Cveni odred

First topic message reminder :



Svaki policajac želi da bude deo Crvenog odreda Njujorške policije, elitnog tima koji rešava slučajeve najuglednijih i najmoćnijih sugrađana! Ali za inspektora Žaka Džordana posao iz snova pretvara se u košmar.

Usred prestižnog njujorškog filmskog festivala, u nedelji kad se „ceo Los Anđeles“ preselio u Veliku jabuku, najblistavije holivudske zvezde padaju jedne za drugom kao žrtve paklenog plana brutalnog ubice kakvog Njujork ne pamti.

Igrom slučaja, Džordanova partnerka je njegova ljubav iz studentskih dana, istražiteljka Kajli Makdonald. Neodoljivi par kreće u svojevrstan lov na čoveka...

28.


Komandni centar je bio prepun. Svi su bili tu: Kajli, Kejtsova, šef policije, gradonačelnik i Irvin Dajmond, zamenik gradonačelnika zadužen za rešavanje problema lošeg publiciteta.
– Pozovem pola Holivuda da poseti sjajne njujorške lokacije za filmsku produkciju – rekao je poštovani gradonačelnik – i prvog dana imam dvoje mrtvih i jednog kome život visi o koncu? Kako je to moguće?
Kao što je Rajcfeld ranije rekao u Silverkapu, govna uvek isplivaju na površinu. Odgovorio je šef policije: – Ovaj tip je dobar, gospodine. Majstor prerušavanja, zna kako da se uklopi, isplanirao je svako ubistvo uključujući i strategiju bega, a ima muda veličine Bruklina. Stotinu policajaca je imalo zadatak da ga pronađe, a on je bio slatkorečiv, uvukao se među njih i odmaglio na kavasakiju.
– U slučaju da je neko propustio događaj na Zapadnoj obali, biće na vestima u jedanaest, a na jutjubu zauvek. – Gradonačelnik je udario pesnicom u konzolu. – Šta hoće, dođavola? Zašto nam to radi? Zašto meni to radi?
Kajli se nikada ne plaši da kaže šta misli, te je rekla: – Radi u filmskoj industriji, gospodine. Očigledno je kivan na nekoga.
– Kivan? Ne, inspektorko – rekao je gradonačelnik. – Ako ste kivni, požalićete se sindikatu. Ovaj tip je lud i želi da upropasti njujoršku filmsku industriju. – Okrenuo se ka zameniku. – Kako da se izvučemo iz ovog sranja, Irvine?
Dajmond je mnogo stariji od svog šefa. Zapravo, najstariji je od svih gradonačelnikovih savetnika. Oni koji ga poznaju kažu da je najmudriji. A oni koji su ga videli u akciji kažu da je i najstaloženiji.
– Zapravo, Stene – reče Dajmond – mislim da je istražiteljka Makdonald u pravu. Ko god ovo radi je kivan. Ako ti se ne dopada reč „kivan”, recimo da je „prilično naoštren”. Međutim, nije on ljut na Njujork. Njemu je preko glave celog tog trulog holivudskog sistema. Ne može nikome da se žali, zato što mu niko ništa nije skrivio. Samo su ga ignorisali. Odbacili. I sada se sveti.
Svi su klimali glavom. Ima smisla.
Šef policije je uskočio. – Irvin je u pravu, gospodine. Ovo je neki gubitnik koga je opaka holivudska mašinerija sažvakala i ispljunula. Samo koristi Njujork kao mesto sprovođenja svog plana, zato što se pogodilo da se mnogo zanimljivog sveta istovremeno okupilo na malom prostoru. Ipak je reč o Holivudu.
Gradonačelnik je pritisnuo slepoočnice i zamislio se nad svim tim. – Dakle, naš stav u medijima će biti da je neki ludak pratio holivudske zvezde do Njujorka? Šta to znači? Onda nismo mi krivi? To neće proći, Bene. Ubistva su se dogodila kod nas.
Šef policije nije odgovorio, a Dajmond je podigao ruku. – Stene, ljudi svakodnevno umiru u bolnicama. Da li to znači da su bonice krive za njihovu smrt? Da li bi preživeli da su ostali kod kuće?
– Irvine, nemoj sad da mi citiraš Talmud – reče gradonačelnik. – Kako god da to prikažemo, mediji će Njujoršku policiju razapeti na krst, a naročito Losanđeleski tajms i svi oni holivudski tabloidi. Nemojte me citirati, ali najbolje bi bilo da taj bezumnik krene za njima u Kaliforniju i tamo zvekne još nekog, pa da losanđeleski policajci preuzmu vruć krompir.
– Na to zaboravite, gospodine. – Bila je to Kajli.
– Hoćete da kažete kako on neće s njima u Los Anđeles? – reče gradonačelnik. – Zašto? Zato što voli da ubija samo u Njujorku?
– Ne, gospodine. Neće otići u Los Anđeles zato što ćemo ga uhvatiti pre no što pokuša da ode iz grada.
I tako je moja nova partnerka prvog dana na poslu obećala gradonačelniku Njujorka da ćemo za manje od sedamdeset dva sata pronaći i uhvatiti najpodmuklijeg serijskog ubicu kakvog nismo imali još od Dejvida Berkovica.
Irvin Dajmond se srdačno nasmejao i podigao palčeve u znak odobravanja. – Muda veličine Bruklina.

29.


Prvo su gledali snimak, jeli picu i pili šampanjac. Celu flašu. Zatim su vodili ljubav – polako, nežno i nevino – više kao dvoje tinejdžera koji istražuju misterije seksa nego kao dvoje hladnokrvih serijskih ubica.
Posle su ležali nagi i zagrljeni, igrajući omiljenu igru. Glumili su najgore filmske scene koje su mogli da smisle, pune klišea. – Profesore Kaningam – reče Leksi s izraženim južnjačkim naglaskom. – Naša ljubav je zabranjena. Šta nam je činiti ako nas uhvate?
– Neće nas uhvatiti, golubice moja – reče Gabrijel ozbiljno, podrugljivim britanskim naglaskom. – Osim ako…
– Osim ako šta, ljubavi? – molila je Leksi. – Osim ako šta?
– Osim ako ne budem toliko glup i dam ti najbolju ocenu iz književnosti osamnaestog veka. Ako to budu videli, svi će shvatiti da matori profa verovatno tuca mlađanu Pamelu Vord.
Valjali su se od smeha, napunili čaše za šampanjac pivom, pojačali televizor i pregledali sve informativne kanale.
– Dovraga – reče Gabrijel. – Si-Bi-Es, En-Bi-Si, Ej-Bi—Si, Foks, Si-En-En, mi smo svuda. Ček, da vidim da li smo i na I-Es-Pi-En-u.
– Čekaj, čekaj, evo ga gradonačelnik.
Gledali su udarne vesti Ej-Bi-Si-ja. Režija je s voditelja prešla na gradonačelnika koji je stajao na postolju ispred komandnog centra Njujorške policije. S njegove desne strane stajao je šef policije.
– Ko je to iza njih? – upita Leksi.
– Dvoje policajaca iz Silverkapa. Istražitelj Džordan i istražiteljka Makdonald. To su ono dvoje što su me ignorisali. Ne znam ko je crnkinja u uniformi. Mislim da je možda jedna od njihovih pretpostavljenih.
– Istražiteljka Makdonald izgleda kao kučka, ali istražitelj Džordan je sladak.
– Ćuti. Hoćeš li da čuješ gradonačelnika ili ne?
– Na ulicama našeg grada večeras se odigrao podmukao i nasilan zločin – rekao je gradonačelnik. – Saosećamo s porodicom i obožavaocima Breda Šaka. Gospodin Šak je u komi i nalazi se u Centru za opekotine Njujorške bolnice. Nemam novih vesti o njegovom stanju, osim da je kritično.
– Gospodine gradonačelniče! – doviknuo je novinar.
– Dozvolite da završim – brecnu se gradonačelnik. – Njujorška policija je angažovala najelitniju jedinicu da pronađe odgovorne za ovaj užasan zločin. Ovde u Njujorku smo potreseni, ne samo zbog povreda nanetih gospodinu Šaku već i zbog toga što je bačena senka na događaj koji je trebalo da bude proslava ovde u Radio sitiju, gde je Njujork otvorio srce i vrata holivudskoj filmskoj industriji.
– Kako ovaj lupeta – reče Gejb.
– Poručujem kolegama iz Los Anđelesa – nastavio je gradonačelnik – ovo je možda zločin iz mržnje prema Holivudu, ali dogodio se u našem okrugu i grad Njujork i Njujorška policija neće se zaustaviti dok počinioce ne privedu pravdi. Hvala vam.
Krenuo je da se udaljava od kamere.
– Gospodine gradonačelniče, gospodine gradonačelniče! – povikao je hor novinara.
– Nije vreme za pitanja – reče gradonačelnik.
– Da li je ovaj zločin povezan s današnjim ubistvom Ijana Stjuarta i jutrošnjom iznenadnom smrću producenta Sida Rota pod sumnjivim okolnostima?
Gradonačelnik se ukopao u mestu, tiho kazao nešto šefu policije i vratio se na podijum. – Policija vodi kriminalističku istragu. Ne možemo da saopštimo šta smo do sada saznali i ne možemo da nagađamo da li je bilo šta od pomenutog na bilo koji način povezano s brutalnim napadom na gospodina Šaka. Šef policije me uverava da policija neprestano radi na sprečavanju daljeg nasilja i brzom rešavanju ove tragedije. Umesto da nagađamo, mislim da bismo sada morali da se molimo za oporavak Breda Šaka od ovih užasnih povreda. Nema više pitanja. Hvala vam i laku noć.
Ovoga puta gradonačelnik je otišao sa svojom svitom.
Režija je vratila sliku u studio, a Leksi je utišala televizor. – Hoćemo li da se pomolimo da se Bred Šak oporavi od užasnih povreda? – rekla je.
– Ne molim se kada sam go – rekao je Gejb i okrenuo se na leđa.
Zajahala ga je i polako se spustila, zatim je zastenjala kada je osetila kako je skliznuo u nju.
Podigao je kukove, a ona je izvila leđa. Prvo su se kretali polako, natenane, ali strast ih je sve više obuzimala dok su se kretali u ujednačenom ritmu. Uzviknula je njegovo ime, a on joj je zario nokte u bedra.
Kada je telefon zazvonio, oboje su bili nadomak eksplozivnog orgazma.
To ga je potpuno pomelo.
– Nastavi, nastavi – reče ona.
Ali nije nastavio.
Telefon je ponovo zazvonio.
Prošla je ponoć. Niko ih ne zove tako kasno. Agencija ga zove kada im treba statista, ali nikada posle pet ili šest popodne.
Telefon je zazvonio i treći put, te se javio.
– Halo, ko je?
– Tvoj obožavalac – reče glas s druge strane. – Upravo sam video gradonačelnikovu konferenciju za novinare. Čestitam.
– Na čemu?
– Daj, Gejbe. Znam da si ti iza svega ovoga.
Ustao je, a strast je splasnula bez traga. Leksi je sišla s njega i sela na krevet prekrštenih nogu, pokušavajući da dokuči šta se događa.
– Iza čega?
– Ne pretvaraj se više – reče osoba s druge strane žice. – Ako mi Rot i Ijan Stjuart nisu rekli, Molotovljev koktel svakako jeste.
Kameleon je osetio knedlu u grlu i stezanje u grudima. Uhvatila ga je panika.
Ovog nema u scenariju.

KNJIGA DRUGA

ZNAČAJNA PREPRAVKA SCENARIJA




30.


Kameleon je zatvorio oči i pokušao da se usredsredi na glas s druge strane.
– Ko je to?
Promukli smeh. – Stari ratni drugar.
– Ovo je novi broj. Niko od mog starog društva ga nema.
– Imamo zajedničke prijatelje, Gabrijele. Neki još uvek rade u Silverkapu. Tvoje ime se našlo na današnjem rasporedu snimanja filma Ijana Stuarta. Pretpostavljam da si tu potresnu tragediju video svojim očima. – Još malo smeha, još promuklijim glasom.
Neuroni u Kameleonovom mozgu pucketali su poput niza jeftinih kineskih petardi, dok jedan nije uspeo da izoluje promukli smeh. – Miki? – reče Kameleon. – Jesi li to ti?
– Drago mi je što mogu da potvrdim, ali ti, za razliku od mene, nisi baš oduševljen što me čuješ.
– Mik – reče Kameleon. – Prošla je ponoć. Moja devojka i ja smo baš…
– Ste baš šta? Gledali televiziju? Pratili dnevne događaje?
– Spavali smo. Šta hoćeš?
– Ništa o čemu bismo mogli preko telefona.
– Poslednje što sam čuo o tebi jeste da si bio na podužem odmoru u Adirondaku. Donde ima šest sati vožnje, ali ako mi kažeš kada je vreme za posete, mogu da dođem gore.
– Pustili su me ranije jer sam bio primeran turista. Vratio sam se u grad prošle nedelje. Sećaš se gde je moj loft?
– Aha. Long Ajlend Siti. Avenija Skilman. Živopisan kraj.
Ponovo se neprijatno zacerekao. – Živopisan. Dopada mi se to. Zašto ne dođeš da sedimo na terasi, pijemo kafu i posmatramo kako se sunce rađa iznad teretne luke.
– Jebeš izlazak sunca, Miki – reče Kameleon – Biću tamo za sat vremena.
Prekinuo je vezu i počeo da se oblači.
Leksi se nije pomerila s kreveta – Šta je to bilo?
– Nepredviđeni problemi u produkciji. Dešava se.
– Ne seri – brecnula se. – Čuj, ako ne mogu da prisustvujem snimanju u Radio sitiju i posmatram pirotehniku, u redu. To razumem. Ali, ako ćeš radije da ideš u Long Ajlend Siti u pola noći, onda, jebiga, ima da mi kažeš zašto ideš. Nisam više devojka koja prodaje kokice, Gejbe. Ili smo zajedno u ovome ili si sam.
Seo je na krevet. – Izvini, Leks. Ti si ratnik, pokušao sam da te poštedim.
– Nemoj. Nemoj nikada da me štediš. Hajde sada, reci mi šta se događa.
– Da li sam ti ikada pričao o Mikiju Pelcu?
– Nisi.
– Jedan od najboljih stručnjaka za specijalne efekte, naročito kada je u pitanju eksploziv. Vešt pirotehničar, ali se snalazio tako što je uzimao novac iz budžeta za snimanje i stavljao ga u džep. Jednoga dana je radio na filmu o pljački banke, i trebalo je da dignu u vazduh blindirani kamion. Miki je bio zadužen za eksploziju i odlučio je da u nekoj rupi kupi jeftino i nestabilno đubre, umesto da nabavi skup i pouzdan eksploziv. Bomba je eksplodirala pre vremena, kaskader je izgubio ruku, a Miki je zaradio četiri godine u zatvoru Adirondak, gore u Rej Bruku.
– I?
– Čini se da je izašao ranije, video Molotovljev koktel na televiziji i provalio me.
– Kako je to moguće?
– Molotovljev koji sam bacio je bez fitilja – rekao je Kameleon. – Samo nekolicina ljudi u ovom poslu pravi ga na taj način. To je bio prepoznatljiv Mikijev specijalni efekat. Naučio me je kako da ga napravim i pretpostavljam da je sabrao dva i dva.
– Pa šta hoće od tebe? Da mu se ime pojavi na odjavnoj špici?
– Ako mene pitaš, mislim da hoće lovu da bi zadržao svoje teorije za sebe.
– Ucena.
– Nije se tako izrazio, ali tako sam shvatio.
– To neće biti mala kinta, jel’ tako? – rekla je.
– Ucenjivači nisu realni, te pretpostavljam da će početna cena biti između smešne i vratolomno visoke.
– Imam još jedno pitanje.
– A ja već imam odgovor. Ne, ne možeš sa mnom. A to znaš i da me ne pitaš.
Skočila je s kreveta i zagrlila ga. Još uvek je bila naga. Blag miris seksa još uvek se osećao u vazduhu. Zagrlio ju je oko ramena i privukao k sebi.
– Za tebe je čaša uvek poluprazna, za mene je uvek polupuna – rekla je.
– Blago rečeno – kazao je ljubeći je u vrat. – Tebi uvek preliva. Šta hoćeš da kažeš?
– Ovo je najbolje što je moglo da nam se dogodi. Tvoj odlazak u Mikijev loft može da bude sjajna scena. Još jedan obrt. Neočekivan čak i za nas, iako smo mi pisali scenario.
Čim je to izgovorila, znao je da je u pravu.
– Zato te volim. Ne mogu da verujem da nisam primetio, ali ti si odmah ukačila. Hajde da napišemo tu scenu.
– Ti i ja?
– S kim drugim bih mogao da je napišem? – rekao je privijajući je na grudi i ljubeći joj kosu, nos, usne. – Mi smo tim, zar ne?

31.


Napokon smo imali nešto na osnovu čega ćemo pokrenuti istragu. Fotografije ubice. Poslali smo Elen Dobrin i Džejsona Garsu, dva istražitelja koji govore i španski i engleski, u Bronks da probude Rafea, konobara iz hotela Ridžensi.
Pokazali su mu fotografiju lažnog snimatelja E! Kanala i pitali da li ima li ikakve sličnosti sa jutrošnjim pomoćnikom.
– Ovo je neki stariji belac – rekao je Rafe. – Rekao sam onim drugim policajcima da je pomoćnik bio mlad Latinoamerikanac.
– Tako je, gospodine – reče Dobrinova. – Ali zamislite da je ovo maska. Recimo da je seda kosa perika. Zamislite sada pomoćnika s maskom. Da li vidite neke sličnosti, znate, visinu, građu, crte lica?
Rafe je još jednom pogledao u fotografiju. – Obojica su muškarci – rekao je pokušavajući da pomogne.
Dobrinova mi je poslala poruku. Saznali smo nada. Nijanse nisu Rafeova jača strana.
Zatim je Mat Smit, naš tehničar, propustio bombaševu fotografiju kroz program za prepoznavanje crta lica. Čak i s maskom, teško je promeniti razmak između očiju, dubinu očnih duplji, oblik jagodica, i još osamdeset ključnih tačaka na licu.
Sakupili smo fotografije svih statista i članova ekipe na snimanju filma Ijana Stjuarta. Drugu grupu fotografija nasumično odabranih osoba s interneta koristili smo kao kontrolnu. Pomoću nekakvog magičnog algoritma svako lice upoređuje se s licem počinioca.
– Da je ovo završnica epizode Istražitelja iz Majamija, računar bi ispljunuo tog tipa koga tražimo – reče Kajli.
Međutim, pravi policijski posao nije ni nalik onom na televiziji. Računar je pronašao dvadeset tri mogućnosti. Jedanaest statista, uključujući i dve žene, tri člana ekipe i devet osoba iz kontrolne grupe, zajedno s Leonardom Di Kapriom.
– Program za prepoznavanje crta lica nije ni izdaleka tako pouzdan kao što ljudi misle – rekao je Smit.
– Bez obzira – reče Kajli – hajdemo do Lea da vidimo da li ima alibi.
Napokon sam, oko dva po ponoći, legao da spavam.
U četiri i petnaest zazvonio mi je mobilni telefon. Upalio sam svetlo i pogledao ko zove. Kajli.
– Bolje bi ti bilo da je nešto dobro, Kaj-Mak.
– Nije Kaj-Mak – reče glas s druge strane. – Spens je. Pretpostavljam da s imenom poput Spens Harington ne mogu da imam kul ulično ime kao što je Kaj-Mak. Možda Spenington.
– Kajli je dobro?
– Aha, iscrpljena je i ne bih da je budim. Ja sam noćna ptica. Tada najbolje razmišljam. Pronašao sam tvoj broj u njenom telefonu, pa sam pomislio da te pozovem dok mi je još sveže. Da porazgovaramo. Samo ti i ja, kao muškarci.
Već sam bio polubudan, ali i dalje nisam znao o čemu priča. – Dobro, o čemu se radi?
– Znaš da nisam policajac, jel’ tako?
Progunđao sam „da”.
– Ali dobro zarađujem praveći policijske serije na televiziji i imam jednu ideju koju bih voleo da podelim s tobom.
– Ideju za TV seriju?
– Ne, Zak, zaboga. U vezi s ovim ubistvima. Trebalo je da me pozovete na onaj dogovor s gradonačelnikom. Možda bih se ranije setio, ali bio sam napolju s ostalima.
– Spense, žao mi je što si morao da ostaneš napolju, ali…
– Nema veze. Kajli mi je objasnila. Bilo kako bilo, želiš da čuješ moju teoriju?
Da li sam imao izbora?
– Naravno.
– Ovo je samo nagađanje, ali slušaj. Njujork pokušava da privuče novac za snimanje filmova, koji se sliva u Los Anđeles. Pozivaju sve te holivudske prevarante da dođu i onda iznenada neko počinje da ih ubija. Ko ima koristi od tih ubistava?
Spavao sam dva sata. Čak i da je postojao pametan odgovor, ja ga se ne bih setio.
– Odustajem, Spense. Ko ima koristi?
– Grad anđela. Los Jebeni Anđeles, Kalifornija.
– Nisam siguran da te pratim.
– Los Anđeles živi od filmova i televizijskih serija. Ne žele ni mrvicu da daju Njujorku, te pokušavaju da pokažu kako Njujork nije bezbedan za snimanje filmova. Vidiš, već im polazi za rukom. Šeli Treger u sredu priređuje veliku zabavu na jahti. Premijerno se prikazuje moja nova TV serija i reći ću ti da je to događaj na kojem svi žele da budu ove nedelje.Večeras je šestoro zvanica otkazalo. Rekli su da moraju da se vrate u Los Anđeles. Što je glupost. Uplašili su se Njujorka i trče nazad mami. Znam da zvuči pretenciozno, ali svi dobri zapleti imaju te čudne zamke. Vidi na primer Izgubljene: priča je bila potpuno sumanuta, pa ipak je serija išla šest sezona. Kao što rekoh, samo ti nabacujem ideju. Šta misliš?
– Spense, mislim da ne može čitav grad stajati iza ovih ubistava. Čak ni grad s dobrim motivom. Neki čovek stoji iza toga. Da li sumnjaš na nekoga?
– Ne, to je vaš posao. Tvoj i islednice Kaj-Mak. Očigledne polazne tačke istrage bile bi Filmska komisija Kalifornije, Privredna komora Los Anđelesa, hej, možda to doseže i do gradske skupštine.
– Zanimljiva teorija, Spense – rekoh. Za televizijsku seriju, možda. Međutim teško je u pravom životu poverovati da bi gradonačelnik Los Anđelesa angažovao nekoga da ubije troje ljudi u Njujorku. BALKANDOWNLOAD.
Zahvalio sam mu, obećao da ću ujutru porazgovarati o tome s Kajli i prekinuo vezu. Pola sata kasnije još uvek sam bio budan. Možda zato što sam u mislima prebirao po svemu što se dogodilo u protekla dvadeset četiri sata. Možda zato što sam pokušavao da protumačim Speningtonov poziv.
Ili možda zato što sam znao da je Šeril Robinson verovatno već u restoranu i pije drugu kafu.

32.




ALTERNATIVNA SCENA:


ENTERIJER: LOFT MIKIJA PELCA – LONG AJLEND SITI – NOĆ


Kameleon ulazi. Čini se da je iskreno srećan što vidi Mikija. Pričaju o starim, dobrim vremenima, o životu u zatvoru i Pelc napokon prelazi na stvar. Ne koristi izraz ucena. To naziva „novcem u zamenu za ćutanje” – neka mala suma koja bi mu pomogla da stane na noge. Kameleon kaže da sada može da mu isplati jedan deo, a ostatak sutra. Poseže u džep da izvadi novac, vadi pištolj i puca Mikiju u čelo.


EKSTERIJER: LOFT MIKIJA PELCA – LONG AJLEND SITI – NOĆ


Kameleon stoji prekoputa Mikijeve zgrade. U mračnoj, tihoj ulici najednom blesne eksplozija koja raznosi prozore, uništava loft i spaljuje sve u njemu.


– Siguran si da će imati nešto u kući što će ti poslužiti da je digneš u vazduh? – pitala je Leksi kada su završili.
Gejb je slegnuo ramenima. – Tek je izašao iz zatvora. Možda nema ni mleko u frižideru.
– Možda da ga ubiješ čim otvori vrata.
– Ne. Moram da budem siguran da nije nekome rekao. Miki mnogo priča. Tako sam ga i upoznao. Snimali smo neko đubre od filma o teroristima u avionu. Ja sam bio putnik, a Mikijev posao je bio da digne u vazduh vrata pilotske kabine. Pitao sam da li bih mogao da posmatram kako radi, a Miki mi je održao kratak kurs o specijalnim efektima. Shvatio sam da je tip zlatni rudnik tehničkih stvarčica koje bi mi jednoga dana mogle koristiti, te sam se sprijateljio s njim. S vremenom, pre nego što je otišao u zatvor, nekako sam zgotivio matorog. Bilo bi lepo videti ga opet.
– Idi da se vidiš s njim. Iščeprkaj sve što zna. Onda ga ubij – reče Leksi.
– Čini se da si čitala scenario.
Gejb je ušao u voz broj sedam do Flašinga, sišao u Trideset trećoj ulici i peške produžio do Avenije Skilman. Bilo mu je drago što ima pištolj. U takvom kraju mogu vas vrlo lako opljačkati.
Ništa se nije promenilo otkako je poslednji put bio tu. Pitao se kako je Miki uspeo da zadrži taj stan dok je bio u zatvoru. Moraće da ga pita u onom delu razgovora baš-mi-je-drago-što-te-vidim.
Pozvonio je na interfon i rekao svoje ime. Miki je otvorio vrata.
U prizemlju je nesnosno smrdelo na đubre i mokraću. Sačekao je da Miki pošalje lift dole, zatim se odvezao do petog sprata tapkajući po valteru PPK u džepu vetrovke.
Lift vodi pravo u loft i Gejb je ušao u stan.
– Hej, ovde sam, za radnim stolom – doviknuo je Miki s drugog kraja, s razdaljine od dvanaestak metara.
Gejb je prešao preko sobe. Pelc je sedeo na drvenoj stolici. Ostario je barem deset godina tokom poslednje četiri. Zgrbio se, kosa mu je bila pepeljastosiva, kao i koža.
– Jedno je sigurno. Nisi se mnogo sunčao – reče Gejb.
– Sedi. Ovo je super. Moraš da vidiš.
Mogao je da sedne samo na jedno mesto. Na otrcanu, staru fotelju. Gejb se zavalio. – Šta je to toliko super, pa moram da vidim?
– Ovo – reče Miki podigavši metalni valjak veličine olovke. – Okidač koji aktivira bombu kada se pusti. Pogledaj šta se dešava kada kliknem. – Pritisnuo je srebrno dugme na vrhu valjka i držao ga palcem.
– Ništa – reče Gejb. – Ništa se nije dogodilo.
– Tako je. Ali pogodi šta se događa kada sklonim palac s dugmeta?
Gejb nije morao da nagađa. Znao je. Hteo je da ustane.
– Ne pomeraj se – reče Miki. – Ispod jastuka se nalazi C4. Onog trenutka kada pustim dugme, bićeš raznesen u paramparčad.

33.


– Mik, jel’ ti to ozbiljno? – reče Gejb.
Miki je sedeo nepomično. – Nikad ozbiljnije.
– Šta se događa, dođavola? Zašto bi me razneo?
– Ne želim da te raznesem. Radije bih razgovarao o poslu.
– U redu. Pričaj.
– Prvo, daj pištolj. Gde god da je, izvadi ga i stavi na pod. Ako budeš pucao, umrećeš pola sekunde posle mene.
– Dobro, opusti se. Hoću reći, nemoj da se opustiš. Samo čvrsto drži to dugme.
Posegnuo je u džep vetrovke, izvadio valter i gurnuo ga preko poda. Pelc ga je uhvatio i stavio na radni sto.
– U redu? – reče Gejb.
– Za sada.
– Hajde, onda, pričaj o poslu.
– Nisam te zvao da bih te ucenjivao, Gejbe. Znam da to misliš, ali to nije moj stil.
Kameleon je samo klimnuo glavom.
– Pamtim kao slon – reče Pelc. – Pre osam godina radili smo zajedno nekoliko epizoda Sopranovih. Sećam se da smo bili na snimanju u Džersiju, muvali smo se besposleni, a ti si rekao da imaš ideju za film o tipu koji kreće da ubija govnare iz filmske industrije.
– Polovina ljudi koji radi ovaj posao dođe na istu zamisao.
– Nisam preplanuo u zatvoru, Gejbe, ali nisam ni zaglupeo. Toga dana smo pričali o raznim zgodnim načinima da nekoga ubiješ. Jedan je bio zamena ćoraka pravim mecima u pištolju na snimanju. Zanimljivo je da si se našao na snimanju danas kada je Ijan Stjuart bio ubijen upravo tako.
– To ne znači da sam umešan.
Pelc je frknuo. – Još jedna zanimljivost je i to što je Molotovljev koktel koji je danas bačen na Breda Šaka bio bez fitilja. Onaj isti koji me je otac naučio da pravim. Onaj koji sam ja tebe naučio da praviš. Sada, kada te ponovo vidim uživo, izgledaš mi otprilike kao tip koji ga je bacio.
– Prosečne sam visine i građe, kao i milion drugih muškaraca.
– Pa ipak, kladio bih se da ti stojiš iza današnjih ubistava ona tri gada.
– Nisam ja, Mik, kunem se.
– Zašto si onda tako brzo dotrčao ovamo usred noći? Zašto si poneo pištolj? Rekao sam ti, nisam te zvao da bih te ucenjivao.
– Zašto si me onda zvao?
– Zato što hoću da se uključim. Sećaš se kraja koji sam smislio za tvoj film? Skupiti oko stotinu tih drkadžija na jednom mestu i dići ih sve u vazduh. Svidelo ti se. Jesi li to planirao?
– Čak i da ovo danas jesam ja uradio, ovako nešto nikada ne bih mogao da organizujem. Ti bi to svakako morao da znaš, Miki. Eksploziv košta. Morao bih da prodam bubreg.
– Da prodaš bubreg. Ta-dam. Zato te volim, Gejbe. Imaš bombu ispod guzice i nije te strah da se zavitlavaš sa čovekom koji drži prst na okidaču.
– Bez šale, Miki, C4 je jeftin, ako imaš dozvolu da ga kupiš legalno. Međutim, ako želiš da ga kupiš na crnoj berzi, teško ga je naći, a čak i da ga nađeš, basnoslovno je skup.
– Nije ako znaš gde da ga kupiš. Slušaj, Gejbe, ako želiš veliki prasak, ja sam tvoj čovek. Ne samo da znam gde možeš da nabaviš ono što ti treba već znam i kako to da izvedem i gde da postavim eksploziv da bi bilo što više žrtava.
Gejbu se slivao znoj niz lice, dok je zurio u metalni valjak u Pelcovoj šaci. Miki bi mogao da ga ubije, ali ne zanima ga ucena.
– Zašto želiš da se uključiš? Zašto bi rizikovao da ponovo završiš u zatvoru?
– Zato što mogu jeftino da kupim eksploziv, da se ugradim, zaradim neki dolar i opet da ti ga prodam po povoljnoj ceni. I zato što sam hiljadu dvesta osamdeset tri noći ležao u zatvoru, razbijajući glavu o tome kako da se osvetim sistemu koji me je stavio iza rešetaka. Dakle, ili mi reci šta se nalazi na tvom spisku želja ili samo idi kući. Neću te potkazati. Navijaću za tebe nosa zalepljenog za televizijski ekran.
Gejb je stavio ruku u džep, izvukao savijeni list papira i stavio ga u Mikijevu slobodnu ruku.
Miki je gledao u papir manje od trideset sekundi. – Malo bih ga doterao, ali nije loše za amatera. Izgleda da sam bio dobar učitelj.
– Koliko bi mi trebalo?
– Ne treba ti više od trideset kilograma C4. Dovoljno da odradi posao i dovoljno lagano da stane u ranac.
– Možeš li to da nabaviš?
– Bez po muke.
– Brzo?
Miki se promuklo nasmejao. – Hoćeš i jeftino i brzo? To može ako pričamo o pušenju kod Linkolnovog tunela, ali svet se promenio posle jedanaestog septembra, Gejbe. Brza isporuka košta.
– Koliko bi koštalo da nabaviš do sutra?
Miki je razmislio. – Dvadeset pet hiljada plus pet za moje veze i stručnost.
– Ukupno trideset – reče Gejb.
– Da se radi o nekom filmu za koji se materijal nabavlja regularno, trideset kilograma zajedno s uslugama koštalo bi dvostruko, možda i trostruko više. Trideset hiljada je cena za prijatelje i rođake.
– Pogledaj još jednom dijagram koji sam ti dao? Kako ti to izgleda? Da li je eksploziv postavljen tamo gde treba da bi se napravila najveća šteta?
– Kao što sam rekao, moraću malo da doteram, ali zato sam dodao pet hiljada. Zarađujem dižući u vazduh, a ne ucenjujući. Sve ukupno, to je trideset hiljada, a ako želiš plastiku sutra, trebaće mi novac danas. Imaš li?
– Nemam – reče Kameleon. – Ali znam gde mogu da ga nabavim.
– Onda ga nabavi.
– To je posao za dvojicu. Da li si zainteresovan?
– To bismo onda bili ja i moj nadzornik za uslovnu kaznu. Taj gad me prati u stopu. Zar ne možeš da nađeš nekog dugog?
– Verovatno.
– Onda ga nađi. Biću ovde i čekaću te.
– Trebaće mi moj pištolj.
– Pucaćeš u mene?
– Ma neću, nego ne volim da hodam Avenijom Skilman bez njega.
Miki je uzeo valter i dobacio ga Gejbu. – Vidiš koliko ti verujem?
– Verovatno bi bilo pametno da skloniš prst sa okidača.
– Misliš ovo?
Sklonio je palac s valjka i srebrno dugme se vratilo na mesto.
Gabrijel je skočio iz fotelje.
– Bum – reče Miki.
– Đubre jedno. Prevario si me.
– Moglo bi se i tako reći – rekao je Miki smejući se onim prepoznatljivim promuklim glasom. – Ja bih rekao da je specijalni efekat.

34.


– Poslala sam ti dvadeset poruka – rekla je Leksi.
– Odgovorio sam ti na prvu.
– Bože, Gejbe, ako ti napišem Šta se dogodilo? ne možeš samo da mi odgovoriš Pričaćemo kad se vratim. To nije pravi odgovor.
– Ponekad pravi odgovor ne može da se napiše u telefonskoj poruci.
– Šta god. Nego, da li je pokušao da te uceni?
– Naprotiv. Hoće da mi pomogne.
– Da pomogne? Kako da pomogne?
– Sećaš se mog prvobitnog završetka filma?
– Bum! – uzviknula je i digla ruke. – Tog završetka?
– Aha, tog.
– Sjajan je, svideo mi se. Ali rekao si da nemamo toliko novca u budžetu, a ja sam rekla kako to Pera Kojot ima novca da kupuje sav onaj TNT od kompanije Acme, a mi nemamo?
– Imam dobre vesti. Pronašao sam Peru. Mikija Pelca. Može da nam nabavi sve što nam treba. Jeftino.
– A možemo li da mu verujemo?
– Leks, poznajem ga. Već sam radio s njim. Neće nas prevariti, a sve može da obezbedi. Razmišljaj o njemu kao o članu ekipe.
– Koliko traži?
– Oko trideset hiljada. Ali samo pet je za njega. Ostatak je za C4.
– Ne znam zašto si se toliko uzbudio. To je još uvek trideset hiljada više nego što imamo.
– Suviše je dobra prilika da bismo je propustili. Mogu da nađem novac.
– Šta ćeš da uradiš? Da opljačkaš banku?
– Ne. Producentsku kuću.
Leksi ga je pogledala glumeći strogu, matoru učiteljicu, što ga uvek razveseli. Spustila je glavu, napućila usne, uvukla bradu i stavila kažiprst na vrh nosa da bi ga pogledala preko zamišljenih staromodnih naočara.
– Zaista, mladiću – rekla je kreštavim, ali strogim glasom, nalik na nešto između Bee Artur i Lize Simpson. – Stvarno misliš da možeš tek tako da ušetaš u Paramaunt, Foks ili Metro Goldvin Majer, uperiš im pištolj u glavu i izađeš s torbom punom novca?
– Ne, gospođo – odgovorio je s naglaskom učenika iz Arkanzasa. – Neće to biti nijedan od velikih studija. Biće to nešto mnogo manje. I neću biti sam. Našao sam partnera.
Leksin izraz lica se promenio, izašla je iz uloge. Sela je na ivicu kreveta, povređena, razočarana. – Ti i Miki? – rekla je suznih očiju. – On ti je partner sada?
– Ne, ludice – reče Gejb. – Pričam o tebi i meni.

35.


Leksi je skočila s kreveta. – Ti i ja? Stvarno? Jel’ ti to ozbiljno?
– Rekao sam ti da ćeš dobiti ulogu u sceni. Upravo si je dobila.
– Da čujem detalje. Reci mi sve.
– Sećaš se kada sam prošle nedelje bio statista u onom filmu čija se radnja odigrava u sudnici? Bio sam porotnik broj sedam. Snimali smo na lokaciji u Ulici Čembers.
– Sećam se.
– Sprijateljio sam se s producentom snimanja, Džimijem Fichjuem. Izlazili smo. Pričali o motociklima. On ima potpuno novi suzuki bulevar. Sjajan motocikl. Pomislio sam, ako sam već morao da se otarasim kavasakija, da ću možda kupiti sebi jedan kada se ovo završi.
– Bilo kako bilo… – reče Leksi.
– Bilo kako bilo, ove nedelje snimaju gore u Univerzitetu Fordam, a prikolica filmske ekipe parkirana je u Zapadnoj šezdeset drugoj ulici. Svakoga dana Džimi dolazi iz Rokaveja i rano ujutru seda na mašinu da bi izbegao saobraćajnu gužvu.
– Gde je novac, Gejbe?
– Drži ga u prikolici.
Odmahnula je glavom. – Ne trideset hiljada. Ne drže više toliko gotovine za isplatu radnicima. Sada pišu čekove, a služba za unovčavanje čekova dolazi s torbama za gotovinu i dva naoružana čuvara.
– Zar misliš da ne znam to? Nisam više u ulozi priglupog seoskog đaka, Leksi. Ne kažem da bi trebalo da se bakćemo s dvojicom naoružanih policajca. Džimi Fichju ima gotovinu u prikolici i to ne za isplatu plata.
– Za šta onda?
– Za kokain.
– Neeee.
– Džimijev šef je pun love. Voli da se zabavlja, a koks je uvek na meniju. Međutim, šef je suviše važna ličnost da bi rizikovao da ga uhvate prilikom transakcije, te ako producent snimanja želi da radi za njega, u opisu posla mu je i nabavka droge. Džimi mi je rekao da već tri godine to radi. Nikada nije imao problema, a velika zverka mu daje i dodatnu kintu za opasan posao.
– Veoma zgodan dogovor. Kako ćemo da dođemo do novca?
– Kada se Džimi pojavi u prikolici, ja ću mu prisloniti cev na slepoočnicu. Siguran sam da neće pružiti otpor. Nije njegov novac u pitanju, a kladim se da šef krađu neće prijaviti policiji, zato što bi mogli da provale čemu služi.
– Šta treba da radim?
– Ovo je tvoj veliki početak, mala. Dobila si ulogu s tekstom. Džimi me poznaje, što znači da bi lako mogao da mi prepozna glas. Tako da ću ja morati da ćutim. Ti ćeš mu samo reći da nam preda novac, a zatim ćeš čuvati stražu dok bude punio torbu. Kada uzmemo kintu, platiću Mikiju i pretpostavljam da znaš šta sledi posle toga.
Leksi se nacerila. – Aha. Bum.

36.


Stigao sam u Gerin restoran nekoliko minuta posle pet. Bila je gužva, ali sam lepo video svaki separe, svaki sto i svaku barsku stolicu. Od Šeril ni traga ni glasa.
– Hoćeš da doručkuješ, Zak?
Bila je to Geri Gomperts lično. Geri je čudo prirode – dovoljno sitna da stane u lonac za supu od osamdeset litara, a opet dovojlno jaka da sama savlada narkomana koji je bio toliko odvaljen da je pokušao da opljačka restoran iza ugla od policijske stanice. Ispostavilo se da joj nije ni trebao policajac. Tresnula ga je po čelu vrelom lopaticom. Jadniku su morali da stave četrdeset šavova pre nego što smo mogli da ga uhapsimo.
– Ne, hvala, Geri – rekoh. – Hoću samo veliku kafu za poneti.
– Nestalo nam je kafe za poneti. Imamo samo kafu koju možeš da popiješ ovde.
Pogledao sam je. – Šališ se, zar ne?
– Ne, Zak, nego zabadam nos u tuđe stvari. Takva sam. Idi sada i sedi u separe u uglu, dok se ona zanosna psihološkinja ne vrati iz toaleta. Upravo je naručila doručak.
Seo sam u separe. Posle dva minuta otvorila su se vrata od toaleta i psihološkinja se pojavila. Morao sam da se složim s Geri. Šeril je zaista zanosna.
– Opet ti – rekla je i sela naspram mene. – Videla sam gradonačelnikovu konferenciju za novinare sinoć, ne čudi me što nisi mnogo spavao.
– Nije me gradonačelnik probudio jutros u četiri.
– Nemoj mi reći da još uvek ne možeš da spavaš zbog nove partnerke.
– Ne, ovoga puta je u pitanju njen muž.
Do detalja sam joj prepričao Spensovu noćnu teoriju. – A kada sam mu napokon rekao da ne može ceo prokleti Los Anđeles biti zločinački um koji stoji iza ovih ubistava i upitao ga da li sumnja na nekoga, pogodi šta mi je rekao?
Nasmešila se. – Nešto kao: „To je tvoj posao, inspektore Džordan”.
Udario sam dlanom o sto. Pribor za jelo je zazvečao. – Upravo to je rekao. Dobra si, majku mu.
– Hvala ti, ali bilo je suviše lako. Tako kako si ispričao, postojao je samo jedan odgovor.
– Kako onda nazivaš to što Spens radi? Da li je to pasivno-agresivno ponašanje?
– Mislim da nije. Zvuči prilično iskreno. Mislim da zaista želi da pomogne.
– Drago mi je, ali u Los Anđelesu živi četiri miliona ljudi. Zašto me ne pozove kada malo suzi krug osumnjičenih?
– Gradonačelnik je, kao i obično, sinoć obećao da će se danonoćno raditi na razrešavanju ove tragedije. Gde se zapravo nalazimo s istragom?
– Negde između očaja i govana do guše. O tipu imamo toliko malo informacija, da ne možemo čak da zatražimo ni da nam napraviš psihološki profil.
– Sigurna sam da ste već shvatili da je to neko na marginama šou biznisa ko mrzi industriju i svakoga ko se nalazi u užem krugu. Dakle, to može biti svaki glumac, scenarista ili konobar u Njujorku i okolini koja se prostire u tri države.
– Osim u slučaju da je Spens u pravu i da ga je angažovao neko iz Privredne komore Los Anđelesa.
– Mogu li na trenutak da promenim temu? – pitala je.
– Naravno.
– Voliš li operu?
– Zvuči kao neko od onih psiholoških trik pitanja. Ako je Zak policajac i voli operu, izgledi da reši ovaj slučaj jednaki su izgledima da pronađe pit bula vegetarijanca.
Ako nastaviš tako, dobićeš osmeh od milion dolara. Dobio sam ga.
– Prijateljica je otputovala i ostavila mi dve karte za Travijatu.
– Čekaj da pogodim… Voliš operu, ali niko od tvojih prijatelja ne voli.
– Zapravo, ne podnosim operu… Povlačim reč. Bila sam samo jednom, pre dvanaest godina. Izašla sam posle tri sata, a mislim da je bilo još sedamnaest i po sati programa. Ali imam te karte, pa sam htela da proširim vidike. Nešto kao postfredovska renesansa.
– Cenim tvoju ponudu, ali da budem iskren, nikad nisam bio u operi. Znam sve klišee kao što je onaj „ništa nisi čuo dok ne zapeva debela pevačica”, ali što se opere tiče, još uvek sam nevin.
– Savršeno. Ne mogu da vodim nekoga ko voli operu. Našla bih se u nebranom grožđu. Ali, ako pođeš sa mnom, možemo da se nagodimo. Ako se jednom od nas dvoje ne svidi, ostaćemo kratko. Ako se oboma ne dopadne, izlazimo, idemo na kuglanje ili da gledamo trku traktora.
– Meni bi trka traktora proširila vidike. Kada je to?
– U subotu uveče.
– Ako tada još uvek ne budem jurio manijake, dogovorili smo se.
Pričali smo još pola sata. Kada sam ustao da krenem, jedno je bilo jasno – Šeril Robinson je spremna za postfredovsku renesansu. Ali ja nisam bio siguran da li sam spreman da u tome učestvujem.

37.


Gejb je bio nervozan. Reditelj filma najvažniju scenu uvek zove scenom koja donosi novac. Međutim, sada se radi o sceni koja doslovno donosi novac. Ne sme da pogreši – završetak filma zavisi od nje.
Dobra vest je da se prikolica koja pripada filmskoj ekipi nalazi u relativno mirnoj ulici i da je šest ujutru, ceo sat pre nego što će nagrnuti pešaci.
Loša vest je da se ulica nalazi tačno između Kolumbovog trga i Linkoln centra, očiglednih meta za teroriste. To znači da će je i ljudske i elektronske oči posmatrati sa svih strana. Tome dodajte činjenicu da mu je sredstvo za beg voz na liniji D i da mu je saučesnik potpuni amater. Shodno tome, Gejb je zaključio da bi čovek morao da bude lud pa da pokuša tako nešto.
Sreća moja, podsetio je sebe, što ja jesam lud.
Pošto nije bilo vremena da smisle dobru šminku, odlučili su da budu komandosi. Skijaške maske.
Voz se zaustavio na stanici Kolumbov trg, te su izašli iz podzemne železnice i krenuli na sever, ka Brodveju. Kada su stigli do Šezdeset druge ulice, skrenuli su na zapad. Prešli su Kolumbovu aveniju i ugledali prikolice. Tri su stajale u zoni zabranjenog parkiranja, s plavim dozvolama filmske komisije zalepljenim na vratima.
– Produži – reče Gejb.
Džimijevog motocikla još uvek nema.
Otišli su do raskrsnice s Avenijom Amsterdam i zaustavili se.
Nisu dugo čekali. Suzuki Džimija Fichjua pojavio se na Aveniji Amsterdam, skrenuo u Šezdeset drugu ulicu i zaustavio se kod prve prikolice, pola bloka dalje.
– Sada, brzo – reče Gejb.
Džimi je lancem vezao motocikl za kuku prikolice i krenuo ka stepenicama.
– Maske.
Navukli su maske i stigli do prikolice u trenutku kada je Fichju otključavao vrata.
Gejb se popeo tri stepenika za njim i gurnuo ga unutra. Leksi je ušla za njima i zalupila vrata za sobom.
Ušli su. Ne može da veruje, ali ušli su.
Gejb je uperio pištolj Džimiju u lice. Kao što je i očekivao, nije bilo nikakvog otpora.
– Imam oko petsto dolara u džepu – rekao je Džimi. – Uzmite sve. Nema problema.
Tišina.
Gejb je držao pištolj uperen u Džimija, zatim je posegnuo drugom rukom iza sebe i dotakao Leksi.
Čak i s maskom preko lica, videlo se da je oduzeta od straha. Paralisana. To je njena velika scena, a ona je zaboravila tekst.

38.


Deset sekundi sve troje su stajali u tišini. Kao zamrznuta slika u pozorištu. Gejb je čekao da Leksi progovori. Leksi je zaboravila da ima nešto da kaže. Džimi Fichju je pokušavao da dokuči o čemu se radi. Napokon je odlučio da pokuša.
– Yo tengo dinero – reče Džimi. – Cinco. Cinco stotina dolara. No habla español, ali imam petsto dolara.
Gejb je uperio pištolj u Fichjua, a zatim u stolicu.
– Hoćeš da sednem?
Gejb je klimnuo glavom i Fichju je seo.
Prešao je četrdesetu, ali je sportski građen. Nije od onih motociklista od sto pedeset kilograma koji se voze po auto-putevima. Omatoreli sportista, ponosan na svoju kondiciju – redovan u teretani, igra tenis, skvoš i softbol u brodvejskoj ligi. Gejb je siguran da bi skočio na njega i savladao ga za sekund, samo kada bi se dočepao prilike.
S valterom uperenim u Fichjua, Gejb je krenuo unazad i primakao se Leksinom uvetu koliko god je mogao.
– Kaži svoj tekst – šapnuo je.
– Oh, dovraga. Izvini.
Okrenula se ka Fichjuu. – Daj novac.
– Ti govoriš engleski? – reče Fichju.
– Naravno da govorim engleski. Kakvo je to glupo pitanje? Ponavljam. Daj… novac. Smesta.
– Imam petsto dolara u džepu. Uzmite. Čekaj da izvadim iz džepa…
– Misliš da smo došli čak dovde da bismo ti ukrali novčanik? Hoćemo pare za drogu. Otvori sef.
Gejb je osetio kako ga steže u grudima. Otvori sef jeste po scenariju. Hoćemo pare za drogu nije.
– Ko ste vi, jebote? – povikao je Fichju. – Radite za Montea? On vas je poslao?
– Radimo za sebe! – dreknula je Leksi na njega. – A sad otvaraj sef.
– Nemam kombinaciju i ne znam ništa o novcu za drogu. – Ustao je. – Ako vas zanima šta bi bilo dobro za vas…
Gejb ga je udario po licu drškom valtera. Fichju se srušio na stolicu i obema rukama se uhvatio za krvavi obraz.
– Odmah otvaraj sef ili si mrtav! – zaurlao je Gejb i zamlatarao pištoljem, nadajući se da mu Fichju neće prepoznati glas usled straha i bola.
Fichju je zastenjao. – Dobro, dobro. Molim te, ne pucaj. Imam dvoje dece.
Pao je na kolena i obrisao krvave ruke o košulju.
– Čuvaj stražu! – doviknuo je Gejb Leksi, nadajući se da ga još dve reči neće izdati.
Leksi je otišla do prozora i razmakla letvice na venecijanerima.
– Ima ljudi na ulici – reče. – Požuri.
Fichju je otvorio sef i odmakao se. Gejb je pogledao unutra. Nema oružja. Samo siva, metalna kutija s katancem.
– Ključ je u fioci mog stola.
Gejb je pokazao pištoljem prema stolu.
– Požuri! – povika Leksi, udarivši nogama o pod. – Mislim da neko dolazi.
Fichju je otvorio gornju fioku stola i uzeo mali ključ. Zatim je izvukao kutiju iz sefa.
– Ovde ima dovoljno za tri odvojene kupovine – rekao je. – Daću ti jedan savet. Uzmi jedan svežanj i garantujem ti da vas niko neće juriti. Uzmeš li sve, Monte će te naći, silovaće tvoju devojku, prerezaće joj grkljan i strpaće je u mrtvački sanduk. Ali ona će proći bolje od tebe, zato što će i tebe strpati s njom, ali živog. Onda će zakopati sanduk i zaboraviće gde vas je ostavio.
– Otvori kutiju – zarežao je Gejb, ne toliko zabrinut da će ga Džimi prepoznati, koliko nestrpljiv da što pre nestane.
Fichju je otključao kutiju i podigao poklopac.
Tri uredna svežnja novčanica. Na vrhu se vide stotke. Nisu previše debeli, ali svežnjevi za kupovinu droge ne moraju biti debeli. Sve novčanice su stotke.
– Veruj mi – reče Fichju. – Zaista ne želiš sve da uzmeš.
Kameleon je uzeo jedan svežanj, a zatim oklevao.
– Ne šalim se, Gejbe, požuri! – uspaničeno je doviknula Leksi pored prozora. – Kunem ti se da neko stvarno dolazi.
Fichju je ustao. – Gejb? Statista? Tip s kavasaki nindžom? Jesi li poludeo? Stvarno misliš da te neće uhvatiti?
Kameleon nije imao izbora. Uperio je valtera u Fichjuove grudi i povukao obarač.
– Jebiga, jebiga, jebiga! – zaurlao je kada se Fichju stropoštao nazad u stolicu.
Leksi je izgubila i poslednju mrvicu staloženosti. – Jesi li ti normalan? – vrištala je. –Napolju su čuli pucanj. Dao ti je novac. Zašto si ga ubio?
– Zato što si mu rekla moje ime! – zaurlao je Gejb na nju.
– Nisam. Kunem se.
Gabrijel je zgrabio ostala dva svežnja novčanica i gurnuo sva tri u džep vetrovke.
Zatim je cimnuo Leksi za ruku i odvukao je do vrata.
– Maska – doviknuo je.
Skinuli su skijaške maske i izašli.
Hodali su ka istoku, prema Brodveju. Deset minuta kasnije sedeli su u poslednjem vagonu voza na liniji D koji ide na jug.
– Žao mi je, Gejbe. Izvini. – rekla je Leksi, dok su joj se suze slivale niz obraze.
– Učini mi uslugu – rekao je, jedva pomerajući usne. – Samo umukni, jebote.

39.


Na stolu sam zatekao veliku kafu i kutiju s krofnama krispi krem. Na poklopcu se nalazila poruka.


Izvini za ono sa Spensom. Nije imao lošu nameru. xxx. Kaj-Mak.


Kajli je sedela za svojim stolom i dovršavala krofnu s glazurom. – Uzela sam jednu – rekla je, zalivajući je kafom. – Ostalih jedanaest su tvoje.
– Lepo od tebe, ali zar ne misliš da je ovo kliše? Policajci i krofne?
– Da se zna da nisam dala Spensu tvoj broj telefona. Pronašao ga je u mom mobilnom.
– Da li je podelio svoju teoriju s tobom ili da ti ispričam?
– Ispričao mi je jutros. Moćnici Los Anđelesa su smislili pakleni plan kako da osakate njujoršku filmsku industriju.
– Pakleni i kukavički. U takvom scenariju sigurno možemo očekivati da vidimo Leksa Lutora.
– Znam da zvuči neverovatno, ali moraš mu barem odati priznanje za kreativnost.
– Kreativnost? Nije ni čudo što ne mogu da rešim ovaj slučaj. Pokušavam da povežem činjenice kao mahnit.
– U tome je razlika između policije i televizije. Ljudi s televizije smatraju da je stvarnost umnogome precenjena. Nikada ne dozvoljavaju da im ona utiče na način razmišljanja.
– Juče smo prvi put radili zajedno – rekao sam. – Ali sada kada znam nešto više o tvom mužu, pitam se koliko si puta nedeljno morala da kupuješ krofne bivšim partnerima.
– Verovao ili ne, ti si prvi koga je Spens ikada pozvao.
– Polaskan sam. Neispavan, ali polaskan.
– Znaš Spensa. Uvek je bio opčinjen policajcima i dopada mu se to što kombinuješ policijski posao sa šou biznisom. Sinoć mi je rekao da imaš najbolji posao na svetu i da bi se menjao s tobom da može.
Spens Harington hoće da se menjamo? Nisam imao pojma šta da kažem na to. Nisam ni imao prilike.
– Zak! Kaj-Mak! – Kapetan Kejts im je prilazila ispaljujući naređenja. – Razbojništvo i ubistvo, Zapadna šezdeset druga ulica, između Kolumbove i Avenije Amsterdam.
Dobro poznajem taj kraj. Prilično je miran. – Šta ima tamo? – pitao sam.
Kejtsova se zaustavila pored nas. Činilo se da ni ona nije mnogo spavala prethodne noći. – Prikolica filmske ekipe. A u njoj producent s metkom u grudima.

40.


Gejb i Leksi su upali na ulazna vrata, srušivši mesingani držač za kišobrane koji je kupila na buvljoj pijaci za dvanaest dolara.
U podzemnoj železnici nisu progovorili ni reč. Hodali su do zgrade ćuteći, ona je plakala, a on je besneo.
Kada su ušli u predvorje, stajala je pored lifta povijenih ramena, crvenih očiju, slomljena.
Napokon je progovorila. – Više me nikada nećeš voleti, zar ne?
Zaista je to zaključila. Tako ona razmišlja. Zajebeš i ostave te. Tako su uradili njeni roditelji.
– Nemoj da si… – Progutao je reč glupa. – Nemoj tako – rekao je.
Vrata lifta su se otvorila. Ušla je i stala u ugao jecajući, s pesnicama čvrsto stisnutim pored tela.
– Leksi – rekao je i ušao za njom u lift – šta je bilo, bilo je. Malo sam se iznervirao zbog toga, ali te volim. Uvek ću te voleti.
Ako je pomislio da će je time razveseliti, prevario se. Tresla se, pokušavajući da savlada bol.
Nikada je nije video toliko potresenu i to ga je pogodilo.
Smekšao je. – U redu je – rekao je grleći je nežno. Poljubio ju je u čelo, u oči, u slani obraz, trudeći se da je uteši.
Podigla je glavu, a on ju je nežno poljubio u usta. Uzdahnula je i razdvojila usne. Pronašao je njen jezik. Uhvatio je za zadnjicu, a ona je izvila karlicu i priljubila je uz njegovu.
Digao mu se.
Vrata lifta su se otvorila, te su se spoticali do stana. Zatim su se naslonili na ulazna vrata, dok napokon nije uspeo da ugura ključ u bravu.
Već je skidala pantalone i gaćice, pre nego što su se vrata za njima zatvorila. Zatim je zgrabila njegov kaiš i znalački mu otkopčala farmerke, dok je on zbacio sa sebe vindjaknu.
Spavaća soba je bila predaleko, te mu je okrenula leđa i presamitila se preko stolice, s dlanovima na stolu. Zgrabio ju je za kukove otpozadi i zario se u nju.
– Izvini, izvini, izvini – šaputala je sa svakim udarcem.
– Šššš. U redu je – rekao je. – Ćuti.
Bio je to moćan, sirov, čist, iskonski, adrenalinski seks posle ubistva. To mu je bilo potrebno. Oboma im je bilo potrebno.
Leksine orgazme uvek prati svojstvena muzika i on se uzdržavao dok nije čuo prvo, poznato, prigušeno stenjanje. Zatim je postajala sve glasnija i razuzdanija, te se i on napokon opustio i doživeo vrhunac uz prigušeni vrisak.
Užarenih očiju pala mu je u naručje. Odneo ju je u spavaću sobu. Skinuli su ostatak odeće i vodili ljubav, polako, nežno, bez izvinjavanja.
Leksi je posle stavila jastuk na grudi i sklupčala se. Gejb se privio uz nju i pokrio ih čaršavom.
Novac, pomislio je.
Svežnjevi stotki još uvek su u džepu vetrovke. Ne zna koliko ima.
Ali to može da sačeka.

41.


– Nećeš ga vratiti u život time što voziš kao manijak – rekla je Kajli dok sam jurio s jednog kraja Central parka na drugi Šezdeset petom ulicom.
– Znam – rekao sam, ne smanjujući brzinu. – Mislim da je to kao kada se navučeš na lošu sapunicu. Hoću da saznam šta će se dogoditi u sledećoj epizodi.
– I ja, ali ne bih da zbog toga poginem. Uzgred, „loša sapunica” je pleonazam.
Stigli smo do Zapadne šezdeset druge ulice za manje od pet minuta. Pored prikolice videli smo patrolna kola iz Dvadesete policijske stanice. Policajac u uniformi, Frenk Renkin, čekao nas je ispred.
– Moja partnerka i ja smo stigli pre dva minuta – reče on. – Na dozvoli piše da prikolice pripadaju filmskoj kompaniji koja snima u Fordamu. Tip koji je zvao nam je rekao da je žrtva Džimi Fichju.
– Da li ste vi ili vaš partner ulazili u prikolicu?
– Ja sam ušao, ali ne predaleko. Nisam hteo da kontaminiram mesto zločina, ali sam morao da se uverim da je mrtav.
– I?
– Prostrelna rana na grudima, izbliza. Forenzički tim još nije stigao da potvrdi, ali znam kako izgleda mrtav čovek, a ovaj je sasvim sigurno mrtav. Video sam i sef sa širom otvorenim vratima. Nisam pogledao unutra, ali sam mislio, ako su vrata otvorena, šta god da je tu bilo, više ga nema.
– Ko je pozvao hitnu? – pitala je Kajli.
– Zove se Majkl Džekman. Rekao je da je pomoćnik reditelja. Nije ništa video niti čuo. Došao je na sastanak sa žrtvom i pronašao telo. Eno ga na zadnjem sedištu s mojom partnerkom.
– Zadržite ga tamo – rekao sam. – Pogledaćemo mesto zločina.
Fichju je bio zavaljen u stolici, tamnosmeđa mrlja prostirala se od okovratnika do struka njegove sive majice. Na desnom obrazu nalazila se sveža, krvava rana.
– Udarac pištoljem – reče Kajli.
Osvetlio sam unutrašnjost sefa baterijskom lampom. – Policajac je spomenuo sef. Prazan je.
– Osim što se radi o filmadžiji, ovo ne liči ni na jedno od prethodnih ubistava – rekla je.
– I ja bih rekao. Ostala tri ubistva bila su isplanirana, gotovo umetnički izvedena. Ovo liči samo na pljačku koja je pošla naopako. Žrtva radi za stolom, ubica ulazi i kaže mu da otvori sef. Fichju odbija; ubica pokušava da ga ubedi drškom pištolja. Fichju otvara sef i ubica uzima novac.
– To je pljačka koja nije pošla nopako. Ako je počinilac dobio novac, zašto je ubio Fichjua? Zašto je rizikovao da pljačku pretvori u ubistvo?
– Fichju ga je prepoznao.
– Postoji samo jedan mali problem, Zak. Čovek koga tražimo je majstor prerušavanja. Imamo ga na snimku, a ne možemo da ga identifikujemo.
– Dakle, ako ga je nemoguće prepoznati, zašto je zveknuo Fichjua?
– To sam upravo ja tebe pitala.
– U tom slučaju smo saglasni. Oboje smo zbunjeni.
Izašli smo iz prikolice i otišli do patrolnog automobila gde nas je čekala Renkinova partnerka, Robin Galager.
– Majk Džekman, čovek koji je pronašao telo. U šoku je – reče ona. – Ne samo da je radio sa žrtvom, već mu je i zet.
– Da li je rekao nešto važno? – pitala je Kajli.
– „Ko će javiti mojoj sestri i njenoj deci?” – prenela je Galagerova. – Što biste i očekivali. I još nešto što ne biste.
– Šta?
– „Jebeni Levinson”. To je rekao nekoliko puta.
– Da li je rekao ko je jebeni Levinson?
– Ne, gospodine.
– Zamolite gospodina Džekmana da izađe iz automobila. Ako nemate ništa protiv, postavili bismo mu nekoliko pitanja.
Stigao je kombi forenzičkog tima. Ponadao sam se da ću videti zavodljivu Megi Arnold dva dana zaredom.
Nisam bio te sreće. Vrata s vozačeve strane su se otvorila i pojavio se ozbiljni Čak Drajden.
– Zdravo opet, Čak – rekao sam. – Sećaš se moje partnerke Kajli Makdonald, zar ne?
– Gde je leš? – reče on.
Pokazao sam mu i on se odgegao do prikolice.
– Kakav neprijatan momak – reče Kajli.
– Hej, ovo je super, nisi ga poznavala pre nego što ga je odeljenje poslalo u školu za lepo ponašanje.

42.


Kameleon je spavao tri sata.
Kada se probudio, Leksi je bila u kuhinji.
– Šta ima za doručak? – doviknuo je.
– Prekasno je za doručak! – čuo je kako viče. – Pravim branč. Palačinke. Prave, ne ono zamrznuto đubre. Išla sam po sveže maline. Sad možemo da ih priuštimo.
Dovukao se do kuhinje, još uvek nag. – Kako to misliš „sad možemo da ih priuštimo”?
– Izbrojala sam novac. Četrdeset pet hiljada dolara. Zamisli, hteo je sve to da dâ dileru droge. Mrzim drogu. Ne razumem zašto se ljudi drogiraju.
– Sigurna si da je bilo četrdeset pet hiljada?
– Tri svežnja stotki, svaki po petnaest hiljada. Dvaput sam izbrojala. Palačinke su gotove za pet minuta.
U tuš kabini Gejb je polako puštao sve topliju vodu, od vruće do neizdržljivo vrele. Obuzelo ga je kajanje. Prethodnog dana je ubio dvoje, možda troje ljudi, a danas bi ih ponovo ubio, bez razmišljanja.
Međutim, Džimi Fichju je drugačiji. Džimi je bio jedan od pozitivnih likova.
Molim te, ne pucaj. Imam dvoje dece.
Znam, znam. Trejsi i Džim Mlađi. Ali šta sam mogao da uradim, kada je Leksi istrtljala moje ime? Nisam imao izbora.
Ne seri, Gejbe – nije ona povukla obarač, već ti.
Pustio je još topliju vodu. Bol pomaže.
Žao mi je, Džimi. Zaista mi je žao.
Palačinke su bile odlične – pravi puter, sveže, bucmaste maline, gust javorov sirup iz Vermonta i vrela kafa. Da mu je u filmu bila potrebna scena kućne atmosfere, to je moglo biti to.
– Da li si siguran da sam izgovorila tvoje ime? Kunem ti se, ako jesam, nisam ni primetila.
– Rekla si „Gejbe, požuri”. To je bilo dovoljno.
– Fichju je trebalo da se pretvara da me nije čuo. Da je ćutao, ti bi mislio da me nije čuo i ne bi ga ubio. Kriv je isto koliko i ja.
– Ne. Svodi se na to da sam ja kriv. Ja sam reditelj, ja sam producent. Izložio sam te prevelikom pritisku. Bila je to prevelika uloga za tebe. Nismo vežbali. Nije trebalo da te pustim da igraš tako veliku ulogu.
– Neće se nikada više ponoviti. Obećavam.
– Za svaki slučaj, mislim da bi trebalo da neko vreme budeš iza scene.
– Otpuštena sam?
– Ne. Ne. Naprotiv. Hoću da budeš koproducent. Treba da napišemo novu scenu ili možda dve. Potrebna si mi više nego ikada.
– Koju novu scenu?
– Nisam još siguran, ali uzeli smo četrdeset pet hiljada, a treba nam samo trideset, te sam mislio da bismo možda mogli da smislimo neku novu kul scenu i da kupimo nešto više Mikijeve pirotehnike. Imamo petnaest hiljada dolara da potrošimo.
– Četrnaest hiljada devetsto devedeset četiri – reče Leksi. – Maline su koštale šest dolara.

43.


Majk Džekman je visok muškarac, širokih ramena i toplih, smeđih očiju, inteligentan. U srećnijim okolnostima verovatno biste ga poželeli za člana filmske ekipe. Međutim, toga dana okolnosti nisu bile srećne i Majk je izgledao kao Bambi na nišanu sačmare.
– Da li vam je policajka rekla da je Džimi Fichju moj zet?
– Jeste, gospodine, i žao nam je zbog vašeg gubitka. Ja sam istražitelj Džordan, a ovo je moja partnerka, istražiteljka Makdonald. Možete nam pomoći da pronađemo ubicu vašeg zeta. Šta imate da nam kažete?
– Ništa. Fic i ja se sastajemo svako jutro i prelazimo dnevni raspored snimanja. Ja sam pomoćnik reditelja, a on je producent snimanja. Uvek dolazi pre mene, te sam otišao pravo u prikolicu čim sam stigao. Sef je bio širom otvoren. Fic je bio mrtav u stolici. Pozvao sam hitnu pomoć.
– Šta je bilo u sefu? – rekla je Kajli.
– To nije moj posao.
– Da li ste se vi i Džimi dobro slagali?
– Bili smo najbolji prijatelji. Više mi je bio brat nego zet.
– Dakle, vaš najbolji prijatelj, čovek s kojim svako jutro pijete kafu, nikada nije spomenuo šta je u tom u sefu, kad je zbog toga mogao da izgubi život?
– Nije.
– Možda vaša sestra zna. Kada joj budemo saopštili da joj je muž ubijen, pitaćemo je.
– Nemojte. Ona ne zna…
– Čini se da vi znate – reče Kajli.
– Majk – rekao sam. – Izgledate kao iskren prijatelj koji skriva informacije misleći da tako štiti Džimija. Međutim, tako samo štitite njegovog ubicu. Zašto nam ne kažete šta znate? Nećemo to upotrebiti protiv Džimija.
– Džimi je mrtav. Ne brinem ja za njega – Džekman je odmahnuo glavom. – Ako ta sranja izađu u javnost, platiće moja sestra i njena deca.
– Nije nam cilj da ukaljamo Džimijevu reputaciju – reče Kajli. – Tu smo da uhvatimo njegovog ubicu. Molim vas… pomozite nam.
Džekman je sedeo i zurio u Kajli. Uzdahnuo je duboko. – Obećajte mi samo jedno. Ovo što vam budem rekao nikada ne sme da dođe do moje sestre.
– Obećavamo.
Klimnuo je glavom. – Dobro. Fic je bio… hm… ne znam kako bi policija to nazvala. Poput kurira.
– Kurira za drogu?
– Možda to nije dobar izraz. Bio je posrednik između kupca i prodavca.
– Ko je bio prodavac i šta je bila roba?
– Monte. To je sve što znam. Samo Monte. Prodavao je koku.
– A ko je bio kupac?
– Naš gazda, Bob Levinson.
– To je čovek koga ste psovali tamo u kolima?
– Pravi odlične filmove, ali je užasan šef. Ima mnogo novca i gomilu drugara s kojima šmrče. Kupuje na kilogram, ali sam nikada ne prilazi ni blizu lancu prodaje. Njegovi producenti snimanja uvek imaju zadatak da budu posrednici.
– A ako producent snimanaja odbije, naći će se u redu za nezaposlene – rekla je Kajli.
– Baš tako. Levinson angažuje najbolje producente. Porodične ljude kojima je potreban posao i uvek one čiste, koji nikad nisu hapšeni niti su petljali s drogom.
– Po vašem mišljenju, koliko je novca bilo u sefu?
– Svakog meseca Levinson bi Džimiju dao četiri paketa od petnaest hiljada dolara. Monte bi dolazio svakog četvrtka s kilogramom kokaina a Džimi bi mu dao po jedan paket. Danas je deveti, tako da je u sefu verovatno bilo tri paketa.
– Da li je neko iz filmske ekipe znao za ovaj dogovor?
– Ljudi pričaju. Glasine se šire. Jeste, ali nemam pojma ko je šta znao.
– Treba nam spisak svih koji rade na ovoj produkcji. Tonci, električari, vozači keteringa, svi – reče Kajli.
– U redu, gospođo, daću vam spisak.
Krenuo je, ali se zaustavio. – Samo još nešto. Hoćete li uhapsiti Levinsona?
– Uhapsili bismo ga, kada bismo mogli – rekao sam – ali ne možemo ni za šta da ga optužimo.
– Možda je tako i bolje. Sećanje na Fica ostaće neukaljano – rekao je i otišao.
– Imate li malo vremena?
Okrenuli smo se i ugledali ozbiljnog, nezgrapnog Čaka Drajdena.
– Pronašao si nešto?
Njegov pogled mi je govorio Glupo pitanje. Postoji samo jedan razlog zbog kojeg bih razgovarao s istražiteljima na mestu zločina. Naravno da sam nešto pronašao.
Pokazao je glavom prema prikolici, te smo krenuli za njim.
– Pogledaj ovo – rekao je pokazujući na prozor s leve strane prikolice. – Prozor broj jedan. Spušteni venecijaneri.
– A sada ovo. – Pokazao je ka prozoru s druge strane. – Prozor broj dva. Spušteni venecijaneri. Osim ove dve letvice okrenute tako da neko može da posmatra ulicu.
– Neko nizak – rekao sam. – Otvor je na visini od oko sto pedeset centimetara.
– Međutim, sudeći po uglu pod kojim je metak pogodio žrtvu, ko god je pucao bio je čitavih trideset centimetara viši – rekao je Drajden. – Imate dve osobe. Jedna je pucala, a druga čuvala stražu.
– Dve osobe – ponovila je Kajli. – A ne možemo nijednu da pronađemo.
Drajden je slegnuo ramenima. To svakako nije moj problem.

44.


Gejbov omiljeni pištolj je valter PPK, savršen, mali džepni revolver – onaj koji koristi Džejms Bond. Međutim, njegov je trenutno previše opasan da bi ga nosio unaokolo. Ipak, ne može nenaoružan da siđe u podzemnu železnicu sa četrdeset pet hiljada dolara.
Otišao je do plakara i iskopao glok 23. Pištolj kalibra.40 veći je nego PPK.380, te ga je i teže sakriti, ali ako ga nekim slučajem zaustavi policajac, neće ga dovesti u vezu s ubistvom i pljačkom u Zapadnoj šezdeset drugoj ulici.
Ušao je u voz broj šest, sišao na Grand central stanici i prešao u voz broj sedam. Putovanje je bilo mirno – čak i prijatno. Nije prestajao da razmišlja o Leksi. Ta devojka je genijalna. Kada ju je zamolio da smisli neki scenario za onih petnaest hiljada, hteo je samo da se oseća korisnom. Nije mnogo očekivao.
A onda je došla na potpuno fantastičnu ideju. Scenario je sada hiljadu puta bolji.
– Hoću da povećam porudžbinu – rekao je Mikiju kada je stigao u loft.
– Na šta misliš?
Gejb je skicirao Leksinu ideju u beležnici. – Nisam sasvim siguran u vezi s rasporedom, ali izgleda otprilike ovako. Šta kažeš?
– Čiji je ovo stan?
Gejb mu je rekao.
Miki je zviznuo polako. – Imaš muda, Benoa.
– To je ideja moje devojke. Da li je izvodljivo?
– Mogu da nabavim eksploziv. O kakvim detonatorima je reč?
– Ne znam još, razni: tajmeri, daljinski, nešto što bi se aktiviralo žicom. Neka bude jednostavno i za početnike. Ne zaboravi da ja nisam profesionalac.
– Imaš li budžet za ove dodatne stvarčice?
Gejb je klimnuo glavom. – Imam određenu sumu na umu.
– Koliko?
– Šta mogu da dobijem za dodatnih petnaest hiljada?
Miki je razrogačio oči i zakikotao se krkljajući. – Dečko, za još petnaest hiljada dolara možeš da napraviš neviđenu buku.
Gabrijel je iz ranca izvadio tri svežnja stotki i stavio ih na sto. – Ovde imaš četrdeset pet hiljada.
Miki je uzeo jedan svežanj, prešao prstom preko novčanica i vratio ga. – Baš sam se pitao koliko je Džimi Fichju imao u sefu.
Gabrijel je promenio izraz lica. – Ko je spomenuo Džimija Fichjua?
Miki je pripalio cigaretu i dunuo prema tavanici. – Niko ga nije spomenuo. Čuo sam na policijskoj radio-stanici. Pljačka i ubistvo u prikolici filmske ekipe Boba Levinsona na zapadnom Menhetnu. Dvojica počinilaca. Džejms Fichju, producent, ubijen. Misliš da sam glup? Rekao si da znaš gde možeš da nabaviš novac, ali ti treba partner. Sabrao sam dva i dva. Dakle, s kim si se uortačio?
– S tvojom majkom. I nije imala pojma šta radi – reče Gejb. – Treba li ti posao ili ćeš i dalje da zabadaš nos u moj život?
Miki je podigao ruku. – Polako, Gejbi dušo. Ne zabadam nos. To je prvo što naučiš gore u Rej Bruku. Samo sam čavrljao s tobom. Zaboravi da sam uopšte i pitao. Hajde da pričamo o isporuci.
– Dogovor je bio da isporučiš sutra.
– Nema problema. Još uvek mogu.
– U redu, ali ne kasnije. Imam ludački raspored snimanja.
– Sutra rano ujutru. Ovde. Prskalice za četrdeset pet hiljada.
– Zapravo, u jednom paketu nedostaje sto dolara. Moja devojka je uzela za namirnice.
– Nema problema. Kaži maloj da ja častim. Može?
Gejb nije oklevao. – Može – rekao je.
Zapečatili su dogovor u duhu stare holivudske tradicije. Stiskom ruke.

45.


– Mislim da smo napokon na nekom tragu – rekla je Kajli.
Imali smo dva spiska – spisak Šelija Tregera s imenima svih prisutnih na snimanju kada je ubijen Ijan Stjuart i spisak Majka Džekmana s onima koji su povezani s Levinsonovom produkcijom.
Uporedili smo imena, više od četiristo ukupno. Dvanaest imena se pojavljuju na oba spiska, od toga osam muškaraca.
– Mogli bismo brže da završimo, ako prepolovimo spisak i damo četvoricu drugom timu – rekao sam.
– Mogli bismo još brže, ako ubacimo još sedam timova i svaki uzme po jedno ime – rekla je Kajli.
– Osećam da moja ideja o delotvornijem radu unutar odeljenja nije naišla na tvoje razumevanje.
– Naravno da nije. Kao prvo, ti i ja smo bili na oba mesta zločina i trebalo bi nam previše vremena da još jedan tim uvedemo u posao. Kao drugo, ja sam beskrupulozno ambiciozna i odbijam da mi drugi tim ispred nosa otme najveći slučaj u karijeri. E sada, reci mi koji od ovih odgovora prihvataš, a ja ću se potruditi da ti ga nabijem u grlo.
– Nema potrebe za pritiskom. Mislim da je „beskrupulozno ambiciozna” sasvim dovoljan odgovor.
– Dobro. Stavi to u izveštaj za kapetana Kejts. Mislim da mi neće zameriti.
* * *

Do popodne smo isključili pet imena. Dvojica su bila na snimanju s Ijanom Stjuartom od sedam ujutru, te nisu mogli da otruju Sida Rota u Ridžensiju. Još dvojica su imali čvrste alibije za vreme bombaškog napada u Radio sitiju.
Peti momak je bio crnac. Nasmejao se kada je shvatio zašto smo došli da razgovaramo s njim. – Zar vi niste videli snimak tipa koji je bacio napalm na limuzinu Breda Šaka? Tip je belac. Možda bi trebalo da podesite boju na monitoru.
Nasmejali smo se zajedno s njim, izvinili i otišli.
– Šta je sledeće? – pitao sam Kajli.
– Midl vilidž, Kvins. Avenija Fermanvil i Sedamdeset deveta ulica. Imam adresu, a pored piše Rajski vrt.
– Zvuči kao kineski restoran.
– Ili kao salon za masažu. Čekaj sekund. Da potražim na guglu.
Kuckala je po ajfonu.
– Dovraga. Ovo je baš ohrabrujuće. Ustanova za mentalno obolele.
– To je zanimljivo kada goniš manijakalnog ubicu. Poslednje gde bi pomislio da ga tražiš jeste ludnica.
Dala mi je tačnu adresu. Do tamo ima dvadeset minuta vožnje, te sam krenuo ka auto-putu Long Ajlend.
– Šta znamo o tom tipu? – pitao sam.
– Radio je juče na snimanju filma Ijana Stjuarta kao statista, što znači da ga je neko od naših ispitivao. Zatim je prošle nedelje radio tri dana kao statista u Levinsonovoj produkciji, tako da je imao priliku da sazna da Fichju krije novac za drogu u prikolici.
– Kako se zove?
– Benoa. Gabrijel Benoa.

46.


Taj deo Avenije Fermanvil u Kvinsu je miran radnički kraj s malim jednospratnicama i još manjim dvorištima, kao i ludačkom mešavinom malih japanskih automobila i ogromnih džipova koji gutaju mnogo goriva. Među njima se nalazi solidna četvorospratnica iz šezdesetih godina od bele cigle, koja je trebalo da bude obična, ali je ispala ružna.
Na crvenkastosmeđem natpisu iznad ulaza piše RAJSKI VRT.
– Lepo je videti da je urbanistički plan Njujorka dovoljno prilagodljiv, te je nekome dozvolio da sagradi ludaru usred kraja prepunog nestabilne omladine – reče Kajli.
– Nemoj trčati pred rudu, istražiteljko. Možda su lujke prvi bili ovde, a mali, veseli kraj se raširio oko njih.
– Već sam bila u ovakvim ustanovama. Privatne klinike, domovi, psihijatrijske bolnice. Postaviš im nekoliko pitanja, a oni već kreću da se brane kao da su mafijaški advokati. Obično se tu nađe neki mali ljigavac koji zaista želi da pomogne, a onda se pozove na poverljivost informacija između pacijenta i lekara i ništa neće da kaže bez sudskog naloga.
– Možda bismo mogli da zapretimo ljigavcu da ćemo ga uhapsiti zbog lažnog reklamiranja – rekoh. – Pločnik je ispucao, trava požutela, a zgrada je ruglo. Rajski vrt, kako da ne.
U predvorju je vruće i sparno. Ako su pacijenti plaćali za klima-uređaj, bacali su novac uludo.
Na recepciji je sedela sredovečna žena koja crvenu boju za kosu očigledno kupuje na litar. Podigla je glavu i prijatno se nasmešila. Odlično nam je krenulo.
– Dobar dan. Izvolite? – rekla je naglaskom koji govori o tome da je rođena, odrasla i školovana u Kvinsu.
– Njujorška policija – rekao sam. – Tražimo Gabrijela Benoa.
– Koga?
Izgovorio sam ime polako. Be-no-a. B-E-N-O-A.
– Aaa. Ben’a – rekla je vrteći glavom zbog mog lošeg izgovora. – On nije više ovde.
– Gde možemo da ga nađemo?
– Morate da razgovarate s našom direktorkom, doktorkom Ben-Dejvid. Sedite.
Čekaonica je bila pretrpana onim glomaznim foteljama koje su se smatrale otmenim u doba Trumanove administracije. Danas više ne izgledaju otmeno, već sablasno.
Sedeli smo i čekali. – Kladim se u pet dolara da je okoreli navijač Metsa – rekla je Kajli.
Upravo sam hteo da odbijem opkladu na nekog maloumnika, kada smo čuli prodoran vrisak. Pacijenti u psihijatrijskim ustanovama vrište po ceo dan i noć. Međutim, ovaj krik je bio drugačiji. Neko je bio u agoniji. Ja sam primetio, Kajli je primetila i žena na recepciji je primetila.
– O, bože – rekla je ona i potrčala niz hodnik. – Doktorka Ben-Dejvid.

47.


Kajli i ja smo krenuli za recepcionarkom niz širok hodnik koji je možda nekada bio okrečen u veselu žutu boju, ali sada ima tužnu, bolesnu nijansu bledožute.
Vrata kancelarije doktorke Ben-Dejvid bila su širom otvorena i nas troje smo uleteli unutra. Direktorka uopšte nije izledala kao što smo očekivali.
Lora Ben-Dejvid je imala tridesetak godina i bila je veoma lepa. Ležala je na sofi, sa stomakom do zuba.
– Doktorko Ben-Dejvid – reče recepcionarka. – Jeste li dobro?
Ben-Dejvidova je sela. – Dobro sam, Doris. Žao mi je što sam vrisnula, ali čini se da mali hoće da izađe dve nedelje pre termina – rekla je i stavila obe ruke na stomak. – Upravo me je častio neverovatnom kontrakcijom.
– Porađate se? – pitala je Kajli.
– Baš tako.
– Mi smo iz Njujorške policije. Hoćete li da vas odvezemo do bolnice?
– Ne, hvala. Zvala sam muža. Stići će za nekoliko minuta.
– Pitali su za Gabrijela Benoa – rekla je Doris.
– Brinem za njega – rekla je Ben-Dejvidova. – Da li je dobro?
– Ne znamo. Ja sam istražiteljka Makdonald, ovo je moj partner, istražitelj Džordan. Možete li da nam odgovorite na nekoliko pitanja?
– Verovatno ću moći da odgovorim na nekoliko s „da” i „ne”. Ali mislim da ovo dete neće ostati mirno dovoljno dugo da bih mogla da razradim temu. – Iskrivila je lice. – Doris, vratite se na recepciju i pošaljite Lorensa čim se pojavi.
Doris je otišla, a Kajli je sela pored doktorke.
– Vaša recepcionarka je rekla da gospodin Benoa više nije kod vas. Zašto je bio ovde?
– Znate da to ne mogu da vam kažem.
– Možete li nam reći kada je otišao?
– Pre nekoliko meseci.
– A ime lekara koji ga je otpustio?
– Sam se otpustio – reče Ben-Dejvidova.
– Ti ljudi mogu sami da odu odavde?
– Ti ljudi? Većina ne može, međutim Gabrijel je došao svojevoljno te je mogao da ode kad god hoće.
– Da li je ostavio adresu?
Ben-Dejvidova se nasmejala. – Uf – rekla je i ponovo se uhvatila za stomak. – Ne zasmejavajte me. Ljudi u stanju u kojem je Gabrijel Benoa nikada ne ostavljaju adrese. Uvek se plaše da ih neko proganja.
– U ovom slučaju – reče Kajli – bio bi u pravu.
Muškarac je otvorio vrata bez kucanja i kleknuo pored doktorke.
– Lora, dobro si?
Kao da joj je neko dao znak, vrisnula je, mada ne onako prodorno kao pre nekoliko minuta. Zarila je nokte u njegova leđa dok kontrakcija u trajanju od trideset sekundi nije uminula.
– Dobro sam – rekla je kada se smirila. – Istražitelji, ovo je moj muž, Lorens.
– Dušo, šta god da je, moraće da sačeka. Automobil je napolju. Hajdemo. – Pomogao joj je da ustane sa sofe.
Naša najbolja veza s Gabrijelom upravo je krenula u porodilište. Morali smo da još jednom da pokušamo.
– Doktorko Ben-Dejvid – reče Kajli. – Gabrijel Benoa je osumnjičen za seriju ubistava.
Ben-Dejvidova se ukopala u mestu.
– Ubistva! O, bože. To je užasno.
– Znamo za poverljivost informacija između lekara i pacijenta, ali mnogo nevinih ljudi je u opasnosti. Da li postoji nešto, bilo šta korisno što biste mogli da nam kažete?
Ben-Dejvidova se okrenula ka mužu. – Lorense, samo sekund. Molim te. Sačekaj me napolju. Odmah dolazim.
– Lora, da li si…? Dobro. Ako za minut ne izađeš, vraćam se i na silu te vodim u bolnicu.
Izašao je i zatvorio vrata za sobom.
– Istražiteljko Makdonald – rekla je Ben-Dejvidova. – Po zakonu, ne smem da otkrijem ništa o pacijentu bez sudskog naloga.
– To nam ne pomaže – reče Kajli.
– Ne slušate me. Pustite da završim. Ponavljam, po zakonu ne smem da otkrijem ništa o pacijentu bez sudskog naloga. Moji saradnici podležu istom zakonu. Naš posao nije da vam pomognemo da uhvatite ubicu. Naš posao je da brinemo o sto osamnaest ostalih koji žive u ovoj ustanovi i koji nisu, ponavljam nisu u obavezi da se pridržavaju tog zakona. Da li me pratite?
Kajli je klimnula glavom.
– Većina naših štićenika je veoma ljubopitljiva – reče Ben—Dejvidova. – Zapravo, mnogi zabadaju nos u tuđa posla. I pričljivi su. Naročito Džej Džej. Ali su krhki, nežni i plašljivi. Nemojte, ponavljam, nemojte ih uplašiti. Jesmo li se razumeli?
– Da, gospođo. Hvala vam.
– To je najmanje što mogu da uradim. Nažalost, ujedno je i najviše.
Kajli ju je nežno zagrlila. – Želim vam da rodite divnu bebu.
Otvorio sam vrata, a Lorens ju je odveo niz hodnik.
– Fina gospođa – rekao sam partnerki. – Daleko od ljigavca koga sam očekivao.

48.


Doris se vratila na recepciju.
– Hvala vam na pomoći – rekao sam. – Doktorka Ben-Dejvid je rekla da možemo da pogledamo unaokolo.
– Onda potražite muškarca u Frojdovoj majici – rekla je jedva nas pogledavši. – Zajednički boravak je tamo. – Pokazala je glavom nadesno.
Doris je očigledno bila upućena.
Prostrani boravak u psihijatrijskoj ustanovi uvek odiše atmosferom koja govori „drago mi je što nisam ovde zaključan”.
Po sobi se vrzmalo nekoliko desetina muškaraca i žena, samih ili u grupama, neki su gledali televiziju, neki samo zurili uprazno, neki razgovarali, a neki sedeli po strani i tiho tipkali po laptopu ili nekoj video-igri.
Sličnu scenu mogli ste da vidite i na nekom aerodromu. Međutim, bilo je očigledno da ti ljudi nemaju kuda da odu. Videlo im se u očima.
– Majica sa Sigmundom Frojdom levo, na jedanaest sati – reče Kajli.
Muškarac mojih godina, visok i mršav, plavokos i proćelav, s lenonkama od žice. Gledao je kroz prozor i držao dve nezapaljene cigarete u levoj ruci.
– Ne zaboravi šta je doktorka rekla – podsetio sam Kajli.
– Radoznao je i pričljiv.
– Mislio sam na to što je rekla da je osetljiv. Budi nežna.
– Poznaješ me, Šesti. Nežna sam kao mače.
Nije mislila na seks, ali muškom mozgu nije potrebna nikakva aluzija da bi razmišljao o seksu. Setio sam se našeg prvog meseca na policijskoj akademiji. Pre nego što se Spens vratio na scenu. Kajli Makdonald je bila više tigrica nego mače.
– Verovatno imaš problem s iskorišćavanjem psihičkih bolesnika – rekla je. – Ja nemam. Prati me.
Polako je krenula prema Frojdu, a zatim se zaustavila na metar od njega, tako da može da je čuje.
– Mislila sam da će Gabrijel biti ovde – obratila se meni.
– Koji Gabrijel? – rekao sam.
– Filmski reditelj. Ti si nov? Mislila sam da ga svi znaju.
Frojd se okrenuo od prozora. – Izvinite – rekao je. – Tražite Gabrijela?
Kajli se nasmešila, živahna i srećna što je našla nekog da joj pomogne.
– Aha. Zdravo. Ja sam Kajli.
– Ja sam Džej Džej – rekao je. – Zašto tražiš Gabrijela?
– Ja sam glumica. On je reditelj.
Džej Džej se nasmejao. Lud ili ne, pao je na Kajlin šarm kao i bilo koji drugi heteroseksualni muškarac. – Poznajem ga – rekao je Džej Džej. – Igraš u njegovom filmu?
– Volela bih. Idem na audiciju. Možeš li da mi kažeš nešto što bi mi pomoglo da dobijem ulogu?
– Hajde da sednemo na trem – rekao je. – Tamo možemo da pušimo.
Izašli su kroz staklena vrata na uzan trem s otrcanim baštenskim nameštajem poput onog unutra.
Džej Džej je seo na pletenu stolicu za ljuljanje, a Kajli na klupu naspram njega. Ja sam se vrzmao u blizini.
Džej Džej je prebacio one dve cigarete u desnu ruku, ali ih nije upalio. – Gabrijel je težak reditelj. Kada radiš audiciju, nikada nemoj da improvizuješ. Ozbiljno ti kažem. Ne voli kada se neko ne drži njegovog scenarija. Kao jednom za večerom kada je trebalo da dobijemo rolat od mesa, a dobili smo prženu piletinu. Poludeo je, počeo je da urla „Ko je prepravio scenu?”
– Čini se da je posvećen poslu.
– Ne, Kajli. Skorseze je posvećen. Gabrijel je samo lud.
– Ipak bih volela da odem na audiciju. Gde je on?
– Otišao je. Nestao. Puf… ispario. Jedne večeri je ušao u dnevni boravak. Neki su gledali onu emisiju s japanskim robotima, gledaš to?
– Ne. Jel’ dobra?
– Ako voliš robote, jeste. Bilo kako bilo, Gabrijel je ušao i objavio da je završio sa snimanjem svih ludaka u filmu. Rekao je da smo svi filmske zvezde, ali ne može da obeća ko će biti u finalnoj verziji dok ne uradi montažu. Narednog jutra ga više nije bilo.
– Jesi li ikada video scenario?
– Nisam. Smeli su da ga vide samo Gabrijel i Leksi.
– Ko je Leksi?
– Njegova devojka.
– Znaš li kako se preziva?
Džej Džej je odmahnuo glavom. – Ne. Ima samo to ime, kao da je toliko poznata da joj ne treba prezime. Kao Opra. Samo što većina ljudi zna da se ona preziva Vinfri.
– Da li je Leksi još uvek ovde?
– Nije. Nikada nije živela ovde. Ali kladim se da je s njom. Svuda idu zajedno. Znaš šta ja mislim? – rekao je mašući rukom u kojoj je držao cigarete.
– Reci.
– Ja mislim da Gabrijel ne mora da bude zatvoren ovde. Mislim da je došao samo da bi snimio scene za film.
– Čudi me da su mu dozvolili da unese kameru.
Džej Džej ju je pogledao kao da je sišla s uma. – Nema on kameru. Njemu se sve nalazi ovde. – Dotakao je prstom čelo.
– Film… – Kajli je zastala za sekund da razmisli. – Film je u njegovoj glavi?
Džej Džej je slegao ramenima. – Hej, rekao sam ti. Tip je lud.

49.


Leksi je još pre nekoliko meseci pronašla njegovo tajno mesto. U radnom stolu. Njegovom radnom stolu – jedinom nameštaju koji je doneo sa sobom u njen stan.
Tražila je heftalicu, te je otvorila donju fioku suviše naglo i celu je izvukla. Fioka je bila dvostruko kraća od ostalih. Imala je lažnu zadnju stranu.
Tu ih je našla, u njegovom tajnom spremištu. Pisma. Mnogo pisama.
Sigurno od drugih žena. Gejb je imao devojke pre nje. Pa ipak, nije joj bilo drago što je sačuvao pisma, i još gore, što ih je sakrio od nje.
Vratila je fioku. Pisma nemaju veze s njom. Zaklela se da ih nikada neće pročitati. To je trajalo oko deset minuta. Smislila je neko srednje rešenje. Pročitaće dva-tri pisma, tek da stekne utisak o drugim devojkama. Možda da vidi da li može da se meri s njima. Osim u slučaju da su neka napisana pošto su ona i Gejb počeli da se zabavljaju. Onda je nagrabusio.
Izvukla je fioku i zgrabila pregršt koverti. Pisma nisu pisale žene. Bila su to poslovna pisma. Od filmskih studija, televizijskih mreža, produkcijskih kompanija, reditelja, glumaca. Pročitala je pet-šest.


Poštovani gospodine Benoa,
Hvala vam na ponudi. Žao nam je što moramo da vas obavestimo da zasad…
Nažalost, trenutno nismo zainteresovani za vaš scenario…
Sa žaljenjem vas obaveštavamo da je naš raspored za sledeću godinu već…


U svakom pismu isto – hvala, ali ne. Pisma u kojima ga odbijaju. Stotine njih, neka još od pre deset godina. Kako je to tužno.
Otada nije rekla ni reč. Volela bi da može da priča s njim o pismima, možda da ga uteši, ali to bi značilo da mora da prizna da ih je pročitala.
A sada ga je još više unesrećila. Upropastila je scenu pljačke. Toliko je želela da učestvuje u filmu a čim je pristao, ona je zajebala stvar.
Mora to da mu nadoknadi. Nadoknadiće mu. A onda, dok je sedela za kompjuterom i pretraživala najbolje internet stranice s najnovijim holivudskim tračevima, sinulo joj je. Dobila je inspiraciju. Zapravo briljantnu zamisao, zato što će se to u potpunosti uklopiti u ostatak filma.
Kliknula je na majkrosoft vord, otvorila novi dokument i počela da kuca.


ALTERNATIVNA SCENA:

50.


Kapetan Delija Kejts je sedela i razmišljala. Nalaktila se na naslon kancelarijske stolice, s bradom naslonjenom na desnu šaku. Klasična poza Rodenove skulpture Mislilac, što je ujedno i naš omiljeni nadimak za nju.
Kada se šefica pretvori u statuu, niko ne progovara ni reč i puštamo je da razmišlja. Tako smo Kajli i ja ćutali i čekali.
– Snima film – rekla je Kejtsova treći put. – Bez kamere.
– Snima film u glavi – rekao sam i ja treći put.
– Taj deo me muči. Besmisleno je.
– Tip je ćaknut, šefice. Ne možemo očekivati nešto smisleno od čoveka čija je poslednja poznata adresa ludara.
– A ubistvo Ijana Stjuarta i bacanje bombe na Breda Šaka? – reče Kejtsova. – To nije u njegovoj glavi. Oba slučaja su snimljena.
– Da, ali uglavnom sve radi uživo.
– To se zove pozorišna predstava, Zak, a ne film.
– Sa zadovoljstvom ćemo to napomenuti gospodinu Benoa, kada ga budemo uhapsili.
– A kada će to biti? Imate njegovo ime, njegovu fotografiju, informacije o njegovoj devojci. Koliko vam još treba da uhvatite tog manijaka?
– Kapetane, sve vreme radimo na tome, međutim, lukav je.
– Ne, istražitelju, bio si u pravu malopre. Ćaknut je. Popričaj sa Šeril Robinson i vidi da li ona može da nam razjasni šta se dešava u njegovoj glavi. Gde bi mogao da se krije, šta bi još mogao da uradi? Obavesti je o svemu.
– Već sam joj ostavio poruke na službenom i mobilnom telefonu. Ako mi se večeras ne javi, videću je ujutru.
Kejtsova se okrenula ka Kajli. – Ti si u tom biznisu. Šta ti misliš?
– Nisam ja „u biznisu”. Moj muž je. Ali upoznala sam stotine ljudi iz tog kruga i većina je veoma nesigurna. Ponašaju se kao da ih uvek neko osuđuje. I znate šta, kapetane, potpuno su u pravu.
– Svakoga od nas osuđuju – rekla je Kejtsova.
– Ali ne ovako – reče Kajli. – Recimo da ste prodavac automobila. Neko odveze automobil na probnu vožnju i kada završi, pogleda vas u oči i kaže „Ovaj automobil je đubre. Neću da ga kupim”. To ne znači da vas mrzi. Samo mu se ne dopada vaš proizvod. Međutim, u šou biznisu, proizvod koji većina prodaje su oni sami.
– Te svako odbijanje shvataju lično – reče Kejtsova.
– Upravo tako. Gabrijel Benoa već godinama tavori na marginama biznisa. Zapostavljaju ga, potcenjuju, ignorišu, odbacuju, guraju u zapećak. Neprestano pokušava, ali još nije uspeo da se probije.
– Pa, sada je svakako rešio da sve to naplati. Nađite ga.
Kajli i ja znamo kada treba da nestanemo. Oboje smo ustali. Međutim, Kejtsova je mahnula i pozvala nas da ponovo sednemo.
– Razmišljala sam – reče Mislilac. – Možda gospodin Benoa zapravo nije baš toliko lud. Možda stvarno pravi film. – Kejtsova je zastala. – Dobro, možda ga ne snima, ali planira. Piše scenario. Milioni ljudi trenutno prate njegovu priču. Ima akciju, dramu, napetost i svi nestrpljivo očekuju kraj. Preko noći, nevažan statista od gubitnika u svetu šou biznisa postaje serijski ubica svetskog glasa.
– Ali jedino on može da vidi sebe u filmu – reče Kajli.
– Za sada. Međutim, kada stignemo do poslednjeg čina, šta mislite, da li će svaki studio od istoka do zapada nuditi milione za autorska prava?
– Kapetane, on neće videti ni pare od toga. Postoji Zakon Semovog sina. Kriminalac ne može profitirati od… – Kajli je zastala u pola reči. – Dovraga! Kako se ranije nismo toga setili?
Kejtsova se nasmešila. – Čini se da je istražiteljka Makdonald upravo doživela prosvetljenje.
– I ja sam, tri sekunde posle nje – rekoh. – Gabrijela ne zanima novac. Ne trebaju mu kamere. On piše scenario. A neko drugi će snimiti film.
– Njegov film – reče Kejtsova. – S Bredom Pitom ili Džonijem Depom ili Džordžom Klunijem koji će igrati Gabrijela Benoa. Kako stvari stoje, na dobrom je putu da to i ostvari.
– Kapetane – kazala je Kajli. – Ako ste u pravu, onda smo na sredini drugog čina, a kladim se da je za treći isplanirao bombastično filmsko finale.
Niko nije prihvatio opkladu.

51.


Kajli i ja smo se zavukli u kancelariju i kopali po svemu što se moglo iskopati o Gabrijelu. Dok smo jeli sendviče iz Gerinog restorana, javili su nam da je Bred Šak izdahnuo, ne probudivši se pre toga iz kome.
Ništa se nije promenilo. Ažurirao sam njegov dosije i vratio se poslu. Šeril Robinson me je najzad pozvala tek posle devet uveče.
– Zak, upravo sam dobila tvoju poruku – rekla je glasno. U pozadini se čuo žamor. Veseli žamor. – Na večeri sam, telefon mi je bio u tašni, izvini. Šta se dešava?
– Imamo osumnjičenog i kapetan Kejts bi htela da se uključiš i pokušaš da se uvučeš tom tipu u glavu.
– Da čujem detalje.
– Gabrijel Benoa, trideset četiri godine, jedinac, rođen u Štutgartu, u Nemačkoj, otac je bio u vojnoj obaveštajnoj službi. Porodica se selila, Severna Koreja, Alabama, Džordžija. Otac je naposletku završtio u Pentagonu. Gabrijel je pohađao srednju školu u Severnoj Virdžiniji, bio je vrlo dobar učenik, zanimale su ga filmske studije. Napustio je koledž na prvoj godini. Posle toga nemamo ništa određeno, sve dok se nije preselio u Njujork gde je učestvovao u stotinama filmskih i televizijskih produkcija, koristeći pravo ime i matični broj. Pre dve godine poštanski broj zamenio je poštanskim pretincem, da bi najzad završio u ustanovi za mentalne poremećaje gde smo mu ušli u trag, međutim, odatle je otišao pre nekoliko meseci.
– Pre dve godine je postao toliko paranoičan da nije želeo da ga iko pronađe, ili je tada počeo da planira ubistva – rekla je Šeril.
– Ili i jedno i drugo.
– Pošalji mi elektronskom poštom sve što imaš o njemu. Pokušaću nešto da saznam noćas kad se vratim, pa se vidimo ujutru u restoranu. Jel’ ti pet sati rano?
– Kada je ovaj slučaj u pitanju, nije. Hvala, doktorko. Žao mi je što sam ti prekinuo večeru.
– Ne izvinjavaj se. Razume on to. I on je policajac.
Prekinula je vezu.
On? Večera s nekim tipom? I on je policajac? Pa, svakako joj nije dugo trebalo da zameni Freda. Pitao sam se da li tip voli operu.
Kajli i ja smo radili još dva sata, a u ponoć sam otišao u krevet. Četiri sata kasnije zazvonio mi je telefon. Na displeju sam ugledao Kajlin broj, ali znao sam da nije ona.
– Zdravo, Spense – rekao sam.
– Nije Spens – reče Kajli. – Juče sam mu očitala bukvicu. „Ako ti sine još nešto briljantno usred noći, ne budi Zaka, već mene.”
– E pa, zahvali Spensu što me nije probudio.
– Slušaj, bez šale. Ponela sam kući kopiju video-snimka gde Benoa baca Molotovljev koktel. Pogledala sam ga desetak puta. Spens je povremeno ulazio u sobu. Onda me je noćas probudio i rekao: „Shvatio sam”.
– Ubica je pukovnik Mastard, mesto zločina je staklena bašta, oružje je svećnjak?[7]
– Zak, znam da misliš da je Spens… kako bih rekla… kreativan. Ali mislim da je ovoga puta nešto pronašao.
– Izvini. Slušam te.
– Ne znam kako je s tobom, ali ja se, dok gledam snimak, usredsređujem na Gabrijela. Spens je zaustavio snimak Molotovljevog koktela. Na njemu nema fitilja. Nema tkanine natopljene benzinom. Nema plamena.
– Pa?
– Spens kaže da je to jedan od trikova u filmskoj industriji. Ako je flaša u plamenu, ne možeš je dati nekoj glumačkoj mega zvezdi osiguranoj na milione dolara. Zato, umesto da snime scenu s kaskaderom, producenti se odlučuju za koktel bez fitilja. Znamo da je Benoa imao saučesnika u pljački, što znači da je njegov partner možda stručnjak za specijalne efekte.
– Ne bih da osujetim još jednu od Spensovih noćnih vizija, ali svaki iole zao klinac s priborom za hemiju u stanju je da napravi jednostavnu zapaljivu napravu, s tamponom koji služi kao fitilj, ili bez njega. Najjednostavnije je ispustiti kočionu tečnost, uzeti sredstvo za otpušavanje cevi…
– Ovo nije napravio neki klinac, Zak. Spens kaže da izgleda veoma profesionalno i, šta god ti mislio o njemu, moraš priznati da se razume u filmsku industriju.
– Kajli, hajde da se ne svađamo. Oboje smo premoreni. Zahvali Spensu na informacijama.
– Dao mi je spisak pirotehničara za koje misli da se uklapaju u profil. Ima ih samo šest. Čak i da su svi nevini, neki od njih bi mogao da vidi nešto na tom snimku što bi ukazalo na tipa koji je napravio bombu. Znam da je to hvatanje za slamku, ali kakav drugi trag imamo?
– Dobro, treba da se vidim sa Šeril Robinson za sat vremena. Posle možemo da potražimo te pirotehničare i da popričamo s njima.
– Nisi mi rekao da treba da se vidiš s psihologom.
– U pet ujutru. Mislio sam da si htela da odspavaš.
– Ne, dovraga. Osim toga, već sam se probudila. Gde ćete biti?
– U Gerinom restoranu na Leksington aveniji, blizu stanice, odmah iza ugla.
– Odlično. Vidimo se tamo. Naruči mi kafu i prepečenu pogačicu. – Prekinula je vezu.
I tako sam odjednom imao dogovor za doručak. Samo ja, moja zanosna bivša devojka koju pokušavam da prebolim i zanosna nova žena koja bi, što sam više razmišljao o tome, mogla da bude baš ono što mi treba da prebolim staru.
Seo sam na pod i raširio podlogu za jogu.

52.


Odlučio sam da zakasnim deset minuta. Hteo sam da pružim Šeril i Kajli priliku da se upoznaju. Takođe sam mislio da će biti jednostavnije ako se pojavim poslednji – iako sam samo ja video tu malu trojku kao nezgodu.
Prevario sam se. Čim sam se pojavio na vratima Geri Gomperts je izašla iza šanka i prišla mi.
– Šta se to dešava? – rekla je, brišući ruke o kecelju na kojoj su se već videli tragovi prometnog jutra provedenog pored roštiljske ploče. – Psihološkinja te je čekala, a onda se pojavila ona druga i sela pored nje.
– Za tebe je to istražiteljka Ona Druga – rekoh. – To je moja nova partnerka.
– Baš me briga ko je. Izaberi jednu.
– Nije lako. Obe su pametne, lepe i zanimljive.
– Veruj mi, mali – reče Geri. – Odluči se za onu bez burme.
Naručio sam kafu i đevrek i seo u separe. Kajli i Šeril su živahno razgovarale. Ne znam kako to ženama uspeva. Jedva da se poznaju a već su prijateljice.
– Upravo sam izložila Šeril teoriju koju nam je iznela Kejtsova – kazala je Kajli.
– A koja je, nažalost, vrlo moguća – rekla je Šeril.
– Da li si stigla da pogledaš podatke o Gabrijelu Benoa?
– Dva puta sam ih pročitala. Otac vojno lice uvek može biti izvor nevolja. Jeste stereotip, ali to je posao psihologa. Očevi u vojnoj službi mogu biti strogi prema sinovima. Gabrijel verovatno nije imao previše uticaja na odluke u svom životu, naročito ako mu je tata bio nasilnik ili ga je strogo kontrolisao. U njemu se možda nakupilo mnogo gneva koji je morao da obuzdava kako bi opstao. Tako je stvorio svet u kojem ima kontrolu, svet mašte.
– Mislio sam da sva deca maštaju.
– Svi smo imali izmišljene prijatelje, ali u Gabrijelovom slučaju filmovi koje je stvarao u mašti postali su više stvarnost nego mašta. Bio je i scenarista i reditelj. Držao je sve pod kontrolom. Nevolje su verovatno počele kada je počeo da radi u filmskoj industriji u stvarnom svetu.
– Gde nije imao nikakvu kontrolu – reče Kajli.
– Baš tako. On je statista, praktično nevažan. Nije on kriv što nije filmska zvezda. Za to krivi ljude koji rade u Holivudu, naročito one na vrhu. Oni su tirani koji osujećuju njegov uspeh.
– Istini za volju – reče Kajli. – U stvarnom životu, te siledžije mnogima ne dozvoljavaju da se probiju.
– U stvarnom životu niko im ništa ne može, međutim, u Gabrijelovom scenariju on ih sve ubija.
– Možeš li da pretpostaviš gde bi ponovo mogao da napadne? – pitao sam.
– Teorija Kejtsove ima smisla. Ako je u pravu, njegov sledeći scenario će biti nešto veliko. Počeo je s malim, neprimetnim trovanjem, prešao na pucnjavu, pa stigao do napalm bombe sa živopisnim komentarom Rajana Sikresta. Momak se neće vratiti trovanju sokom od paradajza. On pravi film za svoju publiku i, kako radnja odmiče, ubistva će biti sve dramatičnija, živopisnija i verovatno masovnija. U razgovoru s kolegama psiholozima verovatno bih rekla da pati od rektivne paranoične psihoze. Ali ovako među policajcima, reći ću vam da je tip bolesni ubica koji se sveti. Sprema se da uradi nešto zaista podlo, stoga ga što pre sklonite s ulice.
– Uhvatite ga što pre – ponovio sam. – Sad već zvučiš kao naša šefica.
Kajlin mobilni je zazvonio.
– Karen Porčeli iz Centralne arhive – rekla je.
– U ovo doba?
– Odmah posle našeg razgovora ostavila sam poruku poručniku Porčeli da mi se javi čim dođe na posao. Hoću da proveri pirotehničare sa Spensovog spiska. Odmah se vraćam.
Izašla je da razgovara.
– Veoma posvećen policajac – rekla je Šeril. – I sjajan čovek.
– Ni ti nisi loša, doktorko. Hvala ti na informacijama. Izvini što sam te sinoć opteretio ovim sranjem.
– Nema potrebe da se izvinjavaš. Ja živim za sociopate. Naravno, hleb zarađujem od policajaca slomljenih srca – rekla je veselo. – Ti i Makdonaldova ćete biti dobar tim. Ako postoji bilo šta što mogu da učinim kako bi se otarasio tog prtljaga što ga vučeš sa sobom, slobodno se javi.
– Hoću. Možemo da započnemo s malo operske terapije.

53.


Gabrijel je pomilovao valter. Sad kad je shvatio da je suviše opasno upotrebiti ga ikada više, vezao se za njega kao za ostarelog lovačkog psa. Suviše star za lov, ali ga toliko voli da ne može da ga se otarasi. Vratio ga je u plakar, a zatim stavio glok u ranac.
– Kuda ćeš? – pitala je Leksi. Još uvek je bila u krevetu.
– Napolje.
– Treba li ti saučesnik?
– Mislio sam da smo se dogovorili. Koproducenti rade na scenariju, nadgledaju kostime i šminku…
– Spavaju s rediteljem. Mislila sam da ćeš se zbog dobrog seksa predomisliti.
Seo je na krevet, stavio dlan na njene grudi i nežno je poljubio. – Seks je bio toliko dobar, da bih rado zamišljao kako ležiš tu gola dok mene nema.
– Kako lažeš, ali zbog toga te i volim. Kada se vraćaš?
– Za nekoliko sati.
Odlično, pomislila je. Što kasnije, to bolje.
Izašao je i zaključao vrata za sobom. Čula je lift na njihovom spratu, zatvaranje vrata, a zatim brujanje motora dok se spuštao u predvorje zgrade. Onda je na vrhovima prstiju otišla do prozora i posmatrala ga kako izlazi i hoda prema podzemnoj železnici.
Znala je da nema šanse da je povede sa sobom kod Mikija, ali je morala da pita. Da nije pitala, nešto bi posumnjao. To je bila njena uloga. A sada kada je otišao, spremna je za novu ulogu.
Nije mogla da odluči da li da se zove Pandemonija ili Pasionata, te je uzela oba imena. Pandemonija Pasionata, Sotonina lepa ljubavnica.
Našla je savršen kostim u prodavnici polovne robe u Ulici Malberi – neuglednu, tanku haljinu od crne svile, opšivenu čipkom i somotskom trakom. Stara je barem pedeset godina i koštala ju je celih osamnaest dolara. Još dvanaest dolara je dala za ogrlicu od crnih bisera i mali crni šešir s nojevim perom i crnim velom. Podigla je kosu i pažljivo se našminkala. Naposletku je stavila karmin – najcrveniji koji je mogla da nađe. Bez njega, mislila je, cela scena bi mogla da se snimi u crno-beloj tehnici.
Pogledala je na sat. Još uvek ima dovoljno vremena da ode do grada i pronađe zgodno mesto.
Pogledala se u ogledalu.
Savršeno. Treba joj još samo jedan rekvizit.
Otišla je do Gabrijelovog plakara i uzela valter.

54.


Kajli i ja smo otišli u kancelariju i pokušali da predvidimo gde bi Benoa mogao ponovo da napadne.
Tek je treći dan nedelje Holivud na Hadsonu, što znači da je grad pun potencijalnih žrtava sve do petka, kada će se svi vratiti na zapadnu obalu.
Pozvali smo Mendi Sauter, zaduženu za odnose s javnošću, i rekli joj da nam faksom pošalje spisak svih zvanica i obeleži one najvažnije. Takođe smo je zamolili da nam da raspored dešavanja.
– Jasno ti je da Odeljenje za odnose s javnošću ima samo zvaničan program koji je dobilo od filmske komisije – rekao sam. – Verovatno ima još pedeset privatnih sastanaka, ručkova i koktela koji nisu na njenom spisku.
– A Šeli Treger će imati uvid u svaki od njih – rekla je Kajli. Ne časeći ni časa, ukucala je memorisani Spensov broj i zamolila ga da nam dostavi imena, vreme i lokacije svih događaja, malih ili velikih, za koje Treger zna.
Spens je pozvao deset minuta kasnije. Čuo sam samo Kajline reči. – U redu, u redu, reci mu da ćemo doći.
– O čemu se radi?
– Spens je pozvao Šelija. Hoće da pomogne, ali je rekao Spensu da nas podseti da se danas pre podne održava komemoracija za Ijana Stjuarta i da očekuje da i policija bude tamo.
– To i nije loša zamisao.
– Drago mi je da se slažemo, jer čak i da nije tako, ja bih morala da odem kao gospođa Spensa Haringtona.
Deset minuta kasnije javila se Karen Porčeli iz arhive. Kajli je uključila spikerfon.
Svako ko rukuje ekspolozivima mora da se prijavi policiji, te je Porčelijeva lako pronašla svu šestoricu sa spiska.
– Ovo će vam se svideti – rekla je. – Jedan je upravo pušten iz zatvora Adirondak u Rej Bruku. Zove se Miki Pelc.
– Za šta je bio osuđen? – pitala je Kajli.
– Uzimao je novac za eksploziv od studija, kupovao jeftinu robu i neko je ostao bez ruke. Optužili su ga za tešku krađu i nanošenje teških telesnih povreda s predumišljajem, ali se nagodio, priznao nanošenje teških telesnih povreda iz nehata i dobio četiri godine.
– Da li je na neki način povezan s Gabrijelom? – pitala je Kajli.
– Radili su zajedno na najmanje pet-šest snimanja. Nema podataka da ga je Benoa ikada posetio u zatvoru.
– Gde možemo da nađemo gospodina Pelca?
– Proverila sam sa zatvorom. Imaju adresu Avenija Skilman 33/87 u Long Ajlend Sitiju. Peti sprat. Poslaću vam elektronskom poštom kontakt njegovog nadzornika za uslovnu kaznu kao i adrese ostalih pet pirotehničara, ali sudeći po Pelcovom dosijeu, ja bih rekla da vam je on prvi na spisku.
– Hvala, Karen. Tvoj sam dužnik – rekla je Kajli i prekinula vezu.
– A ja sam očigledno Spensov dužnik – rekoh. – Pokupićemo Pelca kada se budemo vraćali s komemoracije.
Kejtsova je došla tek posle osam. Čak i kada nije gužva dolazi u šest sati.
– Izvinjavam se što kasnim, ali jutros sam zaista morala da se častim manikirom i pedikirom.
Kakva laž. Sigurno su je celo jutro ribali gradonačelnik ili šef policije ili obojica.
– Šta je rekla Šeril Robinson? – pitala je Kejtsova.
– Misli da je Benoa ćaknut, a vi pametni – rekao sam.
– Lepo je znati da neko misli da sam pametna. Da nije možda rekla zašto to misli?
– Dopada joj se vaša teorija o tome da tip piše scenario i slaže se da verovatno sprema nešto veće nego što smo do sada videli. Imamo spisak mogućih meta i lokacija.
– Imamo i trag o nekome ko je možda pomogao Gabrijelu da napravi onaj Molotovljev koktel – rekla je Kajli.
Ispričali smo joj o Mikiju Pelcu.
– Zak i ja upravo krećemo na komemoraciju Ijana Stjuarta. Posle toga ćemo do Long Ajlend Sitija da dovedemo Pelca na ispitivanje.
– Radije bih to ubrzala – reče Kejtsova. – Poslaću uniformisane policajce da pokupe gospodina Pelca.
– Nema potrebe – reče Kajli. – Mi ćemo ga pokupiti. Nećemo se dugo zadržati.
– Opusti se, istražiteljko Makdonald. Samo ću poslati policajce da ga dovedu i smeste u sobu za ispitivanje. Neću pustiti drugi tim da ga ispituje. Držaću ga na ledu dok se vas dvoje ne vratite.
Kajli se jedva primetno nasmešila šefici. – Izvinite – rekla je – Da li je toliko očigledno da sam opsednuta ovim slučajem i da ne želim ništa da propustim?
– Jeste, ali ako moram da biram između opsesivnog policajca i nekog koga boli uvo, uvek ću odabrati opsesivnog.
– U tom slučaju, kapetane, imam dobre vesti – rekoh. – Istražiteljka Makdonald je sasvim sigurno opsesivna.

55.


Gabrijel je ponovo u vozu broj sedam. U rancu ima samo glok, i to napunjen. Možda je trebalo da uzme taksi, ali mogućnost da neki policajac zaustavi plavookog, plavokosog belca i pretrese mu ranac veoma je mala.
Osim toga, voli tutnjavu i ritam njujorške podzemne železnice. Spustio je kapke na pola koplja, ali nije zatvorio oči.
Želeo bih da zahvalim članovima Akademije. Najbolji scenario, najbolji glumac, najbolja režija i sada – najbolji film. Hteo bih da zahvalim i svojoj divnoj devojci koja je verovala u mene kada niko drugi nije. Rekao bih vam njeno ime, ali bih onda morao da vas ubijem.
Gabrijel se glasno nasmejao i začkiljio u saputnike. Nikoga nije briga niti sme da pogleda čudaka koji se smeje. Njujorčani znaju da se to ne radi.
* * *

– Čoveče, izgledaš grozno – rekao je kada mu je Miki otvorio vrata. Matori je bio mršav i pogrbljen, ispijenog lica, s nekoliko tankih dlaka koje su mu štrčale iz isturene brade. – Ličiš na Šegija iz Skubija Dua, samo osamdeset godina starijeg.
– Hvala ti. Nisam spavao celu noć jer sam ti nabavljao robu.
– Imaš sve?
– Miki Pelc nikada nikoga nije razočarao.
Poveo je Gabrijela prema radnom stolu gde su bili uredno naređani blokovi eksploziva C4. Bilo je tu još i koturova žice, dve kutije pune detonatora, četiri digitalna tajmera i četiri daljinska upravljača.
– Ovo je sve što ti je potrebno i više od toga.
– Treba mi i ubrzan kurs o demoliranju.
– Prosto kao pasulj. – Miki je uzeo jedan blok C4 i tresnuo ga o radni sto. Gabrijel je poskočio.
– Prvo pravilo. Nemoj se plašiti ovoga – rekao je i pružio Gabrijelu blok plastičnog eksploziva. – Neće eksplodirati slučajno. Možeš ga oblikovati, rezati, čak ispaliti metak u njega i ništa se neće dogoditi. Potrebna je kombinacija velike toplote i udarca, a za to imaš detonatore. Pratiš me?
Gabrijel je tresnuo C4 o površinu radnog stola. – Pratim.
Pelc je bio dobar instruktor, te je u sledećih četrdeset minuta dao Gabrijelu uputstva za dizanje svega i svačega u vazduh.
– Nije baš prosto kao što si rekao – primeti Gabrijel. – Svašta treba zapamtiti.
– Imam rešenje. Povedi me sa sobom. Odradiću ti to za male pare.
– Ne.
– Zašto?
– Moram da igram na sigurno, Mik. Ti si na uslovnoj kazni. Tvoj nadzornik može da se pojavi svakog trenutka i sve pretrese bez sudskog naloga. Ako te vide kako nosiš sportsku torbu, svaki policajac može da te zaustavi i pretrese. Ne bih da moj glavni pirotehničar provede sledećih dvadeset godina u zatvoru.
– Nemam dvadeset godina. Nemam možda ni dvadeset meseci. Radije bih zagrizao detonator nego se vratio tamo.
– Zašto onda da rizikuješ?
– Zato što je to moj posao, a izgubio sam dozvolu da se legalno time bavim. Kunem ti se, Gabrijele, nisam se zabavljao godinama tako dobro kao u ova dva dana. Vratio sam se poslu koji volim i samo želim da nastavim.
– Ne mogu – rekao je Gabrijel. – Žao mi je.
Miki je zatvorio oči i uzdahnuo. – Da, i meni. – Otvorio je fioku i izvadio fasciklu.
– Šta je to?
– Bojao sam se da ćeš me odbiti, ali iako ne mogu da pođem s tobom, pomislio sam mogu bar nešto da učinim. Pa sam ti ovo sastavio. Besplatno.
Pružio je Gabrijelu fasciklu. Na naslovnoj strani je pisalo Umetnost dizanja svega i svačega u vazduh.
Unutra su bili dijagrami nacrtani na papiru na kvadratiće. Pored svake ilustracije Miki je rukom uredno napisao jednostavne instrukcije. „Šta raditi” crnom olovkom. „Šta ne raditi” crvenom. Ono što mu je ispričao malo pre toga, objašnjeno korak po korak. Na kraju se nalazio dodatak – više od stotinu stranica detaljnih informacija o eksplozivima izvučenih iz naučnih časopisa, Priručnika za demoliranje specijalnih snaga, s raznih internet stranica, blogova i, naravno, iz obaveznog štiva svakog revolucionara u pokušaju, Kuvara za anarhiste.
– Ovo je neverovatno – rekao je Gejb. – To si uradio za mene?
– Ne, kupio sam u Bombe i Nobl.[8] – Miki se nakašljao i nasmejao se. – Smešno, zar ne? Možeš to da iskoristiš u filmu. Naravno da sam to uradio za tebe, govnaru. Rekao sam ti da Miki Pelc nikada nikoga nije razočarao.
– Hvala ti. Hajde da spakujemo ovo.
– Tu ima oko pedeset kilograma. Možeš li to da poneseš?
Gabrijel je izvukao dršku na rancu i dokotrljao torbu na točkovima. – Mogu da vučem.
Pet minuta kasnije izašao je iz zgrade, naslonio torbu na bočni zid i izvadio mobilni.
Tada ga je spazio.
Pojavio se iza ugla i skrenuo u Aveniju Skilman. Policijski automobil.
Gejb je prislonio mobilni telefon uz uvo i pretvarao se da priča, dok je posmatrao automobil.
Samo kruži. Traži loše momke.
Automobil je prošao pored njega i on je duboko udahnuo. Kada biste samo znali šta je u ovoj torbi.
Na desetak metara od zgrade vozač je zakočio. Gabrijel je posmatrao kako se pale stop svetla, a kola klize prema njemu. Vozač je spustio prozor.
– Hej, momče! – doviknuo je policajac. – Ne mrdaj.
Gabrijel je stajao paralisan.

56.


Iz automobila su izašla dva policajca.
Gejb ih je odmerio. Jedan je mlad muškarac, krupan. Drugi je mlad muškarac, još krupniji.
Prišao mu je Krupniji. Drugi je ušao u zgradu.
– Jel’ ovo Avenija Skilman broj 33/87? Ne vidi se adresa na zgradi.
– Nisam siguran – reče Gejb. – Nisam odavde.
Drugi policajac je izašao iz ulaza.
– Deni, to je ta adresa. Njegovo ime je na interfonu. Peti sprat.
– Čini se da je moj partner rešio problem – reče Krupniji. – Želim vam prijatan dan, gospodine.
– Takođe.
Posmatrao ih je kako ulaze u lift, a onda je naizgled nehajno prišao patrolnim kolima. Video je plavo-beli natpis na zadnjem krilu: 19. STN.
Nije ni čudo što ovi ne mogu da pronađu zgradu. Dolaze iz Devetnaeste stanice. Tamo rade Džordan i Makdonaldova. Ovo nije nasumična poseta nekome ko izdržava uslovnu kaznu. Nisu došli samo da provere Mikija. Pokušavaju da ga povežu sa mnom.
Iako ima torbu punu eksploziva, sada ne može da se vrati kući.
Otišao je do ugla, prešao Aveniju Skilman i naslonio se na semafor odakle je neprimećen mogao da posmatra Mikijevu zgradu.
Leksi ga čeka kod kuće. Pozvao ju je. Nije se javila. Pokušao je da je dobije na mobilni. Opet ništa. Poslao je poruku. Ništa.
Dođavola. Prvo ubije Fichjua, sada nje nema, a povrh svega, policija je došla po Mikija.
Srce mu divljački tuče. Ponovo je pozvao Leksi. Ovoga puta je sačekao da se uključi telefonska sekretarica. Kao i obično, poruka je zvučala živahno, drsko i razdragano.
– Zdravo, ovde Leksi. Trenutno uvodim neke promene u život. Ako vam se ne javim, to znači da ste vi jedna od njih. Ćao.
– Leksi, ja sam. Malo se zapetljalo. Evo me ispred Mikijeve zgrade, policija se pojavila. Siguran sam da će pokupiti Mikija. U torbi imam eksploziva C4 u vrednosti od četrdeset pet hiljada dolara i ne mogu ništa da učinim da ih zaustavim. To je sve. I da, još nešto. Gde si ti, jebote? – proderao se.
Deset minuta kasnije policajci su izašli iz zgrade. Miki je bio s njima. Bez lisica na rukama.
Nije uhapšen. Samo ga privode radi ispitivanja. Poznajem Mikija. Praviće se lud – neće ništa reći.
Međutim, onda će doći njegov nadzornik i postaviće mu ultimatum. Reci mi šta znaš, pa te neću optužiti da si prekršio uslovnu kaznu. Ali, ako budeš ćutao i ako saznam da si bio s Gabrijelom Benoa, bićeš u Rej Bruku pre večere.
Miki će se uspaničiti. Radije bi umro nego da se vrati tamo, a ako ga nadzornik bude pritisnuo uza zid, izdaće me ne trepnuvši.

57.


ALTERNATIVNA SCENA:
EKSTERIJER: KAPELA FRENK I. KEMBEL,
AVENIJA MEDISON I OSAMDESET PRVA ULICA, DAN


PANDEMONIJA PASIONATA izgleda zanosno u maloj crnoj haljini za pogreb, dok strpljivo čeka iza policijske barikade na komemoraciji Ijana Stjuarta. Ožalošćeni polako izlaze iz kapele, ali ona ne obraća pažnju na sitnu ribu. Došla je zbog one Krupne. Ovo je Pandemonijin trenutak. Vreme je za iskupljenje.


Leksi bi najradije vrištala.
Listovi je užasno bole, prsti na nogama su joj utrnuli, svaki mišić u krstima joj je napet.
Nije godinama nosila cipele s visokom potpeticom. Ubijaju je te crne salonke iz prodavnice polovne robe, s petom od deset centimetara i pola broja manje. Međutim, nema izbora. Cipele ne samo da upotpunjuju njen izgled potresene, ožalošćene stanovnice Gornjeg istočnog Menhetna, već joj daju i visinu kako bi mogla da vidi ulaz u kapelu.
Ispostavilo se da ima savršen pogled. Policija je postavila metalne graničnike na pločnik, desno od ulaza u kapelu. Bilo je mnogo manje ljudi nego što je očekivala – manje od trideset obožavalaca – tako da je našla mesto u prvom redu.
Tu stoji već sat i po, a Gejb ju je zvao i slao poruke već nebrojeno puta. Gori od želje da mu odgovori, ali ne može. Moraće da sačeka da se scena završi. Baš šteta što ima predrasude, pa neće da gleda TMZ, tamo bi odmah sve saznao. Ali nema veze. Radije bi mu sama ispričala uz pivo i možda jednu finu masažu stopala. Biće toliko srećan da će zaboraviti celu onu svinjariju u prikolici Džimija Fichjua.
Dvokrilna vrata kapele su se širom otvorila i uniformisani vratar ih je pričvrstio. Prvo je izašao organizator pogreba, hodajući unatrag i pažljivo navodeći kretanje uglačanog kovčega od mahagonija.
Leksi se ukočila. Gotovo u istom trenutku njen mobilni telefon je zavibrirao, te se trgla. To Gabrijel pokušava da je dobije ko zna koji put. Nema šanse da se javi. Otvorila je tašnu, uzela maramicu i obrisala oči. Ostavila je tašnu otvorenu i stajala uplakana, odajući poštu pokojniku, dok su ga nosili prema mrtvačkim kolima koja su čekala ispred.
Nekoliko ožalošćenih izašlo je iz kapele za kovčegom. Ali nijedne poznate ličnosti. Kao što piše u scenariju – sitne ribe.
Onda je izašao stari Jevrejin. Šeli Treger. S njegove leve strane išla je Edi Koburn, od glave do pete obučena u dizajniranu odoru ucveljene udovice. Kakvo licemerje. Mrzela je Ijana Stjuarta kao i svi ostali. S Tregerove desne strane bio je mladi reditelj, Milenberg. Leksi je gledala njegove rane niskobudžetne radove i pomislila, Dovraga, ovaj tip je dobar, ali otkako je upao u glavnu ligu, snima sranje za sranjem.
Trojka se zaustavila na vratima, tek malo izvan ugla koji joj je bio potreban za savršen nišan.
Stavila je ruku u tašnu, stegla Gabrijelov pištolj i čekala.
Onda se pojavila policajka. Ona lepa koju je videla na televiziji. Iza nje je bio njen muž, televizijski producent. Zna kako izgledaju. Na guglu se može naći more fotografija srećnog para.
Planirala je da ubije samo Tregera. Međutim, sada ih je petoro. O, bože, kako bi bilo da ih ubijem sve? Gabrijel bi bio van sebe od sreće. Time bih više nego nadoknadila to što sam uprskala pljačku.
Policajka i muž su sustigli Tregera na vratima. Leksi ne zna o čemu pričaju. O logistici možda. Ko će ići kojim automobilom.
Razgovor je trajao tek nekoliko sekundi, a zatim je Treger izašao na Aveniju Medison. Ostali su krenuli za njim. Njih petoro, jedno pored drugog, idu ka njoj. Ne zna čak ni koliko metaka ima u pištolju, ali može da se kladi da ima barem pet.
I… akcija, rekla je u sebi.
Pandemonija Pasionata je izvadila valter PPK iz tašne i otvorila vatru.