Cveni odred

First topic message reminder :



Svaki policajac želi da bude deo Crvenog odreda Njujorške policije, elitnog tima koji rešava slučajeve najuglednijih i najmoćnijih sugrađana! Ali za inspektora Žaka Džordana posao iz snova pretvara se u košmar.

Usred prestižnog njujorškog filmskog festivala, u nedelji kad se „ceo Los Anđeles“ preselio u Veliku jabuku, najblistavije holivudske zvezde padaju jedne za drugom kao žrtve paklenog plana brutalnog ubice kakvog Njujork ne pamti.

Igrom slučaja, Džordanova partnerka je njegova ljubav iz studentskih dana, istražiteljka Kajli Makdonald. Neodoljivi par kreće u svojevrstan lov na čoveka...

88.


Gabrijel je stajao na glavnoj palubi i posmatrao crvene i narandžaste nebeske šare na zapadu. – Magičan sat – prošaptao je stari filmski izraz koji se koristi za baš takve veličanstvene zalaske sunca.
Nijedan reditelj ne bi mogao poželeti bolje svetlo. A tamo u daljini je glavna zvezda scene. Još uvek se vide samo sivi obrisi, pa ipak je mogao da razazna baklju u visoko podignutoj desnoj ruci, kojom pozdravlja iznurene i siromašne. Zbijeni jedni uz druge, željni slobode.
– Žao mi je što ću da te razočaram – rekao je. – Ali moraćeš da se zadovoljiš bogatim i neizlečivo pohlepnim tiranima.
Jahta se okrenula i upravo prošla ispod mosta Veracano Nerous koji povezuje Bruklin i Staten Ajlend. Gospođica Sloboda će biti spremna za nastup za desetak minuta. Više nego dovoljno da postavi poslednju bombu u kuhinju, siđe do zodijaka i pripremi se za poslednji kadar.
Stajao je pored ograde još malo, diveći se lepoti suncem obojenog horizonta, kada je osetio prvu suzu kako mu teče niz obraz.
Ne smem da plačem. To nije po scenariju. Sve ide baš kako treba. Sve se odigrava onako kako je napisao, ali suze su ga iznenadile.
– Prokleta da si, Leksi. Upropastićeš mi šminku – nasmejao se na toplom večernjem povetarcu. – Nedostaješ mi, dušo. Trebalo je da ti dam veću ulogu. Možda ne bi otišla sama i… šta je ono, dovraga?
Brod.
Po reci je plovilo mnoštvo jahti i raznih ribarskih brodova, međutim, ovaj se izdvajao zato što je išao pravo na njih. Za upravljačem je verovatno neki milioner koji je pijan ili glup, ili oboje.
Brod se približio. Međutim, tip nije pijan. Tip je profesionalac. Gabrijel je posmatrao kako se okrenuo i namestio paralelno uz jahtu.
Okrenuo se oko sebe da vidi da li je još neko na jahti primetio brod, ali večera je sigurno počela, jer na palubi nema ni desetak ljudi, svi opsednuti sobom pa i ne vide ostatak sveta.
Gabrijel je posmatrao kako manji brod prati veći, ploveći tik uz njega s vojničkom preciznošću. A onda, niotkuda, video je rampu kako izlazi iz jahte. Rampu za ukrcavanje.
Stajala je tik iznad površine vode, a posle nekoliko sekundi i drugi brod je spustio rampu.
Nemoguće, pomisio je Gabrijel, dok je posmatrao istražitelje Zaka Džordana i Kajli Makdonald kako preskaču preko improvizovanog mosta u stilu Ivela Knivela i nestaju u tovarnom delu Šel gejma.
Nemoguće, jebote. Trebalo je da su mrtvi, ali eno ih. Dolaze po njega.
Na ivicu rampe stao je i treći policajac, u crnoj vojnoj uniformi, s prslukom prepunim opreme. Neki kreten iz odreda za demontiranje bombi koji dolazi da mi pomrsi konce.
Međutim, čovek u crnom nije imao sreće. Upravo kada je trebalo da skoči, brod se nagnuo i on je skliznuo s rampe u vodu.
Jedan manje, ali nema više vremena da postavi još jednu bombu. One tri u kotlarnici su više nego dovoljne.
Gabrijel nije imao pojma kako je ono dvoje uspelo da izbegne eksploziju i da ga nađe. Međutim, to sada nije ni važno.
Potrčao je metalnim stepenicama do donje palube. – Drago mi je što ste nam se pridružili, istražitelji – rekao je. Gnev je zamenio suze. – Bićete mrtvi pre sumraka.

89.


– Idemo u strojarnicu – rekao sam dvojici članova posade koji su nam pomogli da se ukrcamo.
– Odvešćemo vas – rekao je jedan od njih.
– Samo nam pokažite gde je pa idite.
Obučeni su da se ne raspravljaju s pretpostavljenima. Jedan je pokazao prstom, a onda su otišli.
– Prvi put sam na jahti – rekao sam Kajli. – Nadam se da nisu očekivali napojnicu.
Izvukli smo pištolje i pronašli metalna vrata na kojima stoji upozorenje na pet jezika da ne ulazimo.
Strojarnica je izgledala upravo kao na slici koju nam je Rotlen pokazao, ali nije bilo ni izdaleka toliko bučno koliko sam očekivao. Mislio sam da će se sve tresti i kloparati kao u filmovima, međutim, više je zvučalo kao tiho brujanje sportskog automobila.
Odmah smo pošli u prednji deo i videli veliki blok C4 sa svežim otiscima Gabrijelovih dlanova, zalepljen za zid trupa upravo tamo gde je Ordvej predvideo. Iz plastike su virile crvena, bela, plava i žuta žica, zajedno s mobilnim telefonom koji čeka signal s drugog telefona.
– Eksploziv je postavljen – prošaptao sam.
– Onda bolje da ga nađemo pre nego što nestane s broda. Razdvojićemo se. Ti idi gore, a ja ću…
Udarac je bio glasan i jasan, odudarao je od ujednačenog brujanja motora.
Kajli je usnama oblikovala reč Benoa.
Još jedan udarac.
Strojarnice nisu akustične, pa je teško bilo odrediti otkuda udarci dopiru. Pošao sam levo, Kajli je pošla desno, te smo se polako kretali prema lupnjavi.
Zatim smo čuli još nešto. Ljudski glas, ali prigušen. Već viđeno. Tako sam čuo Spensa pre manje od sat vremena. S tom razlikom što ovoga puta nisam imao poverenja u izvor.
Benoa je pametan i to bi lako mogla da bude zamka. Možda nas je čuo i pomislio da će nas prigušeni vapaj izvući na otvoreno.
Pokazao sam Kajli da stane.
– Njujorška policija! – povikao sam. – Izlazi s rukama iznad glave.
Sada smo čuli glasno, očajno, besno i potpuno nerazumljivo mumlanje. Okrenuo sam se ka zvuku i uperio pištolj. Onda sam ga video. Stariji muškarac, očigledno član posade, vezan za cev lepljivom trakom.
– Ovamo! – pozvao sam Kajli, kleknuo i skinuo traku s usta Gabrijelove najnovije žrtve.
– Njujorška policija – ponovio sam.
– Nadam se da ste odred za demontiranje bombi – rekao je čovek.
– Nismo.
– Onda me odvežite i izbavite me odavde, dovraga… o bože, Kajli? Kajli Harington? Jesi li to ti?
– Zdravo, Čarlse. Trenutno sam istražiteljka Makdonald – rekla je, dok sam skidao traku s njegovih ruku i nogu. – Jesi li dobro?
– Biću dobro čim napustim ovaj brod. Ovde se nalaze tri bombe, a tamo negde gore je manijak s mobilnim telefonom koji planira da ih aktivira.
– Benoa. Kada je otišao odavde? – pitao sam.
– Pre možda pet minuta. Tip je ćaknut. Misli da snima film. Nema kameru, ali ludak pravi film.
– Neće aktivirati bombe sve dok ne napusti brod – rekao sam. – Znaš li kako je zamislio da pobegne?
– Ukrašće zodijak, malo će se udaljiti od jahte, zatim će nas jednim pozivom sve dići u nebo.
– Neće, ako ga pre toga uhvatimo – rekla je Kajli i pomogla mu da ustane.
Malo se zateturao, te se uhvatio za debelu metalnu cev.
– Čarlse, sad se sam snađi – rekla je. – Kako najbrže da stignemo do zodijaka?
– Stepeništem D. Crvena vrata – rekao je i pokazao prstom.
Potrčali smo.
– Kajli, čekaj! – povikao je za nama. – Moram još nešto da ti kažem.
Zaustavili smo se.
– Benoa mi je pokazao scenario. Hoće da digne jahtu u vazduh, s Kipom slobode u pozadini.
– Šta to znači? – rekla je Kajli.
– To znači da ćemo izginuti onog trenutka kada bude isplovio i video statuu u pozadini.

90.


Bogati i moćni poslovni ljudi uvek imaju strategiju za beg, pomislio je Gabrijel dok je trčao niza stepenice prema krmi. Kada je u pitanju Šeli Treger, to je zodijak bejraner, pomoćni čamac za jahtu dugačak četiri i po metra, s elegantnim jarkocrvenim dnom od fiberglasa i jamaha motorom od četrdeset konjskih snaga. Po ceni od dvadeset hiljada dolara, to je barka za bogate, a Treger, razume se, poseduje celu malu flotu.
Dva ga čekaju na platformi za plivanje. Odvezao je jedan, spustio ga u vodu i ušao, pazeći da ne pokvasi mobilni.
Večernja svetlost kao s razglednice obasjavala je vodeni trag jahte koja se udaljavala. Međutim, statua je još uvek predaleko. Mora još da priđe.
Upalio je motor na zodijaku i pratio jahtu na oko trideset metara razdaljine, rukom štiteći oči od sunca. Pogleda prikovanog za Ostrvo slobode, čekao je savršeni kadar.
– O beautiful, for spacious skies – pola je pevao, pola izgovarao stihove. Međutim, toliko se usredsredio na kadar, da nije čuo muziku u pozadini.
Prvi metak ga je trgao iz razmišljanja. Hitac je odzvonio, odbivši se o fiberglas.
– Ovo je brod s čvrstim dnom, idioti – povikao je ka policajcima koji su stajali na platformi Tregerove jahte. – Mislite da možete da potopite ovog lepotana kao da je gumeni splav?
Još jedan hitac. Pa još jedan.
Spustio se u zodijaku i povikao preko stranice čamca: – Samo vi pucajte, govnari. Film će biti još bolji.

91.


Kada smo stigli do platforme za plivanje, Benoa je već pratio jahtu u zodijaku. Bio je dovoljno daleko da preživi eksploziju, ali dovoljno blizu da pripucamo.
– Pucaj u pontone! – doviknuo sam. – Potopi ga. Ne može da detonira bombe s mokrim telefonom.
Zodijak je glisirao te mu se kljun podigao, a jarkocrvene cevi u obliku kobasica štrčale su iznad vode i bile savršene mete.
Oboje smo zapucali i pogodili po jedan ponton. Očekivali smo da će se zodijak izduvati poput balona.
Međutim, ispostavilo se da o čamcima ne znamo ništa više nego o eksplozivima. Meci su pogodili metu, ali ništa se nije dogodilo.
– Sranje, to je čamac sa čvrstim dnom – reče Kajli. – Kao da pucamo u stiropor.
Benoa je ustao i zaurlao na nas. Čuo sam samo reč „govnari”.
– Usporava – rekla je Kajli dok je jahta odmicala. – Uskoro će biti van dometa.
– E pa neće moći – rekao sam, odvezao drugi zodijak i porinuo ga. – Upadaj. Ja vozim.
Skočio sam u čamac, povukao sajlu motora i jamaha je oživela. S desnom rukom na gasu, levu sam pružio Kajli kako bih joj pomogao da uđe.
Uhvatila me je ruku, zakoračila u čamac, a ja sam se izvio da je povučem. Klasični slučaj kada jedna ruka ne zna šta radi druga. Čim sam se izvio, desnom rukom sam dodao gas. Zodijak je poskočio, a Kajli se ponovo našla u vodi.
Potonula je za manje od pet sekundi, pa izronila, iskašljavajući vodu. – Ispao mi je pištolj.
Okrenuo sam čamac. Kada sam stigao dovoljno blizu, ugasio sam motor da ne bih elisom napravio od nje mamac za ribe.
Stavila je ruke na stranicu, ali su joj skliznule. Zgrabio sam je da je povučem, ali nisam imao oslonac. Presamitio sam se preko stranice čamca i uhvatio je ispod pazuha. – Na tri – rekao sam. – Izdigni se. Ja ću da vučem.
– Jedan, dva, tri. – Kajli se izdigla, a ja sam je snažno povukao. Pošto joj je odeća bila mokra, činilo se da je pedeset kilograma teža, ali sam uspeo da je izvučem dopola. Čvrsto sam je držao dok nije pronašla metalni rukohvat i izvukla se iz reke.
– Izgubila sam pištolj – rekla je opet.
– Ja sam kriv. Ispao sam kreten. Izvini.
– Gde je Benoa? – rekla je, sela i sklonila mokru kosu s lica.
Neko drugi bi okrenuo čamac i pokušao da pobegne. Ali ne i Benoa. Ugasio je motor i pustio zodijak da pluta. Do sada je sedeo u prvom redu i posmatrao svako ubistvo koje je isplanirao. Nije nameravao da propusti veliko finale.
Ispravio se i podigao mobilni uvis.
Kao pantomimičar na sceni, podigao je srednji prst. Gledali smo taj prst, njegova silueta ocrtavala se spram sunca na zalasku. Rugao nam se, čikao nas je da ga zaustavimo, znajući da ne možemo.
Zatim je spustio prst i snažno pritisnuo tastaturu mobilnog telefona.
Nisam bio siguran da li smo Kajli i ja dovoljno daleko da preživimo eksploziju.
Oboje smo bili na podu zodijaka. Skočio sam na nju i pokrio je telom.
– To je drugi put danas – rekla je.
– Čovek se teško oslobađa starih navika – šapnuo sam joj na uvo. – Drži se.

92.


Kvare mu film.
U neko drugo vreme, u nekoj drugoj prilici, Kameleon bi se smejao. Ali radi se o velikom završetku njegovog filma. Umesto da se ponašaju kao dostojni protivnici, Makdonaldova i Džordan prave cirkus i mlataraju po vodi kao dvoje nesposobnih policajaca iz nemih filmova.
Ostrvo slobode nije toliko blizu koliko je želeo, ali je dovoljno blizu. Mora da reaguje odmah. Sačekao je da Džordan pomogne Makdonaldovoj da uđe u zodijak. Nije želeo da propuste poslednju scenu.
– I… akcija! – povikao je.
Podigao je mobilni uvis, namestivši stakleni displej tako da se svetlost zalazećeg sunca odbija o njega. Videće ga i znaće šta to znači.
Podigao je drugu ruku i pokazao im srednji prst, zatim ga je stavio na taster s brojem jedan na kojem je memorisani broj.
Tačno su znali šta sledi. Zalegli su na pod, ali Kameleonu oni više nisu bitni. Pogledao je ka horizontu. Baš onako kao što su on i Leksi zamišljali – jahta osuđena na propast, sveznajući kip, narandžasti odsjaj sunca koje se spušta u vodu.
Snažno je pritisnuo taster. Čuo je zvuk automatskog biranja brojeva, zatim je zazvonilo jedanput, a onda…
– Bum.
Posle toga čuo je promukli smeh.
– Rekao sam „bum” – rugao mu se glas s druge strane. – Izvini što nije glasnije, ali isekao sam žice koje vode do tvojih detonatora, sve tri. Šta je bilo, gospodine Kameleone? Maca pojela jezik?
– Čarlse? – reče Gabrijel napokon.
– Kao da si iznenađen. Zar nisi video najnovije izmene u scenariju? Stigla je konjica, odvezali su me i unapredili u heroja.
– Gadovi.
– To ti je šou biznis. Film ne ispadne uvek onako kako si ti…
– Moj film će ispasti savršeno! – zaurlao je Benoa. Prekinuo je vezu. Čarls Konor je statista. Nije vredan razgovora. Ovo je akcioni film i akcija se tek zahuktava.
Upalio je motor i izvukao glok.
– Alternativna scena! – povikao je i pojurio ka drugom zodijaku.

93.


Kajli i ja smo ležali priljubljeni uz pod zodijaka i čekali neizbežno.
Ona je brojala sekunde. – Dvadeset tri, dvadeset dva, dvadeset jedan…
Do petnaeste neizbežno se još uvek nije dogodilo.
– Nešto nije u redu – rekla je. – Pogledaj.
Podigao sam glavu i pogledao preko stranice čamca.
– Promena plana – rekao sam i ponovo spustio glavu u zaklon. – Mislim da ne može da aktivira bombe. Priča telefonom s nekim.
– Možda zove tehničku podršku. Moramo ga sprečiti. Hajde da ga uhvatimo.
Seo sam i posegnuo za sajlom motora.
Prvi metak je prošao kroz jamahu, bacio sam se na pod. Iznad glava su nam zafijukala još tri hica.
Čuo sam Gabrijelov zodijak kako juri pored nas. Okrenuo sam se, zgrabio pištolj i zapucao, neuspešno. Okrenuo se za sto osamdest stepeni i ponovo jurnuo ka nama. Cimnuo sam sajlu, ali prvi metak je onesposobio motor.
Otvorio je vatru, te sam ponovo zalegao.
– Zak, nemam pištolj – rekla je Kajli.
– Imam rezervni u nožnoj futroli. – Čuo sam zodijak kako nam se ponovo približava. – Izvadiću ga čim prođe.
Nije prošao.
Zakucao se pravo u nas.
Zakačio je prednji deo našeg zodijaka pod savršenim uglom, odigao ga i oborio me u reku. Izvio sam se i naglavačke upao u vodu.
Kao da mi je neko prišao otpozadi i tresnuo me daskom po glavi. Video sam samo plave tačke na crnoj pozadini, a zatim sam potonuo.
Nisam baš neki plivač, te sam mlatarao i uspeo da isplivam. Davio sam se i okretao bolnu glavu levo-desno tražeći Kajli. Video sam je u našem zodijaku koji se u međuvremenu spustio, međutim, delilo nas je desetak metara vode.
Benoa se ponovo okrenuo pa projurio između nas pucajući u mene. Nekako sam zadržao pištolj u ruci, pa sam ga podigao iznad površine i nasumice zapucao.
Njegovi meci su bili mnogo precizniji, leteli su kroz vodu s moje leve i desne strane, a jedan je završio samo tridesetak centimetara ispred mene. Projurio je pored mene i napravio širok luk, s namerom da se vrati. Znao sam da je samo pitanje vremena. Bio sam laka meta, a Benoa se nameračio da me upuca.
Onda sam usred rike motora čuo Kajli kako viče: – Zak, pravi se da te je pogodio! Zaroni.
Benoa se ponovo ustremio na mene, ovoga puta mnogo sporije, kako bi mogao bolje da nanišani.
Opalio je. Uhvatio sam se za desno rame, prestao da se održavam na površini i potonuo. Poslednje što sam video pre nego što sam pustio da me reka proguta bila je Kajli kako kleči na podu zodijaka u položaju za pucanje i s obe ruke nišani pravo u Gabrijela.
Nišani? Čime?
Od pre dva minuta, njen pištolj leži na dnu Hadsona.

94.


Gabrijel je već stotinu puta video to u filmovima. U sceni potere policijski automobil udara u zadnje točkove vozila u begu, koje se okreće i gubi kontrolu.
Istu tehniku je upotrebio da okrene zodijak s policajcima i obori Džordana u reku. Pao je na leđa.
Dok se snašao, već je bio daleko od partnerke i Gabrijel je mogao da ih sredi jedno po jedno.
Prvo Džordana. Benoa se ustremio na njega pucajući. U jednom trenutku bio je na manje od tri metra od mete, ali reka je bila nemirna, te nijedan metak nije pogodio cilj.
Uspori, čuo je glas.
Bio je to Gabrijel reditelj.
Gabrijel heroj je smanjio gas i okrenuo čamac da bi se još jednom vratio.
Polako, polako, polako, rekao je reditelj. Sad.
Opalio je.
Džordan se uhvatio za rame. Izvio se i potonuo.
– Jedan je gotov – reče Gabrijel. Okrenuo se ka Kajli. Da joj čamac nije onesposobljen, krenula bi za njim. Nije imala kud.
Usporio je zodijak i zaustavio se na pet-šest metara od nje.
Bilo je mračno, ali jasno je video njen obris naspram zalaska sunca u pozadini. Nišanila je u njega u klečećem položaju.
– Njujorška policija! – povikala je. – Baci oružje i podigni ruke.
– Nemaš pištolj, kučko! – zaurlao je. – Inače bi pucala pre nego što sam ti ubio partnera.
– Poslednje upozorenje! – uzviknula je. – Baci pištolj i podigni ruke.
Ubij je, čuo je glas. Ovoga puta nije bio rediteljev.
Bila je to Leksi. Došla je da vidi poslednju scenu. Nepozvana, ipak se pojavila. Nasmejao se. Ta Leksi – nikada nije uspevao da je zauzda.
Ubij je zbog mene, Gejbe. Ubij je.
Povukao je obarač.
Klik.
Nestalo mu je metaka.
Zarij se u nju. Obori je. Preseci je napola. Ubij je.
Gabrijel je stavio ruku na gas. Zodijak s Makdonaldovom bio je tačno ispred njega. Još uvek ga je držala na nišanu.
Zatim je video siluetu onoga što drži u ruci.
Nešto pravougaono, četvrtasto spreda, sa žutim prugama sa strane.
Povukla je obarač.

95.


Isplivao sam na vreme da vidim finale. Kajli i Benoa stajali su nepomično na razdaljini od oko pet metara.
Onda je reka eksplodirala. Nepodnošljiv, zaglušujuć vulkanski prasak prolomio se mirnim Gornjim zalivom i odjeknuo od Bruklina do Bejona. Za trenutak, svet je blesnuo jarkonarandžastim odsjajem. Zatim je izbio gejzir vrele, zapenušane vode, praćen velikim oblacima gustog, crnog dima koji se vinuo u nebo, dok su po vodi padali komadi zapaljenog zodijaka i delovi tela.
Benoa, koji je bio u središtu eksplozije, pretvorio se u prah i pepeo. Kajli je bila samo pet metara dalje, a talasi izazvani eksplozijom izbacili su njen čamac iz vode. U jednom trenutku je klečala i nišanila u gabrijela, u sledećem je letela kroz vazduh.
Pala je u vodu petnaest metara od mene i potonula.
Dozivao sam je i zaplivao kroz benzin i ostatke čamca od fiberglasa, koji su goreli i šištali u vodi. Čekao sam da ispliva, ali uzalud, što je značilo da je bez svesti ili nešto još gore.
Odeća i cipele su me vukli nadole. Osećao sam se kao da plivam u snu – koliko god da sam se trudio, kao da sam plivao u mestu.
Kada sam napokon stigao do mesta gde je pala u vodu, zaronio sam. Bilo je tamno i mutno, te sam samo mogao mahnito da mlataram rukama ispred sebe. Minut kasnije isplivao sam, udahnuo i ponovo je pozvao gledajući oko sebe.
Ništa.
Onda je nešto isplivalo. Cipela. Ponovo sam zaronio i zaplivao ka cipeli. Tri metra. Šest metara. Izgubio sam orijentaciju. Nisam više znao gde sam niti gde je Kajli potonula.
Tada sam u crnoj vodi ugledao zlatne pramenove. Plava kosa.
Zaplivao sam toliko snažno da sam se sudario s njom. Zgrabio sam je i povukao nagore. Udahnuo sam, prislonio usta na njena i izduvao sav kiseonik iz pluća.
Zabacila je glavu i glasno udahnula. Držao sam je dok je iskašljavala vodu.
– Diši – rekao sam.
Disala je.
– Samo diši. Ne pokušavaj da pričaš.
Progovorila je. – Šta se dogodilo?
– Spasao sam ti život. Drugi put danas.
– Ne, nego s Gabrijelom?
– Raznela si ga.
– Htela sam samo da ga onesposobim.
– Verovatno je imao džepove pune eksploziva. To nisi ni bazukom mogla da aktiviraš, ali ako je stavio detonator, bilo je dovoljno samo jednom da opališ elektrošokerom.
Čuo sam sirene. Onda sam ih video kako pristižu sa svih strana – rečna patrola, borbeni čamci, obalska straža, predvođeni Džimom Rotlenom u Kristini.
Poslednji tragovi svetlosti nestajali su u vodi, a u daljini, umotan u ljubičastocrven njujorški zalazak sunca, nazirao se Kip slobode.
– Ovo je kraj Benoinog filma – rekoh.
Voda je bila hladna, a Kajli se drhteći privila uz mene koliko god je mogla. – Kao što kažu u filmskoj industriji – rekla je – „zatamnjenje”.
Zagrlio sam je čvrsto i šapnuo joj na uvo: – Odjavna špica.

EPILOG

ODJAVNA ŠPICA




96.


Njujorčani vole heroje, a kada su se u četvrtak ujutru probudili, imali su dvoje novih. Preko cele naslovne strane Dejli njuza nalazio se naslov „Energičan par osujetio holivudskog ubicu”.
Ispod je bila fotografija Spensa Haringtona u bolničkom krevetu, s Kajli koja sedi pored njega.
Naslov na trećoj strani je glasio „Bombaš zakucao producenta. Producentova supruga zakucala bombaša.” Pored teksta bila je fotografija Kajli u večernjoj haljini i Spensa u smokingu, slikana samo nekoliko dana ranije u Radio sitiju.
U članak je ubačena i moja fotografija, moj zvaničan policijski portret, s tekstom „Partner Kajli Makdonald-Harington, istražitelj Zakari Džordan”.
Bilo je teško poverovati. U ponedeljak sam se probudio pitajući se da li će partnerstvo s Kajli Makdonald biti profesionalno samoubistvo. U četvrtak je ona bila heroj, a ja sam postao njen partner.
Stigao sam u kancelariju u pola osam, a Kajli me je već čekala.
– Zak, ovo je sramota – rekla je držeći novine.
– Zašto? Ti si ubila Leksi, ti si ubila Gabrijela, zaslužuješ slavu.
– Ali ti i ja smo partneri. Zajedno smo to odradili. Ti si u Crvenom odredu već tri godine. Ja samo tri dana. Ne znam zašto su mediji ovako predstavili događaje.
– Zato što ste ti i Spens slavan par, a vaša fotografija na naslovnoj strani prodaće više primeraka nego moja na kojoj potpuno mokar izlazim iz policijskog čamca.
– Žao mi je. Mogu da kažem Spensu da pozove čoveka za odnose s javnošću u studiju, koji će razjasniti s medijima…
Odmah sam je prekinuo. – Ne dolazi u obzir. Ja sam policajac. Nemam čoveka za odnose s javnošću niti želim da ga imam.
– Da li mogu nekako da ti se odužim?
– Pa, ima nešto, ako nije problem.
– Reci. Bilo šta.
– Bio bih zaista počastvovan ako biste mi ti i Spens potpisali moj primerak Dejli njuza.
Udarila me je u rame. – Drkadžijo.
– Kad smo kod Spensa, kako je jutros druga polovina Energičnog para?
– Uzima velike doze antibiotika, te će ga zadržati u bolnici još nekoliko dana, no hirurg kaže da će biti dobro. Neko vreme će hodati sa štakama, ali za otprilike šest meseci biće kao nov.
Zazvonio mi je telefon. Kejtsova.
– Ti i Makdonaldova. U moju kancelariju. Imamo neka nedovršena posla.
Vreme je da se suočim s posledicama.
– Upravo sam gledala gradonačelnikovu izjavu za medije – rekla je Kejtsova kada smo ušli. – Uobičajeno uvlačenje u guzicu Holivudu. Nešto u smislu „Gde god da snimate film može biti opasno, ali ako se to dogodi u Njujorku, braniće vas najbrža, najsposobnija, najhrabrija policija na svetu. Niko ne podržava filmsku industriju kao njujorški Crveni odred”.
– To su jučerašnje reči Šelija Tregera, doslovno prenete, kada je gradonačelnik još razmišljao da otkaže ostatak nedelje Holivud na Hadsonu – rekla je Kajli.
– Niko nije rekao da je naš gradonačelnik originalan. Bilo kako bilo, nije važno šta je rekao. Sumnjam da je ubedio Los Anđeles da donese svoj biznis u grad, ali sam sigurna da će povoljan program plaćanja poreza koji im je ponudio Irvin Dajmond učiniti čuda. Sve se svodi na to da je gradonačelnik zadovoljan. Kao i šef policije. Rekao mi je da vam čestitam na „izuzetnom junaštvu iskazanom u bliskoj borbi s naoružanim protivnikom”.
– Hvala – rekao sam.
– To su njegove reči, ne moje. Ja, s druge strane, nisam zadovoljna. Imam problem s policajcima koji rade mimo mene. Zašto se, dođavola, nisi javio kada sam te zvala?
Pre nego što sam zinuo, Kajli je uskočila. – Nije Zak, ja sam odbila poziv.
– Nisam zvala tebe, nego Džordana.
– Tako je, ali ja sam mu praktično istrgla telefon iz ruke – rekla je Kajli, preuzimajući na sebe mnogo više krivice nego što je trebalo. – Nisam razmišljala. Život mog muža je bio u opasnosti i htela sam da ga izbavim.
– Pa si mislila da ću te ja u tome sprečiti? Podržavam svakog istražitelja pod svojom komandom koji radi na osnovu unutrašnjeg osećaja, instinkta i samoinicijative. Imate velika ovlašćenja u ovom odeljenju, ali samo zato što sam vam ih ja dala. Ako me ikada više budete isključili, možete svakog dana da se slikate za naslovne strane, izbaciću vas oboje iz Crvenog odreda. Jel’ jasno?
– Jasno – rekli smo uglas.
– Sada kada smo to razjasnili, ne mogu da poreknem to što ste postigli. Savladali ste serijskog ubicu koji je umalo digao u vazduh ceo brod pun nedužnih ljudi.
– Pomogao nam je neko na brodu – rekla je Kajli. – Čarls Konor.
– Gospodin Konor je hrabar i delotvoran. Ako išta znam o odnosima s javnošću, u sledećem talasu vesti, on će stajati na ulazu u gradsku kuću, gde će mu gradonačelnik dodeliti bronzani orden za izuzetnog građanina. Ali, ne zavaravajte se; Konor bi bio mrtav da se vi niste pojavili. Vi ste heroji. Odeljenje se ponosi vama. Zato sam sigurna da će istražitelj Šenks, kada se bude vratio, razumeti zašto vas dvoje ostajete partneri.
– Mi? – reče Kajli. – Stalni partneri?
– Koliko god se to može u ovom odeljenju. I ja se još uvek osvrćem preko ramena da vidim ko će mi oteti položaj. Mnogo je lakše ako se jedan od kandidata nalazi upravo ovde, gde mogu da ga držim na oku. Čestitam, istražitelji. Slobodni ste.
Izašli smo iz kancelarije, a Kajli me je ćušnula u rame. – Jesi li čuo šta je rekla, Zak? Sada smo stalni partneri!
– Sve dok je ponovo ne iznerviraš – rekao sam, osećajući grižu savesti zbog Omarovog premeštaja.
– Ja? Ti si joj odbio poziv. Saberi se, partneru. – Ponovo me je udarila u rame, ovoga puta uz smeh. – Zar nije ovo super?
Blistala je od radosti i zadovoljstva. Zanosna, samouverena, nepredvidljiva mlada kadetkinja u koju sam se zaljubio prvog dana na akademiji, sada je zanosna, samouverena, nepredvidljiva, opasna superpolicajka njujorškog Crvenog odreda – moja partnerka.
I još uvek sam zaljubljen u nju.
– Aha, super – rekoh.

97.


Kajli i ja smo proveli ceo četvrtak i petak zatrpani papirima i podvrgnuti psihološkoj proceni. Budući da je jednu osobu ubila službenim revolverom, a drugu digla u vazduh elektrošokerom, Kajli je provela mnogo više kvalitetnog vremena sa Šeril Robinson nego ja. Međutim, ja sam se radovao što ću za vikend provesti još malo kvalitetnog vremena sa Šeril.
– Još važi dogovor za operu u subotu? – pitala me je kada smo se sreli u kancelariji.
– Naravno. Kako da se obučem za Metropoliten?
– Smoking, cilindar, možda da poneseš pozorišni dvogled kao onaj što ga koristi žena Tirstona Hovela Trećeg u Giliganovom ostrvu.
– Ni ti ne znaš ništa o pravilima oblačenja, zar ne?
Slegla je ramenima. – Obući ću ono što nosim u kancelariji. Planiram veče Đuzepea Verdija i kineske hrane. Hajde da se nađemo u sedam u Šun Li Kafeu u Šezdeset petoj ulici, prekoputa Linkoln centra.
– Vidimo se tamo – rekao sam. Postfredovska renesansa može da počne.
U subotu popodne otišao sam da posetim Spensa. Duž ulica Vašington i Lejt kamioni i kombiji bili su parkirani u dva reda.
– Hitne popravke – rekao je Spens. Sedeo je u invalidskim kolicima s flasterom preko nosa, ali sve u svemu, bio je prilično veseo. – Ozbiljno renoviranje ne može da počne dok oni iz osiguravajućeg zavoda ne razjasne ko šta plaća.
– Šta misliš, hoće li osiguranje pokriti susedov novi televizor s ravnim ekranom?
– Ako oni ne plate, ja ću – rekla je Kajli. – Kao i popravku zida u spavaćoj sobi i večeru za Dina i Koralei u restoranu po njihovom izboru.
– Zak, mogu li da te pitam nešto? – Bio je to Šeli Treger. Dotad je ćutao, što ne liči na njega. Sigurno su ga još uvek bolela polomljena rebra.
– Naravno.
– Benoa je mrtav, a niko nema autorska prava na njegovu priču, što znači da bilo ko može da je adaptira. Spens bi hteo da snimi film po njoj.
– Nego šta – reče Spens. – Mogli bismo da uzmemo Kevina Spejsija da igra Gabrijela. Niko ne glumi ludake kao Kevin.
– Ja odbijam da radim na tome. Benoa je oduvek planirao da neko snimi film po njegovom scenariju. Ako to uradimo, pobedio je. Šta ti misliš?
– Sve zavisi od toga ko će igrati mene – rekoh.
– Ozbiljno te pitam.
– Šeli, ja nisam producent, ali jedno znam: ako snimiš taj film, mnogi će želeti da ga gledaju.
Slegnuo je ramenima. – To je istina.
– Ali ja svakako neću biti jedan od njih.
Nasmešio se. – Ni ja.

98.


Zaključio sam da su sive pantalone, plavi sako, karirana košulja i žuta kravata najbolja kombinacija za operu koju sam mogao da pronađem u svom plakaru. Odvezao sam se do Linkoln centra vozom broj jedan i prošetao do restorana.
Šeril me je čekala. Na sebi je imala crnu haljinu bez rukava koja je isticala njenu besprekornu tamnu put, dok je V izrez otkrivao sasvim dovoljno da muškarac izgubi glavu.
– Izgledaš savršeno – rekao sam.
– Hvala. Ni ti nisi loš.
– Ali slagala si me. To sasvim sigurno nije odeća u kojoj dolaziš na posao. Da se tako oblačiš, mnogo više polcajaca bi ti dolazilo na terapiju.
Šun Li Kafe je odlično mesto za večeru pre predstave. Lepe, mlade konobarice idu od stola do stola i guraju kolica s dim sumom u korpicama. Gosti se služe, zatim kolica nastavljaju dalje i volšebno se vraćaju upravo kada ste spremni za sledeće jelo.
– Ćuftice od morskih plodova s vlašcem su prste da poližeš – rekla je Šeril držeći jednu između dva štapića. Pružila ju je preko stola i stavila mi je u usta. Morao sam da se nagnem da mi sos ne bi iscurio niz bradu i kapnuo na kravatu.
– Onaj stariji par pilji u nas i smeši se – rekla je. – Čini se da smo im neodoljivi.
– I jesmo.
Posegnuo sam za računom kada su ga doneli. Šeril je stavila ruku na moju. – Ja ću.
– Ti si obezbedila karte za operu.
– Nisam ih platila. Dobila sam ih.
– Neka, staromodan sam. Muškarci plaćaju večeru.
– Moj otac je muškarac. On plaća.
– Mislio sam da posle velike mature očevi prestaju da plaćaju ćerkama izlaske.
– Kladio se sa mnom u sto dolara da nećeš doći u operu. zgubio je, zato, neka plati.
– Otac se kladio s tobom da neću doći? Kako to? Uvek razgovaraš s roditeljima o sastancima s muškarcima?
– Kada si me zvao u četvrtak uveče, večerala sam s ocem.
– Rekla si da si s policajcem.
– Moj tata je bio policajac. Nisi znao?
Odmahnuo sam glavom.
– Dakle, tata je vrlo staromodan. Misli da policajac ne može da sluša kako žena vrišti, a da ne skoči na scenu i nekoga uhapsi. Kazala sam mu da si ti mnogo savremeniji i to ga je koštalo sto dolara.
Sklonio sam ruku s računa. – Zahvali mu na večeri i izvini mu se što sam ga razočarao.
Travijata je bila ništa manje nego očaravajuća.
– Zaista ti se svidelo? – rekla je Šeril dok smo izlazili iz opere.
– Šališ se? Klasična ljubavna priča. Mladić sretne devojku. Mladić izgubi devojku. Devojka umire od tuberkuloze u trećem činu. Ima li išta romantičnije od toga?
Uhvatila me je za ruku, te smo hodali preko trga i stali ispred Fontane Revson, jednog od najpopularnijih gradskih obeležja.
– Okreni se – rekla je.
Okrenuo sam se i pogledao operu. Kao katedrala, s kristalnim lusterima koji osvetljavaju Šagalove murale unutra i pet ogromnih zasvođenih prozora spolja. Fontana je izvodila sopstvenu predstavu s raznobojnim svetlosnim efektima i savršenom koreografijom vodenog baleta.
– Povlačim reč – rekao sam. – Ovo je romantičnije čak i od devojke koja umire od tuberkuloze.
– Ljudi iz celog sveta dolaze u Njujork da bi stajali ovde gde mi sada stojimo.
Okrenuo sam se ka njoj i uhvatio je oko struka. – Ovo je možda najbolje mesto za prvi poljubac u celom gradu.
Primakla se još više. – Možda si u pravu – šapnula je.
Usne su nam se spojile u dugom poljupcu dok smo stajali u oblaku sitnih kapljica, pored vode koja je plesala oko nas.
– Stanujem tu u Gornjem zapadnom Menhetnu – rekla je Šeril. – Nekoliko minuta hoda.
– Da li ti treba policijska pratnja?
– Naravno. Neki od ovih ljubitelja opere deluju opasno.
Krenuli smo peške na sever prema Linkoln tauersu, velikom kompleksu stambenih solitera na Vest end aveniji. To je još jedan kraj gde njujorški policajac ne može sebi da priušti stan.
– Ja sam dobila stan. Fred je dobio rasnu plavojku – rekla je čitajući mi misli.
Stajali smo u senci, krijući se od jakog svetla u predvorju zgrade. Zagrlio sam je. Bila je lepa na egzotičan način, koža joj je bila meka i topla, miris njenog parfema probudio je svaki muški hormon u meni.
Poljubili smo se. Drugi poljubac je bio duži, slađi i još uzbudljiviji od prvog.
– Hvala ti – rekla je. – Provela sam divno veče.
– I ja. Osim što nisam mogao da platim večeru.
– Znaš šta? Možeš sutra da mi platiš doručak.
– Sutra? Sigurna si da u nedelju želiš da ideš do Istočne strane, na doručak u Gerinom restoranu s policajcima?
– Ne – rekla je, uzela me za ruku i povela ka predvorju. – Imam bolju ideju.
Da, imala je mnogo, mnogo bolju ideju.
Ali o tome drugom prilikom.

ZAHVALNOST


Autori zahvaljuju zameniku šerifa, Frenku Faluotiku, i Džeriju Brenardu iz šerifove kancelarije okruga Alster, država Njujork, istražitelju Njujorške policije Salu Katapanu, doktoru Lorensu Drezdejlu, Majklu Džekmanu, Džimu Rotlenu, Džeriju Kafu i Džejsonu Vudu za njihov doprinos da ova izmišljena priča dobije prizvuk istinitog događaja.


BELEŠKA O AUTORIMA


Džejms Paterson je tvorac većeg broja upečatljivih izmišljenih likova nego bilo koji drugi savremeni pisac. Autor je najprodavanijeg detektivskog serijala svih vremena čiji je junak detektiv Majkl Benet, kao i popularnog serijala Ženski klub za rešavanje ubistava, čija se radnja odvija u San Francisku. Džejms Paterson je ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao pisac s najvećim brojem Njujork tajmsovih bestselera svih vremena. Otkako je njegov prvi roman osvojio nagradu Edgar 1977, prodato je više od dvesta četrdeset miliona primeraka Patersonovih knjiga.
Napisao je i mnogobrojne bestselere za mlade, kao što su serijali Maksimum Rajd, Veštica i Veštac i Srednja škola. Zajedno, ove knjige su više od dvesta dvadeset nedelja bile na bestseler listama u SAD. Osvojio je nagradu za dečjeg pisca godine 2010.
Bavi se isključivo pisanjem i živi na Floridi s porodicom.


Maršal Karp piše za pozorište, film i televiziju. Autor je romana Fabrika zečeva, kao i još tri detektivska romana u kojima su glavni junaci istražitelji Losanđeleske policije, Majk Lomaks i Teri Bigs.


1) Engl.: Rolling On The Floor, Laughing My Ass Off. Valjam se od smeha. (Prim. prev.)
<<<
2) Engl.: You are two for two. (Prim. prev.)
<<<
3) Eng: See you for sex. (Prim. prev.)
<<<
4) Eng: Three for three. (Prim. prev.)
<<<
5) Teorija o šest stepeni razdvajanja podrazumeva da između bilo kojih dvoje ljudi na svetu ne postoji više od šest koraka, odnosno šestoro ljudi. (Prim. prev.)
<<<
6) Najviši stepen pripravnosti oružanih snaga SAD. (Prim.prev.)
<<<
7) Aluzija na društvenu igru Kluedo. (Prim. prev.)
<<<
Aluzija na lanac knjižara u SAD, Barns i Nobl. (Prim. prev.)
<<<