Kuća nemogućih ljubavi

First topic message reminder :



Krajem devetnaestog veka, u malom kastiljanskom selu okruženom mirisom drveta i laganim žuborom potoka živi Klara Laguna, najlepša devojka koju je svet ikada video. Međutim, jednog dana u ovo zabačeno seoce iznenada će doći mladi andaluzijski lovac koji će se u Klaru zaljubiti na prvi pogled...

Opčinjena devojka neće moći da odoli ovom čarobnom strancu, ali njihovu će ljubav uskoro prekinuti drevna kletva. Otkako je sveta i veka, žene iz porodice Laguna pratilo je strašno prokletstvo: svaka od njih biće nesrećna u ljubavi i rodiće kćerku s kojom će kletva nastaviti da živi. Tako se i zbilo. Pošto je Klara rekla voljenom da je trudna, mladi Andalužanin ju je napustio i ostavio da sama živi u crvenoj kući na kraju sela. Zaslepljena besom, Klara će kuću otvoriti za sve muškarce koji je požele, a njena kćerka osetiće se bespomoćnom, zatočenom u kandžama beskrajnog zla...

Međutim, kada se posle nebrojenih generacija osuđenih na tragičnu ljubav u porodici Laguna prvo rodi muško dete, hoće li to biti kraj ovog strašnog prokletstva?

S nezaboravnim, složenim, nesavršenim, strastvenim, kontradiktornim i različitim ženskim protagonistima i izuzetnim sporednim likovima, Kuća nemogućih ljubavi predstavlja delo u kojem se uživa sa svih pet čula. Ovo je potresni roman u kojem se svaka rečenica preliva iz mašte u autentični kastiljanski realizam.

25.

u oktobru je Ursula Perla Montoja prebledela. Madrid je bio bujica užur- banosti i kafe s mlekom. Osvanulo je plavo nebo s masivnim oblacima. Santjago je još uvek mirisao na voz kada je ušao u Ursulin stan, a ona ga
dočekala s mučninom na obrazima i znojem neuobičajenim za početak jeseni. čim ju je ugledao, providnu u beloj spavaćici koja je očajnički žudela za snom, shvatio je da bi je voleo i da mu se nikada nije pojavila u snovima, da mu nikada nije izašla iz ručnog zgloba u dašku istočnjačkog dima. Zaljubio bi se u nju u svakom slučaju, dok je posmatra kako piše ptičjim perom i polugola se hladi lepezom, dok je gleda kako se osmehuje dok jede sendvič s piletinom, dok se naslađuje njenim licem pod mesečinom, dok je sluša kako recituje stihove svoje bake. I da nije mogao da je ima, mislio je dok ju je grlio oko struka, nastavio bi da je voli u platonskoj ekstazi koja ne bi našla protivotrov čak ni u smrti. „Toliko si mi nedostajala...", rekao joj je.
Ali Ursula se odmakla od njega i ošamarila ga. Santjago joj je, u skladu sa svojim biblijskim vaspitanjem, okrenuo i drugi obraz, dok ga je rumena koža pekla. Imala je mrlje od mastila na usnama, po vratu, po šakama, kao da se valjala u mulju ljubičastog odsustva; još su je boleli prsti od grozničavog pisanja one noći, i mnogih drugih, tokom kojih se vrh pera slamao strmoglavljujući se od želje za Santjagovim povratkom. Pisala je kao urođenica, hraneći se inspiracijom koju joj je on posejao u utrobi, živeći zbog nje i za nju; prijeći se ledom, jer ga se seća a nije kraj nje, jer ga čeka a on ne dolazi. Napisala je na stotine besmislenih stranica, najboljih u svom književnom životu, i pocepala ih s prvom pretnjom zore, u luđačkoj želji da ih ponovo ispiše, da bi ga ponovo osećala ako je moguće. Cepala ih je u frenetičnosti, ali i iz straha da ga ne izgubi, plašeći se da stavi tačku i objavi roman koji je njen izdavač tražio, da će joj praznina, kada ostane bez rukopisa, istovremeno oduzeti i njega i zauvek ga odneti na tavan zaboravljenih romana i zaboravljenih muškaraca, a da će ona nastaviti s rutinom prolaznih strasti, koje inspirišu i onda umru. Međutim, jedan Ursulin deo žudeo je da se vrati spokoju te rutine koja joj je do tada donosila dovoljnu količinu životnosti. Prekasno je, pomi- slila je posmatrajući Santjagove oči. Proklela je mladićevu privlačnost, njegovu suludu mladost, njegovu neutoljivu pohlepu u ljubavi, čija joj uspomena nije dopuštala da zaspi, i nežnost na kraju bitke. Proklela je oluju koja je bila uživanje, uživanje koje je bilo strah, strah koji je u njoj iskrio od mržnje. Poljubila gaje pribivši se uz njega, silovito, strgavši rukama sa sebe san, spavaćicu, svest, dok je beba Laguna, koja joj je plovila u utrobi, odmah prepoznala ukus svoga oca.
Ursula je nastavila da piše i tokom trudnoće, recima pletući Pene-lopin ogrtač koji bi izjutra oparala gledajući ga kako spava na krevetu, obnažen poput neke egzotične životinje. Nastavila je da piše i čepa, a on je počeo da joj crta šumske životinjice na sve ispupčenijem stomaku dok ju je prekrivao poljupcima, srećan kao u svom mesijanskom dobu; nastavila je da piše i čepa nakon jesenjih dana, čitajući mu pergamente svoje bake; nastavila je da piše i čepa nakon zimskih šetnji po svetloj hladnoći koja ih je gurala nazad u vratolomije spavaće sobe; nastavila je da piše i čepa i tog snežnog dana, kada ju je Santjago zagrlio s leđa i prošaputao joj na uvo: „Udaj se za mene." Ona ga je, smejući se, podsetila na priču iz poslednjeg romana.
„Ljubav bez slobode postaje tužna. Pogledaj šta se desilo ljubavnicima s divana: morali su sve da proračunaju kako ne bi slučajno promolili deo tela s divana i to ropstvo ih je dotuklo."
Nastavila je da piše i čepa iako je on smatrao da je takav kraj romana promašen.
„Seti se da je, pošto nisu mogli da pobede zle čini duha, pustinjski čovek želeo da proživi istu sudbinu kao i njegova draga. Seti se da je jednog predvečerja robinja vračara dovela duha do sobe, pa se, kada je zatekao devojku kako leži na divanu u svojoj raskošnoj golotinji, razbesneo bacivši na nju nove čini, ali se u tom trenutku pojavio pustinjski čovek koji se takođe pretvorio u dijamant. Tako su, zajedno, večno bili osuđeni na kamenu sudbinu."
Nastavila je da piše i čepa dok je uveravala svog izdavača da će roman biti gotov, eto, još samo dva-tri meseca. Onda bi radila na njemu, obećavajući sebi da ga više nikad neće pocepati, tokom popodneva koje je Santjago provodio sa Isidrom na utakmicama Atletika, i u noćima kada je nastupao u kafeima.
Ali ništa nije vredelo. Ursula Perla Montoja, boreći se s trudnoćom osmog meseca, nastavila je da piše i čepa, čak i tog prolećnog popodneva, kada je zaspala nad pergamentima i počela da sanja ogradu, na čijem se vrhu isticao mrtvački venac s dobrodošlicom, imanje s crvenom kućom okruženom neobičnim vrtom i ženu koja mnogo liči na Santjaga, a koja ju je čekala stojeći u predsoblju s pločicama od terakote. Videla je i kako joj u utrobi raste razbuktalost belih rada, ruža, orlovih noktiju pa se probudila skladišteći u ustima ukus hrastovog žira. Ponavljanje tog sna izazvalo je u njoj nemir - nije je napuštao ni tokom sijesta, ni tokom noći isprekidanih neprekidnim mokrenjem - pa je jednog sunčanog jutra, obavijena bunilom persijskih očiju, Santjagu rekla:
„Vodi me u Crvenu kuću."
I nastavila je da piše i čepa kada je on, dirnut mudrošću Svete i Blažene Pantolomine, ispunio njenu molbu kako se ne bi usprotivio sudbini. Krajem marta, s bebom koja se meškoljila u njenoj utrobi od blizine svojih korena, videla je kroz prozor taksija trg s česmom sa tri cevi, crkvu sa srednjovekovnim grobovima, gde
je nekada živeo njen ljubljeni, borovu šumu povređenu ožiljkom od asfalta, a onda su se njeni snovi popločali stvarnošću: ograda, venac, žena u predsoblju, koja se stopila u Santjagovom zagrljaju, a nju nežno poljubila u čelo.
„Ursula Perla Montoja, kako lepo ime! Dobro došla u Crvenu kuću!"
„Hvala vam. Da li bih mogla da prilegnem da se malo odmorim? Putovanje je bilo iscrpljujuće."
„Odvešću te do najvećeg kreveta u kući. Ovde ti je sada dom", rekla joj je Olvido uhvativši je za ruku.
Otkako joj je Santjago telefonirao daje obavesti o njihovom dolasku, znala je da ta žena dolazi u selo da donese na svet još jednu bebu Lagunu, na mestu prikladnom za to. Tako je i bilo. čim je Ursula kročila u sobu hrastova, prepoznala je miris koji je sve vreme osećala u ustima.
Olvido je skinula masivni jorgan i pomogla joj da legne, a Santjago ih je posmatrao s dovratka. Potom joj se stomak zgrčio, strmoglavivši se u agoniju kontrakcija. Beba nije želela više da čeka. Osveta je ciknula, prebledela i izvila se na dušeku. Raširila je noge i oslobodila bujicu vode. Kada su počeli bolovi, Santjago je prišao svojoj devojci i upitao Olvido: „Šta se događa?"
„Zovi lekara, porađa se. Dobićeš nemirnu i veoma bistru bebu. Zna tačno gde treba da se rodi. A kada je prepoznala da je tu, nije mogla da se uzdrži od dolaska na svet. Nije nas pustila čak ni da večeramo jagnje-tinu sa sosom od jagoda koju sam pripremila."
Lekar plave kose, koji je još bio živ i čuvao u tajnim pregradama svog koferčića sodu bikarbonu s limunom - za ljubomoru, i iglu i konac - za ušivanje samoubilačkih ručnih zglobova, došao je za dva sata. Posed-nuta snagom pustinjskih oluja, Ursula Perla Montoja potiskivala je iz sve snage dok ju je Santjago grčevito držao za ruku i brisao joj čelo. A sa svakim potiskom koji je približavao porođaj, Olvido je slabila. Pomagala je lekaru, dodajući mu instrumente na koje je pokazivao, dodajući mu peškire, toplu vodu i čiste krpe. Međutim, kada je beba promolila glavu, počela je da drhti, groznica joj se vratila u obraze, a bolovi su joj ponovo slamali kosti. Uz nevešt izgovor, izašla je u hodnik i duboko disala. A onda je čula Santjaga:
„Bako, bako, evo je!"
Nakon poslednje svetlosti sumraka, rodila se čarolija devojčice. Oči su joj bile otvorene, vragolaste i vidovnjačke poput snova njenog oca, ali boje ćilibara, slične pšenici i bukvama u jesen koja je potopila spavaću sobu uz razgaljenost mavarskih pantalona. Lekar ju je uhvatio za pete i udario po zadnjici da bi počela da plače. Devojčica se nije uznemirila. Zamislila se udišući miris petlove krvi koji je provirio kroz vrata i nasmešila se kada je čula gunđanje, na jeziku duhova, zbog dolaska nove nezakonite Lagune.
„Da li je beba dobro?", upitao ga je Santjago.
„Ne bi mogla biti bolje. Ne plače jer ne želi", odgovorio je zbunjeni lekar.
Uvio je devojčicu u peškir i stavio je u majčino krilo. Rumena od napora, Ursula ju je dugo radoznalo gledala i shvatila da oni snovi nikada nisu bili njeni, već njene ćerke, koja je konačno bila tamo gde je želela da bude. Sad može ponovo da piše, ne žrtvujući više nijedan list papira, sad može da se vrati pisanju romana, možda i onog večnog, poput proleća u vrtu.
Santjago im je prišao i lagano ih obe poljubio u usne.
„Ona je jedna prelepa devojčica Laguna, ali neće patiti kao mi", rekao je proučavajući Olvidin pogled.
Napunivši bokal s plavim arabeskama mlakom vodom, uzela je svoju praunuku iz Ursulinog naručja i okupala je dok joj je snažan bol prožimao srce sumnjom. Međutim, nije imala snage više ni za šta. Došlo je Santjagovo vreme. Predala mu je devojčicu i povukla se u svoju spavaću sobu.
Nije izašla da pozdravi lekara, koji je napustio Crvenu kuću kada je sumrak zavladao svetom. Legla je u krevet da bi sačekala da ode, ali je zaspala. U tri ujutru probudila su je crkvena zvona, zvoneći raspomamljena poznatu nebesku melodiju. Ustala je i otišla do prozora; ostavila ga je otvoren kako bi noćna vlaga ušla kroz rupu za provetravanje nesreća. Melodija je postala jača, Olvido je razbila stolicu o cigleni zid pa ga je jednim nogarom udarala cepajući nokte, guleći prste, sve dok ih nije pretvorila u krhotine. Džinovski nalet povetarca iz borove šume zgrabio ju je za kosu, a glas zvona pretvorio se u ljubavnu grmljavinu. U spavaćici se uputila ka spavaćoj sobi Klare Lagune, gde je Santjago spavao sa Ursulom i bebom.
„Zbogom, bako, dobro ih čuvaj. Devojčica je nasledila tvoje oči, a daće Bog da nije nasledila i prokletstvo."
Od zlatnog smeha zadrhtao je baldahin na krevetu.
Olvido je krenula hodnikom i sišla niz stepenice. Svetlost zvezda provlačila se ispod vrata.
„Zbogom, majko", rekla je u predsoblju s terakotom. „Izravnaćemo već račune."
Osetila je da talas mirisa lavande izlazi iz ormara, ali nije obratila pažnju na njega.
Prešla je stazu belih rada - struk devičanskog ljiljana pojavio se medu hortenzijama i noćnim frajlama - ostavila iza sebe mrtvački venac i krenula jarkom kraj puta, prateći zvona. Dok je prolazila, borova šuma opraštala se od nje, sove su hukale, bukove i borove grane su zviždale, moćno stenje krčkalo je lišajevima. Brzo je stigla u selo. Njena bosa stopala zamenila su bolest lakoćom petnaestogodišnje devojčice. Na trgu, opkoljeni cevima česme, nekoliko muškaraca i žena lupali su o crkvenu kapiju, žaleći se zbog buke koja ih je isprepadala u snu. Olvido je prošla pored njih sa oreolom uskrsle osobe. Neki je
nisu prepoznali - kosa joj je pocrnela, lice postalo mladalačke a figura poput trščanog pruta - a oni koji jesu, sećali su je se dok ih nije progutao grob.
Popela se padinom do groblja, gazeći po bisernom kamenju koje je mesečina pretvarala u svadbene dijademe. Zatekla je odškrinutu kapiju. Drhteći, gurnula ju je pa je, sa uzbuđenjem devojke koja ide ka oltaru znajući da joj je sve oprošteno, pošla ka starom delu groblja. Zvezde su joj ukrasile šake narandžinim cvetovima, redovi čempresa posmatrali su je u frakovima od seni, svrake s presijavajućim perjem zauzele su svoja mesta na grobnicama i humkama. Onda je videla da je Esteban već čeka pored svoje nadgrobne ploče, zategnut kao mladić kakav je zauvek ostao, kratke kose i olujnih očiju osvetljenih večnošću. Izgovorio je njeno ime, a pre nego što je izustila „da" i poljubila ga, osetila je kako je miris pilje* vine iz stolarske radnje opija radošću.
Sledećeg jutra, grobar ju je pronašao mrtvu na grobu svoje ljubavi, s telom žene od pedeset i nešto godina, ali sa osmehom na usnama koji nije uspela da joj izbriše ni ozbiljnost pokrova.