Cveni odred

First topic message reminder :



Svaki policajac želi da bude deo Crvenog odreda Njujorške policije, elitnog tima koji rešava slučajeve najuglednijih i najmoćnijih sugrađana! Ali za inspektora Žaka Džordana posao iz snova pretvara se u košmar.

Usred prestižnog njujorškog filmskog festivala, u nedelji kad se „ceo Los Anđeles“ preselio u Veliku jabuku, najblistavije holivudske zvezde padaju jedne za drugom kao žrtve paklenog plana brutalnog ubice kakvog Njujork ne pamti.

Igrom slučaja, Džordanova partnerka je njegova ljubav iz studentskih dana, istražiteljka Kajli Makdonald. Neodoljivi par kreće u svojevrstan lov na čoveka...

58.


Podzemna železnica ne dolazi u obzir. Ne s torbom punom eksploziva. Psi tragači bi ga pojeli za ručak.
A sada, kada su ga policajci videli, i taksi je rizična opcija. Svaki žuti taksi u gradu na zadnjem staklu ima natpis: U OVOM VOZILU NALAZI SE FOTO-APARAT. BIĆETE FOTOGRAFISANI.
E baš neću, odlučio je Gabrijel.
Trebalo mu je deset minuta da pronađe divlji taksi.
Taksimetra nije bilo, te je vozač rekao cenu vožnje do donjeg Menhetna. – Pedeset dolara.
Gejb je otvorio vrata, ubacio ranac i seo na umašćeno i trakom izlepljeno zadnje sedište.
Inače bi se cenkao s tipom. Pedeset dolara? Za šta? Za vožnju u vreloj, prljavoj dušegupki koja smrdi na osveživač od borovine i neko bliskoistočno kamilje govno koje žvaćeš? Pedeset dolara da bih slušao kako neprestano trabunjaš mobilnim telefonom s ostatkom svoje proklete terorističke grupe? Daću ti trideset pet i da budeš srećan što nisam neki bombaš-samoubica koji će te razneti u paramparčad do Meke i nazad.
Mogla je to da bude dobra scena. Ali ne danas. Danas ima važnija posla.
Odustao je od slanja poruka Leksi. Gde god da je, očigledno ne želi da on zna. Pozabaviće se njome kasnije. Prvo mora da se pozabavi Mikijem Pelcom. Pozvao je Mikijev mobilni telefon.
– Halo.
Nije mogao da veruje. Miki se javio.
– Mik, gde si?
– Na Menhetnu. Policajci su me pokupili i doveli u Devetnaestu stanicu, stavili su me u sobu za ispitivanje i rekli mi da čekam neka dva istražitelja.
– Džordana i Makdonaldovu?
Miki je tiho zviznuo. – Čoveče, dobar si.
– Bilo je lako. To su ono dvoje što me traže.
– Ne moraš da brineš da ću nešto reći. Nisu me uhapsili. Hoće samo da razgovaraju sa mnom, a veruj mi, neću im ništa reći.
– Da li su već zvali tvog nadzornika?
– Naterali su me da ga zovem iz lofta. To je dogovor. Mora da bude prisutan kada me budu ispitivali, međutim, on je u Sing Singu na saslušanju i dolazi u jedan sat. I tako sedim ovde i vrtim palčeve dok se ne pojavi.
– Miki, ne čujem te. Loša je veza.
– Rekoh sedim ovde i čekam da dođe nadzor…
Gejb je prekinuo vezu.
Miki je idiot. Biće kul i uslužan s policajcima, ali nadzornik će ga slomiti za sekund. Gejb već ima scenu u glavi.


ENTERIJER: DEVETNAESTA STANICA – NJUJORK – DAN


MIKI PELC SEDI U SOBI ZA ISPITIVANJE S ISTRAŽITELJIMA DŽORDANOM I MAKDONALDOVOM. ULAZI NJEGOV NADZORNIK.


NADZORNIK


Zdravo, Miki. Hoćemo li da igramo?


MIKI


S tobom uvek, šefe.


NADZORNIK


Ragbi ili bejzbol?


MIKI


Šta hoćeš da kažeš?


NADZORNIK


Ako igramo ragbi, ideš nazad u zatvor na šest do dvanaest meseci. Ako igramo bejzbol, ideš na dva do četiri.


MIKI


Nazad u zatvor? Zašto? Nisam ništa uradio.


NADZORNIK


Čujem da se družiš s kriminalcem koga traži policija. Serijski ubica. Gabrijel Benoa.


MIKI


Već sam rekao policajcima da nisam ni video ni čuo Gejba već godinama.


NADZORNIK


Ako je to tačno, kada budem otišao nazad u tvoj stan, neću naći njegovu DNK?


MIKI


Pa šta i ako je njegova DNK tamo? Dolazio je kod mene ranije. Ili je možda provalio u stan dok me nije bilo. To nije dokaz da smo se videli.


NADZORNIK


Policiji trebaju dokazi, Miki. Meni ne. Sve što mi je potrebno jeste opravdan razlog da poverujem da si se vratio kriminalu i da si prekršio uslovnu. Sada me slušaj pažljivo, jer ovo ću ti reći samo jednom. Kaži mi šta Gabrijel Benoa planira i biću previše zauzet da bih tražio njegovu DNK po tvom loftu. Ali hoću da znam sve detalje i to odmah, jer druga opcija više ne postoji.


I to bi bio kraj. Miki bi se otvorio poput jeftine kurve na konvenciji drvoseča.
Gabrijelov mobilni je zazvonio.
Leksi. Daj bože da je Leksi.
Pogledao je identifikaciju poziva. Miki.
Nije odgovorio. Pričati s Mikijem je gubljenje vremena. Sada mora da ućutka tog govnara.
Ima vremena do jedan sat.

59.


Kada je stigao u stan, bio je potpuno mokar od znoja. Otkotrljao je eksploziv u spavaću sobu, skinuo se, istuširao se na brzinu i razmislio o tome šta da obuče za sledeću scenu.
Leksi bi znala, ali nema je. Preturao je po kostimima i obukao se kako je najbolje mogao.
Bilo je deset i trideset. Ima vremena pre nego što se Mikijev nadzornik pojavi, ali prvo mu treba piće. Zgrabio je čašu za šampanjac sa sušača za sudove i sipao votku. Ne toliko da se napije. Tek da se malo opusti.
Seo je za Leksin računar, podigao sistem, otvorio fajerfoks i proverio istoriju da vidi na koje internet stranice je išla. Uobičajena sranja – Paris Hilton, TMZ, Astrološka veza.
Proverio je njenu elektronsku poštu. Možda mu je nešto poslala, a on nije dobio na mobilnom telefonu. Međutim, ničega nije bilo.
Otvorio je folder s najsvežijim dokumentima i ugledao na vrhu spiska – AltScena.doc s datumom od prethodnog dana.
Alt. Scena? Leksi, šta to radiš?
Kliknuo je na dokument i otvorio ga.


ALTERNATIVA SCENA:


EKSTERIJER: KAPELA FRENK I. KEMBEL,
AVENIJA MEDISON I OSAMDESET PRVA ULICA, DAN


PANDEMONIJA PASIONATA izgleda zanosno u maloj crnoj haljini za pogreb, dok strpljivo čeka iza policijske barikade na komemoraciji Ijana Stjuarta. Ožalošćeni polako izlaze iz kapele, ali ona ne obraća pažnju na sitnu ribu. Došla je zbog one Krupne. Ovo je Pandemonijin trenutak. Vreme je za iskupljenje.


Ko je, dovraga, Pandemonija Pasionata?
Čitao je dalje. U pola scene je ustao i otrčao do plakara.
Valtera nije bilo.
Razbio je čašu za šampanjac o zid.
– Sranje, sranje, sranje, sranje! – urlao je i udarao pesnicom o vrata plakara.
Nije to bio bes. Već agonija.

60.


Na licu mesta bilo je najmanje trideset policajaca i niko od nas nije video pištolj. Međutim, čim sam čuo prvi pucanj, nisam imao nikakvu dilemu o tome šta se dešava. Imali smo čoveka koji nasumično puca – osobu koja ubija ili pokušava da ubije ljude u ograničenom prostoru.
Naša Kancelarija za protivterorizam izdala je knjigu na tu temu. Pročitao sam je tri puta i zapamtio sledeće: Napadi nasumičnog ubice iz vatrenog oružja su dinamični. Odgovor policije zavisiće od jedinstvenih prilika za vreme incidenta.
Drugim rečima, kada meci počnu da lete, ne možemo vam reći šta će se dogoditi. Prepušteni ste sami sebi.
Prvi metak je pogodio Šelija Tregera. On se ukopao u mestu i stavio ruke na grudi. Pao je na jednu od saksija sa cvećem koje su dostojanstveno stajale s obe strane ulaznih vrata i skliznuo na zemlju, lica zgrčenog od bola.
Ljudi su počeli da beže na sve strane i tada sam prvi put video ko puca. Žena u crnom. Stajala je odmah iza metalnog graničnika, s ispruženom desnom rukom i pištoljem uperenim u ljude koji su se našli na ulazu u kapelu.
Žena? Od stotinu nasumičnih ubica vatrenim oružjem, devedeset šest su muškarci. U gomili smo tražili muškarca.
Izvadio sam pištolj i pojurio preko Avenije Medison, kada je drugi put povukla obarač. Nije bila profesionalac. Stajala je u pogrešnom stavu pucajući jednom rukom. Kada je opalila, ruka joj je odletela unazad. Nisam imao pojma u koga puca, ali sam video kako je metak proleteo kroz lobanju Henrija Milenberga i izašao na drugu stranu, ostavljajući za sobom trag od krvi, kosti i moždanog tkiva.
Nastao je metež. Pošto su se graničnici nalazili s jedne strane, a kapela s druge, jedna grupa je potrčala na sever, ka Osamdeset drugoj ulici, ali većina je potrčala pravo meni u susret, ka suprotnoj strani Avenije Medison. Žena je stajala na manje od tri metra od Kajli i Spensa. Uperila je pištolj u njih.
Zaustavio sam se i pokušao da nanišanim.
A onda sam tresnuo o beton.
Krupan muškarac u ljubičastoj trenerci oborio me je sa strane. Šutnuo mi je pištolj iz ruke kada sam pao, bacio se na mene i zaurlao: – Imam ga, imam ga!
Dok se na mene bacalo još nekoliko civilnih heroja u pokušaju, čuo sam još jedan pucanj, zatim još dva.
Izbrojao sam pet pucnjeva. A zatim ništa. Prošlo je pet sekundi. Sedam. Deset. Pucnjava je zamrla.
Kancelarija za protivterorizam je bila u pravu. Svaki incident s nasumičnim ubicom iz vatrenog oružja je drugačiji. Nisam imao pojma šta će se dogoditi, a sada, s licem priljubljenim uz mastan asfalt, nisam znao ni ishod.

61.


Čuo sam kako mi policajci prilaze u pomoć. – Pustite ga, pustite ga. On je policajac.
– Ima pištolj – povikao je gojazni tip koji je ležao na meni, teškim, južnjačkim akcentom.
– Policajac je, idiote. Svi imamo pištolje. Silazi s njega.
Onda sam malo dalje čuo još jedan glas – glasan, služben i odlučan. – Mrtva je.
Ko je mrtav?
Na meni su ležala bar četvorica ili petorica njih. Osetio sam kako se težina smanjuje, dok su policajci sklanjali jednog po jednog.
Napokon se s mene digao i onaj tip od sto dvadeset kilograma koji me je oborio i za koga se ispostavilo da je ragbi trener u srednjoj školi u Bejtsvilu, Misisipi. Ustao je i pružio mi ruku da mi pomogne.
– Izvinite, gospodine. Video sam da ste potrčali ka gomili ljudi s pištoljem i…
Ko je mrtav? KO JE MRTAV???
Digao sam se na noge, sabrao se i počeo da se probijam ka kapeli.
– Opet zabušavaš?
Bila je to moja partnerka, sa službenim pištoljem još uvek u ruci i s jedva primetnim neprikladnim smeškom na licu. Ali, što je najvažnije, bila je živa.
– Jesi li dobro? – rekoh.
– Ne, ali sam bolje nego ona.
Žena u crnom je ležala na pločniku, licem nagore, s dve rupe od metka na grudima i jednom na čelu.
– Ti si je ubila?
Kajli je klimnula glavom.
Savršen pogodak u metu.
– Video sam da su Treger i Milenberg pogođeni.
– Milenberg je bio mrtav pre nego što je dotakao pločnik – reče Kajli. – Šeli ima nekoliko slomljenih rebara, ali biće dobro.
– Nekoliko slomljenih… kako je to moguće? Video sam kako je dobio metak u grudi.
– Đubre je nosilo pancir.
Treger je ležao na ulici, s glavom naslonjenom na nečiju jaknu. Kleknuo sam pored njega.
Nasmešio mi se. Još uvek je imao krive zube klinca odraslog u siromaštvu. Sada je imao toliko novca da je mogao da ih ispravi već hiljadu puta, ali ih je ostavio takve – da ga svakodnevno podsećaju odakle je potekao.
Uzvratio sam mu smešak. – Nosio si pancir?
– Žena mi ga je kupila. Mislim da je Kevlar imao rasprodaju u Blumingdejlu.
– Žena ti je kupila pancir? Stvarno?
– Rekla je da sam toliko visoko u lancu ishrane, da su sve šanse da budem na spisku nekog bezumnika koji ide unaokolo i ubija ljude. Ne volim kada je u pravu, ali u ovom slučaju mogu da napravim izuzetak.
Ustao sam. – Imao si sreće, Šeli.
– Znam, znam. – Uzdahnuo je. – A ona će me gnjaviti do kraja života.
– Zak! Dođi.
Spens Harington je sedeo na stepenicama ispred ulaza u kapelu. – Vidiš ono? – rekao je i pokazao na jedan deo kamene fasade gde je očigledno završio metak. – Još pola sekunde i ovaj bi me pogodio u glavu. Kajli me je odgurnula. Spasla mi je život.
– Mislim da je spasla mnoge živote.
– Imaš sjajnog partnera.
– I ti.
Kajli je došla, držeći u ruci ženinu tašnu. – Zove se Aleksis Karter, dvadeset osam godina.
– Aleksis – rekoh. – Leksi. Devojka o kojoj nam je pričao Džej Džej. Koja joj je adresa? Možda je on još tamo.
– Ima vozačku dozvolu iz Indijane. Ovde nema ništa što ukazuje na to da ima njujoršku adresu. Dovraga, Zak, nije mi palo na pamet da potražimo devojku. Potpuno sam se usredsredila na to da tražimo muškarca.
– Svi smo tražili muškarca – rekao sam. – Gabrijela Benoa.
– I još uvek ga tražimo – rekla je. – Hajde da se pobrinemo da se zapečati celo mesto zločina. Neka uniformisani policajci uzmu izjave od svih prisutnih. Baš me briga ako potraje ceo… Zak… njen mobilni. Vibrira.
– Javi se.
Kopala je po ženinoj tašni da bi izvukla telefon. – Piše Gejb. On je.
– Stavi ga na spikerfon.
Pritisla je taster za dizanje slušalice. – Halo.
– Ko je to? – pitao je glas s druge strane.
– Ovde je istražiteljka Kajli Makdonald iz Njujorške policije.
– Gde je Leksi? Gde je?
– Imam bolje pitanje. Gde si ti?
Veza se prekinula.

KNJIGA TREĆA

PREDSTAVA SE MORA NASTAVITI




62.


Što je zločin ozbiljniji, to je veća mogućnost da se pojavi neko važan ko će policiju sprečiti da ga reši. U našem slučaju bio je to bliski prijatelj Šelija Tregera, koji je pritom i gradonačelnik Njujorka.
Treger je ležao na nosilima hitne pomoći pre nego što će ga transportovati do bolnice Lenoks Hil, kada se na mestu zločina pojavio gradonačelnik sa svitom. Pošto je pohvalio prijatelja koji je bio dovoljno pametan da obuče pancir, gospodin gradonačelnik se okrenuo ka Kajli.
– Istražiteljko Makdonald – rekao je. – Zar mi vi niste kazali da ćete uhvatiti tog manijaka pre nego što napusti grad? Kako ste krenuli s ispunjavanjem obećanja, imate svetlu budućnost ispred sebe. Kao političar.
– Stene! – povikao je Treger s nosila. – Da nije bilo Makdonaldove, imali bismo više leševa ispred kapele nego što ih je unutra. Isto važi i za istražitelja Džordana. To su sjajni policajci. Nemoj da si takav. Pusti ih da rade svoj posao.
– U redu – rekao je gradonačelnik prezrivo. – A ja ću raditi svoj. Prekidam Holivud na Hadsonu.
Treger je napravio bolnu grimasu i pridigao se na lakat. – Upadaj u kola hitne pomoći, Stene, odvešću te do Belvija, jer vidim da nisi normalan, jebote. Kakvu poruku želiš da pošalješ Holivudu? Kada pođe nizbrdo, Njujorčani napuštaju ring? Ili da imamo najbržu, najspretniju, najhrabriju policiju na svetu i da niko nigde ne štiti filmsku industriju kao njujorški Crveni odred?
– Šta hoćeš da kažeš, Šeli? Ako sada odustanemo, teroristi pobeđuju?
– Ne znam ko će pobediti, ali mogu da ti kažem ko će izgubiti, dovraga. Ako se sada povučeš, sledećeg novembra ćeš imati sreće ako budeš dobio pet-šest glasova na Staten Ajlendu. Moraš imati muda, Stenli.
– Dobro. Daću im još jedan dan. – Okrenuo se ka Kajli. Ko god bi pomislio da će se gradonačelnik izviniti što ju je napao ili joj barem čestitati što je eliminisala nasumičnog ubicu, ne poznaje ga dobro. – Ko je mrtva devojka? – pitao je.
Kajli mu je ispričala.
– I šta sada?
– Pretražujemo njene poruke na mobilnom telefonu. Devojka se nalazi na samo jedan stepen razdvajanja od Gabrijela Benoa, tipa koga tražimo. Blizu smo.
– Pitaću vas još jednom – reče gradonačelnik Kajli. – I dalje mislite da ćete uhvatiti tog tipa?
– Da, gospodine – reče ona kao iz topa. – Sasvim sigurno.
Mislio sam da to nije moguće, ali Kajli je zvučala još ubedljivije nego kada je odgovorila na isto pitanje dva dana ranije, kada smo imali četiri leša manje.

63.


Delija Kejts nije od onih policajaca koji se pojavljuju na mestu zločina samo zato što je došao gradonačelnik. Dovoljno je pametna da svom timu da dovoljno vremena da prikupe informacije. A kada je stigla, dvadeset minuta pošto je gradonačelnik otišao, imali smo ih sasvim dovoljno. Neke od njih bile su prilično zastrašujuće.
– Šta ste saznali?
– Ubica je Gabrijelova devojka, Aleksis Karter, poznata i kao Leksi. Njen mobilni telefon je prava riznica. Ništa nije zaštićeno lozinkom – rekao sam. – Sudeći po onome što smo mogli da zaključimo iz poruka između nje i Gabrijela, znala je šta on planira, ali nije bila s njim kada je ubio Rota, Stjuarta niti Šaka.
– Ovoga puta je svakako to nadoknadila.
– I to sve njemu iza leđa. Benoa nije imao pojma šta smera. U poslednjih nekoliko poruka panično je traži. U pravu ste. Prave film. U tašni smo joj pronašli scenario za ovu scenu. Imala je dva završetka.
– U jednom beži, a u drugom tragično strada? – pitala je Kejtsova.
– Ne. U jednom beži, a u drugom je hapsi njujorški Crveni odred, pri čemu nam se suprotstavlja i štiti svog čoveka.
– A u pozadini peva Tami Vinet?
– Čak koristi moje i Zakovo ime u scenariju – rekla je Kajli i izvadila jednu stranicu scenarija koji smo našli u Leksinoj tašni. – Njen lik se zove Pandemonija Pasionata. Pročitaću deo dijaloga.


ISTRAŽITELJ DŽORDAN


Gde vam je partner? Šta planira?


PANDEMONIJA


Ne trudi se, dečko. Od mene nećeš ništa saznati.


ISTRAŽITELJKA MAKDONALD


Vi ne shvatate u kakvoj ste nevolji.


PANDEMONIJA


A vi ne shvatate u kakvoj ste vi nevolji.


– Tako je videla razvoj događaja? – reče Kejtsova. – Ili je hapsimo ili beži? Da li je ikada napisala završetak onako kako se dogodilo?
Kajli je odmahnula glavom. – Nije. Bila je u blaženoj zabludi do samog kraja.
– Treba nam ostatak scenarija. Da li imate neku ideju gde se nalazi?
– Možda je u njenom računaru, međutim nema njujoršku vozačku dozvolu, a ne nalazi se ni na jednoj od poznatih njujorških adresa – rekao sam. – Ali pronašli smo nešto drugo. Sećate se da je Šeril Robinson predvidela da će Benoa uraditi nešto veliko, mnogo veće nego prethodna ubistva? Slušajte ovo.
Pritisnuo sam taster za glasovne poruke na Leksinom telefonu.
– Leksi, ja sam. Situacija se iskomplikovala. Evo me ispred Mikijeve zgrade, policija se pojavila. Siguran sam da će pokupiti Mikija. U torbi imam eksploziva C4 u vrednosti od četrdeset pet hiljada dolara i ne mogu ništa da učinim da ih zaustavim. To je sve. I da, još nešto. Gde si ti, jebote?
– Četrdeset pet hiljada? – reče Kejtsova. – To je mnogo eksploziva.
– To je dovoljno da pozovemo Službu državne bezbednosti i sve ostale koji bi nam pomogli da ga nađemo.
– Ne želim samo da ga nađem. Želim da budem tri koraka ispred njega.
– Zak i ja smo napravili spisak svih manifestacija povezanih s Holivudom na Hadsonu. Ali raštrkani su po celom gradu. Po hotelima, pozorištima, restoranima, na privatnim zabavama. Mislim da nećemo moći da nađemo dovoljno pasa tragača da sve to pokrijemo.
– Da li Benoa može to da izvede sam? Jedno je napraviti Molotovljev koktel, ali ovo je mnogo plastičnog eksploziva koji mora sam da aktivira, bez svog stručnjaka za bombe. Imamo Pelca. Možemo da ga držimo sedamdeset dva sata.
– To ga može usporiti, ali ne znam da li će ga zaustaviti – rekao sam. – Benoa je pametan. Shvatio je da ćemo pronaći stručnjaka za bombe koji je upravo izašao iz zatvora. Zato nije ostavio eksploziv kod Pelca. Pre će biti da je iskoristio Pelca da mu dobavi vatromet i održi kratki kurs o tome kako da ga upotrebi. C4 nije baš toliko komplikovan.
– Pa, ako je Pelc podučio Gabrijela kako da upotrebi eksploziv, onda mora da zna koje su mete u pitanju – reče Kejtsova. – Vratite se u stanicu čim ovde završite i uterajte strah u kosti gospodinu Pelcu.
– Da li još uvek čekamo njegovog nadzornika? – pitala je Kajli.
– To je pravilo, zar ne? – rekla je Kejtsova. – Ne ispitivati osuđenika na uslovnoj kazni bez prisustva nadzornika.
– Tako je, gospođo – reče Kajli. – To je pravilo.
– A ti, istražiteljko Makdonald, najbolje znaš da se ne možemo držati baš svih pravila.

64.


Kada smo se napokon vratili u stanicu, ostalo nam je još pola sata do smene. Ljudi su neprestano dolazili, odlazili ili čekali da razgovaraju s policajcem na prijemnom pultu.
Devetnaesta stanica je jedna od najopterećenijih u gradu i samo stari profesionalac poput Boba Makgrata može da radi na prijemnom odeljenju.
Kada smo stigli, pričao je s dvema devojkama u dvadesetim – jedna od njih bila je Latinoamerikanka neobične lepote. Još četvoro civila čekalo je na red.
– Izvini što prekidam, naredniče – rekao sam. – Ali kapetan Kejts je poslala patrolu da pokupi tipa po imenu Miki Pelc u Kvinsu. Da li su ga priveli?
– Jesu, istražitelju, čekaj, imam ovde negde njegov prijemni list – rekao je Makgrat. – Da li ijedno od vas dvoje habla español?
– Ja, un poco – kazala je Kajli.
– To neće biti dovoljno. Svi policajci govore un poco. Gospođica je iz Kolumbije. Ne zna ni reč engleskog, a njena prijateljica ne govori španski.
– Nije mi zapravo prijateljica – rekla je žena. – Živi u stanu do mene, pa sam je dovela ovamo. Htela sam da joj pomognem. Neko joj je ukrao pasoš i…
– Gospođo, stanite – reče Makgrat. – Zapisao sam deo priče na engleskom. Sačekajte malo da pronađem policajca koji govori španski.
– Mogu li da prođem, naredniče?
Bio je to dobavljač iz Pepsija s kolicima prepunim kartona pepsi-kole koja se prodaje u automatima.
– Vernone, nemoj slučajno da si mi kamionom zagradio neka patrolna kola tamo ispred – rekao je Makgrat i mahnuo mu da prođe.
Zatim je prstom počeo da prebira po gomili papira na radnom stolu, tražeći onaj koji se odnosi na Pelca.
– Izvinite, ali moram da uzmem sina iz škole za pola sata – rekla je Dobročiniteljka.
– Razumem vas, gospođo – rekao je Makgrat. Pogledao je preko ramena i doviknuo: – Dona, jesi li zvala Rodrigeza ili Moralesa? I dalje mi treba prevodilac za španski.
Iza njega, službenica u kancelariji s druge strane staklenog zida dokotrljala je stolicu do vrata i uzvratila: – Obojica su zauzeti, naredniče!
– Ne verujem – rekao je Makgrat, još uvek kopajući po gomili papira. – Otišli su na pauzu. Zovi ih da se vrate i ovoga puta im opiši gospođicu.
Sve to je počelo da me nervira, a jedan pogled ka mojoj partnerki bio je dovoljan da shvatim da je i ona izgubila strpljenje. Video sam da steže vilicu i suzdržava se da ne progovori.
Makgrat je primetio našu nervozu. – Izvinite, kolege, Pelc je već neko vreme ovde. Njegov papir je zakopan negde na dnu.
Nastavio je da traži dok je mnoštvo ljudi izlazilo iz stanice kroz vrata koja odvajaju prijemni pult od čekaonice – tri policajca s velikim sportskim torbama; Viktor, momak koji donosi hranu iz Gerinog restorana; sveštenik; ispijen stariji čovek u izgužvanom plavom odelu kome na čelu piše da je akvokat za siromašne.
Makgrat je dizao i spuštao glavu, odmeravajući svakoga ko je ulazio ili izlazio. Napokon je izvukao plavi list papira iz svežnja. – Pelc, zarez, Miki – rekao je pobednički. Na papiru se nalazila žuta samolepljiva poruka. Začkiljio je i pročitao. – Njegov nadzornik je zvao u jedan i pet. Još uvek je u sudu. Moli da ga sačekate.
– Nema šanse – rekla je Kajli i uzela plavi papir. – Ne posle onoga što se dogodilo jutros. Gde je Pelc?
– Hej, naredniče. Dónde está la hermosa mujer?
Bio je to policajac Morales čije su tamne oči već spazile lepu Kolumbijku. Uvukao je stomak i izbacio grudi, nestrpljiv da prevodi.
Rodrigez je išao odmah iza njega. – Naredniče, on je Portorikanac. Tamo i ne govore pravi španski. Moj otac je bio Kolumbijac, ja ću da pričam s njom.
– Morales je prvi došao, ali ako već nemaš posla – rekao je Makgrat i dao Rodrigezu dva dolara koje je izvukao iz džepa – otrči gore i donesi mi dijetalnu pepsi-kolu.
– Naredniče – rekao sam. – Žuri nam se. Gde je Pelc?
– Izvinite, ovde je kao u zverinjaku. Pelc je u…
Čuo sam lomljavu, a Španjolka je vrisnula. – Dios mio… Pokazala je prstom preko mog ramena.
Makgrat je hitro okrenuo glavu. – Šta se događa, jebote?
Okrenuo sam se i video muškarca koji se tetura ka nama i mlatara rukama, grči se, udara o zidove i bljuje. Tri metra od pulta srušio se na pod licem nadole. Rodrigez mu je prvi prišao i opipao puls.
– Pelc – reče Makgrat.
– Mrtav je – dodao je Rodrigez i potvrdio ono što sam već znao.
– Sranje – reče Makgrat udarivši pesnicom o radni sto. Zatim je pokazao ka ulaznim vratima i zaurlao. – Zaustavite tog prokletog sveštenika!

65.


Ući kod Mikija Pelca nije bio neki izazov, pomislio je Kameleon.
Policajac za prijemnim pultom je bio u gužvi, ali neverovatno je koliko brzo možete stići na početak reda ako nosite crnu košulju, beli okovratnik i zlatan krst oko vrata.
– Ja sam otac Makdugal – rekao je Gabrijel kada je pročitao ime s bedža na Makgratovoj uniformi. – Pozvao me je pripadnik moje parohije, Miki Pelc. Nedavno je izašao iz zatvora i svesrdno se trudi da ostane na pravom putu. Izgleda da je upao u nevolju. Šta je uradio, ako smem da pitam?
– Koliko ja vidim ovde, oče, ništa – rekao je Makgrat. – Nije uhapšen. Priveden je samo da bi mu istražitelji koji vode jedan slučaj postavili nekoliko pitanja.
– Ah, baš će mu laknuti onda. Zaista je dobar čovek. Iskreno verujem da je raskrstio s prošlošću. Našao je Gospoda dok je bio u zatvoru.
– Mnogi ga nađu, oče.
– Moj posao je da se pobrinem da ovako nešto ne poljulja njegovu veru. Da li bih mogao da ga vidim na nekoliko minuta, da mu dam duhovni savet i nešto da se osveži?
Gabrijel je pokazao providnu plastičnu flašu s vodom.
– Da li je to sveta vodica, oče? – pitao je policajac.
– Nije – rekao je Gabrijel – ali pošto flaša od pola litra košta dva dolara, čovek bi pomislio da ju je osveštao sam Gospod Bog.
Policajac se glasno nasmejao. Koji Irac ne voli duhovitog sveštenika? – Dona, molim te odvedi oca Makdugala u sobu broj dva.
Kameleon je podario policajcu svoj najiskreniji hrišćanski osmeh. Imam dozvolu da ubijem gospodina Pelca. Aleluja.
Miki je, razume se, bio presrećan što ga vidi. Zaklinjao se da neće nikome reći ni reč.
– Ne bi lagao sveštenika, zar ne, sine? – reče Gejb.
Miki se nasmejao prepoznatljivim promuklim glasom i popio pola flaše vode.
– Došao sam samo da ti pružim moralnu podršku – reče Gabrijel – i da ti kažem da, ako ti treba advokat, ne uzimaš one nesposobnjakoviće koje dodeljuje sud. Imam novca da ti platim pravog advokata.
– Hvala ti – rekao je Miki. – Ti si pravi prijatelj, Gejbe.
To su verovatno bile poslednje reči koje je Miki Pelc izgovorio.
Izlazak iz stanice je bio pesma. Gabrijel je krenuo za trojicom policajaca, protutnjao pored narednika na prijemnici i izašao na glavna vrata. Nije prošlo ni trideset sekundi, a već je skinuo jareću bradicu s lica, strgao svešteničku košulju i okovratnik, zgužvao ih zajedno s Biblijom i krstom koji je nosio oko vrata i zavrljačio u korpu za smeće.
Na uglu Treće avenije i Šezdeset sedme ulice nalazio se ulični prodavac koji valja naočare za sunce, baterije i „marame od pravog kašmira” za samo pet dolara. Njegov izlupani kombi dodž stajao je odmah pored tezge, te se Gabrijel namestio tako da može da gleda ka zapadu, prema stanici, a da pritom ostane potpuno skriven.
Kada je nekolicina policajaca istrčala iz stanice na ulicu, imao je na sebi crveno-belu majicu Univerziteta Ratgers i probao par ogromnih naočara za sunce. Makdonaldova je izašla prva. Pogledala je levo, zatim desno i udarila pesnicom o dlan kada je shvatila da je pobegao.
To je kučka koja je ubila Leksi. U medijima nisu rekli njeno ime – samo „policajka u civilu” – ali Gabrijelu je to bilo dovoljno.
Prošao je tik pored nje, na oko desetak centimetara. Međutim, čak i da je mogao da je zadavi tu, na licu mesta, ne bi to učinio. Nadobudna istražiteljka Kajli Makdonald će uskoro doživeti isti onakav bol i agoniju koju je njemu priredila.
Ovo je za tebe, Prodavačice kokica.

66.


Stanica je zvanično postala mesto zločina. Tehnički gledano, nismo smeli da sklonimo Pelca dok mu ne uzmu sve uzorke. Pošto ništa ne ukazuje na loš rad policije tako dobro kao mrtvac na podu policijske stanice, brzo smo pronašli ciradu da sakrijemo leš od javnosti.
– Da se ja pitam, odvukla bih ga nazad u sobu – rekla je Kajli. – Da li su nam zaista potrebni forenzičari da bi nam rekli da ga je Benoa otrovao? Verovatno istim onim čime je otrovao Rota.
Nas dvoje, Kejtsova, Makgrat i njegov šef, poručnik Al Orton, tiskali smo se u kancelariji Done Torson. Dona je civilno lice zaposleno na prijemnom odeljenju. Bilo je vruće i neprijatno u svakom smislu.
Kajli se okrenula ka Makgratu. – Kako je Benoa uspeo da uđe?
Makgrat je krupan muškarac. Krupan, s gustom, prosedom kosom i širokim, irskim osmehom. Na prijemnom pultu može izgledati prijatno, ali i zastrašujuće. Kao što sam već rekao, stari profesionalac. Pogledao je Kajli u oči i rekao tiho i smireno:
– Rekao mi je da je sveštenik. Izgledao je kao sveštenik. Rekao je: „Pelc je iz moje parohije. Da li bih mogao da ga vidim na nekoliko minuta, da mu dam duhovni savet?” Kako sam obavešten, Pelc nije bio uhapšen. Nije bio priveden čak ni zbog kršenja uslovne kazne. Sedeo je tamo i čekao da razgovara s vama i sa svojim nadzornikom. Tako da odgovor na vaše pitanje, istražiteljko, glasi: ušao je jer sam ga ja pustio. Ja čuvam vrata i pristao sam da ga pustim zato što, koliko sam mogao da vidim, nije bilo razloga da ga odbijem. Ali, ako vam treba neko koga ćete da okrivite, slobodno možete reći da sam to ja.
Orton se uključio u razgovor. – Čekaj, Bobe. Istražiteljko, vi ste ovde novi. Devetnaesta stanica sarađuje sa Crvenim odredom otkako su se ovde uselili i to uglavnom dobro. Imamo određeni protokol. Prvenstveno „služimo i štitimo”. Mi ne kinjimo građane. Ne pretresamo ih i ne zabranjujemo da unose tečnost preko ove linije. Mi nismo Služba za bezbednost avionskog saobraćaja. Narednik Makgrat je uzoran policajac s osamnaest godina iskustva i radio je svoj posao po pravilima. To što se dogodilo nije njegova…
– Ale, ja sam kriva – reče Kejtsova. – Uprskala sam. Nisam htela mnogo buke, te nisam rekla policajcima ko je Pelc ni zašto ga privode. Međutim, nismo imali sreće. Benoa je video kada su ga pokupili. Kada sam to saznala, trebalo je da zovem i da vam kažem da Pelca stavite pod ključ. Nije mi palo na pamet da će se Benoa pojaviti ovde i ubiti ga da ne bi propevao.
– Propevao o čemu? – rekao je Orton.
– Benoa je dobavio dovoljnu količinu C4 kojom bi mogao da izvede ozbiljan napad.
– Da li znamo gde?
– Ne, ali sigurna sam da je Pelc znao i zato je sada mrtav.
– Ako ima veze s ovom holivudskom nedeljom, koliko bi to mesta moglo da bude? – pitao je Orton.
– Po poslednjim procenama, šezdeset tri – rekao sam. – Jedinica s psima tragačima trenutno ima samo osamnaest pasa koji su na raspolaganju. Bez Pelca koji nam je mogao ukazati na metu ili na mete, ne možemo da pokrijemo ni pola od toga.
– U tom slučaju, moraću da odredim prioritete – rekla je Kejtsova. – Počnite sa skupovima u hotelima ili na drugim javnim mestima.
– Važnije mete će verovatno biti na privatnim zabavama – rekla je Kajli. – Znam da je Frajers klub…
– Istražiteljko Makdonald – rekla je Kejtsova oštro. – Svesna sam da su velike budže važnije mete i shvatam da si ti bliska s nekima od njih, međutim, mi smo pre svega odgovorni prema građanima Njujorka. Hoću da psi pretraže svaki skup na kojem bi naši poreski obveznici mogli da postanu kolateralna šteta. Jasno?
– Da, kapetane.
Kejtsova nije odgovorila. Izašla je odlučnim korakom i popela se do svoje kancelarije. Njena pokajnička epizoda se završila. Opet je postala šefica.

67.


Posle četrdeset pet minuta dizanja tegova, dvadeset minuta na mašini za veslanje i još četrdeset pet na traci za trčanje, Spens Harington je bio potpuno mokar od znoja. Skinuo se i pažljivo posmatrao svaki centimetar tela u ogledalu koje je prekrivalo čitav jedan zid njegove kućne teretane.
Indeks mase tela mu je dvadeset. Spens želi još da ga smanji. Nije loše za nekoga ko se bliži četrdesetoj. Jedna od prednosti odbacivanja loših navika jeste i mogućnost da ima telo koje izgleda sjajno kada je nag. Ne zna se ko više voli da ga posmatra – on sam ili Kajli.
Otišao je do kupatila, bacio mokru odeću za vežbanje u korpu za veš, tuširao se deset minuta, obrisao i uvukao u krevet.
Spens je od petnaestominutne popodnevne dremke napravio pravu nauku. Podesio je alarm na ajfonu da zvoni za šesnaest minuta. Zaspao je pre nego što je proteklo prvih šezdeset sekundi. Četvrt sata kasnije probudio se uz poznati zvuk Soni i Šer koji pevaju I Got You, Babe; to je pesma koja ga podseća na njegov omiljeni film Dan mrmota.
U trosobnom stanu termostati su namešteni da održavaju temperaturu na osamnaest stepeni. Čim je zbacio sa sebe čaršav, osetio je kako ga svež vazduh miluje po toploj koži. Spustio je glavu na jastuk i prešao rukom preko stomaka dok se nije zaustavio u međunožju. Uhvatio se za genitalije i duboko udahnuo. Kajli i on nisu imali seks otkako je počela da radi u drugom odeljenju. Zatvorio je oči, zamislio je nagu u krevetu pored sebe i odmah osetio erekciju.
Vežbanje, vruć tuš i blizina smrti najbolji su način da se napališ, pomislio je, sklonio ruku i seo na ivicu kreveta. Uzeo je telefon i pozvao ženu.
– Kako si? – pitala je.
– Istuširao sam se, go sam i napaljen kao jarac koji se najeo vijagre. Ti?
– Sjajno. Upravo sam provela dva sata s maserkom. Ne, čekaj, to je bila Služba za unutrašnju kontrolu koja me je ispitivala posle pucnjave kako bi utvrdila da li patim od posttraumatskog stresa i da li sam još uvek sposobna da obavljam dužnost.
– I?
– Loše vesti, jarče. Radim sve dok ne uhvatimo tog gada. Kako se Šeli drži?
– Srećan je kao domaćica u radnji koja prima duple kupone. Lekar mu je dao nešto protiv bolova. Kada je stigao u kancelariju, pozvali su ga iz Elektronik artsa. Oni su jedna od najvećih kompanija za video-igre na svetu, a posle jutrošnje pucnjave odjednom smo im postali zanimljivi.
– To je bilo baš brzo.
– Tako je to u poslu s video-igrama. U svakom slučaju, pitali su da li mogu večeras da pošalju nekoliko programera da provere pilot program. A ti znaš kako Šelijev mozak funkcioniše. Pristao je, a zatim odmah pozvao još desetak kompanija koje prave video-igre, tako da će doći i Soni i Nintendo.
– Spense, Benoa ima eksploziv. Nemamo dovoljno policajaca niti pasa, a privatne zabave neće biti prioritet. Pobrini se da Šeli angažuje obezbeđenje.
– Već sam mu to rekao, ali on se ne brine.
– Pucali su u njega. Zar ne misli da bi to moglo ponovo da se desi?
– Ne. Misli da je devojka samo htela da puca u ljude s filma i televizije, pa je pretpostavila da će naići na nekog poznatog na Ijanovoj komemoraciji. Ali što se Šelija tiče, večeras samo ima sastanak s gomilom dosadnih poslovnih ljudi. Pravi glamur s glasnom muzikom i velikim imenima biće u Kis end flaju, 230 fiftu, Tendžunu, na takvim mestima. Tamo bi trebalo da tražite tog ludaka… čekaj, neko mi zvoni na interfon.
Ukucao je zvezdicu i nulu. – Ko je?
– Hej, gospodine Harington. Trevor je iz Silverkapove kurirske službe. Imam paket za vas. Izgleda da su izmene u scenariju.
– Popni se, Treve. Sedmi sprat. Hvala.
Vratio se.
– Ko je to? – reče Kajli.
– Agencija za poslovnu pratnju. Pozvao sam ih pre nekoliko sati. Naručio sam prostitutku.
– Kako si znao da neću biti kod kuće?
– Nisam. Zapravo, nadao sam se da ćemo u trojku.
– Grozan si.
– Zato me voliš.
– Lepo se zabavljaj s prostitutkom i s video-igrama – reče Kajli.
– A ti se pazi dok juriš loše momke. Volim te.
– I ja tebe. Moram da prekinem.
Začulo se zvono na vratima, a Kajli je spustila slušalicu. Spens je zgrabio jastuk, prekrio međunožje i krenuo ka vratima.
– Hej, Trevore, nisam obučen. Možeš li da gurneš koverat ispod vrata?
– Suviše je debeo – rekao je Trevor – ali mogu da ga ostavim ispred vrata.
– Odlično.
– Nema problema, gospodine. Prijatno veče.
Spens je prislonio uvo na vrata i čuo kako je koverat pao na itison. Trevor je otišao do lifta. Pošto je već bio na sedmom spratu, vrata su se odmah otvorila. Kada su se zatvorila, lift je počeo da se spušta u predvorje.
Još uvek držeći jastuk, Spens je iskoračio u hodnik, sagao se i pružio ruku prema koverti.
Priljubljen uza zid odmah pored vrata, Kameleon je uperio elektrošoker u Spensovo desno rame i pritisnuo obarač. Milion volti je projurilo kroz telo Spensa Haringtona i on se stropoštao na pod.
– Kao što rekoh, Spense – rekao je Gabrijel. – Izmene u scenariju. Upravo si dobio daleko veću ulogu.

68.


– Neverovatno je koliko je lako nabaviti elektrošoker – rekao je Gabrijel dok je vukao Spensa preko praga. – Samo pedeset dolara preko interneta. Prava zajebancija je dostava. Veruješ li da su tejzeri i elektrošokeri legalni u četrdeset četiri države, ali ne mogu se dostaviti u jebeni Njujork niti Džersi?
Nogom je zatvorio vrata i odvukao Spensa u dnevnu sobu.
– Ali kompanije koje prodaju ta sranja po netu su zaista sjajne. Na sajtu piše velikim crvenim slovima „Da li živite na području gde je zabranjena isporuka? Ne brinite. Dajte nam drugu adresu u bilo kojoj legalnoj oblasti i mi ćemo vam isporučiti robu!” Tako da sam se odvezao u Konektikat, gde su dozvoljeni, ali samo za kućnu upotrebu. Ipak, mislim da nisam prekršio zakon, pošto sam te opalio ovde, u tvojoj kući – nasmejao se Gabrijel.
– Bilo kako bilo, imam poštanski pretinac u Stamfordu, odvezao sam se tamo nedelju dana kasnije, gde me je čekao elektrošoker. Diskretno zapakovan kao što su i obećali. Kao što rekoh, zajebancija, ali sve je to deo pretprodukcije.
Spustio je Spensovu glavu i ramena na pod, uzeo masivnu trpezarijsku stolicu i postavio je tri metra od ulaznih vrata.
– Dakle, znam da još uvek ne možeš da govoriš, ali možeš da me čuješ. Treba da sedneš u ovu stolicu. Ja ću odraditi veći deo dizanja, ali moraš da mi pomogneš. Inače, cap, cap, cap. Neverovatna stvarčica, ovaj elektrošoker. Od dvadeset osam, dvadeset četiri komentara na sajtu daju mu pet zvezdica. A vidiš i zašto.
Gabrijel je uhvatio Spensa ispod pazuha, zastenjao i podigao ga na stolicu.
– Zanimljivo je to što si go. To nije bilo u scenariju, ali sviđa mi se. Izgledaćeš još ranjiviji na snimku. Film je ionako već dobio oznaku R. Tako da još malo golotinje ne može da škodi.
Prošlo je deset minuta dok Spens nije povratio svest. Tada su mu gležnjevi i listovi već bili pričvršćeni lepljivom trakom za nogare stolice. Grudi su mu takođe bile obavijene trakom koja mu je držala ruke čvrsto iza leđa. Preko usta mu je bilo zalepljeno treće parče trake. Otvorio je oči i ispred sebe ugledao Gabrijela.
– Pa, dobro jutro, Uspavana lepotice. Tvoj princ čeka.
Stavio je elektrošoker na stolicu između Spensovih raširenih nogu. – Sada ću ti skinuti traku s usta. Budeš li vikao, glas će ti otići za oko dvanaest oktava uvis.
Spens je klimnuo glavom, a zatim ustuknuo kada je Gejb strgao traku. – Ko si ti? – prošaptao je.
– Ja sam Kameleon.
Spens je piljio u njega u neverici. – Ne… ne razumem. Tako se zove moj novi serijal. Kameleon je moj novi lik.
– Onaj što si ga ukrao od mene. Poslao sam ti tu ideju pre dve godine. Ja sam Kameleon.
Tip je lud. Spens je vrteo glavom pokušavajući da shvati. – Dobro – rekao je. – Ti si Kameleon. Večeras ide pilot epizoda moje serije. Glavni lik je privatni istražitelj, stručnjak za maskiranje. On se takođe zove Kameleon. To je slučajnost. Nisam ukrao…
– Baš me briga da li si ga preinačio u istražitelja ili vozača autobusa ili astronauta – razbesneo se Gabrijel. – I dalje je to moja ideja. Ja sam ti je poslao. Verovao sam ti.
– Jasno mi je – rekao je Spens. – Problem je u tome što mi ljudi šalju ideje svaki dan, ali ja ne mogu da ih čitam. Većina televizijskih producenata nikada ne čita tekstove koje nisu tražili, osim ako ne dolaze od agenta s kojim rade.
– Većina televizijskih producenata laže čim zine.
– Kunem ti se da ne lažem. Kameleon je ideja koju sam dobio pre četiri godine. Otad je razvijam i najzad… Šta to radiš?
Kameleon je posegnuo rukom u ranac. – Vidi šta imamo ovde. A mislio si da je elektrošoker za stoku strašan? Ovaj moj filmčić je zaista pun iznenađenja, zar ne?
Spens je povikao. – Upomoć! Ima li koga? Upomoć!
Gabrijel ga je pesnicom udario u nos i umesto vriska čulo se pucanje hrskavice. Cimnuo mu je glavu i snažno mu obmotao traku oko usta tri puta.
– Ne samo da si mi ukrao ideju – rekao je Gabrijel i podigao ono zbog čega je Spens premro od straha. – Već si mi uzeo i život. A sada, pogodi šta, lepotane? Vreme je za osvetu.

69.


Jedinica s psima tragačima Njujorške policije ima trideset šest pasa. Polovina su psi koji traže narkotike, druga polovina dresirani da traže bombe. Nekoliko pasa dresirano je da ujedno traži i leševe. Čak i u tako velikom gradu kao što je Njujork, osamnaest pasa za bombe obično bi bilo sasvim dovoljno.
Međutim, to nije bio običan dan.
Pozvao sam narednika Kajla Vorena, koordinatora jedinice s psima tragačima za celu Njujoršku policiju. Ima samo trideset dve godine, ali se od desete bavi dresurom pasa. Izložio sam mu problem, a Voren je samo rekao: – Shvatio sam.
Javio se dva sata kasnije. Sakupio je pse od državne policije Njujorka, Nju Džersija i Konektikata, pa na sever sve do Okruga Alster. Do pet sati popodne imali smo trideset dva psa tragača.
Kajli i ja smo bili u stanici i zabadali rajsnadle u mapu grada zalepljenu za zid od plute. Pošto nismo imali dovoljno pasa da pokrijemo svaku lokaciju, morali smo da odlučimo koja od njih zahteva stalno prisustvo psa tragača, a koja može da se pretraži, te da se pas pošalje negde drugde.
– Mislim da je Spens u pravu – rekla je Kajli. – Trebalo bi da se usredsredimo na mesarsku četvrt. Tamo će biti većina najvažnijih zvanica pa bi trebalo poslati bar pet-šest pasa.
– Poznajući te važne zvanice, kladim se da bismo postigli pun pogodak, ako bismo poslali i nekog psa za narkotike.
Kajlin mobilni telefon je zazvonio. Međutim, to nije bila njena uobičajena zvonjava.
– Da li je moj muž poremetio pameću? Zove me preko Skajpa. Zaista misli da nemam pametnija posla nego da četujem s njim?
– Ti imaš sreće. Mene zove isključivo usred noći.
Podigla je ajfon i uključila Skajp.
– O, bože. Zak…
Pogledao sam preko njenog ramena. Na ekranu ajfona video sam Spensa kako sedi potpuno nag na stolici, vezan i zapušenih usta.
– Spense… – to je bilo sve što je Kajli uspela da izgovori.
Zatim se na ekranu pojavio Gabrijel Benoa.
– Zdravo, istražiteljko Makdonald. Iza tebe vidim i tvog partnera, istražitelja Džordana. Ne znam da li ste već pronašli moj stan, ali ja sam tvoj pronašao.
– Šta hoćeš? – rekla je Kajli.
– Hoću da patiš isto kao što si ti mene naterala da patim. Da li znaš ko je bila ona žena koju si jutros ubila?
– Bila je hladnokrvan ubica. Pucala je na grupu bespomoćnih ljudi.
– Leksi je bila nevina kao dete. Ako je nekoga ubila, to je zato što su zaslužili.
– Šta hoćeš? – Kajli je ponovila pitanje.
– Da li znaš kako je bolno izgubiti nekog koga voliš? – pitao je Benoa.
Kajli nije odgovorila.
– Uskoro ćeš saznati – rekao je podrugljivo.
Podigao je debeli blok eksploziva C4 prema kameri. Za eksploziv je bio zalepljen digitalni tajmer, s jednom crnom i jednom belom žicom povezanom s detonatorom koji je virio iz plastike.
– Imaš pola sata – rekao je Benoa. – A onda ću ti ga uzeti, baš kao što si ti meni uzela nju.
Pritisnuo je dugme. Na digitalnom tajmeru pojavilo se 29.59 i tajmer je počeo da odbrojava sekunde. Kada je stigao do 29.55, nestao je s ekrana i ponovo smo videli Kajlinu dnevnu sobu. Pet sekundi kasnije prekinuo je vezu.
Ekran je zamro, ali poslednje što sam video ostaće mi zauvek urezano u svest. Spens Harington, nag, potpuno bespomoćan, vezan za stolicu u sopstvenom stanu, sam i preplašen čeka smrt.

70.


Kajli je potrčala.
Zgrabio sam radio i potrčao za njom, preskačući po dva stepenika.
– Treba mi policijsko vozilo! – dotrčala je do prijemnog pulta, odgurnula građanina koji je stajao u redu i povikala na narednika Makgrata. – Imamo 2-1-7.
Makgrat nije oklevao. Ako je i bilo nesporazuma tokom prethodnog sastanka, sve je već bilo zaboravljeno. 2-1-7 je napad s namerom da se izvrši ubistvo, a Kajli je očigledno policajac na zadatku.
– Šest četiri četiri dva – rekao je. – Ševrolet kapri ispred ulaza. Najbrže vozilo koje imamo. Ključevi su u bravi.
Kajli je izletela kroz glavni ulaz i potrčala ka ševroletu. Otvorila je prednja vrata, kada sam je zgrabio za nadlatkticu.
– Trebalo bi da zovemo odred za demontiranje bombi – rekao sam.
Otrgla se.
– Ne. Dok se oni saberu, pokrenu, pronađu moj stan i odluče o najbezbednijem načinu da demontiraju bombu, Spens će stradati. Idem sama ili s tobom. Šta si odlučio?
Nije sačekala odgovor. Uskočila je za volan i upalila motor.
– Idem s tobom! – povikao sam i uskočio na suvozačko mesto, dok je ona već kretala uz škripu guma. S uključenom sirenom i rotacionim svetlima, prošla je kroz crveno na raskrsnici s Leksington avenijom.
– Trebalo bi da zovemo pojačanje – rekoh.
– Ne, dok ne stignemo tamo i procenimo situaciju – rekla je i naglo skrenula u Petu aveniju. – Ne smemo dozvoliti da neki napaljeni početnik odluči da se igra heroja.
– Misliš li da je bolje da pošaljemo napaljenu suprugu da izigrava heroja?
– Dođavola, Zak, imamo dvadeset osam minuta. Znam gde se Spens nalazi i kako da stignem tamo i nemam vremena da čekam pojačanje.
Kajli je naglo skrenula u Južni Central Park, otmeni produžetak Pedeset devete ulice koji se prostire od Velikog vojnog trga kod Pete avenije do Kolumbovog trga kod Osme avenije. Duž ulice je stajao niz lepih kočija koje čekaju da povezu turiste u dvadesetominutni lagani kas po parku za pedeset dolara plus napojnica. Kajli je legla na sirenu, a zatim prešla preko duple žute linije u traku koja vodi ka istoku, gde je bilo mnogo manje prometa.
– Prošli smo spisak svih mogućih meta napada – rekla je. – Kako to da se nismo setili Spensa?
– Tražili smo veliki filmski završetak. Međutim, Benoa je ovo preinačio u čistu osvetu. Ubila si njegovu devojku.
– Da – rekla je. Skrenula je levo u Sedmu aveniju, uletela u traku rezervisanu za vatrogasna vozila i nagazila gas do daske. – Dakle, ako Spens pogine, ja sam kriva.
Zazvonio mi je mobilni. Pogledao sam identifikaciju. – Kejtsova – rekao sam. – Sigurno joj je Makgrat rekao da smo otišli zbog dojave 2-1-7.
– Ne javljaj se – reče Kajli.
– Jesi li ti sišla s uma? Ona nam je šef.
– Da, potpuno sam sišla s uma, a ako budemo rekli šefici šta smeramo, možda će nas vratiti. Zak, znam da tebi Spens ne znači mnogo, ali ako ti je stalo do mene, molim te, molim te, molim te, nemoj da se javiš na telefon.
Ako mi je stalo do nje? Da li je ikada bilo drugačije? A sada sva ta osećanja prete da unište jedino do čega mi je još stalo u životu, pored nje. Moju karijeru.
Telefon je ponovo zazvonio.
Ime kapetana Kejts svetlelo je na displeju. Ispod njega su dva dugmeta. Zeleno i crveno: prihvati poziv, odbij poziv.
Na njima je komotno moglo da piše: gubiš, gubiš.
Verovatno ću do kraja života žaliti što sam ovo uradio, pomislio sam.
Pritisnuo sam jedan od tastera.

71.


EKSTERIJER: PRISTANIŠTE U SEDAMNAESTOJ ULICI, NJUJORK – DAN


Kameleon poslednji put presvlači kostim i automobilom iznajmljenim u Zipkaru vozi se do pristaništa u Južnoj ulici. Ekipa ga čeka. Šestorica muškaraca i tri žene, svi u istoj uniformi kao on – crne pantalone, bela košulja, beli smoking i jarkoplava leptir-mašna. Već tri meseca rade zajedno i drago im je što ga vide.


– Armando – pozvala ga je jedna od žena, dok je hodao preko parkirališta. – Već sam se zabrinula. Zamalo da zakasniš na brod.
Bila je to Adrijana Gomez-Bauer, lepa devojka kovrdžave crne kose, koja je očigledno zaljubljena u njega. Gabrijel pretpostavlja da Adrijana ne bi dva puta pogledala Gabrijela Benoa, međutim, potpuno je opčinjena Armandom Savojem, naočitim, tamnoputim mladim glumcem, rođenim u Buenos Ajresu i odraslim u Marselju, koji pokušava da se probije u Njujorku.
– Adrijana, ma chérie – rekao je, nagnuo se ka njoj i poljubio je u oba obraza, onako kako to čine Francuzi. – Izvini što kasnim. Zvali su me u vezi s novom Memetovom predstavom. Ušao sam u uži krug s još dvojicom.
– O, bože, Armando, predstava Dejvida Memeta? To bi bilo fenomenalno. Ako dobiješ ulogu, kunem ti se da ću na premijeri sedeti u prvom redu u sredini, makar morala da se prodam da bih platila ulaznicu.
Nekada bi sa zadovoljstvom podigao seksualnu tenziju za još nekoliko stepeni. Leksi ne bi imala ništa protiv. Znala je da je to sve deo njegove uloge. Međutim, sada kada nje više nema, flertovanje s Adrijanom mnogo više mu liči na prevaru.
– U svakom slučaju, šefice – rekao je. – Izvini što kasnim.
Adrijana je bila šef ekipe. Nasmešila se. – Ovoga puta ću ti progledati kroz prste. Ali sledeći put ću morati da te pritisnem.
Gabrijel se pretvarao da nije razumeo aluziju. Ušao je u zadnji deo kamiona za ketering. – Ko je domaćin ove male zabave? – pitao je.
– Šeli Treger – rekla je Adrijana. – Televizijski producent i multimilioner. Vidiš li onu jahtu na kojoj ćemo raditi? To nije iznajmljena jahta, već njegova. Imaće sto dvadeset sedam zvanica, većina iz šou biznisa. Možda će im neko od nas zapasti za oko.
– Nadam se da ćeš to biti ti – rekao je Gabrijel, gurajući kolica s osam rešetkastih polica za vinske čaše. Svukao je beli smoking i stavio ga na najvišu policu. Težio je četrdeset kilograma. Leksi je s unutrašnje strane našila šesnaest džepova od vodootpornog platna. U svaki je stavio po dva i po kilograma eksploziva C4. U Haringtonovom stanu je ostavio samo deset kilograma, te će to biti više nego dovoljno.
– Laska mi što se nadaš da ću im baš ja zapasti za oko – reče Adrijana. – Ali šta je s tobom? Zar ti ne želiš da te otkriju?
Gabrijel je nakrivio kolica i počeo da ih gura uz prilaznu rampu jahte. – Ne večeras, šefice – rekao je. – Ne večeras.

72.


Automobili su nam se sklanjali s puta dok smo jurili Sedmom avenijom kao da smo na auto-putu. – Hvala ti – rekla je Kajli, ne skidajući pogled s ulice.
Nisam joj odgovorio.
– Izvini – rekla je.
– Za šta? – promrljmljao sam.
– Šta misliš? Ma hajde, Zak. Kejtsova ti je rekla da me čuvaš, a tri dana kasnije odlutao si sa mnom van njenog vidokruga. Mojom krivicom.
– Sâm sam odlučio da se ne javim na telefon.
– Dobro. Ali hvala ti. Ozbiljno. Tvoj sam dužnik. Spenser takođe.
– Super. Možda će mi pomoći da se zaposlim u Silverkapu u službi za obezbeđenje.
Okrenula se ka meni i nasmešila se. Za dlaku je izbegla taksi koji nije stigao da joj se skloni s puta.
Pod uobičajenim okolnostima, do Kajlinog stana u Trajbeki vozili bismo se dvadeset minuta. Međutim, uz pomoć sirena i rotacionog svetla, s poludelom ženom za volanom, stigli smo za osam i po.
Kapri se uz škripu guma zaustavio na uglu Ulica Vašington i Lejt, ispred otmene osmospratnice od crvene cigle koja je nekada davno bila Fabrika sapuna Perlajn. Nakon investicije od nekoliko desetina miliona dolara, preobražena je u simbol nenadmašne otmenosti kojom se sada odlikuje donji Menhetn. Niko s policijskom platom ni u ludilu ne bi mogao da priušti sebi da tu živi. Spens očigledno veoma dobro zarađuje.
– Sedmi sprat – rekla je Kajli kada smo utrčali u predvorje. Lift je stajao dole, s otvorenim vratima, ali ona je protrčala pored njega i krenula stepenicama.
Pošao sam za njom.
– Lift je suviše spor. Ovako je brže – rekla je kao odgovor na očigledno pitanje koje nisam ni postavio.
– Da li imamo neki plan? – pitao sam kada smo stigli do odmorišta na petom spratu.
– Ne. Da. Ne znam. Dođavola, Zak, ne treba nam glavni plan njujorškog Crvenog odreda za svaku sitnicu. Hoću samo da uđem, izbavim Spensa, upozorim komšije i da se kupimo iz zgrade. Ako bomba eksplodira, eksplodirala je.
Ima smisla. Unutra, napolje, trk. Jednostavno. Nije bilo vremena za deaktiviranje bombe.
Protrčali smo kroz vrata od stepeništa na sedmom spratu i skrenuli desno. Na spratu su samo dva stana. Kajlin je prvi.
Izvukla je ključ iz džepa i gurnula ga u bravu na vratima stana broj 7A.
Unutra, napolje, trk, ponavljao sam u sebi. Jednostavno. Ali nešto nije bilo kako treba.
Kajli je okrenula ključ i u tom deliću sekunde sam shvatio. Izvitoperen um Gabrijela Benoa ne može da smisli ništa jednostavno.
Skočio sam na nju i srušio je na pod.
– Šta radiš, jebote? – vrisnula je.
– Zamka – rekao sam.
Zurila je u mene u neverici, ne prihvatajući to što sam rekao, jer demontirati zamku zahteva vreme, a vreme nam ističe.
– Otkud znaš?
– Ne znam. Ali poznajem Gabrijela Benoa. Dao nam je više nego dovoljno vremena da stignemo. On želi da uđemo.
– Moramo da uđemo. Spens je unutra.
– Tiho. – Približio sam se vratima i doviknuo: – Spense!
Čuli smo nekoliko kreštavih vrisaka. Na skajpu sam video da su mu usta prelepljena trakom. Nije mogao da izgovori ni reč, ali njegovi uspaničeni vrisci i ton jasno su govorili da ne zove samo upomoć. Upozoravao nas je.
– Spense – rekao sam – da li je bezbedno da otvorimo vrata? Vikni jednom za da, dva puta za ne.
Jasno smo čuli odgovor. Dva prigušena, ali jasno odvojena, prodorna zvuka. Ne.
– Da li su vrata povezana s eksplozivom?
Jedan zvuk. Da.
S Kajlinog lica nestao je i poslednji trag samopouzdanja i hrabrosti. Ona je odlučila o svemu. Nema odreda za demontiranje bombi, nema pojačanja, samo će ući u zamak i spasti princa, sama. Sada se čini da je svaka njena odluka bila pogrešna.
– Zak… – rekla je. Nikada je nisam video tako ranjivu i bespomoćnu.
Iznenada, Spensov život je zavisio samo od mene. Zažmurio sam i pokušao da zamislim sva polja šahovske table.
– Imamo sedamnaest minuta – rekla je.
Nema vremena za previše razmišljanja.
– Spense! – povikao sam kroz vrata. – Mogu li da uđem kroz prozor?
Jedan zvuk. Zatim… ništa.
Da.
Nadao sam se takvom odgovoru.
– To je rešenje – rekao sam Kajli. – Mogu da uđem kroz prozor.
Pogledala me je. U očima joj se video strah, neverica, razočaranje i još mnogo oprečnih osećanja. – Zak, na sedmom smo spratu. Kako, zaboga, planiraš da uđeš kroz prozor?

73.


Gabrijel je savršeno podesio vreme. Ekipa zadužena za ketering je gotovo završila s utovarom, većina gostiju se ukrcala i Tregerova jahta, Šel gejm, bila je spremna za polazak.
Zabavljao se u kuhinji vešto aranžirajući male tortilje s rakovima, korpice s dimljenim lososom i škampe u kokosu na crnim, lakiranim poslužavnicima.
– Odlično to radiš, Armando – rekla je Adrijana. – Memet je srećan što te ima.
– Nisam još dobio ulogu – reče Gabrijel.
– Dobićeš je. Do tada možeš da hraniš bogate i gladne. Večera je u sedam sati. – Prišla mu je s leđa, potapšala ga po zadnjici i šapnula mu na uvo: – Desert je kod mene oko ponoći.
– Verujem da Amerikanci ovo nazivaju seksualnim uznemiravanjem na poslu – rekao je.
Nasmešila se. – A kako to zovete u Argentini?
– Predigra.
Namignuo je, uzeo poslužavnik i poneo ga u glavni salon. Hodao je polako između zvanica, smešio se i usput nudio predjelo. Gosti su bili tipična mešavina ljudi iz šou biznisa, mladih i starih, heteroseksualaca i homoseksualaca, međutim svi su imali nešto zajedničko. Svako od njih je znao kako da se obuče za krstarenje – osim dvojice tamnoputih Latinoamerikanaca koji su na sebi imali smeđe sakoe, kravate iz Kejmarta i cipele kakve nose policajci.
Kameleon se nasmešio. Ako je ovo Tregerova zamisao privatnog obezbeđenja, onda nema nimalo poštovanja prema meni, ili želi da mi pomogne da dignem jahtu u vazduh.
Prišao je jednom policajcu i prineo poslužavnik. Čovek je odmahnuo glavom.
– Molim vas – rekao je Gabrijel. – Ne znate šta propuštate. Škampi su neodoljivi.
Tip je slegnuo ramenima, uzeo salvetu i jedan škamp s poslužavnika. Zatim je pogledao levo i desno, te zgrabio još tri.
– Vratiću se – rekao je Gabrijel.
Otišao je do suprotnog kraja salona pa kroz staklena vrata s okvirom od tikovine izašao na glavnu palubu. Tu je bilo mnogo manje gostiju, skoro svi su pušili.
Našao je skrovito mesto s pogledom na luku i pokušao da se orijentiše. Bruklinski most je ostao iza njega, što je značilo da se kreću na jug prema Guvernerovom ostrvu i Red huku u Bruklinu.
Pilot epizodu neće prikazati pre no što se smrkne, što znači da će kapetan ploviti sve do Si gejta ili čak do Brizi pointa, pre nego što krene nazad da bi uhvatio zalazak sunca iznad Ostrva slobode.
Ima malo više od sat vremena da postavi eksploziv.
Pronašao je vrata na kojima je pisalo ZABRANJEN PRISTUP, odložio poslužavnik s predjelom i ušao.
Sišao je metalnim stepenicama dva sprata niže, do strojarnice.
– Hej – čuo je. – Stani, druže.
Gabrijel se ukopao u mestu.
Ugledao je Afro-Amerikanca od šezdesetak godina. Na sebi je imao kaki pantalone i izbledelu košulju od teksas platna s logotipom jahte na levom džepu.
– Zdravo – reče Gabrijel.
– Da, zdravo – rekao je čovek ljubazno. – Koliko prstiju vidite?
– Tri.
– Položili ste test, tako da pretpostavljam da ste videli znak na kojem piše „Zabranjen pristup”. Dozvolite mi da vam objasnim. Ovde ne možete ući. Da li biste bili ljubazni, te se vratili na palubu, gde vam je mesto?
– U redu je – reče Gabrijel. – Radim u keteringu. Gospodin Treger me je poslao da od posade uzmem porudžbine za večeru.
Nasmejao se. – Porudžbine za večeru? Možda za one na komandnom mostu, ali gospodin Treger obično ne služi večeru u strojarnici.
– Moja greška – rekao je Gabrijel – ali, hej, čoveče, imamo gomilu hrane u kuhinji. Hoćete li da vam nešto donesem? Škampe, piletinu, goveđi odrezak?
Čovek se namrštio. – Glava kaže ne, ali stomak je zapevao i pita „možete li to da izvedete”?
– Mogu i hoću. Zaboga, vi i vaše kolege ovde dole verovatno imate najteži posao na celom brodu.
– Od svega pomalo, malo više goveđeg odreska i možda neko hladno pivo.
– Stiže. Koliko vas ima ovde dole?
– Trojica. Ja, ja i ja – rekao je mornar uz smeh. – Zovem se Čarls Konor.
– Onda, gospodine Konor, vas trojica ste zaslužili bar po dva piva. Kako bi bilo da vam donesem pakovanje od šest komada?
– Hvala, ali ovde ne smem više od jednog.
– Ovo je poprilična mašinerija – reče Gabrijel. – Kako time upravljate sami?
– Uopšte ne upravljam. Kapetan Kampion upravlja pomoću računara na komandnom mostu. Kada isplovimo, u pogonskom delu obično niko i ne radi, međutim, pošto imamo gužvu na brodu i potoke alkohola, kapetan me je poslao ovamo da pripazim na zalutale, pripite goste.
– Mislite na one što ne mogu da pročitaju natpis „Zabranjen pristup”?
– Više na pijane napaljene parove koji vide natpis i dobiju ideju da se iskradu i isprobaju hadsonsku verziju seksa u avionu.
– Idem da vam donesem večeru. Hej, šta je ta velika, bučna skalamerija iza vas?
Konor se okrenuo. – To je pomoćni propeler. On pokreće br…
Kameleon je ponovo pritisnuo okidač elektrošokera i pustio električni napon od milion volti kroz nervni sistem naivne žrtve. Mornar se stropoštao na pod, oduzet i bespomoćan.
– Lagao sam kada sam rekao da ću vam doneti večeru – rekao je Gabrijel, vratio elektrošoker u futrolu i izvadio novu rolnu lepljive trake.
Nije mogao da zna koliko će članova posade zateći dole, te nije imao precizan scenario za tu scenu. Međutim, budući da je sve impovizacija, pomislio je kako su i on i Čarls Konor odlično odigrali uloge.

74.


– Ne možemo se popeti sedam spratova – rekao sam – ali se možemo spustiti jedan sprat niže. Šta je na osmom spratu?
Čim sam to izgovorio, video sam iskru u Kajlinim očima. Nadu.
– Dino. Dino Provencano. Umetnik. Radi kod kuće. – Okrenula se ka vratima i doviknula Spensu. – Volim te. Dolazimo da te izbavimo.
Krenuli smo ka stepeništu. – Dino je prvi ovde kupio stan – rekla je penjući se. – Ugrabio je prednji na osmom spratu koji ima najbolje svetlo: 8A.
Nekoliko trenutaka kasnije udarala je na vrata iznad svog stana. – Dino. Kajli je. Otvori. Hitno je.
Nije bilo odgovora. Kajli je nastavila da viče i udara na vrata. – Dino! Koralei! Ima li koga? Njujorška policija. Hitno je!
Posle deset dragocenih sekundi Dino je širom otvorio vrata, držeći u drugoj ruci krpu umrljanu slikarskim bojama.
– Dino, u mom stanu se nalazi bomba – rekla je Kajli i odgurnula ga. – Povedi Koralei i izlazite.
– Nije ovde. Otišla je da prošeta psa. Šta si rekla da je u tvom stanu?
– Bomba.
– Bože.
– Pozvoni na sva vrata – rekla je Kajli. – Upozori komšije i reci im da izađu iz zgrade. Zatim pozovi službu za hitne slučajeve i reci im da raščiste ulice i evakuišu susednu zgradu. Reci im da imaju samo četrnaest minuta. Imaš li mobilni?
Dino je potražio po džepovima pantalona. – Imam – rekao je i krenuo nazad u stan. – Samo da uzmem laptop.
– Izlazi. Smesta – rekla je, gurnula ga u hodnik i zalupila vrata.
U dnevnoj sobi nije bilo mnogo stvari. Jednobojan nameštaj i tepisi u nijansama bež i sive. Živost tom prostoru ulivali su zidovi. Tri zida zračila su bojama. Na njima je bilo najmanje dvadeset slika. Ako su Dinove, zaista je sjajan slikar.
Kajli je potrčala ka četvrtom zidu koji je bio gotovo sav u staklu. Otvorila je klizna vrata, izašla na tipičnu, malu njujoršku terasu i pogledala preko ograde.
– Do naše terase ima oko četiri metra – rekla je. – Ja ću se spustiti. Ah, dođavola…
– Šta je bilo?
– Uže. Treba nam uže. Potraži unaokolo.
U sobi nije bilo zavesa niti bilo čega drugog čime bismo mogli da se spustimo na terasu ispod.
– Pogledaj u kuhinji – rekla je Kajli. – Ja ću potražiti u radnoj sobi. – Razleteli smo se na suprotne strane stana.
U kuhinji je sve bilo od nerđajućeg čelika – uredno, organizovano, složeno – malo je verovatno da bi neko tu držao četiri metra užeta. Krenuo sam da otvaram fioke i kredence, kada sam čuo Kajli kako viče.
– Zak, našla sam. U spavaćoj sobi. Treba mi pomoć.
Krenuo sam ka njenom glasu, misleći da ću je naći kako cepa čaršave s kreveta i pokušava od njih da napravi uže. Ali pogrešio sam. Klečala je na polici, s rukama ispod televizora s ravnim ekranom koji je visio na zidu. Bio je ogroman, s dijagonalom ekrana od najmanje metar i po.
– Pomozi mi da skinem ovo – rekla je i uhvatila jednu stranu televizora. Popeo sam se na policu i uhvatio drugu stranu, te smo ga podigli i skinuli s držača.
Težio je sigurno trideset kilograma. Kajli je spustila svoj kraj televizora na policu, a zatim ga je, bez upozorenja, pustila. Izgubio sam ravnotežu. Nisam mogao sam da ga držim i televizor se razbio o drveni pod.
Kajli nije marila. Zgrabila je kabl koji je virio iz zadnje ploče.
– Koaksijalni kabl – rekla je. – Debeo, od bakra i plastike. Verovatno je jači od užeta.
– Verovatno je jači?
– Uskoro ćemo saznati – rekla je. – Kabl prolazi kroz ceo stan, ali je provučen kroz zidove. Pomozi mi da ga iščupam.
Cimnula je snažno i izvukla metar kabla ispod gipsanog zida.
Uhvatio sam kabl, te smo povukli zajedno i iščupali ga iz zida od jednog kraja spavaće sobe do drugog, zatim do tavanice i sledeće sobe.
– Nađi nož! – povikala je.
Iskopao sam džepni nožić.
– Nešto veće – rekla je pokušavajući da preseče debeo kabl.
Otrčao sam u kuhinju i izvukao veliki nož iz drvenog držača na radnoj površini. Kada sam se vratio, Kajli je izvukla iz zida više od deset metara kabla. Presekao sam ga jednim rezom.
Dotrčali smo nazad do terase i prebacili kabl preko metalne ograde.
– Ti ostani i drži ovaj kraj – reče Kajli. – Ja ću se spustiti.
– Ne, ja ću.
– Zak, ja sam lakša i moj muž je u pitanju.
– Dovraga, Kajli, ne može sve kako ti hoćeš! – povikao sam. – Kada se spustiš u stan, da znaš li kako da demontiraš zamku?
– Ja… nemam, ali mislila sam da bih mogla…
– Jes li ikad išla na kurs o demoliranju u Kvantiku?
Odmahnula je glavom. – Nisam.
– Onda ućuti i zaveži mi ovaj kabl oko struka. Idem dole.

75.


Našli smo polovinu koaksijalnog kabla i obavili ga oko ograde četiri puta. Kajli je uzela jedan kraj, ja drugi, te smo isprepletali dve polovine.
Pronašao sam radne rukavice u Dinovoj sobi i stavio ih. Zatim smo uzeli kraj kabla, vratili se u dnevnu sobu i povukli koliko god smo mogli.
Izdržao je.
– Spreman? – rekla je.
Prebacio sam jednu nogu preko ograde.
– Imaš jedanaest minuta. Hajde.
Prebacio sam i drugu nogu, zaglavio nožne prste u uzan otvor ispod donje šipke na ogradi i spustio kabl. Dosegao je najmanje metar i po ispod Kajline terase. Grčevito sam se držao za ogradu, obavio kabl oko leve noge radi stabilnosti, pogledao u nebo i prošaptao poslednjih nekoliko reči policijske molitve.
Molim te, bože, budi na mojoj strani.
Za ostatak nije bilo vremena. Podigao sam desnu nogu i zakoračio uprazno.
Kabl se zategao. I ovoga puta je izdržao. I tako sam visio iznad donjeg Menhetna, dok mi je život zavisio od onoga što sam pre dvadeset godina naučio od nastavnika fizičkog Kovielja.
Malo sam popustio stisak i počeo da se spuštam poput majmuna, savijenih kolena i spuštenih ruku, nogama se držeći za kabl da ne skliznem.
Ispod sam čuo viku s ulice. Zatim još jedan vrisak iznad glave: – Zak, ne gledaj dole! Usredsredi se.
Usredsredio sam se. Gledao sam pravo ispred sebe. Videh samo crvenu ciglu. Spuštao sam se polako, ruku pred ruku, centimetar po centimetar, od jedne cigle do druge.
Onda spazih odblesak stakla – gornji deo vrata Kajline terase. Spustio sam se još metar i video njenu dnevnu sobu. Napokon sam levom nogom dotakao nešto čvrsto. Spustio sam desnu nogu i stao.
Pogledao sam dole. Stajao sam na ogradi terase na sedmom spratu.
Udahnuo sam duboko, izdahnuo i, s obe noge na sigurnoj strani ograde, spustio se na terasu.
– Uspeo sam – rekoh i pogledah gore.
– Silazim – reče Kajli. – Još devet i po minuta.
Staklena vrata su bila otključana. Skinuo sam rukavice, otvorio vrata i oprezno ušao u dnevnu sobu.
Slika koju sam video na skajpu na Kajlinom telefonu bila je dovoljno potresna. Međutim, kada sam se našao u istoj prostoriji sa Spensom – nagim, raskrvavljenim, vezanim za stolicu – bilo mi je dvostruko gore. Nisam znao da li bi Kajli to mogla da podnese sama, zato sam slagao da sam završio kurs za demoliranje u Kvantiku.
– Spense, ja sam, Zak – rekao sam. – Nemoj da se okrećeš.
Zastenjao je.
Stajao sam iza njega i zurio u ulazna vrata. Bio sam u pravu za zamku. Metar i po od vrata, zdesna, video sam blok eksploziva C4 zalepljen za nogu od stolice. Od kvake na vratima žica je vodila do detonatora.
Kao i svi policajci, posle terorističkih napada jedanaestog septembra 2001, prošao sam osnovnu obuku o bombama. Ne znam mnogo, ali dovoljno da shvatim da bismo svi troje odleteli u vazduh, da je Kajli otvorila vrata i aktivirala detonator.
Spens nije mogao da izađe iz stana dok neko ne deaktivira zamku. Nadao sam se da sam taj neko ja, jer sam u tom trenutku bio njegov jedini spas.

76.


Miki je bio u pravu – postaviti eksploziv nije teško. Ali daleko od toga da je prosto kao pasulj. S Kameleonovog lica se slivao znoj, bela košulja ispod uniforme konobara bila mu je potpuno mokra, dok je ubacivao daljinski detonator u C4 postavljen na desnoj strani jahte.
– Jedan je gotov, još dva – rekao je polusvesnom mornaru sa zapušenim ustima i sputanim nogama i rukama, vezanom za cev od nerđajućeg čelika debelu petnaest centimetara. – Kako je rekao moj prijatelj Miki, treba samo postaviti eksploziv na tri pažljivo odabrana mesta i ova kada će potonuti i ne uzburkavši površinu. Nadajmo se da je bio u pravu, pokoj mu duši.
Mornar je pokušao da se oslobodi stega, na vratu i čelu su mu iskočile vene.
– Nemoj to da radiš – rekao je Gabrijel. – Dobićeš moždani udar ili nešto slično. Opusti se. Sačekaj vatromet.
Konor je prestao da se vrpolji.
– Tako – reče Kameleon. – Znaš, da smo se ti i ja sreli pod drugačijim okolnostima, na primer u nekom baru ili tako nešto, kladim se da bismo se super složili. Imamo dosta toga zajedničkog. Ti si ovde u prokletoj kotlarnici, a sve zvezde su gore na palubi. Tako i ja. Ili sam tip koji čita novine u zadnjem delu autobusa ili poslovni čovek koji izlazi iz lifta ili poginuli vojnik na bojištu. Nikada nisam heroj. Nikada glavni junak. Jasno ti je o čemu pričam?
Jedini mornarev odgovor bila je suza koja je tiho skliznula preko usta pokrivenih lepljivom trakom i pala na pod.
– Znam – reče Kameleon. – Sramota je kako postupaju s nama. Ali to će se sve promeniti. U sutrašnjim novinama ti i ja ćemo biti na naslovnim stranama.

77.


Spens je teško disao. Jedan pogled na njegovo okrvavljeno lice bio mi je dovoljan da shvatim i zašto. Usta su mu bila čvrsto zalepljena, a nos razbijen. Ovoga puta moj džepni nožić je bio dovoljan. Izvadio sam sečivo i presekao slojeve trake na Spensovom potiljku.
Nisam imao vremena da budem pažljiv. – Ovo će boleti – rekao sam, cimnuo traku i strgao je, zajedno s dlakama i kožom.
Spens je udahnuo, željan vazduha. – Bomba je s desne strane vrata – jedva je izgovorio.
– Vidim – rekao sam i prišao bombi. – Jednostavna je.
– Zak, Spense, šta se događa tu? – Bila je to Kajli iz hodnika.
– Spens je dobro – rekao sam, što je bilo prilično daleko od istine. – Sačekaj. Pokušavam da onesposobim zamku. Zapravo, molim te da staneš kod stepeništa… za svaki slučaj.
– Mislila sam da si rekao da znaš šta radiš?
– Znam – slagao sam. – Samo iz predostrožnosti. Odmakni se, dovraga.
– Idem. Požuri. Imamo manje od osam minuta.
Spensovo lice bilo je iskrivljeno od bola. Nisam imao pojma kako bi mogao da mi pomogne, ali nisam bio na svom terenu. Pošto sam nameravao da uradim nešto zbog čega bismo obojica mogli da stradamo, smatrao sam da dve glave misle bolje nego jedna.
– Spense, možeš li da se usredsrediš? Moraš da me saslušaš.
– Pokušaću.
– U redu. Ulazna vrata su okidač. Kada se otvore, povlači se žica. Žica aktivira detonator.
– I onda smo gotovi. Jasno mi je.
– Dakle, logika nalaže da, ako isečem žicu blizu vrata…
– Izbacuješ vrata iz jednačine.
Uhvatio sam žicu palcem i kažiprstom.
– Učini to – rekao je.
Presekao sam je. Jedna polovina je pala na pod. Pustio sam da i drugi deo padne.
– Još smo tu – rekao je.
Otvorio sam vrata i pozvao Kajli.
Potrčala je hodnikom i oprezno ušla u stan, pogleda prikovanog za muža.
– Nemoj dalje – rekao sam. – Kada nas je Benoa zvao preko skajpa, blok eksploziva koji je držao u ruci imao je tajmer. Ovaj koji sam onesposobio nema. Mora da negde postoji još jedna bomba.
– Nemamo vremena da je sada tražimo – rekla je Kajli. – Hajde da odvedemo Spensa odavde.
– Ne možete – rekao je Spens.
– O, da, možemo – rekla je Kajli. – Imamo šest minuta i dvanaest sekundi. Vodimo te iz zgrade, makar morali da te iznesemo potpuno golog, sa sve stolicom.
Spens je počeo da drhti. – Ne možete me odvesti.
– Zašto?
Zurio je u noge. – Evo zašto.
I ja sam pogledao dole. Nisam primetio ranije. Verovatno zbog toga što gotovo nije bilo krvi – samo dve male, tamne mrlje, tamo gde su Spensova stopala bila zakovana za pod.

78.


– O, bože – rekla je Kajli i klekla pored Spensovih nogu.
– Imao je pištolj za eksere – reče Spens.
– Moramo te osloboditi – rekla je i stavila mu ruku na desno stopalo.
Spens je naglo trgnuo glavu i ramena i ispustio bolni krik. – Nemoj… nemoj da diraš, molim te.
– Spense, moramo da izvadimo eksere.
– Nema vremena za to – rekao je dišući ubrzano, obnevideo od straha i bola. – Samo idite.
Bilo je teško shvatiti šta se zapravo događa, pa ipak, činilo se da je Spens spreman da prihvati realnost.
Ali mi nismo.
– Spense – rekao sam. – Kuda je Benoa otišao kada je uključio tajmer?
– U kuhi-nju – rekao je isprekidano, gutajući vazduh između slogova.
Kajli i ja smo otrčali u kuhinju.
Imao sam osećaj već viđenog. Samo nekoliko minuta ranije otvarao sam ormariće u Dinovom stanu. Sada to oboje radimo u njenom.
– Ja ću tražiti gore, ti dole – rekla je.
Čučnuo sam i počeo da otvaram donje ormariće.
– Ništa, ništa, ništa, ništa – govorila je Kajli kad god bi otvorila novi ormarić.
Glava mi je bila u visini radne ploče, kada sam krajičkom oka video crveni treptaj. Isto ono crveno svetlo koje sam primetio kada je Benoa uključio tajmer. Dopiralo je s druge strane staklenih vrata elegantne toster-pećnice od nerđajućeg čelika.
– Kajli, našao sam – rekoh ustajući.
– Imamo samo dva minuta. Možeš li da je deaktiviraš?
– Možda, kad bih imao dva dana na raspolaganju. Malo sam preuveličao svoje iskustvo s bombama. Ne smem ni da otvorim pećnicu. Možda je podešena da po otvaranju eksplodira. Moramo sve zajedno da odnesemo nekud.
– Ne možemo da je bacimo kroz prozor – rekla je Kajli. – Ko zna koliko ljudi bismo pobili.
– Imaš li sef? To bi donekle ublažilo eksploziju.
Odmahnula je glavom. – A podrum? Dole je kao u bunkeru.
– Nema dovoljno vremena. Čak i ako uspemo da siđemo liftom, nikada ne bismo izašli iz njega.
– Ne treba nam lift – rekla je. – Uzmi sve to i pođi za mnom.
Toster-pećnica veličine omanje mikrotalasne nije bila uključena u struju. Uzeo sam je i krenuo za Kajli.
– Kanal za smeće – rekla je i istrčala kroz ulazna vrata.
Prostorija za smeće bila je odmah pored lifta. Ušli smo i Kajli je otvorila kanal.
Oboje smo odmah shvatili da je pogrešila. Vratanca su imala šarku na dnu koja je omogućavala da se otvore ne više od šezdeset stepeni. Plastične kese za smeće mogle su se ugurati u otvor. Ali ne i toster-pećnice od nerđajućeg čelika.
– Povuci ih jako – rekoh. – Iščupaj ih iz zida.
Kajli je sela na pod, uhvatila ručku pa iz sve snage povukla.
– Neće da popusti. Bomba je prevelika da bismo je gurnuli kroz vratanca, dovraga.
Zurio sam u crveni odsjaj. Imali smo još devedeset sekundi.

79.


– Daj malj – rekao sam.
– Nemam malj… čekaj, imam nešto drugo. Samo sekund – rekla je i otrčala nazad u stan.
– Mogu da ti dam sedamdeset dve sekunde – doviknuo sam za njom. – A onda smo gotovi.
Posmatrao sam tajmer kako odbrojava do 1.00, 0.59, 0.58 i pitao se koliko je eksploziva Benoa uspeo da ugura u toster—pećnicu. Po onome što sam naučio o njegovom načinu rada, svakako nije štedeo.
Kajli se vratila s tegom za vežbanje teškim deset kilograma. – Nemam ništa bolje. Drži vrata.
Sigurno sam snažniji od Kajli, međutim, nisam hteo da se prepirem oko toga ko će rukovati tegom. Imali smo još samo trideset sedam sekundi, te sam pretpostavio da će adrenalin nadoknaditi nedostatak sirove snage.
Stavio sam pećnicu na pod, otvorio vratanca koliko god sam mogao, i dalje ih držeći za ručku.
– Nadam se da si precizna s tegom koliko i s glokom. Pokušaj da me ne udariš. Imamo trideset sekundi. Kada bude ostalo samo deset, trebalo bi da otrčimo nazad u stan koliko nas noge nose.
Da bismo poginuli tamo zajedno sa Spensom, jer sam potpuno siguran da se detonacija neća zaustaviti ispred tvoje dnevne sobe.
Kajli je snažno udarila tegom. Osetio sam kako mi se ruka trese, ali vratanca nisu popustila.
– Dvadeset pet sekundi – rekao sam.
Udarila je ponovo.
Vratanca se nisu pomakla.
– Hajde opet – rekoh. – Treća sreća.
Bio sam u pravu. Popustila su. Ne mnogo, ali su popustila.
– Olabavilo se – povikao sam. – Ponovo.
Tresnula je svom snagom i ovog puta su krhotine cigle popadale po podu.
– Još jednom. Osamnaest sekundi.
Kajli je podigla teg visoko i udarila uz vrisak dostojan Serene Vilijams.
Čelična vrata su se stropoštala na pod uz glasno kloparanje.
Podigao sam pećnicu dok je Kajli uporno udarala zid od cigle.
Napravila je rupu tamo gde su bila vrata. Video sam kanal, bio je okrugao. I širok.
– Skloni se! – uzviknuo sam.
Poslednji put sam pogledao u sat i bacio u ponor Kajlinu i Spensovu ultramodernu toster-bombu od nerđajućeg čelika.
Vreme koje smo imali da se sklonimo iz prostorije za smeće isteklo je.
– Sedam sekundi! – doviknuo sam. – Dole!
Kajli se bacila na pod.
– Šest.
U trenutku sam shvatio ironiju. Da smo Kajli i ja uspeli da otrčimo nazad do stana, možda bismo imali neke šanse da preživimo. Međutim, tu u prostoriji za smeće, nalazili smo se iznad same tačke detonacije.
– Pet.
Bomba će eksplodirati u podrumu, vatrena lopta će suknuti uz kanal kao topovsko đule i oboje će nas progutati plamen. Ali možda ne moramo oboje da stradamo.
– Četiri.
Svi ćemo umreti pre ili kasnije. Uvek sam mislio da je preda mnom dug život, ali ako to mora da bude danas, najradije bih bio tu, s njom.
Bacio sam se na nju i pokrio je svojim telom.
– Tri. Dva. Jedan.

80.


– Bum! – povikao je Gabrijel iz sveg glasa.
Čovek koji je ležao na podu kotlarnice trgao se iz polusvesti.
– Jesi li čuo, Čarli? To je bila eksplozija osvete.
Konor ga je upitno pogledao.
– Ona kučka od policajke koja je ubila moju devojku i njen muž govnar koji mi je ukrao identitet odleteli su u vazduh pre tri sekunde. Bilo bi lepo da sam mogao da ih posmatram kako gore u plamenu, ali imam važnija posla. Treba da se pobrinem za tvoje drugare na gornjoj palubi.
Konor je pokušao nešto da kaže, ali je samo zacvilio.
– Hoćeš ulogu s tekstom? U redu, ali budeš li podigao glas, nabiću ti elektrošoker u pantalone i ispržiću ti ga kao kobasicu. Jel’ jasno?
Klimnuo je glavom i Gabrijel mu je strgao traku s usta.
Konor je duboko udahnuo. – Hvala – rekao je promuklim glasom.
– Nemoj da mi zahvaljuješ, Čarli. Bićeš mrtav za otprilike pola sata.
– Zašto ja?
– Nemoj to da shvataš lično. Dići ću u vazduh ceo brod. Ti si se igrom slučaja tu našao.
– Ne moram da budem na brodu. Oslobodi me i pusti da skočim s palube. Pokušaću da preplivam reku. Hajde, čoveče, daj bratu šansu.
– Imam loše vesti, brate. Ovo je samo šminka. Ispod nje sam beo kao Vanila Ajs.
– Nema veze, rekao si da imamo mnogo toga zajedničkog. U pravu si. Oni gore nisu moji drugari. Ja sam samo radnik kome taj tip dere kožu. Nemoj da i ja umrem ovde.
– Neće moći, ali svaka čast za iznošenje argumenta. U svakom slučaju, hvala ti što nisi krenuo s onim izlizanim „Imam ženu i šestoro dece”. To smo čuli toliko puta.
– Nemam dece, a moja bivša žena neće ni primetiti da me nema. Nedostajaću samo Uličnim mačkama.
– Žao mi je što moram ovo da ti saopštim, ali mačke nemaju osećanja.
Konor se nasmejao. – Ove mačke imaju. Ulične mačke je ime mog kuglaškog tima. Ako nećeš zbog mene, učini to zbog njih.
– Zasmejavaš me. Voleo bih da mogu da ostanem i gledam predstavu, ali ovde sam završio. – Odmakao se i pogledao u eksploziv. – Nije loše za amatera.
– Aktivira se mobilnim telefonom. Rekao bih da je to za koji stepen iznad amaterizma.
– Zasluga nije moja, Čarli. Imao sam sjajnog učitelja. Mikija Pelca. Bilo mi je zaista žao što sam morao da ga ubijem. Isto važi i za Adrijanu, onu ribu iz keteringa. I za tebe. Baš šteta što dobri ljudi poput tebe moraju da stradaju.
– Dirnut sam. U ovim poslednjim trenucima, tvoja samilost mi mnogo znači.
– Ako je za utehu, neće boleti. Miki je bio u pravu. Trideset kilograma je više nego dovoljno da ovu olupinu raznese kao zrelu lubenicu. Naročito s eksplozivom koji sam postavio ispod ovog rezervoara za gorivo. Koliki je on zapravo?
– Svaki rezervoar je zapremine sto devedeset hektolitara. Ako jedan eksplodira, svi ostali idu s njim.
– Onda mi ostaje deset kilograma spremnog ekspoziva koji mi ovde ne treba. Razmišljam da ga možda odnesem gore i pronađem mu neko zgodno mesto u glavnom salonu.
– Ili da ga gurneš u dupe i pozoveš sebe mobilnim telefonom – reče Konor.
Gabrijel se nasmejao. – Čarli, nemaš pojma koliko si doprineo ovom filmu – rekao je, stavljajući ostatak C4 nazad u džepove sakoa. – Dok sam radio na ovoj sceni, uvek sam je zamišljao kao ozbiljnu dramu: ja se znojim kao svinja i oblikujem plastični eksploziv, prestravljen da bih mogao i sebe da dignem u vazduh. Međutim, ti si dodao zdravu dozu humora. Ti si crni Kventin Tarantino.
– Da li sam dobro razumeo – rekao je Konor. – Ti praviš film?
– Aha.
– Gde je kamera?
Gabrijel se kucnuo po čelu.
– Joj. I u tom filmu u tvojoj glavi ja umirem?
– To je akcioni film. Mnogi će da stradaju.
– Uključujući i tebe?
– A ne. Ja sam heroj. Ja ću uspeti da pobegnem.
– Kako?
– Čarli, ne mogu da ti otkrijem kraj.
– Prvo, ne zovem se Čarli, već Čarls. Drugo, nema šanse da pobegneš. Ako ne pogineš u eksploziji, rečna patrola će te upecati pre nego što otplivaš petnaest metara.
– Ne, ja bežim. Tako piše u scenariju. Nevolja je u tome, Čarlse, što ti nemaš mašte.
– Imam ja mašte napretek. Hoćeš li da čuješ moj scenario? Ti nisi nikakav heroj, već samo jedan od onih manijaka, bombaša samoubica, koji misle da ih gore čekaju sedamdeset dve device.
– Nisam ja od tih – viknuo je Gabrijel, izvukao elektrošoker iz futrole i uperio ga u Konora. – Ja sam glavna zvezda cele predstave.
– Da, naravno, heroj akcionog filma je mladi belac koji se elektrošokerom za stoku bori s matorim crncem lepljivom trakom vezanim za cev kotla.
Gabrijel je vratio elektrošoker u futrolu i kleknuo pored Konora. – Čarlse, veruj mi. Ovo je sjajan film i zaista imam briljantan kraj.
– Ali, pošto ću biti mrtav, neću imati priliku da ga pogledam. Veoma zgodno.
– Misliš da lažem? Imam scenu bekstva ovde u džepu. Fenomenalna je.
– Pokaži mi.
– Tebi da pokažem? Matori, jesi li ti ikada pročitao neki scenario za film?
– Radim za Šelija Tregera koji ostavlja scenarije po klozetima, a veruj mi, mnogima je tu i mesto.
– E pa, moj je čisto zlato.
– Dokaži mi. Daj mi da pročitam. Odmah.
Gabrijel je odmahnuo glavom. – Ne znam. Obično ga ne pokazujem unaokolo. Zapravo, nisam ga pokazao nikome osim devojci.
– Hej, čoveče, ja nisam bilo ko. Ja sam crni Kventin Tarantino.

81.


Potpuno sam omašio u proceni. Osećao sam se pomalo glupavo, ali svakako je bolje biti glup nego mrtav.
Ne samo da ne znam ništa o eksplozivima, već sam zaista potcenio Direkciju za urbanizam i izgradnju grada Njujorka.
Neko je – nekako, negde – bog mu blagoslovio sitnu, birokratsku dušu, predvideo moj nezavidan položaj i bio dovoljno pametan da zahteva da se kanali za smeće u Njujorku ozidaju dva metra iznad nivoa krova i da im se ugradi bezbedonosni ventil koji se zove poklopac za slučaj eksplozije.
Nije bilo vatrene lopte za koju sam mislio da će pokuljati uz kanal i oboje nas spaliti. Umesto toga, zaglušujuća eksplozija protresla je zgradu i oslobodila talas vrelih gasova koji su uglavnom izašli pravo kroz krovni deo kanala.
Malo toplote je prodrlo kroz rupu koju smo napravili u zidu, međutim, sobičak za smeće u kojem smo bili zarobljeni nije se pretvorio u mrtvački sanduk zahvaćen plamenom.
Ležali smo nepomično celih petnaest sekundi, dok su oko nas padali komadi vrelog đubreta, pepeo i garež.
A zatim, tišina.
Usta su mi bila priljubljena uz Kajlino uvo.
– Živa si? – prošaptao sam.
– Nisam.
– Ni ja.
Skotrljao sam se s nje, te smo oboje seli. Nismo još bili spremni da ustanemo.
– Nemaš ti nikakvog iskustva s bombama, zar ne? – rekla je Kajli otresajući prašinu s kose.
Ustao sam i nacerio se kao malouman, srećan što sam živ. – Sada imam.
Pomogao sam joj da ustane, a ona me je zagrlila. Uhvatio sam je oko struka, te smo tako stajali i gledali se u oči, dok je prašina padala oko nas.
Setio sam se kada sam je prvi put video na akademiji. Tada je bila izuzetno lepa, a sada, deset godina kasnije, prljavog lica i kose pune gareži, Kajli Makdonald je i dalje bila najlepša žena na svetu.
– Hvala ti – rekla je tiho. – Da me nisi sprečio da otključam ulazna vrata, Spens i ja, kao i ti, svi bismo bili…
Ili nije mogla da završi rečenicu, ili je zaključila da reči nisu dovoljne. Privila se uz mene i nežno me poljubila.
Kajline usne su najmekše i najslađe koje sam ikada poljubio. Kada sam ih osetio na svojima, vratilo se ono davno iščekivanje kada sam znao da je prvi poljubac samo uvod u noć strasne, nežne i čulne ljubavi.
Međutim, otada je prošlo deset godina. Znao sam da će se sve završiti na jednom poljupcu.
– Nema na čemu – rekao sam i spustio ruke.
Odmakla se i čarolija je razbijena.
– Volela bih da ostanem, ali moram da uhvatim manijakalnog ubicu, a oba stopala mog nesrećnog muža prikovana su za pod.
– Koliko sam već puta čuo taj izlizani izgovor? – rekao sam i krenuo za njom hodnikom, kako bih pritekao u pomoć srećniku s oba stopala prikovana za pod.

82.


Onog trenutka kada smo Kajli i ja ušli u stan, Spens je briznuo u plač.
– Mislio sam da ste mrtvi – rekao je, još uvek potresen, drhteći od sreće i olakšanja.
– I mi smo mislili – reče Kajli.
Zgrabila je prekrivač sa sofe i prebacila mu ga preko nogu. Zatim je klekla pored njega i zagrlila ga, ljubeći ga u čelo, obraze i najzad u usne.
Čučnuo sam pored njega i presekao traku kojom je bio vezan za stolicu.
Čim je oslobodio ruke, črsto ju je zagrlio. Posmatrao sam kako se tiho njišu napred-nazad.
– Morate da ga zaustavite – rekao je, naglo se oslobodivši njenog zagrljaja.
– Hoćemo – reče ona. – Ali prvo moramo da učinimo nešto po pitanju tih eksera u tvojim stopalima.
Spens se naslonio na stolici. – Ne moramo ništa da učinimo. Volim te, Kajli, ali nije mi potreban policajac s polugom i stolarskim čekićem da me oslobodi.
– I ja tebe volim, ali ne mogu tek tako da te ostavim nasred dnevne sobe. Moja majka dolazi sledećeg vikenda, a znaš da je ona bolesno pedantna.
Njihova ljubav bila je gotovo opipljiva. Nisam mogao ni da zamislim kakve bolove trpi, pa ipak, sâmo njeno prisustvo izmamilo mu je osmeh na lice. No ujedno ga je razdraživalo.
– Dovraga, Kajli, slušaj. Dobro sam. Nije pogodio arteriju. Neću iskrvariti nasmrt. Mogu da sačekam vatrogasce. Mogu da iseku pod ispod mene i odnesu me u bolnicu. Posle toga dovoljan će mi biti samo najbolji mikrohirurg u Njujorku i možda nedelju dana na plaži na Turksu i Kajkosu. Imaš važnija posla nego da me držiš za ruku.
– Možeš li da pretpostaviš kuda je Benoa otišao odavde? – rekla je.
– I više od toga. Ima gomilu eksploziva i krenuo je na jahtu Šelija Tregera.
Kajli nije to očekivala. Bila je ubeđena da je Šelijevo malo krstarenje u sumrak manje važan događaj. – Zašto Šeli? – pitala je.
– Ne samo Šeli, već Šeli i ja. Benoa naziva sebe Kameleonom i misli da smo mu ukrali taj lik i upotrebili ga za moju televizijsku seriju.
– To je ludost!
– Mislim da smo već utvrdili da je psihopata. Zna da Šeli večeras na jahti prikazuje pilot epizodu. Benoa planira da se ukrca na jahtu, sačeka da isplove na otvoreno i da je digne u vazduh.
– Jesi li uspeo da ubediš Šelija da angažuje obezbeđenje? – pitala je.
– Znaš koliko je tvrdoglav. Naposletku je angažovao dva policajca samo da mi udovolji. Sumnjam da su išta bolji od onih što nadgledaju pešačke prelaze pored škole.
– Moramo da ga upozorimo – reče Kajli. – Možda da pozovemo kapetana preko radija.
– Učinite to. Upoznao sam čoveka. Zove se Kirk Kampion. Penzionisani pomorac na trgovačkom brodu. Bio je prvi oficir na Merskovom teretnjaku. Zamisli, pokušao je da mi proturi ideju za film o jahti koju otme grupa somalijskih pirata, a kapetan i posada ih savladaju. Ako ga pozovete i kažete mu da je manijak koga traži ceo Njujork na njegovom brodu, šta misliš da će uraditi?
– Spens je u pravu – rekao sam. – Poslednje što nam treba jeste neki kauboj koji izigrava heroja. Ti i ja se moramo ukrcati na taj brod. Spense, s kog pristaništa polazi jahta i kada?
– Pristanište u Južnoj ulici. Dok sedamnaest. Koliko je sati?
– Prošlo je šest.
– Do sada su već isplovili, a Gabrijel Benoa je već negde u potpalublju i postavlja toliko ekspoloziva da će jahta odleteti do Vihokena.
– Kako je zamislio da se izvuče? – pitala je Kajli.
– Nemam pojma, ali budući da je uspeo da pobegne onolikim policajcima u Radio sitiju, kladim se da je nešto smislio…
Začulo se lupanje na vratima.
– Policija – dopro je glas s druge strane. – Otvorite.
Otvorio sam. U hodniku ih je bilo barem desetoro. Svi u uniformama, osim jedne osobe: kapetana Kejts.

83.


– Kapetane – rekao sam – znam da je trebalo da vam se javim, ali…
– Kasnije ćemo sesti da procenimo štetu, istražitelju. Sada želim da čujem skraćenu verziju.
Ni minut mi nije trebao da joj sve ispričam. Kajli je ćutke stajala pored mene.
– Sigurni ste da je Benoa na jahti? – pitala je Kejtsova.
– Ne možemo da budemo potpuno sigurni, i ranije je uspevao da nas obmane. Ne bih povlačio jedinice koje pokrivaju ostale događaje.
– U redu. Šta nam treba da uhvatimo tog gada?
– Plovilo kojim bismo došli do jahte. Kajli poznaje raspored prostorija, a oboje možemo da prepoznamo Gabrijela. Samo nas ukrcajte na brod.
– Vas dvoje i još jednog – rekla je Kejtsova. – Ovoga puta ne idete nikuda bez stručnjaka za bombe.
– U redu, kapetane.
– Ako negde vidite C4, odmah ćete to reći tehničaru. Jednom ste imali sreće, ali ne smete, ponavljam, ne smete sami pokušavati da ih deaktivirate. Jasno?
– Da, gospođo.
– Pokret. Zvaću vas da vas obavestim o detaljima.
Upravo sam hteo da krenem, kada je Kejtsova podigla ruku. Pogledala me je prodorno i hladno. – Džordane… neka ti telefon bude uključen.

84.


Nekoliko minuta kasnije jurili smo policijskim automobilom sto pedeset kilometara na sat, grabeći Zapadnom ulicom ka pristaništu u Južnoj ulici.
Iako Crveni odred broji samo sedamdeset pet policajaca, još trideset pet hiljada braće i sestara u uniformama čuvaju nam leđa. Dok smo stigli do vijadukta u Južnoj ulici koji se spušta u tunel ispod Bateri parka, dva saobraćajca na motociklima već su nam rašćišćavala put.
– Opa! – uzviknula je Kajli. – Imamo policijsku pratnju.
Kapetan Kejts je imala celokupnu Njujoršku policiju na raspolaganju, a kada smo izašli iz tunela, bilo je jasno da nije oklevala da to iskoristi.
Ulica ne samo da je bila raščišćena već je bila prazna. Na auto-putu Frenklin Ruzvelt, ispred čijeg imena se u radijskim izveštajima o saobraćaju često pominje izraz „zagušenje”, nije bilo nijednog automobila – ni u jednom smeru.
Kolone automobila stajale su na priključenjima za auto-put, a patrolna kola s rotacionim svetlima stajala su na svakom prilazu i zadržavala ih.
Kejtsova je pozvala, te sam uključio spikerfon.
– Imali smo sreće. Stručnjaci za bombe su raspoređeni po celom gradu, a Džef Ordvej je stacioniran kilometar od pristaništa. Narednik Ordvej je među najboljima. Na doku sedamnaest će vas čekati Džim Rotlen iz rečne patrole. Biće u neobeleženom čamcu s posadom u civilu, kako biste mogli da se približite jahti, a da ne upadate u oči. Alarmirala sam specijalce i ronioce, ali oni se za sada neće otkrivati. Benoa ne sme da zna da se na njega ustremila čitava armada. Ovo mora da bude tajna operacija.
– A kapetan jahte? – pitao sam. – Spens nam je rekao da taj Kampion ceo život sanja da se bori s piratima na pučini. Ne bih da umisli da je Stiven Sigal.
– Rotlen ga je pozvao preko stanice, na policijskoj frekvenciji, i rekao mu da se spremi za ukrcavanje. Kampion misli da vršite rutinsku proveru posle pucnjave u kapeli i niste mogli da sačekate da se brod večeras vrati u luku. Ništa što bi moglo da podstakne njegov kaubojski duh.
– Makdonaldova kaže da se na krmi nalazi platforma za plivanje. Možemo li tu da se ukrcamo?
– Rotlen misli da je tu suviše otvoreno. Na desnoj palubi nalaze se vrata za utovar. Teško ih je uočiti s gornje palube. Kada se približite, jahta će usporiti, ali ne toliko da Benoa nešto posumnja. Dvojica članova posade će otvoriti vrata i izbaciće rampu za utovar. Vas troje treba da uskočite dok se oba plovila kreću prilično brzo.
Skočiti u stranu sa čamca u pokretu, na usku rampu, mnogo je teže nego skočiti napred, na nisku, dvostruko širu platformu za plivanje, ali Kejtsova je bila u pravu. Morali smo to tiho da izvedemo.
– Ukrcavanje neće biti problem – rekao sam.
– Kada se ukrcate, odvedite Ordveja do strojarnice. Benoa je pametan, znaće da tu može da napravi najviše štete. Verovatno planira da napusti brod i aktivira bombe daljinski. Vaš je zadatak da ga sprečite da pobegne s tog broda. Čim bude odmakao sto metara od jahte, sigurna sam da će je dići u vazduh i smejaće se dok bude gorela. Iza vas imam čamce s naoružanom posadom i hitnu pomoć; tu su i helikopteri i tim za poteru, međutim, samo vas dvoje imam da ga sprečite da pritisne to dugme.
– Ne brinite, kapetane – rekao sam.
– Računam na tebe, Džordane. Ja i još stotinu ljudi. Daj mi Makdonaldovu.
Primakao sam telefon Kajli. – Evo je, kapetane.
– Imam poruku od tvog supruga. Vatrogasci su isekli pod, sada ga vode u Univerzitetski klinički centar Langon i kaže da te voli.
– Recite mu da i ja njega volim.
– Imam bolju ideju. Pobrini se da se vratiš živa i zdrava pa mu sama kaži.

85.


EKSTERIJER: REKA HADSON – NJUJORK – SUMRAK


Snimak jahte ŠELIJA TREGERA iz vazduha, dok tiho plovi uzvodno. U pozadini, visok i ponosan dok sunce zalazi – KIP SLOBODE.
MUZIKA SE POJAČAVA: čuju se DOBOŠI RA-TA-TA-TA, zatim DUVAČI, pa prepoznatljiva melodija najvećeg muzičkog genija svih vremena – POKOJNOG VELIKOG REJA ČARLSA kako peva apsolutno najbolju verziju pesme AMERICA THE BEAUTIFUL koja je ikada snimljena.


REJ ČARLS (SNIMAK)


O beautiful, for heroes proved,
In liberating strife,
Who more than self, their country loved,
And mercy more than life.


Kamera prelazi na jahtu gde se sa zadnje strane postepeno spušta platforma, nalik na ogroman vodeni trag. Kako se približavamo, vidimo Kameleona koji se priprema da napusti brod u pokretu.


REJ ČARLS


America, America,
May God thy gold refine,
Till all success be nobleness
And every gain divine.


Kamera zumira na Kameleona dok odvezuje jedan od dva zodijaka bejranera, četiri i po metra dugačak čamac koji Treger koristi kada se usidri daleko od obale.


REJ ČARLS


O beautiful, for spacious skies,
For amber waves of grain,


Kameleon spušta zodijak s rampe u vodu. Uskače i pali motor.


REJ ČARLS


For purple mountain majesties,
Above the fruited plain.


Zodijak se lagano odvaja od jahte.


REJ ČARLS


America, America,
God shed his grace on thee.


Dugačak kadar, dok posmatramo kako se zodijak sve više udaljava od jahte osuđene na propast.


REJ ČARLS


He crowned thy good,
In brotherhood,
From sea to shining sea.


Rez i prelaz na kadar Kipa slobode izbliza dok statua blagonaklono posmatra scenu ispod.


REJ ČARLS


Znate, voleo bih da mi neko
sada malo pomogne.


HOR se uključuje, krešendo muzike i napetosti.


HOR


America, America,


REJ ČARLS


America, I love you, America


HOR


God shed his grace on thee.


Rez na krupan kadar Kameleona. On vadi MOBILNI TELEFON iz džepa.


REJ ČARLS


God shed his grace on thee.


Rez na široki kadar. Zodijak polako nestaje iz kadra.


REJ ČARLS


He crowned thy good,
With brotherhood,


Rez na krupan kadar Kameleona dok ukucava broj.


REJ ČARLS


From sea to shining sea.


Rez na široki kadar. Kip slobode, moćni simbol slobode, dominira kadrom. Jahta, simbol pohlepe, novca i nepravde, izgleda neugledno pored njega.


HOR (VELIKO FINALE)


… shining sea.


Sa snimka se čuje grmljavina timpana i cimbala, dok muzika dostiže krešendo, a jahta EKSPLODIRA i pretvara se u vatrenu loptu.


– Pa… Šta misliš, Čarlse? – pitao je Gabrijel, još uvek klečeći pored Konora.
– Znao sam da možeš pobeći zodijakom. Samo nisam znao da li ti znaš.
Gabrijel je ustao i blago se naklonio. – Istraživanje. Ali hteo sam da pitam šta misliš o celoj sceni s Kipom slobode, pesmom America The Beatiful i tipom koji diže u vazduh stotinu ljudi?
– Da nisam jedan od njih, mnogo više bi mi se dopala.
– Čarlse, pitao si me da li možeš da pročitaš scenu. Prekršio sam pravilo i pokazao ti je. Najmanje što možeš da učiniš jeste da zanemariš svoj sukob interesa i da mi daš profesionalno mišljenje, a ne da ponavljaš „ne želim da umrem”.
– Dobro. Da li sam u pravu ako kažem da je bomba koja je ubila Breda Šaka u Radio sitiju tvoje maslo?
– Potpuno.
– Video sam taj snimak. Lepo. Eksplozija, bekstvo, to je uspelo. Međutim, tvoj scenario zvuči kao Veče amatera. Kip slobode je „simbol slobode”? Jahta je „simbol pohlepe, novca i nepravde”? Kao da imaš kutiju punu klišea i pokušavaš sve da ih upotrebiš.
– To su uputstva za scenu. Publika ih ne vidi. Služe samo da pomognu producentu da shvati kako scenarista razmišlja.
– Zvuči kao da misliš da je producent glup ili si toliko nesiguran u sebe da moraš da mu nacrtaš o čemu se radi. Ili pak ne možeš da odlučiš da li se radi o bioskopskom hitu s eksplozijama i leševima na sve strane ili umetničkom filmu koji osuđuje zla Holivuda.
– Opa, hrabar si – reče Gabrijel. – Mogao sam da se kladim da ćeš mi se ulizivati i pokušati da me navedeš da te oslobodim.
– Kod tebe to ne pali. Ti možeš da nanjušiš laž na kilometar. Tebi čovek mora sve da saspe u lice.
– Hvala. Rekao sam još na početku. Ti si moj čovek. U nekoj drugoj prilici, u neko drugo vreme, bili bismo najbolji drugari. A Leksi… ona bi te obožavala.
– Ali ćeš me ipak ubiti.
– Čarlse, već smo pričali o tome. Bio sam veoma prilagodljiv tokom snimanja ovog filma, ali ovo je ključna scena. Ne mogu da prepravljam scenario. Ruke su mi vezane.
– Zapravo, meni su ruke vezane, ali nećemo da sitničarimo.
Gabrijel se nasmejao i vratio scenario u džep. – Nikada te neću zaboraviti, Čarlse Konore.
– Ni ja tebe. Odgovori mi samo na još jedno pitanje.
– Samo izvoli.
– Tvoj lik u filmu je Kameleon. Kako ti je pravo ime?
– Gabrijel. Gabrijel Benoa. Zašto pitaš?
– Zato što ćeš uskoro otići pravo u pakao, Gabrijele. Hoću da te pronađem čim stigneš i da te čitavu večnost mlatim.

86.


Većina oštrookih Njujorčana može da prepozna neobeležen policijski automobil. Zato što naši jednostavni, smeđi automobili veoma podsećaju na naša plavo-bela patrolna kola, osim što nemaju policijski logo i veliki natpis na vratima „Njujorška policija”.
Neobeleženi plovni objekti su druga priča. Na sedamnaestom doku nas je čekala plovna verzija ferarija testarose. Zvao se Kristina, iz Tenaflaja u Nju Džersiju, i bio je pravi lepotan.
Kajli i ja smo uskočili u elegantan gliser dugačak petnaest metara. Mogao sam da se zakunem da smo krenuli pre nego što sam zakoračio na palubu.
Plavokos, preplanuo i građen kao robot iz Transformersa, Džim Rotlen se nacerio kada me je video. – Zak, nisu mi rekli da ćeš ti doći.
Džim i ja smo dva puta radili zajedno. Prvi slučaj je bio ubistvo, a drugi samoubistvo. Njegov tim je oba leša izvukao iz reke. Upoznao sam ga s Kajli.
– Otkad vi radite u operacijama na vodi? – rekao je Rotlen dok smo se peli u komandnu kabinu.
– Danas nam je prvi dan. Otkad Njujorška policija ima budžet za ovakvog lepotana?
– Pozajmili smo ga od Lučke kapetanije. Pripadao je nekom brokeru iz Džersija dok berza nije potonula, a on odlučio da malo popravi prihode trgujući kokainom. Patrola ga je uhvatila na prvom putovanju. Zaplenili su gliser, a mi ga koristimo dok ne ode na licitaciju sledećeg meseca.
– Da li ti je Kejtsova rekla o čemu se radi?
– Rekla mi je dovoljno da shvatim da ste potpuno poludeli. Znate li išta o brodu na kojem ćete rizikovati život?
– Bila sam na toj jahti tri-četiri puta – rekla je Kajli.
– A jesi li silazila u strojarnicu? Pitam jer sumnjam da će podmetnuti bombu u frižideru za šampanjac na glavnoj palubi.
– Iznenadili biste se kada biste znali gde sve ljudi postavljaju bombe – čuli smo nekoga. – Zdravo, ja sam Džef Ordvej. Kao što vidite po mojoj toaleti, ja ću večeras biti vaš stručnjak za eksploziv.
Ordvej je bio visok i vitak, prijatnog osmeha i veoma ozbiljnog pogleda. Nosio je radnu vojnu uniformu od debelog crnog platna i prsluk s više opreme nego što je Betmen ima u svom pojasu. Iako pretrpan, prsluk je bio mnogo jednostavniji nego što sam očekivao.
– Gde ti je pancir? – pitao sam.
– Kapetan Kejts je rekla da je vaš bombaš amater – kazao je Ordvej – te sam zaključio da nema potrebe da nosim još pedeset kilograma opreme na otvorenoj vodi, samo da bih deaktivirao napravu koju mogu da sredim žmureći.
– Da vam pokažem šta ćete da tražite – reče Rotlen. Odveo nas je do komandnog pulta i uključio ekran. Na njemu se pojavila slika ogromnog prostora ispunjenog soficistiranom opremom koja je mogla pripadati i Nasi, ali pretpostavio sam da se radi o utrobi jahte Šelija Tregera.
– Odakle ti ovo? – pitao sam.
– Sa internet stranice proizvođača jahte. Svaka od tih velikih jahti pravi se po narudžbini, međutim, izmene se prave samo u prostorijama za boravak. Strojarnica je uvek ista.
– Ako naš momak planira da je digne nebu pod oblake, pretpostavljam da su ovo mesta gde će postaviti eksploziv – reče Ordvej pokazujući na nekoliko ranjivih tački.
– Napravićemo brzu turu po jahti – reče Rotlen.
Pogledali smo seriju arhitektonskih skica svih nivoa broda, kao i vrata i stepeništa koji ih povezuju.
– To je mnogo informacija za kratko vreme. Da li ste sigurni da ne želite da povedete još nekog iz mog tima? To nam je posao.
– Džime, ako tip bude video policiju na brodu, dići će ga u vazduh pre nego što stignemo da ga sprečimo. Kejtsova nam je dala odrešene ruke.
– Ne znam kako to nameravate da uradite, ali učinite mi jednu uslugu. Nemojte u tim cipelama. Dozvolite mi barem da vam dam dva para brodarica.
– I radio-stanice – reče Kajli.
– Dodaj i neku tabletu protiv morske bolesti – rekoh. – Nikada nisam bio vičan mornar.
Čuli smo glas iz komandne kabine. – Vidim cilj, poručniče. Uspostaviću vezu s kapetanom jahte, reći ću mu da uspori. Bićemo pored nje za tri minuta.
– Da li ste ikada skakali s jednog broda na drugi? – pitao je Rotlen dok sam navlačio brodarice. – Lakše je nego što zvuči. Kao da ulaziš u lift u Blumingdejlu. Najteži deo obaviće moj čovek za upravljačem. Njegov je zadatak da se dovoljno približi da biste mogli da skočite, ali ne toliko blizu da bih morao da se izvinjavam Lučkoj kapetaniji što sam napravio rupetinu u njihovom novom gliseru.
– Dobro, onda mi treba da odradimo lakši deo posla – rekla je Kajli. – Samo da se pobrinemo za to da Benoa ne zapali Tregerovu jahtu i još stotinu njegovih gostiju.

87.


Tri minuta kasnije usporili smo i plovili uporedo sa Šel gejmom.
Rotlen je javio kapetanu Kampionu. – Spremni smo.
Jedan deo ogromnog čeličnog trupa jahte otvorio se poput vrata na avionu. Iz otvora je izašla aluminijumska rampa dugačka dva metra.
– Da li je to cela rampa? – reče Kajli.
– Zamišljena je za spuštanje na pristanište, a ne za skakanje s jednog konja u pokretu na drugog.
Stajao sam na ivici još kraće rampe koja se izvijala preko boka našeg glisera i čekao da se dve rampe izravnaju.
– Zak, ako čekaš da se spoje kao lego kockice, zaboravi – rekao je Rotlen. – Ovo je najbliže što možemo.
Trebalo je da preskočim samo jedan metar. Pola moje visine. Na suvom je lako. Ali ne i kada se tačka A i tačka B njišu gore-dole i levo-desno poput dva pijanca koji pokušavaju da pređu Brodvej dok je na semaforu crveno.
– Hajde – rekao je Rotlen.
Posmatrao sam ritam dve rampe, nadajući se da ću primetiti neki obrazac kretanja. Nije bilo ničeg. Voda je bila suviše uzburkana.
– Nemoj da razmišljaš, Šesti – čuo sam poznat podrugljiv glas iza sebe.
Skočio sam upravo u trenutku kada je Kristina malo ubrzala, te se ono što je započelo kao graciozan skok pretvorilo u nezgrapno mlataranje. Ipak, prizemljio sam se obema nogama na rampu gde su me prihvatila dva člana posade i spustili me na čelični pod tovarnog dela jahte.
Kajli se našla iza mene samo nekoliko trenutaka kasnije.
– Jesi li ikada pokušao da uđeš u lift u Blumingdejlu za vreme božićnih rasprodaja? – rekla je. – Ovo je zapravo lakše.
– Mrzim te.
Ordvej je stao na ivicu Kristinine rampe, odmerio razdaljinu, vratio se nekoliko koraka i zaleteo se.
U trenutku kada je skočio, rečna struja je nakrivila Kristinu i vrh rampe završio je u reci. Nije imao šanse. Zaleteo se i grudima udario o metalnu rampu jahte.
Skliznuo je u vodu mlatarajući i pokušavajući da ne potone s opremom koja ga je povukla nadole.
Čuo sam Rotlena kako viče: – Uspori – i Šel gejm je ostavio Kristinu iza sebe.
Pozvao sam Rotlena preko stanice. – Kako mu je?
– Moj čovek je krenuo za njim čim je upao u vodu. Izvući ćemo ga za dva minuta, pa ako je dobro, ponovo ćemo pokušati. Za pet minuta najviše.
Ako je dobro? Još pet minuta za Gabrijela da pobegne s broda? Još jedan prelaz koji bi mogao da primeti?
Uključio sam mikrofon. – Ne. Čekajte. Zvaću kad budemo uhvatili bombaša.
Okrenuo sam se ka članovima posade. – Zatvorite.
Uvukli su rampu, a ja sam poslednji put pogledao Kristinu koja je nestala u daljini.
Čelična vrata su se zatvorila uz tresak.
Kajli me je pogledala. – Mudra odluka, Zak. Hajde da nađemo Gabrijela.