Karlos Fuentes-Adam u raju

moćna priča o ljubavi i strasti, kriminalu i korupciji, mafiji i politici.
Veliki majstor je napisao politički triler, prvi takav roman u svom opusu. Na pozornici romana Adam u raju promiču slike Meksika i slike Evrope, tajkuni i političari, tajne službe i organizovani kriminal.
Arhipelag je objavio jedno od prvih svetskih izdanja ovog Fuentesovog romana.
Glavni junak romana Adam Gorospe, novopečeni bogataš, priča o svom društvenom usponu i o svetu u kome se odjednom našao, kao i o sprezi velikog novca, ozbiljne mafije i visoke politike, pripremajući zaplet dostojan najuzbudljivijih krimi romana. Fuentes iznutra i sa ogromnom snagom prikazuje i nevidljive i brutalne mehanizme savremene moći. Pričajući o tome kako je, neočekivano i za samog sebe i za druge, postao bogat, ne prezajući ni od jednog sredstva, junak romana Adam u raju ispisuje veliku povest savremenog sveta.
Nad uzbudljivim događajima u ovom romanu, nesvakidašnjim zapletima i preokretima, kao i ukrštenim pričama o ljubavi i strasti, kriminalu i politici, u Fuentesovom romanu stoji pitanje koje se kao neki lajtmotiv provlači kroz čitav roman: Kako zaustaviti propast u koju ide čitava zemlja?

Fransisku Toledu

hvala za sećanje na osamdeset slonova.





Jesam li tražio od tebe, Stvoritelju, da od gline načiniš me

čovekom, jesam li te molio da me iz tame uzdigneš?

Milton, Izgubljeni raj





1.


Ne razumem šta se dogodilo. Prošlog Božića svi su mi se osmehivali, donosili poklone, čestitali, poželeli mi uspešnu Novu godinu – još jednu godinu – zadovoljstva, priznanja. Dodvoravali su se mojoj ženi i govorili joj da je stvarno srećna što je udata za takvog čoveka... Pitam se sada, šta to znači biti „takav čovek...” ili „prilika”. Pre će biti da sam prilika nego takav. Da li je to bila godina u kojoj se završila jedna iluzija u mom sećanju? Da li se zaista dogodilo to što se dogodilo? Ne želim to da znam. Jedino što želim jeste da se vratim u prošlogodišnji Božić, na porodično slavlje, uobičajeno, zanimljivo zbog sitnica (bitnih gluposti) kao što su predskazanja za sledećih dvanaest meseci koji neće biti tako prijatni kao što je Badnje veče zato što neće biti, na sreću, tako glupi i prokleti kao Božić, taj decembarski praznik koji slavimo zato što ga svi slave, samo nam još to nedostaje, ne znamo ni zašto, iz navike, zato što smo hrišćani, Meksikanci, zbog rata, rata protiv Lucifera, zbog toga što su u Meksiku čak i bezbožnici katolici, zato što nas hiljadugodišnja obeležja Hristovog rođenja u Vitlejemu bacaju na kolena iako okrećemo leđa establišmentu u Vatikanu. Božić nas vraća poniznim korenima vere. Biti hrišćanin, koliko je samo puta značilo proganjanje, skrivanje, bežanje. Krivoverje. Herojski način odlučivanja. Sada, u ovom jadnom vremenu, bezbožnik ne užasava nikoga. Ništa ne užasava. Niko se ne užasava. Šta bi bilo kada bih ja, Adam Gorospe, ovog trenutka srušio božićnu jelku, smrskao sve ukrasne zvezdice, stavio krunu na glavu moje žene Prisile Olgin i oterao goste pokazavši im vrata?
Zašto to ne učinim? Zašto sam i dalje ljubazan jer to svi od mene očekuju? Zašto se i dalje ponašam kao savršeni domaćin koji iz Božića u Božić okuplja svoje prijatelje i saradnike, daje im da jedu i piju, daje svakom drugačiji poklon – nikada dva puta ista kravata, ista marama – bez obzira na to što moja žena tvrdi da je to idealno vreme za „čišćenje ormana”, odnosno za oslobađanje od beskorisnih, ružnih ili onih istih poklona koji su nam uručeni da bismo ih podmetnuli onima koji će ih, isto tako, pokloniti nekom drugom, koji će ih, zatim, nesmotreno zapakovati nekom...
Posmatram brdašce poklona pod jelkom. Obuzima me strah. Vraćam poklon saradniku koji sam od njega dobio pre dva, tri, četiri Božića... Dovoljno je samo da pomislim na to pa da nestane raniji nemir. Još nisam u Novoj godini. Još je Božić. Okružen sam porodicom. Moja bezazlena žena osmehuje se nadobudnim osmehom. Služavke raznose punč. Moj tast poslužuje kolačiće.
Ne treba da žurim. Danas je sve dobro, još se ništa loše ne događa.
Rasejano, gledam kroz prozor.
Prolazi kometa.
A Prisila, moja supruga, udara glasan šamar služavki koja raznosi koktele.

2.


Prolazi kometa, još jednom. Obuzima me strašna sumnja. Ta svetleća zvezda, zrači li ona sopstvenom svetlošću ili je samo najavljuje? Da li se svetlost pali ili gasi, da li je predznak rođenja ili smrti? Mislim da upravo Sunce, najveća zvezda, određuje da li je kometa jedno pre ili kasnije. Odnosno: Sunce je gospodar igre, komete su delići, svita, dodatak univerzuma. Međutim, na Sunce smo navikli i jedino nam njegovo odsustvo – pomračenje – privlači pažnju. Na Sunce mislimo kada ga ne vidimo. Komete, međutim, predstavljaju Sunčev mlaz, izaslaničke životinje, Sunčeve sluge i, uprkos svemu, dokaz Sunčevog postojanja: bez robova gospodar ne postoji. Gospodar traži sluge kako bi dokazao sopstveno postojanje. Kao savremenom advokatu i preduzetniku, to mi je i te kako poznato, zato što svoje postojanje i trajanje dokazujem pet puta nedeljno (subota i nedelja su neradni dani) dok sedim na svom mestu na pročelju stola, sa svojim veoma potčinjenim poslušnicima uprkos tome što se ponašam kao savremeni šef, što nisam nimalo strog: ja sam kao Sunce koje želi da greje a ne da pali. Ali, zar nije tačno da sam šef jedino zbog toga što oni prihvataju da to budem, zar nisu komete te koje nas nagone da razmišljamo o Suncu, zar sve naredne sekunde ne daju život prvoj sekundi? Ne znam da li iko ko se nalazi u poziciji kao što je moja razmišlja o ovim stvarima. Sumnjam. Moćan čovek je uglavnom siguran u svoju moć, kao da nije rođen nag već s krunom na glavi, u bogatom povoju. Posmatram svoje službenike dok sede za stolom i želim da ih pitam: da li sam ja Sunce, odnosno jesam li ja sam? Da li sam moćan zato što to zaista jesam ili zato što mi vi dajete moć? Da nema vas, da li bi mi moć bila potrebna? Da li ste moćni vi koji mi dajete moć ili sam moćan ja, koji je sprovodim?
Današnja kometa jeste kometa zato što je vidljiva. Ima toliko nebeskih tela koja kruže nebom, svakodnevno, a da toga nismo svesni? Da li smo komete, svetlost koja se pali, ili smo zvezde repatice, sjaj koji sledi? Da sam ja kometa, kakav bi bio moj rep? Raspršen, u mlazevima koji padaju svaki na svoju stranu? Možda bih imao rogove i bio advokat koji predsedava preduzećem povijenog repa? Možda bih bio neočekivana ili periodična kometa – neobično i nezamislivo zvezdano telo koje se iznenadno pojavljuje, ili predvidiva kometa a samim tim i dosadna, sasvim beznačajna kometa?
Vreme će reći – u stvari, ova priča.
Da li su subote, nedelje, zaista, praznični dani? A praznik, da li je to samo dan odmora, ili je to uzbudljiv dan za kupovinu i prodaju?
Danas to neću reći – ili se nadam da neću reći – nego ću reći kada budem predsedavao Upravnim odborom, i dozvoliću sebi luksuz – odlučno, samovoljno – da budem jedini koji kači nogu o rukohvat stolice i nemarno je klati. Da vidim da li se još neko to usuđuje?
A ja, da li se usuđujem samom sebi da objasnim razlog mog uspeha?

3.


Zašto sam se njome oženio? Recite svoj sud i stavite se u moj položaj. Započinjao sam karijeru. Bio sam asistent na pravima. Trebalo je samo da odbranim tezu, da dobijem zvanje. Iskreno govoreći, nisam bio niko.
Međutim, ona...
Svakodnevno sam viđao njene slike po novinama. Bila je Kraljica proleća, vozila se avenijom Reforma paradnim kolima (pred nezainteresovanim pešacima, to je tačno). Bila je princeza Karnevala u Masatlanu (pre nego što je postala princeza Verakrusa). Predstavljala je Pivaru Tesosomok u dobrotvornoj kampanji za staračke domove. Svečano je otvarala prodavnice, bioskope, puteve, spa centre, crkve, kantine... ali nije to radila zato što je bila najlepša.
Prisila Olgin je bila, recimo, „lepuškasta”. Njeno okruglo malo lice krasio je sjaj sitnih bezazlenih očiju, kolgejtski belih zuba, s rupicama na obrazima, osmeha Širli Templ, malenog nosa kojem nije trebao hirurški zahvat. Bila je, što se kaže, „dražesna devojka”; nije bila upadljivo lepa kao Marija Feliks ili Dolores del Rio, ali nije bila ni ružna kao tolike zdepaste, utegnute, debele, zaobljene, suviše dobre ili perverzno zle žene, kojima nedostaje ogromna i retka savršenost gorepomenutih mešanki predodređenih da budu neveste (u mladosti) i, ako bude sreće, trpeljive matrone (u starosti). Sede vlasi oplemenjuju.
Prisila Olgin je bila nekako na sredini. Nije imala ničeg ružnog. Od lepote, vrlo malo. Bila je, da kažemo, dražesna. Njen izgled nije vređao ružne niti se nadmetao s lepoticama. Bila je, recimo, savršena verenica. Nikoga nije ugrožavala. A taj manjak opasnosti činio ju je privlačnijom od fatalnih zavodnica ili tamalesa bez ljute paprike.
Osim toga, njena ljupkost nije se sastojala samo u predvođenju neobaveznih ceremonija, nego ih je, kao da je naslućivala besmislenost svog kraljevstva, ulepšavala pesmama. Tako bi, nakon krunisanja za Kraljicu Nečega ili Princezu Bilo Čega završavala s nekom muzičkom frazicom „laži me još, jer me tvoja pakost čini srećnom” ili „nema ni vratara niti komšija” ili „pokraj plavog jezera Ipakaraija”.
Ništa jedno s drugim nije imalo veze, ali su svi očekivali Prisilin nastup, kao da je tražila završnu pesmicu da bi nešto pokazala: da se njeno kraljevstvo nije svodilo na lepotu (spornu, bezukusnu), nego da je bilo nadoknada za talenat (pevanje pesmica narodne muzike). A možda i obrnuto: Prisila je, pre svega, bila pevačica, a njena kruna predstavljala je slučajnost, neku vrstu nagrade za njenu veštinu. A možda je bilo i obrnuto: pesmica je nadoknađivala nedostatak istinski izazovne lepote – nedostatak žara ili privlačnosti.
Ne bez razloga – čitao sam i smejao sam se – udvarali su joj se najbogatiji momci u gradu. Naslednici vodećih industrijalaca. Face. Opasni momci. Oni što voze Maseratije. Zar Prisila nije bila stalna pratilja u sportskim kabrioletima, na akapulkovskim jahtama, u prvim redovima na koridi? Zar, u stvari, nije bila nedodirljiva, devojka iz društvenih krugova Kluba Reforma? Da li je bilo moguće stići do nje direktno, fizički, bez protokolarnog posredovanja?
Jednog dana sam je video kao pokroviteljku Salona automobila. Učestvovale su sve velike evropske i japanske marke (američke nisu: džipovi su ih zauvek potisnuli). Mercedes Benz, Audi, Alfa Romeo, Sitroen, BMW: ušao sam u bleštavi Salon, među obilje sjajnog metala, luksuznih karoserija, sa ogromnim farovima i uglancanim crnim okruglim kaučukom na točkovima, i očajničkim strahom da nijednu od ovih marki nikada neću moći nekažnjeno da vozim Meksiko Sitijem, a da ne budem izložen rupama, majčinom prekorevanju, besplatnom najlonskom koncu, možda prepadu, osvetničkom rušenju, eh, budalo zašto ti možeš a ja ne mogu?
U tom trenutku sam shvatio da treba potpuno da se oslobodim mržnje koju sam osećao, da budem poput čoveka koji nema ništa ili ima vrlo malo u odnosu na one koji imaju mnogo i kojih samim tim ima malo.
Da li luksuzni automobil može nešto da promeni? Da jedu kolač? Da voze Maseratija? Nisam želeo da iskušam svoje sumnje. Štaviše, ulazeći na izložbu koju će otvoriti Kraljica Volana (Prisila Olgin), ponavljao sam u sebi refren koji kaže: „Opasan momak ubija facu, a Maserati ubija opasnog momka.”
Prisilini kavaljeri – F-O-M: face, opasni momci, Maserati – saletali su je kao da poručuju da će biti njihova ili ničija. Odmah sam shvatio tu situaciju. Svita kavaljera nije bila tu zbog nje već zbog onoga što je ona predstavljala: još jednu marku u nizu, Prisilu Maserati ili Prisilu Kornflejks ili Koka Kola Prisilu. Približavanje Prisili značilo je biti u blizini priznatog prestiža, a ne jednog ljudskog bića. Ako su izlazili s njom, onda je to bilo da bi sebe prikazali – kao face, opasne momke, Maseratije – a ne zbog toga što su u nju zaljubljeni. Onaj kojeg bi ona izabrala za izlazak taj bi bio nagrađen, bio bi fotografisan s Kraljicom, Princezom i Kumom; nikada je više ne bi ponovo video, zato što je bilo dovoljno dati priliku kavaljeru da izađe s Prisilom, a Prisila nije izlazila dva puta s jednim istim momkom, da se ne bi mislilo da je reč o vezi, o devojci, supruzi, vezivanju. Prisila čim sam je video, bila mi je jasna – morala je da bude mlada devojka, slobodna, na raspolaganju, ali nikada ničija devojka, jer da je bila nečija onda bi to značilo da je odbacila sve ostale pretendente, da ih je ostavila bez nade da postanu nešto više od F-O-M, nade da se jedan od njih pretvori u novog obožavaoca, momka, muža i da tako žrtvuje sve ostale momke koji, mirabile dictum, dobijaju odštetu kakvu bi dobio udvarač koji je s njom izašao i bio viđen u društvu Kraljice toga i toga. Tako, dakle – pretpostavio sam, a pretpostavio sam dobro – Prisila Olgin bila je mamac zahvaljujući oreolu neodoljive privlačnosti za onog koji je s njom izlazio, pripremajući ga da se beskrajno zaštitničkim osećanjem i malom dozom prezira odluči za devojku koja bi bila, dakle, njegova životna saputnica, majka njegove dece, slavna pobednica među svim Princezama.
Ušao sam u Salon automobila. Video sam Prisilu takvu kakva je bila. Izum publiciteta. Devojka koja nije predstavljala pretnju mogućoj devojci ili supruzi udvarača koji su je opsedali pored muzejskog Kadilaka. Prošao sam pokraj svih mojih suparnika – tako sam ih ocenio u tom trenutku. Stigao sam do Prisile, uzeo sam je za ruku i rekao joj:
– Hajdemo. Pozivam te na kafu u Sanbornsu.

4.


Po običaju, sutradan nakon Proslave kraljeva sastao sam se sa mojim saradnicima. Malo je zemalja u kojima se epifanija slavi: dolazak kralja Gaspara, Melhiora i Valtazara koji dele poklone novorođenom Božijem sinu. Pretpostavljam da se u Meksiku svi sećamo trojice kraljeva kojima završavamo svetkovinu našeg istinskog, jedinog odmora, koji počinje slavljem od polovine decembra do Božića, Nove godine i Sveta tri kralja. Da. Kasnije, izmišljamo još koju proslavu, te Kandelariju u februaru, te don Benita Huaresa i slavljenje nafte u martu, te još nešto u aprilu, a onda materice u maju, i tako dalje. Uvek se tešimo da Španci imaju više svetaca, a samim tim i više praznika nego mi Meksikanci. Oni su počeli pre nas. Mi se samo trudimo da ih dostignemo. Osim toga, mi ne prizivamo astečke bogove. Sveti Uićilobos?
Skrećem s teme, zanesen praznicima, a za to mora da postoji neki razlog. Vaš siroti pripovedač – valjda sam to ja – u trenutku kada ulazi u salu za sastanke da sa svojim saradnicima razgovara o veoma važnim stvarima, malo toga ima da slavi ovog šestog januara; vrlo dobro poznaje članove svog tima, želi da u njemu postoji uzajamno poverenje, ne želi da saradnici budu podređeni šefu, odnosno meni, kao što zli jezici pričaju, jer sumnjam da bi bilo koji čovek – ili žena – na visokom položaju, mogao, u bilo čemu, da umanji mišljenje koje imam o samom sebi i neću preuveličati ako kažem da moja karijera dokazuje da sam sopstvenim naporom postigao sve što imam, što mi daje za pravo da za sledećeg saradnika imenujem koga hoću. Poslušni su ili pitomi? To pričaju zli jezici. Kako u uskom krugu saradnika ne podnosim nikoga ko je bolji od mene? To pričaju oni što su ostali izvan onoga što je jedan kolumnista (kojeg sam potplatio, ok) nazvao „magičnim prstenom oko Adama Gorospea”.
Dobro, dakle. Ulazim danas u salu Upravnog odbora, gledam na sat, pritom, užurbano i staloženo (u tome je moja tajna), ne gledam ni u koga. Pomoćnik (ko to beše? ne vidim ga) mi izvlači stolicu. Sedam. Pogled mi se zaustavlja na dokumentima. Pregledam papire (uživam u činjenici da su svi prazni i da je ceo svet u zabludi!). Skidam naočare, čistim ih klineks maramicom koju sam izvadio iz kutije postavljene s moje leve strane (da li da prljave ostavim s leve strane, sarkastično razmišljam), stavljam naočare i napokon podižem pogled kako bi poklonio pažnju jedanaestorici savetnika – nikako dvanaestorici, jer bih ja bio broj trinaest a iskupitelji završavaju razapeti, kažem sebi na dan kada iznova krećem s poslom koji je mirovao, opušten, nakon godišnjeg odmora, preplanuo od karipskog sunca, pre nego što ću da podignem pogled koji više nije praznični.
Jedanaestorica saradnika nose crne naočare.
Ne gledaju me.
Ili me mrko gledaju.
Jedanaest pari sunčanih naočara.
– Jesmo li dotle došli? – šalim se. – U Kankunu je bilo oblačno.
Nije bilo odgovora na moju šalu.
Dvadeset dvoje zatamnjenih stakala me posmatra.
Bez milosti.
Šta se dogodilo?

5.


Kada mi stvari loše krenu, kao danas, šestog januara, tražim utočište u sećanju na mog tasta don Selestina Olgina, zapamćenog (i zaboravljenog) kao Kralja Biskvita i oca, to vam je već poznato, Kraljice proleća (kao što sam vam već ispričao). Između Proleća i Biskvita posreduje ono što sledi između okrutne zime i Device od Gvadalupea: čudo.
Otkako sam ga upoznao, krstim se diveći se načinu na koji je don Selestino stvorio bogatstvo na zašećerenom hlebu. Kažu da čovek ne živi samo od hleba, ali moj tast opovrgava ovu izreku: on je živeo od hleba i ostavio svoje zemičke u nasledstvo svojoj deci i meni, njegovom mladom zetu. Prokletstvo kojim je Bog prognao Adama i Evu iz raja – „Sa znojem lica svog ješćeš hleb” – don Seles je pretvorio u blagoslov, i to još u Meksiku koji se hvali raznolikošću i dobrim ukusom svoga hleba, u okrutnoj konkurenciji s Francuskom i centralnom Evropom, gde, međutim, nijedna pekara ne proizvodi tako lepe i raznolike proizvode poput zemički, crnog hleba, kifli, savijača, sitnih šarenih kolača, medenjaka i pletenica, puding torti i slatkih biskvita, zaslađenih štapića... Kakav paradoks: u zemlji siromašnih trpeza je bogata. Počnimo od doručka: rančerskih jaja i razvedenih jaja, tamalesa i palačinki, gulaša i kukuruznih kolača, kolača sa sirom i prženih kukuruznih kolačića, koji se služe uz papaju, narandžu, ćikosapote, lubenicu i dinju, mamej (ružičaste i narandžaste boje), bananu (jamajka, mansano, maćo i dominiko), guanabu (belu sa crnim semenkama) i smokvu (zelenu kao zavist).
Moglo bi se zaključiti da je Meksiko siromašna država zato što je izgubila previše vremena u pripremanju ukusnih jela i duge sate da bi ih pojela.
– Pogledajte gringose – objašnjavam nezahvalnim članovima Odbora kada traže od mene dva sata za ručak. – Gringosi jedu u podne, s nogu, kao konji, na brzinu, pa idu dalje... (pauza) a jelo koje jedu u šest po podne (nazivaju ga „večerom”) sadrži zelenu salatu sa slatkim od jagoda, suvo pile i obojeni želatin (to im je desert).
– Hoćete da donesemo naš lanč u kancelariju, gospodine? – usuđuje se da upita jedan od njih.
Smejem se blagonaklono:
– Ma kakvi, kolega. Pojedite jedan dobar doručak s pasuljem i pohovanim mesom da vam ne bi krčala creva.
Svi se smeju.
Odnosno, smejali su se svi.
Niko nije bio kao moj tast. Verujem da mu je briga o pekari pričinjavala veliko zadovoljstvo, poput svadbene torte. Taj don Seles, osećao se toliko zaštićenim, pod biblijskim zavetom – „ješćeš hleb i tako dalje” – da je to za njega bio pre blagoslov nego savet.
– Da nije Jehova rekao ješćeš filete ili ješćeš omlet ili ješćeš hladni umak ili ješćeš supu sa...?
– Sa znojem lica svog? – pokušavao sam da prekinem njegov izliv biblijskih opcija.
– Upravo to – davao je za pravo don Seles, skoro priznajući moju bistrinu i radujući se što je mala Prisila izabrala muža poput mene, kojem je don Seles mogao da preda upravljanje i, naravno, da pređe s proizvodnje hleba na aktivnosti koje su možda manje potrebne ali unosnije.
– Zovu te Adam, zoveš se Adam – objašnjavao je tast. – Dakle, nosiš ime prvog čoveka koji je, umesto da slobodno živi u raju, morao da zarađuje hleb, zaraditi sebi hleb, da li me svi razumete?, znojem lica svoga.
A onda se obratio svojoj kćeri:
– Kako si dobro izabrala, Prisila. Ko bi rekao da će ovaj jadnik za koga si se udala biti hiljadu puta bogatiji od svog tasta, od mene, i sve sa znojem lica svog.
– Joj, tata, od hleba se ne znoji – objašnjava Prisila naivno pre nego što je sluškinja uslužila sokom od lubenice, kojoj je zahvalila šamarom.
Međutim, don Seles usmerava pažnju prema drugoj strani stola, prema svom sinu Abelardu.
– Da čujemo, Abelardo, zašto nisi kao tvoj šurak? Zašto ga bar malčice ne imitiraš, ha?
Abelardo je bio ozbiljan i poseban momak prema kojem sam osećao duboko poštovanje. Priznajem sada, kada je došao trenutak iskrenosti, da niko u porodici Olgin, ni moja žena, ni njen otac, niti njena pokojna mamica, Bog neka je čuva, nije izazivao u meni toliko poštovanje kao ovaj ćutljivi mladić, otporan na očevu verbalnu nasrtljivost, kao i na glasan smeh svoje sestre. To se događa u najfinijim porodicama. Uvek postoji jedno izuzetno stvorenje za koje se čovek pita, a ovaj, odakle je došao? Zato što nije bio ni poput svog oca niti sestre niti pokojne, i tako dalje, mamice čija se soba čuva kao neka vrsta snobovskog memorijala, pošto je i tako dalje obožavala ružičastu boju, sve je u njenoj sobi u tom tonu – zavese, zidovi, krevet, jastuci, tepisi, pokrivači, fotelje, čak je i ogledalo bilo ružičasto, valjda radi jačanja donja Rosendinog samopoštovanja, ako je uopšte ikada bilo slabo (sumnjam u to). Samo jedan detalj kvari ružičastu simfoniju – jedna bela kamelija u vazi. Tu je i gvozdeni bide napravljen da istrpi svaki nagon.
– Stvarno je bila romantična – rekao bi don Seles, bez daljih objašnjenja, poput dogme za njegovog pouzdanog slugu, to jest mene, razume se, ubeđen da je kuća koja mu čini – mi čini – čast da bude primljen u svoje okrilje prepuna vrlina.
Da ne govorimo da je i kupatilo takođe ružičaste boje. Uključujući toalet papir i vodu – u šta sam se uverio kada sam povukao ružičasti kanap.
Pošto sam bio ubeđen da je porodica Olgin bila ekscentrična, bezdušna i konvencionalna, pažnju mi je privukao mladi Abelardo, koji nije bio ni jedno ni drugo; mada je, istina, bio ekscentričan u odnosu na svoju porodicu. Visok, vitak, ćutljiv, ličio je na drugu vrstu. Nije pripadao Olginovima.
– Da ga nisu usvojili? – upitao sam Prisilu šaljivim tonom.
– Prostačino! – prekorila me je oštro. – Bezobrazniče! Kopile! Na mom ranču su nikla dva stabla!
Pokušao sam da povežem ove grube uvrede s mojim pitanjem ali nisam našao nikakvu vezu. Prisila je bila takva. Za nju nisu postojali uzrok i posledica. Nikada. Nizašta. Zbog toga nismo imali dece.
– Obožavam tvoj stomačić – rekao sam joj s puno ljubavi. – Želim da raste i raste.
– Da budem debela? – razbesnela se. – Zar više voliš da budem debela? Zar to želiš, čudovište jedno? Da me gledaš deformisanu, bezobrazniče?
– Ne, to nije deformacija, znaš li?
– Ah, da? Dakle? Šta znači izgubiti liniju? Da li znaš ko mi je podario vitak stas? Bog, naš Gospod, i jedino on može da mi ga oduzme...
– Onog dana kada budeš umrla – rekao sam bez zle namere.
– Ah! Znači, to želiš! Da me ubiješ! Nitkove! Bezdušniče!
– Nisam rekao da...
– Da se udebljam poput vašarskog balona dok ne puknem, kukavice! Bezumniče! Ulizice! Tamo na velikom ranču!\'7b1\'7d
Kao što sam već rekao, Prisilino izražavanje je skoro uvek bilo izvan konteksta.
Ne, nije mi uskraćivala „svoje usluge”. Ali je preduzimala takve mere zaštite da sam ja na kraju izgubio ne samo strasnu želju nego i volju. Na sreću, sve se događalo u mraku. Prisila nikada nije videla moj polni organ. Tako je bolje! Ja nikada nisam video njen. Strašno!
– Ugasi svetlo.
– Dobro.
– Ne gledaj me.
– Kako da te gledam? Mračno je.
– Diraj me bodežom.
– Šta ti to znači?
– Diraj mi skapular.
– Nemaš ga.
– Budalo.
– Ah.
U svemu tome loše je bilo to što ona jeste imala skapular tamo gde ne bi trebalo da ga ima, tako da je moje fizičko približavanje počinjalo da mi liči na neoprostivo svetogrđe. Kako milovati Isusovo sveto srce? Kako da sisam grudi (ili šta god da su) Svetom Gospodu od Žalosti? Kako, napokon, da prodrem do Sveca svih svetih pokriven Veronikinim pokrovom, a pošto sam je pomešao s Magdalenom, verovao sam da su obe bile sestre Gospoda, izbavljene verom, zbog čega sam oduzimao nevinost Mariji, izuzev ako devojke nisu bile mlađe od Isusa, onda, kao što kažu za ruletom, rien ne vaplus! I neka idu svi u Vitlejem!
– Najveselijem crncu, kojeg upoznah u Havani pružila sam – pevala je Prisila kada bi doživela – zadovoljstvo.
U mraku. Ne videvši nikada moje nago telo – tako je bolje.

6.


Onaj koji čita shvatiće da je onaj koji piše imao potrebu da potraži utočište izvan kuće. Samo da bih mogao da zaboravim porodicu Olgin. Kako žive tako i mrtve. Da bih mogao da se pogledam u ogledalo bez stida, jer su me Prisila and family posramljivali sopstvenim i tuđim stidom.
U želji da učvrstim svoj autoritet, koji sam stekao ženidbom s Prisilom (priznajem pred vama), ženidbom iz računa odnosno bekstvom od bede (od siromaštva), i da se munjevitom brzinom popnem na društvenoj lestvici (arriviste, social climber) daleko više od mojih zasluga, mada nikada ispod mojih slabosti, ja sam Olginovima dao mnogo, odnosno više nego što su oni meni dali. Kontrast je bio smešan: s obzirom na to šta sam bio i šta sam u odnosu na njih, imao sam ogromnu slobodu da postanem drugačiji da odem od kuće i gradim svoju karijeru.
Don Selestino me je finansirao? To je čista izmišljotina. Vratio sam kredit s kamatom. Povukao sam granicu. U kući u Lomas Virejesu brzo sam se privikao na ekscentričnosti porodice. Izvan nje, bio sam svoj čovek. Nikakvih uticaja iz kuće. Zabranjujem, gospođice sekretarice, da mi prosleđujete telefonske pozive moje supruge ili mog tasta. Obavite sami to što traže, naravno, ako je nešto bitno (novac, imanje, neodložni sastanci). Ne obraćajte pažnju ako su u pitanju neke idiotarije (radno vreme frizera ili salona lepote, žalbe na poslugu, večere s nižom, mnogo nižom klasom, boli me glava, zašto me više ne voliš?, gde su ključevi od kola?, da li mogu da stavim Papin portret u dnevnu sobu?).
Znači, moja kancelarija je moj hram, po definiciji nepovrediv, po vokaciji sveti. Moj lični život u nju ne ulazi. Moji službenici znaju za to i ponašaju se prema meni s poštovanjem koje čovek – odnosno ja – zaslužuje, čovek o kojem ništa ne znaju izvan kancelarije i poslovnih aktivnosti. Moja kuća je agora izveštačenosti, kukavičluka, spletki, ucena onih koji veruju da te imaju u šakama samo zato što te poznaju od malena i s rupom na čarapama. To je nesreća familijarnosti. Zahvalan sam joj što mogu da ne obraćam pažnju na nju. Ne zanima me. Ne zaslužuje. Ja klatim nogu preko rukohvata.
Moje istinsko ja rađa se i preporađa kada ulazim u kancelariju, sekretaricama dajem uputstva i sedam kao predsedavajući za sto oko kojeg su moji saradnici.
Oslovljavam ih sa ti.
Oni mi persiraju.
(Bar neka privilegija autoriteta.)
Ustaju kada ulazim.
Sedim dok oni izlaze.
Nikada ne idem u WC.
Pišam ranije.
Ne pijem vodu.
Oni to rade: ustručavaju se preda mnom zbog svojih potreba.
(Reči, nivo. Njima su potreba. Ja imam.)
Otuda, čuješ li, moja zbunjenost (prividna, to je tačno: ako me nešto zbunjuje, ja znam kako da sakrijem moju neugodnost). Otuda, ponavljam, moja zbunjenost toga dana – šestog januara – kada su svi došli sa crnim naočarima.
Nisam pokazivao svoju zaprepašćenost, samo sam im uputio šalu.
Krenuo sam da rešavam tekuća pitanja, da tražim mišljenje, da im dozvoljavam da odlaze u WC, da im nudim vodu, sve kao da se ništa...
Sastanak se završio. Povukao sam se. Svi su ustali.
Šta li me čeka sledeći put?
Zakazao sam sastanak za ponedeljak – danas je petak.
Moji saradnici su i dalje nosili sunčane naočare. Naslućivao sam poglede iza tamnih stakala. Poglede nepoverenja zamaskiranih osećanjem straha. Izolovanost u odnosu na mene koja je istovremeno značila pobedonosnu barijeru i šansu za uzimanje. Trik moći koji su moje vibrirajuće antene odmah registrovale. Moć nemoći koju sam im ja nametao. Nemoć moći kojom su mi oni uzvraćali. Pucketanje parketa pošto je jedan od njih ustao da bi otišao do toaleta: nikada ranije nisam čuo takav zvuk. Skupio sam noge.
Šta se događa?
Nisam želeo da dozvolim da mi oni objasne o čemu je reč. Požurio sam osetivši da hodam na rubu ponora. Morao sam da donesem odluku zato što me je ponašanje (buntovničko?, nepristojno?, u svakom slučaju, nepodnošljivo?) mojih saradnika na to primoravalo. Nisam razmišljao o posledicama. Izdao sam naređenje.
– Komete, skinite naočare. Sinulo je sunce.
Svi su me gledali zaprepašćeno.
Znao sam da sam pobedio.
Ali, prosta činjenica da se nađem u kabinetu buntovnika poljuljala je sigurnost kojom sam, do tada, vladao nad njima i vladajući nad njima, vladao samim sobom.
Svi su i dalje nosili tamne naočare. Nisu ih skinuli, neposlušnici jedni.
Ali to je druga priča.

7.


Uteha je svima potrebna. Pas lutalica tumara u potrazi za gospodarem koji će ga uzeti, okupati, paziti: jelo i krov nad glavom, mnogo su dragoceniji kada ne zavise od samog čoveka, već od tuđe dobrote. Ptica u kavezu zahvalna je za hranu ali čezne da leti slobodno; kada pobegne i odleti, čezne za hranom koju je ostavila. Deca se u mladosti – tako mi kažu – bune protiv svojih roditelja, odlaze u svet i vraćaju se skrušeni, traže krov nad glavom, hranu, udobnost i ljubav. Znam slučaj jednog mog prijatelja, Abela Pagana, koji je buntovnički otišao od kuće ali ga je stvarnost naterala da se ponizno vrati. Ne zna se kako će se stvari završiti. Vidite, ja imam sve što mi je potrebno u ovom trenutku. A Meksiko? Te da li je devalvirao pešov? Te šta ako narkomani preuzmu vlast? Te šta ako grad zauvek potone i isplivaju govna sve do Lomasa? Te šta ako putevi postanu neprohodni, prepuni razbojnika kao što je bilo u XIX veku? Šta ako vaskrsne Zapata? Šta ako proleti muva a Valentin tek tako potvrdi da su u pravu... Šta ako se dogodi veliki zemljotres i svemu dođe kraj?
Pas, ptica, dete, večeras se približavam kući u kojoj živi Ele.
Ne želim da pokažem rane. Odlazim u krevet, kao i uvek, celovit, umiljat, simpatičan, bez vidljivih ogrebotina, bez nepotrebnih objašnjenja nalik anglosaksonskom dictumu toliko omraženom među Latinoamerikancima, prevarenim ženama i muškarcima koji varaju.
Never complain. Never explain.
„Ne žali se nikada. Nikada ne objašnjavaj”
Ele ne traži objašnjenja i nikada me nije čula da se žalim. To je deo našeg dogovora. Ele je takva kakva je, s njenim divnim atributima, s njenim dopustivim manama, njenim objašnjivim porocima. Pruža mi toliko stvari da ne mogu da joj prebacim nijedan nedostatak. Ele je svesna da ih ima. Štaviše, ona ih pokazuje.
Šta još da kažem?
Ele se često dosađuje. Traži zabavu i razna iznenađenja. Ele voli sebe jer smatra da ko voli sebe voli i druge. Ele se ne boji da pokaže svoje slabosti zato što veruje da postoji veća mogućnost za iznenađenja ako ljubavnik zna ko smo. Nečujno me moli da se prepustim nagađanju, da joj ne ispričam sve, da joj dam mogućnost ne samo da me voli nego da me voli još više zbog onoga što još ne zna o meni.
Želi da budem njena misterija i da Ele i dalje bude moja misterija.
Stvar je u tome što ja ne znam ništa o Ele. Imamo prećutni dogovor. Kao u pesmi, „nemoj odmah sve da mi kažeš, dopusti mi da verujem da prošlost ne postoji i da smo rođeni u trenutku kada smo se upoznali”.
O Ele mi ništa nije poznato izvan života koji provodimo zajedno, od trenutka kada smo se upoznali, a Ele zna o meni samo stvari iz javnog života, dok o mojoj prošlosti ne zna ništa. Poredim se sa Ele pretvoren u gustu zavesu koja zaklanja moj život pre braka s Prisilom, pre nego što me je porodica Biskvita načinila poznatim. A to je ono što Ele i ja imamo zajedničko. Volimo se ovde i sada, ne obazirući se na naše prošle živote. Ljubavnici, deca, ambicije: bez zakletvi, u našoj vezi jedino postoji ovde i sada. Međutim, dogodi mi se da padnem u iskušenje da se sećam, ali tokom prekovremenih sati, da ih tako nazovem, i to samo u razgovoru vođenom u strogoj tajnosti, koji nije za objavljivanje, s tobom, čitaoče.
Koji nije za objavljivanje? Šta ja to pričam?
Iznenađujem samog sebe.
Naravno da je Ele poznat moj društveni status. Nikada ga ne pominje, da bih se svaki put kada pređem preko njenog praga osećao kao novi čovek, spreman da se istog trenutka preda, u noćima tajne ljubavi sa Ele, kojoj nije poznata moja porodična situacija, izuzev podataka koje svi znaju – da sam oženjen, da je moj tast Kralj Biskvita. Podaci, dodajem, koji su za Elin slobodoumni duh potpuno beznačajni.
„Slobodoumni duh”. Da li to postoji? Da li postoji bar jedno ljudsko biće koje nije vezano, na neki način, za svoju prošlost, svoje korene, svoju porodicu? Ili za svoju profesiju, zadatak, odgovornost?
Da, da, postoji i zove se Ele. Mislim da je tako.
Ne znam ništa o njenoj prošlosti (bolero again), niti želim da saznam. Čak i kada bih to želeo, ne bih ništa postigao, a Ele, zapravo, nema tajni: Ele je tajna. Sve što Ele kaže i čini kao da je proisteklo iz samog trenutka, bez ikakvog prethodnog razloga (ili bar bez nekog bitnog razloga). Nikada nisam upoznao osobu koja živi isključivo u sadašnjem trenutku.
Uprkos tome, kakvo znanje počiva u njenom pogledu, kakvo iskustvo se ogleda u njenim delima, kakve misterije u njenim rečima. Jedino što ništa od toga ne može da bude pripisano nekakvoj prošlosti koja ne postoji zato što Ele u svakom trenutku jednostavno prihvata prošlost kao sadašnjost, i budućnost takođe. Želim da kažem: kada se Ele seća, ona čini da osetim da nije vredno samo sećanje već i sam čin sećanja koji se događa upravo sada. A ako Ele želi, to što priča, predstavlja, takođe, čin želje u ovom trenutku. Ele briše prošlost i budućnost pretvarajući ih u večitu sadašnjost: ovde i sada, potpuno ovde i sada, takvom snagom koja ne samo da objašnjava Ele nego objašnjava i mene, moju strast prema jedinom stvorenju koje me izbavlja iz jadne i komične situacije u mojoj kući i iz žalosne ozbiljnosti moje kancelarije kako bih se našao – oh, kako je lepo, neobično, celovito! – u stvarnom trenutku u kojem postojim sa Ele, živim sa Ele, volim sa Ele.
Ovde nestaju brige, obaveze, gluposti iz ličnog života, maskarada iz javnog života. Ele me oslobađa, vraća me samom sebi, u onaj deo moje ličnosti koji bi u drugim okolnostima ostao skriven, pritajen, a možda i zauvek izgubljen.
Grlim Ele, dišem joj na uho, Ele mi diše na usta, a život ne samo da se vraća: nikada nije ni otišao, uvek je bio ovde i ne znam zašto ne ostavim sve da bih se predao, bezuslovno, bez dopuštenja, bez savesti, Elinoj ljubavi.

8.


Prekinuta ljubav. Ja sam izabrao stan za Ele. Uslovi: da mogu neopaženo da izađem i uđem. Zahtevi: mesto koje je istovremeno u centru i zaklonjeno. Rezultat: uzani prolaz u ulici Oslo, između Nice i Kopenhagena.
Mesto: Crvena zona, promet raznolik, danju i noću, zabave. Radnje: ostaviti kola u ulici Hamburg. Neprimećeno hodati među ljudima nekoliko blokova. Biti svestan da je čovek samom sebi najbolja maska. Toliko me viđaju preko televizije, u novinama, na skupovima, da niko i ne pomišlja da sam upravo ja taj čuveni gospodin koji ide peške, bez pratnje, između ulice Ðenova i Antverpen.
To je rizik.
Do sada nije omanuo.
A ako me jednog dana neko prepozna, pozdravi me ili zaustavi?
– Gospodine! To ste vi!
– Kakva čast!
– Kakva otmenost!
– Hoćete li mi dati autogram?
– Kakav demokrata!
– Kakva prostodušnost!
Ništa, ništa, mahnem rukom u znak potpunog odsustva taštine, odlučno, normalno, ništa, ništa, poput bilo kojeg građanina, prolazim ovuda, posmatram život, znate, život u zatvorenoj kancelariji, među čuvarima u neposrednoj blizini, čoveka navede da izađe ovako, anonimno, među vas, da bude kao vi. Hvala, hvala, čekaju me, do viđenja, do skorog viđenja!
– Kako j e jednostavan!
– Kakav demokrata!
Naravno, ukoliko jednog dana budem otkriven kako hodam Crvenom zonom, istog trena ću prekinuti moj put prema Elinoj ulici Oslo i biće bolje da skrenem do stanice naspram Belinghauzena i vratim se kući.
Šta me tamo čeka?
Ove večeri, zanesen, iako sam planirao da uživam sa Ele, vraćam se zato što su me prepoznali i ponovo sam morao da odem u Lomas Virejes. Naišao sam na pravu porodičnu prepirku. Don Selestino, prekoreva svoga sina Abelarda usred dnevne sobe, preplavljen besom (ili je bes bio preplavljen njime, zato što nam mane i vrline prethode i nadživljavaju nas). Sirota Prisila cmizdri na stepeništu, a ja upadam, miran mada razočaran (ili će biti obrnuto) u najnezgodnijem trenutku.
– Lenštino! – dere se Seles. – Ti hoćeš da proćerdaš moj imetak.
– Ne – kaže Abelardo mirno. – Želim da sledim svoju vokaciju.
– Vokaciju, vokaciju! Ovde nema mesta vokaciji. Vokacija je lenčarenje – uzvikuje don Seles poigravajući se rečima koje nije poznavao. – Ovde se rmbači. Ovde se teško radi. Ovde treba da se upravlja imanjem.
– To nije moja vokacija, oče.
– Naravno da nije, ti beskorisni stvore, to je tvoja dužnost, jesi li me razumeo? Svi imamo o-ba-ve-ze. Ovde nema šale! Ovde nema šegačenja. Završili smo!
Don Seles je udahnuo previše vazduha koji mu očigledno ne prija...
– Ah, kako da ne! – maše kao da maramicom skida prašinu. – Mladi gospodin se izvinjava. Mladi gospodin ima, zamislite, ni manje ni više nego vo-ka-ci-ju. Mladi gospodin odbija da radi...
– Ne, oče, ne odbijam da...
– Umukni, bezobrazniče! Ja imam reč!
– Ja imam pravo.
– Šta, šta? Šta to imaš? Šta si...? Jesam li ja to dobro čuo?
– Ja ne želim da vodim posao. Ja želim da budem pisac.
– Šta da budeš? Da li se to jede s nečim, besposličaru? Supa od slova? Kolač od papira? Preliv od mastila? Kome se vi rugate, don Atomrave? Malo više poštovanja prema vašem gospodinu ocu koji vas je odgojio, da, gospodine, koji vam je sve pružio, obrazovanje, krov nad glavom, odeću, da biste sad stali pred mene sa idejom da želite da budete pisac! Šta vi, dakle, mislite, ko sam ja, gospodičiću?
– Ne tražim od vas ništa.
– Ne tražiš zato što sam ti sve dao. Tako mi uzvraćaš! Kukavice!
– Stanite! – progovara stidljivo Prisila, sa četvrtog stepenika. – Smirite se!
Niko ne obraća pažnju na nju.
– Uči od tvog šuraka Adama (a to sam ja).
– Ja obožavam Adama – usuđuje se da izusti Ablelardo.
– Baš dobro! Adam se oženio tvojom sestrom da bi uspeo, prodao je gaće, bio je gospodin nikogović, prosjak, nije imao gde da legne a vidi sada, on je stvarno znao da iskoristi moj položaj i moj imetak, pokvarenjak, uspeo je i postigao šta je postigao zahvaljujući tome što se oženio tvojom sestrom...
– Venčanje – potvrdila je jecajući Prisila. Međutim, niko nije obraćao pažnju na nju.
– A pogledaj ga sada, sada je velika zverka, sad je kako treba, pravi, zar te nije sramota? Zar ti nije krivo?
– Ja ne... – hteo je da promrmlja Abelardo.
– Ništa ti, bestidniče – don Seles podiže preteći ruku. – Ti...? – prekide spazivši me dok se okretao i videvši kako ga ozbiljno gledam, bez potrebe da mu se izvinim, dok idem pravo prema Abelardu, da mu pružim ruku.
– Ne dozvoli da te ponize, šurače.
– Ja ne... – mrmljao je ovaj.
– Imaj ponosa.
– Ja...
– Odlazi iz ove kuće. Kreni svojim putem.
– Ti...
– Ništa. Od mene ne očekuj ništa. Kreni svojim putem.
Moje reči su ih sve utišale.
Po običaju bio sam smiren, nisam gledao ni u koga. Ja sam svoj gospodar. Nema svađe. Nema podsmeha. Nema zaleđine. Ni trijumfalizma. Don Seles stoji skamenjen poput statue. Prisila hladna i nepokretna. Abelardo se uzdržava da se ne osmehne ljubazno i da me ne zagrli sa zahvalnošću.
Sve zbog toga što su me prepoznali na ulici i što nisam mogao da padnem, kao što sam želeo, u Elin zagrljaj.
Prisila pljesnu služavku koja se penjala s poslužavnikom u ruci i život se normalno nastavi.

9.


Jesi li već video, Adame? Kakva stvar? Kakvo dete? Božije dete. Kakvo dete?
Pojavio se tamo gde su ga najmanje očekivali, saopštava mi Ele, koja me obaveštava o pričama koje ne dopiru do direktorskog salona.
Na raskrsnici ulica Kintana Roe i Insurhentes. Postavio je malo postolje s kojeg nadgleda saobraćaj na bulevaru. To nije otvoreni prostor već mesto gde se brzo vozi, gde se naglo koči, mesto nestrpljivih tipova i strašnih faca. To je mesto gde se spajaju avenije, gde se smenjuju prekomerna brzina i zagađenje, što stvara još veću nervozu.
Treba videti to – bila sam da pogledam, kaže Ele – kako zaustavlja saobraćaj, u beloj tunici, na postolju kao onaj svetac na stubu usred pustinje, sećaš li se Bunjuelovog filma?, ne sećaš se?, kada Sveti Simeon propoveda u pustinji, dok ga slušaju patuljci, njegova majka i Demon. Ne, ovo dete propoveda na raskrsnici ulica Kintana Roe i Insurhentes, Adame, a tipovi mu prvo psuju majku što ometa saobraćaj, posle se zaustavljaju, izlaze iz kola, ismejavaju ga, psuju ga što pravi zastoj, viču, kasnim, gubi se derište...
– Derište?
– Nema više od jedanaest godina, Adame. Da ga samo vidiš...
– Vidim ga u tvom pogledu. Šta ti je dao? Otrovni cvet?
– Ozbiljno, Adame. U početku su se ljutili, ali počinju sve više da obraćaju pažnju, kao da postaju zaslepljeni njime, razumeš li me?
Pokretom sam joj rekao da ne razumem, ali sam pažljivo nastavio da slušam njenu priču...
– Pažnja – ponovila je Ele. – Znaš? Shvatila sam da je naša velika mana što ne obraćamo pažnju.
– Nemoj da skrećeš, Ele. Nastavi s tvojom pričom.
– To je moja priča. Ne obraćamo pažnju na druge. Ne obraćamo pažnju na nas same. Dopuštamo da stvari prolaze, događaju se, poput vetra, pored drugih, zar nije tako?
Pitao sam je da li njenim govorom želi da mi prebaci to što nisam obavešten o propovedniku na uglu ulice Insurhentes i...
– Propovednik od jedanaest godina.
– Pa.
– Božije dete.
– Aha.
– Ma, ne, pričam ti zato što ti ne možeš da odeš do tamo da vidiš šta se događa. Ja mogu. Mene niko ne prepoznaje...
Ako je to bilo prebacivanje ljubavnice u senci, ja to nisam registrovao...
– Šta kaže?
– Ne trčite više, to kaže. Ne žurite. Kuda žurite? Zar ne možete da sačekate ni jedan minut? Zar ne želite da čujete glas Boga?
U početku je bilo trubljenja i ismevanja. Dečakov pogled je nametnuo tišinu.
– Da si ga samo video, Adame. Vladajući pogled. Pogled poput zakonske pretnje. Pogled ljubavi, takođe. Velike ljubavi pomešane sa autoritetom i zrncem pretnje. Sve to u detetu od deset, jedanaest godina.
– Je li plav? Mora da je ružan? – hteo sam da spustim Elin ton pun divljenja, što je počelo da mi ide na živce.
– Ne znam, ne znam... Svetao je. To. Svetleo je.
– Poput Isusa – hteo sam da se našalim.
– Ne, ne, ne, ne – odmahivala je Ele glavom – to ne, to bi bilo kao neka parodija, zar ne, ne, ovo dete nije Bog, nije Isus, ne znam, Adame, kako da ti objasnim, on je glasnik...
– Kako to znaš?
– Adame. Imao je krila na člancima. Krila na člancima. Da li me razumeš?
– Da, i nisam oduševljen. Svako može da zalepi krilca na člancima, na leđima, na...
– Ali niko to ne radi...
Ispitivao sam je.
– Da li je skinuo krila s nogu, čuješ li me?
– Priznao je da je varalica?
– Naprotiv!
Rekla je da dečak ide u školu. Išao je u školu svako pre podne. Naučio je da čita, piše, peva, računa, crta. Ali čim bi izašao iz škole preobražavao se. Slušao je naređenje iznutra, iz svoga srca, rekla je, i oblačio je belu odoru i lepio sebi krilca na članke i stavljao belu periku, plave kovrdže i izlazio da propoveda na toj raskrsnici, niko mu to nije naređivao, izuzev unutrašnjeg glasa, potrebe njegove duše, govorio je, bio je dete koje ide u školu, ništa više, voleo i da se igra klikerima, ali čini to što mora da učini, ne zato da bi ispunio zapovest, nego zato što nema drugog puta koji bi sledio, to nam je rekao.
– Nam? Mnogo nas je, zar ne?
– Adame, gomila raste svakog popodneva. Zar nisi čuo?
– Vrlo dobro znaš da nisam u dobrim odnosima s vlastima u gradu.
– Pa, trebalo bi da se raspitaš. Zar misliš da te grad vara? Onda veruj meni, ljubavi. Pričam ti ono što vidim.

10.


Abelardo je otišao iz očeve kuće i došao da mi ispriča sledeće:
Rođaka Sonsoles došla je da mi kaže, ližući svoju lizalicu Mimi i koketirajući, da je razgovarala s pesnikom Maksiminom Solom i da on želi da me upozna, da me čeka u svojoj kući u naselju Kondesa u pet po podne. Požurio sam na sastanak: Maksimino Sol je bio veliki pisac; vršio je neku vrstu tiranije nad meksičkom književnošću, prisvojivši izdavanje časopisa i, preko svojih učenika i pristalica, objavljivanje kritičkih prikaza u novinama. Požurio sam, priznajem, jer sam i ja bio oduševljen, suzbijao sam u sebi buntovnički nagon ali sam shvatio takođe da je ponos bila vrlina i luksuz za jednog mladog nepoznatog pesnika.
Maksimino Sol\'7b2\'7d me je primio u svojoj radnoj sobi obloženoj drvetom, u koju me je uveo čovek od tridesetak godina, užarenih očiju i brčića u stilu Valjea Arispea, nalik kolonijalnom kajzeru. Ličio mi je na pesnikovu naoružanu ruku koja je, ciničnim razmetanjem, svoje napade protiv Solinih neprijatelja potpisivala imenom „Luna”,\'7b3\'7d dok se ovaj, na uzvišenom Olimpu, blaženo pravio da ništa ne zna i ostavljao svoje satelite da se suludo valjaju u podnožju. Poslušnik svoga gospodara, neviđeni parazit, koji nikada ne bi dozvolio da bude sluga nekom ko je jači od njega: kao rob novca i moći, nikada ne bi mogao da živi na vlastiti račun. Zamislio sam tog pomoćnika, neznatno debelih bokova, s okovratnikom i ptičijim perom, kako doslovce beleži reči pesnika, koji me je prema starom meksičkom običaju, primio u trodelnom odelu, beloj košulji, s debelom svilenom kravatom i kopčom. Njegovo maleno i debeljuškasto telo stezao je prsluk na sive pruge, dok mu se podvaljak prelivao preko čvora od kravate. Prsluk je, umesto da pritegne telo, bio njime opasan, tako da je Maksimino izgledao kao da je sastavljen od dva savršena kruga, s podvaljkom koji kreće od stomaka, i stomakom koji počinje od vrata. Ipak, ogromna lavovska glava, skupljala je svu nedostajuću energiju mlohavog tela, a brižljivo raščešljana kosa davala mu je divlji izgled, naglašen mešavinom nadraženog i prezrivog pogleda. Međutim, Maksimino Sol je svojim anđeoskim nastupom, na čudesan način, uspevao da prikrije čitavu pojavu.
Seo je i rekao mi da mu je pažnju privukla pesmica objavljena u listu K... Bilo je, možda, previše Nerudinog i Lorkinog uticaja – osmehnuo se, kao što rekoh, nevino – i nagovarao me je da se, u svakom slučaju, opredelim za uzore poput Horhea Giljena i Emilija Pradosa, koji bi se mogli prepričati tako da se to ne primećuje previše. U svakom slučaju, nastavio je, podražavanje je u književnosti neizbežno i, napokon, dobar izbor mentora predstavlja dokaz talenta.
– Nadareni ste – rekao je ljubazno prelistavajući časopis s mojim književnim početničkim pokušajima kojeg mu je prepisivač dodao otvorenog – a osim toga, mladi ste...
Sedeći nelagodno naspram tako značajne ličnosti, osećao sam se neprijatnije u svojoj duši nego u telu. Ne dajući odgovor na pohvalne tvrdnje, razgledao sam skupoceni mahagonij u radnoj sobi, divio se savršenom redu u policama i razmišljao, blagonaklono, kojim li je redom pesnik ređao knjige, da li prema književnim rodovima, po alfabetskom redu, hronološki, ili je sve kombinovao? Razmišljao sam da ne bih video ono što je bilo očigledno: Bio sam regrutovan da bih kao mladi i talentovani pesnik pristupio, kao što mi je upravo bilo saopšteno, časopisu K..., čiji je urednik bio Maksimino Sol. Pesnikova rečenica bila je upućena jednom regrutu. Njegov prijatan osmeh i pažljiv pogled govorili su mi, bez reči, da mi je ukazana velika čast, a tako sam to i shvatio:
– Hvala.
Ali moja mladost, koja je bila nesporna, i moj talenat, i dalje sporan, udruženi u jednoj jedinoj jednačini, nisu prestajali da me uznemiravaju, naročito kada je Sol započeo opsežno izlaganje o nedostatku istinske inteligencije u našoj književnosti.
Pomenuo ih je sve – pesnike, Alfonsa Rejesa, Salvadora Novoa, Ksavijera Viljarutiu, Haimea Toresa Bodeta, Horhea Kuestu, Hilberta Ovena, Hosea Gorostisu, Karlosa Peljisera i, još, Tabladu, Urbinu, Gonsalesa Martinesa, i nekoliko romanopisaca: Asuelu, Gusmana, Munjosa, Feretisa, Magdalena. – Sol je počeo da ih otpisuje, jednog po jednog, pisce iz svoje generacije, iz ranijih generacija i, čak, one iz generacija koje su mlađe od njegove. Delio je nadmoćno nagrade i kazne, dodeljujući ovom pesniku drugo mesto, onoj dvojici treće, a onom tamo prelaznu ocenu, a velikoj većini nedovoljnu ocenu, dok je jednog, njegovog smrtnog neprijatelja, oterao u ćošak s magarećim ušima i osramoćenog. U svakom slučaju, pesnici, bilo da su osrednji ili loši, sedeli bi u prvim redovima a romanopisci, mentalno zaglupljeni književnošću, u poslednjim.
Počeo sam da se pitam, slušajući ga, koje li je mesto odredio meni, naročito kada više ne budem mlad i kada budem imao svoja sopstvena ostvarenja. Shvatio sam, takođe, koje je mesto odredio Maksimino Sol samom sebi u tom večitom salonu razreda, u kojem je, naizgled, učitelj bio, istovremeno, nagrađeni učenik.
– Nije nimalo zanimljivo to što se danas stvara. Ali treba imati poverenja u mlade. Mesta su, zapravo, prazna: prve klupe nisu zauzete. Jedino mladi, vremenom, mogu da ih ispune.
Napravio je učiteljsku pauzu i pozvao me, srdačno, da sarađujem u njegovom časopisu. Nije trebalo da kaže: ovo je bio – jedini – put ka mom prosvećenju.
Zamislio sam sebe kako sam se vratio u školu i da sam s profesorom. Pošto je moje školsko iskustvo bilo sveže, mogao sam da se upitam spontano: da li će mi život proteći u očekivanju da me Maksimino Sol propusti ili obori, da zavisim od jedne desetke, petice, nule, ili od vaspitne kazne nakon časova: da napišem sto puta na tabli: u meksičkoj književnosti ne postoji ništa izuzev dela Maksimina Sola?
Rekao sam mu da možda ima pravo, da je moja mladost neumerena i da u mojim godinama mogu da očekujem da bez bilo kakve potpore...
Grubo me je prekinuo! Rekao je da mladost nije večna i da se pesnička energija gubi ukoliko se ne usmerava.
– Disciplinovan sam, učitelju – rekao sam mu, ne mereći dvosmislenost reči.
Nekako ushićen ili razljućen, dodao je da je Meksiko zemlja sklona žrtvovanju i da ljudi koji pokažu talenat brzo postaju meta napada opasnih po život.
– Onaj koji nagne glavu, odseku mu je.
Bez štita koji će vas braniti, talenat nije dovoljan, koliko god da je veliki, nastavio je. To su vam časopis, grupa, učitelj, koji predstavljaju odbranu semena večito ugroženog zavišću i teškim polemikama; šovinizam, ukoliko pesnik pokazuje svoje neizbežno univerzalno znanje; kosmopolitizam ukoliko, naprotiv, nosi previše narodne nošnje, da to tako nazovemo; politički kompromis zahtevan od levice, purizam u umetnosti koji traži desnica... Kako bih mogao ja sam da se sačuvam, ja, tako mlad, ja, tako talentovan, tako...?
Dok sam ga slušao, gledao ga, kako sve to govori skoro jevanđeljskom zabrinutošću za moju jadnu ličnost, uplašio sam se da je u meni i u mom delu video samo mladalačku poeziju koja bi, veličajući početničko iskustvo i životnost, poslužila starom literati za moralisanje pred svojim savremenicima, čineći da se osećaju krivim što oni ne poseduju ono što je Maksimino Sol, pokroviteljski štiteći jednog mladog pisca, još imao: dakle, početničku životnost, iskustvo iznenađenja. Osećao sam se ogoljenim zbog manipulacije koja mi je nudila zaštitu u budućnosti i moguću slavu u zamenu za moju privrženost hijerarhiji koju Sol predvodi; hijerarhiju vrednosti, tekstova, interesa... Osećao sam se izabranim kako bih opravdao zahteve pape jedne književne crkvice pred suparničkim prvosveštenicima. Zamislio sam sud u kojem je naša mladost bila preko potrebna potpora za stalne zahteve jednog starog pisca pred odraslim svetom: – Pogledajte, ja imam više mladih od bilo koga u mojoj okolini, a ti mladi mene uzdižu dok vas degradiraju, suparnici moji...
– Želeo bih da čujem sopstveni glas – rekao sam nevino.
Maksimino Sol se uzdržavao da se ne nasmeje. Ozbiljno je rekao:
– Ja predstavlja nas ili ne postoji.
Sad sam se ja uzdržavao da se ne nasmejem sofizmu, ali pesnik nastavi:
– Naša grupa, naš časopis, čine jedan hor. Izvan njega, sve je kakofonija, Abelardo.
Abelardo, ponovio je klimajući glavom u znak izvinjenja, mogu li vas tako zvati? Do prelaska na ti nedostajao je samo jedan korak. Iz nekog razloga, odbijala me je bliskost s njim, a naročito s pomoćnikom koji je, stojeći, ukrštao poglede beskrajnog iščekivanja sa svojim gospodarom. Nikada nisam video očajnijeg čoveka od njega. Iščekivanje je u njemu bilo sve, ali, šta je taj čovek čekao? Nazvao sam ga Očajnikom, uprkos njemu i njegovoj pojavi. Ali, čak i to – to očajanje – brisalo ga je iz brzog i razapetog razmišljanja koje je pratilo ovaj razgovor, književni papa čiji su se obrisi lagano i celovito iscrtavali pred mojim pogledom. Međutim, odnos između njih dvojice – Maksimina i njegovog sekretara – izgledao mi je savršeno normalno u hijerarhiji podređenosti, sve dok se čovek neznatno debelih bokova nije usudio da mi kaže:
– Ne budi idiot. Maksimino Sol, lično, nudi ti slavu, a ti je odbacuješ. Zar misliš da ćeš u Meksiku igde stići bez njega?
– Hoćeš da kažeš da ti u potpunosti zavisiš od njega? – uzvratio sam mu. – Pa ja ne zavisim.
– Ućuti – rekao mu je Sol tonom koji je nagoveštavao bes, propraćenim simfonijom facijalnih tikova koji su na trenutak paralizovali sekretara.
– Ne, učitelju, ovaj tip zaista ne zaslužuje da bude ovde, čak ni da ga pogledate, ne
razumem zašto se trudite da bacate bisere pred...
– Da si ućutao! – rekao je pesnik, ovoga puta ispoljavajući krajnju ljutnju nadređenog.
– U redu je, samo nemojte da vičete na mene, učitelju.
– Vikaću na tebe koliko god želim – rekao je pesnik sada veoma hladnokrvno i smireno, s nekako blaženim osmehom, ovoga puta, upućenom meni.
Shvatio sam da se zagonetka sastojala u tome da shvatim šta me čeka ukoliko ne prihvatim pokroviteljski odnos u zamenu za podređenost koju su mi nudili.
Ustao sam i bio na rubu da okrenem leđa i odem, ali sam u svetlim očima Maksimina Sola, starijim suparnicama mojih, pročitao toliku mržnju i neslaganje da nisam mogao da izbegnem nekoliko reči.
– Ja imam takav glas, mladiću, u pravu ste, bar u tome. Nadživeću te koje nazivate mojim laskavcima. Ja imam takav glas – ponovio je, ne znam da li da bi ubedio mene ili samog sebe.
– Zato što čujete druge glasove – smogao sam da kažem ono što sam želeo.
– Znate, mnogo je gluvih na ovom svetu.
– Možda ste vi jedan od njih, ako zaboravljate da glas koji vi čujete, čuje, istovremeno, šta ja znam, jedan vozač, pekar, domaćica.
– Vaš populizam me je ganuo. Ponudite ga Nerudi. Pekar ili vozač ne stvaraju poeziju.
– Ali stvaraju nešto drugo.
Hteo sam da kažem, da su zaveli jedno dete, da su uvredili jednog drznika, voleli jednu ženu, ali sam se setio najintimnijih, a zbog toga i najpoznatijih detalja poezije Maksimina Sola, žestokih osećanja, divljenja nedovršenim simbolima koje je suprotstavljao svim dovršenim, verskim, političkim i ekonomskim simbolima u svetu, i preklinjao, Bože moj, dozvoli mi da budem poput poezije ovog čoveka, ali ne kao sam čovek; oče moj, ne dozvoli da sve žrtvujem uticajima i književnoj slavi; daj mi jedan kutak, majko moja, u kojem bih mogao da cenim sina, suprugu i prijatelja više od svih lovorika na zemlji; oslobodi me ulizica, Gospode, i pomozi mi da godinama pobedim mladost, umesto da je vremenom izgubim.
Izlazeći iz radne sobe, dok sam zatvarao vrata, u ljubičastom predsoblju, čuo sam oštri, nadobudni, uzbuđeni glas Maksimina Sola, bez padajućih tonova, koji je prekorevao svog sekretara. Nisam mogao da razaberem reči, ali mislim da bi bilo dobro da se jednoga dana našalim i vratim s neispisanom knjigom i ponudim je na procenu ovom čoveku osuđenom na izdaju svojih laskavaca i slepom pred nezavisnošću svojih prijatelja. Molim te, preklinjao sam ponovo, ne dozvoli da tako ostarim. Učini da zavisim od jedne žene, sina, prijatelja, a ne od taštine i književne podređenosti. Slava je maska smrti. Nema potomaka.
Abelardo je ućutao.
Ja sam samo prokomentarisao:
– Čitaj pisce, ali nemoj da ih upoznaješ lično.

11.


Želim da se provozamo ledinom ispod mosta. Mislim da bih ponekog prepoznao. Pre su išli na proslave ili su se pojavljivali u novinama. Na dodeli diploma. Na imendanima. Sportskim događanjima. Odlasci na godišnji odmor u Akakpulko, Tekeskitengo, nestanci u Nautli. Pogledajte ih sada u šatorima. Pogledajte kako vetar šiba po platnu. Kako se cedi kiša. Samo pogledajte. Ako ništa drugo: doneli su pokretne nužnike. Samo pogledajte. Uvek ima nokšira. Pre su ovamo dolazile samo lutalice. Sada tu dolaze da žive i oni koji su nekada letovali u Akapulku, tajno odlazili u Nautlu. Nekada u novinama, a sada na pocepanim foteljama. Skupljaju konzerve. Priča se da ih uzimaju za reciklažu. Pre su ih rashlađivali u frižideru. Sada ih skupljaju i pokušavaju da ih prodaju. Poderane fotelje. Sećaš li se ove porodice? Sada svi piju. Iz čistog očaja. Da se omame. Da zaborave. Da... Nisu se svi tako lako predali, znate li? Tamo dole, neki su još preduzimali mere. Krali su pse, pit bulls, kako bi se branili. Metalne ogrlice. Šiljkovi. Zveri u lancima. Puštene radi odbrane. Najpreduzimljiviji su napravili obruč od spojenih lanaca. Pokušavaju da se zaštite i da zaštite sve koji su pali odozgo. Stare kolege. Rođaci. Prijatelji. Osiromašeni za jednu noć. Smešteni ovde u kampu. U Tako Flatsu, znate li? Tako su nazvali ovo mesto. Tako Flats. Napravili su barijeru od lanaca da bi se zaštitili, stvorili iluziju da se, iako su propali, zajedno brane iza barijere od lanaca kao što su se juče branili iza zidina svojih kuća. Nisu mogli, gospodine Gorospe, jednostavno nisu mogli. Verovali su da će izbaciti one najpropalije, evo jedne ekskluzivne zone mizerije, mizerije samo za njih. Nisu mogli, don Adame. Oni koji su propali juče već su bili tamo. Jedino što ovi koji su propali danas to nisu znali. Stigli su. Iscrtali su granicu za mesto gde stanuje nesreća. Podigli zastore. Stavili klozete. Pse. Odrpane fotelje. Ali, nisu dobro gledali. Raniji beskućnici već su bili tamo. Međutim, novopečeni beskućnici ih čak nisu ni pogledali i kada su se zatvorili iza barijere od lanaca sa svojim psima shvatili su da im ne služe ni za šta. Zato što su tamo bili oni koji su ranije propali. Jedino što ih ovi novi nisu videli. Već su bili unutra, razumete li me?
– Zašto govoriš u množini?
– Zašto šta, gospodine?
– Ma, da, ti govoriš o mnogo ljudi.
– Pa.
– Pa, ništa. Ja sam ti samo naredio da očistiš porodicu od...
– Kako da ne, o njima je reč.
– Nemoj mi reći da su pobili više od jedne porodice?
– Pa...
– Šta?
– Pa ne može se praviti tolika razlika...
– Da li su platili pošteno za grešnike?
– Don Adam Gongora ne pravi razliku. Stvar je u tome da je čitav kvart išao da dâ za Tako Flats... čitav kvart bogataša... Don Adam Gongora kaže da će im poslužiti za nauk.
– Ah.
– Osim toga, rekao sam da je Tako Flats strano ime. Bolje neka ih nazovu Gorozpevillas.\'7b4\'7d
– Šta?
– Mislim, u vašu čast.

12.


Ponekad moram da se pojavljujem u društvu. Nemam izbora. Dosadno je. Ako se ne pojavim, znači da ne postojim. U stvari, hoću da kažem: ako se ne prikažem u društvu. Dopuštanjem da budem viđen na večerama, noćnim zabavama, venčanjima i krštenjima ostvarujem krajnji cilj – ponekad jedini – pokazujem sopstveno postojanje. U takvim prilikama susrećem se s bivšim predsednicima za koje svi misle da su mrtvi; državnim sekretarima prolaznog imena; gospođicama u društvu – nekadašnjim debitantkinjama – koje su sada matrone u određenim godinama.
Imam jednu vrlinu: ne vidim nikoga. Svi su čuli za mene. Pojavljujem se u štampi i na televiziji, ali se o meni ništa ne zna. Retko izlazim i u svakoj od tih prilika idem u društvu svoje supruge kako bih učvrstio predstavu o mojoj ličnosti: Gorospe se retko viđa zato što radi mnogo, ali je osoba poput svih nas. Dovoljno je videti njegovu suprugu. Bila je veoma slavna u mladosti kao...
– Kraljica proleća...
– Princeza karnevala u Verakrusu...
– I u Masatlanu...
– Lepotica...
– Lepuškasta...
– Dražesna...
– Nije bitno, ali kako je propala...
– Ne, i dalje je lepa...
– Lepa kao majmun,\'7b5\'7d hoćeš da kažeš, Marilu...
– Dobro, malo je debela... Kažem, jaka.
– Nije toliko u telu...
– U licu, jeste. Liči na kolač od trešanja...
– Hoćeš da kažeš na testo za kolač pre nego što se stavi u rernu, ti...
– Oči su joj tako sitne, jedva gleda...
– Gleda? Mislim da ona ne može da gleda. Pogledaj te sitne oči, tako spojene, kao da su se izgubile u masi od žutog brašna...
– Skrati jezik, Sofonisba, evo stiže par...
– Kako mi je drago!
– Kakvo zadovoljstvo!
Znam da čitam sa usana. Upozoravam vas. Izdaleka. Čim uđem u neku dvoranu, čitam šta pričaju jezici. Zli jezici. Nije teško. Uvek pričaju isto. Ja im samo stavljam u usta ono što uvek pričaju. Zanimljivo: ono što zamišljam da kažu odgovara pokretima njihovih usana. Za mene ništa ne kažu. Kao da ih moje prisustvo stavlja u posebnu situaciju u kojoj ne moraju da se zaprepašćuju što sam prisutan, koliko god da to deluje čudno, razvučeno ponekad na nekoliko meseci... Mogu na prste da izbrojim moja pojavljivanja tokom jedne godine. Shvatam da su svi stekli predstavu o meni upoznavši me kao javnu ličnost. Odnosno, stekli su neku predstavu o meni pre nego što su me uživo upoznali. Ja sam figura s fotografija, televizije, časopisa, tako da ne iznenađujem, ja sam uobičajena slika i moje fizičko pojavljivanje ne remeti raniji sud koji je o meni stvoren.
Zbog toga su svi pogledi upereni u Prisilu. Ona se na ovim proslavama pojavljuje sama. Sećanje na njenu mladalačku slavu (Kraljica itd.) nestaje, a zauzvrat njeno pojavljivanje u društvu samo podseća na to koliko se život promenio, na gubitak svežine koju je imala kao princeza (karnevala, proleća) i na njenu krepku sadašnjost. Priznajem: otkako sam postao slavan, ja sam se veoma malo izmenio. Sede vlasi na zaliscima, ali prirodne, a ne ofarbane krečom kao što rade stariji glumci meksičkog filma. Negujem kosu i imam pravilne crte: široko čelo, retke obrve (malo ih iscrtam), njuškast nos i zbog toga zanimljiv, usne koje ne dopuštaju osmeh, ljutnju, bilo kakvo osećanje. A razdeljena brada mi daje prirodnu lepotu koju ja niti krijem niti namećem.
Igram se pogledom. Jedrim njime. Usredsređujem ga. Nikada ga ne umekšavam. Njime pretim, upozoravam, mrzim, privlačim ukoliko je potrebno, odbijam ukoliko nije neprikladno. Pogled Adama Gorospea. S razlogom niko ne komentariše kada ulazim na večeru starog ministra don Salvadora Asensija kojem dugujem nekoliko usluga i ne volim da se pojavljujem kao nezahvalnik... Niko ne komentariše. Svi me gledaju. Svi mi daju prednost. Bez obzira na to što su nekada moju ženu Prisilu propuštali da prođe. To nije isto. Nju su „propuštali da prođe”. Meni „daju prednost”.
Shvatam da se niko od ovde okupljenih ljudi ne odvaja od mene – zaboravljene političke ličnosti, do jučerašnje gospođice koje su sada gospođe, nepoznate osobe čija mi imena i funkcije ništa ne znače – omogućavaju mi da prođem ali ne mogu da se udalje od mene. Priznajem pred vama, verni moji slušaoci, deo moje strategije sastoji se u tome da im dopustim da me gledaju u vestima i malo na proslavama. Ne mogu da se udalje od mene. Kruže oko mene. Prilaze mi dokle god ne odem.
Da li je to neprijatno? I te kako. Zbog toga se moj život svodi na odnos koji se kreće između birokratskog, preduzetničkog i političkog rada, u kojem je moja reč zakon (zašto su me primili na Dan Svetih kraljeva s tamnim naočarima?), i mog suočavanja sa sitnim besovima mog tasta Kralja Biskvita i verbalnim nedoslednostima moje supruge Prisile. A moj šurak Abelardo? Šta je s njim? Otišao je od kuće zbog čega sam, priznajem, ostao bez jedinog vrednog pristalice u kući u Lomas Virejesu, ukrašenoj roze bojom, u kojoj je jedino bide bio od metala, i u kojoj sam odlučio da živim iz dva razloga. Prvi razlog je što sam tamo naviknut na uobičajeni život, uhodan, bez iskakanja, koji mi manje više odgovara, a koji, zauzvrat, potvrđuje moju odanost porodici.
– Adam Gorospe živi sa svojim tastom...
– Od početka, čini se...
– Kada je bio niko i ništa...
– Zatvori usta!
– Živi sa svojom suprugom...
– Njegovom devojkom iz mladosti...
– Mladost, to božansko blago...
– Odlaziš da se nikada ne vratiš, ha, ha...
– I s jednim čudnim šurakom, ti...
– Pomalo je boem, zar ne?
– Nedovoljno ozbiljan, rekao bih...
– Ali nije ni neozbiljan, osim ako...
Zahvaljujući svemu tome, dobio sam identitet skromnog čoveka. Usredsređenog na svoj posao, odanog porodici...
Nije im poznat moj drugi život.
Ne znaju za Elino postojanje.

13.


Moje sekretarice mi pričaju o brojnim dešavanjima: Meksikomedija:
Neka starica putovala je autobusom na relaciji Salto del Agua-Sjudade-la-Rajon. Uđe neki mladić s pištoljem u ruci i zatraži od putnika novčanike, prstenje i sunčane naočare. On ispruži drečavu bejzbol kapu. Kad priđe starici, ona mu ote kapu, isprazni njen sadržaj i tom kapom poče da udara mladog pljačkaša, nazivajući ga pacovskim prosjakom, majčinim sinom i bezobraznikom, neposlušnim nevaljalcem i drugim zastarelim izrazima koji su odavali gospođine godine. Iznenađeni mladić prvo je štitio glavu od udaraca, starica ostavi kapu i poče da ga udara kišobranom sve dok lopov ne iskoči iz vozila, spotaknu se i pade potrbuške, kada svi počeše da se smeju sa olakšanjem. Ko je ta hrabra starica? Novinarima reče da se zove Sara Garsija.
Nepoznati umetnik postavio je naduvanu figuru slona Damba na terasi svoje kuće, u aveniji Jukatan. Figura se otkačila i odletela do susednog parka San Martin, i tamo usmrtila neki neoprezni zaljubljeni par. „Slonovi su zarazni”, pravdao se umetnik.
Luksuzni proizvodi prodaju se po sniženoj ceni. Sunčane naočare. Audi. Porše. Roleks. Karlijeovo prstenje. Nalivpera Mon Blan. Tašne Prada. Zegnine košulje. Cipele Guči. Haljine Kavali. Javnost se moli: „Kakve cene, takav i proizvod.”
Izvoz ćilakila je porastao s nula na devedeset dva posto. Niko ne može da objasni ko – ili zbog čega – kupuje komade tvrde tortilje u inostranstvu, ali je činjenica da se danas pojavljuju recepti za pripremanje umaka i preliva po ukusu potrošača. „Gradite domovinu. Izvezite jedan ćilakil”, kaže reklama.
Severnoamerički turizam opada dok kineski srazmerno raste. Kineski turisti kažu da postoji sličnost između jela u Kini i Meksiku – pikantna su, služe se u malim količinama, raznolika su, podesna za to da svako sebi napravi meni po sopstvenom ukusu. – Iznenađujuća je istina da ovi turisti jedu samo ono što izvoze, šta god da kažu. Upitali smo ministra, da li je to dobro za spoljnu trgovinu. Očekujemo njegov odgovor.
Kandelarija la Trahinera\'7b6\'7d priča da je imala bezbroj ljubavnika narkomana. Ide od ruke do ruke. Oni se ubijaju među sobom. Ona preživljava i čeka sledećeg momka. Kaže da živi na nastanjenom ostrvcetu Ksoćimilko, okružena cvećem i prasićima. „Ja sam pastirica”, objasnila je.
Jasmin Suliman, politička izbeglica koja je pobegla od ubitačnog režima na Srednjem Istoku, pronašla je posao u biblioteci Hose Vaskonselos u Meksiko Sitiju, a stan u Kalsadi de los Misterios (nastavak ulice Reforma). Juče ju je ubio ludak koji je tražio sabrana dela Augusta Monterosa i pošto je dobio tanki tom pod traženim naslovom, razljutio se i zadavio Jasmin.
Učenik šestog razreda osnovne škole Henaro Gonsales tvrdi da je Božiji sin koji nedeljom propoveda na raskrsnici Insurhentesa i Kintana Roe. Naši reporteri pratili su ga od večernje propovedi do škole u Aveniji Ćapultepek, a dečak je tvrdio da je propovednik. Dovoljno je samo da stavi periku sa zlatnim kovrdžama, uzme mali beli štap i hoda bos. Zapravo, glava mu je u obliku ježa i kune se da to radi po Božijoj zapovesti, mada se kasnije ne seća šta je govorio. Naš lukavi reporter ga je ponovo intervjuisao prošle nedelje. Dečak tršave kose ponovio je istu priču. Jedino što je u tom istom trenutku, Božji sin držao pridiku pred masom na raskrsnici Insurhentesa i Kintana Roe, otkrivajući tako da je onaj drugi dečak varalica. Da li je reč o misteriji?
Izgubljeni gradovi (pečurke u Čileu, siromašna naselja u Argentini, favele u Brazilu, kolibe u Karakasu) nazvani su Gorospeviljas, drsko aludirajući na don Adama Gorosopea, kojem se neosnovano pripisuje siromaštvo okolnih naselja Meksiko Sitija u atmosferi neuporedivih podvala i nepravdi, kao i obilje sličnih naselja izvan Gvadalahare, Montereja, Morelije i Toreona. Beleži se da veoma izražena žarišta kriminala poput Huaresa, Tihuane i Tampika nemaju problem „izgubljenih gradova” zahvaljujući tome što narkodileri u ovim mestima održavaju visok stepen discipline tako što preko noći nestaje svaki vid urbane neregularnosti. „Gorospeviljas štete našem ugledu”, izjavio je don Ipolito de la Santa, stari slepi pijanista i šef Pustinjskog kartela. Da li treba da zaključimo da narkodileri primoravaju na poštenje čoveka s tako poštenom reputacijom kao što je Adam Gorosope? Pitanje je.

14.


Čim izađe van sobe i pojavi se u društvu (iz kreveta na ulicu), ljubavni život uvek pokaže cenu koju moramo da platimo za radosti koje smo doživeli. Samo kažem. Niko se svojevoljno ne odriče ljubavi (izuzev mazohista, koji na kraju ponosno zavole svoju osobinu; izuzev sadista koji je dovedu do ekstremne štetnosti po trećeg). Dešava se da ljubav dajemo prirodno. Bez ponižavanja i teškoća. Oduvek smo ljubavnici. Našu ljubav su isprogramirale porodice. S kim ćemo se oženiti ako ne sveticom, davno obećanom devojkom? Znam slučajeve, zato što sam u rodbinskoj vezi sa Olginovima, za brakove u hindu stilu, pripremane za venčanje od detinjstva. Ima ružnjikavih devojaka koje, pretpostavlja se, pod takvim uslovima, ulaze u brakove nevine. Ima i onih drugih – iznenadio sam ih iza jedne zavese, na zadnjem sedištu auta, iza drveta – koje uvek imaju zvaničnog momka, ponekad s muškarcima koje ne poznajem i koje se predstavljaju, ponekad ponosne, ponekad posramljene, mada sve one žure da uđu u brak i udaju se s lažnom nevinošću.
Zato što se od žene zahteva nevinost, a od muškarca ne. Muškarac koji uđe u brak nevin baš i nije muškarac: treba sumnjati u njega, može biti impotentan, prerušeni peder ili prikriveni homoseksualac, može da pati od akutnog mamitisa, ili je jednostavno nevin, sramežljiv ili je sveštenik kojem nije poznata njegova vokacija. Međutim, devojka je besramna ako u brak ne uđe nevina. Za nju nema opravdanja. Dva aršina za merenje. U svakom slučaju, postoje bračni planovi (ili ljubavni, štaviše) koji moraju da se plate neželjenim posledicama u društvenom životu. Mladi ženskaroš spava u kući sa služavkom, a da pritom nikada ne pomišlja – niti bi mu dozvolili – da se oženi njome. Ni njoj, između ostalog, isto tako ne bi bilo prijatno izvan tog domaćinstva, mada ima slučajeva, još kako ima slučajeva...
Ima „poštenih” muškaraca koji su oženjeni ženama za koje se ne bi moglo reći isto. Kada ih o tome neko pita, oni daju telesna objašnjenja – samo ga ona zadovoljava – ali retko socijalna – ona ne pripada istoj klasi kao ja – zahvaljujući meni postala je (tiho) viša klasa.
Međutim, u jednom konvencionalnom braku – kao što je moj – stvari se odigravaju bez iznenađenja. Kao što sam napomenuo, Prisila je nesmotrena žena: svaki put priča o stvarima o kojima bi trebalo da ćuti. Već sam dao primere za taj nedostatak kompasa. A onom koji me sluša već je poznato da je život s Prisilom maska koju koristim da bih u javnom životu bio ono što nisam – niti mi je bitno da budem – u privatnom životu. Da ovako poverljiva situacija može da dovede do manje poverljivih situacija, uverićemo se odmah.
Ipak – ponoviću opet u mom uvodu – život sa Ele predstavlja dugotrajno zadovoljstvo prekidano, međutim, dobrovoljnim sastancima koji me vraćaju u stvarnost koja nema veze s ljubavlju.
Na primer, Ele se vraća veoma uzbuđena s Luizminog koncerta u Narodnom pozorištu. Njeno divljenje prema pevaču je istovremeno lično i svačije. Kada mi govori o Luizmi – kako je lep, kako lepo peva, kako se kreće – to govori ne samo zato što to oseća već zbog toga što to istovremeno oseća deset hiljada gledalaca. Razumem ja ta kolektivna stanja duha i ona su deo politike, bezazlena su na Luizminom koncertu, ali postaju opasna kada umesto pevača stoji govornik koji se obraća s balkona i nudi iluzije koje su varljive kao i Luizmine dok šapuće: Laži me / Laži / Tvoje laži me čine srećnim...
Slušam Ele i čestitam sebi na sopstvenoj političkoj diskretnosti, što i sami zaključujete: živim u kući moga tasta Kralja Biskvita, u dugogodišnjem sam braku i opstajem s Prisilom, nekadašnjom Prolećnom princezom, idem od kuće do kancelarije i od kancelarije do kuće, retko se pojavljujem u društvu...
– Zašto ne obriješ pazuhe?
– Šta?
– Mogao bi da obriješ pazuhe.
– Zašto, Ele?
– Da budeš isti kao ja.
– Želim da budem drugačiji.
– Zar ne želiš da budeš kao ja?
– Želim da budem s tobom, razumeš li me? Dovoljno mi je...
– Ali ne želiš da budeš kao ja.
– Ne. Više volim da postoji razlika, potpuna.
– To je moj mali hir. Maleni hir. Majušni.
– Zamišljam sebe sa obrijanim pazuhom, pa sa očupanim grudima, pa rukama, pa nogama...
– A leđa, medo, a leđa...
Onda se poljubimo i rasprava je završena.
Ponekad sam i ja krivac i to je zbog toga što sam stekao obrazovanje na pravima, koje podjednako služi kako za razjašnjavanje tako i za zbunjivanje. Hirurg ne sme da se zbuni: ako operiše slepo crevo čoveku koga boli zub, oduzimaju mu dozvolu. Međutim, „pravnik” može da laže znajući da se njegovi dokazi zasnivaju na laži, samo da bi dobio neku parnicu, prevario ili zbunio neprijatelja.
– Gde ste bili u petak, devetog, u šest?
– U petak, šestog, u devet?
– Vi lažete...
– Hteo sam da kažem, u petak, devetog, u šest?
– Nemojte da protivrečite.
– Nemojte da me zbunjujete, pravniče.
– Vi ste zbunjeni. Šta krijete?
– Ništa. Kunem vam se.
– Zašto me varate?
– Ja...?
Zbog toga mogu da kažem Ele, kada zahtevam da svršim potpuno, da je zadržavanje sperme štetno i ne ustežem se da to kažem na latinskom: Semen retentus venenum est.
Ele nije bitno što joj se obraćam na latinskom. Ele veruje da je u pravu kada tvrdi da zadržavanje sperme izaziva snažan orgazam koji pruža veće zadovoljstvo od mog svršavanja napolju.
– Osim toga – razmišlja neprimereno – zadržavanje sperme je dokaz svetosti.
– Kako samo znaš! – pravim se da sam iznenađen.
– Sveci imaju spermu ali se uzdržavaju.
– Ti i ja nismo par svetaca. Ele. A o svecima se može...
– Možemo da težimo da...
– Kako si dosadna.
– Učini mi zadovoljstvo.
– Okej. Mada ću ti reći da...
Ovo sam rekao da biste uvideli koliko je moj odnos sa Ele dobar i način na koji prevazilazimo bilo kakva mimoilaženja, ne zapadajući nikada u svađu; da li je to loše? Da li je ljutnja za ljubavnike slani ljubavni začin? Istina je da seks oslobađa ili zarobljava večitu zver koju svi nosimo u sebi.
Ponekad mislim da se svi rađamo divlji i da bismo prepušteni našoj promenljivoj snazi ličili na životinje, koje jedino žele da opstanu i zadovolje nagone. Priroda će nam filozofski reći da je jedino prirodan čovek najbliži dobroti i da svaki korak napred u društvu predstavlja korak ka zločinu, grehu i potrebi za pravilima ponašanja koja diktiraju zabranu sa ciljem da se ukroti prirodni divljak kakav smo u početku bili.
Razmišljam, samo što je napustio šumu i ušao u društvo, čovek je ubio oca i počeo da se kurva sa svojom majkom. Edip je obično simbol tog prelaza koji nas, na kraju, svakako, podvrgava pravilima ponašanja koja prihvatamo pognute glave, svesni da ćemo biti osuđeni na zatvor, vešala ili ćemo biti prognani iz društva, ukoliko ih narušimo.
Ovo ne objašnjava u najboljoj meri poroke ljubavi u društvu i njihovu vezu sa stvarima kao što su moda, osećanja, estetika ili prohtevi. S Prisilom zadovoljavam prvi i poslednji od ovih zahteva. Kada izlazim s njom – veoma retko, to vam je već poznato – podvrgavam se modi i društvenim pravilima. Kada sam sa Ele, bitna su osećanja i estetika. Kod Ele prvo vidim i to što vidim dopada mi se i uzbuđuje me. Ponekad me osećanja zanesu pa se tek kasnije, zadovoljen, predajem posmatranju Ele, njene lepote, njene smirenosti i njenog blaženog pogleda koji sledi nakon doživljenog seksualnog zadovoljstva.
Mali divljak koji me je zaposeo tako se oseća ovladan postignutim zadovoljstvom sa Ele. Mislim da svoju životinju isto tako kontrolišem kada sam s Prisilom u kući njenog oca ili kada – veoma retko – zajedno izlazimo u društvo.
Prosudite: Poveden slobodoumnom stranom moje ličnosti (onom koja živi sa Ele) i podstaknut, takođe, političkim stremljenjima (strana koju pokazujem pred svojim saradnicima – zašto su me primili s naočarima za sunce?), verovatno sam na večeri za dvanaest osoba morao da reagujem kada je Prisila, uvek tako nesmotrena, iskoristila trenutak zatišja – tu neprijatnu tišinu za stolom – prekinuvši ga ispuštanjem sopstvenog vetra.
Kažem vetra i navodim tri odlike njenog intestinalnog produvavanja. Prisila je prvo ispustila prdež da skrene pažnju, zatim neki zvuk koji je podsećao na klokotanje, kulminirajući zagušljivim gasom – nečujnim ali smrtonosnim – koji je dopro do svih noseva pokvarivši miris zubaca kojeg su nam upravo poslužili: Prisilin miris je bio jači od mirisa prokelja, luka i šeri paradajza.
Neprijatnu tišinu koja je usledila nakon prdenja prekinuo sam obrativši joj se povišenim glasom – ponavljajući svakodnevnu mantru:
– Ućuti, Prisila. Ne znaš šta pričaš.
Razgovor se nastavio. Neki gospodin je govorio o promenljivom odnosu ponude i potražnje. Njegova supruga, o rastu cena kućnih potrepština u supermarketima. Drugi je rekao da je prešao autoput Meksiko Siti-Akapulko za dva sata i petnaest minuta, potukavši rekord mada niko nije saznao da li je dobio premiju. Madam Zed je rekla da se vratila iz Hjustona sa odećom po poslednjoj modi koja u Meksiku ne može da se nađe. Onaj gospodin se žalio na cenu benzina, a ona gospođa na nepouzdanost domaće posluge.
Tako su se, između mišljenja o zarađenom novcu i potrošenom novcu, raspršili neugodni Prisilini vetrovi, koja nije shvatila sopstvenu krivicu odgovorivši na moju opasku:
– Ne znaš šta pričaš.
Jednim ljupkim:
– Sutra je nedelja, ne radi se. Čestitamo!
Moje misli kreću drugim smerom. Zašto sam rekao to što sam rekao nakon smrdljivog i glasnog prepada moje supruge? Da bih skrenuo pažnju s Prisilinog prostakluka i vratio nas na prekinuti razgovor zbog zatišja.
Isto tako, tačno je da, kao neoprostiv nastavak, ovde i sada, mog slobodnog i šaljivog razgovora sa Ele, nešto što sam uvek čuvao za naše najintimnije trenutke: nemam običaj da se predstavljam pred društvom kao zabavljač. Samim tim, kao odraz moje stalne birokratske navike da okončam neku situaciju rečenicom koja je istovremeno odsečna, šaljiva i neshvatljiva:
– Sunce sviće svakoga dana.
Na kraju, ipak, suvišna, zbog prikazivanja mog lošeg odnosa sa suprugom pred društvom, zbog nedopustivog faux pas koji je morao da me prikaže pred zajednicom ove nepoznate gospode u najmanju ruku kao nezdravu osobu, svaki put kada moj uzvik:
– Ućuti. Ne znaš šta pričaš...
Podrazumeva da ne mogu da kontrolišem moju ženu i njene eksplozije, i da nisam diskretan kada grmi, ali i da sam sposoban i mentalno brz u prikrivanju situacija i prelascima na druge teme. Otuda divljenje prema mojoj mentalnoj snalažljivosti mada i iznenađujućoj zbog moje zamaskirane svađalačke reakcije prema Prisili, poznate po nedostatku odnosa uzrok-i-posledica.
– Sutra je nedelja.
S obzirom na to da ne idem često na večere u društvu, ne znam da li su Prisilina nadimanja slučajna ili sastavni deo njenog normalnog varenja. Koliko li je puta Prisila zagadila čistotu ambijenta na večeri kao što je ova, a da to nisam znao ili mi niko nije rekao? Jesu li se njeni zvuci gubili u atmosferi uzbudljivih razgovora? Da li su se čuli ili su promakli? Da li su bili propraćeni sarkastičnim komentarima da je žena don Adama Gorospea poprdljiva?
Osećajući se, na moju žalost, kao savremeni Fransisko de Kevedo i Viljegas, povlačim se priznajući samom sebi iznenađujuću sposobnost da fizički prostakluk pretvorim u poetsko pripovedanje.
Zar Kevedo nije napisao da je za čmar blaženstvo kada vazduh struji, da mu je „mesto u središtu, kao i suncu” i da ga, „budući da predstavlja veoma neophodnu, dragocenu i lepu stvar, nosimo dobro skrivenog na najbezbednijem delu tela, uronjenog između dva brda... da do njega ni sunce ne dopire”, i da se „zbog toga govorilo: ’Poljubi me tamo gde sunce ne dopire’”, dodajući „da radost caruje između guzova”, naročito „prdež... koji se veselo kreće, i gde god da se pusti nastaje smeh i graja, i ruši se kuća”, što moji gosti za stolom ne priznaju pošto se prave da ne primećuju (a i ne osećaju) Prisilino oglašavanje, zaboravljajući (ili ne znajući) na Keveda i njegove reči: „Između hridi i hridi odzvanja prdež.”
Prizivam tada miris presečenog zelenog limuna dok padaju kapi njegovog soka. Sveže pokošeno seno. Šolju penušave čokolade. Miris koji direktno dopire do centra zadovoljstva, izbegavajući prepreke koje stvara razum. Miris kao sećanje na uzbuđenje...

15.


Odakle dolaze ovi ljudi? Posmatram njihove fotografije poređane na stolu i pokušavam da zamislim poreklo o kojem govore njihove kuće nedavno sagrađene ili kupljene od nekadašnjih bogataša, deformisane okovima na vratima, zastavicama u boji, zazidanim prozorima, ljudima s lažnim mitraljezima na balkonu, vrtlarima koji šišaju travu obrijanu sa strane, njihove radničke kombinezone prethodno natovarene oružjem.
Odakle dolazi oružje? Čitam izveštaj: samo u Hjustonu, u državi Teksas, postoji hiljadu petsto prodavnica oružja. Jedan klijent može odjednom da kupi više od sto komada vatrenog oružja, odlazeći u dvanaestak javnih prodavnica spremnih da mu ga prodaju bez ikakve provere. Osim toga, postoje trgovci koji švercuju iz Sjedinjenih Država u Meksiko. Prodaja oružja u severnom delu zemlje ne zahteva dozvolu kada je u pitanju privatna prodaja. Većina pištolja i pušaka zadržanih u Meksiku potiče iz prodavnica u Teksasu i Arizoni.
Posedovanje oružja – podseća članak koji ovog jutra čitam – zakonito je u Sjedinjenim Državama, a ukoliko se zaustavi neka sumnjiva trgovina između prodavnice i granice, trgovac svakako ima pravo na nošenje oružja kako je određeno članom dva u Bill of Rights – ali pod uslovom da postoji „dobro uređena milicija, neophodna za bezbednost jedne slobodne države”. Da li se u stvarnosti ispunjavaju takvi uslovi?
Na to pitanje neki trgovac oružjem odgovara da nije beležio šta je sve prodao, i da je prodao posao. Od čega sada živite? – Od moje ušteđevine – rekao je s verande svoje kuće u Hjustonu. – Koliko puta su vas saslušali pre nego što ste se povukli? – Uh, to je dozvoljeno samo jednom godišnje, ali pošto ima malo inspektora, ponekad na svake tri, svakih šest godina. – Koju vrstu oružja ste vi prodavali? – Pištolje, samo pištolje. – A puške AK-47? – Šta je to? Never heard. – Slušajte, pošaljemo jednog lažnog kupca u vašu prodavnicu da traži dvanaest AK-47, i vi ih mu prodate. Zar vam nije delovalo sumnjivo? – Klijent naređuje, ja sam obični trgovac.
– Ja imam pravo da kupim oružje za lov. Ustav mi daje pravo na to.
– Ja imam pravo da prodajem oružje. To je pravo koje...
– Ja obaveštavam vlasti o sumnjivoj prodaji oružja u mojoj prodavnici. To je obaveza koja...
Dostavljaju mi izveštaje o oružju koje je vraćeno iz Meksika. Jedna puška iz Akapulka nakon napada na kancelariju poslanika sa ishodom od tri mrtve sekretarice. Dve puške nađene na federalnom putu. Jedna puška pronađena u Mijuatlanu nakon napada na deo vojske u mesnoj botaničkoj bašti.
Sabiram račune.
Vlasti su povratile pet pušaka. Pet.
Na hiljade pušaka uvezenih preko bandi švercera drogom. Na hiljade.
Kuće s metalnim vratima, šarene zastavice, zazidani prozori, revolveraši na balkonima, naoružani vrtlari.
– U radnički kombinezon stane mnogo stvari...
Odakle su izašli? Ko su bili ranije? Da li ih je moguće kazniti vraćanjem na početak? Zatvaranjem i ispitivanjem njihovih žena?
Hoću da se suočim s problemom, kao što sam to činio mnogo puta ranije, i Henara Ruvalkabu,\'7b7\'7d iz podzemnog zatvora u San Huanu de Aragonu, pošaljem u zatvor u Santa Katiti, kao stručnjaka za prerušavanje u žene radi dobijanja podataka i, ako bude sreće, malo seksa (sabiram koliko nam je puta advokat Ruvalkaba poslužio da bi sebi skratio odsluživanje kazne). Zašto ne pošaljem neku ženu? Zato što sam ubeđen da se podrazumeva da su žene banda koja se brani, koja se na kraju uortači kako bi se zaštitila od nametljivog, zlonamernog muškarca koji je, pri tome, đubre ako mu da, đubre ako joj da.
Zato upravo potkupljeni Ruvalkaba dolazi da me obavesti da u Santa Katiti postoji jedan zaseban deo za žene koje su umešane u šverc drogom, otmice i seriju ubistava. Tamo je i Kraljica Mamba, sisata i dlakava devojka koja nosi pantalone, džemper i bele cipele kao da želi da prikrije svoje obline. Ona upravlja novcem šefa Viborona i zbog toga ima kompjuter u svojoj ćeliji, uprkos tome što ima čuvara koji je s njom sve vreme. Nadobudno se šeta zatvorskim dvorištem u kojem se nakupilo preko sto osoba, uključujući i one koji dolaze spolja s hranom i odećom za zatvorenice. Tamo je Ćaćaća, osuđena zbog ubistva nekog bankara: lepa ženka, kaže Ruvalkaba, s velikim dekolteom i pokupljenom kosom, koja ističe izuzetno belu kožu, i zbunjujućim pogledom, koji istovremeno deluje cinično i zadovoljno počinjenim zločinom. Tu je i Stara Alberta, osuđena zbog krivotvorenja i ubistva mladih milionera. Tu su i „Las Dinamiteras”, optužene za tajno podmetanje bombi u glavnom gradu. Obe su razroke i karminišu usta jarkom bojom.
Najgora od svih, gospodine advokate – kaže mi revnosni don Henaro – jeste ubica starih žena koja je bez razloga ubila dvanaestak nepoznatih starica kojima ništa nije ukrala: ubija zato što voli da ubija, pravdajući se da su njene žrtve bile samo za krevet, ženske koje su srećnije mrtve nego žive.
Najjednostavnija je Komandantkinja Karamela, debela žena, večito s ustima punim slatkiša, koja predvodi grupu prestupnica čije poreklo, gospodine advokate, ne pripada društvenom dnu, već tu ima daktilografkinja, bankarskih službenica, prodavačica, dadilja bogate dece, dakle, žena koje su nezadovoljne ne zbog siromaštva nego zbog toga što nisu bogatije, i koje su spremne, kako mi Karamela priča, da brže uđu u društvo koje sve obećava ali ne kaže kada.
– Žurilo nam se – rekla nam je Karamela. – Mogle smo da budemo zadovoljne u nekoj kancelariji ili apoteci. Ali, znate šta, advokate? Ono što ljudi obećavaju nama, druge već to imaju, mada u malom broju, i to ne puštaju, a ono što se nama obećava, u oglasima, znate, jasno je da je reč o čistoj iluziji i da nas to neće zadesiti, čak ni u ratama.
Stavlja u usta svežu karamelu. Baca omot na pod. Jedna od Dinamiteras ga podiže i baca u kantu za smeće.
– Da li se čudite što želimo da ubrzamo tok sreće, gospodine advokate? – pita Karamela, ostavljajući bez glasa mog poslanika don Henara, kome prerušavanje ništa nije pomoglo.
Priznajem da me svi ovi izveštaji čine veoma nezadovoljnim. Kao da aždaja od hiljadu glava stražari ispred moje kancelarije na četrdesetom spratu naspram šume Ćapultepek, a ja smelo izlazim da odsečem jednu glavu samo da bih zaključio da se na njenom mestu rađaju dve nove glave.
Borimo se protiv čudovišta s bezbroj oblika, a rešenja koja mi padaju na pamet – i koja iznosim u mojoj radnoj sobi – nisu dovoljna, prolazna su ili su još bolje dugotrajna. Ozakoniti drogu, počevši s marihuanom. Znamo da Sjedinjene Države neće hteti da nas podrže, u ime slobode pojedinca čak i da se sami otruju i otruju bližnje. Shvatamo da je ovo globalni problem u globalnoj eri: odseci aždaji jednu glavu, rodiće se dve, a ako njih odsečeš, zameniće ih četiri...
Moji saradnici posmatraju me sumnjičavo iza svojih crnih naočara. Odnosno: naslućujem njihove poglede. Da li su prekorni? Pa neka onda oni nešto predlože. Jedan se usuđuje da kaže:
– Adam...
– Zar smo na ti?
– Nismo. Adam Gongora.
– On je ubica.
– A šta drugo zaslužuju kriminalci, nego jednog zločinca krvoločnijeg od njih? S dužnim poštovanjem.

16.


Abelardo Olgin i ja sastali smo se da večeramo zajedno. Priča mi kako je razočaran u književnost i o mogućnosti da, za promenu, uđe u svet medija kao pisac televizijskih serija.
U vezi s tim priča mi o razgovoru s glavnim čovekom na kanalu Tetravisiona, starim Rodrigom Polom, o kojem sam mnogo slušao zato što je njegova karijera bila određena ulogom u nekoj preistorijskoj seriji. Poznato mi je da je Pola bio sin Rosende Subaran i Hervasija Pole, revolucionara streljanog 1913. godine zajedno s drugovima koje je prijavio da ne bi umro sam – „da umremo zajedno” dok kličemo „živeo Madero”. – Na kraju se Rodrigo oženio nekom porfirističkom\'7b8\'7d aristokratkinjom (ko bi se toga setio) koja se zvala Pimpinela de Ovando i ušao u svet televizije koja je bila u povoju, dospevši do generalnog direktora i moćnog medijskog preduzetnika.
Da bi došao do don Rodriga, Abelardo priznaje da je zloupotrebio privilegije svoga oca. Nije bilo razloga da Pola sazna da se Abelardo udaljio od svog slavnog oca Kralja Biskvita i da je prognan iz kraljevstva pisane reči od strane književnog pape.
Na sreću magično prezime „Olgin” otvorilo je vrata mladiću, a i njegova pojava je predstavljala dobru preporuku. Abelardo Olgin nije podlegao mladalačkoj modi koja je diktirala oblačenje nalik mašinovođi ili prosjaku, nego se, oduševljen holivudskim filmovima tridesetih i četrdesetih godina, oblačio konzervativno, noseći sako i kravatu, kao što je to činio Keri Grant. Verujem da je ova naklonost prema nekadašnjim filmovima i nestaloj epohi koja samo u njima traje, spojila Abelarda i mene, zbog čega nam je Prisila ponekad upadala u reč:
– Tomas Mičel se još trideset devete pojavljuje u filmovima Samo anđeli imaju krila, Prohujalo s vihorom, Zvonar Bogorodičine crkve, Gospodin Smit ide u Vašington i Poštanska kočija, za koji je dobio Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu – podsećao se Abelardo.
– Poštanska kočija je – nadovezao sam se – adaptacija kratkog Mopasanovog romana, a u Meksiku ga je ekranizovao Norman Foster sa Ester Fernandes i Rikardom Moltalbanom.
– On je bio Fosterov pašenog, njih dvojica su bili oženjeni sestrama Blejn, a najpopularnija je bila Loreta Jang.
– A ona je u tajnosti imala dete s Klerkom Gejblom, začeto tokom snimanja filma Zov divljine, prema romanu Džeka Londona...
– Kakvo uživanje u tolikim filmskim adaptacijama, naročito u Morskom vuku sa Džonom Garfildom i Idom Lupino.
– Kao i njegova ekranizovana biografija, s glumcem koji je najavljivan kao bomba i veliko ime, a zatim nestao. Kako se zvao?
– Ne sećam se. Pitaj Karlosa Monsivajsa.
– Ili Hosea Luisa Kuevasa.
– Ili Nataliju Botanu, kao poslednju i najbolju mogućnost...
Primećujem da nas Prisila prisluškuje u trpezariji, skrivajući se iza zavese. Znam to zato što će don Selestino, po običaju, uskoro da prekoreva Abelarda, a usput i mene, što nije uobičajeno.
– O čemu pričate ti i tvoj šurak u tajnosti?
– Nije nikakva tajna. O starim filmovima.
– O filmovima? – uzbuđuje se don Seles. – Kažeš o fil-mo-vi-ma? O filmovima koji iznose tajne? Ti i Adam imate tajne? O čemu pričate? Kakvu zaveru spremate protiv tvoje sestre? Ko je Norman Foster, ha?
Čujem kako Prisila, čuvši ove reči, udara šamar služavki koja ide uz stepenice i nosi čisto rublje u sobu.
– Norman Foster je filmski režiser, oče.
– Kako da ne. Re-ži-ser, ha, samo to, kao da ne znamo...
– Režirao j e Put u zemlju straha.
– Ah, tako znači. Znači u tome je stvar? Zemlja straha?
– S Dolores del Rio...
– Nemoj da skrećeš razgovor, lupežu, pokvarenjače...
Smešno mi je što stari don Selestino koristi izraze, kao i starica koja je kišobranom napala mladog pljačkaša u autobusu na liniji Salto del Agua-Sjudadela-Rajon.
– Čestitam – kažem Abelardu smejući se dok ručamo zajedno u Dunavu u ulici Republike Urugvaj. – Oslobodio si se don Selestina.
– Ali ti si i dalje tamo – rekao je Abelardo bezazleno.
– Dobro je kada si nevidljiv bez obzira na to što te vide – nasmejao sam se.
Don Rodrigo Pola, koji samo što nije zašao u stotu, primio je, kao što sam rekao, Abelarda Olgina u svoju presvetu kancelariju u ulici Insurhentes zavaljen u korpi od vrbovog pruća tapaciranoj pamučnom tkaninom koja mu možda čuva snagu i daje toplotu koja mu nedostaje ili mu je vraća, zatrovanu samim sobom. Koliko toplote proizvodi jedan gavran star skoro sto godina? To nije samo fizičko, nego i filozofsko pitanje: zašto neki ljudi žive daleko više od „normalne” računice – sedamdeset, osamdeset godina? – gubeći pritom, to je tačno, mnoge sposobnosti, dok neke uspevaju da sačuvaju ili možda, dobiju druge, do tada neotkrivene? Tužno je gledati ljude koji su nekada bili snažni, uverljivi, čak svadljivi, kako postaju nemi i u kolicima, i zavise od supruga koje su zlostavljali, varali, omalovažavali – a od kojih sada zavisi da li će jesti, mokriti, spavati, da li će ih dovesti ili odvesti. – Zar ne bi bilo bolje da umru nego da dožive takvo poniženje?
– Kažem sebi – a ne Abelardu – da bih više voleo da umrem u punoj snazi, jak i aktivan, samo da nikada ne postanem predmet zaborava i žalosti, da ne zadajem brigu koja na čudan način pogađa mladog čoveka dok posećuje starca kojeg je nekada obožavao i koji mu je služio kao životni uzor, a koji sada samo bali i priča gluposti u jednoj korpi od vrbovog pruća...
Možda se zbog svih ovih razloga don Rodrigo Pola, koji održava svoje mentalne sposobnosti, nije predao svim tradicionalnim pomagalima koje starost iziskuje – kolica, štake, krevet – nego je odlučio da se zavali u korpu od vrbovog pruća tapaciranu pamučnom tkaninom.
Pola dočekuje Abelarda izražavajući mu pasivnu ali rečitu dobrodošlicu s tog pamučnog trona na kojem čuva i obnavlja preostalu snagu jednim pokretom elegantne pomirenosti i glumeći sreću – smatra Abelardo – prikupivši svu moguću snagu iz svoje podmakle dobi i fizičke nemoći pretvorene u neku vrstu carskog umiranja.
– Poput Lame u Izgubljenom horizontu.
– Sa Semom Džefom, u glavnoj ulozi.
– U režiji Frenka Kapre.
– Tata, tatice, Abelardo i Adam pričaju u šiframa, nešto smeraju, mora da je protiv mene, proveri, tata – pljusak služavki – zaštiti tvoju ćerku, otkucalo je dvanaest sati i jasno...
Šta bi rekla da je čula medijskog cara, starog Rodriga Polu, kako razgovara sa Abelardom Olginom, objašnjavajući mu tajne televizijskih serija?
– Gospodine – obraća se Pola izveštačeno Abelardu; ne kaže mu ni „mladiću” ni „dečko” a još manje „Abelardo”, već „gospodine”, uspostavljajući unapred odnos poštovanja što će reći poslovni odnos. – Dakle, primam te zato što si Olgin, sin Kralja Biskvita, ali nemoj da misliš da ti tvoje poreklo daje više moći i da je bitnije od toga što te primam kao čovek koji je na najvišem položaju u ovom preduzeću.
Tvoja pripadnost privilegovanom krugu u Meksiku nije toliko značajna. Ti si deo stotine, dve stotine porodica koje računaju, koje dele poslove, finansijske i političke položaje, pozivnice za venčanja, večere, godišnje odmore i tako dalje. Misliš da je to malo? Pa, probudi se, gospodine, i shvati da smo ugroženi.
Možda u ovom trenutku don Rodrigo uzdiše a ti se uzbuđuješ verujući da svaki starčev udisaj može biti i poslednji. Međutim, ponovo se oglašava, ne bi li se divio mladalačkim žarom.
– Ugroženi? – pitaš.
Don Rodrigo nepoverljivo gleda desno pa levo, uronjen u pamučnu tkaninu.
– Gledajte, gospodine, shvatite jednu stvar. Moj otac je bio revolucionar 1910. Ja sam rođen 1909. Ostao sam s mojom majkom donjom Rosendom, neka u miru počiva. Želeo sam da budem pisac. Na vreme sam se opametio. Posvetio sam se onome što će se dogoditi, a ne onome što je prošlo. To je vaš problem, gospodine. Treba da shvatite šta je to što ostaje i šta je to što dolazi. Kada neka država propada a njena elita nestaje, druga država izranja, a njena elita se zbunjuje. Madero je bio sin zemljoposednika, Karansa je bio Porfirijev senator. Međutim, Obregon je bio poljoprivrednik, Kaljes učitelj, a Vilja i Zapata, zamislite...
Abelardo, da li je Rodrigo Pola uzdahnuo dok ti je pričao o onome što ti je već bilo poznato?
– Ali svi su bili političari, kako pismeni tako i nepismeni. U stvari, želeli su moć kako bi promenili državu. To su i učinili. Stvoreno je savremeno, industrijsko društvo, s velikom društvenom zaostalošću, to je takođe tačno, sa zaostalošću koju smo pokušali loše ili dobro da popravimo. Međutim, sada, moj gospodine Abelardo Olgine...
Don Rodrigo je protrljao svoje sitne oči pamučnom maramicom.
– Sada nema revolucionara. Ima zločinaca... švercera drogom... zgodnih devojaka koje ih prate... puževa... a kao i uvek, funkcionera s računima u Švajcarskoj čije poreklo ne može da se objasni...
Čitava jedna rasa poročnih ljudi, ljudi čiji je prostakluk nepojmljiv, gospodine, ljudi bez klase, to nisu ljudi sa sela, niti je to srednja klasa, niti je to bilo koja klasa: to je lumpen svet koji je postao bitan zahvaljujući zločinu, to su otmičari dece, zlonamerni skorojevići, okrutni i pohlepni, bez ikakvih uzora, spremni na ubijanje, iskorišćavanje, podmićivanje...
Na kraju je još jednom uzdahnuo.
– Da li ćemo vam odgovarati s televizijskim serijama?
Abelardo kaže da se starac nasmejao. Teško je to proceniti, tamo u dnu pamučne tkanine.
– Pa da, gospodine. Hajde da se kladimo da će mnogo ljudi da se zalepi za televizijski aparatić umesto da izađe na ulicu i oda se kriminalu. A tek u kućama zločinaca, ko zna da li će neka od naših velikih drama pogoditi neko srce i pokazati, dakle, put vrline...
Osmeh je sada bio prijateljski. Pola se zakašljao (sve je na njemu podsećalo na kraj, na završetak) i zavalio se u korpu koliko je mogao.
– Kažete mi da želite da budete pisac? Pa vi možete da birate. Postoje razni stilovi u televizijskim serijama. Najgore su venecuelanske. Ljudi imaju previše imena. Polovina vremena se potroši na njihovo izgovaranje „Fransisko Edelmiro Bolivar” ili „Edelmira Skarlet Miroslava” i ništa se ne događa zato što svi samo izgovaraju ta dugačka imena. Brazilske su najbolje, mada su za nas neprihvatljive. Ima previše političkih konflikata. Previše golotinje. Previše scena u krevetu. U Kolumbiji se, međutim, predstavlja neka vrsta preterane sramežljivosti i prodiranje zločina i droge.
Abelardo je napravio izraz iščekivanja (kaže mi).
– U Meksiku, moj gospodine Abelardo Olgine, ne prihvatamo samo jednu spornu temu u seriji. Postoje dobri i zli. Postoje moćni ljudi i prokletnici. Postoje žene koje
manipulišu. Postoje porodice s dobrom i lošom decom. Međutim, postoji – neminovno je – skromna ali poštena služavka u koju se zaljubljuje dobri sin, miljenik porodice.
Abelardo je rekao da je čuo neki neobičan zvuk iz korpe. Da li to beše smeh starog Rodriga Pole? Ili je to bio njegov poseban način izdisanja?
– Nemojte da zanemarite ova pravila, gospodine. Sve je u ovom razgovoru šifrirano: Domovina, Porodica, Religija i Država...
– A zaključak? – upitao je Abelardo.
– Služavka se udaje za dobrog sina.
– A nasledstvo? – palo mu je na pamet da pita.
– Prvo ga izgubi.
Pola se pomerio u svom odru za umiranje.
– Međutim, junak stiče bogatstvo sopstvenim trudom, ne nasleđuje ga i ne gubi devojku koja je bila služavka.
Abelardo kaže da je starac, rekavši to, počeo da sisa sopstvene desni što je delovalo kao da završava s pričom.
– Gledajte – rekao je Abelardu – nazdravite sa mnom za uspeh u vašem poslu. Poslužite se jednom čašicom. Pijte.

17.


Do sada sam uspešno ispleo različite niti mojeg postojanja. Kao što sam vam već ispričao, moj poslovni život obavljam s krajnjom ozbiljnošću, ne priznajem lakoumnost ili propuste od strane mojih saradnika. Moj život u porodici je pod maskom mog poslovnog života. U kući don Selestina Olgina ponašam se onako kako sam se ponašao u početku: kao ponizni mladić bez dinara koji se oženio Prisilom, Kraljicom karnevala. Ali obe maske – poslovna i porodična – skrivaju, na svoj način, moj ljubavni život, moje strasno predavanje Ele, s kojom se mučni sati, formalnost, nadobudnost i odsustvo pretvaraju u trenutke opštenja, oslobađanja, jednostavnosti i prisutnosti...
Da li je Ele svesna šta mi znače njena ličnost, njena ljubav, njeno prisustvo? Istinu govoreći, ne znam. Ne znam to zato što stvarno ne znam ko je Ele.
Mogla bi da bude lakomisleno, providno stvorenje, ptica koja leti s cveta na cvet pijući sokove prirode. Čas se oduševljava na Luizminom koncertu. Čas me moli za sitnice kao što je brijanje pazuha. Čas ovo, čas ono.
S druge strane, ona je tako ozbiljna u svakodnevnom ponašanju. Nisam video lepše uređen stan od Elinog. Sve na svom mestu, magično. Seks unosi visok stepen nereda u krevetu, u kupatilu, klozetu: nikom ne pada na pamet da razmišlja gde da baci gaće, košulju, čarape: to je dokaz strasti, požudne užurbanosti. Poput patuljaka iz bajki, Ele sve sredi za tili čas – dakle, dok uđem u kupatilo, sredim se i vratim u sobu. – Sve izgleda kao da se ništa nije dogodilo. Ele je već obučena i čeka me u dnevnoj sobi s pićem. Viski sa sodom mi dođe kao nagrada za moje sitne ljubavne vragolije.
Ele zna da sam ja ambiciozan čovek. Sve zna iz novina, ali me nikada ništa ne pita. Ponekad patim zbog ove prećutne taktičke barijere koju mi ljubav nameće: ovde smo da bismo se voleli, bili zajedno, maštali. Ako želiš, pričaću ti šta radim, Adame, ja znam šta ti radiš i nisu mi potrebna objašnjenja: voli me, ne tražim ništa drugo: voli me, Adame... Sve ovo pričam zato što večeras, ne znam iz kojeg razloga, imam potrebu da Eli kažem nešto što nikada nisam rekao:
– Ja sam ambiciozan čovek.
Ele me gleda uzdržano – s ljubavlju, ali ipak uzdržano. Vadi led iz frižidera i čini dobro poznati zvuk s kockicama koje prebacuje u staklenu posudu, kao da želi da previdi važnost koju želim da dam razgovoru. Zahvalan sam joj na njenom prirodnom ponašanju. Donosi mi čašu škotskog viskija i seda pokraj mene, osmehujući se.
Ona pije Orange Crush, što ne samo da mi je neobično nego mi liči na neki znak: slušaće me odmaknuta od mene na razdaljini poput razdaljine između jedne čaše scotch-and-soda i jednog Orange Crusha.
– Ja sam ambiciozan čovek.
Ele je ugrabila trenutak.
– Kažu da si postigao sve što si zamislio, Adame.
– Ja sam ambiciozan čovek – kažem treći put.
– Pa već si to tri puta rekao. Zašto?
– Pogodi.
– Ok. Ispunio si tvoje ranije ambicije. Sada imaš neku novu ambiciju. Ti si preporođen čovek. Ti si Adam, prvi čovek...
Pomilovala mi je ruku i odmah je sklonila.
– Zašto? – pita Ele.
– Već si rekla uzvraćam joj milovanje, primećujem da su mi prsti hladni od čaše viskija koju sam stavio na sto.
– Ne. Šta želiš? Zašto to želiš?
Čitalac će shvatiti zašto sa Ele mogu da razgovaram o svemu i ni o čemu, o glupostima i bitnim stvarima, bez straha od osvete, pogrešnog tumačenja ili bilo kakvog optuživanja. Međutim, pitam se da li mi ovo veče, neočekivano, daje za pravo da pričam s više iskrenosti i da li su moje reči, pre svega, posledica oluje koja je u podne ugasila sunce i zamračila prozore moje kancelarije.
Godi mi poverenje koje mi Ele pruža, dok pričam, osećam toplinu njene duše – pitke, tečne i potpuno drugačije od mog ustajalog porodičnog i poslovnog života: Ele je bistra voda koja mirno teče.
Mogu da joj kažem, tek tako, da se osećam ugroženim. Kao da sam u životu, u mojoj duši, došao do nekakvog proplanka na kojem je zadovoljstvo zamenilo ostatke mojih ambicija, koje su bile poput pokorenog tigra koji je slobodno hodao džunglom, vrebao svoje neprijatelje, nadjačavao slabije, i što je najvažnije, savladavao jake; kao da je taj tigar, kojeg, zapravo, ja predstavljam, prihvatio pravila kućnog mira, kavez u kojem istovremeno može da švrlja i da bude miran, da jede a da ne bude pojeden, da spava kada god mu se prohte i posmatra svet s visine iz dobrovoljnog zatočeništva zato što je u njemu zatvorena njegova sopstvena moć, nalik domaćoj životinji koju ja, Adam Gorospe, mogu da hranim, da joj naređujem kao bilo kakvoj mački ili da je pustim da luta gradom dižući paniku i ponekad sejući smrt...
Elin pogled je izražavao naklonost. Nije se usuđivala da progovori potvrdne reči: Znam to. Promena – nije bila iznenadna već postepeno usklađena s pogledom – nagoveštavala je pitanje a šta sada, da li je nešto izdalo tvoje poverenje, Adame, da li su ti stavili tegove na krila, letiš niže nego juče, ljubavi.
Kažem joj, a to je Eli poznato, da sam oduvek poredio svoj život, svoj posao i društvo u kojem se krećem s paradoksalnom ćelijom slobode: slobodne zato što sam ja slobodan, tačno, u kavezu, zato što je i čitavo ljudsko društvo u kavezu, ali u kavezu kojim vlada Adam Gorospe, da li me razumeš?
– Ne poričem granice moje slobode. Podnosim ih zato što je moja moć veća od moje slobode, da li me razumeš? Da li mi veruješ?
Kao u Pučinijevoj operi koja se odvija u boemskom potkrovlju, Ele mirno kaže:
– Da.
Nikada se ne bi usudila da od mene traži neko objašnjenje a priznajem da bi mi bilo teško da joj ga dam. Muči me sumnja: da li Ele zaslužuje moju potpunu iskrenost? Do koje mere treba biti iskren s ljubavnicom i dati joj oružje za buduće streljanje? Da li iskrenost s bićem koje sada, u ovom trenutku, saoseća i uzima moju ljubav predstavlja davanje oružja toj istoj ljubavnici u trenutku kada to prestane da biva?
Čitalac će shvatiti da je moja druga „seksualna” veza s Prisilom odredila nepovrediva pravila ponašanja. Ona je to što jeste i čini to što čini: sve je predvidivo, što potvrđuju dvadeset dve godine zajedničkog života. Nema ničega u Prisilinom bračnom doterivanju – Adam koji nikada ne traži promenu, niti razvod, makar mu to sam Bog naredio. Prisila predstavlja moje trajanje, moj opstanak i mada mi ona, u ličnom smislu, ne daje mnogo radosti – naprotiv – ona mi pruža bezbednost i spokoj. Na tom području, stvari su takve kakve jesu. Prisila priča gluposti. Don Seles urla. Abelardo odlazi od kuće. Služavku stalno šamaraju.
Upravo ovde, sa Ele, moja se duša ispunjava istinskim zadovoljstvom, ukoliko osećanje zadovoljstva ne znači, zapravo, nezadovoljstvo koje počiva u zalihama nepredvidivih teškoća za današnja sladostrašća. To ti je ljubavni odnos: ako mi danas daš sve, da li to sutra možeš da mi oduzmeš? Osećamo se oslobođenim bračne stege koja je nalik omči oko vrata osuđenika. A osećamo se ugroženima zato što, bez zvaničnog sporazuma, da bismo bili slobodni, sloboda može da oslobodi svake obaveze i da napusti jednog od ljubavnika na nekom usamljenom ostrvu gde su mu jedino društvo kajanje, izopačene ordalije ljubomore, čežnja, tuga zbog neispunjenih obećanja...
Zar razvod postoji? Zar ljudi mogu da se razdvoje? Ništa od toga ne važi za par koji se voli i ispunjava svoj san. Jedino je to bitno. A bitno je zato što ljubav ispunjava celokupan prostor življenja, bez prozora, vrata ili otvora kroz koji bi se moglo pobeći. Da li je iskrenost vrlina ili povod za seksualno nasilje i vatrenost? Pored svih mera opreza, strahova i smelosti, upravo ću to da proverim sa Ele ove večeri u kojoj je nalet sušnog perioda ugasio sunce.
Decembar je tako daleko ostao!

18.


„Da se niko nije usudio da me prati. Ne pomišljajte na to.”
– Nemoj ni da misliš. On zna sve.
– Zar zna i šta mislim?
– Kažem ti da zna sve. On je prorok.
– Zar vernost nije dovoljna?
– Naprotiv. Što si više odan sve si veća žrtva. A možda i manje pouzdan, ne znam.
– Prema tome, svejedno je da li si u protivničkom taboru.
– Svejedno. Ako si protivnik zaštićeniji si od saradnika.
– Odanost nije dovoljna?
– Bolje žrtvovati verne saradnike nego se žrtvovati ili biti žrtvovan. Vrhovni vođa ne podnosi da ga iko zaklanja. Niko ne može da uzleti po sopstvenoj želji.
– Šta se dogodilo s Largom?
– Smestili su ga u ćorku. Posle su mu bili u poseti i rekli mu: „Ako daš izjavu da si kriv, spasen si.” Priznao je da je kriv a onda su ga streljali.
– Gde je sahranjen?
– U zajedničkoj grobnici.
– Ali bio je deo naše istorije; zaslužuje priznanje...
– Bio je prognan iz istorije.
– A šta se dogodilo s Bobijem?
– Nema više povlastica. Priznao je svoje greške.
– Jesu li i njega streljali?
– Nisu, sada radi u Ksoćimilku kao šofer. To se zove „pidžama plan”. Umesto da te streljaju, pretvore te u vrtlara, šofera, u...
– Šofer u Ksoćimilku.
– „Da se niko nije usudio da me prati.” Tako je.
– Ali on treba da napuni devedeset devet godina!
– Nemojte slučajno da mislite...
– Nemojte slučajno nemojte slučajno nemojte slučajno...
– Da mislite da mislite da mislite...
– Adam Gorospe je doživotni meksički vođa.
Probudio sam se gušeći se uznemireno. Pipnuo sam čelo. Noćna mora.

19.


Ne, to nije bila noćna mora. Bila je to stvarnost. Adam Gongora je bio zadužen da se pobrine za pogoršanu javnu bezbednost, a njegove metode su se odmah osetile.
– Svi smo mi budući leševi – bila je to prva i užasna izjava pred novinarima.
Da ga samo vidite! Gongora je debeli i zdepasti čovečuljak lica nalik na kuvanu šunku i zalizane kose koja prekriva ćelu. Kapa ga čini višim za nekoliko centimetara. Neće, međutim, da nosi visoke potpetice. Hvali se da mu niski stas daje visoku moć. Imenovan je da u Republici dovede u prividni red rastući haos.
U svojim izjavama vrši pritisak:
– Svima je poznato da je nacionalna bezbednost nesigurna. Snage reda se lako udružuju sa snagama nereda. Policajci primaju bedne plate. Kriminalci ih plaćaju deset puta više. Od tri hiljade pesosa do trista hiljada, šta kažete? Nacionalna vojska radi poslove koji ne dolikuju oružanim snagama. Vojska vrši policijske poslove a nju su nadjačali kriminalci zato što su bolje naoružani, šta kažete?
A evo Gongorinog rešenja:
– Ja ću napraviti čistku u oružanim snagama. Biće manje policajaca, a plate će biti veće. Da vidimo da li će tako... Šta kažete?
Da vidimo. „Svi smo mi budući leševi. Šta kažete?”
Gongora ulazi u društvo zahvaljujući svom položaju. Prima pozive. Uručuje pozive. Svi žele da ih Gongora štiti. Čak i moj tast, Kralj Biskvita, malenog policajca poziva na večeru.
– Stavite mu jastuke na stolicu da može da dohvati supu – savetujem mog tasta, kome je poznato moje loše mišljenje o Gongori.
– Ah, mali Adam je pravi šaljivdžija – kaže podrugljivo Kralj Biskvita.
Ubrzaću priču zato što nema smisla da se zadržavam na nevažnim detaljima u vezi sa onim što se dogodilo. Već vam je poznat lik Adama Gongore. Takođe vam je poznato da mi je, na nesreću, imenjak, zbog čega na ovoj večeri kad god se pomene Adam, ne znamo da li je reč o Adamu Gorospeu – o meni – ili o Adamu Gongori – o njemu.
Sve je ovo samo uvod. Zavesa se diže i ono što moje oči vide i moja čula osete zastrašujuće je. Gongora ne prestaje da priča. Svestan je da je popularan. Svestan je da je zvezda. Ako je iole pametan, shvatiće da zvezde gase čim popularnost prođe, da ih niko više ne gleda. Očigledno je da je prost čovek. Takođe je nepoverljiv i prepreden tip zato što naslućuje tuđu prepredenost. Sve što izgovori ne sme da ponovi u drugoj prilici, prvo zbog toga što će svi znati šta će reći, drugo, zato što će dosaditi celom svetu.
Posmatram ga kako brblja u nameri da iznenadi ali i uplaši zvanice za stolom don Selesa. Ako je pametan, neće ponovo prihvatiti večeru u ovoj kući. Adam Gongora je od onih ljudi koji samo u jednoj prilici daju sve što mogu ili znaju da daju. U društvenom smislu, umiru iz prve. Međutim, oni to ne znaju te drugi put izazivaju zevanje i ispadaju smešni. To ih ozbiljno uvredi i onda se grubo ponašaju. Ponestaje im reči. Preostaje im akcija. Ozlojeđena akcija, ona koja kažnjava.
Prisila ne skida oči s Gongore. A Gongora, što više brblja, sve više se obraća Prisili, gleda je i veliča je. Oh, poznajem vrlo dobro moju ženu i shvatam da, naviknuta na pažnju koju su joj poklanjali kao Kraljici proleća i Princezi karnevala, više ne strahuje, nakon venčanja sa mnom, od viška kilograma i godina. Više joj se niko ne udvara.
Vi znate da me to ne muči. Štaviše, to je moj glavni životni plan. Ozbiljan advokat. Običan muž. Vatreni ljubavnik. Kancelarija. Prisila. Ele. Sve po navedenom redu, itd.
A sada dolazi ovaj uljez da poremeti moj tako strogo uređen život. Ovo njuškalo, pa još i moj imenjak, sve više gleda uzbuđeno u Prisilu, i moja žena crveni, spušta pogled, podiže pogled prema gospodinu Gongori, predaje se ljubavi, ona se...
Činim nešto nedolično.
Nešto sramotno.
Puštam da padne salveta i saginjem se da je uzmem.
Posmatram šta se događa ispod stola.
Ne mogu da verujem.
Moja Prisila i on, Gongora, igraju se footsie ispod stoljnjaka, dodiruju se vrhovima stopala, Prisila izuva jednu sandalu roze boje, Gongora (malo teže) jednu poluduboku čizmu i oboje uživaju u tom susretu ekstremiteta koji predstavlja samo uvod u bliskost.
U tom trenutku menja se slika o mom životu i postavlja mi zagonetke i neuobičajene izazove u oblastima za koje sam verovao da su zauvek uređene.

20.


Posmatram, dakle, kradom šta preduzima Gongora da bi zaveo red.
Nasilno upada u naselja nazvana Gorospeviljas da bi me osramotio i uvredio, optužujući poslovni svet i novac za siromaštvo i obezvređivanje ljudi koje Gongora sada pritiska, zatvara i zlostavlja nazivajući ih lenjivcima, kriminalcima i društvenim šljamom, bez obzira na to što je svima poznato da većina među njima pripada osrednjoj srednjoj klasi ili nižoj srednjoj klasi koja je izgubila posao, ušteđevinu, stanove, da nije imala drugog izlaza do da dođe da živi u izgubljenom gradu u kojem žive osiromašeni ljudi.
Posao i ušteđevina. Potom, ognjišta, kuće u stambenim zonama za koje nisu uspeli da plate hipoteku. Sposobni ljudi, ali s malo dara za predviđanje, spali su, znači, na bedu koja uvek okružuje ostrva nesigurnog blagostanja u Meksiku.
Tako je u Gorospeviljas – kakvog li imena – dospela i gomila nadničara i sezonskih radnika koji nemaju drugog izlaza. Pošto je severna granica zapečaćena, moraju da ostanu ovde, bez posla a nadasve bez zvaničnog programa za zapošljavanje zato što živimo na tržištu, a tržište se brine da reši probleme ponude i potražnje za poslom, da, kako da ne, uzvikujem razočaran u sopstvenu filozofiju pristanka na priznanje: Država je loša, tržište je dobro, Država je neman, tržište je vila...
Upravo ovde ulaze odredi pod komandom Adama Gongore da puste pse ubice, da otvore vatru na bedne barake, da izrešetaju krevete i fotelje, da isprebijaju one koji se opiru da napuste mesto, a i one koji se ne opiru, a ja se pitam, da li su napustili svoje domove u naseljima Ansures i Patriotismo da bi došli u ozloglašeni Gorospeviljas, a odavde, gde da odu, šta im preostaje? Ako su već sada na margini prestonice, šta im preostaje, planina, vulkan, vedro nebo, Kuernavaka, Toluka? Misterija. Videćemo već. Možda Gongora ima neki savršen plan o kojem ništa ne znam ali naslućujem: da nije moj pokvareni imenjak demograf, možda planira da rastereti glavni grad svojih suvišnih stanovnika i natera ih da se odsele u provinciju?
Pogledajte kako sam dobar. Mislim sve najbolje o Gongori. Prisiljavam sebe da to mislim za dobrobit države. Trenutna iluzija. Uskoro ću to izbaciti iz glave.
Dan za danom, represija se širi od podignutih šatora do železničkih vagona, nad onima koji pronalaze posao po vašarima i cirkusima – pajaci, akrobate, jahači, kepeci, prodavci semenki, domaćeg slatkog krompira i deserta iz Samore.
Šta su skrivili? Možda ništa, stvar je u tome što Gongora napada protivnike, mora da pokaže svoju moć, a to znači da napada nemoćne, a ne kriminalce. Kada će se usuditi da napadne moćnike? Ha!
Postoje družine narkomana, mentalnih prestupnika, bednika, pijanica, kurvi i pedera, ljudi koji nisu učinili ništa strašno ali su obeleženi kao „društveni šljam”, kako ih Gongora naziva, a ja se pitam, dokle misli ovako? I još se pitam, zašto ne napadne krivce umesto žrtvi? Pa se pitam, kada će doći red na mene, kada će se Gongora okrenuti protiv mene, a) zato što sam bogat i b) zato što sam oženjen Prisilom?
Tačka a) počinje da dobija smisao uporedo s Gongorinim uspešnim nasilničkim postupcima protiv siromašnih, pod jedan, protiv osiromašenih, pod dva, i protiv bogatih na kraju. Shvatam – naravno da je tako – da ove postepene mere računaju na javno priznanje, koje je pre podstaknuto mržnjom nego pravdom: Gongora pronalazi krivce jedino među žrtvama, ali ne pristaje na kažnjavanje bogatih, što će mu doneti više slave nego da je u zatvor smestio Al Kaponea. Gledam ga kako odlazi i dolazi, mali nametljivac, zalizane kose, na slikama i po novinama i, što je najgore, u mojoj kući, odnosno u kući moga tasta don Selestina Olgina, u koju don Gongora dolazi da „popije čaj” s nekada slavnom Kraljicom karnevala u Verakrusu, odnosno mojom suprugom.
Sve to me dovodi do tačke b) i novih okolnosti u kojima se našla moja žena donja Prisila. Znači, prvo capo Gongora dolazi na čaj u kuću Kralja Biskvita, nešto kasnije on više ne dolazi, ali zato Prisila odlazi. Gde ide? Kaže da je dogovorila sastanak s rođakom Sonsoles, što je lako utvrditi:
– Ne, Adame, Prisila nije ovde. Nisam je videla nekoliko meseci. Ćao, Adame.
Taj nedostatak diskrecije kod Prisile samo mi dokazuje da Kraljica karnevala laže više od Kralja momusa i ne preduzima nikakve mere opreza zato što nije navikla, naivka, na prevaru koju ja, mangup, upražnjavam s prefinjenom lukavošću.
Pitam se, kao muškarčina, da li može da se poredi osvajanje moje žene sa osvajanjem moći? Skoro za sve nas, osvojiti ženu predstavlja dovoljan dokaz muškosti i, rasterećeni, vraćamo se našim raznoraznim poslovima. Za neke muškarce, vredne sažaljenja, osvajanje moći predstavlja dovoljnu pobedu i više ništa im nije potrebno: žena je uvek tu, kao domaćica, kao kecelja bez lica. Za druge – a mislim da Gongora spada u tu prokletu kategoriju – imati moć i imati „staru” predstavljaju sinonime koji se nadopunjuju u potpunom davanju. Razumem ga, gospodo, zato što ja takođe pripadam toj kategoriji. Imam moć i imam ljubavnicu, sačuvaj me, Bože, i nemojte više ništa da proveravate!
Najviše iznenađuje, međutim, koliko su ove činjenice uticale na Prisilin preobražaj, na ženu za koju sam verovao da poznajem kao svoj džep, a koja mi sada deluje kao mravinjak koji ne mogu da kontrolišem. Šta se dogodilo? Nemam nameru da se ovde bavim prostim prostaklukom: Prisila je imala potrebu za seksom, o čemu ja nisam imao pojma. Prihvatila je naš način življenja i opustila se, kao što to čini većina žena. Udobnost. Muž. Kuća. Posluga. Teško je bilo zamisliti Prisilu u drugoj poziciji, na primer, kao Ćaćaću u ženskom zatvoru u Santa Katiti. Međutim, Ćaćaća mi deluje kao monahinja u poređenju s ludilom koje naslućujem kod moje žene, Kraljica mamba je podanija gangsteru Viboronu nego što je meni Kraljica proleća.

21.


Ništa od ovoga ne remeti vašar života:
OMM (Organizacija Meksičkog Morala) pojačala je kampanju protiv homoseksualaca. Porodice se organizuju protiv gejeva, makar da je reč o njihovoj deci. To su očevi iz porodica sklonih hvalisanju i junačenju. Kuća u kojoj živi mladić homoseksualac, kuća u kojoj kočoperni pater familias stavlja natpis na vrata:
OVDE ŽIVI JEDAN PERVERZNJAK!
Perverzan i perverzija su omiljene reči OMM-a, a preporuka koja je objavljena u novinama glasi:
ČUVAJTE SVOJE SINOVE!
Ovi su se, međutim, organizovali na iznenađujući način. Intervjuisan za ove novine, mladić pod imenom „Orhideja” otkrio je koliko je njegov život u „opasnosti” otkako je objavio da je gej. „Moji prijatelji nestaju a zatim se pojavljuju mrtvi”, rekao je. „Plašio sam se da izađem iz kuće, iako mi tamo moj rođeni otac kaže da više voli da me vidi mrtvog nego kao pedera.” A onda dodaje: „Bolje biti peder nego mrtav.”
Pojava brojnih kuća i stanova koje su njihovi stanari napustili zbog hipoteka ili neplaćenih kredita podstakla je novu vrstu posla u glavnom gradu. Konkurencija među agentima nekretnina navodi ih da blate jedan drugog. Nekoliko svežih primera:
• „Posetite posed koji se nudi u ulici Akatempan Sec. Famsa. Napominjemo: ako vas ova kuća ne sablazni, znači da niste sablažnjivi.”
• „Kuća iz oglasa u Masarikovoj ulici liči na afričku javnu kuću.”
• „Ako imate smisla za humor, posetite stan koji se nudi u Valjehu i umrite od smeha.”
• „Ne dozvolite da vas prevare. Imovina stavljena na prodaju u Ehe Sur nalazi se pored gradske deponije. Smrdi!”
• „Da li ste mazohista? Ako jeste, dopašće vam se kuća koja se prodaje u ulici Virej de Serda.”
• „U stanu koji se izdaje u Kalsada San Hoakinu klozeti su puni izmeta od bubašvabe. Oprez!”
• „Da li vam se dopada pećinsko doba? Onda požurite i iznajmite kuću u ozloglašenom Nebeskom kutku pre nego što ga Trimalsion iznajmi.”
• „Ukoliko želite da saznate šta vas čeka, otidite tajno u foaje zgrade na uglu Sarko i Valerijo Truhano i recite nam da li verujete u zlokobni par portira.”
• „Provedite samo jedan dan u sobi u stanu koji se nudi u Plasa Popokatepetl da biste saznali šta čovek oseća kada ga komšije špijuniraju.”
• „Da li volite podzemne zatvore? Onda nemojte da propustite bedni podrum koji se nudi kao luksuzni stan u ulici Hardin Puškin.”
Jedna gospođa od oko četrdeset godina izjavila je pred našom redakcijom da je majka Božijeg sina koji drži propoved na uglu Insurhentes i Kintane Roe. Kada ju je naš reporter upitao da li je ona Devica Marija, odgovorila je zanosno da jeste. Primorana da se podvrgne pregledu jedne od naših bolničarki sa sprata, njena izjava je bila odbačena.
U čuvenim izjavama za štampu, don Adam Gongora, zadužen za bezbednost, izrazio je najdublju čežnju za dugogodišnjim periodom vladavine Revolucionarne institucionalne partije, kada su sindikati bili deo vlade, kada nije postojalo pravo na štrajk, kada su radnici bili potčinjeni gazdi a gazda bio vladin pristalica. Gospodin Gongora je dodao da je to rekao iz nostalgije, i da shvata da to što se desilo ne može više da se ponovi. Sada je situacija drugačija i zahteva drugačije mere. Novinari koji su bili kritički nastrojeni ocenili su da u ovim izjavama postoji namera da mere sigurnosti očvrsnu, i da se nostalgija za jednom lošom prošlošću koristi za sprečavanje još gore sadašnjosti.
Nedeljno Božije dete, koje kaže da se zove Henaro Gonsales, protestovalo je energično protiv uzurpatora i moli da ga ubuduće identifikuju među brojnim imitatorima po jednom posebnom belegu na telu koji samo on ima. Dete je odbilo da otkrije o kakvom je belegu reč iz straha da imitatori ne istetoviraju sličan znak. Pitamo se da se ne nalazi možda na stražnjici?
Jedan priznati astrofizičar s Nacionalnog univerziteta, koji nas je zamolio da izostavimo njegovo ime, smatra da kometa koju su videli brojni građani kako prolazi nebom, zapravo, nije kometa već prividna promena položaja na nebu u odnosu na fiksne zvezde. Mudrac je rekao da se ova pojava zove „Paralaksa”, odnosno da je položaj jedne planete takve kakva jeste primećena s dve različite tačke.
Jedan visoki crkveni dostojanstvenik koji nas je zamolio da ne pominjemo njegovo ime brzo je odgovorio na prethodnu tvrdnju, podsećajući da se 1531. godine Halejeva kometa pojavila istog dana kada i Naša Gospa od Gvadalupea, zbog čega nije moguće isključiti religijsku istinu u korist naučne prevare – izjavio je crkveni dostojanstvenik upitno.
Zamoljen da objasni versko značenje jučerašnje komete, crkveni dostojanstvenik je rekao da je neophodno saznati ono što se još ne zna ali da će se otkriti jednog dana. Ovu izjavu verska zajednica pozdravila je aplauzom.
Nalet kineskih turista obavezuje naše kelnere da nauče mandarinski umesto engleskog, kao ranije. Osim toga, istočnjački putnik zahteva zasebne trpezarije, što obavezuje naše ugostitelje da podele prostor i od prostranih lokala, koji su do juče bili ponos industrije ića i pića, sada naprave prostor izdeljen pregradama, zidovima i muralima svih vrsta. „Treba ugoditi klijentu”, objašnjava upravnik proslavljenog restorana Bejinghauzen u Crvenoj zoni.
Primećeno je da su brojne zanatlije napustile svoja tradicionalna zanimanja, stvarajući jednu opasnu prazninu među lekarima, advokatima, inženjerima i arhitektama. Upitani o tome, zainteresovani su odgovorili, kao da su se dogovorili, „sada smo vođe”. Radoznali i zlonamerni reporter ispitao je da li se sada bave majčinom pameću na šta je portparol grupe (dakle podelili su se na grupe) ljutito odgovorio:
– Samo želimo da budemo sami sebi šefovi. (Preostaje da razrešimo misteriju.)
Na konferenciji za štampu, vođe Organizacije Meksičkog Morala (OMM) preduzele su prve korake u nacionalnoj kampanji protiv homoseksualizma. „U ovoj zemlji nam nisu potrebni prosjaci i pederi”, izjavio je predsednik OMM-a. „Očistimo naciju”, dodao je, dopuštajući da se prepoznatljivi homoseksualci mogu, u zavisnosti od težine njihovog ponašanja, pljačkati, kidnapovati i ubiti. Jedan otac je ljutito rekao da je njihov sin gej odlučio da se zove „Anhela” umesto „Anhel” i da je započeo proces menjanja krštenice, školske diplome i pasoša, stvarajući beskrajnu zabunu zbog koje gubi sate i sate u nacionalnoj birokratiji. „Šta će se desiti ako svi pederi odluče da menjaju ime i dokumentaciju?” upitao je besno otac. „Nemojte zaboraviti da je Meksiko religiozna zemlja, konzervativna, i nasilna, vrlo mačistička...” „Neka ih kastriraju”, dodao je ljutito kršteni vernik.

22.


Posmatram Gongorine pokrete. Pravim se da ne znam ništa o njegovoj verovatnoj ljubavnoj vezi s mojom jadnom suprugom, niti ga javno napadam zbog njegovih nasilnih i samovoljnih mera bezbednosti.
Posmatram i odmeravam svoje vreme.
Znam da će me potražiti: traži me.
Ne znam šta želi: nešto želi. U njegovom ponašanju postoji malo nadmenosti. Ali i doza pretnje.
Ljubazno i otvoreno, dočekujem ga u svojoj kancelariji.
Čak se ni ne ustežem kada mi se Gongora licemerno približi da me zagrli. Poznato vam je kao čitaocu (a ako vam nije poznato, naučite) da u Meksiku postoji obavezni prijateljski ritual grljenja među muškarcima i Gongora ne želi da ga izostavi. Jedino što ga moji najdublji nagoni odbijaju, ne toliko što ne želim da dodirujem dotičnog znajući da mi ljubaznost nameće grljenje, već zbog toga što naslućujem da Adam Gongora ima smrdljiv zadah: zbog loše probave obavija ga smrad, kao da tom jadniku govna izlaze na usta, a reči kreću iz guzice. Stvarno to mislim. Zadrigli drznik, približava mi se s mirisom vašarskog kuvanog kukuruza, gustog i otužnog likera od ananasa, s prljavom krpom umesto jezika i desnima koje smrde kao crkotina.
Kako da ga izbegnem?
Ne mogu. Ljubaznost mi to nalaže. Razum mi to potvrđuje. Adam Gongora bazdi. Mislim da je ponosan na miris koji proizvode njegova creva. Njegovo prisustvo izaziva u meni užas i podozrenje. Kako je moguće da moja žena Prisila, idiot, ali prefinjeni, trpi takav vonj? A podozrenje? Da li je Gongora svestan sopstvenog smrada koji neguje kao dodatni element svoje nadobudnosti: da vidimo, mangupe, smeš li da me zagrliš a da ne začepiš nos? Čuj: od toga zavise tvoje zdravlje i tvoj život, jadniče.
Grlimo se, dakle, sa svim predostrožnostima s jedne i druge strane koje čitalac može da zamisli.
Sve sa ciljem da se dođe do suštine.
– Šta vas dovodi ovamo?
– Vidite, Gorospe, bezbednosni zadaci nameću obaveze koje ponekad nisu prijatne, mada su, dakako, neophodne. Ne pokušavam da vas obmanem...
– Ah.
– Na primer, prijateljstvo. Šta kažete?
– Ah. Kako da ne.
– Ja pokušavam da sprečim da se moje obaveze i moja prijateljstva mute u istoj torti. Šta kažete?
Osmehujem se.
– Crni luk ovamo, paradajz onamo – Gongora se ne smeje. – Ali kada se dođe do moći... – ponovo se osmehuje.
– Moć? Nemojte da pomišljate. Moć... Ma hajte...! Moć... Ne idite tako...
Prekida me!
– Moć nameće obaveze koje nisu nimalo, ali nimalo prijatne, poznato vam je, zar ne, da li me razumete, šta kažete?
– Znam, znam. Kako ne bih znao!
– Na primer, dojučerašnji prijatelj je i danas prijatelj, samo što...
– Samo, šta? Ha! Pričajte mi...
– Sada znam neke stvari o dojučerašnjem prijatelju za koje nisam ni slutio da imaju veze s današnjim prijateljem. Tako.
– Niste znali?
– Ne, nemojte me primoravati da pričam naprečac.
– Gospodine Gongora, vi ste moj gost. Ja vas ne primoravam ni na šta.
– Tu smo, dakle. Do jučerašnjeg dana, ja sam bio omiljen i ugledni građanin... Je l’
tako?
Uzdržavam se da se ne nasmejem.
– ...iako moji neprijatelji u to ne veruju.
– A vaši prijatelji?
– Vi, da li ste vi moj prijatelj, gospodine advokate?
– Nisam vaš neprijatelj, ako vas to zabrinjava.
– Ne, da li ste moj prijatelj?
– Ne bih dotle išao – ponovo se osmehujem i molim Svevišnjeg da ne prsnem od smeha, jer bi to pričinilo veliko zadovoljstvo mom sagovorniku.
On pomera usne kao da ih krivi.
– Znači, nekako na sredini, ništa više, tako, tako...
– Poznato vam je da čovek poput mene dolazi u dodir s previše ljudi. Prema njima se ponaša ljubazno ukoliko to zaslužuju; prijateljski, veoma retko.
– A prostački?
– Nikada, nikada. Lepo sam vaspitan, znate li?
Gongora se čvrsto držao. Nije se osećao prozvanim.
– Da li smatrate da je glupost napadati čoveka s kojim smo još juče ljubazno razgovarali...?
– Da li smo večerali u kući njegovog tasta? – požurio sam dvosmislenom zajedljivošću.
On nije primetio na šta ciljam.
– Pretpostavite da se čovek, kada postane moćan, oseća primoranim da proveri čoveka koji je još juče bio, eto, ako ne njegov prijatelj, onda bez sumnje jedan uvaženi poznanik...
– Da, pretpostavljam.
– A postavši moćan zna podatke, ima dokaze, da je taj prijatelj, ili poznanik, kako vi navodite, zlikovac. Je l’ tako?
– Vidim, gledam ga – skrećem pogled prema zidu.
Gongorine okrugle metalne naočare su zasjale.
– Šta biste učinili, gospodine Gorospe?
Slažem najljubazniji izraz na licu.
– Ne pitajte mene; očigledno je da je to vaš problem. Znate, ja nemam neprijatelja. A vi?
– Ja sam na javnom položaju. Je l’ tako?
Upitno sam ga pogledao ne rekavši ništa.
– A to me primorava da ponekad delujem protiv svojih najuzvišenijih osećanja...
Sada je moje lice zaista poprimalo izraz iznenađenosti začinjen podsmehom.
– Nema druge – uzvikuje, prostak. – Je l’ tako?
– Šta predlažete? – sastavljam prste obe ruke i približavam ih bradi.
– Ne, nema predlaganja, don Adame – ja radim, ne predlažem.
– Dakle, šta radite?
– Izvršavam. Je l’ tako?
– Šta izvršavate?
– Svoje obaveze.
– Izgleda da vam teško padaju...
– Izvršavam obaveze čak i kada su moji prijatelji u pitanju. Je l’ tako?
– Vaši poznanici...
– Jeste. Upropastim ih, ako to želim. Je l’ tako?
– Pa, napred, gospodine Gongora. Šta vas sprečava?
Ustao je. Pozdravio se. Izašao je iz moje kancelarije.
Ipak sam ga zadržao da se s njim zagrlim.
– Uopšte me nije briga da li me vole ili me mrze – izjavio je napuštajući moju kancelariju.

23.


Nakon posete Adama Gongore mogu da zaključim mnogo stvari. Ograničiću se samo na tri: 1) Gongora je želeo da mi se približi, da mi da do znanja da je njegova moć veoma velika. Toliko velika koliko je njegov stas oskudan, upozoravajući me da budem spreman na njegov brutalni korak i želeći da me uznemiri pitanjem: Kada je red na tebe? – odnosno, na mene...
Ja sam sve ovo predvideo i sada želim da iznesem dve stvari: a) Da shvatam šta Gongora smera i b) Da ne mislim da padnem u njegovu zamku i dozvolim da me sitna spodoba uplaši.
Drugo pitanje je: 2) Šta ja mogu da učinim da bih preduhitrio Gongorine loše namere?
A pitanje koje nije izrečeno je da se 3) Gongora pojavio u svojstvu tajnog ljubavnika moje supruge Prisile, Kraljice karnevala, naravno, ne nagoveštavajući čak ni ono što bi mogao ili ne bi mogao da zna, da ni ja nisam veran Prisili i da Prisila, sasvim pravedno, ima prava na iste seksualne privilegije kao i ja, a pogotovo kada se uzme u obzir da se nakon dvadeset jedne godine naš odnos sveo na igru skapularom koji ona koristi za pokrivanje polnog organa, ne gledajući u moj.
Preostaju mi, kao što sam ranije rekao, brojne pretpostavke u vezi s drugom tačkom zapleta. Moja žena Prisila je, kao što vam je poznato, jedna smetena dama koja govori stvari bez ikakve logike i smisla. Da to može da uzbudi određenu vrstu muškaraca, ne sumnjam. Da jedno seksualno približavanje Prisili može da bude prihvaćeno jednim: Spasavaj se ko može, ili Kolgejt daje više sjaja, ili Idem tropskom stazom,\'7b9\'7d Mač u ruke i zategni uzda,\'7b10\'7d može biti povod – za onoga ko nije navikao – višestruko uzbuđenje. Optužujem samog sebe, gospodo: da li je navika doprinela da izgubim iz vida tajnu seksualnog nagona jedne ženke koju su želeli ondašnji najgramziviji momci – toliko pomamnu da se na kraju nijedan njome nije oženio, naslućujući, možda, opasnost u Prisilinoj ličnosti koju ja, jadnik, nisam mogao da primetim ili sam je bez milosti ugušio.
Proučavam moju ženu i ne prepoznajem kod nje ništa što bi je razlikovalo od gospođe s kojom sam dvadeset jednu godinu u braku. Da nije greška u meni? Možda Prisila ima čari koje ja više ne cenim, zbog navike? Možda bi trebalo da gledam drugačijim očima – makar bile tako razroke i neprijatne poput očiju Adama Gongore – da bih video Prisiline vrline, koje ja više ne prepoznajem dok ih drugi primećuju?
Zbog svega toga, na rubu sam da donesem jednu odluku koja može biti sudbonosna. Da ponovo otkrijem Prisilu. Ili, bolje rečeno, otkrio sam, s obzirom na to da sam se njome oženio a da je nisam voleo, dozvolite mi da to napomenem, kao obični prepredenjak – to se zove brak iz računa – kako bih započeo svoju karijeru kao čovek koji je oženjen bogatom ženom i u okrilju jedne slavne porodice.
Tu smo: priznajem svoju krivicu. Izjavljujem, ab initio, da sam besramnik, skorojević, bezvredni čovek. A pošto sam to učinio, osećam se čistim, pročišćenim od bilo kakvog greha počinjenog na putu moga uspona, zbog osećanja da ću možda, ukoliko prodrem do dna svoje duše, tamo pronaći istinu, drugu istinu: da, zaljubio sam se u Prisilu, a ne u njeno bogatstvo; da, želeo sam je i osećao sam se pobedonosno u odnosu na pretendente koji, kako se priča, nisu ni pomišljali da se njome ožene...
Ko to kaže, da vidimo? A šta ako su se Prisili ozbiljno udvarali momci iz Maseratija a ona odabrala najluksuznijeg šofera? A šta ako ja nisam došao do nje kao muškarac tipa bolje išta nego ništa koji je pronašao – slučajno, na sreću, nažalost – svoj ženski bolje išta nego ništa, nego sam je osvojio, pokosio ostale momke tipa Maserati, a ona me je poželela među svim bogatunima koji su je saletali?
Je l’ tako, kako bi rekao Gongora.
Čovek izmišlja razloge kao ostatke starih odavno iščilelih osećanja. Čovek ponovo gradi svoj ljubavni život pristajući na dobrovoljnu zabludu koju pruža vreme. Čovek ulepšava svilom nešto što predstavlja samo dvadesetjednogodišnje osušeno stablo. Čovek...
Ne prihvatam uzbuđenje u mojoj duši koje se budi i obraća Prisili danas kao možda pre dvadeset jednu godinu. Jedino što dvadeset jedna godina, malgre filozofiji tanga, zaista predstavljaju nešto, i dolazim u opasnost da izmislim neki ljubavni život koji nikada nije služio za pravdanje nečeg sasvim stranog mojem prvom (i kasnijem) odnosu s Prisilom.
– Nikada nisi bio zaljubljen u nju – govorio sam sebi prekorno. – Želeo si samo da uspeš. Želeo si sigurnost. Želeo si zaštitu od jedne bogate Prisile, ništa više, bestidniče, kurvin sine...
Ovo samoprekorevanje utihne, ipak, kada kažem sebi da, koji god da su bili početni razlozi moje ženidbe Prisilom, činjenica je da sam proživeo s njom više od dve decenije. Mi smo par. Mi smo bračni par. Kao takve nas viđaju. Kao takve nas pozivaju na proslave, smeštaju za sto, opraštaju nam, joj, Prisiline neprijatne mirise zato što je, a šta ćete više, ona gospođa Adama Gorospea i ima pravo da ispušta gasove kada god poželi...
Ali, kako se slaže ovo osećanje sa onim drugim, što me osvetnički napada, nepoželjnim, skrivenim u tajnom dnu mog života: sa odnosom sa Ele? Da li mogu da prebacujem Prisili za njenu ljubavnu vezu (tobožnju) s Gongorom dok sam i sam posvećen mojoj (dokazanoj) ljubavnoj vezi sa Ele?
Imam napade straha. U ovom mom razmišljanju potpuno sam prevideo ono najvažnije. Ako proverite to što sam rekao (učinite to, molim vas), primetićete da sam na početku rekao da je Gongora znao da nisam veran Prisili i da je moja žena imala pravo itd. Međutim, nema razloga da Gongora zna za moju vezu sa Ele, ja sam je držao u apsolutnoj tajnosti, i u Gongorinom ponašanju ništa ne nagoveštava da on nešto zna o mom životu sa Ele, ništa.
Ili zna sve? Da li zna sve, i ono najskrivenije? Zar za Gongoru postoje tajne? Da li nas on sve drži u svojoj mračnoj šaci prepunoj zlatnog prstenja i ametista?
Ništa, baš ništa mi ne daje povoda da mislim da Gongora zna. A ništa, baš ništa mi ne daje povoda da mislim da Gongora ne zna.
Nije li njegov dolazak u moju kancelariju znak istinske podmuklosti? Da me muči kao što samog sebe mučim razmišljajući da li Gongora zna ili ne zna za Ele? Zato što on može da spava s Prisilom i što sam ja tako ravnodušan (to je moj stav, ako je tako). Zna da može da se ustremi protiv mojih finansijskih interesa i da sam ja miran zato što sam otporan na bilo kakav lokalni napad: moje bogatstvo je dobro smešteno i pod sigurnom zaštitom i sredstvima koje ovde ne moram da razotkrivam...
Moja slaba strana je Ele.
Ako me Gongora tu napadne, onda me stvarno može raniti... smrtonosno, jer ne može da napadne Ele a da mene ne povredi...

24.


Druga noćna mora:
Adam Gonsales mi dolazi u snove.
To je debeli čovek, izuzetno crnoput, kovrdžave kose i usana kao u svirača trube.
Moja noćna mora je, ovoga puta, veoma brza a događaji se nižu kao fleševi na platnu moga sna.
Adam Gonsales sastavlja listu neprijatelja.
Počinje da ih hapsi jednog po jednog, lagano.
Jednog optužuje za nepoštovanje nacionalne zastave; drugog da je krao iz fondova za javnu pomoć; trećeg da je zloupotrebio moć; četvrtog da je uvredio svemoguću ličnost Adama Gonsalesa.
U mojem snu – ovoga puta znam da je san, više ne mogu da se prevarim – Gonsalesovi optuženici se brane.
– Napada nas da bi nas ponizio.
– Šalje poruku građanima.
– Niko nije spasen od mojih samovoljnih odluka.
– Da se niko nije usudio da mi se usprotivi.
Porodice zatvorenih se žale.
– Nismo mogli da vidimo oca.
– Moj suprug je u samici zato što je osumnjičen za bekstvo.
– Ja znam kako izgledaju ćelije; imaju dva kvadratna metra, da bi seo ili legao moraš da saviješ kolena.
– Ja sam guverner. A skinuće me s položaja oni koji su me izabrali.
– Ja sam student. Zatvorili su me zato što sam učestvovao u jednom protestu.
– Ja sam gradonačelnik. Šest godina čekam da me osude.
– Krivi smo zbog izdaje domovine, pobune, buntovništva.
– Obespravljeni smo.
– Krivi smo.
– To kaže Adam Gonsales.
– Ako on to kaže, mora da je tačno.
– Živeo don Adam Gonsales.

25.


Vraćam se Ele kao što žedan čovek stiže iz pustinje u svoju oazu. Samo što se sada plašim. Da li su me pratili? Da li sumnjaju? Šta zna Gongora? Šta znaju njegovi psi tragači?
Počinjem da gledam sumnjiva lica tamo gde sam ranije video samo bezazlene poglede. Prepoznajem špijunske pokrete u ponašanju ljudi koje mi je nekada izgledalo „normalno”.
Zašto su svi moji saradnici stavili tamne sunčane naočare?
Zašto opet idem kod Ele, dovodeći u opasnost svoju ljubav? Da li me Gongora nadgleda? Da li zna za moju tajnu ljubav? Zašto ponovo dolazim? Zar samo zato da bih rekao: „Situacija je veoma opasna. Bolje bi bilo da prestanemo da se viđamo neko vreme.”
Jedino što ne znam da li je to sve tačno.
Nikada nisam slagao Ele. Ele poznaje moj život do najsitnijih detalja, moja osećanja, moje strahove, moje želje. Volim Ele zato što mogu da joj kažem ono što se nikada ne bih usudio ikome da kažem. Ćutim kao zaliven pred mojim saradnicima. Moj odnos s Prisilom i njenom porodicom je – ili je bio – potpuno konvencionalan.
Ele.
Samo Ele zna sve.
Kako da joj kažem: – Slušaj, nećemo se viđati izvesno vreme – a da me ona ne pita, kao što ume: Zašto?
– Zašto, Adame?
– Ne mogu da ti kažem.
– Ne možeš da mi...? Ne mogu da verujem u to što čujem...
– Ne smem da te viđam. To je za tvoje dobro, veruj mi.
– Za moje dobro? Zašto mi onda ne objasniš, Adame? Šta to kriješ?
– Ne krijem ništa. Kunem ti se da te volim i kunem ti se da ne želim da te dovedem u opasnost...
– U opasnost? Ja znam da se branim.
– Vidi, ovo liči na Roršahov test. Prihvati moje razloge i...
– Ne daješ mi nikakvo objašnjenje. Samo mi kažeš: „Neću moći da te viđam izvesno vreme.” Samo što to znači „više te neću videti”, da li me razumeš. Zar misliš da sam glupa? Zar misliš da nikada nisam izgubila ljubav? Valjda ne misliš da si prvi ili jedini, budalo?
Nikada se nije tako ponašala prema meni. Nikada me nije uvredila do sada. To sam rekao i ponovio još u početku: naša veza se zasniva na uzajamnom poštovanju, pričamo jedno drugom sve...
Sve? Kada mi se Ele oštro obraća – „budalo” – u trenutku shvatam da ja Ele pričam sve a ona meni ne priča ništa. Šta ja znam o Ele? Odakle ona dolazi? Kakve je ljubavi imala? Čemu toliko tajni?
– Čemu toliko tajni?
Ele me gleda užasnuto. Molim da ne ponavlja moju rečenicu i izbegne Roršarov test u koji se pretvorio ovaj prokleti sastanak.
Pro-kle-ti. Pro-klet. Ne-potreban. Šta mi je? Zašto sam morao da tražim od Ele da „prestanemo da se viđamo izvesno vreme”? Zar su me toliko zaglupile okolnosti? Zašto govorim (Ele je u pravu) ove gluposti? Da li je gospodin Gongora dobio partiju, pre nego što je igra i započela, zalizane kose?
Zar sam tako povodljiv? Tako glup?
Hteo sam sve da poreknem, ne, Ele, šalim se, nastavljamo kao i uvek, ništa se nije dogodilo, kao i uvek, ok?
Ali ne mogu. Niko ne može da porekne glupost koja je izrečena s tolikom iskrenošću.
Ne razumem šta se dogodilo? Ne znam zašto sam došao da kažem Ele: „Ne mogu da se viđam s tobom izvesno vreme.”
Smetnuo sam s uma da za ljubavnicu „izvesno vreme”, zapravo, znači „nikada”: neću više da se viđam s tobom. Ljubavnik može samo da pretvori ovu izjavu u završenu priču. Ja sam samo želeo da je zaštitim od oluje koja bi mogla da je povredi, želeo sam da oluja snažno povredi Gongoru, ali nikako Ele. Kasno sam shvatio. Zabrljao sam.
Reči se izlivaju kao gorki vodopad.
– Izvesno vreme? Licemeru. Istinu reci. „Zauvek.”
– Zauvek? Ne brini. Imam dovoljno muškaraca.
– Imam dovoljno? Uzmi telefonski imenik. Nazovi ih, rogonjo, hajde, ti zakaži moje sastanke.
– Moji sastanci? Baci pogled na moj kalendar, naivčino, da vidiš kako provodim vreme kada nisi sa mnom...
– Sa mnom. Zar misliš da slušam Luizmijev koncert dok ti provodiš vreme u kancelariji ili slaviš rođendan s tvojom idiotskom porodicom...?
– Luizmi? Da li si na Luizmija ljubomoran, đavole bedni? Zar te pravi ljubomornim taj lepi pevač koga obožava toliko ljudi ali s kojim niko od nas ni u šali nema kontakt?
– S taktom. S taktom se sve rešava. Šta ti se dogodilo, Adame? Zašto si tako nepravedan prema meni? Ti i ja nismo takvi.
Samo je ova rečenica istinita: „Ti i ja nismo takvi.” Ostalo izmišljam, zamišljam, toliko je neočekivana Elina reakcija na predlog koji je, gledano a posteriori, bio vrhunska glupost s moje strane.
– Slušaj, nećemo se viđati izvesno vreme...
Rekao sam to Ele zato što joj sve govorim. A sada shvatam da šta god da joj kažem ne samo da je prijatno nego je i deljivo. To je: Ele i ja delimo sve a bitan deo „udruženja” kojeg činimo nas dvoje jeste to što jedno drugom sve pričamo, a sve što jedno drugom kažemo čini nas bližim.
Jedino danas, jedino ovog puta, suočen po prvi put sa Elinom ljutnjom, postajem svestan istine.
Ja Ele pričam sve: o mojim poslovima, o mojoj porodici, da je Abelardo otišao, da se pojavio Gongora, i tako dalje.
Sve.
A Ele meni ne priča ništa.
Šta ja znam o Ele?
Ništa.
Apsolutno ništa.
Ele živi u sadašnjosti. Ona je moja sadašnjost.
Ele mi nikada nije ispričala odakle dolazi, gde se rodila, ko su bili njeni roditelji... ili šta radi tokom časova kada mene nema, osim što gleda TV i odlazi na koncerte u Narodnom pozorištu.
Smirujem se u sebi.
A ja? Da li sam ja ispričao Ele odakle dolazim, ko su bili moji roditelji, gde sam i kako sam odrastao?
Stvarno nisam?
Što će reći da smo na određen način u istoj situaciji.
Ja ne znam ništa o Elinoj prošlosti. Ele ne zna ništa o mojoj.
Da li se zbog toga tako dobro slažemo? Zbog toga što živimo samo u sadašnjosti, za sadašnjost, u jednoj ravnopravnoj situaciji u kojoj Ele zna sve što ja danas radim a ja istovremeno znam sve što Ele radi?
Ljubavnici trenutka.
Ljubavnici bez prošlosti.
Ljubavnici koji jedno drugom sve pričaju.
Jedino što je do danas sve bilo kao i uvek. Nije bilo značajnih novosti. Moji poslovi su se odvijali sami u jednoj situaciji nepravednog napretka – malo je bogatstava koja rastu, većina i dalje živi u siromaštvu, to je božji zakon i uvek nam preostaje opšta odanost Devici od Gvadalupe koja prevazilazi ideologije i partije, klase i bankarske račune (ili njihovo odsustvo).
Moja porodica je to što jeste, tu nema nikakvih novina. Kralj Biskvita. Prisila od Proleća. A šta više? Šta ja znam o Ele – nekadašnjoj? Šta zna Ele o Adamu – nekadašnjem? Ništa, glasajmo za sreću čiste sadašnjosti. Odbacujemo zamke biografije, psihoanalize, govorkanja i „šta će reći”. Naša veza traje dugo ali uvek počinje sada, u trenu...
Jedino što Abelardo iznenada odlazi iz kuće Kralja Biskvita da postane „pisac”. A prokleti Adam Gongora upada u moj život, priča mi u zagonetkama, spletkari iza mojih leđa (njegov dolazak u kancelariju mi to potvrđuje) i, povrh svega, igra footsie s mojom gospođom donjom Prisilom, Kraljicom karnevala.
Kinjim sebe što sam ispao tako glup. To ne liči na mene. Izgubio sam korak zbog svega što se dogodilo. Moram da povratim kontrolu nad situacijom. Događaji u kancelariji (Gongorina poseta) i u kući (Abelardo je otišao, Prisila igra footsie s policijskom zverkom i prostakom koji priča punih usta i dopušta da mu hrana curi niz bradu) izbacili su me iz koloseka i ja nisam onakav kakav, zapravo, jesam. A moja privilegovana veza sa Ele, zagađena je mojim poslovnim i kućnim problemima, majku ti kurvinu!
Moram da se saberem.
A zašto su me moji saradnici dočekali s crnim sunčanim naočarima?
– Neću dozvoliti da tvoja ličnost proguta moju – kaže mi hladno Kelvinator\'7b11\'7d Ele. – Ja imam sopstveni život. Ne pokušavaj da me promeniš. Uvek bežim od ljubavnika koji pokušavaju da se nametnu drugom. Sa mnom nemoj ni da pokušavaš, rogonjo.
– Nema potrebe da vičeš dok pričaš o menjanju naših ličnosti – prigovaram joj pre
izlaska.
Onda Ele izgovara nešto strašno.
– Ako te ubijem, to je zato što te volim. A ne ubijam te zato što te se plašim.
Bez obzira na to što sam obučen, uplašeno gleda u moj stomak. Zatim na neuobičajen način, pognute glave, kaže:
– Nemoj ni da pomišljaš da možeš da me progutaš. Ja nisam tvoja supa, Adame. Jedino mogu da budem tvoje rebro.

26.


Abelardo me moli da se sastanemo. U mojoj kancelariji? Ne, odgovaram mu, niko iz moje porodice ne sme da uđe tamo gde ja radim. Treba odvojiti posao od kuće: nepovredivo pravilo dobro organizovanog života.
U Dunavu, u ulici Republike Urugvaj. Ješćemo morske plodove, popićemo odlično vino Unduraga i niko nas neće uznemiravati, sada kada se restoran podelio na male separee radi kineske klijentele.
Moj šurak mi priča o svojim jadima. Čini to poetskom osećajnošću a ja počinjem ponovo da se pitam, kako je nikla ova orhideja među tolikim kaktusima? Pobegao je trčeći iz zatvorene i tiranske grupe pisaca i pronašao utočište kod Rodriga Pola u svetu televizijskih serija pošto je završio Filozofski fakultet na katedri Ignasija Branifa. Međutim, kaže mi, to nije ispunilo njegovu veliku prazninu u osećanjima. Žene koje su okruživale filozofa pripadaju frojdovskoj generaciji: sve žele da žive život iznoseći svoja iskustva na krevetu kod psihijatra, a njihov razgovor jedino je podstaknut sopstvenom psihoanalizom: sve što nije bilo psihoanaliza predstavljalo je glupost a čovek koji ne bi ozbiljno shvatao monomansku teskobu ne samo da bi bio lakouman nego bi, kakav užas, bio potentan u krevetu. A one ne podnose mušku snagu. Plaše se da budu osvojene. Žele da ukrote impotentnog, ophodeći se prema njemu s beskrajnom ljubavlju, istražujući tajne razloge njegovog seksualnog nedostatka: otac, majka, Edip, Ja kasta, On kasta, Ti kasta, Edi Po, gavran je kriv, nisu dobro zatvorili mrtvački sanduk, crna mačka je prešla put?
Iznerviran Frojdovim devojkama, Abelardo se usredsredio na suprotnu stranu na devojke s televizije. Gledao je televizijske programe, i bez obzira na glupe dijaloge, neke devojke ne samo da su bile lepe nego su delovale i pametno. Odlučio se, međutim, za vezu s ružnom – tačnije rečeno, lažno ružnom, glumicom koja pred kamerama nosi protezu u ustima, seljačke kike i govori „kako gazda kaže”. – Delimično zavedena glumica bila je, zapravo, bahata i lajava matora žena, a da joj je Abelardo to prigovorio, nazvala bi ga pederom koji ne razume da je glumica na platnu sasvim suprotno od onoga što je u stvarnom životu i obrnuto. A da je Abelardo poželeo da nađe anđeosku devojku koju bi zaveo na seljački način s flasterom na oku... Bila bi to čista glupost!
Nakon ova dva promašaja, kao mladić koji ima potrebu za ženskim društvom sa željom da nadomesti književnu vokaciju, ali i iz potrebe da zaradi za život pišući televizijske serije Abelardo je osetio drugu potrebu: da se približi Bogu kako bi primio njegovu pomoć i izbavio se iz protivrečnosti koje su ga opsedale.
Tako je počeo da odlazi na misu u osam uveče u crkvu Svete Porodice naspram prodavnice sladoleda Ćijandoni, u kojoj je on imao prvu pričest (u hramu, a ne sladoledarnici).
Toga dana je kleknuo u trećoj klupi naspram oltara i počeo da istražuje mesto: bilo mu je teško da se usredsredi na molitvu a u to vreme nije bilo ceremonije u praznom hramu.
U prvom redu klečala je jedna žena.
Odstraga se video samo dugački crni plašt koji ju je prekrivao od glave do struka. Žena se nije pomerala. Abelardo je očekivao bilo kakav ženin pokret, makar neprimetni. I dalje je bila nepomična. Abelardo se uznemirio. Osetio je nagon da ode do prvog reda i vidi šta je s tom ženom. Sprečavali su ga urođena odmerenost i pravila pristojnog ponašanja koja se u crkvi utrostručuju poput Svetog Trojstva.
Čekao je pet-deset-dvanaest minuta.
Žena se i dalje nije pomerila.
Abelardo je odlučio. Ustao je i iz trećeg došao u prvi red. Spustio se pored nepokretne žene. Veliki veo prekrivao joj je lice. Šta da radi? Da joj dotakne rame? Da je upita, gospođo, da li vam je dobro? Ili da bude diskretan, da čeka. Da se mole zajedno u praznoj crkvi. Samo, koja je bila molitva žene pod velom? Abelrado je poželeo da je čuje. Nije čuo ništa, osim nekog dalekog mrmljanja. Isto je bilo i s disanjem. Nije bilo moguće razaznati jedno od drugog.
Potom je snažni glas njegovog oca don Selestina Olgina dopro do Abelardovih ušiju, prekorevajući ga, nazivajući ga kukavicom, mlakonjom, jajarom, dok je nevidljiva Prisila cmizdrila pokraj praznog oltara, s crvenom kutijom za milosrđe, sveti kraljevi, ugao Insurhentesa sa...
U polutami Svete Porodice, Abelardo je shvatio, da glasno ponavlja reči svoga oca i sestre, iako to ne želi, prisiljen tajanstvenim oponašanjem nečujnog mrmljanja lepotice koja je klečala pokraj njega.
Ali kada je Abelardo pomenuo „ugao Insurhentesa sa”, dama je okrenula prekriveno lice prema Abelardu i nastavila: „ugao sa... Kintana Roe”.
Sve ostalo je priča.

27.


Da li je to bila kometa? Ili je bio potres? Adam Gorospe se uzdrhtalo seća zemljotresa 1985. Još se nije venčao s Prisilom i često je, kao mladi student, posećivao bordel La Eskondida u ulici Durango.
Kao u štali, mušteriju je primila najveća krava koja je u salonu pokazivala junice ređajući ih jednu pored druge.
– Mušterija bira. Mušterija uzima!
Izbor je bio poznat. Mršave i debele. Mlade i ne tako mlade. Sa žvakom i bez žvake. Prekaljene i neiskusne. Mladi Adam je izabrao onu koja je najviše ličila na udavaču: crnoputu devojku duge plave kose koja joj je padala do guzova, s lažnim mladežom kraj usne, zelenih očiju, poluotvorenih usta.
Kako se zoveš?
Soraida.
Nije rekla „na usluzi gospodaru”, kao što to čine sluškinje u televizijskim serijama.
Soraida. U duši mladog Adama pojavila se slika lepe mavarske princeze iz Kihota, koju Servantes opisuje kao ženu koja stiže na magarcu, prekrivenog lica, u feredži koja joj s ramena pada do stopala, uzvikujući ne, ne Soraida! Marija, Marija! Soraida macange, što će reći ne.
Reći ne. Biti slobodan.
Reći samo da. Da li je to drugi vid slobode?
Vidna simetrija između Soraide iz romana i ovog devojčurka, poput odraza u ogledalu, prilično je uzdrmala duh Adama Gorospea (a to sam ja, pripovedač u ranijoj inkarnaciji, zato što biti mlad znači kao da si neko drugi) do te mere da je posumnjao u nameru da legne sa ženom koja mu je, na prvi pogled, delovala savršeno a samim tim i nedodirljivo. Ili je to bila samo varka? Soraida nije ličila na ostale devojke u bordelu a samo zato što je drugačija bila je bolja čak, možda, devica a zbog toga i nedodirljiva? Da ili ne?
U devojčinom zelenkastosivom pogledu Adam je (to sam ja ili sam bio taj) potražio neki odgovor a jedino što je pronašao bio je devičanski bunar gluposti. Kao da je ugledao sve te jadne žene koje je Adam momak i usamljenik, usamljenik i bednik, posećivao da bi odagnao muške jade ne udostojivši ih jednim pogledom, ubeđen da je u trenutku kada ugasi svetlo svejedno da li su debele ili mršave, ružne ili lepe: Adam je tražio i dobijao prolazno i trenutno zadovoljstvo koje se razlikovalo od samozadovoljavanja samo zato što je bilo uzajamno i zbog toga, uprkos svim upozorenjima koja su sveštenici davali, manje grešno od sramnog usamljenog ushićenja koje bi moglo da dovede do mladalačkog ludila i neplodnosti (rekli su sveštenici onom drugom čoveku koji sam bio ja).
– Ne obraćaj pažnju na njih – smejao se njegov profesor, kolumbijski fra Filopater. – Seti se da ti je ime Adam. Ti si – uvek ćeš biti – prvi čovek. Tvoj greh nije Eva. Jabuka je tvoj greh. A jabuka je pohlepa, pobuna i ponos. To je, zapravo, znanje.
Filopater se osmehivao, ne znam da li podmuklo ili ironično. Razlika: podmuklost je glupa i laka, ironija je teška i pametna, i zahvalan sam Filopaterovom predavanju koje mi u ljubavnom životu – tajnom kako sa Soraidom tako i Ele – dopušta da glumim neznalicu kako bih jednu prikrivenu laž prihvatio kao istinu i na kraju je razotkrio kao takvu.
Kako sam mogao da povežem filozofsko predavanje jednog profesora religije s mojom seksualnom vezom sa Soraidom? Prihvatajući da ironija predstavlja način da omalovažimo ono što ne bismo mogli da podnesemo, odnosno, istinu. Međutim, igra se ne završava ovde, čak ni ne počinje, nego se podsmevamo kako bismo prihvatili zamaskiranu laž kao istinu sa ciljem da je konačno razotkrijemo kao takvu. Zato što je previše laži koje se prihvataju kao istine.
Objašnjavam poreklo sopstvene ličnosti, koju ste vi videli kako se ponaša na poslu, kod kuće i bez maski, sa Ele. Jedino što se sada u mom životu pojavljuje taj hvalisavi Gongora prerušen u policijskog agenta, a to budi moj smisao za podsmevanje u vidu duhovne pobune protiv Gongore i njegovog lica nalik gušteru i njegovog neprijatnog verbalnog delovanja koje je posledica unutrašnje drskosti, obavezujući me da koristim sopstvenu ironiju pomoću reči koje bi mogle da liče na ono što kod Gongore nije, niti može biti, ironično, niti je odbrana protiv pretvaranja: upotreba reči contrario sensu, umanjivanje istine sa ciljem da izazove kratki spoj među životnim vrednostima.
Više nego ikada cenim kod sebe spremnost na ironiju prema Gongorinoj zlobi, njegovom bednom namigivanju, njegovoj agresivnoj prostoti. Da li mogu da ga pobedim protivrečnim oružjem ironije koje upravlja svakom željom za apsolutnom moći – kao kod Gongore – rizikujući, priznajem to, da se s njim poistovetim zato što niti on – zlobnik – niti ja – ironičan – ništa ne shvatamo ozbiljno? Uzdam se u to da moja sopstvena ironija porazi Gongorinu zlobu koristeći na najbolji mogući način tri načina postojanja.
Pohlepa. Pobuna. Ponos.
Filopaterove reči odzvanjale su u Adamovom (mom) umu nalik moralnom naređenju. Pohlepa, želja za dobitkom i zaštitom, ne odnosi se samo na novac, nego i na ličnost, na situaciju u svetu. A ta situacija, ona se ne nasleđuje: stiče se zahvaljujući pobuni protiv činjenica, protiv nesreće, protiv mesta koje nam lutrija određuje u vidu porodice, sreće, rase i geografije. Ništavilo: ponos se stiče savladavanjem svih ovih sudbonosnih nagoveštaja i izgradnjom sopstvenog sveta u kojem će uspeh poništiti greh pohlepe i oprostiti uvredu pobune.
Da je sve to prošlo kroz glavu Adama Gorospea (mene, onog koji pripoveda ali koji nije ja, već onaj koji sam nekada bio) to je nesumnjivo, toliko nesumnjivo koliko i brzina misli, sjedinjena s brzinom predviđenog čina dok uvlači penis u Soraidino devičansko ništavilo. To nije bilo ništa naročito u odnosu na ono što se nakon toga dogodilo, bez ikakvog Soraidinog ili Adamovog uticaja.
Treslo se. Bio je to veliki zemljotres 19. septembra 1985. godine, kada je veći deo Meksiko Sitija ostao razrušen, naročito izgrađena zona na prastarim jezerima i kanalima koji su tog jutra, dok sam ležao sa Soraidom, ostali zatrpani.
Lusteri su se ljuljali, plafoni, nameštaj, škripale su šarke na ormanima, slike Device od Guadalupea pale su na pod kako u ovoj tako i u svim ostalim sobama bordela Durango, sudovi i vagine su praskali, mostovi i putevi nestajali, a izvan javne kuće budio se grad uzbuđen od samog sebe, razrogačenih očiju na sve što metropola jeste i što je bila, kao da je prošlost bila uspavana utvara Meksika, veliki Bog Vode koji s vremena na vreme oživljava, a koji ne mogavši da nađe rečno korito stiže uz tresak, trese zarobljeno telo između betona i cigle, uvlači se u odvodne cevi i izlazi kroz prokope, ostavljajući brazdu ruševina koja ne predstavlja ništa drugo do vapaj nemoći koja se seća davne moći i, pošto je obavila razarajući posao vraća se u svoje duboko korito prašnjavog mira.
Stvar je u tome da sam ja Adam Gorospe, u trenutku obljubljivanja jedne divne devojčice zelenkastosivih očiju i raspuštene kose, ostao ščepan unutar njene vagine.
Baš tako. Ščepan. Soraidina vagina se zgrčila od straha i osećanja da se nešto čudno dešava, a ja sam ostao zatočen unutar njenog polnog organa koji se pretvorio u katanac.
Ne znam šta se dogodilo. S jedne strane, osetio sam užas nastao spojem zemljotresa i zatočenosti. Nisam bio gospodar svoje muškosti. Niti je Soraida vladala svojom ženskošću. Moje muško telo i njeno žensko telo, spojeni poput dva ulična psa koji ne uspevaju da se sklone, ispunjen strahom: zar ću ostati zauvek spojen s lepom Soraidom, hoću li je gledati pod sobom kako stari, deblja se i sedi, a možda i umire? Da li bi smrt bila jedino moguće oslobađanje iz ovog telesnog zagrljaja? A ona, da li će ona mene isto tako gledati kako starim, sve dok ne padnem mrtav u njen zagrljaj?
Jasno je da su to bile iluzije jednog muškarčine. Nijedna erekcija ne traje čitav život.
Jedino što je, u tom trenutku, osećanje užasa koje opisujem trajalo uporedo sa osećanjem beskrajne ushićenosti, koja je trajala do kraja, koja nije bila trenutna, koja je predstavljala samo vreme. Moje ushićenje unutar žene bilo je, i biće, večno. Večnost bi predstavljala zadovoljstvo, a ko želi neki bolji raj...?
Tada su se dogodile tri stvari.
Prestao je potres i tela su se razdvojila uz uzdah, ne znam da li olakšanja ili teskobe. U svakom slučaju, u agoniji.
Ustao sam iz kreveta i raširio zavese. Sirene su zavijale. Bilo je prašine na sve strane a izdaleka se čuo jauk.
Pogledao sam u daljinu. Treslo se. Prošla je kometa. Jutro je bilo silovano zemljotresom i izbavljeno kometom koja je pratila orbitu rađajućeg sunca. Njen svetleći rep obuhvatao je grad, zemlju, čitav svet. Ciljala je, međutim, daleko od sunca u čijoj orbiti se kretala. Želela je da se oslobodi od sunca.
Ja sam se udaljio od prozora.
Soraida se probudila.
Pogledala je moje nago telo, u početku veselo pokazujući da je snena.
Potom je vrisnula.

28.


Adam Gongora nastavlja svoj mračni posao, kako bi rekla čarobna Rosario Kasteljanos. Počeo je pražnjenjem zatvora koji je on lično napunio bednicima, prosjacima, odrpancima i prezrenima.
– Manje su opasni napolju – izjavio je.
Međutim, ostavio je u zatvoru nevine pripadnike srednje klase.
– Za primer. Dosta je bilo privilegija, eh. Je l’ tako?
Činjenica je da pravi zločinci šetaju slobodno i rade po svom, dok Gongora uspavljuje javno mnjenje i njihovu sopstvenu savest, zatvarajući i puštajući svaku nevinu skitnicu, prodavačice ljubavi (šta li se dogodilo s lepom Soraidom?), odajući tako sliku javnih aktivnosti za dobrobit bezbednosti koju ja ocenjujem lažnom, beskorisnom i brzom. Loše je to što ljudi veruju da su stvari koje Gongora radi bitne samim tim što ih baš on radi. Nije tako. To je prava lakrdija.
Kako razotkriti Gongoru?
Neka čitalac ne pomisli da je pravi razlog za sve što radim moja želja da se osvetim nesretnom imenjaku samo zato što se zaljubio u moju suprugu. Ne: ja sam protiv Gongore zato što je prevario zemlju. Njegova represija ne pogađa krivce. Naprotiv: štiti ih. A dok sitni prestupnici bivaju kažnjavani, veliki zločinci ostaju zaboravljeni i dišu u miru, nastavljajući dalje da otimaju, švercuju drogu i ubijaju.
Kako razotkriti Gongoru? Povrh svega, kako ga kazniti zbog njegove velike prestupničke obmane a da ne izgleda kao da se svetim zbog zavođenja moje žene? Osetljivo pitanje koje ne uspevam da razjasnim sve dok mi sam Gongora ne pruži priliku za to, iako ja to ne tražim od njega.
Dakle: Gongora pada u iskušenje da pokaže moć. Već je ima, to je jasno. Postoji jedna mnogo veća moć u odnosu na tog policajca koji, koliko god da je moćan, nema znanje i viziju.
Dakle: Gongora sve više zaranja u duboke i izdajničke političke vode. S obzirom na ogromnu korupciju među čuvarima reda, od kojih su polovina policajaca kriminalci a polovina kriminalaca, policajci, ubeđen sam da Gongora veruje da će, pretvarajući svoje „obaveze” u međusobno zamenjive, i podižući ovu igrariju na najviši javni nivo, moći da te obmane i istisne iz mog vrlo bezbednog položaja uticajnog preduzetničkog advokata koji nema zvaničnu funkciju. To je savršena formula. Nisam siguran da li prosti Gongora to razume u celosti, pošto je jednog lepog jutra došao da mi ponudi savez – on to tako naziva – kako bi me doveo, sačuvaj me, Bože, do funkcije predsednika Republike.
Kaže mi da su svi političari uništeni. Od njih nema koristi. Ne umeju da vladaju. Ne umeju da upravljaju. Sriče slogove: u-prav-lja-ju, verbalni trik koji mi je dobro poznat još od mog tasta don Selesa.
– Sinula mi je jedna ideja – progovori iznenada Gongora.
– Ah! – uzviknuo sam opet.
– Kako bi bilo kada bismo vi i ja, imenjače, podržali jednog nemogućeg kandidata za predsednika. Šta kažete?
– Šta kažem? – ponavljam. – Vi se šalite?
– Ne, ozbiljan sam, kako bi bilo da se ja, kao narodna sila, i vi, kao ekonomska sila, ujedinimo i predložimo jednog nemogućeg kandidata...? Šta kažete?
Prekidam ga.
– Šta želite da kažete? Nemogućeg, zato što je budala, nepošten, ili...?
Kolebam se. Zatim zaključujem:
– Ili zato što je besmislen?
Gongora pokušava da se nasmeje. Ne uspeva mu. Prelazi rukom preko glave, nameštajući ulizani pramen.
– Ne, nego zato što je nemoguć i da bi mu mogući bio zahvalan. Šta kažete?
Mentalna vrteška od Gongore uspeva, priznajem to, da me omami. Razum mi se vraća.
– A ko bi dakle bio taj mogući?
– Onaj koji upravlja iza trona. Šta kažete?
– Da li vam je poznato, Gongora, da smo već imali jedan Maksimat, period u kojem je predsednik živeo u predsedničkoj palati dok je onaj koji je stvarno vladao živeo preko puta.
– Kako da ne. Kaljes je bio vrhovni šef, a predsednici njegove marionete.
– Dakle? Istorija se ponavlja? Da li vi u to verujete?
– Ma kakvi, moj advokate. Ništa od toga. Zato što ovoga puta onaj koji zauzima fotelju to duguje ne samo jednom vrhovnom šefu nego dvojici. Šta kažete?
Neprijatna pauza.
– Vama i meni. Vi ste onaj nemogući da bismo obojica bili mogući... Šta kažete?
Gongora se povlači uveren da me je bar malo zainteresovao i naveo na razmišljanje, kad već nije uspeo da me ubedi. Greši. Nije mi trebalo ni dva minuta da shvatim da se ovaj ljigavac pravi pametan, da ga je moć opila, da ne zna s kim ima posla – sa Adamom Gorospeom – i da, možda, ovaj pećinski Don Žuan veruje da udružujući se sa mnom pretvara svoju ljubavnu vezu s Prisilom, ne znam, u jedan menage-a-trois, u smešni vodvilj.
– Vama i meni.
– A ko će biti predsednik?
– Vi, moj advokate, naravno da ćete vi biti. Ko bi drugi? Šta kažete? Ne pokušavam da vas obmanem.
P.S:
Imam dogovoren ručak u Belinghauzenu sa Abelardom Olginom. Žuri, kao uvek. Međutim, nešto je kod njega drugačije. Nešto što ne mogu da prepoznam.

29.


Ne znam. Uznemiren sam kada nešto ne znam. Naročito kada ne znam nešto što sam verovao da znam. Zašto moji saradnici nose tamne sunčane naočare? Već sam odlučio: neću da se ponižavam i pitam ih. Ako žele da izigravaju slepce, neka se nose.
Porodični odnosi takođe imaju stavljene, ako ne naočare, onda imaju naočnjake poput konja da se ne bi plašili i nesmetano kaskali.
A ljubavna veza sa Ele je gadno poljuljana, veoma gadno.
Prisila hoda kao po oblacima. Plovi. Ona i dalje priča gluposti, ali sada deluje omamljenije nego ikad, kao da ju je neka nova situacija nagnala da bude ošamućenija nego inače, jedino što je ranije njen nedostatak uzroka i posledice bio spontan – kao deo nje – a sada izgleda – sasvim drugačije, kao da postoji neki razlog koji pokušavam sebi da objasnim dok se ona penje stepeništem uzvikujući, podignutih ruku, vukući kućnu haljinu:
– Ja sam Kraljica proleća.
Pre nego što stigne do odmorišta i nagradi šamarom novu sluškinju koja silazi s velikom gomilom peškira.
Pre neki dan, ulazim u mali salon i zatičem Gongoru kako kleči pred Prisilom, nalik kepecu koji izjavljuje ljubav: čak i da je stajao, izgledalo bi da kleči, to glupo trčkaralo.
Ko zna šta joj je govorio, jer je ona šaputala:
– Pričaj mi još, pričaj mi još...
Čuvši njen idiotski zahtev, pomislio sam da su Gongora i Prisila još u uvodnoj fazi ljubavi, da joj se on udvara i da se ona prepušta ljubavi, ali da još ne gužvaju čaršave. Spopala me je sumnja: a Prisiline laži kada nestane popodne? Da li će leći s Gongorom ili će zajedno popiti ušećereno mleko u Sanbornsu, ti slatki ljubavnici poput Mikija Runija i Džudi Garland iz filmova kojih se obično sećam sa Abelardom.
Bilo kako bilo, čuvši moje korake, Gongora se uspravlja i, pošto nije budala, ništa ne govori, pozdravlja me ljubazno, ali Prisila, teška glupača, mora da uzvikne:
– Joj, gospodin Gongora je samo vezivao pertlu. Brazil, Brazilci, zemlja sambe i...
Prezrivo gledam Gongorinu cipelu i opet se divim sebi što ne nosim visoke potpetice.
Jednim naklonom glave upućujem pozdrav i odlazim misleći da me, na kraju krajeva, baš briga šta rade Prisila i Gongora. Neka idu bestraga: ne znam da li postoji veća kazna za ovo dvoje od toga da postanu ljubavnici. Shvatam, uzdahnuvši, da me sve to uopšte ne dotiče.
Moja stvarna nevolja je Ele.
Nikada se nismo toliko udaljili kao sada. Problemi na poslu – misterija tamnih naočara – ili kod kuće – providna veza Gongora-Prisila, nisu mi tako strašni.
Ele je, međutim, bila moj život. To se lako izgovara, ali niko ne može da shvati izraz ili smisao toga ako to ne proživi – da ne pričam. Zategnut odnos sa Ele, skoro prekinut, zbog moje iznenadne nesretne izjave od pre neki dan, „slušaj, izvesno vreme se nećemo viđati”, spušta me na zemlju, u smislu da sam, do sada, bio pobednik, da li me razumete, sve mi je išlo od ruke, skoro da nisam to ni želeo; šta god da sam uradio, stvari su se odvijale u moju korist.
Možete me zvati „kralj Mida” ili „Rotšild” ili „Trimalsion”, čak i da blatite moje zanimanje („Među advokatima”), međutim, istina je da sam uložio sav svoj napor i shvatam da moja akcija postiže uspeh samo zato što u njoj postoji jedan element koji nije predviđen, jedna podudarnost, jedna sreća koja mi je naklonjena iako to ne primećujem.
To se razume javno i baš je dobro. Ono što niko ne zna jeste da ja stvarno poznajem poreklo moje sreće. Ona ima svoje ime. Ima svoj pol. Ima glas. Zove se Ele. Bez Ele, sve ostalo pada u vodu. Ili da postoji, ne bi imalo vrednost. Ne kažem ništa što čitaoci već ne znaju. Svako od nas zna da postoji unutrašnja vrednost koja daje cenu spoljašnjoj vrednosti stvari. Imati novac, poslovni uspeh, prijatelje, sve dobro u životu zasniva se, na kraju, na postojanju jedne čvrste ljubavne veze. Bilo da je s ocem i/ili majkom; s oboma; s decom; s najbliskijim prijateljima, sa ovim ili onim profesorom (Filopater). Bez tog semena ništa ne raste. Voleti i osećati se voljenim. Shvatiti da, čak i kada sve nedostaje i kada se svet ruši, kada ostanemo na ulici, šta bilo, imamo tlo od kojeg iznova krećemo. Svako ljudsko biće je jedno ostrvo, kaže engleska poslovica – each man is an island – a na tom ostrvu nas prati voljeno biće. Bez tog bića, živimo sami. Robinzoni nisu grubi; većina nas zavisi od istinske ljubavi jedne, dve, pet osoba. Dovoljno je da nas voli samo jedna osoba i nećemo propasti.
Opisujem moj odnos sa Ele. Činim to neuobičajenim tonom za mene, nalik ispovesti, a ispovest uvodi ništa manje nego pacijent Jov, koji se ispoveda pred Bogom i učinivši to piše sopstveno žitije. Svoj život pretvara u roman kako bi više zadivio Boga i, usput, svetsko čitalište kojem kako kaže ne teži, a koje, prećutno, poziva: Slušajte me, ja sam Jov, duša bola i mira.
Kako se ispovedati pred svetom? Vičući? Razgovetnim tonom? Mislima? Prepuštajući drugima taj zadatak?
Sa Filopaterom sam čitao Lukrecija i shvatio da bez obzira na to što Bog postoji, njega uopšte ne interesuju ljudi (Filopatera je skupo koštalo što je to svuda pričao, kao što je pričao i o Platonovoj jeresi: ako Bog postoji, nada je izgubljena zato što su bogovi naklonjeni čovečanstvu samo kada izgube razum).
Jedan ludi bog i jedan grešnik, kakav par! „Duša je premala da bi samu sebe izdržala”, kaže Sveti Avgustin u molitvi. Upravo zbog toga traži utočište u ispovesti, koja je nezamisliva za jednog Grka koji sklad traži u istini, a ne u njenom dobrovoljnom izobličavanju koje čini ustreptalo srce kao što je moje. Za to, Sveti Avgustin bira gorko i lažno sećanje da bi povratio – kaže – ono što je zaboravio.
Zbog toga ja nisam svetac. Odlučio sam da se ne sećam i vreme je da čitalac to sazna. Ono čega se sećam ne želim. Ono što želim toga se ne sećam. Zašto? Možda zbog toga što čitava biografija, rekao mi je jednog dana Filopater, nastoji da se predstavi kao nešto istinito, nešto što nije izmišljeno. Biografija bi bila nešto kao delo razuma, a ne osećanja, nevolje koju biograf treba da ostavi u pozadini.
Grad Svetog Avgustina je Božiji grad. To je grad oca Filopatera. Ja živim u gradu ljudi, u kojem jedan policajac po imenu Adam Gongora kleči pred mojom suprugom Prisilom Olgin i njih dvoje ne znaju, šta god da činili, ono što ja znam. Da srce ima svoje razloge a da razum ne mari za njih. Da srce želi da pobegne iz svog zatočeništva i da Gongora živi u zatvoru najprostijeg racionalizma, koji je stvarno nalik zatvorima u San Huanu de Aragonu i Santa Katiti, u kojem će završiti osuđenici ovog novog političkog neogongorizma koji ne zna da srce ima svoju sopstvenu priču i da tu ličnu priču ne može da iscrpi ni biografija, ni filozofija, niti politika, zato što njena neverovatna, nemoguća svrha ne predstavlja ništa više i ništa manje nego povratak raja.
Povratak raja...
Povratak Eline ljubavi.
Šta kažete?