Deseta godišnjica

Džejms Paterson, Maksin Pitro



Najstrašnija epizoda u Ženskom klubu za rešavanje ubistava do sada!
Dugo očekivano venčanje detektivke Lindzi Bokser postaje samo daleka uspomena kada je pozovu da istraži strašan zločin: izmrcvarena tinejdžerka nađena je mrtva u divljini, a njena novorođena beba netragom je nestala. Lindzi Bokser otkriva da ne samo što zločinci nisu ostavili nikakav trag, već i žrtva možda nešto krije. Istovremeno, pomoćnik javnog tužioca Juki Kasteljano vodi slučaj žene koja je optužena da je ubila svog muža pred očima njihovo dvoje dece. Jukina karijera zavisi od toga da li će Kendas Martin proglasiti krivom, i zato je Lindzi, kada naiđe na dokaze koji bi mogli da spasu optuženu, primorana da bira. Treba li da veruje svojoj najboljoj prijateljici ili da sledi svoj instinkt? Lindzin novi šef, poručnik Džekson Brejdi, pomno prati svaki njen pokret. Kada pritisak da se beba pronađe počne da narušava Lindzin tek sklopljeni brak, ona se pita da li će ikada moći dazasnuje porodicu.

Za Izabelu Paterson i Medlin Pitro



PROLOG
Uz pesmu zvona


1.

Bio je to dan moje udaje.
Naš apartman u Ricu u Half Mun Beju bio je u haosu. Moje najbolje prijateljice i ja poskidale smo se u donji veš i pobacale odeću za svaki dan po nameštaju. Na ofingerima okačenim na vrata visile su haljine boje šerbeta.
To mesto je izgledalo kao Degaova slika s balerinama pre podizanja zavese, ili možda kao neka javna kuća na Divljem zapadu prikazana u romantičnom svetlu. Šegačile smo se. Blesavile se — a onda su se vrata otvorila i na njih je ušla moj sestra Ketrin, sa hrabrim izrazom lica: nategnutog osmeha, s bolom koji joj se video u uglovima očiju.
— Šta nije u redu, Ket? — upitah.
— Nije došao.
Trepnula sam, i pokušala da ignorišem oštar bol razočaranja. Rekla sam sarkastično: ― Pa, ko bi rekao.
Ket je mislila na našeg oca, Martija Boksera, koji je otišao od kuće kad smo bile deca i nije se pojavio kad mi je mama umirala. Videla sam ga samo dva puta u poslednjih deset godina i nije mi nedostajao, ali nakon što je rekao Ket da će doći na moje venčanje, gajila sam izvesna očekivanja.
— Rekao je da će doći. Obećao je — reče Ket.
Šest godina sam starija od svoje sestre, i čitav vek blaziranija. Trebalo je da znam da ne treba se ne nadam. Zagrlila sam je.
— Zaboravi — rekoh. — Ne može da nas povredi. On je za nas niko i ništa.
Kler, moja najbliskija prijateljica, uspravi se u sedeći položaj na krevetu, prebaci noge preko ivice i stade bosim stopalima na pod. Ona je krupna, duhovita crnkinja - veoma duhovita. Da nije patolog, mogla bi da bude komičar.
— Ja ću te predati mužu, Lindzi - reče ona. - Ali želim da mi se vratiš.
Sindi i ja prasnusmo u smeh, a Juki zacvrkuta: — Znam ko može da zameni tog klipana, Martija. — Uskočila je u ružičastu satensku haljinu, navukla je preko svoje sitne figure i sama je zakopčala. - Odmah se vraćam.
Pronalaženje rešenja Jukina je specijalnost. Ne stajte joj na put kad je u brzini. Čak ni kad je u pogrešnoj brzini.
― Juki, sačekaj ― doviknuh dok je izletala na vrata. Okrenula sam se ka Kler i videla da drži ono što se zvalo krinolina. Izgledala je kruto i neudobno.
— Nemam ništa protiv da nosim haljinu u kojoj ću izgledati kao kolačić, ali kako da se kog đavola uvučem u ovo?
— Meni se moja haljina sviđa - reče Sindi, pipajući svileni organdin boje breskve. Ona je verovatno bila prva deveruša na svetu koja je izrazila takvo osećanje, ali Sindi je bila zaljubljena do ušiju. Okrenula je svoje lepo lice ka meni i rekla sanjivo: ― Treba da se spremiš.
Iz vreće za čuvanje garderobe beše izvučeno sto osamdeset centimetara satena krem boje. Uvukla sam se u vera veng venčanicu bez bretela i stala ispred velikog ogledala zajedno sa

svojom sestrom: dve visoke plavuše koje mnogo liče na oca.
— Grejs Keli nije izgledala ovako dobro — reče Ket, dok su joj se oči punile suzama.
— Sagni glavu, lepotice - reče Sindi.
Zakačila mi je svoju bisernu ogrlicu oko vrata.
Izvela sam malu piruetu, a Kler me je uhvatila za ruku i provela me ispod svoje ruke. Rekla je: — Možeš li da veruješ, Linds? Plesaću na tvom venčanju.
Nije rekla „napokon“ , ali imala je pravo to da pomisli, budući da je bila svedok moje veze na daljinu sa Džoom pune uspona i padova, koja je kulminirala njegovim preseljenjem u San Francisko da bi bio sa mnom, požarom u kojem mi je izgoreo stan, dvama bliskim susretima sa smrću i ogromnim dijamantskim prstenom koji sam čuvala u fioci najveći deo godine.
―Hvala ti što si sačuvala veru u mene — rekoh.
―Ne bih to nazvala verom, draga ― nasmeja se Kler. ― Nisam očekivala da ću ikad videti
čudo, a kamoli da ću učestvovati u nekom.
Munula sam je u mišicu. Ona se izmakla i tobože krenula da mi uzvrati. Vrata su se otvorila i Juki je ušla s mojim bidermajerom: raskošnim buketom božura i ruža uvezanih bebiplavim trakama.
―Ova maramica je pripadala mojoj babi ― reče Sindi, ubacujući mi komadić čipke u grudnjak, štiklirajući stavke. ― Staro, novo, pozajmljeno, plavo. Spremna si.
― Dala sam znak muzici, Linds — reče Juki. — Idemo.
Bože.
Džo i ja se stvarno venčavamo.


2.

Džakobi me je dočekao u holu hotela, isturio lakat i glasno se nasmejao. Juki je bila u pravu. Džakobi je savršena zamena za oca. Uhvatila sam ga pod ruku i on me je poljubio u obraz.
Po prvi put.
— Divno izgledaš, Bokserova. Znaš, više nego obično. I to je bilo prvi put.
Džakobi i ja smo toliko vremena proveli zajedno u policijskim kolima da smo skoro mogli jedno drugom da čitamo misli. Ali nisam morala da budem vidovita da bih videla ljubav u njegovim očima.
Osmehnula sam mu se od uva do uva i rekla: ― Hvala, Džakobi. Mnogo ti hvala.
Stegoh mu mišicu i nas dvoje pođosmo preko mora mermera, kroz visoka staklena vrata u moju budućnost.
Džakobi je šepao u hodu i hripavo disao, posledice jedne pucnjave u Tenderloinu od pre dve godine. Te noći sam pomislila da smo oboje gotovi. Ali to je bilo tada.
Sada me je okruživao topao, slan vazduh. Prostrani pašnjaci pružali su se oko sjajnobelog paviljona sve do morske litice. Talasi Pacifika razbijali su se o hrid, a zalazeće sunce bojilo je oblake u sjajnu boju ružičastog viskija koju je nemoguće uhvatiti na slikama. Nikad nisam

videla lepše mesto.
— Sad samo polako — reče Džakobi. — Nema trčanja do oltara. Samo koračaj u ritmu muzike.
— Ako insistiraš — rekoh, smejući se.
Stolice su bile postavljene u dva kvadrata okrenuta ka paviljonu a prolaz između njih bio je zatvoren žutom policijskom trakom. POLICIJSKA BARIJERA. NE PRELAZITI.
Ta traka mora da je bila Konklinova ideja. Bila sam sigurna u to kad mi je susreo pogled, široko se osmehnuo i digao palac u znak odobravanja. Kad je zasvirao svadbeni marš, Ketine ćerkice krenule su da skakuću travnatim prolazom, rasipajući latice ruža. Moje najbolje prijateljice pošle su napred kao jedna, a ja za njima.
Nasmejana lica okretala su se ka meni. Čarli Klaper je stajao blizu prolaza, a s leve strane bili su momci iz odeljenja, stari i novi prijatelji. S moje desne strane stajala su petorica Džoove braće, koji su svi ličili jedan na drugoga, sa svojim porodicama. Džoovi roditelji se ozareni okrenuše iz prvog reda.
Džakobi me je odveo uza stepenice paviljona do oltara i pustio mi ruku, a ja sam digla glavu i pogledala u svog predivnog, zgodnog budućeg muža. Pogledi su nam se sreli i znala sam da se naša burna veza isplatila. Tako dobro poznajem ovog čoveka. Naša iskušana ljubav je bogata i duboka i jaka.
Naš dugogodišnji porodični prijatelj, velečasni Lin Bojer, spojio nam je šake, stavivši Džoovu preko moje, i prošaputao teatralno, tako da su svi mogli da čuju: — Uživajte u ovom trenutku, Džozefe. Ovo je poslednji put da će vaša biti poslednja.
Oduševljeni smeh odjeknuo je poljanom, a zatim utihnuo. Uz dozivanje galebova, Džo i ja smo obećali jedno drugom da ćemo se voleti i štititi u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti, do kraja života.
Uzimate li ovog čoveka za muža?
Da. Od sveg srca.
Začulo se nervozno smejuljenje kad sam se spetljala sa Džoovom burmom i ispustila je.
Džo i ja smo se oboje sagli, zgrabili prsten istovremeno, držeći ga između prstiju.
— Polako, plavušice — reče Džo. — Najgore je prošlo.
Nasmejala sam se i kad smo se vratili na svoja mesta, namakla sam burmu na Džoov prst. Velečasni Bojer je rekao Džou da može da poljubi mladu i moj suprug mi je obujmio lice šakama.
Poljubili smo se, a zatim još jednom. I još jednom. I još jednom. Začuo se gromoglasan aplauz i muzika je zasvirala.
Ovo je stvarno. Postala sam gospođa Molinari. Džo me je uzeo za ruku i, osmehujući se od uva do uva, kao mala deca, nas dvoje smo pošli prolazom između stolica dok su nas zasipali laticama ruža.

PRVA KNJIGA
Izgubljen mali dečak




1.

Naga tinejdžerka u neonzelenoj najlonskoj kabanici spoticala se idući mračnim putem. Bila je nasmrt preplašena, u bolovima praćenim neprestanim grčevima u stomaku snažnim poput udaraca pesnicom, koji su postajali sve jači. Počela je da krvari još odavno i vruća krv joj se sad brzo slivala niz noge.
Šta je to učinila?
Ljudi su joj oduvek govorili da je pametno dete - i to je bila činjenica — ali načinila je strašnu grešku, i ako uskoro ne nađe pomoć, umreće.
Ali gde se uopšte nalazi?
Imala je osećaj da hoda u krug i da ne stiže nikuda. Tokom dana, oblast oko jezera Mersed je vrlo prometna — rekreativci, biciklisti, nepresušne reke kola na putu oko jezera. Ali noću je potpuno napuštena. Bilo je dovoljno loše što je mrak, ali sad se još i magla spustila na jezero. Nije mogla da vidi dalje od nekoliko metara ispred sebe.
I bila je strašno uplašena.
Ljudi su nestajali ovde. Bilo je i ubistava. Dosta njih.
Vukla je noge po zemlji. Zaista nije mogla da ih podigne, i onda joj se učinilo da nestaje, da napušta svoje telo. Ispružila je ruke da ublaži pad i šaka joj je napipala deblo nekog drveta. Stegla ga je obema rukama i čvrsto se uhvatila za grubu koru sve dok nije osetila da je povratila oslonac u crnoj noći bez mesečine.
O, bože. Gde se sad nalazim?
Dvoja kola su već prošla pored nje ne zaustavivši se, i sad je razmišljala da odustane od svog plana, da zaustavi neka kola i vrati se do kuće. Otišla su. Mogla bi da odspava. Možda će prestati da krvari ako legne - ali bila je tako izgubljena. Nije znala na koju stranu da krene.
Devojka je krenula napred teturajući, tražeći svetio, bilo kakvo svetio.
Krv joj je sve brže isticala iz tela, kapljući niz noge, i osećala se tako slabo da se jedva držala uspravno.
Dok je s mukom koračala, palcem je udarila o nešto tvrdo, koren drveta ili kamen, i poletela napred. Ispružila je ruke, spremajući se za pad.
Najveći deo udarca podneli su brada, kolena i dlanovi, ali bila je dobro. Dahćući od bola, devojka je ustala.
Mogla je da razazna drveće duž puta, eukaliptus i borove iznad glave. Trava joj je grebala ruke i noge dok se vukla kroz nju.
Zamislila je kola kako staju, ili kuću kako se ukazuje na vidiku. Zamišljala je kako bi ispričala svoju priču. Hoće li imati priliku da učini to? Molim te, bože. Ne može sad da umre. Ima samo petnaest godina.
Pas je zalajao u daljini i devojka je promenila pravac i uputila se ka tom zvuku. Pas znači da se u blizini nalaze kuća, telefon, kola, bolnica.
Razmišljala je o svojoj sobi, kako je tamo bezbedna. Videla je svoj krevet i sto i slike na zidu, i telefon - o, čoveče, kad bi još uvek imala svoj telefon — i u tom trenutku je krivo stala,

članak joj se izvrnuo i ponovo je pala, i to gadno, odravši pola tela.
Ovo je bilo previše. Previše.
Ovog puta je ostala na zemlji. Sve ju je mnogo bolelo. Podmetnula je ruke pod glavu kao jastuk. Možda da malo odspava. Da, možda joj samo treba malo sna a onda, ujutru... kad sunce grane...
Dugo joj je trebalo da shvati da su mutno svetio koje je postajalo sve jače u magli farovi koji idu ka njoj.
Digla je ruku i začula se škripa kočnica. Ženski glas reče:
— O, bože. Jesi li povređena?
— Pomozite mi — reče ona. ― Treba mi pomoć.
— Drži se — reče ženski glas. — Nemoj da zaspiš, mlada damo. Zovem hitnu pomoć.
Pogledaj me. Drži oči otvorene.
— Izgubila sam bebu — reče devojka. I onda više nije osećala nikakav bol.

2.

Kiša je dobovala po haubi i slivala se niz vetrobran dok sam sa svojim prastarim eksplorerom ulazila na parking pored kancelarije gradskog patologa u ulici Harijet, odmah iza glavne policijske stanice. Osećala sam blagu nervozu zbog povratka na posao nakon slobodnih dana koje sam uzela za venčanje.
Za nekoliko minuta ću morati da nadoknadim propušteno, a tu je i jedna nova činjenica s kojom ću morati da se izborim.
Podnosiću izveštaje novom poručniku. Spremila sam se za to - koliko sam mogla.
Podigla sam okovratnik svog iznošenog plavog blejzera i potrčala iz sve snage kroz kišu ka zadnjem ulazu u stanicu, sivu granitnu zgradu u kojoj su se nalazili Ministarstvo pravde, krivični sudovi, dva zatvora i Južna divizija Policije San Franciska.
Pokazala sam značku Kevinu na zadnjim vratima i trkom se popela uza stepenice. Kad sam stigla do trećeg sprata, otvorila sam vrata Odeljenja za ubistva i prošla kroz dvokrilnu kapiju do zajedničke radne prostorije.
Bio je to zoološki vrt.
Rekla sam „Zdravo" Brendi, koja je listala, zagrlila me i dala mi papirnu maramicu.
— Želim vam mnogo sreće — reče ona.
Zahvalila sam se Brendi, obećala da ću joj doneti slike s venčanja, a zatim obrisala lise i kosu. Registrovala sam ko je sve bio na poslu u 7.45.
Prostorija je bila prepuna.
Noćna smena se spremala da ide, bacajući otpatke u kante za smeće, a šestorica policajaca iz dnevne smene čekala su da im se ustupe stolovi. Poslednji put kad sam bila ovde, Džakobi je još boravio u onome što smo u šali nazivali kancelarijom u uglu: sobičku dimenzija tri sa tri sa

staklenim zidovima koji gleda na auto-put Džejms Lik.
Od tada, Džakobi je bio unapređen u šefa policije, a novajlija, Džekson Brejdi, dobio je mesto poručnika.
Kratko sam poznavala Brejdija. Prešao je u San Francisko iz Policije Majamija tek pre mesec dana, i u svojoj prvoj nedelji probnog rada pokazao je junaštvo na terenu. Radila sam s njim na eksplozivnom slučaju višestrukih ubistava, koji ga je stavio na kratku listu kandidata za Džakobijev stari posao.
I meni su ponudili taj posao, mnogo im hvala, ali sam ga odbila. Već sam boravila u toj kancelariji u uglu nekoliko godina, dok mi se nije smučio administrativni posao: budžeti, plate, sastančenje sa svima i more birokratskih gluposti.
Brejdi je mogao da dobije taj posao s mojim blagoslovom. Samo sam se nadala da će me pustiti da radim svoj.
Videla sam Brejdija kroz zidove njegove kocke. Svetloplava kosa mu je bila vezana u rep i nosio je futrolu na ramenu preko uštirkane plave pamučne košulje zategnute preko mišićavih grudi.
Podigao je glavu i pokazao mi da dođem do njegove kancelarije. Kad sam ušla, spustio je slušalicu. Pružajući ruku preko stola koji je nekada pripadao meni stegao mi je ruku i čestitao mi.
— Jesi uzela muževljevo prezime ili zadržala svoje? — upita me.
— Zadržala svoje.
— Pa, sedi, Bokserova — reče on, mahnušvi mi da sednem u stolicu preko puta njegovog stola. — Pre desetak minuta su me zvali iz Odeljenja za teške zločine. Fale im ljudi i zatražili su našu pomoć. Hoću da Konklin i ti vidite o čemu se radi.
— Reč je o ubistvu? — upitah.
— Moglo bi da bude. Ili ne. Slučaj je trenutno otvoren. Tvoj slučaj. Kakve su sad ovo gluposti?
Nema te na poslu dve nedelje i jedini otvoren slučaj je neki škart iz drugog odeljenja? Ili me Brejdi testira — u stilu alfa- -mužjaka?
— Dosije o slučaju je kod Konklina — reče Brejdi. — Obaveštavaj me. I dobro došla nazad, Bokserova.
Dobro došla, vala baš.
Izašla sam iz kancelarije osećajući se kao da su sve oči u odeljenju uprte u mene dok sam prelazila preko prostorije da pronađem svog partnera.


3.

Doktorka Ari Rifkin bila je napeta i zauzeta, sudeći po neprestanom zujanju njenog pejdžera. Ipak, činilo se da rado izlazi u susret meni i mom partneru Ričardu Konklinu, zvanom inspektor Zgodni. Konklin je beležio u notes dok je doktorka Rifkin pričala.
―Zove se Ejvis Ričardson i ima petnaest godina. Krvarila je kad su je sinoć dovezli u urgentni ― reče doktorka, brišući naočari sa žičanim ramom svojim mantilom.

— Sudeći prema stanju u kome se nalazi, porodila se u proteklih trideset šest sati. Dovela je sebe u veliku opasnost time što je trčala i pala - previše aktivnosti tako brzo posle porođaja.
— Kako je dospela ovamo? — upita Konklin.
— Jedan par — ah, evo njihovih imena — Džon i Sara Makan, pronašao je Ejvis kako leži na ulici. Mislili su da ju je udario auto. Policiji su rekli da je ne poznaju.
— Je li Ejvis bila svesna kad su je dovezli? — upitah doktorku Rifkin.
— Bila je u šoku. Gubila se i dolazila k sebi — uglavnom se gubila. Dali smo joj lekove za smirenje, transfuziju krvi, uradili smo joj dilataciju i kiretažu. Njeno trenutno stanje je stabilno, ali je i dalje na intenzivnoj nezi.
―Kad ćemo moći da pričamo s njom? — upita Konklin.
―Dajte mi trenutak - reče lekarka.
Razmakla je zavese oko kreveta na kojem je ležala njena pacijentkinja. Kroz otvor sam videla da je devojka mlada belkinja kestenjaste kose. Iz ruke joj je virila cevčica od infuzije a uređaj za praćenje vitalnih funkcija prikazivao je njeno stanje na jednom monitoru.
Doktorka Rifkin je razmenila nekoliko reći sa svojom pacijentkinjom, a potom izašla i rekla: — Kaže da je izgubila bebu. Ali s obzirom na njeno psihičko stanje, ne znam da li hoće da kaže da joj je beba umrla ili da ju je izgubila negde.
— Je li imala tašnu sa sobom? — upitah. — Je li imala neki dokument?
— Na sebi je imala samo tanku najlonsku kišnu kabanicu. Jednu od onih iz radnji tipa „sve za dolar“ .
— Trebaće nam ta kabanica - rekoh. - I trebaće nam njena izjava.
— Probajte, narednice — reče doktorka Rifkin.
Ejvis Ričardson je izgledala neverovatno mlado da bi bila majka. Takođe je izgledala kao da su je vukli iza kamiona. Primetila sam modrice i ogrebotine na njenim rukama, obrazu, dlanovima i bradi.
Privukla sam stolicu i dodirnula je po ruci.
— Zdravo, Ejvis — rekoh. — Ja sam Lindzi Bokser. Policajac sam. Čuješ li me?
— Aha - reče ona.
Dopola je otvorila zelene oči, i ponovo ih zatvorila. Tiho sam je zamolila da ostane budna. Morala sam da saznam šta joj se desilo. Time što nam je dodelio ovaj slučaj, Brejdi je Konklina i mene zadužio da pronađemo njenu bebu.
Ejvis je opet otvorila oči, pa sam joj postavila nekoliko osnovnih pitanja: gde živiš, koji ti je broj telefona, ko je bebin otac, ko su ti roditelji? Ali kao da sam se obraćala lutki iz izloga. Ejvis Ričardson je tonula u san ne odgovarajući. I zato sam, posle sat vremena u tom stilu, ustala i prepustila stolicu Konklinu.
Reći da moj partner „ume sa ženama" značilo bi staviti preveliki naglasak na njegov šarm i dobar izgled i potceniti njegov pravi dar, koji se ogledao u tome da navede ljude da mu veruju.
Rekla sam:
— Riče, ti nastupaš. Navali.
Klimnuo je glavom, seo i rekao Ejvis svojim dubokim, mirnim glasom: — Ja sam Rič Konklin. Radim s narednicom Bokser. Moramo da pronađemo tvoju bebu, Ejvis. Sa svakim minutom koji prođe tvoja beba je u sve većoj opasnosti. Molim te pričaj sa mnom. Stvarno nam je potrebna tvoja pomoć.
Devojčine oči kao da nisu mogle da se fokusiraju. Pogledala je u Konklina, u mene, u vrata, pa u cevčicu od infuzije u svojoj ruci. Zatim je rekla Konklinu:

— Pre dva meseca... okrenula sam taj broj. Pomoć za trudne devojke. Jedan čovek ... govorio je s naglaskom. Francuskim naglaskom. Ali... nije bio autentičan. Sastala sam se sa njima... ispred moje škole...
— Njima?
― Dvojicom muškaraca. Vozili su plava kola s četvora vrata. I kad sam se probudila, bila sam u krevetu. Videla sam bebu ― pričala je, dok su joj se suze skupljale u očima i počinjale da se prelivaju. — Bio je dečak.
Srce mi se slamalo.
Kakav je ovo zločin? Trgovina bebama? To je stravično. To je greh. Ogroman greh. Izbrojala sam dva zločina kidnapovanja pre nego što smo uopšte saznali za bebinu sudbinu.
Konklin reče:
— Hoću da čujem celu priču iz početka. Reci mi čega se sećaš, u redu, Ejvis?
Nisam bila sigurna, ali moguće je da je Ejvis Ričardson pričala sama sa sobom. Rekla je:
— Videla sam moju bebu... onda sam se našla na ulici. Sama. U mraku.

4.

Ostala sam pored kreveta Ejvis Ričardson sledećih osam sati, nadajući se da će se zaista probuditi i ispričati mi šta se desilo njoj i njenom novorođenčetu. Vreme je proticalo.
Njen san je postao samo još dublji. I sa svakim minutom koji bi prošao postajala sam sve sigurnija da beba ove devojke neće biti pronađena živa.
Još uvek nisam znala ništa o tome šta se desilo ovoj tinejdžerki. Je li se sama porodila i ostavila bebu u WC-u neke benzinske pumpe? Da li su joj ukrali dete?
Nismo mogli čak ni FBI da uključimo u rešavanje ovog slučaja dok ne saznamo da li je počinjen neki zločin.
Dok sam sedela kraj Ejvisinog kreveta, Konklin se vratio u stanicu i bacio se na istraživanje. Otvorio je bazu podataka o nestalim osobama i potražio Ejvis Ričardson i svaku nestalu tinejdžerku bele puti koja odgovara njenom opisu.
Obavio je razgovor s parom koji je Ejvis dovezao u bolnicu i ustanovio približnu oblast u kojoj su je pronašli: jezero Mersed, blizu Braderhud veja.
Zajedno s policijskim kerovođama, Konklin je izašao na teren. Policajci i psi su tražili trag krvi koji je Ejvis Ričardson sigurno ostavila za sobom. Ako budu uspeli da lociraju kuću u kojoj se porodila, tamo će pronaći dokaze, a možda i otkriti istinu.
Dok su psi pratili miris, kriminalistička laboratorija je obrađivala najlonsku kabanicu koju je Ejvis nosila. Na njoj će sigurno biti otisaka, samo Što je tu kabanicu u bolnici dodirnulo nekoliko desetina ljudi. Nije imalo nikakvog smisla to što ispod kišne kabanice nije nosila nikakvu odeću.
Još jedna misterija.
Nastavila sam da motrim na usnulu Ejvis. I što sam duže sedela, to me više hvatala depresija. Gde su zabrinuti prijatelji i roditelji? Zašto niko ne traži ovu devojku?
Kapci joj zatrepereše.

— Ejvis? — rekoh.
— Ha... - odgovori ona. Zatim ponovo sklopi oči.
Napravila sam pauzu oko četiri popodne, ubacila novac u aparat sa hranom, i pojela nešto s ovsem i puterom od kikirikija. Zalila ga sa šoljom gorke kafe.
Pozvala sam dvanaest bolnica da vidim da li im je neko doneo bebu bez majke, a stupila sam u kontakt i sa Službom za brigu o deci. Jedino što sam postigla bilo je da se još više iznerviram.
Pozajmila sam laptop od doktorke Rifkin i pristupila bazi podataka o počiniocima nasilnih zločina FBI-ja da vidim šta imaju o otmicama trudnih žena.
Pronašla sam nekoliko zločina počinjenih nad trudnicama ― uglavnom nasilje u porodici, ali nije bilo slučajeva sličnih ovom.
Posle kopanja po internetu koje nije dalo razultata, vratila sam se na odeljenje intenzivne nege i zaspala u velikoj plastičnoj stolici s podesivim naslonom pored Ejvisinog kreveta. Probudila sam se kad su je odvozili s odeljenja niz hodnik, do jedne privatne sobe.
Pozvala sam Brejdija i rekla mu da još nismo otkrili ništa, pritom sama sebi zvučeći kao da se pravdam.
— Jeste li saznali išta o bebi?
— Brejdi, ova devojka nije ni zucnula.
Kad sam završila razgovor s Brejdijem, telefon mi je zazujao od Konklinovog poziva.
— Pričaj — rekoh.
— Psi su pronašli njen trag.
Odmah me je ispunila nada. Stegla sam svoj mah telefon, gotovo ga skršivši.
― Krvarila je nekih kilometar i po - reče mi Konklin. ― Vrtela se ukrug u najjužnijem delu jezera Mersed.
― Zvuči kao da je tražila pomoć. I to očajnički.
― Psi još uvek tragaju, Lindzi, ali oblast potrage se širi. Trenutno su kod ograde od golf terena. Oblast oko streljane je sledeća. Ovo bi moglo da potraje godinama.
― Nisam pronašla ništa u bazi podataka o nestalim osobama — rekoh.
― Ni ja. U kolima sam, zovem stanovnike San Franciska s prezimenom Ričardson. Ima ih više od četiristo.
― Pomoći ću ti s tim. Ti počni od A. Ričardson. Ja ću krenuti od Z. Ričardson, pa idemo ka sredini ― rekoh. ― Srešćemo se kod slova M.
Kad sam završila razgovor s Ričijem, Ejvis je otvorila svoje lepe zelene oči. Fiksirala me je pogledom.
― Hej — rekoh. — Kako se osećaš?
Toliko sam stezala rešetke njenog kreveta da su mi zglavci pobeleli.
― Gde se nalazim? — upita me devojka. — Šta mi se desilo?
Potisnula sam psovku i rekla Ejvis Ričardson ono malo što sam znala.
― Pokušavamo da nađemo tvoju bebu - rekoh.


5.

Ubacila sam ključ u bravu ulaznih vrata našeg stana i baš u tom trenutku setila sam se da nisam pozvala Džoa da mu kažem da neću stići kući za večeru. U stvari, nisam pričala s njim nekih dvanaest sati.
Bravo, Lindzi. Sjajno.
Marta, moj border koli, čula me je na ulaznim vratima, zalajala i, lupkajući noktima po parketu, bacila mi se na grudi.
Tepala sam joj, pomazila je po ušima i pronašla Džoa u dnevnoj sobi. Sedeo je u fotelji, s upaljenom lampom za čitanje i osam različitih novina rasutih po podu oko fotelje.
Pogledao me je prekorno.
— Sanduče za govornu poštu ti je puno.
— Sanduče za govornu poštu?
— Na tvom telefonu.
—Je l’? Izvini, Džo. Morala sam da isključim telefon. Ceo dan sam provela u bolnici na odeljenju intenzivne nege. Novi slučaj na kojem radim.
— Večeras je trebalo da izađemo s mojima na večeru.
— O, bože. Žao mi je — rekoh dok mi je želudac tonuo do poda. Džo mi je rekao da ćemo ih izvesti na druženje i prvoklasnu šniclu kod Herisa. Pohranila sam tu informaciju u jednu fasciklu u zadnjem delu mozga i nikad joj se nisam vratila.
— Trenutno lete nazad za Njujork.
— Dragi, zvaću ih sutra da se izvinim. Osećam se kao govno. Tako su dobri prema meni.
— Častiće nas odlaskom na medeni mesec. U jednu malu luksuznu kolibu na Havajima. Kad budemo imali vremena.
— O, sranje. To su rekli? Sad se osećam još gore. Jedna beba je nestala...
—Jesi li jela? - upita on.
— Samo nešto iz aparata. Odavno.
Džo ustade iz fotelje i ode do kuhinje. Sledila sam ga kao kuče koje se popiškilo na tepih.
Vadeći pileće grudi s marinadom iz činije, stavio je tiganj na šporet i uključio ga.
— Mogu ja to ― rekoh.
— Pričaj mi o tom slučaju.
Nasula sam sebi ogromnu čašu merloa i ostavila flašu na šanku. Onda sam privukla stolicu i posmatrala Džoa kako kuva. To je bila jedna od stvari koje sam najviše volela da radim.
Ispričala sam mu da je jedna tinejdžerka pronađena na ulici polumrtva kako krvari od nedavnog porođaja. Da je zamalo umrla od gubitka krvi. Da je jedva dolazila svesti, zbog čega sam prethodnih dvanaest sati provela prebirajući po dosijeima nestalih osoba u svakoj saveznoj državi, čekajući da ona progovori.
— Znamo jedino da se zove Ejvis Ričardson - rekoh Džou.
― Konklin i ja smo pozvali oko dvesta Ričardsona iz Zalivske oblasti. Za sada ništa. Zar ne misliš da bi njeni roditelji — ili neko drugi — prijavili njen nestanak?
— Misliš da je bila oteta? Možda nije odavde.
— Dobro kažeš — rekoh. — Ali ipak nisam pronašla ništa u bazi podataka FBI-ja. ― Navalila sam na piletinu proprženu na puteru. Popila malo vina. Nadala sam se da će mi hrana i Džoovo iskustvo stečeno radom u FBI-ju pomoći da dobijem neku ideju.
Tamo negde nalazi se jedna beba. Možda umire ili je mrtva, ili je na putu za neku drugu zemlju. Doktorka Rifkin je rekla da su za rupu u pamćenju Ejvis Ričardson zaslužni lekovi koje

je uzela i da ona ne zna koji su to lekovi, niti pre koliko vremena ih je uzela. Postojala je šansa da se Ejvis nikad neće setiti ničega osim onoga što nam je već rekla. Naročito ako ju je neko onesvestio tokom tog traumatičnog iskustva udarcem u glavu.
Nadala sam se da je njeno telo upamtilo porođaj i da je emotivno svesna svog strašnog gubitka. Da će joj možda to fizičko sećanje pomoći da povrati ono pravo, i da će se setiti nečeg važnog ako joj budemo dali dovoljno vremena.
― Džo, uprkos svemu što joj se nedavno desilo, zašto ne može da nam kaže kako da dođemo do njenih roditelja? Da li ne može? Ili ne želi?
Džo reče: ― Možda je živela na ulici.
― Pronađena je maltene gola. U kišnoj kabanici od dva dolara. Možda si u pravu.
Džo odnese moj prazan tanjir, napuni mašinu za pranje sudova po sistemu koji je sam osmislio i dade mi kašiku i činiju sladoleda s pralinama. Ustala sam sa stolice i zagrlila ga oko vrata.
― Ne zaslužujem te - rekoh. - Ali te svakako volim do neba. Poljubio me je i rekao: — Jesi li probala s Fejsbukoml
― Fejsbukom?
― Da vidiš ima li Ejvis profil. A evo ti još jedne ideje. Dođi u krevet.

6.

Brzo ću ti se pridružiti - rekoh Džoovim leđima dok je išao hodnikom ka našoj spavaćoj sobi.
Odnela sam laptop na kauč i legla s glavom na naslonu za ruke, i Martom koja mi je legla preko stopala.
Otvorila sam profil na Fejsbuku i potražila Ejvis Ričardson. Posle malo veštog kuckanja, pronašla sam njen profil, čija privatnost nije bila zaštićena. Pročitala sam poruke na njenom zidu, uglavnom bezazleni pozdravi i pozivi na žurke, koji meni nisu značili ništa. Ah jesam saznala da je Ejvis pohađala akademiju Brajton, skupu školu u blizini Prezidija.
Pozvala sam Konklina oko ponoći da mu kažem da moramo da pronađemo direktora Brajtona, ali dobila sam njegovu govornu poštu. Ostavila sam mu poruku: — Pozovi me u bilo koje doba. Budna sam. - Skuvala sam kafu a zatim proučila sajt Brajtona.
Sajt je bio osmišljen tako da privuče decu i njihove roditelje u školu i, ako je verovati svim fotografijama i hvalospevima, akademija Brajton je bila pravi mali raj. Deca - sva lepa i doterana — bila su prikazana kako uče, nastupaju pred publikom ili igraju fudbal. Ejvis je bila na dve od tih fotografija. Videla sam srećno dete ni nalik mladoj ženi koja leži u bolničkom krevetu.
Prepoznala sam i drugu decu, onu koju sam videla na Ejvisinom profilu na Fejsbuku.
Sastavila sam spisak njihovih imena. A onda sam čula detinji plač.
Kad sam otvorila oči, još uvek sam bila na kauču, sa sklopljenim laptopom i Martom na podu pored mene. Cvilela je u snu.

Digitalni časovnik na DVD-rikorderu pokazivao je da ima nekoliko minuta do sedam ujutru. Shvatila sam nešto užasno. Ovo je bila tek druga noć koju sam provela u našem stanu kao udata žena, a prvi put da sam spavala u istoj kući sa Džoom ali ne i u istom krevetu.
Sipala sam Marti pseću hranu u činiju a zatim provirila u spavaću sobu, gde je Džo spavao. Pozvala sam ga i dodirnula po licu, ali on se prevrnuo i utonuo u još dublji san. Istuširala sam se, tiho obukla i prošetala Martu ulicom Lejk, razmišljajući o Džou i našim bračnim zavetima i o tome šta znači biti deo bračnog dvojca.
Moraću da budem uviđavnija.
Ne smem da gubim iz vida da više nisam neudata.
Trenutak kasnije, misli mi se vratiše Ejvis Ričardson i njenoj nestaloj bebi. To dete. To dete. Gde je ta beba?
Da li leži u hladnoj travi? Ili su ga nagurali u kofer i ubacili u tovarni deo nekog broda? Pozvala sam Konklina na mobilni u pola osam, i ovog puta sam ga dobila.
— Ejvis Ričardson pohađa akademiju Brajton. To je jedan od onih internata u kojima roditelji iz druge države ostavljaju svoju decu.
— To bi moglo da objasni zašto je niko ne traži — reče Konklin. — Upravo sam se čuo s kerovođama. Psi se vrte u krug. Ako je Ejvis prebačena kolima od tačke A do tačke B, to bi prekinulo kružni trag.
— Sranje - rekoh. ― Znači, možda se porodila negde drugde pa su je ostavili pored jezera.
Nema načina da saznamo gde se nalazi tačka A.
— To i ja mislim — reče on.
— Vidimo se u bolnici za petnaest minuta — rekoh. — Pamćenje Ejvis Ričardson je sve što imamo.
Kad smo stigli do Ejvisine bolničke sobe, ona je bila prazna, kao i njen krevet.
— Šta je sad ovo? Je li umrla? — upitah svog partnera, glasom obojenim čistim očajanjem.
Medicinska sestra u cipelama s gumenim đonom, ušla je iza mene. Bila je to sićušna ženica izrazito mišićavih ruku i neukrotive sede kose. Prepoznala sam je od prethodne noći.
— Nisam ja kriva, narednice. Obišla sam gospođicu Ričardson i izašla na hodnik na četvrt minuta — reče sestra. — Ta vaša devojka se išunjala kad nisam gledala. Ispostavilo se da je uzela nešto odeće od gospođe Klajn iz susedne sobe. I onda mora da je prosto išetala odavde.


7.

U pola devet tog jutra, Juki Kasteljano je sedela za hrastovim stolom u maloj sali za sastanke u kancelariji javnog tužioca na osmom spratu glavne policijske stanice.
Predvidljivo, bila je nervozna.
Trenutno je patila od blage anksioznosti koja će se pojačati kako se početak suđenja bude primicao.
Danas je bio veliki dan. Odlučivalo se o mnogo toga.
Uložila je godinu dana rada na ovom slučaju i sve će se desiti za manje od pola sata. Sud će početi sa zasedanjem. Doktorki Kendas Martin će se suditi za ubistvo prvog stepena, a Juki će

biti advokat tužilaštva.
Juki je znala sve o ovom slučaju, svakog svedoka, svaki fizički i posredan dokaz.
Optužena je bila kriva, i Juki je morala da je osudi radi svoje reputacije u kancelariji javnog tužilaštva i radi vere u sebe.
Juki je bila zadovoljna izborom porote. Dokumenti s podacima o slučaju na njenom laptopu bili su u savršenom redu. Dokaznu dokumentaciju je držala u jednoj fascikli nalik harmonici, a imala je i gomilu podsetnika na karticama, za slučaj da joj mozak stane dok bude davala uvodnu reč.
Uvežbavala je uvodnu reč nekoliko dana sa svojim šefom i nekoliko svojih kolega, pomoćnika javnog tužioca. Ponovila je sve i sa svojim zamenikom, Nikom Gejnsom.
Savršeno je utvrdila tekst uvodne reči i slučaj će prosto teći glatko posle toga.
Baš u tom trenutku je u salu za sastanke ušao Nik, donoseći dve kafe, s osmehom na licu, kudrave kose koja mu je padala preko okovratnika.
— Izgledaš seksi — reče joj.
Juki odmahnu rukom. Bila je u onom što je nazivala „punom opremom za sud“ : beloj svilenoj košulji na kopčanje, s biserima pokojne majke oko vrata, u mornarskoplavom prugastom odelu i cipelama s niskom petom. U njenoj crnoj kosi do ramena plamteo je pramen boje magente.
— Želim da izgledam kul — reče ona. — Nepogrešivo. Spremno. I želim da se odbrani tresu gaće kad me vidi.
Gejns se nasmeja. Juki mu se pridruži.
— Šta kažeš, Niki? Hajde da stignemo ranije — reče ona.
Dva pomoćnika javnog tužioca probila su se kroz lavirint kabina i izašla na hodnik. Ušli su u lift i spustili se do trećeg sprata, na kojem su se sa obe strane glavnog hodnika nalazila vrata sudnica.
Juki je utonula u misli, u hodu se pripremajući za nastup. Podsetila je sebe da je predana.
Da je pametna. Bila je zakopčana do grla i znala je šta će reći.
A sad ono najteže.
Mora da izbaci sumnju iz glave.

8.

Gejns je pridržao vrata Juki, a zatim ušao za njom u sudnicu obloženu drvenim panelima.
Sto odbrane je bio prazan. Na galeriji je bilo tek šestoro ljudi.
Seli su za sto tužilaštva iza drvene ograde. Juki je namestila sako i frizuru i postavila svoj laptop paralelno s ivicom stola.
— Ako se blokiram, samo mi se nasmeši — reče Juki svom zameniku.
Gejns se široko osmehnu, podižući palac u znak podrške i reče: — Čula si za film Luk, Hladna Ruka? Kad vidiš ovo, to znači Juki Hladna Ruka.
— Hvala, Niki.
Juki je uvek bila spremna, ali je izgubila izvestan broj slučajeva koje je očekivala da će

dobiti. I taj niz poraza joj je narušio samopouzdanje. Dobila je svoj poslednji slučaj, ali protivnik joj je na kraju zadao udarac koji ju je još pekao.
„Koja to beše...“ , rekao je taj seronja. „Tvoja prva pobeda posle koliko vremena?“
Sada joj je protivnik bio Filip Hofman, i od njega je već gubila. Hofman nije bio seronja. U stvari, bio je džentlmen. Nije glumatao. Nije bio prezriv. Bio je ozbiljan tip, partner u jednoj prvoklasnoj advokatskoj firmi i specijalnost mu je bila zastupanje bogatih u krivičnim postupcima.
Hofmanov klijent, doktorka Kendas Martin, bila je poznati kardiohirurg i ubila je svoju nevernu vašku od muža.
Kendas Martin se izjasnila kao nevina. Izjavila je da nije ubila Denisa Martina, ali to je bila monumentalna laž.
Postojalo je dovoljno dokaza da je osude nekoliko puta. I da, zatečena je na mestu zločina. Jukina nervoza je nestala.
Znala je šta treba da učini. I imala je dokaze da potkrepi svoj slučaj.


9.

Sindi Tomas je bila jedna od dvadeset četvoro ljudi na uredničkom sastanku u velikoj sali za sastanke u San Francisko kroniklu. Sastanak je počeo sat vremena ranije i izgledalo je kao da bi mogao da potraje još sat vremena.
Ti sastanci su ranije bili kolegijalni i zabavni, ljudi su pričali viceve i šalili se, ali otkako je nastupila ekonomska kriza a internet postao jednostavan i jeftin izvor informacija, sve ih je prožimala strepnja.
Ko će zadržati posao? Ko će raditi za dvoje?
I hoće li novine opstati još godinu dana?
U grad je stigao novi revolveraš: Lisa Grining, koja je došla kao izvršni urednik. Lisa je imala osam godina rukovodilačkog iskustva: dve godine u Njujork tajmsu, tri u Čikago tribjunu i tri u El Ej tajmsu.
Slavu je stekla radom u poslednjim novinama, izveštavajući o Ubici s Pacifika, veštom prevarantu s fetišom za stopala koji je terorisao Zapadnu obalu, namamljujući žene, ubijajući ih i čuvajući njihova stopala u zamrzivaču kao trofeje.
Griningova je dobila Pulicera za tu priču i donela ga je sa sobom na svoje novo radno mesto u Kroniklu.
Budući da je pisala crnu hroniku u Kroniklu, Sindi se osećala naročito ranjivom. Lisa Grining je umela da piše o zločinima podjednako dobro kao Sindi — verovatno i bolje — i ako ne uspe da dostigne veoma visok standard, Sindi je znala da bi mogla da dobije otkaz. Griningova će preuzeti njen posao a Sindi će postati slobodnjak koji radi za siću.
Polovina urednika u prostoriji već je bila podnela izveštaje, i na redu je bila Abadaja Primavardena, urednica rubrike o putovanjima.
Prim je pričala o aranžmanima i popustima za krstarenja na Fidžiju i Samoi kad je Sindi

ustala i otišla do zadnjeg dela sale da dospe sebi kafe iz aparata.
Njena poslednja velika priča, ona o Cicamaci, kradljivcu nakita koji je pljačkao bogate i slavne, bila je ogroman i zvučan uspeh. Taj lopov se ili povukao ili otišao iz grada, što je verovatno bila posledica Sindinog izveštavanja. Ali to je sada bila bajata vest i sledeća velika priča, ona koja prodaje novine, tek je trebalo da se pojavi.
Sindi je sela nazad na svoje mesto dok je Prim dovršavala izveštaj, i Lisa Grining okrenu svoje oštre sive oči ka Sindi.
— Sintija, šta je na redu ove nedelje?
— Dovršavam priču o pljačkašu bankomata - reče Sindi. — Protiv klinca je podneta tužba i trenutno se nalazi u pritvoru bez mogućnosti plaćanja kaucije.
— To je jučerašnji sadržaj tvoje kolumne, Sintija. Staje danas na tapetu?
— Radim na dve ideje — reče ona.
— Javi ako ti bude trebala pomoć.
— Mogu i sama — reče Sindi. — Nije mi teško.
Uputila je osmeh Griningovoj, osmeh koji je bio i šarmantan i pun samopouzdanja, i urednica je prešla na sledećeg novinara. Sindi nije imala ništa da kaže o sledećih sat vremena.
Osim da se sastanak konačno završio.

10.

Sindi je otišla s uredničkog sastanka u stanju duboke depresije. Spustila se hodnikom do svoje kancelarije i još pre nego što je sela okrenula je Hai Nuvena, njenu vezu iz Odeljenja za imovinske delikte.
— Ima li šta novo o pljačkašu bankomata? — upita ona.
Nuven reče: — Izvini, Sindi, ali trenutno nemamo nikakav komentar.
Sindi je verovala da bi joj Nuven pomogao da je mogao, ali to joj nije bilo od pomoći. Dok policija pregovara sa pljačkašem oko njegove kazne, Sindi mora da napiše čitav članak do četiri sata tog dana.
Kako to da postigne?
Tek što je okačila kaput na čiviluk iza vrata u kancelariji kad joj je telefon na stolu zazvonio. Na displeju telefona je stajalo: „Urgentno odeljenje bolnice Metro“ .
Zgrabila je slušalicu i rekla: — Crna hronika. Tomasova na vezi.
— Sindi, ja sam, Džojs.
Džojs Miler je bila medicinska sestra iz urgentnog centra, pametna, saosećajna i druželjubiva. Ona i Sindi su ranije živele u istoj zgradi i zbližile se provodeći noći zajedno dok nisu bile u vezama, pijući jeftin bordo i gledajući filmove na Sandens kanalu.
— Džojs, šta nije u redu?
— U pitanju je moja rođaka Laura, čudno se ponaša. Kao da se upravo vratila iz nekog paralelnog univerzuma. Upoznala si je na mom rođendanu. Radi za jednu advokatsku firmu. Mnogo si joj se svidela. Čuj, nagovorila sam je da dođe do urgentnog rekavši joj da ću joj dati neke pilule za spavanje, ali ona ne dozvoljava da je lekari taknu, a neće da zove policiju.

— Kako to misliš „čudno se ponaša"?
— Mora da su je drogirali. I mislim da joj se nešto desilo dok nije bila pri svesti. Osam sati. Probudila se u žbunju pored svojih ulaznih vrata. To mislim kad kažem da se ponaša čudno. Volim tu devojku, Sindi. Hoćeš li da dođeš ovde dok je kod mene? Mislim da je zajedno možemo nagovoriti da nam ispriča šta joj se desilo.
— Sad odmah? - upita Sindi. Pogledala je na svoj svoč sat. Do njenog roka u četiri ostalo je još samo šest sati. Čitava prazna kolumna za koju je rekla Lisi Grining da može da je ispuni. Bila je to provalija praznog prostora.
— Ona mi je kao sestra, Sindi - reče Džojs, glasom koji ju je izdavao od emocija. Sindi uzdahnu.
Prebacila je svoje pozive na glavnu prijemnicu i izašla iz zgrade. Odvezla se BART vozom do Dvadeset četvrte ulice, prepešačila četiri bloka do bolnice Metropoliten na uglu Dvadeset šeste ulice i ulice Valensija i našla se sa Džojs odmah ispred ulaza u urgentni. Dve prijateljice se zagrliše i Džojs povede Sindi u haos i gužvu urgentnog centra.


11.

Laura Rizo je sedela na ivici bolničkog kreveta u urgentnom centru. Bila je otprilike Sindino godište, oko tridest pet godina stara, vrane kose, sportski građena i nosila je farmerke i tamnoplavi gornji deo trenerke sa znakom bostonskog univerziteta. Trzala se, a oči su joj bile toliko otvorene da su joj se beonjače potpuno videle oko dužica. Izgledala je kao priključena na struju.
― Laura — reče Džojs. — Sećaš se Sindi Tomas?
― Da... zdravo. Zašto... zašto si došla?
Džojs reče: ― Sindi je pametna kad su u pitanju ovakve stvari. Hoću da joj ispričaš šta ti se desilo.
―Vidi. Lepo je što si došla, valjda, ali šta je ovo, Džojs? Nisam ti ispričala ono da bi ti dovela pojačanje. Dobro sam. Samo mi treba nešto za spavanje.
― Slušaj, Laura. Hoćeš li molim te da se uozbiljiš? Zvala si me jer si izbezumljena, a i treba da budeš. Nešto ti se desilo. Nešto loše.
Laura besno pogleda Džojs, pa se okrenu i reče Sindi:
―Moram ti reći da se ničeg ne sećam. Sinoć sam se vraćala kući s posla. Sećam se da sam razmišljala da uzmem flašu vina i picu za večeru. Probudila sam se ležeći u hortenzijama ispred moje zgrade oko dva ujutru. Bez pice. Bez vina. I ne znam kako sam dospela tamo.
― Bože gospode - reče Džojs, vrteći glavom. ― I samo si ustala i ušla u kuću?
— Šta sam drugo mogla da uradim? Tašna mi je bila tu. Iz nje ništa nije falilo, što znači da nisam bila opljačkana. Otišla sam na sprat i istuširala se. Onda sam primetila da me boli...
— Da te boli, gde? Kao da si se potukla? — upita Sindi.
— Ovde — reče Laura, pokazujući na međunožje.
— Neko te napastvovao?
— Da. To. I dok sam stajala pod tušem, setila sam se nekog muškog glasa. Kako mi govori o

dobitku velike količine novca, ali se svakako ne osećam kao da sam išta dobila.
— Jesi li išla negde posle posla? U neki bar ili na neku žurku?
— Ne idem po žurkama. Ja sam kao kaluđerica. Išla sam kući. Nekako, ja... ne znam — reče Laura. — Džojs, čak i ako dozvolim lekaru da me pregleda, ne želim da kažem policiji.
― Znam kakvi su policajci. Ujak mi je bio policajac. Ako im kažem da ne znam šta mi se desilo, misliće da sam neka ludača.

12.

Fil Hofman je šetkao ispred prijemnice zatvora na sedmom spratu glavne policijske stanice. Čekao je svoju klijentkinju, doktorku Kendas Martin, koja je svlačila zatvorsku uniformu u iščekivanju prvog dana svog suđenja.
Kendas se dobro držala.
Bila je odlučna. Bila je skoncentrisana. I iako joj je bilo neprijatno u trenutnim okolnostima, dobro je podnosila zatočeništvo — blizak kontakt s ostalim zatvorenicama, pravila — jer to je bilo neophodno da bi se došlo do ovog dana.
Sada od njega sve zavisi.
Ako Fil dobije oslobađajući presudu, Kendas će se vratiti svom poslu šefa kardiohirurgije u bolnici Mersi. Biće skinuta ljaga s njenog imena. Moći će da se vrati odgajanju svoje dvoje dece, koja ih sad čekaju ispred sudnice.
Fil je pričao s decom, i po njegovom mišljenju ona će moći da podnesu pritisak. Ali očekivao je da će mu advokat tužilaštva pružiti veliki izazov.
Fil se već susreo s Juki Kasteljano, i prilično mu se svidela. Bila je borbena i pametna, ali Hofman je znao i njenu najveću slabost. Juki se zaletala, nošena svojom strašću, preskačući preko rupa na putu i ne obazirući se na znake upozorenja koji joj govore da se most ispred nje urušio.
Objektivno je smatrao da ima veće šanse za pobedu od nje.
Fil je prestao da šetka. Začulo se čegrtanje rešetaka, odjek koraka, i Kendas je ušla na vrata u odelu skrojenom po meri i s lisicama na rukama.
— Zdravo, File — reče Kendas.
Fil joj priđe, dodirnu je po ramenu i reče:
― Kako si? Dobro?
— Mnogo bolje od dobrog, File. Čekam ovaj dan čitavu večnost. Ili barem godinu dana. Čuvar joj skide lisice i reče:
― Srećno, doktorko Martin. Kendas protrlja zglobove.
— Hvala ti, Dede. Vidimo se kasnije.
Fil pridrža vrata lifta Kendas i osmehnu joj se dok su se spuštali na treći sprat.
I on je čekao na ovaj dan duže od godinu dana. I bio je prilično siguran da će današnji dan biti veoma dobar.


13.

Činilo se da svih dvesta ljudi u sudnici 3B priča istovremeno. Juki je slala tekstualnu poruku svom šefu da ga obavesti da je došlo do odlaganja iz nepoznatih razloga kad je, odmah posle deset, sudski izvršitelj uzviknuo:
― Neka svi ustanu da pozdrave sudiju Bajrona Lavana — i sudija je ušao u sudnicu obloženu lamperijom.
Lavan je bio pedesetdvogodišnjak snažnih crta lica i neukrotive kose, s naočarima sa crnim ramom. Bio je poznat kao prek sudija s impresivnom reputacijom u krivičnim postupcima.
Seo je na svoje mesto, s grbom države Kalifornija iza sebe, američkom zastavom sa desne i zastavom savezne države s leve strane. S laptopom otvorenim ispred sebe, bio je spreman da počne.
Kad su ljudi na galeriji posedali, sudija se grubo izvinio što kasni, rekavši da je imao hitan slučaj u porodici. Onda je naložio izvršitelju da uvede porotu.
Dvanaest porotnika i dve zamene ispuniše prostor predviđen za porotu, stadoše da petljaju oko svojih tašni i beležnica i smestiše se u tamnocrvene rotirajuće stolice. S Jukine desne strane, Fil Hofman se došaptavao sa svojim klijentom, doktorkom Kendas Martin.
U prvom redu, direktno iza doktorke Martin, sedelo je njeno dvoje prelepe dece, Kejtlin i Dankan, koji su izgledali kao anđeli. Anđeli koji ne znaju šta se kog đavola dešava.
Znači, na tu kartu Hofman igra, pomisli Juki. Osloniće se na saosećanje porote.
Juki je odjednom shvatila nešto od čega joj je pripala muka. Dovođenje dece na sud nije samo pokušaj da se kod porote izazove saosećanje. Hofman time primorava nju da ublaži svoju retoriku kako ne bi uznemirila decu.
Manipulatorski kučkin sin.
Ne sme da ga pusti da se izvuče s tim.
Juki je slušala sudiju kako izdaje instrukcije poroti, ali misli su joj delimično lutale ka njenom starom unosnom poslu u velikoj advokatskoj kancelariji koji je napustila kako bi mogla da radi nešto značajno - za sebe i ljude San Franciska.
Daleko od toga da je bila nesebična dobročiniteljka. Pošto je dve godine zastupala bogate, Juki je postala veoma motivisana da smešta na robiju ubice poput Kendas Martin, koje misle da mogu da unajme advokata od hiljadu dolara na sat i da prođu nekažnjeno.
Sudija je završio svoje obraćanje poroti i okrenuo se prisutnima. Juki ustade i reče: — Časni sudijo, mogu li da priđem sudijskom stolu?
Sudija Lavan ju je pogledao kao da je prdnula u sudnici. Samo ti gledaj, pomisli ona. Stajala je nepokolebljivo sve dok sudija nije signalizirao njoj i Hofmanu da mu priđu.
Pored Juki, koja je bila visoka metar i pedeset i osam, Hofman je izgledao kao sekvoja. U poređenju s njim Juki se osećala mlado i nisko, budući da joj je vrh glave dopirao otprilike do Hofmanovog pazuha.
Juki reče: — Časni sudijo, ulažem prigovor na to što se vrlo mlada deca optužene nalaze u sudnici. Država tereti njihovu majku za ubistvo njihovog oca. Kad budem rekla ono što imam da kažem, deca će se uznemiriti, zbog čega će se porota saosećati sa optuženom.

Lavan reče:
— Gospodine Hofman? Imate li neki stav o ovome?
— Deca se lepo ponašaju i znaju istinu, časni sudijo. Majka im je nevina. Došli su da joj pruže podršku.
Lavan obrisa naočare maramicom, vrati ih na koren nosa i reče:
― Gospođice Kasteljano, radite svoj posao. Ignorišite decu. Ja ću naložiti poroti da učini isto. Hajde da krenemo, u redu? je li tužilaštvo spremno?
— Da, časni sudijo, spemni smo.
― Onda nam ispričajte šta imate.

14.

Jukinim srcem je kolao čist, vreo adrenalin dok je prelazila preko središnjeg dela sudnice i stajala za govornicu. Podsetila je sebe da opusti ramena i nasmeši se dok je prelazila pogledom preko klupe za porotu. Onda je otpočela sa svojom uvodnom reči.
— Optužena se tereti za ubistvo s predumišljajem, to jest za ubistvo prvog stepena — reče Juki, glasom koji je odzvanjao sudnicom.
— U sledećih nekoliko dana, država će dokazati van osnovane sumnje da je optužena, Kendas Martin, pucala u svog muža Denisa Martina i ubila ga. Predočićemo fizičke dokaze i svedočenja koje će dokazati da ruke doktorke Martin nisu samo uprljane već i crne kao greh.
Sudnicu su ispunili zadovoljni uzdasi, i Juki je sačekala da šapati koji su se prenosili poput vetra zamru. Onda je počela da iznosi slučaj tužilaštva uredno kao da otvara pasijans.
— Denis Martin je ubijen u predsoblju svoje kuće večeri četrnaestog septembra prošle godine. To nije sporno.
— U vreme ubistva u kući je boravilo četvoro ljudi, Kendas Martin, njeno dvoje dece i porodična kuvarica. Policija ih je sve ispitala i prikupila dokaze. Na mestu zločina su pronašli pištolj kalibra šest milimetara iz kojeg je ubijen Denis Martin, a na šakama Kendas Martin otkrili su tragove baruta.
— Postoji samo jedan način da vam na šakama ostanu tragovi baruta — reče Juki poroti.
— Da opalite iz vatrenog oružja.
Juki je rekla poroti da je Kendas Martin imala sredstvo i priliku da ubije svog supruga.
― Mi nismo u obavezi da dokažemo motiv, ali reći ćemo vam zašto je Kendas Martin planirala i izvela ovo ubistvo.
— Denis Matrin je bio osvedočeni ženskaroš i u vreme smrti imao je još jednu vanbračnu vezu. Ali gospodin Martin nije pokušavao da sakrije šta radi.
― Tokom trinaest godina braka, gospodin Martin je izazivao suprugu svojom nevernošću i konačno, četrnaestog septembra, ona više nije htela to da trpi.
— U našem društvu, nevernost u braku se kažnjava razvodom, ali Kendas Martin je smatrala da njen suprug zaslužuje smrtnu kaznu. Smrću svog muža ona je dobila decu, kuću od tri i po miliona dolara i sav novac na njihovim bankovnim računima. Takođe je dobila „jelo koje je najbolje poslužiti hladno“ - osvetu.

Juki je krišom pogledala u pravcu dece Martinovih. Dečakova usta bila su širom otvorena. Devojčica se mrštila. Sudija joj je rekao da ih ignoriše i Juki je pokušala to da učini dok je iz predostrožnosti minirala argumente odbrane.
― Gospodin Hofman će vam reći da njegova klijentkinja nije to učinila — reče Juki porotnicima. — Reći će da je optužena bila u svojoj radnoj sobi kad je čula pucnje u predsoblju. Reći će da je pronašla muža kako krvari na podu, da mu je proverila puls, da je shvatila da joj je muž mrtav. I onda ― ko bi rekao? — Čula je nekog uljeza kako izlazi na vrata.
— Gospodin Hofman će vam reći da je Kendas Martin viknula i da se uljez prepao i ispustio pištolj. I reći će vam da je njegova klijentkinja uzela pištolj i pošla napolje za uljezom i zapucala na njega.
— Tako odbrana objašnjava tragove baruta na šakama Kendas Martin.
— Tu postoji samo jedan problem — reče Juki grupi od četrnaestom muškaraca i žena na klupi za porotu. — Ta priča je potpuno izmišljena.
― Nikakvog uljeza nije bilo.
― Niko nije provalio u kuću, i ništa nije ukradeno.
— Ali Kendas Martin je rekla nekim ljudima da želi da joj muž umre i iste večeri kad je došlo do ovog incidenta s fatalnim ishodom viđena je sa pištoljem u ruci.
— Posao nas koji radimo u Kancelariji javnog tužioca jeste da govorimo u ime žrtve ― reče Juki ― i mi ćemo to i učiniti. Ali ako bi gospodin Martin mogao da govori u svoje ime, rekao bi vam ko ga je ubio ― reče Juki, upirući prstom u lepu, plavokosu lekarku koja je žvakala krajeve kose.
— Rekao bi vam da ga je ubila njegova draga supruga.


15.

Kafe Kod Suzi, koji služi karipsku hranu, menja raspoloženje na najbolji mogući način. Zidovi su žuti, kalipso bend svira uživo, hrana je pikantna a pivo hladno. Suzin kafe je takođe nezvanično mesto okupljanja naše četvoročlane grupe koju je naša prijateljica, reporterka Sindi Tomas, nazvala „Ženskim klubom za rešavanje ubistava".
Očajnički sam želela da odem na sat vremena kod Suzi. Konklin i ja smo proveli taj dan tražeći novorođenče. Hodali smo sa psima koji traže leševe, otišli do ronilaca na obali jezera Mersed i ceo dan uzaludno prečešljavali kuće u okolini s fotografijom Ejvis Ričardson u ruci, govoreći: — Jeste li videli ovu devojku?
Onda, pre deset minuta, Džakobi je primio jedan zapanjujući poziv. Ejvis Ričardson se pojavila iza zaključanih vrata stana jedne njene školske drugarice na Rašan hilu. Ti
„dobročinitelji" su čuvali Ejvis od policije dok joj se roditelji ne vrate s Novog Zelanda. I tako je Ejvis bila pronađena, ali još nismo imah nikakvih tragova u vezi s njenom bebom, koja je bila ili nestala ih mrtva.
Verovatno i jedno i drugo.
Kler i ja smo se odvezle zajedno do Suzi mojim kolima i parkirale se na čudesno praznom parkingu u ulici Džekson, blizu raskrsnice s ulicom Montgomeri. Po ulasku u kafe uronile smo

u svet veselog ritma karipske muzike i smeha, mašući poznanicima. Prošle smo pored šanka i zaputile se uskim i mirisnim hodnikom pored kuhinje do udobnog zadnjeg dela kafea, gde je Juki već bila zauzela naš separe.
Lorejn je doviknula: ― Zdravo, devojke ― i donela bokal ledenog piva, zajedno s Jukinom margaritom s ukusom lubenice. Juki slabo podnosi alkohol, ali to je ne sprečava da ga pije.
Uvukla sam se na klupu pored Juki, dok je Kler sela s druge strane. Juki podiže čašu ružičastog tečnog pijanstva i otpi dobar gutljaj.
— Pij polako! — povikasmo mi ostale uglas.
Juki izbaci tekilu na nos i promrmlja pijuckajući:
— Zaslužila sam da se napijem. Održala sam savršenu uvodnu reč a onda su sudiju pozvali telefonom. Njegova bolesna majka umire. Raspustio je sud za danas. Do sutra, Fil Hofman će pročitati transkript i urnisaće me u svojoj uvodnoj reči.
Utom se Sindi, koja uvek stiže poslednja, uvukla u separe pored Kler i munula je kukom, rekavši: - Daj mi koji centimetar prostora, prijateljice.
Kler reče:
— Hoćete li saslušati šta se meni danas desilo? Ili moram da se borim za reč? Jer spremna sam i na to.
— Hajde ti prva - reče Juki, podižući praznu čašu spram svetlosti. Kler nije čekala da se neko pobuni.
— Pozvali su me da dođem u jednu kuću na ušću reke Sakramenta — reče ona. — Jedan moj prijatelj me zvao i tražio da mu učinim uslugu. I tako ti se ja odvezem do te močvare — do tamo se stiže jedino uskim, malim puteljcima ili čamcem ― i nađem tu lovačku brvnaru.
— Starac koji živi tamo platio je sve svoje račune dve nedelje unapred i od tada ga niko nije video. I ljudi su počeli da se pitaju šta se to desilo sa gospodinom Vingnatom.
Sindi je kuckala na blekberiju dok je Kler pričala svoju priču.
— Zatekla sam neku dugu izbočinu ispod prekrivača za krevet - reče Kler, otimajući Sindi telefon iz ruke i stavljajući ga u džep, kao da je Sindi mala devojčica.
— Hej! — reče Sindi.
Morala sam da se nasmejem — pa sam to i uradila.
Kler je nastavila, ignorišući Sindi koja je kopala po njenom džepu i vadila svoj telefon. ― Svučem ti ja prekrivače i vidim da se telo pokojnika mumificiralo od vrućine i da u rukama drži prokleti kalašnjikov.
Sindi prestade da radi ono što je radila i zagleda se u Kler.
— Bio je mrtav? I u rukama je držao kalašnjikov?
— Ubio se tom puškom - reče Kler. — Pritisak mi skočio na sto osamdeset. Ako mi veruješ. Sindi je izgledala potreseno.
— Sad sam dobro, šećeru - reče Kler. - Samo sam se bila prepala.
Sindi okrenu glavu ka meni, plave lokne joj poskočiše, a bistre plave oči me fiksiraše pogledom.
— Ova tekstualna poruka koju sam upravo dobila je iz urgentnog centra bolnice
Metropoliten ― reče ona. ― još jedna devojka misli da je silovana.
― Još jedna devojka? Misli da je silovana?
— Linds, osećam to u kostima. Neka se čudna priča zakuvava. Učini mi uslugu, hoćeš li?
Odbaci me do bolnice.

16.

Poterala sam kola Avenijom Kolumbo ka ulici Montgomeri, prolazeći pored piramide Transamerika s upaljenom sirenom ne bih li raščistila put u večernjoj gužvi.
Pored mene, Sindi se držala za naslon i pričala mi o Lauri Rizo, ženi koja je možda bila drogirana i napastovana iste noći kada je Ejvis Ričardson pronađena kako luta pod nebom bez mesečine dvadeset pet kilometara severno od centra grada.
Morala sam da proverim tu Sindinu „čudnu priču".
Sad su dve devojke napadnute, možda i tri ― i nijedna od njih se ne seća napada? Da li su na neki način povezane s Ejvis Ričardson? Ili ja samo priželjkujem da nađem neki trag - bilo kakav trag?
Upoznavala sam Sindi sa slučajem Ričardson kad sam došla do raskrsnice ulica Market i Montgomeri. Malo mi je falilo da zakačim jedan leksus sa širokim zadnjim trapom i popela sam se na tramvajske šine koje su se pružale ulicom Market. Ponovo sam trgnula volan i ostavila saobraćajnu gužvu iza sebe. Sindi je bila bleda, ali ja sam samo nastavila da vozim.
― Pre dve noći, jedan slučajni prolaznik je doveo tinejdžerku u urgentni centar bolnice
Metropoliten — rekoh Sindi. — To je nezvanično.
― Dobro.
― Dobro? Ozbiljno?
― Da, Lindzi. Dobro. Nezvanično je.
Klimnula sam glavom, skrenula oštro udesno i uletela u ulicu Mišn na dva točka, projurivši pored parka Serba buena gardens s moje leve strane. Od Sindi obećanje čovek gotovo mora da dobije napismeno. Iskrena je, ali šta da kažem? Ona je novinarka. A mi nismo bili spremni da zamutimo vodu pričom o kidnapovanoj bebi.
Još nisam znala sa čim se suočavamo. Da lije Ejvis Ričardson bila jedna od žrtava okrutnih zločina? Ili je ubila sopstveno dete? Nisam skidala stopalo s gasa, kao da će to vratiti bebu Ričardsonovoj.
― Ta tinejdžerka se nedavno porodila — nastavila sam, prolazeći kroz središnji deo oblasti San Franciska koju su naseljavali Hispanoamerikanci. Prolazili smo pored malih agencija za unovčavanje čekova i ljudi koji su prodavali jeftine suvenire pod ispucalim i izbledelim tendama pozorišta iz dvadesetih godina prošlog veka.
Skrenula sam desno u Dvadeset šestu ulicu, još uvek pričajući. — Ali, Sindi, nikakva beba nije pronađena. Ta devojka se ne seća porođaja, i sad kad se oporavlja od šoka i kad je u stanju da priča s nama, ona to neće da uradi.
― Zašto ne, kog đavola?
― Kunem ti se da ne znam.
Sindi me je naterala da obećam da ću joj reći šta god budem mogla, kad god budem mogla, zvanično. Klimnula sam joj glavom u znak slaganja dok sam skretala levo u ulicu Valensija i parkirala svoju šklopociju ispred bolnice.



17.

Sidni i ja smo ušle u zakrčeni hol bolnice Metropoliten i pronašle Sindinu prijateljicu, Džojs Miler, koja nas je čekala kod glavne prijemnice. Ona je bila crnka od možda trideset pet godina, u uniformi medicinske sestre.
Protresla mi je šaku sa obe svoje.
— Hvala što ste došli, Lindzi. Mnogo vam hvala.
Pošle smo za Džojs niz nekoliko granajućih hodnika s podom od linoleuma, skretale iza uglova i zatim prošle kroz urgentni centar, teren s preprekama u vidu stolova i kolica, dok nismo došle od jednog ograđenog boksa gde smo upoznale En Benet, moguću žrtvu silovanja.
Gospođica Benet je bila turistički radnik u ranim četrdesetim. Izgledala je izmoreno kao da je trčala na traci za vežbanje poslednjih osam sati.
Glas joj je podrhtavao dok nam je pričala kako se seća da je uhvatila taksi do posla tog jutra ali se probudila iza kontejnera u jednoj uličici jedan blok dalje do svoje kuće.
— Ne sećam se baš ničega — reče mi gospođica Benet. — Bluza mi je bila pogrešno zakopčana. Hulahopke su mi nestale, ali još uvek sam nosila crne cipele sa zlatnim kopčama. Tašna mi je bila na grudima, a novčanik i telefon su mi i dalje bili unutra. Četrdeset četiri dolara. Taman koliko sam i imala.
― I ne sećate se ničega iz tih deset sati između odlaska na posao i buđenja?
― Kao da mi je neko pogasio sva svetla - reče En Benet, gledajući me zakrvavljenim očima.
― Lekar je rekao da sam po svemu sudeći zadobila povrede od seksualnog čina. Poslednji put sam spavala s dečkom pre četiri dana. I tu nije bilo nikakvih povreda. Toliko smo dugo zajedno da nam seks nije dramatičan, a ja baš tako i volim.
En Benet je pričala svoju priču jasno i bez uvijanja, ali u očima joj se videla panika. Kao da pretražuje svoje sećanje - ali da tamo ne pronalazi ništa.

18.

Hofman je ustao kad je porota ušla u sudnicu i sud nastavio sa zasedanjem. Seo je na svoje mesto, razmišljajući o porotniku broj tri, Valeri Truman, samohranoj majci koja radi u biblioteci i zarađuje hiljaditi deo onoga što Kendas Martin zaradi za godinu dana. I razmišljao je o porotniku broj sedam, Vilijamu Brejtlingu, veoma harizmatičnom bivšem golferu. Brejtling nije bio predsednik porote, ali Hofman je verovao da on može da utiče na porotu.
Kada je sudija Lavan pitao Hofmana je li spreman da iznese svoj slučaj, rekao je da jeste, i sa svoje stolice pored Kendas Martin zaputio se direktno ka klupi za porotu.
Oslonio se na ogradu, pozdravio porotnike i otpočeo.
— Tužilaštvo je juče dalo svoju uvodnu reč. Mislim da se gospođica Kasteljano dosta dobro pokazala, ali izostavila je nekoliko važnih stavki. Za početak, doktorka Martin je nevina.

Vilijam Brejtling se osmehnuo, otkrivajući ceo komplet zubnih navlaka, i Hofman je osetio kako se led na klupi za porotu topi.
— Evo šta se desilo večeri četrnaestog septembra — reče Hofman. ― Doktorka Martin tek što se bila vratila iz bolnice. Uspešno je operisala srce jednog čoveka tog dana i bila je zadovoljna što će se njen pacijent potpuno oporaviti.
— Pozdravila se sa decom i otišla hodnikom do svoje radne sobe da pozove suprugu tog pacijenta.
— Doktorka Martin je skinula naočare kako bi mogla da protrlja oči i spremala se da obavi taj poziv kad je iz pravca predsoblja čula nešto nalik pucnjima.
— Preplašila se od tih pucnjeva i oborila naočare na pod. To je jedna od važnih stavki koje sam pomenuo.
Hofman je koračao duž klupe za porotu, dodirujući ogradu povremeno da bi ostavio jači utisak. Porotnici su ga pratili pogledom dok je opisivao kako je njegova klijentkinja pronašla svog muža na podu, videla krv i, nakon što ga je pregledala, otkrila da Denis Martin ne daje nikakve znake života.
— Kad je podigla glavu, videla je nekoga, nekog uljeza, u senkama u predsoblju. Doktorka Martin nije mogla da razazna lice tog uljeza i živa se prepala. Iznenađeno je vrisnula, i uljez je ispustio pištolj i pobegao. Moja klijentkinja je uzela pištolj i potrčala za njim, kroz ulazna vrata i na stepenište ispred kuće.
— Doktorka Martin nikad ranije nije pucala iz pištolja, ali ispalila je dva hica u vazduh. Nije pogodila ništa. Tako su joj na šakama ostali tragovi baruta.
— Odmah pošto je ispalila ta dva metka, doktorka Martin se vratila u kuću i pozvala policiju. To je ponašanje nevine osobe — reče Hofman.
— Advokat tužilaštva kaže da je Denis Martin bio preljubnički pacov, ali da to nije zločin koji se kažnjava smrću. Pa, to je istina. I doktorka Martin je to znala. Takođe je znala da joj u braku ruže ne cvetaju. I ona je imala vanbračnu vezu.
— Nije bila ljubomorna. Pretpostavljala je da će se njihov brak ih popraviti, ili okončati.
Bila je spremna na oba ishoda.
— Kendas Martin je savremena i uspešna žena. Nije Polijana {1} niti princeza na zrnu graška, ali jeste vrlo cenjeni kardiohirurg i divna majka, i volela je svoga muža.
Hofman se okrenu ka svojoj klijentkinji.
— Želim da je sada pogledate — on će porotnicima — i vidite u pravom svetlu: kao žrtvu jednog preumornog policijskog odeljenja koje je izabralo lakše rešenje — da optuži supružnika za ubistvo. A u zatvor pokušava da je pošalje previše revnosni advokat tužilaštva koji iz ličnih razloga mora da ostvari veliku pobedu.


19.

Juki je imala osećaj kao da ju je Hofmanov ritern pogodio pravo u čelo. Sranje. Hofmanov napad na nju je bio nečuven, a možda i sraman. Zamislila je kako ulaže prigovor: „Časni sudijo, advokat odbrane je jebeno očajan i treba ga izbaciti iz sudnice“ .

Nik Gejns, Jukin zamenik i pomoćnik, gurnu blokče ka njoj. Imao je dara za crtanje stripova i s nekoliko poteza olovkom predstavio je vižljastog Fila Hofmana kako se hvata za gušu i Juki u vidu čiča-gliše s praćkom i natpisom: „Autsajder".
Juki vrati blokče Gejnsu. Shvatila je poentu. Porota će je više voleti zbog Hofmanovog niskog udarca. Povratiće se ona. A za sada je podsetila sebe: „Nikad ne dozvoli da te vide kako se preznojavaš."
Ustala je i rekla:
— Časni sudijo, hoćete li molim vas da podsetite porotu da uvodna reč ne predstavlja dokaz?
— Smatrajte to učinjenim, gospođice Kasteljano - Lavan će sa uzdahom.
Jukin prvi svedok bio je uniformisani policajac koji je odgovorio na poziv upućen iz kuće Martinovih. Pozornik Patrik Lorens je posvedočio da se nalazio samo koji blok dalje i da je stigao do kuće sa svojim partnerom samo minut pošto je poziv upućen. Rekao je da je razgovarao s doktorkom Martin i pravio joj društvo dok je hitna pomoć pristizala i dok inspektor Či iz Odeljenja za ubistva i poručnik Klaper iz Jedinice za mesto zločina nisu preuzeli kontrolu nad mestom zločina.
Juki je ustanovila da je doktorka Martin odavala utisak da kontroliše svoje emocije i da zbog brzog dolaska pozornika Lorena Kendas Martin nije imala priliku da opere ruke ili počisti krv i tragove sa mesta zločina.
Pošto je pozornik Lorens napustio pult za svedoke, Juki je za govornicu izvela privatnog detektiva Džozefa Podestu i on se zakleo da će govoriti istinu. Podesta je bio uredan čovek prijatnog izgleda u pedesetim kojeg je Denis Martin bio unajmio da mu prati ženu.
Juki je zamolila Podestu da kaže nešto o sebi, i on je ispričao poroti da je radio kao istražitelj za javno tužilaštvo Sakramenta dvanaest godina, a zatim i kao privatni detektiv, prvo u Čikagu a trenutno u San Francisku, ukupno dvadeset godina.
— Zašto vas je Denis Martin unajmio, gospodine Podesta? upita Juki.
— Gospodin Martin je znao da ga žena vara i želeo je slike njih dvoje, uli, na delu.
— Jeste li slikali optuženu s njenim ljubavnikom?
— Da, jesam.
— Jeste li saznah još nešto dok je ona bila predmet vaše istrage? ― upita Juki.
― Da.
— Molim vas recite nam šta ste saznali.
― Jedne noći dok sam je pratio, Kendas Martin se sastala s čovekom za kojeg verujem da je plaćeni ubica.
S galerije se podiže grmljavina, a Hofman skoči na noge ulažući prigovor.
— Časni sudijo, to su čista nagađanja. Kako ovaj svedok može da zna da je čovek kojeg je video plaćeni ubica? Ako je bio toliko siguran, zašto nije pozvao policiju? Umesto toga, država koristi ovo veoma sumnjivo svedočenje da ukalja reputaciju jednog kardiohirurga. Kako ovo ima ikakvog smisla?
Sudija je utišao sudnicu s dva snažna udarca čekićem i rekao: — Voleo bih da čujem ovo, gospodine Hofman.
Kad je ponovo dobila reč, Juki reče:
— Imate li neki dokaz da se taj sastanak odigrao, gospodine Podesta?
— Pratio sam doktorku Martin od njene kuće u Sent Frensis vudu do Hanters pointa. Pratio sam je do Avenije Dejvidson. To je ćorsokak. Jedan stari model tojotinog terenca bio je

parkiran na kraju ulice koja se naslanja na nadvožnjak kojim prolazi auto-put 1-280. To je loš kraj, ali mogao sam da posmatram a da ne budem viđen.
— Nastavite, gospodine Podesta.
— Taj sastanak je bio očigledno tajan — reče Podesta. — Slikao sam doktorku Martin kako ulazi u taj terenac. Kad sam kasnije prebacio fotografije na kompjuter, učinilo mi se da sam i ranije video lice tog čoveka.
— I šta se onda desilo?
— Dve nedelje kasnije Denis Martin je ubijen.
— Šta ste vi učinili, gospodine Podesta?
— Uporedio sam fotografije čoveka iz terenca sa slikama s liste najtraženijih zločinaca FBI-ja. Po mom mišljenju, čovek kojeg sam video kako priča s doktorkom Martin bio je Gregor Guzman.
— A zašto se gospodin Guzman nalazi na toj listi FBI-ja?
— Časni sudijo. Je li ovaj svedok agent FBI-ja? Šta kog...
— Sedite, gospodine Hofman. Svedok može da odgovori na pitanje na osnovu onoga što je njemu poznato.
— Gregor Guzman je tražen zbog sumnje da je počinio ubistva u Kaliforniji kao i u nekoliko drugih država i drugih zemalja. Nikada nije bio hapšen. Kontaktirao sam FBI tri puta, ali niko mi nikad nije uzvratio poziv.
Juki je kao dokaz predočila fotografiju Kendas Martin na kojoj ona sedi u crnom sportskom terencu u društvu proćelavog muškarca s čuperkom na prednjem delu glave. Fotografija je bila zrnasta, uslikana noću dugim objektivom, ali izgledala je onako kako ju je Podesta opisao.
— Hvala vam — reče Juki. — To su sva pitanja koja imam za vas, gospodine Podesta.

20.

Časni sudijo, mogu li da priđem? — Hofman će kruto. Sudija mahnu advokatima da priđu sudijskom stolu i reče: ― Samo napred, gospodine Hofman.
― Časni sudijo, ovaj svedok je privatni detektiv. On nije čak ni policajac. Njegovo svedočenjeje čisto nagađanje. Gde je taj takozvani plaćeni ubica? Zašto on nije pozvan da svedoči? Kako da znamo zašto se moja klijentkinja videla s tim čovekom, ili čak da li je ta osoba ono što svedok tvrdi da jeste?
— Gospođice Kasteljano?
— Gospodin Podesta nije rekao da je stručni svedok. Pratio je optuženu, koja je ušla u kola u kojima je bio čovek koji liči na Gregora Guzmana. Gospodin Podesta je slikao njihov tajni sastanak. Uporedio je slike čoveka u terencu sa slikama Gregora Guzmana koje je izdao FBI. Otkrio je da liče ― po njegovom mišljenju. To je njegovo svedočenje.
― Gospodine Hofman, saslušao sam vas. Sada vas molim da unakrsno ispitate svedoka — reče Lavan.
Fil Hofman se obratio Džozefu Podesti sedeći pored svog klijenta, pokušavajući da pokaže poroti koliko malo ceni tog svedoka.

— Gospodine Podesta, ne znam od kog dela fikcije da krenem. Dobro, znam — reče pre nego što je Juki stigla da uloži prigovor.
― Prvo, jeste li ikad radili za FBI?
― Ne.
— Jeste li prošli neku posebnu obuku za prepoznavanje plaćenih ubica?
— Imam veoma oštro oko.
— Nisam vas to pitao, gospodine Podesta. Jeste li prošli neku posebnu obuku za prepoznavanje plaćnih ubica? Jeste li uzeli otiske tog čoveka? Jeste li uzeli njegov DNK? Jeste li snimili taj navodni razgovor?
— Prigovor - reče Juki. ― Na koje pitanje advokat odbrane želi da dobije odgovor od svedoka?
— Povlačim sva pitanja - reče Hofman ― ali ulažem prigovor na ovaj dokaz. Kvalitet te fotografije je očajan, i ona ne dokazuje ništa. U stvari, ulažem prigovor na čitavo ovo svedočenje i tražim da se izbriše iz zapisnika.
— Odbija se ― reče sudija. — Ako ste završili sa ispitivanjem ovog svedoka, gospodine Hofman, svedok je slobodan.


21.

Narod poziva Elen Laferti da svedoči — reče Juki.
Vrata u dnu sudnice se otvoriše i lepa žena kestenjaste kose u ranim dvadesetim, u uskom plavom odelu i bluzi, s maramom oko vrata, uđe u sudnicu i zaputi se prolazom između sedišta. Prošla je kroz kapiju do pulta za svedoke, gde je položila zakletvu.
— Da li radite kod Kendas i pokojnog Denisa Martina? — upita Juki svoju svedokinju.
― Da.
— U kom svojstvu?
― Ja im čuvam decu. Radim preko nedelje i živim van kuće.
— Koliko dugo radite u kući Martinovih? — upita Juki.
— Skoro tri godine.
Juki joj klimnu glavom u znak ohrabrenja. ― Po vašem mišljenju, u kakvom stanju je bio brak Martinovih? — upita ona.
— Jednom rečju — reče Lafertijeva — u eksplozivnom.
— Možete li da ga opišete s još nekoliko reči?
— Mrzeli su jedno drugo — reče dadilja. — Denis je hteo da se razvede od Kendas, i ona je bila besna zbog toga. Jednom mi je rekla da misli da bi joj razvod napravio probleme. Povredio bi decu i negativno uticao na njen položaj u lekarskoj zajednici.
— Jasno - reče Juki. Svedokinja je opisivala brak koji je opstajao iz praktičnih razloga pre nego iz ljubavi, i Juki je znala da će porota to razumeti.
— Jeste li bili u kući Martinovih onog dana kada je Denis Martin ubijen?
— Da. Bila sam — reče Lafertijeva. Do tog trenutka nije skretala pogled s Juki, ali sada se okrenula ka optuženoj i fiksirala je pogledom.
― Je li se nešto nesvakidašnje desilo te večeri?

— Apsolutno.
— Molim vas nastavite.
Lafertijeva okrenu glavu nazad ka Juki.
— Spremala sam se da odem kući. Bilo je šest sati i trebalo je da se nađem s jednom drugaricom u Doovoj carskoj kineskoj hrani u šest i petnaest. Nismo se videle neko vreme i mnogo sam se radovala što ću je videti.
— Nastavite — reče Juki.
Lafertijeva reče: ― Stavljala sam karmin kad se doktorka Martin vratila kući. Izraz lica joj je bio čudan. Rastrojen, ili možda ljutit. Ušla sam u njenu radnu sobu da pitam je li sve u redu, i kad sam stigla tamo, ona je stavljala pištolj u fioku od stola.
— Sigurni ste da je to bio pištolj? — reče Juki.
— O, potpuno.
— Da li vam je doktorka Martin ikad rekla da priželjkuje da joj muž umre?
— Mnogo puta. Previše da bi se znalo broja.
— Previše da bi se znalo broja — naglasi Juki, obraćajući se poroti.
— A da li vam je gospodin Martin pričao o osećanjima prema svojoj ženi?
— Rekao je da je hladna. Govorio je da joj ne veruje.
— Hvala vam, gospođice Laferti. To je sve od ovog svedoka.
Hofman ustade, grebući glasno stolicom po hrastovom podu. Zavukao je ruke u džepove i prišao svedokinji, koja je skupila ramena i pogledala naviše u njega.
— Elen. Mogu li da vas zovem Elen?
— Ne. Radije ne bih da me oslovljavate tako.
— Izvinjavam se, gospođice Laferti. Da li ste pomislili da doktorka Martin namerava da ubije svog muža?
— Ne znam. Možda.
— Dakle, ako ste pomislili da doktorka Martin namerava da počini ubistvo a videli ste je s oružjem, zašto niste pozvali policiju?
Juki je posmatrala kako se pravednički gnev Lafertijeve pretvara u tugu. Ona reče, gotovo moleći Hofmana i porotu da razumeju:
— Nisam razmišljala o njoj te večeri. Zurila sam. U retrospektivi, trebalo je da pozovem policiju, ili da upozorim gospodina Martina. Sebe krivim. Da sam učinila nešto, gospodin Martin bi još bio živ i deca bi još imala oca.
Plač malog dečaka pocepao je vazduh poput sirene:
― Eeeeleeeen.
Svedokinja se nagnu napred u stolici i doviknu preko sudnice:
— Dankane, dušo. Tu sam, maleni. Tada je sudija Lavan poludeo.

22.

Juki se popela liftom do kancelarije javnog tužioca, još uvek razmišljajući o detinjem

vrisku i reakciji sudije Lavana. Gospode. Kao da se Dankan Martin razdrao: Prestanite da me bijete! Postojale su dobre šanse da je Hofmanov trik za izazivanje saosećanja kod porote upalio.
Juki je ostavila akten-tašnu u svojoj kancelariji bez prozora, otišla do kancelarije na uglu s pogledom na ulicu Brajant i pokucala na otvorena vrata.
Leonard Parizi, zamenik javnog tužioca i njen nadređeni, ponudio joj je da uđe i sedne.
Parizi je dobio nadimak Riđi Pas zbog guste riđe kose i nepokolebljive odlučnosti. Bio je krupan, gojazan pedesetogodišnjak grube kože i zakrčenih arterija, ali izraz lica mu je bio prelep.
Osmehivao se. Njoj.
― Jutros sam bacio pogled. Video sam kako ispituješ onog privatnog detektiva. Odlično si to obavila, Juki — reče on. — Zadivljen sam.
— Hvala, Lene. Lavan nas je upravo pozvao u svoje odaje — reče Juki, sedajući u stolicu ispred njegovog stola.
— Je li? Zbog čega?
— Hofman je doveo decu optužene u sudnicu, koliko da bi zadobio saosećanje porote toliko i da bi mene poremetio. Uložila sam prigovor, ali ga je Lavan odbio.
— Pozvala sam dadilju Martinovih da svedoči i ona je rekla da bi Denis još bio živ da je pozvala policiju zbog Kendas. I, Lene, taj mališan je prosto vrisnuo dozivajući dadilju. Dadilja mu je doviknula s govornice: ’Tu sam, maleni, ništa se ne boj’.
— Uh, uh, uh — zastenja Parizi saosećajno.
— Sud je završio sa zasedanjem za danas. Sudija je rekao meni i Hofmanu: ’Vas dvoje, u moje odaje’. Rekao je Hofmanu da će zabraniti deci da dolaze u sudnicu ako opet naprave neki ispad.
— Odlično. S Lavanom nema šale.
— Lene, reci mi šta misliš o ovome. Hofman mi je posle prišao - reče Juki svom šefu. — Rekao mi je: ’Znaš, svedočenje Elen Laferti je gomila laži’. Odgovorila sam mu: ’Pa, ja svakako nisam stekla takav utisak tokom unakrsnog’. Hofman je hteo da priča sa mnom o tome, ali nisam imala vremena. Znala sam da će da mi servira još svojih gluposti.
— Nego šta. Pokušava da te poremeti, Juki. Da ti naruši samopouzdanje. Da te zaustavi sad kad si uhvatila zalet, taj kučkin sin. Nego, čuj, ima nešto drugo što hoću da ti kažem. Krejg Džasper odlazi. Prelazi u San Dijego krajem meseca.
Krejg Džasper je bio ponos tužilaštva i Parizijev štićenik. Juki reče Riđem Psu da joj je žao, ali on samo odmahnu rukom na taj komentar.
— Tu vidim priliku za tebe, Juki. Samo ti treba još koja pobeda.
Jukino lice se razvedrilo i klimnula je glavom. Volela bi da dobije viši položaj i povišicu. Bilo je i vreme da se to desi. Minut ranije slučaj Martin je bio važan, a upravo je postao još važniji.
— Imam dobar osećaj u vezi s ovim slučajem — reče ona, ustajući da ide.
— I ja - reče Riđi Pas. I ponovo se osmehnu.
Juki je popravila šminku u kupatilu na kraju hodnika. Bila je uzbuđena zbog izgleda da dobije taj posao i veću odgovornost, ali to je značilo i veći pritisak. A toga joj ni sad nije manjkalo.
Kasnije je imala sastanak s momkom koji je bio skoro prelep za nju. Nadala se da može da se smiri i da ne priča previše, kako ga ne bi oterala.

Imali su dosta toga zajedničkog. Tip je bio policajac.


23.

Kretala sam kući kad je Fil Hofman dotrčao do mene na parkingu preko puta suda. Hofman mi se sviđao, iako se bavio oslobađanjem ubica i perverznjaka i ostalog ljudskog ološa. Bio je jedan od retkih branilaca u krivičnim postupcima koje sam upoznala koji se bavio tako prljavim poslom a da zbog toga nije bio pun sebe.
S druge strane, Juki je s Hofmanom vodila borbu na život i smrt, a bila mi je prijateljica.
— Zdravo, File — rekoh dok se zaustavljao pored mesta na kojem sam parkirala svoj eksplorer. Skinula sam sako i ubacila ga na zadnje sedište.
— Lindzi, treba mi tvoja pomoć.
— Možemo li sutra da pričamo? — upitah ga. - Ceo dan se vučem kroz pakao — rekoh, misleći na desetine sati koje sam provela tražeći bebu Ričardsonove.
— Ovo će potrajati samo minut.
— Onda, dobro. Pričaj.
— Znaš za Kendas Martin?
— Naravno. Moj kolega Pol Či je radio na slučaju Martin. I Juki, naravno.
— Da. Tako je — reče Hofman, spuštajući akten-tašnu na asfalt. Prošao je rukom kroz kosu.
— Iskrslo je nešto novo u vezi sa svedočenjem jednog svedoka. Zamolio sam Juki da me sasluša, ali ja sam neprijatelj. Nije sklona da poveruje ni u šta što joj kažem.
— File, zašto prosto na sudu ne kažeš to što imaš?
— Ako bih mogao da popričam s Juki van suda, to bi bilo bolje za sve strane u sporu. Ova nova informacija koju imam preokrenuće tok suđenja. Dozvoli da budem otvoren. Ovo suđenje će biti proglašeno nevažećim i vi ćete uhapsiti nekog drugog za ubistvo Denisa Martina.
Zavrtelo mi se u glavi. Čula sam šta je rekao, ali nije mi bilo jasno zašto Hofman priča sa mnom. — Kako ja mogu da ti pomognem?
— Želim da pričaš s mojom klijentkinjom.
― Ja?
— Da. Posle toga, možda ćeš uspeti da nagovoriš Juki da me sasluša.
— Ako sam dobro razumela, ovo je zaobilazni način da navedeš Juki da priča sa tobom.
Sve u vezi sa Hofmanovim zahtevom bilo je neprikladno. Ja sam bila pogrešan policajac, a on je radio iza leđa svih u pravosuđu. Ali Pol Ći je bio meni podređen. Morala sam da pazim na to da li Policija San Franciska i Kancelarija javnog tužioca krivično gone pogrešnu osobu.
Bilo mi je neprijatno od Hofmanovog zahteva. Ali nezvanično...? Fil Hofman je definitivno zadobio moju pažnju.

24.

Inspektor Pol Či je osvedočeni genije koji je celog života proučavao ponašanje kriminalaca.
Bilo je teško poverovati da je on uhapsio pogrešnu osobu za ubistvo Denisa Martina.
Šta je onda Hofman naumio?
Ostavila sam Džou poruku rekavši da ću kasniti, a zatim uronila nazad u reku zaposlenih u ministarstvu pravde koji su izlazili iz zgrade u ulici Brajant br. 850.
Či i Maknil su bili s Brejdijem u kancelariji u uglu kad sam pokucala na staklo. Brejdi mi je mahnuo da uđem a Kepi Maknil je ustao, uvukao stomak da bih mogla da prođem pored njega i ustupio mi svoju stolicu. Maknil ima pet godina prednosti u odnosu na mene, kad su u pitanju godine i starosti i one provedene u policiji. Kepi nije ambiciozan, ali je pouzdan. Hvata loše momke zahvaljujući instinktu i iskustvu.
Što se Brejdija tiče, videla sam ga kako protrčava kroz vatrenu stihiju i suočava se s ubicom koji nema šta da izgubi. Brejdi ima hrabrosti na pretek, ali nov je u San Francisku. Ne poznaje Fila Hofmana i nije vodio Odeljenje za ubistva kad je Kendas Martin bila ispitivana zbog ubistva.
Ponovo sam vezala kosu u rep i prepričala svoj razgovor sa Hofmanom na parkingu.
— Suština je da Hofman kaže da je pogrešna osoba optužena za ubistvo. Kaže da treba da povučemo optužbe, ponovo otvorimo slučaj i privedemo osobu koja je zaista ubila Denisa Martina.
— Stvarno? I šta Hofman kaže, ko je ubica? — upita me Či.
— Hofman kaže da će mi njegova klijentkinja reći.
— O, sranje, Lindzi — progunđa Maknil. — Kendas Martin je prokleti ubica. Hofman se zabrinuo pa pokušava da nađe izlaz na svaki način kojeg može da se seti. I moram mu odati priznanje. Ovo je prokleto kreativno.
— Ovaj slučaj se sam otvorio i zatvorio — reče Či. — I onda se umotao velikom crvenom mašnom. — Počeo je na prste da nabraja fizičke dokaze: pištolj, otisci, tragovi baruta.
— Kažeš da se nikad nije desilo da nevina osoba bude osuđena? — upitah Čija.
— Šta ti imaš od toga, narednice, jer prosto ne shvatam zašto ovo radiš — reče Brejdi. Poslao je SMS poruku, zaklopio telefon i fiksirao me pogledom. — Koliko sati si provela radeći u poslednjih dvadeset četiri sata?
— Nisam brojala.
― Ja jesam. Radila si oko osamnaest sati bez prestanka. Slučaj Martin je zatvoren pre — koliko, godinu dana? U rukama je pravosudnog sistema. I zato idi kući, Bokserova. Naspavaj se. I daj da sutra vidimo neki napredak na slučaju Ričardson.
Osetila sam kako mi se dlačice na dnu vrata kostreše. Ovo je bilo prvi put da sam naišla na ovu vrstu otpora od Čija i Maknila. A što se tiče novog poručnika... Nisam znala da li je prosto zatvorenog uma — ili je u pravu.
Digla sam ruke u vazduh, rekla dobro, i opet otišla s odeljenja. Pozvala sam Hofmana sa stepeništa i rekla mu da ću se naći s njim na sedmom spratu za sedam minuta.
Zahvalio mi je i rekao:
— Nećeš zažaliti.
Već jesam zažalila. Priča Fila Hofmana me zaintrigirala i sad sam išla suprotno željama svog šefa a da time nisam imala baš ništa da dobijem.



25.

U glavnoj policijskoj stanici postoje dva zatvora, svaki sa zasebnim liftovima koji idu do njih direktno iz hola. Zatvorenici koji čekaju suđenje drže se u zatvoru na sedmom spratu, i tu sam se našla s Filom Hofmanom.
Po Hofmanovom izrazu lica se videlo da mu je laknulo što me vidi, ali meni se želudac uvrtao od strepnje. Nije trebalo da budem ovde i da radim ovo. To nije bio moj posao.
— Hvala ti što si došla, Lindzi — reče Hofman. Vrata su se otvarala uz zujanje dok smo koračah prljavim, prejako osvetljenim hodnicima ka sali u kojoj se zatvorenici viđaju sa svojim advokatima.
— Za ovo sam izdvojila svoje lično vreme, File. U ovome nema ničeg zvaničnog.
— Jasno mi je i zahvalan sam ti na tome.
Trenutak kasnije, jedan čuvar je uveo Kendas Martin u salu. Na sebi je imala narandžasto zatvorsko odelo, i na neki način joj je dobro stajalo. Nije bila našminkana a plava kosa joj je bila zataknuta iza ušiju i izgledala je mlađe od svojih četrdeset godina. Hofman nas je upoznao i svi smo seli.
— Kendas, recite narednici Bokser ono što ste meni rekli.
— Prvo, hvala vam što ste došli, narednice Bokser - reče ona. — Znam da činite Filu veliku uslugu.
— Imam samo nekoliko minuta na raspolaganju. Kendas Martin klimnu glavom i reče:
— Elen je lagala. Nikad nisam držala pištolj u radnoj sobi. Pištolj je u moju kuću doneo ubica ― reče ona. — Zašto je onda Elen lagala? To nema smisla, osim ako ne pokušava da doprinese tome da budem osuđena.
— Zašto bi to učinila? — upitah.
— Moj muž je bio zgodan i zavisan od seksa, po sopstvenom priznanju. Pojebao bi i drvo ako bi disalo. Voleo je da mi govori da je Elen „pravo blago“ , a to bi izgovorio na poseban način da vidi kako ću da reagujem. Ali nikad mu nisam pružila to zadovoljstvo.
Kendas Martin je sada stegla pesnice na stolu.
— Znate li do čega mi je bilo stalo, narednice? Do dece. Kejtlin i Dankan vole Elen. Želela sam da joj verujem, pa i jesam.
Rekla sam:
— Ne vidim kuda ovo vodi, doktorko Martin. Bez obzira na ono što se dešavalo između Elen Laferti i vašeg muža, zašto bi ona lažno svedočila? Zašto bi vas optužila za ubistvo?
— Evo šta ja mislim, narednice. Nije mi bilo jasno zašto bi neki uljez ubio Denisa. Ali danas, kad je Elen obojila vazduh u ljubičasto svojim lažima, sinulo mi je.
— Šta ako ju je Denis jebao? Šta ako joj je obećavao da će se razvesti od mene, a to se nije dešavalo dovoljno brzo? Šta ako mu je dala ultimatum, a on nije pristao? Šta ako je ona taj takozvani uljez koji je ubio mog muža?
Rekla sam:
— To je gomila nagađanja, bez ikakvih dokaza. — Ustala sam, već zamišljajući kako

odlazim iz stanice i idem kući svome mužu, ostavljajući čitav ovaj sumnjivi događaj za sobom.
— Znam, znam — reče Kendas, spuštajući glavu u šake. — Znam da su to samo nagađanja ali kad biste znali kakav je manipulatorski seronja Denis bio, bilo bi vam jasno kako je mogao da koristi nju da naljuti mene ― i da koristi mene da naljuti nju.
— Žao mi je, doktorko Martin. To je zanimljiva teorija — rekoh — ali to je sve.
Izigravala sam strogoću, ali počela sam da marim za Kendas Martin. Jednom su i meni sudili, pod optužbom za protivpravno oduzimanje života, i tada su me napustili svi osim mojih advokata. Ono što je Kendas Martin rekla imalo je smisla. Saosećala sam s njom, a čak mi se i svidela.
Ipak. To nije bio moj posao.
― Molim vas, narednice. Učinite nešto — reče Kendas Martin, dok sam pokazivala čuvaru da otvori vrata. — Nisam ubila svog muža. Ta devojka se brine o mojoj deci dok sam ja u kavezu i dok mi se sudi na život i smrt.

26.

Sledećeg jutra, Konklin i ja smo bili u modernom, luksuznom apartmanu Ričardsonovih u tonovima drveta i ćilibara u Mark Hopkinsu, jednom od najelegantnijih i najlepših hotela u San Francisku, s pogledom na ceo svet s vrha Nob hila.
Konklin je ispitivao Ejvis Ričardson dok su se njeni poraženi, bezmalo histerični roditelji vrzmali u pozadini.
Konklin je prema Ejvis bio ne samo ljubazan već i iskren, i njegovo prvoklasno ispitivanje trebalo je iz nje da izvuče više od pukog: „Ne sećam se ničega".
Više od tri dana nakon što je bila primljena u bolnicu, još uvek je izgledala kontuzovano i povučeno. Njen govor tela mi je rekao da ne sluša zaista Konklina, da se u mislima nalazi na drugoj strani meseca.
Pol Ričardson je prestao da šetka po orijentalnom tepihu i rekao:
― Ejvis, pokušaj, za ime boga. Reci inspektoru Konklinu nešto od čega bi mogao da krene.
Ovo je pitanje života i smrti. Razumeš li me? Shvataš li?
Sobna posluga je pozvonila na vrata.
Sonja Ričardson je donela svojoj ćerki šolju vruće čokolade, a potom me je odvukla u stranu i rekla:
— Ejvis se ne ponaša normalno. Inače je oštroumna. Duhovita je. Kažem vam, ona doživljava nervni slom. O, bože, ne mogu da verujem da smo je poslušali. Molila nas je da je pustimo da ostane ovde kad je Pol dobio premeštaj. Imala je prijatelje, a predavači u Brajtonu... mislili smo da je bezbedna u toj školi.
Vratila sam se u dnevnu sobu i sela na koji metar od Ejvis. Pogled joj je bio prazan. Neko ju je fizički povredio. Beba joj je nestala. I pretpostavljala sam da za to krivi sebe.
Ipak, zašto se Ejvis nije raspitivala za svog sina? Trebalo je da je zanima dosta toga: šta činimo da ga pronađemo, ima li šanse da je živ? Ali ona nije postavila ni jedno jedino pitanje.
Da li zna da je mrtav? Je li ga sama zakopala?

Da li je bebin otac umešan u ovu horor-priču? Konklin je promenio taktiku. Rekao je:
— Ejvis, da li ti je neko pretio? O tome se radi? Da li ti je neko rekao da će povrediti bebu ako budeš razgovarala s policijom?
Gotovo da sam mogla da vidim kako joj se sijalica pali iznad glave. Ejvis pogleda uvis i nadesno i reče:
— Da. Francuz je rekao da će mi ubiti bebu ako budem pričala s policijom. Uključio mi se alarm za lupetanje.
Ejvis je upravo slagala.
Ustala sam iz fotelje, bacila svoju senku visine metar sedamdeset i osam preko devojke na kauču, i rekla:
— Moram nasamo da popričam s Ejvis.
Tišina je potrajala čitave tri sekunde, a onda je Konklin rekao:
— Gospodine i gospođo Ričardson, hajde da pređemo u drugu sobu. Moram od vas da uzmem neke kontakt-informacije i slično.
Devojka je pogledala u mene kad se soba ispraznila i u njenim očima sam ugledala strah.
Bojala me se. Možda je pretpostavila da je Konklin dobar policajac, a da sam ja onaj drugi.
Tu je bila u pravu. Rekla sam:
— Vreme je, Ejvis. Hoću da pronađem tvoju bebu i neću ti se skloniti sa očiju, ovde ili u policijskoj stanici, sve dok mi ne kažeš istinu. Razumeš li me?
— Ja sam žrtva — zakuka ona. — Kidnapovali su me. Ne možete mene smatrati odgovornom.
— Mogu, nego šta. Mogu da te zadržim kao materijalnog svedoka četrdeset osam sati. Tokom tog vremena neću ti donositi toplu čokoladu. Zagorčaću ti život što više mogu, a kad mi dosadi, poslaću svež tim siledžija.
― Ne.
— Da. U ovom trenutku policija vadi nalog za tvoj telefonski listing — rekoh, uzimajući jednu stolicu i spuštajući je snažno na pod, bliže kauču. — Saznaćemo imena svih s kojima si razgovarala u poslednjih godinu dana. Pronaći ćemo nešto.
Ništa.
Njena ćutnja me je dovodila do ludila.
— Dođavola, devojčice. Sin ti je nestao. Možda je mrtav. Ti si mu majka. Ti si sve što ima. I sve što ja imam. Prestani više da se glupiraš. Razumeš li me?
Ejvis Ričardson krišom pogleda ka vratima.
— Ubiće me ― reče.
Prešla sam preko parketa, zaključala vrata susedne sobe, namakla rezu i sela nazad u stolicu. Srce mi je tuklo kao da će da eksplodira.
Oči Ejvis Ričardson se ispuniše suzama. Onda je progovorila.


27.

Nisam htela da moji roditelji saznaju da sam... trudna - reče Ejvis Ričardson.
Sedela je skupljena uz naslon kauča, s kolenima podignutim do brade i noktima na nogama s crnim lakom koji su izvirivali ispod ćebeta. - Videla sam oglas na Pratslistu pre dva meseca
— reče ona.
Pratslist. Bio je to sajt s ličnim i poslovnim oglasima, kao i neka vrsta Žutih strana za prostitutke i seksualne prestupnike, grabljivce svih vrsta i kriminalce koji traže žrtve.
— Reci mi nešto više o tom oglasu — rekoh.
— Pisalo je nešto u stilu: ’Trudni ste? Mi ćemo vam pomoći oko svega, od porođaja do... uh, udomljavanja vaše bebe kod novih roditelja’. — Ovlaš me je pogledala. ― Pa sam okrenula taj broj.
Zavrtela sam glavom, tužna što je ova devojka koja je mogla da ima najbolju medicinsku negu na svetu sakrila svoju trudnoću od ljudi kojima je stalo do nje. Što je svoj život stavila na kocku okrenuvši nepoznat broj sa sajta na kojem se okupljanju svakakvi perverznjaci. Rekla sam:
— Nastavi.
Ejvis je rekla da joj se javio muškarac s francuskim naglaskom koji joj je rekao da pozove ponovo kad bude pred porođajem. Rekao je da će morati da potpiše neke papire.
— Kazao je da je lekar i da će porođaj biti bezbedan kao u bolnici. Rekao mi je da će roditelji koji će usvojiti dete biti potpuno provereni. I rekao mi je da će mi deset hiljada dolara biti uplaćeno na ime pretporođajnih troškova.
Sranje. Ejvis Ričardson je prodala svoju bebu.
Bila sam besna, frustrirana, i još sam gajila nadu da je dete živo, ali nisam dopustila da mi se emocije osete u glasu.
Rekla sam:
― I ti si poverovala u sve to, Ejvis? Uopšte ti nije bilo sumnjivo?
— Bila sam zahvalna.
Nisam znala šta da radim s njom.
Ejvis Ričardson je od samog početka znala šta se desilo s njenom bebom. Lagala je Policiju San Franciska, a mi smo uložili polovinu naših resursa u jalovu potragu kojom smo traćili vreme i ljudstvo i kojom nismo ni mogli da pronađemo njenu bebu.
Pa, barem je s laganjem bilo svršeno.
Ako Ejvis ne želi da provede noć u ćeliji, reći će mi istinu o svemu što zna.

28.

Ejvis Ričardson je ljuštila lak s noktiju dok mi je pričala da su joj se kontrakcije javile dva meseca pošto je prvi put pozvala „Francuza" kojeg je pronašla na Pratslistu. Ponovo je okrenula taj broj i dogovorila da je pokupe na dva bloka od škole.
― Imaš li još uvek taj broj?
― Niko se više ne javlja na njega. A onda se vratila svojoj priči.

― Plašila sam se da će me neko videti kako tako stojim na ulici ― reče ona. - Kad su se kola zaustavila, videla je da se radi o običnom autu s četvora vrata. Tamne boje. Sveže opranom. Brzo sam sela na zadnje sedište.
Iznajmljen auto, pomislih.
Ejvis mi je ispričala da su napred sedela dvojica muškaraca ali da su im lica bila u senci i da im je, pošto je ušla, videla samo potiljak. Rekli su joj da legne na pod pozadi i pokrije se ćebetom.
― Koliko dugo je vožnja trajala? — upitah. - Jesi li čula išta što bi moglo da nam pomogne da shvatimo gde su te odveli?
― Ne znam koliko dugo sam bila u kolima. Sat vremena? Uključili su radio - reče mi Ejvis.
— Stanicu s nekom laganom muzikom. Ubrzo posle toga, osetila sam kako me igla ubola u kuk, pravo kroz ćebe. U sledećem trenutku su me izvukli iz kola i pomogli mi da odem stazom do neke kuće. Narednice Bokser, bila sam u velikim bolovima.
— Čega se sećaš u vezi s tom kućom? Boja? Stil gradnje? Da li se nalazila u nekom naselju?
— Ne znam. Visila sam obešena o ruke tih muškaraca, gledajući u stopala... mislim da sam čula kako vrata lupaju za mnom, ali ponovo sam pala u nesvest i kad sam se probudila, bila sam u krevetu i imala sam kontrakcije na svakih dva minuta — reče ona.
Uzdahnula sam. Bes me prošao. Ova priča je tako prokleto strašna. Jedini način da se ova devojka izbori sa onim što joj se desilo možda je bio taj da se distancira, kao što je i učinila.
— Kad sam se sledeći put probudila, svetio mi je sijalo u lice. Bilo je pričvršćeno za vrata.
Jedna od onih lampi od aluminijuma u obliku činije?
Klimnula sam glavom i zabeležila taj detalj, koji nije bio nikakav trag.
— Nisam mogla nikoga da vidim jer mi je svetio sijalo u oči i bila sam oduzeta — reče ona.
— Dali su mi da pijem vode na slamku iz neke crvene flaše.
— Čula sam bebin plač. Tražila sam da je vidim — nastavi ona, ravnodušnim glasom, mirnog izraza lica. — Rekli su da mi to neće nikako pomoći. Da sam rodila zdravog dečaka. I onda sam se probudila na ulici — reče mi.
— Bio je mrak — reče Ejvis. — Nisam znala gde se nalazim. Onda sam videla znak na kojem je pisalo „jezero Mersed“ . Odeća mi je bila krvava i odvratna. Pronašla sam kišnu kabanicu koju je vetar naneo u žbunje, pa sam svukla odeću i obukla je.
Ljudi koji su je oteli nisu čak ni dotakli zelenu plastičnu kabanicu, jedini fizički dokaz koji smo imali. Toliko o trideset šest sati provedenih u laboratoriji da bi se analizirale čestice na njoj.
— Mogli su da me ubiju — reče ona. Klimnuh glavom.
— Teško je reći da si imala sreće, ali jesi.
Devojčina najoštrija sećanja bila su potpuno beskorisna. Lažni francuski naglasak. Tamni sedan. Aluminijumska lampa. Crvena flaša sa slamkom. Zelena plastična kabanica koja nikad nije bila u kontaktu s počiniocima. Sve je vodilo nikuda.
Razumela sam zašto je Ejvis potisnula bolnija sećanja.
Ali njen kontinuirani nedostatak zanimanja za bebu me je zapanjio. Nije bilo važno što njoj nije bilo stalo. Meni je bilo stalo.
Pronaći ću tog malog dećaka ili ću umreti pokušavajući.
— Znaš li gde ti se beba nalazi?
― Ne.

― Jesi li bila iskrena prema meni?
― Jesam, kunem se — reče Ejvis.
Moj alarm za lupetanje je mirovao. Nisam mogla da procenim da li me laže ili ne. Ali postojao je još čitav niz pitanja kojih se nismo dotakle.
— Ko je bebin otac? — upitah.


29.

Akademija Brajton nalazi se u oblasti Prezidio hajtsa, ušuškana, gotovo sakrivena iza drveća i komšiluka sastavljenog od uspavanih ulica omeđenih kućama u viktorijanskom stilu. Bilo je iznenađenje skrenuti iza ugla i ugledati četiri lepe kamene građevine postavljene u kvadrat oko kompaktnog kampusa koji se sastojao od uredno pokošenih travnjaka ukrašenih živicama i šimširom orezanim u obliku kupa.
Srednjoškolci su igrali tenis i hokej na travi, sedeli na klupama ili ležali pod drvećem u dvorištu.
Celo to mesto je mirisalo na zeleno. Na zelenu boju novca. Kao Hogvorts za zaista bogate.
Konklin i ja smo se javili u administrativno odeljenje, gde smo se upoznali s dekanom Hanoverom, krupnim čovekom u ružičastoj košulji s tufnastom leptir-mašnom ispod plavog sakoa.
Rekli smo mu da istražujemo moguće kidnapovanje Ejvis Ričardson i nestanak njenog deteta. Hanover se znojio po prohladnom danu, a znala sam i zašto. Dekan je imao veliki problem.
― Ovo je gore od noćne more — reče mi Hanover. - To jadno dete. I naravno, njeni roditelji će nas tužiti za sve pare.
Dobila sam dekanovu in loco parentis {2} dozvolu da ispitam Ejvisinog dečka, Lorensa Fostera, kao i šestoro Ejvisinih najboljih prijatelja s mog kratkog spiska.
― Recite mi nešto o toj deci — rekoh.
― Foster je prosečan klinac, dobroćudan. Roditelji su mu vlasnici jednog časopisa u Njujorku. Ima dosta drugova, ali priznajem da ne znam mnogo o njegovoj vezi s Ejvis.
Hanover nam je dao kratke biografije ostale dece: svi su bili deca bogatih roditelja koji su živeli u drugim državama ili drugim zemljama. Ejvisina cimerka, Kristin Bil, nije bila izuzetak. Roditelji su joj bili u vojsci, stacionirani s druge strane okeana.
Napustili smo znojavog dekana, izašli iz administrativnog odeljenja kroz vrata s kamenim lukom i zaputili se jednom od žbunjem omeđenih staza ka glavnom holu.
― Hoćeš li za promenu da budeš dobar policajac? — upita me Rič.
― Bih kad bih mogla - rekoh mu.

30.


Pronašli smo Larija Fostera u visokotehnološkoj laboratoriji u najjužnijem krilu škole. Bio je onakav kako ga je dekan opisao: dobroćudan, lepolik učenik desetog razreda sa Istočne obale. Nosio je finu školsku uniformu - kaput, kravatu, sive pantalone i vrhunske patike.
Pozvali smo Larija u jednu praznu učionicu i posedali za stolove. Pomolila sam se u sebi da ovaj tinejdžer zna nešto što će nas odvesti do njegovog sina.
― Mislite da sam ja otac? Nisam — reče Lari Foster. Njegove pospane sive oči širom se otvoriše. Donja usna mu je podrhtavala. — Ejvis i ja smo drugovi. To je sve.
― Drugovi, a? — reče Konklin. - Ejvis nam je rekla da ste bliskiji od toga. Zašto bi lagala?
― Ne znam zašto bi lagala. Nikad se nismo smuvali, nikad ― reče klinac. — Nikad nisam gajio tu vrstu osećanja prema Ejvis, kunem se.
― Znao si da je bila trudna? — rekoh.
― Da, od prošle nedelje, i nisam nikome rekao. Ejvis je rekla da će roditi bebu nekom paru koji ne može da ima decu. Rekao sam joj da lupa gluposti. A onda sam pomislio: ’Hej, nije me zvala dva dana. Da li je dobro?’
― Imamo razlog da verujemo da je Ejvis zatrudnela na uobičajen način — reče Konklin. — Ako je to istina, ko bi po tvojoj pretpostavci mogao da bude otac njene bebe?
― Nemam pojma. Nisam ni znao da je spavala s nekim ― reče klinac.
Sledeći na redu bio je Brendon Taker, klinac kojeg je čekala karijera profesionalnog fudbalera. Bio je viši od mene i imao je razoružavajuće opasan osmeh. Videla sam dosta slika tog klinca na Ejvisinom profilu na Fejsbuku.
Da li je on otac njenog deteta?
Posle uvodnog predstavljanja, pitala sam Takera šta zna o Ejvis — njenoj trudnoći, bebi i kretanju u poslednja tri dana.
— Gospoja, ne znam ništa ni o kakvoj bebi — reče Taker. — Čuo sam da je trudna tek pre nekih, šta znam, nedelju dana. I bio sam, ono, potpuno šokiran. Ejvis je vrlo tiha devojka. I gojazna. Mislio sam da se prosto ugojila.
— Dakle, u kakvom ste odnosu? — upitah. — Ima te na listi prijatelja na Fejsbuku.
— Kao da to nešto znači. Poslala mi je zahtev da postanemo prijatelji. Ja sam pristao. Ranije mi je pomagala oko francuskog ― nasmeja se on. — Spremala me povremeno za ispite. Plaćao sam joj na sat. Za podučavanje — reče on.
— Jesi li se ikad smuvao s Ejvis? — upita Konklin. Klinac je izgledao uvređeno.
— Ja? Ne, bre. Nije moj tip, druže. Ne bih se smuvao s njom čak ni pijan... prosto nije moj

tip.


— Koje njen tip? — upitah.
— Lari Foster, zar ne?
U istoj učionici smo ispitali još troje tinejdžera, i do tada su svi saznali zašto smo došli.

Nijedno od te dece nije priznalo da je znalo za Ejvisinu trudnoću duže od nedelju dana i niko nije znao identitet oca njenog deteta.
Nekoliko puta su nam rekli da je tiha devojka, inteligentna, da nije popularna, ali da niko i ne beži od nje. Dobijala je dobre ocene i držala se po strani.
Čak su i devojke koje smo ispitali, na naše molbe da nam pomognu da pronađemo bebu, govorile da ne znaju ništa pod milim bogom.

— Možeš li da veruješ — reče mi Konklin kad je poslednji klinac otišao iz učionice — da postoji ovakva škola? Ejvis je bila u devetom mesecu, a niko ništa nije znao.
— To me podseća na nešto što sam jednom čula - rekoh svom partneru. — Kako znaš da tinejdžer laže?
— Kako? — upita Konklin.
— Usne mu se miču.

31.

Ejvis i Kristin Bil delile su sobu duže od godinu dana. Logičan zaključak je da bi, od svih ljudi koji poznaju Ejvis, njena cimerka, s obzirom na to da su svakodnevno u kontaktu, trebalo najviše da zna o njoj. Pretpostavljala sam da možda zna o čemu Ejvis razmišlja, šta radi i planira za sebe i svoju bebu. Kristin Bil je bila naša najveća nada — a možda i poslednja. Konklin je pokucao na drvena vrata u hodniku punom istih takvih vrata. Nečiji glas je doviknuo:
— Napreeed.
Ušli smo — i dočekao nas je miris marihuane.
Soba u đačkom domu bila je taman dovoljno velika da u nju stanu dva kreveta, dva ormara i dva stola. Gledala je na Prezidio, a preko vrhova krošnji mogla sam da vidim tanak pojas zaliva.
Ispred tog prizora nalazila se Kristin Bil.
Ležala je na leđima na klupi ispod prozora, savijenih dugih nogu, bosim stopalima oslonjena na zid. Bila je lepa, guste, neposlušne tamnosmeđe kose, a na sebi je imala helanke i mušku košulju. Iz ušiju su joj virili beli gajtani.
Devojka se prepala kad nas je ugledala, ispravila noge i sela, i izvukla slušalice iz ušiju. Bila je mršava — i previše mršava.
Rekla je:
― Ko ste vi?
Dok sam nas predstavljala i govorila joj zašto smo došli, odmerila sam devojku od glave do pete. Čak i sa četiri i po metra sam videla da su joj ženice raširene.
Takođe sam osmotrila u kakvom stanju se nalazi soba.
Kristinina strana je izgledala kao da je kroz nju protutnjao tornado. Pod oko njenog nenameštenog kreveta bio je prekriven odećom, knjigama i omotima od slatkiša.
Druga strana, Ejvisina strana, bila je uredna kao bankarski sto. Na jastuku na njenom krevetu bilo je izvezeno slovo E, a na komodi je stajala slika porodice Ričardson.
Ejvisin ormar je bio otvoren. Brzo sam joj pregledala odeću i videla da je ima u dve veličine. U veličini M i XL.
Kompjuter joj je stajao ugašen na stolu, ali bez naloga nismo smeli da ga taknemo.
― Je li Ejvis dobro? - upita Kristin tonom koji mi je rekao da je nije ni najmanje briga.
— S roditeljima je ― rekoh. ― Dobro je ali prošla je pakao. Kristin, je li te Ejvis zvala ili ti pisala? Pokušavamo da pronađemo njenu bebu.
— Bebu? Ne znam ništa ni o kakvoj bebi.

— Ejvis je bila u devetom mesecu — rekoh. — Viđala si je svaki dan. Osim ako nisi slepa, morala si da znaš da je trudna.
— Pa, nisam — reče devojka. — Dosta je jela a nije vežbala. Okrenuvši se ka Konklinu, rekla sam:
— Znate, inspektore, više mi je muka od ove lažljive dece.
— Mislim da ne shvataju da smo mi policajci koji istražuju ubistva — reče on. — Možda misle da su izvan zakona zato što idu u školu za bogatu decu.
Devojka je sad zurila u nas, gledajući čas ujedno čas u drugo, a zatim joj je pogled poleteo ka jednom mestu na podu. Ispratila sam ga do jedne gomile veša i ugledala ivicu platične kese ispod jedne čarape.
Rekla sam Konklinu:
— U pravu si. Razmaženi su. Žive u nekom drugom svetu. U svetu gde posedovanje ovoga
— rekoh, ćušnuvši čarapu u stranu vrhom cipele — nekoliko grama marihuane nije protivzakonito. Ali, naravno, radi se o posedovanju nedozvoljene droge i u ovom slučaju, s obzirom na to koliko je imaš ovde, Kristin, rekla bih da se čak radi o posedovanju s namerom da se droga preproda.
— To nije moje. Nikad je ranije nisam videla.
Morala sam da se nasmejem. Na pola metra od njenog krevet, a nikad je nije videla.
— Kažem da je ta trava tvoja i da će analiza tvoje mokraće pokazati da si je pušila. Zavukla sam ruku pod kaput da izvadim lisice, a devojka je ustuknula.
— Kristin Bil, uhapšena si zbog posedovanja narkotika.
— Ne... šta — šalite se? Izbaciće me odavde. Dobro, dobro, dobro. Kao, šta želite da znate?
— Gde je beba?
— Ne znam.
— Koje otac Ejvisine bebe? - rekoh.
— Nikad mi nije rekla. Govorim vam istinu.
— Neko joj je napravio dete — reče Konklin.
— Izlazila je s momcima, ali ni sa jednim za stalno.
— Još laži... mislim da ćeš nam istinu reći u stanici. Naravno, moraćemo da pozovemo tvoje roditelje.
— Mislim da se zabavljala s jednim oženjenim muškarcem ― dreknu klinka na mene. — Čujte. Nije mi rekla. Jednom prilikom, pitala sam je da li je trudna. Rekla je: ’Ne želim da pričam o tome’. Pitala sam da li je njen tajni dečko oženjen, a ona me je pogledala. Ovako. I rekla mi je da nikad nikome ne kažem. I to je sve što znam. Sve. Nikad više nije pomenula bebu. Možda je rekla Lariju Fosteru. Njih dvoje su bliski.


32.

Stavila sam vizitkartu na Kristinin sto i rekla joj da me pozove ako se seti ičega što bi htela da kaže, a što bi moglo da spase život jedne bebe. Travu sam bacila u WC šolju u kupatilu u hodniku, a onda sam, tiho proklinjući tinejdžere, otišla sa svojim partnerom iz đačkog doma.
Tokom šest sati koje smo proveli ispitujući Ejvisino društvo u Brajtonu, njeni roditelji su

me zvali dvanaest puta. Nisam imala ništa da im saopštim, pa sam puštala da im se javi govorna pošta. Ali dok smo odlazili s kampusa praznih ruku, Brejdi me je nazvao.
Javila sam se posle trećeg zvona. Poručnik je zvučao razdražljivo.
— Štampa je saznala — reče on. — Za dva sata priča će osvanuti na redovnim TV stanicama, ali već je objavljena na kablovskoj i internetu.
Moj sledeći pozivalac bila je Sindi.
— Lindzi. Kako si mogla da mi ne kažeš? Tu priču si obećala meni. Zaklela si se.
— Ja ne znam ništa, Sindi. Baš ništa. Istraživali smo na terenu bez uspeha.
I Konklinov telefon je zazvonio. Bio je to Pol Ričardson, koji je rekao da se predstavnici medija skupljaju ispred njhovog hotela, tražeći izjavu.
— Ništa im ne govorite — reče Konklin Ejvisinom ocu. — Ostanite u svojoj sobi i neka vam hotel blokira sve pozive. Koristite samo mobilni telefon.
— Štampa ima da skače od sreće zbog ove priče — rekoh Konklinu dok smo se vraćah u kola.
— Možda će iz toga proisteći neki trag — reče on.
— Volim tvoj optimizam.
Viđala sam kako se slične priče otimaju kontroli, kako se izmišljotine mešaju sa istinom, dovode do lažnih dojava i stvaraju predubeđenja kod porote. Priča o „nestaloj bebi“ može da se pretvori u kidnapovanje, trgovinu decom, čak i veštičarenje i otmicu od vanzemaljaca. I to pre nego što tabloidi koji se prodaju po supermarketima dođu do priče.
— Moramo nešto da iskopamo - reče Konklin kad smo se uključili nazad u saobraćaj. Naglas sam uzdahnula.
Kad bih samo imala neki pozitivan osećaj u vezi sa ovim slučajem. Ali osećala sam da je kasno da stavimo sigurnosne pojaseve. Već smo bili udarili u zid.

33.

Kombiji TV ekipa već su bili parkirani ispred glavne policijske stanice, a izveštači su snimali reportaže koristeći sivu granitnu fasadu zgrade kao pozadinu.
Konklin se zaustavio na parkingu u ulici Harijet, a meni je mobilni zazujao u džepu na kuku. Juki mi je poslala poruku u kojoj mi je saopštila da želi da me vidi, da mi priča o svom sinoćnjem sastanku. Na kraju poruke je naredala čitavu ogradu od uzvičnika.
Uzvratila sam joj porukom, rekavši da i ja nju moram da vidim. Važno je!!!!!!
Koji minut posle šest, uronila sam u masu u baru Makbejnova svetska piva, omiljenom sastajalištu policajaca i advokata dva bloka udaljenom od glavne policijske stanice. Pod je bio prekriven ljuskama od kikirikija, za šankom se točilo egzotično pivo, a za jednim stolom pozadi igrao se bilijar. Juki je bila za šankom.
Otvorila sam jaknu i, otkrivajući značku prikačenu za pojas, pokazala je tipu koji je sedeo s Jukine desne strane.
— Nisam kriv, narednice — reče on, dižući ruke. Oboje se nasmejasmo. — Čestitam, znate, na udaji — reče on.

— Hvala ti za mesto, Rejnoldse. Rekla sam Juki:
— Zdravo, prijateljice ― poljubila je u obraz, sela na barsku stolicu. Onda sam naručila jednu koronu i udarila u priču. ― Sinoć sam se videla sa Kendas Martin.
— Šta si uradila? Nisam sigurna da sam te dobro čula.
Juki je sedela na samo trideset centimetara od mene ali joj je ton prešao u viku. Nikad se ranije nije naljutila na mene, i iskreno me je bilo sramota.
Prisetila sam se svog suđenja od pre dve godine, kad sam bila optužena za protivpravno oduzimanje života jer sam upucala jednu tinejdžerku koja je otvorila vatru na Džakobija i mene bez ikakvog povoda.
Bila je to čista samoodbrana, ali svejedno su mi sudili. Grad San Francisko nije mogao da mi pomogne. Mogla sam da izgubim posao, životnu ušteđevinu, reputaciju, ali to se nije desilo.
Juki Kasteljano je bila u mom timu branilaca. Borila se za mene, i pobedili smo. Mnogo joj dugujem.
Sada sam rekla Juki:
— Fil Hofman me je zamolio da se vidim s njom. Rekao je da smo uhapsili pogrešnu osobu za ubistvo Denisa Martina.
— Jesi li ti luda? — reče Juki.
A onda je osula verbalnu mitraljesku paljbu po kojoj je poznata: — Poslušala si jednog branioca? Radila si mi iza leđa i ispitala optuženog u mom slučaju? Kako si mogla, Lindzi? Zašto si uopšte pomislila da imaš pravo to da uradiš?
― Či i Maknil su moji podređeni - rekoh, osetivši da mi obrazi rumene. — Ako su uhapsili pogrešnu osobu, ja moram da znam za to.
Mogla sam da pozovem Juki. Trebalo je da pozovem Juki. Ali ona bi pevala istu pesmu kao i Brejdi, Ći i Maknil. Rekla bi: „Nemoj to da radiš“ .
― Samo sam pričala s njom, dođavola - rekoh. - Ništa drugo.
Juki pozva šankericu, mršavu mladu ženu s velikim grudima po imenu Nikol.
― Daj mi još jedno - reče Juki, gurnuvši napred svoju praznu kriglu i oborivši činiju s kikirikijem s devojčine strane šanka.
―To ti je treće — reče Niki.
— Je l’? - uzvrati Juki. — Pa šta?
― Samo kažem.
― Pa, nemoj.
Juki se okrenu ka meni.
― Dakle, dok si samo pričala s Kendas Martin, šta ti je rekla?
— Rekla je da je Elen Laferti najverovatnije bila u vezi s njenim mužem i da ima teoriju. Kendas misli da je njen muž ostavio Elen, ili da je ona shvatila da ovaj njome manipuliše. Kendas misli da je Elen ubila Denisa.
— Čoveče — reče Juki. — Kendas kaže da je neko drugi ubica. Baš šokantno. Bože, Juki je baš ljuta.
Rekla sam:
― To pruža odgovor na ono veliko pitanje. Ko je bio nepoznati uljez? Ako Elen Laferti nije još bila krenula do grada, već se nalazila na mestu zločina.
— Lindzi, sve je to skretanje pažnje Fila Flofmana. Možda se Deda Mraz spustio niz

dimnjak i ubio ga. Možda je Denis Martin gurnuo pištolj u šaku svoje žene i sam se upucao. Nije trebalo da zabadaš nos u ovo. Osramotila si me, i zbog čega?
— Pola Čija. Bio je to njegov slučaj.
— Imaš pravo. Zašto se Hofman nije obratio Čiju? Obratio se tebi jer smo nas dve prijateljice i jer pokušava da potkopa moj slučaj ― reče Juki, lupivši kriglom po šanku.
— Samo te zajebava, a ti uživaj u tome. Ja ću se postarati da ta žena bude osuđena. Jer ubica nije neko drugi, Lindzi. Kendas Martin je ubica.


34.

Ulazeći u sudnicu sledećeg jutra, Nik Gejns reče Juki:
— Šta je ovo? Više nema dražesne dečice u prvom redu.
Juki odloži akten-tašnu na sto i krišom osmotri red sedišta iza stola odbrane. Tamo je ugledala nepoznata lica. Izgledali su mlado i napeto. Verovatno studenti prava. Dece Martinovih nije bilo. Pretpostavila je da su poslužili svojoj svrsi - pre nego što je Dankan vrisnuo i naljutio sudiju.
Sud je nastavio sa zasedanjem. Sudija Lavan se obratio Juki, zamolivši je da pozove sledećeg svedoka. Bila je spremna.
— Narod poziva Feliksa Aštona da svedoči.
Crnokosi brka od četrdesetak godina u sivom sakou i crnim pantalonama skupog izgleda položio je zakletvu.
Juki ga je zamolila da kaže kako se zove i čime se bavi.
— Ja sam agent za nekretnine. Za skupa imanja — reče Ašton. Juki stade da šetka sudnicom i reče:
― Koliko dobro poznajete Kendas Martin?
— Viđali smo se nekih godinu dana.
— Pod Viđali’ mislite na ljubavnu vezu?
― Da.
— Kako ste je upoznali?
— Denis Martin je zatražio od mene da procenim kuću koju su on i Kendas posedovali. Ona me je zvala pošto sam izvršio procenu i tražila da joj dam informacije o tome.
— Jasno mi je — reče Juki. Pogledala je nakratko u beleške, pa nazad u svedoka.
— I koja je bila vrednost kuće?
— U tom kraju i u tako dobrom stanju, ne manje od tri i po miliona. Neki bi platili i do pet.
— Jeste li imali prilike da se sretnete s Denisom više od jednom?
― Jesam.
— Pod kakvim okolnostima?
— Na svake dve nedelje bi se pojavio u restoranu u kojem smo Kendas i ja večerali i seo za sto do našeg. Sedeo je pored nas u bioskopu dva puta. Pratio je Kendas da bi je nervirao. Koristio je te prilike da sa mnom vodi sarkastične drugarske razgovore.
— Dakle pratio ju je. Je li Kendas besnela zbog toga?

— Prigovor - reče Hofman. — Navođenje svedoka na odgovor.
— Dozvoliću. Odgovorite na pitanje, gospodine Ašton. Ašton reče:
— Denis Martin je stalno podbadao Kendas. Hvalio se meni i njoj kako se viđa s dosta različitih žena. Rekao mi je da bi se odmah razveo od Kendas kad bi mu dala ono što želi - kuću, alimentaciju i decu. Govorio je da želi sve. Na taj način je pokušavao da je muči dok ne popusti.
— I je li vam Kendas ikad rekla da će pristati na njegove uslove?
― Ne.
— Volite li doktorku Martin? — upita Juki.
— Da, volim je.
— A da li je ona vama rekla da vas voli?
― Jeste.
— Ali nije htela da se razvede od muža.
— Bio je zao tip. Da nije insistirao na starateljstvu nad decom, pustila bi ga da ide. Ali nije želela da mu da zajedničko starateljstvo.
— Lepo od nje.
Hofman ustade i uloži prigovor. Juki reče:
— Povlačim komentar. Imam još samo jedno pitanje, gospodine Ašton. Kažete da ste se vas dvoje voleli. Ipak, Denis Martin vam je stajao na putu. Da li vam je Kendas Martin ikad rekla da bi volela da ubije svog muža?
― Pa... ne bi to zaista učinila.
― Da ili ne, gospodine Ašton? Pod zakletvom ste. A imamo i vaš iskaz koji ste dali ranije pod zakletvom.
― Ah. Da, rekla je to, ah...
― Odgovor je da. To je sve, gospodine Ašton. Hvala vam.
― Unakrsno, gospodine Hofman? - upita Lavan.
Fil Hofman ustade, zakopča sako, ispravi svoju ermes kravatu i priđe pultu za svedoke.
― Gospodine Ašton, na osnovu vaših razgovora s Kendas, mislite li da je zaista htela da ubije svog muža?
― Prigovor, časni sudijo. Od svedoka se traži da nagađa — reče Juki.
― Odbija se - reče sudija Lavan. — Svedok može da odgovori.
― Ne. Kendas nije nasilna.
― Dozvolite da vas pitam sledeće — reče Hofman. — Poznavali ste optuženu godinu dana.
Za to vreme, da li vam je ikada pokazala neki pištolj ih rekla da poseduje pištolj?
― Ne, nije.
― Hvala vam. Nemam više pitanja.
― Svedok može da napusti govornicu - reče sudija.

35.

Juki je potisnula rastući bes prema Hofmanu i koncentrisala se na svoju svedokinju, Sindi Pariš, kuvaricu Martinovih, koja je živela kod njih u kući.
Parišova je bila mehaničar za održavanje mlaznih motora u mornarici SAD, a sada je bila u pedestim, krupna žena sa izbledelim tetovažama na podlakticama.
— Koliko dugo živite u domaćinstvu Martinovih? - upita Juki kuvaricu.
— Sledećeg meseca će biti jedanaest godina. Došla sam kod Martinovih pošto se Kejtlin rodila.
— I da li biste rekli da vam je, kao članu domaćinstva, poznato u kakvom stanju je bio brak Martinovih?
— Da, rekla bih da jeste.
— Kako su se njih dvoje slagali?
— Uopšte se nisu slagali.
— Gospođice Pariš, da li ste bliski s doktorkom Martin?
Krupna žena je izgledala kao da joj je neprijatno. Pogledala je u šake i promrmljala:
— Da. Ona mi se poverava.
Juki je plasirala sledeće pitanje lagano, ali pravo pod prečku.
— Da li se Denis Martin viđao s nekim? To jest, je li spavao s drugim ženama?
— Ne bih znala reći.
— Ne biste znali, gospođice Pariš?
— Sa mnom nikad nije govorio ni o čemu drugom osim o hrani — reče kuvarica, izazvavši salvu smeha na galeriji.
Juki se nasmešila, sačekala da se smeh utiša, pa upitala:
— Da li je doktorka Martin pričala s vama o ljubavnim vezama svog muža?
— U početku jeste. Kasnije manje.
— Gospođice Pariš, dozvolite da budem preciznija. Da li vam je Kendas Martin rekla kakva je osećanja gajila prema svom mužu nedelju dana pre nego što je ubijen?
— Da. Mučio ju je, neprestano. Veče pre pucnjave rekla je da ga mrzi. Rekla je da bi ga ubila kad bi mogla. Pretpostavljam da je to ono što želite da kažem.
— Samo recite istinu, gospođice Pariš.
— Njihov brak nije bio lep. Nijedno od njih dvoje nije imalo koristi od onog drugog.
— Da li vam je Kendas Martin ikad rekla da bi volela da ubije svog muža?
― Jeste.
— Nemam više pitanja — reče Juki, vraćajući se za svoj sto.
— Mogu li da kažem još nešto?
— To je sve, gospođice Pariš. Završili smo.
Fil Hofman ustade i priđe Jukinoj svedokinji da je unakrsno ispita. Reče:
— Šta ste hteli da kažete, gospođice Pariš?
— Htela sam da kažem da je doktorka Martin dobra osoba. I da voli svoju decu.
— Zbilja jeste. Gospođice Pariš, jeste li ikad videli neki pištolj u kući?
— Ne, nikad.
— Hvala vam. To je sve.
Juki se osloni dlanovima o sto, ustade i reče:
— Časni sudijo, volela bih da dodatno ispitam svedoka.

Sudija reče:
― Samo izvolite, gospođice Kasteljano.
— Gospođice Pariš, da li doktorka Martin voli svoju decu dovoljno da bi ubila za njih?
— Prigovor - reče Hofman. - Advokat tužilaštva navodi svedoka na odgovor. I zahteva od njega da nagađa.
— Usvaja se.
— Povlačim pitanje — reče Juki. — Nemam više pitanja, sudijo.
— Svako bi to učinio — odgovori kuvarica.
— Hvala vam, gospođice Pariš. Slobodni ste — reče sudija.
— Svako bi ubio za svoju decu — promrmlja kuvarica glasno, dok je ustajala s mesta. — To je zakon prirode.
Hofman ustade da uloži prigovor, ali sudija reče:
― Ja ću, gospodine Hofmane. Gospođice Pariš, svedočili ste pod zakletvom. Gotovo je.
Porota će zanemariti svedokinjine spontane opaske.
— Neću da me ućutkujete — reče kuvarica, dok se povlačila preko sudnice. — Svako bi ubio za svoju decu.


36.

Sindi je zurila u monitor svog kompjutera, više nego svesna tajmera u levom uglu ekrana koji je odbrojavao sekunde do njenog roka za predaju teksta u četiri sata.
Čoveče, kako se zaglavila.
Pošto je jedva ispoštovala jučerašnji rok, još nije znala kako da napiše ovu priču. Srceparajući i zaista užasavajući intervjui sa žrtvama silovanja bili su prilično živi u njenoj glavi, ali nije smela da navede imena svedoka, nije smela da citira medicinske sestre, i nije bilo
„izvora bliskih policiji" jer policija uopšte nije radila na tom slučaju.
Sindi je ogolila činjenice do samih kostiju.
Mete napada bile su žene koje žive i rade na tri različita mesta u gradu. Te žene nisu bile istog tipa. Bile su različitih godina, zanimanja i nacionalnosti. Nimalo nisu ličile jedna na drugu. I najgore od svega: Sindi može nasmrt da isprepada čitateljke ovom pričom, ali ne zna kako mogu da se zaštite od silovatelja.
Ponovo je iščitala beleške koje je pohvatala tog jutra intervjuišući poslednju žrtvu, Inez Fleming. Poput Laure Rizo i En Benet, Inez Fleming se probudila blizu kuće posle nekoliko sati kojih se nije sećala. Za to vreme su je silovali, nespretno obukli i ostavili napolju.
Flemingovu je u devet tog jutra pregledao lekar u urgentnom centru bolnice Sent Frensis. Glavna sestra je pozvala Džojs Miler da joj kaže da imaju žrtvu silovanja poput onih koje su ranije te nedelje došle u bolnicu Metropoliten.
Džojs je pozvala Sindi. I Sidni je otišla da se vidi s Flemingovom.
Prvo što je Sindi primetila kod Flemingove jeste to da ona nije nimalo slabašna. Inez je imala devedesetak kila i radila je kao učiteljica na zameni u jednoj državnoj školi u Mišnu. Izgledala je kao da ume da se snađe na ulici, i za razliku od prve dve žrtve, Inez je bila udata.

Inez je rekla Sindi da se seća da je čula nešto dok je bila u stanju nalik snu. Rekla je: - Radilo se o nekakvom „velikom danu“ . Šta je to?
I Sindi je to želela da zna.
To je nalikovalo delićima sećanja koje su ostale žene pominjale. Poput Laure i En, Inez nije mogla čak sa sigurnošću da kaže ni da li se radi o sećanju. Možda je to bila fantazija, ili čak nešto što je čula dok je ležala na ulici.
U tom trenutku je stigao muž Inez Fleming i rekao joj da ne priča s novinarima, i sad, šest sati kasnije, Sindi se koprcala u živom pesku i ponestajalo joj je vremena.

37.

Sindi je istegla prste i isprobala jedan naslov: „Silovatelj drogira i ostavlja žrtve po gradu“ . Kucala je uvod: Nakon što su povratile svest, tri žene su prijavile da su bile drogirane i silovane ― kad joj je telefon zazvonio. Pogledala u ekran.
Bio je to Riči.
Treba li da prihvati poziv, ili da pusti da se javi govorna pošta? Bilo je 15.23. Nema vremena da priča s njim. Ne sada. Ovo joj je jedina priča i mora da radi na njoj.
Zgrabila je slušalicu posle trećeg zvona.
— Mogu li da te pozovem kasnije, Riči? Imam rok.
— Oduzeću ti samo sekund — reče on, s vragolastim tonom u glasu. - Želim da upoznaš jednu važnu osobu.
Sindi se nasmeja, okrenu se u stolici da ne bi videla sat. ― Stvarno? Koje ta važna osoba?
— Neću da ti kažem. Ne sad.
— Šta ako mi kažeš nezvanično? — upita Sindi.
— Sviđa mi se tvoj stil, Sin, ali ipak ćeš morati da sačekaš.
— Bedak. Gde si sad?
— Na ulici ispred Marka Hopkinsa, čekam Lindzi. S Ričardsonovima je. Trebalo bi da siđe za sekund.
Sindi je zamislila Ričija kako stoji naslonjen na neobeležen policijski auto, u plavom kao i uvek, meke, svetlosmeđe kose koja mu pada preko čela.
— Ima li vesti o onoj bebi? — upita ona.
— Jok. Imamo kilometre i kilometre ničega — reče on. — Lindzi baš lično shvata ovaj slučaj.
― Zar ga ne shvatamo lično i mi ostali? — reče Sindi.
― Nego šta — reče Rič. - Kad dođeš kući, obuci neku finu haljinu. Pokupiću te... Sin, moram da idem. Vidimo se kasnije.
― Čekaj. Kad?
― U sedam, može?
― Savršeno.
Sindi je napisala priču brzo i sa samopouzdanjem, kao što radi kad nema vremena za gubljenje. Pogledala je na sat u uglu ekrana i videla da čak može da stigne i da brzo dotera

tekst. Kad je pritisla polje za slanje elektronske pošte, sat je pokazivao 15.59. Protresla je šake i zavalila se u stolicu. Njena priča će ujutru osvanuti na ulicama.
Policajci će je pročitati, a možda će to učiniti i silovatelj. Šta će se onda desiti?


38.

Sindi je izula cipele u malom predsoblju i, svlačeći se dok je ulazila u spavaću sobu, bacila odeću na krevet i otišla pod tuš. Rič je rekao da obuče neku finu haljinu. Nije mogla čak ni da nasluti šta je isplanirao. Gde idu i ko je ta važna osoba koju će upoznati?
Voda pod tušem bila je topla i okrepljujuća. Sindi je stajala žmureći, puštajući da joj se voda sliva niz glavu. Uopšte se nije pomerala, ali mozak joj je radio.
Razmišljala je o Ričiju — o tome kako je Lindzin novi partner, kad ga je upoznala, ne samo poremetio čitav njen svet već je izbacio s putanje i nekoliko susednih planeta. Da, bio je prelep, ali hvala bogu što je uspela da svoj ljubavlju opijeni mozak drži pod kontrolom dovoljno dugo da shvati da je dobar izgled Riča Konklina samo ukrasni papir. On je bio dobra osoba. Bio je inteligentan. S njim je bilo lako pričati. Zaštitnički se odnosio prema njoj. Bio je pravi čovek za nju, definitivno. A i on je bio lud za njom.
Mora da prizna da je jedno vreme brinula da je Rič do ušiju zaljubljen u Lindzi. Videlo se da između njih sevaju varnice kad su zajedno. Ali kad ih je pitala, oboje su govorili: „Ne, ne, ne. Mi smo samo partneri."
Sad kad su ona i Riči živeli zajedno, brinulo ju je samo jedno — da li će se bezbedno vratiti kući svake večeri.
Sindi je izašla ispod tuša, obrisala kosu i obukla malu, crnu haljinu nikol miler s dubokim dekolteom, u kojoj je Rič nije ranije video. Dok je vraćala ofinger u zajednički ormar, pomislila je na mesto gde je živela pre nego što su ona i Riči pronašli zajednički stan.
Zgrada u kojoj je ranije živela nalazila se na granici dva kraja — od kojih je jedan bio u usponu, a drugi na rubu pakla. Nasela je na marketinšku kampanju prodaje nekretnina koja je kao adut isticala doseljavanje dobrostojećih u taj kraj, jer su joj se svidele otvorene, osunčane sobe u Blejkli Armsu. A onda se ispostavilo da su povremene smrti u toj zgradi u stvari ubistva.
Rič i ona su se zbližili dok je živela u toj zgradi i pisala priču o tim ubistvima. Lindzi i Rič su istraživah te zločine. Kasnije, kad su ona i Rič počeli da se zabavljaju, rekao joj je da bi želeo da ona radi bilo šta drugo u novinama osim da piše za crnu hroniku.
Ponekad je i ona to želela.
Ali češće je bila zahvalna na poslu u Kroniklu. To što je pisala a ponekad i sretala ljude toliko strašne da su joj se kovrdže ispravljale od straha, dalo joj je samopouzdanje i učinilo je boljim novinarom.
Sindi je stavila ogrlicu od malih svetlucavih kristala oko vrata i šnalu s cirkonima u kosu. Onda je uključila TV da čuje vesti. U toku je bio jedan intervju. Reporterka s KWTV-ja pričala je s nekom ženom čije lice je bilo pikselizovano da bi se sakrio njen identitet, ali Sindi ju je

prepoznala.
Bila je to žrtva silovanja koju je upoznala tog jutra. Inez Fleming.
— Sećam se samo da sam krenula s posla prošle večeri — reče Flemingova. — Jedan đubretar me je probudio rano ujutru u uličici blizu moje kuće. Još uvek sam imala sve stvari kod sebe. Tašnu i tako dalje. Možda je onaj ko me je drogirao i silovao pogledao u moj novčanik i video gde živim. Ili je možda u pitanju neko koga znam. Ženama jedino mogu da poručim da ne veruju nikome.
Sindi je petljala s daljinskim, premotala snimak na DVR uređaju i ponovo pogledala intervju.
Neko je saznao za njenu priču.
Priča je izašla u javnost, ali misterijaje ostala nerazjašnjena. Ko je to učinio? Šta se desilo?
Zašto su te žrtve bile napadnute?
Da li su napadi lične prirode ili nasumični? Koliko žena će taj tip silovati pre nego što ga uhvate?
Ovo je znala: držače se ove priče do kraja.
Telefon zazvoni pored kreveta i ona ga podiže s baze.
― Riči?
— Siđi dole, dušo. Očekuj neočekivano. Da, to sam rekao. Budi spremna na sve.

39.

Jukin pratilac je sedeo pored nje u separeu u Odmetniku, elegantom restoranu pored vode u Somi, 3 s neometanim pogledom na most Bej. Niz bakarni zid iza njihovih leđa slivao se slap vode, tekući od plafona do poda. Butine su im se dodirivale, njegova od sunca izbledela kosa, začešljana unazad i ravno podšišana, padala mu je po okovratniku dok joj je pričao o poslednjem slučaju na kojem je radio u Majamiju.
Juki je bila očarana zvukom njegovog glasa.
— Tip istrči iz banke s dinamitom zakačnim za grudi, s platnenom vrećom preko ramena.
Uđe u kola, stisne gas i ― zakuca se u kola pravo ispred sebe.
— O, ne. Ma daaaj... — reče Juki.
— Da, jeste - reče Džekson Brejdi. - Zakuca se svojim ševroletom u prtljažnik te honde. Onda se izveze u rikverc i ode, a tip iz honde pozove policiju. Vozač honde je dobro osmotrio Gospodina Eksplozivnog i upamtio je deo tablica na ševroletu.
— Čoveče. Svaka čast.
— U međuvremenu, blagajnik je aktivirao alarm, i sad je čitav karavan policijskih vozila krenuo u poteru za ševijem i pronašao ga ostavljenog u kanalu pored puta. Takozvani dinamit bio je na prednjem sedištu, napravljen od ofarbanih plastičnih cilindara i žice. U svakom slučaju, tip je ukrao četiri hiljade, a oni su otkrili njenov broj tablica, adresu i tako dalje. Zvao se Timberland Karson i policija ga je tražila zbog oružane pljačke neke samoposluge.
Brejdi zastade i otpi gutljaj piva.
— Nemoj sad da staješ - reče Juki. Polako je pila svoje piće. Samo ga je pijuckala. Bilo je

ukusno, ali nije htela da se napije na svom drugom sastanku za nedelju dana s Džeksonom Brejdijem.
— I sad je taj slučaj dopao meni jer sam ja radio na slučaju te oružane pljačke — nastavi Džekson. — Odemo ti mi do Karsonovog stana, pokucamo mu na vrata — reče Džekson, udarajući po vazduhu da demonstrira kucanje. — Policija Majamija. Otvorite, gospodine Karson.
— Karson otvori vrata. ’Oh, već ste pronašli moja kola? Taman sam hteo da prijavim da su mi ih ukrali.’
Brejdi prasnu u smeh i Juki se nasmeja zajedno s njim. Brejdi je imao odličan tajming i umeo je da imitira glasove. Zabavan tip.
Brejdi reče: — U međuvremenu, vidim kako na jednoj kuki pored vrata stoje obešeni ključevi od kola s malim priveskom u obliku znaka ševroleta. Kažem: ’Ima li ovde još koga, gospodine Karson?’
— ’Nema’, kaže on, i mi uđemo u kuću. Morao je da nas pusti jer on je žrtva. Neko mu je ukrao kola, je li? Moj partner postavi Karsona uza zid i kaže: 'Uhapšeni ste zbog pljačke one samoposluge’. Dok je stavljao lisice Karsonu, ja sam išao okolo tražeći vreću punu para. Na vidiku nije bilo ničega, ali video sam da je brava na vratima od spavaće sobe razvaljena ― reče joj Brejdi.
— Gurnem vrata ramenom, a Karsonov cimer, koji ne bi trebalo da se nalazi tu, sleti s kreveta i zavuče se u otvor između kreveta i zida.
— Zdraaa-vo.
— Da. Zdravo, cimeru — a na krevetu kofer pun oružja — pištolja i noževa, kao tezga na buvljaku.
— Izvukao si pištolj? - upita Juki.
— Jašta, i ciljam u krevet, vičući: ’Izađi odatle, ruke uvis.’ Znaš već. ’Ne glupiraj se.’ A tip iskoči s poluautomatskom puškom i kaže: ’Mogu da te ubijem. A možda i obojicu. Ili možete da me pustite da odem.’
― Ja se razderem: ’Baci oružje, baci oružje!’. Ali idiot zapuca, meci lete kroz vrata, i sekund pre nego sam uzvratio vatru, on pogodi Karsona u uvo.
— Jebote. Znači, upucao si cimera? — upita Juki. Brejdi reče: — Nego šta sam. Morao sam.
— Znači, dvojica su poginula.
— Ali, pogledaj me, pričam ti ratne priče.
— Volim da slušam tvoje ratne priče - reče Juki.
— Aha — reče Brejdi. — Znaš da ljudi kažu da te ono što ti se kod nekoga svidi kad ga upoznaš kasnije izluđuje?
Juki se nasmeja. — Ne brinem se — reče ona. Onda dodade:
— Hteo si da znam da si ubio nekoga. Zašto?
Brejdi klimnu glavom, šaka sklopljenih na stolu. ― Dok je unutrašnja kontrola završila sa mnom, poželeo sam da odem iz Majamija. Hteo sam da znaš to. Ovde sam za stalno.
Konobar priđe i reče:
― Vaš sto je spreman.
Juki pođe za konobarom na sprat do međusprata s pogledom na svetla na mostu, šetalište ispod i Kupidonov luk, ogromnu skulpturu na otvorenom, luk sa strelom koja probija tlo.
Bila je svesna da Brejdi hoda iza nje i svideo joj se osećaj da ga ima iza leđa.

Ali bila je i zabrinuta. Ne zato što je Brejdi ubio čoveka, već zato što će morati da kaže Lindzi da se zabavlja s njenim šefom.


40.

Sindi je pogledala kroz prozor koji je gledao na ulicu Kirkam i ugledala elegantna crna kola kako se približavaju ulicom. Zaustavila su se ispred skromne trospratne stambene zgrade u kojoj je živela s Ričijem.
U toj zgradi nisu živeli bogati i slavni ljudi, pa je pomislila da bi ovaj razvoj događaja moglo da ispadne zanimljiv. Vozač je izašao iz kola i krenuo da se penje uza stepenice ispred ulaza.
U hodniku joj je zazvonio interfon.
Sindi pomisli da je pogrešio broj, i priđe interfonu.
― Da?
— Gospođice Tomas. Vaša kola su stigla.
— Moja kola?
― Jeste li vi Sindi Tomas?
— Silazim odmah — reče ona.
Sindi je obukla svoj najbolji kaput od crnog kašmira sa starom dugmadi. Zaključala je stan i strčala niz tri niza stepenika i stepenice ispred zgrade do trotoara. Riči je stajao pored kola s ogromnim buketom ružičastih ruža u ruci.
Nosio je odelo.
Bilo je plavo, Ričova jedina boja, a na sebi je imao i uštirkanu belu košulju i kravatu sa srebrnim i belim prugama. Sindi je trebao čitav sekund da shvati da je to u odelu zaista Ričard Konklin, s nekim likujućim izrazom u očima.
Nije joj bio rođendan. A nije ni njegov. Ko li je taj neko s kim je rekao da želi da je upozna?
— Bože, prelepa si - reče Rič kad mu je Sindi prišla dovoljno blizu da mu vidi posekotinu od brijanja na vilici.
— Uzeo si mi reč iz usta — reče ona.
Bacila mu se u naručje i poljubili su se nekoliko puta pre nego što se Rič odvojio, i smejući se rekao: ― Mogu li da vas uvedem u naše privatne odaje?
— Kuda idemo? — upita ona kad su se smestili na zadnje sedište automobila, s njenim nogama preko njegovog krila. — Ko je ta tajanstvena osoba? Reci mi odmah.
— Neću da ti kažem.
Sindi ga nežno ćušnu nogom u mišicu dok su kola išla od parka Golden Gejt do Hrastove ulice, zatim duž te široke, prometne saobraćajnice omeđene drvećem iz koje su skrenula u Aveniju Van Nes, a iz nje, prošavši pored gradske skupštine, u ulicu Kalifornija. ― Volim da pokušam da sakrijem ponešto od tebe s vremena na vreme — reče Rič.
Sindi se nasmeja i reče:
― Pa, uspeo si, inspektore. Ne mogu da naslutim šta si smislio. ― I dalje nije mogla da nasluti kad su kola usporila ispred katedrale Božje milosti i zaustavila se tu.
Katedrala Božje milosti je ogromna, zadivljujuća građevina duge istorije, u gotskom stilu,

koja potiče iz perioda od pre zemljotresa i požara iz 1906. godine, i koja nakon rekonstrukcije traje i do danas.
Ta katedrala je bila tako blizu mesta gde su ona i Riči živeli da je prošla pored nje mnogo puta, uvek se diveći veličanstvenom prozoru visokih lukova i tornjeva i Gibertijevih Rajskih vrata, replike originalnih zlatnih vrata sa starozavetnim motivima iz Firence.
Ko kod bi ugledao ovu katedralu pomislio bi na Boga.
Sindi nije čak ni bila sigurna kako stoji kad je vera u pitanju, ali svaka katedrala ima neki značaj i za ljude koji nisu religiozni. Ona nije samo bogomolja već i svedočanstvo o minulim vremenima i smeni generacija, rođenju i smrti čitavih porodica.
Sindi je drhtala, potpuno zanemela, dok su se Rič i ona uspinjali stepenicama, i kroz otvorena vrata stupali u lavirint isklesanih stubova od krečnjaka širine deset metara.
Kad je stupila u centralnu lađu, Sindinu pažnju privukli su visoki vitražni prozori, a zatim je prešla pogledom preko murala koji su se protezali od zadnjeg dela crkve sve do oltara. Bila je očarana.
Nije znala šta, ali osetila je da se sprema nešto za pamćenje.

41.

Ričovo srce je tuklo kao ludo dok se spuštao središnjim prolazom katedrale Božje milosti sa Sindi, pun strahopoštovanja pred prizorom monumentalne lučne tavanice i zlatnog raspeća iza oltara.
Sindi mu je zaustavljala krvotok u šaci, okrećući glavu naviše k njemu, upitno ga gledajući, ostavši bez teksta prvi put otkako ju je upoznao.
Zaustila je da pita:
― Šta se deš... ― ali iskrenula je stopalo i štikle su joj se izmakle pod nogama. Ričova ruka joj je prolazila ispod lakta i držala je pri dnu leđa. Uhvatio ju je pre nego što je pala i osmehnuo joj se. Osetio je kako smeh preti da provali iz njega.
— Ne smem nigde da te vodim — reče on.
— Očigledno ne — reče ona.
Činilo se da je oltar u dnu prolaza, kojim su se pružale stotine redova uglavnom praznih klupa, udaljen čitav kilometar. Rič je osetio kako mu srce tuče o rebra. Usta su mu bila suva.
I nikad nije bio tako siguran u nešto u čitavom svom životu.
Kroz glavu su mu prolazile slike Sindi: prvi put kad ju je video s Lindzi, krupnih očiju, ljubopitljivu, prednjih zuba koji su se blago preklapali, od čega joj je osmeh bio mnogo sladak, nepresušni izvor radosti. I Sindi sada, njeno drago lice uokvireno svim tim plavim loknama.
Njegova Sindi. Žena koju tako dobro poznaje.
Prisetio se vremena kad je praktično bila treći policajac u njihovom timu, kad su on i Lindzi radili na seriji ubistava u zgradi u kojoj je Sindi živela u to vreme.
Tada je dosta toga saznao o njoj.
Kako je suočena s opasnošću nepokolebljiva. Koliko se trudi da gura napred kad je uplašena. Neizmerno joj se divio zbog tih osobina.

Ah zbog toga je i brinuo za nju. A onda su s našli pred oltarom.
Ðakon se nasmešio, gotovo namignuo, a zatim nestao u senkama — i njih dvoje su ostali sami.
― S kim se nalazimo ovde? — upita Sindi tiho.
― S tvojim budućim mužem, nadam se, Sin. Šta misliš o tome da se venčamo ovde?
― Da li me ti to prosiš, Riči?
Riči se spusti na jedno koleno. Reče:
― Sindi. Ako nešto znam, to je da si ti ljubav mog života. Želim da provedem ostatak svog veka upoznajući te i voleći te još više nego što te sad volim. Hoćeš li se udati za mene?
Izvadio je malu plišanu kutiju iz džepa od sakoa i otvorio poklopac. Unutra je ležao verenički prsten njegove majke s jednim dijamantom. Dala mu ga je uz reči:
— Ovo ćeš jednog dana dati nekoj veoma posebnoj ženi. Sindi se zagledala u prsten, a zatim u njega.
― Pretpostavljam da hoću — reče ona.
Onda je prasnula u smeh i ispružila prst koji se toliko tresao da je, s obzirom na to da su se i njemu ruke tresle, bio veliki uspeh kad ga je Rič nataknuo na mesto.
― Prva prepreka koju smo preskočili - reče on.
― Na koga si tako duhovit? - reče ona, podužući ga na noge, prepuštajući se zagrljaju njegovih snažnih ruku, i šapućući mu na uvo.
― Slušaj. Ovo ti govorim zvanično i ozbiljno. Volim te do smrti. Biće mi čast da budem tvoja jedina i prava žena.
Konklin reče svojoj budućoj mladi:
― Taj govor si unapred spremila, zar ne?
― Možda i jesam — reče Sindi. ― Jer zaista to osećam prema tebi, Riči.
― Hvala što si pristala ― reče, zagrlivši je tako snažno da ju je odigao s poda. Njih dvoje se poljubiše a kutijica od nakita pade, zakloparavši po mermernom podu. Vernici koji su sedeli u prvom redu klupa pozdraviše ih aplauzom koji je odjeknuo poput lepeta gulubijih krila iznad njihovih glava.


42.

Džo je bio na poslovnom putu, u obilasku losanđeleske luke, i nije bio siguran kad će se vratiti kući.
Otrčala sam s Martom od sinagoge u ulici Lejk do Si Klifa i nazad, zagledajući sedane tamnih boja. Celim putem sam razmišljala o bebi Ejvis Ričardson. Nisam mogla protiv sebe, i posle pet kilometara zagledanja kola i i tabananja po betonu, bila sam iscrpljena.
Stan nam je bio u mraku kad sam ušla u njega sva zadihana i oblivena znojem.
Upalila sam svetio, istuširala se, nasula sebi čašu šardonea i otišla do kuhinje. Sipala sam Marti goveđi gulaš iz konzerve, napunila joj činiju vodom i upalila TV. Kris Metjuz je stigao do onog dela svoje emisije kada priča o politici dok sam ja podgrevala džambalaju koju je Džo spremio nekoliko dana ranije. A onda je zazvonio telefon.

Uvek zazvoni telefon.
Pre mesec dana donela sam odluku da se ne javljam na telefon — ni na fiksni ni na mobilni.
Tako sam propustila poziv koji je mogao da mi promeni život.
Džakobi me je zvao — zapravo četiri puta — da mi ponudi mesto poručnika koje je napuštao jer je bio unapređen u kapetana. Dok sam ja konačno razgovarala s njim, taj posao je već bio oprezno ponuđen Brejdiju. Pomislila sam da je to znak da Brejdi treba da ga dobije.
To je bilo u redu što se mene tiče. Volela sam posao istražitelja na terenu. To je iscrpljujući posao i od njega nikad ne možete da pobegnete, čak ni na jednu noć, ali kao i za mog oca pre mene, rad na ulici je moj životni poziv.
Džekson Brejdi je, s druge strane, bio ambiciozan. Važio je za dobrog policajca i znala sam da je on budućnost Policije San Franciska.
Učinila sam pravu stvar time što sam se sklonila u stranu, ali od tada više pazim da se javljam na telefon.
Bežični telefon na radnoj površini u kuhinji zazvonio je po treći put. Bacila sam pogled na ekran. Bila je to Sindi, pa sam zgrabila aparat s baze.
— Udajem se — viknu mi Sindi na uvo.
— Šta? Šta si rekla?
— Venćaćemo se. Riči i ja. Upravo me je zaprosio.
— O, bože, to je sjajno - rekoh, oduševljena ali i zabrinuta da će Sindi dobijati previše nezvaničnih informacija svake večeri od mog partnera.
Plus, volela sam da budem broj jedan u opcijama za brzo biranje na Ričijevom telefonu.
Ta sebična misao je nestala dok je Sindi brbljala u slušalicu o Ričijevoj prosidbi u katedrali Božje milosti, dijamantskom prstenu i sreći od koje joj je srce pevalo.
— To je divno, Sin. Daj mi Riča da mu čestitam.
— Priča sa svojim tatom. Reći ću mu da te pozove. Oh, neko me zove — reče ona. — Mama mi uzvraća poziv.
— Važi, Sindi. Mnogo sam srećna zbog vas dvoje.
Promenila sam kanal na ragbi utakmicu i gledala kako domaćin uništava gostujući tim dok sam večerala. Onda je telefon ponovo zazvonio.
Bila je to Juki. Šta je sad?
— Linds, jesam li te uhvatila u lošem trenutku?
Juki je nategnuto komunicirala sa mnom otkako sam joj rekla za svoj razgovor s Kendas Martin pre dva dana. Nadala sam se da će ovaj poziv možda biti zrak sunca koji će razvejati oblake.
— Sve je u redu — rekoh. — Nisi.
— Htela sam da ti kažem nešto onaj dan, ali skrenule smo na drugu temu. Ne znam kako ćeš ovo prihvatiti, Linds.
— Juki, ne postoji ništa što ne možeš da mi kažeš — rekoh.
― Dobro. Uh. Radi se o Brejdiju.
― Šta s njim?
― Pozvao me je da izađemo. Otišla sam s njim na večeru. Dva puta. Bilo nam je lepo. Tako da smo... uh, zajedno.
Prestala sam da dišem i samo sam držala telefon snažno pritisnut na uvo, čekajući sledeći udarac.
― Linds?

― Džekson Brejdi? Šališ se. Reci da se šališ.
― Stvarno mi se sviđa, Linds. Samo sam htela da čuješ to od mene.
Mislila sam da ne postoji ništa što Juki ne može da mi kaže, ali pogrešila sam. Ova vest me je potresla. I nisam znala kako da kažem mojoj dobroj drugarici zašto sam se osećala potreseno do kostiju.
― Lindzi, hoćeš li molim te reći nešto?
― Ne postoji dobar način da ti ovo kažem. Proverila sam Brejdija kad se pridružio odeljenju - rekoh. - On je oženjen, Juki. Je li ti Brejdi rekao da je oženjen?

DRUGA KNJIGA
Laži, laži i još laži




43.

Ta nedelja je bila samo moja.
Naručila sam jaja i pljeskavice od krompira kod Luisa, u jeftinom malom restoranu u Aveniji Point Lobos. Bilo je to sjajno rustično mesto, podignuto 1937. godine na litici koja gleda na okean. Istina, Luis jeste privlačio turiste, ali u njemu su se ipak hranili domaći ljudi, naročito rano ujutru.
Još je bilo previše rano za turiste, tako da je Luis bio pun redovnih mušterija, uglavnom rekreativaca koji su trčali i pešačili stazom Lends end uz obalu, i koji su se sada opuštali i čitali novine za šankom. Niko nikome nije smetao.
Uzdahnula sam od zadovoljstva.
Sa svog mesta u separeu imala sam pogled na ostatke kupališta Sutro na Lends endu, a mogla sam da vidim i svoje parking-mesto ispred Luisa i Martu na prednjem sedištu svog eksplorera. Pre nego što smo došle ovamo, svratile smo do Krisi Filda da bi Marta mogla da se istrči po peščanoj plaži i pliva u talasima u zalivu.
— Pazite, tanjir je vruć — reče konobarica, spuštajući moj doručak. Dopunila mi je veliku smeđu šolju sveže skuvanom kolumbijskom kafom.
― Hvala. Izgleda savršeno ― rekoh.
Mobilni mi je zazvonio taman kad sam podigla viljušku. Zašto sam tako prokleto popularna? Pogledala sam u telefon, ali nisam prepoznala ime na ekranu. Ko je V. Stajhel?
Da li da se javim? Ili da pustim da se javi govorna pošta?
Bacila sam novčić, uhvatila ga i obrnula na nadlanici. Provirila sam.
— Bokserova - rekoh s uzdahom u telefon.
— Narednice Bokser, ovde Vilhelmina Stajhel. Vili. Upoznala sam vas pre neki dan u
Brajtonu?
Sad sam je se setila. Vili Stajhel je bila jedna od školskih drugarica Ejvis Ričardson. Imala je sjajnu crnu kosu do ramena, naočare s čeličnim ramom i jarkocrveni karmin.
Takođe sam se setila koliko je oklevala da priča sa mnom i Ričom pre nekoliko dana, ali sudeći po njenom glasu, sad je imala nešto važno da mi kaže.
— Nisam mogla ništa da vam kažem dok ste bili ovde — reče mi Vili Stajhel. ― Ljudi bi shvatili da sam cinkaroš.
— Hajde da ne brinemo o cinkarenju ― rekoh. ― Cinkaroši mogu da budu i junaci. Znaš li gde možemo da nađemo Ejvisinu bebu?
— Ne, to ne znam. Ja se družim s Lerijem Fosterom. Rekao je da treba da vas okrenem.
Jeste li blizu kompjutera?
— Ne, ali imam dosta dobar telefon. Šta treba da potražim?
— Hoću da vam pokažem neke slike. Na Fejsbuku. Ali ne želim da vam dam svoju šifru.
Mala se brinula zbog šifre — nečeg što može da promeni pritiskom na nekoliko tipki na tastaturi — ali nisam htela da je pritiskam. Vili je bila maloletna. Uopšte nije morala da priča sa mnom.

— Šta ako dođem u tvoj đački dom? ― rekoh. Pokazah konobarici da mi donese račun.
— Ne tamo. Ne želim da me iko vidi kako pričam s vama ― reče Vili.
Potisnula sam stenjanje i rekla joj da ću se naći s njom u ulici Brajant br. 850 za sat vremena.
— Biću tamo — reče mi Vili.
Hoće li mi pomoći da pronađem Ejvisinu bebu? Ili će ovo biti još jedan trag koji neće odvesti nikuda?
Stavila sam novčanice od deset i pet dolara preko računa i gladna otišla iz Luisa.

44.

Bilo je oko deset sati i osamnaest stepeni kad sam spustila prozor nekoliko centimetara zbog Marte i ostavila kola na parkingu preko puta glavne policijske stanice.
Vili Stajhel nije čekala ispred velike granitne kocke u kojoj radim, pa sam sačekala na uglu, lupkajući stopalom dok je saobraćaj promicao pored mene tempom sporim čak i za nedelju.
Deset minuta kasnije, jedan taksi se zaustavio pored ivičnjaka i ja sam otvorila vrata mladoj Vili Stajhel. Pozdravila me i, držeći se dobrih dva metra iza mene, pošla za mnom kroz dvokrilna staklena vrata u mermerni hol glavne policijske stanice.
Vili je skinula kaiš, stavila ga u korpu, i prošla kroz detektor na ulazu. Pokazala sam značku obezbeđenju i odvela devojku crne kose, u crnoj odeći i crnog raspoloženja do odeljenja, u kojem su radili policajci iz međusmene.
Zamolila sam narednika Boba Nardouna da se poslužim svojim stolom i on je rekao:
― Naravno, Bokserova. A šta ću ja? Da radim na svom nevidljivom kompjuteru?
― Ustaj, Nardoun. Zagrej kafu. Odmori malo. Nećemo dugo.
Rekvirirala sam radnu stolicu, a Vili Stajhel je stajala pored mene dok sam se logovala na svoj nalog. Onda sam ustupila devojci stolicu kako bi unela svoje informacije u moj kompjuter.
Nagnula se nad tastaturu dok je ukucavala svoju šifru i podatke, rekavši:
― Dajte mi sekund, u redu? Otvaram fasciklu sa slikama o kojim sam vam pričala. Dobovala sam prstima po stolu dok je Vili Stajhel kucala po tastaturi. Napokon je rekla:
― Evo ih.
Okrenula sam monitor ka sebi i zagledala se u sliku fudbalske utakmice. Klinci su trčali po terenu, lopta je bila u igri, i ljudi su navijali pored igrališta. Tipičan srednjoškolski sportski događaj.
— Pogledajte ― reče ona. ― Ovo je naša utakmica protiv Voriorsa. Slikala sam Larija.
Uvećala je sliku, fokusirajući ne na teren već na ljude koji su posmatrali utakmicu. Videla sam Ejvis Ričardson koju je aparat uhvatio iz profila, u donjem delu karirane barberi pidžame i dukserici sa školskim grbom koja je efikasno skrivala njenu trudnoću.
Stajala je vrlo blizu visokog, crnokosog i zgodnog muškarca koji, kako se meni činilo, definitivno nije bio student.
Vili kliknu mišem i na ekranu se pojavi još jedna slika, zatim još jedna; Vili je uveličavala svaku sliku i kadrirala Ejvis Ričardson. Na jednoj slici videla sam da se Ejvis i neki lepoliki

muškarac drže za ruke.
— Koje to? - upitah Vili.
— To je gospodin Riter. On predaje engleski drugim razredima — reče ona.
— Šta želiš da nagovestiš, Vili? Nemoj me terati da nagađam. Devojka se promeškolji u stolici.
— Vili. Nemoj mi traćiti vreme.
Poželela sam da je dobro prodrmam, ali ona je donela odluku i bez dodatnih podstreka s moje strane.
— Svi smo znali da su Ejvis i gospodin Riter bliski ― reče ona. — Dobijala je odlične ocene iz engleskog, pa smo mislili da mu je omiljena učenica, ili su možda bili zaista bliski. Znate na šta mislim? Jer Ejvis je lagala kad vam je rekla da se zabavlja s Larijem Fosterom.
— To nije istina. Ja se zabavljam s njim.


45.

Vili Stajhel je bacila bombu.
Navodila me da poverujem da je jedna petnaestogodišnja devojka bila u vezi sa svojim učiteljem engleskog. Šta je to, kog đavola? Silovanje maloletnice, eto šta, zločin koji bi gospodina Ritera mogao oterati u zatvor. A ako je umešan u smrt jedne bebe? Služio bi doživotnu robiju u nekom federalnom zatvoru.
Rekla sam Vili:
— Osim tih slika, postoji li još nešto što možeš da mi kažeš? Da li ti je Ejvis rekla išta o gospodinu Riteru? Jesi li ih videla negde same?
Vili Stajhel slegnu ramenima, pa odmahnu glavom. Izgledala je kao da se trudi da nestane kroz naslon stolice.
― Vili, ovo je veoma važno i veoma ozbiljno. Je li moguće da je gospodin Riter otac Ejvisine bebe?
― Ne znam. Samo sam htela da vam pokažem slike, a vi sami donesite zaključke, u redu? Nije u redu.
― Jedna beba je nestala, Vili. Pokušaj da zamisliš kako se Ejvis oseća. Kroz šta prolaze njeni roditelji. Taj mali dečak je bespomoćan. Možda je sam. Možda umire. Ako znaš išta što bi moglo da nam pomogne da ga pronađemo, moraš mi reći. To je tvoja obaveza. U stvari, ako znaš nešto a ne kažeš mi, to te čini saučesnikom u zločinu.
― Nije trebalo ni da dolazim ― reče devojka u crnom, ustajući sa stolice, prebacujući ranac preko ramena. — Ne znam ništa. Moram da idem.
Nisam bila suptilna. Bila sam gruba prema maloj i zapretila joj, i sad joj je bilo dosta. Po hiljaditi put sam poželela da imam deseti deo Konklinovog takta. Ponudila sam Vili da je odbacim do škole, ali ona reče: — Uzeću taksi. Nemojte me nikome pominjati, molim vas.
— O tome ću morati sama da prosudim, Vili.
Pogledala me je kao da ću joj zariti očnjake u vrat, a onda je otišla sa odeljenja ne zatvorivši svoj nalog na Fejsbuku.

Narednik Nardoun se obrušio kao kondor. Rekla sam mu da sačeka malo i iskoristila priliku da pronjuškam.
Kuckala sam po tastaturi, pretražila slike na kojima je Riter bio obeležen, i našla još fotografija učitelja engleskog na Vilhelmininoj stranici i stranicama njenog društva.
Sudeći prema dopisivanju preko interneta i komentarima ostavljenim na virtuelnim
„zidovima“ , devojke iz Vilhelmininog kruga često su pričale o Riteru. Mnoge od njih su komentarisale kako dobro izgleda, kako se ponaša na časovima i spekulisale o tome kakav bi bio u krevetu.
Kliknula sam na link stranice Ejvis Ričardson. Obišla sam njenu stranicu kad je Džo to predložio, ali sad sam je posetila s jednim određenim ciljem. Pomno sam pregledala slike na kojima se Ejvis krevelji s Larijem Fosterom, pije s drugaricama po žurkama i navija na sportskim dešavanjima — ali nije bilo nijedne slike nje i Džordana Ritera.
Sačuvala sam ono što bi mi moglo zatrebati kasnije, stavila u imejl i poslala sama sebi.
Posle toga sam ugasila kompjuter i vratila Nardounu stolicu.
— Pravi si džentlmen, Nardoune.
― Ništa, Bokserova. Nego, pojeo sam ti čips iz poslednje fioke.
― Znala sam - rekoh, pokazujući na narandžaste otiske prstiju na dršci od fioke. Nardoun prasnu u smeh.
— Dobra si ― reče.
Pozvala sam Ričija dva puta dok sam išla do kola. Oba puta sam dobila govornu poštu, i posle drugog puta ostavila poruku:
― Imam trag, Riči. Dobar je. Pozovi me.
Zatim sam pozvala Džordana Ritera. Rekla sam Riteru da radim na otmici Ejvis Ričardson i kako se nadam da će mi on pomoći da steknem bolji uvid u njen karakter.
Riter reče:
― Ne poznajem je baš tako dobro, ali naravno, rado ću vam pomoći.
Džordan Riter je živeo na samo nekoliko blokova od akademije Brajton. Odvezla sam Martu kući, a potom se zaputila na istok ulicom Kalifornija do ulice Broderik.
Još je bilo rano nedeljno popodne kad sam parkirala auto u lepom stambenom bloku blizu raskrsnice ulica Borove i Broderik. Riter je živeo u trospratnoj zgradi boje gline s belim ukrasima u klasičnom stilu, s dva reda krovnih prozora.
Živeo je u prizemlju.
Pritisnula sam zvono u udubljenju u zidu i predstavila se govoreći u mikrofon. Riterovi koraci postajali su sve glasniji kako je prilazio vratima.

46.

Džordan Riter je otvorio vrata svog stana, spustio šaku na kvaku i natenane me osmotrio od glave do pete.
Uzvraćala sam mu istom merom.
Riter je bio u ranim tridesetim, vitak, neobrijan, lepe kose i zdravih zuba, i na sebi je imao

majicu kratkih rukava i donji deo barberi pidžame. Videla sam Ejvis Ričardson u istoj takvoj pidžami.
Moda? Slučajnost? Ili je Ejvis nosila pidžamu svog dečka?
— Vidi, vidi — reče on. Kočoperno kopile mi se nabacuje.
— Gospodine Riter? Ja sam narednica Bokser - brecnuh se. I pokazah mu značku.
— Uđite. Jeste za kafu? Upravo sam je skuvao. Rekoh:
— Može — i prođoh pored njega u stan.
Stan je imao neki dovršen izgled, kao da je iznajmljen namešten ili kupljen u jednom danu zajedno s nameštajem. Pošla sam za Riterom u dnevnu sobu, primetivši nedeljne novine na podu i dve šolje za kafu na niskom stočiću ispred kauča.
Svako ko je završio početni kurs za forenzičara preko interneta shvatio bi da je neko prespavao u Riterovom stanu. Ili je on bio lukav pa je to iscenirao zbog mene.
U kuhinji, Riter reče:
— Šlag i šećer, narednice?
— Čistu crnu, hvala.
— Kao što sam rekao preko telefona — reče Riter — jedva da poznajem Ejvis. Predajem njenom razredu ove godine, ali osim njenih ocena ― koje su odlične ― ne znam mnogo toga o njoj.
Pošla sam za Riterom nazad do dnevne sobe i sela u fotelju nasuprot onoj u koju se on izvalio.
— Mislim da oboje znamo da to nije istina — rekoh. Riter se nasmeja.
― Hoćete da kažete da lažem? Bogo moj. To je drsko.
— Gospodine Riter, hajde da pređemo na stvar, može? Kako bih ja mogla da odem odavde a vi da se vratite svom vikendu. Koliko dobro poznajete Ejvis Ričardson? Imam svedoke koji kažu da ste vas dvoje bili veoma bliski.
— Oh, ma dajte. Sviđam se velikom broju devojaka. Kliše je da se školarice zaljubljuju u svoje nastavnike. Nisam čak ni primetio Ejvis. To je istina.
― Imam fotografije koje dokazuju suprotno.
— Fotografije? Čega? Oh, sad shvatam. Pričali ste s Vili Stajhel. Zar ne znate, narednice, koliko ljubomorne te devojke znaju da budu? Vili me prati veći deo ove godine.
― Ma je li?
― Jeste. Ne postoje nikakve inkriminišuće fotografije mene i Ejvis jer je jedva poznajem.
Zanima li vas još nešto?
― Da. U slučaju da se beba pojavi, volela bih da dokažem da nije vaša. ― Izvadila sam pribor za uzimanje uzoraka DNK iz džepa i rekla: ― Radi se o brišu usne duplje. Traje kraće od sekunde.
— Ne mogu da učinim tako nešto, narednice. Hoću reći, ako sam osumnjičen, treba da pričate s mojim tatom. Pronaći ćete njegov broj u imeniku pod „Advokati".
― Pribeležiću da niste hteli da sarađujete. To je sve za sada.
― Pa, hvala vam što ste svratili, narednice.
Ostavila sam svoju vizitkartu na stolu između dve šolje kafe i otišla iz Riterovog stana.
Telefon mi je zazvonio čim sam sela u kola i stavila pojas. Rič.

— Hej — rekoh.
― Ehej! ― zapeva on u telefon.
— Čestitam, partneru — rekoh. — Nemoj da uprskaš.
Zahvalio mi je, rekao mi da je najsrećniji čovek na svetu. Kad sam uspela da dođem do reči, prepričala sam mu šta mi se desilo tog jutra.
— Kažeš da sumnjaš da je Riter napravio Ejvis dete?
— Imam sliku s Fejsbuka na kojoj se Ejvis i Riter drže za ruke. To jedino znači da je lažov, što je nešto i ništa u isto vreme. Vidimo se sutra — rekoh.
— Nego šta — reče on.
Danas je bilo nedelju dana otkako je Ejvis sela u crni ili tamnoplavi sedan za čijim je volanom sedeo muškarac s francuskim naglaskom, odvezla se nekuda ili nikuda, i porodila se na livadi pored jezera ili u krevetu osvetljenom aluminijumskom lampom.
Bilo bi čudo ako joj je beba još živa.


47.

Ejvis nije ovde - reče Pol Ričardson kad je otvorio vrata njihovog apartmana. Pozvao me je da uđem i ponudio me pićem, koje sam odbila. Bilo je tek tri popodne, ali on se već njihao na nogama dok je išao ka fotelji obilazeći oko kafenog stočića.
― Ejvis je htela da izađe i vidi se s društvom ― reče mi Sonja. ― Oseća se bolje i rekla je da želi da ’izbleji’.
Zapitala sam se da li je blejala s Džordanom Riterom neposredno pre nego što sam stigla kod njega.
― Vratiće se do večere — reče mi njen otac. — I sutra želi da se vrati u školu.
Pretpostavljam da nema razloga da je sprečavamo.
― Jeste li saznali išta novo, narednice? Molim vas dajte mi neku nadu ― reče Sonja Ričardson. Ejvisina majka je izgledala ispijeno i ruke su joj bile čvrsto obavijene oko tela, kao da želi da spreči sebe da se ne raspadne.
― Nemamo skoro ništa na osnovu čega bismo započeli istragu ― rekoh joj. ― Na Pratslistu nije bilo oglasa koji se podudara s onim na koji je vaša ćerka rekla da se javila. To ne mogu da objasnim, a vi?
― Ona je kao sva deca. Izmišlja. Ne znam treba li da joj verujete ili ne.
― Je li ikad pominjala svog učitelja engleskog? Gospodina Džordana Ritera.
― Dragi? - upita Sonja Ričardson svog muža. ― Je li Ejvis pominjala Džordana Ritera? Pol Ričardson je mešao piće i nije podigao glavu niti je odgovorio.
— Mislim da je nisam čula da priča o njemu u skorije vreme, iako se sećam da je bila zadovoljna što joj on predaje ― reče Sonja Ričardson. ― On je romanopisac, znate. I Ejvis misli da bi jednog dana volela da se bavi pisanjem. Zašto pitate za gospodina Ritera? Da li on zna nešto?
— Njegovo ime je pomenuto tokom istrage. Videla sam se s njim. Kaže da jedva poznaje Ejvis. Ona tvrdi isto za njega.

Sonja Ričarson dotače ugao oka maramicom.
― Pretpostavljam da ćemo prosto morati da se naviknemo na ideju da bebe nema. Ali teško nam je, narednice. Nikad ga nismo videli. Čak nismo sigurni ni da lije živ ili mrtav.
Kad sam se vratila kući u sumrak, Džo je bio na vratima. Ugledala sam njegov predivni osmeh s trideset metara udaljenosti. Potrčala sam i zagrlila ga oko vrata bacivši mu se u naručje, obavijajući mu noge oko struka. Džoov zagrljaj je bio najtoplije, najbezbednije mesto u mom svetu.
— Hajde da napravimo bebu - rekoh.
— Ako to znači seks, ja sam za - reče Džo. Značilo je. I jeste bio.

48.

Nakon što je, opijena od sreće, napravila dva kruga po firmi da pokaže svoj novi sjajni verenički prsten, Sindi je zatvorila vrata svoje kancelarije i bacila se na posao. Linija jedan je treptala, i ona se javila dok se logovala na blog svojih doušnika.
Predstavila se, a to je učinio i muškarac s druge strane veze.
— Red Sančez ovde.
— Rej Sančez?
— Red.{4} Kao boja. Mislim da sam video nešto što bi moglo da vam pomogne u vezi s onom pričom koju ste pisali, o tipu koji siluje žene.
— Dobro, slušam. Šta imate?
Sindi je podesila slušalice i mikrofon, otvorila novi dokument na računaru i otkucala Redovo ime u gornjem levom uglu zajedno s brojem koji joj se pojavio na ekranu.
— Ona krupna žena koja je bila na televiziji?
— Znam na koga mislite — reče Sindi. Sančez je govorio o Inez Fleming.
— Nisu joj prikazali lice ali sam je ipak prepoznao.
— Kad ste je videli? — upita Sindi.
— Pretprošle večeri. Šetao sam psa ulicom Bejker, baš kod ugla sa ulicom Klej. Sedi je stara. Ako je ne prošetam kad počne da cvili, napravi haos na tepihu i moja žena poludi...
— Gospodine Sančez...
— Zovite me Red.
— Rede, kad ste videli ženu za koju mislite da je ona koju su intervjuisali na TV-u, šta je radila?
— Nije radila ništa. Bila je u nesvesti. Mislim, nije znala za sebe. Mislio sam da je pijana. Možda i jeste bila pijana. Vozač ju je napola pridržavao, a napola vukao ka jednoj zgradi. Evo. Zapisao sam adresu. Nije daleko od mog stana.
Sančez mi je pročitao adresu jedne kuće u ulici Bejker. Nalazila se nekoliko brojeva dalje od adrese Inez Fleming, ali opet, Inez se probudila u uličici blizu svoje zgrade. Sindi je otkucala broj kuće u svom dokumentu.

— Rede, kako to mislite „vozač“ ? Vozač čega?
— Izvinjavam se. Mislio sam da sam rekao da se radi o taksiju. Jedan od onih kombija.
— Koje boje je bio taj kombi? - upita ona. — Je li na njemu stajao neki natpis ili oznaka, ili možda broj telefona na vratima kombija?
Sančez reče:
— Bio je to običan kombi boje žutog taksija. Mislim da na zadnjem delu jesam video nešto poput reklame. Kao za neki film. Ne mogu sad da se setim naziva. Razmisliću o tome.
— A vozač? Jeste li ga dobro osmotrili?
— Jok. Prostirao sam novine za Sedi. Video sam tog čoveka, imao je tamnu kosu, mislim. Da, znam, to baš i nije neki trag. U svakom slučaju, taj čovek je napola vukao tu gospođu trotoarom. Pomislio sam: ’Čoveče, al’ se ova napila’, i dok je moj pas obavio nuždu, njih dvoje su nestali.
Sindi je zahvalila Sančezu i zamolila ga da pozove ponovo ako se seti nečega. Onda je pozvala Ričija.
— Dragi? Mislim da imam trag o onom serijskom silovatelju.


49.

Juki i Nik Gejns su odlazili iz njene kancelarije pošavši ka sudnici tog ponedeljka ujutru, pola sata ranije, kao što je Juki insistirala.
Nik je osmotrio Juki od glave do pete i rekao:
― Nešto si mi drugačija jutros.
― Kako to misliš?
― Smešiš se - reče on.
― Hoćeš da kažeš da se inače ne smešim?
― Ne smešiš se kad ideš na sud. Ha. Znam šta je. Spavala si s nekim, zar ne? To je sreća posle seksa, zar ne?
Juki se nasmeja.
― Nije. Umukni. Pojela sam krofnu. Šećer mi je udario u glavu, a ti nisi Mentalista. Nadam se da će se Anđela Voker pojaviti. Šta misliš? Je li ti zvučala kao da joj se može verovati?
― Zvučala je željno. Bilo bi ludo da se ne pojavi.
Sada su hodali dugim hodnikom sa zelenim podom koji je vodio ka sudnicama. Iznad glava su im zujale neonke. Dok je prolazila pored nje, Juki podiže bradu da skrene pažnju Nikiju na ženu koja je sedela na jednoj klupi bez naslona duž zida, pričajući sa sudskim izvršiteljem.
Bila je to Anđela Voker, njihov svedok iznenađenja.
Vokerova je bila četrdesetogodišnjakinja ružičasto-plave kose uhvaćene u punđu, nalik šećernoj peni, a na sebi je imala plavi džemper s V izrezom, tamni sako i pantalone. Juki pomisli da će se, ako svedočenje Anđele Voker bude upola dobro kao njen izgled, ovaj svedok sjajno pokazati.
Juki i Nik uđoše u sudnicu 3B, priđoše stolu odbrane i klimnuše glavom Hofmanu i njegovoj zamenici, Kari Batineli, jednoj od onih pametnih klinki koje su diplomirale prava na

Boltu dve godine pre roka.
Batinelijeva je uputila Juki zadovoljan pogled, i Juki joj je uzvratila istom merom.
Nik je izvadio svoj i Jukin laptop i postavio oba paralelno s ivicom stola pre početka zasedanja.
Sudski izvršitelj, ćelav čovek bezizražajnog lica u zelenoj uniformi, najavio je da sud zaseda, a sudija Lavan je ušao u krcatu sudnicu namršten. Ljudi na galeriji poustajaše, pa posedaše, izazvavši šuškanje koje se odbijalo od zidova presvučenih hrastovim panelima. Kad je prostorija ponovo utihnula, Lavan je pozdravio porotu.
Potom je rekao:
— Gospođice Kasteljano. Vi nastupate.
Juki ustade i zatraži da gospođica Anđela Voker bude pozvana da svedoči.
Sve oči se okrenuše ka središnjem prolazu dok je žena koja je čak i Juki delovala privlačno, tromo koračala ka pultu za svedoke i potom položila zakletvu.

50.

Gospođice Voker — reče Juki lepoj svedokinji — poznajete li optuženu, doktorku Kendas Martin?
— Nikad je nisam srela. Ali znam ko je ona, naravno.
― Jeste li poznavali njenog muža, Denisa Martina?
— Da. Viđala sam s Denisom dve godine. Do otprilike mesec dana pre njegove smrti. Juki zataknu kosu iza ušiju i reče Vokerovoj:
— Kada kažete da ste se 'viđali’ s Denisom Martinom, da li to znači da ste spavali s njim?
— Da. Viđali smo se dve, tri noći nedeljno.
— I znali ste da je oženjen?
— Da. Da. Znala sam. Ali rekao mi je da je njegov brak farsa. Bio je sa ženom zbog dece.
Juki se svidelo to što je svedokinja rekla i način na koji je to rekla. Bila je mirna i zvučala je uverljivo i iskreno.
— Gospođice Voker, možete li reći sudu zašto se vaša veza s gospodinom Martinom okončala?
— Rekao mi je da se viđa s nekom drugom i da je u pitanju ozbiljna veza. Rekao je da više prosto ne može da podnese haotičnost svog društvenog života.
— Jeste li mu poverovali?
— O, da. Bio je džukac. Jarac. Zmija. Ajkula. Tvor. Izaberite životinju, i Denis je bio to.
— A gde ste se vi nalazili kad je Denis ubijen?
— U Sidneju, u Australiji. Što dalje od njega.
— Gospođice Voker, jeste li zvali na kućni broj Martinovih dok ste bili u Sidneju?
— Mrsko mi je da priznam, ali zvala sam Kendas. Možda sam i pokrenula ceo ovaj debakl.
— Stvarno? Možete li da budete precizniji?
— Srce mi je bilo slomljeno. Htela sam da se osvetim Denisu, pa sam pozvala Kendas i rekla joj za svoju dvogodišnju vezu s njenim mužem. I rekla sam joj da se još uvek viđa s

nekom drugom.
— Znate li s kim se Denis viđao?
— Ne. Nisam imala pojma.
— I kako je Kendas Martin reagovala na vaš poziv?
― Bila je baš hladna. Rekla je: ’U pravu ste. On je životinja. Neko bi trebalo da ga sredi.
Možda ću to i sama da učinim.’
— Hvala vam. Svedok je vaš - reče Juki, udaljavajući se.


51.

Fil Hofman ustade od stola odbrane. Izgledao je odmorno i maksimalno spremno, elegantan u sivom prugastom odelu s kravatom.
Juki je primetila kako porotnici posmatraju Fila. Sviđao im se.
— Gospođice Voker, vi ne volite Kendas Martin, zar ne? ― upita Hofman.
— Ne mrzim je. Kao što sam rekla, nikad je nisam srela.
— Pa, očigledno niste imali obzira prema njoj. Spavali ste s njenim mužem dve godine, a dobro ste znali da ima dom, dvoje male dece i ženu. Nije li tako?
— Časni sudijo, branilac navodi svedoka na odgovor.
— Usvaja se. Nemojte to raditi, gospodine Hofman.
— Izvinjavam se, časni sudijo.
Hofman zazvecka sitninom u džepu, okrenu se nazad ka svedokinji i upita: ― Marite li imalo za optuženu?
— Ne baš. — Žena se promeškolji u stolici. Popravi frizuru.
— U stvari - reče Hofman - vas nije briga da li će Kendas živeti ili umreti. Izvinjavam se. Hajde da to pretočim u pitanje. Gospođice Voker, da li vas je briga hoće li Kendas Martin živeti ili umreti?
— Ne, pretpostavljam da nije.
— Da li bi bilo ispravno reći da u vašem slučaju važi ona izreka: ’Nema goreg neprijatelja od prezrene žene’?
— Časni sudijo! - reče Juki.
Hofman se nasmeši i reče: — Nemam više pitanja za ovog svedoka.

52.

Juki je bila za šankom kod Makbejna kad je Sindi uletela u bar, izgledajući kao da su joj krila izrasla. Bilo je očigledno da je presrećna. Juki zagrli svoju prijateljicu i reče:
— Nadam se da je to na čemu si zarazno.
— I ja isto — reče Sindi.

Juki se široko osmehnu i potapša stolicu pored sebe, i dok je Sindi sedala na nju, Juki reče:
— Ispričaj mi sve o toj prosidbi na jednom kolenu pred bogom i svim njegovim anđelima.
Sindi se nasmeja, a Juki se nagnu ka njoj da čuje sve o tome ― i Sindi nije izostavila nijedan detalj.
Juki se Rič oduvek sviđao. Retkost je pronaći tipa koji je lep kao filmska zvezda a nije zaljubljen u sebe. Juki je znala da Rič nije narcis. Bio je istinski dobar tip, od one stare, viteške sorte. Savršen muškarac za Sindi.
A sad se i Juki zabavljala s policajcem. Oženjenim policajcem.
— Hej, jedino ja pričam — reče Sindi. — Mislim da se to ranije nije dešavalo. Reci mi nešto što ne znam.
Juki izbrblja:
— Viđam se s Džeksonom Brejdijem.
— Ne. Nije valjda — reče Sindi. — Šališ se?
Juki se osvrnu okolo da se uveri da Brejdi nije ušao u bar dok ona nije gledala.
— Kunem ti se. Istina je.
— Čoveče - reče Sindi, sa šokiranim izrazom lica koji je govorio da je vrlo zadivljena. — Sve mi ispričaj. Nemoj da izostaviš ni reč.
Juki se nasmeja, pa ispriča svojoj prijateljici celu priču: o sastancima s Brodijem u vezi sa slučajem Martin, njihovom prvom izlasku u Prvi sastanak, fini vinski bar i restoran, savršeno nazvan. I ispričala je Sindi o svom sastanku s Brejdijem u petak uveče u Odmetniku.
— Ispričao mi je neke prilično intimne stvari o sebi.
— Jesi li spavala s njim? — upita Sindi.
— Svi se toliko zanimaju za moj seksualni život... Što pitaš?
— Pa, jesi li?
— Ne. Ne, nisam. Ali htela sam.
— Kad ćete se ponovo videti?
— Pa... ako se dobro sećam, u subotu uveče — reče Juki sa stidljivim osmehom.
— Ha! Pa, imam osećaj da će ti se pružiti nova prilika da ga skineš. Bože. Bolje bi ti bilo da mi ispričaš sve o tome. Ne šalim se. To moram da čujem.
Konobar im je odneo piće do malog stola pored prozora. Posle toga im je doneo jelo, rekavši.
― Molim vas pazite. Tanjiri su vrući. Mogu li da vam donesem još po jedno piće?
Juki je odbila drugo pivo, izvadila crni luk iz hamburgera i presekla ga napola. - Brejdi mi je mnogo privlačan ― reče ona.
— Kome nije? - reče Sindi, ciljajući bočicom kečapa u pravcu pomfrita, pogodivši dno tanjira. — On je kao Don Džonson iz one stare serije Poroci Majamija. Tabs. Ne, Kroket.
— Postoji jedan problem — reče Juki.
— Samo jedan?
— Oženjen je. Po Lindzinim rečima.
— Čekaj. Oženjen je? I nije ti rekao?
— Ne, ali hoće. Ne zaboravi čime se ja bavim.
— Budi oprezna, Juki. Ako se upecaš, gotova si. Pazi da se ne opečeš.
— Pazim - reče Juki. ― Stvarno. ― Pojela je veći deo hamburgera, pogledala na sat i zamisila kako će se sudija Lavan naljutiti ako zakasni. ― Sranje. Moram da idem.

— Ja ću platiti — reče Sindi.
— Ali ja sam tebe zvala na ručak.
— Sledeći put — reče Sindi.
Juki potapka usne maramicom, poljubi Sindi u obraz i protrlja njen verenički prsten palcem kao da trlja Aladinovu lampu, zamišljajući želju. Zatim istrča iz bara praćena Sindinim smehom.


53.

Jukin svedok je izgledao iznenađeno ali zadovoljno što se našao u centru pažnje.
— Gospodine Vajt, vi ste vlasnik radnje pod nazivom Stari ali dobri u ulici Pirs? — upita ga ona.
— Da, tako je. U ulici Pirs, blizu raskrsnice s ulicom Hajt.
— I šta prodajete u svojoj radnji?
— Dosta različitih stvari. Džubokse. Muzičke instrumente. Stare ploče. Svašta nešto.
— Prodajete li oružje?
— Retko, ali da.
— Jeste li u aprilu prošle godine prodali jedan smit i veson kalibra šest milimetara gospodinu Denisu Martinu?
— Da. Imao je dozvolu za nošenje oružja. Proverio sam je, kao i njegovu vozačku dozvolu.
To je bio on.
— Časni sudijo — reče Juki — htela bih sudu da predočim ovu priznanicu koja dokazuje prodaju pištolja smit i veson kalibra šest milimetara Denisu Martinu.
Juki predade račun sudiji, koji ga dade izvršitelju, koji ga pokaza Filu Hofmanu.
— Ima li prigovora, gospodine Hofman? — upita Lavan.
— Nema.
— Predmet broj trideset predočen od strane naroda uvrštava se u dokaze — reče Lavan. Juki upita:
— Kada ste kontaktirali s policijom, gospodine Vajt?
— Prošle nedelje. Kad sam video priču o ovom suđenju u novinama. Prepoznao sam sliku gospodina Martina.
— Hvala vam, gospodine. Svedok je vaš — reče Juki braniocu.
Hofman ustade, pređe preko centralnog dela sudnice i pozdravi svedoka.
— Gospodine Vajt, mislim da znate da se serijski broj pištolja koji ste prodali gospodinu Martinu ne nalazi na tom računu. Da li ste podneli zahtev za preregistraciju, kao što zakon nalaže?
— Ja nisam preprodavač oružja. Bavim se prodajom antikviteta. Taj pištolj sam kupio kao deo sadržaja jedne kutije na aukciji prošle godine.
— Znači, niste postupili po zakonu?
— Kao što sam rekao, nisam čak ni znao da se u kutiji koju sam kupio za trideset dolara nalazi pištolj. Nisam preprodavač oružja. Radim sam u toj radnji. Covek je ušao i video pištolj

u kutiji. Kupio je i penkalo. I knjigu o struji iz dvadesetih godina prošlog veka. To su suveniri. Sastavio sam račun. Nisam znao da moram išta da registrujem. Čujte, proverio sam njegovu dozvolu za nošenje oružja. Ne mislim da bi mnogo ljudi u mom poslu učinilo čak i to.
Stiven Vajt pogleda u Jukinom pravcu, kao da hoće da kaže:
— Jesam li se upravo uvalio u nevolju?
Hofman je nastavio sa svojim unakrsnim ispitivanjem.
— Dakle, da razjasnimo, niste zapisali serijski broj pištolja koji ste prodali gospodinu Martinu na račun. Imate li negde taj serijski broj?
— Sumnjam.
— Dakle, nema načina da znamo da li je pištolj koji ste prodali Denisu Martinu isti onaj iz kojeg je on ubijen, zar ne?
— Nisam rekao da znam to.
— To je sve, gospodine Vajt. Hvala vam. Sudija prekrsti šake na stolu.
― Želite li dodatno da ispitate svedoka, gospođice Kasteljano?
— Da, časni sudijo.
Juki otvori fasciklu ispred sebe, izvadi iz nje jednu fotografiju i pođe ka svedoku. Ovo se razvijalo baš onako kako se nadala.
— Gospodine Vajt. Ovo je slika pištolja kojim je počinjeno ubistvo, smit i veson kalibra šest milimetara. Da lije ovo ista vrsta pištolja koju ste prodali gospodinu Martinu?
― Jeste.
— Koliko ste ovakvih pištolja prodali u aprilu prošle godine?
— Prodao sam samo taj jedan.
— Koliko ste pištolja smit i veson kalibra šest milimetara prodali za čitavu tu godinu?
— Samo taj jedan.
— Gospodinu Denisu Martmu?
— Da, baš kao što sam rekao. Napisao sam njegovo ime na tom računu.
— Hvala vam, gospodine Vajt. Završila sam, časni sudijo.
Juki je zadržala neutralan izraz lica dok se vraćala za sto tužilaštva, ali je u glavi pravila
„zvezde“ .
Vajt je bio vrlo ubedljiv svedok. Proverio je dozvolu za nošenje oružja Denisa Martina i njegovu vozačku dozvolu i prepoznao ga je na fotografiji. I definitivno je prodao Denisu Martinu pištolj.
To nije bio dokaz ― ali jeste bilo okrivljujuće svedočenje.
Juki je sačekala da Stiven Vajt siđe s pulta za svedoke i zatim pozvala sledećeg.