Adam Bid

DŽORDŽ ELIOT

Kad bi se neko rešio da napiše povest o sudbini književničkih ugleda, ne bi smeo zaobići pomalo izuzetan slučaj engleske spisateljke prošlog stoleća Meri En (ili Marijane) Evans, bolje poznate pod književnim nadimkom Džordž Eliot. Za života uveliko proglašavana za najvećeg engleskog romansijera, samo deset godina posle smrti ona je bila do te mere zaboravljena da kritičari više nisu nalazili za vredno da je uopšte i pominju. Trebalo je da protekne još bezmalo četrdeset godina pa da njena zemljakinja Virdžinija Vulf ukaže na pozamašan roman Džordža Eliota „Grad Midlmarč" kao na „sjajnu knjigu, koja, uprkos svim svojim manama, pretstavlja jedan od malobrojnih engleskih romana pisanih za odrasle". Taj datum, 1925, označio je vaskrs jedne zaslužene reputacije, te se otada nadalje ime značajne viktorijanske književnice sve češće pominje u engleskoj kritici i esejistici; za poslednju deceniju o njoj i njenom stvaralaštvu napisan je impozantan broj studija i knjiga.
Veća ili manja pomeranja mogu se zapaziti i u kritičkoj oceni njenih romana. Dok su se ranije gotovo svi slagali u tome da je Džordž Eliot dosegla svoj umetnički vrhunac prvim romanima — „Adamom Bidom”, „Vodenicom na Flosi” i „Sajlezom Marnerom” (ovo mišljenje zastupao je, pored ostalih, i tvorac savremenog psihološkog romana Henri Džejms), u novije vreme u engleskoj kritici čuje se i glas onih koji taj domet vole da vide u njenim kasnijim delima, „Gradu Midlmarč", „Feliksu Holtu" i „Danijelu Derondi". Savremena engleska kritičarka Džoun Benet ne ustručava se čak ni od tvrđenja da upravo drugi deo opusa Džordža Eliota „zaslužuje našu najveću pažnju". No u dvema stvarima imaju istovetan sud i živi i umrli poznavaoci literarnoga dela ovog krupnog pretstavnika engleskog realističkog romana: prvo, da je „Romola" (delo kojim je iscrtana granica između njenih romana ranog i kasnog perioda) u suštini propao eksperiment; i, drugo, da romansijerski prvenac Džordža Eliota — „Adam Bid" svojim raznolikim umetničkim svojstvima izranja iz glavnine svega Što je njenom rukom napisano, kao remek-delo od posebnog značaja. Kritičar V. S. Pričet, kome se ne može prebaciti zbog preteranog oduševljavanja Džordžom Eliotom, priznao je nedavno da je „Adam Bid", van svake sumnje, „vrhunski roman o pastoralnom životu u Engleskoj".
Mišljenje suvremenih entuzijasta prema kome je Džordž Eliot najveći engleski romanopisac druge polovine devetnaestog veka danas više ne bi moglo da izdrži ozbiljniju probu. Ali hoće li se preterati ako se rekne da je njeno mesto negde, ne suviše daleko, iza Dikensa i Tekerija? Takvoj oceni u prilog išlo bi svakako više od polovine njenog voluminoznog dela, skroz nasićenog shvatanjima i moralnim načelima sredine čiji je ona sposoban advokat bila, dela koje, uzgred budi rečeno, pruža zaprepašćujući autentičan uvid u društvenu strukturu engleskog sela spočetka minulog stoleća.
Pišući povodom stogodišnjice rođenja Džordža Eliota, francuski kritičar, esejista i istoričar književnosti Alber Tibode poslužio se poređenjem koje cilja na vapijuću oskudnost onoga što bi se moglo nazvati privatnim životom spisateljkinim. „Blagajnik Francuske banke", rekao je Tibode, „svojim potpisom na novčanicama jemči za isplatu četrdeset milijardi franaka, a sam jedva uspeva da da miraz uz svoje kćeri". Prema njegovom mišljenju, Eliot je od onih pisaca i mislilaca koji se celi unose u svoje delo, koji mu se po svojoj prirodi potčinjavaju i žrtvuju se za nj, a za sebe same zadržavaju jedan sićušan deo, koji se stalno smanjuje ukoliko je veće bogatstvo koje oni stvaraju i rasipaju. I, doista, da nije bilo knjiga i peripetija vezanih za njih, čitav životopis Džordža Eliota mogao bi da stane na dve stranice krupnog teksta.
Marijana Evans se rodila 1819. godine u pokrajini Vorvikšajr, na farmi gde joj je otac bio zakupnik. Siromašan događajima, njen život je protekao u srazmernom spokojstvu, te su se mnoga značajna zbivanja njenog vremena — uspon i brodolom čartističkog pokreta, razmicanje granica Imperije, i svetska ekspanzija engleskog kapitala — nje takla jedva nešto više od čuvenog „pokolja na Piterlou", do koga je došlo na tri meseca pre nego što će se ona roditi. Što ne znači, naravno, da je u pitanju neopredeljena ličnost. Jer, u mnogo čemu, zrela Džordž Eliot bila je otvoreno na strani slojeva koji su u njenoj zemlji izveli industriski prevrat. Zanesenjak čestitog truda, ona je nužno morala da oseća gotovo organsku odvratnost prema parazitizmima svake vrste, i nije nikakvo čudo što kroz svu njenu literaturu provejava toplo saosećanje za ljude koji žive od svojih deset prstiju.
Detinjstvo provedeno na farmi moralo je biti od neprocenjivog značaja za budućeg pisca, jer mu je pružilo obilje podataka o onim izvrsnim seoskim likovima s kojima smo se kasnije sretali u najboljim ostvarenjima Džordža Eliota. Uostalom, sasvim su mršave naše pretstave o tom detinjstvu. Njih je, kažu poznavaoci, najuputnije dograditi portretima Megi Tuliver iz „Vodenice na Flosi", Doroteje Bruk iz „Grada Midlmarč" i, donekle, Romole iz istoimenog romana. Ako se radi o sličnosti u formalno doživljenom, onda je Megi besumnje najbliža spisateljki, mada sve tri imaju s njom zajedničkog u pogledu intelektualnog i emocionalnog sklopa. I one su, kao i Marijana Evans iz tog vremena, moralno stroge i uštogljene, i one su nadarene bujnom prirodom, ali i smislom za samoobuzdavanje. Poput svojih junakinja, i Marijana Evans, bar u mladosti, dolazi u sukob sa skučenim prilikama koje se isprečuju na putu ženi rešenoj da korisno uposli svoje duhovne moći. Nesvakidašnje, pomalo masohističko držanje Megi Tuliver u velikom je stepenu autobiografskog karaktera; Marijanin brat Ajsak se seća da je njegova sestra „bila toliko pod uticajem religioznih i asketskih ideja, da je odbijala da ide u bilo koje pozorište, te je, mesto toga, provodila večeri sama, čitajući": U jednom njenom pismu upućenom školskoj nastavnici gospođici Luis mogu se pročitati i ove reči: „Nalazim, slažući se s onim što je dr Džonson govorio o vinu, da je totalno uzdržavanje mnogo lakše od umerenosti".
Lomeći se između koncepcija evangelističke crkve i takozvanog oksfordskog pokreta, ona je otada doživela i etičku i versku evoluciju koja se kasnije odrazila i u njenom stvaralaštvu. Za srazmerno kratko vreme iz ubeđenog kalviniste iščaurio se verski agnostik, a devojče koje se gnušalo i same pomisli na udaju razvilo se u ogorčenog protivnika onog naturenog protivprirodnog ponašanja koje „razjeda osećanja prave vrline... do te mere da je... već postalo skoro nezamišljivo da ljudi suprotnih polova žive pod istim krovom". Svemu tome doprinela je slobodoumna lektira, a možda najviše knjiga Ajsaka Tejlora „Drevno hrišćanstvo i oksfordske rasprave", za koju se smatra da je korenito uticala na razdešavanje Marijaninih hrišćanskih shvatanja, i na njeno konačno opredeljivanje za humanistički racionalizam. No, ona je ne s manjim žarom čitala Spensera i gospođu Somervil, i učila italijanski, stižući pri svemu tome da neguje bolesnog oca i znalački sprema zimnicu.
Međutim, na formiranje njene ličnosti presudno je uticalo druženje sa veoma obrazovanim ouenistom Čarlsom Brejem i njigovom porodicom u Koventriju, kuda se Marijana preselila sa svojim ocem 1841 godine, kad je brat Ajsak preuzeo vorvikšajrsku farmu. Preokret koji je doživela u tom gradu bio je zapravo njen poslednji temeljni obračun sa starim idejama. Naknadni uplivi — Ogist Kont i Fojerbah, Herbert Spenser i Džordž Luis, i, u manjoj meri, Žan Žak Ruso i Žorž Sand — delovali su isključivo u pravcu učvršćenja i proširenja pogleda stečenih u Koventriju. Prisnosti s Brejovima, u čiju je kuću zalazio najveći engleski socijalistutopist Robert Ouen, treba zahvaliti što je Marijana kao još mlada devojka odlučila da prestane s nedeljnim pohađanjem crkve. Taj incident je značio skoro potpun raskid s ocem, i trebalo je dosta vremena da se kći ponovo prikloni, doduše samo formalno, i jedino iz obzira prema očevoj neizlečivoj bolesti.
Društvance oko Čarlsa Breja pretstavljalo je pravi kvasac za Marijanin duhovni razmah. Preko vremešnog dr Brabanta (koga je, ne bez razloga, s velikim simpatijama portretisala u ličnosti Kasobona iz „Midlmarča") ona se zagrejala za prevod Štrausovog „Života Isusovog" na engleski, i latila se tog posla — koji ju je stao ravno tri godine truda — ne toliko zbog kritičkog interesovanja za materiju Štrausovog dela, koliko zbog opčinjenosti medijom u kojoj je trebalo da radi, zbog opčinjenosti pisanom reči. Angažovanje na Štrausovoj knjizi u samoj stvari i treba shvatiti kao neku vrstu njenog „šegrtovanja" za književnički poziv. Godine 1846 poznati londonski izdavač Džon Čapman objavio je „Život Isusov" bez prevodiočeva imena. Ne časeći ni časa, Marijana se bacila na nov prevodilački poduhvat — ovog puta to je bio Spinozin „Teološko-politički traktat". Zanimljivo je uočiti da se ta devojka uveliko bavila jevrejskim filozofom u vreme kad se u Engleskoj o njemu takoreći nije ni znalo (na ostrvu, Spinozu su „otkrili" tek Kolridž i Šeli). Ali, po očevoj smrti, tri godine kasnije, ona je digla ruke od toga rada, kao što je posle toga odustala: i od prevođenja Spinozine „Etike". Praktična korist koju je mlada Marijana Evans polučila iz svega toga sastojala se u razbijanju i poslednje karike „Prokrustove postelje" dogme.
U to razdoblje pada i začetak jednog njenog gledanja, istina ne odviše izvornog, koje će dati izvestan pečat celokupnom njenom književnom opusu. Slobodna od doslovnog tumačenja Jevanđelja, ona nije mogla ili nije htela da podvrgne kritici i načela hrišćanskog etičkog učenja, te je sa tog tla lako skliznula u sumnjiv zaključak da je „sporazumevanje putem razuma, izgleda, neostvarijivo", usled čega je čovek prinuđen da se „obrati istini osećanja kao jedinoj sveopštoj sponi". Možda u tom nehotičnom sofizmu i leži objašnjenje svih onih golemih količina saosećanja kojima je impregnirana bezmalo svaka stranica pozamašnog dela Džordža Eliota, a čijoj će umesnosti savremeni čitalac koji put staviti opravdan prigovor.
Spadajući među žene koje same sebi izgledaju ružne dok se posmatraju u ogledalu, Marijana Evans se ipak nije mogla požalitina otsustvo udvarača. Metikulozni proučavaoci njenog privatnog života utvrdili su da su pored izdavača Džon Čapmana i dr Brabanta za nju bili poprilično zagrejani i mnogi drugi muškarci, među ostalima i sam Herbert Spenser, koji ju je neobično cenio i kao intelektualca, govoreći da je „malo ljudi s kojima bih mogao raspravljati sa više zadovoljstva o kakvom filozofskom problemu nego s njom". A književnik, glumac i dramski kritičar, no više od toga pobornik Kontovog pozitivističkog učenja Džordž Henri Luis našao je da je ona u svakom pogledu u prednosti nad ostalim pripadnicima slabijeg pola, te je ostavio suprugu i dvoje dece da bi se vezao za nju divljim brakom (jer je razvod tada pretstavljao znatno komplikovaniji postupak no danas, saglasnost Parlamenta, naprimer), i da bi pored nje proveo čitave dve i po decenije, sve do svoje smrti. Taj daroviti i svestrani literata, koji je napisao „Život Geteov", pretstavio engleskom čitaocu Konta, i amaterski proučavao morsku floru i faunu sa takvim uspehom da ga je sa pohvalama citirao i sam Darvin u svom „Poreklu vrsta", danas je nezasluženo zaboravljen. Međutim, njegov uticaj na Džordža Eliota teško da bi se smeo prevideti. Čoveku koji je kao glumac na sceni interpretirao Šajloka na jedan dotle neuobičajen način, prikazujući Šekspirovog junaka kao pobornika i osvetnika jedne progonjene zajednice, Džordž Eliot duguje za korenitu reviziju svog stava prema Jevrejima — od izvesne netrpeljivosti do, možda, preromamtizirane naklonosti, što se, uostalom, tako upadljivo otslikalo u njenom „Danijelu Derondi". Pred snagom njegovih dokaza, Džordž Eliot je pristala da u Spinozi vidi prethodnika svega Što je najhumanije u utilitarističkoj filozofiji. Ali, važnija od toga bila je činjenica da je Džordž Eliot počela da piše po Luisovom nagovoru. On ju je do kraja života strpljivo hrabrio i potsticao na književno stvaranje, svodeći se, bez roptanja, na njenog čitača i konsultanta, i odustajući od karijere koja mu se u književnosti osmehivala. Istina, spočetka je, kao i Marijana, i sam sumnjao da će ona ikada biti u stanju đa pravi dobre dijaloge i smišlja dovoljno uverljive dramske zaplete, ali već 1858, po izlasku iz Štampe njenih „Prizora iz svešteničkog života" (ustvari tri pripovetke ranije posebno objavljene u „Blekvudovom Časopisu” a sada obuhvaćene istim koricama, pod pseudonimom Đžordž Eliot), sve te sumnje su se raspršile. Proza žene koja je prvi umetnički tekst napisala posle svog trideset i sedmog rođendana bila je toliko zrela i lično obojena da je smesta osvojila pažnju i povoljna mišljenja čak i takvih autoriteta kakvi su bili Dikens i Tekeri. Otada Džordž Eliot nije stvorila takoreći nijedan redak a da Luis u tome nije imao nekog, ma i sasvim neznatnog udela.
Ličnost Džordža Eliota otkriva nam se još jednom svojom stranom kroz podatak o reagovanju na spis koji je u to vreme ne samo podigao prašinu u prirodnim naukama nego i ozbiljno ugrozio same fundamente tadašnje naučne misli — na Darvinovo „Poreklo vrsta". U tom kapitalnom delu, obelodanjenom 1859 (dakle, iste one godine kad je iz štampe izišao i „Adam Bid”), Džordž Eliot je našla samo potvrdu nazora o razviću koje je još davno pre toga bila usvojila. „Ona će imati velikog dejstva u naučnom svetu jer nateruje na sistematske i otvorene, razgovore o jednom pitanju od koga je svet dosad zazirao”, pisala je o Darvinovoj knjizi, dodajući da svet pouzdano „napreduje korak po korak ka jasnoj misli i poštenju!” Istinu govoreći, enigma postanja proizvodila je na nju snažniji utisak od naučnih objašnjenja procesa kojim se stvari javljaju, ali je nikad nije do te mere zbunila da izgubi „meliorističku” (njen izraz!) veru u postepeni napredak ljudskog roda. Naposletku, njene pretstave o sveopštem usavršavanju u prirodi kao da su se materijalizovale u njenim romanima. U „Vodenici na Flosi” i „Adamu Bidu”, moglo se tu skoro čuti, sve se zbiva po istome ritmu po kome se redaju i činjenice i misli u Bergsonovoj „Stvaralačkoj evoluciji”; trajanje, toliko svojstveno engleskom romanu, dobilo je određenu funkciju i u tim beletrističkim ostvarenjima, koja čitaoca nagone na osećanje da se sve ono što je u njima ispripovedano taložilo, uobličavalo i kristalizovalo bez žurbe, baš kao što to biva i u samom životu.
Godine 1878 umro je Džordž Henri Luis. Sticajem okolnosti njegova smrt je obeležila i svršetak kreativnog napora njegove životne saputnice. Uskoro potom, već kao starica, ona je stupila u zakonit brak sa poznanikom Džonom Krosom, ali ne zadugo: nakon osam meseci braka, 1880, i ona je umrla. Kros je sabrao većinu njenih pisama i beležaka, i tu, najčešće osrednje zanimljivu, građu publikovao pod naslovom „Život Džordža Eliota”. Ne tako davno sastavljaču te knjige je zamerano na pristrasnoj selekciji; Kros je, naime, bez ikakvog ustručavanja, ispustio iz prepiske svoje žene sve ono što bi je u očima sveta moglo pretstaviti kao odviše „od krvi i mesa”.
U širem smislu reči, romani Džordža Eliota nastavljaju predanja koja je u tom književnom rodu odnegovao Henri Filding, mada je kod nje naglasak premešten sa pitoresknog na strogo narativno. Njena kazivanja imaju početak, sredinu i kraj, a u samoj njihovoj žiži smeštene su sudbine nekolikih lica; pri svemu tome, dovoljno prostora ostavljeno je piščevim komentarima i filozofskim digresijama. Ali po nečemu njeni romani su i drugačiji od svega što im je u engleskoj književnosti prethodilo. Reč je o njihovoj organskoj formi; ona, ta forma, mogla bi se grafički pretstaviti dvama koncentričnim krugovima, od kojih unutrašnji označava grupu karaktera čiju sudbinu autor pažljivo prati do samog razrešenja, a spoljašnji — celokupno društveno zaleđe, sazdano od galerije manje važnih ličnosti sa svih prečaga društvenih i ekonomskih lestvica. Korelacija ta dva kruga zategnuta je kod Džordža Eliota do krajnje mogućne tačke. Ponašanje ovog ili onog junaka javlja se kao neminovan ishod svega ranijeg, i unutrašnji krug menja svoj prečnik u rigoroznoj zavisnosti od pramena u etičkim i socijalnim komponentama spoljašnjeg kruga. Pa ipak, karakteri nisu determinisani, i u romanima ove spisateljke nisu unapred zamišljeni kao prevashodne dobričine ili podlaci. Krajnje negativnih tipova tu takoreći i nema, jer Džordž Eliot nalazi opravdanja i za prestupnike, čiju psihologiju sa strpljenjem i saučešćem raščlanjava. Shvatiti znači oprostiti, — ta misao kao da leži na dnu svih njenih književnih zalaženja među ljude.
Džordža Eliota često porede sa Tomasom Hardijem. Srodnosti su neoporecive, i Hardi joj je doista najbliža paralela, ali postoji nešto, ne lako uočljivo doduše, što razlike među njima čini gotovo nepremostivim. Tomas Hardi je, naime, sudbinu većine svojih junaka začinjao po pravilu negde izvan ljudske volje, prikazujući je, tu sudbinu, kao nešto što je po svojoj prirodi ravnodušno prema čoveku. Kod Džordža Eliota je upravo obrnuto: ona polazi od činjenice da potencijali dobra i zla, pa prema tome i sudbine, leže u samim ljudima, i da od faktora na domaku čoveka, od vaspitanja ponajviše, zavisi šta će prevladati. Zato svet koji nam dočaravaju „Adam Bid”, „Vodenica na Flosi” ili „Sajlez Marner” i jeste svet volje, kovačnica karaktera, mesto gde se saznaje i rasuđuje.
Mnoštvo fakata koje nam Džordž Eliot nudi u svojim (naročito prvim) romanima — fakata o životu i naravi vlastele i zemljoradnika, zanatlija i fabričkog radništva, lekara, učitelja i sveštenika, tako je virtuozno obrađeno i u samu potku pripovedanja utkano da čitalac bez napora stiče pretstavu o engleskom viktorijanskom selu. Ličnosti, vešto uklopljene u složen i razgranat sistem seoske hijerarhije, tu su izvanredno individualizovane, nimalo na uštrb svog pretstavničkog značaja; jednom reči, junaci Džordža Eliota su tipovi, i po tome živo potsećaju na karaktere kod Balzaka. Kompetentan slikar engleskog sela i provincije i mogla je biti jedino osoba koja je to selo i tu provinciju nosila u sebi kao veliki doživljaj detinjstva bremenit sopstvenom snagom iskazivanja. Do poslednjeg slova prožeti duhom određenog mesta i dana, njeni romani, prvenstveno oni iz ranog perioda, deluju kao široka vizija samog života. Uostalom, tome je Džordž Eliot savršeno svesno težila. „Navika je moje uobrazilje”, zabeležila je negde njena ruka, „da stremi za što je mogućno potpunijim sagledavanjem kako karaktera, tako i sredine u kojoj se on kreće”.
Urbanizovana sredina nije imala u Džordžu Eliotu najspretnijeg tumača. Od nekoliko romana napisanih na neseoske teme jedino se „Grad Midlmarč” izdvaja kao uspelije ostvarenje. Kod svih ostalih, kao da potiču iz drugog pera, paraju oči svakojaki nedostaci; pogrešno ili suviše fragmentarno data društvena pozadina spadaju među najčešće. Kod „Romole”, naprimer, gde je mesto radnje presađeno u Firencu petnaestog veka providan je spisateljkin golem intelektualni i naučnoistraživački napor radi rekonstruisanja jednog sveta koji je i najobrazovanijem Englezu koliko tuđ, toliko i teško pojmljiv. U „Feliksu Holtu” čitaočeva pažnja se koleba i cepa između dve teme — političke i moralne, čiji su nosioci različite ličnosti. Društvena pozadina u „Danijelu Derondi” potpuno je (i, izgleda, namerno) izostala, te je i prirodno što u jednoj tako osiromašenoj materiji nije ni došla do izražaja romansijerska veština Džordža Eliota iškolovana, pre svega, na dramskim motivima sukoba između individue i društva. Uprkos svemu tome, „Danijel Deronda” ostaje kao zanimljivo svedočanstvo o jednom od prvih pokušaja književnog obračuna s antisemitizmom.
Pri pažljivoj analizi pokazaće se da moralna čvrstina pozitivnih junaka Džordža Eliota ne stoji uvek u najsrećnijem skladu s njihovom praktičnom sposobnošću da preduzmu odlučan korak u pravcu ostvarivanja ideala. Malo je verovatno da je bezazleni radikalizam heroja kakav je, recimo, Feliks Holt, bio u stanju da izvede iz strpljenja bilo kakvog mračnjaka engleskog građanstva. Uostalom, ta okolnost izgleda manje neprirodna ako se zna da se stvaranje Džordža Eliota vremenski podudaralo sa epohom industriskog procvata u Engleskoj posle 1850 godine, kada je takozvanom socijalnom miru u životu odgovarao, u literaturi, roman na bezopasne, „mirnodopske” teme. Trpeljivost i društveni protest u romanima tipa „Adam Bid” ili „Sajlez Marner” često su samo dve razne strane jedne te iste stvari, i javljaju se gotovo redovno u čudnom spoju, koji je, reklo bi se, svojstven i dvogubom stavu Džordža Eliota prema ključnim problemima ljudskog i društvenog postojanja. U tom pogledu sasvim je ilustrativan epizodni lik gospođe Pojzer iz „Adama Bida”, ličnosti izvan glavne akcije romana, ali, nama se bar čini, izvanredno značajne. Ono što govori ta simpatična jezičara zvuči kao bolno negodovanje zbog podređenog društvenog položaja, ali ujedno i kao pristajanje na socijalnu nepravdu ukoliko je ona zaogrnuta iole podnošljivim oblikom. „Znam da se na ovom svetu jedni rađaju da poseduju zemlju, a drugi da se znoje na njoj”, kaže gospođa Pojzer starom vlastelinu, „i znam da ljudi hrišćani treba da se pokoravaju boljima od sebe, da se pokoravaju koliko to krv i meso mogu da podnesu; ali neću da budem mučenica, neću da se oderem do kože i kostiju, neću da se vrtim kao stupa u kojoj treba da se napravi maslo; neću to za ljubav nijednog zemljoposednika u celoj Engleskoj, pa ni samog kralja Đorđa”.
Slobodna od mnogih predrasuda, Džordž Eliot je ipak morala da da obol konvencijama svog vremena. Odrazilo se to, nužno, na njenoj literaturi, ponajviše tamo gde je trebalo da se govori o putenoj ljubavi. Ništa izuzetno, uostalom, jer je postupila otprilike kao i svi ostali viktorijanci, konstitucionalno nesposobni da o čulnim naklonostima pišu na prirodan način. Poput dovitljivog sveta, koji je nekada u Engleskoj zaziđivao prozore svojih kuća i po zidovima slikao lažne — ne bi li tako izbegao porez na prozore, Džordž Eliot je u književnosti zaziđivala ložnice. U „Adamu Bidu”, naprimer, ona se do te mere ustručava da išta rekne o okolnostima pod kojima je Artur Donitorn zaveo Adamovu devojku Hetu da će čitalac samo s mukom poverovati da je do tako nečega uopšte i došlo. Suvišno je utvrđivati da je spisateljkino ustezanje nanelo štetu autentičnosti njenog pripovedanja, čineći da pojedina mesta, počev od Adamove tuče sa Arturom u šumi pa do Hetinog odlaska na gubilište, zvuče, za savremeno uho, jedva nešto više od običnog rekla-kazala. Ali pre nego što bi se zbog toga smelo zameriti Džordžu Eliotu, trebalo bi dići optužbu protiv čitavog jednog društva u čijoj je nadgradnji tada carevalo bezmerno licemerstvo.
Uzalud će čitalac očekivati od literature Džordža Eliota savršenu, neprekinutu iluziju stvarnosti. Njeni tekstovi vrve zastojima koji su iskoršćeni za usputno obraćanje čitaocu, razmišljanje ili naravoučenije. Ima kritičara koji u tome vide slabosti i izraz nedovoljnog samopouzdanja piščevog; nama izgleda da je to stvar književne osobenosti, i da u literaturi o kojoj je reč pretstavlja čak i svojevrsnu draž. Naposletku, jedna takva digresija na samom početku druge knjige „Adama Bida” pružila nam je dragoceno obaveštenje o prirodi autorovog književnog postupka. „Ali mogli ste već primetiti”, kaže tamo Džordž Eliot, „kako se ja trudim da izbegavam proizvoljne slike, te dajem veran izveštaj o ljudima i događajima, onako kako se oni ogledaju u mojoj duši. Ogledalo besumnje ima mana: ponekad će obrisi ispasti nemirni, slika će biti bleda i zbrkana; ali ja smatram da sam dužna da vam prikažem slike što mogu tačnije, kao da se nalazim u klupi za svedoke, i da se na svoj iskaz moram zakleti”. U tih nekoliko redova, koji frapantno potsećaju na nešto što smo mogli pročitati kod Stendala, sabijena je čitava jedna teorija o romanu. Iz tih nekoliko redova, na dušak saopštenih, mogućno je sazdati verodostojnu pretstavu o tome kako je Džordž Eliot gledala na odnos između stvarnosti i književnog dela.
Da Džordž Eliot ipak nije bukvalno prepisivala život, i da su se pojave realnog života pretapale, slivale i nanovo oblikovale u alhemiji njene stvaralačke uobrazilje, najbolji su dokaz njeni dnevnici. Šesnaestog novembra 1858 godine, odnosno onog dana kada je stavila na hartiju poslednju reč „Adama Bida", i kada je rukopis poslala izdavaču, ona je u svoj dnevnik zapisala da je „karakter Dajnin izrastao iz mojih uspomena na tetku, ali ipak Dajna nije nimalo nalik na nju", a da je „ličnost Adama, kao i jedan ili dva događaja u vezi s njim, sugerisalo mladićstvo mog oca, mada Adam taman toliko malo liči na mog oca, koliko i Dajna na moju tetku". Istom tom prilikom Džordž Eliot je zabeležila da u čitavom njenom romanu „zapravo nema ni jednog jedinog portreta".
Nimalo kruta u stvarima koje se tiču pisanja, čak možda pomalo i sugestibilna, ona se nikad nije oglušivala o umesne kritičke primedbe sa strane. O tome najbolje svedoči činjenica da je, na sugestiju Luisovu, bila pristala da izmeni čitavu svoju prvobitnu zamisao o završetku „Adama Bida". Prema njenoj ideji, vrhunac, a verovatno i kraj romana trebalo je da se veže za Hetin odlazak na gubilište. Međutim, „Dajnin konačni odnos sa Adamom", poverila je spisateljka u svom dnevniku, „predložio je Džordž kad sam mu čitala prvi deo knjige; njemu se lik Dajne bio toliko dopao, i bio je tako ubeđen da će se pažnja čitalaca usretsrediti na nju, da je poželeo da se ona na kraju pojavi kao glavna ličnost. Tu misao sam smesta prihvatila, i od kraja treće glave radila sam na romanu stalno s tom mišlju na umu".
Genijalno obdarena da oseća život, Džordž Eliot mu je, u okvirima svojih interesovanja, ostajala uvek verna, tumačeći ga iskreno i pošteno, i na zavidnoj razini humanizma, Ne odričući se umetničkog transponovanja, ona se još manje odricala životnih istina, i jedino sa tog, šireg stanovišta njena dela se i mogu oceniti kao umetničke tvorevine nastale u „klupi za svedoke".
VOJA ČOLANOVIĆ

PRVA KNJIGA


PRVA GLAVA

RADIONICA

U jednoj kaplji mastila, kao u ogledalu, egipatski vračar vidi i priča drugima ono što je bilo u prošlosti. Eto to nameravam i ja da učinim za tebe, čitaoče. Pomoću kaplje mastila na vrhu moga pera pokazaću ti prostranu radionicu Džonatana Bardža, drvodelje i građevinara u selu Hejslopu, kakva je izgledala osamnaestog juna, leta gospodnjeg 1799.
U njoj se osećalo toplo sunce; a pet radnika su pravili vrata, ćerčiva za prozore i daščice za oblaganje zidova. Miris čamovih dasaka, naslaganih kraj otvorenih vrata u obliku šatora, mešao se sa mirisom zova, koje su širile svoje grane i kao sneg bele cvetove ispred otvorenog prozora s protivne strane radionice. Kosi zraci sunca prodirali su kroz prozračne šuške što su se razletale ispred hitrog strugala, i osvetljavali su tanane pruge na hrastovim panoima naslonjenim uza zid. Na gomili mekih šušaka ugodno se izvalio suri ovčarski pas; njušku je položio među prednje šape, i s vremena na vreme nabirao čelo i pogledao u najvišeg među petoricom radnika, koji je rezao grb u sredini drvene ploče što će da dođe nad kamin. Jaki bariton tog radnika nadvišavao je šum struganja i udaranja čekića:
Probudi se, dušo, u meni,
Sa suncem kreni na svakidašnju dužnost,
Ne daj se lenjosti...
Sad je trebalo da izmeni u grbu nešto što je zahtevalo mnogo pažnje; zvučni glas pređe, dakle, u tiho zviždukanje, no odmah zatim izbi opet s novom snagom:
Sve što govoriš neka je iskreno,
Savest čista kao vedar dan.
Takav je glas mogao izlaziti samo iz širokih grudi; a takve su i bile grudi toga snažnog i mišićavog, skoro šest stopa visokog čoveka, koji je bio prav kao sveća i imao divno usađenu glavu; kad bi se ispravio i malo odmakao da bolje razgleda svoj rad, izgledao je kao vojnik. Iznad lakata zasukani rukavi pokazivali su mišice koje bi mogle dobiti nagradu za jačinu; pa ipak, duga i vitka šaka sa širokim vrhovima prstiju odavala je veštinu za finije radove. Po svojoj čvrstoj i snažnoj građi, Adam Bid je bio pravi Saksonac; ali kao ugljen crna kosa, koja se utoliko jače isticala što je na njoj bila kapica od hartije otvorene boje, i smeo pogled crnih očiju, koje su svetlele ispod punih, oštro ocrtanih i pokretljivih obrva — dokazivale su da u njemu ima i keltske krvi. Lice je bilo široko i snažno klesano, i kada je bilo mirno imalo je samo onu lepotu koju ima lice dobroćudnog, poštenog i inteligentnog čoveka.
Na prvi pogled moglo se pogoditi da je radnik do Adama njegov brat. On je skoro isto tako visok, ima slične crte lica, i iste boje su mu kosa i koža; ali ta jaka porodična sličnost samo je još više isticala očevidnu razliku u izrazu lica. Setova široka pleća nešto su se malo povijala napred; oči su mu bile sive; obrve manje pune i mirnije nego u brata; a pogled mu nije bio oštar i smeo, nego blag i pitom. Kad je skinuo kapu od hartije, videlo se da njegova kosa nije tako oštra i gusta kao Adamova, nego retka i talasasta; ispod nje se jasno isticalo istureno čelo nad obrvama.
Seoske skitnice bile su uvek sigurne da će dobiti koju paru od Seta; Adamu su se vrlo retko obraćale.
Šum alata i Adamovu pesmu prekide najzad Set; podigavši vrata na kojima je pažljivo radio, on ih prisloni uza zid i reče:
— Eto! Svršio sam danas ipak svoja vrata!
Svi radnici podigoše oči; Džim Solt, ljudina riđe kose, koga su zvali i Riđi Džim, prestade da rendiše, a Adam reče Setu, pogledavši ga iznenađeno:
— Kako? Zar misliš da si gotov s vratima?
— Nego šta, — reče Set, takođe iznenađen, — Šta im još nedostaje?
Odjedared prsnuše u smeh ostala tri radnika, a Set se stade obazirati u čudu. Adam se ne pridruži smehu; samo mu stajaše jak osmejak na licu kad reče, mnogo mekšim tonom nego maločas:
— Pa zaboravio si panoe.
Ponovo se zaori smeh kad se Set pljesnu dlanovima po glavi i pocrvene kao rak.
— Hura! — povika jedan omalen radnik, zvani Vižljavi Ben, pa pritrča vratima i dohvati ih. — Obesićemo ih iznad vrata pred radionicom i napisati na njima: „Rad Seta Bida, metodiste Džime, daj mi ovamo lonče s crvenom bojom!
— Koješta! — reče Adam. — Ostavi se toga, Bene Krenedžu. Možeš i ti jednoga dana skliznuti i naći se tamo, pa ćeš se onda drukčije smejati.
— Pričekaćeš na to, Adame. Daleko sam ja od toga da mi u glavu uđe metodizam — reče Ben.
— Ali ti često ulazi u nju vino, što je još gore.
Benu se, međutim, nađe lonče s bojom u rukama; on htede već da otpočne pisanje, i kao uvod nacrta jedno „S” u vazduhu.
— Ostavi se toga! — povika Adam, spusti alat i pritrča Benu, pa ga steže za desno rame. — Ostavi se toga, ili ću ti sad dušu istresti.
Ben se zatrese pod Adamovom železnom rukom, ali, okretan čovečuljak kako ga je bog dao, nije mislio na popuštanje, levom rukom zgrabi četku iz nemoćne desne ruke i učini pokret kao da će da piše levom. Za tili časak Adam ga obrte, ščepa i za drugo rame, gurnu i pritište uza zid. Ali sad Set reče:
— Neka ga, Adi, neka ga. Ben se šali. A ima i pravo da mi se smeje — moram i sam sebi da se smejem.
— Neću ga pustiti dok mi ne obeća da će se okaniti tih vrata — reče Adam.
— Slušaj, Bene, momče, — reče Set ubedljivim glasom — nemoj da zbog toga bude svađe. Ti znaš da Adam uvek istera svoje. Protiv njega ne možeš ništa; pre bi uspeo da okreneš kola puna sena u tesnoj ulici. Reci da ćeš ostaviti vrata na miru, i kraj!
— Ne bojim se ja Adama — reče Ben; — ali, evo, hoću da ih ostavim zato što ti to tražiš, Sete.
— E, ta ti je pametna, Bene, — reče Adam, smejući se, pa ga pusti.
Opet se svi predadoše poslu, ali Vižljavi Ben, pošto se zlo proveo u telesnoj borbi, rešio je da se za to poniženje naplati uspehom u peckanju.
— A na šta si ti to mislio, Sete, kad si zaboravio one panoe? Na lepu propovednicu ili na njenu propoved?
— Dođi da je čuješ, — reče Set dobroćudno — ona će večeras propovedati na Utrini; možda ćeš onda da misliš na nešto bolje nego što su one pokvarene pesmice koje toliko voliš. Stekao bi religiju, i to bi ti bila najveća zarada otkad radiš.
— Sve u svoje vreme, Sete. To će doći na red kad se budem okućio. Neoženjenima nije potrebna velika zarada, A može zaista doći vreme kad ću se i ja, kao ti, ujedno i udvarati i moliti bogu; zasada, pak, valjda ne želiš da postanem metodist, da se uvučem između tebe i lepe propovednice, i da te izbacim iz sedla.
— O, ne boj se, Bene; ona, rekao bih, nije ni za tebe ni za mene; dođi samo da je čuješ, pa onda nećeš više tako olako govoriti o njoj.
— Pa, gotovo, eto mene tamo večeras da je vidim, ako ne bude lepa društva u krčmi. A o čemu će govoriti? Možda mi ti, Sete, možeš reći, za slučaj da zadocnim. Da ne bude: Šta ste došli da vidite? Proročicu? Vaistinu vam kažem, više nego proročicu, jednu neobično lepu devojku.
— Čuješ, Bene, — reče Adam strogo — ne dotiči se bibliskih reči. Već si prekardašio.
— Da nećeš ti to da pređeš u novu veru, Adame? A ja sam mislio da ti ne slušaš ženske propovedi.
— Niti sam prešao u novu veru, niti sam što rekao o ženskim propovedima; rekao sam da se okaneš Biblije. Imaš onu svoju knjigu s pošalicama, zar ne, koju toliko ceniš i hvališ, pa po njoj prevrći svojim prljavim prstima.
— Gle, pa ti si to postao veći svetac nego Set! Zacelo ćeš onda i na propoved večeras. Biće lepo ako ti budeš vodio glas kad stanu pevati. Samo ne znam šta će reći pastor Ervajn kad čuje da je njegov ljubimac Adam Bid otišao u metodiste.
— Nimalo se ti ne brini za mene, Bene. Ja ću postati metodist isto koliko i ti, ali izgleda da ćeš ti postati nešto mnogo gore. A g. Ervajn je isuviše pametan, i ne meša se u to na koji će način ko verovati, kao što mi je često sam govorio: to će svako raspraviti sam sa sobom i s bogom.
— Znam, znam; ali ipak on nimalo ne voli te jeretike.
— Možebiti. Ni ja ne volim jako pivo Džoša Toda, ali zato ne branim tebi da se opijaš njime i praviš budalu od sebe.
Svi prsnuše u smeh na ovu doskočicu Adamovu, a Set reče vrlo ozbiljno:
— Nemoj, nemoj, Adi, ne treba da upoređuješ ničiju veru s jakim pivom. Ti znaš da su i disenteri i metodisti isto tako pobožni kao i oni što posećuju crkvu.
— Nisam ja za to, Sete, da se ismeva ičija vera. Neka se svako vlada po svojoj savesti, i ništa više. Samo mislim da je ipak bolje kad ta savest ne sprečava da se ostane u crkvi; ima u crkvi mnogo štošta da se nauči. Naravno, ne treba ni u kom slučaju preterivati u tim duhovnim stvarima; ima i pored Svetoga pisma mnogo koješta što treba da znamo u životu. Pogledajte kanale, vodovode, mašine u ugljenim rudnicima, pa Arkrajtove mašine za tkanje, tamo u Kromfordu; da se sve to načini mora se znati i nešto drugo sem Svetog pisma, tako bar ja mislim. Međutim, kad slušate ponekog od tih propovednika, čini vam se kao da čovek ne treba ništa drugo da radi do da celog veka žmuri i motri šta mu se događa u duši. Priznajem da čovek treba da voli boga svim srcem i svom dušom svojom; i da je Biblija reč božja. Ali šta kaže ta Biblija? Ona veli da je božji duh ušao u onoga koji je radio kovčeg zaveta, kako bi mogao izraditi sav onaj drvorez i ostalo što traži veštu ruku. I ja sam takvog mišljenja: da je božji duh u svemu, i u sva vremena; u praznični dan kao i u radni, i u velikim delima i pronalascima kao i u računanju i mehaničkim veštinama. Bog nam pomaže kroz glave i ruke isto koliko i kroz duše; i kad neko uradi štogod pored svog redovnog posla, kad, recimo, nazida peć svojoj ženi da ne bi morala ići do pekarnice, ili čeprka malo više po svojoj bašti, i rode mu dva krompira mesto jednog — on čini možda i više dobra, a isto je toliko blizu bogu kao i kad bi jurio za nekim propovednikom, i molio se, i jecao.
— Ta ti vredi, Adame, — reče Riđi Džim, koji je bio prestao da rendiše dok je Adam govorio — to je propoved kakvu davno nisam čuo. A što ono reče o peći, eto, ima već godinu dana kako mi moja žena neprestano čita da joj napravim peć.
— Ima istine u tome što si ti, Adame, govorio — reče Set ozbiljno. — Ali ti sam znaš dobro da, su baš te propovedi, kojima toliko zameraš, mnogoga neradnika uputile na rad. Propovednik prazni krčmu; i ako neko postane pobožan, ne znači da svoj posao mora raditi manje dobro.
— Samo što ponekad može da zaboravi na panoe u vratima, a, Sete? — reče Vižljavi Ben.
— Ti si, Bene, našao sad nešto da teraš sa mnom šalu dokle god si živ. Samo, nije tu nikakva krivica do vere, nego jedino do Seta Bida, koji je uvek tako rasejan; a vera ga, žalibože, nije mogla od toga izlečiti.
— Ne slušaj, bogati, Sete, šta ja govorim, — reče Vižljavi Ben — ti si ista dobra duša, bilo sa panoima bilo bez njih, i nemaš običaj da uskiptiš za svaku sitnicu, kao poneko od tvoga roda koji je tobož pametniji od tebe.
— Sete, — reče Adam, ne obraćajući pažnju na ovo zajedanje — nemoj da misliš da sam te hteo vređati. Ovo što sam sad govorio nije se ticalo tebe. Svako ima svoj način da sudi o stvarima.
— Znam ja, Adi, da ti nisi govorio protiv mene — reče Set. — Znam ja to vrlo dobro. Ti si kao i tvoje pseto Džip; laneš koji put na mene, pa mi posle ližeš ruku.
Neko vreme još nastaviše radnici da rade, ćuteći, dok crkveni sat ne poče da izbija šest. Još pre nego što je izumro zvuk prvog udara, Riđi Džim ostavi rende i maši se za kaput; Vižljavi Ben ostavi zavrtanj na pola puta i baci odvrtku u korpu za alat; a Ćutljivi Taft, koji je, u skladu sa svojim imenom, ćutao za vreme celog pređašnjeg razgovora, baci svoj čekić onako kako beše zamahuo njime; i sam Set se ispravi i maši za kapicu od hartije; samo Adam ne prekide rad, kao da se ništa nije desilo. A kad opazi da se alat ne čuje više, on podiže glavu i reče gotovo srdito:
— Pogledaj ih samo! Što mi je to neprijatno kad vidim da ljudi bacaju alat čim čuju prvi otkucaj časovnika, kao da nimalo ne vole svoj posao i boje se da učine koji zamah više.
Seta to darnu, i on stade otezati s oblačenjem, a Ćutljivi Taft prekide svoje ćutanje i reče:
— E, Adame, momče, ti to govoriš kao svaki mlad čovek; a da je tebi četrdeset i šest mesto dvadeset i šest, ne bi ti bilo svejedno da radiš džabe.
— Koješta — reče Adam, još uvek srdito. — Kakve to veze ima sa starošću? Mislim da se ni tvoja leđa još nisu uštapila. Mrzim da vidim kako neko spušta ruku, kao da je puškom pogođen, još pre nego što je sat iskucao, kao da nema ni mrve ponosa i radosti za svoj posao. I onaj teški vodenični kamen se još malo pokreće pošto je prestalo mlevenje.
— Dovraga, Adame, — uzviknu Vižljavi Ben — hoćeš li nas ostaviti na miru? Maločas si udarao po propovednicima, a izgleda da i sam voliš da čitaš propovedi. Šta ćeš, ti više voliš rad nego zabavu, a ja više zabavu nego rad; pa lepo, budi zadovoljan, ostaje tim više rada za tebe.
Ben, smatrajući da je ta njegova završna reč vrlo uspela, baci na leđa korpu s alatkama i pođe iz radionice, a za njim, brzo, i Ćutljivi Taft i Riđi Džim. Set oklevaše i gledaše pažljivo u Adama, kao da očekuje da ovaj nešto kaže.
— Hoćeš li prvo kući, pa onda na propoved? — upita Adam, pogledavši Seta.
— Neću, ostavio sam šešir i ostale stvari kod Vila Maskerija. Pre deset sati neću biti kod kuće. Možda ću pratiti kući Dajnu Moriš, ako ona pristane, jer od Pojzerovih, znaš, niko ne dolazi na propoved.
— Onda da kažem majci da ne čeka na tebe — reče Adam. — A zar ti nećeš večeras Pojzerovima? — reče Set gotovo nesmelo, polazeći iz radionice.
— Ne, ja ću večeras u školu.
Džip dotle nije ustajao sa svog ugodnog ležišta; samo je podigao glavu i pažljivije motrio na Adama kad su radnici počeli da izlaze. Ali čim Adam stavi lenjir u džep i poče skidati kecelju, Džip potrča i stade pred gospodara u nestrpljivom očekivanju. Da je imao rep, on bi besumnje mahao njime, ali kako je bio bez toga sredstva za ispoljavanje emocija, njemu, kao i mnogim drugim dostojanstvenim stvorenjima, beše suđeno da izgleda ravnodušniji nego što je po prirodi bio.
— Šta je, spremio si se da uzmeš korpu, a, Džipe? — reče Adam istim onim mekim glasom kojim se obraćao i Setu.
Džip skoči i kratko lanu, što je trebalo da znači: Pa, razume se — jer on, siromah, nije imao mnogo izraza na raspoloženju..
To je bila korpa u kojoj je radnim danima bio Adamov i Setov ručak; Džip, idući za svojim gospodarem s tom korpom u ustima, izgledao je kao kakvo zvanično lice, ravnodušno prema svemu na svetu što nije njegova dužnost.
Izašavši iz radionice, Adam zaključa vrata, izvadi ključ i odnese ga u kuću na drugom kraju dvorišta. To je bila oniska kuća, pokrivena sivom krovinom, žućkastih zidova; izgledala je prijatno u večernjoj svetlosti. Prozori, olovom optočenih okana, bili su čisti i sjajni, a kameni prag pred vratima beo kao šljunak na morskoj obali posle oseke. Na tom kamenu, pred vratima, stajala je jedna čista starica, u cicanoj haljini s tamnim prugama, sa crvenom maramom i belom kapom, ćućoreći nešto s šarenim kokicama koje su se okupile oko nje uzaludno očekujući, izgleda, hladne krompire ili ječam. Starica kao da nije dobro videla, jer ne poznade Adama dok joj se ne javi:
— Evo ključa, Doli; dajte ga, molim vas, tamo u kuću.
— Dobro; a zar nećete ući, Adame? Gospođica Marija je kod kuće, a i gazda Bardž će kroz; koji čas biti tu; znam začelo da bi mu bilo milo da i vi budete na večeri.
— Hvala, Doli, hvala; idem kući. Laku noć.
Adam pođe žurno, krupnim koracima, preko dvorišta, a Džip za njim; izađoše na drum koji vodi iz sela u dolinu. Kad su bili u podnožju padine, pojavi se neki stariji čovek na konju; ogrtač mu je bio smotan na sedlu iza njega, on zaustavi konja kad Adam minu kraj njega, pa se osvrte i dugo gledaše za kršnim radnikom u kapi od hartije, u kožnim pantalonama i tamnoplavim vunenim čarapama.
Ne znajući za divljenje koje je izazvao, Adam skrete i udari preko polja, zapevavši ponovo pesmu koja mu toga dana nikako nije izlazila iz glave:
Sve što govoriš neka je iskreno,
Savest čista kao vedar dan;
Jer božje oko, koje sve vidi, vidi
Tvoje tajne misli, tvoja dela i puteve.

DRUGA GLAVA

PROPOVED

U četvrt do sedam zavlada u selu Hejslopu neobično uzbuđenje; celom dužinom njegove male ulice, od mehane kod Donitornovog grba pa do crkvene porte, stanovnici su izlazili iz domova očevidno sa nekim važnijim ciljem nego što je uživanje u zalasku sunca. Mehana kod Donitornovog grba stajala je na samom ulazu u selo; po malom farmerskom dvorištu i stajama za seno i slamu moglo se suditi da uz krčmu mora da ide i dobro parče zemlje; putnik na konju se, dakle, smeo nadati da će tu naći hrane i za sebe i za konja, i time se možda mogao tešiti što inače nikako nije uspeo da na pohabanoj firmi raspozna heraldičke ambleme starinske porodice Donitorn. Krčmar, g. Kason, stajao je na vratima krčme, držeći ruke u džepovima i klackajući se s prstiju na pete i s peta na prste, i gledao u jedno parče neograđena polja, s javorom na sredini, kuda, znao je, idu svi ti ljudi i žene ozbiljna izgleda, što u izvesnim vremenskim razmasima prolaze pored njega.
G. Kason nije bio tako običan tip čoveka da se mimo njega prođe a da ga prolaznik ne zagleda izbliže. Pogledamo li ga spreda, čini se da je sastavljen uglavnom iz dve lopte, koje stoje jedna prema drugoj u istom odnosu veličine kao, recimo Zemlja prema Mesecu, a to će reći: donja lopta, onako odoka ceneći, mogla bi biti jedno trinaest puta veća od gornje, koja je, naravno, imala ulogu prostog satelita i prirepka. Posle toga sličnost prestajaše; jer glava g. Kasona niti je bila satelit melanholičnog izgleda, niti „pegava lopta”, kako je Milton prezrivo nazvao Mesec. Naprotiv, nema toga lica i glave koji bi izgledali sjajnije i zdravije; izraz lica, koji se uglavnom ogledao na krupnim crvenim obrazima, pošto mali čvorić od nosa i udubljenja očiju skoro i ne vredi uzimati u obzir — taj izraz bio je put veselog zadovoljstva, donekle ublaženog dostojanstvom koje se obično ispoljavalo u držanju i ponašanju g. Kasona. To osećanje dostojanstva, da vidite, nije bilo preterano kad se uzme u obzir da je čovek bio punih petnaest godina podrumar „kod gospoštine”, a na sadašnjem svom visokom položaju morao da ima mnogo dodira sa svetom niskog roda. Ima već čitavih pet minuta kako g. Kasona muči problem: na koji način da izmiri svoje dostojanstvo s radoznalošću zbog koje je želeo otići do Utrine; a kad je, delimično, rešio to pitanje time što je izvadio ruke iz džepova i zadenuo ih za prsluk, pa onda okrenuo glavu na jednu stranu i uzeo izgled prezrive ravnodušnosti prema svemu što bi mu moglo pred oči izaći — odjedared ga zbuni u mislima dolazak čoveka na konju, onog čoveka koga smo nedavno videli kako je zastao da još jedared pogleda Adama Bida, a koji se sada zaustavio pred vratima krčme kod Donitornovog grba.
— Skini konju uzdu i napoj ga, momče, — reče putnik momku u platnenoj bluzi, koji je izašao iz dvorišta čim je čuo udaranje konjskih kopita.
— A šta se to dešava u vašem lepom selu, gazda? — nastavi gost, silazeći s konja. — Šta se to svet uskomešao?
— Metodisti će držati propoved, gospodine. Čuje se da će neka mlada devojka da propoveda na Utrini — odgovori g. Kason tankim i zaduvanim glasom, i sa nešto afektacije. — Izvolite unutra, gospodine; možda ćete nečim da se prihvatite?
— Ne, moram hitati za Roseter. Neka mi se samo konj napoji. A šta veli na to vaš pastor: da mlada devojka drži propovedi, i to takoreći njemu pod nosom?
— Pastor Ervajn, gospodine, ne stanuje ovde; on živi u Brokstonu, tamo preko brda. Parohiski dom je ovde rabatan, u njemu ne može živeti gospodin. On dolazi ovamo nedeljom po podne i drži propoved; konja ostavlja kod mene. Konj mu je zelenko, i on ga veoma ceni. Uvek je ovde ostavljao konja, i pre nego što sam ja uzeo ovu krčmu. Ja nisam odavde, to možete poznati i po govoru. Ovde ljudi smešno govore; gospoda imaju muke da ih razumeju. A ja sam odrastao među gospodom, i od detinjstva sam se naučio na njihov način govora... To vam je, kako kažu, naročiti „dajalek” što se ovde govori, tako sam čuo da kaže vlastelin Donitorn, veli: takav je to „dajalek”..
— Da, da — reče putnik smešeći se, jer je g. Kason govorio neobično pokvarenim jezikom. — Znam ja to. Ali vi tek nemate ovde metodista, u ovom zemljoradničkom kraju? Ja ne bih očekivao da ovde naiđem na metodiste? Vi ste svi zemljoradnici, je l’ te? Među zemljoradnicima metodisti retko hvataju korena.
— E, gospodine, ima u ovoj okolini dosta radnika, gospodine. Tu je gazda Bardž, koji ima svoju strugaru, tamo gore; on preduzima dosta građenja, a i opravke. Pa onda, nedaleko odavde ima kameni majdan. Ima dosta raznovrsnih preduzeća u ovom kraju. A u Tredlstonu, tržišnom gradiću na tri milje odavde, kuda ste jamačno prošli, ima dobra četa metodista. Biće ih tamo na Utrini najmanje dvadesetak koji su odande došli. Odande, vidite, dolazi našem svetu metodizam; premda ih u celom Hejslopu ima svega dvojica: Vil Maskeri, kolar, i Set Bid, mlad čovek, drvodelja.
— I ta propovednica onda dolazi iz Tredlstona, je l’te?
— Ne, gospode; ona dolazi čak iz Stonišira, biće oko trideset milja daleko odavde. Ali ona je ovde u poseti kod gazda Pojzera, eno tamo pravo, pa nadesno, gde su one žitnice i veliki orasi. Ona je sestričina gđe Pojzer, i Pojzerovima sigurno nije pravo što se ona, eto tako, pravi budala. Čuo sam da se govori kako tim metodistima nema leka kad im se ta buba useli u glavu; poneki prosto pošašave od te njihove vere. Ali ta mlada devojka je, kako čujem, sasvim tiha i mirna; ja sam još je nisam video.
— Baš bih voleo da imam vremena da je vidim, ali moram dalje. Već sam se i tako zadržao, i skrenuo s puta na dvadesetak minuta da vidim ovaj dvorac u dolini. To je, čini mi se, imanje vlastelina Donitorna?
— Da, gospodine, to je plemićki dvorac Donitortia, jeste. Divni hrastovi, je l’ te, divni? Ja to sve znam, gospodine, jer sam kod njih bio petnaest godina podrumar, kod Donitornovih. Naslednik je kapetan Donitorn, unuk vlastelina Donitorna. Baš sad o senokosu postaće punoletan, pa ćemo imati svečanost, finu. Sva ta zemlja što je vidite unaokolo njegova je, toga vlastelina Donitorna.
— Lepo je to parče zemlje, bogami, čije je da je — reče putnik, penjući se na konja. — A vide se tu i lepi, stasiti mladi ljudi. Sreo sam jednog momka kakvog u životu nisam video, pre jedno pola sata, kad sam jahao uzbrdo; drvodelja, širokih pleća, crne kose, crnih očiju, a ide kao vojnik. Potrebne su nam takve delije da lupamo Francuze.
— To vam je, gospodine, Adam Bid, sigurno je on; sin Tijasa Bida; njega zna i malo dete u ovom kraju. To je neobično vešt radnik i učevan mladić, a jak kao bik. Dragi gospodine — izvinite što vam tako kažem — taj može da vam propešači četrdeset milja na dan, a u stanju je da podigne sto oka. Neobično ga vole gospoda iz ove okoline; kapetan Donitorn i pastor Ervajn mnogo ga poštivaju. Ali je malo ohol, i osica.
— E, zbogom, gazda, moram dalje.
— Sluga ponizan, gospodine, laku noć.
Putnik obode konja i pojaha brzo u selo, ali kad dođe do Utrine, lepota predela desno od njega, čudnovata suprotnost između grupe seljaka i čete metodista kraj javora, a možda još više radoznalost da vidi mladog ženskog propovednika — dovedoše u iskušenje njegovo staranje da što pre nastavi put, i on zaustavi konja.
Utrina je ležala na kraju sela, a odatle se put račvao: uzbrdo, ka crkvi, i nizbrdo, vijugajući, u dolinu. Na onoj strani Utrine koja je bila prema crkvi pružao se skoro do same crkvene kapije neprekidan niz kuća pokrivenih krovinom a na suprotnoj, severozapadnoj strani nije bilo ničega što bi smetalo pogledu na zelene sočne livade, šumovitu dolinu i tamne mase udaljenih brda. Taj bogati, talasasti lomširski kraj, kome je pripadalo i selo Nejslop, ležao je do same kamenite granice sreza stoniširskog, nad kojim se nadnela krševita planina; ta dva kraja izgledala su kao kakva lepa i sveža sestrica koja je uzela podruku neotesanog, krupnog, crnpurastog brata. Samo dva-tri sata jahanja, i putnik prelazi iz pustog, golog kraja, izukrštanog gromadama hladnog sivog kamena, u piedeo gde put krivuda zaklonjen šumom, gde je puno brežuljaka, optočenih živim ogradama, dugim livadama i gustim žitom, i gde se na sve, strane mogu videti lepi starinski letnjikovci, u dolini ili na uzbrdici, ili poneki salaš, sa dugim ambarima i čitanim redovima zlatnih stogova, i pokoji sivi crkveni toranj što se promalja iz živopisnog spleta drveta, krovina i tamnocrvenih crepova. Baš u takvom okviru javila se i hejslopska crkva našem putniku kad se stao peti blagom uzvišicom što vodi na divni plato; s tog mesta, blizu Utrine, otvarao se pred njim lepi kraj sa svojim svojim karakterističnim pojedinostima. Daleko na horizontu dizale su se velike kupaste mase brda, džinovski bedemi koji kao da hoće da zaštite taj žitni i travni predeo od drskih i gladnih severnih vetrova; ali ipak ne toliko daleko da bi ostali sakriveni u ružičastoj magli; naprotiv, mogle su se lepo videti njihove zelene padine, poprskane belim mrljama ovaca, čiji se pokreti, naravno, nisu raspoznavali, ali su se lako zamišljali. Ispod te slike, oko se zadržavalo na pojasu šuma, isprekidanom svetlim pašnjacima i tamnim uzoranim njivama; šume još nisu bile ogrezle u jednoliko lisnato zelenilo kao usred leta, nego su isticale topli kolorit mladih hrastova i nežno zelenilo lipa i jasenova. Još niže, u dolini, drveta su se zgušnjavala, kao da su se skotrljala sa golih mesta padine i sabila u gomilu da bolje zaklone gospodsku kuću, koja je izdizala nad drvećem svoje grudobrane i mešala s njihovim lišćem lak plavičasti dim iz svojih odmaka. Verovatno se pred gospodskim stanom prostire veliki park i svetla vodena površina ribnjaka, ali talasasta padina pašnjaka zaklanja to ispred očiju putnikovih. Mesto toga video je, bliže sebi, isto tako ljupku sliku: kosi sunčani zraci, kao providno zlato, ležali su između blago nagnutih stabljičica rascvetane tiave, visoke crvene deteline i belih štitova kukute što su ivičili živu ogradu. Bilo je to u ono doba leta kad se na sve strane čuje oštrenje kosa, i čovek ostaje dugo i zamišljeno zagledan u livadsko cveće.
Da se samo malo okrenuo u sedlu, na istočnu stranu, putnik bi mogao videti još i druge lepote kraja, tamo iza pašnjaka i zabrana Džonatana Bardža, u pravcu zelenog žitnog polja i velikih oraha Pojzerove farme; ali njega su, izgleda, više privlačile grupe živih ljudi u blizini. Tu je bilo lica svih doba starosti, počevši od čiča-Tafta, s ugasitom vunenom noćnom kapom na glavi, koji se predvostručio od starosti, ali je bio još toliko izdržljiv da, oslonjen o štap, poduže odstoji na nogama — pa do malih beba, čije su okrugle glavice virile iz postavljenih i prošivenih kapica. S vremena na vreme još bi poneko pridošao; poneki tromiji radnik, koji je večerao, pa onda došao da gleda, upravo da blene u neobični prizor i da sluša sve što će drugi imati da kaže i da objasni, ali sam od sebe da ne postavi nijedno pitanje. Međutim, svi su se zaustavljali malo podalje od metodista na Utrini i izbegavali na taj način da se istovetuju sa zainteresovanim slušaocima; jer, ne bi se među njima našao nijedan koji ne bi odmah poricao da je došao da sluša „propovednicu”, i tvrdio da je došao samo tako, da vidi „šta se to tu dešava”. Muškarci su se najvećim delom okupili blizu kovačnice. Ali nemojte misliti da su se sabili svi u gomilu. Seljani se nikad tako ne skupljaju; šaptanje je kod njih nepoznata stvar; govoriti tihim glasom, to oni ne umeju, baš kao ni volovi ili jeleni. Pravi će seljak okrenuti leđa onome s kim razgovara, dobacivši mu pitanje preko ramena, kao da ne želi čuti odgovor, i izmaći će se korak-dva baš kad razgovor dođe do vrhunca zanimljivosti. Tako eto ni ona grupa u blizini kovačevih vrata ne beše gusto zbijena i ne zaklanjaše Čada Krenedža, kovača, koji, skrštenih garavih ruku, stajaše naslonjen na dovratak, s vremena na vreme gromoglasno se smejući svojim šalama; on je te šale očigledno isticao nad peckanjima Vižljavog Bena, koji se beše odrekao zadovoljstva u krčmi da bi došao i upoznao život u jednom dosada nepoznatom obliku. Džošua Ran, pak, podjednako je prezirao dosetke i jednog i drugog stila. Kožna kecelja Ranova i njegov kiseo izraz lica odavali su da je on seoski obućar; ali njegova isturena brada i trbuh, i njegovi nemirni prsti, to su bili finiji znaci, koji su neobaveštenom strancu govorili da se nalazi ujedno i pred seoskim crkvenjakom. U Džošui Ranu se kuvao gnev; ali dotle još ne beše otvorio usta, sem što je rekao, dubokim zvučnim basom, kao iz kakvog violončela: „Siona, car ja amorejskago, jako vo vjek milost jego u Oga, carja vasanskago, jako vo vjek milost jego...” citat koji, reklo bi se, jedva da je bio u vezi sa trenutnim događajima; ali, kao i kod svake druge nepravilnosti, ako čovek poznaje prirodu stvari, nađe da je sve ono čudnovato ipak u prirodnoj vezi. Džošua Ran je hteo da u duši svojoj sačuva dostojanstvo crkve nasuprot ovom nasilnom upadu metodista, pa kako je to dostojanstvo bilo u vezi s njegovim zvučnim odgovaranjima u crkvi, prirodno mu se nametnulo da kaže jedan deo psalma koji je čitao prošle nedelje po podne na službi.
Žene, kao mnogo radoznalije, izašle su bile do same Utrine, odakle će moći izbliže da vide kvekersko odelo i čudnovato držanje metodistkinja. Pod javorom su stajala neka mala kola, donesena od kolara da posluže kao tribina; a oko kola nekoliko klupa i dve-tri stolice. Neki su se metodisti tu odmarali, zatvorenih očiju, kao da se mole bogu ili da su utonuli u razmišljanje. Drugi su stajali, okrećući seljacima lica na kojima je bio izraz tužnog saosećanja, što je jako zanimalo Besi Krenedž, đavolastu kćer kovačevu, koju su svi zvali „Čadova Besi” i koja je jednako pitala „što ti ljudi izgledaju tako nekako”. A baš ona lično bila je predmet njihovog naročitog sažaljenja; evo zašto: začešljala je kosu unazad i podavila je pod kapicu, koja joj je stajala navrh glave, da bi se video nakit kojim se ona više ponosila nego svojim rumenim obrazima, a to su bile velike okrugle minđuše od lažnog dragog kamena; taj nakit, uostalom, nisu prezirali samo metodisti nego i Besina rođaka i imenjakinja, Timotijeva Besi, koja je, sa mnogo rođačkih osećanja, već više puta poželela da „te minđuše” odnese đavo.
Besi Timotijeva, iako je zadržala svoje devojačko ime među poznanicima, odavno je već bila žena Riđega Džima i imala lepu zbirku dragocenosti druge vrste, od kojih je dovoljno da pomenem truntastu bebu koju je držala u naručju, i nabijenog petogodišnjeg dečka, u pantalonicama do kolena i crvenim čarapama, koji je nosio o vratu zarđalu kantu od mleka umesto doboša, i ispred koga se brižljivo sklanjao mali Čadov jazavičar. Taj mali dečko, poznat pod imenom Ben Timotijeve Besi, bio je dete ispitivačkog duha i bez truni lažne skromnosti; kao takav beše odmakao daleko od grupe žena i dece, obilazeći oko metodista, gledajući im pravo u oči s poluotvorenim usima, i udarajući štapićem u kantu za mleko kao neka vrsta muzičke pratnje. A kad se jedna postarija žena saže da ga uhvati za rame, u očevidnoj nameri da ga ukloni i smiri, Ben Timotijeve Besi prvo se silno ritnu, pa onda okrenu da beži, i sakri se iza očevih nogu.
— A ti, pseto nijedno, — reče mu Riđi Džim s izvesnim roditeljskim ponosom — ako ne ostaviš na miru taj štapić, sad ću ti ga uzeti iz ruku. Šta to znači, ritati se na ženu?
— Daj ti njega meni, Džime, — reče Čad Krenedž — sad ću ja da ga vežem i da ga potkujem, kao konja!.. A, gospodine Kasone, — nastavi Čad kad vide ko im se gega u društvo — kako ste večeras? Jeste li i vi došli da pomognete da jecamo i uzdišemo? Kažu, svet samo uzdiše i plače kad čuje metodiste da propovedaju; kao da im je pozlilo. I ja se spremam da stenjem, kao ona vaša krava pre neko veče; propovednica će onda da misli da sam izašao na pravi put.
— Napominjem vam da ne pravite nikakve gluposti, Čade, — reče g. Kason dostojanstveno. — Pojzeru neće nimalo biti po volji ako čuje da se sa sestričinom njegove žene desilo nešto što je vređa, mada ni on sam ne voli što se ona latila propovedanja.
— Eh, — reče Vižljavi Ben — nije nimalo ružna ta devojka. Ja sam za to da lepo žensko propoveda; ono bi me u mnoge stvari mnogo brže ubedilo nego neki ružan muškarac. Bogami, nemojte se čuditi ako ja još večeras postanem metodist i počnem da oblećem oko propovednice kao Set Bid.
— Ja bih rekao da je tu Set udario suviše visoko — reče g. Kason. — Ne bi njeni rođaci dopustili da ona pođe za prostog drvodelju.
— Pih! — oteže Ben — Šta tu ima rodbina da se meša! Baš ništa. Pojzerova žena sada diže nos i zaboravlja šta je nekad bilo. Ta Dajna Moriš, kako čujem, sirota je k’o što samo može biti, radi u fabrici, i mora dosta da se muči da se hlebom ishrani. Valjan mlad đrvodelja, i još tako vatren metodist kao što je Set ne bi baš bio loša prilika za nju. A posle, Pojzetovi toliko drže do Adama Bida kao da im je nećak.
— Sve je to prazan razgovor, prazan razgovor — reče Džošua Ran. — Drugo je Adam, a drugo je Set; ne idu oni na isti kalup.
— Može biti, — reče Vižljavi Ben prezrivo — ali ja sam za Seta, pa ma bio još dvaput više metodist. Koliko sam ga se samo napeckao otkad smo zajedno na radu, a on kao jagnje! A to je i hrabar momak; eto, kad smo jedne noći u polju videli ono veliko drvo da gori i pomislili da je to nečisto, Set odmah polete, kao da je policajac. A, evo ga baš gde ide, izašao je od Vila Maskerija; a evo i Maskerija glavom; pazite kako je preblag, kao da neće udariti čekićem u ekser iz straha da ga ne zaboli. A, bogami, eno je i lepa propovednica. Očiju mi, skinula je kapu. Moram prići malo bliže.
Za Benom pođe još nekolicina, a putnik na konju obode životinju i udari na Utrinu; Dajna je išla dosta brzo, prednjačeći ostalim drugovima, u pravcu onih kola pod drvetom. Kraj Setove visoke prilike Dajna bi izgledala malo ali kad se popela na kola, sama, činilo se da je viša od srednjeg rasta, iako stvarno nije bila tako visoka; to je dolazilo što je bila vitka i nosila prostu i usku haljinu od crne materije. Putnik je bio vrlo iznenađen kad ju je video kako se približuje, a zatim penje na kola, ali ne toliko njenom nežnom ženskom pojavom koliko savršenim otsustvom izveštačenosti u držanju. On je očekivao da će je videti kako ide odmerenim koracima i s ozbiljnim, svečanim izrazom; bio je ubeđen da će joj na licu stajati osmeh svetice, ili opor izraz onoga koji optužuje. Poznavao je samo dve vrste metodista; zanesene i ogorčene. Dajna, međutim, išla je tako prosto kao da ide na trg i tako je malo vodila računa o tome kako izgleda kao kakvo dete; niti je pocrvenela, niti izveštačeno uzdrhtala, što bi imalo da znači: „Ja znam da vi mislite: to je lepa devojka i odviše mlada za propovednicu”; nije podizala ni obarala oči, niti stiskala usne, niti, ruke držala tako kao da bi htela reći: „Vi me morate smatrati za svetiteljk”. Nije imala nikakvu knjigu u rukama bez rukavica. Pustila je ruke niz telo, lako ih prekrstivši, i onda stala u mestu i okrenula svoje sive oči narodu. U tim očima nije bilo strogosti; izgledalo je pre da se iz njih izliva milost nego da hoće da posmatraju; pogled tih očiju bio je nekako prozračno blag i kazivao da je duša puna onoga što hoće da iskaže, a ne onoga što posmatranjem spoljašnjeg sveta u nju ulazi. Sunce se spuštalo; brsnate grane štitile su Dajnu od sunčanih zraka; a u toj umerenoj svetlosti nežnu boju njenog lica, kao cveće predveče, ulepšavala je neka mirna živahnost. To lice beše malo, ovalno, prozračnobelo, s oblim obrazima, punih ali mirnih usana, tankih nozdrva, niskog i pravog čela koje se izdizalo u obliku luka između podeljene i zaglađene svetloriđe kose. Kosa je bila začešljana strogo iza ušiju i pokrivena, izuzev tri do četiri santimetra širine nad čelom, prostom kvekerskom kapicom. Obrve, iste boje kao i kosa, prave kao strela i jasno ocrtane; trepavice, iako nisu bile tamnije, bile su guste i duge. Ništa u tom licu nije bilo neodređeno ili nejasno, ono je potsećalo na beli cvet čiji bi cvetni listići bili malo dotaknuti nekom drugom bojom. Oči nisu imale drugi; lepotu do lepotu izraza; pogled im je bio prostodušan, naivan, pun ozbiljne ljubavi i dobrote. Nikakav prekor, nikakav podrugljiv osmeh ne bi mogao izdržati taj pogled. Džošua Ran se glasno nakašlja, kao da hoće da pročisti grlo pre nego što porazgovara sam sa sobom; Čad Krenedž podiže svoj garavi kožni kačket i počeša se po glavi; a Vižljavi Ben se samo začudi kako je Set imao smelosti da počne da joj se udvara.
„Mila devojka”, reče putnik u sebi, „ali priroda sigurno nikad nije smerala da stvori od nje propovednika”.
— Dragi prijatelju, pomolimo se bogu da nas blagoslovi — reče Dajna jasnim, ali ne jakim glasom.
Pa sklopi oči, spusti malo glavu i nastavi istim umerenim glasom, kao da govori nekome sasvim blizu sebe:
— Spasitelju grešnika! Kad je neka sirotica, teška grešnica, došla ka izvoru da vode zahiti, nađe tebe gde sediš kod izvora. Ona tebe ne poznavaše; ona te ne tražaše; njen duh beše u tami, njen život neuputan. Ali ti joj progovori, ti je stade učiti; ti joj dokaza da znaš njen život kao da ti je na dlanu, a ipak, ti beše voljan dati joj blagoslov koji ona nije nikada tražila. Isuse, ti si sad među nama i ti poznaješ sve ljude; ako ima ovde ikoga koji bi bio kao ona sirota žena — ako im je, to jest, duh u tami i život neuputan, ako su došli ovamo ne da tebe traže i ne da budu naučeni — učini njima po prevelikoj milosti svojoj ono što si učinio i ženi na izvoru. Progovori im, gospode, i otvori uho njihovo za vest koju im nosim; opomeni ih na grehe njihove, učini da zažedne za onim spasenjem koje ti tako rado daješ.
— Gospode! Ti si uvek sa svojim narodom, on te vidi sred noćnih bdenja, i srca njihova gore u grudima njihovim kad ti s njima govoriš. Ti si blizu onih koji te ne poznaju; otvori im oči kako bi te mogli videti, tebe, koji suze prolivaš nad njima i govoriš im: „Nećete da pristupite k meni da biste stekli život”; kako bi te mogli videti na krstu i čuti gde govoriš: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine”, — videti te onako kako ćeš doći opet u slavi da im sudiš naposletku. Amin.
Dajna podiže oči i zastade, gledajući u grupu seljaka koji sad stadoše prilaziti bliže njoj, s desne strane. A zatim nastavi nešto jačim glasom:
— Dragi prijatelji, svi vi idete u crkvu i svakako ste čuli kako sveštenik čita ove reči: „Na meni je duh gospodnji, jer me je on pomazao da propovedam Jevanđelje siromasima”. Isus Hristos je izgovorio te reči: „da propovedam Jevanđelje siromasima”. Ne znam da li ste vi o tim rečima malo više razmišljali, a ja ću vam sad kazati svoje sećanje na ono vreme kad sam ih ja prvi put čula. Bilo je to jedne večeri baš kao što je ova; bila sam mala devojčica, a moja tetka, koja me je odnegovala, izvela me je bila u polje da čujem jednoga propovednika, ovako kao što smo se sad mi ovde skupili. Dobro se sećam njegova lica; bio je to veoma star čovek, sa vrlo dugom sedom kosom; glas je imao mek i divan, kakav nikad dotle nisam čula. Bila sam mala devojčica i jedva sam nešto znala, a taj mi se čovek ipak učinio sasvim drukčiji nego svi ljudi koje sam dotle viđala; pomislila sam da je možda sišao s neba da bi nama držao propovedi, i rekoh tetki: „Hoće li se on, tetka, vratiti noćas na nebo, kao na onoj slici u Bibliji?”
— Taj božji čovek bio je g. Vesli, koji je proveo ceo svoj vek čineći ono što je činio i sam gospod naš Isus: propovedao Jevanđelje siromasima. Upokojio se pre osam godina. Kasnije sam doznala mnogo šta o njemu; ali tada sam bila ludo dete i zapamtila sam iz njegove propovedi samo jedno: da „Jevanđelje” znači „blaga vest”. Vi znate da je Jevanđelje ono što nam Biblija veli o bogu.
— Razmislite sad o tom. Isus Hristos je odista sišao s neba, kao što sam onda ja, nerazumno dete, mislila da je sišao i g. Vesli, a sišao je da donese siromasima „blagu vest” o bogu. Pa i ja i vi, dragi prijatelji, i mi smo siromasi. Odrasli smo u siromašnim kućicama, othranjeni smo ovsenicom i živeli smo prosto; nismo posećivali mnoge škole, niti čitali mnoge knjige, i znamo samo ono što se događa neposredno oko nas. Mi smo baš onaj svet kome je potrebno da čuje blagu vest. Jer kad je nekom sva potaman, on slabo mari da čuje vesti iz daleka; ali kad su neki siromah čovek ili žena u nevolji, i kad s teškim naporom zarađuju nasušni hleb, njima je milo kada dobiju pismo i čuju da imaju prijatelja koji će im pomoći. Istina, svi mi znamo ponešto o bogu i kad nismo čuli Jevanđelje, to jest blage vesti koje nam je spasitelj naš doneo, jer svi mi znamo da sve dolazi od boga. Zar ne kažete svakog dana: „Biće to i to, ako bog da”; ili: „Počećemo kosidbu čim bog da nekoliko sunčanih dana”. Mi svi znamo vrlo dobro da smo u božjim rukama. Nismo stvorili sami sebe ni ovaj svet; ne možemo ništa učiniti za vreme sna; svetlost dana, i vetar, i žito, i kravu što nam daje mleko — sve što imamo dolazi od boga. On nam je i dušu dao, i usadio ljubav između roditelja i dece i između muža i žene. Ali, je li to sve što treba da znamo o bogu? Mi vidimo da je on veliki i silan, da može činiti što mu je volja; pokušamo li da mislimo o njemu, gubimo se kao da se borimo sa dubokom vodom.
— Ali, u vaša se srca možda prokrada ovakva sumnja: da li bog vodi dosta računa o nama siromašnima? Možda je on svet stvorio samo radi velikih, i učenih, i bogatih? A lako mu je da nama da ono malo hleba i odela. Kako da doznamo da on mari za nas više nego mi za crve i druge insekte u bašti, za luk i žutu repu? Hoće li se on starati o nama kad budemo umirali? I da li ima za nas kakve utehe i olakšice kad se desi da ohromimo, razbolimo se, ostanemo prepušteni sami sebi? On je možda čak i srdit na nas; jer zašto bi inače bilo plamenjače, rđave žetve, boleština, i svake bede i nevoljne? Ta život je naš pun bede; i ako od boga dolazi dobro, od njega, izgleda, dolazi i zlo. Kako je to? Kako?
— Ah, dragi prijatelji, nama su preko potrebne blage vesti o bogu; šta će nam svaka druga dobra vest ako nemamo pre svega ovu? Jer svemu na svetu dolazi kraj, i kad umremo, sve ostavljamo. Ali kad nas sve ostavi, ostaje bog; i šta bi bilo od nas kad nam on ne bi bio prijatelj?
Zatim Dajna izloži kako je došla blaga vest; kako su ljubav i namere božje prema siromasima dokazane životom Isusa Hrista, druženjem njegovim s bednima, i njegovim delima milosrđa.
— I tako vidite, dragi prijatelji, Isus je skoro ceo svoj vek proveo čineći dobra siromasima. On im je propovedao pod vedrim nebom, on je birao prijatelje među sirotim radnicima, učio ih i trudio se oko njih. Nije on zaboravljao ni bogate, jer je voleo sve ljude; ali je znao da je siromašnima potrebnija njegova pomoć. Tako je isceljivao hrome, i slabe, i slepe; i činio čudesa da gladne nahrani; jer, govorio je, žao mu ih je. I bio je veoma nežan prema dečici, i tešio one koji su izgubili svoje mile i drage, i govorio blago i usrdno sirotim grešnicima koji su bili rastuženi zbog svojih grehova.
— Pa zar ne biste vi voleli takvog čoveka kad biste ga sreli, kad bi došao u ovo selo? Kakvo meko srce mora da je u njega! Kako bi dobro bilo obraćati se njemu u nevolji! Kako bi prijatno bilo primati nauku od njega!
— Pa ko je bio taj čovek, prijatelji moji dragi? Da li je to bio samo dobar čovek, vrlo dobar čovek, i ništa više, kao naš dragi g. Vesli, koga sad više nema? On je bio božji sin, jednoga lika s ocem, veli Biblija; a to će reći: sasvim kao bog, koji je početak i kraj svih stvari; bog, koga želimo da poznamo. I tako, sva ljubav koju je Isus poklanjao siromašnima, to je ljubav samoga boga. Mi možemo razumeti šta je Isus osećao, jer je došao u telu kao što je naše i govorio reči koje mi govorimo jedno drugom. Strašno je bilo misliti o tome šta je taj bog koji je stvorio svet, nebo, i grom, i munju. Nikad ga nismo mogli videti; mogli smo videti samo ono što je on stvorio; a poneke od tih stvari odista su strašne, tako da zadrhtimo kad ih se setimo. Ali spasitelj blagi pokazao nam je šta je bog, pokazao na način da i prost i neuk može da razume; pokazao nam je šta je božje srce i kako ono oseća za nas.
— Sad da vidimo još malo podrobnije zašto je Isus sišao na zemlju. On je jednom rekao: „Došao sam da potražim i spasem ono što je izgubljeno”. Drugom prilikom je rekao: „Nisam došao radi pravednih, nego radi grešnika, da se pokaju”.
„Izgubljeni”... „Grešnici”... Ah, dragi prijatelji, da nismo to vi i ja?
Onaj putnik, i protiv svoje volje, stajao je jednako u mestu, zadržan mekim, čistim glasom Dajninim, u kome je bilo raznolikih modulacija, kao u dobrom instrumentu koji nesvesno dotiče neko muzikalan. Proste stvari koje je ona kazivala izgledale su kao nešto sasvim novo; a duboko ubeđenje s kojim je govorila kao da je samo po sebi bilo dokaz istinitosti onoga što je propovedala. Ona vide da je sasvim zadobila slušaoce. Seljani su se tiskali sve bliže njoj i na svim licima se mogla zapaziti samo napregnuta pažnja. Ona je govorila polako, iako tečno, zastajkujući s vremena na vreme pri nekom pitanju, ili pri prelazu s jedne misli na drugu. Nije menjala položaj, nije činila pokrete rukama; efekt njene propovedi dolazio je jedino od promena u glasu. A kad je stigla do pitanja: „Hoće li se bog brinuti za nas kad umremo?” ona to izgovori tonom nekog žalosnog obraćanja bogu, da zasuziše oči i onih koji su odista bili tvrdi na suzi. Putnik nije više sumnjao, kao upočetku, da će ona biti u stanju da privuče pažnju svojih grubih slušalaca; ali je još sumnjao da li će u nje biti snage da u slušaocima izazove jača uzbuđenja (što bi bilo potvrda da je zbilja pozvana da bude metodistički propovednik), dok Dajna ne dođe do reči: „Izgubljeni! Grešnici!” i ne nastade velika promena u njenom, glasu i držanju. Pre toga uzvika ona je poduže ćutala, a za to vreme se na njenom licu moglo čitati da joj se misli bore. Lice joj postade još bleđe no obično; koluti oko očiju se udubiše, kao kad se suze pribiraju ali ne kaplju; a blage oči, pune milošte, dobite izraz užasnutog sažaljenja, kao da je najedanput spazila nad glavama ljudi anđela rušioca. Glas joj postade dublji i prigušeniji, ali pokreta ne beše. Dajna nije ličila na obični tip zanesenjaka; ona nije propovedala kao što je slušala da propovedaju drugi, nego je govorila neposredno iz svojih osećanja, pod nadahnućem svoje proste vere.
Sada je beše obuzela nova bujica osećanja. Njeno držanje postade nemirnije, a izražavanje misli brže i uzbuđenije kad je stala slušaoce da ubeđuje o njihovoj grešnosti, o njihovoj hotimičnoj zapuštenosti, o njihovoj neposlušnosti prema bogu — kad je, dakle, stala isticati odvratnost greha, svetost božanstva, i muke spasiteljeve kojima nam se otvorio put ka spasenju. Najzad izgledaše kao da se, u žudnji da vrati zabludele ovce, ne mogaše zadovoljiti oslovljavanjem svojih slušalaca kao celine. Ona upućivaše reč jednom, pa drugom, preklinjući ih sa suznim očima da se obrate bogu dok još nije dockan, slikajući im očajanje njihovih duša, propalih u grehu, koje se hrane ništavnostima bednog svetskog života, daleko od boga oca, i prikazujući im ljubav spasiteljevu, koji čeka i motri da mu se te duše vrate.
Mnogi između metodista uzdahnuše i zajecaše; ali seljak se ne raspaljuje tako lako, i nešto malo prigušenog i neodređenog uznemirenja, koje može brzo opet da se izgubi, beše sve što je kod njih zasada probudila Dajnina propoved. Ali, s druge strane, niko sem dece i staroga čiča-Tafta ne beše još otišao; čiča-Taft je bio gluv i mogao da uhvati samo nekoliko reči, zato se posle izvesnog vremena povukao. Vižljavi Ben se osećao vrlo nelagodno, i čak beše zažalio što je došao da čuje Dajnu; činilo mu se da mu to što Dajna govori nikako neće dati mira. A opet nije mogao da je ne gleda i ne sluša, iako se svakog trenutka plašio da ne upre pogled u njega i ne obrati se njemu lično. Već se tako obratila Riđem Džimu, koji je uzeo dete na ruke da olakša ženi i, onako velik i meka srca, otirao pesnicom suze sa nekom zbunjenom odlukom da bude bolji nego što je, i da manje ide u krčmu kraj kamenog majdana, i da nedeljom bude čistiji.
Ispred Riđeg Džima stajala je Čadova Besi, neobično mirna i pažljiva još u početku propovedi. Ne može se reći da je nju odmah privukla sadržina propovedi; ona je dosta dugo razmišljala o tome kakvo uživanje i zadovoljstvo u životu može imati devojka koja nosi kapu kao što je Dajnina. Ostavivši se zatim toga pitanja, na koje nije mogla da nađe odgovor, ona stade posmatrati Dajnin nos, oči, usta i kosu, pitajući se da li je bolje imati tako bledo lice kao u Dajna, ili debele, rumene obraze i okrugle crne oči kao u nje. Ali postupno i nju zahvataše opšta ozbiljnost, te najzad i njoj dođe do svesti ono što Dajna govoraše. Doduše, blagi ton i ljupko ubeđivanje nisu je se dotakli; ali kad dođoše na red stroge opomene, nju spopade strah. Sirotu Besi smatrali su svi za nevaspitanu i lakomislenu devojku; ona je to znala; ako je, dakle, zbilja potrebno da devojka bude poslušna i ozbiljna, znači da je ona, Besi, na rđavom putu. Nije umela da nađe u molitveniku ono što se čita u crkvi, kao Sali Ran; često se kikotala kad se klanjala g. Ervajnu. S tim religioznim nedostacima išla je uporedo aljkavost i u sitnijim navikama jer je Besi ustvari bila jedno od onih neumivenih i lenih ženskih stvorenja za koje se kaže da im čovek ne bi uzeo ni oraha iz ruke. Sve je to ona, uglavnom, znala, ali se dotle nije stidela. Sad je, međutim, počela da se oseća kao da će svakog časa naići policajac, koji će je Ščepati za rame i poterati u sud zbog neke neodređene krivice. Obuzelo ju je užasno osećanje da je bog koga je ona zamišljala vrlo daleko, negde sasvim blizu nje; i da je tu i Hristos, koji je gleda, iako ona njega ne vidi. Dajna je zaista, kao i mnogi metodisti, verovala u vidljiva manifestovanja Hristova, i to verovanje je umela neodoljivo da ulije u svoje slušaoce; oni bi pod njenim utieajem osećali da je Isus telesno među njima i da im se svakog trenutka može na neki način pokazati, što bi u njihovim dušama izazvalo užas i kajanje.
— Pogledajte, — povika Dajna, pa se okrete na levu stranu a oči upre iznad glave slušalaca — eno našega gospoda gde stoji i plače i pruža ruke prema vama! Čujte šta govori: „Koliko puta sam hteo da vas okupim oko sebe, kao kvočka piliće pod krila svoja... a vi ne htedoste... vi ne htedoste”.
Poslednje reči ponovi Dajna glasom molećiva prekora, pogledavši opet u slušaoce.
— Pogledajte ubode od čavala po njegovim rukama i nogama. Od vaših grehova dolaze oni! Oh, kako je bled i umoran Hristos! Prošao je sve strašne muke u bašti getsimanskoj, kad mu se duša rastrzala samrtnim mukama i kad su krupne kapi znoja, kao krv, padale na zemlju. Pljuvali su ga, udarali, šibali, rugali mu se, natovarili težak krst na njegova ranjava pleća. A posle su ga prikovali za krst. Ah, kakve muke! Usne su mu izgorele od žeđi, a oni su mu se još rugali u tim strašnim samrtnim mukama. A on se onim izgorelim usnama molio za njih: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine”. Zatim ga obuze užas strahovite tame, i on oseti ono što grešnici osećaju kad su zanavek otrgnuti od boga. To beše poslednja kap u čaši gorčine. „Bože moj, bože moj”, uzviknuo je, „što si me ostavio?”
— I sve to on je podneo za vas! za vas, a vi nikad ne mislite na njega; za vas, a vi mu leđa okrećete; vama nije stalo do toga šta je on sve vas radi podnosio. A on se ipak još nije umorio, trudeći se za vas: ustao je iz mrtvih, moli se za vas s desne strane boga oca: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine”. On je i na zemlji; on je među nama; sad je tu blizu vas; ja vidim njegovo telo u ranama, i njegov pogled pun milosti.
Tu se Dajna okrete Besi Krenedž, čija je mladost i očigledna taština ispuniše sažaljenjem.
— Jadno dete! Jadno dete! On te moli, a ti nećeš da ga čuješ. Ti misliš na minđuše i lepo odelo i kape, a nikad ne pomišljaš na spasitelja, koji je umro da spase tvoju dragocenu dušu. Jednog dana tvoji će obrazi biti izborani, osedeće tvoja kosa, i telo tvoje biće mršavo i povodiće se!, Tada ćeš početi da osećaš da ti duša nije spasena; onda ćeš stati, pred gospoda, odevena u grehe svoje, u opaku ćud svoju i tašte misli. A Isus, koji je sad gotov da ti pomogne, neće ti onda pomoći; zato što nećeš da ti bude spasitelj, on će ti biti sudija. Sad te gleda s milošću i sažaljenjem, i govori: „Hodi k meni da bi imala život”; a onda će se okrenuti od tebe i reći: „Idi od mene u oganj, u kojem ćeš večno goreti!”
Razrogačene crne oči sirote Besi počeše da se pune suzama; njeni puni crveni obrazi i usne pobledeše, a lice joj se iskrivi kao u malog deteta pre nego što će briznuti u plač.
— Ah, jadno slepo dete! — produži Dajna. — Pomisli da ti se može desiti ono što se desilo jednoj sluškinji gospodnjoj u danima njene taštine. Ona je mislila na kape od čipaka i čuvala novac da ih kupuje; a nije mislila kako će očistiti srce i raditi pravo; htela je samo da ima lepše čipke nego u drugih devojaka. I jednoga dana, kad je metnula na glavu novu kapu i pogledala se u ogledalu, ona vide lice sve u krvi, a nad njim trnov venac! To lice gleda sad u tebe. — Tu Dajna pokaza rukom na jedno mesto prekoputa Čadove Besi. — Ah, pokidaj te drangulije, baci ih od sebe kao da su zmije otrovnice. One te bodu i ujedaju, i truju tvoju dušu — one te vuku u tamni bezdan, i tamo ćeš tonuti, dublje, dublje, dublje, sve dalje od svetlosti gospodnje.
Besi nije mogla više izdržati; spopade je ludi strah, istrže minđuše iz ušiju i baci ih, pa zajeca glasno. Njen otac, Čad, plašeći se da sad može doći red na njega i smatrajući taj ogromni utisak na upornu Besi kao pravo čudo, brzo se izgubi, i poče udarati po nakovnju ne bi li se smirio. „Potkovice su potrebne pa bilo propovedi ili ne; zbog potkovica me tek neće đavo odneti”, gunđao je u sebi.
A Dajna poče sad govoriti o slastima koje očekuju pokajnika; poče da opisuje, na svoj prost način, božansku ljubav i mir koji ispunjavaju duše onih koji veruju; i kako osećanje božje ljubavi preobraća siromaštvo u bogatstvo i zadovoljava dušu tako da je ne muči nikakva pusta želja i ne uzbuđuje nikakav strah; kako se, najzad, gasi i svaka pomisao na greh, i nebo počinje već na zemlji, jer između duše i boga nema oblaka, jer je bog večito sunce.
— Dragi prijatelji, — reče naposletku Dajna — braćo i sestre, koje volim kao ljude za koje je moj gospod umro, verujte mi da ja znam tu veliku blagodat; i zato što je znam, želela bih da i vi u njoj učestvujete. Ja sam siromašna kao i vi; ja zarađujem svoj hleb sa deset svojih prstiju; ali nema toga velikaša ni velikaške koji bi bili tako srećni kao što sam ja, ako se u njihove duše nije uselila ljubav prema gospodu. Razmislite šta to znači: ne mrzeti ništa drugo do greh; biti pun ljubavi za svako stvorenje; ne bojati se ničega; biti uveren da se sve najzad dobro svršava; miriti se sa stradanjem, jer je ono po volji oca našega; znati da nas ništa ne može odvojiti od gospoda, pa ma sva ova zemlja sagorela ili nas voda potopila, jer nas on voli i ispunjuje naše duše mirom i radošću, a mi verujemo da je sve što on hoće sveto, pravedno i dobro.
— Priđite i primite tu blagodet, dragi prijatelji; ona vam se nudi; to je blaga vest koju je Isus došao da propoveda siromašnima. To nije kao sa bogatstvom ovoga sveta: Što ga više ima jedan, tim ga manje ima drugi. Bog je bez konca i kraja, njegova milost bez konca i kraja:
Ona je dostupna svim stvorovima.
U izobilju se daje,
Ima je za sve i za svakoga,
Ima je za sve vekove.
Dajna je govorila najmanje jedan sat; rumena svetlost dana u izmaku kao da je htela dati neku svečanu moć njenoj završnoj reči. Putnik, koji je s interesovanjem pratio propoved kao da se tu razvija neka drama, spremaše se da nastavi put kad Dajna reče:
— Da pevamo malo, dragi prijatelji.
I dok su se konj i jahač spuštali niz padinu, razlegali su se glasovi metodista, čas snažni, čas tihi, prema onoj čudnoj mešavini razdraganosti i tuge koju sadrže crkvene pesme.

TREĆA GLAVA

POSLE PROPOVEDI

Otprilike jedan sat kasnije hodao je Set Bid sa Dajnom putanjom pored živih ograda koje su zatvarale pašnjake i zelene njive između sela i Pojzerove farme. Dajna je opet skinula svoju malu kvekersku kapu i držala je u ruci, da se bolje nauživa hladovitog večernjeg sutona; Set je, dakle, sasvim dobro mogao videti izraz njenog lica dok je išao pored nje i bojažljivo prevrtao u glavi nešto što je želeo da joj kaže. Izraz Dajnina lica beše miran i dostojanstven — utonulost u misli koje nemaju nikakve veze sa sadašnjim trenutkom ili sa ličnošću — izraz pred kojim najpre može klonuti duhom ljubavnik. I sam hod Dajnin je obeshrabrivao Seta: bio je to onaj sigurni, elastični korak kome ne treba ničija pomoć. Set je manjeviše sve to osećao i mislio je u sebi: „Ona je suviše dobra i sveta, nije je dostojan nijedan čovek, a najmanje ja”, i reči koje je taman bio spremio vratiše se u njega pre nego što dospeŠe do usana. Ali druga jedna misao ga ohrabri: „Nema čoveka koji bi je više voleo i ostavljao joj više slobode da nastavi delo gospodnje”. Ćutali su već nekoliko minuta, pošto su dovršili razgovor o Besi Krenedž; Dajna kao da je zaboravila da je Set kraj nje, koračala je sve brže i brže; a Set, videvši da ga samo još nekoliko minuta deli od Pojzerove kapije, odluči se najzad da govori.
— Vi ste se sasvim rešili, Dajna, da se u subotu vratite u Snofild?
— Da — reče Dajna mirno. — Došlo mi je uputstvo odgore da idem tamo. Kad sam prošle nedelje noću sedela i razmišljala, pričinilo mi se odjedared da je sestri Aleni, koja je na umoru, potrebna moja pomoć. Videla sam je tako jasno kao što sad vidimo onaj beli oblačak — podigla je mršavu ruku i zove me. A jutros, kad sam otvorila Bibliju radi uputstva šta mi valja činiti, prve reči koje sam uočila bile su: „I pošto smo videli priviđenje, potrudismo se odmah da odemo u Macedoniju”. Da nije bilo tog jasnog ukazanja volje gospodnje, meni bi bilo teško da odem; srce mi je puno brige za tetku i njenu decu, i za ono siroto zabludelo jagnje, onu Hetu Sorel. Sve me je nešto gonilo u poslednje vreme da se molim bogu za nju; to smatram kao znak da za nju možda još može biti milosti božje.
— Daj bože — reče Set. — Jer, rekao bih, Adam je toliko zavoleo Hetu da se nikad neće privoleti drugoj; a moram priznati da bi mi bilo teško kada bi je uzeo, jer ne mogu zamisliti da bi ga ona usrećila. To je duboka tajna — kako se srce čovekovo okrene jednoj ženi između svih drugih koje je video, i lakše mu je da radi za nju sedam godina, kao Jakov za Rahilu, nego da uzme onu koju bi dobio samo da je zatraži. Često razmišljam o onim rečima: „I Jakov služaše sedam godina za Rahilu, i to mu se činjaše kao nekoliko dana jer je ljubljaše”. Isto bi se to moglo i za mene reći, Dajna, samo kad biste mi vi dali nade da ćete biti moji, ma i posle sedam godina. Ja znam, vi se bojite da bi muž zauzeo suviše mnogo mesta u vašim mislima, kao što sv. Pavle kaže: „Ona što se uda brine se za svetske stvari kako bi ugodila mužu”. Ali vi ćete, možebiti, smatrati da sam ja isuviše drzak što vam ponovo govorim o tome posle onoga što ste mi rekli prošle subote. Vidite, ja sam razmišljao o tome i danju i noću, i molio sam se bogu da me suviše ne zaslepi moja želja, te da ne počnem misliti da je i za vas dobro što je dobro za mene. Pa ipak mi se čini da ima više svetih izreka za vašu udadbu nego protiv nje. Sv. Pavle kaže na drugom mestu, jasno, da ne može jasnije biti: „Ja želim da se mlađe žene udaju, rađaju decu, upravljaju kućom, da ne daju prilike protivnicima da o njima zlo govore”; pa onda, opet, na drugom mestu: „dvoje su bolje nego jedno”, a ta reč pristaje za brak kao i za druge stvari. Nas dvoje, Dajna, bili bismo jedno srce i jedna duša. Oboje služimo jednome gospodaru i tražimo isto; a ja nikad ne bih bio muž koji bi vas ometao u izvršenju dela što vam je gospod namenio. Našao bih načina, i u kući i van kuće, da imate što više slobode, više nego što je imate sada; jer sada morate da radite i za svoje izdržavanje, a ja sam dovoljno snažan da radim za nas oboje.
Kad je Set jedared otpočeo da se zauzima za svoju stvar, nije mu bilo teško da nastavi, ozbiljno, a usto i nekako žurno, da Dajna ne bi kazala koju odlučnu reč pre nego što on iznese sve razloge i dokaze koje je sakupio. Obrazi mu se behu upalili, a blage sive oči napunile suzama; glas mu je drhtao kad je izgovarao poslednje reči. Stigli su, međutim, do jednog tesnog prolaza između dva velika kamena, što u Lomširu služi kao vratnice na ogradi. Dajna zastade, okrete se Setu i reče mu nežnim, ali mirnim glasom:
— Sete Bide, hvala vam na ljubavi prema meni; i kad bih uopšte mogla pomisliti na nekoga čoveka drukčije nego kao na brata hrišćanina, mislim da biste to bili vi. Ali moje srce nije slobodno za udaju, Za druge žene to je dobro, i velika je i sveta stvar biti žena i mati; ali „kako je bog kome dodelio i kako je gospod koga uputio da radi, tako neka bude”. Mene je bog pozvao da se brinem za druge, da nemam svojih radosti ni jada, nego da se veselim s onima koji se vesele i da plačem s onima koji plaču. On me je pozvao da širim njegovu reč i uvek je blagosiljao moj trud. Potreban bi bio vrlo jasan znak odgore pa da se rešim da ostavim braću i sestre u Snofildu, kojima je palo u deo vrlo malo ovozemaljskih blaga, gde je tako malo drveta da ih dete može prebrajati, i gde je siromašnima vrlo teško prezimiti zimu. Meni je određeno da pomažem, tešim i hrabrim to malo stado i da vraćam natrag one koji zalutaju; i duša je moja ispunjena tim stvarima od ranoga jutra do mrkloga mraka. Moj je život isuviše kratak, a delo gospodnje isuviše veliko, te ne mogu ni misliti da osnivam svoje ognjište na ovom svetu. Nisu moje uši bile gluve za vaše reči, Sete; kad sam opazila da ste mi poklonili ljubav, mislila sam da li nije možda volja proviđenja da promenim svoj život i da nas dvoje postanemo bliski saradnici; i iznela sam tu misao pred gospoda. Ali kad god sam pokušala da se zaustavim na pomisli o braku i o našem zajedničkom životu, uvek su me prekidale druge misli: sećanje na vreme kad sam se molila bogu kraj bolesnih i umirućih i na srećne časove kad sam držala propovedi, kad mi se srce ispunjavalo ljubavlju i reč mi obilno dolazila na usta. A kad bili zatim otvorila Bibliju, da mi ona kaže opredeljenje, uvek sam nailazila na sasvim jasnu izreku o tome u čemu je moj poziv. Verujem ja, Sete, da biste pokušali da mi pomažete, a ne da me ometate u mom delu; ali ja vidim da naš brak nije volja gospodnja — u drugom pravcu vuče on moje srce. Ja mislim da živim i umrem bez muža i dece. Meni se čini da u mojoj duši nema mesta za lične želje i bojazni; gospodu je bilo ugodno da ispuni moje srce potrebama i patnjama njegovog radnog naroda.
Set ne beše u stanju da odgovori, te su išli dalje ćuteći. Najzad, kad već stigoše blizu kapije, on reče:
— Dobro, Dajna; gledaću da budem dovoljno jak da to podnesem, i trpeću kao da gledam u onoga koji je nevidljiv. Ali sada osećam kako je slaba moja vera. Čini mi se, kad vi odete, ništa me više neće moći da razveseli. Ja mislim da ono što ja osećam prema vama prelazi običnu ljubav prema devojci; jer ja bih bio zadovoljan i da ne pođete za mene kad bih samo mogao preći u Snoflild i biti blizu vas. Verovao sam da je ta jaka ljubav koju mi je gospod ulio prema vama znak kojim ćemo se oboje rukovoditi; ali, eto, izgleda da je to samo jedno meni namenjeno iskušenje. Možda je ono što osećam prema vama više nego što bih smeo osećati prema ikojem stvorenju; jer često mi dolazi da kažem o vama ono što se kaže u himni:
U mračnoj noći kad se javi,
Namah mi svane dan;
Ona je u mojoj dusi jutarnja zvezda,
Ona je moje sunce.
To sigurno ne bi trebalo da govorim, i moram ubuduće paziti. A da li bi vama bilo neprijatno ako bi okolnosti dozvolile da ja napustim ovo mesto i odem da živim u Snofildu?
— Ne bi mi bilo neprijatno, Sete; ali vam savetujem da čekate strpljivo i da ne napuštate olako svoj zavičaj i rodbinu. Ne činite ništa bez jasnog znaka gospodnjeg. Ono je tamo pust i neplodan predeo, nije kao ova blagoslovena zemlja u kojoj ste navikli da živite. Ne valja hitati pri odlučivanju i izboru sudbine; treba čekati dok se ne dobije uputstvo odgore.
— A hoćete li mi dopustiti da vam pišem ako mi bude potrebno da vam što saopštim?
— O, da; javite mi ako budete u kakvoj nezgodi. A u mojim molitvama ćete biti uvek.
Dođoše do kapije, i Set reče:
— Ja neću ulaziti, Dajna; dakle, zbogom.
Ona mu dade ruku, a on još malo oklevaše; najzad reče:
— Ko zna, možete vi nešto docnije i drukčije gledati na te stvari. Može vam doći i drugo uputstvo gospodnje.
— Pređimo preko toga, Sete. U svako doba treba čovek da živi kao i da živi samo za trenutak — to sam čitala u jednoj Veslijevoj knjizi. Nije naše da krojimo planove; mi imamo samo da slušamo i verujemo. Zbogom.
Dajna mu steže ruku, pogledavši ga tužnim pogledom svojih milih očiju, pa uđe u kapiju, a Set okrete polako natrag. Ali umesto da pođe pravo, on udari ponovo preko polja, kuda je već prošao s Dajnom; i ja mislim da je njegova plava maramica imala da obriše dosta suza pre nego što je osetio da je već krajnje vreme da odlučno pođe kući. Setu je bilo tek dvadeset i tri godine, i prvi je put saznao šta to znači voleti, osećati ono obožavanje koje mladić oseća za devojku za koju zna da je viša i bolja od njega. Ljubavi takve vrste malo se razlikuju od religioznih osećanja. One se mogu odnositi na ženu i decu, ili na umetnost i muziku. Naša milošta, naše nežne reči, naša razdraganost pod uticajem jesenjeg sunčevog zalaska, ili neke osobite građevine, ili mirnoće veličanstvenih statua, ili Betovenove sinfonije — sve su to samo talasi i talasići jednog beskrajno dubokog okeana ljubavi i lepote; naše emocije, kad dođe do vrhunca osećajnosti, prelaze iz izraza u ćutanje; a naša ljubav, kad je na vrhuncu, diže se iznad svoga predmeta i gubi se u osećanju božanske misterije. A takvu ljubav, otkad je sveta i veka daruje bog i sasvim jednostavnim radnicima; i zato ne treba da se čudimo što se ona pre jedno pola stoleća našla u duši jednog drvodelje metodiste, koji je živeo u doba kad se još osećao otsjaj vremena Veslijevog i njegovih saradnika, doba religioznog zanosa kad su se ti ljudi hranili divljim plodovima kornvalških živih ograda i umarali noge i pluća šireći među ljudima slovo božje.
Tog je otsjaja davno nestalo; slika metodizma u naše vreme nema nikakve veze s amfiteatrom zelenih brežuljaka, gustom hladovinom lisnatih sikomora, gomilama grubih ljudi i radom izmorenih žena koji su se napajali verom jednog primitivnog kulturnog stupnja, što je vezivala njihove misli za prošlost, podizala im maštu iznad ružnih pojedinosti njihovih tegobnih života, natapala im duše osećanjima o stalnom prisustvu milostivog i čovekoljubivog bića, slatkom kao što je slatko leto siromahu beskućniku. Vrlo je mogućno da će neki od mojih čitalaca metodizam vezivati za pretstave o niskim zabatima po prljavim ulicama, o okretnim trgovčićima, o propovednicima koji žive o tuđem znoju, o dvoličnim razgovorima, — to jest pretstavama o svemu onom što u mnogim otmenim krajevima grada, ljudi smatraju za glavne elemente metodizma.
To bi bilo žalosno; ja, eto, priznajem da su Set i Dajna bili metodisti; ali ne od onih modernih tipova koji čitaju revije i prisustvuju službama u kapelama sa portalima i stubovima, nego od onih vrlo starovremskih. Oni su verovali da i danas može biti čuda; verovali su u trenutna preobraćanja, u snove i vizije; vukli su kocku; radi uputstva odgore puštali Bibliju da se otvori slučajem; tumačili Sveto pismo bukvalno, s čime se ne slažu učeni ispitivači tekstova. Ni ja, sa svoje strane, ne mogu za njihov govor tvrditi da je bio besprekoran, niti da je njihova nauka bila liberalna. Pa ipak — ako sam dobro razumela istoriju religije vera, nada i ljubav ne stoje uvek u pravoj srazmeri sa razumievanjem koje neko ima za njihov sklad; ali, hvala bogu mogu se imati vrlo pogrešne teorije, a vrlo uzvišena osećanja. Parče sirove slanine, koju troma i tupa Moli odvaja od svoje preskromne hrane i nosi susedovom detetu „da mu prestanu napadi”, može naravno biti lek bez ikakvog dejstva, ali velikodušna ljubav prema susedu, koja je bila pokretač dela, ne može proći bez blagotvornog uticaja.
Kad sve to uzmemo u obzir, moramo priznati da Dajna i Set zaslužuju naše simpatije, iako možda više volimo da svoje suze poklanjamo patnjama višeg reda, patnjama junakinja u svilenim cipelama i krinolinima, i junaka koji jašu na besnim konjima i koje raspinju još bešnje strasti.
Jadni Set! On nikad u životu nije pojahao konja, sem jednom kad je bio deran i Džonatan Bardž ga metnuo iza sebe u sedlo rekavši mu da se dobro drži za njega. Pa tako i sada, umesto da plane i izliva optužbe protiv boga i sudbine, on, vraćajući se kući u mirnoj zvezdanoj noći, rešava u sebi da će progutati tugu, da će se otsada još više odricati onog što mu srce zaželi, i da će još više živeti za svoje bližnje, kao što čini Dajna.

ČETVRTA GLAVA

DOM I NEVOLJE U NJEMU

Kroz zelenu dolinu tekao je potok, nabujao od skorašnjih kiša, gotov da se izlije, a nad njim su se nadnele granate vrbe. Preko potoka bilo je prebačeno brvno; tuda je sad prelazio Adam Bid svojim sigurnim korakom, a za njim išao Džip s korpom, Adam se očigledno uputio kući pokrivenoj krovinom, koja se nalazila jedno dvadesetak jardi uz padinu i kraj koje je stajala naslagana drvena građa.
Vrata na kućici su otvorena, i jedna postarija žena stoji i gleda; ali to nije mirno posmatranje zalaska sunca; svojim oslabelim očima starica prati onu pojavu u daljini što postaje sve veća i veća i u kojoj sad već sigurno poznaje svoga ljubimca Adama. Lizbeta Bid voli svoga sina ljubavlju žene koja je prvorođenče dočekala kad već više nije bila mlada. To je bila brižna i štedljiva, inače još snažna stara žena, čista kao gruda snega seda kosa, uredno začešljana unazad, beše joj pokrivena čistom belom platnenom kapom, oivičenom crnim; preko širokih grudi vezala je žutomrku maramu; ispod nje vidi se rekla od plavog kariranog cica, koja je stegnuta oko pasa i pada preko kukova, a odatle naniže vidi se dugačka suknja od vunene materije. Lizbeta je visoka, a i inače ima dosta sličnosti između nje i njenog sina Adama. Njene tamne oči su nešto pomućene — možda od mnogog plakanja — ali debele obrve su joj još crne, a zubi zdravi; i, stojeći tako i pletući brzo i nesvesno svojim od rada ogrubelim rukama, ona se drži tako čvrsto i uspravljeno kao da dolazi s izvora i nosi vedro na glavi. I majka i sin su isto građeni i imaju isti živ temperament; ali svoje ispupčeno čelo i izraz jake inteligencije nije Adam nasledio od majke.
Ima često nečeg duboko tužnog u porodičnoj sličnosti. Priroda, taj veliki tragični dramatist, srođava nas često kostima i mišićima, a deli nas tananim tkivom mozga; meša suprotnosti; vezuje nas krvnim vezama sa bićima koja nas odbijaju svakim svojim pokretom. Čujemo ponekad da glas, isti kao naš, izražava misli koje mi preziremo; vidimo oči, ah, tako slične očima naše majke, koje se odvraćaju od nas sasvim tuđe; a naše ljubljeno mezimče nas tek iznenadi crtama i pokretima sestre od koje smo se mnogo godina ranije rastali u ogorčenju. Naš otac, od koga smo nasledili sve što je najbolje u nama — radni nagon, osećanje skladnosti, veštu ruku koja ume da modelira oblike — taj otac nas kinji i sramoti svakodnevno svojim nedostacima i greškama; davno umrla majka, čije crte vidimo u ogledalu kad posmatramo svoje lice, već malo izborano starošću — mučila je nekad naše mlade duše preteranom brigom i bezrazložnim uporstvom.
Takav jedan uznemiren i brižan glas majke koja voli ču se kad Lizbeta reče:
— Pa sedam je već prošlo, sine. Ti si u stanju da ostaneš na radu kao da čekaš rođenje poslednjeg čoveka. A znam da ti je potrebna večera. A gde je Set? Otišao sigurno opet nekuda na propoved?
— Sa Setom je sve u redu, mati, ne uznemiruj se. Nego, gde je otac? — upita Adam, živo ulazeći u kuću i gledajući u sobu sleva, koja je služila kao radionica. — Zar nije izradio sanduk za Tolera? Vidim da sve stoji kao što sam ja jutros ostavio.
— Izradio sanduk! — reče Lizbeta, idući za Adamom i pletući neprestano, iako je u isto vreme brižno gledala u sina.
— E, sinko, otišao je jutros u Tredlston, pa ga još nema. Sigurno je opet tamo, kod Prevrnutih kola.
Adam pocrvene od ljutine. Ne reče ništa, nego skide kaput i poče da zasukuje rukave.
— Šta ćeš to, Adame? — reče mati, a nemir joj se oseti u glasu i pokaza u pogledu. — Valjda nećeš opet na rad pre nego što si večerao?
Adam beše toliko ljut da ne odgovori, samo uđe u radionicu. Ali mati baci pletivo, pohita za njim, uhvati ga za ruku i reče glasom punim tužnog prebacivanja:
— Ne, sine, nećeš raditi pre nego što večeraš. Ima krompira u sosu, onako kao što ih ti voliš. Ostavila sam ih naročito za tebe. Hodi da večeraš, hajde.
— Ostavi me — reče Adam nabusito, odgurnu je i dohvati jednu od dasaka naslonjenih uza zid. — Lako je tebi da govoriš o večeri; obećali smo da će sanduk biti gotov u Brokstonu sutra u sedam sati izjutra, a ovamo još nijedan čavao nije ukucan. Sit sam jeda, ne mogu da okusim ništa.
— Pa ti ne možeš da svršiš taj sanduk! — reče Lizbeta. — To bi značilo da padneš od umora. Morao bi raditi celu noć.
— Šta mari koliko će trajati! Zar nismo obećali sanduk? Može li čovek da se sahrani bez sanduka? Pre ću ruke polomiti nego što ću tako zavaravati ljude. Dođe mi da pobesnim kad pomislim u šta smo sad zapali. Ali neka, skoro ću ja svemu tome učiniti kraj. Dosta mi je već svega.
Lizbeti nije bila prvina da čuje tu pretnju; i da je bila pametna, onda bi se lepo odmakla i poćutala bar jedan dobar sat. Ali ono što je ženu najteže naučiti, to je da nikad ne govori čoveku kad je ljut ili pijan. Lizbeta sede za tezgu i poče da plače; a kad se naplakala toliko da joj glas posta sušto jadikovanje, ona poče:
— Ne, ne, sine; nećeš valjda da odeš, pa da tvojoj majci srce pukne, a oca da dovedeš do propasti. Ne želiš valjda da mene ponesu na groblje, a ti da me ne ispratiš. Ja ne bih mogla mirno da ležim u grobu kad te ne bih videla u samrtnom času; kako bi ti i javili da ja umirem ako odeš nekuda daleko da radiš; a Set, to je sigurno, odmah bi za tobom; a tvoj otac nije u stanju da drži pero, jer mu drhti ruka, a usto još možda i da ne znamo gde si. Moraš opraštati ocu, ne smeš biti tako ljut na njega. On je bio dobar otac prema tebi pre nego što je počeo da pije. On je sposoban majstor, i tebe je naučio zanatu, a mene nikad nije udario, nikad ružne reči nije rekao, nikad, ni u pijanstvu. Nećeš valjda da ga vidiš u sirotinjskom domu, svog rođenog oca, koji je bio lep čovek i vešt u svemu skoro kao što si ti sad; da, da, pre dvadeset i pet godina, kad si ti bio još dete na sisi.
Lizbetin glas čuo se sve jače i jače, isprekidan jecanjem; to je bila neka vrsta kukanja, koja je mogla čoveku da bude dosadna kad ima da se podnese stvaran bol i da se radi važan posao. Adam nestrpljivo prekide majku:
— Prestani, mati, da plačeš i da tako govoriš. Zar je meni i bez toga malo muke? Našto mi napominjati ono o čemu ja mislim iz dana u dan? Da ne mislim o tome, zar bih činio ovo što činim samo da bi sve ostalo po starom? Mrzim da se govori onda kad govor nije od pomoći. Više volim da svoju snagu štedim za rad, a ne da je traćim u razgovoru.
— Znam ja da ti činiš ono što niko ne bi činio, sine. Ali uvek si tako nagao prema ocu, Adame. Za Seta bi učinio već ne znam šta; presečeš me čim mu ja što zamerim. A na oca se ljutiš više nego ma na koga drugog!
— Bolje je tako, mislim, nego biti mek i pustiti da sve ide u sunovrat. Da nisam tako oštar prema njemu, on bi prodao građu u dvorištu do poslednjeg ivera, i sve propio. Ja znam da imam dužnosti prema ocu; ali mi nije dužnost da mu pomažem da se surva u propast. A što sad i Seta mešaš tu? Set ne čini nikom ništa rđavo. E sad me ostavi, mati, i pusti me da radim svoj posao.
Lizbeta ne smede više ništa da kaže; ustade i pozva Džipa, pokušavajući da se uteši time što će bar Adamovo pseto nahraniti s osobitom izdašnošću, kad je već Adam odbio večeru koju je spremila u prijatnom očekivanju da će sedeti i gledati ga dok jede. Ali Džip posmatraše gospodara, nabrana čela i uspravljenih ušiju, iznenađen neobičnim tokom događaja; i premda je pogledao u Lizbetu kad ga je pozvala i protegnuo prednje šape, znajući dobro da ga zove da jede, ipak se kolebao i ostao na mestu, upravivši ponovo pogled u gospodara. Adam opazi ovu duševnu borbu kod Džipa; ljutnja, zbog koje je s majkom izgubio strpljenje, nije mu smetala da se o svome psu stara kao i obično. Mi smo u stanju da budemo nežniji prema životinji koja nas voli nego prema ženi koja nas voli. Da li zato što životinja ne ume da govori?
— Idi, Džipe, idi, kuče moje — reče Adam bodreći ga; a Džip, očevidno zadovoljan što mu se poklapaju dužnost i zadovoljstvo, pođe za Lizbetom u kuhinju.
Ali čim je polizao večeru, otrča natrag gospodaru; a Lizbeta ostade sama, da plete i plače. Žene, i kad nisu ljute i zlopamtila, mogu da budu veoma plačljive i veoma zamerljive. Budite, međutim, uvereni da pritom mogu biti veoma dobra stvorenja, koja ne znaju za drugu radost do da uživaju u sreći onih kojima dušu vade, a kojima, u isti mah, ostavljaju jelo nastranu i čuvaju sve za njih, a ništa za sebe. Takvo stvorenje je i Lizbeta, naprimer — u isto vreme i strpljiva i gotova da se na sve tuži, i nesebična i zakeralo, kinjeći se zbog onog što se desilo juče i što bi moglo da se desi sutra, i gotova da udari u plač i za dobro i za zlo. Ali u njenoj ljubavi prema Adamu, koja je išla do obožavanja, bilo je i nekog straha, i kad bi joj on rekao: „Ostavi me sad na miru”, ona bi umukla.
Nekoliko časova prođe tako, uz glasno tiktak časovnika na zidu i šum Adamovog alata. Najzad Adam zatraži svetiljku i malo vode (pivo se pilo samo o praznicima), a Lizbeta, donevši mu to, usudi se da kaže: — Večera te čeka, kad budeš hteo.
— Ti, mati, nemoj da sediš — reče Adam blago. Sa radom ga je prošla srdžba; a imao je običaj, kad je hteo da bude što nežniji prema majci, da počne govoriti u rodnom dijalektu, dok je u drugim prilikama govorio čistije. — Ja ću biti tu kad otac dođe; a možda neće ni doći celu noć. Biće mi lakše ako ti legneš.
— Ne, ja ću sedeti dok Set ne dođe. On će sigurno uskoro biti tu.
Bilo je prošlo devet sati po domaćem časovniku, koji je uvek išao malo unapred; pre nego što će iskucati deset, podiže se reza i uđe Set. Približujući se kući, čuo je šum alata.
— Kako to, mati, zar otac još radi u ovo doba?
— Ne radi to otac; mogao bi baš i da znaš ko radi da ti glava nije puna propovedi; to ti je brat, on je onaj koji sve radi, jer se nikad niko drugi i ne laća posla.
Lizbeta sad više i ne pomišljaše da prestane; Seta se nije bojala, i obično bi u njegove uši srušila sve jadikovanje koje je skrivala u sebi zbog straha od Adama. Set nije majci rekao nikad nijedne opore reči; strašljiviji obično izlivaju svoje nezadovoljstvo na blagima. Set je, međutim, uznemiren ušao u radionicu.
— Šta je to, Adi? Zar je otac zaboravio na sanduk?
— Pa da, stara priča. Ja ću ga dovršiti — reče Adam, podiže glavu i pogleda u brata vedrim, sjajnim pogledom. — A šta je s tobom? Tebi se kanda nešto neprijatno desilo?
Setove oči behu crvene, a na njegovom blagom licu videla se duboka utučenost.
— Da, Adi; ali to je nešto što se mora podneti, i ne može se drukčije. A zar ti nisi bio u školi večeras?
— U školi? Ne. Škola može da čeka — reče Adam i nastavi da udara čekićem.
— Daj sad ja da radim, a ti idi, lezi.
— Ne, Sete; bolje je da ja nastavim, kad sam se već zagrejao. Ti ćeš mi samo pomoći da sanduk odnesemo u Brokston kad bude gotov; probudiću te u zoru. Idi sad pa večeraj i samo zatvori vrata da ne čujem kad mati stane da govori.
Set je znao da kad Adam nešto kaže, to je kazano, i tu nema nagovaranja. Teška srca okrete se i uđe u kuhinju.
— Adam nije okusio ni zalogaja otkad je došao — reče Lizbeta. — A ti si sigurno večerao kod nekoga od tvojih metodista.
— Ne, mati, nisam večerao.
— ’Ajde onda, — reče Lizbeta — ali nemoj da pojedeš ove krompire, jer će možebiti Adam hteti da jede ako mu ih ostavim. On voli to, krompir u sosu. Ali večeras je bio taka brižan i ljut da ih nije hteo okusiti, iako sam mu ih naročito ostavila. Pa je onda opet pretio da će otići, — nastavi Lizbeta cvileći — i znam da će jednog jutra otići pre nego što ja ustanem, i da mi se neće javiti, i da se neće nikad više vratiti, kad samo jedared ode. Kamo sreće da nikad nisam ni imala sina, koji je sin kakvog niko nema, vešte ruke i okretan, koga uvažavaju gospoda, i prav i visok kao topola, i sad ja da se od njega rastanem, i da ga nikad više ne vidim.
— Hajde, mati, nemoj uzalud samo da se rastužuješ — reče Set, umirujući je. — Više ima razloga da Adam ostane kod tebe nego da ode. On to tako kaže kad je ljut — a mora mu se i oprostiti što je ponekad ljut — ali njegovo srce neće mu nikad dati da ode. Seti se samo kako je ostajao uz nas kad nije bilo tako lako ostati; dao je svu svoju ušteđevinu da mene oslobodi vojske; zaradu ulaže u građu za oca, a imao bi da upotrebi novac na tolike druge stvari; mnogi mlad čovek na njegovom mestu bi se već oženio i svio sebi gnezdo. A on se nikad neće promeniti, niti pustiti da propadne ono što je toliko zidao, i napustiti one kojima je pomagao celoga veka.
— Nemoj govoriti o njegovoj ženidbi — reče Lizbeta i opet udari u plač. — On je dao srce onoj Heti Sorel, koja nikad neće prištediti ni paru, i otresaće se na njegovu staru majku. A mogao bi dobiti Mariju Bardž i postati ortak u radnji, i imati pod sobom radnike, kao i majstor Bardž. Doli mi je to govorila i govorila, zaneo se, kaže, onom curom što nije nizašta, od koje će imati koristi isto koliko i od ovog naslikanog karanfila na zidu. A čita tolike knjige, i zna tolike račune, a ovamo ni to ne vidi!
— Ali, mati, znaš valjda da čovek ne može voleti kao što bi drugi hteli. Ljudsko srce samo bog može da vodi. I ja bih voleo da je Adam učinio drugi izbor, ali mu ne mogu prebacivati za ono u čemu on sam nije gospodar. Ne znam pouzdano, ali možda i on sam pokušava da se oslobodi toga. Samo, to je stvar o kojoj on ne voli da mu se govori, i ja samo mogu moliti boga da mu pomogne i da ga uputi.
— Ta ti si već uvek gotov da se moliš bogu; samo ne vidim da nešto postižeš time. Zarada ti se neće povećati pre Božića. Tvoji metodisti neće od tebe načiniti ni upola takvog čoveka kakav ti je brat, pa ma kakvog propovednika da istešu iz tebe.
— Ima istine u tome što veliš, mati, — reče Set blago. — Adam je daleko odmakao od mene, i učinio je za mene više nego što ću ja ikad moći za njega da učinim. Bog deli ljudima darove onako kako on nađe za shodno. Ali molitvu ne treba da potcenjuješ. Molitva nam ne može doneti novaca, ali nam da je ono što se ne može kupiti nikakvim novcem: snagu da se sačuvamo od greha i da budemo zadovoljni božjom voljom, ma šta on poslao na nas. Kad bi se ti molila bogu da ti pomogne, i kad bi verovala u njegova dobrotu, ne bi se toliko jedila i uznemiravala za sve na svetu.
— Jedila i uznemiravala! Moram da se jedim i uznemiravam. Po tebi se najbolje vidi kako izgleda kad se čovek ne jedi i ne uznemiruje. Ti razdaješ svu svoju zaradu i ne brineš kako ćeš bez igde ičega u crne dane. Da je Adam tako lake ruke, ne bi nikad imao onaj novac što je dao za tebe. Ne brini za sutra, ne brini za sutra — samo to i znaš uvek da govoriš, ali šta će iz toga izaći? Izlazi to da Adam mora uvek da misli za tebe.
— Ono su reči iz Svetog pisma, mati, — reče Set. — One ne znače da treba da lenstvujemo; one samo znače da ne treba strahovati prekomerno i kidati se zbog onog što će sutra da bude, nego treba činiti svoju dužnost i osloniti se na gospodnju volju.
— Eh, eh, ti uvek tako! Iz svake malenkosti u Bibliji, bog te pita šta sve ne izvučeš. Ja nikako ne uviđam kako tumačiš da to znači: „ne brinuti za sutra”. I kad je Biblija tako važna knjiga, i ti umeš da je čitaš, i možeš da biraš reči u njoj, ne razumem zašto ne izabereš bolje reči, one koje neće jedno značiti a drugo govoriti. Adam ne bi to izabrao. Ja bolje razumem ono što on ima običaj da kaže: „Bog pomaže onima koji se i sami pomažu”.
— Ne, mati, — reče Set — ta izreka nije iz Biblije, ona je iz jedne knjige koju je Adam doneo iz Tredlstona. Nju je pisao učen čovek, ali suviše svetovan, bojim se. Naravno, i ta je izreka delimično tačna, jer Biblija nam veli da budemo pomagači božji.
— To ti ja ne mogu da znam. Ta izreka zvuči sasvim kao da je iz Biblije. Ali šta je to s tobom? I ne vidi se da si nešto jeo. Zar ćeš samo to parčence ovsenice? Izgledaš bled kao krpa, šta ti je?
— Ništa važno, mati; nisam gladan. Idem sad opet da pogledam šta radi Adam; da vidim hoće li me pustiti da i ja malo radim na sanduku.
— Hoćeš li koju kašiku tople čorbe? — reče Lizbeta, u kojoj sad preovlada materinsko osećanje nad navikom da predikuje. — Brzo ću potpaliti koje sitno drvo.
— Neću, mati, hvala; ti se baš mnogo trudiš — reče Set zahvalno, pa, ohrabren znakom nežnosti, nastavi: — Hajde da se pomolimo bogu za oca, ja i ti; i za Adama, i za sve nas; to će ti dati novu snagu, možebiti više nego što misliš.
— Dobro, nemam ništa protiv toga.
Iako je Lizbeta bila uvek sklona da protivreči u razgovoru sa Setom, naslućivala je ipak nejasno da će biti neke utehe i pomoći od tog Setova moljenja; a sem toga, manje će joj onda ostati da sama brine o tim duhovnim dužnostima.
I tako ona i sin klekoše, i Set poče da se moli bogu za oca, koji je otsutan, i za, one koji ga kod kuće očekuju sa tužnom brigom. A kad je došlo na red da se mole da Adamu ne stigne uputstvo odgore da ode nekuda daleko, nego da pomaže i teši majku dokle god bude životarila ovde na zemlji, Lizbetine uvek spremne suze grunuše, i ona glasno zajeca.
Kad ustadoše od molitve, Set ode k Adamu i reče mu:
— Lezi samo za sat-dva, a za to vreme pusti da ja radim.
— Nemoj, Sete. Idi; ležite, i mati i ti.
Međutim su se Lizbetine suze osušile, pa i ona uđe u radionicu za Setom, noseći nešto u ruci. To je bila šarena zdela, i na njoj pečeni krompiri u sosu i malo mesa, koje je Lizbeta iseckala i dodala. Srećna vremena kad su pšenični hleb i sveže meso bili poslastica za radni narod! Lizbeta gotovo bojažljivo stavi zdelu s jelom na klupu pored Adama, pa reče:
— Mogao bi se prihvatiti, onako uzgred, dok radiš. Doneću ti i malo vode.
— Donesi, — reče Adam ljubazno — jako sam ožedneo.
Pola časa docnije u celoj kući zavlada mir; moglo se čuti samo glasno kucanje starog časovnika i lupa Adamovog alata. Noć je bila veoma mirna; kad je Adam oko ponoći otvorio vrata, izgledalo je da se kreću samo svetle treperave zvezde na nebu; inače je svaki vlat trave spavao.
Dok su Adamovi mišići napregnuto radili, njegov duh bio je pasivan, kao posmatrač u panorami: pred njim su lebdele slike žalosne prošlosti, a verovatno i žalosne budućnosti, brzo se smenjujući.
Video je šta će da bude sutra izjutra, pošto odnese sanduk u Brokston, vrati se kući i počne da doručkuje: ući će sigurno otac, stideći se od sinovlja pogleda; sešće, izgledaće još stariji i još će jače drhtati nego juče; oboriće oči i gledaće u četvrtaste ploče na podu; a Lizbeta će ga pitati: šta on misli, na koji se način sanduk izradio pošto se on izvukao, i sve ostavio neurađeno— jer Lizbeta je uvek bila prva da mu prebaci, iako je stalno plakala što je Adam toliko strog prema ocu.
„I tako će to ići, sve gore i gore”, mislio je Adam; „jer kad čovek počne jednom da se kotrlja nizbrdo, onda više nema ni uspinjanja ni zastajanja”. A zatim mu pade na um vreme njegovog detinjstva, kad je, kao mališan, trčkarao uz oca, ponosit što ga otac vodi sa sobom na rad, a još ponosniji što se otac hvali drugovima: „Ovaj mali kepec se osobito razume u drvodeljskom poslu”. Kako je vredan i krasan čovek tada bio otac! Kad bi njega, Adama, zapitali čiji je sin, on bi sa zadovoljstvom odgovarao: „Ja sam sin Tijasa Bida”, jer je bio uveren da svako poznaje Tijasa Bida, Tijasa koji je napravio onaj izvanredni golubarnik u parohiskom domu u Brokstonu. Srećni su to bili dani, a naročito kad i Set, tri godine mlađi od njega, poče da dolazi u radionicu, te Adam postade u isto vreme i učitelj i učenik. Ali su zatim došli tužni dani; Adam je već bio momče kad Tijas poče da obilazi krčme, a Lizbeta poče da plače po kući i da žalopojkama puni uši sinovima. Adam se dobro sećao noći, stidne i bolne, kada je prvi put video oca divlja i poludela, i čuo ga da raskalašno peva neku pesmu sa svojim pijanim društvom u krčmi kod Prevrnutih kola. Jedared, kad mu je bilo osamnaest godina, ustao je rano jednog jutra i pobegao s jednim malim zavežljajem na ramenu i sa svojom knjižicom za merenje, tvrdo ubeđen da ne može više da podnosi domaće muke i rešen da drugde potraži sreću. Ne znajući kuda da pođe, uspravio je na raskršću štap i pustio ga da padne, rešen da i on pođe na onu stranu na koju se štap prevali. Ali kad je stigao do Stonitona, taknu ga u srce misao da ostavlja majku i Seta da pate i podnose sve zbog njega; i to mu pritište grudi i uzdrma odluku. Sutradan se vratio; ali sirotu Lizbetu nikad više ne ostaviše jad i užas koje je podnela za ta dva dana.
„Ne”, govorio je Adam sam sa sobom te noći, „to se više ne sme desiti. Zlo bi bilo po mene kad bi, na poslednjem sudu, moja rođena majka pretegla na suprotnoj strani terazija kojima bi se merila moja dobra dela. Moja su pleća dosta široka i dosta jaka; bio bih podlac kad bih otišao, a sav domaći teret ostavio na onima koji nisu ni upola toliko snažni kao ja. „Oni koji su jaki neka nose terete za one koji su slabi, a ne da sebi ugađaju”. To su jasne reči, ne treba sveća da ih osvetljuje; svetle same po sebi. Jasno je da čovek ide pogrešnim putem na ovome svetu ako trči za ovim ili onim samo da bi mu bilo lakše i ugodnije. Jedino svinja sme da zabije njušku u valov i da ne misli pritom ni o čemu što se oko nje događa; ali ako je u tebi srce i duša čovečja, onda ne možeš da se izvališ u krevet, a svi ostali da metnu kamen pod glavu. Ne, ne; nikad neću izvlačiti vrat iz jarma, a teret ostavljati slabima da ga vuku. Otac mi je težak krst, i verovatno će to biti još duži niz godina. Ali šta mari! Imam ja i zdravlja, i snage, i duha da sve to podnesem”.
U tom trenutku začu se jasan idarac na kućnim vratima, kao vrbovim prutom, a Džip, umesto da zalaje, kao što bi se očekivalo, stade da zavija. Adam se trže i pođe da otvori vrata. Pred vratima nije bilo nikoga, sve beše potonulo u tišinu, isto kao kad je otvorio vrata jedan čas ranije. Lišće je bilo nepomično, a pri zvezdanoj svetlosti videlo se polje, s obe strane potoka, i na njemu nigde žive duše. Adam obiđe oko kuće, ali ne opazi ništa drugo sem jednog pacova koji šmugnu ispred njega u drvenu građu. Vratio se opet u kuću začuđen; onaj zvuk bio je tako neobičan; čim ga je čuo, izašla mu je pred oči slika vrbovog pruta koji udara o vrata. Adama prođe jeza; seti se nehotice majčinih reči — da se takav udar čuje kad neko umire. Adam nije bio čovek praznoveran bez razloga, ali u njemu je bilo koliko zanatliske toliko i seljačke krvi, a seljak ne može da ne veru je u tradicionalna verovanja, baš kao što konj ne može da se ne strese kad vidi kamilu. Njegov je duševni sklop bio takav da se osećao ponizan u carstvu tajanstvenog, a smeo u oblasti znanja i nauke. Duboka pobožnost s jedne, i zdrav razum s druge strane, bili su razlozi što Adam nije mnogo mario za doktrinalnu religiju i često Setova razlaganja zaustavljao govoreći: „Eh, to je krupna tajna, ne možeš ti to znati”. I tako je Adam bio u isto vreme i pronicljiv i brz da poveruje. Kad bii se srušila kakva nova građevina, i svet počeo govoriti da je bog tako hteo, on bi rekao: Možebiti; ali tu ipak nije bilo sve u redu u krovu i u zidovima, inače zgrada ne bi pala. . Ali je verovao u snove i proricanja, i do poslednjeg dana, kad god bi pričao o onom udaru vrbovim prutom, njemu bi bilo hladno oko srca. Ja to pričam onako kako mi je on kazivao, i ne pokušavam da tumačim pomoću prirodnih pojava. U želji da objasnimo utiske mi često gubimo ono osećanje u sebi koje baš najbolje razume te utiske.
Adam je u ovom slučaju imao lek protiv takvog maštanja — sanduk treba da bude do sutra gotov; i udarci čekića stadoše da odjekuju tako učestano da bi svaki drugi šum, ako bi ga i bilo, morao biti zaglušen. Ali ipak nastupi prekid, kad je trebalo uzeti lenjir, a tada se odjednom ponovo ču onaj čudnovati udar i Džip opet tužno zalaja. Adam čisto skoči do vrata; opet je sve bilo mirno, samo se pod zvezdanom svetlošću videla rosna trava pred kućom.
Adam se u prvi mah poboja za oca. Ali već godinama on se nikad nije noću vraćao kući iz Tredlstona; ostajao bi da prespava pijanstvo u krčmi. Sem toga, Adamova zamisao o budućnosti beše tako vezana za mučnu sliku njegovog oca, koji iz dana u dan pada sve niže, da je svaki strah od novog nesrećnog slučaja, koji bi to padanje naniže prekinuo, bio isključen. Misao koja je zatim došla Adamu nagna ga da izu je obuću i da se popne gore, do vrata spavaće sobe. Ali Set i mati mirno su disali, u dubokom snu.
Adam siđe i nastavi rad, govoreći u sebi: „Neću više da otvaram vrata; šta ću da gledam kad se zvuk ne može videti! Možda postoji oko nas svet koji ne možemo da vidimo; a uho je oštrije od oka, te ponekad može da uhvati koji zvuk iz tog sveta. Neki ljudi misle da mogu čak ponešto i da vide, ali to su većinom ljudi čije oči nisu navikle da gledaju druge stvari. Što se mene tiče, mislim da je bolje videti da li visak visi pravo, nego videti duhove”.
Takve misli osvajaju obično sve jače i jače kad dnevna svetlost počinje da gasi sveće i ptice počnu da pevaju. Te tako i sad, kad crveni sunčani zraci padoše na metalne čavle koji su označavali početna slova imena na kapku sanduka, strahovanje od udara vrbovog pruta iščeznu u zadovoljstvu što je posao svršen i reč održana. Seta nije morao da budi; čulo se kako se gore kreće i kako silazi.
— Eto, — reče Adam Setu kad ovaj uđe — sanduk je gotov; možemo ga odneti u Brokston i vratiti se pre pola sedam. Ja ću samo da uzmem zalogaj ovsenice, pa ćemo poći.
Dva brata digoše sanduk na snažna pleća i pođoše, a Džip za njima; na put su izašli pozadi kuće. Brokston je bio udaljen otprilike jednu i po milju, a put je prijatno krivudao kroz polja, gde su se iznad žive ograde dizali bledi orlovi nokti i divlje ruže, a ptice cvrkutale i izvijale svoje pesme u brsnatim krunama hrastova i brestova. Čudnovato je bila složena ta slika: svežina letnjeg jutra, s rajskom tišinom i miljem, i čelična snaga ova dva brata u grubom radničkom odelu, a na njihovim plećima dugi mrtvački sanduk. Oni se najzad zaustaviše pred jednom malom kućom izvan sela Brokstona. U šest sati sve je bilo gotovo, sanduk zakovan, i Adam i Set se vraćahu kući. Udarili su prečicom, preko polja, pa uz potok koji je proticao blizu njihove kuće. Adam nije ispričao Setu šta se noćas desilo; ali on sam još je bio pod jakim utiskom, i zato najzad ipak reče bratu:
— Sete, ako otac ne dođe dok doručkujemo, mislim da bi najbolje bilo da odeš do Tredlstona i vidiš šta je s njim, i da mi doneseš one mesingane žice što su mi potrebne. Nemoj brinuti što ćeš izgubiti jedan sat rada; naknadićemo to. Dakle, hoćeš li da odeš?
— Hoću — reče Set. — Ali vidi samo kakvi su oblaci počeli da se skupljaju otkad smo pošli! Mislim da ćemo imati još kiše. Zlo će biti za kosidbu ako kiša potopi livade. Potok je već isuviše nadošao; neka pada kiša samo još jedan dan, pa će naše brvno biti pod vodom i mi ćemo morati da obilazimo dramom do kuće.
U to vreme su braća prolazila dolinom, i taman su ušla u pašnjak kroz koji teče potok.
— Ama šta se ono zaglavilo uz vrbu? — reče Set, pa ubrza korak. Adama nešto steže u grlu, neodređena bojazan za oca pretvori se u silan strah. On ništa ne odgovori Setu, nego potrča, a Džip pred njim; odjedared pseto poče ružno da zavija; za tren oka Adam je bio na brvnu.
To je, dakle, značio onaj znak! Njegov sedi otac, o kome je on razmišljao pre nekoliko sati, strogo i nemilostivo, kako će živeti da mu bude smetnja na putu, možda se baš u to vreme borio sa smrću u talasima! Ta misao, prva, prođe kao munja Adamu kroz glavu pre nego što je uhvatio za kaput i izvukao napolje krupno i teško telo. Stigao je i Set da pomogne, i kad položiše telo na obalu, sinovi u prvi mah samo klekoše i u nemom strahu gledahu staklaste oči, ne pomišljajući da treba nešto raditi, zaboravljajući na sve sem na činjenicu da pred njima leži mrtav njihov otac. Adam progovori pre Seta, šapatom:
— Otrčaću do majke, ali ću odmah da se vratim.
Sirota Lizbeta baš je pripremala doručak sinovima, i njihova se kaša već pušila na vatri. Njena kuhinja uvek je bila čista kao kutija, ali toga jutra ona se naročito starala da joj ognjište i sto za ručavanje budu lepi i primamljivi.
— Deca će biti mnogo gladna — govorila je poluglasno, mešajući kašu. — Do Brokstona ima dobro da se pešači, a vazduh preko brda istruže čoveka; pa još s onim teškim sandukom! Eh, eh, sad je još teži, otkad je u njemu siromah Bob Toler A ja napravila odjutros više kaše nego obično. Ne mari, i otac može skoro doći. On, doduše, neće pojesti mnogo kaše. Popije piva za tri groša, i time uštedi kaše za pola groša: to je njegov način da ušteđuje, kao što sam mu toliko puta govorila, i imaću još da mu govorim. Ah, jadni čovek; ali jedno mu se mora priznati, sva prebacivanja prima mirno; ćuti i trpi.
Utom Lizbeta ču težak bat nogu koje trče po tresetu, i kad se brzo okrete vratima, vide kako ulazi Adam, bled kao krpa i prestravljen; ona zajauka i potrča mu u susret pre nego što je on mogao da progovori.
— Pst! mati, — reče muklim glasom — nemoj da se uplašiš. Otac je pao u vodu. Možda ćemo moći da ga povratimo. Sad ćemo ga ja i Set doneti. Spremi ćebe i ugrej ga kraj vatre.
Ustvari, Adam je bio ubeđen da je otac mrtav, ali je znao da nema načina da zadrži krike i jauke majčine sem da joj da kakav posao iza koga se krije zračak nade.
On otrča nazad k Setu; njih dvojica podigoše tužni teret, ćuteći užasnuti. Široko otvorene staklaste oči behu sive, kao Setove, i nekada su blago i ponosno gledale na dečake, pred kojima ih je kasnije morao u stidu da obara k zemlji. Glavno osećanje Setovo bile je strah i tuga zbog tako iznenadnog uzimanja duše njegovog oca; Adamovo sećanje pak tonulo je naglo u prošlost i bilo je puno bola i kajanja. Kad stigne smrt, taj veliki izmiritelj, nikad se ne kajemo zbog nežnosti, nego samo zbog okrutnosti.

PETA GLAVA

REKTOR

Pred podne pade nekoliko dobrih pljuskova, i voda je stajala u dubokim baricama s obe strane staze koja je vodila kroz baštu brokstonskog parohiskog doma. Krupne provansalske ruže surovo je istresao vetar i išibala kiša; a ostalo cveće, nežnijih stabljičica, ležalo je povaljano oko leja i iskaljano vlažnom zemljom. Tužno jutro — vreme je da otpočne kosidba livada, a eto sad po svoj prilici preti poplava!
Ali ljudi koji imaju prijatne domove znaju za zadovoljstva na koja se baš onda misli kad je napolju kišovito. Da nije svanulo vlažno jutro, g. Ervajn ne bi sedeo u trpezariji i igrao šaha sa majkom; uostalom, on mnogo voli majku, a i šah, i sasvim mu je prijatno da provede nekoliko časova s njima kad je nebo oblačno. Dozvolite mi da vas uvedem u tu trpezariju i da vam prikažem časnog gospodina Adolfa Ervajna, rektora brokstonskog, vikara hejslopskog i vikara blajtskog, sveštenika koga teško da bi s razlogom mogao da gleda popreko i najsmeliji propovednik crkvene reforme. Ući ćemo polako i zastaćemo na vratima da ne probudimo mrku kučku svetle dlake što se ispružila kraj kamina sa svoja dva šteneta, ili mopsa što drema, uvis podignute crne njuške, kao kakav sanjivi pretsednik.
Soba je prostrana i visoka, sa širokim isturenim prozorima u jednom zidu; zidovi su novi i neobojeni; nameštaj, nekada skupocen, star je i oveštao, a na prozorima nema draperija. Crveni čaršav na velikom stolu jako je izlizan, ali se nekako prijatno slaže s bledim gipsom na zidovima. Na izlizanom čaršavu stoji srebrn bokal za vodu, istoga stila kao i dva veća, na ormanu za posuđe s urezanim porodičnim grbovima u sredini. Odmah vam je, dakle, jasno da su stanovnici ovoga doma dobili u nasleđe više plemićke krvi nego gotovine, i nećete se iznenaditi kad kod g. Ervajna spazite fino ocrtane nozdrve i gornju usnu. U ovaj mah, međutim, vidimo samo njegova široka, prava leđa i obilje napudrovane kose, začešljane unazad i vezane crnom pantljikom — nešto malo konzervativnosti u načinu odevanja, što dokazuje da rektor nije više mlad čovek. On će se posle možda i okrenuti; a dotle možemo da obratimo pažnju na dostojanstvenu staru gospođu, njegovu majku, neobično lepu crnomanjastu staricu, čija sveža boja lica naročito dobro izgleda u karnerima od belog batista i čipaka koji joj okružavaju glavu i vrat. Pravo se drži, u svojoj ljupkoj ugojenosti, kao boginja Cerera; a crnpurasto lice, s orlovskim nosem, čvrstim ponositim ustima, i sitnim a živim crnim očima, ima tako smeo i sarkastičan izraz da nam nije teško da zamislimo staru gospođu kako mesto šahovske figure drži u ruci paket karata, pa gata i proriče budućnost. Mala crnpurasta ruka kojom pomiče kraljicu sva je u biseru, brilijantima i tirkizima; a širok crni veo, ukusno namešten na temenu njene kape, pada, odudarajući jako, preko, belih nabora oko vrata. Mora biti da dosta vremena traje jutarnja toaleta stare gospođe! Međutim, izgleda sasvim prirodno što se tako odeva; ona je očigledno jedna od onih kraljevskih lepotica koje nikad ne sumnjaju u svoja božanska prava i nikad ne nailaze na ličnosti koje bi bile toliko nerazložne da im lepotu dovode u pitanje.
— A sad, Defone, pazi šta će da bude — reče veličanstveno stara gospođa, spustivši kraljicu veoma mirno i skrstivši ruke. — Žao mi je da izgovorim reč koja bi bila neprijatna za tvoja osećanja.
— Ah; opaka majko, čarobnice! Kako može hrišćanin da dobije igru s tobom? Trebalo je, pre nego što smo počeli, da poškropim dasku osvećenom vodom. Nisi ovu igru dobila sasvim ispravnim načinom, priznaj.
— Naravno, pobeđeni uvek tako govore o velikim osvajačima. Ali, gle, sunce je palo na dasku da ti jasno pokaže kako si pogrešno igrao ovim pionom. Hoćeš li još jedared da okušaš sreću?
— Ne, mati. Vedri se, ostaviću te da se sama razračunas sa svojom savešću, a mi ćemo napolje, da malo probrljamo po blatu, je li, Junona?...
Te su reči bile upućene crnoj kučki, koja na taj glas skoči: i položi njušku na gospodarevu nogu. — Ali prvo moram gore, da vidim Anu. Baš kad sam pošao k njoj pozvaše me Tolerovima na pogreb.
— Badava ideš, nećeš moći s njom da razgovaraš. Keti kaže da ima odjutros glavobolju kakvu skoro nije imala.
— Ah, njoj će ipak biti prijatno da me vidi, ma kako da joj je rđavo; uvek me primi.
Ako vam je poznato kako veliki deo ljudskoga razgovora nije ništa drugo do navika ili besciljan impuls, nećete se iznenaditi kad vam kažem da je ista ta primedba učinjena, i isti takav odgovor na nju dobijen mnogo stotina puta u toku petnaest godina, otkad g. Ervajnova sestra Ana boluje. Sjajne stare dame koje se izjutra dugo oblače nemaju baš uvek mnogo sažaljenja prema svojim bolešljivim kćerima.
Ali dok je g. Ervajn još sedeo u naslonjači i gladio Junonu po glavi, uđe sluga i reče mu:
— Džošua Ran, gospodine, želi da razgovara s vama ako imate vremena.
— Uvedite ga — reče gđa Ervajn i uze svoje pletivo. — Ja uvek volim da čujem šta g. Ran ima da kaže. Cipele su mu, doduše, sigurno kaljave; pazite, Karole, neka ih dobro otre.
Kroz dva minuta pojavi se na vratima Džošua Ran, klanjajući se vrlo učtivo; mopsu je to, međutim, bilo sasvim svejedno, te zalaja i potrča preko sobe da onjuši noge stranog čoveka; ona dva mala šteneta, naprotiv, gledala su u debele listove g. Rana i u njegove prugaste vunene čarape sa mnogo više čulnosti, i skakala su oko njih i kevtala radosno. Uto se i g. Ervajn okrenu i reče:
— Šta je, Džošua, da se nije u Hejslopu nešto desilo kad ste došli po ovom vlažnom vremenu? Sedite, sedite. Ne bojte se pasa; ćušnite ih nogom prijateljski. Mopse, ovamo, bitango jedna!
Ima ljudi koje je uvek prijatno videti, kao što je prijatna neočekivana struja topla vazduha u zimu, ili jara s ognjišta u hladnoj pomrčini. Takav je čovek bio i g. Ervajn. Između njegovog lika i lika njegove majke bila je otprilike takva sličnost kakva postoji između slike nekog prijatelja u našem sećanju, i samog lika tog prijatelja: sve su crte kod g. Ervajna mnogo plemenitije, osmejak vedriji, izraz srdačniji. Da su crte rektorova lica bile manje oštre, moglo bi se reći da je to lice veselo; ovako, ta reč ne bi bila prava oznaka za mešavinu dobroćudnosti i otmenosti koja se ogledala na tom licu.
— Hvala, prečasni — odgovori Ran, trudeći se da se pravi ravnodušan prema onome što se zbiva oko njegovih nagu, ali izbacujući čas jednu čas drugu da bi oterao kučiće. — Stajaću, ako dopustite, tako je pristojnije. Nadam se da ste vi i gđa Ervajn zdravi; a gospođica Ervajn... gospođica Ana, i ona je valjda dobro?
— Da, Džošua, hvala. Vidite kako moja mati sjajno izgleda. Možemo se sakriti pred njom, iako smo mlađi. Ali, šta ima novo?
— Eto, gospodine, morao sam da dođem u Brokston da predam neke stvari, pa sam smatrao da neće biti zgoreg da vara se javim i da vas obavestim o onome što je bilo u selu; ja to, naprimer, nisam video otkad sam živ, a biće teme šezdeset godina o sv. Tomi; tolike sam godine prikupljao uskršnji bir za pastora Blika pre nego što ste vi došli u ovu parohiju, i bio pri svakom zvonjenju i svakom kopanju grobova, i pevao u horu mnogo pre nego što je Bartl Mesi došao bog vas pita otkuda zajedno s njegovim notama i lepim antifonima koji zbunjuju svakog pevača sem njega samoga, te jedan od drugog prihvataju pesmu kao kad ovce bleje. Ja znam šta je to biti crkvenjak, i znam da bih se ogrešio i o vas, i o crkvu, i o kralja, kad bih prećutao šta je tamo sve bilo. Iznenadio sam se, nisam imao pojma o tome ranije, i tako sam se zbunio kao da sam izgubio sav svoj alat. Jedva sam noćas sastavio četiri sata spavanja, a i ta su bili samo neki teški snovi, koji su me više umorili nego da sam celu noć propešačio.
— Pa šta je to, za ime sveta, Džošua? Da nisu opet lopovi dolazili da obiju crkvu?
— Lopovi? Ne, gospodine; pa ipak bih mogao reći da jesu lopovi i da kradu baš crkvu. To su vam oni metodisti koji će uskoro da ovladaju celom parohijom ako vi, časni gospodine, i njegova milost vlastelin Donitorn ne kažete svoju reč i to ne zabranite. Ne mislim ja to vas da učim, gospodine; ne zaboravljam se ja dotle da se pravim pametnijim nego moji stariji. Samo, pametan ili ne, to sad nije važno; došao sam da vam javim da je ona mlada metodistkinja što je u gostima kod Pojzerovih održala propoved i molitvu na Utrini, i to vam je tako istina kao što ja ovde stojim pred vama.
— Držala propoved na Utrini? — reče g Ervajn začuđeno, ali u isto vreme nimalo ljut. — Zar ona bleda lepa devojka koju sam video kod Pojzerovih? Poznao sam odmah po odelu da je metodistkinja, kvekerka, ili nešto tome slično; ali nisam znao da propoveda.
— Ja vam kažem suštu istinu, gospodine, — nastavi Ran, stegavši usne u polukrug i načinivši u govoru pauzu dugu za tri znaka usklika. — Držala je sinoć propoved na Utrini i pridobila Čadovu Besi, te sirota devojka od sinoć nikako da prestane plakati.
— Besi Čadova, to je krepka devojka, proći će to nju, Džošua. Da li se još ko rasplakao?
— Nije, gospodine, ne mogu to reći. Ali se ne zna šta se može desiti ako okupe tako svake nedelje; neće se opstati u selu. Ti metodisti pune svetu glavu; kažu, ako popiju koju čašu vina i ako se malo raspolože, otići će u pakao tako sigurno kao što je sigurno da su se rodili. Ja nisam neka pijanica — to niko ne može reći o meni — ali volim koju čašu više o Uskrsu i Božiću; što je i prirodno kad idemo iz kuće u kuću da pevamo, i svet nas nudi da pijemo džabe; ali kad kupim parohiski prirez, volim, priznajem, malu čašu piva, i uz to lulu; volim da posedim i proćaskam sa susedima kod Kasona, s vremena na vreme; inače, ja sam crkveno vaspitan, hvala bogu, a crkvenjak sam evo trideset i dve godine, pa moram znati šta je to crkvena vera.
— Pa dobro, Džošua, kakvo je vaše mišljenje? Šta vi mislite da treba činiti?
— Pa ja, časni gospodine, ja nisam za to da se preduzimaju kakve mere protiv one mlade devojke. Ona je inače dobra, samo da se okani propovedanja. A čujem i da će skoro natrag, u svoj kraj. Ona je rođaka Pojzerova, a ja ne bih želeo da kažem nešto što bi i najmanje vređalo tu porodicu u kojoj sam uzimao meru za obuću svima, od najmanjeg do najvećeg, otkad znam da sam obućar. Ali tu vam je onaj Vil Maskeri, gospodine; to je jedan otrovan metodist, kao što samo može biti; ja ne sumnjam da je on taj koji je nagovorio devojku da sinoć drži propoved; pa će on dovući i druge, iz Tredlstona, ako mu se mala ne stane na nogu. Ja mislim da bi mu trebalo dati na znanje da neće otsada dobijati na opravku kola i nameštaj za crkvu i parohiju, a pogotovu da neće ostati u kući koja pripada g. Donitornu.
— Ali vi, Džošua, rekoste maločas da ne pamtite da je iko dosad dolazio na Utrinu da propoveda; otkud sad mislite da će dolaziti još? Metodisti ne idu da propovedaju po tako malim selima kao što je Hejslop, gde je svega šaka radnika, a i ti su toliko umorni da neće mnogo slušati. To bi im bilo baš kao da propovedaju na vrhu Bintonskih planina. A Vil Maskeri sam nije propovednik, čini mi se.
— Nije; taj ne ume ni dve reči da veže bez knjige; zaglibio bi se kao krava u mokroj ilovači. Ali mu zato dobro ide jezik kad treba s omalovažavanjem da govori o svojim susedima; za mene je rekao da sam slepi farisej; upotrebljava, molim vas, reči iz Biblije da izdeva imena ljudima koji su bolji od njega i više znaju nego on! A što je još gore, vele da su ga čuli kako neuljudno govori o vama, časni gospodine; mogu da vam dovedem ljude koji će se zakleti da vas je nazivao „nemim psom” i „lenjim pastirom” — oprostite što i ja moram da izgovorim te reči.
— Bolje da niste, bolje da niste, Džošua; gadne reči treba pustiti da umru čim su izgovorene. A Vil Maskeri bi stvarao mogao biti još mnogo gori nego što je. On je pre bio razuzdana pijanica, zapuštao posao i tukao ženu, kako su mi pričali; a sad je vredan i učtiv, i izgleda da se lepo slaže sa ženom. Ako mi možete dokazati da se zadeva sa svojim susedima i pravi smutnje, onda ću smatrati za svoju dužnost, kao sveštenik i vlast, da se umešam. Ali inače ne priliči pametnim ljudima, kao što smo vi i ja, da dižemo graju za sitnicu, da smatramo da je crkva u opasnosti zato što jezik Vila Maskerija brblja koješta ili što mlada devojka govori ozbiljno jednoj grupici ljudi na Utrini. Moramo „živeti i pustiti druge da žive”, Džošua, u religiji kao i u svemu ostalom. Vi nastojte da vršite svoju dužnost kao crkvenjak, kao što ste je i dosada vršili, i da pravite susedima one vaše sjajne debele cokule, pa se, verujte, neće u Hejslopu gore živeti nego što se dosada živelo.
— Vrlo je ljubazno od vas što tako govorite; ali osećam da ću ja, zato što vi ne živite u parohiji, imati utoliko više da ponesem na svojim leđima.
— Naravno; samo, treba da pazite i da ne ponižavate crkvu u očima naroda time što ćete se plašiti za nju zbog sitnica, Džošua. Ja sad ostavljam vašoj zdravoj pameti da ne obraćate pažnju na to šta će reći Vil Maskeri bilo o vama bilo o meni. Vi i vaši susedi možete i dalje ići na svoju čašu piva, lepo i umereno, kao dobri parohijani razume se, kad svršite svakodnevne poslove; a ako Vil Maskeri neće s vama nego pođe na kakvu propoved i molitvu u Tredlston, pustite ga, vas se to ne tiče dogod vam on ne smeta u onom što hoćete da radite. A što se tiče toga da će neko ponekad reći o nama koju suvišnu reč, to treba da nam je sasvim svejedno, kao crkvenom tornju graktanje gavranova oko njega. Vil Maskeri dolazi u crkvu svake nedelje po podne i radi vredno svoj kolarski zanat preko sredmice, i dok je tako, morate ga ostaviti na miru.
— Da, gospodine, ali kad dođe u crkvu, on sedne i samo otresa glavom, i izgleda tako kiseo i nezadovoljan dok mi pevamo da mi dođe da ga dobro razvučem preko lica, neka mi oprosti bog, i gđa Ervajn, i vi, časni gospodine, što tako govorim. I kazao je da nam je pevanje o Božiću bilo kao pištanje vlažnog granja na ognjištu.
— Šta ćete kad je nemuzikalan; vi znate, kad je glava od drveta, teško je tu pomoći. Ali niko u Hej stopu neće deliti njegovo mišljenje dok vi tako lepo pevate kao što ste dosad pevali.
— Da, gospodine, ali se čoveku prevrće utroba kad sluša kako on zloupotrebljava Sveto pismo. Ja znam isto toliko mesta iz Biblije koliko i on, i mogao bih da izgovorim sve psalme i u snu, samo da me malo uštinete, ali se ne služim njima kad hoću da kažem ono što mislim. To bi bilo isto kao kad bih doneo kući sveti putir i počeo iz njega da jedem.
— To je vrlo dobra napomena s vaše strane, Džošua; ali kao što rekoh...
U taj mah začuše se koraci nogu u čizmama i zvuk mamuza u kamenom pretsoblju, i Džošua Ran se brzo odmače od vrata da propusti onog što je zastao za časak na vratima i zapitao zvonkim tenorom:
— Kumče Artur — sme li da uđe?
— Neka uđe, neka uđe kumče! — odgovori gđa Ervajn dubokim, skoro muškim glasom, a nato se pojavi mlad gospodin u jahaćem odelu, s desnom rukom u zavoju. Sad nastade ona prijatna mešavina smeha, uzvika, rukovanja, pitanja: „Kako ste?” pomešana s veselim kratkim psećim lajanjem i mahanjem repova, što je dokazivalo da je posetilac u najboljem prijateljstvu s onima koje je došao da poseti. Mladi gospodin bio je Artur Donitorn, poznat u Hejslopu pod raznim imenima, kao „mladi vlastelin”, „naslednik” i „kapetan”. On je bio kapetan samo u lomširskoj narodnoj vojsci; ali zakupcima u Hejslopu on je bio moćniji kapetan nego sva ostala gospoda istoga čina u redovnoj kraljevskoj vojsci — on je sve njih zasenjivao, kao što Jupiter zasenjuje Mlečni put. Ako hoćete podrobnije da znate kako je izgledao mladi vlastelin, setite se nekog mladog Engleza, bele puti, tamne kose, i žućkastomrkih zalizaka, s kojim ste se sreli u nekom gradu u inostranstvu i ponosili se njime kao svojim zemljakom; čist, dobro vaspitan, belih ruku, i ipak u stanju da obori protivnika. Što se ostalog tiče, nisam takav krojač da bih vam umarala maštu nekim osobitostima odela i počela da govorim o prugastom prsluku, kaputu s dugačkim peševima, i čizmama niskih sara.
Okrećući se da uzme stolicu, kapetan Donitorn reče:
— Da ne prekidam g. Džošuu, zacelo ima nešto da kaže.
— Molim ponizno da mi oprostite, — reče Džošua, pa se duboko pokloni — imao sam da kažem prečasnom jednu stvar, ali sam je zbog drugih smetnuo s uma.
— Kazujte, Džošua, brzo! — reče g. Ervajn.
— Vi, gospodine, sigurno niste čuli da je Tijas Bid umro, udavio se jutros, ili, verovatnije noćas, u potoku u Vrbaku, kod mosta, baš prekoputa svoje kuće.
U isti mah ote se iz grudi oba gospodina po jedno „Ah!” kao da ih je to saopštenje veoma zainteresovalo.
— A jutros je bio kod mene Set Bid i zamolio da kažem prečasnom gospodinu kako njegov brat Adam moli za osobitu dozvolu da se grob za njegovog oca iskopa kraj Belog gloga, jer je njegovoj majci mnogo stalo do toga zbog nečega što je usnila; ona bi i sama došla da vas zamoli, ali su mnogo zaposleni oko saslušavanja zbog smrtnog slučaja, i raznih drugih stvari; njihova majka to mnogo želi i goni sinove da osiguraju mesto, kako ga ne bi ko drugi zauzeo. Ako vi, prečasni, odobrite da im se to učini, ja ću poslati dečka da im javi čim stignem kući; eto time sam se usudio da vas uznemirim, i to u prisustvu poštovanog gospodina Donitorna.
— Naravno, Džošua, naravno, odobravam da im se da to mesto. I sam ću odjahati do Adama da ga posetim. Ali ipak pošaljite dečka da im javi da će dobiti grob, za slučaj da mene nešto zadrži. A sada, zbogom, Džošua, idite u kuhinju da popijete čašu piva.
— Siromah stari Tijas! — reče g. Ervajn kad je Džošua otišao. — Bojim se da je i piće malo pomoglo potoku da ga udavi. Naravno, milije bi mi bilo da se taj teret skinuo s pleća moga prijatelja Adama na manje bolan način. To valjano momče, taj Adam, već je nekih pet-šest godina prosto spasavao oca od propasti.
— To je sjajan karakter, taj Adam — reče kapetan Donitorn. — Kad sam ja bio još dečko, a on već momče od svojih petnaest godina koje me je učilo drvodeljskom zanatu, sve sam mislio: da sam nešto bogat sultan, uzeo bih Adama za velikog vezira. I sad mi se čini da bi se on na tom visokom položaju našao kao ma koji mudrac iz istočnjačke priče. Ako ikad doživim da budem veliki posednik, mesto ovoga što sam sada — siromah đavo s nešto džeparca — uzeću Adama da mi bude desna ruka. On bi upravljao mojim šumama; jer se, izgleda, razume u tome bolje nego iko; ubeđen sam da bi isterao dvaput više novaca nego moj deda, čiji je upravnik onaj bedni stari Sačel, što se razume u građi kao neko u kantaru. Pomenuo sam tu stvar dva-tri puta starom, ali on iz nekih razloga ne miriše Adama, a ja sam ne mogu ništa. Međutim, vaša prečasnosti, hoćete li da projašemo? Sad je napolju divno. Možemo zajedno da odemo do Adama, ako vam je po volji; samo ću ja usput da svratim i do Pojzerovih da vidim šta je s onim štencima koje čuva za mene.
— Ručajte prvo, Arture, — reče gđa Ervajn — već je skoro dva sata. Katol će odmah doneti jelo.
— I ja moram do Pojzerovih — reče g. Ervajn — da se još jednom sastanem s onom malom metodistkinjom koja je kod njih. Džošua mi reče da je držala sinoć propoved na Utrini.
— Zaboga! — reče kapetan Donitorn smejući se. — A izgleda mirna kao miš. Ali ipak ima nečeg osobitog u njoj. Kad sam se prvi put sreo s njom, baš sam se nekako zastideo i spleo; ona je sedela pred kućom na suncu, nagnuta nad šićem, kad sam ja dojahao do kuće; ne primećujući da je to neko stran, doviknuo sam: „Je li Martin Pojzer kod kuće?” I kažem vam — kad ustade, kad pogleda u mene i reče: „Mislim da je kod kuće, sad ću ga zvati”, a mene obuze stid što sam tako iznebuha progovorio. Izgledala je kao sv. Katarina u kvekerskom odelu. Ima lice kakvo se retko viđa među prostim svetom.
— Baš bih i ja volela da vidim tu devojku, Dofene, — reče gđa Ervajn. — Dovedi je ovamo pod bilo kakvim izgovorom.
— Ne znam kako bih to mogao da izvedem, majko; ne ide nekako da ja štitim metodističku propovednicu, čak i kad bi ona pristala da je štiti lenji pastir, kako me je nazvao Vil Maskeri. Trebalo je da dođete malo ranije, Arture, da čujete kako je Džošua potkazao svoga suseda Maskerija. Traži stari da odlučim od crkve kolara, pa da ga onda predam građanskim vlastima, dakle vašem dedi, da ga on istera iz kuće gde stanuje. Ako bih se ja sad doista upleo u tu stvar, napravila bi se od toga čitava istorija, puna mržnje i napadanja; to bi metodistima taman dobro došlo da štampaju u narednom broju svoga časopisa. Zaista, ne bi mi bilo teško da ubedim Čada Kreneđža, i još pola tuceta drugih zadrtih tipova, da bi učinili uslugu crkvi ako bi vilama i kamdžijama proterali Vila Maskerija iz sela; a ako bih im onda dao još pola suverena da se, pošto izvrše delo, dobro napiju, priredio bih komediju kakvu nije doživeo niko od moje sabraće u parohijama čitavih trideset godina.
— Ali je zaista bezobrazluk od toga čoveka da te naziva lenjim pastirom i nemim psom — reče gđa Ervajn. — Ja bih mu malo potkratila jezik. Ti si isuviše popustljiv, Dofene.
— Nadam se da ne misliš ozbiljno da bi to bio dobar način čuvanja dostojanstva kad bih ja stao da se svetim za klevetanja Vila Maskerija? Uostalom, nije baš sasvim sigurno da sa to klevete. Ja jesam lenj, i svaki dan sam sve teži u sedlu; da i ne govorim o tome kako stalno više trošim nego što primam, i da se zato ljutim kad mi neki bogalj prosjak zatraži šest pensa. Svi oni osušeni revnosni oci koji misle da će preporoditi svet počinjući da propovedaju čim zora zabeli, pre nego što otpočnu svoj svakodnevni rad — svi oni, naravno, mogu da imaju o meni traljavo mišljenje. Ali, hajdemo da doručkiemo. Zar Keti neće da dođe na doručak?
— Gospođica Ervajn je naredila da joj se donese doručak gore, — reče Karol — ne može da ostavi gospođicu Anu samu.
— E, dobro, dobro. Neka kažu gore da ću ja odmah doći da vidim gospođicu Anu. A vi se sad već sasvim dobro služite desnom rukom, Arture? — reče g. Ervajn, videvši da je kapetan Donitorn izvukao ruku iz zavoja.
— Da, dosta dobro; ali Godvin mi jednako govori da je još neko vreme nosim vezanu. Na svaki način, nadam se da ću početkom avgusta moći da odem u puk. Očajno je glupo biti zatvoren u dvorcu preko leta, kad nema ni lova ni pucanja, od čega se čoveku tako slatko drema uveče. Međutim, tridesetog jula ćemo ipak malo uzbuniti odjeke. Jedared se i moj deda rešio da mi da carte blanche, a ja vam obećavam da će svečanost biti onakva kako to zahteva slučaj. Neće ljudi dva puta doživeti moje punoletstvo. Za vas, kumo, spremam visok presto, upravo dva, jedan napolju a drugi u dvorani ma igranje, da sedite i gledate na nas dok kao boginja s Olimpa.
— Ja se spremam da obučem najlepšu kadifenu haljina, onu što sam imala na sebi pre dvadeset godina, kad smo vas krstili — reče gđa Ervajn. — Eh, čini mi se da ću ponovo videti vašu jadnu majku kako hoda tamo-amo, u beloj haljini koja je mene neprestano potsećala na pokrov; i odista joj je to i bio pokrov tri meseca kasnije; vašu kapicu i haljinicu u kojoj ste se krstili metnuli smo pored nje kad smo je sahranili. Tako je želela, jadnica! Hvala bogu te vi ličite na porodicu svoje majke, Arture. Da ste bili kakvo žgoljavo, suvo, žuto dete, ne bih vam bila kuma. Znala bih onda da će od vas ispasti Donitorn. Ali vi ste došli na svet kao pravo mangupče, puna lica, širokih grudi, derali ste se što možete jače, i ja sam odmah videla da ste od glave do pete Tradžet.
— Ali taj bi sud mogao biti i malo netačan, mati, — reče g. Ervajn, smešeći se. — Zar se ne sećaš kako je bilo s Junoninim poslednjim kučićima? Jedno je bilo sušta mati, ali je ipak zato imalo dve-tri očeve osobine. Priroda je veliki majstor, može čak i tebe da prevari.
— Koješta, Dofene! Priroda nikad neće dati jazavičara u obliku buldoga. Ne možeš me nikad ubediti da neću moći čoveka da ocenim po spoljašnosti. Ako mi se nečiji izgled ne dopada, sigurno je da mi se ni ličnost nikada neće dopasti. Ja ne volim da se upoznajem sa ljudima koji su ružni i neprijatni, kao što ne volim da jedem jelo koje ne izgleda lepo. Čim se na prvi pogled stresem od nečega, odmah dalje od mene! Ružno, mrtvo ili izbuljeno oko je nešto od čega mi se prosto smuči, kao od ružna mirisa.
— Kad je reč o očima, kumo, — reče kapetan Donitora — setio sam se jedne knjige koju sam hteo da vam donesem. Dobio sam je u jednom paketu, pre neki dan, iz Londona. Znam da vi volite priče o čudnovatim, fantastičnim događajima. To je zbirka pesama „Lirske balade”; većinom su izgleda prosto prazne reči, ali prva je drukčija; zove se „Stari mornar”. Kao priča, ona je vrlo zbrkana, ali ipak čudnovata i veoma zanimljiva. Poslaću vam je; a ima i drugih knjiga, koje će možda vas, g. Ervajne, zanimati; nekakve rasprave o evangelizmu, i o antinominalizmu, ili nešto tako. Ne mogu da zamislim šta je imao na umu onaj ko mi ih je poslao. Pisao sam da mi ubuduće ne šalju nikakve knjige i rasprave, niti bilo šta što se svršava na izam.
— Što se toga tiče, nije baš sigurno da i ja mnogo volim izmove, ali mogu bar da zavirim u te knjige; čovek tako dozna šta se događa u svetu. Imam sad još nešto da svršim, Arture, — reče g. Ervajn, ustajući i izlazeći iz sobe— pa onda možemo da pođemo.
To nešto što je imao da svrši odvelo ga je preko starih stepenica (jedan deo kuće bio je vrlo star) pred jedna vrata, na koja je tiho zakucao.
— Slobodno! — odgovori ženski glas, i g. Ervajn uđe u sobu, koja je bila tako zamračena kapcima i zavesama da je gospođica Keti, mršava sredovečna dama koja je stajala pored prozora, videla samo toliko koliko je dovoljno za pletenje. Pletivo je ležalo na malom stočiću, a ona je u to vreme radila posao za koji je dovoljna najslabiji svetlost: vlažila je sunđerom zamočenim u sirće bolnu glavu koja je ležala na jastuku. Sitno lice bolesničino možda je nekada bilo i lepo, ali sada je izgledalo izmučeno i bledožuto. Gospođica Keti priđe bratu i prošaputa:
— Nemoj ništa da joj govoriš, danas ne može da podnese razgovor.
Anine oči bile su zatvorene, a obrve nabrane od silnoga bola. G. Ervajn se približi postelji, uze nežnu sestrinu ruku i poljubi je; slabačak stisak malih prstiju kazivaše mu da je dobro učinio što je radi toga došao gore. On postoja još trenutak, gledajući u sestru, pa se onda okrete i lagano, lagano, izađe iz sobe; cipele je skinuo pre nego što je došao gore, i navukao je papuče.
Da ovaj poslednji detalj nije bio sitnica, znaće svaki onaj kome je poznato koliko je stvari, i kad su ga se lično ticale, rektor odbijao iz prostog razloga što ga je mrzelo da oblači ili da skida cipele.
A g. Ervajnove sestre — to bi vam posvedočio ma koji član neke bolje porodice na čitavih, deset milja oko Brokstona — bile su tako ograničena i nezanimljiva stvorenja! Zaista je bilo šteta što neobično lepa i umna gđa Ervajn ima tako beznačajne kćeri. Ona sama bila je takva da bi u svako doba vredelo preći deset milja da je čovek vidi. Njena lepota, njene očuvane sposobnosti, njeno starinsko dostojanstvo, bili su razlog što je stara gospođa ostala prijatan predmet razgovora, uporedo sa temama o kraljevom zdravlju, o novim modelima haljina, o vestima iz Egipta, o parnici lorda Desija, koja je život satirala sirotoj ledi Desi. Uostalom, niko nikad i nije spominjao gospođice Ervajn, osim sirotoga sveta u selu Brokstonu, koji je smatrao da se one osobito razumeju u lečenju i nazivao ih, iz neobjašnjivih razloga, plemićkama. Ako bi ko upitao starog Džoba Damilova ko mu je dao flanelski kaput, on bi odgovorio: „Plemićke, prošle zime”; a udovica Stin opet ne može da se dovoljno nahvali one „stvari” koju su joj „plemićke” dale protiv kašlja. Pod tim imenom služile su gđice Ervajn i kao sredstvo za ukroćavanje neposlušne dece; tako da je mnogi mali mangupčić, pri pogledu na žuto lice gospođice Ane, uzdrhtao, uveren da ona mora znati za sva njegova najgora nedela, kao što mora znati tačni broj kamenčića kojima je gađao plovke g. Britona. A za onaj ostali svet, koji ih je gledao kroz manje tajanstvene naočare, gospođice Ervajn su bile prosto suvišna stvorenja. Nevešto izrađene figure na potki života, bez ikakva efekta. Gospođici Ani bi se možda i smela pridati neka romantična crta kad bi se njena hronična glavobolja mogla vezati za kakvu patetičnu istoriju beznadežne ljubavi; ali, niti je takva lstorija postojala, niti ju je ko mogao izmisliti u vezi sa gospođicom Anom, i zato je opšti utisak kod sveta bio u punoj saglasnosti s činjenicom da su obe sestre ostale stare devojke iz prostog razloga što im se nikad nije javio prosac čiju bi ponudu mogle primiti.
Pa ipak, da kažemo nešto paradoksalno: postojanje beznačajnih ličnosti ima vrlo važnih posledica u svetu. Može se reći da one utiču na cenu hleba i visinu radničke nadnice; izazivaju različite stvari kod raznih temperamenata: rđavu ćud kod samoživih, junaštvo kod dobrih — da, dakle, na razne načine igraju ne malu ulogu u tragediji života. Eto i sudbina tog lepog, plemenitog sveštenika, prečasnog Adolfa Ervajna, bila bi sasvim drukčija da nije bilo te dve sestre usedelice. On bi se vrlo verovatno još u mladosti oženio lepom devojkom, i sada, kad mu napudrovana kosa ispod pudera odista sedi, imao bi odrasle sinove i kćeri; ukratko, imao bi ono blago koje je, kao što se misli, najbolja nagrada za sav mučan i trudan život na ovom svetu. Ovako, pak, s godišnjim prihodom od svega sedam stotina funti godišnje, ne videći načina ni mogućnosti da izdržava otmenu majku i bolesnu sestru, da ne računamo i drugu sestru (koja se obično spominjala bez ikakvog pridevskog dodatka) i to da ih izdržava onako kako im dolikuje po rođenju i navikama, a u isto vreme da brine još i za svoju ženu i decu — ostao je i u četrdeset osmoj godini neženja; on nije pravio, uostalom, od tog odricanja nikakvu zaslugu i odgovarao je nasmejano onima koji bi to dodirnuli da na taj način može sebi da dozvoli mnogo štošta što žena ne bi dozvolila. I on je možda bio jedini čovek na svetu koji svoje sestre nije smatrao neinteresantnima i suvišnima; on je bio od onih širokogrudih i blagih ljudi koji nikad nemaju ni sitnu ni srditu misao; epikurejac, ako hoćete, bez oduševljenja i bez prgavog i teškog osećanja dužnosti; pa ipak, kao što ste videli, čovek koji je imao moralnu osnovu da u svako doba oseti sažaljenje prema tihim i monotonim stradanjima. Zbog širokogrudosti i blagosti on prosto nije umeo da vidi tvrdo srce svoje majke prema njenim kćerima, što je ustvari vrlo lako padalo u oči još i zbog velike suprotnosti prema milosti kojom je stara dama obasipala sina; on, rektor, nije smatrao za vrlinu ljutiti se na nedostatke kojima nema leka.
Koliko će različit biti vaš sud o nekom čoveku ako zajedno s njim idete i intimno razgovarate, ili ga gledate u njegovoj kući — i ako ga cenite sa visokog gledišta istorije, ili prema oceni nekog njegovog kritičkog suseda, koji u njemu vidi pre otelovljenje nekog sistema ili mišljenja nego čoveka! Gospodin Ro, „putujući propovednik” sa stanom u Tredlstonu, uneo je bio i g. Ervajna u svoj opšti pregled sveštenstva u tom kraju; on sveštenike opisuje kao ljude odane plotskim uživanjima i svetskoj sujeti, koji love i gađaju iz puške, ukrašavaju svoje domove i razmišljaju o tome šta će jesti, šta piti, i kako se odevati; i ne mareći mnogo da svojoj pastvi dele hleb života, propovedaju u najboljem slučaju neki telesni moral koji dušu umrtvljuje, i trguju na neki način ljudskim dušama, jer primaju novac za činodejstva po parohijama gde se inače vide jedva jedared u godini dana. Ne bi bilo tačno reći da je ta klasifikacija bila čista kleveta za g. Ervajna. On odista nije imao neke uzvišene smerove; nije bio neki oduševljeni bogoslov; i kad bi me naterali da se izjasnim, morala bih priznati da se nije suviše uznemirivao zbog duša svojih parohijana i da je smatrao za gubljenje vremeni da govori o doktrinama i hrišćanskom preporodu starom čičaTaftu, ili čak i Čadu Krenedžu, kovaču. Da je imao običaj da govori teoriski, on bi verovatno rekao da je jedina zdrava forma koju religija može da ima kod takvih ljudi neka vrsta ne suviše jasnih, ali jakih emocija, koje mogu dobro uticati na porodične odnose i dužnosti između suseda. On je smatrao obred krštenja važnijim od doktrine o njemu; i smatrao je da korist od religije, koju seljak dobija od crkve gde su mu se preci molili i od svetog zemljišta gde oni počivaju — da ta korist vrlo malo zavisi od jasnog razumevanja liturgije i beseda. Ukratko, g. Ervajn nije bio ono što se danas zove „ozbiljan” čovek; on je više voleo crkvenu istoriju nego bogoslovlje, i više je poznavao karakter čoveka nego što se interesovaoza njegova mišljenja; nije bio mnogo vredan i radan, niti upadljivo samopožrtvovan, niti vrlo široke ruke u davanju milostinje, a njegovo bogoslovlje, kao što ste videli, bilo je labavo. Njegove intelektualne naklonosti bile su pre paganske, i on je nalazio u odlomcima iz Sofokla i Teokrita više naslade nego u tekstovima Isaije i Amosa. Šta ćete, ako ste svoje mlade lovačke pse hranili sirovim mesom, kako se možete čuditi što oni i kasnije više vole prepelicu nepečenu! Tako su sve uspomene na mladačko oduševljenje i radosti kod g. Ervajna bile u vezi sa poezijom i etikom koja je tako daleko od Biblije.
S druge strane, opet, moram izneti činjenicu da rektor nije bio nimalo osvetoljubiv (a za mnoge čovekoljupce se to ne može reći), da nije bio nestrpljiv (a mnogi predani bogoslovi nisu bili bez te mane); i ako on, verovatno, ne bi pristao da bude spaljen za opšte dobro, niti da da sve što ima da bi se nahranili gladni, on je imao jednu vrstu milosrđa koja često nedostaje ljudima punim najsjajnijih vrlina: bio je blag prema tuđim nedostacima i nerado pretpostavljao kod drugih rđave namere. On je bio jedan od onih; ne odviše mnogobrojnih ljudi, čije najbolje osobine možemo poznati samo ako ih posmatramo daleko od javnih mesta, od tribine ili propovedaonice, ako uđemo s njima u njihovu kuću i čujemo kako govore sa starim i mladim ukućanima, ako budemo svedoci njihove brige za svakidašnje potrebe njihovih svakidašnjih drugova i uverimo se da svoju dobrotu smatraju kao nešto sasvim prirodno, a ne kao povod da im se odaje hvala.
Ali, mislili vi o g. Ervajnu ovako ili onako, da ste ga sreli u to junsko popodne na njegovoj sivoj kobili, okruženog psima, dostojanstvenog, ponosita muška držanja, sa dobroćudnim osmejkom na finim usnama, u razgovoru sa svojim sjajnim mladim pratiocem na doratastoj kobili — morali biste osetiti da je taj čovek doduše slabo u saglasnosti sa teorijama o svešteničkonv činu, ali da je u savršenoj saglasnosti sa mirnom slikom predela.
Pogledajte ih na jarkoj sunčevoj svetlosti, ovde-onde zamračenoj putujućim oblacima, kako se penju padinom brda na brokstonskoj strani, gde se nad malom okrečenom crkvicom uzdižu visoki zabati i brestovi parohiskog doma. Skoro će stići u hejslopsku parohiju; levo se već vidi sivi crkveni toranj i krovovi seoskih kuća; a tamo dalje, s desne strane, vide se i odžaci Pojzerove farme.

ŠESTA GLAVA

KOD POJZEROVIH

Očevidno je da se ta kapija nikad ne otvara, jer je obrasla visokom travom i kukutom; a ako bi je ko i hteo otvoriti, bila je tako zarđala da bi snaga potrebna da se kapija pokrene u šarkama sigurno oborila i četvorougaone stubove. A to bi bilo na veliku štetu dveju kamenih lavica, koje se keze s nekom vrstom sumnjive mesožderske ljubaznosti iznad grbova što se nalaze nad svakim stubom. Kad bi se iskoristili zarezi u stubovima, ne bi bilo teško uspeti se na zid od opeka sve do glatkog kamenog pervaza. Ali dovoljno je samo da pogledamo između zarđalih šipki na kapiji, pa da dosta dobro vidimo kuću i sav travom obrasli prostor, sem udaljenih kutova.
To je vrlo lepa stara zgrada od crvenih opeka; crvenu je boju ublažavao sloj bledih lišaja koji su se raširili u prijatnoj nepravilnosti; on je dovodio u sklad opeke s ukrasima od krečnjaka koji su uokvirili tri isturena zabata, prozore i vrata. Ali prozore zatvaraju drveni kapci, a s vratima je, rekla bih isto što i s kapijom — to jest, nikad se ne otvaraju. Ala bi strugala po kamenom podu i škripala kad bi ko pokušao da ih otvori! Jer to su solidna, teška i lepa vrata; nekad su se s treskom zatvarala iza livrejisanog lake ja koji je smeštao gospodina i gospođu u dvoprežne kočije i čekao dok ne izađu iz dvorišta.
A sada, čovek bi bio gotov da pomisli da je ta kuća predmet nekog dugotrajnog sudskog procesa i da će plodovi onog dvostrukog reda oraha, s desne strane ograde, opasti i istruliti u travi — kad ne bi čuo potmuo lavež pasa iz onih velikih zgrada u dnu dvorišta. Malo posle, zaista, izlazi iz zaklona naslonjenog na levu stranu zida skoro odbijena telad i počinje glupo da bleji u odgovor strasnom pasjom lajanju, pretpostavljajući, verovatno, da to ima neke veze sa vedricama mleka.
U kući, dakle, sigurno neko živi, i mi ćemo odmah videti ko je to; jer uobrazilja može svuda da prođe; ona se ne boji pasa, i može da preskoči preko zida i da zaviruje kroz prozore nekažnjena. Primaknite lice staklenom oknu na prozoru sdesna. Šta vidite? Široko ognjište sa zarđalom gvozdenom rešetkom; go pod; u jednom dalekom uglu gomila vune, a na sredini nekoliko praznih džakova za žito. To je sav nameštaj trpezarije. A šta vidite kroz prozor s leve strane? Nekoliko konjskih oprema, sedlo, preslicu i neku staru kutiju prepunu šarenih krpa. Na ivici te kutije leži velika drvena lutka, koja, što se tiče osakaćivanja, mnogo potseća na klasične kipove, a naročito po tome što uopšte nema nosa. Malo dalje stoji stoličica, i drška kožnog dečjeg biča.
Sad je istorija te kuće jasna. Nekad je ona bila sedište posednika, čija je porodica verovatno u toku vremena ostala samo na neudatim ženskim članovima, i onda se izgubila u jačoj porodici Donitorn. Ta je kuća nekada bila dvorac, a sada je salaš koji se izdaje pod zakup. Kao što biva u životu primorskih gradića, koji su negda bili kupališta, pa onda postali pristaništa, gde je sav život u dokovima i magacinima, dok su gospodske ulice mirne i zarasle u travu — tako je i u ovoj kući život premestio svoju žižu iz gostinske sobe, i greje i svetli sada iz kuhinje i seoskog dvorišta.
Oni su sad puni života iako je nastalo najdremljivije doba godine, pred kosidbu sena; a i doba dana je trenutno najdremljivije, jer je po suncu oko tri, a po lepom zidnom satu gđe Pojzer, što se navija u osam dana jedanput, već tri i po. Život se uvek jače oseti kad posle kiše zasija sunce; a ono sada obilno prosipa svoje zrake, blista na vlažnoj slami, ispunjava svetlošću svaku ćubicu otvorenozelene mahovine na crvenim crepovima štale za krave, i pretvara blatnjavu vodu što teče olukom u odvodnik u lepu vodu za plovčiće žutih kljunova, koji koriste tu priliku da se u isti mah i napiju i okupaju. Čuje se pravi koncert raznolikih glasova: veliki buldog, privezan uz staju, prosto je izvan sebe što se jedan petao suviše približio ulasku u njegovu kućicu, i laje da se sve trese; na to odgovaraju dva lisičara, zatvorena u štalu za krave, na suprotnoj strani; stare ćubaste kvočke što po slami čeprkaju sa svojim pilićima udariše u sažaljivo kakotanje kad im se pridruži oterani petao; jedna krmača i prasići, svi ukaljanih nogu i zakovrčenih repova, ubacuju duboke isprekidane tonove; naši poznanici, teoci, počinju da muču ispod zaklona, a kroz sve to osetljivo uvo čuje još i stalno zujanje ljudskih glasova.
Jer su velika vrata na ambaru širom otvorena, a neki radnici opravljaju amove pod nadzorom sedlara, g. Gobija, koji im priča poslednje novosti iz Tredlstona. Ali se čobanin Alik u rđav dan setio sedlarskih opravki; jutro je osvanulo vlažno, i gđa Pojzer je jasno i glasno kazala šta misli o blatu koje su tolike prekobrojne noge unele u kuću u vreme obeda. I još nikako ne može da se umiri zbog toga, iako je već skoro tri sata po podne, a pod opet čist kao što je bio, čist kao što je i sve drugo u toj divnoj kući. Koje zrnce prašine mogli biste naći jedino kad biste se popeli na sanduk sa solju, pa odatle dodirnuli prstom najviši deo kamina, gde svetli mesingani čiraci uživaju u svom letnjem miru; jer u to doba godine, samo se po sebi razume, svi ležu još za videla, ili bar dok je još toliko svetlo da se mogu spaziti obrisi predmeta pošto je čovek dobro udario nogom o njih. I zaista, nema još jednog mesta na svetu gde bi se hrastova drvenarija toliko sijala od običnog ribanja rukom; jer gđa Pojzer, hvala bogu, dosad još nije imala u svom domazluku one bedne politirane stvari. Heta Sorel bi često koristila priliku kad ujna okrene leđa, da se ogleda u nekoj svetloj površini; hrastov sto, naprimer, obično je stajao pločom uspravljen uza zid i služio više za ukras nego za upotrebu; a ponekad se ogledala i u velikim, okruglim kalajnim činijama na policama iznad stola za ručanje, ili u okviru kamina, koji uvek sija kao jaspis.
U ovom trenutku, zbog sunčane svetlosti, svi predmeti su sjali što su najviše mogli; zraci su padali na kalajne činije, pa se odbijali i prijatno osvetljavali staru hrastovinu i sjajni bakar; i još nešto mnogo lepše: nekoliko zrakova pade na fine obraze Dajnine i oboji njenu bledocrvenu kosu zlatnožuto; ona je sedela nagnuta nad debelim rubljem, koje je krpila tetki. Ne bi bilo mirnije slike da gđa Pojzer, glačajući nešto malo rublja što beše ostalo posle pranja u prošli ponedeljak, nije zveckala gvožđem i nije se kretala tamo-amo noseći glačalicu da se ohladi i prenoseći pogled svojih plavosivih očiju iz kuhinje u mlekarnik, gde je Heta spravljala maslo, a iz mlekarnika u zadnju kuhinju, gde je Nansi vadila testo iz peći. Ali nemojte misliti da je gđa Pojzer bila slika i prilika žene u godinama koja voli da se svađa; to je bila žena držeća, od najviše trideset i osam godina, bela lica, pepeljave kose, lepog stasa, lakonoga; najvidniji deo njene odeće bila je karirana platnena kecelja, koja joj je pokrivala skoro celu suknju; naprotiv, ništa nije bilo običnije i manje u stanju da privuče pažnju nego njena kapa i haljina, jer je gđa Pojzer od svih ženskih slabosti najmanje mogla da podnese taštinu, žensku naviku da se više polaže na ukras nego na korisnost. Porodična sličnost između nje i njene sestričine Dajne Moriš — uz kontrast između njene naglosti i strasnosti i Dajnine anđeoske blagosti — mogla bi potstaći nekog slikara da izradi Martu i Mariju. Oči su im bile iste boje; ali je različit uticaj tih očiju najjasnije pokazivalo ponašanje crnožutog jazavičara Tripa, kadgod bi se to pseto, koje je imalo običaj da štošta skriva, slučajno izložilo ledenom pogledu gđe Pojzer. Jezik gđe Pojzer nije bio imanje oštar od njenog pogleda, i čim bi joj koja služavka bila na meti, ona bi počela da joj čita, nastavljajući, kao kakav vergl, tačno onde gde je prekinula.
Kako je toga dana bilo na redu spravljanje masla, to je bio jedan razlog više da se gđa Pojzer ljuti zbog dolaska stranih radnika u kuću i da se neobično strogo okomi na služavku Moli. Po svemu sudeći, Moli je vrlo dobro svršila svoj redovni posao posle ručka, brzo se umila i presvukla, i došla da zapita ponizno da li da uzme predivo dok ne dođe vreme za mužu. Ali pod tim besprekornim ponašanjem, tako je mislila gđa Pojzer, krile su se neke želje koje ne dolikuju devojci; ona stade da ih pronalazi i da ih iznosi pred Moli s oštrom rečitošću.
— Da predeš, gle, molim te! Meni se čini da tebi baš nije do predenja. E, još nisam videla takvog obešenjakluka! Zar da devojka tvojih godina želi da ide i da sedi između pola tuceta ljudi! Na tvome mestu, mene bi stid bilo da mi takva reč i preko usana pređe. A ti, ovde si još od prošlog Miholjdana, i uzela sam te u Tredlstonu kod posrednika bez ikakvih svedodžbi, ti bi trebalo da si zahvalna što si na taj način primljena u jednu dobru kuću; a od poslova koji se moraju raditi znala si, kad si došla ovamo, koliko i ona lutka u polju što plaši ptice; nisi znala šta ćeš s rukama. Ko te je naučio da čistiš i ribaš pod, da mi je znati? Bila si u stanju da ostaviš čitave gomile đubreta po uglovima; mislio bi čovek da nisi ni odrasla među hrišćanima. A presti! Pokvarila si toliko pređe, dok si naučila da predeš, da cela tvoja zarada ne bi naknadila štetu. I bolje bi bilo da ti je to u pameti, nego što ideš ovamo-onamo, i zevaš, i ne misliš ništa. Da češljaš vunu za sedlare! Divno! To je ono što bi ti htela, je li! Sve ste vi takve. Tim putem idete sve, pravo u propast. Ne da vam đavo mira dok ne nađete svaka svoga momka, dedake neke kao što ste i same; i mislite da je to sve, udati se; a ovamo, posle, u kući svega stoličica na tri noge, i nemate čime ni da se pokrijete, a za ručak parče ovsenice, i troje dece da se otimaju oko nje.
— Meni nije ni na kraj pameti da sedim kod sedlara — reče Moli plačno, i sva pod utiskom teške slike o svojo budućnosti. — A vunu smo obično češljali kod gazda Otlija, i zato sam vas i pitala šta ću da radim. Meni nije stalo ni da očima pogledam sedlare, i da bog da se s mesta ne makla ako bih to učinila!
— Kod gazda Otlija, je li! To bi tek bio lep razgovor ako bismo počeli da pričamo šta ste tamo radili. Ta gospođa, izgleda, voli da joj dođu sedlari i isprljaju pod. Sam bog zna šta svet sve može da voli! Još mi nije došla u kuću devojka koja bi znala da održava čistoću kao što treba. Svet živi kao u svinjcu, čini mi se. Ona Beti, što je radila u mlekarniku kod Trenta pre nego što je došla k meni, ta je bila u stanju da od početka do kraja nedelje ne prevrne sireve; a nameštaj u mlekarniku... mogla sam prstom da pišem po njemu kad sam sišla u mlekarnik prvi put posle bolesti, za koju je lekar kazao da je bila zapaljenje, i sam bog zna kako sam se izvukla. Pa kad pomislim da i ti, Moli, msi ništa bolja, a ovde si već devet meseci, i to ne zato što ti se nije kazivalo, niti... ama šta si tu stala kao svaljen džak, što ne uzmeš u ruke preslicu? Ti si od onih devojaka koje sedaju za posao baš kad posao treba prekinuti.
— Majkice, kako ću da pegam, meti pegu da se gle je, la'na je.
Ovaj cvrkutavi glasić dolazio je iz usta male devojčice između tri i četiri godine, zlatne kose kao sunce, koja je sedela u visokoj stolici pri dnu stola za glačanje i stežući dršku male peglice svojom nežnom, debelom ručicom glačala krpice s velikom predanošću, i plazila pritom jezik koliko je god mogao da izađe iz usta.
— Hladna je, srećo moja? Malo moje! — reče gđa Pojzer, koja je neobično lako prelazila iz zvaničnog tona prebacivanja u tepanje ili ljubazno razgovaranje. — Ne mari ništa. Mama je gotova sa peglanjem. Sad ćemo sve stvari za peglanje da raspremimo.
— Mamice, ja bi’ isla u ambal, kod Tome, da vidim ’ta to sedali lade.
— A to ne. Toti bi tamo ovlažila nožice — reče gđa Pojzer, sklanjajući peglu. — Trči u mlekarnik da vidiš kako Heta pravi maslo.
— Ja bi' malo tolača — nastavi Toti, imajući, izgleda, puno zahteva u rezervi; u isto vreme, koristeći se trenutkom dokolice, ona gurnu ruku u sud s razmućenim štirkom, povuče ga i prosu skoro sav štirak po čaršavu za glačanje.
— Juh, je li još kogod video tako što? — uzviknu gđa Pojzer i pritrča stolu videvši plavu reku. — Ama dok se okreneš dete će ti učiniti kakvu štetu! Šta sad da radim s tobom, nevaljala, nevaljala devojčice!
Ali Toti je već brže-bolje sišla sa stolice i bežala k mlekarniku, gegajući se u hodu kao kakvo gojazno prasence, na koje je ličila i po debelom vratiću.
Pošto je uz Molinu pomoć obrisala prosuti štirak i sklonila pribor za glačanje, gđa Pojzer uze ponovo pletivo; ono joj se nalazilo uvek pri ruci i bilo je njeno najomiljenije zanimanje, jer je mogla sasvim mahinalno da ga radi, hodajući tamo-amo. Sada, međutim, ona sede prema Dajni i gledaše je zamišljeno, pletući usto sive vunene čarape.
— Kad tako sediš i šiješ, Dajna, slika si i prilika svoje tetkaJudite. Čini mi se kao da sam se vratila trideset godina unazad, kad sam bila mala devojčica i gledala Juditu kako seda za ručni rad pošto je uspremila sve po kući. Ali naša kuća, mislim očeva kuća, bila je mala kućica, a ne ovakva razvalija, koja, dok je na jednom kraju čištiš, na drugom je već prljava. Ipak, sasvim mogu da zamislim da si ti Judita; samo što je njena kosa bila nešto zatvorenija nego tvoja, i ona je bila krupnija i šira u plećima. Ja i Judita se prosto nismo razdvajale, iako je ona bila čudna, i tvoja majka i ona se nisu nikako slagale. Tvoja majka, bože, nije slutila da će joj kći biti sušta slika Juditina, i da će je ostaviti samohranu, i da će se baš Judita o njoj starati i othraniti je odmalena, dok ona, jadna, leži tamo na stonitonskom groblju. Ja sam uvek govorila o Juditi: poneće, kad god hoćeš, funtu tereta da bi drugom skinula s leđa jednu uncu. I takva je bila otkad sam znala za nju; nije se promenila ni kad je prišla metodistima, samo je nekako drukčije počela da govori i da nosi drukčiju kapu; ali nikad u životu nije potrošila na sebe paru više nego što je bilo potrebno.
— Krasna je to duša bila — reče Dajna. — Bog joj je usadio u srce ljubav; bila je u stanju da sebe sasvim zaboravi. Mnogo je volela tebe, tetka Rejčela; često sam je slušala kako govori o tebi u tom smislu. Kad se onako teško razbolela, a meni nije bilo više od jedanaest godina, češće mi je kazivala: „Imaćeš prijatelja u tetka Rejčeli kad mene izgubiš; ona je dobra srca”. I tako zaista, i jeste.
— Ne znam kako je to, dete moje, ali za tebe bi, čini mi se, svako mogao nešto da učini; ti si kao ptica nebeska, živiš, niko ne zna kako. Ja bih se radovala kad bi htela da dođeš k nama i da živiš u ovom kraju, a ja da te pazim kao sestrino dete; jer u ovom kraju ima hleba i krova i za ljude i za stoku, i ljudi ovde ne žive po golim brdima, čeprkajući hranu između kamenja kao kokoške. A ovde bi se mogla i udati za kakva valjana čoveka; ima ih dosta koji bi te rado uzeli, samo da se ostaviš tih propovedi, što je još deset puta gore od svega onoga što je činila tvoja tetka Judita. Pa baš da pođeš i za Seta Bida, koji je siromah kao crkveni miš i koji, verovatno, nikad ništa neće ni imati — ja znam da bi ti teča pomagao; bilo bi neko prase, a vrlo lako i krava; on je uvek vrlo dobar prema mojoj porodici, ma kako da su svi siromašni, i rado ih prima u svoju kuću. A za tebe bi učinio, znam zacelo, sve što čini i za Hetu, iako je ona njegova rođena sestričina. Pa onda, platna ima u kući i moglo bi se i za tebe odvojiti; imam čaršava i ostalog rublja i peškira koji još nisu ni isečeni. Imam komad platna za čaršave koji bih mogla da ti dam, i koji je tkala ona zrikava Kiti; to je bila osobita tkalja iako je zrikavo gledala, a deca nisu mogla da je trpe; i onda, znaš, neprestano se novo tka, i brže stiže novo platno nego što se cepa staro. Ali šta vredi govoriti kad ti nećeš ni da čuješ da se jednom skrasiš, kao svako pametno žensko stvorenje, umesto što se satireš po tim propovedima i što daješ i poslednju zarađenu paricu, a tebi ne ostaje ništa za slučaj bolesti. Sve što imaš, uverena sam, stalo bi u jednu bošču koja ne bi bila veća od kotura sira, a sve to zato što u tvojoj glavi ima više verskih stvari nego u katihizisu i u molitveniku.
— Ali ne više nego u Bibliji, tetka, — reče Dajna.
— Više nego i u Bibliji, — prihvati gđa Pojzer oštro, — inače zašto oni koji najbolje znaju šta je u Bibliji — sveštenici i ljudi koji nemaju druga posla nego da je izučavaju — zašto oni ne čine kao što ti činiš? Ali kad je već o tome reč, ako bi svi činili što ti činiš, svet bi stao; jer kad bi svi hteli da budu bez kuće i kućišta, i jedva što jeli i pili, i neprestano govorili kako treba prezirati svetske stvari — šta li bi se onda radilo, da mi je znati, sa tolikom stokom, žitom i ovako divnim mladim sirevima! Svako bi onda tražio samo hleb od neprosejanog brašna, i svako bi jurio za nekim da mu propoveda, umesto da othranjuje decu i meće koju paru nastranu, za slučaj da godina omane. Jasno je da to ne može biti prava vera.
— Ali, draga tetka, vi me nikad niste čuli da govorim kako ceo svet treba da napusti svoje poslove i porodicu. Sasvim je tačno: zemlju treba orati i zasejavati, i treba zbirati žetvu i starati se za stvari ovoga sveta, i treba uživati u porodičnom životu, snabdevati članove porodice — ako se to čini u strahu gospodnjem i ako se ne zanemaruju duše u brizi za telo. Svi mi možemo biti sluge gospodnje, ma kuda bili sudbinom postavljeni; ali nam bog daje razne vrste poslova, prema tome kakve nam je namenio sposobnosti i pozive. Ja ne mogu drukčije nego da celog života činim što mogu za duše svojih bližnjih, baš kao što ti ne možeš da ne potrčiš s jednog kraja kuće na drugi kad čuješ da Toti plače. Glas ti prodre u dušu, ti pomisliš da je dete u nevolji ili opasnosti, i ne možeš izdržati da ne poletiš, kako bi mu pomogla i umirila ga.
— Ah, — reče gđa Pojzer, ustajući i polazeći k vratima — znam ja da je uzaludno da ti govorim i čitave sate; ti češ mi, na kraju krajeva, odgovoriti uvek isto. Kao da govorim s potokom koji teče, i tražim od njega da stane.
Staza pred kućom bila je sad već dosta suva, i gđa Pojzer je mogla da izađe, pa da stoji i gleda šta se dešava u dvorištu, dok je siva vunena čarapa i dalje napredovala u njenim rukama. Međutim, ona ne sastavi tako ni pet minuta, no se opet vrati unutra i reče Dajni živim, skoro usplahirenim tonom:
— Zar ovo ne ulaze u dvorište kapetan Donitorn i g. Ervajn? Smela bih se u život opkladiti da dolaze na razgovor zbog tvoje propovedi na Utrini; sad ti imaš da odgovaraš, ja neću ni reči progovoriti. Dosta sam već govorila o rđavom ugledu koji ćeš naneti porodici tvoga teče. Meni bi najzad bilo svejedno kad bi ti bila nećaka Pojzerova — ljudi moraju da podnose svoje rođake, kao što podnose svoje noseve — to je njihova krv. Ali je neprijatno da ti, moja sestričina, budeš uzrok tome što će moga muža oterati s imanja, a ja mu nisam donela ništa drugo sem malo lične uštede.
— Nemoj, tetka Rejčela, — odgovori Dajna blago — nemaš razloga za takav strah. Ja sam tvrdo uverena da se neće ništa rđavo dogoditi ni tebi, ni teči, ni deci, od onoga što ja činim. Ja nisam držala propoved bez uputstva odgore.
— Odgore! Znam ja dobro šta time misliš — reče gđa Pojzer, pa stade brže i nervoznije da plete. — Kad ti uđe u glavu veća buba no obično, onda ti to zoveš uputstvo odgore, i onda nema toga ko bi te mogao odvratiti; ti si kao onaj kameni kip pred crkvom u Tredlstonu — gledaš i smešiš se, bila kiša bila suša. Koliko još strpljenja da imam s tobom!
Međutim su dva gospodina stigla do ogradice i sjahala s konja; jasno je bilo da hoće unutra. Gđa Pojzer priđe vratima da ih dočeka, pokloni se duboko, dršćući od ljutine na Dajnu i od bojazni da li će u ovoj prilici i ona sama umeti da se ponaša kao što treba. U ono vreme svi seljani, pa i oni najslobodniji, osećali su neko strahopoštovanje prema ljudima višeg roda; strahopoštovanje kakvo su u drevna vremena ljudi osećali prema svojim bogovima u čovečanskom obliku.
— Kako se osećate, gospođo Pojzer, posle današnjeg burnog jutra? — reče g. Ervajn s vrata, gospodstveno srdačnim tonom. — Noge su nam sasvim suve, nećemo vam isprljati vaš divni pod.
— Oh, gospodine, nemojte to da spominjete — reče gđa Pojzer; — molim vas da sa gospodinom kapetanom uđete u sobu.
— O ne, hvala, gospođo Pojzer, — reče kapetan, gledajući živo po kuhinji kao da traži nešto što ne može da nađe. — Ja uživam u ovoj vašoj kuhinji. Mislim da je to najlepša prostorija koju sam dosada video. Želeo bih da dođu sve farmerske žene i da vide ovo, pa da im posluži kao ugled.
— O, vi ste vrlo dobri kad tako govorite, gospodine. Izvolite sesti — reče gđa Pojzer, kojoj nešto laknu od ove pohvale kapetanove i njegovog očigledno vedrog raspoloženja; ali još uznemireno gledaše u g. Ervajna, videći da se približuje Dajni.
— Pojzer nije kod kuće? — upita kapetan i sede na stolicu odakle je mogao da vidi kratku putanju do mlekarnika.
— Nije, gospodine; otišao je u Roseter, do gospodina Vesta, posrednika, da vidi nešto za vunu. Ali ovde je otac, u žitnici, ako bi on mogao da vam bude od koristi.
— Ne, hvala, ja ću samo da vidim štenad i da ostavim poruku za vašeg ovčara. Drugi put ću doći do vašeg muža, moram da se s njim posavetujem o konjima. Da li znate kad će biti slobodan?
— Ja mislim, gospodine, da ćete ga uvek naći kod kuće, sem kad je pazarni dan u Tredlstonu, a to je petkom. A ako bi bio negde na imanju, možemo ga uvek dozvati za trenutak. Kad bismo se otarasili Posnih livada, ne bismo uopšte imali udaljene zemlje; a ja bih se tome vrlo radovala, jer, kad god se što desi, sigurno se desilo na Posnim livadama. I neprirodno je da čovek ima parčence farme u jednoj grofoviji, a ostalo u drugoj.
— Posne livade zgodnije idu uz Čojsovu farmu; on baš traži pašnjake, a vi ih imate suviše. Ja mislim da je vaša farma ipak najbolja od svih na našem imanju; znate šta, gospođo, ako bih se ja oženio i nastanio ovde, došao bih u iskušenje da vas iselim, da opravim ovu lepu staru kuću i sam se odam zemljoradnji.
— Ah, gospodine, — reče gđa Pojzer malo uznemireno — ne bi se to vama svidelo. Raditi zemlju, to je: desnom rukom metati novac u džep, a levom ga vaditi. Koliko ja mogu da sudim, to znači proizvoditi hranu za druge, a sebi i deci osigurati tek koliko da se prehrane. A kako vi niste siromah čovek koji želi da zaradi hleb, imali biste prilike da straćite koliko god hoćete novaca u zemljoradnju; a gubiti pare, to je skupa šala, bar po mom mišljenju, iako mi kažu da gospoda u Londonu više rade to nego što drugo. Moj muž je čuo na tržištu da je najstariji sin lorda Desija izgubio hiljade i hiljade u igri sa princem od Velsa, pa je njegova gospođa morala da zalaže svoje dragocenosti i da plaća za muža. Ali vi to bolje znate nego ja, gospodine. A što se tiče zemljoradnje, ne mogu da zamislim da biste je vi voleli; a ova kuća... promaja je takva da vas prosto preseca; i posle, podovi na gornjem spratu su već sasvim truli, a u podrumu ima pacova tušta i tma.
— Pa to je strašna slika, gospođo. Posle svega što sam čuo, mislim da bih vam prosto učinio uslugu da vas odavde iselim. Samo, za to su slabi izgledi. Još jedno dvadeset godina ja neću moći da se smirim; dok ne postanem debeli četrdesetogodišnji gospodin; a posle, moj deda nikako ne bi pristao da izgubi tako dobre zakupce kao što ste vi.
— Lepo, gospodine, ako on tako dobro misli o Pojzeru kao zakupcu, ja bih vas molila da kažete koju reč da nam odobri nove kapije na livadama; moj muž je već obio noge tražeći; a on toliko mnogo čini za farmu, a ne popravlja mu se na imanju nikad ništa ni za groš, bila godina dobra ili rđava. A kako sam često govorila mužu uverena sam, kad bi se gospodin kapetan tu nešto pitao, ne bi tako bilo. Ne dao bog da ja želim da kažem što nedozvoljeno o onima koji drže vlast u rukama, ali ponekad živ čovek više ne može da izdrži: radi, muči se, ustaj rano, leži kasno, po celu noć ne spavaj od brige da se sir ne pokvari, da krava ne pobaci tele, da žito ne proklija u krstinama — i posle svega toga na kraju godine, kao da ste kuvali za neku svečanost i samo omirisali ručak.
Kad bi gđa Pojzer jednom krenula u razgovor, prelazila bi s teme na temu, ne osećajući više da joj smeta bojažljivost pred gospodom. Vera u svoju moć da dobro iznese činjenice davala joj je snage da savlada svaku uzdržljivost.
— Bojim se da ne učinim gore umesto bolje ako progovorim za kapije, gđo Pojzer, — reče kapetan — iako, uveravam vas, na celom imanju nema čoveka za koga bih radije progovorio nego za vašeg muža. Ja znam da je njegova farma u boljem redu nego ma koja druga na deset milja unaokolo; a što se tiče kuhinje, — dodade on smešeći se — ne verujem da u svoj kraljevini ima neke koja bi je tukla. Ali, uzgred budi rečeno, ja nikad nisam video vaš mlekarnik. Moram ga videti.
— Sad je vrlo nezgodno da odete tamo; Heta je tek u pola posla sa maslom; kasno je počelo mućenje, i mene je čisto stid. — Pojzerka reče to pocrvenevši, verujući da se kapetan odista interesuje za njene karlice s mlekom pa bi hteo da svoje mišljenje o njoj utvrdi prema izgledu njenog mlekarnika.
— O, ja ne sumnjam da je tamo sve u najboljem redu. Odvedite me — reče kapetan, pa sam pođe napred, a gospođa Pojzer za njim.

SEDMA GLAVA

MLEKARNIK

Vredelo je pogledati u taj mlekarnik; vuče čoveka nešto da uđe u njega posle vrelih i prašnih ulica: hladovina, čistoća, svež miris tek oceđena sira i čvrsta masla, drveni sudovi koji se neprestano pirkaju u čistoj vodi, prijatne boje crvenog zemljanog posuđa i skorupa, mrkog drveta i sjajnog kalaja, sivog krečnjaka i narandžastocrvene rđe po gvozdenim tegovima, čavlima i šarkama. Ali sve te detalje gubi čovek iz vida kad se usred svega toga nalazi zanosno lepa devojka od sedamnaest godina, u malim drvenim nanulama, koja savija punačku mišicu da skine funtu masla sa terazija.
Heta se jako zarumene kad kapetan Donitorn uđe u mlekamik i oslovi je; ali to nije bilo rumenilo strašljivosti i zbunjenosti; pratili su ga osmesi i varnice ispod dugih i povijenih tamnih trepavica. I dok je Hetina ujna pričala kapetanu o ograničenoj količini mleka za sir i maslo dok se telad ne odbije, i o slabom kvalitetu ali velikoj količni mleka od krave sa kratkim rogovima, kupljene na probu, i još o drugim stvarima te vrste, zanimljivim na svaki način za mladog gospodina koji će danas-sutra sam postati posednik — za sve vreme tog ujninog razgovora Heta je stezala i rukama zaobljavala svoju funtu masla, savršeno pribrana, koketna, i lukavo svesna da nijedan pokret njene glave nije učinjen uzalud.
Ima raznih vrsta lepote; muškarci luduju za njima, prema svom temperamentu, na razne načine: od očajanja do zaglupljenja; ali ima jedna vrsta lepote koja kao da je u stanju da zavrti mozak ne samo ljudima, nego i ženama. To je lepota one vrste kakva je, recimo, u mačića, ili pačića obraslih paperjem koji izvode čudne zvuke svojim mekim kljunovima; ili u male dece koja tek počinju da hodaju i da čine svoje prve svesne mangupluke; lepota na koju se nikad ne možete rasrditi, ali koju biste možda bili gotovi da smoždite zato što nije u stanju da shvati duševno stanje u koje vas baca. Heta Sorel bila je lepota te vrste. Njena ujna, gđa Pojzer, koja je tvrdila da prezire svaku telesnu privlačnost i htela da bude vrlo strog vaspitač, neprestano je potajno posmatrala Hetine draži, očarana njima i protiv svoje volje; i pošto bi je izgrdila (što je bila sasvim prirodna posledica njene brige da učini što dobro za sestričinu svoga muža, koja nije imala majke i nikoga da je grdi, sirota devojka), ona bi često priznavala svome mužu, kad su bili nasamo, da ta mala prkosnica sve lepše izgleda što se gore ponaša.
Nije potrebno da vam kazujem da su Hetini obrazi bili kao ružine latice, da su joj oko napućenih usana igrale jamice, da joj je krupno crno oko skrivalo neki umiljat obešenjakluk iza dugih trepavica, i da se kovrdžava kosa, iako sva pokupljena pod okruglu kapicu kad je Heta radila, ipak prokradala i padala u finim tamnim kovrdžama po čelu i oko ušiju, koje su ličile na bele školjke. Nepotrebno je da vam govorim kako je lepo izgledala njena bela i crvena marama oko vrata, sa krajevima protujrenim u duboko isečeni zeleni jelek; ili kako joj je platnena pregača za pravljenje masla bila tako lepih boja da bi neka kneginja poželela da ponese istu takvu od svile; ili kako su njene mrke čarape i cipele na kopče, s debelim donovima, samo onda nezgrapne kad se izvuku iz njih Hetine noge; — sve bih vam to uzalud govorila ako niste videli žensko stvorenje koje bi vas toliko zanelo koliko je Heta zanosila one koji su je gledali; jer, ako niste, uzalud ćete zamišljati lice kakve lepe žene; to lice neće ni izbliza biti slično ovom zanosnom maćetuđevojčetu u mlekarniku. Mogla bih vam, isto tako, opisivati draži svetlog proletnjeg dana, ali šta bi to vređelo ako niste nikad zaboravili na sebe zagledani u let ševe kad se vine u visinu, ili ako niste prolazili mirnim putanjama koje tek rascvetani cvetovi ispunjavaju nekom svetom, ćutljivom lepotom. Ako niste, nikad vam svojim opisom ne bih mogla objasniti šta je to svetao proletnji dan. Hetina je lepota bila lepota proletnjeg doba; lepota mladih nestalnih stvorenja, okruglastih i nestašnih, koja vas zavaravaju svojom prividnom nevinošću; nevinošću mladog teleta sa zvezdom na čelu, naprimer, koje, u želji da se prošeta izvan ograde, vuče vas da kaskate za njim preko ograda i jendeka, dok se najzad ne zaustavi negde usred močvari.
Najlepše stavove zauzima i najlepše pokrete čini devojka koja spravlja maslo: to su pokreti udaranja, koji ističu divne krivine mišica i povijan je okruglog belog vrata; pa pokreti kalupljenja i zaobljavanja dlanovima; i još mnogo sitnih poslova oko dovršavanja, koji se nikako ne mogu izvesti bez pućenja usta i igre crnih očiju. Pa onda, i samo maslo kao da dodaje neke čari: tako je čisto i mirisno, i ispada iz kalupa tako lepo i čvrsto kao bledožuti mramor. Povrh svega, Heta je bila naročito vešta u pravljenju masla; to je bio jedini njen rad koji ujna nije podvrgavala oštroj kritici, te ga je ona obavljala sa svom onom ljupkošću koja prati umešnost.
— Nadam se da ćete doći na veliku svečanost tridesetog jula, gospođo Pojzer — reče kapetan Donitorn pošto se dovoljno nadivio mlekarniku i rekao nekoliko na brzu ruku nađenih napomena o švedskoj stočnoj repi i kratkorogim kravama. — Vi znate šta je tog dana, i ja želim da vi budete među onim gostima koji će prvi doći a poslednji otići. Hoćete li mi obećati dve igre, gospođice Heta? Ako ne dobijem vaše obećanje sada, teško da ću imati izgleda na sam dan zabave, pošto će se svi najbolji mlađi zakupci otimati o vas.
Heta se nasmeši i porumene, ali pre nego što je ona odgovorila, umeša se gđa Pojzer, užasnuta od same pomisli da bi ma koji igrač nižeg reda mogao istisnuti mladoga vlastelina.
— Vi ste, gospodine, odista veoma pažljivi kad toliko vodite o njoj računa. I ja sam uverena, kad god zaželite da igrate s njom, ona će vam biti zahvalna i za nju će to biti osobita čast, ma posle više i ne zaigrala.
— Ah, ne, ne, to bi bila surovost prema svima mladićima koji igraju. Ali dve igre ćete mi obećati, je l’te? — nastavi kapetan, rešen da nagna Hetu da pogleda u njega i da mu nešto kaže. Heta se ljupko pokloni i, pogledavši krišom u kapetana pogledom polu bojažljivim polu koketnim, reče:
— Hoću, hvala, gospodine.
— A vi ćete dovesti svu svoju decu, gospođo Pojzer; i malu Toti, i muškarce. Ja želim da sva deca s imanja budu tamo, svi oni koji će biti lepi momci i devojke kad ja budem ćelavi, stari gospodin.
— O, molim vas, gospodine, dotle ima još mnogo vode da proteče — reče gđa Pojzer, dirnuta što mladi vlastelin govori o sebi tako jednostavno i misleći kako će se njen muž interesovati kad mu ona stane pričati o toj šali plemenitog gospodina. Za kapetana se znalo da je „pun šala”, i on je bio jako omiljen na celom imanju zbog svoje prostosrdačnosti. Svaki je zakupac bio ubeđen da će stvari poći sasvim drukčije kad on jedared uzme uzde u svoje ruke; da će tada biti u izobilju novih kapija, razdavanja kreča, i popusta deset posto.
— Ali gde vam je Toti? Hteo bih da je vidim — reče kapetan.
— Gde li je mala, Heta? — upita gđa Pojzer. — Bila je tu malopre.
— Ne znam; otišla je tamo gde se pravi pivo; kod Nansi je, Čini mi se.
Ponosita mati, ne mogući da odoli želji da pokaže svoju malu Toti, požuri u zadnju kuhinju da je potraži. Ali je unapred slutila da će nju, ili njeno odelo, naći u stanju koje neće dozvoliti izlazak pred gospodina.
— Da li vi sami nosite maslo na tržište pošto ga napravite? — upita, međutim, kapetan.
— O, ne, gospodine, ono je tako teško. Ja nisam dosta snažna za to. Alik ga nosi na konju.
— Zaista, vaše lepe ruke nisu za teške terete. A da li ponekad izlazite u šetnju kad su ovako lepe večeri? Što ne prošetate koji put po parku oko dvorca? Sada je tamo tako zeleno i prijatno. Nigde vas ne vidim, sem kod kuće i u crkvi.
— Ujna ne voli da izlazim osim kad imam nekud naročito da odem — reče Heta. — Ali ja prolazim koji put kroz park dvorca.
— A zar ne idete nekiput da posetite gospođu Best, upraviteljicu dvorca? Čini mi se da sam vas jednom video u njenoj sobi.
— To nije bilo kod gospođe Best, nego kod gospođe Pomfret, sobarice gospođice Lidije. Ona me uči razne bodove i šavove, i kako se krpe čipke. Sutra posle podne ću kod nje piti čaj.
Kako se našlo vremena za ovaj razgovor u četiri oka, razumećemo ako pogledamo u zadnju kuhinju, gde je gđa Pojzer zatekla Toti kako se maže po nosu kesicom sa plavetnilom za rublje i izdašno kaplje indigo bojom svoju kecelju za poslepodne. Ali u ovom trenutku se ipak pojavila s majkom, koja ju je vodila za ruku; vrh njenog okruglog nosa caklio se od nedavnog žurnog pranja vodom i sapunom.
— A, evo je! — reče kapetan, podiže Toti i metnu je na niski kameni stepenik u zidu. — Evo je Toti! Ali kako je njeno pravo ime? Ona nije krštena Toti?
— Da, gospodine, mi je nikad ne zovemo njenim pravim imenom. Na krštenju je dobila ime Šarlota. To je ime iz porodice moga muža, njegova se staramajka zvala Šarlota. Prvo smo počeli da je zovemo Loti, a sad je to postalo Toti. Zaista, to bi ime pre dolikovalo psetu, a ne krštenom detetu.
— Toti je divno ime, nema tu šta da se kaže. A da li Toti: ima i neki džep? — reče kapetan, pipajući se po svojim džepovima na prsluku.
Toti odmah podiže suknjicu važnim pokretom, i pokaza šaren, u ovom trenutku sasvim spoljošten džepić.
— Nema ni’ta — reče, pogledavši ozbiljno u džep.
— Ništa! Šteta, tako lep džep! Ali ne mari, ja mislim da će u mom džepu biti nešto što će vrlo lepo zveckati u tvom. Evo pet malih, okruglih srebrnjaka; čujte kako lepo zveckaju u Totinom šarenom džepu. — Kapetan pritom zatrese džepić sa pet parica, a Toti pokaza zubiće i nabra nosić od velikog zadovoljstva; ali pogađajući da sad nema ništa više da dobije, ma koliko ostala, ona skoči sa stepenika i otrča da se pohvali Nansi kako joj zveče pare u džepu, dok je majka za njom vikala:
— Ala je to sramota, ala si ti nevaljalo dete! Zar ni hvala gospodinu kapetanu na poklonu! — Vi ste vrlo ljubazni, gospodine kapetane, ali ona je toliko razmažena da je to sramota; otac joj ništa ne uskraćuje pa je ne možete naučiti redu. Zato što je najmlađa i jedino žensko dete.
— Smešna mala dundica; meni se baš takva sviđa. Ali ja sad moram da idem, mislim da me rektor čeka.
Sa „zbogom”, osmehom u očima i poklonom pred Hetom, Artur izađe iz mlekarnika. Ali se varao ako je mislio da se na njega čeka. Rektora je toliko zainteresovao razgovor sa Dajnom da ne bi ni voleo da ga je neko ranije prekinuo. Sad ćete čuti kako je tekao razgovor između njega i Dajne.

OSMA GLAVA

POZIV

Dajna je ustala kada su ušla dva gospodina, ali nije ispuštala iz ruku čaršav koji je krpila; učtivo se poklonila videći da g. Ervajn gleda u nju i prilazi joj. On nije nikada ranije govorio s njom, niti stajao tako blizu nje; i zato, kada im se sad susretoše oči, Dajna pomisli: „Koliko dobrote u tom izrazu lica!” Taj prijatni utisak morao je biti obostran, jer se g. Ervajn pokloni pred Dajnom s blagonaklonim poštovanjem, kao da se našao pred najdostojanstvenijom damom iz kruga svojih poznanstava.
— Vi ste gost u ovom kraju, ako se ne varam? — otpoče g. Ervajn i sede prekoputa Dajne.
— Da, gospodine, ja sam iz Snofilda u Stoniširu. Tetka je bila tako dobra i htela je da se malo odmorim od tamošnjeg posla; a bila sam i bolesna, pa me je zato pozvala da ostanem kod nje neko vreme.
— O, ja se dobro sećam Snofilda; bio sam tamo jednom. To je turobno, golo mesto. Zidali su tamo fabriku pamuka; ali ima od tog doba podosta godina. Sigurno se mesto prilično izmenilo zbog zaposlenja koje se može naći u fabrici.
— Izmenilo se utoliko što je zaista fabrika privukla dosta sveta koji se izdržava radeći u njoj, a time su se trgovci malo osnažili, I ja radim u fabrici, i imam razloga da budem zadovoljna, jer zarađujem za život, a mogu nešto i da uštedim. Ali to je ipak turobno mesto, kao što ste rekli; ni nalik na ovaj kraj.
— Vi tamo sigurno imate žive rođake, pa ste se zato privezali za to mesto?
— Imala sam nekada tetku; ona me je podigla, jer sam ostala bez oca i majke. Ali ona je umrla pre sedam godina, i sad, koliko znam, nemam drugih rođaka sem tetke Pojzer, koja je vrlo dobra prema meni i želela bi da pređem da živim ovde, gde je zemlja zaista dobra a ljudi ne žive u oskudici. Ali ja ne mogu da napustim Snofild; tamo sam ponikla, tamo sam se ukorenila, kao ona sitna trava na vrhu brežuljka.
— Ako smem reći, vi imate tamo mnogo jednoverne braće i drugova; vi ste metodistkinja, vezlejevka, čini mi se?
— Da, moja tetka u Snofildu pripadala je tom društvu, i ja im dugujem blagodarnost za mnoga dobra koja sam uživala još od ranog detinjstva.
— A da li odavno držite propovedi? — Čuo sam da ste prošle večeri držali propoved u Hejslopu.
— Počela sam pre četiri godine, kad mi je bila dvadeset i jedna godina.
— Vaše udruženje, dakle, odobrava ženama da drže propovedi?
— Ne zabranjuje, gospodine, kad je to kod žena očigledan poziv i kada se njihov rad potvrđuje obraćanjem grešnika i okrepljenjem naroda gospodnjeg. Gospođa Flečer, sigurno ste slušali o njoj, bila je, mislim, prva žena u našem udruženju koja je držala propovedi pre nego što se udala, još kao gospođica Bozankvet; i g. Vesli je odobravao njen rad. Bila je neobično obdarena; a i sad ima više njih koje su od koristi svojim bližnjima baveći se tim duhovnim poslom. Čula sam da su se u udruženju digli nedavno glasovi protiv toga, ali verujem da će to opiranje biti uzaludno. Nije ljudima dano da prave provodnike kuda će proći duh gospodnji, kao što prave vodene kanale, govoreći: „Ovuda ćeš proći, a ovuda nećeš”.
— Ali, zar vi ne nalazite da tu ima izvesne opasnosti za vas svet — ne mislim time na vas, daleko od toga — ne nalazite li, ponekad, da i ljudi i žene vole da uobraze da su one provodnici za reč gospodnju; međutim, u velikoj su zabludi; i prema tome, prihvataju se posla za koji nisu i svete stvari izlažu poruzi.
— Nema sumnje da se i to dešava; među nama je bilo i zlonamernih ljudi koji su pokušavali da obmanu braću; a ima i takvih koji sami sebe obmanjuju. Ali kod nas ima discipline i sredstava da se to popravi, da se slični slučajevi spreče. Među nama vlada strog red, i braća i sestre dobro motre između sebe i čuvaju duše, kao ljudi koji moraju polagati računa. Ne može tu svako da pođe svojim putem, a prema ostalima da bude ravnodušan i da kaže: „Zar ja da čuvam svoga brata?”
— Ali recite mi, ako smem da pitam, a stvar me neobično interesuje, kako ste prvi put došli na misao da propovedate?
— Ja, gospodine, zaista nisam o tome mislila. Već od svoje šesnaeste godine ja sam govorila maloj deci i učila ih; po koji put bi mi se srce raširilo, i ja bih govorila i u školi, a mnogo puta sam se molila bogu s bolnima. Ali nisam osećala da sam pozvana da propovedam; jer, ako ništa ne utiče na mene naročito jako, ja najradije sedim kod kuće, sama; čini mi se u stanju sam da tako sedim i ćutim ceo celcati dan, sa dušom potpuno preplavljenom mišlju o bogu, kao šljunak na dnu potoka u Vrbaku, Misli su, je l’te gospodine, nešto tako veliko? One nas preliju kao kakav ogroman talas; ja tako volim da im se prepustim, da zaboravim gde sam, i sve što je oko mene, i da se izgubim u mislima o kojima ne bih mogla dati računa, jer ne bih našla reči da iskažem njihov početak ni svršetak. Takva sam bila oduvek, ma koliko daleko da se vratim u prošlost; ali ponekad mi je dolazilo da govorim i protiv svoje volje; reči su mi tada navirale kao što suze teku, prosto zato što nam je srce puno i ne možemo drukčije. To su bili uvek trenuci velikog blaženstva, samo ja nikad nisam mislila da bi se to moglo desiti i pred velikim skupom ljudi. Ali, gospodine, mi smo kao deca, nešto nas vodi putem koji ne poznajemo. U meni se odjedared javio poziv da propovedam, i od toga doba ja više nikad nisam sumnjala u to šta imam da radim.
— Ali ispričajte mi okolnosti — kako je to bilo onog dana kad ste počeli da propovedate?
— To je bilo jednom u nedelju; sa bratom Marloom, kojt je bio čovek u godinama i jedan od naših propovednika, išla sam u Heton; to je selo čiji stanovnici zarađuju hleb radom u olovnim rudnicima; u njemu nema ni crkve ni propovednika, i ljudi žive kao stado bez pastira. Od Snofilda do sela ima nešto više od dvanaest milja; krenuli smo izjutra rano, jer je bilo leto; ja sam na neki osobit način osećala božju ljubav dok smo se peli uz brdo; nema tamo drveća, gospodine, kao ovde, pa da nebo izgleda malo, nego vidite nebesa nad sobom razapeta kao šator i osećate da vas drže ruke koje su večne. Ali pre nego što smo stigli u Heton, brat Mario oseti nesvesticu i poboja se da će pasti. Bio je premoren — za svoje godine — od bdenja i molitava; često je pešačio mnogo milja da bi širio reč gospodnju; a, povrh svega, nastavljao je da radi svoj zanat, da tka platno. Kad smo stigli u selo, narod ga je već čekao, jer je na ranijem skupu bio tačno odredio mesto i vreme; svi koji su željno očekivali da čuju reč skupili su se na onom mestu gde su kućice bile najgušće, kako bi i druge privukli da dođu. Propovednik tada oseti da neće moći da propoveda; i zbilja, morao je da svrati u prvu kuću na koju naiđosmo i da tu legne. Ja onda odem da to javim sakupljenima, misleći: „Ući ćemo u neku kuću, i tu ću ja čitati i moliti se bogu s njima”. Ali dok sam prolazila pored domova i gledala stare, iznemogle žene na vratima kuća i ljude tvrdih i upornih pogleda, čije oči kao da nisu bile ispunjene nedeljnom svečanošću, nego su izgledale kao oči tupih volova koje se nikad nisu podigle nebu — ja osetih veliko uzbuđenje u duši i zadrhtah sva, kao da neki silan duh ulazi u moje slabo telo. Odph na mesto gde se sabrala gomilica sveta, popeh se na niski zid podignut uz padinu brda, i počeh da izgovaram reči koje su mi dolazile u izobilju. Oko mene stade da se sabira svet iz okolnih domova; mnogi zaplakaše zbog svojih grehova, i od toga doba priđoše gospodu. To je bio početak moga propovedanja, gospodine, i od tada propovedam neprestano.
Dajni beše ispao rad iz ruku dok je pričala svoju priču, prosto ali iskreno, prijatnim, malo drhtavim glasom kojim je osvajala slušaoce. Ona se saže, podiže čaršav, pa nastavi dalje da radi. G. Ervajna je sve to jako interesovalo. Mislio je u sebi: „Glupak bi bio onaj ko bi ovde hteo da poučava i da ispravlja; to bi bilo isto tako uzaludno kao držati propoved drveću da ne raste onako kako mu je bog rekao”.
— Zar nikad ne osetite nezgodu zbog toga što ste mladi — zar ne osetite da ste lepa devojka u koju su ljudi uprli poglede? — reče on glasno.
— Nema u meni mesta za takva osećanja, a verujem da ni oni koji me slušaju ne dolaze na takve misli. Ja mislim, gospodine, kad se bog oseća kroz nas, mi smo onda kao ona kupina u plamenu: Mojsiju nije ni na um padalo da sazna kakav je to žbun; video je samo svetlost gospodnju. Ja sam po selima oko Snofilda držala propovedi najgrubljim ljudima, najneobrazovanijim, ljudima koji su izgledali surovi i divlji, ali mi niko od njih nikada ne reče ni jedne jedine neuljudne reči, a vrlo često su mi ljubazno zahvaljivali, sklanjajući se da prođem između njih.
— To verujem, to verujem — reče g. Ervajn s naglaskom. — A šta mislite o svojim sinoćnim slušaocima? Nalazite li da su bili mirni i pažljivi?
— Vrlo mirni, gospodine; ali nisam kod njih opazila nikakve znake naročitog uticaja, sem kod jedne mlade devojke, Besi Krenedž, prema kojoj sam osetila mnogo sažaljenja i naklonosti kad sam videla da se sva njena mladost predala ludostima i taštini. Ja sam posle s njom i nasamo razgovarala i molila se bogu, i verujem da se sve to dotaklo njena srca. Ali sam zapazila da se u ovim selima, gde narod živi mirno, između zelenih pašnjaka i tihe vode, radeći zemlju i podižući stoku — da se tu teško prima reč gospodnja; sasvim je drukčije u velikim gradovima, naprimer u Lidsu, gde sam jednom posetila jednu svetu ženu koja tamo propoveda. Čudnovato je kako je bogata žetva u dušama tamo, u onim ulicama s velikim zidovima, gde vam se čini da prolazite kroz tamničko dvorište i gde vam uši pune isključivo šumovi napora. Ja mislim da će to biti otuda što verska obećanja padaju slađe na dušu onih čiji je život mučan i taman; duša utoliko više žedni ukoliko je telu teže.
— Da, tako je, naše farmere nije lako uzbuditi. Oni gledaju na život isto tako mirno kao na svoje ovce i volove. Ali imamo mi ovde nekoliko inteligentnih radnika. Vi se sigurno poznajete sa porodicom Bid; Set Bid je takođe metodist.
— Da, poznajem Seta vrlo dobro, a njegovog brata Adama nešto malo. Set je prijatan mladić, iskren i blag; a Adam je kao drevni patrijarh Josif, vešt majstor, pun znanja, i veoma nežan prema bratu i rođacima.
— Vi valjda i ne znate za nesreću koja ih je baš sad snašla? Njihov otac, Matijas Bid, udavio se sinoć u potoku u Vrbaku, skoro pred samim vratima svoje kućice. Sad idem da posetim Adama.
— Oh, sirota njihova stara mati! — reče Dajna; ruke joj klonuše, a oči se ispuniše sažaljenjem, kao da gleda predmet koji žali. — Ona će gorko tugovati; Set mi je govorio da joj je srce večito uznemireno i tužno. Moram otići da vidim mogu li joj se u čemu naći.
Ona ustade i poče da savija rad; u tom trenutku izađe iz mlekarnika kapetan Donitorn, pošto je iscrpeo sve izgovore pod kojima bi još mogao ostati među sudovima s mlekom; za njim je išla gđa Pojzer. Tada ustade i g. Ervajn, priđe Dajni, pruži joj ruku i reče:
— Zbogom. Čujem da ćete uskoro otići odavde; ali se nadam da ovo nije poslednja vaša poseta tetki, te ćemo se još koji put videti.
Njegova srdačnost prema Dajni umirila je malo gđu Pojzer; lice joj beše vedrije no obično kad reče:
— Ja i ne zapitah za gospođu Ervajn, i za gospođice Ervajn, gospodine. Nadam se da su dobro?
— Da, hvala na pitanju, gospođo Pojzer; jedino Ana ima danas opet jaku glavobolju. Ujedno mogu da vam kažem da nam se vrlo svideo onaj masni sir što ste nam poslali; naročito se svideo mojoj majci.
— To mi je vrlo milo, gospodine. Ja taj sir retko pravim, ali sam se setila da ga gospođa Ervajn voli. Pozdravite je, molim vas, i gospođicu Keti i gospođicu Anu. Nema ih odavno da vide moju živinu, a dobila sam neke divne šarene koke, bele i crne, kakve bi i gospođica Keti zacelo volela da ima.
— Dobro, reći ću joj; mora doći da ih vidi. Zbogom — reče rektor, penjući se na konja.
— Vi samo polako jašite, a ja ću vas kroz koji minut stići — reče kapetan Donitorn, penjući se takođe na konja. — Idem samo do čobana da vidim šta je sa mladim kučićima. Zbogom, gospođo Pojzer, recite svome mužu da ću uskoro doći do njega na poduži razgovor.
Gđa Pojzer se pokloni propisno obojici; pratila je pogledom oba konja dok ne prođoše kroz dvorište, uz silnu uzbunu prasadi i kokošiju i razdraženu ljutnju buldoga, koji je skakao kao da će svakog trenutka prekinuti lanac. Gđa Pojzer je uživala u tom bučnom ispraćaju; za nju je to bio nov dokaz da je salaš dobro čuvan i da se nikakva skitnica ne bi mogla ušunjati neopaženo; i tek kad se za kapetanom zatvorila kapija, vratila se u kuhinju, gde je Dajna stajala s kapom u ruci, čekajući tetku pre nego što će poći staroj Lizbeti Bid.
A gđa Pojzer, iako je videla kapu, napravi se kao da je nije videla, dok se prvo ne iščudi ponašanju gospodina Ervajna.
— Dakle, gospodin Ervajn se nije ljutio? Šta ti je rekao, Dajna? Zar ti nije prebacivao zbog propovedanja?
— Ne, nije bio nimalo ljut; bio je vrlo ljubazan prema meni. Nešto me je vuklo da mu govorim; ne znam upravo ni kako se to desilo, jer sam uvek mislila da je on sadukejac, svetski čovek. Ali izraz njegova lica je tako prijatan, kao sunčano jutro.
— Prijatan? A šta si drugo očekivala? — reče gđa Pojzer nestrpljivo, uzimajući ponovo pletivo. — Naravno da je prijatan, i pravi rođeni džentlmen, a majka mu je kao slika. Da prođeš ceo ovaj kraj, nećeš naći još jednu onakvu ženu, a šezdeset šestu je prevalila. Uživanje je videti na predikaonici čoveka kao g. Ervajn! Kažem često Pojzeru: kad njega gledam, kao da gledam jedro žitno klasje, ili kakav pašnjak sa čoporom lepih krava; čini mi se tada da sve na ovom svetu peva. A ona stvorenja za kojima jurite vi, metodisti, to ti je kao da gledaš stoku kojoj rebra mogu da se broje. I to su mi oni koji će da kažu šta je pravo a šta ne, oni koji izgledaju kao da nikad ništa drugo nisu okusili do sirnicu i slaninu. A šta ti je rekao gospodin Ervajn za propoved na Utrini?
— Rekao mi je samo da je šlušao o tom; izgleda da se ništa ne ljuti. Ali, draga tetka, nemoj sad više da misliš na to. Gospodin Ervajn mi je kazao nešto drugo, što će zacelo ožalostiti tebe kao što je i mene. Tijas Bid se udavio noćas u potoku n Vrbaku, i ja mislim da će njegovoj staroj ženi biti preko potrebna uteha. Možda joj ja mogu biti od pomoći; zato sam, evo, uzela kapu i spremila se da pođem.
— Ju, svete, ju, ju!... Ali prvo treba da popiješ čaj, dete — reče gđa Pojzer, a glas joj odjednom postade blag. — Čajnik već ključa, sad će sve biti gotovo; a i mališani samo što nisu došli da traže užinu. Baš mi je milo što ćeš otići do one stare žene; ti si uvek dobrodošla u teškim trenucima, pa bila metodistkinja ili nemetodistkinja. Ljudi se, naposletku, razlikuju samo po tome od kakve su krvi i mesa. Neki se sirevi prave od openjena mleka, a neki od svežeg mleka, i ništa ne pomaže kako će se koji zvati, čovek ih na prvi pogled pozna po izgledu i mirisu. A siromah Tijas, neka mi bog oprosti, i bolje je što im se skinuo s vrata; za poslednjih deset godina samo je neprilike činio svojima; a ti bi, mislim, dobro uradila da poneseš staklence ruma za staru, jer teško da će imati nešto što bi je osnažilo. Sedi, Dajna, ne žuri; nećeš otići dok ne popiješ čaj; ne dam da ideš bez čaja.
Govoreći to, gđa Pojzer je skidala sa police sudove za čaj, a onda otišla u ostavu po hleb (a Toti za njom, jer je čula zveku čajnog pribora). Utom je i Heta izašla iz mlekarnika, odmarajući umorne ruke na taj način što ih je digla uvis i udarala dlanom o dlan iza potiljka.
— Moli, — reče ona nekako čežnjivo — idi naberi sveža lišća; maslo je gotovo za pakovanje.
— Znaš li, Heta, šta se desilo? — upita ujna.
— Ne znam; otkuda bih znala! — odgovori Heta malo nabusito.
— A i da su čula, slabo bi hajala, to se zna. Ti si toliko lakomislena da bi po tebi ceo svet mogao umreti, dok ti po dva časa stojiš pred ogledalom, lickaš se i doteruješ. Svako drugi sem tebe uzeo bi k srcu kad se tako nešto dogodi onima koji mare za tebe više nega što zaslužuješ. Po tebi, mogao se i Adam Bid i svi njegovi podaviti — ti bi se minut kasnije opet krivila pred ogledalom.
— Adam Bid... udavio se? — reče Heta, a ruke joj se opustiše. Gledala je razrogačenih očiju, ali sumnjajući da ujna, kao i obično, preteruje u svojoj revnosti.
— Ne, draga Heta, ne — reče Dajna blago, jer je gđa Pojzer otišla u ostavu, ne smatrajući za potrebno da tačno obavesti Hetu. — Nije Adam. Adamov otac, stari Bid se udavio. Udavio se noćas u potoku u Vrbaku. Sad mi je baš to kazao gospodin Ervajn.
— Ala je to strašno! — reče Heta ozbiljno, ali ne tako duboko ožalošćena; a kako u taj mah uđe Moli s lišćem, ona uze lišće i vrati se u mlekarnik, ne pitajući više ništa.

DEVETA GLAVA

HETIN SVET

Dok je Heta udešavala široko lišće, na kome tako lepo stoji bledožuto i sveže mirisavo maslo — kao žut jaglikin cvet u zelenoj čašici — bojim se da je više mislila na poglede koje joj je dobacivao kapetan Donitorn nego na Adama Bida i njegovu žalost. Topli pogledi puni divljenja od strane lepog mladog plemića belih ruku, sa zlatnim lancem, koji je ovdaonda oblačio uniformu i bio neizmerno bogat i visokog roda — to su bili topli zraci koji su pokretali Hetino srce da neprestano trepti i ponavlja jednu istu vrtoglavu ariju. Ljudske duše su čudni instrumenti; imaju samo jedan red tonova u sebi i ne trepte nimalo pod nekim dodirom koji, opet, druge duše ispunjava uzburkanim ushićenjem ili teškim bolom.
Heta se beše navikla na misao da je ljudi rado gledaju. Vrlo dobro je znala da je mladi Luka Briton, iz Brokstona, došao jedne nedelje u crkvu samo da bi nju video; i da bi sigurno činio i dalje korake da njen ujak, Pojzer, koji nije imao visoko mišljenje o mladiću čiji otac, stari Luka Briton, tako traljavo obrađuje zemlju — da on, ujak, nije zabranio ujni da mladića hrabri bilo kakvim ljubaznostima. Znala je ona, takođe, da je Kreg, baštovan u dvorcu, zaljubljen u nju preko ušiju, i da je to bila neka vrsta ljubavnih poruka kad je nedavno poslao najslađe jagode i divan grašak. A još je bolje znala da Adam Bid — onaj stasiti, visoki, sposobni i čestiti Adam Bid, koji je bio pravi autoritet za sve ljude u okolini i čijem se dolasku predveče njen ujak toliko radovao, govoreći: „Adam mnogo bolje razume stvari nego oni što se smatraju daleko boljim od njega” — da taj Adam, toliko strog prema svima i slabo naklonjen da trči za devojkama, da on crveni i bledi zbog jedne njene reči ili pogleda; znala je to Heta isuviše dobro. Njena moć da poredi stvari nije bila velika, ali je ipak zapazila da je Adam „bio neko”, da je uvek pogađao šta treba o čemu reći; umeo je da kaže ujaku kako da podupre šupu; umeo je začas da opravi bućkalicu; znao je, čim pogleda, da oceni vrednost vetrom oborenog kestena; znao je otkuda je došla vlaga u zidove, i kako se mogu istrebiti pacovi; imao je lep rukopis koji se mogao lako čitati, i znao je da računa napamet — a sve to značilo je stepen obrazovanja daleko viši nego u najbogatijih zakupaca iz toga kraja. Nije Adam bio ni nalik na onoga trapavka Luku Britona, koji, kad je ona jednom išla s njim od Brokstona do Hejslopa, nije celim putem znao ništa drugo reći nego da je siva guska počela da nosi jaja. Što se tiče Krega, baštovana, on je istina bio finiji čovek, ali malo klecavih kolena, i govorio je sa nekim smešnim otegnutim naglaskom; a, povrh svega, imao je već blizu četrdeset godina.
Heta je dobro znala da bi njen ujak voleo da ona više gleda Adama i da bi mu milo bilo da je uda za njega. Jer to je bilo vreme kad se nije pravila oštra razlika između farmera i valjanog zanatlije, i kad su oni i u domovima i u gostionicama zajednički ispijali pivo; farmer je bio imućniji, naravno, i imao upliva na opštinske poslove, a to je nadoknađivalo njegovu neveštinu u vođenju razgovora. Martin Pojzer nije bio posetilac gostionice, ali je voleo razgovor uz čašu domaćeg piva; i premda mu je bilo prijatno da savetuje i uči kakvog ograničenog suseda koji ne ume da se sam snađe u vođenju gazdinstva, bilo mu je prijatno i da nauči nešto od tako veštog mladića kakav je bio Adam Bid. Zato je već tri godine, otkad rukovodi građenjem nove Pojzerove žitnice, Adam stalno dobrodošao gost u kući Pojzerovih; a naročito u zimske večeri, kad bi se cela porodica — domaćin, domaćica, deca i sluge — skupili u onoj znamenitoj kuhinji i posedali na raznim, ali određenim rastojanjima od razbuktale vatre. A ima bar dve godine kako Heta stalno sluša ujaka da ovako govori o Adamu Bidu: „Istina je da Adam sada radi pod platom; ali on će jednog dana biti bamostalan majstor, to je tako sigurno kao što ja sedim na ovoj stolici. I Bardž sasvim pametno postupa kad hoće da ga uzme za ortaka i da mu da kćer, ako je istina što se govori; koja za njega pođe, ta će dobro uraditi, pa bilo to ranije ili kasnije”; to su bile reči koje je gđa Pojzer uvek propraćala srdačnim odobravanjima. „Ah”, dodavala bi ona, „nije loša stvar da se devojka uda za već gotova bogataša; ali on može biti u isto vreme i gotova budala; a šta vredi puniti džep parama ako džep ima rupu; i šta vredi što si seo u kola na federe ako te vozi glupak; brzo će te izvrnuti u šanac. Ja sam uvek govorila da se ne bih udala za čoveka koji nema pameti u glavi; jer, koja je hasna ženi od njene pameti ako se veže za nekog klipana kome se svako smeje? To je kao kad bi se žena lepo obukla pa uzela podruku majmuna da ide u šetnju”.
Sve je to bilo kazano figurativno, ali je ipak dovoljno jasno odavalo misli gđe Pojzer o Adamu; i mada bi ona i njen muž možda drukčije gledali na tu stvar da im je Heta bila rođeno dete, bilo je jasno da bi ovako s radošću primili ponudu Adamovu da uzme njihovu rođaku bez pare miraza. Jer šta bi drugo čekalo Hetu nego da bude negde sluškinja, da je ujak nije uzeo k sebi i držao u kući kao pomagačicu ujni, čije je zdravlje posle rođenja Totinog oslabilo, tako da je mogla samo da nadgleda rad sluškinja i da čuva decu. Ali Heta nije nikad davala Adamu nikakve nade. Čak i u trenucima kad je bila potpuno svesna da je Adam daleko iznad svih ostalih koji na nju pogledaju, nije joj dolazila pomisao da pođe za njega. Njoj je samo bilo prijatno saznanje da je taj snažni, sposobni i pronicljivi čovek u njenoj vlasti; i ljutila bi se kad bi pokazao znake da pokušava da se oslobodi jarma njene koketne tiranije i da se okrene krotkoj Mariji Bardž, koja je opet bila blagodarna za najneznatniju pažnju s njegove strane. „Ah, zar Marija Bardž, s onim ispijenim licem, — metne li na sebe ružičaste pantljike, dođe u licu žuta kao vosak, a kosa joj je zalizana kao zategnuta pamučna kanura!” I zato, kada bi Adam nekoliko nedelja izostao od Pojzerovih ili na neki drugi način pokazao da se odupire svojoj strasti smatrajući je za glupost, Heta bi se potrudila da ga povrati u svoje mreže time što bi se pokazala meka i zastrašena, tobož zabrinuta zbog njegove ravnodušnosti. Ali poći za Adama, to je bila sasvim druga stvar! Ništa je na svetu ne bi moglo navesti da to učini. Njeni obrazi se nikad nisu obojili ni najslabijim rumenilom kad bi se spomenulo njegovo ime; srce u njoj nikad nije zaigralo kad bi ga videla da prolazi stazom ispod prozora ili da joj iznenada prilazi putićem kroz livadu; kad bi se njegove oči zaustavile na njoj, ona ništa drugo nije osećala do hladni trijumf zbog toga što zna da nju voli, a za Mariju Bardž ne mari. Adam nije mogao probuditi u njoj nijedno od onih uzbuđenja koja su sladak zanos mladih ljubavi, baš kao što naslikano sunce ne može pokrenuti proletnje sokove u tankim žilicama biljke. Ona ga je videla onakvog kakav jeste: siromašak koji mora da izdržava stare roditelje, koji još zadugo ne bi bio u stanju da joj pruži ni toliko luksuza koliko ima u kući ujakovoj. A Hetini su snovi bili jedino o luksuzu; da sedi u ćilimima zastrtoj sobi i da uvek ima bele čarape; da nosi u ušima velike skupocene minđuše po modi; da ima notingamskom čipkom opšiven struk i fino namirisanu maramicu, kao što je maramica Lidije Donitorn kad je izvuče iz džepa u crkvi; da ne mora rano da ustaje, i da je niko ne grdi. Često je mislila — kad bi Adam bio bogat i mogao da joj pruži sve to, volela bi ga toliko da bi mogla i da pođe za njega.
Ali poslednjih nedelja Heta beše pod jednim novim uticajem, neodređenim i vazdušastim, koji nije uzimao oblik neke nade ni nekog izgleda, ali koji ju je prijatno opijao, tako da se kretala i vršila svoje poslove kao u snu, ne osećajući nikakvu težinu ili napor, i videla sve stvari kroz neki mek i providan veo, kao da ne živi u stvarnom svetu od opeka i kamenja, nego u nekom blaženom i fantastičnom, što liči na igranje sunca na: vodi. Heta je opazila da Artur Donitorn ne žali truda da nađe priliku da je vidi; da u crkvi uvek tako izabere mesto kako bi nju mogao dobro videti i kad sedi i kad stoji; da stalno nalazi razlog da dođe Pojzerovoj kući i uvek nađe da kaže nešto što će biti povod da mu ona odgovori ili da ga pogleda. Siroto dete, ona u to vreme nije mogla ni pomisliti da bi mogla da postane ljubavnica mladog gospodara; baš kao što ona lepa pekareva kćr koju je mladi car jednom na ulici udostojio osmejka dopadanja nije mislila da će biti carica. Ali pekareva kći je otišla kući i stala da sanja o lepom mladom caru, i možda je rđavo merila brašna dok je mislila kake je divno poći za onakva mladića. Isto je tako i sirotu Hetu jedno lice pratilo i u snu i na javi; veseli, umiljati pogledi prodirali su joj u dušu i ispunjavali život čudnom, srećnom čežnjom. Oči iz kojih su izlazili ti pogledi nisu zaista bile ni blizu tako lepe kao Adamove, koje bi ponekada pogledale u nju s nekom tužnom i setnom nežnosću; ali su kapetanove oči naišle na plodno tle u Hetinoj ćurkastoj mašti, dok Adamove oči nisu mogle tu da prodru. Najmanje tri nedeJje Hetin duševni život sastojao se isključivo iz sećanja na poglede i reči koje joj je upućivao Artur: u sećanju je proživljavala slatko uzbuđenje s kojim bi čula njegov glas pred kućom i videla ga da ulazi, a zatim osetila da su njegove oči nepomično upravljene na nju i da jedna visoka figura, gledajući je oborenim očima, koje kao da je dodiruju, prilazi bliže, obučena u fino odelo, i miriše mirisom vrtića koji donosi večernji povetarac. Lude misli! Ali sve se to događalo, ne smete zaboraviti, pre šezdeset godina, a Heta je bila neškolovana, prosta seoska devojka za koju je gospodin belih ruku bio isto što i bog s Olimpa; Dotada ona nije gledala u budućnost dalje od idućeg kapetanovog dolaska u njihovu kuću, ili od iduće nedelje, kad će ga videti u crkvi. A sada je mislila: možda će pokušati da se sretne s njom kad ona sutra pođe u dvorac; pa će još možda stati da porazgovara s njom, ili će poći malo da je isprati, ako se nađu sami! To se dosada još nije desilo; ali ona, umesto da se seća kako je bilo ranije, počela je živo da zamišlja šta će biti sutra, kako će se sresti s njim u parku, kako će metnuti novu ružičastu pantljiku koju on još nije video, i šta će joj on reći da bi je nagnao da mu vrati pogled za pogled — njegov pogled, koji će joj posle celog dana ostati u pameti.
Kako da sad Heta, pri takvom duševnom stanju, obraća neku pažnju na Adama ili misli o nesreći jadnog starog Tijasa, koji se udavio. Mlade duše, u slatkom ljubavnom pijanstvu, isto su tako neosetljive kao leptiri kad srkuću med; one su nepristupačne za sve i svakog; deli ih pregrada snova, usamljuju ih nevidljivi pogledi, ruke koje se ne mogu opipati.
Dok su Hetini prsti hitro pakovali maslo, a glava joj bila puna slika o onome što će sutra da bude — jahao je Artur Donitorn, zajedno sa g. Ervajnom, dolinom pored potoka u Vrbaku, i takođe osećao u duši kao neku skrivenu struju, neodređene misli o onome što ima da se desi, slušajući ujedno šta mu rektor priča o Dajni. Te misli Arturove bile su doduše neodređene, ali ipak toliko jake da se savest trgla u njemu kad je g. Ervajn rekao:
— A šta je to vas tako zanelo u mlekarniku gospođe Pojzer, Arture? Da niste postali ljubitelj mlečne industrije, vlažnog poda i skidanja skorupa?
Artur je dobro poznavao g. Ervajna i bio je načisto da mu nikakvo izvijanje ne bi pomoglo, te reče, kao i obično, otvoreno:
— Bio sam tamo da vidim onu lepu devojku koja je pravila maslo, Hetu Sorel. Prava je Heba; da sam umetnik, slikao bih je. Čudnovato, kako lepe devojke može čovek da vidi među ćerkama naših farmera, dok su ljudi, naprotiv, sve neki zdepasti šmokljani. Ona prosta crvena lica koja sretamo kod muškaraca — sami obrazi, i nigde nijedne izrazite crte, kao naprimer kod Martina Pojzera — to se kod žena preobrazi u najzanimljiviju fizionomiju.
— Dobro, nemam ništa protiv toga da posmatrate Hetu s umetničkog gledišta, ali vam ne bih dozvolio da u njoj pothranjujete neku sujetu i da joj punite onu malu tikvicu uverenjem da je lepotica koja može zanositi otmenu gospodu; jer, pokvarili biste na taj način u njoj ženu koja ima da se uda za nekog siromaška, naprimer za valjanog Krega; on, kao što sam zapazio, rado pogleda za njom. Ta mala mačkica kao da već sada zna sve što je potrebno da se, po zakonu prirode, unesreći muž koji je bio miran čovek, a uzeo lepoticu. Da, kad je reč o ženidbi, nadam se da će se naš prijatelj Adam sada, pošto je umro stari, oženiti i okućiti. Ostaje mu samo majka da je izdržava; a rekao bih, po onome što se neki dan u razgovora sa mnom omaklo starom Džonatanu, da ima nečega između Adama i one mile, skromne devojke. Doduše, kad sam to jedared pomenuo Adamu, njemu nije bilo prijatno i skrenuo je razgovor na druge stvari. Mislim da u toj ljubavnoj istoriji negde nešto zapinje. Ili se možda Adam uzdržava dok se njegov položaj ne popravi: on je nezavisan duh, a ponosa ima možda malo isuviše.
— To bi bila odlična partija za Adama. Nasledio bi Bardžov kapital, a da bi preduzeće poveo najboljim putem, za to stojim dobar. Vrlo bih voleo da ga vidim kao svoga gazdu u ovoj parohiji; onda bi mogao da bude nešto kao moj veliki vezir, ako jednom dođe dotle da mi veliki vezir zatreba. Zajedno bismo izradili mnogobrojne planove kako da se sve na imanju dovede u bolje stanje. Ja tu devojku nikada nisam video, ili možda nisam obratio pažnju na nju.
— Pogledajte je malo iduće nedelje u crkvi: sedi s ocem, s leve strane od pulta. Onda bar nećete morati tako mnogo da gledate Hetu SoreL Moj je običaj, vidite, da — kad mi postane jasno da ne mogu kupiti pseto koje mi se dopada — prosto više i ne mislim na njega; jer, ako bi i njega nešto privuklo meni i ako bi počelo milo da me gleda, sukob između računice i naklonosti mogao bi neprijatno da se zaoštri. Ja mnogo držim do svoje mudrosti u tim stvarima, Arture, i kao matori gospodin kome je lako mudrovati, ja vam, eto, nudim svoju mudrost.
— Hvala. Možda će mi jednog dana biti od koristi; zasada, mislim, ne bih imao gde da je upotrebim. Ali gledajte samo kako je potok silno nadošao! Hoćete li da sad malo pustimo konje u kas, pošto smo se spustili sasvim s brežuljka?
Dobra strana razgovora u šetnji na konjima jeste ta što se razgovor svakog sekunda može prekinuti, da bi se prešlo u sitan kas ili galop; i od Sokrata bi čovek mogao uteći kad je u sedlu. G. Ervajn i Artur na taj način ne dođoše više u položaj da progovore sve dok nisu stigli na put iza Adamove kućice.

DESETA GLAVA

DAJNA KOD LIZBETE

U pet sati siđe niz stepenice Lizbeta, s velikim ključem u ruci; to je bio ključ od sobe u kojoj je ležao mrtav njen muž. Preko celoga dana, sem kad bi je s vremena na vreme obuzela teška tuga s plačem, Lizbeta je neprestano bila u pokretu, poslujući oko spreme za pokojnika sa strahopoštovanjem i tačnošću kojom se vrši neki verski obred. Iznela je sve što je imala od rublja, dobro ubeljenog i čuvanog mnogo godina za ovaj važni trenutak. (Kao da je juče bilo, kad je pre toliko godina rekla Tijasu gde to rublje stoji, da bi znao i izneo ga kad ona umre, jer je ona bila starija.) Pa je onda očistila što je bolje mogla svaki pojedini predmet u toj svetoj sobi i iznela iz nje sve što bi potsećalo na svakodnevni život. Mali prozor, koji je dotle slobodno propuštao sad ledenu mesečinu, sad tople sunčane zrake na radnika što je tu spavao, morao je da se zastre belim platnom, kako bi se soba malo zamračila; jer ovaj san, san smrti, isto je tako svet pod golim gredama kao i pod gospodskim svodovima. Čak i jednu davno zaboravljenu i neprimetnu poderotinu na šarenoj krevetskoj zavesi Lizbeta je sad bržijivo zakrpila; jer ostalo joj je još vrlo malo dragocenog vremena da posvedoči poštovanje i ljubav prema tom nepomičnom trupu, u kome je pretpostavljala da još postoji moć svesti. Naši pokojnici nisu za nas mrtvi sve dok ih ne zaboravimo; nama se čini da ih možemo uvrediti, da im možemo zadati bol; da oni znaju sve naše kajanje, svu našu bolnu patnju što njih više nema među nama; da znaju za svaki poljubac koji spustimo na stvar, ma i najneznatniju, koja nas potseća na njih. A stare seljanke naročito tvrdo veruju da je mrtvac svestan. Pristojna sahrana, to je stvar o kojoj je Lizbeta godinama mislila, osobito u vreme kad se moglo nešto zaštedeti; ona je, dakako, verovala da će ona prva umreti i stalno je imala nejasnu pretstavu da će biti svesna kad je ponesu na groblje i da će znati da za njenim kovčegom idu njen muž i dva sina. Sada je, pak, imala osećanje da je njen najveći životni zadatak u tome da se Tijas sahrani kao što je red, i to pod belim glogom — gde je nekada, u snu, videla sebe kako leži u mrtvačkom sanduku dok nad njom sija sunce, i oseća miris belog cveća, koga je bilo toliko mnogo na grančicama kao onog dana kad je prvi put po Adamovu rođenju išla u crkvu.
I sada je, eto, uradila sve što se moglo uraditi u sobi gde je ležao mrtvac; uradila je sve sama, uz pomoć sinova kad je trebalo što dići; nije nipošto htela da pozove neku poznanicu iz sela, jer je uopšte slabo marila za susetke; njena najmilija prijateljica, Doli, stara domaćica kod Bardžovih, koja je odmah izjutra, čim je čula za Tijasovu smrt, došla da izjavi saučešće — slabo je videla i prema tome joj nije mogla biti mnogo od pomoći. Lizbeta je zaključala sobu i, držeći ključ u ruci, spustila se umorno na jednu stolicu, pomaknutu sa svog mesta nasred sobe, gde u obično vreme Lizbeta nikad ne bi sebi dozvolila da sedne. Nije toga dana obraćala pažnju ni na kuhinju; pod je bio prljav od blatnjavih cipela, a unaokolo je stajalo razbacano odelo i drugi predmeti. Ali sve što u drugoj prilici Lizbeta, uredna, i čista, ne bi nipošto trpela, sad joj se učinilo baš sasvim umesno: treba sve da izgleda neobično, neuredno i bedno, kad je stari umro na tako žalostan način; kuhinja ne sme izgledati kao da se nije ništa desilo. Adam, klonuo od uzbuđenja i napora posle noći provedene u radu, zaspao je na klupi u radionici; a Set je, u zadnjoj kuhinji, ložio vatru ivercima da bi što pre provrila voda; nadao se da će nagovoriti majku da popije šolju čaja, zadovoljstvo koje je ona sebi vrlo retko dozvoljavala.
U kuhinji nije bilo nikoga kad je Lizbeta ušla i klonula na stolicu. Gledala je ravnodušnim pogledom oko sebe, po prljavštini i neredu, koje je jako popodnevno sunce tužno osvetljavalo. Sve se to neobično slagalo sa žalosnom zbrkom njenih misli, zbrkom koja nastupa u prvim časovima iznenadne žalosti, kad je sirotoj ljudskoj duši kao čoveku koga su, dok je spavao, spustili među ruševine velikoga grada i koji, kad se probudi, ne zna da li dan počinje ili se svršava, ne zna zašto je i otkuda tu taj prizor bezgranične pustoši i zašto je i on sam, nesrećan, u toj pustoši.
U drugim prilikama Lizbetina bi prva misao bila: „Gde je Adam?” Ali iznenadna smrt muževa vratila je ovoga zasada na prvo mesto u njenim osećanjima, koje je zauzimao pre dvadeset i šest godina; zaboravila je sad Lizbeta sve njegove nedostatke, kao što čovek zaboravlja patnje i žalosti detinjstva; sećala se samo dobrote mladoga muža i strpljenja staroga čoveka. Njene oči nastaviše bezizrazno da lutaju sve dok nije ušao Set, koji poče da rasprema jednu po jednu razbacanu stvar i da rastrebljuje mali okrugli sto, kako bi tu stavio čaj za majku.
— Šta to radiš? — upita ga Lizbeta prilično zlovoljno.
— Hoću da popiješ čaj, majko, — reče Set nežno. — To će ti dobro činiti. A ja ću da posklanjam ovo nekoliko stvari, da u kući bude prijatnije.
— Prijatnije! Kako možeš da govoriš o prijatnosti? Ostavi, ostavi tako kako je. Nema za mene više prijatnosti — nastavi Lizbeta, a suze joj navreše tek što je počela da govori — sad kad je umro tvoj jadni otac, za koga sam prala, i krpila, i kuvala trideset godina, i on uvek bio zadovoljan svačim što sam za njega radila; i bio umešan i svršavao poslove mesto mene kad sam bivala bolesna ili se petljala oko malog deteta; i nosio dečka, koji je bio težak kao dva deteta, čitavih pet milja, i to bez prebacivanja i gunđanja, čak do Vorson Veka, zato što sam ja htela da idem i posetim sestru, koja je posle, o Božiću, umrla. I sad da se on udavi u potoku preko koga smo prešli na dan svog venčanja kad smo se zajedno vraćali kući... on koji je posle pravio u kući onolike police da stavljamo tanjire i druge stvari, i pokazivao mi ih, i ponosio se, jer je znao da ću se ja radovati. I sad je eto on umro, a ja nisam ni znala, nego sam spavala u postelji kao da baš ništa ne marim za ono što se dešava. I ostadoh živa da sve to dočekam! A nekad, kad smo bili mladi, mislili smo da niko neće biti srećniji od nas kad se venčamo. Ostavi, ostavi tako kako je! Neću čaja; ne marim i ako nikad više ništa ne pojedem ni popijem. Kad se jedan kraj ćuprije sruši, šta će i onaj drugi? Najbolje bi bilo da umrem i odem za svojim mužem. Ko zna, možda ću mu biti potrebna!
Lizbeta sad pređe iz govora u ječanje, klateći se tamo-amo na stolici. Set, uvek bojažljiv u ophođenju sa majkom jer je bio uveren da nikad ne može uticati na nju, znao je da bi uzaludno pokušavao da je ubeđuje ili smiruje dokle god ne pređe nastup bola; nastavio je, dakle, da pazi na vatru u zadnjoj kuhinji, da savija očevo odelo koje se sušilo, rasprostrto još od jutros, izbegavajući da hoda po sobi gde mu je bila mati, da je ne razdraži.
Pošto se Lizbeta neko vreme klatila i ječala, ona se odjedared zaustavi i reče glasno sama sebi:
— Idem da potražim Adama, ne znam kud se on to deo; neka i on dođe sa mnom na sprat pre nego što padne noć; minuti koji nam još ostaju da gledamo jadnoga Tijasa prolaze kao sneg koji se topi.
Set to ču i vrati se u kuhinju baš kad mati ustade sa stolice.
— Adam spava u radionici, mati. Bolje bi bilo da ga ne budiš. Premoren je od rada i žalosti.
— Da ga budim? A ko ide da ga budi? Valjda ga neću probuditi ako ga pogledam. Ima dva sata kako ga nisam videla. Čini mi se da ga nisam videla još otkad je bio dete — kad ga je otac nosio.
Adam je sedeo na prostoj klupici; glavu beše naslonio na ruku, a ruka mu je do lakta ležala na dugačkom stolu za rad u sredini radionice. Izgledalo je da je seo samo da se odmori koji minut, pa onda zaspao u tom stavu tužne i umorne zamišljenosti. Njegovo lice, od juče neumiveno, bilo je bledo i vlažno, kosa mu se zamrsila na čelu, a zatvorene oči upale u glavu kao što biva posle bdenja i žalosti. Obrve su mu bile nabrane, a celo lice imalo je izraz iznemoglosti i tuge. I Džip je očevidno bio neraspoložen; čučao je na zadnjim nogama, s njuškom na opruženoj nozi gospodarevoj, a vreme mu je prolazilo u lizanju ruke koja je nemarno visila niz telo i u pažljivom pogledanju ka vratima. Jadno pseto bilo je gladno i uznemireno, ali nije htelo da ostavi gospodara, pa je nestrpljivo čekalo da nastupi kakva promena. Zbog takvog Džipovog stanja propala je Lizbetina želja da ne probudi Adama; ušavši u radionicu, ona se približavala Adamu što je mogućno tiše, ali Džip je bio suviše uzbuđen i morao je da zalaje; Adam se prenu i vide da mati stoji pred njim. Kao da se nastavlja njegov san; jer njegovo spavanje nije bilo ništa drugo nego grozničavo ponavljanje svega što se desilo od jutros; naravno, i njegova majka je sa svojom razdražljivom žalošću neprestano bila prisutna u tom snu. Glavna razlika između stvarnosti i vizije bila je u tome što se u snu stalno pojavljivala Heta, mešajući se čudnovato u stvari s kojima nije imala nikakve veze. Bila je čak i na potoku u Vrbaku; i dražila Lizbetu time što je došla u kuću; a Adam ju je sreo u lepom odelu, ali skroz mokrom od kiše, jer je išla u Tredlston da zovne islednika koji će da pregleda mrtvaca. Ali kuda god bi Heta pošla, odmah bi za njom krenula i njegova majka; i zato, kad je otvorio oči, nije mu bilo čudno što je vidi gde stoji pred njim.
— Ah dete moje, dete moje! — udari Lizbeta ponovo u kukanje, jer je svežem bolu potrebno da svoj gubitak i plač veže za svaku prometni prizora i događaja — sad je ostala samo tvoja stara mati da te muči i da ti bude na teretu; tvoj jadni otac te neće više ljutiti; a i majka bi najbolje uradila da ode za njim — što pre, to bolje; jer ja sad više nikome nisam potrebna. Stara haljina je dobra samo da se njom zakrpi druga, i to je sve. Ti bi možda voleo da imaš ženu, pa da te krpi, i jelo da ti sprema bolje nego majka. A ja ću biti samo na smetnji i sedeti negde u zapećku. (Adam se trže i učini nestrpljiv pokret; više od svega bojao se da mu mati ne spomene Hetu.) Ali da je tvoj otac živeo, on ne bi dopustio nikad da se ja ispred drugog sklanjam, jer ne bi mogao da bude bez mene, kao što jedan krak makaza ne može bez drugoga. Eh, kamo sreće da nas je smrt zajedno odnela, onda ja ne bih dočekala ovaj dan, i o jednom bi nas trošku oboje sahranili!
Lizbeta zaćuta, a Adam je sedeo u mučnom ćutanju: toga dana ne bi mogao s majkom da govori drukčije nego pažljivo i nežno, a njeno jadikovanje ga je, međutim, jako dražilo. Sirota Lizbeta nije mogla da shvati koliko time rđavo utiče na Adama; isto kao što ranjeno pseto ne može da shvati koliko njegovo ječanje muči njegovog gospodara. Kao sve žene koje vole da se jadaju, ona se žalila sa željom da bude utešena; a kako je Adam na sve to samo ćutao, bila je gotova da udari u još teže jadanje.
— Ja znam da bi tebi bilo lakše bez mene, jer bi onda mogao da ideš kuda hoćeš i da uzmeš onu koju hoćeš. Ali znaj da ti ja neću reći nemoj, pa uzeo ti koju bilo; ja neću nikad otvoriti usta da nešto zamerim, jer kad neko ostari i nije nizašta, mora smatrati za sreću ako mu se pruži kašika supe, pa makar je gutao uz prekore. I ako si zavoleo devojku koja ti neće ništa doneti, a sve će potrošiti, premda bi mogao dobiti takvu koja bi od tebe načinila čoveka — opet neću ništa reći; jer sad, kad je tvoj otac mrtav, kad se udavio, ja sad nisam ništa bolja nego stara drška na kojoj više nema sečiva.
Ne mogavši više da izdrži, Adam ustade mirno s klupe i iziđe iz radionice u kuhinju. Ali Lizbeta pođe za njim.
— Ti, dakle, nećeš da odeš gore i da vidiš oca? Ja sam sad sve spremila, i on bi sigurno voleo kad bi otišao da ga vidiš, jer mu je uvek toliko godilo kad bi se ti pokazao blag prema njemu.
Adam se najedared okrete i reče: — Da, mati, hajdemo gore; hajde, Sete, hajdemo svi zajedno.
Odoše gore, i nekih pet minuta bila je tišina. Onda se ponovo okrete ključ u bravi i začuše koraci na stepenicama. Ali Adam nije sišao; on je bio isuviše umoran i izmučen, i morao se skloniti da ne sluša dalja svađalička jadikovanja majčina; otišao je da legne u postelju. A Lizbeta, čim je došla u kuhinju i sela, prebacila je kecelju preko glave i počela da plače i ječi, i da se klati kao malopre. Set pomisli u sebi: „Sad će se valjda postepeno umiriti pošto je bila gore”, i vrati se opet uzadnju kuhinju da potstakne vatru, nadajući se da će najzad moći da nagovori majku da popije šolju čaja.
Lizbeta se klatila čitavih pet minuta, ječeći duboko pri svakom pokretu, kad najedanput oseti da se na njeno rame spustila neka meka ruka i neki nežan glas joj govori: — Draga sestro, gospod me je poslao da vidim da li vam mogu biti od pomoći.
Lizbeta prestađe da se klati, osluškujući, ali još ne skide kecelju s lica. Glas joj je bio nepoznat. Da nije to duh njene sestre došao sad k njoj s onog sveta, posle toliko godina? Drhtala je i nije imala smelosti da pogleda.
Dajna je smatrala da je i taj trenutak začuđenosti neko olakšanje za ožalošćenu ženu i zato je ućutala; u tišini je skinula kapu, dala znak Setu — koji je, čuvši njen glas, ušao unutra ustreptala srca — da i on ćuti, pa onda položila ruku na naslon Lizbetine stolice i nagla se nad nju, da bi sirotica osetila prisustvo prijatelja.
Lizbeta skloni polako kecelju i bojažljivo otvori pomućene, tamne oči. Spočetka je videla samo neko lice — čisto, bledo lice s umiljatim sivim očima — lice koje nije poznavala. Njeno čuđenje još se pojača; možda je to anđeo. Ali u tom trenutku Dajna ponovo dodirnu rukom Lizbetu, a stara pogleda u tu ruku. Bila je mnogo manja od njene, ali nije bila nežna i bela, jer Dajna nikad nije nosila rukavice, a na ruci su se videli tragovi rada još od detinjstva. Lizbeta gledaše neko vreme ozbiljno u tu ruku, a zatim, prenevši pogled na Dajnino lice, sa nešto povraćene smelosti, ali još uvek glasom punim čuđenja, reče:
— Pa vi ste radnica!
— Da, ja sam Dajna Moriš; radim u fabrici pamuka kad sam kod kuće.
— Ah! — uzviknu Lizbeta još u čudu; — ušli ste tako tiho kao što senka ide po zidu; i kad ste počeli da mi govorite na uvo, mislila sam da ste duh. Lice vam je kao u onog anđela što sedi na grobu, tamo u Adamovoj novoj Bibliji.
— Ja dolazim od Pojzerovih; vi poznajete gospođu Pojzer; ona je moja tetka; čula je za vašu veliku tugu i vrlo joj je žao; a ja sam došla da vidim mogu li vam biti od kakve pomoći u ovoj nesreći. Poznajem vaše sinove, Adama i Seta, i znam da nemate kćeri. Kad mi je sveštenik kazao kako vas je teško pogodila božja ruka, srce me je povuklo k vama; osetila sam naređenje da dođem i da vam budem umesto kćeri u vašoj nevolji, ako mi dopustite.
— Ah, sad znam ko ste! Vi ste metodistkinja, kao i Set; govorio mi je on o vama — reče Lizbeta razdraženo, jer sada, posle iznenađenja, ponovo ovlada njome bol. — I vi ćete začelo sada dokazivati, kao što i on uvek čini, da je žalost dobra stvar. Ali šta meni pomaže taj razgovor? Od vašega govora neće moj bol biti manji. Ne možete me nikad uveriti da je za mene bolje što moj stari nije umro, bolujući, u postelji, kad je već morao umreti, pa da mu je došao sveštenik da se moli bogu kraj njega, a ja da sam mogla sesti pored njega i reći mu da zaboravi na oporu reč što sam mu rekla ponekad u ljutini, i da sam ga čime ponudila dok je još mogao jesti. Ali, jaoj, umro je u hladnoj vodi, a mi, tako blizu, da to ne znamo! I ja da spavam kao da nikad nisam bila njegova, kao da je on bio neki putnik ili stranac, bog te pita otkuda!
Tu Lizbeta opet udari u plač i stade da se klati; a Dajna joj reče:
— Da, draga prijateljice, žalost je vaša velika. Okorelo bi bilo srce koje bi moglo reći da je lako podnositi tu žalost. Nije mene bog poslao da vašu tugu učinim lakom, nego da s vama zajedno žalim, ako mi to dopustite. Da ste vi sad postavili sto s đakonijama i pozvali prijatelje da se s njima proveselite, smatrali biste da je red da me uvedete i posadite, da se i ja s vama veselim, jer biste verovali da je meni milo da podelim s vama dobro; ali ja više volim da delim s vama žalost i tegobe, i teže bi mi palo kad biste me tu odbili. Nećete mi reći da idem, je l’te? Ne ljutite se što sam došla?
— Ne, nikako. Ljutiti se? Ko vam kaže da se ljutim? Baš je to lepo od vaše strane što ste došli. A ti, Sete, što je ne ponudiš čajem? Žurio si se da ga spremiš za mene, kojoj nije bio potreban, a ne pomišljaš da ga spremiš za one koji ga žele. Sedite, sedite. Mnogo vam hvala što ste došli; jer slaba vam je bogami, nagrada ići kroz vlažna polja da biste posetili jednu staricu kao što sam ja... Ne, nemam kćeri, niti sam je imala; a i ne žalim, jer su te devojke bedna stvorenja; uvek sam volela da imam muškarce, koji se mogu starati za sebe. A oni će se oženiti, pa ću onda imati i kćeri, i to više nego što će mi biti potrebno. Sipajte sad čaj kakav volite; jer ja danas ne osećam šta jedem i pijem — svejedno mi je šta ću gutati — sve ima isti ukus, ukus moje žalosti.
Dajna nipošto ne htede reći da je već pila čaj, i primi Lizbetinu ponudu sa zadovoljstvom, ne bi li i starica uzela što da pojede, jer joj je to bilo potrebno posle čitavog dana rada i gladovanja.
Set je bio tako srećan što je Dajna u njihovoj kući da je čak pomislio da njen dolazak nije odviše skupo plaćen jednim životom u kome je i tako samo jedna beda smenjivala drugu; ali odmah zatim oseti grižu savesti zbog te misli — pa to je skoro kao da se raduje tužnoj smrti očevoj! Ipak, radost što je Dajna s njim odnese pobedu; to je kao upliv klime, koji je jači od svega. To osećanje radosti pokaza se i na njegovom licu tako da je privuklo Lizbetinu pažnju dok je pila čaj.
— Ti, Sete, imaš gotovo i pravo kad govoriš da je žalost dobra stvar, jer tebi ona dobro čini. Izgledaš kao da ne znaš ni za kakvu brigu i teret, kao da si još beba i ležiš budan u kolevci. A takav si uvek i bio: ležiš, ćutiš i gledaš, dok Adam nije mogao ostati ni trenutka miran kad bi se probudio. Bio si uvek kao kesa s brašnom, koju ništa ne može slomiti; premda, što se toga tiče, tvoj jadni otac bio je isti takav. Ali i vi tako izgledate — obrati se Lizbeta Dajni. — Mislim da je to zato što ste metodisti. Ne velim ja to da bih vam zamerila; eto, vi nemate razloga da tugujete, a opet izgledate tužni. Lepo, ako metodisti vole žalost, mogu je se dosta nasititi; šteta samo Što je ne mogu svu primiti, uzeti je i od onih koji je ne vole. Ja bih mogla da im je dam Izdašno. Jer, dok mi je muž bio živ, mučila sam se od jutra do mraka; a sad, kad ga više nema, volela bih da se vrate oni rđavi dani.
— Da, — reče Dajna, starajući se da ni u čem ne protivreči osećanjima Lizbetinim — da, sećam se, kad je umrla moja tetka, koju sam jako volela, više sam volela da još čujem njen teški kašalj preko noći umesto one tišine koja je ovladala posle njene smrti. Ali sad, draga prijateljice, popijte još jednu šolju čaja i jedite štogod.
— Kako? — poče Lizbeta, uzimajući šolju i govoreći manje razdraženim tonom. — Zar vi niste imali ni oca ni majku kad ste toliko žalili za tetkom?
— Nisam zapamtila ni oca ni majku; tetka me je podigla od kolevke. Ona nije imala dece jer se nije udavala, pa je mene gajila sa toliko nežnosti kao da sam joj rođeno dete.
— Bogami, mora da se dobro napatila s vama podižući vas od kolevke, sama samcita — teško je othraniti slabunjavo jagnje. Ali mora da ste bili mirni i kao dete; izgledate kao da se nikad u životu niste naljutili. A šta je bilo s vama kad vam je tetka umrla? Zašto niste došli da živite u ovom kraju kad vam je gospođa Pojzer takođe tetka?
Dajna, opazivši da je privukla Lizbetinu pažnju, ispriča joj ceo svoj život: kako je navikla da radi težak posao, kakvo je mesto Snofild, kako ljudi tamo teško žive — sve što je mislila da će Lizbetu zanimati... Lizbeta je slušala; zaboravila je da se tuži i ljuti, podajući se nesvesno umirujućem uticaju Dajnina lica i glasa. Malo docnije ona pristade i da se kuhinja uspremi; Dajna je navalila da to uradi, uverena da će red i čistoća pomoći da se u Lizbeti izazove naročito raspoloženje i da će onda pristati da se zajedno s Dajnom pomoli bogu. Set je, međutim, izašao da cepa drva, jer je pogodio da bi Dajna rado ostala nasamo s njegovom majkom.
Lizbeta je pažljivo posmatrala Dajnino mirno i smišljeno kretanje po kuhinji, i najzad reče: — Vi se razumete u spremanje. Ne bi mi bilo krivo da ste mi snaha, jer ne biste trošili zaradu moga sina na odelo i besposlice. Vi niste kao devojke iz našeg: kraja. Mora da je tamo u Snofildu svet drukčiji.
— Drugi je način života mnogih među njima — reče Dajna; — oni rade drukčije poslove: neki u fabrici, a neki u radionicama, po okolnim selima. Ali je ljudsko srce svuda isto, pa i tamo ima ovozemaljske dece i dece svetlosti, kao i svuda. Samo, mi tamo imamo više metodista nego u ovom kraju.
— Ja, bogami, nisam znala da su metodistkinje takve kao vi. Eto, ovde živi žena Vila Maskerija; kažu da je i ona predana metodistkinja, ali nije veliko zadovoljstvo videti je. Kao da gledam neku žabu. Znate šta, kad biste hteli da ostanete i da prenoćite ovde, meni bi bilo milo; volela bih da vas vidim u kući: izjutra. Ali, možda vas čekaju kod Pojzerovih.
— Ne, neće me čekati, — reče Dajna — i ja ću rado ostati ako hoćete.
— Ostanite, ostanite; mesta ima; ja sam prenela svoj krevet u malu sobu iznad zadnje kuhinje, i vi možete da spavate sa mnom. Rado bih porazgovarala s vama noćas; vi tako prijatno razgovarate. Potsećate me na laste što su živele pod strehom prošle godine, kad počnu da pevaju izjutra, nekako tiho i meko. Ah, jadni moj Tijas, kako je voleo ptice, a isto tako i Adam; ali ove godine nisu nikako došle. Možda su i one pokojne.
— Eto, — reče Dajna, — kuhinja sad izgleda lepo i čisto; .a sad, draga mati — jer ja sam vam večeras kći, je l’te? — volela bih da se malo umirite i da metnete čistu kapu. Sećate li se šta je radio David kad mu je gospod uzeo dete? Dok je dete još bilo živo, on je postio i molio se bogu da mu ga sačuva; niti je jeo niti pio; ležao je po celu noć na zemlji i prizivao boga da mu ne uzme dete. Ali kad mu javiše da je dete umrlo, on ustade s poda, umi se i pomaza uljem, promeni odelo i poče da jede i pije; a kad ga zapitaše kako to da je prestao tugovati sad, kad je 4ete umrlo, on odgovori: „Dok je dete živelo, ja sam postio i plakao; jer, govorio sam: Ko zna da li će bog biti milostiv prema meni i dati da dete živi? A sad, kad je dete umrlo, zašto sad da postim? Mogu li ga povratiti u život? Ja ću ići k njemu, a ono se neće k meni vratiti”.
— Da, to je istina — reče Lizbeta. — Istina je da se moj ostari neće k meni vratiti, nego ću ja k njemu otići — i to što pre, to bolje. Činite sa mnom što hoćete; eno tamo u fijoci ima čista kapa, a ja idem u zadnju kuhinju da se umijem. A ti, Sete, mogao bi da odeš po Adamovu novu Bibliju sa slikama, da nam ona pročita što iz nje. O, o, kako su lepe one reči: „Ja ću otići k njemu, a neće se on vratiti k meni”.
Dajna i Set su u sebi zahvaljivali bogu što se Lizbetina duša malo umirila. Dajna je to i htela da postigne, ali samo tihim saučešćem, uzdržavajući se od svakog opominjanja. Još od detinjstva je stekla iskustvo u ophođenju sa bolesnicima i ožalošćenima, ;sa dušama ogrubelim i skučenim od sirotinje i neznanja, i stekla je vrlo tanano osećanje o načinima na koje se ti ljudi mogu najbolje ganuti i privoleti da prime reči duhovne utehe i saveta. Kao što je govorila Dajna, „ona nije nikad bila ostavljena sebi, uvek joj je bilo odgore ukazano kad će govoriti, a kad ćutati”. Uostalom, svi mi nazivamo brzu misao i plemenit potstrek nadahnućem. Pošto potanko izvršimo analizu duhovnog procesa, moramo red ono što je rekla i Dajna — da su nam naše najuzvišenije misli i naša najbolja dela uvek dana odgore.
I tako je te večeri bilo ozbiljne molitve, vere, ljubavi i nade u maloj Lizbetinoj kuhinji. A sirota stara i razdražljiva Lizbeta, iako bez neke jasne ideje i bez prolaženja kroz verska uzbuđenja, oseti da postoji neka dobrota i ljubav, nešto pravedno što je izvan i iznad ovoga života punog bola. Ona nije mogla razumeti smisao stradanja, ali u ovim trenucima, pod uplivom Dajninog duha oseti da treba da bude strpljiva i mirna.

JEDANAESTA GLAVA

U KUĆICI

Bilo je tek pola pet izjutra, idućeg dana, kad je Dajna, pošto je već dugo ležala budna slušajući ptičje pevanje i motreći kako svetlost sve jače i jače prodire kroz mali prozor na sobici pod krovom — ustala i počela tiho da se oblacil da ne bi probudila Lizbetu. Ali i neko drugi beše ustao i silazio niz stepenice, sa Džipom, koji je išao pred njim. Po Džipovom koraku moglo se znati da to silazi Adam; ali Dajna to nije zapažala i mislila je da je to verovatno Set, jer joj je on kazao da je Adam radio cele prošle noći i Seta je, međutim, probudio šum otvaranja vrata. Uzbuđenje od prošloga dana, koje se još povećalo iznenadnim dolaskom Dajninim, bilo je toliko da ga nije mogao savladati telesni umor, tim pre što Set nije posvršavao uobičajenu količinu posla; i zato, kad je legao u postelju, dugo nije mogao da zaspi; tek kad se umorio od prevrtanja i bdenja, zaspao je teškim jutarnjim snom.
Adama je, međutim, osvežio dugi odmor; nestrpljiv u časovima nezaposlenosti, jedva je čekao da otpočne da radi i da savlada žalost svojom jakom voljom i snažnom mišicom. Dolinu je popala bila laka sumaglica; spremao se svetao i topao dan, a Adam je bio rešen da počne da radi čim bude gotov sa doručkom.
„Čovek može sve da podnese, samo kad može da radi”,; pomislio je u sebi; „priroda stvari se ne menja, iako izgleda da je ceo život neprestana promena. Četiri na kvadrat čine šesnaest, a dužina poluga mora biti srazmerna teretu — to je tako, i ostaje tako, pa bio ti srećan ili nesrećan; a najbolje u radu je to što nam vezuje pažnju za stvari koje nemaju nikakve veze s našom sudbinom”.
Kad je ispljuskao glavu i lice hladnom vodom, oseti se potpuno svežim i bodrim; i crna oka jasna kao uvek, i guste crne kose sjajne od vlage — siđe u radionicu da odabere građu za očev sanduk; računao je da će je zajedno sa Setom odneti u Barđžovu radionicu, gde će jedan od radnika izraditi sanduk, da mati ne bi morala da gleda i sluša kako se taj tužni posao radi u kući.
Tek što je ušao u radionicu, njegovo oštro uvo ču na stepenicama lake i brze korake, koji sigurno nisu bili koraci njegove majke. On je spavao sinoć kad je Dajna došla, i sada se pitao čiji bi to korak mogao biti. Glupa jedna misao dođe mu i časno ga uzbudi: „Da to nije Heta!” Znao je, naravno, da se Heta najmanje može očekivati i ovoj kući. Ali ipak mu se nije išlo da pogleda ko je, pa da se uveri da je neko drugi. Stajao je, oslonjen o dasku, osluškujući šum, koji je njegova mašta tumačila tako prijatno da se na njegovom ozbiljnom licu ukaza izraz strašljive nežnosti. Laki koraci čuli su se po kuhinji; pratio ih je šum metle koja čisti tako tiho kao da blag povetarac potresa jesenje lišće kraj prašnoga puta; Adamu se privide lice s rupicama, crne sjajne oči, vragolast osmejak koji prati kretanje metle, i punačko telo koje se naglo nad drškom. Sasvim glupa misao, jer to nikako ne može biti Heta; jedini način da izbije tu besmislicu sebi iz glave to je da ode i da vidi ko je tamo; jer, stojeći tako i osluškujući, on sve više veruje da je Heta. Spusti, dakle, dasku i priđe kuhinjskim vratima.
— Kako ste, Adame Bide? — reče Dajna svojim mirnim sopranom, prekide čišćenje i upre u Adama blage, ozbiljne oči. — Nadam se da ste se odmorili i osnažili, da podnesete teret i vrućinu dana.
To je bilo kao sanjati o sunčevom sjaju, a probuditi se pri mesečini. Adam je viđao Dajnu više puta, ali uvek kod Pojzerovih, gde mu je slabo padala u oči koja druga žena sem Hete, a tek je od pre neki dan počeo nagađati da Set voli Dajnu, tako da dotle nije obraćao pažnju na nju čak ni zbog brata. Ali sada, njen vitki stas, prosta haljina i vedro bledo lice učiniše na njega neobičan utisak, kao što samo može stvarnost koja je sušta protivnost našeg doskorašnjeg maštanja. Trenutak-dva on ne odgovori ništa, nego posmatraše devojku pažljivim, ispitivačkim pogledom kojim čovek posmatra predmet što ga je najedared zainteresovao. Dajna prvi put u životu oseti nelagodnost; u pronicljivom pogledu crnih očiju ovoga snažnog čoveka bilo je nečega sasvim drukčijeg od blagosti i plašljivosti njegovoga brata Seta. Nju obli rumen, koja se još pojača kad joj je došlo do svesti da je pocrvenela. Ta rumen trže Adama.
— To je tako neočekivano za mene; vrlo je lepo od vas što ste došli da se nađete majci u ovoj žalosti — reče Adam nežnim i zahvalnim glasom, jer je brzo shvatio otkud Dajna tu. — Nadam se da se i mati pokazala zahvalnom — dodao je bojažljivo, pitajući se kako li ju je primila njegova mati.
— Jeste, — reče Dajna, lativši se opet posla — utešila se posle nekog vremena; a prilično se i odmorila noćas; spavala je s vremena na vreme. Ostavila sam je u dubokom snu.
— A ko je izvestio Pojzerove o događaju? — zapita Adam, a misli mu potekoše nekome u toj kući; želeo je da dozna da li je i ona nešto osetila zbog tog događaja.
— Meni je kazao g. Ervajn, sveštenik. Tetki je bilo jako žao vaše majke kad je to čula, i ona mi je rekla da dođem; a žao je sigurno i teči, sad, pošto je čuo; juče nije bio kod kuće, bio je u Roseteru. Tamo vas očekuju da dođete čim budete imali vremena; nema u onoj kući nikoga ko ne bi bio rad da vas vidi.
Dajna je blagodareći svojoj dobroti vrlo dobro osetila da Adam želi da čuje da li je i Heta štogod rekla o njegovoj žalosti; naravno, isuviše istinoljubiva, ona nije mogla sebi dozvoliti da izmišlja, ali je našla načina da spomene nešto gde će se Heta prećutno podrazumevati. — Ljubav je vešta da sama sebe obmanjuje, kao dete koje se samo igra žmurke; njoj je prijatna nada u koju ne veruje. Adamu je bilo toliko milo to što je Dajna kazala da ga odmah obuzeše misli o poseti koju će učiniti Pojzerovima; tada će Heta možda biti ljubaznija prema njemu nego obično.
— A vi nećete više dugo da ostanete kod Pojzerovih? — upita Dajnu.
— Ne; vraćam se u Snofild u subotu; a moraću da krenem za Tredlston rano, da ne propustim poštanska kola za Oukburn. Stoga moram večeras Pojzerovima, da provedem još poslednji dan s tetkom i njenom decom. Ali mogu ipak da ostanem ovde ceo dan ako tako hoće vaša mati; sinoć mi je izgledalo da mi je naklonjena.
— E onda će vas sigurno zadržati ceo dan. Kad se ona upočetku priveže za nekoga, sigurno je da će ga voleti; inače, ona je čudna, obično ne voli mlade devojke; doduše, — dodade Adam, smešeći se — ako ne voli druge, nema razloga da ne voli vas.
Džip je dotle prisustvovao razgovoru čučeći nepomično na zadnjim nogama; posmatrao je naizmenično izraz lica svoga gospodara, i kretanje Dajnino po kuhinji. Ljubazan osmeh s kojim Adam izgovori poslednje reči bio je odlučan znak za Džipa kako treba da misli o ovoj tuđinki, i kad se Dajna okrete, pošto je ostavila metlu, on joj se približi i položi joj njušku na ruku u prijateljskoj nameri.
— Vidite, Džip vas pozdravlja dobrodošlicom, — reče Adam — a on nije baš brz da se sprijatelji sa strancima.
— Siroto pseto! — reče Dajna, milujući ga po oštroj sivoj dlaci — mene čudnovato diraju ta nema stvorenja; sve mi se čini da žele nešto da kažu, i da im je teško što ne mogu. Uvek moram da žalim pse, iako možda nema razloga za to. Lako je mogućno da oni više nose u sebi nego što mogu da izraze; jer, eto, ni mi, ljudi, kraj svih reci nismo u stanju da izrazimo ni polovinu onoga što osećamo.
Utom siđe i Set, i bi mu milo kad vide Adama u razgovoru s Dajnom; njemu je mnogo bilo stalo do toga da Adam sazna koliko je ona bolja od ostalih žena. Ali posle nekoliko učtivih reči Adam uvede Seta u radionicu da se dogovore o građi za sanduk, a Dajna nastavi čišćenje.
U šest sati svi su bili za doručkom, zajedno sa Lizbetom, u kuhinji koja je bila tako čista kao da ju je ona sama uspremila. Prozor i vrata bili su otvoreni, a jutarnji vazduh donosio je miris jasmina, majkine dušice i divljih ruža iz bašte kraj kuće. Dajna isprva ne htede da sedne, nego je služila ostale toplom čorbom i prženicama, zgotovljenim na uobičajeni način, jer je pitala Seta šta im majka obično sprema za doručak. Lizbeta je bila neobično čutijiva otkako je sišla dole; očevidno joj je trebalo vremena da prilagodi svoje misli neobičnom redu stvari: ona je, eto, kao neka gospođa sišla na gotovo i čeka da je posluže. Taj novi doživljaj kao da je za čas potisnuo osećanje tuge. Naposletku, pošto je okusila čorbu, ona prekide ćutanje rekavši Dajni:
— Čorba vam je bolja nego što sam očekivala. Mogu da je jedem, a nije mi teško u stomaku. Možda bi mogla da bude nešto gušća; ja obično dodajem još malo metvice. Ali, naravno, otkuda biste vi sve to mogli znati! Ovi moji sinovi mučno će naći nekoga ko bi im tako gotovio čorbu kao ja; dobro će biti ako nađu osobu koja će umeti da je skuva kako bilo. Vi, vi biste je dobro gotovili, samo da vam se još malo pokaže; vi uopšte umete da se snađete u kući izjutra; laki ste i brzi, i dosta ste dobro počistili kuću za nuždu.
— Za nuždu, mati? — reče Adam. — Ja mislim da kuća baš divno izgleda. Ne znam kako bi mogla bolje izgledati.
— Ne znaš? Pa da. Kako i da znaš? Muškarci nikad ne znaju da li je pod čišćen ili ga je mačka lizala. Ali ćeš znati kad budeš dobijao zagorelu čorbu, Što će verovatno i biti kad je ne budem više ja pravila. Onda ćeš se setiti da ti je mati ipak za nešto valjala.
— Dajna, sedite sad i vi i doručkujte. Mi smo dosta posluženi — reče Set.
— Hodite, hodite, sedite, — reče i Lizbeta — založite se i vi malo; sigurno ste gladni, jer ste na nogama ima već sat i po. Hodite — dodade Lizbeta nekako žalosno kad Dajna sede do nje; — žao će mi biti kad odete, ali vi sigurno ne možete da ostanete duže. S vama bih mogla da budem u jednoj kući pre nego s ikojom drugom.
— Do večeri bih mogla da ostanem, ako vam je po volji — reče Dajna. — Ostala bih i duže, ali moram natrag u Snofild u subotu, a sutra treba još da budem s tetkom.
— Uh, ja se nikad ne bih vraćala u taj kraj. Moj jadni muž bio je otud iz Stonišira, ali je otišao odande sasvim mlad; i dobro je uradio; jer, govorio je, tamo nema šuma, a to je za drvodelju zlo.
— Sećam se i ja — reče Adam — da je otac govorio dok sam ja bio još mali: ako bi se selio, to bi bilo samo na jug. Što se mene tiče, baš nisam sasvim siguran šta je bolje. Bartl Mesi veli, a on dobro poznaje jug, da su ljudi sa severa lepša rasa nego južnjaci; viši, jače građe, tvrđe glave. I posle, veli on, ima tamo krajeva ravnih kao dlan; ko hoće da vidi malo u daljinu, mora se popeti na najviše drvo. Ja ne bih mogao tamo da živim. Ja volim da idem na rad putem koji će me malo popeti na brdo, da vidim polja na nekoliko milja oko sebe, ili kakav most, grad, ovdeonde po koji toranj. Onda znate da je svet prostran i da u njemu ima, sem vas, još ljudi koji rade glavom i rukama.
— Ja najviše volim brda — reći će Set — kad mi se oblaci kupe nad glavom, a sunce sija tamo daleko iza lomfordskog druma, kao što sam u poslednje vreme često gledao u dane kad se sprema nepogoda; meni se onda čini da je tamo, na nebu, uvek sunce i radost, iako je život ovde mračan i oblačan.
— A ja volim stoniširski kraj — reče Dajna. — Ne bih volela da odem u kraj gde su ljudi bogati žitom i stokom i gde se po ravnom zemljištu lako stupa, a da okrenem leđa brdima, gde siroti ljudi tako teško žive i muškarci provode dane u rudnicima, bez sunčeve svetlosti. Prava je blagodat kad čovek u neki natmureni dan, sa niskim nebom nad brdima, oseti božju ljubav u duši, i s njom se vraća u svoju usamljenu, kamenu kućicu u kojoj inače ničega utešnog nema.
— Eh,— na to će Lizbeta — lako je vama da tako govorite; vi ličite na one visibabe što sam ih jednom nabrala i koje su živele toliko dana prosto od kaplje vode i malo sunčane svetlosti. Ali gladan svet bolje je da napusti gladan kraj. Ostaje manji broj usta za ono malo kolača. Samo, — okrete se ona Adamu — nemoj da govoriš o odlasku ni na jug ni na sever; ovde na groblju da ostaviš oca i majku, a ti da ideš u kraj o kome oni ništa ne znaju. Ja neću mirno ležati u grobu ako te ne vidim svake nedelje u crkvenoj porti.
— Ne boj se, mati — reče Adam. — Da nisam rešio da ne odem, ja bih već davno otišao.
On beše gotov s doručkom, i dizao se od stola dok je govorio.
— Šta ćeš sad da radiš? — zapita Lizbeta. — Trebalo bi početi sanduk za oca.
— Ne, mati. Odnećemo daske u selo i tamo ćemo dati da se izradi — reče Adam.
— Ne, sinko, ne tako — poče Lizbeta uzbuđeno i žalosno. — Ne bi trebalo niko drugi sem tebe da pravi sanduk za oca. Ko bi mogao bolje da ga izradi? I to za njega, tvog oca, koji je znao šta je dobro izrađena stvar i koji ima sina prvog radnika i u selu i u Tredlstonu.
— Dobro, mati, ako je to tvoja volja, ja ću napraviti sanduk ovde; ja sam mislio da će tebi biti teško da slušaš kako se tu radi.
— A zašto da mi je teško? To mora da se uradi. I šta tu ima da se pita da li mi je teško ili nije! Ja sam na ovom svetu jedino i imala da biram ono što mi je teško. A, naposletku, svi su zalogaji jednaki kad čovek nema prohteva za jelom. To treba da ti bude prvi posao odjutros. Ja ne bih htela da se drugi ko i dotakne tog posla, sem tebe.
Adamov se pogled susrete sa Setovim, koji je prelazio sa Dajne na Adama, pun naročitog izraza.
— Ne, mati, ako pravimo sanduk ovde, mora i Set da radi na njemu — reče Adam. — Ja treba pre podne da odem u selo, jer ću biti potreban g. Bardžu, a Set će ostati i početi sanduk. U podne ću se ja vratiti, i onda on može da ide.
— Ne, ne, — ostajala je Lizbeta pri svom, zaplakavši se. — Meni srce govori da ti treba da praviš sanduk za oca. Ali ti si uvek tako uporan i tvrdoglav, i nikad nećeš da činiš ono što mati želi od tebe. Ljutio si se često na oca dok je bio živ; budi bolji prema njemu bar sad, kad ga više nema. On nikad ne bi ni pomislio da mu Set pravi sanduk.
— Ostavi, Adame, ne govori više ništa, — reče Set blago, premda se osećalo da mu nije lako — mati ima pravo. Ja ću ići na rad, a ti ostani kod kuće.
Odmah zatim pređe u radionicu, a Adam za njim; Lizbeta, pak, nesvesno, po staroj navici, poče da prikuplja posuđe od doručka kao da više neće da je Dajna zamenjuje. Dajna oćuta i mirno pođe za braćom u radionicu.
Oni behu već opasali kecelje i metnuli kape od hartije; Adam stajaše držeći levu ruku Setu na ramenu, dok je čekićem u desnoj pokazivao na neke daske, u koje su obojica gledali. Vrata kroz koja je ušla Dajna bila su im iza leđa; sem toga, Dajna je stupala tako tiho da nisu opazili da je među njima sve dok nije progovorila:
— Sete Bide!
Set se trže i obojica se okretoše. Dajna, kao da i ne primeću je Adama, upre pogled Setu u lice i reče mirno i blago:
— Neću vam reći zbogom. Videćemo se još kad dođete s rada. Ako stignem do Pojzerovih pre nego što se smrkne, to je dosta rano.
— Hvala vam, Dajna. Meni će biti prijatno da vas još jednom otpratim do kuće. To će možda biti poslednji put.
Setu glas malo zadrhta. Dajna pruži ruku i reče: — Vi ćete osećati danas mir u duši, Sete, zbog nežnosti i strpljenja prema staroj majci.
Ona se okrete i izađe iz radionice, brzo i mirno kao što je i ušla. Adam za sve vreme nije skidao očiju s nje, ali ona i ne pogleda u njega. Čim ona ode, Adam reče Setu:
— Ne čudi me što je voliš, Sete; lice joj je kao ljiljan.
Setu sva duša jurnu na oči i usta: on nikada dotle nije otkrio svoju tajnu Adamu, ali sad oseti prijatno olakšanje i reče:
— Da, Adi, ja je volim, bojim se, isuviše; ali ona, ona mene voli samo koliko i svakog drugog sabrata. I neće nikad nikoga voleti kao muža — tako mi se čini.
— Eh, Sete, to se ne može znati; ne treba da si malodušan. Ona je, načinjena od nečeg finijeg nego druge žene, to vidim. Ali kad je bolja od njih u drugim stvarima, neće valjda biti ispod njih ni u ljubavi.
Ne rekoše ništa više. Set pođe u selo, a Adam poče da pravi sanduk.
„Bog neka pomogne Setu, a i meni”, pomisli Adam, podižući dasku. „Čini mi se da ćemo obojica videti teških dana u životu, i u spoljašnjem i u unutrašnjem. Zaista je to čudnovata stvar: čovek koji je u stanju da zubima podigne stolicu i da pređe pedeset milja a da se ne odmara, taj čovek drhti i prolaze ga naizmence vatra i jeza kad pogleda u jednu ženu među tolikima na svetu. To je tajna koju ne možemo da razjasnimo; uostalom, zar nije tako isto i sa tajnom klijanja zrna?”

DVANAESTA GLAVA

U ŠUMI

Istog četvrtka izjutra Artur Donitorn se šetao po svojoj sobi za oblačenje i posmatrao u staromodnim ogledalima svoju dobro negovanu britansku priliku, koju su sa stare, maslinastozelene tkanine na zidu posmatrale Faraonova kći i njene služavke, dok je, strogo uzevši, trebalo da svu svoju pažnju obrate malome Mojsiju. Artur je u isti mah vodio u sebi čitav razgovor; i dok mu je sluga vezivao crnu svilenu maramu, sazrela je i u njemu jedna jasna, praktična odluka.
— Rešio sam da odem u Igldel, u ribolov, na jedno nedelju dana — reče glasno. — Vi ćete sa mnom, Pime; poći ćemo još danas pre podne, budite gotovi oko jedanaest i po časova.
Tiho zvižđukanje, koje mu je pomagalo pri toj odluci, pređe sad u snažno, zvonko pevanje, tako da je ceo hodnik, dok je Artur žurno prolazio njim, odjekivao od njegove omiljene pesme iz „Prosjačke opere”: „Kad briga čoveku legne na srce”. To nije bila baš mnogo junačka pesma; ipak se Artur osećao nekako junački, idući ka štalama da izda potrebne naredbe. Samozadovoljstvo je bilo za njega potreba; ali ono uvek nešto staje; ima da se zasluži, i to ne olako. Nikada dosada nije on izigrao to samozadovoljstvo, i imao je zato poverenja u svoje vrline. Ne bi se lako našao mladić koji tako iskreno piiznaje svoje greške; iskre nost je bila njegova najveća vrlina; a kad će se iskrenost bolje istaći u svem svom sjaju nego kad čovek ima da kaže i koji svoj nedostatak? Međutim, Artur je stekao prijatno uverenje da su sve njegove mane plemenite prirode — nešto prenagljeno, temperamentno, lavovsko, a nikada puzavačko, podmuklo, gmizavačko. Artur Donitorn nije bio u stanju da učini ništa nisko, podlo ili svirepo. „Jeste, ima neki đavo u meni koji hoće da me gurne u zamršenu situaciju, ali ja se uvek postaram da sav teret padne na moja pleća”. Na nesreću, zamršene situacije ne nose uvek u sebi vitešku pravdu, i poneki put tvrdoglavo sprečavaju da najgore posledice padnu na glavnog krivca mada je on to glasno zazeleo. Zbog toga nedostatka u samoj osnovi stvari dešavalo se da Artur još ponekog, sem sebe, uvuče u nevolju. On je zaista bio dobar; i svi njegovi planovi za budućnost, kad on jedared preuzme imanje, predviđali su samo napredne i zadovoljne zakupce, koji obožavaju svoga gospodara i vide u njemu uzor engleskog džentlmena; dvorac prvoklasan, ukusan i elegantan; život na velikoj nozi; najbolja ergela u Lomširu; kesa otvorena za sve opšte svrhe; ukratko — sve što je mogućno različiti je od onoga što je sad vezano za ime Donitorna. A jedna od prvih Arturovih briga u toj budućnosti biće da poveća parohiske dohotke g. Ervajna, kako bi mogao držati kola i konje za majka i sestre. Arturova srdačna odanost prema rektoru poticala je još iz vremena kad je bio mali dečko. Ta odanost bila je delom sinovlja delom bratska; toliko bratska da je g. Ervajnovo društvo više voleo nego društvo ma kojeg mladića; a u dovoljnoj meri sinovlja da je ozbiljno uzimao k srcu svaku g. Ervajnovu reč neodobravanja.
Vi vidite da je Artur Donitorn bio „valjano momče”; to su smatrali i njegovi školski drugovi. Nije mogao gledati da je nekome teško; bilo mu je vrlo žao ako bi se ma šta desilo njegovom đeđi, čak i kad je bio najljući na njega; a na njegovu tetka Lidiju izlivalo se mnogo od one nežnosti koju je Artur gajio prema celom njenom rodu. Da li će on umeti toliko da vlada sobom da ostane uvek tako dobar i nesebičan kao što je, prema svojoj prirodi, želeo, to je bilo pitanje koje dosada još niko nije rešio na njegovu štetu; tek mu je dvadeset jedna godina, ne zaboravite; ni mi zato nećemo ulaziti suviše duboko u karakter lepog, plemenitog mladića, koji će imati dosta imanja da popravlja svoje mnogobrojne sitne greške; koji će, ako slučajno pregazi nekoga i prebije mu nogu, moći da mu da lepu penziju; ili će, ako pokvari sudbinu i sreću kakvoj devojci, to naknaditi šaljući joj svojom rukom adresovane pakete skupih bonbona. Bilo bi smešno suditi i analizovati takve slučajeve kao da se tu radi o nekom sitnom čoveku. Mi smo se služili epitetima opštim i širokim, jer se radi o mladiću visokog roda i bogatom. Ima izgleda da će on proći kroz život ne učinivši nikakav skandal; kao dobro građena i sigurna lađa, koju bi svako društvo pristalo da osigura. Lađe su, dakako, izložene na moru slučajnostima; tu se ponekad strahovito jasno pokažu nedostaci u njihovom sklopu koji se nikad ne bi pokazali na mirnoj vodi; a može, isto tako, i „valjano momče” da dospe u nesrećne okolnosti, pri čemu će se i u njemu otkriti nedostaci sklopa.
Ali mi nemamo razloga da pretskazujemo neprijatnosti na račun Artura Donitorna, koji se jutros pokazao sposobniji da po savesti donese pametnu odluku. Jedno je sasvim jasno: "priroda se sama postarala da on nikad ne skrene suviše daleko s pravog puta; da ne pređe izvesne granice greh a, gde bi večito bio izložen napadima s one strane granične linije; on nikad neće biti udvorica poroka i nositi njegovo odlikovanje na grudima.
Bilo je oko deset sati i sunce je sijalo da ne može biti lepše; sve je izgledalo ljupko posle jučerašnje kiše. Prijatno je po takvom jutru ići dobro nabijenom stazom ka štalama — razmišljajući o izletu. Ali miris štala, koji bi po samoj prirodi stvari morao da deluje na muškarca umirujući, Artura je uvek samo razdraživao. Jer štale nisu bile uređene onako kako bi on hteo; sve je išlo nekako cicijaški. Deda je držao kao glavnog konjušara nekog starog glupaka koga ničim na svetu ne bi bilo mogućno odvratiti od starih navika i koji je imao dopuštenje da za timarenje konja uzima u službu prostu, grubu lomširsku momčad; jedan od njih je nedavno, da bi oprobao velike makaze, ošišao Arturovoj doratuši poveliku belegu. Takvo stanje stvari mora čoveka da ljuti; u kući se i može stošta podneti; ali da konjušnica bude mesto neprijatnosti i jeda, to je nešto što čovek od mesa i krvi ne može dugo podnositi a da ne postane čovekomrzac.
Prvo što je Artur video kad je ušao u dvorište gde su štale, bilo je bezizrazno, naborano lice staroga Džona; to mu pokvari zadovoljstvo pričinjeno lajanjem lovačkih pasa, koji su tu stražarili. Artur nikad nije mogao hladnokrvno da govori sa starim tvrdoglavim Džonom.
— U pola dvanaest Meg da bude za mene osedlana i dovedena pred kapiju; a Ratler da bude osedlan za Pima. Čujete li?
— Da, čujem, čujem, kapetane, — reče Džon vrlo spokojno i pođe za mladim gospodinom u konjušnicu. Džon je smatrao mladog gospodina kao prirodnog neprijatelja starih slugu, a mlade ljude, uopšte, kao slabu pomoć u naporu da se točkovi ovog sveta ne zaustave.
Artur uđe u konjušnicu da potapše Meg, čuvajući se dobro da ne zagleda ni u šta drugo u štali kako ne bi pokvario sebi raspoloženje pred doručak. Lepa životinja okrete milu glavu prema gospodaru kad joj je prišao. Trot, malo psetance, njen nerazdvojni drug, ležao joj je udobno na leđima.
— E, Meg, lepa devojko, — reče Artur, tapšući kobilu po vratu — što ćemo danas da prokaskamo!
— Ne, gospodine kapetane, ja mislim da to neće moći da bude — reče Džon.
— Neće moći? A zašto?
— Pa, kobila hramlje.
— Hramlje? Šta, dođavola, hoćete tim da kažete?
— Pa eto to: momak ju je priveo suviše blizu Daltonovim konjima, te je jedan od njih udario kopitom i povredio joj prednju nogu između kopita i kolena.
Savesni hroničar uzdržava se da priča sve što se zatim desilo. I sami znate da su padali snažni izrazi, isprekidani umirivanjem kobile, dok su joj razgledali ranu na nozi; da je stari Džon stajao tako hladnokrvno kao da je drenov štap; i da je Artur Donitorn ubrzo zatim opet prošao kroz kapiju, ali ne pevajući usput.
Bio je strahovito razočaran i ljut. Sem Meg i Ratlera, za njega i njegovog Pima nije bilo pogodnih jahaćih konja. Baš je to neprijatno; upravo sad, kad je hteo da se skloni nedelju-dve. Grehota je i od samog Proviđenja da tako podešava okolnosti. Sedeti zatvoren u dvorcu, sa slomljenom rukom, kad se svi njegovi pukovski drugovi provode po Vindzoru — zatvoren s dedom, koji ga je voleo kao što voli svoje dokumente na pergamentu. I svugde na imanju i u kući gledati takvo upravljanje od koga vas obuzima odvratnost! U takvim okolnostima, naravno, čovek postaje zlovoljan i mora da se ispraska na neki način. „Moj drug Salkeld popio bi svaki dan po bocu porta”, govorio je u sebi, „ali ja nisam za to. Nego, kad ne mogu u Igldel, otkasaću na Ratleru do Norburna i ručaću kod Gavena.”
Iza te izrečene odluke krila se jedna neizrečena. Ako bi ručao kod Gavena i ostao malo duže u razgovoru, ne bi mogao da stigne kući pre pet sati, a Heta će u to vreme već biti kod upraviteljke dvorca i sastanak će biti nemoguć; a kad ona pođe kući, to će biti ono lenjo vreme posle užine kad on ne voli da izlazi; i tako je sasvim isključeno da im se putevi ukrste. Strogo uzevši, kakvog zla ima u tome što je on ljubazan prema tom malom stvorenju. Posmatrati Hetu pola sata vredelo je isto koliko i igrati na balu sa tucetom lepotica. Ali možda bi ipak bolje učinio da više ne obraća pažnju na nju; mogla bi uvrteti sebi što u glavu, kao što je napomenuo g. Ervajn; premda je Artur smatrao da devojke nisu baš tako meke i da ih nije baš tako lako unesrećiti; naprotiv, nalazio je da su one uvek dvaput hladnije i lukavije nego on. Da se, dakle, Heti učini nešto ozbiljno nažao, to nije dolazilo u pitanje; Artur Donitorn je mogao sam za sebe da jamči u tom pogledu.
I tako ga podnevno sunce vidi kako galopira ka Norburnu; na njegovo zadovoljstvo, usput se nalazila halselska ravnica, pa će biti prilike da se Ratler pusti u trk i pređe nekoliko prepona. Nema ničeg boljeg nego skakati preko žbunova i šančeva kad treba iz čoveka da se istera zli duh. I zaista je čudo što su kentauri, koji su se u tome odlikovali, ostavili za sobom tako rđav glas u istoriji.
Posle svega ovoga vi ćete se možda iznenaditi kada čujete sledeće: iako je Gaven bio kod kuće, kazaljka na velikom satu u dvorištu dvorca taman je pokazala tri kad se Artur vratio, prošao kroz kapiju, sjahao sa zadihanog Ratlera i ušao u kuću da na brzu ruku ruča. Samo, ja mislim da se i posle Artura našlo ljudi koji su jahali daleko da bi izbegli kakav susret, pa onda najbržim kasom udarili natrag da ga ne bi propustili. Naše strasti rado pribegavaju tom lukavstvu: da simuliraju povlačenje, pa da se onda odjedared okrenu protiv nas kad smo mislili da je pobeda već naša.
— Kapetan je satanski jurio — reče Dalton, kočijaš, pušeći lulu, naslonjen uza zid konjušnice, kad Džon uvede Ratlera.
— A ja bih voleo da uzme satanu za konjušara — gunđao je Džon.
— Bogami, imao bi onda mnogo ljubaznijeg konjušara nego sad — reče Dalton; i ta mu se šala učini toliko uspela da je, ostavši sam, svaki čas vadio lulu iz usta da bi namignuo nekim uobraženim slušaocima i tresao se od prigušenog smeha, a u pameti ponavljao dijalog od početka do kraja, onako kako će ga prepričati u sobi za mlađe.
Kad je posle ručka Artur ponovo došao u svoju sobu za oblačenje, morao se setiti borbe koju je vodio sa sobom ranije, tog istog jutra; ali nije uspeo da se zadrži na tom sećanju, da ponovo prođe kroz osećanja i razmišljanja na osnovu kojih je bio došao do svoje odluke, kao što ne bi mogao da se seti neobičnog mirisa u vazduhu koji ga je zapahnuo kad je prvi put otvorio prozor. Želja da vidi Hetu vratila se snagom zadržavanog, ali neobuzdanog talasa. Artur se sam zaprepastio pred silinom sa kojom ga je dočepala ta prolazna ćud; drhtao je dok je češljao kosu, — ah, šta, to je zbog onog ludog kasa! I zato što je napravio ozbiljno pitanje od ništavne stvari, misleći o bogzna kakvim posledicama! Srešće se s Hetom da bi se malo zabavio; tako će izbaciti iz pameti celu stvar. Svemu je tome kriv g. Ervajn. „Da on nije ništa rekao, ja bih manje mislio na Hetu nego na hromu nogu kobile Meg”. A dan je baš bio nekako zgodan da ode do Ermitaža, da se tamo ispruži na divan i dovrši čitanje Zeluka od dr Mura, pre nego što dođe vreme večeri. Ermitaž je stajao u boroviku — na putu kojim će Heta sigurno proći kad pođe kući. I tako, ništa prirodnije i prostije: susret s Hetom biće samo slučajan događaj za vreme šetnje, a nikako ne njen cilj.
Arturova je senka stala da promiče između stogodišnjih hrastova u parku mnogo brže nego što bi se očekivalo od umorna čoveka u vrelo popodne; tek je bilo četiri sata, a on je već stajao pred visokim i uzanim vratnicama što vode u gustu šumu oko jednog dela parka, nazvanog borovik, ali ne zato što je tu bilo mnogo borova, nego što ih je bilo malo. To je bila šuma bukava i lipa, prošarana ovdeonde brezama, srebrnosvetlih stabala, šuma po kakvoj se najradije vrzmaju vile; vi prosto vidite njihove bele, suncem obasjane oblike kako svetlucaju kroz granje ili vire iza blagih obrisa kakve velike lipe; čisto čujete njihov zvonki smeh; ali ako zagledate jače svojim radoznalim profanim očima, vile nestaju iza srebrnastih breza, te poverujete da su vam se to od žubora potočića pričinili njihovi glasovi; preobražavaju se možda u ridaste veverice, koje izmiču i smeju se na vas ozgo, sa najviših grana. Nije to bila šumica sa šišanom travom, ni sa tvrdim, ravnim šljunkovitim stazama; to su bile uske, u zemlju mecene putanje, oivičene tankim prugama nežne mahovine, putanje koje su izgleda napravljene po odobrenju stabala i žbunova, što se s poštovanjem sklanjaju ustranu da bi videli visoku kraljicu belonogih vila.
Artur Donitorn je prolazio najširom od tih putanja, između redova bukava i lipa. Bilo je mirno popodne — zlatna svetlost se čežnjivo provlačila između visokih grana, padajući samo ovdeonde po purpurnoj putanji i njenim ivicama obraslim mahovinom; jedno popodne kada sudbina skriva svoje hladno i strašno lice iza magličastog sjajnog vela, grli nas toplim paperjastim krilima i opija dahom mirisnim od ljubičica. Artur je šetkao tuda bezbrižno, s knjigom pod pazuhom, ali ne gledajući u zemlju, kao što čine zamišljeni ljudi; njegove oči bile su uperene u onaj udaljeni savijutak puta kojim mora skoro naići jedna mala prilika. Ah! evo je! Prvo mrlja svetle boje, kao tropska ptica među granama, pa zatim živahna prilika, s okruglim šeširom na glavi i malom korpicom preko ruke; zatim tamno pocrvenela, čisto preplašena, ali ipak nasrnejana devojka, koja se zbunjena i srećna pogleda propisno pokloni kad joj Artur priđe. Da je Artur uopšte imao vremena da misli, našao bi da je čudno što je i on zbunjen; osetio bi da je i on pocrveneo; jednom rečju, da izgleda tako budalasto kao da ga je nešto iznenadilo, a ne da je našao ono što je očekivao... Jadnici! Kakva šteta što njih dvoje nisu bili u zlatnom dobu detinjstva, kad bi mogli da zastanu, zadivljeni, licem u lice, da se gledaju sa strašljivim zadovoljstvom, da se poljube kao dva leptira, i oteturaju dalje da se zajedno igraju. Artur bi se posle vratio kući, svom krevetu i svilenim zavesama, a Heta svom jastuku od običnog domaćeg platna; i oboje bi spavali bez snova, a sutradan bi se jedva sećali šta je bilo juče.
Artur se okrete i pođe pored Hete, ne znajući zašto. Prvi put su sad bili sami zajedno. Kakvu čudnu moć ima ta usamljenost! Artur nekoliko minuta nije smeo da pogleda u malu maslarku. A Heta — ona je koračala po oblacima, nosio ju je topli zefir; zaboravila je na svoje ružičaste trake; prestala da oseća svoje udove, kao da joj se detinja duša pretvorila u vodeni krin, pa se njiše na vodenom ogledalu, a zagreva je podnevno sunce. Učiniće se kao protivrečnost, ali je činjenica da je Artur crpao neku izvesnu sigurnost i poverenje iz svoje zastrašenosti: njegovo stanje duha bilo je sasvim drukčije nego što se nadao da će biti kad se susretne s Hetom; usred tih neodređenih osećanja, njemu pade na pamet da su njegove ranije borbe i sumnje bile nepotrebne.
— Sasvim ste dobro uradili što ste ovim putem pošli u dvorac — reče Artur, spustivši pogled na Hetu; — on je i lepši i kraći nego obični put.
— Da, gospodine, — odgovori Heta uzdrhtalim glasom, skoro šapućući. Ona nije znala kako se govori s gospodinom kao što je Artur, i zato se, baš zbog svoje taštine, ustezala da govori.
— Dolazite li svake nedelje gospođi Pomfret?
— Da, gospodine, svakog četvrtka, izuzev kad ona izlazi nekuda s gospođicom Donitorn.
— A ona vas uči nečem, je l’te?
— Da, gospodine; uči me kako se popravljaju čipke, što je ona naučila na strani — i kako se krpe čarape; izgleda kao pleteno, ne biste rekli da je zakrpljeno; i uči me krojenju.
— Da se vi ne spremate za službu kod kakve gospođe?
— Ja bih to vrlo volela. — Heta je sad govorila glasnije, iako još uzdrhtalim glasom; sve joj se činilo da mora izgledati glupa kapetanu, kao što Luka Briton izgleda njoj.
— Gospođa Pomfret vas, dakle, uvek čeka u ovo doba?
— Ona me čeka oko četiri sata. Danas sam zadocnila, jer ujna nije mogla ranije da me pusti; ali uobičajeno vreme je četiri sata; tako stižemo da nešto uradimo pre nego što zazvoni gospođica Donitorn.
— Ah, onda vas ja ne smem zadržati; a hteo sam da vam pokažem Ermitaž. Jeste li ga već videli?
— Nisam, gospodine.
— Ovuda se skreće ka njemu. Ali sad nećemo ići. Pokazaću vam ga drugi put, ako želite da ga vidite.
— Da, molim vas, gospodine.
— Vraćate li se uvek ovim putem uveče, ili se bojite da prolazite tako usamljenom stazom?
— O, ne, gospodine; nikad nije dockan; ja uvek izlazim u osam časova, a sad je svečeri tako vidno. Moja bi se ujna ljutila kad ne bih stigla kući do devet sati.
— Možda baštovan Kreg dolazi da vas prati?
Hetino lice i vrat pocrveneše kao rak.
— O ne, ne, ja mu ne bih ni dopustila; ja njega ne volim — govorila je ubrzano, a suze srdžbe navreše tako naglo da joj se jedna suza skotrlja niz zažareni obraz pre nego što je dovršila rečenicu. Onda je obuze silan stid što je zaplakala, i to joj za poduže vreme pomuti sreću. Ali ubrzo oseti da je obuhvata jedna mišica, a mek glas reče:
— Zašto ste zaplakali, Heta? Ja nisam hteo da vas naljutim; nizašta na svetu, vi mali pupoljče! Nemojte plakati. Pogledajte me, inače ću pomisliti da nećete da mi oprostite!
Artur položi ruku na meku mišicu bliže sebi i naže se nad Hetu umiljato i molećivo. Heta podiže svoje duge, vlažne trepavice i susrete se sa s Arturovim očima u mekom, plašljivom pogledu. Koliko li je vremena prošlo u ta dvatri trenutka dok su im se oči srele i njegova mišica dodirivala njenu! Ljubav je tako prosta kad čovek ima samo dvadeset i jednu godinu i pod njegovim pogledom trepti milo sedamnaestogodišnje devojče, kao da je pupoljak koji s divljenjem i ushićenjem prvi put otvara svoje srce jutru.Tako se mlade i bezazlene duše približuju jedna drugoj kao dve baršunaste breskve, dodirnu se lako, a onda se umire. One se slivaju jedna u drugu lako, kao dva potočića koji samo tome i teže da se spoje i vijugaju kroz najbrsnatija skrovišta. Dok je Artur gledao u Hetine čežnjive oči, svejedno mu je bilo kakvim ona engleskim jezikom govori. Kao što ne bi opazio da na njoj nema vlasulje ni pudera, da je slučajno to bila moda među svetom višeg roda.
Ali se oni odjedared otrgoše jedno od drugog, i srca im jako zakucaše; nešto beše palo na zemlju sa šumom. To je bila Hetina korpa; sav njen ručni rad rasturio se po zemlji, a neki su se predmeti još usto pokazali sposobni za dugačko razmotavanje. Dosta je truda trebalo da se to pokupi, i za sve to vreme oni ništa ne progovoriše; ali kad Artur najzad metnu Heti korpu na ruku, jadno devojče oseti čudnovatu promenu u njegovom pogledu i držanju. On joj samo steže ruku i reče, uz pogled i ton od kojih Hetu čisto prođe jeza:
— Ja sam vas zadržao dosta, duže ne smem. Čekaće vas. Zbogom.
Ne sačekavši da i ona nešto kaže, Artur se okrete od nje i brzo pođe ka Ermitažu, ostavivši Hetu da produži put kao u nekom čudnovatom snu, koji je počeo opojnim radostima, a sada prelazi u neprijatnosti i žalost. Da li će se opet sresti s njim kad se bude vraćala? Što li je govorio tako, kao da se rasrdio na nju? I onda naglo otrčao? Heta udari u plač, ne znajući ni sama zašto.
Arturu je takođe bilo vrlo neugodno, ali je na njegova osećanja padalo više jasne svetlosti. On pohita u Ermitaž, koji se nalazio usred šume, hitro otključa vrata, zalupi ih za sobom, baci Zeluka u najdalji budžak i, gurnuvši desnu ruku u džep, prvo prošeta četiripet puta duž male sobice, pa onda sede na otoman, u nekom neugodnom krutom stavu, kao Što obično činimo kad ne želimo da se podajemo osećanjima.
On se zaljubljuje u Hetu — to je jasno. Bio je gotov da odbaci sve, kuda bilo, samo da bi se prepustio slatkom osećanju koje se javljalo u njemu. Nema smisla zatvarati "oči pred činjenicom: oni će jedno drugo isuviše zavoleti ako joj on i dalje bude poklanjao pažnju; a šta će iz toga izaći? Kroz koju nedelju on će otići u puk, a sirota mala će biti nesrećna... On se ne sme više viđati s njom nasamo; on se mora kloniti susreta s njom. Kako je ludo učinio što se vratio od Gavena!
Artur ustade i otvori prozore da pusti unutra svež večernji vazduh i zdrav miris četinara koji su okružavali Ermitaž. Svež vazduh, međutim, ne potpomože njegovu odluku kad se nagao napolje i pogledao u lisnatu daljinu. Ali on je smatrao da je odluka dovoljno čvrsta i da nije više potrebno da se u sebi i dalje bori. Rešio je da se više ne sastaje sa Hetom; a posle toga mogao je sebi dozvoliti da razmišlja kakvo bi beskrajno zadovoljstvo bilo da su okolnosti drukčije — kako bi prijatno bilo sresti se s njom opet, večeras, kad se bude vraćala, opet je obgrliti i gledati joj u milo lice. Kopkalo ga je da li i to slatko malo stvorenje misli na njega; a kladio bi se, dvadeset protiv jedan, da misli. Kako su joj divne bile oči s onom suzom na trepavicama! Tako bi žejeo da nasiti dušu i da se jednog dana nagleda tih očiju; mora je još jednom videti; mora se videti s njom prosto da bi izbrisao netačan utisak koji je morao ostati u njoj zbog njegovog ponašanja. On će se držati mirno, ljubazno — samo da ne bi otišla kući s nekim netačnim pretstavama. Da, to je, na kraju krajeva, najbolje što može da učini.
Dugo je vremena prošlo, čitav jedan sat, dok je Artur u razmišljanju došao do te tačke; a kad je jednom došao dotle, nije više mogao da ostane u Ermitažu. Vreme do ponovnog viđenja s Hetom mora se ispuniti kretanjem. A već je bilo dockan da ide i da se oblači za večeru, jer se kod njegovog dede večeravalo u šest sati.

TRINAESTA GLAVA

VEČE U ŠUMI

Slučajno se gđa Pomfret u četvrtrak ujutru sporečkala s gđom Best, upraviteljkom dvorca, i to je imalo dve, po Hetu veoma ugodne posledice. To je bilo razlog što je gđa Pomfret zatražila da joj se čaj donese u njenu sobu, i to je u njoj pokrenulo živo sećanje na mnoge detalje iz ponašanja gđe Best i na dijaloge u kojima se gđa Best pokazala daleko ispod gđe Pomfret, tako da Heti nije trebalo nikakve veće prisebnosti nego da s vremena na vreme kaže pokoje da ili ne. Ona je imala mnogo volje da ranije no obično metne šešir na glavu i pođe; ali je kapetanu Donitornu rekla da obično izlazi u osam; i sad, ako bi on možda ipak ponovo otišao u šumicu s nadom da će je videti, a ona bude već prošla! Da li će doći? Njena mala leptirska dušica neprestano je lepršala između uspomena i sumnjive nade. Najzad kazaljka na starinskom zidnom satu dođe do poslednje četvrti osmog sata, i bilo je dovoljno razloga da se Heta spremi za polazak. Iako je gđa Pomfret bila još sva obuzeta pređašnjim mislima, nije mogla da ne zapazi, dok je Heta vezivala šešir pred ogledalom, da je ta devojčica još lepša no što je bila.
„Ovo je dete iz dana u dan sve lepše, bogami”, mislila je ona. „Utoliko gore. Ništa joj to neće pomoći da pre dođe do muža ili do mesta. Solidni i na svom mestu ljudi ne vole da imaju preterano lepu ženu. Kad sam ja bila devojka, više su obletali oko mene nego što bi obletali da sam bila ovako lepa. A meni ima da bude zahvalna što je učim onome čime će lepše moći da zaradi hleb nego da radi seljački posao. Uvek se govorilo da sam dobre naravi, i to je, na moju veliku žalost, sušta istina; inače ne bi bilo u ovoj kući onih što tamo iz dvoroupraviteljske sobe gospodare mnome”.
Heta je išla žurno preko travnika pred kućom, bojeći se da ne sretne Krega, s kojim bi joj bilo teško da razgovara učtivo. Kako joj je laknulo kad je srećno stigla do hrastova! Pa i tada je još bila gotova da se uplaši, kao što se uplašila od nje srna kad joj se Heta približila. Ona nije zapažala večernju svetlost što se blago rasipala po travnim alejama i bolje isticala njihovo živo zelenilo nego što to čini jaka podnevna svetlost; ona nije mislila ni o čemu što je bilo oko nje. Videla je samo ono što se može zbiti; da će Artur Donitorn izaći pred nju kod borova. To je bio prvi plan slike koja je Heti lebdela pred očima; a u pozadini je ležalo nešto svetio i magličasto: dani koji neće biti kao dotadašnji dani njenoga života. Bilo joj je kao da je obećana nekom rečnom božanstvu, koje je svakog časa može odvući u svoje čarobne prostorije pod vodenim ogledalom. Ko zna šta sve može doći posle ovog neočekivanog zanosnog zadovoljstva! Da joj je odnekud, iz nepoznatog izvora, stigao kovčeg pun čipaka, svile i dragog kamenja, zar ne bi morala pomisliti da će se posle toga i sva njena sudbina izmeniti i da će je sutrašnji dan iznenaditi nečim još radosnijim? Heta nije nikad čitala romane; a da joj je koji i došao do ruku, smatram da bi reči i izrazi bili teški za nju; kako, dakle, da nađe izraz za ono što je očekivala? Njena očekivanja bila su tako bez obličja kao slatki i opojni mirisi u baŠti dvorca koji su se širili oko nje dok je prolazila kroz baštensku kapiju.
Došla je već i pred drugu kapiju, na ulasku u borovik. Uđe u šumu, u kojoj je uvek bilo sumračno, i sa svakim korakom osećase da je sve više i više obuzima hladna strava. Ako on ne dođe! Oh, kako bi to bilo strašno: izaći na drugom kraju šume na nezaklonjen put, a ne videti se s njim. Ona stiže, polako idući, do prve okuke što vodi ka Ermitažu — ali njega ne beše. Mrzela je zečića što je pretrčao preko staze; mrzela je sve što nije ono za čim ona čezne. Išla je dalje, blažena svaki put kad bi došla do novog savijutka, jer, možda je on tu, iza njega. Ne. Poče da plače; srce joj se prepuni, suze navreše na oči; duboko uzdahnu, krajevi usana joj zadrhtaše, a suze stadoše da sustižu jedna drugu.
Ona nije znala da ima još jedna okuka pre Ermitaža, da je već blizu tog mesta, i da je Artur Donitorn samo na nekoliko metara od nje, sav ispunjen jednom mišlju, mišlju na nju. Da još jedared vidi Hetu — ta je čežnja rasla u njemu za poslednja tri sata i prešla u grozničavu žeđ. Naravno, ne da bi joj opet govorio onim ljubavnim tonom u koji je nesmotreno upao pre večere; nego da stvar popravi ljubaznošću koja će biti neka vrsta prijateljske učtivosti i da Hetu odvrati od pogrešnog mišljenja koje bi mogla steći o njihovom odnosu.
Da je Heta znala da je on tu, ona ne bi plakala; i to bi bilo bolje, jer bi se onda Artur možebiti ponašao pametno, kao što se beše rešio. A ovako, kad se on pojavi iz pobočne aleje, ona stade i pogleda ga, a dve krupne suze skotrljaše joj se niz obraze. Šta je drugo on mogao da učini nego da joj govori nežne i umirujuće reči, kao da je ona kučence sjajnih očiju s trnom u šapi:
— Da li ste se od nečega uplašili, Heta? Da niste nešto videli u šumi? Nemojte da se plašite — ja ću vas sad štititi.
Heta jako pocrvene, ne znajući da li je srećna ili nesrećna. Zar opet plače? Šta li misle gospoda o devojkama koje tako plaču? Nije bila u stanju da kaže ni jedno ne, samo je okretala glavu od njega i brisala suze s obraza. Pa ipak, jedna krupna suza pade na ružičaste pantljike kojima je bio vezan šešir: Heta je to vrlo dobro znala.
— Hajde, dosta, budite opet veseli, nasmejte se na mene i recite mi zašto plačete! Hajde, recite mi.
Heta okrete glavu k njemu i prošaputa: — Mislila sam da nećete doći — i polako se osmeli da mu pogleda u oči. Taj je pogled bio isuviše moćan: Artur bi morao da ima oči od egipatskog granita, pa da joj ne vrati pogled pun ljubavi.
— Malo preplašeno ptiče! Mala ružo u suzama! Ludo jagnješce! Sad više nećete plakati kad sam ja uz vas, je l’te?
Ah, on nije bio svestan šta govori. Nije mislio to da kaže. Njegova se ruka stade opet obavijati oko Hetinog struka i sve jače je stezati u zagrljaj; lice njegovo približuje se njenom oblom obrazu, njegove usne su našle njene, detinjaste, napućene usne, i dugo, dugo, za njih dvoje vreme nije postojalo. Artur ne bi mogao biti srećniji ni da je pastir u Arkadiji, ili prvi mladić koji je poljubio prvu devojku, ili Eros sam, upijen u Psihine usne.
Dugo posle toga nisu progovorili ni reči. Išli su jedno pored drugog, i samo su im srca lupala; najzad dođoše pred kapiju na suprotnom kraju šume. Tada pogledaše jedno u drugo, ali ne kao što su se pre gledali, jer je sad u njihovim očima ležala uspomena na poljubac. Međutim, odjednom poče nešto gorko da se meša u izvor njihove slasti; Artur poče da se oseća nelagodno. On skide ruku s Hetinog pasa i reče:
— Sad smo već na kraju šumice. Koliko li može biti sati? —dodade, izvadivši sat. — Osam i dvadeset minuta, ali moj sat žuri mnogo. Ipak bi bilo bolje da ja sad ne idem dalje. Požurite vi sami, svojim malim nožicama; nadam se da ćete stići dobro. Zbogom!
On je uze za ruku i gledaše u nju polu tužno, polu s usiljenim osmehom. Hetine oči kao da su ga preklinjale da ne odlazi još, ali on je pomilova po obrazu pa reče opet: — Zbogom! —Morala se, dakle, odvojiti od njega i poći dalje.
A Artur jurnu nazad kao da je hteo da napravi što veći razmak između sebe i Hete. Neće natrag u Ermitaž; sećao se kako se borio sam sa sobom tamo, pre večere; a ta borba, eto, nije imala nikakva uspeha — sve je još gore! On pođe pravo u dvorac, srećan što je izašao iz šumarka u kome mora biti da je sakriven njegov zli duh. Ove bukve i glatke lipe — ima u njima nečeg uznemirujućeg kad ih čovek samo pogleda; naprotiv, stari čvornati hrastovi nisu setni, pogled na njih uliva čoveku energiju. Artur je dugo lutao uskim stazicama, ne tražeći izlaza, dok pod gustim zelenilom suton nije prešao skoro u noć i sav crn pojavio se zec koji je pretrčao Arturu put.
Artura ophrvaše osećanja mnogo jače nego jutros; to je bilo kao da mu konj neće da skoči i opire se njegovoj vlasti. Bio je sobom nezadovoljan, razdražen, klonuo. Tek što počne da misli o mogućnim posledicama ako se prepusti osećanjima kakva su danas ovladala njime — da i dalje poklanja Heti pažnju, da stvara sebi prilike za onakve male milošte kakvima se već podavao — tek što počne o tom da misli, a nešto u njemu odbija svaku mogućnost takvog držanja u budućnosti. Udvarati se Heti, to je nešto sasvim drugo nego udvarati se nekoj lepoj devojci njemu ravnoj: ovo poslednje smatrale bi za zabavu obe strane; a ako bi baš ispalo ozbiljno, ne bi bilo nikakve smetnje za brak. Međutim, sirota mala Heta postala bi odmah predmet ogovaranja, samo kada bi je videli da šeta s njim; pa onda oni krasni ljudi, Pojzerovi, koji toliko drže do dobroga glasa kao da su najčistije plemićke krvi u zemlji — ah, on bi sam sebe omrznuo kad bi izazvao skandal te vrste na imanju koje će jednoga dana biti njegovo i među zakupcima od kojih je pre svega želeo da bude poštovan. Da toliko nisko padne u sopstvenim očima, činilo mu se isto tako neverovatno kao da slomi obe noge i da ide na štakama celoga veka. Nikako nije mogao sebe da zamisli u takvom položaju; to je nešto isuviše odvratno, nešto potpuno nedostojno njega.
Pa baš i da niko ništa ne dozna o celoj stvari, moglo bi se desiti da se njih dvoje mnogo zavole, a i to bi na kraju značilo samo veliko stradanje zbog rastanka. Nijedan plemić, sem onih u baladama, ne može uzeti za ženu sestričinu jednog farmera. Mora se učiniti kraj celoj toj stvari. Isuviše je luda.
Ali on je to isto već bio rešio jutros, pre nego što je pošao Gavenu; a kad je otišao, nešto ga je spopalo i nateralo da se u galopu vrati. Izgleda, dakle, da se ne može oslanjati na svoje odluke, kao što je verovao; zaželeo je gotovo da ga opet zaboli ruka, jer bi tada mislio samo na to kako da se oslobodi bola. Ko zna šta će ga sutra uhvatiti u tom prokletom mestu gde nema ničeg što bi ga ozbiljno zanimalo celog bogovetnog dana! Šta da čini da bi se spasao te ludosti?
Postojao je samo jedan izlaz. Otići g. Ervajnu i kazati sve. Samim tim što bi stvar ispričao drugom, ona bi postala beznačajna; iskušenja bi nestalo kao što nestaje čari slatkih reči kad se govore ravnodušnom licu. Na svaki način, bilo bi mu od pomoći da sve kaže g. Ervajnu. Sutra, po doručku, prvo što učini biće da ode do g. Ervajna.
Čim se to rešio, Artur stade da misli koji će mu put biti najkraći do kuće. Bio je sad uveren da će dobro spavati; dosta stvari ga je umorilo, i više nema potrebe da se bori s mislima.

ČETRNAESTA GLAVA

POVRATAK KUĆI

U vreme kad su se Artur i Heta rastajali u šumici, odigravao se jedan rastanak i u domu Adama Bida; Lizbeta, stojeći s Adamom na vratima, naprezala je stare oči da ne izgubi iz vida Dajnu i Seta, koji su se udaljavali penjući se kosom s one strane. Najzad se Lizbeta vrati u kuću i poče:
— Eh, baš mi je žao što odlazi. Volela bih da je mogla ostati kraj mene dok ne umrem, dok ne odem na odmor pored svoga starog. Ona bi mi olakšala smrt; govor joj je tako blag, i jedva se čuje kad ide. Ne bih se čudila kad bi mi neko rekao da je to ona pretstavljena na onoj slici u tvojoj novoj Bibliji — onaj anđeo što sedi na velikom kamenu kraj groba. He, takvu kćer da sam imala, pa da ne marim što je kći; nevolja je samo što niko ne uzima za ženu devojku koja vredi.
— Pa, mati, ja mislim da će ti ona i biti ćerka. Set je voli, a nadam se da će vremenom i ona zavoleti Seta.
— O tome ne vredi ni govoriti. Ona i ne misli na Seta. Ide sad dvadeset milja daleko odavde, i kako će onda da ga zavoli, to bih htela da znam? To je kao kad bi testo trebalo da naraste bez kvasca. Mogao bi baš to i da znaš kad čitaš onolike knjige s računima; inače se možeš zadovoljiti čitanjem prostih stvari koje Set čita.
— Eh, majko, — reče Adam, smejući se — knjige s računima mogu mnogo da kažu i teško bi bilo bez njih, ali one ništa ne govore o ljudskim osećanjima. Težak je posao to sračunati. Ali Set je tako dobar; i pametan je, a i na oko je momak; usto je istoga mišljenja kao i Dajna. On zaslužuje da je dobije; premda, mora se priznati, ona je retko stvorenje. Ne rađa se svaki dan takva žena.
— Ti uvek držiš bratu stranu. Takav si bio prema njemu od malih nogu. Uvek si sve delio s njim. Ali što bi se Set i ženio kad mu je tek dvadeset i tri godine? Bolje bi bilo za njega da još uči kako se meće koja para nastranu. A što se tiče toga da li je zaslužuje — ona je dve godine starija od njega; skoro je tvojih godina. Tako ti je to: uvek biramo nešto protivno; možda da bi ljudi bili složni; to ti je kao na mesarnici, gde uz dobro parče svinjetine mora da dođe kakav otpadak.
Žene su katkad tako raspoložene da stvari koje bi tek imale da budu rado posmatraju u sravnjenju sa nečim što jeste. Zato što Adam neće da uzme Dajnu, Lizbetu je ljutilo celo pitanje Dajnine udaje; uostalom, ljutila bi se i da ju je hteo uzeti, jer bi to značilo odreći se Marije Bardž i ortakluka sa Bardžom, baš kao da uzima i Hetu.
Bilo je već prošlo pola devet kad su Adam i njegova majka vodili razgovor o Dajni; otuda je Heta, kad je deset minuta kasnije stigla do savijutka puta, spazila Dajnu i Seta kako idu prema njoj s protivne strane i stala da ih sačeka. I njih dvoje su se, kao i Heta, malo zadržali u putu, jer je Dajna pokušavala da teši i hrabri Seta u trenucima rastanka. Kad ugledaše Hetu, oni zastadoše i rukovaše se; Set se vrati kući, a Dajna sama pođe ka Heti.
— Set Bid bi došao da porazgovara s tobom, — reče Dajna kad je stigla do Hete — ali je večeras vrlo neraspoložen.
Heta odgovori osmehom, kao da nije sasvim razumela šta joj se kaže; čudno je bilo videti to blistavo, zaneseno, lepo lice pored Dajninog mirnog, sažaljivog lika i otvorenog pogleda koji je kazivao da u njenom srcu nema slatkih tajni, već samo osećanja koja bi želela da podeli sa celim svetom. Heta je volela Dajnu koliko je mogla da voli ženu; a kako i ne bi kad je Dajna uvek nalazila reč izvinjenja za Hetu čim bi joj gđa Pojzer stavila neku primedbu, i kad je uvek bila gotova da uzme iz njenih ruku Toti, onu malu dosadnu Toti koju su svi tpliko mazili, a koja Heti nije bila baš ni najmanje zanimljiva. Za sve vreme dok je bila kod Pojzerovih, Dajna nije Heti ništa prebacila, ništa zamerila; govorila je doduše vrlo često ozbiljnim tonom, ali to Heti nije smetalo jer nije nikad slušala; a ma šta govorila, Dajna bi po svršenom razgovoru uvek pomilovala Hetu po obrazu i ponudila se da joj pomogne u poslu. Dajna je za Hetu bila zagonetka; Heta je gledala nju kao što bi neka mala ptica koja samo skakuće s grane na granu gledala brzi let laste ili dizanje ševe u zrak. Ali, na kraju krajeva, Heta nije marila da rešava takve zagonetke, kao što nije marila ni za značenje slika u „Poklonikovom putovanju” ili u staroj Bibliji, kojima su je svake nedelje mučili Martin i Toma.
Dajna uze Hetu za ruku i reče:
— Ti izgledaš tako srećna večeras, draga Heta; često ću misliti na tebe kad budem u Snofildu i tvoj će lik biti preda mnjm takav kao što je sada. Čudno je to: ponekad, kad sam sasvim sama, kad sedim u sobi i žmurim, ili kad idem preko brda, izlaze pred mene ljudi koje sam viđala i sa kojima sam bila nekoliko dana; ja slušam njihove glasove i vidim ih kako izgledaju i kako se kreću, skoro jasnije nego kad su bili doista preda mnom i kad sam ih mogla rukom dodirnuti. Tada celo moje srce pođe njima, i ja osećam njihovu sudbinu kao da je moja, pa je s radošću otkrijem pred Gospodom, njih radi i sebe radi. Eto tako ćes i ti izlaziti preda me.
Ona zastade malo, ali Heta ne reče ni reči.
— Prijatno mi je bilo, — nastavi Dajna — sinoć i danas, da gledam dva tako dobra sina kao što su Adam i Set Bid. Taka su nežni i pažljivi prema svojoj staroj majci. Ona mi je ispričala šta je sve Adam uradio za ovo nekoliko godina da pomogne bratu i ocu; pravo je čudo koliko je to uman i sposoban čovek i kako je gotov da sve to upotrebi za dobro slabih. A ja znam da je u njega i srce puno ljubavi. Zapazila sam i među našim svetom u Snofildu da su snažni i okretni ljudi često najnežniji prema ženama i deci; milina je videti ih kako nose malo detence, kao kakvo ptiče; a i mala deca, izgleda, najviše vole snažnu ruku. Ja mislim da je takav i Adam Bid. Je li to i tvoje mišljenje, Heta?
— Jeste — reče Heta rasejano, jer je u mislima bila jednako u šumici i teško bi znala red šta je potvrdila. Dajna najzad opazi da Heti nije do pričanja, a nije više ni bilo vremena da se produžava razgovor, jer su već bile na kapiji.
Mirni suton, s večernjim rumenilom koje se već gasilo i sa nekoliko još bledih zvezda, lebdeo je nad farmom, gde je vladala takva tišina da se čuo samo topot nogu ispregnutih konja u štali. Bilo je oko dvadeset minuta po zalasku sunčevom; sva živina je polegala; buldog je ležao opružen na slami, pred svojom kućicom, a do njega jazavičar. Odjedared ih uznemiri zatvaranje kapije, te udariše u lavež — kao što priliči ispravnim čuvarima — još pre nego što su videli ima li jasnog razloga za to.
Lavež izazva kretanje u kući, i kad Dajna i Heta uđoše na vratima je već stajala snažna pojava, rumena lica i crnih očiju, koje su imale sposobnost da gledaju oštro, a, kad treba, i prezrivo — u pijačne dane, recimo — ali koje su sada imale dobroćudan izraz, kao obično posle obeda. Zna se da veliki naučnici, i to baš oni koji su najljući kritičari svojih drugova naučnika, mogu u privatnom životu da budu veoma popustljivi; pričali su mi o jednom učenom čoveku koji je levom rukom nežno ljuljao blizance u kolevci, dok je desnom upućivao najoštrije sarkazme protivniku koji je ispoljio grubo neznanje hebrejskog jezika. Slabosti i greške moramo opraštati — avaj! niko od nas nije bez njih — ali sa čovekom koji zastupa pogrešno mišljenje o važnom predmetu hebrejskog pisma mora da se postupa kao sa neprijateljem ljudskog roda. Takva mešavina suprotnosti nalazila se i u Martinu Pojzeru. On je bio neobično dobre naravi; niko ne bi svojim susedima, što se njihove ličnosti tiče, velikodušnije sudio nego što je sudio Pojzer; ali kad je u pitanju bio zakupac kakav je, naprimer, Luka Briton, čiji ugari leže zapušteni i nečisti, koji ne ume da podigne živu ogradu niti da napravi prokop, koji se uvek nevešto i glupo snabdeva potrebama za zimu — u takvom slučaju je Martin Pojzer bio opor i nemilostiv kao vetar severac. Neka taj Luka Briton kaže najobičniju primedbu, makar samo o vremenu, Martin Pojzer odmah pronađe neki trag njegovog rđavog suda i opšteg neznanja što se isticalo u svim njegovim zemljoradničkim poslovima. Nije Pojzer voleo da ga vidi ni kad prinosi ustima čašu s pivom u krčmi Kod kralja, pazarnog dana, i dovoljno je bilo da ga samo ugleda s druge strane puta pa da se u njegovim crnim očima javi strog kritički izraz, sušta protivnost očinskom izrazu sa kojim je sada dočekao svoje dve rođake. Pojzer je već bio popušio svoju večernju lulu, i sada je držao ruke u džepovima, što mu je još jedino ostalo da čini, kao čoveku koji je svršio svoj dnevni posao a još nije legao.
— O, cure, zar vi tako dockan večeras? — reče devojkama kad dođoše do male kapijice pred kućnom stazom. — Mati je već počela da brine za vas; onoj maloj nije dobro. A kako si ti, Dajna, ostavila staru Lizbetu Bid? Je li joj mnogo teško zbog starog Tijasa? Za pet poslednjih godina, slabo je od njega videla kakvo dobro.
— Mnogo je potresena zbog njegove smrti, — reče Dajna — ali danas kao da se malo umirila. Adam je bio celog dana kod kuće, pravio je za oca mrtvački sanduk, a ona je presrećna kad je on kod kuće. Ceo dan govorila mi je o njemu. Srce joj je puno ljubavi, iako ima nezgodnu narav da lako plane i uznemiri se. Ja bih želela da nađe najbolji oslonac i utehu u starim danima.
— Pa Adam je tu — reče Pojzer, koji nije shvatio šta je Dajna htela da kaže. — Taj će uvek biti na svom mestu. To nije snop slame, bez zrna. Mogu uvek jamčiti za njega da će biti dobar sin do kraja. Ali, hajd’ ulazite, — reče, sklanjajući se — još vas i ja zadržavam napolju.
Velike zgrade oko dvorišta zaklanjale su priličan deo neba, ali kroz veliki prozor ulazilo je toliko svetlosti da se mogao videti svaki ugao u sobi.
Gospođa Pojzer je sedela u stolici za ljuljanje, donetoj iz „desne sobe”, i starala se da uspava Toti. Ali Toti nije bila raspoložena da spava; kad uđoše rođake, ona se podiže i pokaza par zacrvenelih obraščića, koji su izgledali još puniji uokvireni platnenom noćnom kapom.
U širokoj naslonjači sa sedištem ispletenim od trske, s leve strane vatre, sedeo je stari Martin Pojzer, krepka ali pogurena i izbledela slika svog stasitog crnomanjastog sina, s glavom malo pognutom unapred, a laktovima povučenim unazad, tako da su mu cele podlaktice ležale na naslonu za ruke. Preko kolena raširio je plavu džepnu maramicu; to je činio uvek kad je sedeo u sobi i kad mu maramica nije bila na glavi. Sedeo je tako i gledao šta se oko njega događa, s onim mirnim, napolje uperenim pogledom zdravog starca, koji, bez interesa za unutrašnja zbivanja, pronalazi čiode na podu, prati nekoga u najmanjim njegovim pokretima, s istrajnošću bez svrhe i cilja, posmatra igranje plamena ili sunčane svetlosti na zidu, broji pločice na podu, ide čak za kazaljkom na satu i uživa kad uhvati ritam šetalice.
— Zar ti u ovo doba noći dolaziš, Heta? — upita gđa Pojzer. — Pogledaj na sat, pogledaj; prošlo je pola deset; ima već pola sata kako sam poslala devojke da legnu, a i to je dockan, kad sutra treba da ustanu već u četiri i po da peku hleb i da žeteocima spreme šta treba. A ovo jadno dete, eto, ima groznicu, neće da zaspi kao da je podne, a nikoga nema da mi pomogne da joj dam lek, pa je to morao da učini tvoj ujak, a to nije baš najbolje ispalo, pola se prosulo po noćnoj košuljici — sigurno je popila taman toliko da joj bude gore umesto bolje. Ali oni što slabo mare da su od koristi imaju uvek sreću da su van kuće kad u kući ima nešto da se uradi.
— Ja sam pošla pre osam, ujna, — reče Heta malo srditim tonom i odmahnuvši glavom. — Ali ovaj sat je toliko izmakao od onog u dvorcu da nisam mogla da znam u koje ću vreme biti ovde.
— Kako? Ti bi, dakle, htela da nameštamo sat po vremenu plemića, je li, i da sedimo pored sveća, a da ležimo u krevetu u po dana, da nas sunce suši kao krastavce za zimu? Sat ne ide napred tek od danas, koliko ja znam.
Ustvari, Heta je odista zaboravila na tu razliku u satovima kad je kapetanu Donitornu rekla da kreće u osam, a sem toga je išla polako, pa se zato zadržala čitavo pola sata duže nego obično. Ali pažnja njene ujne skrenu u taj mah sa tog osetijivog predmeta na druga stranu; Toti, koja posle izvesnog vremena razumede da dolazak njenih rođaka nije njoj doneo nikakvo naročito zadovoljstvo, poče da plače, i to iz svega glasa: „Mama, mama!”
— Ćuti, dušo, mama te drži, mama će ostati kod tebe. Toti je dobra mala devojčica i sad će da spava — govorila je gđa Pojzer, zavaljujući se i ljuljajući se u stolici, i privijala Toti uza sebe. Ali je Toti plakala sve jače i jače, i govorila: — Ne ljuljaj me! — A mati, s onim strpljenjem koje ljubav daje i najprgavijem temperamentu, sede mirno, pritiŠte obraz uz noćnu kapicu, poljubi dete i sasvim zaboravi da dalje grdi Hetu.
— Hajde, Heta, — reče Pojzer pomirljivim glasom — idi i večeraj kod mlađih pošto je ovde već sve raspremljeno; a posle možeš doći da uzmeš malu, časkom, dok se ujna ne svuče, jer Toti neće hteti da legne u postelju bez majke. A i ti, Dajna, mogla bi da se prihvatiš, jer oni tamo sigurno ne vode kuću naveliko.
— Ne, hvala, tečo, — reče Dajna — ja sam se dobro založila pre nego što sam pošla; gospođa Bid je spremila za mene lepinjice.
— Neću ni ja da večeram, — reče Heta, skidajući šešir — mogu odmah da uzmem Toti, ako hoće ujna.
— Šta je to sad opet, kakve su to ludorije? — reče gđa Pojzer. — Misliš li ti da možeš živeti da ne jedeš, i da si sita kad imaš crvene pantljike na glavi? Idi odmah i večeraj, ludo dete; ima lepo parče hladnog pudinga u ormanu, baš ono što ti voliš.
Heta najzad posluša i ode ćuteći u ostavu, a gđa Pojzer se okrete Dajni.
— Sedi, Dajna, malo, da i ti jedared znaš šta je ugodnost na ovom svetu. A staroj je sigurno bilo prijatno što si došla, čim si se toliko zadržala?
— Meni se bar učinilo da joj je prijatno; ali njeni sinovi vele da ona obično ne voli da vidi u svojoj kući mlade žene.
— Žalosno je to kad stari ne vole mlade — reče stari Martin, a glavu spusti još niže, kao da očima ocrtava ploče na podu.
— Zlo je živeti u kokošinjaku kad ne voliš piliće — reče gđa Pojzer. — A svi smo jedared bili mladi — ko srećan, ko nesrećan.
— Bidovica mora da se navikava na mlade žene, — reče Pojzer — jer ne može računati da će Adam i Set ostati još deset godina neženjeni samo da ugode majci. To ne bi bilo pametno. Nije pravo ni od mladog ni od starog da tera samo svoje. Što je dobro za jednog, to vremenom bude dobro za sve. Ja zaista nisam za to da se mladi ljudi žene pre nego što znaju na čemu jabuke rode; ali ne treba opet ni suviše dugo čekati.
— Tako je, — reče gđa Pojzer — ako zakasnite za ručak, onda vam pečenje slabo prija; okrećete ga u tanjiru i mislite da je meso krivo, a kriv je vaš stomak.
Utom se Meta vrati s večere i reče: — Mogu sad da uzmem Toti, ujna, ako hoćete.
— Hajde, Rejčela, — reče Pojzer kad mu se učini da žena okleva, jer se Toti najzad dobro namestila i smirila — bolje daj da je Heta odnese gore, a ti se dotle svući. Umorna si. Vreme je da legneš. Opet će te zaboleti slabine.
— Dobro, neka je nosi, ako samo dete hoće k njoj — reče gđa Pojzer.
Heta priđe bliže stolici za ljuljanje i stajaše, bez svog uobičajenog osmejka, i ne pokušavajući da primami Toti, prosto čekajući da joj ujna metne dete na ruke.
— Hoćeš li da ideš seka Heti, srce moje, da se mama spremi za spavanje? Pa će onda Toti doći u mamin krevet i ostati s njom celu noć.
Pre nego što je mati i dovršila govor, Toti dade jasan odgovor: nabra obrve, pritisnu sitnim zubićima donju usnu, pridiže se i udari Hetu po ruci što je jače mogla. Zatim, ne rekavši ništa, pripi se opet uz majku.
— Kako, kako? — reče Pojzer, dok je Heta stajala nepomična. — Nećeš seka Heti? Ti se ponašaš kao beba; a Toti je već devojka, a ne beba.
— Ne vredi više nagovarati je, — reče gđa Pojzer — uvek je takva prema Heti kad joj nešto fali. Možda će voleti da bude kod Dajne.
Dajna je u međuvremenu skinula kapu i tiho i mirno stajala u pozadini, jer nije htela da se ističe ispred Hete i onog što se smatralo kao Hetin posao. Ali sad priđe bliže, pruži ruke i reče: — Hodi, Toti, hodi, da te Dajna odnese gore, a i mama će da pođe... Sirota, sirota mama, tako je umorna, treba da legne.
Toti se okrete Dajni, zagleda se u nju, pa se diže, pruži ručice i dopusti da je Dajna digne s majčinog krila. A Heta se okrete, bez ikakvog znaka neraspoloženja i, uzevši šešir sa stola, očekivaše ravnodušno da li će joj reći da uradi nešto drugo.
— Možeš sad da zaključaš vrata, Pojzeru; Alik je odavno došao — reče gđa Pojzer, ustajući sa niske stolice nekako mirno, kao posle zbrinutih briga. — Skini mi, Heta, žižice, moram da upalim kandilo u sobi. Hajde, tata.
Teške drvene poluge na kućnim vratima zaškripaše; stari Martin se diže: savi svoju plavu maramicu i dohvati iz ugla čvornati, uglačani orahov štap.
Gđa Pojzer prva krenu iz kuhinje, a za njom deda, pa Dajna s Toti na rukama — svi u krevet, kao ptice, u prvi sumrak. Usput gđa Pojzer baci pogled u sobu gde su spavala dva dečka, koliko da vidi njihove rumene okrugle obraze na jastuku i da za časak čuje njihovo lako, pravilno disanje.
— Hajde, Heta, idi lezi — reče Pojzer prijateljski, pošto i sam pođe uza stepenice. — Nisi ti to namerno došla dockan, znam ja; ali ujna se danas mnogo umorilaLaku noć, devojče, laku noć.

PETNAESTA GLAVA

DVE SPAVAĆE SOBE

Heta i Dajna spavale su na drugom spratu, u susednim sobama, siromašno nameštenim i bez kapaka na prozorima koji bi zadržavali svetlost; zbog toga je svetlost, dok se mesec peo, bivala sve jača i jača, više nego dovoljno jaka da Heta može da hoda i da se natenane skida. Ona je sasvim dobro razlikovala klinove u starom obojenom ormanu o koje je vešala šešir i odelo, i videla je glavu svake čiode u crvenom jastuku za igle; videla je i svoju sliku u staromodnom ogledalu toliko jasno koliko je bilo potrebno da začešlja kosu i metne spavaću kapicu. Čudnovato starinsko ogledalo! Heta se grdno jedila zbog njega kad god bi se oblačila. U svoje vreme ono se smatralo kao divno ogledalo, a kupila ga je porodica Pojzer pre četvrt stoleća, pri rasprodaji nekog plemićkog pokućanstva. Čak bi mu i sada mogao čovek da nađe koju dobru stranu; bilo je na njemu mnogo potamnele pozlate; imalo je solidnu osnovicu od mahagoni drveta i mnoge fijoke, koje su se otvarale teško i s potresom tako da bi stvari poletele na gomilu iz najudaljenijih kutova i vi se ne biste morali mučiti da ih tražite; a što je najvažnije, imalo je s obe strane po jedan bakarni čirak, i to mu je davalo, i davaće mu, aristokratski izgled dokle god bude trajalo. Ali Heta mu je zamerala što je bilo na njemu puno tamnih pega, koje se nikakvim trenjem nisu mogle otkloniti; i što je bilo učvršćeno uspravno, umesto da se može pomerati unapred i unazad; mogla je dobro da vidi samo glavu i vrat, i to samo ako sedne na nisku stoličicu pred svojim stočićem za toaletu. A i taj stočić nije bio ono što je trebalo da bude, nego neki stari mali ormančić s fijokama, užasno nezgodna naprava da se sedne pred nju; bakarni čiraci su udarali Hetu u kolena, i nikako nije mogla udobno da se približi ogledalu. Ali kao što pravoj pobožnosti ništa ne može smetati da izvrši obred, i Heta je te večeri, vatrenije nego ikada, vršila svoj kult ličnog obožavanja.
Pošto skide gornju haljinu i maramu, izvuče ključić iz velikog džepa sa strane na suknji, otvori jednu od donjih fijoka, izvadi dva parčeta voštane sveće — koje je krišom kupila u Tredlstonu — i namesti ih u čirake; onda nađe nekoliko palidrvaca i upali sveće; najzad izvuče jedno malo, crveno uokvireno ogledalce, kupljeno za šiling, ali bez mrlja. Kad je sela, prvo se pogledala u tom malom ogledalcetu. Zavirila je u nj smešeći se i nagnuvši za časak glavu ustranu; onda je spustila ogledalce i izvadila četku i češalj iz gornje fijoke. Spremala se da rasplete kosu, da bi izgledala kao slika one dame u sobi za oblačenje kod gospođice Lidije Donitorn. Ubrzo joj se sjajni crni uvojci rasuše po vratu. To nije bila gusta, teška i grgurava kosa, nego meka i svilasta, što se neprestano uvija u fine prstenčiće. Heta je zabaci natrag, sasvim kao na onoj slici, i načini neku vrstu tamne zavese na kojoj se još bolje isticao njen obli i beli vrat. Zatim spusti četku i češalj i pogleda se, prekrstivši ruke na grudima, sve kao na onoj slici. U starom, mrljavom ogledalu lepo se videla ljupka slika, kojoj ništa nije smetalo što Hetin jelek nije bio od bele svile — kao što mora da bude kod junakinja — nego od tamnozelene pamučne materije.
Da, da! Lepa je. Tako je mislio i kapetan Donitorn. Lepša je nego druge u Hejslopu — lepša nego ma koja od dama koje se viđaju u poseti u dvorcu (odista, otmene dame kao da su uvek stare i ružne), lepša i od gospođice Bekon, kćeri vodeničareve, koju su zvali tredlstonska lepotica. Heta se gledala te večeri sa sasvim drukčijim osećanjem nego ranije; bio je i tu neki nevidljivi posmatrač čije su oči počivale na njoj kao što počiva jutro na cveću. Njegov meki glas ponavljao je sve one lepe reči koje je Heta čula u šumi; njegova ruka još obavija njen stas, a prijatan ružin miris njegove kose još oseća u nozdrvama. Ni najtaštija žena nije svesna svoje lepote dok je ne zavoli čovek koji će da uznemiri njenu strast.
Ali Heta kao da je pronašla da još nešto nedostaje; ona ustade i izvadi iz ormana za rublje jednu staru crnu maramu od čipaka, a par velikih minđuša iz one neprikosnovene fijoke iz koje je uzela sveće. Stara marama bila je na mnogo mesta poderana, ali ipak zgodna da ukusno ogrne Hetina ramena i istakne belinu njenih mišica. I sad će još da izvadi iz ušiju male minđuše i da uvuče one velike, koje su bile doduše samo od šarena stakla i pozlaćene, ali ako ne znate od čega su, čine vam se baš onakve kakve nose velike gospođe. Heta sede ponovo pred ogledalo, s velikim minđušama u ušima i s čipkom preko ramena. Pogleda u svoje mišice; nije bilo lepših nego što su njene, sve do ispod lakata; bele, oble, sa rupicama, kao i obrazi; ali naniže, do šaka, Heti je bilo teško da ih gleda; ogrubele od pravljenja masla i drugih poslova koje gospođe nikad ne obavljaju.
Kapetanu Donitornu ne može biti milo da ona i dalje radi: njemu bi bilo prijatno da je vidi u lepom odelu, u lakim cipelama i belim čarapama; jer on mora da je mnogo voli; niko dotada nije tako obavio svoju ruku oko njenog stasa i tako je poljubio. On će začelo hteti i da se oženi njom i da je učini gospođom; jedva se usuđivala da to zamišlja; pa ipak, kako bi moglo biti drukčije? Oženiće se njom tajno, kao g. Džems, doktorov pomoćnik, doktorovom sinovicom; dugo vremena niko ništa nije znao; a posle, posle nije vredela nikakva ljutnja. Doktor je sve to pričao njenoj ujni, a ona, Heta, je slušala. Heta upravo nije znala kako će sve to biti, ali joj je bilo jasno da starom vlastelinu neće smeti ništa da kažu; i ovako je premirala od straha kad god bi se s njim srela u dvorcu. Mora biti da je on prosto ponikao iz zemlje; njoj se činilo da nikada nije bio mlad, kao drugi ljudi, nego oduvek stari vlastelin koga se svako boji. Oh, nemogućno je zamisliti kako će to biti! Ali kapetan Donitorn će već znati; on je veliki gospodin, on može da radi šta hoće i da kupi sve što zaželi. Tek, ništa neće biti kao što je bilo. Ona će možda jednog dana biti velika gospođa, voziće se u svojim kolima, oblačiće se za ručak u svileni brokat, imaće pero u kosi, a skuti od haljine vući će joj se po tlu, kao u gospođice Lidije i ledi Desi, kad ih je jednom, vireći kroz prozor sobe za mlađe, videla kako silaze u trpezariju; samo, ona neće biti stara i ružna kao gospođica Lidija, niti tako debela kao ledi Desi; ona će biti lepa, nameŠtaće kosu svaki čas drukčije, a haljina će joj biti nekad ružičasta, nekad bela — ni sama nije znala kakvu više voli; a Marija Bardž, i svi drugi, videće je možda kad se izvozi u kolima, ili će možda samo čuti o tome, jer je skoro nemogućno zamisliti da će se sve to događati u Hejslopu, pred očima ujninim. Puna misli o tim divotama Heta ustade sa stolice; ali pritom zakači malo ogledalce u crvenom okviru krajem marame, i ono pade na pod s praskom; isuviše zanesena svojim snovima, Heta se nije ni osvrnula da ga digne, nego, postajavši malo, poče da šeta gore-dole po sobi, kao golubica, u svom šarenom jelečiću i suknji, sa crnom čipkanom maramom na ramenima i velikim staklenim minđušama.
Kako ta curica lepo izgleda u tom čudnom odelu! Začas bi čovek mogao da poludi i da se zaljubi u nju! Sva je okrugla i punačka kao malo dete; fini tamni uvojci padaju joj ljupko oko ušiju i vrata; krupne crne oči, s dugim trepavicama, tako vas čudnovato gledaju kao da iz njih viri neki vragolasti duh koji je tu zatvoren.
Ah, kakvo blago stiče čovek koji dobije devojku kao što je Heta! Kako moraju da mu zavide ljudi koji dođu na svadbenu gozbu i vide nju, u belim čipkama i sa pomorandžinim cvetom, oslonjenu na njegovu ruku. Milo, mlado, oblo, meko i gipko stvorenje! Njeno srce mora da je isto tako meko, narav isto tako glatka. Bude li negde nešto zapelo u njihovom životu, sigurno će muž biti kriv; jer od nje može načiniti što god želi — to je jasno, A i dragan misli isto to: ovo malo, ljupko stvorenje tako ga voli; njene sitne taštine su ljupke; on ne bi želeo da je ona pametnija no što je; njeni pogledi i pokreti, kao u mačeta — to baš i jeste raj za čovečje srce. U takvim okolnostima svaki se muškarac oseća kao dobar tumač crta na licu. On zna da priroda ima svoj govor kojim se služi da kaže istinu, a sebe smatra za poznavaoca tog jezika. Priroda je iispisala za njega karakter njegove neveste u finim linijama obraza, usana i brade, u očnim kapcima, nežnim kao cvetne latice, u dugim trepavicama, povij enim kao prašnik cveta, u mračnim, providnim dubinama očiju. Kako će ona voleti svoju decu! Ta i sama je kao dete; a ona mala ružičasta stvorenja stajaće oko nje kao pupoljčići oko cveta. Muž će sve to da posmatra uz blažen osmeh; a kad god bude hteo da se povuče u svetilište svojih misli, njegova ljupka žena će ga otpratiti pogledom punim poštovanja, ali zavesu tog svetilišta nikada neće dići. To će biti brak kakav je postojao u zlatno doba, kad su svi muževi bili mudri i dostojanstveni, a sve žene ljupke i pune ljubavi.
Otprilike tako je mislio o Heti naš prijatelj Adam Bid; samo što je on svoje misli izražavao drukčijim rečima. Ako je u njenom držanju prema njemu bilo hladne taštine, Adam je govorio sebi da je to otuda što ga ona još nije dovoljno zavolela; a bio je uveren da će njena ljubav, kad je jednom bude dala, biti najveće blago koje čovek može da stekne na ovom svetu. Ali pre nego što osudite Adama kao nesposobna da prozire, molim vas ispitajte da li ste i sami bili nekada skloni da rđavo pomislite o nekoj lepoj devojci — da li ste ikada mogli, bez najočiglednijih dokaza, rđavo da pomislite o onoj jedinoj, veoma lepoj ženi koja vas je očarala. Ne, ljudi koji vole breskve ne misle na koštice, a ponekad nemilostivo udare zubima o njih.
I Artur Donitorn je imao slično mišljenje o Heti, ukoliko je uopšte mislio o njenoj prirodi. Bio je ubeđen da je ona milo, odano, dobro stvorenje. Čovek koji uzbudi strasna osećanja kod mlade devojke uvek misli da mu je ona nežno odana; a ako slučajno baci pogled u budućnost, zamišlja sebe isto tako nežnog prema njoj; jer sirota mala ga tako voli! Bog je takvima stvorio ta mila ženska stvorenja — a to je vrlo zgodno u slučaju da se čovek razboli.
Na kraju krajeva, ja smatram da i najpametniji među nama mora u tom pogledu da se pokoji put prevari i da misli bolje ili gore o ljudima nego što oni u samoj stvari zaslužuju. Priroda ima svoj govor, ona ne vara; ali mi nismo još dosta upoznati sa njenom zapletenom sintaksom i, kad brzo čitamo, u stanju smo da pročitamo obrnuto od onog što je prirodino pravo mišljenje. Naprimer: duge crne trepavice, šta može biti lepše od toga? Ja smatram da nije mogućno ne očekivati izvesnu duševnu dubinu iza dubokih sivih očiju sa dugim tamnim trepavicama, uprkos iskustvu koje mi je pokazalo da uporedo s tim mogu da idu obmana, izdajstvo, glupost. A ako sam se zbog razočaranja opredelila za bezizrazne oči, staklene i mrtve, čudnovato — nailazila sam na sličan rezultat. Dođe, dakle, čoveku da posumnja u neposredan odnos između trepavica i moralnih osobina; ili da pomisli da trepavice možda izražavaju neke sklonosti lepotičine babe, koje se, kad se strogo uzme, nas ništa ne tiču.
Nema lepših trepavica nego što su Hetine; i sad, dok ona šeta po sobi kao golubica, i gleda svoja ramena pokrivena starom crnom čipkom, tamne rese trepavica divno se ocrtavaju na njenim rumenim jagodicama; njena mala uobrazilja ne prestaje da stvara slike o budućem životu; u svakoj takvoj slici, ona, Heta, čini središnu figuru, u divnim haljinama; kapetan Donitorn je uvek blizu nje, obgrlio ju je, možda je i ljubi, i sve živo joj se divi i zavidi joj, naročito Marija Bardž, čija nova cicana haljina izgleda bedno pored Hetine sjajne toalete. Da li se u taj san o budućnosti meša još neka slatka ili tužna uspomena — koja ljubazna misao o njenim drugim roditeljima, o deci pri čijem je vaspitanju pomagala, o nekoj drugarici iz detinjstva, o kakvoj životinji koju je volela, o bilo kakvoj svetinji iz detinjstva? Ništa.
Ima biljaka koje skoro i nemaju korena; možete ih istrgnuti iz rodnog tla, stene ili zida i metnuti ih u saksiju, one će cvetati i tu. Heta bi mogla da odbaci ceo svoj život, a da nikad ne poželi da joj se o njemu nešto spomene. Ja mislim da ona nije ništa osećala prema staroj kući u kojoj su živeli njeni rođaci, niti je za cveće u njihovoj bašti marila više nego za cveće u nekoj drugoj bašti, možda još i manje. Čudno je kako se malo brinula da usluži ujaka, koji je prema njoj bio kao dobar otac; teško da bi se setila da mu doda lulu u određeno vreme dok joj se ne kaže; sem ako se slučajno nije našao neko u poseti, pa bi to mogla biti prilika da je bolje vidi kako se kreće. Heti nikako nije išlo u glavu kako se mogu voleti sredovečni ljudi. A već što se tiče dosadne dece, Martina, Tome i Toti, ona su joj zaista zagorčavala život; kao dosadne muve koje nasrću na vas u vreo letnji dan, kad bi ste hteli da imate mira. Martin, najstariji, bio je mala beba kad je Heta,došla u kuću (ranije rođena deca su pomrla), a zatim ih je ubrzo bilo troje; trčali su za njom po livadi ili se igrali oko nje, kišnih dana, u polupraznim sobama velike kuće. Dečaci su sada porasli, ali Toti je bila pravo mučenje po celi bogovetni dan, mnogo gora nego ona dvojica, jer su nju više mazili. Naravno da tu treba neprestano šiti i krpiti odela. Heta bi bila srećna kada bi joj neko rekao da nikad više neće videti dete; gore joj je bilo s decom nego s onim ružnim malim jagnjićima koje je ovčar donosio kući da se o njima Vodi naročita briga; jaganjaca se čovek, ranije ili kasnije, ipak otarasi. Što se tiče pilića ili ćurića, Heta bi sigurno omrzla i samu reč „nasađivanje” da je ujna nije naročito mamila da ih pazi, obećavši joj da će od svakog nasada jedno mlado biti njeno. Mali pilići, u paperju, što vire ispod majčina krila nikada nisu pričinjavali Heti zadovoljstvo; ta vrsta lepote nije je privlačila; marila je samo za lepotu novih stvari koje će moći da kupi u Tredlstonu, na vašaru, za novac koji će da zaradi na živini. A tako je lepo izgledala, punačka i mila, kad bi se sagla da metne nakvašen hlebac pred korpu gde je ležala kvočka! Samo vrlo oštro oko pogodilo bi da je u nje tvrdo srce. Moli, služavka s prćavim nosom i isturenom vilicom, bila je, naprotiv, devojka nežna srca i, kao što je govorila gđa Pojzer, dušu dala za nadgledanje živine; a njeno glupo lice nije ničim izražavalo materinsko uživanje, kao što mrki zemljani sud ne bi propustio svetlost lampe koja u njemu gori.
Žensko oko će obično prvo da opazi moralne nedostatke sto se kriju pod „ljupkom obmanom” lepote; nije, dakle, nikakvo čudo što je gđa Pojzer, sa svojom poznatom pronicljivošću i mnogo prilika za posmatranje, mogla dosta verno da proceni šta se može očekivati od Hete u pogledu osećanja; u trenucima ljutnje ona je ponekad isuviše jasno izražavala te svoje misli pred mužem.
— Nije ona ništa bolja od ma kojeg pauna, koji će da uzleti na zid i da raširi rep samo ako sunce sija, a inače može sav svet da pomre u parohiji; ništa nije u stanju iznutra da je potrese; nije se potresla ni onda kada smo svi mislili da je Toti upala u jamu! Ono milo, nevino, anđelče! Znaš, našli smo je kako se zaglibila u blato, u svojim malim cipelicama, i plače i viče da čoveku srce pukne, tamo daleko, kraj konjske bare. A Heti je to bilo sasvim svejedno, videla sam; iako ju je i ona čuvala, štono kažu, od malih nogu. Kažem ti — njeno je srce tvrdo kao kamen.
— Ne, ne, ne sudi o njoj suviše strogo — rekao bi Pojzer. — Mlade devojke su što i nezrelo žito: vremenom će od njih biti dobra hrana, ali pre toga su pune vode. Videćeš da će Heta biti sasvim dobra kad se uda i dobije decu.
— Ne želim ja da budem naročito stroga prema njoj. Ima ona vešte ruke i ume da bude korisna kad hoće; meni bi bilo vrlo teško da poslujem oko masla bez nje, jer ima spretnu ruku za to. Bilo kako bilo, ja ću se truditi da učinim što mi je dužnost za tvoju sestričinu; a mislim da sam i dosad činila; naučila sam je svemu što u kući treba, i govorila joj i govorila o tome šta treba da radi, iako je za moje grudi bolje da ćutim nego da govorim, i nekiput me baš strašno probada. S ovim trima devojkama u kući trebalo bi mi dvaput više snage nego što imam, pa da mogu ddbro da ih nadgledam. To ti je kao pečenje na tri vatre: dok jedno prelivaš, drugo je već zagorelo.
Heta se prilično bojala ujne i krila je svoju taštinu od nje koliko god je mogla bez odviše žrtava. Ali nikako nije mogla prestati da troši novac na luksuzne sitnice, što ujna nije odobravala; i sigurno bi umrla od stida, jeda i straha da ujna sad najedared otvori vrata i vidi je, pored onih zapaljenih sveća, kako šeta po sobi ogrnuta maramom i sa staklenim minđušama. Da bi sprečila takvo iznenađenje, ona bi uvek zabravljala vrata za sobom; pa i te večeri nije propustila da to učini. I dobro je učinila, jer se najedared začu tiho kucanje. Hetino srce stade silno da lupa; ona žurno ugasi sveće i baci ih u fijoku. Nije se mogla zadržavati da vadi iz ušilju minđuše, ali brzo smače maramu, koja pade na pod, kad se ponovu začu tiho kucanje. Mi ćemo saznati otkuda je došlo to kucanje ako za časak ostavimo Hetu, pa se vratimo Dajni u onom trenutku kad je predala Toti majci i popela se u svoju spavaću sobu, koja je bila do Hetine.
Dajna je neobično volela da gleda kroz prozor svoje spavaće sobe. Kako je soba bila na drugom jspratu velike kuće, izgled preko dalekih polja bio je vrlo lep. Čim je ušla, Dajna namesti stolicu uz prozor; polja su bila mirna, a nad njima se dizao pun mesec, baš iznad dva reda brestova. Najviše je volela da posmatra pašnjak, gde su se odmarale krave muzare, a zatim livadu, gde je upola pokošena trava ležala u srebrnastim otkosima. Srce joj je bilo puno, jer — samo još jedna noć, pa onda dugo vremena neće više gledati ta polja; ali ona je malo razmišljala o rastanku s pređelom — za nju je i sumorni Snofild imao draži; više je mislila na dobre ljude u tim poljima, o kojima je sad navikla da se brine i koji će zauzeti stalno mesto u njenom sećanju punom ljubavi. Mislila je na borbe i teškoće koje taj svet, možda, čekaju u životu; ona će biti daleko od njih i neće znati šta se s njima dešava; te misli su je pritiskale sve jače i najzad joj pokvarile uživanje od posmatranja mirnih, mesečinom obasjanih polja. Dajna sklopi oči ne bi li jače osetila prisutnost ljubavi, dublje i nežnije nego što je ona kojom odišu zemlja i nebo. To je bio njen način da se moli bogu u samoći. Da zaklopi oči i oseti oko sebe prisustvo božanstva; odmah bi se njena strahovanje i briga za druge rastopili kao ledene sante u toplom okeanu. Sedela je tako nekih deset minuta, potpuno nepomična, s rukama prekrštenim na krilu, dok joj je bleda mesečeva svetlost padala na lice; odjedared se trže na neki šum, šum od nečega što je moralo pasti u Hetinoj sobi. Ali kao svi šumovi koji dopru do našeg uha u trenutku kad smo u mislima vrlo daleko, ni ovaj nije bio dovoljno jasan, nego samo jak i iznenadan, tako da Dajna nije bila načisto da li ga je dobro protumačila. Ustala je i oslušnula, ali je sve bilo mirno; ona pomisli da je Heta verovatno oborila neki predmet kad je legla u krevet. Poče polako da se svlači; ali pod utiskom onog šuma njene se misli usretsrediše na Hetu — na to milo mlado stvorenje pred kojim je stajao život i sva njegova iskušenja — svakodnevne dužnosti žene i majke, a koje je po svome duhu i prirodi tako nespremno da dočeka ta iskušenja; sva je bila predana sitnim, ništavnim, samoživim zadovoljstvima, kao dete koje je zagrlilo igračke i s njima polazi na dug put, na kome će imati da trpi glad, studen i noći bez krova nad glavom. Dajna je osećala dvostruku brigu za Hetu; ona je delila Setovo interesovanje za sudbinu njegovog brata, a još ne beše došla do uverenja da Heta ne voli Adama toliko da bi pošla za njega. Ona je sasvim jasno videla da u Heti nema tople i požrtvovane ljubavi, pa zato nije mogla njeno hladno ponašanje prema Adamu da uzme kao znak da Heta neće Adama za muža. Ali taj nedostatak u Hetinoj prirodi, umesto da kqd Daj ne izazove negodovanje, izazvao je samo još dublje sažaljenje; umiljato lice i lepi oblici Hetini uticali su na Dajnu kao što lepota uvek utiče na čiste i nežne duše u kojima nema ni truni zavisti; Dajna je videla u toj lepoti divan božji dar, ali koji je utoliko više isticao nedostatke, greh i jad s kojima se pomešao; a mučni)e je videti crva na pupoljku belog krina nego na običnom cvetu.
Dok se Dajna svlačila, a zatim oblačila spavaću košulju, njena osećanja za Hetu dostigla su bolnu jačinu. U njenoj uobrazilji stvorio se trnovit splet greha i tuge, usred koga se Heta borila, iskidana i krvava, osvrćući se sa suzama u očima za pomoć i ne nalazeći nikoga oko sebe. Dajnina uobrazilja i ljubav prolazile su često na taj način kroz akciju i reakciju, i uzajamno se snažile. Ona odjedared oseti jaku želju da ode do Hete i da joj kaže nežne opomene i molbe koje su joj navirale u dušu. Ali Heta možda već spava. Dajna prisloni uvo uz pregradu između soba i ču slab šum, što je uveri da Heta nije legla. Ali se još ustezala; nije bila sasvim sigurna da li je to naređenje odgore; glas koji joj je govorio da ode do Hete nije bio jači od onog koji je šaputao da je Heta umorna i da bi ulazak u njenu sobu u ovo doba izazvao možda samo još više upornosti u njenom srcu. Dajna bi pošla da nešto učini tek ako bi joj se javio neki još pouzdaniji znak nego što je bio taj unutrašnji glas. Mogla bi, naprimer, da otvori Bibliju i da vidi šta će tekst da joj kaže. A umela je taj tekst odlično da čita. Znala je svaku stranu i mogla je reći, ne gledajući naslove i brojke, koju je knjigu otvorila, a ponekad i koju je glavu našla. Služila se jedom malom debelom Biblijom čiji su se uglovi već sasvim izlizali. Dajna položi tu knjigu na prozor, gde je svetlost bila najjača, i otvori je kažiprstom. Prvi redovi na koje joj pogled pade bili su gore, na levoj strani. „I svi oni gorko plakahu, i padoše Pavlu o vrat, i ljubljahu ga”. To je bilo dosta za Dajnu; otvorila je Bibliju nagonom mestu gde se govori o znamenitom rastanku u Efesu, kad je Pavle osetio želju da otvori svoje srce pri poslednjem savetovanju i opominjanju. Dajna se nije više ustezala; otvori polako vrata, pa priđe i zakuca na Hetina. Mi znamo da je dvaput kucala, jer je Heta morala da pogasi sveće i skine crnu čipku; ali posle drugog kucanja vrata se odmah otvoriše. Dajna reče:
— Hoćeš li dopustiti da uđem, Heta?
Heta, ne govoreći ništa, jer se beše zbunila i naljutila, otvori širom vrata i pusti Dajnu unutra.
Kakva suprotnost u pojavama i liku ovih dveju devojaka! Mogla se dosta dobro opaziti u polutami, pri mesečini. Heti su goreli obrazi i sijale oči od zamišljenih događaja; njen lepi vrat i mišice behu goli, kosa puštena niz leđa, sva u talasavim bičevima, a u ušima velike minđuše. Dajna, u dugoj beloj haljini, s izrazom pritajenog uzbuđenja na bledom licu, ličila je na lepo mrtvo telo u koje se vratila duša, bogata uzvišenijim tajnama i uzvišenijom ljubavlju. Devojke su bile približno iste visine; Dajna je bila ipak nešto malo viša, jer je Hetu, obgrlivši je rukom oko struka, poljubila u čelo.
— Znala sam, draga Heta, da još nisi legla —reče Dajna svojim milim jasnim glasom, koji je Hetu dražio, jer se mešao s njenom mrzovoljom kao muzika sa zvekom lanaca. — Čula sam da se krećeš. I poželela sam da se večeras još porazgovaram s tobom, jer ovo je moja pretposlednja noć ovde, a ne znamo šta se može desiti sutra i možda nas rastaviti. Da sednem pored tebe dok se ne očešljaš?
— Sedi — reče Heta, okrenuvši se brzo da uzme drugu stolicu koja je bila u sobi, i zadovoljna što Dajna — izgleda — nije opazila minđuše.
Dajna sede, a Heta stade da četka kosu pre nego što će je uplesti, čineći to hotimice ravnodušno, kao što čine zbunjena lica. Izraz Dajninih očiju ju je, međutim, postupno razgaljivao: izgledalo je da te oči ne opažaju nijedan detalj.
— Draga Heta, mene je večeras obuzela misao da ti možeš jednog dana doživeti patnje — patnja je sudbina svih ljudi na ovom svetu, i svima nama dolaze dani kad nam treba više utehe i pomoći nego što ovaj život može dati. Ja sam došla da ti kažem: ako ti se tako nešto dogodi i bude ti potreban prijatelj koji će saosećati s tobom i voleti te, tog prijatelja naći ćeš u Dajni Moriš, u Snofildu; i ako dođeš k njoj ili pošlješ po nju, ona će se setiti ove večeri i ovog što ti je večeras rekla. Hoćeš li to da zapamtiš, Heta?
— Hoću — reče Heta prilično uplašeno. — Ali, što ti misliš da ću ja dospeti u bedu? Znaš li ti nešto?
Heta sede da veže kapicu, a Dajna joj priđe, uze je za ruke i odgovori:
— Zato što patnje nailaze na sve nas u ovom životu: poželimo često da imamo ono što nije volja božja da imamo, i onda nailaze na nas tuga i bol; ili odlaze od nas oni koje volimo, i mi ne možemo da uživamo ni u čemu zato što oni nisu s nama; dolaze bolesti, i mi malaksavamo pod teretom telesne slabosti; ili silazimo s prava puta, učinimo što ne treba, i dolazimo u sukob sa svojim bližnjima. Nema muškog ni ženskog stvorenja na ovom svetu na koje neće naići neko od ovih iskušenja, i zato mislim da će se i tebi tako nešto desiti; i želim da, dok si još mlada, naučiš da tražiš snagu od nebeskog oca, da bi imala pomoć koja te u zle dane neće izneveriti.
Dajna zastade i pusti Hetine ruke da joj ne bi smetala. Heta je sedela sasvim mirno; nije našla u sebi odgovor na Dajninu srdačnu zabrinutost; Dajnine reči, izgovorene sa nekom svečanom jasnoćom, ispunile su je hladnom stravom. Njeno rumenilo beše gotovo prešlo u bledilo; nosila je u sebi strašijivost priroda koje vole naslade i raskoš, i bojala se svakog i najmanjeg znaka bola. Dajna je opazila kakav je utisak izazvala, i njeno brižno razlaganje uze još ozbiljniji ton, tako da Heta, ispunjena neodređenom bojazni da će je jednog dana snaći nekakvo zlo, briznu u plač.
Obično govorimo da niže prirode nikad ne mogu razumeti više, dok više prirode potpuno razumeju niže. Ali ja mislim da više prirode moraju prvo da se uče tom razumevanju, kao što se uči veština posmatranja, i da to biva kroz niz teških iskustava, često po cenu ozleda i rana, zato što smo nešto dohvatili s onog kraja s kojeg nije trebalo ili što smo mislili da je prostor oko nas veći no što je. Dajna nikad dotle nije videla Hetu tako dirnutu i, puna hrišćanske nade, pomisli da je to potsticaj odgore. Ona poljubi uplakanu Hetu i poče da plače zajedno s njom iz radosne zahvalnosti. Ali Heta je prosto bila u onom razdražljivom stanju duha kad se ne zna kuda mogu, svakog trenutka, da pretegnu osećanja, i prvi put se naljuti na Dajninu miloštu. Odgurnu je nestrpljivo i reče, jecajući kao dete:
— Nemoj tako da mi govoriš, Dajna. Što si došla da me plašiš? Ja tebi nikad nisam ništa skrivila. Što me ne ostaviš na miru?
Sirotu Dajnu ovo prosto porazi. Bila je dovoljno pametna i znala da ne treba dalje navaljivati, te samo blago reče:
— Da, draga Heta, ti si umorna; neću više da ti smetam. Lezi odmah. Laku noć!
Ona izađe iz sobe mirno i brzo kao duh; ali kad se našla kraj svoje postelje, kleče i u dubokom ćutanju izli sve strašno žaljenje koje joj ispunjavaše dušu.
A što se tiče Hete, ona je uskoro opet bila u šumi — njeni snovi na javi pređoše u život u snu, isto tako iskidan i zbunjen.

ŠESNAESTA GLAVA

RUŽIČASTI LANCI

Vi se sećate da je Artur Donitorn obećao sebi da će u petak ujutru posetiti g. Ervajna; ustao je i obukao se, i kad je video da je rano, rešio je da ode pre, umesto posle doručka. Znao je da rektor doručkuje sam, u devet i po časova, dok ženski članovi porodice doručkuju u drugo vreme. „Projahaću s njim malo, pa ćemo onda zajedno doručkovati. Sve se najbolje kaže za vreme obeda, za stolom”.
Napredak civilizacije pretvorio je doručak i ručak u laku i prijatnu zgodu za ispovedanje, koja su inače u vezi sa neprijatnim ceremonijama. Naše greške čine nam se manje teške kad ih ispovednik sluša nagnut nad jajima i kafom. Postajemo svesni da ne može biti reči o kakvoj okrutnoj kazni za gospodu koja žive u prosvećenom veku, i da smrtni greh nije sasvim nezdružljiv s apetitom za zemičke. Prepad na našu kesu, koji bi se u starije, varvarsko vreme morao izvesti uz pucanj pištolja, danas je pretvoren u traženje pozajmice, u proceduru punu učtivosti i osme jaka izvedenu između druge i treće čaše vina.
Doduše, bilo je u onim starinskim, krutim formama i nečega dobrog: one su vas nekom spoljašnjom okolnošću prisiljavale da ispunite svoju odluku; ako čovek stavi usta na otvor šupljine u zidu i zna da na drugom kraju te šupljine čeka nečije uho, verovatnije je da će kazati ono radi čega je došao nego ako sedi udobno ispuženih nogu kraj stola, a prema njemu je prijatelj koji nema razloga da se čudi ako nemate ništa naročito da mu kažete.
Artur Donitorn, međutim, jašući lepim putanjama, obasjan jutarnjim suncem, nosio je u sebi iskrenu odluku da otvori svoje srce pred rektorom, pa mu je s tom čestitom namerom u duši još prijatnije bilo da sluša kako nad livadom zvižde metalne kose. Veselilo ga je što vidi da vreme okreće nabolje, te će moći da se unese seno, za koje su zakupci strahovali; sem toga, ima uvek nečeg zdravog u učestvovanju u opštoj, a ne samo ličnoj radosti, te je tako pomisao na kosidbu prijatno uticala na stanje Arturova duha i njegova odluka mu se činila vrlo laka stvar.
Artur je prošao selo Hejslop i približavao se onoj strani brda gde je Brokston kad se na okuki puta, na nekih stotinu metara pred njim, ukaza čovek, i Artur odmah poznade Adama Bida; a poznao bi ga i da nije išao za njim suri ovčarski pas s potsečenim repom. Adam je išao svojim uobičajenim brzim korakom, i Artur obode konja da ga stigne; u njemu je živelo isuviše mnogo sećanja iz detinjstva, te nije mogao propustiti priliku da s Adamom malo proćaska. Neću reći da u toj ljubavi prema Adamu nije bilo i nečega pokroviteljskog: naš prijatelj Artur voleo je da čini sve što je lepo, ali da se ta njegova lepa dela i priznaju.
Čuvši sve brži topot kopita, Adam se obazre, pa onda stade da pričeka jahača, skidajući kapicu od hartije sa zadovoljnim osmehom što vidi Artura. Posle brata Seta, Artur je bio mladić za koga bi Adam najviše učinio. I sve bi na svetu lakše prežalio nego lenjir koji je uvek nosio u džepu a koji je bio poklon od Artura. Artur je taj lenjir kupio još kao plavokosi dečko od jedanaest godina, od svoga džeparca, zato što ga je Adam naučio da vešto delje i struže drvo, pa je on, Artur, svu žensku čeljad u kući iznenađivao poklonima u vidu okruglih kutijica i kalemova. Adam se u to dečačko doba s pravom ponosio malim plemićem, i to osećanje jedva da se nešto promenilo i kad je od plavokosog dečka postao mladić sa zaliscima. Adam je, priznajem, bio vrlo osetljiv prema rangu koji neko lice zauzima i gotov da odaje naročito poštovanje onome koji se nalazio na boljem položaju od njega; jer Adam nije bio ni filozof ni proleter s demokratskim pojmovima, nego samo običan snažan i vešt drvodelja, sa prirodom koja je gotova da poštuje sve utvrđene nadmoćnosti dokle god se ne bi sasvim jasno pokazali razlozi da to ne treba činiti. On nije imao nikakvih teorija o svetu. Znao je samo da je velika šteta praviti građu od slabog i sirovog drveta — što često čine neznalice kad podižu kuće i radionice ne vodeći računa o izdržljivosti građe, — da je velika šteta kad se, aljkavo radi posao i kad se sklapaju prenagljeni ugovori koji se ne mogu ispuniti da koga ne upropaste; i rešen je bio, sa svoje strane, da se svakom takvom slučaju suprotstavi. U tom pogledu on bi svoje gledište branio i protiv najbogatijeg posednika u Lomširu ili Stoniširu.
Ali izvan toga, on je smatrao korisnim da se povodi za onima , koji bolje znaju stvari nego on. Video je, najjasnije što se može videti, da se šumama na imanju rđavo upravlja i da su zgrade po salašima u bednom stanju; i da ga je stari Donitorn zapitao o tome, on bi kazao svoje mišljenje bez ikakvog uvijanja, ali ne bi pritom zaboravio ni za trenutak poštovanje i pristojnost koje duguje „plemiću”. Ta reč „plemić” imala je neku čarobnu moć , za Adama i, kao što je sam govorio, on ne bi „mogao podneti čoveka koji bi se plavio važan ponašajući se familijarno sa boljima od sebe”. Moram vas ponovo potsetiti da je Adam, prvo, imao seljačku krv u žilama, a drugo, da je bio mlad pre gotovo pola stoleća; otud su neke njegove osobine tako zastarele.
Prema mladom vlastelinu to nagonsko poštovanje bilo je još pojačano uspomenama iz detinjstva i ličnim obzirima; možete onda lako zamisliti da je Adam Arturove dobre osobine više cenio i njegovim običnim postupcima pripisivao više važnosti nego što bi činio da je Artur slučajno bio kakav običan radnik. Adam je bio ubeđen da će za sve ljude u Hejslopu svanuti srećan dan kad imanjem počne da upravlja Artur — koji je tako plemenit i iskren, i tako „neobično” mnogo zna o popravkama i preuređenju kad se uzme u obzir da još nije ni punoletan. I tako je u Adamovom osmejku, kad je skinuo kapu pred Arturom Donitornom, bilo i poštovanja i ljubavi.
— Kako ste, Adame? — reče Artur, pružajući ruku. On se nikada nije rukovao sa svojim zakupcima, te Adama to neobično ispuni ponosom. — Još izdaleka sam poznao vaša široka leđa, kladio bih se da je to Adam! Ista leđa što su mene nekada nosila, samo sad još šira. Sećate li se?
— Da, gospodine, sećam se. Žalosno bi bilo kad se čovek ne bi sećao šta je radio i govorio kao dečak. Onda ne bismo bili u stanju da više mislimo na svoje stare prijatelje nego što mislimo na nove.
— Vi idete u Brokston, je li? — reče Artur, zadržavajući konja da bi Adam mogao ići ukorak. — Hoćete li do rektora?
— Ne, gospodine, idem da vidim Bradvelovu žitnicu. Boje se da krov ne razvali zidove; pa idem da vidim šta bi se moglo uraditi, pre nego što pošljemo građu i radnike.
— Bardž, izgleda, sve poverava vama, Adame? Skoro će valjda da vas uzme za ortaka u radnji? Ako je pametan, učiniće tako.
— Ne, gospodine, ja ne vidim da bi on tim mnogo dobio. Nadzornik radnika, ako je samo savestan i voli svoj posao, radiće isto kao i da je ortak. Ja ne bih dao pare za čoveka koji bi rđavo ukucao ma i čavlić ako mu zato nije naročito plaćeno.
— Znam ja to, Adame. Znam ja da vi radite za njega kao da radite za sebe. Ali biste kao ortak imali više moći i možda još jače razvili preduzeće. Stari mora kroz koju godinu da preda radnju, a nema sina; sigurno traži zeta, koji bi prihvatio posao. Ali on je, rekao bih, čovek koji voli da zgrće novac, pa će sigurno tražiti nekoga ko bi mogao nešto da unese u preduzeće. Da nisam siromah kao crkveni miš, rado bih uložio izvesnu sumu novca da biste vi mogli biti taj. A uveren sam da bih od tog novca imao koristi. Možda ću kroz godinudve dana bolje stajati. Imaću veće prihode kad postanem punoletan; i pošto isplatim neke dugove, moći ću da se malo postaram o onima oko sebe.
— Vi ste vrlo dobri kad tako govorite, gospodine, i ja sam vam blagodaran. Ali, — nastavi Adam odlučnim tonom — niti bih želeo ja da činim neke ponude gospodinu Bardžu, niti da ih ko drugi čini za mene. Ja zasada ne vidim jasna puta ka ortakluku. Ako bi došlo do toga da on zaželi da proda radnju, to je druga stvar. Onda bi mi zaista bilo milo da dobijem izvesnu sumu novca, uz umerenu kamatu, jer osećam da bih posle izvesnog vremena mogao da vratim pozajmicu.
— Tako je, Adame, — reče Artur, sećajući se jednog razgovora s rektorom i njegove napomene da je možda nešto zapelo u ljubavi između Adama i Marije Bardž — zasada dosta o tome. Nego, kad će biti sahrana vašeg oca?
— U nedelju, gospodine; g. Ervajn će radi toga doći ranije. Jedva čekam da se to jednom svrši, mislim da će majci onda biti lakše! Teško je gledati tugu starih ljudi; oni nikako nemaju načina da izađu iz nje; proleće ne tera nove izdanke iz ostarela drveta.
— Eh, Adame, dosta ste muka i nevolja videli u životu, Sve mislim da nikada niste bili plahi i lakomisleni kao drugi mladići. Uvek ste imali neku brigu da brinete.
— Pa, istina je, gospodine. Ali o tome ne vredi mnogo govoriti. Kad smo ljudi i imamo ljudska osećanja, šta ćete, mo i ramo imati i ljudskih nevolja. Ne možemo da budemo kao ptice, koje odlete iz gnezda čim im krila ojačaju, i ne poznaju svoje ; rođene kad ih vide, i imaju iz godine u godinu novu sudbinu. Bilo je u mom životu i stvari zbog kojih čovek mora biti zahvalan — imao sam uvek dovoljno zdravlja, snage i pameti da uživam u svom poslu; a zatim, smatram da vrlo mnogo vredi to što sam prošao kroz večernju školu Bartla Mesija. Ona mi je pomogla da dođem do znanja do koga sam nikad ne bih mogao da dođem.
— Zaista ste vi, Adame, junačina! — reče Artur posle izvesne pauze, za vreme koje je zamišljeno gledao u stasitog momka Što je koračao pored njega. — Ja sam na univerzitetu u Oksfordu umeo da udarim bolje nego većina drugova, ali mi se čini da biste me vi, kad bismo se dohvatili, oborili tako da se skoro ne bih digao.
— Ne dao bog da ja to ikad učinim! — reče Adam, okrećući se Arturu i smešeći se. — Borio sam se ponekad iz šale, ali, nadam se, poslednji put sam to činio kad je ono Džil Tranter odležao zbog mene u postelji čitaviih petnaest dana. Nikad se više neću tući ni s kim, sem ako budem imao posla s nevaljalcem. Naravno, kad čovek naiđe na nekoga ko nema ni savesti ni stida da njime vladaju, onda mora učiniti što može stavljajući mu malo plave boje oko očiju.
Artur se nije na to nasmejao, jer ga je obuzela druga misao; i povodom te misli izjavi:
— Rekao bih, Adame, da vi nikad niste imali unutrašnjih borbi. Ja zamišljam da biste vi neku želju za koju biste uvideli da joj ne treba popustiti savladali tako lako kao što biste lako oborili na zemlju pijanog čoveka koji bi počeo svađu s vama. Hoću da kažem da kod vas nema „bih, ne bih”; da prvo rešite da nešto nećete činiti, pa da to onda ipak učinite.
— Pa, — reče Adam posle malo ustezanja — i nema. Ne sećam se da sam ikada bio vrdalama kad sam jedared odlučio da nešto ne treba činiti. Izgubim volju da to činim čim pomislim da će me zbog toga posle gristi savest. Jedva sam znao da sabiram, a već sam jasno osećao: učini li čovek što ne treba, prouzrokovao je više greha i nevolje nego što je mogao da zamisli. To je kao rđavo izrađena porudžbina: ne možeš dogledati koliko će zla izazvati. A zlo je ako smo došli na svet da svojim bližnjima odmognemo, umesto da im pomognemo. Samo, ima razlike u stvarima koje ljudi nazivaju nepravdom i zlom. Ja nisam za to da se greh vidi u svakoj ludoriji i sitnici, u nekoj besmislici u koju može svako od nas upasti — kao Što hoće neki novoverci. Može biti dvojakog mišljenja o tome da li je vredelo ili nije izmenjati koju bubotku šale radi. Ali neodlučan ne mogu da budem ni u čemu; moj nedostatak je baš u suprotnom —što sam uvek odlučan. Kad jednom zadam reč, pa makar i samom sebi, teško mi je da je ne održim.
— Da, to je ono što sam i očekivao od vas — reče Artur. — U vas je gvozdena volja, kao što je gvozdena i mišica. Ali ma kako jaka bila odluka kod čoveka, ovda-onda ju je ipak teško izvesti. Možemo se rešiti da ne uzberemo trešnje i uporno držati ruke u džepovima, ali nismo u stanju da sprečimo da nam zbog njih pođe voda na usta.
— To, je istina, gospodine; zato je najbolje postaviti u sebi načelo da ima puno stvari kojih se moramo odreći u ovom životu. Život nije isto što i vašar u Tredlstonu, kuda čovek ide da vidi šta će mu se dopasti, pa da to kupi. Ko ga tako shvati, imaće dosta da ispašta. Ali, šta ja to vama govorim, gospodine! Vi to znate bolje od mene.
— Nisam baš siguran, Adame. Za vama je nekih četiri-pet godina iskustva više nego za mnom, a sem toga čini mi se da ste vi naučili više u svom životu nego ja u koledžu.
— Izgleda, gospodine, da vi o koledžu mislite kao i Bartl Mesi. On kaže da u koledžima ljudi postaju slični bešikama: nisu nizašta drugo nego da zadrže ono čime su ih napunili. Taj Bartl, jezik mu je kao sablja; čega god se dotakne, to poseče... Ali evo ovde put savija, gospodine. Vi ćete u Brokston; opraštam se, dakle, od vas.
— Zbogom, Adame, zbogom.
Kad stiže rektorovoj kući, Artur predade konja sluzi, a sam se uputi šljunkovitom stazom do vrata koja vode u baštu. Znao je da rektor uvek doručkuje u kabinetu, a kabinet se nalazio levo, prema trpezariji. To je bila mala, oniska soba, deo stare zgrade, zamračena tamnim povezima knjiga poredanih uza zid; ali je tog jutra kad Artur stiže pred njen otvoren prozor mala soba izgledala veoma vesela. Jutarnje sunce je bacalo kose zrake na staklenu kuglu sa zlatnim ribicama koja je stajala na stubu od veštačkog mramora, prekoputa od samačkog stola za doručak; pored tog stola, pak, nalazila se grupa koja bi učinila primamljivom ma koju sobu. Na fotelji purpurne boje sedeo je g. Ervajn, blistav i svež kao uvek posle dovršene jutarnje toalete; njegova lepa, bela, punačka ruka milovala je Junonina kudrava i mrka pleća, a blizu Junoninog repa, kojim je kučka u mirnoj materinskoj radosti mahala ovamoonamo, prevrtala su se jedno preko drugog dva mrka kučeta, uz ushićeno kevtanje. Malo dalje, na jastuku, ležala je mačka, s izgledom neke sramežljive dame koja posmatra te familijarnosti kao životinjske slabosti i pravi se što više može da ih ne opaža. Na stolu, kraj rektorovog lakta, leži prva sveska Eshila, koju je Artur dobro poznavao iz viđenja; a srebrni ibrik sa kafom, koji je Karol taman unosio, rasprostirao je mirisnu paru što je dopunjavala niz zadovoljstava momačkog doručka.
— Bravo, Arture, baš ste dobar dečko! I stigli ste taman kad treba — reče g. Ervajn kad Artur zastade i uskoči kroz niski prozor. — Karole, trebaće nam još jaja i kafe; i da li biste mogli da nađete koje parče hladne piletine uz ovu šunku? Pa će biti kao nekada, a, Arture? Ima pet godina kako niste bili kod mene na doručku.
— Ovo jutro me je izmamilo na jahanje pre doručka — reče Artur; — da, kako sam voleo da doručkujem s vama u vreme kad ste me spremali za univerzitet. Moj je deda obično za nekoliko stepeni hladniji o doručku nego inače preko dana. Mislim da mu ne prija jutarnje kupanje.
Artur je izbegavao da nagovesti kako je došao sa naročitom namerom. Jer, tek što se našao u prisustvu rektorovom on oseti da ono poveravanje koje je držao za najlakšu stvar na svetu neće biti baš tako lako; već u trenutku rukovanja njegov slučaj mu se odjedared pokaza u sasvim drugoj svetlosti. Kako da pretstavi rektoru svoj položaj ako mu ne ispriča i one male scene u šumi? A kako da mu to ispriča a da ne izgleda budala? Pa onda, njegova slabost kad se vratio od Gavena, učinivši baš suprotno od onoga što je hteo! G. Ervajn bi ga ubuduće smatrao za vetropira. Ipak, sve to treba da se kaže nekako nenamerno; valjda će se u toku razgovora pružiti zgodna prilika.
— Ja više volim vreme doručka nego ma koje drugo doba dana — reče g. Ervajn. — Po našoj duši tada još nije popala prašina i ona je jasno ogledalo za reflekse s okolnih predmeta. O doručku uvek imam kraj sebe omiljenu knjigu, i toliko uživam u onom Što iz nje izaberem da mi se čini da bih se ponovo dao na studiranje. Onda ulazi fient i dovodi mi nekog sirotog đavola koji je ubio zeca i nad kojim treba da izvršim „suđenje”, kako to Karol zove; posle toga mi obično dođe volja da malo projašem po polju; a kad se vraćam, sretam upravnika doma za nezbrinute radnike, i on obično ima da mi priča dugu priču o nekom siromahu buntovniku. Tako se nastavlja dan, a ja sam stalno ona ista lenština koja sam oduvek bio. Uostalom, za rad treba potstreka, a toga nema otkad je iz Tredlstona otišao D’Olej. Bar da ste vi, obešenjače, hteli da zagrizete u knjige, sve bi drukčije izgledalo i meni. Ali nauka nije u krvi vašoj porodici.
— Odista nije. Dobro će biti ako se u svoje vreme budem mogao da setim neke kolikotoliko upotrebljive latinske izreke, da ukrasim svoju prvu besedu u Parlamentu kroz šestsedam godina. „Gras ingens iterabimus aequo ” i još tako pokoja mrvica ostaće mi valjda u glavi, a misli ću udesiti tako da dođu u sklad s izrekama. Uostalom, ja ne mislim da je poznavanje klasika od tolike važnosti za seoskog plemića; koliko ja mogu da ocenim, njemu je više potrebno znanje o đubretu. Čitao sam tu skoro knjige vašeg prijatelja, Artura Janga, a moja najveća želja bi bila da mogu da ostvarim neke od njegovih ideja o upućivanju zakupaca da bolje obrađuju zemlju; da se — kako on kaže — divlji predeo, sav iste mrke boje, pretvori u sjajna i raznobojna polja na kojima raste žito i pase stoka. Naravno, dok je deda živ, neće mi dati da rukom taknem šta bilo. A ništa ne bih toliko voleo kao da uzmem u svoje ruke imanje kraj Stonšira, koje je u bednom stanju, pa da ga počnem popravljati, da jašem s jednog mesta na drugo i da nadgledam. Voleo bih da poznajem sve radnike i da me svi srdačno pozdravljaju.
— Bravo, Arture! Čovek, ako već nema osećanja za klasike, ne bi mogao bolje da opravda svoje rođenje nego proizvodeći što više hrane za učene ljude — i za rektore koji te učene ljude cene. Daj bože da ja budem s vama kad se budete odali poslu oko poboljšanja zemljoradnje. Biće vam potreban dostojanstven rektor da dopuni sliku i da i on primi deo uvažavanja i' počasti koje ćete vi zadobiti posle tako teškog posla. Samo, nemojte suviše mnogo da polažete na onu srdačnost, dobro raspoloženje i blagodarnost koje mislite da ćete požnjeti. Ja baš nisam sasvim siguran da li ljudi osobito vole one koji se staraju da im budu od koristi. Znate kako su svi u okolini graknuli na Gavena zbog one ograde! Moraćete, dečko moj, do kraja da raščistite s tim šta više volite — popularnost ili korist; inače vam se može desiti da promašite i jedno i drugo.
— Ah, Gaven je tako prek u ponašanju; on se ne stara da i lično bude prijatan svetu. Ja mislim da nema te stvari za koju se narod ne bi mogao zadobiti lepim postupanjem. Što se mene tiče, ne bih mogao da živim tamo gde me ne cene i ne vole; i meni je tako prijatno što se ovde nalazim među zakupcima koji su mi, izgleda, vrlo naklonjeni. Takvi su prema meni kao da sam još juče bio mali dečko, na poniju ne većem od ovce. Ako im se još učine izvesni ustupci i oprave zgrade, moći ćemo da ih ubedimo, ma koliko bili glupi, da se drže boljeg plana.
— Pripazite, zatim, još i u koga ćete se zaljubiti, da ne dobijete ženu koja će vam prazniti kesu i načiniti od vas, i protiv vaše volje, tvrdicu. Ja i mati se ponekad prepiremo oko vas. Ona kaže: „Ne mogu ništa reći o Arturu dok ne vidim u koju će da se zaljubi”. Mati misli da će ljubav uticati na vas kao što Mesec utiče na plimu i oseku. A ja se onda osetim obaveznim da vas uzmem u zaštitu, kao svoga učenika, i tvrdim da vi niste baš kao vosak. Pazite, dakle, da se ne osramotim svojim sudom.
Artur se trže od ovih reči; oštroumna primedba stare gđe Ervajn o njemu učini mu se kao neki koban znak. To je bio jedan razlog više da ostane pri svojoj odluci i da se nekako još bolje obezbedi protiv samog sebe. Pa ipak, u tome trenutku osetio je da bi mu bilo neprijatnije no ikada da ispriča svoj odnos prema Heti. On je bio po prirodi veoma osetljiv i mnogo je pola* gao na osećanja i mišljenja sveta o njemu; činjenica da se nalazi pred prisnim prijateljem, koji i ne sluti kakvu je ozbiljnu unutrašnju borbu došao da mu poveri — ta činjenica je uzdrmala njegovo sopstveno verovanje u ozbiljnost te borbe. Uostalom, cela stvar odista nije vredna da se o njoj mnogo brine; šta bi g. Ervajn mogao da učini za njega što on sam ne može učiniti? Uradiće on, Artur, kao što je namislio — otići će u Igldel iako kobilu boli noga; pojahaće Ratlera, a Pim će za njim, kako-tako, na staroj ragi za prezanje. Tako je mislio dok je sladio kafu; ali kad je kroz minut-dva prineo šolju ustima, seti se kako se tvrdo bio rešio da sve kaže g. Ervajnu. Ne! Neće se više kolebati, učiniće odmah što je naumio. I zato će biti dobro da se ne prekine lični ton u razgovoru. Ako bi se prešlo na druge predmete, ispovest bi postala mnogo teža. Te misli i njihova reakcija prođoše tako brzo da je Arturov odgovor stigao bez primetne pauze:
— Ali ja mislim da ne treba uzimati kao slabost karaktera uopšte ako čovek dopusti da njim zagospodari ljubav. Zdrav sastav još nije dovoljan da nas zaštiti od malih boginja ili druge takve neizbežne bolesti. Čovek može biti vrlo jak u drugim stvarima, ali da ipak nije u stanju da se odupre čarima žene.
— Da, ali između ljubavi i malih boginja, ili ženskih čarolija, postoji ova razlika: ako ste bolest primetili u prvom stadijumu i potražili promenu vazduha, imate mnogo izgleda da se potpuno spasete, da se znaci bolesti više i ne pojave. A na onoj drugoj strani ima doduše izvesnih preventivnih mera koje čovek može preduzeti i koje se sastoje u tome da misli o neprijatnim posledicama slabosti — nešto kao crne naočari kroz koje gledate lepoticu — ali, bojim se, te crne naočari nisu tu baš onda kad su najviše potrebne. A moram reći i ovo: čak i čovek sa klasičnim obrazovanjem hoće da zabasa u nepametnu ženidbu uprkos svim opomenama koje mu šalje hor iz „Prometeja”.
Na Arturovom licu zatrepta samo slab osme jak; i umesto da nastavi u šaljivom tonu rektorovom, on reče ozbiljno: — Da, to je ono što je najgore. Očajna je stvar da čovekom, i pošto je nešto zrelo razmislio i mirno odlučio, vladaju raspoloženja koja ne može da predvidi. Meni se čini da ne bi trebalo mnogo koreti čoveka ako ga nešto ponese uprkos njegovim odlukama i volji.
— Da, mladi prijatelju, raspoloženja leže u čovečjoj prirodi isto koliko i razum, i više. Čovek ne može da učini nikad ništa protiv svoje prirode. On nosi u sebi klicu i za svoje najizuzetnije postupke; i ako mi, pametni ljudi, učinimo u datom slučaju ludost, pravilni zaključak je u tome da na uncu naše pameti dolazi po koje zrnce ludosti.
— Dobro, ali se prilike mogu zaplesti tako da čovek učini nešto što u drugim prilikama ne bi nikad učinio.
— Pa, naravno, čovek ne može ukrasti novčanicu ako mu se ne nađe na domaku ruke; ali mi ga nećemo ceniti kao poštena čoveka prosto zato što počinje da se ljuti na novčanicu što mu se našla na putu!
— Ali valjda nećete reći da je podjednako rđav onaj čovek koji se borio s iskušenjima pa im podlegao, kao i onaj koji se nije ni borio.
— Zacelo ne; ja žalim čoveka prema tome kolika mu je bila borba, jer ona je merilo za unutrašnje stradanje, koje je najstrašniji oblik Nemezin. Ali posledice su neumitne. Naša dela povlače za sobom strahovite posledice bez obzira na kolebanja koja su im prethodila — posledice koje obično ne pogađaju samo nas lično. Stoga je bolje da imamo na umu tu izvesnost, umesto tla tražimo motive za svoje izvinjenje. Ali ja vas, Arture, nisam dosada poznavao kao čoveka koji voli da pretresa pitanja o moralu? Da nije pred vama lično kakva opasnost koju razmatrate na jedan filozofski, opšti način?
Kad g. Ervajn postavi ovo pitanje, on odmače svoj tanjir, zavali se u stolicu i upre pogled u Artura. On je odista slutio da Artur ima nešto da mu kaže i mislio je da otvori put za to direktnim pitanjem. Ali se prevario. Doveden iznenada i nehotice na samu ivicu ispovesti, Artur se trže i oseti da je manje nego ikad voljan da govori. Razgovor je uzeo mnogo ozbiljniji pravac nego što je on želeo; g. Ervajn može pogrešno pomisliti da se radi o bogzna kako dubokoj strasti prema Heti, a to ustvari nije tako. Artur oseti da je pocrveneo i bi mu krivo zbog te detinjarije.
— Ne, nema nikakve opasnosti — reče što je mogao ravnodušni je. — Ne znam da li ja više naginjem neodlučnosti nego drugi ljudi; ali, tako, iskrsne ponešto što čoveka nagoni da razmišlja kako bi stvari mogle izgledati u budućnosti.
Da li se iza tog čudnog opiranja krio neki razlog za uzmicanje koga ni sam Artur nije bio svestan? U našoj se glavi stvari otaljavaju pomalo, kao i stvari u državi: veliki deo najtežeg posla obavljaju faktori koji ostaju skriveni. I u mašini sigurno postoji neki mali, jedva primetni točak od koga mnogo zavisi kretanje velikog i vidljivog točka. Verovatno je i u Arturovoj duši delovao u tom trenutku neki tajni i nepriznati činilac; možda je strahovao da bi ispovest učinjena rektoru mogla da postane neprijatna stvar ako on ne bude u stanju da do kraja izvede svoju dobru odluku? Ne bih smela da tvrdim da nije tako mislio. Ljudska duša je vrlo složena.
Na Hetu je pomislio rektor kad je onako ispitivački pogledao u Artura; ali je Arturov odgovor, ravnodušan i odrečan, potvrdio novu misao, koja je rektoru došla odmah posle prve — ne može tu biti ničega ozbiljnog. Nije bilo verovatno da se oni viđaju još negde sem u crkvi i kod njene kuće, ali pred gđom Pojzer; i ona mala opomena koju mu je on učinio pre neki dan trebalo je samo da potseti Artura da što manje pažnje obraća Heti, kako ne bi u toj maloj ćurkici pothranjivao sujeta i na taj način možda otežao njenu sudbinu seljanke. Artur će, uostalom, uskoro otići u puk i biće daleko; ne, ne, s te strane ne može biti opasnosti, čak i da Arturov karakter nije bio za to sigurno jemstvo. Njegov časni ponos gospodara, okruženog naklonošću i uvaženjem svih koji su oko njega, bio mu je siguran štit da ne upadne ni u kakvu romantičnu budalaštinu, akamoli u strast niže vrste. Jasno je bilo, uostalom, da je Artur za sve vreme razgovora izbegavao da ulazi u pojedinosti, a g. Ervajn, veoma pažljiv čovek, nije sa svoje strane hteo da pokaže ni najprostiju prijateljsku radoznalost. Osetio je da bi najbolje bilo promeniti temu razgovora, te reče:
— Slušajte, Arture, na proslavi rođendana vašega pukovnika bilo je nekoliko vrlo uspelih transparenata u čast Britanije, Pita i lomširske milicije; a iznad svega u slavu „plemenite mladosti” junaka toga dana. Zar ne biste i vi mogli da priredite nešto slično, što bi imponovalo našim prostim dušama?
Prilika je prošla. Dok se Artur ustezao, konopac za koji se mogao uhvatiti zanela je voda, i sad je ostalo jedino da sam ispliva.
Kroz deset minuta odazvaše g. Ervajna nekuda poslom, a Artur, oprostivši se od njega, poj aha konja s istim onim osećanjem nezadovoljstva koje je pokušao da odagna rešivši u sebi da, ne časeći časa, ode u Igldel.

DRUGA KNJIGA





SEDAMNAESTA GLAVA

PRIČA MALO ZASTAJE

„Taj rektor u Brokstonu još malo pa da bude pravi heretik!” čujem kako govori neka od mojih čitateljki. „Koliko bi poučnije bilo da ste ga stavili u položaj da daje Arturu istinske duhovne savete. Mogli ste da mu metnete u usta najlepše stvari, kao da drži propoved”.
Zaista sam mogla, lepi moj kritičaru, da sam sposoban romanopisac, koji ne mora ponizno da podražava prirodu i stvarne činjenice, već može da pretstavlja stvari onakvim kakve nikad nisu bile i nikad neće biti. Tada bih, naravno, mogla da preradim život onako kako se meni svidi; da izaberem najopštiji tip sveštenika i da mu stavljam u usta, u svakoj prilici, svoja sopstvena najbolja mišljenja. Ali, mogli ste već primetiti kako se ja trudim da izbegavam proizvoljne slike i da dajem veran izveštaj o ljudima i događajima, onako kako se oni ogledaju u mojoj duši. Ogledalo besumnje ima mana: ponekad će obrisi ispasti nemirni, slika će biti bleda i zbrkana; ali ja smatram da sam dužna da vam prikažem slike što mogu tačnije, kao da se nalazim u klupi za svedoke i da se na svoj iskaz moram zakleti.
Pre šezdeset godina, a to je tako davno da nije čudo što s u se sve stvari otada izmenile, nisu svi sveštenici bili naročito revnosni u veri; ima čak razloga da čovek poveruje da je takvih sveštenika u ono doba bilo malo; ali baš da je jedan od njih i živeo oko 1799 godine u Brokstonu ili Hejslopu, on vam se verovatno ne bi mnogo više dopao od g. Ervajna. Smela bih da se kladim u deset prema jedan da biste ga vi smatrali za čoveka bez ukusa, indiskretna i metodistu. Tako se retko događa da se činjenice poklapaju s onim što bi odgovaralo našoj prosvećenosti i našem utančanom ukusu! Možda ćete vi reći: „Pa doterajte malo te činjenice; učinite da se malo bolje slažu s ispravnim nazorima kojih imamo pravo da se držimo. Svet nije baš onakav kakav bismo mi želeli da bude; lepo, prevucite dvatri puta svojom umetničkom četkicom i zavarajte nas da nije sve tako zbrkano i bez izlaza. Neka ona lica koja misle kao svi drugi ljudi, i postupaju kao svi drugi ljudi. Neka vaši krivci budu uvek na onoj strani koja nema pravo, a ljudi od vrlina na onoj koja je u pravu. Onda će nam na prvi pogled biti jasno koga da osuđujemo, a kome da odajemo hvalu. Tada ćemo biti u stanju da se divimo ne remeteći svoje ranije ideje; mrzećemo i preziraćemo s uživanjem koje proizlazi iz nečega u šta smo potpuno ubeđeni”.
Ali, draga prijateljice, šta bi ti onda učinila sa susedom koji tvom mužu stalno tera opoziciju u odboru? Šta s novim parohom čije su predike daleko ispod predika pređašnjeg paroha, za kojim žališ? Šta s ispravnom služavkom koja ti muči dušu jer nema dosta duše? Šta sa susetkom, gđom Grin, koja ti se vrlo lepo našla u tvojoj poslednjoj bolesti, ali te je prilično ogovarala, kasnije, kad si ozdravila? — Šta čak i sa svojim odličnim suprugom, kome nije jedini nedostatak u tome što ne otire obuću? Te naše bližnje moraš uzeti onakve kakvi su: niti im možeš ispraviti nos, niti izoštriti razum, niti popraviti naklonosti; baš taj svet s kojim provodiš vek moraš da podnosiš, žališ, voliš; moraš da se diviš svakom znaku dobrote kod tog manjeviše odvratnog, glupog i nepostojanog sveta; moraš, za njihovo dobro, uvek da imaš nade i strpljenja. A ja ne bih htela da budem, baš kad bih i mogla, onaj vesti pisac koji ume da stvori svet bolji od ovoga u kome se dižemo svakog jutra da idemo na svoj svakodnevni posao, jer bi ti onda, verovatno, mrzovoljno i nemilostivo gledala oko sebe prašnjave ulice i obična zelena polja, žene i ljude ovakve kakvi jesu, a njih bi vređala tvoja ravnodušnost i bolele tvoje predrasude.
I tako se ja zadovoljavam time što ću ispričati svoju prostu priču, ne pokušavajući da ulepšavam stvar i ne bojeći se ničega drugog sem lažnog pretstavljanja. Tako je lako obmanjivati, tako je teško iznositi istinu. Naša pisaljka će s osobitom lakoćom nacrtati neku fantastičnu pticu grabljivicu: što duže kandže, što šira krila, utoliko bolje; ali ta čudna lakoća, koju smo možda smatrali i za genijalnost, lako može da nas izneveri kad pokušamo da nacrtamo istinskog, običnog lava. Obratite pažnju na svoje reči, pa ćete videti: i kad nemate razloga da obmanjujete, vrlo je teško reći sasvim tačnu istinu i o neposrednim svojim osećanjima, mnogo teže nego reći nešto lepo o onome što nije potpuna istina.
Eto, zbog te retke i dragocene osobine — istinitosti — uživam ja u mnogim holandskim slikama koje visokoparni umovi potcenjuju. Ja nalazim izvor uživanja u vernim slikama jednolikog domaćeg života, koji je sudbina većine mojih bližnjih; mnogo je manji broj onih čija je sudbina raskoš ili krajnja beda, tragična patnja ili izvanredni događaji. Ne ustežući se nimalo, ja okrećem glavu od anđela na oblacima, od proroka, sibila i junačkih ratnika, i gledam sliku kakve starice što se nadnela nad saksiju cveća, ili sedi i ruča, sama, dok svetlost podnevnog sunca, malo ublažena zaklonom od zelenog lišća, pada na njenu belu kapicu i dodiruje obrise njene preslice, njen krčag i sve one jeftine, obične stvari koje su tako važne za njen život. Ili gledam sliku seoske svadbe koja se svetkuje između četiri tamna zida i gde stidljivi mladoženja otpočinje igru s mladom visokih pleća i široka lica, dok ih posmatraju stariji sredovečni prijatelji, jako nepravilnih noseva i usana, po mogućstvu s pivskim čašama u rukama i s izrazom nesumnjivog zadovoljstva i raspoloženja. „Uh!” uzvikuje moja prijateljica idealistkinja, „kakvi prostački detalji! Našto upotrebljavati toliki trud da bi se dala verna slika neke babe ili nekoga grmalja? Kako je to nizak nivo života! Kakav neotesan i ružan svet!”
Ali, za ime boga, mogu se voleti stvari iako nisu lepe, nadam se! Ja ne znam da li se varam kad mislim da je većina ljudi ružna; čak i među „izabranim ljudskim stvorovima”, Britancima, nije retkost videti zdepast stas, ružne nozdrve, tamnu kožu lica. Pa ipak, među nama, Britancima, ima mnogo nežne ljubavi. Ja imam dvatri poznanika na čijem čelu ne bi ni najmanje lepo izgledao poznati Apolonov uvojak; a znam sigurno da su ti ljudi bili nežno voljeni. Poznavala sam mnoge ifarije žene koje sigurno ni u svojim najboljim danima nisu bile lepe, ali u čijim fijokama leže paketi požutelih ljubavnih pisama i po čijim bledim obrazima pljušte poljupci milih unučica. Da, .hvala bogu, ljudsko je osećanje kao ogromna reka koja plodi zemlju; ono ne traži lepotu, već teče neodoljivim tokom i donosi lepotu.
Neka je svaka čast i slava božanstvenoj lepoti oblika! Negujmo je do krajnjih granica u ljudima, ženama i deci, po vrtovima i kućama. Ali volimo i onu drugu lepotu, koja ne leži u tajnama srazmera, nego u tajni duboke ljudske ljubavi. Slikajte, ako hoćete, anđela u ljubičastoj haljini koja se za njim leprša, i s licem bledim od nebeske svetlosti; slikajte još češće Bogorodicu, koja svoje blago lice okreće k nebu i širi ruke da primi božanstvenu slavu. Ali ne namećite nam estetička pravila koja bi iz carstva umetnosti proganjala starice što uvelim rukama ljušte mrkvu; glomazne seljake koji se vesele u nekoj mračnoj krčmi; savijena leđa i glupa i opaljena lica što se naginju nad motikom i rade najteži posao ovog sveta; sobe i kuhinje sa kalajnim sudovima, mrkim testijama, rutavim psima; i vencima luka. Ima ih mnogo među tim prostim svetom čiji život ne odaje nikakvu sentimentalnu, slikovitu bedu! Potrebno je, dakle, naročito se setiti da oni žive, inače bismo mogli sasvim da ih zaboravimo i u veri i u filozofiji, i da stvorimo neke visokoparne teorije koje bi se odnosile samo na jedan svet krajnosti. Umetnost treba da nas potseća na njih; uvek treba da se nađu ljudi koji će biti gotovi da se s ljubavlju posvete vernom prikazivanju života prostih ljudi, koji će nalaziti lepote u prostim stvarima i pokazati nam kako ljupko pada nebeska svetlost i na njih. Malo je proroka u svetu, malo veličanstvenih lepotica, malo heroja! Ja ne mogu pristati da poklonim svu svoju ljubav samo takvim retkostima; veliki deo svojih svakodnevnih osećanja dajem svojim svakodnevnim drugovima, osobito onima koji su mi bliži od ostalih ljudi, čija lica poznajem, čijih se ruku dotičem, kojima moram prijateljski i uljudno da se sklanjam s puta. Živopisni lopovi i romantični zlikovci redi su nego prosti zemljoradnici, koji sami proizvode svoj hleb i jedu ga, doduše, prostački, sekući ga nožem, ali ga jedu časno. Mnogo je preče da me ljubav veže za prostog građanina, čoveka koji mi meri šećer, u neukusnom kaputu i sa kravatom koja se ne slaže sa bojom prsluka, nego za najlepšeg razbojnika sa crvenom ešarpom i zelenim perjem na kapi. Potrebnije je da mi srce živo zakuca pred dobrim delom nekog prosečnog čoveka koji mi dolazi u kuću, ili sveštenika parohije u kojoj živim, pa ma bio preterano debeo, a ne kao Gberlin ni kao Tilotson — nego pred delom nekog junaka koga neću nikad drukčije poznavati nego po čuvenju, ili pred najuzvišenijim svešteničkim vrlinama koje je zamislio neki vešt pisac romana.
I tako, vratimo se opet g. Ervajnu, prema kome bih želela da budete što je mogućno milostiviji, iako je on daleko od toga da zadovolji ono što vi tražite od sveštenika. Možda hoćete da kažete da on nije bio — a morao bi biti — živ primer za sve ono dobro što treba da dođe od privrženosti nacionalnoj crkvi? Ja nisam u to ubeđena; znam samo da bi se narod u Brokstonu i Hejslopu nerado rastao sa svojim sveštenikom i da se većina lica razvedri pri susretu s njim. I dok mi se ne dokaže da je mržnja bolja od ljubavi, dotle moram verovati da je g. Ervajnov uticaj u parohiji bio mnogo bolji od uticaja revnosnog g. Rajda, koji je došao nekih dvadeset godina posle g. Ervajnove smrti. Istina, g. Rajd se čvrsto držao načela reformacije, pohodio je često svoje verne po domovima, strogo ih koreo za putene prestupe, zabranjivao stoga da crkveni pevači idu o Božiću od kuće do kuće, jer je to prelazilo i pijančenje i obesvećivalo značaj praznika. Ali ja sam čula od Adama Bida, kad sam s njim, tada već starim čovekom, govorila o tim stvarima — da je retko koji pastir tako teško zadobijao srca svojih parohijana kao g. Rajd. Ljudi su, istina, primili od njega mnogo štošta o učenju crkve.
— Ali — reče mi Adam — ja sam još u mladosti osetio da veru ne čine pojmovi. Ne gone nas pojmovi da radimo ono što je dobro, nego osećanja. To je nekako kao i u računici: čovek može, sedeći kraj vatre i pušeći lulu, da rešava zadatke u glavi; ali kad dođe do toga da valja napraviti zgradu ili mašinu, onda čovek mora da ima volje i odlučnosti, i ljubavi još prema nečemu sem svoje udobnosti. Zato se desilo da su ljudi počeli da se tuđe od g. Rajda, da govore o njemu bez dovoljno poštovanja. Ja mislim da su, u osnovi, sve njegove namere i misli bile dobre; ali, šta ćete, bio je nezgodne naravi, obarao je nadnicu onima koji su radili za njega, a to se baš nije najbolje slagalo s onim što je propovedao u crkvi. On je hteo da bude kao neki sudija u parohiji, da kažnjava ljude kad zgreše; grdio ih je s predikaonice kao kakav prorok; i nije mogao da trpi novoverce, više ih je progonio nego g. Ervajn. Pa onda, nije živeo prema svojim prihodima; izgleda da je mislio, bar upočetku, da sa šest stotina funti godišnje može biti isto što i g. Donitorn; u tu pogrešku, viđao sam. često padaju sveštenici koji odjedared dođu do bolje parohije. Inače je u svemu ostalom bio dostojanstven čovek, a pisao je i knjige; ali u praktičnim stvarima se razamevao slabo, kao kakva žena. Verske doktrine znao je u prste i govorio da su one tvrđava reformacije; ali ja sam uvek nekako slabo polagao na tu vrstu učenja, pored koga čovek ostaje budala i neupućen u svoje poslove... A sasvim je drukčiji bio g, Ervajn; divna pamet — čim te pogleda u oči, zna šta misliš; razumevao se u građevinarstvu i znao je da oceni kad je nešto valjano urađeno. I ponašao se kao gospodin prema zakupcima, starim ženama i radnicima, isto kao i prema plemićima. Njega niste mogli nikada ćuti da protestu je ili grdi, i da se pravi car. Ah, to ti je bio divan čovek; i tako nežan prema majci i sestrama! Na onu sirotu bolešljivu gospođicu Anu mislio je više nego na ikoga na svetu. U celoj parohiji nije bilo čoveka koji bi jednu jedinu reč kazao protiv njega; a sluge su ostajale kod njega do starosti i iznemoglosti, tako da je morao da im traži zamenike.
— To je zaista bio najbolji način propovedanja preko sedmice — rekoh ja; — ali ko zna, kad bi vaš stari prijatelj g. Ervajn nekako oživeo i našao se iduće nedelje na predikaonici, možda biste se vi, posle tolikih pohvala, malo i zastideli što mu propoved nije bolja.
— O ne, — reče Adam, ispravljajući se u stolici i malo se zavaljujući, gotov da primi sve posledice onoga što je rekao — nikada nisam tvrdio da je g. Ervajn bio neki osobiti propovednik. On nije mnogo ulazio u moralna pitanja; ali ja znam da u unutrašnjem životu čovečjem ima puno stvari koje se ne mogu izmeriti metrom i uglomerom, pa kazati: učini ovo, pa će biti to; ili: učini ovo, pa će biti ono. Ima stvari koje se odigravaju u duši, i ima trenutaka kad osećanja navale kao jak vetar, kao što stoji u Svetom pismu, i takoreći predvoje čoveka, te čovek sam sebe gleda kao da je neko drugi. To su stvari koje ne mogu da se sabiju u „učini ovako, učini onako”; i u tome se ja slažem sa najpreteranijim metodistima. To mi dokazuje da u religiji ima nečeg duboko duhovnog. To je teško izraziti, to se samo oseća. G. Ervajn nije ulazio u te stvari; govorio nam je ktatke moralne pouke, i to je bilo sve. Ali, što je glavno, on je i činio gotovo sve ono što je propovedao; nije se danas izdavao za sasvim drukčijeg nego ostali ljudi, a da sutra liči na njih kao što jedno zrno boba liči na drugo. Postigao je da ga narod voli i ceni, a to je bolje nego da mu je zanovetanjem i zametanjem trovao dušu. Gđa Pojzer je volela da kaže — a ona je umela, kao što znate, da nađe za sve zgodnu reč — da je g. Ervajn kao dobro jelo, koje vam prija i ako ne mislite na njega; a g. Rajd je kao lek, koji vas izgrize i namuči, i na kraju krajeva vas ostavi onakvog kakvi ste i bili.
— Ali zar g. Rajd nije propovedao baš o onom duboko duhovnom u religiji o čemu ste i vi govorili, Adame? — i zar se niste više koristili njegovim propovedima nego propovedima g. Ervajna?
— Bogami, ne znam. Mnogo je govorio o doktrinama. A ja sam još od mladosti znao da religija nije doktrina i pojmovi. Meni se čini da su doktrine kao neka imena za osećanja, tako da možete o osećanjima govoriti i ako ih niste osećali, baš kao što čovek može da govori o alatu kad zna kako se zove, iako ga nije ni video, akamoli radio njime. Slušao sam ja mnogo o tim dogmama idući po metodističkim zborovima sa Setom kad mi je bilo sedamnaest godina, i mnogo sam lupao glavu o arminijancima i kalvinistima. Vezlejanci su, znate već, strogi arminijand; i Set, koji nikada nije mogao da podnese nikakvu grubost i uvek se nadao dobru, držao se oduvek vezlejanaca. A meni se činilo da sam ovde-onde u njihovom učenju našao praznine, te sam se jedanput upustio u prepirku s jednim od njihovih glavnih vođa, dole u Tredlstonu, i tako sam ga pritesnio u nekoliko mahova da mi je najzad rekao: „Mladiću, sam se nečastivi poslužio tvojom gordošću i sujetom i učinio ih oružjem protiv jednostavnosti u istini. Morao sam na to da se nasrnejem, ali posle, kad sam se vraćao kući, pade mi na pamet da taj čovek i nije baš mnogo pogrešio kad je to rekao. Počeo sam da uviđam da je sve to samo odmeravanje i cepkanje — šta može značiti koje mesto u Svetom pismu, i da li se čovek spasava samo božjom milošću ili i svojom voljom — i zato sve to nije istinska vera. Možete o tome govoriti satima, samo ćete postati još uobraženiji no što ste bili. Zato sam rešio da idem samo u parohisku crkvu i da ne slušam nikoga do g. Ervajna, jer on je govorio samo ono što je dobro i što je vredelo zapamtiti. Uvideo sam da je za moju dušu bolje da ostanem skrušen pred tajanstvom božjih dela nego da brbljam o onome što nikad nisam razumeo. Uostalom, sve su to budalasta pitanja; jer, šta ima u nama, ili na nama, što nije od boga? Ako smo rešili da činimo dobro, to je, bilo pre bilo posle, došlo od njega; samo, po meni, mi to dobro nećemo učiniti dok se nismo i u sebi na to rešili; i to je za mene dosta.
Vi vidite da je Adam bio odani poštovalac, možda pristrasni sudija g. Ervajnov, kao što, srećom, ima i među nama ljudi koji se tako odnose prema bliskim osobama. Naravno, naći će se i oholih duhova, onih koji uvek uzdišu za idealima i koji će na to veliko poštovanje da gledaju kao na slabost, s prezrenjem; jer njima se čini da među svakidašnjim svetom ne mogu naći predmet dostojan njihovog oduševljenja. Često su me takve odabrane prirode počastvovale svojim ispovestima; videla sam da zastupaju mišljenje da su veliki ljudi poštovani više nego što zaslužuju, dok su mali, opet, nepodnošljivi; da, ako hoćete da volite neku ženu a da docnije ne smatrate svoju ljubav za ludost — ta žena treba da umre dok joj se udvarate; i da, ako želite zadržati i najslabiju veru u ljudski herojizam, ne smete nikad poći u poteru za herojima.. Priznajem da sam se često podlo uzdržala od toga da saopštim toj savršenoj i oštroumnoj gospodi svoje lično mišljenje. Bojim se da sam se mnogo puta osmehnula s licemernim odobravanjem i uputila im po koju dosetku o prolaznosti ljudskih iluzija, koju svako ko iole poznaje francusku književnost može da izbaci kada se za to ukaže potreba. Čini mi se da je neki mudrac jednom rekao da ljudski razgovori nikad nisu potpuno iskreni. Ali ja ovom prilikom olakšavam svojoj savesti i izjavljujem da sam se zaista pokatkad iskreno divila toj starijoj gospodi koja su govorila rdavim engleskim jezikom, postajala s vremena na vreme zajedljiva, i nikad se nisu kretala u višoj uticajnoj sferi nego što je ona u kojoj živi parohiski nadzornik. A ja sam, naprotiv, najjače svoje ubeđenje o tome da je čovekova priroda dostojna ljubavi stekla živeći među običnim svetom, među prostacima, ako hoćete, o kojima verovatno ne biste uspeli da saznate ništa vredno pažnje ako biste poŠli da se po susedstvu raspitujete o njima. Jer oni mali trgovčići oko njih ne vide baš ništa u njima. Naprimer, g. Džedž, krčmar kod Kraljevskog hrasta, koji baca zakrvavljene poglede na svoje susede u selu Šepertonu, ovako se izrazio o tom svetu, svetu u njegovoj parohiji, svetu koji je jedino i znao: „Ah, molim vas, uvek sam govorio, i uvek ću reći, sve je to sam golja u ovoj parohiji; golja, gospodine, od najvećeg do najmanjeg”. Ja bih rekla da je u njegovoj glavi živela mutna pretstava da bi preseljenjem u drugu neku parohiju naišao na dostojnije ljude. A kad je, kasnije, odista postao krčmar kod Saracenske glave , u jednoj zabačenoj ulici susedne varošice, čudnovato, našao je da je svet u toj ulici isti onakav kao i svet u Sepertonu: „Sam golja, gospodine, od najvećih do najmanjih, i oni što kupuju na litar i oni što kupuju na čokanj — sam golja”.

OSAMNAESTA GLAVA

CRKVA

— Heta, Heta, zar ne znaš da služba počinje u dva, a da je već prošlo jedan i po? Zar nisi našla ništa bolje da misliš u ovaj sveti dan, nedelju, kad jadni stari Bid ima da se sahrani — nesrećnik, udavio se u mrklu noć, što je dovoljno da čoveka obuzme jeza — nego se tu lickaš kao da je svadba, a ne pogreb?
— Ja, ujna, ne mogu da budem tako brzo gotova kao drugi, jer treba i Toti da obučem; koliko sam se samo namučila dok je najzad stala mirno.
Heta je silazila sa sprata, a gđa Pojzer, u prostoj kapi i ogrtaču, već je čekala. Ako je ikad ijedna devojka izgledala kao da je napravljena od samih ruža, tako je izgledala Heta u svom svečanom šeširu i haljini. Na šeširu je imala ružičastu traku, a na haljini su bile ružičaste tačkice na beloj osnovi. Sve je na njoj belo i ružičasto, sem crne kose i očiju, i malih crnih cipelica na kopču. Gđa Pojzer se rasrdi na samu sebe što se nije mogla uzdržati da se ne nasmeši, što bi, uostalom, učinio svaki smrtnik pri pogledu na nešto tako lepo i punačko. Ona se okrete, ne govoreći ništa, i pridruži se grupi koja je čekala pred vratima; za njom pođe Heta, čije je srce toliko treperilo pri pomisli da će nekoga videti u crkvi, da čisto nije osećala da gazi po zemlji.
Ova mala grupa sad krete. Pojzer je bio u prazničnom ruhu od tamne tkanine, s crvenozelenim prslukom, zelenim gajtanom za sat i korneolskim pečatom, koji se klatio kao olovni visak s onog ispupčenja gde se nalazio džep za sat; sa žutom svilenom maramom oko vrata; s divnim sivim čarapama koje mu je svojom rukom isplela gđa Pojzer i koje su naročito isticale oblik noge. Pojzer nije imao razloga da se stidi svoje noge i smatrao je da preterana upotreba visokih čizama i drugih modnih stvari koje idu za tim da dadu nogama drugij oblik dolazi zbog bedne degenerisanosti nogu u listu. Još je manje imao razloga da se stidi svoga okruglog rumenog lica; ono je bilo sušta dobroćudnost kad se Pojzer okrenuo i rekao:
— Hajde, Heta, hajdete, vi mali, — i kad je, ponudivši ruku ženi, poveo grupu u dvorište.
Ti „mali” bili su Martin i Toma, dečaci od devet i sedam godina, u kaputićima s peševima i pantalonama do kolena, sa rumenim obraščićima i crnim očima; ličili su na oca kao što mali slonovi liče na velikog. Heta je išla između njih dvojice, a za njima strpljiva Moli, koja je imala da nosi Toti kroz dvorište i svugde putem gde bi bilo vlažno, jer je Toti, koja se tek oporavila od opasne groznice, navalila da i ona ide u crkvu i, naročito, da svoju crnu i crvenu nisku oko vrata ne pokrije ogrlicom. A bilo je mnogo vlažnih mesta preko kojih ju je trebalo prenositi, jer je od jutros pao dobar pljusak, iako su se oblaci sada povukli i stajali na horizontu kao srebrne mase.
Mogli biste poznati da je nedelja čim biste pogledali u zadnje dvorište. Petlovi i kokoši, kao da znaju da je praznik, samo su se prigušeno čuli; i sam buldog bio je manje zao, izgledalo je da je zadovoljan manjim zalogajem nego obično. Sunčana svetlost je sve pozivala na odmor; i ona sama kao da je zadremala na mahovinom obrasloj staji za krave; na jatu belih plovaka, pod čijim su se krilima krili plovčići; na staroj crnoj krmači, što se leno izvalila po slami, dok je najstarije mladunče našlo udobnu Ijuljuškavu postelju na njenom debelom boku; i na Aliku, ovčaru, u novom odelu, koji je neudobno spavao, zgrčen na stepenicama žitnice. Alik je bio mišljenja da crkva, kao i mnogi drugi luksuzi, ne treba da bude odviše često uživanje za jednog ovčara koji ima da vodi brigu o vremenu i o bremenitim ovcama. „U crkvu! Ne. Imam ja na drugo da mislim” — tako bi često odgovarao suvim i važnim tonom i presecao svaki dalji razgovor o tome. Ja znam, međutim, da on nije hteo time da omalovažava crkvu i veru; znam da njegov duh nije razmatrao i odricao; on, naprimer, nizašta na svetu ne bi propustio da ide u crkvu o Božiću, Uskrsu, Svetoj Trojici, Ali, uopšte uzevši, činilo mu se da su bogosluženja i ostale verske ceremonije, kao i sva druga zanimanja kojima se ništa ne proizvodi, samo za ljude koji imaju slobodnog vremena.
— Eno oca na kapiji — reče Martin Pojzer. — Sigurno hoće da nas gleda dok budemo silazili niz polje. Kako samo dobro vidi, a preturio je sedamdeset petu.
— Ja često mislim da je sa starcima kao i s malom decom — reče Pojzerova žena; — njima je dosta samo da gledaju, pa bilo šta bilo. To ih valjda sam bog tako zabavlja pre no što će da zaspe.
Stari Martin otvori kapiju kad vide da se mala povorka približuje; držao ju je široko otvorenu, naslonjen na štap, pun zadovoljstva što i on nešto radi; kao svim starcima koji su proveli vek u radu, i njemu je bilo milo da oseti da je još od koristi, da je, naprimer, luk zato bolje poneo što je on gledao kako se sejao, i da će krave bolje biti pomužene ako on ostane nedeljom po podne da prisustvuje muži. Išao je redovno u crkvu onih nedelja kad se daje pričešće, a u druge nedelje ne baš redovno. Kad bi dan bio vlažan ili kad bi ga spopao njegov reumatizam, on bi, umesto da ide u crkvu, pročitao tri početne glave iz knjige Postanja.
— Dok vi stignete na groblje, stari Bid će već biti sahranjen — reče starac sinu. — Bolje bi bilo da su ga sahranili pre podne dok je još padala kiša; sad više nema izgleda da će pasti još koja kap; mesec stoji kao čun, vidiš li? To je siguran znak da će biti lepo vreme; ima mnogo tih znakova što lažu, ali ovaj je siguran.
— I ja mislim da će ovako duže podržati — reče mu sin.
— Pazite dobro šta govori pastor, pazite, deco moja, — reče starac crnookim unucima u kratkim pantalonama, jer se lepo moglo poznati da imaju u džepovima klikere, kojima će, računali su to sigurno, moći malo da se poigraju dok pastor propoveda.
— ’Bodom, deko. Idem u cikvu. Imam oko vata pe’le. Daj mi bonu — govorila mu je Toti.
Deda se tresao od smeha na „mudar govor te male veštice”, polako preneo štap iz desne ruke u levu, kojom je držao kapiju, i lagano se mašio u džep na prsluku, a Toti je uprla oči u taj džep s puno poverenja.
Kad svi izađoše, starac se opet nasloni na kapiju; pratio ih je očima dok su išli duž ograde, pa kroz daleku kapiju, dogod se ne izgubiše iza žive ograde. U ono vreme žive ograde su bile visoke i guste i oko najbolje uređenih imanja; to popodne divlje ruže njihale su svoje rumene rascvetane grane, pupator je stajao u svem svom žutom i crvenom sjaju, bledi orlovi nokti izđikali su visoko iz jednog žbuna bljušta, a preko svega toga neka jasika ili sikomora bacala je svoju senku čas ovde čas onde na put.
Na kapijama drugih imanja sretala je naša povorka poznanike, koji su im se sklanjali s puta. Na jednom mestu nekolike krave stoje jedna iza druge i teško shvataju da njihova krupna tela mogu nekome smetati da prođe; na drugom mestu, kraj izlaza iz imanja, stoji kobila, s glavom iznad ograde, a do nje ždrebe, glave zarivene u majčin bok i očevidno još nesigurno na svojim raskrečenim nogama. Putanja je vodila sve kroz Pojzerova polja, do samoga druma što vodi u selo, i Pojzer je ponosito bacao poglede na stoku i useve, dok je gđa Pojzer bila gotova da daje objašnjenja o svemu i svačemu. Žena koja upravlja mlekarnikom ima veliki udeo u prinosu od imanja, i zato ima pravo da kaže svoje mišljenje o stoci i njenom gajenju; to je vežbanje koje jako razvija njenu inteligenciju, tako da ona postaje sposobna da savetuje muža i u drugim stvarima.
— A, evo je kratkoroga Sali — reče gđa Pojzer kad dođoše do krava i kad ona spazi mirnu životinju, koja je ležala, preživala i dremljivo gledala u nju. — Počinjem mrzeti i da vidim ovu kravu; i kažem ti sad što sam ti i pre tri nedelje rekla: što je se pre oprostimo, utoliko bolje, jer eno ona žuta krava ne daje ni upola toliko mleka, ali od tog mleka mogu da, načinim dvaput više masla.
— Ti si neka sasvim drukčija žena od ostalih — reče Pojzer; — druge žene vole kratkoroge krave Što daju mnogo mleka. Čaunova žena traži od muža da joj kupuje samo takvu vrstu krava.
— A mnogo mi to vredi što Čaunova žena voli! Bedno stvorenje, sa toliko mozga u svojoj koliko i u vrapčijoj glavi! Ta bi bila u stanju da cedi mast kroz veliko rešeto i još cia se čudi Što su prošli čvarci. Videla sam ja lepo koliko se ona u čemu razume i ne bih više uzela nijednu sluškinju koja je kod nje radila; sve je kod nje ispreturano; kad joj uđeš u kuću, ne možeš nikad znati je li ponedeljak ili petak; rublje joj se vuče po nedelju dana; a njen sir, o, i taj sam videla; prošle godine, jedared, naduo joj se kao kiseo hleb. I onda još veli: vreme nije bilo potaman; to ti je kao da dubiš na glavi, a kažeš da ti smetaju cipele.
— Pa eto, Čaun je tražio da kupi našu Sali; možemo da je prodamo, pa ćeš je se rešiti — reče Pojzer, potajno vrlo zadovoljan što mu žena tako dobro računa. I zbilja, već se u nekoliko mahova osvedočio da ona ima pravo u onome što kaže o kravama s kratkim rogovima.
— Pa, naravno, onaj kome žena ne vidi dalje od nosa, taj može da kupuje i kratkoroge krave; kome glava potone u rit, može i nogama tamo. Eto, ja o nogama, a evo divnih nogu —nastavi gđa Pojzer kad Toti, koju je devojka spustila jer je put bio suv, stade da trči pred ocem i majkom. — To se zove oblik. Šušti tata, kako joj je samo dugačko stopalo.
— Kad joj bude deset godina, biće ista Heta. Samo su joj oči kao tvoje. Ne sećam se da je iko u mojoj porodici imao plave oči; mojoj su majci bile oči crne kao trnjine, iste kao Hetine.
— Neće joj ništa biti ako ima i nešto što nije kao u Hete. Ja ne bih baš ni volela da bude preterano lepa. A zatim, što se lepote tiče, ima sveta plave kose i plavih očiju, pa su lepi kao i oni s crnima. Da se Dajni samo malo zarumene obrazi i da ne natakne onu metodističku kapu, od koje bi se mogle uplašiti i krave, svet bi je smatrao za istu takvu lepoticu kao i Hetu.
— Ne, ne; ti se ne razumeš u žene — reče Pojzer skoro prezrivo. — Nikad muškarci ne bi onako slepo jurili za Dajnom kao za Hetom.
— A šta se mene tiče za kim bi muškarci jurili? Vidim baš kako dobro umeju da izaberu kad pogledam one ženske vrtirepove što liče na svilenu pantljiku koja je jedino za bacanje čim joj ode boja.
— Dobro, de, ali bar nemoj reći da ja nisam umeo da izaberem kad sam tebe uzeo — reče Pojzer, koji je obično sitne bračne prepirke zataškavao po kojom pohvalom ženi; — a ti si pre deset godina bila dvaput punija od Dajne.
— A kad sam ja kazala da žena mora da bude ružna pa da bude dobra domaćica? Čaunova žena, hvala bogu, ružna je toliko da se od njene ružnoće i mleko zgrušava, ne treba joj sirište, ali nikad ništa drugo neće moći u domazluku da uštedi. A što se tiče Dajne, sirota, ona zaista neće biti punačka dokle god bude živela samo o ječmenici i vodi, da bi mogla davati onima koji su u nevolji. Poneki put sam se i durnula na nju, pa sam joj jednom baš i rekla da radi sasvim protivno Svetom pismu, koje kaže: „Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe”; a zlo će se provesti onaj bližnji koga ona bude volela kao sebe samu, to bi značilo da misli da mu je dobro s polupraznim stomakovi. Samo da mi je znati gde je opet ove nedelje! Sigurno se zabila kod one bolesne žene kojoj je od jedared počela da odlazi.
— Ah, baš je šteta što su joj te bubice ušle u glavu; lepo je mogla da ostane kod nas preko celog leta i da jede dvaput više nego što joj treba. Nije bila dosadna nikome u kući; sedela je mirno za svojim šićem, kao ptičica na gnezđu, a prva bi potrčala kad je trebalo štogod doneti. Ako se Heta uda, ti bi sigurno volela da Dajna pređe k nama.
— Slobodno nemoj o tome ni da misliš — reče gđa Pojzer. — Stati i davati rukama znake lasti koja leti, ili zvati Dajnu da živi kod nas udobno kao i drugi svet — to je jedno isto. Ako bi išta moglo da je obrlati, trebalo bi da sam ja to dosad učinila, jer sam joj čitala i čitala, i baš je brusila; ona je moja sestričina, i dužnost mi je da učinim za nju što mogu. Ali čim se oprostila od nas i ušla u kola, i osvrnula se k meni s onim bledim licem, tako nalik na lice tetkaJudite kao da je ona sama sišla s neba — ja se uplaših od svega onog što sam joj dokazivala; tako mi se učini ponekad da Dajna bolje zna stvari nego ostali svet. Samo nikako ne priznajem da je to zato što je metodistkinja, kao što ni belo tele nije zato belo što jede iz iste čabrice odakle i crno.
— Zaista, — reče Pojzer s toliko osornosti u tonu koliko je njegova dobra narav dopuštala — ni ja ne mislim ništa dobro o tim metodistima. U metodiste idu samo zanatlije; nikad nisi čula da je i koji farmer uradio tu glupost. Ovdaonda nađe se po koji radnik koji se, zato što nije dovoljno ispekao zanat, baca na predikovanje, kao, naprimer, Set Bid. Ali pogledaj Adama Bida, koji je jedna od najboljih glava u našem kraju, taj drukčije radi! On, naravno, posećuje crkvu; inače mu ne bih ni povlađivao da se udvara Heti.
— Juh! — reče gđa Pojzer, koja se okrenula nazad dok joj je muž govorio — pogledaj samo gde su Moli i dečaci! Zaostali su za nama za dužinu celog polja. Kako si mogla tako da ih pustiš, Heta? Mogao bi čovek mirno da postavi neku sliku, umesto tebe, da pazi na decu! Trči natrag i reci im da dođu.
Pojzer i njegova žena bili su u tom trenutku na kraju drugog polja; posadili su Toti na jedan od velikih kamenova koji služe u Lomširu kao međa na imanjima i očekivali one gnjavatore. Toti ih je gledala zadovoljno i govorila: „Gadni muskalci — ja dobla”.
A stvar je bila u tome što je nedeljni izlet kroz polja bio pun uzbudljivih razonoda za Martina i Tomu, koji su po živim ogradama pronalazili vazdan događaja i nisu se mogli uzdržati da ne zastanu i ne zagledaju, kao kakvi ptičari i zečari, Martin je tvrdio da je video zebu na grani velikog jasena, a dok je piljio tamo, propustio je da vidi lisicu s belim vratom, koja je pretrčala preko puta i koju je sa mnogo temperamenta opisivao mali Toma. Pa su onda pronašli jednu malu žunu, koja tek što je naučila da leti; lepršala je iznad samog puta, te se deci unilo da bi je mogli i uhvatiti da nije najzad uspela da šmugne pod žbun kupina. Hetu nisu mogli zadobiti da poklanja pažnju tim stvarima i zato su se obraćali uvek prijateljski raspoloženoj Moli, koja je, otvorenih usta, zavirivala s njima kud god su joj rekli i uzvikivala „juh” kad god su deca očekivala od nje čuđenje.
Moli, malo uplašena, požuri kad je došla Heta i rekla da se ujna ljuti. Martin, međutim, stiže pre nje, vičući na sav glas: — Našli smo gnezdo pegave ćurke, mama! — i nadajući se pouzdano da oni koji donose dobre vesti ne mogu da budu krivi.
— Istina? — upita gđa Pojzer, koja zbog ovog prijatnog iznenađenja zaboravi na sva pravila o vaspitanju. — Baš si ti valjan dečko. A gde?
— Tamo u ogradi, u jednoj ovolikoj jami u zemlji. Ja sam je prvi spazio dok sam trčao za jednom žunom; ćurka je sedela na gnezdu.
— Da je niste poplašili? Jer ako ste je poplašili, ona će to gnezdo napustiti.
— Nisam, ja sam odmah pošao lagano, lagano, i šapnuo sam Moli, je li, Moli?
— Dobro, dobro, a sad hajdemo! Da lepo idete pred mamom i tatom, i uzmete sestricu za ruku — reče gđa Pojzer. — Sad ne smemo više da zastajemo. Dobra deca ne zazjavaju nedeljom tražeći ptice.
— Ali, mama, ti si rekla da bi dala pola krune onome ko bi ti našao gnezdo pegave ćurke. Zar neću da stavim to pola krune u svoju kašicu?
— Videćemo posle, ako budeš išao kao dobro dete.
Otac i mati pogledaše se značajno, zadovoljni umešnošću svoga prvenca; a na Tomino lice navuče se oblačak i on poče plačljivim glasom: — Mama, Martin je već toliko puta dobio novac u kasicu, a ja?
— Mama, i ja 'oću pola tlune i tasicu — reče Toti.
— Pst, pst, pst! — povika gđa Pojzer. — Kako smeju deca da budu tako neuljudna? Nema uopšte kasica ako ne budete odmah požurili u crkvu.
Ta strašna pretnja učini svoje — preko čitava dva polja tri para nožica kaskala su bez ijednog ozbiljnog prekida, iako su prošli kraj jedne bare pune punoglavaca, na koju su dečaci gledali sa mnogo čežnje.
Mokra pokošena trava, koja će sutra morati nanovo da se rastura i prevrće, nije baš bila prijatna slika za Pojzera; on se za vreme kosidbe i žetve često pitao u sebi da li su baš dobra stvar ti dani odmora. Ali ga ipak nikakvo iskušenje ne bi moglo navesti da radi u nedelju, ni sasvim rano uzoru. Zar se nisu Holdsvortu nadula dva vola kad je ono orao na Veliki petak? To je bio vidan znak da ne valja raditi u svete dane; a rđavog postupka se Martin Pojzer uvek klonio, jer na taj način zarađeni novac ne može biti berićetan.
— Čisto čoveka zasvrbi ruka da se lati sena kad sunce tako lepo sija — reče on dok su prolazili kroz veliku livadu. — Ali ludo bi bilo misliti da ćeš nešto spasti kad radiš protiv savesti.
Eno onaj Džim Vekfild, koga zovu gospodin Vekfild, radio je nedeljom kao i radnim danom i nije mario ni za dobro ni za zlo, kao da nema ni boga ni đavola. Pa do čega je došao? Video sam ga prošlog pijačnog dana kako nosi korpu s pomorandžama.
— Tako je — reče Pojzerka oduševljeno. — Naopako loviš sreću ako je loviš kljusom u kojoj je mamac zlo. Novac koji se tako zaradi buši rupe u džepu. Ne bih želela da ostavim deci ni prebijeni groš koji ne bi bio čestito zarađen. A što se tiče vremena, onaj odozgo udešava, a mi moramo da trpimo; ali vreme nije ni izdaleka takva muka i nevolja kao što su sluškinje.
Iako je bilo prekida u hodu, ipak, zahvaljujući dobroj navici gđe Pojzer da joj sat stalno ide napred, oni stigoše u selo u četvrt do dva, premda je već sve živo što je htelo u crkvu bilo sakupljeno u porti. Ostale su kod kuće samo majke, kao naprimer Timotijeva žena Besi, koja je stajala na kućnim vratima i dojila dete, i osećala, kao što i druge majke osećaju, da joj je to najpreče.
Nije se svet skupio kod crkve tako rano pre službe samo da bi video pratnju Tijasa Bida; to je i inače bio običaj. Žene su obično ulazile odmah u crkvu i razgovarale jedna s drugom, preko visokih naslona klupa, o svojim bolestima, o tome kako doktorski lekovi ništa ne pomažu, i preporučivale jedna drugoj tej od slezovog cveta ili neke druge domaće lekarije, kao mnogo bolje; dalje o sluškinjama, kako iz godine u godinu traže sve veću platu, dok im je rad svake godine sve lošiji; i kako danas više nema devojke kojoj bi se moglo ma šta poveriti ako nema ko da je nadgleda; pa o maloj ceni koju g. Dingal, bakalin u Tredlstonu, plaća za maslo, i kako su možda opravdane sumnje da će on bankrotirati, iako mu je domaćica krasna žena, koju svi žale jer je iz dobre porodice. Ljudi su, međutim, išli tamo-amo oko crkve, i malo koji bi ušao pre nego što g. Ervajn stane na predikaonicu, izuzevši pojce, koji su ulazili da poluglasno održe probu. Muškarci, naime, nisu videli razloga zašto bi ušli ranije — šta bi radili u crkvi pre nego što počne služba? — i smatrali su da im nikakva sila u svemiru neće zameriti ako ostanu napolju i malo popričaju o poslovima.
Čad Krenedž izgledao je kao sasvim drugi čovek; umio je lice, kao obično nedeljom, zbog čega bi njegova unuka uvek počinjala da plače misleći da je stranac. Naravno, iskusno oko bi brzo poznalo u njemu seoskog kovača kada bi videlo s kakvom poniznošću ta krupna i drska ljudina skida šešir i gladi kosu pred zakupcima. On je imao običaj da kaže da zanatlija mora upaliti sveću..., misleći prećutanom reči na ličnost koja je uvek tako crna kao on preko nedelje; time je, iako se malo ružno izrazio, hteo reći nešto što je, na kraju krajeva, bilo više lepo nego ružno, da — to jest, ljude koji imaju konje za potkivanje treba poštovati. Čad i prostiji radnici stajahu malo dalje od groba pod belim glogom, gde se čitalo opelo Tijasu Bidu; a Riđi Džim i još nekoliko zakupničkih radnika behu se okupili oko groba, gologlavi, i činjahu jednu grupu s ožalošćenom porodicom. Ostali su bili na sredini između te dve grupe, slušajući razgovor zakupaca, koji su stajali blizu crkvenih vrata i kojima sad priđe i Martin Pojzer, dok njegovi uđoše u crkvu. Malo odvojen od njih stajao je g. Kason, seoski krčmar, u najdostojanstveni j em stavu, a to će reći: kažiprst desne ruke između dugmeta na prsluku, leva ruka u džepu pantalona, a glava jako nagnuta na jednu stranu. On je, uglavnom, izgledao kao glumac koji, istina, ima da izgovori samo nekoliko reči, ali je ubeđen da publika zna njegovu sposobnost i za glavne uloge. Sušta protivnost njemu bio je stari Džonatan Bardž, koji je držao ruke na leđima, a nagao se napred, uz težak sipljiv kašalj, i bio ispunjen prezrenjem prema svemu što se ne može pretvoriti u novac. Razgovaralo se nešto tiše nego obično, tako da se čuo glas g. Ervajnov, koji je čitao poslednje pogrebne molitve. Svako je našao po koju sažaljivu reč za jadnoga Tijasa Bida, pa su onda preneli razgovor na bliži predmet, na svoje lične žalbe protiv Sačela, vlastelinovog činovnika, koji je igrao i ulogu ekonoma, ukoliko je nije igrao sam stari vlastelin, jer je taj gospodin bio dovoljno bedan da sam kupi svoje prihode i sam trguje svojim drvetom, Ta vrsta razgovora bila je jedan razlog više da se tiho govori, jer je Sačel mogao svakog časa da prođe popločanom stazom što vodi u crkvu. Odjedared zaćutaše sasvim; glas g. Ervajnov više se nije čuo i ljudi oko belog gloga počeše da se razilaze i prilaze crkvi.
Nato se zakupci razmakoše da prođe g. Ervajn. Odmah za njim naiđoše Adam i Set, vodeći majku, jer Džošua Ran, koji je vršio dužnosti prvog grobara i crkvenjaka, nije još bio gotov da odmah za g. Ervajnom uđe u crkvu. Ali tri ožalošćena člana porodice ne stupiše odmah na crkveni prag; Lizbeta se jednako okretala da vidi grob! Ah! pod belim glogom sad se videla samo crna sveža zemlja. Ipak je manje plakala danas nego ranijih dana otkad je Tijas umro; u njenu tugu uplelo se bilo neko neobično osećanje da je i ona sad stekla neku važnost, jer evo ima „sahranu”, a g. Ervajn je čitao naročito molepstvije za njenog muža; i, najzad, znala je da će se čitati i pogrebni psalam. Ona još jače oseti to nešto suprotno tuzi kad sa sinovima stiže do crkve i vide kako je prijateljski i sa saučešćem pozdravljaju seljani.
Mati i sinovi uđoše u crkvu, a za njima počeše da ulaze i oni iz porte, iako se neki nisu baš žurili; uzrok je bio možda što su spazili kako se polako penju kola gospodina Donitorna, te su mislili da ni oni ne treba da žure. Utom se začuše orgulje; večernja himna, koja je uvod u službu, otpočela je, i sve živo pohita da zauzme svoje mesto.
Ne mogu reći da je crkva u Hejslopu bila zanimljiva još po nečemu sem po starodrevnosti svojih hrastovih klupa — velikih četvorougaonih klupa poredanih s obe strane uske lađe. Nije bilo u njoj one moderne nakarade, galerija. Pevači su imali dve zasebne uske klupe, usred klupa s desne strane, tako da je Džošui Ranu bilo lako da zauzme svoje mesto prvog basa među pevačima i da se vrati za svoj pult za čitanje kad se pevanje svrši. Predikaonica i pult, starodrevni kao i klupe, stajali su s jedne strane zasvođenog dela pred oltarom. Pod tim zasvođenim delom nalazile su se opet stare četvorougaone klupe, za porodicu Donitorn i njihove sluge. Međutim, uveravam vas da su te stare klupe i tamno obojeni zidovi davali neki osobiti ton sirotinjskoj unutrašnjosti crkve i da su odlično bili u skladu sa zdravim crvenim licima i šarenim prslucima. Našla se, uostalom, i purpurna boja: predikaonica i klupe Donitorna bile su prevučene purpurnom čojom, a na oltaru je bio prostrt purpurni pokrivač, izvezen zlatom, koji je izradila gospođica Lidija.
Ali i bez te purpurne čoje utisak bi bio topao i prijatan kada bi se na predikaonicu popeo g. Ervajn, koji tako blago gleda svoju jednostavnu pastvu — one čvrste starce, povtjenih kolena i leđa, možda, ali ‘sa još dovoljno snage da seku živu ogradu i popravljaju krovove; snažne tesače kamena i drvođelje, s oštrim bronzanim licima; nekolicinu imućnih zakupaca sa porodicama, punih i rumenih obraza kao jabuke; čiste starice, većinom žene radnika na imanjima, sa snežnobelim ispuscima ispod crnih kapa, s osušenim rukama, golim do lakata i prekrštenim na grudima. Jer niko od tih starih ljudi nije držao knjigu pošte niko od njih nije znao da čita. Ali svako je znao nekoliko svetih reči naizust, i njihove uvele usne su se pokatkad micale za vreme službe, koju su, istina, slabo shvatali, ali su zato imali punu veru da će ih ona sačuvati i doneti im blagoslov. A sad se od jedared pokazaše jasno sva lica, jer svi ustadoše na noge; deca su se popela na klupe i vire iza naslona sivih sedišta; zaorila se večernja himna episkopa Kena, koju su pevali na jednu od onih živih psalmskih melodija koje izumiru zajedno sa poslednjim generacijama rektora i parohiskih horovođa. Melodije nestaju kao Panove svirale, zajedno s ušima koje su ih volele i slušale. Adam nije bio na svom uobičajenom mestu, među pevačima, jer je sedeo s majkom i sa Setom; opazio je, za divno čudo, da ni Bartla Mesija ne beše među pevačima; utoliko je prijatnije bilo Džošui Ranu, koji je izvijao svoje bas-tonove s neobičnim zadovoljstvom i bacao naročito stroge poglede preko naočara na Vilija Maskerija, koji u tom izvijanju nije hteo da uživa.
A sad vas molim da zamislite g. Ervajna — kako gleda unaokolo po tom svetu, u svom belom stiharu koji mu tako dobro stoji, sa napudrovanom, unatrag začešljanom kosom, zdravom crnpurastom kožom lica, i fino skrojenim nozdrvama i gornjom usnom; u tim ponositim i blagonaklonim crtama bilo je vrline, kao što je ima u svakom ljudskom licu iz koga zrači plemenita duša. A na sve to padaše divno junsko sunce kroz stare prozore, čije razne boje, žuta, crvena i plava, bacahu prijatne šarene mrlje na suprotan zid.
Ja mislim da se pogled g, Ervajnov, kad ga je bacio na ovaj skup, zadržao najviše na klupi u kojoj je sedela porodica Martina Pojzera. A bio je još jedan par crnih očiju koje takođe nisu mogle da ne pogledaju onamo i da se ne zadrže na onoj ružičastobeloj pojavi. Ali Heti u tom trenutku nije bilo stalo ni do čijih pogleda; ona je utonula u misli da će Artur Domtorn skoro ući u crkvu, jer su kola sigurno već stigla pred crkvenu kapiju. Ona se nije videla s Arturom otkad su se rastali u šumi, u četvrtak uveče; ah, kako to njoj izgleda kao večnost! Sve je teklo otada svojim običnim tokom; čudo koje se desilo s njom one večeri nije ništa izmenilo, te joj se sve činilo kao san. Kad ču da se otvaraju vrata, srce joj silno zalupa i ona ne smeđe da podigne oči. Osetila je da se ujna klanja, pa se i ona pokloni. To mora da je bio stari Donitorn; on je uvek ulazio prvi, taj naborani starčić koji pilji kratkovidim očima u svet što mu se klanja i pozdravlja ga; za njim, Heta je znala, išla je gospođica Lidija; iako je obično volela da pogleda u njenu modernu kapicu opervaženu vencem od ruža, danas nije asećala nikakvu volju za to. Ali eto, više se niko ne klanja — on, dakle, nije došao. Heta oseti da sad niko više nema da prođe do upraviteljkina crna kapa i slamni šešir gospođica Lidijine sobarice, koji je nekada bio gospođičin; i, naposletku, napudrovane glave podrumara i lakeja. Ne, njega nema; pa ipak, ona će da pogleda: možda se vara, jer, na kraju krajeva, nije dosad ni pogledala. Podiže oči i strašljivo baci pogled na crveno presvučene klupe: tamo je bio samo stari g. Donitorn, koji je brisao naočare belom maramom, i gospođica Lidija, koja je otvarala molitvenik, sa listovima pozlaćenih ivica. To hladno razočaranje pade joj vrlo teško; ona oseti da bledi, da joj usne drhte; bila je gotova da brizne u plač. Ah! šta da radi!? Svako bi znao da ona plače zato što Artur nije tu. Eno Kreg, s divnim tropskim cvetom u rupici od kaputa, već gleda u nju, ona to zna! Tako se beskrajno otegla služba do Vjeruju, kad je najzad mogla da klekne. A tada padoše dve krupne kaplje, ali ih niko ne vide sem dobre Moli, jer su ujna i ujak klečali ispred Hete. Moli, ne mogavši da zamisli da se u crkvi može plakati, sem kada čoveka uhvati nesvestica, a znajući po predanju šta se otprilike tada radi, izvadi iz džepa neku čudnovatu mirisavu bočicu, plavu i pljosnatu, i pošto se dosta namučila da izvuče zapušač, prinese uzani grlić Heti pod nos. — Ne miriše — prošaputa, misleći da je preimućstvo starih soli nad svežima u tome što dobro čine, a ne ujeda ju za nos. Heta oturi staklence srdito; a taj mali prolom srdžbe učini ono što soli ne bi mogle — ona ubrisa tragove suza i napreže se da ih više ne proliva. Heta je imala izvesnu snagu u svojoj maloj taštoj prirodi; podnela bi sve, samo da joj se ljudi ne nasmeju i da ne upiru pogled u nju sa nekim drugim osećanjem sem sa divljenjem; pre bi zarila nokte sebi u meso nego što bi dopustila da svet dozna za tajnu koju bi ona htela da sačuva.
Šta se sve kuvalo u njenim uzburkanim mislima i osećanjima dok je g. Ervajn čitao oproštajnu molitvu, koju ona nije ni čula! Za razočaranjem lako dolazi srdžba; i ubrzo je ona uzela maha nad svim pretpostavkama kojima je Hetina glavica pokušavala da objasni Arturovo otsustvo, smatrajući ipak neprestano da je on hteo da dođe i želeo da je vidi. I kada je mehanično ustala s kolena, jer su i svi drugi poustajali, povratila joj se opet boja u obraze, koji behu čak i jače zažareni od raznih malih i srditih razgovora koje je u sebi vodila, govoreći da mrzi Artura što ju je tako naljutio i želeći mu da i on tako pati. Dok je ta samoživa bura besnela u njenoj duši, oči su joj gledale naniže, u molitvenik, a trepavice, kao mrke rojte, izgledale lepo kao i obično. To je pomislio Adam Bid kad je za časak pogledao u Hetu dižući se s kolena.
Ali Adamove misli o Heti nisu mu smetale da čuje službu božju; one su se pre slivale s drugim dubokim osećanjima za koje mu je božja služba to poslepodne bila kao neki sprovodnik; Adamu je bogosluženje bilo najbolji sprovodmk za njegovo mešovito osećanje žalosti, čežnje i mirenja sa sudbinom.
Postojao je zaista jedan razlog zbog koga bi i slučajni namernik našao da služba u hejslopskoj crkvi više utiče na dušu nego u većini seoskih crkava u kraljevini; razlog koji vi, znam, i ne slutite. To je bilo čitanje našeg starog poznanika Džošue Rana. Gde je taj prosti obućar naučio tako da čita, tajna je i za njegove najprisnije prijatelje. Ja ipak mislim da mu je priroda bila učitelj; ulila ie nešto svoje muzike u njegovu čestitu dušu, kao što je, zna se, učinila sa mnogim drugim skučenim dušioama. Ona mu je dala dobar bas i muzikalno uho; ali ne bih mogla pouzdano da kažem da li je to bilo dosta da ga nadahne onim lepim pevanjem kojim je odgovarao svešteniku. Način na koji je prelazio iz snažnog i dubokog „forte” u setnu kadencu, da bi, sa poslednjom rečju prešao u neku vrstu slatkog treperenja kao zvuci čela — ja bih to zbog one snažne i mirne sete mogla da sravnim samo sa hujanjem i cviljenjem vetra kroz jesenje granje. Učiniće se nekome možda i čudno što tako govorim o pevanju i čitanju jednog crkvenjaka, čoveka sa zarđalim naočarima, kosom kao strnjika, širokim potiljkom i ispupčenim temenom. Ali priroda tako radi: ona će učiniti da kakav gospodin, sjajne spol jasnosti i poetskih težnji, peva da vas muka uhvati, a da to još i ne opaža; a postaraće se da neki čovek uska čela, koji pevuši kakvu baladu u kutu neke krčme, peva tačno i pravilno kao ptica.
I sam Džošua bio je manje ponosit na svoje čitanje nego na svoje pevanje i uvek je s osećanjem neke osobite važnosti prelazio od pulta za čitanje među pevače. A danas naročito: za njega je to bio vanredan slučaj; jedan stari čovek, poznat u celoj parohiji, umro je tužnom smrću — ne u postelji, što je za svakog seljaka mučna pomisao, i sada je trebalo u njegov spomen otpevati pogrebni psalam. A povrh svega, nije bio u crkvi Bartl Mesi, te njegov, Džošuin ugled u horu nije imao šta da trpi. Pevala se jedna svečana melodija u molu. Stare psalmske melodije sadrže mnogo tužnih mesta, a reči:
Ti nas nosiš kao bujica
Nestajemo kao snovi...
...kao da su više no obično pristajale u ovom slučaju Tijasove smrti. Mati i sinovi slušahu, svako s drugim osećanjem. Lizbeta je nekako nejasno osećala da će psalam goditi Tijasu; psalam je bio deo pristojne sahrane, do koje je Lizbeta držala; ona bi se smatrala mnogo krivljom da je Tijasa lišila takve sahrane, jer mu je u životu prouzrokovala dosta nesrećnih dana. Što se on više pominje, utoliko se više čini za njega i utoliko će i njemu biti bolje — to je bilo Lizbetino priprosto osećanje. Set, koga nije bilo teško dirnuti, plakao je, pokušavao da se opomene, kao što je stalno činio otkad mu je otac umro, svega što je dotle slušao o mogućnosti pokajanja — da jedan jedini trenutak svesti u poslednjem času može biti trenutak oproštenja i izmirenja; jer, zar ne stoji baš u tom istom psalmu koji se sad peva da se božja dela ne ograničavaju, niti mere, vremenom. Adamu se ranije nikad nije desilo da ne može da se pridruži pevanju psalma. Od detinjstva je proživeo mnogo teškoća i tuge; ali ovo sad bio je prvi bol koji mu je stegao grlo; i, što je još čudnije, to je bio bol zbog toga što je sada zanavek nestalo glavnog izvora njegovih teškoća i tuga. Nije mogao da stegne očevu ruku pri rastanku i da mu kaže: „Oče, ti znaš da je među nama sve bilo u redu; ja nikad nisam zaboravio šta si ti za mene činio dok sam bio dečak; oprosti mi ako sam ovdaonda planuo i bio prek!” Adamu nije toga dana više padao na um težak rad i zarade koje je utrošio na oca; sav se predao mislima o tome šta je taj stari čovek mogao osećati u časovima svoga poniženja, kad je morao da obara oči zbog sinovljih prekora. Ako neko pokorno i ćuteći podnosi naš gnev, možemo posle toga osetiti grižu savesti: da li smo bili velikodušni, da li smo bili pravični? A koliko ćemo jače to osetiti kada predmet naše srdžbe zanemi zanavek i kada njegovo lice vidimo poslednji put, skrušeno u smrti?
„Ah, ja sam uvek bio suviše osoran”, govorio je Adam u sebi. „Ne valja mi to što tako planem i izgubim strpljenje prema onima koji greše; srce mi se zatvori za njih i nikako nisam u stanju da im oprostim. Jasno vidim da u mojoj duši ima više ponosa nego ljubavi; lakše mi je bilo da učinim hiljadu udaraca čekićem za oca nego da mu kažem koju nežnu reč. U tim udarcima bilo je isuviše ponosa i žustrine, jer đavo umeša svoje prste u ono što nazivamo dužnostima, isto kao i u ono što nazivamo gresima. Možda sam najbolje stvari u životu uradio čineći ono što mi je bilo najlakše. Jer za mene je uvek bilo lakše raditi nego sedeti skrštenih ruku; a najteži posao bi bio da sam savladao svoj ponos. Čini mi se sada, kad bih nešto zatekao oca večeras kod kuće, bio bih sasvim drukčiji; ali ko zna — najbolji nauk za čoveka je možda onaj koji dolazi isuviše dockan. Dobro je ako čovek oseti da je život račun koji se ne može dvaput raditi; ništa se na ovom svetu ne može stvarno popraviti, kao sto se rđavo oduzimanje ne može ispraviti dobrim sabiranjem”.
U tom su se pravcu neprestano kretale Adamove misli otkad mu je umro otac, i svečano tužni zvuci pogrebnog psalma bili su nov uticaj koji će ga još silnije vratiti tom toku misli. Tako je bilo i sa propovedi koju je g. Ervajn izbrao za ovu priliku Ukratko i prostim rečima govorio je na temu: „Usred života smo u zagrljaju smrti” — kako je jedino sadašnji trenutak naš, kad možemo činiti dela milosrđa, nežnosti i pravde. Sve su to vrlo stare istine; ali istine koje smo smatrali za najstarije zaprepaste nas jednoga dana kad se zagledamo u mrtvo lice onoga koji je bio deo našeg života.
Dođe zatim trenutak završnog blagoslova, i one večito uzvišene reči: „Mir božji, koji je iznad svakog razuma” kao da se sliše sa mirnim popodnevnim suncem, koje je padalo na pognute glave vernih. Tada svi tiho ustadoše s mesta; majke počeše da privezuju kapice na glavama svojih devojčica koje behu zaspale za vreme propovedi; očevi počeše da skupljaju molitvenike; i najzad svi pođoše u portu, da tamo nastave svoje susedske razgovore, svoje proste uzajamne učtivosti i pozivanje na čaj; jer nedeljom je svako rad gostima, toga dana svi moraju da budu u najboljem odelu i u najboljem raspoloženju.
Pojzer i njegova žena zastadoše malo na vratima porte; čekali su da Adam tuda prođe, jer nisu hteli da odu dok ne kažu koju ljubaznu reč udovici i njenim sinovima.
— Eh, gospođo Bid, — reče Pojzerka kad pođoše zajedno — sad morate imati hrabrosti; muževi i žene moraju da budu zadovoljni ako su doživeli da vide svoju decu izvedenu na put, a sebe osedelih kosa.
— Da, da, — reče Pojzer — onda je bar sigurno da jedno drugo neće imati dugo da čekaju. A vi imate dva najkršnija sina u okolini; nije ni čudo, sećam se da je i pokojni Tijas bio lep plećat čovek; a što se vas tiče, gospođo Bid, pravije se držite nego toliko današnjih mlada.
— Ah, jadna ti je to sreća kad se dobro drži činija koja je pukla po sredi. Što pre odem pod beli glog, utoliko bolje. Sad više nikom nisam od koristi.
Adam nikad nije obraćao pažnju na sitna i neopravdana jadanja majčina; ali Set joj reče:
— Ne, mati, nemoj tako da govoriš. Za tvoje sinove nema druge majke.
— Tako je, tako, momče, — reče Pojzer; — ne treba da se žalimo, gospođo Bid; to je kao kad deca plaču što su im otac i mati oduzeli nešto. Onaj gore zna bolje nego mi šta nam treba.
— Pa jeste, — reći će gđa Pojzer — nije baš ni pravo da se uvek mrtvi stavljaju ispred živih. Svi moramo umreti, zar ne, i bolje bi bilo da se o nama staraju dok smo živi nego da počnu misliti na to kad nas nestane. Ne vredi zalivati prošlogodišnji usev.
Pojzer oseti da oštre reči njegove žene, kao obično, više vređaju nego što teše, te reče, s namerom da promeni razgovor:
— Pa, Adame, nadam se da nas nećete zaboraviti. Toliko vremena nisam s vama razgovarao; a eto, i žena želi da vidite može li nešto biti od njene preslice; slomila se, neće biti lako da se opravi; biće i strugarskog posla. Doći ćete, dakle, čim budete mogli, je li?
Pojzer zastade i obazre se oko sebe dok je govorio, da vidi gde je Heta, jer su deca istrčala napred. Heta nije bila bez društva, a sem toga, bilo je oko nje još više ružičaste i bele boje nego malopre; u ruci je držala divan ružičastobeo tropski cvet sa vrlo dugim imenom — verovatno škotskim imenom, jer za Krega se govorilo da je Škotlanđanin. Adam takođe iskoristi priliku da se osvrne, i, ubeđena sam, nećete od njega zahtevati da mu bude krivo zbog prezrivog izraza na licu s kojim je Heta slušala vrtarevo ćaskanje. Međutim, u dnu duše ona je volela što je Kreg pored nje, jer će od njega možda čuti zašto Artur nije bio u crkvi. Neće ga naročito pitati; ali, nadala se da će on to sam reći, pošto je, kao čovek od položaja, voleo da daje obaveštenja.
Kreg nije opažao da se njegov razgovor i njegova predusretljivost primaju hladno; dešava se da i najslobodniji čovek ponekad ne može svoj pogled na stvari da prenese preko izvesne granice. Sem toga, Kreg je bio čovek mirne naravi i već se deset godina kolebao između preimućstva bračnog i samačkog života. Istina, znalo se da, kad se malo zagreje prekobrojnom čašom groga, govori za Hetu „krasno devojče”, ali pri piću hoće ljudi da kažu i što ne treba.
Martin Pojzer je poštovao Krega, kao čoveka koji „zna svoj posao” i odlično se razume u pitanju zemljišta i đubrenja; ali ga je gđa Pojzer slabo marila i više nego jedared je u poverenju kazala mužu: „Ti mnogo voliš toga Krega; a što se mene tiče, ja mislim da je on kao onaj petao koji smatra da je sunce izašlo da bi čulo kako on kukumče”. — Stvarno je Kreg bio sposoban vrtar i nije sasvim bez razloga imao visoko mišljenje o sebi. A imao je, isto tako, i visoka ramena i visoke jagodice; glava mu je bila nešto nagnuta napred kad bi hodao, s rukama u džepovima pantalona. Ja smatram da je on samo po svojim precima Škotlanđanin, a ne i po vaspitanju; jer, sem nečega u akcentu, njegov se govor ničim nije razlikovao od govora Lomširaca. Ali vrtar mora biti Škotlanđanin, kao što svaki učitelj francuskog jezika mora biti Parižanin.
Pre nego što je spori Pojzer mogao doći do reči, otpoče Kreg:
— Gospodine Pojzere, vi sutra nećete moći da prenosite seno; barometar se ne miče s „promenjivog”, i možete se osloniti na moju reč da će biti još kiše pre nego što prođu dvadeset i četiri sata. Vidite li one tamnoplave oblake na ’rizontu — vi znate šta je to ’rizont, tamo gde se sastaju nebo i zemlja?
— Da, da, vidim oblake, — reče Pojzer — bili ili ne bili na ’rizontu. Baš iznad Holdsvordovog ugara, i to slabog ugara, valja reći.
— Pazite šta vam kažem: taj će se oblak raširiti po nebu tako brzo kao što biste bacili pokrivač na stog sena. Mnogo to znači kad je čovek izučavao izgled oblaka. Meteorološki kalendari nemaju meni šta da kažu; a kad bi, naprotiv, oni došli k meni, ja bih mogao da ih naučim kako se gledaju te stvari. A kako ste vi , gospođo Pojzer? Sigurno se spremate da skoro oberete ribizle? Bolje ih obeiite dok nisu prezrele, sudeći po vremenu koje nam se sprema. A kako ste vi, gospođo Bid? — nastavljao je Kreg bez pauze, klimnuvši u isti mah glavom Adamu i Setu. — Nadam se da su vam se svideli spanać i kupine koje sam pre neki dan poslao po Česteru. Ako bi vam trebalo zelja dok ste još tako u teškom položaju, znate gde treba da se obratite. Zna se, dakako, da ja tu ne dajem ono što nije moje; jer, kad snabdem gospodarevu kuću, onda je bašta moja špekilacija, a vlastelin ne bi lako našao čoveka koji bi mogao da primi to preduzeće, da i ne govorim o tome da li bi hteo da ga traži. Treba dobro da pazim na svoje karkulacije, verujte mi, pa da izvučem samo novac koji plaćam vlastelinu. Voleo bih da čujem one što prave kalendare da li vide toliko daleko od nosa koliko ja moram da vidim iz godine u godinu!
— Vide oni dosta daleko — reče Pojzer i okrete malo glavu ustranu, a glas utanji da bi ispao što učtiviji. — Jer šta može biti istinitije od one slike na kojoj petlu s dugačkim ostrugama lenger razbija glavu, a svuda unaokolo brodovi i pucanje. Eto tu su sliku načinili pre Božića, a sve se obistinilo, kao u vosku. Zar ne; petao je Francuska, a lenger Nelson — a to su nam prorekli ti što prave kalendare.
— Pih! — reče Kreg. — Šta tu ima čovek daleko da vidi, pa da zna da će Englez tući Francuza! Eto, ja znam iz pouzdanog izvora da se Francuz smatra za visokog čoveka ako ima pet stopa, i da jede samo čorbaste stvari. Poznavao sam jednog gospodina čiji je otac dobro znao Francuze. Hteo bih da vidim šta ti skakavci mogu protiv momaka kakav je, recimo, naš kapetan Artur. Pa Francuz bi se zaprepastio samo da ga vidi; njegova je mišica deblja nego celo Francuzovo telo, sigurno, jer se Francuzi stežu u midere; a baš im to i dolikuje, jer i tako nemaju utrobe.
— A gde je kapetan, kad nije došao danas u crkvu? — upita Adam. — Razgovarao sam s njim u petak i on mi ništa ne reče da će otići.
— Oh, otišao je samo malo do Igldela, na pecanje; računam da će se vratiti kroz koji dan, jer mora biti tu kad se budu vršile pripreme za njegov rođendan, tridesetog jula. Voli on tako da ovda-onda malo ode. On i stari vlastelin slažu se kao rogovi u vreći.
Kreg se nasmeši i namignu izgovarajući poslednje reći, ali se taj predmet nije dalje pretresao, jer utom behu stigli do mesta gde će Adam i njegovo društvo da se oproste. I vrtar bi trebalo tu da skrene, da nije primio Pojzerov poziv na čaj. Pozvala ga je i gđa Pojzer; ona bi smatrala za sramotu da ne primi susede u kuću; lične simpatije i antipatije nemaju veze s tim osveštanim običajem. Sem toga, Kreg je bio uvek veoma učtiv i ljubazan prema svima u HolFarmi, i gđa Pojzer je bila gotova da izjavi kako ona ustvari i „nema ništa da kaže protiv njega; jedino je šteta što ceo taj čovek ne može ponovo da se izleže, pa da bude drukčiji”.
Adam i Set, i mati među njima, skretoše naniže, u dolinu, pa onda udariše uzbrdo, ka svojoj staroj kući, gde se sada nastanila tužna uspomena umesto dugotrajne brige — gde Adam nikad više neće upitati kad se vrati kući: „Gde je otac?”
A ona druga porodica, u društvu s Kregom, vratila se u svoj prijatan stan, svi mirno raspoloženi izuzevši Heti, koja je sad znala kuda je otišao Artur, ali ju je to još više zbunilo i oneraspoložilo. Izgledalo joj je da je njegovo otsustvo bilo hotimično: nije morao da ide, i ne bi ni otišao, da je želeo da je vidi Obuze je neko mučno osećanje da je ništa prijatno više ne čeka u budućnosti ako joj se ne ispuni ono što joj se prividelo u četvrtak noću; i u tome trenutku hladnog razočaranja i ledene sumnje ona stade ponovo da traži mogućnost da se vidi s Arturom nasamo, da gleda u njegove zaljubljene oči, da sluša njegove nežne reči — i tražila je to s onom nemirnom žudnjom koja bi se mogla nazvati „sve jačim mukama” strasti.

DEVETNAESTA GLAVA

ADAM U RADNI DAN

Uprkos Kregovom proricanju, tamnoplavi oblak se razišao bez pretećih posledica. Sutradan ujutru je to Kreg ovako propratio:
— Eh vreme, vreme vam je prevrtljiva stvar, i budala može ponekad da ga pogodi kad pametan čovek promaši. Zato su kalendari tako na ceni. Kalendari su jedna od onih zgodnih stvari na kojima ćare budale.
Ali to nerazumno ponašanje vremena nije bilo po ćudi jedino Kregu u ćelom Hejslopu. Sve što radi izašlo je na livade toga jutra, čim se rosa digla; žene i kćeri radile su dvaput više u svakoj kući, kako bi sluškinje mogle da pomažu u plašćenju sena; i kad je Adam prolazio stazama, s korpom punom alata na ramenu, čuo je vesele razgovore i jasan smeh iza živih ograda Veseli razgovor kosača najprijatniji je iz daljine; kao i grubi zvuk klepetuša na kravama, tako je i taj razgovor izbliza surov, pa može čak i da uvredi uvo; ali kad se čuje izdaleka, on se ugodno meša s ostalim veselim zvucima prirode.
Možda nijedno doba letnjega dana nije veselije nego ono kad sunčana toplota tek počinje da savlađuje jutarnju svežinu — kad se još pomalo oseća rana hladnoća, koja ne da prijatnom uplivu toplote da izazove klonulost. Adam je u to vreme prolazio putem, jer je za ostatak dana imao posla na jednoj kući tri milje daleko, koju je trebalo opraviti za sina nekog susednog vlastelina; još od ranog jutra imao je pune ruke posla oko tovarenja dasaka, vrata i okvira za kamine u kola, koja su otišla pred njim, dok je Džonatan Bardž odjahao na lice mesta da sačeka dolazak kola i da da uputstvo radnicima.
Ova mala šetnja bila je Adamu odmor, i on se nesvesno predao draži trenutka. U njegovoj duši bilo je letnje jutro, i on je video Hetu u sunčanom sjaju: u tom sjaju bez pripeke, s kosim zracima što drhte između nežnih senki lišća. Kad joj je juče, pri izlasku iz crkve, pružio ruku, učinilo mu se da na njenom licu vidi izraz ljupke sete, što ranije nije viđao kod nje; i to je smatrao kao neki znak saučešća s njene strane. Jadni Adam! Ta tuga na njenom licu dolazila je iz sasvim drugog izvora; ali otkuda je on to mogao da zna? Mi gledamo u lice žene koju volimo kao i u lice majke zemlje, i nalazimo sve vrste odgovora na svoje želje. Adam je morao imati osećanje da je ono što se dogodilo prošle nedelje doprinelo izgledima na njegovu ženidbu. Dosada je živo osećao opasnost da bi srce i ruku Hetinu mogao zadobiti koji drugi momak, dok je on još u položaju zbog koga se mora ustručavati da joj ponudi sebe. Čak i da se nadao da ga ona voli — a bio je daleko od takve nade — opterećen je bio tolikim drugim obavezama da ne bi mogao zasnivati ognjište za sebe i Hetu, ognjište koje bi bilo u stanju da je zadovolji posle onako pune kuće kao kod Pojzerovih. Kao svi ljudi snažne prirode, i Adam je imao poverenja u svoju sposobnost da stvori nešto u budućnosti; znao je sigurno da će jednoga dana, ako samo bude živ, biti u stanju da izdržava porodicu i prokrči sebi širok put; ali mu je glava bila isuviše trezvena, i on je pravilno cenio sve prepone koje tek treba savladati. Koliko li će proći vremena dotle! A Heta je kao rumena jabuka što visi van ograde voćnjaka, svakome pred očima, i takva je da svako mora žudeti za njom! Naravno, ako ga mnogo voli, ona će ga rado čekati; ali da li ga voli? Njegove nade nikad nisu bile tolike da bi se usudio da je to zapita. Jasno je video da se njen ujak i ujna ne bi srdili kad bi je zaprosio; i da ga to nije podržavalo, on ne bi možda dalje ni išao Pojzerovima. Jer o Hetinim osećanjima mogao je da izvodi samo nesigurne zaključke. Ona je bila kao mače i imala u sebi, kao mače, nešto primamljivo i lepo, što ustvari ne znači ništa kad čovek priđe bliže.
A sad je osećao da je najveći deo njegovog tereta uklonjen i da će, pre no što prođe još godina dana, njegove prilike biti tako sređene da će mu dopustiti da misli na ženidbu. Znao je i da će zbog toga biti teških borbi s majkom; ma koju da dovede, ona će biti ljubomorna; a protiv Hete je osećala naročito neraspoloženje, možda samo stoga što je nagađala da je to žena na koju je on bacio oko. Bojao se da mati neće moći da ostane s njim pod jednim krovom kad se oženi; a kako će joj opet teško pasti ako joj on kaže da ode od njega! Da, biće velikih muka s majkom, ali to će biti prilika da joj pokaže kako je njegova volja jaka — a to će, na kraju krajeva, biti i za nju dobro. On sam najvliše bi voleo da svi žive zajedno dok se Set ne oženi; mogli bi nešto da dozidaju uz staru kuću i da je tako prošire. On ne bi voleo da se rastaje od brata; otkad su se rodili retko su bili rastavljeni duže nego jedan dan.
Ali čim je Adamu došlo do svesti da ga je uobrazilja ponela i da pravi raspored za nešto što tek treba da dođe, on se zaustavi govoreći u sebi: „Lepu ja to zgradu zidam, bez opeka i drvene građe; krov nameštam, a ni temelj nisam postavio”. Kad bi Adam došao do potpunog ubeđenja o nekoj stvari, to bi kod njega uzimalo oblik načela, i on je onda znao da na tome valja raditi; kap što je znao da od vlage rđa gvožđe. Možda je u tome ležao uzrok njegovoj okrutnoj naravi, za koju je sam sebe optuživao; u njega je bilo suviše malo ljudskog osećanja prema onima koji greše iako znaju kakve će biti posledice. A bez toga saosećanja prema bližnjima, kako možemo imati dovoljno strpljenja i milosrđa prema onima koji posrću i padaju na dugom i promenljivom životnom putu! Postoji samo jedan način da jedna konačno određena priroda to nauči, a taj je — da se srcem veže za slaba i greškama podložna bića i da učestvuje ne samo u spoljnim posledicama njihovih grešaka nego i u njihovoj patnji. To je duga i teška lekcija, a Adam je od nje naučio tek azbuku i to neočekivanom smrću očevom, koja je, uništivši sve što je u Adamu izazvalo srdžbu, upravila njegove misli i uspomene na ono što je od njega zahtevalo sažaljenje i nežnost.
Toga jutra Adamove misli nije vodila njegova strogost, nego njegova snaga. On je već odavno bio načisto s tim da bi bilo i rđavo i ludo oženiti se devoj kom u cvetu mladosti, a nemati pred sobom u izgledu ništa drugo do sve veću sirotinju sa sve većom porodicom. Njegova ušteda stalno je izmicala (da i ne govorim o velikoj svoti kojom je plaćena zamena za Seta u vojsci), tako da zasada ne bi imao dosta sredstava da snabdeva ma i najmanju kućicu i ostavlja koju paru za teške dane. Ali se nadao da će postepeno stati čvršće na noge; samo, za to nije dovoljno pouzdati se jedino u svoje mišice i svoju pamet; treba imati i određene planove i sav se posvetiti njihovom izvođenju. Da se udruži sa Džonatanom Bardžom zasada na to nije mogao ni misliti — tu bi se podrazumevalo ono u šta on nije mogao ući. Ali zato je razmišljao o tome da on i Set preduzmu izvesne manje poslove na svoju ruku, pored svakodnevnog rada — da kupe manju količinu finijeg drveta i prave domaći nameštaj, za koji je Adam imao vrlo mnogo smisla i ideja. Set bi mogao više da zaradi na posebnom radu pod Adamovim uputstvom, nego nadničeći; a Adam bi u časovima odmora izrađivao „fine” stvarčice, za koje je potrebna naročita veština. Novac zarađen na taj način, uz dobru platu koju je dobijao kao nadzornik radnika, omogućio bi im da se malo otrgnu, tim pre što su živeli vrlo skromno. Čim se taj mali plan stvorio u Adamovoj glavi, on je odmah stao da računa koliko košta drvo koje treba kupiti i šta bi bilo najbolje da prvo uzme u izradu — jedan kuhinjski ormančić, po njegovoj zamisli, sa specijalnim pokretnim vratima, fijokama, odeljcima za namirnice, a sve to tako lepo naoko da neće biti domaćice koju neće očarati; sve odreda će poželeti takav orman i moliće muževe dokle god im ga ne obećaju. Adam je već unapred video kako gđa Pojzer oštro posmatra njegovu izrađevinu i uzalud traži gde da joj nađe zamerku; naravno, uz nju stoji i Heta; i Adam se udaljuje od planova i ideja, da opet potone u snove i nade. Da, večeras će otići da je vidi — toliko dugo već nije bio u Hol Farmi. Rado bi otišao i u večernju školu da se sastane s Bartlom Mesijem i da vidi zašto juče nije bio u crkvi; bojao se da mu stari prijatelj nije bolestan; ali ako ne bude mogao da svrši obe posete, ova druga će ostati za sutra, jer je želja da se vidi s Hetom i da govori s njom bila odveć jaka.
Dok je sve to smislio, došao je bio i do cilja svoga puta, i čuo udaranje čekića pri radu na opravci stare kuće. Šum alata, to je za valjanog radnika koji voli svoj posao kao primamljivi zvuci orkestra za violinistu koji ima da svira svoj deo u uvertiri — sve na njemu zatrepti, sve postaje energija. Svaka strast postaje snaga čim izađe iz uskih granica naše lične sudbine i uđe u tvoračku aktivnost naše misli. Pođite sad za Adamom — videćete ga na skelama, s dve stope dugim lenjirom u ruci; zvižduće i razmišlja kako da savlada neku teškoću u spoju na vratima ili prozorskom okviru; ili gura ustranu jednog mladog radnika, staje na njegovo mesto i diže neku tešku drvenariju, govoreći: — Ostavi to, momče, još je tebi mnogo mleka u kostima —; ili upire svoje živo crno oko u pokrete nekog radnika na drugom kraju sobe i upozorava ga da mu otstojanja nisu tačna. Pogledajte toga čoveka širokih pleća, obnaženih nabreklih mišica, sa gustom crnom kosom koja se leluja i poleže kao gažena trava na livadi kad god skine kapu s glave; sa jakim baritonom, koji s vremena na vreme započne glasno neki svečani psalam, kao da traži oduške suvišnoj snazi, pa opet zamukne kad naiđe neka misao koja se ne slaže s pesmom. Vi, da već niste posvećeni u tajnu, sigurno ne biste mogli da pogodite kakve tužne uspomene, kakve tople naklonosti, kakve nežne drhtave nade žive u tom atletskom telu s iskrhanim noktima na rukama, u tom grubom čoveku koji ne znaza drugu poezliju sem one iz Starog i Novog zaveta i poneke himne, koji sasvim malo zna iz svetske istorije i za koga su oblik i kretanje Zemlje, kretanje Sunca, promena godišnjih doba bili pojave iz oblasti tajanstva, jedva malo objašnjene elementima iz nauke. S teškom mukom je Adam, u slobodnim časovima, naučio ono što je znao osim i iznad svoga zanata — da vlada perom, da piše razgovetno i samo s onim greškama koje se, pošteno rečeno, moraju staviti na račun preteranosti u pravopisu, a ne neveštini pisca, i povrh svega još da peva po notama. Sem toga on je pročitao Bibliju, zajedno s apokrifnim knjigama; zatim Almanah sirotog Ričarda , Tejlorovo Sveto življenje i umiranje, Poklonikov put, sa Banijanovim životom i Svetim ratom , veći deo Bejlijeva Rečnika, Valentinu i Orsena, i jedan deo Istorije Vavilona ; sve to pozajmljeno od Bartla Mesija, koji bi mu mogao dati još i drugih knjiga, ali Adam nije imao vremena da čita „obične stvari”, kako je govorila Lizbeta, jer je u časovima odmora bio zauzet računima ili izradom neke drvenarije van radionice.
Adam, kao što vidite, nije bio neobičan čovek niti kakav genije, ali ne mogu reći ni to da je bio običan radnik među radnicima; a ne bi bio dobar zaključak reći da ma koji drugi radnik koga sretate s korpom alata na plećima i s kapom od hartije na glavi ima toliko stroge savesnosti, zdrave pameti, osetljiivosti i vladanja sobom koliko naš poznanik Adam. On nije bio prosečan čovek. Pa ipak, takvi ljudi kao što je on javljaju se u svakom pokolenju među našim seoskim zanatlijama; oni probijaju sebi put, retko kao osobito daroviti ljudi, nego obično kao pošteni radnlici koji vesto i savesno svršavaju zadatke' koji su pred njima. Za njihov život se slabo znalo van njihove okoline; ali se zato u njihovom kraju nalazio dobar drum, neka velika zgrada, neko zdanje od kamena, bila je uvedena pokoja novina u zemljoradnji, poneka reforma u parohiskim stvarima, a sve to vezano za njihovo ime kroz jedno ili dva pokolenja. Njihovi poslodavci bogatili su se pomoću njih; njihove ruke su stvarale, njihovi mozgovi vodili su ruke drugih ljudi. U svojoj mladosti išli su u kapama od flanela ili hartije, u odelu crnom od ugljenog praha ili pokapanom krečom i crvenom bojom; u starosti su se njihove sede glave viđale na počasnim mestima u crkvi i na tržištu, a svojim dobro odevenim sinovima i kćerima su pričali, sedeći uzimu oko dobre vatre, kako su srećni bili kad su prvi put zaradili nadnicu od jednog groša. Bilo je i takvih koji su pomrli siromašni i nikad nisu preko nedelje skidali svoje radničko odelo; nisu umeli da se obogate; ali to su bili ljudi od poverenja, i ako je neki od njih umro pre nego što je postao nesposoban za rad, bilo je to kao kad ispadne glavni zavrtanj u mašini; gospodar kod koga je radio rekao bi: „Gde da nađem sad takvog kao što je bio on?”

DVADESETA GLAVA

ADAM U POSETI KOD POJZEROVIH

Adam se vratio s rada u praznim kolima; presvukao se i bio je gotov da pođe Pojzerovima u četvrt do sedam. Lizbeta ga upita plačevnim glasom, silazeći niz stepenice:
— Što si obukao praznično odelo? Valjda nećeš ići tako u večernju školu?
— Ne, mati, — reče Adam mirno — idem do Pojzerovih; ali možda ću posle i u školu, i zato nemoj da se čudiš ako dođem nešto docnlije. Set će stići kroz pola sata, otišao je samo do sela; možeš onda da ostaneš bez mene.
— A što se oblačiš u najbolje odelo kad ideš Pojzetovima? Oni su te juče videli u njemu, zar ne? Šta to znači što radni dan okrećeš u praznik? Jadno ti je društvo koje više voli da te vidi u prazničnom ruhu nego u radnom.
— Zbogom, mati, moram da žurim — reče Adam, uze šešir i izađe.
Ali nije odmakao ni nekoliko koraka od vrata kad se Lizbeta najedared ražali što ga je naljutila. Razume se da je uzrok onom prebacivanju zbog odela bilo njeno nagađanje da on to čini zbog Hete; ipak, jača od svake njene zlovolje bila je u njoj potreba da je Adam voli. Ona požuri za njim i stiže ga položivši mu ruku na mišicu, pre nego što je prešao pola puta do potoka, pa mu reče:
— Je li, sine, nećeš valjda da odeš ljut na majku kad njoj ništa drugo ne ostaje nego da sedi sama i da misli samo na tebe?
— Ne, majko, — reče Adam ozbiljno i stavi joj ruku na rame — nisam ja ljut. Zbog tebe same mislim da je bolje ako me pustiš da činim što naumim. Dokle god sam živ, biću uvek tvoj dobri sin. Ali čovek ima i drugih osećanja sem osećanja prema ocu i majci, i ti ne treba da tražiš da vladaš mojim telom i mojom dušom; moraš se navići na to da ti ja neću popuštati u onom u čemu imam pravo da činim što hoću. A sada, dosta razgovora o tome.
— Eh, — reče Lizbeta, ne želeći da pokaže kako je osetila kud Adam cilja — a ko najviše i želi da te vidi u najlepšem odelu ako ne tvoja mati? Kad tako lepo umiješ lice, da se si ja kao beli šljunak, i tako lepo se očešljaš, i oči ti zasijaju — u šta bi na svetu tvoja mati mogla radije da pogleda? Oblači praznično ruho, od moje strane, kad god ti je volja, neću te više ljutiti zbog toga.
— Dobro, dobro, laku noć, mati, — reče Adam, poljubi joj ruku i požuri. Video je da nema drugog načina da preseče razgovor. Lizbeta je stajala još neko vreme, zaklanjajući oči rukom i gledajući za Adamom dok ne zamače. Potpuno je shvatila šta je hteo da kaže, i kad ga je najzad izgubila iz vida i pošla lagano kući, ona usput poče da razgovara naglas sama sa sobom. To joj je bio običaj još od ranije, dok su joj muž i deca bili na radu, van kuće:
— Tja, kazaće mi jednom prilikom da će je kroz koji dan dovesti; i tada će ona biti moj gospodar, a ja ću morati da ćutim kad ona stane da se služi posuđem s plavom ivicom i da ga razbija, možda, iako ja nisam razbila nijedan komad otkako smo ga kupili, moj muž i ja, na vašaru, biće sad o Trojici ravno dvadeset godina. Da, — nastavi glasnije, uzimajući pletivo sa stola — ali dok sam ja živa, neće ona ni plesti ni potpletati njegove čarape; a kad ja umrem, on će uvideti da niko neće moći da mu udesi čarape za nogu kao što je umela njegova stara mati. Neće znati gde treba da suzi i kako da načini petu, sigurna sam, a u prstima će oduzeti, pa on neće moći da navuče čizme. Tako je to kad uzmeš mladoludo. Ja sam bila prešla tridesetu, a i otac, kad smo se uzeli, i još smo bili dosta mladi. O, ona će se sva otrčati pre nego što dođe u tridesetu, jer će se udati pre nego što dobije sve zube.
Adam se toliko žurio da se našao pred Pojzerovom kapijom pre sedam časova. Martin Pojzer i deda još se ne behu vratili s livade; svi su bili na livadi, pa čak i crnomrkii jazavičar; kod kuće je čuvao stražu samo buldog. Kad Adam stiže pred kapiju, koja je bila širom otvorena, vide da u dvorištu pred kućom nema žive duše; ali je pogađao gde će biti gđa Pojzer i još neko drugi; on zakuca i reče svojim jakim glasom: — Je li tu gospođa Pojzer?
— Uđite, gospodine Bide, uđite — javi se gđa Pojzer iz mlekarnika. Ona je uvek tako zvala Adama kad bi ga primala u svojoj kući. — Uđite u mlekarnik, ako je po volji, jer sad ne mogu da ostavim sir.
Adam uđe u mlekarnik, gde su gđa Pojzer i Nansi stavljale pod kamen prvi večernji sir.
— Vi ste valjda pomislili da je ovde sve pomrlo — reče gđa Pojzer, stojeći na pragu. — Svi su na livadi, ali će Martin kroz koji časak biti zacelo tu, jer će noćas da ostavi seno u naviljcima i tek sutra će početi da ga donosi. Morali smo da zadržimo kod kuće Nansi, jer Heta mora večeras da bere ribizle; voće vam uvek sazreva tako u nevreme, baš kad svi imaju pune ruke posla. A deci ne možete poveriti da beru, jer ona više bacaju u usta nego u korpu; pre bi se moglo poveriti osicama nego njima.
Adam je želeo da kaže kako bi rado otišao u baštu dok gđa Pojzer ne uđe u kuću, ali nije imao dosta smelosti, te reče:
— Ja bih dotle mogao da pregledam vašu preslicu i da vidim šta ima da se opravi. Možda je negde u kući gde je i ja mogu naći?
— Ne, ne, metnula sam je u našu sobu, desno; pričekajte dok ja ne dođem da je iznesem. A dotle, volela bih da odete u baš tu i kažete Heti da mi pošalje Toti. Znam da će dete dotrčati čim mu kažete; Heta joj tamo sigurno dopušta da jede suviše ribizla. Biću vam zahvalna, gospodine Bide, ako odete i pošaljete je unutra; ima sad u bašti lepih ruža, jorških i lankesterskih — vi ćete sigurno voleti da ih vidite. Ali možda biste prvo rado popili šolju surutke; znam da volite surutku, kao svi koji je ne cede sami.
— Primam sa zahvalnošću, gospođo Pojzer; šolja surutke je za mene čast; prijatnija mi je uvek od čaše piva — reče Adam.
— Da, da, — reče gđa Pojzer, dohvatajući mali beli lončić s police i zahvatajući njime iz vedra surutku — miris hleba svakom godi sem samom pekaru. Gospođice Ervajn uvek vele: „Ah, gospođo Pojzer, baš vam zavidimo na mlekarniku, baš vam zavidimo na pilićima, mora da je tako divno u zemljoradničkoj kući”. A ja im kažem: „Da, zemljoradnički dom je lep za gledanje onome ko ne zna šta tu ima jeda i tereta i muke”.
— Ali vi ipak ne biste voleli da živite na drugom mestu nego u zemljoradničkoj kući, kojom tako dobro upravljate — reče Adam uzimajući lončić; — ništa nije prijatnije nego gledati kravu muzaru kad stoji u travi do kolena, i sveže mleko kad se puši u vedrici, i sveže maslo gotovo za tržište, pa telad, pa piliće. Pijem u vaše zdravlje, neka vam bog da uvek snage da gledate svoj mlekarnik i budete ugled svima zemljoradničkim domaćicama u okolini.
Nije bilo lako videti gđu Pojzer da se smeši na kakvu pohvalu; ali mirno zadovoljstvo razli joj se po licu kao zrak sunca, i u njenim plavosivim očima pojavi se umiljatiji pogled nego obično dok je gledala Adama kako pije surutku. Ah, čini mi se kao da još osećam fini ukus surutke, ukus koji se jedva razlikuje od mirisa, i onu toplotu što klizi u grlo i ispunjava vam maštu nekim srećnim sanjarenjem.
— Hoćete li još malo, gospodine Bide? — upita gđa Pojzer kad Adam spusti lonče.
— Neću, hvala; idem u baštu da vam pošaljem malu.
— Molim vas; recite joj da dođe mami u mlekarnik.
Adam prođe kroz gumno, koje je sad bilo prazno, i dođe do male drvene kapije što vodi u baštu; nekada je to bio dobro obrađeni kuhinjski vrt spahiske kuće, a sada, sem lepog zida od opeka duž jedne strane, prava farmerska bašta, sa prostim cvećem što cveta preko cele godine, kalemljenim voćkama i povrćem koje raste, pomešano i zapušteno, u izobilju. U ovo doba godine, kad ima toliko lišća, cveća i žbunja, ta bašta izgleda čoveku kao živa zgoda da se poigra žmurke po njoj. Tu vam je krupan bljušt, koji počinje da cveta i zasenjuje oči svojim bojama, rumenom, belom i žutom; tu su zove i ruže mesečarke, razbokorene, u neredu i nenegovane; tu je pravi lisnati zid od crvenog graha i poznog graška; red žbunastih leski s jedne strane, a s druge ogromna jabuka, čije nisko spuštene grane ne dopuštaju ničemu da raste pod njima. Ali šta znači ovdeonde parče neobrasle, gole zemlje! Gradina je bila vrlo prostrana. Boba je bilo u izobilju; Adamu je trebalo desetak koračaj a da dođe do kraja nepotšišane trave koja je rasla kraj leja; a što se tiče ostaloga povrća, bilo je nesravnjeno više prostora nego što je ono zauzimalo, tako da je, i pored toga što je svake godine menjano mesto usevima, preostajala još i velika površina za korov. A bokori ruža, kod kojih se Adam zadrža da ubere jedan cvet, izgledali su kao zadivljali; zarasli u čestar i zasuti rascvetanim cvetovima, skoro uvek iste boje, bele i ružičastošarene, što je dolazilo verovatno od ukrštanja jorške i lankesterske vrste. Adam je bio toliko mudar da izabere jednu od punih provansalskih ruža, koja je virila, polu ugušena, između svojih razmetljivih drugarica bez mirisa, i držao ju je u ruci (mislio je da će mu biti ugodnije ako ima nešto u ruci) dok je išao ka drugom kraju gradine, gde se sećao da stoji najduži red ribizli, nedaleko od krupne tisovine.
Ali tek što je pošao nekoliko koračaj a od ruža, primeti da se trese jedna grana i ču dečački glas koji govori:
— Ej, Toti, raširi kecelju, hvataj!
Glas je dolazio iz granja velike trešnje, gde Adam bez po muke poznade priliku u plavoj kecelji, koja je čučala tamo gde je rod bio najgušći. Toti je besumnje bila dole, iza zaklona od graška. I odista, s kapicom koja joj je visila niz leđa i punačkim licem strašno musavim od crvenog soka i okrenutim naviše ka trešnjevim granama — ona je držala otvorena ustanca i raširenu crvenomrljavu kecelju da uhvati ono što joj se baca. Nažalost, više nego polovina bačenih trešanja bile su još žute i tvrde, umesto sočne i crvene; ali Toti nije traćila vreme u nekom uzaludnom žaljenju, nego je sisala već treću od najsočnijih trešanja, kad joj Adam reče:
— Čuješ, Toti, dobila si dosta trešanja; sad trči brzo majci; ona te zove, u mlekarniku je. Trči odmah, hajde, budi dobra devojčica.
Govoreći to, Adam je podiže svojim snažnim rukama i poljubi, ali Toti je to smatrala samo kao dosadno prekidanje u jedenju trešanja; kad ju je Adam spustio, ona otrča kući, šišajući usput trešnje.
Idući dublje u baštu, ka ribizlama, Adam doviknu Tomi:
— Pazi, Tomo, da te ne upucaju mesto neke ptice što krade trešnje!
Na kraju čitavog reda ribizli spazio je Adam veliku korpu; Heta nije mogla da bude daleko od nje, i njemu se učini da ga ona već vidi. Ali kad obiđe okuku, spazi je leđima okrenutu prema njemu; beše se sagla da obere plod pri dnu. Čudnovato kako nije čula da on dolazi! Možda zbog šuštanja lišća. Heta se trže kad oseti da se neko približava, i to tako jako da ispusti sud s ribizlama; a kad spazi Adama, ona prvo poblede, pa zatim jako pocrvene. Zbog tog rumenila Adamovo srce zakuca novom srećom. Heta ranije nije crvenela kad bi ga videla.
— Ja sam vas uplašio — reče on, sa prijatnim osećanjem da to nije pravi smisao njegovih reči, pošto, izgledaše mu, Heta oseća što i on; — dajte da vam pokupim prosute ribizle.
To bi brzo svršeno, jer ribizle behu popadale na jedno mesto u busen, i kad se Adam uspravi i dade Heti sud, on je pogleda pravo u oči s onom prigušenom nežnošću koja prati prve trenutke ljubavi pune nade.
Heta ne odvrati oči od Adama; rumenila joj nestade s lica, i ona dočeka Adamov pogled nekako tužno, što Adama obradova, jer je to bio pogled kakav on nikad dotada nije video.
— Nema još mnogo ribizli; brzo ću biti gotova — reče Heta.
— Pomoći ću vam — reče Adam i dohvati veliku korpu koja je bila skoro puna ribizli, pa je privuče bliže k sebi i k njoj.
Dok su brali, ne pade ni jedna jedina reč. Adamovo je srce bilo prepuno, te mu nije bilo do govora, a mislio je, sem toga, da Heta zna sve što je u njemu. Ona nije ravnodušna prema njegovom prisustvu, jer, eto, porumenela je kad ga je videla; a posle je došao onaj izraz sete, koji sigurno znači ljubav; bilo je nečeg sasvim novog u njenom držanju, koje je ranije ostavljalo na Adama utisak ravnodušnosti. Adam je sad mogao neprestano da gleda u Hetu, dok se ona sagibala berući ribizle i dok su kosi sunčani zraci kroz debelo jabukovo granje padali na njen obli vrat i punačke obraze kao da su i oni zaljubljeni u nju. To je bio za Adama trenutak kakav se u docnijem životu teško zaboravlja; trenutak kad je poverovao da prva žena koju je zavoleo odaje rečju, tonom, pogledom, drhtajem usana ili očnog kapka — da bar počinje da mu uzvraća ljubav. Znak je doduše tako slab da ga jedva zapaža uho ili oko, i Adam ne bi umeo nikom da ga opiše — nešto kao lak dodir pera po koži — ali ipak kao da je preobrazio celo njegovo biće, preobrazio nelagodnu čežnju u sladak zaborav svega drugoga sem onoga Što se sad dešava. Koliko se naše unutrašnje radosti potpuno gubi iz naših uspomena! Nismo u stanju da izazovemo u sebi onu radost koju smo osećali polažući glavu na majčino krilo, ili jašući na očevim leđima u detinjstvu; besumnje, ta se radost stopila s našom prirodom, kao što se sunčana svetlost davno proteklih jutara probija i ostaje u mesu kaj si ja; ali te su radosti zanavek iščezle iz naše mašte, i mi možemo samo verovati da su nekad bile radosti detinjstva. Međutim, prvi radosni trenutak naše ljubavi, to je vizija koja nam se vraća do poslednjeg časa i nosi sobom trepet jednog silnog i osobitog osećanja, kao ponovljeni osećaj mirisa koji smo udisali u nekom času davno prohujale sreće. To sećanje je ono što pojačava nežnost, pothranjuje ludilo ljubomore i daje svu snagu krajnjem očajanju.
Heta nagnuta nad crvenim granama, vodoravni sunčani zraci što se jedva probijaju kroz zastor od jabukovih grana, žbunovita bašta iza toga, njegova osećanja dok je gledao u nju verujući da ona misli na njega i da nemaju potrebe da govore — sve je to ostalo u Adamovom sećanju do poslednjeg trenutka njegovog života.
A Heta? Vi znate vrlo dobro da se Adam varao u njoj. Kao i mnogi drugi, i on je mislio da su znaci ljubavi prema drugom znaci ljubavi prema njemu. Kad joj se Adam neopaženo približio, Heta je bila, kao i obično, zanesena u misli i pitanja o Arturovom povratku; zvuk koraka, čijih bilo, uticao bi na nju na isti način — ona bi osetila da je to Artur pre nego što bi imala vremena da vidi ko je, i krv, koja bi joj pojurila u obraze od toga trenutnog osećanja, vratila bi se nazad da je spazila ma koga drugog, kao što se vratila i pri pogledu na Adama. Adam se nije varao kad je zaključio da se kod Hete nešto promenilo; brige i strahovanja prve strasti, od koje je ona treperila, postali su jači nego osećanje taštine i učinili su, prvi put, da ona oseti zavisnost od tuđih osećanja; a to budi i u najpovršnijoj devojci potrebu da se na nekog molećivo naslanja i čini je osetljivom za ljubaznosti prema kojima je ranije ostajala neosetljiva. Prvi put je Heta osetila da ima nečeg utešnog i prijatnog za nju u Adamovoj strašljivoj ali muškoj nežnosti: bilo joj je potrebno da je ljubav okruži, jer je tako teško bilo snositi prazninu otsustva, tišinu, prividnu ravnodušnost, posle onih časova žarke ljubavi! Ona se nije bojala da će joj Adam dosađivati udvaranjem i laskanjem rečima, kao što čine toliki drugi koji oko nje obleću; uvek je bio tako uzdržljiv prema njoj; mogla je bez ikakvog straha uživati u osećanju da je taj snažni i valjani čovek voli i da je tu, kraj nje. Njoj nije nikad padalo na um da je i Adam čovek na koga se može sažaliti, da i on može patiti jednog dana.
Heta, kao što znamo, nije bila prva žena koja postaje ljubaznija prema čoveku koji je uzalud voli zato što u isto vreme ona voli drugoga. To je stara priča; ali Adam nije znao ništa o toj priči i žudno je srkao iz čaše slatke obmane.
— Dosta je — reče Heta malo docnije. — Ujna mi je rekla da ostavim malo ribizli na stablu; sad ću ovo da odnesem u kuću.
— Baš je dobro što sam došao da ponesem korpu; suviše je teška za vaše slabe ruke — reče Adam.
— O ne, ja bih mogla da je odnesem obema rukama.
— Verujem, — reče Adam smešeći se — i vukli biste je tako lagano u kuću kao što mali mrav vuče gusenicu. Jeste li nekad gledali ta mala stvorenja kad nose stvari četiri puta veće od sebe?
— Nisam — reče Heta nemarno, ne mareći da dozna nešto o teškom životu mrava.
— A ja sam često, dok sam bio dete, posmatrao šta rade mravi. Ali sad, kao što vidite, mogu da nosim korpu jednom rukom, kao da je prazna orahova ljuska, a drugu da pružim vama da se oslonite. Hoćete li? Ovako velike ruke su i stvorene da se na njih nasloni tako mala ruka kao vaša.
Heta se nasmeši jedva primetno i uhvati Adama pod ruku. Adam je pogleda odozgo, ali njene oči, zanesene, behu okrenute drugom kraju gradine. I dok su tako polako išli, Heta upita:
— Jeste li bili koji put u Igldelu?
— Bio sam, — reče Adam, zadovoljan što mu ona postavlja pitanje — pre deset godina, kad sam bio dečak; išao sam s ocem nekim poslom. Divno izgleda to mesto: stene i pećine kakve čovek u životu nije video. Nisam ni imao pravog pojma o stenama dok nisam tamo otišao.
— A koliko ima donde?
— Bogami, oko dva dana hoda. Ali ko ima dobrog konja, prevali taj put za dan. Kapetanu neće biti potrebno više od devet do deset sati, znam kakav je on jahač. Ali neće biti nikakvo čudo ako se vrati već sutra; on je toliko živ čovek da će mučno ostati duže u tom usamljenom mestu, onako sam; jer tamo kuda je on otišao da peca ribu ima samo jedna mala krčma. Voleo bih da on primi imanje u svoje ruke; to bi bilo za njega, jer bi tada imao pune ruke posla; a on bi taj posao vršio dobro iako je još mlad; on poznaje stvari bolje nego neko dvaput stariji. Kako mi je divno govorio pre neki dan, nudeći da mi pozajmi novac da otvorim radnju; i ako dođe do toga, više volim da zavisim od njega nego ma od koga drugog.
Sirotog Adama navelo je na razgovor o Arturu to što je mislio da će Heti biti milo da čuje kako je mladi vlastelin prijateljski raspoložen prema njemu; to je zadiralo u njegove planove o budućnosti, koju je želeo da prikaže pred Hetom u primamljivoj svetlosti. I odista, Heta je slušala s interesovanjem, oči joj zasijaše, a osmejak ostade na usnama.
— Kako su lepe sad ruže! — nastavi Adam, zastavši da ih pogleda. — Pogledajte, ukrao sam najlepšu, ali, naravno, ne da ja zadržim za sebe. Čini mi se da su ove ružičaste, sa tako finim zelenim lišćem, lepše nego one šarene.
On spusti korpu i izvadi ružu iz rupice na kaputu.
— Divno miriše, a one raznobojne ne mirišu. Zadenite je sad u haljinu, a posle je možete metnuti u vodu. Šteta bi bilo da uvene.
Heta uze ružu, smešeći se na prijatnu pomisao da bi se Artur mogao brzo vratiti samo ako hoće. Nada i sreća živnuše u njoj, i u jednom naglom nastupu radosti ona učini što je toliko puta dotle učinila — zadenu ružu u kosu, malo iznad levog uha. Preko izraza nežnog divljenja na Adamovom licu pređe senka negodovanja; Hetina naklonost da se doteruje bila je stvar koja je najviše ljutila njegovu majku, a i on sam nije to voleo, ukoliko je uopšte mogao da ne voli ono što se tiče nje.
— Ah, — reče — to je baš kao kod onih gospođa na slikama u dvorcu; one obično imaju cveće, pera ili zlatne ukrase u kosi, ali ja ne volim to da vidim. One me uvek potsećaju na slike žena ispred šatora na tredlstonskom vašaru. Čime se žena može lepše ukrasiti nego svojom kosom, lepim uvojcima kao što su, eto, vaši? Kad je žena mlada i lepa, ona izgleda utoliko lepše ukoliko je skromnije odevena. Zar Dajna Moriš ne izgleda lepo iako nosi prostu kapu i haljinu? Meni se čini da ženskom licu nije potrebno cveće; ono je samo skoro kao cvet. Vaše je zacelo takvo.
— Dobro, — reče Heta, napućivši se kao od šale, i izvuče ružu iz kose. — Metnuću jednu od Dajninih kapa kad uđemo unutra, pa ćete videti da li mi ona lepše stoji. Dajna je ostavila jednu kapu kad je otišla; uzeću je za uzorak.
— Ne, ne, ne tražim ja da vi nosite metodističku kapu kao Dajna. Ja bih čak rekao da je to vrlo ružna kapa, i kad god vidim Dajnu u njoj, obično mislim kako nema smisla odevati se drukčije od celog sveta. Ali ja Dajnu nisam posmatrao sa više pažnje sve dok nije došla da obiđe moju majku prošle nedelje; a tada mi je palo na um da joj stoji ta kapa kao što stoji žirova kapa žiru, i ne bih voleo da je vidim bez nje. Ali vaše je lice drukčije; vi mi se sviđate baš takvi kakvi ste sada, i ne bih želeo nikakav dodatak vašem izgledu. Isto kao što čovek ne bi želeo da se umešaju praporci kad neko lepo peva.
On je uze za ruku, stavi njenu ruku pod svoju i pogleda je nežno ozgo. Bojao se da ona ne pomisli da joj on to čita lekciju; zamišljao je, kao što se to obično čini, da je ona do kraja pogodila misli kojih se on samo dotakao. A ono čega se najviše bojao bilo je da mu kakav oblačak ne prekrije sreću te večeri. Nizašta na svetu ne bi hteo da govori Heti o svojoj ljubavi sve dok njena tek pokrenuta nežnost prema njemu ne naraste do pouzdane ljubavi. U svojoj uobrazilji video je duge godine budućega života, srećne i blagoslovene samim tim što će imati pravo da Hetu naziva svojom; zasada je tako malo bilo potrebno da bude zadovoljan. Podiže ponovo korpu s ribizlama, i pođoše kući.
Za to pola časa dok je Adam bio u gradini scena se kod kuće sasvim izmenila. Dvorište je potpuno oživelo: mali Martin je gonio kroz kapiju guske — koje su silno gakale — i nemilostivo dražio gusana šišteći na njega; vrata na ambaru su škripala svim svojim šarkama dok ih je Alik zatvarao; vodili su konje na pojilo, uz glasno lajanje triju pasa i podvikivanje orača Tima, kao da te teške životinje — što su pognuto držale svoje mirne i pametne glave i pažljivo dizale noge sa dugačkom dlakom — smišljaju da udare u divlji trk na sve strane, samo ne onamo kuda treba. Svi se behu vratili s livade; i kad Adam i Heta uđoše, nađoše Pojzera gde sedi na tronožnoj stolici, a prema njemu, u naslonjači, deda, koji je gledao zadovoljno kako donose večeru na hrastov sto. Gđa Pojzer je lično nameštala stoni zastirač od domaće tkanine, sa šarenim vezom na prijatnoj otvorenomrkoj boji, kakav sve pametne domaćice više vole nego one dućanske krpe koje ubrzo izblede i prosene se, dok se domaća tkanina drži kroz čitave dve generacije. Hladna teletina, sveža salata, punjeni hrbat — izazivaju bogme apetit kod ljudi koji su ručali još u dvanaest i po. Na velikom stolu uza zid stajali su svetli oribani kalaj ni tanjiri, kašike i čaše, spremljeni za Alika i druge sluge; jer su sluge i gospodari obedovali blizu jedni do drugih, što je bilo vrlo zgodno; ako bi Pojzer imao da kaže nešto o sutrašnjem radu, Alik je odmah bio tu da čuje.
— Adame, milo mi je što vas vidim — reče Pojzer. — Vi ste, dakle, pomagali Heti u branju ribizla. Sedite, sedite. Već je više od tri nedelje kako niste bili kod nas na večeri; domaćica nam je danas napravila svoj poznati punjeni hrbat. Baš mi je milo što ste došli.
— Heta, — reče gđa Pojzer i zagleda u korpu da vidi kakve su ribizle — otrči časkom gore i reci Moli da siđe. Ona tamo uspavljuje Toti, a ja bih htela da nam natoči piva, jer Nansi još ima posla u mlekarniku. Ti se dotle nađi oko deteta. A što si je pustila da ode s Tomom i da se tako najede voća, pa sad ne može ni da okusi večeru?
Ovo poslednje beše izgovoreno mnogo tišim glasom nego obično, dok je muž gđe Pojzer razgovarao s Adamom; gđa Pojzer se i sama tačno držala svojih nazora o pristojnosti i smatrala je da s mladom devojkom ne treba oštro postupati u prisustvu uglednog momka koji joj se udvara. To ne bi bilo lepo; svaka je žena bila jedared mlada i gledala da se uda, a druge žene su morale da smatraju kao pitanje časti da tu ništa ne kvare, kao što prodavačica namirnica, ako je prodala svoja jaja, ne treba da pokušava da drugoj preotme kupca.
Heta požuri gore pošto nije našla šta bi mogla da odgovori na ujnino pitanje, a gđa Pojzer izađe da potraži malog Martina i Tomu i dovede ih na večeru.
Ubrzo su svi bili za stolom; dva rumena dečka, jedan s jedne, a drugi s druge strane blede majke; Heti je bilo ostavljeno mesto između ujaka i Adama. I Alik uđe, sede u svoj udaljeni kut i poče da kusa hladan grah iz velike činije, služeći se pritom džepnim nožem; a grah mu je prijao tako da ga ne bi promenio ni za koje pečenje.
— Koliko vremena treba toj devojci da natoči pivo, zaboga! — reče gđa Pojzer služeći goste. — Sigurno je podmetnula sud, a zaboravila da odvrne slavinu; one su u stanju sve da učine. U stanju su da metnu prazan kotao na vatru, pa posle jednog sata dođu da vide je li voda provrila.
— Možda toči i za radnike — reče Pojzer. — Trebalo je da joj kažeš da prvo donese bokal za nas.
— Da joj kažem? — reče gđa Pojzer. — Mogla bih svoja pluća da satrem govorom, i još i mehove da uzmem u pomoć, kad bi tim devojkama trebalo da dokažem sve ono čega se njihova pamet ne seća. Gospodine Bide, hoćete li sirćeta? Nećete! Imate potpuno pravo. Sirće kvari mesu ukus, bar ja tako mislim. Jadno ti je to jelo ako mu je slast u bočici sa sirćetom ili zejtinom. To vam je kao one žene koje izrađuju loše maslo, pa se uzdaju da će so to da sakrije.
Utom se pojavi Moli, te skrenu pažnju gđe Pojzer; Moli je nosila jedan veliki bokal, dva manja i četiri čaše, sve puno piva; zaista pravo čudo šta sve mogu da ponesu čovečje ruke. Sirota Moli je zinula još jače nego obično dok je išla, ukočeno zagledana u dvostruki red sudova, i ne primećujući izraz u očima svoje gospodarice.
— E, Moli, tako nešto još nisam videla; ovamo si udovičko dete, i uzela sam te takoreći ne znajući koga uzimam, ali badava ti svaki dan govorim i govorim i...
Kako Moli nije videla munju, grom ju je utoliko više porazio što mu se nije nadala. Osetivši s neodređenim strahom da nešto ne radi kao što bi trebalo, ona ubrza korake ka udaljenom stolu, kuda će moći da spusti sudove, zakači nogom za kecelju, koja joj se otpasala, i pade, s treskom i pljuskom, u baru piva, Martin i Toma se zaceniše od smeha, a Pojzer samo učini „Ih!” vrlo ozbiljno, videvši kako mu se izmače napitak.
— Eto ti sad! — završi gđa Pojzer oštro, prilazeći ormanu, dok je Moli tužno skupljala komade grnčarije. — Rekla sam ja da će tako biti, toliko puta sam već rekla; tu ti je sad otišla mesečna plata, i još više, samo za taj veliki bokal kojim se služim ima već deset godina i ništa mu dosad nije bilo; a nalupala si se sudova otkad si kod nas, no, i sam bi pastor, bože oprosti, opsovao nešto. I da je to sad bila ključala voda iz kotla, bilo bi opet isto, i ti bi se oparila, i ispekla, i osakatila za čitav život, a što će ti se, ko zna, jednog dana i desiti ako tako nastaviš; mislio bi čovek, kad vidi šta sve ispuštaš, da patiš od nervozne drhtavice sv. Vitusa. Da bar pokupimo sve parčiće, da ih gledaš, premda ti ne mariš mnogo ni za ono što vidiš ni za ono što čuješ — tvrđa si od drveta!
Sirotoj Moli je, međutim, suza suzu stizala; u očajanju što pivo curi k Alikovim nogama ona dohvati svoju kecelju mesto krpe, kad gđa Pojzer, otvarajući orman, baci na nju strašan pogled.
— Šta će ti sad pomoći plač? Samo da još više ukvasiš pod, a ovamo ga bajagi brišeš. Sve je to zbog tvoje svojeglavosti; niko ne bi ništa razbio kad bi radio kako treba. Ali kad je neko od drveta, onda smeš da mu daš u ruke samo drvene stvari. I sada, naravno, treba da uzmem šareni bokal, koji se uzima samo triput u godini, i sama da siđem u podrum, i da tamo zaradim smrt, da se vratim sa zapaljenjem...
Taman gđa Pojzer izvadi šareni bokal iz kredenca kad tamo, na drugom kraju kuhinje, spazi nešto naročito; možda zato što je još bila nervozna i drhtala od ljutine, tek ta pojava učini silan utisak na nju; a možda je kršenje bokala, kao i druga zla, zarazno. Kako-tako, ona zastade kao da je videla avet, a iz njenih ruku tresnu na pod lepi bokal i razdvoji se zauvek od drške i nosa.
— Je li još ko video takvo čudo! — reče, spustivši najedared glas, pošto je unezvereno pogledala po celoj kuhinji. — Bokali kao da su opčinjeni, tako mi boga. Proklete glatke drške, klize iz ruku kao puž!
— E sad si dobila svojim rođenim bičem po nosu — poče da se smeje i Pojzer zajedno sa dečacima.
— Lepo od vas, bogami, da se tako cerite — reče gđa Pojzer. — Ima kanda časova kad je ova grnčarija kao živa i izleti čoveku iz ruke kao ptica. To ti je kao čaša; stoji tako nekiput sasvim mirno, pa tek odjeđared prsne. Što hoće da se razbije, razbiće se , eto to je; ja nikad nisam ispuštala stvari zato što ih nisam dobro držala, inače ne bih mogla da sačuvam sudove kupljene pre toliko godina, još kad sam se udala. A ti, Heta, jesi li poludela? Šta te je spopalo da siđeš dole takva, kao neka utvara što hoda po kući?
Sad se ponove zaori smeh; ne toliko zbog Pojzerkinog naglog prelaska u fatalističko verovanje o razbijanju bokala koliko zbog čudnovate pojave Hetine, od koje se i uplašila njena ujna. Mala veštica beše obukla crnu ujninu haljinu, uvezala je oko vrata da izgleda kao Dajnina, zagladila kosu što je mogla više, na glavu natakla Dajninu pletenu kapu, visoke glave i bez oboda. Pomisao na Dajnino bledo lice i blage sive oči, koju su izazvali odelo i kapa, pretstavljala je smešan kontrast prema Hetinim okruglim rumenim obrazima i koketnim tamnim očima. Dečaci poustajaše sa stolica i stadoše da skaču oko Hete, tapšući rukama, pa se čak i Alik zasmeja nekim dubokim smehom iz trbuha kad podiže oči sa činije graha. Dok je ta graja još trajala, gđa Pojzer pređe u zadnju kuhinju i otprati Nansi u podrum sa velikim kalajnim sudom, koji će valjda biti nezavisan od sudbine.
— Šta je, Heta, devojko, zar i ti ode u metodiste? — reče Pojzer, smejući se sporim i zadovoljnim smehom gojaznih ljudi. — Samo bi obrazi morali podobro da ti se izduže, zar ne, Adame? Otkud ti pade na pamet da se tako obučeš?
— Pa Adam mi je rekao da više voli Dajninu kapu i odeću nego moju — reče Heta i sede dostojanstveno. — On veli da čovek lepše izgleda u ružnom odelu.
— Ne, ne, — reče Adam, zadivljeno gledajući u nju. — Ja sam samo rekao da mi se čini da takvo odelo priliči Dajni. A da sam baš i rekao da biste i vi lepo izgledali u tom odelu, samo bih istinu rekao.
— A ti si pomislila da je Heta duh? — reče Pojzer ženi, koja se utom vratila i zauzela svoje mesto. — Izgledala si tako zaprepašćena, tako zaprepašćena.
— Nije važno kako sam ja izgledala — reče gđa Pojzer; — od izgleda neće porazbijani sudovi da postanu opet celi, kao ni od smejanja. Gospodine Bide, žao mi je što toliko čekate na pivo, ali sada će za minut biti tu. Služite se hladnim krompirima, znam da to volite. Tomo, ako ne prestaneš s tim smehom, ići ćeš u postelju. Da mi je znati čega ima tu smešnog? Ja bih pre zaplakala nego što bih se smejala kad vidim kapu sirote Dajne; a ima ih, naravno, za koje bi bilo dobro da se mogu napraviti kao Dajna, ali po drugom čemu, a ne mećući njenu kapu na glavu. Ne liči nikome u ovoj kući da tera šegu sa kćeri moje sestre, i to baš kad je otišla od nas i kad mene duša boli zbog rastanka s njom. A ja vam kažem: da nas nešto snađe beda, da ja legnem u krevet, i da deca stanu umirati — a to može da se desi — i u stoku da opet udari pomor, i da sve pođe u sunovrat — onda bi nam svima bilo milo da opet ugledamo Dajninu kapicu i njeno milo lice pod kapom, pa bila ta kapa s obodom ili bez oboda. Dajna je kao one stvari koje najbolje sijaju u kišne dane; ona vas najviše voli kad vam je to najpotrebnije.
Kao što vidite, gđa Pojzer je znala vrlo dobro da strašne stvari najpre mogu da prekrate smeh. Toma, koji je bio osetljiv dečko, a usto vrlo voleo majku, a sem toga se još i mnogo na jeo trešanja te mu je bilo teže no inače da vlada svojim osećanjima — tako se potresao strašnom slikom o mogućnoj budućnosti da je počeo da plače; a dobroćudni Pojzer, koji je lako praštao sve greške sem onih u zemljoradnji, reče Heti:
— Bolje idi gore pa svuci te stvari; ujni je teško da ih gleda.
Heta ode gore, a pivo, doneseno u međuvremenu, pretstavljalo je prijatnu promenu; trebalo je da Adam da mišljenje o pivu iz novog bureta, a to mišljenje nije moglo biti drukčije nego laskavo za gđu Pojzer. Zatim dođe na red razgovor o tome u čemu je tajna dobrog varenja piva, o glupoj štednji hmelja, o sumnjivoj koristi kad zemljoradnik sam pravi slad. Gospođa Pojzer je za vreme tog razgovora imala toliko prilike da iskaže svoje merodavno mišljenje da joj se — kad se večera najzad svršila i kad se sud s pivom ponovo napunio, a Pojzer zapalio lulu — vratilo uobičajeno raspoloženje, i ona donese, na Adamovu želju, izlomljenu preslicu da je on pregleda.
— Ah, — reče Adam pošto pažljivo pregleda predmet — ima tu dosta da se uradi. Inače je lepa preslica. Moram da je nosim u strugarsku radionicu u selo, da je tamo popravim, jer kod kuće nemam strugarski alat. Ako biste bili tako dobri da je pošaljete sutra u radionicu g. Bardža, biće vam gotova u sredu. Razmišljao sam ovih dana — reče, gledajući Pojzera — da udesim nekako da mogu i kod kuće izrađivati finije predmete. U slobodnim časovima sam se dosta zanimao takvim stvarima, i to je veoma lepa zarada, pošto je tu važnija majstorija nego materijal. Trudiću se da Set i ja nađemo za sebe neki takav posao, jer znam jednog čoveka u Roseteru koji bi uzimao sve što možemo da izradimo; a onda ostaju još ovdašnje porudžbine.
Pojzer je pažljivo slušao taj plan koji bi hio korak napred da Adam postane majstor; a gđa Pojzer je odobravala zamisao o pokretnom kuhinjskom ormanu, koji bi imao odeljenja za bakalske stvari, konzerve, grnčariju, rublje, a sve to na najmanjem prostoru i bez mešavine. Heta, opet u svom običnom odelu, s maramom oko vrata, malo razlabavljenom zbog tople večeri, sedela je kraj prozora i krunila ribizle, tako da ju je Adam sasvim dobro mogao videti. I tako vreme proteče prijatno dok Adam ne ustade da ide. Svi ga saleteše da opet skoro dođe; ali ga nisu zadržavali da sada ostane duže, jer u radno doba godine svako pametan izbegava da bude sanjiv sutra ujutro u pet sati.
— Ja ću još malo dalje, — reče Adam — idem do gospodina Mesija, jer nije bio juče u crkvi, a i cele prošle sedmice nisam ga video. Ne pamtim da je izostajao od crkve.
— Ni mi nismo ništa čuli o njemu, — reče Pojzer — sad je dečji raspust, te ne bismo mogli da vas obavestimo.
— Valjda tek nećete ovako dockan da idete tamo? — reče gđa Pojzer i sklopi pletivo.
— Mesi dugo sedi uveče, — reče Adam — a večernja škola još radi. Ima ljudi koji dockan dolaze jer stanuju daleko. Bartl ne leže pre jedanaest.
— Ne bih onda volela da stanuje kod nas — reče gđa Pojzer. — Da pokapa pod voskom od sveće, pa ujutru, kad ustanete, prvo da vam bude da se okliznete.
— Jedanaest uveče, to je dockan, baš je dockan — reče stari Martin. — Ja nikad nisam tako dugo sedeo u svom veku, sem kad je svadba, ili krštenje deteta, ili poselo, ili večera o žetvi. Jedanaest sati, to je dockan.
— A ja često sedim i do posle dvanaest, — reče Adam smejući se — ali ne da naročito jedem i pijem, nego da naročito radim. Laku noć, gospođo Pojzer; laku noć, Heta.
Heta je mogla samo da se nasmeši, ali ne i da se rukuje, jer su joj ruke bile umrljane i vlažne od ribizla; a svi ostali srdačno stegnuše Adamovu snažnu šaku, govoreći: — Dođite opet, dođite opet.
— Jeste li čuli? — reče Pojzer kad je Adam izašao na drum. — Taj ostaje na nogama do ponoći, na prekovremenom radu! Koliko ćete ih naći, njegovog doba, koji bi se mogli zapregnuti uz istu rudu? Ako uloviš Adama za muža, Heta, znaj da ćeš se jednoga dana voziti svojim sopstvenim kolima na federe.
Heta je u taj mah prolazila s ribizlama kroz kuhinju, i tako ujak nije zapazio pokret glavom kojim mu je ona odgovorila. Voziti se u kolima na federe, to je njoj sad izgledalo bedna stvar.

DVADESET PRVA GLAVA

VEČERNJA ŠKOLA I UČITELJ

Kuća Bartla Mesija bila je jedna od ono nekoliko kuća razbacanih na ivici ledine kroz koju je vodio drum za Tredlston. Pošto je izašao od Pojzerovih, Adamu je trebalo četvrt sata da stigne do nje; uhvativši se rukom za bravu, on vide kroz prozor bez zavesa osam ili devet glava, sagnutih nad skamijama, koje su bile osvetljene slabom svetlošću.
Kad uđe, već je uveliko bio počeo čas čitanja, i Bartl Mesi samo klimnu glavom, pustivši Adama da sedne gde hoće. Adam nije došao to veče radi časa; glava mu je bila puna njegovih ličnih briga, a naročito uspomena na ona dva sata koja je proveo pored Hete, te mu ni na um nije padala knjiga, do samog svršetka časa. On sede u jedan ugao i gledaše, a misli su mu bile bog te pita gde. Godinama je svake nedelje imao istu ovu sliku pred sobom. Znao je naizust svaku šaru Mesijeva rukopisa na daščici koja je visik iznad glave učiteljeve i služila kao uzvišeni ideal pred očima učeničkim; znao je naslove svih knjiga na polici, tamo na belo okrečenom zidu, iznad klinova za kamene tablice; znao je tačno koliko je zrna izvađeno iz kukuruznog korena zadevenog za gredu na tavanici; odavno je već zamorio maštu zamišljajući kako je mogao da izgleda i kako je rastao snop debele kožaste morske trave kad se nalazio u svom pravom elementu. S mesta na kome je sedeo nije ništa razlikovao na staroj mapi Engleske, na suprotnom zidu, jer je vremenom dobila žutomrku boju ispušene stare lule. Poznato mu je bilo sve što se tu odigravalo, kao i sama škola, pa ipak, navika ga nije učinila ravnodušnim prema tome; i sad, ovako povučen u sebe, Adam se trenutno oseti kao učenik kad pogleda sve te od rada ogrubele ljude kako stiskaju pero u zgrčenoj ruci ili se skrušeno muče svojom lekcijom iz čitanja.
Odeljenje koje je učilo čitanje sedelo je pred samim učiteljevim stolom i sastojalo se od tri vrlo slaba učenika. Adam bi to mogao da pogodi po samom licu Bartla Mesija, kad bi ovaj pogledao preko naočara, što su mu se spustile na sam vrh nosa jer mu za taj posao nisu bile potrebne. Učiteljevo lice imalo je vrlo blag izraz. Prosede guste obrve sastavile su se u ugao koji izražava sažaljivu ljubaznost, a usta, obično stegnuta, sa nešto isturenom donjom usnom, bila su sad olabavijena i kao spremna da u svakom trenutku izgovore neki slog zbunjenom učeniku. Taj meki izraz bio je utoliko zanimljiviji što je učiteljev nos, nepravilno orlovski i iskrivljen malo ustranu, davao licu strašan izgled; a njegovo čelo bilo je nekako osobito zategnuto, kao kod ljudi drskog i netrpeljivog temperamenta; plave debele vene iskočile su ispod providne žute kože, a nije bilo ćelavosti da ublaži strašan izraz tog čela; naprotiv, gusta progrušana kosa, ne suviše ošišana, stajala je oko čela u čestim redovima, kao uvek.
— Dela, Bile, dela! — govorio je učitelj nežnim glasom, otpozdravljajući Adamu glavom — dela opet ispočetka, pa će ti možda poći za rukom da pročitaš šta znače ta tri slova. To si čitao prošle nedelje, znaš.
Bil je bio malo jogunast momak od svojih dvadeset i četiri godine, izvrstan tesač kamena, koji je umeo da zaradi koliko ma ko drugi njegova uzrasta i njegova zanata — ali je čitanje jednosložnih reči bilo za njega teže nego tesanje najtvrđeg kamena. Slova, tužio se on, tako su slična da se ne mogu razlikovati jedno od drugog; naravno, kamenorezački posao ne zna za tako fine razlike kao što je slovo s repom nagore ili s repom nadole. Ali se Bil tvrdo rešio da nauči čitanje iz dva razloga: prvo, što mu je njegov rođak Tom Hezlo, koji je umeo tačno da pročita i štampano i pisano, poslao pismo sa nekih dvadeset milja daljine, gde mu Veli kako osobito dobro uspeva u poslu i da je dobio nadzorničko mesto; a drugo, Sam Filips, koji s njim teše kamen, naučio je čitanje kad mu je već bilo prošlo dvadeset godina; a što je mogao onaj kržljavko Sam Filips, to će moći, mislio je Bil, i on, on koji bi Sama mogao da smrvi u prašinu kad bi do čega došlo. I tako, eto, on sad drži svoj krupni prst na tri reči odjedanput, a glava mu je okrenuta ustranu kako bi mogao bolje da vidi onu jednu reč koju treba izdvojiti iz grupe. Veliko znanje što mora da postoji u glavi učiteljevoj, to je bilo nešto tako ogromno i prostrano da se Bilova uobrazilja čisto plašila toga; i sigurno ne bi poricao kad bi mu rekli da njegov učitelj ima nekog udela u smenjivanju dana i noći, i lepog i ružnog vremena.
Čovek koji je sedeo odmah do Bila bio je sasvim drukčiji: to je bio metodist, ciglar, koji je prevalio tridesetu godinu života potpuno zadovoljan svojim neznanjem, ali je najzad stekao „pravu veru”, a s njom i želju da čita Bibliju. Čitanje je i za njega bila teška rabota, i večeras, kad je pošao u školu, on se po običaju naročito pomolio bogu da mu pomogne, jer je taj teški zadatak preuzeo u jedinoj nameri da bi nahranio dušu; to jest, da bi imao u glavi što više tekstova i himni kojima će goniti zle uspomene i iskušenja doskorašnjih navika, ukratko rečeno — đavola. Taj je ciglar bio poznati kradljivac divljači i sumnjalo se, mada nije bilo dovoljno dokaza protiv njega, da je puškom ranio u nogu susednog čuvara divljači. Kako bilo da bilo izvesno je ovo: uskoro posle tog slučaja, a kad je, baš u isto vreme, došao neki revnosni metodistički propovednik u Tredlston, opažena je velika pramena kod ciglara; i premda je i dalje bio poznat u svojoj okolini pod imenom „Sumpor”, ni od čega nije toliko zazirao koliko da ima i ubuduće posla s tim smrdljivim elementom. Bio je to plećat momak, plahe prirode; ali to mu je više pomagalo da prihvata religiozne ideje nego da uspeva u suvoparnom upoznavanju azbuke. I zaista ga je već malo pokolebao u odluci neki brat metodist koji ga je uveravao da je pismo čista smetnja duhu i koji je izrazio bojazan da „Sumpor” kanda isuviše žudi za znanjem, koje čoveka čini gordim i naduvenim.
Treći početnik bio je učenik koji je mnogo više obećavao. Visok, ali tanak i žilav čovek, istih godina kao i „Sumpor”, vrlo bled u licu, ruku isprljanih tamnoplavom bojom. Bio je bojadžija i, potapajući u boju domaću vunenu pređu i izbledele suknje starih žena, osetio je žarku želju da dozna što više o čudnoj tajni boja. Već se bio pročuo po okolini zahvaljujući svojim bojama, i sad se trudio da nađe načina da grimizno bojenje bude jeftinije. Apotekar u Tredlstonu rekao mu je da bi uštedeo silan trud i trošak kad bi se postarao da nauči čitati; i tako se on rešio da svoje slobodno vreme, uveče, posveti večernjoj školi, a ujedno je odlučio da će njegov sinčić poći u Mesijevu dnevnu školu čim doraste za nju.
Dirljivo je bilo gledati ta tri odrasla čoveka, na kojima su se videli mnogi znaci njihovog teškog rada, kako se marljivo gure nad raskupusanim knjigama i s mukom sriču: „Trava je zelena”, „Drvo je suvo”, „Žito je zrelo”. To je bio težak posao, na koji su prešli posle onih stubaca jednosložnih reči, potpuno sličnih, osim po početnom slovu. Izgledalo je skoro kao da su to tri životinje koje čine skrušene napore da postanu ljudi. A to je diralo Bartla Mesija u najtanju žicu; ti odrasli ljudi behu jedini učenici za koje on nije imao ni oporih naziva ni nestrpljivog tona. Inače, on nije bio obdaren tihom naravi i na časovima pevanja se lako moglo opaziti da strpljenje nije njegova glavna vrlina. Te večeri, međutim, kad god bi Mesi pogledao preko naočara u Bila, kamenoresca, koji je nakrenuo glavu na jednu stranu s očajnim osećanjem da je ispred slova d, r, y nešto izbrisano, iz njegovih očiju širio se pogled pun blagosti i bodren ja.
Posle odeljenja koje je učilo čitanje, dođoše na red dva mladića, između sedamnaest i devetnaest godina, sa kamenim tablicama na kojima su bili podaci za neke račune; to je sad trebalo brzo izračunati, ali oni su pritom pokazali tako malo uspeha da je Bartl Mesi, koji ih je s nedoumicom gledao kroz naočare nekoliko minuta, najzad progovorio jetkim tonom, zastajkujući pri svakoj reči da udari o pod čvornovitim štapom koji je držao među kolenima.
— Eto, vidite, ne znate to ništa bolje nego što ste znali pre petnaest dana; a ja ću vam kazati i zašto. Vi hoćete da naučite računanje — to je lepo i dobro; ali vi mislite da je za to dosta što ćete doći k meni i sabirati sat, ili nešto više, dvatri puta nedeljno; a čim nataknete kapu na glavu i okrenete, leđa, vi sve to potpuno izbrišete iz pameti. Švrljate zviždućući i ne birate mnogo o čemu ćete da mislite, kao da su vam glave oluci kroz koje prolazi sve što usput naiđe; ako baš i zahvatite nešto dobro, to se brzo spere. Vi mislite da se znanje lako stiče; doći ćete, platićete Bartlu Mesiju šest pensa nedeljno, a on će vas bez po muke naučiti da se razumete u brojkama. Ne, nauka se ne kupuje za šest pensa, ako hoćete da vam kažem. Želite li da znate računanje, morate da prevrćete brojke u glavi i da sve' svoje misli posvetite njima. Nema stvari koja se ne bi mogla pretvoriti u račun, pa čak i budala. Možete reći, naprimer: „Ja sam jedna budala, a Džek druga; ako je moja luda glava teška četiri funte, a Džekova tri funte, tri unce i tri četvrti, koliko je moja glava teža od Džekove?” Čovek koji s ljubavlju uči računanje uvek će sabirati u sebi. Eto, kad bi neki čovek, praveći obuću, brojao sve po pet uboda pa im onda odredio cenu — recimo pola pare na pet uboda — on bi na taj način mogao da izračuna koliko para zarađuje za jedan sat; pa se onda može zapitati koliko bi zaradio za jedan dan; pa onda, koliko bi zaradila desetorica radnika zajedno, kad rade tri, ili dvadeset, ili sto godina po tu cenu. A za sve to vreme njegova bi igla letela tako brzo kao da mu je glava sasvim prazna. Jednom reči — neću da trpim nikoga u svojoj večernjoj školi ko se ne trudi da nauči ono zbog čega je došao; i to tako marljivo kao da hoće da se izvuče iz neke mračne rupe na svetlost dana. Nikoga ja ne gonim odavde zato što je tup. Kad bi Bili Taft, onaj idiot, hteo nešto da nauči, ja ga ne bih odbio. Ali neću da traćim svoje znanje na one koji misle da znanje mogu dobiti za nekoliko groša i poneti ga sa sobom kao što nose za groš burmuta. Ako ne možete da radite svojom glavom, nemojte slobodno ni da dolazite; i nemojte misliti da možete da platite, pa da moja glava radi za vašu. To je poslednja reč što imam da vam kažem.
Uz tu završnu pouku Bartl Mesi udari čvornovitim štapom jače nego ikad, a zbunjeni mladići ustadoše i pođoše, neraspoloženi i namrgođeni. Drugi učenici, na sreću, imali su samo da pokažu svoje pisanke, na raznim stupnjima napredovanja, od početnih crta do celih rečenica; ali ti prosti potezi pera u pisanju, ma kako nakazni, manje su bacali u očajanje Bartla Mesija nego loše računanje. Bio je malo stroži prema slovu Z, koje je Jakov Stori ispisao na čitavoj strani, ali sve sa naopako izvrnutim vrhovima. Branio se time da je to slovo retko potrebno, i da je on mislio da su ga dodali prosto da bi završili azbuku, iako je, kako se njemu čini, „za završetak azbuke zgodan bio znak za vezu”.
Najzad svi učenici ustadoše, uzeše kape, rekoše učitelju „laku noć”; a Adam, koji je znao učiteljeve navike, upita:
— Da li da pogasim sveće, gospodine Mesi?
— Da, da, sve, sem dve, koje ću da nosim u kuću; i zaključaj ulazna vrata kad si već tamo — reče Bartl, nameštajući štap da se pomogne pri silaženju sa katedre. A kad je stao na pod, pokaza se zašto mu je bio potreban stap — leva mu je noga bila kraća nego desna. Ali se učitelj i pored hromosti hitro kretao, tako da se ona nije mogla smatrati kao nesreća za njega; da ste ga mogli videti kako ide po učionici i kako se penje u kuhinju, razumeli biste kako su nestašni učenici ponekad osetili da njegov korak može jako da se ubrza, i da on i njegov štap mogu da ih stignu i u najvećem trku.
U trenutku kad se Bartl, sa svećom u ruci, pojavio na kuhinjskim vratima, pored ognjišta se ču neko slabo skičanje, i crnomrka kučka, koja je pripadala vrsti onih pametnih kučića sa dugim telom i kratkim nogama, pođe gospodaru u susret, mašući repom i zastajkujući na svaka dva koraka, kao da su joj simpatije podeljene između korpe, u uglu kraj ognjišta, i gospodara, koga nije mogla da ostavi bez pozdrava.
— Šta je, Viksi, kako su mali? — reče učitelj, požurivši ka ognjištu i nadnevši sveću nad plitku korpu, gde dva potpuno šlepa kučeta, na ležištu od krpa i vune, podigoše glave prema svetlosti. Viksi je bila vrlo uzbuđena kad je gospodar stao da posmatra njene mlade; uskakala je u korpu i opet iskakala iz nje, ponašala se sa pravom ženskom ludošću, iako je u isto vreme izgledala nekako mudra, kao kakav patuljak s čudnovato velikom glavom i telom na preterano kratkim nogama.
— Pa vi to imate porodicu, gospodine Mesi, — reče Adam, smešeći se, kad uđe u kuhinju. — Kako to? Ja sam smatrao da se to ne slaže s vašim nazorima?
— Nazori? Šta pomažu nazori kad čovek poludi i pusti žensko u kuću? — reče učitelj, okrenuvši se malo Ijutito od korpe. On je kučku uvek nazivao ženom i izgleda da više nije ni opažao da on to upotrebljava samo figuru u govoru. — Da sam znao da je Viksi žensko, ne bih sprečio decu da je udave; a sad, kad se jednom već našla kod mene, i protiv volje sam se naučio na nju. Vidiš, eto, do čega me je dovela ta lukava, pretvorna veštica! — Bartl je poslednje reči govorio s prebacivanjem, gledajući u kučku, koja beše oborila glavu a podigla oči na gospodara, kao da oseća stid. — I još je našla da se ošteni u nedelju, za vreme službe. Toliko puta mi je žao što nisam neki krvolok, pa da jednim užetom udavim i majku i mladunče.
— Milo mi je što vas nije nešto ozbiljnije zadržalo od crkve — reče Adam. — Pobojao sam se da se niste razboleli, prvi put u životu. A naročito mi je bilo žao što baš juče niste bili u crkvi.
— E, e, znam zašto, znam zašto — reče Bartl, ljubazno prilazeći Adamu i stavljajući mu ruku na rame, do koga je taman dopirala njegova glava. — Ti si imao teških časova otkad se nismo videli. Ali, nadam se da dolazi bolje vreme za tebe. Imam neke novosti da ti saopštim. Samo, prvo moram da večeram, gladan sam, gladan sam. Sedi, sedi.
Bartl uđe u svoju malu ostavu i iznese izvrsni domaći hleb; jedino njegovo zadovoljstvo u to skupo vreme bilo je da jedared dnevno jede hleb, a ne ovsenicu. On je to pravdao time što je učitelju potreban pre svega mozak, a ovsenica ide više u kosti nego u mozak. Posle toga došao je komad sira i krigla piva s penom. Sve to metnu na okrugao jelov sto što se nalazio preko puta od njegove naslonjače, u uglu do ognjišta, tako da mu je s jedne strane bila korpa s kučkom i kučićima, a s druge polica s knjigama, naslaganim jedna na drugu. Sto je bio tako čist kao da je Viksi bila neka vredna domaćica sa šarenom keceljom; čist je bio i kameni pod, i veliki hrastov orman u duborezu; a stari kredenac i stolice, koje se danas kupuju po skupu cenu kao ukras u aristokratskim domovima, a koje je Bartl tada dobio za neku bagatelu, bili su obrisani od prašine koliko je to uopšte bilo moguće pri kraju jednog letnjeg dana.
— Dela, momče, privuci stolicu, privuci stolicu. Nećemo da govorimo o poslovima dok ne večeramo. Niko ne može biti pametan dok mu creva krče. Ali, — i tu Bartl ustade sa stolice — treba da dam večeru i kučki, vrag neka je nosi, iako će je ona pojesti da bi posle njome hranila te nepotrebne štence. Tako ti je to s tim ženama, ne hrane glave i mozgove, nego sve što pojedu ide im u debljinu ili na mlade.
On iznese iz ostave činiju, u koju Viksi odmah upre pogled i iskoči iz korpe da za tili čas sve pojede.
— Večerao sam, gospodine Mesi, — reče Adam — pričekaću dok vi večerate. Bio sam u Hol-Farmi, a tamo večeraju na vreme, ne tako dockan kao vi.
— Ne marim ja ništa za njihove sate — reče Bartl suvo, sekući hleb i ne obilazeći koru. — Retko odlazim k njima, iako mališane volim, a i Martin Pojzer dobar je čovek. Ima u toj kući suviše žena, po mome mišljenju; a ja mrzim da čujem ženske glasove — žene se uvek ili došaptavaju ili krešte. Gospođa Pojzer se, pak, čuje iznad svih, kao pištaljka. A što se tiče onih devojaka, to je kao da gledam u vodene crve; bar se zna šta će od njih da bude: bodljivi komarči, bodljivi komarči. Uzmi piva, momče; natočeno je zbog tebe.
— Eh, gospodine Mesi, — odgovori Adam, koji tog puta uze rđavu naviku svoga prijatelja ozbiljnije nego obično — nemojte biti tako strogi prema stvorenjima koja nam je bog dao za saputnike u životu. Radniku čoveku teško bi bilo bez žene, koja mu nadgleda dom, sprema jelo, održava čistoću i udobnost.
— Koješta! To je najplića laž u koju je mogao poverovati pametan čovek kao što si ti — da žena održava udobnost u kući! To je prosto izmišljena priča; zato što je žena tu, moralo se pronaći da i ona nešto radi. A ja ti kažem: nema nikakvog posla pod ovim suncem koji čovek ne bi bolje izvršio nego žena, izuzevši rađanje dece; pa i to one iz vršu ju na takav način da bi bilo bolje da je i to ostavljeno ljudima; da, bolje bi bilo da je i to ostavljeno ljudima. Kažem ti, daj ženi da svake nedelje peče paštetu, nikad neće doći do zaključka: što vrelija peć, to brže pečeno. Daj joj da dvadeset godina iza dana u dan gotovi kašu, nikad joj neće pasti na um da meri koliko će brašna doći na koliko mleka — malo više ili malo manje, to njoj ne znači ništa; a kad čorba ne valja, što vrlo često biva, onda je krivo brašno, ili mleko, ili voda. Eto uzmi mene: ja sam mesim hleb, i kakav je danas, takav je cele godine. A da mi je u kući još neka žena sem Viksi, morao bih moliti boga pri svakom mešenju da me ne ostavi strpljenje ako hleb ispadne gnjecav.
A što se tiče čistoće, moja je kuća čistija nego ijedna na ledini, iako u polovini tih kuća sve vri od ženskadije. Izjutra dođe momak da mi pomogne u spremanju, i mi uradimo za jedan sat, i bez larmd i petljanja, što bi žena za tri sata; i još ona za sve to vreme prosipa vodu na sve strane, poliva koga stigne, i ostavlja te vatralj te kuku nasred sobe, čitavo pola dana, da čovek preko njih vrat skrha. A što kažeš da je bog stvorio ženu da nam bude saputnik — može biti, ali je bog stvorio Evu da bude drugar Adamu u raju, a tamo nije bilo kuvanja ni pokvarenih jela, niti još jedne žene, da brbljaju i prave smutnje; a video si već kakvu je smutnju načinila Eva čim joj se pružila prilika. Bezbožno je, i protiv svakog svetog pisanja, reći da je žena dar božji čoveku; s istim bi pravom mogao reći da su čoveku blagoslov i guje, osice i zverovi; one su samo jedno zlo koje ide uz ovaj naš svet iskušenja, i pravo je da čovek beži od njih u životu koliko god može, u nadi da će ih se konačno otarasiti na onom drugom svetu.
Bartl se tako zagrejao i rasrdio u toku svoje optužbe da je zaboravio na večeru, a nožem se služio samo utoliko sto je udarao njegovom drškom u sto. Pri kraju govora ti udarci postadoše tako silni i česti, a glas tako svađalački, da je Viksi smatrala za dužnost da iskoči iz korpe i počne lajati.
— Mir, Viksi! — progunđa Bartl, okrećući se k njoj. — Ti, kao i ostale žene, upadaš u razgovor, a ni sama ne znaš zašto.
Viksi se pokunjeno vrati u korpu, a njen gospodar produži da večera ćuteći; Adam ne htede da prekida tišinu; znao je da će se starac odobrovoljiti kad se navečera i zapali lulu. Adam ga je često slušao da tako govori, ali nikad nije doznao nešto više iz njegovog ranijeg života da bi mogao zaključiti da li je mišljenje Bartlovo o ugodnostima u braku plod njegovog iskustva. O toj stvari Bartl je ćutao kao zaliven; tajna je bila i to gde je on živeo pre dvadeset godina, otkada se, na sreću seljaka i zanatlija, nastanio među njima i postao njihov jedini učitelj.
Ako bi se kogod i usudio da tako nešto zapita, Bartl bi odgovorio: — O, mnoga sam ja mesta prošao; bio sam dosta dugo i na jugu, dole. — A za ljude iz Lomšira grad „na jugu” značio je koliko i grad u Africi.
— Dela, momče, — reče Bartl pošto popi i drugu čašu i zapali lulu — dela sad da malo proćaskamo. Ali reci mi prvo jesi li čuo danas kakvu naročitu novost?
— Koliko se sećam, ne — odgovori Adam.
— A, oni to drže u tajnosti, drže u tajnosti, tako bih rekao. Ali sam ja ipak prokljuvio, slučajno; a ta novost može da se tiče i tebe Adame, bogami, ili ja ne umem da razlikujem meru za površinu od mere za zapreminu.
Tu Bartl povuče i ispusti brzo i žestoko poviše dimova, gledajući ozbiljno u Adama. Ovaj govorljivi čovek nije nikad održavao svoju lulu zapaljenu odmerenim uvlačenjem dimova, nego je redovno dopuštao da se skoro sasvim ugasi, da bi je onda kaznio za njenu nebrižljivost. Najzad reče:
— Sačela je udarila kaplja. Reče mi momak koga su poslali u Tredlston po lekara, jutros, pre sedam časova. On je podobro prevalio šezdesetu, znam; dabogda da to izdrži.
— Pa, ja bih rekao da će se u ovoj parohiji više njih obradovati nego ožalostiti ako on ode — reče Adam. — Bio je samoživ, ogovaralo, pakostan; ali ipak nikom nije učinio toliko štete i zla koliko starom vlastelinu. Premda, krivica pada baš na njega samog, koji je jednom glupaku dao da čini šta hoće po imanju samo da bi zaštedeo izdatak za valjanog nadzornika. I smem reći, izgubio je više na rđavom gazdovanju šumom nego što bi izdao za dva nadzornika. Ako Sačel ode bogu na istinu, nadajmo se da će njegovo mesto zauzeti bolji čovek; samo, ja ne vidim što se to može ticati mene.
— Ali ja vidim, ja vidim, — reče Bartl — a i drugi sem mene. Kapetan sad postaje punoletan, ti to znaš dobro kao i ja, i može se očekivati da će se njegov glas otsad malo više čuti u stvarima upravljanja. Ja znam, a i ti znaš, kakve su kapetanove želje u vezi sa šumom ako se ukaže zgodna prilika za kakve izmene. On je pred puno ljudi kazao da bi postavio tebe za upravnika nad šumama kad bi se on pitao. Eto, Karol, g. Ervajnov sluga, čuo je kako on to govori svešteniku pre neki dan. Karol je svratio do Kasona kad smo tamo sedeli i puših u subotu uveče, i kazao nam to; a kad god ko progovori dobru reč za tebe, sveštenik će uvek biti gotov da to potpomogne, za to ti stojim dobar. Razgovarali smo posle o tome i mi, nadugo i naširoko, kod Kasona; naravno, bilo je i ljudi koji su imali da dodadu ponešto na tvoj račun; kad se magarci raznjaču, znaš već kakva melodija ispada.
— A da li ste razgovarali o tome i pred gospodinom Bardžom, — upita Adam — ili on možda nije bio tamo u subotu?
— E, on je otišao pre nego što je Karol došao; a Kason — kao što već znaš on uvek raspravlja tuđe stvari — Kason bi hteo da Bardž bude onaj koji će rukovati šumama. „Solidan je to čovek”, veli, „ima šezdeset godina iskustva u građi; za Adama Bida bilo bi dobro da radi pod njegovim uputstvom, a nema izgleda da će vlastelin postaviti tako mladog čoveka kao što je Adam, kad ima i starijeg i boljeg pri ruci”. Ali mu ja na to rekoh: „Lepo ti to govoriš, Kasone; Bardž je čovek koji, znamo, kupuje građu; bi li mu ti dao šumu na rukovanje, pa da trguje za svoj račun? Ja mislim da ti ne puštaš mušterije da same pišu koliko je ko popio. A što se tiče godina, koliko u njima ima vrednosti zavisi od kakvoće čoveka. Zna se dobro ko drži celu Barđžovu radnju”.
— Hvala vam na dobroj reči za mene, gospodine Mesi, — reče Adam. — Ali, pri svem tom, Kason je donekle bio u pravu ovoga puta. Nema mnogo izgleda da bi stari vlastelin pristao da ja uđem u taj posao; ja sam ga pre dve godine uvredio, i on nije hteo nikako da mi oprosti.
— A šta je to bilo? Nikad mi nisi o tome ništa pričao — reče Bartl.
— Budalaština jedna. Trebalo je da gospođici Lidiji izradim okvir za neki zaklon za peć — vi znate da ona uvek radi tako neke ženske radove — i ona mi je davala naročita uputstva za taj posao, a pritom je toliko govorila i merila kao da ćemo čitavu kuću da gradimo. Ipak, to je bio fini posao i ja sam imao volju da ga izradim. Ali sami znate, te sitne ukrasne stvarčice zahtevaju dosta vremena. Ja sam radio taj posao samo izvan radnog vremena, često dockan u noć, i više puta sam morao da idem u Tredlston po sitne eksere od medi i tome slično. I strugao sam male čvoriće i nožice, i rezao drvo po uzoru što sam bolje umeo. Kad je bilo gotovo, neobično mi se svidelo. Odnesem okvir, a gospođica Lidija mi naredi da ga nosim u njenu sobu za primanje, da mi da uputstvo kako ću sad da utvrdim u drvo njen rad, fini neki vez, kako se Jakov i Rahila ljube između ovaca; takva neka slika; a tamo je sedeo i stari vlastelin, jer on ponajviše sedi kod gospođice Lidije. I njemu se veoma svideo zaklon; najzad zapita šta ima da mi plati. Nisam govorio odoka, vi znate da ja tako ne radim; sve sam tačno izračunao iako nisam poneo pisan račun; kažem: „Jednu funtu i trinaest šilinga”. To je bilo i za materijal i za moj rad, i nije bilo mnogo. Stari vlastelin na to diže pogled, pa pogleda u zaklon i reče: „Funtu i trinaest šilinga za ovakvu igračku! Lidija, ako moraš da trošiš novac na takve stvari, zašto ih ne nabavljaš u Roseteru, umesto da plaćaš dvostruko za grubu izrađevinu ovde. Nisu takve stvari da ih radi drvodelja kao što je Adam. Daj mu jednu gvineju, ali ne više”. Gospođica Lidija poverova što joj on reče; a baš ni sama ne voli da se rastaje s novcem. U osnovi, ona nije rđava devojka, ali je odrasla pod njegovim tutorstvom; i tako ona poče da vrti kesu u rukama, pocrvenevši kao njena traka. Ja se onda poklonim, pa joj kažem: „Hvala, gospođice, ja ću vam pokloniti zaklon, ako dopustite. Ja sam odredio pravilnu cenu za svoj rad i znam da je on dobar; i, neka oprosti poštovani gospodin, ja znam da takav rad ne biste dobili u Roseteru za manje od dve gvineje. Ja vam rado dajem svoju izrađevinu, radio sam je u svojim slobodnim časovima, a njima samo ja raspolažem; ali ako hoćete da mi platite, ne mogu primiti manje nego što sam kazao, jer bi onda ispalo da sam tražio više nego sto je pravo. Dopustite da vam kažem zbogom”. Poklonih se i izađoh pre nego što je ona mogla ma šta da kaže, jer je stajala s kesom u rukama potpuno zapanjena. Nisam imao nameru da ih uvredim i govorio sam što sam umeo učtivi je, ali ne dopuštam nikome da kaže da sam hteo da ga oglobim. Uveče mi sluga donese jednu funtu i trinaest šilinga uvijene u hartiju. Ali otada sam jasno opažao da me stari vlastelin ne može da podnese.
— To je sasvim verovatno, sasvim verovatno — reče Bartl zamišljeno. — Jedini način da se s njim iziđe na kraj bio bi da mu se dokaže šta je u njegovom interesu; a to bi mogao kapetan, to bi mogao kapetan.
— Ne znam da li bi mogao — reče Adam. — Stari je dosta pametan, ali sem pameti treba još nešto pa da ljudi uvide u čemu je, na kraju krajeva, njihov interes. Tu je potrebno i malo savesnosti, i vera da postoji pravo i nepravo; meni je to sasvim jasno. Teško je ubediti staroga da se pravim putem može dobiti isto što i podvalama i okolišenjem. A, sem toga, ja nemam baš ni volje da radim kod njega. Ne volim da se svađam ni s kim, a naročito ne s gospodinom kome je osamdeset godina; znam da se ne bismo dugo slagali. Da je kapetan gospodar imanja, e, onda bi bilo drukčije; on je savestan i hoće da postupa pravedno, i ja bih više voleo da radim za njega nego za bilo koga.
— Dobro, dobro, momče; samo, ako ti sreća zakuca na vrata, nemoj proturiti glavu kroz prozor i vikati joj da ide i gleda svoja posla, to da znaš. Moraš se naviknuti na pravo i obrnuto u životu, kao i u računima. Kažem ti sad, kao što sam ti kazao i pre deset godina, kad si ono tukao mladog Holdstvorta sto je hteo da proturi lažan šiling pre nego što si znao da li je to hteo od šale ili zbilje: ti si nagao i ponosit, i gotov da pokažeš zube onima koji se ne slažu s tvojim nazorima. Što sam ja malo vatren i nepopustljiv, meni neće škoditi; ja sam stari učitelj i nemam više kuda da se penjem. Ali zašto sam utrošio sve ono vreme na tebe, učeći te da pišeš, crtaš planove, meriš i računaš, ako nećeš da napreduješ u životu i da dokažes ljudima da je od neke koristi kad se ima na ramenima glava, a ne tikva! Misliš li ti da ćeš napredovati ako budeš okretao nos od svega što malo miriše i što niko sem tebe ne oseća? To ti je isto tako ludo kao i ona pomisao da žena radniku čini život udobnijim. Gluposti, besmislice! Gluposti, besmislice! Ostavi ti to onim glupacima što se nikad nisu mogli da odmaknu dalje od sabiranja.
Za vreme ovih prilično vatrenih saveta Adamu da bude hladniji i razboritiji, lula mu se bila ugasila; Barti stiže na vrhunac svoga govora, pa besno kresnu žižicu i stade plaho i odlučno da vuče dimove, upirući pogled u Adama, koji je činio napore da se ne nasmeje.
— Imate umnogome pravo, gospodine Mesi, — reče Adam uozbiljivši se — kao i uvek. Ali ćete dopustiti da nije moj posao da gradim planove na slučajnostima koje se možda nikad neće ostvariti. Moje je da radim što bolje mogu oruđem i materijalom koji su mi u rukama. Dođe li nešto bolje, ja ću se setiti onoga što ste mi vi rekli; ali dotle mi ostaje samo da se pouzdam u svoje ruke i svoju glavu. Smišljam neki mali plan za Seta i mene — da radimo finije stolarske poslove za svoj račun i da na taj način sklonimo koju funtu nastranu. Ali već je dockan; dok stignem kući, biće skoro jedanaest. Mati sigurno neće zaspati dotle; sad je nekako uznemirenija nego obično. Dakle, zbogom ostajte.
— Hajde, hajde, izići ćemo s tobom do kapije, divna je noć — reče Bartl i uze štap. U istom trenutku skoči i Viksi na noge; ne govoreći više ništa, njih troje pođoše po mesečini, pored Bartlovih kućica krompira, ka maloj kapiji.
— Dođi u petak uveče na pevanje, ako možeš! — reče starac pošto zatvori kapiju za Adamom i nasloni se na nju.
— Hoću, hoću! — reče Adam i uputi se ka drumu, belom od mesečine. Jedino je on bio u pokretu na čitavom tom prostoru. Dva siva magarca stajala su pred žbunjem mirno kao slike od kamena, mirno kao sivi krov na kolibi od blata, malo dalje. Bartl je gledao u tu pokretnu priliku dokle god se nije izgubila u pomrčini; a Viksi je, međutim, u podeljenoj odanosti, već dvaput trčala natrag u kuću da izliže štence.
— Da, da, — mrmljao je učitelj pošto se Adam izgubio u tmini — ideš, koračaš krupno, koračaš krupno; ali ne bi bio to što si da u tebi nije malo od hromoga Bartla. I najjače tele mora da sisa. Koliko je samo tih velikih i krupnih momaka koji ne bi ni slovca znali da im nije bilo Bartla Mesija. De, de, Viksi, ludo jedna, šta ti je sad, šta ti je sad? Treba da uđem unutra, je li? Da, da, nikad više ja neću imati svoju volju. A oni štenci. šta misliš da ću uraditi s njima kad budu porasli dvaput veći od tebe? — Jer, siguran sam da im je otac onaj Vilov krupni jazavičar, je li, a, lukava propalice? (Tu Viksi podvi rep među noge i otrča napred u kuću. Ima stvari koje dobro vaspitano žensko stvorenje rado prečuje.)
— Ali našto govoriti ženi koja ima mlade? — nastavi Bartl. — To ti nema svesti, nema svesti; sve je otišlo u mleko.

TREĆA KNJIGA


DVADESET DRUGA GLAVA

ODLAZAK NA ROĐENDAN

Došao je trideseti jul; bio je to jedan od onih pet-šest toplih dana koji se javljaju sredinom kišnog engleskog leta. Poslednja tri-četiri dana nije bilo kiše i vreme je bilo jedinstveno za to doba godine; tamnozelena živica i titrica koja je cvetala kraj puta bile su manje prašijive nego obično; trava se dovoljno osušila da se deca valjaju po njoj; nije bilo oblaka, samo dug mlaz nečeg lakog i vunastog, daleko, daleko na visokom plavom nebu. Divno vreme za kakav julski izlet, ali ne najbolje doba godine da se u njemu čovek rodi. U to vreme priroda kao da se odmara zbog vrućine — najlepše cveće je precvetalo, blago vreme prvoga bujanja i svakojakih nada je prošlo, a još nije došlo vreme žetve i sabiranja, i svet se boji nepogoda koje mogu da unište dragocene plodove u času sazrevanja. Šume su jednoliko, tamnozelene; prestala su da mile kraj polja kola natovarena senom, koja su prosipala mirisno vlaće po grančicama kupina; pašnjaci su već malo požuteli, ali žito još nema onaj svoj poslednji, crvenožuti sjaj; jaganjci i telad izgubili su sve znake svoje nevine vragolaste lepote i postali glupa junad i ovce. Ali na farmama je to doba dokolice, ta pauza između kosidbe i žetve, i zato su farmeri i radnici u Hejslopu i Brok s tonu mislili da je vrlo dobro što kapetan postaje punoletan baš tada, kad se oni potpuno mogu posvetiti poslu da ocene ukus piva iz velikog bureta, koje je napravljeno ujesen posle „naslednikovog” rođenja i namenjeno da se otvori kad dođe njegov dvadeset prvi rođendan. Vrlo rano toga jutra vazduh je veselo brujao od zvona, i svako se žurio da posvršava svoje najpreče poslove pre dvanaest; tada je trebalo spremiti se i poći gospodarevoj kući.
Podnevno sunce prodiralo je u Hetinu spavaću sobu; nije bilo kapaka da ublaže toplotu s kojom su zraci padali na Hetinu glavu dok se ogledala u starom ogledalu punom pega. To je bilo jedino ogledalo gde je mogla da vidi i vrati mišice; ono malo ogledalce koje je donela iz susedne sobe, što je ranije bila Dajnina, pokazivalo bi joj samo bradu i malo parče divnog vrata, gde se okruglina obraza slivala sa drugom oblinom, osenčenom divnim kovrdžama, A toga dana ona je mislila na svoj vrat t mišice više nego obično; jer uveče, na igranci, neće morati da metne nikakvu maramu; stoga je juče ceo dan bila zaposlena oko bele haljine s ružičastim cvetićima, udešavajući rukave da budu onako kako ushte, kraći ili duži. Obukla se isto kao što će biti obučena doveče; na grudima parče „prave čipke” što joj je tetka dala za tu retku priliku, ali inače bez ikakvih diugih ukrasa; izvadila je čak i male okrugle minđuše, koje je svaki dan nosila. Ali imala je još nešto da uradi, očevidno, pre nego što metne maramu i obuče bluzu s dugim rukavima, što će joj biti odelo za preko dana — jer ona sad otključa fijoku u kojoj se nalazilo skriveno blago. Ima više od mesec dana otkako smo je ono videli da otvara istu tu fijoku; ali sad se u njoj nalazi blago mnogo skupocenije od onog starog, koje je ćušnuto u ugao fijoke. Heta sad nimalo ne želi da metne u uši velike minđuše od šarenog stakla, jer gle!... ona sad ima, u lepoj maloj kutijici postavljenoj belom svilom, par zlatnih minđuša sa biserom i granatom. Oh, kakvo je uživanje izvući tu kutijicu i gledati u minđuše! Nemoj se zbog toga zamisliti, moj mudri čitaoče, i reći da bi Heta, onako lepa, morala da zna da je svejedno nosi li neki ukras ili ne; a, sem toga, gledanje u minđuše koje ne može da nosi izvan svoje sobe — kakvo to može biti zadovoljstvo, kad zadovoljavanje taštine zavisi uvek od utiska koji će se učiniti na druge ljude! Ali ako si ti, čitaoče, tako preterano razuman, ti nikad nećeš razumeti suštinu ženske prirode. Pokušaj, naprotiv, da se oslobodiš svih razumnih predrasuda, kao da studiraš psihologiju kanarinke, i gledaj samo u pokrete tog lepog mladog stvorenja, te devojke koja okreće glavu na jednu stranu i s nekim nesvesnim osmejkom posmatra minđuše u maloj kutijici. Ah, reći ćeš, to je onda zbog ličnosti koja ih je dala; misli te devojke sigurno se sad vraćaju na ono mesto gde je minđuše primila u ruke. Ne. Jer zašto bi onda želela bas minđuše, pre svega drugog? A ja znam da je ona izabrala baš minđuše, između raznovrsnih ukrasa koje je mogla da zamisli.
„Malo, malo uvce!” rekao je Artur, čineći pokret kao da hoće da ga uštine, jedne večeri kad je Heta sedela do njega na travi, bez šešira. „Volela bih da imam neke lepe minđuše”, reče ona najedared, pre nego što je i bila svesna šta govori. Ta joj je želja ležala negde tako blizu usana da je morala izleteti sa najslabijim dahom. A idućeg dana — to je bilo prošle sedmice — Artur je odjahao u Roseter da kupi minđuše. Ta mala želja, izražena tako naivno, učinila mu se kao najslađa detinjarija; nikad ranije nije čuo ništa tako milo; i uvio je kutijicu u sto hartijica, da bi samo mogao gledati Hetu kako će da ih odvija, sa sve većom radoznalošću, dok se naposletku zadovoljstvo koje sija iz njenog oka ne odrazi i u njegovom.
Ne, dok se smešila na minđuše nije mnogo mislila na onoga ko ih je poklonio; jer, eto, ona ih vadi iz kutijice ne da ih pritisne na usne, nego da ih udene u uši — za trenutak, samo da vidi, kad pogleda u ogledalo, kako joj divno stoje, prvo u jednom položaju glave, pa posle u drugom. Vrti Heta glavom kao tica kad osluškuje. Nemogućno je, uostalom, da čovek bude pametan u vezi s tim minđušama ako pogleda u Hetu; za šta bi drugo i bili oni nežni biseri i drago kamenje ako ne za takve uši! Ne bi čovek mogao da zameri ni zbog onih malih rupica u ušima, koje se vide kad se minđuše izvade; možda vodene vile i druga mila stvorenja bez duše imaju od prirode takve male rupice u ušima, da udevaju u njih ukrase. I Heta mora da je jedna od njih; duša zaboli čoveka kad pomisli da je i ona žena kao i druge, i da je pred njom sudbina žene. Da, žena, koja u mladalačkom neznanju prede tanko tkivo ludosti i praznih nada, koje će jednoga dana da je ovije i stegne, kao otrovana haljina, i da sva njena lepršava i beznačajna leptirasta osećanja pretvori u duboko ljudsko stradanje.
Ali minđuše treba sad što pre izvaditi; čekaju je ujak i ujna. Heta ih spusti u kutijicu i zatvori, jednoga dana će smeti da ponese kakve god hoće minđuše; a ona je upravo već i živela u nevidljivom sveta sjajnog odela, providnih velova, meke svile i kadife, kao one što joj je sobarica u dvorcu pokazala u ormanu gospođice Lidije; Heta je već osećala narukvice na rukama i hodala je po mekom ćilimu pred velikim ogledalom. Međutim, u toj fijoci bila je jedna stvar koju će možda smeti da stavi na sebe tog dana, jer se može obesiti o nisku mrkih perli koje i inače nosi o praznicima — sa malom bočicom mirisa koju gurne pod haljinu; ona ustvari mora da metne te mrke perle, bez njih bi joj vrat izgledao kao da mu nešto nedostaje. Heta je manje volela medaljon nego minđuše, iako je to bio lep veliki medaljon, s emajliranim cvetovima i divnim zlatom uokvirenim staklom, pod kojim se video svetlosmeđ uvojak kose na dnu, i s obe strane po prstenak crne kose. Heta će sve to da sakrije pod haljinu, pa niko neće ništa da vidi. Ona bi možda stalno nosila medaljon da se nije bojala ujninih pitanja: šta će joj ta traka o vratu. Naniza, dakle, medaljon na nisku mrkih perli i obavi je oko vrata. Niska nije bila vrlo dugačka; medaljon je visio nešto malo ispod gornjeg ruba haljine. Sad je još ostalo da navuče duge rukavice, da stavi belu providnu maramu i slamni šeširić, s belim ukrasom umesto ružičastog, koji je izbledeo na julskom suncu. Taj šešir bio je kap žuči u Hetinoj čaši toga dara, jer nije bio sasvim nov; svako živi videće da je požuteo, osobito uz beli ukras na njemu; a Marija Bardž — Heta je to znala — imaće nov šešir ili kapu. Utehe radi ona pogleda u svoje bele pamučne čarape; bile su zaista vrlo lepe; Heta je dala za njih skoro svu svoju ušteđevinu. Njeni snovi o budućnosti nisu joj smetali da uživa i u sadašnjim svojim trijumfima: kapetan Donitorn voli je toliko da mu neće ni na um pasti da gleda u druge; ali te druge ne znaju kake on nju voli, i njoj nije prijatno da izgleda otrcana i beznačajna u njihovim očima, ma i za najkraće vreme.
Kad je Heta stigla dole, svi su već bili na okupu, razume se — u prazničnom odelu; zvona su tog jutra neprestano zvonila u čast kapetanovog dvadeset prvog rođendana, i sav je posao bio posvršavan vrlo rano. Mali Martin i Toma su se, međutim, raspoložili zapravo tek kad im je mati kazala da odlazak u crkvu ne spada u svečanosti propisane za taj dan. Pojzer je predložio da se kuća zaključa i ostavi da sama sebe čuva. — Jer — reče on — nema opasnosti da će je neko obiti, pošto će sve živo biti u dvorcu, i pošteni i lopovi; samo ako zaključamo kuću, moći će svi iz kuće da pođu, a takav se dan ne doživljuje dvaput u životu.
Ali gđa Pojzer odgovori sasvim odlučno: — Nisam ostavljala kuću da se sama čuva otkad sam se udala, pa neću ni sad. Vuklo se u poslednje vreme dosta bitangi oko kuće, pa da mi odnesu valjda sve šunke i sve kašike što imamo; to ti sve jedno drugo pomaže, te bitange, i čudo je što nas već nisu napali, potrovali pse i poubijali nas u postelji pre no što bi ko i primetio — nekog petka, noću, kad nam je u kući novac za isplatu radnika. A naravne da bitange znaju, isto tako dobro kao i mi kuda ćemo; kad đavo nešto hoće, ne boj se, on nađe za to načina.
— Koješta, da nas poubijaju u postelji! — reče Pojzer. — Imam ja valjda pušku u sobi? A ti imaš uši, čuješ i kad miš slaninu gricka. Ali ako baš ne možeš da budeš mirna, neka sad Alik ostane kod kuće, a Tim neka se vrati oko pet sati, da i Alik dođe malo da vidi svečanost. Mrgodu mogu pustiti s lanca, za slučaj da neko pokuša kakvo zlo; a tu je i Alikovo pseto, gotovo da zgrabi bitangu na prvi Alikov znak.
Pojzerka pristade na takvu pogodbu, ali je ipak smatrala da je pametno ako sve zaključa i zamandali što bolje može; a u poslednjem trenutku, pred sam polazak, Nansi, devojka iz mlekarnika, zatvori i kapke na kuhinjskom prozoru, mada je taj prozor bio neposredno pred očima Alika i njegovog psa, i teško bi bilo poverovati da će lopovi njega da izaberu za prolaz.
Kola pod arnjevima, bez opruga, čekala su spremna da povezu celu porodicu, sem muške posluge; na prednje sedište sedoše Pojzer i njegov otac, a pozadi je bilo mesta za sve žene i decu. Što punija kola, to bolje, jer se manje oseća truckanje; a Nansina krupna ličnost i pune mišice biće dobri jastuci. Ali Pojzer je terao hodom, kako bi se što manje truckali i naslanjali jedno na drugo u tako vruć dan; sem toga, na taj način su mogli da se pozdrave s pešacima koji su išli istim putem i koji su izgledali kao šarene tačke između zelenih livada i zlatnih njiva — zbog ponekog prsluka, crvenog kao bulke što su se gusto uvukle u žito, ili poneke plave vratne marame čiji krajevi lepršaju na novoj novcatoj beloj bluzi. Ceo Hejslop i ceo Brokston naći će se u dvorcu da se provesele u čast „naslednika”; čak su, na predlog g. Ervajnov, dovezeni i oni stari ljudi i žene koji više od dvadeset godina nisu dolazili na tu stranu brda. Zvona sad opet odjeknuše, poslednji put pre nego što i zvonari siđu da prisustvuju veselju. A pre nego što je zvonjenje prestalo, čuše kako se približuje druga muzika, tako da i Mrkov, staro kljuse zapregnuto u Pojzerovim kolima, poče da ćuli uši. To je bila banda Dobrotvornog kluba, u punom sjaju, to jest sa otvorenoplavim lentama i zastavom na kojoj je pisalo „Nek živi bratska ljubav”, oko slike rudarskog okna.
Kola, razume se, nisu ulazila u dvorac; gosti su se skidali kod kapije, a kola se vraćala kući.
— Pa u dvorcu je već kao na vašaru — reče gđa Pojzer kad siđe s kola i vide grupe ljudi raštrkane pod velikim hrastovima, i dečake koji jure po vrelom suncu i gledaju velike motke na kojima se lepršaju odela, kao nagrada onima što se budu uspuzali do vrha. — Ne bih mislila da je ovoliko sveta u dve parohije — nastavi gđa Pojzer. — Sačuvaj bože, kako je toplo izvan hlada! ’Odi, Toti, izgoreće ti lice. Mogli su da kuvaju ručak na ovoj vrelini, da uštede vatru. Idem u stan gđe Best, tamo ću malo da sednem.
— Stani malo, stani, — reče Pojzer — evo dolaze kola sa starcima i staricama; to će biti prizor kakav se retko viđa, kad siđu i pođu u grupi; ti znaš neke od njih još kad su bili u punoj snazi, zar ne, tata?
— Da, da — reče stari Martin, šetajući polako ispod nastrešnice, odakle je mogao videti stare kad silaze. — Sećam se Jakova Tafta, koji je pedeset milja daleko gonio škotske buntovnike kad su se povlačili od Stontona.
I stari Martin se oseti sasvim kao mladić, koji tek ima da živi, kad vide najstarijeg čoveka u Hejslopu, čičaTafta, kako silazi s kola i prilazi mu, s ugasitom spavaćom kapom na glavi i naslanjajući se na dva štapa.
— He, gospodar Tafte, — prodera se Martin što je jače mogao (mada je stari Taft bio gluv kao top, on, Martin, nije hteo propustiti da ga pozdravi) — vi se još dobro držite! Proveselićete se vi danas, iako vam je devedeset, i više.
— Sluga sam, gospodari, sluga — reče čiča Taft drhtavim glasom kad opazi da je u društvu.
Grupa staraca i starica, praćena sinovima i kćerima, koji su i sami bili sedi, uputi se manje zavojitim kolskim putem u kuću, gde ih je čekao naročito za njih namešten sto; a Pojzerova grupa udari, pametno, preko trave, hladovinom ispod velikog drveća, ne ispuštajući iz očiju lice kuće, sa zelenim busenjem i lejama cveća, ili šareni šator na kraju travnjaka, kao i dva veća šatora, s obe strane zelene rudine, gde će se zametati igre. Sama kuća bila bi prosta četvrtasta zgrada iz doba kraljice Ane da nije bilo ostataka stare opatije, s kojom je bila u vezi na jednoj strani, kao što se često vidi da se nova, visoka, kuća naslanja na stare i niske zgrade. Lepa starinska opatija bila je nešto uvučena, pod hladovinom velikih bukava, ali je sunce sad udaralo bas u njen širi i istureniji deo, sa prozorima zatvorenih kapaka, te je izgledalo da je kuća na vrućem sunčanom danu zaspala; Heta se čisto rastužila gledajući je; Artur mora biti negde u zadnjim sobama, sa društvom, i ne zna da je ona došla; a ona ga neće videti bogzna koliko dugo — možda tek posle ručka, kad će on, kažu, doći da drži govor.
Ali, delimično u svojim nagađanjima Heta nije imala pravo, Nikakvo veliko društvo nije stiglo, osim Ervajnovih, po koje su kola poslana rano ujutru; a Artur u tom trenutku nije bio u zadnjoj sobi, nego je sa sveštenikom šetao po širokom kamenom dvorištu stare opatije, gde su bili stolovi za sve zakupce i sluge sa farme. Artur je toga dana bio pravi lepi mladi Britanac, dobro raspoložen, u fraku svetloplave boje, po poslednjoj modi; ruka mu više nije bila u zavoju. Izgledao je iskren i nekako nevino blag. Ali i nevini ljudi imaju svojih tajni, a tajne ne ostavljaju bore na mladim licima. Kad uđoše u hladno dvorište s arkadama, on reče:
— Časti mi, zakupci će najbolje proći; u ove vruće dane stari manastiri su najbolja trpezarija. Sjajan vam je, g. Ervajne, bio savet što se tiče ručka — spremiti ga lepo, ali prema mogućnostima, i samo za zakupce; tim pre što raspolažem ograničenom svotom. Deda je doduše govorio o nekoj carte blanche , ali ipak nije hteo da se na mene osloni kad je došlo do toga.
— Ne mari, pružićete ljudima više zadovoljstva na ovaj mirni način — reče g. Ervajn. — Kod prostog sveta se ideja o darežljivosti uvek meša sa pretstavom gužve i nereda. Tako grandiozno im zvuči kad čuju da je ispečeno toliko i toliko celih ovaca i volova i da je mogao doći i jesti ko god je hteo; a na kraju krajeva ispadne da niko nije dobro ručao. Kad se svetu da dobar ručak i umerena količina piva u podne, biće u stanju da se lepo provedu uveče na igranju. Nećete moći da sprečite, naravno, da poneko ne pređe meru; ali, ako već mora biti, bolje pijan čovek uveče nego u po dana.
— Nadam se da takvih neće biti mnogo. Tredlstonce sam izuzeo, za njih će biti spremljen ručak u varoši; a Kasona, Adama Bida i još neke valjane ljude zamolio sam da nadgledaju izdavanje piva i paze da se ne pretera. Hajdemo sad gore da vidimo stolove za velike zakupce.
Popeše se uz kamene stepenice, koje su vodile na galeriju iznad dvorišta, gde su se za poslednje tri generacije gomilale prašljive slike bez vrednosti — plesnivi portreti kraljice Jelisavete i njenih dvorkinja, slika generala Monka, s izbijenim okom, Danilo u tamnoj pećini s lavovima, i Julije Cezar na konju, s dugim nosem i lovorovim vencem, držeći u rukama svoj Komentar .
— Kako je dobro što je sačuvan ovaj deo stare opatije! — reče Artur. — Ako ja jedared budem gospodar, podići ću divnu galeriju; nigde nemamo prostora koji bi bio za trećinu ovog. Onaj drugi sto je za farmerske žene i decu: gđa Best mi reče da je za majke i decu ugodnije da budu zasebno. Odlučno sam zahtevao da dođu i deca, da bi ispalo porodično veselje. Jednoga dana ću ja za te male švrće i devojčice biti „stari vlastelin”, i oni će onda da pričaju svojoj deci da sam ja bio mnogo bolje momče nego moj sin. Dole ima još jedan sto za žene i decu. Ali vi ćete već sve to videti; nadam se da ćete doći sa mnom u društvo, posle ručka.
— Pa, razume se — reče g. Ervajn. — Ne bih hteo da propustim prvu vašu reč upućenu zakupcima.
— Biće tu još nešto što ćete voleti da čujete — reče Artur. — Hajdemo u knjižnicu da vam sve ispričam dok je deda u gostinskoj sobi sa gospođama. Iznenadiće vas nešto — reče Artur kad sedoše. — Deda je najzad ipak popustio.
— Šta, za Adama?
— Da; trebalo je da dojašem do vas i da vam to javim, ali sam bio tako zaposlen. Vi znate, govorio sam vam kako sam već bio prestao da ga nagovaram — mislio sam da je sve uzalud; ali juče izjutra on poruči da dođem k njemu pre nego što izađem, i ja se začudih kad mi reče da se rešio da izvrši sve promene neizbežne zbog povlačenja starog Sačela s posla, i da ima nameru da uzme Adama za glavnog nadzornika šuma, sa platom od jedne gvineje nedeljno i pravom upotrebe jednog ponija koji će se ovde hraniti i timariti. Ja mislim da je odgonetka u ovome: njemu je otpočetka bilo jasno da je to korisna zamisao, ali je morao da savlada neko naročito neraspoloženje prema Adamu; a zatim, čim sam ja nešto predložio, to samim tim treba odbiti. Zanimljiva jedna protivrečnost postoji u tom mom dedi; znam da namerava da zavešta meni sve što je sačuvao, i vrlo je lako mogućno da će sasvim ostaviti jadnu tetkaLidiju, koja mu je bila robinja celoga veka, sa tričavih pet stotina godišnje samo da bi meni što više dao — pa ipak mi se poneki put čini da me zaista mrzi zato što sam mu naslednik. Verujem da bi za njega bila prava nesreća kada bih ja slučajno skrhao vrat, pa ipak uživa u tome da mi stavlja na put stotinu kojekakvih neprijatnosti.
— Ah, mladiću, nije samo ljubav žene άπερωτος έρως1 kao što kaže Eshil. Puno je „ljubavi koje ne ljube” i u muškom svetu. Ali, govorite mi o Adamu. Je li se primio položaja? Ja ne vidim da bi to za njega bilo mnogo unosnije od posla koji sada obavlja; premda bi mu ostajalo više vremena da radi za svoj račun.
— Da, i ja sam malo sumnjao dok sam mu to predlagao; a kao da se i on u prvi mah ustezao. Rekao je da se boji da neće moći ugoditi dedi. Ali sam ga ja tada zamolio da meni za ljubav ne odbija mesto ako mu se posao odista sviđa i ako ne bi time napustio nešto što mu više donosi. On me tada uveravaše da više voli to nego išta drugo; to bi bio za njega veliki korak napred u poslovima i to bi mu omogućilo da izvede nešto što toliko želi — da ne radi više za Bardža. Veli, imao bi onda dovoljno vremena da vodi svoje malo preduzeće, koje bi on i Set zajedno osnovali i vremenom možda i proširili. I tako je najzad pristao; naredio sam da danas ruča sa velikim zakupcima; tom prilikom mislim da saopštim njegovo postavljenje i da predložim da svi piju u njegovo zdravlje. Čitavu malu scenu udesio sam u čast moga prijatelja Adama. On je divan mladić, i meni je milo što se pružila prilika da svet dozna da ja tako mislim o njemu.
— Scena u kojoj naš dragi Artur namerava takođe da odigra lepu ulogu — reče g. Ervajn smešeći se. Ali kad vide da Artur porumene, on nastavi ublažujući: — A moja je uloga, to već znate, da budem staro gunđalo koje kod mladih ne vidi ništa vredno hvale. Ne volim da priznam kako se ponosim kad moj pitomac učini nešto lepo. Ali ovoga puta ću da primim ulogu ljubaznog starog gospodina i pridružiću se vašoj zdravici Adamu. A je li deda popustio i u onom drugom pitanju — da uzme ugledna čoveka za upravitelja imanja?
— Nikako! — reče Artur, pa se nestrpljivo diže sa stolice i stade da šeta po sobi s rukama u džepovima. — Ima sad neki plan da našu farmu da pod zakup i da se pogodi da nam se šalje mleko i maslo za kuću. Ali ja ga ništa više o tome i ne pitam, strašno se jedim. Mislim da on ima nameru sve sam da vodi i da ne želi nikakvog upravitelja. Ipak je divno čudo koliko energije još ima!
— Hajdemo sada da vidimo dame — reče g. Ervajn ustavši. — Moram reći majci kakav ste joj divan presto udesili pod šatorom.
— Hajdemo, treba i da se doručkuje — reče Artur. — Sigurno je već dva sata, jer čujem gong koji poziva zakupce na obed.

DVADESET TREĆA GLAVA

RUČAK

Kad je Adam čuo da će ručati gore, sa velikim nakupcima, bi mu neugodno što će na taj način da bude uzdignut iznad majke i Seta, koji će ručati dole u dvorištu. Ali Milz, glavni sluga, reče mu da je kapetan Donitorn izdao za to naročita naredbu i da bi mu bilo vrlo krivo kad Adam ne bi bio gore.
Adam na to klimnu glavom i ode do Seta, koji je stajao nekoliko metara dalje, pa mu reče:
— Slušaj, Sete, kapetan je javio da ću ja ručati gore; on to naročito želi, reče mi Milz, pa se bojim da ne bi bilo učtivo ako to ne učinim. Ali ja ne volim da sedim iznad tebe i majke, kao da sam nešto više od svojih rođenih. Ti mi nećeš zameriti, je li?
— Ne, ne, Adame, — reče Set — počast učinjena tebi i nama je počast; a ako ti se odaje poštovanje, i zaslužio si ga. Što više iznad mene, utoliko bolje, dok si mi brat. To je zato što si postavljen za nadzornika šuma, i sasvim je u redu. Taj položaj iziskuje poverenje; ti danas stojiš iznad običnog radnika.
— Da, — reče Adam — ali niko o tome još ništa ne zna. Ja nisam izvestio g. Bardža da ga ostavljam, a ne volim da iko drugi to sazna pre njega, jer će ga to začelo žacnuti. Svi će se, dakle, čuditi kad me vide gore i naravno da će nagađati i pitati se, jer je za poslednje tri neđelje bilo već mnogo govora o tom mestu i o meni.
— Pa red samo da ti je naređeno da dođeš, a nije ti rečeno zašto. To i jeste istina. A što će se mati obradovati! Hajdemo da joj kažemo.
Adam nije bio jedini gost koji je pozvan gore iz drugih razloga, a ne zbog visoke zakupne cene. Bilo je u obe parohije više ljudi koji su dostojanstvo stekli svojim radom, a ne svojim džepom; od tih je jedan bio i Bartl Mesi. Na ovoj vrućini njegovo hramanje bilo je još sporije, i zato Adam malo zaostade kad odjeknu zvono za obed, da bi ušao sa svojim starim prijateljem; ustezao se da se pridruži Pojzerovima u ovako svečanoj prilici. U toku dana će, međutim, svakako naći zgodu da bude blizu Hete; bio je zadovoljan i time, jer nije hteo dati povoda da ga „peckaju” zbog Hete. Taj krupni, samosvesni, neustrašivi čovek bio je neobično plašljiv i povučen kad je trebalo da se udvara.
— E pa, gospodine Mesi, i ja danas idem gore s vama, tako je kapetan naredio.
— E! — uz viknu Mesi i stavi ruku Adamu na pleća — onda tu ima nečega, ima tu nečega. Jesi li čuo štogod o namerama starog vlastelina?
— Pa, jesam — reče Adam. — Vama ću reći, jer verujem da vi umete da ćutite kad hoćete. Nadam se da nećete ništa odati dok svi ne saznaju, imam naročitih razloga za to.
— Uzdaj se u mene, momče, uzdaj se. Nemam ženu koja će da izvuče iz mene tajnu, pa da je onda rastelali po celom selu. Ako treba nekom da se poveriš, idi samo neženjenom čoveku, samo neženjenom čoveku.
— E, dakle, juče je rešeno da ja primim upravljanje šumama. Kapetan je poslao po mene da bi mi to saopštio bas kad sam pravio ove motke i koješta drugo, i ja sam pristao. Ali ako vas ko gore zapita o tome, pravite se da ne čujete ili okrenite razgovor na nešto drugo; učinite mi to. A sad da požurimo, mislim da ćemo biti poslednji.
— Znam ja kako ću, ne brini ti — reče Bartl Mesi i pođe. — Ta vest mi je taman dobar začin za ručak. Da, da, momče, tebi je napredak osiguran. U ovom kraju nema boljega oka da izmeri, ni bolje glave da izračuna, za to stojim dobar. Ono, imao si i dobru nastavu, dobru si nastavu imao.
Kad stigoše gore, još se raspravljalo o pitanju koje Artur nije rešio — ko će pretsedavati za trpezom, a ko će biti potpretsednik — i tako Adamov ulazak niko i ne zapazi.
— Jasno je kao dan, — govorio je Kason — stari Pojzer je najstariji po godinama u ovoj sali, neka on bude pretsednik. Nisam uzalud bio podrumar petnaest godina, znam ja šta je red o ručkovima, a šta nije.
— Ne, ne, — reče stari Martin — ja sam sve preneo na sina, ja nisam više zakupac. Neka on zauzme to mesto. Stari su ljudi bili i prošli. Oni treba da ustupe mesto mlađima.
— A ja bih rekao da najveći zakupac ima više prava nego najstariji — reče Luka Briton, koji nije mario Pojzera zato što ga je ovaj rado kritikovao; — evo gazda-Holdsvort, on drži najviše zemlje na ovom dobru.
— Slušajte, — reče Pojzer — neka pretsedava, recimo, onaj čija je zemlja najgore obrađena; onda se niko neće otimati za to mesto.
— Pa evo gospodin-Mesija — reče Kreg, kome je, kao neutralnom u prepirci, izmirenje išlo u račun; — on je učitelj, pa će nam najbolje reći šta je pravo. Ko treba da sedne u začelje, gospodine Mesi?
— Najplećatiji, razume se, — reče Bartl — da ne gura druge; a onaj koji je posle njega najplećatiji ima da sedi na donjem kraju stola.
Na to srećno rešenje pitanja svi udariše u smeh; uostalom, bila bi dovoljna i manja šala. Samo je Kason smatrao da se ne slaže s njegovim dostojanstvom i višim obrazovanjem da se i on smeje, sve dok nije ispalo da je on drugi po krupnoći. Mlađi Pojzer, kao najplećatiji, postade dakle pretsednik, a Kason potpretsednik.
Prema takvom uređenju, Adam, koji je naravno sedeo u dnu stola, dospe u neposrednu blizinu krčmara Kasona; krčmar ga nije opazio pri ulaženju, pošto je bio isuviše zauzet prepirkom. Kason je, kao što smo videli, smatrao da je Adam „malo suviše digao nos”; njegovo mišljenje bilo je da gospoda dižu oko tog mladog drvodelje više buke nego što je potrebno; a njega, Kasona, slabo cene, iako je bio podrumar petnaest godina.
— A, gospodine Bide, vi ste jedan od onih što stalno idu naviše — reče on kad Adam sede. — Koliko se sećam, vi niste dosada ovde obedovali.
— Ne, gospodine Kasone, — reče Adam svojim snažnim glasom, koji se ču duž celoga stola. — Nisam nikada dosada ovde ručao, ali sam došao po želji kapetana Donitorna i nadam se da to neće biti nikom neprijatno.
— Ne, ne — ču se nekoliko glasova najedanput. — Baš nam je milo što ste došli. Ko je rekao nešto protiv toga?
— Posle ručka ćete nam pevati onu „Preko brda, tamo daleko...” Tu pesmu strašno volim — reče Čaun.
— Uh, — reče Kreg — ne može se ni sravniti sa škotskim pesmama. Ja nisam nikad mario da pevam, imao sam preča posla. Čovek koji nosi u glavi imena i osobine svih biljaka zaista nema više praznog mesta i za pesme. Ali jedan moj rođak, što vam je taj pamtio škotske melodije! Istina, ništa drugo nije imao da pamti.
— Škotske melodije! — reče prezrivo Bartl Mesi. — Naslušao sam se ja tih škotskih melodija da mi je dosta za ceo vek. Zgodne su taman da se njima plaše ptice, to jest engleske ptice, jer škotske ptice, koliko znam, pevaju škotski. Dajte dečacima škotske gajde u ruke umesto čegrtaljki, pa je usev spasen, verujte.
— Da, ima ljudi koji vole da potcenjuju ono o čemu malo znaju — reče Kreg.
— Škotske su vam melodije kao žena koja grdi i zakera — nastavi Bartl Mesi, ne udostojivši pažnje Kregovu napomenu. — Teraju jedno pa jedno, i nikad da dođu do pametnog kraja. Škotska melodija, to je kao da postavljaš pitanje nekom tako gluvom čoveku kao što je stari Taft, pa nikako da dobiješ odgovor.
Adamu nije bilo krivo što je sedeo do Kasona, jer je s tog mesta mogao da vidi Hetu, koja nije bila daleko od njega, za drugim stolom. A Heta nije dosada ni opazila da je Adam tu; ljutito je pazila na Toti, koja se ukopistila da digne noge na starinsku klupu na kojoj su sedele, i time pretila da izgazi Hetinu ružičastu haljinu. Tek što bi Heta ćušnula dole debele nožice, eto ih opet gore; Toti nije odvajala oči od velikih činija sa pudingom i slabo je primećivala šta se dešava s njenim nogama. Hetu već izdade strpljenje, te najzad, namrštena i sa suzama u očima, reče:
— Bože, ujna, recite nešto Toti, neprestano meće noge gore i gužva mi haljinu.
— Šta je opet s detetom? Ona ne može tebi nikad da ugodi — reče gđa Pojzer. — Pusti je neka pređe ovamo do mene; ja ću valjda moći da izađem s njom na kraj.
Adam je gledao u Hetu i video kako se mrgodi i ljuti; njene crne oči izgledale su još veće od zadržavanih suza. Mirna Marija Bardž, koja je sedela dosta blizu, videla je da je Heta srdita i da Adam gleda u nju, i mislila da bi tako pametan čovek kao što je Adam trebalo da zna kako malo vredi lepota kod devojke tako rđave naravi. Marija je bila dobra devojka, koja se nije predavala rđavim osećanjima, ali ipak reče u sebi: „Kad Heta već ima tako rđavu narav, bolje je da Adam to dozna”. To je bila sušta istina; da je Heta bila neposredna i iskrena, ona bi izgledala vrlo ružna i neprijatna u tom trenutku, i niko ne bi ostao u zabludi o njenoj moralnoj vrednosti. Ali, ustvari, bilo je nečeg dražesnog u njenom durenju; izgledalo je više kao detinja tuga nego kao zlo raspoloženje; a strogi Adam ne pomisli da bi joj se imalo što prebaciti; on oseti samo neku vrstu zabavnog sažaljenja kao da gleda mače koje grbi leđa ili narogušeno ptice. Nije mogao da zna zašto se Heta ljuti, samo je osećao da je ona najlepše stvorenje na svetu; ako mu pođe za rukom što je naumio, neće nju više ništa jediti. Baš u trenutku kad Toti ode Heta pogleda u Adama, lice joj se razvuče u blažen osmejak, i ona mu klimnu glavom. U tome je bilo malo koketerije, jer je znala da ih gleda Marija Bardž. Ali taj osmejak opi Adama.

DVADESET ČETVRTA GLAVA

ZDRAVICA

Kad se obed svrši i kad doneše prve bokale iz rođendanskog bureta, načiniše mesta za plećatog Pojzera s jedne strane stola, i staviše dve stolice u začelje. Bilo je tačno utvrđeno šta će g. Pojzer da čini kad se pojavi mladi vlastelin; i tako on već pet minuta stoji, povučen u sebe, zagledan u jednu tamnu sliku na suprotnom zidu, dok mu se ruke u džepovima igraju sitnim novcem i drugim predmetima.
Kad uđe mladi vlastelin i s njim g. Ervajn, svi poustajaše; taj izraz poštovanja bi neobično prijatan Arturu. Godilo mu je da oseti svoju vrednost, a, sem toga, mnogo je polagao i na dobro raspoloženje tih ljudi — voleo je da misli kako oni prema njemu gaje naročito srdačna osećanja. To mu se zadovoljstvo ogledalo na licu kad reče:
— Moj deda i ja se nadamo da su svi naši ovde prisutni prijatelji dobro obedovali i da im se svidelo pivo spremljeno za rođendan. G. Ervajn i ja smo došli da ga s vama oprobamo; nadam se da će nam ono prijati utoliko bolje što je s nama i naš sveštenik.
Sve se oči sada okretoše Pojzeru, koji, držeći neprestano ruke u džepovima, otpoče umereno, kao sat koji sporo kuca:
— Kapetane, moji susedi su mi stavili u dužnost da danas govorim umesto njih, jer gde ljudi misle skoro bez razlike jedno isto, dovoljan je jedan govornik za mnoge. Iako mi možda imamo razna mišljenja o drugim stvarima — jedan radi zemlju ovako, drugi onako, nije moje da govorim ni o jednoj farmi sem svoje — hteo sam reći da svi jedno isto mislimo kad je reč o našem mladom vlastelinu. Mi vas skoro svi znamo još kad ste bili malo dete i nikad nismo videli u vama ništa drugo do ono što je dobro i čestito. Vi pravo govorite i pravo radite, i mi se radujemo što ćete biti budući gospodar ovog imanja, jer smo uvereni da ćete biti pravični prema svakom i nećete nikom hleb zagorčati ako to do vas stoji. Tako mislim ja, tako i svi ovde; a kad je čovek kazao što je mislio, bolje je da stane, jer za pivo nije dobro da dugo čeka. Još ne mogu reći kako nam se pivo svidi, jer nam ono ne može prijati dok ne iskapimo po jednu u vaše zdravlje. A obed je bio dobar, i ako ovde ima koga kome nije prijao, tome je samo njegov stomak kriv. Što se tiče sveštenika, poznata je stvar da je on svuda dobro došao, u celoj parohiji; i ja se nadam, mi se svi nadamo da će on poživeti da nas vidi kao stare ljude, našu decu kao zrele ljude i žene, a vas, vaše gospodstvo, kao porodičnog čoveka. Ništa nemam više da kažem zasada, nego da pijemo u zdravlje mladoga vlastelina — tri puta „živeo”!
Nastade urnebesno vikanje, pljeskanje, zveckanje, sa neprestanim da capo , što je uhu onoga koji to čuje prvi put prijatnije od svake muzike. Artur je osetio grižu savesti dok je Pojzer govorio, ali je ona bila toliko slaba da nije mogla da uguši zadovoljstvo koje je osećao zbog toga što ga hvale. Zar on, uglavnom, ne zaslužuje ono što je o njemu rečeno? Ako u njegovom ponašanju baš i ima nečega što Pojzer ne bi mogao da pohvali kad bi za to znao — e pa, ko je taj koji može pođneti da mu se sasvim duboko zagleda u sve što čini; a Pojzer verovatno, i neće saznati; najzad, šta je on to i učinio? Možda malo preterano u udvaranju; drugi bi na njegovom mestu postupio mnogo gore; a ništa rđavo se neće desiti, jer će objasniti Heti prvi put kad opet bude s njom nasamo da ne sme misliti ozbiljno ni na njega ni na ono što je bilo. Arturu je, kao što vidite, bilo potrebno da bude zadovoljan sobom; neugodne misli treba odagnati dobrim namerama za budućnost; a to se može uraditi tako brzo da je Artur, eto, bio neraspoložen, pa opet postao raspoložen — sve za kratko vreme dok je Pojzer govorio; tako da, kad je došao red na njega da govori, uzeo je reč sasvim laka srca.
— Zahvaljujem svima vama, moji dobri prijatelji i susedi, na dobrom mišljenju o meni i nežnim osećanjima prema meni, koje je g. Pojzer izrazio u vaše i u svoje ime; moja će najsrdačnija želja biti da ih uvek i zaslužujem. Vremenom možemo očekivati, ako ja poživim, da jednog dana postanem vlasnik zemalja koje vi držite; toga radi je moj ded i želeo da se priredi ova svečanost i da ja dođem među vas; a ja ću otsada gledati na svoj budući položaj ne samo kao na moć i zadovoljstvo nego i kao na sredstvo da budem od koristi svojim bližnjima. Ovako mlad čovek kao što sam ja ne može vam govoriti o tome kako se gazduje, vama, koji ste mnogo stariji i imate toliko iskustva; ali sam se ja ipak dosta interesovao za te stvari i naučio o njima toliko koliko su mi prilike dopuštale; a kad tok događaja stavi meni u ruke upravu nad imanjem, moja će prva želja biti da pomognem svojim zakupcima u svemu u čemu jedan posednik može da pomogne — da se zemlja poboljša i da bude zaveden bolji način gazdovanja. Moja je želja da me svi zakupci smatraju za svoga prijatelja, i ništa neće moći više da me usreći nego ako budem u stanju da poštujem svakog čoveka na očevini i da svako mene poštuje. Nije ovde mesto da ulazim u pojedinosti; izlazim samo ususret vašim nadama u vezi sa mnom time što vam kažem da se moje nade slažu s vašim, da ja želim da ispunim ono što vi od mene tražite; a potpuno se slažem s mišljenjem g. Pojzera — kad je neko rekao sve što je mislio, najbolje je da prekine. Ali zadovoljstvo koje sam osetio kad ste pili u moje zdravlje ne bi bilo potpuno ako ne bismo ispili po jednu u zdravlje moga dede, koji mi je bio i otac i majka. Ništa više nemam da kažem dok sa mnom ne iskapite čašu u njegovo zdravlje ovog dana kad se ja, po njegovoj želji, pojavljujem među vama kao budući pretstavnik njegovog imena i porodice.
Izuzev g. Ervajna, možda niko drugi od prisutnih nije potpuno razumeo i odobravao otmeni način na koji je Artur predložio da se pije u zdravlje njegovog dede. Farmeri su pomislili da Artur vrlo dobro zna da oni mrze staroga vlastelina; gđa Pojzer reče „da bi bilo bolje da nije uzeo da meša čorbu koja se ukiselila”. Prosta pamet ne razume lako finoću dobroga ponašanja. Ali se zdravica nije mogla odbiti; kad iskapiše, Artur nastavi:
— Hvala vam i u ime moga dede i u moje ime; a sad imam još nešto da vam kažem, da biste u tome podelili moju radost, kao što se nadam da ćete i učiniti. Mislim da među vama nema nikoga ko ne bi uvažavao, a neki od vas, uveren sam, i vrlo visoko cenio moga prijatelja Adama Bida. Svima u ovoj okolini poznato je da ovde nema čoveka na čiju bi se reč moglo pouzdanije osloniti nego na njegovu; što god uzme da izradi, izrađeno je valjano; na interes onoga ko mu posao poveri pazi koliko bi pazio na svoj sopstveni. Ponosim se što mogu reći da sam Adama voleo još dok sam bio dete i da me to moje osećanje prema njemu nikad nije ostavljalo — što znači da umem poznati dobroga čoveka kad na njega naiđem. Odavno sam želeo da on upravlja šumama na ovom imanju, šumama koje imaju znatnu vrednost; ne samo zato što cenim njegov karakter nego zato što on ima znanje i veštinu koji ga preporučuju za to mesto. I srećan sam što vam mogu reći da je to i želja moga dede i da je već rešeno da Adam upravlja šumama; ta će promena, uveren sam, biti od velike koristi po imanje; nadam se da ćete malo posle ispiti sa mnom čašu u Adamovo zdravlje i poželeti mu svaku sreću u životu, što on i zaslužuje... Imam sad ovde još jednog starijeg prijatelja; nije potrebno da vam kažem da je to gospodin Ervajn. Znam da svako od vas ima razloga da ga voli, ali niko tako kao ja. I znam da ćete se složiti sa mnom da pre svega ispijemo čašu u njegovo zdravlje. Dakle, napunite čaše i u zdravlje našega odličnog sveštenika — tri puta „živeo”!
Ovu čašu ispiše sa svim onim oduševljenjem koje je nedostajalo ranijoj; a najživopisniji trenutak nazdravljanja došao je kad g. Ervajn ustade da govori i sve se oči okrenuše k njemu. Izvanredna finoća njegova lica, uporedena s licima prisutnih, više je padala u oči nego kod Artura. Arturovo lice bilo je mnogo običnije britansko lice, a njegovo lepo odelo po poslednjoj modi bilo je mnogo više po ukusu mladih farmera nego g. Ervajnova napudrovana vlasulja i crno odelo, koje je već mnogo četkano, ali uvek odlično stajalo, i koje je, izgleda, on naročito rado oblačio u svečanim prilikama; g. Ervajn je znao tajnu — ne nositi nikad odelo na kome se vidi da je novo.
— Nije ovo ni izbliza prvi put — reče on — što zahvaljujem svojim parohijanima na dokazima dobrog raspoloženja prema meni; dobra volja bližnjih je stvar utoliko dragocenija što je starija. Odista, ovaj današnji prijatni sastanak dokaz je da se s punim pravom treba radovati kad je nešto dobro postalo punoletno i ima izgleda da će još živeti; naši odnosi, odnosi sveštenika i parohijana, postali su punoletni pre dve godine, jer je sada dvadeset tri godine otkako sam ja među vama; vidim ovde nekoliko visokih mladića i nekoliko mladih devo jaka u cvetu mladosti koji me, kad sam ih krštavao, nisu gledali tako ljubaznim pogledima kao što me, na moje veliko zadovoljstvo, gledaju sada. Ali ja znam da se vi nećete začuditi kad vam kažem da među svim tim mladim svetom onaj za koga se ja najviše interesujem jeste moj prijatelj gospodin Artur Donitorn, kome ste i vi maločas izrazili svoje uvaženje. Imao sam zadovoljstvo da mu budem vaspitač nekoliko godina i razume se da sam tako imao prilike da ga upoznam prisnije nego iko od prisutnih; i ja se ponosim, i zadovoljstvo mi je što vam mogu reći da delim s vama velike nade koje polažete u njega, i vašu veru u to da on ima osobine sa kojima će postati izvrstan gospodar kad tome dođe vreme i on stupi na taj položaj. Nas dvoje imamo jednako mišljenje o večini stvari o kojima uopšte mogu isto misliti čovek koji se bliži pedesetoj i mladić s napunjenom dvadeset prvom; on je maločas izrazio jedno osećanje koje ja od sveg srca prihvatam i zato ne bih hteo propustiti priliku da vam to kažem. To osećanje jeste cenjenje i uvažavanje Adama Bida. O ljudima na visokim položajima više se misli, o njima se više i govori, njihove se vrline bolje cene nego vrline onih kojima život prolazi u skromnom svakodnevnom radu; ali svaki pametan čovek zna od kolike je koristi taj skromni posao i koliko je važno za nas da on bude dobro urađen. I ja se slažem sa svojim prijateljem g. Arturom Donitornom u tome da, kad neko čija je dužnost da radi skroman posao pokaže karakter koji bi bio primeran na svakom položaju, zasluge toga čoveka treba priznati. Adam je jedan od onih kojima dugujemo priznanje, i njegovim prijateljima treba da je zadovoljstvo da mu odadu počast. Ja dobro poznajem Adama Bida — znam ga kakav je radnik i kakav je bio kao sin i brat — i govorim najprostiju istinu kad kažem da ga poštujem kao retko kojeg živog čoveka. Uostalom, ja vam ne govorim ovde o strancu; ima među vama njegovih prisnih prijatelja, i uveren sam da ovde nema čoveka koji, na osnovu svega dobrog što o Adamu zna, ne bi prišao da ispije u njegovo zdravlje.
Kad g. Ervajn zaćuta, Artur skoči, napuni svoju čašu i reče:
— Pune čaše do dna, za Adama Bida! Živeo, i dočekao sinove odane i valjane kao što je i sam!
Niko od slušalaca, pa ni sam Bartl Mesi, nije bio zdravicom očaran toliko koliko Pojzer. I mada je njegova prva beseda bila „teška rabota”, ustao bi on da izgovori i drugu, samo da nije znao da to nikako ne bi bilo u redu. Dao je oduške svojim osećanjima na taj način što je ispio brže nego obično, spustio čašu sa naročitim zamahom ruke, i lupio snažno spuštajući je. Džonatan Bardž i još neki osećali su se, doduše, manje ugodno u ovoj prilici, ali i oni se potrudiše da izgledaju zadovoljni; i tako se u Adamovo zdravlje ispilo s prividno jednodušnim oduševljenjem Adam beše bleđi nego obično kad ustade da zahvali prijateljima. Razumljivo je što je bio jako uzbuđen tom javnom po čašću; desilo se to pred licima koja čine njegov mali svet, i ceo taj svet složio se da mu oda počast. On ne oseti strah zbog govora, jer mu nije smetala sitna taština niti oskudica u rečima; nije izgledao ni uplašen ni zbunjen, nego je stajao pravo, po svom običaju, glave malo zaturene unazad, mirnih ruku, u nekom stavu strogog dostojanstva svojstvenom obično inteligentnim, poštenim, vaspitanim radnicima, koji uvek znaju šta im je posao na ovom svetu.
— Veoma sam iznenađen, — reče — nisam se nadao ničem sličnom, jer to prevazilazi ono što zaslužujem. Ali utoliko više razloga imam da budem zahvalan vama, kapetane, i vama, gospodine Ervajne, i svima prijateljima ovde koji su ispili u moje zdravlje i poželeli mi dobro. Bilo bi ludo s moje strane kad bih rekao da nisam uopšte dostojan mišljenja koje je o meni iskazano; žalosna bi ispala ta zahvalnost kad bih rekao da me vi poznajete toliko vremena, a da niste umeli da uvidite istinu o meni. Ono što ste rekli — da ja, kad preduzmem kakav posao, izradim ga dobro, pa bio plaćen bolje ili lošije — to je istina. Mene bi bilo stid da stojim ovde pred vama da to nije istina. Ali meni se čini da je to dužnost i da se time niko ne može hvalisati; i ja sam načisto s tim da nisam uradio ništa drugo nego ono što mi je bila dužnost; jer, možemo reći šta hoćemo, pri radu mi se prosto služimo onim duhom i snagom koje nam je bog dao. Te tako, vaša ljubaznost prema meni nije ono što biste vi meni bili dužni da učinite, nego je samo poklon, ja je tako i primam i zahvaljujem vam. A što se tiče nove dužnosti, reći ću vam da je primam po želji kapetana Donitorna i da ću pokušati da ispunim njegova očekivanja. Bolju sudbinu i ne želim nego da radim kod njega i da znam da, zarađujući svoj hleb, štitim i njegove interese. Jer sam uveren da je on jedan od one gospode koja žele da čine što je pravo, žele da učine što mogu da bi ovaj svet posle njih ostao malo bolji nego što je bio kad su oni došli na njega, što, po mom uverenju, svako može da uradi, bio on plemić ili prost čovek, bilo da upravlja radom i zarađuje novac ili radi svojim rukama. Nije ovde mesto da govorim više o onome što osećam za kapetana; nadam se da ću to dokazati svojim delima u toku života.
O Adamovoj besedi mišljenja su bila podeljena — neke žene su šaputale da se nije pokazao dovoljno zahvalan i da je govorio suviše ponosito; ali većina ljudi bila je mišljenja da niko ne bi govorio iskrenije i slobodnije, i da je Adam mladić da ne može biti bolji. Dok su takva došaptavanja išla unaokolo, izmešana s nagađanjem koga misli stari vlastelin da namesti za upravitelja i da li će uzimati nadzornika, Artur i g. Ervajn ustadoše i počeše da obilaze sto za kojim su sedele žene i deca. Tu nije bilo jakog piva, nego vina i slatkiša, penušave maline za mališane i dobre višnjevače za majke. Gđa Pojzer je sedela u pročelju ovog stola i držala u krilu Toti, čiji je nos bio zagnjuren u vinsku čašu u kojoj je tražila komadiće oraha i badema.
— Kako ste, gospođo Pojzer? — upita je Artur. — Jeste li uživali kad je vaš muž držao onako dobru besedu?
— Ah, gospodine, ljudima je većinom jezik kao zavezan, treba nagađati šta su hteli da kažu, kao kad se razgovarate s mutavima.
— Vi onda sigurno mislite da biste vi bolje govorili od njega? — reče g. Ervajn, smejući se.
— Pa, gospodine, kad ja nešto hoću da kažem, ja obično nađem reči, hvala bogu. Ne dao bog da ja nešto zameram svome mužu, jer on, iako je čovek koji malo govori, ne otstupa od onoga što kaže.
— Verujte, nikad nisam video lepše društvo od ovoga — reče Artur, posmatrajući dečicu rumenih obraščića. — Moja tetka i gospođice Ervajn doći će odmah da se s vama vide. One su se sklonile od galame oko nazdravljanja, ali ne smeju propustiti da vide ovo društvo sa stolom.
On nastavi da obilazi sto, razgovarajući s majkama i milujući decu, dok je g. Ervajn stajao na jednom mestu i izdaleka pozdravljao, da ne bi nikom smetao kada razgovara s Arturom, koji je bio junak dana. Artur se nije usudio da priđe Heti; samo joj se poklonio prolazeći suprotnom stranom. Budalasto dete oseti da srce hoće da joj pukne od tuge; najzad, koja se žena ikad zadovoljila prividnim zanemarivanjem, ma koliko znala da je to maska ljubavi. Heta je osećala da će ovaj dan biti najnesrećmji za nju; za trenutak joj prođe kroz glavu stvarnost i hladna jasnoća — Artur, koji joj je samo nekoliko časaka ranije bio tako blizak, daleko je od nje isto kao što je daleko junak neke velike svečanosti od sitnog gledaoca iz gomile.

DVADESET PETA GLAVA

IGRE

Velika igranka otpočeće tek oko osam časova uveče; ali momcima i devojkama koji su hteli da igraju na travi, u hladu, i pre toga vremena, muzika je stajala na raspoloženju; zar banda Dobrotvornog kluba nije u stanju da svira ma koju igru? Pored njih najmljena je bila i velika banda iz Rosetera; ona je sa svojim čudnovatim instrumentima za duvanje i naduvanim obrazima sama po sebi pretstavljala veliko zadovoljstvo za dečake i devojčice. A da i ne govorimo o violini Džošue Rana; poneo ju je s jednim plemenitim predosećanjem da će se možda naći neko dovoljno prečišćenog ukusa, ko će više voleti da igra uz solo zvuke toga instrumenta.
Čim je nestalo sunca sa velike čistine pred kućom, igra otpoče. Bilo je, dakako, i drugih zabava. Sapunom namazane motke, da se uz njih pužu dečaci i mladići; trke u kojima će da učestvuju stare žene; trke u džakovima; tereti za dizanje, za jake ljude; i još masa raznih iskušenja za ambiciozne, kao što je, naprimer, skakutanje na jednoj nozi što se duže može — igre u kojima će, to se već znalo, sigurno pobediti Vižljavi Ben. A kruna svega imala je da bude trka na magarcima, najveličanstvenija od svih trka, zasnovana na velikoj socijalističkoj ideji da svako goni svačijeg magarca, a pobedi najtvrdoglaviji magarac.
Odmah posle četiri sata pojavi se, oslonjena na Arturovu ruku, otmena stara gospođa Ervajn, u haljini od kadife, sa crnim čipkama i nakitom — a za njom celo društvo — i uputi se uzvišenom mestu pod šarenim šatorom, odakle će deliti nagrade pobediocima. Kruta i ceremonijalna gospođica Lidija zamolila je za dozvolu da tu počast ustupi kraljevski otmenoj staroj gospođi, a Artur je bio zadovoljan što mu se pruža prilika da zadovolji ljubav svoje kume prema dostojanstvenosti. Stari g. Donitorn, čist kao iz kutije i namirisan, iako već sasvim oronuo starac, vodio je gospođicu Ervajn s izrazom pedantne i kisele učtivosti; g. Gaven izvede gospođicu Lidiju, hladnu i ukrućenu u elegantnoj svilenoj haljini boje breskvina cveta; najzad izađe g. Ervajn, sa svojom bledom sestrom Anom. Sem Gavena nije bio pozvan niko od porodičnih prijatelja; sutra će biti velika gozba za susedno plemstvo, a danas su sve sile bile uložene da se zabave zakupci.
Prekoputa od šatora bio je jendek, koji je odvajao rudinu od parka, ali je za ovu priliku bio postavljen privremeni most za prelaz pobedilaca; a svet je u grupama stajao ili sedeo na klupama i na rudini, s obe strane šatora, čak do jendeka.
— Kažem vam, to je divan prizor! — reče stara gospođa svojim dubokim glasom kad sede i pogleda oko sebe prostranu scenu sa tamnozelenim zaleđem. — A verovatno će mi ovo biti poslednja parada kojoj prisustvujem, sem ako vi, Arture, ne požurite sa ženidbom. Ali pazite, uzmite lepu nevestu, inače više volim da umrem pre nego što je vidim.
— Vi ste, kumo, strašna izbiračica — reče Artur. —Sve se bojim da vas neću zadovoljiti svojim izborom.
— Kažem vam, neću vam oprostiti ako ne bude lepa. Ne zadovoljavam se samo umiljatošću, kojom ljudi obično izvinjavaju ružnoću. Ne sme biti ni kratke pameti; to nikako ne bi valjalo, jer vas treba neko da drži, a žena kratke pameti to ne može. A ko je onaj visoki mladi čovek s onim ljupkim licem, Dofene? Onaj tamo, bez šešira, što je toliko uslužan prema onoj starici do njega — majci, naravno. To mi se sviđa.
— Pa zar ga ne poznaješ, mati? — reče g. Ervajn. — To je Set Bid, Adamov brat, metodist, ali divan mladić. Siromah Set, izgleda u poslednje vreme veoma utučen; mislio sam da je to zbog oca, koji je onako žalosno svršio; ali mi Džošua Ran kaže da je želeo da uzme onu ljupku malu metodistkinju što je bila ovde pre mesec dana, a ona ga je, izgleda, odbila.
— Sećam se sad da sam nešto slušala o njoj; ali ovde je puno sveta koji ja ne poznajem; izrasli su i izmenili se otkako nikud ne izlazim.
— Kakav odličan vid imate! — reče stari Donitorn, koji je prinosio očima dogled. — Vidite izraz lica tog mladog čoveka na ovolikoj daljini! Za moje oči je njegovo lice samo nejasna bleda mrlja. Ali ja mislim da vidim bolje od vas na blizinu. Mogu da čitam sitan slog bez naočara.
— E, dragi gospodine, vi ste počeli kratkovidošću, a kratkovide oči najduže služe. Meni su potrebne vrlo jake naočari za čitanje, ali zato, rekla bih, oči su mi sve bolje i bolje za stvari na većem rastojanju. Kad bih nešto mogla da poživim još pedeset godina, mislim da bih bila šlepa za sve što drugi ljudi vide, kao čovek u bunaru, koji vidi samo zvezde.
— Pogledajte, — reče Artur — starice će da se trkaju. Na koju se kladite, Gavene?
— Na onu krakatu, ako se ne trči više puta; inače će dobiti nagradu ona mala, vižljava i okretna.
— Eno Pojzerovih, mati, desno, nedaleko od nas; gospođa Pojzer gleda u vas. Dajte joj znak da ste je videli — reče g. Ervajn.
— O, dabogme da hoću — reče gđa Ervajn, klanjajući se Pojzerki. — Ne sme se prevideti žena koja mi šalje onako odličan mastan sir. Bože moj, kako je debelo ono dete na njenom krilu! A ko je ona lepa devojka crnih očiju?
— To je Heta Sorel, — reče gospođica Lidija Donitorn — sestričina Martina Pojzera; mila devojka, i vrlo lepa. Moja devojka ju je učila da radi fine ženske radove, pa mi je zakrpila neke čipke, odista odlično.
— Pa ona je kod Pojzerovih već šest-sedam godina; morali ste da je viđate, mati, — reče gospođica Ervajn.
— Ne, dete moje, nisam je nikad videla; bar ne ovakvu kakva je sad — reče gđa Ervajn, gledajući neprestano u Hetu. — Zaista krasna! Upravo savršeno lepa! Od svoje mladosti nisam videla tako divno lice. Kakva šteta što je ta lepota zabasala među farmere kad je tolika potreba za lepim devojkama u dobrim porodicama bez imanja! Ovako, znam, udaće se za čoveka kome bi bila lepa i kad bi imala okrugle oči i riđu kosu.
Artur nije smeo da pogleda u Hetu dok je gđa Ervajn o njoj govorila. Pravio se da ne čuje i da ga zanima nešto na suprotnoj strani. Ali ju je dobro video iako nije u nju gledao; činila mu se još lepšom zato što je čuo kako se hvali njena lepota; jer, kao što znate, za Artura je tuđe mišljenje bilo kao vazduh koji udiše, kao klima rodnog tla u kojoj su njegova osećanja najbolje uspevala i snažila se. Da! Ona je bila takva da je mogla zavreti mozak svakom čoveku; ma ko drugi na njegovom mestu činio bi i osećao isto što i on. A što će se nje najzad odreći, kao što se rešio da učini, to će biti postupak na koji će moći da se osvrne s ponosom.
— Ne, mati, ne slažem se u tome s vama — reče g. Ervajn kao odgovor na njene poslednje reči. — Nije ovaj prost svet tako glup kao što vi zamišljate. I najprostiji čovek, koji ima zrno pameti i osećanja, svestan je razlike između nežne, ljupke žene, i grube. I pas oseća tu razliku, zna ko je pred njim. Možda ta; čovek nije u stanju da objasni uticaj otmenosti na njega, kao što ne može ni pas, ali ga oseća.
— Bože, Dofene, zar može nešto o tome da zna mator momak kao što si ti?
— O, baš u to se matori momci mogu bolje da razumeju nego oženjeni ljudi, jer imaju vremena za opšte posmatranje. Ko želi da prouči žene, ne sme da sputa svoj sud time što će jednu od njih nazivati svojom. A kao primer za ovo što sam rekao, da vam navedem onu lepu metodistkinju propovednicu koju sam pomenuo maločas; govorila mi je da je propovedala najgrubljim rudarima i da su je uvek predusretali s puno poštovanja i ljubaznosti. Ona to ne zna, ali razlog je što je u njoj toliko nežnosti, utančanosti i čistote. Takva žena nosi sobom vazduh iz nebeskih visina, a ni najgrublji radnik nije neosetljiv prema tome.
— Evo, jedan delić nežne ženske ili devojačke prirode dolazi po nagradu — reče g. Gaven. — Mora da je jedna od trkača u džaku koje su svršile trčanje pre nego što smo mi došli.
Taj „delić nežne ženske prirode” bila je naša stara poznanica, Besi Krenedž, ili Čadova Besi, gojazna prilika punih crvenih obraza, koji su sad bili još crveniji. Besi, žao mi je što to moram da kažem, udenula je ponovo minđuše u uši čim je Dajna otišla; a i inače se pretrpala raznim sitnim ukrasima koje je bila u stanju da nabavi. Ko bi zavirio u srce sirote Besi našao bi neverovatno mnogo sličnosti između nada i nemira njenih i Hetinih. Ali u pitanju osećanja preimućstvo bi možda bilo na Besinoj strani. A kako su različite po spoljašnosti! Hetu bi svako odmah poljubio, dok bi Besi zaželeo možda i da ošamari.
Besi je došla u iskušenje da oproba tešku trku, delom zbog besne mladosti, delom zbog nagrade. Neko je rekao da će među nagradama biti ogrtača i drugog finog odela, i zato je Besi sada prilazila šatoru, hladeći se maramicom, ali sa likovanjem u svojim okruglim očima.
— Evo nagrade za prvu trku u džakovima, — reče gospođica Lidija, uzevši sa stola jedan veliki paket u kome su bile stvari i dajući ga gđi Ervajn pre nego što je Besi stigla — jedna dobra haljina od kamilje dlake i komad flanela.
— Vi niste mislili da će pobedilac biti mlado stvorenje, tetka — reče Artur. — Zar ne biste mogli da nađete nešto drugo za ovu devojku, a tu glomaznu haljinu da ostavite za kakvu stariju ženu.
— Ja sam kupila samo ono što je korisno i što valja — reče gospođica Lidija doterujući čipke. — Mislim da ne treba ići na ruku mladim ženama iz tog staleža da zavole luksuz. Imam jedan crveni ogrtač, ali njega će dobiti neka stara žena koja bude pobedila.
Gđa Ervajn, čuvši te reči, pogleda ironično u Artura; Besi utom stiže i poče da se klanja na sve strane.
— Ovo je Besi Krenedž, mati, — reče g. Ervajn ljubazno — kći Čada Krenedža, kovača. Sećaš li se Čada Krenedža kovača?
— Da, da, sećam se — reče gđa Ervajn. — Besi, evo vaše nagrade, divne tople stvari za zimu. Zacelo ste se dobro oznojili na ovom toplom vremenu.
Besi otombolji nos kad ugleda ružnu debelu haljinu, koja na ovom julskom danu izgledaše još toplija i neprijatnija za oko i još ružnija za nošenje. I ne pogledavši više gore, ona se pokloni, okrete se, a uglovi usta joj sve više podrhtavahu.
— Jadno stvorenje, — reče Artur — sigurno je razočarana; ja bih voleo da je dobila štogod prema sebi.
— Ona je drsko mlado stvorenje — reče gospođica Lidija.— Ne treba joj još povlađivati.
Artur reši u sebi da će Besi učiniti poklon u novcu pre nego što se raziđu, da kupi nešto što više voli; ali kako ona nije znala da će doći uteha, otišla je s rudine, gde bi mogli da je vide oni u šatoru, bacila odvratni paket pod jedno drvo i počela da plače; naravno da su joj se dečaci potsmevali. U tom raspoloženju priđe joj njena pametna starija rođaka, ostavivši časkom dete mužu da ga pričuva.
— Šta ti je? — upita, uzimajući zavežljaj i razgledajući ga.
— Mnogo si se ugrejala u toj ludoj trci. A gle, dali su ti divnu haljinu i flanel; to je pre trebalo dati onima koji su toliko pametni da se ne upuštaju u budalaštine. Možda će ti ostati parče ove tkanine da sašijem odelo svom dečku? Je li, Besi, ti si uvek bila široke ruke?
— Što se mene tiče, uzmi sve — reče Besi uz srdit pokret i poče da briše suze i da se pribira pomalo.
— Pa dobro, uzeću, kad već hoćeš da ga se otarasiš — reče nezainteresovana rođaka i ubrza korak da se Besi ne bi predomislila.
Punačku Besi je dobri bog obdario s mnogo elastičnosti u raspoloženju, te je nju teško obuzimala duboka tuga; a kako je, međutim, došla na red najveća zabava, trka s magarcima, njeno se razočaranje izgubi sasvim, ili bolje reći pređe u osobito zadovoljstvo da pogna poslednjeg magarca; to je i činila raznim uzvicima, dok su dečaci pomagali štapovima. Ali snaga magareće pameti leži u postupanju koje je sušta protivnost argumentima; a to, ako se dobro prosudi, zahteva isto toliko umne snage koliko i direktno odgovaranje na argumente. Naš magarac ispolji svu veličinu svoje inteligencije i stade kao ukopan baš kad su batine najviše pljuštale. Gomila je vikala, a zadovoljno se smešio Bil Dauns, tesač kamena i srećni jahač ove izvanredne životinje, koja je stajala mirno, ukočenih nogu, usred ovog trijumfa.
Za muškarce je sam Artur spremio nagrade, te Bil dobi lep džepni nož, s toliko rezova, burgija i drugih dodataka da bi se čovek s tim nožem osećao kao kod kuće i na sasvim pustom ostrvu. Tek što se Bil vratio od šatora s nagradom, objaviše da sad Vižljavi Ben hoće da zabavi društvo — pre nego što gospoda odu na večeru — jednom osobitom pretstavom bez prethodne pripreme i bez nagrade, a to je da odigra jednu igru, koju doduše nije on izmislio, ali će je tako igrati da mu svako mora priznati da je jedinstvena. Ben je ponosit na svoje igranje — i imao je mnogo uspeha svake godine o crkvenoj slavi; trebalo mu je samo malo okrepljenja, u obliku čaše dobrog piva, pa da bude ubeđen da će se i gospoda diviti njegovoj igri; u toj želji da igra odlučno ga je podržavao Džošua Ran, koji je smatrao da nečim treba razveseliti mladoga vlastelina kad je toliko za njih učinio. Vi ćete se manje čuditi takvom mišljenju od strane ozbiljnog čoveka kao što je Ran kad čujete da je Ben molio Rana da ga prati na violini, a Ran pristao, misleći u sebi: „Igra sigurno neće biti ništa naročito, ali će sve nadoknaditi svirka”. Adam Bid, koji se nalazio u jednom od onih velikih šatora gde se govorilo o tom igranju, reče Benu da bi bilo bolje da se ne pravi budala; ali to baš učvrsti Bena u njegovoj odluci — neće on valjda napustiti stvar zato što Adam Bid prći nos.
— Šta je to, šta je to? — upita stari g. Donitorn. — Jesi li ti to udesio, Arture? Evo Rana s violinom i nekog nacifranog mladića s kitom cveća u rupici od kaputa.
— Ne, — reče Artur — ja ne znam ništa o tome. Tako mi boga, ovaj će da igra. To je jedan od drvodelja, ne sećam mu se imena u ovom trenutku.
— Ben Krenedž je to, zovu ga Vižljavi Ben — reče g. Ervajn. — Ana, ja bih rekao da je za tebe ovo struganje na violini malo suviše; ti si umorna; da ja tebe uvedem unutra, pa se odmori pre ručka.
Gospođica Ana rado ustade i njen dobri brat odvede je baš kad se Džošuino prethodno škripanje pretvorilo u prasak tonova poznate arije Bela kokarda , da bi zatim prešlo u izvijanje arija sa modulacijama, koje, pošto je Džošua imao dobro uvo, nisu bile rđave. Strašno bi, dakle, bilo za njega da je znao da je svu pažnju privukla Benova igra, a muziku je jedva ko slušao.
Jeste li ikad videli pravog engleskog seljaka kad izvodi solo igru? Možda ste gledali samo seljaka u baletu, koji se smeši kao lutka od porcelana, previja se ljupko u kukovima i klima ljubazno glavom. E, to vam je baš toliko prava seljačka igra koliko je Ptičji valcer istinsko ptičje pevanje. Ben se nije smešio — izgledao je ozbiljan kao majmun kad igra; tako ozbiljan kao kakav naučnik koji utvrđuje na svojoj sopstvenoj osobi koliko raznih potresa i vrsta pregiba može da podnese čovečje telo.
Da bi popravio silan smeh u šarenom šatoru, Artur je neprestano tapšao i vikao „bravo”. Ali je Ben imao jednog posmatrača čije su oči pratile njegove pokrete sa isto toliko ozbiljnosti i oduševljenja koliko i Benove. To je bio Martin Pojzer, koji je sedeo na klupi držeći sina Tomu među kolenima.
— Šta veliš na ovo? — reče ženi. — Ide po muzici kao navijen sat. Ja sam bio priličan igrač dok sam bio lakši, ali nikad nisam mogao tako u dlaku da uhvatim muziku.
— To što radi nogama nije važno, po mom mišljenju. Prazan je on u gornjem spratu; inače ne bi mogao da trupka i da se bacaka tu kao lud skakavac, da ga gleda ovaj gospodski svet. Eno, popucaše od smeha — reče gđa Pojzer.
— Ne mari, utoliko se više zabavljaju — odgovori Pojzer, koji nije tako lako opažao naličje stvari. — Ali eno, odlaze sigurno na ručak. Hoćemo li i mi da priđemo, da vidimo šta radi Adam Bid? Njemu je naređeno da pripazi tamo gde se pije; ne verujem da se baš najbolje provodi.

DVADESET ŠESTA GLAVA

IGRANKA

Artur je izabrao trem za balsku salu; to je bilo pametno, jer nigde ne bi bilo toliko vazduha, niti tako velikih vrata koja vode u baštu, niti tako zgodnih veza sa drugim sobama. Istina, pod s kamenim pločama nije baš najzgodniji za igranje, ali većina igrača je najbolje i uživala u igranju o Božiću na kamenom kuhinjskom podu. To je bio jedan od onih tremova oko koga su sobe izgledale kao ćelijice — s gipsanim anđelima, trubama i cvećem na visokoj tavanici, i sa slikama raznih junaka po zidovima, sa strane. To mesto bilo je kao naručeno za kićenje zelenim granjem, i Kreg se ponosio što mu se dala prilika da pokaže i svoj ukus i svoje bilje iz zimske bašte. Po širokim pločama kamenog stepeništa behu položeni jastuci, za decu, koja će ostati do devet i po časova da gledaju igru; a kako je igranka bila namenjena samo glavnim zakupcima, prostora je bilo za sve. Svetiljke su bile vrlo ukusno nameštene u fenjere od raznobojne hartije, visoko među zelenilom granja; farmerske žene i kćeri, zavirujući u trem, behu uverene da ne postoji ništa sjajnije od toga; sad su znale u kakvim prostorijama borave kralj i kraljica, i sa žaljenjem su se sećale svojih rođaka i poznanika koji nisu tu i nemaju prilike da doznaju kako stvari izgledaju u velikom svetu. Fenjeri behu već upaljeni, iako sunce tek što beše zašlo; napolju je vladala ona mirna svetlost u kojoj se predmeti vide lepše nego usred dana.
Divan je prizor bio i van kuće; farmeri i njihove porodice šetaju po rudini, među cvećem i žbunjem, ili po dugom pravom putu što vodi od istočnog krila dvorca; s obe strane puta mek ćilim od trave, a u travi, ovde-onde, po koji ravno razgranat kedar ili kao piramida visoka jela, čije grane padaju na tle i išarane su po ivicama kitama bleđeg zelenila. Grupe seljaka u parku postepeno su se razređivale — mlađe je privlačilo osvetljenje koje je počelo da svetluca u prozorima galerije u opatiji, gde će biti sala za igranje, a stariji i umereniji pomišljali su da je vreme da se ide kući. Jedna od njih bila je Lizbeta Bid; i Set pođe s njom, ne samo iz sinovlje pažnje, nego i zato što on, po svom ubeđenju, ne može uživati u igranju. Nekako je tužan bio za njega taj dan; Dajna mu je neprestano bila pred očima, baš zato što je tu sve bilo sasvim drukčije nego što je ona. Ukoliko se više nagledao bezizraznih lica i šarenog odela na mladim ženama, utoliko jasnije video je nju; baš kao što se oseća lepota i veličina Bogorodice čiju je sliku za trenutak zaklonila kakva obična glava u šeširu. To prisustvo Dajnino u njegovoj duši pomoglo mu je da lakše podnese majčinu narav, koja je te večeri postajala sve više i više svađalačka. Sirota Lizbeta patila je zbog čudnovatog sukoba osećanja. Njena radost i ponos zbog počasti koja je ukazana njenom ljubimcu, Adamu, sudarila se sa surevnjivošću i neraspoloženjem, koji se još pojačaše kad Adam dođe da kaže kako kapetan Donitorn želi da on, Adam, ostane na igranci. Adam se, eto, sve više i više udaljava; prosto je zaželela da se vrate stare brige i nevolje, jer je onda Adam više mario za ono što je njegova mati rekla i uradila.
— Eh, tebi je do igre, a ni pet nedelja nema kako smo spustili oca u grob — reče ona; — bolje bi bilo da sam i ja tamo, s njim, nego što sam ovde na smetnji veselijem svetu.
— Ne, mati, nemoj takvim očima da gledaš na to — reče Adam, rešen da toga dana bude blag prema majci. — Ne mislim ja da igram, samo ću gledati. Kad kapetan želi da sam tamo, izgledalo bi da se ja pravim pametniji od njega kad bih rekao da hoću da idem kući. A znaš dobro kako se on danas držao prema meni.
— Čini kako hoćeš; tvoja stara majka nema prava da te sprečava; ona je sad kao stara ljuska, a ti si izmakao iz nje, kao zreo orah.
— Dobro, mati, idem da kažem kapetanu da je tebi žao što ja ostajem, i da zato više volim da idem kući; on se onda neće ljutiti, a ja sam voljan da to učinim. — Adam to reče s izvesnim samosavlađivanjem, jer je ustvari više voleo da bude blizu Hete te večeri.
— Ne, ne; neću da to radiš; naljutiće se mladi vlastelin. Idi i učini kao što ti je rečeno, a ja i Set ćemo kući. Znam da je za tebe velika počast što te tako cene; a ko se tim može više ponositi nego tvoja mati? Zar se nisam mučila tolike godine da te podignem i odnegujem!
— Onda zbogom, mati; zbogom, Sete; i kad stignete kući, ne zaboravite na Džipa — reče Adam i okrete se kapiji što vodi u onaj deo parka gde je mislio da se nađe s Pojzerovima; celo poslepodne bio je toliko u poslu da nije imao vremena da progovori s Hetom. Njegovo oko brzo pronađe udaljenu grupu koja se vraćala ka kući širokom pošljunčenom stazom; to su bili oni koje je tražio; i on im požuri u susret.
— O, Adame, milo mi je što vas vidimo — reče Pojzer, koji je nosio Toti na rukama. — Sad ćete se malo provesti; i treba, pošto ste sav posao svršili. A Heta, evo, ima mnogo igrača; baš sam je upitao da li je i vama obećala igru, a ona kaže da nije.
— Ja... ovaj... nisam mislio da igram večeras — reče Adam, skoro u iskušenju da se predomisli čim je pogledao u Hetu.
— Koješta! — reče Pojzer. — Svi će večeras da igraju, sem starog vlastelina i gospođe Ervajn. Gospođa Best nam je rekla da će igrati i gospođica Lidija, i gospođica Ervajn, a mladi vlastelin će s mojom ženom da otvori bal; tako će i ona biti prinuđena da igra, iako se manula igranja od onog Božića pre nego što će nam se roditi mala. Sramota bi onda bilo, Adame, da se vi ukipite, tako lep mlad čovek, koji ne igra gore od ostalih.
— Naravno, ne bi bilo lepo da ne igrate — reče gđa Pojzer. — Ja znam da igranje nema smisla; ali ako budete pazili na sve što nema smisla, nećete daleko otići u životu. Kad su vam nešto usuli, gutajte, pa bilo retko ili gusto.
— Ako Heta hoće da igra sa mnom, — reče Adam, popuštajući ili navaljivanju gđe Pojzer ili nečemu drugom — igraću onu igru za koju je ona slobodna.
— Nemam igrača za četvrtu igru, — reče Heta — igraću tu igru s vama, ako vam je po volji.
— Eh, — reče Pojzer — ali vi treba da igrate i prvu igru, Adame, inače će izgledati čudno. Ima toliko lepih igračica na izbor, a i devojkama je nezgodno kad muškarci stoje i ne zovu ih na igru.
Adam priznade u sebi da Pojzer ima pravo; ne bi bilo lepo da igra samo sa Hetom. I setivši se da Džonatan Bardž ima izvesnog razloga da se toga dana oseća uvređenim, reši se da za prvu igru zatraži Mariju Bardž, ako već nema igrača.
— Veliki sat izbija osam, — reče Pojzer — moramo da požurimo unutra, jer mogu vlastelin i gospođe da uđu pre nas, a to ne bi bilo u redu.
Kad uđoše u trem i troje njihove dece pod Molinim nadzorom posedaše po stepenicama, otvoriše se dvokrilna vrata salona i uđe Artur, u oficirskom odelu, vodeći gđu Ervajn ka jednoj zastrtoj uzvišici, nameštenoj pod baldahinom i ukrašenoj biljkama iz zimske bašte, gde će sedeti ona, stari Donitorn i gospođica Ana, da gledaju igranku kao kraljevi i kraljice u pozorišnim komadima. Artur je obukao uniformu da bi ugodio zakupcima, kako je govorio, jer su oni toliko polagali na njegovo vojničko dostojanstvo kao da je ravno bar položaju pretsednika vlade. Uostalom, on nije imao ništa protiv da ih zadovolji na taj način; uniforma je lepo pristajala uz njegov stas.
Stari vlastelin, pre nego što će sesti, pođe po sali da se pozdravi sa zakupcima i da kaže koju učtivu reč njihovim ženama; on je uvek bio učtiv, ali su zakupci, posle dugog razmišljanja, došli do uverenja da je ta njegova uglađenost bila jedan od znakova njegove neosetljivosti. Opazilo se da je to veče najuglađeniji bio prema gđi Pojzer, jer se naročito raspitivao za njeno zdravlje, preporučivao joj da se snaži hladnom vodom, kao što i on čini, i da se čuva lekova. Gđa Pojzer se klanjala i blagodarila, ali vrlo pribrano, a kad se on odmače šapnu mužu:, — U život bih se kladila da nam nešto sprema. Ne maše Sotona badava repom. — Pojzer nije imao kad da joj odgovori, jer u taj mah priđe Artur i reče:
— Gospođo Pojzer, došao sam da vam ponudim ruku za prvu igru; a vi, gospodine Pojzer, dopustite da vas odvedem tetki, ona želi vas za igrača.
Pojzerkini bledi obrazi buknuše od nekog nervoznog osećanja neobične počasti dok ju je Artur vodio u vrh sale; a Pojzer, kome je jedna suvišna čaša povratila mladićku veru u to da lepo izgleda i da dobro igra, išao je ponosito pored njih i u sebi mislio da gospođica Lidija u svom životu nije imala igrača koji bi je tako dizao s poda kao što će on činiti. Da bi obe parohije bile podjednako počastvovane, gospođica Ervajn je igrala sa Lukom Britonom, najvećim zakupcem iz Brokstona, a g. Gaven povede gđu Briton. G. Ervajn, pošto je otpratio svoju sestru Anu, ode do galerije, kao što se ranije bio dogovorio s Arturom, da pazi kako će ispasti veselje seljana. Parovi nižeg ranga već su bili zauzeli mesta: Heta sa neizbežnim Kregom, a Marija Bardž s Adamom. Muzika grmnu i otpoče kontradans, najlepša igra na svetu.
Šteta što pod nije bio od dasaka! Tada bi ritmičko udaranje teških cipela prevazišlo u tačnosti svaki doboš. A to veselo trupkanje, to ljupko klimanje glavom i lepo pružanje ruku — gde se to može sad još videti? To prosto igranje uljudno odevenih žena, koje su za sat-dva ostavile brige oko kuće i mlekarnika i ponovo se setile mladosti (ali se ne prave mladima), i koje nisu surevnjive na mlade devojke oko sebe, nego se njima ponose; pa praznična veselost njihovih krupnih muževa, koji pomalo laskaju svojim ženama, kao da im se povratilo doba udvaranja; pa momci i devojke, pomalo zbunjeni i strašljivi pred svojim partnerom, ne znajući šta da razgovaraju — prijatno bi bilo kad bi se to još ponekad moglo videti, prijatnije nego duboko izrezane haljine i široke suknje, ispitivački pogledi koji klize kroz odelo, i umorni muškarci u lakovanim čizmama, koji se dvosmisleno smeše.
Jedna je stvar samo pomutila raspoloženje Martina Pojzera — bio je u igri neprestano blizu Luke Britona, tog nemarljivog ratara. Nameravao je da ga hladno pogleda u oči kad opet budu ukrštali ruke; ali kako je prekoputa njega stajala gospođica Ervajn, a ne Luka, mogao bi nju da uvredi. I tako je njegovo lice sijalo od veselosti, lišeno hladnoće moralnog rasuđivanja.
Kako je Hetino srce zakucalo kad joj se približio Artur! Jedva ju je i pogledao toga dana; ali sad mora da je uhvati za ruku. Hoće li je stisnuti? Hoće li pogledati u nju? Činilo joj se da će zaplakati ako on ničim ne oda svoja osećanja. Ali eto on je tu, uzima je za ruku, da, on je stiska. Heta preblede kad podiže oči i upre ih u njega, za čas, dok ga igra opet ne odnese dalje. To bledilo pogodi Artura kao neki tupi bol, koji ga nije puštao iako je morao da igra, osmehuje se i šali. Tako će Heta izgledati kad joj bude rekao ono što ima da joj kaže, a on neće biti u stanju da to podnese — biće lud i popustiće opet. Hetin pogled nije značio baš toliko koliko je Artur zamišljao; on je bio samo znak borbe između želje da on obrati pažnju na nju i bojazni da za tu želju ne saznaju drugi. Ali je Hetino lice stalno imalo izraz koji je govorio više od njenih osećanja. Ima lica koja je priroda obdarila izrazom i dirljivošću koji ne pripadaju prostoj duši što živi pod njima, nego su izraz bogzna koje duše iz ranijih pokolenja — ima očiju koje govore o dubokoj ljubavi, što je nesumnjivo nekada negde postojala, ali nije ni u kakvoj vezi s tim očima — bas kao što jezik nekog naroda može biti bogat poezijom koju ne ošećaju usne što ga izgovaraju. Pogled Hetin ulio je u Artura neki strah, ali je u tom strahu bilo i nekog nesvesnog ushićenja zbog toga što ga ona silno voli. Težak je zadatak stajao pred njim. Dao bi tri godine svoga mladoga života samo da se može odati strasti prema Heti — tako je osećao u tom trenutku.
Takve su mu se neskladne misli vrzmale po glavi dok je vodio na mesto gđu Pojzer, koja je jedva disala od umora i zaricala se u sebi da nema sile koja će je primorati da igra još jednu igru. Odveo ju je u trpezariju, gde je bila spremljena večera za goste koji bi hteli da se prihvate.
— Opomenula sam Hetu da treba s vama da igra — reče dobra, naivna gđa Pojzer; —ona je tako ćurkasta da je u stanju da obeća sve igre. Rekla sam da ne obećava suviše.
— Hvala vam, gospođo Pojzer, — reče Artur, ali ga nešto štrecnu. — Sedite vi sad na ovu udobnu stolicu, a evo Milza, on će vam doneti što želite.
Artur odjuri da odigra još sa kojom starijom gospođom; red je odužiti se udatim ženama, pa tek onda tražiti devojke. I tako se veselo nastavljao kontradans, i trupkanje nogama, i ljupki pokloni, i izvijanje rukama.
Najzad dođe red na četvrtu igru, koju je ozbiljni Adam očekivao kao da je nežni mladić od osamnaest godina; svi smo mi isti kad smo prvi put zaljubljeni; a Adam se samo pri zdravljenju doticao Hetine ruke i samo je jedared s njom igrao. I protiv njegove volje, oči su mu neprestano tražile nju, i on beše sav zanet ljubavlju. Hetino ponašanje mu se činilo milo, mirno; nije izgledala nimalo koketna, čak se manje smešila nego obično; neka slatka tuga ležala joj je na licu. „Neka je bog sačuva i blagoslovi”, reče Adam u sebi, „obezbediću ja njoj srećan život, ako ga uopšte može obezbediti snažna ruka koja hoće za nju da radi i srce koje je voli”.
I tu ga preplaviše slatke misli — on dolazi uveče s rada, grli Hetu, oseća kako se njen obraz meko priljubljuje uz njegov... sasvim je zaboravio gde je i, što se njega tiče, muzika i tapšanje oko njega mogli su da buče kao oluja.
Ali evo, treća igra je svršena; trebalo bi sad da ode i ponudi Heti ruku. Ona je bila čak na drugom kraju sale, šaputala je nešto sa Moli, koja joj je u tom trenutku predavala uspavanu Toti na ruke, a sama otišla da donese marame i šešire. Ono drugo dvoje dece odvela je gđa Pojzer u trpezariju, da im da koji kolač pre nego što pođu kući, u kolima s decom; Moli će odmah za njima, što brže može.
— Dajte da je ja držim — reče Adam kad Moli ode; — deca su tako teška kad spavaju.
Heta se obradova toj ponudi, jer držati Toti, i to stojeći, nije prijatan posao. Ali prenošenje deteta imalo je tu lošu posledicu što se Toti probudila i, kao i sva druga deca kad se trgnu iza sna, počela da se ljuti. Dok ju je Heta spuštala na ruke Adamu i još ne beše sasvim izvukla svoje ruke, Toti otvori oči i poče levom rukom da udara Adama po ramenu, a desnom ščepa nisku mrkih perli na Hetinom vratu. Medaljon iskoči iz haljine, niska se prekide, i zaprepašćena Heta vide kako se zrna i medaljon otkotrljaše po podu.
— Medaljon, medaljon! — reče Heta prestravljenim, tihim glasom Adamu. — Ostavite nisku.
Adam je video kuda se otkotrljao medaljon, jer mu je privukao pažnju još kad se izvukao iz haljine. Pao je na izdignuto mesto gde su bili svirači, a ne na kameni pod, i kad ga Adam podiže, on vide staklo i pod njim smeđu i crnu kosu. Medaljon je pao na drugu stranu, te je staklo ostalo celo; Adam ga okrete i vide emaljirano zlato na poleđini.
— Ništa mu nije — reče i pruži medaljon Heti, ali ona nije mogla da ga uzme jer je obema rukama držala Toti.
— Ne mari ništa, svejedno mi je — reče Heta, koja je prvo pobledela, a sad pocrvenela.
— Ne mari ništa — reče Adam ozbiljno. — Izgleda mi da ste se jako uplašili kad je pao. Ja ću ga pridržati dok vi ne budeta mogli da ga uzmete — dodade mirno i zatvori šaku s medaljonom, kako Heta ne bi pomislila da će ga on ponovo pogledati.
Utom dođe Moli s ogrtačem i šeširom, i čim uze Toti, Adam pruži Heti medaljon. Ona ga primi, naizgled nemarno i metnu u džep, ali je u sebi bila ljuta što ga je Adam video. Rešila se, međutim, da se više ne pokazuje uzbuđenom.
— Gledajte, — reče Adamu — već zauzimaju mesta; hoćemo li?
Adam pristade, ćuteći. Neki zagonetan nemir beše ga obuzeo. Da li to Heta ima ljubavnika za koga on ne zna? Jer niko od njenih rođaka, u to je bio ubeđen, ne bi joj dao takav medaljon; a niko od njenih udvarača koje on zna nije bio u položaju zvaničnog ljubavnika, kakav bi morao biti onaj koji poklanja medaljon. Adam se prosto izgubio pred nemogućnošću da nađe lice na kome bi se mogao zadržati njegov strah. On je samo osećao, i to sa strahovitim bolom, da u Hetinom životu ima nešto što on ne zna i da je ona imala drugoga dok se on uljuljkivao nadom da će ipak moći da voli njega. Prošlo ga je zadovoljstvo da igra s njom; njegove oči, kad bi pale na nju, gledahu je neprijatno ispitivački; nije mogao da smisli ništa što bi joj kazao; a i ona je bila neraspoložena i nije joj bilo do razgovora. Oboje su jedva dočekali da se igra svrši.
Adam je bio rešen da ide; nikom nije bio potreban, niko neće opaziti ako se izvuče. Čim je izašao napolje, pođe svojim, uobičajenim brzim korakom, jureći ni sam nije znao zašto, obuzet bolnom mišlju da je uspomena na taj dan, tako pun počasti i obećanja, otrovana zanavek. Najedared, kad je već dosta odmakao od dvorca, zastade, zaustavi ga jedan zrak oživele nade. Možda je on ipak budala, koja od sitnice pravi krupnu btvar. Kako je Heta volela fine predmete, možda je sama kupila medaljon. Doduše, medaljon je izgledao suviše skup za Hetu; ličio je na one skupocene stvari, na beloj svilenoj postavi, u velikoj zlatarskoj radnji u Roseteru. Ali Adam ni približno nije znao cenu takvih stvari i mislio je da to ne može biti skuplje od jedne gvineje. Toliko je Heta možda mogla da ima u svojoj kasici od božićnih poklona i, ko zna, možda je sve to dala za taj ukras! Ona je tako mlada i tako voli lepe stvari! Ali što se onda onako uplašila i promenila boju, a zatim rekla da joj nije mnogo stalo do toga? Ah, to je bilo od stida što Adam vidi kod nje tako lepu stvar — znala je da nije za nju da troši novac na to, a znala je i da Adam ne voli ukrase. Znak, dakle, da ona vodi računa o tome šta on voli. Po njegovom ćutanju i ozbiljnosti, posle toga, ona je morala pomisliti da mu je to bilo neprijatno, da se ljuti na nju, i da bi mogao da bude strog i prek prema njenim slabostima. Adam je sad koračao mnogo sporije i razmišljao o tom novom zračku nade; od jedared mu bi neugodno samo njegovo ponašanje prema Heti, zbog koga bi njena osećanja prema njemu mogla da ohladne. Jer, ovo poslednje njegovo gledanje na stvar mora biti jedino tačno. Otkud bi Heta mogla da ima zvaničnog udvarača, a da on to ne zna? Ona nikad nije ostavljala ujakovu kuću duže od jednog dana; nije mogla da ima poznanika koji ne bi dolazio u kuću, niti prisnih prijatelja koje ne bi poznavali njen ujak i ujna. Ludost je bila pomisliti da joj je medaljon dao ljubavnik. Adam je bio uveren da je onaj crni prstenčić njena kosa; nije, doduše, znao čija je smeđa kosa ispod crne, jer je nije dobro ni video, ali možda je to kosa njenog oca ili majke, koji su umrli još dok je ona bila mala; a prirodno je da uz njihovu kosu stavi i svoju.
Tako Adam leže u postelju utešen, izatkavši oko sebe tkivo verovatnoće — najbolji zaklon koji čovek može da stavi između sebe i istine. Njegove poslednje misli sliše se u san: on se nalazi sa Hetom u Pojzerovoj kući i moli je da mu oprosti što je bio hladan i ćutljiv.
Dok je on tako sanjao, Artur je vodio Hetu na igru i tihim i ubrzanim glasom joj govorio:
— Prekosutra u sedam biću u šumi; dođite što ranije možete. — I Hetina luda radost i nada, koje su se maločas zbog malenkosti raspršile, doleteše opet k njoj, nesposobnoj da uvidi stvarnu opasnost. Tek sada je prvi put toga dana bila srećna; ona požele da igranje traje mnogo časova. I Artur je to želeo; ta to je poslednja slabost kojoj je još mislio da se poda; čovek se nikad ne podaje uticaju strasti slađe nego kad je sam sebe ubedio da će je sutra savladati.
Želje gđe Pojzer, međutim, behu sasvim suprotne ovim željama; ona je bila veoma brižna što će sutrašnji sir zadocniti zbog njihovog dugog ostajanja u dvorcu. I kako je Heta ispunila dužnost i odigrala jednu igru sa mladim vlastelinom, ostalo je samo da ona, gđa Pojzer, izađe i vidi jesu li došla kola da ih voze kući, jer je bilo prošlo deset i po časova; a kad , joj muž blago napomenu da baš nije red da oni budu prvi koji će otići, gđa Pojzer otseče da odlaze, pa „bio red ili ne bio”.
—Šta! Već idete, gospođo Pojzer? — reče stari vlastelin kad ona priđe da se pokloni i kaže zbogom. — Ja sam mislio da nas niko od gostiju neće ostaviti pre jedanaest; gospođa Ervajn i ja smo već stari, pa ipak mislimo da otsedimo na igranci do jedanaest.
— E, gospodine, to je sasvim u redu, gospoda mogu da sede noću koliko god hoće; njima nije sir u glavi. Mi smo se i ovako dugo zadržali, jer se kravama ne može reći: sutra ćete morati da pričekate za mužu. Ako dopuštate, dakle, mi se opraštamo.
— Eh, — reče mužu kad su bili u kolima — više bih volela da sam morala istog dana i pivo da varim i rublje da perem, nego ovakav jedan dan zadovoljstva. Nema ničeg zamornijeg nego tako šećkati se i blenuti, i ne znati šta još posle toga treba da činiš; i nameštati lice na osmeh kao bakalin u pazarni dan, da ne bi svet pomislio da nismo dovoljno učtivi. A kad sve to izdržiš, šta ti ostaje: žuto lice, što si morao da jedeš ono što ti se ne jede.
— De, de, malo uživanja je tebi baš potrebno — reče Pojzer, koji je bio odlično raspoložen i osećao da je proveo divan dan. — A igrala si ne može bolje biti; neka se sakriju sve udate žene u parohiji što se tiče lake noge. A što je mladi vlastelin prvo s tobom igrao, bila je velika počast — sigurno zbog toga što sam ja sedeo u pročelju i držao besedu. A i Heta takvog igrača nikad nije imala — mlad otmeni gospodin u uniformi. Imaćeš, Heta, da pričaš, kad budeš stara baka, kako si igrala s mladim vlastelinom na dan njegovog punoletstva.

ČETVRTA KNJIGA


DVADESET SEDMA GLAVA

KRIZA

Prevalila je bila sredina avgusta — prošlo je otprilike tri nedelje od rođendanskog veselja. Žito beše sazrelo na severu Lomšira, ali će žetva svakako zadocniti zbog jakih kiša, od kojih je bilo poplava i velike štete u celom kraju. Zemljoradnici iz Brokstona i Hejslopa, koji su se nalazili na pogodnoj visoravni i u dolini ispresecanoj potocima, nisu mnogo postradali; a kako ja ne mogu tvrditi da su to bili neki izuzetno dobri ljudi, koji bi više voleli opšte dobro nego svoj sopstveni interes, vi ćete lako pogoditi da su se radovali takvom stanju stvari zbog naglog skakanja cene hlebu, naravno, nadajući se da će oni pribrati svoju žetvu neoštećenu; a lepo sunčano vreme i suvi vetrovi podržavali su tu nadu.
Osamnaesti avgust bio je dan kad je sunce izgledalo najsjajnije, zbog nečeg pretećeg oko njega. Ogromna masa oblaka jurila je preko plavog neba; velika obla brda iza dvorca behu kao oživela od njihovih brzih senki; za trenutak se sunce skrilo za oblake, da malo posle opet zasija, kao povraćena radost; lišće, još zeleno, otresao je vetar sa živih ograda; oko farmi su treskala vrata, čas otvorena čas zalupljena; jabuke padahu po voćnjacima; konjima Što su pasli po zelenim padinama i livadama lepršala je griva oko glave. Pa ipak, vetar je izgledao kao deo opšte radosti zbog sunca. Divan dan za decu, koja su trčala i derala se da vide hoće li moći da nadviču vetar; i odrasli su bili raspoloženi, skloni da poveruju u još lepše dane, čim prestane vetar. Samo da žito nije toliko zrelo; vetar će ga izduvati i razneti po zemlji kao prevremeno sejanje.
Pa ipak, to je bio dan kad je veliki bol mogao obuzeti čoveka. Jer, ako je istina da priroda ponekad kao da ima na umu nečiju ličnu sudbinu, istina je i da je ponekad nemarna prema sudbini drugih. Na ovome svetu nema časa u kome se ne rađaju i radost i očajanje, niti vedroga jutra koje ne donosi nove nemoći očajanju, kao što donosi nove snage duhu i ljubavi. Nas je toliko na ovome svetu, a sudbine su nam tako raznolike: kakvo je čudo, dakle, što su prirodini postupci u tako silno; opreci sa velikim krizama našeg života? Mi smo deca jedne velike porodice i moramo se navići na to (kao što se takva deca navikavaju) da će se našim jadima obraćati vrlo slaba pažnja; moramo biti zadovoljni sa malo nege i milošte, i uzajamno se pomagati što više možemo.
Bio je to dan kada je Adam imao pune ruke posla; on je u poslednje vreme obavljao dvostruki rad, jer je i dalje ostao kao nadzornik kod Džonatana Bardža dok se ne nađe neko ko bi mogao da ga zameni; a Džonatan se nije mnogo žurio da to lice nađe. Ali je taj suvišak posla radio vrlo veselo, jer ga je ponovo zagrevala nada da će uzeti Hetu. Od rođendanske proslave, kad god bi se videla s njim, Heta se upinjala da se pokaže što ljubaznijom, kako bi Adam znao da mu je oprostila ono ćutanje i hladno držanje za vreme igre. On joj nikad više nije pomenuo medaljon, bio je sav srećan što se ona smeši, a još srećniji kad je primetio da Heta nekako manje diže nos, tumačeći i to kao znak ženske nežnosti i ozbiljnosti. „Ah” mislio je on po stoti put, „ta tek joj je sedamnaest godina, biće vremenom dosta ozbiljna i razložna. Njena ujna uvek govori kako je umešna u poslu. Na kraju krajeva, ispašće ona valjana žena, i mati neće imati zašta da gunđa”. Istina, on ju je od onog rođendana svega dvaput našao kod kuće; jedne nedelje, kad je hteo iz crkve da ode Pojzerovima, Heta se pridružila posluzi iz dvorca i otišla da ih otprati kući — baš kao da je želela da ohrabri Krega. „Nešto su joj suviše ušli u volju oni tamo”, primeti gđa Pojzer; „što se mene tiče, nikad nisam mnogo marila za gospodsku poslugu; to vam je većinom kao uhranjena gospodska paščad: niti su za lajanje niti za klanje; samo za oko”. A druge večeri Heta beše otišla u Tredlston da nešto kupi; premda ju je Adam, na svoje veliko čuđenje, kad se vraćao kući video kod prelaza na ogradi koji nije na putu za Tredlston. Ali kad je požurio da je stigne, bila je vrlo ljubazna i zamolila ga da ponovo uđe u kuću kad ju je dopratio do kapije. Idući iz Tredltona, pričala mu je, udarila je malo preko polja; nije htela tako brzo da se vrati; u polju je tako divno, a ujna diže galamu kad god ona izađe. „Uđite sa mnom”, reče mu kad joj on pruži ruku; i on nije mogao odoleti. Uđoše, i Pojzerka se zadovolji uzgrednom primedbom da je Heta došla docnije nego što je trebalo; a Heta, koja je izgledala neraspoložena kad ju je Adam sreo, smešila se, razgovarala i služila ih sve s neobičnom gotovošću.
To je bilo poslednje Adamovo viđenje s njom; ali nameravao je da nađe malo vremena sutradan i da ode Pojzerovima u posetu. Danas, znao je, bio je dan kad ona ide u dvorac da šije; gledaće, dakle, da do večeri uradi toliko da mu sutrašnje veče ostane slobodno.
Jedan od radova koje je Adam imao da nadgleda bila je neka mala opravka na kući na vlastelinskom imanju u kojoj je dotada stanovao Sačel, kao nastojnik imanja, ali se sad zuckalo da stari vlastelin hoće da je ustupi nekom gizdavcu u posuvraćenim čizmama, koga su videli kada je pre neki dan tuda projahao. Vlastelin se rešio na opravku samo zato što je trebalo da dobije novog zakupca; premda je večernje društvo kod Kasona, uz lulu, došlo do zaključka da niko pametan neće uzeti tu farmu pod zakup ako joj se ne doda još parče oranice. Kako-tako, naređeno je bilo da se opravka izvede što je mogućno brže; i Adam, radeći za Bardža, izvršavao je to naređenje energično, kao što je navikao. Ali toga dana, kako je bio zauzet i na drugoj strani, stigao je na farmu dockan po podne; opazio je odjedared da stari krov, koji je on mislio da zadrži, popušta. Očevidno je bilo da se na tom delu zgrade ne može ništa opraviti dok se krov ne sruši. Adam odmah smisli plan kako će sve to da se uradi, pa da ispadne i vrlo zgodna staja za krave, i pregrade za telad, i odeljenje za zemljoradničke alate; a sve to bez većih izdataka. Kad radnici odoše, on sede, izvadi beležnicu i stade da skicira taj plan i da piše troškove, s namerom da ih pokaže sutradan Bardžu, pa da ovaj nagovori vlastelina da pristane na tu prepravku. Da „stvori nešto”, ma kako malo, činila je Adamu uvek silno zadovoljstvo; sedeo je tako na kamenu, naslanjajući beležnik na crtaću dasku, zviždeći tiho s vremena na vreme, i okrećući glavu ustranu s primetnim osmehom zadovoljstva i ponosa; jer, ako je voleo da vidi kakav dobar posao, voleo je i da pomisli: „To sam ja uradio”. A ja verujem da je bez te slabosti samo onaj čovek koji nije uradio nikakav posao za koji bi mogao reći da je njegov lično. Bilo je skoro sedam kad je Adam bio gotov i obukao kaput; ali, pogledavši još jedared oko sebe, on spazi da je Set, koji je toga dana tu radio, ostavio korpu s alatom. „Gle, ono moje momče zaboravilo alat”, pomisli Adam, „a sutra ima da radi u radionici. Je li svet još video takvog rasejanca! Taj bi i glavu negde ostavio da nije srasla s telom. Sreća je što sam ja video, pa ću poneti alat”.
Zgrade vlastelinove glavne farme ležale su na jednom kraju imanja, na deset minuta hoda od opatije. Adam je dojahao na svome poniju do štale s namerom da tu ostavi konja, pa da produži kući. Kraj štala naiđe na Krega, koji je došao da vidi kapetanovog novog konja, na kome će mladi gospodar otputovati prekosutra. Kreg zadrža Adama da mu ispriča kako će se sva posluga skupiti na kapiji da poželi mladom vlastelinu srećan put — tako da je, kad Adam uđe u imanje, sunce već počelo da zalazi, šaljući vodoravne rumene zrake između stabala starih hrastova i bacajući na svako golo mesto na zemlji prolazan sjaj, kao da rasipa drago kamenje po travi. Vetar beše stao; samo je povetarac pokretao lišće na tankim peteljkama. Ko god je ceo dan presedeo u kući, sad bi rado prošetao; Adam je, međutim, bio dovoljno napolju i želeo je baš da skrati put do kuće; mislio je da će najbolje biti da pođe dolinom, pa posle kroz šumarak, gde nije bio toliko godina. Hitao je, koračajući stazom između paprati, a za njim Džip; nije zastajao da posmatra veličanstvene promene svetlosti — nije na to ni mislio, — ali ih je ipak osećao u nekoj vrsti mirnog, srećnog i svečanog raspoloženja, koje se mešalo sa njegovim mislima o svakidašnjem radu. A zar je mogao da ih ne oseti? I sama divljač ih je osećala i bila pitomija.
Tada se Adam seti onoga što je Kreg govorio o Arturu Donitornu, pa stade da zamišlja njegov odlazak i promene koje se mogu desiti pre nego što se on vrati; onda mu se misli, s puno ljubavi, vratiše na stare prizore njihovog dečaštva i zaustaviše se na dobrim osobinama Arturovim; njima se Adam ponosio, kao što svi mi osećamo ponos zbog vrlina pretpostavljenih, koje kao da i nas odlikuju. Priroda kao Adamova, kojoj je potrebno da voli i da poštuje, veoma je zavisna u svojoj sreći od onog što može da misli i oseća o drugima. Adam nije poznavao neki idealni svet mrtvih heroja; malo je znao o životima ljudi u prošlosti; stvorenja kojima će prilaziti s divljenjem i s ljubavlju morao je da traži među živima, među onima s kojima je dolazio u dodir. Prijatne misli o Arturu dadoše njegovom obično strogom licu neki blag izraz; možda je zbog tih prijatnih misli, kad je zastao da otvori zelenu kapiju na šumici, potapšao Džipa i rekao mu neku lepu reč.
Posle toga on nastavi da korača širokim vijugavim putem kroz šumarak. Kakve veličanstvene bukve! Adam je od svega najviše uživao u lepom drveću; kao što je ribarsko oko najsmelije na moru, tako je Adam najbolje zapažao i mislio između drveća. On je drveta zadržavao u pamćenju kao slikar, sa svim onim mrljama i čvorovima u kori, sa krivinama i uglovima grana; i umeo je da sračuna visinu i zapreminu stabla na santimetar tačno, prosto gledajući ga. Nije stoga čudo što je, uprkos svojoj želji da brzo odmiče, zastao da vidi zanimljivu, golemu bukvu, koju je spazio pred sobom na okuci, i da se uveri da to nisu dve srasle bukve, nego samo jedna. Taj trenutak kad je stao da mirno posmatra bukvu pamtio je celog veka, kao što čovek pamti poslednji pogled na kuću u kojoj mu je mladost prošla, pre nego što put savije i kuća se više ne vidi. Bukva je stajala na poslednjem zavijutku puta, gde šumica prelazi u senovitu aleju kroz čije grane prodire svetlost; kad se Adam odmače od drveta da produži put, njegov pogled pade na dve ljudske prilike dvadesetak metara pred njim.
On stade kao ukopan i preblede. Te dve ljudske prilike stajale su jedna prema drugoj, držeći se za ruke, u trenutku rastanka; a kad se nagoše da se poljube, Džip, koji je trčao kroz šipražje, izađe, opazi ih i glasno zalaja. Oni se naglo razdvojiše, jedna prilika pojuri ka kapiji i izađe iz šumice, a druga se okrete, pođe lagano, oklevajući, k Adamu, koji je još stajao kao prikovan, prebledeo, stežući jače štap o kome mu je visila korpa s alatom na ramenu i gledajući priliku koja mu se približavala očima u kojima je zaprepašćenost brzo prelazila u jarost.
Artur Donitorn izgledao je rumen i uzbuđen; pokušao je bio da svoja neugodna osećanja odagna time što će popiti za ručkom malo više vina nego obično; još je bio pod tim uticajem i shvatio ovaj neželjeni susret s Adamom lakše nego što bi inače učinio. Najzad, bolje da ih vidi Adam nego neko drugi; Adam je pametan mladić i neće to prepričavati pred svetom. Artur je bio siguran da će stvar moći da okrene na šalu i da je lako objasni. Prilazio je, dakle, polako i praveći se bezbrižan — zajapurena lica, u finom večernjem odelu i rublju, ruku upola uvučenih u džepove prsluka, a sve to pod čudnovatom svetlošću koju su laki oblaci dizali do zenita i odande je sipali natrag kroz najviše grane drveća.
Adam je još stajao nepomičan i gledao u Artura, koji je prilazio. Sad je sve razumeo — i medaljon i sve ostalo što mu je bilo sumnjivo; strahovita, jarka svetlost otkri mu tajna slova, koja promeniše značaj prošlosti. Da je maknuo jednim jedinim mišićem, morao bi da skoči kao tigar na Artura; u zbrci raznih uzbuđenja koja su mu ispunjavala te duge trenutke, Adam je govorio u sebi da neće pustiti strasti na volju i da će kazati samo čistu istinu. Stajao je kao okamenjen nekom nevidljivom silom; ta sila bila je njegova vlastita snažna volja.
— Vi ste, Adame, posmatrali ove lepe stare bukve, je li? Ali njima se ne sme približiti sekira; ovo je sveta šumica. Prestigao sam lepu malu Hetu Sorel dolazeći ovamo u moju pećinu, u Ermitaž. Ne bi trebalo da ide ovuda sama tako kasno. Otpratio sam je do kapije i zatražio poljubac za trud. Ali sad moram kući, ovde je užasno vlažno. Laku noć, Adame, sutra ćemo se videti — da se oprostimo, je l’te?
Artur beše isuviše zauzet ulogom koju je igrao, te nije dobro zapazio izraz na Adamovom licu. On nije ni gledao pravo u Adama, nego tamo-amo, po drveću, i najzad je čak podigao jednu nogu da vidi đon na cipeli. Nije nalazio za potrebno da još nešto kaže; bacio je dosta prašine u oči sirotom Adamu; i zato, izgovorivši poslednje reči, on pođe.
— Stanite malo, gospodine, — reče Adam suvim, zapovedničkim tonom. — Imam nešto da vam kažem. — I ne micaše se s mesta.
Artur zastade, začuđen. Osetljive ljude više dirne promena u tonu nego neočekivane reči; a Artur je bio osetljive prirode, u isti mah i strasne i tašte. Još ga više začudi kad vide da se Adam ne miče, nego stoji leđima okrenut njemu, kao da mu naređuje da se vrati.
Šta to znači? On hoće ozbiljno da uzme ceo slučaj. Artur oseti da mu se krv komeša. Naklonost u čoveku da čini dobro ima i svoju rđavu stranu: u zbrku razdraženosti i straha umešalo se kod Artura i osećanje da čovek kome je on ukazivao toliko predusretljivosti ne može biti u položaju da kritikuje njegov postupak. Ali ipak, on oseti da je u Adamovoj ruci, kao što bi osetio svako ko zna da je kriv kad bi se našao pred čovekom do čijeg mu je dobrog mišljenja stalo. Pored sve oholosti i ljutnje, u Arturovom glasu bilo je koliko molbe toliko i srdžbe kad reče:
— Šta hoćete time da kažete, Adame?
— Hoću da kažem, gospodine, — odgovori Adam oštro i ne krećući se s mesta — hoću da kažem, gospodine, da me ne možete obmanuti svojim lakim rečima. Ovo nije vaš prvi sastanak s Hetom u šumici, niti je prvi poljubac.
Artur oseti neprijatnu neizvesnost: koliko li Adam tačno zna, a koliko samo nagađa? I ta neizvesnost, koja mu je smetala da nađe pametan odgovor, samo ga još jače razdraži. On reče vrlo oštro:
— Pa šta onda?
— E onda, umesto da postupite kao ispravan, častan čovek, za kakvog smo vas uvek smatrali, vi ste uzeli ulogu sebične i lakomislene hulje. Vi znate isto tako dobro kao i ja kuda to vodi kad jedan gospodin kao što ste vi ljubi i udvara se mladoj devojci kao što je Heta, i daje joj poklone koje ona ne sme drugima da pokaže. I ja opet velim: vi igrate ulogu lakomislene i sebične hulje, iako me duša boli što moram to da kažem, iako bi mi milije bilo da mi je desna ruka otsečena.
— Da vam kažem, Adame, — reče Artur, obuzdavajući srdžbu koja ga je sve više obuzimala i pokušavajući da govori ravnodušno — vi niste samo strašno bezobrazni nego usto govorite i čistu ludost. Nije svaka lepa devojka luda kao što ste vi, pa da pomisli: ako se kakav gospodin divi njenoj lepoti i ukaže joj nešto pažnje, on mora odmah da ima ozbiljne namere. Svaki muškarac voli da se zabavlja sa lepom devojkom, a svaka lepa devojka voli da se neko vrti oko nje. Ukoliko je veća razdaljina između njih, utoliko je manje opasnosti; devojka se u takvom slučaju ne može obmanjivati.
— Ja ne znam šta vi podrazumevate pod rečju „zabavljati se”, — reče Adam — ali ako mislite da to znači ponašati se prema devojci kao da je volite, dok je stvarno ne volite, onda ja velim da tako ne radi čestit čovek; a što nije čestito, to će zlo da se svrši. Nisam ja lud, a niste ni vi ludi, i ono što govorite nije sve što znate. Vi znate da javno ne biste mogli da činite sa Hetom to što ste činili a da od toga ne nastrada njen ugled i da ne nanesete sramotu i nesreću i njoj i njenim rođacima. Čak i ako vi niste mislili ništa sa svojim poljupcima i sa svojim poklonima, drugi ljudi neće poverovati da niste ništa mislili; i nemojte mene uveravati da Heta nije u zabludi. Ja vam kažem da ste joj tako napunili glavu mislima o vama da će joj to otrovati život možda zanavek, i ona nikad neće zavoleti drugog čoveka koji bi joj mogao biti dobar muž.
Arturu iznenada bi lakše dok je Adam govorio; on oseti da Adam ne zna pozitivno šta je bilo između njega i Hete i da stoga nije nepopravljiva nezgoda večerašnji zlosrećni susret. Adam se ipak još može obmanuti! Dobri Artur je dospeo u položaj iz koga se može osloboditi samo uspešnom lažju. Ova nada ublaži nešto malo njegovu srdžbu.
— Pa, Adame, — reče tonom prijateljskog popuštanja — možda ste vi u pravu. Možda sam ja malo preterao u pažnji prema lepuškastoj maloj, ukravši joj ovdaonda koji poljubac. Vi ste suviše ozbiljan i staložen mladić i ne razumete kako su te sitnice primamljive. Zaista, ne bih hteo da učinim nikakve neprijatnosti ni njoj ni dobrim Pojzerovima. Ali mislim da vi na te stvari gledate isuviše ozbiljno. Znate, uostalom, da ja sad odlazim, i ubuduće neće više biti takvih omaški. A sad, laku noć, — reče Artur i okrete se da pođe — nemojte više spominjati te stvari, sve će se ubrzo zaboraviti.
— Ne, tako mi boga, — planu Adam jarošću koju nije mogao više da savlada, zbaci korpu s alatom i pođe napred, dok ne stade oči u oči s Arturom. Sva ljubomora i osećanje nepravde prema njemu lično, što je dotle pokušavao da obuzda, izbiše na površinu i ovladaše njime. Ko od nas u trenucima teškog bola može poverovati da onaj ko nam je pričinio bol nije hteo to da učini? U nagonskom otporu prema bolu mi postajemo deca i želimo osvetu. Adam je u tom trenutku osećao samo da je Heta oteta, da ju je izdajnički oteo čovek u koga je on imao vere; stajao je pred Arturom, divlja pogleda, bledih usana i stegnutih pesnica, a suv ton, kojim se dotle obuzdavao da ne kaže ništa više od pravednog gneva, ustupi od jedared mesto duboko potresenom glasu, od koga je sav drhtao dok je govorio.
— Ne, neću skoro zaboraviti da ste se vi utisnuli između nje i mene kada je ona mogla da me voli; neću brzo zaboraviti da ste mi oteli sreću, dok sam ja mislio da ste mi najbolji prijatelj i čovek plemenitih misli, kod koga sam s ponosom radio. Vi ste je, dakle, ljubili i ništa ozbiljno niste pritom mislili? A ja je nijedared u životu nisam poljubio, i gotov sam bio da godinama naporno radim samo da bih stekao pravo da je poljubim. Vi to uzimate olako! Vi uzimate olako kad činite nešto što drugom može škoditi, samo ako ste se sami pritom zabavili zabavom koja ništa ne znači. Ja vam bacam natrag svu vašu naklonost, jer vi niste onaj za koga sam vas smatrao. Nikad vas više neću smatrati za prijatelja. Više bih voleo da ste mi neprijatelj, da se borimo gde god se nađemo — to je jedina naknada koju mi možete pružiti.
Jadni Adam, u jarosti iz koje nije mogao da nađe drugog izlaza stade da skida kaput i kapu, i oslepeo od strasti, ne zapazi promenu koja je nastupila kod Artura dok je on govorio. Arturove usne bile su blede kao i Adamove, srce mu je silno kucalo. Kad doznade da Adam voli Hetu, oseti strašan udar; on za časak vide sebe Adamovim očima, u svetlosti njegovog gneva, i shvati Adamov bol ne samo kao posledicu nego kao sastavni deo svoje krivice. Reči mržnje i preziranja — prve koje je u životu čuo — bile su kao vatreni kuršumi od kojih ostaju neizlečive rane. Nestalo je odjedared svih onih izvinjavanja iza kojih se čovek može sakriti dogod ga drugi poštuju, i Artur je stajao oči u oči s prvim, nepopravljivim zlom koje je učinio. Bila mu je tek dvadeset i jedna godina, i još pre tri meseca — ne, još docnije — on se ponosio mišlju da mu niko ništa ne može s pravom da prebaci. Prvi potstrek, da je za to bilo vremena, bio bi možda da izusti reči kojima bi tražio oproštenje; ali kad je Adam zbacio kapu i kaput, opazio je da Artur stoji bled i nepomičan, s rukama u džepovima.
— Šta? Vi, dakle, nećete da se borimo kao ljudi? Znate da vas neću udariti dok tako stojite.
— Idite odavde, Adame; ja neću da se bijem s vama — reče Artur.
— Nećete! — reče Adam s ogorčenjem. — Nećete da se tučete sa mnom jer mislite da sam prost čovek koga smete da vređate bez odgovornosti.
— Nisam nikad imao nameru da vas vređam — reče Artur, a gnev poče da mu se vraća. — Nisam znao da je volite.
— Ali ste nju naveli da vas zavoli — reče Adam. — Vi ste dvoličan čovek. Ja vam neću nikad više poverovati ni jednu jedinu reč.
— Idite odavde, kad vam kažem, ili čemo se obojica kajati! — reče Artur srdito.
— Ne — reče Adam prigušenim glasom. — Kunem vam se da neću otići odavde dok se ne potučemo. Je li potrebno da vas još nečim izazovem? Onda vam kažem da ste kukavica i hulja i da vas prezirem.
Sva krv pojuri Arturu u lice; u trenutku mu se desna pesnica steže i kao munja zviznu Adama, koji ustuknu, posrćući. Sad i Adamu pojuri sva krv u lice; i njih dvojica, zaboravljajući na uzbuđenja koja su prethodila, borili su se kao divlji panteri, dok se suton spuštao sve više i više, pojačan senkom drveća. Otmeni gospodin beše dorastao Adamu u svemu osim jačine; Artur je svojom veštinom produžio borbu nekoliko dugih trenutaka. Ali kod nenaoružanih ljudi sreća služi jačega, samo ako nije nevešt; Artur je, dakle, morao da poklekne pod dobro upućenim udarcima Adamovim, kao što čelična opruga mora da pukne pod udarcem gvozdene motke. Taj udarac ubrzo i dođe, i Artur pade glavom u paprat; Adam je nazirao samo njegovo telo u ugasitom odelu.
Stajao je u sumraku i čekao da Artur ustane. Pao je, dakle, udarac za koji se skupljala u njemu sva snaga živaca i mišića — i šta ima on sada od toga? Šta je postigao borbom? Zadovoljio je svoju strast, izvršio osvetu. Niti je zadobio Hetu niti promenio prošlost — sve je kako je i bilo; i Adam oseti žalost zbog uzaludnosti svoga gneva.
Ali što Artur ne ustaje? Ležao je sasvim nepomično; Adamu se učini da je već mnogo vremena prošlo... Bože, da nije udarac bio isuviše jak za njega? Adam se strese pri pomisli na svoju snagu; spopade ga strah; on kleče i diže Arturovu glavu iz paprati. Nikakvog znaka života; oči i usta behu zatvoreni. Užas ispuni Adama i jedna jedina misao ovlada njim — Artur je mrtav i on mu više ne može pomoći. U Adamu se ukoči i poslednji pokret; klečao je kao oličenje očajanja pokraj oličenja smrti.

DVADESET OSMA GLAVA

DVOUMLJENJE

Prošlo je bilo samo nekoliko minuta po satu — a Adamu se činila čitava večnost pre nego što je opazio zračak svesti na Arturovom licu i laki drhtaj njegovog tela. Silna radost što mu obuze dušu vrati i nešto stare ljubavi.
— Osećate li da vas nešto boli, gospodine? — reče Adam nežno, odvezujući Arturu kravatu.
Artur prenese pogled na Adama, gledajući neodređeno, a zatim učini lak pokret koji je značio da mu se sećanje vraća. Ali on se samo ponovo strese i ne reče ništa.
— Osećate li da ste povređeni? — reče Adam opet drhtavim glasom.
Artur prinese ruku dugmetima na prsluku, a kad ih Adam raskopča, on duboko uzdahnu.
— Spustite mi glavu dole, — reče jedva čujno — i donesite malo vode ako možete.
Adam mu polako spusti glavu na paprat, povadi alat iz svoje pletene korpe i otrča kroz drveće do međe između šumice i dvorca, gde je tekao potok.
Korpa je pri povratku neprestano curila, ali ju je Adam ipak doneo do polovine punu. Artur je sad gledao u njega s više živosti.
— Možete li da popijete koju kap iz ruke, gospodine? — upita ga Adam i kleče da mu podigne glavu.
— Ne — reče Artur. — Zamočite moju kravatu i iscedite mi je na glavu.
Voda kao da mu je dobro činila, jer se ubrzo pridiže, oslanjajući se na Adamovu ruku.
— Osećate li kakvu povredu iznutra? — upita Adam opet.
— Ne, nikakvu povredu, — reče Artur još uvek polako — ali sam sasvim malaksao. Malo posle dodade: — Mislim da sam se onesvestio kad ste me oborili.
— Da, gospodine, hvala bogu — reče Adam. — Bojao sam se da je nešto gore.
— A vi ste valjda mislili da je svršeno sa mnom? Hodite, pomozite mi da ustanem. Osećam se strašno nesiguran na nogama i vrti mi se u glavi — reče Artur, stojeći naslonjen na Adamovu ruku. — Vaš udarac morao je da padne na mene kao malj. Ne verujem da ću moći sam da odem.
— Oslanjajte se na mene, gospodine, — reče Adam. — Ja ću da vas vodim. Ili posedite još malo, evo ovde na mom kaputu, a ja ću da vas pridržavam. Biće vam posle, možda, bolje.
— Ne, — reče Artur — hoću da odem do Ermitaža, mislim da tamo ima malo rakije. Postoji kraći put donde, malo dalje, blizu vratnica. Pomozite mi samo da ustanem.
Išli su polako, češće zastajkujući, ali nisu više ništa govorili. Pošto se Artur povratio, kod obojice su se misli, koje behu usretsređene na sadašnjicu, povukle da ustupe mesto uspomenama na prošlu scenu. Beše se već skoro smrklo na uskoj stazi među drvećem; ali u krugu četinara oko letnjikovca bilo je mesta da mesečina dopre do zgrade i uđe kroz prozore. Njihovi koraci behu nečujni na debelom ćilimu od četinarskih iglica, a spoljna tišina kao da je pojačavala osećanja u njima samima. Artur izvadi ključ iz džepa i stavi ga u ruku Adamu, da umesto njega otvori vrata. Adam nije dotada znao da je Artur naredio da se namesti stari Ermitaž i napravio tu sebi odmorište; on se iznenadi kad otvori vrata i vide udobnu sobicu u kojoj se očevidno često boravilo.
Artur pusti Adamovu ruku i baci se na otoman, rekavši: — Potražite tu negde moju lovačku čuturicu; kožna navlaka, i u njoj boca i čašica.
Adam je ubrzo nađe. — Ovde ima sasvim malo rakije, gospodine, — reče on i izvrte čuturicu nad čašicom koju je držao prema prozoru. — Jedva za jednu čašicu.
— Dobro, dajte mi to — reče Artur mrzovoljnim tonom čoveka koji se ne oseća dobro. Kad je popio nekoliko gutljaja, Adam mu reče:
— Da li bi bilo dobro, gospodine, da ja otrčim do kuće i donesem još rakije? Za časak ću otići i vratiti se. Teško će vam biti da idete kući ako se malo ne okrepite.
— Pa idite. Ali nemojte reći da mi nije dobro. Potražite moga momka, Pima, i kažite mu da traži rakiju od Milza, ali da ne govori da sam u Ermitažu. Donesite i malo vode.
Adamu beše milo što ima neku dužnost, a obojici bi lakše što će ostati neko vreme sami. Ali brzi Adamov korak nije mogao da ublaži mučne misli, nije mogao sprečiti da ponovo, s usretsređenim bolom, preživi maločašnji nesrećni događaj i da odatle baci pogled na novu, strašnu budućnost.
Pošto Adam ode, Artur je ležao još nekoliko minuta; onda ustade polako s otomana i stade pri slaboj mesečini da gleda oko sebe i da traži nešto. Tražio je parče voštane sveće, koje je ležalo u zbrkanoj gomili predmeta za pisanje i crtanje. Još je duže tražio čime će sveću da zapali; a kad i to nađe, pođe oprezno po sobi, kao da je hteo da se uveri ima li tu jedne stvari, ili nema. Najzad nađe neki lak predmet; prvo ga metnu u džep, a zatim, kad je bolje razmislio, gurnu ga na dno korpe za hartiju. To je bila mala svilena džepna maramica ružičaste boje. On spusti sveću na sto i opet se baci na otoman, iznemogao od naprezanja.
Kad se Adam vratio s potrebnim stvarima, njegov ulazak trže Artura iz dremeža.
— Vrlo dobro, — reče — baš mi je potrebno da se okrepim rakijom.
— Radujem se što imate malo svetlosti, gospodine, — reče Adam. — Trebalo je da se setim i da potražim kakav fenjer.
— Ne, ne, sveća će trajati dovoljno dugo; a ja ću ubrzo da se oporavim i da pođem kući.
— Ja ne mogu da odem pre nego što vidim da ste dobro stigli do kuće — reče Adam s ustezanjem.
— Pa nemojte; i za vas će biti bolje da ostanete... Sedite.
Adam sede, i njih dvojica ostaše tako, jedan prekoputa drugog, u neugodnom ćutanju, dok je Artur lagano pijuckao rakiju s vodom i očigledno se okrepljivao. Počeo je u ležanju da se namešta kako mu je ugodnije; izgledalo je da mu sad manje smetaju telesni osećaji. Adam je to netremice pratio; ali ukoliko se njegova bojazan za Arturovo stanje stišavala, utoliko više poče da oseća nestrpljenje, poznato svima onima koji su svoj gnev morali da odlažu zbog fizičkog stanja krivčevog. Osećao je, međutim, još nešto — pre nego što nastavi da prebacuje, mora da prizna šta je u njegovim sopstvenim rečima bilo nepravično. Možda je to priznanje želeo samo zato da bi posle u prebacivanju bio utoliko slobodniji; jer dok je gledao kako se Artur oporavlja, više puta su mu reči dolazile do usana; ali sa se opet vraćale, jer ih je suzbijala misao da će biti bolje ako sve to ostavi za sutra. Dok su tako ćutali, izbegavali su da se pogledaju. Adam je naslućivao da će, ako počnu razgovor, pa se dotaknu onoga što se desilo i pritom pogledaju jedan u drugog s punom svešću o događajima — pasti sigurno opet u vatru. Tako su sedeli ćuteći dok je komadić sveće dogorevao; ali Adamu je ćutanje padalo sve teže i teže. Artur beše taman nalio sebi još malo pića, podvukao jednu ruku pod glavu i opružio nogu kao čovek koji se oseća ugodno, kad Adam, još više u iskušenju zbog tog Arturovog pokreta, ne izdrža više da ne kaže što mu je na duši.
— Počinjete da se osećate snažnijim, gospodine, — reče Adam kad se sveća ugasi, te su se jedva videli na slaboj mesečini.
— Da; ne osećam se baš dobro, malo sam trom i ne kreće mi se s mesta, ali ću poći kući kad ovo ispijem.
Nastade kratko ćutanje, pa će Adam reći:
— Gnev me je savladao, te sam rekao stvari koje nisu istinite. Nisam imao prava da govorim kao da ste mi vi svesno naneli zlo — vi to niste mogli da znate; ono što sam prema njoj osećao, držao sam u tajnosti koliko god sam mogao.
Opet malo zastade pre nego što će nastaviti.
— Možda sam o vama sudio suviše strogo — ja umem da budem strog; a možda ste onako postupali samo zato što ste nerazmišljeni, više nego što sam ja verovao da može biti nerazmišljen čovek koji ima duše i savesti. Nismo svi na isti način skrojeni, pa možemo jedan o drugom rđavo da sudimo. Bog mi je svedok, najveća bi radost sada bila za mene kad bih mogao o vama da mislim samo najbolje.
Artur je želeo da ide kući bez mnogo razgovora; misli su mu bile zbrkane, a telo veoma slabo, te nije mario ni za kakva objašnjenja te večeri. Pa ipak mu je bilo prijatno što je Adam počeo razgovor na način koji će mu olakšati da odgovori. Artur se nalazio u nesrećnom položaju iskrenog i plemenitog čoveka koji je učinio onu vrstu greške što neminovno povlači za sobom obmanjivanje. Moraće prigušiti prirodnu potrebu da istinom uzvrati na istinu; dužnost je postala pitanje taktike. Artur je bio pod uticajem svog dela; ono je već tiranski upravljalo njime i gonilo ga na ono što se kosi sa njegovim čestitim osećanjima. Jedina stvarna svrha, zasada, bila je da obmane Adama što više može, ne bi li Adam mislio o njemu bolje nego što on zaslužuje.
I kad ču ono čestito povlačenje reči, kad ču onu bolnu želju kojom je Adam završio, morao je da se obraduje ostacima poverenja, koji su se zbog Adamove neobaveštenosti krili u toj želji. On ne odgogovori odmah, jer je trebalo da odgovori smišljeno a ne istinito.
— Ne govorimo više o svom gnevu, Adame, — reče sasvim polako, jer mu je bilo neprijatno da se napreže dok govori; — ja vam praštam trenutnu nepravdu; to je došlo prirodno kao posledica svih onih preteranih misli što su vam se stvorile u glavi. Nadam se da naše prijateljstvo ubuduće neće biti manje zbog one naše borbe; vi ste pobedili, i to je ispalo kako treba, jer sam od nas dvojice ja onaj koji je više kriv. Pružimo ruku jedan drugom.
Artur pruži ruku, ali Adam se ne pomače.
— Ne volim da kažem „ne” na to, gospodine, — reče Adam — ali ne mogu da pružim ruku dok ne postane jasno šta to rukovanje znači. Ja sam bio na pogrešnom putu kad sam govorio kao da ste mi učinili nepravdu hotimice; ali nisam grešio u onom što sam rekao pre toga, o vašem ponašanju prema Heti, i ne mogu da vam pružim ruku kao starom prijatelju dokle god vi tu stvar ne izvedete na čistinu.
Artur uzdrža ponos i srdžbu i povuče ruku. Poćuta malo, pa reče što je mogućno ravnodušnije:
— Ja ne znam, Adame, šta vi podrazumevate pod tim „izvođenjem na čistinu”. Ja sam već rekao da uzimate suviše ozbiljno jedno obično zabavljanje. A ako ste vi zbilja u pravu kad mislite da u tome ima opasnosti — ja odlazim u subotu, i onda je svemu kraj. Što se tiče bola koji vam je to zadalo, meni je žao od sveg srca. Ništa više ne mogu reći.
Adam takođe ne reče ništa; ustade, okrete se licem prozoru, kao da gleda u tamninu mesečinom obasjanih borova — ali je ustvari sav bio pod utiskom sukoba u sebi. Nestalo je njegove odluke da ne govori do sutra; on mora govoriti, sad, ovde. Ipak prođe nekoliko minuta pre nego što se okrenuo, prišao bliže Arturu, zastao i upro pogled u njega, ispruženog na otomanu.
— Bolje će biti da govorim otvoreno, — reče, očevidno naprežući se — iako mi to teško pada. Vi vidite, gospodine, za mene to nije sitna stvar, ma kakva bila za vas. Ja nisam od onih ljudi koji danas obleću oko jedne, sutra oko druge, i kojima nije važno da li će uzeti ovu ili onu od njih dve. Ono što ja osećam prema Heti sasvim je druga vrsta ljubavi; nju mogu sasvim da razumeju samo oni koji je osećaju, i bog, koji im tu ljubav daje. Heta je meni više nego sve na svetu, izuzev moju savest i moje pošteno ime. I ako je istina ono što ste mi večeras više puta rekli, ako je to bilo samo šala i zabava, kao što ga vi zovete, i prestaće s vašim odlaskom odavde — lepo, ja ću onda čekati i nadaću se da će se njeno srce, posle svega, vratiti meni. Odvratno mi je i da pomislim da me vi obmanjujete, i verovaću vašim rečima ma kako stvar izgledala.
— Vi biste vređali Hetu još više nego mene kad ne biste verovali — reče Artur gotovo srdito, ustade sa divana i pokuša da korakne, ali se sruši na stolicu i reče slabijim glasom: — Vi zaboravljate, izgleda, da sumnjičeći mene bacate sumnju i na nju.
— Ne, gospodine, — reče Adam mirnijim glasom, već upola utešen, jer je bio isuviše čestit i nije umeo da oseti razliku između neposredne i posredne laži. — Ne, gospodine, stvar je druga u vašem, a druga u Hetinom slučaju. Vi sve radite otvorenih očiju; a kako možete znati šta je u njenoj duši? Ona je pravo dete; svaki čovek od savesti osećao bi se obaveznim da je štiti. I ma šta vi sami mislili o tom, ja znam da ste joj zavrteli mozak. Znam da je ona srcem prionula uz vas; sad su mi jasne mnoge stvari koje ranije nisam razumevao. Ali vama kao da je sporedno šta ona može osećati — vi ne mislite na to.
— O, bože, Adame, ostavite me na miru! — planu Artur. — Dosta ja osećam i bez tog vašeg mučenja!
Opazi koliko se izrekao čim mu se te reči omakoše.
— Lepo, ako osećate, — upade mu Adam živo u reč — ako osećate da ste joj ulili u glavu lažne pojmove i da je ona poverovala da je volite, dok ste vi sve vreme imali na umu samo šalu, onda ja tražim od vas — govorim zbog nje, ne zbog sebe — tražim od vas da je izvedete iz zablude pre nego što odete. Vi ne odlazite zanavek, i ako je ostavite u uverenju da je volite kao što ona voli vas, ona će čeznuti za vama, pa od zla može ispasti gore. To sad može da bude bolno za nju, ali će joj uštedeti muke na kraju. Tražim od vas da joj napišete pismo — možete poveriti meni brigu da ga ona dobije, — da joj kažete istinu i da primite na sebe krivicu što ste se prema njoj ponašali onako kako niste imali prava da se ponašate prema devojci koja nije vaša prilika. Ja govorim otvoreno, gospodine, ali drukčije ne mogu da govorim. U ovoj stvari niko se ne može zauzeti za Hetu sem mene.
— Ja mogu da uradim ono što ja smatram za potrebno u toj stvari, — reče Artur, sve razdraženiji zbog jada i zabune — ne dajući vama nikakva obećanja. Preduzeću mere koje nađem za shodne.
— Ne, — reče Adam naglo i odlučno — to nije dosta. Ja moram znati na kakvu dasku stajem. Moram znati da ste učinili kraj onom što nije trebalo ni počinjati. Ja ne zaboravljanu šta dugujem vama kao gospodinu; ali u ovoj stvari mi stojimo jedan prema drugom kao čovek prema čoveku, i ja u tome ne popuštam.
Nekoliko minuta ne bi odgovora. Tada Artur reče: — Videćemo se sutra. Ne mogu sad više da podnesem; slab sam. — Govoreći to, on ustade i dohvati kapu kao da hoće da pođe.
— Vi se nećete s njom sastajati! — povika Adam, ponovo srdit i pun sumnje, priđe vratima i osloni se leđima na njih. — Ili mi recite da ona nikad ne može biti moja žena, recite da ste lagali, ili mi obećajte ono što sam vam kazao.
Izgovarajući to „ili-ili” Adam je stajao kao strašna sudbina pred Arturom, koji beše pošao korakdva napred, pa zastao, malaksao, potresen, slab dušom i telom. Obojici se činilo beskrajno dugo dok se Artur borio u sebi, i dok se najzad ne začu:
— Obećavam, pustite me da odem.
Adam se odmače od vrata i otvori ih; ali kad stiže do praga, Artur opet zastade i nasloni se na dovratak.
— Vama nije toliko dobro da možete sami da idete, gospodine. Uzmite me opet za ruku.
Artur ne odgovori, nego pođe sam, a Adam za njim. Ali posle nekoliko koračaj a on opet zastade i reče hladno:
— Čini mi se da vas moram potruditi. Već je dockan, i kod kuće mogu da se uzbune zbog mene.
Adam mu dade ruku, i oni su išli ćuteći dok ne dođoše do onog mesta gde su ležali korpa i alat.
— Moram da pokupim alat — reče Adam. — Alat je bratovlji, bojim se da nije počeo da rđa. Da li biste malo pričekali?
Artur stade, ne rekavši ništa, i oni ne prozboriše ni jedne jedine reči sve dok ne dođoše do sporednog ulaza, gde se nadao da će proći neopažen. Tada reče:
— Hvala, dalje se ne morate truditi.
— U koje će vam vreme biti zgodno da sutra dođem k vama? — upita Adam.
— Javite se oko pet časova, — odgovori Artur — ne ranije.
— Laku noć, gospodine, — reče Adam. Ali odgovora ne ču; Artur beše već ušao u kuću.

DVADESET DEVETA GLAVA

SUTRADAN

Artur nije probdeo noć; spavao je dugo i dobro, jer san dolazi i uznemirenima — samo ako su umorni, U sedam sati on zazvoni i iznenadi Pima izjavivši da hoće da ustane i da mu se doručak mora doneti u osam.
— Konj neka mi se osedla u pola devet, a dedi, kad siđe dole, recite da mi je jutros bolje i da sam izašao da projašem.
Probudio se pre jednog sata i nije mogao da ostane u postelji. U postelji nas jučerašnjica uvek tišti; čim čovek ustane, ma samo zato da bi zviždao i pušio, on stiče neku sadašnjicu, kojom se može odupreti jučerašnjici. I kad bi se kod osećanja mogla uhvatiti neka sredina, videlo bi se da razna samoprebacivanja i uvređeni ponosi manje tište gospodu u sezoni lova nego u pozno proleće i leto. Artur oseti da će biti više čovek kad pojaše konja. I samo prisustvo sluge Pima, koji ga služi s uobičajenim strahopoštovanjem, došlo je kao neka vrsta umirenja posle onoga što se juče desilo. Za Artura, koji je bio osetljiv na ono što se o njemu misli, gubitak Adamovog uvaženja značio je udar, i to je ispunilo njegovu maštu mišlju da je pao i u očima svih drugih.
Artur je bio, kao što znate, priroda ispunjena ljubavlju. Činiti dobro, bilo je za njega neka vrsta rđave navike — običan rezultat njegovih slabosti i vrlina, njegovog egoizma i njegovih simpatija. Nije voleo da gleda patnju, voleo je da ga svetle i zahvalne oči prate kao onoga koji čini zadovoljstva. Kao dečko od sedam godina prevrnuo je jednom lonac sa čorbom nekom starom radniku prosto zato što mu je došlo da se ritne, ne misleći da je to starčev ručak; ali kad je to doznao, izvadio je iz džepa najmiliju pisaljku i srebrni nožić i ponudio starcu u naknadu. I ostao je isti taj Artur i kasnije, pokušavajući uvek da sve nepravde popravlja dobročinstvima. Ako je bilo neke gorčine u njemu, ona je izbijala samo prema onima koji ne bi hteli s njim da se pomire. I možda je sad došlo vreme da se takva gorčina ispolji. U prvom trenutku, pošto je doznao da Adamova sreća dolazi u pitanje zbog njegovog odnosa sa Hetom, Artur je osetio pravu tugu i grižu savesti; i da je bilo mogućnosti da se Adamu da desetostruka naknada, da su darovi, ili ma šta drugo, mogli da povrate Adamovo raspoloženje i poštovanje prema njemu, Artur ne samo da bi to učinio bez ustezanja nego bi se osećao još jače vezan za Adama i ne bi znao šta je dosta nagrađujući ga. Ali Adam nije mogao da primi nikakvu naknadu; njegovo se stradanje nije moglo iskupiti; njegovo poštovanje i odanost nisu se mogli povratiti nikakvim delom ispaštanja. On je stajao kao neuklonjiva smetnja koju nikakav pritisak ne može pomaći; ovaploćenje onoga u šta se Artur užasavao da veruje — nemogućnosti da popravi zlo koje je učinio. Reči pune prezira, Adamovo odbijanje da se rukuje s njim, njegova superiornost za vreme poslednjeg razgovora u Ermitažu, a iznad svega činjenica da je bio oboren na zemlju, s kojom se čovek lako ne miri iako se desila uz hrabro držanje — sve je to mučilo Artura otrovnim bolom koji je bio jači od kajanja. Kako bi voleo da ubedi samog sebe da nije učinio nikome nikakvo zlo! I da mu nije dokazano suprotno, on bi se i ubedio. Naša moralna osećanja prilagođuju se društvenim osećanjima i smeše se kad se i ostali smeju; ali ako neko surov nazove naše delo surovim imenom, moralno osećanje može da se okrene protiv nas. Tako je bilo i s Arturom. Adamov sud o njemu, Adamove oštre reči zbunile su njegove nameštene razloge kojima je sam sebe pravdao.
Nije se Artur osećao ugodno ni pre nego što je Adam sve doznao. Borbe i odluke pretvarale su se u grižu savesti i brigu. On je bio očajan zbog Hete, a očajan i zbog toga što mora da je napusti. Donoseći i odbacujući odluke, uzdigao se iznad same strasti i uvideo da se sve mora svršiti skorim rastankom; ali, po prirodi suviše nežan i vatren, patio je zbog tog rastanka; a i u pogledu Hete bio je pun briga. Pogađao je san kojim se ona uljuljkivala — da će biti gospođa u svili i kadifi; kad joj je prvi put spomenuo da mora ići, ona je drhteći molila da povede i nju sa sobom, da se venčaju. Istina, on nikada nije rekao reč koja bi Hetu u tom pogledu obmanula; sva njena iluzija proizišla je iz njene detinje mašte; ali je Artur ipak morao u sebi priznati da je proizišlo i iz onog što je on činio. A da zlo bude još gore, on se poslednje večeri nije usudio da Heti kaže istinu; morao je da je umiruje nežnim rečima punim nade, da je ne bi bacio u krajnje očajanje. Artur je živo osećao težinu položaja; osećao je tugu sirote devojke u sadašnjici, a još se više bojao upornosti njenih osećanja u budućnosti. To ga je pogađalo pravo u srce; sve ostalo mogao je lakše da podnese. Cela stvar ostala je tajna. Pojzerovi ništa i ne slute. Niko sem Adama nije znao šta se dogodilo, niti je iko mogao znati, jer je on kazao Heti da bi bilo kobno ako bi rečju ili pogledom izdala da među njima postoji ma kakva prisnost; a Adam, koji je znao polovinu te tajne, pre će im pomoći da se tajna sačuva nego što će je izdati. Ta je stvar, naravno, prava nesreća, ali ne bi bilo ni od kakve koristi učiniti je još nesrećnijom izmišljanjem, preterivanjem i slućenjem zla koje može i da se ne dogodi. Najgora posledica bilo je Hetino sadašnje tugovanje; od svake druge posledice, koja se još nije pokazala neminovnom, Artur je odlučno okretao glavu. Možda... možda bi Heta zapala u neku drugu nepriliku da nije u ovu. Docnije, on će biti u stanju da učini za nju mnogo štošta i da joj naknadi sve suze koje će proliti zbog njega. Za tugu od koje sada pati biće nagrađena njegovim staranjem u budućnosti. Tako će najzad iz zla izaći dobro... Kako se lepo uređuju stvari na ovom mestu!
I sad biste vi mogli da zapitate da li je to onaj isti Artur koji je pre dva meseca imao tanana osećanja, pažljivo se trudio da ne povredi ničije osećanje, smatrao da je samopoštovanje u njemu viši sud ma od kog javnog mnenja? Uveravam vas da je on onaj isti, samo pod drugim okolnostima. Naša dela opredeljuju nas, baš kao što mi opredeljujemo njih; i dok ne saznamo šta je bila, ili šta će biti naročita kombinacija spoljnih činjenica s unutrašnjim, što određuje vrednost čovekove akcije, dotle je bolje uzdržati se od suda o karakteru. U našim delima postoji često prinudna sila koja može čestitog čoveka da pretvori u obmanjivača, pa posle i da ga izmiri s tim, zato što mu se ovo drugo zlo javlja pod maskom jedino ostvarijivog dobrog postupka. Delo na koje se pre izvršenja gledalo sa zdravim razumom i svežim nepomračenim osećanjima, to delo se posle gleda kroz sočivo veštog izvinjavanja, kroz koje sve stvari — i one uzvišene i one ružne — izgledaju kao da su od vrlo sličnog tkiva. Cela se Evropa ravna prema fait accompli, pa to čini i pojedinac, dokle god se to mirno sporazumevanje ne poremeti silnim obračunom.
Niko živi ne može uteći ispred posledica nekog dela koje vređa u čoveku moralno osećanje; kod Artura se to pojavilo utoliko silni je zbog njegove jake potrebe za uvažavanjem samoga sebe, što je bila njegova najveća zaštita dok mu je savest bila mirna. Optuživanje sebe samog padalo mu je vrlo teško — to nije mogao da podnese. Morao je ubeđivati sebe da njegov postupak nije mnogo za osudu; čak je počeo sebe da žali što mora da obmanjuje Adama, jer je to bio postupak tako protivan njegovom poštenom karakteru. Ali pod ovim okolnostima, to je bila jedina dobra stvar koja se mogla učiniti.
Kakva bila da bila, uostalom, njegova omaška, on se zbog nje osećao dovoljno bedan; bedan zbog Hete, bedan zbog pisma koje je obećao da će da napiše i koje mu se činilo čas strašnim varvarstvom, čas najvećim dobrom koje može Heti da učini. A kroz sva ta razmišljanja probijao bi ovdeonde strastan prkos svima posledicama — odvešće Hetu nekuda, a svi ostali obziri neka idu do.....
U takvom duševnom stanju, četiri zida njegove sobe činila su mu se kao nesnosan zatvor, izgledalo mu je da ga oni zatrpavaju tom gomilom protivrečnih misli i osećanja, čiji bi se jedan deo na slobodnom vazduhu izgubio. Imao je samo sat ili dva na raspoloženju, i zato mu treba slobode i spokojstva. Na leđima svoje kobile, na svežem jutarnjem vazduhu, on će više biti gospodar situacije.
Lepa kobila je izvijala svoj alatasti vrat na sunčanoj svetlosti, kopala po šljunku i uzdrhtala od zadovoljstva kad joj je gospodar pomilovao njušku, potapšao je i obratio joj se nežnije nego obično. Nju je Artur utoliko više voleo što nije znala za njegovu tajnu. Ali je kobila ipak mogla da oseti kako je na duši njenom gospodaru po njegovom ponašanju. Artur je jahao u kasu pet milja iza dvorca, dok nije došao do podnožja nekog brda gde nije bilo ni ograde ni drveta da prepreče put. A tada opusti uzde i dade se u razmišljanje.
Heta je znala da je njihov jutarnji sastanak bio poslednji pre nego što će Artur otići; nije bilo mogućnosti da se sastanu još jedared a da ne probude sumnju; ona se držala kao uplašeno dete, nesposobna da misli, sposobna samo da plače pri pomenu rastanka i da podnosi lice da joj se suze obrišu poljupcima. On je, dakle, morao da je teši i da je uljuljkuje u dalje snove. Pismo će biti strahovit način na koji će je vratiti u stvarnost! A istina je i ono što je rekao Adam — da će je to osloboditi dugotrajnih muka iluzije, što bi moglo biti gore nego neposredan, oštar bol. To je i jedini način da se zadovolji Adam, koji mora biti zadovoljen iz više razloga. Kad bi mogao da je vidi još jednom! Ali to nije bilo mogućno; među njima je trnovita ograda smetnje; a nesmotrenost bi mogla da bude kobna. Pa i kad bi je mogao opet videti, da li bi to bilo dobro? Bilo bi samo povod da on još više pati kad je vidi kako očajava i kad se docnije bude sećao toga. Odvojena od njega, ona će iz mnogo razloga morati da se savlađuje.
Iznenadan strah obuze odjedared kao kakva senka njegovu maštu — strah da ona ne učini sebi što u velikom bolu; a posle tog straha dođe i drugi, od koga ona senka postade još tamnija. Ali on sve to odbaci snagom mladosti i nade. Da li je opravdano zamišljati budućnost tako mračnom? Može da bude i obrnuto. Artur je ubeđivao sebe da on nije zaslužio da se stvari razvijaju tako rđavo — on nije nikad nameravao da učini nešto što njegova savest ne bi odobravala — njega su okolnosti vodile. Nosio je u sebi veru da je on u suštini tako dobar čovek da Proviđenje ne može biti surovo prema njemu.
U svakom slučaju, on je nemoćan prema onom što će se dogoditi; sve što može učiniti to je da postupa onako kako je zasada najbolje. I on je ubeđivao sebe da će najbolje biti da se ukloni i oslobodi put između Adama i Hete. Njeno se srce može okrenuti Adamu, kao što on reče, posle nekog vremena; u tom slučaju stvar neće biti suviše nepravedna, jer Adam još uvek želi da uzme Hetu. Istina je da je Adam obmanut na način koji bi Artur smatrao za najveću uvredu da se stvar njega ticala. To je bila misao koja je mračila utešne izglede. Arturovi obrazi planuše pri toj pomisli od stida i gneva. Ali šta čovek da radi u takvoj neprilici? Dao je časnu reč da neće reći ništa što bi vređalo Hetu; prva mu je dužnost bila da brani nju. On sam po sebi nikad ne bi učinio ili rekao nešto lažno. Bože, kako je bedna budala bio kada je doveo sebe u takvu nepriliku; pa ipak, ako za koga ima izvinjenja — ima za njega. (Šteta što posledice ne zavise od izvinjenja, nego od dela!)
Da, pismo se mora napisati; to je bilo jedino sredstvo koje je obećavalo neki izlaz iz teškoća. Suze navreše Arturu na oči kad pomisli kako će Heta čitati pismo. Ali će isto tako teško biti i njemu da ga piše: ne radi ni on tu nešto što mu je lako; ova poslednja misao pomože mu da donese odluku. On ne bi nikad namerno preduzeo nešto što bi drugom zadalo jada, a njemu bilo lako. Jedan trenutak ljubomore pri pomisli da Hetu ustupa Adamu sasvim ga ubedi da čini žrtvu.
Kad je jednom došao do tog zaključka, on okrete konja i otkasa kući. Prvo će da napiše pismo, a posle će, u toku dana, da svršava ostale poslove; tako neće imati vremena da misli na prošlost. Na sreću, Ervajn i Gaven dolaze na ručak, a već sutra u podne on će biti udaljen mnogo kilometara. Osetljiva kobila išla je sve brže i brže, i najzad pređe u galop.
— Juče rekoše da mladom gospodinu nije dobro; a evo, dojahao je u takvom galopu da je sirota kobila jedva ostala čitava — reče o ručku mrgodni konjušar Džon u trpezariji za poslugu.
— Pa to baš i jeste znak da mu nije dobro — dodade šaljivčina konjušar.
— Onda bi trebalo da mu malo puste krv — reče konjušar nabusito.
Adam je svratio rano u dvorac da čuje kako je Arturu; a kad mu rekoše da je iz jahao, prestade da strahuje zbog posledica svog udarca. U pet časova ponovo je došao i zamolio da ga prijave. Malo docnije siđe Pim s pismom u ruci, predade ga Adamu i reče da je kapetan u velikom poslu te ne može da primi Adama, ali u pismu je sve što ima da mu kaže. Pismo je bilo upućeno Adamu, ali ga on ne otvori pre nego što je izašao napolje. U njemu se nalazilo zapečaćeno pismo za Hetu. Na unutrašnjoj strani omota Adam pročita:
„U priloženom pismu napisao sam sve što ste želeli. Ostavljam vama da odlučite da li ćete bolje učiniti da ga predate Heti ili da ga vratite meni. Razmislite još jednom da li ne preduzimate meru koja će njoj zadati više bola nego što bi joj zadalo ćutanje.
Nema potrebe da se nas dvojica zasada još jedared vidimo. Posle nekoliko meseci videćemo se bolje raspoloženi”.
„Možda je on u pravu što neće da se sastane sa mnom”, pomisli Adam. „Čemu bi služilo da se sastanemo i nastavimo da govorimo teške reči, a čemu bi pak služilo da se sastanemo, rukujemo i kažemo da smo opet prijatelji. Nismo prijatelji, i bolje onda da ne tvrdimo kako jesmo. Znam da je dužnost čovekova da prašta, ali, kako ja shvatam, to znači samo da treba napustiti svaku pomisao na osvetu, a ne treba vraćati stara osećanja, jer to nije mogućno. On nije za mene onaj koji je bio, i ja ne mogu više da osećam za njega ono isto što i ranije. Neka mi bog pomogne! Sve mi se čini da ni prema kome ne osećam više ono što sam osećao, da svoja dela merim lažnom merom, i da bi trebalo sve još jednom premeriti.”
Ali pitanje predaje pisma Heti ubrzo potisnu sve druge misli. Artur je olakšao sebi ostavivši Adamu da odluči, i to uz izričnu opomenu; a Adam, koji nije imao običaj da se usteže, sada se ustezao. Rešio se da radi smotreno — da se uveri kako je duševno stanje Hetino pre nego što joj preda pismo.