Deseta godišnjica

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Maksin Pitro



Najstrašnija epizoda u Ženskom klubu za rešavanje ubistava do sada!
Dugo očekivano venčanje detektivke Lindzi Bokser postaje samo daleka uspomena kada je pozovu da istraži strašan zločin: izmrcvarena tinejdžerka nađena je mrtva u divljini, a njena novorođena beba netragom je nestala. Lindzi Bokser otkriva da ne samo što zločinci nisu ostavili nikakav trag, već i žrtva možda nešto krije. Istovremeno, pomoćnik javnog tužioca Juki Kasteljano vodi slučaj žene koja je optužena da je ubila svog muža pred očima njihovo dvoje dece. Jukina karijera zavisi od toga da li će Kendas Martin proglasiti krivom, i zato je Lindzi, kada naiđe na dokaze koji bi mogli da spasu optuženu, primorana da bira. Treba li da veruje svojoj najboljoj prijateljici ili da sledi svoj instinkt? Lindzin novi šef, poručnik Džekson Brejdi, pomno prati svaki njen pokret. Kada pritisak da se beba pronađe počne da narušava Lindzin tek sklopljeni brak, ona se pita da li će ikada moći dazasnuje porodicu.

111.

Gregor Guzman je bio uhapšen pod optužbom za pokušaj ubistva Nuncija Rinaldija, ali čak i ako ga osude, to neće biti dovoljno da zauvek ostane u zatvoru. Zato su predstavnici zakona od ulice Brajant do Rio de Žaneira iskopavali optužbe protiv njega nadajući se da imaju dovoljno materijala da ga osude.
Ali posle dva ujutru, Guzmanu je došao advokat i poručnik Hempton ga je ispitao. Kad je progovorio, jedino što je rekao bilo je:
— Nemate nikakvih dokaza protiv mene — i pored toga što je uhvaćen sa poluautomatskim pištoljem uprtim u Nuncija Rinaldija.
Poručnik Hempton se uopšte nije brinuo u vezi s Guzmanom.
Hempton je dobro obavio svoj posao. Iskoristio je podatke prikupljene o njemu, postavio zamku i fizički uhvatio ubicu. Izgledalo je kao da će tužba protiv njega garantovano biti podignuta. A sad kad smo ga uhvatili, dobili smo njegove otiske prstiju, DNK i mogućnost da ga povežemo s nerazrešenim zločinima od pre trideset godina.
Ali mene je više brinuo zločin koji se desio pre malo više od godinu dana.

Pokucala sam na stakleni prozor sobe za ispitivanje.
Hempton je izašao u hodnik, prošao rukom kroz kratku kosu i rekao:
— Dobro, Lindzi, gotov sam. Ostaću s tobom ako želiš, i biću ti podrška.
Bio je to jedan dug mesec i još duža noć i Hempton je bio spreman da se vrati kući ženi, ali pridržao mi je vrata, ušao za mnom u sobu za ispitivanje i rekao:
— Narednice Bokser, upoznali ste gospodina Guzmana? Rekoh:
— Da, bilo mi je zadovoljstvo.
— Zadovoljstvo pripada meni - Guzman će svojim ulagivačkim glasom.
— Ovo je gospodin Ernesto Santana. Advokat - reče Hempton.
Pozdravila sam se s Guzmanovim advokatom, izvukla stolicu i bacila fasciklu na sto. Otvorila sam je i otkrila mali štos fotografija dimenzija 20x25 cm koje sam ponela iz svog odeljenja.
— S kim ovde čovek treba da se pojebe da bi dobio kafu? — upita Guzman. Niko mu nije odgovorio.
Rekla sam:
― Gospodine Guzman, optužićemo vas za prvostepeno ubistvo Denisa Martina.
— Koga? — reče Guzman. — Ko je sad pa taj?
— Denis Martin - rekoh, pokazujući mu fotografiju s mesta zločina na kojoj je mrtav muškarac ležao u predsoblju svoje višemilionske kuće, okružen tamnom lokvom krvi.
— Nikad u životu nisam video tog tipa — reče Guzman.
Izvadila sam još jednu fotografiju Denisa Martina. Na toj slici, Martin je bio živ i zdrav na jedrenjaku, i vetar mu je sklanjao kosu sa lepog lica. Za ruku ga je držala lepa crvenokosa devojka po imenu Elen Laferti.
— Možda ćete ga prepoznati živog — rekoh.
Učinilo mi se da su Guzmanove oči na delić sekunde sinule od prepoznavanja. Dužice su mu se skupile.
― I dalje ne znam koje on - reče on. - Čujte, Erni, moram li da sedim ovde ili mogu da idem u ćeliju?
Primetila sam blag hispano naglasak, negovane šake, agresiju koju se nije trudio da sakrije. Santana reče:
― Narednice, to nisu dokazi. To nije ništa. O čemu se onda ovde radi? Ne razumem.
— Vidite hoće li vam sad biti jasno — rekoh. Izvadila sam jednu od krišom uslikanih fotografija Džozefa Podeste na kojoj Elen Laferti s plavom perikom sedi s Guzmanom u kolima.
Kubanac začkilji u sliku. Nasmeši se. Reče:
― Prvo kafa. Hempton uzdahnu: - Kakvu pijete?
— Con leche {9} — reče Guzman. — Bez šećera. I da mi je posluži devojka u toplesu, po mogućstvu plava.


112.

Prošlo je deset dugih minuta. Sedela sam zureći u jebenog plaćenog ubicu s druge strane stola, dok je on gledao u mene i smeškao se. Taman kad sam se spremala da mu sama donesem tu prokletu kafu, vrata su se otvorila i jedan policajac je ušao u sobu, stavio kartonsku čašu kafe s mlekom ispred Guzmana, podesio kameru iznad vrata i izašao.
Guzman je otpio gutljaj, i zatim okrenuo fotografiju koju sam donela da bi mogao bolje da je vidi.
― Vrlo loš kvalitet — reče on.
― Nije toliko loš - rekoh. - Naš softver je otkrio da se ta slika poklapa s vašom najnovijom slikom iz stanice.
― Dobro, sedeo sam u kolima s jednom damom. O čemu se ovde radi, koji moj? Hoćete da me optužite što sam heteroseksualac? Izjašnjavam se krivim po optužbi da volim devojke. Erni, možeš li da veruješ u ovo?
― Hajde da ih saslušamo - reče Santana.
― Žena na ovoj slici je doktorka Kendas Martin — rekoh. — I ona vam je, gospodine Guzmane, platila da joj ubijete muža. Mislim da će vas rado indentifikivati i isposlovati bolji dogovor za sebe.
Naravno, lagala sam, ali to je bilo striktno u granicama zakona. Guzman me je demantovao
― kao što sam se i nadala.
― To nije Kendas Martin — reče on.
― To jeste doktorka Martin, Guzmane. Udovica Martin. Oboje znamo koje ona. Guzman iskapi kafu, zgužva kartonsku čašu i reče svom advokatu:
― Nisam ubio Denisa Martina. Zajebavaju me. Reći ću im šta znam o tome ako povuku optužbe u ovom pokušaju nameštaljke.
— Da povučemo optužbe? Jeste vi ludi? — rekoh. ― Imamo svedoka pucnjave. Kao dokaz imamo fotografije koje vas povezuju sa ženom koja vas je unajmila da izvršite ubistvo. I imamo leš. A pošto smo vas uhapsili zbog pokušaja ubistva gospodina Rinaldija, imaćemo vremena da popunimo rupe.
— Treba da se bavite glumom, gospoja. Nemate ništa. Pokupila sam slike, zatvorila fasciklu i rekla:
― Gregore Guzmane, uhapšeni ste zbog ubistva Denisa Martina. Imate pravo da ćutite, kao što će vam vaš advokat reći.
Na Guzmanovom licu se ukazao bes. Izgledao je kao da će skočiti preko stola, sa svojih šezdeset kila. Zamislila sam kako bih ga udarila ako bi mi se ukazala prilika.
— Ne govori ništa više, Gregore — reče advokat, spuštajući šaku svom klijentu na mišicu.
— Ne brini ništa, Erni. Sve ovo je sranje.
— Onda me ispravite - rekoh. Preklopila sam šake iznad fascikle.
— Mogu da vas ispravim, narednice Bokser, ali neću to učiniti da bih slušao sebe kako govorim. Hoću da povučete tu glupu optužbu za ubistvo.
— Razmotrićemo to ako nam kažete ko je ubio Denisa Martina — rekoh — i ako budemo mogli da dokažemo ko je to učinio.
— Čujte. Ja nisam ubio Martina. Nikad me nećete povezati s tim ubistvom, i neću da radim vaš posao umesto vas, gospoja. Voljan sam da razmenimo informacije kako me neprijateljski nastrojena porota ne bi osudila za ubistvo koje nisam počinio. To je sve. To sam voljan da uradim.

— U redu. Dogovoreno — rekoh Guzmanu. — Recite mi šta imate, i ako mi se svidi vaša priča, neću podiću tužbu protiv vas.
Santana reče:
— Narednice, bez uvrede, ako želite da vam gospodin Guzman da informacije koje bi dovele do hapšenja ubice tog čoveka, želimo da taj dogovor dobijemo napismeno. Od javnog tužioca.
— Sad je pola tri ujutru — rekoh.
— Kad vam bude odgovaralo — reče advokat. — Mi možemo da sačekamo. Moj otac je govorio da se gvožđe kuje dok je vruće. Pa, moje je bilo usijano.
― Ja sam ovde i vi ste ovde - rekoh. — Probudiću nekoga iz kancelarije javnog tužioca.

113.

Juki se javila na telefon posle prvog zvona.
― On je spreman i rešetka za roštilj je vruća ― rekoh. ― Želećeš da čuješ ovo.
— Ostavi ga da se malo marinira. Dolazim gladna — reče ona.
Sat vremena kasnije uvela sam pomoćnika javnog tužioca Juki Kasteljano u sobu za ispitivanje na trećem spratu glavne policijske stanice.
Ernesto Santana je ustao i rukovao se s njom, i poručnik Hempton je učinio isto. Guzman mrzovoljno reče Juki:
— Vi stvarno radite za javnog tužioca? Koliko vam je godina? Dvanaest?
— Dovoljno sam stara da budem verzirana da uočavam glupost — reče ona. ― Hajde da počnemo?
Ponovo sam izvadila fotografije iz fascikle, a Guzman reče:
— Ta devojka, ne sećam se kako se zove, ona je pokušala da me angažuje. Ima veze na istoku. Stupila je sa mnom u kontakt putem odgovarajućih kanala. Rekao sam da ću se sastati s njom.
— Nosila je plavu periku — nastavi on. — Znam jer sam video dugu crvenu kosu kako joj viri pozadi ispod te stvari. Ponela je koverat sa sitnim novčanicama, od deset i dvadeset dolara. Negde oko hiljadu dolara. Htela je da smaknem doktorku. Kendas Martin.
— Hoćete da kažete da je htela da naruči ubistvo?
— Da. Ponela je pare i sliku.
Guzman mi je delovao uverljivije od Elen Laferti, koja je insistirala na tome da je obavljala zadatak po nalogu Denisa Martina. Da nije znala ko je Guzman. Da nije znala šta se nalazi u toj koverti.
— Nastavite.
— Rekao sam toj ženskoj: ’Hvala vam, ali niste normalni. Ne znam ko vam je rekao za mene, ali to nije ono čime se bavim’.
— U redu, gospodine Guzmane. Proverićemo vašu priču.
— Da proverite? — reče on. — Šta ćete da proverite? Mislite da će ta kučka priznati da je htela da naruči doktorkino ubistvo? Kendas Martin je živa, je l’ tako? Koji vam još dokaz treba?
— Gospođice Kasteljano ― rekoh. ― Imate li dovoljno informacija da optužite Elen Laferti

za naručivanje prvostepenog ubistva?
— Zaista imam — reče ona. — I baciću se na to ujutru. Gospodine Santana, za sada ću optužbu za ubistvo protiv vašeg klijenta ostaviti po strani. Lepo spavajte, gospodine Guzman.


114.

Juki i ja smo zajedno izašle iz stanice u tišini. Nakratko smo se uhvatile za ruke u liftu, a zatim otišle do Jukine akure parkirane ispred kancelarije gradskog patologa. Ušle smo u kola i sedele zagledane u slabu uličnu rasvetu na parkingu.
Razmišljala sam o tome kako sam gadno preterala. Kako će me Brejdi razapeti na vrata odeljenja ako ovaj moj plan ne upali, a možda čak i ako upali. Radila sam na slučaju Martin iza leđa svog nadređenog i izgovor tipa „Radila sam u svoje slobodno vreme“ zvučao je loše čak i meni samoj.
Juki je bila izgubljena u sopstvenim mislima.
Taman kad sam htela da prekinem tišinu i zatražim od nje da priča sa mnom, vrata nekih kola na drugoj strani parkinga se zalupiše. Pogledala sam preko ramena.
— Dobro, stigla je — rekoh.
Minut kasnije, zadnja vrata su se otvorila i Sindi se uvukla na zadnje sedište.
— Ne mogu da verujem da te je Riči pustio napolje u četiri ujutru — reče Juki.
— Pustio me? Vrlo smešno. Šta imamo?
Ispričala sam Sindi za lažnu optužbu za ubistvo Denisa Martina kojom smo zapretili Guzmanu, i šta nam je on rekao: da je Elen Laferti pokušala da ga angažuje da ubije Kendas Martin i da ju je on odbio.
— Bio je uverljiv?
— Bio je motivisan da bude uverljiv.
— Odlično obavljeno, Linds — reče Sindi. — Ali šta smo time postigli?
— Mislim da možemo da eliminišemo Guzmana kao osumnjičenog u ubistvu Denisa Martina.
— Slažem se. Rekla sam:
― Elen slaže čim zine. Ako je znala da je Kejtlin bila zlostavljana, šta je učinila da to spreči?
— Ozbiljno misliš da je Elen ubila Denisa? - upita Juki.
— Imala je sredstvo, motiv i priliku — rekoh. — I pametna je na neki zloban, neznalački, glup način.
Sindi reče:
― Ona nije imala priliku da ubije Denisa. Ima proveren alibi za vreme ubistva. Rič i ja smo sinoć otišli da je vidimo.
— Elen nam je rekla da je otišla iz kuće Martinovih u šest uveče — isto ono što je pričala još otkako se ubistvo desilo. Dopisivala se sa svojom prijateljicom Veronikom od šest pa sve dok se nije našla s njom u šest i petnaest. Pokazala nam je poruke koje je slala u to vreme.
Sindi nastavi:

— Elenina prijateljica je potvrdila da su se našle u restoranu Dau u šest i petnaest na večeri, i konobar se seća tog vremena jer im sto nije bio slobodan. I seća se njih dve jer su dobro izgledale i flertovale su sa dva tipa koja su sedela do njih za šankom.
— Elen je platila račun koji su napravile za šankom u šest i trideset dva — reče Sindi — i on ima njen potpis na slipu.
— Dobro, dakle ništa od Elen Laferti. Šta je s Kejtlin? ― upitah Juki. — Je li uzela očev pištolj i ubila ga?
— Pričaću s psihijatrom kojeg joj je sud dodelio za, uh, pet sati. Preneću vam šta je rekao. Rekoh Sindi:
— Ne moram da kažem: ’Sačekaj sa ovom pričom dok ti ne damo zeleno svetio’, zar ne?
— Ionako još nemam nikakvu priču.
— Tako je. - Osmehnuh se široko, bacajući joj „petaka“ .
Juki se nagnu napred i upali motor. Sindi i ja se uhvatismo za ručke od vrata. Juki reče:
― Linds. Bila sam tako sigurna da je Kendas ubila Denisa. Da Kejtlin nije priznala da je ubila oca pred celom sudnicom, mislim da bih uspela da osudim doktorku. To me plaši. Šta bi bilo da sam pogrešila?

115.

Uprkos protivljenju direktora obezbeđenja u bolnici Metropoliten, Konklin i ja smo zauzeli dva slobodna mesta u zadnjem delu amfiteatra iznad operacione sale.
Prostorija je bila krcata internistima i specijalistima. Dva monitora su prikazivala uveličane slike operacionog stola četiri i po metra ispod nas, a kamere su prenosile sliku uživo medicinskim radnicima širom zemlje koji su hteli da vide kako Kendas Martin izvodi operaciju srca Leona Antina, legendarnog sedamdesetpetogodišnjeg violiniste iz Simfonijskog orkestra San Franciska.
Pacijent je bio prekriven plavim čaršavom, grudni koš mu je bio otvoren i srce izloženo jarkim svetlima. Kendas Martin su asistirali drugi lekari i sestre i jedan anesteziolog na aparatu za srce i pluća.
S moje desne strane sedeo je jedan mladi internista, doktor Rajan Pit, sudeći prema identifikacionoj kartici zakačenoj za njegov džep, i trenutno mi je objašnjavao zahvat.
Prema Pitovim rečima, ta operacija je složena u bilo kojim okolnostima, a još više zbog pacijentovih godina.
Pit reče:
― Operacija mu neće mnogo produžiti vek ― on spada u četvrtu klasu ASA-e. {10} To znači visok rizik. Ali pacijent je želeo da se podvrgne operaciji sad kad je doktorka Martin dostupna. Želeo je da ga njegova prijateljica operiše. Samo ona.
Pit je objasnio da su lekari u prethodna tri sata uzeli dve Antinove vene iz butina i usadili tri od četiri transplantata u sistem koronarnih arterija. Doktorka Martin je trenutno uživala poslednji transplantat.

Zurila sam u ekran iznad svoje glave kad sam videla da se medicinsko osoblje odjednom uznemirilo. Na monitorima ispod nas poskakivale su zelene linije, a Kendas Martin je počela da viče na anesteziologa dok je masirala Antinovo srce.
Rekoh internisti:
― Šta je ovo? Šta se dešava?
Pit se izražavao u čistim medicinskim terminima, ali shvatila sam suštinu. Pacijentovo srce je bilo umorno i istrošeno, i prosto više nije htelo da radi. Doktorka Martin je sejala psovke svuda po operacionoj sali, ali nije odustajala.
Lekari su ubrizgali injekcije u cevčice za infuziju. Prodrmali su Antinovo izloženo srce elektrošokovima, a zatim je Kendas Martin ponovo krenula da mu masira srce rukama, moleći svog prijatelja da ostane s njom. Zahtevajući to od njega.
Nakon što je čak i meni postalo jasno da se pacijent neće povratiti, sestra je odvukla Kendas u stranu, a lekar je objavio vreme pacijentove smrti.
Kendas je strgla masku i krenula direktno ka vratima brzim korakom. Video-kamere se pogasiše.
Čula sam kako me neko doziva, okrenula se ka izlazu i videla direktora obezbeđenja kako poziva Konklina i mene da dođemo.
On reče:
— Mogu li ponovo da vidim vaš nalog, molim vas?
Konklin ga izvadi iz unutrašnjeg džepa sakoa. Direktor obezbeđenja ga pročita i reče:
― Doktorka Martin je u garderobi. Pođite za mnom, molim.
Zatekli smo Kendas Martin još uvek u krvavoj bolničkoj uniformi, kako sedi na klupi zagledana u zid ormarića. Zamolila sam je da ustane, a ona me je pogledala kao da me ne prepoznaje. Konklin joj je pokazao nalog i rekao joj da je privodimo zbog ubistva muža.
Činilo se da ju je sva volja za borbom napustila.


116.

Juki i ja smo sedele za malim metalnim stolom preko puta Kendas Martin i Fila Hofmana. Hofman je izgledao kao i uvek: suzdržano, obučen tako da svakog trenutka može da održi konferenciju za štampu. Kendas Martin je izgledala kao da su je vukli kroz pakao držeći je za kosu.
Ja sam bila besna, osećajući zatišje koje prethodi emotivnoj oluji, ljuta na sebe prvi put otkako me je Hofman namagarčio navevši me da se umešam u ovaj slučaj. A ja sam učinila to, poverovala sam lažima Kendas Martin, i ako ne želim da patroliram Mišnom u policijskim kolima sledećih godinu dana, moraću da se postaram da se ovaj haos okonča kako treba.
Juki reče:
— Doktorko Martin, gotovo je. Razgovarali smo s Kejtlininim psihijatrom. Povukla je svoje svedočenje. Rekla je da nije ubila svog oca. Rekla je da je otac jeste napastvovao, da. Ali rekla je da ste vi pucali.
― Narod je spreman da nastavi sa vašim suđenjem, ili možete da nam ispričate šta se zaista desilo.

Hofman reče:
― Moram da se konsultujem sa svojom klijentkinjom. I njoj treba malo vremena da se povrati. Preživela je veliki lični gubitak.
Gotovo sam se usijala od besa, one vrste borbenog ludila koju možete da kontrolišete, ali prosto ne želite. Rekla sam:
— File, lagali ste me, vaša klijentkinja me je lagala, i pokušala je da nas navede da tražimo krivca za ubistvo u jednoj nevinoj osobi.
— Pitajte me koliko marim za njen lični gubitak. Baš nimalo. Ova žena je ubila svog muža.
Gotova je, i ovo je njena jedina šansa da se nagodi. Kendas je vrtela glavom, lica zgrčenog od bola.
— Ne razumete. Nije me ganula. Juki reče:
― File, sudija nam je dao šezdeset dana da odlučimo da li narod želi ili ne želi da se vašoj klijentkinji sudi. Ovo je pedeset sedmi dan. U ponedeljak ćemo ili nastaviti suđenje, ili ćemo sudiji Lavanu reći da optužena priznaje krivicu.
— Deca neće biti na sudu, ali Kejtlinin psihijatar će biti u pripravnosti, i ako makar i nagovestite da je Kejtlin ubila svog oca, doktorka Rozenblat će poroti pustiti snimak na kojem Kejtlin povlači svoje svedočenje.
— Dakle, doktorko Martin ― reče Juki ― birajte, mi ili porota. Iskreno, mislim da su vam šanse bolje ako izaberete nas.
— Kendas — reče Hofman ― ti odlučuješ.
— Umorna sam, File — reče ona. I zaplaka. Fil klimnu glavom i dade joj maramicu.
Kendas obrisa suze, izduva nos i reče:
— File, žao mi je što sam te lagala. Učinila sam to da bih zaštitila decu. Nemaju nikog osim mene.
— Da čujemo - reče Juki.

117.

Kendas Martin reče:
— Hoćete da kažem da sam upucala Denisa? Jesam. Posle višegodišnjeg mučenja, taj seronja me je konačno gurnuo preko ivice.
― Na koji način? - upitah je.
U doktorkinim očima goreo je živi oganj. Prsti su joj se tresli a glas drhtao. Onog smirenog hirurga kojeg sam srela u ovoj prostoriji u oktobru zamenila je žena izgledom i dalje identična njoj, ali emotivno slomljena i spremna da kaže istinu.
— Te večeri sam bila u radnoj sobi — reče ona. — Elen je bila otišla i nešto kasnije čula sam nečiji prigušen povik. To je mogla biti samo Kejtlin. Ustala sam od stola i otrčala niz hodnik na vreme da vidim Denisa kako izlazi iz njene spavaće sobe.

— Izgledao je kao da mu nisu sve koze na broju — reče Kendas. — Trgnuo se kad me je primetio. Onda se razdrao na mene: ’Ne prikradaj mi se tako.’
— Nije mi se čak ni pružila šansa da odgovorim jer je Kejtlin istrčala iz svoje spavaće sobe i bacila mi se u naručje. Bila je gola. Bila je crvena u licu i plakala je, i butine su joj bile vlažne s unutrašnje strane. Zaplakala je: ’Mamice, mamice, mamice’, i bili su to najdivljiji tužni krici koje sam ikad čula.
― Bila je silovana - reče Kendas, na čijem licu se ogledao užas. ― Moj muž je učinio to mojoj maloj devojčici.
Ni Juki ni ja se nismo pomerile niti smo išta rekle, i Kendas je nastavila.
― Grlila sam je i govorila joj da je volim i da ću je uvek voleti. Rekla sam joj da se istušira i obuče i da ću se odmah vratiti.
I onda sam otrčala hodnikom do spavaće sobe koju sam delila s Denisom ― i zatekla sam ga tamo, kako trpa novac u novčanik, i rekao je: ’Ne veruj u ono što ti kaže. Kejtlin laže’.
― Denis je uzeo ključeve od kola i izašao iz spavaće sobe — reče Kendas. ― Varao me je godinama, ali kad god sam pokušala da ga ostavim, govorio je da će mi uzeti decu i dokazati da sam nepodobna majka. Znala sam da bi pokušao to. Iako nikad nije bio kod kuće, iako je bio loš roditelj. Znala sam da bi pronašao način da ih dobije samo da ih ja ne bih dobila.
― Mora da nije čuo kad sam došla kući te večeri. Silovao ju je dok sam bila u kući. Kako je mogao to da učini?
― Mrzela sam sebe što nisam primetila znake. Ali Denisa sam mrzela još više. Nisam mogla da dozvolim da se izvuče s onim što je učinio. Otrčala sam nazad u radnu sobu i zgrabila pištolj.
Kendas je izdao glas, i samo je sedela tamo, podupirući glavu šakama, zureći netremice u sto, nema.
Fil je prišao vratima sobe za ispitivanje i otvorio ih. Čula sam kako moli nekoga da donese vodu.
Dok smo čekali, razmišljala sam o slikama koje je Kendas naslikala u mojoj glavi. Mogla sam sve da vidim kao da sam i sama bila tamo i prisustvovala tom užasu.
I sve mi je zvučalo istinito, ali ipak sam imala pitanja.


118.

Fil je doneo flašice s vodom u sobu i stavio ih na sto. Kendasina ruka se snažno tresla dok je ispijala polovinu jedne flašice. Posle toga, rekla je Filu da je dobro i da želi da ispriča priču do kraja. Nastavila je svoju pripovest o najvećoj izdaji.
— Denis je išao ka ulaznim vratima i ja sam ga sledila u stopu, vrišteći na njega da stane, vređala ga, ali on je samo pognuo glavu i nastavio da hoda.
— Nisam planirala da ga ubijem. Morate da mi verujete. Samo sam htela da ga zaustavim. Bila sam u stanju da razmišljam jedino o tome kako mi je silovao dete, sopstvenu ćerku. I nisam želela da to ikada ponovi.
— Šta se onda desilo, Kendas? - upitah.

Kendas je upala u tunel sećanja. Ponovila sam pitanje i ona se vratila svojoj priči.
— Jurila sam za Denisom, ali kad sam prošla pored Kejtlinine sobe, ona je istrčala i ponovo me uhvatila oko struka.
— Tešila sam je, ali Denis je nastavio da me izaziva. Okrenuo se ka meni u predsoblju i rekao da Kejtlin laže, da glumi histeriju. Znala sam šta je učinio. Dobro sam znala šta je učinio mojoj maloj devojčici.
— Ugledao je pištolj u mojoj ruci, i tad sam se setila da ga držim. Rekla sam: ’Ostani gde si.
Zovem policiju’.
— Nasmejao mi se. Podigla sam cev i naciljala u njega i prvi put otkako sam upoznala Denisa, ugledala sam strah na njegovom licu — ali samo na sekund. Upucala sam ga dva puta, jednom dok je stajao, drugi put kad je pao na pod.
― Kejtlin se držala za mene, vrišteći i plačući, a onda se i Dankan stvorio tu. Video je oca mrtvog na podu. Pomerila sam Kejtlin u stranu i uzela Dankana u naručje, odnela ga do podnožja stepenica i rekla mu da otrči do Sindine sobe i ostane tamo.
Kendas se vratila u sadašnjost i obratila se direktno meni.
― Narednice, sve mi je postalo jasno - morala sam da zaštitim decu. Ako ih ja ne zaštitim, ko će onda?
― Otišla sam do predsoblja i podigla pištolj s poda. Posle toga sam pozvala policiju. Kada su stigli, rekla sam im da je uljez provalio u kuću i ubio mi muža. Testirali su mi šake na prisustvo baruta. Rekla sam im da sam otvorila ulazna vrata i pucala za njim. Doveli su me ovamo. Ostalo znate.
― Žao mi je što je ispalo tako, ali u tom trenutku, reagovala sam čisto instinktivno. Nisam mogla da dopustim da Denis živi u istom svetu s Kejtlin.

119.

Juki i ja smo vratile Kendas na početak njene priče, i ona je popunila mučne praznine. Rekla nam je da je Denis Martin bio poremećeni ženskaroš i progonitelj s razvijenim darom za emotivno zlostavljanje, ali da je imao dobru reputaciju u zajednici i bio vest na rečima. Kendas je rekla da je bila ubeđena da u slučaju brakorazvodne parnice ne bi dobila starateljstvo nad decom.
Doktorka Martin je rekla:
— Da sam pre tog trenutka znala da je zlostavljao Kejtlin, odvela bih nju i Dankana i pozvala policiju. Ne bih dozvolila da ga moja deca vide kako umire.
Nakon što su Kendas odveli u ćeliju a Fil krenuo kući u Ouklend, Juki i ja smo sakupile beleške i uzele video-trake. A onda smo ostale same.
Rekla sam:
— Ovo je bilo strašno.
— Užasno. Da je porota čula ovo, čak i da su mislili da je kriva, mogli su da je oslobode da bi bila s decom.
— Kejtlin je rekla svom psihijatru da ju je Denis silovao neko vreme?
— Da. Nisam mislila da ima razloga da kažem Kendas da je to trajalo dosta dugo.

— Šta ćeš da preporučiš?
— Ako znam, tu me seci — reče Juki.
Požurila je na sprat da se posavetuje s Riđim Psom, a ja sam se spustila niz četiri niza stepenika da se vidim s Džakobijem, mojim bivšim partnerom, dugogodišnjim prijateljem i sadašnjim šefom policije.
Džakobi je otvorio dve konzerve koka-kole i nakon što sam ga izvestila o najnovijim dešavanjima u slučaju Martin, on reče:
— Šta Juki misli?
— Ona i Parizi se upravo dogovaraju. Brejdi ima da me vrati na ulicu ― rekoh. ― Nisam mogla da se okanem ovog slučaja.
— Hoćeš da pričam s njim?
— Da. Hoćeš li?
Džakobi klimnu glavom i poče da kucka po stolu. Nastavio je da kuca sve dok, nakon što sam mu rekla da prosto ispljune to što mu je na pameti, nije rekao:
― Lindzi, jutros mi je prosleđena jedna poruka. Nisu dobre vesti.
— O čemu se radi? Šta nije u redu? - upitah.
— Radi se o tvom ocu.
— Mom ocu?
— Umro je prošlog avgusta. Penziono je upravo saznalo. Žao mi je, Lindzi. Rekla sam:
― Ne... ― i ustala, iznenađena što me je uhvatila slabost, što noge neće da me drže. Uhvatila sam se za naslon stolice radi oslonca. Razmišljala sam kako Marti Bokser teško da mi je bio otac. U stvari, nisam bila sigurna da me je ikad voleo. Jesam li ja volela njega?
U sledećem trenutku, Džakobi je obišao oko stola i zagrlio me, i moje suze su mu natapale sako.
— Hteo sam lično da ti kažem. Nije te ostavio na cedilu na tvom venčanju, prijateljice moja.
Doživeo je infarkt pre toga. Već je bio pokojni.


120.

Klerin dom u Mil veliju je kuća iz snova: s unutrašnjim zidovima obloženim drvenim panelima, tavanicom ispresecanom poprečnim gredama, kamenim podovima duž celog tog otvorenog prostora i dva sprata visokim kaminom. Iz svih soba puca pogled na planinski pejzaž, dok trem gleda na prostrani zeleni pašnjak prošaran drvećem.
Edmund Vošbern, veliki plišani meda od čoveka, raspalio je roštilj, dok su se Džo, Brejdi i Konklin glupirali s fudbalskom loptom na travi.
Juki, Sindi, Kler i ja ležale smo zavaljene u poljskim stolicama od tikovine, prekrivene vunenim ćebadima, a mala Rubi je spavala u svom krevecu na ljuljanje kraj Klerinog lakta.
Sa bose muzičkog stuba dopirala je neka Mocartova simfonija, a Juki je posmatrala momke na livadi, naročito Brejdija, napokon rekavši:
— Propala sam. Čisto da vas obavestim. Ja sam jedna veoma zaljubljena dama. Zacopana

do ušiju u Džeksona Brejdija.
Sve smo se naglas nasmejale — nismo mogle da se suzdržimo. Juki je htela da nađe momka, i izgleda da ga je našla u mom poručniku.
Brejdi je video da ga Juki posmatra, bacio je loptu i potrčao ka nama. Podigao je Juki iz stolice, prebacio je preko ramena i potrčao ka prostoru između dva mlada stabla koja su označavala gol-liniju.
Juki se melodramatično gicala i podvriskivala dok je Brejdi izvodio pobednički ples oko stabala, a zatim spustio Juki na zemlju i poljubio je. Vratili su se na trem zagrljeni, smejući se.
Čoveče. Odvratno su srećni.
Ali nisam nimalo zamerala Juki na tome. Budući da je bio uhvaćen između Džakobija i Juki, od Brejdija sam dobila samo packu zbog toga što sam mu radila iza leđa.
Dođavola. Dobro je imati prijatelje.
Džo me je dozvao. Imao je loptu u rukama, pa sam ustala, potrčala i mahala dok mi je nije dobacio. Sindi je zbacila ćebe i pohitala da uhvati dodavanje, izvodeći neke sitne pokrete kukovima koji nikad ranije nisu bili viđeni u američkom fudbalu.
Bacila sam joj loptu, u iznenađujuće preciznom luku, ako smem sama to da kažem, i ona je zaklicala kad ju je uhvatila. Konklin je došao s bočne linije, pojurio je i oborio, a onda je, iako nisam imala loptu kod sebe, Džo oborio mene. Poklopio me je i otkotrljao se na tlo zajedno sa mnom tako da sam završila povrh njega i ne dodirnuvši zemlju.
Svi smo se ponašali kao gomila dečurlije. I znate šta? To nam je i trebalo. Bilo je divno prosto se smejati. O tome sam razmišljala kad mi je minut kasnije Brejdi prišao kraj roštilja i odveo me u stranu. Nagnuo se ka meni, dovoljno blizu da mi šapne na uvo.
Rekao je:
― Zbog neposlušnosti, Bokserova, radićeš noćnu smenu sledećih šest nedelja. To je bilo bezveze, ali znala sam da je u pravu. Prekršila sam pravila.
Šta sam mogla da kažem?
― Dobro, poručniče, razumem.

121.

Jeli smo kao da ne očekujemo da ćemo ikad više nešto pojesti.
Kad smo do kostiju očistili rebarca u tajnom sosu koje je Džo spremio, sveli salatu na baricu maslinovog ulja u činiji i kad je od pečenog krompira ostala samo gomila folije u kanti za smeće, ušli smo u kuću.
Kler je izvadila tortu, a Edmund je otvorio flašu krug šampanjca. Bio je to jedan od najboljih šampanjaca, od najmanje sto dolara po flaši.
— Predstavljam vam moj domaći čizkejk od bele čokolade i krem sira, s kriškama pomorandže između slojeva ― reče Kler, spuštajući ga na trpezarijski sto. - S gornjom koricom od kisele pavlake i donjom od slatkih krekera natopljenih grnnd marnie likerom. Voila! Nadam
se da će vam se svideti.
Svi su spontano zapljeskali i ustali, gurnuvši me napred da bih stala pored svoje najbolje

prijateljice.
Na kolaču je bilo deset svećica, za desetogodišnjicu mog i Klerinog poznanstva.
Bio je to događaj za pamćenje: meni je to bila prva nedelja u Odeljenju za ubistva, a Kler se nalazila na dnu lestvice u Kancelariji gradskog patologa. Pozvali su nas u muški zatvor. Jedan skinhed je bio ubijen, sto trideset pet kila tetoviranih kukastih krstova i mišića, zaglavljen ispod kreveta, s lisicama na rukama. Nije disao.
Stražar ispred ćelije je bio van sebe od panike. Stavio je lisice zatvoreniku i ubacio ga u ćeliju jer je bio van kontrole, a sada je bio mrtav.
— Nije mogao da nađe ključeve od lisica — reče Kler. — A mi nismo mogle da prevrnemo telo.
Kler je prasnula u smeh dok sam prepričavala kako joj je torba s opremom ostala zaključana van ćelije, i da je zatim ispustila fotoaparat tako da je objektiv naprsao.
— I Kler se onda sagne da uzme aparat, a ja zakoračim unazad, sapletem se o WC solju i padnem — rekoh. — Pružim ruku da se uhvatim za nešto — bilo šta — i zgrabim njegovu konzervu za destilovanje alkohola ispod lavaboa. I cela se isprskam brljom. Znači, cela.
Edmund se nasmeja grohotom:
— Ha-ha-ha.
Sipao je šampanjac u dobre kristalne čaše. Krenula sam da dignem svoju čašu s penušavcem, ali sam je spustila.
Kler se sada tiho kikotala dok je Jukin zvonki smeh odzvanjao prostorijom.
— Vratimo se mi u mrtvačnicu — nastavi Kler — bazdeći na briju.
— Odvratno — rekoh. — Ali barem nismo lupale glavu oko toga šta ga je ubilo.
— Nismo lupale glavu? - reče Kler. - Ti nisi lupala glavu. Ja sam morala da izvršim autopsiju dok si ti otišla kući i presvukla se.
— Predozirao se? — upita Brejdi.
— Nije mnogo popio — reče Kler. — Ako destiluješ briju u limenoj konzervi, a on to jeste uradio — ona se pretvori u metil-alkohol. Devedeset mililitara te ubije dok si reko keks.
— Ta priča nikad ne može da mi dosadi — Sindi će, smejući se.
Iščupala je svećice iz kolača jednu po jednu i olizala im dno, od čega je Konklin zavrteo glavom i nasmejao se.
Juki je donela tanjire i viljuške, a Edmund mi je predao moju uspavanu kumicu, Rubi Rouz Vošbern, dete slatko kao šećer.
Kler me je čvrsto zagrlila, s bebom između nas dve.
— Srećna godišnjica, Lindzi — reče moja najbolja prijateljica. Po glavi mi se motalo dosta misli i slika, sećanja na ubistva i rad do kasno u noć s Kler na njihovom rešavanju. Svaki pojedini slučaj bio je pravo iskušenje.
— I da provedemo još mnogo godina zajedno, prijateljice ― rekoh.
Sat vremena kasnije još smo se smejali, a onda je došlo vreme za polazak. Pošto sam se izgrlila i izljubila s celim društvom za laku noć — da, čak i sa svojim dobrim poručnikom ― Džo i ja smo krenuli nazad u grad.
U kolima je vladao divan mir. Rekla sam Džou:
― Bilo je teško ne reći nikome.
— Znam, ali hajde da zasad sačuvamo to za sebe, plavušice. Moj lepi muž mi se osmehnuo. Potapšao me po butini.

— Znači, šest nedelja u noćnoj smeni? ― reče on.
— Iskazala sam nepoštovanje prema poručniku. Zaslužila sam to. Ipak, učinila sam pravu stvar.
— Imaću ceo krevet za sebe četrdeset dve noći. A evo me, konačno se oženio.
— Možemo da se igramo kad dođem kući u pola devet — rekoh.
Nagnula sam se i poljubila Džoa u obraz dok smo skretali u ulicu Lejk. Centrifugalna sila i gomila ljubavi slepili su nas jedno za drugo.
— Oooopa! — zaskičah. Čoveče, baš sam srećna.

EPILOG
Pobeda za sve




122.

Juki i Riđi Pas Parizi koračali su hodnikom sa zelenim teraco podom ka odajama sudije Lavana. Juki je razmišljala: bilo šta može da pođe po zlu, a kao što je istorija pokazala, to će se verovatno i desiti. Riđi Pasjoj reče:
— Predomislio sam se.
— Molim?
— Nisam ti potreban. Samo uradi ono što inače radiš, Juki. Ovo je tvoja žurka. Pozovi me kad završiš.
— Ne mogu da verujem da se izvlačite. Parizi se nasmeja.
— Da, to sam ja. Velika stara izvlakuša. Sad, idi i sredi ih. Biću u kancelariji posle ručka.
— Kukavice ― dovikna Juki za njim. Parizi prasnu u smeh.
Juki pokuca na sudijina vrata i ču ga kako viče:
— Napred.
— Otvorila je vrata i ušla u odaje sudije Bajrona Lavana. Fil Hofman i Kendas Martin bili su na svojim mestima, a sudija je sedeo za svojim stolom, u odori, kako bi održao formalnost.
Sudski zapisničar, Šeron Šajn, sedela je za sopstvenim malim stolom. Spustila je slušalicu, pozdravila se s Juki i upitala gde je zamenik javnog tužioca.
— Len je morao da ode zbog nekog hitnog sastanka. Posle ću ga obavestiti o ishodu — reče Juki, pokušavajući da govorom tela ostavi utisak da Parizijevo odsustvo nije bitna stvar.
— Časni sudijo, svi su prisutni — reče zapisničarka.
— Uključite svoju mašinu za transkripciju, Šeron. Ovaj postupak zvanično počinje.
Doktorko Martin, znate li zašto ste ovde?
— Da, časni sudijo.
— Rekli ste sudskom službeniku da se sad izjašnjavate krivom. Je li to tačno?
— Da, gospodine.
— Gospodine Hofman, želite li da uložite neki prigovor ovom prilikom?
— Ne, sudijo.
— Gospođice Kasteljano?
— Časni sudijo, spremni smo da preporučimo kaznu na osnovu pune saradnje optužene.
— U redu, doktorko Martin. Vi ste na redu. Kažete da ste krivi po optužbi za drugostepeno ubistvo vašeg muža. Je li to tačno?
Kendas Martin reče:
— Da, časni sudijo. Ubila sam ga bez predumišljaja.
— Ispričajte mi kako se to desilo ― reče Lavan. ― Nemojte izostaviti nijednu reč.
Juki je pomislila da Kendas izgleda kao da je pod sedativima. Kad je progovorila, glas joj je bio tih ali ujednačen, čak i dok je prepričavala onu užasnu scenu koja je prethodila pucnjavi. Kad je završila, zavalila se u fotelju i duboko uzdahnula.
— Gospodine Hofman, jeste li razgovarali s kancelarijom javnog tužioca? Jeste li postigli

neki sporazum?
— Da, gospodine, jesmo.
— Gospođice Kasteljano?
Juki nije bila pripremljena za talas osećanja koja je osetila. Kendas Martin je bila deo njenog života skoro godinu i po dana. Čak i dok je radila na drugim slučajevima, razmišljala je o slučaju Martin, i konstantno je dodavala nove informacije o njemu ujedan folder u svom kompjuteru.
Uvežbavala je, živela, disala i sanjala taj slučaj, i kad je na suđenju nastao haos, ona je istrajala tamo gde bi drugi odustali. A sada se tome bližio kraj.
Juki reče sudiji:
― Časni sudijo, s obzirom na okolnosti, to jest na činjenicu da je ćerka doktorke Martin bila zlostavljana i da je optužena reagovala da bi zaštitila svoju ćerku od dalje nesreće, preporučujemo kaznu od deset godina zatvora.
— Budući da verujemo da je za dobrobit dece neophodno da viđaju majku, preporučujemo da optužena prvih pet godina te kazne odsluži u ženskom zatvoru u San Mateu. Radi se o zatvoru s minimalnim obezbeđenjem koji je udaljen samo trideset kilometara od dečjeg doma, i doktorka Martin bi radila u ambulanti.
― Ako se doktorka Martin za to vreme bude uzorno vladala, saglasni smo da bude puštena iz zatvora posle pet godina i da ostatak kazne odsluži na uslovnoj slobodi.
Lavan se zaljuljao u fotelji dva puta pre nego što je rekao Juki:
— Meni to zvuči dobro. Neka tako i bude. Fil se nagnu ka Juki i ispruži ruku.
Prihvatila je snažan stisak njegove šake i osetila njegovo poštovanje i iskrenost kad je rekao:
— Hvala, Juki. Čestitam.
Tek tada joj je stvarno doprlo do svesti.
Pobedila je.

123.

Podnevna gužva je, iskreno rečeno, bila užasna. Kler je vozila pošto smo kasnile i bila je nepokolebljiva u odluci da ne želi da je vozi jedna „kaubojka“ . Ta kaubojka sam bila ja.
Nije mi smetalo da Kler za promenu manevriše ulicama, tako da sam samo vrtela radio- stanice dok smo išle ka ulici Sansoum.
― Da si mi odgovorila na poruku - vajkala se Kler — mogle smo da krenemo deset minuta ranije. Mrzim da kasnim.
— Zakasnićemo samo dva minuta.
Jedan taksi nas je „isekao“ , a onda naglo izveo polukružno da bi pokupio mušteriju kraj ivičnjaka. Kler je snažno zatrubila. Drugi su joj se pridružili — a onda smo prešle na kaubojsku vožnju. Nasmejala sam se Kler.
— Ðiha ― rekoh.

— Je l’ mi slobodna desna traka?
― Jeste.
Prošle smo najgoru gužvu u ulici Folsom i pronašle jednu slobodnu traku koja nas je iz Treće odvela u ulicu Karni, i njome pravo do jedne korporativne zgrade u srcu poslovnog dela grada.
― Nije loše - rekoh, gledajući na sat. ― Rekla bih da smo stigle na vreme. A nisi čak morala ni da trubiš.
Vetar je duvao kroz kanjon od poslovnih zgrada, praktično nas odguravši do ulaza u šesnaestospratnu granitnu građevinu koja je bacala dugu senku preko raskrsnice ulica Sansoum i Halek.
Advokatska kancelarija se nalazila na jedanaestom spratu, i premda je lift bio brz, trebalo nam je neko vreme da pronađemo prava vrata i da prođemo pored prijemnice. Atraktivna sekretarica u uskoj suknji do kolena i košulji s karnerima boje lavande povela nas je do sale za sastanke i otvorila vrata da nas propusti unutra.
Ejvis Ričardson je sedela u stolici najbližoj vratima. Bila je čista i doterana i iako je izgledala ozbiljno, više je ličila na petnaestogodišnjakinju nego bilo kojom drugom prilikom otkako sam je upoznala.
Pozdravila sam se s njom i Ričardsonovima i predstavila Kler, koja je obilazila oko stola da zagrli Toni Berdžes i Sendi Vilson, Ðavolice koje smo upoznali u Tejlor Kriku u Oregonu.
Ispravka: bivše Ðavolice.
Od kožne odeće nije bilo ni traga. Umesto toga, Toni je bila u haljini, s frizurom mame iz predgrađa, i rekla je da se vraća u učiteljsku školu. Sendi je prosto izgledala slatko.
Još ljudi se međusobno upoznalo: advokati sa obe strane, sudija Marlon Sajks iz Portlanda, koji je došao u grad na konvenciju Američke advokatske komore.
Sedište za bebe Tajlera Ričardsona stajalo je na stolici privučenoj do stola za sastanke od svetlog drveta. Bio je obučen u plavu benkicu sa slikom pačeta s prednje strane. Oči su mu bile otvorene. Bio je vrlo mali, ali sve je upijao.
Osmehnula sam se Tajleru, razmišljajući kako je ovaj dan veoma bitan za tog malog dečaka.


124.

Kler i ja smo sele za sto za sastanke i proces je počeo. Advokati su predali dokumentaciju sudiji Sajksu: izveštaj Službe za zbrinjavanje dece koja daje zeleno svetio ženama iz Tejlor Krika; poništenje braka između Ejvis Ričardson i Džordana Ritera i dokument kojim se Riter odriče roditeljskih prava u zamenu za smanjenje kazne za kidnapovanje i silovanje maloletnice sa dvadeset na osamnaest godina.
Među njima su bili i dokument kojim se Ejvis Ričardson odriče roditeljskih prava i papiri za usvajanje kojima se Toni i Sendi, koje su se široko osmehivale s druge strane stola, dodeljuje roditeljstvo nad Tajlerom.
Ejvis je potpisala papire za usvajanje bez oklevanja. Toni i Sendi su potpisale iste papire

jedva potiskujući radost, i zajedno su ustale i zagrlile Ejvis. Isprva je bila ukočena, ali nos joj se ipak zarumeneo i pustila je suzu.
Taj događaj je ovekovečen slikanjem, i mene i Kler su zamolili da budemo na grupnoj fotografiji. Ljudi su nam prilazili i zahvaljivali nam na udelu u ovako divnom ishodu.
Ejvis je bila jedna od njih. Rekla mi je:
— Žao mi je što sam vas lagala, narednice Bokser. Znam da ste učinili ono što je dobro za Tajlera. Sad je sve po zakonu.
Beba je bila u rukama Sendi Vilson i smejala se od uzbuđenja. Pružila sam mu ruku.
Uhvatio mi je prst malenom pesnicom i dobro me pogledao svojim krupnim smeđim očima.
Srce mi je naraslo.
Radovala sam se što će ovaj mali dečak započeti novi život.
Po povratku u kola, Kler je poslala SMS poruke Sindi i Juki, rekavši im da se Ženski klub za rešavanje ubistava tog dana sastaje na večeri kod Suzi. Dodala je: „Nemojte da kasnite!"
Rekla sam: ― Kad smo kod toga, ja neću piti.
Kler je spustila telefon u krilo i pogledala me, napućila usne i rekla:
― Bilo je krajnje vreme da mi kažeš, prijateljice.
— Pružila je ruku i prodrmala me za mišicu. — Piše ti na licu krupnim slovima. Obe smo prasnule u smeh.
Kler me tako dobro poznaje. Nisam čak ni morala da joj saopštim vest koja je na nepovratan i fantastičan način promenila moj svet.
Džo i ja smo čekali bebu.

ZAHVALNOST

Dugujemo zahvalnost njujorškom advokatu Filipu R. Hofmanu, kapetanu Ričardu J. Konklinu iz Policijskog istražnog biroa grada Stanforda u Konektikatu i doktoru Hamfriju Germanijuku, sudskom veštaku okruga Trambel u Ohaju, zbog toga što su s nama velikodušno podelili svoje vreme i stručnost.
Takođe smo zahvalni našim izvrsnim istraživačima, Ingrid Tajlar, Eli Sartlef, Melisi Pevi i Lin Kolomelo. I Meri Džordan, koja je, kao i uvek, zadužena za kontrolu leta.

BELEŠKA 0 AUTORIMA

Džejms Paterson rođen je 1947. godine. Dobio je nagradu Edgar 1977. godine za najbolje debitantsko delo kriminalističkog žanra za roman The Thomas Berryman Number, koji je najpre odbilo 26 izdavača. Mada kao svog omiljenog pisca često navodi Markesa, Džejms Paterson priznaje da su na njega najdublje uticali filmovi Operacija „Šakal“ i Isterivač đavola:
„U jednom momentu sam shvatio da u meni ne čuči Ulis, ali da bi mogla čučati Operacija ’Šakal’.“
To otkriće polučilo je više od osamdeset napisanih romana, od kojih su mnogi i ekranizovani. Do sada su mu knjige prodate u 220 miliona primeraka, i prevedene na desetine svetskih jezika. Pošto je napisao nekoliko uspešnih trilera, Paterson je ranih devedesetih došao na ideju da stvori afro-američkog heroja u okviru tog žanra. Tako je nastao forenzički psiholog Aleks Kros, koji je postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva filma Prikrada se pauk (Laguna, 2002. i 2006) i Poljubi devojke (Laguna, 2004), oba s Morganom Frimenom u ulozi Krosa. Treći roman iz tog serijala je Džek i Džil (Laguna, 2007), a slede Mačka i miš (Laguna, 2007), Potraga za lasicom (Laguna, 2010), Ruže su crvene (Laguna, 2011), Ljubičice su plave (Laguna, 2011), Four Blind Mice, The Big Bad Wolf, London Bridges, Mary, Mary, Kros (Laguna, 2009), Double Cross, Cross Country, Alex Cross’s Trial, I, Alex Cross, Cross Fire i najnoviji, Kili Alex Cross.
Paterson se oprobao i u drugim žanrovima, pa je 1998. objavio naučnofantastični roman Kad vetar duva (Narodna knjiga, 2004), a 2001. pojavljuje se sentimentalni roman Suzanin dnevnik za Nikolasa (Laguna, 2001), roman koji po snazi porede s Mostovima okruga Medison, potom Samantina pisma Dženifer (Laguna, 2005) i Sundays at Tiffany’s. U serijalu Maximum Riđe dosad je objavljeno i njegovih osam romana za decu.
Ženski klub za rešavanje ubistava naziv je serijala knjiga o četiri prijateljice — detektivki, reporterki, sudskom patologu i javnoj tužiteljki ― koje zajednički rešavaju ubistva, i po njemu je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igra. Dosada su objavljeni sledeći romani iz tog serijala: Prvi koji umire (Narodna knjiga, 2002), Druga prilika (Narodna knjiga, 2003), Treći stepen (Narodna knjiga, 2005), Četvrti juli (Mladinska knjiga,(2009) , Peti jahač (Mladinska knjiga, 2010), Šesta meta (Mladinska knjiga, 2010), Sedmo nebo (Mladinska knjiga, 2011), Osmo priznanje (Mladinska knjiga, 2011), Deveta presuda (Mladinska knjiga, 2012) i najnoviji Deseta godišnjica (Mladinska knjiga, 2012).
Paterson je napisao i sledeće romane: Dvorska luda (Laguna, 2003), Kuća na plaži (Narodna knjiga, 2004), Kuća na jezeru (Narodna knjiga, 2005), Ponoćni klub (Laguna, 2006), Spasilac (Evro-Giunti, 2007. i 2010), Sudija i porota (Evro-Giunti, 2008. i 2010), Seks na brzaka (Mladinska knjiga, 2008), Season of the Machete, Hide & Seek, Miracle on the 17th Green, See How They Run, When the Wind Bloivs, Black Friday, Cradle & Ali, Santa Kid, Honeymoon, Ubistvo na plaži (Evro-Giunti, 2009), You’ve Been Warned, Jedrenje (Laguna, 2009), Bikini (Evro-Giunti, 2009. I 2010), Don't Blink, Od ubica, s ljubavlju (Laguna, 2011), Toys, Now You See Her, Kili Me If

You Can, The Christmas Wedding, Middle School, The Worst Years of My Life, Guilty Wives.
Godine 2007. Paterson je započeo nov serijal romana o detektivu Majklu Benetu i njegovo desetoro dece. Do sada su objavljeni romani: Stani na crtu (Evro-Giunti, 2010), Trči koliko te noge nose (Evro-Giunti, 2011), Worst Case i Tick Tock.
Godine 2008. Paterson je započeo serijal o Danijelu X i natprirodnim moćima. Do sada su objavljeni romani: Dangerous Days of Daniel X, Watch the Skies, Demons and Druids i Game Over.
Godine 2009. Paterson je pokrenuo serijal fantastike za tinejdžere o veštici i vešcu. Do sada su objavljeni romani: Veštica i veštac (Evro-Giunti, 2011), The Gift i The Fire.
Godine 2010. Džejms Paterson je krenuo s novini serijalom o bivšem marincu i agentu CIA- e Džeku Morganu koji je od oca nasledio elitnu detektivsku agenciju. Prvi roman tog serijala je Private, a slede romani Private London i Private Games.
Paterson je 2009. objavio dokumentarnu knjigu Ubistvo kralja Tutankamona (Laguna, 2010).
Poslednjih nekoliko godina Paterson često piše u tandemu s drugim piscima — Endruom Grosom, Maksin Pitro, Piterom de Jongom, Hauardom Rafanom, Majklom Ledvidžom i Gabrijelom Sarbone. Džejms Paterson živi u Palm Biču na Floridi, sa ženom i sinom.
Maksin Pitro je romanopisac i novinarka. Živi u Njujorku s mužem.

{1} Glavna junakinja istoimenog romana Elenor H. Porter, poznata po vedrini duha i nepresušnom optimizmu. (Prim. prev.)
{2} Lat.: Umesto roditelja. (Prim. prev.)
{3} Deo San Franciska južno od ulice Market. (Prim. prev.)
{4} Engl.: red — crvena. (Prim. prev.)
{5} Aluzija na srednje ime Sent, od Bernard Sent Džon, što u prevodu s engleskog znači sveti. (Prim. prev.)
{6} „Kimo Sabi“ je nadimak koji Tonto, američki Indijanac, daje svom prijatelju Usamljenom Rendžeru u istoimenoj radio i TV seriji (engl.: The Lone Ranger). (Prim. prev.)
{7} Engl.:Don't ask, don't tell, izraz koji se nekad odnosio na kadar vojske SAD, da njegovi pripadnici ne smeju javno iskazivati svoju homoseksualnu orjentaciju.(Prim. prev.)
{8} Preparat protiv prehlade i gripa, slično ferveksu. (Prim. prev.)
{9} Šp.: con leche, sa mlekom. (Prim. prev.)
{10} Američko udruženje anesteziologa; u klasifikovanju fizičkog stanja pacijenata, u četvrtu klasu spadaju „pacijenti s teškom sistemskom bolešću koja predstavlja neprestanu pretnju po život“ . (Prim. prev.)