Deseta godišnjica

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Maksin Pitro



Najstrašnija epizoda u Ženskom klubu za rešavanje ubistava do sada!
Dugo očekivano venčanje detektivke Lindzi Bokser postaje samo daleka uspomena kada je pozovu da istraži strašan zločin: izmrcvarena tinejdžerka nađena je mrtva u divljini, a njena novorođena beba netragom je nestala. Lindzi Bokser otkriva da ne samo što zločinci nisu ostavili nikakav trag, već i žrtva možda nešto krije. Istovremeno, pomoćnik javnog tužioca Juki Kasteljano vodi slučaj žene koja je optužena da je ubila svog muža pred očima njihovo dvoje dece. Jukina karijera zavisi od toga da li će Kendas Martin proglasiti krivom, i zato je Lindzi, kada naiđe na dokaze koji bi mogli da spasu optuženu, primorana da bira. Treba li da veruje svojoj najboljoj prijateljici ili da sledi svoj instinkt? Lindzin novi šef, poručnik Džekson Brejdi, pomno prati svaki njen pokret. Kada pritisak da se beba pronađe počne da narušava Lindzin tek sklopljeni brak, ona se pita da li će ikada moći dazasnuje porodicu.

54.

Stajala sam u zadnjem delu prepune sudnice posmatrajući Juki kako ispituje istražiteljku drugog stepena Šeron Karoters, forenzičarku koja je ustanovila postojanje barutnih čestica na šakama Kendas Martin manje od pola sata nekon ubistva Denisa Martina.
Poznavala sam Karotersovu neke četiri godine i radila na desetak slučajeva s njom, i nikad

nisam videla da je napravila neku grešku. Radila je striktno po pravilima, ali znala je i kako da pronađe rupe u sistemu a da ne krši pravila.
— Gospođice Karoters, jeste li vi bili glavni istražitelj u slučaju Martin?
— Da, jesam.
― Jeste li testirali šake doktorke Martin na prisustvo barutnih čestica u otprilike šest i četrdeset pet večeri četrnaestog septembra? - upita Juki.
— Jesam. Test je bio pozivitan na prisustvo barutnih čestica.
Jedna žena koja je sedela blizu zida dobila je napad vlažnog kašlja kojem, kako se činilo, nikad neće doći kraj. Juki je sačekala da se žena do kraja iskašlje, pa je upitala:
― Gospođice Karoters, jeste li pitali optuženu da li je opalila iz pištolja koji je pronađen na mestu zločina?
— Da, jesam. Rekla je da jeste.
— I kako je glasilo njeno objašnjenje, zašto je opalila iz pištolja?
— Imala je jedno objašnjenje pre nego što sam joj ispitala šake, i drugo, detaljnije objašnjenje posle toga.
— Imala je dva objašnjenja? — reče Juki, okrenuvši se da pogleda Kendas Martin. Da je taj pogled bio pištolj, oglasio bi se sa beng.
Bila sam rastrzana, navijala sam za Juki, a istovremeno sam saosećala s Kendas Martin i strahovala za nju. Dosta ljudi koje sam znala i poštovala stavilo je na kocku svoje karijere verujući da je Kendas Martin ubila svog muža. Da li je moguće da svi oni greše?
Zašto mi osećaj govori da je ona nevina? Juki reče svojoj svedokinji:
— Molim vas recite nam koja su to dva objašnjenja bila. Karotersova je, ne trepćući, okrenula glavu ka poroti i rekla:
― Pre nego što sam uradila test na prisustvo barutnih čestica, doktorka Martin mi je rekla da joj je neki uljez upucao muža. Posle testa, ponovila je da je uljez upucao njenog muža, ali je dodala da je ispustio pištolj i pobegao kada je muža pozvala po imenu. Rekla je da je podigla pištolj s poda i potrčala za uljezom. Da je zapucala u pravcu ulice da ga otera.
Tiho sam napustila sudnicu. Još uvek sam tapkala u mestu u slučaju Ričardson, a Brejdi mi je i više nego jasno stavio do znanja da je slučaj Kendas Martin zatvoren.
Ono što nije znao jeste da sam prethodne večeri pregledala dokumentaciju o slučaju Martin. Pročitala sam sve beleške Pola Čija i pronašla jedan trag koji sam htela da istražim. Morala sam da ga istražim kako bih mogla da ućutkam glas Kendas Martin u svojoj glavi koji je govorio: „Nisam ga ubila, narednice. Molim vas pomozite mi. Sudi mi se na život i smrt.“


55.

Ono što sam napabirčila iz Čijevih beležaka bilo je da su Kejtlin i Dankan Martin imali učitelja klavira koji je dolazio u njihovu kuću da im daje časove dva puta nedeljno.
Zvao se Bernard Sent Džon.
Čije ispitao Sent Džona tokom istrage u slučaju Martin i, sudeći prema njegovim

beleškama, Sent Džon nije znao ko je ubica. U stvari, naglasio je da ne veruje da je Kendas Martin ubila svog muža.
Či nikad nije ponovo pričao sa Sent Džonom, ali budući da je učitelj klavira bio tako snažno ubeđen da je Kendas Martin nevina, htela sam da čujem od njega kako i zašto se učvrstio u tom ubeđenju.
Sent Džonov iznajmljeni stan nalazio se u jednoj viktorijanskoj kući u ulici Okatvija broj 2400, u bloku pretežno stambenih zgrada. Očekivao me je, i kad sam pozvonila na interfon u prizemlju, pustio me je unutra.
Odmerila sam Sent Džona u dovratku.
Bio je u ranim četrdesetim, visok metar i sedamdeset tri, vitke građe i oštre kose. Pošla sam za njim u stan i videla da očigledno voli dramatične kombinacije kad je u pitanju opremanje životnog prostora. Dnevna soba je bila u zlatu s crvenim draperijama, zastrta tepisima od veštačke zebrine kože, dok je pored isturenog prozora stajao jedan veoma lep stejnvej klavir.
Pošto mi je ponudio da sednem, Sent Džon sede na otoman čiji rubovi behu ukrašeni kićankama i reče mi da mu je drago što sam zvala.
― Ali ne razumem zašto policija želi sad da priča sa mnom ― reče on. — Niko me nije želeo kao svedoka.
— Niste bili u kući Martinovih one večeri kad se desilo ubistvo, zar ne?
— Ne. Nisam bio tamo. Nisam video nikakav pištolj. Nisam čuo nikakve pretnje — reče, sležući ramenima.
— Prema onome što ste mi ispričali preko telefona, stekla sam utisak da ste imali uvid u određena dešavanja u domaćinstvu koja bi po vašem mišljenju mogla da budu važna.
— Pa, imam neke misli i zapažanja, narednice. Svakako. Počev od vremena kad je Kendas bolovala od raka dojke pre dve godine.
Sent Džonu nije trebao nikakav podstrek da mi priča o poslednje dve godine rada kod Martinovih, priču punu sitničavih žalbi i tračeva. Ipak, činjenica da je čovek tračara ne čini ga lošim svedokom.
Baš suprotno.
— Kendas se ponašala kao kučka prema svima dok je bila na hemoterapiji — reče on. — Naročito prema Elen.
— Elen Laferti. Dadilja.
— Tako je — reče mi Sent Džon. — Ne znam otkad je to počelo, ali Elen mi se poverila pre više od godinu dana — reče Sent Džon. — Rekla mi je da je u vezi s Denisom.
— Zašto niste to rekli policiji?
— Nisam znao da je važno. Da li je?
— Nisam sigurna. Ali recite mi — zašto ste inspektoru Čiju rekli da mislite da Kendas nije sposobna da ubije muža?
— Ona je lekar. ’Prvo: ne čini nažao drugima’. Denisovo ubistvo učinilo bi nažao svima u kući. I pogledajte. Jeste.
Zaklopila sam beležnicu i zahvalila Sent Džonu na vremenu. Dok sam odlazila iz stana, setila sam se da mi je Fil Hofman rekao da bi ono što zna o Elen Laferti moglo dovesti do toga da se odbaci optužba protiv Kendas Martin.
Kendas je spekulisala da je njen muž spavao s Elen Laferti, a sada je Bernard Sent Džon potvrdio taj deo njene teorije.

Da li je Lafertijeva postala ljubomorna, kao što je Kendasova rekla? Da li je Elen Laferti takozvani uljez koji je ubio Denisa Martina?

56.

Pomislila sam da je Pol Či možda još ljut na mene što sam dovela u pitanje optužbu za prvostepeno ubistvo protiv Kendas Martin. Ako sada nije penio od besa, svakako hoće kad mu budem rekla da još uvek čaprkam po njegovom slučaju i da još nisam spremna da odustanem.
Bilo je oko pet popodne kad sam mu donela kafu s mlekom i sela preko puta njega za njegov veoma uredni sto na odeljenju.
Či me je pogledao, lica potpuno bezizraznog, i rekao:
— Još uvek pokušavaš da otvoriš moj zatvoreni slučaj? Klimnuh glavom.
— Prosto moraš da mi dozvoliš da izbacim to iz sebe — rekoh. ― Da si na mom mestu, postupio bi isto.
— Ti si glavna.
— Sećaš se Bernarda Sent Džona? — upitah ga.
— Onaj učitelj klavira. Kako mogu da zaboravim tog tipa?
— Upravo sam pričala s njim.
— Ne ljutim se, Lindzi. Samo hoću da te razumem. Kroz ovo odeljenje godišnje prođe pedeset slučejeva. Samo polovinu njih rešimo. I to ako nam dobro ide. Ovde imamo jedan slučaj koji smo uspeli da rešimo. Zašto te ovaj slučaj toliko zanima?
— Ne umem to da objasnim.
— Ne možeš da objasniš zašto vređaš mene, Maknila, Brejdija, čitavu Policiju San Franciska i kancelariju javnog tužioca? Misliš da ćemo time zaraditi neke poene kod javnog tužioca?
— Moram da uradim ovo, Pole. Ako je Kendas Martin kriva, moje njuškanje neće to promeniti.
— Ali ne misliš da je kriva, zar ne?
— Ne znam.
Čijeve usne razvukoše se u širok osmeh. Što je bila retkost. Kao Halejeva kometa.
— Šta je smešno? — upitah ga.
— Volim to kod tebe, Lindzi. Nikad ne odustaješ. Ali, znaš, Brejdi nema smisao za humor.
— Njime ću se pozabaviti kad budem morala. Či slegnu ramenima i reče:
― I šta ti je Bernard Sent Džon rekao?
— Da je Denis Martin spavao s Elen Laferti. Lafertijeva mu se poveravala.
— Opa bato. Pa, eto ti motiva, narednice. Samo pronalaziš još argumenata protiv doktorke Martin. Kendas je saznala da njen muže spava s dadiljom, pa ga je ubila. Motiv star koliko i ljudska rasa.
— Ili ― šta ako je bilo obrnuto?

— Misliš da je Lafertijeva ubica?
— To nije tako suludo, Pole. Hoću da pričam s tobom o onom unajmljenom ubici. Gregoru Guzmanu.
Či samo odmahnu glavom i uzdahnu.
— Upornost ti pristaje, Lindzi. Dobro, šta želiš da znaš o Gregoru Guzmanu?
— Ispričaj mi sve što znaš.


57.

Dok je Či kucao po tastaturi, rekao mi je:
― Guzmanu se pripisuje jedanaest ubistava — jedanaest nerešenih slučajeva koji odgovaraju njegovom načinu ubijanja.
Primakla sam stolicu toliko blizu Čijevom stolu da sam videla svoj odraz u monitoru.
― Radi se o veoma elegantnom načinu ubijanja - reče Či. ― Prvo, radi u tajnosti. Niko ga nikad ne vidi, i ne ostavlja dokaze. Drugo, uvek koristi kalibar šest milimetara i ubija tako što puca u glavu. Posao obavi prvim metkom. Drugi metak ispali gotovo povrh prvog. Rekao bih da drugi metak služi samo kao osiguranje. Odličan je strelac.
― Denis Martin je dobio dva metka u grudi.
― Tako je.
Či poče da kuca po tastaturi i otvori nekoliko slika neuhvatljivog ubice. Prva je bila zrnasti zamrznuti crno-beli kadar uzet s video-snimka na kojem neki muškarac izlazi iz kazina Cirkus Cirkus, poznatog u Vegasu.
Sledeća fotografija prikazivala je potencijalno istog čoveka u tamnom odelu kako stoji pored ulične reklame i posmatra masu ljudi koji ulaze u neku javnu zgradu. Ta slika je bila naslovljena s „Linkoln centar, Njujork“ .
Poslednja slika bila je najbolja.
Bila je uslikana noću, dugim objektivom uperenim u prozor s vozačke strane jednog terenca tamne boje, datirana prvog septembra prošle godine. Na suvozačkom sedištu videla se Kendas Martin iz profila. Kosa joj je zaklanjala deo lica.
Pored nje je za volanom sedeo proćelav muškarac koji je okrenuo glavu ka njoj. Njegove crte lica bilo je teško razaznati zbog senki u unutrašnjosti kola.
Bilo je teško reći da li je čovek na toj slici Gregor Guzman, pa čak i da li je žena na sedištu suvozača Kendas Martin.
— Koliko si siguran da je ovo Guzman? - upitah Čija.
— U slučaju svih Guzmanovih slika nagađa se da se radi o njemu. Nemamo zvanične fotografije s kojima bismo ih uporedili, ali program za prepoznavanje lica pronašao je poklapanje od osamdeset tri posto između četiri fotografije koje sam ti upravo pokazao.
— Pole, da tvoj slučaj zavisi od ove slike u terencu, Kendas Martin bi bila oslobođena.
— Javni tužilac je želeo da je upotrebi. Ona ukazuje na postojanje predumišljaja. Moram da ti priznam nešto, Lindzi.
— Ovde sam, Pole. I slušam te.

— Osim ove loše slike s Kendas Martin, niko u policiji nije prijavio da je video Gregora Guzamana u poslednje tri godine. Ko zna da li je uopšte živ.

58.

Tik pre šest te večeri, Sindi je stajala na vetrovitoj raskrsnici ulica Turk i Džouns.
Tenderloin je bio opasan kraj, verovatno najgori u San Francisku.
Kad je kišica počela da rominja, beskućnici su natukli kapuljače na glave, pogurili se iznad svojih žičanih kolica, šćućureni ispod strehe hotela Etel, koji iznajmljuje sobe na sat, i Kod tetke Viki, neuglednog gej bara pored njega.
Sindi zakopča kaput i podiže okovratnik, zureći u predstavništvo taksi-preduzeća s druge strane ulice koje je zauzimalo severoistočni deo te raskrsnice. U nivou ulice nalazila su se dva izloga s trepćućim neonskim reklamama:
TAKSI KVIK EKSPRES
i
PRIMAMO KOPRORATIVNE KLIJENTE.
U vezi s tim lokalom nije bilo ničeg privlačnog.
Rič joj je rekao da će se naći s njom u jednom kafiću dva ulaza dalje, ali Sindi nije mogla da čeka. Pozvala je Riča i kad je dobila njegovu govornu poštu, ostavila mu je poruku i prešla ulicu Turk na crveno.
Dok se približavala Brzom taksiju, Sindi je primetila ulaz za vozila taksi-preduzeća u Turkovoj: veliki ulaz skrivao je rampu koja je vodila ka podzemnom parkingu. Žuti taksiji bili su naređani uz ivičnjak. Vozači su stajali na kišici, pušeći na trotoaru, potežući iz flaša u papirnim kesama.
Sindi je prišla izlogu i videla dispečersku kancelariju s druge strane stakla, dosta nalik biletarnici u bioskopu, samo veću. Pokucala je po staklu.
Čovek u kancelariji bio je prosečne visine, u četrdesetim, tamne kose i bledog ovalnog lica. Nosio je izgužvanu kariranu košulju i oker vojničke pantalone. Izgledao je razdražljivo dok je prihvatao pozive, istovremeno dajući uputstva u mikrofon radija.
Sindi je morala da viče kako bi nadjačala zvuk pristižućih radio-poziva.
― Ja sam Sindi Tomas — reče u rešetku. ― Jeste li vi vlasnik ove firme?
— Ne, ja sam menadžer i dispečer, Al Visocki. Šta mogu da učinim za vas?
― Ja sam reporterka u Kroniklu - reče ona. Iskopala je svoju novinarsku legitimaciju iz tašne i prislonila je na staklo.
— O čemu se radi?
― Jedan od vaših vozača je možda spasao nekoga ko je doživeo infarkt. Osoba koja je pozvala novine seća se jedino da je vozač bio u taksi-kombiju - slaga Sindi.
— Znate li kako se vozač zove?
― Ne.
— A kako je taj vozač izgledao?
― Jedino čega se ta osoba seća jeste da je na tom kombiju stajala reklama za neki film.

— Čoveče... reklama za film - reče Visocki. - Dobro, slušajte. Imamo šest kombija u voznom parku. Tri su tu. Tri su na terenu. Ali, znate, nijedan vozač ne vozi uvek ista kola. Voze ona koja su ovde kad im počne smena.
— Mogu li svejedno da bacim pogled? Ne bi trebalo dugo da potraje.
— Samo izvolite.
Visocki reče Sindi da garaža ima tri nivoa — prizemlje, na kome se ona nalazi, i dva podzemna nivoa. Dva kombija su se nalazila na prvom spratu, a treći na drugom, najnižem.
Sindi se zahvalila čoveku i počela s obilaskom parkiranih taksija u mračnoj, prljavoj podzemnoj garaži koja je zaudarala na izduvne gasove. Dvadeset minuta kasnije, pronašla je sva tri kombija, od kojih nijedan nije imao reklamu za film na bočnim vratima.
Vratila se stepenicama do prizemlja i ostavila svoju vizitkartu dispečeru, uzevši njegovu zauzvrat.
— Mogu li ponovo da vas pozovem?
— Slobodno — reče Visocki, koji zgrabi mikrofon i režeći izdiktira adresu vozaču.
Sindi je izašla iz garaže na glavna vrata u ulici Turk i pronašla Ričija kako je čeka na uglu.
— Trebalo je da me čekaš u kafiću — reče on.
— Žao mi je, Rič. Malo sam poranila pa sam mislila da istražim jedan trag. Dragi, ovo je samo dosadni deo posla. I samo taksi-preduzeće.
— Taksi-preduzeće, a slutiš da je neki taksista poslednji video ženu koja je bila drogirana i silovana.
— Pa, nijedan od taksija ovde nije taj koji tražimo.
― Ne sviđa mi se koliko rizikuješ da bi došla do priče, Sindi ― reče Rič, otvarajući joj vrata sa suvozačke strane. ― Ova uličica je savršena da te neko opljačka. Odbaciću te kući. Onda moram da se nađem sa Lindzi.
Sindi pogleda svog verenika, prope se na prste i poljubi ga. Reče:
― Previše si, bokte, zaštitnički nastrojen, Riči. A ono što je čudno je da mi se to nekako sviđa.


59.

Konklin i ja smo se još jednom videli s Ričardson-ovima u njihovom skupom apartmanu u hotelu Mark Hopkins, s pogledom od milijardu dolara na svetla Nob hila i Junion skvera. Odatle se videla Piramida Transamerika i neboderi u poslovnom delu grada, zaliv San Franciska i zapadni deo mosta Bej, koji je dopirao do Trežer Ajlenda.
Živela sam u San Francisku čitavog života, ali sam retko kad imala priliku da osmotrim grad iz ove perspektive.
Zurila sam u svetla u daljini dok je Konklin govorio Ričardsonovima da nam treba sat vremena nasamo s Ejvis. Rekao je da će Ejvis biti lakše ako budemo pričali ovde a ne u stanici. I rekao je da će, budemo li razgovarali nasamo s njom, možda biti iskrenija nego kad bi roditelji bili prisutni.
Sonja Ričardson je rekla:

— Mislim da nema više šta da vam kaže — ali oba roditelja su pristala da nas puste da pričamo nasamo s Ejvis.
Sada su roditelji bili na „laganoj večeri" u restoranu na vrhu hotela, a Ejvis je bila u kuhinji, i gledala me preko ramena s izrazom žestoke antipatije na licu.
— Koliko puta moram da vam kažem — narogušila se. Otvorila je frižider i izvadila činiju s umakom, a zatim počela da pretura po kredencu i spustila šaku na kesicu s čipsom. — Rekla sam vam sve što znam.
— Dođi ovamo i sedi, Ejvis — reče Konklin.
Izgledala je kao da ju je ton kojim joj se Konklin obratio iznenadio, što je zapravo bilo blago u poređenju sa slikama koje sam ja imala u glavi — kako je grabim za gušu i bacam uza zid.
Ejvis je iz inata sporo pokupila svoje grickalice, zajedno s flašom soka, i odnela ih u dnevnu sobu, gde je ih sve razastrla po kafenom stočiću.
— Pričaj nam o svom učitelju engleskog — rekoh.
— Gospodinu Riteru?
— Imaš nekoliko nastavnika engleskog?
— Gospodin Riter nije loš. Nije mi omiljeni nastavnik, ali imam dobre ocene iz engleskog.
Imam talenta za pisanje.
— Da li je Džordan Riter otac tvog deteta?
— To je suludo! Jedva ga poznajem.
Sedela sam u stolici u visini njenih očiju, skrštenih šaka, laktova oslonjenih na kolena.
Nagnula sam se preko kafenog stočića i rekla tinejdžerki: ― Misliš li ti da sam ja glupa?
— Molim?
— Rekla sam, misliš li da sam glupa?
— Kakve veze ima ko je otac? Rekoh:
― Dosta je bilo. Ejvis, ustani. Inspektore Konkline, stavite joj lisice. Ejvis Ričardson, uhapšena si zbog kovanja zavere, ometanja pravde i ugrožavanja života deteta. Ako pronađemo njegovo telo, promenićemo tu optužbu u optužbu za ubistvo.
— O, bože, šta to radite? — reče ona dok su joj se lisice sklapale oko zglobova. - Moja beba nije mrtva. On nije mrtav.
— Ispričaćeš nam o tome u stanici. Idemo — rekoh.
— Ovde. Ispričaću vam ovde ― reče ona.
Klimnula sam glavom Riču i on joj je skinuo lisice. Devojka se bacila nazad na kauč, a onda je počela da priča verziju priče koju ranije nisam čula. Nisam znala da li govori istinu.
Ali njena priča je svakako postajala čudna.

60.

Ako mi ispričaš neku izmišljotinu — rekoh Ejvis Ričardson - ili poluistinu, ili ako išta budeš preuveličala... ako me slažeš na bilo koji način — znaću. A kad se to desi, ideš u zatvor.
— Reću ću vam istinu — reče ona. — Reći ću vam sve što vas zanima. Ne mogu više to da podnesem.

— Počni da pričaš.
— U pravu ste za Džordana. On je otac moje bebe. Ima sjajne gene.
Gene? Ova mala je gadno pomerila pameću. Bojala sam se da ću se izdrati na nju ako otvorim usta.
Prošla sam rukom kroz kosu i sačekala malo da me prođe bes. Ne sećam se kad sam se osećala tako frustrirano, ali nisam htela da zatvorim usta ovoj devojci time što ću joj dozvoliti da mi vidi gnev u očima. Bilo je vreme da pustim Konklina da uposli svoj šarm.
Konklin reče:
— Da li je beba živa, Ejvis? Znaš li gde se nalazi?
— Živ je. Ali ne znam gde je. Konklin reče:
— Dobro, Ejvis. Hajde da vidimo možemo li zajedno to da otkrijemo.
— Veliki deo onoga što sam vam ranije rekla je istina. Krila sam trudnoću. Čak ni Džordanu nisam ništa rekla pet meseci. Onda sam mu rekla, i počeo da se ponaša kao seronja: ’Kako uopšte da znam da je dete moje?’
— Muškarci umeju da budu seronje - reče Konklin. Ejvis klimnu glavom.
― Otišla sam na Pratslist i pronašla oglas.
— Nikakvog oglasa nije bilo — rekoh.
— Nije to bio oglas za koji sam vam rekla - reče Ejvis. - Bio je drugačiji oglas i naišla sam na njega pre samo tri nedelje. Pozvala sam te dve žene. One su par. Tražile su bebu i htele su da plate dvadeset pet hiljada dolara.
— Imena? — rekoh.
— Toni i Sendi.
— To je to? — rekoh.
— Pozvala si dve žene — reče Konklin tinejdžerki idiotkinji na kauču. Pogledala sam u pravcu vrata. Uz malo sreće, mala će nam reći sve što nas zanima pre nego što joj se roditelji vrate kući.
U ovom trenutku, Džordana Ritera je čekala zatvorska kazna. A Ejvis Ričardson popravni dom. Poslednje što nam je trebalo bilo je da neki advokat od hiljadu dolara na sat umeša svoje prste u ovaj slučaj.
— Pokupile su me na blok od škole, ali... ali nisu me drogirale niti išta slično. Rekle su da imaju mesto gde mogu da se porodim na miru. Zaspala sam na zadnjem sedištu.
— Kad si se probudila — reče Konlin — jesi li znala gde se nalaziš?
— Ne. Bio je mrak. Bila sam na nekom zabačenom mestu. Porađala sam se. Legla sam u krevet i nekih šest sati sam vrištala toliko da sam mislila da će mi glava otpasti. Rodila sam bebu. Držala sam ga u naručju. Bio je nešto najlepše što sam ikad videla. A onda sam ga dala Toni i Sendi. Bile su fine i stvarno su ga želele.
Došla sam do granice pucanja. Da li je ovom detetu uopšte stalo do njenog sina? Ne. Dreknula sam:
— Tad si poslednji put videla tu bebu? Nemaš ništa drugo da nam kažeš? Da li je išta od toga istina? Ako su ti te fine žene bile babice na porođaju, objasni nam zašto su te pronašli kako nasmrt krvariš pored jezera?
— Za to sam sama kriva — reče Ejvis Ričardson.


61.

Aleluja. Ejvis Ričardson će konačno preuzeti odgovornost za nešto. Ako bude priznala nešto što će nas odvesti do njene bebe, mislim da bih mogla da joj oprostim za to što nas je cele prošle nedelje dovodila do ludila.
Šta kažeš, Ejvis? Hoćeš li nam pomoći?
Otišla sam do frižidera u kuhinji, donela flašu soka i napunila tri čaše, bez leda.
— Toni je rekla da će Sendi i ona ostati sa mnom dok se ne oporavim — reče Ejvis Konklinu i meni. — Onda je trebalo da odvedu bebu kući.
― Jesu li rekle gde žive? - upita Konklin.
— Ne ― reče Ejvis.
Još uvek sam poredila Ejvisinu novu priču sa onom odranije, i te dve verzije se ni u čemu nisu podudarale.
Muškarac s francuskim akcentom ispao je iz igre. Kidnapovanje je bilo prošlost. Otac njene bebe bio je njen nastavnik engleskog. Ejvis je odgovorila na oglas koji su dale dve žene, a sad tvrdi da se svojevoljno odrekla bebe.
Da li je sposobna da govori istinu? Toni i Sendi. Pitam se da li je ta imena izmislila u tom trenutku.
— Kad sam bila u toj kući, odmah posle porođaja, Toni mi je dala svoj telefon da pozovem Džordana i kažem mu da dođe po mene — reče Ejvis. — Ali kad sam dala telefon Toni da ga uputi kako da stigne do tamo, Džordan je prekinuo vezu.
Primljeni pozivi će se videti na listingu poziva Džordana Ritera. Tako da ćemo možda otkriti nešto.
— Samo sam htela da odem odatle. Nisam želela da budem blizu bebe, pa sam uvrebala priliku i išunjala se na zadnja vrata. Stopirala sam, i jedna kola su me povezla sve do Braderhud veja, ali ti ljudi su išli na istok, pa sam izašla.
— Koja kola si stopirala, Ejvis? Jesi li upamtila neko ime ili broj tablice? Pokušavamo da sklopimo deliće u celinu. Razumeš? — rekoh.
— Nisam o tome razmišljala. Prosto sam pobegla, a još uvek sam se nalazila usred nedođije. Nisam imala tašnu kod sebe, telefon, ništa, i ponovo sam počela da krvarim. A zatim se krvarenje pojačalo. To nisam očekivala.
Devojka je konačno počela da pokazuje znake uznemirenosti. Znojila se, kršila ruke. Mislila je na sopstveni bol.
Konklin reče:
― Možeš li da nastaviš, Ejvis? Ili da malo odmorimo?
— Dobro sam — reče ona. - Nema još mnogo toga da se kaže. Pronašla sam kabanicu u travuljini blizu jezera, pa sam skinula odeću i obukla kabanicu. Vrtelo mi se u glavi dok sam hodala i pala sam nekoliko puta. Jedna kola su se zaustavila i odvezla me u bolnicu. Upoznala sam vas — reče ona, pokušavajući da mi uputi otrovan pogled.
— Da li je Džordan u nevolji jer sam maloletna?
— Džordanu ništa neće faliti ― slagah. ― Ono najvažnije, Ejvis, važnije čak i od Džordana Ritera, jeste da saznamo gde se tvoja beba nalazi i da li je dobro.

To je bila istina. Gde je ta beba?
Ako su te žene stvarne, a ne samo likovi iz kreativne radionice Ejvis Ričardson, da li su zadržale dečaka?
Da li je u nekoj toploj sobi prekriven plavim ćebencetom? Da li mu je stomačić pun? Ima li plišanog medu? Da li je bezbedan?
Ili su ga prokrijumčarili iz zemlje s heroinom u debelom crevu i isekli ga da dođu do droge odmah pošto su prispeli na obalu?
— Kako su ti platile? — upitah.
Molim ti se bože da su ovoj naivnoj devojčici dali ček.
— Nisu mi ništa platili. Nisam želela novac. To bi bilo protivzakonito, zar ne? Da prodam bebu? Nisam ga prodala. I, šta ćete sad da uradite? — upita Ejvis Konklina.
— Sve će biti u redu — reče joj Konklin.
Stvarno? Za koga?

62.

Dok smo mi odlazili iz Marka Hopkinsa, roditelji su tešili Ejvis. Jedva da su okrenuli glavu kad im je Konklin rekao da ćemo zvati kasnije i dok smo izlazili iz apartmana.
Moj partner i ja smo malo proćaskali ispred mojih kola — ili, bolje reći, on me je slušao kako trtljam o najglupljoj, najnemoralnijoj devojci na svetu — a zatim smo se zaputili svako svojoj kući.
Dok sam se vozila kući okrenula sam Kventina Tacija.
Kventin je policijski saradnik, tehnički konsultant kojeg su opisivali kao „mozak u boci“ . Živi u tamnici koju je sam osmislio, u tamnom i sumornom dupleksu s milion dolara vrednom kompjuterskom opremom.
Kventin je na to potrošio novac koji je nasledio od oca, i to ga je učinilo apsolutno najsrećnijim čovekom kojeg poznajem.
Ispričala sam Kju Tiju, kako je voleo da ga zovu, za oglas na Pratslistu, poziv upućen Džordanu Riteru i dva imena, Sendi i Toni, što su možda bila prava imena, nadimci ili pseudonimi koje su te žene izmislile za Ejvis.
Možda nam je, za promenu, Ejvis rekla istinu u onoj meri u kojoj ju je ona sama znala. Skuvala sam večeru za Džoa i popila veliku čašu merloa uz pastu. Otišli smo u dugu šetnju s
Martom, i prepričala sam svom mužu poslednju epizodu priče o Ejvis Ričardson.
Džo reče:
— Imam osećaj da će Kju Ti otkriti nešto što će ti koristiti, Linds. Džoovi instinkti su prvoklasni instinkti jednog FBI agenta.
Lepo sam spavala ugnežđena između Džoa i Marte, i kad sam stigla u stanicu u pola devet ujutru, otkrila sam da me je Kju Ti zvao.
Uzvratila sam mu poziv, i dok sam čekala da dobije moju poruku i pozove me, Brejdi me je zamolio da dođem u njegovu kancelariju i podnesem mu izveštaj o slučaju Ričardson. Dala sam mu detaljan ali kratak izveštaj, a on je postavljao dobra pitanja. Jedino sam žalila što

nemam ništa konkretnije da mu saopštim.
— Daj gas ili ćemo ovaj slučaj proslediti Odeljenju za zločine protiv ličnosti i nastaviti dalje
— reče on.
Telefon mi je zvonio kad sam se vratila za sto. Nadala sam se da je Kju Ti, ali sam na ekranu videla da je to dekan Hanover iz akademije Brajton.
— Bokserova na vezi ― rekoh, zamišljajući čoveka s leptir-mašnom na tufne u njegovoj doteranoj kancelariji.
— Narednice, drago mi je što sam vas dobio.
— Nešto nije u redu?
— Ejvis Ričardson je nestala - reče mi dekan. ― Juče se vratila u školu, ali jutros je nije bilo u đačkom domu. Upravo sam saznao da nam fali i jedan nastavnik. Džordan Riter se jutros nije pojavio na času. To je veoma nebično za njega. Oboje su nestali. Nisu ostavili poruke, niti išta drugo. Prosto su nestali.


63.

Pre manje od dvadeset četiri sata, Fil Hofman je bio u svojoj kancelariji, i uvežbavao strategiju odbrane, kad je jedan poziv iz Policije San Franciska radikalno uvećao šanse za oslobađanje njegove klijentkinje. Njemu je to svakako izgledalo kao božja promisao.
Sad je stajao za stolom odbrane u sudnici sudije Lavana i rekao:
— Odbrana poziva Bernarda Sent Džona da svedoči.
Bernard Sent Džon je ušao u sudnicu. Nosio je skupo odelo na bele pruge i plavu svilenu košulju. Svaka oštra dlaka na glavi mu je bila na mestu. Nakon što se zakleo i seo, Hofman je prišao pultu za svedoke.
Kao što se i moglo očekivati, Juki je skočila na noge.
― Časni sudijo — reče ona — tek sinoć smo saznali za ovog svedoka i nismo imali vremena da se pripremimo.
Hofman reče sudiji:
― I sam sam sinoć saznao za ovog svedoka, i odmah smo poslali imejl gospođici Kasteljano.
Lavan proviri preko naočara, gledajući iz svoje visoke stolice, i reče:
― Gospođice Kasteljano, imaćete priliku da ispitate svedoka. Gospodine Hofman, nastavite.
― Hvala vam, časni sudijo. Gospodine Sent Džon, kakvim poslom se bavite?
― Sviram klavir na javnim dešavanjima, a i učitelj sam klavira.
— Da li trenutno podučavate klavir decu Martinovih?
— Ne. Otpustili su me pre četiri meseca. Deca su bila zauzeta brojnim aktivnostima, a časovi klavira po svemu sudeći nisu bili prioritet.
— U čemu se sastojao vaš posao kod Martinovih pre nego što su vas otpustili.
— Uglavnom sam podučavao Kejtlin — reče Sent Džon. — Ali Dankan je učio lestvice i neke pesme za početnike.

— Kad ste počeli da radite za porodicu Martin?
— Prošlog meseca bile bi dve godine.
— A da li ste u prijateljskim odnosima s drugim ljudima koji su radili kod Martinovih? — upita Hofman.
— Da, jesam.
— Da li ste bili prijatelj s Elen Laferti, dečjom dadiljom?
— Da, gospodine.
— I da li vam je gospođica Laferti u poverenju rekla za vezu koju je imala s gospodinom Martinom?
— Jeste. Pre malo više od godinu dana.
— Šta vam je tada rekla?
— Rekla je da je u ljubavnoj vezi s gospodinom Martinom. Počeli su da se viđaju kad je doktorka Martin bila operisana od raka dojke i išla na hemoterapiju. Elen je rekla da je isprva samo spavala s gospodinom Martinom jer je bio mnogo tužan.
Hofman je sačekao da se kikot na galeriji utiša, a potom je zamolio svog svedoka da nastavi.
Sent Džon reče:
― Kad mi je rekla za njihovu vezu, Elen se već bila zaljubila u Denisa i nije znala šta da radi.
— Rekla-kazala, časni sudijo — reče Juki.
— Dozvoliću ovo, gospođice Kasteljano. Nastavite, gospodine Hofman.
— Da li je gospođica Laferti još nekom prilikom pominjala da je u vezi s gospodinom Martinom?
— Da. Pokazala mi je poklone koje je dobila od njega. A pre nego što je... umro, Elen mi je ponovila da ga ludo voli — njene reči — i da voli i njegovu decu.
— A zašto se niste ranije javili vlastima s tim informacijama, gospodine Sent Džon?
— Policija me je jedino pitala da li sam prisustvovao nekom neslaganju između doktorke Martin i njenog muža. Rekao sam da sam ih čuo kako se svađaju. I želeli su da znaju jesam li bio u kući te večeri kad se desilo ubistvo. Nisam bio. Nisam bio tamo danima.
— Jeste li rekli policiji da mislite da je doktorka Martin ubila svog muža? Sent Džon reče:
— Ne. Rekao sam da mislim da nije ubila svog muža. Oboje Martinovih su bili pod pritiskom, ali znao sam da Kendas ne bi ubila oca svoje dece, i to sam rekao policiji.
— Da li mislite da je gospođica Laferti bila ljuta zbog toga što je imala ulogu ljubavnice? Juki ustade.
— Nagađanje, časni sudijo. Nagađanje, navođenje svedoka na odgovor, kao i podmuklost i kalkulisanje.
— Porota će zanemariti ovo — reče Lavan. Uperi čekić u Hofmanovom pravcu. ― Nemojte više to da radite.
— Da, časni sudijo. — Hofman se pokloni, sakri osmeh od sudije, i reče: — Završio sam s ovim svedokom.

64.

Juki je nažvrljala poruku Nikiju na svom blokčetu:
— Znaš li išta o ovom pijanisti? Gejns joj nažvrlja u odgovor:
— Baš ništa.
Sveti Isus {5} Džon nije podržao teoriju o slučaju koju je policija zastupala, tako da je bio ignorisan. I sada je ona uhvaćena nespremna. Hofman je očigledno pokušao da joj kaže za Eleninu vezu s Denisom Martinom kad ga je otkačila.
Juki se borila protiv panike koja joj se pela iz želuca i počela je da prelistava kartice s beleškama dok je razmišljala šta da radi s ovom iznenadnom „koskom“ .
Sent Džonovo svedočenje je značilo da je Elen Laferti imala motiv. A budući da je Denis Martin posedovao pištolj — dokaz koji je Juki sama predočila ― iz toga sledi da je Elen mogla taj pištolj da nađe. Ako je tako, Lafertijeva je imala čime da ubije Denisa Martina. Motiv? Možda. Priliku? Svaki božji dan.
Do đavola.
Prvo pravilo koji svaki parničar nauči jeste da ne postavlja pitanja ako ne zna odgovor na njih. Ona je išla potpuno naslepo.
Juki ustade i reče:
— Dobro jutro, gospodine Sent Džon.
— Dobro jutro.
Juki je obišla oko stola tužilaštva, pričajući dok je koračala ka svedoku.
— Jedino što želim da čujem od vas su činjenice — reče Juki. — Ne nešto što vam je neko drugi ispričao. Ne nešto što ste čuli.
— Gospođice Kasteljano — Lavan će umorno — ja nosim sudijsku odoru, ne vi. Ja dajem uputstva, ne vi. Ako imate neko pitanje, predlažem vam da ga postavite.
— Da, časni sudijo. Gospodine Sent Džon, molim vas odgovarajte na moja pitanja služeći se onim što znate iz prve ruke.
— Naravno. U redu. To mi je jasno — reče Sent Džon.
Juki se u sebi na brzinu pomoli svojoj pokojnoj majci, pa reče:
— Gospodine Sent Džon, da li ste ikada videli gospodina Martina i gospođicu Laferti u onome što bismo nazvali kompromitujućom situacijom?
— Mislite, kako vode ljubav?
— Da. Ili kako se ljube. Ili flertuju.
— Ne. Znao sam samo ono što mi je Elen rekla.
— Hvala vam. To je sve što imam za ovog svedoka, časni sudijo.
— Svedok je slobodan — reče sudija.


65.

Fil Hofman ustade sa svoje stolice pored Kendas Martin.
— Časni sudijo, pozivamo Elen Laferti da svedoči.
Elen Laferti je ušla u sudnicu uzdignuta čela i samouvereno krenula da se spušta

središnjim prolazom.
Sve oči behu uperene u tu lepu mladu ženu, besprekorno i skromno odevenu, u tamnosivom kostimu, sa zlatnim krstićem na lančiću oko vrata. Izgledala je baš kao osoba kojoj biste poverili brigu o svojoj deci.
Fil Hofman se maksimalno trudio da sakrije svoje nestrpljenje. Elen Laferti je bila glavni svedok Juki Kasteljano protiv njegovog klijenta. Sa informacijama koje sad ima, uništiće Lafertijevu za govornicom i preokrenuti njeno svedočenje u korist odbrane. Ali mora to da učini tako da ne ispadne čudovište u očima porote.
Pošto je Lafertijeva položila zakletvu i sela, Fil je prišao pultu za svedoke. Pozdravio je svog novog svedoka i postavio joj prvo pitanje.
— Gospođice Laferti, kako biste opisali vašu vezu s Denisom Martinom?
— U kom smislu, gospodine Hofman?
— Mislim da je moje pitanje bilo prilično jasno. Dozvolite da ga ponovim. U kakvoj ste vezi bili s Denisom Martinom?
— On je bio otac svoje dece. A ja sam se brinula o deci. To mi je jedino bilo važno.
— Časni sudijo, tražim dozvolu da se prema gospođici Lafeti ophodim kao prema neprijateljski nastrojenom svedoku.
Lavan se okrenu u stolici za devedeset stepeni i reče:
— Gospođice Laferti, da bi vama i članovima porote bilo jasno, neprijateljski nastrojen svedok je svedok koji svedoči u korist protivničke strane - u ovom slučaju, tužilaštva ― i koji kada ga isputuje druga strana — u ovom slučaju, odbrana — ne sarađuje.
— Time što sam vas okarakterisao kao neprijateljski nastrojenog svedoka, gospođice Laferti, dajem gospodinu Hofmanu dozvolu da vam postavlja pitanja koja navode na odgovor. Zakleli ste se da ćete govoriti istinu. Ne zaboravite to.
— Neću, časni sudijo.
Hofman je fiksirao Lafertijevu pogledom i rekao:
― Jeste li bili u ljubavnoj vezi s gospodinom Martinom?
— O, bože.
— Da ili ne? Da li ste vas dvoje bili ljubavnici?
— Da.
— Možete li da govorite dovoljno glasno da vas porota čuje?
— Da. Jesam. Jesmo.
— I kad je ta ljubavna veza počela?
Oči Elen Laferti napuniše se suzama koje joj potekoše niz obraze.
— Prošlog aprila bilo je dve godine.
— Znači, više od godinu dana pre nego što je gospodin Martin upucan?
— Aha. Da.
— Jeste li se još uvek viđali s gospodinom Martinom kada je bio ubijen?
― Da.
— Priznajete da ste spavali s oženjenim muškarcem u kući u kojoj je on živeo sa svojom ženom i decom. Je li tako?
— Jeste.
— A kada vas je gospođica Kasteljano izvela da svedočite, niste mislili da je važno da nam kažete za tu vašu vezu?
— Ne, nisam.

— A kakvo mišljenje imate o Kendas Martin?
— Mislim da je okrutna.
— Da li ste bili ljubomorni na doktorku Martin?
Nastupila je pauza dok je Lafertijeva okretala glavu na sve strane. Ka Juki. Ka poroti. Ka Kendas Martin.
— Odgovorite na pitanje, gospođice Laferti - reče Hofman.
― Da li ste bili ljubomorni zbog toga što je doktorka Martin bila u braku s vašim ljubavnikom?
— Časni sudijo, da li zaista moram da odgovorim na to?
— Da, svakako morate, gospođice Laferti.
Lafertijeva uzdahnu, stežući krstić oko vrata, i konačno progovori, glasom koji je zvonko odzvanjao tihom sudnicom.
— Želela sam da imam njen život. Ali ne bih učinila ništa da bih je povredila.
— A doktora Martina? Nije hteo da ostavi ženu, zar ne? Da li biste povredili gospodina Martina?
— Ne, ne. Nikada. Volela sam ga.
— A kakva je osećanja gospodin Martin gajio prema vama? Da li vam je obećao da će se razvesti od žene i oženiti se vama?
— Zašto mi ovo radite? Vidite li šta pokušava da uradi, sudijo? - reče Lafertijeva. - Želi mene da predstavi kao ubicu, iako je ona ta koja ga je ubila.
— Gospođice Laferti, molim vas odgovorite na pitanje.
Lafertijeva se zagrcnu i zajeca. Stekao se utisak da je potiskivala suze toliko dugo da se jedna naprslina u brani pretvorila u ogromnu pukotinu kroz koju je voda iz jezera prosto pokuljala napolje.

66.

Fil Hofman je zveckao ključevima i sitninom u džepovima svojih pantalona. - Treba li vam trenutak da se saberete? ― upita on Elen Laferti.
Ona klimnu glavom. Hofman joj dodade kutiju maramica i kad se njegova svedokinja malo smirila, on reče:
― Dozvolite da ponovim pitanje. Da li vam je gospodin Martin rekao da želi da ostavi ženu i oženi se vama?
― Da. Govorio mi je to više puta. Cesto, rekla bih.
― Da li je počeo da sprovodi te planove u delo, gospođice Laferti?
― Kako to mislite? Ne razumem.
― Vrlo je jednostavno, zaista. Da lije Denis Martin podneo zahtev za razvod od svoje žene?
― Ne.
― Da li vas je vodio sa sobom kad je izlazio s prijateljima?
― Ne. To ne bih ni očekivala.
― Da li ste vas dvoje zakazali datum venčanja, na primer?
― Dođavola, ne. Nije mi rekao ni vreme ni mesto. Brinula sam se o njegovoj deci. Viđala

sam ga svakog dana. Pričao mi je da mene voli a da nju prezire. Mislila sam da će je ostaviti jer je tako rekao. I verovala sam u to do dana njegove smrti.
― Ili... da lije raskinuo vezu s vama, gospođice Laferti? Da li vam je rekao da se tornjate? Da li vas je tretirao kao samo još jednu od devojaka koje je izgustirao i rekao vam da će ostati sa ženom? Da li ste zato bili ljuti na njega?
― Ne. Bili smo zajedno i voleli smo se.
― Taj seronja vas je lagao, zar ne?
― Nije.
―Da li ste bili dovoljno besni na njega da ga ubijete, gospođice Laferti? Da li je to bio zločin iz strasti?
Juki reče:
— Časni sudijo, branilac nasmrt maltretira svedoka.
― Usvaja se. Porota će zanemariti poslednje braniočevo pitanje. Gospodine Hofman, to vam je drugi put. Imate li još pitanja za ovog svedoka? Ili želite da se zakunete, da biste i sami mogli da svedočite?
Elen Laferti steže ivicu pulta i reče žustro:
— Nisam ga ubila, nisam. Govorim istinu. Nikad ne bih povredila Denisa. Nikad, nikad,
nikad.
― Baš kao što nikad, nikad, nikad ne biste lagali? Je li tako, gospođice Laferti?
― Tako je. Nikad ne bih lagala.
― Da li je Kendas Martin imala pištolj u ruci kad ste izašli iz kuće te večeri kad se desilo ubistvo?
― Mislim da jeste. Mislila sam da jeste. Ne znam više.
― Dabome. Ali nikad, nikad, nikad ne biste lagali. Hvala vam. Nemam više pitanja.


67.

Talas besa isterao je svu strepnju i strah iz Juki. Odbrana je uništila njenog prokletog svedoka, uništila je i posejala seme osnovane sumnje.
Juki nije znala može li da rehabilituje uništiteljku doma u pokušaju i verovatno lažljivicu, ali znala je da ceo njen slučaj možda zavisi od toga.
Juki jedva da je videla Nikijevu poruku: „Samo napred“ .
Ustala je i prišla pultu koji je okruživao svedokinju. Spustila je šaku na ogradu pulta, kao da želi da poruči Elen da joj time utešno spušta šaku na mišicu.
— Gospođice Laferti, jeste li vi ubili gospodina Martina?
— Ne. Nisam.
— Jesu li se Martinovi svađali?
— Sve vreme.
― Jeste li videli pištolj u ruci Kendas Martin večeri kad se desilo ubistvo?
— Mislila sam da jesam. To se davno desilo. I brzo. Više nisam sigurna.
— Dobro. Da li ste rekli istinu ovoj poroti kad ste izjavili da mislite da je Kendas Martin pucala na svog muža i ubila ga?

— Da, bog mi je svedok.
— Tužilaštvo nema više pitanja za gospođicu Laferti.
Fil Hofman je gledao svedokinju kako silazi s pulta za svedoke, briše oči maramicom i zapućuje se ka zadnjem delu sudnice. Dok je izlazila na vrata, još uvek je plakala.
Bilo je tek jedanaest i petnaest.
Pre nego što se poroti pruži prilika da uopšte pomisli da se sažali nad Elen Laferti, Fil Hofman će baciti sledeću bombu.

68.

Fil Hofman reče:
― Odbrana poziva doktorku Kendas Martin da svedoči.
Za trenutak, Juki je pomislila da ga je loše čula. Ali kad se Kendas Martin izvukla iza stola odbrane, s pokeraškim izrazom na licu, u en klajn odelu od dve hiljade dolara i feragamo cipelama, Juki je znala da je Hofman ubeđen da će pobediti.
Kendas nije morala da svedoči.
Sudija Lavan je rekao poroti da optužena nije u obavezi da svedoči i da porota ne može to da joj uzme za zlo.
Dakle, to što je Fil pozvao svoju klijentkinju da svedoči u sopstvenu odbranu bio je čin očaja ili potpune samouverenosti.
Hofman nije delovao nimalo očajno.
Kendas Martin je stavila šaku na Bibliju, i kad su je upitali da li se zaklinje da će govoriti samo istinu, odgovorila je:
— Da. ― Onda je sela u stolicu s pogledom na galeriju i poklonila pažnju svom advokatu.
— Doktorko Martin — reče Hofman — nešto od ovoga je već ustanovljeno, ali radi kontinuiteta, da li ste bili kod kuće kada vam je muž ubijen?
― Da.
— Gde su bili Kejtlin i Dankan?
— U svojim sobama.
— Da bi porota znala gde se ko nalazio u kući, gde se nalazila Sindi Pariš, vaša kuvarica?
— U svojoj sobi na spratu.
— A Elen Laferti? — upita Hofman.
— Ne znam gde se ona nalazila. Poželela mi je laku noć petnaestak minuta pre nego Što je Denis upucan.
— A gde se Denis nalazio neposredno pre incidenta?
— Ni to ne znam. Nisam ga videla. Otišla sam do krila u kojem se nalaze spavaće sobe, prošla pored soba svoje dece i oboma se javila. Onda sam otišla tim hodnikom do svoje radne sobe. Tu sam bila kad je Elen rekla da odlazi.
— Šta ste radili u radnoj sobi te večeri?
— Odgovarala na pozive.
— I da li ste još uvek bili u svojoj radnoj sobi kad ste čuli pucnje?

— Da. Spremala sam se da pozovem ženu jednog pacijenta. Nisam imala dobre vesti za nju.
Skinula sam naočare i protrljala slepoočnice, ovako.
Doktorka Martin skide naočare i odloži ih na naslon za ruke. Protrlja slepoočnice palcem i srednjim prstom leve ruke.
— U drugoj ruci sam držala telefon — reče ona, stežući desnu šaku kao da drži telefon.
Juki je pomislila kako je ova demonstracija prilično domišljat način da se u šaku Kendas Martin stavi mobilni telefon umesto pištolja, i morala je da oda priznanje Hofmanu što se toga setio.
— Molim vas recite poroti šta se desilo kad ste čuli pucnje ― reče Hofman. Sklonio se u stranu kako ne bi zaklanjao porotnicima pogled na svoju klijentkinju.
Kendas Martin je prepričala događaje istim redosledom kao što je Hofman to učinio u svojoj uvodnoj reči. Rekla je da je otrčala do predsoblja, zatekla na podu svog muža, ispod čijeg se grudnog koša širila lokva krvi, i opipala mu puls.
Zatim je rekla da nije nosila naočare ali da je čula kloparanje nekog metalnog predmeta koji pada na pod. Shvatila je da se radi o pištolju u isto vreme kad je videla nekoga u senci kako se kreće ka ulaznim vratima.
Juki je posmatrala lice Kendas Martin ne bi li na njemu uočila znake koji bi je odali da laže, tikove na licu ili pokrete očiju. Kendas joj je zvučala uverljivo.
I pomislila je da će joj i porota poverovati.
Za nekoliko minuta Juki će morati da diskredituje ovog kardiohirurga, ovu dobru majku, i poništi ono što je Fil Hofman postigao — izglancao oreol i namestio ga iznad lepe plave glave Kendas Martin.
Juki je znala šta mora da učini. Pitala se može li to da učini.


69.

Fil Hofman je privodio kraju svoje direktno ispitivanje Kendas Martin, trudeći se da potisne vidljive znake uzbuđenja koje je osećao. Kocka se isplatila. Kendas je bila savršen svedok u svoju odbranu: koncizna. Jasna. Dosledna.
I, naravno, nevina.
— Kad ste pronašli Denisa na podu i shvatili da je preminuo, šta ste učinili? - upita Hofman.
— Sećam se da sam zgrabila pištolj. Nikad ranije nisam držala pištolj, ali videla sam nekoga kako izlazi iz kuće. Ulazna vrata su bila otvorena. Instinktivno sam htela da zaustavim onoga ko mi je ubio muža. Potrčala sam za uljezom. Viknula sam ’Stani’, dva puta — reče Kendas Martin poroti. — Onda sam opalila.
— Jeste li pogodili nekoga, doktorko Martin?
— Ne. Nisam nikoga videla napolju. Samo sam opalila u vazduh da budem sigurna da se uljez neće vratiti. Onda sam se vratila u kuću, zaključala ulazna vrata i vratila se Denisu. Do tog trenutka, deca cu izašla iz svojih soba i plakala su. Bilo je strašno. Strašno. Poslala sam Kejtlin u svoju sobu a Dankan je otišao gore u Sindinu sobu.

— Šta se desilo posle toga?
— Pozvala sam službu za hitne slučajeve. Policija je došla za nekoliko minuta.
— Molim vas recite poroti kako ste se osećali?
— Ja? Bila sam skoro paralisana od šoka i tuge. A onda, na moju nevericu, sve je postalo još gore. Da nastavim?
— Molim vas.
Doktorka klimnu glavom, proguta knedlu i nastavi priču.
— Bio je to rutinski kraj jednog rutinskog dana. Odjednom pucnji. Neko mi je ušao u kuću i ubio mi muža. Kad je policija stigla, počeli su da me ispituju. Morala sam da ostavim decu u najtraumatičnijem trenutku u njihovom životu. Morala sam da prođem pored svog mrtvog muža i uđem u patrolna kola da bi me ispitali u policijskoj stanici.
— Ispitivali su me osam sati, a onda me zadržali preko noći. Ujutru su me optužili za ubistvo koje nisam počinila.
— Tad sam bila preplašena — i sada sam preplašena. Strah me nikad ne napušta. Jer strahujem i za svoju decu, a nisam s njima.
Juki pomisli:
„Au, jebote. Kendas Martin je smotala porotu još kod Da“ . Pod najboljim okolnostima, bilo bi im teško da u ovoj ženi vide ubicu. Juki nažvrlja poruku Nikiju, i on poče da radi na laptopu. Otvarao je dokumente dok je Hofman zahvaljivao svojoj klijentkinji.
— Svedok je vaš — reče Fil Hofman.

70.

Juki pređe prstom preko dela transkripta na Nikijevom lap topu, izjave koju je Kendas Martin dala pod zakletvom u Jukinom prisustvu godinu dana ranije. Zatim ustade i pođe prema svedoku.
— Doktorko Martin, jeste li voleli svog muža?
― Da.
— Ali bili ste u vanbračnoj vezi duže od godinu dana pre njegovog ubistva.
― Da.
— Kakva osećanja gajite prema Feliksu Aštonu, vašem ljubavniku?
— Prigovor. Relevantnost ― reče Hofman sa svog mesta.
— Odbija se. Doktorko Martin, molim vas odgovorite na pitanje ― reče sudija.
— Feliks mi je vrlo drag. Juki reče:
— Gospodin Ašton je posvedočio da vas voli. Ali vi mu ne uzvraćate osećanja?
— Ne znam kako da definišem svoja osećanja prema Feliksu.
— Da li vam je muž rekao kako se oseća zbog toga što imate ljubavnika?
— Nije precizirao.
— Da li ga je to uznemirilo? Naljutilo?
— Mislim da ga nije bilo briga imam li ljubavnika — reče Kendas Martin. — Ako jeste, to bi

ga samo učinilo licemerom.
— Pa, vaš ljubavnik je posvedočio da je vaš muž pratio vas i njega po gradu. Je li to istina?
— Jeste. Ali mislim da Denisa nije bilo briga što se viđam s Feliksom. Samo je hteo da me navede da pristanem na razvod.
— A vi niste hteli da mu ga date?
— Nisam htela da prihvatim njegove uslove.
— Vi ste, dakle, pristalica teorije da je za decu bolje ako dvoje ostanu zajedno — čak i ako oboje imaju vanbračne veze - nego ako se razvedu?
— Časni sudijo — Hofman će sa svog mesta ― tužiteljka maltretira svedoka.
— Usvaja se. Pređite na stvar, ako imate na šta da pređete, gospođice Kasteljano.
— Da, časni sudijo. —Otišla je do sredine sudnice i okrenula se ka svedokinji, od koje se udaljila toliko da je Kendas Martin bila primorana da govori glasno. Juki reče: ― Elen Laferti je posvedočila da je bila u ljubavnoj vezi s vašim mužem. Jeste li bili svesni njihove veze?
— Ne dok ona nije svedočila.
— Jeste li bili ljubomorni zbog pažnje kojom je vaš muž obasipao druge žene?
— Ne. Bila sam navikla na to.
— Znači, uprkos činjenici da ste ga voleli, njegovo bludničenje u vašoj rođenoj kući u vama nije izazivalo bes? To je izuzetno - reče Juki.
— Nemojte se truditi da ulažete prigovor, gospodine Hofman — reče Lavan. — Gospođice Kasteljano, vaša zapažanja nisu na mestu. Nemojte da vam se to ponovi. Postavljajte svoja pitanja i idemo dalje.
— Izvinjavam se, časni sudijo. Doktorko Martin, dozvolite da se uverim da sam dobro razumela vaše svedočenje.
— Bili ste u ljubavnoj vezi. Priznajete da vas je muž stalno varao. Ali i pored toga tvrdite da ste ga voleli. Fotografisali su vas s jednim poznatim plaćenim ubicom. Pronašli ste muževljev pištolj...
Juki načini „pištolj“ pomoću palca i kažiprsta, primače se svedokinji i sa metar i po udaljenosti nacilja u Kendas Martin, rekavši:
― I kad vam se ukazala prilika da ga ubijete, to ste i učinili.
Juki pritisnu zamišljeni obarač i cimnu zamišljenim pištoljem kao da ovaj trza. Ignorisala je Hofmana, koji je prigovarao vičući, kao i udaranje sudijinog čekića — zvuk koji je bio toliko delotvoran da se činilo kao da su meci ispaljeni iz njene šake stvarni.
Povisila je glas da nadjača pometnju, rekavši:
― I tako ste, doktorko Martin, nakon što vam je muž umro, ispalili nekoliko metaka u vazduh da objasnite prisustvo barutnih čestica na šakama. Je li to istina?
— Časni sudijo ― povika Hofman ― gospođica Kasteljano je upravo dala svoju završnu reč. Osim njenog neiskrenog ’Je li to istina?’, u toj gomili gluposti nije bilo ni jednog jedinog pitanja
— reče Hofman. — Tražim da se čitavo ovo unakrsno ispitivanje izbriše...
— Za ime boga — reče Kendas Martin, stežući ivice pulta za svedoke, naginjući se napred, sa žilama koje su joj poiskakale na vratu dok je dovikivala Juki, nadjačavajući svog advokata.
— Da sam htela da ubijem Denisa, zašto bih to uradila u sopstvenoj kući, gde bi moja deca to videla? Ova travestija je posledica loše policijske istrage i ludog, besnog tužilaštva. Pogledajte sebe, gospođice Kasteljano. Bila sam ljuta na Denisa, ali nisam ga ubila. Baš kao što nikad ne bih ubila vas.


71.

Sudija je iznova udarao svojim čekićem, urlajući:
― Mir! Gospodine Hofmane, obuzdajte svoju klijentkinju — naredio je, što je samo dodalo ulje na vatru koja je već proždirala sudnicu.
Juki je stajala na sredini sudnice s rukama prekrštenim ispred sebe, nadajući se da će požar nastaviti da besni.
Čak i ako njeno unakrsno ispitivanje bude izbrisano iz zapisnika, čak i ako je kazne, dovela je smirenu Kendas Martin do usijanja. Doktorkina žestoka zaklinjanja da nije ubila muža izgubila su na snazi.
Motiv za ubistvo bio je tu.
Njen temperamentni ispad demonstrirao je poroti da je mogla da izgubi živce i upuca ga.
Sudija je još jednom udario čekićem, i larma se najzad stišala. Ispravio je naočari, pogledao u Juki i rekao:
― Još nešto, gospođice Kasteljano? Ili vam je bilo dovoljno za jedan dan? Juki reče:
― Nemam više pitanja za ovog svedoka. Hofman reče:
― Želim dodatno da ispitam svedoka, časni sudijo.
Ali sudija više nije slušao. Pažnja mu je bila usmerena na mobilni telefon. Lice mu je bilo bledo.
Hofman je ponovio sudiji da želi dodatno da ispita svedoka.
― To će morati da sačeka ― reče sudija Lavan. ― Moram da posetim nekoga u bolnici, odmah. ― Doktorko Martin, slobodni ste. Sud završava sa zasedanjem za danas. Gospođice Kasteljano. Gospodine Hofmane. Budite u mojim odajama sutra u osam ujutru. Nemojte kasniti. ― Onda ćemo videti na čemu smo.

72.

Ušetala sam u Brejdijevu kancelariju rano ujutru, nadajući se da ću imati najkraći sastanak u istoriji.
Brejdi je odložio telefon i rekao:
— Bokserova, moraću da te skinem sa slučaja Ričardson i prosledim ga Odeljenju za zločine protiv ličnosti. Pogledaj šta je stiglo u poslednjih nedelju dana — reče on, pokazujući bradom ka tabli na sredini odeljenja, vidljivoj kroz staklene zidove njegove kancelarije.
Šest otvorenih slučajeva bilo je ispisano crnim slovima. Zatvoreni slučajevi uvek su se ispisivali crvenim slovima. Zatvorenih slučajeva nije bilo.
— Poručniče, počeli smo zaista da napredujemo u slučaju Ričardson — rekoh, izvlačeći stolicu, sedajući preko puta šefa. Zlatnoplava kosa mu je bila vezana u rep, ali na desnom prstu

nije nosio burmu. Zamislila sam Juki, ne veću od kakve ptice, u zagrljaju ovog policajca kojeg jedva poznajem, i uplašila se za nju.
Juki je bila briljantna, hrabra tužiteljka — ali istovremeno najveći gubitnik kad je u pitanju izbor muškaraca.
Brejdi mi je uzvraćao pogled, čekajući da progovorim.
— Kventin Tacio je pronašao vezu koja bi mogla da reši ovaj slučaj — rekoh.
— Kju Ti je naš kompjuterski konsultant, zar ne?
— Najbolji je.
Ispričala sam Brejdiju da je zahvaljujući izvrsnom poznavanju telefonije i elektronskih baza podataka, Kju Ti otkrio jedan poziv upućen Džordanu Riteru iz oblasti jezera Mersed u periodu kada je Ejvis Ričardson donosila svoju bebu na svet.
— Po Ejvisinim rečima, zamolila je jednu od dve žene koje su joj pomagale u porođaju da joj pozajmi telefon da bi nazvala dečka.
— Telefon s kojeg je upućen poziv Džordanu Riteru pripada Antoaneti Berdžes, četrdeset godina staroj bivšoj učiteljici iz Tejlor Krika, u Oregonu. Populacija tog gradića iznosi tri hiljade četrdeset dvoje ljudi.
Brejdi reče:
― Misliš da je beba možda kod Berdžesove?
— Ejvis kaže da je Berdžesova bila prisutna kad se beba rodila.
— Počinjem pomalo da se nadam. Je li u redu nadati se, Bokserova?
Klimnula sam glavom i rekla Brejdiju da Berdžesova nema dosije u policiji i da želim da se vidim s njom. Ako beba bude kod nje, odvešću je iz Tejlor Krika pre nego što sirene i helikopter i specijalci učine tu intervenciju opasnom.
— Konklin će ostati ovde i radiće na pronalaženju Ejvis i njenog dečka ― rekoh Brejdiju. ― Kler Vošbern ide sa mnom. Obe ćemo raditi u svoje slobodno vreme.
— Radite u radno vreme — reče Brejdi. — Hajde da zatvorimo ovaj slučaj. Kontaktiraću s lokalnim vlastima u najvećem gradu u blizini Tejlor Krika. I to odmah.
— Poručniče, uz sve dužno poštovanje, mislim da prvo treba da izvidimo situaciju.
Brejdi i ja smo ušli u malu raspravu u vezi s logistikom, ali videla sam da je uzbuđen. Nakon što sam ga uverila da ću ga pozvati čim budem došla u Tejlor Krik i da ću mu podnositi izveštaje tokom čitavog dana, dao mi je zeleno svetio.
Izašla sam iz Brejdijeve kancelarije, osećajući olakšanje što još uvek radim na tom slučaju. Znala sam da mi je ovaj jedan trag koji vodi do žene u Oregonu verovatno poslednja šansa da pronađem nestalu bebu Ejvis Ričardson.
A možda je to i bebina poslednja šansa.

TREĆA KNJIGA
Put




73.

Našla sam se s Kler na parkingu ispred kancelarije gradskog patologa. Sela je pored mene na suvozačko sedište eksplorera s torbom za pelene koja joj je zamenjivala putnu torbu.
Kao i ja, Kler nije nigde putovala duže od godinu dana. Za razliku od mene, Kler je bila dobro raspoložena.
Ukucala sam „Glavna ulica, Tejlor Krik, Oregon“ u navigacioni sistem i krenula ka mostu Bej i auto-putu Istok 1-80. Bio je to put od šeststo devedeset kilometara, i planirala sam da ga pređem u jednom danu.
Do sutra u ovo vreme, nadala sam se da ću preuzeti brigu nad malim dečakom Ričardsonove. Gotovo da sam mogla da ga vidim ušuškanog u sedištu za bebe.
— Ponela sam ti sendvič s prženim jajima - reče mi Kler dok smo prolazile pored isključenja za Berkli, odakle se ka zapadu pružao pogled na zaliv i luku obavijenu jutarnjom maglom.
― Rekla sam im da stave režanj šunke unutra. A evo ti i kafa. S dosta mleka.
— Prava si duša, znaš?
— Znam — Kler će, smejuljeći se. Čoveče, bilo joj je drago što ide van grada. Kad smo se uključile na auto-put, Kler je već uveliko raspredala priču o svojoj bebi i mojoj kumici, Rubi Rouz Vošbern.
Nije štedela detalje pričajući veselo o Rubinim avanturama u kredencu sa šerpama i loncima, o tome kako je uživala u prvom zalogaju hot-doga i kako je Rubin tatica njena omiljena osoba.
— Edmund joj svira čelo — reče mi Kler dok sam se prestrojalavala u traku za naplatu putarine. Prešle smo preko mosta Karkinez. Osmotrila sam panoramu zaliva San Pablo i ostrva Mer, na kojem se nalazilo staro brodogradilište i rafinerija šećera u gradu Kroketu na istoku.
— Ona leži u fotelji dok on vežba i guguće uz muziku. Edmund kaže da voli Vivaldija. To je sve tako divno, Lindzi.
— Aha — rekoh. Nisam mogla da kažem više od toga. Volim Rubi Rouz. Tražila sam nestalu bebu. A i sama sam razmišljala o bebama.
Žarko sam želela da dobijem bebu s Džoom. Želela sam ono što Kler ima - hot-dogove i šerpe i lonce i bebe koje guguću. Želela sam da čujem Džoa kako našem detetu peva neverovatne arije na italijanskom.
Nisam ih ni primetila, ali slane suze su mi potekle iz očiju, slivajući mi se niz obraze. Otrla sam ih dlanom ali Kler me je uhvatila na delu.
— Staje, Lindzi? Šta nije u redu?
— Samo sam umorna — rekoh.
— Posle svih ovih godina, još uvek misliš da možeš da me slažeš a da ne primetim?
— Ne. Ne mislim.
— Dakle, o čemu se radi?

Rekla sam svojoj najboljoj drugarici:
― Jednom mesečno me ubije u pojam to što sam opet propustila priliku, znaš? Otkako sam se udala, želim bebu više nego ikad. Ljubav prema bebama me je zapljusnula kao nekakav prokleti cunami — rekoh.
— Ti i Džo pokušavate? Klimnuh glavom.
— Koliko dugo?
— Već neko vreme. Tri ili četiri meseca.
— To nije ništa — reče Kler.
Do tada smo bili na Auto-putu br. 5 na nekih sto šezdeset kilometara severno od San Franciska. Sa obe strane puta raslo je šipražje u visini kolena, a od žičane ograde odvajalo ga je more suve trave koje se protezalo ka horizontu.
Reč „pustoš" mi je pala na pamet.
— Imaš PMS trenutno? — upita me Kler.
— Jašta — rekoh.
Kler me uhvati za rame i prodrma me.
― Dobićeš čokoladicu na sledećoj benzinskoj pumpi ― reče ona. Graknuh:
— Šta je sad to? Po preporuci lekara? Kler se nasmeja:
― Da, jeste, pametnice ― reče. ― Definitivno.

74.

Svaki policajac bi rekao da emotivna povezanost narušava objektivnost. Prosto morate da prihvatite da nevini ljudi bivaju povređeni, silovani, prevareni, kidnapovani i ubijeni svakog dana.
Ali ako ste policajac i ne ulažete celog sebe u hvatanje loših momaka, u čemu je onda poenta? Za isto vreme i novac, mogli biste da naplaćujete karte u vozu.
Napunile smo rezervoar eksplorera ispred Vilijamsa, zatim ručale u Granzeli, restoranu koji je spolja izgledao kao prodavnica krmiva a iznutra kao lovačka brvnara. Kler i ja smo sele za sto iznad kojeg su visile glave jelena, medveda, zebri, bivola i dugorogih koza.
Osim prepariranih životinjskih glava egzotičnog izgleda, glavna atrakcija Granzele bili su veoma lepi lingvini u pikantnom crvenom sosu. Dok smo jele, jadala sam se zbog Ejvis.
― Zbog nje smo protraćili više od nedelju dana, Kler. I toliko laže da bi čak i ovo putovanje moglo da bude uzaludno.
Kler je saosećajno coktala jezikom dok sam kukala, a onda mi je podigla pritisak podsetivši me na poslednji veliki slučaj na kojem smo radile zajedno. Pit Gordon, osvedočeni ubica i psihopata, ubio je četiri mlade mame i petoro male dece pre nekoliko meseci u seriji ubistava koja su pokidala živce meni i Kler.
Otišla sam do kupatila, sela na zarđalu klozetsku šolju i sita se isplakala. Onda sam se umila, izašla i rekla Kler:

— Ja častim. Idemo, leptiriću.
Do dva i petnaest ponovo smo bile u kolima. Na oko trista dvadeset kilometara severno od San Franciska, auto-put je prelazio preko jednog dela jezera Sasta.
Prvi put za nedelju dana prestala sam da razmišljam o bebama. Prizor ružičasto-žutih obalskih stena od peščara koje se izdižu iz neverovatno jarke morskozelene i plave vode prosto mi je izbrisao sve drugo iz glave.
A onda je razgledanju došao kraj. Sigurno ćemo pronaći Ejvisinog dečaka. Sigurno. Ušli smo u Tejlor Krik u pet po podne.
To je gradić sa jednim semaforom, tipičan mali grad na severoistoku zemlje. Glavna ulica bila je red fasada zgrada s Divljeg zapada s kraja 19. veka. U zgradama od cigle koje su nekad služile kao banke i skladišta sada su bili smešteni butici i radnjice s izlozima koji gledaju na ulicu.
Kola su milela glavnom ulicom. Ulična rasveta i farovi su se palili dok se sunce pretvaralo u traku rumenila na horizontu.
― Hoću da prođem pored kuće Antoanete Berdžes - rekoh Kler. ― Da osmotrim to mesto.
Bestelesni glas GPS-a vodio nas je ka Klark lejnu, uskoj ulici omeđenoj drvoredima sa znakom na kojem je pisalo „Slepa ulica“ . Prednja dvorišta behu ograđena zelenim drvenim ogradama iza kojih su se nalazile kuće iz različitih razdoblja - u viktorijanskom stilu, izdužene i prizemne, s drvenim fasadama, i rančerske kuće.
Kuća Antoanete Berdžes bila je planinska kuća u obliku slova A prekrivena šindrom od kedrovine, tremom oko kuće i satelitskom antenom na krovu. U kući nisam videla svetla niti ikakva kola na prilazu.
Parkirala sam eksplorer na gomili opalog lišća uz ivičnjak, a Kler je primetila:
― Izgleda da nikog nema kod kuće, Lindzi. Pomislila sam: Odlična prilika da se pronjuška okolo. Ugasila sam farove i rekla:
― Odmah se vraćam - i izašla iz kola.


75.

Dvorište ispred kuće bilo je zapušteno; trava nije bila pokošena, i lišće nije bilo pograbuljano. S moje desne strane, u korov obrasla šljunčana staza prolazila je pored kuće, idući do otvorene garaže za dvoja kola, odvojene od same kuće.
Upalila sam baterijsku lampu i nastavila da stupam prilazom, dok su mi suvo lišće i kamenčići glasno krčkali pod stopalima.
Garaža je zaudarala na motorno ulje, a na tlu je bilo kolomasti. Prešla sam snopom svetlosti preko čamca s veslima podignutog na krovne grede, nagomilanih plastičnih posuda i kartonskih kutija punih nečega što je ličilo na delove motocikla: zupčanika, ventila i delova kočnica.
Ovde nije bilo ničeg zanimljivog.
Otišla sam iz garaže i zaputila se ka zadnjem delu kuće. Uperila sam lampu kroz prozor s

više stakala. Mogla sam da razaznam stari nameštaj, šporet na drva i stolicu za bebe na kuhinjskom stolu.
Prikovala sam pogled za to sedište. Bilo je plavo i prazno. Puls mi je skočio za dvadeset otkucaja u minutu kad sam spustila šaku na kvaku od vrata i okrenula je.
Vrata su bila otključana — ali pola sekunde pre nego što ću otvoriti vrata, ugledala sam odraz malog crvenog trepćućeg svetla na vratima od mikrotalasne na suprotnoj strani prostorije.
Berdžesova je imala kućni alarm, koji je bio uključen.
Pustila sam kvaku i u tom trenutku čula udaljeno brektanje i brundanje motocikala, zvuk koji je postajao sve jači što se više približavao kući Antoanete Berdžes.
Ti motocikli su dolazili do ove kuće, bila sam sigurna u to. Morala sam da pobegnem odatle.
Ugasila sam lampu i vratila se istim putem kojim sam došla, pri sve slabijem dnevnom svetlu. Kler je spustila prozor i doviknula mi:
― Čuješ li to, Lindzi?
― Nije moglo da mi promakne — rekoh.
Sela sam za volan i upalila motor, dok se kolona od sedam ili osam farova približavala.
Gume su zaškripale kad sam dala gas i odvojila se od ivičnjaka u oštrom polukružnom okretanju.
― To je bilo suptilno. Misliš da nas je neko možda primetio? ― upita Kler dok je stezala instrument-tablu.
― Hej, to sam ja. Suptilna kao malj.
Prošle smo pored povorke motocikala koja nam je išla u susret i nastavile ulicom, i ja sam pogledala u retrovizor. Motori su skrenuli ka kući Berdžesove i zaputili se prilazom ka garaži.
Da lije Antoanet Berdžes u toj povorci? Gde je beba?
Ponovo sam bacila pogled u retrovizor i ugledala siluetu jednog motoriste koji je zastao na početku prilaza. Motocikl je još uvek stajao tamo i motociklista je još uvek sedeo na njemu kad sam skrenula desno u sledeću ulicu i dodala gas.
Sranje.
Izgleda da mi je neko upamtio broj tablica.

76.

Hotel Klirvoter bio je dvospratna zgrada u viktorijanskom stilu izbledele plave fasade koja gleda na Glavnu ulicu, sa spoljnim balkonom na drugom spratu poduprtim stubovima. Kao da je ispao s Divljeg zapada ili iz filma s Bučom i Sandensom.
Kler i ja smo ušle u predvorje, koje nije doživelo nikakve promene još od dvadesetih godina prošlog veka. Osmotrila sam salonske tapete, fotelje presvučene satenom i žućkaste fotografije davno umrlih ljudi u ukrasnim ramovima na zidovima.
Čovek na recepciji takođe je pripadao nekom minulom dobu. Ne prošlom veku, ali definitivno nekom drugom vremenu. Zbog njegove proređene sede kose vezane u rep

pomislila sam da je hotel nazvan po Kridens Klirvoter Rivajvlu, bendu iz sedamdesetih koji sam volela da slušam.
Upisala sam se u knjigu gostiju, potpisala račun i uzela ključeve. Dok je Kler zvala kući, recepcionar mi reče da se zove Bak Kin i da je vlasnik hotela.
Ćaskali smo o vremenu i lokalnim restoranima, a ja sam zatim rekla:
― Pokušavam da nađem nekoga. Možda je poznajete? Antoanet Berdžes?
― Ovde svako svakog zna. Jašta, znam Toni. Ona je predsednica Ðavolica. To je motociklistički klub isključivo za devojke. Uglavnom rade kao izbacivači za jedan salun u Vinčesteru.
— Ona ima prijateljicu... neku Sendi?
Čovek sa sedim konjskim repom se trgnu, kao da je rekao previše, ili kao da sam mu podmetnula amonijak pod nos.
― Vi ste policajka - reče ona, - Trebalo je to da shvatim. ― Otvorio je fioku da mi pokaže svoju značku šerifa, i ja sam mu pokazala svoju policijsku značku.
— Je li Toni u nevolji? — upita Kin.
― Nipošto. Samo želim da popričam s njom o jednoj aktuelnoj istrazi.
― Onda pronađite drugi izvor informacija - reče mi Kin.
— Prošla je kroz pakao, ali čista je. Vraća se na pravi put. Policija je stalno ispituje... — Kin zavrte glavom. — Sobe se oslobađaju do podne.
Kada u mojoj sobi imala je nožice u obliku šape. Držač za peškire bio je od mesinga, a na lavabou se nalazila korpica sa sredstvima za higijenu. Pustila sam toplu vodu, sipala malo mirišljave soli u kadu i pozvala Konklina.
― Antoanet Berdžes je u motociklističkoj bandi pod nazivom Ðavolice — rekoh mu. — Odmetničkoj, pretpostavljam.
Konklin reče:
― Sačekaj sekund ― i stade da ih traži na internetu dok sam ja proveravala temperaturu vode i vezivala kosu.
― Pronalazim nešto o tim Ðavolicama — reče mi Konklin. — Droga. Trgovina oružjem. One ne prodaju avon kozmetiku, Linds. Pazi se.
― Hodam na vrhovima prstiju - rekoh. ― Riče, videla sam nešto što dokazuje da se u kući Berdžesove nalazi beba. Sedište za bebe na kuhinjskom stolu. Plavo.
― Zezaš me. Stvarno?
― Da. Učini mi uslugu i reci Brejdiju.
Džo mi se javio posle prvog zvona. Kročila sam u kadu, polako se spustila i uzdahnula dok mi je topla voda prekrivala ramena.
― Kako je tamo? - upita me Džo.
― Sladak gradić - rekoh mu. - Zamisli nešto između Života na severu i Zone sumraka.
― Čuvaj se, plavušice.
Drugi tip koji mi za manje od deset minuta govori da se čuvam. Bože, policajac sam već čitavu deceniju.
— Imam značku i pištolj — rekoh svom mužu.
— Ne sviđa mi se kako zvučiš.
— Kako zvučim?
— Blazirano. Načisto odsutno.
— Vozila sam ceo dan.

— Zovi pomoć ako ti bude potrebna. Obećaj mi.
— Obećavam. Sad mi daj jedan poljubac.
Pošto sam izašla iz kade, poslužila sam se fiksnim telefonom i pozvala šerifa na recepciji.
— Šerife Kin, imate minut vremena? Želim da vam pričam o ovom slučaju na kojem radim.


77.

Malo posle osam ujutru, skrenula sam eksplorerom u Klark lejn i pošla ka jugu.
— Vidi ovo - reče Kler.
Gusta gomila motociklista ispunjavala je ulicu — sa upaljenim farovima, turirajući motore
— formirajući zid između nas i kuće Berdžesove. Kako smo se primicale, gomila se zgušnjavala a motociklisti nisu pokazivali nikakve znake da će se razdvojiti i pustiti nas da prođemo.
Moj plan je bio da pokucam na vrata Toni Berdžes. Pokažem joj značku. Zamislila sam da ću ući u kuću i izneti bebu. Nisam računala na sukob. Prokleti Bak Kin mora da je upozorio Toni Berdžes.
— Šta sad, Kimo Sabi? — reče Kler.
— Improvizovaćemo, Tonto {6} — rekoh. — Osloniću se na ono što su mi govorili da je obilje šarma.
Zakočila sam na petnaestak metara od motociklista, dovoljno blizu da vidim njihove muške frizure i poderanu odeću, lance prebačene preko ramena i obmotane oko struka, i tetovaže koje su im sezale sve do noktiju na rukama.
Rekla sam Kler da zaključa vrata nakon što izađem i da drži mobilni u ruci.
Čim sam izašla iz eksplorera, povratka više nije bilo. Bila sam odlučna u nameri da uđem u kuću sa šindrom od kedrovine. U glavi sam zamislila putanju kojom ću ići, videla sebe kako zaobilazim predvodnicu grupe, ulazim na kapiju i prilazim vratima.
Žena na čelu grupe dade gas, pa ugasi motor i siđe s njega. Skratila je razdaljinu između nas i stala.
Izgledala je kao da je u kasnim četrdesetim i bila otprilike moje visine, metar sedamdeset osam, ali bila je dvadeset kila teža od mene. Plavoseda kosa joj je bila zalizana unazad, lažni osmeh joj je bio prošaran rupama gde su nekad bili zubi a nos joj je bio nakrivljen udesno.
Na zakrpi iznad džepa na grudima pisalo je „Toni“ . Ovo je Antoanet Berdžes? Ne baš tipična mama iz predgrađa.
— Šta želite? — upita me ona.
Šake su mi se znojile. Postojalo je tuce načina da ovo krene po zlu. Ðavolice su preprodavale oružje. Povukla sam sako u stranu, pokazala joj glok na kuku i zlatnu značku na pojasu.
— Narednica Lindzi Bokser, Policija San Franciska. Došla sam zbog bebe.
— Ne znam o čemu govorite — reče bajkerka.
U tom trenutku se iz kuće začuo bebin prodoran plač. Podigla sam glavu i ugledala žensku siluetu ispred prozora koji gleda na ulicu, sa zamotuljkom u rukama.

Okrenula sam se, vratila se do eksplorera i, kad sam čula da su se brave otvorile, ušla unutra u zamolila Kler da mi doda telefon.
Imala sam broj Baka Kina na dugmetu za brzo biranje.
— Šerife Kin, narednica Bokser na vezi. Treba mi pomoć u Klark lejnu. Ako ne dođete ovde za pet minuta, zovem FBI. Oni će skloniti sve i svakoga ko se nađe između njih i te kidnapovane bebe.

78.

Troja zeleno-bela patrolna kola doleteše Klark lejnom uz vrisku sirena pri slaboj ranojutarnjoj svetlosti i zakočiše uz ivičnjak. Šerif Bak Kin izađe iz prvih kola, s kaubojskim šeširom na glavi, u smeđesivoj jakni s resama duž šava na rukavima i značkom na džepu na grudima. U rukama je držao pušku.
― Devojke, raziđite se. Hajde da ne komplikujemo stvari, u redu? Začulo se zviždanje i dobacivanje.
― Šta si rekao? „Ne komplikujte stvari, budale“ ? Koga ti nazivaš budalom? — doviknu neko.
Ali Ðavolice su sklonile motore s puta i načinile uzak prolaz kroz svoje redove za šerifa Kina.
Toni Berdžes, Kler i ja smo pošle za šerifom, kroz baštu punu korova, šljunčanom stazom i zatim uz škripave stepenice do trema i ulaznih vrata.
Kin pokuca i doviknu:
― Sendi, otvori. Bak ovde. Vrata se odškrinuše.
Ženski glas reče:
— Odlazi, Bak. Nismo nikog dirale. Ja rekoh:
― Sendi, ja sam narednica Lindzi Bokser, a ovo je doktorka Kler Vošbern, iz Policije San Franciska. Samo želimo da pričamo s tobom.
― Pozovite me telefonom ako samo želite da pričate sa mnom.
― Želimo da vidimo bebu - reče Kler. ― Da se uverimo da je dobro. Šerif Kin viknu u pravcu vrata:
― Šta je ovo, Sendi? Šta ste vi devojke uradile?
— Nismo ništa zgrešile, Bak. Samo idite. Osim ako neko nema nalog, odlazite s našeg imanja.
— Ne možeš da teraš predstavnike zakona. Grešiš, Sendi — reče Kin.
— Neko svakako greši. Odlazite. Nemojte me terati da se ponavljam. Ometate privatan posed.
Dozlogrdilo mi je. Ustuknula sam za pola koraka, prislonila rame na vrata i silom ih otvorila. Kler i šerif nahrupiše u kuću za mnom.
— Budi suptilna — promrmlja Kler.

— Kao malj — podsetila sam Kler, i tada sam ugledala ženu koja je stajala iza vrata. Nosila je tregerice i ružičastu majicu dugih rukava. Bila je lepa i kosa joj je bila duga, iščešljana do visokog sjaja. Izgledala je kao da je u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim.
Preko levog ramena je držala bebu pod plavim ćebetom. Bilo je to novorođenče koje se koprcalo.
Je li ovo beba Ejvis Ričardson?
Jedino u šta sam bila sigurna jeste da je mali živ.
A onda sam primetila da Sendi drži deveto-milimetarski pištolj uperen pravo u moju glavu.
A sudeći prema njenom izrazu lica, znala sam da ne bi oklevala da ga upotrebi.


79.

Bak, izlazi odavde, jebote! — povika Sendi.
— Ne idem nikuda — reče on — dok ne spustiš taj pištolj i ne kažeš mi šta se kog đavola ovde dešava. To jeste tvoja beba, zar ne, Sendi? Bila si trudna. Video sam te...
— Bak, čoveče. Ne pitaj, ne govori. {7} Jesi li ikad čuo za to? ― reče devojka s bebom preko ramena.
— Šta hoćeš da kažeš? Da si lagala sve? Lažirala si trudnoću? Toni? Gospode bože! Kako ste vas dve mogle to da uradite?
Sendi prisloni cev pištolja sebi pod bradu.
— Ne želim više da pričam o tome. Svi vi, izlazite napolje. Ne šalim se — reče ona. — I ne lažem.
Ubledela sam. Kafa mi se popela u grlo.
— Sendi — reče Kin. — Pomoći ćemo ti. Ovo nije pravi način.
— Ovo je moj način. Sad izlazite, izlazite, izlazite! — dreknu ona. Beba je sada plakala, kmečeći punim plućima.
Usta su mi se osušila. Postojalo je tako mnogo načina da ovo krene po zlu, ali nisam ni pomislila da bi moglo da ispadne ovako. Rekla sam:
― Nisi u nevolji, Sendi. Samo hoćemo da porazgovaramo o ovoj situaciji. Bak, pusti nas da popričamo nasamo. Molim te.
— Toni, urazumi je, dođavola — reče šerif ženi u kožnoj motociklističkoj odeći. — Sačekaću ispred.
Kad je šerif izašao iz kuće, rekla sam Sendi:
— Spustiću pištolj. - Zavukla sam ruku pod sako, izvadila glok s dva prsta i spustila ga na pod.
Toni Berdžes je podigla moje oružje i prešla preko prostorije, zveckajući lancima. Stavila je moj pištolj u kantu za smeće ispod sudopere i zatvorila vrata od kredenca.
Sendi je spustila pištolj u džep od tregerica i zagrlila bebu obema rukama.
Izdahnula sam vazduh koji sam predugo zadržavala u plućima i osvrnula se unaokolo. Videla sam flašice za bebe na šanku, igračke na tepihu od ovčijeg runa. Svuda po frižideru bile su izlepljene bebine slike.

Sendi je namestila bebu na rame i potapšala je po leđima, ali ona je nastavila da plače.
― Ja sam Sandra Vilson - reče ona. - A ovo je moj sin, Tajler Berdžes Vilson. Ja sam mu sad majka. Odgovorila sam na oglas Ejvis Ričardson na Pratslistu i platila joj obeštećenje od dvadeset pet hiljada dolara na ime troškova održavanja trudnoće i porođaja. I potpisala je papire. Sve je po zakonu. Obavezno recite Ejvis da je prekasno da se predomisli.
— Ejvis je dala oglas?
— Bogami jeste. Mogu da vam ga pokažem. Pošto je Ejvis rekla da želi da uzmemo bebu, prebacili smo novac na njen račun u banci. Sad me slušajte. Nas dve volimo Tajlera i nećemo ga se odreći. Ovaj dečačić je naš.

80.

Kler reče:
― Ja sam lekar, dušo. I imam bebu ne mnogo stariju od Tajlera. Da li bih mogla da ga pogledam samo nakratko? Molim te? ― Ispružila je ruke ka bebi u naručju Sendi Vilson.
— Ne mogu da ga privolim da jede — Sendi će glasom koji je odjednom pukao od emocija. Kler zagrli devojku i reče:
— Dobro je, dobro je. — Onda je iščupala bebu iz Sendinih ruku i odnela je do kuhinjskog stola.
— Imate vlažne maramice i čiste pelene? — upita ona, glasom mirnim kao da nismo ni pod kakvom pretnjom.
Bila sam pored Kler dok je razmotavala pelene i mogla sam da vidim da ima smeđe oči, da je rumen svud po telu i da ima sve što treba da ima, plus jedan mali beleg boje crnog vina na nadlanici. Pružila sam ruku i dodirnula njegov majušni dlan. Gicnuo se i ponovo zakmečao.
Dok je Kler čistila i pregledala bebu, Toni Berdžes je nestala. Vratila se minut kasnije s oglasom sa Pratslita i listom hartije u rukama koje su joj se tresle.
— Narednice, želim da vidite ovo da biste nas ostavili na miru i rekli Baku da ide kući.
— Pročitajte mi vi slobodno. Slušam vas — rekoh.
— ’Ja, Ejvis Ričardson, punoletna i pri čistoj svesti, dajem svog neimenovanog sina Sandri Vilson i Antoanet Berdžes, koje su mi platile 25.000 dolara za troškove donošenja ovog deteta na svet.’
Oglas je bio onakav kakvim ga je Sendi opisala. Na izjavi su stajali datum, Ejvisin potpis, i potpisi Antoanet Berdžes i Sandre Vilson kao svedoka.
Uzdahnula sam, a onda sam morala da im kažem.
— Toni, problem je u tome što Ejvis Ričardson ima samo petnaest godina.
— Ima osamnaest. Pokazala nam je svoju ličnu kartu.
— Ona je lažov — rekoh. — A to je samo početak.
— Ovo nije u redu - reče Sendi, svali se na stolicu i zaplaka, poklopivši lice šakama.
Plakala je tako snažno da je bilo teško razumeti sve što je rekla, ali ovoliko sam čula jasno i glasno: ― Planirale smo da ga imamo. Porodile smo ga. Dale mu dom u kome je voljen. Ejvis ga nije želela. Uopšte ga nije volela.
Prišla sam Sendi i izvadila pištolj iz džepa njenih pantalona i izbacila šaržer.

Pogledala me je molećivo. ― Pomozite nam. Šta moramo da učinimo da bismo ga zadržale?
— Ne možete da ga zadržite, Sendi - rekoh, znajući da joj se moje reči zarivaju u srce poput noževa. ― Ova beba već ima porodicu koja ga želi. Zaista saosećam s vašim bolom.


81.

Naš odlazak iz Klark lejna bio je srceparajući, spor i pun suza.
Policajci, komšije i Ðavolice okupili su se oko eksplorera dok mi je Toni davala sedište za bebe i ostale stvari za bebu, a Sendi mi gurala papire u šake.
— Ovo pismo je za Tajlera, da ga pročita kad bude stariji — reče Sendi. Dala mi je i svoj dnevnik i debeo koverat sa slikama s bebinog rođenja.
Stavila sam slike u pregradu na vratima, dokaz koji će poslužiti svrsi dok se ne uradi analiza Tajlerove DNK, i postavila sedište za bebe na zadnje sedište kola.
Kler je upalila motor i čim smo izašle iz Tejlor Krika zavalila sam se na suvozačkom sedištu i zadremala, otvarajući oči na svakih nekoliko minuta tokom sledećih šeststo četrdeset kilometara. Stalno sam se osvrtala da osmotrim Tajlera.
Šta će sada biti s ovom bebom? Hoće li biti dobro?
Dok je zalazak sunca prelazio u sumrak nad ulicom Brajant, ušle smo na parking ispred kancelarije gradskog patologa. Konklin je stajao pored svojih kola, bacajući ključeve u vazduh i hvatajući ih, u iščekivanju da stignemo.
Prišao je kolima, otvorio zadnja vrata i ostao da stoji, nem, gledajući u bebu.
― Ovaj mali je presladak — reče on. — I šta ćemo sad? Ispravila sam bolne kosti, izašla iz eksplorera i rekla:
— Sačekaćemo nekoliko sati pre nego što pozovemo Službu za zbrinjavanje dece.
Zagrlila sam Kler na rastanku, uzela Tajlera i njegovo sedište za bebe i sela u policijski auto pored Konklina, koji je bio za volanom. On reče:
― Poslednje mesto na kojem je Ejvis Ričardson upotrebila svoj mobilni telefon bila je Tihuana. Pozvala je roditelje. To je bilo pre dvanaest sati.
— Evo šta ja mislim — rekoh. — Odnesemo bebu Ričardsonovima. Kažemo im da okrenu Ejvis na mobilni. Čak i ako samo ostave poruku, to je u redu. Dovoljno je da kažu: 'Vratili smo tvoju bebu’.
— Ozvučimo im telefonsku liniju — rekoh. — A bebu odvedemo u bolnicu Sent Frensis. Ubacimo prerušene ljude na neonatalno odeljenje dok Ejvis ne dođe da vidi bebu. Drugi tim stavimo u hotel.
— A ako se ona ne pojavi?
— Smisliću nešto drugo. Možeš da se kladiš da hoću.
— Može što se mene tiče — reče Konklin.

82.



Sonja i Pol Ričardson su čekali u hodniku ispred svog apartmana s mešavinom nade, očekivanja i zahvalnosti na licu.
Potrčali su ka nama kad smo izašli iz lifta i ja sam se pripremila za predstojeći šok odvajanja od bebe.
Stezala sam malog dečaka dok sam govorila Sonji da po zakonu moramo da ga odvedemo u bolnicu, dok će zakonski sistem diktirati šta će se s njim desiti posle toga.
— Ali znala sam da biste prvo želeli da ga vidite ― rekoh i dadoh dete njegovoj babi. Bio je to predivan trenutak.
Sonjino lepo lice zasijalo je od suza kad ga je uzela. Muž joj je zaštitnički prebacio ruku preko ramena i spustio šaku na unukove grudi. Sonja je pogledala u mene i rekla: ― Mnogo vam hvala što ste ga pronašli.
— Ovo je divan dan — reče Pol. — Sjajan dan.
Nazad u apartmanu, svi smo posedali na ozbiljan razgovor.
— Sonja, Pole — rekoh. — Ejvis mora da se preda. Objavila je oglas na Pratslistu. Imamo kopiju tog oglasa. Na to je niko nije naterao. Oglasila je prodaju bebe i za nju je dobila dvadeset pet hiljada dolara. To je prodaja dece. Imamo kopiju ugovora koji je potpisala.
Konklin reče:
― Ejvis je u Meksiku, a to znači da će je deportovati kad je uhvate. Ako je Riter s njom, kriv je za prebacivanje maloletnika preko međunarodne granice. U tolikoj je nevolji da bi se njegovim slučajem čitav vod advokata mogao baviti godinama.
— Ali budući da je Ejvis maloletnica — rekoh — ako se sama preda policiji, možemo pokušati da je zaštitimo. Sarađivaćemo s javnim tužilaštvom kako bismo izdejstvovali da joj se sudi kao maloletnici. Ali ako je budu deportovali iz Meksika... — rekoh, sležući ramenima.
— Verujte mi, ne želite da joj se sudi kao odrasloj osobi.
Muž i žena su razmenili poglede. Pol Ričardson duboko uzdahnu.
— Ejvis je u spavaćoj sobi — reče. — U stvari, i Džordan je tamo.


83.

Rekla sam Ričardsonovima:
― Molim vas odnesite bebu u kuhinju. Lezite s njim na pod. Idite. Odmah. Ričardsonovi su izgledali prepadnuto, ali su me poslušali.
Izvukoh pištolj, Rič izvuče svoj, pa stadosmo sa obe strane vrata spavaće sobe. Viknuh:
― Ejvis Ričardson, Džordane Riteru, narednica Bokser vam govori. Gotovo je. Izađite s podignutim rukama.
Vladala je tišina, ali pre nego što je Rič stigao da provali vrata nogom, čuli smo Riterov glas.
— Narednice. Nismo naoružani.

Vrata se otvoriše i Riter izađe s podignutim rukama. Nije se brijao i obrazi su mu bili izgoreli od sunca. Čak i takav, izgledao je kao maneken s reklame za skupu mušku garderobu.
Rič okrete Ritera i priljubi ga uza zid. Pretresao ga je i stavljao mu lisice kad je Ejvis izletela iz spavaće sobe.
I Ejvis je držala podignute ruke ali je mrdala jednim prstom da mi skrene pažnju na sjajan zlatan prsten.
— Venčali smo se — povika ona. — Džordan i ja smo se venčali.
— Čestitam ― rekoh, dok sam je bacala uza zid s velikim zadovoljstvom.
Još jednom, u srcu sam poželela da ošamarim ovu devojku. Umesto toga sam joj stavila lisice i rekla:
― Ejvis Ričardson, uhapšena si zbog prodaje deteta, zapostavljanja deteta i ometanja pravde. Imaš pravo da ćutiš...
Iznenada, oko mene je izbio nekakav očajnički haos.
Sonja i Pol Ričardson su okružili svoju ćerku, beba je zaplakala, zatim uvukla vazduh i nastavila da plače.
S moje leve strane, Konklin je hapsio Džordana Ritera zbog kidnapovanja i silovanja maloletnice. Riter se drao:
— Hoću da vidim svog sina — dok mu je Konklin čitao prava. Unela sam se Riteru u lice.
— Umukni, bre ― rekoh.
Onda sam pozvala hitnu pomoć da dođe po bebu.
— Šta će biti s Ejvis? — upita me Pol Ričardson dok sam uzimala bebu iz ruku njegove žene.
— Biće stavljena u pritvor dok ne bude uzeta u postupak — rekoh. — Ako želite moj savet, unajmite najboljeg advokata kojeg možete sebi da priuštite. Možda će on izdejstvovati da joj se sudi kao maloletnom licu. Takođe bih obavila nekoliko poziva i poništila brak između vaše ćerke i ovog ljigavca.

ČETVRTA KNJIGA
Dete koje slama srce




84.

Naglo sam otvorila oči. Zurila sam u informacije koje je Džoov sat projektovao na plafonu.
Bio je 11. oktobar. Temperatura je bila 12°C. Vreme: 6.02 ujutru.
Bila sam u pola misli kad sam se probudila, ali o čemu sam razmišljala? Džo se promeškolji pored mene i reče:
— Linds. Budna si?
— Izvini što sam te probudila, dragi. Sanjala sam. Mislim. Okrenuo se ka meni i zagrlio me.
— Sećaš se sna?
Morala sam da se prisetim, ali san je iščezao. Zašto sam bila zabrinuta? Džo je bio bezbedan. Beba Ričardsonovih je bila u bolnici Sent Frensis, savršeno zdrava. Onda sam se setila. Kendas Martin.
Razmišljala sam o njoj.
Počela sam da pričam Džou zašto mi se Kendas Martin provlačila kroz snove, ali on je već tiho hrkao na mom ramenu. Odvojila sam se od njega i spustila stopala na pod.
Džo promrmlja:
― Šta je?
― Moram na posao - rekoh. — Zvaću te kasnije.
Poljubila sam ga u obraz, razbarušila mu kosu i ututkala mu ćebe pod bradu. Pucnula sam prstima i Marta je skočila na krevet. Napravila je dva kruga, a zatim se spustila na mesto koje sam upraznila.
Manje od sat vremena kasnije, uletela sam u stanicu s dve kafe.
Popela sam se zadnjim stepeništem preskačući po dva stepenika odjednom i laktom otvorila vrata od stepeništa koja su vodila na osmi sprat. Prošla sam kroz lavirint hodnika koji su vodili ka kancelariji javnog tužioca.
Juki je bila za svojim stolom u kancelariji bez prozora. Sjajna crna kosa, s razdeljkom na sredini, padala joj je napred dok je gledala u svoj laptop. Moja senka joj je pala preko stola.
― Hej — reče ona, dižući glavu. - Lindzi. Šta nije u redu?
― Nešto nije. Mogu li da vidim sliku Kendas Martin u kolima s tim plaćenim ubicom Gregorom Guzmanom?
― Zašto?
Ispružila je ruku preko stola i uzela mi jednu čašu s kafom iz ruke.
― Nećeš se ljutiti ako te pitam zašto još uvek njuškaš oko mog slučaja, zar ne?
― Mogu li da je samo još jednom osmotrim Juki? Molim te. Ta slika me muči.
Juki me je besno pogledala, sagla se ka svom laptopu i pritisnula nekoliko tipki. Okrenula je kompjuter kako bih mogla da vidim ekran.
— Jedna kopija toga bi mi koristila.
Juki odmahnu glavom. Ali istovremeno, štampač zakrča i iz njega izađe jedna crno-bela fotografija. Juki mi je dodade.
― Više bih te mučila ― reče ona ― ali sudija želi da me vidi u svojim odajama. Ponovo sam

u kazni. Nemoj mi napraviti probleme, Lindzi. Ozbiljno ti kažem.
Poželela sam joj sreću s Lavanom i otrčala ka izlazu pre nego što je stigla da se predomisli.

85.

Koji minut nakon što sam napustila Jukinu kancelariju, upisala sam se u knjigu za posetioce na ulazu u ženski zatvor na sedmom spratu. U ovom krilu je bilo bučno. Čegrtanje metalnih vrata i besno larmanje zatvorenika dizalo se oko nas dok me je jedan čuvar pratio do male, prazne sobe za posete.
Kendas Martin se ubrzo pojavila u dovratku. Pogledala me je u oči kad joj je čuvar skinuo lisice i sela preko puta mene za izgrebani metalni sto.
— Ovo je neočekivano iznenađenje — reče ona.
Kendas nije imala nikakvu šminku na sebi, godinu dana nije bila kod frizera i na sebi je imala zatvorsko odelo u nijansi narandžaste koja plavušama nije previše dobro stajala.
Ipak, Kendas Martin je imala dostojanstva i profesionalno držanje. Rekla sam:
― Ovde sam nezvanično.
― S dobrim vestima, nadam se.
Izvadila sam odštampanu fotografiju iz džepa i stavila je na sto.
― Molim vas pogledajte ovu sliku i recite mi zašto ste bili u ovim kolima sa ovim čovekom. Ona reče:
— Videla sam tu sliku. To nisam ja.
Plafonjerka iznad naših glava odavala je belu fluorescentnu svetlost jačine trista vati, osvetljavajući svaki deo te male prostorije. Crveno oko sigurnosne kamere posmatralo je iz jednog ugla na plafonu ženu u narandžastom kako privlači fotografiju sebi i uzima je u ruku.
— Ne poznajem nijedno od ovo dvoje ljudi — reče ona. Onda, kao da joj je nešto naknadno palo na pamet, ponovo se dobro zagledala u fotografiju i upitala me: — Šta vidite u ruci ove žene?
Gurnula je zrnastu crno-belu fotokopiju slike nazad preko stola. Glava žene na slici bila je pognuta, plava kosa joj je skrivala pola lica i činilo se da u rukama steže lančić koji joj je visio oko vrata. Videla sam odsjaj priveska koji joj je visio između stisnutih prstiju.
— Možda nekakva amajlija - rekoh.
— Da li je moguće da se radi o krstiću? — upita me Kendas Martin.
— Pretpostavljam da jeste.
― Ja ne nosim tanke zlatne lančiće s amajlijama i krstićima ― reče mi Kendas Martin. — Ali znate Elen Laferti, zar ne? Elen uvek nosi krstić. Moram reći da se pitam šta joj on znači.


86.

Kendas Martin je trebalo da se vrati na sud za sat vremena, i ako je moja vera u njenu nevinost bila opravdana, nisam mogla da „pronjuškam“ oko njenog slučaja dovoljno brzo. Sa svakim danom provedenim na suđenju, Kendas je bila dan bliža tome da bude osuđena za prvostepeno ubistvo.
Koliko god bi bilo teško ubediti sud da sudi pogrešnoj osobi, to ne bi bilo ništa u poređenju s poništavanjem presude za ubistvo.
Otkaskala sam zadnjim stepeništem do hola stanice, otkucala jedan broj na mobilnom i sačekala da mi se privatni detektiv Džozef Podesta javi. Glas mu je bio promukao od spavanja ali rekao je: „U redu“ , na moj zahtev da se vidim s njim za dvadeset minuta.
Prešla sam preko mosta Bej, odvezla se do Lafajeta i pronašla Podestinu žutu jednospratnu kuću u predgrađu u Hamlin roudu, ulici omeđenoj mešavinom drveća i kuća u sličnom stilu. Parkirala sam auto na njegovom prilazu i popela se kamenim stepenicama kroz kamenu baštu i pozvonila na vrata.
Podesta je otvorio vrata bosonog, u trenerci s mrvicama hleba na njenom gornjem delu. Pokazala sam mu značku i on je širom otvorio vrata i odveo me do svoje radne sobe u zadnjem delu kuće.
Osvrtala sam se po sobi, gledajući u čitavo skladište špijunske opreme koju je Podesta poređao po svojim metalnim policama za knjige. Dokotrljao se u stolici do kompjutera, podigao staru tigrastu mačku sa stola i spustio je sebi u krilo.
— Da mi klijent nije mrtav - reče on, stavljajući šaku preko miša — ne bih vam ovo pokazao bez naloga.
— Cenim vašu pomoć — rekoh.
Podesta je kliknuo na fasciklu s digitalnim fotografijama Kendas Martin koje je načinio dok je sedela u kolima s nekim koje bio nepouzdano identifikovan kao Gregor Guzman, plaćeni ubica kojeg je policija tražila u nekoliko država, a i u nekoliko stranih zemalja.
Prva fotografija koju je Podesta otvorio bila je ona koju je Juki predočila kao dokaz.
— Znam da su ove slike loše — reče on. — Ali nisam mogao da koristim blic, znate? Ne mogu da se zakunem da je to Guzman, ali ta žena jeste Kendas Martin. Pratio sam je te noći od njene kuće u Bulevaru Montgomeri pravo do auto-puta 1-280 na severu. Skrenula je u Ulicu Cezara Caveza, zatim desno u Treću, a zatim u Aveniju Dejvidson. Pratio sam je sve vreme.
— To je vrlo opasan kraj. Siguran sam da to znate, narednice. Morao sam da se čuvam. To je otpad. Mogli su da me opljačkaju, a i nju.
— Posmatrao sam je kako izlazi iz linkolna i ulazi u terenac tog tipa. Izašla je deset minuta kasnije.
— Možete li da mi narežete te slike?
— Što da ne, pod datim okolnostima? — reče on. Kompjuter je zujao.
Mačka je prela.
I uskoro sam imala disk sa dosta zrnastih fotografija uslikanih dve nedelje pre ubistva Denisa Martina.

87.


U devet i petnaest ponovo sam bila u Odeljenju za ubistva u južnom odseku u glavnoj policijskoj stanici, mojoj drugoj kući.
Obesila sam sako o naslon stolice, a potom pronašla Konklina u kuhinji. Jeo je krofnu nad sudoperom, sa žutom kravatom prebačenom preko ramena.
— ’De si - reče. ― Sačuvao sam ti jednu.
— Nisam gladna. Ali imam nešto da ti pokažem.
— Strašno si tajanstvena.
— Bolje da ti pokažem nego da ti kažem.
Či je radio za svojim stolom pred kompjuterom koji je zujao, sa šoljom kafe na salveti i oko trideset olovaka poredanih paralelno s gornjom ivicom njegove podloge za miš.
Dala sam Čiju disk koji sam dobila od Džoa Podeste i rekla:
―Ne smeta ti, Pole? Hoću da i ti vidiš ovo.
Nas troje smo se usredsredili na svaki pojedinačni frejm dok se dvanaest digitalnih fotografija plave žene iz profila koju je privatni detektiv Džozef Podesta uslikao kako sedi s potencijalnim plaćenim ubicom u njegovom terencu smenjivalo na ekranu.
Konklin je zamolio Čija da uveliča najbolje od njih i zumira ženinu šaku da bismo videli da li u njoj steže zlatan krstić. Ali što je Či više zumirao sliku, to je ona postajala nejasnija.
— To je najbolje što mogu da postignem — reče Či, zureći u apstraktnu grupaciju sivih tačaka. — Šta mislite?
— Propusti slike kroz program za prepoznavanje lica — Konklin će Čiju.
― Prepoznavanje lica, ide.
Či je pokrenuo program i na njegovom monitoru su se pojavila dva prozorčeta koja su poredila sliku Kendas Martin sa zrnastom fotografijom plavuše u kolima.
Či se okrenu i pogleda u mene i Konklina, a preko lica mu, brzo poput zvezde padalice, prelete iskra uzbuđenja. — To nije ona - reče Či. - Ko god da je žena na ovoj slici - to nije Kendas Martin.
Či je zatim uporedio zrnastu fotografiju plavuše s desetinama hiljada fotografija u bazi podataka koje su se blešteći smenjivale na ekranu.
I taman kad sam počela da gubim nadu, naišli smo na poklapanje.


88.

Konklin i ja smo seli ujedan neobeležen policijski auto i uskoro smo jurili auto-putem Džejms Lik. Dok je Konklin vozio, ja sam na prste nabrajala razloge zbog kojih mislim da je Elen Laferti ubila Denisa Martina.
― Jedan, bila je zaljubljena u njega. Dva, bila je besna na njega. Tri, imala je pristup njegovom pištolju. Znala je gde će biti i gde će Kendas biti te večeri.
— To su četiri i pet. I šest, ako ona nije ubica, mogla je da naruči njegovo ubistvo.
— Sve to - reče Konklin — i dovoljno je pametna da smesti Kendas.
— Mora da je prokleti zli genije ― rekoh.

Petnaest minuta kasnije, Konklin je parkirao kola ispred bledožute stambene zgrade u primorskim stilu. Podignuto dvadesetih godina dvadesetog veka, bilo je to uredno zdanje s ispupčenim prozorima koji su gledali na ulicu Uloa. Nalazilo se na oko kilometar i po od kuće Martinovih.
Pritisla sam zvono i Lafertijevaje doviknula:
― Koje? - I onda je otvorila vrata. Konklin reče:
— Policija San Franciska — pokaza značku i predstavi nas dadilji od dvadeset i nešto godina, koja je oklevala dve sekunde pre nego što nas je pustila u kuću.
Posmatrala sam svedočenje Lafertijeve iz zadnjeg dela sudnice pre nekoliko dana. Izgledala je prilično zrelo u kostimu i štiklama. Danas, u farmerkama i beloj rolki, kose vezane u rep, izgledala je kao tinejdžerka.
Konklin je prihvatio kafu kojom ga je Lafertijeva ponudila, ali ja sam se zadržala u dnevnoj sobi dok je bivša dadilja Martinovih vodila Konklina u kuhinju.
Jednom se osvrnuvši po prostoriji, izbrojala sam pet slika Denisa Martina u toj maloj sobi, od kojih je na nekima bila i Lafertijeva. Martin je bio lep iz svakog ugla.
Podigla sam glavu kad se Elen Laferti vratila u dnevnu sobu s Konklinom. Izgledala je srećnije što me vidi nego što je mogla da bude. Sela je u fotelju i rekla:
— Mislila sam da je istraga završena. Rekla sam:
― Postoje neke nejasnoće koje nikako ne uspevamo da razrešimo. U stvari, jedna nejasnoća.
Izvadila sam fotografiju iz unutrašnjeg džepa i spustila je na kafeni stočić. Elen pruži ruku da je uzme i reče:
— Šta je ovo?
— Taj čovek je možda plaćeni ubica po imenu Gregor Guzman. Žena na slici izgleda kao Kendas Martin ― rekoh. ― Ima istu plavu kosu, istu fruzuru kao Kendas ― ali to zapravo nije ona, zar ne, Elen?
— Teško je reći. Ne znam — reče ona.
— Znate li kako znamo da to nije Kendas? — reče Konklin.
— Zato što je forenzički softver, nakon što smo ubacili tu fotografiju u njega, otkrio da se ona poklapa s vašom slikom iz vozačke dozvole. Žena na toj slici ste vi.
Konklin priđe polici kamina i uze sliku u zlatnom ramu koja je prikazivala Elen i Denisa Martina na jedrenjaku u zalivu.
— Ne — reče ona, ustajući da otme sliku Konklinu iz ruke.
— Ne dirajte to. Rekoh joj:
― Mislim da će nam sudija Lavan dati nalog da vam detaljno pretresemo kuću. U međuvremenu, ovaj razgovor treba da nastavimo u policijskoj stanici.
Izvukla sam telefon i krenula da pozovem patrolna kola, ali Elen reče: — Čekajte. Reći ću vam ono što vas zanima.
Zaklopila sam telefon i poklonila joj svoju punu pažnju.

89.

Ako Elen Laferti nije pokušala da unajmi ubicu, zašto je onda bila u tim kolima s Gregorom Guzmanom? Jedva sam čekala da čujem njeno objašnjenje.
— Nisam učinila ništa pogrešno, a svakako ništa protivzakonito ― reče Lafertijeva. Zavukla je ruku u okovratnik rolke i izvukla zlatni krstić na tankom lancu. Neprestano ga je cimala sjedne na drugu stranu, što je radila iz navike kad je uhvati nervoza — i što ju je odavalo.
— Denis me je poslao da se nađem s tim „Gospodinom G.“ na parkingu Vonsa - reče ona. - Dao mi je koverat s novcem da ga dam tom gospodinu G., ali mi ga je on, kad ga je otvorio, vratio i rekao: „Recite gospodinu Martinu hvala, ali ne hvala".
— Taj gospodin G. vam je vratio novac — reče Rič. Elen klimnu glavom.
— Hoćete da kažete da ste se našli sa čovekom kojeg niste poznavali zato što vam je Denis rekao da tako uradite. Vi ste mu dali novac, koji vam je on vratio, i niste znali zašto ste otišli tamo. To je vaša priča?
— Nisam znala da je ubica sve dok suđenje nije počelo i dok nisam pročitala o njemu na internetu. Bila sam samo glasnik. To je sto posto istina.
— Niste ni u kakvoj nevolji ― reče Konklin. ― Pokušavamo da povežemo neke činjenice.
— Otkud to da ste bili plavokosi? - rekoh.
— Bila je to perika — Elen će odmah. — Pripadala je Kendas dok je išla na hemoterapiju.
Bacila ju je, i ja sam je uzela. Denis je voleo da je ponekad nosim. Želite li da je vidite?
Elen Laferti pođe hodnikom ka spavaćoj sobi.
— Stvarno misliš da je ova devojka unajmila plaćenog ubicu? — upita me Konklin.
— Ne znam. Sad znam manje nego kad sam se jutros probudila.
Uzela sam sunčanu, veoma romantičnu fotografiju Elen i Denisa Martina i ponovo razmislila o svemu.
Da li je Elen unajmila Guzmana da ubije Denisa? Da li je Elen bila uljez, i da li je lično ubila Denisa? Je li Denis ugovorio sastanak između Elen i Guzmana kako bi njegov privatni detektiv mogao da dokumentuje sastanak žene koja liči na Kendas s plaćenim ubicom?
Ako je tako, da li je Kendas ubila svog muža pre nego što je on stigao da ubije nju?
Dok sam ponovo vagala sve mogućnosti, Elen se vratila u sobu držeći crnu satensku vreću.
Rašnirala ju je i istresla iz nje plavu periku.
— Uglavnom sam je nosila kad smo vodili ljubav — reče ona. Nisam mogla da se suzdržim.
— Pomozite mi da vas shvatim, Elen ― rekoh. ― Vaš ljubavnik je voleo da nosite periku njegove žene u krevetu? Zar ne mislite da je to bolesno?
Oči su joj se napunile suzama.
Opsovala sam sebi u bradu. Hoću li ikad naučiti kako da budem „dobar policajac"? Konklin uze vreću i reče Lafertijevoj: ― Želeli bismo da pođete s nama u stanicu, u redu, Elen?
— Ali... ne hapsite me, zar ne? Konklin reče:

― Hteli bismo da ovo što ste upravo rekli od vas dobijemo u vidu potpisane izjave.
Zaostala sam dok je Konklin ispraćao Elen do ulice. Pozvala sam Juki, ali dobila sam njenu govornu poštu.
Sačekala sam signal i rekla: — Juki, treba mi nalog za pretres kuće Elen Laferti. Da, imamo opravdan razlog. Pozovi me što pre. Uh... mislim da ćeš mi biti zahvalna na ovome.
Nadala sam se da sam u pravu.


90.

Juki je sela pored Fila, u kožnu fotelju identičnu njegovoj preko puta kožom presvučenog stola sudije Lavana. Soba je bila ukrašena motivima lova na lisice: starim reprodukcijama slika s ljudima u crvenim kaputima na riđim konjima i masivnim drvenim nameštajem postavljenim uza zidove sa zelenim tapetama.
Sudijine oči iza naočara behu crvene, i najkonciznije što je mogao objasnio je zašto ga nije bilo tri dana.
— Moja majka je bolovala od raka pluća — reče on. — Umrla je. Teškom smrću.
Klimnuo je glavom kad su mu dva advokata izjavila saučešće. Onda je pročistio grlo i nastavio.
— Ne želim više da čujem gluposti kakvih je bilo na ovom suđenju. Gospođice Kasteljano, vi znate kako da postavite pitanje a da ga ne pretvorite u završnu reč. Gospodine Hofman, vi znate kako da zauzdate svoje svedoke, pa zato i radite to, zaboga.
Juki htede da se pobuni, ali sudija nije ostavljao nikakvu sumnju u pogledu svojih namera.
Želeo je da suđenje bude pod kontrolom i da se okonča.
— Evo novih pravila o ulaganju prigovora — reče on, kao da joj čita misli.
— Ako imate prigovor, ustanite. Pametan sam, a i sam sam bio parničar dvadeset godina. Ako ne budem mogao da dokučim zašto ulažete prigovor, neću se obazirati na vas. U tom slučaju — sedite.
— Ako mi bude jasno zašto ulažete prigovor, reći ću drugoj strani da prekine. Očekujem da to neću morati da radim.
— Časni sudijo — rekoše Juki i Hofman u isti glas.
— Bez glupiranja. Bez drame. Bez glupih advokatskih trikova. Deliću kazne. Kazniću jedno od vas ili oboje zbog nepoštovanja suda. Razumete li me?
Ni Fil ni Juki ne odgovoriše ništa.
— Odlično. Vidimo se na sudu - reče Lavan.
— Ovo je sprdnja — reče Hofman Juki kad su izašli iz odaja sudije Lavana i zaputili se hodnikom ka sudnici, — Ne može da nam kaže da ne ulažemo prigovore.
— Danas očigledno može — reče Juki. Hofman joj se osmehnu i reče:
— Imam jedan sastanak. Vidimo se unutra.

91.

Fil Hofman ustade u svojim skupim cipelama, isprsi se i reče:
— Odbrana poziva Kejtlin Martin da svedoči.
Kendas Martin utom skoči na noge i vrisnu mu u lice: — Ne! Da se niste usudili da pozivate moju ćerku kao svedoka! Nemate prava!
Lavan lupi čekićem i reče:
― Izvršitelju, molim vas izvedite optuženu iz sudnice.
― Kendas. Sedite - reče Hofman. ― Časni sudijo, dozvolite mi da popričam sa svojom klijentkinjom, molim vas.
― Gospodine Hofman, kažnjavam vas sa osamsto dolara. Da ste pripremili svoju klijentkinju, mogli smo ovo da izbegnemo. Izvršitelju!
Nakon što su ispratili Kendas Martin iz sudnice, sudija je zatražio mir i kad se buka u sudnici utišala do šapata ispunjenog iščekivanjem, zamolio je porotu da ignoriše taj prekid.
Podsetio je porotnike da je njihova dužnost da donose sud na osnovu dokaza, a ne pometnje, i da ne treba da donose nikakve zaključke iz toga što je odlučio da ukloni optuženu sa suđenja.
Zatim je rekao:
— Gospodine Hofman, izvedite svog svedoka.
Hofmanov izraz lica bio je neutralan kad je jedanaestogodišnja ćerka Kendas Martin i Denisa Martina stala kraj pulta za svedoke, položila zakletvu i sela na stolicu za pultom.
Morala je da se pomuči ne bi li sela, i stopala joj nisu sasvim dodirivala pod.
Sudija se okrenu ka tamnokosoj devojčici u cvetnoj haljini i plavom džemperu na kopčanje, s tašnicom iste boje u krilu. Upita je: — Gospođice Martin, znate li razliku između laži i istine?
— Da, gospodine.
— Ako bih rekao da sam predsednik Sjedinjenih Država, da li bi to bila laž ili istina?
— To bi bila laž, naravno.
— Verujete li u Boga? Kejtlin klimnu glavom.
— Morate da kažete da ili ne. Zapisničar kuca ono što vi govorite.
— Da. Verujem. Verujem u Boga.
— Dobro. Razumete da ste se zakleli božjim imenom da ćete govoriti istinu?
— Da, gospodine, razumem.
— Odlično. Hvala vam. Gospodine Hofman, molim vas nastavite.
— Hvala vam, časni sudijo. Kejtlin... mogu li da te zovem Kejtlin?
— Naravno, gospodine Hofman.
Hofman se nasmeši. Imao je lep osmeh. Nije bilo ničeg lošeg u tome.
— Kejtlin, moram da ti postavim neka pitanja koje se tiču večeri kada je vaš otac ubijen, u redu?
— U redu. Da.
— Jeste li bili u kući kada je vaš otac upucan?
― Da.

— Znate li ko ga je upucao?
― Da.
— Molim vas recite sudiji i poroti šta znate.
— Ja sam to učinila — reče Kejtlin Martin. Oči joj poleteše ka sudiji, a zatim nazad ka advokatu njene majke. — Ja sam ubila svog oca. Nisam imala izbora.


92.

Galerija je eksplodirala od buke.
Porotnici su se nagnuli napred, domunđavajući se, dok su se izveštači dohvatili svojih PDA uređaja. Hofman je stajao na sredini sudnice, zaleđenog izraza lica, kao da je sam upravo opalio iz pištolja.
Juki je poželela da premota poslednjih deset sekundi i pojača ton. Da li je Kejtlin Martin upravo rekla da je ubila svog oca?
To prosto ne može biti istina.
Juki skoči na noge, skupi šake u pesnice i stegnu vilice čvrsto kao da su zavarene. Sudija ju je upozorio da ne ulaže prigovor, ali u glavi je vrištala: Ulažem prigovor na ovog svedoka. Ulažem prigovor na ovu — predstavu. Ulažem prigovor, ulažem prigovor, ulažem prigovor.
— Advokati, priđite. Oboje — brecnu se Lavan.
Kad su mu dva advokata prišla, sudija se okrenuo u stolici za devedeset stepeni kako bi bio okrenut ka izlazu za slučaj opasnosti umesto ka svedokinji i poroti.
Juki i Hofman stadoše sa strane u odnosu na sudijsku stolicu i upraviše pogled ka sudiji. Lavan reče Hofmanu tihim glasom koji je podrhtavao od besa:
— Pretpostavljam da ni vaša klijentkinja ni tužilaštvo nisu znali da ćete pozvati ovo dete da svedoči.
― Dobio sam poziv od Kejtlinine babe s majčine strane koja mi je rekla da ona želi da priča sa mnom ovog jutra. Našao sam se s Kejtlin u holu ove zgrade, časni sudijo, odmah posle našeg sastanka s vama. Do pre petnaest minuta nisam znao da će da svedoči.
— Časni sudijo — reče Juki — odbrana je očigledno izrežirala ovo. Kejtlin su ili nagovorili na ovo, ili je sama došla na tu ideju. U svakom slučaju, pokušava da spase zadnjicu svoje majke. I u svakom slučaju je stvorila osnovanu sumnju u glavama porotnika.
Lavan reče:
― Objaviću pauzu. Hoću da vidim Kejtlin u mojim odajama. Vas dvoje nemojte da mi se izgubite. Pošto popričam s detetom, razgovaraću s porotom.
— A posle toga ćemo prodiskutovati o budućnosti ovog suđenja.

93.

Juki je bila u kancelariji Lena Parizija kad joj je telefon zavibrirao.
— Idemo — reče ona svom šefu. Pročitala je poruku naglas:
― ’Sudija Lavan je spreman da vas primi u svojim odajama.’ Šta mi savetuješ za kraj, Lene?
Parizi podiže svoju telesinu iz fotelje, pa otvori venecijanere na strani zgrade koja je gledala na ulicu Brajant. Spolja je dopirala beličasta svetlost. Juki nije mogla da vidi ništa kroz maglu.
— Treba unakrsno da ispitaš tog svedoka — reče Riđi Pas. - To je najbolje i jedino što možeš da uradiš.
— Šta ako govori istinu?
— Da li govori istinu? Šta zaista misliš?
— Mislim da se žrtvuje. Jedanaest joj je godina. To je junački, kao u filmovima. Ali je laž. Mogu da je uzdrmam za pultom, ali ne znam mogu li da uradim to i da zadržim porotu na našoj strani.
— To će biti kao da hodaš po konopcu a imaš proliv. Ali verujem da možeš to da izvedeš.
Juki je izašla iz Parizijeve kancelarije i zaputila se hodnikom kao da je na automatskom pilotu. Kad je ušla u sudijine odaje, Fil Hofman je stajao, i seo je nakon što se ona spustila u stolicu u kojoj je sedela samo dva sata ranije.
Lavan je bio skinuo svoju odoru i kravatu i zavrnuo rukave košulje, i stajao je iza svog stola. Juki je pomislila da će početi da se šetka, ali umesto toga se sagnuo i dohvatio metalnu kantu za smeće visine šezdeset i prečnika četrdeset centimetara koja mu je stajala kraj stopala. Podigao ju je iznad glave i zafrljačio je ka suprotnom zidu.
Kanta se odbila od ivice kredenca s pićem pre nego što je oborila uramljenu sliku sudije s guvernerom.
Nakon što su eksplozija stakla i odjek buke zamrli, Lavan je naglo otvorio vrata kredenca i rekao:
— Ko je za piće? Ja častim. Hofman reče:
― Ja bih viski.
— Ja neću ništa, ne bi valjalo — reče Juki, ali već ništa nije valjalo. Ništa u njenom iskustvu nije je pripremilo za slučaj koji iskače iz koloseka na svakih dvadeset minuta. Da li dobija ili gubi? Nije imala predstavu.
Sudija je nasuo viski sebi i Hofmanu, i seo nazad za sto.
— File, znate li razliku između laži i istine?
— Da, časni sudijo. Vi niste predsednik Sjedinjenih Država.
— Da li ste na bilo koji način uticali na svedočenje Kejtlin Martin?
— Ne. Kao što sam rekao, pričala je sa mnom u osam i četrdeset pet ovog jutra. Rekla mi je šta se desilo. Pomerio sam jednog svedoka kojeg sam pripremio i koji je odjednom postao nevažan, i odlučio da moram da izvedem Kejtlin da svedoči.
— Želim da je unakrsno ispitam — reče Juki. — Moram da diskreditujem njeno svedočenje.
Sudija reče: ― Sačekajte malo, Juki. Dozvolite da vam kažem šta mi je Kejtlin rekla za tih pola sata koje sam upravo proveo s njom. To ide vama u korist.
— Molim, časni sudijo?
— Kejtlin mi je rekla da ju je otac zlostavljao. Bila je eksplicitna. I to ubedljivo. Znala je gde

je pištolj sakriven. Uvrebala je priliku i ubila ga.
— Verujete joj? — upita Juki.
— Nisam uspeo da je uhvatim u laži — a pokušao sam. Prema Kejtlininim rečima, njena majka je čula pucnje, zatekla je s pištoljem i rekla joj da opere ruke, ode u svoju sobu i da nikom nikad ne kaže šta se desilo. Zatim je, po njenim rečima, njena majka opalila iz pištolja ispred kuće i pozvala policiju.
— Ha. Dobra priča — reče Juki. — A zašto je Kejtlin odlučila da progovori?
— Rekla je da želi da kaže istinu. Hofman se nagnu u svojoj stolici.
— Bajrone. Časni sudijo — reče on — imamo svedočenje koje oslobađa moju klijentkinju krivice - reče on. - Tražim da se ovo suđenje proglasi nevažećim.


94.

Juki je zurila u sudiju, ne videći ga, dok su joj se misli komešale u stanju prilično sličnom panici.
Nije želela da taj postupak bude poništen, ne posle svega kroz šta je prošla u ovom slučaju, ne kad je verovala da je izvela ubicu pred sud. Dođavola. Ako sudija poništi suđenje, šta onda?
Hoće li krivično goniti devojčicu? Da li će zaista probati da goni jedanaestogodišnjakinju koja tvrdi da ju je otac silovao?
Ako hoće, na osnovu čega?
Jedini dokaz protiv Kejtlin bilo je njeno svedočenje. Niko je nije video kako puca iz pištolja. I čak i ako Kendas Martin kaže da je Kejtlin pucala, slučaj je bio toliko prožet osnovanom sumnjom da je porota možda ne bi osudila.
S druge strane, pomisli Juki, ako sudija ne poništi suđenje, Juki bi morala da izvede onaj hod po žici koji je Len pominjao. Da pretvori to zlostavljano dete u lažova. Porota će je mrzeti zbog toga, i ako poveruju u Kejtlininu priču, Kendas bi mogla da bude oslobođena.
— Juki. Želite li da kažete nešto? Juki reče:
― Da, želim, sudijo. Svakako želim. Ne postoji ni trunka dokaza koja bi potkrepila Kejtlinino svedočenje, i ako je njena priča zaista istinita, zašto smo za nju saznali tek sad?
Fil se okrenu ka njoj i reče:
― Sledimo logiku, Juki. Postoji i više nego dovoljno osnovane sumnje. Oboje znamo da postoje odlične šanse da će Kendas, ukoliko se suđenje nastavi, biti oslobođena.
Sudija reče:
— Dozvolite da vam oboma olakšam. Sve se svodi na ovo: pojavio se novi dokaz od presudne važnosti. Odlučio sam da poništim suđenje.
Ako Lavan poništi suđenje, sve je gotovo ― zauvek. Kendas ne bi moglo ponovo da se sudi za isti zločin, jer to nije predviđeno ustavom. Juki je odjednom ugledala izlaz, tračak nade.
— S poštovanjem, predlažem vam da ne poništavate suđenje, časni sudijo, već da ga odložite.

Lavan se okrenu u stolici, čupkajući donju usnu. Tišina je toliko dugo trajala da je Juki pomislila da će vrisnuti.
— Dobro — reče Lavan. — Odložiću suđenje na šezdeset dana. Optužena može provesti taj period na slobodi uz kauciju. Juki, vratite se kod tužioca i prodiskutujte o ovom... haosu. Dobro razmislite o lošim stranama nastavka suđenja. Budete li želeli da unakrsno ispitate Kejtli Martin, izaći ću vam u susret.
— U suprotnom, na osnovu Kejtlininog svedočenja, poništiću suđenje. U redu? To bi trebalo da odgovara svim stranama. Odluka je na vama do desetog decembra.
— U redu, časni sudijo — reče Juki. — Hvala vam.
— Imate dosta materijala za razmišljanje.
— Znam.
Lavan pritisnu dugme interkoma.
— Denise, donesite mi kalendar. I pozovite izvršitelja. Želim ponovo da vidim porotu.

95.

Saznala sam gde se Juki nalazi i zatekla je u njenoj kancelariji, na istom mestu gde sam je videla tog jutra, ali sada je delovala manje i bleđe, kao da je neko iscedio sav život iz nje.
― Jesi li dobila moju poruku? - upitah je.
— Tek što sam izašla iz sudijinih odaja — reče ona. — Čekam da se Riđi Pas vrati s ručka.
Kako izgledam?
— Treba ti malo karmina. Ona stade da pretura po tašni.
— Otišla sam da vidim Elen Laferti — rekoh, čekajući eksploziju besa koja je izostala. Juki je pronašla sjaj za usne i ogledalce u tašni. Nastavila sam oprezno.
— Elen Laferti je rekla da je otišla da se vidi s Guzmanom. Ono na slici je ona. Priznala je. A takođe smo pronašli poklapanje između te i slike iz njene vozačke dozvole.
— Izblajhala je kosu? - upita Juki. Šaka joj se tresla dok je stavljala sjaj za usne.
— Kendas Martin je imala periku kad je išla na hemoterapiju. Hej, Juki, jesi li dobro?
— Nastavi — reče ona. Prošla je četkom kroz kosu. Elektricitet je zapucketao.
— Denis je poslao Elen maskiranu u Kendas da se sastane s plaćenim ubicom i udesio taj susret tako da je njegov privatni detektiv uslika. Verovatno je hteo da iskoristi te slike da na tera ženu da se razvede od njega — ili je stvarno hteo da organizuje ubistvo. To možda nikad nećemo saznati. Čuj, znam da si ljuta na mene, pa prosto to i reci, u redu? Mogu to da podnesem ― rekoh.
Juki reče:
— Kejtlin Martin je priznala ubistvo svog oca i sada ćemo ili okušati sreću s ovom porotom, ili će Lavan poništiti suđenje.
— Kejtlin? Kejtlin je rekla da ga je ubila?
Len Parizi dođe hodnikom i proturi svoju veliku glavu u Jukinu kancelariju.
— Zdravo, Lindzi. Juki, imam pet minuta vremena. Odmah.
— Dolazim — reče Juki.

Ustala je i ispravila sako. Kad me je ponovo pogledala, videla sam da se ona ratoborna Juki vratila.
— Kendas Martin je ubila svog muža - reče mi ona. — Ne Elen Laferti. Ne Kejtlin Martin. Znam da ne misliš da je Kendas ubica, ali ja mislim, i nikad mi se neće pružiti prilika da to dokažem. Izvući će se sa ubistvom.
Da li je Juki u pravu?
Da li sam jurila za nečim što ne postoji?
Otvorila sam usta, ali iz njih nije izašlo ništa, i Juki je zatim nestala.


96.

Posle onoga što je neporecivo bio jedan od najgorih dana koje je ikada preživela na mestu advokata tužilaštva, Juki je izašla iz glavne policijske stanice i zaputila se kući. Skoro da se bila dokopala trotoara kad je čula Brejdija kako je doziva.
Bože. Ne Brejdi. Ne sad.
Juki se okrenula i ugledala ga kako silazi stepenicama ka njoj, vezane kose koja leprša za njim.
Vrlo privlačan muškarac.
Juki se setila šta joj je Lindzi rekla, da je Brejdi oženjen i, dođavola, nije želela da prolazi kroz još jednu vezu osuđenu na propast, s još jednim neverovatnim tipom. Želela je stabilnost, porodičan život...
― Juki, drago mi je što sam te uhvatio - reče Brejdi, zaustavljajući se pored nje. — Hoćeš na večeru sa mnom?
— Hoću — reče ona.
Sad su bili u Gradskoj skupštini, u oblasti južno od ulice Market, nekadašnjoj zgradi Marin Elektrika, na jednom od najboljih mesta u gradu gde čovek može na miru da obeduje u boemskoj atmosferi.
Unutrašnjost je bila mračna, sa zidom od golih cigala i daščanim podom, i prigušenim osvetljenjem. Kosa Džeksona Brejdija kao da je privlačila svetlost zvezdanih lustera koji su nekada krasili tavanicu nekog bioskopa u hispanoameričkom delu Harlema.
Juki je pila margaritu, piće koje je volela i koje joj je pomagalo da zaboravi na muke ― i da, u slučaju da popije više od jedne, zaboravi i na sve ostalo. Ako je ikad zaslužila margaritu, to je bilo danas.
— Odlaganje suđenja nije najgore što je moglo da se desi — reče Brejdi. Jeo je predjelo od škampa na kadžunski način i zalivao ga pivom.
— Ne, nije najgore ― složila se Juki — ali je ipak katastrofa. Znaš li koliko sati rada sam uložila u taj slučaj?
— Sedam hiljada?
Juki se nasmeja. — Ne sedam hiljada, ali veoma mnogo, a sad izgleda kao da će se ta kučka izvući.
— Osim ako ne nađeš još dokaza.

— Da. Ako pronađemo još dokaza, možemo joj suditi pred novom porotom, ali znaš, život ide dalje, fascikle s predmetima se gomilaju, policija hvata nova govna od ljudi i mi radimo na novim slučajevima.
— Držaču fasciklu sa slučajem Kendas Martin na svom stolu.
— Hvala ti, Džeksone. Čak i ako nisi ozbiljan.
— Ozbiljan sam.
― Još ćeš da mi kažeš da ne lažeš?
— Lažem ponekad.
Juki ponovo prasnu u smeh.
— Pa, mene nemoj da lažeš.
— Dobro.
— Ozbiljna sam. Čula sam da si oženjen. Kako glasi priča?
— Još uvek sam oženjen.
— Sranje — reče Juki. — Konobar.
Brejdi joj uhvati ruku u vazduhu. — Još uvek sam oženjen. Ali nadam se ne još zadugo. Juki otpi gutljaj margarite, spusti čašu i, kad je konobar došao, reče mu:
— Možete li da odnesete ovo piće? Hvala. — Zatim reče Brejdiju: — Ispričaj mi celu priču.
Slušam.
— Sećaš se incidenta s pucnjavom koji sam ti pominjao? — upita je Brejdi. Juki reče:
— Upucao si tipa s poluautomatskim oružjem koji je iskočio iz zaklona između kreveta i zida.
— Da. Liz i ja smo već bili kretali svako svojim putem, a onda se to desilo — zamalo da poginem, ubio sam tipa, unutrašnja kontrola, mediji na našem travnjaku — sve to nam je uništilo brak. Ono malo među nama što je bilo preostalo.
— Zato što si policajac?
— Da. Zato što sam policajac — reče on. — Ona ne bi bila prva žena koja je rekla: ’Nisam znala da će biti ovako’. I tako smo se posle godinu dana razdvojili i ja sam se preselio u San Francisko. Sam. Treba da se razvedemo. Kada — to zavisi od toga koliko je budem molio.
— Imaš li dece?
― Jok.
— Želiš li decu?
— Možda. Četrdeset mi je godina. Ali još nisam dogurao do te faze. A ti?
— Iskreno, ne znam.
— Ne moramo večeras da odlučimo ― reče Brejdi.
— Dobro - Juki će, smejući se. Ovaj tip je duhovit. Sviđa joj se. Mnogo.
Kelner je doneo piletinu prženu na puteru, prilog od proprženog povrća i pire od slatkog krompira, a Juki je osetila kako se polako vraća u život. Nije jela ceo dan.
Brejdi uze viljušku, zastade s njom u vazduhu i reče:
― Hteo sam da ti kažem za Liz.
— Znam.
— Stvarno jesam. I želim nešto da te pitam.
Juki je imala zalogaj piletine u ustima. Zapadala je u stanje blaženstva. Pogledala je u Brejdija.
— Mmm-hmm?

— Hoćeš da dođeš kod mene večeras? - upita Brejdi.

97.

Prognozirali su kišu, ali ona je pala tek kad je Sindi krenula na posao tog dana. Stajala je na trotoaru ispod crvenog kišobrana a hladna kiša joj je natapala ivice kišnog mantila i kvasila joj nove cipele.
Izvadila je zgužvanu maramicu iz džepa i uhvatila u nju jedno dugo i glasno aaapćihaaa!,
koje joj se upravo otelo iz usta.
Izgledalo je kao da je svaki prokleti taksi u gradu zauzet ili da ne radi. Sindi je pozvala taksi-preduzeće Ol siti, kojim se redovno vozila, i nakon što je odslušala pozadinsku muziku i oglase, rekli su joj: ― Izvinite, molim vas pozovite kasnije.
Sindi je ponovo kinula. Dođavola, ne samo da se bori protiv prehlade, već je i napola izgladnela i sada kasni na večeru kod Suzi. Zamislila je zadnji deo kafea, taj tropski raj - i u glavi joj je iskočilo ime Kvik ekspresa.
Zamislila je taksi-preduzeće koje je posetila ranije te nedelje dok je radila na priči o drogiranju i silovanju. Od tada nije bilo nikakvih vesti o serijskom silovatelju i priča je skliznula s naslovne strane.
To je bilo i dobro i loše.
Dobro, jer je uplašila tog psihopatu time što je skrenula pažnju javnosti na njega svojom pričom u nastavcima s naslovne strane.
Loše, jer je nestao — a to znači da možda nikad neće biti uhvaćen.
U međuvremenu, imala je vezu u tom taksi-preduzeću. Bio je koji minut do šest. Ako bude imala sreće, dispečer kojeg je upoznala, Al Visocki, još će biti na dužnosti. Možda će joj učiniti uslugu.
Sindi pronađe njegov broj u imeniku telefona i pritisnu dugme za pozivanje. Telefon je zazvonio i javio se glas koji je prepoznala: — Taksi i limuzine, Kvik ekspres.
― Al Visocki?
― Al na vezi.
― Ale, ovde Sindi Tomas iz Kronikla. Bila sam kod vas pre nekoliko dana kad sam radila na priči.
— Da, sećam vas se. Plavuša.
— To sam ja, Ale, i imam problem. Možete li da pošaljete jedan taksi do Kronikla? Mokra sam se do gole kože i kasnim na večeru.
— Nema problema, gospođice Sindi. Poslaću nekoga da vas pokupi za pet minuta.


98.

Sindi je bila oduševljena sobom. Opisala je svoj mantil i kišobran Visockom, sklopila telefon, stavila ga u džep i sklonila se nazad u zgradu, odakle je mogla da vidi saobraćaj kroz staklena vrata.
Posle pet minuta, skoro tačno u sekund, jedan žuti kraun vik je došao i vozač je spustio prozor. Istrčala je na ulicu i odmah prepoznala vozačevo ovalno lice.
— Gospoja — on će sa širokim osmehom. — Zvali ste taksi?
— Ale, nisam mislila da treba lično da dođete, ali mnogo vam hvala. Previše ste dobri. Sindi sklopi kišobran, uhvati se za kvaku i otvori zadnja vrata.
— Smena mi se završavala — reče Visocki kad se Sindi smestila na zadnje sedište. ― Drago mi je što mogu da vam pomognem. Hej, ovo moram da ispričam nekome ko neće biti ljubomoran. Kuda idemo?
Sindi dade Alu adresu kafea Kod Suzi, ugao ulica Džekson i Sansoum, i nasloni kišobran na vrata kako bi voda kapala na otirač.
— Da ispričate šta? — upita Sindi, vadeći maramicu iz džepa i duvajući nos.
— Ovo je moj srećan dan — reče joj Al, stajući na semaforu u Drugoj ulici. — Dobio sam na lutriji.
— Molim?
— Da, petsto hiljada dolara.
— Ma daajte. Šalite se!
— Ozbiljno, stalno sam igrao svoje srećne brojeve i — opa! Osvojio sam nagradu. Dajem otkaz sutra ujutru kad vidim šefa. Ovo je poslednja vožnja Ala Visockog. Imam flašu vinjaka — reče on. — Da nazdravite zajedno sa mnom mom novom životu?
— Ne znam kako bi se to slagalo sa sudafedom. {8}
— Hej, samo gutljaj. To je dobro protiv prehlade.
— U redu, onda. Dajte mi ― reče Sindi. ― Mora da ste izvan sebe. Petsto hiljada! Kakvi su vam planovi?
Visocki odvrnu čep sa flaše sa žestokim pićem, nasu Sindi malo pića u malu plastičnu čašu i dade joj ga kroz pregradu.
— Kupiću brod — reče on. Kucuo je flašu o njenu plastičnu čašu.
— Za vaš novi život — reče ona.
— Hvala vam, gospođice Sindi. Da, idem na sajmove brodova nekih jedanaest godina.
Tačno znam koji želim.
Sindi se osmehnu i reče:
― Ka... kav brod?
— Želim jedrenjak. Mali, ručno izrađen, s drvenim trupom ― reče Al, gledajući u Sindi u retrovizoru dok se na semaforu palilo zeleno. On reče: ― Jeste li dobro?
— Ne... — ona će polako, gledajući u Visockijev odraz u retrovizoru. Šta se to dešava s njom? Ne može da se fokusira.
— Ose... ćam...
Visockijeva usta se razvukoše u širok osrneh.
— Treba da se osećate sjajno — reče on. — Tražili ste me, gospođice. I sad ste me pronašli.

99.




Kler i ja smo bili kod Suzi, same samcijate. Prvo nas je Juki otkačila, a sad nije bilo ni Sindi; nije se pojavila, nije zvala, ništa. Nikad ranije se nije desilo da nas obe puste da izvisimo.
Kler reče u vezi s Juki:
— Prestani da brineš. Ta devojka mora ponekad da spava s nekim muškarcem. Znaš to, Lindzi. To je dobro za nju.
— Ne mora da mi se sviđa to što spava s Džeksonom Brejdijem, zar ne? Mislim, stvarno. Od svih muškaraca na ovom svetu, zašto s njim?
Kler se nasmeja.
— Dosta devojaka bi jedva dočekalo da spava s Brejdijem.
— To remeti lanac komandovanja.
— Kad god neko spava s nekim koga poznaješ, tebi to remeti lanac komandovanja. Zgužvala sam salvetu i gađala je njome.
— Umukni — rekoh. Ona mi je vrati.
— Tako si blesava — reče ona, još uvek se smejući. Ispila sam koronu i rekla:
— Hajde da naručimo. Sindi prosto može da naruči kad dođe.
Kler se složila. Sindi je već dokazala da može da krene poslednja, popije pola bokala piva i pojede šniclu i desert i prva završi.
Gestikulirala sam Lorejn da dođe. Rekla nam je šta je specijalitet dana, škampi s kokosovim mlekom i piletina propržena s rumom. Naručili smo hranu i još piva, i čim je Lorejn otišla, Kler reče:
— Nećeš verovati kad ti budem ispričala, Lindzi. Ova priča se graniči s mojih deset najneverovatnijih slučajeva. I počinje s tipom koji leži mrtav nasred puta.
— Gaženje i bekstvo s lica mesta?
— Izgledalo je kao saobraćajna nesreća ― reče ona ― ali nije bilo tragova guma, nikakvih modrica na žrtvi. Na nekoliko metara od tela ležao je crni bejzbol kačket sa znakom X pozadi. I to je sve što smo našli. Nije bilo nikakvih svedoka. Niti snimaka sigurnosne kamere. Ničega osim leša i običnog bejzbol kačketa.
— Infarkt? Kap?
— Da ti kažem, taj tip je bio mlad, imao je dvadeset i nešto. I izgledao je kao leš iznet na bdenje, samo što je bio na razdelnoj liniji, i zaustavljao saobraćaj — reče Kler.
— Znači, uzmem da radim autopsiju i pregledam savršeno telo tog mladog tipa. Uradim rendgen celog tela i pronađem zrno kalibra šest milimetara iza njegovog desnog oka. Rana od metka nije bila vidljiva, Lindzi.
— Ne verujem u nevidljive metke, leptiriću.
— To se desi ovako. Metak uđe u uglu oka — reče Kler — pokazujući mesto gde se jedno njeno oko sastajalo sa korenom nosa. — Očna jabučica se pomeri na suprotnu stranu od metka, a onda ga poklopi tako da ne možeš da vidiš ulaznu ranu.
— Ha. Zanimljivo. Znači, sad kažeš da je u pitanju ubistvo.
— Da. Ovi iz severne divizije su našli telo i tražili da im pomognem.
— Pre nego što smo stigli da pošaljemo metak u laboratoriju, pronašli smo nešto bolje.

Otprilike u isto vreme kad je tip na putu dobio metak u oko, vlasnik jedne prodavnice alkoholnih pića bio je upucan u oružanoj pljački.
— Na snimku sigurnosne kamere u prodavnici pića videli smo da je napadač nosio uske crne farmerke, crnu majicu i bejzbol kačket identičan onom koji smo našli na putu. Crn sa znakom X — reče Kler.
— Lokalna policija je prepoznala pljaškaša prodavnice i identifikovala ga. Na ulici je poznat kao Krenk, i našli su ga kod kuće u krevetu. Panduri su ga digli i odvukli u stanicu pod optužbom za ubistvo u prodavnici pića. Krenk se odjednom slomio i propevao.
— Je l’? I koju je pesmu pevao?
— Nazvao ju je: 'Slučajno sam ubio tog tipa, bate. Nisam hteo, bate.’
— Ma, daj — rekoh, smejući se i navaljujući na piletinu.
— Znam, ali to je istina. Slušaj šta se desilo u delu priče koji nedostaje — reče Kler. — Malo je falilo da dođe do jedne saobraćajne nesreće.
— Krenk je bežao kolima posle pljačke prodavnice i isekao tipa u honda siviku. Izašao je iz kola da se izvini vozaču honde kako ovaj ne bi pozvao policiju, a vozač mu kaže: ’Voziš kao devojčica, a tako i izgledaš’. Pretpostavljam da je to bilo nešto najuvredljivije čega je mogao da se seti.
— Aha.
— Da, kako je znao da će da pogodi Krenka u živac? Krenk zatim izvadi pištolj iz pojasa farmerki i kaže: ’pa, ova devojčica ima utoku’ i upuca tipa.
— O, čoveče.
— Da. Negde u toku te pucnjave, kačket mu je spao s glave, onaj koji je kamera snimila za vreme pljačke. Da nije opljačkao tu prodavnicu, Krenk nikad ne bi bio uhvaćen zbog ubistva vozača honde.
— Nije poznavao svoju žrtvu.
— Tako je. Potpuni stranac ga nazove devojčicom. Beng.
— I eto ti nenamerne pucnjave, bate.
— On krivi žrtvu...
Kler je prestala da se smeje kad je pogledala u jednu tačku iznad mog ramena. Okrenula sam se, očekujući da vidim Sindi. Ali bila je to Lorejn, koja je dolazila da raščisti sto.
— Devojke, da li želite kafu i desert? - upita ona.
— Nego šta - rekoh. - Jedemo za četvoro.
Lorejn se nasmeja i nabroja nam šta ima za desert. Ja sam se odlučila za pitu s čokoladom, a Kler je izabrala tart sa začinjenom jabukom.
Pozvala sam Sindi dok smo Kler i ja pile kafu i ostavila joj sarkastičnu poruku. Ostavila sam joj još jednu kad smo platile račun, a onda mi se baterija mobilnog istrošila.
Ne znam zašto, ali nisam brinula za Sindi.
Trebalo je da brinem. Ali nikad ne bih očekivala da će se to desiti.


100.

Stigla sam kući u osam i nešto te večeri, ostavila mokre cipele na otiraču i ušla u stan.

Marta mi je pošla u susret mašući repom, još uvek vlažnog krzna, a ja sam se sagnula da je zagrlim, i ona me „umila“ jezikom.
Doviknula sam Džou:
— Hej, dragi, hvala ti što si prošetao Martu.
Zatekla sam ga kako priča telefonom u dnevnoj sobi, okružen klimavim gomilama papira naslaganim svud oko sebe.
Čula sam kako naziva sagovornika „Bruno" i kako pominje kontejnere, što je značilo da priča s direktorom obezbeđenja losanđeleske luke. To je bio Džoov posao koji je trebalo da traje mesec dana, ali od kojeg je redovno zarađivao najveći deo godine.
Džo mi je mahnuo, pa sam mu uzvratila i otišla pod tuš: u kabinu sa šest mlaznica i hidromasažnim stubom u kojoj sam se osećala kao kraljica. Uživala sam natenane u onome što sam volela da zovem „servis za pranje kola", nasapunjala kosu šamponom od lavande koji volim i pustila da mi misli odlutaju u oblaku pare.
Obrisala sam se velikim peškirom za kupanje i obukla svoju omiljenu pidžamu — plavu flanelsku s oblacima. Džo je ušao, zagrlio me i poljubio, pa smo se malo mazili. Onda se Džo setio i rekao: — Konklin te zvao.
― Kad?
— Tik pre nego što si ušla.
— Je li rekao zbog čega je zvao?
— Jok. Rekao je samo ’reci Lindzi da me nazove’ i ’možeš li da veruješ kako su Najnersi
glupavo odigrali u poslednjoj četvrtini?’.
Rekoh:
— Bolje da ga pozovem.
Džo me je uhvatio za zadnjicu a ja sam ga sljepila po njegovoj. Izmigoljila sam mu se iz ruku, govoreći:
— Kasnije, drugar.
Pozvala sam Konklina s telefona pored kreveta. Javio se posle prvog zvona. - Sin?
— Lindzi je ― rekoh. — Šta se dešava?
— Ne mogu da je dobijem — reče on. — Ne javlja se, ne odgovara mi na pozive. Nije mi se svidelo kako zvuči. Bio je uplašen, a to je zauzvrat uplašilo mene.
— Nije se pojavila na večeri, Riče. Zvala sam je dva puta, ostavila joj poruke. Možda joj je telefon crkao. Jesi probao da je zoveš na posao?
— Da. Pokušaću ponovo.
— Pozovi me da mi javiš šta je bilo.
Tražila sam meke spa čarape kad me je Konklin ponovo pozvao.
— Dobio sam njenu govornu poštu, Linds. Ovo ne liči na Sindi. Zvao sam Kju Tija. Idem kod njega.
— Šta misliš? — upitah ga.
— Mislim da verovatno paničim bez razloga i da će biti ljuta kao ris. Ali šta da ti kažem?
Volim je.
— Vidimo se tamo — rekoh.
Skinula sam pidžamu i okačila je o kuku na vratima kupatila.

101.

Bila sam u kući i kompjuterizovanoj forenzičkoj laboratoriji Kventina Tacija mnogo puta, uvek kad smo bili u stisci koja je zahtevala primenu njegovog nekonvencionalnog načina razmišljanja.
Njegova zgrada se nalazila u ulici Kep u Mišnu, i nekada je služila kao radionica — oronula, siva dvospratnica s fasadom od cementa i garažnim rolo-vratima u nivou ulice.
U pola deset uveče ulice su bile pune ljudi koji su ulazili u restorane meksičke hrane, galerije, kafiće i barove i izlazili iz njih. Saobraćaj je bio gust i vozilo se nervozno. Neki pijanac je mokrio uz mlado stablo na trotoaru.
Dok sam parkirala kola paralelno s Konklinovim, govorila sam sebi da je Sindi dobro, da se prosto zanela nekom pričom i izgubila osećaj za vreme. Kad smo već kod toga, Sidni se uvaljivala u gadne situacije i uvek se borila sa strahom, što je bila osobina koju smo delile. Ali između nas dve je postojala jedna razlika.
Ja sam bila obučeni policajac sa značkom i pištoljem i celim odeljenjem koje mi čuva leđa.
Sindi je imala novinarsku propusnicu i blekberi.
Stavila sam policijsku karticu na instrument tablu, zatim otišla do vrata i pritisla dugme na interfonu pored Taciovog imena.
Kju Tijev izmenjeni glas dopro je kroz zvučnik i sekund kasnije pustio me je unutra.
Skrenula sam levo na kraju uskog hodnika i zakoračila u ogroman, hladan prostor osvetljen sjajem plazma-ekrana. Monitori su visili na zidovima poredani jedni pored drugih, duž tri zida protezao se radni sto, dok se na sredini betonskog poda nalazilo stepenište koje je vodilo naviše ka prostorijama u kojima je Kju Ti živeo.
Konklin me je doviknuo i ja sam pošla do suprotnog kraja prostorije, gde je stajao iza Kju Tija.
— Napredujemo - reče Konklin.
Kju Ti me je pozdravio širokim osmehom, otkrivajući svoje veliko, sjajno zubalo. Ćelava glava mu se presijavala. Njegovi dugi beli prsti potpuno su prekrivali zakrivljenu tastaturu. Dobro je izgledao, ako bi goli krtičji pacov bio merilo lepote.
— Sindi ima GPS u svom telefonu ― reče mi Kju Ti ― ali on ne šalje signal. Telefon je ili isključen ili je pod vodom. Morao sam da pristupim njenom listingu poziva da bih otkrio na kom mestu je poslednji put koristila telefon.
Pristupio njenom listingu poziva bez naloga, pomislih. Šta god je potrebno da pronađemo Sindi, da znamo da je dobro.
Provirujući preko Kju Tijevog ramena, osmotrila sam ekran njegovog kompjutera, mapu San Franciska prekrivenu zastavicama koje su označavale lokacije predajnika mobilne telefonije.
Najbolji kompjuterski zanesenjak u državi Kalifornija kliknuo je na ikonicu koja je predstavljala predajnik u Tenderloinu. Na ekranu se pojavio jedan kružić. Kliknuo je na još jedan predajnik, a zatim i na treći, i kružići na ekranu su se preklopili dok je pronalazio lokaciju s koje je poslednji signal iz Sindinog telefona bio poslat. Videla sam jednu malu oblast nepravilnog oblika koja je bila zajednička za sva tri predajnika.

Kju Ti reče:
― Mogu da odredim lokaciju s tačnošću od dvesta pedeset metara. Mesto s kog je poslat taj poslednji signal nije daleko odavde. Ovo je ulica Turk - reče Kju Ti, pokazujući kursorom.
— Ugao ulice Turk i koje još? - upita Konklin, potpuno koncentrisan na ekran. - Turk i Džouns?
— Da. Potrefio si, Riče.
— Tu se nalazi ono taksi-preduzeće.
— Koje taksi-preduzeće? — upitah. — O čemu se ovde radi?
— Kvik ekspres taksi — reče Kventin, zumirajući raskrsnicu, prelazeći kursorom preko nje.
— Telefon joj nije pod vodom - reče Konklin. ― Pod zemljom je.
Nisam razumela ništa od toga, ali registrovala sam žurbu na licu mog partnera.
— Idemo — reče mi on.


102.

Sela sam na suvozačko mesto Konklinovih neobeleženih kola i jedva da sam zatvorila vrata kad je on krvnički dodao gas. Kola su poskočila, proklizala u stranu, ostavljajući tragove guma kad smo jurnuli preko glatkog asfalta.
Obilazeći nepropisno parkirana kola i pijane pešake, Rič je vozio šestominutni slalom zagušenim ulicama, idući ka raskrsnici u jednom od najopasnijih blokova u Mišnu.
U toku vožnje Konklin mi je ispričao da je Sindi njuškala po garažama taksi-preduzeća tražeći kombi s reklamom za neki film na zadnjim vratima. Dosad je jedna od tri žrtve nazrela silovatelja, i to je bio slab i jedini trag za otkrivanje njegovog identiteta.
— U ponedeljak je sama sišla u tu podzemnu garažu — reče Konklin. ― Pričala je s dispečerom iz dnevne smene. Tipom po imenu Visocki. Ako se danas vratila tamo, mora da je išla da se vidi s njim. Šta misliš, Lindzi? Da li je Sindi preterala s tim prokletim istraživačkim novinarstvom? Da li grešim?
Videla sam trepćuće neonske natpise ispred nas u ulici Džouns, TAKSI KVIK EKSPRES i PRIMAMO KOPRORATIVNE KLIJENTE. Konklin je parkirao kraj ivičnjaka ispred prljavog izloga pre nego što sam uspela da mu odgovorim.
Dispečerka je sedela u staklenoj kabini odvojenoj rešetkom od ulice.
Pokazala sam joj značku i predstavila se, a ona je rekla da se zove Merilin Berns. Bila je sitna belkinja od oko četrdeset godina, u plavoj kariranoj košulji koja joj je visila preko farmerki. Nosila je burmu i imala je hrapav, pušački glas.
— Smenila sam Ala oko šest - reče nam Bernsova kroz rešetku. — Bio je u žurbi. Hoćete da ga pozovem? Nije mi teško.
— Jeste li videli ovu ženu danas? — upita Konklin, vadeći Sindinu fotografiju iz novčanika.
— Ne, nikad je nisam videla.
— Onda, da, pozovite Ala ― rekoh Bernsovoj.
Konklin i ja je čusmo kako govori: — Pozovi me kad čuješ ovu poruku, Ale. Policija traži nekoga ko je možda dolazio tokom tvoje smene. Devojku s loknastom plavom kosom.
Dispečerka spusti slušalicu i reče:

— Ako mi date vaš broj...
— Možemo da pogledamo okolo? - reče Konklin.
Nije to formulisao kao pitanje, a Bernsova to nije shvatila kao molbu. Pustila nas je u zapušteno prizemlje Kvik ekspresa i rekla:
— Povešću vas.
Bernsova je zviznula jednom taksisti da je smeni, a potom smo nas troje pošli između redova parkiranih taksija i dalje pored rampe dok nismo došli do stepenica duž severne strane zgrade.
Ispitivala sam Bernsovu i zauzvrat odgovorila na nekoliko njenih pitanja dok je Konklin svojom lampom osvetljavao unutrašnjost taksija. Objasnila mi je kako se taksiji kreću unutar garaže.
— Taksiji koji dolaze u garažu koriste svoje magnetne ključ-kartice da uđu preko rampe u ulici Turk — reče ona. — Vozači ostavljaju svoja kola na jednom od tri nivoa, onda se penju uza stepenice, predaju mi svoje dnevnike vožnje i ključeve i uzimaju dnevnice.
— Kada počinju smenu ― nastavi Bernsova ― obrnuto je. Pokupe svoj dnevnik vožnje na ulazu, siđu niza stepenice, spuste se taksijem do rampe u Turkovoj i izađu iz garaže pomoću kartice. Imamo teretni lift koji izlazi na Turkovu, ali on ne radi.
— Mogu li taksiji da uđu i izađu a da ih ne vidite?
— Imamo sigurnosne kamere ― reče ona. ― Nisu dobre kao one koje ima NASA, ali rade.
Taksiji su bili parkirani po obodima i između stubova na sva tri nivoa koja su se svijala oko rampe u sredini. Proverili smo kombije među taksijima i pokazali Sindinu sliku šestorici taksista koje smo usput sreli.
Nijedan od njih nije priznao da je video Sindi. Razmatrala sam različite mogućnosti u glavi.
Da li je Sindi ovde naišla na nekoga ko je imao neku priču za nju? Da li intervjuiše tu osobu u nekom kafiću dok joj je telefon isključen? Ili leži drogirana na zadnjem sedištu nekog taksija, jednog od nekoliko hiljada koji kruže ulicama San Franciska?
Bila sam navikla da se Sindi uvaljuje u nevolje kao i na ideju da ume da se izvuče iz njih. Ali obuzimao me je neki loš predosećaj.
Sindi nije bilo duže od tri sata. Nastavili smo da govorimo:
― Ako je Sindi isključen telefon..
Ali Sindi nikad nije isključivala telefon. Poslednji signal koji je GPS čip iz njenog telefona poslao potekao je iz radijusa od dvesta pedeset metara oko ove zgrade.
Gde je ona dakle?
A ako nije ovde, a telefon joj nije isključen, gde se nalazi? Gde je kog đavola nestala?

103.

Dispečerka Merilin Berns je otvorila vrata na stepeništu koja su vodila do najnižeg

podzemnog nivoa, a Konklin i ja smo je pratili u stopu.
Taj mračni i vlažni prostor bez prozora nalazio se na dubini od sedam i po metara. Svetlost neonki bila je toliko slaba da nije osvetljavala uglove prostorije.
Pomislila sam na sigurnosne kamere očajnog kvaliteta postavljene visoko na zidovima i stubovima - one ne bi snimile ništa osim „snega“ . Stala sam na početak rampe i pokušala da se orijentišem.
Iza rampe se nalazio šenzor za pokrete i vrata garaže koja su se otvarala magnetnim ključ- karticama, i koja su vodila na ulicu Turk. Pored izlaza se nalazio veliki teretni lift sa spuštenim rolo-vratima na kojima je lepljivom trakom bio zalepljen rukom ispisan natpis: „U kvaru“ .
S moje desne strane bila su vrata požarnog izlaza koja su vodila ka stepeništu kojim smo se upravo bili spustili. S moje leve strane stajala su vrata na koja je bio zalepljen još jedan rukom ispisan natpis: „Skladište". Imala su metalnu oplatu i sa devet metara sam mogla da vidim sjajnu novu bravu.
— Šta je u toj prostoriji? — upitah Bernsovu.
― Sad je prazna. Ranije smo tu držali rezervne delove ― reče ona ― ali preselili smo skladište u prizemlje da bismo smanjili broj krađa.
Prešla sam snopom svetlosti iz baterijske lampe preko vrata i ispod okolnih taksija - i onda sam ugledala nešto od čega srce samo što mi nije stalo.
Ispod jednog taksija, na oko četiri i po metra od skladišta, ležao je kišobran na sklapanje.
Bio je crven sa drškom od bambusa. Sindi je imala kišobran identičan tom.
Ruke su mi se tresle dok sam navlačila rukavice, podizala kišobran i davala ga Riču.
— Ovo mora da je ispalo iz nekog taksija — rekoh. — Da li ti izgleda poznato?
Konklin je trepnuo kad je ugledao kišoban, i zatim rekao Merilin Berns: — Imate li ključ tog skladišta?
— Ključevi su kod Ala. Svi ključevi. On održava ovo mesto.
Rasklopila sam telefon. Na ekranu su blesnule reči: „Nema signala". Rekla sam Riču da nemam domet, a on je rekao Bernsovoj:
— Idite gore i pozovite policiju. Recite da je policajcima potrebna podrška. I to brojna podrška. Idite odmah.
Držala sam lampu uprtu u vrata od skladišta, a Konklin je potegao pištolj, naciljao i ispalio tri hica u bravu.
Zvuk ta tri hica se umnožio dok su se odjeci odbijali podzemnom odajom. Ali nas dvoje nismo čekali da grmljavina zamre.
Zauzela sam položaj iza Konklina. Držala sam pištolj ispred sebe kad je Rič otvorio vrata skladišta.


104.

U deliću sekunde pre nego što je snop iz moje baterijske lampe osvetlio prostoriju, slike onoga što sam strahovala da ću zateći proletele su mi kroz glavu: Sindi kako leži mrtva na podu, čoveka koji mi nišani u glavu.
Pronašla sam prekidač na zidu i upalila svetio.

Prostorija bez prozora bila je kvadratnog oblika, otprilike tri i po sa tri i po metra. S kuka na zidovima visili su namotaji kanapa i alati. Jedan radni sto od drveta s tamnim mrljama nalazio se na sredini prostorije. Da li je ovo bila silovateljeva soba za provod?
Da li su te mrlje krv?
Okrenula sam se ka Riču i tada sam čula prigušeno kijanje spolja.
― Jesi li čuo to? - upitah.
Začulo se još jedno, otegnutije kijanje, definitivno ženske osobe, praćeno nezaboravnim čegrtanjem velikih zupčanika i čekrka. Ta kakofonija mašinerije iz sredine dvadesetog veka mogla je da potekne samo od pokvarenog lifta - koji se kretao.
Potrčala sam ka liftu, stisla dugme, ali lift nije stao. Bernsova mi je ranije rekla da se jedini ulaz u teretni lift nalazi baš tu gde smo stajali i da lift izlazi na ulicu Turk, tri nivoa iznad nas.
Konklin je tukao po vratima lifta drškom pištolja, vučući:
— Policija! Zaustavi lift!
Odgovora nije bilo.
Pokušala sam da shvatim šta se dešava.
Niko nije mogao da uđe u taj lift otkako smo Konklin i ja došli u Kvik ekspres pre petnaest minuta. Ko god da je unutra, morao je tu da uđe pre nego što smo mi stigli.
Konklin i ja smo se zgledali na delić sekunde, a zatim istovremeno potrčali, zaputivši se ka vratima stepeništa.
Pratila sam svog partnera u stopu dok smo trčali uza stepenice ka svetlosti.

105.

Ono kijanje mi je ulilo nadu da je Sindi živa.
Ali Konklin i ja nismo očekivali da će lift početi da se kreće. Ako se zaustavi između spratova, ako stignemo na vrh a lift krene da se spušta, ili ako nepoznata osoba u liftu pre nas stigne do izlaza u ulici Turk, imaćemo veoma male šanse da je zaustavimo.
Konklin i ja smo preskakali po dva stepenika istovremeno, odgurujući se od ograde pri svakom skretanju. Konklin je ramenom probio vrata na požarnim stepenicama koja su vodila na ulicu Turk i utom se oglasio prodoran alarm.
Istrčala sam na trotoar za njim, gde sam ugledala ceo asortiman naših vozila kako uleće u raskrsnicu ulica Turk i Džouns: vatrogasna i patrolna kola, detektive u civilu i pripadnike Narkotika u neobeleženim kolima. Svaki predstavnik zakona u Mišnu odgovorio je na naš poziv.
Doviknula sam dvojici uniformisanih policajaca koje sam znala:
— Nunane, Maki, zatvorite ovu garažu! Niko ne sme da uđe ni da izađe!
Konklin je trčao Turkovom ka izlazu iz lifta i ja moradoh da zapnem iz sve snage ne bih li ga sustigla. Taman što je stigao do ulaza, kad su vrata lifta počela da se dižu.
Centimetar po centimetar, vrata su otkrivala žuti taksi na ulazu. Konklin je zauzeo stav za paljbu tačno na sredini prolaza i stezao je svoj devetomilimetarski pištolj obema rukama kad je taksi polako izašao iz lifta.

Bilo je mračno, ali vozač i suvozač su bili osvetljeni farovima i uličnom rasvetom. Prema načinu na koji joj je svetlost obasjavala lokne, znala sam da je Sindi suvozač.
Na taksiju su bila upaljena duga svetla. Nije bilo šanse da vozač ne vidi Konklina. Konklin dreknu:
― Policija! — Pucnjem je probušio prednju levu gumu, ali vozač je dao gas i kola su poskočila napred. Konklin je bio osvetljen farovima ali taksi je i pored toga nastavio da juri pravo na njega.
Konklin viknu:
― Stoj! - i ispali dva metka visoko u vetrobransko staklo. Skočio je u stranu taman na vreme da izbegne auto, ali ovaj je nastavio da se kreće, sada nekontrolisano. Sudario se bočno s jednim patrolnim vozilom na suprotnoj strani ulice Turk, odbio se od njega i udario u hidrant.
Taksi se zaljuljao, potom nagnuo, stojeći na dva točka pre nego što će pasti na sva četiri.
Voda je pokuljala iz hidranta. Ljudi su vrištali.
Konklin je cimao vrata sa suvozačke strane ali nije mogao da ih otvori.
— Neka mi neko pomogne ovde! — povika.
Vatrogasci doleteše s kleštima i otvoriše zadnja vrata na silu.
Sindi je ležala sklupčana na nakrivljenom podu taksija, ugnežđena između zadnjeg sedišta i pregrade. Konklin se uvukao u kola, dozivajući je.
— Riče, je li dobro? - doviknuh mu.
— Živa je — reče Konklin. — Hvala bogu. Živa je.
Prebacio je Sindinu ruku sebi oko vrata i izvukao je na vazduh. Sindi je imala svu odeću na sebi i nigde na njoj nisam videla krv. Konklinov glas je pukao kad joj je rekao: — Sindi, ja sam. Tu sam.
Otvorila je kapke do pola i rekla:
— Heeej.
Konklin ju je toliko čvrsto grlio da sam pomislila da će joj izbiti sav vazduh iz pluća. A onda je zatvorila oči i tiho zahrkala, obraza položenog na njegovo rame.


106.

Merilin Berns je vrištala:
— Bože, o bože, ne mogu da verujem. Šta se desilo?
Provirila je između prstiju i identifikovala mrtvog čoveka s jednom urednom rupom na čelu, i drugom u vratu, kao Alberta Visockog.
Pridružila sam se Konklinu, koji je pomagao bolničarima da privežu Sindi na kolica i utovare je u kola hitne pomoći. Bio je zadihan i bled, i znala sam da želi da ode u bolnicu sa Sindi. Ali ubio je čoveka. Morao je da postupi po protokolu u slučaju pucnjave kojoj je prisustvovalo trideset policajaca. Konklin će morati da sačeka da stigne patolog. Jedinica za mesto zločina, i Brejdi.
Dotakla sam ga po ramenu i pogledi su nam se sreli. Lice mu je bilo bezizrazno, lišeno

emocija.
I ja sam učinila isto. Osetila sam taj isti adrenalinski talas koji je usledio posle besa i straha, i emotivnu ispražnjenost od šoka.
― Je li Visocki mrtav? — upita me moj partner. — Jesam li ga ubio?
― Bilo je ih on ili ti, Riči. Srećan si što si živ.
― Drago mi je što sam sredio tog seronju.
― Heeej... Lindziii ― doviknula je Sindi iz kola hitne pomoći.
― Tu sam, prijateljice moja - uzvratih.
― Otići ćeš sa Sindi do bolnice? - upita me Konklin.
Klimnula sam glavom i popela se u ambulantna kola. Stegla sam Sindi šaku i rekla joj da je volim i da će sve biti u redu.
— Jesam li dobila priču? — upita me ona.
― Nego šta si.
Konklin stade na zadnja vrata. Reče: ― Lindzi?
― Ostaću s njom dok ne dođeš u bolnicu ― rekoh mu. ― Biće dobro.

107.

Ranojutarnja svetlost uvlačila se kroz prozore kad sam pozdravila Martu ušavši na vrata. Skinula sam jaknu, futrolu i cipele, i odšunjala se na vrhovima prstiju do spavaće sobe. Otišla sam u „servis za pranje kola“ , pustila da me voda šiba dok nisam porumenela, a zatim obukla svoju plavu pidžamu s oblacima koja je visila na čiviluku iza vrata gde sam je ostavila, kako mi se činilo, pre godinu dana.
Još jedan deža vi.
Kad sam se uvukla pod ćebad, Džo se probudio i raširio ruke da me primi u zagrljaj, što je bilo dobro, jer sam želela da mu prepričam sve što se izdešavalo otkako sam ga zvala iz bolnice.
— Hej — reče on, ljubeći me. — Kako je Sindi?
— Iskreno? Kao da se ništa nije ni desilo — rekoh mu. — Zaspala je minut nakon što je ušla u taksi i probudila se u bolničkom krevetu pet sati kasnije.
— Je li... dobro?
— Nije stigao da je siluje — rekoh. — Hvala bogu.
Namestila sam se ispod Džoove mišice, privivši se tesno uz njega celim telom, prebacivši levu nogu preko njegove, i levu ruku preko njegovih grudi. — Lekar kaže da će biti dobro kad prođe dejstvo leka.
— Šta ste saznali o silovatelju?
— Bio je nekakav propali čudak, Džo. Bez prijatelja, neoženjen, psihotični usamljenik, pedeset pet godina star. Radio je nekih osamnaest sati dnevno u garaži Kvik ekspresa. Po svemu sudeći u polovini slučajeva je spavao tamo u svojim kolima.
Ispričala sam Džou da je Visocki upravljao tim preduzećem u ime nekog tipa iz Mičigena pa je imao pristup svim prostorijama. Kod njega su bili ključevi. Zavodio je dnevnike vožnje. Pravio raspored rada.

— Niko ga nije proveravao. Zalepio je znak sa natpisom ’U kvaru’ na vrata teretnog lifta i ta kutija je postala njegovo privatno vlasništvo.
— Krupna riba u maloj bari — reče Džo.
— Baš tako ― rekoh. — Pronašli smo rokovnik u džepu njegove jakne. Na koricama je penkalom stvarno ispisao reč 'rokovnik’. U njemu je sastavio listu svojih žrtava, njih šest, i vremena, datume, mesta, šta su nosile od odeće.
— Na njemu je stajalo i Sindino ime — rekoh. — Prosto mi se smučilo kad sam videla njeno ime na tom spisku.
— On je tu knjigu nazivao rokovnikom? — reče Džo. — Možda se ponašao kao da se zapravo sastajao s njima po dogovoru?
— Pretpostavljam da to ima smisla na neki lud način. On poveze devojku, drogira je. Odveze je nazad do svog malog budoara 'u kvaru’. Pretpostavljam da sačeka da mu žrtve postanu polusvesne i onda ih siluje pre nego što dejstvo droge prođe. E, da. Budući da je pravi džentlmen, odveze ih kući ― ili do obližnje uličice. Savršeno veče za Ala Visockog. Ne mora čak ni da šalje cveće sledećeg dana.
— Kako se Konklin drži?
— Sluđen je. Ne može da se sabere. Rekao je Sindi u bolnici: ’Nemoj da si ikada više to uradila’. Odgovorila mu je: ’Šta? Da se ne vozim taksijem?’.
Oboje smo prasnuli u smeh.
Moja neukrotiva prijateljica Sindi.
Džo se okrenu na bok i poljubi me. Krenula sam da se topim.
— Mnogo te volim ― rekoh. ― Mislim da sam te volela čak i pre nego što sam te upoznala. Nasmejao se, ali videla sam mu suze u očima.


108.

Gledajući Džoa u oči, prisetila sam se trenutka kada sam prvi put susrela pogled njegovih bebiplavih očiju. Radili smo zajedno na jednom slučaju. Ja sam bila osoba s najnižim činom tamo, a on je bio najopasniji federalac: zamenik direktora državne bezbednosti.
Svideo mi se njegov izgled - gusta smeđa kosa i jaka građa ― i ne samo da je bio pametan već i samouveren i bilo je lako komunicirati s njim.
Dao mi je svoju vizitkartu i dodirnuo mi prste, i oboje smo se trgli kad je elektricitet sevnuo između nas. Nije nam dugo trebalo da počnemo da se viđamo, ali su osujećeni planovi i neusaglašeni poslovni rasporedi neprekidno kvarili našu novu i vruću vezu.
Džo je živeo u Vašingtonu, ja u „gradu pored zaliva", i oboma nam je srce bilo ranjeno.
On se oporavljao od teškog razvoda, a ja sam još uvek patila zbog gubitka bliske osobe koja je poginula na dužnosti u jednoj pucnjavi.
Nijedno od nas dvoje nije bilo pripremljeno na frustrirajuću jednogodišnju vezu na daljinu punu uspona i padova, koju je kasnije dodatno iskomplikovala luda — i nekonzumirana — simpatija između Konklina i mene.
Džo je prebrodio sve to postojan kao stena, a ja sam opstajala u toj vezi kao da visim na prstima s litice. Znala sam šta je dobro za mene. I volela sam Džoa. Ali nisam mogla da

prihvatim da ćemo zauvek biti zajedno.
Džou je to konačno dojadilo. Napao me je zbog moje ambivalentnosti. Onda je dao otkaz na poslu i preselio se u San Francisko. Nekako, tokom te lude vožnje, pronašli smo se jedno u drugom.
— Mnogo te volim - rekla sam Džou. Poljubila sam mu uglove očiju. Spustio mi je šaku na obraz, a ja sam mu poljubila dlan.
On će: — Volim te skoro i previše, Linds. Ne mogu da podnesem kad nisi ovde i ležim u mraku zamišljajući metke koji lete ka tebi. Užasno je imati takve misli.
— Vrlo sam oprezna — rekoh. — I zato ne razmišljaj o mecima.
Sagla sam se da ga poljubim i moja kosa je načinila zavesu oko naših lica. Poljubac je bio dubok i uzbudio me je. Uzbudio je i Džoa.
Osmeh nam je zaigrao na usnama kad smo se pogledali u oči. Među nama više nije bilo nikakvih zidova.
Rekla sam: ― Stvarno bih želela da napravimo bebu, Džo.
Rekla sam to i ranije. U stvari, govorim to svakog meseca već neko vreme. Ali u ovom trenutku, bila je to i više nego dobra ideja. Bila je to neopisivo snažna želja da izrazim ljubav prema svom mužu na kompletan i trajan način.
― Misliš li da mogu da napravim bebu na zahtev, plavušice? ― reče Džo, otkopčavajući mi gornji deo pidžame. ― Misliš da tip u kasnim četrdesetim može ’prosto da učini to’? Hmmm?
Odvezivao je čvor na donjem delu moje pidžame dok sam mu ja svlačila gaće.
― Jer mislim da me možda uzimaš zdravo za gotovo. Možda me čak i iskorišćavaš.
— Pa — rekoh — pretpostavljam da je tako.
Od dodira Džoovih šaka na mojim grudima koža mi se zažarila a krv proključala. Stresla sam pidžamu sa sebe i spustila se na njega.
— Samo napred ― uzdahnuh. ― Pokušaj da me zaustaviš.

109.

Bio je početak decembra, oko deset sati uveče, jedne prokleto hladne večeri na Pacifik hajtsu. Konklin i ja smo bili u policijskom terencu, u zaštitnim prslucima i spremni za pokret.
Šest neobeleženih vozila bilo je parkirano tu i tamo duž raskrsnice ulica Brodvej i Bjukanan. Civilna vozila pružala su zaklon onima od nas koji su bili na zemlji.
Iznad i oko nas, snajperisti su se skrivali na krovovima zgrada koje su okruživale osmospratnu stambenu zgradu u stilu art deka s belom granitnom fasadom.
Zurila sam u tu zgradu toliko dugo da sam napamet upamtila njena vrata s mesinganim reljefom, ukrasne motive i detalje, i živu ogradu i obrezani šimšir u saksijama između bočnog dela zgrade i ulice. Znala sam svaku boru na licu vratara u livreji, koji je u stvari bio poručnik Majki Hempton iz Odeljenja za teške zločine.
Ispred zgrade je stajao znak za zabranjeno parkiranje i istovar pa smo mogli da vidimo svakog pešaka koji prolazi pored vrata ih ulazi u zgradu.
Ako je pouzdani doušnik Odeljenja za teške zločine govorio istinu, sve naše planiranje i angažovanje žive sile kulminiraće hvatanjem jednog legendarnog kriminalca.

Ako je doušnik pogrešio, ako nas je neko ocinkario i upozorio ga, niko nije mogao da predvidi kada bi nam se, i da li bi nam se ponovo ukazala ovakva prilika.
Protegla sam jednu pa drugu nogu da oteram utrnulost. Konklin je zapucketao zglavcima. Dah mi se maglio ispred lica. Bila sam spremna da se odreknem pola penzije za šolju kafe, a druge polovine za čokoladicu.
U pola jedanaest, taman kad sam pomislila da više nikad neću biti u stanju da hodam, ispred stambene zgrade zaustavila se dugačka kadilak limuzina. Adrenalin mi je prostrujao krvotokom, terajući grčeve i letargiju.
„Vratar" je napustio svoje mesto ispred ulaza i otvorio vrata putnicima. Došli su iz opere i bili su prigodno obučeni.
Nuncio Rinaldi, bos jedne čuvene mafijaške porodice u kojoj je on bio predstavnik treće generacije, izašao je iz limuzine u elegantnom crnom odelu sa srebrnom kravatom. Ponudio je ruku svojoj ženi, Riti, koja je imala platinastoplavu kosu koja se mogla videti i pri nestanku struje. Limuzina je bila uglačana do visokog sjaja, a dragulji Rite Rinaldi caklili su se u noći.
Kad su se Rinaldijevi udaljili od kola i pošli ka raskošnom holu zgrade u kojoj su živeli, iza ugla se pojavio sitan muškarac u smeđem kišnom mantilu s kapuljačom, noseći kesu s namirnicama i vodeći malog džek rasel terijera na povocu.
Videla sam ga samo krajičkom oka - on je bio samo jedan od mnogih pešaka, a između mene i vratara takođe je promicao saobraćaj. Mali pas je odjednom slobodno potrčao a čovek je bacio kesu i izvukao pištolj iz mantila.
To se desilo tako brzo da sam pomislila da me oči varaju. Onda sam ugledala odsjaj ulične rasvete na cevi pištolja.
Pištolj je bio uperen u Rinaldijeve. Udahnula sam i razdrala se:
― PIŠTOLJ! ― u mikrofon, probivši bubne opne policajaca duž celog Brodveja.


110.

Kad sam viknula, poručnik Hempton je skočio na napadača. Spustivši mu ruku, povukao ju je, okrenuo napadača u stranu i pao na njega.
Začuše se tri pucnja. Pešaci vrisnuše, ali skoro i pre nego što su odjeci zamrli, sve je bilo gotovo. Napadač je bio razoružan i oboren na zemlju.
Konklin i ja smo jurnuli preko ulice i našli smo se tamo pre nego što su se lisice sklopile.
Dahtala sam, stojeći iznad napadača s kapuljačom dok se Hempton saginjao i govorio:
― Ukebali smo te, seronjo. Hvala ti što si mi ulepšao dan.
Nekoliko metara dalje, Rita Rinaldi zari lice u šake pune prstenja i zakuka. Mora da je pomislila da su ljudi u crnom došli po njenog muža.
Nuncio Rinaldi zagrli suprugu i reče Konklinu:
— Šta je ovo, dođavola? Ko je taj čovek? Konklin reče:
— Izvinite na uznemiravanju, gospodine Rinaldi, ali morali smo da vam spasemo život.

Nismo imali izbora.
Ali ja sam imala pitanja, a možda ću i dobiti neke odgovore.
Strgla sam napadačevu kapuljaču, zgrabila proređeni čuperak srebrnosmeđe kose i podigla mu glavu s betona.
Pogledao me je, sivih očiju koje su svetlucale od zanimanja, sa osmehom na usnama.
— Kako se zovete? — rekoh, iako sam bila sigurna da već znam. To lice se poklapalo s nejasnom slikom čoveka koji sedi u terencu s dvojnicom Kendas Martin.
On je morao biti Gregor Guzman. Morao je biti on.
Informisala sam se o Guzmanu i saznala da je rođen na Kubi 1950. godine od majke Kubanke i oca Rusa. Pobegao je od kuće u ukradenom ribarskom brodiću krajem šezdesetih i, nakon što se iskrcao u Majamiju, počeo je da radi za preprodavce droge. Kasnije je napravio karijeru kao nezavisni plaćeni ubica na tri kontinenta.
Ona zrnasta slika Guzmana, ili nekoga ko dosta liči na njega, pokrenula je novu potragu za njim. Njegova slika je stajala na punktovima obezbeđenja na aerodromima, u policijskim stanicama, agendama FBI-ja i na mom stolu.
Jesmo li ga uhvatili?
Je li ovo čovek koji se sastao s Elen Laferti nekoliko nedelja pre ubistva Denisa Martina? Da li je Kejtlin Martin zaista ubila svog oca? Ili je ovaj plaćeni ubica umešao svoje prste u smrt Denisa Martina?
— Recite mi vaše ime, i ja ću vam reći svoje — reče Guzman.
— Narednica Bokser — rekoh. — Policija San Franciska.
— Zadovoljstvo mi je upoznati vas, lepa gospojo — reče ubica.
Kako da ne. Reći će mi sve, ovde na ulici. Teško. Pustila sam mu kosu i glava mu je klonula na pločnik.
Stala sam sa strane dok je poručnik Hempton hapsio Guzmana i čitao mu prava.