaest godina, u crvenoj košulji, stajao je na merdevinama. Nežnim kružnim pokretom odvrtao je krušku od grane, kao pregorelu sijalicu, i dodavao je u ruke mojoj vršnjakinji, sa kojom sam se gledala preko ograde čitav mesec, ali se nismo upoznale.
Gazdarica je brižno zamotavala svaku krušku u četvrtinu novinske stranice i jednu po jednu redala na dno kofera. Mi smo joj pomagale.
– Vi kod Kursue boravite, zar ne? – znala je vrlo dobro da smo odsele kod Kursue. Ali to je bio samo polaz, kao u starinskim bajkama. Kod Mingrela ne treba najmiti stan, prljav narod, nikakve kulture, sišli sa planine... ali Abhazi su još gori, sasvim divlji, kakve su im samo sahrane, ne poju, zavijaju kao šakali... I hrana im je gora nego kod Svana... njih ne znate, daj Bože da ih ne znate, banditi, razbojnici... gori od Čečena... – sa zamotuljkom novina u grubim rukama naginjala se nad koferom, njihala svojom kruškastom zadnjicom – ali ni Čečeni se ne mogu trpeti, iselili su ih sve, hvala Bogu, još kad bi iselili Jermene dobro bi bilo, trguju, samo trguju, bogati a i dalje trguju, ne mogu da se zaustave, tako pohlepan narod, nepristojan, grub...nisu kao Turci – odjednom je ozari osmeh, mahne rukom – imamo i Azerbejdžance, isti su kao Turci, zlobni, lenji, malo ih je kod nas, hvala Bogu, svi su lopovi, gori od Cigana... a prave se važni, fuj! Naročito oni iz Bakua, zli su kao psi... Gori od kerova... Istinu govorim, majke mi rođene! I Jermeni iz Bakua isti su ko Azerbejdžanci... A tbiliski Jermeni –ona skrušeno odmahnu rukom, popravi kecelju privezanu preko stomaka – ne puštam ih ni blizu, pre bih čak i Jevreje... Ove godine kod mene su bili takvi Jevreji, sačuvaj Bože otkuda se stvoriše... gori od ovdašnjih... A Gruzini stigli, oh, kakvo su đubre pravili, samo su nešto kuvali, pekli, dve žene iz kujne nisu izlazile, petla čerupaju, perje leti na sve strane i pevaju... a šta ima da pevaju? – Ona namršti čelo i zastane na trenutak – Imereti! Šta ćeš s njima? Seljačine! Nikakvu kulturu nemaju, vinograd blatnjavim nogama gaze... A o sebi tek kako misle!
Mama i ja smo se samo pogledale. Mama je stisnula usne i nadula obraze – umirala je od smeha. Kofer se napunio do polovine, ali gazdaričinom govoru nikad kraja. Ni kruškama nije bilo kraja, i nije bilo kraja ni kavkaskim narodima...
Dugačke minđuše sa crvenim koralima sitno su zveckale u njenim ušima. Činila mi se stara – oko četrdeset ili šezdeset godina – i grozna: velike oči u tamnom kožnom okviru i zlatni zubi.
A Gruzini? – nastavljala je. – Prašina u oči! Dim! Bla, bla! – samo prazna priča! Ništavan narod! Šta da pričam o Gruzinima? A Adžari u Batumiju – pa oni su smeh a ne narod! – žive gore od svih drugih, samo kačamak jedu, a isto tako... o sebi visoko misle!
Popunili su se poslednji redovi. Jedan red krušaka je ređala sa osnovom nadole, drugi vrhom između njih. Kavkaski narodi – Avari, Osetini, Balkari, Inguši i drugi nama nepoznati, bili su raspoređeni po silaznoj lestvici, gde je svaki novopomenuti bio gori od prethodnog.
Kruškama je došao kraj istovremeno kad i narodima. Kofer nije mogao da se odvoji od zemlje, ručka je odletela od njega pri prvom pokušaju. Onda su izvukli iz staje rasklimatana kolica na dva točka, pozvali Hutu, koji je odavno kao slučajno stajao pored ograde, i on priteknu u pomoć da s mukom natovari kofer koji se već pretvorio u sanduk.
Mama, koja je dobro platila svoju halapljivost prema kruškama, golemo se namučila s tim koferom dok su ga vozili na stanicu, pa tovarili u vagon, zatim smeštali na rezervisano mesto u kupeu, napunjenom istim takvim posetiocima morskih lečilišta kao što smo mi, takođe s koferima punim voća, ali među njima je naš bio kofer-car.
Naš kofer ležao je na boku i zauzimao sav prostor na nižim policama. Mama se zbog toga izvinjavala svim putnicima, bila je izgubljena, čak im se pomalo dodvoravala.
U Moskvi nas je dočekao tata i kazao mami sve šta misli. Dva nosača i tata su s teškom mukom podigli kofer na gepek starog moskviča, mama je takođe pridržavala kofer sa strane.
Kruške su polako dozrevale na ormanima, uvijene u novine na nepoznatom kavkaskom jeziku, i u sobi se Sve do zime osećao njihov miris. Lagano su nestajale, čak je i posle Nove godine ostalo nekoliko lepotica.
Do dan danas ukus i miris tih krušaka izaziva u meni sećanje na onu priču o družbi naroda. A uzgred, mi čak nismo ni saznale koje je nacionalnosti bila ona žena iz Gudauta.

KARPATI, UŽGOROD


Prvi službeni put u životu pokazao se veoma uspešan: Karpati. Tamo, u fabrikama za preradu povrća i u vinskim podrumima, trebalo je da sakupim naučni materijal za doktorsku disertaciju. Još mi nije bilo sasvim jasno o čemu će disertacija biti, ali je jedno bilo sigurno: ja, sveža post-diplomka, za tri godine postaću kandidat nauka u najzanimljivijoj oblasti – genetika populacija.
Već sam odavno počela da posmatram populacije kojih je oko mene bilo vrlo mnogo – Zapadnjaci, Rusi, Ukrajinci, Mađari, Česi, Jevreji, Poljaci... Ali kad je nauka u pitanju, mene su zanimale isključivo muve. Plodonosne vinske mušice. Upravo sam od njih i počela.
Doputovala sam u fabrike – u mesta Stari, Drogobič, Užgorod, Mukačov. Ne sećam se više kojim redom. Pokazivala sam službeni putni nalog, koji bi dugo posmatrao brkati čovek u vezenoj rubaški ili debela tetka sa punđom-kulom na temenu. Češće brkati. Odmah su pomislili da sam ja iz OBHSS\'7b2\'7d i da hoću da im zamažem oči tim formularom iz Akademije nauka.
– Muve, kažete? Nema kod nas nikakvih muva! – i oko mu zasija novim podozrenjem: ako nije OBHSS, onda je sanitetsko-epidemiološka služba.
Ali ja sam bila mlada, energična, neko ko je ovladao čarima prestoničkog života, pa još iz Akademije nauka – to ćemo, uostalom, još da proverimo! – uz to i lepuškasta. U svakom slučaju, jedan brkati je kazao drugom: „Kak’a crna Židovka!“ A ja sam se samo zakikotala. Ne zato što nisam znala kako su rešetali ovdašnje stanovništvo da bi iskorenili par suvišnih populacija – Jevreja, Cigana – već zato što sam bila slobodna i vesela.
Muve sam sakupljala u epruvetu s hranom, zatvarala komadićem sive vate i slala preko sprovodnika vozom u Moskvu. Tamo ih je čekao moj kolega, odvozio u laboratoriju, prebacivao u drugu epruvetu, a u onoj mojoj već su ležala odložena jajašca... Za nauku.
Sedela sam na brdu iznad grada Užgoroda, zeleni Karpati su se umilno i oblo prostirali na sve strane, i nebo je bilo jasno, plavo kao slika, sa jednim dekorativnim oblačićem tačno iznad glave.
Odjednom se začuo zvuk, uznemirujući i turoban, i nije odmah bilo jasno otkud dolazi. A onda sam spazila avione. Leteli su u trojkama, ali ih je bilo toliko mnogo , da mi se činilo da su zauzeli polovinu neba. Leteli su u Čehoslovačku – i shvatila sam odmah da je počeo rat.
Proleteli su nada mnom, odnoseći sa sobom zvuke, kojih je bilo više nego aviona. Karpati o tome nisu ništa znali: ništa se nije zatalasalo u njihovoj mirnoj oblini, i njihovo jasno zelenilo nije se zamaglilo.
Od četrdeset pete godine prošlo je dvadeset i tri. Onaj rat je počeo zauzimanjem Poljske, ovaj – Čehoslovačke – eto u čemu je stvar.
„Treba brzo otići na stanicu i kupiti kartu“ – mislila sam, ali nisam mogla da ustanem. Oštro sam osetila da se sve prelomilo, da više nisu važni drozofili, da će se za nekoliko minuta iz srebrnastih aviončića prosuti bombe na Prag, i da je sva ovdašnja lepota – obmana prohujalog sveta...
Ostala sam da sedim, i ponovo se razlegao zvuk aviona – vraćali su se. Kako se kasnije ispostavilo, nisu bombardovali.
Kad sam se vratila u Moskvu, moja prijateljica Nataša je već bila uhapšena. Ona je izašla na Crveni trg s kolicima u kojima je spavao njen tromesečni sin Oska, zajedno sa sedmoro istih takvih bezumnika i malim plakatom „Za slobodu našu i vašu“. I odsedela je pet godina u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici. A što se mene tiče, ja disertaciju nisam branila.

ZAŠTO I ZBOG ČEGA...


Anđeli verovatno nekad padnu u san. Ili ih odvuku sporedne stvari. A možda se prosto nađu i neki neradnici. Bilo kako bilo, na Strasnu subotu desila se velika nesreća: dama u ozbiljnim godinama – sedamdeset pet –stajala je u dugačkom redu na autobuskoj stanici sa zatvorenom torbom u kojoj su bili zapakovani uskršnji kolač i pasha, i čekala autobus. Ona je bila kćerka poznatog ruskog pesnika srebrnog veka, udovica poznatog slikara, majka mnoge dece, baka i čak prabaka brojne mlađarije. Veoma veliki krug njenih prijatelja i poštovalaca zvao ju je NK – po inicijalima.
NK je bila veliki čovek u svakom pogledu, i nju je bilo nemoguće poniziti na bilo koji od načina na koje je bila spremna naša vlast. Preselili su je iz stana u centru, u kojem je proživela nekoliko decenija, na krajnju periferiju, ali ona nije promenila nijednu svoju naviku, pogotovo onu da osvešta uskršnji kolač u crkvi Joana Vojina, nedaleko od svoje bivše kuće.
Na njoj nije bilo ničeg staračkog niti posebno crkvenog: ni marame, ni povijenih ramena. U velikoj iznošenoj bundi, sa crnom beretkom, ona je strpljivo čekala autobus i jedva primetno pomicala usne, preslišavajući se jutarnje pravilo.
Stigao je autobus. Ona je stajala među prvima, ali su je izgurali. Čuvajući torbu, ona odstupi, zatim jurne ka papučici. Šofer je već zatvorio vrata, ali su ljudi držali pokretna krila da bi se ugurali, i ona se takođe uhvatila slobodnom rukom za vrata, i čak uspela da stavi nogu na papučicu, ali autobus je krenuo, neko je zbacio njenu ruku, noga je kliznula pravo pod točak, i autobus je prešao preko njene dugačke i jake noge.
U vreme Uskršnje jutarnje službe NK se budila iz narkoze.. Nogu su joj amputirali. Ujutru su došli prvi posetioci – starija kći i omiljena snaja. NK je bila veoma bleda i spokojna. Već je prihvatila posledicu nesreće, a dve žene koje su sedele pored nje još nisu uspele to ni da shvate ni da nađu reči utehe. Ćutale su potpuno utučene, izgovorile „Hristos voskrese“ i tri puta se s njom poljubile. NK je isto tako ćutala. Zatim se osmehnula i kazala:
– A jeste li donele mrsno?
Snaji su radosno zasijale oči:
– Naravno!
I stavila je na ormarić kod kreveta mali uskršnji kolač sa crvenom svećom na vrhu.
– I to je sve? – začudi se stara dama. Ruke su joj mimo ležale na pokrivaču, desna na levoj, svetlucala je burma i veliki srcoliki prsten. Nisu mogli da ih skinu pre operacije – urasli su.
Snaja je izvadila iz torbe bočicu konjaka. Svi su se nasmešili.
Drugih ljudi u šok sobi nije bilo. Snaja i kćerka su ustale i tiho otpevale uskršnju pesmu. Imale su lepe glasove i naviku da pevaju.
Postavile su na ormariću uskršnju trpezu. Pojele su po komad dimljene šunke i popile po gutljaj konjaka.
Posetila sam NK kad je već izišla iz bolnice. Sedela je sa strane na klupici koju je nekada napravio njen muž. Patrljak je ležao pored nje, s drugom nogom, dugačkom i veoma lepom, opirala se o pod.
Stavila je ruku na ostatak noge, potapšala je i kazala jasnim glasom:
– Stalno razmišljam, Ženja, zašto mi se ovo desilo?
Nisam odmah razumela o čemu govori... Ona nastavi:
– Nisam odmah shvatila. Sada znam: celog života sam suviše mnogo trčala i skakala. A sada su mi eto kazali: smiri se i razmisli...
A ja sam sedela i mislila: gotovo svi ljudi koje poznajem na njenom mestu bi kazali: zašto mi se to dogodilo?
Ona je posle toga proživela još petnaest godina. Napravili su joj protezu, putovala je i u Krim, posetila rođaku u Švajcarskoj i unuka u Švedskoj. Ne znam kakvu je pouku izvukla iz svoje nesreće. Ali sve koji su je poznavali tih godina, naučila je da ne postave pitanje: zašto?
Bez obzira na njeno savršeno pomirenje s Gospodom Bogom i poslanim iskušenjima, ja i dalje ne prestajem da mislim da ponekad anđeli čuvari okrenu nekome leđa, ili ih odvuku sporedne stvari.

ČEP


Kud se to denuo čep od kade ne mogu da shvatim. Ali nema ga. Otišla sam i kupila dva komada, jedan za kadu, drugi za rezervu. Taj što je bio za rezervu ostao je u torbi. I motao se po njenom dnu i dolazio pod ruku kad ne treba: ako hoćeš da dohvatiš maramicu ili kutiju šibica, uhvatiš čep. I kad god uhvatim tu gumenu glupost okačenu na lančić pomislim: ne smem da zaboravim da ga kod kuće izvadim iz torbe. I zaboravim. Jedan mesec, drugi...
Idem tako svojom Krasnoarmejskom ulicom, a u susret mi dolazi Nikita, suv, kost i koža, ćelav, krezubav. Odavno je izišao iz zatvora, a logorski pečat ostao. Stariji čovek iz ugledne profesorske sredine.
I bio bi profesor, da nije bilo orijentacije zbog koje je i ležao...
– Zdravo! Zdravo! – nasmešili smo se jedan drugom.
– Slušaj, znaš li možda gde je tu kod vas radnja za sanitarno-tehničku robu? – upita me.
Razmišljam. Verovatno je najbliža na pijaci. A on nastavlja:
– Shvataš, jedan moj prijatelj je otputovao i ostavio mi stan na mesec dana...
I za to znam: otkako je poslednji put izišao iz zatvora, stalno traži stan koji su mu oduzeli za vreme služenja kazne. Nekakva prijateljica sa srčanim problemima ga je prijavila kod sebe i fiktivno se za njega udala, ali ne žive zajedno. I živi on tako kod poznanika, čas kod jednog, čas kod dragog. Bivši fizičar, izuzetno pametan.
– Potreban mi je čep za kadu, znaš kakav? Čep – i on načini izražajan pokret svojim profesorskim prstima.
Zaronim u tašnu i on mi odmah padne u ruku, okrugao, gumen, na metalnom lančiću. Ali, oklevam i unapred uživam u efektu. Najzad ga vadim.
– Je l’ ovaj?
Scena bez reči.
Odavno znam: tu nema nikakve moje zasluge, jednostavno je bilo predodređeno da se nađem na tom mestu. Radujem se kada me stave u određeno vreme na određeno mesto sa čepom u ruci. Ali u datom slučaju ne znam ko je tu stvar vodio: moj lični anđeo ili Nikitin?

STRAŠNA USPUTNA PRIČA


Tekla je osamdeseta ili osamdeset prva godina prošlog veka. Ako bismo zavirili u novine tih godina, mogli bismo ustanoviti vreme sa tačnošću dana, čak i sata. Vraćala sam se iz Tbilisija gde je pozorište u kom sam radila bilo na gostovanju. Trupa je ostala tamo još dve nedelje, a ja sam pojurila kući: decu sam ostavila dobroj prijateljici i brinula sam se ne toliko za decu koliko za nju – za ženu ne više tako mladu, uznemirenu i bez dece, dva mala dečaka u najživahnijem uzrastu bila su veliko iskušenje.
Gruzinski pisac me je vozio na tbiliski aerodrom, karta mi je bila u džepu, nismo kasnili, naprotiv, pošli smo sa rezervom vremena. Ali, već na putu sam se onespokojila: preticalo nas je mnoštvo milicijskih automobila, nekakva loša užurbanost vladala je na putu, a kad smo došli na aerodrom otkrili smo da je zatvoren. Ljudi sa automatima su stajali na ulazu, nisu odgovarali na pitanja i samo su pokretima pokazivali da se uklonimo.
Dato je izišao iz auta i priljubio se uz grupu putnika, istih kao i mi, kojima nije bilo dozvoljeno na aerodrom. Vratio se posle deset minuta – događaj je bio izuzetan: nekoliko mladih ljudi je otelo avion. Ili su hteli da ga otmu. Ali su ih uhapsili. Ili nisu. Ali hoće... Još su i govorili u masi da otmičari nisu obični ljudi, već su na visokim položajima... Ili su deca ljudi na visokim položajima.
Proticao je sat za satom – mračno uzbuđenje je visilo u vazduhu.
Putnici su stizali, gomila uznemirenih ljudi je rasla, glasine su se širile najmaštovitije moguće, podrobnosti – neverovatne. Najzad, operacija je bila okončana, kavalkada milicijskih i vojnih automobila se udaljila od aerodroma, putnici su hrupili unutra i ispunili ceo hol. Preko radija su objavili nešto na gruzijskom. Dato je krenuo da sazna kada će biti sledeći let za Moskvu. Vratio se strašno zadovoljan: za Moskvu se ništa ne zna, kasni na neodređeno vreme, ali za dvadeset minuta poleće avion za Voronjež, i on mi je kupio kartu za taj let. Bila sam oduševljena. Kada se nalaziš u Tbilisiju, Voronjež ti se čini gotovo kao moskovsko predgrađe...
Avion je poleteo iz svetlog jesenjeg Tbilisija i spustio se posle tri i po sata u zimski Voronjež. Izišli smo na pokretne stepenice i upali u uskovitlani beli haos. Bilo je tako hladno da je pelerina, udahnuvši hladan vazduh, uzletela kao snažno jedro meni iza leđa, i jedino je sportska torba, što je visila na ramenu, uspela da je pridrži.
U aerodromskoj zgradi svi putnici su se bacili na kasu – u Moskvu, u Moskvu! Karte se nigde nisu prodavale: aerodrom je već bio zatvoren zbog mećave. Ali red je stajao kao zid. A i kud da se deneš: sve klupe su bile zauzete onima što sede, podovi – onima što leže. Ispred mene je stajala velika gruzinska porodica u crnini – oni su imali svoj poseban razlog da odlete što pre. Iza mojih leđa stajala su dva Gruzina prostačkog izgleda sa velikim kapama i širokim pojasevima od mohera. Udaljili su se, zatim ponovo došli i stali ispred mene. U meni je zaigrao osećaj sitne pravičnosti i zamolila sam ih da stanu pozadi. Galantni Gruzini su izgleda ostali u Tbilisiju, u pozorišnim salama, a ovaj je samo mahnuo rukom i rekao: „Stoj tu gde si“...
Nešto sam zakukala o deci koja su ostala sama kod kuće... Ništa nije vredelo. Odgurnuli su me i stali ispred.
Pošto sam se razbesnela, izišla sam iz reda i krenula da uzmem taksi da se odvezem do železničke stanice i pokušam da uhvatim prvi voz. Ali nisam jedina bila tako pametna, i na taksi stanici je isto tako bio veliki red. Prišao je jedan što radi na crno, izabrao me iz reda i povezao na stanicu. Vozili smo se dugo, čovek je očito iz provincije i nije znao put.
Na železničkoj stanici ista situacija: gomile ljudi ispred zatvorene blagajne, gomile na peronu, očekivali su prolazni voz i nameravali da uhvate konduktera i da mu daju umesto karte novac u ruke. Sa živim novcem nisam baš najbolje stajala, imala sam taman za kartu.
Stigao je nekakav voz sa juga u pravcu Moskve. Otvoriše se vrata i iskoči nekoliko ljudi. Vrata se odmah zatvoriše. Kondukteri se nisu pojavljivali, a oni što su pomolili glave odmah su nestali pod navalom ljudi koji su čekali. Očito su već zauzeli sva slobodna mesta. Očajna sam koračala duž voza – činilo mi se da čujem udaranje sitnih kostiju u kolenima, a možda su to pete smrznutih kožnih cipela udarale o betonsku pokrivku: škljoc, škljoc! Vetar se promenio – više nije udarao na sve strane kao na aerodromu, sada je duvao jako i upravljen direktno meni u lice. Bože, kako sam poželela da već sedim kod kuće, da pijem čaj sa prijateljicom Irom i mojim dragim dečacima. Koji me je đavo terao u Tbilisi!
Utom se odškrinuše vrata od vagona i jedna crna kapa se promoli kroz otvor:
– Ej, devojko! Ovamo!
Ne oklevajući ni trenutak, uhvatila sam se za držač. Ubacili su me u vagon i otvorili preda mnom vrata od kupea. U beloj od snega kabanici svalila sam se na neko ćebe.
To su bili oni što su me uvredili, Gruzini sa kapama.
– Hvala – promrmljala sam ukočenim usnama, zbacila torbu i stala da duvam u smrznute ruke.
Voz je za to vreme krenuo. Gruzin koji je bio viši rastom, zavori vrata i zaključa bravu.
Zanimljivo, kako ću se izvući iz ovoga – pomislila sam bez ikakvog straha. Glavno je da sam se najzad kretala u pravcu Moskve.
– Da možda naručimo kod konduktera vruć čaj? – ponizno počnem da razgovaram.
– Zašto čaj? – osmehnu se onaj koji je bio nešto niži rastom. On otvori koferčić: u njemu je bilo tri boce konjaka, a ostali prostor su zauzimale mandarine – kao materijal za pakovanje da bi sačuvao dragocene flaše.
Ipak su doneli čaj. Prvo su mi u čaj nalili konjak. Kabanica i ja smo se postepeno otapale, smekšavale i prekrivale vlagom. Noge su mi u početku bile kao drvo, a onda su počele da probadaju iglice. Lice je gorelo, nos curio. Visoki je spustio sa police prekrivač i bacio mi ga na noge. Bio je debeo, mekan i topao već na dodir. Tu sam shvatila da vagon nije bio druge, već prve klase. Potegnem za novčanik, istresem na sto sve što je bilo u njemu i kažem:
– Hvala što ste me pozvali u društvo. Ovo je sve što imam.
Jedan se naljutio, drugi se zasmejao. A ja se zamislila. Strogo govoreći, svako suprotstavljanje bilo bi besmisleno. Sakupila sam novac natrag u novčanik.
– Hvala, momci.
Oni uopšte nisu bili momci, ti brkati muškarci između trideset i četrdeset godina, naizgled trgovci ili seljaci, ali nikako publika koja dolazi na predstave našeg malog blesavog pozorišta.
– Tako lepa mlada devojka, zašto putuje sama? Kako te muž pušta? –načini izvidnički korak jedan od njih.
Nikakvog muža u to vreme nisam imala, osim bivšeg. Ali palo mi je na pamet da slažem: muž je ostao u Tbilisiju, on je upravnik pozorišta, a mene je poslao kući, zbog dece.
– A zašto ste decu ostavili kod kuće, trebalo je i njih u Tbilisi da vodite! – posavetova drugi.
– Moj brat od tetke je takođe upravnik pozorišta – odazva se prvi, i ja shvatim da sam, što se muža tiče, izmislila pravu stvar.
Čaj sam popila do kraja, sipali su mi pola čaše konjaka. Volim konjak i mogu da popijem čašicu. U posebnom raspoloženju – dve. Pri dugom sedenju za trpezom – tri.
Brat od tetke upravnika pozorišta seo je pored mene i priljubio nogu mojoj. Toliko ju je primakao, da sam se, čim sam je osetila, odmakla:
– Kog pozorišta? Iz Tbilisija? – upitah sa preteranim zanimanjem.
– Kutajskog! – približi se on još bliže.
– Oh! – poskočim. – Sad ću vam pokazati naš program!
Protegnem se između stočića i njegovih nogu i izvučem iz torbe poslednji zgužvani program. To je bila Iično moja reklamna produkcija: fotografije glumaca, scene iz predstave i moje prezime, odštampano sitnim slovima na samom dnu.
– Vidite li ovu glumicu? Zvezda! Lepotica! A kakav samo ima glas! Laureat konkursa... U Južnoj Americi...
I ja krenem... Bila je to priča o svakoj slici. Znala sam koliko tamo ima fotografija. Prvo sam pričala o svim solistima. To je trajalo pola sata. Bilo je najvažnije da ne sednem na sedište pored Givija... A on je sve vreme pokušavao da me prekine, da me smesti bliže sebi i da okrene priču u drugom pravcu. Znala sam da to nikako ne smem da dozvolim. To je bio moj najvažniji monolog – biti ili ne biti. Govorila sam ne zaustavljajući se ni na trenutak.
Oni nisu bili siledžije, već jednostavno normalni gruzijski muškarci, koji znaju od detinjstva da je prema gruzijskim ženama jedan način ophođenja, a prema ruskim – drugi. Mi smo, nažalost, imale lošu reputaciju.
On je stalno dolivao i dolivao, i mi popismo za sve glumce našeg pozorišta, za sve glumce kutajskog teatra, za sve glumce na svetu. Ali moj posao je bio da ne dozvolim sebi da sednem i da ne prekidam tok lepog govora. Ispričala sam sve pozorišne anegdote koje sam znala, sve zanimljive intrige o poznatim i nepoznatim ljudima.
Stajala sam između dve strane sedišta i razmahivala rukama, pevala sam i recitovala stihove, i ponovo prepričavala anegdote. Osećala sam se kao Šeherezada, ali sam znala da moram da izdržim svega jednu noć. Voz je grabio prema Moskvi.
Givi je činio retke pokušaje proboja na moju stranu, čas rukom, čas nogom, ali je postepeno otežao. Pila sam konjak jednako kao i oni i grizla mandarine. Mandarine idu uz konjak mnogo bolje nego limun. Sada to tačno znam. Moji drugari u piću su dva puta izlazili u toalet, a ja sam se držala – nisam smela da napustim položaj.
– Slušaj, hoćeš li na spavanje? – predloži onaj niži, Revaz.
– Zašto na spavanje? Kod tako zanimljivog razgovora!
Nekoliko puta sam uspela da predahnem: Givi je ispričao ne tako dugačku priču iz vojničkog života, zatim je Revaz pričao o svojoj baki koja je bila Osetinka. I opet je nastala pauza posle koje se zdepasti Revaz spremao da legne na gornju policu, a Givi mu je uputio ohrabrujući pokret, kobajagi, teraj odavde. I ja shvatim da je do pune pobede još prilično daleko, iako je vreme bilo na mojoj strani, već je prevalilo četiri. Dve boce su bile ispijene. Trebalo je izdržati još tri sata.
Pređem tada na porodičnu istoriju – priča o pradedi vojniku i dedi časovničaru izazvala je srdačan odziv, i Revaz je pričao o dedi krčmaru, a Givi o dedi lekaru. Vešto sam postavljala dodatna pitanja i ispostavilo se da je jedan bio iz Suhumija a drugi iz Kahetije, i njih dvojica su se malo prepirala na gruzinskom o nečemu za njih važnom. Pri tom su pogledali na sat. No, ja sam znala da vreme radi za mene. Međutim, trebalo je smisliti nešto novo, i nije bilo sumnje da se to odnosi na mene.
Iznenada Givi obuče kaput, zgrabi mali kofer i iziđe, i posle nekoliko minuta se vrati i kaza nešto Revazu, kratko i ubedljivo. Onda je izišao Revaz i ja shvatih da moram da se spremim za fizički otpor.
Givi izvadi iz svog kofera ostatke mandarina. To su bile prekrasne suhumske mandarine, tvrde i zelene, oštrog i oporog ukusa, ne mogu se porediti sa onom buhavom i mekanom robom koja se kači na jelke.
Givi mi stavi ruku na rame:
– Mandarine uzmi za decu. Ti si veoma zanimljiva žena. Ako hoćeš, ostavi broj telefona, potražiću te. Slagala si da ti je muž upravnik pozorišta, vaš upravnik pozorišta je žena – Zujeva, zar ne? To piše tamo u vašem programu. Shvataš, dva vagona mandarina idu iz Suhumija, moramo da ih dočekamo. Sići ćemo sada u Malojaroslavcu. Mandarine ne smeju da čekaju, promrznuće.
– Ali, Givi, voz ne staje do Moskve! – uplaših se ja za mandarine.
– Ne sekiraj se! Platio sam kondukteru, povući ću ručnu kočnicu, voz će stati i mi ćemo izaći.
Zevnuo je široko razvalivši usta iz kojih zasvetluca vlažno zlato.
– Napiši broj telefona, mandarine ćemo dati naručiocu, dobićemo novac, lepo ćemo prošetati – i on, najzad, stavi svoju veliku, prijatno tešku ruku na moje koleno.
Napisala sam broj telefona na programu. Samo jednu poslednju cifru pogrešno, umesto devet – osam. To je bilo strašno glupo – mogao me je iz programa pronaći za čas posla. Ali nisu me ni tražili. I nije ni bilo potrebe.
U Moskvi je takođe vejao sneg, ali nije bila tako ciča zima kao u Voronježu. Kada sam u ušla u kuću deca su spavala. Irina, moja istinska prijateljica, dozvolila im je da ne idu u školu zbog iznenadnog mraza i očekivanog maminog dolaska. Ja sam im donela mandarine.
Onu decu, što su pokušali a nisu uspeli da otmu avion, svu su pobili: dvojicu prilikom otmice aviona, ostale su osudili na streljanje. Kako se posle otkrilo, oni čak nisu mogli ni da uzlete. A gde je tu bio anđeo čuvar, Gospode?