Dnevnik druge zime

First topic message reminder :



Zimski dnevnik Srđana Valjarevića, objavljen 1995. za kratko vreme je stekao i do danas zadržao status kultnog ostvarenja 90-ih. Nakon pauze od čitavih deset godina, Valjarević je - opisujući zimu 2004/05. godine - napisao svojevrsni nastavak te knjige, Dnevnik druge zime... "Mnogo stvari je dovelo do toga da zima bude baš takva. Bilo je mnogo razloga da i ova priča bude baš ovakva. Teško da je nešto moglo biti drugačije. Ispalo je tako da sve to bude baš te zime. Možda je moglo biti i neko drugo godišnje doba. Možda je i ta zima mogla da bude drugačija, toplija ili hladnija, duža ili kraća, svejedno. Ali, priča ne. Priča nije mogla da bude drugačija. Priča bi u svakom slučaju bila ista, baš ovakva, i ispričana baš ovako kao u ovoj knjizi." - Srđan Valjarević

27.

Imao sam dovoljno vremena, dovoljno da se pogledam u ogledalu, u sobi,
nikoga nije bilo unutra, svi su otišli na doručak, imao sam vremena da uzmem makaze i
počnem sa šišanjem, odsecao sam pramen po pramen, skraćivao sam kosu,
to sam želeo, imao sam vremena da to uradim i ipak stignem na jutarnji obrok.
Dao sam sve od sebe, potrudio sam se da obavim to što bolje mogu.
I obavio sam, bio sam zadovoljan, skratio sam kosu.
Bilo je rupa sa strane, iznad ušiju, pozadi nisam ništa dirao,
samo one delove glave koje sam mogao da vidim.
Bio sam zadovoljan.
Te rupe koje su se videle, nisu mi smetale. Oprao sam lavabo i otišao na doručak. Hleb, sir, jaje i čaj. To je bilo za doručak.
To je i najčešće za doručak. Rupe u kosi mi nisu smetale, doručkovao sam,
nije bilo ničeg neobičnog, bio sam miran, malo je bilo normalnih ljudi u toj trpezariji, retko ko, možda dvoje ili troje,
samo su me oni i pogledali drugačije nego inače, ali na licu im se ništa nije videlo,
nikakva reakcija,
nije je bilo ni na mom licu, sve, ali sve, moglo je da prođe kao nešto uobičajeno
u toj trpezariji.
A to, te rupe, u kosi, to je sitnica, to je tek ništa.
Baš ništa.


17. mart – četvrtak

Prvi dijalog, i to u knjižari, u 16.15. Starija žena ulazi, prilazi prodavačici koja sedi za kasom. Starija žena je doterana, prava gospođa u belom mantilu, našminkana. Prodavačica nosi naočare.
„Jel imate neku knjigu o sektama?“ pita ta starija gospođa.
„Imamo nešto. Šta vam tačno treba?“ pita sad prodavačica.
„Ma imam problema sa svojom unukom...“ kaže starija gospođa i začuti.
„A, pa i ja sam imala probleme sa svojim zetom, on je kompjuterski programer, i otišao je na neku specijalizaciju u Englesku, u London, i kad se vratio... kao zombi, tako se ponašao, nikoga nije primećivao, ništa, tamo se, u Londonu, učlanio u neku sektu, kod nekog Indijca, a ta sekta postoji i ovde kod
nas, ima i nekih poznatih ljudi, glumaca, pisaca, i jedna poznata pesnikinja, oni su svi u toj sekti... A u kojoj je sekti vaša unuka?“ pita prodavačica.
„Nemam pojma stvarno. A šta vam je to zombi ?“ kaže starija gospođa.
„To je kao kad ne primećuje nikog oko sebe. Evo ovde imamo jednu knjigu o svim sektama, i možete slobodno da sednete i da je prelistate, slobodno, možda pronađete nešto“, kaže prodavačica.
„Hvala vam puno.“
Starija gospođa sedne i uzme knjigu i počne da je lista.
„A kako se ponaša vaša unuka?“ pita prodavačica.
„Čudno“, kaže starija žena.


Drugi dijalog, u bašti kafea „Crveni petao“, u 17.20. Dvojica mladića sede za stolom i piju pivo. Jedan nosi beretku, ima neobično prstenje na levoj ruci i izgužvan sako i ispod njega crnu majicu. Drugi je neobrijan, u tesnoj crnoj kožnoj jakni. Na stolicama pored njih su veliki blokovi za crtanje. Razgovaraju o umetnosti, o slikarstvu. Najverovatnije je da su mladi umetnici. Ili studenti možda.
„Jel znaš da su rekli da će sutra da pada kiša. Užas“, kaže onaj sa beretkom.
„Ma boli me baš kurac“, kaže neobrijani u kožnoj jakni.
„Znam da ti je svejedno, tebi je uvek svejedno, ali meni je to užasno, vidi kako je lepo vreme danas“, kaže onaj sa beretkom.
„Ma meni je to sve isto“, kaže neobrijani u kožnoj jakni.
„E, a zamisli kad u julu budemo sedeli isto ovako“, kaže onaj sa beretkom.
„E pa to je drugo“, kaže neobrijani u kožnoj jakni.

Treći dijalog, takođe u bašti istog kafea, ali u 18.10. Sede za stolom žena od tridesetak godina, i muškarac malo stariji od nje. On je proćelav i debeo. Nosi lovački zeleni prsluk sa puno džepova, i nalaktio se na sto. Ona je mršava, ne vidi joj se lice, okrenuta je leđima, ali vidi se lepo da je baš mršava ta žena. Kosa joj je smeđa i dugačka. Piju kafu oboje, i vodu.
„Što se ti uzbuđuješ zbog toga?“ pita on.
„Pa to mi je brat“, kaže ona.
„Pa šta?“ kaže on.
„Kako pa šta? Pa brat mi je“, kaže ona, mirnim glasom.
„Pa šta ako ti je brat, kad vidiš da je budala“, kaže on, ravnodušnim glasom.
I oboje zaćute. Meni priđe jedna devojka i pruži mi papir na kojem piše da je gluvonema. I ja joj dam dvadeset dinara. I prestanem da slušam ljude oko sebe.


18. mart – petak

Baš na uglu ulica Uskočke i Cara Lazara crno-sivi pas, guste i duge dlake, tačno u 18.45, čučne i skvrči se, obavlja nuždu, i govanca ispadaju iz njegovog dupeta baš ispred ulaznih vrata od samoposluge. I baš tu, kraj njega, jedna devojčica, gleda ga i smeje mu se, baš tom skvrčenom psu...

... i baš u trenutku kad jedna žena, izlazeći iz samoposluge, odlomi komad hleba, koji nosi u kesi, i stavlja ga u usta, i baš odmah počne da žvaće...

... i to baš kad dvojica mladića zastanu samo na tren, tu, na tom ćošku, neodlučni kojom ulicom da produže dalje. Ali na kraju, oni odlaze Uskočkom ulicom, ona žena Ulicom cara Lazara, ona devojčica je ušla u ulaz zgrade, pas je prešao preko ulice i motao se oko jednog velikog kontejenera sa smećem. I ostala su samo ta govanca pred prodavnicom, od tog celog jednog trenutka.


19. mart – subota

U 9.15 vidim Gogija na terasi, u zgradi prekoputa, sa svojom ekipom, luduju još od sinoć, video sam ga tada kako sa nekim tipom nosi kesu sa flašama pića u njoj, to je bilo negde oko ponoći, a sada ih vidim kako pevaju na terasi i obaraju ruke na stolu. Puni snage, puni ludila. Njih trojica i jedna devojka. Pada kiša, sitna kiša. Jednolično nebo, jednolično sivo. Samo ta terasa se izdvaja iz svega, taj detalj izbije u prvi plan. Veselje je na toj terasi. Čuje se glasna muzika.
Krenem da ponovim hodanje od pre nedelju dana, od mog stana, do Kalemegdana, krenem u 17.45, pomislim da će ovo biti ona ista šetnja, ali to nikako nije šetnja, hladno je, sva prijatnost traje kratko, znojav sam već nakon pola sata, kupim flašu koka-kole od pola litre i stavim je u džep, na Dušanovcu jedan nemački ovčar se na nekih dvadesetak metara od mene prvo zagleda, ukruti, a onda jurne ka meni. Sav moj strah se spusti u noge, one su najslabije, pomislim da ću se srušiti preplašen, nemoćan, ne osećam noge, istog trenutka uputim se ka drugoj strani Ustaničke ulice, i imam sreće što baš u tom trenutku nema saobraćaja, a od straha nisam na to ni obratio pažnju, noge mi budu toliko teške da ih jedva vučem, sve se spustilo u njih, onaj pas se zaustavio na trotoaru, očigledno da je bio dobro izdresiran, da ne pretrčava ulicu, ko zna zašto je krenuo ka meni, možda zbog štapa, ne mogu to da znam, oterao me je odande, to mu je verovatno i bila namera, potpuno me je prestravio, i nastavim uznemiren zbog toga, otpijem gutljaj koka-kole iz flaše, znojim se i dalje, i hodam kroz sve to, piša mi se, ali odložim za kasnije, zapalio bih cigaretu, ali i to odložim za kasnije, ovo hodanje nema nikakve veze sa opuštanjem, u ovom hodanju nema ničeg dobrog, jedan automobil stane tačno ispred mene, stakla su na njemu zatamnjena, i to me učini nesigurnim, nekim ljudima sam možda ostao dužan, još uvek, ne sećam se sada ničeg, nekima sam se zamerio, sigurno je da ima onih koji mi nešto nikad neće oprostiti, radio sam i one poslove gde je ćutanje o tome sastavni deo tih poslova, i ćutaću i dalje, niko nije izašao iz tog automobila, i tek kod Karađorđevog parka srećem ljude, prolaznike, ovo nije prijatno vreme za šetnju, hoda samo onaj ko mora, lice nekog čoveka me podseti na već nekog poznatog, nekog koga bih sada tako rado izbegao, ili izbrisao iz života, noge jedne žene me podsete na neke slične noge, na način hodanja nekoga kojeg bih takođe izbrisao iz života, sve je to bezrazložno i naglo i beznačajno, a tako veliko i jako, osećam taj znoj sve više, i osećam da je vetar sve hladniji, na momente i jači, opet bih mokrio, opet bih zapalio cigaretu, otpijem gutljaj koka-kole iz flaše, sada počinje i kiša, vidim to po jakni, nisam je osetio, nisam ni primetio kada je počela da pada, ušao sam u tu kišu uznemiren, zakopčam jaknu skroz do brade, i uvučem pola lica unutra, policajac stoji na pešačkom prelazu sa nekom sveskom pod pazuhom, ljudi sada toliko pričaju o tome kako ih je policija tukla za vreme političkih demonstracija, ljudi i inače često pričaju kako ih je policija tukla, i to valjda nekima uvek ima nekog značaja, ljudi prolaze pored tog policajca, jedna devojka priča preko telefona i
glasno se smeje, muškarac i žena i bela pudlica, šetaju se, meni vetar i kiša sve više smetaju, mokar sam ispod jakne i ispod majice, ja sam malo toga dobrog učinio u životu, ja sam bio toliko uporan u mnogim lošim stvarima, ja ničeg dobrog ne mogu da se setim dok sada hodam, i zašto onda uvek pomislim kako ja ipak u stvari ne izgledam kao grozničav čovek, sredovečni čovek sa štapom, i onda vidim jednog momka sa istom sivom kapom na glavi kao što je i moja kapa koju nisam poneo, koju sam zaboravio kod kuće, ali ja ću ipak dočekati da se nešto lepo dogodi, i ipak moram u klozet, i pogledam na sat i uđem u kafanu „Ruski car“, obavim nuždu i izađem napolje, trajalo je tačno četiri minuta, bilo je dobro unutra, ugrejao sam se na kratko, vratio sam se na kišu, sitnu kišu, ali sada više nije bilo vetra, vratio sam se u nevolju, u sve ono što ne mogu da zaustavim u mozgu, u ono što mi se dešava, a dolazi iz moje glave, koja kao da i nije moja, idem desnom stranom i približavam se cilju, više nije važna brzina, važnija mi je dužina hodanja, ali nisam se bavio hodom, nisam mislio na korake, obuća mi je udobna, bio sam preopterećen sve vreme i bilo je sasvim prirodno da budem znojav, ja sam fudbaler koji se nadavao autogolova, ja samo upornim sporim hodanjem mogu svoje poraze učiniti veličanstvenim, ja ipak mislim da je „veličanstveno“ prejaka reč, čovek prodaje kokice i iz njegove kućice se čuje muzika sa tranzistora a on čita novine, znam dovoljno ljudi o kojima imam lepo mišljenje, znam dovoljno ljudi za koje sam siguran da su dobri ljudi, ja ne mogu da se otrgnem od loših sitnica kojima sam napunio život, te sitnice su moji ekseri života, ja sam sada već potpuno znojav, osećam hladnoću posebno na levoj strani tela, leva ruka i taj deo leđa, tu mi je hladno i nekakva jeza je tu, ja neke stvari ipak nisam mogao da izbegnem u životu, te stvari su moje velike uši života, baš takve kakve su mi i uši, ja sada po ne znam koji put kroz te krize izbacujem iz sebe mnogo toga, ali mora da je bilo nečeg dobrog što sam učinio u životu, mora, ja ne mogu sebi više da postavljam pitanja, ja sam samo stigao tamo gde sam i krenuo, samo sam to učinio, i tu sam stao, i naslonio se na zid Gradske biblioteke, prekoputa samog ulaza u kalemegdanski park, iscrpljen...

Tačno je 19.32. Pada kiša. Ovo nije bilo mirno hodanje. Ja nisam miran čovek. Pada kiša na ova slova. Jedno slovo se razlilo po hartiji. Kosa mi je mokra. Ja ću jednom biti miran čovek. Mislim da nikada u životu ništa lepše nisam napisao od ovih devet rečenica.
20. mart – nedelja

Podignem roletne i pustim da sunce uđe u sobu, u 8.20, a onda pustim koncert Kurtisa Mejfilda, da me taj tip pročačka svojim ritmom. Ali ipak, ja sam se suncu obradovao. To mi je baš bilo potrebno. Izbila mi je ona cela jučerašnja groznica tokom hodanja i to na desnoj strani donje usne, telo je tu izbacilo nešto i ja stavim pastu za zube baš na to mesto, da nekako osuši tu dugogodišnju groznicu koja je izbila baš danas, i da onda od nje napravi krastu, koja će posle, jednom, da otpadne. A ja ću sve to ipak mirno da sačekam.

Bio sam miran celog dana, sve do 17.55, kad sam pomislio da ništa nije nerešivo, i obuo sam cipele, i uzeo štap, i krenuo do onog istog mesta, do kojeg sam išao i juče, jeste da su me noge bolele, i jeste da to možda i ne bi trebalo ponovo da radim, ali nemoguće je da to ne može da se reši, i da se ostavi tek tako, ceo dan sam bio miran, i ceo sam bio u nekom ljubavnom odnosu prema ljubavi uopšte, neka se to tako nazove, tako da je nemoguće da ja ne mogu da odem do tamo a da to ne uradim mirno, da ne obavim to, i izašao sam napolje, na ulicu, i promenio pravac, krenuo sam Ulicom Vojislava Ilića, i stigao do Crvenog krsta, sve mi je tu bilo dobro poznato, dugo sam tu živeo, spustio sam se na Bulevar Kralja Aleksandra, i nastavio dalje, bio sam miran, ništa ružno nisam mislio, naprotiv, sve je bilo lepo, i lepo je mirisalo, iako sam imao kapu na glavi, ja sam u stvari vodio ljubav, sve vreme, to je bilo u mojoj glavi, a telo je to baš prihvatilo, osećao sam to na koži stomaka, i noge naročito, njih sam i video, kolena i stopala, njih sam i gledao, tako da sam baš to i radio, samo to i radio, i išao dalje, i ništa nisam primećivao...

U 19.35 naslonio sam se na onaj isti zid zgrade Gradske biblioteke. Ovo hodanje je bilo mirno, i fino, i dobro. I lepo. Bez nervoze. Oboje smo uživali. I ona i ja. I ulica i ja. I cipele i ja. Ali, i ona i ja. Sad je još samo ceo život bio pred nama. I više nemam šta da kažem. Ispraznio sam se.

28.

U šumi je bilo dovoljno životinja koje su se mogle videti,
kao i onih skrivenih, koje si morao da čekaš,
ili jednostavno da imaš sreće i da se pojave niotkuda, i da budeš srećan što si ih video.
U svakom slučaju, dovoljno životinja,
da se skloniš od ljudi i da ne budeš usamljen, da budeš među živim stvorovima, tu,
blizu stacionara, ali sklonjen, duboko u šumi.
Bilo je ptica, naravno, raznih,
one su se i čule i videle, bilo ih je dosta, to je bilo važno, ptice su bile važne,
i veverice su bile važne, i njih je bilo puno, one su tek bile zanimljive za gledanje,
tako brze, skakutale su, verale se po drveću, letele sa jedne grane na drugu,
one su potpuno odvlačile pažnju, pa i miševi, šumski, mali, sivi miševi,
prvo bi na zemlji zašuštalo opalo suvo lišće kraj stabla, neki list bi se pomerio, podigao,
i miš bi se pojavio, i zatim brzo nestao.
Pojavio bi se, odnekud, i poneki pas, ali uvek bi se videlo da je zalutao, na svakom psu koji bi se pojavio u šumi videlo se baš to.
Na mačkama se to nije videlo, bilo je i njih, dolazile su i odlazile,
ali tako su izgledale, svaki teren im je odgovarao.
Psi su odlazili baš u pravcu gde su bili ljudi,
to im je bilo važno, da budu tamo, to im je bilo rešenje,
i mačke su odlazile u tom pravcu, ali mnogo, mnogo sporije,
izgledale su da im ljudi nisu neophodni, ali da i tamo, među njima, mogu da se snađu.
Činilo mi je zadovoljstvo da posmatram sve to.
Celu tu predstavu.
Sve to zajedno sa insektima. A njih je bilo na hiljade.
Bili su neizbežni, insekti, svi ti mravi, neke bube, muve, razne mušice, komarci, i njihov kralj, pauk.
Taj je gospodario. Bio je pravi vladar situacije, svega.
Mogao sam samo da posmatram sve to, što sam i činio, najmanje bitan u tom svetu,
ili ovom, ili bilo kom drugom, odsutan,
a baš tako,
bilo mi je baš samo tako i dobro.


21. mart – ponedeljak

Sedim sa mojim Filipom na suncu, u 11.10 i pijemo kafu. Onda dođe Jelena i nosi u rukama Saru, njihovu ćerku. Prvi put se vidimo Sara i ja u životu. Ima cuclu u ustima. I gleda. Prvo gleda u mene, pa onda sve oko sebe, pa u Jelenu, pa onda zaspi. I Jelena i Sara se vrate kući. Mi ostanemo da sedimo na suncu, i postaje sve toplije. I Filip kaže da će za pet godina da zaradi novac i da kupi jedrilicu. To mu je plan. Jedrilica će da bude dugačka dvanaest metara.

U 14.45 meni je toliko toplo u glavi i odem da se pogledam u ogledalo i ja vidim da mi je lice crveno, a da je oko očiju belo, i da imam bele linije na onim mestima gde su mi bore na licu, na čelu, i pored očiju, i to onda znači da me sunce oprljilo. Pa da, naravno, ja sam mu se namestio, a sunce me je dočekalo, i puklo.
Tamo gde je moglo. Po licu. U martu. Baš u Hajduk Stankovoj ulici. Tu me je sunce puklo. I sad baš smešno i jako crven, koža lica zateže. Ali, neka, od sunca je.

U 22.15 moja sestričina Anja mi poručuje da će da probuši uši, i pošto je srećna zbog toga, kaže: „Juuupiii!“ I ja njoj poručim: „Juuupiii!“


22. mart – utorak

Ne, ne, nije jutro pravo vreme da učinim nešto, 8.15, rano je za to. Ne, nije mi ni podne to vreme, 11.50, kome je to sad važno.
Ne, ne možeš noću to da radiš, pomislih, kasno je, 21.20 je, sutra ćemo, pomislih i to, danas je takav dan. Ceo dan. Nisam znao šta ću sa sobom, i samo sam hodao. I ništa nisam video. I ni sa kim nisam govorio. I ono što sam obavio, što sam morao, zaboraviću. Takav je to dan. Ima ih.


23. mart – sreda

Kolika muva! Sunča se na prozoru, i u 10.20 gledam tu muvu. Ništa ne znam o muvama, o insektima uopšte, ah volim da ih gledam. Znam samo da, kad bi ova muva uletela nekom pauku u njegovu paučinu, i ukoliko je ne bi pocepala, taj pauk bi bio miran neko vreme, što se hrane tiče. A volim paukove, ne znam zašto, zbog nečeg mi se oni sviđaju, i volim da ih gledam. Život pauka mi je tako očigledno osmišljen, toliko je to očigledno i toliko blizu, tu, da mi je odmah toliko neverovatna i užasna sopstvena razmaženost i lenjost, i to ona kad ne znam šta ću sa sobom. Kao juče. Kad sam već kod te muve, onda ipak moram da ovo kažem.

Proslavljamo rođendan pristojnog prijatelja, skupilo se društvo u kafiću, dobra muzika, soul muzika, dobri ljudi i galama, pa prvo jedan iz društva bude tema galame, pa onda to bude neko drugi, pa treći, pa na kraju svako od prisutnih, barem na kratko, bude razlog galame, i galama povremeno utihne, i to se smenjuje,
ali ja pogledam na sat, u 20.50, oduševljen, jer je jedan drugar mog pristojnog prijatelja, Kiza, na temu žena, lepo i sasvim jasno rekao: „Meni je najvažnija atmosfera! Da ima atmosferu!“ Bila je galama u tom trenutku, i seks je, naravno, uvek bio jedna od bitnih stvari za buku i galamu, pored mnogih drugih, manje ili više važnih, ali taj tip je to rekao, i ja sam rekao: „Pa da, čoveče, ni dupe, ni oči, ni noge, ni kosa, ništa od toga, već samo to... Lepa curo, daj mi atmosferu!!“ Soul definicija Kize zubara, skroz je tačna, i ja je skroz prihvatim.

Jedan krupan mladić, u trenerci, u 22.15 kod Karađorđevog parka, pljune na automobil u kojem se voze dve žene. Jedna žena, ona koja vozi, pogleda ga i ubrza automobil, pobegne. On pređe ulicu, obavio je posao, uplašio je tu ženu. „Mangup na babu“, tako bi sad rekao moj drugar iz stacionara čika Đole. Ali, eto ti, pun svet tih dileja, tu ne možeš ništa. A čemu oni služe ? Ko zna. Oni su možda te muve života. Ko zna.


24. mart – četvrtak

18.40. Novi rekord. Toliko. Odmaram. Evo ga Žaerzinjo, klinac, ima dvanaest godina, mladi Ciganin sa brkovima. To mu nije pravo ime, ali sam ga tako nazvao pošto mi liči na nekog Brazilca. A i on se ne ljuti. A zove se Goran. Rukujemo se.
„Nema se para“, kaže.


18.41. Bole me tabani. „Juče mi onaj tvoj drug dao hiljadarku... bio mu rođendan pa me častio... ali mnogo brate... ja mislio sto, dvesta, a on mi dao hiljadarku... ja se zbunio... i stavio u džep, šta ću...“ kaže mi Žaerzinjo.

18.42. Ne boli me glava. To mi je važno. Bolje vidim. „Danas ne moram da radim... ima da se igram...“ kaže Žaerzinjo. I ode.

29.

Jedna tiha, starija žena,
niska rastom, punačka, uvek vrlo čista i doterana, u kućnom svilenom ogrtaču, šetala se hodnicima, retko kad je govorila s nekim,
ali i kad je to činila, bilo je nečujno, šaputala bi nešto svom sagovorniku, ali zaista sam je retko viđao u društvu, uglavnom kako sama hoda,
nogu pred nogu, vrlo sitnim koracima, kroz hodnike, i kako se zaustavlja ispred nekog od prozora, zaustavi se, stavi ruke iza leđa,
i dugo, netremice, zuri u daljinu, negde, ne pomerajući se, samo tako stoji,
i gleda kroz prozor.
Nikada je nisam video napolju.
Video sam je samo par puta u trpezariji, sedela je zajedno sa drugima, nije se izdvajala, ali nije progovarala ni reč.
Pojela bi svoj obrok, vratila poslužavnik, i otišla odatle, iz trpezarije,
da stoji kraj nekog prozora, i da gleda u daljinu.
Voleo sam da je posmatram.
To me je odmaralo, takvi tihi ljudi, o kojima ne znaš ništa, koji tako mirno i tiho žive, tu, na takvim mestima,
bilo gde, ali ipak, u tom hodniku, tog stacionara,
ta žena me je opuštala.
Pomislio sam da je i ona možda luda, da, možda,
tiha, povučena, mirna, ali luda, da, možda, a možda i nije, nema veze, svejedno,
ako jeste, onda mi je to njeno ludilo prijalo, ako nije, onda me je taj njen mir opuštao.
To je bilo dosta od te žene, više mi ništa nije ni trebalo. To je bilo sasvim dovoljno.


25. mart – petak

Kraj prijateljstva. Neke stvari moraš tako da uradiš. Nerazumevanja su česta. Ja sam mnogo ljudi uvredio svojom nemarnošću. Neki su sa mnom prekinuli druženje. I ja to moram da poštujem. I onda to da zaboravim. U 13.05, po dogovoru, sedim sa Saletom, i sa još jednim tipom, ispred zgrade opštine Zvezdara, tu je bašta jednog kafea, i ja Saletu kažem da zaboravi na dug, na novac koji mi duguje, nije to tako velika suma, ali taj tip kojeg je on uputio na mene, i koji sad sedi tu sa nama, i već četiri puta me zove telefonom, i pokušava da me uvuče u neki posao, u kupovinu faks i fotokopir mašina, i ja ga četiri put odbijam i kažem mu da ne znam o čemu priča, i sad sedimo sva trojica, i taj tip, i Sale, i ja, i njih dvojica piju kafu, i ja pijem koka-kolu, a konobarica je zgodna, ima lepu crnu kosu, i lepa je, i ja pitam Saleta zbog čega daje moj broj telefona čoveku o kojem ne znam ništa, i koji mi pritom priča stvari o kojima takođe ne znam ništa, i koji mi predlaže neke druge stvari, o kojima tek ne želim da znam ništa, i Sale ćuti, i ja pitam tog tipa da li je pandur, i on kaže da nije, i Sale ćuti i dalje, i ja pitam tog tipa zašto uporno zove iako mu uvek odgovorim isto, da me to ne zanima, i onda i on ćuti, i ja tu ne znam o čemu se radi, a to meni samo znači da se o nečemu radi, i ja to kažem Saletu, ne, nećemo moći više da se družimo, ovde ima nečeg što ja ne znam, a ti sigurno znaš šta je, nećemo moći više da budemo prijatelji, i Sale kaže da se samo nismo razumeli, da je inače sve u redu, ali zbog nečeg, to sve meni nije u redu, i ja ponovim, da, evo sada lako možemo da se razumemo, nismo više prijatelji, nema više telefoniranja, nema nikakvih poslova, poznanici smo, to ćemo ostati, to je sve. A Sale nije loš, on je dobar čovek, dobar drugar, ali Sale zna i da se uvali u nevolju, a kad neko to baš zna, onda ne zna da se zaustavi, i onda može i
još nekog da uvali u nevolju, a da to i ne zna. Popijem koka-kolu i podrignem. Želudac. Bio je prisutan i on za stolom, sve vreme. Pa je proradio. Pa je podrignuo. Javio mi da je i on bio tu. Meni nije bilo drago zbog svega toga. A ja onda odem i ostavim Saleta sa tim tipom kojeg ne poznajem, a nemam ni neku želju da ga poznajem. Sale nije loš, ali mu ne ide dobro u poslednje vreme. A ja ne bih da i meni više ne ide. Jer mi se baš ide.

Botanička bašta. U 14.30. Nikada nisam bio unutra, i uđem bez nekog razloga, pošto sam već stigao do nje. Uđem da vidim. Drveće, žbunje, biljke, neki veštački potok koji žubori kad mu se primakneš, a kad se odmakneš čuješ kamione koji tutnje ulicom pored te bašte. Tri devojke ipak mirno sede i čitaju svoje knjige, uče, u tom miru potoka, prijatnosti zelenila, i te baš jake buke kamiona.

U 16.20 sam se izvalio u stolici i na suncu sam i pijem mineralnu vodu i stavio sam ruke na potiljak. Ne mislim ništa, izvalio sam se. Dobar je ovo život. Ipak. Naročito kad mu se izvališ, ali ka njemu direktno, ka životu. Onda stigne i moj pristojni prijatelj. Parkira svoj žuti motor. A onda se izvali i on. I šta nam fali. Pa, sve, naravno. Zato mu se i izvaljujemo. Suncu, i životu pred nama, naravno.


26. mart – subota

Krenem onako, u 11.45, u celodnevnu zajebanciju, što da ne, lep je dan, biti napolju, to je dobra stvar, krenem desno pa pravo, iz Ulice Vojislava Ilića skrenem u Ulicu gospodara Vučića, i penjem se ka Cvetkovoj pijaci, bez ikakvog razloga, i bez potrebe, a onda na ćošku, u bašti jedne kafane vidim Mešu, mog druga iz detinjstva, nisam ga dugo video, izgubio je kosu, pije pivo i igra karte s nekim ljudima, kockaju se, i pozdravimo se, popričamo, dobro je obojici, tako smo zaključili, nije nam loše, i to smo rekli, posle svega, dobro smo prošli, dodali smo, moglo je da bude mnogo gore, a evo sad nam je odlično, da, da, baš o tome smo popričali, baš tako, i on se vrati za sto, a gde bi drugo, i ja produžim dalje, a šta bi drugo, on se ugojio, a ja sam oslabio, ali zato smo tako lepo obojica lagali jedan drugoga, da je to bilo predivno.
Nastavim polako da se spuštam Bulevarom i ogladnim u 13.20, a kad ogladnim na Bulevaru, i još u blizini pijace Đeram, pa ja nemam nikakvih problema uopšte, tu je kafana „Opanak“, a unutra su ili Čeda ili Vlada ili Maja, neko od njih je tu, a još i ako je Dule kuvar tu, ili Sale konobar, o, pa ja nemam nikakvih problema, kod njih sam mogao da jedem i kad nisam imao novca što nije bilo retko, i dobro sam jeo, a jeo sam i kad sam ga imao, a pošto i sad nisam bez novca, uđem unutra kao u svoju kuću, u kojoj nisam dugo bio, a unutra i gazda Čeda i kuvar Dule, o pa ja uopšte nisam imao problema da rešim problem gladi, o pa ja kad vidim kuvara Duleta, pa ja nemam u tom trenutku nikakvih problema, o pa ja sam se naravno dobro najeo tu kao i uvek kad sam to hteo, i kad mi je bilo do toga.

Uživam u tom danu punog stomaka i hodam, i dobro je, mutno je nebo, hodam Ulicom Džordža Vašingtona u 15.25, i mislim. Mišljenjem jačam noge, nogama praznim stomak u hodu, hodanjem varim, dobrim varenjem postajem brži, brzinom činim vreme beznačajnim. Ali ja bih ipak voleo nekoga sada.


27. mart – nedelja

U 17.45 vidim guste i crne oblake, dolaze sa zapada, idu ka meni, ali ja idem na istok, tako da oni idu za mnom. Biće kiše, sigurno. Uvek bude kiše kad ti crni oblaci dolaze odatle, sa zapada. Ne mogu da pobegnem, i promenim pravac, skrenem u Ulicu Velizara Kosanovića, ona me vodi ka severu, a tamo je kiša već bila, sigurno.

U 18.10 jedna devojka glasno vikne i ja se okrenem, i ona potrči ka meni, njeno lice mi je poznato, i ja se nasmejem, stojim i čekam je, ona mi pritrčava nasmejana, i približava mi se, i ja onda vidim da mi je njeno lice nepoznato, i nemam pojma ko je ta devojka, i nisam uopšte siguran da li sam je ikada i video, i stojim, i ona nasmejana protrči pored mene. I nastavi da trči, a ja ostanem na istom mestu. E, sad sam siguran da je nikad nisam video. Što je to dobro kad se sve razjasni u nekoliko sekundi.
I uđem u Hajduk Stankovu ulicu u koju često ulazim, u 18.15, a to je baš mirna ulica nedeljom. Vitlam štapom. Ne treba mi. Jednom ću i da poskočim u ovoj ulici,
i to baš nedeljom, to pomislim, a onda sednem ispred Filipovog kafea, pružim noge, oblaci su već stigli sa zapada, sad su iznad mene, stigli su, ali i smrkava se, toplo je, prolazi doktor Zoran, šeta velikog bernardinca, pas je mlad ali ogroman, i balavi dok vuče doktora Zorana, koji mi mahne i pozdravimo se, ali pas neće da se zadržavaju, i vuče ga dalje, i oni odu, ali dođe Kimi, taj prodaje kubanske cigare i pričamo o fudbalu, ali onda dođe Filip koji mora brzo da ide da kupa bebu, a na kraju počne i kiša, a i znali smo da će da počne. Nije uopšte bila loša ta kiša, samo je blago prskala pred očima. A i Kimi mi je objasnio neke stvari u vezi cigara.


28. mart – ponedeljak

Pimplam loptu! O čoveče, žongliram! U hodniku, u 11.40! Pimplam je desnom, pa levom, pa puknem desnom po njoj! Šut! U komšijska vrata! Gol! I pobegnem iz hodnika.

Tačno u 12.55 sretnem prijateljicu Tijanu D. u Njegoševoj ulici, i prvo je ne prepoznam, ali posle par sekundi se setim tog njenog lica i osmeha, i prepoznam je, i izgrlimo se, ali malo se ipak zbunim što je nisam odmah prepoznao, a i nismo se baš dugo videli, i tek posle, kad smo se rastali, ona je otišla kod zubara, ja sam išao dalje, i tek posle toga meni baš bude drago što sam je sreo. Moje mišljenje je da moj mozak kasni. Moje mišljenje je da on radi, ali sporije. Moje mišljenje je da nije oduvek bilo tako, ali da sada jeste tako. Moje mišljenje je da ću uskoro biti starac. Moje mišljenje je da je to moje mišljenje, i da to može da se desi svakog trenutka. Štap je tu, i starosti moja, spreman sam! A i ko te jebe. I tako nastavim. A onda sretnem Anu R. a tek nju ne mogu da ne prepoznam, trudna je, pa je okrugla, još malo pa će u deveti mesec, s njom se isto izgrlim i malo prošetamo. I Ana mi kaže: „Ej, jedva čekam da se ovo završi... Rekli su da će da bude dečak, a meni je sada svejedno, samo nek se više ovo završi, i nek se rodi.“

U 13.15 sedim sa Marijom D. i ona pije sok od ceđene pomorandže a ja pijem koka-kolu, i ona me iskritikuje zbog toga, to ne valja, kaže, i ja zapalim cigaretu, i ona me opet izgrdi, to ti tek nije dobro, kaže, i pošto se nismo baš dugo videli, a prijatelji smo, ipak pređemo preko toga, i pričamo, a ona je imala baš teške
probleme u životu, i rešila ih je. A rešava ih i dalje, i lice joj se promenilo, i sad joj se na licu vidi ta snaga koju ima. To uvek izbije negde. Kod nje je izbilo na licu. To što je ona od onih žena koje rešavaju probleme. To je lepo. I lepo priča o svom sinu. I to uvek prija. I mi razmenimo i to, i ovo, i ono što smo imali da razmenimo, i sve ono što smo tada mogli da razmenimo, i to je uvek dobro, i lepo. I posle se raziđemo. „Idem na posao da se maltretiram“, kaže, i izgrlimo se. I posle ti ja pomislim, pa pun je svet dobrih žena, ako sam u jednom danu sreo tri dobre žene, za koje znam da to jesu, pa to onda znači da je meni ovaj dan prepun dobrih žena, što mora da znači da ih je i ceo svet prepun, jer sreo sam baš tri dobre, a to onda znači i da ih je pun život. I bude mi dobro zbog toga. Jer to jeste dobro.

30.

Spakovao sam stvari u torbu, obukao sam se, otišao na doručak, opet na hleb i sir i čaj,
i posle toga, vratio sam se u sobu, uzeo štap i prebacio torbu preko ramena.
Bio sam spreman da pođem na put.
Spreman da odem odatle. Izašao sam iz stacionara.
Pozdravio sam se sa nekim ljudima, od onih koje sam zatekao,
sa nekima nisam. A neke nisam ni zatekao.
Svejedno. Napolju je padala sitna kiša.
I bilo je oblačno.
Izašao sam na stazu, i spustio se do hotela, ušao u hotelski bar i naručio kafu, štap i torbu sam spustio kraj sebe,
putnik koji čeka svoj voz,
ili brod, autobus, avion, već nešto,
ali putnik, dopalo mi se da to baš tako izgleda,
setio sam se iznenada
onog jednog davnog svežeg morskog lepog jutra kad sam u Pirejskoj luci čekao brod,
i dok sam ga čekao, gledao sam druge brodove, toga sam se setio,
to je došlo samo, ta slika, bez mene u njoj, nego brodovi,
samo brodovi.


A onda je stigao moj prijatelj.
Pozdravili smo se, stajao sam na svojim nogama, bilo mu je drago zbog toga.
Nasmejao se i podigao ruke u vis.
U znak pozdrava.


I odvezao me odatle.
Velikim crvenim kombijem.
Vratio me tamo odakle sam u stacionar i došao.
U taj isti naš grad.
Baš tamo.


Ali pre toga,
svratili smo do jednog restorana.
Zamolio sam ga za to.
Da svratimo u jedan restoran.
To mi je bila želja.
Bila mi je jaka ta želja i rekao sam mu to.
Sve vreme, svih prethodnih dana, koliko sam tamo bio,
i ne znam zbog čega, ali samo sam to želeo, da kada napustim stacionar jedem baš to.


Lignje i blitvu sa krompirom.


29. mart – utorak

Taj čovek svira harmoniku, i svira je uvek na tom ćošku Ulice kralja Milana i Resavske ulice, i svira je dobro, sada se već poznajemo, jer tuda često prolazim, i on mi klimne glavom dok svira, javljamo se uvek jedan drugom kada on pravi pauzu, kada mu se prsti umore, nije mlad taj čovek, i kada imam novca u džepu, spustim ga u kutiju koja se nalazi ispred njegovih nogu, dok sedi na maloj stolici sa harmonikom u krilu, a jednom sam čuo kad je jedan muškarac, koji je zastao kad je prošao pored tog čoveka, zastao i okrenuo se, i onda rekao ženi sa kojom je hodao: „Ej, pa jel čuješ kako ovaj čovek svira?!“, pa su njih dvoje stajali i slušali ga, i spustili su nešto novca u kutiju, i taj čovek zaista izvrsno svira, to nije muzika koju ja volim da slušam, i taj ćošak na kojem svira nije mesto gde možeš mirno da stojiš i da mirno slušaš tu muziku, prometno je, previše ljudi tuda prolazi, bučno je od saobraćaja, veoma bučno, ali taj čovek svira, neumorno, ispred te zgrade neke banke, a jednom sam video u toj kutiji, pored novca, i mandarine, jednom sam mu spustio jednu bananu, imao sam tada punu kesu banana, a sad sam mu spustio novčanicu, u 17.45, i on je klimnuo glavom, i nastavio je da svira, i nastavio je da razvaljuje tu harmoniku.

Uđem u jednu prodavnicu razne robe, uglavnom neke stvari za poklone, i mada i ne obraćam toliko pažnju na to, čega sve ima unutra, jedna mlada devojka mi priđe i pita me da li može da mi pomogne, i pita me šta mi treba, i ja joj kažem da mi treba jedna sestra od ujaka, ako imaju, i ona me zbunjeno pogleda, i ja joj kažem da se zove Dejana, i onda se ta devojka nasmeje, i kaže da je Dejana radila u prepodnevnoj smeni, i ja kažem da je puno pozdravi. Dugo, baš dugo nisam video svoju sestru od ujaka, nekoliko godina sigurno, mnogo vremena u svakom slučaju, i pošto znam da tu radi, došlo mi u 18.20 da je vidim. Kad smo bili mali, ona se stalno smejala. Stalno.
Ja se spustim do Bajlonijeve pijace, i pređem ulicu, i jedna baba je toliko glasno kihnula i to u 19.10, tačno ispred mene, i izgleda da je to toliko nju baš iznenadilo, pošto se postidela, na trenutak, kad me je pogledala, i brzo je izvadila maramicu, i obrisala lice, i prošla pored mene brišući se i dalje. I odmah tu, pored pijace, vidim neku knjižaru-antikvarnicu u podrumu, i uđem unutra. Jedan čovek sedi za stolom i pijucka neku mirišljavu rakiju, a drugi pretura po starim knjigama i nešto tu sređuje, iako je potpuni nered u celoj knjižari, ali onaj nered koji priliči jednom takvom mestu, jednoj baš takvoj knjižari, a baš tako valjda i treba da bude. I ja gledam i gledam i nađem priče Isaka Babelja po ceni jedne nepune pakle cigareta. U stvari, izračunao sam da ta knjižica košta tačno koliko i sedamnaest mojih cigareta. I uzmem je. Dajem sedamnaest cigareta za Babelja. Uvek.


30. mart – sreda

Sad već stvarno nije nikakav problem da skoknem peške od stana gde živim, do pijace Đeram. Sad mi to nije nikakav problem. I ja skoknem u 12.30. Što da ne, sad je to lako, i nema razloga da ne skoknem. lako nema razloga ni da odem tamo, ja ipak odem. I stignem. I baš tu mi se javi nasmejana prijateljica iz Italije i kaže mi da je sinoć imala temperaturu i da joj je bilo loše, i ja joj poručim da što pre ozdravi, i ona kaže da hoće, i da joj je ipak danas već bolje, i da ne brinem. I javi mi se onda i pristojni prijatelj i pita me šta radim. I ja mu kažem šta radim i gde sam i predložim mu da skokne i on. I skokne. I onda klopamo u „Opanku“. I posle kupimo neke ljute žvake da ne smrdimo na mladi luk.

U 16.30 moja prijateljica Tijana D. mi objašnjava kako se rade bankarski poslovi, i o čemu se tu zapravo radi. Ona nije sigurna da me to zanima, a ja je zapitkujem, pošto me zanima, ali samo oni veliki poslovi, velike kompanije, ugovaranje poslova, konvertovanje, ulaganje, akcije, deonice, ne ono sa građanima, to nema veze, to je sitno, samo krupni biznis. To me zanima. O tome ništa ne znam i onda pitam Tijanu, a ona zna, to i uči, a to i radi, ali i uči neprekidno. I priča mi o nijansama u tom poslu, o detaljima na koje moraš da paziš, i finesama koje taj posao čine uzbudljivim. I ipak, povremeno se zaustavi, pošto opet nije sigurna da me to zanima, ali opet je ubedim da me zaista zanima.
Napraviti veliki novac i vrteti ga, to je uzbudljiva stvar. Treba znati i jedno, a naročito ono drugo. Tu su veliki driblinzi. Ja živim skromno. Nemam mnogo novca. Nikad ga nisam ni imao dovoljno. Ali, vrteti veliku lovu, i driblati s njom, to je veština koju sigurno neću moći nikada da savladam. Zato i volim da slušam o tome, od nekoga ko zna nešto, i to baš o tome. Tijana kaže: „Moraš stalno biti u toku, i kad negde uočiš šansu za ulaganje, tu uletiš.“ Da, da. Kao život. Šanse. Uletanja. I velika ulaganja.

Jedna baš očigledno umno poremećena žena stoji na pešačkom prelazu i viče bez razloga na sve oko sebe, a ljudi stoje pored nje i čekaju da se upali zeleno svetio za pešake, neki je gledaju, neki je ignorišu, ja stojim baš iza nje, ona na kratko ućuti, pa onda malo mumla nešto za sebe, pa onda vikne nešto, ispusti neki neartikulisani glas, pogledam na sat, 20.30, jedan momak koji stoji baš pored nje, trgne se kada je iznenada viknula ta žena, pogleda je i napravi par koraka, malo se skloni od nje, a onda ona uhvati za lakat jednu ženu koja baš tu stoji, pored mene, i pita je: „Jel mogu nešto da te pitam?“, i ta žena je mirno pogleda i kaže joj: „Ne sada, nemojte mene, upalilo se zeleno svetlo.“ I svi pređemo ulicu, osim te žene, koja ostane na onom istom mestu, i koja vikne ponovo na sve nas zajedno, i na one koji nisu tu.


31. mart – četvrtak

Prevario sam se, mislio sam da je napolju toplo, ali u 11.50 mi je bilo baš hladno, i hodao sam Bulevarom Kralja Aleksandra, a nekada, do skoro, ali zato za mene i zauvek, zvao se Bulevar Revolucije ovaj bulevar, i dobro je kad provedeš dosta vremena na trotoarima tog bulevara, a ja sam ga proveo, jer kad ti je hladno, sretneš, na primer, Boleta, prijatelja koji prodaje trenerke na trotoaru, i onda ti on pokloni gornji deo trenerke, jer se niste dugo videli, i ti odmah obučeš, i Boletu bude drago, a tebi bude toplo, pa ti više ne bude hladno. To su te dobre strane tog bulevara.

Sedim u 12.30 u „Opanku“ i čekam jednog tipa kojeg ne poznajem a koji se verovatno neće ni pojaviti, a treba da mi pomogne nešto oko stana, jer treba da se selim uskoro, on je prijatelj moga prijatelja gazda Čede, koji nije tu, ali tu je
gazdarica Maja, a ona je pored ostalog i Čedina žena, i mi jedemo špagete i ona kaže:
„Znaš šta, vreme je da te oženimo.“
„Može. Koga imaš?“ kažem.
„Jednu odličnu drugaricu, anesteziolog je, odlična za tebe.“
„Ne može, muka mi je od lekara.“
„Imam drugu, arhitekta je, ozbiljna, dobra devojka, lepuškasta.“
„Može, nju možemo da pogledamo.“
„Ima dete.“
„Je l’ razvedena?“
„Naravno da je razvedena, ali da znaš da ta nije neka neozbiljna, ozbiljna je, vredna je, puno radi, i dobra je, jedino što ima dete.“
„To mi ne smeta. Je l’ agresivna?“
„Kako to misliš agresivna?“
„Pa lepo, da li je napadna, dosadna, naporna, agresivna...“
„Ma ne, fina je.“
„E onda može.“
I Maja uzme telefon, i okreće neki broj, i ja je gledam, i čekam, i ona kaže u slušalicu:
„Donesi mi tri kile kolača, nemamo više čoveče.“ I Maja spusti slušalicu.

U 13.20 iz Cvijićeve ulice skrenem u Ulicu Zdravka Čelara. Obilazim taj kraj. Nije mi skroz nepoznat, mada ga ipak ne poznajem dovoljno dobro. Ali, tu bi trebalo uskoro da se preselim. I gledam oko sebe. Svuda može da se živi. Naravno da i ovde može da se živi. I tu gde stojim, odjednom mi sve izgleda idealno. A tako mi je oduvek izgledalo u prvom trenutku, kad god sam se selio iz jednog u drugi kraj grada, a čak i iz jednog grada u drugi grad. Uvek je bilo idealno u prvom trenutku. I na početku bi i bilo tako. A onda, uvek bih baš ja sve kvario i pokvario na kraju. Uvek je bilo tako. A sad, evo, opet sve izgleda idealno. Što stvarno ipak
znači da je došlo vreme da se selim. Ovo je opet onaj idealan trenutak za to. I to baš ovde, u ovaj deo grada. Sve je opet dobro, za početak, baš sad, baš dobro.