Seti se naše ljubavi

Roman „Seti se naše ljubavi“ je melanholični vodič kroz sudbine i emotivna preživljavanja nekoliko različitih muškaraca i žena koji lutaju od osećaja da je sreća stvar sebičnosti do istine da vreme iscuri brzo i pretekne nas pre nego što smognemo snage da prevareni, ostavljeni, iznevereni i poniženi krenemo dalje.

Lenki i Pobednicama…




Soba je mirisala na muškatle, Savu pred kišu i omekšivač sa Bubinog džempera koji je obukla kada je vetar oduvao sparinu. Posmatrale smo sa terase šetače koji su bežali s keja pred pljusak i spomenik Pobedniku koji je bio nestvarno lep sa glavom među olujnim oblacima.
„Figura veličanstvenog muškarca koji sam stoji iznad reke, drži pticu u ruci i stražari nad Beogradom! Nema pobednica! Uvek sami pobednici!“, prošaputala je Buba i pružila dlanove kao da želi da zgrabi krupne kapi kiše.
Premotala sam na početak kasetu na kojoj je dedinim rukopisom bilo ispisano zelenim flomasterom Beogradsko prole
e 1971. i sipala vino koje je moja baka Buba sve ređe pila. Povukla je dva dima cigarete kada je dobovanje kiše po olucima nadjačalo refren pesme „Seti se naše ljubavi“ i smejala glasno kao devojčica kada sam snimila zajednički selfi na fotelji ispod reprodukcije slike Olje Ivanjicki.
„Šta da napišem ispod slike?“, pitala sam kačeći fotku na Instagram.
„Isus sa očima žene. Haštag – seti se naše ljubavi. I stavi mi neki filter da se vidi da sam neopisivo mlada“, rekla je baka Buba i povukla još jedan dim cigarete.
Prelistavale smo te večeri album sa njenim fotografijama sa letovanja i pričale dugo o haljinama, kupaćim kostimima, frizurama i minđušama koje joj je kupovao deda Ljuba. Kada je iz debele sveske, u kojoj je pisala memoare, izvukla skrivenu fotografiju na kojoj naga drži času vina i smeje se zavaljena na jastuku, zadivljeno sam rekla:
„Kako si lepa! Ovo treba da zakačimo na Instagram, a ne da je skrivaš u toj debeloj svesci.“
„Baš sam bila lepa! I tako srećna! Tvoj deda me je fotografisao sa čašom vina među čaršavima. Najlepša sam bila kada bi mi doneo buket jorgovana, kad bi mi otkopčao haltere i… nekih Novih godina kada smo zajedno kitili jelku. Tebi je sigurno smešno što ja ovako stara i sa šakom lekova pored uzglavlja pričam o dedi posle svega što nam se desilo. Ali, eto… On je taj pobednik. Još uvek mogu da osetim na dlanu toplinu Ljubinog sveže obrijanog obraza, čvrstinu njegovih leda dok ga grlim kada se uvuče u naš krevet, mogu da osetim njegov dah dok mi peva Da li negde sama bol u duši skrivaš…
„Sve pesme nam se jednom dese. Kada se zbroje svi ti sati moje apsolutne sreće, sve bi stalo u tek nekoliko dana.
„Postoje periodi u životu kada sve izgleda crno, jadno i bedno. Traju dugo, ali prođu. Postoje i trenuci kada pomisliš i dugo veruješ da je to taj zrak svetlosti koji te je obasjao i više ti niko nikada neće skinuti osmeh. Ali, i to prođe.
„Kada se sve sabere i oduzme, meni je jedino rad ulepšavao život. Rad je bio moja sloboda i odmor za mozak. Ko ne radi, provede život u praznom prostoru između dva ljubavna razočaranja.
„Ja nikada nikog nisam slušala. Uvek sam mislila da sam najpametnija i da sam sama kriva i za svoje loše i dobre odluke u životu. I ti sad tako misliš? I treba! Ali, posle letovanja knjigu u ruke i da daš ispite u septembru. Obećavaš? Jednom pročitaj ove moje memoare. Nisam preskočila ni godine kada sam bila nečija ni one kada sam bila svačija. Meni je i tragedija udvoje uvek bila lepša od samoće.“
Pred odlazak na spavanje dala mi je sto evra stavljenih u roman Ni
ija koji sam uzela za čitanje na plaži i uz njen čuveni osmeh koji smo u porodici nazivali „lovački“ dodala ljubeći me u glavu:
„Nemoj da mi se sa letovanja vratiš bez priče o bar jednoj morskoj avanturi! Makar plakale zajedno na terasi cele jeseni.“
Kada sam se vratila sa letovanja, u sobi baka Bube na fotelji je stajao džemper koji je još uvek mirisao na omekšivač, njen prsten sa crvenim kamenčićem i memoari na čijoj je prvoj strani pisalo:
„Pobednici. Mojoj unuci Teodori.“
Nije više bilo Bube da sa njom plačem na terasi, a tek su dolazile jeseni sa strahom da ću od svega što mi život nudi postati samo ptica zarobljena u ruci nekog veličanstvenog pobednika.

1


Moja mama Ena rođena je u Ljubljani istog dana kada je u Rimu održana premijera Pučinijeve opere Toska. Premijera je bila toliko neuspešna da su glumcima pretili smrću. Verovala je u sudbinu, jer je tata rođen iste godine kada je u Italiji premijerno i uspešno izvedena Pučinijeva opera Boemi.
„Koja je bila šansa da ja u centru Ljubljane sretnem nekog mladića sa vrha Goča? Ja, kćerka uglednog obućara i odbegle grofovske kćeri, a on siromah koga su sestre odvele u šumu da bi ga spasle od usvajanja? Dok sam ja učila jezike, on je tek u vojsci naučio latinicu. Zamisli, za jednu noć je naučio latinicu! Dok sam ja slikala, fotografisala i išla sa drugaricama na plivanje, on je išao na Solunski front. Dok je mene mama oblačila u svilene haljine, njegova je umrla na porođaju. Sudbina! Da nije odlikovan za hrabrost i kao stručnjak za mine poslat u Ljubljanu, tebe, Buba, ne bi bilo. Kada se zaljubimo, sve izgleda kao da počinjemo, a sve se na kraju svede na ono što je prethodilo našem susretu i za šta smo mislili pred lepotom novog početka da je apsolutno nevažno. Ljubav traje onoliko dugo koliko možemo izdržati da se ne vratimo ljudima, događajima i navikama koji su prethodili našem susretu“, pričala je moja mama zaljubljena u tatu do poslednjeg dana života.
Svi koji su ikada upoznali Enu čuli su priču o jednom popodnevu kada je, završivši čas nemačkog jezika, otišla do kasarne sa komšinicom da njenom mužu odnesu ručak.
Na kapiji kasarne pored komšiničinog muža stajao je u uniformi kraljevskog oficira mladić lep kao holivudski glumac. Imao je širok osmeh ispod brkova i naklonio se Eni kada ju je ugledao.
„Vama nema ko da donese ručak?“, upitala je Ena.
„Šta će mi ručak? Meni je dovoljno što sam danas video vas. Lepši ste i od Tromostovja i od svih staza Tivolija. Biće mi čast da vam se naklonim kada budemo u nedelju marširali kroz Ljubljanu“, rekao je oficir na srpskom jeziku.
Ena je sutradan kod frizera ošišala svoju dugu kosu na „bob“ i kupila karmin. Istrčala je na ulicu ispred kuće i popravila loknu na čelu kada je ulicom prošla četa vojnika na belim konjima.
„Ja sam stavio te nedelje kolonjsku vodu, po poslednjoj modi obrijao brkove i začešljao kosu na ravno pre nego što sam uzjahao konja. Kada sam ugledao Enu ispred kuće, isukao sam sablju i pozdravio je zagledan u njenu loknu na čelu. Nasmejala mi se, ubrala jorgovan iz bašte i bacila ka meni. Bože, kako je bila srećna i lepa! Najlepša je bila u crkvi kada je prešla u pravoslavnu veru i kada sam joj stavio prsten sa malim kamenčićem crvene boje. Nosila je belu venčanicu spuštenog struka sa mnogo šljokica i cipele na štiklu. Imala je šminku na očima i karmin samo po sredini usana, da bi joj usta po tadašnjoj modi izgledala što manja“, završavao bi Eninu priču tata dodirnuvši svaki put kažiprstom mamine pune usne.
Na dan njihovog venčanja umro je Pučini i ne znam šta piše na njegovoj nadgrobnoj ploči, ali ja sam na nadgrobnoj ploči mojih roditelja uklesala reči koje je Ena izgovarala svaki put kad ju je tata držao za ruku dok bi slušali Tosku:
„Mudrost je život uzeti kakav jeste, a samo ponekad sanjati kakav bi mogao biti.“



Prvo čega se sećam jeste lik mog dede koji me nedeljom vodi na kolače dok mama i tata držeći se podruku idu ispred nas centrom Ljubljane.
„Buba, da živiš u Srbiji, jela bi umesto torte hleba i masti sa alevom paprikom“, govorio je deda.
„Srbi umesto torte imaju gibanicu!“, rekao bi moj tata, a deda bi nastavljao da me plaši idejom da će me jednom tata odvesti u Srbiju da vidim Goč i tetke Kiću i Leposavu koje će me terati da jedem hleb i mast sa alevom paprikom.
Deda je i svim mušterijama u obućarskoj radnji i tetkama i ujacima koji su me zabavljali u bašti prepunoj ruža priznavao da je očajan što mu se kćerka udala za oficira iz daleke balkanske zemlje u kojoj se uvek ratuje. Tetkama se nije dopadalo što je zet suviše lep da ne bi bio švaler, a ujacima što je miner suviše opasno zanimanje da bi bila isključena mogućnost da će Ena postati mlada udovica. Baka se smejala dedinoj muci i tvrdila da je najvažnija ljubav, da ljubav nema granice i dodavala prekorno:
„Nije bio srećan ni moj tata sa tobom obućarem! Ti nisi srećan sa oficirom, a vidiš, žena, kada voli, ne bira ni zanimanje ni zemlju. Žena bira čoveka.“
Kada je tata dobio prekomandu za Kragujevac, deda je zatvorio radnju i danima nije hteo da izađe iz kuće čak ni da bi se sa mnom poigrao. Pojavio se na peronu kada je voz već kretao noseći u rukama tortu. Tata je istrčao iz vagona, uzeo tortu, čvrsto ga stegao za ruku i rekao: „Neće jesti masti i hleba. Dajem vam časnu oficirsku reč!“ Mama je buketom jorgovana mahala mami, sestrama i braći, a ja sam ruke preko prozora pružala ka dedi. Ne sećam se toga, ali mi je mama često opisivala tu scenu i dedu koji je ispod prozora vagona broj tri vikao:
„Čim se uželiš kolača, ti, Buba, dođi kod dede!“ Plakao je kao da je znao da se više nikada nećemo videti i da će u Srbiji nastupiti godine kada neće biti ni hleba ni masti.



U dvorištu prizemne oficirske trošne zgrade u Kragujevcu oko zajedničke česme igrali su se životinje i deca koja su jela hleba i masti.
Moja mama nije volela da gubi vreme ispijajući kafe sa komšinicama koje su u dvorištu, uvek ljute i na kokoške, i na decu, i na mačke, čekale da im se muževi vrate sa terena. Više je volela da meni šije haljinice, da boji stari nameštaj u pastelne boje i na štafelaju slika bele konje u kasu. Dok je slikala, nosila je pantalone do članaka po francuskoj modi i imala lokne po ugledu na Marlen Ditrih.
Hleba i masti jela je i Olja Ivanjicki, čiji je otac zajedno sa mojim radio u Vojnotehničkom zavodu. Imala je dadilju koju je zvala babuška, tatu koji je bio Rus i plakala sam kada mi je, dok smo jurile mačke, rekla da joj je majka umrla na porođaju.
Maštale smo da ćemo jednog dana uplakane kao moja mama grliti nekog lepog oficira kada odlazi na teren i skakati mu u zagrljaj glasno se smejući kada se pojavi na kapiji.
Tužni pogled i dodir dlana Olje Ivanjicki pored česme u dvorištu poslednje su čega se sećam iz Kragujevca iz kojeg smo se preselili u Beograd.



„Napiši i da sam videla Palatu ’Albanija, najvišu zgladu na Balkanu, i da u poslastičalnici ’Bolonja sladoled ima lepši ukus nego tolta u Ljubljani. I da smo dobili stan poled plodavnice bomboma! I da je Beoglad lepši od Ljubljane“, rekla sam mami dok je pisala prvo pismo dedi iz Beograda.
„To ćemo da preskočimo. Ti si moja bomboma“, rekla je mama Ena.
Često smo bile same i šetale Beogradom, jer je tata sve češće odlazio na teren. Jednog jutra, valjda uplašena Hitlerovim govorom na radiju, Ena je tatu umesto sa osmehom dočekala uplakana, iako je meni doneo haljinicu, a njoj šešir.
Kada smo seli u tramvaj broj 14 i krenuli tog jutra na plažu „Nica“ na koju je Mostom kralja Aleksandra hrlio ceo Beograd, imala sam žute mašne u kosi i žuti kupaći kostim koji je mama iskrojila iz šnita u časopisu „Žena i svet”.
Mama je imala na sebi novu plavu haljinu i slamnati šešir kao na naslovnoj strani „Di dame“ i, ogledajući se malo u prozor tramvaja, malo u tatinim očima, rekla:
„Priznaj da je moj šešir lep kao kraljičin, iako ga ja nisam kupila kao ona u salonu na Terazijama i platila petsto dinara.“
„Kada u Parizu pada kiša, u Beogradu se otvaraju kišobrani. Je l’ tako kažu? Nikada neću imati petsto dinara da dam za tvoj šešir, ali nikada nijedan šešir na ovome svetu neće krasiti lepšu glavu“, rekao je tata i mama je imala osmeh kao kraljica kada sam joj mahala jedne nedelje na Hipodromu.
Bio je to dan kada sam uz mamine uzvike „bravo“ uspela da naučim da plivam u plavoj i prozirnoj Savi iznad koje su kao štit stajale ruke i oči moga tate. Dan kada nas je tata, dok smo pili limunadu u kafani „Nica“, slagao i rekao:
„Neće biti rata.“

Na Badnje veče 1941. stan je mirisao na medenjake kojima je mama okitila jelku i šarene bombone koje sam ja birala u bombondžijskoj radnji. Mama je na gramofon stavila ploču sa tužnim pesmama, jer je tata, umesto da večera sa nama, morao da nosi badnjak kralju na dvor.
„Kada odneseš badnjak na dvor, odmah dođi kući. Čekamo te i volimo te“, rekla je.
„Više nego taj tvoj klalj. Stlašno sam ljut čovek. Hoću i ja da idem na dvol da budem pliceza“, dodala sam i napućila usne.
„Vodim te na dvor kada naučiš da kažeš r“, rekao je tata isukavši sablju i poklonivši se meni i mami.
Mama se ponašala kao razmažena princeza kada je tata rekao da posle Dvora nose badnjak u kasarnu, a potom u Oficirski dom gde mora da slavi Badnje veče.
Ujutro kada sam se probudila, videla sam tatu koji jednom rukom drži u naručju i mene i mamu.
„Hristos se rodi!“, rekao je.
„Vaistinu vasklse“, rekla sam i tata me je nežno lupio po čelu.
Za božićni ručak jeli smo pečenu ćurku koja je vozom stigla iz Ljubljane, a ja sam iz kristalne čaše pila sok od nara i nazdravljala mami i tati koji su pili vino koje su sa Goča poslale tetke Kića i Leposava. Ispod jelke je stajala „galeb“ čokolada koju mi je poslao kralj Petar Karađorđević.
Ena je pojačala radio na kojem je Bečka filharmonija svirala polke i bili su smešni dok su plesali kroz kuću i terali me da milion puta umesto „živeli“ kažem „živeli“.
„Dođi da plešemo valcer“, nagovarao me tata.
„Ja više volim klalevsko kolo“, rekla sam čekajući trenutak kada ću konačno otvoriti čokoladu.
Bio je to naš poslednji božićni ručak u Kraljevini Jugoslaviji. Proći će godine u kojima ću samo maštati o šarenim bombonama i medenjacima na jelki i kao kroz maglu se prisećati da smo nekada u kući imali gramofon i kristalne čaše.



Sa prvim mirisom proleća 1941. osvanulo je jutro kada su nas probudile detonacije i tutnjava aviona.
„Brzo sa Bubom u podrum. Nemci nas bombarduju“, rekao je tata i zgrabio šinjel.
Mama je izručila bokal vode na šporet, u torbu iz špajza potrpala neke namirnice, pa smo se sjurile niz stepenice u podrum. Posle nekoliko noći u podrum su sa baterijskim lampama došla dva vojnika i uzviknula:
„Naređenje je da se povuku porodice oficira. Vodimo vas u Sarajevo.“
U neverici sam iz kamiona posmatrala bombondžijsku radnju sa polomljenim izlogom, plažu „Nica“ gde su na pesku ležali leševi mornara i srušen Most kralja Aleksandra.
Živeli smo u kamionu putujući noću ka tom Sarajevu, dok je danju kamion stajao u šumarcima pored druma. Uspevala sam da zaspim ponavljajući brzalice i bila presrećna kada sam uspela uz aplauz vojnika da izgovorim azbuku bez greške.
„Mama me terala da pijem sirova jaja!“, požalila sam se tati čim me je uzeo u naručje ispred zgrade nekog generala u Sarajevu.
„Pa, jesi li zbog tih jaja naučila da kažeš r?“, pitao me je noseći me uz stepenice otmene zgrade.
„Ne, nikako zbog jaja. Vežbala sam jer hoću za naredno Badnje veče da postanem princeza i da me vodiš na dvor kod kralja“, rekla sam ljubeći neobrijanog tatu.
Zaspala sam na kauču u dnevnoj sobi lepog generalskog stana čim sam pojela kačamak sa toplim mlekom. Kada sam se probudila, ugledala sam mamu u tatinom krilu i njegove ruke oko njenog struka. Imala je puštenu kosu i mazila je tatu po licu pramenovima kose. Namignuo mi je preko maminog ramena i pokazao rukom da mu i ja sednem na koleno.
Verovala sam da je rat prošao i da idemo da pronađemo bombondžijsku radnju kada smo sve troje seli na fijaker.
Mami su suze lile niz lice sve vreme dok je fijaker vozio ka trgu grada u kojem se na ulicama nije čuo ni glas čoveka ni cvrkut ptica.
„Pevaj mi nešto“, rekao je tata dok me je čvrsto držao u krilu.
„Ne mogu“, rekla je mama i videla sam kako snažno steže tatinu ruku.
„Ja ću da ti pevam“, rekla sam pre nego što se fijakerista okrenuo ka nama i zaustavio konje.
Na trgu su, formirajući krug, stajali nemački vojnici sa šlemovima i automatskim puškama. Srpski vojnici ulazili su u krug i sablasnu tišinu grada prekidao je samo zveket oružja koje su na sredinu kruga bacali vojnici, bat njihovih sporih i teških koraka u cokulama dok se postrojavaju i teško disanje moje mame.
Posmatrala sam nemačkog oficira koji nam se približavao dok su se tata i mama ljubili dugo kao kada popiju mnogo vina. Mami su se tresla ramena kada je tata skinuo ruke sa njenog struka i prošaputao:
„Idem. Idem, Ena.“
Nemački oficir imao je u rukama pištolj dok je na pola metra od nas čekao da tata izvadi iz novčanika sav novac.
Novčanice je stavio u džep mog plavog kaputića i, lupivši me po čelu, nasmejao se, poljubio mi oba dlana i rekao:
„Imaš ovde za deset čokolada i kilo bombona. Potroši sve pare i posle vodi mamu na Goč. Tetke Kića i Leposava daće ti da spavaš u krevetu u kojem sam ja spavao kada sam bio mali kao ti.“
„Ne znam put“, rekla sam.
„Mama zna sve puteve“, rekao je i još jednom poljubio mamu.
Mahala sam i slala tati poljupce dok je ulazio u krug nemačkih vojnika. Bacio je svoj pištolj i stao u stroj sa ostalim srpskim oficirima.
Mama je držala ruke na grudima pokušavajući da dođe do vazduha, dok je kolona razoružanih srpskih oficira opkoljena nemačkim vojnicima išla ka železničkoj stanici. Mislila sam da će prestati da diše kada je kolona nestala niz ulicu.
Čika sa fesom je iz jedne zlatarske radnje mami doneo čašu vode i roze ratluk. Nije mu rekla hvala, već mu je samo klimnula glavom i potom se kao da je ljuta okrenula ka meni, zgrabila me za ramena i izgovorila sa ozbiljnošću sa kojom mi se nikada ni pre ni posle toga nije obratila:
„Buba, dok se tata ne vrati, slušaš samo mene! I veruješ samo meni! I nikom više! I ješćeš, dok se tata ne vrati, ponekad i masti i hleba. I nećeš kukati za kolačima. Sad idemo da pronađemo bombondžijsku radnju, a tata će nas naći. I zapamti, čak i kad si mnogo tužna i kad ode neko koga voliš, čak i ako ostaneš jednog dana bez mene, ti potraži bombondžijsku radnju.“
Tek kada je na Goč stiglo prvo pismo iz Nirnberga, saznala sam da je tata u logoru i osećala da tamo ne valja, iako je mama govorila da će mi iz Nemačke sigurno doneti neku lepu plišanu haljinicu.

Tetke Kića i Leposava nisu se obradovale kada smo mama i ja umorne, prljave i gladne došle na vrata tatine kuće na Goču.
„Ne brinite. Neću dopustiti da me vi hranite”, rekla je Ena stojeći sitna i skrhana pred drvenim vratima tatine rodne kuće.
Tetke Kića i Leposava svakog dana nosile su crnu odeću i nikada se nisu smejale. Bežala sam od njihovih pogleda i tišine u kojoj su po ceo dan sedele oko ognjišta.
„Zašto one mene ne vole? Nikada me ne grle“, rekla sam mami ušuškana u njen zagrljaj na krevetu koji je umesto dušeka imao slamaricu.
„Sigurno su se nekada smejale. Kada je bio onaj veliki rat u kojem je tvoj tata dobio orden za hrabrost, muževi tetaka Kiće i Leposave su poginuli. Bili su trubači. Tetka Kići je poginuo i sin. I on je svirao malu trubu. A eto, Leposavi je ostao tvoj brat Živko, koji se svog tate ne seća, ali zato si ti tu da ga naučiš da se ponovo smeje”, rekla je.
„To znači da će se Živko koji se ne seća tate jednog dana zaljubiti u Olju Ivanjicki koja se ne seća mame“, rekla sam utonuvši u san u noći koja je mirisala na maminu kosu.
Na Goču sam umesto haljinica nosila Živkove pantalone i košulje, rano se budila i sa Živkom muzla krave, zorom išla na izvor po vodu, uživala da okopavam krompir i zasmejavam brata Živka.
Nismo osećali siromaštvo, jer je mama iz Beograda donela foto-aparat kojim je po Vrnjačkoj Banji i okolini fotografisala slave, sahrane i vašare. Za fotografije je dobijala sir i jaja, a ponekad i brašno od kojeg je meni i Živku pravila „žuti“ kolač. Mama je iz Beograda uspela da dopremi i naše skije, pa smo se skijali u danima kada nemački avioni nisu nadletali Goč.
„Neću da te volim i prestaću opet da se smejem ako se ne spustiš bez štapova!“, govorio mi je Živko, a ja sam, iz straha da će stvarno prestati da me voli, savladavala i najteže strmine.
Mama je noću, pletući čarape, meni i Živku pričala libreta opera i priče iz grčke mitologije, a Leposava one o kosovskim junacima. Čarape je poklanjala nemačkim vojnicima kada bi došli u selo da nam otimaju hranu. Ena je, zahvaljujući svom znanju nemačkog i tim čarapama, uspela da spase pljačke nekoliko kuća i seljaci su joj bili beskrajno zahvalni.
Druge ratne godine Ena je zasadila ispred kuće baštu, iscrtavala šare na staklenim čašama koje je prodavala jednom trgovcu i fotografisala banjske ugledne porodice vikendom dok šetaju po parku.
Obukla je haljinu i stavila šešir, meni počešljala kosu i prvi put od početka rata stavila mašne kada je u „Našim novinama“ pročitala da je predsednik vlade bio u poseti srpskim oficirima koji su u nemačkim logorima.
„Kaže da su svi dobro i da imaju po tri dupla ćebeta, lepa odela i očuvanu obuću. Odobreno je da primaju pisma i da im se dva puta mesečno šalju paketi. Buba, idemo da se slikamo ispred Rimskog izvora, da pošaljemo tati u paketu i fotografije”, rekla je zvonkim glasom.
Ja sam se slikala na ljuljašci sa otvorenom čokoladom „galeb“ u ruci, a mama kao holivudske glumice – nasmejana, naslonjena na drvo, sa rukama iznad glave. Znala sam da će se tata opet zaljubiti u mamu i požuriti kući, jer je sa puštenom kosom na kojoj je cele noći držala viklere bila lepša od Ketrin Hepbern.
Prvo pismo od tate mama je čitala svake večeri naglas. Leposava i Kića su plakale, a Živko je svaki put na polovini pisma odlazio ispred kuće.

Mila moja Ena,

Sve što mi se desilo protekle dve godine nestalo je kada sam na fotografijama video tebe i Bubu. Lepe ste. To kažu i advokati, lekari i oficiri sa kojima delim ove dane. Dobro se slažemo kada nije tema razgovora koje za kralja, ako za komuniste. Ima Srba, Jevreja i oficira iz Slovenije koji su odbili da se vrate ku
i. Mi oficiri ne moramo da radimo, jer smo zašti
eni međunarodnom konvencijom. Svi smo mnogo gladni, tako da te molim da mi pakete ako možeš redovno šalješ.
Jedan muzi
ar je ovde napravio orkestar, pa redovno uživam slušaju
i arije iz „Toske”. Ponekad ima mnogo pacova u logoru, ali, kada vidim tog muzi
ara koji ima 48 kila a svira na harmonici od 25 kilograma, bude mi lakše. Imamo i pozorišnu grupu „Vegetarijanci”.
Sino
je umro onaj advokat sa kojim smo gledali Žozefinu Beker. Tražio je da mu sviraju Mocartovu „Malu no
nu muziku“ dok umire i ja sam plakao dok sam se prise
ao bretele na tvojoj haljini koju si nosila u „Ruskom caru“.
Dobro se držim. Tuga mi je samo kada poželim da stavim tebi ruke oko struka, da uzmem u naru
je Bubu, kada odlutam pa vas u mislima grlim i volim, kada osetim tvoj dodir na kozi, Bubin pogled koji me prati i svaki put spase da ne u
inim nešto nedostojno vaše ljubavi.
Umesto da se borim sa Nemcima kao miner, ja sam ve
dve godine kraljevski oficir koji se bori sa
ežnjom. Najgori logor je onaj u kojem
ovek strpa samog sebe zaokupljen mislima o onome što zasigurno ne može imati.
Lakše mi je bilo na Solunskom frontu, jer sam tada hteo da poginem za domovinu. Sada ne
u da ginem, ho
u da živim sa vas dve i da mi dani prolaze u miru između dve Badnje ve
eri, dva kupanja na plazi „Nica“ i Bubinih raspusta. Ho
u da budem tvoj i Bubin heroj, a ne heroj otadžbine. Ne želim da se vratim kao pobednik, ve
kao tvoj voljeni muž. Treba mi nežnost, a ne orden za hrabrost. Željan sam ljubavi, a ne slave. Ako je tuga potrebna da se spozna sre
a, onda
u, kada se vratim, ja biti najsre
niji
ovek. Završetak ove robije ima
e smisao samo ako me budeš mogla voleti ovakvog, a ne
eznuti za onim koji je otišao. Mislim da se taj nikada više ne
e vratiti, a da je išta valjao, ne bi ni otišao od tebe.
Čuvaj naše dete i
uvaj mene od
ežnje za tobom. Piši mi svakog dana. Poljubi Ki
u i Leposavu, i
uvaj malog Živka.

„Zašto uvek izađeš kada Ena čita pisma iz logora?“, upitala sam jednog dana Živka.
„Zato što mi se svaki put plače, a mami sam se zakleo da neću suzu pustiti čak i ako se ona kao tata jednog dana ne vrati kući“, rekao je.
Kada smo lepi i doterani dočekali na železničkoj stanici mog tatu koji je sa još hiljadu bolesnih logoraša pušten 1944. iz logora, cela stanica mirisala je na mamin parfem. Bila sam ponosna što me za ruku drži najlepša od svih žena koje su čekale da im se vrate njihovi razoružani vojnici. Nosila je cipele sa petom, imala lokne i bila raskošno lepa, iako su joj se ramena tresla kao u Sarajevu kada se opraštala od tate.
Gledajući ih kako jecaju isprepleteni u zagrljaju, pomislila sam da tata više voli mamu od mene koja sam stajala pored njihovih nogu i čekala poljubac i somotnu haljinicu.
Kića i Leposava su, držeći Živka za ruku, plakale posmatrajući bez osmeha moje roditelje, a ja sam već bila dovoljno velika da shvatim da u tom trenutku ne vide mog tatu već njihove trubače koji se nisu vratili kući.
Živko nije zaplakao kada se moj tata spustio na kolena i zagrlio me celu. Uniforma mu je umesto na kolonjsku vodu mirisala na duvan i grebala me je njegova brada dok me je ljubio.
Kada se odvojio od mene i prošaputao moje ime, dao mi je somotnu haljinicu koja je bila od istog materijala i iste boje kao jedna mamina haljina.
Sutradan, za stolom u kuhinji, videla sam mamu u tatinom krilu kako mu stavlja u usta zalogaje proje i priča kao devojčica. Znala sam da je za nas rat završen, iako smo i narednu godinu slušali tutnjavu mitraljeza, eksplozije, krili se po podrumima kada su Rusi oslobađali grad i gledali ugljenisane leševe Nemaca po ulicama i proplancima.
„Za mene je rat bio završen onog dana kada se vratio tata i mama opet postala mlada. Bašta ispred kuće na Goču bila je puna povrća i život je tekao lepo zahvaljujući maminoj sposobnosti da siromaštvo i rat ne utiču na moje raspoloženje”, rekla sam nekoliko godina kasnije profesorki istorije u Šestoj beogradskoj gimnaziji.
Dala mi je jedinicu, jer sam odbijala da govorim o bitkama iz Drugog svetskog rata, i poslala kod direktora kada sam rekla da su u ratu stradali samo oni čije mame nisu umele da oslikavaju čaše i smisle kako da tate iz logora kćerkama donose somotne haljinice.
Poslednje što pamtim iz rata jeste Živkova suza dok nam maše trčeći za kamionom kojim smo se vratili u Beograd.

Pred doček Nove 1945. u Beogradu su sijale ulične svetiljke, žuti plakati zakucani na lipe pozivali su na organizovane dočeke i tombole od kojih sav prihod ide ranjenicima, po ulicama se i danju i noći čula pesma, a ispred poslastičarnica i bombondžijskih radnji sa decom šalile su se gazde i njihove lepe žene.
Sa prozora našeg stana u Bulevaru revolucije 222 posmatrala sam često lepog nemačkog zarobljenika koji je po ceo dan i noć čistio sneg, cepao drva u dvorištu, pomagao majstorima iz ulice i nosio udovicama sa malom decom drva na kućni prag.
„Nikada ne spava. Ne možeš da spavaš kad vidiš rat i osećaš strah. I kad se zaljubiš“, govorila je Ena praveći se da ne primećuje da stalno nosim Nemcu čaj i mašem mu kad god pogleda ka našem prozoru.
Zamišljala sam svake noći kako u ponoć, dok su mama i tata na dočeku Nove godine, Nemac i ja pijemo čaj iz iste šolje i plešemo valcer po snegu. Tako sam zamišljala početak velike ljubavi već nestrpljiva da doživim taj osećaj o kojem je govorila svaka pesma i svaka priča koju sam znala. Maštajući o Nemcu, brže su mi prolazili dosadni zimski dani bez Živka i skijanja, a osećaj čežnje činio je da se osećam kao odrasla devojka.
Mama je suzila svoju šljokičastu haljinu na bretele, okitila jelku šišarkama koje je obojila kod majstora za bicikle i stavila na gramofon Karuzovu ploču.
„Buba, hoćeš li da igramo kolo pre nego što mama i ja krenemo na doček?“, pitao me je tata.
„Ja sam za valcer. I jednu čokoladu od kralja“, rekla sam nestrpljivo čekajući da izađu iz kuće.
Mahala sam im kroz prozor i smejala se kada je tata podigao u naručje mamu koja je na doček Nove 1945. krenula u lakovanim cipelama na štiklu. Lepi nemački zarobljenik nasmejao se mami i tati i nastavio da čisti sneg. Pustila sam sa gramofona valcer, stavila na usta mamin karmin, otvorila prozor i mahnula Nemcu. Kada mi se nasmejao, hitro sam napravila čaj od lipe, iako su mi se od zaljubljenosti tresle ruke i grudi. Stavila sam rukavice i uspravna, pazeći da mi se čaj ne prospe, sišla u dvorište.
Pružio je ruku, uzeo šolju čaja i gledao u mene kao da mi zaljubljenost čita u očima. Pahulje su padale po njegovoj žutoj kosi dok sam stajala pred njim i čekala da zaplešemo valcer. Stajala sam na ulici još koju sekundu i kada je, ispivši celu šolju, nastavio da lopatom razgrće sneg.
Vratila sam se u stan i sve vreme sedela pored prozora maštajući o vojnikovom poljupcu i čokoladi ispod jelke.
U ponoć mi je mahnuo i uzviknuo:
„Es wird besser sein!”
Iz svih stanova odjeknula je paljba i glasovi pijanih vojnika koji su godinu slobode slavili pucajući u nebo. Pojačala sam zvuk Toske, Karuzo je pevao „E lucevan le stele“ i odmakla sam se od prozora kada su vojnici raspalili rafale po ulici. Kada su zveket oružja i neka ruska pesma utihnuli, ustala sam sa poda i skupila hrabrost da se primaknem prozoru.
Ispred Bulevara revolucije 222 moj Nemac ležao je u snegu. Mama i tata došli su pred zoru kada je plava kosa moje prve ljubavne čežnje već nestala pod pahuljama.
Uplakana sam im pričala o čaju, valceru i rafalima dok sam ležeći između njih pokušavala da zaspim.
„Spavaj, Buba. Znaš li koliko ćeš još puta u životu biti tužna kada nemaš s kim da plešeš u ponoć? I zapamti, uvek kada vidiš da neko slavi, zapali sveću i za one na čijoj nesreći je nastala tuđa sreća“, rekao je tata zagrlivši jednom rukom i mene i mamu.
„Šta znači Es tvird besser sein?” pitala sam moju Enu.
„Biće bolje“, rekla je.
Posle Božića skidala sam šišarke sa jelke i plakala kada je mama u dvorištu zasadila busen bora na mestu gde je Nemac popio poslednji čaj sa mirisom lipe.
Poslednje čega se sećam iz ranog detinjstva jeste mamina ruka na mom ramenu i odluka da nikada niko zbog moje sreće ne bude nesrećan.

2


„Biće bolje“ bila je i uzrečica moje najbolje drugarice Katarine, koju sam upoznala u gimnaziji. Bila je iz nekog sela na jugu Srbije i živela u Domu učenika. U ratu je ostala bez roditelja i sve rodbine jedne noći kada su Nemci spalili njeno selo. Lagala je da se ne seća kako je preživela i kojim putevima je stigla do Beograda.
„Ne mogu da se setim maminog lika, ali mogu da osetim njen dodir“, govorila je držeći moju Enu za ruku.
Ena je bila nežnija prema Katarini nego prema meni, praštala joj čak i kada bi otkrila da je ukrala njene najlon čarape, šampon iz kupatila ili kutiju tatinih cigareta. Nisu je grdili, verujući da je kleptomanka i pravdajući njenu bolest šokom zbog pogibije roditelja.
Katarina nije bila lepa kao ja, ali su je muškarci opsedali. Prosto je svojim osmehom, pokretima i načinom na koji je smišljala prilike da joj se vidi rub čarape uspevala da omađija svakog muškarca. Ona ih je sve obožavala i nikada nije mogla da odluči koji joj se najviše dopada. Blagu prednost u odnosu na udvarače koji su imali lepe reči za njen izgled davala je onima koji su vozili „vespu“.
„Kada frajer dođe sa ’Vespom’ na kapiju gimnazije, može da bude i gluvonem, ali ja idem sa njim na igranku”, govorila je zarazno se smejući.
Godinama me je ismejavala pred roditeljima, jer sam sve udvarače koji su me čekali ispred Bulevara revolucije 222, čak i jednog sa „vespom”, odbijala zbog Ćokija iz Treće muške gimnazije.
„Nikada se nijednoj devojci nije udvarao, a ja bas volim takve! Tebi je on ružan, a meni neobičan! Za tebe je on Ćoki, a meni tako gotivan sa onim crnim okvirom. Tebi je on metiljav, a meni anđeo sa onom svojom plavom kosom. Tebi je on beskičmenjak, a meni odmeren i povučen, pravi džentlmen”, govorila sam, zaljubljena u Ćokija.
„Ti si razmažena! Hoćeš ono što ti hoćeš, a ne šta svi drugi žele. Teta Ena, vaša kćerka se jedina u celom Beogradu još nije ljubila. Znate kada će je poljubiti taj šonja koji ređa petice i sanja da studira medicinu? Nikad! Ja ovako okrugla, niska i crna mogu da imam kog poželim, a naša Buba, visoka, tanka i plava, živi kao da je pod manom. Dakle, mana je u njenoj lepoj glavi. Ona ne shvata da samo deca mogu da traće vreme, a ona više nije dete. Odrasteš kada počneš da se trkaš s vremenom. Dakle, kreni, Buba! Opasno kasniš!”, govorila je Katarina i smejala se sa Enom i tatom mojoj nesrećnoj platonskoj zaljubljenosti.
„Polako, Buba. Opasno postaje kada uvedeš druge ljude u svoj život. Ja volim što još nije uvela nikog“, rekao je moj tata, večiti stražar nad maminim i Katarininim šaljivim savetima.
Kada sam na matursko veče došla jedina bez pratnje, uhvatila me je za zglob ruke, odvukla do Ćokija i počela da viče kao kroz megafon:
„Buba je zaljubljena u tebe! Ne znam u koga si ti zaljubljen, ali ja ti garantujem da se od svih ovde prisutnih samo ona loži na tebe! Pleši sa njom, jer mene ceo puk čeka za ples i ne pada mi na pamet da kraljici izigravam družbenicu. Čak i ako ti se ne sviđa, pleši!“
Ćoki me je bez reči, kao po naredbi, uzeo oko struka i zaplesali smo uz Elvisovu pesmu. Mirisao je na čisto, na dečji sapun i naočare su mu se zamaglile kada me zadihan konačno pitao da li želim da me isprati kući.
Prva sam napustila matursko veče, nestrpljiva da konačno osetim poljubac i nestanem u njegovom naručju kao Skarlet O’Hara. Ljubav je uvek uspela da mi pomuti mozak, pa sam, iznenadivši i sebe njega, u strahu od njegove neodlučnosti, ja prva poljubila Ćokija ispred ulaza broj 222.
Dodirnuo je svoje usne kao da ne veruje da sam ih poljubila, potom me podigao u naručje i odneo do vrata stana.
„Čekam te sutra ’Kod konja’“. Idemo u bioskop, ako te puste tvoji“, prošaputao je ne sluteći da sam posle nekoliko sekundi probudila mamu i tatu kao pobednica saopštivši da sam se ljubila sa Ćokijem.
Mama je bila više uzbuđena zbog prvog sastanka sa Ćokijem nego ja i sašila mi je za dan žutu suknju sa žiponom u kojoj sam se pojavila „Kod konja“. Prošetali smo do bivšeg Oficirskog doma gde su se davali premijerni filmovi, a karte bile jeftine. Rade Kostur je na vratima iscepao karte i, kao da je iskusno prepoznao budući par, dobacio:
„I odmah da je poljubiš, Ćoki!“
Podigla sam žipon malo iznad kolena, potom na polovini filma naslonila glavu na njegovo rame i uhvatila ga za ruku tokom zadnjih uzbudljivih kadrova filma. Čekala sam nestrpljivo novi poljubac, dok mi je u povratku kući duž celog Bulevara revolucije pričao o upisu na Medicinski fakultet i o ploči koju će snimiti jednog dana kada uštedi pare za gitaru.
„Zašto me nisi poljubio u bioskopu?“, upitala sam ljutito kada me je zagrlio na stepeništu zgrade.
„Zato što se ne dešava sve u životu kada ti poželiš i zato što nije pristojno ljubiti se pred drugim ljudima“, rekao je.
Od tog proleća Ćoki je u mojoj kući dobio više status sina nego mog dečka. Mama i tata su ga vodili sa nama u Sloveniju, pustili me da sa njim idem preko Ferijalnog saveza na letovanje u Opatiju, doneli mu iz Ljubljane ujakovu gitaru.
Ćoki je voleo moje pripijene pantalone, način na koji duvam balone, razbarušenu kosu, moje dane teskobe, način na koji se ljutim, moje nesanice pred ispite, moje snove o Njujorku, moje sendviče, moju ljubomoru bez povoda, moje temperature koje su prolazile samo ako me on drži za ruku.
Slavili smo kada smo oboje položili prvi ispit na Medicinskom fakultetu uz tortu koju je poslala Ćokijeva mama iz Pančeva i nazdravljajući sa mojima koji su iz kristalnih čaša pili vino i držali Ćokiju tercu dok je svirao „Bele ruže, nežne ruže“.
Katarina, kojoj je svaki novi dečko bio novi zemljotres i nova nesanica, zasmejavala nas je i te noći pričajući o neodoljivim frajerima i nekom mladom zgodnom profesoru sa Pravnog fakulteta koji ju je oborio na ispitu.
„Kada ćete da raskinete? Dosadni ste“, rekla je posmatrajući Ćokija i mene kako pijemo iz iste čaše i u isti glas izgovaramo nazive pesama
Kada sam posle prve godine fakulteta i nekoliko padanja u nesvest prilikom vežbi seciranja leševa odlučila da napustim Medicinski fakultet, mama i tata odobrili su mi da upišem biologiju – odsek mikrobiologija.
„Tako ćeš uskoro shvatiti da bi trebalo da promeniš i dečka“, rekla je Katarina i dalje godinama tvrdeći da je Ćoki šonja i metiljavko.

Ćoki je nastavio da studira medicinu, da voli sve što je moje, pa čak i Goč gde je najviše voleo da uči.
I moj brat Živko zavoleo je Ćokija, koji je bio sve vreme uz tetku Leposavu kada je operisala rak dojke i umrla, na Ćokijevim rukama, brzo posle operacije na Onkološkom institutu.
Ćokija je volela i Živkova primitivna devojka Živana, koju je trudnu doveo jednog leta kod nas u Beograd.
Pored mog brata zamišljala sam celog života lepu Olju Ivanjicki i bila sam očajna kada sam ugledala okruglu Živanu koja me je gledala otrovno sve vreme dok smo im Ćoki i ja pokazivali Beograd.
Bila sam ljubomorna na Živanu i zbog toga što je u to vreme za obrazovane devojke poljubac bio vrhunac bliskosti, dok je ona kao seoska devojka sve vreme pričala o stvarima o kojima sam ja samo maštala kad bi mi Ćoki ponekad stavio ruku na šlic pantalona.
„Hoću hitno da vodimo ljubav“, prošaputala sam dok se Ingrid Bergman ljubila sa Kerijem Grantom na filmskom platnu.
„Hoćeš li da budeš Ozloglašena? Ja čuvam tvoju čast i nećemo voditi ljubav pre braka, jer poštujem i tebe i tvoje roditelje“, rekao je i poljubio me u glavu.
U junu 1960. moj Živko je dobio kćerku Miru, Ćoki je celo leto volontirao u bolnici u Pančevu, Katarina počela da se zabavlja sa mladim partijskim funkcionerom zbog koga je počela da krade moje i mamine čipkane kombinezone, a mama je često gubila dah i postajala sve sporija i ćutljivija.
Zbog slabosti srca poveli smo Enu kod interniste koji nas je posle pregleda uputio kod neuropsihijatra. Lekar je postavio dijagnozu – oslabljeni nervi.
Nisam bila spremna da prihvatim da je moja Ena nemoćna, da su joj od posledica rata i brige da nas održi žive i zdrave stradali nervi. Želela sam da i dalje bude snažna, jake volje i za mene veliki autoritet. Bila sam ljuta kada je danima odbijala da ustane iz kreveta.
„Mudrost je, deco, život uzeti kakav jeste, a samo ponekad sanjati kakav bi mogao biti“, govorila je dok bi je Katarina mazila po čelu, a ja besno gledala sa fotelje ispod prozora.
Često je pričala o Sloveniji i dedinoj vikendici blizu Ljubljane, pa je tata krajem leta odlučio da na godinu dana napuste Beograd.
„Nećemo mi tamo živeti na tuđ račun. Crtaću svete slike iz Biblije i prodavati Slovencima. Oni su i dalje pobožni. Braćemo pečurke, borovnice i kestenje za zimu. A ti imaš tatinu penziju za Beograd. I pazite ti i Ćoki na Katarinu“, rekla je dok smo se Nemanjinom spuštali tramvajem ka Železničkoj stanici.
„Čuješ šta ti je mama rekla?“, šalila se Katarina koja je na stanici plakala za mojim roditeljima sve dok voz nije nestao u sivoj daljini.
„Zašto plačeš sad, kada konačno imam bračni krevet na raspolaganju i sve dane i noći da natenane ubedim Ćokija u besmisao devojačke časti?“, rekla sam i uspela da nasmejem i Katarinu i Ćokija koji je stiskao u ruci ključeve stana koje mu je moj tata dao na rastanku.
„Zato što imam koga da pratim i za kim da zaplačem. A kada sam došla u Beograd, nisam imala nikog“, rekla je Katarina i u povratku kući još nekoliko puta zaplakala.
Iako smo mogli da uživamo, Ćokiju je moj stan bio retka usputna stanica između fakulteta, čitaonice i bolnica. Shvativši da nema razloga da jurim kući, otišla sam jedne večeri posle predavanja u poslastičarnicu „Opatija“ u Nušićevoj.
Sela sam za sto pored izloga i u praznoj poslastičarnici, uživajući u tihoj muzici sa radija, prelistavala beleške za vežbe u laboratoriji.
Naručila sam krempitu kada je u poslastičarnicu sa dva drugara ušao mladić kome se kelnerica silno obradovala i radosno uzviknula:
„Ljubo! Ne bih u Beogradu videla zgodnog muškarca da nije Valjevaca!“
Nisam mogla da sklonim pogled sa tog Ljube ni kada je visok, krupan i markantan, u snežnobeloj košulji seo za moj sto. Instinktivno sam se uspravila kada me je bezobrazno pogledao i pokazao dvojici drugara da sednu.
„Ne treba krempita. Naplatite mi kafu“, rekla sam kelnerici, pokupila beleške sa stola i ustala.
Ljuba me je zaustavio na vratima poslastičarnice uhvativši me za zglob ruke u kojoj sam držala beleške. Kroz telo mi je prošla jeza kada sam osetila toplinu njegovog daha i njegove usne na mom levom obrazu.
„Ljutko, ne znam ko si, ali neću ti dopusti da odeš. Mali, spazio sam te kroz izlog i zbog tebe ušao, ne zbog krempita. I ti bežiš? Nisam ti neodoljiv?“, rekao je naslonjen na vrata poslastičarnice.
„Imam dečka već četiri godine. I bio bi jako ljut da me vidi kako me neki drugi drži za ruku“, rekla sam zbunjena načinom na koji me je gledao.
„Imam karte za ’Dadov’. Za sat počinje predstava. Taman da malo prošetamo i naljutimo dečka“, rekao je kao da se šali.
„Ovako se ne ponašaju ljubitelji pozorišta, već vucibatine“, rekla sam i naduvala balon žvakaće gume.
„Smešna si sa tim balonom. Ne stoji ti. Ti si dama, mali, zapamti“, rekao je sa osmehom, otvorio vrata poslastičarnice i okrenuo mi leđa.
Krenula sam sporim hodom niz ulicu, sve vreme svesna da priželjkujem da je Ljuba krenuo za mnom. Bila sam ljuta na sebe što nisam imala hrabrosti da ostanem za stolom i prihvatim šalu umesto da pobegnem kao neka divlja prostakuša.
Nisam imala strpljenja da čekam tramvaj, pa sam, iako je bilo hladno, nastavila ka kući peške sve vreme osećajući miris Ljubine kolonjske vode. Toplinu daha tog neznanca u beloj košulji osećala sam i dok je Ćoki te večeri jeo ćevape i pitu od jabuka iz studentske menze.
„Što nećeš da jedeš? Što se sve vreme držiš za levi obraz? Boli te zub?“, pitao me je dok sam smišljala šta da obučem sutra za fakultet.
Noć sam provela vodeći u glavi hiljadu i jedan dijalog za stolom u „Opatiji“. Te noći sam poželela da zbog Ljube umesto pripijenih pantalona nosim najlepše haljine, da zauvek prestanem da duvam balone, da imam najlepšu frizuru umesto razbarušene kose, da dane teskobe zamenim danima zaljubljenosti u najlepšeg muškarca Beograda, da se nikada više ne ljutim, da snove o Njujorku zamenim maštanjem o venčanju kraj Save, umesto sendviča da mu spremam najlepša jela, da nikada ne budem ljubomorna i da mi samo temperature prolaze kao sa Ćokijem, ako me on drži za ruku.
Osetila sam da je Ljuba u poslastičarnici čim sam prišla vratima i skinula kapu. Sedeo je za stolom sam i nasmejao se čim sam ušla. Napad vreline u grudima naterao me je da zaboravim sve što sam smislila za slučaj da ga ponovo sretnem i sela sam za najudaljeniji sto.
Svesna da drži pogled na mojim nogama, s pažnjom sam ih prekrstila i popravila žipon.
„Krempitu i čaj od lipe za damu“, čula sam Ljubin glas.
„Kako je bilo na predstavi?“, pitala sam vadeći beleške na sto, kratko ga pogledavši.
„Dečko te pušta da sediš sama, a ne pušta te u pozorište?“, upitao je sedajući pored mene.
„Mom dečku je pripala moja ljubav, a ne ja. Dakle, mogu da učim gde hoću i da sedim s kim hoću“, rekla sam i otvorila svesku sa beleškama.
Kelnerica je stavila ispred mene krempitu i čaj od lipe. Svesna Ljubinog osmeha nisam smela da podignem pogled od beležaka, iako nisam videla ni naslov lekcije. Pomerio je pramen moje kose koji je padao na svesku i pročitao naglas naziv lekcije.
„Moja mama je bila profesor biologije u valjevskoj gimnaziji. I, kako ide učenje, dok ti ja sklanjam kosu sa sveske? Bolje? Dobro, uči, ali, pošto si ti mali, ja ću sad da te hranim“, rekao je i pružio kašičicu sa krempitom prema mojim ustima.
„Nikako mi ne ide učenje. Ja sam Buba“, izgovorila sam i počela da se smejem razoružana njegovim osmehom i upornošću.
„Ljuba. Mašinski fakultet – Odsek parne mašine. Hoćeš li još jedan čaj?“, rekao je.
„Ja bih radije kuvano vino“, rekla sam i prihvatila zalogaj krempite iz Ljubine ruke.
Obrisao je prah-šećer sa mojih usana prstima i poljubio me u obraz. Ćutali smo malo, valjda zbunjeni tom iznenadnom bliskošću, a onda opet počeli da se smejemo.
Pričali smo tog predvečerja dugo o porodicama, detinjstvu, svilenim pelenama u kojima je rođen u buržujskoj porodici u Valjevu, o ocu koji je završio, kao i svi stričevi, prava na Sorboni, o strini Francuskinji koja mu je umesto sobe ponudila da spava u krevetu u predsoblju.
„Srećom, otišli su letos na duže u Francusku, pa je došla moja mama Milica. Sad je ceo stan naš i imam sobu. Moj tata je umro kada sam imao tri godine. Majka je bila stroga, insistirajući da budem najbolji u svemu. Retko mi je dozvoljavala da se igram sa decom. Terala me je stalno da učim. I sad me tera“, rekao je ispunjavajući smehom celu poslastičarnicu.
Ja sam pričala o Kići koja se ne smeje, Živku i Živani koji imaju kćerku Miru, tatinoj sablji i logoru, maminom foto-aparatu i dedi koji se plašio Srbije zbog hleba i masti sa alevom paprikom, o jorgovanima koje tata donosi mami sa Kalenić pijace, kristalnim čašama iz kojih piju vino dok slušaju Tosku i trenutku kada ću ući u učionicu sa dnevnikom i postati najomiljenija profesorka u gimnaziji.
„Eto, pošto nemaš više dedu u Ljubljani, mogu ja da te vodim na krempite svakog dana. I da šetamo Tašmajdanom umesto Tivolijem“, rekao je sve vreme igrajući se mojim pramenom kose.
Pogledala sam na sat iznad šanka i iz grudi mi se oteo uzdah zabrinutosti. Ćoki me je već čekao ispred hotela „Moskva“, a ja nisam želela da se odvojim od Ljube.
Pokupila sam iznenada stvari sa stola i rekla:
„Sad stvarno moram da idem.“
„A ja, mali, stvarno moram da te i sutra vidim“, rekao je.
Uzeo je moju kapu, stavio mi je na glavu, namestio pramen kose i poljubio me u obraz.
„Krempita sutra u šest“, rekla sam i konačno izletela iz poslastičarnice.
Nisam smela da se okrenem dok sam jurila prema Terazijama, na kojima me je čekao Ćoki promrzao i zabrinut zbog mog kašnjenja.
Milion puta sam u tramvaju, sedeći u Ćokijevom krilu, kao da samu sebe ubeđujem u istinitost svojih reči, izgovorila „volim te“.
Ćoki se umoran smeškao cele večeri mojim izlivima ljubavi, dugo jeo za trpezarijskim stolom slušajući o primitivcima koji su seli za moj sto u „Opatiji“, a potom zaspao držeći me čvrsto u zagrljaju.
Nisam mogla da zaspim, pa sam otvorila prozor i duboko udisala težak vazduh sa mirisom zemlje. Posmatrala sam složena drva u dvorištu i odraze svog tela na prozorskom staklu, osećajući drhtavicu i slabost u kolenima kao one noći kada sam Nemcu prinosila čaj od lipe. Na trenutak mi se učinilo da vidim Ljubu ispred kapije i pobegla sam sa prozora.
Vrativši se u Ćokijev zagrljaj, prošaputala sam opet „volim te“ i postidela se svoje laži i osećaja hladnoće kada sam mu poljubila rame. Nisam imala snage da povredim Ćokija i raskinem, iako mi je niz noge prolazila jeza pri pomisli na dodir Ljubinih prstiju. Sve vreme su mi u glavi odjekivale tatine reči: Uvek kada vidiš da neko slavi, zapali sve

Svitalo je kada sam se iskrala iz bračnog kreveta mojih roditelja i otišla u svoju sobu radujući se trenutku kada ću ponovo videti Ljubu.
Ujutro smo i Ćoki i ja zastali pred natpisom na zidu kuće u Bulevaru revolucije 222: „Ljubav je krempita“.
Ćoki se smejao „budali“ koja je to napisala, a meni je srce lupalo od uzbuđenja. Bulevar revolucije se svom dužinom pretvorio u stazu kojom sam jurila do centra, sa izloga i lipa vrebao me je Ljubin pogled, a na predavanjima je svaki sat bio jedan manje do susreta u „Opatiji“.
Imala sam hiljadu razloga da volim Ćokija i samo jedan neobjašnjiv i snažan da ponovo vidim Ljubu.

Tri meseca sam se sa Ljubom viđala tačno u šest u poslastičarnici „Opatija“ i sve češće kasnila dok me je ispred „Moskve“ čekao Ćoki – običan, bezličan, blentav i smešan u odnosu na Ljubu.
Prestala sam da mu uveče po dolasku kući pravim sendviče, da mu govorim da ga volim i da noću ljubim njegovu ruku kada me obgrli oko struka. Sklanjala sam glavu kada bi pošao usnama ka meni, nemo ga gledala dok priča, bila nesnosno zahtevna i činila sve da sam spakuje stvari u svoj braon kofer koji je držao iza vrata spavaće sobe i ode.
Nervirala me je i naša slika sa mature koju je moja mama uramila u srebrni ram i držala između radija i gramofona, njegova sreća zbog položenih ispita i njegove dosadne balade koje bi ponekad pevao uz gitaru.
„Želim da budeš sa mnom. Odluči se. On ili ja“, rekao je Ljuba početkom maja.
„Ne želim Ćokiju da nanesem bol. Voli me. Shvataš? Četiri godine smo zajedno. Treba mi vreme“, rekla sam gledajući u tanjir sa krempitom.
„Meni trebaš ti. Šta su četiri godine u odnosu na ceo život? Ja ću mu reći, ako ti ne možeš!“, rekao je kada sam počela da plačem.
„Moram da krenem. Ćoki je položio ginekologiju i kupio karte za koncert na ’Kolarcu’. Kasnim. Ljubo! Daj mi još malo vremena“, rekla sam brišući suze.
Pošao je za mnom niz ulicu i nije hteo da se odvoji od mene čak ni kad smo se približili „Kolarcu“. Zagrlio me je i ljubio dugo kada sam uspela da istrgnem ruku iz njegove.
„Nemoj!“, rekla sam između poljubaca.
Pogledao me je besno i nestao iza prvog ćoška. Bezuspešno sam pod pogledima znatiželjnih gospođa pokušavala da smirim jecaje.
Ispred „Kolarca“ su me čekali Ćoki, Katarina i njen dečko koji me je, primetivši da sam podbula, upitao:
„Šta ne valja?“
„Valja sve, nego je umorna. Kada položi ispite, biće ona stara Buba“, odgovorio je Ćoki umesto mene.
Orkestar je svirao najveće filmske hitove Elvisa Prislija, a Ćoki me je držao čvrsto za ruku kao da oseća da jedva uspevam da se suzdržim da ne pobegnem iz sale. Sve vreme sam imala osećaj da je Ljuba negde u mojoj blizini.
„Šta kriješ?“, šapnula je Katarina dok smo se kroz gužvu probijali ka izlazu.
„Svašta. Reći ću ti večeras“, rekla sam i sledila se kada nam je, čim smo prošli gužvu, prišao, nameštajući kosu sjajnu od briljantina, Ljuba.
„Dobro veče. Ja sam Ljuba”, rekao je i pružio nadmeno ruku Ćokiju.
„Ja sam Ćoki”, odgovorio je Ćoki čvrsto me pripijajući uz sebe.
„Znam. Ćoki, već tri meseca Buba sa mnom izlazi. Ja za tebe znam, ti za mene ne znaš. Znači tebe je prevarila, mene nije. Logično je onda da ja imam veće šanse kod nje. Želela je da se sa tobom raziđe, ali su je vezivale uspomene i vreme provedeno sa tobom. Nije želela da te povredi. Kao dokaz ovoga što ti govorim vidi da li će sad sa tobom kući ili će sa mnom na Kalemegdan”, rekao je kao da drži govor na partijskom kongresu svestan svoje lepote i nadmoćne širine ramena koja su se ocrtavala ispod crne uske košulje.
Ćoki me je sve jače stezao oko struka i gledao Ljubu direktno u oči. Teško sam disala kada je Ljuba dlan svoje ruke ispružio ka meni.
„Izvini”, rekla sam osećajući vrelinu u glavi i uhvatila Ljubu za ruku.
Pošla sam za njim niz Uzun Mirkovu ulicu i zastala posle nekoliko koraka.
„Umorna sam. Isprati me kući”, rekla sam Ljubi osećajući da tonem.
Nije obraćao pažnju na moje reči, već me je čvrsto držao za ruku polako koračajući ka Makedonskoj ulici. Poljubio me je na stajalištu za trole ne obraćajući pažnju na masu koja nas je gurala. Kidali su me talasi želje za Ljubom i kajanje što sam ponizila nekog za kim sam uzdisala tolike godine.
„Mi ćemo sa vama. Ona je moja drugarica“, čula sam Katarinin glas iza sebe i njen osmeh mi je u tom trenutku sprao iz grudi osećaj krivice.
„Ti si Katarina. Znam sve o tebi“, rekao je srdačno Ljuba i predložio da idemo u „Pod lipom“.
Način na koji je privukao stolicu meni i Katarini, kako nam je svima naručio kuvano vino, kako nas je predstavljao pevačima, glumcima i kustosima, kako se šalio sa kelnerima i prodavcima srećaka i karanfila, bacio je pod sto moj osećaj da sam izneverila i uvredila Ćokija.
Katarinin dečko, mladi partijski funkcioner, bio je tako sitan i suvišan za stolom koji je ceo zauzimala Ljubina želja za slobodom, njegova komunikativanost i inteligencija. Uživala sam u načinu na koji izgovara reči, u pokretima njegovih punih usana dok duva dim cigarete, u osećaju da sam najlepša i da se trudi da svima pokaže da sam njegova.
„Žao mi je Ćokija, ali, kada pomislim kako uči u čitaonici dok im je gajba prazna… Dođe pravi kauboj i napravi red u selu tako što prvo ubije šerifa mlakonju. Bravo za Valjevce! Imaš držanje predratnog buržuja i pravi si frajer za Bubu. Živeo! Šteta što ne piješ, bio bi mi najbolji drug“, rekla je oduševljena mojim izborom Katarina i nazdravila Ljubi.
Nikada pre tog svitanja nisam imala u grudima tako neopisiv osećaj slobode kao kada smo se u svitanje ljubili kod Palilulske pijace omamljeni mirisom svežih lubenica. Nikada nisam upoznala nikog ko može kao Ljuba da recituje Prevera na francuskom ispred hotela „Metropolu, da priča sa Ciganima na romskom dok peru pločnik i sa seljakom koji čeka pored zaprege prve kupce o cveću, mladom luku i rotkvicama.
Mirisala sam na sreću, strast, vino i Beograd koji se budio, dok sam se kao princeza koju podanici silno zabavljaju smejala kada je Ljuba skočio i uspeo da dotakne tablu na kojoj je broj 222 već bledeo.
„Želim da budem sa tobom 222 godine!“, rekao je držeći me čvrsto za ramena.
Insistirao je da pođe sa mnom u stan da me zaštiti, ako je Ćoki besan i odbija da spakuje kofer.
„Mladić kome neko pred nosom ukrade devojku je kao ranjena zver. Bomba besa i želje za osvetom“, rekao je koračajući za mnom uz stepenice.
„Ćoki nikada nije besan. Niti sam ja njegovo vlasništvo da me iko može ukrasti. Sebičan si. Ako je Ćoki kod kuće, neće me dodirnuti. Znam ga. Neće on ni plakati, niti mi bilo šta grubo reći. Red je da mu daš priliku da dostojanstveno i na miru ode od mene“, rekla sam uspevši na tren da sredim pomućene misli.
„Bojim se za sebe. Ne želim više da budem onaj koji čeka. Sebičan sam i zaljubljen! I ne želim nikad više da proživim ova tri meseca dok sam te sanjao i čekao! Nikad više! Zapamti“, rekao je i odahnuo kada sam ispod otirača pronašla ključ od stana.
Shvativši da iza vrata gde je uvek stajao nema Ćokijevog braon kofera, umorna kao na kraju dugog puta legla sam na kauč u dnevnoj sobi. Ljuba je izvadio iz srebrnog rama moju i Ćokijevu fotografiju i bacio je u đubre, ram odložio na policu sa knjigama i potom stavio na gramofon ploču sa Karuzovim arijama.
„Toska!“, rekao je kada je prišao krevetu, povukao me k sebi i, raskopčavajući mi rajferšlus haljine, poveo me do spavaće sobe.
Prozor je bio otvoren i miris svežih drva spremljenih za zimu pomešao se sa mirisom Ljubinih poljubaca na svakom deliću moje kože koji se pojavljivao ispod raskopčane haljine. Stajala sam pred njim u korsetu i tresla se kada me je nežno položio na krevet, dugo posmatrao milujući mi grudi i rekao:
„Ovakvu sam te zamišljao.“
Dodirivao je jagodicama prstiju rubove mog korseta, haltera i najlon čarapa. Posmatrala sam ga kroz trepavice dok je stojeći iznad mene skidao crnu košulju i skrenula pogled ka vrhu bora u dvorištu kada se zveket kopče kaiša pomešao sa Karuzovim glasom.
„E lucevan le stele“ je utihnula u trenutku kada su se moje i Ljubine ruke spojile u meni do tada nepoznatom grču.
„Mali, sad si moj zauvek“, rekao je dok sam drhtala od jeze u njegovom naručju.
Dan se probijao kroz bele zavese, Ljuba je pušio cigaretu i tresao pepeo u čep od flaše i navodio desetine razloga zbog kojih veruje da smo te noći napravili sina koji će se zvati po Šekularcu Dragoslav, a zvaćemo ga Šeki.
„I zabraniću mu da studira, da se muči kao nas dvoje. Biće fudbaler i tačka. Ni u osnovnu školu ga neću upisati“, rekao je pre nego što sam utonula u san sa glavom na njegovom levom ramenu.
Kada sam se oko podneva probudila, Ljube nije bilo pored mene. Strah da je otišao obmanuvši me zaljubljenošću podigao me je iz kreveta.
Sela sam gola na stolicu u kuhinji i tražila pogledom neki Ljubin trag po stanu osim čepa sa pikavcem koji je stajao na prozoru.
Podigla sam noge na kuhinjski sto i suze su mi krenule niz obraze. Nisam čula kada su se vrata otvorila. Iza zida kuhinjskih vrata kao iza pozorišne zavese pojavila se prvo ruka sa najlon kesom iz koje se širio miris bureka, potom struk jorgovana, a onda i nasmejani Ljuba.
„Kakav prizor! Naga, lepa žena sa nogama na kuhinjskom stolu! I moja!“, rekao je pre nego što je bacio na pod kesu sa hranom i svoju crnu košulju.
Strukom jorgovana ispisivao je Buba po mom nagom telu, spuštao se polako između mojih nogu i u naletu zbunjenosti pred do tada nepoznatim užitkom prošaputala sam:
„Propustila sam predavanja. Moram bar na popodnevne vežbe.“
„Sa mnom ne moraš ništa osim da uživaš“, rekao je i odneo me opet na bračni krevet u kojem je proleteo ceo dan.
Kao da ima strah od gubljenja vremena, neprestano je gušio svaki trenutak tišine koji bi nastao među nama. Kao da se boji da će sve iznenada nestati, iznova me je ljubio. Kao da želi da mi oduzme svaki prostor za sumnju, obasipao me je izjavama ljubavi lepšim od stihova ruskih pesnika. Kao da će sutra otići iz grada zauvek, ostavljao je na svakom delu mog tela sećanje na sebe.
Strast sa kojom me je ljubio, način na koji je otvorio flašu vina i prineo mi čašu u krevet, njegova ramena dok nag odlazi do prozora sa kojeg u sobu ulazi miris tople večeri, osmeh na njegovom licu dok se proteže i vraća se meni među čaršave činili su da moje lice u odrazu na prozoru bude sve lepše.
„Zapamti. Najlepša si sad. Gola, među čaršavima, sa čašom vina. Zapamti i da si moja. I da takvu hoću celog života da te gledam“, rekao je.
„Ti nikada ne piješ? Ni među čaršavima?“, upitala sam i privukla ga k sebi.
„Nikada. Nema više ljubljenja! Iznenađenje! Imam karte za ’Zlatni mikrofon. Nemoj da se šminkaš – takva raščupana bićeš najlepša“, rekao je i kao nečim uplašen naglo ustao i iz mog ormara izvukao plavu haljinu i prineo mi štikle.
Kada sam izašla doterana iz kupatila, krevet je bio sređen, čaše oprane, a on u sveže ispeglanoj košulji moga tate lep, sa pogledom punim divljenja prema meni.

Držali smo se za ruke cele večeri, zviždali žiriju koji Zlatni mikrofon nije dodelio Ðorđu Marjanoviću, zaustavljali saobraćaj na Terazijama sa hiljadama „đokista“ koji su protestovali, pokušavali da dohvatimo Ðorđev sako koji bacio u masu kada se popeo na krov „fiće“ i zapevao pesmu sa kojom smo dalje nastavili ka Dorćolu kod Ljubinih prijatelja na žurku.
Noć je odmicala i ja sam sve vreme priželjkivala trenutak kada ćemo se opet vratiti među čaršave. Nisam poznavala svet umetnika koji se okupio u velikoj trošnoj dorćolskoj kući. Nisam mogla da se osmehujem neobično obučenim mladićima i devojkama koje su se uz obavezan poljubac javljale Ljubi. Dodirivale su ga po ramenima dok su mu prepričavale događaje koji meni nisu bili smešni.
„Ivanjicki!“, uzviknuo je iznenada Ljuba i poveo me na drugi kraj sobe gde je na fotelji okružena velikim društvom sedela Olja.
Ustala je sa fotelje, krenula je ka nama i svojim divnim glasom uzviknula srdačno me zagrlivši:
„Buba!“
Izazivala je lepotom opčinjenost mladića i zavist devojaka, i nisam mogla da poverujem da nije zaboravila neku drugaricu iz dvorišta sa zajedničkom česmom u Kragujevcu.
Ispričala nam je da je beskrajno zaljubljena, da odlazi u Pariz, iako nema ni dinar u džepu, i dodala na Ljubino zadirkivanje na račun njene fatalne zaljubljenosti:
„Glavna emocija čoveka je ljubav, a voleti se ne može ni u prošlosti, ni u budućnosti, već samo u sadašnjosti. Zato, idem u Pariz čim svane!“
Bila je neobično lepa, obučena u crne pantalone i crnu rolku, s drskošću u pogledu, i zvonko se smejala kada sam se našalila:
„Da kažem mami da si joj oprostila što i tebe nije povela u Beograd onog dana kada smo napustili Kragujevac?“
„Naravno. Najlakše je oprostiti. Najgore je nositi mržnju i osvetu jer tebi se vraća. Poljubi tvoju lepu Enu! Bože, kako si ti zanosno lepa! Uvek si bila lepša od mene“, rekla je vraćajući se društvu koje ju je čekalo pored fotelje.
Ljuba je, gužvajući žipon moje suknje i podižući je iznad kolena, rekao:
„Lepa je Ivanjicki. I harizmatična, ali ti si neodoljiva.“ Ljuba je i te večeri kao i svih narednih uvek i svugde bio najnasmejaniji gost što uživa do poslednjih sekundi provoda koji su se često poklapali sa svitanjem.
„Ne priznajem provod ako se ne završi u zoru pred pekarom“, rekao je jedući u mojoj kuhinji vruć hleb i požudno me gledajući dok sam na kuhinjskom stolu igrala i pevala kao Ðorđe Marjanović na „fići“.
Skinula sam sa sebe haljinu i bila sam pod njegovim pogledom zanosnija od svake ozloglašene, zaboravila i koji je dan i šta piše u rasporedu časova i kako je sramota mahati gola kroz prozor putnicima u tramvaju.
Probudilo me je zvono telefona iz kuhinje. Nisam znala koje je doba dana, jer su roletne bile spuštene. Na jastuku je stajala Ljubina poruka da je otišao kući na ručak i da ga čekam u sedam ispred bioskopa „Zvezda“.
Podigla sam slušalicu, čula Enu kako izgovara „dobro veče“ i uplašila se da već kasnim na sastanak sa Ljubom. U trenutku sam pomislila da je laž jedini način da sačuvam druge od brige za sebe i rekla sam:
„Mama, baš sam sad ispratila Ćokija i planirala da vas pozovem.“
„Buba, stani. Ćoki nam je poslao pismo u kojem se oprostio s nama i zahvalio na svemu. Čekaj nas sutra na železničkoj stanici“, prekinula je Ena moj pokušaj da je slažem.
„Bože, koliko je harizmatičan! Vidi se da je iz kuće u kojoj se polagalo na obrazovanje. Jako je važno da mladić ima majku koja je obrazovana. Voli moje dete, voli operu Sumrak bogova, pa šta bolje da tražimo“, rekla je moja Ena posle nekoliko susreta sa Ljubom.
Tuga za Ćokijem posle nekoliko dana prerasla je u potpunu opčinjenost Ljubom, koji je umeo da mojim roditeljima ulepša dan častivši ih kartama za pozorište i popriča sa njima o državnoj politici i ekonomiji uz hladan čaj od lipe dok sam se ja spremala za grad.
Nisu mi zabranili da se viđam sa Ljubom čak ni kada sam im priznala da u junskom ispitnom roku nisam dala nijedan ispit.
„Zaljubljenost može da bude opravdanje za jedan ispitni rok, ali u septembru da daš sve ispite. Nemoj da te pita starost gde ti je bila mladost“, ponavljala je Ena bar deset puta na dan.
Ljuba je silno želeo da odemo na letovanje za koje nismo imali novca, pa je po ceo dan davao časove matematike. Kada je prodao svoju skupocenu violinu shvativši da novac od časova neće biti dovoljan za letovanje, Ljubina mama Milica naredila je sinu hitno da me ostavi. Odbijala je da me upozna i, svaki put kada bi Ljuba došao po mene neraspoložen, znala sam da se opet svađao sa Milicom.
Meni je bilo važno samo da vidim more i da budem sa Ljubom. Nisu me se ticali ni Milica ni violina, ni gde ćemo spavati ni to što Ena pakuje u kofer dvopek, šunku iz konzerve, tvrde kolače i svoje šarene haljine koje je prepravljala po mojim merama.
„Mama, ponašaš se kao da me pratiš u vojsku“, rekla sam joj kada je zaplakala izgovorivši „čuvaj je“ dok se pozdravljala sa Ljubom.
Svi u autobusu su spavali, osim mene koja sam se radovala noćnom kupanju i Ljube koji je smišljao kako da na nekoj plaži „Brijeg od Budve“ prisustvujemo snimanju američkog filma Dugi brodovi. Činilo mi se kao da se više raduje što će videti uživo Ričarda Vidmarka i Sidnija Poatjea nego što sam se ja radovala noćnom kupanju.
„Čujem da su zvali i onu lepu Bebu Lončar da igra u filmu. Znaš onu koja je bila na žurki na Dorćolu u zelenoj haljini?“, rekao je, i pomisao da će mu ta lepotica skočiti u zagrljaj od sreće što ga vidi na tren mi je pokvarila ukus maminih kiflica.
Na moje veliko zadovoljstvo ekipa filma je već otišla na hrvatsku obalu i ja sam mogla da uživam u svom romantičnom holivudskom filmu. Ređale su se scene o kojima sam do tog leta samo sanjala… Ruka u ruci dok šetamo pored hotela „Mogren“ i posmatramo parove koje jedu školjke na terasi, njegova ramena i moje grudi iznad vode na noćnom kupanju u jednoj uvali u Reževićima, zvona sa katedrale dok me pita da li želim da se udam za njega i ukus sira iz ulja sa Ljubinih prstiju na pijaci u Kotoru, miris vina i ukljeva u Rijeci Crnojevića dok plovimo čamcem, ptice na Skadarskom jezeru kojima Ljuba zvižduće balade, moja spuštena bretela dok posmatramo Lovćen iz dvorišta Cetinjskog manastira, glava na njegovom ramenu dok pešaka preko malog sela Pržno u kojem su krave šetale po obali idemo da vidimo Sveti Stefan, miris borovine na Miločeru, ukus njegove kože dok ga ljubim po letnjem pljusku i njegov glas dok na vrhu Citadele, gledajući barke na pučini, priča o danu kada ćemo imati i za školjke i za barku i šetati našu decu po Starom gradu i pričati im o gusarima.
„Mali, vidi, tamo su snimali film! Ričard Vidmark je toliko veliki glumac da ovaj Brijeg od Budve treba da nazovu Ričardova glava!“, pokazivao mi je sa zidina Citadele plažu.
Ljuba je bio zaljubljen u raskoš, svet glumaca, pevača i slikara isto koliko i u mene. Kada je čuo da se na Ćemovskom polju snima italijanski film za koji Olja Ivanjicki radi scenografiju, po nesnosnoj vrućini išli smo auto-stopom do Titograda. Brao mi je smokve i murve dok smo se niza stene spuštali do filmskog seta i bio zadivljen dok smo posmatrali filmske zvezde, hiljade statista, stotine konja.
„Ivanjicki, živiš život posmatrajući ga iz prvog reda!“, uzviknuo je kada smo prišli Olji Ivanjicki.
„Da, da… Neko živi život iz prvih redova, neko život iz drugog reda, pa život iz zadnjeg reda, pa život van reda. Nema nijednog reda koji pripada jednoj određenoj osobi. Kao kad dobiješ kartu za bioskop, pa neko dobije prvi, neko zadnji red, neko je u sredini. Taj koji sedi u prvom redu, on uglavnom dobije kartu, a ti moraš da je kupiš, pa si opet u zadnjem. Nekako, život deli karte na prvi i na sve ostale redove. Ako nisi u prvom redu, kao da te nema“, rekla je Olja Ivanjicki nežno mi dodirujući ruku.
„Mali, sledeće godine u Crnoj Gori opet snimaju Vinetua. Mi moramo da dođemo! I da budemo u prvom redu!“, rekao je Ljuba kada smo te noći sa ekipom filma završili u kafani na obali Morače.
Poslednja slika koju pamtim sa tog prvog letovanja jeste Ljuba koji se oprašta sa celim gradom, nosi notes prepun adresa novih prijatelja, i ja koja sanjam krevet i malo sna, jer je letovanje sa Ljubom bilo uživanje u životu po cenu života.

3


„Imaću sina“, ponavljao je Ljuba grleći me oko bedara, a ja sam se nadala da mi menstruacija po drugi put izostaje zbog promene klime.
Jeza mi je prolazila kroz telo pri pomisli da bi za devet meseci trebalo, kao moja Ena, prva da ustajem, a poslednja da ležem, da prostirem veš i ribam kuhinju, a potom oblačim spavaćicu na bretele, sedam Ljubi u krilo i uživam u Toski. Nisam želela da rodim i šetam dete po parkovima, željna još uvek mamine pažnje, šetnji sa Ljubom, bombona i „galebu čokolade. Nisam mogla ni da zamislim sebe da poput debele Živane po celu noć nosim bebu koja vrišti umesto da sa dnevnikom ulazim u učionicu, predajem biologiju gimnazijalcima koji me zadivljeni slušaju pametnu i elegantnu u bordo kostimu i cipelama na štiklu.
„Ovo je tašna koju sam bezecovala da kupim od prve plate“, rekla sam Katarini kada smo prošli pored butika na Terazijama.
Nije ni pogledala izlog sa torbama, ljuta što sam sebi dozvolila da ostanem neplanirano trudna.
Čim je ginekolog konstatovao trudnoću, Katarina je počela da se raspituje o proceduri abortusa i uz limunadu u Čika Ljubinoj ulici smišljala kako da saopštim Ljubi da sam odlučila da abortiram.
„Ali, on toliko želi dete da se bojim da će me ostaviti ako abortiram! S druge strane, ja nisam sposobna da budem majka“, rekla sam sve više besna na samu sebe.
„Činjenica da si trudna pokazuje da ti nisi sposobna da budeš devojka, a kamoli majka! Pošto si pri kraju fakulteta i uskoro ćeš da se zaposliš, da živiš svoj život i da budeš dama! Tebi nije potrebno da ti dani prolaze u kuvanju jela koja će biti pojedena za tren i posle kojih ćeš satima da sklanjaš mrvice, pereš sudove i spremaš novo jelo! Smislićemo nešto da sve izgleda kao spontani pobačaj! Granica između laži i mudrosti je tanka“, hrabrila me je Katarina.
Ljuba je te večeri u kafani „Pod lipom“ dobijao aplauze svaki put kada bi izgovorio „biću tata“, mazio mi stomak i pevao ispod prozora dozivajući mog tatu koji se isto koliko i Ljuba obradovao mojoj trudnoći.
„Samo ću ga na vreme odučiti da bude oficir. Neće on ni u vojnike ni u doktore. Biće elektroinženjer, pa da dedi napravi najbolji televizor, a ne ovako. Trideset penzija mi treba da kupim televizor!“, rekao je tata tapšući Ljubu po ramenima i sipajući rakiju.
Dok je tata nagovarao Ljubu da popije bar gutljaj rakije, Ena mi je pokazala očima da pođem sa njom u spavaću sobu.
„Da li sam ti ikada rekla da je možda bilo bolje za sve nas da nisam onim vozom napustila Ljubljanu i otišla za Kragujevac? Nisam. Neću ni sad to da kažem. Ali nemoj pored kolača u ime bilo koje ljubavi da izabereš masti i hleba. Ne postoji ljubav vredna celog života. To ti kažem ja koja sam i sad voljena. Ljubav ume da umori. Pokušaj da pronađeš onu zbog koje se nećeš morati žrtvovati i menjati. Ako muškarcu dozvoliš da ti on određuje kad ćeš, šta ćeš i koliko ćeš – bićeš neizlečivo nesrećna. Delićeš lekove sa mnom!“, rekla je moja mama i ostavila me u mraku spavaće sobe.
„Idemo da saopštimo Milici da ćemo se venčati”, rekao je Ljuba izvlačeći me poljupcima iz mraka sobe.
Mojoj Eni je podrhtavala vilica i gledala me je kao da je ostavljam zauvek, kada smo Ljuba i ja kretali iz stana.
Milica! Milica je sedela u ogromnoj fotelji u crvenom šlafroku i čitala novine kada smo ušli u kuću.
„Ja sam rekla da ne želim da je upoznam“, rekla je čim me je ugledala.
Želela sam odmah da nestanem, ali me je Ljuba stegao za ruku i pokazao mi da sednem na kauč. Držao me je za ruku sve vreme dok je Milici glasom dečaka, kao da joj se umiljava, govorio da me voli, da sam trudna i da ćemo se venčati.
Slušala ga je pažljivo, a onda tresnula novinama po stolu, otišla do kuhinje, popila teatralno šećer i vodu i rekla:
„Sine, ti fakultet još nisi završio, a hoćeš da budeš otac! Šta to znači? To znači da želiš da zgaziš dvadeset godina koje sam tebi posvetila! Na tvoje vaspitanje potrošila sam mladost, a ti mi to vraćaš tako što hoćeš i starost da mi uništiš. Došla sam u Beograd da ti bude lakše dok učiš, a tebi su milije beogradske kurve od diplome!“, rekla je i potom mirno sela u fotelju čekajući Ljubin odgovor.
Izašla sam iz stana trčeći niz ulicu uplakana i odgurnula Ljubu kada me je sustigao i izgovorio „izvini“. Prekinula sam ga kada je pokušao Milicu da opravda godinama, strahovima, sindromom udovice, svojom lenjošću i njenom zabrinutošću za njegovu budućnost i rekla:
„Živećemo kod mojih.“
„Ne. Iznajmiću sutra negde sobu. Isteraću svoje. Znam ja da meni ništa neće faliti kod vas, ali ne da mi obraz“, rekao je milujući me po ruci dok smo se vozili tramvajem.
„Ti nećeš zbog ponosa? Tebi je tvoj ponos bitniji od mene i deteta?“, upitala sam.
„Šta ću tebi i detetu bez ponosa?“, rekao je i ostao tvrdoglav i dok su ga moji roditelji ubeđivali da ostane kod nas.
Sa prvim zracima sunca Ljuba je otišao da iznajmi sobu i istog dana preselili smo se u sobu sa vojničkim krevetom i zajedničkom česmom u dvorištu na Čuburi.
Vodili smo te noći ljubav pokušavajući da se ugrejemo pored grejalice sa tri rebra, kleli se u večitu ljubav ispod jorgana sa izbledelim ljubičastim cvetovima i malo plakali na ispranim jastučnicama koje su mirisale na memlu i Ljubinu kolonjsku vodu.
Žutu fleku od vlage na zidu iznad kreveta sakrila sam sutradan posterom Ðorđa Marjanovića u srebrnom sakou.
Kada je Katarina došla da vidi gde živimo, zatekla me je kako perem Ljubine košulje na česmi. Već je padao sneg i nisam mogla od hladnoće ni da se nasmejem. Počela je da plače kada me je ugledala i zagrlila me je preko već velikog stomaka.
„Pa ni mi iz doma za ratnu siročad ne bismo ovako nešto glupo uradili od svog života! Tvoja Ena više nema zdravlja da vas izdržava zahvaljujući svojim hobijima, penzija tvog divnog tate jedva podmiruje osnovne potrebe, a ti na sve to, umesto da završiš fakultet i učiniš da svima bude bolje, čekaš dete koje ne znaš kako ćeš da prehraniš! Praviš se pametna, a u stvari si tvrdoglava i glupa“, rekla je dok sam kuvala čaj od lipe.
„Ne želim da pričam o tome. Menjaj temu. Šta ima novo kod tebe?“, upitala sam.
„Ima novo. Neću više da studiram. Profesori su mnogo dobri frajeri i njihova muževnost ometa me da pratim predavanja. Šalim se. Od ponedeljka počinjem da radim u opštini kao sekretarica direktora za urbanizam. A zamenik direktora je ovaj moj. Jao, Buba, ne mogu da te gledam sa tim stomakom u ovoj odvratnoj sobi!“, rekla je i opet me zagrlila.
Plakala je i na našem siromašnom studentskom venčanju ogrnuta novim kaputom med boje preko svilene plisirane haljine.
„Neko poput moje Bube ne treba da se udaje u prekrojenoj maminoj haljini i kaputu sašivenom još pre rata u nekoj Ljubljani! Čekamo ispred ove kancelarije kao izbeglice ispred Crvenog krsta. Izvini, Valjevac, ali gadno si mi usosio drugaricu. Hitno da nešto uradiš!“, rekla je Ljubi držeći ga za rever sakoa sa ruzmarinom.
„Tužan sam, Katarina, što mom malom ovaj dan ne mogu načinim lepšim. Ne mogu dan, ali mogu ceo život. Časna reč“, rekao je Ljuba dok smo čekali ispred kancelarije matičara.
Kelneri su pojačali muziku sa radija u kafani „Pod lipom“ i zaplesali smo između stolova sa kojih su nam nazdravljali prodavci srećaka, novinari „Politike“, muzičari Radio Beograda i devojčica koja je prodavala karanfile. Kada su u kafanu ušli trubači, sa Ljubinih usana čitala sam „volim te“.
Katarina je zaigrala na stolu, njen dečko je stavio krupnu novčanicu u trubu, poznati pijani pevač je poslao po oval ćevapa za svaki sto i Ljuba je sve vreme imao na licu osmeh dečaka.
Dok sam posmatrala pahulje i prolaznike kroz Katarinine štikle i čaše na stolu, učinilo mi se na trenutak da vidim Milicu kako nas posmatra i kune, Enu i tatu kako zagrljeni plešu na snegu, Ćokija kako plače i dedu iz Ljubljane sa velikom belom tortom.
„Pamtićeš prvu bračnu noć po mirisu memljivih zidova i cvetnim ispranim čaršavima?“, prošaputao je Ljuba te noći dok smo se na vojničkom krevetu pripijali jedno uz drugo.
„Ne, pamtiću koliko te volim i tvoje obećanje da ćeš dati sve od sebe da mi ulepšaš život“, rekla sam.
Posle nekoliko nedelja kada sam počela da se gušim od memle i vlage, Ljuba se pomirio sa majkom Milicom i počeli smo da živimo u njihovom stanu.

Ljuba je od jutra do mraka davao časove matematike da bi nas izvukao iz bede, a ja sam zauzvrat prećutkivala da u sebi često gutam suze zbog Miličinih bezobrazluka.
Nije mi dozvoljavala pristup kuhinji, jer sam po njenom kuvala „blentavo“. Nije mi dozvoljavala ni da se približim Ljubi, koga sam bila željna uveče kada dođe kući. Uspevala sam da ugrabim njegov poljubac na vratima, a onda bi velika majka Milica sedala pored njega za kuhinjski sto. Dosipala bi mu u tanjir večeru kao meni mama kada sam išla u prvi razred osnovne škole, sekla mu hleb na kriške strepeći da se ne poseče i objašnjavala mu u čemu sve greši sa ljudima koji mu svi žele loše.
Ja sam za to vreme sedela na kauču i čekala na Ljubin zagrljaj dok Milica sabira da li je dovoljno zalogaja pojeo, koliko para je zaradio i koliko su se troškovi hrane povećali od kada nas je troje u kući. Nije propuštala da obračuna i koliko smo potrošili na piće, kolače i čokoladu bez koje u trudnoći nisam mogla da zamislim dan.
Ljuba je majčin autoritet dobro podnosio do trenutka kada je jedne večeri Milica pokazala na moj stomak i rekla: „Samo ti je još i ovo kopile trebalo!“
Skočio je od stola, zgrabio kaput i izašao iz kuće. Milica je pokušala, koliko joj je narav dozvoljavala, da bude fina, skuvala kafu, pomilovala me po ruci i rekla:
„On je nestalan. I kao mali nikada nije mogao da izdrži ni dva minuta na stolici. Nije bio miran ni kada je spavao. Celog života morala sam noću da se budim i pokrivam ga. To što je tebi zaljubljenoj njegov šarm, to su samo njegovi nemiri. Nisi ti za njega. Za njega je neka koja ume da mu organizuje život, da ga tera i gura kao što sam ga je terala da uči, da ne gubi stvari, da ne potroši poslednji dinar noćas, bez svesti da ga i sutra čeka život. Ja samo želim za svoga sina bolji život, a ti mu se prepuštaš i dozvoljavaš da radi šta hoće.“
„Milice, nemam više snage da slušam niti vaše svađe niti vaše priče o parama, siromaštvu i Ljubi kada je bio mali. Hoću da uđem u kuhinju i za svog muža kuvam bez straha da li će se vama svideti sarma, hoću da se sa njim ljubim kada dođe sa posla i da ga držim za koleno dok večera! Hoću da spavam kada mi se spava, a da me vi ne pitate šta mi je!“, rekla sam osećajući da se od mog uzbuđenja beba vrti u stomaku.
„Šta si ti očekivala? Da dođeš sa ulice u moju kuću i da sve bude po tvome? Da zaboravim da sam ga ja više od dvadeset godina ljubila, tešila, hranila? Treba li da prihvatim da ti, balavica, meni govoriš kako ću živeti i šta ću pričati? Imaćeš jednog dana i ti sina. Ako budem bila živa, dođi da mi kažeš kako ti je kada se zaljubi i zbog njene suknje pljune na sve čemu si ga naučila“, rekla je stojeći na sredini sobe sa mešavinom tuge i besa u pogledu, a potom dugo, sve dok se Ljuba nije vratio, u kuhinji jecala. Spakovala sam te večeri svoje stvari i rekla:
„Kada budeš imao svoj stan, dođi po mene. Do tada možemo opet da se zabavljamo!“
Naredne večeri ispod prozora u Bulevaru revolucije 222 zviždao je „Ko nekad u osam“, mahao kartama i vikao: „Mali, imam karte za Ljubav i moda. Hoćeš li da te vodim da vidiš da si lepša i od Bebe Lončar?“
Posle filma vodio me je u Šetnju preko reke, zagledao izgradnju novobeogradskih zgrada i naglas sanjao o trenutku kada ćemo i mi tu dobiti stan.
„Mali ljutko, ništa ti ne brini! Ja ću jednog dana biti vlasnik i glavni inženjer gradilišta, a ti ćeš me čekati na pragu i nijedna Milica neće ti braniti da me ljubiš! I imaćeš celu jednu sobu sa najlepšim čokoladama!“, rekao je u trenutku kada sam osetila jak bol u stomaku.
Zgrade su mi se ljuljale i krivile dok je taksista jurio ka bolnici u Narodnog fronta gde smo se smirili kada nas je lekar ubedio da je sve u redu i da se čuju šumovi.
U narednih nekoliko dana smršala sam deset kilograma, nisam mogla da spavam od svraba po celom telu, a lekari su tvrdili da je sve kako treba.
Jedne zore rodila sam mrtvu bebu. Lekar je konstatovao sepsu, prepisao ogromne doze antibiotika i pokušavao da smiri Ljubu koji je psovao medicinu, lekare, sebe, vojnički krevet, hladnu vodu iz česme u dvorištu i Milicu.
„Muškarčić“, izgovorila je Ena, koja je jedina videla mog sina.
U mraku sam stenjala od bolova i plakala. Sa ulice su dopirali glasovi veselih devojaka, a ja sam se osećala kao bosonogi došljak kakve smo još uvek leti viđali u Balkanskoj i Nemanjinoj ulici.
Uspela sam nekako da ustanem iz kreveta i odem do kupatila. Dok sam se pridržavala za lavabo, u ogledalu sam posmatrala svoje ružno ispijeno lice sa crnim podočnjacima i priznala sebi da ne osećam bol za izgubljenom bebom.
Kada sam ispod bolničkog prozora čula zvižduk „Ko nekad u osam“, nisam osetila radost što moj dečak iz „Opatije” pokušava da mi olakša noć. Bila sam zarobljena kao ptica u rukama Pobednika i odlučna da, čim izađem iz bolnice, završim fakultet, zaposlim se i uzmem život u svoje ruke.
Ljuba je mesec dana koliko sam ležala u bolnici pokušavao na sve načine da me psihički digne. Žene u sobi su se smejale dok je imitirajući Elvisov zaljubljeni pogled pevušio „Are You Lonesome Tonight?” kada sam ga prekinula i rekla:
„Ljubo, nije mi do pesme. Muka mi je od zajedničkoj stana, besparice, propalog porođaja, muka mi je od same sebe zavisne od milostinje i pažnje drugih. Sad ću sve preostale ispite da položim, odmah da dam diplomski i da se zaposlim! Ako ijedna škola bude primala ovako ružne nastavnice biologije.“
„Da li sam ti ja dao časnu reč da ćeš biti zauvek moja i srećna? Jesam. Tebi ne sme da bude muka pored mene! Daću i ja sve ispite! Od sutra počinjem da učim. Milica se vratila u Valjevo. Hoće da renovira našu staru kuću. Pristaješ li da se vratiš kod mene?“, upitao me je.
„Pristajem ako veruješ da ću uskoro biti lepa kao kada si se zaljubio u mene“, rekla sam, i oči su mu bile pune suza.
„Ja ću nepopravljivo biti zaljubljen u tebe celog života“, rekao je ljubeći mi stopala.
Kada sam diplomirala mikrobiologiju, bila sam ponosna na sebe kao kada sam se kao devojčica prvi put na nagovor Živka spustila bez štapova niza strminu.
Katarina je napravila žurku na Novom Beogradu u čast moje diplome i svog useljenja u stan koji je tih dana od opštine dobio njen dečko. Uz mnogo pića i sendviča sa šunkaricom cele večeri smo pričali o ubistvu Kenedija, o drugom nastavku Džejmsa Bonda Iz Rusije sa ljubavlju i milion puta vraćali ploču „Bitlsa“ sa hitom „She loves you”.
„Znaš, kada dođem sa posla, šetam po ovim sobama i učini mi se kao da nikada nisam bila u onom domu za nezbrinutu decu. Ali ponekad imam osećaj kao da sam u hotelu i da će mi uskoro isteći boravak. Ne znam kako to da ti objasnim. Srećna sam što imam dom i posao, ali mi sve nešto u grudima lupa kada pomislim da je ovo zauvek. I od kada sam se uselila ovde, često sanjam noć kada je gorelo selo“, rekla je Katarina pošto je ispratila sve goste.
„Šta bi ti?“, pitala sam zavaljena u maslinastozelenu plišem presvučenu fotelju.
„Ne znam. Išla sam kod psihologa. Kaže da deca koja su rano ostala bez roditelja imaju strah da bilo kome poklone poverenje, ali i strah od napuštanja. Eto, ne verujem ni sebi da ću uspeti ovu lepotu u kojoj sad živim da zadržim“, rekla je.
Pred zoru, dok sam u Ljubinom zagrljaju posmatrala spomenik Pobedniku, verovala sam da sam ja njegova Pobednica sa suprotne obale.
Tata je insistirao da moju diplomu kao prvu koja je ikada ušla u njegovu porodicu stočara i u maminu zanatlija proslavimo na Goču i čekali smo do proleća da se otopi sneg i konačno mu ispunimo želju.
Ljuba se celim putem u autobusu za Vrnjačku Banju radovao što će konačno upoznati legendarnu tetku Kiću, Ena nas je zabavljala Kićinim opaskama iz vremena kada smo zajedno živeli tokom rata, a tata je celim putem pevao.
Živko je zagledao na proplanku žutog „fiću“ kojim su došli pre nas Katarina i njen dečko, a Kića je podvrisnula šireći ruke ka mom tati.
„Ja sam Ljuba. Čast mi je upoznati vas. Ja sam se oženio vašom Bubom“, rekao je Ljuba kada se tata odvojio od raznežene Kiće.
„Valjevac? Što nam se usrećila Buba!“, rekla je zatežući oko brade crnu maramu.
Tata je stao na prag kuće u kojoj se rodio i nazdravio šljivovicom držeći za ruku moju Enu.
„Dižem ovu čašu za moju sestru Kiću koja me je sačuvala na ovom pragu, za mog Živka i Živanu koji su proširili granice ovog imanja, za moju Enu koja nas je sve sačuvala od rata, gladi i gubitka vere, za mog zeta Ljubu koji mi je dao reč da će do groba čuvati moje dete, za našu Katarinu, lepoticu lavljeg srca. Dižem ovu čašu za našu Bubu, zbog čijeg uspeha mogu od danas, na ovom pragu sa kojeg sam otišao davno, da kažem svaki put kada se vratim ’uspeo sam’. Ako je tačno da su deca slika i prilika svojih roditelja, onda smo Ena i ja bili dobri roditelji. Dižem ovu čašu za sve one koji će na ovom pragu slaviti uspehe i kada mene ne bude više bilo ni u kući ni pred kućom. Živeli!“, rekao je tata, otpio gutljaj rakije i poljubio me u od suza mokar obraz.
Živko je celo popodne okretao jagnje na ražnju, pijuckajući šljivovicu sa Katarinom, moja Ena šetala je proplancima u svojim pantalonama do članaka, Ljuba i tata obilazili su komšije i rođake po selu, Živana je presedela pored male Mire koja je imala boginje, Kića je spavala da bi uveče mogla da dokasno gleda televiziju, a ja sam pravila Ljubinu omiljenu doboš-tortu.
„Ispade moj Živko dobra prilika“, izgovorila je Živana konačno jednu rečenicu za stolom prepunom jagnjetine kada sam pričala o danima mog i Ljubinog studentskog siromaštva u Beogradu, gde je sirotinja teža nego bilo gde na ovome svetu.
„Vidiš, Živana, da je bolje udati se za seljaka nego za studenta!“, rekao je moj Ljuba dok je zabavljao malu Miru koja je bila prelepa i sa krastama od boginja na licu.
„Eh… Ali, tvoja Buba može po ceo dan da leži sa knjigom u ruci, a ja moram na njivu. Vidi moje ruke, a vidi njene. A ja sam mlađa od nje“, rekla je Živana.
„Sećaš li se, Buba, kako sam ti govorio da te neću voleti, ako se ne spustiš bez štapova? Ljubo, našao si hrabru ženu koja će poginuti da bi ti dokazala da te voli… Plus ima diplomu, a ima i brata. Zapamti, ovo je i njena kuća. Sestra kod brata uvek može da dođe, da je štiti, da je sakrije. Sa tobom nek deli radost, a kada ne valja, umesto da kvari brak, neka dođe ovde i sa mnom podeli tugu“, rekao je Živko dolivajući čaše.
„Uvek si bio bolji brat nego muž“, rekla je Živana i ustala ljutito od stola.
Mama Ena je ćutala sve vreme, držala ruku na tatinom kolenu i, kada su Kića i Živana sa malom Mirom otišle na spavanje, rekla tati:
„Hoću u Sloveniju. Opet me hvata neka tuga.“
Kada su se svetla u svim sobama Živkove kuće ugasila, Ljuba i ja spustili smo se niz proplanak i u dubokoj tišini planine pod zvezdama pričali o životu kakav zamišljamo za nas dvoje.
„Da li si na ovom proplanku nekada maštala kakav bi trebalo da bude onaj za koga se udaš?“, pitao me je, lep, sa ramenima kao štit od zvezda iznad mog zaljubljenog pogleda.
„Jesam… Da je lep, da se smejem porukama koje mi piše po zidovima celog grada, da bude pametan i da ga grlim kada mi sa puta donosi šešire i haljine. I da imamo dovoljno para da provodimo celo leto na moru u žutom kupaćem kostimu, da pijemo vino iz kristalnih čaša dok našim velikim stanom odzvanja ’E lucevan le stele’…“, maštala sam na Ljubinom ramenu.
„Ja ću ti ostvariti taj san“, rekao je te noći.
Poslednje čega se sećam iz vremena svog devojaštva jeste Ljuba koji mi u zoru šapuće da smo na proplanku napravili sina i ruke moje Ene dok kroji bordo kostim koji je počela da mi šije čim sam se prijavila na biro rada.

4


Krajem godine mamu i tatu smo ispratili u Sloveniju, Ljuba je položio sve ispite sa desetkama i profesori su mu ponudili da brucošima predaje matematiku i statistiku dok sprema diplomski, a Katarina je po velikom snegu u čipkanoj korpi koju je poslala Ena iz Ljubljane iznela iz porodilišta mog sina.
„Sine, dobio si ime po Dragoslavu Šekularcu, ali, pošto su ti mama i tata visoki, nećeš biti dribler već golman“, rekao je Ljuba u taksiju, zagledan u bebu kao u čudo.
„Šeki, ovo je Beograd i ti ćeš u ovom gradu kao pravi Valjevac biti kralj“, rekla je Katarina dok je taksi vozio Ulicom maršala Tita.
Ja sam za nesreću obolela od tromboze leve noge i morala mesecima da ležim držeći nogu na dasci. Nisam smela da ustajem osim do kupatila, pa su se o bebi na smenu brinuli Katarina i Ljubini drugovi.
„Al’ te poterao maler od kada si upoznala Valjevca“, govorila je Katarina gledajući kako se poput starice vučem do kupatila i grčim od bola dok dojim Šekija.
Katarina nas je svakog dana dolazeći s posla zasmejavala opisujući žene koje rade sa njom u opštini, atmosferu zavisti i komentare na njene uske suknje i dekoltee. Doterana i sve srećnija sa svojim partijskim rukovodiocem, plenila je svojom voljom za životom, energičnim pokretima i duhovitošću dok je kupala Šekija i ispijala pivo pored dečje kadice.
Valjevci, Čačani, Nikšićani i moja Katarina prali su pelene, spremali jela, kuvali kamilicu za bebu i dežurali pored mene. Izvlačili su šibicu ko će da ide u bioskop, a ko da ostane da dežura i, poput moje Ene nekad, činili su sve da dobrim raspoloženjem prikriju naše kolektivno siromaštvo.
Ljuba je po ceo dan i noć radio na fakultetu, spremao diplomski i davao uveče privatne časove kako bismo izdržali sve skuplji život sa detetom.
Ljutila sam se, ali mu nisam zamerala kada bi ušao u kuću i prolazio pored kolevke kao da Šeki ne postoji.
Prvi put ga je uzeo u naručje kada je diplomirao sa prosekom 9,8. Ušao je u prepunu kuću koja je mirisala na iskuvavanje veša i uzviknuo:
„Šeki, tata je inženjer!“
Ljubini drugovi su pili, prostirali sveže oprane pelene i pevali neke narodne pesme iz njihovih zavičaja kada se na vratima pojavila Milica.
„Majko!“, skočio je Ljuba i snažno je zagrlio.
Čestitala mu je diplomu i pokazala na celog suvog ovna kojeg je donela iz Valjeva.
„Moj Ljuba ovo obožava, i slatko od kupina… To najviše voli. I za vas, momci, šljivovica koju moj Ljuba srećom, za razliku od pokojnog mu oca, nikada nije voleo“, rekla je stavljajući pred Ljubine drugove flašu.
„Na zdravlje vašeg unuka, gospođo! On je došao u ovu kuću pre diplome i suvog ovna“, rekla je Katarina i namignula mi.
Milica je odbila da prespava kod nas, već je zorom otišla na autobusku stanicu i vratila se za Valjevo da gradi za sebe novu kuću.
Naredne zime kada sam okitila malu jelku, ljubeći svog muža, mašinskog inženjera koji je počeo da radi u državnoj firmi, dobio kredit i kupio „fiću“, verovala sam da se iza mene našlo svako iskušenje i da nas tek čekaju lepe godine.
Radoznale oči mog sina i pitanje „a šta sad?“ zasenili su raskoš Beograda moje mladosti i probudili Beograd iz vremena predratnog detinjstva. Umesto mladalačkog besposličarenja i spajanja dana i noći, uz sina sam zavolela rutinu, iste ulice, isplanirano vreme i sve što bi se dešavalo mimo toga unosilo mi je nemir. Nisam podnosila upoznavanje sa novim ljudima, iskrsle obaveze i razgovore koji se nisu ticali deteta. Moj dan se vrteo oko Šekija i bila sam srećna kada je on srećan i sa talasima bola u grudima kada bih ga morala kazniti i biti stroga.
Ljuba i moja Katarina, sa kojom sam se retko viđala, nisu shvatali da je meni ceo Beograd stao u Šekija i strepnju da ga nemirnog i tvrdoglavog ne izgubim, da mi jutra počinju sa strahom da li ću sve stići, a noći protiču u zebnji da li Šeki diše i da li će dobiti temperaturu.
Šetajući po parkovima i ulicama preznojena od jurnjave, nošenja kolica, bočica, voća, pelena i igračaka, jurenja golubova i mačaka, lopte i zmajeva nisam primećivala ništa osim sina. Moj Beograd postao je mesto gde postoje bombondžijske radnje, poslastičarnice i golubovi u parkovima.
Ljuba je često poslovno putovao i vraćao se obično vikendom, željan mene, prijatelja i Beograda.
Vikende smo provodili po kafanama sa Ljubinim novim poznanicima, iako sam bila premorena i maštala o trenutku kada ću moći da odspavam neki sat. Nisam imala o čemu da pričam sa tim ljudima, nisam imala nijednu anegdotu kojom bih zasmejala ceo sto, nisam uspevala, iako sam pokušavala zvonko da se nasmejem njihovim šalama. Prisutni za stolom nisu pričali o deci, iako je većina imala decu, a ja sam jedino mogla da ih nasmejem nekom pričom o Šekiju ili nekom prastarom šalom iz vremena kada sam studirala.
Sedela sam doterana i našminkana do kasno u noć sa Šekijem u kolicima, iako me je bolela kičma oslabljena od kupanja deteta nad kadom i nošenja kada se umori u parku.
U kafani su se uvek osećali Ljubina energija i galantnost, sve je u vazduhu mirisalo na njegovu sreću i uspeh koji je delio sa prijateljima, koji su kao i ja dolazili tamo gde Ljuba kaže, praštajući mu i kada bi kasnio i kada bi zaboravio.
Uživao je da menja društvo, da bude pritisnut rokovima i noćima radi na projektima u dimu cigarete, i da mene obasipa nežnošću ponosan pred svima na moju lepotu i našu sreću.
„Porodica iz časopisa“, govorili su često za nas troje i nazdravljali našoj budućnosti.
Često je menjao firme, jer nije podnosio autoritete i da mu gluplji budu nad glavom. Bila sam zabrinuta zbog tih njegovih hirovitih odluka, ali ubeđivao me je da ga njegov nemirni duh i averzija da bude potčinjen vode ka sve većem uspehu.
Ljubi je zaista svaka promena posla donosila bolje projekte, veću platu ali i više obaveza, naročito kada je počeo da odlazi i na gradilišta u inostranstvu.
„Hoću i ja da radim! Svakog dana čitam oglase za posao. Profesora biologije u Beogradu niko ne traži! Razmišljam da konkurišem u provinciji. Bolje je da živim i radim recimo u Čačku, nego da sedim kod kuće. Šta ja imam od Beograda? Jednom u dva meseca što me izvedeš na večeru ili koncert? Haljine iz Nemačke možeš da mi donosiš i u Suboticu, Leskovac… Ti toliko putuješ da ti je svaki grad usput“, rekla sam jedne večeri.
„Šta će ti posao, mali? Kako misliš da će izgledati naš život i naše dete ako i ja i ti jurimo karijeru? Ljutko, tvoje je samo da uživaš“, rekao je.
„Moje je samo da budem poslušna i uklopljiva u tvoj protokol? Ljubo, život je lep sve dok ne dopustimo da nam ga pokvare drugi ljudi. Ako me voliš, nećeš mi pokvariti život, već ga ulepšati ne novim haljinama već razumevanjem. Osećam se nižom od žena koje rade! Sebi sve više ličim na umorne, nezadovoljne, apatične komšinice iz kragujevačkog dvorišta. Samo fali da se ugojim i da počnem da vičem i na mačke i na decu po dvorištu dok čekam da mi se muž vrati sa terena. Hoću da se zaposlim!“, izgovorila sam konačno ono što me je tištalo.
Pogledao me je i otišao u spavaću sobu bez reči. Nije pomilovao Šekija, koji se igrao autićem i vikao za njim:
„Tata, tata, dođe meme!“
Kada sam uspavala Šekija, istuširala sam se, namazala kremama, stavila parfem, obukla novu crnu spavaćicu i legla pored Ljube. Ispustila sam uzdah razočaranja videvši ga kako spava i poljubila ga u rame. Skliznula sam ispod pokrivača kada sam osetila njegovu ruku na svojim grudima i dah dok je cepao čipku i kidao bretele.
Strast koja nas je vezivala bila je jača od svih problema koji su počeli sa mojom trudnoćom i njegovim zaposlenjem. Kako je vreme prolazilo, kao da smo sve više uživali jedno u drugom. Koliko smo se izvan kreveta sve više odaljavali, toliko smo u krevetu bili sve bliskiji i zaljubljeniji.
Šaputala sam njegovo ime opijena požudom, kada se iz druge sobe začulo „mama“. Pokušao je snažnim stiskom na moja bedra da me spreči da ustanem, ali uspela sam da se istrgnem i odjurila sam do Šekija.
„Ti Šekija voliš više od mene! Ja jesam dobio sina, ali nisam znao da sam izgubio ženu“, povikao je za mnom.
Moj sin – kao da je znao da jedva čekam da odem, kao da je osećao da u tom trenutku nisam majka – tražio je i vodu, i bajku, i da mu pevam. Držao me je čvrsto za ruku i budio se kao iz polusna svaki put kada bih pokušala da se izvučem iz kreveta.
Osluškivala sam Šekijevo disanje i priželjkivala da čujem Ljubine korake, da dođe u dečju sobu, legne pored nas, da se nasmeje i sa mnom podeli noć i kada nisam samo njegova.
Ljuba je te noći zaspao pre nego što sam se vratila u bračni krevet. Posmatrala sam njegova lepa usta i izmučena nesanicom drhtala od besa. Nisam mogla da razumem kako satima može da zasmejava kafanske drugare i ugađa nekom svetu, a nema osećaj kako da zabavi i nasmeje našeg sina.
„Kako nam je bilo lepo dok smo se zaljubljeni vraćali sa žurki kroz Tašmajdanski park, vodili ljubav, a onda spavali goli ceo dan“, rekao je kada je zazvonio budilnik.
„Proleće u Beogradu sa sinom koji juri parkovima nije ni nalik prolećima zaljubljene Bube koja leti ulicama u suknjama sa žiponima. Nekim drugim devojkama sad prolećni vetar nosi glavu i žipone. Zagledam ih dok lepršaju parkovima svesna da nisam više ni približno lepa kao one, ali meni je lepše nego njima“, rekla sam.
„Sad si lepša od svih njih. Erotičnija si i daješ smisao našem životu“, rekao je radujući se sunčanom jutru i mojim grudima koje je milovao dok se nije začulo „mama, mama, meme dođi, meme“.
„Valjda je bitno i šta ja želim, a ne samo on? Željan sam da te opet zateknem golu sa nogama na kuhinjskom stolu, a ne stalno kako letiš oko Šekija“, šaputao je držeći me za zglob ruke pritisnut na jastuk.

Ljuba je izgledao kao Tito na brodu „Galeb“ kada su njegovi drugari uneli u stan novi nameštaj, radio „kosmaj“, televizor, gramofon „suprafon“, singl ploče najpopularnijih pevača i veliki dečji auto za Šekija.
„Šta će mi televizor? Nemam sa kim da ga gledam. Dok ti dođeš, program je završen. Ili više nemaš o čemu sa mnom da pričaš, pa bar da gledamo druge kako pričaju na televizoru? Ja sam svesna da sam ti dosadna, jer znam samo ono što pročitam u novinama. Umro Hemingvej – ti već u kafani sa drugarima oplakao Ernesta; umro Branko Miljković – ti mu već bio i na sahrani; Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu – ti mu lično čestitao u Klubu književnika“, rekla sam kupeći ostatke mezetluka i čaše s pićem kada su njegovi drugari otišli iz stana.
„I doneo tebi krempite iz Kluba književnika i Na Drini
uprija sa Andrićevim potpisom“, rekao je Ljuba, odvezao kravatu, spustio roletne i poljupcima me sprečio da nastavim svoj monolog.
Skinula sam sve sa sebe i odšetala do kuhinje. Otpila sam gutljaj vina koje mi je Ljuba sipao u moju kristalnu čašu i digla noge na sto. Ošamutio me je istog trena i ukus vina i Ljubin pogled po mom telu.
„Zapamti ovaj dan. Dok je Šeki u vrtiću, mi ćemo praviti kćerku. Šeki je napravljen na livadi pod punim mesecom i uvek će malo u životu mesečariti, a ona, princeza… na kuhinjskom stolu sa belim damastom, dok joj je majka pila najbolje vino. Ona će biti i miljenica tatina i miljenica bogova“, rekao je Ljuba spuštajući se između mojih butina.
Bila sam tako ponosna kada je Ljuba tog dana otišao po sina u vrtić, a ja kupila moju i Ljubinu garderobu po stanu, stavljala stolnjak od damasta na pranje, naložila kaljevu peć, podigla roletne i spremila krofne radujući se porodičnom popodnevu.
„Mali, ispeglaj mi onu sivu košulju. Kasnim“, rekao je čim je ušao u stan.
„Uvek kasniš. Ne želim da ideš. Ljubo, potrebno mi je da imam porodicu, a ne samo finansijera porodice“, rekla sam.
„Šta ti hoćeš? Da dam tvoj broj telefona direktoru, da mi vas dvoje planirate zajedno obaveze? Hoćeš da se svađamo? Ne želim i ne umem. I nisi lepa kada me tako gledaš! Kada se tako ponašaš, imam želju da odem što pre. Ne želim, kada dolazim sa puta, da strepim da li si ti umorna i besna, šta ti sve treba, a ja ti nisam ugodio. Ne želim da slušam tvoje zajedljive komentare pred svaki moj izlazak iz kuće. Buba, ne ruši ono lepo što imamo! Ja te volim, a ti si sve češće kao neki emocionalni zelenaš koji me ucenjuje“, rekao je jedući krofnu s nogu.
„Znam da sam ružna kada sam ljuta! Ali, da li se pitaš kakva sam dok te čekam, šta osećam kada odlaziš, da li si potreban ovom detetu? Nemoj da me prisiljavaš da se smejem kada mi se ne smeje, samo da bih tebi bila prijatna za oko! Dok smo se zabavljali, sve se vrtelo oko mene, sad se sve vrti oko tebe“, rekla sam.
„Ne. Sve se vrti oko Šekija. Buba, ja sam samo čovek koji pokušava da nam napravi lep život. Ne mogu da sedim u kući. Nisam pisac, već građevinac! Možda ja i mogu da promenim posao, ali da li ti možeš da promeniš sebe? Da budeš ona Buba u koju sam se zaljubio? Možeš li?“, rekao je i izašao iz stana prvi put bez poljupca.
Šeki je mahao tati u „fići“ kroz prozor držeći krofnu u ruci, a ja sam plakala gledajući ga kako odlazi ljutitog izraza lica.
Popila sam ostatak vina i pozvala Katarinu da hitno dođe sa posla kod mene.
„Nije navikao da sedi u kući. Voli nas na daljinu. Nema vremena, ali nas voli mnogo“, tešila sam samu sebe pred Katarinom koja je shvatala koliko mi Ljuba u tom trenutku nedostaje.
„Pa nije on u logoru, pa da dete i ženu voli na daljinu! On je u krvi boem. Bolje je da kreneš i ti sa njim na puteve i po kafanama. Pošalji Šekija kod mame i tate u Sloveniju. Samo tako možeš da sačuvaš vašu ljubav. Prihvati taj način života, ako ga voliš, ali, koliko vidim, ti si se zaljubila u majčinstvo i ne želiš Šekija ni minut da ostaviš samog“, rekla je Katarina.
„Neću. Ja da ne budem majka da bih njemu bila devojka, neću“, rekla sam.
„Konačno te i ja razumem. Sad ćeš da plačeš… Trudna sam“, rekla je iznenada.
Zaplakala sam od sreće kada je rekla da bi volela da rodi kćerku i grohotom se smejala kada je posle suza rekla:
„Buba, svemu ću je naučiti. Da ugađa sebi, da ništa ne mora, da ne misli na druge, da ne trpi bol i okreće leđa onima koji je povređuju. Naučiću je da poštuje sebe, da ume da oprosti sebi kada pogreši, da voli i sluša samo sebe. Buba, naučiću je da se ne boji osude i balkanskih predrasuda. I učiniti sve da ode odavde. U Njujork! Što dalje.“
Kada sam ispratila Katarinu i opet ostala sama, shvatila sam da više nemam snage da gledam isti poredak stvari u stanu, podove koje čistim, šerpe, veš na terasi, oglase za posao koji ne dobijam, Ljubinu dečačku razdraganost kada dolazi sa haljinama, igračkama i pun priče o predelima koje je video i ljudima sa kojima je razgovarao.
Nisam više uživala u rutini.
Spakovala sam tog dana moje i Šekijeve stvari, spustila se Balkanskom ulicom na autobusku stanicu i krenula na Goč.
Skoro celu trudnoću provela sam kod Živka i Živane na planini. Imala sam svoju sobu, Šeki se igrao po proplancima, a ja sam uživala u seoskim radovima i pomagala Miri oko domaćih zadataka.
Živkova sve deblja žena Živana i dalje je sanjala život u gradu i nije volela da radi u njivi i oko pčela. Našle smo zajednički jezik tako što sam je ja zamenjivala u čišćenju štale, prskanju krompira i okopavanju bašte dok je ona brinula o Šekiju.
Kao što me je nekad učio da skijam bez štapova, Živko me je trudnu učio kako da hranim životinje, kako se koristi nož, kako puška, obučavao me kako da radim sa psima. Osećaj slobode koji sam imala u lovu, naročito kada smo po mesečini ostajali cele noći u šumi, bio je kao povratak u bezbrižne dane najranijeg detinjstva.
Volela sam i sa Kićom da gledam televizor i slušam njene komentare o vijetnamskom ratu, da zajedno plačemo zbog pogibije Jurija Gagarina i da se šalim sa njom kada bi tvrdila da je nekada bila lepa kao Olivera Katarina čiji je svaki intervju posle Skuplja
a perja pomno pratila, da se svađamo oko vaspitanja Mire koja je već odlazila na korzo u Vrnjačku Banju.
„Živko se ništa ne pita, a Živana je pušta. Videću ga kada mu dođe trudna pre mature. Na majku povukla. Meni od penzije uzimaju, naplaćuju mi pola litre mleka koje ovde popijem. Neka ih. Svi će da umru pre mene. Živeću devedeset devet godina, iz inata. Da se nagledam svega i onda da odem gore kod sina i muža. Da sednem s njima i ispričam kakvi su ljudi. Da im bude milo što nisu preživeli Solunski front“, siktala je Kića ponekad.
Mala Mira me je obožavala, jer sam je svake večeri vozila Živkovim „fićom“ na korzo u Vrnjačku Banju, pravila joj frizure, davala najlepše haljine i minđuše i skrivala njena prva zaljubljivanja koja mi je poveravala.
„Kako bih ja volela da si mi ti mama, a ne tetka“, govorila je mala Mira da je Živana ne čuje.
„Posle gimnazije ti ćeš kod mene doći na studije i sve imati – i mamu, i tetku, i drugaricu“, govorila sam.
Ljuba nas je povremeno obilazio, donoseći nam poklone i namirnice. Nijednom nije spomenuo našu svađu, niti me je pitao zašto sam na Goču.
Ostavljali smo Šekija kod Živka i Živane, našim „fićom“ spuštali se u Vrnjačku Banju i vodili ljubav kao odbegli ljubavnici u nekoj od banjskih vila.
Posle takvih noći u kojima bi mi posle strasti mazio stomak pričajući o svojim uspesima, neprospavanim noćima nad novim projektima, planovima da osnuje svoju firmu i deci koja će ići u najbolje škole, ostajala sam spokojna na Goču.
Nijednom me nije pitao kad ću da se vratim u Beograd i osećala sam se voljeno kada bi mi u zoru, polazeći na neko novo odredište, samo rekao:
„Nedostaješ mi. Mnogo.“
Bila sam osmi mesec trudnoće kada je došao da nas sve vodi na kermes u Vrnjačku Banju.
Mira je planirala da se prijavi za mis karnevala i bila je prelepa u mojoj crnoj uskoj haljini na bretele koju mi je Ljuba doneo iz Zagreba. Živko i Živana nestrpljivo su čekali da se pojave sa svojom jedinicom na promenadi, a na pragu kuće visoka i vitka u lepoj svilenoj plavoj haljini pojavila se Kića. Teget tašnu držala je čvrsto za ručku, a kosa joj bila skupljena u punđu.
„Čekajte mene! Hoću, pre nego što ove zime umrem, da opet vidim kermes! Neću po promenadi u crnom ko baba, već ovako ko devojka“, povikala je kada smo već krenuli niz proplanak.
„Sedi, Kićo, neću da umreš na promenadi!“, vikao je Živko.
„Hoćeš li da umreš pre ili posle Božića? Da znam zbog drva, duga je zima“, dobacila je Živana.
„Kićo, imaš telo devojke i srce lavice“, rekao je Ljuba otvarajući joj vrata kola.
„Vetropir! Takav je bio i onaj moj. Uzeo trubu, poljubio mi ruku i smejući se odveo sina na front. Sa verom u boga! Kog? Ovog što mi je dao za osamdeset godina života dvadeset godina sreće. Znaš li ti, Ljubo, koliko sam ga volela? Ne znaš. A on je znao. I otišao! Ništa smešnije od te ljubavi, a ništa kao ona ne može da ti unakazi život. A što ja to tebi pričam, kada si ti komunista? Titov kadar“, pričala je Kića kroz krivine.
„Nisam, Kićo, komunista, ja sam majstor za parne mašine. Valjevac, kao Mića Orlović. Kićo, smem li da te pitam? Što se nikada više nisi udala? Što si zaustavila život?“, pitao je Ljuba.
„Kada ostaneš bez onog koga voliš, ne ostane u tebi ništa. Čak i on da je vaskrsao, ne bi našao ništa u meni. Bol sprži sve u ženi. Nisam ja zaustavila život, već on mene. Htela sam, ali nisam mogla. Ne može žena kako hoće i kako joj kažu, već koliko može. Ja nisam mogla. Sve sam mislila, kada bih sa nekim drugim legla, taj bi znao da je ta ljubav lažna jer je ona cela i iskrena ostala na Solunskom frontu. Nisam htela nikog da lažem da bih dobila dete. Što da lažem nečijeg sina, pa da neka tako laže mog i sve ukrug da se zaboravi od koga je krenulo? A ima toga. Lepše bi mi bilo da sam mogla. Išla bih, da sam se ponovo udala, sa sinom svake godine na kermes. Ili sa kćerkom. Evo, Bubi ništa ne fali, nije luda, iako je žensko“, rekla je tapšući me po ruci.
Na terasi hotela „Zvezda“ čekao nas je sto, grad je bio sav u cveću, iz okolnih sela na promenadu su silazili muškarci svečano obučeni i žene sa kolačima, ulicama je orkestar paradirao u maršu.
Šeki je bio predivan dok je marširao za paradnim orkestrom, cičao od radosti kad smo mu kupili šećernu penu i vukao nas za ruku da dodirnemo maske kada je krenula karnevalska povorka.
Kića se prisećala imena vlasnika predratnih vila, devojaka sa kojima su se ženili, na čijim svadbama je bila sa mužem kada bi im svirao, šta je ko sve stekao, ko sve prokockao. Oduševljeno je gledala Ljubu koji se šalio sa kelnerima i gazdom kafane, naručivao znalački hranu, meni sipao vino svaki čas, nazdravljao i povremeno odlazio da se javi nekom od glumaca iz Beograda.
„Danas mi je rođendan. Osamdeseti!”, rekla je Kića, i Ljuba je istog trena ustao, otišao u unutrašnjost kafane i prepoznavala sam već u njegovim pokretima da sprema neko iznenađenje za Kiću.
„Naruči pesmu, Kićo!“, rekao je Ljuba kada je doveo muziku za sto.
„Ovako, deco. Ja sam udovica muzičara, zato me pažljivo slušajte. Neću stare pesme. Nijednu. Samo nove. Hoću ovu novu, od onog malog Šabana Šaulića ’Utehu. Ljubo, vadi pare!“, rekla je.
Muzičari su svirali pesme Silvane i Tozovca, a ja sam, iako sa stomakom, ustala i sa malom Mirom i Šekijem igrala oko stola. Ljuba je u jednom trenutku otišao od stola i vratio se uvodeći u kafanu ceo paradni orkestar.
„Drugarici Kići je rođendan! Osamdeseti! Prvi koji slavi od kada su joj muž i sin poginuli na Solunskom frontu! I zbog toga ova pesma i aplauz i od nas koji u boga ne verujemo”, rekao je Ljuba stojeći ispred orkestra koji je zasvirao „Tamo daleko”.
Cela kafana je aplaudirala i nazdravila kada je moj Ljuba izneo tortu sa bezbroj svećica i stavio je pred Kiću.
Kića je ustala, uzela svoju torbu i činilo se da će otići od stola. Oči su joj bile pune suza. Onda je spustila torbu, uzela svoju času, pomilovala Ljubu i, kada se završio aplauz posle pesme, rekla:
„Nek ste mi svi živi i zdravi! Strpaće nas komunisti u zatvor zbog ove pesme.“
Oduvala je sve svećice sa torte, muzika je nastavila da svira neku partizansku koračnicu, a sa stolova i iz karnevalske povorke orilo se „živela“.
Svi gosti su držali dignute čase i kada je Mira te večeri izabrana za mis karnevala.
„Trenuci sreće dešavaju se onima koji umeju strpljivo da čekaju“, rekla sam Ljubi gledajući Živka i Živanu kako se ljube kao nekad kada ju je doveo na Goč.
„Da, trenuci. Lepo si rekla. Ljubav je večna, a sreća je samo trenutak“, rekao je Ljuba i pomilovao i mene i usnulog Šekija po glavi.
„Blago tebi, Živana, em ti je kćerka mis kermesa, em ti zaova pomaže mesecima, pa ne moraš u štalu. Fala bogu da si se udala za mene, a ne za nekog mamlaza u gradu“, rekao je Živko i nazdravio.
„Pomaže! Više jaja pojede nego što pomogne!“, rekla je Živana grleno se smejući.
Ustala sam od stola sa Šekijem u naručju. Živko se pijan izvinjavao i meni i Ljubi, a mala Mira plakala i preklinjala da ostanem dok sam pakovala kofere.
„Hvala“, prošaputala je Kića grleći Ljubu kada je stavljao kofere na kola.
„Lovac, bilo je vreme da se vratiš“, rekao je Ljuba i sve vreme puta pokušavao da zaboravim na gorčinu koju mi je napravio Živanin komentar.
„Bilo je vreme da shvatim da se iz svoje kuće ne beži“, rekla sam pokrivajući Šekija.
„Znaš šta nikada neću shvatiti, lovac? Kako možeš na mesečini cele noći da sediš u šumi, smireno dišeš i paziš na smer vetra, a ne možeš da sačekaš da izbrojiš do tri pre nego što me optužiš za nešto što ti se ničim neizazvano pojavilo u glavi?“, pitao je šapatom kada je Šeki zaspao na zadnjem sedištu.
„Izvini“, rekla sam i zaspala iscrpljena na Ljubinom ramenu.
Leto je bilo na izmaku kada su sahranili Kiću. Ljuba mi nije dozvolio da putujem nekoliko dana pred porođaj, ali je sa sobom iz Beograda poveo trubača koji je Kići svirao „Tamo daleko“.
„Otišla kod sina i muža, da im kaže kakvi su ljudi“, govorio je kada bih ponekad plakala sećajući se Kiće.

„Tvoja mama i ja sinoć smo gledale film Višnja na Tašmajdanu i zato ćeš se zvati Neda. Da budeš zanosna kao Neda Arnerić“, rekla je Katarina kada se koju nedelju pre vremena rodila naša princeza.
„Onda će se tvoja zvati Olja, da bude harizmatična i drska kao Olja Ivanjicki“, rekla sam mazeći Katarinin stomak.
Drugog dana od porođaja u bolnicu je došao Živko sa malom Mirom i Živanom koja je uspela da izgovori „izvini“ baš u trenutku kada se ispod prozora začulo „Ko nekad u osam“. Uspela sam da ustanem iz kreveta i dođem do prozora uprkos bolovima.
Mahala sam raznežena i uplakana Ljubi koji je na haubi „fiće“, zakrčivši celu ulicu, stajao sa drugarima Valjevcima, Čačanima i Nikšićanima. Bacali su sakoe i pevali splet refrena Ðorđa Marjanovića, praćeni aplauzima vozača koji su čekali u koloni.
Ljuba mi je podario najlepši poklon kada je utrčao u sobu i rekao:
„Sa Šekijem si bila kao samohrana majka. Princezu će gajiti tata! Dao sam otkaz! Mnogo su me nervirali, a i rekao sam ti da mogu da se promenim. Možeš li ti?“
„Mogu“, rekla sam postiđena gledajući u plafon dok su sirene pokušavale u Ulici Narodnog fronta da oteraju Ljubine drugare koji su i dalje pevali pod prozorom porodilišta.
Ljuba je sate i dane provodio sedeći pored Nedine kolevke, posmatrao je kako spava, divio se njenim grimasama, uspavljivao je zviždućući „Ko nekad u osam“, kupao puštajući glasno muziku sa radija.
Bio je ludo zaljubljen u svoju ćerku i čuvao je kao malo vode na dlanu praveći bitnu razliku između dece. Ja sam se trudila da više pažnje posvetim Šekiju, kako ne bi osetio da tata očito više voli njegovu sestru.
Ljubi nije bilo teško da se noću budi i hrani je, ni da muti kašice, satima da je šeta u kolicima, uči je prvim koracima i skače po stanu držeći je na ramenima kada je prvi put izgovorila „tata“.
Nedeljom po podne za Nedu je pravio čokoladnu tortu po starom receptu svoje mame Milice kao da režira pozorišnu predstavu. Otvarao je sve prozore u stanu, odvrtao glasno Čajkovskog, slao mi poljupce sa prozora držeći Nedu u naručju, dok sam ja zabavljala Šekija i njegove drugare u dvorištu ispred zgrade.
Prolaznici su se smejali posmatrajući razdraganog Ljubu sa velikom kuvarskom kapom i od fila umazanom Nedom u naručju.
„Prosto poželim da se, po cenu da se vratimo u onu našu sobu u dvorištu sa zajedničkom česmom, nikada više ne vratiš na posao. Neda je uspela svojim šarmom da te natera da propustiš čak tri premijere, pet koncerata i već sto osamdeset večera u kafani“, rekla sam jedne večeri kada smo umorni i zagrljeni ležali u mraku sobe.
„Nije me Neda naterala, već ti. Ti si se promenila. Ali Neda je divna. Kada je šetam, prolaznici joj mašu, u ’Moskvi’, dok spava, prilaze da je pomaze. Božanstvena je“, rekao je ushićen.
„A meni je ružna i debela. Šeki je bio lepša beba“, rekla sam ubeđena u svoje reči, iako je Ljuba mislio da se šalim i grohotom se smejao.
Period od Nedinog rođenja do proslave njenog prvog rođendana pamtim kao najlepši san. Nije mi bilo teško tih godinu dana da jurim po parkovima, da ne spavam, da pozivam prijatelje na sedeljke. Nisam odlazila iz Ljubinog zagrljaja noću kada bi se začulo Šekijevo „mama, meme“. Bila sam opet ludo zaljubljena u Ljubu i činilo mi se kao da se trudi da nikada više ne pobegnem na Goč niti bilo gde iz nase kuće u kojoj je konačno bio srećan, bez svojih nemira i nestrpljivosti.
Ne postoji nijedna nasa slika iz tog vremena na kojoj se ne smejemo i ja, i Ljuba, i Šeki, i Neda.
Nedin prvi rođendan pretvorio se u proslavu osnivanja Ljubine firme za termoizolaciju „Naš progres“. Kada su gosti otišli, sela sam mu u krilo i rekla:
„Da li si svestan koliko te volim? Da li si svestan da si ti moj san o sreći?“
„Da li si ti, mali, svesna da je tvoj muž sada vlasnik, direktor i glavni projektant. Sad ću ispuniti sve i moje i tvoje snove.“
Ubrzo je i na Dnevniku bio prilog o firmi „Naš progres“, koja je za samo godinu dana ostvarila veliki profit, otvorila pet svojih gradilišta u Jugoslaviji i dva u Nemačkoj, zaposlila stotine radnika i inženjera.
Suza mi je od sreće i ponosa krenula niz obraz kada je na radiju pričao da je zahvalan meni i deci jer ga je uspeh odvojio od porodice, da je od trideset dana u mesecu dvadeset dana na putu, a onih preostalih deset dana u kancelariji nad projektima.
Svesna da smo ja i deca neminovna cena njegovog uspeha, pokušala sam da dobro finansijsko stanje iskoristim i za nas. Zaposlila sam kućnu pomoćnicu kako bih deci mogla što više da se posvetim i, umesto da kukam, šalila sam se da sam dobro plaćena dadilja Ljubine dece, uživala šetajući po Kalemegdanu sa decom koja su imala najlepše bicikle i garderobu i najskuplje obučenu mamu. I Ljuba je uživao kada bih njega i njegove kolege, kada se vrate s puta, dočekivala sa mezetlucima, ručkom i osmehom. Pomno sam sledila sve savete iz „Bazara“ o uređenju kuće, vaspitanju dece, nezi i erotici… I pokušavala da ne pričam nikom, a naročito ne Ljubi, o svojim tugama kada ode i dugo ga nema, o tome da se više ni ja ne sećam one Bube koju je upoznao, da me noću opseda sumnja da ljubi neku drugu.
Ja sam menjala frizure, Ljuba gradove. On je stalno kasnio, ja uvek čekala. On nije imao strpljenja da čeka ni u redu u pošti, a od mene je očekivao da imam strpljenje da čekam da dođem na red u njegovom rokovniku.
Dok su deca spavala, čitala sam rusku poeziju i ponekad plakala, suviše mlada da bih bila svesna da će takve noći ostaviti trag u mom pogledu.
Zelja da se pojavim u bordo kompletu koji je Ena odavno sašila i dalje me je opsedala. Nosila sam skupe i lepe poklone sekretaricama škola koje su objavljivale konkurse za profesora biologije i pozivala na kolače i ručkove sve koji su mogli da mi pomognu da se zaposlim.
Sve moje molbe, čak i za nastavnicu biologije u osnovnoj školi na jugu Srbije, bile su odbijene. Katarina je tvrdila da Ljuba uvek umeša prste, da jednim pozivom može da me zaposli, ali isto tako i da obori konkurs.
Katarina je bila i prva koja je primetila moj pogled žene koja strepi i čeka, kada je nenajavljena došla jedne večeri sa flašom vina i punom kesom slatkiša. Pojačala je tranzistor sa koga su te večeri odjekivale nove pesme Lepe Lukić i tiho, da deca ne čuju, rekla:
„Nećeš ti izgubiti muža ako večeras ne spremiš večeru, izgubićeš ga kad prestaneš da se smeješ i blistaš! Tebi su u poslednje vreme usta sve tanja i imaš uplašen pogled. Što ne ideš opet na tvoj Goč da loviš ptice i zečeve? Pronađi se. Niko drugi neće da te nađe, ako ti ne nađeš samu sebe.“
Odmahnula sam rukom i smejala se milion i jednom Katarininom savetu o tome kako bi život mogao biti još lepši, kako je pametno potrošiti novac i vreme, kako vaspitavati decu.
Bila je enciklopedija iluzija i saveta o muškarcima i braku, tvrdila da krevetska očekivanja ubijaju brak, da kvalitet njenog braka leži u činjenici da ona i muž nikada nisu bili zaljubljeni jedno u drugo i da je seks gimnazijska razonoda.
„Strast je samo za one koji imaju vremena. U ljubavi su srećne samo one žene koje su zaboravile kakve su bile pre te ljubavi. Tvoj brak sa Ljubom je lep, ali ti sebi nisi lepa jer nisi prihvatila život onakav kakav jeste, već još uvek sanjaš. Da li si ti, Buba, svesna da si u suštini razmažena i da ćeš, ako počneš da mu pričaš o svojim nezadovoljstvima, samo iskušati Ljubinu hrabrost i spremnost da te izgubi? Muškarci mogu da vole samo ženu koja ih razume. Buba, ti si bila mlada kada si upoznala Ljubu i bio ti je savršen. Sada si odrasla i gledaš ga drugačijim pogledom. Nemoj! Vas je spojila strast i, sve dok se ona ne ugasi, znači da je sve isto kao na početku“, rekla je i otvorila novu flašu vina.
Poslušala sam Katarinu i pokušala da monotoniju svakodnevice promenim odlascima na Goč u lov, u Sloveniju gde sam sa mamom i tatom brala borovnice i vodila decu na kolače u Ljubljanu, izlascima sa Katarinom na pozorišne premijere i u Kinoteku, ponekad sama, da uživam u starim filmovima.
Vreme je tako brže proticalo, ali osećaj da mi se osmeh polako grči na licu i da me zasipa sve veći talas nezadovoljstva i sumnji bio je sve veći.
Leto sam provela u Portorožu sa decom i malom Mirom. Ljuba nas je odvezao, smestio u hotel i posle ručka krenuo dalje na rastanku mi šapućući kroz kosu:
„Mali, ovo si želela i zaslužila. Dugo leto na moru. Uživaj. Dolazim po vas za petnaest dana. Volim te.“
Umesto noćnog kupanja dao mi je slobodu sa kojom nisam znala šta bih. Imala sam divan apartman, novac, žuti kupaći kostim iz jednog dela kakav nije imala nijedna žena na plaži, poglede njihovih muževa i mladića na sebi dok ustajem sa peškira i skačem sa ponte. Nisam videla smisao svoje lepote i uživanja bez Ljube.
Znala sam već svaki kamen i imena svih barki i ribara, ispratila tri smene gostiju i prisluškivala razgovore žena koje su na peškirima lamentirale o kratkom letovanju i povratku na posao.
U zalascima sunca, umorna od leta i pogleda u nebo, videla sam svoj život i sebe kako se pred svoj trideseti rođendan gasim.
Ljuba je po nas došao, umesto posle petnaest, tek posle trideset dana letovanja. Pojavio se iznenada iznad mene, obgrlio me celu i prošaputao:
„Najlepša i moja.“
Uzeo me je u naručje i nosio ka vodi, dok ga je Neda vukla da mu pokaže kako je naučila da pliva. Iznenadio se kad sam mu rekla kako se već plašim da će Šeki zbog njega preskočiti prijem prvaka u osnovnu školu.
„Ja sam potpuno zaboravio da je blenta đak prvak! Priznaj, mali, da si se plašila samo da će ti leto proći bez noćnog kupanja“, rekao je i, uprkos Mirinom durenju, ostavio decu te večeri u sobi, a za nas rezervisao sto u najpopularnijoj konobi.
Ćutali smo za stolom, kao dva lepa stranca udružena sa namerom da pojedu celog brancina, popiju flašu vina i potom se raziđu. Muzika mladića sa gitarom došla je kao spas za prazninu za stolom. Pevušili smo svaku baladu, ispijali vino, tapšali kao da smo došli na koncert, a ne kao par koji ima mnogo toga jedno drugom da kaže. Zbog muzike i vina Ljubina ruka na mom kolenu išla je sve više ka mojim butinama.
Posle skoro mesec dana posmatranja drugih parova, lepih tela, zaljubljenih koji se u vodi ljube, bila sam željna svakog Ljubinog dodira kada smo izašli iz konobe i krenuli ka uvali.
„Lep si“, progovorila sam prva.
„Čini mi se da tebi to više nije važno. Sve ti smeta, a nikada nisi bila lepša“, rekao je naslonjen na stenu.
Skinula sam haljinu ispod koje nisam obukla ništa i ostala gola pod mesečinom i Ljubinim pogledom. Nije me privukao k sebi kao uvek. Posmatrao me je kao da me prvi put vidi.
Krenula sam ka moru i zaplivala uprkos hladnoj vodi. Stigao me je posle nekoliko minuta i rekao:
„Gde si krenula bez mene?“
Ljubila sam ga i grlila kao da se svetim za sve noći koje sam provela bez njega, kao da se takmičim sa nekom drugom koju je sreo na nekom putovanju. Vukao me je za kosu spuštajući me na pesak, pekla me je so na mestima njegovih ugriza, a moje „volim te“ odjekivalo je kroz noć. Uživala sam, iako više nisam bila sigurna da li sam jedina i na toj i svim obalama ovoga sveta koju Ljuba može tako voleti.
„Još malo izdrži i sva obećanja ću ti ispuniti. I biću češće kod kuće i opet praviti Nedi čokoladnu tortu po Miličinom receptu. Samo ne pravi od komarca medveda“, rekao je kada smo se ušunjali u apartman i legli u krevet.
Poslednja slika koju pamtim sa tog letovanja jeste Ljuba koji mi, dok tonem u san, šapuće:
„Mali, ne želim zbog one kakva želiš da postaneš izgubim onu moju koju sam zavoleo.“

5


Prvi put posle Nedinog rođenja „Zvižduk u osam“ ispod prozora čula sam u proleće 1971.
„Za mene?“, uzviknula sam ugledavši u dvorištu zgrade Ljubu pored „tristaća”, čudesnih kola koja smo u Beogradu zvali „jugoslovenski mercedesu.
„Za tebe, mali. Hoćeš li da me voziš na krempite ili si ljut?“, vikao je ispod prozora.
„Pet minuta!“, uzviknula sam u sekundi odlučivši šta ću obući.
„To znači dvadeset pet. Čekam te“, odjekivao je njegov smeh iz dvorišta.
Obukla sam crvenu haljinu od satena, čarape sa žabicama i čipkasti crni korset kakav je nosila Sofija Loren u filmu koji sam gledala sa Katarinom.
„Vozi do Doma sindikata! Imam karte za ’Beogradsko proleće’. Zapamti, i za pedeset godina kada na radiju budeš slušala te pesme, da si na prvi festival došla kao jedina vlasnica ’tristaća’. I da si jedina koja ga zaslužuje! I da je bila 1971. kada je firma tvog muža dobila sve važne projekte“, rekao je kada sam sa ushićenjem okrenula ključeve novog „tristaća“.
„Lep je ovaj Beograd kada jurim kroz njega u skupim kolima. Mnogo lepši nego kada idem peške vukući kese sa pijace“, rekla sam dok sam čekala zeleno na semaforu.
„Kazna je kada imaš ovakvu ženu, a ne možeš da budeš svakog dana u kući da je gledaš“, rekao je vrteći pramenove moje kose.
Ljubu su svi pozdravljali dok smo prilazili sedištima u prvom redu festivalske sale. Smejao se pogledima parova do nas kad mi je, kao da smo u bioskopu, podigao rub haljine i nežno mi pomilovao koleno.
„Kako je lepa! I znaš koliko jezika govori!“, šaputala sam kada se na sceni pojavila glamurozna Dunja Lango u pratnji zanosnog Miće Orlovića.
„Baš me briga za nju. Ja imam svoju Dunju. A da li sam ja tebi lepši od Miće Orlovića? Ili je ipak on najlepši Valjevac?“, pitao je uspravljajući se na sedištu kada su najavili Nadu Knežević.
„Seti se naše ljubavi“ zvala se pesma koja je odjeknula salom i ispunila mi celo telo strepnjom dok je tekao refren:

Ako nas jednom,
dragi, život grubo rastavi,
seti se lepih dana,
seti se nase ljubavi.

„Da li i nas može život jednom da rastavi?”, upitala sam Ljubu na ivici suza kada se utišao gromoglasan aplauz.
„Može. Da me neki pijani zidar gurne sa građevine. Ili da podletim neispavan pod neki kamion“, rekao je zadirkujući me.
„Lepo te pitam. Da li se ponekad u tim hotelima po svetu setiš onih naših lepih dana?“, nastavila sam raznežena pesmom.
„Mali, ovo su naši najlepši dani. Sećaš se kako je rekla Olja Ivanjicki… život deli karte na prvi i na sve ostale redove. Ako nisi u prvom redu, kao da te nema. Uživaj, mali“, rekao je dok je publika aplaudirala.
Smejao se dok sam spasavala maskaru uz „Ne plači“ Bisere Veletanlić i naslonila mu glavu na rame.
„Mali, ponašaš se kao tetka Kića kada gleda emisiju o Solunskom frontu, umesto kao dama u prvom redu“, rekao je smejući se od srca.
„Izgleda, Ljubo, da za ženu poput mene nije sreća ta karta za prvi red“, rekla sam.
Na prijemu koji je bio priređen posle festivala, Ljuba je umeo da uživa kao vlasnik počasne karte, a ja sam se osećala kao slučajno izvučena iz zadnjeg reda svaki put kada bi me predstavio kao suprugu. Svi su te večeri imali svoje ime i prezime, a samo sam ja bila Ljubina supruga u fantastičnim cipelama i savršenoj haljini. Osećala sam da sam u očima tih pevača, glumaca, političara visoka zgodna plavuša koja bi zauvek ostala u zadnjem da je suprug nije doveo u prvi red.
Ljuba nije shvatao da se pod pogledima tih ljudi sa imenom i prezimenom osećam loše, da zagledam da li mi je pukla čarapa, vadim ogledalce da proverim da li je karmin na mestu, nameštam pramenove kose, uvlačim stomak i ispravljam leđa sa osećajem da mi svi ti pogledi traže mane kako bi me izbacili sa mesta u redu koje mi ne pripada.
„Al’ te gleda! Kao da sluti kakva si gola i divlja pod mesečinom”, šaputao mi je na uvo kada bi primetio da me neki od pevača odmerava od glave do pete.
„Baš me briga, ja sam željna tvojih pogleda”, rekla sam i on me je prigrlio čvrsto uz sebe i cele večeri ljubio u kosu dok je prisno ćaskao sa ljudima meni poznatim samo sa televizije.
Seli smo u ’tristaća’ oko ponoći i, umesto da vozi ka stanu, Ljuba je krenuo preko mosta ka Novom Beogradu. Na svim semaforima je bilo žuto svetlo i Ljuba je jurio po običaju sto pedeset na sat po novobeogradskom bulevaru. Pevao je iz sveg glasa refren „Seti se naše ljubavi”, držao volan jednom rukom, a drugom mi otkopčavao haltere.
„Mali, na leto decu šaljemo u školu engleskog jezika u London, a nas dvoje idemo na Sveti Stefan u vilu u kojoj je spavala Sofija Loren. Sve sam već rezervisao i platio. Još samo korak i odsanjaću sve snove koje sam imao dok smo čekali one zime ispred kancelarije matičara“, rekao je pre nego što se parkirao ispred kafane „Fontana“ i poveo me ka ulazu lepe novobeogradske još neuseljene zgrade.
U liftu koji je išao do poslednjeg sprata, Ljuba mi je kao u francuskim filmovima strgao haltere ispod haljine, potom otključao vrata i ugurao u mrak nekog stana.
„Zapamti da si u naš prvi, novi, veliki novobeogradski stan ušla sa zadignutom haljinom i otkopčanim halterima. I zapamti da sam sve uradio da budeš srećna i zauvek moja“, rekao je i upalio svetlo.
Držao me je čvrsto za bokove dok sam posmatrala nameštaj i koračala po stanu kakav sam pre toga videla samo u italijanskim časopisima koje je Ljuba donosio sa putovanja. Sve je mirisalo na novo, na toplu noć i Ljubin dah pun uzbuđenja dok sam ga grlila kao zahvalno dete.
„Proganjala me je godinama ona tvoja drhtavica dok si se pripijala uz mene na vojničkom krevetu posle nase bedne svadbe. I izgled tvojih ruku posle pranja pelena iskuvanih u loncu na šporetu. I miris paštete koju smo jeli na moru dok su ružnije od tebe jele školjke na terasi ’Mogrena’. Proganjala me je misao da bi bila srećnija da si se udala za Ćokija i uživala kao žena trpeljivog lekara koji divno peva. Nosio sam krivicu, a evo, sad mogu da ti kažem izvini i hvala i oprosti. Proganjala me je ona noć kada si izgubila bebu, i ona kada si rodila Šekija, a ja nisam imao novca da ti kupim ni čokoladu ni cveće. Znaš, Buba, gledao sam svoju majku Milicu kako se od moje treće godine muči zbog mene kao udovica, gledao sam tebe kako se mučiš jer si izabrala da se zaljubiš u propalog studenta… i evo, sad mi je savest čista“, rekao je podigavši me u naručje.
Uz stepenice me je poneo ka gornjem delu stana i izveo na ogromnu terasu na krovu zgrade.
„I ovo je naše?”, upitala sam očarana ligeštulima, ružama, veštačkom travom i pogledom na ceo Beograd.
„E, ovo je za tvoju Enu. Da se vrati u Beograd, jer ima svoj ružičnjak kao u Ljubljani“, rekao je i pokazao mi ugao terase gde je bio sto od pruća, flaša skupog crvenog vina, jedna kristalna časa i vaza prepuna jorgovana.
„Volim te, mali. Kako kaže tvoja Ena… Mudrost je život uzeti kakav jeste, a samo ponekad sanjati kakav bi mogao biti. Eto, nisu baš ni majke uvek u pravu. Vidiš da sam dobro uradio odlučivši da sanjam umesto da budem mudar“, rekao je pre nego što je pojačao muziku sa tranzistora i celu me obuhvatio svojim pogledom, rukama i požudom.
„Šta ti je naredni san?“, pitala sam ga dok su mi se kolena tresla od jeze zbog Ljubinih dodira i pogleda sa visine dok sam se pridržavala za betonski zid.
„Ne znam. Daj mi ga“, rekao je pre nego što se moj krik zadovoljstva prolomio sa krova novobeogradskog solitera.
Kada smo se spustili na donji sprat i goli i sami posle mnogo godina legli na bračni krevet, ponovio je:
„Daj mi naredni san. Želim da ti ga ispunim.“
„Nemam više snove. Žena koja čeka ne može da sija, a tebi takvom treba žena koja blista. Eto, san mi je da više budeš kod kuće, da se ne bi jednog dana, kada dođeš u ovaj krevet, iznenadio kad ugledaš staricu.“
„Mali, meni si lepa i kada sijaš i kada si tužna. Šta zaista želiš?“, pitao me i ja sam dugo ćutala pre nego što me je poljubio u obraz, privio uz sebe i zaspao.
Te noći kao da sam suzama prizvala godine u kojima ću gorko žaliti za vremenom kada sam se dosađivala u prvom redu.

Sve prođe, čak i velika zaljubljenost. Ne znam kako i zbog čega, ali jedne večeri mirno sam zaspala bez razmišljanja o Ljubi, bez grozničavog pitanja u glavi gde je i kad će da dođe, bez lupanja srca kada pomislim da je negde nasmejan i ne misli na mene.
Znam to veče, potpuno obično, kada sam počela da uživam u tom „slobodnjaštvu“ kako je moj tata nazivao moje novo ponašanje. Znam osećaj mira u grudima kada sam zavaljena u fotelji, mirisna i sveže istuširana u svom mekom bež bademantilu spoznala da je nada najveći ubica ljubavi i vremena i odlučila da uživam u svakom danu ne čekajući Ljubin dolazak.
Bilo je veče, jedno od prvih u novom stanu, skuvala sam kafu i otišla do terase na krovu gde su se Neda i Šeki zabavljali sa svojim drugarima iz odeljenja. I bila sam spokojna posmatrajući preko dečjih glava Pobednika nad rekom.
Možda sam tog dana u sreći svoje već velike dece pronašla dovoljan razlog da se više ne mučim slutnjama i čežnjama za Ljubom. Možda je vazduh na vrhu solitera očistio moju glavu od besa što diploma profesora biologije kupi prašinu u maminoj škrinji sa uspomenama. Možda sam ostarila i počela da osećam svu lepotu uživanja u novcu, nakitu, dobrim hotelima i samoći?
Usledile su godine kada sam od Ljube uzimala novac i svu raskoš njegovih poljubaca kada bi dolazio kući, on od mene moje strpljenje, divne ručkove i još uvek toplo i lepo telo ispod najfinijih korseta, spavaćica i čipke.
Ponekad mi se činilo da Ljubi više ne dajem ljubav, već da je otimam, čupam iz odluke da moramo biti zajedno, da moramo biti srećni, da moramo sačuvati ono dvoje koji su se sreli „Opatiji“.
„Niti ja u nečemu njega sputavam, niti on mene. Svako u nečemu uživa, a drugi mu ne smeta. Ja volim prirodu – lov, on svoj posao i sedenje sa društvom. Kupio mi je lovačkog psa – pointera! Odlučila sam da uživam u onome što imam“, objašnjavala sam moj novi koncept braka Katarini, zagledana u spomenik Pobedniku koji je i dalje dominirao nad Beogradom sve većim i lepšim sa novim bulevarima.
„Konačno si shvatila! Svaka ljubav je promašena ljubav ako mnogo tipuješ na sreću. Ali razmažene jedinice to kasno shvate. Pročitala sam u ’Bazaru’ da seks utiče na brži rad mozga. Ako je to tačno, ti si sa vikend-seksom sa mužem daleko od trenutka kad ćeš da zaglupiš, a ja sam zabrinuta. Ubiše me hormoni, osećam se kao najružnija žena Beograda. Za dve godine vodila sam ljubav tri puta! Sve radim. Obučem se seksi i on ništa. Dođem mu u kancelariju i izigravam prostitutku, u kolima naskačem na njega kao tinejdžerka, u krevetu se satima umiljavam, ulazim gola u kupatilo kada se tušira, palim sveće po kući… i on je svaki put umoran ili ga boli želudac. Počela sam svakog jutra da se budim sve ružnija. Svaki put kada želim da pričamo o tome, on odbija, kada počnem da plačem, kune se u sve da me obožava i da bi umro bez mene. On je dobar muž, ali ja bez seksa više ne mogu. I neću više tako!“, izgovorila je gledajući Pobednika.
„Nego kako ćeš? Katarinu iz treće klupe do prozora Šeste beogradske gimnazije više ne čeka kolona udvarača sa ’Vespom’?“, pokušavala sam da se našalim.
„Čeka!!! Francuz! Radi u ambasadi, malo je matorac, prešao četrdesetu, ali… znaš kako šapuće nešto na francuskom dok vodimo ljubav? Nemam pojma šta znači, ali je nestvarno lepo. I nema problem ni sa želucem ni sa glavoboljom. Bitanga je, čekam ga danima da me izvede, ali seks je neopisiv”, rekla je.
Iste večeri odlučile smo da zajedno upišemo kurs francuskog jezika na „Kolarcu” i školu plesa, jer smo u svojim maštarijama na terasi već videle Katarinu kako na diplomatskim prijemima kao supruga ambasadora šarmira zvanice i pleše valcer.
Katarina i njen Francuz, koji je zaista bio beskrajno šarmantan i zaljubljen u sve srpsko, ponekad su dolazili na moju terasu i pratili me na Goč, gde smo lovili fazane.
„Lov je otmen. Još samo da naučim golf i spremna sam za diplomatiju.”, šaputala je Katarina dok smo se šetali šumom.
„A šta ćemo sa tim što je on oženjen, a ti udata?”, pitala sam je.
„Najmanji problem. Šta se mene tiču neka njegova žena i deca u Francuskoj?”, rekla je i pokušavala svojim početničkim francuskim da prevede naš razgovor svom ljubavniku.
Prestala je da uči francuski i počelo je sve da je se tiče, kada je u mom stanu sa kartonom vina ostala tužna i besna u Beogradu jer je Francuz otišao na letovanje sa ženom i decom. Očajnički se nadala da će se ipak pojaviti i odbila da ide na letovanje sa mnom kada nas je Ljuba iznenadio avionskim kartama i rezervacijom za najlepši hotel u Dubrovniku.
„Zar nisi proletos rekao da idemo nas dvoje na Sveti Stefan i da si odavno uplatio sobu u kojoj je bila Sofija Loren?“, upitala sam.
„Ne stižem. Otvorili smo veliko gradilište u Kairu, ali ću sigurno doći bar na tri dana da gledamo nešto zajedno na ’Dubrovačkim letnjim igrama’. I bar jedne noći da slušamo Ibricu Jusića“, rekao je ispijen i sa crnim podočnjacima kakve je uvek imao kada bi radio na novom projektu.
Decu sam ispratila u letnju školu engleskog jezika, u kofer sam spakovala najlepše haljine, kod frizera napravila pletenice u kosi kakve je nosila Bo Derek u Desetki i pozvala na letovanje malu Miru pod izgovorom da je častim za položen prijemni ispit na Medicinskom fakultetu. Platila sam avionsku kartu i Vasiću, Mirinom dečku iz Vrnjačke Banje koji je završavao Medicinski fakultet sa svim desetkama. Moć novca počela sam da gledam na drugačiji način kada mi je uz pogled beskrajne zahvalnosti rekao: „Svaki put kada budem leteo avionom, setiću se da ste mi prvu avionsku kartu kupili vi.“
Obilazila sam sa njima dansing klubove i vitka, lepo obučena i nasmejana osećala se kao nekad na igrankama sa Ćokijem. Ipak, bila sam tužna kada bi Mira pred zoru odlazila sa svojim Vasićem u kamp u Kuparima gde je često ostajala da spava, po konobama u uskim uličicama gde sam sama jela školjke i zavidela zaljubljenima koji su na stepenicama uz jogurt, paštetu i okrajak hleba strahovali da će letu doći kraj, gledajući ih zaljubljene kako nestaju lakonogi iza zidina i odlaze ka kapijama, uvalama i olijanderima.
Nedostajao mi je Ljubin način na koji je naručivao piće i hranu i njegov osmeh za stolom, nedostajao mi je noću kad sam kroz zidove slušala strasne uzdahe Nemaca iz sobe do moje, nedostajao da mi miluje koleno dok je Mira pričala o „tucanju“ u šatoru i koncertu „Bijelog dugmeta“ na kojem je skinula majicu dok ju je Vasić držao na ramenima.
Mira i Vasić dolazili su na plažu tek u popodnevnim časovima, a ja sam se zvonko smejala objašnjavajući jatima Italijana da sam sama zato što to želim i da mi ne treba njihovo društvo da bih bila srećna.
„Kako žena može da odoli da ne prevari muža dok joj prilaze svi ovi samouvereni zgodni stranci?“, upitao me je Vasić pred kraj letovanja, kada sam Miru i njega izvela na otmenu večeru.
„Odoli. Poželi da ga prevari iz inata što ga nema, ali sa nekim boljim od njega! Ali, kada si zaljubljen, nijedan nije bolji i lepši od onog koga sanjaš. Svaki mladić u poređenju sa Ljubom izgleda smešno“, rekla sam i smejala se njegovom začuđenom dečačkom pogledu.
„Vi ste baš dama“, rekao je lep i neobičan u odsustvu muške nadmenosti.
„Tetka je dama, a šta sam ja?“, upitala je Mira ljubeći Vasića u vrat.
„Ti si lepa prostakuša“, rekao je milujući je po golim ramenima.
Bili su suviše zaljubljeni i mladi da bih im priznala da, dok ležim na peškiru neopisivo sama, pokušavam da zamislim svoje ruke na ramenu drugog muškarca, svoj osmeh među čaršavima bez odsjaja Ljubinih očiju nad mojim grudima i da očajnički želim da nekom uspe da me pomeri iz sve bolnije bračne vernosti.
Mira je želela da noć pred povratak provede u diskoteci, iako je Vasić pokušavao da je nagovori da ostanu sa mnom i da u ponoć slušamo Ibricu Jusića. Ispratila sam ih do Velike Onofrijeve česme sa koje su me posmatrala čudovišta iz čijih usta su tekli potoci hladne vode.
„Svako ko ovde opere ruke ima pravo da poželi jednu želju koja se uvek ispuni“, rekla sam.
„Zamislila sam da će se Vasić jednog dana oženiti mnome i da ćemo imati najveći hotel u Vrnjačkoj Banji! Kao predratni buržuji. Šta si zamislio, šta si zamislio?,“, vrištala je Mira prskajući Vasića.
„Tajna. Nešto Što će ostati zauvek samo želja“, rekao je.
Prala sam ruke i kada su Mira i Vasić nastavili dalje ka diskoteci. U mojoj glavi su se smenjivale želje za zdravlje dece, Ene i tate, za Ljubinom večitom ljubavlju i Francuzovim povratkom Katarini.
Kupila sam dve flaše piva i sačekala zoru na Skalinama pevajući: „Niste joj dali da sricu krije, a niste znali da u mraku place“
Nisam imala hrabrosti da posle takve muzike i stihova odem sama u hotelsku sobu i lutala sam uličicama sve dok nisu otvorili „Gradsku kavanu“. Čitala sam u novinama vesti sa filmskog festivala u Puli, posmatrala ostarele Nemce koji se sa svojim ženama drže za ruke, prelistavala „Bazar“ i odlučila da meni i Miri kupim miniće.
Obe nas je beskrajno zabavljalo kada smo primetile da i taksista i Vasić sve vreme puta do Čilipa ne mogu da sklone pogled sa nasih istih žutih minića.
Na aerodromu u Beogradu čekao nas je Ljuba i čvrsto stegao oko butina grleći me i uzvikujući koliko sam mu nedostajala.
„Stižemo na karneval!“, uzviknuo je kada jje nagazio gas i krenuo ka Goču.
Zadovoljan sobom pričao nam je kako je usphteo da završi objekat u Egiptu, da u Crnoj Gori razorenoj zemljotresom potpiše ugovore za obnovu, da stigne i do Ljubljane da obiđe Enu i tatu, do Makedonije da odnese pare porodici poginulog zidara, prepričavao susrete sa glumcima na festivalu u Puli, zasmejavao nas šalama iz kafana, rasplakao pričom o siromašnom delu Kaira i jednoj devojčici koju je zatekao samu u razorenoj kući u Baru.
„A Dubrovnik ti nije bio usput? Nedostajao si mi kao nikad, a lep si kao sam bog“, rekla sam opčinjena njegovom harizmom kao da ga vidim prvi put.
„Mali, ljutko, važno je da si ti meni lepša od Bo Derek“, rekao je sve vreme puta dodirujući jagodicama prstiju moje pletenice i pocrnele butine.
Smejao se dok su mu Mira i Vasić sa zadnjeg sedišta prepričavali kako sam odbijala udvarače i slušala sama na Skalinama Ibricu Jusića. Pričao je Vasiću kako me je oteo od Ćokija, pisao po zidovima poruke ljubavi i kako je, iako zaljubljen, uspeo da diplomira sa desetkom.
U septembru, posle tog Dubrovnika, bila sam ubeđena da sam pronašla svoju meru sreće, ponosna na sebe što sam, onog trenutka kada sam shvatila da nisam više zaljubljena u Ljubu, odrasla i uspela da budem bolja ljubavnica, mudrija žena i brižnija majka.
Kada bih u retkim trenucima, obično kada je sunce na mojoj terasi zalazilo, okretala pogled unazad, bila sam samoj sebi tako smešna i daleka prisetivši se one koja je čekala i strepela. Bilo me je ponekad pred samom sobom stid tog vremena zaljubljenosti, opčinjenosti Ljubom i činjenice da sam dozvolila sebi da mi ljubav pomuti mozak i oslabi karakter.
Mama i tata vratili su se tog septembra iz Slovenije i, iako slabog zdravlja, odbili da žive sa mnom na Novom Beogradu, pa sam Miri namestila veliku gostinsku sobu na gornjem nivou stana.
Rano su joj počinjala predavanja, pa je spremala deci doručak dok sam se ja razvlačila po krevetu do podneva kada je dolazila kućna pomoćnica.
Doterivala sam se kao za časopis svakog dana i potom odlazila sama ili sa Katarinom na kafu i kolače, obilazila butike, gledala matine bioskopske projekcije, kupovala šminku i poklone za decu.
Svakog dana posle posla dolazila je kod mene i Katarina, razočarana što je njen Francuz sve češće sa decom i suprugom koja se iznenada doselila u Beograd. Pokušavala je da bude vesela, da se sa mnom i Mirom zaljubljuje u holivudske zvezde, mesecima čeka dolazak Ala Paćina u Beograd i glumi da uživa dok preslušavamo satima nove ploče „Bijelog dugmeta“ i „Parnog valjka“.
„E, ovo i ja hoću“, govorila je Mira listajući časopise ili posmatrajući izloge dok šetamo.

„Uz Miru ću naučiti ponovo da glasno izgovaram tu jednostavnu rečenicu ’ja ovo hoću“, rekla sam Vasiću kada nam se jednog dana pridružio na piću u „Pevcu“.
„Buba, pa vi imate sve“, rekao je Vasić milujući Miru koja mu je sedela uvek u krilu.
„Lepi Vasiću, kada podvučemo crtu, i Buba i ja imamo samo decu. A i oni nam daju sve manje nežnosti. Gledala sam na televiziji juče neku emisiju o majmunima. Znaš li kako osećaju šta jedno drugom treba i kako su uviđajni? Jedan drugog počešu, dodaju ruku da lakše skoče na granu, podele bananu. Ali ljudi još nisu izgleda dostigli nivo emotivnosti i solidarnosti majmuna. I znaš šta mi još nije jasno… evo, Vasiću, ti si mlad muškarac, pa reci. Što uvek prođu bolje devojke ’gaga-bubu’? Ove što napuće usta, imaju mlitave pokrete, prazan pogled i izvoljevaju? Umeju samo da kažu ’gaga-bubu’. Takva je žena ovog Francuza”, rekla je do suza nas zasmejavajući taktikama kojima je Francuskinja držala muža pod kontrolom.
Te večeri kada se Ljuba vratio posle dužeg službenog puta kući, odlučila sam da i ja pokušam da budem devojka „gaga-bubu“ i na video-rekorderu pustila porno-film.
„Mali, da li je tebi i dalje lepo sa mnom?“, pitao me je iznenađen, a ja sam se smejala jer na spisak optužbi nisam htela da stavim i svoj osećaj da njegovi poljupci nisu topli kao nekada.
Izašli smo te večeri u klub „Mažestik“, ja u miniću preko koga sam obukla dugački crni mantil, a on u uskoj beloj košulji bez kravate u kojoj je posle seksa uz porno-film izgledao kao mladić.
„Opa! Ne ličite na tetku i teču, već na Mika Džegera i Bjanku!“, rekla je Mira kada mi je Ljuba otvorio vrata našeg novog crvenog „mercedesa“ i odjurila u zagrljaj Vasiću koji ju je čekao kod „Fontane“.
Ljuba nikada nije mogao da izdrži dugo na jednom mestu, pa smo te noći obišli diskoteke „Monokl“ i „Akvarijus“ i, zaključivši da nam je svugde dosadno, krenuli posle dugo godina na burek i jogurt.
„Nije mi gušt da jedem burek u mercedesu. Od kada se nismo vozili tramvajem?“, upitao je i povukao me ka tramvaju koji je bio skoro prazan.
Dugo smo se vozili gradom kao nekad, jeli burek i ljubili se kao prvi put zaljubljeni tinejdžeri, nervirajući gospođu na sedištu iza nas, i smejali se kada je pokušavao da me ubedi da je vreme da napravimo još jednu kćerku.
Poljubili smo decu koja su spavala i sa flašom vina otišli na terasu, pokrili se „ambasador“ ćebadi i posmatrali sa naših novih ligeštula svitanje.
„Videla sam večeras u klubovima sve one devojke. Više nisam najlepša kada se negde pojavimo. A ti si nikad lepši. Toliko lep da ne verujem više da možeš biti samo moj. Znam ja da ljubav nije samo za lagane teme, da brak nije prvi sastanak u poslastičarnici. Toliko smo se u početku slagali oko svega da je bilo neverovatno da neko nekog ne laže. Da li si me ikad prevario?“, izgovorila sam te rečenice koja su stajale u meni cele noći.
„Nikada. Nikada. U sve možeš da sumnjaš, ali u to nikada. Nede mi. Mali, kada ćeš shvatiti da od mene bez tebe ne bilo ništa da te nisam spazio kroz izlog poslastičarnice? Da li si svesna da me ponižavaš i vređaš kada sumnjaš u moju vernost?“, rekao je razmakavši moja kolena.
„Skloni se! Hoću da pričamo! Uvek dozvolim da me taj tvoj strašni, razmaženi, požudni pogled spreči da kažem šta mi smeta. To radiš i sad. Vidi onaj spomenik! Eto, ti si takav – Pobednik koji veličanstven stoji nad rekom i drži pticu u ruci“, rekla sam.
„Ti više nisi zaljubljena u mene! Priznaj! Moji dodiri više nemaju moć da te spreče da kažeš neku glupost?! Uhvatim te ponekad da živiš ovaj naš život kao da je tuđ. Pogledaj se! Ne blistaš više kada si pored mene“, rekao je i dalje me ljubeći po butinama.
„Prestani da me ljubiš! Šta misliš? Hoće li ova ljubav trajati zauvek? Da li si se nekada zapitao kako bi se osećao ako sve ovo izgubimo?“, pitala sam.
Zapalio je cigaretu i duvao kolutove dima prema Pobedniku sa izrazom lica kao da je stvarno povređen, kao da će svaki čas ljutito otići sa terase, kao da voli neku kojoj odlazi ostavljajući mene i čije će ime u tom trenutku izgovoriti.
„A šta ti misliš?“, pitao me je.
„Zaboli me i sama pomisao na to“, rekla sam kada je na terasu poput furije uletela Mira.
Imitirala je devojke koje su u „Cepelinu“ pokušale da zavedu Vasića i obrazlagala naširoko zbog čega su se pre koji minut posvađali i rastali kod „Fontane“.
„Neću da idem kod njega u Studentski grad da se tucamo dok cimer spava u krevetu do nas. Pamet mi ga neće, srce mi ga hoće. Za mene je seks u ’kadilaku’ kao u Elvisovom filmu, a ne klupa u parku“, rekla je i grohotom se smejala kao Živanka.
„Nije otmeno da se tako smeješ. Zar ti nije lepše da se sad ljubiš sa Vasićem makar i u Studentskom domu, nego da se ovde sa nama matorcima dosađuješ?“, rekla sam želeći da što pre ode kako bih nastavila razgovor sa Ljubom.
„Šta je sa vama ženama noćas? Obe ste pune zamerki. Ti se ponašaš prema Vasiću kao razmažena, sebična, lažljiva, drska devojčura. Vasiću je ostalo još samo par ispita do zvanja doktora. Uskoro će on imati više od svih nas. Ne samo materijalno već taj osećaj boga. Kada prođem pored zgrada koje sam gradio i vidim svetla i senke iza zavesa, pun sam sreće. Sagradio sam nekim ljudima dom! Sagradio hotele u kojima će uživati, voditi ljubav! A zamisli doktore koji svake večeri pred san znaju da su nekome spasli život. Treba, Miro, da ceniš što imaš takvog momka. Imaš li ideju koliko sam ja bio smešan i siromašan kada me je Buba zavolela?“, rekao je Ljuba vidno nervozan od trenutka kada je zbog Mire morao da pokrije moja kolena i vrati se na svoj ligeštul.
„Tečo, ima tih muškaraca koji vole kad im devojka tera inat i naređuje šta da radi. Evo, Vasić baš voli. Neću valjda da mu budem kao neka očajnica uvek na usluzi? Bezobrazna i razmažena devojka je najbolji afrodizijak, tečo“, rekla je Mira i, besno se spustivši na stolicu, digla noge na zid terase.
Otišla sam sa terase jer više nisam imala živaca da slušam Miru, i dugo se u kupatilu tuširala i skidala šminku. Dok sam čekala da Ljuba siđe sa terase, ponavljala sam u sebi zagledana u plafon da u životu ima i važnijih stvari od ljubavi i vernosti.
„Mali, mi još nismo završili noć, rekao je ulazeći u sobu nasmejan i prinoseći mi čašu vina.
„Nije više noć. Sviće“, rekla sam otpijajući vino i sklanjajući čaršav sa sebe.
Otvorio je Jesenjinovu zbirku poezije koja je stajala na mom noćnom stočiću i rekao:
„Ajde kao nekada da mi recituješ. Izaberi pesmu za mene.“
Ljubio me je po butinama dok sam ispijala vino i čitala:

Ti ne voliš i ne želiš mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledaju
c’ u stranu – strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smešak ti je mio, ti si mlada,
reci moje ni nežne, ni grube.
Kolike si volela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sena kraj tvog tela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si ti u krilo sela,
sada sediš na nogama mojim.

Oci su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita beše ljubav vruca –
i ko što smo slucajno se sreli,
rastanak
ce biti bez ganuca.

Ti
ceš proci putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noci
u ljubavi, stojeci na cesti,
možda i ja onuda
cu proci
i ponovo mi
cemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleci
ti ceš glavom klimnuti mi lako.
„Dobro vece”, tiho ceš mi reci.
„Dobro vece, miss” i ja cu tako.

Ništa srca nece nam ganuti,
duše bice smirene odviše –
ko izgori – ne može planuti,
ko ljubljaše, taj ne ljubi više.

I sav smisao pesme izgubio se kada je ostatak vina prosuo po meni i, istrgavši mi knjigu iz ruke, privio celu ispod sebe.
„Da li smo mi bili bolji kada smo bili siromašni?“, pitala sam Ljubu kada je spustio roletne.
„Mali, bolji smo sad, bolji nego ikad“, rekao je Ljuba i zagrlio me.
„A šta sam ja sagradila da bih se osećala kao bog? Neki hotel, neku zgradu, nekog izlečila, nekoga nešto naučila?“, prošaputala sam dok mi je suza padala na njegov dlan.
„Porodicu. To je najteže graditi, zato si ti moja boginja. Eto, uči ruski kada nisam kod kuće, da mi recituješ Jesenjina u originalu kada ti dolijem četvrtu čašu vina“, rekao je i milovao me po kosi sve dok nisam utonula u san.

Sa prolećem je došlo i vreme polaganja prvih ispita. Mira je po ceo dan bila u čitaonici Univerzitetske biblioteke, noću sa Vasićem u Hitnoj pomoći, a ja sam vreme provodila sa Katarinom sedeći u baštama i komentarišući devojke koje su od sivog zimskog grada sa prvim prolećem napravile paradu raskoši, lepote i sreće.
Katarina je sve ređe viđala svog Francuza i opsednutost ljubavnikom lečila preteranom brigom o kćerki, a meni je bilo sve napornije slušati o pameti, lepoti i ambicijama tog talentovanog i poslušnog deteta, kao i o Francuzovoj proračunatoj ženi koja je gradila sve jači bedem oko svog braka.
Nisam dozvoljavala da mi Katarina svojom gorčinom skreće misli iz jednosmerne ulice kojom sam išla radosna zbog Mire koja je polagala jedan ispit za drugim, zbog mog povučenog Šekija koji je pristao da ide na radnu akciju sa društvom iz gimnazije, zbog Nede lenjivice koja je uspela da popravi ocene i bude odlična, radosna zbog Ljube koji je posle tri meseca odsustva stigao iz Rusije i doneo mi antikvarni primerak Jesenjinove zbirke poezije.
Svi smo kao pobednici tog juna krenuli na Goč: Ljuba, Neda i ja „mercedesom”, a Mira i Vasić iza nas u „tristaću“ koji smo poklonili Miri za položen vozački i sve ispite prve godine Medicinskog fakulteta.
Na prednjem sedištu digla sam noge i uživala u pogledu na poznata sela pored puta, u osmehu zadovoljnih seljaka na traktorima, u Nedinim rukama oko mog vrata kada je Ljuba počeo da se žali na pritisak u glavi, malaksalost i neobičan osećaj da mora odmah zatvoriti oči i zaspati.
„Dešava mi se to u poslednje vreme, pa moram zaustaviti kola i odmoriti petnaestak minuta. Naročito pred kišu“, rekao je.
„Premoren si“, rekla sam i zabrinula se kada je tražio da ga zamenim za volanom.
Živko i Živana zaklali su i jagnje i prase, i dočekali nas raširenih ruku na pragu kuće. Rasplakala sam se verujući da su svi zaboravili moj rođendan, kada su se na Goču pojavili moja Ena i tata, koje je dovezla Katarina.
„Koliko si nam nedostajala sve ove godine, ujna“, rekao je Živko grleći moju slabašnu Enu.
Mala Mira iznela je iz kuće tortu sa svećicama, a Ljuba mi je poklonio novu lovačku pušku. Slavili smo do ranog jutra i svi pijani, osim Ljube koji je otišao ranije da spava, ispratili u ponoć Miru i Vasića koji su našim „tristaćem” otišli na letovanje u Dubrovnik.
„Žao mi je što nećete i vi biti s nama“, rekao je Vasić kada sam prišla da im stavim krišom u džep još neki dinar.
„I meni je žao, ali Ljuba i ja konačno idemo na lepše mesto: na Sveti Stefan, i spavaćemo u vili u kojoj je spavala Sofija Loren. Možda ćemo napraviti još jednu kćerku“, rekla sam.
„Vi ste, Buba, lepši od Sofije Loren. Ne mogu da verujem da ste napunili četrdeset“, rekao je Vasić i Mira mu se pridružila u hvalospevima na račun mog izgleda.
„Deco, lepo se ja osećam sa svojih četrdeset, ali ni približno lepo kao kada sam imala vaše godine. Svi su mi se, kada sam imala dvadeset, divili zbog lepote, a ja sam želela da sve fasciniram karakterom. Da je lepota privilegija počinjem da s hvatam tek sada, kada gubim lepotu, a i karakter mi je lomljiv“, rekla sam.
„Vid’la bi’ te tek da si mladost provela pored krava i u štalu. Vidi moje, a vidi tvoje ruke. A mlađa sam od tebe“, rekla je po običaju Živana ljubeći kćerku i budućeg zeta.
„Živana, uvek će neko biti srećniji od tebe!“, dobacila je Katarina koja se i dalje sa Živkom takmičila u ispijanju šljivovice.
Dođu tako godine kada pomisliš da život može da klizi kao svilena haljina preko bokova lepe žene, a onda u trenutku niz nesreća učini da pomisliš da se nikada više nećeš nasmejati i strepiš od novog dana sa pitanjem šta je sledeće što će me sačekati.
Nisam ni tog leta spavala u vili Sofije Loren, jer je, dok smo vozili ka Svetom Stefanu, Ljuba kod Titovog Užica udario u bankinu.
„Osetio sam da su mi opet kapci teški, ali sam se bojao da dam tebi da voziš po krivinama“, rekao je kada smo nepovređeni izašli iz „mercedesa“ ulubljenog među stenama.
Lekari su Ljubu prvo ispitivali na kardiologiji, pa na neurologiji, a potom smestili na Infektivnu kliniku jer su sumnjali na neku bakteriju koju je pokupio na svojim putovanjima.
Istog dana kada sam se premorena vratila u stan sa Infektivne klinike, zazvonio je telefon i uplakani tata javio mi je da je Ena imala „mali šlog“. Nije mogla da priča niti da se pomeri kada sam dotrčala na Vojnomedicinsku akademiju.
Bila sam beskrajno sama tog leta u gradu jureći sa čorbicama od VMA do Infektivne. Katarina je bila sa Francuzom na moru i slavila svoju veliku pobedu nad njegovom ženom u Nici, Neda nije imala nikakvo saosećanje ni prema meni, ni prema tati i baki, i lupala je vratima u napadima besa kada bih joj zabranila da ide u baštu Studentskog kulturnog centra na koncerte, Šekija nisam ni viđala, jer je po ceo dan bio sa nekom Bosom koju je upoznao na radnoj akciji.
Trenutke spokoja provodila sam sa tatom u bašti „Pod lipom“. I lekarima i nama bilo je jasno da mama nije imala šlog, već da je odustala od života.
„Kao da je dala sve što je imala i nije želela više ništa. Izgleda da je njima ta depresija u porodici. Kažu da je i deda tako tokom Drugog svetskog rata samo legao, zaćutao i posle nekoliko meseci umro. Nisam mogao da Emi omogućim bolji život“, rekao je tata stežući vilicu.
„Nisi kriv ti, tata, ni što je bio rat, ni što je morala sve sama dok si bio u logoru, ni što su te rano penzionisali, ni što ti je penzija mala. Ništa ti nisi kriv“, rekla sam i rasplakala se.
„Ne plači. Kako je Ljuba?“, rekao je pokušavajući da mi skrene misli od Ene.
„Ljuba? Zahtevniji i naporniji od Ene. Nesposoban je da boravi u istom gradu duže od jednog dana, a kamoli u istoj sobi. Ništa mu ne znači ni što sa lekarima i danju i noću igra preferans, što se medicinske sestre utrkuju koja će biti pažljivija. Hoće pošto-poto da izađe iz bolnice i ide na Kosovo, jer za koji dan njegova firma počinje da gradi neki kompleks. Znaš, tata, kada ovako sedim sa tobom, shvatam da je moj san bio da imam muškarca kao što si ti. Jedino kada sam sa tobom, ne boli me glava, ne strepim, mogu da budem ono što jesam. Brinem šta će lekari pronaći Ljubi. Sumnjaju na neku narkolepsiju“, rekla sam zagledana u sto na kojem je Katarina igrala kada smo se Ljuba i ja venčali.
„Ma kakva narkolepsija! Kriza četrdesetih. Prošao sam ja to. Zdrav je on kao dvadesetogodišnjak, ali bi i da živi kao dvadesetogodišnjak. A to ne može. Sad mu telo daje signale da uspori, ali glava mu ne da“, rekao je moj tata ono što je dva dana kasnije potvrdio i poznati beogradski internista.
Ljuba je bio nervozan što telefonom iz dnevne sobe ne može da rukovodi gradilištima, brojao dane do isteka neke vitaminske terapije i radio vežbe na terasi da bi se što pre posle ležanja vratio u formu.
Bio je toliko preokupiran strahom da će sve na tom gradilištu da se sruši bez njega da ga nije doticala ni činjenica da Neda odbija da uči i da na samom početku školske godine ređa jedinice, ni što Šeki beži iz gimnazije da bi bio sa Bosom, za koju sam saznala da je deset godina starija od mog deteta, ni otkriće da je Mira lažirala sve ocene u indeksu i pokazala potpuno odsustvo stida kada smo je uhvatili u prevari.
Sa nervozom, besom, sebičnošću i lažljivošću mojih ukućana luksuzni stan i terasa na vrhu zgrade postali su sabirni centar za samožive u kojem sam ja bezuspešno pokušavala da uvedem red.
„Znaš li kolika je vrednost mog gradilišta na Kosovu? Ne znaš. I ne treba da znaš, ali ja moram da idem“, rekao je jedne noći Ljuba dok ga je mučila nesanica.
„Iznajmi vozača i kreni onda. Sam da voziš, da ostanem udovica sa dvoje poludele dece, neću. Evo, neka Mira, umesto što džabalebari po kafićima, ide sa tobom i vozi kada osetiš pritisak na kapcima. Neka zaradi ono što potroši u našoj kući“, predložila sam mu.
Mira je nevoljno prihvatila da ide sa Ljubom na Kosovo, ali ju je na kraju Vasić ubedio da je to najbolji način da bude korisna i ubije vreme dok on stažira u Hitnoj pomoći i sprema državni ispit.
U danima kada su oni bili na putu, Šeki u Obrenovcu kod Bose, a Neda ko zna gde po Beogradu, mir sam pronalazila u stanu mojih roditelja pored maminog uzglavlja.
Kada se vratila u stan, Ena je počela da izgovara pokoju rečenicu i uz tatinu pomoć da odlazi do toaleta. Nije više imala bistrinu u oku i nismo uspevali da je nasmejemo ni tata ni ja. Osećala sam da se moja Ena oprašta i želela sam svaki trenutak da provedem uz nju, uz prozor sa kojeg je dolazio miris lipe i bora čije su grane udarale o prozor.
„Biće bolje“, ponavljao je tata milujući joj čelo i kosu.
Poslednji dan života provela je slušajući ariju iz Toske… Zaljubljeni slikar pred smaknuće se seća njegove i Toskine ljubavi i bezbrižnih dana. Ne želi da umre.
„Ne želim da umrem. Ko će da ti donese ručak ako ja umrem?“, prošaputala je i poslednji put se nasmešila dok se vrtela sa gramofona ploča sa arijama Enrika Karuza, a tata i ja pored njenog uzglavlja čekali da istekne infuzija.
„Meni je dovoljno što sam celog života imao tebe. Biće mi čast da ti se naklonim svaki put kada pomislim na tebe“, rekao je moj tata i svoj sveže obrijani obraz prislonio na mamine grudi.
Ja sam joj sklonila loknu sa čela i zagrlila tatu kada se kroz stan prolomila završnica arije.
Bila je lepa, vitka, voljena i tužna kada nas je napustila. Mirno, sa napisanim oproštajnim pismom, složenim stvarima, kao da ide na dugo planirani put.
Niko nije imao snage da se oprosti od mame, čak ni Ljuba koji je dao sve od sebe da je sahranimo u Sloveniji.
Padao je sneg, „mercedes“ se teško probijao kroz mećavu na putu ka Beogradu i, posmatrajući tatu, znala sam da će uskoro i on natrag u Sloveniju kod svoje Ene.
Odbio je da iko bude sa njim kada smo se parkirali ispred Bulevara revolucije 222.
„Sećaš li se kako sam je nosio kada smo išli na doček Nove 1945?“, pitao me je.
„Es wird besser sein!” rekla sam trudeći se da ne zaplačem.
Poslednje čega se sećam iz tog perioda jeste to da nisam imala snage da pročitam Enino oproštajno pismo i da sam stavila prsten i pismo u kutiju sa nakitom, skuvala čaj od lipe i vraćala dugo kasetu na početak. Nisam plakala, bila sam neobjašnjivo prazna dok je Biserin glas pevao:

Ne plači, srce moje,
ima dana pred tobom,
prvi put reci zbogom,
nije lako, znam.

Ne plači, dušo moja,
mnogo boljeg te
čeka,
život me kao rijeka
nosi dalje, znam.

Moje igre su teške,
ne znam ljubav da dam,
volim stvari daleke
i tražim ih sama.

Ne plači, dušo moja,
nek te muzika tješi
i makar ti se smiješi,
kad ne mogu ja.

6


Posle Eninog odlaska budila sam se i provodila kratke zimske dane sa osećajem potpune ravnodušnosti. Talasi tuge koji su me lomili kada je Ena odlazila pretvorili su se u hladnoću koja se osećala u svakom mom pokretu, dodiru, pogledu. Nisam želela da se borim sa ravnodušnošću, jer sa njom mi je lakše i brže teklo vreme. Nisam imala saosećanja ni prema tati, koji je i po najvećem snegu dolazio da me vidi na Novi Beograd umesto da ja njega obilazim u Bulevaru revolucije, ni prema Ljubi, koji je danju i noću u kancelariji završavao nove projekte za komplekse na Kosovu, ni prema Šekiju, koji je sa matorom Bosom i planinarima otišao bez pozdrava na Kosmaj.
Cinično sam se osmehivala kada bi me Mira slagala da ide čitaonicu da uči, i čitala „Bazar“ izbegavajući njen pogled u kojem se čitalo da je bila sa Vasićem u krevetu. Taj osmeh sam imala i kada bi mi komšije skretale pažnju da je Neda među najgorim đacima u odeljenju i dok je Katarina jadikovala nad mojom lepotom koja je nestajala u besmislu povlačenja u sebe.
„Mali, još nisi okitila jelku! Šta ti je, mali? Ne podnosim kada si tužna“, rekao je Ljuba poslednjeg ponedeljka decembra.
„Nisam tužna! Samo me je bas briga za kićenje jelke. Kome treba jelka, neka je sam kiti“, rekla sam.
„I za mene te bas briga?“, upitao je obasipajući me poljupcima i smejući se mojoj, kako je on to zvao, nadurenosti.
„Ne diraj me!“, povikala sam.
„Mali, ja sam za mene, tebe, Miru i Vasića već rezervisao sto u ’Zvezdi’ za doček Nove godine. Biće nam lepo u Vrnjačkoj Banji. Kupi neku lepu haljinu“, rekao je uporan da me oraspoloži.
„Idem ja sa Nedom na Goč pre novogodišnje noći. I onako ima sve loše ocene, pa bolje na Goču da je malo dozovem pameti nego da beži sa časova. I hoću da idem u lov. Sve me ovde guši“, rekla sam.
„Beograd je sve zagađeniji. Idem nazad na posao. Kasnim sa projektom. Vidimo se ujutro“, rekao je Ljuba i otišao iz stana noseći termos sa kafom i čokoladice.
Krenula sam na Goč autobusom, jer sam se bojala da vozim po snegu, ali sam i u autobusu strahovala od svake krivine. Sve vreme puta pokušavala sam da se izborim sa slikama svega lošeg što bi moglo da mi se desi.
„Nedo, ti nisi podmukla. Volim što si vedra, ali u društvu si naivna. Svi su u tvojim očima bolji, lepši i pametniji od mene. Možeš li bar malo da mi veruješ?“, pokušala sam da oteram crne misli razgovarajući sa Nedom.
„Mama, dosadna si“, rekla je i stavila slušalice vokmena i zatvorila oči.
Nemir i strepnja opsedali su me i dok smo večerali za punim stolom sa Živkom i Živanom, i kasnije dok sam pokušavala da zaspim.
Nisam mogla da nađem razlog tolikog straha koji mi je obuzeo celo telo. Pomislila sam da je trebalo da odem u crkvu i zapalim sveću za dedu i mamu, jer je bio katolički Božić, plašila se da se Šekiju nešto nije desilo i zvala planinarski dom na Kosmaju, proveravala cele noći kako Neda diše, da li su vrata kuće zaključana.
Kada sam sebe uhvatila da se tresem setivši se da je u krevetu u kojem ležim umrla Kića, ustala sam, sačekala zoru i Živku, koji se uvek budio pre svitanja, rekla da sam nešto zaboravila u Beogradu. Odvezao me je začuđen do autobuske stanice i već oko devet ujutru bila sam u Beogradu.
Haustor zgrade bio je tih i mračan kao i uvek u vreme kada su svi na poslu ili u školi. Ubrzano sam disala čekajući lift kao da me iza leđa čeka nasilnik. Kada sam prišla svojim vratima, iznenadila sam se kada sam vadeći ključ začula Ljubin smeh i njegov omiljeni koncert Čajkovskog.
Pozvonila sam i, osećajući neobjašnjivu želju za Ljubinom toplinom, jednim pokretom skinula kapu i šal. Otvorio mi je obučen u teget bademantil i rekao zapanjen:
„Otkud ti, Buba?“
Nasmejala sam se tom iznenađenju, bacila tašnu i kaput na pod i rekla:
„Buba?! Nešto sam zaboravila. Nemaš pojma koliko te volim.“
Gurala sam ga telom ka spavaćoj sobi, odvezujući pojas njegovog bademantila. Sa rukama oko Ljubinog vrata osetila sam kako mi nestaju i strah i pritisak u grudima.
Odmakla sam se od njega i otvorila načas oči, shvativši da sve vreme drži ruke u džepovima bademantila.
Preko njegovog ramena ugledala sam Miru kako u čipkanom korsetu stoji pored našeg kreveta.
„Šta ćeš ti u mojoj sobi?“, vrisnula sam.
Tog trenutka iz njenog i Ljubinog ćutanja shvatila sam sve. Noge su počele da mi se tresu. Htela sam da pobegnem, da vrisnem, ali nisam imala glasa. Sagla sam glavu i uhvatila se za butine.
„Vraćam se sutra sa Nedom. Kada dođem, neću da vidim u kući nijedno od vas dvoje“, uspela sam da izgovorim.
Ljuba je seo na krevet i zapalio cigaretu. Duboko sam disala posmatrajući svaki njegov pokret i usta u oblaku dima. Mira je sela na ivicu kreveta pored njega i u tom trenutku, ugledavši kako njena kosa dodiruje njegovo golo rame, posmatrajući ih obnažene kako sede na mom krevetu i pogužvane čaršave, poletela sam ka Ljubi i počela da ga čupam za kosu, šutiram po cevanicama i udaram šakama.
Izgovarala sam psovke i uvrede sve dok me nisu zabolele šake. Ne sećam se šta je radila Mira i kako sam izašla iz stana. Znam da sam u strahu da ću umreti na stepenicama zazvonila kod komšinice i od starice zatražila vodu i nešto za smirenje. Odmahivala sam glavom na pitanje šta mi se desilo.
„Živela sam kao guska u magli“, rekla sam i počela da plačem.
Nisam mogla da oteram iz glave izraz Mirinog lica i pogužvane čaršave moga kreveta sve vreme dok mi je baka masirala ruke i brisala suze sa lica.
Taksijem sam krenula na Goč, iako sam imala osećaj svaki čas da ću se onesvestiti. Kako smo se približavali Vrnjačkoj Banji, bol koji mi je strujao kroz telo pri pomisli da sam prevarena bio je sve veći.
Živko i Živana bili su uznemireni, zapitkivali šta se dogodilo i šta je sa Mirom kada sam, dok me je taksista čekao, vraćala garderobu u Nedin kofer.
„Mira je dobro, a ostalo ćete čuti“, rekla sam ljubeći Nedu u glavu dok smo ulazile u taksi.
Za jedan dan ostarila sam deset godina.
Čaršave i neraspremljen krevet ugledala sam čim sam ušla te večeri u stan. Zatvorila sam vrata spavaće sobe i danima spavala na kauču u džemperu i pantalonama sa kojima sam došla sa Goča sve dok Neda jednog dana nije sa gađenjem rekla:
„Mama, ne znam šta ti je, ali molim te, okupaj se. “
Na trenutke mi je ono što sam videla 25. decembra izgledalo tako nestvarno da sam pomišljala da bi trebalo da pozovem Ljubu i pitam šta je istina.
Naviknuti na Ljubina odsustva Šeki i Neda nisu ni pitali za tatu, a ja nisam znala šta da im kažem.
Nisam mogla sebi, a kamoli deci da dam smislen odgovor na pitanje zbog čega me je ostavio, kad se zaljubio u Miru, da li je već bio zaljubljen u nju kada je sa mnom vodio ljubav u sobi ispod njene. Bilo me je sramota da kažem deci kako me je ostavio zbog kćerke mog brata. Nisam mogla da im kažem da je Ljubi njihova lojalna i ljubazna majka trebala dok je gradio karijeru i da je zamenjena samoživom, lažljivom i raskalašnom Mirom.
Šeki i Neda nisu me pitali zbog čega sam neraspoložena, niti ih se ticalo gde čekam Novu godinu. Prevrtali su očima i ljutili samo kada bih im tih dana davala za njih neuobičajeno mali džeparac.
„Kako misliš da nemaš para?“, upitao me je Šeki kada sam mu rekla da nemam novac za njegovu i Bosinu konzumaciju za žurku u nekoj diskoteci.
Uplašila sam se od života kada je Šeki izašao iz stana zalupivši vratima. Moja deca nikada pre te večeri nisu čula reč „nemam“, a ja nisam imala ušteđevinu.
U novogodišnjoj noći htela sam da pozovem Hitnu pomoć kada je sve u stanu počelo da mi se ljulja pred očima. Katarina se nije javljala na telefon, iako sam znala da je sama kod kuće jer je njen Francuz otišao sa suprugom i decom na skijanje.
Slika Ljubinog i Mirinog plesa u „Zvezdi“ pratila me je iz svih ćoškova. Pobegla sam u kuhinju od same sebe, fotelje na kojoj je Ljuba sedeo, ćoška u kojem je nekada stajala jelka.
Iznela sam na sto slaninu, hleb i flašu vina posmatrajući na prozoru svoj užasni podbuli izraz lica i povijena leđa. Sa gađenjem sam dodirivala natečeni stomak i butine, plakala u naletu mešavine bola i slabosti, i pepeljarom gađala zid na kojem je stajao zidni sat sa imenom Ljubine firme.
Obamrla i pijana skinula sam sve sa sebe i tuširala se hladnom vodom, uplašena iznenadnom mišlju da Ljuba svaki čas može da dođe i da me vidi ružnu i pijanu. Toliko sam verovala da će u ponoć doći i reći „izvini“, „slučajnost“, „nije ono što si pomislila“ da sam u ponoć otvorila vrata spavaće sobe, promenila posteljinu, obukla Ljubin omiljeni crveni korset i čekala ga da se pojavi u svilenom ogrtaču.
Kada se stanom prolomilo zvono, odletela sam do vrata i otvorila očekujući da ga ugledam umornog, sa crnim podočnjacima i buketom cveća.
Ispod kape i šala prepoznala sam Vasićeve oči i rekla:
„Uđi.“
Sipala sam nam vino i uključila televizor pa ga isključila kada smo se od veselja i osmeha koji su prštali sa ekrana trgli i ja i on.
„Živeli! Eto, od celog stola u ’Zvezdi’ ostali smo nas dvoje da nazdravimo. A znate, ja imam i razlog. Dobio sam specijalizaciju iz ginekologije“, rekao je Vasić podižući čašu.
„Živeo!“, rekla sam i uspela čak i da se nasmejem.
„Ljuba je Miru odveo u onaj vaš stan koji ste na Dorćolu kupili za Šekija. Sa Goča je juče stigla Živana da im vodi domaćinstvo“, rekao je.
„Dočekala da živi u gradu“, rekla sam i ponovo mu nazdravila.
„Vi baš lepo izgledate. Kao da niste ostavljeni. Ja ne spavam već peti dan“, rekao je.
„Ja nisam ostavljena, ja sam prevarena. Bitna razlika. Danas nisam imala novca da dam Šekiju i Nedi za žurku, a zaljubljeni muž nije se ni setio da pozove i pita da li nam šta treba. Ne znam da li ima svest da deca i ja moramo da nastavimo život. Nemam nikakve prihode. Sutra moram da prodam neki nakit ili bundu“, rekla sam.
„Mogu ja da vam dam. Sutra ništa ne radi. Ionako sam vam dužan novac za onu avionsku kartu do Dubrovnika. Mogu da vas vodim i negde na reprizu dočeka Nove godine. Dužan sam vam za onaj koncert na Skalinama sa koga me je Mira odvukla“, rekao je.
„Ne spominji njeno ime, bar ne u mojoj kući“, prošaputala sam.
U ponoć su Novim Beogradom odjeknuli rafali i pesma. Počela sam da plačem kada je Vasić ustao sa fotelje i izgovorio:
„Da vam Nova godina donese sreću koja će zaseniti svu nesreću iz prethodne. Biće bolje. Lepi ste, pametni i otmeni. Vi ćete lako naći nekog ko će vas voleti još više.“
Prijao mi je dodir njegovih prstiju, dok mi je nežno brisao suzu po suzu i ljubio me u dlan.
„Ja sam sa muškarcima i ljubavlju završila zauvek!“, rekla sam i pobegla u spavaću sobu zatvorivši vrata za sobom.
Uplašila sam se nečega u Vasićevom pogledu, topline njegove usne na mom dlanu, trenutka u kojem sam poželela da me spusti na tepih i, dok me ljubi, da jecam izgovarajući Ljubino ime. Uplašila sam se da sam pijana i da pažnju tog mladića pogrešno razumem.
Sedela sam dugo u mraku i, tek kada sam čula da Vasić zatvara vrata, ustala i upalila svetlo. Krenula sam ka kutiji za nakit. Želela sam na ruku da stavim Enin prsten sa crvenim kamenčićem i osetila potrebu da pročitam njeno oproštajno pismo.
Tek tad sam primetila da kutije sa nakitom nema. Prevrnula sam sve po kući pokušavajući da je nađem. Svi kovčežići sa nakitom stajali su na svom mestu osim te kutije u kojoj sam čuvala mamin prsten i oproštajno pismo.
Ujutro kada sam se probudila, samo su Nedina žuta haljina sa velikim naramenicama, bačena preko fotelje, i velike zelene minđuše u obliku cveta na stolu svedočile da je i u mojoj kući neko bio srećan i slavio. I jedna kaseta na stolu na kojoj je bilo nacrtano srce i koju je neko poklonio mom sve lepšem i većem detetu.

Na Badnje veče pokušavala sam da pripremim nešto za božićni ručak na kojem sam planirala deci da saopštim da nas je Ljuba napustio.
Uvijala sam sarme i plakala kada je u stan ušla Katarina. Zagrlila me je nežno kao da sam pahulja, pomogla oko sarmi, ali me je posle trećeg vina, videvši me kako opet plačem, uhvatila za ruku, sela za sto i rekla:
„Svi smo znali za tvog Ljubu i Miru, viđali ih po kafanama i putevima. Tebe smo svi sažaljevali, njima pljeskali. Oni se vole. On nju voli. Za nju ne znam”, rekla je besno Katarina.
„Zašto mi nisi rekla?”, pitala sam sa ponovnim osećajem da ću prestati da dišem.
„Što da ti kažem, ako je tebi lepo? Ti si mu dala mogućnost da radi šta hoće i uradio je sve što je hteo. Sa Mirom će još shvatiti koliko je bio briljantan muž i da ti nisi briljantna žena u odnosu na sveže zaljubljenu Miru. Vrati film… Seti se kakva si bila kada se Ljuba u tebe zaljubio. Nisi više takva, nebitno je da li te je promenio on, život ili deca. On je potražio onu tebe sa početka veze i našao ju je u Miri. I vratio bi ti se možda, da ga nisi poterala, da nisi izgovorila neke strašne reči i uvrede. Videla sam se sa Ljubom. Sve mi je ispričao. Muškarci uvrede pamte. Muškarci su jednostavni, pred lepom, nasmejanom ženom gube razum, i Ljuba ga je izgubio videvši Miru. Muškarac nije pas koji se vraća kući po hranu u kuhinju, on se vraća u spavaću sobu. Šta misliš, da li se Ljuba tebe seća po mirisu čaršava ili zaprške? Nijedan muškarac ne može da živi sa ravnodušnom, tužnom ili besnom ženom, ma koliko razumeo razloge njenog neraspoloženja. Prestala si da ga pratiš, rasula si osmehe na decu, izgubila ih u noćima čekanja da dođe. Onog trenutka kad izgubiš osmeh, izgubila si i muža. To sam ti rekla i pre deset godina. Muškarci se ne zaljubljuju u lepotu, već u ponašanje, način na koji ih gledaš ili hodaš. Ja sam ljubavnica i znam šta Francuza drži pored mene“, rekla je i dosula piće i meni i njoj.
„Katarina, idi kući. Hoću da budem sama“, rekla sam uvređena.
Sutradan na božićnom ručku deci sam pokušala na lep način da objasnim da je tata zavoleo drugu ženu, da će ga sada viđati u drugom stanu i da ću ja učiniti sve da budemo srećni i dalje.
Trudila sam se i da im pokažem svojom mimikom i tonom da nisam ogorčena, da pamtim samo lepo, pričala im kako smo se tata i ja zaljubili uz krempite, kako smo se ljubili uz „Seti se naše ljubavi“, napravili Šekija gledajući zvezde na Goču, a Nedu kao princezu ispijajući najskuplje vino.
Ostavila sam Ljubi da ih suoči sa ostatkom priče, da ih pogleda u oči i izgovori ime njihove sestre od ujaka.
Šeki je ustao od stola, poljubio me i rekao:
„Idem da ne zakasnim na autobus za Obrenovac. Biću kod Bose. Zovi ako ti trebam.”
Neda je jela ćuteći i posmatrala me je dok sam nalakćena na sto očekivala da završi sa jelom i da me zagrli.
„Nije mogao više da te trpi. Nisi umela tatu da zadržiš. Mama, ti nemaš ideju koliko te i ja teško podnosim. Ali ja nemam s kim da odem od tebe”, rekla je Neda i zatvorila se u svoju sobu.
Šeki je sutradan, saznavši da je reč o Miri, odbio da ga ikada više vidi, i pošto nisam imala novca, bez pitanja uzeo zlatnu ogrlicu iz kutije sa nakitom i preselio se kod Bose u Obrenovac.
Neda kao da se obradovala što je tata sa nekom ženom koju poznaje i počela je redovno da odlazi na Dorćol, čak i kada je Ljuba bio na službenom putu. Provodila je sa njima više vremena nego dok smo živeli zajedno, mnogo me je lagala i bežala sa časova. Umela je da me ujede za srce i priča kako je Mira lepa, kako joj je bilo divno sa tatom i Mirom, pretila da će se preseliti kod njih, grlila tatu i Miru u kolima ispred zgrade, a potom meni pričala u koje butike su je vodili, kakvu je tortu Živana napravila, pokazivala mi novu garderobu i stereo-zvučnike.
Ja sam prodavala vrednosti iz stana da bih imala od čega da skuvam ručak i platim struju, a on je Nedi kupovao skupe poklone i ugađao čak i kada su je te godine zbog nediscipline i bežanja sa časova izbacili iz gimnazije.
Bilo je proleće kada sam skupila snagu da siđem ispred zgrade i zatražim mu alimentaciju i da porazgovaramo o deci. Lepo sam se obukla i našminkala, otišla tog dana i kod frizera i stajala naslonjena na neka kola čekajući ga da vrati Nedu.
Srce je počelo da mi lupa kada sam videla da se „mercedes“ približava našoj zgradi. Neda je izašla iz kola i ja sam preko otvorenog prozora kola izgovorila njegovo ime.
„Stani!“, viknula sam kada je pritisnuo gas i otišao ne želeći da čuje šta imam da mu kažem.
Pokušavala sam te večeri da dovedem u red moje pomućene misli, rastrzane između osećaja odbačenosti i dužnosti oko dece. Sela sam na terasu, prinela papir i olovku i pisala pod brojevima spisak svih problema koje moram hitno da rešim bez obzira koliko mi se u misli vraćala Ljubina prevara.
Vasić, koji me je redovno posećivao, došao je te večeri iscrpljen od celodnevnog dežurstva i uz vino mi pričao:
„Bila je danas u ordinaciji jedna trudnica iz Vrnjačke Banje koja je studirala sa Mirom. Sve mi je ispričala. Mira, kao što znamo, voli samo izlaske i provode, a to sedenje po kafanama je vašem Ljubi izgleda u krvi. I tako oni sad jure besomučno ili na službena putovanja ili u kafanu sa društvom. I kada dobijete alimentaciju, ona će biti u vrednosti jedne večere koju on i Mira pojedu u restoranu! Ona voli najskuplje, jede samo tartar biftek. Živana im kuva, pere, dvori… Zadovoljna je i ne razmišlja ni o čemu osim da Miri vrati dobar glas. Priča svuda kako ste vi kurva i da ste vi napustili decu i Ljubu. Živko je ostao sam, a vi znate da seljačka kuća ne može bez ženske ruke. Mnogo pije, rasprodao je za siću placeve, imanje, stoku, pčele… sve.“
„Ja sam kriva što sam dopustila da se Ljuba i Mira zbliže“, rekla sam.
„Niste. Kriv je Ljuba. Sa svešću da je muškarac koji može da ima svaku, trebalo je da vas sačuva kao što ste vi njega čuvali. Sećate li se samo u Dubrovniku svih onih zgodnih stranaca? I danas neki za vama uzdišu. Buba, smem li da vas pitam? Kada bi sada Ljuba došao sa flašom vina i pokušao da se opravda… da li biste mu oprostili? Mene se tiče, odgovorite mi iskreno.“
„Nije ni pokušao da se opravda. Znam ja, Vasiću, da muškarac može prestati da voli i najlepšu ženu i da od najbolje postoji uvek bolja. Ali nije smeo da je nađe u mojoj kući, da je ljubi u našem krevetu i da mi ne kaže da je kraj pre nego što je nju zavoleo“, rekla sam i nastavila da ćutim sa Vasićem dok nismo ispili celu flašu vina.
„Gospodin Ljuba je potrošio vreme jureći čoveka kakav je želeo da postane i, kada je to postao, stavio je ruke na telo druge žene. Vi niste bili srećni sa čovekom kakav je Ljuba postao, a Mira je tražila upravo takvog“, rekao je pre nego što je otišao poljubivši me po običaju u levu slepoočnicu.
„Vasiću! Vrati se“, izgovorila sam iznenada.
Stao je iznad mene naslonjen na ogradu zida terase i pokušavao mirno da diše kada sam ga pomilovala po kosi i rekla:
„Ja ga volim. Tačno je da je otišao od mene zbog druge, ali ja bih mu sve oprostila kada bi mi se vratio. Hoću da bude sa mnom i sa decom, hoću da pokuca na vrata i kaže: ’Oprostite mi, nisam znao šta radim, molim vas, prihvatite me nazad.’ Sve bih mu oprostila.“
„Lako je oprostiti, ali je teško zaboraviti. Mira ga još dugo neće ostaviti. Buba, vi ste žena koja ne treba da prašta, već samo da se okrene oko sebe i vidi one koji je očajnički već dugo žele. Razmislite kada sedite sami na ovoj terasi… Strast ne poznaje moral, kajanje i obzire“, rekao je i otišao ostavivši me zagledanu u pticu u rukama Pobednika.
Ujutro mi je Vasić javio da je moj brat Živko u umro u četrdeset osmoj godini.
„Srce mu je otkazalo i pao je na volan dok je vozio ’fiću’ kada je krenuo u lov“, rekao je.
Nisam otišla bratu na sahranu, iako me je naučio da skijam, da lovim i imao poverenja da mi prepusti kćerku da je čuvam od velikog grada. Radovala sam se kada me je pozvao advokat i saopštio da Živani i Miri nije ostavio ništa.
Imanja koja je stekao propio je, a kuću i lovačku opremu ostavio je meni.

Prošla je bila ponoć kada se na mojim vratima početkom leta, nenajavljena, pojavila Katarina. Iako uplakana, bila je lepa i elegantna. Izgledala je mnogo mlađe od mene. Otvorila je vinjak iz bifea čim je bez reči ušla u moj stan i ja sam joj se pridružila.
„Razvela sam se. Kćerku sam ostavila ocu, jer neću da je vučem u podstanare. Boli, ali za nju je bolje. Neko veče moj muž je pustio neku pesmu, ljubio mi ramena i posle milion godina pokušao sa mnom da vodi ljubav. Buba, ja sam mu priznala sve za Francuza. Nisam više mogla da ga lažem. I što bih? Tolike godine ga je bolela glava. Ne bih ja našla drugog da mi je s njim bilo lepo. Uostalom, svako normalan, kada se venčava, ne veruje da će sve zaista biti lepo kao u bračnom zavetu“, rekla je kršeći prste.
„Ja sam verovala“, rekla sam.
„Svi imaju pravo da odu iz mog života. I odlazili su. Zato sam i odbijala da se registrujem kod matičara. Ali imam i ja. Mislio je da bez njega ne mogu, znao je koliko kćerki pokušavam da pružim sve što ja nisam imala, mislio je da mi znače njegova maštanja kako će jednog dana biti u vrhu državne vlasti, a ja ispijati likere sa ženama funkcionera na humanitarnim priredbama. Mislio je da ćemo živeti život za druge, zavidne što imam takvog muža predsednika Gradskog stambenog fonda, takav stan, takvo… Ja sam, Buba, bila nesrećna u braku. Kada sam zaista srećna, to drugi ne vide. Ne možeš voleti nekog koga ne poštuješ. Nisam mogla sa njim sinoć da nastavim da plešem i odglumim orgazam. Ja volim Francuza, makar bio sto puta oženjen i to Jovankom Orleankom.”
„Ne zavisi život samo od toga da li imaš ili nemaš orgazam… Ima toliko drugih lepih stvari”, rekla sam.
„Kojih stvari? Sve što je istina dešava se u krevetu. Možeš li da mi izdaš Mirinu sobu? Tebi sad treba novac, a meni domu, upitala me je i opet uplakana zagrlila.
Dok sam pratila Katarinu u vinjacima koje sam prvi put u životu pila, mutni oblaci u mojoj glavi su nestajali. Uspela sam da se grohotom nasmejem kada sam izgovorila:
„Mira i ja delile smo šminku, parfeme, garderobu. I da sam htela, nisam mogla da nanjušim ljubavnicu po drugačijem parfemu ili boji karmina. Kakav ološ i vucibatina. Prostakuša.“
Uobičavale smo da sedimo rano ujutro i pijuckamo vinjak uz kafu i razgovor. Pila sam sve više, čak i sama kada bi Katarina otišla na posao. Iz večeri u veče postajala sam opuštenija i brbljivija. Ništa mi nije smetalo. Nisam volela ukus alkohola, već sam čekala efekat. Namerno sam pila.
Dan sam počinjala sa idejom da se što pre napijem. Ponekad sam, dok bi Katarina bila na poslu, išla u bioskop sama i plakala gledajući ljubavne drame, posmatrala izloge u radnjama u kojima sam nekada kupovala, izbegavala da se javim prodavačicama i kelnerima na ulasku u bašte u kojima smo jeli, staze u parkovima po kojima smo šetali.
Ljuba mi je uz vinjake svakog dana sve više nedostajao. On i život koji sam imala sa njim. Katarini je nedostajala kćerka koja je odbijala da je vidi. Mislila sam da je na ivici samoubistva kada je saznala da Francuz pored žene i nje ima još jednu ljubavnicu.
Nisam tada bila dovoljno pametna da i Katarini i samoj sebi kažem da snagu umesto u borbi za muškarca treba uložiti u decu, da nam ih ne otmu bivši muževi ili ulica.
Svake večeri bilo je sve teže gledati Katarinu kako se bori za Francuza i slušati njihove svađe preko telefona, ali meni je bilo lakše jer sam sklanjala misli od svoje patnje.
Trajalo je sve dok se diplomata izmoren zahtevima i svađama sa tri žene koje su se borile za njega nije vratio onoj sa kojom je imao decu.
Bilo me je sramota što sam osetila da je Francuz pravedno odlučio i iščekivala momenat kada će Miri početi da smetaju Ljubine navike i ponašanje. Počela sam da maštam kako se Ljuba zaljubljuje u neku drugu. Činilo mi se da ću biti srećnija ako Mira počne da pati i bude kažnjena za svoj greh prema meni. Bila sam ubeđena da njihova sreća započeta na mojoj nesreći ne može dugo trajati.
„Laganje je majka uspešnog braka. Znaš da me baca u depresiju kada puste reportažu o ovim parovima koji slave pedeset godina braka. To bih zabranila. Ti prilozi plaše ljude“, rekla je Katarina dok smo uz Jutarnji program pile prvi vinjak posle Francuzovog povratka ženi i deci.
„Meni su baš lepi. Uvek me rasplaču“, rekla sam.
Verujući da je bračni par iz Jutarnjeg programa ostao zajedno pola veka zahvaljujući tome što je jedan od njih umeo da oprosti, ceo dan sam pila i zamišljala sebe i Ljubu oko torte sa unucima.
Zahvaljujući bivšem mužu, Katarina je posle nekoliko meseci dobila garsonjeru, otišla od mene, ali se moja ljubav prema piću nastavila.
Da nije bilo pića, ne bih bila među živima one večeri kada sam Miru i Ljubu videla u bašti restorana kako se ljube. Mira je imala dekolte kao Sofija Loren, a Ljuba osmeh uspeha.
Kao da sam od tog trenutka namerno htela da povređujem sebe, odlazila sam do parka Medicinskog fakulteta i posmatrala kako Mira ulazi u „mercedesa, gledala ih kako doterani ulaze na „Beogradsko proleće” i MESAM i posle takvih prizora slušala milion puta „Seti se naše ljubavi“ i povraćala kada bih nastavila noć sa „pelinkovcem” pošto bi mi nestalo vinjaka.
Pijana sam brojala dane do godišnjica braka i rođendana kada će, verovala sam, Ljuba imati povod da me pozove i kada ćemo, kao da je samo malo duže bio na nekom gradilištu, nastaviti naš život.
Osećala sam da je nemoguće da sve što smo imali nema nastavak i da sve ono što je bilo među nama može da nestane zbog neke Mire. Nisam mogla da organizujem život bez osećaja da će Ljuba zazvoniti na vrata. Sve što sam radila smisleno kada nisam bila pijana bilo je u ime njegovog povratka i terala sam Katarinu iz stana kada bi me ubeđivala da život ide dalje.
Jedino što sam priznavala kao istinu bila je činjenica da smo u našem braku i Ljuba i ja bili sebični i očekivali da u ime ljubavi jedan poštuje sebičnost onog drugog.
Tuga je bila podnošljivija uz vinjak i balade, sve dok se s vremenom nije počela pretvarati u bes. Nekoliko puta sedala sam u kola i dolazila do stana na Dorćolu. Ne znam šta me je sprečilo da izađem i polomim im vrata i prozore. U tim trenucima sve što mi je Ljuba ikada rekao tumačila sam kao laž i obmanu, ubeđivala sebe da je bio sa mnom zbog dece i da me nikada nije voleo kao što voli Miru, mučila sebe pokušavajući da napravim spisak svih stvari koje su me činile nesrećnom i jecala u kolima parkirana ispred njihove zgrade bez snage da sebi priznam da sam sve što sam imala izgubila zauvek.
„Kada je zauvek, nema čežnje! Spavaj, Buba! Znaš li koliko ćeš još puta u životu biti tužna kada nemaš sa kim da plešeš u ponoć? I, zapamti, uvek kada vidiš da neko slavi, zapali sveću i za one na čijoj sreći je nastala tvoja nesreća. Imaš decu, imaš razlog svakog jutra da ustaneš, ne ponosna i voljena, ali živa. Kada se zaljubiš, idete oboje četvoronoške, kao majmuni, a onda se jedan uspravi, a drugi ostane. Ljuba se uspravio, sad je red na tebe. Mudrost je život uzeti kakav jeste, a samo ponekad sanjati kakav bi mogao biti”, izgovarala sam glasno gledajući u plafon i pokušavajući pijana da zaspim i sprečim nagon za povraćanjem.
Prestala sam da ih uhodim kada sam tog leta, sedeći u bašti hotela „Jugoslavija“, na naslovnoj strani „Politike“ čitala tekst o otvaranju izložbe Olje Ivanjicki na Svetom Stefanu. Na fotografiji je bila Olja sa buketom cveća i Ljuba i Mira kako joj nasmejani čestitaju. Oljin dlan na Mirinom golom ramenu zaboleo me je koliko ne bi ni Ljubin šamar koji sam očekivala onog jutra kada sam ga udarala šakama i nogama po celom telu.
Tada nisam znala da vreme iscuri brzo i pretekne nas pre nego što smognemo snage da krenemo dalje.

7


Kada odrastu, devojčice se uvek prema roditeljima promene nabolje, a sinovi u zavisnosti od žene.
Neda se od noći kada sam isterala Purišu nekako promenila, postala nežnija i brižnija prema meni. Kao da je odlučila da ona bude glava porodice, prihvatila je Katarininu ideju da završi kurs za sekretarice, mene podstakla da se još bolje finansijski organizujem i napravim od svog malog video-kluba jedan od najposećenijih u Beogradu, uspela da naš med „Živko“ sa Goča proda i vlasnicima nekih turističkih radnji i restorana u Beogradu.
Kada je Katarina preko bivšeg muža uspela da je zaposli zahvaljujući dobrom znanju engleskog jezika u jednoj trgovinskoj firmi, zavolela je posao i brzo je napredovala. Ostajala je kafani do zore, ali je na posao stizala na vreme i doterana.
„Isti otac“, govorila sam ujutru peglajući njene haljine i slušajući izveštaj o dešavanjima od sinoć.
Šekija sam viđala u banci gde je radio za šalterom. Govorila sam mu da sam bila u prolazu pa svratila i odnosila mu nešto za užinu, poklone za malog Nemanju, novac u kome više nisam oskudevala.
Zahvaljujući Nedi koja se naročito trudila da unormali naše odnose, Šeki je počeo povremeno da dolazi sa Bosom i malim Nemanjom na nedeljni ručak. Radovala sam se svakom njihovom dolasku, iako je Bosa odbijala Nedinu srdačnost i moje pokušaje da se zbližim sa Nemanjom.
„Šta vam pada na pamet? Liči na mog tatu“, govorila je Bosa kada bi mi se otelo u tim retkim popodnevima koje sam provodila sa Nemanjom da kažem da je isti deda Ljuba.
Nije bila zadovoljna ni kako presvlačim dete ni izborom pesama koje sam mu pevala, niti garderobom koju smo mu Neda i ja kupovale.
Nisam ni reč rekla kada su stan mojih roditelja u Bulevaru revolucije 222 koji sam poklonila Šekiju prodali i renovirali kuću Bosinih roditelja u Obrenovcu i podigli sprat za sebe.
Iako je bio divan otac i muž, osećala sam sve vreme da sa Šekijem nešto nije kako treba, da psihički pada, zagledala ga preko šaltera i uočavala zabrinutost, neki uplašen pogled i nervozne pokrete.
„Mislim da ga Bosa pritiska da žive preko svojih mogućnosti i da je Šeki počeo da se kocka“, rekla je Neda jednog jutra spremajući se za posao.
Pokušavala sam da saznam šta ga muči, čekala ga ispred banke, jednom čak otišla do Obrenovca i rekla da je došlo vreme da potraži pomoć psihologa. Bosa se nasmejala mojoj ideji i rekla:
„To što on ponekad ode u kockarnicu ne znači da je lud i da mu treba psiholog. Dete i ja ne trpimo, naprotiv, za jednu noć zaradi platu. Dozvolite i da vas podsetim da Šeki živi sa ženom, i da mu mama nije potrebna.“
Od tog dana Šeki je počeo u potpunosti da me izbegava, a i Ljuba je, kada sam ga pozvala da popričamo o Šekiju, kratko zaključio:
„On ima svoj život, a ti ne treba da glumiš autoritet kao moja Milica.“
O Šekijevom kockanju počela je da mi priča i Katarina, koja se kretala po beogradskim kockarnicama sa svojom novim „dasom“, kako ga je zvala. Zaljubila se bila u najgoreg od svih koje je mogla sresti: grub, lopov, šibadžija, ali lep. Ljutila se kada sam joj govorila da je počela da zanemaruje i kćerku i sebe zbog njega i branila se vičući:
„Kćerka zanemaruje mene, jer nikada nema vremena da se vidi sa mnom! A što se tiče dase, ovako… Sve velike ljubavi kad-tad postanu promašene ljubavi. Nisam više pametna. Prvo sam jurila pravu priliku, pa se opekla. Pa sam jurila pravu ljubav, pa je on pobegao. Sad sam pustila da mi se stvari dešavaju.“
„Misliš li da je nemoguće zavesti nekoga za ceo život?“, pitala sam željna lepih razgovora.
„Nemoguće… Prihvatiš vezu kao nove cipele, pa ih, kada se izližu, neko baci, a neko nosi kod obućara“, rekla je.
Neda se tih dana zaljubila u sina poznatog beogradskog frizera Gorana Stojkovića. Bio je šarmantan, lep i komunikativan, i neodoljivo podsećao na Ljubu. Bilo mi je jasno u šta se zaljubila kada sam na zgradi jednog jutra pročitala grafit „Proleće se zove Neda“, a meni na poklon stiglo štene pekinezera.
„Znam ja da vam odvodim kćerku i da ostajete sami u ovom ogromnom stanu. Evo nekog ko će vam praviti društvo dok ne nađete nekog finog gospodina“, rekao je Stojković koga sam odmah zavolela.
Pekinezer je moje dolaske kući činio lepšim svojim lavežom i umiljavanjem, ali, kada bi i on zaspao, počela sam opet da se bojim tišine i zagledana u ogledalo da strepim od sve crnjih podočnjaka, od stomaka koji je zahtevao steznik kada oblačim usku haljinu, od ponoćnih nemira zbog kojih nisam mogla da zaspim.
Počela sam ponovo sa alkoholom kada je jedne večeri Vasić svratio do mene i rekao mi da je Mira konačno diplomirala.
„Ljuba ju je odveo u Dubrovnik, a već je čeka i specijalizacija iz dermatologije. Eto… A ja sam rešio da se oženim i da se vratim u Vrnjačku Banju. Našao sam baš dobru i lepu devojku. Malo podseća na vas.“
Nisam te noći mogla da smirim lupanje srca pri pomisli kako Ljuba udiše miris kokosovog mleka sa Mirinih ramena dok joj peva kroz kosu, nasmejan i lep… Ljubi sam, ljubi vašu k
er…
Sve češće sam predveče izlazila u lokalni kafić da tražim društvo koje voli da pije da bih i ja pila. Ljudi sa kojima sam sedela za stolom u kafiću grozila sam se trezna, a pijana ih tražila. Tako sam upoznala Marka.
Nije bio lep, čak bi se za Marka moglo reći i da je bio ružan, premršav, ali imao je neki topao pogled koji mi je prijao i pijanoj i treznoj. Bio je sa periferije, iz Surčina, mlađi od mene šesnaest godina, radio sezonski po građevinama i poznat kao neko ko voli da se bije.
„Nisam ni sanjao da takva dama može ikada da sedne sa mnom za isti sto“, rekao je jedne večeri već vidno ubledeo od pića.
„Nisam ni ja“, rekla sam trudeći se da zadržim uspravnu kičmu, iako mi je celo telo već bilo obamrlo od alkohola.
I kada su svi otišli od stola, mene je taj Markov topao pogled zadržao prikovanu za stolicu. Pričao je do jutra, ne gledajući me u oči, o ženi koja je pobegla od njega u Hrvatsku sa dve kćerke jer joj nije pružio komoditet koji je očekivala.
„Želela je da bude gospođa. Izbegavala je da me poljubi kada dođem kući umoran i prljav, podsmevala mi se pred decom“, rekao je i počeo da plače.
„Biće bolje“, rekla sam kada me je ispratio do ulaza moje zgrade.
Poželela sam da ga pozovem kod sebe kada me je poljubio, ali su me sprečile njegove godine. Osetivši toplinu njegovog poljupca pobegla sam u ulaz, uplašena strašću koju sam osetila posle dugo vremena.
Sedela sam dugo te noći sama za kuhinjskim stolom, zbrajala i oduzimala tih šesnaest godina koliko je Marko bio mlađi od mene, svesna da nemam više mnogo izbora u predstojećim godinama. Ljubavnica nekog oženjenog iz moje generacije nisam želela da budem, sa nekim starcem poput Puriše nikako, a slobodni su bili mnogo mlađi od mene.
Kako je dan odmicao, bila sam sve svesnija da se zaljubljujem, da ne mogu da iščekam veče kada ću ga ponovo videti i da njegove godine, činjenica da je psihički ubijen razvodom i da je na ivici fizičke egzistencije nisu nikakva prepreka za našu ljubav.
„Ja sam se zaljubila i pokazaću strpljenje“, rekla sam glasno dok sam se tuširala.
Slutila sam da Marko u sebi nosi neku neverovatnu nežnost i dobrotu i da su njegova povremena agresivnost i vika po kafiću posledica nesrećnog detinjstva o kojem je često pričao za kafanskim stolom. Željna ljubavi, htela sam opet noći među čaršavima i neki pogled koji bi mi govorio da vredim.
Uveče, doterujući se za silazak u kafić, bila sam odlučna da te večeri spavam sa Markom i učinim sve da imam sa kim da pijem i vodim ljubav umesto da sedim u tišini stana pored pekinezera.
Bila sam spremna da odigram zabavnu i neobaveznu igru koja će mi popuniti vreme. Nije me pokolebala ni Katarina koja mi je, kada sam joj sve ispričala u dugom telefonskom razgovoru, rekla:
„Od kada te znam, ti se zaljubljuješ samo ako si uvučena u neku dramu. U redu, zaljubila si se u tipičnog kauboja. Takav je i ovaj moj, ali ti nisi žena poput mene. Grub, iskompleksiran, povredljiv, sa malo znanja i još manje uviđavnosti. Ali ima u tragovima neke emocije koje pokazuje povremeno. I tebe to pali. Pazi samo na jedan detalj: lako može da promeni mišljenje u zavisnosti od toga koliko je situacija povoljna za njegovo dupe. Može da bude opasan manipulator. Nemoj samo da, kada ti dosade piće i seks, bude: ’Gde si krenula?’ Meni dasa preti ili ubistvom ili samoubistvom, u zavisnosti od godišnjeg doba. I ta bivša žena sa malom decom koja je pobegla ništa mi se ne sviđa. Uvek onaj sledeći podnese teret patnje za onim prethodnim. Uvek neko treći leži go pored nas. Pazi se da taj neko ne bude Markova bivša žena, kao što je Ljuba ležao između tebe i Puriše. Kao što se ja sada sa ovom mojom bitangom borim sa stotinama kurvi i vampira koji ga opsedaju u mislima čak i kada između nas sve gori koliko je lepo. A ja niti želim, niti smem, niti mogu da mu okrenem leđa.“
Kada sam uveče ušla u kafić, Marko je sedeo sa rukom naslonjenom preko slobodne stolice i neko je iz društva dobacio:
„Čuva već dva sata stolicu za tebe.“
Budio je te večeri iz minuta u minut u meni želju da ga odbačenog uzmem u svoje okrilje i da mu pomognem. Njegovi slučajni dodiri uspevali su da me odvoje od osećaja da više nikom ne trebam, da starim, da su i Ljuba i deca i svi koji me okružuju srećniji od mene.
Kada su naši dodiri prstima ispod stola postali bolni od želje, ustali smo od stola prvi i, bez reči se razumevši, sačekali na stanici autobus za Surčin.
U pogledima putnika čitala sam optužbu „on je mlađi“ i na trenutak sam poželela da se odvojim od njega i siđem, ali želja je bila jača od savesti.
U mraku spavaće sobe njegove trošne kuće nestalo je šesnaest godina razlike u našim godinama. Vazduh je mirisao na seosku noć, mokru zemlju, travu i trešnje. Zaspala sam u njegovom naručju posle mnogo godina bez pomisli na Ljubu, decu i budućnost.
Probudio se pre mene i doneo mi u krevet tanjir pun trešanja. Hranio me je milujući mi grudi i taj trenutak spokoja bio je, čini mi se, početak moje potrebe da Marku udovoljavam.
Sve više sam umesto kod kuće bila sa njim u Surčinu, smejala se pošto se durio kada bih ostala duže u svom stanu sa Nedom, radovala se kada je, da bi bio sa mnom što više, prestao da radi na građevini.
Vrlo brzo sam sredila njegovu kuću, poplaćala neke dugove zbog kojih je bio nervozan i prepustila se strasti. Isfrustrirana Ljubinim odsustvima i čekanjima, nisam dozvoljava sa Markom ni dan bez ljubavi. Bilo mi je važno da smo zajedno i da nema tišine.
Marko me nije puštao da idem nigde bez njega, a ja njemu nisam dozvoljavala nijedan udah bez poljupca. Da li se on preko mene dokazivao ženi koja je pobegla ili ja mužu koji nije često dolazio, da li smo se oboje poljupcima lečili od nepodnošljive usamljenosti ili je to bila ljubav kojom smo iskupljivali greške i pokazivali naknadnu pamet izvučenu iz ranijih poraza… ne znam. Ali znam da je sa Markom opsesija Ljubinim i Mirinim životom nestala.
Počela sam da se smejem bez grča na licu, da blistam, da se dopadam samoj sebi, da se budim bez umora i sa osećajem da je nebitno za koji red sam dobila kartu, da je važno da nas je dvoje.
Često smo se i pijani i trezni svađali. Ja sam uvređena i ljuta sedala na autobus i vraćala se u Beograd. Dok bih se tuširala i presvlačila, on bi već zvao, ja sam se durila, a on bespomoćno pričao koliko me je željan. Svaki put kada bih mu oprostila neku ružnu reč, osećala sam se sve ženstvenije i njegov zagrljaj po mom povratku postajao je mera moje vrednosti i sreće.
Bio je opsednut seksom i posvećen svakom dodiru, kao da ne želi da na mom telu ostane ijedan deo koji neće zadrhtati od njegovog dodira. I bio je istinski srećan i ponosan kada bi po drhtanju mog tela i pogledu posle vođenja ljubavi znao da se osećam kao najerotičnija žena na svetu.
Volela sam te trenutke kada bi me mirisnu dočekao uvređen, a potom stegao oko struka. Uživala sam u tom milosrdnom seksu posle povrataka, danima nežnosti, satima mržnje, minutima straha i sekundama zebnje da je kraj.
„Moraš da me prihvatiš ovakvog. Moji su se celog života svađali i jedan drugog napuštali. Posle bi se danima voleli još više i bio je mir u kući. Svaki tvoj povratak meni je dokaz da me voliš“, govorio je kada bih ga molila da smiri svoju naprasitu narav.

Zaljubljena, opsednuta idejom da se Marko nikada ne zapita zašto ima toliko godina stariju pored sebe, čitala sam sve modne magazine, trudila se da mu budem privlačna, moderna, počela da kupujem stvari kakve je Neda nosila, krenula sa Katarinom na Tašmajdan na aerobik.
Marko je bio fasciniran čvrstinom moga tela sve dok jednog dana, dok me je čekao, nije video poznatog glumca kako vežba u istom terminu.
„Lepa si i bez aerobika”, rekao je i nikada vise nisam otišla na Taš.
Da bih bila što više sa Markom u Surčinu, brigu oko video-kluba prepustila sam u potpunosti radnici, posao sa medom i pčelama na Goču sam zanemarila, a sa Katarinom se viđala kada bi ona sela u kola i došla do nas u Surčin.
Sve manje sam imala potrebu da ikoga viđam osim Marka. Bilo nam je dobro i u krevetu i u kafani. I samo u krevetu i u kafani. Da bi se u kafani osećao bolje sa više para, angažovala sam ga na renoviranju video-kluba.
Jedne večeri odlučila sam da ga predstavim deci i onako umrljanog u radničkom odelu povela do robne kuće. Poljubila sam ga i dala mu probranu garderobu da nosi u kabinu kada sam začula:
„Buba, nikada nisi bila lepša!“
Preda mnom je stajala Olja Ivanjicki. Videla je moju zbunjenost, stid i neprijatnost kada sam promrmljala „zdravo“.
„Mlad muškarac je jedini lek za osećaj prolaznosti koji nas uhvati s proleća i osećaj da smo prevarene kada ode onaj kojeg smo bezglavo volele. Mlad muškarac vraća takvoj ženi glavu na mesto. Znaš šta je Isus rekao kada su mu doveli preljubnicu da je osudi? Ko je od vas bez greha, neka prvi na nju baci kamen. Uživaj, Buba.“
„Hvala ti… A ti? Neki muškarac? Bolji od ovog mog?“, pitala sam.
„Ima toliko drugih stvari koje možeš voleti, a da taj neko nije muškarac“, rekla je i pomilovala me po ruci.
Posle tih Oljinih reči prelomila sam u glavi da srećne priče manje interesuju ljude od tužnih i da sam sa Markom srećna uprkos njegovom radničkom odelu, činjenici da mu ja kupujem odeću, da se na večeri Šekiju i Nedi nimalo nije dopao, uprkos činjenici da se meni u dubini duše sve bunilo da budem sa nekim s kim moja mama Ena i tata ne bi mogli da piju čaj od lipe i slušaju arije iz Toske, uprkos njegovoj potrebi da naručuje pesme koje ja nisam pre njega slušala, da vodi ljubav kako do tada nisam videla ni u filmovima, da me nervira kada priča o vojsci bivših ljubavnica, o seksualnim fantazijama koje nisam bila spremna da mu ispunim, o bivšoj ženi ređajući spiskove njenih uvreda i planove njegovih osveta.
Kada sam bila pijana, pomišljala sam da Marko možda još uvek voli bivšu ženu, a trezna mu nisam praštala što decu niti spominje niti viđa.
„Zašto ne odeš da vidiš decu?“, upitala sam jednog jutra.
„Neću. Kada se sete, neka me same nađu“, odgovorio je odsečno.
„Ja bih da odemo u Hrvatsku da vidiš decu. Ako nećeš da vidiš decu, neću ni ja više nikad da vidim tebe“, rekla sam.
Tog dana njegov odnos prema deci bio je povod da spakujem svoje stvari u veliku kesu i krenem kući.
„Opet odlaziš? Kao i ona što je otišla? Obe ste iste“, rekao je, iako smo znali oboje da će se već sutradan pojaviti na vratima mog stana, poljubiti me najnežnije i da ćemo krenuti za Hrvatsku.
Otišla sam do robne kuće i napunila pun kofer igračaka, haljinica, trenerki i slatkiša za devojčice. Sve vreme u autobusu bio je ljut što sam toliko novca potrošila na „gluposti”.
Bila sam srećna što ću usrećiti decu onog koga volim i što uspevam od Marka da napravim čoveka koji ume da pokazuje nežnost.
Imala sam osećaj da ispravljam sve nepravde ovoga sveta kada nas je na pragu kuće dočekala lepa ženica sa mužem. Marko mu nije pružio ruku već je preko ramena tog čoveka posmatrao kćerke koje su na prozoru virile iza muškatli.
„Idi u sobu i otvori im koferu, šapnula sam Marku.
Zena je iznela meze na baštenski sto, njen lepi i fino vaspitani muž zasmejavao me je anegdotama iz vrtića, za devojčice je govorio „naše“ i očigledno ih je mnogo voleo.
Markova bivša žena i ja ćaskale smo o deci, devojčice su sa novim lutkama sele očuhu u krilo, a Marko je pio pivo i ćutao. Osetivši njegov bes, osmehnula sam se i rekla:
„Ljubavi, pa mi moramo da krenemo! Nadam se da se sledeći put vidimo kod nas u Beogradu. Kada poželite da vidite zoološki vrt ili Branka Kockicu, zovite da vas tata i ja vodimo.“
Sve vreme u povratku Marko je pričao o promiskuitetu bivše žene, o tome koliko je loša majka, koliko je ostarila i ne liči više na onu kojom se on oženio.
„Marko, besniš jer je tvoja bivša žena našla boljeg od tebe. I ja ću, ako nastaviš da trošiš ružne reči. Šta je bilo, bilo je. Sad možemo da se radujemo i pričamo o nama. Prestani da proživljavaš svoju prošlost! Imaš skoro trideset godina i nemaš više prava da egzistiraš kao posledica svog nesrećnog detinjstva i lošeg bračnog izbora. Imaš svoju sadašnjost, a to sam ja. I svoju budućnost.“
„Nađi boljeg od mene, ako ti sve smeta. Iste ste“, rekao je i izašao iz autobusa pre ulaska u Beograd.
Kada me je posle dva dana pozvao da siđem na piće, sedela sam sa Nedom i slušala o žurki na Dedinju na kojoj se pojavio Bajaga, o njenom dečku Goranu Stojkoviću, sa kojim je jela burek u zoru i planirala letovanje, i smejala se fotografiji na kojoj su pozirali na krovu kola.
Nisam želela da idem sa Markom na piće, ali nisam htela ni dramu pred Nedom. Obukla sam trenerku, vezala rep i, bez ikakve potrebe da mu budem lepa, sišla do kafića.
Posle treće čaše zaprosio me je i ponavljao „udaj se za mene“ dok sam se ja smejala i uzvikivala „ne, ne, ne“.
Častila sam ceo kafić šaleći se na račun prosidbe u poznim ženskim godinama i, shvativši da Marko sve više dobija crnu patinu na licu, rekla:
„Nijednog muškarca neću da naturim deci i kući. Ti si deo mog života, a ceo su moja deca. Nikada, nikada više se neću udati!“
Plakao je tražeći razlog što ga odbijam u činjenici da ja imam fakultet, a on nema, da ja imam novac, a on nikako da ga zaradi, i pred jutro me je ostavio samu u kafiću ljut pri pomisli da još uvek čekam da mi se vrati Ljuba.
Setivši se Ljube bez para na vojničkom krevetu i onog šarmantnog, samouverenog sa parama, odlučila sam da dam sve od sebe da Marko napravi pare i postane bolji čovek u svojim očima. Želela sam sa Markom zauvek da se zabavljam i želela sam da imam sve boljeg dečka. Umesto da ga tražim, obuzeta strašću, odlučila sam da od Marka napravim novog Ljubu.
Bila sam opsednuta planovima kako da Marku učinim život što lagodnijim jer, kada bi bio nezadovoljan, nije ni meni poklanjao pažnju u krevetu. Kada bi mu zafalilo novca, nije mogao da spava, bio je apatičan, a ja sam se pretvarala u pravu animir-damu.
Noćima sam mu proturala ideju da otvorimo kafić u delu njegove kuće, da iskoristimo veliku zemlju i zasadimo nešto, da odemo u Švajcarsku i unovčimo njegovo poznavanje zanata. Uz piće, bio je oduševljen idejama, ali sutradan nije spominjao nikakve planove.
„Lenj je, neće ništa“, žalila sam se Katarini.
„Draga, on u sebi mrzi što si pametna, iako je svestan da bez tvoje pameti ne može ništa. Budi mudra. Ideje nabacuj da njemu izgleda kao da je to njegova zamisao. I ne govori mi već ti. Bolje će se osećati. To je princip rada sa većinom muškaraca. Veruj mi, ja imam jedno dete, ali, kada se zbroje svi moji muškarci, vaspitala sam celu seosku osnovnu školu.“
Marko je pred drugima voleo da deluje kao ambiciozan čovek, pa smo Katarina i ja iskoristile tu njegovu osobinu i jednog dana ga na prepad upisale na tečaj za konobara. Čim je dobio diplomu konobara, registrovao se kao vlasnik kafića „As“ i počeo da mašta kako će napraviti neke pare i kako će srediti kafić.
Užasnuta mojom patnjom zbog Markove lenjosti, Katarina je jednog dana donela seme šargarepe i uspele smo da ga angažujemo da je zasadi. Umesto da troši vreme na gledanje celodnevnog programa JRT-a i opijanja u lokalnom kafiću, počeo je da se fizički troši, sređuje dvorište, ruši zidove i planira kako će novac od šargarepe uložiti u pravljenje kafića.
Dve hiljade kila šargarepe je dala njiva u Surčinu i Marko je uplašen išao po kući, hvatao se za glavu i ponavljao:
„Kako ćemo sve ovo prodati? Buba, šta da radimo sa ovolikom šargarepom?“
Katarina i ja smo sele sa telefonskim imenikom ispred sebe, izokretale brojeve telefona i uspele da prodamo sve raznim poznanicima po Beogradu.
Bio je srećan kao dečak dok je brojao pare. Sa novcem od šargarepe kupio je opremu za kafić, sebi nov televizor i otišao u Hrvatsku sa punim koferom poklona za decu.
„Volela bih i ja da ih vidim!”, rekla sam kada se spremao da krene.
„Šta imaš ti da vidiš moju decu? Ne gledam ni ja tvoju. Čekaj me u kući, nemoj da ideš u Beograd bez mene“, rekao je i poljubio me ispod natpisa „As”.
Ostala sam sama u kući u Surčinu, da ne bih, kada se vrati, trpela ljubomorne napade i ispitivanja o svakoj sekundi koju sam provela bez njega. Bilo me je sramota i Katarini da priznam svoju slutnju da je Marko otišao u Hrvatsku sa poklonima da bi fascinirao parama svoju bivšu ženu. Bilo me je sramota i samoj sebi da priznam da je trebalo meni da kupi poklon od prvih zarađenih para.
Uspela sam posle druge čase vina da odbacim sve sumnje kao svoju povređenu sujetu, ali mi je iz dubine duše, dok sam ležala na njegovoj strani našeg francuskog ležaja, sve govorilo:
„Beži! Loš je čovek. Sladak je i podmukao prema tebi jer si mu još potrebna, ali brzo će te ostaviti.“
Odzvanjalo mi je u glavi „beži“ i mesec dana kasnije kada je na otvaranju kafića „As“ sam dočekivao goste, glumio velikog gazdu, nazdravljao doteranim devojkama, vikao na kelnere ulazeći u šank, ženama delio komplimente, muškarce srdačno tapšao po ramenu.
Katarina je sedela pored mene u kožnom separeu i već pijana rekla:
„Ponaša se kao da je boga za bradu uhvatio. Teško primitivan. Izvini, ali morala sam da ti kažem. Idemo. Ne mogu ovde više da statiram, a ti kako hoćeš.“
„Ozbiljan primitivac“, rekao je i Katarinin dečko koji je, pušeći tompus i zaboravljajući na svoju zatvorsku prošlost, delio lekcije o kulturi.
Kafić je iz večeri u veče sve više zarađivao. Stalna klijentela koja je sa pažnjom pratila uveče Dnevnik naručivala je viski na flašu i vino na karton. Kada bi zatvorio kafić, Marko je brojao sve veće količine novca i bio sve zadovoljniji sobom. Osećala sam da me je sve manje voleo, jer sam mu sve manje trebala.
Nešto mi nije dalo da odem. Nisam znala da li nešto čekam, nečemu se nadam ili se samo bojim da opet budem sama u novogodišnjoj noći.
Nekoliko dana pred Novu godinu kafić se nije zatvarao. Marko je sa tompusom urlao na premorene i neispavane kelnere, muzika iz kafića je tutnjala i u spavaćoj sobi u koju sam se sklanjala od primitivizma, srbovanja i sve češćih svađa gostiju.
Pod izgovorom da idem kući da izaberem haljinu za doček, otišla sam 31. decembra u stan i uživala sa Nedom i Goranom Stojkovićem koji su spremali novogodišnju žurku. Pomerali su nameštaj, kačili disko-kugle, zajedno kitili jelku i raznežili me kada se sa zvučnika zakačenih na plafonu prolomilo Seti se naše ljubavi…
Goran Stojković je meni i njemu sipao viski i zaplakala sam kada je Neda zakačila šarene bombone i medenjake na jelku rekavši:
„Evo, za baka Enu i dedu. Možda će gore na nebu osetiti miris medenjaka.“
„Zivot proleti između dva kićenja jelke. Zapamti“, rekla sam i nastavila da pijem viski i pratim najave novogodišnjeg televizijskog programa sa „Sedmoricom mladih“, Balaševićem, „Poslednjom igrom leptira“…
„Mama, meni za koju sekundu dolazi društvo, a ti se još nisi obukla za doček! Stići ćeš u Surčin posle ponoći“, rekla mi je Neda.
Nisam želela da idem u kafić i dočekam Novu godinu sa Markom. Želela sam da ostanem u svom krevetu sa pekinezerom u krilu i slušam Ivu Pogorelića kako svira Ravela. Nisam želela ni da smetam deci i obukla sam jednu od haljina sa šljokicama na bretele koju mi je kupio Ljuba, ogrnula dugačku bundu od nerca i pozvala lift. Neda i Goran su mi sa vrata mahali i davali komplimente.
„Gledaj majku, biraj kćerku… Teta Buba, Neda je trudna i ja ću postati tata“, rekao je iznenada Goran Stojković i počeo da po hodniku igra uzvikujući: „Svadba, svadba!“
Ćutala sam i gledala u crvenu lampicu na liftu osećajući kako mi se kolena tresu. Neda mi je pritrčala, zagrlila me i razdragano rekla:
„Ali nigde ne idem, mama! Neću u podstanare. Ovde ćemo živeti. Zajedno.“
„Neka vas dete ne tera u brak. Nemojte samo radi toga da se venčavate. Mladi ste za brak, deco“, rekla sam.
„Mama, ti ne znaš koliko se mi volimo“, rekla je Neda i poljubila Stojkovića koji me je molećivo gledao dok sam ulazila u lift.
Osećala sam da ponoć neću dočekati u Markovom zagrljaju i poželela sam da šetam cele noći po ulicama Beograda umesto da idem u Surčin. Protiv svoje volje ušla sam u autobus i zatekla nezadovoljnog Marka jer kafić nije bio pun kao što je on očekivao.
Iskaljivao je bes zbog svog neuspeha pričajući po običaju o mom problemu, pio čašu za čašom, maltretirao kelnera i mene krivio što Neda rađa dete beogradskom razmaženom jedincu. Uspeo je pre ponoći da me dotuče poigravajući se mojim osećajem krivice zbog loših odluka moje dece.
„Zapitaj se šta si ti to pogrešila pa ti se sin oženio sa osamnaest i evo, Neda se udaje malo starija. Otići ću i zabraniti joj da rodi! Razmaženko se uvaljuje u gajbu preko deteta!“, rekao je.
„Nedom zagospodariti kao sa mnom ne možeš! Ona te mrzi i podnosi te samo zbog mene“, rekla sam već pijana i otišla u spavaću sobu.
Kada se pred zoru sručio u moj krevet i zaspao istog trenutka, nisam mogla sebi da se načudim zašto osećam sažaljenje umesto ljutnju. Milovala sam mu ramena i ljubila slepoočnice želeći da se što pre probudi i zagrli me. Moje telo bilo je i dalje željno Markove nežnosti, a moja duša već umorna od strasti i željna mira.
Prvi put u životu osećala sam da mi ne trebaju ni bombondžijska radnja ni jorgovani, ni krempite niti čaša vina među čaršavima.
Bili su mi potrebni sloboda i mir, i odlučnost da izgovorim „odlazim“.

Neda je želela da se venča na našoj terasi okićenoj vencima od cveća, koja je, sa raskošno postavljenim švedskim stolom i stolovima sa kristalnim čašama, izgledala lepše od bilo kog hotela. Prijatelji i komšije puštali su muziku i igrali po terasi čekajući da dođu svatovi i matičarka iz opštine Novi Beograd.
U venčanici čarlston stila, koja je odgovarala njenoj mladosti, njenoj brzoj i veseloj prirodi i njenom četvrtom mesecu trudnoće, Neda je letela po terasi. Činilo mi se tog prepodneva da je Pobednik obasjan suncem u plavetnilo neba pustio pticu iz svoje ruke.
Marko je doneo prase iz Surčina i nije se pomerao od stola za kojim su mu pravili društvo Vasić i njegova trudna žena.
„Buba, vi izgledate mlađe od svih nas. Izgledate deset godina mlađe od one noći kada smo ovde zajedno dočekali Novu godinu”, rekao je Vasić i poljubio me u levu slepoočnicu.
Bila sam vitka i lepa u bordo kostimu sa puštenom kosom sa loknama kada se na terasi pojavio Ljuba sa harmonikašem koji je svirao „Ko nekad u osam”.
„Gde mu je ta Mira?”, upitao je Marko.
„Neda nije dozvolila da dođe na svadbu”, prošaputala sam Marku na uvo i uhvatila se jače za ogradu strepeći od Ljubinog pogleda ka nama.
„Ja sam Ljuba, Nedin otac. Drago mi je da si ovde. Buba, Šeki nije došao?”, rekao je Ljuba pruživši Marku ruku čim nas je ugledao.
Marko je samo klimnuo glavom i bila sam zahvalna nebu kada su se tog trenutka sa parkinga začule sirene kolone svatova.
Ljuba se trudio da se svi dobro zabave, a ja sam ponosno dočekivala i služila goste, svaki čas šaputala nešto Marku na uvo da se ne bi osećao zapostavljenim među nepoznatim ljudima i odobravala mu dok je komentarisao da je supa bez ukusa, roditelji Gorana Stojkovića kvazigospoda, a Ljuba smešan i mator.
Nešto je puklo u meni i zaplakala sam kada je Neda rekla „da“ gledajući u Dunav. Rasplakao se i Ljuba, pogledao me i namignuo mi kroz suze.
Ljuba je nazdravio Goranu Stojkoviću, izvadio novčanicu od petsto maraka i naručio orkestru „Seti se naše ljubavi”. Neda je uzela mikrofon i zagrljena sa Ljubom u duetu pevala i plakala.
Gledala sam ka njima opčinjena kao nekad kada su mahali sa prozora dok ju je, musavu od čokoladnog fila, Ljuba sa kuvarskom kapom na glavi držao u naručju.
Ustala sam i Neda je privukla uz sebe i mene i Ljubu, snažno nas zagrlila i rekla kada smo završili pesmu:
„Obožavam vas oboje.“
Nisam gledala ka Marku dok sam se kucala sa Ljubom i pila šampanjac. Kada je došla torta i kada sam naslonila ruku na njegovo rame, Neda i Goran zaigrali su na stolu oko torte.
„Kreni dalje, Buba“, šapnuo mi je Ljuba.
„Ne mogu, gde god se okrenem, čekaju me sećanja na tebe“, rekla sam.
„Kasnim“, rekao je pogledavši na sat i mašući svima otišao niz stepenice.
Izašla sam za njim i spustila se do lifta svesna da će me Marko baciti sa terase ako se ne vratim za sekundu.
„I na kćerkinu svadbu si svratio usput?! Između poslovnog doručka i Mirinog kraja dežurstva. Zamišljala sam celog života kako ćemo plesati na Nedinoj svadbi. Muči me sve ove godine samo jedno: kada si lagao, a kad govorio istinu?“
„Mali, imaš pored sebe onog kome možeš da praviš spisak zamerki. Pusti mene“, rekao je i ušao lift.
Marko me je čekao u hodniku stana spreman da krenemo. Pozdravila sam se na terasi sa decom i krenula sa Markom svesna da bih bila suvišna na mladalačkoj žurki.
Sve vreme u taksiju do Surčina je ćutao. Nije želeo da uđemo u kuću, iako sam ponavljala da sam umorna. Seli smo u kafić u kojem je samo kelner za šankom gledao vesti na televizoru. Čestitao mi je udaju kćerke i stavio pred nas flašu sa Ljubinim omiljenim viskijem. Sa kelnerom sam komentarisala prilog u Trećem dnevniku iz Bristola gde je rođena prva beba iz epruvete i čekala uobičajeni Markov spisak zamerki na moje ponašanje. Kada je ispio flašu viskija dopola, krenuo je da viče:
„Kome ti namiguješ? Sa kim se ti grliš? Jesi li ti moja žena ili kurvetina? Pretvoriću ti život u pakao! Pevaš sa bivšim mužem? Seti se naše ljubavi?! Ako ti sad slomim glavu, nećeš moći ni svog imena da se setiš! Matori vozi novi ’mercedes’? Bio pametan, pa te na vreme ostavio! A ja? Gajim šargarepu! Meni si rekla da gajim šargarepu?! Sad ćeš da odeš odavde i da se vratiš za godinu dana da vidiš šta će Marko napraviti.“
„Ko ti je branio do sada da napraviš to što hoćeš?“, pitala sam sabijena u kožni separe.
„Ko? Ti! Da nije bilo tebe, otišao bih u Rusiju na građevinu i uzeo milione. A ja sadim šargarepu, jebala te šargarepa! Ljubiš se ispred lifta sa bivšim mužem!“, rekao je i potom me je, da kelner ne vidi, snažno ispod stola šakom udario u grudi.
„I ovakva sam jača od tebe“, rekla sam sručivši se na pod bez snage da se pomerim.
„Nije ti ništa, nije ti ništa“, ponavljao je kada sam, ispljunuvši krv, pozvala taksi.
Ušao je za mnom u kola, iako sam odbijala da krene sa mnom u bolnicu. Ljubio mi je ruke sve vreme, u bolnici bio brižan pred lekarima i bio presrećan kada sam pristala da se vratim sa njim u Surčin. Nisam želela da Nedi pokvarim žurku i prve bračne dane.
Danima me je negovao, prinosio hranu, mazio me kada bih jaukala od bolova koje sam imala svaki put kada bih udahnula. Prestao je da pije i molio me šapućući da obećam da ga nikada neću ostaviti.
Više sam žalila Marka što je tako postupao nego mene izubijanu i ostala sam u Surčinu dajući mu još jednu šansu. Trebalo mi je još vremena da shvatim da nikada nikog toliko primitivnog i neizlečivo nezadovoljnog poput Marka nisam upoznala.
Toliko mi ga je bilo žao da sam pokušala još više da mu pokažem da život može biti lep. Dok je bio u Hrvatskoj da vidi decu, krečila sam njegovu kuću, preuredila kafić svojim novcem, zaposlila jednu lepu Rumunku pošto se kelner, od noći kada me je Marko udario, nije pojavljivao na poslu, zasadila cveće u žardinjerama koje je jednog dana donela Katarina. Ispričala sam joj sve kada je uprla prstom u modricu na jagodici koju nisam mogla da pokrijem puderom.
„Čisti monstrum. Kako može ni iz čega da postane nešto? Nikako. Jake žene su mamac za parazite i slabiće. Ti ga prevaspitaš, grdiš, trpiš, tešiš. Buba, čak i da uspeš da napraviš od Marka čoveka, na kraju ćeš se umoriti i pobeći. Kako možeš da vodiš ljubav sa nekim koga ne poštuješ?“, rekla je Katarina i zatražila od Rumunke da joj skuva čaj od lipe.
„Od kada nismo pile čaj od lipe? Od gimnazije, kada nam ga je Ena kuvala?“, rekla sam.
„Odvratan je, ali… trudna sam. Bivši muž je dobio mesto našeg konzula u Rusiji. Olja ide sa njim. Više je nemam. Boli i zato hoću da rodim drugo dete“, rekla je Katarina.
„Nemaš prava da se ljutiš. Ti si je naučila da ugađa sebi, da ništa ne mora, da ne misli na druge, da ne trpi bol i okrene leđa onima koji je povređuju. Sećaš li se kako si mi govorila kada si bila trudna? I ime smo joj dali po Olji Ivanjicki, želeći da bude harizmatična i slobodna i drska“, rekla sam.
„Sećam se. I ne žalim. Biće srećnija od mene. Verujem da sam je naučila i kako da oprosti sebi kada pogreši. Ako uopšte išta greši prema meni. Ja sam nju ostavila, a ne ona mene“, rekla je i naredni put sam je videla u bolnici u Višegradskoj ulici gde je održavala trudnoću.
Slušala sam Rumunkinu tužnu životnu priču i uvodila je u posao, kada se Marko posle nekoliko dana pojavio vidno pijan i sa vrata kafića počeo da viče:
„Gde su pare iz kase?“
Bio je izbezumljen i nije mi davao da dođem do reči i podsetim ga da je pre puta u Hrvatsku pare dao nekom poznaniku na zajam. Gurnuo me je na šank i stegao rukama za vrat vičući:
„Vrati pare! Vrati moje pare!!!“
Uspela sam da se otrgnem kada se pijan sapleo. Istrčala sam iz kafića bez ičega, pešačila do auto-puta i ušla u prvi gradski autobus koji je naišao.
„Uželela sam se tišine“, rekla sam Nedi i Stojkoviću kada sam se vratila u stan.
Izljubila sam se sa njima, otišla u gostinsku sobu i ležala u mraku mazeći pekinezera. Prijao mi je poznati miris moje spavaće sobe, isti poredak stvari, mekoća mog jastuka, miris reke sa prozora, čak i buka od sirena i motociklista koji su sve češće ludovali Novim Beogradom.
Iz polusna me je trglo zvono na vratima i glas Nedine drugarice koju sam mnogo volela. Izašla sam iz sobe da je pozdravim i po njenom izrazu lica shvatila da joj je vrlo neprijatno. Zamolila je Stojkovića da joj vrati novac koji je pre dva meseca pozajmio od nje.
Uvek šarmantni, beskrajno slatkorečivi i umiljati Goran Stojković je bez „izvini“, čak besno vratio devojci novac i napravio iste večeri dramu kada je Neda ustanovila da polovina novca koji su dobili na svadbi nedostaje iz koverte.
Sumnjali su na neke od svojih prijatelja koji su bili na svadbenoj žurki, ređali imena osumnjičenih, a ja sam bila sigurna da je novac uzeo on. Posmatrala sam u strahu naivnu Nedu bez svesti da je udajom nasamarena i da smo u kuću primili mangupa.
Neda je 16. maja rodila devojčicu. Zgrade u Narodnog fronta opet su se posle decenija krivile pred mojim očima. Lekari su Nedinu bebu oživljavali, a njoj radili reviziju zbog zalepljene posteljice.
Dok se Neda tresla od hladnoće, Ljuba ju je cele noći grlio, a ja sam, iako pod tabletama za smirenje, svaki čas odlazila do babica i raspitivala se za bebu.
„Neka se zove Teodora, kao carica“, prošaputala je Neda kada su joj narednog jutra prineli bebu.
„Sećaš li se kako ste mi ispod prozora pevali ’Ko nekad u osam’ kada sam rodila Nedu? Na haubi ’fiće’, zakrčivši celu ulicu, ti i oni tvoji Valjevci, Čačani i Nikšićani. Bože, gde li su ti ljudi sada?“, prošaputala sam dok je Ljuba posmatrao usnulu Nedu kao nekad u kolevci.
„Ko zna. Vidiš kako život namesti… Sa tim momcima koji su povijali Šekija, bacali sakoe i pevali sa mnom na haubi kada se rodila Neda podelio sam neke od najlepših trenutaka u životu, a sada ne znam gde su“, rekao je.
„Nemoj pogrešno da me shvatiš. Ne prebacujem ti… Ali i sa mnom si proveo tolike lepe trenutke, a sada ne znaš ni gde sam ni kako sam. Nema te ni da mi čestitaš rođendan“, rekla sam.
„Mali, srećna ti unuka. Idi kući, spavaj. Ja ću ostati pored Nede. Ti čuvaj snagu, jer ćeš joj trebati kada dođe kući“, rekao je Ljuba.
Tri meseca lekari su se borili sa Nedinim temperaturama i sepsama. Ljuba i ja smo dane i noći provodili pored našeg deteta i bili zahvalni lekarima koji su bili brižni i prema nama i prema Nedi.
Uplašen za sestru, u bolnicu je dolazio svakog dana i Šeki, pa smo i Ljuba i ja pokušali da iskoristimo priliku i saznamo kako živi i u kakvog čoveka je izrastao. Nije nam uspevalo.
Jednog dana uleteo je u vreme poseta u sobu, zgrabio Ljubu za rever i izgovorio:
„Ćale, hitno mi treba deset hiljada maraka!“
„Sram te bilo! Firma mi je u dugovima, stanovi pod hipotekama, radnici me napuštaju, gradilišta propadaju. Na mene više ne računaj“, rekao je Ljuba.
Neda je plakala kada nas je Šeki sve opsovao i izleteo zalupivši vratima bolničke sobe.
Stojković je sa likom nasmejanog sveca redovno obilazio Nedu u bolnici i, čim bi završio posetu, korakom mangupa negde odlazio. Sve češće nije spavao u našem stanu, već je ostajao kod roditelja.
Rano jednog jutra probudio me je telefon i, izvinjavajući se što tako rano zove, Stojkovićeva mama me je upitala:
„Buba, izvinjavam se što zovem, ali Goran nikako da dođe da mi ispriča. Kako su Neda i beba?“
„Odlično, mogli biste danas da dođete kod mene na kolače“, rekla sam odlučna da učinim sve da zaštitim svoje dete.
Stojkovićevi roditelji su ćutali dok sam im, držeći u krilu pekinezera, navodila razloge zbog kojih smatram da je njihov sin bednik. Ćutao je i on za trpezarijskim stolom, gledajući u televizor kao da ga se razgovor ne tiče.
Ustala sam posle svog monologa, uhvatila Stojkovića za bradu i rekla:
„Dva meseca, dok se ne oporavi, ne želim da Neda sazna bilo šta o tvojim švaleracijama i o ovom razgovoru. Zucneš li, nož ću ti zabiti u leđa!“
Narednih noći uhodila sam Stojkovića i saznala sve o njegovoj devojci koja je živela u obližnjoj zgradi.
Kada je oslabljena Neda izašla iz bolnice, svesrdno mi je pomagao oko bebe, naučio sve oko švedskog povijanja pelena i kupanja i sa beskrajnom nežnošću brinuo o Nedi.
Odlazio je iz kuće pošto bi uspavao Teodoru, vraćao se oko dva posle ponoći da je nahrani i nastavljao da spava sa njom na grudima.
Neda je bila neopisivo srećna i sve brže se psihički oporavljala obasuta Stojkovićevom pažnjom i opčinjena njegovom brigom oko bebe. Bila je ozarena gledajući Gorana Stojkovića kako postaje sve brižniji otac, ispraćala muža i kćerku poljupcima kada su odlazili u šetnju ne sluteći da se njen muž ljubi u parku sa drugom devojkom.
Nisam želela ništa da joj kažem o Stojkovićevoj ljubavnici. Znala sam da mora sama shvatiti kakvu smo bitangu primili u kuću. Nisam ni reč rekla čak ni kada je posle oporavka počela da radi i sa osmehom prihvatala da joj naš kućni svetac govori „gde si pošla u toj suknji?“, „šta si toliko dugo pričala sa tim kolegom?“, „prekini sa tim glupim pričama, ne zanima me!“, „ti ovo nazivaš ručkom!“, „nećeš valjda sa drugaricama u pozorište?“…
Moja nekada divlja Neda posvađala se sa mnom umesto sa njim kada sam ga posle jednog od njegovih mačo komentara upitala:
„Da li se tako ponašaš i prema svojoj majci ili sestri?“
„Ponašam se. I šta ćemo sad?“, rekao je.
U tom trenutku shvatila sam da je stvar nepopravljiva, ali da će ostati u našoj kući sve dok je Neda zaljubljena i dok sa osmehom bude prihvatala sve što Stojković kaže.
Nisam mogla više da gledam moje dete kako poput mene živi kao guska u magli i otišla sam na Goč da ponovo gajim pčele.
Poslednje čega se sećam pre odlaska na Goč jeste moj Šeki koji je jedne večeri došao i saopštio mi da se razvodi od Bose, da je ostao bez posla jer je banka otišla pod stečaj, da je iznajmio stan i otvorio agenciju za nekretnine. Da, i da sam prodala video-klub kako bih mu dala pare da vrati kockarske dugove.
Sećam se i zebnje sa kojim sam napustila Beograd pre nego što je moja Katarina rodila sina Savu. Bože, koliko sam se radovala i sama ispred kuće na Goču, pevala i pila kada sam u „Večernjim novostima“ čitala reportažu o majci-lavici koja je rodila u pedesetoj godini života.

8


Bila je nedelja i vraćala sam se iz lova kada sam na proplanku ugledala Ljubin crveni „mercedes“. Sedeo je na klupi ispred kuće i pokušavao da mi se nasmeši.
„Lovac!“, rekao je paleći cigaretu.
,Ako je Mira u kući, obavesti je da sam naoružana!“, povikala sam trudeći se da budem duhovita.
Odmahnuo je glavom i počeo da plače kada je iz moje čaše popio rakiju na eks i rekao gledajući u zemlju:
„Mira se opet viđa sa Vasićem.“
„Ma sumnjam!“, rekla sam cinično.
„Posumnjao sam da su se videli kada mi je rekla da ide na kongres dermatologa u Vrnjačku Banju. Došao sam juče u Vrnjačku Banju i zakucao joj na vrata sobe. Bila je lepša nego kada je otišla. Radovala se što sam je iznenadio, smejala kada sam joj rekao da sam posumnjao da se videla sa Vasićem i klela da se nisu ni javili jedno drugom kada su se sreli na svečanoj večeri u ’Zvezdi’. I poverovao sam joj.“
„Ako se zaklela, onda joj treba verovati“, nastavila sam sa cinizmom, iako svesna da ga Ljuba ne shvata.
„Onda sam, dok je ona bila na kongresu, otišao na ručak sa nekim poznanicama i u bašti se pojavio Vasić. Nije me čak ni zamolio da izađem ispred restorana. Seo je bez pitanja za sto i rekao: ’Jednom ste je oteli od mene, sad je ja otimam od vas. Ja sam dobio usavršavanje u Francuskoj i želim da i ona ide sa mnom.’“
„Jao, baš mi je krivo“, rekla sam i ponudila mu još rakije.
„Mali, hteo sam da se bacim pod prva kola. Tu izdaju ne mogu da podnesem. Zbog nje sam izgubio tebe, decu, ona ne sme tako da ode od mene. Ovo su krupne stvari. Vasić je oženjen i ima troje dece. Ja tu vezu moram da rasturim“, rekao je jecajući kao malo dete.
„Može, sve može. Ljubo, oni su mladi, a ti si star. Zar si stvarno mislio da će Mira ostati verna nekom dvadeset godina starijem? To nije pitanje vernosti, već pitanje pameti. Niko nije vredan da mu posvetiš svoju mladost. I gde je sad Mira?“
„Otišla je jutros i javila mi da se seli kod Živane u garsonjeru.“
„Garsonjeru koju si im ti kupio? Dobro, biraj da li da ovom puškom ubijem tebe i da ti olakšam ove ljubavne muke ili da krenem za Beograd da ubijem Miru. Živanu će samo metak okrznuti“, rekla sam smejući se.
Počeo je i on da se smeje, iako su mu i dalje lile suze.
Odbio je da jede i ispijao je rakiju čašu za čašom. Ostavila sam ga za stolom samog da pije dok sam raspremala lovačku opremu, čistila fazana i pokušavala da mu skrenem misli pričajući o Nedi i Stojkovićevoj ljubavnici.
Bio je toliko opsednut Mirinom prevarom da nije reagovao na činjenicu da postoji muškarac koji ponižava njegovu princezu.
Kada je počela da pada noć, pokušao je da ustane od stola i vratio se na mesto. Nasmejala sam se grohotom videvši ga prvi put u životu pijanog.
„Ljubo, Ljubo… Da li ti je sad jasno kako si ti mene oterao u flašu?“, upitala sam ga.
„Nikada te nisam osudio zbog toga. Mogu li da prespavam kod tebe?“, upitao je.
„Pa da te ubijem na spavanju? Rizično mi je. Neću odoleti“, rekla sam.
„Mali, ubićeš me i ako me pustiš ovakvog da vozim“, rekao je i pokušao da se nasmeje.
„Zahvali se bogu što lovačku opremu nisam nikad donela u Beograd“, rekla sam ispraćajući ga na proplanku.
Seo je u svoj „mercedes“, spustio sedište i zapalio cigaretu. Sedela sam na Kićinom krevetu i kroz prozor ga posmatrala dok je pušio jednu cigaretu za drugom. Nekoliko puta sam ustajala iz kreveta želeći da odem na proplanak na kojem smo napravili Šekija i zagrlim ga. Toliko sam bila navikla da živim sa osećajem izdaje posle njegove prevare da je svaki ponos, ako je ikada i postojao, iz mene iščezao. Sprečio me je da odem do njega samo strah da mi se ne nasmeje i opet kaže „kreni dalje, Buba“.
Narednog jutra probudio me je miris sveže skuvane kafe i Ljubinog parfema. Prineo je stolicu krevetu, namestio mi jastuke iza leđa i prineo kafu.
„Nagradno pitanje: Koja pesma je bila na radiju kada smo na proplanku poslednji put vodili ljubav?”, upitala sam popravljajući pramenove kose oko lica.
„Sve je to od lošeg vina. I pitala si me te večeri da li te varam. Nisam te nikada pre Mire prevario”, rekao je.
„Nikada. A što sa Mirom?”, upitala sam osetivši jezu po telu pri pomisli da ću konačno čuti istinu.
„Sećaš li se onih dana kada sam ležao u bolnici i kada su ispitivali zbog čega imam napade spavanja? Pomislio sam jedne noći u bolnici, gledajući gospodina pored mene koji se tresao posle operacije srca, kako mi sve što mi se do tada desilo u životu nije dovoljno. Poželeo sam da budem voljeniji. Osetio sam da mi vreme curi. Poželeo sam da se igram. Postao sam svestan da su se u Valjevu drugi igrali dok sam ja učio, moji drugovi menjali devojke dok sam ja pokušavao da obezbedim porodicu, kolege lumpovale po kafanama dok sam ja radio na projektima i spavao po radničkim barakama na gradilištima. Tačno je… Kada sam počeo sa Mirom da putujem i ludujem, nisam razmišljao o onome šta imam, već šta sve mogu da imam“, rekao je.
Ustala sam iz kreveta na spomen Mirinog imena, skuvala nam još jednu kafu i zapalila cigaretu iz Ljubine kutije.
„Buba, ti si najerotičnija i najlepša žena koju sam ikada sreo, ali nisam više mogao da se suočavam sa stalnim spiskom zamerki kada si postala hronično nezadovoljna. Nisi uspela da pobediš svoja očekivanja, a ja nisam uspeo da pobedim svoju tvrdoglavost. Oboje smo poželeli da imamo ono što nemamo. Sećaš li se onog svitanja na terasi kada si mi rekla da prestanem da te ljubim. Toliko sam te želeo, a ti si postavljala neka pitanja dostojna razmažene devojčice. Onda je ušla Mira, prosta, jednostavna. Pomislio sam kako bi bilo lepo da me uvek sačeka neko tako jednostavan i lak, nasmejan, smešan. Nikada nećeš saznati koliko sam bio srećan sa tobom te noći dok smo u tramvaju jeli burek kao nekad i došli na našu terasu. I onda si otišla. Nezadovoljna. Mira mi se nasmejala, raširila kolena… Otišao sam sa terase i odlučio da ću te prevariti ako se ne promeniš. I recitovala si posle Jesenjina, i bilo me je sramota što sam pomislio da bih te mogao prevariti“, nastavio je.
„Ljubo, odavno ne razmišljam, izgubio se u meni onaj strašni osećaj da si zgazio moje poverenje, pljunuo na našu porodicu, na mene, na sebe koji si me obožavao. Ali i dalje tvrdim, evo i sad dok gledam kako našu kćerku jedan mangup vara i laže, kako tebe vara i laže Mira, Vasić svoju ženu sa troje dece, da je pitanje vernosti pitanje odluke, vaspitanja i poštovanja. Tvrdim da varaju samo neiživljeni, neostvareni, iskompleksirani kojima je broj onih koje je povalio dokaz da nečemu vrede. A ti nisi bio ništa od toga. Pa zašto onda?“
„Nisam više bio srećan kada dođem kući. Nisi više bila topla, nisam više imao snage da se pravdam zašto sam ovo, a nisam ono. Na poslu su mi se svi divili, a kod kuće me više nije dočekivao tvoj lepi, zaljubljeni, užareni pogled. Nisi ga više imala ni posle vođenja ljubavi. Gledala si me kao da ti više znači ono što mi zameraš od onoga što radim kako valja. Nikada se nisam pokajao što sam te prevario, zato što mi je savest bila čista. Samo si ti dovela do toga da te prevarim, u istoj spavaćoj sobi u kojoj me više nisi gledala kao najboljeg. Umesto rengenskog pregleda mozga, srca, džepova kada dođem sa službenog puta, poželeo sam da me neko dočeka sa radošću. I Mira je imala tu radost u očima. Kasnije sam se zaljubio u nju. Ti si, mali, ugušila našu ljubav, a ja sam malo vazduha potražio sa Mirom.“
„I, šta ćeš sad? Ja sam te ugušila, Mira te je prevarila. Najbolje je da se vratiš kod Milice u Valjevo. Ona će se podmladiti kada joj priznaš da nikada nije trebalo ni da odeš od nje. Ljubo, ne krivi Miru. Pusti je. I ona je samo poželela da bude voljenija. Osetila je da joj vreme curi.“
Nasmejao se i odbio kada sam mu ponudila da popijemo rakiju pre nego što postavim doručak.
„Neću, hvala. Idem do hotela da se sredim. Hoćeš li da večeramo u ’Zvezdi’ večeras?“, upitao me je dok je izlazio iz kuće.
„Neću. Još da naiđu Mira i Vasić, pa da bude kao za Novu godinu koju nismo zajedno dočekali. A šta bi bilo da vas nisam onog jutra zatekla u stanu?“, upitala sam.
„Ne znam. Možda nikada ne bi saznala. Nikada ne bih skupio hrabrosti da te pogledam u oči i kažem da odlazim. Toliko sam te voleo“, rekao je i otišao niz proplanak.
„Ni Mira nije imala hrabrosti tebi da pogleda u oči i kaže da odlazi! Nemoj da praviš gluposti!“, doviknula sam.
Sutradan je na Goč došla Neda sa Teodorom i izlazeći iz taksija rekla:
„Zvao me je tata. Sve mi je ispričao, želim da budem pored njega. Teško mu je.“
„Hoćemo li i Miru da pozovemo, pa da ih oboje tešimo? Gde ste svi bili kada sam ja ostala sama i prevarena?“, rekla sam.
Nekoliko narednih dana Neda je išla u Vrnjačku Banju i provodila vreme sa Ljubom, a ja sam uživala sa Teodorom. Nisam dozvoljavala da mi prepričava svoje razgovore sa Ljubom, nisam želela da znam da li se pomirio sa Mirom niti da li još uvek plače.
Pristala sam zbog Teodore da sa njima idem jedne večeri na karneval. Grad je bio u cveću, Teodora je trčkarala za paradnim orkestrom, Ljuba je Nedi pričao o Kićinom devedesetom rođendanu, a ja sam, gledajući izbor za mis karnevala, razmišljala koliko sam ostarila od kada sam poslednji put sedela sa Ljubom za kafanskim stolom.
Teodora je zaspala u Ljubinom krilu kada je Neda naručila čašu belog vina i rekla da želi da se razvede.
„Nisam još ništa rekla Goranu. On misli da je sve kako treba i da se uskoro vraćam. Vara me sve vreme. I to ne sa raznima, on je sve vreme u ozbiljnoj vezi“, rekla je bez ijednog traga bola koji bi se osetio u njenom glasu.
„Znam sve. Čekali smo i mama i ja da sama sve uvidiš. Nismo hteli da ti se mešamo u život. A sad ću da mu bacim bombu na frizerski salon. Ti si moja princeza i nijedan Stojković ne sme da se iživljava na tebi“, rekao je držeći je sve vreme za ruku dok smo promenadom išli ka kolima.
„Mali, ljutko, je l’ tebi bilo lepo večeras? Ili i dalje voliš mlađe?“, pitao me je na rastanku.
„Kreni dalje, Ljubo. Teče život i kada si prevaren. Ali krivim tokom“, rekla sam mimo svoje volje.
Kada smo se svi vratili u Beograd, Ljuba je krenuo sa nama u stan u nameri da razlaz sa Stojkovićem prođe dostojanstveno.
„Ipak je on Teodorin otac“, prošaputao je dok smo zvonili na vrata.
„Daj mi ključ od stana. Ja ću prva uđem, da ne bude kao kad sam se ja onomad vratila sa Goča“, rekla sam kada smo shvatili da niko ne otvara vrata.
U stanu nije bilo nikog i posle nekoliko sekundi shvatili smo, ugledavši Stojkovićev prazan ormar i otvorivši policu za cipele, da se iselio dok je Neda bila na Goču.
Neda je u šoku počela da se trese i plače držeći Teodoru u naručju.
„Što sad plačeš kada se sve lepo završilo? Htela si da se razvedeš“, upitao ju je Ljuba brišući joj suze.
„Mnogo sam bre, tata, ispala glupa“, rekla je Neda i tresla se sa Teodorom u krilu.
„I ja, ako ti je neka uteha“, rekao je Ljuba i uzeo Teodoru iz Nedinog naručja.
Plakala sam i ja pevajući „Zeka i potočić“ dok sam uspavljivala te večeri Teodoru. Plakala sam zbog Ljube, zbog Nede, zbog Teodore… Plakao je naredne večeri i Šeki, kome Bosa nije dozvoljavala da vidi dete pre sudske presude. Plakala sam svesna koliko je moj otac bio u pravu kada je rekao da smo ušuškani u svojoj sreći samo dok ne uvedemo nekog novog u naš život.

„Imam karte za retrospektivu ’Beogradskog proleća,“, rekao je Ljuba pozvavši me jedne večeri kada je nada da će mi se vratiti postala podnošljiva zabava za moje dokone sate.
Obukla sam haljinu i haltere, stavila crveni karmin i strčala niz stepenice kada je došao po mene. Od uzbuđenja nisam imala strpljenja da čekam lift, niti da zastanem sa komšinicom kada mi je uputila kompliment koji mi je u tom trenutku bio dragocen dar:
„Buba, pa vi ste kao devojčica! Imate tako mlad pogled i telo za svaku pohvalu.“
Vozio je kao nekad sto pedeset na sat preko Brankovog mosta i prolazio kroz sva žuta svetla do Terazija, pepeo od cigarete je padao po bež sedištima, svirao je devojkama koje su u grupama prelazile ulicu na neočekivanim mestima i svaki čas mi upućivao osmeh kao da ne može sakriti sreću zbog neke iznenadne lepe vesti.
„Znaš li zašto sam sišla večeras? Sećaš se kako je moja Ena govorila: ’Mudrost je život uzeti kakav jeste, a samo ponekad sanjati kakav bi mogao biti.’ Glupo je da sad razmišljam šta je bilo ili kako će mi biti. Ovo je sada. Ovo sada hoću. Ja sam daleko od toga da budemo najbolji prijatelji. Ne samo zato što te još uvek volim kao žena već što u prijatelja moraš da imaš poverenja, da znaš da radi sve u tvom najboljem interesu, a ja sad mislim samo na svoj interes. Ne mogu da delim sa tobom patnju za Mirom. Ako osetiš da možeš bez nje, onda… Izletevši večeras iz kuće, izgleda da sam prvi put imala osećaj da znam gde sam i zbog čega sam krenula“, rekla sam iznenada.
„Mali, to znači da si konačno postala zrela žena i da nisi više ljutko“, rekao je dodirnuvši me prstima po obrazu.
Držao je dlan na dnu mojih leđa dok smo se probijali kroz gužvu u Domu sindikata. Nismo imali karte za prvi red i bio mi je smešan dok je nenaviknut na srednji red preskakao preko kolena dama i gospode.
„Jebem ti seljake, neće da se pomere. Već su bile rasprodate dobre karte kada sam došao juče na biletarnicu“, rekao je zadihan kao da je trčao maraton.
„Dešava se da nema karata za prvi red“, rekla sam i dalje se smejući.
Naslonila sam se na njegovo rame dok je Ðorđe Marjanović pevao „Dve crvene ruže“. Uzeo me je za ruku kada je izašla Bisera i počela da peva „Ne plači“. Podigao mi je rub haljine dok je Zdravko Čolić pevao „April u Beogradu“. Milovao mi je koleno dok je Leo Martin pevao „Volim te“. Poljubili smo se kada se salom prolomilo „Seti se naše ljubavi“.
Nismo bili na prijemu, jer Ljubu niko nije pozvao, i stajali smo na Trgu Marksa i Engelsa držeći se za ruke i ne znajući gde ćemo dalje.
„Sećaš li se kada sam ti ispred ulaza 222 rekao da želim da budem sa tobom 222 godine? Šta je to u odnosu na četiri sa Ćokijem?“, pitao me je imitirajući samouvereni stav mladog, zaljubljenog Ljube.
„Sećam se ja svega, Ljubo, ali ti si zaboravio na obećanje“, rekla sam.
„Šta je ovih nekoliko godina sa Mirom u odnosu na naših 222? Ako sad ti imaš snage da zaštitiš mene i od samog sebe i od tvoje osvete, vodi me u…“
„’Pod lipom’?“, rekla sam
„Jok. U naš stan na Dorćoluu, rekao je i poveo me ka kolima.
Nije mi smetalo te noći što ležim na kauču koji je birala Mira i u kuhinji u kojoj je Živana mesila, da pravim sendviče za mene i Ljubu. Nije me se ticalo. Bilo mi je važno da je Ljuba pustio kasetu sa Pavarotijevim arijama i da je donjim Dorćolom odjekivala „E lucevan le stele“ kada sam skinula sve sa sebe i rekla:
„Neću u sobi. Hoću ovde.“
Sela sam gola na stolicu i podigla noge na sto. Rukom sam prekrila stomak i bokove koji nisu bili kao kada sam imala dvadeset i zatvorila oči da ne vidim Ljubinu sedu kosu kada mi je prišao i razmaknuo mi kolena.
„Imam osećaj da će sada naići brzi voz i pregaziti nas ovako gole. Tako se bojim da će sve opet nestati“, rekao je Ljuba dok me je golu vodio ka krevetu.
„Lepše zvuči ’E lucevan le stele’ kada peva Pavaroti. Šta bi mi sada Ena rekla?”
„Normalno, da je bolji Karuzo. Mali, ista je arija. I mi smo isti“, rekao je pre nego što sam, ošamućena od pića, Ljubinog dodira i poznate topline njegovih usana, osetila stid što sam uopšte ikoga ljubila čekajući da mi se vrati.
Zaspao je pred zoru držeći me u naručju. Nešto mi nije dalo da ostanem i spavam u tom krevetu. Iskrala sam se i obukla. Otvorio je oči posmatrajući me znatiželjno.
„Nećeš da ti donesem burek?“, pitao je.
„Nešto mi ne da da ostanem. Ne znam šta. Ne želim ni da me voziš. Hoću sama kući. A ti, ako želiš, vrati se u naš stan“, rekla sam i poljubila ga u obraz pre odlaska.
Sela sam na tramvaj i osećala se usamljenom ali jakom posmatrajući sa Železničkog mosta Kalemegdan, spomenik Pobedniku i grupu mladih devojaka koje su sa modernim pramenovima u kosi i bedževima na reverima teksas-jakni pevale glasno „Zaustavite zemlju, silazim“ i glupirale se izvodeći neke smešne plesne pokrete.
Vadila sam ključeve iz torbe polako, ne želeći da probudim Teodoru i Nedu. Kada sam ih stavila u bravu, uplašila sam se kada su se vrata iznenada otvorila. Bunovna i nasmejana ispred mene je stajala Neda. Zagrlila me je i počela da plače kada je izgovorila:
„Tata se vraća u naš dom. Sad me je zvao.“
Pričala je Teodori da će joj deda svake nedelje praviti čokoladnu tortu po starom receptu i puštati Čajkovskog. Pevala je kroz stan imitirajući mene kada plešem „ako nas jednom, dragi, život grubo rastavi, seti se lepih dana, seti se nase ljubavi, seckala na kuhinjskoj dasci slaninicu, terala me da jedem i rekla mi kada smo završile milioniti telefonski razgovor sa Ljubom:
„Mama, preko noći si se podmladila deset godina.“
Povodom Ljubinog povratka spremala sam gala večeru i doboš-tortu. Pored stolice za ljuljanje koju je za tatu kupila Neda, stavila sam nove teget papuče. Obukla sam haljinu na bretele i našminkala se. Smeškala sam se izrazu svog lepog lica u ogledalu kada je Ljuba javio da dolazi čim sa prijateljima u dorćolskom kafiću popije kafu.
„Da ih častim pićem, mali, i kažem da se vraćam svojoj kući. Mali, zapamti, nikada više zbog mene nećeš biti tužna”, vikao je u slušalicu.
Blistala sam i nisam dozvolila ni da mi veče pokvari Šeki, koji je javio da ne dolazi na večeru jer ga je Bosa zvala da se hitno vide i reše neke probleme.
„Toj samoživoj ženi dozvolila sam da upropasti život mog sina. Nikada to neću sebi oprostiti”, rekla sam.
„Mama, svako od nas bi poludeo kada ne bi naučio samom sebi da prašta. Evo, Goran Stojković se uopšte ne javlja da vidi Teodoru. I kud bih ja kada bih sebe krivila što sam za Teodoru izabrala oca idiota? Sve se valjda na ovom svetu dešava sa razlogom. Nije kriva guska što se izgubila u magli, već je kriva magla što je pala“, rekla je Neda i ispunila ceo stan svojim smehom.
Postavila sam sto, stavila pored mog i Ljubinog tanjira dve oslikane Enine čaše i vazu sa jorgovanima na sredinu stola. Neda je pogasila velika svetla i pošla da upali lampu. Sijalica je pukla i počele smo da se smejemo koliko smo se obe u tišini prepale. Krenula sam da upalim stonu lampu i ta sijalica je prsnula.
„Moraću da zovem popa da okadi kuću, to su vampiri ili neke Živanine vradžbine. Tata po običaju kasni. Nikada nigde nije stigao na vreme“, šalila se Neda.
„O, stizao je! Dolazio je pre vremena u poslastičarnicu kada mi se udvarao“, rekla sam.
„Kako kaže Šerbedžija… Meni je ipak najdraži po
etak“, rekla je Neda i otišla u svoju sobu kada ju je pozvao novi udvarač.
Teodora se igrala novom lutkom, a ja sam gledala kroz prozor na parking i smeškala se slatkom zadovoljstvu koje mi je obuzelo celo telo.
Ustreptalost je zamenila hladna jeza kada je zidni sat otkucao devet sati. Strah da Ljuba ipak neće doći, slika Mire koja ga zaustavlja na pragu dorćolskog stana, njihov poljubac, on koji će me svaki čas pozvati i reći „kreni dalje, Buba, kreni bez mene“… Moje strepnje pojačavalo je svako Nedino:
„Mama! Znaš tatu. Doći će.”
Kada je uspavala Teodoru, sipala je meni crno, a njoj belo vino i predložila da odemo na terasu. Gledala sam, grčeći se u bundi od straha i hladnoće, preko terase sa zebnjom na parking i u svakim kolima koja su se približavala pokušavala da nazrem crveni „mercedes”. Od damara strepnje u glavi nisam mogla da pratim Nedu koja mi je prepričavala razgovor sa novim udvaračem.
„On je jedan od direktora u mojoj firmi. Nenormalno je lep. Oženjen je, ali nema baš nikakav odnos sa svojom ženom”, rekla je Neda.
„To će ti svaki oženjeni udvarač reći”, rekla sam već besna na ceo svet.
Stegla sam je za ruku kada sam konačno ugledala Ljubin crveni „mercedes”. Izašao je iz kola i videla sam da u rukama drži buket jorgovana. Mahale smo mu obe i uzvikivale njegovo ime.
Podigao je glavu, mahao obema rukama i buketom cveća, slao nam poljupce.
„Moj večiti dečak. Ljubooooo!!!”, povikala sam raznežena i konačno mirna.
… I onda se, kao u nekom filmu, začula škripa kočnica i Ljuba koji maše nestao je u mraku.
Potrčale smo niz stepenice solitera i pojurile do Ljube. Neka deca su trčala za nama i dozivala roditelje. Neki mladić se držao za glavu i vikao:
„Nisam video, nisam video!“
Ležao je između rasutih grana jorgovana. Neda ga je dozivala i ljubila mu oči. Učinilo mi se da je mrdnuo usnama kada se prolomio Nedin vrisak.
„Diše! Diše!“, govorila sam ljudima koji su stajali oko nas nemi.
Ušla sam u kola Hitne pomoći i posmatrala ga priključenog na neki aparat. Bio je lep dok sam ga držala za ruku i glasno izgovarala njegovo ime posmatrajući doktorku koja je pratila Ljubine otkucaje srca.
„U komi je. Prestanite da vičete“, rekla je doktorka i, kao da nisam pored nje, okrenula se ka medicinskoj sestri i žalila što je propustila nastup „Srebrnih krila“ na „Pesmi Evrovizije“.
Uveli su ga u salu i ostala sam sama na pločniku ispred Urgentnog centra. Desetine raskrvavljenih i uplakanih ulazile su svaki čas kroz staklena vrata. Svaki put kada bi se vrata otvorila, očekivala sam da se pojavi hirurg koji će mi reći „ne brini“. Tresla sam se od hladnoće i zgrčena u svečanoj haljini privijala krzno uz sebe.
„Ne brini“, rekao je Šeki koji se pojavio ispred mene.
Poljubio me je u rame i ušao u bolnicu. Nisam više imala snage da stojim i sela sam na pločnik pored ulaza u bolnicu.
Mislim da je svitalo kada sam ponovo ispred sebe ugledala Šekija i nekog policajca. Držao je u ruci Ljubine naočare, ključeve od kola i novčanik.
„Dobro je?“, izgovorila sam ne pomerajući se.
„Ustani, kevo. Idemo kući“, rekao je Šeki.
Istrgla sam se iz njegovog zagrljaja kojim je pokušavao da me spreči da uđem u bolnicu.
„Hoću da ga vidim“, ponavljala sam besno.
Držala sam se za butine i pokušavala da udahnem vazduh, kao kada me je prevario. Nisam plakala. Nije to bila tuga, već onaj poznati osećaj nemoći. Osećaj da želim da se vrati. Potreba da ga šutiram, jer me je prevario.
Ne sećam se kako sam sela u kola i kako sam ušla u kuću. Sećam se da sam se borila za svaki uzdah. Sećam se Nedinog lika za trpezarijskim stolom prepunim hrane, ukrasnih sveća i Enine oslikane čaše iz koje mi je neko dao vodu.
„Znao sam. Osetio sam. Rekao sam psihologu da me ovih dana opsedaju strahovi“, ponavljao je Šeki grleći Nedu.
Upalila sam sveću pored Enine ikone na zidu.
„Nije umro. Neće da gori“, rekla sam kada se sveća ugasila.
Sećam se ljudi koji su danima prolazili kroz moju kuću, Milice koja je padala u nesvest po stanu i jecala glasno dozivajući sina, mirisa pršute, sira, rakije i naftalina, Katarine koja sve vreme ljubi Nedu i govori:
„Umro je kako je i živeo. U letu. Gospodski.“
Ne znam zbog čega nisam otišla na sahranu. Da li da kao razvedena ne bih bila tema razgovora prostim ljudima, ili da bih izbegla zvuk udaranja grumenja zemlje po kovčegu koji me je noću proganjao posle Enine i tatine sahrane.
„Danas je 10. novembar, dan kada smo se venčali pre tačno trideset godina“, rekla sam Nedi i Šekiju kada su izlazili iz stana da isprate oca na Novom groblju.
Spustila sam roletne i legla zgrčivši se ispod jorgana. Skočila sam u trenutku iz kreveta, na Enin stari gramofon stavila ploču sa Karuzovim arijama, pomerila teget papuče i sela u stolicu za ljuljanje sa čašom crnog vina u ruci. Tako sam želela da se oprostim od Ljube, zatvorenih očiju, uz Karuza, dozivajući onaj pogled koji je imao kada se prvi put spustio među moja kolena.
„Kako ste?“, rekao je Vasić kada je ušao u stan.
„Danas je 10. novembar. Dan kada smo se venčali. Nisam znala da može ovako da boli, do kosti, Vasiću. Tako boli“, rekla sam ljuljajući se u stolici.
Vasićev poljubac u levu slepoočnicu probudio je u meni još snažniju lavinu bola. Tresla sam se dok mi je, držeći me u zagrljaju, šaputao:
„Bio je ceo Beograd na sahrani, pevači, glumci, Olja Ivanjicki… Mira i Živana stajale su ispred kapele sa buketima u povorci. Onda je izašla Neda, stala ispred nas i izgovorila: ’Marš odavde!’ I počeo je da veje sneg. Ja sam osetio potrebu da dođem do vas.“
„Ne verujem da se sve ovo desilo. Mahao je i slao poljupce“, rekla sam i tek tad prvi put zaplakala.
„Čuo sam sve. Valjda tako umiru oni koji vole život. Nije mu ostala nijedna želja neispunjena. Umro je bez čežnje. I ja bih voleo tako, jednog dana“, rekao je Vasić i dugo ćutao držeći me u naručju, dok mi se telo kidalo od bola.
„Došao sam i da se pozdravim. Sutra putujemo u Francusku. Želim da vam kažem, iako nije trenutak, ali vidite kako je život nepredvidiv… Šta je bila moja čežnja… O čemu ću misliti i kada budemo kitili jelku u Parizu…“, rekao je kada je tableta za smirenje koju mi je dao počela da deluje.
„Ne želim da slušam o njoj. Nije trebalo da dođeš, možda bih umrla pokidana od bola da mi nisi dao ovu tabletu“, rekla sam i pokazala mu rukom da ode.
„Nemojte tako. Imate dvoje dece, unuke. Mnogo razloga da se podignete“, rekao je Vasić i otišao.
Kada sam se probudila, ugledala sam Nedu pored uzglavlja u crnoj haljinu i sa crnim rajfom u kosi. Bol je opet počeo da mi kida noge i ruke i zgrčila sam se u njenom krilu.
Poslednje čega se sećam iz tog vremena jesu Kića koja lebdi iznad mene i govori, sva u crnini: „Bol sprži sve u ženi“, i stotine noći neverice pri pomisli da opkoljena i dalje Ljubinim pogledima moram prihvatiti da ga nema, živeti bez čežnje i nade.

9


Dugo nisam želela da odem na Ljubin grob. Zamišljala sam da je u nekim dubinama reke, viđala ga kako mi maše sa parkinga, u odrazu veličanstvenog Pobednika noću i kada vetar rastera oblake.
Pričala sam o njemu Teodori, u kojoj sam nalazila spas i smisao. Samo me je njen zagrljaj podsećao da život mora da teče i kada nemaš moć da vratiš one koje voliš. Teodora je bila tu kada sam se borila sa talasima tuge koji su mi određivali kako da živim i šta da radim.
Dane i večeri provodila sam učeći Teodoru svemu što znam, manirima, istoriji, biologiji, teologiji, religiji. Objašnjavala zbog čega je novac najnebitnija stvar na svetu i da je bitno samo ga imati dovoljno da preživiš, a sve drugo mora biti zasnovano na duhovnom, poštenom i iskrenom načinu života.
Često smo šetale Beogradom kao turisti i ja sam joj pokazivala Palatu „Albanija“, vodila je u poslastičarnice i, dok bismo jele kolače, pričala da je najbitnija sloboda, posao koji radiš i onima koje voliš da umeš reći „ja ovo hoću“.
„Uvek kaži šta želiš, nemoj da čekaš da ti neko čita misli i zna šta je u tvojoj glavi. To je važno, shvataš?“, izgovorila sam jednog dana dok smo prolazile pored broja 222 u Bulevaru revolucije.
„To znači da Petru u vrtiću sutra treba da kažem da mi je u glavi da me on drži za ruku?“, upitala me je.
„Uh, vidiš, za to nisam pametna. Da li da mu kažeš ili da čekaš da te on uzme za ruku? Ne znam šta je bolje. Lepše je ako se on sam seti“, rekla sam i posle mnogo vremena samoj sebi se nasmejala.
Sva mikrobiologija, religija i ruski pesnici nisu bili u stanju da daju odgovor na tako jednostavno pitanje moje unuke.
Išle smo ponekad kod Katarine i njenog sina Save, odnosile slatkiše i kese sa pijace. Trudila sam se da joj finansijski pomognem koliko god sam mogla, iako smo i ja i Neda sve manje imale.
Katarina nije imala posao, a Savin otac je otišao jednog dana na put i nije se javljao. Pre puta ju je nagovorio da prodaju garsonjeru i ubedio je da je pametnije da žive u većem stanu kao podstanari. Iznajmila je sobu na Dušanovcu i rasplakala kada sam je jednog dana zatekla kako pere Savinu sportsku opremu na zajedničkoj česmi u dvorištu.
„Kažu da je veoma talentovan fudbaler. Kupiće mi Sava kuću sa četiri kupatila kada potpiše za italijanski klub“, rekla je i dugo plakala u mom naručju.
Nedina naivnost kao da je iščezla sa Ljubinim odlaskom. Sve brže je napredovala na poslu, putovala sa novim dečkom i svojom vedrinom i novcem uspela da Teodora ne oseća sve veće siromaštvo i nedostatak očinske figure.
Ponekad su ona i njen ljubavnik na vikende vodili i Teodoru koja je bila oduševljena akva-parkovima, poslastičarnicama i svetlima evropskih gradova. Od svih priča koje sam joj pričala najviše je bila oduševljena kada sam joj rekla da mi je jednom lično kralj poslao čokoladu i ponavljala često da će, čim poraste, otići da živi u Ljubljani u kući s baštom i ružičnjakom.
Neda je pomagala i Šekiju oko prevoda ugovora za strance kojih je bilo sve više u Beogradu i koji su kupovali poslovne prostore i vile.
Bila sam radosna kada je uspela Katarinu da zaposli u svojoj firmi kao kafe-kuvaricu, da sredi sve oko Ljubine zaostavštine… Divila sam se svom velikom, lepom detetu – sve je uspevala, osim mene da ubedi da skinem crninu i uzdignem se iznad tuge sa kojom sam se budila i išla u krevet.
„Ne traži ga, mama. Ne krivi njega što je mahao i nestao. Osećam šta ti je u glavi. Nađi snagu u sećanjima na ono što je bilo lepo među vama. Seti se kakav je tata bio, pobedi ga bar sada. Budi bar deo života snažna kao što je on bio. Sećaš li se kako si pobacala flaše sa pićem kada sam te uvredila i otišla kod tate? Ajde sad, pobacaj svu tu tugu, ostavi je kao u foto-albumu. Treba mi majka, a ne još jedno dete u kući“, rekla je jedne večeri.
Ujutro sam pobacala tablete za smirenje, obukla lepu crnu haljinu i štikle, pozvala Katarinu i otišle smo zajedno na grob kod Ljube.
„Valjevac, af si mi usosio drugaricu“, rekla je Katarina zagledana u Ljubin nasmejani lik na slici.
Smejale smo se iznad Ljubinog groba i malo plakale kada sam joj dala Ljubin skupoceni sat da pokloni svom Savi pred odlazak na juniorsko evropsko prvenstvo u fudbalu sa reprezentacijom Jugoslavije.
„Umesto naseg Šekija, neka Sava nosi ovaj sat. On je postao fudbaler. Dribler! Da je Ljuba živ, ovo bi mu sigurno poklonio”, rekla sam i zagrlila moju sve sitniju Katarinu.
Jednog jutra spremala sam se za odlazak kod Katarine kada se na vratima mog stana pojavio Vasić.
„Ne postoje slučajnosti“, rekla sam mu i pojačala radio.
Skinuo je teget sako i spustio neku francusku čokoladu i cveće na sto dok je sa radija Nada Knežević pevala „Seti se naše ljubavi”.
„Vi ste doterani kao da ste krenuli na premijeru opere“, rekao je odmeravajući me celu.
„Doterujem se. Sve mislim da će se iz neke ulice pojaviti Ljuba. Nisam luda, samo mi je lepo tako da razmišljam. Krenula sam kod Katarine. Idemo po podne na Marakanu, da navijamo za njenog Savu. Da li si za kafu, vino?“, upitala sam.
„Kako je Katarina?“, upitao je i sipao nam vino u čaše.
„Popijemo tu i tamo kao nekad, pevamo Biserine pesme i smejemo se jedna drugoj. Gledamo sa terase mlade lepe devojke i zavidimo im. Radujemo se uspesima dece. Tako. Radila je donedavno kao čistačica po kućama, onda kao kafe-kuvarica. Sad više nema snage ni za to, ali sin joj pristojno zarađuje. Kćerka joj je u Njujorku na doktoratu. I zamisli, još uvek mi krade kreme i šampone iz kupatila.“
„Mogu da vas povezem do Katarine. Došao sam ’tristaćem’ Onim koji mi je poklonio Ljuba. Hoćete li jedan krug?“, upitao je.
Ustala sam sa fotelje i kroz prozor potražila na parkingu Ljubin „tristać“.
„Hoću. Kasetofon radi? Da ponesem ovu kasetu. Pređimo na ti, Vasiću. Ne mogu da verujem, dok te gledam sa tim sedim, da ni ti nisi više mladić“, rekla sam.
Vasić je vozio brzo, prolazio kroz žuta svetla i ne krijući posmatrao krajičkom oka rub moje čarape kada mi se haljina podigla na pola butina.
Pevušio je „seti se lepih dana, seti se nase ljubavi i vrteo kasetu na početak, pričao o Parizu koji od mnogo posla ne stiže da obiđe, o ordinaciji koju želi da otvori u Vrnjačkoj Banji, o njegovoj deci, njihovoj majci koja se preudala posle razvoda i rodila još dvoje dece.
„A Marko, viđaš li njega?“, pitao je iznenada.
„Ne. Bože, zaboravila sam i da je postojao. Znam da živi sa onom Rumunkom koju sam ja pokupila sa ulice i zaposlila kao kelnericu. Još uvek drži kafić ’As. Mislim da imaju dete, nisam sigurna. To sa Markom bilo je užasno. Kao da mi je neko odstranio mozak. Znaš, Vasiću, meni je i tragedija udvoje uvek bila lepša od samoće. Lepo je što si došao. Postoje ljudi koji ostanu u tvom životu zauvek. Eto, ti si jedan od njih. Uspori! Pogledaj… spomenik Pobedniku… drži pticu i samuje. Veličanstveno. A moja Olja Ivanjicki hoće da napravi na Novom Beogradu Pobednicu. Pobednica bi pustila tu pticu. Mislim da joj neće dozvoliti. Sada podižu samo spomenike srpskim junacima.“
Nisam otišla tog dana sa Katarinom na Marakanu. Nešto me je držalo pored Vasića sve vreme dok smo se vozili gradom i sedeli na ručku u nekoj zemunskoj novoj kafani.
Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio je u jednom trenutku prsten sa crvenim kamenčićem i Enino oproštajno pismo. Spustio je i ključeve „tristaća“ na sto i počeo da plače.
„Nema pobednica u životu, samo pokoji pobednik. Mira je zimus, u našem stanu u Parizu, umrla. Rak. Među njenim stvarima pronašao sam tvoju kutiju za nakit, ovaj prsten i pismo. Verovatno ih je slučajno ponela u selidbi kada si najurila nju i Ljubu onog jutra ili ih je namerno ukrala. Kada smo se preselili u Francusku, nekoliko puta je rekla da želi jednog dana da te vidi i zatraži oproštaj. Nije mogla da zatrudni i verovala je da bi mogla da ima dete kada bi joj ti oprostila. Živana joj je punila glavu i ponavljala ’proklela te ona Slovenka’.“
„Ja sam joj odavno oprostila, a Neda neće nikada“, rekla sam.
„Sutra idem na operaciju srca i, pre nego što odem na Dedinje, želeo sam da ti ovo dam i da te vidim, zauvek lepu.“
„Nisam više lepa, Vasiću. Moj život je, kao što vidiš po mom licu, izgleda prošao, a prođe onda kada prestaneš da strepiš, čezneš i praštaš. Više ne sanjam, ne čekam. I ne praštam nikom.“
„Možda ćeš meni oprostiti, pošto ja samom sebi ne mogu… Sećaš li se one noći kada sam te pitao da li mogu da ti kažem koja će mi želja ostati neispunjena?“, pitao je.
„Sećam se, ali ni sad ne želim da je čujem. Obećao si još u Dubrovniku kod one česme da će to ostati zauvek samo želja. Tajna. Nemam više telo da mogu sesti gola i dići noge na kuhinjski sto. Da bar imam osmeh, pa da pođemo među čaršave večeras. Nemam više ni osmeh sa kojim bih te u zoru ispratila. I Ljuba da vaskrsne, ne bi u meni našao ništa. Još uvek ga volim, ali bol je spržio sve”, rekla sam i poljubila ga u obraz kada je odlazio.
Znam da sam te večeri ušla u stan sa osećajem da mi je život imao smisla uprkos tome što nisam nikog izlečila, nikome sagradila kuću ili upisala sve petice u knjižicu.
U veliki koverat stavila sam nepročitano Enino oproštajno pismo, prsten sa crvenim kamenčićem i iz Ljubinog novčanika izvadila svoju sliku među belim čaršavima, onu na kojoj se smejem sa čašom vina u ruci.
Za moju Teodoru, napisala sam i sakrila koverat u ormar ispod haljina.
Poslednje čega se sećam iz tog perioda jeste da sam vozila „tristać“ vraćajući se sa kardiologije na Dedinju na kojoj u sobi nisam zatekla Vasića.

10


Teče život i kada ode onaj koga voliš. Nekad i krivim tokom, ali teče. S vremenom me je sećanje na Ljubino obožavanje života nateralo da uradim ono što do tada nisam stizala. Upisala sam školu plesa i kurs ruskog jezika. Uživala sam noću da naglas, kao da sam neka Olivera Marković, na terasi čitam Jesenjinovu poeziju u originalu i zagledana u Pobednika prisećam se Ljubinih pogleda, dodira, rečenica.
Najlepši trenuci ipak su mi bili kada je Bosa bila raspoložena i davala Šekiju Nemanju da bude po nekoliko dana kod nas.
Tvrdio je da mu posao sa nekretninama ide sve bolje, donosio Nemanji i Teodori stvari kakve druga deca u opštem siromaštvu tih godina nisu mogla ni da sanjaju. Nadao se da je blizu dan kada će se opet pomiriti sa Bosom, kleo se da je prestao da se kocka, iako sam ja svaki put nanovo sumnjala kada je pokušavao da me ubedi da prodamo naš veliki stan i kupimo tri manja.
„Ne interesuje me prodaja stana, nikakve pare. Eto, interesuju me jezici i ples. I unuci. I da ste mi ti i Neda živi i zdravi. Gledam svakog dana na Dnevniku kako ljudi po celom svetu lako ginu. Ne shvatam zašto“, rekla sam jedne večeri kada je Neda bila sa Teodorom i ljubavnikom u Budimpešti, a Šeki me sve vreme tokom večere opet ubeđivao da treba da prodam stan.
Raspremala sam kuhinju i pravila Šekiju palačinke užurbano, ne bih li sve sredila pre nego što nam počne serija „Bolji život“ koju smo oboje voleli.
„Ništa od serije, jebi ga. Radnik iz kancelarije. Idem da procenim neki stan. Biće rata. Znaš li koliko se novih bogataša pojavilo u gradu, a stari nemaju ni za masti i hleba. Znaš li kakvo je vreme došlo, kevo? Da je ostao živ, ni naš Ljuba ne bi imao ni za konzervu. Sve bi mu oteli. On to ne bi mogao da podnese”, rekao je pročitavši poruku na pejdžeru.
Nisam htela da se javim kada je na pola serije zazvonio telefon, ali sam se uplašila kada se poziv ponovio.
Ne sećam se šta mi je sve muški glas preko telefona rekao, ali sam razumela da ispod grla moga sina stoji nož i da treba da donesem sto hiljada maraka za otkup njegovog života.
„Ako nemaš novca, imaš stan. Prodaj ga ako želiš da vidiš sina živog, a ne sa glavom u kesi za đubre. Ne smeš da zoveš policiju, ako želiš da ostane živ“, govorio je promukli muški glas.
„Kevo, moraš da mi doneseš sto hiljada maraka“, čula sam Šekija kako viče.
„Toliki novac nemam, sine. Ja nemam ni ušteđevinu“, rekla sam.
„Mama, moraš da ga nađeš“, naređivao je kroz jecaj moj sin.
Izdiktirao mi je broj advokata, njegovog prijatelja kojeg treba da zamolim da kupi stan, i pokušavala sam da ga zapišem, iako su mi se tresle ruke i mutio vid.
Pozvala sam advokata i na moje iznenađenje pojavio se posle nekoliko minuta, obišao sve sobe i rekao stavljajući svežanj sa novcem na sto:
„Kupujem. Ne brinite. Sto hiljada.”
Nasmejao se kada sam pokušala da mu objasnim da stan vredi tri puta više. Nisam imala izbor i potpisala sam papir koji je izvadio iz akten-tašne.
Otmičari su ubrzo opet zvali. Intuicija mi je govorila da bi trebalo da zovem policiju, ali strah za Šekijev život bio je jači.
„Imam novac“, izustila sam.
„Ostavi ga pored motora na ulazu zgrade preko puta tvoje, broj 69. Umotaj pare u novine“, rekao je promukli muški glas.
Pomerila sam zavesu na prozoru i videla motor preko puta mog ulaza i muškarca koji se šeta ispred zgrade i osmatra prozore.
Umotala sam svežanj novčanica u „Politiku“ i u papučama izašla iz zgrade. Osećala sam sve vreme da me muška figura koja je stajala ispred zgrade prati i posmatra.
Prešla sam ulicu i novac umotan u „Politiku“ ostavila na motoru.
Vratila sam se kući obamrla od straha.
U neko doba, ne znam kad, jer su mi i sekunde sporo tekle, došao je moj Šeki. Odbio je grubo moj zagrljaj. Izgledao je kao pola onog čoveka koji je sa mnom večerao. Jedna strana glave, kosa, brada, obrve, bila mu je potpuno seda.
„Sine, izgledaš kao mrtvac koji hoda“, rekla sam obamrla od šoka, nesposobna da shvatim šta se dešava.
„Mama, ja i jesam mrtvac. Ne mogu čak ni da hodam”, rekao je i otišao u svoju sobu.
Pozvala sam policiju i Bosu. Verovala sam da će policija lako završiti agoniju te noći i Bosa umeti da uteši moje dete. Nedostajala mi je sa svojim razumom Neda.
Nisam bila žena koja je umela da donosi odluke. Te noći shvatila sam da je moja snaga bila samo da podnosim posledice tuđih odluka. Sa tim sam se borila celog života, sa Ljubom i Enom koji su imali tu snagu da odluku donesu i pogledaju u oči sve nas koji ćemo trpeti posledice.
Potpisujući prodaju stana, donela sam odluku i, dok sam čekala da dođe policija, tresla sam se u strahu pri pomisli da sam sve pogrešno uradila.
Zvala sam hotele po Budimpešti i pokušavala da pronađem Nedu.
Bosa je došla u istom trenutku kada se ispred naše zgrade parkiralo nekoliko policijskih kola, a ubrzo i ekipe novinara.
Psovala je kada su policajci ispitivali mogućnost da je Šeki sam namestio otmicu i proveravali da li mu je neko od bližnjih pomogao da mi uzme pare.
Šeki je sve vreme ćutao i jedva hodao kada su ga policajci izveli iz stana.
Zaspala sam zgrčena na kauču i nadala se da će, kada dođe iz Budimpešte, moja Neda sve postaviti na svoje mesto.
Trgla sam se iz sna rano ujutro, poletela ka vratima nadajući se da se Neda vratila i shvatila da sve još traje ugledavši advokata koji je kupio stan. Ušao je i saopštio da mu stan ne treba, da je poželjno da ga prodam i vratim mu novac.
Ništa nisam razumela. Nisam umela da objasnim šta se dešava ni Nedi kada je doputovala.
Ne sećam se ničega što se dešavalo tih dana, osim Nede koja pakuje stvari, nekih neobičnih ljudi koje je isplaćivala na ime Šekijevih dugova, trenutka kada sam ključeve od stana predala nekoj ružnoj gospođi, Šekijevog pogleda kada sam došla na neuropsihijatriju da ga obiđem, Teodorinog papagaja u kavezu koji je nosila dok smo čekale kamion, suza komšija iz zgrade koji su došli da nas izljube i pozdrave kada smo Neda, Teodora i ja krenule ka Dorćolu.
Sa prozora mračnog malog jednosobnog stana na Dorćolu koji smo kupile sa preostalim novcem izbegavala sam da posmatram spomenik Pobedniku i obrise solitera sa druge strane reke.
Kao nekada sa mamom, tetkama i Živkom pored peći na drva, sa svojom decom provodila sam dane siromaštva zbijena dok smo jeli za malim kuhinjskim stolom, dok smo spavali na krevetima na razvlačenje, gledali „Bolji života i jeli lisnato testo koje je Neda dobijala preko sindikata.
„Nikada ovoliko vremena nismo provodili zajedno. Zamisli, javili da je inflacija hiljadu i po posto“, rekla sam jedne večeri kada je Neda pred Novu godinu donela novu novčanicu od milion dinara.
„Biće bolje, mama. Napraviću ja pare i otkupiti jednog dana naš stan sa terasom iznad Pobednika“, rekla je Neda.
Bila je vedra i odlučna, kitila sa Teodorom jelku šarenim bombonama i kada je na Dnevniku emitovan prilog o hapšenju njenog ljubavnika zbog pronevere novca.
Osećala sam da krije i ne želi da pokaže koliko je povređena i kada je govorila da se divi ljubavnikovoj ženi: „Znala je sve vreme za nas, mudro čekala i našla ljubavnika, načelnika u Državnoj bezbednosti. Mogu da zamislim kako se sad oseća kada je uspela tako briljantno da mu se osveti. Najsmešnije je što je taj debeovac odličan frajer.“ Pokušavala sam da pomognem finansijski Nedi oslikavajući čaše i flaše motivima iz srpske nacionalne istorije koje je Šeki prodavao na političkim mitinzima. Pokušavao je da sakrije od mene da prodaje i majice u Bulevaru revolucije i da sav novac daje Bosi i Nemanji.
Stajao po dvanaest sati na suncu i snegu, jer mu je Bosa dozvoljavala da viđa sina samo ako alimentacija ne kasni i ako dođe u Obrenovac sa kesama. Bio je i dalje sed samo na jednoj polovini glave i nikada nije pričao o onome šta se dogodilo. Valjda je i znao zbog čega se Bosa tako ponaša prema njemu i zbog čega trpi. Nikada nijednu reč protiv nje nije rekao, niti je meni i Nedi dozvoljavao da kažemo reč protiv Bose.
Dan pred Šekijev rođendan Bosa je pristala da dođe sa Nemanjom kod nas i ceo dan sam po snegu u Bulevaru revolucije prodavala sa sinom „rengler“ dukseve ne bi li sakupio više novca da obraduje Nemanju.
Bosa se pojavila lepa u crnoj dugačkoj bundi od astragana i borila sam se sa sobom da joj ne kažem kada i odakle i za koju godišnjicu braka sam je dobila od Ljube.
U teget džemperu sa belom košuljom i kragnom koju je podigao iznad izreza, moj unuk Nemanja je bio Ljubina kopija ne samo likom i držanjem već i pokretima u kojima se prepoznavala nestrpljivost.
Neda se sve vreme šalila i pokušavala sa Bosom da vodi razgovor, Šeki je u novoj košulji, obrijan i mirisan, zaljubljen u svog sina razgovarao sa njim o školi i novoj ploči „Riblje čorbe“.
Neda me je pomilovala po glavi kada sam na vestima čula da je Skupština Slovenije proglasila samostalnost i rekla:
„Kod baka Ene na grob ubuduće ćemo sa pasošem.“
„Biće bolje. Sve ovo je prolazno“, rekao je Šeki pre nego što je počela nova epizoda „Boljeg života“.
Bili smo stišnjeni na zelenoj ugaonoj garnituri, ali bila sam srećna gledajući Nemanju sa Šekijevom rukom na ramenima, i Nedu sa Teodorom naslonjenom na njeno krilo kako se smeju Gigi Moravcu i jedu moju doboš-tortu.
Svi smo pušili i Šeki je zamolio Nedu da otvori prozor. Ustala sam i sa Teodorom i Nemanjom pevala pesmu sa odjavne špice: „Ja ho
u život, bolji život, da ga zgrabim poput tigra, život nije dečja igra.“
Stanom se prolamalo Ja ho
u život, bolji život, lupam glavu posred zida, gde je tanko, tu se kida, i Bosa je rekla: „Vreme je da krenemo kući.“
Nemanja je kao po komandi skočio i ja i Neda smo se pogledale. Znale smo da će Šeki opet plakati čim isprati Nemanju i pričati nam svoj san o danu kada će ponovo sve troje živeti zajedno u velikoj kući, i besnim kolima koja će kupiti Nemanji za osamnaesti rođendan kao što je njemu Ljuba kupio, i letovanju u Španiji koje je obećao Bosi nekada davno kada su se upoznali.
Teodora je ponavljala da želi da Nemanja spava kod nas, kada je Šeki je ustao, izvadio iz džepa sto maraka i pružio ih Nemanji. Raširio je ruke želeći da ga privije u zagrljaj, ali odjednom se zateturao i glava mu je pala nasred stola.
Deca su počela da vrište. Neda je pokušavala da mu da veštačko disanje i masirala mu srce. Bosa je zvala Hitnu pomoć i psovala što se niko ne javlja.
„Dobro je, sine. Otvori oči, sine“, ponavljala sam.
Moj sin Šeki podigao je dlan kao da želi nekog da pomiluje i izdahnuo na Nedinim rukama.
Sve što je ikada bilo u meni nestalo je te noći.
Strahovi nestanu kada se sve loše već desi.
Poslednje čega se sećam pre nego što sam zauvek obukla crninu jeste Neda koja sa Teodorom u naručju, starim Ljubinim „mercedesom“ odlazi u Ljubljanu preko Budimpešte i kaže:
„Nemam više snage da po ceo dan radim za mast i hleba. Mama, nemam više snage ni za tebe i tvoja sećanja. Vraćam se tamo odakle je Ena pobegla. Bašta sa ružičnjakom. To želim za svoje dete. Izvini.“
Neverovatno, ali bila sam srećna što odlazi, iako sam noćima dodirivala svoj obraz na mestima gde su me Neda i Teodora obično ljubile. Dodir, da, dodir mi je samo nedostajao u godinama kada sam ostala u tišini od koje se više nisam bojala.
Dane sam provodila odlazeći kod Šekija i Ljube na grob, praveći ponekad kolače za decu iz dvorišta, uveče čekala retke Teodorine pozive i priče o poslastičarnicama u Ljubljani i sablji moga tate koju je pronašla na tavanu kuće.
Pisala sam svake večeri Nedi pisma i podsećala je da postoje periodi u životu kada sve izgleda crno, jadno i bedno. Da traju dugo, ali prođu. Ali i da postoje trenuci kada pomisliš i dugo veruješ da je to taj zrak svetlosti koji te je obasjao i da ti više niko nikada neće skinuti osmeh s lica. Ali, i to prođe.

Neda se vratila u Beograd posle petog oktobra 2000. godine. Uspela je da otkupi naš stari stan kod „Fontane“.
Kada smo se ponovo uselile, napravila je žurku na terasi za svoje prijatelje i stare komšije.
Nedostajala mi je Katarina da se zajedno napijemo kao nekad uživajući u pogledu na Teodoru, Nemanju i Savu. Ispratila sam je na Novom groblju, ja jedina, kada je umrla prve noći bombardovanja. Njen Sava je bio na ratištu i valjda je onaj odozgo hteo da sama i bosa kakva je došla u Beograd i ode iz grada.
Moja Neda se, iako presrećna zbog žurke, i te večeri svađala sa Teodorom zbog nepoloženih ispita.
„Uzmi ’femisan’ i ostavi je na miru“, rekla sam i smejala se grohotom kada me je šapatom opsovala gledajući u Pobednika.
„Ti si moja pobednica. Ne ljuti se. U Teodorinom životu je veći problem od mamine menopauze činjenica da ju je dečko ostavio dan pred odlazak na more sa objašnjenjem da ga smara. Moraš da razumeš“, rekla sam.
„Ti ćeš da mi kažeš. Ti si baš mene, kada sam bila kao Teodora, sve razumela. Ćuti, Buba“, rekla je i izgubila se među veselim gostima.
Terasa je mirisala na kanapee koje je Neda služila gostima, muškatle, Savu pred kišu i omekšivač sa džempera koji sam obukla kada je vetar oduvao sparinu. Posmatrala sam sa terase šetače koji beže sa keja pred pljusak i spomenik Pobedniku koji je bio nestvarno lep sa glavom među olujnim oblacima.
„Figura veličanstvenog muškarca koji sam stoji iznad reke, drži pticu u ruci i stražari nad Beogradom! Nema pobednica! Uvek sami pobednici!“, prošaputala sam i pružila dlanove kao da želim zgrabiti krupne kapi kiše.
Prva sam se povukla sa terase i zatvorila vrata svoje sobe, dok su ostali nastavljali žurku po stanu.
Premotala sam na početak kasetu na kojoj je Ljubinim rukopisom bilo ispisano zelenim flomasterom Beogradsko prole
e 1971. i sipala vino koje sam sve ređe pila. Povukla sam dva dima cigarete kada je dobovanje kiše po olucima nadjačao refren pesme „Seti se naše ljubavi“ i smejala glasno kao devojčica kada je u sobu ušla Teodora i snimila naš zajednički selfi na fotelji ispod reprodukcije slike Olje Ivanjicki.
„Šta da napišem ispod slike?“, pitala je kačeći fotku na Instagram.
„Isus sa očima žene. Haštag – seti se naše ljubavi. I stavi mi neki filter da se vidi da sam neopisivo mlada“, rekla sam i povukla još jedan dim cigarete.
Prelistavale smo album sa mojim fotografijama sa letovanja i pričale dugo o haljinama, kupaćim kostimima, frizurama i minđušama koje mi je kupovao Ljuba. Iz koverte sam izvukla skrivenu fotografiju na kojoj naga držim čašu vina i smejem se zavaljena na jastuku.
„Kako si lepa! Ovo treba da zakačimo na Instagram, a ne da skrivaš u toj debeloj svesci“, zadivljeno je rekla Teodora.
„Baš sam bila lepa! I tako srećna! Tvoj deda me je fotografisao sa čašom vina među čaršavima prve noći kada smo vodili ljubav u ovom stanu. Najlepša sam bila kada bi mi doneo buket jorgovana, kad bi mi otkopčavao haltere i… nekih Novih godina kada smo zajedno kitili jelku. Tebi je sigurno smešno što ja ovako stara i sa šakom lekova pored uzglavlja pričam o dedi posle svega što nam se desilo. Ali, eto… On je taj pobednik. Još uvek mogu da osetim na dlanu toplinu Ljubinog sveže obrijanog obraza, čvrstinu njegovih leđa dok ga grlim kada se uvuče u naš krevet, mogu da osetim njegov dah dok mi peva… li negde sama bol u duši skrivaš…
„Sve pesme nam se jednom dese. Kada se zbroje svi ti sati moje apsolutne sreće, sve bi stalo u tek nekoliko dana.
„Postoje periodi u životu kada sve izgleda crno, jadno i bedno. Traju dugo, ali prođu. Postoje i trenuci kada pomisliš i dugo veruješ da je to taj zrak svetlosti koji te je obasjao i da ti više niko nikada neće skinuti osmeh s lica. Ali, i to prođe.
„Kada se sve sabere i oduzme, meni je jedino rad ulepšavao život. Rad je bio moja sloboda i odmor za mozak. Ko ne radi, provede život u praznom prostoru između dva ljubavna razočaranja.
„Ja nikada nikog nisam slušala. Uvek sam mislila da sam najpametnija i da sam sama kriva i za svoje loše i dobre odluke u životu. I ti sad tako misliš? I treba! Ali, posle letovanja knjigu u ruke i da daš ispite u septembru. Obećavaš? Jednom pročitaj ove moje memoare. Nisam preskočila ni godine kada sam bila nečija ni one kada sam bila svačija. Meni je i tragedija udvoje uvek bila lepša od samoće.“
Pred odlazak na spavanje dala sam Teodori sto evra koje sam stavila u roman Ni
ija da čita na plaži i dodala ljubeći je glavu:
„Nemoj da mi se sa letovanja vratiš bez priče o bar jednoj morskoj avanturi! Makar plakale zajedno na terasi cele jeseni.“
Nisam mogla noćas da spavam. Sviće, a čujem da Neda u dnevnoj sobi sa nekim priča i da je pustila Karuza sa Eninog starog gramofona.
Kako bih volela da na stranicama ove sveske na kojoj je ostalo tek nekoliko praznih listova upišem da je Teodora voljena, da je diplomirala sa desetkom i da odem na grob kod moje Olje Ivanjicki i kažem:
„Videla sam skele. Grade spomenik Pobednici.“