Salambo-Flober

First topic message reminder :



Najilustrovanija knjiga posle Biblije! Pisana snažnim, maltene okultno intoniranim jezikom, Salambo je klasični Floberov doprinos stvaranju prvog pravog – filmskim žargonom rečeno – “istorijskog spektakla” u književnosti. Knjiga nas vodi kroz surovu i bespoštednu borbu kartaginskog vojskovođe i Hanibalovog oca, Hamilkara, protiv njegovih plaćenika koji su se pobunili zbog nenagrađenih ratnih zasluga. Njegova ćerka u jednom trenutku spašava čast Kartagine, ali trijumf mržnje nad ljubavlju, naposletku nas natera da shvatimo da u ratovima nema pobednika, samo poraženi. Knjiga oživljava neke stereotipe ne bez značaja i dan danas, ironijski se poigrava biblijskim motivima i predstavlja pravi bestseler napisan još pre 150 godina! Vizionarske scene nikad pre toga viđene u istorijskom romanu, koje u potpunosti otkrivaju jedan potpuno nepoznati svet, društvo, mentalitet i mitologiju, puštaju čitaocu i mašti na volju!

IX

U polju



Pomislio je on da će ga najamnici sačekati kod Utike ili da će protiv njega ponovo krenuti u napad; i nemajući dovoljnu silu ni da napadne a niti da odbije napad, ukopao se na jugu, po desnoj obali reke, što mu je neposredno pružalo zaklon od iznenađenja.
Želeo je da pre svega zažmuri na pobunu plemena i otrgne ih od one varvarske; posle bi se, kada oni budu odsečeni po unutrašnjosti, stuštio i istrebio ih.
Za četrnaest je dana, on umirio sve predele smeštene između Toukabera i Utike, sve sa gradovima Tiginikabom, Tesurom, Vakom i još drugima na zapadu: Zungarom, podignutim u brdima; Asurazom, slavnim zbog hrama u njemu! Ðeradom, gde im rađa borovica; Taptis i Hagur poslali su mu izaslanike. Svet je dolazio sa sela, ruku prepunih namirnica. Neki su mu dolazili da u vrećama predaju glave onih najamnika, za koje su tvrdili da su oni ubili, a koje su u stvari posekli sa leševa; jer mnogo ih se bilo pogubilo pri bekstvu, pa su ih, tu i tamo, mrtve zaticali, po maslinjacima i ispod čokota.
Kako bi zasenio narod, Hamilkar je već sutradan po pobedi, dve hiljade zarobljenika sa poprišta bitke prebacio u Kartaginu — svi su oni pristizali u razvučenim trupama svaka od po stotinak ljudi, i sa rukama vezanim na leđima za bronzanu šipku, što im se držala pri vratu, dok su za njima, nailazili ranjenici u krvarenju; sasvim pozadi, konjanici su ih gonili udarcima biča.
Bili su u bunili od radosti! Ponavljalo se da je šest hiljada varvara pobijeno; ostali se neće održati, rat je završen; po ulicama se ljubilo, a lica bogova Pateka, bila su iz zahvalnosti namazana maslom i cimetom. Oni su, zbog svojih krupnih očiju, trbušina i obe ruke podignute do ramena, pod svojom najsvežijom bojom izgledali kao da su živi i pridružili se narodnom veselju. Bogati su svoje kapije ostavili otvorene; grad je odzvanjao od huka daira; hramovi su ostajali po čitavu noć osvetljeni, a službenice Boginje silazile u Malku i nameštale javorova nogara na kojima su se podavale. Odobrili su zemljišta za pobednike, a žrtve paljenice za Melkarta, tri stotine zlatnih kruna sufetu, a njegove su pristalice predlagale da mu se dodele nove povlastice i počasti.
On je preklinjao Starce ne bi li se otvorili prema Otaritu, da se, ako treba, i svi varvari zamene za starog Giskona i ostale sa njim zatočene Kartaginjane. Libijci i nomadi, od kojih je ta Otaritova vojska ponajviše i bila sastavljena, jedva da su ove najamnike, ljude rase italske, grčke, i poznavali; i pošto im je Republika tolike varvare nudila u razmenu za šačicu Kartaginjana, ispadalo je da su jedni bezvredni, a oni drugi silno vredni. Oni su posumnjali da se radi o zamci. Otarit to odbije.
Na to Starci izdaju ukaz da se svi zarobljenici pogube, iako ih je sufet da to ne čine molio i pismeno. On je računao da najbolje od njih pridoda svojim četama i tako izazove odmetanja. Ali je mržnja nadjačala svaku uzdržanost.
Dve hiljade varvara nalazilo se po Mapalu, vezanih oko nadgrobnih spomenika i trgovci, kuhinjske sudopere, kulučari pa čak i žene, udovice poginulih, sa decom, svi kojima se tako prohtelo, dolazili su da ih ustrele i tako usmrte. Nišanilo se lagano, kako bi im se još više produžilo njihovo kažnjavanje: oni bi spustili ruku, pa bi je podizali, mic po mic; gomila se tiskala i urlala.
Oni nepomični su tražili da ih dovedu na nosilima; mnogi su iz predostrožnosti svoje sopstveno jelo donosili, pa tu ostajali sve do uveče; neki su tu provodili i noć. Postavljeni su i šatori u kojima se pijančilo. Mnogi su se prilično ovajdali, iznajmljujući lukove.
Zatim bi sve razapete leševe ostavili da vise uspravljeni, pa su jednako ličili na crvene kipove nad grobovima, a ushićenje hvatalo čak i ljude iz Malke, koji su poticali iz starosedelačkih porodica i, po običaju, ravnodušni bili prema otadžbinskim obzirima. Kao priznanje svim užicima kojim ih je ona obasula, ovoga su se puta za njenu sreću zabrinuli, osetivši se Punima, i Starci tu ispadnu vešti, što su jedne takve osvete radi, stopili oni baš čitav narod.
Blagoslov bogova tu nije izostao; sa svih nebeskih strana, obrušiše se gavranovi. Leteli su oni kružeći vazduhom uz silno promuklo graktanje, i praveći baš poveliki oblak, koji se neprestano okretao oko svoje ose. Mogli su da ga primete od Klipeje, iz Rada i sa Rta Hermeuma. Iznenada, umeo je da se poneki put i rasturi, šireći u daljini svoje crne spirale; to se dešavalo kada bi orao u njegovo središte prodro, pa, otišao; po terasama, kupolama, na vrhovima obeliska, i pod zabatima hramova, bilo je, ovde-onde, ptičurina što su u jarko crvenim kljunovima stezale ljudske dronjke.
Zbog zadaha su se Kartaginjani smilovali da skinu leševe. Neke su od njih zapalili; ostali su bili bačeni u more, i talasi, gurani severcem, posejali ih po plaži, na samom kraju zaliva, baš pred Otaritovim logorom.
Takvo kažnjavanje, svakako da je prestravilo varvare, jer su ih odozgo sa Ešmouna videli kako spuštaju šatore, skupljaju svoja stada, dižu prtljag na magarce, i uveče, istog tog dana, čitava se armija udaljila.
Trebalo je da ista vojska, pomerajući se od Gore Toplih Izvora, pa naizmenično do Hipo-Zarita, zabrani sufetu pristup tirskim gradovima kao i da mu onemogući povratak u Kartaginu.
Za sve bi to vreme, druge dve vojske pokušale da se domognu s juga, Spendije s istoka a Mato sa zapada, tako da se sve tri spoje, iznenade ga i uhvate u mrežu. Zatim, naišlo je pojačanje kome se nisu ni nadali više; pojavio se Nar Havas sa tri stotine kamila i tovarom bitumena, dvadeset i pet slonova i šest hiljada konjanika.
Sam je sufet smatrao mudrim, ne bi li oslabio najamnike, da ga zabavi u dubini njegovoga kraljevstva! Iz kartaginske se pozadine, on sporazumevao sa Mazgabom, jednim getulskim razbojnikom, koji je težio da stvori sopstveno carstvo. Uz pomoć punskog novca, taj je pustolov pobunio numiđanske državice, obećavajući im svima slobodu. Ali Nar Havas, koga je o tome upozorio sin njegove dojilje, upadne u Sirtu, potruje pobednike vodom iz cisterni, smače ih nekoliko, uspostavi nanovo sve kako je i pre bilo, i stiže on protiv sufeta, bešnji nego što su to sami varvari bili.
Vođe sve četiri vojske su se sporazumeli o samom načinu vođenja rata. On će biti dug: trebalo je baš sve predvideti.
Prvo su se dogovorili da zatraže pomoć od Rimljana, i taj je zadatak ponuđen bio Spendiju. Kao begunac, on se nije usuđivao da ga prihvati. Dvanaest ljudi iz Grčkih kolonija ukrcali su se u Anabi na jednu numiđansku šalupu. Pored toga su vođe od svih varvara zatražili zakletvu o potpunom pokoravanju. Svakoga su dana zapovednici vršili smotru odeće, obuće; čak su i zabranili stražarima da nose štitove, jer su se ovi često kopljem o njih oslanjali, pa bi, tako stojećki, i pospali; oni koji su bilo kakav prtljag vukli, prinuđeni su bili da ga se otarase, sve je, na rimski način moralo da se nosi na leđima. Iz predostrožnosti od slonova, Mato ustanovi četu konjanika oklopnika, u kojoj su čovek i konj nestajali pod jednim zaklonom od kože nilskog konja, načičkane ekserima; a da bi konjima bolje zaštitili kopita, naprave im čizmice od spletene rogozine.
Bilo im je zabranjeno da haraju po gradovima, da zlostavljaju one koji nisu od punske rase. Ali kako se oblast oko njih već iscrpljivala, zapovedio je Mato da se namirnice dodeljuju po glavi vojnika, bez obzira na žene. Oni su je na početku i delili sa njima. Od pomanjkanja su hrane mnogi oslabili. Ovo je bio neprestan povod za svađe, grdnje, dok su mnogi sebi tuđe družbenice privukli, njime ih mameći, ili im samo obećavajući deo svoga obroka. Mato naredi da se sve one oteraju, i to neumoljivo. One sve prebegnu u Otaritov logor; ali ih Galkinje i Libijke i odatle, uz silne pogrde oteraju.
Naposletku one dođoše pod zidove Kartagine, da zaštitu izmole kod Cereze i Prozerpine, jer se u Birsi nalazio hram, sa ovim boginjama posvećenim, sveštenicama, a koje su ispaštale zbog onih užasa, počinjenih ranije tokom opsade Sirakuze. Sisiti su, na osnovu svog obalskog prava, zatražili najmlađe za prodaju, a novopečeni Kartaginjani poženili su sve Lakademonjanke jer su one bile plave.
Neke su uporno pratile vojsku. One bi trčale uz sintagme, pored zapovednika. Svoje su muškarce dozivale, povlačile ih za ogrtače, busale se u grudi proklinjući ih, sve pružajući u rukama njihovu dečicu koja su plakala. Taj je prizor otrombavio varvare. One su postajale smetnja, opasnost. Odgurali bi ih i više puta, one su se ponovo vraćale. Mato ih je razjurio udarcima kopalja Nar Havasovih konjanika; i kada su mu Balearci zavapili kako im trebaju žene:
— Nemam je ni ja! — odgovorio im je on.
U tom ga je trenutku duh Molohov obuzimao. Uprkos pobunama njegove savesti, stravične je stvari radio, umislivši da se pokorava glasu nekog boga.
Kada nije mogao da ih opustoši, sipao je po poljima kamenje kako bi ih učinio neplodnim.
Ponovljenim je porukama on pritiskao Otarita i Spendija da požure. Ali su pokreti sufetovi postajali neshvatljivi. On je svoj logor, jedan za drugim, postavljao u Ejdousu, u Monharu u Tehentu: izvidnici se učinilo da su ga opazili i u okolini Ismila, uz Nar Havasovu granicu, i saznalo se da je iznad Terburbe prešao reku kao da se vraća u Kartaginu. Samo što se na jednom mestu našao, on se prebacivao na drugo. Putanje kojima je išao, uvek su ostajale nepoznanica. Ne upuštajući se u bitku, sufet je tako čuvao prednost; kao progonjen od varvara, izgledalo je da ih on vodi.
Ti pokreti napred-nazad, Kartaginjane su još i više zamorili; a i Hamilkarove su se snage, pošto nisu obnavljane, iz dana u dan sve više smanjivale. Narod mu je sa sela, mnogo sporije donosio namirnice. Svuda je sada susretao oklevanje, neku potihu mržnju; i uprkos njegovog preklinjanja kod Velikog Veća, nije iz Kartagine nikakva pomoć stizala.
Govorilo se (ili možda verovalo u to) da njemu ona i ne treba. Bilo je to neko lukavstvo, ili nepotrebne žalopojke; pristalice Hanonove, da bi mu naudile, uveličavale su značaj te njegove pobede. Čete kojim on zapoveda se žrtvuju; ali neće mu baš uvek svi zahtevi biti ispunjeni. Rat je bio poprilično težak! I već je i previše košta, te su ga i plemići iz sopstvene stranke samo mlako podržavali.
Tako je, očajan zbog ponašanja Republike, Hamilkar od domorodaca sve ono što mu je bilo potrebno za rat, silom uzimao: žita, ulja, drveta, životinje, pa i ljude. Ali stanovništvo nije oklevalo da beži. Gradiće kroz koje su prolazili, zaticali su oni prazne, preturali su po kolibama a da unutra ništa i ne nađu; uskoro je stravična jedna usamljenost obavila punsku vojsku.
Gnevni, Kartaginjani su se predali haranju unutrašnjosti; zatrpavali su cisterne, palili kuće. Varnice, koje je nosio vetar, rasipale su se nadaleko i čitave bi šume po brdima buktale; doline bi bile omeđene celim jednim vatrenim vencem; da bi se prošlo na onu drugu stranu, bili su prinuđeni da čekaju. Pa bi onda svoj pohod nastavljali, po jarkom suncu i preko toplog pepela.
Ponekada se uz rub puta, a u nekom grmu, videlo svetlucanje kao da je iz očiju tigraste mačke. To je neki varvarin koji se bio namazao prašinom da bi se u boju grmlja utopio, čučao na petama; dok se duž neke razvaline išlo, oni koji su bili na krilima, sasvim bi iznebuha čuli kako se skotrljalo kamenje; pa kada bi oči podigli, dalje bi, u dubini klanca, bosonogog čoveka videli, kako skakuće.
Iako su Utika i Hipo-Zarit bili oslobođeni, jer ih najamnici nisu više opsedali, Hamilkar im naredi da mu priteknu u pomoć. Ali ne usuđujući da se izlože, oni su mu odgovarali nejasnim rečima, pohvalama i izvinjenjima.
On naglo okrene ka severu, odlučan da mu se jedan od gradova tirskih otvori, pa makar morao i da ga opseda. Nedostajalo mu je mesto na morskoj obali, kako bi sa ostrva ili iz Kirenajke dovlačio hranu i vojnike, i priželjkivao da to upravo bude luka Utike, kao najbliža Kartagini.
Sufet se dakle uputi na Zuitin, oprezno obišavši Hipo-Zaritsko jezero. Ali ubrzo je bio prinuđen da svoje pukove razvuče u kolonu, kako bi prešao preko planine koja je te dve doline razdvajala. Sunce je zalazilo, kada su oni stupili na sam vrh udubljenja u obliku levka, i kada su spazili pred sobom, tik uz zemljište, bronzane vučice koje kao da su trčale po travi.
Tada se, najednom krupne perjanice podigoše, i u snažnom ritmu flauta, sjajna se pesma začula. Bila je to Spendijeva vojska; jer su Kampanci i Grci, iz gađenja prema Kartagini, preuzeli bili znamenja Rima. Istovremeno su se, na levoj strani, ukazala dugačka koplja, štitovi svi od kože leoparda, laneni štitnici, a obnažena ramena. To su bili Matovi Iberijci, Luzitanci, Balearci, Cetuli; čulo se i rzanje Nar Havasovih konja; oni su bili raštrkani po brdu; onda nadođe bezoblična rulja a kojom je Otarit zapovedao: Gali, Libijci, nomadi; a među njima su se poznavali „Strvojedi" — po ribljoj kosti u kosi,
Tako su se varvari, tačno uskladivši svoje marševe, sastavili bili. Ali i oni sami iznenađeni, ostali su nekoliko minuta nepomično, da bi se usaglasili,
Sufet je svoje ljude nagomilao u kružnu gomilu, ne bi li na taj način svuda pružio jednak otpor. Visoki šiljati štitovi, razbacani jedni kraj drugih u travi, okruživali su tu pešadiju. Klinabari su bili spolja, a sve dalje, od mesta do mesta, slonovi. Najamnici su bili posustali od premora; više je vredelo dočekati dan; i, sigurni u svoju pobedu, zabavljeni su bili jelom.
Bili su upalili velike i jarke vatre, koje su ih zabljesnule, a punsku vojsku ispod njih, ostavile u senci. Hamilkar dade da se, po ugledu na Rimljane, oko njegovog logora iskopa šanac, petnaest koraka širok i šest lakata dubok; od iskopane je zemlje, unutar njega, podigao zaklon po kome je pobo oštro i unakrsno kolje, pa su, kad je sunce izašlo, varvari bili zatečeni prizorom Kartaginjana koji su se svi tako bili ušančili, kao da su u tvrđavi.
Među šatorima, prepoznali su oni Hamilkara koji se šetkao i izdavao naređenja. Telo mu je sapeto bilo u jedan mrk oklop razrezan u male krljušti, i, u pratnji svog konja, s vremena na vreme se zaustavljao da svojom ispruženom desnom rukom nešto iscrta.
Nije se samo jedan od njih tada podsetio sličnih jutara, kada su, uz kreštanje roga, lagano prolazili pokraj njega, i njegovi ih pogledi, kao da su pehari vina okrepljivali. Sve ih zahvati nekakva razneženost. A oni koji ga nisu upoznali, naprotiv, ludovali su od radosti što su ga se dočepali.
Međutim, kada bi svi istovremeno navalili, samo bi oni na tom preuskom prostoru jedni drugima naudili. Numiđani su mogli da upadnu po sredini, ali oklopima zaštićeni Klinabari bi ih smlavili; a još treba proći i kolje, kako? Slonovima, nisu još bili dovoljno vični.
— Svi ste vi kukavice! — izdere se Mato.
I on sa onim najboljima polete prema šancu. Jedno ih pravo jato kamenja, sve odbaci natrag, jer je sufet sa mosta pokupio sve njihove ostavljene katapulte.
Ovaj neuspeh je skoro trenutno varvare, i inače po duhu prevrtljive, okrenuo. Višak one njihove smelosti, nestao je; pobedu su hteli ali uz što manja izlaganja opasnosti. Kako je to Spendije zamislio, trebalo je položaj, što ga sada imaju, brižljivo očuvati i punsku vojsku izgladneti. Ali se Kartaginjani bace da kopaju bunare, i iz planina koje su okruživale breg, izvuku vodu.
Bacali su sa vrha kolja strele, zemlju, balegu, kamenje što su ga čupali iz zemlje, a uz to je bez prestanka, duž zemljanog nasipa, zamahivalo i onih šest katapulta.
Ali će i sami ti izvori presahnuti; namirnice će se potrošiti, katapulti dotrajati; na kraju će ovi deset puta brojniji najamnici likovati. Sufet, kako bi dobio na vremenu, smisli pregovore, i, jednoga jutra, varvari tako, zateknu na svom prednjem položaju jednu ovčiju kožu, odozgo ispisanu. On se pravdao zbog svoje pobede: Starci su ga naterali da povede rat, i kako bi im pokazao da je čovek od reči, nudi im on pljačkanje Utike ili Hipo-Zarita, onoga koga oni već izaberu; Hamilkar, na kraju, izjavljuje da ih se ne plaši, pošto je pridobio izdajnike, pa će zahvaljujući njima, lako na kraj izaći i sa svima ostalima.
Varvari nisu znali šta da kažu: ovaj predlog za brz plen došao im je kao san: svi su strahovali od moguće izdaje, pa ni pomišljali nisu, da se tu ustvari radi o sufetovoj podvali, i počeli da zaziru jedni od drugih. Pazili su na reči, pokrete; noću su se, u strahu, budili. Mnogi su napuštali svoje drugove; prema svome bi nahođenju odabrali vojsku, a Otaritovi Gali priđoše uz Cisalpince, ljude čiji su jezik razumevali.
Svako su se veče okupljala ta četvorica vođa u Matovom šatoru, i, čučnuvši oko velikog štita, pažljivo gurali i povlačili drvene figurice, što ih je, da bi podražavao pokrete vojske, izmislio Pir. Spendije je prikazivao sredstva kojima je raspolagao Hamilkar; preklinjao je da se ovakva prilika ne ispušta, i svim se bogovima zaklinjao. Mato, gnevan, hodao je mlatarajući rukama. Rat protiv Kartagine kao da je bio njegova lična stvar; on se ljutio što svi se ostali pačaju u njega, a ne žele da mu se potčine. Otarit mu je čitao reči s lica i odobravao ih. Nar Havas prezrivo podiže bradu; nije bilo predloga a da mu se nije činio pogibeljnim; i nije se više osmehivao. Otimali su mu se uzdasi kao kada progutamo bol jednog nedosanjanog sna, ili očajanje nekog neostvarenog poduhvata.
Dok su se tako kolebljivi varvari premišljali, sufet je pojačao svoju odbranu: on dade da se sa ove strane palisada iskopa još jedan rov, podigne dodati bedem, dograde po uglovima drvene kule; robovi pobodu u zemlju zamke, sve do samih predstraža. Ali slonovi, kojima su obroke smanjili, već su se po svojim zabranima ritali. Da se uštedi na travi, on je naredio Klinabarima da od svojih pastuva, one manje snažne ubiju. Neki su se o to oglušili, on im poskida glave. I konje su jeli. Sećanje se na to sveže meso, sledećih dana u stravičnu tugu pretvaralo.
Iz pozadine toga amfiteatra, u koji su bili stešnjeni, videla su se svuda unaokolo, po visovima, četiri varvarska logora, sva uzavrela. Žene su kružile sa mešinama na glavi, koze uz meket lutale među snopovima kopalja; straže su se smenjivale, jelo se oko tronožaca. Ustvari, plemena su im u izobilju hranu donosila, i ni sami nisu u to sumnjali, koliko je njihova nepreduzimljivost prestravljivala punsku vojsku.
Već drugoga dana primete Kartaginjani da je kod nomada u logoru, po strani od ostalih, jedan odred od osam stotina ljudi. Bili su to Bogataši koje su kao zarobljenike držali od početka rata. Libijci su ih sve po ivici jame poređali i, postavljeni iza njih, odapinjali koplja, služeći se njihov telima kao štitovima.
Ovi jadnici jedva da su bili prepoznatljivi, koliko im se lice gubilo pod prljavštinom i gamadima. Njihova je, ponegde sasvim iščupana kosa, otkrivala čireve po glavi, a bili su tako mršavi i grozni, da su ličili na mumije u pojedenim čaršavima. Neki su, tresući se, nekako budalasto jecali; drugi, opet, svojim zemljacima dovikivali da gađaju te varvare. Jedan je bio od njih sav ukočen, niskoga čela, koji je ćutao; njegova mu je duga bela brada padala sve do lancima prekrivenih ruku; i Kartaginjani su, osetivši u dnu svoje duše kao da se Republika urušila, prepoznali Giskona. Mada su se našli na opasnom mestu, tiskali su se da ga vide. Na glavu mu je bila navučena smešna kolajna od kože nilskoga konja, oivičena šljunkom. Nju je Otarit bio smislio, ali se ona Matu nikako nije sviđala.
Hamilkar, sav ogorčen, otvori kolje, rešen da se, kud puklo da puklo, probije; i u žestokom se naletu, Kartaginjani popnu do pola kosine, za nekih tri stotine koraka. Toliki ih je talas varvara zapljusnuo, da ih je ponovo odbacio na polaznu liniju. Jedan je od stražara iz Legije ostao sa one strane, spotičući se o stene. Zarksas pritrča i, bacivši ga na zemlju, zari mu bodež pod grlo; on ga izvuče, pa mu se baci na ranu — pa priljubivši uz nju usta, a grcajući od radosti, i sa trzanjem koja su mu celo telo tresla, sve do peta — on je na dušak ispijao krv; a onda, sasvim mirno, sede na leš, zabacivši vrat otkri svoje lice, da bi bolje upio vazduh, baš onako kao što košuta radi samo što se napila na nabujalom potoku, pa gromko zapeva neku balearsku pesmu, jednu nerazgovetnu melodiju punu produženih zavijanja, što se prekidala, vraćala, kao odjeci kojima nam odgovaraju planine; zvao je svoju mrtvu braću, i pozivao ih na gozbu; — a zatim ispustivši šake među kolena, polako je sagao glavu i zaplakao. Ovaj svirepi čin užasnuo je varvare, naročito Grke.

Kartaginjani, počevši od tog trenutka, nisu više pokušavali da izađu; — a nisu pomišljali ni da se predaju, jer bi sigurno stradali pod mukama.
Međutim, hrane je, uprkos Hamilkarovoj brizi, stravično ponestajalo. Na svakoga nije ostajalo više od deset k'komera pšenice, tri hina prosa i dvanaest betza sušenog voća. Više nema ni mesa, niti ulja ili usoljenog, i ni zrna ječma konjima; gledali su ih kako spuštaju svoje smršavele kragne, tražeći po prašini po koju vlat izgažene slame. Više puta bi osmatrači, koji su stražarili na bedemu, pri mesečini, primetili nekog varvarskog psa, koji bi došao da nešto glođe po đubrištu ispod opkopa; maznuli bi ga kamenom, i, pomažući se kaišem sa šlema, spustili se niz kolje i onda ga bez reči i pojeli. Neki put bi se podigao jeziv lavež, i čovek se ne bi više vratio. U četvrtoj dilokiji, dvanaeste sintagme, trojica iz falange, u svađi oko jednog psa, poubijali su se noževima.
Svi su tugovali za svojim porodicama, svojim kućama: sirotinja, za svojim kolibama u obliku košnice, sa školjkama na pragu, razapetom ribarskom mrežom, a patriciji za svojim prostranim dvoranama ispunjenim plavičastim pomrčinama, kada se, u najmlitavije doba dana, odmaraju slušajući potmuli zvuk ulica, pomešan sa treperenjem lišća, što se pokretalo u njihovim baštama; — i, da bi još više oni u ove misli utonuli, štaviše u njima uživali, napola bi sklapali kapke; sevanje rana bi ih vraćalo iz sna. Svakoga časa novi okršaj, nova uzbuna; gorele su kule, a Strvojedi se kačili o kolje; sekirama su im kresali ruke; dotrčali su i ostali; čitava se kiša od gvožđa sručila na šatore: Podigoše nadstrešnice od trske i ilovače, da bi se obezbedili od tanadi. Kartaginjani su se tu zatvorili, i nisu više micali.
Svakoga dana, sunce koje je zavijalo za brežuljak, napuštalo je, još od ranih časova kraj klanca, a njih u mraku ostavljalo. Spreda i od pozadi, podizale su se sure padine pokrivene šljunkom išaranim jednim retkim lišajem, a više njihovih glava, nebo, neprestano čisto, rasprostiralo se, glatkije i hladnije na oko, od metalne kupole. Hamilkar je bio toliko besan na Kartaginu, da je dobio želju da se baci među varvare da ih povede na nju. Evo već i nosači, kantineri, robovi, počinju da gunđaju, a ni narod, niti Veliko Veće, niko, ne polaže makar nekakvu nadu. Položaj je bio nepodnošljiv, uglavnom zbog pomisli da će postati još i gori.
Na vesti o propasti, Kartagina kao da je zatreptala i od mržnje i od gneva; sufeta bi sada manje proklinjali, da je još na samom početku pustio da ga pobede.
Ali gde sada nabaviti nove plaćenike, vremena nema, para nema. Ako bi pokupili vojnike po gradu, kako ih opremiti? Hamilkar je sa sobom poneo sve oružje! A ko će im uopšte zapovedati? Najbolji komandanti nalaze se tamo s njim! Međutim, sufetovi glasnici stigli su na ulice i nadali dreku. Veliko se veće zbog toga potreslo, te naredilo da ih uklone.
Ta je predostrožnost bila bespotrebna; svi su optuživali Barkuda se poneo kao mlakonja. On je morao, da posle svoje pobede, uništi najamnike. Zašto li je opustošio plemena? U svakom je slučaju već bilo dosta žrtava! A već su se patriciji žalili na njihov namet od četrnaest šekela, sisiti na svojih 223.000 kikara u zlatu; i oni koji ništa nisu dali, kukali su zajedno sa ostalima. Običan je narod bio ljubomoran na novopečene Kartaginjane, kojima je on obećao puno pravo građanstva; i čak su i Ligurce, a koji su se itekako neustrašivo borili, oni poistovećivali sa varvarima, i ništa ih manje proklinjali; biti njihove rase, uzimalo se kao zločinstvo, saučesništvo. Trgovci pred pragom svojih dućana, radnici koji su nosili olovni lenjir u ruci, prodavci salamure, dok su propirali svoje korpe, kupači po kupalištima, raznosači toplih napitaka, svi su raspravljali o ratu napolju. Po prašini su prstom iscrtavali pregled bitka; i nije bilo, ma i najništavnijeg propalice, a da ne bi umeo da ispravi sve pogreške Hamilkarove.
To je došlo, izgovarali su sveštenici, kao kazna zbog njegovog dugotrajnog bezbožništva. Uopšte nije pravio paljenice: pa nije ni mogao da svoju vojsku očisti; štaviše, nije sa sobom vodio ni vračeve: — tako je sablazan svetogrđa pojačala žestinu potisnute mržnje, gnev zbog izneverenih nadanja. Sećali su se Sicilijanske propasti, i sveg bremena njegove gordosti, što su ga tako dugo podnosili! Sveštenička bratstva, nikako mu nisu opraštala, što je posegao u njihove riznice, pa su Veliko Veće pritiskali da mu prirede, ako se ikada bude vratio, razapinjanje na krstu.
Vrućine meseca Elula, te godine naročito jake, predstavljale su dodatu nevolju. Jedan se ogavan zadah sa obala jezera podizao; taj isti je kroz vazduh dopirao sa isparenjima od začina što su se kovitlala uglovima ulica. Bez prestanka se čulo odjekivanje himni. Poplava je naroda zaposedala stepeništa svetilišta; sve su zidove prekrili crnim velovima; voštanice se gorele na čelima bogova Pateka, a krv kamila preklanih radi žrtvovanja, prelivala se duž ograda i, praveći vodopad crvenila, tekla po stepenicama. Kartagina se u jednom grobljanskom bunilu koprcala. Iz dubine najužih uličica i najcrnjih ćumeza, nailazile su blede prilike, ljudi zmijskog opisa, koji su škrgutali zubima. Kuće su ispunjavali piskutavi ženski urlici, i, kako su i kućne pragove prekoračivali, osvrtali su se i oni što su po trgovima stajali i razgovarali. Moglo je da se pomisli kako to dolaze varvari; bili su već primećeni u zaleđu Gore Toplih Izvora; bili su se ulogorili u Tunisu; i glasovi su se množili, uvećavali, slivali u jedan povik. A onda je zavladala sveopšta tišina, neki su se i dalje pentrali na zabate građevina, sa šakom preko očiju, dok su oni drugi, ležeći potrbuške u podnožju bedema, čuljili uši. Sa minulim užasom, započinjao bi gnev. Ali uverenost u svoju sopstvenu nemoć, ubrzo bi ih strovalila opet u tu istu tugu.
Koja se svake većeri pojačavala, kada bi svi, popevši se na terase, dok su se klanjali i po devet puta, kao pozdrav Suncu, ispuštali jedan priličan urlik. On bi se spustio iza Lagune, pa polagano, a posle iznebuha, zamirao u brdima, na varvarskoj strani.
Očekivao se presveti praznik, kada sa vrha lomače, u znak vaskrsavanja godine, u nebo uzleti orao, poruka svevišnjem Baalu od naroda, što se smatrala nekom vrstom sjedinjavanja i načinom da se prisajedini moći Sunčevoj. Međutim sada se, prožet mržnjom, naivno okrenuo Molohu-Čovekoubici, a svi zanemarili Tanidu. Ustvari, pošto Rabeta nije više posedovala svoj plašt, time su čini njene bile kao jednim delom skinute. Uskraćivala im je blagodet svojih voda, i bila je Kartaginu ostavila; postala je odmetnicom, neprijateljem. Neki, da bi je nagrdili, bacali su kamenje na nju. Ali i dok su je ružili, žalili su je mnogi; još im je bila prirasla za srce, a sada još i prisnije.
Sve su nevolje, prema tome, morale da dođu od gubitka zaimfa. Salambo je posredno bila saučesnik u tome; potpadala je i ona pod taj isti bes; morala je da bude kažnjena. Ubrzo je nejasna pomisao o prinošenju ljudske žrtve po narodu obigrala. Da bi se Baalim umilostivio, trebalo mu je, u to nema sumnje, ponuditi nešto neprocenjivo vredno, jedno stvorenje lepo, mlado, devicu iz najstarije kuće, od bogova potekle, jednu pravu ljudsku zvezdu. Svakoga dana, neki su potpuni neznanci pohodili vrtove u Megari; robovi se nisu usuđivali, tresući se i za sopstvene živote, da im se suprotstave. Ipak nisu dalje prekoračivali od onog stepeništa da galijama. Ostajali su dole, niže, očiju podignutih ka najgornjoj terasi; Salambo su oni čekali, i, za sve to vreme, urlali protiv nje kao psi koji zavijaju na mesec.

X

Zmija



Sva ta povika svetine nije plašila kći Hamilkarovu.
Nespokoj mnogo uzvišeniji je potresao nju: njena krupna zmija, crni Piton, kopnela je; a ta je zmija Kartaginjanima bila kao fetiš, opštenarodan, u isti mah, i pojedinačan. Za nju se verovalo da je dete duha iz podzemlja, jer se iz tih njenih dubina pomaljala, a nisu joj potrebne noge da bi po njoj išla; kretanje njeno podsećalo je na vijuganje reka, toplota njena na prastare sluzave pomrčine pune plodnosti, a krug što ga je opisivala, ujedajući se za rep, na planetni skup, na snalažljivost Ešmounovu.
Ova koju je Salambo držala, već je nekoliko puta odbijala četiri živa vrapčića koja su joj davali pod punim mesecom i za svaki mlad mesec. Njena lepa koža, kao nebeski svod posuta zlatnim pegama na sasvim crnoj pozadini, bila je sada žuta, mlitava, zborana, i za njeno telo prevelika; neka pamučasta uplesnjivljenost joj je obmotavala glavu, i na uglovima se njenih kapaka, primećivale sitne crvene tačkice, koje kao da su se mrdale. S vremena bi na vreme, Salambo prišla njenoj korpi od srebrnih niti; pa bi joj zadigla zavesu, lišće lokvanja i ptičje perje; ona je bila neprestano sklupčana i nepokretnija od sasušene lijane; i, pošto bi je ugledala takvu, na kraju bi joj došlo u srce, neko osećanje kao uvijanje, kao da neka ima druga zmija koja se, malo po malo, njoj do grla penjala i davila je.
Ona je očajavala što je videla Zaimf, ali je uprkos tome, i neku vrstu radosti osećala, neku pritajenu oholost. Nekakvo tajanstvo krilo se u sjaju njegovih nabora; to je bio oblak koji je obavijao bogove, tajna sveopšteg postojanja, i sama u sebi užasnuta, žalila je što ga nije ona pokupila.
Ona je skoro uvek čučala u kraj, u svom stanu, obema rukama držeći svoju levu nogu savijenu, napola otvorenih usana, spuštene brade, ukočenog pogleda. S užasom se ona prisećala lica njenoga oca; želela je da ode u planine Fenikije, na hodočašće u hram Apake, gde je Tanida sišla u obliku zvezde; svakojake maštarije su je privlačile, plašile; uostalom, svaki ju je dan sve veća samoća okruživala. Čak nije znala ni šta se zbivalo s Hamilkarom.
Najzad, smorena svojim mislima, ona je ustajala i, vukući svoje malene sandale čiji su đonovi lupkali, nasumice se šetala po toj prostranoj sobi punoj tišine. Ametisti i topazi sa tavanice, bacali su tamo-amo drhtave svetlosne mrlje, i Salambo bi, dok je tako koračala, glavu zaokretala da ih pogleda. Dohvatila bi se povešanih amfora za grliće, rashlađivala pod velikim lepezama, ili se zanimala time da u izdubljenim biserima pali cimet. Po zalasku sunca, Tanaka je uklanjala paravane od crnog platna, koji su zatvarali otvore u zidu: najedanput su tada uletali njeni golubovi, mošusom trljani kao i oni Tanidini, i njihove su ružičaste kandže, klizile po pločama od stakla, među zrnima ječma koje je ona punim šakama, kao kakav sejač na njivi, bacala. Ali bi odjednom pala u jecanje, i ostajala tako, opružena na prostranoj postelji od goveđeg krzna, ne mičući se i jednu reč ponavljajući, uvek istu, otvorenih očiju, bleda kao mrtvac, otupela i hladna: — međutim, mogla je da čuje krike majmuna u bokorima palmi, uz neprekidno škrgutanje velikog točka, što je preko spratova donosilo jednu navalu čiste vode u porfirnu kadu.
Ponekada, tokom i više dana, odbijala je ona da jede. Viđala je u snu pomračene zvezde što su joj pod nogama prolazile. Pozivala je Šahabarima, pa kada bi on došao, nije imala više šta da mu kaže.
Ona nije mogla da živi bez njegovih utešnih prisustava. Ali se u sebi bunila protiv takve prevlasti; sve je ona prema svešteniku u isti mah osećala, stravu, ljubomoru, mržnju, kao i neku vrstu ljubavi, kao priznanje za neobično sladostrašće što ga je doživljavala pored njega.
On je, vešt u razlikovanju onih bogova što su bolesti slali, prepoznao Rabetin uticaj; i, da bi Salambo izlečio, naredio je da joj se soba sva isprska vodicom od verbene i paprati; jela je svakoga jutra mandragore; spavala je ona sa glavom na vreći miomirisa, što ih je sve prvosveštenik smešao. Čak je upotrebljavao i baras, koren boje ognja, kojim na severu ganjaju podle duhove; konačno, okrenuvši se prema Zvezdi Severnjači, on tri puta promrmlja Tanidino tajanstveno ime; ali kako je Salambo i dalje poboljevala, njegove strepnje bile su se produbile.
Niko u Kartagini nije tolika znanja imao kao on. U mladosti, učio je u bratstvu Mogbeda u Borsipi, kraj Vavilona; posle je posetio Samotrake, Pezinunt, Efes, Tesaliju, Judeju, Nabatejske hramove, izgubljene u pesku; i od vodopada, pa sve do mora, pešice prošao obalom Nila. Velom prekrivenog lica, i mašući buktinjama, bacio je crnog petla na lomaču od sandarka, a pred prsima Sfinge, oca tog svih užasa. Silazio i u Prozerpinina udubljenja; video kako se pet stotina stubova okreće po lavirintu na Lemnosu i presijava svećnjak iz Taranta, koji na svojoj grani onoliko svetiljki nosi, koliko ima dana u godini; ponekad je, moću, primao Grke da bi im postavljao pitanja. Sastav sveta ga nije ništa manje uznemiravao od prirode bogova; sa svojim prstenovima, nameštenim na jednom aleksandrijskom tremu, on je posmatrao ravnodnevnice i pratio sve do Kireje, bematiste Ezergetove, koji su merili nebo brojeći sopstvene korake; — tako da je sada u misli njegovoj prevladala neka posebna religija, bez određenog izraza i, zbog svega ovoga, čak puna zanosa i žara. Nije verovao više da je zemlja kao borovnica, smatrao ju je okruglom i da večno pada u beskraj, i to takvom brzinom, da joj se pad i ne primećuje.
Iz položaja sunca nad mesecom, zaključio je nadmoćnost Baala, čija zvezda nije ništa drugo nego odraz i lik samo. Sve što je video u ovozemaljskim stvarima, nagnalo ga je da kao vrhovno prihvati ono muško, istrebilačko načelo. Povrh toga, on je zbog svoje životne nesreće potajno optuživao upravo Rabetu. Nije li to bilo zarad nje, da je prvosveštenik, uz jeku tasova, jednom pre, tepsijom ključale vode, oduzeo njegovu buduću muževnost? I on je setna oka zagledao muškarce, koji su sa sveštenicama nestajali među terpentinskim drvećem.
Njegovi su dani proticali u nadgledanju kadionica sa tamjanom, zlatnih posuda, mašica, grabulja za žrtveni pepeo, i sve odeće kipova, čak i bronzane šnale, što je služila da utegne kosu staroj jednoj Tanidi, u trećoj kapeli, pokraj loze od smaragda. Uvek u isto vreme, on je sa tih istih vrata, kada popadaju, podizao velike tapiserije; ostajao je raširenih ruku, uvek u istom stavu; i molio se prostrevši se uvek po istim pločama, dok je oko njega jedan sveštenički narod kružio bosih nogu po hodnicima punim nekog večitog sumraka.
Ali je u jalovosti njegovog života, Salambo bila kao cvet u grobnoj pukotini. Bio je međutim, on prema njoj krut, i nije je uopšte štedeo ni ispaštanja niti gorkih reči. Stanje njegovo, uspostavilo je ravnopravnost među njima kao kod zajedničkog pola, pa se on na devojku ljutio manje zbog toga što nije mogao da je ima, već pre što je primećivao koliko je lepa i, povrh svega, čista. Često se sasvim dobro moglo da vidi, da se ona muči da njegovu misao isprati. Tada bi se od nje vraćao rastužen; osetio bi se još više napušten, usamljeniji, prazniji.
Ponekada bi mu se čudne reči omakle, što su ispred Salambo prolazile kao široke munje kada osvetle ambise. To se događalo noću, na terasi, dok su samo njih dvoje posmatrali zvezde, a Kartagina se prostirala dole niže, pod njihovim nogama, sa zalivom i morskom pučinom, nejasno zagubljenom u boji pomrčine.
On joj je izložio svoje učenje o dušama koje silaze na zemlju. Sledeći tu putanju kao i sunce po zodijačkim znacima. Ispruživši ruku, pokazivao je u Ovnu kapiju ljudskog nastajanja, a u Jarcu, onu vraćanja bogovima; a Salambo se trudila da ovo vidi, jer je te pojmove smatrala stvarnima; prihvatila je kao same po sebi istinite, čiste simbole i jezičke ukrase, čije tačno značenje, štaviše, nije ni tome svešteniku uvek bilo očigledno.
— Duše umrlih — on joj je kazivao — rastaču se na mesecu, baš kao i mrtva tela u zemlji. Od suza njihovih, nastaje na njemu vlaga; to je mračno neko boravište, prepuno mulja, krhotina i oluja.
Ona ga upita za ono što će tamo od nje biti.
— Prvo ćeš kopneti, lagano, kao para što se njiše nad talasima; i, posle podužih iskušenja i strepnji, ti ćeš otići u sunčevo ognjište, na sam izvor mudrosti!
Međutim, Rabetu on pominjao nije. Salambo je pomišljala kako je to iz postojanosti prema pobeđenoj boginji činio, i nazivajući nju zajedničkom imenicom što je označavala mesec, on se rasplinjao u blagosiljanju te plodne i mile zvezde. Na kraju, on povika:
— Ne! Ne! Ona svoju plodnost iz onog drugoga izvlači! Ne vidiš li je kako obigrava oko zvezde, kao zaljubljena žena koja trči za nekim muškarcem u polje? I bez prestanka uzdizao je on čudotvornu moć svetlosti.
Daleko od doga da je želeo da pokopa njene mistične žudnje, on ih je , naprotiv, podsticao, i činilo se čak, kako mu pričinjava radost da je obespokoji objavljivanjem tog baš neumoljivog učenja. Salambo, i pored svojih ljubavnih jada, predavala joj se sa još većim zanosom.
Ali što se više osećala sumnja Šahabarimova u Tanidu, to je više on hteo da u nju veruje. U dubini duše ga je kočila griža savesti. Njemu je baš trebao nekakav dokaz, božja prizivanja, pa se, u nadi da ga dobije, sveštenik jednog poduhvata dosetio, koji je mogao da spase istovremeno i otadžbinu, ali i njegovo verovanje.
Tada se on navadio da, pred Salambo, jadikuje zbog svetogrđa i nesreće koje su posledica onoga sa nebeskih prostranstava. A onda, sasvim iznenada, nagovesti joj kakva opasnost sufetu preti, na koga su navalile tri vojske što im je vođa bio Mato; jer je Mato bio, zbog toga vela, kao varvarski kralj Kartaginjanima; i on dodade da spas Republike, kao i njenog oca, zavisi od nje same.
— Od mene! — vrisnu ona — Pa kakao bih ja mogla...? A sveštenik će, uz prezriv osmeh:
— Nikada ti nećeš na to pristati!
Ona ga je preklinjala. Najzad joj Šahabarim kaza:
— Ti treba da odeš kod varvara i povratiš zaimf!
Ona se složi na stoličicu od abonosa: pa ostade tako, ruku otromboljenih između kolena, a svi su joj udovi treperili, kao žrtvi u podnožju gubilišta, dok iščekuje udarac buzdovana. Slepoočnice su joj bubnjale, videla je kako se kolutaju vatreni krugovi, i u svojoj utučenosti, nije više ništa shvatala, sem da će svakako uskoro umreti.
Ali kada bi Rabeta izašla kao pobednik, ako taj zaimf bude vraćen a Kartagina izbavljena, kome je do života jedne žene stalo! — mislio je Šahabarim. — Uostalom, ona će možda da dobije zaimf a da ne pogine.
Tri dana se vraćao nije: veče, četvrtoga, ona posla da ga potraže.
Da bi joj srce još više razbuktao, doneo joj je on sve pogrde kojima su, pred celim Većem, hulili na Hamilkara; on joj kaza da je zgrešila, i da za svoj greh mora da se iskupi. Rabeta je ta koja ti ovo žrtvovanje nalaže.
Često su silni povici prolazeći preko Mapala, dopirali i do Megare. Šahabarim i Salambo brzo izađu; pa su se sa vrha stepeništa sa galijama, zagledali.
To su na Hamonovom trgu ljudi vikali da im se oružje da. Starci nisu hteli da im ga daju, ocenivši da bi taj potez bio uzaludan; neki, koji su otišli bez starešina, bili su posečeni. Naposletku su im dopustili da odu, i, zarad nekakve počasti Molohu, ili neke neodređene potrebe da uništavaju, oni su po šumarcima oko gajeva počupali krupne čemprese, pa, upalivši ih na buktinjama od Kabira, nosili ulicama i pevali. Ti su čudovišni plamenovi dolazili u susret, blago se ljuljuškajući; oni sami su oganj prenosili i na staklene kugle po krovovima hramova, po ukrasima kolosa, mamuzama sa brodskih kljunova, prelazili preko terasa, kretali se kao sunca što se valjaju gradom. Sišli su s Akropolja. Kapija na Malki se otvori.
— Jesi li spremna? — povika Šahabarim — ili si im preporučila da tvome ocu kažu, kako ga ti napuštaš? Ona lice sakri pod svoje velove, dok su se veliki odbljesci udaljavali, postepeno se spuštajući ka obali.
Neki ju je neodređen strah sasvim sputao: plašila se ona Moloha, pa Mata. Tog čoveka divovskoga stasa, i koji je bio gospodar zaimfa; imao je vlast nad Rabetom koliko i nad samim Baalom, pa se njoj činilo da su oko njega jedino munje; pa i duša bogova, ponekada, umela je da pohodi ljudska tela, Šahabarim, pominjući ga, nije li kazao kako ona mora da savlada Moloha? Oni su bili proželi jedno drugo; ona ih je poistovećivala, a obojica su je gonili.
Ona je želela da sazna budućnost, pa priđe zmiji, jer su se proročanstva iz njenog položaja čitala. Ali je korpa bila prazna; Salambo se prenerazila.
Ona ju je zatekla repom obmotanu oko jednog od srebrnih stubova, kraj viseće postelje, o koji se trljala ne bi li se sa starom žućkastom kožom rastavila, dok joj je telo bilo svo svetlucalo i svetlo, istegnuto, kao mač, na pola izvučen iz korica.
Zatim, sledećih dana, kako su je sve više ubeđivali, a ona bivala raspoloženija da priskoči u pomoć Tanidi, Piton se opravljao, debljao se i kao preporođen izgledao.
Tada se u njenoj svesti, uvreži ubeđenje da Šahabarim volju bogova izražava. Jednoga jutra, ona se probudila odlučna i upita šta je potrebno da Mato taj veo i vrati.
— Zatraži mu ga — reče joj Šahabarim. — Ali ako odbije? — nastavi ona. Sveštenik ju je netremice posmatrao, uz osmeh kakav još nikada ona videla nije.
Da, šta onda? — ponovi Salambo.
On je vrteo po prstima krajeve pantljika što su mu sa kolajne njegove padali na ramena, oborenih očiju, nepomičan. Najzad, videvši da se ona ne snalazi:
— Bićeš sama s njim.
— A posle?
— Sama u njegovom šatoru.
— A onda?
Šahabarim se ujeo za usnu. Tražio je neku izreku, neku odstupnicu.
— Ako budeš morala da umreš, to će biti kasnije — reče joj — Kasnije! Ništa se ti ne boj! I ma šta on pokušao, ne viči! Ne plaši se! Bićeš ponizna, čuješ li? I pokorićeš se njegovoj požudi, koja je zapovest sa neba!
— A šta sa velom?
— Za to će se bogovi postarati — odgovori Šahabarim.
— A kada bi ti pošao sa mnom, o oče?
— Ne!

On je natera da klekne i, držeći levu ruku podignutu a desnu ispruženu, on je zakle da će povratiti u Kartaginu Tanidin plašt. Stravično se kunući ona se bogovima zakle, i svaki put kada bi Šahabarim i jednu reč izgovorio, ona bi je ponovila, gubeći svest.
On ukaza njoj na sva ona pročišćenja, postove koje treba da prođe, i kako dospeti do Mata. Uostalom, pratiće je neko ko taj put poznaje.
Ona se oseti izbavljenom. Više ninašta drugo mislila nije, sem na sreću kada zaimf ponovo bude ugledala, i sada je blagosiljala i Šahabarima i njegova navaljivanja.
To je baš bilo godišnje doba kada se golubovi iz Kartagine sele na Siciliju, oko Venerinog hrama, u gore oko Eriksa. Pred njihov polazak, nekoliko dana se oni dozivaju, traže se kako bi se sastavili; najzad, jedne večeri, oni se vinuše, vetar ih je zanosio, i taj veliki, beli oblak, klizio je nebom nad morem, prilično visoko.
Vidik se bojio u krvavo. A oni, činilo se, silazili su do samih talasa, postepeno; zatim su nestali, kao da su oni sami popadali, i progutala ih sunčeva gubica. Salambo, koja ih je gledala kako se udaljuju, saže glavu, a Tanaka, uverena da je pogodila šta ju je bolelo, nežno joj kaza:
— Pa vratiće se oni gospodarice.
— O da! Znam to.
— Vratićeš se i ti.
— Možda bude! — uz uzdahe to ona izusti.
Ona nikome još svoju odluku poverila nije; da bi sve to što je više moguće prošlo u tišini, ona pošalje Tanaku, da u predgrađu Kinisdo (a da se ne upućuje na poslužitelje), sve što joj je bilo potrebno pokupuje: rumenilo, miomirise, jedan laneni pojas, kao i novu odeću. Ove njene pripreme, zaprepastile su staru robinju, ali se ona nije usudila išta da je priupita; i dođe taj dan, utanačen od Šahabarima, kada je Salambo trebalo da pođe.
Ona, oko dvanaestog sata, među javorima spazi slepog starca, rukom oslonjenog na rame jednoga dečaka, koji je pred njim koračao. A ovaj drugi je uz sekiru imao okačenu i neku vrstu citre od crnog drveta. Svi su evnusi, robovi i žene, pažljivo bili udaljeni; niko nije mogao da sazna tajnu onoga što se spremalo.
Tanaka upali po uglovima odaje četiri tronošca napunjena strobusom i kardamonom; potom razvi ona velike vavilonske tapiserije, pa ih svud okolo po sobi zategnu na kanape; jer Salambo nije želela da je iko vidi, pa čak ni zidovi. Svirač sa kinorom, čučnuo je bio iza vrata, a jedno mlado momče, stojeći uspravno, prinosilo je svojim usnama sviralu od trske Graja sa ulica, zamirala je u daljini, ljubičaste su se senke izdužile ispred peristila svetilišta, a, sa ove se strane zaliva, obronci planina, gajevi maslina i nerazgovetna žuta zemljišta, u nedogled talasala i stapala u jednu modrikastu izmaglicu; ništa se čulo nije, ali je neki neizrecivi pritisak tlačio u vazduhu.
Salambo je čučnula na stepenik od oniksa, na sam rub kade; ona zadignu svoje dugačke rukave, vezavši ih za ramena, pa poče svoje umivanje, sistematično, već prema svetim obredima.
Na kraju joj je Tanaka, u nekoj bočici od alabastera, dodala nekakvu zgrušanu tečnost; bila je to krv jednog crnog psa, koga su neplodne žene, jedne zimske noći zaklale, na razvalinama neke grobnice. Ona joj protrlja njom uši, pete, palac desne ruke, i čak joj je i nokat pomalo crven ostao, kao da je zgnječila neku voćku.
Izađe mesec: tada obadve, i citra i svirala, istovremeno otpočeše sa svirkom.
Salambo skine svoje minđuše, svoju ogrlicu, svoje grivne, svoju dugu belu spavaćicu; rasplete ona vrpcu kojom joj je kosa bila vezana i, nekoliko trenutaka ju je ona blago po ramenima tresla da bi se osušila i rasula. Napolju je muzika i dalje išla; radilo se o trima, uvek istim notama, naglim, žestokim; strune su ciguljale, flauta hrkala; Tanaka je tapšući rukama, ritam označavala. Salambo, njišući se celim telom, mrmljala je molitve, a njena odeća, komad po komad, padala je oko nje.
Teška se tapiserija zatresla, i izdan kanapa na kome je visila, pomolila se glava pitona. On je silazio polagano, kao kap vode što se niz zid cedi, provukao kroz razbacane haljine, pa repom priljubljenim uz tlo, diže se baš sasvim uspravno; i njegove oči, od džeta sjajnije, vrcale su na Salambo.
Zbog straha od hladnoće, ili možda od stida, ona se u prvi mah snebivala, ali se prisetila Šahabarimovih naređenja, te priđe; piton se izvi, pa polegavši joj sredinom svoga tela na potiljak, pusti da mu glava i rep, vise kao iskidana ogrlica čija se oba kraja povlače sve do zemlje. Salambo se njime obavila oko bokova, pod miškama, među kolenima; onda ona, ščepavši ga za čeljust, privuče tu malu trouglastu gubicu sve do ruba sopstvenih zuba, i, na pola sklopivši oči, zavali se pod mesečevim zracima. Bela svetlost, učinila je da izgleda kao nekom srebrnastom izmaglicom obavijena, da se mokri otisci stopa njenih sa ploča sjaje, dok su zvezde u vodenim dubinama treperile; a on je stezao oko nje svoje crne, tigraste kolutove, osute zlatnim pegama! Salambo je sva uzdisala pod tom prevelikom težinom, koja joj je ugibala krsta i činila da se oseti kao da umire; a vrhom svoje repine, sasvim ju je blago tapšao po butinama; tada muzika ućuta i on spadne.
Salambo je sedela u stolici sa nogama od slonovače, prepuštajući se nezi svoje robinje: ali ta mazanja, isparenja od mirisa, kao i silni postovi što ih je podnela, rastrojiše je. Ona tako poblede, da je Tanaka zastala.
— Nastavi! — Salambo reče i, oduprevši se samoj sebi, ona se istog trena povratila. Tada ju je svu obuzela nestrpljivost; silila je Tanaku da požuri, na šta stara robinja promrmlja:
— Dobro! Dobro! Gospodarice!... Ti bar nemaš nikoga ko te čeka!
— O da! — reče Salambo — neko me čeka.
Tanaka se od iznenađenja izmakla, i, kako bi saznala što više:
— Šta mi ti zapovedaš. Gospodarice? Jer ako se zadržiš na putu...
Ali Salambo zajeca, a robinja zavapi:
— Ti patiš! Pa šta te je to snašlo? Nemoj da ideš! Povedi i mene! Kada bi se dok si mala bila zaplakala, privijala bih te k srcu i zasmejavala te vrhom jedne moje dojke; ti si ih pila Gospodarice! — Ona se lupi u svoja usahla nedra. — Ostarila sam sada! Ništa ne mogu više za tebe da učinim! I ti me više ne voliš! Od mene svoje patnje kriješ i svoju dojilju prezireš — I od nežnosti i prkosa, suze joj potekoše licem po ožiljcima od tetoviranja.
— Ne! — reče Salambo — Ne! Volim te ja! Smiri se! Tanaka, uz osmeh koji je ličio na grimasu ostare
log majmuna, nastavi sa svojim poslom. Prema Šahabarimovim uputstvima, bila joj je naložila da je veličanstveno dotera; ona ju je udešavala baš po varvarskom ukusu, istovremeno i sa puno izveštačenosti i puno prostodušnosti.
Preko prve tunike, uske i boje vina, ona joj je prebacila sledeću, sa izvezenim ptičjim perjem. Ljuske od zlata, pripijale su se uz kukove, i od tog širokog pojasa, silazile su talasasto, plave šalvare, posute srebrnim zvezdama. Zatim joj Tanaka navuče jednu dugačku haljinu, skrojenu od seržinskog platna, i prošaranu zelenim prugama. O rame joj okači purpuran kvadrat na kome su odozgo nalegala dugmad od sandastruma; a povrh sve te odeće, položi ona crni plašt čiji se šlep povlačio po zemlji; onda je osmotri, pa, ponosna na svoj rad, nije mogla da se uzdrži a da ne izusti:
— Nećeš ni dan svoje svadbe lepša da budeš!
— Moje svadbe! — ponovi Salambo; ona je nalakćena na tu stolicu od slonovače, sanjala.
Ali joj Tanaka pred njom pridiže jedno ogledalo od bakra, toliko široko, da je mogla da se u njemu i cela pogleda. Ona se tada podiže i laganim dodirom prsta, pridignu jedan uvojak svoje kose, koji je sišao prenisko.
Ova je prekrivena bila zlatnim prahom, na čelu kovrdžava, a pozadi joj je u krupnim uvojcima koji su se završavali biserima, padala niz leđa. Odbljesak od svećnjaka, oživljavao je rumenilo njenih usana, zlato na njenoj odeći, belinu njene kože; oko struka, po rukama, prstima na rukama i nogama, svudaje bilo takvo obilje dragoga kamenja, da je ogledalo odbijalo zrake od nje, kao od sunca; — i Salambo, uspravljena uz Tanaku, koja se nagnula da je pogleda, zasmeja sve to blještavilo.
Pa se ona uzduž i popreko šetala, ne bi li prekratila preostalo vreme.
Najednom, začuo se glas pevca. Ona žustro natakne na kosu dugi žuti veo, provuče maramu oko vrata, stopala zavuče u čizmice od plavoga krzna, pa još Tanaki reče:
— Idi da vidiš da li pod mirtama stoji neki čovek s dva konja.
Tanaka samo što se vratila, a ona je već silazila stepenicama sa galijama.
— Gospodarice! — povika dojilja.
Salambo se osvrte sa prstom na ustima kao u znak da ćuti i da se ne pomera.
Tanaka neprimetno skliznu duž kljunova, sve do nižeg kraja terase; a izdaleka, pri sjaju mesečine, ona razabra na aveniji čempresa, jednu divovsku senku, koja je koračala levo i iskosa od Salambo, što je bio predznak smrti.
Tanaka se popne u sobu. Baci se na zemlju, grebući se noktima po licu; čupala je sebi kosu, i iz punih pluća je na sav glas zakukala.
Na pamet joj pade da bi mogli da je i čuju; ona tada zaćuta. Jecala je sasvim tiho, sa glavom u šakama i licem prema podu.

XI

Pod šatorom



Čovek koji je pratio Salambo, povede je sa one strane od svetionika, gore prema katakombama, pa se spustiše duž predgrađa Miloje, u kome je sijaset bilo strmih ulica. Nebo je počelo da beli. Ponekad, snopovi palmi što su iz zidova izbijali, primoravali su ih da sagnu glave. Dva konja su išla ukorak, klizeći; stignu oni tako do kapije od Teveste.
Teška su krila bila porazmaknuta; oni prođoše; pa se ona zatvore za njima.
Prvo su neko vreme pratili podnožje zidina, pa u visini cisterni, udare Tenijom, uskom prevlakom one žute zemlje, što se, odvajajući zaliv od jezera, protezala sve do Rada.
Niko se nije oko Kartagine primećivao, ni na moru, ni u poljima. Talasi u boji škriljca, tiho su pljuskali, a lagani vetar, terajući tamo-amo, šarao ih je belim ogrebotinama. I uz sve te velove na sebi, Salambo je drhtala od jutarnje svežine; kretanje, svež vazduh, ošamutili su je. Onda je izašlo sunce: ono ju je pomalo kljucalo po temenu, pa, nehotice, ona malo i zadrema. Dve životinje kasale su jedna pored druge zabadajući nečujno noge u pesak.
Kada su prešli preko Gore Toplih Izvora, nastavili su put nešto bržim kasom, jer je tu zemlja bila čvršća.
Ali polja su, mada je bilo vreme setve i oranja, daleko, koliko je pogled dopirao, bila prazna kao pustinja. Tu i tamo, bila je poneka gomila razvejanog žita; drugde su ispadala zrna prezrelog ječma. Na jasnom vidiku, sela su se ukazivala crna u nevezanim i isečenim obličjima.
S vremena na vreme, izdizalo bi se pored puta poneko poluizgorelo krilo zida. Krovovi koliba bili su urušeni, i unutra se razaznavala srča od grnčarije, pocepotine od odeće, svakojake potrepštine i one polomljene stvari, koje nisu bile prepoznatljive. Često se i neko stvorenje ogrnuto u rite, lica umrljanog zemljom i užagrenih očiju, iz tih ruševina pomaljalo. Ali bi se prilično brzo dalo u beg ili nestalo, zavukavši se rupu. Salambo i njen vodič nisu se zaustavljali.
Napuštena su se polja smenjivala. Po širokim prostranstvima sasvim žute zemlje, bio je u nejednakim pramenovima razvejan ugljeni prah što su ga njihove stope za sobom podizale. Ponekad su nailazili na tiha mestašca, neki potok koji protiče kroz visoku travu; i prelazeći na onu drugu stranu, Salambo bi, da osveži ruke, otkidala mokro lišće. Kod ruba jednog oleandrovog šumarka, njen konj naglo odskoči u stranu ispred nečijeg leša, opruženog po zemlji.
Rob je odmah namesti ponovo na jastučiće. Ispostavilo se da je to baš bio jedan od služitelja u hramu, i čovek koga je Šahabarim u opasnim zadacima upošljavao.
Iz krajnje je obazrivosti, on sada išao pešice, uz nju, a između konja: šibao ih je krajem oko ruke obavijene, kožne kamdžije, ili bi iz torbe što mu je oko vrata visila, vadio pšenične pogačice, urme i žumanca uvijena u lišće lokvanja, pa ih u trku, i bez reči, nudio Salambo.
Oko podneva, tri su varvarina, obučena u životinjske kože, naišla stazom. Malo-pomalo, pojavljivali su se i drugi, koji su se potucali u čoporima od deset, dvanaest, pa i dvadeset pet ljudi; mnogi su vukli koze ili poneku kravu koja je hramala. Njihove su močuge bile načičkane bronzanim šiljcima; nožekanje su im se sijale povrh odeće, što im je bila prokleto prljava, a oči su otvarali preteći i sa zaprepašćenjem. Poneko bi, onako u prolazu, tek uputio najobičniji pozdrav; drugi, nepristojna dobacivanja; Šahabarimov je čovek svima odgovarao na svom sopstvenom narečju. Govorio im je da to jedan mlad ali bolestan momak, koji se u jedno udaljeno svetilište uputio, da ga tamo izleče.
Dan se ipak svršavao. Odjeknuo je lavež; oni mu pođu u susret.
Zatim, pri svetlosti sumraka, spaziše jednu ogradu od naslaganog kamenja, koja je odvajala neku neraspoznatljivu građevinu. Po zidu je neki pas trčkarao. Rob mu je dobacio kamenčiće; oni uđu u visoku, zasvođenu prostoriju.
U sredini je čučala žena i grejala se na vatri od šiblja, čiji se dim vio kroz rupe u tavanici. Seda kosa, što je skoro do kolena dosezala, skrivala ju je do pola; nije bila rada da odgovori, samo je, baš idiotski, čavrljala reči osvete protiv varvara i protiv Kartaginjana.
Trčkaralo stade da levodesno njuška. A zatim se opet vrati kraj nje, tražeći da jede. Starica odmahne glavom i, ne odvajajući pogled od žara, promrmlja:
— Bila sam ruka, deset su mi prstiju odsekli. Usta više ne jedu.
Rob joj pokaže punu šaku zlatnika, ona se pomami na njih, ali ubrzo opet u svoju ukočenost pređe.
Naposletku joj on pod grlo prinese sečivo bodeža što mu je za pojasom bio. Tada ona, drhteći, ode i podigne jedan veliki kamen, pa im donese amforu vina i ribe iz Hipo-Zarita ušpinovane u medu.
Salambo ustuknu pred tom nečistom hranom i zaspi na konjskim presvlakama, prostrtim u jednom kraju odaje.
Pas je zavijao, rob mu se sasvim polako prišunja; i, jednim potezom sečiva mu odrubi glavu. Pa tom krvlju namaže nozdrve konjima, kako bi ih obodrio. Starica mu je iza leđa dobacila kletvu. Salambo je to primetila, pa pritisnu amajliju što ju je nosila oko srca.
Oni nastaviše put.
S vremena na vreme, upitala bi se ona hoće li ubrzo stići. Put je krivudao po brdašcima. Čulo se samo cvrčanje zrikavaca. Sunce je izgrejalo po požuteloj travi; zemlja je bila sva izbrazdana pukotinama, što su je razdvajale i obrazovale se kao neke poprilično velike ploče. Povremeno je tuda i poneka otrovnica otpuzala, i proleteli orlovi; rob je nastavljao da trči; Salambo je snevala pod svojim velovima, koje i uprkos vrućini, širila nije, iz bojazni da istu tu lepu odeću ne isprlja.
Na ravnomernim su se rastojanjima izdizale kule, koje su Kartaginjani podigli kako bi plemena držali pod prismotrom. Unutra su ulazili zbog hladovine, pa bi opet nastavili put.
Juče su, iz opreza, baš dosta zaobilazili. Ali sada nisu sretali nikoga; pošto je kraj bio neplodan, varvari mu nisu ni prilazili.
Malo po malo, opet su počinjali tragovi pustošenja. Nekada se nasred polja širio mozaik, jedini ostatak nestalog dvora; maslinovo je drveće, iz daleka, bez lišća, izgledalo kao veliko, bodljikavo šiblje. Prolazili su pokraj gradića u kome su sve kuće bile do temelja spaljene. Pored zidina, videli su se i ljudski kosturi. Bilo ih je i od jednogrbih kamila i mazginih. Ulice su preprečila napola oglodane mrcine.
Spuštala se noć. Nebo je bilo nisko i prekriveno oblacima.
Jahali su tako još neka dva sata u smeru zapada i, najednom se pred njima ukazalo mnoštvo malih plamenova.
Oni su goreli pri dnu jednog amfiteatra. Neke zlatne ploče su se tu i tamo zarile i menjale mesta. Bili su to oklopnici Klinabarovi i punski logor; zatim su unaokolo razabrali i druga svetlucanja, još mnogobrojnija, jer su se najamničke vojske, sada spojene, raširile po prilično velikom prostoru.
Salambo pruži korak da pođe napred, ali je Šahabarimov čovek povede još dalje, pa prođu duž ispusta koji je zatvarao varvarski logor. Otvori se jedan procep, rob nestane u njemu.
Po vrhu bedema, šetkala se straža sa lukom u ruci i kopljem na ramenu.
Salambo je neometano prilazila; varvarin kleknu na kolena, a duga strela probi donji deo njenog plašta. Pa pošto ona stade kao ukopana, vičući, varvarin je priupita šta želi.
— Da govorim s Matom — odgovori ona — ja sam prebegla iz Kartagine.
On zazviždi jednom, a to se ponavljalo sve dalje i dalje.
Salambo pričeka; ali se njen konj, preplašen, sav vrpoljio i frktao.
Kad je stigao Mato, mesec se podizao iza nje. Ali kako je ona imala žuti veo sa crnim cvetovima preko lica, a i tolike presvlake oko sebe, nije se ništa moglo da dokuči. Odozgo sa nasipa, gledao je on taj nejasni oblik kako stoji kao sablast u polusenci večeri.
Naposletku mu ona kaza:
— Vodi me u svoj šator! To želim!
Kroz glavu mu prođe uspomena koju nije mogao jasno da odredi. Oseti samo kako mu bije srce. Taj zapovedni način, zastrašivao ga je.
— Pođi za mnom! — reče joj.
Brana se spustila; i ona odmah kroči u varvarski logor.
A on je bio ispunjen silnom grajom i priličnim mnoštvom. Jarke vatre gorele su pod povešanim loncima; i njihovi odbljesci su purpurnim prelivima obasjavali neka mesta, dok su druga ostavljali u potpunom mraku. Vrištalo se, dovikivalo: sapeti su konji, stvarali duge, pravilne vrste među šatorima; a ovi su bili okrugli, četvrtasti, od kože ili platna; bilo je i koliba od trske i rupa u pesku, kakve ih prave psi. Vojnici su dovozili snoplje, nalakćeni, ležali na zemlji, ili, umotavši se u rogožinu, spremali za počinak; i konj ispod Salambo, da bi prošao preko, neki put bi pružio nogu i skakao.
Prisetila se ona da ih je već videla; samo su im brade bile duže, a lica crnja, glasovi promukliji. Koračajući ispred njih, Mato ih je sve terao, jednim potezom ruke, kojom je dizao i svoju crvenu kabanicu. Nekolicina mu poljubi ruke, ostali, savivši kičmu, prilazili su da zatraže naređenja; jer on je sad bio istinski, jedini vođa varvara. Spendije, Otarit i Nar Havas, bili su obeshrabreni, dok je on pokazao bio toliku smelost i tvrdoglavost, da su mu se pokoravali.
Salambo, idući za njim, prođe tako celim logorom. Njegov je šator bio krajnji, na tri stotine koraka od Hamilkarovog rova.
Na desnoj strani, ona primeti širok rov, i učini joj se da na njegovom tlu počivaju glave, i to na samom tlu baš, kao da su odrubljene. Ali oči su im se pokretale, a iz poluotvorenih usta su ime se jauci na punskom jeziku otimali.
Dva su crnca sa buktinjama, stajala sa obe strane ulaza. Mato naglo povuče platno. Ona pođe za njim.
Bio je to šator po dubini, kome se glavni jarbol dizao po sredini. Osvetljavao ga je poveliki lampadarijum u obliku lokvanja, sav ispunjen nekim žutim uljem, po kome su plivale gužvice kučine, a u senci se razazanavala ratna oprema, koja se sjajila. Uz jednu klupicu, uz štit, položen je bio isukan mač; bičevi od kože nilskog konja, tasovi, praporci, ogrlice, bili su, zbrda-zdola nabacani po jednoj korpi od rogozine; po jednom suknenom pokrivaču, prosute su bile mrvice od crnog hleba; u jednom uglu, bile su nemarno sakupljene bakarne kovanice i, kroz pocepano platno, vetar je spolja donosio prašinu sa vonjem slonova, koji su se čuli kako ručkaju, tresući pritom svojim lancima.
— Ko si ti?
Ne dajući odgovora, ona se polagano osvrne oko sebe, da bi joj se pogled zaustavio u dnu, gde se, sa postelje od palminih grana, spuštalo nešto plavičasto i svetlucavo.
Ona se stušti. Ote joj se krik. Iza nje, Mato zalupa nogom.
— Šta te dovodi ovamo? Zašto si uopšte tu? On odgovori pokazujući na zaimf:
— Da ga uzmem. I drugom rukom strgne velove sa glave. On ustuknu, laktovima unazad, zabezeknut, pa skoro i prestravljen.
Ona se držala kao da se oslanja na neku božju snagu; i, gledajući ga pravo u lice, zatraži mu zaimf; ona ga je iskala obilnim i izuzetnim rečima.
Mato nije slušao; on ju je gledao ispitivački i, za njega se, odeća njena poistovećivala sa telom. Presijavanje svih tih tkanina; sjajenje njene kože, bilo je nešto posebno što je samo njoj pripadalo. Te njene oči, dijamanti na njoj, blistali su; lak na njenim noktima, nastavljao je finoću dragog kamenja kojima su joj prsti bili iskićeni; dve kopče na tunici, odizale su joj pomalo dojke, približavajući jednu drugoj, a on se u mislima izgubio u tom uskom rascepu, po kome se jedna nit o kojoj je visila smaragdna pločica, spuštala, i koja se malo nije ispod ljubičaste gaze videla. Kao naušnice, imala je dve male safirne vage sa šupljim biserom, punim tečnog mirisa. Kroz otvore na biseru, s vremena na vreme, po jedna kap što bi pala, kvasila je njeno obnaženo rame. Mato juje gledao kako pada.
Njega je neka neukrotiva radoznalost uhvatila; i, kao kada dete za nekim nepoznatim voćem posegne, sav se tresući, on je vrhom svoga prsta, lagano dotaknu po vrhu prsa; pomalo hladnjikava put, savitljivo popusti.
Taj jedva osetljiv dodir, ipak do u dubinu potrese Mata. Razdraganost sveg njegovoga bića, pohrlila je ka njoj. Želeo je da je obujmi, udahne, da je pije. Grudi su mu dahtale, cvokotali zubi.
Uhvati je za te dve male pesnice, pa je privuče blago, i tada sede na jedan oklop, kraj palmove postelje koju je prekrivala jedna lavlja koža. Ona je ostala da stoji. On ju je odmeravao, od pete do glave; držeći je tako, među kolenima, i ponavljao:
— Kako si ti lepa? Kako si ti lepa?

Te njegove oči, neprestano upiljene u njene, ona nije više mogla da istrpi; i ta muka, pa i ta odvratnost, povećavale su se tako jako, da se Salambo uzdržavala da ne vrisne. Priseti se Šahabarima; i pokorila se.
Mato je neprestano držao njene ručice u svojima; pa bi, s vremena na vreme, i uprkos sveštenikovih naređenja, okrećući lice, ona pokušala da ga rukama odgurne. On je širio nozdrve, ne bi li bolje udahnuo miris kojim je ova osoba odisala. To je bilo nepojmljivo izdisanje, sveže, ali i koje je omamljivalo kao dim iz kadionice. Mirisala je na med, biber, tamjan, ružice i još neki drugi miris.
Ali kako se ona našla kraj njega, u njegovom šatoru, u njegovoj milosti? Neko ju je svakako na to naterao? Ona nije došla zbog zaimfa? On spusti svoje ruke, i sagne glavu, kao smožden iznenadnim snoviđenjem.
Salambo, da ga razneži, tugaljivim mu glasom kaza:
— Pa šta sam ti ja to uradila, da želiš moju smrt?
— Tvoju smrt? Ona produži:
— Ja sam te jedne večeri primetila, pri odbljesku mojih vrtova koji su goreli, među zadimljenim peharima, i mojim poklanim robovima, a gnev je tvoj toliko jak bio, da si na skočio na mene da mi je valjalo da pobegnem! Pa je užas stigao u Kartaginu. Vriska je bila za opustošenim gradovima, požarima u selima, pokoljem vojnika; to si ih ti pogubio, ti si ih poubijao! I mrzim te! Samo ime tvoje, razjeda me kao griža savesti. Ti si ogavniji i od kuge i od rata sa Rimljanima. Oblasti u unutrašnjosti grcaju od tvoga gneva, brazde su leševima napunjene! Trag sam tvog ognja propratila, kao da sam hodala za Molohom!
Mato se u skoku diže; grdan ponos naduva mu srce; oseti se kao da mu je rast dostigao stas jednog boga.
Raširenih nozdrva i stegnutih zuba, nastavljala je ona:
— Kao da ti tvoje svetogrđe nije dovoljno bilo, ti si još došao do mene, u moj san, sav se pokrivši zaimfom! Te tvoje reči, ja ih ni razumela nisam; ali sam se nagledala kako ti je želja bila da me gurneš prema nečemu stravičnome, na dno ambisa.
Mato, uvrćući ruke, povika:
— Ne! Ne! Bilo je zato da ti ga dam! Da ti ga vratim! Činilo mi se da ti je Boginja bila ostavila svoje ruho, i da je tebi pripadalo! U tvom hramu, ili u tvome domu, šta mari? Nisi li ti svemoćna, bezgrešna, sjajna i lepa kao Tanida!
I tada, uz pogled ispunjen beskonačnim divljenjem:
— Ukoliko ti nisi, možda, lično Tanida?
— Ja Tanida! — reče u sebi Salambo.
Nisu govorili više. Grmljavina se valjala u daljini. Blejale su ovce, preplašene olujom.
— O! Priđi! — nastavi on — Priđi! Ničeg se ne boj!
— Nekada, ja sam bio samo vojnik koji se utapao u puk najamnički, i čak tako drag, da sam na svojoj grbači za druge nosio drva. Šta mene evo briga za Kartaginu. Gomila njenih ljudi, okreće se u prašini, što je tvoje odižu sandale, i sva ta blaga, priobalje i ostrva, ni blizu ne bude u meni želju, kao svežina tih tvojih usana i oblina tvojih ramena. Ali želeo bih da sve te zidine poobaram, ne bih li do tebe dopro, da bih te prisvojio! I dok sam čekao na to, ja sam se svetio! Sada ja kršim ljude kao da su školjke i jurišam na falange, sarise rukama sklanjam, pastuve hvatam za njuške; nema tog katapulta, koji bi mene umorio! O! Da si samo znala, usred rata, koliko sam ja na tebe mislio! Ponekad sećanje na jedan pokret tvoj, samo na neki nabor na tvojoj haljini, mene bi iznenada dohvatilo, kao da se u mrežu spletem! Ja vidim oči tvoje u ognju vatrenih strela, i na pozlatama štitova! Tvoj glas začujem u odjekivanju cimbala. Ja se osvrnem, a tebe nema tamo! I tada se opet upustim u bitku.
On podiže ruke, po kojima su se vene uplitale kao bršljan po granama drveća. Po prsima, među četvrtaste mišiće, curio mu je znoj; a dah mu je drmao bokove po kojima je bronzani opasač, sav okićen remenjem što mu je sve do kolena visilo, čvrst opstajao, kao da je od mramora. Salambo, naviknutu na evnuhe, ponese snaga ovoga čoveka. Kao da je kazna Boginje, ili Molohov uticaj, kružio, usred tih pet vojski, oko nje. Spopao ju je nekakav umor; kao obamrla, slušala je on to, isprekidano dozivanje stražara.
Plamenovi od svetiljke kolebali su se pod navalom toploga vetra. Samo časak kasnije, svenule su duge munje; onda nadjača tama, pa se nije ništa videlo osim zenica Matovih, kao par žeravica u noći. Međutim, osećajući dobro kako je neka kob okružuje, a da se i onaj krajnji i neopozivi trenutak primiče, i, čineći taj napor, ona priđe Zaimfu i pruži ruke da ga dograbi.
— Šta radiš ti to? — zaurla Mato. Ona smireno odgovori:
— Vraćam ga u Kartaginu.
On istupi, ruku skrštenih, i tako strašnoga izgleda, da je ona odmah bila kao za pete prikovana.
— Ti bi da ga vratiš u Kartaginu! — mucao je on, i ponavljao, škrgućući zubima:
— Da ga vratiš u Kartaginu, to bi ti! Hej! Pa ti dolaziš da mi zaimf uzmeš! Da me pobediš, pa da nestaneš! Ne! Ne! Ti pripadaš meni! I sada te niko odavde izvući neće! O! Pa nisam ja zaboravio nadmenost tvojih krupnih i mirnih očiju, i kako si me, s visine, tvojom lepotom smoždila! Sada je red na mene! Ti si moja zatočenica, robinja, moja sluškinja! Ti, ako to hoćeš, zovi tvog oca i vojsku njegovu, Starce, Bogataše i sve njih zajedno, tvoj ogavan soj! Pod sobom imam tri stotine hiljada vojnika! Ići ću da ih tražim u Galiji, po Luzitaniji, i na kraju pustinje, i rasturiću tvoj grad, spaliću ti sve tvoje hramove, trireme će zaploviti krvavim talasima! Ne želim da ostane ni jedna kuća, niti kamen ni palma! I ako mi bude ponestalo ljudstva, doteraću iz planine lavove! Nemoj ni pokušavati da utekneš!
Bled i stisnutih pesnica, podrhtavao je on kao harfa, čije strune samo što nisu pukle. Ali ga, tako najednom, zaguše jecaji, i on se sruši na kolena:
— Ah! Oprosti mi! Ja sam bestidnik i zloća, veća od škorpije, i od mulja i od prašine! Dok si ti govorila, istog časa je tvoj dah preko moga lica prešao, i prijalo mi je to kao samrtniku koji pije potrbuške sa ruba potoka. Zgazi me, dopusti da tako osetim stopala tvoja! Prokuni me, pruži mi da to tako čujem glas! Ne idi! Milost! Ja te volim! Volim te!
Bio je na kolenima, pred njom, po zemlji; on ju je obema mišicama obuhvatio oko struka, zabačene glave, dok su mu ruke lutale; zlatni koluti što su mu visili s ušiju, sijali su se na njegovom, od sunca potamnelom vratu; krupne suze, kotrljale su mu se iz očiju kao srebrna zrna; on je dahtao kao da miluje, uz nerazgovetno mrmljanje reči, laganijih od povetarca i umilnijih od poljubaca.
Salambo je bila savladala slabost od koje je ona gubila svest o samoj sebi. Nešto, u isti mah prisno i uzvišenije, neki poredak božji, terao ju je da mu se silom prepusti; Mato je dohvati za pete, pritom, njen zlatni lančić pukne, a dva kraja odskoče i udare o platno kao dve izmigoljene zmije. Zaimf padne i pokri je; ona spazi Matovo lice, kako se nad njena nedra naginje.
— Molohu, ti me uspaljuješ! — i vojnikovi poljupci, proždrljiviji i od plamenova, protrčaše po njoj; ona se osećala kao da ju je uragan odneo, i ugrabio žar sunca.
Ljubio joj je svaki prst na ruci, ruke, stopala, i s kraja na kraj, dugačke uvojke njene kose.
— Nosi ga — govorio joj je — kako ja brinem o njemu, povedi i mene s njim!
Ostaviću vojsku! Svega se odričem! Tamo, preko Gadesa, na dvadeset dana plovidbe morem, sreće se ostrvo posuto zlatnim prahom, zelenilom i pticama. Po planinama se ogromni cvetovi puni mirisa koji vetrovi njišu, kao večite kadionice; sa limunovog drveća, još višeg od kedrovog, zmije boje mleka, svojom dijamantskom čeljusti stresaju plodove na travu; tamo je vazduh tako blag, da sprečava umiranje. O! Naći ću ga već ja, videćeš! Živećemo u udubljenjima od kristala, isklesanim u podnožju brda. Još niko ne stanuje u predelima kojima ću ja postati kraljem.
On metlom otrese prašinu sa svojih koturni; želeo je da joj u usta stavi četvrt nara: da joj skroji jastuče, on joj skupi odeću pod glavu. Tražio je kako da je usluži, da se pred njom ponizi, pa je čak preko kolena raširio zaimf, kao da se o običnoj prostirci radi.
— Imaš li još — zapitkivao je — one male gazeline rogove, što na njih kačih ogrlice? Poklonićeš mi ih; baš mi se dopadaju! — Pošto se izražavao kao da je rat već završen, i nije mogao da se uzdrži od radosnog osmeha; i najamnici, Hamilkar, sve su prepreke sada bile iščezle: mesec je klizio između dva oblaka, a oni su ga gledali kroz jednu rupu na šatoru — Ah! Kolike sam noći proveo posmatrajući ga! Činio mi se kao veo koji tvoje skriva lice; ti me gledaš kroz njega, uspomena na tebe se mešala sa njegovim zracima; ja vas više nisam razlikovao! I, sa glavom među njenim dojkama, plakao je kao kiša.
— To li je dakle — pomisli ona, i oslobodivši se njegove ruke, stane jednom nogom na zemlju, pa primeti da joj je lančić pokidan.
Kod viđenijih porodica devojke su navikavali da te okove poštuju, skoro kao nešto versko, i Salambo, pocrvenevši, obmota oko nogu dva patrljka od zlatnog lanca.
Kartagina, Megara, njen dom, soba njena i predeli preko kojih je ona tu došla, kovitlali su joj se po sećanju u ispremetanim a ipak jasnim slikama. Ali tada iskrsne ambis, koji sve njih od nje odbaci u beskrajnu daljinu.
Oluja je bila prošla; retke kapi vode još bi jedna po jedna dobovale, i tresle šatorski krov.
Mato je, kao neko pijan, zaspao opružen na bok, sa rukom prevaljenom preko ivice ležaja. Njegov je povez od bisera bio malo izmaknut, pa mu je otkrivao čelo. Jedan osmeh mu je rastavljao zube. Oni su u njegovoj crnoj bradi blistali, i među sklopljenim kapcima, bilo je radosti, tihe i skoro podrugljive.
Tako nepomičnog, Salambo ga je gledala, sagnuvši glavu i skrstivši ruke.
Uz uzglavlje postelje, na sto od čempresovog drveta, bio je položen jedan bodež; pogled na to svetlucavo sečivo, raspalio je u njoj neku krvničku žudnju. Iz mraka, otezali su se iz daljine plačni glasovi, i kao hor Genija, sokolili je. Ona priđe; dograbi gvožđe za dršku. Na šuštanje njene haljine, Mato je progledao, pa joj ustima munu ruku i bodež padne.
Nastupi vriska; iza platna strašna je svetlost sevala. Mato ga podiže; ugledali su visoke plamenove koji su obavijali logor Libijaca.
Gorele su njihove kolibe od trske, a stabljike se savijale, prštale u dimu i odletale kao strele; na sasvim crvenom vidiku, crne su senke trčale kao bez glave. Čuli su se urlici onih koji su ostali u kolibama; slonovi, goveda i konji, iskakali su nasred gomile, gnječili je, sve sa punjenjima i prtljagom, što su ih izvlačili iz požara. Zatrubile su trube. Dozivali su — Mato! Mato! Neki su hteli da navale unutra.
— Pa dođi! To Hamilkar pali Otaritov logor!
Iskočio je. A ona ostane sasvim sama.
Pa se onda zagleda u zaimf; i pošto ga je dobro odgledala, iznenađena je bila da nije srećna, koliko je to ranije pomišljala. Tako ona pred svojim dosadašnjim snom ostade potištena.
Tada se podnožje šatora podiže i ukaza neko nakazno obličje. Salambo nije u prvi mah mogla da išta razluči sem dva oka, uz jednu dugu belu bradu što je visila sve do zemlje; jer se ostali deo tela, sapet u pocepotine nekakve riđe odeće, vukao po zemlji; i, pri svakom pokretu unapred, ruke bi se zaplele u bradu, pa bi on klecnuo. Puzeći tako, to nešto stiže do njenih nogu, i Salambo prepozna starog Giskona.
Ustvari, najamnici, da bi one prvobitno uzete zarobljenike sprečili da beže, udarajući ih tučanim polugama polomili su im noge; oni su tako, jedni preko drugih, trunuli u nekom jarku punom đubreta. Oni najžilaviji, kada su začuli zveket, podigli su se da viču: i upravo je tako Giskon zapazio Salambo. Da je Kartaginjanka, pogodio je po sitnim kuglicama od sandastruma, što su kuckale o njene koturne; i sluteći neku popriličnu tajnu, a uz pomoć svojih drugova, pošlo mu je za rukom da se izvuče iz jarka; onda se na rukama i laktovima odvukao dvadeset koraka dalje, sve do Matovog šatora. Dva su se glasa u razgovoru u njemu čula. On je spolja slušao, i sve čuo.
— Ti si to! ona najzad kaza, maltene prestravljena. Pridižući se na pesnice, on odgovori:
— Da, ja sam to! Oni me smatraju mrtvim, zar ne? Ona obori glavu.
— Ah! Što mi nisu Baali tu milost ukazali! — i prišavši tako blizu da ju je okrznuo. — To bi mi uštedelo trud da te prokunem.
Salambo živo ustuknu, jer ju je toliko bilo strah od ovog poganog bića, što je bilo ogavno kao larva, a jezivo kao utvara.
— Biće mi uskoro sto godina — on reče — Agatoklea sam video, pa Regula i orlove Rimske, kako useve gaze po poljima punskim! Gledao sam svu stravu bitaka, i more zakrčeno krhotinama od naše flote! Varvari, kojima sam ja zapovednik bio, okovali su mi u lance četvoro udova mojih, kao da sam rob koji je čoveka ubio. Moji drugovi, skončavaju oko mene, jedan za drugim; zadah njihovih leševa me noću budi; teram ptice što dođu da im kljuju oči; i uz sve to, ja nijednoga dana nisam očajavao zbog Kartagine! Štaviše, voleo bih da se sve vojske sveta protiv nje udruže i da plamenovi opsade ližu preko hramova! Ja bih još uvek verovao u njenu večitost! Ali je sada sve gotovo! Sve je izgubljeno! Bogovima se ona gadi! Prokleta da si ti koja si beščašćem svojim ubrzala njenu propast!
Ona razmače usne
— Ej! Pa ja sam bio tamo! — zakuka on — I čuo sam te kako od ljubavi stenješ kao uličarka; a onda ti je iskazao svoju želju, a ti si mu dopustila da ti poljubi ruke! Ali kako te je žestina tvoje besramnosti povukla na to, ti to barem treba da radiš kao divlje zveri, što se sakriju u svoje leglo, a ne baškare se svojom sramotom, tik pred očima oca svoga!
— Kako? — upita ona.
— A! Pa ti i ne znaš da su dva rova na šezdesetak lakata jedan od drugoga, i da se tvoj Mato, iz prekomerne oholosti, baš licem postavio prema Hamilkaru.
Tu ti je tvoj otac, tu, iza tebe; i da sam u stanju da prepešačim onu stazu što vodi na zaravan, ja bih povikao na njega: siđi brate da vidiš svoju ćerku u naručju varvarina! Da mu se dopadne, ona je obukla ruho Boginje; i prepustivši svoje telo, ona uz slavu tvog imena, polaže mu i veličanstvenost bogova, osvetu otadžbine, sam spas Kartagine! — Pokreti njegovih krezubih usta, pomicali su mu celom dužinom bradu; oči njegove, u nju uperene, proždirale su je; i iz te prašine, dahćući, on je ponavljao:
— Ah! Skrnaviteljko! Prokleta bila! Prokleta! Prokletnica!
Salambo je bila razmakla platno i odignuto ga držala u ruci, te bez odgovora, pogled prebacila na Hamilkarovu stranu.
— Ovuda, je li? — upita ona.
— Šta se to tebe tiče! Okreni se! Gubi se! Zabi bolje lice tvoje u zemlju! Ovo je sveto mesto, što će ga pogled tvoj samo okaljati.
Ona zaimf prebaci preko ramena, hitro pokupi svoj veo, plašt, šal.
— Trčim tamo! — povika Salambo, izgubi se i nestade je.
Kretala se prvo kroz tamu, da nije sretala nikoga, jer ih je sve požar odvukao; i dreka je bila sve jača, a od popriličnih plamenova, nebo se u pozadini purpurno obojilo; nekakav nasip ju je zaustavio.
Ona se nasumice osvrtala, levo i desno, oko svoje ose, u potrazi za lestvicama, užetom, kamenom, za bilo čime što bi moglo da joj na kraju krajeva pomogne. Bilo ju je strah od Giskona i pričinjavalo da su joj krici i koraci za petama. Počelo je da se razadnjuje. Ona u širini opkopa spazi stazu. Uzevši peš od haljine o koji se spoticala u zube, u tri skoka ona se nađe na zaravnjenom delu.
Tada sasvim razgovetan zov odjekne negde ispod nje, u mraku, i onaj isti što ga je čula u podnožju stepeništa sa galijama; nagnuvši se, prepozna ona Šahabarimovog čoveka sa svoja dva privezana konja.
Čitavu noć on je između dva opkopa lutao; onda, kada ga je uznemirio požar, vratio se nazad, pokušavajući da pretpostavi sve što se u Matovom logoru zbivalo; i kako je znao da je to mesto ujedno i najbliže njegovom šatoru, pokoravajući se svešteniku, nije mrdao odatle.
On uzjaha jednog od konja. Salambo tik do njega ukliza, pa se u punom trku pokupiše, da obigraju ceo punski logor, ne bi li na neku kapiju naišli.
Mato se vratio bio u šator. Svetiljka, sva zadimljena, jedva da je davala svetlost, pa je on ostao u uverenju kako Salambo spava. Šta bi drugo, on neprimetno opipa lavlju kožu na palminom ležaju. Dozove je, ona nije odgovarala; on hitro istrgne komad platna kako bi svetlost dana ušla; zaimf beše nestao.
Zemlje se tresla pod njegovim mnogobrojnim koracima. Silni urlici, rzanja, zveckanje oružja, podizali su se u nebo, i rogovi treštali na juriš. Kao da se oko njega uskovitlao uragan. Neka žestina u neredu ga je naterala na oružje i da istrči napolje.
Duge su kolone varvara, trčeći silazile sa brda, a četvrtasta borna kola punska, uz teško i ujednačeno klaćenje silazila ka njima. Magla, što su je sunčevi zraci raskinuli, lebdela je u oblacima i postepeno, kako se dizala, otkrivali su se barjaci, kacige i vrhovi kopalja. Pri ubrzanoj promeni, delovi zemljišta još uvek u senci, činili su se kao da za tili čas menjaju mesta; na drugom mestu, reklo bi se, bujice se ukrštaju, dok među njima, bodljikave mase nepomično stoje. Mato je zapažao starešine, vojnike, glasnike, pa sve pozadi do poslužitelja koji su bili na magarcima. Ali umesto da svoj položaj održi, kako bi pokrivao pešake, Nar Havas naglo je skrenuo udesno, kao da je hteo da ga Hamilkar smrvi.
Konjanici njegovi, prestigli su slonove koji su išli lagano; i svi konji, ispruživši vratove bez uzdi, jurnuli su u tako žestok galop, da se činilo kao da krzaju trbuhom zemlju. A onda, iznenada, Nar Havas odlučno okrene prema jednoj od straža. On odbaci svoj mač, oni svoja koplja, i izgubi se među Kartaginjanima.
Kralj Numidije stigne do Hamilkarovog šatora; pa mu pokazujući svoje ljude koji su bili zastali nešto dalje, kaza:
— Barka! Ja ti ih dovodim! Tvoji su!
Tada, u znak ropske pokornosti, i da bi iskazao svoju odanost, on se ničice pruži i podseti na svoje vladanje još od samoga početka rata.
Najpre je on sprečio opsadu Kartagine i pokolj zarobljenika; zatim se uopšte nije ovajdio od pobede nad Hanonom, posle onog poraza kod Utike. Što se tirskih gradove tiče, nalazili su se na međi sa njegovom kraljevinom. Konačno, nije učestvovao ni u boju na Makaru; čak se i sada vrlo hitro izvukao, da bi pobegao od obaveze da se sa sufetom bori.
Ustvari, Nar Havas je priželjkivao da se proširi otimanjem i punskih oblasti, i već bi, prema izgledima za pobedu, najamnicima čas pritekao u pomoć, čas ih napuštao. Videvši kako će na kraju Hamilkar biti jači, njemu se okrenuo; a možda je i u njegovom odmetanju bilo neke surevnjivosti naspram Mata, bilo zbog vođstva, bilo zarad svoje nekadašnje ljubavi.
Sufet ga je saslušao, ne prekidajući ga. Onaj koji se u vojsci u kojoj su mu dužni osvetu, tako predstavlja, nije bio saveznik za preziranje; Hamilkar je odmah uvideo korist od jednog takvog savezništva za njegove krupne namere. Uz Numiđane, otarasiće se on Libijaca. Pa će uvući onda zapad u potčinjavanje Iberije; i ne zapitavši ga zašto nije ranije prišao, a ne potrudivši se bar da i jednu od njegovih laži raskrinka, poljubi on Nar Havasa, i tri puta ga stisnu na svoje grudi.
Bio je iz očajanja, i ne bi li sve to okončao, on upalio Libijcima logor. Ova mu je nova vojska dolazila kao pomoć božja; i prikrivajući svoju radost, on uzvrati:
— Da budeš ljubimac Baala! Ne hajem za ono što će Republika da za tebe učini, ali Hamilkar nije nezahvalnik.
Graja se udvostručila; prilazili su i zapovednici. On je pričajući uzimao oružje:
— Hajde, vrati se! Sa konjicom ćeš njihovu pešadiji sabiti među tvoje i moje slonove! Hrabro! Tamani ih!
I Nar Havas, gotov da pohita, kad je ugledao Salambo.
On brzo skoči sa konja. Otvorila je svoj široki plašt, i, šireći ruke, razvi zaimf.
Iz kožnog šatora, malo podignutog u kraj, pogled se unaokolo pružao, po čitavom tom brdu što su ga pokrili vojnici, pa kako se ona našla u sredini, Salambo su odasvud zapazili. Tada se zaorila neverovatna vika, dug poklič nade u pobedu. Oni koji su bili u pokretu, zastadoše; samrtnici se vratiše, oslanjajući se na laktove, da je blagoslove. Svi su varvari sada znali da je ona povratila zaimf; oni su je gledali iz daleka i činilo im se da su je uočili; i drugi su povici odjekivali, samo iz besa i osvete, nasuprot ovacija Kartaginjana; pet vojski, poređanih po brdu, tutnjalo je i urlalo tako, a sve oko Salambo.
Hamilkar koji je ostao bio bez reči, zahvaljivao je klimanjem glave. Oči su mu naizmenično silazile na zaimf, pa na nju, i on primeti da joj je lančić bio pokidan. Tada on nekom jezivom sumnjom uzdrhta. Ali brzo povrativši svoju hladnokrvnost, on postrance pogleda Nar Havasa, a da nije okretao glavu.
Kralj Numiđana se nekako nosio po strani i suzdržano; po čelu mu je ostalo malo prašine, što ju je pokupio, kad je ničice pao. Konačno, sufet mu pođe ususret, a izgledao je preozbiljan.
— Kao nagradu za usluge koje si mi pružio, ja ti Nar Havas dajem svoju kći. On tome doda — Mojim sinom budi i brani oca svoga.
Nar Havas od silnog uzbuđenja napravi takav trzaj, onda mu se baci na ruke koje pokri poljupcima.
Salambo još uvek mirna kao kip, naizgled se činila da još ništa ne shvata. Ona pomalo pocrvene, uz to oborivši kapke; njene dugačke i ispružene trepavice, bacale su joj senku na obraze.
Hamilkar je odmah želeo da ih sjedini nerastavljivom veridbom. Salambo tutnu on u ruke koplje, koje ona dalje pruži Nar Havasu; on ih je volovskim remenom sapeo jedan uz drugi, pa im po glavi prosuše žito, i zrna što su oko njih popadala, zvečala su i odskakala kao grad.

XII

Akvadukt



Posle pola dana, od najamnika je preostala samo hrpa ranjenika, mrtvih i umirućih.
Hamilkar, žustro se probivši iz dubine klanca, spustio se niz onu zapadnu padinu koja gleda na Hipo-Zarit; i, kako je prostor na tome mestu bio širi, briga mu je bila kako da tu odmami varvare. Nar Havas ih je opkolio svojom konjicom; za to vreme, sufet ih je odbacivao natrag i satirao; sem toga, oni su bili već unapred pobeđeni gubitkom zaimfa; čak i oni koji nisu za njega marili, osetili su zebnju i kao neku klonulost. Hamilkar, koji se nije trsio da bojište zadrži za sebe, uvukao se malo dalje, i levo, na visove sa kojih im je bio gospodar.
Dole se oblik bivšeg logora razaznavao po nakrivljenim kocima. Dugačka gomila crnog pepela, dimila se na mestu gde su bili Libijci; razriveno tlo, talasalo se kao more, a šatori, sa svojim krilima u dronjcima, ličili su na lađe koje su se napola razabirala, izgubljene među grebenjem. Oklopi, vile, trube, komadi drveta, gvožđa i tuča, žito, slama i odeća, porasturani posred leševa; tu i tamo pokoja zapaljena strela na domaku gašenja, još je gorela pored ostataka prtljaga; ponegde se zemlja ispod štitova bila izgubila; konjske strvine sustizale su se kao lanac brežuljaka; videle su se noge, sandale, ruke, panciri i glave pod podbradkom pričvršćenim šlemovima, koje su se kotrljale kao lubenice. Po trnju je visila kosa; u lokvama krvi, slonovi, rasporene utrobe, roptali su zajedno sa svojim kulama prevrnuti: gazilo se po nečemu lepljivom i bilo je tu kaljuga blata, iako nije padala kiša.
Ta zbrka od leševa, zauzimala je odozgo pa do dole, čitavo brdo,
Preživeli se nisu ništa više mrdali od mrtvih. Čučeći u nejednakim družinama, oni bi se, unezvereni, samo zgledali i ne bi pričali.
Na kraj, poduže jedne poljane, Hipo-Zaritsko se jezero presijavalo pod odlazećim suncem. Zdesna, gomila se belih kuća prelivala preko nekog pojasa zidina; a more se dalje širilo u nedogled — i, s bradom u ruci, varvari su uzdisali i snevali o svojim otadžbinama. Jedan se oblak sivog praha spustio.
Večernji je vetar zaduvao; sva su se pluća raširila na njega; i onoliko, koliko je rasla svežina, moglo se da primeti kako gamad leševe koji su se hladili ostavlja, i trči po toplom pesku. Povrh krupnih stena, nepomični su se gavranovi stalno osvrtali na samrtnike.
Kada se spustila noć, oni psi žute dlake, te pogane zveri što prate vojsku, zašli su sasvim tiho među varvare. Prvo su sa još mlakih patrljaka lizali zgrušanu krv; i vrlo brzo počnu oni sa izujedanjem leševa, načinjući ih od trbuha.
Počeli su da se pomaljaju begunci, jedan po jedan, kao senke; i žene su se odvažile da se vrate, jer ih je dosta bilo ostalo, naročito kod Libijaca, i uprkos stravičnom pokolju što su ga Numiđani počinili.
Neki od njih bi se prihvatili kraja nekog užeta, koji bi im služio kao buktinja. Drugi bi držali koplja, ukrštena. Odozgo bi stavili leševe i odnosili ih sa strane.
Ovi su ležali u dugačkim redovima, na leđima, zinuli, sa svojim kopljima uz njih; ili su bili na gomili, nabacani zbrda-zdola, i često je trebalo raskopati čitavu gomilu, kako bi se našli oni koji su svuda nedostajali. Zatim bi im polako prelazili preko lica bakljom. Grozna oružja su im nanela zaguljene rane po licima. Zelenkasti su im kaiševi kože sa čela visili; bili su isečeni na komade, do samih kostiju izgnječeni, zadavljeni i poplaveli, ili naširoko rasporeni slonovskim kljovama. Iako su svi oni u skoro isto vreme preminuli, bilo je razlika u njihovom raspadanju. Ljudi sa severa su bili podnaduili i modrobledi, dok su žilaviji Afrikanci, izgledali kao dimljeni brzo se sušili. Najamnici su se razlikovali po svom tetoviranju; stari Antiohovi vojnici, nosili su kopca; oni koji su u Egiptu služili, majmunsku glavu; oni kod azijskih vladara — sekiru, nar i čekić; kod Grčkih republika, siluetu nekog utvrđenja, ili ime nekog arhonta; a videli su se i oni, čije su ruke bile potpuno prekrivene mnogim takvim znacima, koji su se mešali sa njihovim ožiljcima i novim ranama.
Za ljude latinske rase, Samnićane, Etrurce, Kampance i Brućane, podigoše četiri velike lomače.
Grci vrhovima svojih mačeva iskopaše rake. Spartanci su svukli svoje crvene ogrtače, i u njih zavili mrtve; Atinjani su ih položili licem prema izlazećem suncu; oni iz Kantabrije, svoje su zakopali pod gomilom šljunka; Nazamonci svoje presamite, i stegnu ih volovskim remenjem, a Garamanti, odoše da svoje sahrane na plaži, kako bi ih večito kvasili talasi. Ali su se Latini žalili kako ne mogu da svoj pepeo pokupe u urne; nomadi su očajavali zbog toplote peska u kome se telo mumificiralo, a Kelti za tri netesana kamena, pod jednim kišnim nebom, u dnu zaliva prepunog ostrvlja.
Počela su naricanja, za kojima je usledio dugi muk. Sve je to bilo, kako bi se duše prisilile na povratak. Zatim je uporno, u ravnomernim razmacima, nanovo dolazilo do vike.
Bilo je tu izvinjavanja mrtvima što ne mogu počast da im već prema propisanom obredu odaju: jer će, ako im se on uskrati, u neizmernom vremenskom razdoblju kružiti kroz svakojake opasnosti i preobraženja; oni su ih spopadali, zapitkivali ih šta žele; ostali su ih obasipali pogrdama, jer su ovi dozvolili da budu pobeđeni.
Od svetlosti povećih lomača, ubledela bi lica bez krvi, tamo-amo izvaljena po olupinama od oružja; i kako suze mame druge suze, a jecaji postajali sve pojačaniji, i prepoznavanja i zagrljaji sve pomamniji. Žene su se prostirale po leševima, usta na usta, čelo uz čelo; morali su da ih tuku ne bi li ih otrgli, kada je trebalo nabacati zemlju. One su garavile obraze; odsecale su kosu; puštale su krv i prolivale je po jami; pravile posekotine što na one rane liče, koje su iznakazile mrtve. Rika se probijala kroz lupanja u tasove: neki su svoje amajlije otkidali i pljuvali po njima. Umirući su se valjali po okrvavljenom blatu u besu se grizući za svoje okrvavljene pesnice; i četrdeset i tri Samnićanina su se, čitavo jedno cvetno proleće, kao gladijatori klali. Uskoro je nestalo drveta za lomače, plamenovi se ugasili, sva mesta bila zauzeta; — i premoreni od vikanja, oslabeli, posrćući, pozaspali su svi kraj svoje mrtve braće, kojoj je stalo bilo do života punog nemira, kao i onih ostalih, koji su poželeli da se i ne probude.
Sa belasanjem zore, pojave se na varvarskim međama vojnici koji su se šepurili sa na koplja nataknutim kacigama; pozdravivši najamnike, oni ih priupitaju nemaju li slučajno da nešto poruče onima u svojim domovinama.
Tad im priđu i ostali, pa varvari prepoznaju nekolicinu od svojih nekadašnjih saboraca.
Sufet je svim zarobljenicima službu ponudio u svojim jedinicama. Većina je to neustrašivo odbila, a on, sasvim odlučan da ih neće ni hraniti, niti prepustiti Velikom Veću, sve ih je otpustio, zapretivši im da se više ne bore protiv Kartagine. Onima, pak, koje je strah od mučenja napravio krotkim, podelili su neprijateljevo oružje; i sada su oni pojavili kod pobeđenih, manje da bi ih zaveli, nego li pobuđeni ponosom i radoznalošću.
Pre svega su ispričali o sufetovom dobrom ophođenju. Varvari su ih, zavideći im, slušali, mada su ih sve prezirali. Na prve se već prigovore, kukavice uzjoguniše. Izdaleka su im pokazivali njihove sopstvene mačeve, njihove oklope, i čikali ih, iz uvrede, da dođu i uzmu ih. Varvari dograbe kamenje; svi su zaždili; i na vrhu se brda ništa više nije videlo sem vrhova kopalja koja su prebacivala rub kolja.
Tada varvare počne da tišti još teži bol od poniženja zbog poraza. Premišljali su kako je njihova hrabrost bila uzaludna. Pogled im je ostao ukočen, zubi su škrgutali.
Oni na istu zamisao dođu. Sa vikom pohrle do tamo, gde su se kartaginski zarobljenici nalazili. Sufetovi ih vojnici, sasvim slučajno, nisu mogli da pronađu, pa kako su se isti bili sa bojnog polja povukli, ovi su se još nalazili u dubokom rovu.
Poređali su ih po zemlji, na jednom zaravnjenom delu. Stražari naprave obruč oko njih i puste žene da uđu, njih redom po tridesetak-četrdesetak. Želeći da to malo vremena što su im ga dali iskoriste, trčale su od jednog do drugoga, nesigurne, uzdrhtale; pa nagnute nad tim jadnim telima, lupale su ih zamasima ruke, kao pralje koje peru rublje; uzvikujući imena tih svojih supruga, grebale bi ih svojim noktima; oči su im bole iglama za kosu: Onda dođu muškarci, pa su ih zlostavljali od nogu, koje su sekli preko članaka, pa do čela sa kojih su skidali krune od kože, da bih ih sebi stavili na glavu. Strvojedi su tu imali najizopačeniju maštu. Zagadili bi im rane sipajući prašinu, sirće, srču od grnčarije u njih, a ostali bi stajali pozadi i radovali se kao vinogradari oko kazana koji se puše.
Međutim, Mato je sedeo na zemlji, na istom onom mestu gde se našao kada je bitka bila završena; s laktovima na kolenima, i dlanovima uz slepoočnice; nije ništa ni čuo ni video, niti inašta mislio.
Tek na urlike radosti što su se iz gomile začuli, on diže glavu. O jednu motku okačena, platnena krpa što se vukla i dole po zemlji, zaklanjala je korpe, tepihe, jednu lavlju kožu. On dokuči da se o njegovom šatoru radi; i on pobode oči nadole, kao da je kći Hamilkarova, da bi utekla, propala pod zemlju.
Razderano je platno lepršalo na vetru; ponekad bi mu njegove duže pocepotine prošle pred ustima, i on primetio jedan crveni žig koji je ličio na otisak šake. To je bila Nar Havasova ruka, i oznaka njihovog saveza. Mato se tada podiže. U ruku uzme jedan ugarak što je još tinjao, pa ga baci prezrivo na ostatke šatora. Onda vrhom svoje koturne, on u plamen pogura i stvari koju su bile ispale, kako ništa baš ne bi preostalo.
Iznebuha, i da se nije moglo da dokuči odakle je iskočio, pojavi se Spendije.
Nekadašnji je rob bio dva patrljka od koplja privezao uz butinu; hramao je sažaljivo, sve izdišući od jadikovki.
— Ostavi se toga! — njemu kaza Mato — Ja znam kakva si ti junačina! Jer je ovaj božjom nepravdom tako bio satrven, da nije imao nimalo snage, da se još i na ljude ljuti.
Spendije mu mahnu, pa ga uvede u udubljenje jednog brda, gde su se Zarksas i Otarit krili.
Oni su bili, baš kao i rob, pobegli, prvi, mada je svirep bio, a drugi i pored svoga junaštva. Ali ko je mogao da se nada, govorili su, baš Nar Havasovom izdajstvu, požaru kod Libijaca, gubitku zaimfa, Hamilkarovom iznenadnom prodoru, a naročito, njegovim pokretima, koji su ih naterali da se vrate u podnožje planine i budu pravo Kartaginjanima na udaru? Spendije nikako nije priznavao svoj strah, i držao se toga da mu je slomljena noga.
Najzad, sva se trojica vođa priupitaše, a kakvu to odluku sada valja doneti?
Hamilkar im je zatvorio bio put u Kartaginu; oni su uhvaćeni između njegovih vojnika i oblasti koje pripadaju Nar Havasu; gradovi tirski će se prikloniti pobedniku; njih će zadesiti to da budu saterani uz morsku obalu, i sve će ih te ujedinjene snage skršiti. Evo šta će doći, neizostavno.
Tako se ne nudi nikakav način da se rat izbegne. Prema tome, treba ga voditi do kraja. Ali kako utuviti nužnost takvog beskonačnog boja svim tim obeshrabrenim ljudima kojima rane još uvek krvare?
— To primam na sebe! — izjavi Spendije.
Dva sata kasnije, čovek koji je u trku prevalio planinu sa Hipo-Zaritske strane, mahao je pločicama koje su mu bile u rukama, i, kako se razdrao iz sveg glasa, varvari ga okružiše.
Pločice su poslali grčki vojnici sa Sardinije. Preporučili su njihovim afričkim drugovima da drže Giskona i ostale zarobljenike pod prismotrom. Neki trgovac sa Samosa, izvesni Hiponaks, ih je po povratku u Kartaginu, obavestio, da se zavera kuje da oni pobegnu, pa on varvare poziva da ništa ne previđaju; Republika je bila moćna.
Spendijeva dosetka nije, kako se on ponadao, upalila iz prve. Ta izvesnost nove opasnosti, ni izdaleka nije podigla bes, već je prouzrokovala strah; a kako im je u sećanju bila, ne baš davno pred njih bačena Hamilkarova ponuda, strepeli su sad od nečeg nenadanog i jezivog. Noć je prošla u velikoj napetosti; mnogi su čak i oružje odbacili, ne bi li umilostivili sufeta kad se bude pojavio.
Ali se već sutradan, za vreme treće dnevne straže, još jedan glasnik pojavio, prašnjaviji i garaviji a i još više zadihan. Grk mu je iz ruku istrgao svitak papirusa, ispunjenog feničanskim pismom. U njemu su preklinjali najamnike da ne budu obeshrabreni; Tuniski junaci samo što nisu stigli kao značajno pojačanje.
Spendije je prvo pročitao pismo tri puta zaredom; i uz pratnju dvojice iz Kapadokije, koji su ga na ramena uprtili, nošen bio iz mesta u mesto, gde je čitao poruku. Čitavih je sedam sati držao govor.
Podsećao je on najamnike na obećanja Velikog Veća; Afrikance na okrutnost namesnika; a sve varvare, na nepravednost Kartagine. Blagost Hamilkarova, bila je jedan mamac kako bi ih se dočepao. One koji se budu predali, prodaće ih kao roblje: pobeđene će mučiti do smrti. Da se pobegne, a kojim to putem? Ne bi ih nijedan narod primio. Tako ako bi svoje napore nastavili, oni istovremeno zadobili slobodu, osvetu, novac! I neće morati da za to čekaju dugo, jer će im Tunižani, pa i Libija cela, pohrliti u pomoć. On im je pokazao odvijeni papirus:
— Dakle pogledajte! Čitajte! Evo šta su oni obećali! Ja nisam lagao.
Psi su lutali, crne njuške, sve obložene crvenilom. Jako sunce je grejalo gole glave. Kužan se zadah izdizao sa slabo zatrpanih leševa. Neki su i do pojasa izvirivali iz zemlje. Spendije ih je pozivao k sebi, da posvedoči ono što je govorio: a onda bi on podizao pesnicu prema Hamilkarovoj strani.
Uzgred je bio prisutan Mato i, kako bi pokrio sopstveni kukavičluk, raspirivao je gnev kojim se, malo-pomalo, i sam obuzet zatekao. Klanjajući se bogovima, on je gomilao sve kletve protiv Kartaginjana. Kažnjavanje zarobljenika bila je dečja igra. Dakle zašto da ih poštedimo i stalno tu bespotrebnu stoku vučemo sa sobom! — Ne! treba je dokrajčiti! Namere su im poznate! Jedan od njih u stanju je da nas pogubi! Bez milosti! Dobri se poznaju po brzini trka i jačini udarca.
Pa se tada okrenuše zarobljenicima. Mnogi su još roptali; on ih dokrajči, nabijajući im petu u usta, ili bi ih probo vrhom koplja.
Zatim su se setili Giskona. Ovoga nisu nigde primećivali; sve ih je zahvatio nemir. Svi oni su želeli da se uvere u njegovu smrt, ili da u njoj saučestvuju. Najzad ga tri čobana, svi Samnićani, na petnaest koraka od mesta na kome se uzdizao Matov šator pronađu. Prepoznali su ga po dugoj bradi i pozvali ostale.
Opružen poleđuške, sa rukama uz sekire i skupljenih kolena, odavao je utisak jednog mrtvaca spremljenog da ga pokopaju. Međutim, njegova rebra koja su se brojila, dizala su se i spuštala, a oči njegove, posred njegovog ubledelog lica širom otvorene, posmatrale su netremice i sa netrpeljivošću.
Varvari su ga najpre posmatrali sa krajnjom zbunjenošću. Otkako je on u ovom rovu obitavao, bili su ga nekako i smetnuli s uma; sputani starim uspomenama, držali su se podalje i ne bi se usuđivali da na njega dignu ruku.
Ali oni što su bili pozadi, negodovali su i gurali se, kada se kroz rulju probi neki Garamant: on je vitlao srpom, i shvatili su svi šta mu je na umu; lica su im porumenela, i postiđeni, zavape svi: Da! Da!
Čovek sa povijenim gvožđem Giskonu priđe. On ga ščepa za glavu, i naslonivši je na koleno, brzim je potezom odseče; ona padne; dva obilna mlaza, napravila su otvor u prašini. Zarksas ih preskoči, i s lakoćom većom i od leopardove, on potrča ka Kartaginjanima.
Kad on, kada je prevalio bio dve trećine planine, skide sa prsa Giskonovu glavu, držeći je za bradu, više puta hitro zamahne svojom rukom, — i ta gužva, na kraju zavitlana, jednu parabolu opisa, da bi se iza punskih opkopa izgubila.
Ubrzo su se dva izukrštana barjaka uz sam rub kolja uzdigla, kao ugovoren znak za razmenu mrtvih tela.
Tada su četiri glasnika, po rasponu njihovih pleća odabrana, išetala sa velikim rogovima, i vičući u te tučane cevi, proglasili da ipak neće više, između Kartaginjana i varvara, biti ni poverenja ni samilosti, niti bogova, i da oni unapred odbijaju sva otvaranja, pa će im poslanike vratiti sa odsečenim šakama.
Neposredno zatim, on Spendija otpravi do Hipo-Zarita ne bi li pribavio namirnice; tirski grad im ih je to isto veče dostavio. Žudno su ih gutali. Pa kada su se bili založili i potkovali, oni vrlo brzo prikupe ostatke svoga prtljaga i svog izlomljenog oružja; žene se sabiju u sredinu, i, bez obzira što su ranjenici plakali za njima, oni pođoše obalom, brzim koracima, kao čopor vukova koji se udaljava.
Bili su krenuli na Hipo-Zarit, odlučivši da ga zauzmu, jer im je trebao utvrđeni grad.

Hamilkar, spazivši ih iz daleka, i pored ponosa što ga je dobio videvši ih kako su bežali pred njim, pao je u očaj. Trebalo ih je bez oklevanja napasti i to potpuno svežim jedinicama. Još jedan takav sličan dan, i rat bi se završio! Ako bi se sve odužilo, oni bi postali još jači; tirski gradovi bi im se pridružili; njegova milost prema pobeđenima, ničemu nije poslužila. On donese odluku da će biti nemilosrdan.
Iste večeri, on Velikom Veću otpravi kamilu natovarenu narukvicama pokupljenim sa mrtvih i, uz užasne pretnje, on naredi da mu pošalju još jednu vojsku.
Svi su ga odavno smatrali izgubljenim; iako su saznali za njegovu pobedu, osećali su jednu zbunjenost koja skoro da je bila užasnutost. Povraćanje zaimfa, nejasno nagovešteno, upotpunjavalo je čudo. Tako im se učinilo da sada bogovi i snaga Kartagine, pripadaju upravo njemu.
Niko se od njegovih neprijatelja usudio nije ni na ijednu žalbu, niti optuživanje. Uz oduševljenje jednih, i malodušnost onih drugih, pre je predviđenog roka, vojska što je brojala pet hiljada ljudi stajala spremna.
Ona se začas domogne Utike, da sufeta podrži s leđa, dok se tri hiljade najodvažnijih ukrcalo na lađe, predviđene da ih kod Hipo-Zarita iskrcaju, baš tamo, odakle su bili potisli varvare.
Hanon se prihvatio bio zapovedništva nad njima, iako je vojsku poverio svom zameniku Magdazanu, kako bi iskrcavanjem trupa rukovodio lično, a pošto nikakvo više drmusanje ležaljke nije mogao da podnese. Oboljenje mu je njegovo, izgrizavši mu usne i nozdrve, iskopalo široku rupu na licu; sa udaljenosti od deset koraka, ždrelo mu se videlo, pa i sam znajući koliko je grdan, stavljao je, kao neka žena, veo oko glave.
Hipo-Zarit se na njegove pozove ništa manje osvrtao nije, kao ni na one varvarske; ali su im stanovnici svakoga jutra, u korpama, spuštali namirnice, i, dovikujući se odozgo sa kula, uz razumevanje za potrebe Republike, nagovarali ih da se udalje. Pomoću znaka su upućivali isto negodovanje Kartaginjanima, koji su bili raspoređeni na moru.
Hanon se zadovoljio bio time da zagradi luku, ne ulazeći u sukobe. Ali je ipak sudije iz Hipo-Zarita nagovorio bio da kod njih prime tri stotine vojnika. Onda se uputio do Rta Grožđa, gde u dugom luku skrene, kako bi varvare opkolio, što je bio neumesan, i čak opasan manevar. Njegova zavist ga je sprečavala da pomogne sufetu; on mu je pretresao njegove uhode; ometao sve njegove planove, te tako u pitanje dovodio ceo poduhvat. Na kraju, Hamilkar napiše Velikom Veću, da ga se otarase, pa su Hanona, svog besnog zbog niskosti Staraca i ludosti svoga kolege, vratili u Kartaginu. On se dakle, posle tolikog nadanja, u jednoj još žalosnijoj situaciji sada našao; ali je pokušao da o tome i ne razmišlja, i čak da se to uopšte i ne pominje.
Kao da već sve zajedno nije bilo dovoljno nevolja, saznalo se da su na Sardiniji najamnici svoga vojskovođu razapeli, ugrabili utvrđenja, i svuda poklali one kanaanske rase. Rimski je narod Republici pripretio neposrednim neprijateljstvom, ako ona ne da hiljadu i dve stotine talenata, i uz to još celo ostrvo Sardiniju. Vili su prihvatili savezništvo sa varvarima i slali im brodove do vrha pune brašna i sušenoga mesa. Kartaginjani su im ušli u trag, zarobivši pet stotina ljudi; ali tri dana kasnije, flota koja je plovila iz Bizacene, i u Kartaginu donosila namirnice, potonula je u oluji. Očevidno su se i bogovi izjasnili protiv nje.
U tom su času, građani Hipo-Zarita, pod izgovorom da je u pitanju uzbuna, namamili tri stotine Hanonovih ljudi da se popnu na zidine; pa ih, prilazeći im s leđa, pohvataju za noge, i tek ih najednom, sve pobacaju dole. Oni koji nisu izginuli, bili su poterani i podavili se u moru.
Utika je vojnike istrpela, jer je Magdazan uradio isto što i Hanon, i, po njegovim uputstvima, okružio grad, gluv na njegova moljenja. Ovim drugima su sipali vino pomešano sa mandragorom, pa ih poklali na spavanju. U istom su času pristigli varvari: Magdazan se dao u beg, kapije se otvorile, i od tada, ta dva tirska grada su svojim novopečenim prijateljima iskazivala jednu tvrdokornu privrženost, a prema svome bivšem savezniku, jednu nepojmljivu mržnju.
Ono je napuštanje punske strane bilo kao savet za primer. Nade su u oslobođenje oživele. Stanovništva, još u nedoumicu, nisu oklevala. Sve se stropoštalo. Sufet sazna za to, i nije se više ponadao ikakvoj pomoći! Bio je neopozivo izgubljen.
Istog časa on dade voljno Nar Havasu, koji je bio zadužen da čuva granice svog kraljevstva. On sam, reši da se vrati u Kartaginu, da bi tako pokupio vojnike i rat ponovo započeo.
Varvari smešteni u Hipo-Zaritu primetili su njegovu vojsku dok se spuštala niz planinu.
Pa kuda li su se to Kartaginjani zaputili? Glad ih je, sumnje nema, naterala, pa su, uz nagomilane muke, i uprkos svojoj slabosti, ipak prišli da povedu bitku. Ali oni skrenu udesno: beže. Mogli su da ih presretnu, i sve ih skrše. Varvari se baciše u poteru za njima.
Kartaginjane je zaustavila reka. Bila je ovoga puta nadošla, a od zapadnog vetra ni daška. Jedni su je preplivali, ostali prešli na štitovima. Ponovo su se dali u marš. Padne i noć. Nije se više ništa videlo.
Varvari se nisu zaustavljali; oni su produžili još dalje, ne bi li našli neko uzanije mesto. Dotrčali su Tunižani, pa su povukli i ove iz Utike. Sa svakim sledećim žbunom, njihov se broj povećavao; i Kartaginjani, polegavši po zemlji, osluškivali su bat njihovih koraka u pomrčini. S vremena na vreme, da bi ih usporio, Barka bi dao da se po njima odapnu jata strela; mnoge su tako ubili. Kad se razdanilo, stigli su do Arijanskih planina, do onog mesta na kome je bila okuka na putu.
Tada se Matu, koji je bio na čelu, učini da na vidiku razaznaje nešto zeleno, a na vrhu uzvišenja. Zatim se zemljište spuštalo, te su se i obelisci, kupole, baš kao i kuće ukazale. To je bila Kartagina! On se naslonio na drvo da ne padne, toliko mu je srce ubrzano zakucalo.
Prošlo mu je kao kroz san sve što je tokom njegovog bitisanja iskrslo, od kako je tuda poslednji put prošao! Iznenađenje je bilo beskonačno, da se zablenuo. Pa ga je nekakva radost ponela, na pomisao da bi mogao da ponovo vidi Salambo. Povodi zbog kojih mu se ogadila bila, su mu navalili u sećanje; on ih je vrlo brzo odbacio. Sav drhćući i raširenih zenica, proučavao je sa one strane Ešmounovoga hrama, gornji ispust jedne građevine poviše palmi; jedan osmeh od ushićenja, obasjao mu je lice, kao da je neka silna svetlost baš doprla do njega; širio je ruke, odašiljao poljupce u povetarac i mrmljao: — Dođi! Dođi! — Jedan mu je uzdah naduo prsa, a dve suze, izdužene kao biseri, popale su mu na bradu.
— Šta te je spopalo? — uzviknu Spendije — Ma požuri već! Napred! Sufet će nam umaći! Ali tebi klecaju kolena a u mene gledaš kao u pijanog čoveka!
Nestrpljivo je udarao nogom; požurivao Mata; i očima namigivao kao neko ko na stiže na odredište što ga je dugo merkao.
— Ah! Evo nas ovde! Vidim ih!
Izgledao je tako uveren i pobednički, da se Mato, uhvaćen u svoju zabludelost, osetio ponesen. Te reči su nailazile u njegovoj najjačoj utučenosti, i njegov očaj terale ka osveti, dajući oduška njegovom gnevu. On priskoči jednoj kamili, od onih sa prtljagom, i istrže joj ular; dok je dugačkim konopcem on stao da tuče one zaostale; i trčao je i desno i levo, naizmenično, na začelju svoje vojske, baš kao pas-gonič stada.
Na njegov gromki glas, ljudi su stajali u vrste; čak bi i oni hromi tada pružili korak; na sredini poluostrva se rastojanje smanjilo. Varvarske prethodnice koračale su kroz podignutu prašinu Kartaginjana. Dve su se vojske približile, samo što se nisu dotakle. Ali kapija od Malke, kapija od Tagaste kao i velika Hamonova vrata, rašire svoja krila. Punski se kvadrat podelio; tri kolone uvukle su se unutra i povrvele po tremovima. Ubrzo se ta, suviše u sebe stešnjena gomila, nije nikako pomerala unapred; vrhovi kopalja sudarala su se u vazduhu, a varvarske strele skršile se o zidine.
Na pragu se Hamonovog hrama pojavio Hamilkar. Okrenuo se on, vičući na svoje ljude, da se uklone. Pa siđe s konja; i po sapima mačem, što ga je držao, bodući ga on posla varvarima.
To je jedan oringijski pastuv bio, koga su hranili valjuškama od brašna, i koji je povijao kolena, da bi svom gospodaru omogućio da se popne. Zašto bi ga onda od sebe terao. Je li to bilo neko prinošenje žrtve?
Taj se krupan konj u galop dao posred kopalja, i obarajući ljude, i noge zaplićući u taj njihov splet, padao je i dizao se žešćim skokovima; i dok su se razmicali, bilo u pokušaju da ga zaustave, bilo da ga pogledaju iznenađeno, Kartaginjani su se bili ponovi sastavili; oni uđoše; velika kapija se iza njih sklopila uz jeku.
Ona nije popuštala. Varvari su se okomili na nju; — i tokom nekoliko minuta, duž cele vojske prođe kolebanje, pa sve mekše i mekše i na kraju se smiri.
Kartaginjani su isturili vojsku na akvadukt; počeli su da odapinju kamenje, tanad i grede. Spendije primeti da ne bi trebalo terati inat. Oni su se smestili nešto dalje, ali svi čvrsto rešeni da idu u opsadu Kartagine.

O ratu se, međutim, glas proširio i preko granica punskog carstva; i, od Herkulovih stubova, pa sve do sa one strane Kirene, čobani su o njemu maštali dok su čuvali svoja stada, a karavani o njemu vodili razgovore noću, pri svetlosti zvezda. Toj silnoj Kartagini, vladarki mora, kao sunce sjajnoj i kao neki bog strašnoj, našli su se neki koji su se drznuli da je napadnu! Čak su ti isti i više puta objavili njen pad, i svi su im poverovali, jer su ga i priželjkivali: potčinjeni žitelji sela koja su plaćala danak, oblasti sa njima u savezu, samostalne horde koje su ih zbog tiranije proklinjale, ili oni što su joj zavideli na moći, ili oni što su za njenim bogatstvom žudeli. Oni najodvažniji su vrlo brzo prišli najamnicima. Poraz na Makaru, bio je zaustavio sve ostale. Konačno su i oni poverenje povratili, pa se, malo-pomalo, približavali, zbližavali; i sada su se ljudi iz istočnih krajeva, smestili po dinama Keipeje, sa druge strane zaliva. Čim su spazili varvare, oni su izašli na vidik.
Nije se radilo o Libijcima iz okoline Kartagine; peć poodavno su oni sačinjavali treću armiju; nego oni su bili: nomadi sa zaravni Barka, razbojnici sa Rta Fiskusa i poluostrva Derna, oni iz Facana i Marmarike. Oni su prešli pustinju pijući iz bunara u kojima je manje soli nego u morskoj vodi bilo, a kamiljom su kosti ozidani; Zuaesi, pokriveni perjem noja, bili su u četvoroprezima došli; Garamanti, svi crnim velovima prepokriveni, zaseli pozadi na njihove išarane konje; ostali su na magarcima, onagrima, zebrama, bivolima; neki su uz svoje porodice vukli i idole svoje, i krov svojih koliba u vidu čamca. Bilo je tu Amoćana, udova smežuranih od vruće izvorske vode; Ataranta, koji su proklinjali sunce; Troglodita, što sa smehom sahranjuje svoje mrtve pod granama drveća; i groznih Auzejaci što jedu skakavce; Adirmakiđana što jedu i vaši, i Gizanta, namazani jarkim rumenilom a koji jedu majmune.
Svi su se oni duž morske obale poređali, u dugačkom i pravom redu. Zatim bi se približili kao peščani vihori koje je dizao vetar. U središnjem delu poluostrva, gomila se zaustavila, jer najamnici koji su se već smestili pred njima, uza zidine, nisu hteli da se pomere.
Onda se sa strane Arijane, ukazaše ljudi sa zapada, narod numidski. Ustvari, Nar Havas je vladao nad Masilhanima samo; i kako im je običaj dopuštao da posle poraza kralja napuste, oni su se okupili na Zenu, pa su ga prešli na prvi pokret Hamilkarov. Videlo se da su prvi dotrčali svi lovci Maletut-Baala i Garafosa, obučeni svi u lavlje kože, i koji su drškom svojih kopalja terali mršave konjiće sa dugom grivom; zatim su prošli Getuli u oklopima od zmijske kože; posle njih Farutijanci, koji su nosili visoke krune od voska i smole; pa Kauni, Makarci, Tilabarci, od kojih je svaki nosio po dva džilita, i jedan okrugao štit od kože nilskog konja. Zaustavili su se podno katakombi, u prvim lokvama Lagune.
Ali kada su se Libijci pomakli, na mestu koje su oni zauzimali, kao oblak tik uz tlo, pojavi se jedno mnoštvo crnaca. Došli su svi oni iz Belog Haruša, Crnog Haruša, iz Augulske pustinje, i čak i iz velike oblasti Agacimbe, što je četiri meseca južnije od Garamanta, ako ne i dalje. Uprkos nakitu od crvenog drveta, zbog blata na svojoj koži, su izgledali kao kupine koje su se dugo valjale po zemlji. Nosili su čakšire od kore drveta, tunike od sušenih trava, sa čeljustima divljih zveri na glavama i, zavijajući kao vukovi, tresli štapovima nakićenim prstenovima, i vitlali močugama sa kravljim repom na kraju, kao barjacima.
Posle su za Numiđanima, Moruzijancima i Getulcima, nagrnuli ljudi žućkaste puti, koji su živeli raštrkani sa one strane Tagira, po kedrovim šumama. Po plećima su im cupkali tobolci od mačjega krzna, a nevezana, vodili su krupna pseta, visoka kao i magarci, ali koja nisu lajala.
Pa na začelju, kao da se Afrika nije bila dovoljno ispraznila i da je, kako bi se što više nakupilo besa, trebalo zagrabiti sve do najnižeg soja, videli su se svi ostali ljudi životinjskoga obličja, a što su se tako budalasto cerili; — jadnici, unakaženi od gadnih boleština, zakržljali pigmeji, mešanci neodređenog pola, albinosi čije crvene oči na suncu žmirkale; i svi su oni zamuckivali nemušte zvuke, i stavljali prst na usta da pokažu kako su gladni.
Zbrka oružja nije ništa manja od one ljudske bila, niti one od odeće. Nijedan izum smrti nije nedostajao, od drvenih bodeža, pa preko kamenih sekira i trozubaca od slonovskih kljova, sve do podužih sablji, kao testera nazubljenih, tanušnih, napravljenih od bakarne oštrice što se savijala. Baratali su nožekanjama, koje su se na više sličnih grana račvale, kao rogovi antilope, srpovi koji su visili na kanapu, gvozdene palice, topuze, bodeže. Etiopljani iz Bambotusa, imali su u kosi sakrivene, otrovne strelice. Mnogi su doneli vreće pune kamenčića. Ostali, praznih ruku, škrgutali su zubima.
Neprekinuto njihanje, potresalo je čitavo to mnoštvo. Jednogrbe su kamile, skroz namazane katranom, kao lađe bacakale žene sa decom u krilu. Zalihe bi se prosipale iz sepeta; u hodu se drobilo grumenje soli, gnječila se guma, guruški orasi, trulile urme; — a katkada, na gadošću pokrivenim nedrima, visio je o tankoj vrpci dijamant, za kojim bi se satrapi dali u poteru, kamen skoro basnoslovan i dovoljan da se otkupi čitavo jedno carstvo. Većina nije ni bila svesna onoga što želi. Zanos, radoznalost, bili su ih pogurali; nomadi koji nikada nisu neki grad videli, prestravili su se od senke što su je bacale zidine.
Zemljouz je sada već nestajao pod ljudstvom; i ta izdužena površ po kojoj su se šatori činili kao poplavljene kolibe, izdužila se bila sve do prvih redova preostalih varvara, koji su se talasali od oružja, i bili simetrično raspoređeni sa obe strane vodovoda.
Kartaginjani su još bili prestravljeni njihovim nailaskom, kada ugledaju kako pravo prema njima, kao čudovišta i kao građevine, — sve sa jarbolima, polugama i užarijom njihovom, sklopkama, glavama i štitnicima — idu sprave za opsadu što su ih tirski gradovi poslali: šezdeset karobalista, devedeset divljih magaraca (onagra) trideset škorpija, pedeset tolenona, dvanaest ovnova i tri divovska katapulta, što bacaju i komade stena težine petnaest talenata. Gomila ih je gurala, nagazivši na njihova postolja; po svakom pruženom koraku, oni bi od potresa zadrhtali; prišle su licem zidinama.
Ali je još nekoliko dana bilo potrebno da se pripreme za opsadu privedu kraju. Najamnici, koji su iz svojih poraza izvukli pouku, nisu želeli da se oni, nepotrebnim čarkama izlažu opasnostima: — i, ni na jednoj ni na drugoj strani, nikakve žurbe nije bilo, dobro znajući, da će strašna borba nastati i da će se ista ili u pobedu izroditi, ili u potpuno istrebljenje.
Kartagina je mogla dugo da odoleva; njeni podeblji bedemi, imali su dugi niz uvučenih i isturenih uglova, povoljnu okolnost pri odbijanju napada.
Međutim, prema katakombama, jedan se njihov deo bio urušio — pa se tokom mračnih noći, između rastavljenih gromada primećivala svetlost u udžericama u Malki. One su na nekim mestima bile i iznad vrha bedema. Tamo su baš živele, sa svojim novim muževima, žene najamnika koje je oterao Mato. Kada su ih ponovo ugledale, nisu mogle da odole srcu. Mahale su izdaleka svojim maramama; počele su da po mraku prilaze da s vojnicima popričaju kroz procep u zidu, pa su Veliko Veće jednog jutra izvestili, da su sve one prebegle. Neke od njih su se provukle između kamenova: ostale, baš neustrašive, spustile su se bile niz konopce.
Konačno, Spendije se rešio da svoju nameru ostvari.
Rat ga je držao podaleko, i sve do tada u tome sprečavao; a od kako su se vratili pred Kartaginu, njemu se činilo da su stanovnici u njegov poduhvat posumnjali. Ali su uskoro smanjili broj stražara na akvaduktu. Za odbranu celog bedema, nije bilo dovoljno ljudi.
Čitavih se nekoliko dana, bivši rob vežbao strele odapinjući na jezerske flamingose. A onda, jedne noći, kada se mesečina sjajila, zamolio je on Mata da usred noći potpali veliku lomaču od slame, a da istovremeno, i kompletno ljudstvo započne krike da ispušta; i, vodeći Zarksasa sa sobom, on ode obalom zaliva, a pravo ka Tunisu.
U visini poslednjih lukova, skrenu oni pravo na akvadukt; našli su se na brisanom prostoru: do podnožja stubova dovukli su se puzeći.
Stražari su se gore, na ravnom delu, mirno šetali.
Buknuli su previsoki plamenovi; odjeknule trube; vojnici na straži, pomislivši da se radi o napadu, sjuriše se prema Kartagini.
Samo je bio jedan ostao. Činio se na nebeskoj osnovi crn. Mesec se našao iza njega, pa je senka njegova ostavljala, iz daleka, utisak da to neki obelisk korača.
Oni su sačekali da im se dobro namesti. Zarksas se maši praćke; obazrivosti ili svireposti radi, Spendije ga zaustavi.
— Ne! Fijuk taneta će dići buku! Ja ću!
I tada on iz sve snage zape luk, a dole se oslanjajući palcem svoje leve noge; on nacilja, strela polete.
Čovek uopšte nije pao. Nestade ga.
— Čuli bismo ga da je samo ranjen! — reče Spendije; i žurno poče da se penje sa sprata na sprat, baš kao što je i prethodnog puta činio, uz pomoć užeta i harpuna. I onda kada se gore našao, pored leša, pusti uže da padne. Balearac na njega priveže jedan pijuk i malj, pa se vrati.
Trube više nisu svirale. Sve je bilo sada mirno. Spendije je podigao jednu ploču, ušao u vodu, a ploču opet spustio nad sobom.
Brojem svojih koraka računajući rastojanje, on je stigao tačno do mesta gde je zapazio jednu kosu pukotinu; i čitava tri sata, pa sve do jutra, on se baktao bez prestanka, žestoko i jedva kroz spojeve među gornjim pločama dišući, obuzet strepnjom i dvadeset puta u uverenju da mu je tu kraj. Najzad se začuo prasak; jedan ogroman kamen, odskočivši od lukova niže, otkotrljao se sve do dole — i, tek najednom, jedan vodopad, čitava reka, stropošta se sa neba u ravnicu. Akvadukt, presečen napola, izlivao se. Za Kartaginu je to bila smrt, za varvare pobeda.
Za tili čas su se probuđeni Kartaginjani ukazali na zidinama, po kućama, hramovima. Varvari su se tiskali i urlali. Zaigrali su oko velikog vodopada, kao da su u bunilu, i, u svojoj preteranoj radosti, prilazili da pod njega zagnjure glavu.
Na krovu akvadukta, video se neko u mrkoj, pocepanoj tunici. On je stajao nagnut preko ivice, sa rukama na kukovima, i gledao dole, ispod sebe, kao začuđen svojim delom.
Onda se uspravio. Pretrčao je duž vidika s jednim nadmenim licem, kao da kaže: — Sve je to sada moje! Među varvarima se zaorio pljesak; Kartaginjani, napokon shvativši svoju propast, urlali su od očajanja. Tada počne on da trčkara po krovu s jednog kraja na drugi — i, kao vozač pobedničkih kola na olimpijskim igrama, Spendije, sav u ponositom zanosu, podigne ruke.

XIII

Moloh



Varvarima nisu rovovi trebali kao odstupnica sa obale Afrike: ona i jeste njihova bila. Ali, da bi se lakši pristup zidinama omogućio, oborili su oni nasip koji je oivičavao rov. Zatim Mato razdeli vojsku u široke polukrugove, da bi tako bolje obavio Kartaginu. Najamnički hopliti bili su u prvi red postavljeni; praćkaši i konjanici iza njih; sasvim pozadi, prtljag, kočije i konji; a pred svim tim mnoštvom, i tri stotine koraka od kula, kostrešile su se ratne naprave.
Iz beskonačne raznolikosti kojom su im nadevali imena (što su se mnogo puta tokom vekova menjala), mogle bi se svesti pod dva sistema: jedne su radile kao praćke, a ostale kao lukovi.
Od onih prvih, katapulti, su se sastojali od jednog četvrtastog okvira, sa dva uspravna direka i vodoravnom prečagom. Sa prednje strane, jedan valjak, sa namotanim užadima, zapinjao je rudu, koja je nosila kašiku u koju bi stavljali tanad. Donji deo bio je prosto upreden u splet namotanih struna, i kada bi onu istu užad olabavili, ceo se podizao, da bi navalio na prečagu, koja bi, primivši tako udar, povećala njegovu snagu.
Kod drugih se javljao i složeniji mehanizam: na sredini jednoga stubića, bila je poprečno prikačena jedna prečaga, na koju se pod pravim uglom ulivala neka vrsta žljeba; na krajevima prečage, dizale su se dve glave obmotane kudeljom; na njima su se nalazila uklještena dva nosača, koja su držala krajeve žica i sprovodila ih sve do podnožja kanala, a na jednu bronzanu ploču. Pomoću jednog osigurača, ta bi se ploča otpustila i kliznula preko brazdi, puštajući strele.
Katapulte koje su zvali i onagri, po divljim magarcima koji ritajući se izbacuju šljunak, a bacače škorpijama, zbog jedne kuke, koja bi uspravno stajala na ploči, pa bi se jednim udarcem pesnice, spuštala i izbacivala osigurač.
Njihova je struktura iziskivala znalačko proračunavanje; drvo je moralo da im se bira od srži onog najčvršćega, a njihovi su zupčanici, obavezno bili tučani. Zapinjali su se polugama, ručicama, čekrcima i koturima, a dobro učvršćeni točkići, menjali su pravac njihovog izbacivanja, valjci su ih pokretali napred, a oni najzamašniji, bili su donošeni deo po deo, i sklapani bili neprijatelju pred nosom.
Spendije je tri najveća katapulta, rasporedio na tri glavna ugla; ispred svake kapije, postavio je po ovna, a pod svaku kulu balista, dok su se karobalisti švrćkali u pozadini. Ali trebalo ih je sve prvo obezbediti od vatre opsednutih, i svakako zatrpati rov što ih je odvajao od zidina.
Napred su isturili branike od nabijenih stabljika zelenog ševara, i nadstrešnice od hrastovine, koje su ličile na ogromne klizeće štitove na tri točka; male kolibe, pokrivene novim kožama i nafatirane morskom travom, zaklanjale su radnike: katapulte i bacače, štitile su zavese od užarije, koju su potopili u sirće, kako bi bila nezapaljiva. Žene i deca išli su da sa obale skupljaju šljunak, a zemlju bi rukama pokupili i donosili je vojnicima.
Ali su se i isto tako pripremali i Kartaginjani.
Hamilkar ih je sve jako brzo umirio izjavom da je u cisternama sačuvano vode za još stotinu devedeset i tri dana. Ova potvrda, prisustvo njegovo među njima, a naročito zaimfa, ulivali se im dosta nade. Kartagina se otrže iz svoje potištenosti; pa je i one koji nisu kanaanske vere bili, ponela revnost ostalih.
Naoružali su robove, ispraznili skladišta oružja; svakome je građaninu dodeljeno mesto i dužnost. Od onih koji su bili prebegli, preostalo ih je još dvanaest stotina. Sufet im je svima dodelio čin kapetana; a drvodelje, oružari i kovači, kao i zlatari, bili su upućeni na sprave. Kartaginjani su, i pored uslova o miru sa Rimljanima, neke od njih sačuvali. Sada su ih popravljali. Majstori su znalački obavljali te radnje.
Dve strane, severna i istočna, zaklonjene morem i zalivom, bile su nepristupačne. Na bedeme koji su se suočavali sa varvarima, popeli su drvena trupla, vodeničke žrvnje, posude napunjene sumporom, kazane prepune ulja, a sazidali su i peći na njima. Na tavane su kula nagomilali kamenje, a kuće tik uz bedem, nabili peskom da bi ih ojačali i podebljali.
Pred tom radinošću, varvari su se razgnevili. Oni su želeli da odmah krenu u borbu. Kamenje što su ga stavljali u katapulte, bilo je toliko teško, da su se rude lomile; oni odlože napad.
Konačno, trinaestog dana meseca Šabara, — kad je sunce izlazilo — začu se silan udar o Hamonova vrata.
Sedamdeset i pet vojnika vuklo je užad koja su bila privezana uz podnožje jedne džinovske grede, što je na lancima vodoravno sa jedne skele visila, a na čijem je kraju bila jedna ovnujska glava, sva od tuča. Obložili su je volovskom kožom; bila je na pojedinim je mestima gvozdenim obručima obmotana; a bila je i tri puta od čovečjeg tela šira, dugačka sto dvadeset lakata, i pod masom tih golih mišica što su je gurale i dočekivale, ona se ujednačeno njihala napred-nazad.
I drugi su ovnovi, ispred ostalih kapija, bili pokrenuti. U udubljenju kotura, videli su se ljudi koji su se sa stepenika na stepenik pomerali. Čekrci i kućišta su škripali, zavese od užarije padale i jata kamenja i strela istovremeno poleteše; svi su rastureni praćkaši potrčali. Neki su prišli bedemima, krijući pod svojim štitovima i pokušavali da izbegnu lonce sa smolom koje su ih na njih bacali iz sve snage. Sva ta tuča tanadi, strelica i vatre, padala je iznad prvih redova, i praveći krivinu, spuštala se iza zida. Ali na njihovom vrhu, propnu se dizalice za katarčenje brodova i spuste se njihova ogromna klješta koja su se završavala dvostrukim, iznutra nazubljenim, polukrugovima. One zagrizu u ovnove. Vojnici, držeći se grčevito za gredu, tada trgnu natrag. Kartaginjani su vukli da je dignu; i zapinjanje se nastavilo do povečerja.
Kada su najamnici sutradan prionuli na posao, vrh zidina je bio sasvim prekriven balama pamuka, platnima i jastucima; otvori za strelce bili su začepljeni asurama; i, gore na bedemu, među dizalicama, raspoznavao se red vila i sečiva nataknutih na močuge. Istoga je trena započeo žestok otpor.
Trupla od drveća, vezana užadima, padala su i dizana, naizmenično, udarajući ovnove; kuke što bi ih hitnuli bacači, skidale su krovove kabina; i sa krovova kula, izlivali su se potoci kremenja i oblutaka.
Napokon su ovnovi probili Hamonova vrata, kao i ona od Tagaste. Ali su Kartaginjani bili iznutra takvo obilje svega i svačega naslagali, da im se krila nisu otvarala. Ostala su uspravno.
Onda svrdlima navale na zidove, koja su između kamenih blokova uglavljivali, pa ih izvaljivali. Bili su već spretniji u upravljanju napravama, posluga raspoređena u čete; od jutra do večeri, one su radile bez prestanka, sa jednoličnom tačnošću jednog tkačkog razboja.
Spendije je neumorno upravljao njima. On je lično bacačima zatezao strune. Kako bi u njihovom naponu na oba kraja bilo potpune uravoteženosti, naizmenično su ih čukali desno i levo, sve dok obe strane ne bi odavale istovetan zvuk. Spendije im se penjao po prečagama. Vrhom stopala, on ih je sasvim blago kuckao, — načuljivši uši kao kada muzičar podešava liru. A kada bi se ruda katapulta digla, kada bi se jarbol baliste pri trzaju osigurača zatresao, bilo da je kamenje izletalo u snopovima, bilo strelice letele kao kiša, on bi čitavo telo zgrčio i ruke bacio u vis, kao da ide za njima.
Vojnici su se divili toj njegovoj umešnosti i sva mu naređenja izvršavali.
Kako ih je rad uveseljavao, bili su dovitljivi u pogledu naziva sprava. Tako su klešta za hvatanje ovnova prozvali „vucima", a pokrivene branike „lozom", a svi su oni bili jagnjad, koja su išla u berbu; i, puneći ih, obraćali su se onagrima: „Hajde, udrite dobro". A škorpijama: — Probijte ih u samo srce! Ova začikavanja, svaki put ista, održavala su im hrabrost.
Međutim, sprave nikako da razore bedem. On je sastavljen bio iz dva zida, popunjenih zemljom; one su razarale njihove gornje delove. Ali bi ih opsađeni, svaki put nanovo podigli. Mato je naredio da se sagrade kule od drveta, koje su trebale da po visini odgovaraju kulama po bedemima. Oni su u rov nabacali busenje, kočeve, oblutke i kola sa točkovima, kako bi ga što brže napunili; i pre nego što su ga zasuli, nepregledna masa varvara, zatalasala se kao u jednom jedinstvenom pokretu ravnicom, pa udarila u podnožje zidina, kao more koje se prelilo.
Prineli su lestve od užadi, uspravne lestve i one sambuke na kolima, što će reći, dva jarbola sa kojih se niz konopce spuštao red prečaga od bambusovine i završavao pokretnim mostom. One su činile mnoge one prave linije, prislonjene uza zid, a najamnici su se redom jedni za drugima penjali držeći svoje oružje u ruci. Ni jedan Kartaginjanin nije se pokazao; već su skoro doprli bili do dve trećine bedema. Tada se otvori na vrhu otvoriše i počnu da kao zmajeva čeljust vatru bljuju i da se dime; pesak se razvejavao ulazeći kroz sastave na oklopima; petrolej se pripijao uz odeću; tečno je olovo pljuskalo po kacigama, praveći rupe u mesu; jedna je kiša žeravica prskala u lica, — i duplje bez očiju kao da su isplakale suze krupne kao badem. Ljudima, svim žutim od ulja, gorela je kosa. Oni bi se dali u beg i vatru preneli na ostale. Gasili su ih, bacajući im preko lica, izdaleka, kabanice natopljene krvlju. Nekolicina još nepovređenih, ostajali su nepomični, ukočeniji i od kočeva, razjapljenih vilica i raširenih ruku.
Napad se nekoliko dana uzastopce ponavljao, — najamnici su se ponadali da će uz višak snage i smelosti, odneti pobedu.
Neki put, čovek bi, stajući drugome na rame, zabadao kočiće među kamenje, a onda bi se njima poslužio kao lestvama da bi otišao još dalje, postavljajući drugi, treći; i zaklonjen ivicom stražarnica, mic po mic, podizao se tako; ali uvek, sa jedne bi određene visine, svi oni popadali. Široki se rov prepunio; pod stopama živih, ranjeni su se gomilali uz mrtve i umiruće. Usred ispalih utroba, prosutih mozgova i lokvi krvi, ugljenisana su trupla bila kao crne mrlje; a ruke i noge, napola izvirivši ispod gomile, stajala su sasvim uspravljeno kao pritke u izgorelom vinogradu.
Kako su se lestve pokazale nedovoljnim, upotrebili su tolenone — naprave sastavljene od duge grede stavljene popreko na jednu drugu, a koje su pri kraju nosile jednu četvrtastu korpu, gde se trideset pešaka moglo da smesti zajedno sa oružjem.
Mato je hteo da se popne u prvu koja je bila gotova. Spendije ga zaustavi.
Ljudi zalegnu za jedan točak; velika se greda izdigla, postala vodoravna, pa se skoro podigla uspravno, i isuviše opterećena na krajevima, savijala se kao prevelika trska. Vojnici, nevidljivi sve do brade, bili su zgurani; videlo se samo perje po šlemovima. Napokon, kada se ona našla u vazduhu, na pedesetak lakata, pođe ona više puta levo, pa desno, pa se spusti kao ruka nekoga diva što u ruci drži kohortu patuljaka, i položi na ivicu zida tu korpu punu ljudi. Oni poskakaše u gomilu, i nikada se više ne vratiše.
Ubrzo su i sve ostale tolenone spremili. Ali bi im za zauzimanje grada trebalo, štaviše, preko stotinu takvih. Oni su ih na tako pogibeljan način koristili: u korpu se smeste etiopski strelci; zatim, pošto bi konopce zategli, ostali bi oni da vise i odapinju otrovne strele. Tih pedeset tolenona, koji su nadvisivali stražarnice, opkoljavali su tako Kartaginu, kao čudovišni lešinari; i crnci su se smejali gledajući kako stražari na bedemu umiru u jezivim grčevima.
Hamilkar je tu poslao hoplite, davao im je da svakoga jutra piju sok iz nekih biljaka koji ih je štitio od otrova.
Jedne večeri, već u vreme mraka, ukrca on svoje odabrano ljudstvo na brodove i skele, i oni, zavivši udesno od luke, iskrcaju se u Teniji. Pa su se sve do prvih varvarskih položaja prikrali, i, udarivši im s boka, među njima stravičan pokolj napravili. Noću bi se sa vrha zidova konopcem spuštali ljudi, sa bakljom u ruci, ovi bi učinak najamnika zapalili, i ponovo se gore ispeli.
Mato je bio van sebe; svaka je prepreka kod njega pojačavala gnev; hvatale su ga jezive stvari i ispadi. Umislio je kako je zakazao sastanak sa Salambo; pa ju je onda čekao. On nije došla; njemu se to učinilo kao da ga je opet izneverila, — i on je, uprkos svemu, prokleo. Da je njen leš video, možda bi i tada otišao. Udvostručio je predstraže, podno bedema pobo vile, u zemlji iskopao klopke, i naredio Libijcima da mu čitavu jednu šumu donesu, kako bi mogao da zapali vatru, i Kartaginu kao lisičiju jazbinu sagori.
Spendije je opsadu sprovodio istrajno. Upirao se kako bi izmislio strašne naprave, kakve ih još nikada sagradili nisu.
Ostale varvare, ulogorene daleko na zemljouzu, ova je sporost zbunila; negodovali su; puste ih.

Oni se tada svojim mačetama i džilitima stušte na vrata. Ali je nepokrivenost njihovih tela olakšavala njihovo ranjavanje, i Kartaginjani su ih obilato klali; a najamnici su se tome radovali, nema sumnje zbog pljačkanja zavidljivi. Iz toga su se izrodile svađe i tuče među njima samima. Kako su polja bila opustošena, ubrzo su se otimali i radi hrane. Bili su obeshrabreni. Brojne su horde otišle. Ali kako je gomila bila poprilična, to se ni primetilo nije.
Najbolji su pokušali da kopaju lagume; loše poduprto zemljište se urušavalo. Pa bi ponovo otpočinjali na drugim mestima; Hamilkar bi uvek dokučio njihov smer stavljajući jedan bronzani štit uz uvo. On izbuši hodnike duž puta kojim su drvene kule trebale da prođu, u suprotnom smeru; kada su hteli da ih poguraju, propadale su u jame.
Konačno, svi su shvatili da je grad neosvojiv bio, sem ukoliko sve do visine zida, ne podignu jedan dugačak nasip, koji bi omogućio da se bore u istom nivou, i kome bi gornju površ popločali, kako bi tuda prevlačili naprave. Tada će Kartagina jako teško moći da se odupre.
A nju je počela da mori žeđ. Voda koja je početkom opsade stajala dva kezita samar, sada se prodavala i za srebrni šekel; zalihe mesa i žita su se takođe iscrpljivale; pojavio se bio strah od gladi; neko je čak pominjao i suvišna usta, što je sve prestravilo.
Od Hamonovog trga, pa sve do Melkartovog hrama, ulice su bile zakrčene leševima; pa kako je bio kraj leta, krupne su se crne muve okomile na borce. Oni stariji su prenosili ranjenike, a pobožan svet, održavao je prividne sahrane svojih bližnjih i prijatelja koji su se negde daleko u ratu upokojili. Vrata su im bila preprečena voštanim kipovima sa kosom i odećom; niz leđa im je curila boja, a suze se niz obraze slivale živima, koji su prigušeno pevali pogrebne pesme. Za sve je to vreme, gomila bila u jurnjavi: prolazile su naoružane grupe, starešine izvikivale naređenja, dok se zvuk ovnova koji su bili o bedeme, stalno čuo.
Žega je postala tako teška da podbuli leševi nisu više mogli da stanu u kovčege. Spaljivali su ih nasred dvorišta. Ali bi vatra, isuviše u skučenom, zahvatila i zidove koji su bili tako blizu, i plameni jezici iskrali bi se iz kuća, kao krv kada brizne iz arterije. Tako je Moloh zaposeo Kartaginu; bedeme stezao, valjao se ulicama, pa čak i izjedao leševe.
Na raskršćima su počeli da se skupljaju ljudi, koji su svi, da bi time svoj očaj prikazali, nosili ogrtače sašivene od skupljenih dronjaka. Oni su izvikivali parole protiv Staraca, protiv Hamilkara, predviđajući narodu potpunu propast, i pozivali ga da sve rasturi i radi po svojoj volji. Najopasniji bili su oni što su pili buniku; u njihovom bunilu, umišljali su da su divlje zveri, i skakali na prolaznike i čupali ih. Oko njih su se okupljale gomile, zaboravljajući na odbranu Kartagine. Sufet je pomišljao da plati nekog drugog da bi njegovu politiku podržao.
Ne bi li duhove bogova zadržali u gradu, pokriju njihove prikaze lancima. Pateke pokriju crnim velovima, oko žrtvenika obmotana je kostret; upirali su se da pobude ponos i ljubomoru Baalova, pevušeći im na uvo: Ti ćeš dopustiti da te pobede! Oni drugi su, može biti, jači? Pokaži se! Pomozi nam! Sve dok narod ne bude upitao: A gde su nam ti naši bogovi, sada?
U neprekidnoj usplahirenosti su bila sva sveštenička bratstva. Posebno su strahovali oni Rabetini — i ni ponovo preuzimanje zaimfa, nije tome ništa doprinelo. Oni su se zatvorili u trećem pojasu, neosvojivom kao neko utvrđenje. I samo se jedan od njih odvažio da izađe, i to prvosveštenik Šahabarim.
On je posetio Salambo. Ali je ostao nem, posmatrao je netremice, ili rasipao reči, a prekori što ih je upućivao, teži su bili neko ikada.
Nekom nepojmljivom nepodudarnošću, on toj mladoj devojci nikako nije praštao to što je poslušala njegova naređenja; Šahabarim je sve naslućivao — i mora od pomisli na to, oživljavala je njegovu ljubomoru iz nemoći. Krivio ju je da je ona uzrok rata. Mato je, uveren je u to bio, opsedao Kartaginu ne bi li povratio zaimf; pa je on prosipao kletve i podsmeh na račun toga varvarina, koji je umislio da može da drži u svome posedu i svetinje. Ali nije to ipak bilo ono što je sveštenik želeo da joj saopšti.
Međutim, Salambo nije osećala ikakvu bojazan od njega. Strepnje od kojih je ranije propatila, bile su je napustile. Neka nesvakidašnja smirenost, sada je gospodarila njom. Pogled njen, sve manje je bludeo, a sevao je bistrim plamenom.
Ali je zato piton ponovo oboleo; i kako se, naprotiv, činilo da se Salambo oporavila, stara se Tanaka tome obradovala, ubeđena da je tim posrtanjem, on odneo klonulost iz njene gospodarice.
Jednog jutra zatekla ga je ona, iza postelje od goveđe kože, sasvim sklupčanog i hladnijeg od mramora, a glava mu je iščezla bila po gomilom crva. Na njene krike, Salambo dotrča. Ona ga je koji put prevrnula vrhom svoje sandale, a robinju zaprepasti tolika njena ravnodušnost.
Kći Hamilkarova nije postove više sa onakvim žarom nastavljala. Dane je provodila gore na terasi, nalakćena na ogradu, zanimajući se da gleda predase.
Vrh zidina na kraju grada, krojio je po nebu nejednak zupčanik, a koplja kod stražara, kao da su im dodavala nekakav porub od klasja. Ona je sa one strane, među kulama, zapažala pokrete varvara; u dane kada su obustavljali opsadu čak je mogla da razazna i čime su se oni bavili. Oni su svoja oružja krpili, mazali kose uljem, ili pak prali u moru svoje krvave ruke; šatori su ostajali zatvoreni, tovarna je stoka jela; i, u daljini, kola sa kosama, raspoređena u polukrug, izgledala su kao jedno srebrno groblje, koje se širilo podnožjem brda. U misli su joj se vratile Šahabarimove pridike. Očekivala je svoga verenika, Nar Havasa. I pored sve je mržnje, priželjkivala da ponovo sretne Mata. Od svih je Kartaginjana, ona bila jedina osoba, koja je, možda, bez imalo straha sa njim porazgovarala.
Često bi joj u sobu naišao otac. On bi se, sav zadihan, zavalio među jastučiće, pa bi je posmatrao, moglo bi se reći, razneženo, kao da bi u tom prizoru nalazio odmora od svoje iznurenosti. Ponekad ju je propitivao o njenom putešestviju u logor, među varvare. Čak ju je zapitao da se neko njoj tamo nije, nekim slučajem, naturio; i, jednim je pokretom glave, ona odgovorila da nije, toliko je bila Salambo ponosna što je ona zaimf spasila.
Ali se sufet stalno vraćao na Mata, pod izgovorom da se o vojničkom izviđanju radi. Ona pojma nije imala kako je provela vreme pod šatorom. Ustvari, Salambo nije ni spominjala Giskona; jer kako su reči same po sebi imale moć, prokletstva koja bi se nekom prenosila, mogla bi da se i protiv nje okrenu. Salambo nije, štaviše od sramote ili neke preterane bezazlenosti, ni pomenula, jer tome uopšte nije pridavala značaja, poljupce vojnika. Uostalom, sve se to u njenoj glavi talasalo, turobno i u izmaglici, kao uspomena na san koji ju je tištio; i ona nije znala na koji način i kojim rečima bi se izrazila.
Jedno veče, kada su se tako zatekli, licem u lice, Tanaka dotrča sva unezverena. Neki je starac sa detetom dole u dvorištu i želi sufeta da vidi.
Hamilkar poblede, a zatim vrlo živo uzvrati:
— Neka se popne!
Idibal uđe bez zaleganja. Za ruku je držao jednog dečkića, ogrnutog plaštom od kože jarca; odmah on podiže kapuljaču koja mu je zaklanjala lice:
— Evo ga gospodaru! Uzmi ga!
Sufet i rob zabiju se u jedan ugao prostorije. Dete su ostavili bili da stoji po sredini sobe; i, jednim više obazrivim nego li začuđenim pogledom, obigralo je ono tavanicu, nameštaj, biserne ogrlice na purpurnim zavesama i tu veličanstvenu mladu ženu, što se nagnula bila nad njim.
Bilo mu je, može biti, desetak godina, i nije bio ni od rimskog mača viši. Kovrdžava mu je kosa bacala senku na njegovo ispupčeno čelo. Reklo bi se da mu zenice traže širinu. Nozdrve njegovog uzanog nosića, podrhtavale su šireći se; a po celoj njegovoj pojavi, prostirao se neopisiv sjaj onih koji su predodređeni za velike poduhvate. Kada je svoju pretešku kabanicu zbacio, ostao je u jednoj koži risa, koja mu je bila preko ramena prebačena, a o ploče na podu je odlučno upirao svojim malim bosim nogama, belim od prašine. Ali bez sumnje, pogodio je kako su se važne stvari kretale, jer je ostao nepomičan, s jednom rukom za leđima i spuštene brade, sa prstom u ustima.
Najzad Hamilkar, jednim pokretom, privuče Salambo, pa joj reče tihim glasom:
— Ti ćeš ga čuvati kod sebe, razumeš li! Ne sme niko, pa čak ni iz kuće, da zna za njegovo postojanje!
Zatim, za vratima, on još jednom priupita Idibala da li je baš siguran da ih nisu uočili.
— Ne! — odvrati rob — ulice su bile prazne.
Rat se na sve oblasti proširio, i on se za gospodarevoga sina pobojao. Pa tako, ne znajući gde bi ga sakrio, doplovio je jednim čamcem duž obale: i od pre tri dana, on, Idibal, vrludao je po zalivu motreći na bedeme. Napokon, ove iste večeri, kako je oko Hamona, učinilo mu se, pusto bilo, vešto je prebrodio prolaz i iskrcao se kod oružare, jer je ulaz u luku bio slobodan.
Ali varvari ubrzo, s lica, uspostave jedan nepregledan splav, kako bi Kartaginjane sprečili da tim putem izađu. Podizali su drvene kule i, istovremeno je rastao i nasip.
Saobraćaj sa zaleđem bio je prekinut, pa poče neizdrživa glad.
Potamanili su sve pse, sve mazge, sve magarce, a na kraju, i one slonove koje je sufet doveo. Lavovi u Molohovom hramu, bili su pomahnitali; kasnije su im bacali još mlake leševe, oni su ih odbili i svi pocrkali. U sumrak svet bi tumarao duž nekadašnjih bedema, i između kamenja brao bilje i cveće, koje bi posle u vinu kuvao — vino je manje na ceni bilo od vode. Drugi bi se provlačili, pa sve do predstraža neprijatelja, i prilazili pod šatore da kradu hranu; varvari, u zaprepašćenju, ponekad su ih puštali da se vrate. Naposletku, i taj je dan došao, da su Starci odlučili da se, između ostalih, pokolju i konji Ešmounovi. Oni su bili svete životinje, kojima su grive prvosveštenici uplitali trake od zlata, koji su svojim bićem predstavljali kretanje sunca, jedan vid vatre, još uzvišeniji. Njihovo meso, na ravne delove isečeno, bili su zaturili iza žrtvenika. Pa bi se Starci, svake večeri, tome pridodavši kao razlog neku pobožnost, popeli do hrama i krišom se častili i pod tunikom odnosili po koje parče i za svoju decu. U opustelim četvrtima, daleko od zidova, manje su se siromašni građani, zagrađivali iz straha od ostalih.
Kamenice iz katapulta i rušenja naređena odbrane radi, obrazovali su nasred ulica gomile razvalina. I tokom najmirnijeg doba, iznebuha bi se ljudske gomile sjatile uz viku; a odozgo sa Akropolja, požari su se činili kao purpurni dronjci, rasuti po terasi, a koje je vetar uvrtao.
I pored sve te radinosti, ona tri velika katapulta nisu se zaustavljala. Njihovo je pustošenje bili izuzetno; tako je glava jednog čoveka odskočila od zabata Sisita; u Ulici Kinisdo, jedna trudnica koja se porađala, bila je mermernim blokom smrskana, a dete joj sa posteljom odbačeno bilo čak na Konasinsko raskršće, gde mu je pokrov nađen.
Ono što je ljude daleko najviše žestilo, bila su tanad praćki. Ona su padala po krovovima, vrtovima i posred dvorišta, dok se bilo za stolom i jeo taj mršavi obed, a srce teško uzdisalo. Ovi opaki projektili, nosili su ugravirana slova koja su se urezivala u meso; tako smo sa leševa čitali pogrde, kao što su „prasac", „šakal", „gad", a poneki put i šale: „hvataj" ili „ to sam baš i zaslužio".
Deo bedema koji se protezao od ugla pristaništa, pa do visine cisterni, bio je probijen. Tako su se ljudi iz Malke našli uhvaćeni između starog grudobrana u Birsi, pozadi, i varvara, napred. Ali je i bez brige o njima, već toliko posla bilo da se zidovi podebljaju i visina im se poveća. Oni ih ostaviše. Svi su izginuli. Iako su uopšteno bili omraženi, ovo je pobudilo veliko gnušanje prema Hamilkaru.
Sutradan on otvori trapove u kojima je čuvao žito. Njegovi nadzornici ga razdele narodu. Gostili su se čitava tri dana.
Žeđ postane više nego neizdržljiva; a uvek im je pred očima bio vodopad, što ga je ponirući sa akvadukta pravila pitka voda. Pod sunčevim zracima, tanana se para podizala od podnožja, sa dugom u prikrajku, a jedan se potočić, ostavljajući krivine po plaži, slivao u zaliv.
Hamilkar nije klonuo. Računao je sa nekim događanjem, nečim odlučujućim, naročitim.
Njegovi lični robovi skinuli su srebrne ploče sa Melkartovog hrama, iz luke čekrkom izvukli četiri dugačke lađe, dovukli ih dole do Mapala, gde je zid prema obali probijen bio; i oni se tako otisnuše prema Galiji da tamo, po bilo koju cenu, kupe najamnike. Ali je Hamilkar toliko očajavao što nije u mogućnosti da opšti sa kraljem Numiđana, jer je znao da je ovaj varvarima za leđima i spreman da se obruši na njih. Ali preslabi Nar Havas, nije hteo da se opasnosti izloži sam; zato je sufet povisio bedem za dvanaest palmi, naslagao na Akropolju svu opremu iz oružara i još jednom popravio sprave.
Za namotavanje katapulta, služile su tetive skinute sa vratova bika ili cevanica jelena. Međutim u Kartagini nije bilo ni jelena niti bikova. Hamilkar od Staraca zatraži vlasi kose njihovih žena; sve su je žrtvovale; ali količina opet nije bila dovoljna. U sisitskim zdanjima bilo je dvanaest stotina stasalih žena, i to onih koje su bile namenjene javnim kućama u Grčkoj i Italiji, i njihove kose, koje su upotrebom ulja, postale rastegljive, pokazale su se za ratne sprave izvrsnim. Ali bi gubitak kasnije bio preveliki. Dakle, bilo je odlučeno da se izaberu najlepše kose među plebejskim suprugama. Bez ikakvih briga za potrebe otadžbine, one su vrištale od očaja, kada bi službenici Stotine došli sa makazama, da stave ruke na njih.
Udvostručen bes je zaživeo kod varvara. Gledali su ih izdaleka, kako oni sa mrtvaca vade mast, kako bi podmazali svoje naprave, a drugima čupaju nokte, kako bi ih ušivajući, kraj uz kraj, skrojili oklope. Palo im je na pamet da u katapulte stave ćupove pune zmija, što su ih doneli crnci. Glinene posude bi se razbile o pločnik, zmije bi izjurile, pa se činilo, koliko su brojne bile, da kuljaju kao prirodna najezda iz zidova. Nezadovoljni svojim izumom, još su ga i usavršili; bacali su sve vrste gadosti, pogan ljudsku, komade strvina, leševe. Izbila je kuga. Kartaginjanima su poispadali zubi iz usta, a desni su im pobelele kao kamilama posle dugoga putovanja.
Sprave su podigli na nasip, iako on još svuda nije dostizao visinu bedema. Ispred dvadeset i tri kule na utvrđenjima, uspravilo se onih dvadeset i pet drvenih. I sve su tolenone podigli, a u sredini, malo prema začelju, zapažala se neverovatna helepola Demetriusa Poliopseta, koju je Spendije konačno sastavio. U obliku piramide, kao i Aleksandrijski svetionik, bila je stotinu dvadeset i tri lakta visoka a široka dvadeset i tri, i na devet spratova, od kojih je svaki, kako se prema vrhu ide, bio manji, zaštićen bronzanim pločama, ispresecan brojnim vratima i krcat vojnicima; na najgornjoj ravni, uspravno je stajao jedan katapult sa po jednim bacačem sa obe strane.
Hamilkar tada postavi krstove za sve one koji su pomišljali da se predaju; čak su i žene stavili u vojsku. Po ulicama se legalo, i sa puno zebnje očekivalo.
I onda jednog jutra, malo pred izlazak sunca (bio je sedmi dan meseca Nisana), začu se jedan silan urlik, koji su svi varvari istovremeno ispustili; trube sa olovnom cevi su se orile, veliki paflagonski rogovi riknuše kao bikovi. Svi su se digli i otrčali na bedeme.
U podnožju, kostrešila se šuma kopalja, bodlji i mačeva. Ona je skočila na zidove, kačivši po njima lestve, i, u otvorima stražarskih kula, ukazale su se glave varvara.
Grede što su ih dugi ljudski redovi uprtili, udarale su u vrata; a tamo gde nije bilo nasipa, najamnici su, da bi srušili zid, dolazili u zbijenim grupama, čija bi prva grupica čučnula, druga savila kolena, a ostali bi se naizmenično podizali, sve do onih poslednjih, koji bi stajali sasvim uspravno: tako, da bi se popelo gore, oni najviši su bili istureni napred, oni najniži na repu, a svi, levom su rukom naslanjali svoje štitove o šlemove, da su im ivice bile tako tesno pripijene, reklo bi se, kao kolaž velikih kornjača. Po tim su iskošenim masama tanad proklizavala.
Kartaginjani su bacali žrvnje sa vodenica, stubove, buriće, kazane, krevete, sve ono što bi moglo da bude teško i ubije. Neki su po stražarama vrebali na obodima sa ribarskim mrežama, i kada bi varvarin naišao, bio bi uhvaćen i praćakao se tako spleten kao riba. Sami bi svoje stražare urušili. Delovi zidova su se survavali dižući groznu prašinu; a katapulti sa nasipa, tukli su jedni druge, i njihovo se kamenje sudaralo i prštalo u hiljade komadića, što su na ratnike padali u vidu pljuska.
Uskoro nisu bile dve gomile, već samo jedan poveći lanac ljudskih tela; on se povremeno prelivao sa nasipa, a na krajevima nešto labaviji, uvrtao se a da nije uvek ni napredovao. Hvatali su se u koštac, oboreni potrbuške kao rvači. Satirali su se. Žene nagnute nad ivicom stražara, vrištale su. Vukli su ih za velove, i belina njihovih bokova, zablistala bi, najednom otkrivena u rukama crnca koji je u njih zarivao bodež. Leševi su pritisnuti bili gomilom, i nisu padali; rame uz rame sa svojim drugovima, stajali su tako ukočenog pogleda i po nekoliko minuta. Neki kojima je koplje probilo slepoočnicu, klimali su glavom kao medvedi. Usta otvorena zbog poklika, ostajala su razjapljena; presečene ruke su letele u vazduh. Bilo je tu takvih udaraca o kojima su oni koji su ostali živi posle dugo pripovedali.
Strele su, pre svega, izbijale i sa vrha kamenih kao i drvenih kula. Tolenoni su stavljali brzo u pokret svoje dugačke motke; i kako su varvari tamo ispod katakombi starosedelačko groblje poharali, na Kartaginjane su bacali grobne ploče. Ponekada se, pod prevelikom težinom korpi, užad kidala, i sva bi ona ljudska masa, podigavši u vis ruke, iz vazduha padala.
Sve do popodneva su hoplitski veterani ogorčeno jurišali na Teniju, kako bi prodrli u luku i razorili mornaricu. Hamilkar naredi da se na Hamonovom krovu, upali vatra od vlažne slame, a oni, od tog dima obnevidevši, udare levo da još povećaju metež koji se valjao Malkom. Sintagme, sastavljene sve od naročito snažnih i odabranih, probile su bile troja vrata. Visoke, klinovima okovane brane, zaustavile su ih; ona su četvrta lako popustila; oni trkom od pozadi navale, i skotrljaju se u jedan rov u kome su bile sakrivene klopke. Na jugoistočnom uglu, oborili su, Otarit sa njegovima, bedem čija je pukotina ciglama bila zazidana. Zemljište se iza toga izdizalo, oni se oprezno popnu. Ali naiđu gore na drugi zid, sastavljen od kamena i dugih uzdužnih greda, koje su se naizmenično smenjivale kao polja na šahovskoj tabli. Bio je to galski način, što ga je sufet prema prirodi potrebe upražnjavao, pa se Galima učini da su pred jednim utvrđenim gradom u svojoj postojbini. Oni napadnu mlakušno, i budu odbijeni.
Sav put po bedemu, od Hamonove ulice pa to Tržnice Bilja, bili su sada zaposeli varvari, i Samnićani su nabijanjem kolca tu dokrajčivali samrtnike; ili bi, sa nogom na zidu, oni izviđali, dole, ispod njih, ruševine u dimu i, u daljini, bitku što se nastavljala.
Praćkaši raspoređeni pozadi, neprekidno su gađali. Ali, od silnog bi se korišćenja okidač akarnijskih praćki slomio, i mnogi su šljunak, kao čobani, rukom bacali; drugi su olovne kugle izbacivali drškom biča. Zarksas, ramena prekrivenih gustom crnom kosom, svuda je skokom stizao da povuče Balearce. Uz bedra bile su mu dve korpe okačene; posezao je levom rukom stalno u njih, a desnica je njegova kao kolski točak vitlala.
Mato se na početku bio od upuštanja u boj uzdržao, kako bi bolje zapovedao nad svim varvarima zajedno. Uz najamnike su ga viđali duž zaliva, kraj Lagune sa Numiđanima, kao i po jezerskoj obali među crncima, i iz dubine je ravnice, on gurao gomile vojnike koje su neprestano, prema utvrđenim položajima stizale. Malo po malo, i približio se i on; zadah krvi, prizor pokolja i halabuka rogova, konačno su mu razigrali srce. Tada se vratio u svoj šator, bacio oklop i uzeo svoju, za vojevanje udobniju, lavlju kožu. Čeljust mu je prianjala uz čelo, lice uokvirivši jednim obručem od očnjaka; dve su mu se prednje šape ukrštale na prsima, a one zadnje su svoje kandže pružale do ispod njegovih kolena.
Bio je sačuvao svoj kruti opasač, na kome se sijala jedna sekira sa dvostrukom oštricom, i držeći svoj dugi mač obema rukama, stuštio se nezaustavljivo kroz procep. Kao onaj koji potkresuje grane vrbe, pa pokušava da ih obori što više, ne bi li time i više novca zaradio, tako je on u hodu kosio Kartaginjane. Udarcima balčaka, zbacivao je one koji bi pokušali da ga zgrabe s boka, one koji su mu dolazili s lica, probadao je, a ako su bežali, rasporio bi ih. Jednom su na njega istovremeno nalegla dvojica; on im je jednim skokom uzmakao za vrata i smoždio ih. Njegov mač je krstario gore-dole. O ugao zida se i on slomio. Tada se on maši svoje teške sekire, i bilo spreda, bilo otpozadi, on je rasparao Kartaginjane kao stado ovaca. Sve se više odvajao, pa je stigao potpuno sam pred drugi pojas, u podnožje Akropolja. Stvari pobacane odozgo, zakrčile su stepenice i dopirale i preko zida. Mato, nasred ruševina, osvrne se da pozove drugare.
Pa ugleda njihove, duž gomila rasute perjanice; gubile su se, svima im je pretila pogibija; on poleti ka njima; steže se rašireni venac od crvenoga perja, oni ga uskoro sustignu i okruže ga. Ali se jedna poprilična gomila iskobeljala iz pobočnih ulica. Zgrabe ga za bok, izdignu i izvuku sasvim izvan bedema do mesta na kome je ispust bio visok.
Mato izviče zapovest; svi štitove polože na kacige; on skoči gore ne bi li se dočepao nečega, da se vrati u Kartaginu; i vitlajući tom svojom strašnom sekirom, on se sjurio na štitove što su ličili na bronzane talase, kao neko morsko božanstvo na morsku površinu, a pritom tresući trozupcem.
Ali se jedan čovek u beloj haljini šetao rubom bedema, neosetljiv i ravnodušan prema smrti koja ga je okruživala. Neki put bi svoju desnu ruku pružio pred oči, ne bi li nekoga prepoznao. Mato je baš prolazio ispod njega. Iznenada mu zaplamteše zenice, bledo mu se lice nabralo, i on podigne svoje mršave ruke i ospe grdne kletve.
Mato ih nije čuo. Ali je zato osetio kako mu u srce probija tako opak i besan jedan pogled, da je riknuo. On baci dugačku sekiru na njega; neki su se i na Šahabarima bacili; a Mato, već obnevideo, pade nauznak, dokrajčen.
Primicala se strašna škripa, pomešana sa ritmom glasova koji su pevali podvriskujući.
Bio je to veliki helepol, okružen gomilom vojnika. Oni su ga oberučke vukli, konopcima teglili i gurali ramenima, — jer nagib, koji se od ravnice podizao prema nasipu, pa makar i izuzetno blag, bio je za naprave ovako vanredne težine nezgodan. Ipak, i na tih osam točkova sa gvozdenim obručem, još se on od jutra ovako primicao, lagano, kao brdo što se preko nekog drugog brda izdizalo. Tada se iz podnožja njegovog, pomoli jedan ogroman ovan; na tri strane koje su gledale prema gradu, spuštena su bila vrata, i u unutrašnjosti se, kao gvozdeni stubovi, nazirali vojnici u oklopima. Videlo se kako se penju i silaze, po dva stepeništa koja su prolazila kroz spratove. Neki su čekali da skoče, čim reze na vratima budu dotakle zid; na sredini gornje platforme uvrtali su se konopci bacača i spuštala velika ruda katapulta.
Hamilkar je u tom trenutku stajao na krovu Melkartovog hrama. Procenio je da ona treba da pravo na njega dođe, a prema mestu na zidu, koje je najneranjivije bilo, i upravo iz tog razloga i lišeno straže. Već odavno su njegovi robovi mešine donosile na bedem, na kome su podigli od ilovače, dve poprečne pregrade koje su obrazovale neku vrstu korita. Voda je poprilično isticala na nasip, a Hamilkar, što je bilo nesvakidašnje, nije odavao utisak da ga to uznemirava.
A kada se helepol na otprilike trideset koraka našao, naredi on da se povrh ulica daske postave, između kuća, od cisterni pa sve do bedema; i ljudi u redu, dodavali su iz ruke u ruku, kacige i amfore koje bi neprestano isipali. Kartaginjani su se, međutim, zbog te bačene vode razbesneli. Ovan je rušio zid; između razmaknutog kamenja, odjednom, izvor se stvorio. Tada poviša tučana masa od devet spratova, a koja je primala i upošljavala više od tri hiljade vojnika, počne da se blago, kao brod, ljulja. Ustvari, voda je prodirući na nasip, pred sobom raskvasila put; točkovi su se zaglibili; na prvom se spratu, među kožnim navlakama, ukazala glava Spendijeva, kako naduvenih obraza duva u rog od slonove kosti. Grdosija kao da se grčevito uzdigla, napredovala je još desetak metara možda; ali se zemljište sve više i više razmekšalo, i blato hvatalo na osovine, pa se helepol zaustavio opasno nagnut na jednu stranu. Katapult se skotrljao sve do ivice platforme; i, povučen težinom svoje rude, propadne, kršeći pred sobom niže spratove. Vojnici koji su stajali na vratima, skliznuše u ambis, ili su se zadržali na krajevima dugačkih greda, pa su i svojom težinom povećavali nagnutost helepola — koji se već raspadao, pucajući po svim svojim šavovima.
Ostali varvari mu poleteše u pomoć. Tako se svi zbiju u tesni gomilu. Kartaginjani onda s bedema siđu, i, u napadu s leđa, pobiju ih kako im je bilo po volji. Ali dojure i kola sa kosama. Ona su u polukrugu oko sveg tog mnoštva galopirala. Oni se vrate na zid; naiđe i noć, a, malo po malo, varvari se povuku.
Sada se ništa od ravnice nije moglo da pozna sem nekog previranja, i to crnog sasvim, od plavičastog zaliva, pa sve do potpuno pobelele Lagune, i jezero u koje se slila krv, širilo se nešto dalje, kao ogromna purpurna lokva.
Nasip je sada tako bio krcat leševima, da se moglo poverovati kako je od ljudskih tela i sagrađen. U sredini se dizao helepol, prekriven štitnicima; i, s vremena na vreme, poprilični delovi su otpadali kao kamenje sa piramide koja se obrušava. Na zidovima su se isticali veliki mlazevi što su ih potoci olova ostavili. Neka je drvena kula, prevrnuta, tu i tamo dogorevala; a kuće su se nejasno pomaljale, kao stepenici nekog porušenog amfiteatra.
I dizao se pretežak dim, kolutajući varnice što su se gubile na crnom nebu.

Ipak su se Kartaginjani koje je žeđ proždirala, sjatili na cisterne. Razbili su sva vrata. Jedna se blatnjava lokva raširila po dnu.
Šta će sada nastupiti? Varvara pre svega ima bezbroj, i čim ih prođe premor, navaliće ponovo.
Narod je svu noć u grupama, na uglovima ulica to razmatrao. Jedni su govorili kako bi žene, decu i starce, trebalo odvesti odatle; drugi su predlagali da se napusti grad i osnuje kolonija što dalje. Ali nije bilo brodova, i sunce grane a da oni nisu bili išta rešili.
Nisu se toga dana uopšte tukli, svi su bili toliko smoreni. Oni koji su pospali izgledali su kao leševi.
Tada su se Kartaginjani, pošto su o uzroku sopstvene propasti porazmislili, setili kako te godine oni uopšte nisu poslali u Fenikiju godišnju žrtvu u čast Melkarta tirskog; i obuzeo ih je nepojmljiv užas. Bogovi, gnevni na Republiku, nastaviće, sumnje nema, da se svete.
Smatrali su ih vrlo surovim gospodarima, koje su preklinjanjem umirivali, i koje su mogli da pomoću poklona podmite. Svi su bili slabi prema Molohu — Proždrljivcu. Njemu je samo ljudsko postojanje pripadalo, čak i njihova sopstvena put — tako, kako bi je spasili, Kartaginjani bi, po običaju, deo toga ponudili, da bi mu smirili bes. Deci su na čelu i potiljku palili vunene obloge; ovaj način podilaženja Baalu, donosio je sveštenicima priličnu zaradu, i nisu propuštali da ga preporuče, kao naj lakši i najblaži.
Ali ovoga je puta i sama Republika bila u pitanju. Pošto svaki dobitak mora da bude otkupljen nekakvim gubitkom, svaka se pogodba samim tim prema potrebi slabijeg, a prema zahtevima jačeg povijala, i nema bola koji bi bogu prevelik bio, jer se on i najstrašnijim naslađivao, a sada su oni na milost i nemilost bili, upravo njemu. Trebalo ga je, prema tome, do kraja utoliti. Ima primera koji pokazuju, da je ovo sredstvo, bič božji sasvim otklanjalo. Uostalom, bili su uvereni, kako bi jedna žrtva paljenica pročistila Kartaginu. Ona je narodsku svirepost unapred vidala. Najzad, izbor bi morao da isključivo padne na viđene porodice.
Starci su zasedali. A sednica se bila produžila. I Hanon je na nju došao. Kako nije više mogao da sedi, on se kraj vrata zavalio, napola izgubljen među resama što su visile sa tapiserije; i kada im se prvosveštenik Molohov obratio sa pitanjem da li bi pristali da daju svoju decu, glas njegov, sasvim nenadano, odjeknu kao rika jednoga duha iz dubine pećine. On reče kako mu je žao što ih on od svoje krvi nema, te ne može ni da ih da; pa je pogledao u Hamilkara, koji je bio licem ka njemu okrenut, samo na drugom kraju dvorane. Sufeta je ovaj pogled bio toliko onespokojio, da je on oborio oči. Svi su redom dali, klimanjem glave, svoj pristanak; i već prema obredu, on nije morao da pruži odgovor prvosvešteniku: — Jeste neka bude. Tada Starci, jednom oveštalom i zaobilaznom izjavom, izdaju ukaz o žrtvovanju — jer ima onoga što je neugodnije reći nego li obaviti.
Za odluku je Kartagina skoro bez zakašnjenja saznala; odjeknule su tužbalice. Svuda se čula ženska kuknjava; muževi su ih ili tešili ili s prekorima ružili.
Ali se tri sata kasnije raširila još izvrsnija novost: sufet je u podnožju litice pronašao izvore. Sjatili su se tamo. U rupama iskopanim u pesku videla se voda; I već su je neki i pili, potrbuške ležeći.
Hamilkar ni sam nije znao, je li to po savetu božjem bilo, ili ta izbledela uspomena na nešto što mu je otac nekada kazao; ali, odlazeći od Staraca, samo je sišao na plažu, i sa svojim robovima zajedno, dao se u kopanje po šljunku.
On dade odeće, obuće i vina, kao i sve ostalo žito što ga je u svojoj kući čuvao. Čak je i svetinu pustio da u njegov dvor uđe, pa otvori i kuhinje, skladišta, kao i sve sobe — sa izuzetkom one u kojoj je boravila Salambo. Najavio je dolazak, vrlo uskoro, šest hiljada najamnika iz Galije, kao i da vojnike šalje makedonski kralj.
Ali su već sledećeg dana izvori počeli da slabe; uveče, trećega dana, potpuno su presušili. Tada je odluka staraca počela nanovo da po svim usnama kruži, a Molohovi se sveštenici bacili na posao.
Ljudi u crnom ruhu pošli su po kućama. Mnogi su ih unapred napuštali, pod izgovorom da imaju posla ili da odlaze jer idu da kupe slatkiše; podanici Molohovi, nailazili su i uzimali decu. Neki su ih glupo sami predavali. Oni su zatim tu decu odvodili u Tanidin hram, gde su se sveštenice primale obaveze da ih uveseljavaju i daju im da jedu sve do toga svečanog dana.
Neočekivano, pojave se oni i kod Hamilkara, zatičući ga u vrtu.
— Barka! Dolazimo zbog onoga što i sam znaš... tvoga sina! Oni su dodali da ga je neko video jedne večeri u prošlom mesecu, kako ga, posred Mapala, neki starac vodi.
Prvo mu je bilo kao da su ga ugušili. Ali uvidevši vrlo brzo da bi svako poricanje bilo uzaludno, Hamilkar se povinovao: on ih uvede u svoju „trgovačku kuću". Na jedan mig, pritrčaše mu robovi, koji su pazili na sve unaokolo.
Sav je uprepodobljen došao kod Salambo u sobu. Jednom je rukom dohvatio Hanibala, a drugom otkinuo uzicu sa odela što ga je imao na sebi, vezavši mu noge, ruke, dok mu njen kraj ugura u usta, da ih začepi, pa ga pod onu postelju od goveđe kože sakrije, i pusti široku navlaku da padne sve do zemlje.
Pa se šećkao levodesno; dizao je ruke, obrtao se oko svoje ose, grizao usne. Onda zastane ukočenih zenica i dahćući, kao da umire.
Ipak, on pljesne rukama tri puta. Pojavi se Gidenem.
— Slušaj! — kaza mu — Uzećeš od robova muško dete od osam do devet godina, crnokosog i ispupčenog čela! Dovedi ga! Samo požuri!
Gidenem se ubrzo vrati u pratnji jednog dečkića.
Bilo je to jedno bedno dete, u isti mah žgoljavo i podnadulo; koža mu je sivkasta bila kao nečista krpa što mu je visila s bokova; glavu je zgrčilo u ramenca, i spoljnom stranom šake, trljalo oči, pune muva.
Kako bi ikako mogli da ga uzmu umesto Hanibala! A nije više bilo vremena da se izabere drugi! Hamilkar pogleda Gidenema. Bilo mu je došlo da ga zadavi.
— Gubi se! — on povika; nadzornik robova pobeže. Dakle nevolja, koje se tako davno pribojavao,
došla je, a on je neizmernim naporom, neko sredstvo tražio, način neki, da joj utekne.
Abdalonim, iznebuha, progovori sa one strane vrata. Tražili su sufeta. Podanici Molohovi, postajali su nestrpljivi.
Hamilkar priguši jauk, kao da ga je opeklo usijano gvožđe; i on ponovo počne da kao bezumnik tumara po sobi. Pa se stropoštao uz ogradu stepeništa, i s laktovima na kolenima, pribi čelo uz obe svoje stisnute pesnice.
U porfirnoj je kadi još bilo nešto čiste vode kojom se Salambo umivala. I pored sve svoje gadljivosti i sveg svog ponosa, sufet potopi u nju dete, i poče, kao što to rade trgovci robljem, da ga kupa, timari strugalima i zemljom crvenicom. On zatim iz zidnih škrinja izvadi dva četvrtasta komada purpura, pa mu jedan stavi na grudi, drugi na leđa, i sastavi ih preko ključnjače dvema dijamantskim kopčama. Prospe mu miris na glavu. Ogrlicu od belog zlata, obavije mu oko vrata, i obuje sandale sa bisernim petama, — sandale lično njegove kćeri! Ali je od stida i gneva on dobovao nogama; Salambo, koja se trudila da mu na usluzi bude, bila je kao i on bleda. Dete se smejalo, zasenjeno tim blještavilom, i čak osmelivši se, počelo da tapše i skakuće, kad ga Hamilkar povuče.
Držao ga je čvrsto za ruku, kao da se boji da ga ne izgubi; a dete, koje je to zabolelo, malo zaplaka, sve trčeći uz njega.
Tu oko tamnice za robove, ispod jedne palme, začuje se neki glas, plačan i molećiv. On je šaputao; — Gospodaru, o gospodaru!
Hamilkar se osvrnuo, da pored sebe spazi čoveka bednog izgleda, jednog od onih jadnika što u kući provode život, od danas do sutra.
— Šta sad ti hoćeš? — začu se sufet. Rob koji je od straha drhtao, promuca:
— Ja sam mu otac!
Hamilkar nastavi da hoda, a ovaj drugi pođe za njim pogrbljen, klecavih kolena — isturivši glavu. Na licu mu je bio grč od neizrecive slutnje, a grcanje što ga je potiskivao, toliko ga je davilo, da mu je želja došla da ga u isti mah pita i da mu zavapi: „Milost!”
Konačno se osmelio pa ga takne, lagano, jednim prstom po laktu.
— Jel' ti njega hoćeš da? — I nije imao snage da dovrši, kad Hamilkar stade, tim bolom sav zadivljen.
Nikada ni pomišljao nije, — koliko je neizmeran bezdan bio koji ih je jednog od drugoga razdvajao — da može da među njima ičega zajedničkoga da bude. Čak bi mu se to učinilo kao nekakva uvreda, i gaženje njegovih povlastica. On uzvrati jednim pogledom, još hladnijim i od dželatove sekire težim; rob, onesvešćen, završi u prašini, njemu pred nogama. Hamilkar ga preskoči.
Trojica su ga u crnim odorama čekala u velikoj dvorani, stojeći oko okruglog kamena. Istog trena, on svoju odeću pocepa, i poče da se valja po podu, kukajući na sav glas:
— Au! Siroti mali Hanibal! O! Sine moj! Uteho moja! Moja nado! Živote moj! Ubijte i mene s njim! Odvedite me! O nesrećo! Nesrećo! — Noktima je grdio lice, čupao kosu i zavijao kao one što nariču na sahranama. — Pa odvedite ga već jednom! Suviše me boli! Gubite se! I mene ubijte uz njega! Sluge Molohove su se začudile da je taj veliki Hamilkar tako mekana srca. Skoro da su se i raznežili.
Ali se začulo tapkanje bosih nogu, praćeno isprekidanim krkljanjem, kao disanje divlje zveri, koja se privlači trkom; i na pragu treće galerije, među stubovima nosačima od slonovače, ukazao se čovek, prebledeo, užasnut sav, raširenih ruku; on jauknu:
— Dete moje!
Hamilkar se jednim skokom baci na roba; pa, pokrivši mu usta rukom, on još glasnije povika:
— To je starac što ga je podigao! On ga svojim sinom zove! Poludeće zbog ovoga! Dosta! Dosta! — I ramenom izguravši ona tri sveštenika i njihovu žrtvu, on izađe zajedno sa njima, i snažnim zamahom noge, zalupi za sobom vrata.
Hamilkar je nekoliko minuta čuljio uši, uvek uz bojazan da ih ne vidi kako se vraćaju. Pomislio je zatim da treba da se otarasi i roba, kako bi bio potpuno siguran da se ovaj ne izrekne; ali opasnost nije bila sasvim prestala, pa bi ta smrt, ako bi ona bogove naljutila, mogla da se okrene i protiv njegovoga sina. Predomislivši se tada, on mu po Tanaki najbolje stvari iz kuhinje posla; jareći but, boba i turšije od nara. Rob koji ništa već poprilično dugo okusio nije, na to navali, mada su mu suze kapale u čanče.
Hamilkar, vrativši se napokon kod Salambo u sobu, oslobodi uzica Hanibala. Dete ga, krajnje naljućeno, do krvi ugrize za ruku. On ga milovanjem skloni.
Ne bi li ga ičim umirili, Salambo je htela da ga zastraši Lamijom, jednom kirenskom babarogom.
— Pa gde je ona! — on zapita.
Ispričali su mu kako su razbojnici došli da ga stave u zatvor. On uzvrati: — Samo neka dođu. Sve ću ih pobiti!
Tada mu Hamilkar onu stravičnu istinu kaza. Ali se on istog trena zakači sa ocem, tvrdeći kako on sav ovaj narod može da pogubi, jer je i gospodar Kartagine.
Konačno, ophrvan naporom i gnevom, zaspao je, ukletim nekim snom. Govorio je u snu, pribivši leđa uz jastuk u boji skerleta; glava mu je bila pomalo zabačena unazad, a ručica njegova, odvojena od tela, uspravljena je ostala, kao da zapoveda.
Kada je mrkla noć nastupila, Hamilkar ga lagano odigne i siđe bez svetiljki niz stepenište sa galijama. Prolazeći pored trgovačke kuće, on uze jedan koš grožđa, uz bokal sveže vode; dete se ispred kipa Aleta, u podrumu sa dragim kamenjem probudilo; i na rukama se svoga oca, osmehivalo — kao i ovo drugo, pri treptaju sveg toga sjaja unaokolo.
Hamilkar je tada bio siguran da mu sina ne mogu uzeti. To je mesto bilo neosvojivo, sa obalom povezano podzemnim prolazom, za koji je jedino on i znao, i bacivši pogled unaokolo, on duboko uzdahne. Pa ga na jednu klupicu spusti, kraj štitova u zlatu.
Sada ga niko nije video; više nema čega da se pribojava; tada mu laknu. On se onda na svog sina baci, kao majka koja nađe svoga izgubljenog prvorođenca; stiskao ga je na grudi, i smejao se a istovremeno i ridao, zvao ga najmilijim imenima, pokrivši ga poljupcima; mali Hanibal, zaplašen svim tim grdnim milovanjima, ovoga puta je ćutao.
Hamilkar se nečujno hodajući, i pipajući po zidovima oko njega, vratio; i stigao je do velike dvorane, u koju je kroz jedan procep na kubetu, nadirala mesečina; po sredini, nahranjen, spavao je onaj rob, ležeći koliko je dugačak na podu od mramora. On baci pogled na njega, i nekakvo ga sažaljenje protrese. Vrhom svoje koturne, on mu pod glavu podmetnu prostirku. Onda odiže oči i pogleda Tanidu, čiji je tanušni srp sijao na nebu, pa se on oseti još jačim od Baala i pun prezira prema njima.
Pripreme za žrtvovanje su već bile otpočele.
U Molohovom su hramu, jednu površ zida srušili, kako bi bronzanoga boga izvukli, a da ne diraju pepeo sa žrtvenika. A posle, čim se sunce ukazalo, poslužitelji su ga izgurali sve do Hamonovog trga.
On je išao unatraške, prevlačen preko valjaka; ramena su mu prekoračivala visinu zidina; čim bi ga još iz daleka ugledali, Kartaginjani bi, brže-bolje pobegli, jer se u Baala nije moglo nekažnjeno da gleda osim kada on iskaljuje svoj bes.
Ulicama se miris začina raširio. Odjedanput, svi se hramovi otvore istovremeno, iz njih izađu svete nadstrešnice koje, ili su stajale na kolima, ili su ih prvosveštenici na postoljima iznosili. Velike perjanice su im ljuljuškale se po ćoškovima, a zraci izbijali iz njihovih vrhova u obliku igle, koji su se kristalnim kuglama završavali, ili onim zlatnim, srebrnim, ili pak, bronzanim.
To su kanaanski Baali bili, udvajanja svevišnjeg Baala, koji su se svome praizvoru vraćali, da se pred njegovom silom unize i pred njegovim sjajem nestanu.
Melkartov veliki šator, od tanušnog purpura, čuvao je plamen petroleja; nad onim Hamonovim, boje zumbula, izdizao se jedan falus od slonovače, jednim obručem od kamenja ograđen; među zavesama Ešmounovog, plavog kao etar, jedan je uspavani piton sastavljao svojim repom krug; a bogovi Pateci, što ih je njihovo sveštenstvo na rukama nosilo, izgledali su kao velika, presamićena deca, čije su pete doticale zemlju.
Zatim su dolazili i svi niži oblici toga božanstva: Baal-Samin, bog nebeskih prostranstava, Baal-Peor, bog svetih gora; Baal-Zebub, bog pokvarenosti, kao i oni iz susednih zemalja i srodnih plemena; Iarbal Libijski, Adramaleh iz Haldeje, sirijski Kizun; Derseto sa devojačkim licem, puzao je na svojim perajima, a Tamuzovo mrtvo telo su vukli sred odra, među buktinjama i vencima. Da bi vladarke nebeskoga svoda potčinili Suncu, i onemogućili da njihovi pojedinačni interesi poremete sopstvene, mahalo se raznobojnim zvezdama na vrhu motki; i svi su se našli tu, od crne Nebo, preko premudrog Merkura, pa sve do groznog Rabaha, koji je sazvežđe krokodila. Oni Abadiri, svi sa meseca popadali, okretali su se u praćkama od srebrnih niti; hlepčići, koji su predstavljali ženin pol, sveštenici su Cererini proneli u korpama; i ostali su pronosili svoje fetiše i amajlije; pozaboravljani idoli pojaviše se ponovo; i čak su bili te mistične simbole uzeli sa brodova, kao da se Kartagina želela da sva sabere u jednu pomisao na smrt i očaj.

Ispred svake nadstrešnice, uvek je neko držao uravnoteženu na glavi, poveću vazu iz koje se dimio tamjan. Oblaci su lepršali tamo-amo, i kroz tu gustu paru, razabirala su se krila, rese, kao i porubi svetih šatri. Oni su se zbog svoje prilične težine, pomerali lagano. Kolske su osovine ponekada i zaribale nasred ulice, a vernici bi tada iskoristili priliku, da se o Baalima očešu tom svojom odećom, koju su oni kasnije čuvali kao svete stvari.
Bronzani kip je nastavljao svoj pohod ka Hamonovom trgu. Bogataši, noseći žezla sa smaragdnim balčakom, pošli su sa kraja Megare; Starci, sa kolajnama u kosi, bili su se u Kinisdu okupili, a čuvari državnoga blaga, oblasni načelnici, trgovci, vojnici, mornari i brojni čopori onih što su opsluživali sahrane, svi oni sa znamenjima svojih zvanja, ili oruđima svojih zanata, uputili su se prema nadstrešnici što se, sred svešteničkih družina, sa Akropolja spuštala.
Radi počasti Molohu, bili su se svi svojim najvrednijim nakitom okitili. Dijamanti su svetlucali na crnoj odeći, ali je ono šire prstenje spadalo sa omršavelih ruku — a najzlokobnija baš je ta gomila bila kojoj su naušnice udarale u prebledela lica, a zlatne su kolajne uokvirivale čela zgrčena jednim opakim očajanjem.
Napokon, Baal stiže baš na sredinu trga. Njegovi prvosveštenici postave, da bi gomilu odvojili, jednu ogradu od rešetaka, a oni ostanu da stoje oko njega.
Sveštenstvo Hamonovo u haljinama od čupave vune, pred svojim se postrojilo hramom, a tik ispred stubova na tremu; ono Ešmounovo, pod lanenim plaštovima, sa ogrlicama, kukfinskom glavom i šiljatim kolajnama, smestiše se na stepenice Akropolja; ono Melkartovo, u ljubičastim mantijama, za sebe zauzme zapadnu stranu; sveštenici Abadira, utegnuti u froncle od frigijskog sukna, postave se istočno; i na južnu stranu oni, uz vračeve sve pokrivene tetoviranjima, naređaju narikače u pokrpljenim kabanicama, služitelje onih Pateka i Jidotima, koji su, kako bi pronikli u budućnost, uzimali u usta kost mrtvaca. Sveštenici Cererini, odeveni u plave haljine, bili su mudro stali u ulici Sateb, i tihim glasom na narečju iz Megare pevali tezmoforijum.
Povremeno su nailazile kolone sasvim nagih ljudi koji su se svi, raširenih ruku, uhvatili bili za ramena. Oni su iz dubine svojih pluća, ispuštali promukle i potmule glasove; njihove su se zenice, u kolosa uperene, ispod prašine caklili, i svi su se istovremeno, i držeći se na istovetnom odstojanju, njihali kao da jednim pokretom posrću. Bili su se toliko pomamili da, ne bi li zaveli red, poslužitelji su ih palicama terali da legnu na stomak, i licem uz tučane rešetke.
I baš tada, iz pozadine trga, priđe jedan čovek u belom. On se polako probijao kroz gomilu, i u njemu poznaju jednog sveštenika Tanidinog — prvosveštenika Šahabarima. Povici se podigoše, jer je toga dana, u bilo čijoj svesti preovlađivala tiranija muškog pola, pa su na Boginju toliko zaboravili bili, da odsustvo njenih sveštenika niko ni primetio nije. Ali se zanos udvostručio kada su ga spazili da otvara jedna vrata u ogradi, predviđena za one koji će ulaziti prinošenja žrtava radi. To su sveštenici Molohovi smatrali kao jedno izrugivanje učinjeno njihovome bogu; uz silno natezanje, oni pokušaju da ga odgurnu. Hranjeni mesom paljenica, u purpurno ruho odeveni, kao da su kraljevi i sa trospratnim krunama na glavi, oni popljuju tog bledunjavog uškopljenika, iznurenog isposništvom, i gnevan smeh im je tresao grudi i sa njima, crne brade uvijene u vidu sunca.
Šahabarim, ne odgovarajući na sve to, nastavi svoj pohod; i korak po korak, prešavši duž celog obruča, on stigne kolosu pod noge, pa ga, obe ruke raširivši, dotakne sa obe strane, što je bio svečani obrazac obožavanja. Odavno ga je Rabeta mrcvarila, i iz očajanja, a može biti i usled oskudice takvih bogova koji bi mu u potpunosti zadovoljili misao, on se odlučio za ovoga.
U masi, prestravljenoj ovakvim jednim odmetništvom, nastane duže negodovanje. Osetilo se kidanje i te poslednje spone, što je duše vezivala za jedno milosrdno božanstvo.
Šahabarim nije, zbog svoje uškopljenosti, mogao da uzme učešća u Baalovom bogosluženju. Ljudi u crvenim ogrtačima izdvoje ga iz kruga; pa kada se našao sa one spoljne strane, dade se on u obilazak svih bratija redom, i sveštenik, iako bez boga, izgubi se u masi. Čim bi joj prišao, ona bi se sklanjala.
Uprkos tome, vatra od aloja, kedrovine i lišća lovora, već se između kolosovih nogu razgorela. Njegova dugačka krila, zabadala su se vrhom svojim u plamen; mast kojom su ga bili pomazali, curila je po njegovim bronzanim udovima kao da se oznojio. Oko okrugle ploče na koju je on oslanjao noge, deca, sva u crne velove umotana, stajala su nepomično u krug; njegove su neuobičajeno dugačke ruke, spuštale svoje šake tik uz njih, kao da taj venac dograbi i odnese ga na nebo.
Bogataši, Starci, žene, sva se ta masa stekla iza sveštenika i po ispustima kuća. Velike se raznobojne zvezde, više nisu videle; nadstrešnice su položili na zemlju; a dim se iz kadionica dizao uspravno kao divovsko drveće koje širi posred plavetnila svoje plavičaste grane.
Priličan je broj njih izgubio svest: dok su drugi, u zanosu svom, postajali tromi i skamenjeni. Grudi im je tištila beskrajna strepnja. I poslednji povici, utihnuli su jedan za drugim, — i kartaginski je narod dahtao, sav ogrezao u toj žudnji za jezom.
Napokon, prvosveštenik Molohov levom rukom pređe deci ispod velova, pa im sa čela istrže po pramen kose i koji baci u vatru. Tada ljudi u crvenim kabanicama zapevaše svete himne.
— Počast tebi Sunce! Kralju oba pojasa, tvorče samorodni, Oče i Majko, Oče i Sinovi, Bože i Boginjo, Boginjo i Bože! — I njihov se glas gubio pod prštanjem instrumenata koji su svirali svi zajedno, ne bi li urlike žrtvovanih zaglušili. Semint sa osam žica, kinor što ih je imao i svih deset i nebali sa čak njih dvanaest, cičali su, pištali i grmeli. Povelike, cevčicama načičkane mešine, podizale su oštar pisak; daire, u koje se iz sve snage udaralo, odjekivale su gluvim i brzim zvucima; i uprkos žestini rogova, salisimi su kao krila skakavaca kloparali.
Poslužitelji iz hrama, dugim kukama otvore svih sedam odeljenja što su jedno iznad drugoga bili unutra u Baalovom telu. U ono najgornje, uneli su brašno; u drugo, dve grlice; u treće majmuna; u četvrto ovna, u peto ovcu, a, pošto za ono šesto goveda nije bilo, u njega ubace jednu štavljenu ložu uzetu iz svetilišta. Sedmo udubljenje ostave oni razjapljeno.
Pre nego li je išta preduzeto, valjalo je kod Boga okušati ruke. Tanušni lančići koji su mu od prstiju polazili, dosezali su do ramena, da bi se ponovo spuštali, tamo pozadi, gde su ljudi, odozdo vukući, podizali sve do visine njegovih lakata, te dve njegove otvorene ruke, koje su se približavale, dolazeći mu naspram trbuha: one bi se sada prodrmale i po nekoliko puta zaredom, sitnim i isprekidanim trzajima. Onda bi instrumenti zamukli. A vatra bi se razbuktala.
Sveštenici Moloha su se šetali po velikom kamenom postolju i odmeravali svetinu.
Bila je potrebna neka pojedinačna žrtva, jedno prinošenje, sasvim dobrovoljno, a za koje se smatralo da će povući i ostale. Ali se, sve do sada, nije još niko pokazao, i sedam prilaza, što su od pregrada sve do kolosa vodili, ostajali su potpuno prazni. Tada, ne bi li se svet ohrabrio, sveštenici potegnu šila što su im bila za pojasom, i njima počnu da grde lice. Puste unutra one zavetovane, što su ispred ograde bili polegali po zemlji. Bacili su im jedan svežanj gvožđurije da svako sebi izabere mučenje. Ražnjevima su probadali grudi; parali su obraze i stavljali krune od trnja na glavu; posle su ruke spleli i , okruživši tu decu, jedan drugi obruč napravili, koji se širio i skupljao. Oni bi prišli ogradi, zabacili se unazad, i uvek počinjali nanovo, uza se privlačeći svetinu vrtoglavicom od tog svog kretanja, punog krvi i jauka.
Malo po malo, svet je prišao sve do u dubini prilaza; u vatru su bacali bisere, zlatne posude, pehare, buktinje, sve svoje blago; prinošenja su postajala sve raznolikija i sve sjajnija. Konačno, jedan čovek koji se teturao, čovek bled i od užasa izobličen, gurne jedno dete: zatim su u rukama kolosa uočili jedno crno telo, malo, koje je u taj mračan otvor zašlo. Sveštenici su se naginjali nad ivicu velike ploče, — i odjekne nova pesma, slaveći radosti smrti i preporod u večnosti.
Polako su se penjala, i, kako se dim otiskivao praveći velike kovitlace, iz daleka je izgledalo kao da nestaju u oblaku. Nijedno se mrdnulo nije. Bila su vezana preko članaka i na rukama i na nogama, i tmuran im je pokrov onemogućavao da išta vide niti da budu prepoznata.
Hamilkar u crvenoj kabanici, kao i sveštenici Molohovi, bio je uz Baala, i stajao ispred palca na njegovoj desnoj nozi. Kada su četrnaesto dete uveli, svi prisutni su mogli da na njemu jedan osećaj užasa primete. Ali povrativši svoje držanje vrlo brzo, on je skrstio ruke i oborio pogled. Sa druge je strane kipa, stajao prvosveštenik, nepomičan kao i on. Oborene glave, koju je krasila asirska mitra, gledao je on u pločicu osutu kamenjem iz koga se proricala sudbina, a po kojoj se ogledao plamen, i pravio odbljeske u duginim bojama. Iznemogao, bio je ubledeo. Hamilkar sagne svoje čelo, pa su obojica sada bili tako blizu lomače, da su se peševi njihovih kabanica, kada bi se, s vremena na vreme podigli, dodirivali.
Bronzane su se ruke sada još brže pomerale. Nisu se više ni zaustavljale. Kad god bi u njih dete položili, sveštenici bi Molohovi preko njega ispružili ruku da ga svim narodnim gresima opterete, brbljajući: — To nisu ljudi nego goveda! A svetina unaokolo ponavljala; — Goveda! Goveda! Zavetovani, oni su izvikivali: — Jedi, Gospode! — dok su Prozerpinini sveštenici, od užasa uskladivši se sa potrebama Kartagine, mrmljali eleuzinski obrazac: — Kišu nam prospi! Rađaj!
Žrtvovani samo što bi kročili na ivicu otvora, nestajali su kao kap vode na užarenoj ploči, a iz velike skerletne svetlosti se vio beli dim.
Međutim, Bogu se nije dalo da utoli apetit. Hteo ihje još. Štaviše, da mu ih još više pribave, naređaju ih na njegove ruke, sa širokim lancem odozgo, da ih drži. Zavetovani su na početku hteli da ih broje, kako bi videli je li broj njihov, odgovarao danima sunčeve godine; ali su onda stavljali i druge, pa ih nije u vrtoglavom kretanju jezivih tih ruku, moguće bilo razlikovati. To je predugo potrajalo, beskrajno, sve do večeri. Posle su unutrašnji zidovi poprimili nešto zagasitiji sjaj. Tada se videlo, meso koje gori. Nekima se učinilo da prepoznaju kosu, udove, čitava tela.
Dan je odlazio; iza Baala su se nagomilali oblaci. Lomača, sada bez plamena, predstavljala je sve do njegovih kolena, piramidu ugljevlja; sav crven, kao neki div čitav obliven krvlju, izgledao je sa tom svojom zabačenom glavom, kao da se pod teretom svog pijanstva tetura.
Što se više sveštenicima žurilo, tako je i pomama u narodu rasla; broj žrtava se smanjio, neki su vikali da ih poštede, drugi da ih treba još. Reklo bi se da su se zidovi krcati ljudima, urušavali pod urlicima užasa, i mističnoga sladostrašća. Onda se vernici primakoše prilazima, vukući svoju decu koja su se grčevito držala za njih; a oni su ih tukli, da se od njih odvoje pa ih lakše predaju crvenim ljudima. Neki su put svirači prestajali da muziciraju, iznureni; tada su se čuli jauci majki, i cvrčanje masti što je po ugljevlju padala. Oni što su pili buniku, hodajući četvoronoške, obigravali su oko kolosa i rikali kao tigrovi; Jiponimi su gatali, zavetovani pevali kroz svoje rascepljene usne; bili su polomili rešetke, koliko su svi želeli da imaju svoga udela u žrtvovanju; — i očevi, čija su deca umrla pre, bacali su u vatru njihove slike, igračke njihove, njihove očuvane kosti. Neki koji su poneli noževe, baciše se na ostale. Međusobno su se klali. Rešetima od bronze, poslužitelji hrama su sa ivice skupljali pepeo što je bio popadao; pa bi ga istresli u vazduh, kao da se prinošenje žrtava rasulo po gradu i sve do zvezdanih oblasti.
Ta silna buka i prilična svetlost, domamili su u podnožje zidova varvare; da bi ih bolje videli, pentrali su se po ostacima helepola, i gledali, zinuvši od čuda.

XIV

Klanac sekire



Kartaginjani se još nisu bili ni vratili svojim kućama, kada su se još gušći skupili oblaci; oni koji su podigli glave prema kolosu, osetili su na čelima svojim krupne kapi. I kiša pade.
Padala je čitavu noć, obilno, potocima; treštala je grmljavina, bio je to Molohov glas. On je Tanidu savladao — pa je ona sada, oplođena, odozgo sa neba otvarala svoje široko krilo. Ponekada su je ugledali, pri odsjaju munje, ispruženu po jastučićima od oblaka; još uvek iznurena, želela je ona da se vrati u san; Kartaginjani — a svi su oni verovali kako je vodu porodio mesec; — vrištali su kako bi joj olakšali posao.
Kiša je dobovala po terasama i odozgo sa njih prelivala, napravila jezera po dvorištima a slapove po stepeništima, pa vrtloge na uličnim zavijucima. Lila je u teškim i mlakim naletima i gustim snopovima; sa ispusta svih većih zdanja, iskakali su krupni i penušavi mlazevi, po zidovima, nejasno na čemu, visile su beličaste prostirke, a oprani krovovi hramova, zablistali bi pri prolasku munje iz crnila. Bujice su se sa Akropolja hiljadama rukavaca spuštale. Kuće bi se trenutno sručile, a gredice, odvaljeni šut i pokućstvo, promicali su, nošeni potocima, što su nestrpljivo jurili preko pločnika.
Izneli su amfore, vrčeve, vedra; ali su se buktinje gasile; uzimali su sa Baalove lomače ugarke, a Kartaginjani, da bi pili, zabacili bi glavu i otvorili usta. Drugi bi kraj blatnjavih bara ruke umakali do pazuha i tako obilato gutali tu vodu, da su je povraćali kao bivoli. Malo po malo, širila se i svežina; udisali su oni vlažan vazduh i protezali svoje udove, i od sreće zbog sveg ovoga pijanstva, jedna je poprilična izbila nada. Svi su jadi zaboravljeni. Otadžbina je još jednom bila preporođena.
Osećali su prosto potrebu da onaj višak besa koji nisu mogli da okrenu protiv sebe samih, iskale na nekom drugima. Takva jedna žrtva nije smela da bude uzaludna; — mada nije bilo zarad čega da ih peče savest, ponela ih je bila ta pomama koja saučesništvo u zločinima rađa, a koje je nepopravljivo.
Varvare je oluja u njihovim loše sklopljenim šatorima uhvatila; i tako svi izmrzli, oni su sutradan, još uvek posred blata gacali, u potrazi za svojim provijantom i oružjem, upropašćenim, pogubljenim.
Hamilkar, na sopstvenu inicijativu, ode da potraži Hanona, i njemu, potpuno u skladu sa svojim ovlašćenjima, ponudi zapovedništvo. Stari se sufet nekoliko minuta kolebao između svoje mržnje i svoga vlastoljublja. Ipak je prihvatio.
Sledeće, Hamilkar naredi da isplovi galija naoružana sa po jednim katapultom na svakom kraju. Pa je usidri u zalivu preko puta splava. Onda ukrca u preostale lađe najstasitije svoje ljudstvo. On je bežao, dakle; i otiskujući se ka severu, nestao u magli.
Ali tri dana kasnije (baš su se spremali da ponovo krenu u napad) uz viku stignu ljudi sa libijske obale. Barka je došao među njih. Svuda je pokupio namirnice i ide širom zemlje.
Na to su se varvaru razgnevili kao da ih je to on izdao. Oni kojima je opsada najviše dodijala, a to je bila pre svega Galima, nisu oklevali da ostave zidine i pridruže mu se. Spendije je želeo da onaj helepol nanovo sklopi; Mato je sebi povukao najkraći put od njegovoga šatora, pa sve do Megare, te se zakleo da njim pođe; i niko se od njegovih ljudi ne mače. Ali oni drugi, što su pod Otaritovim zapovedništvom bili, pokupe se, napustivši zapadni deo bedema.
Nemar je bio toliki da se nije ni pomišljalo na njihovu zamenu.
Nar Havas je u brdima vrebao iz daleka. On je tokom noći, sve svoje ljude preveo oko krajnje tačke Lagune, duž morske obale i ušao u Kartaginu.
U noj se kao spasilac prikazao, sa šest hiljada ljudi od kojih je svaki pod kabanicom doneo brašna, i četrdeset slonova natovarenih stočnom hranom i sušenim mesom. Svet je vrlo brzo stao da se tiska oko njih, i da im nadeva imena. Više nego dolasku takve pomoći, radovali su se Kartaginjani samom prizoru tih pozamašnih životinja, posvećenih Baalu; bio je to kao zalog njegove nežnosti, jemstvo da će se konačno i On, da ih odbrani, umešati u rat.
Nar Havas primi sve počasti od Staraca. A zatim pođe gore prema dvoru, kod Salambo.
Nije je video ponovo, još od onda kada je, sred pet vojski, u šatoru Hamilkarovom, osetio tu ručicu, hladnu i blagu, kako se steže uz njegovu. Posle veridbe je otišla u Kartaginu. Njegova ljubav, koja je usled drugih težnji bila ostala u zapećku, vratila mu se opet; i sada je on računao da ostvari svoja prava, oženi se njome i odvede je.
Salambo nikako nije shvatila, kako bi taj mladić njoj mogao da postane gospodarom! Iako je svakodnevno od Tanide molila za Matovu smrt, njena se zgroženost Matom sve više smanjivala. Pobrkala je osećanja da je mržnja kojom ju je on progonio, bila ponešto i sveta — želela je da u osobi kao što je Nar Havas, vidi kao neki odraz te sirovosti koja ju je jednako zasenjivala. Priželjkivala je ona da ga, štaviše, i upozna, mada bi je samo njegovo prisustvo učinilo nelagodnom. Poslala mu je odgovor da ne može da ga primi.
Uostalom, bio je Hamilkar zabranio svom osoblju zabranio da Nar Havasa puste k njoj; odlažući za kraj rata tu nagradu, nadao se da će tako održati njegovu odanost; i Nar Havas se, u strahu od sufeta, povukao.
Ali se prema Stotini, vrlo oholo poneo. Njihove je izmenio uredbe. Zahtevao je povlastice za svoje ljude, pa ih je i na važna mesta postavio. Tako su varvari oči izbečili, kada su po kulama ugledali Numiđane.
A još je veće iznenađenje među Kartaginjanima bilo, kada im je na jednoj njihovoj staroj triremi pristiglo četiri stotine njihovih, što su ih zarobili bili na Siciliji. Ustvari, Hamilkar je potajno bio Kviritima ispratio posade latinskih brodova koje su pre odmetništva tirskih gradova uhvatili; i Rim je na isti način uzvratio, vraćajući mu zarobljenike. Prezreo je sve ponude sardinijskih plaćenika, i čak nije građane Utike hteo da prizna za svoje podanike.
Hieron, koji je bio vladar Sirakuze, poveo se za ovim primerom. Njemu je, kako bi svoje države sačuvao, trebala ravnoteža između dva naroda; od spasa Kanaanaca, imao je on nekakvu korist dakle, pa se, poslavši im dvanaest stotina goveda i još 53.000 nebela čiste pšenice, proglasio njihovim prijateljem.
Postojao je jedan još dublji razlog da priteknu u pomoć Kartagini: dobro su predosećali da, ako najamnici izađu kao pobednici, od vojnika pa sve do perača sudova, svi će se pobuniti, i da se nijedna vlast, nijedna kuća, tome neće moći da odupre.
A Hamilkar je, za sve to vreme, krstario istokom. Potisnuo je on Gale, pa su se varvari sada, svi do jednog, i sami našli pod opsadom.
Tada poče da ih začikava. Prišao bi, udaljio se, i stalno obnavljajući isti potez, mic po mic, on ih odvoji od njihovih logora; Spendije je bio prinuđen da pođe s njima; Mato, napokon kao i on, popusti.
On nije od Tunisa otišao dalje. I zatvorio se u njegove zidove. Ova upornost bila je vrlo mudra; jer, ubrzo ugledaju Nar Havasa koji je na Hamonovoj kapiji izlazio u pratnji svojih slonova i svojih vojnika. Ali su drugi varvari već po unutrašnjosti tumarali u poteri za sufetom.
U Klipeji je tri hiljade Gala upisao. Konje je dobavio iz Kirenajke, ratnu opremu iz Brutijuma, i ponovo se u rat upustio.
Nikada mu još njegov genije nije tako bio neumoljiv i plodan. Pet meseci ih je vukao za sobom. Imao je on cilj, kome je želeo da ih odvede.
Varvari su prvo pokušavali da ga manjim odredima opkole; on bi im uvek izmakao. Više se nisu odvajali. Njihova je vojska približno brojala četrdeset hiljada ljudi, i više su puta to zadovoljstvo imali da Kartaginjane vide kako uzmiču.
Ono što ih je mučilo, bila je Nar Havasova konjica! Često, i u najtežim trenucima, kada su ravnicom napredovali dremajući pod težinom oružja, odjednom bi se na horizontu jedna pruga prašine podigla; nailazeći galopom, iz krila jednog oblaka punog užagrenih zenica, sručila bi se kiša strelica. Numiđani, svi u bele kabanice ogrnuti, ispuštali su silne krike, dizali ruke, kolenima stiskajući svoje propete pastuve, pa bi ih hitro okrenuli i nestajali zatim. Uvek su im na nekoj udaljenosti, na kamilama bile dodate količine džilita, pa bi se vraćali još strašniji, zavijajući kao vukovi, a bežeći kao lešinari. Varvari koji su bili na kraj redova razmešteni, padali su jedan po jedan — i to se nastavljalo sve do večeri, kada se gledalo da se zađe u planine.
Mada su one za slonove bile opasne, Hamilkar je i u njih zalazio. Sledio je dug lanac, koji se protezao od Rta Hermeuma, pa sve do vrta Zaguana. To mu je bio način da, tako su verovali, prikrije nedovoljnost ljudstva. Ali stalna ta neizvesnost, u kojoj ih je on držao, na kraju ih je ogorčila više i od bilo kakvog poraza. Nisu se obeshrabrivali, i držali su se iza njega.
Naposletku, jedno veče, između Srebne i Olovne Gore, u okruženju od visokih stena, na ulazu u jedan klanac, iznenade oni jedno odeljenje velita; pred njima je svakako bila i cela vojska, jer su čuli zvuk koraka uz koji se provlačio i zvuk roga. Istog su časa Kartaginjani zamakli prema klancu. Ovaj se spuštao u dolinu koja je bila u vidu gvožđa sekire i okružena visokim liticama.
Da bi stigli velite, varvari navale unutra; sasvim pri dnu, među govedima u stampedu, i preostali su Kartaginjani u metežu trčali. Ugledali su jednog čoveka ogrnutog u crveno, sufet je to bio, i dovikivali su mu; obuze ih dvostruko veća žestina ali i radost. Mnogi, bilo zbog lenjosti, bilo iz opreza, zastali su na pragu tog klanca. Ali ih konjica, izbivši iz šume, udarcima kopalja i sablji sabi uz one ostale; i začas su svi varvari bili dole, u dolini.
Pa pošto se to veliko mnoštvo ljudi neko vreme talasalo tamo-amo, zaustavi se ne našavši bilo kakav izlaz.
Oni koji su bili najbliže klancu, vratiše se unazad; ali prolaz beše potpuno iščezao. Oni poviču onima napred da produže; ovi se zgruvaju uz breg i obaspu izdaleka paljbu na svoje drugove, koji nisu umeli da se snađu.
I zbilja, samo što su varvari sišli, ljudi koji su bili posakrivani iza stena, dižući ih uz pomoć greda, bili su stene preturili, i kako je nagib bio oštar, te preglomazne gromade, skotrljavši se zbrda-zdola, bile su one uski otvor potpuno začepile.
Na drugom kraju doline, prostirao se jedan dugačak hodnik, mestimično rascepljen pukotinama, i koji je vodio na jednu raselinu, što se pela na gornju visoravan, gde je baš punska vojska stajala. U ovom hodniku, a naspram zida litice, unapred su bila postavljene lestve; i, zaklonjeni zavijutcima stena, veliti su mogli da ih se dočepaju i popnu pre nego što ih sustignu. Mnogi bi čak prišli i do samog podnožja procepa, da bi ih konopcima podizali, pošto je teren na tom mestu bio živi pesak i takva strmina, da ga ni na kolenima nije bilo moguće osvojiti. Varvari su naišli na njega skoro istovremeno. Ali im se, kao neki bedem, tu isprečila brana, visoka četrdeset lakata i napravljena tačno po meri razmaka, spuštajući se tako iznebuha pred njih, kao da je taj bedem pao s neba.
Sufetovi su se proračuni, dakle, pokazali tačnima. Nijedan najamnik nije za tu planinu znao, i oni što su koračali na čelu kolone, povukli su bili i ostale. Stene, nešto uže pri dnu, bilo je lako izvaliti, a dok su svi trčali, njegova se vojska s vidika oglašavala kao da je u škripcu. Istini za volju, Hamilkar je mogao da svoje lake pešake i izgubi; ali je tu samo njih polovina ostala. Žrtvovao bi on njih dvadeset puta toliko, samo radi uspeha takvog jednoga poduhvata.
Sve do jutra, varvari su se zbijeni u redove, povlačili s kraja na kraj ravnice. Rukama su opipavali planinu, upirući se kako bi pronašli nekakav prolaz.
Svanulo je, napokon; ali su oni oko sebe uočavali samo visok, beo, uspravno isečen zid. I nije se video nikakav put spasa, niti ikakva nada! Dva jedina prirodna izlaza iz tog ćorsokaka, bila su zatvorena branom i natrpanim stenjem.
Tada su se svi bez reči zgledali. Klonuli su, jedni preko drugih, osetivši ledenu jezu niz kičmu i težak pritisak na očnim kapcima.
Pridizali su se ponovo, pa bi skakali na stene. Ali one najdonje, pritešnjene svim ostalima, bile su nepokolebljive. Pokušali su da se zakače ne bi li se domogli vrha; trbušasti vid tih pozamašnih masa, odbijao je svako hvatanje. Pokušali su da na obe strane ždrela probiju tlo: polomila su im se oruđa. Sa šatorskim podupiračima, oni upale vatru, ali ona nije mogla da spali planinu.
Vratili su se brani; bila je sva dugim klinovima udešena, kao kočevima debelim, probojnim kao bodlje od praseta i zbijenijim od čekinja na četki. Ali ih je toliki bez obuzimao, da su i na nju navaljivali. Prvi su se naboli sve do kičme, oni drugi svaljivali odozgo; i sve je opet padalo, ostavljajući ljudske dronjke, i okrvavljeno pramenje, po tim jezivim granama.
Kada se obeshrabrenost bar malo bila stišala, oni prostudiraju šta im je ostalo od hrane. Oni najamnici, čiji se prtljag pogubio, jedva da su je imali za još dva dana; svi su ostali bili bez nje, — jer su očekivali dotur što su im ga obećala sela s juga.
Međutim, tuda su lutali bikovi, što su ih Kartaginjani bili ostavili u klancu, kako bi varvare namamili. Pobiše ih udarcima kopalja; jeli su ih, i kada su napunili stomake, i misli su postajale manje zlokobne.
Sutradan, poklali su sve mazge, njih otprilike četrdesetak, pa im oderu kože, skuvaju utrobu, stucaju kosti, i nisu još očajavali; doći će vojska od Tunisa, sigurno su ih upozorili već.
Ali uveče petog dana, glad se udvostručila; počnu da glođu korice svojih mačeva, i sunđerčiće kojima je bilo postavljeno dno njihovih kaciga.
Tih četrdeset hiljada ljudi, bili su zgurani u prostor veličine hipodroma, što su ga oko njih planine izgradile. Neki su vreme provodili pred branom ili u podnožju stena; ostali su, u neredu, prepokrili dolinu. Jaki su još i mogli da se izvuku, plašljivi su potražili one hrabrije, ali ni oni nisu mogli da im neku utehu pruže.
Zbog njihovoga zadaha, brzo pokopaju leševe pešaka velita; mesto gde su bile rake nije se više primećivalo.
Svi su varvari ležali po zemlji i gubili se. Među ta dva reda, prolazio bi, tu i tamo neki stari vojnik; pa su izvikivali kletve protiv Karatginjana, protiv Hamilkara — a i protiv Matoa, iako je on za njihovu propast bio sasvim nedužan; ali im se učinilo kako bi njihove muke mogle da se umanje, ako bi ih podelili. A onda su ridali; neki su plakali tako tiho, kao mala deca.
Oni su dolazili kod starešina i preklinjali ih da im se da nešto što bi ublažilo patnje. Ovi nisu davali odgovora — ili bi u nastupu besa pokupili neki kamen, i bacili im ga u lice.
Ustvari su mnogi, brižljivo pohranili u rupe u zemlji, neki zalihu, pokoju šaku urmi, ponešto malo brašna; pa su to noću žvakali, turivši glavu pod kabanicu. Oni koji su dužili mačeve, gledali su njihova isukana sečiva u rukama; oni najprkosniji, stajali su uspravno, naslonjeni na grudu.
Oni su vođe svoje krivili i pretili im. Otarit se bez ikakve bojazni pojavio. Sa onom tvrdoglavošću varvarina koga ništa pod milim bogom ne dotiče, i dvadeset puta na dan, on bi onim stenama prilazio, a svaki put u nadi da će ih možda naći pomaknute; i njišući svoja teška pleća pokrivena krznom, on je svojim drugovima ličio na medveda koji u proleće izlazi iz pećine, da proveri nisu li snegovi okopneli.
Spendije okružen Grcima, sakrio se bio u jednu pukotinu; kako ga je bilo strah, on raširi glas o svojoj smrti.
Sada su bili grozno izmršaveli; koža im se pokrila modrikastim prugama. Veče devetoga dana, tri su Iberijca preminula.
Drugovi njihovi, prestravljeni, napustili su to mesto. Svukoše im odeću; pa su ta gola i bela tela, ostala na pesku i na suncu.
Tada počnu Garamanti da se polako prikradaju unaokolo.

To su bili ljudi navikli na život u samoći, i koji nikakavog boga poštovali nisu. Naposletku, najstariji u grupi dade znak, i nagnuvši se nad leševe, sa svojim noževima, počnu da im odsecaju kriške; pa su ih žvakali čučeći na petama. Ostali su to pratili iz daleka; ispuštali su krike užasa; — mnogi su im, međutim, u dubini duše, zavideli na njihovoj hrabrosti.
Neki su se od njih, oko ponoći, približili i, prikrivajući svoju želju, zapitali ih za mali zalogaj, samo da probaju, kako su govorili. Smeliji su prilazili, njihov se broj uvećavao; ubrzo ih je bila čitava gomila. Ali su svima, kada su to hladno meso osetili na rubovima usana, klonule ruke; ostali naprotiv, proždirali su ga sa slašću.
Kako bi se poveli ua primerom, uzajamno su se podsticali. Ko je prvo odbijao, išao je da pogleda Garamante, i nije se više vraćao. Komade su mesa pekli, prinoseći ih na vrhu mača, žeravicama; solili su ih prašinom i prepirali se oko onih najboljih. Kada od ona tri leša nije više ostalo ništa, oči su spustiše po dolini, ne bi li pronašli neke druge.
Pa zar nisu imali kartaginskih zarobljenika, njih dvadeset uzetih u poslednjem sukobu, i koje niko do sada nije zapazio? Oni nestadoše; uostalom, radilo se i o osveti. — Pa pošto je trebalo živeti, a kako se ukus za takvu prehranu razvio, a kako se umiralo, poklali su oni vodonoše, konjušare i sve svoje najamničke sluge. Ubijalo se baš svakoga dana. Nekima se od silnog jela povratila snaga, i nisu više tugovali.
Uskoro je onaj izvor ponestao. Tada se žudnja okrenula ka ranjenima i bolesnima. Pošto nisu mogli da ozdrave, istovremeno su ih i spasavali muka; čim bi neko tako posrnuo, svi bi povikali da je sada, eto, on izgubljen, i da treba da posluži i drugima. Kako bi predupredili njihovo umiranje, koristili su se lukavstvima; krali su im i poslednji komad njihovog nečistog obroka; kao iz nehata, gazili su po njima; samrtnici, kako bi se poverovalo u njihovu bodrost, pokušavali su da ispruže ruke, da ustanu i da se nasmeju. Oni onesvešćeni, prenuli bi se na dodir nazubljenog sečiva, što im je neki od udova testerisalo; — a ubijalo se čak i iz svireposti, bez potrebe, tek da se utoli bes.
Četrnaestoga se dana, teška i mlaka izmaglica, kakva u ovoj oblasti nastupa krajem zime, spustila na vojsku. Ova promena temperature, dovela je do brojnih umiranja, i u toj toploj vlazi, što su je zidovi planine zadržavali, raspadanje je išlo stravično brzo. Rosa, popadala po leševima, omekšavala ih je, pa je ubrzo čitavu udolinu zahvatila trulež. Odozgo je lebdela beličasta para; štipala je ona nozdrve, zavlačila se pod kožu, maglila oči; i varvari počeše da veruju kako se u ispuštenom dahu naziru duše njihovih drugova. Sve ih savlada jedno neopisivo gađenje. Više to misu mogli da podnesu, bilo im je draže da pomru.
Dva dana kasnije, vreme se pročistilo, a njih ponovo uhvatila glad. Činilo im se ponekad, kao da im klještima čupaju stomake. Tada bi se valjali u napadu grčeva, ubacujući pokoju šaku zemlje u svoja usta, ujedali se za ruke, pa bi prasnuli u pomaman smeh.
Još ih je više mučila žeđ, jer ni kap vode imali nisu, pošto su još od devetog dana, mešine bile sasvim presušile. Da bi svoj prohtev zavarali, stavljali su na jezik metalne kopče sa svojih opasača, balčake od slonovače, gvožđe od mača; stari goniči karavana, stezali su stomak konopcima. Drugi bi, opet, sisali šljunak. Pili su i mokraću, ohlađenu u njihovim tučanim kacigama.
I stalno su očekivali vojsku iz Tunisa! Dužina tog vremena koje je potrebno bilo da u skladu sa njihovim predviđanjima dođe, potvrđivala je njen skori dolazak. Uostalom, Mato, junak je on i neće ih napustiti. — Biće sutra tu — govorili su; a „sutra" je prolazilo.
Na početku su još čitali molitve, zavetovali se, svakojaka čaranja upražnjavali; sada za svoje bogove nisu osećali ništa sem mržnje, i iz osvete, trudili se da u njih više i ne veruju.
Oni preke naravi, prvi su stradali: Afrikanci su se bolje odupirali od Gala. Od Balearaca, Zarksas je ostao opružen koliko je dug, sa kosom preko ruke i mlitav. Spendije je bio pronašao jednu biljku sa krupnim lišćem koja je obilovala sokom, i proglasivši je otrovnom be bi li se drugih otresao, njom se hranio.
Isuviše su slabi bili da ma i jednim udarcem kamena obore gavranove što su ih nadletali. Poneki put, kada bi neki jastreb, već dugo kljucao stojeći na lešu, neko bi se našao da sa džilitom u zubima, otpuzi do njega. Na jednu bi se ruku oslonio, i, pošto bi propisno naciljao, bacio bi svoje oružje. Životinja beloga perja, koju bi isti zvuk uznemirio, prekidala bi sve, posmatrajući unaokolo jednim smirenim pogledom, kao kormoran na školju, pa bi opet zabila svoj odvratan žuti kljun; i očajan čovek, pao bi potrbuške u prašinu. Nekima je za rukom pošlo da nađu kameleone, kao i zmije. Ali ono što ih je u životu održavalo, bila je ljubav prema samom tom životu. Dušu su razapinjali uvek i isključivo istom pomisli, — i silom se volje hvatali za to trajanje koje ga je produžavalo.
Oni su se najstoičkiji, svi držali jedni uz druge, pogledavši u krug, na sred doline, tamo-amo, između mrtvih; i umotani u svoje ogrtače, prepuštali se u tišini svojoj tuzi.
Oni koji su bili rođeni po gradovima, prisećali su se ulica koje su se orile, gostionica, pozorišta, kupališta, berberina gde bi slušali priče. Drugima su pred oči dolazila polja pri sunčevom zalasku, dok se žuto talasa žito, i gde se krupni volovi, sa raonikom o vratu uspinju uz brežuljke. Putnici su snevali o pitkoj vodi, lovci o šumama u koje su išli, veterani o bojevima; — i u toj sanjivosti, od koje bi utrnuli, su se njihove misli sudarale sa nastupima i čistotom snova. Najednom su ih obuzimala priviđenja, pa su kretali po planini u poteru za vratima kojima bi pobegli i hteli su da prođu kroz njih. Drugi, u uverenju da krstare, a svuda je nevreme, izdavali su zapovesti za vođenje lađa, ili bi se sa užasom uzmicali, kada bi i među oblacima, ugledali bataljone punske vojske. Bilo ih je i onih koji su zamišljali da su na proslavi, pa su pevali.
Priličan broj njih, nekako su čudno jednu te istu reč ponavljali ili isti pokret. A onda, kada bi došlo na red da dignu glave i zgledaju se, gubili bi se u jecajima, videvši strašnu pustoš na svojim licima. Neki nisu više hteli da se muče, i, da im prođe vreme, pričali su jedni drugima o opasnostima koje su uspeli da izbegnu.
Svima je njima smrt bila sigurna, visila nad glavom. Koliko li su samo puta pokušavali da otvore prolaz! A da pobednika mole za ustupak, na koji to način? Nisu čak ni znali, gde se Hamilkar nalazio.
Vetar je duvao od strane gudura. I neprestano je preko brane prelivao pesak kao vodopad; i varvarima su kabanice i kose njim zasute bile, kao da zemlja hoće da sa na njih popne i zatrpa ih. Ništa se nije micalo; večita planina, svakoga im se jutra činila sve višom.
Ponekada bi ptice u jatu, kao krilca strela, preletela vedrim plavetnilom neba, u svojoj vazdušnoj slobodi. Da ih ne gledaju, oni bi zatvorili oči.
Prvo bi osetili zujanje u ušima, nokti bi im pocrneli, a hladnoća obuzela grudi; pa bi legli po strani i gasili se da ne bi ni pisnuli.
Devetnaestoga dana, umrlo je dve hiljade Azijata. Ostrvljana petnaest stotina. Njih iz Libije čak osam hiljada, najmlađih vojnika najamnika i čitavih plemena; — sve u svemu dvadeset hiljada vojnika, čak polovina vojske.
Otarit, kome nije više od pedeset ljudi ostalo bilo, samo što je, kako bi prekratio muke, iskazao želju da ga ubiju, kada mu se učinilo da, licem prema njemu a gore na planinskom visu, vidi čoveka.
Taj čovek, zbog visine, nije izgledao nimalo veći od patuljka. Uprkos tome, Otarit prepozna na njegovoj levoj ruci, štit u obliku deteline. On povika: — Neki Kartaginjanin! — I u dolini ispred brane i ispod stena, svi se istog časa podigoše. Vojnik se šetao ivicom provalije; varvari su ga odozdo posmatrali.
Spendije pokupi jednu volovsku glavu; pa, pošto je od dva opasača načinio venac koji natakne na kraju motke na rogove, da svedoči o miroljubivosti njihovih namera. Kartaginjanin se izgubio. Oni sačekaju.
Konačno te večeri, kako se jedan kamen odronio sa vrha litice, odatle padnu i jedne korice, napravljene od crvene kože, izvezena i sa tri dijamantske zvezde, a na sredini su nosile otisak žiga Velikog Veća: konja ispod palme. To je bio odgovor Hamilkarov, slao im je dozvolu za prolaz.
Nisu oni imali čega da se boje; svaki preokret sudbina privodio je njihova stradanja kraju. Obuzela ih je neizmeran radost, grlili su se i plakali. Spendije, Otarit i Zarksas, četiri Italca, jedan crnac i dva Spartanca su se ponudili kao pregovarači. On ih sve iz istih stopa primi. Međutim, nisu znali kako da tamo odu.
Ali iz pravca stena odjekne prasak; i ona se najviša, sama se zaljuljavši, skotrljala sve do dole. Ustvari, ako je ona sa varvarske strane bil a neumoljiva, jer im je trebalo da se uz glatku strminu popenju (a, uostalom, bile su zbog uskog ždrela natrpane), sa one druge je, naprotiv, bilo dovoljno jako ih udariti, pa da se strovale. To su ih gurali Kartaginjani, i po svanuću, one su bile izvaljene u dolinu kao stepenici nekog ogromnog, porušenog, stepeništa.
Varvari nisu još mogli da ih prekorače. Pružili su im lestve; svi navališe na njih. Odbije ih tane izbačeno iz katapulta; odveli su samo desetoricu.
Oni su ispred Klinabara koračali, i rukama se oslanjajući o konjske sapi, kako ne bi svi popadali.
Ipak, pošto im se prvobitna radost stišala, počele su da se pojavljuju zebnje. Hamilkarovi su uslovi bili okrutni. Ali ih je Spendije umirivao.
— Samo ću ja da govorim! — pa se pohvalio da zna šta treba da kaže, da bi spasio vojsku.
Iza svakoga su grma sretali straže u busiji. Padale su ničice pred koricama što ih je Spendije bio stavio preko ramena.
Kada su prispeli u punski logor, gomila se zbijala oko njih, a čulo se i došaptavanje, smeh. Na jednome su šatoru podigli ulaz.
Hamilkar je sedeo sasvim pozadi na jednoj klupici, ispred oniskog stočića, na kome se sijao jedan isukan mač. Oko njega, stajale njegove vojskovođe.
Ugledavši ove ljude, on se trže natrag, pa se naže kako bi ih osmotrio.
Zenice su im neuobičajeno raširene bile i imali su velike crne kolutove oko očiju, koji su se nastavljali sve do malo ispod uvca; modrikasti su im nosevi iskakali između njihovih upalih mišića, i nestajali pod prašinom boje škriljca; reklo bi se: odškrinuti grobnice, živi sahranjeni.
Na sredini šatora, sa jednog poslužavnika koji je bio na prostirci, gde su trebale da posedaju starešine, dimile su se bundeve. Varvari, tresući svim svojim udovima, bace oko na njih, pa im pođu suze na oči. Ali su se ipak obuzdali.
Hamilkar se okrenuo da sa nekim porazgovara. Tada svi potrbuške navališe na tikve. Njihova su se lica močila u mast, a zvuk njihovog izjedanja, mešao sa jecajima od radosti što su ih ispuštali. Više iz čuđenja, nego iz samilosti, nema sumnje, pustili su ih da očiste poslužavnik. Pa, kada su se pridigli, Hamilkar dade znak nosaču korica da samo on progovori. Spendije se uplašio, i mucao je.
Dok ga je tako slušao, Hamilkar je vrteo oko svoga prsta jedan poveliki zlatan prsten, onaj kojim je bio beleg Kartagine utisnut na korice. Pustio ga je da padne na zemlju: Spendije ga iz istih stopa pokupi; pred svojim gospodarom, poprimao je ponovo ropske navike. Ostali, uvređeni takvim spuštanjem nisko, uzdrhtali su.
Ali Grk povisi ton i, izvestivši o zločinima Hanonovim, za koga je znao da je neprijatelj Barkin, u pokušaju da ga umilostivi pojedinostima o jadima njihovim i sećanjima na njihovu odanost, govorio je prilično dugo, na jedan brz način, podmukao i čak nasilnički; na kraju, ponesen žarom svoga duha, on se zaboravio.
Hamilkar uzvrati da on njegovo izvinjenje prihvata. Mir, dakle, ima da bude sklopljen i ovoga puta postaće konačan! Ali traži da mu preda, po svom izboru, desetoricu najamnika bez oružja i bez tunike.
Nisu se ovakvoj blagosti nadali; Spendije uskliknu:
— Oh! Pa i dvadeset ako to želiš, Gospodaru!
— Ne! Deset mi je sasvim dovoljno — lakonski odgovori Hamilkar.
On ih pusti da iz šatora izađu, kako bi o tome porazmislili. Čim su ostali sami, Otarit se podigne protiv žrtvovanja drugova, a Zarksas Spendiju reče:
— Zašto ga nisi ubio? Mač mu je tamo bio, pored tebe!
— Njega! — uzvrati Spendije — pa to više puta ponovi: — Njega! Njega! — kao da je ta stvar bila nemoguća, a Hamilkar nekakav besmrtnik.
Takav ih je savladao premor, da su se opružili na leđa, po zemlji, nemajući pojma na šta bi se rešili.
Spendije ih je tutkao da popuste. Naposletku su i oni pristali, pa su se vratili unutra.
Tada Hamilkar munu svoju ruku u ruku svakoga od tih deset varvara ponaosob, palce im stežući; pa je posle otrlja o odeću, jer je njihova ljigava koža na dodir ostavljala utisak hrapav i mlitav, a i neki masan svrabež od koga se koža ježila. Naposletku, on im reče:
— Vi ste svi bez razlike vođe varvara, i zakleli ste im se...
— Jesmo! — odgovore oni.
— Bez prinude, od sveg srca, i sa namerom da vaša obećanja i ispunite.
Oni su ga uverili da bi se vratili ostalima da ih izvrše.
— E pa lepo! — nastavi sufet — prema dogovoru sklopljenom između mene, Barke, i najamničkih izaslanika, ja biram i zadržavam upravo vas.
Spendije pade onesvešćen po prostirci. Varvari su se stisnuli jedan uz drugoga, kao da ga napuštaju: i nije se jedna reč više čula, niti prigovor.

Drugovi njihovi koji su ih čekali, videvši da se ne vraćaju, poverovali su da su ih izdali. Bez sumnje su se pregovarači bili potčinili sufetu.
Sačekali su još dva dana; a onda, trećega ujutru, njihova je odluka bila doneta. Uz pomoć konopaca, pijucima i strelama, kao prečagama u dronjke od platna uglavljenim, pošlo im je za rukom da se uspentraju uz stene, i ostavljajući za sobom one najslabije — njih oko tri hiljade, pođu na marš da se sastanu sa vojskom iz Tunisa.
Gore, iznad ždrela, prostirala se poljana, ovde-onde posejana grmljem; varvari su joj sve pupoljke izjeli. Naleteli su zatim na polje boba i sve plane kao da je tuda prošao oblak skakavaca. Tri sata kasnije, stigli su oni na sledeću visoravan, što ju je omeđivao pojas zelenih bregova.
Između uvala tih brežuljaka, na rastojanju jedni od drugih, blistali su neki srebrnasti snopovi; varvari, zaslepljeni suncem, primećivali su, tamo naniže, pobrkana, krupna crna tela koja su im se približavala. Ona se kao da su se rascvetala, pridignu. Bila su to koplja po kulama, na leđima slonova, naoružanih do zuba.
Osim kočeva na njihovim prsima, šila sa njihovih kljova, bronzanih štitnika koji su im pokrivali bokove i bodeža što su im ga privezali uz kolena, — bila im je pri vrhu surle, kao kožna narukvica kroz koju je bila proturena drška jednog velikoga noža; i krenuvši istovremeno svi iz dubine, zaravni, dolazili su uporedo i sa svih strana.
Jedan je bezimeni užas sledio sve varvare. Čak nisu ni pokušali da uteknu. Već su ih bili obmotali.
Slonovi su ušli u tu ljudsku masu; i mamuze na njihovim grudima, kidale su je, a koplja sa njihovih kljova, prevrtala je kao ralo raonika; kosama sa svojih surli, oni su ih cepali, sekli i kosili; kule pune zapaljenih strela, izgledale su kao vulkani u pokretu; nije se razabiralo ništa sem velike gomile gde je ljudsko meso predstavljalo bele mrlje, parčad tuča-sive pločice, a krv crvene mlazeve; te strašne životinje, koje su kroz sve to prolazile, po sredini su dobile crne brazde. Najžešće od njih, gonio je jedan Numiđanin, koji je kao krunu nosio venac od perja. Bacao je džilit stravičnom brzinom, uz dug fijuk, s vremena na vreme; — te krupne životinje, a krotke kao psi, svrnule bi, tokom pokolja, pogled na njegovu stranu.
Krug im se, malo-pomalo, sužavao; onemoćali, varvari nisu više pružali otpor; ubrzo su slonovi svi bili u sredini ravnice. Nisu imali prostora; zbijali su se, i napola propinjali, a slonovača se sudarala. Najednom ih Nar Havas umiri, i okrenuvši sapi, oni se kasom vrate prema brdima.
Međutim, dve sintagme koje su izbegle nadesno u jedan pregib u zemljištu, bile su odbacile oružja, i svi na kolenima, ka punskim šatorima su bili podigli svoje ruke, moleći za milost.
Vezali su im ruke i noge; pa kada su jedni pored drugih, polegali na zemlju, doveli slonove.
Prsa su pucala kao da se lome sanduci; svaki korak njihov, smlavio je dvojicu; njihove povelike šape, zarivale su se u tela uz jedan okret kukovima, koji je stvarao utisak kao da hramlju. Oni su nastavljali i išli do kraja.
Površina ravnice, opet je postala nepomična. Pala je noć. Hamilkar se sladio prizorom svoje osvete; ali, najednom, on zadrhta.
Video je, što i svi, na tih šest stotina koraka odatle, levo, na vrhu jednog okruglog brežuljka, opet varvari! Zaista, četiri stotine njih najčvršćih, Etruraca najamnika, Libijaca, Spartanaca, koji su, čim je sve počelo, zauzeli visove, i sve do tada neodlučno stajali. Posle ovakvog pokolja svojih saboraca, odluče da se probiju kroz Kartaginjane; već su u čvrsto zbijenim kolonama silazili na veličanstven i neverovatan način.
Istog su im trena poslali glasnika. Sufetu su vojnici potrebni; on će njih bezuslovno da primi, toliko ga je njihova odvažnost zadivila. Čak bi mogli, dodade Kartaginjanin, da se malo približe do mesta koje im se bude pokazale i na kome će naći hranu.
Varvari se sjate tamo, pa noć provedu jedući. Kartaginjani tada nadadoše dreku protiv pristrasnosti sufetove naspram plaćenika.
Je li popustio tim izlivima nenasite mržnje, ili je to bilo istančano pretvaranje? Sutradan, on lično dođe, bez mača, gologlav, u pratnji koju su činili Klinabari, pa im uzjavi kako sveta da ga hrani ima puno, nije mu namera bila da ih sve zadrži. Međutim, kako su mu trebali ljudi, a nije znao na koji način na probere one valjane, oni će se boriti do istrebljenja; pa će pobednike primiti u svoju telesnu stražu. Takva smrt vredi koliko i neka druga; — i tada, razmaknuvši svoje vojnike (jer su punske zastave najamnicima zaklanjale vidik) on im je pokazao onih stotinu devedeset i dva Nar Havasova slonova, razvrstanih u jedan prav red, i čije su surle vitlale krupnim gvožđem, kao da su divovske ruke držale nad njihovim glavama sekire.
Varvari su se ćutke zgledali. Nisu oni od umiranja prebledeli, nego zato što su na ovako nešto spali.
Njihov je zajednički život, među tim ljudima duboka prijateljstva uspostavio. Logor je većini od njih zamenjivao otadžbinu; živeći bez porodice, prenosili su oni svoju potrebu za nežnošću na druga, i polegavši jedni pored drugih, ispod tog istog pokrivača i pod sjajem zvezda. Pa posle, u tom neprestanome potucanju, po raznoraznim zemljama, kroz ubijanja i pustolovine, izrodile su se i neobične ljubavi — skaredne zajednice, isto tako ozbiljne kao i brakovi, gde bi onaj jači, u jeku borbe, branio onog mlađeg, pomagao mu da preskoči provaliju, sunđerom sa njegovoga čela upio znoj groznice, hrkao da bi mu prineo da jede; a onaj drugi, dete pokupljeno negde uz put i postalo najamnikom, tu je privrženost otplaćivalo hiljadom nežnih briga i povlađivanjem kao kod supruge.
Poizmenjivali su svoje ogrlice i svoje naušnice, poklone jedni drugima odranije, posle nekih velikih opasnosti. Svi su želeli da umru, niko nije hteo da udari. Video bi se, tu ili tamo, poneko od mlađih koji se obraćao onom drugome, sa sedom bradom. Ne! Ne! Žilaviji si ti od svih nas! Osvetićeš sve! Ubij mene! A čovek bi odgovarao: Ja imam manje godina da živim. Pravo u srce, udri i da više na to ne mislimo! Braća su se gledala, stežući obe ruke, i ljubavnik je govorio poslednje zbogom svom ljubavniku, stojećki i na njegovom ramenu.
Poskidali su bili svoje oklope, kako bi se vrh mača brže zabo. Tada, pojaviše se žigovi od onih silnih udaraca što su ih zadobili zarad Kartagine, reklo bi se da su to bili natpisi na stubovima.
Merkali su se iz četiri jednake vrste, baš kao da su gladijatori, i plašljivo su okršaj počeli. Neki su bili zavezali oči, a štapovi su im po vazduhu veslali, ovlaš, kao kad slepi oslonac traže. Kartaginjani su im se rugali, vičući im da su kukavice! Varvari se razjare i uskoro počne sveopšti boj, pomaman, strašan.
Dogodilo bi se, pokoji put, da dvojica, okrvavljeni, zastanu i padnu jedni drugima u naručje, i ljubeći se, umru. Niko nije uzmicao. Navaljivali su na isukana sečiva. Njihov zanos bio je toliko žestok, da su se Kartaginjani i iz daleka uplašili.
Stali su najzad. Prsa su im potpuno škripala, a posred njihovih dugih kosa, koje su visile, nazirale su se zenice, kao da su iz nekog purpurnog kupatila izašli. Mnogi su se žurno okretali oko svoje ose, kao da su u čelo ranjeni panteri. Oni drugi su, nepomični, zurili u leš što im je stajao pred nogama; zatim, najednom, zagrebali bi lice noktima, pa bi obema rukama dograbili mač, i zaboli ga u trbuh.
Još ih je bilo preostalo šezdesetak. Tražili su da piju. Povikaše im da bace mačeve; i kada su to učinili, doneli su im vodu.
Dok su pili, glave pobodene u ćupove, na njih skoči šezdeset Kartaginjana, pa ih ubiju šilima u leđa.
Hamilkar je sve to uradio, da bi udovoljio njihovim nagonima, i tim izdajstvom ih vezao uz sebe.
Rat je dakle završen bio; barem je on tako pomislio; Mato neće imati snage da se odupre; u svom nestrpljenju, sufet naredi da is iz istih stopa pođe.
Njegovi su izviđači upravo javili da se jedna povorka kreće prema Olovnoj Gori. Hamilkara to nije ni najmanje zabrinulo. Jednom, kada su najamnici zbrisani ni nomadi neće više dosađivati. Bilo je važno zauzeti Tunis. Dugim korakom, on pođe na njega.
Poslao je bio Nar Havasa da novosti o pobedi odnese u Kartaginu; i kralj Numiđana, ponosan na svoje uspehe, pojavio se kod Salambo.
Ona ga je dočekala u vrtovima, pod jednim velikim javorovim drvetom, među jastucima od žute kože, i sa Tanakom kraj sebe. Lice joj je natkrivala jedna bela marama, što je prelazeći preko usta i čela, pogledu samo oči ostavljala; ali su joj usne blistale ispod providnog tkanja, baš kao i drago kamenje sa njenih prstiju, — jer je Salambo svoje ruke držala umotane, i sve vreme dok joj se on obraćao, nije nijedan pokret napravila.
Nar Havas joj je javio za propast varvara. Ona mu zahvali uz blagoslov za usluge, što ih je pružio njenome ocu. On se tada upusti da prepričava celo vojevanje.
Na palmama oko njih, golubovi su umilno gukali, a druge ptice skakutale su po travi: ševe sa ogrlicama, tarteske prepelice i punske biserke. Po odavno zapuštenom vrtu, bilo je izraslo zelenilo; tikvice cacarke su se pele po granama beloga bagrema, asklepije bile posejane po ružičnjacima, i sve vrste rastinja stvarale su splet, gnezda, dok su sunčevi zraci, koji su silazili iskosa, iscrtali ovde-onde, neki list po zemlji, kao u pravoj šumi. Domaće životinje koje su opet podivljale, bi i na najmanji šušanj utekle. Ponekada bi se videla gazela koja u svojim malim crnim kopitima, vuče počupano paunovo perje. Gradska se vika, gubila u šumorenju talasa. Nebo je bilo sasvim plavo; ni jedno se jedro nije primećivalo po moru.
Nar Havas je bio sa pričom završio; Salambo ga je, ne dajući odgovora od sebe, samo posmatrala. On je na sebi imao lanenu haljinu, po kojoj je bilo naslikano cveće sa zlatnim resama pri dnu; dve su mu srebrne strele držale upletenu kosu uz uvo; desnu je ruku položio bio na dršku koplja, ukrašenu prstenovima i krznenim kićankama.
Posmatrajući ga, jedan roj nejasnih misli ju je saletao. Taj mladić, umilnog glasa i ženskastog stasa, za oči joj je zapao dražima svoje osobe, pa joj se činio kao starija sestra, koju je Baal poslao da bi je zaštitio. Tad je obuze i uspomena na Mata; i nije odolela želji da ne priupita šta je s njim bilo.
Nar Havas joj odgovori kako se Kartaginjani primiču Tunisu, ne bi li ga zauzeli. Iz onoga kako je izlagao njihove izglede na uspeh, a slabost Matovu, izgledalo je da ju je neviđena nada ozarila. Usne su joj podrhtavale, nedra zadihala. Kada je on konačno obećao da ga golim rukama ubije, ona povika:
— Neka! Ubij ga! Tako mu i treba!
Numiđanin joj odgovori da i on žarko želi tu smrt, jer će se svršetkom rata i on postati njen suprug.
Salambo se sva strese i obori glavu.
A Nar Havas produži, poređenjem njenih želja sa cvetovima koji posle kiše klonu i zalutalim putnicima koji iščekuju dan. Još joj je kazao da je i od meseca lepša, od jutarnjeg povetarca izuzetnija kao i od lica gošće. Samo za nju, on će iz zemlje crnaca poručiti stvari, kakvih u Kartagini nema, a odaje njenog doma biti posute zlatnim prahom.
Spuštalo se veče, i zamirisao balzam. Vrlo su se dugo oni gledali u tišini, — i iz dubine te kukuljice, oči su Salambo izgledale kao dve zvezde na čistini između oblaka. Pre nego što je sunce zašlo, on je otišao.
Starcima je njegov odlazak iz Kartagine došao kao olakšanje od popriličnoga nespokojstva.
Narod ga je sa još većim oduševljenjem dočekao nego prvoga puta. Ako Hamilkar i kralj Numiđana sami odnesu pobedu nad najamnicima, biće nemoguće odupreti im se. Zbog toga su oni, kako bi Barku oslabili, rešili da u oslobađanju Republike, učešće uzme i onaj koji im je ljubimac bio, stari Hanon.
On se odmah uputio u zapadne pokrajne, ne bi li se na istom onome mestu osvetio, što je njegovu sramotu pamtilo. Ali su i tamošnji stanovnici, kao i sami varvari, bili ili mrtvi, ili su se posakrivali ili utekli. Tako je on sav svoj gnev iskalio po poljima. Spalio je ruševine od ruševina, nije ni jedno jedino drvo ostavio, ma niti stručak trave, deca i nemoćni na koje je naleteo, poubijani su bili; žene je svojim vojnicima davao da ih pre klanja siluju: one najlepše bi njemu gurnuli u nosiljku jer je opaka bolest u njemu raspalila neobuzdanu požudu; on ju je utaživao sa svom žestinom očajnika.
Često su po grebenima brda, crni šatori padali kao vetrom obarani, a veliki koturi sa sjajnim rubom, koje bi prepoznali kao kolske točkove, okretali su se kroz plačljivu škripu, i izmicali kroz doline. Plemena, koja su digla ruke od odbrane Kartagine, tumarala su tako po unutrašnjosti, vrebajući priliku, neku plaćeničku pobedu, da se vrate. Ali, bilo to iz straha ili od gladi, tek, oni su se svi zaputili svome zavičaju, pa ih nestade.
Hamilkar nije nimalo ljubomoran bio na Hanonov uspeh. Međutim, žurio se da sve to okonča; naredio mu je da se okomi na Tunis; i Hanon koji je rodoljub bio, u određeni se dan nađe pod zidinama tog grada.
Njegovu su odbranu sačinjavali starosedeoci, pa dvanaest hiljada najamnika, i svi „Strvojedi", jer su, kao i Mato, oni bili prikovani uz pogled na Kartaginu, pa su i šališim i narod izdaleka pomno pogledom pratili njene visoke zidine, sanjareći o neizmernim životnim uživanjima, iza njih. U ovom poklapanju mržnji, odbrana je bez po muke postavljena. Uzeli su mešine, da od njih naprave kacige, posekli sve palme u vrtovima da bi imali kopalja, iskopali cisterne i, prehrane radi, lovili krupnu belu ribu, što strvine jede i otpatke. Njegovi bedemi, iz ljubomore Kartagine prepušteni rušenju, tako su slabašni bili, da su mogli da ih obore jednim trzajem ramena. Mato im je kamenjem sa kuća začepio otvore. Ovo je bio poslednji okršaj; ničemu se on više nadao nije, mada je ipak u sebi govorio kako je sreća promenljiva.
Kada su se Kartaginjani približili, oni gore na bedemu primete čoveka koji se preko stražarnica od pojasa video. Strele što su odmah oko njega poletele, nisu imale više izgleda da ga zastraše od jata lasti. Čudnovato, nije ga dotakla nijedna.
Hamilkar je svoj logor sa južne strane podigao; Nar Havas, njemu zdesna, zauzeo je ravan deo oko Rada, a Hanon obalu jezera; i sva su trojica vojskovođa morala da svoje uzajamno rastojanje održavaju, kako bi se na bedeme svi oni sručili istovremeno.
Ipak je Hamilkar hteo da pre svega pokaže najamnicima kako će ih sve kazniti bacanjem u roblje. Zato dade da se deset izaslanika svi razapnu na brdu, jedan kraj drugoga, preko puta grada.
Na taj su prizor branioci napustili bedeme.

Mato je zamislio bio da, ako budu mogli da se dovoljno brzo provuku između zidova i Nar Haavsovog šatora, tako da Numiđani ne budu imali vremena da se iz njih izvuku, stuštiće se na začelje kartaginske pešadije, koja će se tako naći pritešnjena između svojih i trupa iz grada. I on polete sa svojim veteranima.
Spazi ga Nar Havas; on pređe preko plaže na jezeru i dođe da Hanona upozori, da pošalje Hamilkaru u pomoć ljudstvo. Je li pomislio kako je Barka preslab da bi se odupro najamnicima? Da li je to bila prepredenost ili budalaština? Nikada se to nije saznalo.
Hanon, želeći da svog suparnika ponizi, ni časa nije oklevao. On povika da dunu u rogove, i cela se njegova vojska sruči na varvare. Ovi su se okrenuli, i poleteli sada pravo na Kartaginjane; počnu da ih obaraju sa konja, da ih nogama gaze, i potisnuvši ih tako, stignu su sve do šatora Hanona, koji je tada među trideset Kartaginjana, najčuveniji bio od Staraca.
Njega je izgleda pomela smelost njihova; poče on da doziva svoje starešine. Svi su mu pesnice podnosili pod grlo, izvikujući uvrede. Rulja se gurala, i oni kojima je dopao šaka, teškom su se mukom suzdržavali. Uprkos svemu, on se upirao da im došapne: — Daći ti sve što poželiš! Bogat sam! Izbavi me! — Oni su ga povukli; kakav je bio težak, nogama ne dodirne zemlju više. Odvukli su Starce. Njegov se strah sada udvostručio: — Vi ste me potukli! Vaš sam zarobljenik! Ja ću se otkupiti! Saslušajte me, prijatelji! — I nošen od svih tih ramena koja su mu stezala bokove, ponavljao je: — Šta to hoćete da mi radite? Ja se ne opirem, vi to dobro vidite! Pa uvek sam dobar bio!
Jedan je divovski krst bio ispred kapije podignut. Varvari su vikali — Ovde! Ovde! Ali on još više podigne glas, pa ih je imenom svih njihovih bogova kumio da ga odvedu šališimu, jer je imao štošta od čega je njegov spas zavisio, da mu poveri.
Oni stadoše. Neko je pomislio da bi valjalo pozvati Mata. Odoše da ga potraže.
Hanon pade na travu; video je oko sebe i drugih krstova, kao da se pogubljenje kakvo će izvršiti bilo već unapred umnožilo, pa se upirao da sebe ubedi kako se vara, da je samo taj jedan i, čak da poveruje kako njih uopšte i nema. Najzad su ga podigli.
— Pričaj! — zapovedi Mato.
On ponudi da izda Hamilkara, pa će onda ući u Kartaginu, i obojica biti tamo kraljevi.
Mato se udalji, ostalima dajući znak da požure. Pomislio je on, da se tu radi o nekakvom lukavstvu, kako bi se dobilo u vremenu.
Varao se varvarin. Hanon je bio u jednu od onih krajnosti zapao, da više niočemu nije razmišljao, a povrh svega je tako prezirao Hamilkara, da bi ga i za najmanju nadu u spas, on žrtvovao zajedno sa svim njegovim vojnicima.
U podnožju krstova, klonuli, bili su Starci svi po zemlji; već su im ispod pazuha i konopce bili provukli. Tada Stari sufet uvide da mu valja umreti, pa je zaplakao.
Svukli su mu ono što mu je od odeće ostalo — pa se ukazala sva strahota, kakvo mu je telo bilo.
Tu su bezimenu telesinu, pokrivali sami čirevi; salo sa nogu sakrivalo mu je nokte na nogama; sa prstiju visili su zelenkasti dronjci; a suze, koje su tekle između prišteva na obrazima, davale su njegovom licu nešto što je strašno bilo tužno, i činilo se da više prostora zauzima, nego na drugom ljudskom licu. Njegova se kraljevska vrpca, napola odvezana, vukla po prašini sa njegovom sedom kosom zajedno.
Pošto su mislili da nemaju dovoljno jake konopce da ga popentraju skroz gore na krst, oni su ga, po punskome običaju, prikovali pre nego su ga podigli. Ali se njemu kroz bol, povratio i ponos. On stade da ih obasipa pogrdama. Penio se i uvrtao kao neko morsko čudovište, što ga na obali kolju, proričući im još stravičniju smrt od svoje, i da će biti osvećen.
I bio je. Sa druge strane od grada, iz koga su se sada podizali plameni mlazevi uz stubove dima, borili su se sa smrću najamnički poslanici.
Neki od njih, prethodno onesvešćeni, došli bi pod svežinom povetarca k sebi; ali bi im brada ostala uz prsa a telo bi im se, i pored klinova na rukama koji su im više glava bili, pomalo spustilo. Sa ruku i sa peta, kapala je krupnim kapima krv, polako, kao kada sa grana drveta padaju zreli plodovi, — a Kartagina, zaliv čitav, brda i doline, svima se njima činila da se, kao jedan džinovski točak, okreće. Ponekad, oblak prašine koji se odigao sa tla, u svom bi ih kovitlanju obavio; izgarali su od jezive žeđi, jezik im se prevrtao po ustima, i osećali su kako po njima leden znoj curi, i njihova duša koja je odlazila s njim.
Ali su ipak, na jednoj beskonačnoj dubini nazirali ulice, vojnike u hodu, njihanje mačeva; i metež od boja, nejasno je pristizao do njih, kao zvuk mora brodolomnicima koji umiru na katarki od lađe. Italci, žilaviji od drugih, su još uvek vikali; Lakademnoci, ćutke su bili sklopili kapke; Zarksas, ranije tako jedar, nagnuo se kao slomljena trska; Etiopljanin pokraj njega, bio je glavu zabacio preko ruku na krst. Nepomični je Otarit kolutao očima; njegova povelika kosa, bila se u napuklinu u drvetu zakačila, i držala mu se uspravno, preko čela, a ropac što ga je ispuštao, pre ličio na poklič iz gneva. Što se Spendija tiče, njemu kao da je naišla neka neobična hrabrost; život mu je sada postao mrzak, zbog izvesnosti da će jedno slobodnjaštvo dobiti skoro odmah, i to ono večito, pa je sa ravnodušnošću iščekivao smrt.
Sred njihove nesvestice, ponekad bi ih protresla ptičja pera, koja su im preko usta prešla. Od širokih krila, senke su se klatile oko njih, graktanje se čulo u vazduhu; i kako je Spendijev krst bio najviši, na njegov se prvo bio lešinar i okomio. Tada on okrenu glavu ka Otaritu, i polako mu reče, uz jedan nedokučiv osmeh.
— Sećaš li se ti onih lavova na putu za Siku?
— To su nam braća bila! — odgovori Gal i izdahne. Za to vreme je sufet već bio probio bedem, i do
pro do utvrđenja. Iznenada se, pod jednim naletom vetra, dim podigao, otkrivajući vidik sve do zidova Kartagine; čak mu se učini i da razaznaje i ljude koji gledaju sa ravni krova Ešmounovoga; pa onda, pogled pomerivši, on primeti levo, na obali jezera, trideset prevelikih krstova.
Ustvari, da bi ih učinili strašnijim, sagradili su ih od direka njihovih šatora i zakucali jedan na drugi; i trideset leševa Staraca, pojavilo se gore visoko na nebu. Na grudima kao da im je bio beli leptir; to su bila perca strela, što su ih odozdo odapinjali na njih.
Na vrh najvećeg, blistala se široka traka od zlata; visila je na ramenu, ruka je sa te strane nedostajala, i Hamilkar je, s teškom mukom, prepoznao Hanona. Kako mu se njegove sunđeraste kosti nisu držale pod gvozdenim zakivcima, delovi udova su mu se bili odvojili, — pa su na krstu samo ostali bezoblični komadi, slični onim životinjskim ostacima, što vise na lovčevim vratima.
Sufet o tome ništa nije mogao da zna: grad je pred njim zamaskirao baš sve što je sa one strane bilo, i u pozadini, a dvojica starešina, što su obojica vojskovođa jednog za drugim otpravili, nisu se ponovo pojavili: tada pristignu begunci sa pričom o porazu; i punska vojska stane. Ta propast, pala usred pobede, raspametila ih je. Nisu slušali više Hamilkarova naređenja.
To je iskoristio Mato da nastavi svoja pustošenja među Numiđanima.
Pošto je opustošio Hanonov logor, one se okrenuo na njih. Izašli su i slonovi. Ali su najamnici sa ugarcima što su ih izvadili iz zidova, napredovali kroz ravnicu, vitlajući plamenovima, i krupne su se životinje, sve preplašene, žurno sjurile u zaliv, gde su, koprcajući se, jedna drugu usmrtile, ili su se pod težinom svojih oklopa podavile. Nar Havas je već ostavio bio svoju konjicu; svi su se bacali licem o tlo; a onda, kada bi konji prišli na tri koraka od njih, podskočili bi oni pod njihov trbuh, što se parao jednim zamahom mača, i pola je Numiđana tako izginulo, dok nije naišao Barka.
Najamnici, iscrpljeni, nisu mogli da se i njegovom ljudstvu odupru. Još u dobrom poretku, uzmakli su do Gore Toplih Izvora. Sufet je mudro postupio, što nije krenuo da ih goni. On pođe na ušće Makara.
Tunis je bio njegov, ali nije predstavljao ništa više od zadimljenih razvalina. Ruševine su, kroz rasede u zidinama, silazile sve do središta ravnice; — svuda pri dnu, između obala zaliva, mrcine slonova koje je ljuljao povetarac, jedna su o drugu udarale, kao arhipelag od crnog stenja, što je plutao na vodi.
Nar Havas, da bi podržao ovaj rat, bio je posekao svoje šume, pokupio i staro i mlado, muško i žensko, i vojnička se moć njegove kraljevine nije podigla.
Narod, koji ih je iz daleka video kako ginu, time je u očaj bačen; ljudi na ulicama su naricali i zvali ih po imenu; kao pokojne prijatelje: — Oh! Nepobedivi! Pobedo! Munjeviti! Lastavico! — I o njima se prvoga dana više pričalo nego o mrtvim sugrađanima. Ali sutradan su spazili šatore najamnika na Gori Toplih Izvora. Tada je očaj bio toliko strašan, da se puno ljudi, pre svih žene, strovalilo s Akropolja.
Namere Hamilkarove nije znao niko. Živeo je sam, pod svojim šatorom, a kraj njega, nikoga nije sem jednoga dečkića bilo, i niko drugi nije sa njim jeo, čak ni Nar Havas. Ali mu je ipak, posle pogibije Hanonove, ukazivao izuzetnu pažnju; kralj Numiđana, mada je itekako bio zainteresovan da se orodi s njim, nije smeo da proigra poverenje.
Ta je tromost vešto manevrisanje prikrivala. Svakojakim je dosetkama, Hamilkar zavodio seoske glavešine: i najamnici bi bili proterani, odbijani, protiv njih vođene hajke, kao da su divlje zveri. Čim bi u bilo koji šumu kročili, drveće bi oko njih buknulo; kada bi pili sa izvora, i on je bio zatrovan; zazidali bi udubljenja u koja bi legli da spavaju. Stanovništvo, koje ih je sve do malopre štitilo, sada ih je progonilo; kod svih tih hajkača, uvek se poznavalo Kartaginsko oružje.
Mnogima se lice bilo osulo crvenim ljuspama; mislili su da im je to došlo od dodira sa Hanonom. Drugi su utuvili bili u glavu da je to jer su jeli ribe koje su pripadale Salambo, i daleko od toga da bi se zbog toga pokajali, oni su smišljali još poganija svetogrđa, kako bi klecanje punskih bogova bilo još znatnije. Oni su upravo priželjkivali da ih istrebe.
Vukli su se tako tri meseca, duž istočne obala, pa zaleđem Gore Zelun do prvog pustinjskog peska. U potrazi su bili za makar kakvim utočištem. Utika i Hipo-Zarit ih ne bi od sebe izneverili; ali je Hamilkar oba ova grada opkolio. Onda opet počnu da se penju prema severu, nasumice, čak i u puteve neupućeni. A od sveg jada, njima se već razum bio pomutio.
Ništa im više preostalo nije sem tog osećanja ogorčenosti, što se sve više porađalo; i oni jednog dana, zabasaju u klance Kobusa, a još jednom pred Kartaginom.
Tada sukobi postanu učestaliji. Sreća je ostala nepromenjena; ali su i jedni kao i drugi, bili toliko iznureni, da su umesto tih čarki, oni želeli propisan boj, pod uslovom da bude i poslednji.
Mato je goreo od želje da ovaj predlog sufetu lično odnese. Jedan se od njegovih Libijaca ponudio. Svi, gledajući ga kako odlazi, bili su ubeđeni da se neće vratiti.
Vratio se još iste večeri.
Hamilkar je prihvatio njihov izazov. Do susreta će doći sutradan, u zoru, u Radskoj ravnici.
Najamnici su želeli da znaju da li je išta više rekao, a Libijac dodade:
— Pošto sam još stajao pred njim, pitao me je šta čekam; ja sam mu odgovorio: — Da me ubiju. Tada on nastavi: Ma ne! Gubi se! To ostaje za sutra, sa ostalima.
Ta je velikodušnost zbunila varvare: neke je ona i prestravila, pa je i Mato zažalio što glasnik nije bio ubijen.
Njemu je još preostalo bilo tri hiljade Afrikanaca, dvanaest stotina Grka, petnaest stotina Kampanaca, dve stotine Iberijaca, četiri stotine Etruraca, pet stotine Samnićana, četrdeset Gala, i jedna četa iz Nafura, skitnica razbojnika, što su ih u oblasti urmi pokupili, sve u svemu 7.219 vojnika, čak ni jedna kompletna sintagma. Rupe na njihovim oklopima zapušili su plećkama četvoronožaca, a svoje koturne od bronze zamenili sandalama na vezivanje. Pločice od bakra a posebno one od gvožđa, činile su im odeću težom; njihove pancir košulje, visile su u dronjcima oko njih, i ožiljci su im izvirivali kao purpurne niti, između malja na njihovim rukama i njihovog lica.
Gnev njihovih mrtvih drugova, nadolazio im je u dušu i okrepljivao im snagu; zbrkano su osećali da su sluga jednog boga, koji je prirastao uz srca potlačenih, i kao neki prvosveštenici sveopšte osvete! Pa bi ih onda bol od jedne prekomerne nepravde razgnevio, a naročito uz prizor Kartagine na vidiku. Oni su se zakleli da će se jedni uz druge, boriti sve do smrti.
Pobili su tegleću marvu i jeli, što su mogli više, kako bi sebi dali snagu; posle su svi pozaspali. Nekoliko se njih pomolilo, svi prema različitim sazvežđima okrenuti.
Kartaginjani su u ravnicu pre njih stigli. Trljali su uljem rubove svojih štitova, kako bi olakšali strelama da proklizaju; pešadinci, koji su bili dugokosi, iz predostrožnosti kosu su potkresali na čelu; a Hamilkar je još u pet časova, sve trpeze prevrnuo, znajući kako nije poželjno boriti se s punim stomakom. Do deset hiljada ljudi je njegova vojska brojala, otprilike duplo više od one varvarske. I uprkos tome se nikada nije osećalo jedno toliko nespokojstvo; ako bi mu se podleglo, Republika bi bila zbrisana, a njega bi razapeli; a ako bi, naprotiv, odneo pobedu, po Pirinejima i preko Galije i Alpa domogao bi se Italije, i Barkino bi carstvo večno postalo. On se u toku noći i dvadeset puta dizao, kako bi lično sve osmotrio, i to do u najsitnije detalje. Što se Kartaginjana tiče, bilo ih je ogorčilo njihovo predugo strahovanje.
Nar Havas je sumnjao u odanost svojih Numiđana. Uostalom, da ih pobede, bili su u stanju i varvari. Bila ih je baš čudna slabost uhvatila; svaki su čas ispijali čitave vrčeve vode.
Pri tome je jedan neznanac otvorio njegov šator i na zemlju položio tu krunu od grumena okamenjene soli, okićenu tim svetim slikama izrađenim u sumporu i sedefnim pločicama; neretko se vereniku slala svoja venčana kruna; bio je to dokaz ljubavi, neka vrsta pozivanja.
Uprkos tome, nije Hamilkarova kći nikakvu nežnost prema Nar Havasu osećala.
Uspomena na Mata ju je, na jedan nepodnošljiv način sapinjala. Činilo se da će smrt toga čoveka rasteretiti njenu misao, kao što kod ujeda otrovnice, da se ozdravi, zmiju na samoj rani dokrajče. Kralj Numiđana je bio u njenoj vlasti; nestrpljivo je iščekivao svadbu, i kako je ona trebala da usledi po pobedi, Salambo mu je ovaj poklon poslala da mu podstakne hrabrost. Tada su njegove slutnje iščilele, i ninašta drugo mislio nije, sem o sreći da tako lepu ženu dobije.
Mata su obuzela ta ista viđenja; ali ih on istoga časa odbaci, pa svoju ljubav, što ju je potiskivao, on raširi na drugove po oružju. On ih je sve prigrlio kao pripadajuće delove svoje sopstvene ličnosti, svoje mržnje, — i uzvišenijeg se duha oseti, jačih ruku; sve što je valjalo činiti, sada mu je izgledalo očigledno. Ako bi mu se uzdah ponekad oteo, to je bilo pri pomisli na Spendija.
Varvare je u šest istovetnih vrsta postrojio. U sredinu je smestio Etrurce, sve zavezane jednim bronzanim lancem, strelci su stajali pozadi, a na oba krila je rasporedio Nafure, koji su jahali kamile kratkodlake, nakićeni nojevim perjem.
I sufet je u sličan poredak postrojio Kartaginjane. Sa svoje strane pešadije, pored lakih velita, postavio je on sa one strane Numiđana, Klinabare.
Kada je svanuo dan, bili su jedni prema drugima, licem u lice. Svi su se iz daljine odmeravali, svojim krupnim urokljivim očima. Prvo je došlo do oklevanja. Najzad se dve vojske, obrušiše jedna na drugu.
Varvari su napredovali polako, bijući nogama o zemlju, da se ne bi zadihali; središte je punske vojske predstavljalo jednu ispupčenu krivinu. Onda se jeziv udar začu, sličan prasku dva talasa, koji se jedan na drugi obrušavaju. Prva se varvarska vrsta, vrlo brzo odškrinula, i strelci, skrivani iza drugih, bacali su svoje kugle, svoje strele, džilite. Iako se krivina Kartaginjana malo-pomalo izravnavala, ona postane prava, pa se još i ugnula; tada su se dva odeljenja velita jedno naspram drugom približila, kao kada se kraci šestara sklope. Varvari, okomivši se na falangu, ulazili su u njenu pukotinu; i tamo svi zaginu. Mato ih je zaustavio. I baš dok su kartaginska krila nastavila da se pomeraju napred, on spolja razvije tri unutrašnja reda iz svog stroja. Kako su opkoračili bokove, njegova je vojska tri puta duža izgledala.
Ali su se oni varvari sa oba kraja, pokazali preslabima, naročito oni na levom, koji su ostali praznih tobolaca, pa su ih čete velita, kada su najzad doprli do njih, poprilično načele.
Mato njih povuče nazad. Zdesna su mu u sastavu bili Kampanci, naoružani sekirama; on ih posla na kartaginsku levu stranu. Sredina navali na neprijatelja, a oni sa drugih krajeva, van opasnosti, držali su velite na odstojanju.
Hamilkar tada podeli svoje konjanike u eskadrone, sa hoplitima između njih, pa ih pusti na najamnike.
Te telesine u vidu kupe, imale su spreda konjicu, dok su im se veće strane kostrešile, sve načičkane kopljima. Varvari nikako nisu mogli da im pruže otpor; jedini su Grci imali oružja od bronze; svi drugi sa noževima navrh nekakve motke, kosama pokupljenim od napoličara, mačevima prekovanih od oplata točkova; suviše mekana sečiva su se pri udaru povijala, i dok bi ga pod petama ispravljali, Kartaginjani bi ih zdesna i sleva, sasvim komotno dokrajčili.
Ali Etrurci, prikovani uz svoje lance, nisu se mrdali; oni koji su mrtvi bili, nisu mogli da padnu, praveći svojim leševima prepreku; i taj se zavidan red od bronze, redom širio i skupljao, savitljiv kao zmija, a nepokolebljiv kao zid. Varvari su prilazili da se iza njega ponovo prestroje, odahnu bar minut, — pa bi se sa patrljcima od svog oružja u ruci zaputili opet.
Mnogi ga više nisu ni imali, pa su skakali na Kartaginjane, i kao psi, ujedali ih po licu. Gali su iz gordosti svlačili svoje prsluke; pa bi nadaleko pokazivali svoja sasvim bela tela; da prepadnu neprijatelja, razvlačili su rane. Posred punskih sintagmi, nije se više čuo glas onoga što je izvikivao naređenja; barjaci iznad prašine, ponavljali su svoje znake, i svako je išao ponesen talasanjem te silne gomile što ga je okruživala.
Hamilkar zapovedi Numiđanima da krenu napred. Ali im Nafur izađe u susret.

Odeveni u široke crne odežde, sa ćubom na temenu, i štitom od kože nosoroga, mlatarali su gvožđem bez držalje, koje je bilo na lancu; njihove kamile, načičkane perjem, rikale su dugo. Jadne su se životinje zaletale u sintagme. Neke kojima su noge bile polomljene, skakutale su kao ranjeni nojevi.
Punska pešadija u punom sastavu, navalila je na varvare; ona ih je posekla. Manipule njihove su se okretale, odvojene jedne od drugih. Još sjajnije oružje Kartaginjana, okružilo ih je kao krune od zlata; jedno vrenje, podiglo se u sredini, a sunce, koje je odozgo udarilo, podarilo je vrhovima mačeva, beličaste odsjaje, koji su kružili. Međutim, redovi Klinabara su ostali rašireni po ravnici. Najamnici im ugrabe oklope, pa se preobuku. Kartaginjani, zavarani, više su puta ušli među njih. Od čuda nisu mogli da se maknu, ili su čak uzmicali, pa su ih pobednički pokliči, što su se dizali u daljini, njih kao bura brodske olupine pogurali. Hamilkar je pao u očaj; svi su bili na putu pogibije pred genijem Matovim, i nepobedivom hrabrošću najamnika. '
Ali se odasvuda sa horizonta začuo zvuk daira. Bila je to gomila, starci, bolesni, petnaestogodišnjaci, pa čak i žene, koje su, ne mogavši svoju zebnju više da trpe, pošle iz Kartagine, i kako bi se zaštitili nečim posebnim, uzeli od Hamilkara jedinog slona, što ga je posedovala Republika — onoga što je bio ostao bez surle.
Tada se učinilo Kartaginjanima kao da to otadžbina, napustivši svoje zidove, dolazi da im izda zapovest da za nju umru. Udvostruči im se bes, i Numiđani povukoše i sve ostale.
Varvari su leđima bili uz jedno brdašce u sredini ravnice. Za pobedu nije nikakvih izgleda bilo, čak niti da se preživi; ali bili su tu najbolji, neustrašivi i po, i najjači oni.
Kartaginski narod navali da preko Numiđana na najamnike baca ražnjeve, kuke za kačenje, maljeve; oni od kojih su konzuli strahovali, umirali su od močuga što su ih žene zavitlale; to je punski narod tamanio najamnike.
Bili su utočište potražili na vrhu brega. Pri svakom novom prodoru, sastav njihov sve se više stezao; dva puta je silazio, ali bi ga udar istog časa odbacio; Kartaginjani su, navrat-nanos, širili ruke, proturali koplja svojim drugovima među noge, i boli nasumice ispred njih. Klizalo se u krvi, suviše oštar nagib tla je činio da se mrtva tela skotrljaju nadole, pa su slonu koji se upirao da se uspe uz brdo, dopirali do trbuha; a njegova se prekraćena surla, široka na tom kraju, dizala s vremena na vreme, kao neka pijavica.
A onda stadoše svi. Kartaginjani su, uz šrkrgut zuba, razgledali vrh brda na kome su stajali varvari.
Najzad, oni navale odsečno, pa nanovo otpočne metež. Najamnici su ih često puštali da se približe, uz poklike da žele da se predaju; pa bi se onda uz stravično kikotanje, ubijali jednim udarcem, i kako su padali mrtvi, drugi su se na njih peli, da bi se branili. Nastajala je piramida koja je malo-pomalo rasla.
Uskoro ih nije bilo više od pedeset, pa ni dvadeset, trojica, pa samo dvojica, jedan Samnićanin naoružan sekirom, i Mato, koji je još držao svoj mač.
Samnićanin, savivši kolena, vitlao je sekirom naizmenično desno i levo, i upozoravao Mata, odakle su mu pretili udarci.
— Gospodaru! Ovamo! Gospodaru, onamo! Sagni se!
Mato je ostao bez naramenica, svog šlema i bez oklopa; bio je, štaviše, bez ičega na sebi — i od mrtvaca bleđi, nakostrešene kose, sa dva listića pene u uglu usana — i njegovim mačem, kojim je on tako žustro mlatarao, da se oko njega stvorio jedan oreol. Jedan mu je kamen prebio doručje; Samnićanina su ubili i sada se talas Kartaginjana stisnuo, da su ga dotakli. Tada on podiže ka nebu obe svoje prazne ruke, pa sklopi oči, — i raširivši ruke, kao čovek koji se odozgo, sa vrha rta baca u more, on se odrazio na koplja.
Oni se pred njim uklone. Nekoliko ih je puta on nasrnuo na Kartaginjane, ali su oni uvek ustuknuli i povlačili oružje.
Zakačio je nogom jedan mač. Hteo je Mato da ga ugrabi. Osetio je da su mu vezali pesnice i noge, i on padne.
Nar Havas je bio taj koji ga je od pre nekog vremena u stopu pratio a sa jednom od svojih velikih mreža, u koje je hvatao divlje zveri, i, iskoristivši trenutak kada se savio, uhvatio u nju.
Pa su ga privezali za slona, sva četiri od udova u krst; i svi oni koji nisu bili ranjeni, išli su mu kao pratnja i stuštili se, uz silnu dreku, prema Kartagini.
Novosti o pobedi su bile pristigle do tamo, na neobjašnjiv način, već oko tri sata noću. Na Hamonovoj klepsidri, bilo je isteklo pet, kada su oni stigli u Malku; Mato tada otvori oči. Kuće su tako osvetljene bile da je izgledalo da je i čitav grad u plamenu.
Nerazgovetno je do njega dopirala, silna neka graja, a on je, ležeći na leđima, gledao u zvezde.
A zatim se jedna vrata zatvore i njega tama obavije.
Sutradan, u taj isti čas, i poslednji od ljudi preostalih u Klancu sekire izdahnuo je.
Na dan kada su njihovi drugovi otišli, Zuaesi, koji su se vratili, bili su odronili stene i neko su ih vreme prehranjivali.
Varvari su stalno očekivali da vide Mata kako dolazi — i nikako nisu hteli da napuste planinu — zbog obeshrabrenosti, klonulosti, i one upornosti bolesnika, koji odbija da promeni mesto; najzad, kada su se zalihe iscrple, otišli su i Zuaesi. Znalo se da ih jedva oko dvanaest stotina ima, i nije bilo potrebe, da bi se dovršilo sa njima, slati vojnike.
Opasne zveri, lavovi naročito, bili su se za te tri godine, koliko je trajao rat, namnožili. Nar Havas je podigao veliku hajku, jurio ih, i pošto bi na izvesnom rastojanju privezao koze, on ih je poterao prema Klancu Sekire; — i svi su tu sada obitavali, kad je došao čovek, koga su Starci poslali da vidi šta je od varvara ostalo.
Po prostranstvu ravnice, lavovi su i leševi ležali, i mrtvi se nisu razlikovali od odeće i oružja. Svima je nedostajalo lice ili bar po jedna od ruku; neki su izgledali još netaknuti; ostali su se svi bili potpuno sasušili, i kacige im bile prašnjavim lobanjama napunjene: stopala što nisu više imala mesa, štrčala su pravo iz dokolenica, skeleti su još imali na sebi kabanice; kosti, koje je očistilo sunce, predstavljale su sjajne mrlje u pesku.
Lavovi su počivali, trbuhom na zemlji i obe šape ispruživši, stalno žmirkajući kapcima pod blještavilom sunca, još više pojačanim odbljescima od belih stena. Ostali su, prilegavši na sapi, ukočeno gledali predase; ili, napola utonuli u svoje velike grive, spavali smotani u klube, i svi odavali utisak da su siti, umorni i da se dosađuju. Bili su nepomični kao planine ili kao mrtvaci. Spuštala se noć; velike crvene pruge, zrakasto su se pružale na zapadu.
Nešto se, sa jedne od ovih gomila, što su neravnomerno ovu zaravan pogrbile a još nejasnije od aveti, bilo podiglo. Tada jedan od lavova pođe, svojim čudovišnim oblikom ocrtavajući crnu senku na pozadini od purpurnoga neba; — kada je čoveku bio sasvim blizu, on ga svali jednim jedinim zamahom šape.
A zatim se prostre odozgo, pa poče da mu vrhom svojih očnjaka, čupa utrobu.
Pa je posle svoju baš pozamašnu gubicu otvorio, i, tokom nekoliko minuta, on ispustio riku, čiji su odjek ponavljale planine, i koji se, napokon, u ovoj osami zagubio.
Najednom se odozgo skotrljaju mali oblutci. Začuje se i brzo tapkanje koraka, — i kraj brane, sa strane ždrela, pojave se šiljate njuške i uspravljene uši; zenice su im se divlje caklile. To su bili šakali, koji su prilazili da požderu ostatak.
Kartaginjanin, koji je odozgo posmatrao, nagnut nad provalijom, ode natrag.

XV

Mato



Kartagina je bila sva u radosti — toj nekoj dubokoj, sveopštoj, prekomernoj, pomamnoj; začepili su bili sve rupe od rušenja, nanovo sve kipove bogova ofarbali, ulicama su posuli bili grančice mitre, po uglovima raskršća dimio se tamjan, a masa po balkonima izgledala je, sa svojom šarolikom odećom, kao bokor cvetova što se otvarao na vazduhu.
Neprestan žagor glasova nadvikivale su vodonoše, koje su kvasile pločnik; Hamilkarovi robovi, nudili su u njegovo ime prženog ječma i komade sirovoga mesa; prilazilo se; grlilo se uz plač; i tirski gradovi, bili su zauzeti, nomadi porasturani a svi varvari uništeni. Akropolj je iščezao pod raznobojnim zastavama; mamuze na triremama, što su ih poređali na izlazu iz luke, presijavale su se kao neka dijamantska brana; svuda se osećao ponovo uspostavljeni poredak, početak novoga života, izliv bezgranične sreće: bio je to dan udaje Salambo za kralja Numidije.
Na terasi Hamonovoga hrama nebrojano je zlatno posuđe bilo je nakrcano po trima dugačkim stolovima, za koje je trebalo da zasednu sveštenici, Starci i Bogataši, a tu se poviše nalazio i onaj četvrti, za Hamilkara, Nar Havasa i nju; jer Salambo je, povrativši veo, bila spasila Otadžbinu, i, pretvarajući svadbu njenu u opštenacionalno veselja, tamo dole, na trgu, narod je očekivao da se ona i ukaže.
Ali mu je još gora žudnja raspaljivala njegovo nestrpljenje; uz ceremoniju bilo je obećano i pogubljenje Matovo.
Predložili su prvo da bude živ odran, pa da ga od pozadi jedan majmun tuca kamenom u glavu; pošto je on uvredio Tanidu, treba da je njeni majmuni i osvete. Drugi su bili došli na zamisao da mu na više mesta po telu ture lanene fitilje, natopljene uljem, i da ga takvoga prošetaju na kamili — i uživali bi pri pomisli kako će se krupna životinja smucati ulicama, noseći tog čoveka koji se grči u vatri, kao svećnjak kome je krake vetar zahvatio.
Ali koje to građane zadužiti da izvrše kaznu a ne uskratiti to svim ostalima? Takva se smrt priželjkivala, u kojoj bi ceo grad mogao da uzme učešća, i mogle sve ruke, sva oružja, sve stvari kartaginske, i to od uličnih ploča, pa do talasa u zalivu, da ga rastrgnu, zgnječe, izbrišu. Starci su tako odlučili da će on od svoje tamnice ići na Hamonov Trg, i bez ikakve pratnje i ruku vezanih na leđima; bilo je zabranjeno da ga udaraju u srce, kako bi što duže ostao u životu, i da mu bodu oči, kako bi mogao svoje mučenje da gleda do kraja, i da ga ničim ne gađaju, niti sa više od tri prsta odjednom dodiruju.
Iako nije bilo predviđeno da se on sve do pred kraj dana pojavi, ponekad bi im se pričinilo da ga vide, pa bi se sva masa sjurila ka Akropolju, i ulice se ispraznile, da bi se ista uz dugo negodovanje vratila. Ljudi su na istome mestu još od prethodne večeri stajali, i domunđavali se iz daljine, uz pokazivanje svojih noktiju, koje su pustili da im porastu, kako bi ih što bolje u njegovo meso zarili. Ostali su se unezvereno šetali; neko je od njih bio bled, kao da čeka na sopstveno pogubljenje.
Iznenada, iza Mapala, podignu se poviše glava visoke lepeze od perja. Bila je to Salambo, koja je izlazila iz svoje palate; svima se ote uzdah olakšanja.
Ali je povorci trebalo još dugo da priđe; išla je ona nogu pred nogu.
Prvo su prodefilovali sveštenici Pateka, pa oni Ešmounovi, Melkartovi, i sve zajednice redom, sa istim onim znamenjima i onim istim redom, koga su se pridržavali i kod žrtvovanja. Prvosveštenici Molohovi, prolazili su pognuta čela, a gomila se od njih izmicala, kao zbog neke grižnje savesti. Ali su sveštenici Rabete, stupali ponositim korakom, sa lirom u ruci; za njima su išle sveštenice u prozračnim haljinama, žuti ili crnim, i ispuštale ptičje krike, izvijajući se kao guje; ili bi se na zvuk flaute, one obrtale kako bi prikazale ples zvezda, dok je njihova lagana odeća, na ulice bacala dah sladunjavih mirisa. Među tim svim ženama, tapšalo se Kedešama sa obojenim trepavicama, koje su simbolično predstavljale hermafroditizam toga božanstva, a isto namirisane i obučene, nisu se, uprkos njihovim ravnim grudima i uskim kukovima, od njih ni razlikovale. Uostalom, toga je dana preovladao ženski način, i sve mu se ostalo podređivalo: neka je tajanstvena požudnost tim teškim vazduhom kružila; u dubini svetih šuma, već su palili buktinje; tu se noćas moglo očekivati silno bludničenje; samo su sa Sicilije, javne ženske doveli u tri lađe, a neke su i iz pustinje došle.
Strojevi, kako su pristizali, razvrstavali su se po dvorištu hrama, na spoljnim galerijama, i duž dvojnih stepenica, koje su se uza zid pele, i sastajale pri vrhu. Redovi belih haljina, ukazaše se među stubovima, a građevina se nastanjivala ljudskim kipovima, jednako nepomičnim, kao da su od kamena.
Zatim naiđoše upravitelji riznica, oblasni načelnici i svi Bogataši. Dole se silna nadigla graja. Iz susednih ulica, gomila je navirala: poslužitelji hramova, odbijali su ih udarcima batine; i pored Staraca, svih zlatnim kolajnama okrunjenih, na nosiljci koju je nadvisivao jedan purpurni baldahin, ukaza se Salambo.
Tada se podiže neopisiva vriska; cimbali i krotali još jače zasviraju. Zagrmeše daire a veliki purpurni baldahin zamače između dva velika stuba.
Da se pojavi opet na prvom spratu. A Salambo je koračala pod njim; onda ona odšeta preko terase da bi sela pozadi na nekakav tron, od kornjačinog oklopa napravljen. Pod noge joj tutnuše klupicu od slonovače sa tri stepenika; na obodu prvog, dva su crna deteta klečala, dok bi ona povremeno i jednu i drugu ruku, nakrcanu teškim prstenjem, položila na njihove glave.
Od nožnih članaka, svo do kukova, bila je ona uvijena u mrežu od školjkica, koje su trebale da dočaraju krljušt ribe što je kao sedef svetlucala:
Tamno plavi pojas, stezao joj je stas, a kroz dva izreza u obliku polumeseca, videle su joj se grudi, čiji su vrhovi bili zaklonjeni pločicama od džeta. Kosu joj je krasilo paunovo perje, posuto draguljima; širok plašt, beo kao sneg, spuštao se za njom, — i s laktovima uz telo, skupljenih kolena, dijamantskim grivnama pri vrhu mišica, stajala je sasvim uspravno, u jednoj uštogljenoj pozi.
Dva su mesta niže sedeli otac njen i suprug. Nar Havas, obučen u bledožutu haljinu, nosio je svoju krunu od okamenjene soli, ispod koje su izvirala dve kike, uvijene kao rogovi u Amona; a Hamilkar, sav u ljubičastoj tunici, zlatnim lozama izvezenoj, držao je ratnički mač za pojasom.
Iza Salambo, postrojeni, bili su Tanidini sveštenici u lanenim haljinama; sa njihove desne su strane, Starci, sa svojim zlatnim kolajnama, stvarali dugačku prugu od zlata, a Bogataši sa svojim smaragdnim žezlima, sa one druge, dugačak red zelenila, — dok su, sasvim na kraju, gde su poređani bili sveštenici Moloha, zbog boje njihovih plaštova, reklo bi se, kao jedan zid od purpura. Ostale su zajednice zauzimale stepenike niže. Gomila je zakrčila ulice. Uspinjala se ona i na kuće, i u dugom nizu, dolazila sve do Akropolja. Kako joj je narod bio pod nogama, a više glave nebeski svod, pa neizmernost mora oko sebe, zaliv, planine i pogled ka unutrašnjosti, Salambo sva se svojim sjajem pretakala u Tanidu, i činila samim tim Genijem Kartagine, njenom utelovljenom dušom.
Bilo je predviđeno da praznovanje do duboko u noć potraje, pa su postavili bili lustere sa puno krakova, kao drveće, na obojene vunene tepihe, što su okolo donjih trpeza bili. Veliki kljunasti bokali od beloga zlata, amfore od plavoga stakla, kašičice od krljušti, i okrugle pogače, tiskale su se u dva reda tanjira sa bisernim rubom; grozdovi, sve sa peteljkama, bili su kao tirze omotane u čokote od slonovače; snežne su se gromade topile na poslužavnicima od abonosovine, a limunovi, narovi, bundeve i lubenice, kao brdašca se izdizala iz visokih srebrnih posuda, razjapljene njuške, divlje su se svinje valjale po prašini od začina; zečevi, pokriveni svojim krznom, izgledali su kao da skakuću između cvetova. Školjke su bile punjene sitno iseckanim mesom; kolači su svi imali simbolične oblike; kada su odizali poklopce sa porcija, izletali su golubovi.
Pritom su robovi, zavrnute tunike, kružili na vrhovima prstiju; s vremena na vreme, lire su neku himnu svirale, ili bi se glasovi zaorili u horu. Ljudski žagor, neprekidan kao šum mora, neodređeno je lebdeo oko gozbe, i činilo se, kako je u jedan još širi sklad uljuljkuje; neko se setio onog najamničkog praznovanja; prepustiše se svi snovima o sreći; sunce poče da silazi, dok se mesečev mladi luk, već podizao na drugom kraju neba.
Međutim, Salambo, kao da ju je neko drugi pozvao, okrene glavu; narod koji je gledao u nju, pođe u pravcu njenog pogleda.
Na vrhu Akropolja, tog istog časa, otvoriše se vrata tamnice, u podnožju hrama isklesane u steni; na toj crnoj rupi, jedan je čovek, na pragu njenom, stajao sam.
On odatle pognut izađe, skoro presamićen, sa unezverenim pogledom, kao kada na slobodu puste divlju životinju.
Svetlost ga je zaslepljivala; neko je vreme ostao nepomičan. Svi su ga prepoznali, pa im se presekao dah.
Telo ove žrtve je za njih predstavljalo nešto posebno, i bilo skoro jednim verskim sjajem prošarano. Svi su se naginjali da bi ga videli, žene naročito. One su gorele od želje da se nagledaju onoga, koji im je pobio deci i muževe; a iz dubine njegove duše, izlazila je, uprkos svemu, ipak jedna besramna radoznalost, — želja da ga u celini upoznaju, želja smešana sa grižnjom savesti, koja se pretvorila u jedno neprevaziđeno gnušanje.
On pođe nazad; i stiša se pometnja izazvana iznenađenjem. Mnogi su podigli ruke, i on se više nije video.
Stepenište za Akropolj brojalo je šezdeset stepenika. On se niz njih spustio kao da ga je bujica sa vrha planine svalila; videlo se da je tri puta skočio, pa se dole, opet na obe pete dočekao.
Ramena su mu krvarila, prsa su dahtala silno potresena; a on se toliko napinjao, ne bi li pokidao veze, da su mu se, na golim krstima ukrštene ruke, nadimale, kao da su na njima imale zmije.
Od mesta na kome se tada našao, počinjalo je pred njim nekoliko ulica. U svakoj od njih se od početka, pa do kraja, na ravnomernom odstojanju protezao trostruki lanac od bronze, pričvršćen uz pupak bogovima Pateka: svetina se bila stisla uz kuće, dok su sredinom išle sluge Starih i vitlale kaišima.
Jedan od njih ga jako udari i pogura napred. Mato nastavi da korača.
Pružali su iznad njegovih lanaca ruke, vičući da mu je ostavljen prolaz preširok. A on je hodao, dok su ga svi ti prsti pipali, ubadali, cepali; kada je bio pri kraju jedne ulice, ukazivala se druga, više puta se on bacio na stranu da ih ugrize, ali bi ga vrlo brzo sklonili, njega zadržali lanci, i gomila bi prsnula u smeh.
Jedno mu dete rascepi uvo; devojčica, koja je u rukav sakrila vrh vretena, raspori mu obraz; čupali su mu čitave pregršti kose, kaiševe mesa kidali; drugi su mu trljali lice sunđerima nataknutim na motke i zamočenim u pomije. Sa desne strane grla, mlaz mu je krvi izbio: istog trenutka započe ludilo. Taj poslednji varvarin, za njih je sve varvare predstavljao; čitavu njihovu vojsku; oni su se za sve svoje poraze, užase svoje i sramote, njemu sada svetili. Narodno se besnilo izrodilo u zadovoljstvo; suviše zategnuti lanci su se savijali, na putu da puknu; više nisu osećali tapšanje robova, koji su ih udarali ne bi li ih odvratili; drugi su se na ispuste kuća kačili; svi su otvori u zidovima bili popunjeni glavama; a zlo koje nisu mogli da mu nanesu, oni su ga izvikivali.
Okrutne su to uvrede bile, pogane, sa podrugljivim hrabrenjima i kletvama; i kao da nije već isuviše sadašnjeg bola bilo, nagoveštavali su mu drugi, još strašniji, u večnosti.
To lajanje koje je Kartaginu uzduž i popreko ispunjavalo, na tako se glup način ponavljalo. Često jedan slog samo, — uz jedan promukao, dubok i pomaman prizvuk, — čitavih je nekoliko minuta i od čitavog naroda bio ponavljan. Zidovi su od njega podrhtavali od poda do tavanice, a dva su se ulična zida Matu činila kao da mu dolaze u susret i da ga odižu sa tla, kao dve ogromne ruke koje ga u vazduhu dave.
A on se prisećao, kako je u prošlosti bio nešto slično iskusio. Gomila je na terasama bila istovetna, isti su im pogledi bili, taj isti gnev; ali tada je on slobodno koračao, sve se sklanjalo, i bog mu se neki smilovao; — i to podsećanje, koje je sve jasnije postajalo — užasnom ga je tugom ispunjavalo. Senke su mu prolazile pred očima; grad mu se u glavi kolutao, a kako mu je krv šikljala iz jedne rane na kuku, osetio se on da umire; klecnuše mu kolena i on se tako lepo sruči na pločnik.
Neko ode da iz peristila Melkartovog hrama, donese sa jednog tronošca, od uglja užarenu šipku, pa proturivši je ispod prvoga lanca, prisloni mu je na ranu. Videli su svi kako se meso zadimilo; huk naroda, ugušio je njegov glas; ostao je uspravan.
Šest je koraka dalje, još i treći-četvrti put pao; uvek ga je neko novo mučenje podizalo. Kroz cevčice, duvali su na njega kapi ključalog ulja; na put bi mu stavili opiljke od slomljenog stakla; on je nastavljao da korača. Na uglu se Satebove ulice, on ispod nadstrešnice jednog dućana, naslonio na zid i nije kretao dalje.
Robovi Saveta, udarali su ga svojim bičevima od kože nilskog konja. Tako žestoko, i toliko dugo, da su i rese njihovih tunika bile natopljene znojem. Mato se činio, kao da ga se to ne dotiče; odjedanput, on se povratio, i potrčao nasumice, usnama praveći zvuk, kao oni koji cvokoću od silne hladnoće. On prođe redom ulicom Budes, ulicom Sepo, pređe preko Biljne Tržnice, pa stiže do Hamonovog Trga.
Sada je bio u svešteničkom posedu. Robovi su razdvajali svetinu; tu je više prostora bilo. Mato pogleda oko sebe i njegove oči susretnu Salambo.
Već na prve korake koje je napravio, ona se podigla bila: a zatim, nesvesno, kako se on približavao, i ona se malo-pomalo rubu terase primicala, i vrlo brzo, sve su spoljne stvari bile izbrisane, i ništa više nije primećivala osim Mata. U njenoj je duši nastupila tišina — jedan od onih ambisa u kojima ceo svet nestaje, pod pristiskom jedne jedine misli, uspomene, jednog pogleda. Taj čovek, koji je ka njoj koračao, privlačio ju je.
On sem očiju, ništa nije više od čovečjeg izgleda imao; to je bilo dugačko obličje, a potpuno crveno; njegovi izubijani udovi, visili su mu duž butine, ali se nisu mogli razlikovati od žila njegovih sasvim oguljenih članaka; usta su mu još bila širom otvorena. Iz očnih duplji sevali su plamenovi koji su se činili kao da mu se penju sve do kose; — i taj je nesrećnik koračao i dalje.
On je stigao do podnožja terase. Salambo se bila nagnula nad ogradu; njegove su je strašne zenice proučavale, i njoj dopre u svest sve ono što je on propatio radi nje. Iako je bio na umoru, ona ga ponovo vide u njegovom šatoru i na kolenima, kako joj zavlači ruke oko struka, mucajući joj slatke reči; ona je bila željna da ih oseti, još jednom, da ih još jedared čuje; ona nije htela da on umre! I baš u tom trenutku, Mato snažno uzdrhta; ona poče da vrišti. On se stropošta unazad i ne pokrenu se više.
Salambo skoro onesvešćenu, odnesoše sveštenici koji su se oko nje na njen presto sjatili. Oni su joj čestitali; bilo je to njeno delo. Svi su joj tapšali, i lupkali nogama, izvikujući njeno ime.
Neki se čovek bacio na leš. Iako bez brade, na ramenima mu je bio plašt sveštenika Molohovih, i za pojasom nož, kakav njima služi da sveto meso iseku na komade, a koji sa na kraju drške završavao zlatnom lopaticom. Jednim potezom, on Matu raspori prsa, pa mu iščupa srce. To isto zatim položi na kašiku, podiže svoju ruku, pa ga Šahabarim ponudi Suncu.
Sunce se iza talasa spuštalo. Njegovi zraci, kao duge strele, padali su na to potpuno crveno srce. Zvezda se zarivala u more onako kako su se smanjivali i otkucaji; pri poslednjem, i ona je iščezlo.
Tada, od zaliva, pa sve do Lagune, i od poluostrva pa do svetionika, na svim licima, po svim kućama i svim hramovima, bio je samo jedan usklik; neki put bi se zaustavio, pa bi ponovo otpočeo; zgrade su čak od njega uzdrhtale. Kartagina je sva bila kao skupljena u grču jedne titanske radosti i jedne bezgranične nade.
Nar Havas, pijan od ponosa, provuče svoju levu ruku oko struka Salambo, a u znak gospodarenja; dok je drugom dograbio zlatni putir i nasuo Geniju Kartaginskom.
Salambo je ustala kao i njen muž, da u tom položaju ispiju. Ona klonu, glavom unazad, preko naslona prestola, — pobledela, ukočena, otvorivši usta, — i njena se rasuta kosa obisnula sve do zemlje.
I tako završi sa životom kći Hamilkareva, jer se dotakla plašta Tanidinoga.