Ljudi i dečaci - Toni Parsons

Nastavak milionskog bestselera Čovek i dečak.

O ljubavi između oca i sina.

Hari Silver vodi dobar život. Ima lepu ženu, troje divne dece i sjajan posao kao producent kultne radio-emisije. Ali uskoro puni četrdeset godina, a njegova bivša žena vraća se u London. Hari će uskoro možda morati da se oprosti s dobrim životom...

Kada se njegov četrnaestogodišnji sin Pat preseli kod majke, Harijeve nevolje tek počinju. Sin mu je otišao, posao mu je u opasnosti, a ženu mu je uznemirio povratak njegove bivše supruge. Snovi kao da se ruše.
Usred tog haosa umarširaće dvojica starih vojnika, ratnih drugova Harijevog oca iz bitke kod Monte Kasina. Hoće li ova dva stara namćora pomoći Hariju da povrati svog sina, porodicu i svoj život? I mogu li oni pokazati Hariju Silveru šta zaista znači biti muškarac?

Vedar, dirljiv i nezaboravan, Ljudi i dečaci je roman o tome kako živimo danas.

„Daleko najbolja knjiga koju je Toni Parsons do sada napisao.“
Guardian

Mome sinu.
I, naravno, mojoj kćeri.



„Sećam se svega!“, povika Pinokio. „Reci mi brzo, dragi pužu, gde si se rastao s mojom dobrom vilom? Šta radi ona? Je li mi oprostila? Da li me se seća? Da li me još voli?“
Karlo Kolodi, Pinokio

prvi deo
jesenje tromesečje - tajni jezik devojčica


jedan


Septembar. Prvi dan škole. Posvuda novi plavi blejzeri, lišće i šišarke pod nogama, ali nedirnuto nebo i leto još se drže. Sada shvatam zašto je moj sin bio tako ćutljiv i zaokupljen mislima tokom celog dugog raspusta. Trebalo je da pogodim, zar ne? Pre ili kasnije pojaviće se neka devojčica.
Želeo sam da verujem da je razlog samo to što mu je skoro petnaest godina.
Posmatrao sam svog sina dok posmatra devojčicu. Lice mu porumeni samo od gledanja.
„Porazgovaraj s njom“, rekao sam mu. „Priđi joj i - znaš. Pričaj s njom.“
Pat se nasmejao. Gledao je devojčicu kako dangubi pored školske kapije. Crnokosa, smeđooka.
Nasmejana, maše rancem punim knjiga. Visoka je za svoje godine.
Prosto blista u plavom blejzeru osnovne škole Remzi Mekdonald. Okružena obožavaocima.
„Da pričam s njom?“, promrmljao je učtivo se čudeći, kao da sam rekao: Zašto ne poletiš?
Dame vole letenje. Ribe polude kad vide momka koji ume da leti. „Verovatno neću.“
„Je li ona tvoje godište?“, upitao sam.
Odmahnuo je glavom, a koprena zamršene plave kose pala mu je preko očiju. Sklonio je kosu s uzdahom, kao zaljubljeni Hamlet iz kraja.
„Nije, starija je godinu dana.“
Znači, njoj je petnaest godina. Možda čak već šesnaest. Starija žena. Trebalo je da predvidim da će mu se sviđati starije žene.
Gledam ga kako nervozno petlja s kopačkama predator u krilu.
„Znaš li kako se zove?“, pitam. On uzdiše. Guta knedlu. Stresa mrvice sa školskog blejzera. Ne gleda me. Gleda nju. Plaši se da nešto ne propusti.
„Elizabet Montgomeri“, kaže.
Osam slogova posrče mu preko jezika. Izgovorio ih je kao da su daleko više od imena. Bili su uzdah, molitva, poljubac, ljubavna pesma. Klizi niz naslon suvozačkog sedišta, iscrpljen. Stajalo ga je mnogo napora da izgovori ime Elizabet Montgomeri.
„Prosto porazgovaraj s njom“, rekao sam, a njemu je lice ponovo planulo. Pogledao me je. „Ali šta da joj kažem?“
„Šta želiš da joj kažeš?“
„Želim da joj kažem..Odmahuje glavom, zanemeo, ali onda nastavlja jedva čujnom bujicom.
„Želim da joj kažem da je najlepša devojka koju sam u životu video. Da njene oči - da sijaju. Prosto sijaju, eto. Kao… crna vatra ili tako nešto.“
S nelagodom se meškoljim na vozačkom sedištu.
„Pa, Pate, možda nešto od toga možeš da sačuvaš za drugi sastanak.“ On je u godinama kada se još veruje u tajni jezik devojčica.
U tim godinama verujemo da devojčice govore esperanto, jezik potpuno stran nama, običnim dečacima opsednutim čežnjom i osećanjem nedostojnosti, jezika svezanog mladošću i žudnjom.
A ja želim da mu pomognem. Iskreno. Želim da budem Joda ljubavi kome može da se obrati. A ako ništa ne bude između njega i Elizabet Montgomeri - ako se nikad ne zavole, ako on nije milioner za kog će se ona udati, ako Elizabet ipak ne bude ona koje će se setiti kad ga anđeli upitaju - onda makar mislim da mu mogu pomoći da porazgovara s njom. To nije mnogo.

Zazvonilo je udaljeno zvono. Čitava grupa dečaka i devojčica je krenula, sa Elizabet Montgomeri u centru pažnje. Nije Pat usamljen. Svi vole Elizabet Montgomeri.
Vozim ga u školu svakog jutra, mada kad se približe petnaestoj nema potrebe da ih vozimo do same škole. Dovezemo ih blizu i pustimo ih da prepešače ostatak puta pre nego što ih postidimo poljupcima, zagrljajima ili mudrim savetima o tajnama privlačnosti. Otvorio je suvozačka vrata.
„Dolaziš kući iz škole?“, upitao sam ga.
Sklonio je kosu s očiju. Porasla je tokom leta. „Posle časova imam sastanak Kluba laterarnog mišljenja, a onda idem kući“, rekao je. „A ti?“
„Ja ću biti kod kuće“, rekao sam. „Ali kasno. Imam neku svečanost. Moja emisija je predložena za nagradu. Klub laterarnog mišljenja?“
„Ma znaš. Mišljenje bez granica. Kreativno mišljenje. Edvard de Bono.“
„A, da. Edvard de Bono. Šer je bila udata za njega. Ne, to je bio Soni Bono. Pre nego što si se ti rodio.“
„Sve je bilo pre nego što sam se ja rodio“, nasmejao se izlazeći iz kola. „Moje vreme još nije došlo.“
Zalupio je vrata i pogledao me kroz prozor.
„Uživaj u laterarnom mišljenju“, rekao sam. „I razgovaraj s njom, sinko. Razgovaraj s Elizabet Montgomeri.“
Mahnuo je i otišao. Takav je moj sin. Neki klinci njegovih godina otimaju starim gospođama ajpodove. On ima svoj Klub laterarnog mišljenja i jednosmernu ljubav prema Elizabet Montgomeri. Gledao sam ga kako se udaljava dok se zvono utišavalo.
Roditelji su se još muvali naokolo, pa nisam dvaput pogledao ženu parkiranu tačno preko puta školske kapije. Zapravo, nisam je nijednom pogledao. Ali izašla je iz kola, pa sam video da i ona posmatra Pata.
Sad sam je pogledao.
Bila je visoka, plavokosa i malo premršava. Obučena za ozbiljno vežbanje - tamna trenerka, dobre patike, a preko te odeće za trčanje kišni mantil. Deluje malo neuredno i zadihano, ali ko ne bi posle jurnjave do škole. Iako je bio vedar septembarski dan, bilo je dovoljno hladno da joj vidim dah.
Zurio sam pravo u nju, i pravo kroz nju, pa smo oboje gledali Pata kako prolazi kroz kapiju, a kraj bele košulje već mu se izvlači iz pantalona, odmotava se kao bela zastava predaje.
Onda sam je ponovo pogledao i nešto duboko u meni se otkinulo.
Oduvek sam mislio da je izopačeno - ne, mislio sam da je nemoguće - da nekog voliš, iskreno i duboko voliš nekoga, a onda ga jednog dana ne prepoznaš.
Ako si nekoga voleo, misliš da ćeš to lice pamtiti zauvek - zar ne? Zar ne bi trebalo da ti je svaka crta tog lica urezana u srce?
Ali nije tako. Srce zaboravlja.
Naročito posle - koliko? Sedam godina? Zar je zaista prošlo sedam godina otkako sam je poslednji put video? Gde je nestalo tih sedam godina?
Sela je u auto i prolazeći pogledala s nekakvim opreznim zanimanjem. Znači, i ona je to osetila. Ko je ovaj neznanac?
Do tada sam se već setio. Svega sam se setio. O, da. Promenila se - starija je, mršavija, i proputovala je mnogo kilometara svetovima koji sa mnom nemaju nikakve veze - ali setio sam se Đine.
Setio sam se kako sam je voleo više nego ikoga ikada, i setio sam se našeg braka i rođenja našeg

sina, i setio sam se kako je spavati uz nju. I setio sam se kako je sve lepo postalo ružno, i kako je bolelo toliko da sam iskreno mislio da više ništa nikad neće biti lepo.
Da, kad malo bolje razmislim, jeste, bila mi je nekako poznata.

Zavideli smo porodicama koje su se dobro razvele.
Porodicama u kojima je ljubav, uprkos svemu, ostala nedirnuta. Porodicama koje se sete svih rođendana - i to na vreme. Porodicama koje ne dopuštaju da čitave godine tek tako prođu, koje ne trače čitave godine. Porodicama u kojima se odsutni roditelj pojavljuje za svoje vikende na vreme, potpuno trezan i rešen da dokaže istinitost stare izreke: „Ne možeš se razvesti od svoje dece.“
Ali neki ljudi mogu.
Zato smo mi - moj sin i ja - čežnjivo gledali porodice koje su se dobro razvele.
One su za nas bile kao porodice iz reklama za ovsene pahuljice, neostvarivi ideal kome ne možemo ni da težimo, predivan san u koji možemo samo da zijamo s nosevima pritisnutim na staklo.
Porodice koje su se dobro razvele bile su za nas Voltonovi.1 Bili su Džeksonovi. Bili su Mali rastureni dom u preriji 2 Bili su ono što bismo mi voleli da budemo, a nećemo nikada biti.
Porodice koje su se dobro razvele - jedva smo podnosili da ih gledamo. Zato što kod nas uopšte nije bilo tako. Za mene i mog sina.
Činilo nam se da ne tražimo mnogo. Život kakav vode drugi. Dostojanstven razvod. Malo ljubavi koja zaostane kad ljubav iščezne.
Samo ti sanjaj, sinko.

Kući u ponoć. I pomalo nervozan.
Večeru nisam ni takao - gumena piletina za pet stotina osoba - pa su mi creva krčala, u glavi mi se vrtelo i bio sam malo pijaniji nego što sam nameravao da budem. Leptir-mašna mi se razvezala. Imao sam mrlju od mlečnog krema na crnom satenskom okovratniku smokinga. Kako li se to desilo, do đavola?
Pat je trebalo da bude ušuškan u postelji, kao i ostatak porodice, pošto sutra ide u školu, ali sedeo je za trpezarijskim stolom, s domaćim zadatkom iz japanskog razbacanim oko sebe. Sklanjao je gusto pramenje kose s očiju kad sam ušao u trpezariju preterano pazeći, kao svako ko se slučajno napio.
Uvek se naljuti na mene kad misli da sam popio više nego što mogu da podnesem.
„Slavio si, je li?“, rekao je nestrpljivo kuckajući olovkom.
Iznenada sam shvatio da u ruci nosim kesu s velikom bocom šampanjca i - još nečim. Pogledao sam u kesu. To još nešto bilo je sjajno zlatno uho na postolju od stakla i hroma. Moja nagrada. Nagrada za emisiju. Spustio sam i bocu i nagradu na sto, pazeći da ne zakačim Patove knjige.
„Čestitam“, rekao je, malo mekše. „Emisija je pobedila. Ti si pobedio.“ Ali onda se ponovo namrštio videvši da skidam foliju sa zatvarača boce. Samo čašicu pred spavanje, mislio sam.
„Sutra nemaš emisiju?“ rekao je. „Mislio sam da imaš emisiju sutra.“
„Biće sve u redu.“
„A ja sam mislio da se ljudi teže oporavljaju od mamurluka kad zađu u godine.“ Skinuo sam foliju i odvrtao žicu. „Tako kažu.“
„Onda je tebi stvarno teško“, rekao je. „sada kad imaš četrdeset.“
Stao sam i pogledao ga. Na licu je imao onaj svoj podrugljivi osmejak sveznalice koji me je izluđivao. „Ali ja još nemam četrdeset, zar ne? Imam trideset devet i devet meseci.“

Ustao je od stola. „Imaš skoro četrdeset“, rekao je s beskrajnim uzdahom punim nemoćnog besa kakav samo šiparac može da proizvede. Otišao je u kuhinju, a ja sam bocu neotvorenu spustio na sto. Otvaranje boce šampanjca u ponoć možda i nije najbolja zamisao koju sam ikada imao.
Vratio se s velikom čašom vode i pružio mi je. „Dehidracija“, rekao sam trudeći se da ponovo zadobijem milost. „Telo mi je dehidriralo.“
„I mozak“, rekao je suvo i počeo da skuplja knjige. Video sam da me je čekao. Onda se nečega setio. „Neko je zvao. Tražio je tebe. Neki starac. Nije ostavio poruku.“
„Čudno“, rekao sam. „Mi ne poznajemo nikakve starce, zar ne?“
„Misliš, osim tebe?“
Popio sam malo Vode i krenuo za njim dok je gasio svetla i proveravao jesu li vrata zaključana.
Gledao sam ga kako proverava jesmo li bezbedni. Moja žena i naše kćeri spavale su na spratu, pa mi se na trenutak učinilo da se porodica ponovo svela samo na nas dvojicu. Poslednje svetlo se ugasilo.
Nisam spomenuo njegovu majku.

Sutradan, kad se vratio iz škole, otišli smo u šetnju prostranim travnjakom na kraju naše ulice.
Teren za rekreaciju, tako su to zvali, i to bez očigledne ironije. Tu se nalazio komad betona na kom je jednom neka davno izgubljena civilizacija podigla igralište prepuno klackalica, tobogana, ljuljaški i svakojakih čuda. Ali to igralište odavno je nestalo, uništili su ga vandali i službenici za zdravlje i bezbednost, pa je sada teren za rekreaciju bio samo mesto gde možete da pikate loptu, izvedete psa da se olakša ili da po mraku završite razbijene glave.
„Pucamo penale?“, upitao sam balansirajući loptom na čelu i osećajući kako s nje otpadaju mrvice blata.
Pat je sedeo na travi i vezivao kopačke. „Samo pucaj na mene“, rekao je.
Skinuli smo gornje delove trenerki i namestili ih da služe kao stative; nasmešio sam se kad je Pat izveo vežbe istezanja. Visok je za svoje godine, dugonog i trapav, i uvek me iznenadi kako je brzo i mnogo porastao. Ali izgledao je kao ono što želi da bude. Izgledao je kao golman. Zaista sam mislio da će ove godine ući u školsku reprezentaciju, ali znao sam da ne treba da govorim o tome.
Neke stvari su prevelike da se o njima govori.
Šutnuo sam loptu, a on je skočio i uhvatio je u vazduhu. Začuli smo podrugljivi aplauz, okrenuli se i videli grupu šiparaca koja je zauzela dve klupe, najsjajniju tačku terena za rekreaciju. Bili su možda nešto stariji od Pata. Ili samo divljiji. Bile su i dve-tri devojčice među dečacima. Jedan od njih bio je dosta krupniji od ostalih, građen više kao muškarac nego kao dečak, a senka brade delovala je potpuno pogrešno iznad plavog školskog blejzera. Svi su nas podsmešljivo gledali sedeći kao kokoške na naslonima klupa, s nogama tamo gde bi trebalo da su im dupeta u vrećastim pantalonama.
Pat mi je zakotrljao loptu i ja sam šutnuo, nisko i jako. Brzo se sagnuo i telom zaustavio loptu. Još pljeskanja.
Okrenuo sam se i pogledao ih. Kroz slabo svetlo sutona cigarete su im sijale kao svici.
„To je Vilijem Flaj“, rekao je Pat. „Onaj veliki.“
„Ne obraćaj pažnju na njih“, rekao sam. „Daj.“
Pat mi je bacio loptu; uhvatio sam je, bacio o zemlju i šutnuo. Pat je poleteo preko gola i

uhvatio je na stomaku. Ovog puta nije bilo tapšanja, a kad sam se okrenuo video sam da je grupica odšetala do niza oveštalih prodavnica iza terena.
„Vilijem Flaj“, rekao je Pat. „Jednom samo što nije izbačen iz škole jer je nešto bacio u toaletnu solju.“
„Šta je bacio u šolju?“
„Nastavnika fizike“, odgovorio je Pat pimpujući loptu nogom. „Vilijem Flaj je slavan.“ Šutnuo mi je loptu.
„Nije“, rekao sam gledajući loptu. „Vinston Čerčil je slavan. Dikens. Bekam. Dejvid Frost.
Džastin Timberlejk je slavan. Ovaj momak nije slavan. On je samo siledžija.“
„Ista stvar“, rekao je Pat. „Tako je bilo i kad si ti išao u školu.“
Skakutao je po golu na vrhovima prstiju jer je video da pimpujem spremajući se za svoj legendarni volej. Nasmejao sam se, srećan što sam tu, srećan što sam nasamo sa svojim sinom.
Loptu sam udario risom uz oštar zvuk. Pat se bacio postrance, istegao se do pune dužine, ali nije uspeo da je uhvati.
Onda je otišao po loptu dok sam ja u sumraku trčao u krug - izbegavajući ono što su nesavesni vlasnici pasa ostavili za sobom - ushićeno raširenih ruku.

Sid je stala podno stepenica i pozvala ih po imenu. Sve troje. Pate. Pegi. Džouni. Moje dete.
Njeno dete. Naše dete. Mada smo posle deset godina o svima mislili kao o našoj deci.
Čuo sam u kuhinji škripu stolica odmaknutih od kompjutera, treskanje vratima, smeh. Visok slab glasić mučio se da nešto kaže preko dva jača glasa. Onda topot nogu malog krda slonova - naša banda silazi na večeru. Sid se vratila u kuhinju i gledala me kako se trudim da iseckam peršun a da ne ostanem bez nekog prsta.
„Jesi li mu rekao?“, upitala me je Sid.
Odmahnuo sam glavom. „Nisam još, odgovorio sam. „Nije bio trenutak.“
„On mora da je vidi“, rekla je. „Mora da zna da se vratila. Mora da vidi svoju majku.“ Klimnuo sam glavom. Želeo sam da je vidi. Želeo sam da sve bude divno.
Sid je sipala testeninu u đevđir i pogledala me kroz oblak pare.
„Plašiš se da će biti povređen, Hari? Ili se plašiš da ćeš ga izgubiti?“
„Zar ne mogu da se plašim i jednog i drugog?“
Naša banda ušla je u trpezariju. Pat. Pegi. Džouni. Ovo je bio važan događaj, jer retko večeramo svi zajedno.
Moja radio-emisija, Zauška Martija Mena, išla je u deset sati četiri večeri nedeljno, pa sam obično bio kod kuće za večeru. Ali Džouni je u sedmoj godini vodila društveni život dostojan Paris Hilton, neprestani krug igara i časova plesa. Pegi je imala najbolju drugaricu - bilo je to ono opijeno, izolovano, sveobuhvatno prijateljstvo kakvo se ima s petnaest godina - i često je bila kod nje, što je bilo u redu sve dok dolazi kući u dogovoreno vreme. Pat je imao Klub laterarnog mišljenja i fudbal. A Sidin ugostiteljski posao, Hrana, predivna hrana, značio je da ponekad odlazi da radi kad se svi ostali vraćaju kući.
Često su samo delići porodice sedali zajedno za trpezu. Ali ne večeras. Večeras jedemo zajedno, a Sid je pripremila špagete s ćuftama, zato što to uvek deluje kao praznična hrana. Zato sam, prirodno, osetio ubod ljutnje kad je neko pozvonio na vrata baš dok sam raspasivao kecelju.
Evo vica za emisiju, mislio sam dok se moja porodica prihvatala večere bez mene. Razlozi za ljutnju, broj devedeset tri. Neko ti zvoni na vrata baš kada to najmanje želiš.
Na pragu je stajao neki starac, sjajnih očiju iza naočara.

Bio je nizak, ali preširokih ramena da bi se mogao nazvati malim. Bio je i besprekoran - sve je na njemu bilo doterano, onako starinski, kao praznično odelo. Bio je u košulji s kravatom, tamnom blejzeru i svetlijim pantalonama, glatko obrijan, i mirisao je na nešto za šta sam mislio da se odavno više ne proizvodi. Na old spajs i old holborn.
Urednost ovog starog čoveka - to mi je bilo najupečatljivije. Čak i kad sam ga prvi put pogledao, to sam video najjasnije - to vojničko držanje, urednost i doteranost na granici fanatizma.
Kao da je na paradi, i kao da će doveka biti na paradi. Zatreptao je iza naočara.
„Dobro veče“, rekao je glasom bogatim od zvaničnosti i nekadašnjeg Londona, a ja sam se zapitao šta bi mogao da prodaje a da bih ja poželeo da kupim. „Tražim gospodina Silvera.“
„Našli ste ga“, rekao sam hladno. Čuo sam iza sebe kako moja porodica večera. Onda mi se starac nasmejao.
Odmerio me je - bele brodarice koje sam kupio kako bih odložio crni dan kupovanja papuča, izlizane crne Bosove farmerke, kecelju na cvetove. Drski matorac gledao me je kao da sam nekakva trandža.
Došlo mi je da mu kažem da je to kecelja, a ne nekakva ružičasta haljinica s karnerima. Šta ti nosiš kad seckaš peršun? Ali on verovatno nikad u životu nije seckao peršun.
„Ali vi niste Pat Silver“, rekao je i lako se nakostrešio. Iako se trudio da ostane učtiv, video sam da mu fitilj nije predug. To se dešava s godinama. Postajete sve namćorastiji. Kada Marti Men dođe u njegove godine, verovatno će se popeti na krov neke javne zgrade s automatskom puškom u rukama.
„Pat je moj sin“, rekao sam ne shvatajući kakve veze ovaj ratoborni stari hobit može da ima s mojim sinom. A onda sam shvatio. „I moj otac se zove Pat“, rekao sam dok mi je polako svitalo u glavi. „Vi tražite mog oca, zar ne?“ Zurili smo jedan u drugog. „Izvolite, uđite“, rekao sam.
„Kenet Grimvud“, rekao je, pa smo se rukovali. „Vaš otac i ja bili smo u istoj bandi.“
Zvao je njihovu jedinicu banda, istom rečju kojom sam ja opisivao svoju porodicu, pa sam se prisetio da su bili bliski kao rođena braća, ti sve malobrojniji članovi bande, ti starci koji su stupili u Kraljevske komandose pre nego što su napunili dvadeset godina.
„Služili smo zajedno“, rekao je Ken Grimvud dok smo išli hodnikom. Moji žena i deca podigli su glave, a ja sam pomislio - da li ljudi to još rade? Pričaju da su služili? U današnje vreme svako želi da njega služe.
Gledao je u njih bez tračka nelagode, kao da ih zapravo i ne vidi. „Vaš tata i ja bili smo zajedno u Italiji“, rekao je. „Na Siciliji. Kod Salerna. Kod Ancija. Kod Monte Kasina.“
Obuzimalo me je sve jače uzbuđenje. Zato što je ovaj starac sigurno bio s mojim ocem na Elbi.
Tamo gde je tata zaradio orden. Tamo gde je gotovo poginuo.
Setio sam se kako je moj tata leti skidao košulju na engleskim plažama i u našoj zadnjoj bašti, a ljudi koji ga ne poznaju užasnuto su zurili u kišu ožiljaka koji su mu potpuno prekrivali trup. To je doneo s Elbe.
Želeo sam da čujem sve o tome. Toliko toga je izgubljeno, toliko toga nikad neću saznati. Evo moje poslednje veze s prošlošću.
„I u Operaciji Brasar“, rekao sam. O, znao sam sve o njoj. Čitao sam knjige. Znao sam sve osim onoga što se zaista desilo. Kako je bilo. „Invazija na Elbu. Sigurno ste bili s njim na Elbi.“
Ali starac je zavrteo glavom. „Ne, ja nisam stigao do Elbe“, rekao je i zagledao se u moju mlađu kćer. Sekutić joj se rasklimao pa ga je gurkala jezikom gledajući starca.
Preplavilo me je razočaranje. Nije bio na Elbi? Onda nikad neću saznati.
Sid je bila na nogama i smešila se. Prišla nam je i rukovala se s Kenom. Predstavili su se jedno

drugom. Pokazala mu je decu i rekla mu kako se zovu.
„Vi ste za čajem“, rekao je Ken, a taj izraz nisam čuo godinama. Bila je to rečenica iz mog detinjstva, iz vremena kada se ručak zvao večera, a večera se zvala čaj.
Sid mu je ponudila da nam se pridruži, pa je pogledao šta jedemo i ustuknuo. Mislio sam da će reći nešto kao: „Inostrano đubre“, što takođe odavno nisam čuo. No, on je samo pogledao Pata - zaista ga je pogledao - s prepredenim osmehom.
„Ti si unuk“, rekao je. „Ti si zenica njegovog oka.“ Snažno je klimnuo glavom. „Dobio si ime po njemu, da. On misli da ti sunce sija iz dupeta.“
Trpezarijom je zavladala tišina. Ne potpuna tišina -shvatio sam da na stereu svira Bahova arija
Ovce neka slobodno pasu. Džouni je pokrila lice rukama.
„Dupe“, kezila se. „Rekao je dupe.“
„Nema potrebe da to ponavljaš, mlada damo“, prasnula je Sid, a naša kći je spustila pogled na tanjir, upitno podignutih obrva.
Ken Griravud ponovo me je odmerio. Još sam bio u kecelji na cvetove. Brzo sam je razvezao i bacio u stranu. Nisam hteo da me gleda u kecelji. Iako nije bio na Elbi.
„Naša banda maršira“, rekao je. „Zato sam ovde.“
Onda sam ga užasnuto posmatrao kako vadi kutiju cigareta s mrtvačkom glavom preko skoro cele prednje strane. Čuo sam, mada mi se možda samo učinilo, kako Sid oštro uzdiše.
„Nisu imali old holborn u vašoj trafici“, rekao mi je kao da sam ja lično za to kriv. „Prodavac nije imao pojma ni šta ga pitam. Mora da je stranac.“
Deca su zurila u Kena, zaboravivši večeru. Nikada nisu videli nekoga da vadi pljuge u našoj kući - niti u bilo kojoj kući. Ova kutija od dvadeset komada silk kata bila je primamljivo opasna poput uzija, grama kreka ili kokaina, kao tona ukradenog plutonijuma.
„Znate“, rekao je Ken. „Kod Groba neznanog junaka. Jedanestog dana jedanaestog meseca u jedanaest sati3.“ Stavio je cigaretu u usta. „To jest u prvu nedelju“, rekao je tražeći po džepovima blejzera. „Gde sam stavio šibice?“
Moja žena me je gledala kao da će mi iščupati srce i jetru ako ga smesta ne zaustavim. Uzeo sam ga za mišicu i pažljivo ga poveo u zadnju baštu.
Smestio sam ga za mali sto, odmah pored Vendine kuće. Kroz prozor sam video svoju porodicu kako nastavlja s večerom. Džouni se još smejala zato što je neko rekao „dupe“ i mislio da može da puši u našoj kući.
Onda sam shvatio da Ken Grimvud govori o mom ocu u sadašnjem vremenu.
„Ali on je umro pre deset godina“, rekao sam, plašeći se da će se Ken raspasti. „Pre više od deset godina. Od raka pluća.“
Ken se samo zamislio. Ukresao je palidrvce, pripalio cigaretu i žudno povukao dim. Ja sam poneo neki tanjirić - nemamo nijednu pepeljaru još od prošlog stoleća - i gurnuo ga ka njemu.
„Žao mi je“, rekao sam. „Trebalo je da vam jave.“
Primio je ovu vest iznenađujuće dobro. Možda se nagledao dovoljno smrti - kao mladić, kao starac - pa je otporan na takva iznenađenja. Video sam ih nekolicinu tokom godina - tih staraca iz bande mog tate. Sećam se zelenih beretki na očevoj sahrani, i kasnije na majčinoj, mada ih je tada bilo manje. Ali Kena Grimvuda nikada pre nisam video.
„Veze se prekinu tokom godina“, objasnio je. „Neki iz naše bande - pa, voleli su da se okupljaju, da marširaju, da stavljaju staro ordenje.“ Zagledao se u cigaretu i malo se nakašljao. „Ja to nisam voleo.“ Oštroumno me je pogledao. „A nije ni tvoj stari.“
To je bilo tačno. Moj otac za života uglavnom nije ostavljao utisak da želi da se seća rata.

Zaborav mu je više dolikovao. Tek pred kraj, kad mu je vreme isticalo, govorio je da bi se vratio na Elbu i obišao grobove momaka koje je poznavao, voleo i izgubio pre nego što su napunili dvadeset godina. Ali nije otišao. Nije stigao.
Ispostavilo se da vreme ističe i Kenu Grimvudu.
„Rak pluća“, rekao je nehajno. „Da, to i ja imam.“ Ugasio je cigaretu, zapalio drugu i video da ga gledam, njega i pljugu i kutiju s lobanjom. „Jednom mora da se ode, sinko“, zakikotao se, suvih očiju, uživajući u mojoj zapanjenosti. „Računam da sam postigao dosta pogodaka.“
Sedeli smo u sumraku sve dok više nije mogao da uvlači dim u svoja umiruća pluća, i dok se moje ćufte nisu potpuno ohladile.

Otpratio sam ga do autobuske stanice na kraju naše ulice.
To je potrajalo. Tek kad smo izašli na ulicu primetio sam njegov spori i neobični hod, to naporno geganje. Kad smo stigli na stanicu, rukovali smo se pa sam se vratio kući.
Sid je gledala stanicu kroz prozor. Ona je dobrodušna osoba i znao sam da joj se neće dopasti što sam ga ostavio na opasnim ulicama Holoveja.
„Ali ne možeš tek tako da ga ostaviš tamo, Hari“, rekla je. „Opasno je.“
„On je bivši komandos“, rekao sam. „Ako iole liči na mog tatu, verovatno je pobio desetine nacista i već šezdeset godina mu šrapneli mile u telu. Ume on sam da uhvati autobus. Ide samo do Ejndžela.“
Krenula je za mnom u kuhinju. Onda je stala. A onda sam i ja čuo.
Udar vazduha, zvuk smrskanog stakla i smeh. I ponovo. Udar vazduha, razbijeno staklo i smeh.
Vratili smo se na prozor i videli dva muškarca ispred kuće preko puta.
Ne, nisu to bili muškarci, nego dečaci.
Upalilo se sigurnosno svetlo - nekakav zaslepljujući reflektor kakvi su postajali sve omiljeniji u našoj ulici - i obasjao Vilijema Flaja i njegovog drugara, klinca s licem pljosnatim poput ašova. Kikotao se pored njega kao slika i prilika siledžijskog šegrta.
Flaj je podigao ruku prema reflektoru i moja žena je lako kriknula kad je vazdušni pištolj opalio. Reflektor se ugasio uz zveket stakla i talas smeha.
Krenuli su niz ulicu i sačekali da se uključi sigurnosno svetlo pred sledećom kućom. Bilo mi je drago što nismo postavili reflektor. Flaj je upucao i taj, pa su polako krenuli dalje, do autobuske stanice gde je sedeo starac.
Moja žena me je pogledala, ali ja sam samo zurio kroz prozor i zazivao prokleti autobus da dođe. Dva klinca gledala su starca.
On je radoznalo zurio u njih. Nešto su mu rekli. On je odmahnuo glavom. Video sam Vilijema Flaja kako maše vazdušnim pištoljem.
Onda je Sid izgovorila moje ime. I oboje smo videli blesak oštrice.
Izleteo sam iz kuće i potrčao niz ulicu; desetkovana sigurnosna svetla palila su se dok sam trčao pored kuća.
Tek kad sam stigao do stanice, video sam da je nož u starčevoj ruci. A oni su mu se smejali.
I dok sam ih gledao, Ken Grimvud zario je nož duboko sebi u levu nogu.
Iz sve snage, odmah ispod kolena; pola oštrice nestalo je u toj uredno opeglanoj nogavici i mesu pod njom. A stari nije ni trepnuo.
Jedan beskrajni trenutak stajali smo i buljili u nož koji štrči iz starčeve noge.

Ja. I dečaci. Onda su Vilijem Flaj i njegov drugar Ašov otišli, a ja sam prilazio Kenu Grimvudu kao u snu.
I dalje sedeći na stanici, i dalje ne pokazujući nikakve znake bola, izvukao je nož iz noge i zavrnuo nogavicu.
Proteza mu je bila ružičasta i bez ijedne dlačice - to sam zapazio, da nema dlaka - i više je ličila na fotografiju noge nego na ud od krvi, mesa i nerava čiju je ulogu preuzela.
Istog trenutka shvatio sam zašto ovaj starac nije bio na Elbi.

dva


Kad sam sišao u prizemlje, sudovi od sinoć bili su oprani i stavljeni da se suše, a na stolu su čekali čaj i sok.
Pat se muvao po kuhinji. Osetio sam miris tosta. Otišao sam da uzmem novine iz poštanskog sandučeta, a kad sam se vratio, Pat je postavljao doručak.
Devojke su još bile na spratu. Pat je glavni za doručak. Bio je glavni za doručak još otkako je dovoljno porastao da pristavi čajnik. Tako je to s nama dvojicom - dobro sarađujemo. Uvek je bilo tako.
Užasno mi ide na nerve kad mi ljudi kažu: „Ah, vi ste mu i otac i majka?“ Nikada to nisam shvatao.
Ja sam njegov otac. A ako njegova majka nije tu, ja i dalje mogu samo da mu budem otac. Ako izgubite desnu ruku, da li vam leva ruka postaje ujedno i desna i leva? Ne, nije tako. To je i dalje vaša leva ruka. I morate s tim da se pomirite. I otac i majka? Neće biti. Trebalo mi je sve što imam da bih mu bio otac.
„Jesi li dobro?“, upitao me je brišući ruke kuhinjskom krpom i gledajući me iskosa.
„Jesam“, odgovorio sam. „Sve je u redu.“ Još mu nisam spomenuo njegovu majku.
Pojavila se Džouni. U sedmoj godini korak joj je tako tih da je često ne čujemo da dolazi ako ne žuri, ne govori ili ne peva. Okreneš se, a ona se samo stvorila. Polako je prišla stolu vukući noge, obučena za školu, ali još uvek više usnula nego budna.
Široko je zevnula. „Ja ne mogu danas ništa da jedem“, rekla je.
„Moraš nešto da pojedeš“, odvratio sam.
Zabacila je nogu i podigla se na stolicu kao kauboj kad uzjahuje konja.
„Ali vidi“, rekla je.
Otvorila je usta, a kad smo Pat i ja zavirili unutra, počela je da klima prednji zub jezikom.
Toliko se rasklimao da je mogla da ga postavi vodoravno.
Zatvorila je usta, oči su joj sjajile od suza. Brada joj je podrhtavala.
Pat je otišao u kuhinju, a ja sam seo za sto. „Džouni“, rekao sam, ali ona je podigla ruke da me ućutka, preklinjući za razumevanje.
„Od pahuljica me bole desni“, rekla je mašući rukama. „Ne samo od kuki krispa. Od svih.“ Dodirnuo sam joj mišicu. Čuo sam Sid i Pegi kako se smeju ispred vrata kupatila na spratu.
Tražio sam prave roditeljske reči.
„Doručak je, ovaj, najvažniji dnevni obrok“, podsetio sam je, ali moja kći je skrenula pogled s ledenim prezirom, besno klimajući zub jezikom.
„Evo“, rekao je Pat.
Spustio je sendvič pred Džouni. Dve kriške lako prepečenog tosta bez korice, isečene na trouglove, a između njih se poput toksičnog otpada cedi žuti topljeni sir. Njen omiljeni sendvič.
Pat se vratio u kuhinju. Uzeo sam novine. Džouni je podigla sendvič obema rukama i zagrizla.

Evo jedne misli za Klub laterarnog mišljenja. Ako u braku nastane sjajno dete, da li se može reći da je taj brak neuspešan?

Ako brak stvori dečaka ili devojčicu koji samim svojim postojanjem poboljšavaju svet, da li je onda taj brak neuspeh samo zato što su se mama i tata razišli? Da li je ostanak u braku merilo za uspeh braka? Da li je to zaista sve što je potrebno? Dreždanje? Mrcvarenje?
Da li je brak mog prijatelja Martija Mena uspešan jer traje već deset godina? Je li važno to što voli da plati po dve letonske igračice u krilu pre nego što ode kući svojoj ženi? Da li mu je brak uspešan jer ga nisu uprljali brakorazvodni sudovi?
Ako žena i muškarac pogaze bračne zavete i radosno projure kroz svaki uobičajeni kliše - vređaju jedno drugo, spavaju s drugim ljudima, iseku jedno drugom odeću, pobegnu s mlekadžijom - da li je to onda neuspešan brak?
Pa, očigledno jeste. To je prava katastrofa.
Ali ipak - ne mogu sebe da nateram da zajednicu sa svojom prvom ženom nazovem neuspelim brakom. Uprkos svemu. Uprkos tome što smo prešli granicu između ljubavi i mržnje i zatim zagazili u nepoznatu teritoriju tako duboko da više nismo mogli da prepoznamo jedno drugo.
Đina i ja bili smo mladi i voleli smo se. A onda smo bili mladi i glupi i sve smo pogrešno shvatili.
Prvo ja. Onda oboje.
Ali neuspeo brak? Nikad. Ne dok je tu dečak.

Kad je ploča došla do kraja, pogledao sam Martija u oči kroz stakleni zid studija.
„Linija dva“, rekao sam u mikrofon. „Kris iz Krojdona.“
Martijevi prsti poleteli su po tabli, prirodno kao ribe u vodi, i svetlo na mikrofonu pred njim se zacrvenelo. Marti se namestio u stolici i nagnuo nad mikrofon kao da će ga zažvaliti.
„Slušate Zaušku Martija Mena uživo na Drugom programu radija Bi-Bi-Si“, rekao je Marti s poluosmehom. „Uživajte u dobrom zvuku u loša vremena. Mmm, ovaj kolač od đumbira je odličan. Krise iz Krojdona - šta te muči, drugar?“
„Ne mogu više da idem u bioskop, Marti. Prosto sam suviše besan - besan sam zbog buke koju diže neki glupi balavac žvačuči svoj ručak, i besan sam na glupave klinke - smem li da kažem kretenuše - koje misle da će nestati u oblaku dima ako isključe mobilne na sat i po, i besan sam zbog blebetanja nekih brbljivih idiota…“
„Znam šta hoćeš da kažeš, drugar“, prekinuo ga je Marti. „Sve ih treba postreljati.“
„Vitni Hjuston“, rekao sam nagnuvši se napred. „I Will Allways Love You.“
„A sada pesma koju je napisala velika Doli Parton“, rekao je Marti. Dobro poznaje muziku. Za njegov naraštaj muzika je bila središte kosmosa. Za njega ovo nije bio samo hit iz filma s Kevinom Kostnerom. „Pesma iz vremena pre nego što je sva muzika počela da zvuči kao kvasac.“
Ovo je bila polazna tačka naše emisije - ništa nije dobro kao što je nekad bilo. Znate, stvari kao što su pop muzika i ljudska vrsta.
Začula se kristalno čista čežnja Vitni Hjuston, a Marti mi je pokazao uzdignut palac, skinuo slušalice i uleteo kroz vrata. „Vitni traje četiri minuta i trideset sekundi“, rekao sam mu.
„Sjajno, mogu da pišam polako“, rekao je. „Šta je sledeće?“
Pogledao sam beleške. „Proširujemo priču“, rekao sam. „Opšti gnev. Priča o besu zbog svega i svačega. Ljutnja na ljude koji svuda bacaju smeće, ali i ljutnja na one koji te primoravaju da recikliraš. Ljut si na ljude koji psuju pred decom, ljut si na saobraćajce, ljut si na vozače koji hoće da ti pregaze decu.“
„Oni skotovi u mini automobilima“, rekao je Marti prolazeći.

„Ljutnja na ljude, zapravo“, doviknuo sam za njim. „Bes prema ljudima. Prema bilo kakvoj grubosti, pretećem prstu ili neznanju. A onda možemo da pređemo na Spandau balej.“
„Može“, rekao je i nestao.

„Uživo za dva i četrdeset“, rekao je Džoš, diplomirani student s Oksforda koji nam je išao u nabavke - BBC je prepun najboljih studenata generacije s Oksforda i Kembridža koji nam jure taksije
- i čuo sam mu u glasu da je nervozan. Ali samo sam klimnuo. Znao sam da će se Marti vratiti taman kad Vitni bude zauvek nestajala iz života Kevina Kostnera. Nije nam prvi put.
Marti i ja smo se vratili na radio - dvojica okorelih radijskih ljudi koji su uprskali na televiziji i dovukli se nazad tamo odakle su potekli. To se dešava ljudima poput nas. Zapravo, često pomislim kako je to jedino što se dešava ljudima poput nas. Dani televizije se završe. Ali, trudili smo se. Zauška je išla dobro - to dokazuje stakleno uho koje su nam dodelile naše kolege. Slušanost je bila odlična za emisiju koja pušta staru muziku i smelo tvrdi da nigde ništa ne valja.
Muzika. Ponašanje. Ljudi.
Gledao sam Martija kako izlazi iz toaleta nespretno petljajući s dugmićima na šlicu - znam da je besan jer na farmerkama nema patent zatvarača - i video sam kako gosti sledeće emisije zapanjeno bulje u njega. Od svojih zlatnih dana, kada je vodio kasne televizijske emisije, Marti se malo ugojio, a čuvena kosa boje šargarepe malo mu se proredila. Ali ljudi još očekuju da izgleda kao u vreme kad je intervjuisao Kurta Kobejna.
„Šta je?“, rekao je.
„Ništa“, odgovorio sam i osetio ogroman talas topline prema njemu.
Pojavljivanje na televiziji je kao smrt u mladim godinama. U svesti gledalaca ostanete zauvek skamenjeni u toj ranijoj inkarnaciji. Ostanete neko ko razgovara s mladim i vitkim Sajmonom le Bonom - oni ne stare kao što mi starimo. Ali svaka televizijska emisija se ugasi, a kao što Marti rado naglašava, čak i istinske veličine - Dejvid Frost, Majki Parkinson, Džonatan Ros - neko vreme su bili besposleni, provodili vreme radeći po Australiji ili se oblokavali u klubu Gručo čekajući da ih neko ponovo pozove.
Marti se smestio pred mikrofon i stavio slušalice. Nisam znao hoće li Martiju - a samim tim i meni, njegovom producentu - ikad stići takav poziv. Na svaku veličinu koja se vrati ima hiljadu poluzaboravljenih lica koja se nikada ne vrate. Koliko god da volim Martija, podozrevam da je on više Sajmon Di nego Dejvid Frost.4
„Besni ste jer znate kako bi šta trebalo da bude“, govorio je Marti svojim slušaocima nameštajući Morisija. „Bes dolazi s iskustvom, bes dolazi s mudrošću. Ovo je Zauška i kaže - prigrlite svoj bes, prijatelji. Volite svoj bes. Bes dokazuje da ste živi. A sada, šta kažete na malo engleske primorske sete? Everyday Is Like Sunday.“
Onda su dva sata prošla, pa smo pokupili svoje stvari i spremili se da pođemo. To je bio znak novog vremena. Kad smo radili Šou Martija Mena - kad je Marti bio televizijski Marti Men - uvek smo satima gluvarili posle emisije, gostili se pivom i vinom, sirevima i prženim prste - novima luka u zelenom salonu, oporavljajući se tako od tih neizmernih naleta adrenalina koji nastaju samo na živoj televiziji, čak i kad ste iza kamere. Kad smo radili Šou Martija Mena umeli smo da se zezamo u zelenom salonu dok ne dođe mlekadžija. Ali, to je tada bila televizija, a ovo je sada Drugi kanal.
Zgrada za emitovanje nije omogućavala zabavu posle nastupa. Nisu se podsticali zadržavanje, gostoljublje ni bogate zakuske. Nigde na vidiku nije bilo ni viršle. Odradi svoju emisiju i gubi se. Ovde nije bilo ničega - samo nekoliko smrdljivih kaučeva i tragičnih automata za prodaju napitaka.
Zeleni salon. Ni to nije dobro kao nekada.


Đina me je čekala kad sam izašao s posla.
Stajala je preko puta zgrade, u senci hotela Langam, baš na mestu gde otmeni spokoj Portlend Plejsa savija u jeftinu gužvu Oksfordskog trga.
Sada je više ličila na sebe - makar sam uspeo da prepoznam ženu koju sam nekada voleo. Visoka blistava Đina. Voleti nekoga je pomalo kao biti na televiziji. Lice ostane zaključano u lagumu sećanja i uvek se iznenadimo koliko se promenilo dok nismo gledali.
Oboje smo koraknuli jedno prema drugom, a potom je usledio dug trenutak nelagode dok su kola zujala pored nas. Onda sam zabacio torbu na rame i prešao ulicu.
„Nisam mogla da se setim jesi li živ ili ne“, rekla je.
„Molim?“
„Tvoja emisija“, objasnila je. „Nisam znala ide li uživo ili se snima. Ni da li zaista traje od deset do ponoći.“
Klimnuo sam glavom. „Malo je kasno za tebe, zar ne?“
„Telo mi je još na tokijskom vremenu“, rekla je. „Ili negde između Tokija i Londona.“ Pokušala je da se osmehne. „Ne spavam mnogo.“
Zurili smo jedno u drugo.
„Zdravo, Hari.“
„Đina.“
Nismo se poljubili. Otišli smo na kafu. Znao sam kafe blizu Ulice Karnabi koji radi do dva po ponoći. Sela je uz izlog, a ja sam otišao za pult i naručio kapućino s više čokolade za nju i duplu kafu s mlekom za sebe. Onda sam kapućino morao da vratim jer je ona tokom godina boravka u Tokiju prestala da pije kafu i sad pije samo čaj.
„Kako me dobro poznaješ“, rekla je pošto sam uspeo da ubedim mladu Litvanku da zameni kafu za čaj. Je li bila tako oštra dok smo bili zajedno? Mislim da nije. I ona je s vremenom postala gnevnija.
„Izvini“, rekao sam. „Baš sam glup što ti ne čitam misli.“ Krenuli smo odatle.
„S Japanom je gotovo“, rekla je. „Privreda stoji gore nego ikad.“
„Nigde nije gore nego ovde“, rekao sam. „O, Đina. Mogla si da pozoveš.“
„Da, mogla sam da pozovem. Mogla sam da te pozovem na kuću i budem vrlo učtiva s tvojom drugom ženom.“
„Ona nije moja druga žena“, rekao sam. „Ona je moja žena.“ Moja prva žena nije me slušala.
„Ili sam mogla da pozovem tvoju sekretaricu na poslu i pitam je da li bi se našao neki termin za mene sledeće nedelje. Mogla sam sve to da učinim, ali nisam, zar ne? I zašto bih?“ Nagnula se napred i nasmešila se. „Zato što je on moj sin isto koliko je i tvoj sin.“
Zurio sam u nju pitajući se da li ikada nastupi trenutak kada to prosto više nije istina. I pitao sam se jesmo li već davno stigli do tog trenutka.
„Vidim, počela si da vežbaš“, rekao sam menjajući temu. Bila je u sjajnoj formi.
„To nije samo vežbanje.“ Samouvereno je napela mišice. „Samo želim da vodim računa o sebi kako zalazim u godine.“
Nasmešio sam se. „Ne mogu da te zamislim na prostirci za jogu.“
Nije mi uzvratila osmeh. „Pre godinu-dve sam se uspaničila. Zbog zdravlja. To si propustio.“
„Žao mi je.“

„Ne izvinjavaj se, molim te.“
„Gospode - zar ne bi mogla da me pustiš da kažem izvini?“
„A zar ti ne bi mogao da crkneš odmah?“ Zagledali smo se svako u svoju šolju.
Počeli smo s dobrim namerama. Znam da je sada teško poverovati u to, ali kad smo se razveli, bili smo dvoje klinaca puni ideala. Zaista smo mislili da možemo srećno da se raziđemo. Ili makar da se razvedemo kako treba.
Ali Đina je upadala u naše živote i nestajala iz njih, i postepeno se svašta isprečilo pred dobrim namerama. Moje iskustvo kaže da je vrlo lako gurnuti dobre namere na kraj reda - ili ih neupadljivo izvesti iz zgrade.
Đina je želela da bude dobra majka. Znam da jeste. Znam da voli Pata. U to nikad nisam sumnjao. Ali uvek je ostajala na korak do ispunjenja te želje, a život joj se isprečio i sve ju je izneverilo. Njen drugi muž. Posao u inostranstvu. I ja, naravno. Ja pre svega i gore od svega.
Sedeli smo neko vreme ćutke.
„Zar ćemo to ovako da obavimo?“, upitao sam je.
„Kako?“
„Znaš kako, Đina.“
„A kako bi ti želeo? Treba li da budemo dobri jedno prema drugom? Pa, za sve postoji prvi

put.“

„Ne želim da bude ovako“, rekao sam. „Koliko ćemo još bljuvati otrov jedno na drugo?“
„Ne znam, Hari. Dok nam se ukus ne smuči.“
„Meni se davno smučio.“
Sedeli smo i ćutali kao da osobe koje smo nekada bili više ne postoje. Kao da među nama nema

ničega. A to nije tačno.
„On je i moj sin“, rekla je.
„Biološki“, rekao sam ja.
„A kako još postoji?“
„Zezaš me, zar ne? Slušaj, Đina, mislim da je stvarno divno što si se vratila.“
„Lažeš.“
„Ali ne želim da bude povređen.“
„Kako bi bio povređen?“
„Ne znam. Novi muškarac. Novi posao. Nova zemlja. Ti meni reci.“
„Ne možeš raskinuti sa svojom decom.“
„Baš volim kad mi ljudi to kažu. Zato što to prosto nije istina. Mnogi ljudi raskinu sa svojom decom, Đina. Uglavnom su to muškarci. Ali nisu samo muškarci.“
„Hoćeš li da ti nacrtam, Hari?“
„Samo trenutak - nabaviću ti olovku.“
Podigao sam ruku da pozovem konobaricu. Đina mi je gurnula ruku nadole. Nismo se dodirnuli godinama, i ovo je bilo kao električni udar.
„Raskinula sam s tobom, Hari, ne s njim. Otišla sam od tebe, ne od njega. Prestala sam da volim
tebe, ne njega. Žao mi je što ti to saopštavam, Hari.“
„Preživeću.“
„Ali nisam prestala da ga volim. Čak ni kad sam bila zauzeta. Prezaposlena. Odsutna.“ Otpila je gutljaj čaja i pogledala me. „Kako je on?“
„Dobro je. On je dobro, Đina.“

„Tako je visok. I to lice - ima tako ljupko lice, Hari. Oduvek je bio prelepo dete, zar ne?“
Nasmešio sam se. To je bilo istina. Oduvek je bio najlepši dečak na svetu. Osetio sam kako omekšavam prema njoj.
„Član je Kluba lateralnog mišljenja“, rekao sam zagrevajući se za temu, srećan da pričam o čudima našeg sina, i oboje smo se nasmejali.
„Bistar momak“, rekla je. „Ja ne znam ni šta je to lateralno mišljenje. Je li to razmišljanje van okvira? Treniranje uma da bolje radi?“
„Tako nešto“, odgovorio sam. „On bi to umeo da ti objasni bolje nego ja.“ Popio sam kafu.
Želeo sam da se vratim kući, svojoj porodici. „Šta želiš, Đina?“
„Želim svog sina“ rekla je. „Želim da ga upoznam. Želim da on upozna mene. Znam da smo - da sam ja straćila previše vremena. Zato to želim sada. Dok nije prekasno.“
A ja sam mislio da nikad neće biti prekasno. U Patovom životu zjapi rupa veličine Đine, tu je već godinama, ali mislio sam da nikada neće biti prekasno da se zatvori. Za oboje. Mislio sam da će uvek biti vremena da se sve popravi. Eto koliko sam glup. Već sam smišljao kako najjednostavnije prebaciti Pata od jednog mesta do drugog.
„Gde živiš, Đina?“
„Imam trosoban stan u Old Komptonu“, rekla je. „U potkrovlju. Prostrano je. Ima dosta svetla.“ Pogledala je kroz prozor. „Na pet minuta odavde.“
Ovo me je razgalilo. „U Sohou“, rekao sam. „Zanimljiv izbor. Šta pokušavaš - da ponovo proživiš mladost?“
Na ovo je stisnula usne.
„Ja nisam imala mladost, Hari“, rekla je. „Bila sam udata za tebe.“
Onda mi je zavibrirao telefon. Javio sam se, i dok je Đina gledala u stranu neka žena s jamajkanskim naglaskom rekla mi je da je Ken Grimvud u bolnici.

Kad mu je bilo sedam godina, moj sin se zamalo udavio. Bili smo u tihom uglu Krita zvanom Agios Stefanos - godinama pre nego što su ostrvo zauzeli momci u fudbalskim dresovima - a poslednje što smo očekivali na našem kratkom odmoru bile su smrt i nesreća. To smo imali i kod kuće.
Đina i ja smo se razišli dve godine ranije, a onda mi je umro tata, pa mi se mama razbolela, i činilo mi se da kuda god se okrenem neko odlazi ili umire. Nismo ni došli na Krit zbog sunca, mora i recine. Došli smo da predahnemo.
U glavi vidim vetrovitu kamenitu plažu. I vidim Pata, mršavog, zamršene plave kose, u vrećastim gaćicama, kako pljuska na dušeku dok ja čitam novine.
Moj sin sa sedam godina.
Smešio sam se jer je nosio prevelike naočari za sunce; kupili smo ih na aerodromu i od onda ih je neprestano ponosno nosio, čak i uveče. U kritsko predvečerje bi škiljio u musaku i krompiriće.
Talasi su rasli, ali nije mi prošlo kroz glavu da treba da se zabrinem. Nije išao daleko. Ali ponekad ne morate ići daleko da se uvalite u više nevolja nego što možete da rešite. Legao je na dušek, pridremalo mu se od sunca i sigurno je otplutao. A kad sam ja primetio šta se dešava, nije samo plutao.
„Tata!“
Svako poznaje glas svog deteta. Čak i na pretrpanoj plaži, po kojoj dečica viču i zovu na sve strane, roditelj odmah prepoznaje taj glas.
Pokušavao je da stoji, mada na dušeku ne može da se stoji, i stalno je padao na jedno koleno dok

je dušek pretio da ga baci u more. I bio je preplašen. Iza ogromnih tamnih naočara lice mu je bilo bledo. Dozivao me je.
Skočio sam i potrčao, srce mi je tuklo kao parni čekić dok sam trčao ka vodi, odjednom svestan brzine oblaka, odjednom opažajući visinu talasa, odjednom se setivši da sve može da se raspadne svakog trenutka.
Bio je dobar plivač. Čak i sa sedam godina. Možda se to zato i desilo, možda sam ga zato spokojno pustio da ode u vodu s dušekom. Ali odjednom njegova veština nije bila dovoljna.
Sekao sam talase koji kao da su istovremeno nosili Pata na otvoreno more i bacali mene nazad na obalu, prelazio sam s prsnog na kraul i obrnuto, gutao sam bljutavu slanu vodu kad god viknem njegovo ime.
Najzad sam stigao do njega. Jednom rukom uhvatio sam ugao dušeka, drugom sam čvrsto stegnuo njegovu mršavu mišicu. Kao da se trudim da držim ribu.
A onda je potonuo.
Razmlatarani beli udovi u mutnim dubinama. Tišina, samo šuštanje u ušima. A onda sam ga jednom rukom obujmio oko struka i odbacio se ka površini. Dušek je bio iznad nas, nekako sam uspeo da ga podignem na dušek i položim na stomak; onda sam krenuo da ga vučem ka obali govoreći mu da je sve u redu. Držao se za dušek, suviše obamro da zaplače, a one naočari su mu se nekako zadržale na glavi.
Onda smo najzad stigli na obalu.
Koliko je bilo strašno? Roditeljski um raspolaže neograničenom sposobnošću da zamisli najgori mogući scenario. Bez teškoća. Roditelji ne paniče zbog onoga što se desilo, već zbog onoga što je moglo da se dogodi.
Ali ovo je bilo dovoljno strašno da svi na plaži ostave losione za sunčanje i Mandolinu kapetana Korelija i zagledaju se u nas, iako je bilo jasno da niko neće umreti, iako smo već teturali prema našoj hotelskoj sobi, obojica slani od suza i izbljuvanog Egejskog mora. Bilo je dovoljno strašno da ću to pamtiti do kraja života.
A najbolje pamtim kako sam se borio da stignem do svog sina dok me more, vetar i plima zajedničkim snagama guraju ka obali i istovremeno pokušavaju da odnesu Pata na pučinu. Toga se najbolje sećam. Zato što mi se ponekad čini da je to naša priča, moja i mog sina. Pokušavamo da dopremo jedan do drugog, želimo da stignemo jedan do drugog, ali stalno nas razdvajaju sile veće od obojice.
A najsmešnije je to što dozivanje dece po imenu ama baš nikako ne pomaže. Ali mi ih ipak dozivamo.

Ken Grimvud je sedeo u bolničkom krevetu u kućnom mantilu koji mu je obujmio malo telo kao cirkuska šatra, a kad mi se nasmešio, bio je bezub kao novorođenče. Na noćnom stočiću njegove proteze stajale su u čaši vode.
„Našli su ga u autobuskom depou“, rekla mi je bolničarka, Filipinka. „Bio je bez svesti. Nije disao. A u ruci je držao cigaretu. U njegovom džepu našli smo ovo.“
Pružila mi je službenu posetnicu BBC-ja s mojim imenom, kao da je želim nazad. Setio sam se da sam mu je dao pre nego što je izašao iz kuće samo zato što sam želeo da ga se otarasim. I evo ga, odbio se nazad u moj život samo zato što je imao moju posetnicu.
„Ja ga jedva poznajem“, rekao sam tiho. „Zapravo nemam nikakve veze s njim.“ Ken se nasmejao, pa smo ga gledali kako vadi limenku old holborna i paketić rizle odnekud iz svog ogromnog mantila. On je verovatno jedini preostali čovek na svetu koji ne koristi rukom smotane

cigarete za pušenje nedozvoljenih supstanci. Bezubo nam se iskezio, a kad smo sestra i ja krenuli ka njemu, gurnuo je pribor za pušenje pod čaršav.
„Samo te zezam, dušo“, rekao je.
Ona mu je izmerila pritisak vrteći glavom.
Ali kad je medicinska sestra izašla, ponovo je izvadio limenku i papiriće i lukavo mi namignuo.
Otišao sam do sestrinskog pulta. Filipinka je bila tamo s krupnom dežurnom sestrom, Jamaj čankom. Pogledale su me kao da sam nešto zgrešio.
„Vaš otac je veoma bolestan“, rekla mi je dežurna sestra. „Ima tečnost u plućima i ja ne znam koliko će još moći samostalno da diše, znate? Osim toga, vi znate da je rak u poodmaklom stadijumu.“
„On nije moj otac“, rekao sam.
„Porodični prijatelj?“ upitala me je dežurna.
„Ne bih išao tako daleko.“
Bilo je jasno da žele da isprazne krevet. Želele su da Ken ode, ali nisu mogle da ga otpuste ako o njemu nema ko da se stara. A ja sam shvatio da je, samo zato što sam bio toliko glup da mu dam posetnicu, Nacionalna zdravstvena služba kandidovala mene.
„Ja ga jedva poznajem“, rekao sam im. „Bio je prijatelj mog oca. Video sam ga samo jednom u životu. Mislim da ima decu. Jesu li njegova deca obaveštena? Zar ne mogu da dođu po njega?“
Sestra me je gledala kao da sam predložio da ga zamotamo u najlon i ostavimo na ulici. Ali porazgovarala je s Kenom i dobila od njega nekoliko telefonskih brojeva. Stari ima ćerku u Eseksu i sina u Brajtonu. Brzo sam izvadio telefon i pozvao.
Probio sam se do telefonske sekretarice. I do još jedne telefonske sekretarice. Ostavio sam na obe mašine poruke - rekao sam šta se desilo s njihovim ocem, rekao sam im da brzo dođu, rekao sam im da me odmah nazovu. Onda sam stezao telefon, očekujući da svakog časa zazvoni. Ali nije se oglasio, kao da Kenova deca takođe ne žele da ga preuzmu.
Iz dubine hodnika čuo sam glas s jamajkanskim naglaskom kako govori Kenu Grimvudu da pušenje nigde u bolnici nije dozvoljeno.
Dok sam zurio u nemi telefon u ruci, čuo sam podrugljivi starčev smeh.

tri


Džouni mi se nasmešila vampirskim osmehom.
Oba prednja zuba su joj ispala. Onaj labavi ostao joj je u sendviču, a drugi je iz saosećanja brzo izašao za njim. Mora da je bio labaviji nego što je mislila dok je svu pažnju usredsređivala na onaj rasklimani. Zato su joj sada, kad se nasmeši, preostali mlečni zubi sa strane ličili na kljove.
„Idem da operem zube“, rekla je, a zbog bezubog osmeha delovala je kočoperno, kao mornar na odsustvu, „a ti idi po knjigu.“
„Važi.“
Dosledno se pridržavala svog obreda odlaska na spavanje. Kad obuče pidžamu i opere preostale zube, zagrli svakoga ko se zatekne u kući i kaže mu da ga voli, ali ne ljubi nikoga jer je ljubljenje ove sezone odvratno. Onda ode u svoju sobu i ja joj pročitam priču. Dok se smeštala pod jorgan, potražio sam prikladno štivo na polici za knjige.
Džouni je bila u onom nezgodnom uzrastu kada je prevelika za princeze i vile, ali još premala za bilo šta što ima veze sa zaljubljivanjem u dečake. Moja žena i ja malodušno smo pokušali da je zainteresujemo za industriju Hane Montane i za Srednjoškolski mjuzikl, ali kad je gledala televiziju ili snimke na DVD-ju, na Džouni nikakav utisak nisu ostavili svi ti beli zubi, nasnimljeni smeh i šiparci koji se trude da govore kao da su u komadu Nila Sajmona.5 Džouni nikada neće zavoleti sladunjavo američko smeće. Zato sam se držao klasika.
Užasne kletve. Odrasle ubice. Zle maćehe. Prelepe devojke odvedene u šumu na pogubljenje. Uspavane devojke smeštene u staklene sanduke. Sve ono što sedmogodišnjoj devojčici omogućuje miran san.
Večeras je to bila Uspavana lepotica.
Smestili smo se. Baš kad sam stigao do mesta gde Trnova Ružica shvati da su lepi seoski momak i princ Filip - vrlo prikladno - jedna ista osoba, Džouni je zevnula, položila glavu na jastuk i podigla ruku moleći me da stanem.
Vrlo dugo - godinama - Džouni se plašila Grdane i u prvi mah sam pomislio da me prekida pre nego što stignem do mesta na kom zla veštica pobesni.
Ali nije bilo tako.
„Sve se završavaju isto, je l’ da?“, rekla je moja kći. „Te priče o princezama. Počinju malo različito, ali sve imaju isti kraj. Princ ih spase, pa se venčaju i žive srećno do kraja života.“
Nasmešio sam se i zatvorio knjigu. „Pa, tako je“, rekao sam. „Kraj je uvek isti.“ Poželeo sam da je poljubim u obraz, ali znao sam da to nije dozvoljeno, pa sam je samo dodirnuo po kosi. „Već si prevelika za ove priče.“
Promeškoljila se, a ja sam je pokrio jorganom do brade.
„Sve je to obično dupe“, rekla je moja sedmogodišnja kći, a ja sam prokleo dan kad nam je Ken Grimvud prekoračio prag.

Elizabet Montgomeri su dovezli do škole.
Bila je u kolima ispred nas kad sam stao da pustim Pata da izađe. Znam da ju je i on opazio po tome što se ukipio, ali u stavu za bekstvo, kao zec koji iznenada shvati da skakuće po brzoj traci autoputa.

Elizabet Montgomeri nije dovezao tata. Osim ako joj tata nema istetoviranu bodljikavu žicu na mišici i ne sluša Kilerse do daske u nabudženom BMV-u u pola devet ujutru. Što je, pretpostavljam, sasvim moguće u ovom šugavom savremenom svetu.
Pat je skamenjen sedeo na suvozačkom sedištu.
„Verovatno joj je to brat“, rekao sam, ali pre nego što sam to izgovorio do kraja vozač BMV-a gurnuo je Elizabet Montgomeri jezik u uho, a ona se zakikotala i zamigoljila. „Ili neki dalji rođak“, završio sam.
Došlo mi je da kažem - ih, baš te briga, sinko. Ne nudi odmah srce. Šta kažeš da pikamo tvoje srce na male goliće? Samo napred. I došlo mi je da kažem - upoznaćeš stotine devojaka kao što je Elizabet Montgomeri. Hiljade.
Ali nisam, jer sam znao da to nije istina.
Mom sinu je skoro petnaest godina, i večno će biti samo jedna Elizabet Montgomeri.
Opet sam osetio potrebu da mu dam neki mudar savet. Želeo sam da mu kažem nešto značajno o prolaznoj prirodi želje, ili o tome da onaj koji više voli uvek biva najjače povređen.
Želeo sam da pričam o ljubavi, ali sve što bih rekao govorilo bi o zaboravljanju Elizabet Montgomeri. A znao sam da to ne mogu da mu učinim.
Zato sam rekao. „Video sam Đinu.“
Trgnuo se na spomen imena svoje majke. Telesno se trgnuo, kao da je dobio udarac. Dotle je došlo.
Okrenuo se od Elizabet Montgomeri u automobilu ispred nas i pogledao mene. Video sam da su mu oči potpuno iste boje kao u njegove majke. Plave kao Tihi okean. Takvu plavu boju viđate u katalogu Tifanija. To je posebna vrsta plavetnila.
„Kako to misliš - video si je?“
„Vratila se iz Japana“, rekao sam.
„Na odmor?“, upitao je.
„Vratila se zauvek. Doselila se u London. Želi da te vidi.“
Ja imam teoriju o razvodima. Moja teorija kaže da razvod nikad nije tragedija za odrasle i uvek je tragedija za decu. Odrasli mogu da smršave, da nađu nekog boljeg, da počnu novi život. Razvod odraslima daje besplatnu kartu za izlazak iz zatvora. Cenu plaćaju deca, i plaćaju je do kraja života. Mi to ne možemo da priznamo, mi, ožiljcima išarani veterani brakorazvodnih sudova, jer bismo tako priznali da smo našoj deci naneli rane koje će nositi doveka.
Pat je ponovo gledao Elizabet Montgomeri. Ali mislim da je više nije video.
„Kada je…“
„Videli smo se prošle nedelje“, rekao sam. „Vratila se pre otprilike mesec dana. Želi da te vidi.“
Gledao sam kako mu lice preliva crvenilo besa. „I tek sad mi to kažeš? Sad si se smilovao da mi to kažeš?“
Deca razvedenih roditelja uvek nešto zadržavaju u sebi. Dok su mali, toliko se priviknu na šetkanje između različitih kuća da to zauvek ostaje s njima. Ta uzdržanost, ta pragmatična rezervisanost, ta potreba da budu patuljaste diplomate ranga Kofija Anana. I zato, kad puknu, onda baš puknu.
Izašao je iz kola noseći ranac, besan na mene. Nisam ja tako naivan da pomislim da je besan samo na mene. Razvod, razdvojenost, odsutni roditelj - bio je besna na čitav šugavi paket koji je dobio iako ga nije tražio.
„Dolaziš li kući posle škole?“, upitao sam ga.

„Ne znam“, rekao je i zalupio suvozačka vrata.
Gledao sam ga kako prolazi kroz školsku kapiju s rancem preko ramena, a košulja mu se kao nekim čudom izvlači iz pantalona i komad bele tkanine proviruje ispod blejzera kao iz mađioničarevog šešira. Onda je otišao, ali ja sam i dalje sedeo, zaglavljen između dva automobila.
Gledao sam Elizabet Montgomeri kako se žvalavi s istetoviranim momkom dok zvono označava početak nastave.

Odgovori mi na ovo, Klube lateralnog mišljenja - ona je moja ćerka, ali ja nisam njen otac. Ko sam ja?
Ja sam očuh. Ah, ali ja zapravo ne verujem u taj termin. Ne verujem da ta uloga postoji. Ne zapravo. Zato što, kad se sve sabere, ili si detetu otac ili nisi. I krv nema mnogo veze s tim. Makar želim da je tako.
Sid i ja gledali smo Pegi kako silazi niz stepenice. Bila je skoro istih godina kao Pat, pa ipak, činilo se da bez napora klizi po vazduhu u odraslo doba. Pegi ide u školu scenskih umetnosti, svakog dana pleše i peva, proučava izvođačke veštine i bori se s podtekstom teških drama dok se njene vršnjakinje žvalave sa starijim momcima koji imaju kola i istetovirane mišice. Dok ostali klinci nose blejzere, Pegi oblači crni triko i uči balet, džez balet i rep. Iznad svega, Pegi želi da glumi, da pođe stazama Italije Emili Stele Konti, glumice koja je osnovala njenu školu, i svog rođenog oca, televizijskog detektiva.
Pegi čini da život izgleda lako.
Sada je doterana za izlazak - kaubojski šešir, kaubojske čizme, retro majica sa slikom grupe Motorhed i preprekratka suknja. Poljubila nas je oboje u obraz i otklizala do ogledala u predvorju. Čujemo je kako pevuši popularnu pesmu.
Sid me gleda i smeši se. „Ćuti“, kaže. Ja je belo gledam.
„Znaš“, kaže. „Nemoj reći: ’Nikuda ti ne ideš tako obučena.’“
Žene zaboravljaju da muškarci znaju kakvi su dečaci. Mi znamo šta im je u glavama i šta im je u srcima. Mi smo svi bivši krivolovci, a sadašnji lovočuvari. Svi do jednog. I ja znam da nijedan dečko neće pogledati Pegi i pomisliti - aha, Motorhed, Lemi i sve to, aha, dobra je to bila grupa. Znam tačno šta će misliti, skotovi mali prljavi. I to mi se ne dopada.
„Ide s tatom“, rekla je Sid.
Čujemo spolja zvuk motocikla i Pegi trči ka vratima srećno dovikujući: „Ja ću!“
Sid me je još jednom pogledala i otišla u kuhinju. Otišao sam na vrata i pogledao Pegi kako uzjahuje njegov harli.

Džim Mejson. Pre deset godina bio je opak dečko. Preljubnik, razvratnik, begunac. Odsutni otac. Ali poslednjih godina, moram priznati, Džim je porastao u mojim očima. Posle razvoda od Sid usledio je dugi i neuredni niz devojaka iz Azije, a zatim je godinama bio u braku s jednom medicinskom sestrom iz Manile. Nisu imali dece, i pretpostavljam da je Pegi bilo drago zbog toga.
Nikada s Džimom nisam progovorio ni reči osim fraza o tome kako vreme ovih dana utiče na motocikle. Pre nekoliko godina, kad mu je krenula serija - možda ste ga videli, igrao je razvedenog detektiva alkoholičara u seriji Pozornik Filt, nepravedni pajkan - ponudio je da počne da plaća Pegino školovanje. Odbio sam ga i rekao da smo Sid i ja to pokrili. Ali pomislio sam kako bi Džim mogao da nauči Đinu i mene ponečemu o ponašanju posle razvoda. Uprkos njegovoj neprikladno dugoj kosi, kožnim farmerkama i pređašnjim zlodelima, Pegin tata bio je živi dokaz da odsutni roditelj ipak nekako može da bude prisutan u životu deteta.

Odsutni roditelj, ali i dalje roditelj.
Pegi je stavila kacigu i sela na zadnje sedište. Oboje su podigli ruke i mahnuli nam kad su krenuli, a grleni urlik harlija razlegao se po čitavom kraju. Grupa klinaca na kraju ulice gledala ih je kako jure. Dugo pošto su nestali s vidika čuo sam režanje motocikla.
I osetio sam tupu bolnu mržnju prema njemu. To je bilo jače od mene. Iako Džim daje sve od sebe da bude dobar otac Pegi, mnogo je propustio. Ona je moja kći iako ja nikad neću biti njen tata. Nismo bili vezani neraskidivom vezom krvi, ali imali smo nešto drugo.
Ja sam bio uz nju kad je, s deset godina, razbila glavu na klizalištu u Samerset hausu pošto je lakomisleno pokušala da izvede jedan težak skok. I ja sam bio s njom dok je trpela dva polugodišta maltretiranja u staroj školi pre nego što smo je premestili u Italiju Konti. I ja sam bio tu za mnogo štošta drugo - ne krv, ne suze, ali za zajedničke obroke, za zajedničko gledanje televizije, za zagrljaje pred spavanje. Ponekad mislim da je to mnogo važnije nego dani teških drama s krvlju na klizalištu i jurnjavom u hitnu pomoć.
Ona nije moja kći, ali smo članovi iste porodice već deset godina. I ja sam joj više otac nego što će njen otac to ikada biti - zar nisam?
Ponekad tako mislim. Ali kad jednom nedeljno odjezdi na harliju, tako srećna na zadnjem sedištu, sa svojim tatom poznatim glumcem, tada nisam tako siguran. Uglavnom pokušavam da i ne mislim o tome.
Kao što reče neko u Terminatoru kada se kiborzi vrate kroz vreme da pobiju još nerođenu decu: Poludećeš ako budeš mislio o tome.

Marti i ja sedeli smo u Pica ekspresu pored zgrade studija, a niko se nije ni osvrnuo na njega. Televizijska slava je kao mladost ili novac. Nestane dok trepneš. Pre deset godina svi su zurili u
Martija kad uđe u prostoriju, ali godine provedene na radiju izlizale su činilac prepoznavanja, pa nas rani večernji gosti nisu maltretirali.
Za stolom pored nas sedela je grupa ostarelih momaka u odelima. Živahno su razgovarali o seksu - o ribama i pušenju. Jebote i čoveče. Spreda i otpozadi. Uobičajena žvaka. Nisu imali pojma da sede pored Martija Mena, voditelja nekada poznatog kao zajedljivog i kontroverznog.
A bilo bi ih baš briga.
Gosti su bili uobičajeni. Zaposleni s BBC-ja koji svraćaju da nešto pregrizu pre večernje smene. Službenici koji gluvare pre nego što krenu na voz za kući. I oni koji se spremaju za večernji provod u lažnom sjaju Vest Enda.
Gosti su uglavnom bili mlađi - verovatno premladi da bi slušali Zaušku na Drugom programu - ali među njima sam video dve starije dame kako traže sto, a na čelu im je pisalo da se spremaju za odličan provod. Pitao sam se koji mjuzikl idu da gledaju, i setio sam se kako je moja mama veselo pevušila na Čikagu, Jadnicima i Momcima i curama. Sada mi se to činilo tako davnim.
Stare gospođe pažljivo su se smestile dva stola dalje od nas. Momci u odelima bili su do njih, i odjednom su se razgalamili više nego do tada.
„Daj, jebote, to je istinita priča“, rekao je jedan dižući ruke na podrugljive prostakluke svojih drugova. „Tip ode kod kurve i pita: ’Koliko za drkanje?’ ’Sto funti.’ ’To je mnogo.’ A kurva kaže: 'Slušaj, vidiš ovaj roleks? Kupila sam ga od rada svojih ruku.’“
Marti je podigao pogled sa svoje pice na mene. Na trenutak je krajičkom oka pogledao stare dame i okrenuo glavu. Čovek bi pomislio da nekome s biografijom kakva je Martijeva ne smetaju ružne reči u piceriji. Ali, kao i svi prestupnici, on je shvatao da je najvažniji kontekst.
Stare gospođe su se zgledale. Oni u odelima su urlikali. Šaljivčina je odgrizao zalogaj hleba s

belim lukom i nastavio.
„Sutradan ode ponovo kod kurve i pita je: ’Koliko za pušenje?’ Ona kaže: ’Petsto funti.’ ’Petsto funti? Jebote, pa to je mnogo para.’ Ona kaže: ’Slušaj, vidiš onaj mercedes? Kupila sam ga od pušenja.’“
Marti je odgurnuo tanjir.
„Trebalo bi nešto da im kažemo“, rekao sam jadno tihim glasom. „Trebalo bi nešto da kažemo ovim kretenima.“
Marti je klimnuo glavom, ali je i dalje zurio u picu. „Da, samo što ih je petorica“, rekao je.
„Samo što im se to možda neće dopasti. Samo što možda nose noževe.“
„Zezaš me? Ovi tipovi nemaju noževe. Imaju blekberije. Šta misliš, šta će ti uraditi? Iseći će te mobilnim?“
Ali, uprkos velikim rečima, ostao sam da sedim kao i Marti, beskoristan u svom nezadovoljstvu.
Za susednim stolom bila je prava ludnica. Crvena lica. Pijani glasovi. Vic se bližio poenti. Stare gospođe su ustale da krenu. Govorile su zbunjenoj konobarici da ipak nisu gladne.
„Onda opet ode kod kurve i pita: ’Koliko za sve?’ ’Hiljadu funti’, kaže ona. A on kaže: ’Jebote, pa mnogo je skupo.’ A ona kaže: ’Vidiš onu veliku kuću tamo?’“
„’Kad bih imala pičku’“, promrmljao je Marti sebi u bradu, „’kupila bih je kao od šale.’“
„Baš mi dođe da im nešto kažem“, rekao sam zureći u prostake dok su stare dame išle ka vratima s osećanjem da im je neko već silovao veliki provod.
Ali ostao sam da sedim i nisam rekao ništa.

četiri


Odvezao sam Pata u Soho. Još nije hteo stvarno da razgovara sa mnom. Samo smo gunđali. Otpratio sam ga do vrata i našao zvonce s njenim prezimenom. S onim koje je nosila pre mene,
onim koje je uzela posle mene. Gledao sam Pata dok sam zvonio. Bio je ravnodušan, neutralan - nedokučivi potomak razvedenih roditelja.
„Da?“
Čudno je što joj nisam prepoznao lice. Zato što taj glas nije mogao pripadati nikome drugom.
Obojica smo se nagnuli prema metalnoj rešetki.
„Mi smo“, rekao sam ja.
„Ja sam“, rekao je Pat.
Đina se oduševljeno nasmejala - taj zvuk nisam čuo, pa, ima hiljadu godina. „Divno, penji se!“, rekla je i otvorila mu vrata. Pat me je belo pogledao i ušao u zgradu. Ostao sam tamo još trenutak pošto su se vrata zatvorila.
Ne znam šta sam očekivao, ali dovezao sam ga na drugi kraj grada s rastućom strepnjom. I ništa se nije desilo. Zar ne? Vratio sam se do kola, ali nisam ušao. Nastavio sam da hodam. A razlozi zbog kojih ostajemo zajedno ili se razilazimo delovali su mi tako bolno nasumični da mi je došlo da sednem nasred ulice i rasplačem se.
Hoće li ga izvesti na večeru? Ili će im oboma biti lakše ako ostanu kod kuće? Razgovaraće, zar ne? Ili će Đina - ili oboje - želeti da izbegnu suviše priče, pa će samo pokušati da provedu malo vremena zajedno.
To je njihova stvar, pomislio sam. I osetio se potpuno izgubljeno. Prazno. I odjednom starije.
Da nisam spavao s drugom ženom, da mi je pružila još jednu priliku, da nije tako brzo okušala sreću s drugim muškarcem… ne bi nam mnogo trebalo da ostanemo zajedno, mislio sam.
Ali ja sam odrastao uz oba roditelja, a kad odrastete u porodici koja ostane zajedno, verujete da je neizbežno ostati zajedno. I video sam da su moja očekivanja bila banalna - kao predvidivost bajki koje je moja sedmogodišnja ćerka odjednom prerasla.
Đina je potekla iz porodice koju je otac napustio. Ona nije očekivala srećan kraj. Nije očekivala da porodice ostanu zajedno. Očekivala je da se raspadnu. Izašao sam iz Sohoa i ušao u Kinesku četvrt, oklevajući da sednem u kola i vratim se preko pola grada za slučaj da sve krene naopako, za slučaj da uslede optužbe, vika, treskanje vratima i poziv da odmah dođem. Držao sam telefon u ruci za slučaj da zavibrira. Ali prošao sam čitavu Kinesku četvrt, a nije se oglasio.

Pet dobrih stvari kad si samohrani roditelj.
Sam si i sve odluke vezane za dete donosiš ne savetujući se ni sa kim. Znaš, bez ikakve sumnje, da je detetu neophodan samo jedan dobar roditelj. Znaš da je tvoje dete voljeno i da će uvek biti voljeno.
Nema potrebe da se osećaš kao izrod na školskoj kapiji, zato što je svet sada prepun samohranih roditelja.
I tvoje bivše više nema u tvom životu.

Pet loših stvari kad si samohrani roditelj.

Sam si i stalno se osećaš kao poslednja linija odbrane između svog deteta i šugavog savremenog sveta.
Znaš, bez ikakve sumnje, da je detetu uvek bolje s dva dobra roditelja. Znaš da je tvoje dete ranjeno razvodom i da će tu ranu nositi do smrti.
Osećaš se kao izrod na školskoj kapiji jer je svet prepun srećnih, celovitih porodica.
I tvoja bivša može da ti uleti u život kad god joj padne na pamet, samo izgovorivši čarobne reči:
„Ovo je i moje dete.“
Ali šta ja znam o svemu tome?
Ja već godinama nisam samohrani roditelj. Po čemu sam onda takav stručnjak?
Prošlo je deset godina otkako smo Pat i ja živeli sami, u tom čudnom smušenom vremenu između moja dva braka. Bol je tada bio svež i snažan, nisam mogao Patu da operem kosu bez obostranog nervnog sloma, pa sam polako shvatao koliko sam se oslanjao na Đinu da uobličava moj život i našu porodicu, da našem sinu pere kosu i stavlja ga na spavanje dok ja slušam njihov smeh kroz zid.
A iz tog vremena najbolje pamtim osećanje da nisam uspeo. Taj ukus nije iščileo ni posle deset godina. Osećanje neuspeha, neporecivo kao slomljena ruka, osećanje da sam izneverio kao otac, kao muž, kao muškarac. Vukao sam to osećanje neuspeha sa sobom u samouslugu, pred školsku kapiju, u kuću mojih roditelja - to najbolje pamtim. Izneverio sam kao sin.
Ali sve je to bilo davno. Iako sam i dalje opažao samohrane roditelje pred školskom kapijom - sada su mi delovali napetije, njihova ljubav bila je nekako vatrenija, više zaštitnička i očiglednija - nisam mogao da se pretvaram da sam jedan od njih.
Imam ženu i troje dece. I to su naša deca. Ako ste baš uskogruda cepidlaka, onda bih vam rekao da je dečko moj sin, da je starija devojčica njena kći, a da je ona sedmogodišnja naša.
Ali mi tako ne razmišljamo.
Čitava menažerija toliko je dugo izmešana - veći deo života dvoje starije i čitav život najmlađeg
- da prosto ne mislim u takvim okvirima. Sociolozi, komentatori i političari - oni misle u okvirima pomešanih porodica. U stvarnom svetu ideš dalje, pa uspe ili ne uspe.
Nama je uspelo.
Ova mala stopljena porodica u kojoj žena ima više nego muškaraca sada je moj dom. Ali kad sam ponovo video Đinu, u srcu mi se otvorila neka tajna komora i ponovo sam se osetio kao onaj nekadašnji otac.
Punopravni član udruženja samohranih roditelja. Đina me je navela da sagledam tu gorku istinu.
Jednom samohrani roditelj - uvek samohrani roditelj.

„Belci su gori od crnja“, rekao je Ken Grimvud, a ja nisam znao odakle da počnem.
On je bio vremenska kapsula u kojoj počiva sve što ne valja u zemlji u kojoj sam odrastao. Ipak, osetio sam se neobično zahvalnim što je Ken dovoljno prosvetljen da uviđa da moral nema veze s bojom kože. Ali ta nehajno izgovorena reč crnje izazivala je u meni strah kakav sam osetio kad sam ga video kako vadi limenku duvana i papiriće, što je radio i sada. Došlo mi je da pootvaram sve prozore.
„Molim te, možeš li s tim da sačekaš dok ne stigneš kući?“, upitao sam ga.
Njegova kuća takođe je u severnom Londonu, na sledećem uglu, ali činilo mi se kao da je na drugoj planeti, u drugom vremenu.
„Crnje makar imaju boga i crkvu“, nastavio je kao da su slušaoci zatražili od njega da im iznese

svoje stavove o međurasnim odnosima u savremenoj Britaniji. Papirići i duvan ležali su mu u krilu, očigledno zaboravljeni. „Bog i crkva drže ih mirne. Nema ničeg lošeg u strahu od pakla. Nema ničeg lošeg verovati da ćeš se peći na paklenom ognju ako prestupiš.“
„Slažem se“, rekao sam. „To je baš zdravo.“
„Sve dok im njihov bog ne govori da podmetnu ranac pun eksploziva u metro“, rekao je Ken. Pogledao sam ga i zavrteo glavom. „Kako možeš tako da govoriš?“
„Kako?“
„Sve to o crnjama“, rekao sam. „Borio si se protiv toga, zar ne? Kad su nacisti gradili fabrike za ubijanje ljudi. Borio si se za toleranciju. Za slobodu.“
Nasmešio se. „Borio sam se za tvog starog“, rekao je. „Borio sam se za svoje drugove, za njih.
Ne za kralja i otadžbinu, ni za bilo šta drugo. Borili smo se jedni za druge.“

Nisam skretao pogled s puta. Gde mu je sin? Gde mu je kći? Nisu se uopšte javili. Zar ne vole svog oca? Zar ne bi trebalo oni ovo da rade, a ne Harijev čarobni taksi?
Ken je gledao kroz prozor. Prodavnice koje rade non-stop bile su osvetljene kao konclogori. Setio sam se kako su moji majka i otac gledali iste ove ulice, ulice Londona u kojima sam odrastao. Njihov pogled govorio je: ovde je sigurno ostalo nešto što ću prepoznati. „Ali belci - šta oni imaju? Jeftinu cirku, amaterske talente i socijalnu pomoć“, govorio je starac gledajući me strogo kao da sam mu se upravo usprotivio.
„Šta će ti nož?“, upitao sam ga. „Ne verujem da ga nosiš samo da bi ga zabadao sebi u nogu.“
„Za pse“, rekao je. „Nož je za pse. Tamo gde ja živim mnogi su glupe velike džukele - a neki imaju vrlo velike pse. Ti psi ponekad ugrizu dete za lice i ne puštaju. Ne možeš da ih odvučeš. Misliš da možeš da ih odvučeš? Ne možeš. Tome služi nož, pametnjakoviću. Ako pas ugrize đete.“
„A šta si radio?“, upitao sam ga. „Čime si se bavio?“
„Štampom“, rekao je sabivši šezdeset godina rada u dva sloga. „To je gotovo.“ Nasmejao se.
„Država blagostanja bila je načinjena za ljude kao što je tvoj otac“, rekao je, a oči su mu neočekivano blesnule gnevom. „Dar zahvalne nacije. To je trebalo da bude posrana bezbednosna mreža za one u nevolji, a ne posrani udobni kauč za posrane slabiće. Za ljude - kao tvoj tata i ja.“
Samo što moj tata ne bi tri puta zaredom rekao ružnu reč u istoj rečenici. To je bila velika razlika između mog starog i ovog starog. Pogledao sam ga i video da zuri u ulice grada vrteći glavom od neverice.
„Gde je Engleska?“, rekao je Ken Grimvud.
„Gledaš u nju“, odgovorio sam.
„Ova zemlja je gotova“, rekao je. „Zemlja podesna za heroje? Rekli su nam da smo heroji, a onda su nas naterali da puzimo. Rekli su nam da smo heroji, a onda su nas naterali da puzimo! Pre će biti zemlja podesna za barabe i lopuže i svakoga ko je upravo iskočio s broda banana…“
„Zašto onda ostati?“ rekao sam veselo se hvatajući na udicu. Vodio sam ovakve rasprave i ranije. S mojim tatom na nedeljnim ručkovima.
„Hteo sam da odem“, rekao je starac s istom tvrdom, prezrivom rešenošću koju je moj otac s lakoćom prizivao. „Pre pedeset godina. U Australiju. To je zemlja. Imam tamo sina. I ja sam hteo da odem. Bili bismo Useljenici od deset funti.6 Putovalo se brodom, trajalo je vekovima. Bili smo u Australijskoj kući. Popunili smo obrasce i sve.“
„I šta je bilo?“
„Moja žena“, rekao je. „Moja Dot.“ Nasmešio se misleći na svoju mrtvu ženu. „Na kraju ipak nije mogla da ostavi svoju mamu.“ Onda mu se glas stvrdnuo. „I tako smo ostali.“
„Mislim da u Australiji ima nešto useljenika“, rekao sam. „Kad malo bolje razmislim, čitavu

zemlju čine useljenici.“
„E, upravo tu grešiš“, rekao je okrenut sivim ulicama Kings Krosa, ali gledajući zapravo plažu Bondi. „A mnogo sam želeo da vidim pingvine. Oduvek. Pingvine na Filipovom ostrvu pored Melburna. Hiljade i hiljade tih malih stvorova. Izlaze iz mora kad padne mrak. Na plaži Samerlend. Svake noći. Oduvek sam hteo to da vidim. Kakav li je to prizor - svi ti pingvini na plaži Samerlend.“
„Pingvini?“, rekao sam. „U Australiji?“ Zamišljeno se zagledao u mene.
„Reci mi - šta sve još ne znaš?“

Pas se bacio na mene čim sam izašao iz auta.
Raketa od mišića, zuba i iskolačenih očiju udarila me je u grudi, pribila me uz kola i režala kao da joj se negde duboko u grlu zaglavila ljudska kost.
Dva čoveka šetala su po naselju. Nisu to bili klinci u jaknama s kapuljačama koje im skrivaju lica i vrećastim farmerkama koje im ne pokrivaju zadnjice. Bili su to ljudi otprilike mojih godina, muškarci koji se već dvadeset godina goje i gube kosu, pa sada podsećaju na dva ogromna kuvana jajeta. Lako sam ih zamislio kako haraju ulicama u svojim najboljim danima. Bili su stari, ali ne baš odrasli. Bili su Stari dečaci. Okrenuli su ka meni prazna bela lica. I nasmešili su se.
Ken je išao dvorištem i petljao s ključevima. Probao sam da krenem za njim, a pas me je gurnuo nazad uz auto besno režeći. Pogledao sam Stare dečake.
„Sviđaš mu se“, rekao je jedan, pa su se obojica zacerekali. „Sviđaš se Tajsonu, drugar. Da mu se ne sviđaš, Tajson bi ti do sada odgrizao lice. Trebalo bi da si polaskan, drugar.“
I zaista sam mu se dopadao. Video sam po tome što se odjednom smirio omotavši se oko moje noge. Režanje se utišalo do razneženog cvileža.
Otrgnuo sam se dok je opako stvorenje žalosno kenjkalo i potrčao za Kenom. On je zastao na pola stepeništa.
„Samo da dođem do daha“, rekao je, a ja sam se setio kako je mom tati pred kraj svaki udisaj predstavljao napor. Pogledao sam u dvorište između niskih opštinskih kuća. Stari dečaci su odgegali dalje, a pas im je režao i frktao oko snežnobelih patika.
„Trebalo bi da ga drže na povocu“, rekao sam.
Ken je nastavio da se penje. Uzeo sam ga podruku i pomogao mu do vrha.
„Ovde mnogo vole pse“, rekao je. „Veliki su ljubitelji životinja, jeste. Ove dve cvećke stanuju iznad mene. Sa starom majkom. Vole svoju staru majku i svoju džukelu, ali ništa više, koliko sam dokučio.“
Stigli smo na sprat. Ken je držeći ključeve stao ispred zelenih vrata koja su izgledala kao da su od kartona. Čuo sam, kako mi se činilo, stotinu televizora. Ja nisam navikao na to. Da mi toliki ljudi žive iznad glave.
„Hvala na vožnji“, rekao je. „Hoćeš šolju čaja pre nego što kreneš?“
Hteo sam samo da odem odatle, ali pogledao sam u dvorište i video da Stari dečaci još gluvare dole sa svojim psom ubicom. Šetali su oko nepropisno parkiranih kola kao da su vlasnici svega što vide s onim svojim ćelama kao dva meseca. Sve je izgledalo kao parkiralište pakla.
Zato sam ušao s Kenom u stan, suviše mali da bi bio poslednja životna stanica. Na zidu je visio uramljeni plakat plavokose devojke na plaži. Australija, pisalo je. Šta čekaš?
Na kaminu su stajale fotografije. Crno-beli snimak mornara i njegove neveste. Crno-bela slika boksera koji pozira i trudi se da se ne osmehne. Mladi Ken Grimvud u pozi za zamah levicom, sjajnih očiju, stomaka kao daska za rublje. I izbledela fotografija u boji troje nasmejane dece, snimljena

šezdesetih. Dva dečaka i devojčica kezili su se na stepenicama kamp prikolice.
„Lepo je doći kući“, iskašljao je Ken. „Sedi dok ja pristavim čajnik.“
Spustio sam se na narandžasti kauč presvučen nekakvom sintetikom koja je sigurno bila moderna pedesetih godina, ali sada je predstavljala jedino opasnost od požara. Na stočiću je ležao Rejsing post, dnevni list posvećen trkama. Kauč kao da me je usisao u svoje poliestersko srce.
Zazvonio je telefon. Ken je zveketao po kuhinjici veličine mrtvačkog kovčega i spremao nam čaj. Telefon je zvonio i zvonio. Javio sam se.
„Tata?“
Ženski glas. Ćerka iz Brajtona. Trejsi.
„Pozvaću ga“, rekao sam, a kad me je upitala ko sam ja, rekao sam joj. Nije se izvinila što se nije javila odmah. Nije se zahvalila Harijevom čarobnom taksiju što joj je dovezao oca kući iz bolnice.
„Je li on dobro?“ upitala je.
Pogledao sam slušalicu. „On umire“, odgovorio sam.
Ken se vratio u sobu s dve velike šolje čaja na poslužavniku. Među usnama mu je sijala vlažna, rukom smotana cigareta.
„Znam da umire“, rekla je oštro kao da sam sluga idiot. „Mislim, osim toga.“
„Osim što umire? Oh, osim toga je odlično.“
Čuo sam je kako se ljutito kostreši. „Nije valjda da i dalje puši?“ Onda se zagrcnula. „O, taj nemogući starac.“
Ken mi se nasmešio i sagnuo se da spusti poslužavnik. Kad se uspravio - a to je potrajalo - uzeo je slušalicu. Čuo sam glas njegove kćeri. On nije mnogo govorio.
„Da… ne… da, slučajno… ne, slučajno.“
Namignuo mi je i povukao dobar dim cigarete, a ja sam okrenuo glavu. Već sam odlučio da mi se ona ne dopada.
Ali imala je pravo.
On je jedan nemogući starac.
„Hoće da priča s tobom“, rekao je Ken pružajući mi slušalicu. Glas njegove kćeri histerično mi je zapištao u uho.
„Ne mogu da verujem da mu dozvoljavate da puši!“, rekla je. „Šta je s vama?“ Onda je prekinula vezu. Ken se smejuljio.
„Bio sam oženjen njenom majkom skoro pedeset godina“, rekao je. „Ona i onaj njen kreten izdržali su jedno četrdeset pet minuta. A imaju i dvoje dece. Pa odakle joj pravo da deli savete?“
Srknuo sam čaj. Bio je vreo, ali pokušao sam da ga popijem što pre, uprkos opekotinama trećeg stepena. Želeo sam što pre da odem odavde.
Ken je skinuo naočari, uzeo Rejsing post i zaškiljio očima kao u krtice tapkajući se po džepovima. Poluslepo je pogledao po sobi i tada sam prvi put video tračak straha na licu Kena Grimvuda.
„Moje naočari za čitanje“, rekao je. „Nisam ih valjda ostavio u bolnici?“
Krenuo je da ustane, ali zaustavio sam ga rukom. Život je prekratak, pomislio sam i dao se u traženje njegovih naočara. Ustajali vazduh zaudarao je na dim, pekao mi oči i ispunjavao me čežnjom da odem kući. Neko je zazvonio i pustio sam Kena da otvori vrata. Naći ću mu naočari i onda idem.
„Pogledaj u komodi“, posavetovao me je gegajući se ka vratima.
Otvorio sam fioku i potražio među starim računima, penzionim knjižicama i razglednicama izuvijanih uglova s druge strane sveta.

Tu je bila i pravougaona crvena kutija koju sam prepoznao iz jednog davnog vremena i dalekog mesta. Bila je otprilike veličine mobilnog telefona za dlan. Naočari za čitanje ležale su pored nje, povrh svežnja preistorijskih kladioničkih potvrda. S vrata su se čuli glasovi.
Podigao sam pogled i video kako Ken otvara vrata nekom čoveku. Bio je još niži od njega, azijskih crta lica. Koža mu je bila boje zlata. Bio je star, možda nešto malo mlađi od Kena, ali lice mu nekim čudom nije bilo izborano od godina.
Pogledao sam kutiju. Uzeo sam je. Dok su dva starca ulazila u stan, a Ken nešto mrmljao, otvorio sam je.
Video sam Kenov Viktorijin krst.
Probolo me je nešto. Šta? Svakako ljubomora - Orden za izuzetnu službu mog tate drugo je najviše odlikovanje za hrabrost. Viktorijin krst je prvo. Osetio sam šok, i stid. Sve to pogodilo me je odjednom, kao pesnica u stomak.
Nikada pre nisam video Viktorijin krst. Držao sam Orden za izuzetnu službu mog oca milion puta, ali ovaj nikad nisam video. ZA HRABROST, pisalo je na polukružnom svitku ispod lava i krune. Orden je visio o prstenu pričvršćenom za pločicu u obliku lovorovog lista. Traka je bila bledoružičasta, ali pretpostavljam da je izbledela od vremena. Zatvorio sam kutiju i gurnuo fioku. Onda sam je ponovo izvukao i uzeo naočari.
„Ovo je mali Padija Silvera“, govorio je Ken zlatnom starcu i smešio se. Drugi starac posmatrao me je bez izraza na licu. „Padi je preminuo“, rekao je Ken, a njegov prijatelj brzo ga je pogledao. Ken se osmehnuo i klimnuo glavom. „Pre deset godina. I više. Od istog ovog što ja imam. Od raka pluća.“
Drugi starac klimnuo je glavom, samo jednom, i ponovo pogledao mene.
„Ovo je Sing Rana“, rekao je Ken. „Njegova banda bila je kod Monte Kasina s našom bandom.
Jesi li to znao? Jesi li znao da su se Gurke borile s nama u Italiji?“ Odmahnuo sam glavom.
„Nisam to znao“, rekao sam i pružio ruku Singu Rani. Rukovali smo se; stegao mi je ruku meko kao dete.
„Niko više ništa ne zna“, rekao je Ken. „Niko nema pojma. Šta je s ovom zemljom?“ Pogledao je prijatelja. „Hteli smo da maršira s nama, zar ne? Padi Silver. Da maršira do Groba neznanog junaka.“
Sing Rana potvrdio je ovo kratkim klimanjem glave. Ako ga je vest o smrti mog oca uznemirila, nije to ničim pokazao. Ali naravno, to je bilo davno. Sve to.
„Ali on nikad nije voleo da maršira, tvoj stari“, nastavio je Ken. „Nije se radovao da stavi beretku, da maršira i da okači ordenje. Ali mislili smo da bi ovamo došao. A ako ne želi da maršira, pa, mogao je da gleda.“
Pogledao sam Singa Ranu.
Stari Gurka samo je slegnuo ramenima. Pružio sam Kenu naočari za čitanje.
„Doći ću ponovo“, rekao sam. „Doći ću s mojim sinom.“

Kad mi je bilo dvadeset pet godina i kada je trebalo da prvi put postanem otac, majka mi je stalno ponavljala jedno isto.
„Čim postaneš roditelj“, govorila je, „tvoj život više ne pripada tebi.“
Htela je time da kaže ovo: skloni te ploče Smitsa. Trgni se, htela je da kaže. Bezbrižna sloboda u kojoj si uživao dok se nisu pojavila dečja kolica u hodniku bliži se kraju.

Ali ja se nikad nisam tako osećao. Naravno, sve se promenilo kad nam se rodio sin, ali nikad nisam mislio da sam se odrekao svog života. Nikada nisam osećao da sam talac roditeljstva. Nikad mi se nije činilo da moj život ne pripada meni.
Ne do te večeri kad sam čekao Pata da se vrati iz Sohoa od Đine. Ne dok ga nisam čekao, a njega nije bilo. Onda sam to zaista osetio, u vidu lake mučnine u dnu stomaka i nerava koji su brideli kad god prođe neki auto. Najzad sam razumeo.
Moj život ne pripada meni.
Kroz interfon smo čuli Džouni i Sid je ostavila Vog. „Znala sam“, rekla je. „Uvek ružno sanja posle Doktora Hua.“
„Krivi su oni Uplakani anđeli“ rekao sam ja. „Od njih i ja ružno sanjam.“
„Leći ću s njom nakratko“, kazala je Sid. „Dok se ne smiri.“ Pomilovala me je po mišici. „S njim je sigurno sve u redu“, rekla je.
Bila je skoro ponoć kad je Đinin taksi stao pred kućom. Nije izašla, ali je sačekala da otvorim vrata pre nego što se odvezla. Pat je ušao u dnevnu sobu; lice mu je bilo kao maska.
„Jesi li dobro?“, upitao sam ga što sam vedrije mogao. Klimnuo je glavom. „Dobro sam.“ Nije me pogledao. Skinuo je školski ranac i marljivo tražio nešto u njemu.
„Idem ponovo sledeće nedelje“, rekao je ravnodušno. „Đina me je pozvala da dođem ponovo sledeće nedelje.“
I dalje me nije gledao. „Pa, baš lepo. Odlično.“ Onda sam se setio nečega. „Jesi li uzeo lek?“ Besno me je prostrelio pogledom. „Ne moraš da me podsećaš“, rekao je. „Nisam beba.“
On mora da uzima taj lek.
Pre nekoliko godina, uoči polaska u više razrede, razboleo se od nečega što je u početku ličilo na grip, a kad je propustio pola prvog polugodišta, počelo je sablasno da liči na mijalgični encefalomijelitis. Saznali smo, neposredno posle ne baš zabavnog Božića, da ima poremećaj štitne žlezde. Zato uzima taj lek i od njega mu je dobro. Ali moraće da ga uzima svakodnevno do kraja života. Ima dece širom sveta koja se bore s mnogo gorim bolestima.
Ipak, otišao sam u postelju svestan da sam previše napet da bih zaspao, ili makar da bih zaspao mnogo pre nego što treba da ustanem.
Jer, Đina je i to propustila.

pet


Tajson me je ugledao čim sam izašao iz kola.
Prvo je samo piljio, ušiju polegnutih uz glavu, iskeženih zuba, s dugačkom trakom bala iz ugla opakih čeljusti. Kao da ne može da veruje. Predmet njegove niske požude se vratio.
Stari dečaci sastavili su ogromne ćele slične kuvanim jajima u ogavnoj bliskosti, a Tajson je odjednom potrčao, vijugajući između novih-novcatih mercedesa i zarđalih šklopocija s poljskim tablicama.
Prekasno.
Do tada sam već bio na pola betonskog stepeništa i već sam čuo zviždanje prašnjavog vetra koji duva hodnicima naselja Nelson.
Zalupao sam na starčeva vrata.
Trebala mu je čitava večnost da otvori, ali uleteo sam u ustajali vazduh njegovog stana pre nego što je Tajson stigao. Čuli smo ga kako udara mesnatim šapama po tankim vratima i zavijanjem izražava svoju neprirodnu ljubav.
Sing Rana sedeo je na kauču i gledao trke. Pogledao me, načinio sitnu grimasu ravnodušnim licem i vratio se trci u Čepstou u 14.20.
„Doneo sam ti ovo“, rekao sam i pružio Kenu koverat formata A4.
Zavukao je ruku u koverat, izvadio svežanj crno-belih fotografija i zario nos u njih. Našao sam njegove naočari za čitanje i pružio mu ih. Odneo je fotografije do kauča, a ja sam stao iza i gledao dva starca kako ih listaju. Uzeli su prvu.
Ličila je na snimak s letovanja. Desetak mladića, preplanulih i mišićavih, poziralo je na suncem obasjanoj brodskoj palubi.
„Ovo je na putu za Severnu Afriku“, rekao je Ken.
„Bilo je to divno putovanje“, rekao je Sing; govorio je s nepalskim naglaskom i lakim indijskim treperenjem. Nasmešio se. „Delfini su plivali oko broda, a leteće ribe mlatarale su naokolo po palubi našeg čamca za iskrcavanje. Videli smo ženku kita i njenu decu.“
Još jedna fotografija muškaraca u uniformi. Njih dvadesetak. Manje osmeha i manje sunca. Ipak, sramežljivo su se osmehivali aparatu koji je beležio trenutke pre polaska u rat.
Na većini fotografija ljudi su pozirali, ukočeno kao za školski album, odlučni da sačuvaju taj prolazni trenutak. Ken je mrmljao imena i nadimke od pre šezdeset godina.
Grof i Albert. Buca i Fred. Beli i Sid. A ponekad se prisećao i gde je ko poginuo. Salerno. Djep. Elba. Nazivi koje sam upamtio u detinjstvu. Ancio. Sicilija. Normandija. Ken je kucnuo lice mršavog momka zalizane crne kose. Nasmešio mi se.
„A ko je ovo?“, upitao je.
Moj stari. Tamnook i kočoperan. Razuzdani dečko u prevelikoj uniformi, ponosan na traku na ramenu. Poručnik Ratne mornarice. Star osamnaest godina. Momak kog nisam upoznao. Ne mnogo stariji od mog sina.
„U Italiji“, rekao je Sing Rana, „prolazili smo uz polja žita i mnoge vinograde. Pili smo vino. Žene i deca buljili su u nas. Muškarci su okretali glave. Nismo razgovarali s devojkama ako one ne počnu prve.“
Želeo sam da ih izvedem na ručak, ali rekli su da su nešto već spremili. Sing Rana izneo je iz

kuhinje tanjir kolača od krompira. Zagrizao sam jedan i osetio fil s čilijem, đumbirom, kurkumom i kajenskim biberom. Tako nešto bi moja žena poslužila skupu investicionih bankara.
„Alu čop“, rekao mi je Ken. „Ljutkasti kolačići od krompira. Klopa Gurki.“
Ali obojica su jeli kao moja sedmogodišnja ćerka. Uzeli bi zalogaj i žvakali ga beskonačno.
Imao sam utisak da su obojica davno digli ruke od hrane.
„Sačuvaj malo ovoga za užinu“, rekao je Ken Singu Rani. „Da prezalogajiš na poslu.“ Sigurno sam izgledao iznenađeno.
„Imaš ti svoj poslić, zar ne?“, rekao je Ken svom prijatelju, a Sing Rana je kratkim klimanjem glave potvrdio da je zaposlen. „U obezbeđenju“, objasnio je Ken. „Radi kao noćni čuvar. U fabrici petardi na Siti roudu.“ Okrenuo se meni. „Znaš gde je to?“
Klimnuo sam glavom, nejasno se prisećajući ružne betonske zgrade okružene opštinskim stanovima negde blizu Ulice Old. Najjasnije sam se sećao bledih slika na zidovima bez prozora. Vesele eksplozije raketa, prskalica, skakutavih petardi i praštavih zmajeva toliko su izbledele da su delovale kao da su ih naslikali pećinski ljudi.
Ken se beskrajno veselo keserio Singu Rani. „Bar nije prepušten ulici“, kikotao se. „Ne upada u nevolje.“
„Gurkama su“, rekao je Sing Rana ozbiljno, „uvek poveravali poslove obezbeđenja.“
„Nemoj ni da pokušaš da zdipiš kutiju prskalica dok je on na dužnosti“, cerekao se Ken.
„Prerezaće ti gušu čim te vidi!“ Onda je toplo pogledao prijatelja. „A ni pare nisu na odmet. Minimalna zarada, ali dovoljna za kladionicu. A mi volimo da se kladimo, zar ne, Sing Rana?“
Dok smo jeli alu čop, obojica su čitali sportske strane novina, a kad smo završili, bili su spremni da krenu u kladionicu.
Ken Grimvud živeo je na oštrom uglu četvrti Ejndžel, tamo gde Izlington skreće ka granicama Kings Krosa. Polako smo prošli pored tužnog niza prodavnica. Svuda je bila gužva i sve je bilo otrcano. Saloni za manikir, prodavnice brze hrane, izlozi s mobilnim telefonima. Jeftini neon po sivom danu; neke lampe su pregorele, pa je sve delovalo nekako krezubo.
Onda je neka žena s kolicima punim dece i kesa iz prodavnice odjednom skočila u stranu. Nešto je hrlilo ka nama - veliki dečaci na malim biciklima, raznih rasa kao na Benetonovoj reklami; radosno su vikali dok se masa razmicala.
Brzo sam sišao u slivnik, s onim lakim kukavičlukom srednje klase koji je u naše vreme tako prirodan.
Ali Ken Grimvud je spustio desno rame, oborio glavu i čvrsto stao. Klinci su jurili ka njemu i videlo se da će ga oboriti. Nije se ni makao. Kad je čeoni biciklista prišao, starac kao da se nagnuo ka njemu. Kao da je usmerio svu težinu svog niskog širokog tela ka dečaku na biciklu.
To nije delovalo naročito opasno, ali klinac se prućio po pločniku.
Sagnuo sam se da mu pomognem, želeći da izbegnem neprijatnu scenu, ali on je zarežao na mene da me otera.
Drugovi su ga podigli, s nevericom buljeći u Kena Grimvuda. Svi smo buljili u njega. Samo je Sing Rana ostao ravnodušan, kao da je to već video hiljadu puta.
„Budalo matora!“, zakreštao je najkrupniji dečak. „Šta ti misliš ko si?“
A Ken Grimvud se samo osmehnuo za sebe, kao da su mu misli negde daleko, s njegovom bandom blizu obala Afrike, a leteće ribe im padaju u čamce.

Đina i ja izašli smo iz Sohoa, skrenuli ka jugu niz Čering Kros roud, malo prošetali Strandom, a onda skrenuli desno ka Viktorijinom keju i reci.
Morali smo da se dogovorimo o ponečemu. Kad je reč o deci, na kraju se sve svodi na praktična pitanja. Vreme preuzimanja i vraćanja. Domaći zadaci i obroci. Beskrajna pažnja na sitnice.
Bili smo učtivi jedno prema drugom. Zbog našeg sina. Trudili smo se da budemo odrasli i zreli, da sačuvamo pristojnost.
Kad biste nas videli na ulici, pomislili biste da smo par. No, hodali smo kao da je neko između nas, kao da nas gotovo besmisleno razdvaja i onemogućava bilo kakav slučajni telesni dodir.
Hodali smo onako kako hodaju stari ljubavnici.
„Prelep je ovaj grad“, rekla je smešeći se jeftinom sjaju tegljača i šlepova na Temzi. „Zaboraviš koliko je lep. Zašto je tako? Zašto zaboravljamo? Prošla sam ovuda s Patom prošlog vikenda, i on je shvatio. Mnogi momci njegovih godina ne shvataju, zar ne? Ali on je svakako shvatio.“
Do sada sam se navikao na njen izgled. Upamtio sam ga. Nije bilo naročito zamršeno. Ona je bila privlačna žena od blizu četrdeset godina i, mada smo dosta izgubili, to je bilo tako davno da gotovo više nije ni bolelo. Nije to više bio bol, nego nešto nalik sećanju na bol. Bilo mi je drago što ne moramo ponovo da prolazimo kroz sve to.
Osim toga, kad je predložila da se sastanemo, ovo sam i očekivao. Zaboravljene lepote grada. Uvek prisutna lepota našeg sina. Đina filozof, koja je nekako dosegla prosvetljenje radeći kao prevodilac u Tokiju. To sam očekivao. Zamišljenu Đinu kako uzdiše nad prizorima tegljača i šlepova i zbog nečega što je naš sin rekao.
Možda sam čak očekivao i neko izvinjenje. Zašto da ne? To bi bilo lepo, mislio sam. Izvinjenje zbog godina protraćenih na beskorisne muškarce i besmislene poslove na dalekim mestima s čudnovatim nazivima. Izvinjenje u njeno ime i ime svih odsutnih roditelja kao što je ona zbog vremena u kom naše dete nije bilo prvo na spisku. Bilo je dobro to što nisam bio ogorčen.
Ali Đina me je iznenadila. Uspela je da me iznenadi jer se više nismo poznavali. Drugačije je to nego kad si u braku i manje-više znaš šta sledi.
„Ne sviđa mi se što uzima lekove“, rekla je. „To nije pravedno, da dečko njegovih godina guta pilule svaki dan.“
„To je tiroksin“, rekao sam, i čak sam se nasmejao. „Ti to kažeš kao da on pljačka ormarić s lekovima. Kao da mali živi za hemijska uzbuđenja.“
Namrštila se. „Nema potrebe da se nerviraš‘, rekla je i nezadovoljno napućila usne. Da li je to i pre radila? Nisam se sećao te grimase. Neko ju je tome naučio. To nema nikakve veze sa mnom.
Duboko sam udahnuo. Mogu ja to. Mogu da prođem kroz ovaj razgovor a da mi glava ne eksplodira. Verovatno. Mi smo odrasli i zreli ljudi. Da smo malo zreliji, bili bismo fosili.
„Pat je bio bolestan, Đina“, rekao sam tiho. „Kad je krenuo u više razrede. Oborilo ga je nešto, šta god bilo. Bio je iscrpljen.“
„Razgovarali smo, sećaš se?“, rekla je hladno. „Znam sve o tome.“
„Ali zapravo ne znaš“, rekao sam. „Ne znaš jer nisi bila tu. Bila si u Tokiju. Bila si zauzeta novim poslom i novim tipom u Šibuji.“
„Ti baš ne umeš da se raspravljaš, zar ne?“, rekla je okrećući mi se. „Nisi naučio da se raspravljaš civilizovano. I četvrt je bila Šinđuku, ne Šibuja. I nije bio nikakav novi tip, nego onaj isti beskorisni skot s kojim sam bila u Londonu.“
„Duboko se izvinjavam“, rekao sam. Onda sam zaćutao jer sam se sećao kako je školska godina prolazila, a Pat ostajao u svojoj sobi, izlazeći samo da sedne u taksi koji će ga odvesti kod novog lekara ili pedijatra. I sećao sam se kako sam gotovo zajecao od zahvalnosti kad smo saznali da ima

samo poremećaj štitne žlezde koji se lako reguliše, i da neće umreti. I shvatio sam da ništa na svetu nema takvu moć da ti zgnječi srce kao bolest deteta. Izvini, Đina, ali nijedna žena ne može tako da ubije.
„Od tih pilula mu je dobro“, rekao sam, veoma tiho jer mi se mnogo vikalo. „Te pilule nisu ništa strašno. Cenim tvoju zabrinutost, Đina, ali ti lekovi su mu neophodni.“
Dodirnula mi je mišicu. Potapšala ju je dvaput, a onda je nekako pomilovala srednjim člankom kažiprsta. I to je bilo novo. Dopalo mi se. Nasmešili smo se jedno drugom i okrenuli se da pogledamo baržu koja je klizila kao po vazduhu. Imala je pravo. Zaista je prelepo.
„Hari?“
„Molim?“
„Zašto si toliko gnevan?“, upitala me je.
„Zato što ti on nije bio na prvom mestu“, rekao sam. „Baš me briga šta se još dešavalo. Novi muškarac, novi posao, novi život. On je morao da ti bude iznad svega. A nije bio.“
Nekakav smeh. „A je li on tebi bio iznad svega dok si ti bio povrh one droljice s posla?“
„To je.bila jedna noć, Đina.“
„Jedna noć je dovoljna.“ Zatresla je glavom i pogledala oslikane barže. „Ne ponašaj se kao da si goreo na krstu, Hari. Ti si se kresao sa strane.“ Ah, da.
To će uvek biti tu.

Posle emisije ušao sam u studio dok je Marti govorio o aerodromskoj bezbednosti. Seo sam za sto s mrtvim mikrofonima obojenim u osnovne boje, kao Teletabisi. Marti se okrenuo u stolici, s rukama duboko u džepovima vojničkih pantalona.
„Kao kad zaustave neku malu staru damu koja liči na tvoju baku“, rekao sam.
Marti se iskreveljio. „Kao kad zaustave neku malu staru damu koja liči na tvoju baku, ali ne
zaustave tipa koji liči na Osamu bin Ladena.“
Gorko sam se nasmejao. „I kad ti ne daju da uneseš u avion makazice za nokte, da ne bi slučajno uleteo u kabinu i brzo pilotima uradio pedikir.“
Marti se nasmejao ludilu šugavog savremenog sveta. „Ne daju ti da uneseš makazice za nokte, ali ti rado prodaju bocu pića bez carine i ne trepnu okom.“
„A čime bi više voleo da te neko napadne?“, upitao sam. „Bezveznim makazicama ili razbijenom bocom viskija?“
„Čekaj da razmislim“, rekao je Marti. Okrenuo se u stolici. „Zar ne bi trebalo ovo da zapišemo?
Dobro je.“
„Upamtićeš ti sve“, rekao sam.
Marti je pogledao galeriju. Džoš je otišao kući. Tonac je otišao kući. Ali kroz veliki stakleni zid videli smo da neki momak s naočarima zuri u nas. Imao je rokabili frizuru, a ćuba mu je stajala uspravno kao ajkulino peraje.
Nisam ga prepoznao, ali tako vam je to u BBC-ju. Stalno se pojavljuju novi klinci, sveci s Oksforda i Kembridža, da nam donose viršle.
„Hoćeš šolju čaja?“, upitao me je Marti i rukama načinio slovo T prema staklu.7 Mladić s naočarima i ajkulinim perajem samo je zurio u nas. Marti je ljutito udario poprečnom crtom slova T po uspravnoj. Glupan s one strane bledo se osmehnuo i zatresao glavom. Podigao je ruku - počekaj, o svemoćni - i ušao kod nas, rumenih obraza.
„Hajde, gluperdo“, zalajao je Marti na njega i podigao noge na sto. „Nisi sada na veslanju rekom Kam. Nema ovde šampanjca na livadi s drugarima iz Bulingdona.“8

Marti je napustio srednju školu u Krojdonu. „Ovo je stvarni svet. Čaj za dvoje, trkom.“
Mladić se nasmejao. „Izuzetno mi je žao“, rekao je. Sve su to otmeni momci. A i oni koji nisu otmeni savladali su makar naglasak. „Trebalo je da se predstavim, ali nisam želeo da prekidam vaš urednički sastanak.“ Pogledao me je krajičkom oka kao da bih mu mogao priteći u pomoć. „Ja sam Blant“, rekao je. „Džajls Blant, kontrolor uredničkih smernica.“
Rukovao sam se s njim. Ruka mu je bila meka i vlažna kao reka Kam. Marti je ostao veličanstveno nepomičan.
„Pa šta?“, rekao je, skamenjenog bledog lica. „Nekakva zvučna titula čini te suviše važnim da doneseš čaj voditelju?“
Nastala je tišina mrtvačnice. Onda se Marti nasmejao. Blant i ja smo se osmehnuli, obradovani što čujemo nešto, bilo šta što narušava tu užasnu tišinu.
„Zezam se, sinko“, smejao se Marti ustajući i pružajući ruku. Umeo je da se umili upravi kad je raspoložen za to.
„Moramo da porazgovaramo o smernicama za Zaušku“, rekao je Blant; pribrao se i setio svoje moći. „Kad nađete vremena za mene.“
Marti je oštro klimnuo glavom.
„Samo da uzmem kaput pa idemo u moju kancelariju.“
Mladić se prenerazio. „Sada?“, rekao je i pogledao velik staromodni časovnik. Bilo je dosta iza ponoći. Marti i ja nasmešili smo se jedan drugom.
„Čoveče“, rekao je Blant. „Ovo stvarno nije posao od devet do pet.“

Nas trojica izašli smo iz zgrade i krenuli ka Mejferu praznim gradskim ulicama koje poznajem otkako sam stasao. Te ulice kao da se uopšte ne menjaju. Ali znao sam da se ja menjam.
„S trideset godina želiš da budeš slobodan', govorio sam Martiju dok smo prelazili Trg Berkli.
„Ali sa četrdeset želiš da pripadaš.“
Marti je klimnuo glavom. „Ima jedna mala mačkica iz Viljnusa koju ponekad viđam“, rekao je kroz smeh. „Ne bih imao ništa protiv da joj pripadnem na sat-dva.“
Onda me je pljesnuo po leđima i okrenuo se da vikne na Blanta; mladić je zaostajao za nama, zabrinut u šta se to uvaljuje.
Ali ja sam zaista verovao u to.
Pre deset godina žudeo sam za slobodnim, nesputanim životom, iako sam znao da ga nikada neću imati - ili možda baš zbog toga. Ali sada, na pragu četrdesete, želeo sam samo svoju porodicu, korene i da nekome pripadam. I mislio sam da je to uobičajeno. Ali Marti je bio drugačiji; na pragu četrdesete, želeo je da pripada litvanskoj igračici na šipci.
Prošli smo kroz vrata bara Pusi Galor9, a jedna devojka u spavaćici uzela je Blanta podruku.
„Hoćeš da se zabaviš?“, rekla je; naglasak joj je, čudnovato, bio američki, ali protkan nekim komunističkim paklom. „Gde si odseo? Hoćeš da igraš? Hoćeš zabavu?“ Nagnula se ka njemu, tajanstveno i zaverenički. „Zabavićemo se kod mene…“
Blant je ustuknuo kao da devojka drži pištolj.
„Možda kasnije“, rekao sam joj, zagrlio momka oko ramena i odveo ga dalje od gladnih očiju za šankom.
Marti je odmakao ispred nas. Dve devojke okačile su mu se za ruke, a nekakav menadžer vodio ga je u prostoriju za važne ličnosti. U Martijevu kancelariju.

„Kakvo je ovo mesto?“, upitao je Blant glasom drhtavim od jake mešavine straha i gađenja.
„Nije kakvo je nekad bilo“, rekao sam. „Ni blizu. Hajdemo.“
Požurili smo niz stepenice u tamu Hada i Martijeve kancelarije - udobnog sobička iza crvenog somotskog konopca. Pristup je kontrolisao bivši teškaš u smokingu. Pažljivo je podigao konopac da Marti i njegove devojke prođu. Mi smo požurili za njim kao da se ukrcavamo na poslednji čamac s Titanika.
Marti je seo stisnut između devojaka.
Čula se pesma koja je zvučala kao predivno kucanje srca. Ona pesma u kojoj on kaže devojci da je ne voli onako kako bi želeo. Ta. Dobra je. Sviđa mi se.
Blant i ja spustili smo se na ivicu oblog kauča kao dve tetke usedelice na rimskoj orgiji. Blant je zapanjeno zurio u Martija Mena.
„Pre deset godina ovo mesto bilo je sasvim čedno“, rekao sam mu jer sam osećao da treba nešto da kažem. „Nekad je ovo bilo puno devojaka iz kraja koje su želele da postanu manekenke ili glumice. Izvodile su ples u krilu da plate stanarinu dok ne postanu ledi Džudi Denč.“
Okrenuli smo se prema izvoru iznenadnog histeričnog smeha. Dve plavuše skinule su spavaćice i uvijale se po Martijevom zahvalnom licu obučene samo u strateški raspoređene niti konca za zube.
„A sada je puno devojaka koje nisu iz kraja“, rekao sam. „To je jedna od prednosti koje nam je donela Evropska unija. Slobodno kretanje prostitutki.“
Konobarica u baletskoj suknjici donela nam je bocu šampanjca u kofi leda. Napunila je pet čaša.
Blant je mahnuo glavom prema Martiju.
„Opusti se“, rekao sam mu. „Popij nešto. Seks nije obavezan. Možeš izaći odavde neokrnjene čednosti.“
„Ovo je eksploatacija“, rekao je. „Degradacija. Ovako se polovina ljudske rase tretira kao stoka.“
Onda je uzeo čašu.
Kad sam krenuo kući, Blantovo oklembešeno lice bilo je umazano ružem za usne, a pola Baltika puzilo je po njegovom krhkom telu i službenoj kreditnoj kartici kojom je divlje mahao tražeći još, još, još.
Ljubazni gorila ispred kluba zaustavio mi je taksi. Onda sam video da je još nešto ostalo nepromenjeno za ovih deset godina.
Pored nanizanih taksija stajali su momci igračica, ćutljivi, nepomični i sami kao i uvek - pastuvi željni zabave čiji su se snovi ostvarili, koji su našli devojke dobrog lica i tela i savršenih grudi čvrstih kao stena, a to im nije donelo ništa osim ljubomore i očajanja.
Oni se nisu promenili tokom proteklih deset godina. Samo ih sada ima više.

Pat je sklonio zgnječenu limenku od jabukovače s groba svojih dede i babe.
Gledao sam nadgrobni spomenik, očevo ime iznad majčinog, četiri srednja imena kao nasleđe iz vremena kada su radnička deca imala imena koliko i vojvode i vojvotkinje. Gledao sam njihova imena, gledao sam Pata kako sklanja uvelo cveće, i nisam osećao ništa.
Moji roditelji nisu ovde. Ne znam i ne zanima me da li je božanska iskra koja ih je načinila onakvima kakvi su bili otišla u nebo ili u ništavilo. Ali iskra je nestala, a ovde leže samo ljušture koje sam nekada ljubio i dodirivao, nad kojima sam se gušio u suzama iako sam znao da nemaju nikakve veze s mojim ocem i majkom. Moji mama i tata nikad nisu tako izgledali.
Ne idem često na groblje. Deo mene, možda veći deo mene, želi da im grobovi budu uredni, ali

samo teoretski. Ova limenka nije bačena na moje roditelje. Ne shvatam to lično. Za razliku od mog sina.
Zagledao sam se u polja iza groblja. Kad su moji roditelji sahranjeni - umrli su u razmaku od dosta godina, ali istog prolećnog meseca - ta polja bila su jarkožuta. Sada su smeđa i gola.
„Ali zašto moramo da idemo?“, upitao je Pat. Okrenuo sam se da ga gledam kako namešta mali buket cveća koji smo kupili na benzinskoj pumpi na putu iz grada. „Zašto moramo da idemo do… kako se ono zove?“
„Grob neznanog junaka“, rekao sam. „To se zove Grob neznanog junaka. I moramo da idemo jer… jer to dugujemo tim starcima.“
I zato što nisam razgovarao sa svojim ocem koliko je trebalo. I zato što nikad nisam s njim otišao u pab jer sam bio prezauzet devojkama i sopstvenim životom. I zato što sam ga voleo, ali ga zapravo nisam poznavao. Nisam znao čak ni šta se dogodilo na Elbi. A onda je bilo prekasno.
„Pate“, rekao sam, i prijalo mi je da na tom mestu izgovorim ime svog sina. „Moramo da odemo na Grob neznanog junaka u tu jednu nedelju godišnje zbog onoga ko smo i šta smo.“
Uspravio se. Moram da priznam da dečko lepo održava grob. Iako moji roditelj nisu tu, zahvalan sam mu na tome.
„Ali Đina i ja idemo u nedelju na klizanje“, rekao je.
Zaustio je da nastavi, ali ja sam izveo ono što je moj otac uvek radio sa mnom. Ućutkao sam ga pogledom.

šest


Džouni je čitala poslednji broj nekog časopisa za devojčice, majka joj je provlačila gusti češalj za vaške kroz dugu smeđu kosu.
„A šta ćeš reći ako ti neko kaže da imaš vaške?“, upitala ju je Sid, ne prvi put. Džouni nije digla pogled s časopisa.
„Kazaću: 'Izvinite, gospođice, ali ja nemam vaške’“, rekla je. „Kazaću: Izvinite, gospođice, ali mi koristimo naročitu kremu i naročiti češalj, a majka me često pregleda. Tražila je vaške, gospođice, ali više ih nema.’“
„Odlično“, rekla je Sid.
Prikupila je pribor za vaške - gusti češalj, kremu - i zamišljeno se zagledala u Džouninu kosu.
Na svetlu naše dnevne sobe njena kosa delovala je neverovatno sjajno, besmisleno čisto.
Naš topli dom u Holoveju nije velik, ali srušili smo jedan zid u prizemlju i dobili veliku prostoriju po kojoj smo se svi stalno muvali - jeli, čitali, gledali televiziju, gluvarili, trebili vaške.
Uz jedan zid stajao je pijanino za kojim je Pegi sedela i svirala. Pomislili biste da nam klavir smeta, ali nama je bio nekako prirodan. Pat i ja smo čitali svaki na svom kraju kauča, ja Emisiju, on Lateralno mišljenje Edvarda de Bona, dok je Pegi prilježno svirala jedno isto parče melodije.
„Džouni?“, rekla je Pegi ne dižući pogled s dirki. Džouni je spustila časopis. „Molim, Pegi?“
„Imaš li vaške?“, upitala je Pegi.
Sid je zavrtela glavom na sveopšti smeh. „Ne zadirkuj je“, rekla je i poljubila Džouni u potiljak glave čiste od vaški. Ali naša najmlađa ponosno se smešila vampirskim osmehom.
„Ja nemam vaške“, rekla je. „Ja nisam vašljiva. Na meni nema vaški.“
Skočila je sa stola i uzela bananu. Pat i ja vratili smo se čitanju. Pegi je nastavila da proizvodi isti niz nota.
„O, to je lepo, Peg“, rekao je Pat. „Maraja Keri?“
Pegi je frknula. „Maraja Keri? To je Mendelson, dušice.“ Lako je odsvirala istih nekoliko sablasnih taktova. „Lieder ohne Worte. Za tebe, Pesme bez reči.“
„Zvuči kao Maraja Keri“, rekao je Pat dobroćudno i iskezio mi se.
„Šta uopšte učite u toj gimnaziji?“, upitala ga je Pegi.
„Malo šta“, rekao je Pat i nastavio da čita.
Džouni se pojavila preda mnom s bananom u ruci i ogolila očnjake. „Ne zaboravi“, rekla je,
„Vila Zubićka još nije svraćala.“
Pat i Pegi su me gledali, bez osmeha, usiljeno ozbiljni.
Klimnuo sam glavom. „Radim na tome“, rekao sam. Džouni je otišla i sela pored sestre na klavirsku stolicu.
„Daj ruke“, rekla je Pegi. „Pokazaću ti kako se svira.“
„Džouni“, rekla je Sid, „ne diraj klavir dok jedeš bananu.“
Pošao sam za svojom ženom u kuhinju. Isprobavala je neke nove prelive. Oko nje je bilo mnoštvo posudica s nečim crvenkastonarandžastim. Meni je delovalo kao tajlandski slatki umak.
„Ovo s Vilom Zubićkom“, rekao sam.
Sid je iskolačila oči. „Tebi zubi nisu ispadali, je li?“

Podigao sam ruke. „Čuvao sam ih u kutiji od šibica u sobi“, rekao sam. „Ali sećam se kako je zajedljivo govorila o Božić Bati u robnoj kući. Mislio sam da će mu srušiti pećinu. A to je bilo - kada? Pre devet meseci.“
„Ah“, rekla je Sid. „To je bilo zato što on nije bio pravi Božić Bata. Zar ne razumeš? Ona veruje, ali ne veruje“, rekla je moja žena. „Zar se ti ponekad ne osećaš tako?“

Marti je iskapio tri red bula i spremio se da napadne najmoćnijeg čoveka na planeti.
„Obama je sklonio Čerčilovu bistu iz Ovalnog kabineta“, rekao je tresući tekstom nad mikrofonom. „O čemu je tu reč?“ Zgužvao je praznu limenku. „Jeste li čuli za to?“, rekao je.
„Bronzana bista Vinstona Čerčila, rad ser Džejkoba Epstina, slučajno vredna stotine hiljada funti, pozajmljena je Amerikancima posle jedanaestog septembra, a ovaj Obama odlučio je da je ne želi u Beloj kući…“ Pogledao me je kroz staklo. Čekao je pozive razjarenih slušalaca spremnih da raspale zaušku američkom predsedniku. Zatresao sam glavom. Tema nije izazvala paljenje sijalica. Marti je nastavio.
„Šta Obama misli ko tamo dole preskače bombe po putevima Avganistana? Francuzi? Nemci? Belgijanci? Ne, nego naši momci. Stoje rame uz rame s Ujka Semom, kao i uvek, u dobrim i u lošim ratovima. A Obama ima obraza da izbaci Čerčilovu bistu napolje na smeće.“
To nije bilo potpuno tačno. Obama je vratio bistu britanskom ambasadoru, a umesto nje postavio bistu Abrahama Linkolna. Ali Marti je bio toliko zasićen američkom kulturom da je prosto morao da se oseti povređenim. Osećao se odbačenim. Shvatio je povratak Čerčilove biste kao uvredu, i to je bilo dobro - bilo je dobro za emisiju. Loše je bilo to što je slušaoce po svemu sudeći bilo baš briga šta američki predsednik drži na kaminu. Kad je prešao na I Stay In Love Maraje Keri, pritisnuo sam dugme.
„Ne primaju se na ovo“, rekao sam. „Na vezi imam tipa koji hoće da govori o nemarnom parkiranju. Sid iz Surbitona.“
Marti je opsovao. „Američki predsednik javno je ponizio našu zemlju, a on hoće da se žali što mu prvi sused parkira voksol fijasko na njegovoj prilaznoj stazi?“
„Aha“, rekao sam. „Linija jedan, posle Maraje. Idemo za devedeset sekundi.“
Marti je izvukao poslednju limenku iz pakovanja red bula, otvorio je i povukao gutljaj. Onda je pažljivo cepao karton na komadiće dok nam je Sid iz Surbitona pričao kako se njegov prvi sused parkira na njegovoj prilaznoj stazi.
„Da ti kažem šta treba uraditi s takvima, Side“, prekinuo ga je Marti. „Treba ih postreljati.“ Onda je posegao da isključi Sida iz Surbitona, i usput nekako nadlanicom zakačio limenku.
Udarila je u mikrofon, prevrnula se i piće se prosulo po scenariju.
Kao krv na pločniku, pomislio sam.

Pružio sam ruku prema svojoj ženi, a ona se nije ni okrenula. Nije morala. Bilo je kao da je nisam ni dotakao, pa sam se povukao na svoju stranu kreveta. Baš sam klizio u san kad je progovorila.
„Zašto maćehe bije tako loš glas?“, govorila je Sid u mrak. „Kako se to dogodilo? Godinama pržim riblje štapiće, perem rublje i ušivam krpice s imenima tuđoj deci, i to nije dosta. I niko hvala da kaže. Radiš sve to za decu koja nisu tvoja, a čak i kad naučiš da ih voliš, nikad ne možeš biti broj jedan. Nikad nisi dovoljno dobra. Brišeš im sline i trebiš im vaške - vaške, Hari, sećaš se kad su Pat i Pegi dobili vaške? - a prema tebi se ponašaju kao da si odvela Ivicu i Maricu u šumu.“
Upalio sam svetlo.

„U pravu si, dušo.“
„Nemoj ti meni dušo, Hari, znaš? I gasi to svetlo, čuješ?“ Ugasio sam svetlo i legao na bok.
Jednom rukom milovao sam je po mišici, ali spreman da se povučem na prvi znak neprijateljstva.
„Misliš da je tebi teško, Hari? Probaj da budeš maćeha deset godina. Probaj da budeš zla veštica čiji je jedini zločin to što nije rođena majka detetu koje pokušava da odgaji.“
Sid je bila divna s Patom. Nikad se nije nametala. Bili su prijatelji, a tokom godina postali su i više od toga. Nedostajala je jedino krvna veza. Ako mene pitate, krvno srodstvo je precenjeno. Važniji su riblji štapići, krpice s imenima i trebljenje vaški.
„Misliš da mi je lako što se Đina vratila i počela da se igra srećne porodice? Što gledam Pata rastrzanog između majke i oca, i to kao beznačajni epizodista u porodičnoj drami? Misliš da mi se to sviđa?“
„Svi smo ti zahvalni“, rekao sam. „Za sve. Za sve što si učinila. Za to što si s nama.“
To je bilo tačno. Bili smo joj zahvalni. Ali smo je i uzimali zdravo za gotovo. Naročito sada kad se Đina vratila. Riblji štapići, krpice s imenima i vaške uskladišteni su u prošlost. „Žao mi je“, rekao sam.
„Ne mora da ti bude žao. Bilo bi dovoljno da si malo manje obuzet sobom. To bi bilo lepo. Bila bih ti zahvalna. I popričaj s Patom. Počeo je da nosi mobilni za trpezu za slučaj da ona pozove, pošalje poruku ili se udostoji da stupi u kontakt. To nije pre radio. Ti misliš da si jedini, ali svima nama je teško.“ Jastuk joj je zašuštao kad ga je protresla. „Đina“, rekla je. „Prokleta…“
Ali nije mogla da nađe prave reči. Nije bilo reči za to. A onda me je pustila da je uzmem u zagrljaj i voleo sam svoju ženu. Tako uvek mislim o njoj - kao o mojoj ženi. Nikada ne mislim o Sid kao o mojoj drugoj ženi, zato što to zvuči kao utešna nagrada, kao polufinale, kao druga violina, a ona to nije. Sid nije moja druga žena. Ona je moja žena. Mada, gde se tu uklapa moj sin, ne znam tačno.
Ali, gde god to bilo, video sam da baš nije sjajno.

„U pabovima ne sme da se puši?“, rekao je Ken Grimvud držeći ručno smotanu cigaretu na pola puta do usta iskrivljenih u neverici. „Otkad je to u pabovima zabranjeno pušenje?“
„Već neko vreme“, rekao sam i pogledao šankericu kao da bi mogla da napravi izuzetak za čoveka koji je izgubio nogu oslobađajući svet od tiranije.
Ali ona je samo stajala i tupo zurila u uvredljivu pljugu sve dok je starac nije ugasio. Onda se okrenula.
Onda sam shvatio da me Ken Grimvud zeza. Vrlo dobro je znao da u pabovima nema pušenja.
Starci u zelenim beretkama su se zacerekali. Ordenje na njihovim grudima svetlucalo je u polutami malog smeđeg paba. Bilo ih je šestorica, ne računajući Singa Ranu. Svi su bili u sakoima, košuljama i s kravatama, zbog čega sam se osećao besmisleno odrpano u kožnoj jakni i crnim farmerkama. Svi su na glavi nosili zelene beretke Kraljevskih mornaričkih komandosa, osim starog Gurke, koji je nosio terenski šešir s pamučnom trakom i obodom zakačenim za jednu stranu. Na traci je stajao kvadrat od zelene čoje sa srebrnom značkom - dva ukrštena kriva bodeža ispod krune.
„Pazi, Kene“, rekao je jedan starac s glazgovskim naglaskom. „Navući ćeš nam na vrat zdravstvenu inspekciju.'*
Odlično su se zabavljali. Dugo se nisu videli.
Nekoliko godina pre nego što je pušenje zabranjeno u lokalima i svuda drugde, Udruženje Kraljevskih mornaričkih komandosa raspušteno je zbog poodmaklih godina članova. Nije ih ostalo mnogo. Oni najmlađi, koji su u rat otišli kao šiparci, sada imaju osamdesetak godina. Pijuckali su srednje jako gorko pivo iz krigli i smejali se u pabu za turiste na Trafalgarskom trgu.

Gledao sam Pata kako srkuće limunadu. Smešio se.
„Sing Rana“, rekao je Ken. „Ispričaj nam ono o tri Nemca kod Monte Kasina.“
Stari Gurka je namršteno gledao u svoju čašu soka od narandže. Jedino on nije pio pivo za doručak. Ja sam pokušao da poručim nešto za jelo, ali hrana ih nije naročito zanimala. Nekolicinu sam namamio na kesu čipsa s lukom, i bio sam siguran da će to nazvati ručkom.
„Ta priča se otrcala od prepričavanja“, rekao je Sing Rana tiho i pevuckavo, a ostali starci pobunili su se glasovima s obala Klajda, Tafa, Tajna, Mersija i Temze. Turisti u pabu pogledali su bučnu grupu, a onda se okrenuli. Bila je to samo gomila staraca u nedeljnoj odeći. Ako su i videli zelene beretke i ordenje, nisu to ničim pokazali.
„Hajde, Sing, ispričaj još jednom starim drugovima“, rekao je Ken vadeći limenku s duvanom. Zar je zaboravio da ovde nema nikotina? Ne, mislim da ga je prosto bilo baš briga. Iskreno ga je baš bilo briga za te jadne pasterizovane male tvorce pravila ovog šugavog savremenog sveta. Sitnim pokretom pokazao je Pata i mene. „I novim drugovima, oni to još nisu čuli.“
Sing Rana je podigao čašu i zagledao se u nju kad je progovorio. Stari vojnici su se smešili i oduševljeno muvali laktovima jedni druge, ali ipak su ga pustili da bez prekidanja ispriča svoju priču.
„Bili smo u noćnoj patroli kod Monte Kasina“, rekao je. „Naš pukovnik voleo je nas da šalje u noćne patrole. Znao je da su Gurke dobri planinski borci i da se ne bojimo noći.“ Zagledao se u sok. Pogledao sam Pata. Držao je limunadu i gledao starca s ukočenim osmehom. Ken Grimvud se kikotao sebi u bradu uvijajući cigaretu.
„Tokom prvog noćnog obilaska kod Monte Kasina našli smo trojicu Nemaca kako spavaju u rovu“, rekao je Sing. „Dvojici, levom i desnom, odsekli smo glave.“ Govorio je veoma tiho. „Onog u sredini ostavili smo da spava. Da, kad se probudi, vidi svoje drugove kako sede s njim.“ Sing je tu dozvolio sebi sitni osmejak. „I da ispriča ostalima.“
Gurka je otpio gutljaj soka od narandže, a ostali stari komandosi prsnuli su u smeh. Video sam da Pat i dalje ima onaj ukočeni osmeh, i da je pomalo bled, nesiguran kako da reaguje. Kao da misli da je nešto propustio, kao da ga starci možda zezaju. Pogledom je zatražio savet od mene, a onda brzo spustio glavu, odjednom siguran da je svaka reč priče Singa Rane istinita.

Stajali smo u nemoj masi na Vajtholu i žmirkali na jarkom novembarskom suncu dok su vojnici marširali pored nas.
SLAVA MRTVIMA, pisalo je na Grobu neznanog junaka. Cvetovi maka10 i zastavice šareneli su se naspram sivog portlendskog granita, a one dve reči pekle su mi oči.
Gledao sam svog sina želeći da i on oseća isto. Sve to. Žrtvu, hrabrost. Kako je lako moj otac mogao da pogine kod Ancija, na Elbi ili kod Monte Kasina, da bude ustreljen u rovu, da iskrvari na čamcu ili da se udavi u luci zgnječen pod masom ljudi i mašina, kako je lako moj tata mogao da pogine u osamnaestoj godini i da se ni on ni ja nikad ne rodimo.
Pat oseća ovo isto, mislio sam, iako je odrastao drugačije nego ja, iako o tome nije učio u školi. Shvatio je. Herojstvo, neobuzdanu nemarnu smelost. Vojsku dečaka koji se nisu vratili kući, ili su se vratili iskidanih tela. A sve to ćemo zauvek dugovati ovim starcima.
Nagnuo se prema meni. „Kao da smo u crkvi“, rekao je s poluosmejkom, a mene je na tren obuzela ljutnja. Ipak, klimnuo sam glavom i dodirnuo mu rame. Zato što je bio u pravu.
Uprkos lakom povetarcu na licima i zaslepljujućem zimskom suncu u očima, bilo je baš kao da smo u crkvi. Vladalo je nemo i duboko strahopoštovanje. Osećali smo da smo u prisustvu nečeg veličanstvenog, to što smo na ovom svetom mestu oduzimalo nam je dah i stezalo nam srce. Činilo mi

se da je moj otac tu, pored mene.
Vojnici su sada stari - više nego stari. I iznenađujuće mali. Kao da su neka druga vrsta ljudi. Podsetili su me na školske posete muzejima i majušne srednjovekovne oklope u staklenim vitrinama u koje smo zevali. Rasa malenih ratnika.
Stajali su ukrućeno i uzdržano. Ne samo zbog starosti. Nije to samo bilo naučeno vojničko držanje. Činilo se da su sramežljivi jer ih neko gleda. Ne mi, ne masa na Vajt-holu. Nego neko drugi. Duhovi tog nedeljnog jutra. Sva njihova pala braća.
Pogledao sam Pata. Voleo je svog dedu više nego ikoga na svetu, ali izgubio ga je dok je još bio suviše mali da razume. A ja sam želeo da razume. Zato što sam video da u njegovom naraštaju sve to dragoceno znanje bledi. Sećanja na njihova dela i svest o našem dugu. Da li se Pat seća kako je njegov deda izgledao kad u zadnjoj bašti skine košulju? Da li se seća tog užasnog sazvežđa ožiljaka koji su pokrivali skoro čitav trup mog oca?
„Evo ih“, rekao je, i ja sam se okrenuo zbijenim vrstama i gledao redove zelenih beretki.
Video sam ih, i srce mi je brže zakucalo na prizor onih koje je moj tata zvao „moja banda“.
Kraljevski pomorski komandosi. Najhrabriji među hrabrima, In primo exulto. S radošću prvi.
Došli su skoro do nas, kad je Patu zazvonio mobilni telefon. Više je svirao nego zvonio.
Opet ona pesma.
Pesma koja zvuči kao kucanje srca. Kanje Vest. Love Lockdown. Dum-dum-dum, svirao je telefon, a glave su se okretale k nama. Dum-dum-dum. Baš kao prodorni elektronski otkucaji srca. Dok je Pat tražio telefon po džepovima, ljudi oko nas vrteli su glavama, coktali i zgađeno frktali. A neko iza nas je rekao: „O, za ime božje“, kao da mi ništa ne znamo, moj sin i ja.
Izvadio je telefon iz džepa, pa se čuo jače, ali kako je žurio da ga ugasi, iskliznuo mu je i pao na pločnik. Očekivali biste da Kanje Vest umukne, ali nije. Telefon je nastavio da svira kao ono što smo nekada davno zvali disko miks longplejka. Dum-dum-dum, svirao je, a Pat se spustio na kolena - što nije lako u gužvi kod Groba neznanog junaka. Dum-dum-dum. Patovo lice plamtelo je kao moja krv.
Pogledao sam stare vojnike tačno na vreme da vidim Kena Grimvuda i ostale iz paba kako marširaju pored nas. Pat je podigao telefon i probijao se kroz masu da izađe.
Pozvao sam ga, ali nije stao. Okrenuo sam se nazad prema komandosima, nadajući se da im je sluh oslabio toliko da ne čuju Vestovu pesmu kod Groba neznanog junaka. Ali sluh im nije toliko loš.
Pročitao sam im na licima, na staračkim licima, na tim voljenim, strogim licima ono što sam čitao na licu mog oca kad sam razbio prozor, napustio školu ili se razveo.
Za ovo? Za ovo?
Za ovo smo se borili?

Negde iza okupljenih za Dan sećanja, tamo gde počinju zaludni turisti, sustigao sam svog sina.
„Daj mi to“, rekao sam. Nije se pomerio. Povisio sam glas. „Daj mi to, kažem“, ponovio sam, očigledno preglasno, a turisti su se zagledali u nas kao da smo glumci iz Kraljevskog pozorišta.
Suznih očiju, Pat mi je dao telefon. Pogledao sam ga.
JEDAN PROPUŠTENI POZIV OD ĐINE, pisalo je.
Stegao sam tu prokletu napravu kao da ću je smrskati, i podigao sam ruku iznad glave, iskreno rešen da je razbijem u paramparčad o pločnik uprljan golubijim izmetom.
Onda sam pogledao svog sina i on je pogledao mene.

Gledao sam ga kako briše nos rukavom i suzbija suze. Pogledao sam bulku kako mu nezgrapno viri iz rupice na reveru školskog blejzera. Uzdahnuo sam i zavrteo glavom.
Još bled od besa, polako sam spustio ruku i vratio mu telefon.
„Idemo, sinko“, rekao sam i zagrlio ga oko ramena, ne želeći da se rasplače, odjednom žudeći da pobegnem odavde. „Idemo kući.“
Ali dok smo ćutke išli prema stanici podzemne železnice, osećao sam nešto među nama. Nije bilo važno to što sam mu vratio telefon.
Nešto između nas se slomilo.

sedam


Sedeo sam u kuhinji, pogrbljen nad sjajnim monitorom laptopa, dok je moja žena išla po kući, zaključavala vrata, proveravala prozore i gasila svetla. Zastala je na vratima, držeći školski ranac spremljen za sutra.
„Ideš li gore?“, upitala je.
„Evo me odmah“, nasmešio sam se, a ona je klimnula glavom i krenula dalje. Onda sam iz zadnjeg dela kuće čuo boce za recikliranje kako zveckaju kao zvonca za vetar. Vratila se unutra, pa sam čuo okretanje ključa u bravi.
Ukucao sam u pretraživač „komandos“ i sačekao. Onda sam uzdahnuo.
Kada u pretraživač ukucate „komandos“, dobijete stari film Arnolda Švarcenegera, nasilne video igre i navijačice bez gaćica.
Otići u komandose nekada je značilo izložiti se pogibiji radi spasa slobodnog sveta. Danas to znači izlagati telo bez donjeg rublja.
Sid se vratila i zagledala u mene. Izašao sam iz pretraživača i navijačice su iščezle. Moja žena je skrstila ruke i naslonila se na dovratak.
„Zanimljivo?“, upitala je.
„Pa i nije“, odgovorio sam. Onda smo oboje pogledali interfon jer je Džouni zavikala u snu.
„Idem kod nje“, rekla je moja žena. „Ne brini, Hari. Samo nastavi s tim što radiš.“
Kad je otišla, ukucao sam „iskrcavanje na obalu“. Dobio sam 30.000 sajtova s ljudima bez gaća.
Uskoro sam čuo preko interfona kako moja žena teši našu kćer, a zelena svetlašca penjala su se i padala uz zvuke njihovih glasova.
Ali još dugo pošto su glasovi utihnuli i kuća se umirila, sedeo sam u kuhinji i tragao za duhom svog oca.

„Sviđa nam se oštrina“, govorio je Blant u ime stanice, u ime korporacije, u ime čitavog BBC- ja. Uputio je Martiju namešten osmeh. „Sviđa nam se kontroverza. Sviđa nam se opasnost. Sve to nam se sviđa.“ Još jedan osmeh, svetlucav od smrznute bliskosti. Onda je s lakim gađenjem spustio pogled na novine raširene po stolu. „Ali ne sviđaju nam se nevolje. Ne sviđaju nam se članci protiv Bi-Bi-Sija u nacionalnim novinama. Ne sviđa nam se kad nam štampa iščupa jetru i baci je psima.“
Sid iz Surbitona poslušao je Martijev savet. Pokušao je da reši problem parkiranja tako što je upucao suseda u lice startnim pištoljem.
Sid je okrivio Martija. UPUCAJ BLIŽNJEGA SVOGA, REKAO MI JE RADIJSKI LAJAVAC,
vrištali su tabloidi. Novine su krivile Martija. Ozbiljne novine su objavile rasprave o zloupotrebi dozvola za emitovanje u svrhu promocije nasilja vatrenim oružjem. Tabloidi su prosto poludeli, prosto su popizdeli od pravednog gneva, i izabrali su nas kao ovonedeljnu rečitu sliku iz teško obogaljene Britanije.
Fotografije Sidovog hapšenja gurale su se na prvim stranama s Martijevim snimcima iz arhiva. Uzeo je Dejli miror koji je na naslovnoj strani objavio njegovu fotografiju s neke zaboravljene premijere. Zatresao je glavom i očajno me pogledao.
„Da li ja to ćelavim?“ upitao je. „Jesam li nabacio neko kilo?“

Nisam mu odgovorio.
„Koliko je ovo loše?“ upitao sam Blanta.
„Susedu je oštećena mrežnjača“, odgovorio mi je Blant. „Biće još gore ako izgubi oko. Dosta bi pomoglo kad bi sačuvao oko. Zato želimo da sačuva oko.“
Spustio sam ruke na svežanj papira, opirući se sve jačoj navali panike. Susedov automobil još stoji parkiran popreko na Sidovoj stazi. Znači, nije mu baš pomoglo to što je pucao u suseda.
„Neki izveštači razgovarali su s drugim stanovnicima naselja“, rekao sam. „Taj tip se nikome ne dopada. Taj što je upucan. Zovu ga komšija iz pakla.“ Našao sam fotografiju prednjeg dvorišta; na olinjalom travnjaku ležao je bačen frižider, a čopor neoprane dece poludele od slatkiša bez ikakvog nadzora pentrao se po njemu. „Bezobzirno parkiranje je samo početak. Deca mu divljaju na sve strane. Jedan od ovih šaljivih natpisa kaže Pazite se dece, što uopšte nije smešno ako živiš vrata uz vrata s malim skotovima. Muzika trešti do jedanaest uveče. Imaju psa koji je očigledno treniran da piša kroz proreze za poštu.“
„Uobičajena stvar“, rekao je Marti i pokušao da suzbije zevanje. „Sirotinjska đubrad.“
„Javno mnjenje je očigledno na strani Sida iz Surbitona“, priznao je Blant. „Ali mislim da reakcija ne odgovara delu. Na kraju krajeva, emisija se zove Zauška, a ne Čitulja.“
„To je - kako se to kaže? Maksima“, rekao je Marti. „Aforizam u jednoj reči. Ako hoćeš da je nazovemo književno, neka se zove Vešanjeje suviše dobro za sirotinjsku đubrad.“
Ni Blant ni ja nismo se obazirali na njega.
„Prema tome, to nam ne pomaže“, reče Blant. „Ne pomaže nam što su svi mrzeli tog upucanog.“
„Tebi ne pomaže“, ispravio sam ga.
Pogledali smo se u oči preko radnog stola prekrivenog jutarnjim novinama, i savršeno razumeli jedan drugog.


Stajao sam u radnjici i gledao police s duvanom. PUŠENJE UBIJA, pisalo je ispod iskežene lobanje. PUŠENJE ŠKODI TEBI I OKOLINI. UMREĆEŠ ODMAH. SMRT SMRT. SIGURNA SMRT. PUĆ, PUĆ - MRTAV SI.
„Je li to za vas?“, upitao me je mladi prodavac.
„Nije, za poklon.“, rekao sam.
Pomislio sam da kupim Kenu limenku old holborna. Onakvu kakvu nosi sa sobom, kakve sam se jasno sećao da ju je imao i moj otac, žuto-belu sa crtežom stare ulice iz XIX veka napred, i tekstom
„old holborn, mešavina virdžinije“ ispisanim onim lažnim rukopisnim slovima, kao da ništa u kosmosu nije prefinjenije ni otmenije nego sam sebi uvijati i baliti pljuge.
Mislio sam da ću možda otkupiti iz ropstva poslednje količine duvana, ali trafika je bila puna.
Samo nije bilo limenki.
„Probajte na Ibeju“, rekao je dečko za pultom. „Prodaju ih tamo. Ali mi imamo ovo.“
Široko je mahnuo rukom kao ponosni podrumar kad pokazuje opširnu vinsku kartu. Ćilibarski list. Zlatna virdžinija. Van Nel. Samson. Domingo. Dram. I old holborn - i dalje omiljen, ali ne u velikim limenkama, nego u malim pakovanjima, s novim bojama vrlog novog sveta - narandžastom, crvenom i plavom, slično kao na ljupkoj kutiji jafa-keksa.
„Hoćete i rizle?“, upitao me je klinac.
Zagledao sam se u njega, preneražen činjenicom da su štafetu koju je naraštaj mog oca ispustio preuzeli oni koje je stari nazivao narkosima - ljudi koje je prezirao iznad svega. Osim muškaraca koji

oblače haljine. I Nemaca.
Kupio sam pakovanje od pola kilograma s deset zgodnih kesica đubriva za gajenje sopstvenog tumora. To neće ispraviti činjenicu da je Patov telefon zasvirao kod Groba neznanog junaka. To neće ublažiti činjenicu da je pesma Love Lockdown narušila svečanu tišinu.
Ali nisam znao kako drugačije da kažem da mi je žao.

U naselju Nelson, Tajson je dremao u dnu betonskog stepeništa, ogromnim prednjim šapama sebično naslonjen na neki ogavno izgrizeni predmet, verovatno ljudsku kost.
Prekoračio sam ga i potrčao uz stepenice. Prošao sam pored dvoje zbijenih klinaca s vilinskim kapuljačama kao iz nekog Tolkinovog ružnog sna. Bilo je suviše hladno za novembar, možda zbog neumoljive promaje koja je stalno duvala po naselju, bez obzira na godišnje doba.
Pozvonio sam i vrata mi je otvorio muškarac star pedesetak godina. Delovao je mekušno i imućno, kao bankar kad nedeljom obuče jarkozelenu majicu, kao čovek kog život mazi. Tanke usne i sitne oči ličile su na tri proreza na licu, i odmah sam znao čiji je sin. Pružio sam ruku i predstavio se.
„Ijan Grimvud“, rekao je s naglaskom drugačijim od očevog - s besklasnim savremenim otezanjem. „Hvala vam za - znate. Za sve.“
Video sam da gleda duvan u mojim rukama. „Nema problema“, rekao sam.
Sing Rana je upravo izlazio. Okrenuo je meko zlatno lice ka meni. „Vratiću se kad završe“, rekao je.
„Hteo sam da se izvinim“, kazao sam mu. „Telefon mog sina - zazvonio je dok ste marširali. I - i baš mi je krivo, grozno sam se osećao. Zbog svih tih starih vojnika.“
Sing Rana se blago nasmešio. „Ne brini toliko“, rekao je. „Pola njih su toliko gluvi da ne bi čuli ni eksploziju bombe. A drugu polovinu baš briga.“ Kucnuo me je po mišici smotanim Rejsing postom. „Videli su oni i mnogo gore stvari.“
Onda je otišao.

Iz kuhinje su se čuli povišeni glasovi. Kenov spokojni drhtavi starački glas i jedan mnogo glasniji, ženski. Govorila je s istim naglaskom kao njen brat. Naglaskom koji kao da ne potiče niotkuda.
„Ne znam kako možeš i da pomisliš tako nešto“, govorila je izlazeći iz kuhinje. Bila je malo mlađa od brata i u mnogo boljoj formi. Zgodna žena od pedeset godina. Ali imala je ista ona tanka stisnuta usta i iste čkiljave okice kao njen brat i njihov otac koji je izašao za njom noseći nož za hleb.
„Hajde“, pozvao ju je Ken. „Zarij ovo u mene. Hajde odmah, curo.“ Pokazao je grb na grudima blejzera. „Onda ćete svi biti srećni.“
Sin je podigao ruke. „Dosta, smirite se“, rekao je, i video sam da je očevu narav nasledila kći. Ken se naslonio na televizor da dođe do daha. Žena me je gledala.
„Trejsi“, rekao je njen brat, „ovo je gospodin Silver, koji je dovezao tatu iz bolnice.“
Vrtela je glavom. „Nemojte mi samo reći da je ovo za njega“, rekla je i istrgla mi duvan iz ruke.
„Nemojte, molim vas.“
Obuzeo me je talas besa. „Pa“, počeo sam.
„On ima rak“, rekla je vrlo sporo, kao da mi engleski nije maternji jezik. „Rak pluća. Izazvan ovim.“ Bacila je paket na mene. Pogodio me je u grudi. Uhvatio sam ga.
„Znam“, rekao sam.
„Šta se ovde dešava?“, upitala je Trejsi Grimvud i ljutito se kucnula kažiprstom po čelu. „Jeste li i vi glupi kao on? Donosite posrani duvan čoveku koji umire od raka pluća. Imate li vi mozga?“
Duboko sam udahnuo.

„Mislio sam da je manje-više svejedno“, rekao sam, mnogo mirnije nego što sam se osećao. Setio sam se mojih roditelja, koji su pušili kao Hamfri Bogart i Lorin Bekol i prestali pre smrti. To im nije mnogo pomoglo.
Digla je ruke i vratila se u kuhinju, gde je, video sam, pristavila čajnik. Ken je uzeo duvan od mene i namignuo.
„Samo ne preteruj, tata“, rekao je Ijan gledajući sa zebnjom prema kuhinji.
„Malo onoga što voliš čini ti dobro“, rekao je Ken i seo na kauč. Stručno je otvorio paket i počeo da prazni kesice u svoju olupanu limenku, onakvu kakva se može naći samo na Ibeju. Okrenuo se ka kuhinji. „Zaslužio sam sitna zadovoljstva.“
Trejsi je provirila iz kuhinje.
„Ako si hteo zadovoljstva, mogao si da budeš pravi deda svojim unucima.“, rekla je. Onda je pogledala mene. „Vidite li vi ovde fotografije moje dece? Ili Ijanove dece?“
Pogledao sam kamin. Tu je stajao mladi bokser. I troje dece na izbledeloj fotografiji iz šezdesetih. A u sredini Kenova fotografija s venčanja. Pogledao sam je pažljivije. Ken je bio u mornaričkoj uniformi, ponosno uspravan na krivim nogama, a stidljivu nevestu gotovo celu su pokrivali valovi bele venčanice.
Trejsi je došla u dnevnu sobu. „Ima divne unuke“, rekla je. „Predivni su. Ili su bar bili - sada su i oni odrasli. A da li ih je on ikada odveo u park ili im pročitao priču? Da li je ikada radio ono što sve normalne dede rade? Ne, on je suviše obuzet samim sobom. Konji. Psi. Kocka.“
Ken se mrštio. „Bili su pankeri, jeste“, rekao je. „Pankeri i skinhedsi.“
„To je bilo davno!“, eksplodirala je Trejsi.
„Idem ja da napravim čaj“, rekao je Ijan i pobegao u kuhinju.
„A Suzi je bila gotičarka, a ne pankerka“, rekla je Trejsi. „Sada je udata i ima dete. A da li to njega zanima?“ Gledala ga je kako istresa kesice u limenku i uzdahnula - čitav život nemoćnog besa sabila je u jedan uzdah. „I zašto ste vi uopšte došli, gospodine Silveru? Osim da pomognete ovom matorom jarcu da se ubije pušenjem?“
Razmislio sam.
Nisam znao kako da objasnim.
„On - Ken - bio je s mojim ocem“, rekao sam. Nije me gledala, ali činilo mi se da sluša. „U ratu, mislim. Borili su se zajedno.“ Pogledao sam je. „I moj tata je bio kraljevski mornarički komandos.“, rekao sam.
Klimnula je glavom, mirnija nego do sada. Uzela je nož s televizora.
„A vaš otac je preminuo, pretpostavljam.“ Gledao sam nož.
„Pre deset godina“, rekao sam. „Slučajno isto od raka pluća. A prestao je da puši pred kraj. Nije mu mnogo pomoglo.“
„Padi Silver“, zakikotao se Ken. „Čvrst kao stena, da. Sjajan momak, taj Padi.“
„Znači, vi ste jedan od onih“, rekla je Trejsi lupkajući nožem po dlanu. „Videla sam nekoliko takvih tokom godina.“
„Kakvih?“, upitao sam je. Nisam hteo da se svađam, ali činilo mi se da ona želi. Pogledala je svog oca.
„Onih koji misle da stari orden koji drži u nekoj fioci krije tajnu kosmosa.“ Pakosno se nasmešila. „Pa, hvala vam što ste svratili, gospodine Silveru, i hvala vam na neprikladnom poklonu koji ste, sigurna sam, doneli s najboljim namerama. Ali reći ću vam nešto o mom ocu, da ne biste odavde poneli neke iluzije.“

„Ijane!“ viknuo je Ken. „Je li taj čaj gotov već jednom?“ Molećiv glas iz kuhinje. „Evo, tata“, rekao je sin.
Trejsi mi je prišla korak bliže; držeći noć u spuštenoj ruci. Želeo sam da odstupim jedan korak, ali ostao sam na crti.
„On nije heroj“, rekla je starčeva kći. „I on nije vaš otac. Prema tome, ako tražite heroja, ili iako tražite svog oca, onda ste na pogrešno mesto došli. On je samo glupi sebični starac koji čeka smrt.“ Uperila je nož u mene. „I što se mene tiče, vaš je.“

Stajao sam na vratima sobe mog sina ne paleći svetlo. Sve je bilo u znaku Ratova zvezda. Sve je i dalje bilo u znaku Ratova zvezda. Zar ne bi trebalo da se do sada promenilo?
Ali s tavanice su visili sivi plastični lovci sa X-krilima i veliki Milenijumski soko. Iznad uskog kreveta stajao je klasični plakat. Luk s pištoljem uperenim u aparat, a kraj njega su Han Solo s ružičastim svetlosnim mačem - kad je to Han Solo koristio svetlosni mač? Nešto se ne sećam - i princeza Leja koja prašti iz puške. I predivni sporedni likovi - Obi-Van Kenobi, dva androida i Čubaka. A iznad svih njih nadnosi se svetac zaštitnik svih rđavih očeva -Dart Vejder, prazno zagledan u Zvezdu smrti.
Nešto se skamenilo u ovoj sobi. Sat je stao. Kao da je samo vreme zaustavljeno u nekom trenutku detinjstva mog sina, kada je sve bilo daleko jednostavnije.
Počeo je da noći kod Đine. Preko nedelje to je bilo jedva izvodljivo, ta trka od Sohoa do Izlingtona. Ako preskoči doručak, ili proguta pecivo s bademom u podzemnoj, onda stiže u školu. Majka ga nije vozila u školu. Đina nema auto. Koliko sam shvatio, postoji više razloga za to - to što, ako živiš u Sohou, možeš gotovo svuda da odeš pešice, to što Đina ima laku fobiju od vožnje, a nešto veću od parkiranja. Zato sam držao jezik za zubima. A on je počeo da se odomaćuje kod nje.
Sid se stvorila pored mene i zagrlila me. Trenutak kasnije Džouni se ugurala između nas, u pidžami, trljajući zube.
„Zubi se peru u kupatilu“, rekla je Sid.
Džouni je pogledala sobu svog brata, i dalje trljkajući zube. Onda je podigla glavu. Svuda oko usta umrljala se pastom. Ličilo je na sladoled.
„Ali zašto Patova mama ne može da dođe ovamo da ga vidi?“, upitala je. A mi nismo imali odgovor na to. Džouni se vratila u kupatilo. Uskoro ćemo je čuti kako pažljivo pljuje u umivaonik dok ispira usta.
„On je dobro“, rekla je Sid. „Ti znaš da je dobro, dobri čoveče. Ti si dobar čovek. I dobar otac pun ljubavi. I taj divni dečko biće u redu. I dobro je što upoznaje svoju majku, Hari. I neophodno je.“
Progutao sam knedlu.
Trebalo je nešto da učinim, znam. Ili da nešto kažem. Da joj pokažem koliko sam srećan i zahvalan što je na mojoj strani. Ali samo sam zurio u pištolj Luka Skajvokera uperen u mene. Osetio sam da se strpljenje moje žene bliži ivici.
„Hoće li ovako biti svaki put kad ode kod nje?“, upitala je Sid. „Zar ti ne želiš da je upozna?
Nije ona njega ostavila, znaš.“ Znao sam šta sledi. „Ostavila je tebe.“ To je bilo tačno.
Ali ponekad mi se činilo da nas je ostavila obojicu. I takvi trenuci umeli su da traju godinama.

osam


Bili smo u bioskopu kad mi je rekao.
Prikazivao se dvostruki program - dva filma Lija Marvina. Dvanaest žigosanih i Pakao na Pacifiku. Prvo Li Marvin u okupiranoj Francuskoj na samoubilačkom zadatku s ruljom robijaša i psihopata, a onda, posle dvadeset minuta pauze, Li Marvin nasukan na pustom ostrvu s fanatičnim japanskim vojnikom. Savršeno subotnje popodne za oca i sina. Mogli smo da provedemo zajedno čitave sate, a da gotovo uopšte ne moramo da razgovaramo.
„Imamo ovde dovoljno da dignemo u vazduh čitav svet!“, citirao sam kad se Dvanaest žigosanih završilo, a Pat se stidljivo nasmešio.
Prodavci knjiga ispred bioskopa sklapali su tezge. Rano se smrkavalo, i svuda duž Temze palila su se svetla. Kupola crkve svetog Pavla tupo je sjajila na poslednjem dnevnom svetlu. Prastari smeđi tegljači vukli su se rekom. Kupio sam Patu toplu čokoladu, a sebi čaj. Vrtoglavica od filma počela je da jenjava. Gledali smo reku kako se valja u noć.
Pat je srknuo čokoladu i okrenuo se nazad ka bioskopu; za gornju usnu uhvatili su mu se beli brkovi od šlaga.
„Imamo pauzu pre pakla na Pacifiku“, rekao sam, a on je klimnuo glavom. Na obrazima je imao nekoliko svetlih malja, kao ono fino paperje na novim teniskim lopticama. Moraće uskoro da počne da se brije. Za najviše godinu, mislio sam. Obrisao je penu s usana i pogledao me.
Video sam da uvlači vazduh.
„Nešto sam razmišljao“, rekao je.
„Razmišljao si?“, upitao sam ga, zapanjen.
Pat je klimnuo glavom. „Možda ću se preseliti kod Đine na neko vreme“, rekao je i klimnuo glavom kao da mu je to upravo sada palo na pamet. „Da vidim kako ide.“
Zurio sam u njega trenutak-dva, a onda sam okrenuo glavu. „A škola?“, upitao sam. „Putovaćeš s kraja na kraj grada svaki dan?“
„Već sam to radio“, odvratio je brzo. Razmislio je o svemu, predvideo je moja pitanja.
„Ali ne svakog dana u nedelji“, rekao sam, svestan da ovo ne ide baš kako treba. Moj sin, koji će očigledno do smrti nositi breme razvoda svojih roditelja, saopštava mi da želi da živi s majkom.
A ja pričam o voznom redu.
„Znaš“, rekao je, „želim da je upoznam, da je zaista upoznam. Ne samo one komadiće koje sam pokupio tokom godina. Želim lepo da je upoznam. Kao normalnu osobu.“
„Ako će te to usrećiti.“, rekao sam, a sve one protraćene godine legle su mi na srce kao olovo. Nikad nisam više želeo da ga zagrlim. Ali nisam ga dodirnuo. „Naravno da treba da se upoznate. Osim toga, ona te voli. Naravno da te voli. Ja samo brinem, to je sve.“
Lice mu se detinje namrštilo. „Zašto brineš?“
Odmahnuo sam glavom. „Zbog ocena“, rekao sam, jadno. „Škole. Zbog - zbog poremećaja, Pate.“
„Ja ne želim poremećaj“, rekao je. „Želim suprotno od poremećaja. Ono što je suprotno od poremećaja, to želim.“
Suprotno od poremećaja, mislio sam. Stabilnost? Normalnost. Sreća? Povučen život.
„I kad bi to trebalo da se desi?“, upitao sam.

On se ozario. „Sledećeg vikenda?“, predložio je.
Tu sam eksplodirao. „Ali sledećeg vikenda idemo da gledamo Klinta Istvuda! Orlovsko gnezdo
i Zlato za odvažne.“
„Iskreno rečeno“, rekao je, „ja baš ne ludujem za ratnim filmovima.“ Prenerazio sam se. „Ne voliš ratne filmove?“
„Ne naročito. Mislim, nisu loši. Odavde do večnosti je dobar film.“
„Dobar film? Dobar film? Odavde do večnosti je dobar film?“
Slegnuo je ramenima i iskapio čokoladu. „U redu, sasvim dobar. Ono s Frenkom Sinatrom u havajskoj košulji. I ono kad Džems Din neće da uđe u boksersku ekipu.“
„To nije Džems Din.“ Stresao sam se. „To je Montgomeri Klift. A šta ćemo mi onda ovde ako ne voliš ratne filmove?“
„Idemo jer ih ti voliš“, rekao je. „I zato što tako možemo, znaš, da radimo nešto zajedno. Ne možemo večito da pikamo fudbal, zar ne?“
Ćutke smo se zagledali u reku.
Pat se nakašljao. „Li Marvin samo što nije počeo“, rekao je.
„Jebeš Lija Marvina“, rekao sam ja. Ali imao je pravo. Lica koja sam prepoznao iz bioskopa izvrtala su espreso s obranim mlekom i vraćala se unutra. Ali ja sam i dalje gledao reku kako teče.
„Izvini što sve nije sređenije“, rekao sam, i zaista sam to mislio, i osećao sam kako mi se grlo steže. „Žao mi je - šta ja znam. Žao mi je što sve nije bilo sređenije dok si odrastao.“ Oči su me na trenutak zapekle, a onda je to prošlo. Pogledao sam ga. „Žao mi je, Pate. Zaista mi je žao.“
On se nasmejao. „Sve je u redu“, rekao je. „Ja sam dobro. Samo… ne pamtim mnogo, znaš. Mene i Đinu, hoću da kažem. Mislim da pamtim uglavnom fotografije koje sam video. Slika kako sedim na konju kad sam imao četiri godine. Pentram se po naslonu kauča sa svetlosnim mačem. Ja na trambulini u zadnjoj bašti. Ali ja se svega toga zapravo ne sećam. Samo sam video fotografije.“ Lako mi je dodirnuo mišicu. „Hajdemo“, rekao je, te neizrecivo plave oči sjajile su mu ispod plavih šiški, a spori sveznajući osmeh polako mu se širio licem. „Idemo da gledamo Lija Marvina. Znaš da to želiš.“
„Šta je s Elizabet Montgomeri?“, izvukao sam svog aduta. „Živećeš dalje od Elizabet Montgomeri. Mislim, znam da je viđaš u školi, ali živećete na dva kraja grada.“
Nisam želeo da bude povređen. Samo o tome je bila reč, zar ne? Zbog toga sam brinuo. Ali Pat se sada istinski nasmejao.
„Elizabet Montgomeri?“ rekao je. „Ja nju ne zanimam, tata.“

Sidov sused nije izgubio oko i mi nismo ostali bez posla.
Marti i ja sedeli smo preko puta Blanta, ali napetosti je nestalo. Na stolu su ležale novine, ali s razmišljanjima i izjavama vođa koji pozdravljaju Sida iz Surbitona kao branitelja pristojnosti, kao poštenog čoveka kog su bezobzirnici gurnuli preko ivice, kao usamljeni glas nezadovoljnika naoružanog samo startnim pištoljem koji je ustao protiv vrednosti koje propalice nameću osakaćenoj Britaniji.
„Možemo da pozovemo Sida u studio“, rekao je Marti. „On je građanski heroj. Neka odabere deset najboljih pesama iz osamdesetih i neka priča šta sve ne valja u šugavom savremenom svetu.“
Blant se nasmejao. „Da ne okušavamo sreću“, rekao je i osmehnuo nam se. Osmeh je delovao kao pravi. „Želim da pozovem vas dvojicu na konferenciju u Glazgov za vikend“, rekao je. „To je najvažniji godišnji događaj iz oblasti digitalnih medija u zemlji.“ Gledali smo ga belo.
„Držaču govor o novoj generaciji video i audio sadržaja na multiplim platformama“, rekao je

Blant.
Mi smo ga i dalje belo gledali.
Onda se Marti nagnuo napred, napinjući se da rastumači šta to Blant priča. Ima li to neke veze s televizijom? A ja sam mislio na sobu mog sina. Hoće li odneti sve, hoće li je prosto isprazniti? Hoće li hteti da mu pomognem da se preseli? Zašto mi nije rekao da ne voli ratne filmove?
Telefon mi je zavibrirao i pogledao sam monitor. NEPOZNAT BROJ, pisalo je. Ustao sam.
„Moram da se javim“, rekao sam.
„Ovde Sing Rana“, čuo sam, i trebalo mi je nekoliko trenutaka da povežem starog Gurku s glasom preko telefona. „Moraš da dođeš. Ne mogu danas s njim da razgovaram. Moraš da dođeš. Sve su odneli.“
Kad sam završio, Blant me je posmatrao.
„Vikend?“ rekao je iščekujući.
„Šta vikend?“ Ovog vikenda sve će se dogoditi. Ovog vikenda moj sin se seli u život svoje majke.
„Hoćeš li doći?“, rekao je Blant, malo oštrije. „To je najveći svetski događaj iz oblasti digitalnih medija, najveći skup profesionalaca iz sveta zabave i komunikacija.“ Očigledno je likovao.
„A ja držim glavni govor.“
„Ovog vikenda?“ rekao sam vrteći glavom. „Ne mogu, izvini.“
Blant je pogledao Martija. Marti je slegnuo ramenima i nasmejao se. „Ni ja ne mogu“, rekao je.
„Ne znam zbog čega, ali smisliću nešto.“
Kad smo izašli iz Blantove kancelarije, Marti me je uhvatio podruku i zarežao. „Žele krv da ti uzmu u današnje vreme“, rekao je. „Žele da ti uzmu život. Mi uradimo emisiju i idemo kući. To je dovoljno, zar ne?“
Telefon u džepu ponovo mi je zavibrirao.
„Više nego dovoljno“, rekao sam.

Pozvao sam usput njegovu ćerku.
„Šta je očekivao?“ rekla je. Odmakla je telefon i čuo sam je kako kaže unučetu da uzme samo još jedan zalogaj. Onda se vratila. „Trebalo je još odavno da ode iz one rupetine u dom.“
Kad sam stigao, vrata su bila otvorena. Ne baš otvorena. Više razvaljena.
Visila su na šarkama pod gadnim uglom, a na smrskanom drvetu ispod mutnog stakla video se otisak velike patike. Evropski broj 47. Vrata su izgledala bedno nedovoljna da zadrže zli svet napolju. Video sam da se unutra neko kreće. Sing Rana. Mlada policajka s beležnicom. Pozvonio sam. Niko nije ništa rekao, pa sam ušao.
Rasturili su stan.
Sve se prosipalo. Utroba isečenog kauča na kom je Ken sedeo, mali i nepomičan, i zurio u prazno. Sadržina fioka. Stari računi za plin i struju i razglednice iz Australije prosuli su se po tepihu kao propagandni leci. I život koji se ovde vodio. Činilo se da je izvučen na neko oštrije svetlo i smrskan u komadiće.
Sing Rana me je pozdravio klimnuvši glavom.
U ruci je kao mač držao smotani Rejsing post. Policajka je i dalje pisala. Uzeo sam venčanu fotografiju. Staklo je popucalo kao paukova mreža. Kad sam je vratio, opazio sam televizor.
Bio je to starinski televizor kakve nisam video godinama - dubok koliko i širok. Nisu se potrudili da ga ukradu, samo su kroz ekran zarili ružičastu figuricu balerine. Balerina je ležala usred

krhotina stakla, a jedna tanka noga prsla joj je iznad kolena.
Seo sam pored Kena. Disao je teže nego ranije. Prvi put je izgledao kao ono što jeste - kao starac kog ubija rak. Izgledao je poraženo.
„Nije baš da je odavde imalo šta vredno da se ukrade“, rekao je. Igrao se limenkom na krilu, ali nije pokušao da zavije cigaretu.
A mene kao da je neko udario u stomak. Ipak je ovde bilo nešto vredno krađe.
Brzo sam prišao maloj opljačkanoj komodi. Ostaci starosti još su bili tu. Naočari za čitanje. Još starih računa, sačuvanih za potomstvo. Izuvijane razglednice, fotografije sada već odraslih unuka. Sve je bilo tu.
Ali ordena nije bilo.

Na kraju to nije bilo ništa naročito. Pat je prosto otišao.
Skinuo sam dva kofera s tavana i on je napunio njih i školski ranac odećom i knjigama koji su mogli da stanu.
Ostavio je više nego što je poneo. Stajao sam na vratima njegove sobe i gledao ga kako diže kofere. Luk Skajvoker, Han Solo i Dart Vejder izgledali su snuždeno, kao zaboravljene igračke iz detinjstva.
Taksi je stigao pred kuću i čekao upaljenog motora, spreman za brzo bekstvo. Prišao sam prozoru i video Đinu kako sedi na zadnjem sedištu taksija, obučena za teretanu, i mršti se kucajući poruku. Čekajući. Naša vrata su se otvorila i Sid je krenula stazom ka taksiju. Čuo sam glasove dveju žena, ali ne i reči.
„Pa, to je onda to“, rekao sam lakim pozajmljenim tonom. „Spreman?“
Klimnuo je glavom, sav ozbiljan. Uzeo sam jedan kofer pa smo izašli iz sobe, praćeni pogledima vitezova Džedaja.
Sestre su ga čekale u podnožju stepenica. Velika i mala. I Pegi i Džouni su plakale, a meni je srce klonulo i samo sam želeo da se sve što pre završi. Pegi ga je zagrlila oko vrata, a Džouni mu je omotala ruke oko nogu.
Pat se smešio, suvih očiju ali dirnut.
„Pa biću ja tu, odmah iza ugla“, rekao je.
Onda se pojavila Sid, stala ispred njega i uradila ono što meni nije uopšte palo na pamet.
Sklonila mu je kosu s čela, razmotala mu je uvijeni remen ranca. Zašto ja to ne umem?
„Čuvaj se, Pate“, rekla je, poljubila ga u lice, privila ga uz sebe. A poznavao sam je dovoljno dobro i znao sam da ne misli na ono zbog čega je vikala na mene, da ne misli na vaške, riblje štapiće i prljavo rublje. Mislila je samo kako je on divan dečko i kako će nam svima nedostajati.
Okrenuo se ka meni. Nasmešio sam se, ohrabrujuće mu klimnuo glavom i, pošto nisam imao šta drugo da učinim, pružio sam mu ruku. Lako ju je stegnuo i razdvojili smo se. Nikada do tada nismo se rukovali.
Ulazna vrata bila su otvorena. Njegova majka je čekala. Njegove sestre su obrisale oči i izgovorile njegovo ime, a Džouni je odjednom počela nešto da brblja o Božiću, pa smo svi morali da je uverimo da se ništa nije promenilo. Iako se sve promenilo.
„U redu“, rekao sam, pa smo poneli kofere u taksi.
Onda je moj sin otišao od kuće, a ja sam ga gledao kako odlazi, stegnutog grla pošto nisam mogao baš ništa da kažem.

Otišao sam kod Džouni u sobu i našao je kako sedi u postelji ruku obavijenih oko kolena i čeka

me, blistava posle kupanja, nasmešena i mirišljava. Seo sam na ivicu kreveta, a ona se namestila dok sam otvarao knjigu.
„Je li ti udobno?“
„Ne baš“, rekla je, s onim vampirskim osmehom. „Šalim se.“ Nasmejao sam se prvi put tog dana. Nastavili smo tamo gde smo stali.
„Zamislite kako je srećan bio Pinokio kad se našao na slobodi“, čitao sam. „Ne govoreći ni da ni ne, pobegao je iz grada i krenuo putem koji će ga odvesti nazad do kuće ljupke vile.“
S tim smo se zadovoljili u međuvremenu između princeza i zgodnih vampirskih dečaka. Tuda smo odlučili da pođemo - nazad na dobre stvari, na ono što traje. Vreme princeza - i miševa u baletskim suknjicama, krokodila na traktorima i svih životinja koje imaju moć govora -prošlo je, a kasnije će biti dovoljno vremena za zgodne nemrtve dečake.
Za sada se držimo knjiga koje mislimo da poznajemo jer smo gledali filmove Volta Diznija, ali ih zapravo ne poznajemo.
„Pinokio je, vođen nadom da će naći oca na vreme da ga spase, plivao cele noći.“
Ovo je bolje od svih princeza i njihovih prinčeva s četvrtastom vilicom i vrećama punim zlatnika. Ovo je stvarno.
Želja da postane pravi dečak. Želja da bude kao svi drugi pravi dečaci. Karlo Kolodi učinio je da ta obična želja deluje kao neostvariv san.
A moja kći je zurila u mene, sjajnih očiju, dok su nam se glave borile s istinom da nemaju sve priče isti srećan kraj.

devet


Orden mog oca stoji na mom radnom stolu.
Ne sećam se kad sam poslednji put otvorio kutiju boje vina. Dovoljno davno da zaboravim da su u njoj i tri prstena. Verenički prsten moje majke, njena burma i njen prsten večnosti.11 Vrlo su mali, kao bižuterija za dečju ruku. Svi su načinjeni od jeftinog ratnog zlata, i zbog toga mi se grlo stegnulo, grudi su me zabolele, a oči zapekle.
Ali moji mama i tata bili su zajedno od škole do groba. Ko sam ja da procenjujem ovo prstenje? Izvadio sam prstenove i pažljivo ih spustio na ploču stola. Onda sam pogledao orden.
Plava traka bila je oivičena dvema uporednim uskim belim prugama, potamnelim za šezdeset godina otkako je kralj prikačio orden na grudi mog oca. Izlizano srebro imalo je s jedne strane kraljev lik, a s druge krunu i lovorovo lišće oko sitno ispisanih reči ZA IZUZETNU SLUŽBU.
Zatvorio sam kutiju i stavio je u džep farmerki.
Želeo sam da je dam Kenu Grimvudu. Osećao sam da je to najmanje što mogu da učinim.

Dole u prizemlju Džouni je sedela za kuhinjskim stolom usred razbacanih bojica. Bila je u školskoj uniformi, spremna za polazak, ali zauzeta čestitkom na kojoj je pisalo: Tebi je rođendan! - Ne budi tužan! - Pojedi tortu! Na prednjoj strani bili su nacrtani torta i tužni čovečuljak. Džouni je dodala brojne šarene svećice na tortu, tako da je ličila na mogući izvor požara, a tužnog čovečuljka pretvorila je u veselog okrenuvši mu usta. Videla me je da dolazim i brzo prekrila čestitku rukama.
„Ništa, ništa, ništa“, rekla je veselo dok ju je majka zvala. A ja sam pomislio - o, da, setio sam se.
Sutra mi je rođendan.
Kada punite četrdeset godina, gledate život pravo u oči. Još ste mladi, ali ste prestari da se zavaravate. Kada punite četrdeset, tačno znate šta ste uradili od svog života.
To me nije mučilo. Ponečega bih želeo više, a ponečega manje. Više novca. Manje kilograma. Više kose. Manje rada. Ali nisam verovao u krizu srednjih godina. Smatrao sam je mitom. Kad mi je bilo jedva trideset, život mi se raspao. Ima li veće krize od toga?
„Tata, nisi pogledao, je l’ da?“, rekla je moja devojčica.
Nasmešio sam se i odmahnuo glavom. „Ništa nisam video, anđele.“
„Odlično.“
Otišao sam na posao.

„Znaš da te volimo“, rekao je Blant, grčeći meke usne u parodiji topline. Nisam mogao da zamislim da Blant ikoga voli.
„Mislim da ću uzeti ajkulu i raviole s bundevom“, rekao je Marti tražeći pogledom konobara. Potpuno nesvestan onoga što se dešava. Ali ja sam znao. BBC ti nikad ne kaže da te voli do dana kad si gotov.
Volim te. Zato moraš umreti.
Odjednom sam pogledao gde smo - u lamperijom obloženom italijanskom ribljem restoranu na Mejferu, neobjašnjivo omiljenom među drmatorima u ovom poslu - i shvatio da bi svaki skandal ovde značio priznanje poraza. Izgledali bismo kao bedni gubitnici. A niko ne želi da unajmi bedne

gubitnike.
Na stolu je stajao hleb. Nije bio narezan, nego iskidan rukama, što je trebalo da oponaša način na koji italijanski seljaci jedu hleb.
„Možete li ovaj hleb da nam iskidate na sitnije komade?“, upitao je Marti konobaricu, a ona je odnela hleb nazad u kuhinju.
„Istraživanja pokazuju da se demografski publika menja“, govorio je Blant. „Zauška je baš ono što joj naziv kaže - ali da li zaista treba da se obraćamo posleratnom naraštaju koji želi da ubije svakoga ko koristi mobilni dok je za volanom?“
„Tačno tako“, rekao sam, iako sam duboko u duši osećao da je kasno.
„Hoćete li vi predjelo?“ rekao je Marti. Potapšao se po sve većem ekvatoru oko struka. „Ja ću možda da preskočim predjelo.“
„Marti“, rekao sam gledajući Blanta. „Marti - otpušteni smo.“
Bio je to bučan restoran. Sva mesta na koja idemo su slična. Kao da niko ne koristi usta ni za šta drugo osim za brbljanje. Ali Marti je nastavio da maše jelovnikom premorenim devojkama iz istočne Evrope opasanim belim keceljama. Zurio sam u Blanta.
„Zato što nismo došli na tvoj šugavi govor?“, rekao sam. „Zato što te nismo gledali kako mlatiš kitom pred predstavnicima medija? Zato što nismo na raspolaganju dvadeset četiri sata? Zato što imamo živote? Zato što imamo porodice?“
Blant je pocrveneo. „Oh, pa nije zato.“
„Ali to nam nije ni pomoglo, zar ne?“
„Samo želimo da uvedemo neke promene.“
„Zašto, kada ljudi to kažu, promene nikad nisu u moju korist?“ rekao sam. „Zašto mi promene uvek zagorčaju život? Zašto ništa ne može zauvek da ostane isto?“
Ovo bi bila dobra tema za našu emisiju. Slušaocima bi se dopala.

U klubu Pusi Galor nešto nije bilo u redu s Martijevom karticom.
Konobarica u baletskoj suknjici donela ju je s nelagodnim osmehom i izbacivačem. On se muvao oko nje, čekajući da vidi kako se stvar razvija.
„Zar ne znaš ko sam ja?“, rekao je Marti zureći u karticu na srebrnom poslužavniku, a gorila je digao ogromnu glavu kao da je nanjušio plen. Primakao sam se Martiju, položio mu ruku na rame da ga umirim i izvadio sam novčanik. Popili smo samo jednu bocu. Platiću gotovinom.
„Dođite brzo“, viknuo je izbacivač dvojici svojih neandertalskih drugova. „Ima ovde jedan tip koji ne zna ko je…“
„Koliko je to?“, upitao sam, a konobarica u baletskoj suknjici ljubazno mi je osvetlila račun baterijskom lampom. Marti i ja slepo smo se zagledali u račun. Obojici su nam trebale naočari za čitanje u ovom polumraku, ali ne bismo to nikad priznali. Ovo je poslednje mesto na kom bismo stavili naočari za čitanje.
Ali nisam imao dovoljno gotovine. Ni blizu. Boca šampanjca ovde košta iznenađujuće mnogo.
Izvadio sam svoju karticu, već malodušan, i spustio je pored Martijeve. Konobarica je otišla. Vratila se s naše dve kartice isečene na pola.
„Službene kartice“, rekao sam Martiju kad nas je izbacivač ogromnim mesnatim šakama uhvatio za okovratnike. „Njih brzo ponište.“
Odvukao nas je kroz masu gotovo nagih devojaka koje su pitale muškarce u odelima da li žele zabavu. Učinio je to sasvim sam. Bilo je ponižavajuće. Mislim da bi bilo bolje da je svakog odvukao po jedan izbacivač. A bilo bi još bolje da Marti nije zgrabio kofu za led i gađao ovog u lice.

Svi su dotrčali.
A onda su nas izbacili na zadnja vrata. Bilo je mračno, ali samo malo. Čuli smo kako u okolnim ulicama divlja saobraćaj - počinjao je špic.
Kuvar iz susednog restorana mirno je pušio džoint u prolazu. Pogledao nas je i zbrisao. Gledao sam kako izbacivač koji je dobio kofom po uhu šutira Martija među noge. Marti se srušio kao proštac.
Drugi izbacivač pojavio se na vratima s dve smeđe kutije. U njima su bile stvari iz naših radnih stolova. Ostavili smo ih u klubu. Baš lepo od njih, pomislio sam, što su nam ih doneli.
Onda sam gledao izbacivača kako istresa kutije na prolaz zasut smećem. To baš nije bilo lepo.
Potom me je neko udario u rebra; nisam znao da nešto može toliko da boli.
„Ne u glavu“, rekao je neko. „Udaraj gde hoćeš, ali ne u glavu.“


Stajao sam pred Kenovim vratima i trudio se da se ne ispovraćam.
Dan mi je nekako promakao. Koliko smo dugo sedeli u klubu? I koliko smo sati čekali da nas zakrpe na Hitnoj pomoći? Dan se skupio do ničega. Jedva da je ostalo dana.
I ja sam se isto osećao. Bio sam umoran, slab od pića i batina. Nos i grlo bili su mi puni bala. Jedna strana rebara mi je gorela. Obrisao sam nešto vlažnjikavo s brade, oprezno vrhom jezika opipao prednje zube i našao razne nove i neobične šiljke i udubljenja.
Ali orden je još bio kod mene. Nekako sam i dalje nosio očev orden. Sve ostalo sam izgubio - posao, dostojanstvo, zub - ali ne i orden. I verovao sam da nekakvo dobro još može da se desi ovog šugavog daha ako uspem da dam tatino odlikovanje njegovom starom drugu.
Pozvonio sam. I ponovo sam pozvonio. I tek tada sam primetio da je stan mračan. Izgledao je napušteno jer su opštinske vlasti uklonile razbijena vrata i postavile komad debele daske učvršćen u metalnu rešetku. Delovao je kao ulaz u napušteni zatvor. Okrenuo sam se, suznih očiju od večite promaje, i zapitao se hoću li ikada više videti Kena Grimvuda.
Na stepeništu, za promenu, nije bilo nikakvih oblika života. Pružio sam korak, slušajući iz daljine krike i smeh. Stanovi su bili nekako prazni, ali nikad tihi. Onda sam ga video u dnu stepeništa; ležao je na stomaku i žvakao mrtvu tenisku lopticu.
Tajson.
„Dobar pas“, rekao sam, prekoračio ga i istovremeno pritisnuo dugme za daljinsko otključavanje kola. Auto je zapištao, a narandžasta svetla dva puta su blesnula. Hajde da se gubimo odavde što pre, govorila su.
Ali Tajson je grleno zarežao, skočio i omotao mi snažne prednje noge oko butine. Zadnjim nogama grozničavo je gurao napred-nazad. Pogledao sam odozgo njegove prazne crte, oklembešeni jezik koji mu je visio iz vlažnih čeljusti, tupi sjaj pohote u očima.
„Loš pas“, rekao sam mu i nastavio.
Tajson se držao za moju nogu kao da ne dopušta da se ikad više rastanemo.

Stigao sam kući baš kad je udaljeno crkveno zvono otkucavalo ponoć.
Stajao sam neko vreme s ključem u bravi, obuzdavao disanje, osećao da četrdesete počinju.
Po glavi su mi se vrzmala pitanja. Da li imam više godina iza sebe nego pred sobom? Hoću li ikada naći nov posao? I šta da kažem svojoj ženi? I šta da kažem u radnji za hemijsko čišćenje?
Kuća se crnela. Ne napuštenim, praznim crnilom Kenovog stana. Nego crnilom sna, odmora,

spokoja i dece ušuškane za spavanje. Bio sam srećan i zahvalan, i ušao sam što sam tiše mogao.
Na trenutak sam ugledao sebe u ogledalu na zidu hodnika. Iako su sva svetla bila ugašena, razaznao sam svoje izobličeno lice, odrano kao da sam se obrijao nožem za hleb. Jedno oko mi se zatvaralo. Grudi košulje bile su mi umrljane krvlju. Tajson mi je na nogavici farmerki ostavio ljubavnu uspomenu. Stresao sam nogu, iskreveljen od gađenja. Kartonska kutija se raspadala. Zurio sam u nju u tupoj neverici. Nisam shvatio zašto je nisam bacio.
Oslušnuo sam usnulu kuću, čuo sopstveno krkljavo disanje i osetio se kao neko noćno biće. Onda sam otišao u dnevnu sobu i upalio svetlo.
I svi su bili tu, čekali su me sa šampanjcem, širokim osmesima i poklonima. Čekali su da dođem kući s posla. Čekali su da proslave moj rođendan.
Moja žena. Moja prelepa žena. Moja starija kći, prava devojka. Moja mala ćerkica, jedva budna ovako kasno. Ken Grimvud, u blejzeru i s prugastom kravatom. Čak i Đina, s osmehom koji sam pamtio, s osmehom koji sam poznavao, kao da je naš brak bio častan poraz i ništa gore od toga. I moj sin, pored svoje majke; nagonski je nagnuo glavu tako da mu plave šiške pokriju oči.
Ali svi su se smešili. Gledao sam kako im se osmesi smrzavaju na užasni prizor mene.
Sid je krenula napred s tortom u rukama, svećice su treperile kao da će se svakog trena ugasiti, a crkveno zvono otkucalo je poslednji put.
Imam četrdeset godina, pomislio sam. Kako se to dogodilo?
„Iznenađenje“, rekla je moja žena.

drugi deo
zimsko tromesečje - da sam ja dečak


deset


Zurili su pravo kroz mene. To mi je i odgovaralo. Nisam želeo da gledaju u mene. Želeo sam da budem nevidljiv. Tako mi je bilo draže.
Zabava se održavala na tridesetom spratu nekog blistavog staklenog tornja, visoko iznad reke. Ovo su poslednje godine obilja pre nego što će oblast desetkovati finansijska kriza. Uskoro će mnogi od prisutnih - a gosti su bili uglavnom muškarci - izneti svoje stvari u kutiji od šampanjca. To je sve još u nezamislivoj budućnosti. Večeras slavimo njihove bonuse. A moja žena je zadužena za hranu.
Sid se stvorila pored mene, nasmešila se i stegnula mi mišicu.
„Da iznesem još samose s povrćem?“, upitao sam je.
Potapšala me je po zadnjici. „Prvo operi prazno posuđe“, rekla je.
Naviknuti su da ih neko služi, ti ljudi, pa me i ne primećuju dok se krećem među njima i skupljam tanjire s oglodanim koščicama prženih pilića i mrvicama sušija. Ja sam samo neki tip s keceljom. Nevažan. Ni nalik njima.
Pokupio sam prljavo posuđe i odneo ga u kuhinju. Pomislili biste da na tridesetom spratu blistave Vavilonske kule nema kuhinja, ali ovde se očigledno spremaju ručkovi i večere u salama za sastanke. Ponekad ove glavonje prosto mrzi da siđu u restoran. To je drugi svet.
Otvorio sam vrata ramenom i stao, još s tanjirima u ruci, jer sam uhvatio svoj odraz u ogledalu. Iz stana se pružao neverovatan pogled na London, takav da pomislite kako nema ničeg lepšeg ni romantičnijeg od velikog grada u noći. London je sijao kao božja kutija s nakitom.
Ali ja ništa od svega toga nisam video. Ne sada. Video sam samo sebe.
Obuzelo me je ono što osetite kad gledate grad odozgo, a on kao da vas doziva, nudi vam sve odgovore i kaže vam da zakoračite kroz prozor i pustite se, da prosto padnete kroz vazduh. Da prosto skočite. Svi to osetimo kad gledamo s velike visine na pločnik.
Ili samo ja?
Osetio sam da mi nestaje vazduha. Odjednom. Kao da se davim u sopstvenom životu. O, sranje, pomislio sam. Samo mi još to treba. Napad panike.
Sid je ušla u kuhinju i zagledala se u mene uzimajući tanjir sa samosom.
„Hari“, rekla je, „jesi li dobro?“ Nisam odgovorio.
Samo sam stajao sa sudovima u rukama, gledao čoveka u ogledalu, pokušavao da ukrotim disanje i pitao se hoću li dobiti infarkt. Sid je izašla, zabrinuta. Ali ja se, onako mokar od znoja i bez daha, nisam ni pomerio.
Čovek iz ogledala me je posmatrao, kao senka nekadašnjeg mene.
Zbog dečaka sam bio bolji čovek, mislio sam. Zbog dečaka sam bio strpljivije, manje sebično i ljubaznije ljudsko stvorenje. Zbog dečaka sam odrastao. Zbog dečaka sam naučio kako da stavim nekoga ispred sebe. Zbog dečaka sam naučio kako se voli.
A onda su mi dečaka oduzeli. Prošla su već dva meseca otkako se preselio kod Đine. Gotovo dve sedmice su prošle otkako sam ga video - bio je s nama na Božić, a onda se sutradan vratio u Soho.
Sada je život bio drugačiji, i drugačije smo bili otac i sin. Nije važno ono što radite s decom - odlasci na ratne filmove u bioskop, na fudbal i u tematske parkove, svi oni porodični izleti toliko

puni zabave da ne morate da razgovarate s njima. Svakodnevni tok običnog života, neulepšana činjenica da živite zajedno - to zbližava duše.
A sada svega toga više nema, i ja se pitam šta sam sada. KO sam sada? Od kakve sam koristi? Za šta sam? Tom osećanju izgubljenosti gubitak posla uopšte nije pomogao. Samo, ovo nema veze s poslom. Uvek mogu da nađem nešto da radim. Ali dečak je nezamenljiv. Moj osećaj samog sebe svijao se oko dečaka. On je bio moje merilo vrednosti. A sada, kad nije tu, šta vredim? Čemu služim?
Zurio sam još malo u svoju sliku u ogledalu, a onda sam osetio kako mi hrpa prljavog posuđa klizi iz šaka. Ovde se, naravno, ne jede iz kartonskih tanjira, pa je tresak bio zaglušujući, a za njim je usledila preneražena tišina. Talas nervoznog smeha, a onda se ostala posluga vratila poslu. To je samo konobar imao nervni slom.
Klonuo sam nad sudoperu, a posle ne znam koliko vremena osetio sam da je moja žena uz mene.
„Može i tako“, rekla je Sid. „A možeš i da ih staviš u mašinu za pranje. I tako je dobro. Hajde, malo ćemo izaći.“
Bankari, brokeri ili šta li su već bili, zurili su u nas i sklanjali nam se s puta dok smo prolazili između njih do lifta. Sid me je držala za ruku i smešila se dok smo se spuštali, i ponavljala mi je da je sve u redu, sve je u redu. Ja u to baš i nisam bio siguran. Dole u predvorju nismo imali gde da sednemo, pa smo izašli i stajali gledajući reku, baš kao nekada davno, kao na našem prvom izlasku, kad smo se tek upoznali. Od prizora reke osetio sam se bolje. Zbog reke i zbog toga što mi Sid nije puštala ruku.
„Pat će biti dobro“, rekla je.
„Znam“, odvratio sam brzo, gotovo pre nego što je sve izgovorila.
„Samo je teško“, rekla je. Nasmešila se, slegnula je ramenima. Probala je da objasni. „Sve, mislim. Baš sve. To kako gradimo naše živote. Posao. Dom. Karijera. Odgajanje dece. Sve zajedno. Kao što pesma kaže - zarobljeni između žudnje za ljubavlju i novca.“
„Znam tu pesmu“, rekao sam. „Dobra je.“
„Hoću da kažem, i našim roditeljima je bilo teško, i njihovim roditeljima, ali teškoće su bile drugačije.“
„Misliš na mogućnost atomskog rata? Na Veliku krizu? Na Hitlera i Staljina? Na sve ono iz dvadesetog veka?“
„Na sve to iz dvadesetog veka“, rekla je. „Rat. Bomba. Drugar, imaš nešto sitno? Ne nipodaštavam to, ali bilo je jednostavno. I za muškarce i za žene. Niko nije mislio da mora sve sam.“ Zagrlila me je kao da u gradu nije ostao niko osim nas. „Teško je“, rekla je moja žena. „Teško je sve to.“
A ja sam pomislio - sve to?
Ne bi mi smetalo da imam makar malo.

Marti je podigao ruke, žudeći da iznese uredniku svoju viziju.
„Čija sam ja tetovaža?“, rekao je Marti uzbuđeno. „Kviz. Dve ekipe komičara. Znate taj tip.
Nadobudni, oštri komičari koji igraju na ivici dobrog ukusa. Ali kojima očajnički treba posao.“ Urednik se namrštio, ne shvatajući u potpunosti. „I oni se… tetoviraju?“
Marti se nasmejao kao manijak. „Ne, ne, ne“, rekao je. „Oni moraju da pogode identitet tetovirane osobe.“
Nakašljao sam se. „Znači, videće se izbliza snimak bar-koda na nečijem vratu“, rekao sam. „Ili leptira. Ili nekog od onih, znate, kineskih ideograma.“
„Može da ide uživo!“, rekao je Marti. „Ne mora da bude fotografija! Može da bude živi prenos

iz zelenog salona!“
„Ali ljudi moraju biti maskirani“, predložio sam.
„Maske su super“, rekao je Marti. „One venecijanske maske - znate na šta mislim. Maske kakve nose u Veneciji. Na karnevalima. Strašne, seksi maske. Onda posle duhovite prepirke između ekipa povučemo zavesu i otkrijemo… Dejvida Bekama. Ili Ejmi Vajnhaus. Ili Šeril Koul. Ili Samantu Kameron. Najbolje je to što je danas svako živi tetoviran.“
Urednik je delovao sumnjičavo. „Ja nisam“, rekao je. „I stvarno mislite da biste mogli dovesti Bekama?“
„Dobro, Bekam je možda malo previše“, rekao sam. „Ali svi igrači iz Premijer lige imaju bar- kodove, bodljikavu žicu i kineske zmajeve istetovirane negde. Ako ne možemo da dobijemo Bekama, možemo sigurno nekoga ko želi da bude on.“
Marti mi se nasmešio. „U oblasti kvizova postoji praznina“, rekao je. „Zjapeći ponor.“ Urednik je kucnuo po ručnom satu. „Ili možda bezdana jama“, promrmljao je.
„Moji takozvani zubi“, rekao je Marti. „Otići ću na tajni zadatak da otkrijem zašto Britanci imaju najgore zube na svetu. Glumeći stomatološkog asistenta, ubaciću se…“
„Ne sviđa mi se“, rekao je čovek s BBC-ja. Srknuo sam čaj. Ohladio se.
„Ili, ili, ili - Marti Men napija Britaniju, rekao je Marti. „Prerušiću se i otkriću pijanu Britaniju
- ali pijan… potpuno mrtvosan… i tako, potpuno natopljenog blistavog uma…“ Urednik je izgledao kao da trpi bolove.
„Ili životinje”, rekao je Marti, glasom piskavim od panike.
„Da li je kavez vašeg hrčka čist? Najsramotnije životinje Britanije…“
Urednik se namrštio. „Molim? Mislite nešto kao - jazavičar po imenu Darsi koji je zavoleo sopstveni izmet? Seksom opterećeni Korgi Kolin?“
„Upravo tako!“
„To smo već radili“, rekao je urednik BBC-ja. „Radili smo Pomozite mi, imam buve, radili smo Pas iz popravnog doma, radili smo Moj svinjski život, seriju u kojoj su poznate ličnosti za koje su čule samo njihove majke spavale među svinjama, jele sa svinjama, čak su i učile da komuniciraju kao svinje.“
„Sećam se toga“, rekao sam. „Nije bilo loše.“
„Prema tome, životinje su“, reče urednik, „prilično pokrivene.“
„Onda, da dignemo to na viši nivo“, reče Marti. „Nova generacija. Talenti - ali životinjski. Govorimo o postsajmonkauelskoj epohi, o televiziji koja je upila ono čemu nas je učio Ajnštajn lake zabave. Psi! Vešti psi! I rđavi psi koji - znate. Kojima se smejemo. Ume da mokri na mene! Ne smeta mi! Stvarno! Gledaoci će to obožavati!“ Marti me je pogledao iskosa, očima foke koja drhti pod bejzbol palicom. „Majmuni?“
Došlo mi je da ga zagrlim, ali sam se nasmešio i klimnuo glavom. Rekao sam, oduševljenije nego što sam se osećao: „Majmuni su dobri. Majmuni su klasika.“
„Britanski talentovani majmuni“, reče Marti, a zamisao je istog trenutka iščezla u retkom vazduhu urednikove kancelarije.
„Ili nešto drugo“, predložio sam.
„Mi smo kreatori programa“, rekao je Marti. „Produkcija Med Men.“ Sada mu se u očima video prkos. „Jeste li čuli za Šest nadrkanih studenata u stanu?“ Potapšao se po grudima. „Mi smo izmislili tu formu. Prodali smo recept po čitavom svetu. Šest nadrkanih norveških studenata u stanu. Šest nadrkanih australijskih studenata u stanu. Šest nadrkanih Poljaka… To se gledalo po čitavom

svetu!“

„Rijaliti je“, rekao je čovek koji može da nam promeni živote, ponavljajući ovonedeljnu partijsku parolu, „dosegao svoj vrhunac.“
„Ah“, rekao sam ja, „u programu uvek ima mesta za jeftine emisije pune ljudi spremnih da naprave potpune budale od sebe.“
„Mi smo uradili jednu od prvih emisija uz korišćenje interne televizije“, rekao je Marti. Klimnuo sam glavom. „Opljačkani ste!“
Martiju su se oči zamaglile od uspomena. „Samo montirani najbolji trenuci zločina snimljenih kamerom“, rekao je. „Ali, to je bila - znate - žestoka osuda našeg, ovaj, nasilnog društva.“
„Ali vi govorite o televiziji dvadesetog veka“, rekao je urednik. „Govorite o praistoriji.“
„Ne, pokušavam da vam objasnim koliko je širok naš opseg“, rekao je Marti. „Ne možete držati sva jaja u jednoj kvočki, zar ne? Radili smo nemilosrdno kasnu večernju emisiju o umetnosti. Umetnost? Malo sutra! Radili smo kviz Izvinite, ja nemam pojma. Radili smo Surovi svet.u
Urednik kao da se zainteresovao. „Je li to bilo ono s Terijem Kristijanom i Deni Ber?“
„Ne, vi mislite na Svet“, rekao sam. „U našoj emisiji bili su Imon Fiš, Hermiona Gejts i Mali Vili Hiskok, ljupki kuvar iz Njukasla.“
Urednik očigledno nije imao pojma ko je Mali Vili Hiskok.
„Ne sećate nas se?“, rekao je Marti, sada već preklinjući, bez traga nadmenosti. „Osvajali smo nagrade. U svoje vreme.“
Urednik je ustao, i shvatio sam da je došlo novo doba. I ja sam ustao. Sastanak je završen. Marti je ostao da sedi.
„Dajte nam posao“, molio je. „Umiremo.“ U tome i jeste stvar.
Oni te žele samo kad ti više ne trebaju.

Popeli smo se uz stepenice, a kad smo stigli na vrh, pred nama se otvorilo trkalište pasa.
Setio sam se kako sam u detinjstvu, četvrtkom uveče, na trkalištu pasa na Sautendu, s rođacima sakupljao svežnjeve bačenih tiketa, dok su tata, ujaci, stričevi i teče proučavali takmičare, a mama, strine, ujne i tetke kladile se na svoje srećne brojeve. Da li smo to stvarno radili tokom školske nedelje? Mora da jesmo. Mnogo štošta ostalo je zapanjujuće isto. Mirisi duvana, parfema i piva, naglasci i smeh. Snažni muškarci u odeći za slobodno vreme i ljupke žene doterane od glave do pete. Zabava radničke klase.
„Mislio sam da je ovaj svet nestao.“, nasmejao sam se. „Mislio sam da ga već godinama nema.“
„Ne, taj svet je još tu“, rekao je Ken oštro. „Ti si pobegao iz njega, sinko.“
Razlikovalo se samo to što smo bili tu usred bela dana. Ovo su nazivali sastancima KURT-a - Kladioničkog udruženja ranih trka - a ulaz je bio besplatan kako bi dolazili okoreli kockari.
Pokupili smo Singa Ranu s posla u fabrici petardi na Siti roudu, pa smo svi zajedno otišli na trkalište na Badam Krosu. Nisam imao mnogo šta drugo da radim s njima.
Nisu voleli restorane jer nisu zapravo ni jeli - čak i kad lično odaberu neki masni kafe u kraju, samo su se igrali hranom kao razmaženi balavci. Najviše su voleli da sede u Kenovom stanu i grickaju alu čop, nepalski kari zvani mito čat i alu dum.
Hrana Gurki. Mnogo krompira. I začina.
Nisu voleli pabove jer Sing Rana ne pije, a Ken ne može da puši. Nisu voleli da šetaju. Filmovi ih nisu zanimali. Prema Kenovim rečima, posle Kazablanke sve je đubre. Televizija im je bila dosadna, osim emisija o konjima na Kanalu 4.

Ali voleli su da se kockaju.
Zato sam ih vodio na ovo trkalište pasa između Ist Enda i Eseksa, koje sam pamtio iz detinjstva. Mislio sam da je nestalo otprilike kada i novi romantizam, ali kad sam potražio na internetu, saznao sam da Badamsko trkalište pasa još postoji.
U baru koji je mirisao na ribu i pržene krompiriće, Ken je izvukao iza uha olovku kakvu koriste zidari. Liznuo je vrh i sagnuo se nad obrazac. Kao i uvek, izgledao je besprekorno, u blejzeru, košulji i s kravatom. Verujem da je tako i spavao. Sing Rana zurio je u stazu, a onda u nebo. On se kladio pažljivo, uzimao je u obzir vremenske prilike i pažljivo je izračunavao rizike gubitaka i dobitaka. Ken je bio sujeverniji. Birao je trkače na osnovu imena, nagoveštaja i tajanstvenih znamena. Ken je retko dobijao, a Sing Rana je dobijao stalno. No, sume koje su ulagali bile su tako sitne da je bilo svejedno.
„Usamljeni Putnik“, rekao je Ken gledajući defile pasa. „Broj pet. Pogledaj ga.“
Pas broj pet njušio je vazduh, ali osim toga izgledao je potpuno isto kao svi ostali. Bili su građeni više kao rakete nego kao psi.
Sing Rana je odmahnuo glavom. „Staza je suviše mekana za Usamljenog Putnika“, rekao je. „On voli čvrsto tlo. Ali jutros je bilo kiše.“
„Njuši krv“, tvrdio je Ken. Okrenuo se meni. „Neki psi treniraju s pravim zečevima, znaš. Zbog toga trče brže, jer pravi zec ima bolji ukus nego metalni. Ako je pas trenirao s pravim zecom, mi kažemo da njuši krv.“
Sing Rana je ponovo odmahnuo glavom. „Ne njega“, rekao je. „Ne posle jutarnje kiše.“
„Jednom sam bio ovde s tvojim starim“, rekao mi je Ken. „Pre nego što si se ti rodio. Naleteli smo na Alfa Remzija. Pre nego što je postao ser Alf Remzi. Čuo si za njega, zar ne?“
Bio sam lako uvređen. „Selektor engleskog fudbalskog tima koji je osvojio svetsko prvenstvo hiljadu devetsto šezdeset šeste“, rekao sam. „Znam da su on i tata išli zajedno u školu.“
Ken je klimnuo glavom. „Alf je počeo da menja naglasak. Kako se to zove? Evolutivne lekcije? On je mnogo držao do svoje evolucije, stari Alf. Da može da oteže kao bogataši.“ Ken se zacerekao na ove uspomene. „Tvoj tata mu se mnogo smejao.“
Zamislio sam svog oca ovde. Koliko je imao godina? Manje nego ja sada. Pored nas je prozveketala metalna karikatura zeca. Začula se vika kad su psi krenuli.
„Nisam mu nikada rekao da ga volim“, rekao sam. Ken me pogleda iskosa. „Alfu Remziju?“
„Mom tati. Kazao sam mu to samo jednom. Na kraju. U bolnici. Kad je znao da umire. Tada sam mu rekao. Ali samo jednom. Sad mi je žao.“
Ken Grimvud se namrštio i ispravio. Delovao je lako zgađeno.
„Ja se zbog toga ne bih grizao“, rekao je. „Tvoj stari nije bio od onih kojima treba zagrljaj. Ne bi se radovao da si slinio po njemu svaki bogovetni dan.“
Glasovi su se pojačali. Metalni zec je protandrkao, praćen tihom grmljavinom psećih šapa. Psa broj pet, Usamljenog Putnika, nigde nije bilo. Ken je iscepao tiket u sitne komadiće. Sing Rana se nasmejao. Pas na čelu nosio je crne i bele pruge i broj šest.
„Šest!“, povikao je Sing Rana skakućući. „Hajde, šestice!“ Ken Grimvud je frknuo, ne gledajući me.
„Jednom si mu kazao da ga voliš“, rekao je šarajući po papirima zidarskom olovkom, spreman za sledeću trku. „A za čoveka kakav je bio tvoj stari, veruj mi, jednom je više nego dovoljno.“

Bio je to čitav čopor. Metodično su uništavali autobusku stanicu.

Lica su zbog bezbednosnih kamera sakrili kapuljačama i vunenim kapama, ali su inače bili vrlo drski bacajući komade betona kroz stakla. Razbijala su se poput eksplozija dijamanata pod žutim uličnim svetlom, a oni su urlikali od čiste radosti.
Ostavio sam Kena i Singa Ranu u njihovom naselju, i bilo mi je drago što sada nisu sa mnom.
Makar je to bilo dobro. Oni bi uradili nešto glupo. Na primer, probali bi da ih zaustave.
Kao da su se umnožavali pred mojim očima. Silazili su na ulicu, oduševljeno skakali i vrištali dok je staklo prskalo oko njih. Nagazio sam kočnicu i osetio sam da teže dišem. Hteo sam da se okrenem i nađem neki drugi put, ali bilo je kasno. Moji farovi su ih obasjali, zarobili su ih u optužujući sjaj. Oni su se, kao vođeni jednim umom, svi okrenuli ka meni. I onda sam ga video.
Usred čopora.
Ispod vunene kape štrcalo je gusto pramenje plave kose. U ruci je držao komad betona veličine pice.
Grizao je donju usnu bacajući beton kroz poslednje staklo. Onda su nestali. Vratili su se u kokošinjac stanova. A ja sam sedeo ispred miliona svetlucavih dijamanata i mislio kako je to samo neki dečko koji liči na njega. To je sve. Beli dečko od petnaestak godina duge plave kose i lica premladog za njegov uzrast.
Sigurno ima milion klinaca koji tako izgledaju.

jedanaest


Pred kućom se razleglo brujanje harlija dejvidsona pod punim gasom, a odmah zatim čuli su se koraci na stepenicama. Pegi me je hitro zagrlila i pritisnula mi rebra motociklističkim šlemom koji je držala u ruci.
„Stigao je“, rekla je, cmoknula me u obraz i uputila mi uzdržan osmeh. „Moj tata je stigao.“
„Lepo se provedi“, rekao sam joj, a zapravo sam mislio kako je nemoguće nadmetati se s krvnom vezom. Mislim, možeš da se nadmećeš, ali ćeš uvek izgubiti. Glatko. Nokautom. Deset-nula. Takmiči se s krvnom vezom i nećeš stići ni do produžetaka.
Prišao sam prozoru i zagledao se u Džimovo lice, toliko poznato zbog njegove glavne uloge u popularnoj televizijskoj seriji Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Džim Mejson, herojski lep, onako obučen u crnu kožu, od raščupane kose do neodoljivo izgrebanih motociklističkih čizama, sedeo je na svom moćnom paripu, raskrečenih nogu u kožnim pantalonama, i smešio se svojoj kćeri. I njenoj majci. Skinuo je kacigu, i lice mu je bilo crveno i znojavo, ali ipak božanstveno.
I što je još važnije - prepoznatljivo. Mislim, čak i ja, koji ne pripadam milionima obožavalaca njegove pajkanske serije pune klišea (alkoholizam - ima, razvod - ima, mrtav roditelj - ima, dugogodišnji rat s genijalnim serijskim ubicom - ima), znao sam svaku crtu tog lica visokih jagodica.
Dok su njih troje stajali pred kućom - Džim i Pegi u koži, Sid s rukama skrštenim na grudima - osetio sam da mi se u grlu stvara tvrda knedla. Izgledali su kao prava porodica.
Sidin i Džimov razvod bio je tradicionalan - povremena neverstva (njegova), gorka prebacivanja (njena) i sve veća zbunjenost (obostrana) činjenicom da su uspeli da budu zajedno u istoj prostoriji, a kamoli što su se okušali i u braku.
A borili su se za svoju ljubav. Upoznali su se u Teksasu, u njenom rodnom gradu Hjustonu, gde je Džim radio kao raznosač pošiljki i delovao mladoj, neiskusnoj Sid kao neodoljivo blistav poštar.
Venčali su se, ali pošto na Ameriku nije uspeo da ostavi utisak kakav je ostavio na visoku dugonogu smeđokosu devojku s kojom je plesao u klubu Jukatan, Džim se vratio kući podvijenog repa, a ona je došla s njim da se suoči sa siromaštvom, kišama i ponižavajućim obredima imigracionih službenika koji su odbijali da poveruju da se njih dvoje zaista vole.
Ali voleli su se. Sve dok se Džim, pošto je bez uspeha pokušao da radi kućnu dostavu za restoran Dvostruka sreća na Holovej roudu, nije spetljao s upravnicom restorana, privlačnom curom iz Kauluna. A onda s jednom konobaricom, rođenom u Kuala Lumpuru. A onda i s konobaričinom mlađom sestrom.
„On je na bambusima.“, rekla mi je Sid objašnjavajući zašto im se brak raspao.
Ali sada sam ih posmatrao i bilo je očigledno da među njima vlada neka obnovljena naklonost. Kao da se po drugi put udvaraju - to je odnos koji nastaje pošto se raziđete i odete svako svojim putem. On joj se široko smešio i gotovo stidljivim pokretom brisao znoj s čela. Ona je pružila ruku i protrljala mu mišicu. Jednom, dvaput. Da sam trepnuo, propustio bih taj trenutak. Gest je bio tako zapanjujući da sam zamalo skrenuo pogled. Ali nisam mogao.
Zato što sam video šta se dešava.
U srcu moje žene ima jedno tajno mestašce koje žudi za starim životom. Za vremenom kad je bila s jedinim muškarcem za kog se udala. Kad je imala bebu njegove i svoje krvi. Kad nije bilo nikog drugog - izbeglica iz rasturenih domova, osakaćenih žrtava brakorazvodnih sporova koje vuku

za sobom svoju izranavljenu, zbunjenu decu. Gledao sam ih dole na ulici i znao sam.
Sid je, makar jednim delom, želela porodicu bez oštrih nazubljenih ivica. To i nije bilo naročito mnogo.
A, među nama rečeno, shvatao sam i zašto.
Čuo sam šuškanje pored sebe i odjednom je tu bila Džouni; uspentrala se uz kauč da pogleda kroz prozor. Uzela me je za ruku.
„Izgleda opasno“, rekla je zamišljeno. „Ta motorna pustolovina.“
Gledali smo Džima i Pegi kako se odvoze. Sid je stajala na ulici dok se nisu izgubili iz vida, a kad se okrenula, Džouni je udarila dlanovima o okno.
Ali Sid nije podigla pogled.

„U vaše vreme bilo je lako“, rekao sam starcima, ne gledajući njih, nego raspored popodnevnih trka u Gudvudu. „To s muškarcima i ženama. S roditeljima i decom. Sve je bilo mnogo lakše.“
Sing Rana me jeposmatrao onim svojim dobrim, toplim očima koje nisu otkrivale baš ništa. Ken nije ničim pokazao ni da me je čuo.
„Ko ti se sviđa za pola četiri, žućo moj stari?“ rekao je škiljeći u Rejsing post. „Samo Dečak?“ Sing Rana je okrenuo glavu prema otvorenim vratima kladionice. Sipila je siva kiša.
„Da“, rekao je. „Zato što Samo Dečak voli meku stazu.“
Ken je na ovaj mudri savet zamišljeno klimnuo glavom i kucnuo se malom olovkom po okviru naočara. Oduvek sam mislio da su te male olovke zidarske, ali sada sam shvatio da su kladioničke. Zidari su ih prosto zdipili od Mađioničara.
„Lakše?“, rekao je Ken smešeći se. „Ne znam da li je bilo lakše. Jednostavnije? Bilo je. To priznajem. Sve žene ostajale su u braku u kom su dobijale batine od svadbe do smrti. Nismo mi imali porodično nasilje. Imali smo žene koje dobiju batine kad im muž dođe kući iz kafane, ili kad ima loš dan na trkama, ili kad se šef izdere na njega. Ili kad mu dođe. Samo da bi je podsetio gde joj je mesto
- pod njegovim đonom. I imali smo muškarce koji su se oženili curama koje su napumpali sa sedamnaest a pedeset godina kasnije nisu bili ništa pametniji. One koji su rđavo izabrali i živeli su s tim jer nisu znali šta bi drugo.“
Pogledao me je, a onda je podigao pogled ka televizoru okačenom visoko iznad naših glava. Konje su vodili na startnu liniju, ili kako god da se to već zove. Sve ovo bilo mi je još prilično novo.
„Shvatam zašto ti je žao što si to propustio”, rekao je Ken. „Brakove poput doživotne robije.
Brakove nalik na zatvor. Decu koja dobijaju batine ili prolaze još gore.“
„Ali“, nisam odustajao, „deci je bilo bolje, iako su odrasli bili zarobljeni i nesrećni. Deca su imala povoljan uticaj na te stare porodice.“
„Ponekad“, rekao je Ken. „U dobrim kućama. Ne u lošim. Mi tada nismo imali seksualno zlostavljanje. Imali smo poigravanje. Braća. Stričevi. Očevi. Poigravali su se, neki. A nije imalo kuda da se ode. Nije bilo kuda da se pobegne. Nije bilo izlaza dok te ne iznesu u sanduku.“ Uperio mi je olovčicu u lice, na trenutak nem, a ja sam se zapitao da li se to i njemu dogodilo. Nisam mogao ni da zamislim njegovo detinjstvo. Onda mi se odjednom iskezio; veštački zubi sinuli su kao kost.
„O, da, sećam se“, rekao je Ken Grimvud i munuo laktom Singa Ranu kad se na ekranu pojavio Rizik; laka izmaglica dizala mu se s dugih sapi boje kestena. Ken se nasmejao, smeh se preobrazio u kašalj, i čuo sam kako mu tečnost zatvara pluća.
„Dobra stara vremena“, rekao je.

U filmu koji smo zbog nečega gledali, mora su se dizala i gradovi su nestajali. I to čudnovato fotogenično.
Kupola Bele kuće odletela je kao loptica za stoni tenis. Ajfelova kula srušila se poput trske u bujici. Tadž Mahal, Big Ben, Sidnejska opera - sve je nestalo poput zrnaca peska.
Naišli su požari, plamteli su kao paklene peći. Dim se izvijao nad kanjonima oblakodera poput oblaka na kraju sveta. A zemlja je pucala. Milioni ljudi su ginuli za tren oka. I kiša je šibala razorenu zemlju.
„Nisu imali sreće s vremenom“, šapnuo sam u mraku, ali Pat se nije nasmejao.
Osetio sam kako se meškolji u sedištu pored mene i preko volje diže veliku kesu slatkih kokica.
Posle nekog vremena u ruci mu je zasijao mobilni telefon.
„Zašto ne gledaš film, do đavola?“ prasnuo sam, ali tiho, mada mi se to činilo neizrecivo staromodnim, kao ustupanje sedišta u autobusu ili otvaranje vrata ženama. Po čitavom bioskopu sijali su mobilni telefoni, a ljudi su uživali u glavnom dnevnom obroku i živim razgovorima. Čak ni kraj života na planeti Zemlji nije mogao da im privuče pažnju.
„Znaš zašto?“, rekao je Pat i pogledao me iskosa. „Zato što je ovo - šta ja znam - pornografija Jedanaestog septembra ili tako nešto. Zato što su ovi snimci ljudi kako skaču sa zgrada, zgrada koje se ruše, oblaka dima po ulicama - sve je to skinuo s vesti, a?“
„Ne govori a“, rekao sam.
„Samo da bi se neki kreteni napalili“, nastavio je. „Jeftino uzbuđenje za kretene koji žvaću kokice. Razumeš? Muka mi je od toga, ako baš hoćeš da znaš.“
„Ali, osim toga“, rekao sam. „Zar ne misliš da je odličan?“
„Budući klasik“, rekao je prezrivo.
Ustao sam i krenuo prema prolazu. Nekada bi to izazvalo osrednji bes gledalaca. Kao preglasan govor u biblioteci. Ovi ljudi nisu čak ni spustili sendviče.
Stajao sam napolju, gledao Trg Lester i čekao da vidim hoće li i Pat izaći. Nikada do sada nismo izašli iz bioskopa pre kraja filma.
A stalno smo išli u bioskop. Kad je Đina otišla, Patu su bile četiri godine i njegova opsednutost Ratovima zvezda pretvorila se u nešto drugo. U nešto veće. U drugi svet u koji se povlačio kad mu stvarni postane pretežak. Imao je i igračke - pedalj visoke Hana Soloa, Luka Skajvokera i Darta Vejdera, sive modele Milenijumskog sokola i lovaca sa X-krilima, plastične svetlosne mačeve koji se zauvek iskrive ako stanete na njih.
Ali iznad svega bili su filmovi, koje smo gledali na videu dok se traka ne razvuče, i koje smo gledali u bioskopima po dva i tri odjednom. Jednom godišnje u nekom sumanutom uglu Vest Enda prikazivala se čitava trilogija. Ratovi zvezda. Imperija uzvraća udarac. Povratak Džedaja. A u dobu kada drugi sinovi idu s očevima na fudbalske utakmice - to je druga zabava koja ne iziskuje razgovor
- Pat je razvio neizmernu sposobnost da satima sedi u mraku i živi od fante, suvog grožđa s čokoladom i neprocenjivih maštarija. Bioskop je bio nešto samo naše. A sada je, činilo mi se, tome došao kraj.
Došao je do mene; obojica smo bili postiđeni i želeli smo da izbegnemo svađu. Jer, zbog čega bismo se pa svađali? Neki daleki glasić govorio mi je da bi trebalo da se smejemo ovoj lakrdiji kraja sveta, ovom smeću iz Knjige otkrivenja. Ali nismo se ni osmehnuli.
„Hoćemo li u Kinesku četvrt?“, upitao sam.
Namrštio se. „Nisam nešto gladan“, rekao je, s kosom preko očiju. Pogledao je ručni zglob. Nije imao sat. „Sutra se ide u školu. Kasno je.“
Klimnuo sam glavom kao da je sve sređeno.

„Onda kući“, rekao sam, a ta reč mi je opekla usta.

Đina je otvorila vrata.
Nasmešila se, zagrlila ga i poljubila dok se provlačio pored nje. Nije rekao do viđenja.
Premestila je osmeh na mene napola zatvarajući vrata i zaprečujući mi vidik.
„Šta je s njim?“, upitao sam.
Osmeh je izbledeo. Čuo sam ga kako klopara po kuhinji. Zvučalo je kao da traži nešto za jelo. Znači, ono „nisam nešto gladan“ bila je laž. Nije mu se išlo u Kinesku četvrt. Nije hteo da bude sa mnom.
„Nije njemu ništa“, rekla je, odjednom ledenog glasa. O, tebe znam, pomislio sam. „Pat je dobro“, nastavila je. „Lepo se uklopio. Sprijateljio se s Piterom.“
„Piter? Piter? A ko je sad pa taj Piter, jebote?“
„Pazi malo na rečnik, hoćeš? Piter je moj dečko.“
Uzdahnuo sam. „Baš zanimljivo. Žena od četrdeset godina ima dečka. Da li se ti i Piter zabavljate? Ili ste u ozbiljnoj vezi? Da li se vatate, ili se samo žvalavite? Kakav je teški peting? Gospode, Đina - smisli neku novu reč. Nisi šiparica.“
Pobesnela je. „Ne prestaješ!“, rekla je. „Nema kraja, je li?“
„Ima, ima“, rekao sam, odjednom uplašen da će mi zalupiti vrata ispred nosa pre nego što stignem da joj kažem šta sam shvatio tokom tužne, tihe šetnje nazad do Sohoa. Ali prvo je ona imala meni nešto da kaže.
„Znaš u čemu je tvoja nevolja, Hari?“
„Prosvetli me.“
Izašla je pred vrata da je Pat ne čuje. Za to joj odajem priznanje. Meni to verovatno ne bi palo na pamet.
„Jednostavno je kad si sam roditelj“, rekla je tiho, ali pljujući svaku reč. „Uprkos svem tvom kršenju ruku za medalju.“ Nastavila je oponašajući moj glas - uopšte nije zvučalo kao ja: „O, jadan ja. O, jadni Pat.“
„Kršenje ruku za medalju“, rekao sam. „To mi se dopada, Đina. Dobro je. Zapisaću to.“
„Tako se radujem što ti se sviđa, Hari. Živim samo tebe da usrećim.“ Prišla mi je pola koraka.
„Ali uprkos svem tvom samosažaljenju, Hari, zapravo ti se sviđalo što si sam. Jednostavnije je sa samo jednim roditeljem. Tako možeš da glumiš Velikog diktatora. Tvoja reč je zakon. Sam roditelj je bog.“
„Aha, samohrani roditelji“, rekao sam. „Rulja sebičnih skotova.“
„Laku noć, Hari.“
Ušla je i krenula da zatvara vrata. Gurnuo sam nogu u procep kao neki ludi trgovački putnik.
Pogledala je dole i nasmejala se od neverice.
„Ne želim da se svađam, Đina“, rekao sam tražeći reči. Znao sam šta osećam, ali nije mi bilo lako da to pretočim u reči. To mi se stalno dešava u poslednje vreme. „Samo - samo ne želim da u njegovom životu glavna tema budemo ti i ja.“
Čekala je. Sklonio sam nogu. Zapravo me je malo i bolela.
„Želim da Pat ima svoj život“, rekao sam. „Ne želim da mu najvažniji budu otac i majka i ono što se desilo među njima. Naš razvod. Čitava ta gužva. Moramo da ga pustimo da ima svoj život, Đina. Toliko mu dugujemo.“
Nasmešila se i povukla, a ja sam ostao da gledam u zatvorena vrata. Čuo sam je kako zaključava obe brave i odlazi. Nije shvatila. Ili joj je možda pomisao bila suviše nepodnošljiva.

Pomisao da je Patov život zauvek oblikovan našim neuspehom, doživotno utisnutim u njegovo srce, neizbrisivim kao istetovirana suza.