Adam Bid

First topic message reminder :



DŽORDŽ ELIOT

Kad bi se neko rešio da napiše povest o sudbini književničkih ugleda, ne bi smeo zaobići pomalo izuzetan slučaj engleske spisateljke prošlog stoleća Meri En (ili Marijane) Evans, bolje poznate pod književnim nadimkom Džordž Eliot. Za života uveliko proglašavana za najvećeg engleskog romansijera, samo deset godina posle smrti ona je bila do te mere zaboravljena da kritičari više nisu nalazili za vredno da je uopšte i pominju. Trebalo je da protekne još bezmalo četrdeset godina pa da njena zemljakinja Virdžinija Vulf ukaže na pozamašan roman Džordža Eliota „Grad Midlmarč" kao na „sjajnu knjigu, koja, uprkos svim svojim manama, pretstavlja jedan od malobrojnih engleskih romana pisanih za odrasle". Taj datum, 1925, označio je vaskrs jedne zaslužene reputacije, te se otada nadalje ime značajne viktorijanske književnice sve češće pominje u engleskoj kritici i esejistici; za poslednju deceniju o njoj i njenom stvaralaštvu napisan je impozantan broj studija i knjiga.
Veća ili manja pomeranja mogu se zapaziti i u kritičkoj oceni njenih romana. Dok su se ranije gotovo svi slagali u tome da je Džordž Eliot dosegla svoj umetnički vrhunac prvim romanima — „Adamom Bidom”, „Vodenicom na Flosi” i „Sajlezom Marnerom” (ovo mišljenje zastupao je, pored ostalih, i tvorac savremenog psihološkog romana Henri Džejms), u novije vreme u engleskoj kritici čuje se i glas onih koji taj domet vole da vide u njenim kasnijim delima, „Gradu Midlmarč", „Feliksu Holtu" i „Danijelu Derondi". Savremena engleska kritičarka Džoun Benet ne ustručava se čak ni od tvrđenja da upravo drugi deo opusa Džordža Eliota „zaslužuje našu najveću pažnju". No u dvema stvarima imaju istovetan sud i živi i umrli poznavaoci literarnoga dela ovog krupnog pretstavnika engleskog realističkog romana: prvo, da je „Romola" (delo kojim je iscrtana granica između njenih romana ranog i kasnog perioda) u suštini propao eksperiment; i, drugo, da romansijerski prvenac Džordža Eliota — „Adam Bid" svojim raznolikim umetničkim svojstvima izranja iz glavnine svega Što je njenom rukom napisano, kao remek-delo od posebnog značaja. Kritičar V. S. Pričet, kome se ne može prebaciti zbog preteranog oduševljavanja Džordžom Eliotom, priznao je nedavno da je „Adam Bid", van svake sumnje, „vrhunski roman o pastoralnom životu u Engleskoj".
Mišljenje suvremenih entuzijasta prema kome je Džordž Eliot najveći engleski romanopisac druge polovine devetnaestog veka danas više ne bi moglo da izdrži ozbiljniju probu. Ali hoće li se preterati ako se rekne da je njeno mesto negde, ne suviše daleko, iza Dikensa i Tekerija? Takvoj oceni u prilog išlo bi svakako više od polovine njenog voluminoznog dela, skroz nasićenog shvatanjima i moralnim načelima sredine čiji je ona sposoban advokat bila, dela koje, uzgred budi rečeno, pruža zaprepašćujući autentičan uvid u društvenu strukturu engleskog sela spočetka minulog stoleća.
Pišući povodom stogodišnjice rođenja Džordža Eliota, francuski kritičar, esejista i istoričar književnosti Alber Tibode poslužio se poređenjem koje cilja na vapijuću oskudnost onoga što bi se moglo nazvati privatnim životom spisateljkinim. „Blagajnik Francuske banke", rekao je Tibode, „svojim potpisom na novčanicama jemči za isplatu četrdeset milijardi franaka, a sam jedva uspeva da da miraz uz svoje kćeri". Prema njegovom mišljenju, Eliot je od onih pisaca i mislilaca koji se celi unose u svoje delo, koji mu se po svojoj prirodi potčinjavaju i žrtvuju se za nj, a za sebe same zadržavaju jedan sićušan deo, koji se stalno smanjuje ukoliko je veće bogatstvo koje oni stvaraju i rasipaju. I, doista, da nije bilo knjiga i peripetija vezanih za njih, čitav životopis Džordža Eliota mogao bi da stane na dve stranice krupnog teksta.
Marijana Evans se rodila 1819. godine u pokrajini Vorvikšajr, na farmi gde joj je otac bio zakupnik. Siromašan događajima, njen život je protekao u srazmernom spokojstvu, te su se mnoga značajna zbivanja njenog vremena — uspon i brodolom čartističkog pokreta, razmicanje granica Imperije, i svetska ekspanzija engleskog kapitala — nje takla jedva nešto više od čuvenog „pokolja na Piterlou", do koga je došlo na tri meseca pre nego što će se ona roditi. Što ne znači, naravno, da je u pitanju neopredeljena ličnost. Jer, u mnogo čemu, zrela Džordž Eliot bila je otvoreno na strani slojeva koji su u njenoj zemlji izveli industriski prevrat. Zanesenjak čestitog truda, ona je nužno morala da oseća gotovo organsku odvratnost prema parazitizmima svake vrste, i nije nikakvo čudo što kroz svu njenu literaturu provejava toplo saosećanje za ljude koji žive od svojih deset prstiju.
Detinjstvo provedeno na farmi moralo je biti od neprocenjivog značaja za budućeg pisca, jer mu je pružilo obilje podataka o onim izvrsnim seoskim likovima s kojima smo se kasnije sretali u najboljim ostvarenjima Džordža Eliota. Uostalom, sasvim su mršave naše pretstave o tom detinjstvu. Njih je, kažu poznavaoci, najuputnije dograditi portretima Megi Tuliver iz „Vodenice na Flosi", Doroteje Bruk iz „Grada Midlmarč" i, donekle, Romole iz istoimenog romana. Ako se radi o sličnosti u formalno doživljenom, onda je Megi besumnje najbliža spisateljki, mada sve tri imaju s njom zajedničkog u pogledu intelektualnog i emocionalnog sklopa. I one su, kao i Marijana Evans iz tog vremena, moralno stroge i uštogljene, i one su nadarene bujnom prirodom, ali i smislom za samoobuzdavanje. Poput svojih junakinja, i Marijana Evans, bar u mladosti, dolazi u sukob sa skučenim prilikama koje se isprečuju na putu ženi rešenoj da korisno uposli svoje duhovne moći. Nesvakidašnje, pomalo masohističko držanje Megi Tuliver u velikom je stepenu autobiografskog karaktera; Marijanin brat Ajsak se seća da je njegova sestra „bila toliko pod uticajem religioznih i asketskih ideja, da je odbijala da ide u bilo koje pozorište, te je, mesto toga, provodila večeri sama, čitajući": U jednom njenom pismu upućenom školskoj nastavnici gospođici Luis mogu se pročitati i ove reči: „Nalazim, slažući se s onim što je dr Džonson govorio o vinu, da je totalno uzdržavanje mnogo lakše od umerenosti".
Lomeći se između koncepcija evangelističke crkve i takozvanog oksfordskog pokreta, ona je otada doživela i etičku i versku evoluciju koja se kasnije odrazila i u njenom stvaralaštvu. Za srazmerno kratko vreme iz ubeđenog kalviniste iščaurio se verski agnostik, a devojče koje se gnušalo i same pomisli na udaju razvilo se u ogorčenog protivnika onog naturenog protivprirodnog ponašanja koje „razjeda osećanja prave vrline... do te mere da je... već postalo skoro nezamišljivo da ljudi suprotnih polova žive pod istim krovom". Svemu tome doprinela je slobodoumna lektira, a možda najviše knjiga Ajsaka Tejlora „Drevno hrišćanstvo i oksfordske rasprave", za koju se smatra da je korenito uticala na razdešavanje Marijaninih hrišćanskih shvatanja, i na njeno konačno opredeljivanje za humanistički racionalizam. No, ona je ne s manjim žarom čitala Spensera i gospođu Somervil, i učila italijanski, stižući pri svemu tome da neguje bolesnog oca i znalački sprema zimnicu.
Međutim, na formiranje njene ličnosti presudno je uticalo druženje sa veoma obrazovanim ouenistom Čarlsom Brejem i njigovom porodicom u Koventriju, kuda se Marijana preselila sa svojim ocem 1841 godine, kad je brat Ajsak preuzeo vorvikšajrsku farmu. Preokret koji je doživela u tom gradu bio je zapravo njen poslednji temeljni obračun sa starim idejama. Naknadni uplivi — Ogist Kont i Fojerbah, Herbert Spenser i Džordž Luis, i, u manjoj meri, Žan Žak Ruso i Žorž Sand — delovali su isključivo u pravcu učvršćenja i proširenja pogleda stečenih u Koventriju. Prisnosti s Brejovima, u čiju je kuću zalazio najveći engleski socijalistutopist Robert Ouen, treba zahvaliti što je Marijana kao još mlada devojka odlučila da prestane s nedeljnim pohađanjem crkve. Taj incident je značio skoro potpun raskid s ocem, i trebalo je dosta vremena da se kći ponovo prikloni, doduše samo formalno, i jedino iz obzira prema očevoj neizlečivoj bolesti.
Društvance oko Čarlsa Breja pretstavljalo je pravi kvasac za Marijanin duhovni razmah. Preko vremešnog dr Brabanta (koga je, ne bez razloga, s velikim simpatijama portretisala u ličnosti Kasobona iz „Midlmarča") ona se zagrejala za prevod Štrausovog „Života Isusovog" na engleski, i latila se tog posla — koji ju je stao ravno tri godine truda — ne toliko zbog kritičkog interesovanja za materiju Štrausovog dela, koliko zbog opčinjenosti medijom u kojoj je trebalo da radi, zbog opčinjenosti pisanom reči. Angažovanje na Štrausovoj knjizi u samoj stvari i treba shvatiti kao neku vrstu njenog „šegrtovanja" za književnički poziv. Godine 1846 poznati londonski izdavač Džon Čapman objavio je „Život Isusov" bez prevodiočeva imena. Ne časeći ni časa, Marijana se bacila na nov prevodilački poduhvat — ovog puta to je bio Spinozin „Teološko-politički traktat". Zanimljivo je uočiti da se ta devojka uveliko bavila jevrejskim filozofom u vreme kad se u Engleskoj o njemu takoreći nije ni znalo (na ostrvu, Spinozu su „otkrili" tek Kolridž i Šeli). Ali, po očevoj smrti, tri godine kasnije, ona je digla ruke od toga rada, kao što je posle toga odustala: i od prevođenja Spinozine „Etike". Praktična korist koju je mlada Marijana Evans polučila iz svega toga sastojala se u razbijanju i poslednje karike „Prokrustove postelje" dogme.
U to razdoblje pada i začetak jednog njenog gledanja, istina ne odviše izvornog, koje će dati izvestan pečat celokupnom njenom književnom opusu. Slobodna od doslovnog tumačenja Jevanđelja, ona nije mogla ili nije htela da podvrgne kritici i načela hrišćanskog etičkog učenja, te je sa tog tla lako skliznula u sumnjiv zaključak da je „sporazumevanje putem razuma, izgleda, neostvarijivo", usled čega je čovek prinuđen da se „obrati istini osećanja kao jedinoj sveopštoj sponi". Možda u tom nehotičnom sofizmu i leži objašnjenje svih onih golemih količina saosećanja kojima je impregnirana bezmalo svaka stranica pozamašnog dela Džordža Eliota, a čijoj će umesnosti savremeni čitalac koji put staviti opravdan prigovor.
Spadajući među žene koje same sebi izgledaju ružne dok se posmatraju u ogledalu, Marijana Evans se ipak nije mogla požalitina otsustvo udvarača. Metikulozni proučavaoci njenog privatnog života utvrdili su da su pored izdavača Džon Čapmana i dr Brabanta za nju bili poprilično zagrejani i mnogi drugi muškarci, među ostalima i sam Herbert Spenser, koji ju je neobično cenio i kao intelektualca, govoreći da je „malo ljudi s kojima bih mogao raspravljati sa više zadovoljstva o kakvom filozofskom problemu nego s njom". A književnik, glumac i dramski kritičar, no više od toga pobornik Kontovog pozitivističkog učenja Džordž Henri Luis našao je da je ona u svakom pogledu u prednosti nad ostalim pripadnicima slabijeg pola, te je ostavio suprugu i dvoje dece da bi se vezao za nju divljim brakom (jer je razvod tada pretstavljao znatno komplikovaniji postupak no danas, saglasnost Parlamenta, naprimer), i da bi pored nje proveo čitave dve i po decenije, sve do svoje smrti. Taj daroviti i svestrani literata, koji je napisao „Život Geteov", pretstavio engleskom čitaocu Konta, i amaterski proučavao morsku floru i faunu sa takvim uspehom da ga je sa pohvalama citirao i sam Darvin u svom „Poreklu vrsta", danas je nezasluženo zaboravljen. Međutim, njegov uticaj na Džordža Eliota teško da bi se smeo prevideti. Čoveku koji je kao glumac na sceni interpretirao Šajloka na jedan dotle neuobičajen način, prikazujući Šekspirovog junaka kao pobornika i osvetnika jedne progonjene zajednice, Džordž Eliot duguje za korenitu reviziju svog stava prema Jevrejima — od izvesne netrpeljivosti do, možda, preromamtizirane naklonosti, što se, uostalom, tako upadljivo otslikalo u njenom „Danijelu Derondi". Pred snagom njegovih dokaza, Džordž Eliot je pristala da u Spinozi vidi prethodnika svega Što je najhumanije u utilitarističkoj filozofiji. Ali, važnija od toga bila je činjenica da je Džordž Eliot počela da piše po Luisovom nagovoru. On ju je do kraja života strpljivo hrabrio i potsticao na književno stvaranje, svodeći se, bez roptanja, na njenog čitača i konsultanta, i odustajući od karijere koja mu se u književnosti osmehivala. Istina, spočetka je, kao i Marijana, i sam sumnjao da će ona ikada biti u stanju đa pravi dobre dijaloge i smišlja dovoljno uverljive dramske zaplete, ali već 1858, po izlasku iz Štampe njenih „Prizora iz svešteničkog života" (ustvari tri pripovetke ranije posebno objavljene u „Blekvudovom Časopisu” a sada obuhvaćene istim koricama, pod pseudonimom Đžordž Eliot), sve te sumnje su se raspršile. Proza žene koja je prvi umetnički tekst napisala posle svog trideset i sedmog rođendana bila je toliko zrela i lično obojena da je smesta osvojila pažnju i povoljna mišljenja čak i takvih autoriteta kakvi su bili Dikens i Tekeri. Otada Džordž Eliot nije stvorila takoreći nijedan redak a da Luis u tome nije imao nekog, ma i sasvim neznatnog udela.
Ličnost Džordža Eliota otkriva nam se još jednom svojom stranom kroz podatak o reagovanju na spis koji je u to vreme ne samo podigao prašinu u prirodnim naukama nego i ozbiljno ugrozio same fundamente tadašnje naučne misli — na Darvinovo „Poreklo vrsta". U tom kapitalnom delu, obelodanjenom 1859 (dakle, iste one godine kad je iz štampe izišao i „Adam Bid”), Džordž Eliot je našla samo potvrdu nazora o razviću koje je još davno pre toga bila usvojila. „Ona će imati velikog dejstva u naučnom svetu jer nateruje na sistematske i otvorene, razgovore o jednom pitanju od koga je svet dosad zazirao”, pisala je o Darvinovoj knjizi, dodajući da svet pouzdano „napreduje korak po korak ka jasnoj misli i poštenju!” Istinu govoreći, enigma postanja proizvodila je na nju snažniji utisak od naučnih objašnjenja procesa kojim se stvari javljaju, ali je nikad nije do te mere zbunila da izgubi „meliorističku” (njen izraz!) veru u postepeni napredak ljudskog roda. Naposletku, njene pretstave o sveopštem usavršavanju u prirodi kao da su se materijalizovale u njenim romanima. U „Vodenici na Flosi” i „Adamu Bidu”, moglo se tu skoro čuti, sve se zbiva po istome ritmu po kome se redaju i činjenice i misli u Bergsonovoj „Stvaralačkoj evoluciji”; trajanje, toliko svojstveno engleskom romanu, dobilo je određenu funkciju i u tim beletrističkim ostvarenjima, koja čitaoca nagone na osećanje da se sve ono što je u njima ispripovedano taložilo, uobličavalo i kristalizovalo bez žurbe, baš kao što to biva i u samom životu.
Godine 1878 umro je Džordž Henri Luis. Sticajem okolnosti njegova smrt je obeležila i svršetak kreativnog napora njegove životne saputnice. Uskoro potom, već kao starica, ona je stupila u zakonit brak sa poznanikom Džonom Krosom, ali ne zadugo: nakon osam meseci braka, 1880, i ona je umrla. Kros je sabrao većinu njenih pisama i beležaka, i tu, najčešće osrednje zanimljivu, građu publikovao pod naslovom „Život Džordža Eliota”. Ne tako davno sastavljaču te knjige je zamerano na pristrasnoj selekciji; Kros je, naime, bez ikakvog ustručavanja, ispustio iz prepiske svoje žene sve ono što bi je u očima sveta moglo pretstaviti kao odviše „od krvi i mesa”.
U širem smislu reči, romani Džordža Eliota nastavljaju predanja koja je u tom književnom rodu odnegovao Henri Filding, mada je kod nje naglasak premešten sa pitoresknog na strogo narativno. Njena kazivanja imaju početak, sredinu i kraj, a u samoj njihovoj žiži smeštene su sudbine nekolikih lica; pri svemu tome, dovoljno prostora ostavljeno je piščevim komentarima i filozofskim digresijama. Ali po nečemu njeni romani su i drugačiji od svega što im je u engleskoj književnosti prethodilo. Reč je o njihovoj organskoj formi; ona, ta forma, mogla bi se grafički pretstaviti dvama koncentričnim krugovima, od kojih unutrašnji označava grupu karaktera čiju sudbinu autor pažljivo prati do samog razrešenja, a spoljašnji — celokupno društveno zaleđe, sazdano od galerije manje važnih ličnosti sa svih prečaga društvenih i ekonomskih lestvica. Korelacija ta dva kruga zategnuta je kod Džordža Eliota do krajnje mogućne tačke. Ponašanje ovog ili onog junaka javlja se kao neminovan ishod svega ranijeg, i unutrašnji krug menja svoj prečnik u rigoroznoj zavisnosti od pramena u etičkim i socijalnim komponentama spoljašnjeg kruga. Pa ipak, karakteri nisu determinisani, i u romanima ove spisateljke nisu unapred zamišljeni kao prevashodne dobričine ili podlaci. Krajnje negativnih tipova tu takoreći i nema, jer Džordž Eliot nalazi opravdanja i za prestupnike, čiju psihologiju sa strpljenjem i saučešćem raščlanjava. Shvatiti znači oprostiti, — ta misao kao da leži na dnu svih njenih književnih zalaženja među ljude.
Džordža Eliota često porede sa Tomasom Hardijem. Srodnosti su neoporecive, i Hardi joj je doista najbliža paralela, ali postoji nešto, ne lako uočljivo doduše, što razlike među njima čini gotovo nepremostivim. Tomas Hardi je, naime, sudbinu većine svojih junaka začinjao po pravilu negde izvan ljudske volje, prikazujući je, tu sudbinu, kao nešto što je po svojoj prirodi ravnodušno prema čoveku. Kod Džordža Eliota je upravo obrnuto: ona polazi od činjenice da potencijali dobra i zla, pa prema tome i sudbine, leže u samim ljudima, i da od faktora na domaku čoveka, od vaspitanja ponajviše, zavisi šta će prevladati. Zato svet koji nam dočaravaju „Adam Bid”, „Vodenica na Flosi” ili „Sajlez Marner” i jeste svet volje, kovačnica karaktera, mesto gde se saznaje i rasuđuje.
Mnoštvo fakata koje nam Džordž Eliot nudi u svojim (naročito prvim) romanima — fakata o životu i naravi vlastele i zemljoradnika, zanatlija i fabričkog radništva, lekara, učitelja i sveštenika, tako je virtuozno obrađeno i u samu potku pripovedanja utkano da čitalac bez napora stiče pretstavu o engleskom viktorijanskom selu. Ličnosti, vešto uklopljene u složen i razgranat sistem seoske hijerarhije, tu su izvanredno individualizovane, nimalo na uštrb svog pretstavničkog značaja; jednom reči, junaci Džordža Eliota su tipovi, i po tome živo potsećaju na karaktere kod Balzaka. Kompetentan slikar engleskog sela i provincije i mogla je biti jedino osoba koja je to selo i tu provinciju nosila u sebi kao veliki doživljaj detinjstva bremenit sopstvenom snagom iskazivanja. Do poslednjeg slova prožeti duhom određenog mesta i dana, njeni romani, prvenstveno oni iz ranog perioda, deluju kao široka vizija samog života. Uostalom, tome je Džordž Eliot savršeno svesno težila. „Navika je moje uobrazilje”, zabeležila je negde njena ruka, „da stremi za što je mogućno potpunijim sagledavanjem kako karaktera, tako i sredine u kojoj se on kreće”.
Urbanizovana sredina nije imala u Džordžu Eliotu najspretnijeg tumača. Od nekoliko romana napisanih na neseoske teme jedino se „Grad Midlmarč” izdvaja kao uspelije ostvarenje. Kod svih ostalih, kao da potiču iz drugog pera, paraju oči svakojaki nedostaci; pogrešno ili suviše fragmentarno data društvena pozadina spadaju među najčešće. Kod „Romole”, naprimer, gde je mesto radnje presađeno u Firencu petnaestog veka providan je spisateljkin golem intelektualni i naučnoistraživački napor radi rekonstruisanja jednog sveta koji je i najobrazovanijem Englezu koliko tuđ, toliko i teško pojmljiv. U „Feliksu Holtu” čitaočeva pažnja se koleba i cepa između dve teme — političke i moralne, čiji su nosioci različite ličnosti. Društvena pozadina u „Danijelu Derondi” potpuno je (i, izgleda, namerno) izostala, te je i prirodno što u jednoj tako osiromašenoj materiji nije ni došla do izražaja romansijerska veština Džordža Eliota iškolovana, pre svega, na dramskim motivima sukoba između individue i društva. Uprkos svemu tome, „Danijel Deronda” ostaje kao zanimljivo svedočanstvo o jednom od prvih pokušaja književnog obračuna s antisemitizmom.
Pri pažljivoj analizi pokazaće se da moralna čvrstina pozitivnih junaka Džordža Eliota ne stoji uvek u najsrećnijem skladu s njihovom praktičnom sposobnošću da preduzmu odlučan korak u pravcu ostvarivanja ideala. Malo je verovatno da je bezazleni radikalizam heroja kakav je, recimo, Feliks Holt, bio u stanju da izvede iz strpljenja bilo kakvog mračnjaka engleskog građanstva. Uostalom, ta okolnost izgleda manje neprirodna ako se zna da se stvaranje Džordža Eliota vremenski podudaralo sa epohom industriskog procvata u Engleskoj posle 1850 godine, kada je takozvanom socijalnom miru u životu odgovarao, u literaturi, roman na bezopasne, „mirnodopske” teme. Trpeljivost i društveni protest u romanima tipa „Adam Bid” ili „Sajlez Marner” često su samo dve razne strane jedne te iste stvari, i javljaju se gotovo redovno u čudnom spoju, koji je, reklo bi se, svojstven i dvogubom stavu Džordža Eliota prema ključnim problemima ljudskog i društvenog postojanja. U tom pogledu sasvim je ilustrativan epizodni lik gospođe Pojzer iz „Adama Bida”, ličnosti izvan glavne akcije romana, ali, nama se bar čini, izvanredno značajne. Ono što govori ta simpatična jezičara zvuči kao bolno negodovanje zbog podređenog društvenog položaja, ali ujedno i kao pristajanje na socijalnu nepravdu ukoliko je ona zaogrnuta iole podnošljivim oblikom. „Znam da se na ovom svetu jedni rađaju da poseduju zemlju, a drugi da se znoje na njoj”, kaže gospođa Pojzer starom vlastelinu, „i znam da ljudi hrišćani treba da se pokoravaju boljima od sebe, da se pokoravaju koliko to krv i meso mogu da podnesu; ali neću da budem mučenica, neću da se oderem do kože i kostiju, neću da se vrtim kao stupa u kojoj treba da se napravi maslo; neću to za ljubav nijednog zemljoposednika u celoj Engleskoj, pa ni samog kralja Đorđa”.
Slobodna od mnogih predrasuda, Džordž Eliot je ipak morala da da obol konvencijama svog vremena. Odrazilo se to, nužno, na njenoj literaturi, ponajviše tamo gde je trebalo da se govori o putenoj ljubavi. Ništa izuzetno, uostalom, jer je postupila otprilike kao i svi ostali viktorijanci, konstitucionalno nesposobni da o čulnim naklonostima pišu na prirodan način. Poput dovitljivog sveta, koji je nekada u Engleskoj zaziđivao prozore svojih kuća i po zidovima slikao lažne — ne bi li tako izbegao porez na prozore, Džordž Eliot je u književnosti zaziđivala ložnice. U „Adamu Bidu”, naprimer, ona se do te mere ustručava da išta rekne o okolnostima pod kojima je Artur Donitorn zaveo Adamovu devojku Hetu da će čitalac samo s mukom poverovati da je do tako nečega uopšte i došlo. Suvišno je utvrđivati da je spisateljkino ustezanje nanelo štetu autentičnosti njenog pripovedanja, čineći da pojedina mesta, počev od Adamove tuče sa Arturom u šumi pa do Hetinog odlaska na gubilište, zvuče, za savremeno uho, jedva nešto više od običnog rekla-kazala. Ali pre nego što bi se zbog toga smelo zameriti Džordžu Eliotu, trebalo bi dići optužbu protiv čitavog jednog društva u čijoj je nadgradnji tada carevalo bezmerno licemerstvo.
Uzalud će čitalac očekivati od literature Džordža Eliota savršenu, neprekinutu iluziju stvarnosti. Njeni tekstovi vrve zastojima koji su iskoršćeni za usputno obraćanje čitaocu, razmišljanje ili naravoučenije. Ima kritičara koji u tome vide slabosti i izraz nedovoljnog samopouzdanja piščevog; nama izgleda da je to stvar književne osobenosti, i da u literaturi o kojoj je reč pretstavlja čak i svojevrsnu draž. Naposletku, jedna takva digresija na samom početku druge knjige „Adama Bida” pružila nam je dragoceno obaveštenje o prirodi autorovog književnog postupka. „Ali mogli ste već primetiti”, kaže tamo Džordž Eliot, „kako se ja trudim da izbegavam proizvoljne slike, te dajem veran izveštaj o ljudima i događajima, onako kako se oni ogledaju u mojoj duši. Ogledalo besumnje ima mana: ponekad će obrisi ispasti nemirni, slika će biti bleda i zbrkana; ali ja smatram da sam dužna da vam prikažem slike što mogu tačnije, kao da se nalazim u klupi za svedoke, i da se na svoj iskaz moram zakleti”. U tih nekoliko redova, koji frapantno potsećaju na nešto što smo mogli pročitati kod Stendala, sabijena je čitava jedna teorija o romanu. Iz tih nekoliko redova, na dušak saopštenih, mogućno je sazdati verodostojnu pretstavu o tome kako je Džordž Eliot gledala na odnos između stvarnosti i književnog dela.
Da Džordž Eliot ipak nije bukvalno prepisivala život, i da su se pojave realnog života pretapale, slivale i nanovo oblikovale u alhemiji njene stvaralačke uobrazilje, najbolji su dokaz njeni dnevnici. Šesnaestog novembra 1858 godine, odnosno onog dana kada je stavila na hartiju poslednju reč „Adama Bida", i kada je rukopis poslala izdavaču, ona je u svoj dnevnik zapisala da je „karakter Dajnin izrastao iz mojih uspomena na tetku, ali ipak Dajna nije nimalo nalik na nju", a da je „ličnost Adama, kao i jedan ili dva događaja u vezi s njim, sugerisalo mladićstvo mog oca, mada Adam taman toliko malo liči na mog oca, koliko i Dajna na moju tetku". Istom tom prilikom Džordž Eliot je zabeležila da u čitavom njenom romanu „zapravo nema ni jednog jedinog portreta".
Nimalo kruta u stvarima koje se tiču pisanja, čak možda pomalo i sugestibilna, ona se nikad nije oglušivala o umesne kritičke primedbe sa strane. O tome najbolje svedoči činjenica da je, na sugestiju Luisovu, bila pristala da izmeni čitavu svoju prvobitnu zamisao o završetku „Adama Bida". Prema njenoj ideji, vrhunac, a verovatno i kraj romana trebalo je da se veže za Hetin odlazak na gubilište. Međutim, „Dajnin konačni odnos sa Adamom", poverila je spisateljka u svom dnevniku, „predložio je Džordž kad sam mu čitala prvi deo knjige; njemu se lik Dajne bio toliko dopao, i bio je tako ubeđen da će se pažnja čitalaca usretsrediti na nju, da je poželeo da se ona na kraju pojavi kao glavna ličnost. Tu misao sam smesta prihvatila, i od kraja treće glave radila sam na romanu stalno s tom mišlju na umu".
Genijalno obdarena da oseća život, Džordž Eliot mu je, u okvirima svojih interesovanja, ostajala uvek verna, tumačeći ga iskreno i pošteno, i na zavidnoj razini humanizma, Ne odričući se umetničkog transponovanja, ona se još manje odricala životnih istina, i jedino sa tog, šireg stanovišta njena dela se i mogu oceniti kao umetničke tvorevine nastale u „klupi za svedoke".
VOJA ČOLANOVIĆ

TRIDESETA GLAVA

PREDAJA PISMA

Iduće nedelje, pri povratku iz crkve, Adam se pridruži Pojzerovima, nadajući se da će ga pozvati k sebi. Pismo mu je bilo u džepu, i jedva je čekao da ugrabi priliku da sa Hetom razgovara nasamo. U crkvi nije mogao da je vidi, jer je promenila sedište; a kad joj je prišao da se rukuje, njeno ponašanje beše uzdržljivo i čudno. On je, uostalom, sve to i očekivao, jer je to bio prvi njihov susret od onog časa kad je ona saznala da ju je video s Arturom u šumici.
Kad dođoše do zavijutka, Pojzer reče:
— Hajde, svratite do nas, Adame. — Čim iziđoše u polje, Adam se usudi da ponudi Heti ruku. Deca im pružiše priliku da malo zaostanu iza drugih, i tada Adam reče:
— Hoćete li udesiti da večeras prošetamo malo po bašti, ako ostane lepo vreme? Imam o nečem naročitom da govorim s vama.
— Dobro — reče Heta. Ustvari je i ona jedva čekala da nasamo govori s Adamom; želela je da čuje šta on misli o njoj i Arturu. Znala je da ih je video kad su se ljubili, ali nije imala pojma o onome što se posle dogodilo između njega i Artura. Prvo je očekivala da će se Adam ljutiti na nju, a možda i kazati njenom ujaku i ujni; ali nije mogla ni u snu sniti da će smeti nešto da kaže kapetanu Donitornu. Laknulo joj je što se on, eto, tako ljubazno ponaša prema njoj i hoće s njom da razgovara nasamo; a premrla je bila od straha kad je pošao s njima, bojeći se da nešto ne kaže. Sad, pošto je zatražio da s njom razgovara nasamo, ona će saznati i šta misli i šta namerava da čini. Moći će, uzdala se, i da ga obrlati da ne čini ništa što joj ne bi bilo zgodno; možda će čak moći da ga uveri da ona baš i ne mari za Artura; a dokle god Adam bude mislio da ima nade da će je najzad dobiti, on će činiti samo ono što ona zahteva. A pored toga, ona se mora i dalje praviti da daje nade Adamu, inače bi se ujak i ujna ljutili i posumnjali da ona tajno voli nekog drugog.
Te su se kombinacije vrzle po Hetinoj glavi dok je išla podruku s Adamom i odgovarala sa „da” i „ne” na njegove obične primedbe — o mnogim trnjinama, koje će dobro doći zimus pticama, i o oblacima koji su se spustili nisko, te će teško proći bez kiše do ujutru. A kad stigoše ujaka i ujnu, Heti se dade prilika da se dalje bavi svojim mislima bez prekidanja, jer je Pojzer smatrao da mladiću, i pored toga što vodi devojku kojoj se udvara, može ipak biti prijatno da porazgovara o pametnim stvarima koje imaju veze s poslovima, a i on je bio radoznao, sa svoje strane, da čuje najnovije vesti iz dvorca. I tako za ostatak puta on preuze na sebe da razgovara s Adamom, a Heta je za to vreme kovala svoje male planove i izmišljala scene lukavog umiljavanja, idući neprestano podruku s čestitim Adamom, baš kao da je neka elegantno obučena koketa sama u svojoj sobi za oblačenje. Ako samo neka seoska lepotica u teškim cipelama ima dosta plitku dušu, pravo je čudo koliko po pameti može da bude slična nekoj dami u krinolinu iz visokog društva, koja se služi svojim prefinjenim intelektom da bi rešila problem kako će činiti nedopuštene stvari, a da sebe ne izloži posledicama. Sličnost beše dosta velika, iako se Heta osećala veoma nesrećnom. Rastanak s Arturom pretstavljao je za nju dvostruki bol — pomešan sa strašću i taštinom javljao se i neki neodređeni strah da budućnost ne bude nekako sasvim drukčija nego što je ona zamišljala. Hvatala se za utešne Arturove reči pri poslednjem sastanku: „O Božiću ću opet doći, pa ćemo videti šta može da se učini”. Hvatala se za pomisao da on nju toliko voli da nikad neće moći da bude srećan bez nje; uživala je u svojoj tajni — da nju voli gospodin visokog roda — i smatrala sebe za nešto više od drugih devojaka s kojima se poznavala. Ali neizvesna budućnost, mogućnosti koje ona nije mogla da predvidi; počeše da je pritiskuju kao nevidljiva težnja vazduha; bila je sama samcata na svom ostrvu snova, a svuda unaokolo nepoznata tamna voda kojom beše otišao Artur. Ona više nije mogla da razvedrava svoj duh gledajući unapred, nego jedino gledajući unazad, zidajući svoje poverenje na ranijim rečima i nežnostima. Ali posle onog sastanka u četvrtak uveče njene nejasne bojazni skoro se izgubiše pred mnogo određenijim strahom — da Adam ne izda ono što je saznao ujaku i ujni; njegov iznenadni predlog da s njom govori nasamo upravi njene misli u novom pravcu. Gledala je pošto-poto da ne izgubi tu priliku večeras; i kad posle čaja dečaci pođoše u baštu, a Toti zatraži da ide s njima, Heta, s gotovošću koja začudi gđu Pojzer, reče:
— Idem i ja s njom, ujna.
Naprotiv, nije izgledalo nimalo čudno kad Adam reče da će i on s njima: i ubrzo se on i Heta nađoše sami pored leski, dok su se dečaci zabavljali na drugom kraju, berući nedozrele lešnike da igraju kupa, a Toti gledala u njih kao lutka od voska. Još nedavno — pre dva meseca — Adamova duša bila je puna slatkih nada dok je stajao kraj Hete u ovoj bašti. Ta uspomena mu se neprestano vraćala od četvrtka uveče: sunčani zraci koji su se probijali kroz jabukovo granje, crvene ribizle, Hetini rumeni obrazi. Ta mu je uspomena padala kao teret ove tužne večeri, kad su oblaci stajali tako nisko; ali je pokušavao da takvo osećanje potisne, kako u uzbuđenju ne bi kazao više nego što je potrebno za Hetino dobro.
— Posle onog što sam video u četvrtak uveče — poče on — vi nećete smatrati da sam suviše slobodan ako vam kažem ono što nameravam. Da se vama udvarao neko ko bi hteo da mu budete žena, i da sam ja znao da vi toga čoveka volite i da nameravate da pođete za njega, ne bih imao prava da vam kažem ijednu reč o tome; ali kad sam video da vam se udvara jedan gospodin koji vas nikada ne može uzeti za ženu, pa i ne misli da vas uzme, smatrao sam za dužnost da se zauzmem za vas. Ne mogu govoriti s onima koji su vam umesto roditelja, jer bi to izazvalo više neprijatnosti nego što je potrebno.
Adamove reči odagnaše donekle strah iz Hetine duše, ali u njima ipak beše nečeg što je pritisnu teškom slutnjom. Bila je bleda i drhtala je, ali bi uprkos tome ljutito rekla Adamu da nije tako kako on kaže, samo da je smela izdati svoja osećanja. Zato je ćutala.
— Vi ste, Heta, tako mladi, — nastavi Adam gotovo nežno — malo znate o stvarima na ovome svetu. Pravo je da učinim sve što mogu da bih otklonio bedu u koju biste upali, ne znajući kuda vas to vodi. Kad bi neko drugi, sem mene, znao da ste se sastajali s gospodinom, da ste dobijali od njega skupe poklone, govorilo bi se o vama rđavo i vi biste postali izvikana devojka. Pored toga vi ćete patiti, voleći čoveka koji ne može da vas uzme i da se celoga veka stara o vama.
Adam zastade i pogleda u Hetu, koja je kidala lišće sa leske i cepkala ga u ruci. Njeni mali planovi i unapred smišljeni govori izdali su je, kao loše naučena lekcija, pod ogromnim potresom koji su izazvale Adamove reči. Bilo je neke svirepe snage u njihovoj mirnoj sigurnosti, koja je pretila da ščepa i pokida Hetine paučinaste nade i maštanja. Heta htede da im se odupre, da ih odbije srditim odricanjem; ali njom je još vladala odluka da krije svoja osećanja. Samo, to je sada bilo beskorisno, jer Heta nije bila u stanju da oceni kakav će utisak učiniti njene reči.
— Vi nemate prava da kažete da ga ja volim — reče Heta jedva čujno, ali otsečno, i pritom otkide još jedan listić i iskida ga. Bila je divna, onako bleda i uzbuđena, sa raširenim detinjim očima i dahom bržim nego obično. Adama zabole srce zbog nje. Ah, kad bi samo mogao da je uteši, da je umiri, da je spase tih muka; kada bi imao snage da zaštiti njenu napaćenu dušu, kao Što bi joj sigurno spasao telo ma od kakve opasnosti.
— Bojim se, Heta, da je tako, — reče nežno — jer ne mogu da verujem da biste vi dopustili da vas ljubi čovek koga ne volite i da vam daje zlatan medaljon sa svojom kosom, i da čeka da dođete na sastanak u šumici. Ja ne korim vas, jer znam da je to počelo sitnicama, dok nije došlo dotle da se vi niste mogli osloboditi. Ja korim njega, koji je ukrao vašu ljubav na taj način, iako je znao da vam nikada ne može dati za to pravu naknadu. On se šalio s vama, napravio od vas igračku, ne vodeći brigu o tome šta će biti s vama, kao što bi pravi čovek morao da vodi.
— Vodi on brigu o meni, znam ja to bolje nego vi — planu Heta. Zaboravila je na sve, sem na jad i ljutinu koje izazvaše Adamove reči.
— Ne, Heta; da je mario za vas, nikad se ne bi tako ponašao. On je sam rekao da nije imao nikakvih namera ljubeći vas, niti dajući vam poklone, i želeo je da me uveri da ste i vi sve to uzimali olako. Ali ja to znam mnogo bolje. Ne mogu zato drukčije misliti nego da ste vi poverovali da vas on voli toliko da će vas uzeti za ženu iako je gospodin. I zbog toga moram sada o tome da govorim, jer se bojim, Heta, da ćete se prevariti. Njemu nikad ni na um nije padalo da se oženi vama.
— Otkud vi to znate? Kako smete to da kažete? — reče Heta i zastade u hodu, drhteći. Od nagle odlučnosti u Adamovom tonu spopade je silan strah. Nije joj ostalo toliko prisebnosti da pomisli kako je Artur imao razloga da ne kaže Adamu istinu. Njene reči i pogled bili su takvi da se Adam rešio da joj preda pismo.
— Možda ne možete da mi poverujete, Heta, jer mislite suviše dobro o njemu, mislite da vas voli više nego što je ustvari. Ali evo, ja imam u džepu pismo koje je on pisao i dao mi da ga predam vama. Ja nisam čitao to pismo, ali je on rekao da je u njemu kazao istinu. Samo, pre nego što vam dam pismo, Heta, razmislite, i ne dajte da vas ono suviše ožalosti. Ne bi bilo dobro za vas čak i da se on rešio na tako ludu stvar — da se oženi vama; tu ne bi bilo sreće na kraju krajeva.
Heta ne reče ništa; u njoj ožive nada kad Adam spomenu pismo koje nije čitao. U pismu će stajati nešto sasvim drugo nego što on misli.
Adam izvadi pismo iz džepa i, držeći ga još u ruci, reče glasom punim nežne molbe:
— Nemojte se ljutiti na mene, Heta, što vam ja zadajem taj bol. Bog mi je svedok da bih rado podneo i nešto mnogo teže ako bih time mogao vama to da uštedim. Setite se da niko drugi ne zna o tome osim mene, a ja ću se starati o vama kao rođeni brat. Za mene ste vi ono što ste uvek bili jer ne verujem da ste učinili svesno bilo kakvo zlo.
Heta dodirnu pismo, ali joj ga Adam ne dade dok nije završio. Ona, međutim, nije obraćala pažnju na ono što on govori, nije ga ni slušala; a kad joj on najzad dade pismo iz ruku, ona ga spusti u džep, ne otvarajući ga, i pođe brže, kao da želi da uđe u kuću.
— Pravo imate što ga ne čitate sada — reče Adam. — Čitajte ga kad budete sami. A sad ostanite još malo napolju da pozovemo decu; tako ste bledi i izmučeni; može ujna nešto da primeti.
Heta posluša. To je potseti da mora opet da prikupi svu svoju urođenu moć pretvaranja i skrivanja, koja beše upola klonula pod udarcem Adamovih reči. Pismo joj je bilo u džepu; znala je pouzdano da će u tom pismu biti utehe, uprkos Adamovim rečima. Potrča da nađe Toti i vrati se ubrzo, umirena, s Toti neveselom što je morala da baci zelenu jabuku koju tek Što beše zagrizla.
— Hopa, Toti, uzjaši mi na rame, čak gore, dohvatićeš vrh drveta — reče Adam.
A koje je dete još odbilo da bude utešeno onim divnim osećanjem da ga je neko snažno uhvatio i hitro podigao gore? Ne verujem da je Ganimed plakao kad ga je orao ščepao i odneo, i možda najzad spustio na rame Jupiteru. Toti se zadovoljno smejala na one dole, osećajući se sigurnom u visini, a prijatno je bilo i njenoj majci, koja je stajala na kućnim vratima i gledala kako Adam dolazi s tim malim tovarom.
— Eh, ti, mače jedno! — reče ona, a materinska ljubav ispuni nežnošću njene oštre oči kad se Toti naže k njoj i pruži ručice. Pojzerka u tom trenutku nije ni obraćala pažnju na Hetu, već joj samo reče, i ne pogledavši u nju: — Idi, natoči piva; obe devojke imaju posla oko sira.
Pošto je Heta donela pivo i zapalila ujaku lulu, morala je još da odnese Toti u krevet, i da je opet vrati, u noćnoj košuljici, jer je udarila u plač umesto da spava. Pa je onda trebalo spremiti večeru, a Heta je morala i tu da pomaže. Adam je ostao dokle god nije osetio da treba da ide; razgovarao je neprekidno s gospođom Pojzer i njenim mužem, ne bi li Heti ostalo više vremena da se pribere. Odugovlačio je odlazak, jer je želeo da Heta lakše proživi to veče, i milo mu je bilo kad je opazio kako ona vlada sobom. Znao je da nije imala vremena da pročita pismo; ali nije znao da nju drži tajna nada da će pismo poreći sve ono što joj je on rekao. Adamu je bilo teško da ostavi Hetu; teško mu je bilo što danima neće znati kako podnosi svoj jad. Ali je najzad morao da pođe, i sve što je mogao da učini bilo je da joj nežno stisne ruku rekavši: — Zbogom — nadajući se da će ona to shvatiti kao znak: ako bi joj njegova ljubav mogla biti sklonište, ona je tu, nepromenjena. Koliko se samo naprezao da u mislima, vraćajući se kući, nalazi sažaljiva izvinjenja za njenu ludost, pripisujući svu slabost samoj njenoj prirodi, kojoj je bilo potrebno da voli; dok je Arturu prebacivao, sve manje i manje dopuštajući da se i njegov postupak može nečim pravdati. Adamovo ogorčenje zbog Hetinog stradanja i zbog toga što je ona verovatno zanavek van njegova domašaja sprečavalo ga je da sasluša ma kakvu odbranu u korist lažnoga prijatelja, koji je bio uzrok svoj toj nesreći. Adam je bio čovek uviđavan i pametan, krasan čovek, odista, i po duši i po telu. Ali i Pravedni Aristid, ako je ikada bio zaljubljen i ljubomoran, nije u tim trenucima bio potpuno velikodušan. Moram reći da Adam u tim teškim danima nije osećao samo opravdanu srdžbu i zaljubljeno sažaljenje. Bio je i gorko ljubomoran; i ukoliko ga je ljubav činila popustljivijim prema Heti, ogorčenje se izlivalo u osećanjima prema Arturu.
„Uvek je bilo lako zavrteti joj mozak”, mislio je; „samo da joj priđe gospodin, otmenog ponašanja, s lepim odelom, belim rukama i rečima kao što već ta gospoda govore, i da zauzme drzak stav, koji ne bi smeo da zauzme čovek iz njenoga sveta; sad bi teško i mogla da zavoli prostog čoveka”. Adam i nehotice izvuče ruke iz džepova i pogleda u njih — u tvrde dlanove i polomljene nokte. „Ja sam grub. Kad dobro razmislim, ne znam šta bi na meni i našla devojka; pa ipak, lako sam mogao dobiti drugu da nisam zavoleo ovu. Ali šta me se tiče šta će druge žene da misle o meni ako ona ne može da me voli! Možda je i mogla da me voli, isto kao i svakog drugog — ovde nema nikoga koga bih se bojao — da se on nije utisnuo između nas; sad sam ja njoj odvratan zato što sam sasvim drukčiji nego on. Ali ko zna, može se ona i okrenuti kad uvidi da ju je on samo varao. Osetiće, možebiti, šta vredi čovek koji bi joj bio zahvalan kada bi vezao svoju sudbinu s njenom zanavek. Međutim, bilo kako bilo, zasada moram s tim da se pomirim i još da budem zahvalan što se nije desilo nešto gore; nisam ja jedini čovek koji mora bez sreće da se snađe u ovom svetu. Koliko su dobrih stvari uradili ljudi tužna srca! Takva je bila božja volja, i to je dosta; mi ne bismo mogli da znamo bolje od njega kako šta ima da bude, čak i kad bismo celog veka lupali glavu o tom. Ali mislim da bi mi pokvarilo ceo život kada bih je video tužnu i osramoćenu, i to od čoveka na koga sam uvek s ponosom mislio. A pošto mi je to ušteđeno, nemam prava da gunđam. Ako je čovek zdrav i čitav, može podneti po koji udarac”.
Kad je Adam, idući uz ogradu, došao u mislima do te tačke, vide nekog čoveka gde ide preko polja. Poznade ga; to je bio Set, koji se vraćao s večernje propovedi. Adam požuri da bi ga stigao.
— Mislio sam da ćeš ti biti kod kuće pre mene; ja sam se večeras nešto zadržao— reče on kad se Set okrete da ga pričeka.
— Pa i ja sam se zadržao; posle zbora poveo sam razgovor sa Džonom Barnesom, koji kaže da u poslednje vreme oseća kako je na njega sišla božja milost, pa sam hteo da ga ispitam o tom doživljaju; a to je predmet razgovora koji te vodi dalje nego što si očekivao — takvi se razgovori ne vode svaki dan.
Išli su ćuteći dva-tri minuta. Adam nije bio raspoložen da ulazi u potankosti religioznih stanja, ali je želeo da progovori sa Setom reč-dve o bratskoj odanosti i poverenju. Adam je retko osećao potrebu za tim, iako su se braća odista mnogo volela. Retko kad su govorili o ličnim stvarima, a i o domaćim nevoljama bi učinili tek po koji nagoveštaj. Adam je po prirodi bio zakopčan u pitanjima osećanja. A Set je osećao neku stidljivost pred svojim praktičnijim bratom.
— Sete, mladiću, — reče Adam i spusti mu ruku na rame — jesi li nešto čuo o Dajni Moriš otkad je otišla odavde?
— Jesam — odgovori Set. — Rekla mi je da joj pokatkad napišem koju reč o tome kako smo i kako mati podnosi svoju muku. Pisao sam joj pre dve nedelje i ispričao joj za tvoju novu dužnost, i kako je mati zadovoljnija; a u prošlu sredu, kad sam svratio u poštu u Tredlstonu, nađoh pismo od nje. Možda bi voleo da ga pročitaš; ja ti nisam ništa govorio, jer mi se činilo da ti je glava puna drugih misli. Vrlo se lako čita — ona piše divno za jednu ženu.
Set izvadi pismo iz džepa i pruži Adamu, koji reče, uzimajući ga:
— Eh, Sete, ja ti sad vučem težak teret; ne smeš mi zameriti što sam ćutljiviji i oporiji no obično. Ali i pored svih briga ne mislim manje na tebe. Znam da ćemo zajednički istrajati do kraja.
— Ne zameram ti ja, Adame. Dobro znam šta znači kad si ovda-onda malo prek prema meni.
— Eno mati otvara vrata da vidi idemo li — reče Adam kad su se uspeli uz padinu. — Sedela je u mraku, kao obično. De, Džipe, de; je li ti milo što me vidiš?
Lizbeta brzo uđe unutra i upali sveću; čula je dobrodošlo tapkanje koraka po travi još pre nego što je Džip radosno zalajao.
— Eh, deco, otkad znam za sebe nisu mi se sati tako otegli kao večeras! Šta ste obojica radili dosada?
— Nije trebalo da sediš u mraku, majko, — reče Adam; — u mraku časovi izgledaju duži.
— Ah, što,da mi gori sveća u nedelju kad sam sama, a greh je da se plete! Ima dosta svetlosti danju, da se sita nagledam knjige koju ne umem da čitam. Još bi samo trebalo da kratim vreme trošeći skupu sveću... Ko će od vas da večera? Ili ste siti, ili ste pregladneli u ovo doba noći!
— Ja sam gladan, mati, — reče Set, sedajući za stočić koji je bio postavljen još za videla.
— Ja sam večerao — reče Adam. — Na, Džipe! — viknu, uzevši malo hladna krompira sa stola i gladeći čupavu sivu glavu, podignutu k njemu.
— Nije trebalo da daješ psu — reče Lizbeta. — Ja sam ga već nahranila. Ne mogu da ga zaboravim kad mi je on sve što mogu da vidim od tebe.
— Onda, Džipe, hajde da spavamo. Laku noć, mati. Jako sam umoran.
— Ama šta je njemu? — reče Lizbeta Setu kad Adam ode gore. — Ovih dana je kao ubijen. Danas pre podne, kad si ti otišao, zatekla sam ga u radionici kako sedi i ništa ne radi, nema ni knjige pred njim.
— On sad ima mnogo posla, mati, — reče Set — a mislim da mu i u duši niie sve potaman. Nemoj da obraćaš pažnju na to, on to ne voli. Budi prema njemu dobra koliko god možeš i nemoj da govoriš ništa što će da ga jedi.
— Kako? Šta ti to govoriš? Ja njega da jedim? A zar mogu biti drukčija nego dobra? Spremiću mu lepinjice sutra za doručak.
Za to vreme Adam je čitao Dajnino pismo pri svetlosti lojanice.
„Dragi brate Sete. Vaše pismo je ležalo tri dana na pošti; nisam imala dovoljno novaca da platim kola; ovde vlada velika oskudica i razne bolesti zbog kiša koje padaju kao da su se opet otvorile nebeske ustave; a da iz dana u dan ostavljam novac nastranu, u ovo vreme kad toliki nemaju ni ono najnužnije, značilo bi da ne verujem u proviđenje, kao oni koji su skupljali manu. Govorim o tome zato što ne bih želela da mislite da sam lenja da odgovorim, ili da sam se malo obradovala vašoj radosti zbog svetovnog dobra koje je dopalo vašem bratu Adamu. Poštovanje i ljubav koje gajite prema njemu prirodni su, jer je njega gospod obdario velikim darovima, a on se služi njima kao nekada Josif, koji je žudeo za roditeljima i najmlađim bratom i kad je uzdignut na mesto poverenja i moći.
„Moje je srce ostalo kod vaše stare majke otkada sam imala prilike da se nađem kraj nje u onim tužnim danima. Pozdravite je i recite da često mislim na nju uveče, kad sedim pri slaboj svetlosti, kao što smo sedeli tamo, držeći jedna drugu za ruku, a ja joj govorila reči utehe koje mi behu dane. Divan je to čas, je l’te, Sete, kad spoljna svetlost trne i telo je umorno od rada i napora; jer tada utoliko jače zasija unutrašnja svetlost i mi osećamo, duboko u sebi, da se naslanjamo na jačinu gospodnju. Sedim u mračnoj sobi, zatvaram oči, i čini mi se da sam ostavila telo i ne osećam potrebu ni za čim više. Tegobe i brige, zaslepljenost i greh, koje sam gledala i bila gotova da zaplačem nad njima, sve strahovanje ljudskih stvorenja koje me ponekad obuzme kao iznenadna tama — sve to mogu tada da podnesem dobrovoljne kao da se nalazim na krstu sa spasiteljem. Jer osećam da je beskrajna ljubav isto što i stradanje; znajući sve, ona pati, čezne i žali; i šlepa je samoživost hteti život bež patnje, pod kojom svako stvorenje ječi i muči se. Odista, nije pravi blagoslov biti oslobođen muka dok u svetu ima muke i greha: muka je deo ljubavi, i ljubav ne želi da je se oslobodi. Ne kazuje to meni samo duh; ja to vidim u svem delanju i svakoj reči Jevanđelja. Zar se ne nalazi namučen čovek u onom telu razapetom na krstu, s kojim se uzdigao? A zar on nije isto što i beskrajna ljubav, kao što je naša ljubav isto što i naše stradanje?
U poslednje vreme se mnogo bavim tim mislima i sad su mi postale jasnije ove reči: „Ako me ko voli, neka uzme moj krst na sebe”. Slušala sam da to tumače kao nevolje i gonjenja kojima se izlažemo zbog verovanja u Isusa. Ali je to usko shvatanje. Pravi krst spasiteljev bili su greh i stradanja ovog sveta; to je ono što mu je teško ležalo na srcu, to je krst koji mi treba da nosimo zajedno s njim, to je pehar iz koga treba da pijemo zajedno s njim ako hoćemo da budemo učesnici one božanske ljubavi koja je isto što i stradanje.
„Što se tiče mog spoljnjeg života, o kome me pitate, imam svega isuviše. U fabrici sam bila stalno zaposlena, dok su neke radnice bile neko vreme otpuštene; u telu sam znatno ojačala, tako da osećam samo malo umora posle dužeg hodanja i govora. To što velite da hoćete da ostanete u svom kraju, pored majke i brata, dokazuje mi da ste dobro rukovođeni; vaša sudbina je jasno određena, i kad biste drugde tražili blagoslova, bilo bi isto kao kad biste na oltar stavili neiskrenu žrtvu, pa čekali da je zapali vatra neba. Moj rad i moja radost su ovde u brdima, i ponekad mislim da toliko želim da živim samo s ovim svetom da bih se pobunila kad bi me odavde pozvali.
„Zahvaljujem vam na vestima o dragim prijateljima u Hol-Farmi; jer, iako sam im pisala, po tetkinoj želji, čim sam se vratila odande, nisam dobila od njih ni reči odgovora. Moja tetka nije tako hitra na peru, a preko dana ima isuviše posla u kući, jer je ona slaba žena. Moje srce kuca toplo za nju i njenu decu, kao za najbliže po krvi; a i za sve druge u toj kući. U snu se redovno nalazim među njima; a često mi se usred rada ili razgovora misao o njima odjedared javlja — kao da su u nekoj nevolji i nuždi, još mi nije jasno. Možda mi se time nešto nagoveštava; ali ja čekam da mi bude rečeno. Vi velite da su svi dobro.
„Mi ćemo se opet videti, mislim telesno, iako možda ne skoro; jer braća i sestre u Lidsu žele da budem kod njih neko vreme, čim napustim Snofild.
„Zbogom, dragi brate — a ipak ne zbogom! Jer ona deca gospodnja kojima je bilo dano da se vide lice u lice i da budu jedna zajednica, i da osećaju u sebi delo istog duha, ne mogu biti razdvojena ni kad planine leže između njih. Njihove su duše onom zajednicom postale prostrane i nose jedna drugu neprestano u mislima, kao kakvu novu snagu. — Vaša odam sestra i saradnica u Hristu,
Dajna Moriš.

„Ne umem da pišem tako sitno kao vi; a usto sam još i spora. Zato sam primorana da kažem samo malo od onoga što mi je na duši. Pozdravite majku i poljubite je. Ona je tražila da je dvaput poljubim kad sam polazila".
Adam savi pismo; sedeo je zamišljen, naslonivši glavu na ruku kojom se držao za postelju, kad Set dođe k njemu.
— Jesi li pročitao pismo? — upita ga.
— Jesam — reče Adam. — Da je ne poznajem, ne znam šta bih mislio o njoj i o njenom pismu; rekao bih da mi je odvratna žena koja predikuje. Ali je Dajna takva da sve što radi i kaže izgleda dobro, i dok sam čitao pismo, činilo mi se kao da gledam i slušam nju samu. Čudnovato je kako pamtim njen lik i glas. Ona bi te zaista učinila srećnim, Sete; to je žena za tebe.
— Ne vredi ni misliti o tome — reče Set skrušeno. — Govorila je čvrsto i ubedljivo; a ona nije stvorenje koje jedno kaže a drugo misli.
— Ali se njena osećanja mogu izmeniti. U ženi može postupno da se razvije ljubav; najbolja vatra ne bukne odjednom. Voleo bih da ovda-onda odeš da se vidiš s njom. Ja bih udesio da otsustvuješ tri-četiri dana, a put nije za tebe tako dalek — dvadeset do trideset milja.
— Ja bih voleo na svaki način da je opet vidim, ali se bojim da se ona ne naljuti zbog toga — reče Set.
— Neće se ona ljutiti — reče Adam sa sigurnošću, ustade i skide kaput; — za sve nas bila bi prava sreća kad bi ona pošla za tebe; mati se začas navikla na nju i voli da bude s njom.
— Da — reče Set nekako plašljivo. — A Dajna i Hetu voli i mnogo misli na nju.
Na to Adam ne odgovori ništa, i braća samo poželeše jedan drugom laku noć.

TRIDESET PRVA GLAVA

U HETINOJ SOBI

Više se nije moglo bez svece ići na spavanje čak ni kod Pojzerovih, koji tako rano ležu; Heta, dakle, ponese sveću, posle Adamovog odlaska, kada se pope u svoju sobu; ušavši, zaključa vrata za sobom.
Sada će pročitati pismo. U njemu mora, mora biti utehe. Otkud može Adam da zna istinu?
Ona spusti sveću i izvadi pismo. Neodređeno je mirisalo na ružu, i Heti bi kao da je Artur pored nje. Ona pritisnu pismo na usne, a bujica sećanja odagna za trenutakdva sav njen strah. Ali joj srce stade čudno da lupa, a ruke da drhte, kad prelomi pečat. Čitala je polako; nije lako čitala gospodski rukopis, iako se Artur trudio da piše čitko.
„Premila Heta, istinu sam govorio kad sam rekao da vas volim; nikad neću zaboraviti našu ljubav. Biću vam odani prijatelj do kraja života i nadam se da ću vam to dokazati na mnogo načina. Ako u ovom pismu budem rekao štogod što će vas zaboleti, nemojte misliti da to činim zato što vas ne volim i ne osećam nežnost prema vama; nema toga što ne bih učinio za vas kad bih znao da je to zaista za vaše dobro. Teška je za mene pomisao da moja mala Heta lije suze kad ja nisam tamo da ih osušim poljupcima, i kad bih išao samo za svojim naklonostima ja bih bio sad s njom, a ne bih pisao pismo. Za mene je teško rastati se od nje, a još teže pisati reči koje mogu da izgledaju neljubazne, iako su posledica najbolje namere.
„Mila, mila Heta, ma kako da mi je draga bila naša ljubav, ma kako da bi mi drago bilo da me uvek volite, osećam da bi za oboje bilo bolje da nikad nismo okusili tu sreću, i da mi je dužnost da vas zamolim da me volite i na mene mislite što je moguće manje. Sva je krivica do mene, jer, iako nisam mogao da se otmem želji da budem s vama, ja sam svo vreme osećao da vam ljubav prema meni može zadati bol. Trebalo je da se oduprem svojim osećanjima. A to bih i učinio da sam bolji no što sam; ali sad, kad se prošlost ne može promeniti, dužnost mi je da vas spasem svakoga zla koje još mogu da sprečim. Osećam da bi bilo zlo po vas ako bi vaša osećanja ostala tako stalno vezana za mene da ne biste mogli zamisliti čoveka čija bi ljubav bila u stanju da vas učini srećnijom nego što ja mogu, i ako biste i dalje očekivali od budućnosti ono što je nemogućno. Jer, draga Heta, ako bih ja učinio ono o čemu ste vi jednoga dana govorili, ako bih se vama oženio, učinio bih nešto što biste vi sami jednog dana osetili kao svoju nesreću, a ne sreću. Znam da vi možete biti srećni jedino ako pođete za čoveka sebi ravnog; a ako bih vas umesto toga ja uzeo, samo bih vam učinio jednu nepravdu više, pored toga što bih zanemario svoju dužnost prema drugim stvarima u životu. Vi, draga Heta, ništa ne znate o svetu u kome ću za morati da živim i brzo biste prestali da me volite kada biste videli kako se malo nas dvoje slažemo.
„A pošto vas ja ne mogu uzeti, moramo se rastati — moramo pokušati da se više ne volimo. Meni je užasno teško dok to govorim, ali se drukčije ne može. Ljutite se na mene, mila, ja to zaslužujem; ali verujte da ću uvek misliti na vas, da ću vam biti uvek zahvalan, da ću se uvek sećati svoje Hete; a ako bi nastupila kakva nevolja koju zasada ne predviđamo, verujte da ću učiniti sve što mogu.
„Rekao sam vam kuda da uputite pismo ako budete želeli da mi pišete, ali ipak ponavljam adresu, ako ste je slučajno zaboravili. Ne pišite, sem ako bude nešto što odista mogu da učinim za vas; jer, draga Heta, moramo pokušati da što manje mislimo jedno na drugo. Oprostite mi i pokušajte da zaboravite sve što je u vezi sa mnom, sem da ću biti, dokle god živim, vaš odani prijatelj, Artur Donitorn".
Lagano je Heta čitala to pismo; a kad diže oči s njega, u starom potamnelom ogledalu ukaza se prebledelo lice: mramornobelo lice, s oblim detinjim crtama, ali s nečim tužnijim nego Što je detinji bol. Heta nije videla to lice — nije videla ništa —, samo je osećala da joj je hladno, da je malaksala i da drhti. Pismo se treslo i šuštalo joj u ruci. Ona ga spusti. Obuze je užasno osećanje — neka jeza i drhtavica; Heta ustade da uzme topao ogrtač iz ormana, uvi se u njega, i sede kao da ne misli ni o čem drugom no da se zagreje. Pa onda uze pismo čvršćom rukom i stade ponovo da ga čita. Sad linuše suze, krupne, obilne suze, od kojih joj se oči zamagliše i pismo se ovlaži. Osećala je samo jedno — da je Artur svirep, svirep što tako piše, svirep što neće da je uzme. U njenoj pameti nije bilo mesta za razloge zbog kojih on ne može da se oženi njome; kako može da poveruje da bi nesreća mogla proizići ako se ispuni sve ono za čim je žudela i o čemu je sanjala?
Kad opet spusti pismo, opazi svoje lice u ogledalu; sad je bilo crveno i mokro od suza; kao neka drugarica kojoj bi se mogla požaliti, koja bi se nad njom sažalila. Nalakćena, Heta se naže i zagleda u te tamne oči prepune suza, u usta što su drhtala, i vide kako suza suzu stiže, a usta se grčevito krive od jecanja.
Rušenje njenog malog zamišljenog sveta, strašan udarac nanet njenoj mladoj strasti, pogodili su njenu prirodu — koja je žudela za zadovoljstvom — nesavladljivim bolom, koji uništava svaki otpor i otstranjuje svaku srdžbu. Sedela je i jecala dok sveća nije dogorela, a tada, slomljena, jadna, otupela od silnog plača, baci se u haljinama na postelju i zaspa.
U sobi je polako svitalo kad se Heta probudila, nešto posle četiri sata, s osećanjem tupog bola, čiji joj je uzrok postupno bivao sve jasniji i jasniji kad je pri bledoj svetlosti počela da razlikuje predmete oko sebe. A onda se pojavi, u toj bledoj zori, strašna misao — da mora skriti svoju bedu, pored toga što je mora podnositi. Nije više mogla da leži; ustade i priđe stolu: na njemu je ležalo pismo; otvori fijoku sa dragocenostima: u njoj su bile minđuše i medaljon, znaci njene kratke sreće, znaci doživotne tuge koja će sad nastati. Gledajući te sitne ukrase, koje je nekad posmatrala i uzimala u ruke kao zalogu budućeg raja u gospodstvu, ona ponovo prožive trenutke kada je taj nakit dobila uz nežno milovanje, uz čudnovato lepe reči, uz vrele poglede koji su je ispunjavali slatkim iznenađenjem — sve je to bilo mnogo slađe nego što je ona mogla da zamisli. I taj Artur, koji joj je tako govorio i tako u nju gledao, koji je i sada bio kraj nje, čiju je mišicu osećala oko sebe, čije je obraze osećala na svojim, pa čak i njegov dah — to je svirepi, svirepi Artur koji je napisao ovo pismo, pismo koje je ona stegla i zgužvala i opet ga otvarala da ga još jednom pročita. Upola ošamućena od silnog plača prošle noći, htela je da opet pogleda u njega i da vidi jesu li istinite njene bedne misli, je li pismo odista tako svirepo. Morala je da ga drži uz sam prozor, inače ne bi mogla da ga čita pri bledoj svetlosti. Da! bilo je još gore, bilo je još svirepije. Ona ga opet ljutito zgužva. Omrzla je i pisca toga pisma, omrzla baš zato što je bila vezana za njega svom svojom ljubavlju, svom devojačkom strašću i sujetom koje su sačinjavale njenu ljubav.
Ujutru nije više imala suza. Isplakala ih je sve prošle noći, a sad je osećala suvi bol posle buđenja, koji je gori nego prvi udar jer je u njemu budućnost, a ne samo sadašnjost. Svakoga idućeg jutra, toliko daleko u budućnosti koliko je njena mašta dosezala, ustajaće ona i osećati da joj taj dan neće pružiti nikakve radosti. Nema potpunijeg očajanja od onog koje dolazi u prvim trenucima naše prve velike nesreće, kad još nismo naučili šta znači patiti i biti izlečen, pasti u očajanje i povratiti nadu. Kad Heta stade nemarno da skida haljine u kojima je prespavala noć, da bi se umila i očešljala, nju obuze bolno osećanje da će eto tako prolaziti njen život — radiće uvek ono zašta neće imati volje, ustajaće i obavljati svakodnevni posao, gledati lica za koja ne mari, ići u crkvu, i u Tredlston, i na čaj kod gospođe Best, i nikad neće imati nijednu misao o sreći. Kratko, otrovano njeno uživanje pokvarilo je zanavek one male radosti što su joj nekada krasile život — nova haljina za vašar u Tredlstoriu, poselo kod Britonovih u Brokstonu, udvarači kojima će dugo odgovarati „ne”, i izgledi na udaju koja će najzad doći kad ona bude imala svilenu haljinu i puno drugih haljina odjednom. Sad su joj sve te stvari izgledale neprivlačne i tužne; sve će biti dosadno; njoj ostaje samo beznadežna čežnja i žudnja.
Ona zastade usred nemarnog oblačenja i nasloni se na stari tamni orman za odelo. Vrat i mišice behu joj goli, kosa raspletena u divnim kovrdžama; sve je bilo isto tako lepo kao i one noći pre dva meseca kad je hodala tamo-amo po ovoj sobi, sijajući od taštine i nade. Sada nije mislila na svoj vrat i mišice; bila je ravnodušna čak i prema svojoj lepoti. Njene su oči tužno lutale po staroj sobi, pa onda tupo gledale kako sviće. Da li se, možda, setila Dajne? Njenih opomena koje su je naljutile? Dajninih iskrenih molbi da je se seti, kao prijatelja, u slučaju nevolje? Ne, utisak od svega toga bio je vrlo slab, te se nije mogao povratiti. Heta bi toga jutra ostala ravnodušna prema svakoj utesi i nežnosti od Dajnine strane, kao što je bila ravnodušna i prema svemu drugom sem svoje ugušene strasti. Mislila je samo na to da ne može više ostati tu i živeti dotadašnjim životom. Volela bi da još tog jutra pobegne, da nikad više ne vidi poznata lica oko sebe. Ali Heta nije bila od onih osoba koje se mogu uhvatiti u koštac sa teškoćama, koje bi se usudile da napuste domaće ognjište i jurnu u nepoznato. Po prirodi je bila tašta i površna, a ne strasna, i ako bi se latila kakve nasilne mere, morao bi je na to nagnati očajan strah. Kako joj je mašta bila ograničena na uzan krug, njena se misao ubrzo zaustavi na jednom — da napusti svoj dosadašnji život; zamoliće ujaka da je pusti da bude sobarica kod neke dame. Devojka gospođice Lidije pomoći će joj da dobije mesto čim čuje da ima ujakovu dozvolu.
Kad je to smislila, ona prikupi kosu i poče da se umiva; učinilo joj se sad lakše da siđe dole i otpočne redovan posao. A ujaka će pitati još toga dana. Heta je bila obdarena tako izvrsnim zdravljem da je bilo potrebno mnogo više duševne patnje pa da ostavi na njoj jači trag; kad se obukla, uredno kao i obično, i skupila kosu pod kapku, običnom posmatraču bi više pala u oči oblina njenih obraza i vrata, njene crne oči i trepavice, nego neki znaci tuge. Ali kad uze izgužvano pismo i metnu ga u fijoku, da ga više ne gleda, navreše joj na oči one spore suze što peku i sa kojima ne dolazi olakšanje, kao što je bilo noćas. Ona ih brzo obrisa — ne sme plakati preko dana; niko ne sme znati koliko je nesrećna, niko ne sme doznati da se ona ma u čemu razočarala; pomisao da će ujakove i ujnine oči biti uprte u nju uli joj ono samosavlađivanje koje često ide uz veliki strah. Heta se, krijući svoju tajnu nesreću, grozila mogućnosti da oni ma kad doznaju šta se dogodilo, kao što se utučen, umoran uhapšenik grozi stuba sramote. Oni bi smatrali njeno ponašanje za sramotu, a sramota je mučenje. To se dešavalo u savesti jadne male Hete.
Ona zatvori orman i lati se jutarnjih poslova.
Uveče, kad je Pojzer zapalio lulu, i prema tome bio na vrhuncu dobre volje, Heta ugrabi priliku kad ujna izađe i reče:
— Ujače, ja bih volela da mi dopustite da budem sobarica kod neke gospođe.
Pojzer izvuče lulu iz usta i gledaše nekoliko trenutaka u Hetu s blagim čuđenjem. Heta je baš šila, i marljivo je nastavljala rad. — A ko ti je to tutnuo u glavu, curice? — reče pošto je povukao jedan dim da se lula ne ugasi.
— Ja bih to volela; volela bih to više nego rad na farmi.
— Ne, ne, ti to uobražavaš, curice, zato što ne znaš kako je. To ne bi bilo ni upola tako dobro ni za tvoje zdravlje ni za tvoju sreću u životu. Ja bih želeo da ti ostaneš kod nas dok ti se ne nađe dobar muž; ti si moja sestričina, i ja ne bih hteo da ideš u službu, pa ni u gospodsku kuću, dogod ja imam kuću za tebe.
Pojzer zastade i dunu u lulu.
— Ja volim ženske radove,— reče Heta — i mogla bih da dobijem dobru platu.
— Da ti nije ujna nešto prebacila? — upita Pojzer, ne obraćajući pažnju na Hetino objašnjavanje. — Pa i da je, ne mari, curice, rekla je za tvoje dobro. Ona ti želi dobro; malo je ujni što ti nisu krvni rod, a čine za tebe koliko ona.
— Nije zbog ujne, nego više volim taj rad — reče Heta.
— Dobro je što si to naučila, ja sam odmah dao svoj pristanak čim je gospođa Pomfret pristala da te uči. Ko zna šta može da se dogodi, dobro je da je čovek vešt i za drugi posao. Ali ja nikad nisam mislio da ideš u službu, curice; moja porodica je jela svoj hleb i sir otkad se za nju pamti, je li tako, oče? Ti ne bi želeo da tvoja unuka radi za platu?
— Neee — reče stari Martin, otežući tu reč da bude isto toliko gorka koliko odrečna, pa se nagnu i zagleda u pod, — devojka je na svoju pokojnu majku... Muku sam imao da je zadržim u kući, i udala se protiv naše volje za momka koji je imao dva grla stoke na svojoj farmi gde je trebalo da ima deset... Umrla je, jedva joj beše trideset godina, od zapaljenja.
Starac je retko kad duže govorio; ali sinovlje pitanje pade kao kap zejtina na staru neugašenu srdžbu, zbog koje je deda bio uvek ravnodušniji prema Heti nego prema svojim unucima po sinu. Imanje Hetine majke profućkao je zlosrećni Sorel, a u Heti je bila njegova krv.
— Jadnica, jadnica! — reče mlađi Martin, koji zažali što je izazvao u starcu tu gorčinu. — Baš nije imala sreće. Ali Heta će dobiti pametnog i valjanog muža kao retko koja devojka u ovom kraju.
Pošto izreče ovaj značajni nagoveštaj, Pojzer se vrati opet svojoj luli i ćutanju, pogledajući u Hetu, da vidi je li se odrekla svoje želje. Umesto toga Heta, i protiv volje, briznu u plač, nešto zbog nezadovoljstva što su je odbili, a nešto zbog tuge koju je neprestano prikrivala.
— De, de! — reče Pojzer, s namerom da je blago prekori. — Samo bez plača. Plač je za one koji nemaju svoje kuće, a ne za one koji žele da je se reše. Šta ti veliš na to? — upita ženu, koja utom uđe, pletući takvom brzinom kao da mora to da čini, otprilike kao što rak mrda svojim pipcima.
— Šta mislim? Mislim da će nam pokrasti kokoške zbog one devojčure što ostavlja nezaključan kokošinjak prekonoć. Šta je to, Heta? Što plačeš?
— Tražila je da ide za sobaricu kod neke gospođe — reče Pojzer. — A ja sam joj rekao da možemo nešto bolje da učinimo za nju.
— Odmah sam pomislila da joj se uselila neka bubica u glavu; preko celog dana su joj usta kao zalivena. To je otud što se mešala s onim sluškinjama u dvorcu, a mi smo bili tolike budale da joj to dopustimo. Misli da bi tako bolje živela nego kod svojih rođenih, koji je čuvaju još od vremena kad nije bila veća nego sad mali Martin, i da tamo čovek nema ništa drugo da radi nego da se oblači u haljine za koje se nije rodio. Po ceo dan ona samo na to i misli — kako će neko krpče da navuče na sebe; ja sam je već toliko puta pitala da li ne bi volela da bude strašilo za ptice na njivi, onda bi bila sva od krpčića, spolja i iznutra. Ja nikako neću pristati da ona ide u sobarice, kad već ima ko da se stara o njoj dok ne dobije boljeg muža nego tamo nekog slugu, koji niti je gospodin niti prost čovek, a živi od tuđe muke, i koji će verovatno turiti ruke pod peševe kaputa i čekati da mu žena zaradi i donese.
— Razume se, — reče Pojzer — moramo mi njoj naći boljeg muža, a jedan nam je već pri ruci. Dela, curo, prestani da plačeš i idi na spavanje. Uradiću ja nešto bolje za tebe nego da te pustim da ideš u sobarice. To da ne čujem više.
Kad Heta ode gore, on reče:
— Nikako mi ne ide u glavu da ona želi da ide odavde; mislio sam da joj je zapao za oko Adam Bid. Doskora je tako izgledalo.
— Ne može čovek znati šta ona voli; za nju se hvataju stvari koliko i za tvrdo zrno suva graška. Uverena sam da bi ovoj Moli — a i ona nije u tom mnogo bolja — da bi njoj teže bilo da ostavi nas i decu nego Heti, iako nema ni godinu dana kako je kod nas; Heti je naspelo da postane sobarica zato sto je išla onim sluškinjama; mogli smo odmah da znamo šta će da ispadne od tog njenog učenja ženskog rada. Ali ću ja brzo učiniti kraj tome.
— Tebi bi bilo žao da se rastaneš od nje, sem kad bi to bilo za njeno dobro — reče joj muž. — Ona ti je od pomoći u poslu.
— Žao? Da. Pravo da ti kažem, više je volim nego što zaslužuje; derište bez srca, hoće da nas ostavi na taj način! Nisam valjda mogla da provedem s njom sedam godina, i da se za nju o svemu staram i svemu da je učim, a da ne marim za nju? Dala sam da se izatka platno; mislila sam da to budu njeni čaršavi i rublje kad se uda, pa da živimo u istoj parohiji, i da je nikad ne gubim iz vida — ja, luda glava, ja mislim o njoj, a ona nije ništa bolja nego trešnja s tvrdom košticom u sredini.
— De, de; ne treba od sitnica praviti važnu stvar — reče Pojzer, umirujući ženu; — ja mislim da nas ona voli; samo je mlada, pa tako uvrti sebi nešto u glavu o čemu ne ume zrelo da razmisli. Te vetropiraste devojčice hoće tako da uteknu, a ni same ne znaju zašto.
Reči ujakove učinile su još nešto sem što su Hetu razočarale i navele na plač. Ona je dobro znala na koga je ujak ciljao kad je činio nagoveštaje o udaji i o čestitom, valjanom mužu; kad se opet našla u svojoj sobi, mogućnost da pođe za Adama pokazala joj se u novoj svetlosti. U duši u kojoj nema jakih naklonosti, u kojoj nema uzvišenog moralnog osećanja na koje bi se uzbuđena priroda mogla da osloni i iz kojih bi mogla da crpe snagu — u takvoj duši je jedna od prvih posledica tuge slepo hvatanje ma za kakav postupak koji će izmeniti trenutno stanje. Hetina predviđanja za budućnost, koja su se svodila na neki fantastični mali plan o uživanjima i bolima, bila su sada pometena ljutnjom zbog trenutne patnje, i ona je bila gotova da učini jedan od onih naglih i nepromišljenih koraka koji ljude bacaju iz trenutnog bola u stradanje za ceo vek.
Što ne bi pošla za Adama? Njoj je svejedno šta će činiti, samo da se stanje izmeni. Bila je uverena da Adam još uvek želi da je uzme; ali da pritom malo pomisli i na Adamovu sreću u tom slučaju, to Heti nije padalo na pamet.
Vi ćete možda reći da je čudnovato to pribegavanje rešenju koje bi joj u takvom duševnom stanju moralo da bude bas najodvratnije; i to već druge noći posle njene nesreće.
Da, postupci ograničene dušice kao što je bila Hetina, koja se bori usred ozbiljne i žalosne stvarnosti ljudskog postojanja, i jesu čudnovati. Takvi su pokreti male barke bez pretege na uzburkanim talasima. Kako je lepo izgledala ta barka sa šarenim jedrima, na sunčanoj svetlosti, ukotvljena u mirnom za livu!
„Neka podnese gubitak onaj ko je podigao kotvu”.
Ali to neće spasti barku — divnu stvarčicu koja mu je mogla biti radost kroz ceo život.

TRIDESET DRUGA GLAVA

GOSPOĐA POJZER JE „REKLA SVOJE”

Iduće subote nastala je živa prepirka u krčmi kod Donitornovog grba povodom događaja koji se desio tog dana, a to je bio ništa manje nego ponovni dolazak onoga kicoša u visokim čizmama koji je trebalo da bude novi zakupnik na glavnoj farmi, kako su govorili jedni, ili novi nadzornik imanja, kako su tvrdili drugi, ili — najzad — kako je podrugljivo tvrdio Kason, koji je lično video stranca, običan nastojnik kao što je pre bio Sačel. Nikom nije bilo ni na kraj pameti da poriče g. Kasonovo tvrđenje, pošto je on svojim očima video stranca, ali je Kason ipak stao da navodi razne okolnosti u potvrdu te činjenice.
— Ja sam ga lično video. Dolazio je preko livade na lisastom konju. Taman sam hteo da popijem svoju kriglu, bilo je oko deset i po časova pre podne — vreme kad ja, tačno kao sat, pijem svoju kriglu — i rekao Nolzu, koji je baš ulazio s konjima: „Dobićeš, Nolze, danas malo ječma”, velim mu, „ako malo obratiš pažnju šta se oko tebe dešava”; pa sam onda izašao kroz avliju i pošao ka drumu za Tredlston; i upravo kad sam došao do jasena, vidim čoveka u visokim čizmama, ide ovamo na lisastom konju — ne pomakao se s ovog mesta ako ga nisam video! A ja onda zastadoh, i stajao sam dok on nije došao do mene, pa mu rekoh: „Dobro jutro, gospodine”, jer sam hteo da čujem kako govori, da vidim je li iz ovog kraja. Tako mu rekoh: „Dobro jutro, gospodine; dobro je ovo vreme za ječam, imaće šta da se unese u ambar, ako bog da”. A on reče: „Da, da, imate pravo, nema šta da se kaže, tako je”, i ja smesta poznadoh — Kason namignu — odakle dolazi. A i on je zacelo pomislio da ja čudnovato govorim, kao što vi, Lomširci, mislite o svakome koji govori pravilno engleski.
— Pravilno engleski! — povika Mesi prezrivo. — To je skoro isto tako pravilno kao kad svinja skiči pa misli da svira u flautu.
— The, to baš ne znam — odgovori krčmar sa kiselim osmehom; — ali mislim da, kad je čovek živeo među gospodom odmalena, valjda zna šta je pravilan govor, bar koliko jedan učitelj.
— Stani, stani malo, čoveče, — reče učitelj tonom zajedljivog tešenja — ti govoriš pravilno po tvom mišljenju. Kad Holdsvortova koza kaže beee, to je sasvim pravilno; ne bi bilo prirodno da drukčiji glas odaje.
Kako su i ostali bili iz Lomšira, svi su se smejali na krčmarev račun; a on se, sasvim pametno, vrati opet pređašnjem pitanju, koje je bilo daleko od toga da bude iscrpeno jedne večeri, i koje se ponovo pretresalo i u crkvenoj porti, sutradan pre službe, s interesovanjem kojim se dočekuje svaka novost čim se nađe lice koje je još nije čulo. A taj novi slušalac bio je Martin Pojzer, koji, kao što veli njegova žena, „nema običaj da pijanči s onim društvom kod Kasona, što sedi i srče piće, i gleda mudro kao jato moruna sa crvenim licima”.
Verovatno je povodom razgovora o tom zagonetnom strancu, koji je vodila sa mužem pri povratku iz crkve, gđa Pojzer i pomislila prvo na njega kad je dva dana docnije, ugrabivši trenutak slobodnog vremena posle popodnevnog spremanja, stala na kućna vrata s pletivom u ruci i videla starog vlastelina kako ulazi u dvorište, na crnom konju, a za njim konjušar Džon. Ona je kasnije pričala o tome kao o slučaju predviđanja; i bilo je, zaista, nešto više od njene obične pronicljivosti kada je, u trenutku kad joj je pogled pao na vlastelina, rekla u sebi: „Bogami, ovaj dolazi zbog onog čoveka što zakupljuje glavnu farmu; sigurno Pojzer sad treba opet da mu učini neku uslugu besplatno. Ali Pojzer bi bio lud ako bi to učinio”.
Nečeg neobičnog moralo je biti u vazduhu, jer je stari vlastelin retko kad dolazio svojim zakupcima. Ali iako je gđa Pojzer za poslednjih dvadeset meseci smišljala u sebi razne govore i bila rešena da kaže starome svoje čim se prvi put pojavi na kapiji, sve te besede ostajale su joj samo u glavi.
— Dobar dan, gospođo Pojzer, — reče stari vlastelin piljeći u nju kratkovidim očima, što je njoj uvek, kao što je govorila, „bilo vrlo neprijatno — kao da si ti kakva bubica, a on gotov da te noktom prignječi”.
Pa ipak mu odgovori: — Vaša službenica, gospodine, — i pokloni se s izrazom savršenog poštovanja, prilazeći mu. Ona nije bila žena koja će se neuljudno ponašati prema boljima od sebe ili zaboraviti pravilo lepog ponašanja sve dok je nešto jako ne izazove.
— Je li vaš muž kod kuće?
— Jeste, gospodine; samo je u zadnjem dvorištu. Sad ću da pošaljem po njega; a vi, ako je po volji, sjašite i uđite unutra.
— Hvala, hoću. Imam nešto da se posavetujem s njim, ali to se tiče isto toliko i vas, ako ne i više. Treba da znam i vaše mišljenje.
— Heta, trči i kaži ujaku da dođe — reče gđa Pojzer kad uđoše u kuću; stari se duboko pokloni na Hetin pozdrav, a Toti, sa keceljicom umrljanom pekmezom od malina, sakrivala je glavicu iza čaršava i virila otuda strašljivo.
— Kako je ovo divna kujnica! — reče Donitorn gledajući oko sebe s divljenjem. On je uvek govorio tako, probranim, učtivim rečima, bilo da je njima sipao med ili jed. — A vi je držite tako čisto, gospođo Pojzer. Verujte mi da najviše volim ova vaša odeljenja od svih na imanju.
— Pa ako su vam ona toliko mila, gospodine, ja bih se radovala kad biste naredili da se ponešto opravi; pod nam ne valja, pacovi i miševi hoće da nas pojedu žive; pa podrum, u njemu je voda do kolena, samo siđite, molim vas; ali možda ćete da poverujete i mojim rečima. Hoćete li da sednete?
— Ne; moram da vidim vaš mlekarnik. Ima toliko godina kako ga nisam video, a čujem sa svih strana kako su vam dobri sir i maslo — reče vlastelin, učtivo se pretvarajući da može biti pitanja u kojima se on i gđa Pojzer ne bi slagali. — Ah, vrata su, čini mi se, otvorena; vama neće biti neprijatno ako bacim radoznao pogled na vašu pavlaku i maslo. Mislim da se pavlaka i maslo gđe Sačel uopšte ne mogu sravniti s vašim.
— Nemam šta tu da kažem, gospodine. Retko vidim tuđe maslo; a poneko čovek i ne mora da vidi, dosta je i sam miris.
— E, ovo mi se sviđa — reče g. Donitorn, razgledajući svuda unaokolo taj vlažni, hram čistoće, ali stojeći bliže vratima. — Kad bih znao da mi maslo za doručak dolazi iz ovoga mlekarnika, bolje bi mi prijao doručak. Hvala vam, ovo je milina videti. Nažalost, zbog moje sklonosti ka reumatizmu, bojim se vlage; posedeću malo u vašoj kuhinji. Ah, Pojzere, kako ste? Uvek u poslu, kao obično. Svrnuo sam malo u divni mlekarnik vaše žene — najbolje domaćice u parohiji, zar ne?
Pojzer beše baš ušao, sa zasukanim rukavima košulje, raskopčana prsluka, malo crveniji no obično, jer je bacao seno na tavan. Rumen, punačak i vedar, pored omalenog, mršavog, hladnog starog gospodina, izgledao je kao probrana jabuka pored sparušene divljake.
— Izvolite, evo stolice — reče Pojzer i pomeri unapred očevu naslonjaču; — ovde je ugodnije.
— Ne, hvala; nikad ne sedim u naslonjači — reče stari gospodin i sede na manju stolicu, do vrata. — Znate li, gospođo Pojzer,— sedite, molim vas, oboje — od nekog vremena nikako nisam zadovoljan domaćinstvom gospođe Sačel u mlekarniku. Mislim da njen način rada nije tako dobar kao vaš.
— Ja o tom, gospodine, ne mogu ništa da kažem — odgovori gđa Pojzer suho, gledajući ledeno kroz prozor i neprestano zavijajući i odvijajući pletivo, dok je i dalje stajala pred starim vlastelinom. U sebi je, pak, mislila: „Pojzer neka sedne, ako mu je stalo do toga; ja neću sesti, da ne bih izašla u susret onom što se krije iza te krasnorečivosti”. Pojzer, koji nije gledao niti se osećao nelagodno, sede na svoju tronožnu stolicu.
— Dakle, Pojzere, pošto je Sačel otpao, nameravam da dam veliku farmu kakvom valjanom zakupcu. Dodijalo mi je da sam vodim brigu o njoj; kao što znate, slaba je vajda od toga. Ali teško je naći drugog nastojnika, i ja mislim, Pojzere, da vi, i ja, i vaša izvrsna domaćica, možemo da sklopimo sporazum koji bi bio od obostrane koristi.
— E, — reče dobričina Pojzer, ne misleći ništa unapred o prirodi tog sporazuma.
— Ako i ja smem nešto da kažem, — reče gđa Pojzer, pogledavši sažaljivo muža zbog njegove mekote — vi to znate bolje od mene; samo, ja ne vidim kakve veze mi imamo sa glavnom farmom; dosta imamo muke i s ovim imanjem. Ali biće mi milo ako mi u susedstvo dođe pošten čovek; jer ima ih ovde koji su dovedeni na imanje, a nije se gledalo ko su i kakvi su.
— O, vi ćete se uveriti da je gospodin Tarl izvrstan sused, verujte mi; to je takav čovek da će vam biti milo što mu možete malo pomoći pristajanjem na sporazum koji sam pomenuo: utoliko pre što se nadam da ćete uvideti da je taj sporazum na vašu korist isto koliko i na njegovu.
— Pravo da vam kažem, gospodine, ako bi to bilo na našu korist, to bi bila prva ponuda te vrste koju čujem. Po meni, onaj ko ume da uzme korist, taj je i ima; a dugo treba čekati ako hoćemo da nam je donesu.
— Stvar je u ovome, Pojzere, — reče vlastelin, ne obzirući se na razlaganje gđe Pojzer o koristi na ovome svetu; — na glavnoj farmi ima mnogo pašnjaka, a malo oraće zemlje; to ne odgovara Tarlovim potrebama; on bi uzeo pod zakup to imanje samo ako bi se nešto izmenilo; njegova žena nije tako vešta u upravljanju mlekarnikom kao vaša. Dakle, moj plan bi bio da izvršimo malu razmenu: ako biste vi uzeli Donje pašnjake, pojačali biste svoj mlekarnik, koji bi pod rukom vaše žene donosio veliki prihod, a onda bih vas i ja zamolio da snabdevate moju kuću mlekom, skorupom i maslom po pijačnoj ceni; s druge strane, vi biste, Pojzere, ustupili Tarlu Gornje i Donje brazde, što bi značilo, kad se uzme u obzir naša vlažna klima, da ste dobro prošli što ste se otresli te zemlje. S pašnjakom je rizik mnogo manji nego s oraćom zemljom.
Pojzer je sedeo nalakćen na kolena, s glavom malo nagnutom nastranu, stisnutih usana, i trudio se, naizgled, da vrhove prstiju sastavi tako da mu prsti izgledaju kao rebra lađe. On je bio dovoljno bistar da shvati celu stvar i da predvidi mišljenje ženino o svemu tom; ali nije voleo da daje neprijatne odgovore, sem ako je bila reč o pitanjima zemljoradnje; inače je uvek više voleo da popusti nego da se svađa; i najzad, taj se plan ticao više njegove žene nego njega. Zato posle nekoliko minuta ćutanja on pogleda u ženu i reče blago: — Šta ti veliš?
Dok je Pojzer ćutao, žena nije skidala s njega pogled pun hladne strogosti; a onda se okrete, odmahnuvši glavom, pogleda ledeno krov staje za krave, skupi i probode svoje pletivo slobodnom iglom, i steže ga obema rukama.
— Šta velim? Velim da ti možeš dati, ako ti je volja, oranicu pre nego što isteče zakup, a to je još godinu dana od Miholjdana; ali ja ne pristajem da povećam rad u mlekarniku ni za ljubav ni za pare. A ovde, koliko ja vidim, nema za nas ni ljubavi ni para; ima samo nečije ljubavi prema samome sebi, i pare ima da odu u tuđ džep; znam da se na ovom svetu jedni rađaju da poseduju zemlju, a drugi da se znoje na njoj, — tu gđa Pojzer zastade da malo odahne — i znam da ljudi hrišćani treba da se pokoravaju boljima od sebe, da se pokoravaju koliko to krv i meso mogu da podnesu; ali neću da budem mučenica, neću da se oderem do kože i kostiju, neću da se vrtim kao stupa u kojoj treba da se napravi maslo; neću to za ljubav nijednog zemljoposednika u celoj Engleskoj, pa ni samog kralja Džordža.
— Ne, ne, zaista ne, gospođo Pojzer, — reče vlastelin, još uvek uveren da je majstor u ubeđivanju drugih — vi ne treba da radite prekomerno; ali zar ne pomišljate da će na ovaj način vaš rad pre biti olakšan nego otežan? Sad se vrlo mnogo traži mleko, tako da ćete samo malo morati da povećate izradu sira i masla; a ja mislim da je prodaja mleka najunosniji način potrošnje mlečnih proizvoda, zar ne?
— To je istina — reče Pojzer; nije se mogao uzdržati da ne kaže svoje mišljenje o pitanju koje se tiče prihoda farme, a zaboravio je da se u ovom slučaju nije radilo samo a apstraktnom pitanju.
— A ja velim, — reče gđa Pojzer, okrećući se upola ka mužu, ali gledajući u praznu naslonjaču — a ja velim: to je istina za ljude, koji lepo sede kraj vatre i ubeđuju jedan drugog da su sve stvari zupčasto izrezane, pa samo treba zaseći i šiljci da se jedno u drugo uglave. Kad bi se mogao napraviti puding prosto time što bi se pomislilo na sve što treba izmešati, ručak bi lako bio gotov. Otkuda ja mogu da znam da li će mleko stalno da se traži? Ko mi jamči da za koji mesec neću morati da ga prodajem po ceni koštanja, pa da onda po celu noć ne trenem, sa dvadeset čabrova mleka na glavi — a ako Dingal prestane da uzima maslo, da i ne govorim o tome da li ga plaća; pa ako onda budem morala da gajim svinje, i da klečim pred kasapinom da bi ih kupio, i još polovina da mi skapa od bolesti. Pa onda treba to mleko vući u grad; konj i čovek bi izgubili pola dana; a to sve treba da se odbije od dobitka, ako se ne varam. Ali ima sveta koji misli da može pod česmu da podmetne rešeto i opet da odnese vodu.
— Tih teškoća oko odvoza i dovoza nećete imati, gospođo Pojzer, — reče vlastelin, koji je mislio da gđa Pojzer ulaženjem u pojedinosti pokazuje izvesnu naklonost ka popuštanju— sve će to da obavlja Betel s taljigama i konjićem.
— O, gospodine, oprostite, ali ja nisam navikla da mi se gospodske sluge vrzmaju po zadnjem dvorištu i kuhinji i izjavljuju ljubav obema devojkama u isti mah, a one onda da mi stoje s rukama na kukovima i slušaju kojekakvo brbljanje, kad bi trebalo da kleče i da ribaju. Ako već treba da se upropastimo, bar nećemo zadnju kuhinju da pretvorimo u mehanu.
— Ali, Pojzere, — okrete vlastelin drugi list i pogleda u Pojzera, kao da je pomislio da se gospođa Pojzer povukla iz rasprave i izašla iz sobe — vi možete Donje livade da pretvorite u pašnjake. A ja mogu i drukčije da snabdevam svoju kuću. Neću, međutim, zaboraviti vašu gotovost da izađete ususret meni, gospodaru zemlje, a i svom novom susedu. Znam da želite da obnovite zakup još na tri godine kad ovaj isteče; inače, uveren sam da bi Tarl, čovek s nešto kapitala, rado uzeo obe farme pošto bi vrlo lepo mogle zajedno da se obrađuju. Ali ja ne želim da se rastajem s tako starim zakupcem kao što ste vi.
Da se gospođa Pojzer dovede do vrhunca ogorčenja bilo je dosta i to što je otstranjena iz razgovora, bez ove poslednje pretnje. Njen muž, istinski uplašen mogućnošću da ostavi mesto u kome je rođen i odrastao — jer je znao da je vlastelin u stanju sve da učini — poče da objašnjava do kakvih bi nezgoda došao kupujući i prodajući više stoke i sprava, pa reče:
— Verujte, gospodine, ja mislim da će to teško ići — kad odjedared upade u reč gđa Pojzer, sa očajnom odlukom da ovoga puta izgovori sve, pa makar kao kiša pljuštali nagoveštaji da treba napustiti staro mesto, makar se moralo otići u nadničare.
— E onda, gospodine, ako smem da kažem — jer ja sam žena, a ima ih koji misle da je žena toliko luda da stoji i mirno gleda kako ljudi stavljaju potpis da joj uzmu dušu, a ja imam prava da govorim i zato što jednu četvrtinu sama privređujem, a drugu četvrtinu uštedim — ja velim: ako je gospodinu Tarlu toliko stalo da zakupi farmu od vas, zaista bi šteta bila da ne uzme ovu našu, pa da vidi kako se živi u kući s egipatskom kugom, u kući sa podrumom punim vode i žabama što tucetima skaču uz basamake, sa propalim podom, pacovima i miševima što načinju svako parče sira i trče nam preko glava kad smo u postelji, pa mislimo da će nas žive pojesti, i jedino je božja milost što mi decu nisu odavno pojeli. Da vidim hoće li iko drugi sem Pojzera trpeti da mu se nikad ništa ne opravi dok se ne sruši, pa čak i onda da ide i da pokorno moli, i da sam plaća polovinu; i hoće li trpeti da mu se natovari tolika zakupna cena da je srećan ako samo nju može da plati, iako je svoj rođeni novac ulagao u zemlju. Da vidim hoće li vam doći ko sa strane da živi tu ovako kao što mi živimo; jer crv treba u siru da se rodi pa da mu se sviđa što u siru živi. Možete pobeći od mojih reči, — nastavljala je ona idući za starim vlastelinom, koji je posle prvih trenutaka iznenađenja ustao i, mahnuvši rakom prema njoj, s osmejkom izašao. Ali nije mogao odmah da se udalji, jer je Džon vodao konja gore-dole po dvorištu, te je bio udaljen od izlaza kad ga je gospodar pozvao.
— Možete pobeći od mojih reči, gospodine, i možete i dalje ispod žita raditi da nam napakostite, jer vam je đavo prijatelj ako niko drugi nije; ali ja vam kažem još jedanput — nismo stoka, pa da nas može terati i cediti pare iz nas svako ko drži bič u ruci, zato što ne umemo da se izvučemo iz jarma. A ako sam ja jedina koja će da kaže ono što misli, mnogi tako isto misle u ovoj parohiji, i u onoj susednoj, jer vaše ime nije ništa drugo do sumporna žižica u svačijem nosu, sem možda kod dva-tri starca kojima dajete neke starudije i koju kašiku čorbe ne bi li spasli svoju dušu. A možda imate i pravo kad mislite da takvim sitnicama možete da spasete dušu, jer ste takvu sitnicu jedino u stanju i da spasete i pored sveg vašeg cicijašenja.
Ima slučajeva kad dve služavke i jedan kočijaš mogu da budu najopasniji slušaoci; kad vlastelin najzad uzjaha, ni njegova kratkovidost nije ga mogla sprečiti da ne vidi kako se Moli. Nansi i Tim cerekaju nedaleko od njega. Možda je posumnjao da se i kiseli Džon iza njega ceri; a tako je i bilo. U isto vreme su sva tri psa i gusan, na sigurnom rastojanju od vrančevih kopita, nastavili da izražavaju solo ideje gđe Pojzer u bučnom kvartetu.
A gđa Pojzer, čim je videla da je konj krenuo, okrete se, pogleda dve vesele služavke tako da odmah pobegoše u kuhinju, a ona, odmotavši pletivo, otpoče brzo da plete i uđe u kuću.
— Sad si lepo udesila stvar — reče joj muž, prilično uznemiren, ali i trijumfujući zbog ženinog ispada.
— Znam to, — reče gđa Pojzer — ali sam mu bar rekla svoje, i sad će mi biti lakše za ceo vek. Kakav mi je to život: stojiš začepljenih usta, a i kad nešto kažeš, cediš kap po kap kao bure koje curi. Neću se pokajati što sam kazala ono što mislim, pa makar živela koliko i stari vlastelin; a nema izgleda da ću toliko živeti, jer, čini mi se, samo oni koji na ovom svetu nikome nisu potrebni nisu potrebni ni na onom.
— Ali ipak ne bi volela da se o idućem Miholjdanu seliš — reče Pojzer; — da ideš u drugu parohiju, gde nikoga ne poznaješ. To će teško pasti nama oboma, a i ocu.
— Ah, neću da se jedim, ko zna šta sve može dotle da se desi. Može kapetan da postane gospodar i pre toga — reče gđa Pojzer, sklona da sa nadom posmatra nepriliku koja je nastala njenom zaslugom, a ne tuđom krivicom.
— Ni ja nisam za to da se jedimo, — reče Pojzer, listajući sa tronožne stolice i polazeći polako k vratima — ali bi mi bilo žao da napustim ovo staro mesto i parohiju u kojoj sam odrastao, a i moj otac pre mene. Ostavili bismo ovde koren, bojim se, i ne bismo na drugom mestu napredovali.

TRIDESET TREĆA GLAVA

NOVI OKOVI

Ječam je najzad bio prevezen, a žetvena proslava prošla je pre sabiranja loše žetve graha. Jabuke i orasi pobrani su i smešteni; nestalo je mirisa surutke, i namesto njega raširio se miris pivske komine. Šuma oko dvorca i drveće duž ograde blesnuše u svečanom raskošu pod niskim sivim nebeskim svodom. Došao je Miholjdan, sa mirisnim korpama ljubičastih šljiva, sa bledim crvenkastim krasuljcima, i momcima i devojkama koji ostavljaju službu ili traže novu, i prolaze kraj žutih ograda sa svojim boščama pod miškom. Ali iako je došao Miholjdan, g. Tarl, željeni zakupac, nije stigao, i stari je vlastelin bio najzad primoran da uzme novoga nastojnika imanja. Znalo se u obema parohijama da je vlastelinov plan propao zato što se Pojzerovi nisu dali vući za nos, i ispad gospođe Pojzer pretresan je na svima farmama vrlo živo, i to, što dalje, sve življe. Vest da se „Boni”2 vratio iz Egipta i da su Francuzi isterani iz Italije nije bila ništa prema Pojzerkinom odbijanju staroga vlastelina. G. Ervajn je čuo po jednu verziju o tom događaju u svakoj kući, sem u vlastelinovej. Ali kako je on uvek izvanredno vešto izbegavao svaki spor sa g. Donitornom, nije dopustio sebi to zadovoljstvo da se smeje nasedanju staroga gospodina ni pred kim, sem pred svojom majkom. Gđa Ervajn je izjavila da bi, kad bi bila bogata, dala Pojzerki doživotnu penziju, i zatražila je da se pozove u parohiski dom kako bi iz njenih usta čula priču o tom događaju.
— Ne, ne, mati, — reče g. Ervajn — to je bilo malo nepravilno isterivanje pravde od strane gospođe Pojzer, a zvanična ličnost, kao što sam ja, ne može to odobravati. Ne treba razglasiti da sam ja saznao za tu svađu, jer bih izgubio i ono malo dobroga upliva što još imam na staroga gospodina.
— Kažem ti, ta žena mi se još više sviđa nego njen mastan sir — reče gđa Ervajn. — Ima smelosti za tri čoveka, s onim svojim bledim licem; i dobro kreše.
— Kreše! Da, jezik joj je kao nov brijač. Govor joj je originalan; neškolovana pamet, ali bi mogla celu jednu grofoviju da snabde poslovicama. Kazao sam ti onu odličnu stvar što je rekla za Krega — da je kao petao koji misli da se sunce rađa da bi čulo njegovo kukurekanje. To je prava Ezopova basna u jednoj rečenici.
— Ali će biti zlo ako ih stari krene idućeg Miholjdana — reče gđa Ervajn.
— O, to ne mora biti; Pojzer je tako dobar zakupac da će se Donitorn dobro razmisliti, i pre će progutati svoj jed nego otkazati Pojzeru. Ali ako bi im otkazao o Blagovestima, Artur i ja ćemo prevrnuti nebo i zemlju da staroga odobrovoljimo. Takvi stari parohijani ne treba da idu odavde.
— Ah, ne zna se šta se još može desiti pre Blagovesti —reče gđa Ervajn. — Na Arturov rođendan me je iznenadilo koliko je stari oronuo; njemu je osamdeset i tri godine, znaš. To je već isuviše. Samo žene imaju pravo da žive tako dugo.
— Kad imaju sinove matore momke, koji bi bez njih propali — reče g. Ervajn smejući se i poljubi majku u ruku.
I gđa Pojzer je slično dočekala muža kad joj je pomenuo otkaz: „Ko zna šta još može biti pre Blagovesti”; to je jedno od onih opštih neospornih tvrđenja kojim hoće da se izrazi nešto posebno što je stvarno vrlo daleko od toga da bude neosporno.
Ali bilo bi suviše strogo osuđivati čoveka koji zamišlja smrt, makar i kraljevu, kad je ovome osamdeset i tri godine. Ne verujem da bi iko osim najglupljih Britanaca bio dobar podanik pod tako teškim uslovima.
Sem te uznemirenosti, sve ostalo išlo je kao obično u Pojzerovom domaćinstvu. Gđi Pojzer se činilo da opaža neobično poboljšanje kod Hete. Istina, devojka je „postala zakopčana i dešavalo se da joj ni kleštima ne možeš iščupati ni jedne reči”, ali je sada mnogo manje obraćala pažnju na odelo i išla je na rad skoro veselo, ne čekajući da je opomenu. A čudno je bilo i to što nije tražila da izlazi; čak ju je teško bilo nagovoriti da kuda pođe; ujninu zabranu, da više ne ide u dvorac i uči fine ženske radove, primila je bez gunđanja. Mora da se najzad priklonila srcem Adamu, a ono iznenadno ćudljivo traženje da ide za sobaricu nekoj dami bilo je valjda kakav mali prkos ili nesporazum između njih dvoje, koji je sad prošao. Kad bi Adam došao k njima, izgledala je raspoloženija i govorljivija nego obično; naprotiv, bila je mrgodna kad bi u posetu došao Kreg ili neko drugi od njenih obožavalaca.
Adam je takođe posmatrao Hetu upočetku s izvesnim strahom, koji je posle nestao, da na njegovo mesto dođe prijatna nada. Petog dana po predaji Arturovog pisma usudi se on da navrati do Pojzerovih, strahujući prilično da susret s njim može teško pasti Heti. Ona nije bila u kuhinji kad je on ušao, te je sedeo i razgovarao sa Pojzerom i Pojzerkom stegnuta srca, bojeći se da mu odjedared ne kažu da njoj nije dobro. Najzad se začuše laki poznati koraci i kad gđa Pojzer reče: — Hodi, Heta, gde si dosada? — Adam se okrete, iako je strahovao da će videti izmenjen izgled Hetina lica. I zato se čisto trže kad je vide nasmejanu, kao da joj je milo što je on tu; izgledala je kao i uvek, na prvi pogled, samo je sad imala kapu na glavi, a pre je nije viđao u njoj kad bi uveče svraćao. Ali ipak, pošto ju je više puta pogledao dok je išla tamo-amo ili sedala za rad, primetio je promenu: obrazi su bili rumeni kao i uvek, smešila se isto kao i pre, ali bilo je nečeg drukčijeg u očima, i u izrazu lica, i u svim njenim pokretima: nečeg tvrđeg, starijeg, manje detinjastog. „Sirota!” reče u mislima Adam. „Uvek je to tako. To je otuda što je osetila prvi bol srca. Ali ona ima snage da sve to izdrži, hvala bogu”.
Nedelje su prolazile, a Heta je uvek izgledala zadovoljna što se viđa s Adamom, okrećući prema njemu svoje milo lice kao da želi da mu pokaže kako je radosna što je došao. Vršila je i sav svoj posao na isti miran način, ne pokazujući nikakve znake tuge. Adam stoga pomisli da su njena osećanja prema Arturu morala ipak biti mnogo slabija no što je on zamišljao u trenucima prvog gneva i bojazni, i da je ona uvidela da je njeno šiparičko maštanje o Arturovoj ljubavi i nameri da se oženi njome ludost koju vreme leči. A možda je bilo i onako kao što se Adam u vedrijim trenucima nadao da će biti — možda se njeno srce odista okretalo sa toplinom čoveku za koga je znala da je ozbiljno voli.
Vi možda mislite da Adam nije nimalo mudro tumačio stvari i da je uopšte malo dolikovalo pametnom čoveku da se ponaša kao on — da zavoli devojku koja se isticala samo svojom lepotom, da joj pripisuje zamišljene vrline, da ostane uz nju i pošto je zavolela drugoga, očekujući prijatan pogled od nje kao što pseto, drhteći, očekuje da ga pogleda oko gospodarevo. Ali u tako složenoj stvari kakva je čovekova priroda nema pravila bez izuzetaka. Da, ja znam da se, po pravilu, pametan čovek zaljubljuje u najpametniju devojku iz kruga svojih poznanstava, da prezire sve obmane koketne lepote, da nikad ne uobražava da je voljen ako nije, da prestaje da voli kad tako treba da bude, i da se ženi onom devojkom koja mu je prilika u svakom pogledu, tako da mu moraju odobravati sve udavače iz okoline. Ali i od toga pravila ima izuzetaka u toku vekova, i moj prijatelj Adam jedan je od njih. Što se mene tiče, ja ga zbog toga ne poštujem manje no inače; ja čak mislim da silna ljubav koju on oseća prema toj umiljatoj, punačkoj, svežoj, crnookoj Heti, čiju dušu zaista nimalo ne poznaje, da ta ljubav dolazi baš od jačine njegove prirode, a ne od kakve neprilične slabosti. Je li to kakva slabost, molim vas, kad nekoga zanese divna muzika, kad oseti čudnovatu harmoniju koja traži najfinije kutove njegove duše, najtananiju žicu života do koje ne dopire nijedno sećanje, i spaja celo njegovo biće, pređašnje i sadašnje, u neiskazano treperenje — utapajući ga u jednom trenutku u sve nežnosti, u svu ljubav koja je bila podeljena na mnogo tegobnih godina, usretsređujući u jedno osećanje herojske hrabrosti ili samopregora sve mučne slučajeve samoodricanja ili ljubavi, mešajući njegovu sadašnju radost sa pređašnjom tugom, a sadašnju tugu sa pređašnjom radošću? Ako to nije slabost, onda nije slabost ni biti zanet divnim linijama ženskoga lica, vrata i mišica, prozračnom dubinom molećivih očiju, ili slatkim, detinjastim pućenjem njenih usana. Lepota ljupke žene je kao muzika; šta se može više reći? Lepota ima izraz koji daleko prevazilazi izraz duše žene koju krasi, kao što reči genija imaju veći značaj nego misli koje su ih izazvale; ono što nas uzbuđuje u očima žene, to je nešto više od njene ljubavi — to je kao neka udaljena, moćna ljubav koja nam se približila i koja kroz ženu govori. Obli vrat, rupice na laktovima, uzbuđuju nas nečim višim nego što je njihova lepota — prisnim srodstvom sa svim onim što smo upoznali od nežnosti i mira. Najplemenitije prirode vide najviše tog bezličnog izraza u lepoti (nije potrebno reći da ima gospode s obojenim i neobojenim zaliscima koja to uopšte ne vide), i iz toga je razloga najplemenitija duša često najviše slepa za karakter žene koju lepota krasi. I zato će, bojim se, tragedije ljudskog života da se odigravaju još mnogo godina, uprkos umnim filozofima koji spravljaju najbolje recepte kako bi se izbegle greške te vrste.
Naš dobri Adam nije nalazio zgodne reči kojima bi izrazio svoju ljubav prema Heti; nije umeo da tajanstvenost ljubavi sakrije u tobožnju nauku; on je, kao što smo imali prilike da čujemo, iskreno nazivao svoju ljubav tajanstvenošću. On je samo znao da ga silno uzbuđuje kad vidi lepotu, ili kad je se seti, jer je to diralo izvor sve ljubavi, nežnosti, vere i nadanja u njemu. Kako je, dakle, mogao da zamisli kod Hete ograničenost, samoživost, surovost? Dušu za koju je verovao da postoji u Heti stvorio je iz svoje duše, velike, nesebične, nežne.
Nada koju mu je ulivala Heta ublažavala je malo njegova osećanja prema Arturu. Svakako je njegova pažnja prema Heti bila površna; ali i takva, ona je pretstavljala nepravdu kakvu nijedan čovek Arturovog položaja ne bi smeo sebi da dopusti; ta površna pažnja je, međutim, samom Arturu morala da izgleda nevina, a to je i bio razlog što nije osetio opasnost od nje; ujedno je ta površnost pomogla da se Hetino srce ne zapali isuviše. I tako, dok je u Adamu sazrevala nova vera u sreću, gubila su se osećanja srdžbe i ljubomore. Heta nije unesrećena; čak mu se činilo da ga sad više voli. Dolazilo mu je katkad na um da ono prijateljstvo koje mu se činilo mrtvo zauvek može ponovo oživeti u budućim danima, i onda se neće rastajati od starih šuma, nego će ih više voleti bas zato što su Arturove. Da li će se njemu odista nasmejati sreća posle tolikih teškoća? Tako je izgledalo; početkom novembra Džonatan Bardž, videvši da ne može da nađe zamenu Adamu, odlučio se da mu ponudi udeo u poslovima, bez ikakvog drugog uslova do da i dalje ulaže svoj trud i da ne otvara zasebnu radionicu. Zet ili nezet, on je bio Bardžu tako potreban da se od njega nije mogao rastati; a kako mu je više bila potrebna Adamova glava nego ruke, neće ništa smetati okolnost što je Adam i nadzornik šuma; što se tiče kupovanja drveta iz vlastelinovih šuma, lako će biti da se nađe neko treće lice. Adam je video u svemu tom proširenje polja rada, o kome je mislio s ambiciozncm težnjom još dok je bio dečak: dočekaće možebiti da podiže most ili fabriku; oduvek je govorio sebi da su građevinarski poslovi Džonatana Bardža žir iz koga može da izraste veliko drvo. I tako on sklopi sa Bardžom ugovor i dođe kući pun slatkih snova, u kojima je (što će možda čitaocu utančanog ukusa smetati) Hetina slika lebdela i smešila se iznad planova o seči drva po niskoj ceni, iznad računa o pojevtinjavanju opeke zbog prenosa vodom, i iznad njegove omiljene skice za pojačavanje krovova i zidova pomoću naročitih gvozdenih spojnica. A što da ne? Adam se time oduševljavao; a ljubav prožima oduševljenje kao elektricitet vazduh, i svojim finim prisustvom povećava njegovu snagu.
Adam će sad moći da uzme zasebnu kuću, a staru da ostavi majci; te planove će opravdati njegova skora ženidba; a ako bi još i Dajna pristala da pođe za Seta, majka bi se možda pre pomirila da živi odvojeno od Adama. Ali (govorio je sam sebi), neće nagliti, neće dovoditi u iskušenje Hetina osećanja, Čekaće da vremenom ona sama ojačaju. Ipak će sutra posle crkve otići do Pojzerovih i ispričati im novosti. Znao je da će Pojzer više voleti to da čuje nego da mu neko da pet funti, a videće da li i Hetine oči neće na to zasijati. Hoće li samo dani i meseci biti dosta dugi za sve njegove planove? Mora paziti da ga taj zanos, koji ga je obuzeo otskora, ne nagna na preuranjene reči. Ipak, kad je došao kući i kazao majci dobru vest, za večerom, dok je ona sedela plačući od radosti i nudila ga da jede dvaput više nego obično zbog tog srećnog događaja — on ne mogade da ne nagovesti i drugu promenu, te povede razgovor o tome kako je stara kuća suviše mala da svi oni ostanu u njoj doveka.

TRIDESET ČETVRTA GLAVA

VERIDBA

Nedelja, drugog novembra, bio je dan bez kiše, vrlo prijatan dan za to godišnje doba. Sunca nije bilo, ali su oblaci stajali visoko, a vetar se tako utišao da je požutelo lišće što se lepršalo sa jasenova kraj ograde padalo samo od sebe, osušeno. Ipak gđa Pojzer nije išla u crkvu; jako je nazebla i morala je da se čuva; i pre dve zime je nedeljama bolovala od nazeba; a pošto mu žena nije išla u crkvu, Pojzer je smatrao da i on može ostati kod kuće da joj „pravi društvo”. On možda i ne bi umeo dati tačne razloge koji su ga rukovodili da donese takvo rešenje, ali znamo iz iskustva da i naša najodlučnija ubeđenja zavise često od tako slabih utisaka koji se rečima jedva mogu izraziti. Kako bilo da bilo, tek niko iz Pojzerove kuće nije otišao u crkvu to poslepodne, sem Hete i dece; Adam se zato osmelio da im priđe posle crkve, rekavši da će ih ispratiti kući. Dok su prolazili kroz selo, zabavljao se najviše s Martinom i Tomom, pričajući im o vevericama u bintonskoj šumi i obećavajući im da će ih jednom odvesti tamo; ali kad se nađoše u polju, on reče deci: — Hajde da vidimo ko je bolji pešak! Ko prvi stigne do kapije, prvi će sa mnom u šumu, na magaretu; samo Toma mora prvo da odmakne do one ograde, pošto je manji.
Nikad ranije nije se Adam ponašao u tolikoj meri kao odlučan ljubavnik. Čim su oba deteta potrčala, on pogleda u Hetu i reče: — Hoćete li da me uzmete podruku, Heta? —tako molećivim tonom kao da je već molio za to i bio odbijen. Heta pogleda u njega smešeći se i odmah stavi svoju oblu mišicu pod njegovu. Za nju to nije bilo ništa — da metne svoju ruku pod njegovu; ali je znala koliko je njemu stalo do toga, i to joj je godilo. Srce joj nije brže kucalo; gledala je u polugolu živu ogradu i u poorano polje, dosađujući se isto kao i ranije. A Adam kao da nije dodirivao zemlju; mislio je da Heta mora osećati kako joj on stiska ruku, slabo, vrlo slabo; na usta su mu navirale reči koje nije smeo da izgovori — koje se rešio da još ne izgovori; i tako je ćutao celim putem preko polja. Mirno strpljenje, s kojim je nekada očekivao Hetinu ljubav, zadovoljstvo zbog samog njenog prisustva i misli o budućnosti — to ga je napustilo posle onog strašnog sukoba u šumici, pre tri meseca. Mučna ljubomora unela je u njegovu strast nov nemir, i on je jedva podnosio strah i neizvesnost. Ali iako nije hteo da govori sa Hetom o svojoj ljubavi, želeo je da joj kaže kakvi su mu se novi izgledi pojavili u životu i da vidi hoće li im se ona obradovati. I tako, čim je toliko ovladao sobom da je mogao govoriti, reče:
— Imam, Heta, da kažem vašem ujaku nešto što znam da će mu biti milo da čuje.
— A Šta je to? — reče Heta ravnodušno.
— G. Bardž mi je ponudio udeo u poslovanju, i ja nameravam da prihvatim.
Heta se promeni u licu, ali ne zbog prijatnog utiska od te vesti. Ustvari, ona oseti neku zabunu i strah; toliko je puta slušala od ujaka nagoveštaje kako bi Adam mogao da uzme Mariju Bardž i da postane ortak u radnji samo prstom da makne; sada je povezala te dve stvari, i zato joj je sinulo kroz glavu da je Adam nju napustio zbog onog što se nedavno dogodilo i okrenuo se Mariji Bardž. S tom mišlju, i pre nego što je imala vremena da se priseti bilo kog razloga zbog koga to ne bi moglo da bude istina, nju obuze novo osećanje napuštenosti i razočaranja; jedina stvar — jedina osoba na kojoj se mogla zaustaviti njena misao u svojoj tupoj posustalosti — ta osoba sad izmiče! Od jada i jeda oči joj se napuniše suzama. Gledala je u zemlju, ali joj Adam sagleda lice, vide suze, i pre nego što je završio ovu rečenicu: — Heta, draga Heta, što plačete? — njegov hitri um prelete sve uzroke na koje je mogao da pomisli i zaustavi se na onom koji je bio upola pravi. Heta je pomislila da on hoće da uzme Mariju Bardž, a ona, Heta, ne voli da se on ženi, ne voli, možda, da uzme bilo koju drugu sem nje? I s tom mišlju ode sva opreznost — odoše svi razlozi za opreznost — i Adam se predade čistoj uzdrhtaloj radosti. On se naže nad Hetu, uze je za ruku i reče:
— Sad bih mogao i da se oženim, Heta; mogao bih lepo da izdržavam kuću; ali se ja nikada neću oženiti ako me vi nećete.
Heta pogleda u njega i nasmeši se kroz suze, kao što se nasmešila i na Artura one prve večeri u šumi, kad je mislila da on neće doći, a on je ipak došao. Ovo sad bila je slabija uteha, slabiji trijumf, ali krupne crne oči i ljupke usne behu lepe kao i uvek, možda i lepše, jer je u poslednje vreme u Heti bilo više raskošne ženstvenosti. Adam je jedva verovao u sreću tog trenutka. U njegovoj desnici ležala je njena leva ruka, i on pritište tu ruku na srce, naginjući se nad Hetu.
— Volite li me odista, Heta? Hoćete li da mi budete žena, da vas volim i da se staram o vama dokle god sam živ?
Heta ne odgovori, ali Adamovo lice bilo je sasvim blizu njenog, i ona nasloni svoj punački obraz na njegov, kao kakvo mače. Njoj je bilo potrebno milovanje — želela je da oseti kao da je Artur opet uz nju.
Posle svega toga Adamu nisu ni bile potrebne reči, te su jedva i progovorili do kraja puta. Samo on reče:
— Smem da kažem vašem ujaku i ujni, je lte, Heta? — A ona reče:
— Da!
Crvena svetlost vatre s ognjišta kod Pojzerovih zaigrala je to veče na veselim licima kad je Adam, pošto je Heta otišla, ugrabim priliku da kaže gospodinu i gospođi Pojzer i starom Martinu da će sad imati sredstava da izdržava i ženu, i da je Heta pristala da pođe za njega.
— Nadam se da vi nemate ništa protiv da ona pođe za mene? — reče Adam. — Ja sam zasada siromašan, ali ona neće oskudevati ni u čemu do čega se može doći radom.
— Ništa protiv? — reče Pojzer, dok stari deda, nagnuvši se malo napred, izgovori otegnuto: — Ne, ne. Što bismo imali nešto protiv vas, momče? Ne mari što ste zasada siromašni; u vašoj je glavi novac, kao u zasejanoj njivi; treba samo malo vremena. Imate čim da otpočnete, i mi možemo pomoći da nabavite nameštaj. Ti imaš dosta perina i platna, je l?
To je pitanje bilo upućeno, razume se, gđi Pojzer, koja je bila uvijena u topao šal i jako promukla, te nije mogla da govori s uobičajenom lakoćom. Ona prvo samo klimnu potvrdno glavom, ali se odmah pokaza da se nije mogla uzdržati od malo boljeg objašnjenja.
— Jadna bih bila da nemam perine i platna, — reče promuklo — ja, koja ne prodajem ništa od živine dok nije očupana i kod koje se točak na preslici okreće iz dana u dan, preko cele nedelje.
— Hodi, curo, — reče Pojzer kad Heta siđe — hodi i poljubi nas, pa da ti čestitamo.
Heta priđe sasvim mirno i poljubi stasitog dobrodušnog čoveka.
— Hajde sad poljubi ujnu, — reče on, tapšući je po leđima — pa onda dedu. Ja želim da te vidim dobro udomljenu., kao da si mi kći; a isto tako i ujna, smem slobodno da kažem; ona se trudila oko tebe sedam godina kao da si joj rođeno dete. Ovamo, ovamo, — reče šaljivo pošto Heta poljubi ujnu i dedu — i Adam želi poljubac, siguran sam; a sad ima i pravo na njega.
Heta se okrete, smešeći se, ka svojoj praznoj stolici.
— Hajde onda ti, Adame, poljubi je, inače ne vrediš ni za pola čoveka — navaljivao je Pojzer.
Adam ustade i pocrvene kao kakvo devojče — onako veliki i snažan — i, obgrlivši Hetu, naže se i poljubi je u usta.
Lepa je to bila slika pri crvenoj svetlosti vatre, jer sveće nije bilo; a zašto bi i bila potrebna kad je vatra tako svetla i otsijava od kalajnog posuđa i glatke hrastovine, a niko nema rad u rukama, pošto je nedelja. Čak i Heta oseti neko zadovoljstvo okružena tolikom ljubavlju. Adamova odanost prema njoj, njegova milošta, nisu razbudile u njoj doduše strast i nisu mogle da zadovolje njenu taštinu, ali to je ipak bilo najbolje što je život mogao zasada da joj pruži, jer joj je obećavalo neku promenu.
Bilo je mnogo razgovora, pre nego što je Adam otišao, o tome kako da se nađe zgodna kuća da se u njoj nastane. Nema praznih, sem one do kuće Vila Maskerija, u selu, a ta bi sad bila mala za Adama. Pojzer je ostajao pri tom da bi bilo najbolje da se Set sa majkom iseli i da Adam ostane u staroj kući, koja bi se posle mogla i proširiti, jer u bašti i dvorištu ima dosta prostora; ali je Adam odbijao da iseli majku iz stana.
— Dobro, dobro, — reče Pojzer najzad — ne moramo baš večeras sve da uredimo. Treba još da razmislimo. Vi se ne možete venčati do Uskrsa. Ja doduše nisam prijatelj dugog udvaranja, ali ipak mora proći neko vreme dok se stvari ne urede.
— Naravno, — prošišta tiho gđa Pojzer — hrišćanske duše se ne mogu uzimati kao ptice u šumi.
— Ipak me je malo strah — reče Pojzer — kad pomislim da mogu dobiti otkaz, i da ću morati, možda, da se nastanim dvadeset milja daleko odavde.
— He, — reče stari, gledajući u pod i podižući i spuštajući šake, dok su mu laktovi ostajali na kolenima — tužno će to biti ako budem morao da ostavim staro mesto i da me sahrane u tuđoj parohiji. A može se desiti da tamo plaćate dvaput veću zakupninu — dodade, pogledavši u sina.
— Ne moraš se ti unapred uznemiravati, tata, — reče Martin mlađi. — Može kapetan da se vrati kući i da nas izmiri sa starim. Ja računam s tim, jer znam da kapetan postupa pravedno kad god može.

TRIDESET PETA GLAVA

POTAJNI STRAH

Od početka novembra do početka februara Adam je imao mnogo posla, te je slabo mogao da se viđa s Hetom, izuzev nedeljom. Ali je to vreme ipak bilo srećno; sve je bliže i bliže dolazio mart, kad je trebalo da se venčaju; a razne sitne pripreme za njihovo domaćinstvo bile su dokaz da se bliži željeni dan. Uz staru kuću nikle su dve nove sobe, jer će mati i Set ipak da ostanu s njima. Lizbeta je udarila u takav plač pri pomisli da se mora rastati s Adamom da je on otišao Heti i zamolio je da se, za njegovu ljubav, navikne na njegovu majku i pristane da žive zajedno. Na njegovu veliku radost, Heta reče: — Meni je svejedno hoće li živeti s nama ili ne. — Njen mozak morilo je u tom trenutku nešto mnogo teže nego Lizbetina ćudljiva narav, i ona nije mogla da se bavi tim pitanjem. Tako se Adam utešio posle razočaranja koje je osetio kad se Set vratio iz Snofilda i rekao „da ništa ne može biti, da se Dajnino srce još nije privolelo na udaju”. Kad je Adam rekao majci da Heta pristaje da žive zajedno i da ne treba misliti na rastanak, Lizbeta izjavi zadovoljnim tonom kojim nije govorila otkako je utvrđena njegova ženidba: — E, sine, ćutaću kao riba, a radiću sve one grube poslove koji se njoj neće svideti. Sad nećemo morati da delimo tanjire i posuđe što je stajalo tu na polici još pre nego što si se ti rodio.
Samo jedan oblačak pojavljivao se ovda-onda na vedrom nebu Adamovom: Heta je katkad izgledala nesrećna. Ali na sve njegovo brižno i nežno zapitkivanje ona je ubedljivo odgovarala da je zadovoljna, da nema drugih želja, i idući put bi zaista bila življa nego ranije. To je dolazilo možda otuda što je bila preopterećena radom i staranjem, jer je nekako odmah posle Božića gđa Pojzer ponovo nazebla, dobila zapaljenje i ostala u sobi celog januara. Heta je morala da radi sve poslove na donjem spratu, i da primi i pola Molinog posla, jer je ova morala da neguje gazdaricu. I Heta se toliko predavala novim dužnostima i radila sa neumornošću, koja je bila nova kod nje, te je Pojzer češće govorio Adamu da ona to hoće njemu da pokaže kako će biti dobra gazdarica. On, Pojzer, međutim misli da se ona „ipak premara i da će morati malo da se odmori čim ujna bude mogla da siđe dole”.
Taj željeni događaj — da gđa Pojzer siđe dole — desio se u početku februara, kad je blag vetar otopio poslednju mrlju snega na Bintonu. Jednoga od tih dana, ubrzo pošto je ujna ustala, Heta ode u Tredlston da kupi neke stvari potrebne za venčanje, zbog kojih ju je gđa Pojzer već i izgrdila, primećujući da ih „zanemaruje zato što nisu za ukras spolja, inače bi ih već odavno kupila”.
Heta je krenula oko deset sati, kad je nestalo tanke slane što se jutros belela po živicama, a sunce otskočilo na nebu bez oblačka. Svetli februarski dani kriju u sebi jaču nadu nego ma koji drugi dani u godini. Milina je zastati pod blagim sunčanim zracima, pogledati preko ograde na mirne oraće konje koji zaokreću pri kraju brazde, i pomisliti da je pred nama cela divna godina. Ptice, izgleda, isto to oseća ju — glasovi su im čisti kao praznični vazduh. Na drveću i po živicama nema još lišća, ali kako su zelena travna polja! A i tamna, crvenkastomrka boja izorane zemlje i golih grana isto je tako lepa! Kako srećan izgleda svet kad čovek pojaše ili se proveze kroz doline ili preko brežuljaka! Često su mi dolazile takve misli kad sam bila u cnim tuđinskim zemljama koje su mi ličile na engleski Lomšir — sa plodnom zemljom, tako dobro obđelanom kao kod nas, sa Šumama koje se prostiru niz padine do zelenih livada — sve dok ne bih ugledala kraj puta nešto što bi me potsetilo da nisam u Lomširu: sliku samrtnih muka, samrtnih muka na krstu. Krst je stajao čas pod rascvetalim jabukama, čas na jasnom suncu sred žitnog polja, ili na okuci do kakve šume, nad potokom koji žubori, Kad bi tuda naišao putnik koji ne zna ništa o životu čoveka na ovoj zemlji, slika raspeća morala bi mu izgledati čudna usred vesele prirode. On ne bi znao da tu, skriveno iza jabukovih grana ili u zlatnom žitu, ili onamo pod gustom šumom, ljudsko srce drhti i preživljuje strah; možda neko mlado devojče koje ne zna kuda da se skloni ispred sramote što joj se sprema; devojče koje o ovom ljudskom životu ne zna više nego izgubljeno jagnje što noću zalazi sve dublje i dublje u pustu livadu, dok duša tog devojčeta oseća ono najgore što se u ovom gorkom životu može osetiti.
Takve se stvari kriju katkad na suncem obasjanim poljima i iza cvetnih voćnjaka; a zvuk potoka što žubori, ako priđete bliže žbunu, pomešaće se s ljudskim jecanjem. Nije nikakvo čudo što u ljudskoj veri ima toliko tuge; nije čudo što je čoveku potreban bog koji pati.
Heta, u crvenom ogrtaču i toploj kapi, s korpom u ruci, prolazi kroz kapiju na ogradi kraj puta koji vodi za Tredlston; ali ne da bi što duže švrljala po suncu i mislila s nadom na godinu koja je pred njom. Ona je jedva i opažala da sunce sija; i već nedeljama, ako je i bilo u njoj kakve nade, to je bila nada pred kojom sada drhti i stresa se. Želela je samo da je što dalje od druma, da može ići polako, ne brinući se kakvo joj izgleda lice dok je obuzimaju te mučne misli; a kroz tu kapiju taman može da izađe na poljsku stazu sakrivenu iza gustih živica. Njene krupne crne oči lutaju rasejano preko polja, kao oči kakve očajnice bez krova, koju niko ne voli, a ne kao oči verenice čestitog i nežnog čoveka. Ali u tim očima nema suza; sve su suze isplakane prošle noći, pre nego što je zaspala. Malo dalje staza se račvala; pred Hetom su bila dva puta: jedan, pored ograde, kojim bi postepeno opet izašla na drum, i drugi, preko polja, koji bi je odveo dalje od druma, u Mršave livade, pašnjake gde nikoga neće sresti. Ona izabra taj put i poče da ide brže, kao da je odjedared smislila nešto radi čega treba da požuri. Brzo je stigla na Mršave livade, gde se travno zemljište postepeno spuštalo; i ona poče da silazi. Nešto dalje nalazio se šumarak, u nizini, i Heta se uputi tamo. Ali ne, to nije šumarak, nego crna skrivena bara, koju su zimske kiše tako napunile da su donje zovine grane ležale ispod vode. Heta se spusti na zeleni busen, prekoputa poleglog debla starog hrasta koji se nagao nad baru. Prošlog meseca često je noću mislila na tu baru, i sad je došla da je vidi. Obuhvativši rukama kolena, ona se nagnu napred i ozbiljno gledaše u baru, kao da pokušava da ispita kakva bi to bila postelja za njeno mlado oblo telo.
Ne, ona nema smelosti da skoči u tu hladnu vodenu postelju; a ako bi skočila, mogli bi da je pronađu i da saznaju zašto se udavila. Ostalo joj je samo jedno — da ode, da ode nekud gde je ne mogu naći.
Posle onog prvog velikog užasa, nekoliko nedelja posle veridbe s Adamom, ona je stalno čekala, u slepoj, nejasnoj nadi, da se dogodi nešto što će je osloboditi tog užasnog straha; ali sad više nije mogla da čeka. Sva snaga njene prirode bila se usretsredila na skrivanje; ona se strašljivo povlačila od svega što bi moglo da dovede do otkrića njene nesrećne tajne. Kad god joj se javljala misao da piše Arturu, odbacivala ju je; on ne bi mogao da učini ništa što bi nju zaštitilo od otkrivanja tajne i od prezrenja rođaka i suseda, koji joj sad, pošto je nestalo kula u vazduhu, behu opet sve i sva. U mašti nije više videla sreću u Arturu, jer on nije mogao da učini ništa što bi zadovoljilo ili umirilo njen ponos. Ne, nešto drugo će se desiti, nešto drugo se mora desiti i osloboditi je ovoga straha. U mladim, detinjim, neiskusnim dušama uvek ima te slepe vere u neku neodređenu sreću; dečku ili devojčici je isto tako teško poverovati da će ih snaći velika beda, kao i da će umreti.
Ali sad su na Hetu navalile nevolje — primicalo se vreme venčanja; ona nije mogla više da se oslanja na slepu veru. Morala je da pobegne; morala je da se sakrije nekud gde je poznato oko ne može pronaći. I od jedared je strah od lutanja po svetu, o kome ništa nije znala, navede na utešnu pomisao da ode Arturu. Osećala se tako jadnom, tako nesposobnom da zamisli svoju budućnost, da joj je misao o oslanjanju na Artura obećavala utehu jaču od njenog ponosa. Dok je sedela kraj bare, drhteći pred crnom, hladnom vodom, nada da će je Artur nežno primiti — brinuti se o njoj i misliti na nju — obli je nekom toplotom koja uljuljkuje; odjedared postade ravnodušna prema svemu i stade da misli samo o tome kako će otići.
Nedavno je dobila pismo od Dajne, puno nežnih reči o venčanju, za koje je Dajna doznala od Seta; kad je Heta čitala glasno to pismo ujaku, on je rekao: „Voleo bih da Dajna opet dođe; ona bi utešila ujnu kad ti odeš. Šta misliš, curice, kako bi bilo da odeš do Dajne čim budeš mogla i da je nagovoriš da se vrati k nama? Možda bi mogla da je nagovoriš kad bi joj rekla da je potrebna tetki, iako uvek piše da ne može doći”. Heti se nije svidela misao da ide u Snofild, i nije osećala želju da se vidi s Dajnom, pa mu je zato odgovorila: „To je tako daleko, ujače”. Ali sada je pomislila da bi ta predložena poseta mogla da joj posluži kao izgovor da ode od kuće. Kazaće ujni, čim se vrati kući, da bi želela malo promene i da bi stoga otišla u Snofild na desetak dana. A kad dođe do Stonitona, gde je niko ne poznaje, uzeće poštanska kola koja će je odvesti u Vindzor. Artur je bio u Vindzoru, i ona će otići k njemu.
Čim je Heta skovala taj plan, ustade s trave, uze korpu i krenu za Tredlston, jer one stvari potrebne za venčanje, zbog kojih je i pošla, mora pokupovati, mada joj nikad neće zatrebati. Mora paziti da ne izazove nikakvu sumnju o bekstvu..
Gospođa Pojzer je bila prijatno iznenađena kad je doznala da Heta hoće da poseti Dajnu i da pokuša da je dovede na svadbu. Nek ide — i to što pre, to bolje — jer je vreme lepo; a kad uveče dođe Adam, on reče: ako bi Heta mogla sutra da pođe, on bi nekako našao vremena, otpratio bi je do Tredlstona i smestio u kola za Stoniton.
— Ja bih tako rado pošao s vama, Heta, i čuvao vas — reče Adam sutradan, naslonjen na vrata poštanskih kola. — Nećete valjda ostati duže od nedelju dana? Odužiće mi se to vreme.
Gledao je nežno u nju, a njegova snažna ruka čvrsto je stezala njenu. Heta se oseti nekako zaštićenom u njegovom prisustvu; bila se navikla na njega; oh, samo da se s njom nije desilo sve ono i da nije poznala drugu ljubav do mirnu naklonost prema Adamu! Navreše joj suze kad pogleda u njega poslednji put.
„Bog neka joj plati za to što me voli!” reče Adam vraćajući se na posao, dok je Džip išao za njim.
Ali uzrok Hetinih suza nije bio Adam, niti bol koji će on osetiti kad dozna da je ona otišla od njega zanavek. Te suze su došle zbog njene sopstvene sudbine, koja je odvaja od tog valjanog i nežnog čoveka što hoće da joj posveti ceo život, i baca je, nesrećnicu, onome koji će smatrati za nesreću što ona mora da bude s njim.
Toga dana, u tri časa po podne, kad je Heta sela u kola koja će je, kako joj rekoše, odvesti u Lester — jedan deo dugog, dugog puta do Vindzora — obuze je tamno predosećanje da je taj mučni put vodi samo ka početku nove nesreće.
Ali u Vindzoru je Artur; i on se sigurno neće ljutiti na nju. Ako i ne bude više mario za nju kao pre, obećao je da će biti dobar prema njoj.

PETA KNJIGA

TRIDESET ŠESTA GLAVA

PUTOVANJE PUNO NADE

Dugo, usamljeno putovanje, s tugom u srcu, od svojih u tuđinu, teška je i strašna stvar čak i za bogataše, i za snažnog, i za obrazovanog čoveka; teška je to stvar čak i kada smo na put pozvani dužnošću, a ne gonjeni strahom.
A šta je takvo putovanje onda značilo za Hetu? Sa njenim jadnim plitkim mislima, koje se više ne mešaju sa nadom, nego ih pritiska hladan, određen strah; stalno sa istim malim kolom uspomena, predajući se neprekidno istim detinjastim slikama o onom što ima da dođe, ne videći u ovom širokom svetu ništa drugo do malu priču o svojim uživanjima i mukama; sa tako malo novaca u džepu, a s putom tako dugim i teškim! Kad bi bar stalno mogla da ide poštanskim kolima; ali znala je da ne može; put do Stonitona bio je skuplji nego što je ona očekivala; bilo je jasno da će morati da putuje taljigama ili teretnim kolima; koliko li će joj vremena biti potrebno da stigne do kraja svoga puta! Dežmekasti stari kočijaš iz Oukburna, kad vide tako lepu, mladu ženu među putnicima na krovu, pozva je da sedne pored njega; a pošto je smatrao za svoju dužnost, i kao čoveka i kao kočijaša, da otpočne razgovor kakvom šalom, stade da traži neku pristojnu u svakom pogledu, čim su sišli sa popločanog druma. Pošto je više puta švićnuo bičem i ispod oka pogledao Hetu, isturi usne iznad ivice okovratnika i reče:
— Biće jedno šest stopa visok, a?
— Ko? — reče Heta uplašeno.
— Ko? Pa dragan što ste ga ostavili za sobom, ili onaj kome sad idete — koji?
Hetini obrazi buknuše, pa posle toga prebledeše. Pomisli da taj kočijaš možda nešto zna o njoj. Sigurno poznaje Adama i može mu kazati kuda je otišla. Seljaci ne mogu verovati da oni koji nešto znače u njihovom selu nisu isto tako poznati i na drugim mestima, pa tako i Heta nije shvatila da su se slučajne reči mogle tako tačno poklopiti s njenim slučajem. Od straha nije mogla da progovori ni reči.
— He, he! — reče kočijaš kad vide da ta šala nije ispala tako prijatna kao što je on očekivao. — Nemojte da uzimate to tako ozbiljno. Ako se jedan rđavo pokazao, uzmite drugoga. Tako lepa devojka kao što ste vi može da dobije dragana svakog dana.
Heti bi lakše kad oseti da kočijaš ne cilja više na njene lične stvari; ali je to ipak toliko zbuni da ga ne zapita koja mesta leže na putu za Vindzor. Reče mu da ide samo malo dalje od Stonitona, i kad siđe kod krčme gde se kola zaustaviše, požuri sa svojom korpom ka drugom kraju grada. Kad je napravila plan da ide u Vindzor, nije predviđala nikakve teškoće sem onih oko polaska; a kad je to savladala — predlogom da ode do Dajne — njene misli se okrenuše sastanku s Arturom i pitanju kako će se on ponašati prema njoj, ne zadržavajući se ni na kakvim neočekivanim događajima na putu. Ona ništa nije znala o putovanju, te nije mogla da zamisli nikakvu pojedinost, i smatrala je da je sa svojim kapitalom od tri gvineje sasvim dobro snabdevena. Tek kad je videla koliko je stajao put do Stonitona, ona se poboja za putovanje, i tada joj prvi put pade na um da ne zna ni koja će mesta proći na putu. Pod teretom tog novog straha išla je kroz turobne ulice Stonitona i najzad svratila u neku jadnu krčmicu, gde se nadala da će moći jevtino da prenoći. Tu zapita krčmara kroz koja mesta treba da prođe na putu za Vindzor.
— E, to vam ja ne umem reći. Vindzor je svakako dosta blizu Londona, jer u Vindzoru živi kralj. Ipak bi bilo dobro da prvo odete u Ešbi— južno odavde. A odavde do Londona ima toliko mesta koliko ima kuća u Stonitonu, po mom proračunu. Ja nisam nikada putovao. Ali otkuda to da vi — sama, mlada devojka — pomislite na tako dug put?
— Idem bratu, on je vojnik u Vindzoru — reče Heta, koju uplaši krčmarev ispitivački pogled. — Sredstva mi ne dopuštaju da uzmem poštanska kola. Da li polaze sutra odavde kakva obična kola za Ešbi?
— Sigurno polaze, samo bi trebalo znati odakle kreću. A to znači da biste morali da obigrate ceo grad dok ne doznate. Najbolje bi bilo da pođete peške i oslonite se na to da će vas usput stići neka kola.
Svaka je reč padala Heti na dušu kao olovo; videla je kako se taj put, parče po parče, oteže u nedogled; doći samo do Ešbi ja izgledalo je teško; možda je za to potreban ceo dan, a to još nije ništa prema ostatku puta. Ali mora se putovati, ona mora doći do Artura; ah, kako je želela da se opet nađe pored nekog ko mari za nju! Nikada dotada nije joj se desilo, da ustane izjutra a da ne vidi oko sebe poznata lica, ljude na koje je imala neko naročito pravo; nije putovala dalje od Rosetera, i to s ujakom na konju; u mislima se uvek predavala snovima o uživanju, pošto su joj sve brige oko budućnosti bile ušteđene; i to mače, Heta, koja još pre nekoliko meseci nije osetila drugi bol sem što je zavidela Mariji Bardž na novoj pantljici, ili što je dobila grdnju od ujne jer ne pazi na Toti — ona sad mora da prelazi mučan put, sama, ostavivši zanavek za sobom miran dom, a imajući pred sobom samo strašljivu nadu u daleko sklonište. Sada, kad je legla u tuđu tvrdu postelju, prvi put oseti da je živela u srećnoj porodici i da je ujak bio veoma dobar prema njoj; seti se svoje mirne sudbine u Hejslopu, među poznatim licima i stvarima, kad je osećala sitan ponos zbog najlepše haljine ili kape i nije imala potrebe da išta od ikoga krije; kako bi volela da se, kao posle sna, vrati opet u tu stvarnost i uvidi da je sav ovaj grozničavi život koji je upoznala samo kratka noćna mora. Mislila je na sve što je ostavila sa bolnom čežnjom, ali žaleći samu sebe; srce joj se ispuni strahom za budućnost; u njemu nije bilo mesta za tuđe jade. Pre onog surovog pisma Artur je prema njoj bio tako nežan i pun ljubavi; uspomena na to bila joj je još uvek draga, iako je to sad bila samo kap koja je ublažavala muke, da bi postale snošljivije; jer Heta nije ubuduće mogla da zamisli svoj život drukčije nego da će biti skriven, a skriven život, ma i u ljubavi, ne bi imao za nju draži; a još manje život pod sramotom. Ona nije znala za romane, i malo je u njoj bilo onih osećanja iz kojih se rađaju romani, tako da bi načitane žene teško mogle da razumeju Hetino duševno stanje. Njoj je bilo nepoznato sve sem prostih pojmova i navika u kojima je rasla, te nije mogla da ima određeniji pojam o svom budućem životu, sem da će se Artur nekako ipak starati o njoj i štitiće je od grubosti i prezrenja. On je ne može uzeti za ženu i načiniti od nje damu; a sem toga ona nije videla šta bi joj još mogao ponuditi što bi moglo da bude predmet njene čežnje i njenog slavoljublja.
Sutradan, ona ustade rano, pojede malo mleka i hleba za doručak i krenu drumom za Ešbi, pod olovnosivim nebom, s uskom žutom trakom na ivici horizonta, koja je potsećala na nadu što se gasi. Duševno malaksala zbog dužine i teškoće puta, najviše se bojala da će potrošiti novac i tako ostati bez ičega, da će morati da traži milostinju; bilo je u njoj ponosa, ne samo ličnoga nego i klasnoga; ponosa one klase koja daje najviše za izdržavanje sirotinje, ali se najviše plaši pomisli da bi se time mogla koristiti. Još joj nije palo na pamet da može dobiti nešto novaca za medaljon i minđuše, koje je ponela sa sobom, nego je napregla sve svoje ništavno znanje iz računice i poznavanja cena da izračuna koliko ručkova i vožnji može da dobije za svoje dve gvineje i još nekoliko tričavih šilinga, koji su izgledali žalosno, kao bledi pepeo one druge, sjajne monete.
Prvih nekoliko milja od Stonitona išla je junački, upirući pogled u kakvo drvo, kapiju ili žbun u doglednoj daljini, i osećajući radost kad bi stigla do njih. Ali kad dođe do četvrtog kamena koji je obeležavao milje, do prvog koji je opazila u visokoj travi kraj puta, i kad pročita da je jedva četiri milje odmakla od Stonitona, hrabrost je napusti. Prešla je tako mali put, a već je umorna i ogladnela na svežem jutarnjem vazduhu; jer, iako se obično mnogo kretala i radila u kući, nije bila navikla na dugo putovanje, koje izaziva sasvim drukčiji umor nego domaći poslovi. Dok je gledala kameni beleg, oseti da joj kanuše dvetri kapi na lice — počela je da pada kiša. Eto sad nove nezgode, koja dotle niie zanimala njene tužne misli. Ophrvana tom novom neugodnošću, ona sede na kamen kraj puta i poče očajno da jeca. Početak teškoća je kao prvi zalogaj gorkog jela — za trenutak nam izgleda nepodnošljivo; ali ako nema ničega drugoga čime bismo utolili glad, uzimamo drugi zalogaj i nalazimo da se može podneti. Kad se Heta povratila od plača, pribra ono malo zaostalog junaštva; pada kiša, mora dakle gledati da stigne do nekog sela, gde bi mogla da nađe krova i odmora. Odjedared, dok je umorno išla dalje, začu iza sebe šum teških točkova; približavala su se pokrivena kola, lagano, škripeći, a glomazni kočijaš, švićkajući bičem, išao je pored konja. Ona ih pričeka, rešena da zamoli kočijaša da je primi ako ne bude kakav mrgodan čovek. Kad joj se kola približiše, kočijaš beše malo zaostao, ali je na prednjem delu bilo nešto što joj uli smelosti. Nikada ranije ne bi ona to opazila; ali sada, sa novom prijemčivošću koju je u njoj probudila patnja, taj predmet učini na nju silan utisak. To je bilo malo, belo i riđe psetance, koje je čučalo na prednjoj ivici kola, imalo velike plašljive oči i neprestano drhtalo kao što to čine poneke od tih malih životinja. Heta nije marila za životinje, kao što znamo, ali u ovom trenutku ona oseti neku bliskost s psetom i, ne znajući ni sama kako, oseti da sad manje okleva da počne razgovor sa kočijašem, koji je u taj mah prilazio; bio je to čovek crvena lica, s džakom na plećima što mu je služio kao ogrtač. Heta mu reče:
— Da li biste mogli da me primite u kola ako idete za Ešbi? Platiću vam.
— E, e, —odgovori ljudina, smešeći se tromo, kao svi ljudi krupna lica — mogu vas primiti i da ništa ne platite, ako vam samo ne smeta što ćete da ležite na džakovima s vunom. Otkuda idete? I šta ćete u Ešbiju?
— Dolazim iz Stonitona. Idem na dalek put — u Vindzor.
— Valjda u službu, il’ drugo nešto?
— Idem bratu, tamo je u vojsci.
— E, ja ne idem dalje od Lestera — i to je dosta daleko, — ali ću vas primiti, ako vam se samo ne bude oteglo ovakvo putovanje. Konji neće osetiti vašu težinu više nego što oseća ju ono kuče, koje sam našao na putu pre četrnaest dana. Izgubilo se, sigurno; odonda neprestano tako drhti. ’Odite, dajte ovamo tu korpu, da vas podignem.
Ležati na džakovima s vunom, s jednim prorezom na arnjevima kroz koji je ulazio vazduh, značilo je sad za Hetu raskoš; ona prespava skoro polovinu puta, sve dok je kočijaš ne upita da li bi sišla da se malo založi; on će ručati u gostionici. Dockan u noć stigoše u Lester, i tako prođe drugi dan Hetinog putovanja. Novca je potrošila samo koliko je platila hranu; a kako je osetila da to lagano putovanje neće moći da izdrži još jedan dan, sutra izjutra ode do poštanske stanice da se raspita za put do Vindzora i da vidi hoće li je mnogo stajati ako jedan deo puta pređe opet u poštanskim kolima. Ah! put je bio suviše dug, poštanska kola skupa; trebalo je napustiti misao o vožnji. Ali stariji pomoćnik u kancelariji, dirnut njenim lepim uplašenim licem, ispisa joj mesta kroz koja ima da prođe. To je bila jedina udobnost na koju je naišla u Lesteru; inače su je ljudi gledali razrogačenih očiju, i Heta prvi put u životu zažele da je niko ne pogleda. Nastavi put peške; ali je tog dana imala sreće, jer je ubrzo stigoše jedna kola, u kojima se od veze do Hinklija. A odatle, drugim kolima koja su se vraćala i čiji je pijani kočijaš terao kao lud i zasipao Hetu veselim primedbama, okrećući se na svom sedištu — stigla je pre noći u srce šumovitog Vorvikšira; ali to je još sto milja daleko od Vindzora, kako su joj rekli. Oh, kako je svet prostran i kako joj je teško da se snađe u njemu! Pogrešno je otišla u Stretford na Evonu, jer je u njenoj listi pisalo Stretford, i tamo su joj kazali da se time jako udaljila od pravog puta. Tek je petog dana došla u Stoni Stretford. Kad pogledate na mapu, ili kad se setite svog prijatnog putovanja do cvetnih obala Evona i natrag, to vam izgleda sitnica; ali kako je to bilo teško za Hetu! Učini joj se da nema kraja tom predelu, s njegovim ravnim poljima i živim ogradama, raštrkanim kućama, selima, pijačnim gradićima — tako jednolikim za njene ravnodušne oči — i da će putovati kroz taj kraj večito, da će čekati, umorna, kraj đermova da naiđu kakva kola, pa onda uvideti da kola idu samo mali deo puta, sasvim mali, do mlina, svega jednu milju. A mrzela je da svraća u gostionice — u koje je morala da svraća zbog hrane i obaveštenja — jer tamo je uvek bilo besposlenih muškaraca koji su je gledali i grubo se s njom šalili. Telo joj je, međutim, bilo već vrlo umorno od napora i strahovanja; pobledela je i smršala jače nego za vreme onog prikrivenog strahovanja kod kuće. Kad najzad dođe do Stoni Stretforda, nestrpljenje i malaksalost savladaše njen štedljivi duh. Ona se reši da uzme poštanska kola za ostatak puta, iako je morala da da sav svoj novac. U Vindzoru joj neće trebati ništa više, čim nađe Artura. Kad je platila taksu za kola, ostao joj je samo jedan šiling; a kad se skinula pred krčmom kod Zelenog čoveka u Vindzoru, u podne sedmoga dana putovanja, gladna i iznemogla, priđe joj kočijaš i potseti je na napojnicu. Ona spusti ruku u džep, izvadi šiling, ali joj udariše suze na oči kad se seti da, onako malaksala, daje poslednje sredstvo kojim bi došla do hrane; a jesti mora pre nego što pođe da traži Artura. Kad pruži kočijašu šiling, podiže suzne oci i zapita:
— Možete li mi vratiti polovinu?
— Neka, neka, — reče kočijaš mrzovoljno — ne mari, vratite šiling u džep.
Krčmar je stajao blizu njih i video je sve; to je bio čovek koji je izdašnom hranom održavao ne samo telo nego i narav u najboljem stanju. A umiljato, uplakano Hetino lice pogodilo bi u osetljivu žicu skoro svakog čoveka.
— Uđite, devojko, uđite, — reče — i založite se malo; vi ste mrtvi umorni, vidim ja.
Uvede je u zadnji deo mehane i reče ženi: — Evo, gazdarice, uvedi ovu devojku u sobu, ona je premorena. — Heta je lila suze. To su bile samo histerične suze; ona je u sebi mislila da sad nema razloga da plače, i ljutila se što je isuviše slaba i umorna da se odupre suzama. Stigla je najzad u Vindzor; nije daleko, od Artura.
Gledala je željnim, gladnim očima hleb, meso i pivo koje joj je krčmarica prinela, i za nekoliko minuta zaboravi na sve, predajući se prijatnom osećanju utoljavanja gladi i oporavljanja od iznemoglosti. Krmčarica je sedela prekoputa nje dok je jela, i gledala ju je ozbiljno. Nije ni čudo: Heta beše skinula kapu, te su joj se kovrdže rasule; lice joj beše utoliko dirljivije, onako lepo i mlado, što je bilo iznureno; oči dobre žene stadoše da preleću i preko Hetinog tela, koje ona, oblačeći se na brzinu usput, nije dovoljno prikrila; sem toga, tuđinsko oko zapazi ono što za oči rođaka, koji ništa ne sumnjaju, ostaje nezapaženo.
— Vi niste baš u najzgodnijem stanju za putovanje — reče krčmarica, bacivši, dok je govorila, pogled na Hetine ruke bez prstena. — Idete li iz daleka?
— Da — reče Heta, koju ovo pitanje potstače da se sabere; a i osećala se bolje pošto se nahranila. — Prešla sam dosta veliki put i strašno se zamorila. Ali sad mi je lakše. Da li biste mogli da mi kažete kako ću doći do ovoga mesta?
Heta izvadi iz džepa parče hartije — krajičak Arturovog pisma, gde je on ispisao svoju adresu.
Dok je govorila, uđe krčmar i stade da je gleda isto onako ozbiljno kao i njegova žena. Uze parče hartije, koje mu Heta pruži preko stola, i pročita.
— A šta ćete vi tamo? — reče. Krčmari imaju običaj, kao i drugi dokoni ljudi, da pitaju što više mogu pre nego što vam daju uputstvo.
— Hoću da se vidim s jednim gospodinom tamo — reče Heta.
— Nema tamo nikakvog gospodina — odgovori krčmar. — Ima petnaest dana kako je sve zatvoreno. A s kojim gospodinom želite da se vidite? Možda ću moći da vam kažem kako da ga nađete?
— To je kapetan Donitorn — reče Heta, a glas joj zadrhta i srce poče silno da lupa kad joj izmače nada da će odmah naći Artura.
— Kapetan Donitorn? Čekajte, čekajte — reče krčmar lagano. — Je li on bio u lomširskoj miliciji? Stasit oficir, bele kože i riđastih zalizaka, a imao je slugu Pima?
— To je — reče Heta. — Poznajete ga? Gde je on sada?
— Podosta milja odavde: lomširska milicija je otišla u Irsku; ima dve nedelje kako su je tamo poslali.
— Ju, pašće u nesvest! — reče krčmarica i požuri da pridrži Hetu, koja se zaista beše onesvestila i izgledala kao divni leš. Odneše je do sofe i raskopčaše joj haljinu.
— Nije tu sve u redu, rekao bih — reče krčmar kad donese malo vode.
— Ah, vidi se odmah šta je — odgovori žena. — Nije ona neka obična devojčura, vidim ja to. Izgleda ugledna seoska devojka, a po govoru sudeći, dolazi iz daleka. Govori kao onaj parakuvar što nam je bio došao sa severa; bio je pošten kao retko ko — svi su oni pošteni, ti sa severa.
— Nisam video lepše žensko stvorenje u životu — reče krčmar. — Kao slika u izlogu. Takne nešto čoveka u srce čim je vidi.
— Mnogo bi bolje bilo za nju da je malo ružnija, a malo boljeg vladanja — reče krčmarica, za koju bi čovek, ma kako širokogrudo uzeo stvar, mogao reći da ima više dobrog vladanja nego lepote. — Ali, evo, povraća se, donesi još malo vode.

TRIDESET SEDMA GLAVA

PUTOVANJE PUNO OČAJANJA

Celoga dana Heta je bila toliko slaba da joj se nisu mogla postavljati nikakva pitanja, toliko bolesna da nije mogla ništa određenije da misli o zlu koje ima da nastupi; Osećala je samo da su sve njene nade skršene i da je, umesto da nađe sklonište, stigla na ivicu nove pustinje, gde pred njom nema nikakva izlaza. Osećanje telesnog bola, u udobnoj postelji i uz negu dobre krčmarice, bilo je za nju neka vrsta odlaganja glavne stvari; onakvog odlaganja kao kad se čovek, potpuno iznemogao, baca na pesak umesto da produži put pod vrelim sunčanim zracima.
Ali kad su joj san i odmor povratili dovoljno snage da ponovo može osećati strahotu duhovne patnje — kada je sutradan, ležeći i gledajući u sve jaču i jaču svetlost, koja se kao kakav surovi nadzornik vraćala da traži od nje nove napore u beznadežnom poslu — ona poče da misli kuda sad da pođe, seti se da je sav novac potrošila, i vide pred sobom sliku daljeg putovanja među tuđim ljudima, što joj je već bilo dobro poznato iz iskustva stečenog na putu do Vindzora. Ali kuda da krene? Bilo je isključeno da stupi u ma kakvu službu, čak i kad bi je dobila; ostaje joj jedino da prosi. Setila se neke mlade žene koju su jedne nedelje našli kraj crkvenog zida u Hejslopu, polumrtvu od zime i gladi, s malim detetom na rukama; ljudi su je spasli i odveli u parohiski sirotinjski dom. „Parohiski sirotinjski dom”! Vi ne možete zamisliti osećanje koje je ta reč budila u duši devojke kao što je Heta, vaspitane u sredini prilično neosetljivoj za siromaštvo, među seljacima koji nemaju mnogo sažaljenja prema nemaštini i dronjcima, jer smatraju da nemaština po gradovima i može da bude neizbežna posledica sudbine, dok je na selu samo znak nereda i poroka — a nered i porok i jesu teret parohiji. Za Hetu je sirotinjski dom značio bezmalo istu kaznu kao i zatvor; zatražiti nešto od tuđina, prositi, značilo je za nju ući u onu daleku i užasnu oblast za koju je celog života smatrala isključenim da će joj se uopšte i približiti. A sada, sećanje na onu ženu s detetom, na koju je ona sama naišla kad se vraćala iz crkve i koju su odveli u kuću Džošue Rana — to sećanje vratilo se s novim i strašnim saznanjem da nju samo još nešto malo razdvaja od takve sudbine. Strah od telesnih patnji pomeša se sa strahom od sramote; jer Heta je imala meku prirodu negovanog psetanceta što ne silazi s krila.
Kako je sad želela da se opet nađe kod kuće i da je rođaci vole, da se staraju o njoj, kao što su uvek činili! Grdnje ujnine, zbog sitnica, bile bi sad prava muzika za njeno uvo; ona ih je sad želela jer ih je slušala u ono vreme kad je imala da krije samo sitnice. Da li je ona zbilja ona ista Heta koja je pravila maslo u mlekarniku, dok su kroz prozor gledale u nju bele cvetne grane kartopa — ona, što je pobegla od svojih prijatelja koji je više neće primiti i što sad leži u ovom tuđem krevetu, svesna da nema novaca da plati ono što prima, primorana da tim tuđincima ponudi nešto od svoga odela iz korpe? Odjedared se seti medaljona i minđuša; i, videvši da je kesa blizu, uze je i istrese sadržinu preda se, na postelju. Da, eto medaljona i minđuša u malim kutijicama postavljenim somotom; a uz njih i mali srebrni naprstak, koji joj je kupio Adam i na čijoj je ivici bilo urezano: „Seti me se”; pa novčanik od čelične žice, s jednim šilingom i kutijica od crvene kože što se zatvara pređicom. Te lepe minđuše, s divnim biserima i granatima, koje je, puna čežnje, prvi put zadenula u uši onog jasnog sunčanog dana, tridesetog jula. Sad više nije želela da ih metne u uši; njena glava s tamnim kovrdžama ležala je zavaljena na jastuku, a tuga, koja je počivala na njenom čelu i oko očiju, bila je jača od želje za kićenjem. Heta ipak prinese ruku ušima, jer su bile ukrašene tankim zlatnim prstenčićima koji su takođe vredeli nešto novaca. Odista, može da dobije nešto za te ukrase; ono što joj je Artur dao sigurno je stajalo mnogo novaca. Krčmar i krčmarica bili su dobri prema njoj, možda će joj pomoći da dobije novca za te stvari.
Ali ni taj novac neće dugo trajati; a šta će da radi kad i njega nestane? Kuda da ide? Strašna pomisao na nemaštinu i prosjačenje navede je da u jedan mah pomisli na povratak ujaku i ujni; zamoliće ih da joj oproste i da se smiluju na nju. Ali se trže od te pomisli kao od usijana gvožđa: ne bi mogla da izdrži tu sramotu pred ujnom i ujakom, pred Marijom Bardž, pred slugama i sluškinjama u dvorcu, pred ljudima u Brokstonu, pred svima koji su je poznavali. Oni ne smeju nikad doznati šta joj se desilo šta bi, dakle, mogla da čini? Da ode iz Vindzora, da putuje opet kao prošle nedelje, i da dospe u ravna zelena polja, s visokim živicama, gde je niko neće videti ni poznati; a onda, kad joj ne bude ostalo ništa drugo, možda će skupiti hrabrosti da se baci u kakvu duboku baru, kao što je ona blizu Mršavih livada. Da, otići će što pre iz Vindzora; ne bi volela da ovi ljudi u krčmi doznaju štogod o njoj, da čuju kako je došla da traži kapetana Donitorna; mora izmisliti neki razlog zbog koga je pitala za njega.
S tom mišlju stade da skuplja predmete i da ih vraća u kesu, nameravajući da ustane i da se obuče pre nego što dođe krčmarica. Ruka se spusti na kutiju od crvene kože; i njoj pade na pamet da tu može biti nešto što je zaboravila, a što bi se takođe moglo prodati; iako nije znala šta će sa svojim životom, Heta je brižljivo tražila načina da ga produži; a kad god čovek jako želi da nešto nađe, traži to obično tamo gde nema nikakva izgleda da ga može naći. Ne, u kutiji nije bilo ničega sem igala i čioda, i osušenih latica lala među listovima beležnice na kojima je zapisala neke obračune. Ali na jednom od tih listića zapisano je bilo jedno ime, koje, iako ga je Heta ranije često viđala, sada blesnu pred njom kao pravo otkrovenje. To ime je bilo: Dajna Moriš, Snofild. Iznad imena bio je neki tekst ispisan isto kao i ime, Dajninom rukom, kad su jedne večeri zajedno sedele, a crvena kutija s beležnicom bila slučajno pred njima. Heta nije ovoga puta čitala tekst, zadržala se samo na imenu. Sad se prvi put bez ravnodušnosti setila Dajnine nežnosti prema njoj i njenih reči, tamo, u spavaćoj sobi — da se u teškim danima seti da joj je Dajna prijatelj. Kako bi bilo da sad ode Dajni i da nju zamoli za pomoć? Dajna ne posmatra stvari kao drugi svet; doduše, za Hetu je Dajna uvek bila tajna, ali je bar znala da je ona uvek ljubazna. Nije mogla zamisliti da se Dajnino lice okreće od nje namršteno i prekorno, niti da Dajnin glas namerno govori ružno o njoj ili da Dajna uživa u njenoj bedi kao u kazni. Dajna nije pripadala onim ljudima iz Hetine okoline čijeg se pogleda ona plašila kao žive vatre. Ali se ipak trzala pred pomišlju da se i pred Dajnom ispovedi i da je moli; nije mogla naterati sebe da izgovori: „Idem Dajni”; mislila je o tome samo kao o nečem što bi mogla da učini ako ne bude našla smelosti da ode u smrt.
Dobra krčmarica se zapanjila kad je videla da Heta silazi za njom niz stepenice, brižljivo obučena i potpuno mirna. Heta objasni da joj je odjutros sasvim dobro, da je bila samo premorena od puta, jer je došla iz daleka. Došla je da se raspita za brata, koji je otišao od kuće i možda stupio u vojsku; a kapetan Donitorn bi mogao to da zna, jer se jednom već pokazao dobar prema njenom bratu. Priča je malo hramala, i krčmarica je sumnjivo gledala u Hetu dok ju je pričala; ali je Heta to jutro izgledala tako odlučna i samopouzdana, sasvim drukčija nego u onoj jučerašnjoj utučenosti, da krčmarica nije znala šta bi mogla reći što ne bi ličilo na mešanje u tuđe stvari. Ona je samo pozva da zajedno doručkuju; tada Heta iznese minđuše i medaljon i zapita krčmara da li bi joj pomogao da dobije novaca za to; put je bio, reče, mnogo skuplji nego što je računala; sad nema dovoljno sredstava da se vrati svojima, a želi to da učini što pre.
Krčmarica nije sad prvi put videla te stvari; ona je već juče pregledala Hetinu kesu i pretresla sa mužem činjenicu da se kod seoske devojke nalaze tako lepe stvari; bili su potpuno ubeđeni da je otmeni mladi oficir bedno izigrao tu devojku. Kad Heta iznese stvari, krčmar reče:
— Pa, mogli biste da ih odnesete zlataru, nedaleko odavde; ali verujte, on vam neće dati ni četvrtinu od onoga što stvari vrede. A vama je svakako teško da se od njih odvojite? — dodade gledajući u nju ispitivački.
— O, baš ne marim mnogo, samo da dođem do novca za povratak — reče Heta brzo.
— Osim toga, zlatar bi mogao posumnjati da su ukradene kad hoćete da ih prodate; jer mlade devojke kao vi obično nemaju tako lep nakit — nastavi krčmar.
Hetini se obrazi zaplamteše od ljutine. — Ja sam iz čestite kuće, —reče — nisam lopov.
— Naravno da niste, svako bi mogao za to da jamči — reče krčmarica. — Nije trebalo ni da joj kažeš to — obrecnu se na krčmara. — Ona je te stvari dobila, to je jasno.
— Ja nisam hteo reći da ja tako mislim, — reče krčmar izvinjavajući se — samo sam rekao da zlatar može to pomisliti i ponuditi malu svotu.
— Lepo, — reče žena — a da li bi ti mogao da joj daš zajam na te stvari, pa, recimo, kad stigne kući da ih otkupi, ako hoće. A ako za dva meseca ne čujemo ništa o njoj, onda su stvari naše.
Neću da kažem da krčmarica pri tom zgodnom predlogu nije imala u vidu i izvesnu nagradu za svoju dobrotu time što bi joj ostali medaljon i minđuše; u svojoj živoj mašti već je unapred videla kakav bi to utisak učinilo na bakalinovu ženu. Krčmar uze u ruke nakit i napući usne kao da razmišlja. On je besumnje želeo Heti dobro; ali, molim vas, koliko ih je među onima što vam žele dobro koji bi odbili da u isto vreme na vama nešto i zarade? Gostioničarka neka, naprimer, iskreno je ganuta što se rastaje s vama, visoko vas ceni, i radovaće se ako neko drugi bude prema vama velikodušan; ali vam u isto vreme daje u ruke račun u kome je njena zarada zaračunata s najvećim mogućnim procentom.
— Koliko vam novaca treba za povratak? — upita krčmar.
— Tri gvineje — odgovori Heta; navela je sumu s kojom je pošla, jer nije imala drugo merilo, a bojala se da ne zatraži mnogo.
— Dobro, nemam ništa protiv toga da vam dam tri gvineje, — reče krčmar — a ako hoćete da mi pošaljete novac i uzmete svoje stvari, to možete slobodno. Zeleni čovek neće uteći.
— Oh, ja ću biti zadovoljna ako mi date tu sumu — reče Heta, kojoj bi lakše kad pomisli da ne mora sama da ide zlataru, gde bi je ispitivali i zagledali.
— Ali ako hoćete da vam vratimo stvari, pišite što pre, — reče krčmar — jer kad prođu dva meseca, mi ćemo smatrati da ih nećete.
— Dobro — reče Heta ravnodušno.
Krčmar i krčmarica behu podjednako zadovoljni ovim poslom. Krčmar je mislio, ako nakit niko ne traži, on neće rđavo proći kad ode u London i proda ga; a krčmarica je mislila da će već izmoliti muža da nakit ostane njoj. A pošto se tu radilo i o usluzi Heti — siroto stvorenje, lepa mlada žena, sasvim pristojnog izgleda, a verovatno u teškom položaju! — ne htedoše ništa da joj uzmu za hranu i stan; bila im je mio gost. U jedanaest pre podne Heta se oprosti i isto onako mirna i odlučna kao što je izgledala celog jutra uđe u kola koja će je odvesti dvadeset milja nazad, putem kojim je došla.
Ima kod čoveka neka snaga samosavlađivanja koja je znak da je svaka nada propala. U očajanju su nam drugi ljudi i:sto tako malo potrebni kao i u zadovoljstvu; a usto, u očajanju je ponos slobodan, ne preteže osećanje zavisnosti.
Heta je osećala da je niko ne može osloboditi zala zbog kojih će konačno omrznuti život; i niko, govorila je u sebi, neće doznati za njen jad i poniženje. Ne, neće se poveriti Dajni; izgubiće se svima ispred očiju i udaviće se tamo gde njeno telo neće nikad naći, te niko neće doznati šta je bilo s njom.
Kad se skinula s poštanskih kola, opet je pešačila, uzimala jevtina seljačka kola, hranila se jevtino i išla sve dalje bez ikakvog plana; ali, čudnovato, kao omađijana jednako se držala puta kojim je došla, iako nije mislila da se vraća u svoj kraj. Možda zbog toga što su joj se u pamet urezala zelena polja u Vorvikširu, sa žbunovitim ogradama koje su bila dobra skrovišta i kad na njima nema lišća. Išla je sporije nego kad je dolazila od kuće; sedela je često satima kraj živih ograda, gledala pred sebe tupo svojim lepim očima, i zamišljala da se nalazi na obali kakvog skrivenog rita, dubokog, kad onaj kod Mršavih livada, pitajući se da li je teško udaviti se i da li posle smrti može doći nešto gore od onog čega se bojala u životu. U njenom mozgu slabo su se zadržale verske pouke; ona je bila jedno od onih mnogobrojnih stvorenja koja imaju kumove, ali nikad nisu stekla kakvu hrišćansku ideju ili hrišćansko osećanje koji bi im ulili snagu za život ili utehu pred smrću. Vi biste rđavo tumačili Hetine misli u ove nesrećne dane ako biste verovali da su na njih uticali bilo verski strah bilo verska nada.
Rešila je da ide ponovo u Stratford na Evonu, gde je jednom već bila, zalutavši s puta; sećala se nekih travnih polja u tom kraju i nadala se da će naći onakvu baru kakvu je zamišljala. Ali se neprestano brinula i za novac, i jednako je nosila korpu; smrt joj se činila još tako daleka, a život je bio jako ukorenjen u njoj! Osećala je potrebu da jede i da se odmara, i žurila se da to ostvari u istom trenutku kad je, u mašti, videla sebe na obali bare u koju će skočiti. Pet je dana prošlo otkako je otišla iz Vindzora; obilazila je i izbegavala susrete i ispitivačke poglede; pribirala bi se gordo kad god bi je ko posmatrao; tražila noću prenoćište, brižljivo se oblačila izjutra, kretala dalje na put, ili ostajala pod krovom ako je padala kiša — sve je to radila kao da održava srećan život.
Pa ipak, i kad je bila najpribranija, njeno lice se žalosno razlikovalo od onog lica koje se iz starog popucalog ogledala smešilo samo na sebe ili na one koji su s divljenjem gledali u njega. U očima joj je sada bio oštar, čak divalj pogled, iako su trepavice ostale duge i bile isto onako sjajne i crne kao i pre. Kad bi se; nasmešila, nije više bilo rupica na obrazima. To je još uvek bila ona detinja lepota, obla, napućena, ali je iz nje nestalo ljubavi i vere u ljubav; i baš zato što je bilo lepo, lice je izgledalo utoliko tužnije, kao Meduzino lice sa strasnim usnama bez strasti.
Najzad eto je u polju o kome je sanjala, na uskoj stazi što vodi ka šumi. Da li će u toj šumi biti kakva bara? Ako je ima, bila bi skroviti ja nego ona u polju. Ali, to nije bila šuma već samo divlji čestar, na mestu gde se kopao šljunak i gde su ostala udubljenja i uzvišen ja obrasla trnjakom i sitnim drvećem. Heta je lutala tamo-amo, misleći da u svakoj rupi ima bara, dok se najzad ne umori i ne sede da se malo odmori. Dan beše odmakao, a sivo, olovno nebo počelo je da se zamračuje, kao da sunce zalazi negde iza njega. Malo posle ona ustade, osećajući da će skoro pasti mrak i da mora odložiti traženje bare do jutra, a sada gledati da nađe kakav zaklon za tu noć. Bila je skoro zalutala u polju, i bilo joj je svejedno kojim će pravcem poći kad nijedan ne poznaje. Išla je iz polja u polje; nigde sela, nigde kuće na vidiku; ali tamo u dnu onog pašnjaka ima otvor u živici; iza njega se zemljište spušta, a dva su se drveta nadnela nad otvor. Hetino srce poče silno da udara pri pomisli da tamo može biti kakva bara. Ona se uputi tamo, teško koračajući po džombastoj travi, pobledelih usana i drhteći — to mesto kao da je došlo samo od sebe, umesto da ga ona traži.
I zbilja, evo crne bare pod potamnelim nebom — ni pokreta ni glasa u blizini. Heta spusti korpu, pa se i sama sruši drhteći na travu. Bara je sada bila duboka kao obično uzunu; a kad vremenom postane opet plitka — sećala se da je to bio slučaj sa barama u Hejslopu leti — njeno se telo više neće moći da pozna. Ali tu je korpa — i nju treba da sakrije; mora da je baci u vodu, ali prvo da metne u nju kamenja, da bude teška, pa tek onda da je baci. Ustade i poče se osvrtati levo-desno da nađe kamenje; ubrzo donese petšest komada, spusti ih pored korpe, pa sede. Nije morala da žuri — imala je celu noć za davljenje. Sede i nalakti se na korpu. Bila je umorna, gladna. U korpi su bila tri hlepčića, kojima se snabdela tamo gde je poslednji put ručala. Ona ih izvadi i s apetitom pojede, pa opet nastavi mirno da sedi i da gleda u baru. Blago osećanje koje nastupa posle utoljavanja gladi i dremljiva nepomičnost navukoše na njene oči san, i Heti glava klonu na kolena. Zaspa čvrsto.
Kad se probudila, bila je već duboka noć, i ona oseti da joj je hladno. Uplaši se od tišine, od duge noći koja je još bila pred njom. Kad bi samo mogla da skoči u vodu! Ne, još ne. Poče šetati da se zagreje, kao da će tada imati više smelosti. Oh, kako se vreme oteglo u toj pomrčini! Svetlo ognjište, toplota, domaći glasovi, bezbrižan počinak i ustajanje, poznata polja i ljudi, pa nedelje i praznici, a o praznicima ono jednostavno uživanje u haljinama i gozbama — sve slasti njenog mladog života navreše sada pred Hetu, a ona kao da im je pružala ruke u susret preko neke velike provalije. Steže zube kad se seti Artura, i stade da ga kune; požele da i on oseti patnju, hladnoću i život pun srama, a bez smelosti da ga prekine smrću.
Užas od hladnoće, i tmine, i samoće — daleko od ljudskih bića — obuzimao ju je sve jače i jače svakog dugog minuta; učini joj se kao da je već mrtva, pa čezne da se vrati životu. Ali ne. Bila je još živa, još nije učinila strahoviti skok. Obuze je čudno protivurečno osećanje jada i radosti; jada, zato što ne sme da pogleda smrti u oči; radosti, zato što još živi, što još može da uživa u svetlosti i toploti. Šetkala je tamo-amo da se ugreje; pošto joj se oči navikoše na noć, poče da raspoznaje pojedine predmete oko sebe: tamnu prugu žive ograde, brz pokret nekoga živoga stvorenja, valjda poljskog miša koji trči kroz travu. Nije više osećala da je tama ograđuje, znala je da se može vratiti preko polja, preći ogradu; tamo u drugom polju, sećala se, stoji koliba od granja pored tora. Kad bi mogla da uđe u tu kolibu, bilo bi joj toplije, mogla bi tu da provede noć; tako je radio Alik u Hejslopu kad dođe vreme da se ovce jagnje. Pomisao na tu kolibu uli joj novu nadu. Heta uze korpu i pođe preko polja, ali joj je trebalo vremena dok je izbila na stazu što vodi prema ogradi. Kretanje i razmišljanje kako će doći do ograde osvežiše je i rasteraše strah od tame i samoće. U polju je bilo ovaca, i ona rasplaši jednu grupu kad spusti korpu da pređe ogradu; šum od tog kretanja godio joj je, jer ju je uveravao da je njena pretpostavka bila tačna — to je ono polje gde je videla kolibu, jer je i tamo bilo ovaca. Pravo dalje, tom stazom, i doći će do kolibe. Naiđe na suprotnu ogradu, prođe pored nje, pa pored obora, dok pod rukom ne oseti zid od trnja. Divno osećanje! Našla je krov; pođe malo dalje uz bodljikavo trnje, stiže do vrata i gurnu ih. Unutra je bilo zagušljivo, ali toplo; na podu je ležala slama. Heta se baci na slamu s osećanjem da je spasena. Potekoše suze — nije zaplakala od kad je ostavila Vindzor — suze i jecanje grčevite radosti što još živi, što je još na ovoj zemlji, a ovce oko nje. Bilo joj je milo i što oseća svoje udove; ona zasuka rukave i poče da ljubi svoje ruke sa strasnom ljubavlju prema životu. Toplota i umor uljuljkivahu je usred jecanja; sve više ju je savlađivao dremež; pričinjavalo joj se da se opet nalazi na ivici bare, da skače u vodu. Trže se i opipa gde se to upravo nalazi. Najzad je savlada dubok san bez snova; glava, zaštićena kapom, nasloni se na rapav zid kao na jastuk; a sirota duša, bacana tamoamo između dva jednaka straha, nađe jedini mogućan mir — mir u nesvesnosti.
Avaj! taj mir kao da se svršio čim je započeo. Heti se činilo da su oni prvi snovi, dok je dremala, prešli u druge — ona je u kolibi, a ujna stoji nad njom sa svećom u ruci. Zadrhta pod ujninim pogledom i otvori oči. Svece nije bilo, ali je u kolibi bilo vidno; rana jutarnja svetlost ulazila je kroz otvorena vrata. A u nju je gledalo neko lice; ali to je bilo nepoznato lice, lice nekog postarijeg čoveka u plavkastoj bluzi.
— A šta ćeš ti tu, devojko? — reče joj grubo.
Heta zadrhta od tog stvarnog straha i stida jače nego maločas, u snu, od ujninog pogleda. Osetila je da ona već jeste prosjak, nađen tu, na spavanju. Ali je pored sveg drhtanja osećala potrebu da se opravda pred ovim čovekom zato što se tu našla, te začas dođe do reči:
— Zalutala sam. Putujem na sever, skrenula sam s druma u polje i tu me je zatekao mrak. Hoćete li mi pokazati put do najbližeg sela?
Ustade dok je govorila, prinese ruku kapi da je namesti, a onda uze korpu.
Čovek je gledao u nju tupim pogledom, ne odgovorivši joj ništa neko vreme. Zatim se okrete, ode do vrata kolibe, stade i, upola se okrenuvši njoj, reče:
— Mogu da ti pokažem put za Norton, ako hoćeš. Ali što si silazila s druma? — reče glasom punim prekora. — Ako ne budeš pažljiva, nećeš dobro proći.
— Ne, — reče Heta — neću to više da radim. Držaću se glavnog puta, samo ako vi budete tako dobri da mi pokažete gde je put.
— Zašto ne ostaješ tamo gde su putokazi i gde prolazi svet koji možeš zapitati? — reče čovek još grublje. — Ljudi će misliti da si raspusna žena i osvrtaće se za tobom.
Heta se uplaši od tog grubog čoveka, a još više od njegove napomene da izgleda kao raspusna žena. Izlazeći za njim napolje, resi da mu da koju paru što će joj pokazati put; onda neće više da misli o njoj kao maločas. Kad čovek stade da joj pokaže pravac, ona zavuče ruku u džep da spremi novac; a kad se on okrete od nje ne kazavši joj zbogom, ona, pružajući novac, reče:
— Hvala; hoćete li biti tako dobri da primite ovo za svoj trud?
On polako pogleda novac, pa reče:
— Nije meni potreban tvoj novac; bolje će biti da ga pričuvaš, jer ti ga može kogod ukrasti ako budeš tako vrljala po poljima kao kakva luda.
On je ostavi ne rekavši više ništa, a Heta nastavi put. Opet je svanuo dan, i ona mora dalje. Ništa ne pomaže misliti na davljenje; ne može ona to da učini, bar dotle dok ima novaca da kupi hranu i snage da putuje dalje. Ali jutrošnji događaj pojača njen strah — šta će biti kad bude nestalo novca? Moraće da proda korpu, pa haljine, i izgledaće tada odista kao prosjak, ili raspusna žena, kao što reče onaj čovek. Nestade odjedared strasne životne radosti koju je osetila prošle noći, kad je za dlaku izmakla hladnoj crnoj smrti u bari. Život pri dnevnoj svetlosti s uspomenom na hladan, zabezeknut pogled onog čoveka, bio je strašan kao smrt; i gori — to je bila strahota za koju je ona prikoyana, od koje se užasava i užasava, kao od one bare, ali neće moći da se skloni od nje.
Izvadi novac iz novčanika i pogleda; imala je još dvadeset i dva šilinga; to će joj biti dosta još za nekoliko dana, ili će joj pomoći da brže dođe do Stonišira, u blizinu Dajninu. Misao o Dajni navaljivala je na nju još jače, pošto je noćašnji doživljaj skrenuo njenu uplašenu maštu od bare. Kada bi to bilo samo otići Dajni — a da niko sem nje ništa ne dozna — Heta bi se lako rešila da ode. Nežni glas i oči pune samilosti privukle bi je. Ali će posle doznati i drugi, a njoj je isto tako teško bilo sukobiti se s tom sramotom kao i sa smrću.
Mora, dakle, da ide sve dalje i dalje, i da čeka neko strašni je očajanje koje će joj dati smelosti. Možda će smrt i sama doći; jer joj je, eto, sve teže i teže da podnosi svakodnevne napore. Pa ipak — tako je čudnovata naša duša, koja nas nekom tajnom željom vuče baš onome čega se bojimo. Krenuvši iz Nortona, Heta je zatražila da joj pokažu najkraći put ka Stoniširu, i držala se tog pravca celog dana.
Sirota lutalica Heta, sa svojim oblim licem i hladnom očajnom dušom bez ljubavi koja se ogledala na tom licu; s uskim srcem i pogledima, gde nije bilo mesta ni za čiju tugu sem njene, koja je stoga i bila tako gorka! Duša me boli gledajući je kako se vuče na umornim nogama ili sedi na tarnicama; oči su joj nesvesno uprte na put pred njom, i ona niti misli niti se brine kuda ide, dok je ne spopadne glad i ne zaželi da stigne u najbliže selo.
Šta će biti kraj? Kraj njenog besciljnog putovanja i njene duše bez ljubavi, koja misli o ljudima samo kroz oholost i grčevito se drži za život kao što se drži za nj ranjena zver?
Neka bog zaštiti i vas i mene od toga da navučemo na sebe takvu nesreću!

TRIDESET OSMA GLAVA

U POTRAZI

Prvih deset dana po Hetinom odlasku protekoše porodici na Hol-Farmi mirno kao i ostali dani, a Adamu u njegovom svakodnevnom poslu. Očekivali su da će Heta izostati bar sedam do deset dana, a možda i nešto više, ako i Dajna bude htela da dođe s njom, jer bi tada nešto moglo i duže da ih zadrži u Snofildu. Ali kad prođe petnaest dana, oni se malo žačudiše što nema Hete; možda joj se više svidelo kod Dajne nego što su oni mislili. Adam je jedva čekao da se vidi s njom, te reši, ako ne bude stigla sutradan (u subotu), da u nedelju krene po nju. Nedeljom doduše nema poštanskih kola, ali ako pođe pre svanuća i usput naiđe na kakve tarnice, stići će na vreme u Snofild; a sutradan će dovesti Hetu i Dajnu, ako ova bude htela da dođe. Krajnje je vreme bilo da se Heta vrati, a on će rado izgubiti i ceo ponedeljak samo da je dovede.
Kad je u subotu uveče kod Pojzerovih izložio svoj plan, oni ga odmah odobriše. Gđa Pojzer mu naročito naredi da nikako ne dolazi bez Hete, jer je i tako ostala suviše dugo, a treba posvršavati toliko poslova do sredine marta; nedelja dana je bas dosta ako čovek hoće da se prošeta zdravlja radi. Što se tiče Dajne, gđa Pojzer se slabo nadala da će Adam i nju dovesti, osim ako ne uspe da je uveri da su ljudi u Hejslopu dvaput bedniji nego oni u Snofildu.
— Premda, mogli biste joj reći — dodade ona kao zaključak — da joj je ostala svega jedna tetka, a ta se pretvorila bezmalo u senku; i još se može desiti da ćemo idućeg Miholjdana biti otseljeni dvadeset milja daleko, i pomreti ucveljena srca u tuđem svetu, i ostaviti decu bez oca i majke.
— No, no, — reče Pojzer, koji sigurno nije izgledao kao čovek bolesna srca — nije baš tako strašno. Ti neobično dobro izgledaš i gojiš se iz dana u dan. Ali bih ipak i ja voleo da Dajna dođe; pomogla bi ti oko dece; a ona nju strašno vole.
I tako u nedelju, u svanuće, Adam pođe na put. Set ga je ispratio milju-dve; pomisao na Snofild i na izgled da Dajna opet dođe uznemirivala ga je; ali šetnja s Adamom po svežem jutarnjem vazduhu, u prazničnom odelu, vrati mu opet mirno nedeljno raspoloženje. Bilo je poslednje jutro meseca februara, sa sivim i niskim nebom; laka slana pala je po zelenilu kraj puta i po pocrneloj živici. Slušali su žubor potočića što se valjao niz brdo i slab cvrkut ptica koje su uranile. Išli su ćuteći, iako sa prijatnim osećanjem da idu u društvu.
— Zbogom, momče! — reče Adam kad je trebalo da se rastanu, stavljajući ruku Setu na rame i gledajući ga nežno. — Voleo bih da možeš ići sa mnom do kraja, i to ovako srećan kao što sam ja.
— Zadovoljan sam ja, Adi, zadovoljan sam — reče Set veselo. — Ja ću verovatno ostati stari momak, ponosiću se tvojom decom.
Rastadoše se. Set se polako vraćao kući i ponavljao u sebi svoju omiljenu himnu — on je mnogo voleo himne:
Mutno i tužno je jutro
Kad ti sa mnom ne hodiš;
Bez radosti je i povratak dana
Dok ne ugledam zrake tvoje milosti;
A kad ti zapališ svetlost u duši,
Vesele su mi oči i toplo mi je u srcu.
Siđi, dakle, u dušu moju,
Razbij tamu greha i tuge;
Ispuni me, božanstvena svetlosti,
Razgoni moje neverovanje;
Pokaži mi se sve svetlija i svetlija,
I obasjaj jedan savršen dan.
Adam je, naprotiv, išao mnogo brže; i svakome ko je toga jutra prolazio oukburnskim putem pružalo se zadovoljstvo da vidi tog plećatog čoveka koji korača pravo i čvrsto kao vojnik i gleda visoko u zatvorenoplave bregove što se pomaljaju na putu. Retko je kad Adamovo čelo bilo bez ikakvog oblačka kao tog jutra; a ta bezbrižnost — što je slučaj kod stvaralačkih, praktičnih duhova kakav je bio njegov —još je oživljavala u njemu moć zapažanja stvari oko sebe i pribiranja ideja za svoje omiljene planove i vešte pronalaske. Njegova srećna ljubav, saznanje da ga noge nose sve bliže i bliže Heti, koja će tako skoro biti njegova, bili su za njegove misli ono što je prijatni jutarnji vpzduh bio za njegova čula — ulivali su mu osećanje zdravlja, od koga se čoveku mili raditi. Svaki čas bi navrelo koje jače osećanje prema Heti i odagnalo sve druge slike sem Hetine, a s tim u vezi obuzela bi ga i silna zahvalnost što mu je sva ta sreća data i što u ovom životu ima toliko slasti. Jer Adam je bio pobožne duše, iako bi pokoji put gubio strpljenje kad bi neko stao da sipa pobožne reči; kod njega se nežnost graničila sa poštovanjem, i jedno bi teško moglo da bude probuđeno bez drugog. Ali posle navale osećanja javljale bi se kod Adama utoliko jače poslovne misli; toga jutra on je razmišljao kako bi mogli da se poprave putevi, koji behu vrlo rđavi u celom tom kraju, i kakve bi sve blagodeti mogle da niknu iz aktivnosti jednog jedinog oblasnog plemića kad bi bar na svom imanju popravio puteve.
Deset milja hoda do Oukburna, lepe varošice na domaku brda, učiniše se Adamu kao obična šetnja. Tu je doručkovao. Posle Oukburna, zemlja postaje sve posnija i posnija — nema više šuma po padinama; nema više granatog drveća pored čestih naselja; nema više lisnatih živih ograda, nego samo suri kamen između mršavih pašnjaka i raštrkanih kuća od suroga kamena na izrivenom zemljištu, gde je nekad bilo rudnika, a sad ih više nema. „Gladna zemlja”, pomisli Adam. „Pre bih krenuo na jug, gde vele da je zemlja ravna kao dlan, nego što bih živeo ovde. Ali Dajna, koja voli da živi u onom kraju gde može više da pomaže svetu, ima pravo što je ovo izabrala; ona mora ovde izgledati kao da je sišla pravo s neba, kao anđeo u pustinji, da podrži one koji nemaju šta da jedu”. A kad najzad dođe Snofildu na dogled, Adam pomisli u sebi da je „grad kao i kraj”, iako je voda što je protkala dolinom gde je stajala velika fabrika tkanina osvežavala prijatnim zelenilom polje ispod grada. Mračan, kamenit, nezaklonjen grad ležao je na strmoj padini brežuljka, ali se Adam ne uputi k njemu. Set mu je objasnio gde će da potraži Dajnu. Dajna je živela u jednoj kućici pokrivenoj krovinom, s malom bašticom krompira; ležala je izvan grada, nedaleko od fabrike. Dajna je stanovala kod nekog starca i starice; oni će, ako su Dajna i Heta možda izašle, obavestiti Adama kuda su otišle i kad će se vratiti. A može se desiti da je Dajna otišla da propoveda, a Heta ostala kod kuće. Adam se, nehotice, baš tome i nadao; i kad poznade kuću, na njegovom licu zasija nehotičaa osmejak zbog očekivanja bliske radosti.
On ubrza korake po uskoj stazi i zakuca na vrata. Otvori mu ih veoma čista stara žena, sa jedva primetnim nervoznim drhtanjem glave.
— Je li Dajna Moriš kod kuće? — upita Adam.
— A?... Nije — reče starica, pogleda u visokog nepoznatog mladića i poče, začuđena, sporije da govori. — Je li po volji da uđete? — nastavi, sklanjajući se s vrata i pribivajući se. — Vi ste sigurno brat onog mladića što je dolazio ranije?
— Jesam — odgovori Adam i uđe. — To je bio Set Bid, a ja sam njegov brat, Adam. On mi je rekao da pozdravim od njegove strane vas i vašeg domaćina.
— Pozdravite i vi njega od naše strane; on je bio mio mladić; a vi ste mu slični, samo ste crnomanjasti. Sedite ovde u naslonjaču. Moj čovek nije još došao sa sastanka.
Adam sede strpljivo, jer nije hteo da žuri s pitanjima nervoznu staricu; ali je gledao pažljivo u pravcu malih zavojitih stepenica u uglu; mislio je da je Heta možda čula njegov glas, pa će sići.
— I tako, vi ste došli da posetite Dajnu Moriš? — reče starica, stojeći prema njemu. — A niste znali da ona nije kod kuće?
— Nisam — reče Adam; — ali sam mislio da je možda izašla, pošto je nedelja. A ona druga devojka, je li kod koće ili je i ona otišla s Dajnom?
Starica pogleda u Adama unezvereno, pa reče:
— Otišla s njom? Dajna je otišla u Lids, veliki grad, čuli ste valjda za njega, tamo ima mnogo bogougodnog sveta. Otišla je, ima više od petnaest dana; poslali su joj novac za put. Možete da vidite njenu sobu — nastavi ona otvarajući vrata pa i ne opazi kakav su utisak učinile njene reči na Adama. On ustade i pođe za njom, baci brz pogled u sobicu, s malenom posteljom, slikom Veslija na zidu, i nekoliko knjiga što su ležale na velikoj Bibliji. Bezrazložno se nadao da će Heta biti tu. U prvi mah, kad je video da je soba prazna, nije mogao da progovori ni reči, spopade ga neki nejasan strah — Heti se moralo dogoditi nešto na putu. Ali stara je i govorila i shvatala tako sporo; Heta je ipak mogla biti negde u Snofildu.
— Šteta što to niste znali — reče starica. — A vi ste valjda baš zato došli od kuće da se vidite s njom?
— Ali Heta, Heta Sorel, gde je ona?— upita Adam otsečno.
— Ja ne poznajem nikog pod tim imenom — reče starica začuđeno. — Jeste li vi čuli da takvo lice živi u Snofildu?
— Zar nije ovamo došla jedna mlada devojka, vrlo mlada i lepa, u petak pre četrnaest dana, da poseti Dajnu Moriš?
— Ne; nisam videla nikakvu mladu devojku.
— Prisetite se malo; jeste li bas sasvim sigurni? Devojka od svojih osamnaest godina, crnih očiju, s crnom grguravom kosom, crvenim ogrtačem i korpom u ruci. Da ste je videli, zacelo je ne biste zaboravili.
— Ne. U petak pre četrnaest dana... toga je dana Dajna baš otišla, a niko nije dolazio; niko nije ni pitao za Dajnu osim vas, sada, jer ovaj svet zna da je otišla. Ali šta je to? Da se nije desila neka nesreća?
Starica je opazila zaprepašćen izgled Adamov. Ali on ne beše ni zbunjen ni utučen; razmišljao je živo gde bi mogao da se obavesti o Heti.
— Da, jedna mlada devojka pošla je iz našega sela da poseti Dajnu, u petak pre dve nedelje. Ja sam došao da je vodim kući. Bojim se da joj se nije nešto dogodilo na putu. Ne mogu dalje da se zadržavam. Zbogom.
Izađe žurno iz kuće; starica ga doprati do kapije, tužno gledajući za njim i tresući glavom, dok on takoreći odjuri ka gradu. Otišao je da se raspita gde staju poštanska kola iz Oukburna.
Ne! Nisu videli nikakvu mladu devojku sličnu Heti. Da se nije pre petnaest dana desilo nešto s poštanskim kolima? Nije. A danas nema poštanskih kola koja bi Adama vratila u Oukburn. Svejedno, ići će peške; nikako ne može ostati tu, ne preduzimajući ništa. Ali kad je krčmar video koliko je se Adam uplašio, kad se uneo u taj novi događaj sa radoznalošću čoveka koji najveći deo vremena provodi s rukama u džepovima, gledajući u stalno jednoliku ulicu — ponudi mu da ga on odveze, na svojim kolima, još to veče u Oukburn. Još nije bilo pet časova po podne; Adam je imao dosta vremena da ruča i da stigne u Oukburn pre deset sati. Krčmar reče da je i inače trebalo da ide u Oukburn, pa može bas i večeras; imaće na raspoloženju ceo ponedeljak. Adam, pošto je bez uspeha pokušao da jede, stavi jelo u džep, popi gutljaj piva, pa reče da je spreman za polazak.
Kad su bili blizu kuće u kojoj je stanovala Dajna, Adamu pade na um da bi bilo dobro da dozna gde se nalazi Dajna u Lidsu; ako bi se dogodila kakva nevolja Pojzerovima, u šta još nije verovao, Pojzerovi bi možda zaželeli da pozovu Dajnu. Ali Dajna nije ostavila nikakvu adresu, a starica, koja je slabo pamtila imena, nije mogla da se seti imena „bogougodne žene” koja je bila Dajnina bliska prijateljica u metodističkoj zajednici u Lidsu.
Za vreme duge, preduge vožnje bilo je dosta vremena za sva nagađanja koja poniču iz nametljivog straha i nade koja se bori. Još pri prvom iznenađenju koje ga je obuzelo kada je čuo da Heta nije ni bila u Snofildu, pomisao na Artura pogodila je Adama kao oštra strela; ali neko vreme je pokušavao da tu misao otera od sebe, trudeći se da strahovito otkriće protumači na neki drugi način. Nešto se moralo desiti. Možda je Heta slučajno uzela pogrešna kola u Oukburnu; ili se na putu razbolela, pa nije htela da se javi i da plaši svoje. Ali ova slaba ograda sačinjena od raznih neodređenih pretpostavki pade ubrzo pred navalom jasnog i užasnog straha. Heta je obmanjivala sebe kad je mislila da će moći da ga voli i da pođe za njega; ona je sve vreme volela Artura, i sada, očajna što se približio dan venčanja, pobegla je. I otišla je k njemu. Nekadašnja srdžba i ljubomora buknuše u Adamu ponovo i probudiše sumnju da je Artur prevario Hetu, pisao joj, namamio je da dođe k njemu, jer na kraju ipak nije hteo da ona bude ičija do njegova. Možda je sve ovo on udesio, možda je on uputio Hetu kako da ode u Irsku (Adam je znao da je on otišao tamo pre tri nedelje, čuo je to u dvorcu). Svaki tužan pogled Hetin, otkako se verila s njim, sad mu je dolazio u sećanje, i to preuveličan, kao što to biva obično kod bolnih uspomena. Bio je glupo lakoveran i poverljiv. Ona, sirota, nije valjda dugo vremena ni sama znala šta je s njom; mislila je da može zaboraviti Artura; trenutno se povela za čovekom koji joj je nudio zaštitu i vernu ljubav. Adam nikako nije mogao da krivi Hetu; ona zacelo nije htela da mu zada ovaj strašni bol. Krivica pade na čoveka koji se samoživo igrao njenim srcem i odmamio je, možda, proračunato.
U Oukburnu, krčmar kod Kraljevskog hrasta sećao se da je video jednu mladu devojku kao što je Adam opisao, kad je izlazila iz tredlstonskih poštanskih kola, pre petnaestak dana — bila je tako lepa da se nije mogla lako zaboraviti — i znao je sigurno da nije otišla dalje bakstonskim kolima koja prolaze kroz Snofild; ali joj je izgubio trag otišavši za konjima, a posle je više nije video. Adam onda ode do krčme odakle polaze kola za Stoniton; Stoniton je bio mesto kuda je Heta, verovatno, prvo imala da ide, ma kuda krenula; jer teško da bi se usudila da se udalji od glavnog druma. Zaista, i tu su je opazili, sedela je s kočijašem na prednjem sedištu; ali se taj kočijaš nije više vraćao, drugi neko tera kola od pre tri dana; možda bi mogao da ga nađe u Snofildu, treba da se raspita u krčmi gde staju kola. I tako je Adam, uplašen i iskidana srca, morao da čeka sutra do jedanaest sati, kad polaze poštanska kola.
U Stonitonu je ponovo nastupio zastoj; kočijaš koji je vozio Hetu biće u gradu tek uveče. A kad je došao, on reče da se dobro seća Hete, seća se i šale koju joj je uputio, i koju je sad više puta ponovio Adamu, naglasivši nekoliko puta kako je odmah pomislio da tu mora biti nečeg neobičnog, jer se Heta nije nasmejala na njegovu šalu. Pa je onda, kao i oni drugi u gostionici, izjavio da je Hetu izgubio iz vida čim je sišla s kola. Dobar deo sutrašnjeg dana prošao je u raspitivanju po svim kućama iz kojih polaze bilo kakva kola (ali uzalud; jer, kao što znate, Heta niie odatle pošla kolima, nego u prvo svanuće, peške); pa onda u pešačenju do trošarina u svim pravcima, sve u uzaludnoj nadi da će naići na bilo kakav trag. Ne, nigde ni traga od nje; i Adamu ostade još samo da se vrati i odnese tužnu vest Pojzerovima. A šta bi sem toga još mogao da uradi — tu je došao do dve potpuno određene odluke, usred bure od misli i osećanja koji su se vitlali u njemu dok je hodao tamo-amo. Neće spomenuti ono što je znao o ponašanju Artura Donitorna prema Heti sve dok to ne bude potrebno; jer, Heta se može vratiti, pa bi joj to moglo škoditi i vređati je. A čim se on vrati kući i udesi sve što treba za duže otsustvo, krenuće za Irsku, pa ako na putu ne naiđe na Hetin trag, otići će pravo Arturu Donitornu i saznaće koliko on ima veze s njenim nestankom. Više puta dolazila mu je misao da o svemu zapita g. Ervajna; ali to ne bi vredelo ako mu ne otkrije sve, pa i tajnu o Arturu. Čudno izgleda da se Adam, koji je neprestano razmišljao samo o Heti, nije zaustavio na ideji da je ona mogla otići u Vindzor, ne znajući da Artur nije više tamo. Nije se zaustavio na toj ideji verovatno zato što nije mogao zamisliti da će Heta da odjuri Arturu nepozvana; mislio je da je ništa na svetu ne bi moglo naterati na taj korak posle onog pisma u avgustu. Po njegovom shvatanju, postojale su svega dve mogućnosti: ili joj je Artur ponovo pisao i pozvao je k sebi; ili je ona prosto pobegla od venčanja s njim, jer je osetila da ga ipak ne bi mogla dovoljno da voli, a bojala se srdžbe svojih rođaka ako odustane od venčanja.
Kada je došao do te poslednje odluke, da ode pravo Arturu, poče da ga muči pomisao zašto je izgubio dva dana u raspitivanju koje se pokazalo skoro sasvim nekorisno; pa ipak, pošto nije hteo da kaže Pojzerovima ni šta misli o Hetinom odlasku ni svoju nameru da pođe za njom, morao je naći načina da im pretstavi kako je išao njenim tragom koliko god je mogao.
U utorak posle ponoći stigao je Adam u Tredlston; ali pošto nije hteo da uznemirava majku i Seta, niti da se izlaže njihovim zapitkivanjima, leže, ne svlačeći se, u postelju u gostionici kod Izvrnutih kola i tvrdo zaspa od silna umora. Spavao je, međutim, samo četiri sata; ustade i krete kući pre pet sati, kad se još nije bilo ni razdanilo. Ključ od radionice uvek je nosio u džepu; mogao je, dakle, da uđe; nije želeo da probudi majku, kako joj ne bi on sam morao da kaže rđavu vest. Hteo je prvo da se vidi sa Setom, pa neka Set kaže majci kad bude potrebno. Tiho prođe kroz dvorište i tiho okrete ključ u vratima; ali, kao što se i nadao, Džip, koji je spavao u radionici, oštro lanu. Ućuta kad vide da mu Adam prstom naređuje da bude miran, i zadovolji se da svoju nemu radost, pošto nije imao repa, izrazi trljajući se o gospodareve noge.
Adam je bio isuviše ucveljen, te nije obraćao pažnju na Džipovo umiljavanje. Sruši se na klupu, zagleda se u drvo sve znake rada oko sebe, pitajući se da li će ikad opet uživati u tome; a Džip, sluteći da kod njegovog gospodara nije sve kako treba, položi rutavu suru glavu Adamu na koleno i, nabravši obrve, pogleda u njega. Od nedelje Adam je stalno bio među stranim svetom i po stranim mestima, otkinut od svog svakidašnjeg života; tek sada, kad se po jutarnjoj svetlosti vratio kući i našao okružen poznatim predmetima, koji kao da su zanavek izgubili svoje draži, tek sad mu stvarnost, neizbežna surova stvarnost njegovih jada, pritište dušu kao kamen. Upravo pred njim stajao je nedovršen orman s fijokama, koji je u slobodnom vremenu radio za Hetu, kad njegovo ognjište bude i njeno.
Set nije čuo kad je Adam ušao, ali ga probudi Džipovo lajanje, i Adam ču kako se brat kreće po sobi i oblači. Prve misli Setove bile su o Adamu: Adam će sigurno doći danas, jer sutra treba da je neminovno tu zbog nekih poslova; ali mu ujedno beše milo što se Adam malo duže odmarao. Da li će i Dajna doći? Set je osećao da bi to bila najveća sreća koju bi smeo da očekuje, iako se više nije zanosio nadom da bi ga ona ikad mogla toliko zavoleti da pođe za njega. Govorio je sam sebi da je bolje biti Dajnin prijatelj i brat nego nekoj drugoj ženi muž. Kad bi samo uvek bio u njenoj blizini, a ne ovako daleko!
On siđe odozgo i otvori vrata što su vodila iz kuhinje u radionicu da bi pustio Džipa; ali zastade na vratima, preneražen, videći Adama gde sedi na klupi, nepomičan, neumiven, upalih očiju, kao kakva pijanica uzoru. Set u trenutku oseti šta to znači; ne pijanstvo, nego neku veliku nesreću. Adam ga pogleda ćuteći, a Set priđe klupi drhteći i ne mogade odmah da dođe do reči.
— Neka nas bog sačuva od zla, Adi, — reče polako i sede na klupu do Adama. — Šta se desilo?
Adam nije mogao da progovori; taj snažni čovek, navikao da ne pokazuje znake tuge, oseti sada da mu je srce meko kao u deteta, pade Setu oko vrata i zajeca.
Set je posle toga očekivao samo najgore; jer, otkad pamti, još od detinjstva, Adam nije nikad zajecao.
— Da nije smrt, Adame? Da nije umrla? — upita polako kad Adam diže glavtt i poče da se pribira.
— Nije, brate, nego je otišla, otišla daleko od nas. Nije ni bila u Snofildu. Dajna je otišla u Lids, ima više od dve nedelje, onog dana kad je Heta pošla. Nisam mogao da dokučim kuda je otišla iz Stonitona.
Set beše zanemeo od silnog iznenađenja; nije mogao da pomisli šta bi mogao biti razlog da Heta ode.
— Imaš li pojma zbog čega je to učinila? — upita najzad.
— Sigurno me nije volela; plašila se našeg venčanja, koje se približavalo; eto to mora biti — reče Adam. Rešio se u sebi da ne kazuje ništa dalje.
— Čujem šum, mati je ustala. Da li da joj kažemo? — reče Set.
— Ne, još ne — reče Adam, ustajući s klupe i dižući kosu s lica, kao da želi da dođe k sebi. — Ne mogu podneti da joj se sad kaže; moram ponovo na put, čim svratim do Pojzerovih i do sela. Ne mogu da ti kažem kuda ću; majci ćeš kazati da sam otišao poslom o kome niko ne treba da zna. A sad idem da se umijem. — Adam pođe k vratima od radionice, ali se posle dvatri koraka obrte, pogleda Seta u oči mirnim i tužnim pogledom, pa reče: — Ja, Sete, moram da uzmem sav novac iz limene kutije; ali ako se meni nešto desi, sve je drugo tvoje, da se brineš o majci.
Set je prebledeo i zadrhtao; osetio je da se tu krije strašna tajna. — Brate, — reče jedva čujno (tako je zvao Adama samo u svečanim prilikama) — ja mislim da nećeš učiniti ono što bog ne bi blagoslovio.
— Ne, mladiću, ne boj se. Učiniću samo ono što je čovekova dužnost.
Nešto čvrstine i vladanja sobom povrati Adamu pomisao da, ako bi kazao majci svoje jade, ona bi se ražalostila i govorila bi mu, nešto iz neumesne nežnosti a nešto likujući što je ispalo kao što je uvek predviđala, da Heta nije njemu prilika. Zato joj je rekao, kad je sišla dole, da mu na putu nešto nije bilo dobro i da je zato ostao u Tredlstonu preko noći; i da je strašna glavobolja, koju još oseća, razlog što je tako bled i upalih očiju.
Rešio se da na prvom mestu ode u selo; za jedan sat pregledaće posao i izvestiti Bardža da je prinuđen da ide na put, o kome, zamoliće ga, niko ne treba da zna; udešavao je da Pojzerovima ne stigne oko doručka, kad su na okupu deca i posluga i kad bi došlo do graje čim bi se doznalo da se Heta nije vratila. Čekao je da izbije devet, pa onda izađe iz radionice u selo i uputi se preko polja ka Pojzer ovima. Bi mu mnogo lakše kad se približi ogradi i vide da mu Pojzer ide u susret; to će mu uštedeti neprijatnost da ulazi u kuću. Toga martovskog jutra Pojzer je koračao brzo, misleći na stotinu proletnjih poslova; išao je da, kao domaćin, vidi kako će mu potkovati novog konja za zapregu, a u ruci je poneo baštovansku motičicu, ako bi negde usput zatrebala. Jako se začudi kad spazi Adama, ali nije bio od onih što lako slute zlo.
— O, Adame, to ste vi? Zar ste toliko ostali i opet niste doveli devojke? Gde su one?
— Ne, nisam ih doveo — reče Adam, pa se okrete, pokazujući da hoće da pođe natrag s Pojzerom.
— Ali, — reče Martin i zagleda se pažljivije u Adama — vi rđavo izgledate. Da se tamo nije što desilo?
— Jeste — odgovori Adam s teškom mukom. — Desilo se nešto žalosno. Nisam našao Hetu u Snofildu.
Na dobroćudnom Pojzerovom licu pokazaše se znaci uznemirenog čuđenja. — Niste je našli? Šta se desilo s njom? — upita, a misao mu se zadrža na nekoj telesnoj nezgodi.
— Ne mogu reći da li joj se nešto dogodilo. Nije ni dolazila u Snofild; uzela je kola za Stoniton, ali nisam mogao da saznam ništa o njoj posle njenog dolaska u Stoniton.
— Valjda nećete da kažete da je pobegla? — reče Martin, tako zbunjen da još nije mogao tu stvar da shvati kao žalostan događaj.
— Mora biti da je to učinila — reče Adam; — nije volela da se uzmemo, to će biti. Prevarila se u svojim osećanjima.
Martin poćuta trenutak-dva, gledajući u zemlju, čupajući travu motičicom, ne znajući ni sam šta radi. Njegova urođena sporost još bi se utrostručila kad bi predmet razgovora bio mučan. Najzad pogleda Adama pravo u oči, pa reče:
— Onda vas ona nije ni zaslužila, mladiću moj. I sam se osećam krivim, jer je ona bila moja sestričina i ja sam uvek želeo da pođe za vas. A sad ne mogu ništa da popravim, mladiću, to je još gore; za vas je to veliki udar, bojim se.
Adam nije mogao ništa da kaže; a Pojzer, pošto pođe malo dalje nastavi:
— Ja mislim da je otišla da stupi negde u službu kao sobarica; ta joj je bubica ušla u glavu ima jedno pola godine, i tražila je za to moje odobrenje. A ja sam smišljao nešto bolje za nju — dodade, mašući glavom polako i tužno. — Smišljao sam nešto bolje, i nisam senadao ovome pošto vam je dala reč i sve bilo već spremljeno.
Adam je imao isuviše razloga da potpomaže tu Pojzerovu pretpostavku; čak je pokušavao i da poveruje da to može biti istina. Nije imao dokaza da je sigurno otišla Arturu.
— I bolje je što je tako, — reče koliko god je mogao mirnije — ako je već osećala da me ne želi za muža. Bolje ranije da pobegne nego docnije da se kaje. Nadam se da je nećete strogo dočekati ako se vrati, što može lako da učini kad vidi kako je teško živeti daleko od kuće.
— Ja ne mogu da budem prema njoj onakav kakav sam ranije bio — reče Pojzer odlučno. — Ona je postupila ružno i prema vama i prema svima nama. Ali neću joj okrenuti leđa; još je mlada, i to je prvi put što mi je učinila nažao. Teška će biti stvar za mene da kažem to ženi. Što Dajna nije došla s vama? Ona bi malo pomogla da joj se tetka smiri.
— Dajna nije u Snofildu; pre dve nedelje otišla je u Lids; od njene gazdarice nisam mogao da dobijem tačnu adresu, inače bih je doveo.
— I ona bi bolje uradila da je ostala kod svojih rođaka, a ne da propoveda tuđem svetu.
— Moram sada da idem, gospodine Pojzere, — reče Adam. — Imam mnogo stvari da posvršavam.
— Najbolje bi i bilo da idete za svojim poslom, a ja ću već sam kazati ženi kad se vratim kući. Teška će to stvar biti.
— A ja bih vas naročito zamolio — reče Adam, — da to ostane među nama za nedelju-dve dana. Nisam još ništa kazao majci; ne zna se kako se sve još može okrenuti.
— Da, da; što se manje govori, lakše se stvar popravi. Ne moramo kazati zašto se svadba pokvarila, a možda ćemo uskoro i čuti nešto o njoj. Dajte mi ruku, mladiću. Kako bih rado sve to popravio!
Nešto je u tom trenutku zastalo Martinu Pojzeru u grlu, i on je te reči izgovorio nekako isprekidano. Ali je Adam utoliko bolje osetio šta je Pojzer njima hteo da kaže; ova dva čestita čoveka stegoše jedan drugom žuljevite ruke s puno razumevanja.
Sad Adamu nije više ništa smetalo da krene na put. Setu je rekao da ode do dvorca i javi da je Adam Bid morao da pođe iznenadno na put; to, i ništa više, da kaže i svakom drugom ko bi pitao za njega. A ako Pojzerovi doznaju da je ponovo otišao, Adam je znao da će se setiti da je otišao u potragu za Hetom.
Imao je nameru da krene odmah od Pojzerovih. Ali sada, kao i nekoliko puta ranije, opet oseti potrebu da o toj stvari obavesti i g. Ervajna; ovoga puta ta potreba se javila sa svom onom snagom s kojom se javljaju stvari pri poslednjoj mogućnoj prilici. Eto, on namerava da pođe na dalek put, težak put, morem, i niko neće znati kuda je otišao. A ako mu se nešto desi? Ili mu bude potrebna tuđa pomoć u nečem što treba učiniti za Hetu? Ne, ne, g. Ervajna treba posvetiti u stvar; osećanje koje ga je ranije sprečavalo da kaže ma šta što je njena tajna, imalo je da ustukne pred potrebom da se, u kranjem slučaju, sem Adama nađe još neko ko bi ustao da je brani. Što se tiče Artura, čak i ako nije učinio neku novu grešku, Adam nije osećao obavezu da prećutkuje celu stvar ako Hetin interes zahteva da se govori.
„Moram to učiniti”, reče Adam u sebi kad misli koje su mu se javljale satima za vreme tužnog putovanja sad od jedared navališe na njega kao talas koji se lagano spremao, „to će biti najbolje. Ne mogu i dalje da ostanem usamljen u svemu ovome”.

TRIDESET DEVETA GLAVA

VESTI

Adam krete put Brokstona; išao je što je mogao brže i gledao u časovnik, bojeći se da g. Ervajn nije otišao nekuda, možda u lov. Bojazan i žurba uzbudili su ga jako još pre nego šio je stigao do sveštenikove kapije; pred kapijom je spazio duboke, sveže tragove potkovica na pesku.
Ali tragovi su vodili kući, a ne od kuće; a konj, koji je stajao pred stajom, nije bio sveštenikov; na njemu se videlo da je odjutros putovao, dakle — morao je da pripada nekome ko je imao posla kod sveštenika. To znacč da je g. Ervajn kod kuće; ali je Adam jedva našao daha i mirnoće da kaže Karolu kako ima nešto da govori sa gospodinom. Dvostruka patnja, od znanog i neznanog, počela je da utiče na ovog snažnog čoveka. Poslužitelj je gledao u čudu kako se Adam baca na klupu u hodniku i rasejano gleda u časovnik na zidu prekoputa.
— Kod gospodina je neko na razgovoru — reče Karol; ali u taj mah ču da se vrata na kabinetu otvaraju; sigurno stranac odlazi; pošto se Adam žuri, prijaviće ga odmah.
Adam je sedeo i gledao u časovnik; minutna kazaljka prelazila je žurno poslednjih pet minuta do deset, uz glasno i nemarno kucanje šetalice, a Adam je pratio kretanje i osluškivao zvuk kao da ima naročitog razloga da to čini. U teškim danima ljudskih patnji uvek se javljaju te pauze — kad se čovekova svest zamagli za sve sem za kakvu sitnicu u zapažanju ili osećanju. Kao da neki poluidiotizam dolazi da nam pruži odmora od osećanja i straha koji nas ni u snu neće da ostave.
Karol se vrati, i njegova pojava potseti Adama na teret koji ga je pritiskivao. Može odmah da uđe u kancelariju, javi Karol. — Ne znam zašto je ovaj stranac dolazio, — dodade, tek da bi nešto rekao, pokazujući Adamu kuda treba da uđe — prešao je u trpezariju, a gospodin izgleda sasvim čudnovato, nekako prestravljen.
Adam nije zapazio te reči; njega se nisu ticale tuđe stvari. Ali kad je stupio u kancelariju i pogledao g. Ervajna, odmah je primetio na njemu neki nov izraz, sasvim drukčiji od onog toplog i prijateljskog s kojim ga je uvek predusretao. Otvoreno pismo ležalo je na stolu, a pastorova ruka na njemu. A promenjen pogled sveštenikov, koji je pao na Adama, nije govorio samo o nekoj poslovnoj neprijatnosti; g. Ervajn je gledao u vrata tako nestrpljivo kao da ga Adamov ulazak baca u tešku brigu.
— Hoćete sa mnom da razgovarate, Adame? — reče tihim i usiljeno mirnim glasom kojim se služe ljudi kad hoće da priguše uzbuđenje. — Sedite. — On pokaza stolicu baš prema sebi na metar razmaka, i Adam sede s osećanjem da mu taj hladni prijem još više otežava da kaže ono što je želeo. Ali Adam nije bio čovek koji bi bez jakih razloga odustao od nečega na šta se odlučio.
— Došao sam k vama, — reče — kao gospodinu koji u mojim očima stoji više od svih drugih. Imam da vam kažem nešto veoma mučno što će biti bolno za vas — da čujete, kao i za mene — da vam saopštim. Ali ako već moram da govorim o zlu koje je drugi učinio, videćete bar to da nisam progovorio dokle god nisam imao dosta razloga da to učinim.
G. Ervajn klimnu polako glavom, a Adam produži glasom koji je podrhtavao:
— Petnaestog ovog meseca trebalo je da venčate Hetu Sorel i mene, vi to znate, gospodine. Mislio sam da me ona voli i bio sam stoga najsrećniji čovek u parohiji. Ali me je zadesio strahovit udar.
G. Ervajn skoči sa stolice, kao nehotice, pa onda, da bi se savladao, priđe prozoru i stade da gleda napolje.
— Otišla je, gospodine, a mi ne znamo kuda. Rekla je da ide u Snofild, ima tome više od petnaest dana; prošle nedelje otišao sam u Snofild da je dovedem; ali ona nije ni dolazila tamo, nego je uzela kola za Stoniton, i tu joj se izgubio trag. Sada ja krećem na dug put, da je tražim, i ne mogu nikom da poverim kuda idem, sem vama.
G. Ervajn se vrati od prozora i sede.
— Da li se domišljate zašto je to učinila?
— Jasno je kao dan da nije htela da pođe za mene — reče Adam. — Sve je manje htela, što se dan više približavao. Ali bojim se da to nije sve. Ima još nešto što vam moram kazati, gospodine. Ima još neko koga se ovo tiče, sem mene.
Sveštenikovo lice, na kome se video strah i briga, najedared ozari nešto... kao neko olakšanje ili radost. Adam je gledao u pod i zastao malo — teško mu je bilo da izgovori sledeće reči. Progovorivši opet, on upravi pogled pravo u sveštenika. Uradiće što je naumio, neće ustuknuti.
— Vi znate koga sam još iz dečaštva smatrao za svoga najvećeg prijatelja i bio gord pri pomisli da ću celog života raditi kod njega...
G. Ervajn, kao da je izgubio vlast nad sobom, uhvati Adama za ruku što je bila na stolu, silno je steže kao čovek na muci i reče, pobledelih usana, tihim, užurbanim glasom:
— Ne, Adame, ne; ne recite to, za ime božje!
Adam, iznenađen tolikom osetljivošću g. Ervajnovom, pokaja se za reči koje su mu prešle preko usana, pa sede, utučeno ćuteći. Njegova stegnuta ruka polako se oslobađala pritiska; g. Ervajn se najzad zavali na stolici i reče: — Nastavite, treba sve da saznam.
— Taj se čovek igrao Hetinim osećanjima i ponašao se prema njoj onako kao što nema prava da se ponaša prema devojci njenog položaja; činio joj je poklone i sastajao se s njom u šetnji. To sam saznao tek dva dana pre no što će on otići — zatekao sam ga kako je ljubi opraštajući se od nje u šumici. Nisam rekao ništa Heti, iako sam je voleo toliko vremena i ona je to znala. Ali sam njemu prebacio taj ružni postupak, i mi smo izmenjali reči i udarce; on je tada svečano izjavio da su sve to gluposti i da među njima nije bilo ničega sem malo koketovanja. Tada sam ga naterao da joj napiše pismo i da izjavi kako nije imao nikakvih ozbiljnih namera; jer, gospodine, po nekim znacima koje u svoje vreme nisam razumevao meni je postalo jasno da je on osvojio njeno srce, pa će ona i dalje misliti na njega i nikad neće voleti onoga ko bi želeo da je uzme. Predao sam joj to pismo, i izgledalo je da se posle izvesnog vremena pomirila sa celom tom stvari bolje nego što sam ja očekivao... Postajala je sve ljubaznija prema meni... sigurno nije dobro poznavala svoja osećanja, nesrećnica... i ona je ponovo obuzeše kad je bilo isuviše dockan... Ja joj ne prebacujem... ne mogu pomisliti da je htela da me obmanjuje. Ali to mi je davalo nade da me voli, a ostalo već znate... a sad mi se sve čini da mi on nije rekao istinu, da ju je odmamio, i da je ona otišla k njemu. To hoću sad da idem i da izvidim; jer ne mogu da se vratim svome poslu dokle god ne saznam šta je s njom.
Za vreme Adamovog pričanja g. Ervajn je imao vremena da se savlada, iako su ga obuzimale teške misli. S gorčinom se setio onog jutra kad je Artur doručkovao s njim i kada je izgledalo da ima nešto da mu ispovedi. Sada je bilo jasno šta je imao da ispovedi. I samo da njihov razgovor tada nije uzeo drugi pravac... da se on, Ervajn, manje ustručavao da dozna tuđu tajnu... strašno je i pomisliti kakva je sitnica onemogućila da se spasu sve ove krivice i bede. On sad vide ceo događaj u onoj strašnoj svetlosti koju sadašnjost baca na prošlost. Ali svako drugo osećanje koje mu se javljalo u duši potiskivano je bilo žaljenjem, žaljenjem punim poštovanja prema čoveku koji je bio pred njim i koji se, već smrvljen, predaje sa slepom skrušenošću jednom nestvarnom bolu, dok ga tu, sasvim blizu, čeka stvaran bol, ali tako udaljen od običnih iskušenja da ga on i ne sluti. Uzbuđenje je u g. Ervajnu uzmaklo pred strahopoštovanjem koje obuzima čoveka kad oseća da je u pitanju težak duševni bol, duševni bol koji je on sad imao da zada Adamu. On ponovo stavi svoju ruku na Adamovu, koja je ležala na stolu, ali sad vrlo blago, i reče svečano:
— Adame, prijatelju dragi, vi ste imali teških iskušenja u životu. Ali umete muški da podnosite bol, kao što umete muški i da postupate — bog zahteva od nas i jedno i drugo. Evo, sada vam se sprema veći bol nego što je bio ijedan dosada. Samo, krivica nije do vas, te vi nećete podneti najteži bol. A bog neka se smiluje onome koji će taj bol podneti!
Dva bleda lica pogledaše jedno u drugo; na Adamovom se ogledalo uzdrhtalo očekivanje, a na g. Ervajnovom oklevanje i sažaljenje.
— Dobio sam jutros vesti o Heti. Ona nije otišla k njemu. Ona je u Stoniširu — u Stonitonu.
Adam skoči sa stolice, kao da se jednim skokom u trenutku može naći kod nje. Ali sveštenik ga uhvati za ruku i reče mu ubedljivo: — Čekajte, Adame, čekajte. — Adam opet sede.
— Ona je u vrlo nesrećnom položaju, u takvom da je za vas, dragi prijatelju, gore da je nađete nego da je zanavek izgubite.
Adamove su se usne grčevito kretale, ali se ne ču nikakav glas. Onda se opet pokrenuše, i on prošaputa: — Recite mi...
— Uhapšena je... u zatvoru je.
Kao da je kakav izazivački udarac probudio u Adamu srčanost i otpornost. Krv mu jurnu u lice, i on reče glasno i oštro:
— Zašto?
— Za veliki zločin — ubistvo rođenog deteta.
— To ne može biti! — skoro kriknu Adam, skoči sa stolice i pođe ka vratima; ali se opet vrati, nasloni leđima na orman s knjigama gledajući besno u sveštenika, i reče: — To nije mogućno. Ona nije imala dete. Ona ne može biti kriva. Ko to tvrdi?
— Daj bože da je nevina, Adame. Ostaje nam još uvek da se to nadamo.
— Ali ko tvrdi da je kriva? — reče Adam besno. — Recite mi sve.
— Evo pisma od činovnika pred koga je izvedena, a policajac koji ju je pritvorio ovde je u trpezariji. Ona neće da kaže svoje ime ni otkuda je; ali ja se bojim, bojim se da to ne može biti niko drugi do Heta. Lični opis se podudara, samo što se tamo kaže da je vrlo bleda i slaba. U džepu je imala mali džepni beležnik povezan u crvenu kožu, s dva imena zapisana u njemu, jedno je na početku: „Heta Sorel, Hejslop”, a drugo pri kraju: „Dajna Moriš, Snofild”. Neće da kaže koje je njeno od ta dva imena, sve poriče i neće da odgovara na pitanja. Sad su se obratili na mene, kao na zvanično lice, da preduzmem mere kako bi se utvrdio identitet, jer se misli da je prvo ime najverovatnije njeno.
— Ali kakve dokaze imaju protiv nje ako to i jeste Heta? — reče Adam, još uvek onako besno i sa snagom koja kao da potresaše celo njegovo biće. — Ja u to neću da verujem. To nije moglo da se desi, a da niko od nas ništa ne zna.
— Postoji strašan dokaz da je bila u iskušenju da učint taj zločin; ali još smemo da se nadamo da ga nije učinila Pokušajte da pročitate pismo, Adame.
Adam uze pismo drhtavim rukama i pokuša da zadrži pogled na njemu. A g. Ervajn, međutim, izađe da izda neke zapovesti. Kad se vratio, Adamove oči bile su još na prvim redovima; nije mogao da čita, nije mogao da poveže reči, da shvati njihov smisao. Najzad baci pismo i steže pesnicu.
— Njegovo je to delo! — reče. — Ako ima zločina, on je krivac, a ne Heta. On je nju naučio da obmanjuje, on je prvi obmanuo mene. Neka njega stave pod sud; neka stane pored nje! A ja ću onda kazati kako je osvojio njeno srce, namamio je na zlo, pa onda mene slagao. Zar on da bude slobodan... a svu krivicu i kaznu da svale na nju... tako slabu i mladu?
Slika dočarana tim poslednjim rečima dade drugi pravac Adamovim pomahnitalim osećanjima. On ućuta, zagleda se u ugao sobe, kao da tamo nešto vidi. Zatim prekinu ćutanje glasom punim tužnog straha:
— Ja to ne mogu da podnesem... O bože, to je za mene isuviše teško, isuviše je teško pomisliti da je ona rđava.
G. Ervajn je sedeo i ćutao. Bio je dovoljno pametan da u tom trenutku ne izgovori nijednu reč utehe. I odista, izgled Adamov, koji kao da je naglo ostareo, što se često dešava kod mladih ljudi u trenutku strahovitog uzbuđenja — ta beskrvna koža, duboke bore oko uzdrhtalih usana, nabrano čelo, ceo izgled tog snažnog čoveka koji je pao pod nevidljivim udarcem tuge toliko je dirnuo g. Ervajna da mu nije bilo lako da progovori. Adam je stajao nepomično minut-dva, gledajući u prazno; u tom kratkom vremenu ponovo je proživeo svoju ljubav.
— Ne može biti da je ona to učinila — reče, ne pokrećući oči, kao da govori sam sa sobom; — ona je to krila od straha... opraštam joj što me je varala... Opraštam ti, Heta... i tebe su obmanuli... strašno si prepatila, jadna moja Heta... Ali mene nikad neće ubediti u to.
Opet poćuta nekoliko trenutaka, pa onda reče s naglom srdžbom:
— Otići ću k njemu... dovešću ga ovamo... nateraću ga da ode i da je vidi u svoj njenoj nesreći... da je gleda dok mu se ne ureže u pamet da je nikad više ne zaboravi... da ga proganja dan i noć... dokle god živi da ga prati... Ovoga puta se više neće izvući lažima... dovešću ga... dovući ću ga ja sam...
Adam pođe k vratima, pa zastade nesvesno i pogleda oko sebe da nađe šešir, ne znajući ni gde je ni ko je s njim. G. Ervajn beše pošao za njim; on ga uze podruku, pa mu reče mirno ali odlučno:
— Ne, Adame, ne; uveren sam da ćete ostati ovde i gledati šta se može učiniti za nju, umesto da pođete za nekorisnom osvetom. Kazna će doći i bez vašeg posredovanja. Sem toga, on nije više u Irskoj; ili je već na putu kući, ili će biti na putu pre nego što vi stignete tamo, jer mu je deda pisao pre deset dana da dođe. Ja bih želeo da pođete sa mnom u Stoniton; naredio sam da se spremi konj i za vas, da pođete s nama čim se malo priberete.
Dok je g. Ervajn to govorio, Adam polako dođe sebi, zabaci kosu s čela i poče da sluša.
— Setite se — nastavi sveštenik — da ima i drugih o kojima treba misliti i za koje treba nešto uraditi, sem vas, Adame. To su njeni rođaci, dobri Pojzerovi, kojima će taj udar teže pasti nego što smem i da pomislim. Ja očekujem od vaše duševne snage, Adame, od vašeg osećanja dužnosti prema bogu i ljudima — da ćete sve dotle pokušavati da pomažete dogod od te pomoći može biti ma kakve koristi.
Ustvari, g. Ervajn je predložio put do Stonitona baš zbog Adama. U prvim teškim časovima kretanje s nekim ciljem može da bude najbolje sredstvo za stišavanje jakog bola.
— Dakle, poći ćete sa mnom u Stoniton, Adame? — reče pastor opet, posle kraćeg ćutanja. — Treba da vidimo da li je to odista Heta u zatvoru.
— Da, gospodine, činiću ono što vi smatrate da je dobro — reče Adam. — Ali Pojzerovi?
— Hteo bih da oni ne čuju za to dok se ja ne vratim da im lično kažem. Tamo ću proveriti neke stvari koje mi ne izgledaju proverene i vratiću se što pre mogu. Hajdemo sad, konji su spremni.

ČETRDESETA GLAVA

GORKE SUZE

G. Ervajn se vratio te noći poštanskim kolima iz Stonitona, a prve reči koje mu je uputio Karol kad je ušao u kuću bile su da je vlastelin Donitorn umro — nađen je mrtav u postelji jutros u deset sati — a da je gđa Ervajn poručila da će biti budna kad on, pastor, dođe, i molila ga je da ne leže dok se s njom ne vidi.
— No, Dofene, najzad si došao — reče gđa Ervajn kad sin uđe u njenu sobu. — Dakle, nije stari uzalud poručio da Artur dođe, nije uzalud bio uznemiren i neveseo. Karol ti je sigurno kazao da je nađen mrtav jutros u postelji. Drugi put ćeš verovati u moja pretskazivanja; premda mi ostaje verovatno još samo toliko da živim koliko da pretskažem svoju rođenu smrt.
— Šta su učinili u vezi s Arturom? — reče g. Ervajn. —Jesu li poslali nekog da ga čeka u Liverpulu?
— Da, Ralf je otišao još pre nego što su nama javili. Dobri naš Artur, doživeću dakle da ga vidim kao gospodara imanja; on će urediti sve najbolje, kako ga je bog dao širokogrudog. Sad će biti srećan kao kralj.
G. Ervajn priguši bolan uzdah. Bio je iznuren od uznemirenosti i napora, te su mu bezbrižne reči majčine bile prosto nesnosne.
— A što ti izgledaš tako utučen? Da nema nekih rđavih novosti? Ili se bojiš za Artura zbog prelaska preko onog užasnog Irskog Kanala u ovo doba godine?
— Ne, mati; ne mislim na to; nego nekako nisam raspoložen da se sad radujem.
— Zamorio te je taj sudski slučaj u Stonitonu. A šta li to može biti kad nikako nećeš da mi kažeš?
— Doznaćeš već, mati. Nezgodno mi je da ti to kažem baš sada. Laku noć, sad možeš da spavaš, jer nemaš više ništa da očekuješ.
G. Ervajn odustade od namere da pošalje pismo u susret Arturu; to sad više ne bi ubrzalo njegov povratak — vest o dedinoj smrti dovešće ga što je pre moguće. Mogao je, dakle, da legne i da se odmori, što mu je bilo vrlo potrebno, pre nego što sutra dođe vreme da obavi tešku dužnost — da odnese bolnu vest Pojzerovima i Adamovoj kući.
Adam se još nije bio vratio iz Stonitona, jer, iako mu je bilo strašno da se vidi s Hetom, ipak nije mogao podneti da je daleko od nje.
— Zašto, gospodine, zašto da se vraćam? — rekao je pastoru. — Ja ne mogu da se latim posla dok je ona ovde. A ne bih mogao da gledam ni ljude i stvari u kući. Uzeću ovde sobicu iz koje ću moći da vidim zidove tamnice, a vremenom ću možda moći da podnesem i da se s njom vidim.
Adam se nije pokolebao u uveren ju da je Heta nevina u zločinu za koji su je optužili; g. Ervajn, videći da bi izvesnost o njenoj krivici značila za Adama samo nov teret, koji bi ga smrvio, krio je od njega činjenice koje su njemu samom oduzimale svaku nadu. Nije bilo razloga da se sav teret svali na Adama odjedared, te g. Ervajn, polazeći, reče samo toliko:
— Čak i ako bi dokazi protiv nje bili sasvim jasni, Adame, ipok se još možemo nadati pomilovanju. Njena mladost i druge okolnosti govoriće u njenu korist.
— Ah, trebalo bi da svet sazna kako je ona uvučena u zlo — reče Adam s gorkom ozbiljnošću. — Treba da sazna kako se njoj udvarao fini gospodin i svesno joj zavrteo mozak. Setite se, gospodine, da ste obećali da ćete reći majci, i Setu, i onima kod Pojzerovih, ko ju je zaveo, inače će oni o njoj misliti gore nego što zaslužuje. Štedeći njega, činite njoj tešku nepravdu; a ja njega smatram za najvećeg krivca pred bogom, ma šta da je ona učinila. Ako ga vi budete štedeli, ja ću sve obelodaniti!
— Znam da je vaš zahtev opravdan, Adame, — reče sveštenik — ali kad se malo umirite, sudićete o Arturu milostivi je. Ja zasada neću da kažem ništa, sem da je njegova kazna u drugim rukama, a ne u našim.
G. Ervajnu je bilo veoma teško što baš on treba da iznese žalostan udeo Arturov u tom grehu i zločinu — on, koji ga je voleo kao otac, koji se ponosio njime kao otac. Ali je uviđao da se tajna mora uskoro obelodaniti, nezavisno od Adamove odluke, jer je bilo teško pretpostaviti da će Heta do kraja uporno ćutati. Zato se rešio da od Pojzerovih ništa ne sakrije, da im kaže odmah sve, pa i najgore, jer nije bilo vremena da ih polako priprema za iznenađenje. Suđenje Heti biće pri prvom narednom zasedanju suda, a to je iduće nedelje u Stonitonu. Nije, takođe, bilo izgleda da će Martina Pojzera mimoići neprijatnost da bude pozvan kao svedok, te je bilo bolje da zna sve — i to što ranije, to bolje.
U četvrtak, još pre deset sati, dom Pojzerovih postao je dom žalosti, zbog nesreće koja je smatrana gorom od smrti. Osećanje da je porodica obeščašćena beše strašno čak i za dobroćudnog Martina Pojzera mlađeg; ni u njegovom srcu nije ostalo mesta za sažaljenje prema Heti. On i njegov otac bili su prosti zemljoradnici, ponositi na svoj neokaljani karakter, ponositi što su iz porodice koja ie uspravno držala glavu i odgovarala svojim dužnostima još otkad se vodi u parohiskim knjigama; a Heta je sad nanela sramotu svima njima, sramotu koja se nikad neće oprati. To je osećanje potisnulo sva ostala i kod oca i kod sina; i zato je g. Ervajn bio iznenađen kad je opazio da je gđa Pojzer popustljivija od muža. Često nas iznenadi strogost blagih ljudi u izuzetnim prilikama; razlog je u tome što su blagi ljudi jače pod utiskom tradicija.
— Gotov sam da platim što god zatraže, samo da je izvučemo otuda, — reče mladi Martin kad g. Ervajn ode, dok je stari ded plakao u svojoj stolici — ali od svoje volje niti ću joj prići niti je ikada pogledati. Ona nam je zagorčala hleb zanavek, nećemo smeti nikome da pogledamo u oči, ni u ovoj parohiji ni u ikojoj drugoj. Sveštenik govori da nas svet žali; jadna nam je to uteha!
— Žale? — reče stari Martin oštro. — Meni nije nikad bilo potrebno ničije sažaljenje... sad će svako da me gleda s visine, a na prošlog sv. Tomu sam uzeo sedamdeset drugu, i svi oni koje sam odredio da me prate i nose do groba, svi su tu u ovoj parohiji ili susednoj... Sve je sad uzalud... tuđi će me ljudi spustiti u grob.
— Nemojte se toliko uznemiravati, oče, — reče gđa Pojzer, koja je vrlo malo govorila jer se uplašila od neočekivane surovosti i odlučnosti muževlje. — Vaša će deca svuda biti s vama; eto tu su muškarčići, a ova mala će porasti u novoj parohiji isto kao i u staroj.
— Da, sada ne možemo više ostati ovde — reče Pojzer, a gorke suze su mu se kotrljale polako niz pune obraze. — Mislili smo da će biti nesreća ako nam o Blagovestima stari vlastelin otkaže zakup, a sad eto moram sam sebi da ga otkažem, i da gledam hoće li se naći kogod da dođe i da požnje ono što sam ja posejao, jer neću da ostanem na zemlji toga čoveka ni časa više nego što moram... A uvek sam ga smatrao za dobrog i otmenog čoveka i radovao se što će nam jednom postati gospodar... Nikad neću pred njim skinuti šešir, niti biti u istoj crkvi s njim... s čovekom koji je naneo sramotu čestitim ljudima... a ovamo se pravio da je svakome veliki prijatelj... Eto, jadni Adam... lep je prijatelj bio Adamu, umeo je fino da razgovara, a za to vreme mu je trovao život, tako da će i Adam teško moći da ostane ovde, kao i mi...
— I još moraš ići u sud i priznati da si joj rođak — reče starac. — Svet će to vešati na nos i ovoj maloj, što nema ni četiri godine, govoriće joj da su joj sestru od tetke osudili za ubistvo.
— To će biti samo znak njihovog nevaljalstva, — reče gđa Pojzer, zajecavši — a onaj gore brinuće se za nevino dete, jer inače nema mnogo istine u onom što nam govore u crkvi. Gore od svega bilo bi sada umreti i ostaviti mališane bez majke.
— Bolje bi bile da smo poslali po Dajnu; samo kad bismo znali njenu adresu — reče Pojzer. — Adam reče da nije ostavila poruku gde će biti u Lidsu.
— Sigurno je kod one žene što je bila prijateljica njene tetkaJudite — reče gđa Pojzer, koju je malo utešio predlog njenog muža. — Često sam slušala Dajnu da govori o njoj, ali se ne sećam kako joj beše ime. Da pitamo Seta Bida; možda on zna, jer je ona čuvena propovednica kod metodista.
— Poslaću nekog po Seta —reče Pojzer. — Poslaću Alika da mu kaže neka dođe, ili neka nam javi kako se zove ta žena; a ti ćeš napisati pismo, odmah, da ga pošaljemo u Tredlston čim čujemo adresu.
— Teško je to pisati nekom da ti dođe kad si u nevolji — reče gđa Pojzer. — A usto pismo može dugo da putuje, pa Dajna može da ga i ne dobije.
Pre nego što je Alik stigao do Bidovih, Lizbetine su misli već letele k Dajni, i ona reče Setu:
— Eh, nema za nas utehe na ovome svetu, sem da javiš Dajni Moriš da dođe, kao što je učinila kad je umro moj jadni muž. Volela bih da je opet tu, da me uzme za ruku i da mi govori; možda bi umela da mi kaže šta o svemu ovom treba misliti, a možda bi našla i štogod dobro u celoj ovoj nesreći, što je prosto slomila srce mom jadnom detetu, koje nije nikom učinilo zla ni koliko crno ispod nokta, i koje je sin kakvog nećeš naći u ćelom kraju... Ah, dete moje... Adame, jadno moje dete!
— Ti bi htela da odem i dovedem Dajnu? — reče Set, dok je majka jecala i previjala se.
— Da je dovedeš? — reče Lizbeta, pogledavši u Seta, pa prestade da kuka, kao dete kome su obećali nešto što će ga utešiti. — A koje je to mesto gde je ona sada?
— Dosta je daleko, mati, — Lids, veliki grad. Ali ja bih se vratio za tri dana ako bi ti mogla da ostaneš bez mene.
— Ne, ne, ne mogu da te pustim. Moraš otići do brata i javiti mi šta tamo radi. Gospodin Ervajn je bio i ispričao mi, ali ja ne mogu baš dobro da razumem ono što mi on kaže. Moraš ti da ideš, pošto Adam poručuje da ja ne dolazim. A Dajni napiši pismo, zar ne? Ti voliš da pišeš i kad to niko ne traži od tebe.
— Ne znam gde ona može biti u tom velikom gradu — reče Set. — Kad bih sam otišao, našao bih je, raspitujući se kod članova naše opštine. Ali možda će dobiti pismo ako napišem adresu: „Sara Viljemson, metodistička propovednica, Lids”; najverovatnije je da je Dajna kod Sare Viljemson.
Uto dođe Alik s porukom; kad Set doznade da će gđa Pojzer pisati Dajni, napusti nameru da joj sam piše; umesto toga ode do Pojzerovih da im kaže adresu i upozori ih da ta adresa nije baš pouzdana, te će pismo stoga možda kasnije stići Dajni.
Od Lizbete je g. Ervajn otišao Džonatanu Bardžu, koga je takođe trebalo obavestiti šta će Adama da zadrži od posla neko vreme; te tako oko šest časova uveče malo koja duša u Brokstonu i Hejslopu nije čula za tužnu vest. Bardžu g. Ervajn nije spomenuo Arturovo ime, pa ipak se priča o njegovom ponašanju prema Heti — zajedno sa svim tamnim senkama što su pale na to ponašanje zbog strašnih posledica — raščula ubrzo, kao i vest da je stari vlastelin umro i mladi gospodin stigao na imanje. Martin Pojzer, naprimer, nije se osećao pobuđenim da te stvari zataji pred dvojicom-trojicom suseda koji su došli da mu izjave saučešće prvog dana njegove žalosti. S druge strane, Karol, sveštenikov sluga, koji je pažljivo osluškivao sve što se u parohiskom domu govori, sastavio je svoju verziju cele priče i ubrzo je našao prilike da je saopšti drugima.
Jedan od onih suseda koji su došli Martinu Pojzeru i samo mu stisnuli ruku, ne govoreći ništa, bio je i Bartl Mesi. Svršio je časove u školi i pošao u sveštenikov dom; stigao je u sedam i po časova uveče i, uveravajući gospodina pastora o svom poštovanju i izvinjavajući se zbog dolaska u nevreme, zamolio da bude primljen, jer ima nešto važno da mu saopšti. Uvedoše ga u kancelariju, kuda ubrzo dođe i g. Ervajn.
— Dakle, Bartle, šta je? — reče g. Ervajn i pruži posetiocu ruku. On obično nije tako pozdravljao učitelja, ali žalost čini da se ponašamo jednako prema svima koji osećaju isto što i mi.
— Vi znate zašto sam došao isto tako dobro kao i ja, ako tako smem reći — poče učitelj.
— Hteli biste da čujete istinu o tužnim vestima koje su došle do nas... o Heti Sorel?
— Ne, gospodine, ja želim da doznam kako je Adam Bid. Čuo sam da ste bili s njim u Stonitonu, pa vas molim da budete tako dobri i kažete mi u kakvom ste duševnom stanju ostavili tog jadnog mladića i šta on namerava da čini. A što se tiče onog belog i rumenog stvorenja koje su se ljudi postarali da strpaju u aps, ne cenim ja nju ni koliko crvljiv orah — ni koliko crvljiv orah — sem s obzirom na zlo ili dobro koje je mogla da pričini onom valjanom čoveku na koga sam toliko polagao i nadao se da će ono malo moje nauke proneti po svetu... Da, gospodine, Adam je jedini čovek u ovom glupavom kraju koji je mario za matematiku i imao glavu za nju. Da nije morao da radi svoj teški zanat, popeo bi se on visoko, i onda se ovo možda nikad ne bi dogodilo, nikad se ne bi dogodilo.
Bartl, ugrejan od brzog hoda, zagrejao se i duhovno, te se nije mogao uzdržati da ne izgovori sve što mu je na srcu čim mu se za to pružila prilika. Ali se najzad zaustavi da izbriše vlažno čelo, a možda i vlažne oči.
— Izvinite me, gospodine, — reče, razmislivši malo za vreme te počivke — što sam se toliko zahuktao vođen sopstvenim osećanjima, baš kao što moj ludi pas zalaje na vetar kad neće niko drugi da ga sluša. Došao sam da čujem šta vi kažete, a ne da sam govorim; zato mi recite, molim vas, šta je s onim jadnim mladićem.
— Nemojte se snebivati, Bartle, — reče g. Ervajn; — u samoj stvari ja sam gotovo u istom takvom stanju kao i vi. I ja imam mučnih stvari na duši, pa je i meni veoma teško da ćutim o svojim osećanjima i da obraćam pažnju samo na tuđa. I ja delim vašu brigu za Adama, iako on nije jedini čije me patnje tište u ovoj nesreći. Adam namerava da ostane u Stonitonu dok se ne svrši suđenje, a to će biti verovatno za osam dana. Uzeo je tamo sobu, i ja to odobravam, jer smatram da je bolje da zasada ne bude kod kuće. On, siromah, još jednako misli da je Heta nevina, pa pokušava da skupi snagu da se vidi s njom i neće da se makne iz one sobice.
— Vi, dakle, mislite da je ono stvorenje krivo? — reče Bartl. — Mislite li da će je obesiti?
— Bojim se da će zlo proći; iskazi svedoka su vrlo teški. A još je gore što ona sve odriče, odriče da je imala dete, uprkos najočiglednijim dokazima. I ja sam se video s njom; nije htela ni reči da progovori; ustuknula je kao divlja životinja kad me je videla. U životu me ništa nije jače zaprepastilo nego promena kod nje. Ali se nadam da će se, u najgorem slučaju, možda moći da izradi pomilovanje, za ljubav onih nevinih koji pate zbog nje.
— Gluposti! Ludorija! — reče Bartl, zaboravivši u razdraženosti s kim govori, — Izvinite, ali ja mislim da je glupo i ludo ako nevini pate zato što će ona biti obešena. Ja lično mislim, što se ranije takva žena otprati s ovog sveta, utoliko bolje; a ljudi, koji su takvoj ženi bili na ruci da učini, zlo najbolje bi učinili da odu s njom zajedno. Šta vredi da se takav gad drži u životu? Da jede hleb koji bi hranio ispravne ljude! Ali ako je Adam već toliko lud da mari za tako nešto, želeo bih bar da ne pati više nego što je potrebno... Je li jako utučen, jadni mladić? — dodade Bartl, vadeći pritom naočare i stavljajući ih na oči, kao da će one pomoći njegovoj uobrazilji.
— Bojim se da ga je bol teško ophrvao — reče g. Ervajn. — Izgleda slomljen, a juče ga je na mahove spopadao takav bes da sam skoro osetio potrebu da ostanem pored njega. Ali ja sutra opet idem u Stoniton; a uzdam se i u Adamovu razložnost i verujem da će biti u stanju da izdrži i najgore, a da ne učini ništa prenagljeno.
G. Ervajnu, koji je poslednjom rečenicom više izrazio sopstvene misli nego što je odgovarao Bartlu Mesiju, palo je na um da bi želja za osvetom prema Arturu — u kome se obliku jad Adamov najviše ispoljavao — mogla nagnati Adama da potraži prilike za susret, a taj susret bi mogao da se svrši gore nego onaj u šumici. Zbog te je mogućnosti g. Ervajn tako uznemireno očekivao Arturov dolazak. Bartl je, međutim, mislio da g. Ervajn ima na umu samoubistvo, i na licu mu se ukaza novo strahovanje.
— Ja ću vam reći šta ja mislim, gospodine, — reče Bartl — i smatram da ćete se složiti. Zatvoriću školu; ako đaci dođu, neka se i vrate, i gotovo; a ja ću pravo u Stoniton da pazim na Adama dok se sve to ne svrši. Reći ću da sam došao da prisustvujem suđenju; protiv toga neće moći ništa da kaže. Šta vi mislite o tome, gospodine?
— Pa, — reče g. Ervajn malo ustežući se — biće od toga besumnje stvarne koristi... i ja vam čestitam na takvom prijateljstvu prema Adamu, Bartle... Ali... pazite šta ćete pred njim reći. Sve mi se čini da vi imate suviše malo saosećanja za ono što nazivate njegovom slabošću prema Heti.
— Uzdajte se u mene, gospodine, uzdajte se u mene. Znam šta mislite. Bio sam i ja u mladosti lud, ali to nek ostane među nama. Neću mu dosađivati svojim mišljenjem, samo ću ga držati na oku i paziti da se hrani kako treba, i tek ovda-onda red mu po koju reč.
— E, onda ćete učiniti dobro delo — reče g. Ervajn, nešto umiren u pogledu Bartlove razboritosti; — a trebalo bi da ujedno izvestite Adamovu majku i brata da idete u Stoniton.
— Hoću, hoću, gospodine, — reče Bartl, ustade i skide naočari. — Učiniću to, učiniću, iako je Adamova majka plačljivo stvorenje u čijoj blizini ne volim da se nađem; ali je inače otresita žena, i čistunka, a ne kao neke aljkavuše u parohiji. Laku noć, gospodine, i hvala vam što ste mi poklonili malo vremena. Vi ste svima prijatelj u ovoj stvari, svima prijatelj. Teško ste breme uprtili na pleća.
— Zbogom, Bartle, doviđenja u Stonitonu, nadam se.
Bartl žurno izađe iz sveštenikovog doma, izbegavajući Karolove pokušaje da stupi u razgovor, i govoreći očajnim glasom svojoj keruši Viksen, koja je tapkala za njim po pesku svojim kratkim nogama:
— Moraću da te povedem, ti ništavno žensko stvorenje; izela bi se od muke kad bih te ostavio, je l’ da? A možda bi te neka skitnica odvela; ali bi se upustila sa rđavim društvom, to znam, svuda ćuškaš nos gde ne treba; ali ako me osramotiš. odričem te se, zapamti dobro, gospođo, zapamti dobro!

ČETRDESET PRVA GLAVA

UOČI SUĐENJA

Soba na spratu u zabačenoj ulici u Stonitonu, sa dve postelje, od kojih je jedna nameštena na podu. Četvrtak je, deset sati uveče. Taman zid prema prozoru ne da mesečini da malo pojača svetlost bedne sveće pri kojoj Bartl Mesi tobože čita, a u samoj stvari preko naočara gleda Adama, koji sedi kraj mračnog prozora.
Ne biste znali da je to Adam kad vam ne bih naročito kazala. Za nedelju dana je omršaveo; oči su mu upale u glavu, brada zapuštena, kao u čoveka koji je tek ustao iz bolesničke postelje. Crna gusta kosa pala mu je na čelo, a on nema nimalo volje da je skloni kako bi bolje video šta se oko njega događa. Jedna mu je mišica na naslonu stolice; izgleda kao da posmatra samo svoje sklopljene ruke. Trže ga kucanje na vratima.
— Evo ga — reče Bartl Mesi, ustade brzo i otvori vrata. To je bio g. Ervajn.
Adam se diže sa stolice, potstaknut instinktivnim poštovanjem, a g. Ervajn mu priđe i steže mu ruku.
— Zadocnio sam, Adame, — reče, sedajući na stolicu koju mu prinese Bartl Mesi — ali sam pošao iz Brokstona docnije nego što sam mislio, a ovde sam, otkad sam došao, jednako u poslu. Sve sam uradio, sve što se moglo učiniti večeras. Sednimo.
Adam sede mehanički na stolicu, a Bartl na postelju, jer ne beše više stolica.
— Jeste li je videli, gospodine? — upita Adam, a glas mu zadrhta.
— Jesam, Adame, večeras smo bili kod nje ja i kapelan.
— Jeste li je pitali, gospodine,... jeste li joj rekli ma šta o meni?
— Jesam — reče g. Ervajn, ustežući se malo. — Rekao sam da želite da se vidite s njom pre suđenja, ako ona pristaje.
G. Ervajn zastade, a Adam upre oči u njega, žudno i ispitivački.
— Vi znate da ona neće ni s kim da se vidi, Adame. Ne samo s vama... nešto kobno kao da je zatvorilo njeno srce za svako ljudsko biće. Gotovo ništa nije ni govorila do poneko „ne” meni ili kapelanu. Tri ili četiri dana pre nego što smo vas pomenuli, zapitao sam je da li bi želela da se vidi s kim od porodice, da mu otvori srce; rekla je, stresavši se: „Recite im da mi ne dolaze, neću da se vidim ni s kim od njih”.
Adam je oborio glavu i ćutao. Nekoliko minuta vladala je mrtva tišina, pa onda g. Ervajn reče:
— Ne bih hteo da vam savetujem nešto što bi se protivilo vašim osećanjima, Adame; ako su ta osećanja neodoljiva, idite sutra da je vidite i protiv njene volje. Mogućno je, iako tako ne izgleda, da bi taj sastanak možda ipak dobro uticao na nju. Žao mi je što vam moram reći da sumnjam u to. Nije mi izgledala potresena kad sam spomenuo vaše ime; rekla je samo „ne”, i to isto onako hladno i tvrdoglavo kao i dotle. A ako taj sastanak ne bude dobro uticao na nju, on će biti za vas čista, nepotrebna patnja, bojim se. Heta se jako promenila...
Adam skoči sa stolice i dohvati šešir koji je bio na stolu. Pa onda ipak stade i gledaše u g. Ervajna kao da ima nešto da ga pita što mu je teško da izgovori. Bartl Mesi ustade mirno, zaključa vrata i spusti ključ u džep.
— Da li se vratio? — reče Adam najzad.
— Ne, još nije — odgovori g. Ervajn mirno. — Ostavite šešir, sem ako nećete da izađemo zajedno na čist vazduh. Vi zacelo niste ni danas izlazili?
— Ne morate da me obmanjujete, gospodine, — reče Adam tonom u kome je bilo i srdžbe i sumnje. — Ne treba da me se plašite. Ja tražim samo pravdu. Hoću da i on oseti ono što i ona oseća... Sve je to njegovo delo... ona je bila dete... Ne tiče se mene šta je ona učinila.... on ju je dotle doveo... on treba da zna... da oseti... i osetiće, ako postoji pravedan bog, šta to znači uvući dete kao što je ona u greh i nesreću...
— Ja vas ne obmanjujem, Adame, — reče g. Ervajn. — Artur Donitorn nije se vratio, nije došao pre nego što sam ja otuda pošao. Ostavio sam pismo za njega; on će sve doznati čim stigne.
— Ali vi ništa za to ne marite — reče Adam ljutito. — Vama je svejedno što ona leži tamo u poruzi i bedi, a on o tome i ne zna... on ne pati.
— Adame, on će znati, on će patiti, dugo i gorko. On ima i srca i savesti; ja se nisam mogao potpuno prevariti u njegovom karakteru. Ubeđen sam, siguran sam potpuno da on nije bez borbe popustio pred iskušenjem. On može biti slab, ali nije neosetljiv, nije hladnokrvan sebičnjak. Ubeđen sam da će to za njega biti udar čije će posledice osećati celoga svoga života. Zašto vi hoćete da se svetite? Ma koliko bola naneli njemu, njoj to ništa neće koristiti.
— Neće, o bože, neće! — jeknu Adam i sruši se na stolicu. — To baš i jeste najstrašnije prokletstvo... to je ono što je najcrnje... To se nikada ne može popraviti ... Jadna moja Heta,.. Ona nikad više neće biti moja mila Heta... najlepše biće koje je bog stvorio... Kad se smešila na mene... mislio sam da me voli... da je dobra... — Adamov glas je postepeno postajao promukao i tih kao da sam sa sobom govori; ali odjednom pogleda, u g. Ervajna i reče naglo:
— Ona nije toliko kriva koliko kažu? Je l’te da i vi tako mislite? Ne može biti da je ona to učinila.
— To se možda nikad neće znati pouzdano, Adame, — reče g. Ervajn blago. — U tim stvarima mi donosimo ponekad sud po onome što nam se čini sasvim jasno, pa ipak, zato što ne znamo neku sitnu činjenicu, naš sud postaje netačan. Ali da baš i pretpostavimo ono što je najgore, opet nemate prava da kažete da je on kriv za njen zločin i da treba da snosi kaznu. Nije naše, smrtnih ljudi, da određujemo udeo moralne krivice i dodeljujemo kazne. Nemogućno je da izbegnemo greške čak i kad utvrđujemo ko je učinio krivično delo; a pitanje je koliko neko treba da se smatra odgovornim za nepredviđene posledice svog dela — kad do toga pitanja dođe, čovek drhti već pri samoj pomisli da ga resi. Zle posledice koje se mogu kriti u jednom jedinom postupku samožive lakomislenosti — to je strašna pomisao, i trebalo bi da ona u nama izazove manje ohola osećanja nego što je prenagljena želja za kažnjavanjem. Vi, Adame, imate dovoljno pameti da sve to možete potpuno da razumete, samo kad se umirite. Nemojte misliti da ja ne mogu da se unesem u taj bol koji vas dovodi u stanje osvetoljubive mržnje; ali setite se, ako poslušate svoju strast — a to je strast što vi, u obmani, nazivate pravdom — može se i s vama dogoditi ono što se dogodilo s Arturom; ne, još i gore; vaša bi vas strast mogla odvesti u gnusan zločin.
— Ne, ne, — reče Adam ogorčeno — ne verujem da bi bilo gore; više bih voleo da učinim zlo delo koje bih sam ispaštao, nego da nju dovedem do toga da učini bezočno delo, pa da onda stanem i gledam kako nju kažnjavaju, a mene ostavljaju na miru; i sve to zbog kratkog zadovoljstva, zbog koga bi on, da je imao čovečje srce, pre sebi ruke otsekao nego što bi ga prihvatio. Ali ako nije predvideo ono što će se desiti? Sve je on dobro znao; nije mogao očekivati ništa drugo nego da će je snaći zlo i sramota. Pa je onda pokušao da to zagladi lažju. Ah, razne su krivice zbog kojih su ljudi vešani, ali nijedna nije upola toliko gnusna koliko njegova; ako neko čini što mu je volja znajući da će dobiti kaznu za to, on nije ni upola toliko rđav koliko samoživa kukavica koja bezbrižno uživa, a zna da će kazna pasti na drugoga.
— Tu se opet delimično varate, Adame. Nema tog rđavog dela za koje čovek sam snosi kaznu; vi se ne možete usamiti i reći da se zlo koje je u vama neće preneti i na druge. Ljudski su životi sjedinjeni kao što se sjedinjuje s telima vazduh koji dišemo; zlo se širi kao bolest. Ja znam, ja osećam strahovitu patnju koju je Arturov greh prouzrokovao drugima; ali svaki greh tako pričinjava patnju i drugima, a ne samo onima koji su ga učinili. Osveta koju biste izvršili nad Arturom bila bi samo novo zlo, pored zla zbog koga već patimo; ne biste mogli sami da ponesete kaznu za to; u krajnju tugu bacili biste sve koji vas vole. Učinili biste delo iz slepe srdžbe, koje ništa ne bi promenilo dosad učinjena zla, već samo dodalo još jedno više. Možda ćete mi reći da ne smišljate kobno delo osvete; ali vaša osećanja su takva da iz njih proističu takva dela; i dogod ste obuzeti tim osećanjima, dogod ne uvidite da je misao o kažnjavanju Artura osveta, a ne pravda, vi ste u opasnosti da budete navedeni na veliko zlo. Setite se onoga što ste mi pričali o svojim osećanjima kad ste udarili Artura u šumici.
Adam je ćutao; poslednje reči su izazvale živu sliku iz prošlosti; g. Ervajn ostavi Adama njegovim mislima i poče da razgovara sa Mesijem o sahrani staroga Donitorna i drugim manje važnim stvarima. Najzad se Adam okrete i reče pokornijim glasom:
— Nisam pitao za Pojzerove. Hoće li doći gospodin Pojzer?
— Došao je; on je u Stonitonu noćas. Ali mu nisam predložio da se vidi s vama. I on je sav uznemiren, pa je bolje da se ne vidite s njim dok se ne umirite.
— Je li Dajna Moriš došla k njima? Set reče da su je pozvali.
— Nije. Pojzer mi reče da još nije bila stigla kad je on pošao ovamo. Boje se da joj pismo nije na vreme predato. Izgleda da nisu imali tačnu adresu.
Adam još malo razmisli pa reče:
— Voleo bih da znam da li bi Dajna htela da ode i da se vidi s njom. Ali možda bi Pojzerovi bili protiv toga, pošto ni oni neće da joj se približe. Dajna bi, međutim, sigurno otišla, jer metodisti baš idu po tamnicama; a i Set misli da bi Dajna otišla. Ona je bila prema Heti veoma nežna; možda bi mogla da učini Heti kakvo dobro. Da li ste se vi kadgod viđali s Dajnom, gospodine?
— Jesam, razgovarao sam s njom; veoma mi se svidela. A kad ste već to pomenuli, i ja bih želeo da Dajna dođe; vrlo je mogućno da bi onako umiljata i blaga devojka uspela da navede Hetu da otvori srce. Tamnički kapelan je malo prek čovek.
— Ali sve je uzaludno ako Dajna ne dođe — reče Adam tužno.
— Da sam na to ranije mislio, preduzeo bih korake da je pronađem —reče g. Ervajn; — bojim se da je sad suviše dockan... E, Adame, sad moram da idem. Pokušajte da se noćas malo odmorite. Zbogom. Doći ću sutra ujutru rano.

ČETRDESET DRUGA GLAVA

DAN SUĐENJA

Sutradan, u jedan sat, Adam je bio sam u svojoj sumornoj sobici; sat je stajao na stolu pred njim, kao da Adam odbrojava duge minute. Nije znao šta će reći svedoci na suđenju, jer nije hteo da se obaveštava ni o čemu, užasavajući se svih pojedinosti u vezi sa Hetinim hapšenjem i optužbom. Taj čestiti i okretni čovek koji bi poleteo u svaku opasnost i latio se svakog napora da oslobodi Hetu nepravde ili nesreće koja bi joj pretila, osećao je da mora nemoćno da posmatra neizlečivo zlo i patnju. Osetljivost, koja bi se pretvorila u neodoljivu snagu tamo gde bi akcija bila mogućna, postala je nemoćan bol sada — kad je bio prinuđen da bude pasivan — ili je tražila izlaza u mislima kako da pravedno kazni Artura. Energične prirode, sposobne za sva naporna dela, često se klone nesrećnika koji beznadežno pati, kao da nemaju srca. Na to ih goni preterano jak bol. Povlače se, terane nesavladljivim nagonom, kao što bi se povukle pred klanjem. Adam se najzad rešio da poseti Hetu, samo ako ona pristane da se vidi s njim; mislio je da bi joj sastanak s njim možda ipak dobro došao; da bi je možda napustila ona bezosećajnost o kojoj su mu govorili. Kad bi videla da on nije ljut na nju zbog svega što mu je učinila, možda bi pred njim otvorila srce. Ali ta je odluka bila strahovit napor za njega; drhtao je pri pomisli da će je videti promenjenu u licu, kao što plašljive žene drhte pri pomisli na operatorski nož; i više je voleo da podnosi duge časove očekivanja, samo da ga ne snađe ono što je smatrao kao naj nepodnošljivi je mučenje — da prisustvuje njenom suđenju.
Duboka, neizreciva patnja može se slobodno nazvati krštenjem, preporođajem, prelaženjem u novo stanje. Čežnjive uspomene, gorko kajanje, na smrt osuđena ljubav, žudnja za večnom pravdom — sve te silne emocije koje su ispunjavale dane i noći prošle sedmice, a sad se sabile, kao nestrpljiva gomila, u nekoliko časova ovoga jutra, okrenuše Adamove misli nazad, u ranije godine, i njemu se učini da su te godine bile samo neko maglovito postojanje i da se on tek sad probudio potpuno svestan. Činilo mu se da je ranije mislio da je ljudska patnja obična stvar, i da je sve ono što je on ranije izdržavao i nazivao tugom bilo kao trenutan udarac koji ne ostavlja ožiljka; da veliki bol može učiniti ono što mnoge godine nisu mogle, i da čovek može iz tog vatrenog krštenja izaći s dušom punom novog milosrđa i novog svetog straha.
— O, bože, — zaječa Adam, naslanjajući se na sto i gledajući nesvesno u časovnik — ljudi su i ranije patili... pa su patila, kao i ona, i druga mlada stvorenja... Još tako skoro izgledala je ona srećna i lepa... i ljubila dedu, i sve ostale... a oni joj svi želeli sreću... Oh, jadna, jadna moja Heta... misliš li sad na to?
Adam zadrhta i okrete se ka vratima. Viksen je počela da skiči, a uz stepenice se čulo lupanje štapa i hromi koraci. To se vraća Bartl Mesi. Da li je mogućno da je sve svršeno?
Bartl uđe mirno, priđe Adamu, uhvati ga za ruku i reče: — Došao sam đa te obiđem, momče; suđenje je za časak prekinuto.
Adamovo srce je kucalo tako silno da nije mogao da govori; samo je stegao Mesijevu ruku. A Bartl, privukavši drugu stolicu, sede prema njemu i skide šešir i naočare.
— E, ovo mi se još nije dogodilo, da izađem na ulicu s naočarima na nosu. Prosto sam zaboravio da ih skinem.
Starac je izgovarao te beznačajne napomene, smatrajući da je bolje da ne obraća pažnju na Adamovo uzbuđenje; Adam će tako, na posredan način, razumeti da nema još ništa određeno da mu saopšti.
— A sad, — reče, ustajući — moram se postarati da uzmeš malo hleba i onog vina što je jutros poslao g. Ervajn. Naljutiće se na mene ako ga ne budeš pio. Hajde, — i on priđe i prinese bocu i hleb, pa nasu vina u čašu — moram i ja malo da se založim. Popij koji gutljaj sa mnom, dečače, ispij sa mnom.
Adam odgurnu blago čašu i reče molećivo: — Pričajte mi, gospodine Mesi, pričajte. Je li ona bila tamo? Jesu li počeli?
— Jesu, sinko, jesu; ispituju sve vreme otkad sam otišao; ali su spori, spori su; branilac koga su uzeli za nju koči točak kad god može, i pravi posla postavljanjem unakrsnih pitanja svedocima, i svađa se sa sudijama. To je sve što može da učini za pare koje mu se daju; a suma je velika. Neki vešt čovek; ima oko da ti začas nađe iglu u gomili sena. Da čovek ništa ne oseća, mogao bi da sluša to suđenje kao neku pretstavu; ali kad čovek ima srca, prosto oglupi. Eto, ostavio bih se rado za ceo život računa i matematike samo da mogu, da sam mogao da ti donesem kakvu dobru vest, jadni moj mladiću.
— Izgleda li da se stvari okreću protiv nje? — reče Adam. — Recite mi šta su govorili. Ja moram da znam; moram da znam šta imaju da iznesu protiv nje.
— Pa, evo; glavni svedoci dosad bili su lekari; a najteže je bilo slušati Martina Pojzera; jadni Martin! Sve ga je živo žalilo u sudu; kad se vratio na mesto, cela sala je jecala kao jedan čovek. Strašno je bilo kad su mu rekli da pogleda osuđenu. Teško mu je bilo, sirotom čoveku — teško i preteško. Adame, dete, udarac je njega pogodio isto kao i tebe; moraš pomoći sirotom Martinu; moraš biti junak. Uzmi malo vina i dokaži mi da ćeš sve muški podnositi.
Bartl je pogodio kuda treba. S izrazom mirnog i poslušnog čoveka Adam dohvati čašu i srknu malo iz nje.
— Recite mi kako je ona izgledala — zapita odmah.
— Uplašena, strasno uplašena kad su je prvi put uveli; zbog silnog sveta i zbog sudije, jadnica. Bila je tamo i masa luckastog ženskog sveta: u lepim haljinama, sa sto kojekakvih drangulija na rukama i s perjem na glavi; sede do samog sudije; obukle se, rekao bi čovek, da budu strašilo i opomena svakom muškarcu koji bi hteo da ima posla s ženom; metnule dogled na oči, pa samo gledaju i šapuću. Ali kasnije je stajala kao bela slika, gledala samo u svoje ruke, i kao da ništa nije čula niti videla. A bila je bleda kao kreč. Nije odgovarala kad su je pitali da li se oseća krivom ili ne, nego su je oni branili kao nevinu. Ali kad pomenuše ime njenoga ujaka, ona se sva strese; a kad njemu rekoše da pogleda u nju, ona obori glavu, zguri se i sakri lice rukama. On, siromah, govorio je s teškom mukom; glas mu je drhtao. A advokati, koji su inače tvrdi kao kamen, štedeli su ga koliko god su mogli. G. Ervajn je stajao sasvim blizu njega i s njim je izašao iz suda. Ah, velika je to stvar u životu čovekovom kad može da pritekne u pomoć susedu i da ga podrži u takvoj nevolji.
— Hvala mu, a hvala i vama, gospodine Mesi, — reče Adam tihim glasom i stavi ruku Bartlu na rame.
— E, e, dobra je on kova; zvoni kad ga kucneš, ovaj naš paroh. Uman čovek, ne govori više nego što treba. Nije on od onih što misle da te mogu utešiti ćaskanjem; kao da oni što stoje unaokolo i gledaju mogu znati bolje šta je bol nego onaj ko ga podnosi. Imao sam ja posla s takvim svetom dole na jugu, kad sam i sam bio u nevolji. G. Ervajn će takođe da svedoči, u njenu korist, i govoriće o njenom karakteru i vaspitanju.
— Ali oni drugi svedoci... da li je jako terete? — upita Adam. — Šta vi mislite, gospodine Mesi? Kažite mi istinu.
— Pa da, mladiću, najbolje je reći istinu. Ona se mora najzad pokazati. Lekarsko svedočanstvo je jako tereti. A ona odriče, od početka do kraja, da je imala dete; ta bedna ženska stvorenja ne mogu da uvide da odricanje ne pomaže kada je nešto dokazano. To će joj biti otežavajuća okolnost kod suda, mislim. što je tako tvrdoglava; teže će se rešiti da je predlože za pomilovanje. Ali g. Ervajn će kod suda pokrenuti i drvo i kamen, u to možeš biti uveren, Adame.
— Ima li koga da se nađe pored nje, da se stara o njoj u sudu? — upita Adam.
— Kraj nje sedi zatvorski kapelan; ali je on neki naprasit čovek, ispitivačka lica — sasvim druge građe nego g. Ervajn. Kažu ljudi da su ti pritvorenički sveštenici uvek ono što ne valja među sveštenstvom.
— Postoji jedan čovek koji bi trebalo da bude tamo — reče Adam gorko, ustade i upre pogled kroz prozor; očevidno mu se javila nova ideja u glavi.
— Gospodine Mesi, — reče najzad i skloni kosu s čela — i ja ću da pođem s vama. Hoću da idem u sud. Kukavički je od mene što se povlačim. Hoću da stanem pored nje — ja je se neću odreći, iako je ona mene obmanula. Pojzerovi ne bi smeli tako da je odbacuju, ona je njihova krv. Preporučujemo ljude božjoj milosti, a sami smo bez milosti. Pre sam i ja bivao grub; nikad više to neću biti. Idem s vama, gospodine Mesi, idem s vama.
Adam je to izgovorio tako odlučno da bi se Bartl uzdržao od protivljenja čak i da je mislio na to. Reče mu jedino:
— Uzmi onda još koji zalogaj, založi se još malo, Adame, meni za ljubav. Evo i ja ću još malo ostati da nešto pojedem. Uzmi malo.
Osnažen odlukom, Adam pojede parče hleba i popi malo vina. Imao je unezveren pogled i bio neobrijan kao i juče, ali je stajao pravo i ličio malo više na nekadašnjeg Adama Bida.

ČETRDESET TREĆA GLAVA

PRESUDA

Suđenje je održano u velikoj sudskoj dvorani, koja je kasnije izgorela. Podnevna svetlost što je padala na gusto zbijene ljudske glave dolazila je kroz red prozora u gotskom stilu, izmenjena blagim bojama starih šarenih okana. Strašni prašljivi grbovi u reljefu visili su na suprotnom kraju dvorane, pred tamnom hrastovom galerijom; a pod širokim svodom velikoga prozora bila je razastrta zavesa od starinske tkanine, sa nejasnim setnim šarama, kao magloviti snovi iz prošlosti. To je bilo mesto gde su inače lutale blede uspomene na stare kraljeve i kraljice, nesrećne, lišene krune, zatvorene; ali sad je svih tih duhova nestalo; ljudi u toj prostoriji osećali su samo pravu, živu tugu, od koje su drhtala sva topla srca.
Ali ta tuga kao da se sasvim slabo osećala sve dok se od jedared nije pojavio stasiti Adam, koga su doveli do optuženičke klupe. U jasnoj sunčanoj svetlosti velike sale, među glatko izbrijanim licima ostalih ljudi, znaci patnje na Adamovom licu zaprepastiše i samoga g. Ervajna, koji ga je maločas video pri slaboj svetlosti, u njegovoj sobici. Stanovnici Hejslopa koji su bili tu i docnije, u starosti, kraj ognjišta pričali istoriju Hete Sorel, nikad ne bi zaboravili da pomenu kako su se uzbudili kad je Adam Bid, jadni čovek, za glavu nadvišujući sve oko sebe, ušao u sud i zauzeo mesto do nje.
Ali Heta ga nije videla. Stajala je onako kako ju je opisao Bartl Mesi, prekrštenih ruku, a očiju uprtih u njih. U prvom trenutku Adam nije smeo da je pogleda, ali docnije, kad je pažnju publike privukao tok parnice, on okrenu lice k njoj, tvrdo rešen da se ne trgne.
Zašto su rekli da se tako mnogo promenila? Ono što vidimo na mrtvom licu osobe koju volimo, to je sličnost pa evo, i ovde je sličnost; evo milog lica, i vrata sa tamnim kovrdžama, dugih crnih trepavica, oblih obraza i napućenih usana; bleda je i mršava, istina, ali je to Heta, i samo Heta. Drugima se činilo da je demon bacio na nju svoj zli pogled, iščupao dušu žene i ostavio samo upornu i očajnu tvrdoglavost. Ali kao što materinska ljubav, taj savršeni primer života u tuđem životu — u čemu i jeste suština čovečanske ljubavi — oseća prisutnost ljubljenog deteta čak i u propalom i pokvarenom stvoru, tako je za Adama ova bleda, tvrdokorna okrivljenica bila ona Heta što se smešila na njega u bašti pod jabukovim granama, ona Heta koju je on prvi put pogledao sav uzdrhtao, i posle nije više ni skidao očiju s nje.
Odjedared ču nešto što ga natera da sluša, a oslabi pažnju čula vida. U pregradi za svedoke stajala je žena srednjih godina i govorila čvrstim, jasnim glasom. Govorila je:
— Zovem se Sara Ston. Udovica sam, i imam dozvolu da prodajem duvan, burmut i čaj u jednom dućančiću u Stonitonu u Crkvenoj ulici. Pritvorenica je ista ona mlada žena koja je došla, bolesna i umorna, s korpom u ruci, i potražila stan u mojoj kući, u subotu uveče, dvadeset sedmog februara; mislila je da je to gostionica, jer je videla firmu na zidu. Kad sam rekla da ne izdajem sobe, počela je da plače; rekla je da je toliko umorna da se ne može maći dalje, i da želi da prenoći samo tu noć. Zbog njene lepote, njenog stanja, nečeg poštenog u njenoj odeći i izgledu, i zbog nevolje u kojoj se, izgleda, nalazila — nisam imala srca da je odbijem otprve. Ponudih je da sedne, dadoh joj čaja, upitah je otkuda dolazi i gde su njeni. Reče mi da ide kući, svojima; da su oni farmeri, daleko odavde; da je prešla dugačak put i da je to stajalo više novaca nego što se nadala, tako da sad jedva ima koju paru u džepu i boji se da svrati nekud gde bi je konak mnogo stajao. Bila je prinuđena da proda mnoge stvari iz svoje korpe, ali bi rado platila šiling za prenoćište. Nisam videla razloga da ne primim to mlado stvorenje za jednu noć. Imala sam samo jednu sobu, ali sa dve postelje, te joj rekoh da može da prenoći kod mene. Mislila sam da je zavedena i dopala nevolje, ali pošto se vraća svojima, učiniću dobro delo ako je sačuvam od daljeg zla.
Svedok zatim ispriča da se te noći rodilo dete i potvrdi da su pokazane pelene one u koje je ona sama uvila dete.
— To su te pelene. Sama sam ih šila, i imam ih otkako se rodilo moje poslednje dete. Starala sam se koliko sam god mogla i za dete i za majku. Nešto me je vuklo detencetu, i brinula sam se za njega. Nisam poslala po doktora, jer je izgledalo da nije potrebno. Sutradan rekoh majci da mi kaže ime njenih ukućana i gde žive, da im pišem. Ona reče da će uskoro sama pisati, ali ne toga dana. Iako sam se ja protivila, ona je ustala i obukla se. Rekla je da se oseća dobro; čudnovato je kako je bila hrabra. Ali ja nisam bila sasvim načisto šta da činim s njom, te sam predveče rešila da posle službe odem svešteniku i da mu sve kažem. Izašla sam iz kuće oko osam i po časova. Nisam prošla kroz dućan, nego na zadnja vrata, koja izlaze na jednu usku aleju. Nju sam ostavila u kuhinji, kraj vatre, s detetom na krilu. Nije plakala niti izgledala utučena, kao prošle večeri. Učini mi se ipak da nekako čudno gleda, a predveče su joj se malo zarumeneli obrazi. Bojala sam se da nije dobila groznicu i naumila sam, kad se vratim, da povedem sobom jednu poznanicu, iskusnu ženu. Noć je bila vrlo mračna. Za sobom nisam bila zaključala vrata; nema brave, samo reza, i kad niko ne ostaje u kući, izlazim na dućanska vrata. Mislila sam da za tako kratko vreme kuća može ostati nezaključana. Ostala sam duže nego što sam nameravala; morala sam da čekam tu ženu koju sam htela da povedem. Sat i po je prošao dok smo došle; a kad smo ušle, sveća je gorela kao što sam je ostavila, ali nije bilo ni majke ni deteta. Uzela sam ogrtač i kapu, a ostavila korpu i stvari u njoj... Strašno sam se uplašila i naljutila na nju što je otišla. Nisam nikoga izvestila, jer nisam mislila da ona namerava da učini zlo, a znala sam da ima novaca za hranu i stan. Nisam htela da šaljem policajca za njom, jer, mislila sam, njeno je pravo da ide kuda hoće.
Uticaj ovog svedočanstva na Adama bio je munjevit; ono mu je ulilo novu snagu. Heta ne može biti kriva za zločin — ona je morala da voli dete — inače, zašto bi ga ponela? Mogla je da ga ostavi. Jadniče je zacelo umrlo prirodnom smrću, a ona ga je sakrila — deca tako lako umiru — i može biti vrlo jakih razloga za sumnju, ali ne i dokaza o krivici. Njegove su misli bile toliko zauzete dokazima koji bi skinuli krivicu s Hete da nije čuo unakrsna pitanja Hetinog advokata koji je bez uspeha pokušavao da dokaže kako je Heta pokazivala izvesnu materinsku ljubav prema detetu. Dok je ova žena ispitivana kao svedok, Heta je stajala nepomično, kao i ranije; izgledalo je da do njenog uha ne dopire nijedna reč. Međutim, glas idućega svedoka kao da je dirnu u osetljivu žicu; ona se trže i pogleda ga, ali odmah okrete glavu ustranu i zagleda se opet u svoje ruke, kao i pre. Svedok je bio jedan čovek, grub seljak. On reče:
— Ime mi je Džon Olding. Ratar sam i živim u Teds-Holu, dve milje od Stonitona. U ponedeljak pre osam dana, oko jednog sata po podne, išao sam prema hetonskoj šumici; na četvrt milje od šumarka video sam optuženu, u crvenom ogrtaču, gde sedi nedaleko od staze, uz plast sena. Kad me vide, ona ustade i kao da pođe na drugu stranu. To je bio običan put kroz polje, i nije bilo ništa neobično da tuda prolazi mlada žena; ali mi ona pade u oči zato što je bila bleda i mršava. Pomislio bih da je prosjakinja da nije bila dobro odevena. Izgledalo mi je da nije sasvim pri sebi, ali, najzad, to se mene nije ticalo. Stajao sam i gledao za njom; išla je pravo, dokle god sam je video. A mene je put vodio s one strane šumarka, da obiđem drugo seno. Put ide kroz sam šumarak, a ovde-onde su čistine, gde su posekli drveće i još ga nisu sve odneli. Nisam išao stalno putem; otprilike na sredini skrenuo sam, da prečicom dođem na mesto gde sam imao posla. Tek što sam sišao s puta na jednu čistinu, kad čuh neki čudan glas. Pomislih da je to kakva životinja koju ne poznajem, ali tada još ne zastadoh da vidim šta je. Glas se i dalje čuo, i tako mi se činio čudan na tom mestu da sam morao stati da pogledam. „Možda bih mogao da zaradim koju paru”, pomislih, „ako je neka nova životinja” Ali nisam mogao lako da pogodim otkuda glas dolazi, i dugo sam gledao u grane. A onda mi se učini da dolazi sa zemlje: bilo je tu puno iverja, busenja, i dva-tri panja. Pogledao sam i tu, ali nisam ništa našao; najzad glas umuče. Ja onda digoh ruke i odoh svojim poslom. Ali kad sam, posle otprilike jednog sata, naišao opet tuda, nešto me je gonilo da spustim motke i opet pogledam. I baš kad sam se sagao i spuštao motke, opazih kako nešto čudno, okruglo, beličasto leži na zemlji pod leskovim žbunom sasvim kraj mene. Klekoh da ga podignem. I videh detinju ruku.
Pri tim rečima kroz sudnicu prođe drhtaj. I Heta je upadljivo drhtala; prvi put je izgledalo da sluša šta govori svedok.
— Tu je bilo mnogo iverja, nagomilanog baš na mestu gde je bila rupa u zemlji, pod žbunom, i odatle je virila ruka. Ali na jednom mestu nije bilo iveraka, i tu sam spazio detinju glavu. Požurih se da razgrnem busenje i iverke, i izvadih dete. Bilo je dobro uvijeno, ali mu je telo bilo hladno, i meni se učini da je mrtvo. Požurih se iz šume i odnesoh ga kući, ženi. Ona reče da je mrtvo i da je bolje da ga nosim u opštinu i obavestim policiju. A ja rekoh: „Glavu bih dao da je to dete one mlade žene što sam je video u šumarku”. Ali ona se, izgleda, izgubila bez traga. Odnesoh onda dete u hetonsku parohiju i ispričah sve policajcu, pa odatle odosmo u sud. A posle toga smo tražili onu mladu ženu do mrklog mraka; zatim smo išli u Stoniton da javimo da je oni zadrže. Sutradan dođe po mene drugi policajac, da idemo na ono mesto gde sam našao dete.
A kad smo došli tamo, optužena je sedela kraj žbuna gde sam našao dete. Vrisnula je kad nas je videla, ali nije pokušala da beži. Na krilu je držala veliki komad hleba.
Adam tiho, očajno zajeca dok je svedok govorio. Lice je sakrio u savijenu mišicu, koju je naslonio na ogradu pred sobom. To je bio vrhunac njegovih stradanja. Heta je, dakle, bila kriva; a on je jednako u sebi prizivao boga u pomoć. Nije čuo ništa više od svedočenja; nije bio svestan da je sudski postupak svršen, nije bio svestan ni da je g. Ervajn u pregradi za svedoke s da govori o Hetinom besprekornom vladanju u njegovoj parohiji i o čestitom domu u kome je odrasla. To svedočanstvo nije moglo da utiče na presudu; moglo je samo da ide u prilog molbi za milost, koju bi Hetin advokat izgovorio da je smeo govoriti u ime svoje klijentkinje — što u ono surovo doba nije bilo dopušteno.
Najzad Adam diže glavu, jer oko njega nastade opšte kretanje. Sudija je postavio pitanje porotnicima, i oni su se povlačili. Odlučni trenutak nije bio daleko. Adama obuze užas, tako da nije smeo ni da pogleda u Hetu; a ona je već opet pala u svoju tupu, tvrdokornu ravnodušnost. Svi upreše oči u nju, ali je ona stajala kao kip koji pretstavlja nemo očajanje.
Za vreme tog prekida u sali zavlada šaputanje i žamor. Niko više nije hteo da sluša, svako je poluglasno hteo da iskaže neko svoje osećanje ili mišljenje. Adam je sedeo i gledao preda se, ali nije video ništa: ni kako se advokati razgovaraju, hladno i poslovno, ni kako g. Ervajn nešto ozbiljno govori sa sudijom; nije video kako je g. Ervajn seo, vrlo uzbuđen, i žalosno mahao glavom dok mu je neko nešto šaputao. Unutrašnje zbivanje bilo je kod Adama isuviše jako; on na spoljne stvari nije mogao da obraća pažnju dok ga nešto silno na to ne pobudi.
Nije prošlo mnogo vremena, jedva nešto preko četvrt časa, kad objaviše da je porota donela odluku. To beše znak na koji se sve utiša. Veličanstvena je ta iznenadna tišina ogromne mase ljudi, tišina koja govori da svi osećaju isto u duši. Tišina je bivala sve dublja i dublja, kao kad se postepeno smrkava, dok su prozivali porotnike i naredili optuženoj da digne ruku uvis, i kad je poroti postavljeno pitanje kakva je njihova presuda?
„Kriva”.
To je bila presuda koju je svako očekivao, ali nekoliko srca razočarano je zadrhtalo kad tu reč ne proprati molba za pomilovanje. Simpatije uglavnom nisu bile na strani optužene; neprirodnost zločina još je neprijatnije delovala zbog njenog upornog ćutanja i neosetljivosti. Ni sama presuda, činilo se onima koji su stajali dalje, nije je uzbudila; ali oni bliži videli su da drhti.
Tišina beše malo narušena sve dok sudija ne ogrnu crni ogrtač, a iza njega ne stade sveštenik u ornatu. Tada opet postade dublja još pre nego što je nadležno lice glasno naredilo da se ćuti. Ako se čuo ikakav zvuk, to je bilo kucanje srca. Sudija uze reč:
„Hestera Sorel”.
Heta pocrvene u licu, ali odmah zatim poblede i gledaše u sudiju razrogačenih očiju kao da ju je strah omađijao. Adam se ne beše još okrenuo k njoj; među njima je stajao užas, kao grozna provalija. Ali kad se začuše reči: „i da budeš obesena o vrat dok ne umreš”, odjeknu u dvorani strahovit krik. To je kriknula Heta. Adam skoči na noge i pruži ruke prema njoj; ali te je ruke nisu mogle dohvatiti; srušila se onesvešćena, i ljudi je izneše iz sudnice.

ČETRDESET ČETVRTA GLAVA

ARTUROV POVRATAK

Kad se Artur Dankom iskrcao u Liverpulu i primio Lidijino pismo u kome mu je ukratko javljala o dedinoj smrti, prvo što je pomislio bilo je: „Siroti deda! Voleo bih da sam bio kod njega kad je umirao. Možda je nešto mislio ili želeo što ja nikad više neću saznati. Umro je usamljen”.
Ne može se reći da je Arturova žalost bila dublja. Žaljenje i raznežene uspomene zamenise nekadašnju netrpeljivost, i sa raznim mislima o budućnosti — čim su ga kola povezla ka domu u kome će on sada biti gospodar — neprestano se mešao napor da se seti čime bi mogao dokazati da poštuje dedine želje, a da se pritom ne suprotstavi svojim omiljenim idejama o korisnim izmenama za dobro zakupaca i imanja. Ali nije u ljudskoj prirodi — već samo u ljudskoj nameri — da mlad čovek kao Artur, čovek lepe spoljašnjosti i pun duha, koji ima dobro mišljenje o sebi i misli da i drugi dobro misle o njemu, i koji želi da da sve više i više povoda za takvo dobro mišljenje — nije mogućno da takav mlad čovek, koji dolazi za gospodara na ogromno imanje posle smrti starog čoveka koga nije voleo, oseti nešto što bi bilo daleko od osećanja radosti i likovanja. Sad počinje njegov pravi život, sad će imati prilike i mogućnosti za rad, a time će se i koristiti. Pokazaće svetu u Lomširu šta znači pravi gospodar i posednik; taj položaj ne bi zamenio nijednim drugim na svetu. Već je zamišljao sebe kako jezdi preko brežuljaka u jesenje dane dok duva povetarac, i pravi najbolje planove za isušivanje i ograđivanje; pa kako mu se u praskozorje, u lovu, dive kao najboljem jahaču na najboljem konju; kako ga u pazarni dan hvale kao najboljeg posednika; kako uzgred drži govore u vreme izbora i pokazuje osobito znanje u pitanjima zemljoradnje; kako vatreno zastupa nove plugove i sejalice, oštro grdi nebrižljive gazde, a uza sve to je fini mladić koga svako mora da voli — srećna lica ga pozdravljaju svuda po njegovom imanju, a odnosi sa susedima su da ne može biti bolji. Ervajnovi će svake nedelje biti kod njega na ručku; dolaziće sopstvenim kolima — jer će on vrlo obazrivo udesiti da vikar dobije koju stotinu više godišnjeg prihoda. TetkaLidija će živeti takođe što je moguće ugodnije, i to i dalje u dvorcu, ako samo bude htela, pored svih svojih usedeličkih ćudi — bar dok se on ne oženi. Taj događaj je stajao negde daleko u pozadini, jer Artur još nije naišao na ženu koja bi bila dostojna supruga prvoklasnog provinciskog džentlmena.
To behu Artur ove glavne misli, ukoliko se ono što čovek misli satima za vreme putovanja može zbiti u nekoliko rečenica; to je pre samo spisak naslova, koji vam kazuje scene u drugoj panorami, punoj boja, pojedinosti i života. A srećna lica koja je Artur već unapred video kako ga pozdravljaju nisu biede vizije, nego istinska, sveža i rumena lica, njemu odavno poznata: Martin Pojzer — upravo cela Pojzerova porodica.
A Heta?
I ona. Artur je u pogledu Hete bio sasvim miran; ne baš sasvim miran što se tiče prošlosti; osetio bi da mu gore uši čim bi se setio Adama i događaja u šumici, u avgustu prošle godine; ali miran u pogledu Hetine sadašnje sudbine. G. Ervajn, koji se s njim stalno dopisivao i javljao mu sve novosti o starim poznanicima i mestima, javio mu je pre tri meseca da Adam Bid neće da uzme Mariju Bardž, kao što je on mislio, nego lepu Hetu Sorel. Sve o tome saznao je g. Ervajn od Martina Pojzera i od samoga Adama Bida — da je Adam zaljubljen do ušiju u Hetu već dve godine i da je sad rešeno da će u martu biti svadba. Snažna mangupčina Adam pokazao se mnogo mekša srca nego što je on, pastor, mislio; ta ljubav je prava idila; i da nije malo suviše dugačko za pismo, on bi rado opisao stidljivo crvenjenje i proste, istinite reči kojima mu je Adam kazao svoju tajnu. Zna da će Arturu biti milo kada čuje kakva sreća čeka Adama.
Da, zaista! Arturu se učinilo, kad je čitao taj deo pisma, da u sobi nema dovoljno vazduha za sav njegov obnovljeni život. Otvorio je prozor, izjurio napolje na decembarski vazduh, i svakog ko bi progovorio s njim pozdravljao tako veselo kao da su stigle vesti o novoj Nelzonovoj pobedi. Toga je dana prvi put otkad je otišao u Vindzor bio radostan kao dete; spao je teret koji ga je tištao; nestao je strah koji ga je progonio. Osećao je da bi sad mogao da savlada svoje ogorčenje prema Adamu — mogao bi da mu pruži ruku i da zatraži da opet budu prijatelji, i pored one mučne uspomene od koje su mu još uvek gorele uši. Bio je oboren udarcem i primoran da laže; to se ne zaboravlja, pa ma šta čovek radio. Ali ako Adam želi da bude ono što je bio nekad, i on, Artur, želi to isto — da s Adamom deli poslove i budućnost, kao što je uvek želeo pre onog kobnog susreta u šumici, u avgustu. Učiniće on za Adama i mnogo više no što je inače činio, samo kad primi imanje; Hetin muž će imati osobitih prava kod njega; a i Heta će osetiti da joj je sve što je u prošlosti propatila stostruko naknađeno. Ustvari, ona sigurno i nije mnogo propatila kad se tako brzo rešila da pođe za Adama.
Videli ste sad kako su izgledali Adam i Heta u Arturovoj mašti dok se vraćao kući. Bio je mart; oni će se uskoro venčati, a možda su već i venčani. Sada je odista mogao da za njih učini mnogo. Mila, mila mala Heta! To milo mače nije marilo za njega ni upola koliko on za nju; on još luduje za njom — skoro se boji da je vidi; cela je istina da se nije mnogo zanimao za žene otkad se od nje rastao. Ona mala prilika što mu je dolazila u susret u šumici, one detinje oči s dugim crnim trepavicama, slatke usne spremne da ga poljube — ta slika nije izbledela ni posle toliko meseci. Ona će i sad tako izgledati. Nemogućno mu je da zamisli kako će se sresti s njom; sigurno će drhtati. Čudnovato je kako dugo traju utisci te vrste; jer on zaista nije više zaljubljen u Hetu; on, je mesecima ozbiljno želeo da ona pođe za Adama, i ništa nije toliko povećavalo njegovu sreću u ovom trenutku kao pomisao na to venčanje. Samo preterani uticaj uobrazilje razlog je što mu srce i danas življe kuca pri pomisli na nju. Kad vidi Hetu kakva stvarno jeste, to jest kao Adamovu ženu, prozaično zaposlenu u kući, čudiće se možda svojim nekadašnjim osećanjima. Hvala bogu te se sve dobro svršilo! Njemu će sada razni poslovi i zanimanja ispunjavati život, te neće više doći u iskušenje da pravi od sebe budalu!
Kako je prijatno pucketanje postiljonovog biča! Čovek se prijatno oseća kad juri kroz predele slične onima u njegovom zavičaju, iako ne tako ljupke. Evo nekog grada s tržištem — baš kao Tredlston; na glavnoj krčmi visi grb susednog posednika; pa onda samo polja i žive ograde čiji položaj — tako blizu grada sa tržištem — prijatno potseća na visoke zakupne cene. A onda se slika menja: učestale su šume, a ovdeonde po koja crvena ili bela zgrada gleda dole sa brežuljka, ili samo viri svojim krovovima i dimnjacima iz gustih zabrana hrastova i brestova, koji se često crvene od napupelih grančica. Odmah do njih je selo — mala crkva sa crvenim krovom od crepa, skromna izgleda čak i među onim starim, poludrvenim kućama; pa onda stari pozeleneli nadgrobni spomenici; ničeg svežeg ni svetlog, sem dece što netremice gledaju u brza poštanska kola; ničeg šumnog ni glasnog, sem zevanja seoskih pasa. Koliko je lepše selo Hejslop! Ono se nikad neće zapustiti kao ovo mesto; moraju se izvršiti znatne opravke i na zakupničkim i na radničkim kućama; putnici u poštanskim kolima na roseterskom drumu moći će samo da se dive. A Adam Bid će upravljati svim tim radovima, jer je on sad ortak u Bardžovom preduzeću; i ako samo Adam bude hteo, on, Artur, uneće nešto novca u to preduzeće i za godinu-dve sasvim istisnuti starca. Gadna stvar bio je u njegovom životu onaj sukob lanjskog leta; ali budućnost će sve to da popravi. Drugi neko možda bi još osećao želju da se osveti Adamu; ali on neće; on će odlučno da savlada takvo sitničarstvo, jer je u celoj toj stvari mnogo kriv; istina i Adam je bio surov i nagao prema njemu i bacio ga u strašnu dilemu, ali, jadan mladić, bio je zaljubljen i ustvari izazvan. Ne, Artur nije gajio u sebi rđavo osećanje ni prema kom ljudskom biću; bio je srećan, i hteo je da bude srećan svako s kim on dođe u dodir.
Evo najzad i dragog starog Hejslopa; drema na brežuljku, obasjan poslednjim zracima sunca, kao i svako mirno mestance; prekoputa njega široka pleća Bintonskih brda; ispod njih crvenkastocrne šume na padini; i najzad belo pročelje opatije, koja viri između hrastova u parku dvorca kao da gleda vraća li se naslednik. „Siromah deda! Sad leži mrtav. I on je nekada bio mlad čovek, stizao je ovako na imanje i pravio planove. Tako se svet okreće! TetkaLidija mora da je vrlo nesrećna, jadnica; ali brinuće se on za nju, kao što se ona brine za svoje gojazno psetance”.
U dvorcu su nestrpljivo očekivali dolazak poštanskih kola, jer je bio petak, a sahrana je već odložena za dva dana. Pre nego što će kola zakrenuti na pošljunčeni put u dvorištu, sva domaća posluga izašla je da dočeka Artura s ozbiljnom, uljudnom dobrodošlicom, kao što dolikuje domu u kome vlada žalost. Mesec dana ranije njima bi možda bilo vrlo teško da održe na licima taj propisni izraz žalosti kad im dolazi g. Artur da primi nasledstvo. Ali srca glavnih službenika behu toga dana tužna iz sasvim drugog razloga, a ne zbog smrti starog vlastelina; i mnogi od njih želeo je da je sad dvadeset milja daleko — kao Kreg, koji zna šta će da bude sa Hetom Sorel, lepom Hetom Sorel koju su viđali svake nedelje. Naravno da su oni, kao domaća posluga, bili donekle pristrasni, te nisu u svom negodovanju prema prouzrokovaču zla išli do kraja, kao što su činili zakupci; pokušavali su čak da nađu kakvo izvinjenje za njega; ali najugledniji među njima, koji su tolike godine bili u prijateljstvu s Pojzerovima, morali su ipak da osete kako taj toliko očekivani dan prelaska imanja u ruke mladog gospodina nije radostan dan.
Artur se nije začudio što je posluga izgledala ozbiljna i tužna; i sam je bio veoma dirnut videći ih na okupu i osećajući da je on sad u sasvim drugom odnosu prema njima. To je bila ona vrsta svečanog uzbuđenja u kojoj ima više zadovoljstva nego bola i koja je možda jedno od najprijatnijih stanja za dobrog čoveka, svesnog da ima moči da pusti na volju svojoj dobroti Arturovo srce prijatno uzdrhta kad reče:
— Milze, kako je tetka?
Ali tada g. Bajget, advokat, koji je od smrti starog vlastelina bio neprestano u kući, priđe da pozdravi mladog gospodina sa dužnim poštovanjem i da odgovori na njegova pitanja. Artur pođe s njim u biblioteku, gde ga je očekivala tetkaLidija. TetkaLidija je bila jedino lice u kući koje nije ništa znalo o Heti; sa njenom tugom neudate kćeri mešale su se još samo brižne misli o pripremama za pogreb i njenu budućnost; i, po ženskom običaju, žalila je za ocem, koji je njenom životu davao izvesnu važnost, utoliko više što je u potaji osećala da drugi malo žale za njim.
Artur poljubi njeno suzama obliveno lice nežnije nego ikada.
— Draga tetka, — reče nežno, držeći je za ruku — vama je gubitak najveći, ali vi ćete mi reći šta treba da radim da vam to naknadim u budućnosti.
— Ovo je došlo tako iznenadno, i tako je strašno, Arture, — otpoče sirota gospođica Lidija svoje žalopojke; a Artur sede da je sasluša sa strpljivom nestrpljivošću. Kad nastade prekid, on reče:
— Sad ću, tetka, da vas ostavim za jedno četvrt časa, samo da odem do svoje sobe, pa ću onda doći da se o svemu obavestim. Moja je soba spremljena, zar ne, Milze? — reče sobaru, koji je nekako nevoljno čekao u pretsoblju.
— Jeste, gospodine; a ima i pisama za vas. Na stolu su u sobi za oblačenje.
Kad Artur uđe u malo pretsoblje koje su zvali oblačionica, a koje je on ustvari upotrebljavao samo za leškarenje i pisanje, baci pogled na pisaći sto i spazi nekoliko pisama i paketa. Ali osećao se neprijatno onako prašljiv, kao svaki čovek koji je dugo i žurno putovao, te je prvo morao malo da se osveži i presvuče pre nego što pročita ta pisma. Pim je bio tu i dodavao mu sve što treba; i ubrzo zatim, prijatno osvežen, kao da se spremao da otpočne nov dan, Artur se vrati u sobu za oblačenje da otvori pisma. Kroz prozor su ulazili kosi zraci sunca na zalasku; sednuvši u plišanu naslonjaču, pod prijatnom toplotom tih zraka, Artur oseti ono mirno blaženstvo koje smo možda svi osetili nekog sunčanog popodneva kad nam je, u naponu zdravlja i mladosti, život otvarao nove vidike, a duga sutrašnjica puna rada pružala se pred nama kao ljupka ravnica koju ne treba u žurbi da razgledamo jer je sva naša.
Prvo pismo bilo je okrenuto adresom nagore; rukopis je bio g. Ervajnov; Artur ga odmah poznade. Ispod adrese je stajalo: „Da se preda čim stigne”. Ništa nije moglo biti manje neobično nego g. Ervajnovo pismo u ovom trenutku — on verovatno želi da Arturu saopšti nešto još pre nego što se vide. U ovakvoj prilici prirodno je da g. Ervajn može imati nešto hitno da mu kaže. Artur prelomi pečat, u prijatnoj nadi da će se uskoro videti sa piscem pisma.
„Šaljem ovo pismo da bi vas dočekalo čim dođete, Arture, jer mogu u to vreme da budem u Stonitonu, kuda sam pozvan po najmučnijoj dužnosti koja mi je ikada dosada pala u deo; i treba da čujete ono što imam da vam kažem bez odlaganja.
„Neću dodavati nijednu reč prekora kazni koja na vas pada; a sve drugo što bih mogao da napišem u ovom trenutku bilo bi slabo i beznačajno prema onom što ću vam saopštiti kao činjenicu.
„Heta Sorel je u zatvoru, i u petak će joj biti suđeno za zločin decoubistva..."
Artur nije dalje čitao. On skoči sa stolice, ostade za trenutak nepomičan s osećanjem strašnog potresa u celom telu, kao da život izlazi iz njega uz užasne trzaje; ali odmah zatim jurnu iz sobe, još uvek držeći pismo, odjuri kroz hodnik i siđe niz stepenice u trem. Milz je još bio tu, ali ga Artur ne primeti kad projuri pored njega kroz trem, a odatle u dvorište. Sluga potrča za njim koliko god su ga nosile staračke noge; pogodio je, znao je kuda je gospodar otišao.
Kad Milz stiže u konjušnicu, već su sedlali konja, a Artur se naprezao da pročita pismo do kraja. Spusti ga u džep kad mu privedoše konja, i u tom trenutku opazi brižno Milzovo lice.
— Recite da sam otišao... otišao u Stoniton — reče glasom prigušenim od uzbuđenja, skoči u sedlo i odjuri u galopu.

ČETRDESET PETA GLAVA

U ZATVORU

Pred sunčev zalazak te večeri, jedan postariji gospodin stajao je leđima naslonjen na kapiju stonitonskog zatvora i govorio nekoliko poslednjih reči kapelanu koji je odlazio. Kapelan ode, a stariji gospodin ostade, gledajući u pločnik i češući zamišljeno bradu; trgao se kad je čuo prijatan ženski glas:
— Smem li, molim vas, da uđem u zatvor?
On se okrete i gledaše nekoliko trenutaka u ženu, ne odgovorivši ništa.
— Ja sam vas već jednom video — reče najzad. — Sećate li se propoveđi na Utrini u Hejslopu, u Lomširu?
— Sećam se, gospodine, naravno. Da niste vi onaj gospodin što je slušao sedeći na konju?
— Jesam. A zašto biste hteli da uđete u zatvor?
— Htela bih do Hete Sorel, one mlade devojke što je osuđena na smrt; i htela bih da ostanem kod nje, ako mi dozvole. Imate li vi vlasti u zatvoru, gospodine?
— Da; ja sam ovde činovnik i mogu izraditi da vas puste. A jeste li poznavali prestupnicu, Hetu Sorel?
— Jesam; mi smo rod: moja rođena tetka udata je za njenog ujaka, Martina Pojzera. Ali ja sam bila u Lidsu i nisam čula za tu strašnu nesreću, te nisam mogla da dođem ranije. Molim vas, gospodine, tako vam boga na nebu, pustite me da odem k njoj i ostanem kod nje.
— Kako ste saznali da je osuđena na smrt kad ste tek sada došli iz Lidsa?
— Videla sam se s tečom posle presude. On je sad otišao kući, i bedna grešnica je prema tome napuštena od svih. Preklinjem vas da mi izradite dozvolu da ostanem s njom.
— Šta? Zar imate hrabrosti da ostanete u zatvoru celu noć? Uostalom, ona je tvrdoglava i jedva odgovara kad joj se nešto kaže.
— O, gospodine, može bog još otvoriti njeno srce. Ne dangubimo.
— E pa onda uđite — reče postariji gospodin, zazvonivši i pustivši Dajnu unutra. — Ja znam da vi imate ključ kojim se otvaraju srca.
Dajna nesvesno skide kapu i maramu čim uđoše u zatvorsko dvorište, naviknuta da ih skida kad hoće da propoveda, da se moli bogu ili da pohodi bolesnike; a kad uđoše u tamnčarevu sobu, ona instinktivno spusti stvari na stolicu. Nije izgledala uzbuđena, već naprotiv, sabrana i mirna; kao da joj se duša, i dok ona razgovara, neprestano moli i kao da je podržava neka nevidljiva snaga.
Pošto je govorio s tamničarem, činovnik se okrete Dajni i reče:
— Ključar će vas odvesti u zatvoreničinu ćeliju i ostaviće vas tamo za ovu noć, ako to želite; ali ne možete da dobijete osvetljenje prekonoć; to je zabranjeno. Ja sam pukovnik Taunli; ako bih u čemu mogao da vam budem od pomoći, recite ključaru da vas dovede k meni. Mene interesuje ta Heta Sorel zbog onog divnog mladića, Adama Bida; video sam ga slučajno u Hejslopu ono isto veče kad sam slušao vašu propoved, i poznao sam ga danas na suđenju, iako je onako strašno izgledao.
— Ah, gospodine, možete li mi reći nešto o njemu? Možete li mi reći gde stanuje? Moj jadni teča bio je isuviše utučen, te se nije setio da mi to kaže.
— Stan mu je tu u blizini. Raspitao sam se o njemu kod g. Ervajna. Stanuje nad dućanom jednoga limara, u ulici desno od ulaska u zatvor. S njim je neki stari učitelj. A sad — zbogom, želim vam uspeha.
— Zbogom, gospodine; veoma sam vam zahvalna.
Dok je Dajna prolazila sa ključarem kroz dvorište, tamnički zidovi izgledali su pod svečanom večernjom svetlošću viši nego danju, pa je malo i bledo Dajnino lice, pod kapom, u tom tamnom okviru ličilo više nego ikad na beli cvet. Ključar ju je neprestano gledao ispod oka, ali nije progovorio ni reči. Osećao je da bi zvuk njegovog gruboga glasa neugodno odudarao. On upali svetlost kad uđoše u mračni hodnik koji je vodio u ćeliju osuđenih, i reče što je mogao učtivi je:
— Sigurno je već prilično mračno u ćeliji; ali ja mogu da ostanem malo sa svećom, ako hoćete.
— Ne, prijatelju, hvala. Želim da uđem sama — odgovori Dajna.
— Kako hoćete — odgovori ključar, okrećući zarđali ključ u bravi i otvarajući širom vrata da pusti unutra Dajnu. Mlaz svetlosti iz fenjera pade na suprotni ugao ćelije, gde je Heta sedela na slamnjači, lica zarivenog među kolena. Izgledalo je da spava, premda bi škripa ključa u bravi morala da je probudi.
Vrata se opet zatvoriše; jedina svetlost u ćeliji dolazila je sada od večernjeg neba, kroz visoku malu rešetku, i bila je dovoljna da se mogu raspoznati lica. Dajna za časak zastade, ustežući se da progovori, jer Heta možda zbilja spava; gledala je slomljena srca u tu nepomičnu priliku. Pa onda tiho reče:
— Heta.
Hetino telo učini jedva osetan pokret, kakav bi mogla da izazove slaba električna struja — ali Heta ne pogleda gore.
Dajna progovori ponovo, glasom nešto pojačanim od uzbuđenja koje nije mogla da uguši:
— Heta!... Ja sam, Dajna.
Opet slab trzaj Hetinog tela. Ne otkrivajući lice, Heta pokrete malo glavu, kao da osluškuje.
— Heta... Dajna je došla k tebi.
Posle male počivke Heta diže glavu, lagano i nesmelo; a zatim podiže i oči. Dva bleda lica zagledaše se jedno u drugo; na jednom se videlo užasno i duboko očajanje, na drugom ljubav, puna tuge i sažaljenja. Dajna nesvesno raširi ruke i pruži ih prema Heti.
— Poznaješ li me, Heta? Sećaš li se Dajne? Da nisi možda mislila da ti neću doći kad si u nevolji?
Heta nije skidala očiju sa Dajnina lica, kao uplašena zver koja gleda, gleda, ali se drži podalje.
— Došla sam da budem s tobom, Heta, da te ne napuštam, da ostanem s tobom, da ti budem sestra do poslednjeg trenutka.
Dok je Dajna govorila, Heta se polako dizala, stupila korak bliže i našla se u Dajninom zagrljaju.
Dugo su ostale tako, jer ni jedna ni druga nisu osećale potrebu da se razdvoje. Heta se nesvesno uhvatila za to što je došlo da je stegne u zagrljaj, sada, kad ona beznadežno tone u mračnu provaliju; a Dajnu je duboko obradovao taj prvi znak da izgubljena bednica prima njenu ljubav. Dok su tako stajale, svetlost je sve više slabila; a kad najzad sedoše na slamnjaču, jedna kraj druge, lica im se više nisu mogla raspoznati.
Nisu progovorile ni reči. Dajna je očekivala da je Heta sama nešto zapita; ali Heta je sedela i dalje u tupom očajanju i samo stezala ruku koja je držala njenu i prislanjala svoj obraz uz Dajnin. Privlačio ju je dodir sa ljudskim bićem, ali je ipak nastavila da tone u mračnu provaliju.
Dajna se poče pitati da li je Heta uopšte svesna ko je pored nje. Mislila je da su patnje i strah možda oterali jadnu grešnicu u ludilo. Ali joj tada dođe misao — kako je posle pričala — da ne sme da ubrzava božje delo; ljudi suviše žure s govorom, kao da se bog ne ispoljava kroz nema osećanja, izražavajući svoju ljubav kroz našu. Dajna nije znala koliko su vremenu njih dve tako sedele; bivalo je sve tamnije i tamnije, dok najzad nije ostala jedna jedina bleda mrlja svetlosti na suprotnom zidu; sve ostalo bilo je tama. Ali je ona sve više osećala prisustvo božje; čak joj se činilo da je i ona sama jedan deo toga prisustva, i da to božanstveno milosrđe kuca u njenom srcu i hoće da izbavi ovu nesrećnicu. Najzad je nešto natera da progovori i da dozna koliko je Heta svesna sadašnjice.
— Heta, — reče blago — znaš li ko sedi pored tebe?
— Znam — odgovori Heta polako. — Dajna.
— A sećaš li se vremena kad smo bile zajedno na imanju kod Pojzerovih i one noći kad sam ti rekla da u nevolji možeš sigurno računati na mene kao na prijateljicu?
— Sećam se — odgovori Heta. Pa posle kraćeg čitanja dodade: — Ali ti ne možeš da učiniš ništa za mene. Ti ne možeš da utičeš na njih. Obesiće me u ponedeljak — a sad je petak.
Kad izgovori poslednje reči, Heta se još više pripi uz Dajnu i stade da drhti.
— Ne, Heta, ja ne mogu da te spasem te smrti. Ali zar nisu patnje manje teške kad imaš nekoga ko oseća za tebe, s kim možeš da govoriš i da mu kažeš šta ti je na srcu?. Da, Heta, ti se oslanjaš na mene, tebi je milo što sam s tobom.
— Nećeš me ostaviti, Dajna? Bićeš kraj mene?
— Ne, Heta, neću te napustiti. Ostaću kraj tebe do poslednjeg trenutka... Ali, Heta, još je neko u ovoj ćeliji sem mene, neko sasvim blizu tebe.
Heta prošaputa uplašenim glasom: — Ko?
— Neko ko je bio s tobom za vreme svih onih časova greha i jada, ko je znao svaku tvoju misao — video kuda ideš, gde ležeš i ustaješ, i sva dela boja si htela pomrčinom da sakriješ. I u ponedeljak, kad ja ne budem mogla da idem dalje s tobom, kad moja ruka ne bude mogla više da stigne do tebe, kad nas smrt rastavi, on, koji je sada s nama i koji sve zna, biće i onda s tobom. Bez obzira na to da li smo živi ili mrtvi — uvek smo pred njim.
— Oh, Dajna, zar nema nikoga da se zauzme za mene? Hoće li me odista obesiti?... Kad bi mi samo život ostavili.
— Jadna moja Heta, za tebe je smrt strašna. Ja znam da je strašna. Ali kad imaš prijatelja koji će se brinuti o tebi i posle smrti, na onom drugom svetu, nekoga čija je ljubav veća nego moja, koji može da učini sve?... Ako bi bog, naš otac, bio taj tvoj prijatelj i hteo da te spase od greha i patnje time što nikad više nećeš poznati rđave misli i bol? Ako bi mogla poverovati da te bog voli i da će ti pomoći, kao što veruješ da te ja volim i da hoću da ti pomognem — onda, je li, ne bi bilo tako teško umreti u ponedeljak?
— Ali ja ne mogu da znam ništa o svemu tome — reče Heta sumorno i tužno.
— To je zato, Heta, što zatvaraš dušu pred njim, što pokušavaš da sakriješ istinu. Gospodnja ljubav i milost mogu sve da podnesu — naše neznanje, i slabosti, i sav teret našeg bezbožništva, sve, samo ne svesni greh, greh uz koji prionemo i koga nećemo da se okanimo. Ti veruješ u moju ljubav i sažaljenje prema tebi, Heta; ali da me nisi pustila da ti priđem, da nisi htela da me pogledaš i progovoriš, ti bi me sprečila da ti pomognem; ja ne bih mogla da ti dam da osetiš moju ljubav, ne bih mogla da ti kažem šta osećam za tebe. Nemoj gospodnju ljubav tako da isključuješ i da prijanjaš uz greh... Bog ti ne može pomoći dok ti je laž u duši; njegov oproštaj ne može stići do tebe dok mu ne otvoriš srce i ne kažeš: „Ljuto sam zgrešila, o bože, spasi me i očisti me od greha”. Ako ostaješ pri grehu i ne možeš da se rastaneš od njega, greh će te odvući u prokletstvo posle smrti, kao što te je odvukao u prokletstvo za života, jadna, jadna moja Heta. Greh povlači za sobom strah, i famu, i očajanje, a svetlost nas čeka čim ga odbacimo; tada bog ulazi u naše duše, i uči nas, i donosi nam snagu i mir. Odbaci, dakle, greh, Heta, ispovedi zločin koji si učinila, greh koji si učinila prema našem nebeskom ocu. I kleknimo sada, jer je on ovde s nama.
Heta posluša Dajnu i pade na kolena. Opet su se držale za ruke i dugo su ćutale. Najzad Dajna reče:
— Heta, mi smo pred bogom; on očekuje da kažeš istinu.
Opet zaćutaše. Naposletku Heta progovori glasom punim preklinjanja:
— Dajna... pomozi mi... Ja ne mogu da osetim ono što ti osećaš... srce mi je okorelo.
Dajna prihvati ruku koja je držala njenu i izli svu svoju dušu u ove reči:
— Isuse, spasioče, koji si među nama; ti si do kraja osetio dubinu svih bolova; ti si ronio u crnu tamu gde nema boga, i zavapio si glasom napuštenog. Priđi, o gospode, i uzmi plodove svoga dela; pruži ruku, ti, koji imaš moć da spaseš u poslednjem trenutku, i pomozi ovoj izgubljenoj. Oko nje je duboka tama, na njoj su okovi greha, pa ne može da se pomakne da bi se tebi približila; ona samo oseća da joj je srce okorelo, nemoćna je. Ona se jada preda mnom, slabim tvojim stvorom... Spasitelju, to je plač slepog koji tebe traži. Usliši ga! Probij tamu! Pogledaj u grešnicu licem svojim punim ljubavi i tuge, kao što si ga okrenuo onom koji te se odrekao; umekšaj njeno okorelo srce.
„Pogledaj, o gospode, ja ti je privodim kao što su ti nekada privodili bolne i neizlečive, a ti ih isceljivao; donosim ti je na rukama i stavljam pred tebe. Nju je savladao strah i trepet; ali ona drhti samo zbog bola i smrti telesne; zadahni je svojim životvornim duhom i uli joj novi strah — strah od greha. Učini da je bude strah da i dalje zadržava greh u duši; učini da oseti prisustvo živoga boga, koji vidi svu prošlost i za koga je tmina isto što i jasno podne; koji očekuje, sada, u jedanaestom času, da mu se grešnica vrati, da ispovedi greh i zavapi za milošću — pre nego što nastupi noć smrti i trenutak opraštanja prođe zauvek, kao što prolazi jučerašnjica, koja se više nikad ne vraća.
„Spasitelju, još ima vremena da se ova bedna duša otrgne iz večite tame. Ja verujem — verujem u tvoju beskrajnu ljubav. Šta je moja ljubav ili moje zauzimanje? Ona tone u tvojoj! Ja mogu grešnicu samo da uzmem u svoje slabo naručje i da je potstičem svojim slabim milosrđem. Ti, ti ćeš zadahnuti njenu mrtvu dušu, i ona će ustati iz tamnog sna smrti.
„Da, gospode, vidim te kako dolaziš kroz tamu, dolaziš kao zora, i nosiš isceljenje na krilima. Na tebi su znaci samitnih muka, ja vidim, vidim da možeš i da hoćeš da je spaseš — nećeš je pustiti da propadne zanavek.
„Hodi, moćni spasitelju! Neka onaj koji je mrtav čuje tvoj glas; neka oci slepoga progledaju; neka grešnica vidi da joj bog ukazuje put, neka se više ničega ne boji do greha koji je odvaja od gospoda. Omekšaj tvrdo srce, otpečati zatvorene usne; neka zavapi iz dubine duše: „Oče, zgrešila sam”.
— Dajna! — zajeca Heta obgrlivši je. — Hoću da kažem... kazaću... neću više da krijem...
Ali jecanje i suze ugušiše joj glas. Dajna nežno podiže Hetu s kolena, namesti je da sedne na slamnjaču i sede pored nje. Dugo je trebalo da se uzburkane grudi umire; pa i tada su dve devojke sedele još neko vreme u tišini i tami, držeći se za ruke. Najzad Heta poče da šapuće:
— Dajna, učinila sam to... zakopala sam ga u šumi... detence... a ono je plakalo... Čula sam mu plač... i kad sam daleko otišla... celu noć... i vratila sam se zato što je plakalo.
Ona zastade, pa onda progovori brže i glasnije, molećivim glasom: — Ali ja sam mislila da možda neće umreti — da će ga neko naći. Ja ga nisam ubila... nisam ga ubila. Spustila sam ga dole i pokrila; a kad sam se vratila ono nije više bilo živo. Sve se to desilo zato što sam bila nesrećna, Dajna... Nisam znala kuda da idem... pokušavala sam pre toga sebe da ubijem, ali nisam mogla. Pokušavala sam da se udavim u bari, pa nisam mogla. Otišla sam u Vindzor, pobegla sam od kuće, jesi li znala to? Otišla sam da nađem njega, da se on postara o meni. Kući nisam smela da se vratim — to nisam mogla da podnesem. Ne bih mogla da podnesem ničiji pogled, jer bi me svi prezirali. Pomišljala sam na tebe po koji put, i mislila da dođem k tebi, jer sam osećala da ti ne bi bila tvrda srca prema meni i ne bi me grdila zbog sramote. Mislila sam da bih tebi mogla sve da kažem. Ali najzad bi sve saznali i drugi, a to nisam mogla da podnesem. U Stoniton sam pošla misleći i na tebe; a opet, strah me je bilo da lutam dok ne postanem prosjakinja bez igde ičega, i ponekad mi se činilo da bi mi ipak lakše bilo da se vratim svojima. Ah, Dajna, strašno je to bilo... Bila sam tako nesrećna... Poželela sam da se nikad nisam ni rodila... Nikad više ne bih htela da izađem u zelena polja — tako sam ih omrznula u svojoj nesreći... ...
Heta zastade, kao da je sećanje na prošlost nadjačalo reči.
— I tako stigoh u Stoniton, ali me noću obuze silan strah što sam tako blizu svojih. A tada se rodi dete, kad ga nisam očekivala; onda mi pade na um da mogu da ga se otarasim i da se vratim kući. Ta je misao došla iznenadno, kad sam ležala u postelji, i sve me je više i više obuzimala... Tako sam silno želela da se vratim kući... Nisam mogla da podnosim usamljenost i pomisao na prošnju. I to mi dade snage i odvažnosti da ustanem i da se obučem. Osetila sam da moram to da učinim... Nisam znala kako... Mislila sam da ću opet nad kakvu baru, na kraj polja, u tami, kao one noći. I kad je ona žena izašla, osetih da sam dovoljno jaka da učinim šta bilo... Pomislila sam da ću se otarasiti sve svoje bede i otići kući, i da nikad niko neće doznati zašto sam pobegla. Metnuh kapu i ogrnuh maramu, pa izađoh u tamnu ulicu s detetom pod ogrtačem; išla sam brzo, dok nisam stigla u jednu udaljenu ulicu; tu je bila neka krčma; poručih topao čaj i parče hleba. Išla sam sve dalje i dalje, nisam osećala zemlju pod nogama; tada se malo rasvetli: izašao je mesec — oh, Dajna, tako sam se uplašila kad me je mesec pogledao iz oblaka; nikad nije tako izgledao; okretoh drumom u polje, jer sam se bojala da se ne sretnem s kim dok mesec sija. Dođoh tako do nekog sena i pomislih da ću tu malo prileći da se zagrejem za ostatak noći. U senu beše udubljeno mesto, taman da mi bude postelja; namestih se tu zgodno, a i detetu je bilo toplo pored mene. Mora da sam dugo spavala, jer kad sam se probudila, bio je već dan, iako ne sasvim svetao, a dete je plakalo... Malo dalje od puta spazih šumu... Tu može biti kakva duboka jama ili bara, pomislih... I odmah mi pade na um da bih tu mogla da sakrijem dete i da prevalim dobar deo puta pre nego što se ljudi probude. A posle toga, mislila sam, vratiću se kući — naćiću neka kola da me povezu, a kod kuće ću reći da sam išla da tražim mesto i nisam mogla da ga nađem. Toliko sam žudela za tim, Dajna, toliko sam žudela da budem opet kod kuće, bezbrižna. Ne znam šta sam osećala prema detetu. Čini mi se da sam ga mrzela, bilo mi je teško, kao kamen o vratu; pa ipak, njegov plač prodirao je kroz mene, i nisam smela da mu pogledam ručice i lice. Uprkos tome zađoh u šumu i obiđoh je, ali nigde ne nađoh vodu.
Heta se strese. Gutala je nekoliko trenutaka, a kad ponovo progovori, samo je šaputala.
— Došla sam na jedno mesto gde je bilo malo iverja i treseta. Sela sam na neki panj da razmislim šta da činim; odjednom opazih rupu pod drvetom nalik na mali grob. Kao munja senu mi kroz glavu misao da tu metnem dete i da ga pokrijem travom i iverjem. Drukčije ne bih mogla da ga ubijem. Začas sam to učinila; oh, Dajna, kako je plakalo — nisam ga sasvim pokrila, nisam mogla... mislila sam, doći će kogod i uzeti ga, pa neće umreti. Požurih se iz šume, ali sam jednako čula njegov plač; kad dođoh u polje, kao da me neko prikova; nisam mogla da maknem, iako sam htela napred pošto-poto. Sela sam kod onog sena da vidim hoće li kogod naići; bila sam vrlo gladna, ostalo mi je samo parče hleba; nisam mogla dalje. Dugo, dugo posle toga, ko zna koliko časova docnije, videla sam gde ide čovek, onaj u bluzi; on me pogleda tako da se uplaših; skočih i udaljih se. Mislila sam da on sad ide u šumu, pa će možda naći dete. Nastavih da idem pravo, sve dok ne dođoh do sela, daleko od šume, bolesna, iznemogla i gladna. Založih se tu malo i kupih jedan hleb. Ali sam se bojala da ostanem. Jednako sam čula kako dete plače, pa sam mislila da to čuju i drugi; zato pođoh odatle. Međutim, bila sam tako umorna, a i noć se bližila. Najzad pored druma videh žitnicu, daleko od kuća — kao žitnica na Popovom salašu. Mislila sam da uđem i da se tu sakrijem između žita i slame; neće valjda niko doći. Uđoh; ambar je bio dopola pun pleve, a bilo je i nešto sena. Napravih sebi postelju, što je moguće dublje unutra, gde me niko neće naći; bila sam umorna i slaba, i zaspala sam... Ali, ah, detinji plač me je jednako budio; sve mi se činilo da je došao onaj čovek što me je onako gledao i da me je uhvatio. Mora biti da sam ipak dugo spavala; kad sam ustala i izašla iz žitnice, nisam znala da li je jutro ili veče. Bilo je jutro, jer se je sve više razdanjivalo; i ja okretoh natrag, istim putem kojim sam i došla. Morala sam, Dajna; vukao me je detinji plač, iako sam bila polumrtva od straha. Stalno sam mislila da će me onaj čovek u bluzi videti i da će znati da sam ja zatrpala dete. Ali sam išla dalje uprkos svemu; napustila sam svaku pomisao da se vratim kući, sišla sam bila s uma. Ništa nisam videla pred sobom do mesto gde sam zakopala dete... Još ga vidim. Oh, Dajna, hoću li ga doveka videti?
Heta se privi uz Dajnu i stade da drhti. Dosta je vremena prošlo u ćutanju, a onda ona nastavi:
— Nisam srela nikog, jer je bilo vrlo rano; uđoh u šumu... Znala sam put do onog mesta... i na svakom koraku čula sam plač... Mislila sam da je dete živo. Ne bih umela da kažem da li me je to plašilo ili radovalo. Ne znam šta sam osećala. Znala sam samo da sam u šumi, i čula plač. Ne znam ni šta sam osetila kad sam videla da je dete odneseno. Kad sam ga ostavila, želela sam da ga neko nađe i spase smrti; a kad videh da je odneseno, skamenih se od straha. Nisam ni pomislila da se maknem s tog mesta, tako sam bila klonula. Znala sam da ne mogu pobeći, i da će svako ko me vidi znati sve o detetu. Srce mi je bilo kao kamen; nisam mogla ništa ni da pomislim ni da pokušam; učini mi se da ću ostati tamo zanavek i da se ništa više neće menjati. Ali oni dođoše i odvedoše me.
Heta umuče; drhtala je, međutim, i dalje kao da ima još nešto na srcu; a Dajna je čekala jer je Hetino srce bilo tako tužno da su suze morale poteći pre reči. Najzad Heta zajeca:
— Dajna, misliš li da će bog ukloniti onaj plač i ono mesto u šumi sad, kad sam sve kazala?
— Pomolimo se bogu, jadna grešnice; kleknimo opet i pomolimo se milostivom bogu.

ČETRDESET ŠESTA GLAVA

ČASOVI OČEKIVANJA

U nedelju u jutru, kad su zvona na crkvi u Stonitonu zvonila na jutrenje, Bartl Mesi uđe ponovo u Adamovu sobu, posle kratkog otsustva, i reče:
— Adame, neki posetilac želi da te vidi.
Adam, koji je sedeo leđima okrenut prema vratima, odmah ustade i okrete se, zbunjena lica i nemirna pogleda. Lice mu je bilo još mršavije i iznurenije nego kad smo ga poslednji put videli, ali se te nedelje ujutru obrijao i umio.
— Je li kakva vest? — upita.
— Umiri se, mladiću, — reče Bartl — umiri se. Nije ono što ti misliš; to je ona mlada metodistkinja, dolazi iz zatvora. Eno je dole na stepenicama; pita da li bi ti bilo zgodno da se vidiš s njom, jer ima nešto da ti kaže o onoj jadnici; neće da uđe dok ti ne dozvoliš, tako je rekla. Misli da ćeš ti možda izaći da se razgovaraš s njom. A te propovednice obično nisu baš tako stidljive — promrmlja Bartl za sebe.
— Zamolite je da uđe — reče Adam. Stajao je licem okrenut vratima, i kad Dajna uđe i pogleda ga svojim blagim sivim očima, ona smesta opazi veliku promenu na njemu od onog dana kad je tog snažnog čoveka videla u njegovom domu. Njen jasni glas zadrhta kad mu pruži ruku i reče:
— Utešite se, Adame Bide; nije nju gospod ostavio.
— Hvala vam što ste došli k njoj — reče Adam. — Gospodin Mesi mi je sinoć doneo vest da ste tamo.
Ništa više nisu mogli da kažu, već su stajali jedno prema drugom ćuteći; i sam Bartl Mesi, koji je stavio naočare, kao da je bio na mestu prikovan posmatrajući Dajnino lice. Ipak se on prvi pribra i reče: — Sedite, devojko, sedite — prinese joj stolicu i povuče se na svoje staro mesto, na postelju.
— Hvala, prijatelju, neću da sednem, moram brzo da se vratim — reče Dajna. — Ona me je preklinjala da ne ostanem dugo. Došla sam, Adame Bide, da vas zamolim da posetite sirotu grešnicu i da se oprostite od nje. Ona želi da vas moli za oproštaj, i bolje će biti da se sastanete danas nego sutra rano, kad će vreme biti tako kratko.
Adam je drhtao; naposletku se skoro sruši na stolicu.
— To se neće desiti! — reče on. — Stvar se mora odložiti, možda će doći pomilovanje. Gospodin Ervajn reče da ima nade, da ne treba da napustim svaku nadu.
— Ta me misao raduje— reče Dajna, a oči joj se napuniše suzama. — Strašna je stvar tako žuriti s uzimanjem duše... Ali bilo ovako ili onako, — dodade odmah —vi ćete zacelo doći i pružiti joj priliku da kaže šta ima na srcu. Iako je njena jadna duša veoma tamna i zna malo stvari osim putenih, sirotica nije više tako okorela; kaje se, sve mi je ispovedila. Oholost njenog srca popustila je; veruje da ću joj ja pomoći i želi da čuje božju nauku. To mi daje pouzdanja; jer moram da se setim da moja braća ponekad pogrešno mere božansku ljubav znanjem grešnikovim. Napisaće pismo Pojzerovima, koje ću im ja predati kad nje više ne bude; a kad sam joj kazala da ste vi ovde, rekla je: „Volela bih da kažem Adamu zbogom i da ga zamolim da mi oprosti”. Hoćete li doći, Adame? Možda biste mogli da pođete sada sa mnom.
— Ne mogu,— reče Adam — ne mogu joj reći zbogom dogod ima neke nade,.. Osluškujem, osluškujem... ne mogu da mislim ni na šta drugo. Nije mogućno da će ona umreti tom sramnom smrću. Moj um ne može da se izmiri s tim.
On opet ustade sa stolice i pogleda kroz prozor, a Dajna je stajala puna strpljivog sažaljenja. Posle minutdva on se okrete i reče:
— Doći ću, Dajna... sutra u jutru... ako to mora da bude. Možda ću imati više snage da to podnesem kad znam da mora biti. Recite joj da joj opraštam. Recite joj da ću doći... u poslednjem času.
— Neću da navaljujem na vas protiv glasa vašeg srca — reče Dajna. — Moram brzo da se vratim k njoj; pravo je čudo kako ona sad ne može bez mene; jedva me je pustila da odem. Ranije mi nije uzvraćala prijateljstvo, ali sad je nesreća otvorila njeno srce. Zbogom, Adame, neka vas uteši otac naš nebesni i neka vam da snagu da izdržite sve. — Dajna pruži ruku, a Adam je stište ćuteći.
Bartl Mesi ustade da pomakne tešku rezu na vratima, ali pre nego što je stigao, Dajna reče blago: — Zbogom, prijatelju; — i već je silazila lakim korakom niz stepenice.
Bartl skide naočare, stavi ih u džep i reče: — Hvala bogu, ako već ima žena koje unose nemir u svet, dobro je što ima i takvih koje teše; ova je jedna od njih, jedna od njih... Šteta je što je metodistkinja; ali nema ženskoga stvorenja koje ne bi imalo bilo kakvu bubicu u glavi.
Te noći Adam nije ni legao u postelju; uzbuđenje usled očekivanja, koje je raslo sa svakim časom što ga je dovodio bliže kobnom trenutku, postajalo je vrlo jako; a i učitelj je motrio na njega, uprkos Adamovim molbama i uveravanjima da će biti potpuno miran.
— Šta je to za mene, mladiću, jedna neprospavana noć više ili manje! — reče Bartl. — Pod zemljom ću se ispavati. Pusti me da ti pravim društvo u nevolji dokle mogu.
Bila je to duga i tužna noć u maloj sobici. Nekoliko puta Adam je ustajao i šetao se tamo-amo, od zida do zida; zatim bi seo, zaronio lice u šake, i tada se ne bi čulo ništa drugo do kucanje časovnika na stolu ili padanje kakvog ugarka iz vatre koju je učitelj revnosno potsticao. S vremena na vreme počeo bi vatreno da govori:
— Kad bih mogao ma šta učiniti da je spasem... Kad bi moje patnje mogle da izdejstvuju ma kakvo dobro... Ali sedeti ovde mirno, znati sve, i ništa ne činiti... to je suviše teško za čoveka... Misliti šta bi sve bilo da nije bilo njega ... Oh, bože, na današnji dan trebalo je da se venčamo...
— Eh, mladiću moj, teško je to — reče Bartl nežno. — Teško je to. Ali treba da se setiš ovoga: kad si hteo da se oženiš njom, mislio si da je ona sasvim nešto drugo. Nisi mogao zamisliti da će ona za tako kratko vreme doći dotle da učini ovo što je učinila.
— Znam ja, znam ja to — reče Adam. — Mislio sam da ima srce nežno i puno ljubavi, i da neće reći laž niti učiniti prevaru. A kako sam i mogao drukčije da mislim? Da joj se on nije nikada približio, da sam je ja uzeo, i voleo je, i starao se o njoj, ona nikad ne bi učinila nikakvo zlo. Šta mari što bih imao malo muke s njom? To ne bi bilo ništa prema ovom sada.
— Ne zna se, sine, ne zna se šta je moglo da bude. Tebi je sad sve teško... trebaće vremena, trebaće vremena. Ali je moje mišljenje da ćeš se ti opet podići; i može još izaći nešto dobro iz svega toga, iako se ne nadamo.
— Iz ovoga da izađe dobro! — reče Adam. — Zlo time ne bi bilo popravljeno; njena propast se ne može sprečiti. Mrzim kad ljudi govore tako kao da uvek ima načina da se sve popravi. Trebalo bi ljudima utuviti u glavu da zlo koje su učinili ostaje večito zlo. Kad neko upropasti život svoga bližnjega, nema prava da se teši pomišlju da iz toga može izaći i nešto dobro... Ničije dobro neće izmeniti njenu sramotu i bedu.
— De, mladiću, de, — reče Bartl blagim tonom, koji je bio čudnovato u opreci s njegovom uobičajenom oštrinom i spremnošću da svakome protivureči — vrlo je lako mogućno da ja govorim gluposti; već sam mator, i mnogo je godina prošlo od vremena kada sam i ja trpeo.
Lako je naći razloga zašto drugi treba da buda strpljivi.
— Gospodine Mesi, — reče Adam pokajnički — ja sam prgav i nagao. Trebalo bi da sam prema vama drukčiji; ali nemojte mi uzeti za zlo.
— Neću, momče, ne dao bog.
Noć proteče u uzbuđenju, sve dok hladno praskozorje i sve jača svetlost ne donese onu strašnu mirnoću koja se rađa na ivici očajanja. Još malo pa više neće biti neizvesnosti.
— Hajdemo do tamnice, gospodine Mesi, — reče Adam, kad vide da kazaljka na njegovom časovniku stoji na šest — Ako ima kakvih vesti, tamo ćemo doznati.
Po ulicama se već kretao svet, idući u jednom pravcu. Adam je pokušao da ne misli kuda idu, dok su oni žurno prolazili kraj njega na kratkom razmaku između njegovog stana i zatvorske kapije. Zahvali bogu kad se kapija za njim zatvorila, da ne gleda više te radoznale ljude.
Ne, nije stigla nikakva vest — ni pomilovanje, ni odlaganje.
Adam je oklevao u dvorištu čitavo pola sata pre nego što se odlučio da javi Dajni da je došao. Odjedared mu do ušiju dopre glas, čije reči nije mogao da ne čuje: „U pola osam kreću kola”.
Treba, dakle, kazati poslednje zbogom; ništa više ne pomaže.
Deset minuta docnije Adam je bio pred vratima ćelije. Dajna mu je poručila da ne može da dođe po njega, jer ne može da ostavi Hetu ni trenutka, ali Heta je spremna da se vidi s njim.
Adam nije video Hetu kad je ušao; uzbuđenje mu je umrtvilo čulo vida i ćelija mu je izgledala sasvim mračna. Stajao je jedan časak, pošto se vrata za njim zatvoriše, drhteći, sav usplahiren.
Pa onda poče da opaža stvari kroz polutamu; vide crne oči, opet upravljene na njega, ali sada bez osmejka. Oh, bože, kako su tužno gledale! Poslednj i put su se te oči srele s njegovim kad se rastajao od nje, srca puna radosne nade i ljubavi, i te oči su se smešile iznad rumenih detinjih obraščića s rupicama. Sad je lice bilo kao od mramora; ljupke usne blede i malo rastavljene, drhtale su; rupica je nestalo; a oči, ah, najgore je od svega što su te oči tako ličile na Hetine. Hetine su te oči koje gledaju sada tužno u njega, kao da je Heta ustala iz groba i došla da mu kaže koliko je nesrećna.
Privila se uz Dajnu; obraz je prislonila uz Dajnin obraz. Izgledalo je kao da poslednji ostatak njene životne snage leži u tom dodiru; a sažaljiva ljubav što se videla na Dajninom licu izgledala je kao vidna zaloga nevidljive milosti.
Kad se tužne oči sukobiše, kad Heta i Adam pogledaše jedno u drugo, ona vide da se i on promenio, i to kao da je ispuni novom stravom. Prvi put je sad videla biće na čijem se licu čitalo ono što se u njoj promenilo. I Adam je bio slika strahovite prošlosti i strašne sadašnjosti. Gledajući ga, Heta je drhtala još više.
— Govori, Heta, — reče Dajna — kaži mu šta ti je na srcu.
Heta posluša kao malo dete.
— Adame... jako mi je žao... vrlo sam ružno prema vama postupila... Hoćete li da mi oprostite... pre nego što umrem?
Adam odgovori, gušeći jecanje:
— Hoću, opraštam vam, Heta; odavno sam vam oprostio.
Adamu se činilo da će mu mozak prsnuti u prvom trenutku kada su se njegove oči susrele sa Hetinim; ali zvuk njenoga glasa, kojim je izgovorila pokajničke reči, dodirnu u njemu jednu žicu koja je bila slabije zategnuta; on oseti neko olakšanje u onom što je bilo neizdržljivo, i potekoše retke suze — nije prolivao suze od trenutka kad je počela ova nesreća, kad se ono bacio Setu oko vrata.
Heta učini nehotičan pokret prema Adamu; jer, eto, došlo je k njoj nešto od one ljubavi koja ju je nekad okružavala. Brzala je i dalje Dajnu za ruku, ali priđe Adamu i reče plašljivo:
— Hoćete li još jedanput da me poljubite, Adame, iako sam bila tako rđava?
Adam uze pruženu, bledu, izmršavelu ruku, i oni se poljubiše neizrecivo svečanim poljupcem večnoga rastanka.
Tada Heta reče jasnijim glasom: — I recite mu... jer nema ko drugi da mu kaže... da sam išla da ga tražim i nisam mogla da ga nađem i da sam ga mrzela i proklinjala. Ali Dajna kaže da mu treba oprostiti... i ja pokušavam... jer inače neće ni bog meni oprostiti.
Na vratima ćelije začu se šum; ključ se okrete u bravi, i kad se vrata otvoriše, Adam spazi, kao u magli, neka lica; bio je jako uzbuđen te nije video ništa drugo, nije čak video ni da je jedno od tih lica g. Ervaj novo. Osetio je da se to čine poslednje pripreme i da ne može više ostati. Svi mu ćuteći riapraviše mesta da izađe; i on ode u svoj usamljenički stan, a Bart Mesi ostade da motri i vidi kraj.

ČETRDESET SEDMA GLAVA

POSLEDNJI TRENUTAK

Bio je to prizor koji su neki ljudi upamtili bolje nego svoje rođene jade — kada je tog sivog jutra svetina, koja je motrila i očekivala, ugledala kobna kola sa dva mlada ženska stvorenja kako krče sebi put ka gnusnom simbolu nasilne, nagle smrti.
Ceo je Stoniton čuo za Dajnu Moriš, mladu metodistkinju, koja je upornu prestupnicu dovela do priznanja, te je bio isto toliko radoznao da vidi nju koliko i bednu Hetu.
Ali je Dajna jedva opažala to mnoštvo ljudi. A Heta, kad je videla izdaleka silan svet, stegla je Dajnu iz sve snage.
— Zatvori oči, Heta, — reče joj Dajna — i molimo se neprestano bogu.
I tihim glasom, dok su se kola kretala kroz gomilu koja je piljila, Dajna je izlivala svoju dušu u usrdnoj poslednjoj molitvi za to bedno stvorenje koje je drhtalo, priljubljeno uz nju, grčevito se držeći za taj jedini vidljivi znak ljubavi i sažaljenja.
Dajna nije znala da u gomili vlada tišina, da svi ćute gledajući u nju sa nekim strahopoštovanjem; nije znala ni da su već sasvim blizu kobnog mesta, kad kola stadoše, i ona zadrhta užasnuta od glasnih uzvika koji su se njenim ušima činili kao pravo urlikanje demona. Strašan vrisak iz Hetinih grudi pomeša se s tim zvucima, i njih dve se zagrliše obuzete zajedničkim užasom.
Ali to nije bio uzvik proklinjanja, niti uzvik pobedonosne svireposti.
To je bio uzvik iznenadnog uzbuđenja; pojavio se neki konjanik, koji je u punom galopu krčio put kroz svetinu. Konj je bio sav u peni i propao, ali se pokoravao očajnim udarcima ostruga; a jahačeve oči su svetlele kao u luđaka, kao da ne vidi ništa drugo do ono što ostali nisu mogli videti. Gle, on drži nešto u rukama — podiže to uvis kao da je neko znamenje.
Izvršilac presude poznade jahača; to je bio Artur Donitorn; nosio je u ruci s teškom mukom dobijeno pomilovanje od smrtne kazne.

ČETRDESET OSMA GLAVA

OPET SASTANAK U ŠUMI

Sutradan predveče dva čoveka, sa suprotnih polaznih tačaka, išla su ka istom mestu, kuda su ih privlačile zajedničke uspomene. To je mesto bila šumica blizu Donitornovog dvorca, a ko su bila ta dva čoveka nije potrebno da vam kažem.
Stari vlastelin sahranjen je to prepodne, pročitano je zaveštanje, i sada, u prvom slobodnom trenutku, Artur Donitorn je izašao sam u šetnju, da se dobro zagleda u svoju novu budućnost i da učvrsti jednu tužnu odluku. Mislio je da će to najbolje učiniti u šumici.
Adam se takođe vratio iz Stonitona u ponedeljak uveče; ceo dan nije izlazio iz kuće, sem što je otišao do Pojzerovih da im kaže ono što im g. Ervajn nije rekao. Pristao je da se sa Pojzerovima otseli tamo kuda oni pođu, ma gde to bilo; rešio je da napusti položaj nadzornika nad šumama, a čim bude zgodno da prekine i poslove sa Džonatanom Bardžom, pa da se s majkom i Setom nastani u blizini svojih prijatelja, s kojima se obećao vezan zajedničkom žalošću.
— Set i ja ćemo sigurno naći posla — reče on; — čovek koji dobro zna zanat svuda je kod svoje kuće; počećemo lepo ispočetka. Mati neće stati tome na put; kad sam se vratio rekla mi je da se pomirila sa mišlju da bude sahranjena u drugoj parohiji, ako ja to želim i ako bi se drugde osećao ugodnije. Čudno je kako je sasvim mirna otkad sam se vratio. Izgleda da ju je umirila i utišala sama veličina nesreće. Biće nam svima bolje u novom kraju, iako ovde ima ljudi za kojima ću zažaliti. Neću da se odvajam od vas i vaših, ako mi to bude mogućno, gospodine Pojzere. Tuga nas je srodila.
— Da, mladiću, — reče Martin. — Da odemo, da ne čujemo više za ime toga čoveka. Ali, bojim se, ne možemo nikad otići tako daleko da ljudi ne doznaju da je neko iz naše porodice proteran preko mora, i bezmalo bio obešen. To će nam se govoriti u oči, i nama i našoj deci.
Duga je bila ta poseta Pojzerovima i toliko je iscrpla Adama da nije mogao ni pomisliti da još koga poseti ili da se vrati na svoj stari posao pre sutrašnjeg dana. „Ali sutra ću na posao”, reče sam sebi; „valjda ću ga jedared opet zavoleti; najzad, raditi ga treba, pa voleo ga ili ne voleo”.
To veče, odlučio je Adam, biće poslednje veče tugovanja; teško iščekivanje je prošlo, i sad valja podnositi ono što se ne može promeniti. Adam je rešio da se više ne viđa s Arturom Donitornom, ako samo bude mogao da ga izbegne. Ne mora da mu donosi vesti od Hete, jer se Heta videla s Arturom; sem toga, Adam nije više verovao ni samom sebi; uplašio se i sam od naglosti svojih osećanja. Reči g. Ervajna — da pamti šta je osećao kad je udario Artura u šumici — ostale su mu u pameti.
Misli o Arturu, kao sve misli u vezi sa jakim osećanjima, neprestano su mu se vraćale i uvek izazivale sliku šumice, sliku onoga mesta, natkriljenog granama, gde je opazio dva lika nagnuta jedan drugom i gde ga je spopao iznenadni bes.
„Ići ću večeras da vidim poslednji put to mesto”, reče on sebi. „To će mi koristiti, osetiću još jednom ono što sam osetio kad sam ga udarcem oborio. Znao sam da je postupak bedan čim sam ga učinio, još pre nego što sam počeo misliti da je mogao ostati na mestu mrtav”.
I tako se dogodilo da su Adam i Artur išli ka istom mestu, u isto vreme.
Adam je opet bio u svom radničkom odelu; skinuo je ono drugo čim je došao kući, i laknulo mu je zbog toga; da je usto nosio na plećima korpu s alatom, izgledao bi, sa svojim bledim i izmršavelim licem, kao utvara onoga Adama Bida koji je ušao u šumicu one avgustovske večeri pre osam meseci. Ali nije nosio korpu s alatom, nije išao onako pravo kao nekada, niti gledao ponosito oko sebe; ruke je držao u džepovima, a oči su mu bile uglavnom uprte u zemlju. Tek što je ušao u šumicu, zastade kod jedne bukve. Sećao se dobro tog drveta; tu je došao kraj njegovoj mladosti — to drvo ga je potsećalo na vreme kad su ga napustila neka od najsvetijih i najjačih osećanja. Osetio je da mu se ona nikad neće vratiti. Ipak, u ovom trenutku pokrenu se u njemu stara ljubav pri uspomeni na onoga Artura u koga je verovao pre nego što je došao do ove bukve, pre osam meseci. To je bila ljubav prema nekom ko je umro; onaj Artur više nije bio u životu.
Uznemiri ga šum koraka što su se približavali; ali je bukva bila na zavijutku, te nije mogao da vidi ko ide, dok odjedared na dva metra od njega ne iskrsnu visoka, vitka prilika, obučena u duboku crninu. Obojica se trgoše i pogledaše jedan u drugoga ćuteći. Za poslednjih petnaest dana Adam je često zamišljao kako stoji tako blizu Artura i napada ga rečima koje seku kao glas nemirne savesti, svaljujući na njega deo nesreće koju je prouzrokovao; a često je opet govorio sam sebi da bi bolje bilo da do takvog sastanka ne dođe. Ali zamišljajući u sebi sastanak, video je uvek Artura onakvog kakav je bio kada su se sreli u šumici one večeri — svež, bezbrižan, lak na reči; ova prilika pred njim dirnula ga je, međutim, izrazom patnje. Adam je znao šta je to patnja i nije bio u stanju da uperi surovo prst na slomljena čoveka. I tako on ne oseti u sebi ništa čemu bi se morao opirati; ćutanje mu se činilo boljim od prebacivanja. Artur prvi progovori.
— Adame, — reče on mirno — dobro je možda što smo se sreli, jer sam želeo da se vidimo. Tražio bih sutra od vas da se sastanemo.
On zastade, a Adam ne reče ništa.
— Znam da vam je teško da se sastanete sa mnom — nastavi Artur; — ali to se neće više dogoditi, za mnogo godina.
— I ne treba, gospodine, — reče Adam hladno; — ja sam mislio da vam pišem, sutra, da je bolje da svi odnosi među nama prestanu i da se neko drugi postavi na moje mesto.
Artura ošinu ovaj odgovor i on nastavi, ne bez izvesnog naprezanja:
— Hteo sam da govorim s vama i o tome. Neću pokušavati da umanjim vaše neraspoloženje prema meni, niti ću vas moliti da učinite nešto za mene. Želim samo da vas upitam hoćete li mi pomoći da ublažim zle posledice jedne prošlosti koja ne može da se popravi. Ne mislim na posledice po mene, nego po druge. Ja znam da ne mogu učiniti bogzna šta. Znam da će najgore posledice ostati; ali nešto može da se učini, i vi možete da mi pomognete. Hoćete li da me saslušate strpljivo?
— Hoću, gospodine, — reče Adam, posle kraćeg ustezanja. — Da čujem šta je to. Ako mogu pomoći da se nešto popravi, hoću. Srdžba ne popravlja ništa, to znam. Nje je bilo dosta.
— Pošao sam u Ermitaž — reče Artur. — Hoćete li da odemo donde i da tamo sednemo? Lakše ćemo razgovarati.
U Ermitaž nije niko ulazio otkad su njih dvojica zajedno izašla iz njega, jer ga je Artur zaključao i ključ stavio u svoju fijoku. Sada, kad ga je opet otvorio, našli su sveću dogorelu u svećnjaku; stolica na kojoj je sedeo Adam stajala je na istom mestu; bila je tu i korpa puna iscepanih hartija, a ispod te hartije, na dnu, sećao se Artur, ležala je ružičasta svilena maramica. Teško bi im bilo da uđu u Ermitaž i da nisu stigli do njega već sa teškim mislima.
Sedoše jedan prema drugom, i Artur reče: — Ja odlazim odavde, Adame; idem u vojsku.
Siromah Artur mislio je da će Adam biti dirnut njegovom izjavom, da će se u njemu javiti neko saosećanje. Ali Adamove usne ostadoše stisnute, a izraz lica nepromenjen. Artur nastavi:
— A evo šta sam hteo da kažem: jedan od razloga što odlazim odavde jeste što tada niko drugi neće morati da ostavlja Hejslop, da ostavlja svoje ognjište zbog mene. Učinio bih sve na svetu, nema te žrtve koju ne bih podneo samo da sprečim da se nanese još koja nepravda drugima zbog mene... zbog onoga što se desilo.
Arturove reči postigoše sada savršeno suprotan rezultat od onog koji je on očekivao. Adamu se učini da u tim rečima nazire neku zamisao o naknadi za zlo koje se ne može popraviti; pomirljivi pokušaj da zlo donese plodove koje inače donosi dobro; i to ga razgnevi više od svega. On je bio isto toliko naklonjen da pogleda u oči mučnim činjenicama koliko je Artur bio naklonjen da okreće oči od njih. A usto je u Adamu živeo obazrivi ponos siromašna čoveka u prisustvu bogataševom. Oseti da mu se vraća nekadašnja strogost kad reče:
— Sad je za to dockan, gospodine. Čovek treba da čini žrtve da bi izbegao da učini zlo; žrtve nisu u stanju da učinjeno zlo ponište. Kad se ljudskim osećanjima zada smrtna rana, ona se ne leče znacima naklonosti.
— Naklonosti! — povika Artur vatreno. — Kako možete i pomisliti da sam to imao na umu? Gospodin Ervajn mi je rekao kako Pojzerovi nameravaju da napuste mesto gde su živeli toliko godina, kroz pokolenja. Zar vi ne vidite, kao što gospodin Ervajn vidi, da bi bilo dobro nagovoriti ih da savladaju osećanje koje ih tera odavde, pa da ostanu ipak na starom mestu, među prijateljima i susedima koji ih poznaju.
— Jeste tako, — reče Adam hladno — ali je teško savladati osećanja. Za Martina Pojzera će biti teško da ode u drugi kraj, među tuđe ljude, jer je ovde odrastao i on, i pre njega njegov otac; ali je još teže za čoveka njegovih osećanja da ostane. Ne vidim kako bi se ta stvar mogla udesiti da ne bude bolna. Ima jedna vrsta štete, gospodine, koja se ne može nikako naknaditi.
Artur je neko vreme ćutao. Uprkos drugim osećanjima koja su to veče vladala njime, njegov se ponos bunio protiv Adamovog načina postupanja prema njemu. Zar ne pati i on? Zar nije i on bio prinuđen da napusti svoje najmilije nade? Sve je ostalo isto kao i pre osam meseci — Adam ga primorava da što jače oseti da se ne može popraviti zlo koje je učinio; on pruža njemu, Arturu, onu vrstu otpora koja najviše draži njegovu žustru i plahu prirodu. Ali njegovu srdžbu nadvlada odjedared ono što je savladalo i Adamovu srdžbu kad su se prvi put sukobili — znaci patnje na dobro poznatom licu. Trenutna Arturova borba završi se time što on oseti da mora da podnese mnogo štošta od Adama, kome je on dao prilike da mnogo štošta propati; ali je ipak bilo nekog pravdanja i detinjaste uvređenosti u njegovom glasu kad reče:
— Ali ljudi mogu nanesene uvrede još da pogoršaju nerazumnim ponašanjem, kad puste srdžbi na volju i zadovolje je trenutno, umesto da razmisle kakve posledice to može imati u budućnosti.
— Da ja ostajem ovde i da uzimam u svoje ruke upravu nad imanjem, — dodade on još žustrije — ne mareći za ono što sam učinio, čemu sam bio uzrok, vi biste, Adame, imali opravdanje što hoćete da se selite i što i druge pokrećete na seobu. Imali biste neko opravdanje da od zla pravite gore. Ali kad vam kažem da nameravam da odavde odem za dugi niz godina, kad znate šta to znači za mene, da to u korenu seče sve moje planove o sreći — onda nije mogućno da tako pametan čovek kao što ste vi ne uvidi da nema stvarnog razloga da Pojzerovi ne ostanu ovde. Gospodin Ervajn mi je sve kazao, ali on misli da bi se Pojzerovi mogli osloboditi pomisli da su obeščašćeni u očima svojih suseda i da ne mogu ostati na mom posedu, samo ako biste vi hteli da ga pomognete u tom nastojanju, ako biste i vi ostali i nastavili da vršite nadzor nad šumama.
Artur malo zastade, pa dodade molećivo: — Vi znate da će to koristiti i drugima, a ne samo posedniku. A sem toga, ko zna, možda ćete uskoro dobiti novog posednika, koga ćete rado slušati. Ako ja poginem, naslediće me moj rođak Tredžet i primiće moje ime. On je dobar čovek.
Adam nije mogao da ostane hladan; morao je osetiti da je to glas onoga čestitog i srdačnog Artura koga je on nekada voleo i kojim se ponosio; ali nije mogao da odagna bliže uspomene. Ćutao je; Artur je ipak pročitao odgovor iz njegovih očiju; i to mu dade povoda da produži još ozbiljnije.
— Pa onda, ako biste hteli da govorite sa Pojzerovima, ako biste hteli da pretresete tu stvar sa gospodinom Ervajnom, on misli sutra da vas potraži, i ako biste zatim hteli pomoću svojih i njegovih argumenata da utičete na Pojzerove da ne odu.. Naravno, ja znam da oni ne bi primili nikakvih usluga od mene; ja na tako nešto i ne pomišljam, ali sam ubeđen da bi tako, na kraju krajeva, ipak manje patili. I gospodin Ervajn tako misli, on će ostati kao vrhovna vlast na ovom imanju; pristao je da primi to na sebe. Tako će Pojzerovi ustvari biti pod upravom čoveka koga poštuju i vole. To bi isto bilo i s vama, Adame; i ako biste ipak otišli, značilo bi samo da želite da mi zadate još jači bol.
Artur poćuta opet malo, pa onda reče potresenim glasom:
— Ja ne bih tako postupao s vama, zaista ne bih. Da sam ja na vašem mestu, a vi na mom, pokušao bih da vam pomognem da učinite ono što je najbolje.
Adam se pomače naglo na stolici, gledajući u zemlju. Artur nastavi:
— Vi možda niste učinili nikad ništa za šta biste imali gorko da se kajete u životu, Adame; da ste učinili, bili biste velikodušniji. Onda biste znali da je meni gore nego vama.
Artur pri tim poslednjim rečima ustade sa stolice, priđe prozoru i stade da gleda napolje, leđima okrenut Adamu, pa produži vatreno:
— Zar je nisam i ja voleo? Zar se nisam s njom juče video? Zar je se neću i ja neprestano sećati kao i vi? Zar vam nije jasno da biste više patili da ste vi krivac?
Nekoliko minuta vladalo je ćutanje, jer borba u Adamu nije mogla lako da se završi. Ljudi lake prirode, čija osećanja imaju malo stalnosti, ne mogu ni shvatiti koliko je unutrašnjeg otpora morao da savlada Adam pre nego što je ustao sa stolice i pošao k Arturu. Artur ču taj pokret, okrenu se i srete se sa tužnim ali ublaženim pogledom Adamovim, koji mu reče:
— Istina je što velite, gospodine; ja sam surov, to mi je u krvi. Bio sam pomalo surov i prema ocu kad je grešio. Bio sam pomalo surov prema svakome, sem nje. Osećao sam da je niko ne žali dosta; njena mi se patnja duboko urezala u dušu; i kad mi se činilo da su Pojzerovi suviše strogi prema njoj, zaricao sam se da ja neću ni prema kome više biti surov. To preterano osećanje prema njoj možda je učinilo da se nisam poneo kao što treba prema vama. Poznao sam u životu šta znači kajati se i osetiti da je kasno. Osetio sam da sam bio preterano grub prema ocu onda kad ga je nestalo; osećam to i sad, čim na njega pomislim. Ja nemam prava da budem strog prema onima koji su grešili i zbog toga se kaju.
Adam je izgovarao te reči jasno i odlučno, kao čovek koji se rešio da ne izostavi ništa od onoga što treba da kaže; ali produži s više ustezanja:
— Nisam hteo da primim vašu ruku kad ste vi to tražili; ali ako hoćete to da učinite sada, iako sam onda odbio...
Arturova bela ruka nađe se istog trenutka u Adamovoj snažnoj šaci, i pritom se u obojici probudiše stare dečačke simpatije.
— Adame, — reče Artur, nateran na potpuno priznanje — nikad se ono ne bi dogodilo da sam znao da je vi volite. To bi mi pomoglo da se sačuvam. Ja se jesam borio; nikad nisam mislio da joj učinim nepravdu. Posle sam vas obmanuo, a to je napravilo od zla gore; ali ja sam mislio da sam na to prinuđen i da je to najbolje što mogu da učinim. U onom pismu rekao sam joj da mi se obrati ako zapadne u kakvu nevolju; nemojte misliti da ne bih učinio sve što mogu. Ali ja sam počeo naopako, pa se završilo još gore. Bog mi je svedok, život bih dao kad bih mogao da popravim zlo.
Sedoše opet jedan prema drugom i Adam reče drhteći:
— Kako je izgledala, gospodine, kad ste se rastali?
— Ne pitajte me, Adame, — reče Artur. — Čini mi se koji put da ću poludeti kad se setim njenog pogleda i onoga što mi je rekla, a usto da nisam mogao dobiti potpuno pomilovanje — nisam je spasao bedne sudbine da bude proterana — i da ništa ne mogu za nju da učinim za sve to vreme; da ona može umreti pod tom osudom, ne primivši više nikakve utehe.
— Ah, gospodine, — reče Adam, osetivši sad prvi put da se njegove patnje gube u saosećanju prema Arturu — ja i vi ćemo često misliti na istu stvar, i kad budemo daleko jedan od drugog. Moliću se bogu da vam bude na pomoći, kao što se molim da i meni pomogne.
— Ali tu je ono divno stvorenje, ona Dajna Moriš, — reče Artur, idući za svojim mislima, ne znajući šta su značile Adamove reči — ona je rekla da će ostati s njom do poslednjeg trenutka, dok ne pođe; a ona jadnica pripija se uz nju kao da je u njoj našla utehu. Obožavam prosto tu devojku i ne znam šta bih radio da ona nije tamo. Adame, vi ćete se videti s njom kad se vrati; nisam mogao juče ništa da joj kažem o svojim osećanjima prema njoj. Recite joj, —nastavi Artur ubrzano, kao da je hteo da sakrije uzbuđenje s kojim je govorio, i pritom izvadi sat i lanac — recite joj da sam vas zamolio da joj date ovo kao uspomenu od mene, od čoveka kome je ona jedini izvor utehe kad pomisli na... Znam da ne mari za takve stvari, niti ma za šta drugo što bih joj dao. Ali ona će se služiti satom, a meni će biti milo kada pomislim da se ona služi njime.
— Daću joj ga, gospodine, — reče Adam — i kazaću joj vašu poruku. Rekla mi je da će se vratiti Pojzerovima.
— I nagovorićete Pojzerove da ostanu, Adame? — reče Artur, setivši se predmeta na koji su obojica zaboravili pri prvom prijateljskom pomirenju. — I ostaćete i vi, i pomagaćete gospodinu Ervajnu oko popravki na imanju?
— Ima jedna stvar, gospodine, o kojoj vi ne vodite računa, — reče Adam s blagim ustezanjem — i ona je razlog mome dugom opiranju. Vidite, jedna ista stvar je u pitanju i kod mene i kod Pojzerovih: ako ostanemo, to je zbog materijalnog interesa, i izgledaće da smo tome za volju prešli preko svega ostalog. Znam da Pojzerovi tako misle, a i ja sam donekle tako mislio. Ljudi čestitog i nezavisnog karaktera nerado čine ono što ih ponižava u očima drugih.
— Ali ko god vas poznaje neće to misliti, Adame; to nije dovoljno jak razlog da spreči postupak koji je odista velikodušniji i nesebičniji od onog prvog. I doznaće se, mora se doznati, da oboje, i vi i Pojzerovi, ostajete na moju molbu. Adame, ne činite da stvari ispadnu gore po mene; i bez toga sam dovoljno kažnjen.
— Ne, gospodine, ne — reče Adam i pogleda u Artura s tužnom naklonošću. — Ne dao bog da učinim da bude još gore po vas. Obuzet strašću doista sam želeo da to mogu učiniti; ali to je bilo onda kad sam mislio da vi ne osećate dovoljno. Ostaću, gospodine, i učiniću sve što mogu. Otsad će mi sva briga biti da marljivo radim, da učinim ovaj svet prijatnijim za one koji još mogu biti srećni u njemu.
— Onda, da se rastanemo, Adame. Vi ćete se videti sa gospodinom Ervajnom sutra i posavetovaćete se s njim o svemu.
— Hoćete li skoro da otputujete, gospodine? — reče Adam.
— Što pre mogu, pošto uredim sve što treba. Zbogom,. Adame. Misliću na vas, zamišljaću kako opet radite na svom starom mestu.
— Zbogom, gospodine. Bog neka vam je u pomoći.
— Još jednom stegoše jedan drugom ruku, i Adam ode iz Ermitaža, osećajući da se tuga lakše snosi kad nestane mržnje.
Čim se vrata za njim zatvoriše, Artur priđe korpi za hartiju i izvadi malu ružičastu svilenu maramicu.

ŠESTA KNJIGA

ČETRDESET DEVETA GLAVA

NA HOL-FARMI

Bilo je to 1801 godine, prvog sunčanog jesenjeg popodneva više od osamnaest meseci posle rastanka Adamovog s Arturom u Ermitažu; u dvorištu Hol-Farme buldog je bio vrlo razdražen, jer je to bilo vreme kad su krave gonili u dvorište na popodnevnu mužu. Nije čudo što su strpljive životinje trčale zbunjeno i pogrešno zauzimale mesto, jer se uzbuđeno buldogovo lajanje mešalo još sa drugim, udaljenijim zvucima (za koje su ta pitoma ženska bića sujeverno smatrala da su takođe u nekoj vezi sa njihovim kretanjem — što im se može oprostiti); ti su zvuci bili — užasno pucanje kočijaševog biča, njegova vika i glasna tutnjava kola koja su ostavljala hambare pošto su izručila svoj zlatni teret.
Gđa Pojzer je naročito uživala u muži, i u to doba, ako je bilo lepo vreme, ona bi stajala na kućnim vratima, s pletivom u ruci, i mirno posmatrala; življa i radoznala postajala bi samo kad bi nevaljala žuta krava, koja je jednom ritnula punu vedricu mleka, već prethodno dobijala kaznu u obliku sapinjanja zadnjih nogu.
Danas, pak, gđa Pojzer je samo malo pažnje poklanjala dolasku krava, jer je bila zauzeta živim razgovorom s Dajnom, koja je šila jake na tečinim košuljama i strpljivo podnosila da joj Toti već treći put prekine konac, navaljujući na nju da vidi „Bebu”, drvenu lutku bez nogu i u dugoj suknji, čiju je ćelavu glavu Toti, sedeći na maloj stolici pored Dajne, milovala i vrlo usrdno pritiskivala uz svoje punačke obraščiće. Toti je sad nešto više od dve godine starija nego kad ste je prvi put videli, i ima crnu haljinu ispod kecelje. I gđa Pojzer je odevena u crninu, što kao da je pojačavalo porodičnu sličnost između nje i Dajne. Inače nije bilo mnogo spoljnih promena kod naših starih poznanika, ni u udobnoj kući, koja se sijala od svetle hrastovine i kalajnog posuđa.
— Nisam još videla stvorenje kao ti što si, Dajna, govorila je gđa Pojzer — kad uvrtiš nešto u glavu, ne može te čovek pomaći, kao ni drvo iz korena. Možeš reći šta hoćeš, ali ja ne verujem da je to vera; jer šta kaže drugo ta „Beseda na gori”, koju tako često čitaš deci, nego da činiš ono što drugi žele da činiš. I kad bi neko zatražio od tebe nešto nerazumno, naprimer da skineš haljinu pa da mu je daš, ili da pustiš da te udari po licu, na to bi, uverena sam, odmah pristala; ali kad se od tebe zahteva nešto što zdrav razum nalaže, a što je za tebe korisno, uzjoguniš se protiv toga.
— Ne, draga tetka, — govorila je Dajna smešeći se i šijući dalje — vaša želja dovoljna je da učinim sve, sem ako za nešto osećam da je pogrešno.
— Pogrešno! E to je baš preko jego! Volela bih da znam šta je tu pogrešno kad je reč o tome da ostaneš kod svojih rođaka, kad oni smatraju za sreću što si kod njih, kad su voljni da se staraju o tebi čak i kad tvoj rad ne bi naknadio onu vrapčju mrvicu što pojedeš i ono parče krpice kojom se odevaš. A koga u svetu treba pre svega da pomažeš i tešiš, volela bih da znam, ako ne svoje rođake, ako ne mene, jedinu još živu tetku, koja je usto, što se kaže, jednom nogom u grobu svake bogovetne zime; I eto ta mala što sedi do tebe, i kojoj će srce pući kad pođeš; a od dedine smrti je prošlo jedva godinu dana; pa i teči bi bila potrebna više nego ikada, da mu pališ lulu i da ga dvoriš; i sad kad mogu da se oslonim na tebe što se tiče masla i kad sam videla toliko muke dok sam te obučila; pa toliko stvari ima da se sašije, a treba uzimati neku tuđu devojku iz Tredlstona da to radi — i to sve zato što moraš u onu gomilu golog kamenja, preko koje i same vrane preleću ne spuštajući se.
— Draga tetka Rejčela, — reče Dajna, gledajući u oči gđi Pojzer — vi to samo zbog svoje dobrote kažete da sam vam ja od koristi. U samoj stvari ja vama nisam nimalo potrebna, jer su Nansi i Moli umešne u poslu; a i vi ste sad dobro sa zdravljem, bogu hvala, a teča je već raspoloženiji; pa imate i dosta suseda i prijatelja od kojih poneko svaki dan dođe da posedi s tečom. Vi odista sasvim možete bez mene; a u Snofildu su braća i sestre u velikoj nuždi i nemaju nijednu od ovih uteha koje vi ovde imate. Osećam da treba da se vratim među one, među koje me je sudbina prvo stavila; osećam da me opet nešto vuče onim bregovima u kojima sam bila blažena noseći božju reč grešnicima i očajnicima.
— Osećaš! Da! — reče gđa Pojzer, vrativši svoj pogled sa krava na Dajnu. — To je uvek razlog kojim me ućutkuješ kad nameravaš da uradiš nešto što meni nije pravo. Zašto ti je potrebno da još više propovedaš? Zar ne ideš, bog bi znao kuda, svake nedelje, te propovedaš i moliš se? I zar nemaš dosta metodista u Tredlstonu, kad ti se već ne sviđaju oni što posećuju crkvu? I zar ih nije dosta u ovoj parohiji koje si pridobila, a koji će se opet spregnuti sa sotonom čim ti okreneš leđa? Eto ova Besi Krenedž, ona će da leti u novim čipkama tri nedelje posle tvog odlaska, to ti otvoreno kažem; bez tebe, ona neće ostati na pravom putu, baš kao što pseto neće da stoji na zadnjim nogama ako nema nikog da mu preti. Ali ja mislim da tebi nije mnogo stalo do duša u ovom kraju; inače bi ostala kod svoje tetke, koja nije toliko ispravna da tvojom pomoću ne bi mogla da postane i bolja.
U Pojzerkinom glasu oseti se toga trenutka nešto što ona nije želela da bude opaženo; zato se okrete brzo satu i reče: — Oho, vreme je čaju; ako je Martin dole, u dvorištu, i on će rado popiti jednu šolju. Hajde, Toti, pile moje, da ti mama metne kapu, pa da odeš u dvorište i da vidiš je li tata tamo, i da mu kažeš da ne ide dok ne dođe da popije čaj; a kaži i braći da dođu.
Toti potrča s kapom koja ju je udarala po leđima, a gđa Pojzer izvuče sjajni hrastov sto i stade da reda po njemu šolje.
— Ti kažeš da su one devojke, Nansi i Moli, dobre na poslu; to je tek tako, da se nešto rekne. Sve su one jednake, bile pametne ili glupe — ne smeš ih ostaviti same ni minuta. Mora čovek da ih nadgleda ako hoće da nešto rade. I sad, ako se ja razbolim i ove zime, kao prošle, ko će da ih nadgleda ako ti odeš? Pa tu je i ovo detence; sigurno će mu se nešto desiti; pustiće ga da padne u vatru, ili u kotao gde se topi slanina, ili tako nešto, i ostaće sakato zanavek, i tome ćeš svemu ti biti kriva, Dajna!
— Obećavam vam, tetka, — reče Dajna — da ću doći nazimu ako se razbolite. Nemojte misliti da ćete ostati bez mene ako vam odista budem potrebna. Ali za moju dušu je važno da se udaljim od ovog života punog ugodnosti i raskoša, gde imam svega i svačega u izobilju — da odem odavde bar za najkraće vreme. Niko ne može bolje od mene da zna šta su moje duševne potrebe i koja mi iskušenja najviše prete. Što neću da ostanem kod vas, iako me zovete, to nije zato što želim da izbegnem neku dužnost koja mi nije po volji; ja se opirem iskušenju — da ljubav prema ljudskom stvorenju ne postane kao neka magJa koja će da mi zakloni nebesku svetlost.
— Ja prosto ne mogu da shvatim šta ti nazivaš ugodnošću i raskošom — reče gđa Pojzer, sekući hleb i mažući ga maslom, — Istina, hrana je dobra i ima je dovoljno, i niko ne bi mogao reći da ne dajem izdašno i da tvrdičim; ali ti sama uvek probiraš za sebe same ostatke i okrajke koje niko neće... A gle, ko je ono! Adam Bid nosi malu. Čudi me što je došao tako rano.
Gđa Pojzer potrča ka vratima da bi uživala gledajući svoje mezimče u novom položaju, s očima punim ljubavi ali jezikom spremnim za prekor.
— Juh, Toti, sram te bilo! Devojčica od pet godina, pa da pusti da je nose. Slomiće vam ruku, Adame, ta dunda; spustite je — sramota!
— Ne, ne, — reče Adam — mogu ja da je dignem i samom šakom, nije potrebno da upotrebim celu ruku.
Toti je marila za sve te prekore koliko bi marilo i neko debelo belo psetance. Adam je spusti na prag, a mati pojača svoje prekore pljuskom poljubaca.
— Čudite se što me vidite u ovo doba? — reče Adam.
— Da, ali uđite — reče gđa Pojzer sklanjajući se s vrata da Adam uđe; — nema valjda rđavih vesti?
— Ne, nema ničega — odgovori Adam, prilazeći Dajni i pružajući joj ruku. Ona beše ostavila rad i ustala, spontano, kad joj se on približio. Na njenim bledim obrazima pojavi se slabo rumenilo, ali odmah i nestade kad ona pruži Adamu ruku i pogleda u njega plašljivo.
— Došao sam do vas, Dajna, s porukom — reče Adam, očigledno nesvestan da još drži njenu ruku. — Mati je nešto slaba, pa bi želela da dođete i provedete noć s njom, ako hoćete. Rekao sam joj da ću svratiti da vas pozovem kad budem: pošao iz sela. Ona preteruje u radu, a nikako ne mogu da je nagovorim da uzme kakvu devojku da joj pomaže. Ne znam šta ću s njom.
Adam pusti Dajninu ruku kad prestade da govori, i očekivaše odgovor; ali pre nego što je Dajna otvorila usta, gđa Pojzer reče:
— Vidiš, dakle! Jesam li ti rekla da i u ovoj parohiji ima sveta kome treba pomoći i da radi toga ne treba ići daleko. Eto, gospođa Bid je stara i nemoćna, da ne može gore biti, a teško će se rešiti da pusti k sebi ikoga sem tebe. Oni u Snofildu su se već navikli i mogu lakše da budu bez tebe nego gospođa Bid.
— Uzeću kapu i poći ću odmah, ako samo pre toga nemam još nešto vama da svršim, tetka, — reče Dajna i stade da savija rad.
— Jeste, imaš nešto da mi uradiš. Da popiješ šolju čaja, dete; gotov je; i vi, Adame, popijte čaj ako ne žurite.
— Popiću, hvala, pa ću onda i ja da pođem sa Dajnom. Idem pravo kući, jer imam da napišem mnogo računa za građu.
— A gle, Adame, vi ste ovde! — reče Pojzer, ulazeći zagrejan, bez kaputa, a za njim dva crnooka mališana, tako nalik na njega kao dva slončeta na ogromnog slona. — Kako to da ste nam došli tako rano posle podne?
— Došao sam da donesem poruku od majke — reče Adam; — opet je počela nešto da se žali, pa bi htela da Dajna dođe i ostane malo kod nje.
— Za vašu majku ćemo joj dati malo otsustva, — reče Pojzer — ali je posle nećemo pustiti dokle god ne dođe po nju muž.
— Muž! — reče mali Martin, koji je bio u najprozaičnijim dečačkim godinama kad se sve shvata bukvalno. — Pa Dajna nema muža!
— Da je pustimo? — reče gđa Pojzer, pa spusti kolače na sto i sede da sipa čaj. — Moraćemo da je pustimo, čini mi se, ali ne zbog muža, nego zbog njenih bubica u glavi. Tomo, šta to radiš s lutkicom svoje sestrice? Hoćeš da rasplačeš dete, a sad je tako mirno. Ako se tako ponašaš, nećeš dobiti ni mrvu kolača.
A Toma se, sa pravom bratskom ljubavlju, zabavljao, dižući lutki suknju na ćelavu glavu i izlažući njen trup bez udova opštem smehu — bila je to nedostojna stvar koja je Toti do srca zabolela.
— Šta misliš, šta mi je rekla Dajna posle ručka? — nastavi gđa Pojzer, gledajući u muža.
— Eh, ja vrlo teško pogađam — reče Pojzer.
— Zamisli, hoće opet da ide u Snofild i da radi u fabrici, da i dalje gladuje kao neko ko nema nigde nikoga svoga.
Pojzer nije umeo odmah da nađe reči kojima bi izrazio svoje neprijatno iznenađenje; on samo prenese pogled sa žene na Dajnu, koja je sedela pokraj Toti, da bi je zaštitila od bratovljeg zadevanja, i sipala deci čaj. Da je Pojzer uopšte imao dara za razmišljanje, palo bi mu u oči da se Dajna u tom trenutku nekako promenila, jer obično nije menjala boju lica; ovako, on samo pomisli da je Dajna još lepša s tim rumenilom koje nije bilo jače od rumenila ruže mesečarke. Možda je to došlo otuda što ju je teča malo duže gledao; ali, ko zna? Jer baš tada Adam reče, mirno ali začuđeno:
— A ja sam se nadao da se Dajna nastanila kod vas zauvek. Mislio sam da je napustila nameru da ide u svoj stari kraj.
— Mislili ste! — reče gđa Pojzer. — Da, tako bi mislio svako kome je u glavi sve u redu. Ali treba biti metodist ako hoćete da razumete šta hoće da učini metodist. Teško je pogoditi za čim juri slepi miš.
— A šta smo ti učinili, Dajna, te hoćeš da odeš od nas? — upita Pojzer, još ne pijući čaj. — To je kao da gaziš datu reč; tvoja tetka nikad drukčije nije mislila nego da ti ovo bude kuća.
— Ne, tečo, — reče Dajna, trudeći se da bude mirna. — Čim sam došla, rekla sam da je to samo privremeno, dok sam tetki potrebna.
— Dobro, a ko ti je kazao da mi sad nisi više potrebna? — upita gđa Pojzer. — Ako nisi mislila da ostaneš, bolje da nisi ni dolazila. Ko se ne navikne na jastuk, taj ne oseća da ga nema.
— Ne, ne — reče Pojzer, koji nije voleo da se preteruje. — Ne treba tako da govoriš; zlo bi bilo da nije bila kod nas za sve ovo vreme, sad će na Gospojinu biti godinu dana; moramo joj biti zahvalni, ostala ili ne ostala. Samo nikako ne mogu da razumem zašto ostavlja punu kuću i ide tamo gde zemlja, većinom, ne vredi više od deset šilinga po hektaru, i zakupnina i dohodak zajedno.
— Baš zato i ide, tako sama kaže — reče gđa Pojzer. — Ovde joj je, veli, suviše ugodno, ima suviše mnogo da se jede, i svet nije dovoljno bedan. Iduće nedelje odlazi; ne mogu da je odgovorim, ma šta joj rekla! Tako je to uvek s ljudima blagih lica. A gađao u perinu, a govorio njima, isto ti je. Ali ja velim da to nije nikakva vera, biti tako tvrdoglav, jel’ te, Adame?
Adam je video da je Dajna zbunjena kao što nikad nije bila kad se nešto ticalo nje lično, i želeći da joj pomogne, ako je mogućno, reče gledajući je nežno:
— Ne, ja ne mogu da nađem zamerke ničemu što Dajna uradi. Uveren sam da su njene misli bolje nego naša nagađanja. Ja bih joj bio zahvalan kad bi mogla da ostane među nama; ali ako ona smatra da je dobro da ide, ne bih hteo ni da joj smetam, ni da joj otežavam odlazak svojim prigovorima. Mi njoj dugujemo nešto sasvim drugo!
Kao što se često događa, reči koje su bile namenjene da pomognu Dajni bile su za njenu, u tom času vrlo osetljivu dušu, isuviše teške. Suze joj udariše na oči pre nego što je stigla da ih sakrije; ona ustade brzo, računajući da će to izgledati kao da je pošla po kapu.
— Mama, zašto Dajna plače? — upita Toti. — Ona nije nevaljala devojčica.
— Ti si malo preterala — reče Pojzer. — Mi nemamo prava da se mešamo u njene stvari. A bilo bi ti sigurno krivo da sam ja rekao ma šta protiv onoga što ona hoće da uradi!
— Zato što bi ti, sigurno, zamerao bez razloga — reče gđa Pojzer. — Ali ono što ja kažem ima razloga, inače ne bih ni rekla. Lako je govoriti onima koji je ne vole kao njena rođena tetka. A tako sam navikla na nju! Kad ona ode, osećaću se neugodno kao ostrižena ovca. I kad čovek samo pomisli da ostavlja parohiju u kojoj je svi tako poštuju! Gospodin Ervajn vodi o njoj računa kao da je dama, iako je metodistkinja i ima u glavi te bubice o propovedanju — neka mi bog oprosti ako je greh što tako kažem.
— De, de, — reče Pojzer veselo — ali nisi rekla Adamu šta je gospodin Ervajn kazao o tome jednoga dana. Moja žena, znate, Adame, rekla je jedared pred njim da je Dajnina jedina mana to što propoveda; a on je kazao: „Vi, gospođo Pojzer, ne treba da joj to zamerate; jer ona još nema muža, kome bi držala predike. Smeo bih se kladiti da ste vi Pojzeru očitali više nego jednu propoved”. Tu ti je popa dobro doskočio — dodade Pojzer, smejući se od srca. — Pričao sam to Bartlu Mesiju, i on se slatko nasmejao.
— Eh, teško je ljudima smejati se za makakvu pošalicu kad zasednu i počnu da pilje jedan u drugog s lulama u zubima! — reče gđa Pojzer. — Podbodite samo Bartla Mesija da govori o ženama pa ćete čuti kako seče. Kad bi sečka imala nama da upravlja, sve bi žene otišle u slamu. Toti, sine, idi gore do teta Dajne, vidi šta radi i poljubi je.
Ta je misija bila poverena Toti da bi se uklonili neki preteći znaci oko njenih usta; jer Toma, koji se više nije nadao nikakvim kolačima, počeo je da diže prstima očne kapke i da pokreće očne jabučice, okrenut Toti, što je maloj bilo vrlo neprijatno.
— Vi nam, Adame, sada retko dolazite, u poslu ste? — reče Pojzer. — Bardža je tako savladala sipnja da će teško moći sam da jaši po nabavke.
— Da, imamo sad dosta građenja — reče Adam. — i opravki ovde na imanju, a i novih zgrada u Tredlstonu.
— Smeo bih se kladiti da će nova kuća koju Bardž zida na svom zemljištu biti za njega i njegovu kćer — reče Pojzer. — On će ubrzo da napusti posao i da sve preda vama, s tim da mu plaćate izvesnu sumu godišnje. Neće proći ni godinu dana, a mi ćemo videti da ste se vi nastanili gore na brežuljku.
— Ja bih zaista voleo da poslovi pređu u moje ruke, ne zato što mi je baš stalo da zaradim više novaca; imamo dosta i još mećemo nastranu, nas dvojica i majka. Ali bih rado hteo da imam odrešene ruke u poslu; onda bih pokušao da izvedem neke planove, što ovako ne mogu.
— Sigurno se dobro slažete s novim nadzornikom imanja? — upita Pojzer.
— Da, da, to je pametan čovek; razume se u zemljoradnji — sprovodi isušivanje i tome slično, vrlo dobro. Pođite jednog dana ka Stoniširu da vidite kakve su izmene učinjene. Jedino o zidanju nema pojma; retko se i nađe čovek koji se razume više nego u jednoj stvari; kao da i ljudi nose konjske naočnjake, pa ne vide ništa sa strane. Ali eto gospodin Ervajn, naprimer, zna o građevinarstvu više nego većina arhitekata, koji svi misle da su savršeni, a ovamo većinom ne znaju kako da postave dimnjak pa da se ne sudari s vratima. Po mome mišljenju, praktičan građevinar, s nešto ukusa, najbolji je arhitekt za obične stvari; ja deset puta radije nadziravam neku zgradu ako sam dao i plan za nju.
Pojzer je s divljenjem i pažnjom slušao Adamovo izlaganje o zidanju; ali ga je to valjda i opomenulo da se seno plasti već duže vremena bez njegovog nadzora; i zato, čim je Adam zaćutao, Pojzer ustade i reče:
— E, Adame, moram da vam kažem zbogom; treba da se vratim u dvorište.
Ustade i Adam, jer vide da Dajna ulazi s kapom na glavi i jednom malom korpom u ruci, a pred njom ide Toti.
— Vidim da ste gotovi, Dajna, — reče Adam; — onda da pođemo, jer što pre stignem kući, utoliko bolje.
— Mama, — reče Toti svojim piskavim glasićem — Dajna se molila bogu i plakala, plakala.
— Pst! Pst! — reče joj mati. — Deca ne smeju da brbljaju;
A otac, koji se tresao od prigušenog smeha, stavi devojčicu na beli čamov sto i zatraži da ga poljubi. Gospodin i gospođa Pojzer, kao što vidite, nisu imali baš najispravniji način vaspitanja dece.
— Vrati se sutra ako ne budeš bila potrebna gđi Bid — reče gđa Pojzer; — ali ako njoj ne bude dobro, znaš, onda ostani.
I tako, pošto se oprostiše, Dajna i Adam odoše zajedno sa farme.

PEDESETA GLAVA

U KUĆI BIDOVIH

Adam nije ponudio Dajni da ga uzme podruku kad su izašli u polje. Nije to nikada dosada činio, iako su često izlazili zajedno, jer je opazio da sa Setom nikad nije išla podruku, pa je mislio da joj je ta vrsta pomoći možda neprijatna. Išli su, dakle, razdvojeno, iako jedno pored drugoga; natučen obod Dajnine male crne kape krio je njeno lice od Adama.
— Vi, dakle, ne možete da budete srećni ako se nastanite kod Pojzerovih, Dajna? — reče Adam, s mirnim interesovanjem, kao brat, koji tu nema lično da se uznemiruje. — Šteta, oni vas tako vole.
— Vi znate, Adame, kada je reč o ljubavi prema njima i o brizi za njihovo blagostanje, ja osećam za njih isto što i za sebe samu; ali oni sada nisu ni u kakvoj nevolji, njihova se tuga stišala, i ja se osećam pozvanom da se vratim svom starom poslu, pri kome sam osećala blagodet koja mi je u poslednje vreme nedostajala u ovom suvišnom svetskom izobilju. Znam da je tašta pomisao bežati od dela koje gospod nameni čoveku i tražiti bolju blagodet svojoj duši; kao da čovek može naći puno prisustvo božje negde drugde, a ne tamo gde ono jedino jeste — u predanoj poslušnosti. Ali evo sada mi je dat jasan znak da se moje delo nalazi na drugom mestu — bar za izvesno vreme. Idućih godina, ako bi tetkino zdravlje popustilo ili ako bih joj zbog nečeg drugog zatrebala, vratiću se.
— Vi, Dajna, znate najbolje šta treba da radite — reče Adam. — Ja mislim da se bez jakih unutrašnjih razloga nećete protiviti želji onih koji vas vole i koji su vam srodnici. A nemam prava da vam govorim o tome kako je meni žao; vi dobro znate koliko imam razloga da vas stavljam iznad svih svojih prijatelja; i da je bilo suđeno da mi budete sestra i da živite s nama, smatrao bih to za najveću sreću koja bi nas mogla zadesiti; ali mi Set veli da nema nade; njegova i vaša osećanja nisu ista. A ja sam se, eto, možda suviše osmelio da o tome govorim.
Dajna ništa ne odgovori; išli su nekoliko koraka ćuteći, dok nisu došli do kamene ograde; tu više nije mogla sprečiti da joj Adam ne vidi lice, pošto se on prvi uspeo i okrenuo se da joj doda ruku dok se pela na vrlo visok stepenik. Veoma se iznenadio: sive oči, obično blage i ozbiljne, imale su onaj bleštavi i zbunjeni sjaj koji prati prigušeno uzbuđenje; a lako rumenilo s kojim je Dajna sišla niz stepenice, kad su pošli pojačalo se do tamnoružičaste boje. Izgledala je kao da je Dajnina sestra. Adam je ćutao neko vreme, čudeći se i nagađajući, pa onda reče:
— Nadam se da vas nisam uvredio ili vam dosađivao svojim rečima; možda sam dozvolio sebi malo veću slobodu. Ja ne želim ništa drugo do ono što vi smatrate za najbolje; i biću zadovoljan ako boravite i trideset milja daleko, samo ako vi smatrate da tako treba da bude. Misliću na vas isto kao i sada. Jer vi ste vezani za ono čega ja moram da se sećam, isto kao što moje srce mora da udara.
Jadni Adam! Tako se muškarci varaju. Dajna na to ne odgovori, nego zapita:
— Jeste li čuli nešto o onom sirotom mladiću otkako smo poslednji put govorili o njemu?
Dajna je uvek tako nazivala Artura; nikad nije zaboravila kako je izgledao kada ga je videla u tamnici.
— Jesam — reče Adam. — Gospodin Ervajn mi je juče čitao jedan deo njegovog pisma; Gotovo je pouzdano, kaže se u pismu, da će uskoro biti sklopljen mir, iako niko ne veruje da će on trajati; ali Artur veli da ne misli da dolazi kući. Zasada još nema hrabrosti za to; a i za druge ja bolje da ostane tamo. Gospodin Ervajn misli da ima pravo što neće da dođe; pismo je puno tuge. Artur pita i za vas i za Pojzerove, kao i uvek. Jedno me je mesto u pismu veoma dirnulo: „Ne možete zamisliti kako se osećam starim. Ne pravim više nikakve planove. Najbolje se osećam kad mi pretstoji kakav duži marš ili borba”.
— On je nagao i ima vrelu krv, kao Isak, koga sam ja uvek sažaljevala — reče Dajna. — Onaj sastanak dva brata, kada je Isak velikodušan i pun ljubavi, a Jakov tako plašljiv i nepoverljiv, iako zna da je naklonost gospodnja uz njega, uvek me je silno dirao. Zaista, često mi je dolazilo da kažem da je u Jakova bilo malo duha. Ali to je naše iskušenje — moramo naučiti da vidimo dobro i u mnogim stvarima koje nisu naizgled lepe.
— Ja najviše volim da čitam o Mojsiju, u Starom zavetu — reče Adam. — On je dobro izveo jedan težak posao, a umro je kad su drugi pobirali plodove toga rada; čovek treba da ima smelosti da tako gleda svoj život i da misli šta će ostati od tog života kad njega više ne bude na zemlji. Što je dobro i valjano urađeno, to traje; čak iako je to samo obično postavljanje poda od dasaka, svejedno; ako je dobro urađeno, koristiće i drugom nekom sem onome koji ga je postavio.
I Dajni i Adamu bilo je milo što govore o stvarima koje nisu lične, te u tom razgovoru pređoše preko mosta na potoku u Vrbaku, kad se Adam osvrte i reče:
— Ah, eno Seta! Znao sam da će brzo doći kući. Zna li da odlazite, Dajna?
— Da, kazala sam mu prošle nedelje.
Adam se sad seti da je Set u nedelju uveče došao kući veoma neraspoložen; a to je u poslednje vreme bilo neobično, jer je sreća što viđa Dajnu jednom nedeljno nadmašavala, tako je bar izgledalo, bol zbog saznanja da ona neće nikad poći za njega. Te večeri izgledao je kao i uvek, blag i malo zanesen, dok nije došao bliže Dajni i video tragove suza na njenim nežnim kapcima i trepavicama. Tada naglo pogleda u brata; međutim, Adam je očevidno bio daleko od uzbuđenja koje je potresalo Dajnu; imao je svoj svakodnevni izgled mirne rezignacije. Set se trudio da sakrije od Dajne da je opazio njeno lice, te samo reče:
— Hvala vam što ste došli, Dajna, jer je mati ceo dan čeznula da vas vidi. Prve njene reči odjutros bile su o vama.
Kad uđoše u kućicu, Lizbeta je sedela u naslonjači, umorna od spremanja večere; to bi uvek obavila mnogo ranije nego što treba, da bi mogla da izađe na kapiju, deci u susret, čim čuje njihove korake.
— O dete moje, — reče kad joj Dajna priđe — najzad si došla. Što te nema čitavu nedelju dana da me obiđeš?
— Draga prijateljice, — reče Dajna, uzevši Lizbetu za ruku — vama nije dobro. Da sam to ranije znala, došla bih.
— A otkuda bi znala kad ne dolaziš? Ovi moji mladići znaju samo ono što im kažem; dokle god mičeš rukama i nogama, muškarci misle da ti je dobro. Ali meni nije baš toliko rđavo, nazebla sam malo. A njih dvojica neprestano navaljuju da uzmem koga da mi pomaže, pa mi tim govorom još pogoršavaju bolest. A da si ti došla da budeš malo kod mene, oni bi me ostavili na miru. Ti nisi toliko potrebna Pojzerovima koliko meni. Ali skini kapu, da te vidim.
Dajna htede da se okrene, ali je Lizbeta držala čvrsto dok je skidala kapu i gledala joj u lice, kao što bi neko gledao sveže uzabranu visibabu, da ponovo oseti čistotu i ljupkost.
— A šta je tebi? — reče Lizbeta začuđeno. — Ti si plakala!
— To je samo trenutni bol, proći će — reče Dajna, koja nije želela da izazove Lizbetino protivljenje ako joj kaže za svoju nameru da ode iz Hejslopa. — Čućete sve, razgovaraćemo noćas. Ostaću noćas kod vas.
To umiri Lizbetu; ostaje joj cela noć za razgovor sa Dajnom, i to nasamo, jer je sad u kućici bila nova soba, koja je, kao što se sećate, napravljena pre dve godine, u očekivanju novog stanovnika; Adam bi u toj sobi obično sedeo kad bi imao da pravi planove ili da nešto piše. To veče sedeo je tu i Set, jer je znao da bi mati volela da ostane nasamo sa Dajnom.
Bile su to dve lepe slike, s obe strane pregradnog zida u kućici Bidovih. S jedne strane čvrsta, plećata starica, grubih crta, u plavoj bluzi i mrkoj marami, s brižnim pogledom stalno uprtim u belo lice i ljupku priliku devojke u crnoj haljini, koja je ustajala i hodala, radeći nešto, ili sedela uz staričinu naslonjaču, držeći u svojoj ruci uvelu ruku, podižući oči ka starici i govoreći jezikom koji je Lizbeta razumevala bolje nego Bibliju i molitvenik. Nije htela ni da čuje da se večeras čita.
— Ne, ne, zatvori knjigu — reče. — Hajde da razgovaramo. Htela bih da znam zašto si plakala. Zar i ti imaš briga, kao mi ostali?
S druge strane zida bila su dva brata, tako nalik jedan na drugoga i pored sve različitosti. Adam, namršten, oštre kose i crne puti, zadubio se u svoje računanje; Set, s širokim, grubim crtama, prava slika svoga brata, ali s retkom i talasavom kestenjastom kosom i plavim sanjalačkim očima, koje su gledale kroz prozor isto koliko i u knjigu, iako je knjiga bila sasvim nova — skraćena biografija gđe Gijon od Veslija — i za njega vrlo čudna i zanimljiva. Set reče Adamu:
— Mogu li nešto da ti pomognem ovde večeras? Ne bih hteo da lupam u radionici.
— Ne, mladiću, sve što je ovde moram sam da uradim. Ti imaš novu knjigu, pa čitaj.
Često, kad Set to nije mogao da opazi Adam bi prestao da povlači crte lenjirom i pogledao u brata s blagim osmejkom. On je znao da taj „mladić voli tako da sedi s glavom punom misli o kojima ne bi mogao dati računa; one ga nikada ničemu neće odvesti, ali ga usrećavaju”. U poslednje vreme Adam je bio prema Setu mnogo popustljiviji. Ta je popustljivost bila deo sve veće nežnosti u Adamu, koja je bila posledica pretrpljenih muka.
Jer Adam, iako vidite da je opet gospodar nad sobom i da radi istrajno i uživa u poslu pošto mu je to urođena i nepromenljiva osobina — Adam ipak nije preboleo svoj bol, nije uspeo da ga zbaci sa sebe kao prolazan teret, pa da opet bude onaj čovek koji je bio. Može li to neko od nas? Bože sačuvaj! A žalosno bi i bilo kad od svih svojih bolova i borbi ne bismo ništa dobili, nego na kraju krajeva ostali isti kao što smo i bili — vratili se opet istoj slepoj ljubavi, istom samopouzdanom prekorevanju, istoj lakomislenosti prema ljudskim patnjama, istom površnom ćaskanju o razorenim ljudskim životima, istom slabom osećanjii prema onome Nepoznatom kome smo upućivali neuzdržljive uzvike u svojoj usamljenosti. Treba da smo zahvalni što tuga živi u nama kao nerazrušiva sila i samo menja oblik, kao što čine sve sile, prelazeći iz bola u saosećanja — da upotrebimo tu slabu reč koja obuhvata sve što je najbolje u nama, i našu najbolju ljubav. Taj preobražaj nije kod Adama još potpuno nastupio: ostalo je još mnogo bola, i taj bol, tako je on osećao, trajaće sve dok njen bol ne postane prošlost; zasada je još stvarnost koja izlazi pred njega svakog dana čim svane jutro. Ali mi se naviknemo na duševni bol isto kao i na telesni, iako i pored te navike ne gubimo osetijivost za njega; on postaje naša životna navika, i mi prestajemo da mislimo da za nas može uopšte postojati potpuno miran život. Želje dobijaju čistiji karakter potčinjavanja; i mi se zadovoljavamo svakim proteklim danom kada smo bili u stanju da podnosimo jad ćuteći i da radimo kao da ne patimo. U takvim časovima saznanje da naš život ima vidljivih i nevidljivih veza izvan svega onoga čemu je naše sadašnje ili buduće ja središte — to saznanje raste i jača, kao mišić pomoću koga se krećemo i vežbamo ga.
Takvo je bilo Adamovo duševno stanje kad je došla druga jesen posle onih tužnih događaja. Njegov rad bio je, kao što znate, deo njegove vere; još od rane mladosti Adam je osećao da raditi drvodeljski posao znači ispunjavati božju volju — božju volju koja se tiče neposredno njega; izvan te jasne stvarnosti nije nalazio mesta za snove; nije imao praznika u svetu radnih dana; nije nazirao u doglednom vremenu trenutak kad će dužnost skinuti časkom sa sebe oklop i oružje i nežno mu ponuditi da se malo odmori. On je u budućnosti video samo niz dana ispunjenih radom, kao što ih je i dosada provodio, sa zadovoljstvom i interesovanjem sve jačim iz nedelje u nedelju; ijubav će biti za njega otsada, mislio je, samo živa uspomena — kao ud koji je otsečen, ali je ostala svest da je tu. On nije znao da njegova sposobnost za ljubav sabira nove snage; da su nova osećanja, plaćena teškim iskustvom, ustvari nove žilice koje će učiniti mogućnim, pa čak i neophodnim da mu se duša splete sa drugom dušom. Znao je već da su sad za njega naklonost i prijateljstvo draži nego ranije, da je sve privrženiji majci i bratu, i da oseća neiskazano zadovoljstvo kad vidi ili zamisli da nečim povećava njihovu sreću. Pa i Pojzerovi — ne prođe tri četiri dana, a da on ne oseti potrebu da se vidi s njima, da izmenja prijateljske reči i poglede; on bi to osećao, verovatno, i da nije Dajna kod njih; ali kazao je prostu istinu rekavši da je stavlja iznad svih prijatelja na svetu. Može li šta biti prirodnije? U najcrnjim trenucima koje pamti, pomisao na nju dolazila mu je uvek kao prvi znak utehe; pređašnji dani žalosti kod Pojzerovih pretvorili su se, čim je Dajna došla, u blagu pokornost; a i u njihovoj kućici takođe — jer je Dajna dolazila, kad god je stizala, da ublaži i raspoloži sirotu Lizbetu, koja se toliko prestravila kad je videla izmučeno lice svoga ljubimca Adama da je zaboravila čak i da gunđa. Adam se navikao da gleda Dajnine lake i mirne pokrete, njeno milo postupanje sa decom kod Pojzerovih; da sluša njen glas kao stalnu muziku, da misli da je sve što ona čini ili kaže dobro i da ne bi moglo biti bolje. Iako je bio pametan čovek, on joj nije zamerao što je isuviše popustljiva prema deci, koja su uspela da od propovednice Dajne, pred kojom bi zadrhtala i grupa grubih ljudi, naprave pravog domaćeg roba; mada se i sama Dajna pomalo stidela te slabosti, i prebacivala sebi da se udaljava od Solomonovog učenja. Ali postojalo je ipak nešto što bi moglo biti i bolje; mogla bi da zavoli Seta i da pođe za njega. Adam se osećao malo uvređenim zbog brata; i stalno je mislio, sa žaljenjem, kako bi Dajna, kao Setova žena, donela u njihovu kućim sreću za sve njih, kako je ona jedino biće koje bi njihovoj majci ublažilo poslednje dane, da proteknu u miru i odmoru.
„Čudno je to da ona ne voli tog mladića”, mislio je Adam u sebi, „a svako bi rekao da su stvoreni jedno za drugo. Ali njeno je srce toliko obuzeto drugim stvarima. Ona je od onih žena koje ništa ne vuče da imaju muža i decu. Misli da bi tada bila zauzeta samo svojim ličnim životom; a toliko je navikla da se brine za druge da više ne može da otkine svoje srce od njih. Ja to sve lepo vidim. Ona je načinjena od sasvim drugog materijala nego ostale žene; odavno sam to uvideo. Njoj je dobro samo kad radi za druge, a udaja bi je ometala u tome, to je istina. Ja nemam prava da pronalazim razne načine i da mislim kako bi bilo bolje kad bi pošla za Seta, kao da sam pametniji od nje — ili od samoga boga. On ju je stvorio takvom kakva je, i ona je jedan od najvećih blagoslova koji mi je došao iz njegovih ruku, a i drugima sem mene”.
Ovo samoprebacivanje obuzelo je Adama još jače kad je opazio na Dajninom licu da ju je uvredio pomenuvši svoju želju da ona pođe za Seta; i sada se trudio da najodlučnijim rečima izrazi svoje bezuslovno potčinjavanje svemu onome što ona nađe za dobro, svoje izmirenje čak i s njenom odlukom da ode od njih, da prestane učestvovati u njihovom životu drukčije sem u mislima — ako samo ona tako hoće. Adam je bio siguran da ona zna koliko je njemu stalo do toga da se stalno viđa s njom — da razgovara s njom osećajući kako ih vezuje krupna zajednička uspomena. Kako je drukčije, do kao nesebičnu odanost i poštovanje, mogla tumačiti njegovo uveravanje da odobrava njen odlazak; pa ipak mu je ostalo neko neugodno osećanje u duši, kao da nije kazao ono što treba — da ga Dajna, nekako, ipak nije razumela.
Dajna je sutradan sigurno ustala još pre sunčevog izlaska, jer je sišla dole oko pet časova.
Set isto tako. Pošto je Lizbeta tvrdoglavo odbijala svaku žensku pomoć u kući, on je naučio da se, kao što se Adam izrazio, „snađe u domazluku”, da bi majku poštedeo velikog zamora. Nadam se da ga zbog toga nećete smatrati manje muževnim, kao što nećete reći za plemenitog pukovnika Bata da je manje muževan zato što sprema kašu svojoj bolesnoj sestri. Adam je dugo pisao prošle noći, pa je još spavao; verovatno, rekao je Set, neće sići pre doručka. Za poslednjih osamnaest meseci Dajna je često dolazila Lizbeti; ali nije ostala da spava u kućici još od smrti Tijasa Bida, Adamovog oca, kad je, kao što se sećate, Lizbeta hvalila njenu umešnost, pa čak donekle odobrila i njen način gotovljenja ovsene kaše. Ali u tom međuvremenu Dajna je postigla veliki napredak u domaćičkoj veštini; i tog jutra, pošto je i Set pomagao, ona se napregla da celu kućicu dotera do takvog stepena čistoće i reda koji bi zadovoljio i njenu tetka-Pojzerku. Kućici je to dobro došlo; ona sada nije bila ni izdaleka tako čista, jer je Lizbeta zbog reumatizma zanemarila uobičajeno brisanje i ribanje. Kad je svršila s kuhinjom, Dajna uđe u novu sobu, u kojoj je Adam celu noć pisao, da vidi ima li tu nešto da se pomete i izbriše. Ona otvori prozor i pusti unutra svež vazduh i miris cveća. Svetli zraci jutarnjeg sunca stvarali su oreol oko njenog bledog lica i svetlokestenjaste kose dok je držala dugu metlu i čistila, pevajući jedva čujno — kao slatki letnji žubor koji se mora izbliza slušati — jednu himnu Čarlsa Veslija:
Večni zrače božanske svetlosti,
Neiscrpne ljubavi izvore,
Nebeskog oca slava iz tebe zasja,
I dole na zemlji, i gore na nebu.
O Isuse, što umornom putniku si odmor,
Tvoj laki teret daj mi da ponesem,
Ulij mi u srce snagu i strpljenje,
Neporočnu ljubav i strah gospodnji;
Smiri moje uzburkane strasti,
Zadrhtalom srcu mom zapovedi: „Mir!"
Tvoja moć je moja snaga i uzđanje,
Sve na svetu pokorava se tvojoj volji.
Ona ostavi metlu i uze krpu za prašinu. Ako ste ikada bili u kući gđe Pojzer, onda znate kako se krpa za prašinu ponašala u Dajninoj ruci — kako je stigla u svaki kutak, do svake ivice, vidljive i nevidljive, kako je nekoliko puta prelazila preko prečaga na stolicama i oko svake noge, i ispod i iznad svega što je bilo na stolu, dok najzad nije došla do Adamovih hartija i lenjira, i do otvorene fijoke kraj njih. Dajna obrisa sve do tih stvari pa onda zastade, gledajući u njih čežnjivim, ali plašljivim očima. Žalosno je bilo videti kako su prašljive. Dok ih je tako gledala, ču Setove korake kroz otvorena vrata kojima je bila okrenuta leđima, i reče:
— Sete, hoće li se vaš brat ljutiti ako mu poremetim hartije?
— Hoće, veoma će se ljutiti ako ne budu vraćene onako kako su nađene — reče neki dubok, strog glas, koji nije bio Setov.
Kao da je dirnuta prstom žica koja treperi, Dajna silno zadrhta; za časak je osećala samo to; zatim joj buknuše obrazi, i ona je, ne smejući da se osvrne, mirno stajala, očajna što ne može da kaže „dobro jutro” prijateljskim tonom. Kad Adam vide da se ona ne okreće i da neće spaziti osmejak na njegovom licu, uplaši se da ne pomisli da je odista ljut, te joj priđe tako da ga je morala pogledati.
— Zar vi, Dajna, mislite da sam ja kod kuće bauk? — reče smešeći se.
— Ne, — reče Dajna, gledajući ga plašljivo — ne mislim. Ali moglo bi vas naljutiti kad biste našli svoje stvari ispreturane. I sam Mojsije, koji je bio blago od čoveka, padao je katkad u jarost.
— E, onda hodite da vam ja pomognem da stvari sklonimo i da ih opet namestimo kao što su bile — reče Adam, gledajući nežno u Dajnu. — Vidim da postajete dostojna sestričina svoje tetke, što se tiče pažljivosti.
Oni počeše da rade zajedno taj mali posao; ali se Dajna jos nije bila toliko umirila da bi mogla nešto da odgovori, a Adam je gledao u nju nekako zbunjeno. U poslednje vreme, pomisli on, Dajna nešto nije zadovoljna njim. Nije više tako nežna i iskrena prema njemu kao ranije. On bi, eto, hteo da ga ona pogleda i da bude isto tako raspoložena kao i on pri tom malom zabavnom poslu. Ali ga Dajna nije pogledala — lako je izbegla da pogleda u lice tog visokog čoveka. A kad naposletku nije bilo više šta da se briše, niti razloga da on i dalje ostane pored nje, Adam ne mogade više da izdrži, nego reče molećivim glasom:
— Dajna, da niste nešto ljuti na mene? Da nisam nešto rekao ili učinio, pa zbog toga mislite ružno o meni?
Nju ovo pitanje iznenadi, ali joj u isti mah bi lakše od njega, jer njena osećanja uzeše drugi pravac. Ona ga pogleda sasvim ozbiljno, gotovo sa suzama u očima, pa reče:
— Oh, ne, Adame! Kako ste mogli to i da pomislite?
— Ne bih mogao podneti da vi ne osećate prema meni isto takvo prijateljstvo kao ja prema vama — reče Adam. — Vi ne znate koliko mi je dragocena i sama pomisao na vas, Dajna. To sam imao na umu juče kad sam rekao da bi mi bilo pravo da odete, samo ako nalazite da tako treba. Mislio sam da i sama pomisao na vas toliko mnogo znači za mene da treba zahvalno i bez roptanja da primim vaš odlazak ako vi smatrate da je potrebno da odete. A da meni nije svejedno što ću se rastati od vas, to znate, Dajna?
— Da, dragi prijatelju, — reče Dajna, koja je drhtala, ali pokušavala da govori mirno — znam da vi gajite bratska osećanja prema meni, i mi ćemo često biti jedno s drugim u duhu; ali u poslednje vreme ja se nalazim u vlasti mnogih iskušenja, Ne obraćajte na to pažnju, Osećam da sam pozvana da za neko vreme napustim svoje rođake; to je proba, put je ljudska slaba. — Adam opazi da je Dajni teško da odgovara, pa reče:
— Ja vas mučim govoreći vam o tim stvarima, Dajna. Neću više reći ni reči. Hajdemo da vidimo je li Set spremio doručak.
Običan je to prizor, čitaoče. Ali je skoro sigurno da si i ti bio zaljubljen, i to možda ne samo jedanput, iako ne bi pristao to da kažeš svim svojim prijateljima. Ako je tako, onda nećeš misliti da su ništavne te obične reči, plašljivi pogledi, drhtavi dodiri, kojima se dve duše približuju jedna drugoj, postepeno, kao dva vijugava kišna potočića pre nego što se sliju ujedno — nećeš, velim, smatrati da su to ništavne stvari, kao što nećeš smatrati ništavnim prve znake proleća, iako su oni samo nešto slabo, nešto neopipljivo u vazduhu, u ptičjoj pesmi, u jedva primetnom pupljenju grana na živicama. Te lake reči, pogledi i dodiri, delovi su jezika kojim duše govore; i najfiniji govor sastoji se, verujem, iz skromnih reči kao što su „svetlost”, „zvuk”, „zvezde”, „muzika”, reči koje ne zaslužuju da se čovek na njih osvrne ili da ih sluša, kao što ne bi činio radi reči „iverje” ili „strugotina”; a što to ipak činimo, to je zato što su te reči simboli nečega neiskazano velikog i lepog. Ja mislim da je i ljubav nešto veliko i lepo, i, ako se slažeš sa mnom, da onda ni najmanji znak ljubavi nije ni iverje ni strugotina; naprotiv, ti znaci pre liče na one male reči „svetlost”, muzika” koje dodiruju davno zategnute strune u tvom sećanju i obogaćuju tvoju sadašnjost tvojom najdragocenijom prošlošću.

PEDESET PRVA GLAVA

U NEDELJU UJUTRO

Lizbeta nije uspela da tako ozbiljno pretstavi svoj reumatizam da bi Dajnu zadržala još jednu noć van kuće, tim pre što je rešila da ide od tetke tako brzo; večeras će se, dakle, rastati od rođaka i prijatelja. — Na duže vreme — rekla je Dajna Lizbeti kad ju je obavestila o svojoj nameri.
— A sa mnom onda zanavek, i ja te više neću videti — reče Lizbeta. — Duže vreme! Ja neću više živeti dugo vremena. Meni će pozliti, i ja ću umreti, a ti nećeš moći da dođeš k meni, i ja ću umreti žudeći za tobom.
Tako je ona kukala celog dana; Adam nije bio kod kuće, te se nije nimalo ustručavala u jadanju. Mučila je sirotu Dajnu vraćajući se jednako na pitanje zašto odlazi i ne primajući nikako Dajnine razloge, koje je smatrala samo za ćud i „jogunstvo”, a naročito žaleći što Dajna neće „da pođe ni za jednog od njenih mladića” i da joj bude snaha.
— Ti ne možeš da se rešiš za Seta, — govorila joj je — on nije dosta mudar za tebe; možebiti, ali bi on bio za tebe sasvim dobar; kad sam ja bolesna, on divno radi sve po kući; a voli i Bibliju i crkvu, isto kao i ti. Ali, ti bi možda volela da ti muž ne bude tvoja slika i prilika; potok pun vode ne želi kišu. Adam bi bio kao poručen za tebe, to znam sigurno; on bi te zacelo zavoleo, samo kad bi još ostala. Ali on je uporan kao gvožđe; ne možeš ga nikako saviti, nego sve mora da bude onako kako on hoće. Bio bi krasan muž za svaku devojku, ma koja bila; tako je ugledan i pametan. A malo ih je koji bi umeli tako da vole kao on; milo mi je samo kad mu pogledam u oči dok se umiljava oko mene.
Dajna je pokušavala da pobegne od Lizbetinih pogleda i pitanja, nalazeći neke sitne poslove po kući, zbog kojih je neprestano izlazila; a čim predveče dođe Set, ona metnu kapu na glavu i pođe. Dajni beše vrlo teško da kaže poslednje zbogom; a još teže joj bi kad se, već u polju, obazrela i videla da stara Lizbeta još stoji na kapiji i da će gledati za njom dok ne postane samo bleda mrlja za njene staračke i slabe oči. Kad se pred poslednjom ogradom još jedared okrenula, Dajna poče da se moli bogu: „Bože ljubavi i mira, budi s njima. Daj im radosti za sve one dane kada si ih ucvelio i za sve godine u kojima su jada dopadali. Tvoja je volja što se ja rastajem s njima; daj da uvek vršim samo tvoju volju”.
Lizbeta se najzad vrati u kuću i sede pored Seta; on je u radionici udešavao komadiće drveta izrađene na strugu, koje je doneo iz sela i od kojih je hteo da napravi kutiju za rad i da je da Dajni kad bude pošla.
— Ti ćeš se videti s njom u nedelju pre nego što ode — bile su joj prve reči. — Da nešto vrediš, ti bi je nagovorio da dođe s tobom u nedelju uveče, da je još jednom vidim.
— Nije tako, mati; Dajna bi i sama došla još jedared kad bi smatrala da treba da dođe — reče Set. — Ne bi bilo potrebno da je ja nagovaram. Ona sigurno misli da bi dosađivala kad bi ponovo navratila samo da ti još jedared kaže zbogom.
— Ne bi ona ni pomišljala da ode, znam ja, kad bi je samo Adam zavoleo i hteo da je uzme za ženu; ali sve se zareklo protiv mene — reče Lizbeta, udarivši u ljutito jecanje.
Set poćuta malo, pa pogleda u majku, lako pocrvenevši, i reče tihim glasom:
— Kako? Je li ti ona rekla nešto tako?
— Rekla? Taman; ta ne govori ništa. Samo ste vi muškarci u stanju da čekate da vam se nešto otvoreno kaže, pa da tek onda znate.
— Dobro, ali zbog čega ti to onda misliš? Otkuda ti je to palo na um?
— Svejedno otkuda; moja glava nije tako šuplja da se u nju može tutnuti ono što nije. Ja znam da ona njega voli, kao što znam da vetar ulazi u kuću na vrata, i to je dosta. I on bi možda bio voljan da je uzme kad bi znao da ga ona voli; ali se on sam neće nikada toga setiti ako mu neko drugi ne kaže.
To što je mati napomenula o Dajninim osećanjima prema Adamu nije bilo sasvim novo za Seta; ali njene poslednje reči su ga uznemirile — da se ne prihvati toga da Adamu otvara oči. On, Set, nije bio načisto sa Dajninim osećanjima, ali je mislio da je potpuno načisto s Adamovim.
— Ne, mati, ne, — reče ozbiljno — ne treba to da govoriš Adamu. Ti nemaš prava da govoriš kakva osećanja Dajna gaji ako ti ona nije kazala; kad bi to rekla Adamu, izrodila bi se samo neka nesreća; on je veoma zahvalan i odan Dajni, ali nema namera koje bi značile da hoće da je uzme za ženu; a ne verujem ni da bi Dajna pošla za njega. Mislim da se ona neće uopšte udavati.
— Eh — reče Lizbeta nestrpljivo. — Ti tako misliš zato što neće da pođe za tebe. Ona neće nikad poći za tebe; bolje bi bilo da želiš da pođe za tvoga brata.
Seta to zabole, pa reče tonom punim prebacivanja:
— Mati, ne misli tako o meni. Ja bih se radovao da mi ona postane sestra, kao i ti da ti bude snaha. U toj stvari ja ne mislim više nimalo na sebe, i biće mi krivo ako još budeš tako govorila.
— Dobro, dobro, a ti nemoj da mi ideš uz nos i da kažeš da nešto nije kad jeste.
— Ali, mati, — reče Set — ti bi Dajni učinila nažao kad bi kazala Adamu šta o njoj misliš. To bi samo izazvalo nesreću; to bi dovelo Adama u nezgodan položaj ako on ne oseća isto to prema njoj. A ja sam sasvim siguran da on ništa slično ne misli.
— Ah, ostavi ti to — siguran sam! Ne znaš ti te stvari. A što bi on toliko išao Pojzerovima da nije želeo da se vidi s njom? Ide dvaput kad bi trebalo da ide jedanput. Možda on i ne zna da mu je potrebno da se vidi s njom, kao što ne zna da mu ja posolim čorbu; ali brzo bi osetio kad ja to ne bih učinila. Njemu neće nikad pasti na um da se ženi ako mu to neko ne nagovesti; i ti, kad bi voleo svoju majku, mogao bi da ga navedeš na to; a ne da je pustiš da ode daleko od mene, kada bih mogla da je zadržim kraj sebe, da me neguje pre nego što odem da legnem pored moga starca tamo pod belim glogom.
— Ne, mati, nemoj misliti da sam ja neljubazan; ali ja bih radio protiv svoje savesti kad bih uzeo na sebe da kažem šta Dajna oseća. Sem toga, mislim da bih uvredio Adama kada bih mu uopšte govorio o ženidbi; a savetujem i tebi da to ne činiš. Sasvim je mogućno da se ti u Dajni potpuno varaš; ja sam potpuno ubeđen — po onome što mi je rekla prošle nedelje —da ona ne misli uopšte da se udaje.
— Eh, ti si tvrdoglav, kao i svi vi; kad bi to bilo nešto što ja ne želim, desilo bi se pre nego što bih i pomislila.
Lizbeta ustade s klupe i izađe, ostavivši Seta jako zabrinutog. Da ona ipak ne rekne nešto Adamu o Dajni? Posle izvesnog vremena Set se umirio, setivši se da se Lizbeta, posle one Adamove nesreće, nije više usuđivala da mu govori o osećanjima, i da se ni sad neće usuditi da se dotakne tako osetijivog predmeta. A ako to i učini, nadao se da Adam neće obratiti mnogo pažnje na ono što mu ona bude rekla.
Set je bio u pravu kad je verovao da će Lizbetu obuzdati strah. Sem toga, za tri iduća dana prilike kad je mogla da se porazgovara s Adamom bile su suviše retke i kratke da bi je dovele u iskušenje. Ali kad bi duže ostajala sama, stalno je mislila tužne misli o Dajni; dok te misli, najzad, nisu skoro dostigle onaj stepen jačine kad se više ne može njima po volji upravljati, kad su se toliko osnažile da same izlete iz tajnoga gnezda, na opšte iznenađenje. I u nedelju ujutru, kad je Set otišao u crkvu u Tredlston, ukaza se opasna prilika.
Nedelja pre podne bila je najsrećnije vreme za Lizbetu; jer, kako u crkvi u Hejslopu nije bilo službe do posle podne, Adam je ostajao kod kuće i nije ništa radio; čitao je, ali to je posao pri kome se ona usuđivala da ga prekine. Sem toga, ona je tog dana spremala bolji ručak za sinove, najčešće za sebe i Adama, pošto bi Set često po ceo dan ostajao van kuće. Miris pečenja, pred svetlom vatrom u čistoj kuhinji; časovnik što udara mirno i praznično; kraj nje njen ljubimac Adam, u najboljem odelu, ne radi ništa važno, tako da ona može, ako hoće, da mu priđe i da ga pogladi po kosi, i da vidi kako je on gleda i smeši se na nju, dok Džip surevnjivo gura njušku među njih — e, to je bio raj na zemlji za sirotu Lizbetu!
Knjiga koju je Adam najčešće čitao bila je velika ilustrovana Biblija; i toga jutra ležala je otvorena na okruglom belom stolu u kuhinji; Adam je tu sedeo iako je gorela vatra, jer je znao da majka voli da je kraj nje, a to je bio jedini dan u sedmici kad je mogao da joj ispuni tu želju. Vi biste sa zadovoljstvom posmatrali Adama kako čita Bibliju; on je nikad nije čitao radnim danom, nego ju je uzimao kao neku vrstu praznične knjige, koja mu je bila u isto vreme i istorija i biografija i poezija. Jednu je ruku zavukao među dugmeta na prsluku, a druga je bila spremna da prevrće listove. U toku prepodneva mogli ste videti više raznih izraza na njegovom licu. Nekad bi mu se usne micale, kao da hoće nešto da kaže; to se dešavalo kad bi došao do neke besede za koju je mogao zamisliti da je sam drži; naprimer, Samuilova beseda narodu kad je bio na samrti. Drugi put bi mu se obrve podigle, a krajevi usana drhtali s izrazom tužnog saosećanja; susret staroga Isaka sa sinom, naprimer, raznežavao ga je. Drugom prilikom, opet, nad Novim zavetom, lice bi mu dobilo svečan izraz, i svaki čas bi tresao glavom ozbiljno odobravajući, ili bi tek podigao ruku pa je onda opet spustio. A nekog jutra, kad bi čitao Apokrife, koje je jako voleo, zadovoljno bi se osmehivao oštrim rečima Sirahova sina, premda bi ponekad dozvolio sebi slobodu da bude različitog mišljenja od nekog apokrifnog pisca. Jer Adam je dobro znao pravila vere, kao što priliči ispravnom posetiocu crkve.
Lizbeta, u trenucima kad ne bi gledala ručak, stalno je sedela prekoputa njega i gledala ga, dok najzad ne bi više mogla izdržati da mu ne priđe i ne pomiluje ga, kako bi svratila pažnju na sebe. Toga jutra Adam je čitao Jevanđelje po Mateju, a Lizbeta je stajala neko vreme blizu njega, gladila ga po kosi, koja je bila mekša nego obično, i gledala u velike stranice knjige, čudeći se u sebi tajanstvenim slovima. Osmelila se da nastavi milovanje, jer, kad je prišla Adamu, on se zavali na stolici pa je umiljato pogleda i reče joj:
— O, mati, izgledaš mi nekako neobična i vesela jutros. Pazi, pazi, Džip traži da gledam u njega, ne može da podnese pomisao da tebe najviše volim. — Lizbeta nije ništa rekla, jer je imala toliko stvari da kaže. Adam zatim okrenu list, i tu je bila slika — anđeo sedi na velikom kamenu koji se otkotrljao s groba. Ta je slika bila vezana za mnoge stvari u Lizbetinoj pameti; setila se te slike kad se prvi put videla s Dajnom; i tek što je Adam okrenuo list i pomakao knjigu ustranu da bi mogli bolje da vide anđela, ona reče: — To je ona, to je Dajna!
Adam se nasmeši, zagleda se malo bolje u sliku, pa reče:
— Nalik je malo na nju; ali je Dajna lepša, mislim.
— Pa kad misliš da je tako lepa, što je onda ne voliš?
Adam pogleda začuđeno u majku.
— A zar ti, majko, misliš da ja ne cenim Dajnu?
— Ne mislim — reče Lizbeta, uplašena od svoje sopstvene smelosti, ali osećajući da je probila led i da voda mora poteći pa ma šta se desilo. —Ali šta vredi ceniti ono što je trideset milja daleko? Da si ti Dajnu voleo, ne bi je pustio da ode.
— Ali ja nemam prava da je zadržavam kad ona smatra da je dobro to što radi — reče Adam i zagleda se u knjigu kao da hoće dalje da čita. Već je osetio da sad dolazi niz uzaludnih žalbi, koje ne vode ničemu. Lizbeta sede ponovo na stolicu prema njemu, pa reče:
— Ali ona ne bi smatrala da je to dobro da ti nisi bio tako nepristupačan. — Lizbeta još nije smela da ide dalje od neodređene rečenice.
— Ja bio nepristupačan, mati? — reče Adam, pa pogleda u nju malo uplašeno. — Šta sam učinio? Šta misliš time?
— Pa jeste, ti nikad ništa drugo ne pogledaš niti o čemu drugom misliš do o svojim računima i svom poslu — reče Lizbeta plačno. — I misliš da možeš tako nastaviti celog veka, kao da si sadeljan od drveta? A šta ćeš da radiš kad ti nestane majke, pa ne bude imao ko da se stara o tebi da dobiješ izjutra toplo jelo?
— Ali šta ti to sad pada na pamet, mati? — reče Adam, koga poče da ljuti to cviljenje. — Ja ne znam kuda ti to ciljaš? Ima li nečega što bih mogao za tebe da učinim, pa ne činim?
— Pa naravno da ima. Mogao bi učiniti da ja imam nekoga kraj sebe, da mi malo pomogne, da me neguje kad mi je zlo, da bude dobar prema meni.
— Eh, mati, pa ko je kriv što nemaš pored sebe neko uredno biće da ti pomaže! Nije moja želja da imaš toliko poslova. To je nešto što možemo učiniti, kazao sam ti već toliko puta. Bilo bi bolje za sve nas.
— A šta vredi govoriti o urednim bićima kad pritom misliš na kakvu devojku iz sela ili iz Tredlstona koju ja nikad u životu nisam videla? Više volim onda da legnem u sanduk živa, nego da me neko drugi otera u grob.
Adam je ćutao i pokušavao da nastavi čitanje. To je bila najveća strogost koju je mogao pokazati prema majci u nedelju pre podne. Ali Lizbeta je već daleko zabrazdila, te nije mogla da se uzdrži; nije prošao ni minut tišine, a ona opet poče:
— Ti bi sasvim lepo mogao da znaš koga bih ja volela da imam kraj sebe. Nije moj običaj da šaljem po koga bilo da dođe da me obiđe, čini mi se. A i ti si sam često išao po nju.
— Ti misliš na Dajnu, mati, znam — reče Adam. — Ali zašto si uvrtela sebi u mozak ono što ne može biti? Čak i kad bi. Dajna htela da ostane u Hejslopu, ona verovatno ne bi napuštala kuću svoje tetke, gde je smatraju kao kćer i za koju je vezuje nešto više nego za nas. Da se ostvarilo da pođe za Seta, za nas bi to bila prava sreća; ali stvari u životu ne mogu uvek da idu onako kako mi hoćemo. Moraš pokušati da se pomiriš s tim: da budeš bez nje.
— Ali ja ne mogu s tim da se pomirim kad je ona kao stvorena za tebe; i niko me ne može razuveriti u tom da je bog nju stvorio i poslao ovamo baš za tebe. Šta mari što je metodistkinja? Može to i da je prođe kad se uda.
Adam se zavali u stolicu i pogleda majku. Sad razumede kuda je ciljala još od početka razgovora. To je bila najbesmislenija i naj neizvodljivija želja koju je ona izrazila, ali je njega ipak uzbudila ta sasvim nova ideja. Međutim, glavno je bilo izbiti to majci iz glave što je moguće pre; i zato on reče ozbiljno:
— Mati, ti govoriš ne razmišljajući. I da mi više nisi rekla, tako nešto. Nema smisla govoriti o onome što ne može nikada da bude, Dajna se neće udavati; ona se posvetila drugoj vrsti života.
— Možda, — reče Lizbeta nestrpljivo — možda neće da se udaje kad je ne traže oni za koje bi htela da pođe. Ni ja se ne bih udala za tvog oca da me nije zatražio. A ona voli tebe isto koliko sam ja volela jadnoga Tijasa.
Adamu jurnu krv u obraze, i za nekoliko trenutaka prosto nije znao gde je; pred njim se izgubiše i kuhinja i mati, i on nije video ništa drugo do Dajnino lice okrenuto k njemu. Kao da uskrsnu sva njegova sahranjena radost. Ali se brzo probudi iz toga sna (a buđenje beše ledeno i tužno), jer bi bilo ludo, s njegove strane, da poveruje u majčine reči; ona ih je rekla bez: osnova. Nešto ga je gonilo da odlučno izjavi kako on u to ne veruje; možda baš da bi je izazvao da iznese dokaze, ako bi bilo kakvih.
— Što govoriš stvari kad za njih nemaš nikakve osnove? Tebi nije poznato ništa što bi ti davalo prava da to kažeš.
— Isto tako ništa mi ne daje prava da kažem da se godine nižu, a ipak ja to osećam, svakog jutra, čim ustanem. Ona ne voli Seta, je li tako? Ona neće da pođe za njega . Ali ja lepo vidim, da se ona drukčije ponaša prema tebi, a drukčije prema Setu. Kad joj se približi Set, ponaša se kao kad joj se približi Džip; ali sva ustrepti kad ti sedneš pored nje, za doručkom, i kad pogledaš u nju. Ti misliš da tvoja mati ne zna ništa; a ona pamti kad si se ti rodio.
— Ali ti ne možeš znati da li to ona ustrepti od ljubavi — reče Adam bojažljivo.
— A šta bi moglo da bude? Da nije mržnja, bogati? A šta bi drugo i mogla da radi nego da te voli? Ti si stvoren da budeš voljen; ima li poštenijeg i umešnijeg čoveka od tebe? A šta mari što je ona metodistkinja? To je samo začin u čorbi.
Adam je metnuo ruke u džepove i gledao u knjigu na stolu, ali nije video ni jednog jedinog slova. Drhtao je kao istraživač zlata koji je ugledao pouzdane znake da ima zlata, ali u isto vreme vidi i bolnu mogućnost da se razočara. Nije mogao da veruje u oštar pogled svoje majke; ona je videla samo ono što je želela. Pa ipak, sad kad mu se to nagovestilo on se sećao stvari, skoro neprimetnih stvari, kao pokreti na površini vode od jedva osetnoga povetarca, koje su mu se sad činile kao potvrda onoga što je mati rekla. Lizbeta opazi da je Adam uzbuđen, pa nastavi:
— A i ti ćeš osetiti koliko si izgubio kad ona ode. Ti nju više voliš nego što si i sam svestan. Tvoje oči je prate kud god krene, kao što Džipove prate tebe.
Adam nije mogao više da sedi. On ustade, uze šešir i izađe u polje.
Polje je bilo obasjano suncem, onim ranim jesenjim suncem za koje znamo da nije letnje iako još nije počela da žuti ni lipa ni kesten; nedeljnim suncem, usto, u kome ima nečeg višeg nego što je jesenji mir za radnog čoveka; i jutarnjim suncem, koje osveti java kristalne kapljice rose na tananim končićima viline kosice u hladu lisnatih živica.
Adamu je bilo potrebno umirenje; bio je zapanjen što ga je ta nova misao o Dajninoj ljubavi obuzela takvom silinom da su sva ostala osećanja bila potisnuta strasnom željom da sazna da je to istina. Čudnovato je da do toga trenutka njemu nikada nije palo na um da se oni mogu voleti; a sad mu se sva žudnja usretsredila na tu mogućnost; on nije više sumnjao niti se ustezao u pogledu svojih želja, kao ptica koja leti ka otvoru kroz koji sija jasna dnevna svetlost i ulazi nebeski dah.
Jesenje praznično sunce ga je umirilo; ali ne time što ga je učinilo rezigniranim, za slučaj da su se mati ili on prevarili u pogledu Dajninih osećanja; naprotiv, umirilo ga je nekom vrstom tihog ohrabrenja u njegovoj nadi. Njena je ljubav bila tako slična ovom blagom suncu da mu se činilo da su jedno isto, i on je verovao u oboje. A Dajna je bila toliko vezana za tužno sećanje na njegovu prvu strast da je ljubav prema njoj samo osvećivala te stare uspomene. Njegova ljubav prema Dajni nikla je iz te prošlosti — to je bilo podne jednoga jutra koje je prošlo.
Ali Set? Da li će to njega zaboleti? Verovatno neće; izgledao je sasvim zadovoljan u poslednje vreme, u njemu nije bilo samožive surevnjivosti; nikad nije bio ljubomoran što mati više voli Adama. Ali, da li je i on video ono što je videla mati? Adam je želeo to da sazna, jer se više mogao pouzdati u Setovo opažanje nego u majčino. Mora govoriti sa Setom pre nego što se vidi sa Dajnom; s tom namerom vrati se kući i reče majci:
— Je li ti Set rekao kada će da se vrati? Hoće li doći na ručak?
— Doći će, za divno čudo! Nije ni išao u Tredlston. Otišao je nekud na drugu stranu na propoved i na molitvu.
— A znaš li bar otprilike kuda je otišao? — reče Adam.
— Ne znam; često odlazi u zajednicu. Ti bolje znaš kuda on ide nego ja.
Adam je želeo da pođe Setu u susret, ali se morao zadovoljiti time da šeta po polju i gleda kada će se Set pojaviti. Dotle će da prođe više od jednog časa, jer će Set teško doći kući pre ručka, a ručavali su u dvanaest. Adam nije mogao ponovo da sedne i da čita; šetao je tamo-amo kraj potoka, naslanjao se na ogradu kod prolaza, radoznalih, napregnutih očiju koje kao da su videle nešto što nije bilo ni potok, ni vrbe, ni polja, ni nebo. Adamova su priviđenja više puta bila prekidana čuđenjem — kako je snažno to njegovo osećanje, kako je snažna i slatka ta njegova ljubav; baš kao što se čovek divi kad oseti u sebi novu snagu za neku veštinu koju je izvesno vreme bio zapustio. Kako to da su pesnici toliko divnih stvari rekli o prvoj ljubavi, a tako malo o kasnijoj? Jesu li njihove prve pesme najbolje? Zar nisu bolje one koje proizlaze iz savršenijih misli, većeg iskustva, dublje ukorenjenih osećanja? Dečački tanki glas, kao ton frule, ima neku proletnju draž; ali čovek treba da da snažniju, dublju muziku.
Najzad se na najudaljenijoj stazi pojavi Set, i Adam mu pohita u susret. Set se začudi i pomisli da se sigurno nešto dogodilo; ali kad mu Adam priđe, Set vide po njegovom licu da nema ničega uznemiravajućeg.
— Gde si bio? — upita Adam kad pođoše zajedno.
— Bio sam u zajednici — reče Set. — Dajna je govorila jednoj grupi slušalaca kod Sumpora, kako zovu to mesto. Ima ljudi koji nikad ne idu u crkvu, ali će doći da čuju Dajnu. Danas im je divno govorila o temi: „Ja nisam došao da zovem pravednike, nego grešnike, da se pokaju”. I tu se desilo nešto zanimljivo. Žene obično povedu sa sobom i decu. Danas se tamo našao jedan debeli muškarčić grgurave kose, star tri do četiri godine, koga dosada nisam viđao. To dete se nije smirilo dogod sam ja čitao molitvu i dok smo pevali; ali kad svi posedasmo i kad Dajna poče da govori, mališan se odjedared ukipi i zagleda u nju poluotvorenih usta; onda pobeže od majke i priđe Dajni, pa stade da je gura kao kakvo psetance, ne bi li obratila pažnju na njega. Dajna ga podiže i držala ga je na krilu za sve vreme dok je govorila; bio je miran koliko dete može biti mirno, i najzad je zaspao — a majka se zaplakala videći ga.
— Šteta što Dajna neće i sama imati dece, kad je deca tako vole — reče Adam. — Misliš li ti, Sete, da je ona sasvim rešena da se ne udaje? I da je ništa ne može odvratiti od te odluke?
U Adamovom tonu bilo je nečega naročitog, te ga Set krišom pogleda u lice pre nego što odgovori.
— Ne bi bilo tačno kad bih rekao da je ništa ne može odvratiti. Ali ako time misliš na mene, ja sam napustio svaku pomisao da bi ona mogla da bude moja žena. Zove me bratom, i to je dosta.
— Ali, misliš li da bi ona mogla nekada nekoga toliko zavoleti da pristane da pođe za njega? — upita Adam nekako bojažljivo.
— Pa, meni je u poslednje vreme padalo na um da bi to moglo da bude — reče Set posle malo ustezanja. — Ali Dajna ne bi mogla da zavoli onoga ko bi je odvraćao od puta za koji veruje da joj ga je bog namenio. Jer, kada ona ne bi osećala da je vodi božja volja, nema sile koja bi je na to naterala. Njoj je, izgleda, oduvek bilo jasno da je njen poziv da se brine za druge i da na ovom svetu ne osniva svoje ognjište.
— Ali, recimo, — reče Adam ozbiljno — recimo da se nađe čovek koji bi je pustio da i dalje to radi i ne bi joj smetao — kao udata ona može činiti većim delom sve ono što čini i sada, kao devojka. I druge su se takve žene udavale... to jest ne baš iste takve kao ona, ali žene koje su držale propovedi i negovale bolesnike i nevoljnike. Eto, ona gospođa Flečer o kojoj je i sama govorila.
Setu puče pred očima. On se okrete, spusti ruku Adamu na rame, pa reče:
— Da li bi ti , brate, voleo da je uzmeš za ženu?
Adam pogleda neodlučno u Setove ispitivačke oči, pa reče:
— Da li bi ti bilo žao, ako bi ona više volela mene nego tebe?
— Ne, — reče Set vatreno — kako možeš to da pomisliš? Zar sam tako malo osećao tvoj bol da sad ne osetim tvoju radost?
Nekoliko minuta išli su ćuteći, pa Set reče:
— Meni nikad nije palo na um da si ti pomišljao da ti ona bude žena.
— Ali vredi li uopšte pomišljati na nju? — reče Adam. — Šta ti misliš? Mati mi je jutros napričala toliko stvari da lepo ne znam gde sam i šta sam. Ona veli da je sigurna u to da Dajna oseća prema meni nešto naročito i da bi rado pošla za mene. Ali se bojim da ona pravi račun bez krčmara. Voleo bih da znam jesi li ti nešto opazio.
— To su tugaljive stvari, — reče Set — pa se bojim da ne pogrešim; uostalom, nemamo pravo da se mešamo u tuđa osećanja ako neko neće da ih kaže sam.
Set zaćuta.
— Ali ti možeš da je pitaš — dodade zatim. — Ona se nije naljutila na mene kad sam je pitao; a ti imaš više prava nego ja, sem možda što nisi u Društvu. Uostalom, Dajna se ne slaže s onima koji misle da Društvo postoji isključivo za članove. Ona je za to da Društvu priđe što više onih koji su dostojni da uđu u carstvo božje. Nekima od braće iz Tredlstona to se nikako ne sviđa.
— Gde će ona biti danas? — upita Adam.
— Rekla je da će danas ceo dan ostati kod Pojzerovih — odgovori Set — pošto joj je to poslednja nedelja ovde; i da će čitati s decom iz velike Biblije.
Adam pomisli, ali ne reče: „Onda ću i ja otići tamo danas posle podne; jer, i da odem u crkvu, moje misli bile bi sve vreme kod nje. Neka danas pevaju himne bez mene”.

PEDESET DRUGA GLAVA

ADAM I DAJNA

Bilo je tri časa po podne kad Adam uđe u Pojzerovo dvorište i razbudi iz nedeljnog dremeža Alika i pse. Alik reče da su svi otišli u crkvu, sem „mlade gospođe”, kako je on zvao Dajnu. Adamu to nije bilo krivo, s obzirom da je u te „sve” spadala i mlekarka Nansi, čije zanimanje u to vreme često nije imalo mnogo veze s odlaženjem u crkvu.
Oko kuće je vladala mrtva tišina; sva vrata bila su zatvorena, pa su i samo kamenje i oluci izgledali mirniji nego obično. Adam je čuo samo kako voda kaplje iz šmrka — to je bio jedini zvuk; on kucnu na vrata polako, u skladu s opštom tišinom.
Vrata se otvoriše i na njima se ukaza Dajna; ona jako pocrvene od iznenađenja što je Adam došao u to vreme, kad je ona znala da je tada redovno bivao u crkvi. Još juče, on bi joj bez ikakvih teškoća rekao: „Došao sam do vas, Dajna; znao sam da ostali nisu kod kuće”. Ali, danas ga je nešto sprečavalo da to kaže, te joj samo pruži ruku, ćuteći. Nijedno ne reče ništa iako su oboje želeli da mogu štogod reći; najzad Adam uđe i oboje sedoše. Dajna sede na stolicu s koje je maločas ustala; ta stolica stajala je pored ugla stola, do prozora; na stolu je ležala knjiga, ali neotvorena. Dajna je sedela potpuno mirno i gledala u svetlu vatricu iza sjajne rešetke na ognjištu. Adam sede prema njoj, na Pojzerovu tronožnu stolicu.
— Nadam se da vaša majka nije opet slaba, Adame? — reče Dajna, pribirajući se. — Set reče da joj je bilo dobro jutros.
— Ne, ona se dobro oseća danas — reče Adam, srećan što se Dajna onako uzbudila kad ga je ugledala, ali ipak bojažljiv.
— Nikog, eto, nema kod kuće — reče Dajna; — ali vi ćete pričekati. Nešto vas je zacelo sprečilo, pa niste danas otišli u crkvu.
— Da — reče Adam, pa zastade pre nego što dodade: — Mislio sam na vas, eto zašto nisam otišao.
Ova ispovest bila je veoma nevešta i iznenadna, Adam je to osetio; ali on pomisli da Dajna mora razumeti šta on hoće da kaže. Zbog iskrenosti s kojom su te reči bile izrečene Dajna ih protumači kao ponovni izraz bratskog žaljenja što ona odlazi, te odgovori mirno:
— Nemojte da se brinete i uznemiravate zbog mene, Adame. Imam ja svega i svačega u Snofildu. A i duša mi je mirna, jer moj odlazak ne znači ispunjavanje moje lične volje.
— Ali ako bi stvari bile drukčije, Dajna? — reče Adam ustežući se. — Ako biste doznali nešto što dosada niste znali..,
Dajna pogleda u njega upitno, a on, umesto da nastavi, dohvati stolicu i prinese je uglu stola za kojim je ona sedela. To je začudi i uplaši, a trenutak kasnije njene misli poleteše u prošlost — da ne postoji nešto što ona ne zna o onim nesrećnicima u tuđini?
Adam je pogleda; bilo je tako slatko gledati u te oči u kojima se ogledala samo zabrinutost zbog drugih, te on za trenutak zaboravi da je imao nešto da kaže, i da joj mora objasniti šta je time mislio.
— Dajna, — reče odjedared, uhvativši je za ruke — volim vas svom dušom i svim srcem. Volim vas odmah posle boga koji me je stvorio.
Dajnine usne prebledeše, kao i obrazi, i ona jako zadrhta pod potresom te bolne radosti. Ruke su joj bile hladne kao led.
Nije mogla da ih istrgne iz Adamovih ruku, jer ih je on čvrsto držao.
— Nemojte mi reći da ne možete da me volite, Dajna. Nemojte reći da se moramo rastati i živeti odvojeno jedno od drugoga.
Suze zatreptaše u Dajninim očima i potekoše pre nego što je odgovorila. Ali ona progovori tihim, mirnim glasom:
— Da, dragi Adame, mi moramo da se pokorimo drugoj volji. Moramo da se rastanemo.
— Ne moramo, Dajna, ako me volite; ne moramo ako me volite — reče Adam strasno. — Recite mi, recite mi da li me možete voleti više nego brata?
Dajna se isuviše predavala božjoj volji, te nije mogla ni pomisliti da nešto sakrije ili da ne kaže istinu. Počela je da dolazi k sebi posle prvog potresa i uzbuđenja, i gledajući prosto i iskreno u Adama ona reče:
— Da, Adame, srce me silno vuče k vama; i po meni lično, da nemam jasnog znaka za drukčiji postupak, mogla bih da budem srećna živeći uz vas i pomažući vam stalno; ali bojim se da ću onda zaboraviti da se radujem i plačem s drugima, bojim se, štaviše, da ću zaboraviti prisustvo božje i da neću tražiti ničiju ljubav sem vašu.
Adam ne odgovori odmah. Sedeli su gledajući jedno u drugo, u slatkom ćutanju; prvo osećanje uzajamne ljubavi isključuje sva ostala osećanja; ono hoće celu dušu za sebe.
— Ali, Dajna, — reče Adam najzad — kako može biti pogrešno naše pravo da pripadnemo jedno drugom i provedemo život zajedno? Ko je usadio tu silnu ljubav u naša srca? Može li išta biti svetije od nje? Mi možemo da pomažemo jedno drugo u svemu što je dobro. Ja nikad neću ni pomisliti da še stavim između vas i boga, niti da kažem: ne čini ovo, ne čini ono. Vi ćete slušati svoju savest isto kao i sada.
— Da, Adame, — reče Dajna — ja znam da je brak svetinja za one koji su odista pozvani za to i nemaju drugi put pred sobom; ali ja sam od detinjstva povedena drugim putem; sav moj mir i radost dolazili su otuda što nisam živela svojim sopstvenim životom, što nisam imala svojih potreba ni želja, što sam živela samo u gospodu i u onim njegovim stvorenjima čije mi je jade i radosti on pokazao. To su bile srećne godine za mene i ja osećam da bih, kad bih poslušala ma koji glas koji bi me svratio s tog puta, okrenula leđa svetlosti koja me je obasjavala i da bi me obavile tmina i sumnja. Mi ne bismo mogli da pružimo blaženstvo jedno drugom, Adame, ako bi ostalo sumnje u mojoj duši i ako bih zažalila, kad bi već bilo dockan, za onom boljom srećom koja mi je bila data, a ja je odgurnula od sebe.
— Ali kad je sada novo osećanje ušlo u vašu dušu, Dajna, kad me volite tako da biste rado bili bliži meni nego drugim ljudima — zar to već nije znak da treba da promenite svoj način života? Zar ljubav ne opravdava tu promenu, ako je već ništa drugo ne bi moglo opravdati?
— Moja duša, Adame, u velikoj je neizvesnosti o tome; jer, otkada ste mi izjavili da me toliko volite, sve što mi je bilo jasno sad mi je opet tamno. Ja sam i pre osećala da me nešto vuče k vama, ali da vaše srce ne oseća to isto za mene; misao o vama tako me je bila obuzela da mi je duša izgubila slobodu i postala rob zemaljskog osećanja, i ja sam se zabrinula i pobojala sta će biti sa mnom. Jer u svima drugim naklonostima ja sam bila zadovoljna ako mi se vraćalo malo, ili čak nimalo; a sad je odjedared moje srce počelo da čezne za istom tolikom ljubavlju s vaše strane. I ja sam bila načisto da se moram boriti s tim kao s velikim iskušenjem, i zapovest je bila jasna — treba da odem.
— Ali, sada, mila, mila Dajna, sad znate da vas volim više nego vi mene... sad je sasvim druga stvar. Vi nećete misliti na odlazak, ostaćete i bićete moja mila žena; a ja ću zahvaljivati gospodu što mi je podario život više nego ikada dosada.
— Adame, meni je teško da se oglušim o sve to... vi znate da mi je teško; ali me je silan strah obuzeo. Meni se čini kao da ste pružili ruke i pozivate me da priđem i uzmem lakši život, da živim za svoje lično zadovoljstvo, a Isus, čovek tuge, stoji, gleda me i pokazuje mi grešnike i paćenike i ucveljene. Ja sam to isto videla toliko puta, sedeći u tišini i u mraku, i spopadao me je strah da ne postanem neosetljiva, i samoljubiva, i da ne prestanem da nosim voljno krst spasiteljev.
Dajna sklopi oči i lako zadrhta. — Adame, — nastavi — vi ne želite da pođemo za srećom izneverivši onu svetlost koja je u nama; vi ne možete verovati da bi to bilo dobro. Mi se slažemo u tome.
— Da, Dajna, — reče Adam tužno — nikad vas ja neću goniti ni na šta što je protiv vaše savesti. Ali ne mogu da se okanim nade da ćete možda doći do drugog uverenja. Ja ne verujem da ljubav prema meni može zatvoriti vaše srce; ona samo može da poveća ono što je bilo u vašem srcu, a nikako da umanji; jer meni se čini da je sa ljubavlju i srećom isto kao i sa tugom — ukoliko ih više poznajemo, utoliko smo više u stanju da osetimo kakav je i kakav može biti život drugih ljudi, a onda smo samo još nežniji prema njima i jače želimo da im pomognemo. Što čovek ima više znanja, sve bolje radi svoj posao; a osećanje je neka vrsta znanja.
Dajna je ćutala; pobožno je gledala u nešto što je samo ona videla. Adam nastavi svoje razlaganje:
— A vi možete da činite isto što ste činili i dosada. Neću od vas tražiti da idete nedeljom sa mnom u crkvu; možete ići kud god vam je volja, među narod, i učiti ga; jer, iako ja više volim crkvu, neću da stavljam svoju dušu iznad vaše, kao da je bolje da slušate moje reči nego svoju savest. I moći ćete da pomažete bolne isto koliko i dosada, imaćete i više sredstava da im olakšate; a živećete među svojim rođacima, koji vas vole, pa ćete moći da im pomažete i da budete blagoslov za njih do njihovog poslednjeg dana. Zaista, Dajna, bili biste isto tako blizu bogu kao i da živite samačkim životom, daleko od mene.
Neko vreme Dajna ne odgovori ništa. Adam je još držao njene ruke i gledao u nju skoro drhteći od straha; tada ona okrete k njemu svoje ozbiljne oči pune ljubavi i reče tužnim glasom:
— Adame, istina je to što vi kažete, i ima dosta sestara čija je snaga veća nego moja i čije se srce staranjem oko muža i poroda samo još proširilo. Ali ja ne verujem da bi tako bilo i sa mnom, jer otkad je moja naklonost prema vama postala tako jaka, imam manje mira i radosti u gospodu. Osetila sam da mi se srce nekako podelilo. Razmislite kako je meni, Adame: život kojim sam živela je kao zemlja koju sam blaženo gazila od detinjstva; i ako za trenutak zažudim da pođem za glasom što me poziva u drugu zemlju, koju ne poznajem, ja strahujem da duša moja odande ne zažali za pređašnjim blaženstvom koga sam se odrekla; a gde se uvuče sumnja, tu nema savršene ljubavi. Moram čekati jasniji znak; moram otići od vas, moramo se potpuno pokoriti njegovoj volji. Od nas se traži pokatkad da svoja prirodna i opravdana osećanja prinesemo na žrtveni oltar.
Adam nije smeo dalje da je moli, jer Dajnin glas nije zvučao ćudljivo i neiskreno. Ali to mu je padalo vrlo teško; oči su mu se zamaglile kad je pogledao u Dajnu.
— Ali možda ćete jednom osetiti zadovoljenje... možda ćete osetiti da mi se možete vratiti — da se više nikad ne rastanemo, Dajna?
— Moramo se pokoriti, Adame. S vremenom će naše dužnosti postati jasnije. Možda će, kad se vratim svom pređašnjem životu, sve te misli i želje iščeznuti kao da ih nije ni bilo. I tada ću znati da brak nije moj poziv. Moramo čekati.
— Dajna, — reče Adam žalosno — vi me ne volite kao što ja vas volim, jer inače ne biste sumnjali. Ali, i prirodno je što me ne volite toliko, jer ja nisam tako dobar kao vi. Ja, pak, ne mogu sumnjati da li dobro činim kad volim najbolje stvorenje koje mi je gospod dozvolio da upoznam.
— Ne, Adame; čini mi se da moja ljubav prema vama nije slaba; jer moje srce očekuje vaše reči i poglede kao što malo dete očekuje pomoć i nežnost od jakog čoveka od koga zavisi. Da je misao na vas slabo ovladala mnome, ne bih se bojala da može postati idol u hramu. Ali vi ćete mi uliti hrabrosti, nećete mi smetati kada pokušam da se pokorim do krajnosti.
— Hajde da izađemo na sunce, Dajna, i da se prošetamo zajedno. Neću reći više ni reči koja bi vas uznemirila.
Izađoše i pođoše u polja, da sretnu Pojzerove na povratku iz crkve. Adam reče: — Uzmite me podruku, Dajna, — i ona posluša. To je bila jedina promena u njihovom držanju otkad su poslednji put šetali zajedno. Ali ni žalost što će Dajna otići, ni neizvesnost kako će se sve to svršiti, nisu mogle lišiti Adama slatkog osećanja da ga Dajna voli. Rešio je da ostane kod Pojzerovih celo veče. Hteo je da bude što duže pored nje.
— Oho, eto Adama s Dajnom — reče Pojzer kad otvori kapiju na imanju. — Nisam mogao da zamislim šta je njega zadržalo od crkve. Slušaj, znaš li šta mi je baš sad sinulo kroz glavu? — dodade dobroćudni Martin posle kraćeg ćutanja.
— Nešto što nije imalo da doleti izdaleka, jer ti je, eto, pod nosom. Hteo si reći da Adam voli Dajnu.
— Aha, a jesi li ti to opazila ranije?
— Pa razume se da jesam — reče gđa Pojzer, koja je, kad god je mogla, poricala da je iznenađena. — Nisam ja od onih što vide mačku u mlekarniku pa se pitaju šta će ona tu.
— Pa ništa mi nisi rekla o tome.
— E, pa nisam ja plašilo za ptice, da zaklepećem čim vetar dune. Umem ja da zadržim za sebe svoje mišljenje kad ne vredi govoriti.
— Ali Dajna izgleda slabo mari za njega; šta ti misliš?
— Slabo — reče gđa Pojzer, ne predosećajući mogućno iznenađenje; — neće ti ta poći ni za koga ako nije metodist i bogalj.
— Ipak bi bilo dobro da se njih dvoje uzmu — reče Martin i nakrivi glavu kao da uživa u posmatranju te svoje nove ideje. — I ti bi to volela, je l’?
— Volela bih. Onda bih bila sigurna da neće otići od mene u Snofild, bogu iza leđa, dok ja ovde nemam u koga da pogledam do u komšike, koje mi nisu ni rod ni pomozi bog, a većinom su još takve da ja ne bih smela da se pokažem pred svetom kad bi mi mlekarnik izgledao kao što izgleda njihov. Nije čudo što ima užeglog masla na pijaci. Da, volela bih da se ta grešnica skrasi jedared kao prava hrišćanka, da ima svoj krov nad glavom; a mi bismo je dobro snabdeli rubljem i perjem; jer ja je volim skoro kao svoju decu. Oseća se čovek nekako bezbedniji kad je ona u kući; možeš dvaput više da grešiš kad je ona uz tebe.
— Dajna, — povika Toma i potrča joj u susret — mama kaže da ćeš ti poći samo za metodista i bogalja. Ala si ti budala! — I uz tu napomenu obuhvati Dajnu obema rukama i stade da igra oko nje, smetajući joj svojom nežnošću.
— Bogami, Adame, nedostajali ste nam na pevanju danas. Šta je to bilo? — upita Pojzer.
— Hteo sam da se sastanem sa Dajnom; ona odlazi uskoro — reče Adam.
— O, mladiću, možete li nekako da je nagovorite da ostane? Nađite joj kakvog dobrog muža u ovoj parohiji. Ako to učinite, oprostićemo vam što ste danas izostali od crkve. Ali, u svakom slučaju, ona neće otići pre žetvene proslave, u sredu; a i vi morate doći. Doći će Bartl Mesi, a možda i Kreg. Sigurno dođite, u sedam. Žena ne dozvoljava docnije.
— Da, doći ću ako budem mogao. Ali ja često ne znam unapred šta će biti, jer me posao zadrži duže nego što sam mislio. Vi ćete ostati do kraja nedelje, Dajna? — reče Adam.
— Da, da, ostaće, ne primamo nikakvo „ne” — reče Pojzer.
— Nema nikakvog naročitog razloga da žuri — reče gđa Pojzer. — Oskudica u namirnicama će potrajati, ne mora da žuri s kuvanjem. Oskudica je ono čega ima najviše u toj zemlji.
Dajna se nasmeši, ali ne obeća ništa; prođoše veći deo puta razgovarajući o drugim stvarima, zastajkujući na suncu da pogledaju čas čopor gusaka što pase, čas nove stogove, čas krušku koja je prerodila. Nansi i Moli su požurile kući; idu naporedo, a svaka u ruci drži molitvenik pažljivo uvijen u džepnu maramicu, iz koga su umele da pročitaju samo amin i velika slova.
Svaka bi dokolica mogla da se smatra za žurbu ako se uporedi sa šetnjom kroz polje, sunčanog dana, na povratku iz crkve; a takve su šetnje bile uobičajene u ono staro, dokono vreme kad je lađica što je lagano klizila kanalom bila najnovije čudo od brzine, i kad je većina molitvenika bila povezana u mrki kožni povez i neobično tačno se otvarala uvek na istom mestu. Ali u naše vreme je dokolice nestalo — otišla je kuda su otišle i preslice, i tovarni konj, i spora kola, i torbari koji su donosili čoveku dućan pred vrata u lepo sunčano popodne. Učeni filozofi reći će vam možda da će parne mašine doneti dokolicu čovečanstvu. Ne verujte; one samo stvaraju prazninu da radoznale misli imaju kuda da pojure. Tako je danas i sama lenost živahna — juri za zabavom; gotova je da poleti u voz za ekskurziju; u muzeje; traži časopise i uzbudljive romane; gotova je čak i da naučno teoriše i letimično baci pogled kroz mikroskop. Stara Dokolica bila je ličnost sasvim druge vrste — čitala je samo jedne novine, gde uvodni članci nisu bili važna stvar, i bila oslobođena one povremene uzbuđenosti koju zovemo dolazak pošte. Bila je to misaona, podebela dama zdravog stomaka i mirnih zapažanja, koju nisu uznemirivale hipoteze, srećna u svojoj nesposobnosti da poznaje uzroke stvarima, pošto je više volela same stvari. Živela je poglavito u provinciji, u prijatnim naseljima i domovima, volela da tumara po voćnjacima, da miriše kaj sije kad ih zagreje jutarnje sunce, i da se skloni u hladovinu u podne, kad opadaju letnje kruške. Nije ništa znala o bogosluženjima u radne dane, a o propovedi u nedelju imala je dobro mišljenje samo ako joj je dozvoljavala da prespava vreme između Jevanđelja i završne molitve. Najviše je volela večernju službu, jer su molitve bile najkraće, i nije se stidela da to i prizna; njena savest bila je laka, prijatna, širokih leđa, kao i ona sama, sposobna da podnese znatnu količinu piva i vina; sumnje, skrupule i visoke težnje nisu uspele da je učine preterano osetljivom. Život za nju nije bio briga, nego sinekura; imala je pun džep zlatnika, mirno ručala i spavala snom pravednika, jer je išla u crkvu svake nedelje po podne i time ispunila svoju dužnost.
Dobra stara Dokolica! Ne budite suviše strogi prema njoj i ne ocenjujte je prema našem modernom standardu: ona nikad nije otišla u Eksiterhol, niti čula nekog poznatog propovednika, niti pročitala „Rasprave o vremenima” ili „Sartor Resartus”.

PEDESET TREĆA GLAVA

ŽETVENA SVEČANOST

Kad se Adam vraćao kući, u sredu oko šest sati, u smiraj sunca, video je u daljini poslednja kola natovarena ječmom kako zaokreću ka Pojzerovoj kući i čuo je žetelačku pesmu, koja se pela i spuštala kao talas. Sve slabiji i slabiji, i sve melodičniji što su se više udaljavali, ti zvuci, iako su se postepeno gubili, stizali su ipak do njega kad se približio potoku u Vrbaku. Nisko na zapadu, sunce je slalo svoje zrake pravo na padinu Bintonskih brda i pretvaralo stado ovaca u bleštave, svetle mrlje; obasjavalo je i prozore Adamove kućice, pa su plamteli lepše nego ćilibar ili ametist. Adamu se učini kao da je u velikom hramu, i da je ona pesma u daljini crkvena pesma.
„Čudnovato”, mislio je on, „kako ovi zvuci pogađaju čoveka pravo u srce, skoro kao pogrebna pesma, iako govore o najradosnijem dobu godine i o vremenu kad su ljudi puni zahvalnosti, čoveku je teško kad pomisli da sve ima kraj; u osnovi svake naše radosti leži rastanak. To liči na ono što ja osećam prema Dajni; nikad ne bih saznao da je njena ljubav za mene najveći blagoslov da se nije ono što sam ja nekada smatrao za blagoslov izvilo i otrglo od mene, i ostavilo me u takvoj bedi da sam žudeo i uzdisao za većom i boljom utehom”.
Adam je računao da će se videti s Dajnom to veče i dobiti od nje dozvolu da je prati do Oukburna; a tom prilikom bi tražio od nje da mu odredi vreme kad može doći u Snofild da vidi mora li se najzad odreći i poslednje i najbolje nade koju je u sebi hranio. Dovršio je neki posao kod kuće i preobukao se tako da je već bilo sedam časova kada je pošao k Pojzerovima; bilo je, dakle, veliko pitanje da li će, čak iako dobro opruži korak, stići tamo na goveđu pečenicu, koja dolazi posle pudinga sa šljivama, jer je kod gđe Pojzer večera počinjala tačno u minut.
Čegrtalo se uveliko noževima, kalajnim tanjirima i plehanim bokalčićima kad Adam uđe u kuću; ali brujanje glasova se nije čulo — izvrsna pečenica, i to besplatna, oila je isuviše ozbiljna stvar za ove dobre zemljoradnike da bi mogli da joj obrate samo delimičnu pažnju, baš da su i imali jedno drugom nešto da kažu — što, uostalom, nije bio slučaj. Pojzer, uvrh stola, imao je dosta posla oko sečenja pečenice i nije slušao razgovor između Bartla Mesija i Krega.
— Izvolite, Adame, — reče gđa Pojzer, koja je stajala i gledala da Moli i Nansi služe kako treba — za vas smo ostavili mesto ovde, između Bartla Mesija i dečaka. Šteta što niste došli da vidite puding kad je bio ceo.
Adam sa zebnjom pogleda unaokolo, tražeći četvrtu žensku priliku; ali Dajne nije bilo tu. Nekako se bojao da zapita gde je; sem toga, njegovu pažnju privukoše pozdravi, i tako mu ostade nada da je Dajna ipak negde u kući, samo možda nije raspoložena za veselje uoči odlaska.
Milina je bila pogledati sto i okruglo, dobrodušno lice i krupnu pojavu Martina Pojzera u pročelju, kako nudi ljudima pečenje što se puši i raduje se kad mu se vraćaju prazni tanjiri. Martin, koji je inače imao dobar apetit, sada prosto zaboravi da dovrši svoje pečenje, toliko je uživao posmatrajući — kad nije morao da seče pečenje — kako drugi slade večeru; ta to su bili ljudi koji su cele godine, izuzev o Božiću i u nedelju, jeli hladno jelo za ručak, i to takoreći s nogu, pod nekom ogradom, i pili piće iz drvenih sudova — sa zadovoljstvom, naravno, alt zabačene glave kao što piju plovke, a ne ljudska stvorenja. Martin Pojzer je unekoliko zamišljao kako mora prijati tim ljudima toplo pečenje i sveže pivo. Nakrivio je glavu na jednu stranu, a usta su mu se razvukla dok je gurkao Bartla Mesija i posmatrao malo ćaknutoga Toma Tolera, koji je baš dobio drugu porciju govedine. Po Tomovom licu razli se osmeh zadovoljstva kad se tanjir nađe pred njim, između viljuške i noža, koje je držao uzdignute kao da su osveštane voštanice; ali je zadovoljstvo bilo isuviše veliko da bi moglo da se izlije sama u osmehu, nego je izbilo još i u jednom otegnutom „Ohohooo”, da iznenada pređe u krajnju ozbiljnost, čim se nož i viljuška baciše na plen. Krupna prilika Martina Pojzera tresla se od prigušenog smeha; on se okrenu gđi Pojzer da vidi da li i ona gleda u Toma, i oči muža i žene susretoše se u pogledu punom dobroćudnog zadovoljstva.
Tom Toler bio je ljubimac na farmi, gde je izigravao, u neku ruku, ulogu domaće budale; nedostatke u praktičnom radu dopunjavao bi zgodnim odgovorima. Njegove su dosetke, istina, bile kao mlatilo, koje udara nasumce, ali pokatkad ipak ubije neku muvu. Pri striženju ovaca i pri kosidbi te su se dosetke često prepričavale; ali ja ih neću ovde navoditi, jer bi se pokazalo da je Tomova duhovitost bila slična duhovitosti mnogih nekadašnjih šaljivaca koji su bili čuveni u svoje vreme — naime, da je bila uglavnom prigodna, a nije imala dublje i trajnije veze sa stvarima.
Izuzimajući Toma, Martin Pojzer se ponosio svojim slugama i radnicima; smatrao je da su oni, među svima zaposlenim ljudima na Donitornovom imanju, najdostojniji onoga što zarade. Tu je bio, naprimer, Kester Bel, starac s kožnom kapom i mrežom bora na licu preplanulom od sunca. U celom Lomširu teško da se iko razumevao u „suštinu” zemljoradničkog posla kao on. To je bio jedan od onih neocenjivih radnika koji ne samo što imaju ruku za svaki posao, nego sve čega se late izrade da ne može biti bolje. Istina, kolena su mu u to doba već klecala, tako da je Kester hodao stalno se klanjajući, kao da je najučtiviji čovek na svetu. Uostalom, takav je i bio, ali moram dodati da je predmet njegovoga klanjanja bila pre svega njegova sopstvena umešnost, kojoj je odavao osobito poštovanje. Njegovo je bilo da završava stogove; ako se išta moglo smatrati kao njegova jaka strana, to je bilo pokrivanje stogova. Kad bi već sve bilo sadeveno, Kester bi nedeljom došao od svoje kuće na gumno, koje nije bilo daleko, i onako u prazničnom odelu zastao na putanji, da s izvesne daljine posmatra svoj rad, menjajući mesto kako bi svaki stog video sa najzgodnije strane. Dok se tako klanjao oko stogova, očiju uperenih u slamu spletenu u čvor, koja je podražavala zlatne kugle na vrhu košnica, a koja je ustvari i bila najbolja vrsta zlata, čovek bi pomislio, gledajući ga, da izvodi neku pagansku igru obožavanja. Kester je bio stari neženja i verovalo se da ima pune čarape novca, zbog čega je njegov gospodar, kad god bi došlo veče isplaćivanja, zbijao s njim šalu; ne neku novu neumesnu šalu, nego dobru, staru, oprobanu već toliko puta. „Mladi gazda je veseljak”, govorio bi često Kester; on je počeo karijeru kod staroga Martina Pojzera, kao slušče koje je plašilo ptice po usevu, te nikako nije mogao da se odvikne da sadašnjeg Martina smatra mladim. Mene nije sramota što ovde pominjem staroga Kestera; i vi i ja dugujemo mnogo žuljevitim rukama takvih ljudi, rukama već odavno pomešanim sa zemljom koju su svesrdno prevrtale i sitnile, trudeći se da joj otmu što bolje plodove, a uzimajući vrlo mali deo kao platu.
U dnu stola sedeo je Alik, pastir i starešina nad mlađima, gruba lika i širokih pleća, koji se nije baš najbolje slagao sa Kesterom; nisu ni opštili drukčije nego gunđajući jedan na drugog; jer, iako su obojica bili podjednako vešti u podizanju ograda, kopanju jaraka i nezi ovaca koje su se ojagnjile, mnogo su se razlikovali u mišljenju o svojim zaslugama. Kada se Titir i Melibej3 nađu slučajno na istoj farmi, ne ponašaju se baš naročito učtivo jedan prema drugom. Alik, valja reći, nije bio nimalo sladak; govor mu je bio uvek pomalo nabusit, a on, onako plećat, ličio je na buldoga. „Ne mešajte se vi u moja posla, a ja neću u vaša”. Ali bio je toliko pošten da bi pre prepolovio zrno ovsa nego što bi uzeo za sebe više od onog što mu pripada; a tvrdičio je gospodarevom svojinom kao svojom; bacao je što je mogućno manje ječmenih očinaka živini; kad kod bi jače zahvatio šakom, učinilo bi mu se da je to raskoš i čisto bi ga nešto zabolelo. Dobroćudni Tim, kočijaš, koji je jako voleo svoje konje, stalno je bio ljut na Alika što cicijaši zoblju; retko bi progovorili po koju reč, a nikad se ne bi pogledali, čak ni preko činije s hlad‘ nim krompirima; ali kako je to bio njihov uobičajen način postupanja prema svima i svakome, pogrešno bi bilo misliti da je njihovo međusobno ophođenje bilo nešto drugo do prolazna neljubaznost. Bukolički karakter Hejslopa, i sami vidite, nije bio baš onako veseo i nasrnejan kao što se viđa u predelima koje slikaju slikari pejzaža. Kod zemljoradnika se retko viđa blag osmejak; i nema postupnosti između tupe ozbiljnosti i smeha. Niti je svaki zemljoradnik tako pošten kao naš prijatelj Alik. Za istim stolom, među Pojzerovim radnicima, bio je i krupni Ben Tolovej, snažan radnik za poslove oko vršidbe, ali koga su često hvatali kako nosi u džepovima gospodarevo žito; to je bio postupak koji bi se teško mogao protumačiti rasejanošću, pošto Ben nije bio filozof. Ipak mu je gospodar opraštao i dalje ga zadržavao, jer su Tolovejevi bili u toj opštini od starine i uvek radili kod Pojzera. A uglavnom, smem reći da se društvu nije desila nikakva strašna šteta što Ben nije otsedeo svojih šest meseci u zatvoru za popravku; njegovi pljačkaški prohtevi bili su mali, a dom za popravku sigurno bi ih povećao. Kakotako, večeras je Ben jeo svoje pečenje s vedrim saznanjem da je, računajući od lanjske gozbe, ukrao svega nekoliko zrna sočiva i graha, za seme u svojoj bašti; i to ga je podržavalo u uverenju da je podozrivo Alikovo oko, koje se nije skidalo s njega, čista uvreda za njegovu nevinost.
Najzad je pečenica bila pojedena i čaršav sa stola skinut; ukaza se veliki, lep sto, i na njemu svetli pehari, ugasite krigle pune penušava pića i sjajni mesingani čiraci tako prijatni za oko. Sad je trebalo da počne velika večernja svečanost, žetvena pesma, u kojoj svako mora da učestvuje; ako je neko hteo, mogao je da peva i sam za sebe, samo nije smeo da sedi zatvorenih usta. Takt pesme je bio tri četvrtine; ostalo je bilo proizvoljno.
A što se tiče porekla pesme, ne znam da li ju je takvu kakva je sad sastavio neki rapsod, ili ju je postupno usavršavao čitav niz pevača. Ona nosi pečat celine, individualnog genija, usled čega sam naklonjena prvoj pretpostavci; ali ne isključujem mišljenje da je to jedinstvo, možda, došlo od saglasnosti raznih duhova, što je bila odlika primitivnih duhovnih stanja, a što se ne slaže sa našim modernim shvatanjem.
Ceremonija koja je pratila pevanje pesme sastojala se u pijenju. (To je možda žalosno, ali, šta ćete, ne možemo popravljati svoje pretke.) Za vreme prve i druge strofe, koje su se pevale forte, bokali nisu punjeni.
Čašu u zdravlje gazdi,
Što gozbu ovu daje,
Čašu u zdravlje gazdi,
I domaćici takođe!
Neka mu posao cveta,
Ma šta da rukom takne;
Mi svi smo mu sluge,
Činimo što naredi.
A sad, pre treće strofe, ili hora, koji se pevao fortissimo i uz pratnju jake lupe u sto, što je činilo utisak cimbala i bubnja — napuniše Alikov pehar, i on je morao da ga ispije pre nego što se strofa svrši.
Pijmo, deco, pijmo!
Pazi, ne prosipaj po stolu;
Ko prospe, ispija dvaput,
Gospodar tako hoće.
Kad je Alik uspešno izdržao tu probu muške čvrstine, dođe red na starog Kestera, desno do Alika; i tako dalje, dok svako redom ne ispije, uz pratnju hora, litar koji mu je posvećen. Tom Toler se postarao da kao slučajno malo prospe; a gospođa Pojzer (isuviše uslužno, kako se učinilo Tomu) umeša se da ga oslobodi kazne.
Za slušaoca spolja bilo bi neobjašnjivo zašto se ono „Pijmo, deco” toliko ponavlja; jer, kad bi se našao unutra, video bi da su zasada svi bili trezni, a većina još i ozbiljna; kod tih radnika postojao je stalan i poštovanja dostojan običaj da se, kao i dame i gospoda od reda, samo klanjaju nad svojim peharima i usiljeno smeše. Bartl Mesi, čiji je sluh bio osetljiviji, izašao je napolje još u početku ceremonije, da vidi kakvo je vreme; svoje posmatranje još nije završio kad mu pauza od pet minuta objavi da je pesmi „Pijmo, deco” kraj i da se neće ponoviti za sledećih dvanaest meseci. Najviše su zažalili Toti i dečaci; njima je tišina bila dosadna, posle one divne lupnjave koju je i Toti, sedeći u očevom krilu, uveličavala svojom malom snagom i malom pesnicom.
A kad se Bartl vratio, pojavila se opšta želja za solo muzikom, posle hora. Nansi izjavi da Tim, kočijaš, zna pesmu i da „uvek peva u šali kao ševa”; našta Pojzer reče: — Time, mladiću, da čujemo! — Tim se zastide, obori glavu i reče da ne ume da peva! Nato ceo sto prihvati gazdinu želju i poče da hrabri Tima. To je bila prilika da se ljudi upuste u razgovor; svako je sad mogao reći: „Dede, Time!”, samo ne Alik, koji nikad nije govorio kad nije potrebno. Najzad onaj što je sedeo do samoga Tima, Ben Tolovej, poče da propraća moljakanje još i muvanjem laktom, našta se Tim razbesne pa mu reče: — Ostavi me, razumeš li, jer ću ti zapevati pesmu koja ti se neće dopasti. — Ima granice strpljenju i najdobrodušnijeg kočijaša, i tako Tima više niko nije saletao.
— Hajde onda ti, Davide, ti si pevač — reče Ben, koji je hteo da pokaže da ga nije zbunilo ono Što se maločas desilo sa Timom. — Pevaj onu: „Moja draga je ruža bez trna”.
David, koji je voleo pesmu, bio je mladić rasejanog izgleda, što je dolazilo verovatno od jake razrokosti i nije bilo nikakva duhovna karakteristika; jer, eto, on ne ostade ravnodušan prema Benovom pozivu, nego pocrvene, nasrne ja se i obrisa rukavom usta, a sve se to moglo smatrati kao znak da pristaje. Neko vreme svi su sasvim ozbiljno želeli da slušaju Davidovu pesmu. Ali uzaman. Lirizam te večeri pao je nekuda na dno, i nije bilo načina da se opet izvuče odatle.
Međutim je razgovor u gornjem delu stola skrenuo na politiku. Kreg nije bio sraskida da ovdaonda progovori koju o politici, i pritom je mnogo više polagao na mudro pronicanje u stvari nego na njihovo specijalno poznavanje. On je video toliko daleko preko običnih činjenica da je bilo sasvim izlišno da ih poznaje.
— Ja sam, ne čitam baš toliko novine, — napomenu on te večeri, pošto je napunio lulu — iako bih mogao da ih dobijem u svako doba na čitanje, jer, gospođica Lidija ih prima, a pregleda ih prosto za tili čas; ali zato Milz sedi kraj kamina i čita novine od jutra do mraka, a kad ih pročita do kraja, onda mu je u glavi još mutnije nego što je bilo pre čitanja. Sad mu je u glavi, eto, taj mir o kome se toliko govori; i misli čovek da prosto sve zna. „Bog s tobom, Milze”, velim mu ja, „ti tu stvar providiš baš koliko providiš krompir. Da ti ja kažem u čemu je stvar: ti misliš da će taj mir biti dobra stvar za našu državu; nisam ni ja protiv toga — pazi dobro šta ti kažem — nisam ni ja protiv toga. Ali ja mislim da ih ima ovde, na vrhu, koji su ovoj zemlji gori neprijatelji nego što joj je i Bunaparta i svi musijeri što tapkaju za njim. Jer što se tiče tih musijera, možeš ih nanizati na ražanj pola tuceta odjedared, kao da su žabe”.
— Da, da, — reče Martin Pojzer, koji je slušao sa vrlo važnim i vrlo zadovoljnim izrazom — nikad u svom veku nisu oni jeli govedinu. Ne jedu gotovo ništa drugo do salatu.
— A ja velim Milzu, — nastavlja Kreg — „Pokušavaš li ti to da me uveriš da neki stranci mogu više zla da nam učine nego naši ministri sa svojom lošom upravom? Kad bi kralj Džordž rasterao sve njih, pa uzeo upravu u svoje ruke, sve bi on doterao u red. Mogao bi opet da uzme Bilija Pita, ako baš hoće. Ja i ne vidim šta nam treba iko drugi do kralj i parlament. Sve zlo dolazi od onog klupčeta ministara, to ti ja kažem”.
— Eh, lako je govoriti, — reče gđa Pojzer i sede bliže mužu, s Toti na krilu — lako je govoriti. Ali je teško reći ko je satana kad su svi crni.
— A što se tiče mira, — reče Pojzer, malo iskrivivši glavu kao da razmišlja i puštajući pažljivo po jedan dim iz lule posle svake rečenice — ja ne znam. Rat je dobra stvar za državu, jer kako bi se održale visoke cene da nije njega. A ti Francuzi jesu neki gadan narod, koliko ja znam; i šta možeš drugo nego da se pobiješ s njima.
— S jedne strane vi ste u pravu, gospodine Pojzere, — reče Kreg — ali ja ipak nisam protiv mira; da odanemo malo. Možemo mi mir prekršiti kad hoćemo, a ja se ne bojim Bunaparte, iako vele da je pametan. To sam rekao jutros i Milzu. Ništa vam on ne razume tog Bunapartu! A ja sam mu za tri minuta širom otvorio oči, da vidi što za godinu dana nije mogao da vidi u novinama, „Jesam li ja baštovan koji se razume u svom poslu”, velim mu, „ili nisam?” „Začclo jesi”, veli on, jer nije rđav čovek, taj podrumar Milz, samo je malo slabije pameti, „Eto, ti govoriš kako je Bunaparta pametan, a da li bih ja bio dobar baštovan i pokazao šta znam da su mi dali neku baruštinu da na njoj radim?” — „Ne bi”, veli on. — „Pa tako je i sa Bunapartom”, velim mu ja. „On može biti i vešt čovek — nije po rođenju Francuz, kako čujem — ali šta mu to vredi kad su za njim samo musijeri?”
Kreg zastade za časak, pogledajući ponosito unaokolo, posle tako sjajnog sokratovskog dokaza, a onda dodade lupivši besno u sto:
— To je sigurna stvar! A ima i svedoka za to: Francuzi u nekom puku gde je nedostajao jedan vojnik obukli su velikog majmuna u vojničko odelo; i odelo mu je stajalo kao saliveno, da niko nije mogao da raspozna majmuna od musijera.
— Gle sad! — reče Pojzer, na koga je to jako uticalo s političke strane, a zabavljalo ga i kao pričica iz prirodopisa.
— De, de, Kregu, to je malo preterano — reče Adam. — I vi sami ne verujete u to. Sve je to laž, da su Francuzi takvi jadnici. Gospodin Ervajn ih je video u njihovoj zemlji, pa veli da tamo ima mnogo krasnih ljudi. A što se tiče nauke, pronalazaka, zanata, ima stvari u kojima smo mi dobro zaostali za njima. Ludost je potcenjivati neprijatelja. Kakva bi onda bila slava Nelzonova, i onih drugih što su pobedili Francuze, kad bi oni bili takva ništarija?
Pojzer pogleda sumnjivo u Krega, zbunjen tako suprotnim tvrđenjem od strane autoriteta. Ono što kaže g. Ervajn ne može se poricati; ali, s druge strane, i Kreg je bio učen čovek, a njegovo je mišljenje bilo manje neobično. Martin nikad nije čuo da se za Francuze kaže da nešto vrede. Kreg ne odgovori ništa, nego samo podiže kriglu i povuče dobar gutljaj piva, pa onda poče da posmatra netremice razmere svoje noge, koju je radi toga malo isturio; utom se Bartl Mesi vrati od kamina, gde je na miru popušio prvu lulu, i prekide ćutanje, zavlačeći kažiprst u duvanjaru:
— Ama, kako to, Adame, da ti nisi bio u nedelju u crkvi? Odgovaraj, mangupe. Propade himna bez tebe. Zar da obrukaš učitelja pod stare dane?
— Ne, gospodine Mesi, gospodin i gospođa Pojzer vam mogu kazati gde sam bio. Nisam bio u rđavom društvu.
— Ona je otišla, Adame, otišla je u Snofild — reče Pojzer, koji se sad prvi put setio Dajne te večeri. — Mislio sam da ćete je vi bolje ubediti. Ništa je nije moglo zadržati, i tako je otišla juče izjutra. Moja žena je jedva to podnela. Mislio sam da će biti neraspoložena na žetvenoj gozbi.
Gđa Pojzer se setila nekoliko puta Dajne otkad je Adam došao, ali nije „imala srca” da mu pomene tu rđavu vest.
— Šta! — povika Bartl, neprijatno dirnut. — Je li to reč o ženi? Onda te se odričem, Adame.
— Ali to je žena o kojoj ste vi dobro govorili, Bartle, — reče Pojzer. — Ne možete poreći. Rekli ste jednom da žena ne bi bila tako rđav pronalazak kad bi svaka bila kao Dajna.
— Mislio sam na njen glas, čoveče, mislio sam samo na njen glas, i to je sve — reče Bartl. — Mogu da je slušam kad govori, a da ne mećem pamuk u uši. A što se ostalog tiče, ona je ista kao i sve druge; misli da će dva i dva biti pet, samo ako udari u plač i zaokupi da govori o tome.
— Da, da! — reče gđa Pojzer. — Slušajući tako neke ljude, čovek bi pomislio da su muškarci tako bistri da mogu prebrojati zrna pšenice u vreći samo kad je pomirišu. Oni vide kroz vrata na žitnici, dakako , vide. A možda zato utoliko manje vide ono što je pred vratima.
Martin Pojzer se tresao, zadovoljno se smejući, i namignuo na Adama, da bi pokazao kako je učitelj sada nagrabusio.
— O, žene su vrlo mudre, — reče Bartl s potsmehom — vrlo su mudre. One znaju neku stvar pre nego što su išta čule o njoj, i znaju šta čovek misli pre nego što je to i pomislio.
— Sasvim mogućno, — reče gđa Pojzer — jer su ljudi većinom tako spori da ih misli preteknu, i oni mogu da ih uhvate samo za rep. Ja ću vam prebrojati redove u čarapi od pete do prstiju pre nego što čovek namesti jezik da nešto izgovori; a kad najzad progovori, ne znaš šta je rekao. Mrtvo pile najteže se izleže. Ali, ne poričem, žene jesu lude. Svemogući bog udesio ih je prema muškarcima.
— Žene prema muškarcima! — reče Bartl. — K’o so u oči! Ako čovek kaže to i to, žena će sasvim obrnuto; ako čovek želi toplo jelo, ona će mu doneti hladnu slaninu; ako se on smeje, ona će da udari u ciku. Ona tako odgovara čoveku kao što obad odgovara konju; ima baš onaj otrov koji čoveka žeže — baš onaj otrov koji čoveka žeže.
— Da, — reče gđa Pojzer — znam ja šta čovek voli: da je žena kakva ćurčica, da gleda u njega kao u boga radio on dobro ili naopako, da mu kaže hvala kad je ošamari, da se pravi kako ne zna da li treba da stoji na glavi ili na nogama, dok joj muž ne kaže. To uglavnom traži čovek od žene; hoće da ima kod kuće ludu koja će mu govoriti da je mudar. A ima ljudi koji i bez žene imaju o sebi takvo mišljenje, i zato postaju matori momci.
— Bogami, Kregu, sad vam ne ostaje ništa drugo „nego da se što pre ženite, inače ćete početi da važite kao stari neženja, — reče Šaljivo Pojzer — a vidite šta žene misle o vama.
— Eh, — reče Kreg, da bi odobrovoljio gđu Pojzer, a polažući mnogo na svoje komplimente — ne mari, ja volim da vidim pametnu ženu, dosetljivu ženu, veštu i hitru ženu.
— Promašili ste, — reče Bartl suvo — promašili ste. Bolje procenjujete kad je u pitanju baštovanstvo, jer birate stvari po onome što je u njima najbolje — što je u njima najbolje. Ne cenite grašak po korenu, ni mrkvu po cvetu. Tako, eto, birajte i ženu: njena pamet neće nikad mnogo vredeti, nikad neće mnogo vredeti; ali ako je priprosta, valjaće — sazreće i biće ukusna.
— Šta veliš ti na to? — reče Pojzer, usturivši se na stolici, i veselo pogleda u ženu.
— Šta velim! — odgovori gđa Pojzer, a oči joj opasno senuše. — Velim da je u nekih ljudi jezik kao pokvaren sat; ne izbija da pokaže vreme, nego jednako zvrči zato što se u njemu nešto pokvarilo.
Verovatno bi gđa Pojzer terala i dalje što je započela da se pažnja svih prisutnih ne zadrža u taj mah na drugom kraju stola, gde je pesma, koja je počela poluglasnom Davidovom „Moja draga je ruža bez trna”, postala višeglasna i zaglušujuća. Tima, koji nije mnogo cenio Davidov glas, nešto potstače da nadjača slabačke tonove bučnim početkom pesme „Tri vredna kosača”. Davida, međutim, nije bilo tako lako natpevati; on stade silno da podiže glas, tako da se u jedan mah činilo da će ruža nadvladati kosače, kad neočekivano stari Kester, hladna i nepomična lica, pusti neki drhtav i visok ton — kao navijen budilnik kome je došlo vreme da zvoni.
Alik i njegova okolina, pošto nisu imali nikakvih muzikalnih predrasuda, smatrali su da je ova vrsta koncerta sasvim u redu. Ali Bartl Mesi spusti lulu i zapuši uši prstima; a Adam, koji je želeo da ode čim je čuo da Dajna nije tu, ustade i reče da se mora pozdraviti.
— I ja ću s tobom, mladiću, — reče Bartl — dok mi nisu prsle uši.
— Ja ću poći okolo, pored zajednice, i otpratiću vas kući, ako želite, gospodine Mesi, — reče Adam.
— Da, da; pa ćemo malo da porazgovaramo — reče učitelj. — I tako te sad retko kad mogu da uhvatim.
— Šteta baš što nećete da ostanete do kraja, — reče Pojzer — eto i ostali će skoro. Moja žena im nikad ne da da ostanu duže od deset sati.
Ali Adam ostade pri svome; pozdraviše se, i oba prijatelja zajedno kretoše kući pri svetlosti zvezda.
— Ona moja luda Viksi sigurno skiči kod kuće, očekujući me. Nikad ne mogu da je povedem; gđa Pojzer bi je ustrelila očima, pa bi sirota životinja celoga veka hramala.
— Ja nikad ne moram da teram Džipa; on se sam okrene kući čim vidi da ja idem Pojzerovima — reče Adam kroz smeh.
— Da, da; strašna žena! — reče Bartl. — Od samih je igala — od samih igala. Ali volim Martina, i uvek ću voleti Martina. A on voli igle, šta ćeš, neka mu je bog na pomoći! On je baš dobro jastuče za te igle.
— Ipak je ona čestita, dobra duša, i pored svega, — reče Adam — a istinoljubiva kao sunce. Malo je preka prema psima kad joj uđu u kuću; ali da su njeni, ona bi ih čuvala i dobro hranila. Ako joj je jezik oštar, srce joj je blago. To sam video u teškim danima. Ona je od onih žena koje su bolje od svoga jezika.
— Dobro, dobro, — reče Bartl — neću reći da jabuka nije zdrava u srcu; ali ja sam je zagrizao spolja, zagrizao sam je spolja.

PEDESET ČETVRTA GLAVA

SASTANAK NA BREŽULJKU

Adam je razumeo zašto je Dajna požurila da ode, te je iz toga izvukao više razloga za nadu nego za očajanje. Ona se uplašila da je jačina osećanja prema njemu ne spreči da čeka i sasluša poslednja uputstva iz duše.
„Da sam joj bar rekao da mi piše”, mislio je. „Ali i to bi moglo donekle da je uznemiri, ko zna. Njoj je potrebno da bude potpuno mirna, na svoj način, neko vreme. Ja nemam prava da budem nestrpljiv i da je prekidam svojim željama. Kazala mi je svoje mišljenje, a ona nije devojka koja jedno misli a drugo govori. Čekaću strpljivo”.
To je bila Adamova pametna odluka, i ona se održala odlično prve dvetri nedelje dok su je pothranjivale uspomene na Dajninu ispovest u nedelju po podne. Ima neka čudnovata količina nadanja i vere u prvih nekoliko ljubavnih reči. Međutim, sredinom oktobra ta se odluka počela vidno da koleba i da pokazuje opasne znake iscrpenosti. Nedelje postadoše neobično duge. Dajna je svakako imala više nego dosta vremena da se reši. Kad žena jednom kaže čoveku da ga voli, može posle toga govoriti šta hoće, čovek je jednako u zanosu od (onog prvog gutljaja vatrenog napitka i slabo mari kakav će biti drugi; on gazi po tlu gipkim koracima dok se udaljava od nje, i za njega nema više teškoća. Ali ta vrsta žara dogori, uspomene se vremenom tužno rasplinu i nisu više dovoljno jake da nas oživljuju. Adam nije imao više toliko samouverenosti kao ranije; počeo je da se pribojava da je stari način života sasvim obuzeo Dajnu i da ga nikakvo novo osećanje neće moći da pobedi. Da nije tako, ona bi mu sigurno pisala da ga malo uteši; ali, izgleda, ona smatra da baš treba da mu ubije svaku nadu. Kad nestade poverenja kod Adama, nestade i strpljenja, i dođe mu misao da treba sam da piše; zamoliće Dajnu da ga ne ostavlja u mučnoj sumnji duže nego što je potrebno. Jednom je sedeo duboko u noć i pisao joj pismo. Ali sutradan ga je spalio, bojeći se posledica. Bilo bi mu gore da dobije nepovoljan odgovor pismom nego iz njenih usta; u njenom prisustvu lakše će se pomiriti sa njenom odlukom.
Vi shvatate šta je bilo ustvari — Adam je žudeo da se vidi sa Dajnom, a kad ta vrsta žudnje dođe do izvesnog stupnja, zaljubljen čovek traži da je zasiti, makar time upropastio budućnost.
A kakvo bi zlo učinio da ode u Snofild? Dajna se ne bi naljutila na njega zbog toga; ona mu to nije zabranila; sigurno i očekuje da on uskoro dođe. Druge nedelje meseca oktobra takav pogled na stvar učinio se Adamu toliko jasan da je već bio na putu za Snofild; ovog puta je jahao, jer su mu časovi bili skupi, a pozajmio je za putovanje dobrog Džonatanovog kasača.
Koliko ga je jasnih uspomena pratilo na tom putu! On je često išao do Oukburna i nazad posle onog prvog putovanja u Snofild; ali tamo iza Oukburna, ono sivo stenje, neravan predeo i jadno drveće kao da su mu ponovo pričali o mučnoj prošlosti koju je on tako dobro znao. Međutim, nijedna nam priča posle izvesnoga vremena nije sasvim ono što je bila pre; ili mi, koji je čitamo, nismo isti oni tumači koji smo pre bili. Tako je Adam odjutros doneo nove misli u ovaj suri predeo, misli koje su dale drugo značenje priči o prošlosti.
Niska je, sebična, čak bezbožna ona duša koja uživa i zahvalna je za neko zlo koje je drugoga ranilo i uništilo, a za nju postalo izvor nepredviđenog dobra. Adam nikada neće prestati da žali zbog onog bola koji mu je nekada bio tako blizak; on nikad neće zahvaljivati bogu za tuđu bedu. A kad bih ja čak i bila sposobna da pripišem tako uskogrudu radost Adamu, ipak bih znala da je on čovek koji ne bi mogao da podnese to osećanje; on bi zatresao glavom i rekao: „Zlo je zlo, a bol je bol, i vi ne možete promeniti njihovu prirodu uvijajući ih u druge reči. Nije ostali svet stvoren mene radi, pa da mislim da je sve u redu ako stvari ispadaju povoljno po mene”.
Ali nije nikakva sramota osetiti da je potpuniji život, koji nam je donelo neko tužno iskustvo, vredan onog dela patnje što smo lično pretrpeli. Nije ni mogućno imati drukčije osećanje; kao što bi bilo nemogućno da čovek sa belom navlakom na oku žali zbog bolne operacije kojom je njegov mutni vid, što je ljude opažao kao drveće u pokretu, pretvoren u vid koji opaža jasne konture i sjajan dan. Porast osećanja u nama jeste kao porast sposobnosti, koji sa sobom donosi osećanje nove snage; mi ne možemo više želeti da se vratimo nekoj slabijoj naklonosti, kao što slikar ili muzičar ne želi da se vrati sirovijem načinu izražavanja ili filozof manje potpunim formulama.
Nešto slično takvom osećanju proširenog bića nosio je u sebi Adam kada je toga nedeljnog jutra jahao drumom, živo se sećajući prošlosti. Njegova osećanja prema Dajni, nada da će provesti život s njom — to je daleka nevidljiva tačka kojoj ga je povelo ono teško putovanje iz Snofilda pre osamnaest meseci. Njegova ljubav prema Heti bila je nežna i duboka — tako duboka da joj se koreni nikad ne mogu povaditi — ali je zato njegova ljubav prema Dajni bolja i dragocenija; ona je izdanak onog punijeg života koji mu je došao pošto je doživeo duboku tugu. „Kao da mi je došla nova snaga”, reče sam sebi, „od toga što je volim i što znam da ona voli mene. Tražiću od nje da mi pomogne da sagledam stvari onakve kakve su. Jer ona je bolja nego što sam ja. U nje je manje sebičnosti i oholosti. A imati više poverenja u drugog nego u sebe, to je osećanje koje čoveku daje slobodu da se može kretati sasvim bez straha. Ja sam uvek mislio da znam više od svoje bliske okoline; ali jadan je to život kad se ne možeš pouzdati u one koji su ti najbliži, da ti pomognu malo boljim mislima nego one koje se već nalaze u tebi.”
Prošlo je bilo dva časa po podne kad Adam stiže na dogled sivoga grada na padini brda i poče da traži okom zelenu dolinu, kako bi spazio kuću pokrivenu sindrom u blizini ružne crvene fabrike. Prizor je izgledao manje tužan toga blagog, sunčanog oktobarskog dana, nego što je bio u danima punim nade, sproleća. Glavna draž toga predela, kao svakog prostranog i nepošumljenog kraja — a to je da vas ispunjava svesnošću o nebu koje svuda doseže — ostavljala je bolji i mekši utisak nego obično, jer je dan bio skoro bez oblačka. Adamove sumnje i strahovanje topili su se pod tim uticajem, kao što su se fini paperjasti oblaci utapali lagano u jasno plavetnilo. Činilo mu se da gleda Dajnino blago lice, kako ga uverava, samim pogledom, o svemu što on tako žudi da sazna.
Nije se nadao da će Dajnu u to doba naći kod kuće, ali ipak siđe s konja i veza ga za malu kapiju, da upita kuda je otišla toga dana. Rešio se da ode po nju i da je dovede. Otišla je preko brda, u seoce, tri milje daleko — reče stara gazdarica; otišla je odmah posle jutrenja da, po običaju, drži propoved u jednoj kući. Svako u gradu će mu pokazati put za to seoce. Adam se odmah pope na konja i odjaha u grad; svrati u staru krčmu, ruča na brzu ruku u društvu s vrlo brbljivim krčmarom, od čijih je ljubaznih pitanja i uspomena žurio što pre da se oprosti, pa onda krenu ka seocetu. Pored sve žurbe bilo je već četiri sata kad je pošao. Mislio je u sebi: „Kad je Dajna otišla tako rano, treba već da je na povratku”. Malo, sivo seoce bednoga izgleda, nezaštićeno senovitim drvećem, bilo mu je pred očima mnogo pre nego što je stigao do njega; a kada mu se približio, čuo je glasove koji su pevali psalam. „Možda je to poslednji psalam pre nego što će se razići”, pomisli Adam, „poći ću malo natrag, pa ću se opet vratiti, da se sretnem s njom van sela”. Vratio se skoro na vrh brda i seo na jedan usamljen kamen, kraj niskog zida, da motri kada će mala crna figura ostaviti selo i krenuti uz brdo. Izabrao je to mesto skoro na samom vrhu brda zato što je bilo daleko od svačijih očiju; nije bilo tu ni kuće, ni stoke, nijedne ovce da čupka travu, ničega do svetlosti i senke i ogromnog neba koje sve obuhvata.
Dajna se duže zadržala nego što je on pretpostavio; čekao je najmanje sat, gledajući i misleći o njoj, dok se popodnevne senke ne izdužiše i svetlost ne postade bleđa. Najzad vide malu crnu priliku kako prolazi između sivih kućica i postepeno se približava podnožju brda. „Lagano ide”, mislio je Adam; ali je Dajna ustvari išla svojim uobičajenim, lakim i mirnim korakom. Sad poče da se penje stazom, ali Adam još ne htede da se pokrene; nije hteo da se suviše rano sastane s njom; rešio se da će je sačekati u toj usamljenosti. Ali se odjedared poboja da će je tako uplašiti: „Ne, nije ona ta koju možeš suviše iznenaditi”, mislio je, „uvek je tako mirna i tiha kao da je na sve spremna”.
A šta li je ona, penjući se, mogla misliti? Možda je našla potpuno spokojstvo bez njega i prestala da oseća ikakvu potrebu za njegovom ljubavlju. Na ivici odluke svaki čovek uzdrhti — nada zastane, lepršajući krilima.
Ali eto je najzad sasvim blizu; Adam ustade sa kamena. Desilo se da se Dajna okrenula i pogledala dole u seoce baš u trenutku kad je on koraknuo k njoj; svi zastajemo i osvrćemo se kad se penjemo uz brdo. Adamu je bilo milo; jer, s finim instinktom zaljubljenog čoveka on oseti da bi bilo bolje za nju da mu čuje glas pre nego što ga vidi. Priđe na dvatri koraka od nje i reče:
— Dajna! — Ona se trže, ali se ne obazre, kao da glas ne dolazi s mesta koje se može opaziti. — Dajna! — reče Adam još jedanput. Dobro je znao šta ona misli. Tako se navikla da smatra čulne utiske kao duhovne opomene da se nije osvrnula da traži vidljivi, materijalni izvor glasa.
Ali ovog puta ona se obazre. Kakav čežnjiv zaljubljeni pogled pade iz njenih blagih sivih očiju na jakog crnookog čoveka!
Ona se ne trže ugledavši Adama; ne reče ništa, nego pođe k njemu, tako da ju je njegova mišica mogla obuhvatiti oko pasa.
Išli su ćuteći, a vrele suze su kapale. Adam je bio srećan i nije govorio ništa. Dajna prva progovori.
— Adame, — reče — božja je volja. Moja je duša tako vezana za vašu da bi živeti bez vas značilo živeti samo upola. I u ovom trenutku, kad ste sa mnom i kad osećam da su nam srca ispunjena istom ljubavlju, ja ponovo osećam silnu snagu da nosim i vršim volju našeg nebeskog oca, koju sam ranije bila izgubila.
Adam zastade i pogleda u njene iskrene oči pune ljubavi.
— Više se, dakle, nećemo rastajati, Dajna, dok nas smrt ne rastavi?
I oni se poljubiše ispunjeni dubokom radošću.
Ima li nečeg uzvišenijeg za dve ljudske duše nego kada osete da su spojene zauvek, da će se uzajamno snažiti u svakom radu, da će se oslanjati jedna na drugu u svakoj tuzi, tešiti se u bolu, biti jedna s drugom u tihim nemim uspomenama kad dođe trenutak poslednjeg rastanka?

PEDESET PETA GLAVA

SVADBENA ZVONA

Nešto više od mesec dana posle tog sastanka na brežuljku, jednoga mračnoga jutra krajem novembra, venčali su se Adam i Dajna.
To je bio krupan događaj u selu. Svi Bardžovi ljudi su toga dana bili slobodni, a Pojzerovi isto tako; i većina ih je došla u najsvečanijem odelu na venčanje. Mučno bi se našao i jedan stanovnik u Hejslopu koji je spomenut u ovoj knjizi a koji je ostao u parohiji do toga novembarskog dana — da nije bio u crkvi da prisustvuje venčanju Adamovom i Dajninom, ili stajao blizu crkvenih vrata da ih pozdravi kad prođu. Gđa Ervajn i njene kćeri čekale su pred crkvenom kapijom u kolima (sad su imale kola) da se rukuju s mladom i mladoženjom i da im požele svaku sreću; a kako je gospođica Lidija bila u Batu, to su gđa Best, g. Milz i g. Kreg smatrali za svoju dužnost da pretstavljaju „porodicu” tom prilikom. Prolaz kroz crkvenu portu bio je načičkan sve samim poznatim licima, a mnoga od njih bila su lica koja su Dajnu videla prvi put kad je propovedala na Utrini. Nije ni čudo što su se svi zainteresovali za njeno venčanje, jer se u pamćenje stanovnika u Hejslopu ništa nije bolje urezalo nego Dajna i istorija koja je vezala nju i Adama.
Besi Krenedž, u najlepšoj kapi i haljini, plakala je iako nije znala tačno zašto. Njen rođak, Vižljavi Ben, koji je stajao do nje, pametno je napomenuo da Dajna ne odlazi iz mesta, a ako je Besi neraspoložena, onda će najbolje biti da se ugleda na Dajnu i da pođe za nekog čestitog mladića koji hoće da je uzme. Odmah do Besi, na samim crkvenim vratima, bila su Pojzerova deca; virila su iza klupa da vide tajanstvenu ceremoniju. Totino lice je imalo neobičan izraz straha; ona je očekivala da će videti rođaku Dajnu kako izlazi iz crkve ostarela, jer je u njenoj glavici živelo ubeđenje da oženjen i udat svet nije više mlad.
Ja im zavidim na svemu što su videli kad se venčanje svršilo i Adam izveo Dajnu iz crkve. Tog jutra Dajna nije bila u crnom odelu; njena tetka, Pojzerka, ne bi to dopustila ni za živu glavu, da joj ne donese nesreću; ona sama napravila je Dajni venčanu haljinu od sive materije, naravno po utvrđenom kvekerskom kroju, jer u tome Dajna nije htela da popusti. Njeno lice, belo kao krin, virilo je ljupko i ozbiljno ispod kvekerske kape, bez osmeha i rumenila, ali s usnama koje su podrhtavale od težine svečanih osećanja. Adam, pritiskujući njenu ruku uza se, išao je pravo, kao i ranije, a glavu je malo zabacio kao da je hteo da prkosi celom svetu. Ali to nije dolazilo od toga što se on toga jutra ponosio, kao što obično čine mladoženje; njegova sreća bila je od one vrste što nimalo ne zavisi od mišljenja ostalog sveta. U njegovoj dubokoj radosti bila je i senka tuge; Dajna je to znala i nije zbog toga žalila.
Za njima su išla tri druga para — prvo Martin Pojzer, koji je izgledao veseo kao svetla vatra na ovom ledenom jutru, podruku sa mirnom Marijom Bardž; za njima Set, vedro srećan, vodeći podruku gđu Pojzer; i najzad Bartl Mesi sa Lizbetom, koja je imala novu haljinu i kapu, i bila puna ponosa što joj je Adam sin, a sva blažena što ima snahu kakvu je želela — tako da nije mogla izmisliti nikakav izgovor da se potuži.
Na Adamov najozbiljniji zahtev pristao je Bartl Mesi da prisustvuje venčanju, iako je izrazio protest protiv ženidbe uopšte, a protiv ženidbe pametnog čoveka posebno. I pored svega toga Pojzer se šalio s njim posle ručka, tvrdeći da je u sakristiji poljubio mladu jedanput više nego što je propisano.
Iza ovoga poslednjega para išao je g. Ervajn, veseo u duši zbog tog dobrog jutrošnjega dela — venčanja Adamovog i Dajninog. On je video Adama u najtežim trenucima njegove tuge; a zar je ono mučno doba sejanja moglo doneti bolju žetvu? Ljubav koja je donela nadu u času očajanja; ljubav koja je našla put do tamne zatvorske ćelije i još tamnije duše jadne Hete — ta silna i nežna ljubav biće Adamu drug i pomagač do smrti.
Nastade dugo rukovanje uz uzvike „Srećno!” i ostale dobre želje upućene tim parovima na vratima porte; za sve njih odgovarao je Pojzer neobično hitro i dosetljivo, jer je imao u glavi gotove sve prigodne svadbene šale. Žene, govorio je, ne znaju na svadbama ništa drugo nego da neprestano brišu oči. Čak se ni gđa Pojzer nije usudila da nešto kaže dok su joj susetke stiskale ruku; a Lizbeta je briznula u plač čim joj je prvo lice na koje je naišla reklo da se podmladila.
Džošua Ran, oboleo malo od reumatizma, nije toga jutra mogao da učestvuje u zvonjenju, a sada je prezrivo posmatrao to nezvanično pozdravljanje pri kome nije bila potrebna nikakva službena saradnja crkvenjakova, i počeo da pevuši svojim muzikalnim basom „O, kakva je to radost”, nagovešt avaj ući efekat koji je nameravao da postigne svadbenim psalmom iduće nedelje.
— Ta bi vest obradovala Artura — reče g. Ervajn majci kad kola pođoše. — Pisaću mu čim stignem kući.

ZAVRŠETAK

Bio je kraj juna 1807 godine. Na drvari Adama Bida, ranije Bardžovoj, prestao je rad već više od pola časa; blaga svetlost pada na prijatnu kuću žutih zidova i na tamnosiv slamni krov, isto kao što je padala pre devet godina, one večeri kad je Adam unosio ključeve.
Ženska prilika, nama dobro poznata, izlazi iz kuće i gleda nešto u daljini, zaklanjajući šakom oči od sunca, jer zraci što padaju na njenu belu kapu bez veza i njenu bledokestenjastu kosu zasenjuju oči. Ali sad se okreće od sunca i gleda ka vratima, te možemo dobro da vidimo njeno bledo milo lice; nije se gotovo nimalo izmenilo, samo je malo punije, kako bi bolje odgovaralo domaćičkoj prilici koja je, međutim, izgledala još uvek laka i dosta pokretna, u svojoj crnoj haljini.
— Ja ga vidim, Sete, — reče Dajna, gledajući u kuću. — Hajdemo mu u susret. Hajde, Lizbeta, hodi s mamom.
Na poslednji poziv odgovori malo lepo stvorenje, bledokestenjaste kose i sivih očiju, nešto starije od četiri godine, koje istrča ćuteći i uze majku za ruku.
— Hajde, čika-Sete, — reče Dajna.
— Evo, evo nas — odgovori Set iznutra, pa se brzo pojavi i stade na vratima, viši nego obično zbog crne glave bucmastoga dvogodišnjega sinovca, koji je bio kriv što se Set malo zadržao, jer je tražio da ga stric ponese na ramenu.
— Uzmite ga bolje na ruku, Sete, — reče Dajna, gledajući s ljubavlju u crnookog debeljka. — Tako vam je nezgodno.
— Ne, ne, Adi voli da jaše na ramenu. Mogu malo da ga ponesem. — Mali Adi odade priznanje toj ljubaznosti udarajući što jače može nožicama Seta u grudi. Ali je za čika-Seta bio raj na zemlji da ide pored Dajne i da ga tiranišu Dajnina i Adamova deca.
— Gde ste ga spazili? — upita Set kad izađoše u obližnju njivu. — Ja ne mogu nigde da ga vidim.
— Između ograda na drumu — reče Dajna. — Opazila sam njegov šešir i njegova ramena. Eno ga opet.
— Naravno; vi ćete ga opaziti ma gde on bio — reče Set, smešeći se. — Vi ste kao i pokojna mati. Ona je takođe uvek čekala Adama i mogla da ga opazi pre nego iko drugi, iako je imala slab vid.
— Duže se zadržao nego što je mislio — reče Dajna, izvadivši Arturov časovnik iz malog džepa sa strane i pogledavši u njega, — Već je skoro sedam.
— Imali su mnogo da ispričaju jedan drugom, — reče Set — a sigurno ih je sastanak obojicu i dirnuo. Osam je godina kako su se rastali.
— Da, — reče Dajna — Adam je bio jako uzbuđen jutros pri pomisli na promenu koju će videti na sirotom mladiću, i od preležane bolesti i od godina koje su nas sve izmenile. Sem toga smrt sirote putnice, baš kad se vraćala k nama, to je još jedna tuga više.
— Pogle, Adi, — reče Set, spuštajući mališana na ruku i pokazujući mu — eno tate na onoj uzbrdici!
Dajna ubrza korake, a mala Lizbeta potrča što brže može i obgrli tati noge. Adam je potapka po glavi i podiže je da je poljubi; ali je Dajna opazila na njegovom licu da je potresen, a on nju ćuteći uze ispod ruke.
— Šta je, švrćo, hoćeš i tebe da uzmem? — reče Adam, usiljavajući se da se nasmeje kad mu mali Adam pruži ručice, gotov — sa niskošću svojstvenom deci — da odmah napusti čika-Seta da mu se pružila reda milošta.
— Jako me je potreslo — reče Adam, kad pođoše.
— Da li se mnogo promenio? — upita Dajna.
— Pa, i jeste i nije. Mogao bih da ga poznam u stotini. Ali mu se boja lica promenila, i izgleda tužan. Lekari, međutim, vele da će se brzo oporaviti u rodnom kraju. Zdrav je inače potpuno, samo ga je groznica izmorila. Govori onako isto, i smeši se na mene isto kao i kad je bio dečak. Čudnovato, kad se nasmeši, uvek ima isti izraz.
— Ja ga nikada nisam videla da se nasmešio, siromah mladić — reče Dajna.
— Videćeš ga da se smeši sutra — reče Adam. — Kad smo počeli da razgovaramo, prvo je pitao za tebe. „Nadam se da se nije izmenila”, rekao je, „dobro se sećam njenoga lica". „Nije”, rekao sam mu — dodade Adam, gledajući nežno u oči koje su bile uprte u njega — „samo je malo punija”... našta imaš prava posle sedam godina. — „Mogu li doći sutra da je vidim?” upita on. „Hoću da joj kažem koliko sam mislio na nju kroz sve ove godine”.
— Jesi li mu rekao da sam se uvek služila satom? — reče Dajna.
— Da; a zatim smo mnogo razgovarali o tebi, i on je rekao da nigde više nije video žensko stvorenje kao što si ti. „Prići ću jednog dana i ja metodistima kad ona izađe i stane da propoveda, a ja dođem da slušam”. A ja mu rekoh: „Ne, gospodine, nećete to moći da učinite. Konferencija je ženama zabranila da drže propovedi i Dajna je to napustila, sem što pomalo govori narodu po kućama”.
— Ah, — reče Set, koji nije mogao da propusti tu stvar bez malo komentara — baš je i vredela ta konferencija; i da je Dajna uzela celu stvar kao ja, mi bismo napustili vezlejance i pridružili se zajednici koja ne okiva hrišćansku slobodu.
— Ne, mladiću, ne, — reče Adam — ona je bila u pravu, a ti nisi. Nema tako mudrog zakona protiv koga se neko od nas ne bi bunio. Većina žena nanosi propovedanjem više štete nego dobra; nema svaka Dajnin dar i duh; ona je to uvidela i smatrala je da treba da pruži primer pokoravanja, a to joj ne smeta da na drugi način poučava svet. Ja se slažem s njom i odobravam što je to učinila.
Set ućuta. To je bio stalni predmet razmimoilaženja, koji su gledali da što ređe dodiruju; a Dajna, želeći da tu stvar ublaži, reče:
— A jesi li se setio, Adame, da kažeš pukovniku Donitornu ono što su mu poručili tetka i teča?
— Da, on će otići Pojzerovima sa gospodinom Ervajnom prekosutra. Gospodin Ervajn je došao baš kad smo o tome govorili, i on je želeo da pukovnik sutra ne ide u druge posete sem tebi; rekao je, i bio je u pravu, da bi pukovniku bilo teško kad bi se viđao te sa ovim te sa onim. „Vi morate da nam ojačate; to je na prvom mestu, Arture, posle ćete činiti šta hoćete. A dotle ćete biti pod rukom svog nekadašnjeg staraoca”. Gospodin Ervajn je sav srećan što je Artur opet u svojoj kući. — Adam malo poćuta, pa onda reče: — Mučan je bio trenutak kad smo se sastali. On ništa nije čuo o sirotoj Heti dok se nije video sa gospodinom Ervajnom u Londonu, jer pisma nije dobijao na putu. Prvo što mi je rekao kad smo jedan drugom stegli ruku bilo je: „Ništa nisam mogao da učinim za nju, Adame — mada je živela suviše dugo pored svih patnji — a neprestano sam mislio na vreme kad ću moći da učinim nešto za nju. Vi ste rekli istinu kad ste mi jednom kazali: — Ima nepravdi koje se nikad ne mogu popraviti.
— Gle, eno gospodina i gospođe Pojzer na kapiji! — reče Set.
— Istina! — reče Dajna. — Trči, Lizbeta, dočekaj tetku Pojzer. Uđi, Adame, u kuću i odmori se. Ovo je bio težak dan za tebe.