Sva imena - Žoze Saramago

Glavno mesto radnje ovog kafkijanskog romana je Centralni registar matične službe, sa svojom strogom hijerarhijom i armijom bezimenih činovnika koji u lavirintu kartoteka, kad traže neki dokument, moraju da vuku za sobom „Arijadnin konac“ kako bi uspeli da se vrate. Među njima se izdvaja samo „Gospodin Žoze“, jedini lik koji ima ime. Ni on ni drugi ljudi u romanu nemaju psihološke karakteristike, ne znamo koliko su stari, ne znamo čak ni kako izgledaju.

Kad ne obavlja svoj dosadan pisarski posao, Gospodin Žoze upražnjava neobičan hobi: kradom od nadređenih uzima iz Registra fascikle i iz njih vadi isečke iz novina o poznatim ličnostima. Jednom prilikom slučajno će uzeti fasciklu nepoznate žene, čija će sudbina početi da ga opseda. Iako zna kako može da je pronađe, on to ne želi jer mu veće uživanje predstavlja traganje za pojedinostima iz njenog života, što će ga odvesti u mnoge, čak i opasne avanture...

Za Pilar



Znaš ime koje su ti dali,

Ne znaš ime koje nosiš.

Knjiga izvesnosti

.


Iznad dovratka kapije stoji metalna tabla, uzana i duga, presvučena emajlom. Na beloj pozadini crnim slovima piše Centralni registar Matične službe. Emajl je na nekim mestima oguljen i izgreban. Kapija je stara, poslednji nanos smeđe boje se ljušti, brazde drveta koje izviruje nalik su strijama na koži. Na pročelju zgrade ima pet prozora. Čim se prekorači prag oseti se miris starog papira. Činjenica je da ne prođe ni dan a da u Matičnu službu ne pristignu novi papiri pojedinaca muškog i ženskog pola koji se tamo napolju rađaju, ali miris nikada ne stigne da se promeni, pre svega zato što svaki novi papir, čim izađe iz fabrike, neminovno počinje da stari, a onda i zato što se i obično na starom, a često i na novom papiru, svakodnevno upisuju uzroci smrti i na odgovarajuća mesta datumi, pa svaki papir dodaje svoj sopstveni miris, ne uvek neugodan nosnoj sluzokoži, što dokazuju izvesna aromatična isparenja koja se povremeno, sasvim nenametljivo, osete u prostorijama Matične službe, a koja osetljivi nosevi prepoznaju kao miris pola ruže, pola hrizanteme.
Odmah iza ulazne kapije nalaze se visoka staklena dvokrilna vrata koja vode u ogromnu pravougaonu salu gde rade službenici, odvojeni od stranaka dugim pultom koji spaja dva bočna zida prostorije, samo pokretna vratanca na jednom kraju pulta omogućavaju prolazak u unutrašnjost. Raspored mesta u sali, prirodno, poštuje hijerarhijsko ustrojstvo, no kako je harmoničan u tom pogledu, kao što se i očekuje, takav je i u pogledu geometrije, što je dokaz da nema nepomirljivog antagonizma između estetike i autoriteta. Za stolovima u prvom redu, paralelnom s pultom, sedi osam pisara, njihov je zadatak da primaju stranke. Iza njih se nalazi jedan red od četiri stola, takođe simetričan u odnosu na središnju osu koja kreće od vrata i gubi se negde u dubini, u mračnim krajevima zgrade. Tu sede referenti. Iza njih su zamenici načelnika, njih dvojica. Konačno, izdvojen, sam, kako i dolikuje, načelnik, kome se u svakodnevnoj komunikaciji obraćaju sa šefe.
Podela posla među službenicima sledi jednostavno pravilo, naime, da su svi službenici jednog ranga dužni da urade najviše što mogu, tako da samo najmanji mogući deo posla preostane službenicima iznad njih po položaju. To znači da pisari ne dižu glavu dan i noć, referenti su samo povremeno prezaposleni, zamenici načelnika sasvim retko, a načelnik gotovo nikada. Neprekidno vrzmanje one osmorice u prvom redu, koji ustaju čim sednu, trčeći neprestano od stola do pulta, od pulta do kartoteke, od kartoteke do arhive, neumorno ponavljajući ovo trčkaranje u svim mogućim kombinacijama, praćeno ravnodušnošću pretpostavljenih, kako neposrednih, tako i viših, ključna je okolnost koja bi mogla da rasvetli kako je moglo da dođe, i to tako sramotno lako, do zloupotreba, neregularnosti i falsifikovanja koji čine okosnicu ove priče.
Da ne bismo izgubili nit radnje u nečemu tako značajnom, red je da najpre znamo gde se nalaze i kako funkcionišu kartoteke i arhiva. Podeljene su, strukturno i u osnovi, ili, jednostavno rečeno povinujući se zakonu prirode, na dve velike oblasti, na kartoteke i arhive mrtvih i na kartoteke i arhive živih. Dokumentacija onih koji više nisu živi nalazi se, manje-više sređena, u zadnjem delu zgrade, čiji krajnji zid, zbog nezadrživog rasta broja umrlih, povremeno mora da bude porušen i ponovo ozidan nekoliko metara dalje. Kao što se lako da zaključiti, teškoće sa skladištenjem živih, ma koliko zabrinjavajuće budući da se ljudi neprestano rađaju, nisu sasvim nesavladive i do sad su rešavane prilično uspešno, ili mehaničkom horizontalnom kompresijom pojedinačnih dosijea smeštenih na policu, u slučaju arhive, ili korišćenjem tankih i ultratankih papira, u slučaju kartoteka. Uprkos nezgodnom problemu sa zidom u dnu zgrade, koji je već pomenut, hvale je vredna dalekovidost nekadašnjih arhitekata koji su projektovali Centralni registar Matične službe, predlažući i braneći od konzervativnih stavova određenih kolega, okrenutih prošlosti, postavljanje, odmah iza referenata, pet džinovskih konstrukcija polica koje se uzdižu sve do plafona, pri čemu je početak centralne police, koji gotovo dodiruje načelnikovu fotelju, povučen unazad, dok bočne police počinju da se pružaju od samog pulta, a preostale dve su, da se tako izrazimo, na pola puta. Ko god je video ove konstrukcije smatrao ih je kiklopskim i nadljudskim, one se prostiru po unutrašnjosti zgrade dalje nego što pogledom može da se dosegne, između ostalog i zato što od određene dubine počinje carstvo tame, a lampe se pale samo kada treba konsultovati određena dokumenta. Te police nose na sebi težinu živih. Mrtvi, to jest njihovi papiri, ugurani su unutra, složeni ne baš tako dobro kako bi dužno poštovanje nalagalo, zbog toga ih je i toliko teško pronaći kada neki rođak, notar ili sudski službenik dođe u Matičnu službu da zatraži sertifikate ili kopije dokumenata iz prošlih vremena. Lošu organizaciju ovog dela arhive dodatno otežava i činjenica da su upravo najstariji umrli najbliži takozvanom aktivnom području, dakle odmah iza živih, čineći tako, kako je to pametno izrazio načelnik Matične službe, dvostruko mrtav teret, budući da se njima retko ko bavi, tek se s vremena na vreme pojavi poneki ekscentrični istraživač istorijskih detalja od nevelikog značaja. Situacija nema rešenja, osim ako jednog dana ne bude odlučeno da se odvoje mrtvi od živih tako što će se na drugom mestu novi Registar Matične službe izgraditi isključivo zarad prikupljanja podataka o mrtvima, što se videlo kada se jedan od zamenika načelnika, u zao čas, setio da predloži da sređivanje arhive mrtvih počne da se obavlja obrnutim redom, dalje oni ranije umrli a bliže oni skorijeg datuma, sa ciljem da se omogući, prema njegovim birokratskim rečima, pristup savremenim mrtvacima, koji su, kao što je poznato, autori testamenata, ostavioci nasledstava, te stoga lako postaju predmet rasprave i sukoba dok se telo još nije ni ohladilo. Načelnik je sarkastično odobrio ideju, pod uslovom da sam predlagač bude zadužen da gura ka dnu zgrade, dan za danom, džinovsku masu ličnih dokumenata starih pokojnika, da bi se tako napravilo mesto za novoumrle. Nastojeći da sabotira katastrofalan i neostvariv predlog, a i da bi odagnao iz svog duha osećaj poniženja, zamenik načelnika nije našao bolji način do da zatraži od pisara da mu prebace deo svog posla, poremetivši tako tradicionalni poredak i odozgo i odozdo. Nakon ove epizode porastao je nered, procvetao nemar, uvećala se neizvesnost, i to toliko da se jednog dana u lavirintu katakombi arhive mrtvih izgubio jedan istraživač koji se, nekoliko meseci nakon apsurdnog predloga, pojavio u Centralnom registru matične službe kako bi obavio izvesna naručena mu heraldička istraživanja. Nađen je, gotovo čudom, posle nedelju dana, izgladneo, žedan, iscrpljen, u agoniji. Preživeo je samo zahvaljujući očajničkom potezu, proždiranju ogromnih količina stare hartije koja, budući da nije morala da se žvaće jer se raspadala u ustima, nije baš mogla ni da dovoljno utoli glad, niti je bila hranljiva. Načelnik Centralnog registra Matične službe, koji je već bio naložio da mu se na sekreter donesu izvod i predmet nerazumnog istoričara kako bi ga proglasili mrtvim, rešio je da zažmuri na štetu, zvanično pripisanu pacovima, i izdao službenu naredbu koja je nalagala, pod pretnjom kazne i oduzimanja plate, obavezu korišćenja Arijadninog konca za svakoga ko bi se uputio u arhivu mrtvih.
U svakom slučaju, ne bi bilo pravedno zaboraviti ni teškoće živih. Više je nego izvesno i dobro znano da smrt, da li zbog prirodne nesposobnosti ili zbog zlobe stečene iskustvom, ne bira svoje žrtve u skladu s dužinom njihovog života, postupak koji je, inače, uzgred budi rečeno, ako je verovati rečima nebrojenih filozofskih i religijskih autoriteta koji su se time bavili, na kraju kod čoveka spontano proizveo, različitim i ponekad kontradiktornim putevima, paradoksalni efekat intelektualne sublimacije prirodnog straha od smrti. Ali da se vratimo našoj priči, smrt nikada neće moći da bude optužena za to što je, bez zasluga ili nekog drugog očiglednog motiva, ostavila na svetu neograničeno dugo nekog zaboravljenog starca samo da bi sve više i više stario. Opšte je poznato da koliko god da su starci dugovečni na kraju im uvek kucne sudnji čas. Ne prođe ni dan da pisari ne moraju da skinu predmete s police živih i odnesu ih do ostave u dnu zgrade, i ne prođe ni dan a da ne moraju da guraju ka vrhu police one koji preostaju, mada ponekad, zbog ironičnih hirova tajanstvene sudbine, samo do narednog dana. U skladu s takozvanim prirodnim poretkom stvari, dolazak na vrh police znači da se sreća već umorila, da nije preostao još dug put. Kraj police je, u svakom značenju, početak pada. Nađe se, međutim, poneki predmet koji, ne zna se zašto, zastane na ivici ponora, otporan na poslednji kovitlac, godinama i godinama duže nego što je preporučljivo trajanje ljudskog veka. U početku, ti predmeti kod službenika bude profesionalnu radoznalost, ali ne prođe dugo a da ne počnu da u njima izazivaju nestrpljenje, kao da bezobzirna tvrdoglavost tih metuzalema skraćuje, izjeda, proždire i samu njihovu životnu perspektivu. Sujeverni činovnici tu nisu bili sasvim u krivu, ako uzmemo u obzir brojne slučajeve službenika svih kategorija čiji su predmeti prerano uklonjeni iz arhive živih, dok su papiri uporno preživelih, držani napred, sve više žuteli, dok nisu postali tamne i ružne mrlje na pročeljima polica s kojih su stranke sklanjale pogled. U takvom jednom trenutku načelnik Matične službe je rekao jednom od pisara, Gospodine Žoze, zamenite mi one omote.

.


Pored svog ličnog imena Žoze, Gospodin Žoze ima i prezimena, i to ona najobičnija, bez onomastičkih ekstravagancija, jedno s očeve a drugo s majčine strane, kako to običaj nalaže, zakonito nasleđena, a što bismo mogli da utvrdimo u krštenici koja se nalazi u Matičnoj službi kada bi značaj ovog slučaja opravdao takvo interesovanje i rezultat provere zasluživao potvrdu onoga što je već znano. Međutim, iz nekog nepoznatog razloga, ukoliko nije u pitanju puka beznačajnost dotičnog službenika, kada Gospodina Žozea pitaju kako se zove, ili kada mu okolnosti nalažu da se predstavi, Ja sam Taj i Taj, zalud je izgovarao puno ime i prezime budući da su sagovornici pamtili samo prvu reč, Žoze, kojoj bi kasnije dodali, ili ne bi, shodno stepenu prisnosti ili prilici, zvaničan ili familijaran ton. Da odmah razjasnimo, ono gospodin ne vredi toliko koliko je u početku obećavalo, barem ovde, u Centralnom registru Matične službe, jer to što se svi jedni drugima tako obraćaju, od načelnika do najmlađih pisara, ne znači tek formalno poštovanje hijerarhijskih odnosa, jer se u načinima izgovaranja te kratke reči, a u zavisnosti od nivoa autoriteta ili trenutnog raspoloženja, mogu uočiti različite modulacije kao što su snishodljivost, nervoza, ironija, prezir, poniznost, laskanje, što lepo pokazuje dokle mogu da idu izražajne mogućnosti nekoliko kratkih glasova koji, tako sjedinjeni, na prvi pogled, čini se, znače samo jedno. Sa dva sloga u Žoze, i tri sloga u gospodin, kada oni prethode imenu, događa se manje-više isto. U njima će uvek biti moguće, kada se pomenutom neko obrati, bilo u Matičnoj službi ili van nje, osetiti ton prezira, ili ironije, ili nervoze, ili snishodljivosti. Ostali tonovi, tonovi poniznosti i laskanja, prevrtljivi i melodični, nikada neće zazvučati u uhu pisara Gospodina Žozea, njima nema mesta u hromatskom rasponu osećanja ljudi koji mu se obično obraćaju. Treba pojasniti, međutim, da su neka od tih osećanja mnogo složenija od onih ranije nabrojanih, na neki način osnovnih i očiglednih, jednostavnih. Kada je, na primer, načelnik izdao naređenje, Gospodine Žoze, zamenite mi one omote, pažljivo i istančano uvo verovatno bi prepoznalo u tom tonu nešto što bi se moglo svrstati, uz ogradu od očigledne protivrečnosti pojmova, u autoritarnu ravnodušnost, to jest u tako samouverenu moć koja ne samo što ignoriše osobu kojoj se obraća, ne uputivši joj ni jedan jedini pogled, već svakako nedvosmisleno daje na znanje kako se neće spustiti tako nisko da kasnije proveri da li je naređenje izvršeno. Da bi dohvatio gornje police, visoko, gotovo uz plafon, Gospodin Žoze je morao da se posluži visokim merdevinama, a pošto je, na nesreću, patio od tog uznemirujućeg nervnog poremećaja koji prostim jezikom zovemo strah od visine, nije mu preostajalo ništa drugo nego da se veže za prečke jakim kaišem kako ne bi prosuo kosti po kamenom podu. Dole, nikom od njegovih kolega iz iste kategorije, nadređene da i ne pominjemo, nije ni na pamet padalo da podigne pogled i vidi da li je sve kako treba. Ravnodušnost je pravdana time da se to podrazumeva.
U početku, a taj seže mnogo vekova unazad, službenici su živeli u Centralnom registru Matične službe. Ne baš u njemu, u esnafskom promiskuitetu, već u jednostavnim kamenim kućicama sagrađenim duž bočnih zidova, poput malenih nezaštićenih kapela koje su se zakačile za telo robusne katedrale. Te kuće su imale po dvoja vrata, jedna na koja se normalno ulazilo s ulice, i druga, dodatna, diskretna, gotovo nevidljiva, koja su bila veza s velikim hramom arhive, što je u ono vreme i kasnije dugi niz godina smatrano izuzetno blagotvornim za dobro funkcionisanje službe, budući da službenici nisu morali da gube vreme putujući s kraja na kraj grada, niti je saobraćaj mogao da bude opravdanje kada bi zakasnili da se upišu u knjigu prisutnih. Osim ove logističke prednosti, zgodno je bilo i to što je odgovarajuća inspekcija veoma lako mogla da proveri govore li istinu kada bi javili da su bolesni. Na nesreću, promena opštinskih merila u pogledu urbanističkog plana za deo grada gde se nalazio Centralni registar Matične službe bila je razlog što su te simpatične kućice srušene, osim jedne koju su nadležne vlasti odlučile da zadrže kao činjenični dokaz arhitekture minule epohe i kao uspomenu na sistem radnih odnosa koji je, uprkos banalnim kritikama savremenog doba, ipak imao svoje dobre strane. To je kuća u kojoj živi Gospodin Žoze. Nije to bilo namerno, nisu ga izabrali da bude poslednji čuvar prošlosti, ako je tako i ispalo, bilo je to samo zbog položaja kuće, u jednom ćošku koji nije bio predviđen za preuređivanje, dakle nije bila u pitanju ni nagrada ni kazna, jer ih Gospodin Žoze nije zasluživao, ni jedno ni drugo. Dozvoljeno mu je da nastavi da živi u kući, to je sve. U svakom slučaju, kao znak da su se vremena promenila i da bi se izbeglo da to neko lako protumači kao privilegiju, vrata koja povezuju kućicu s Matičnom službom osuđena su na katanac, to jest naredili su Gospodinu Žozeu da ih zaključa i upozorili ga da tuda više ne sme da prolazi. Zbog toga Gospodin Žoze mora svakodnevno da ulazi i izlazi kroz veliku kapiju Centralnog registra Matične službe, poput svih drugih, čak i kada bi nad gradom besnela najžešća oluja. Treba reći, međutim, da njegov metodični duh oseća olakšanje pokoravajući se načelu ravnopravnosti, čak i kada je to, kao u ovom slučaju, na njegovu štetu, čak i kada bi, pravo rečeno, više voleo da ne mora uvek on da bude taj koji se penje na merdevine da zameni omote starih predmeta, naročito zato što ima fobiju od visine, kao što je već pomenuto. Gospodin Žoze poseduje pohvalnu sramežljivost onih koji ne idu naokolo žaleći se na svoje nervne i duševne poremećaje, prave i izmišljene, te najverovatnije o svojoj boljci nikada nije ni govorio kolegama, u suprotnom, oni bi ga samo zastrašeno gledali kada bi se popeo na merdevine, bojeći se da ne padne pravo njima na glavu. Kada se Gospodin Žoze konačno spusti na zemlju, još pomalo ošamućen, prikrivajući iz sve snage ostatke vrtoglavice, drugim službenicima, kako kolegama, tako i nadređenima, nije ni nakraj pameti u kakvoj su se opasnosti nalazili.
Došao je trenutak da objasnimo kako je, uprkos tome što je morao toliko da obilazi da bi ušao u Centralni registar Matične službe i vrati se kući, Gospodinu Žozeu zadovoljstvo i olakšanje doneo tek katanac na vratima. Nije bio od onih kojima kolege dolaze u posetu u pauzi za ručak, a ako bi nekad i pao u postelju, sam bi otišao do sale da se javi svom nadređenom zameniku načelnika, kako ne bi bilo sumnje u njegovo službeničko poštenje i kako ne bi morali da mu šalju zdravstvenu inspekciju u kućnu posetu. Zabranom korišćenja vrata još više je umanjena verovatnoća da će se neko tajno ušunjati u njegovo domaće skrovište, recimo kada bi slučajno ostavio na stolu ono čemu je godinama posvećivao toliko truda, to jest svoju važnu zbirku vesti o ljudima iz zemlje koji su, ili po dobru ili po zlu, postali slavni. Stranci, koliko god poznati bili, nisu ga zanimali, njihova dokumenta nalazila su se u udaljenim matičnim službama, ako ih tamo uopšte tako zovu, ispisana na jezicima koje on ne bi umeo da odgonetne, odobrena zakonima koje on ne poznaje, tu čak ni najviše merdevine ne bi pomogle. Osobe poput Gospodina Žozea nalazimo svuda, troše svoje vreme, ili vreme za koje veruju da im pretiče, na sakupljanje markica, novčića, medalja, ćupova, razglednica, kutija šibica, knjiga, satova, sportskih majica, autograma, kamenja, glinenih lutaka, praznih konzervi pića, anđelčića, kaktusa, programa iz opere, upaljača, hemijskih olovaka, sova, muzičkih kutija, boca, bonsaija, slika, šolja, staklenih obeliska, porcelanskih pataka, starih igračaka, karnevalskih maski, a to verovatno čine zbog nečega što bismo mogli nazvati metafizičkom teskobom, možda zato što ne mogu da podnesu ideju o haosu kao istinskom vladaru univerzuma, pa svojim slabašnim snagama i bez božanske pomoći pokušavaju da u ovaj svet zavedu neki red, izvesno vreme u tome i uspevaju, ali samo dok mogu da brane svoju zbirku, jer kada dođe dan da se ona rasparča, a taj dan uvek dođe, bilo zbog smrti ili umora kolekcionara, sve se vraća na početak, sve se ponovo izmeša.
No, dobro, budući da je ova manija Gospodina Žozea očito jedna od najbezazlenijih, nije jasno zašto se toliko čuva od toga da iko čak i posumnja da on sakuplja isečke iz novina i časopisa s vestima i slikama slavnih, bez ikakvog drugog razloga osim same te slave, pošto mu je nevažno da li su u pitanju političari ili generali, glumci ili arhitekte, muzičari ili fudbaleri, biciklisti ili pisci, špekulanti ili balerine, ubice ili bankari, prevaranti ili kraljice lepote. Nije oduvek bio ovako tajnovit. Istina je da s ono malo kolega s kojima je donekle blizak nikada nije želeo da priča o toj razonodi, no to je zbog toga što je bio stidljiv, a ne zato što je bio svestan straha da bi ga mogli ismejati. Nastojanje da tako brižljivo odbrani svoju privatnost javilo se ubrzo pošto su srušene kuće službenika Centralnog registra Matične službe ili, tačnije, nakon što je upozoren da ne sme više da koristi vrata koja povezuju kuću s Matičnom službom. Možda je u pitanju puka slučajnost, kao tolike druge, pošto nije baš jasno u kakvoj su vezi, direktnoj ili bliskoj, ta činjenica i tako nagla potreba za tajanstvenošću, no dobro je poznato da ljudski duh često donosi odluke kojima naizgled ne zna razlog, mada se može pretpostaviti da to čini pošto je kroz um prošao takvom brzinom da više nije u stanju ni da prepozna puteve kojima se kretao, a kamoli da njima ponovo prođe. Bilo da je tako ili nije, bilo da je objašnjenje ovo ili bilo koje drugo, jedne noći u poodmakli čas, u svojoj kući, sređujući natenane dokumenta nekog biskupa, Gospodin Žoze je doživeo prosvetljenje koje će mu promeniti život. Vrlo je moguće da ga je iznenadna pojačana svest o prisustvu Matične službe s druge strane debelog zida, one ogromne police natovarene živima i mrtvima, mala i prigušena svetiljka nad načelnikovim stolom, upaljena po ceo dan i celu noć, gusta tama koja prekriva prolaze između ormana s policama, mrak ambisa u dnu hrama, samoća, tišina, da ga je sve to, u jednom trenutku, već pomenutim zamršenim putevima uma nateralo da shvati kako nešto suštinsko nedostaje njegovim zbirkama, a to je poreklo, koren, izvorište, drugim rečima, jednostavan zapis o rođenju slavnih čijem je prikupljanju vesti iz javnog života bio posvećen. Nije znao, recimo, kako su se zvali biskupovi roditelji, niti ko su mu bili kumovi na krštenju, niti gde se tačno rodio, u kojoj ulici, u kojoj zgradi, na kom spratu, a što se tiče datuma rođenja, da li je tačno ono što se slučajno nalazi u jednom od tih isečaka, samo bi zvaničan zapis iz Matične službe, očigledno, bio verodostojan, nipošto neautentičan podatak iz štampe, ko zna koliko je uopšte i tačan, novinar je možda pogrešno čuo ili prepisao, korektor je mogao da ga promeni u potpunu suprotnost, ne bi bilo prvi put u istoriji korekture da se tako nešto dogodi. Rešenje mu je bilo nadohvat ruke. Čvrsta uverenost načelnika Centralne Matične službe u potpuni uticaj svog autoriteta, sigurnost da će svaka naredba izašla iz njegovih usta biti izvršena uz najveću moguću tačnost i savesnost, bez opasnosti od hirovitih postupaka ili proizvoljnih tumačenja podređenog koji je primi, bili su razlog zbog kojeg je ključ od vrata za vezu s Matičnom službom ostao u posedu Gospodina Žozea. Koji se nikada ne bi setio da ga iskoristi, koji ga nikada ne bi izvadio iz fioke gde ga je držao da nije zaključio kako njegovi napori dobrovoljnog biografa uistinu malo čemu služe ukoliko se u njih ne uvrsti neki pismeni dokaz u vidu dokumenta, ili njegove verne kopije, o postojanju, i to ne samo stvarnom već i zvaničnom, osobe čiji se životopis ispisuje.
Sada zamislite, ako možete, nervno stanje, uzbuđenje Gospodina Žozea dok je prvi put otvarao zabranjena vrata, žmarce koji su ga zadržali na ulazu, kao da je zakoračio na prag prostorije u kojoj je sahranjen jedan bog čija moć, suprotno predanju, ne dolazi od vaskrsenja već od odbijanja da vaskrsne. Samo su mrtvi bogovi zauvek bogovi. Zastrašujući obrisi na policama pretrpanim papirima kao da su probijali nevidljivu tavanicu i penjali se ka crnom nebu, slaba svetlost nad načelnikovim stolom izgledala je kao daleka, prigušena zvezda. Iako je dobro poznavao teritoriju po kojoj će se kretati, Gospodin Žoze je, povrativši dovoljno pribranosti, shvatio da će mu biti potrebna pomoć svetiljke ukoliko ne želi da se sapliće o nameštaj, no pre svega da bi, ne izgubivši mnogo vremena, stigao do biskupovih dokumenata, prvo do izvoda, a zatim i do predmeta. U fioci u kojoj je čuvao ključ držao je jednu baterijsku lampu. Otišao je po nju, a zatim je, kao da mu je svetlost u ruci rodila u srcu novu hrabrost, gotovo odlučno zakoračio između stolova, sve do pulta pod kojim se nalazila obimna kartoteka živih. Brzo je našao biskupov izvod. Na sreću, polica na kojoj je bio arhiviran dotični predmet nije se nalazila na visini većoj od dohvata ruke. Stoga nije morao da koristi merdevine, ali je sa zebnjom pomislio na to u šta će mu se život pretvoriti kada bude morao da se penje do viših delova police, tamo gde počinje crno nebo. Otvorio je orman s formularima, uzeo po jedan od svake vrste i vratio se kući, ostavljajući otključana vrata. Zatim je seo i rukom, koja je i dalje drhtala, počeo da prepisuje u prazne formulare biskupove lične podatke, celo ime, sa svim prezimenima i detaljima, datumom i mestom rođenja, imenima roditelja, imenima kumova, imenom paroha koji ga je krstio, imenom službenika Centralne matične službe koji ga je upisao, sva imena. Ovaj kratkotrajan posao ga je izmučio, oznojeni dlanovi, žmarci po leđima, vrlo dobro je znao da se ogrešio o načela službe. Zapravo, ništa ne umara toliko kao borba, i to ne sa sopstvenim duhom već s apstrakcijom. Obelodanivši te papire, počinio je disciplinski, etički, pa možda čak i zakonski prekršaj. Ne stoga što su podaci u njima pohranjeni ili tajni, jer to nisu, budući da je svako mogao da dođe u Matičnu službu i zatraži kopije ili uverenja o biskupovim dokumentima a da ne objašnjava svrhu takve molbe, već zato što nije poštovao lanac hijerarhije delajući bez potrebnog naređenja ili ovlašćenja nadređenog lica. Pomislio je da odustane, da ispravi nepravilnost svog čina tako što će pocepati i uništiti nedolične kopije, predati ključeve načelniku, gospodine šefe, ne želim da budem odgovoran ukoliko nešto nestane iz Matične službe, i nakon toga zaboravi na, da se tako izrazimo, uzvišene minute koje je upravo proživeo. Međutim, prevagnuli su zadovoljstvo i ponos što je saznao sve, tu reč je upotrebio, Sve iz biskupovog života. Pogledao je orman u kojem je držao kutije sa zbirkama isečaka i nasmešio se od intimnog zadovoljstva pomislivši na posao koji ga sada čeka, na noćne izlaske, na temeljno prikupljanje izvoda i predmeta, na kopiju ispisanu najlepšim rukopisom, bio je toliko srećan da ga čak ni to što je znao da će morati da koristi merdevine nije onespokojavalo. Vratio se u Matičnu službu i stavio biskupova dokumenta na mesto. Zatim je, uz samopouzdanje koje nije osetio nikada ranije, prešao lampom naokolo, kao da konačno zaposeda nešto što mu je oduvek pripadalo a što je tek sada mogao da proglasi svojim. Zastao je na trenutak posmatrajući šefov sekreter, osenčen mutnom svetlošću koja se spuštala sa tavanice, da, to je ono što treba da uradi, da sedne u tu stolicu, od danas će on biti istinski gospodar arhiva, pošto je bio u obavezi da ovde provodi dane, kada bi hteo, samo bi on mogao svojevoljno ovde da proživi i noći, dok se sunce i mesec bez prestanka vrte oko Centralnog registra Matične službe, koji je svet i centar sveta. Uvek se govori o prvom danu da se označi početak nečega, a zapravo treba računati prvu noć, ona je uslov dana, noć bi bila večna da nema noći. Gospodin Žoze sedi u načelnikovoj stolici i tu će ostati sve do zore osluškujući prigušeno šuškanje dokumenata živih u dubokoj tišini dokumenata mrtvih. Kada je prestala da svetli gradska rasveta i pet prozora iznad velikih ulaznih vrata poprimilo tamnosivu boju, ustao je iz stolice i ušao u kuću, zatvorivši za sobom prolazna vrata. Umio se, obrijao, doručkovao, odložio biskupova dokumenta, obukao svoje najbolje odelo i tačno na vreme izašao kroz druga vrata, ona koja vode na ulicu, obišao zgradu i ušao u Matičnu službu. Niko od kolega nije primetio ko je došao, na pozdrav su odgovorili kao i obično, rekli su Dobar dan, Gospodine Žoze, i nisu bili svesni s kim razgovaraju.

.


Srećom, nema mnogo slavnih ljudi. Čak i kada se primene neoriginalni i blagonakloni kriterijumi za izbor i reprezentativnost, poput onih koje smo videli da primenjuje Gospodin Žoze, nije lako, naročito u maloj zemlji, doći do okrugle cifre od sto zaista slavnih ljudi a ne upasti u poznatu slabost antologija sto najboljih ljubavnih soneta ili sto najpotresnijih elegija, kod kojih s pravom možemo da posumnjamo kako je nekoliko poslednjih izabrano samo da bi se zaokružio broj. Gledano u celini, zbirka Gospodina Žozea uveliko je premašivala stotinu, ali za njega, baš kao i za autore antologija elegija i soneta, broj sto je bio granica, ograničenje, nec plus ultra, ili, prostim recima, poput litarske flaše koja, koliko god se trudili, nikada neće moći da primi više od litra tečnosti. Takvom načinu razumevanja relativnog karaktera slave nije, verujemo, neprikladan epitet dinamičan, budući da se zbirka Gospodina Žozea, neizbežno podeljena u dva dela, to jest s jedne strane stotinu najslavnijih, s druge strane oni koji nisu toliko postigli, nalazi u neprestanom pokretu u onom delu koji, po dogovoru, zovemo graničnim. Slava je, avaj, dašak koji kako dođe, tako i prođe, vetrokaz koji se okreće čas na sever, čas na jug, i kao što se dešava da neko iz beznačajnosti pređe među slavne a da ne zna zašto, tako neretko nakon povlačenja po zavodljivom oreolu javnosti završi ne znajući ni sam kako se zove. Kada se ove nevesele istine primene na zbirku Gospodina Žozea, jasno je da i u njoj ima slavnih uspona i dramatičnih padova, neko je ušao iz dopunske grupe u grupu glavnih, drugi više nije mogao da stane u flašu pa je izbačen napolje. Zbirka Gospodina Žozea veoma nalikuje na sam život.
Vredno radeći, ponekad i po celu noć, sve do zore, uz predvidive negativne posledice na stepen produktivnosti koji je bio u obavezi da zadovolji tokom uobičajenog radnog vremena, Gospodin Žoze je za nepune dve nedelje priveo kraju prikupljanje i prenos originalnih podataka u pojedinačne predmete stotine najslavnijih osoba iz svoje zbirke. Prolazio je kroz trenutke neopisive panike svaki put kada je trebalo da se popne na poslednju prečku merdevina kako bi dosegao najviše delove polica, gde je, kao da nije dovoljno to što je patio od vrtoglavice, izgledalo kao da su svi paukovi iz Centralnog registra Matične službe odlučili da ispletu najgušće, najprašnjavije i najzamršenije mreže koje su ikada dotakle ljudsko lice. Od gađenja ili, grublje rečeno, užasa, mlatarao je rukama kao lud da odagna odvratan dodir, sreća da je kaišem bio čvrsto vezan za prečke na merdevinama, ali ponekad je malo nedostajalo da se i on i one survaju, zajedno s oblakom prepotopske prašine i pod pobedonosnom kišom papira. U jednom od tih mučnih trenutaka pomislio je čak da se odveže i prihvati opasnost od slobodnog pada. To se dogodilo kada je zamislio sramotu koja bi zauvek ukaljala njegovo ime i sećanje na njega kada bi šef ujutru ušao i naleteo na njega, Gospodina Žozea, između dva ormana s policama, mrtvog, polomljene glave, s iscurelim mozgom, komično privezanog kaišem za merdevine. Zatim je shvatio da bi odvezan izbegao samo komičnu situaciju, ne i smrt, te da se stoga ne vredi odvezivati. Boreći se protiv strašljive prirode s kojom je došao na ovaj svet, tamo negde pri kraju zadatka, i uprkos tome što je morao da radi gotovo po mraku, uspeo je da uspostavi i usavrši takvu tehniku smeštanja i rukovanja predmetima da za nekoliko sekundi dođe do potrebnih dokumenata. Kada se prvi put usudio da ne koristi kaiš, bilo je to kao da je u svoju preskromnu biografiju pisara upisao besmrtnu pobedu. Bio je smožden, neispavan, s drhtavicom u stomaku, ali srećan kao nikada do tada, kada je slavna osoba zavedena pod brojem sto, sada identifikovana u skladu sa svim pravilima Matične službe, zauzela svoje mesto u odgovarajućoj kutiji. Pomislio je Gospodin Žoze da bi mu posle tolikog napora prijao odmor, pa je, budući da je vikend počinjao narednog dana, odlučio da odloži za ponedeljak drugi deo posla, to jest da omogući regularan građanski status za onih četrdesetak slavnih iz zadnjih redova, koji su i dalje čekali. Nije ni sanjao da će mu se uskoro dogoditi nešto mnogo ozbiljnije od običnog pada s merdevina. Posledica pada mogla bi da bude okončanje života, što bi, bez ikakve sumnje, imalo izvesni značaj iz statističke i lične perspektive, ali od kakvog je to značaja, pitamo mi, ako je, uprkos tome što je život biološki ostao isti, to jest, isto je biće, iste ćelije, iste crte lica, isti stas, isti način gledanja, viđenja i posmatranja, a da statistika nije mogla da uoči promenu, ovaj život postao drugi život, i ta osoba postala neka druga osoba.
Teško mu je pala neuobičajena sporost s kojom su se ta dva dana razvlačila, ta subota i nedelja, kao večnost. Vreme je provodio vadeći isečke iz novina i časopisa, povremeno je otvarao pregradna vrata kako bi posmatrao Matičnu službu u svoj njenoj tihoj veličanstvenosti. Uživao je u svom poslu više nego ikada, zahvaljujući njemu uspeo je da uđe u intimu tolikih slavnih ljudi, da sazna, na primer, ono što su neki od njih po svaku cenu hteli da sakriju, da su deca nepoznatog oca ili nepoznate majke, ili nepoznata oba roditelja, što je bio slučaj jedne od njih, ili bi govorili da potiču iz sedišta neke opštine, ili okruga, a zapravo su rođeni u zabačenom seocetu, na nekom raskršću s varvarskom prizvukom u nazivu, čak možda u mestu koje prosto smrdi na đubrivo i štalu, i koje bi lako moglo biti bezimeno. Uz takve misli, i druge slične sumnjičave prirode, dočekao je Gospodin Žoze ponedeljak, prilično oporavljen od ogromnih napora, uprkos neizbežnoj nervnoj napetosti čiji je uzrok neprestani sukob želje i straha, odlučan da se suoči s novim noćnim ekskurzijama i novim strašnim penjanjima. Dan mu je, međutim, odmah, od jutra, zagorčan. Zamenik načelnika zadužen za štednju saopštio je načelniku kako je u poslednje dve nedelje uočio trošak izvoda i omota predmeta koji, čak i ako se uzme u obzir administrativno prihvatljiv prosek pogrešno ispunjenih formulara, ne odgovara, takav utrošak, broju rođenih novoupisanih u matični registar. Načelnik je želeo da zna šta je preduzeo podređeni kako bi proverio razloge za neuobičajeno trošenje i šta još namerava da učini kako se tako nešto ne bi ponovilo. Zamenik je, diskretno, objasnio da još nije preduzeo nikakve mere, da ne dozvoljava sebi ni da ima ideju, a kamoli da preuzme inicijativu pre nego što slučaj izloži nadređenim strukturama, kao što je u tom trenutku i činio. Suvo, kao i uvek, načelnik je odgovorio, Već ste izložili, sada delajte, i da ne čujem više ni reč o tome. Zamenik je otišao za svoj sto da razmisli, pa je nakon sat vremena odneo šefu nacrt internog dopisa po kojem će orman s formularima od sada biti pod ključem, koji će uvek biti kod njega, kao odgovornog za troškove. Načelnik je napisao Neka bude tako, zamenik je razmetljivo zaključao orman kako bi svi primetili promenu, a Gospodin Žoze je, nakon prvobitnog straha, odahnuo što je imao vremena da završi najvažniji deo svoje zbirke. Pokušao je da se priseti koliko još formulara ima kod kuće u rezervi, možda nekih dvanaest, možda petnaest. Nije kraj sveta. Kada ih potroši, prepisaće na listove običnog papira trideset preostalih, razlika će se ticati samo estetike. Ne može se uvek imati sve, pomislio je tešeći se.
Nije bilo razloga da na njega, kao na mogućeg autora zloupotrebe formulara, padne veća sumnja nego na bilo kog od njegovih kolega iz iste kategorije, budući da su samo oni, pisari, popunjavali izvode i omote predmeta, no zbog osetljivih živaca Gospodin Žoze je čitav taj dan strepeo da bi trzaji njegove nemirne savesti mogli biti vidljivi i primećeni. Uprkos tome, elegantno je prošao kroz ispitivanje kojem je bio podvrgnut. Uz izraz lica i glas koji je pokušao da prilagodi okolnostima, izjavio je kako je bio krajnje pažljiv pri korišćenju formulara, pre svega zato što je takvo postupanje bilo u njegovoj prirodi, a posebno zbog toga što je svestan da se papir koji se troši u Centralnom registru Matične službe kupuje novcem poreskih obveznika, koji oni često s mukom izdvajaju, a on, kao savestan službenik, pismeno se obavezao da ga poštuje i čuva. Kako po sadržini, tako i po formi, izjava se dopala nadređenima, pa su je kolege, pozvane na ispitivanje nakon njega, ponovile uz neznatne stilske izmene, no vladalo je prećutno i opšte ubeđenje, s vremenom uvreženo među službenicima zahvaljujući specifičnoj načelnikovoj ličnosti, da ništa u Centralnom registru Matične službe, šta god da se desi, neće moći da se suprotstavi interesima službe, te nije primećeno kako Gospodin Žoze, još od prvog radnog dana, pre mnogo godina, nikada nije odjednom izgovorio toliko reči. Da je zamenik načelnika bio upućen u ispitivačke metode primenjene psihologije, za tren oka bi se urušio lažljivi govor Gospodina Žozea, poput kule od karata u kojoj je žandar iskliznuo, ili poput osobe sklone vrtoglavicama kojoj su izmakli merdevine. Plašeći se da bi naknadnim razmišljanjem zamenik načelnika, koji je sproveo ispitivanje, mogao da posumnja kako tu ipak ima nečega, Gospodin Žoze je odlučio da, kako bi izbegao veće nevolje, te noći ostane kod kuće. Neće mrdati iz svoje kuće, neće ući u Matičnu službu makar mu obećali nečuveno blago u vidu najtraženijeg dokumenta još od postanka sveta, ni manje ni više nego božju krštenicu. Mudrac je onoliko mudar kolika je pamet koja ga krasi, kaže se, i mada je očajnički neprecizna i neobjašnjiva, kod Gospodina Žozea, uprkos greškama koje čini u poslednje vreme, treba priznati postojanje neke vrste nesvesne mudrosti, od onih koje kao da su u telo ušle disajnim putevima, ili od sunca koje je udaralo u glavu, te stoga nisu ni zaslužile aplauz. Ako mu sada razum savetuje da se povuče, on će se mudro povinovati glasu razuma. Nedelja ili dve zastoja u istraživanju pomoći će mu da s lica izbriše svaki zaostali trag straha ili teskobe.
Nakon što je, po običaju i iz potrebe, skromno večerao, Gospodin Žoze je imao pred sobom celo, potpuno slobodno veče. Pola sata je još i uspeo da se zabavi listajući neke od najslavnijih života iz svoje zbirke, dodajući im poneki od najnovijih isečaka, ali misli mu nisu bile tu, lutale su po tami Matične službe poput crnog psa koji je nanjušio trag najveće tajne. Pomislio je kako nije nimalo opasno jednostavno iskoristiti izvode koje je imao u rezervi, makar samo tri ili četiri, da se noćas bar malo zabavi pre nego što mirno zaspi. Razum je pokušao da ga odvrati, da ga povuče za rukav, ali, kao što svi znaju, ili bi trebalo da znaju, razum je dobar samo kada treba sačuvati nešto što više nije važno, šta je loše u tome da otvori vrata, da brzo potraži tri ili četiri izvoda, ma neka bude pet, to je okrugli broj, ostaviće omote predmeta za drugi put, tako neće morati da koristi merdevine. Ta pomisao je bila presudna za odluku. Osvetljavajući put baterijskom lampom u drhtavoj ruci, prodro je u ogromnu pećinu Matične službe i prišao kartoteci. Nervozniji nego što je očekivao, okretao je glavu levo-desno, kao da sumnja da ga posmatraju hiljade očiju sakrivenih u tami prolaza između ormana s policama. Još se nije oporavio od jutrošnjeg šoka. Brzo, koliko su mu to dozvoljavali drhtuljavi prsti, počeo je da otvara i zatvara fioke tražeći izvode pod različitim slovima abecede, pogrešio nekoliko puta, i konačno je uspeo da sakupi petoro najslavnijih druge kategorije. Zaista uplašen, srce mu je snažno lupalo, trčeći se vratio kući. Kao dete koje je otišlo u ostavu da ukrade slatkiš pa su ga odande iz mraka poterale silne nemani. Zalupio im je vrata ispred nosa i dva puta okrenuo ključ u bravi, nije hteo da razmišlja kako će te noći morati da se vrati u Matičnu službu da proklete izvode stavi na svoje mesto. Želeći da se smiri, otpio je iz flaše gutljaj rakije ostavljene za posebne prilike, kako dobre, tako i loše. Zbog žurbe i odsustva navike, pošto su u njegovom beznačajnom životu i dobro i zlo bili retkost, zagrcnuo se, zakašljao, ponovo zakašljao, zamalo se ugušio, siroti pisar s pet izvoda u ruci, mislio je da ih je pet, zbog napada kašlja ispustio ih je na pod i nije ih uopšte bilo pet, bilo ih je šest, razbacanih po podu, kao što bi svako mogao da vidi i izbroji, jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, jedan jedini gutljaj rakije nikada nije imao toliki učinak.
Kada je najzad uspeo da povrati dah, sagnuo se da pokupi izvode, jedan, dva, tri, četiri, pet, nije bilo sumnje, šest, dok ih je skupljao, čitao je imena napisana na njima, svi slavni, osim jednog. Zbog žurbe i nervoze, izvod-uljez slepio se za onaj pre njega, bili su toliko tanki da se razlika u debljini jedva primećivala. Jasno je da, koliko god da se vodi računa o čitkosti rukopisa, prepisivanje pet kratkih podataka o rođenju i životu jeste posao koji se obavlja za tren oka. Nakon pola sata, Gospodin Žoze je već mogao da smatra veče završenim i da ponovo otvori vrata. Nevoljno je pokupio šest izvoda i ustao sa stolice. Nije mu se uopšte ulazilo u Matičnu službu, ali nije bilo druge, kartoteka je morala da bude kompletirana i sređena do narednog jutra. Ako bude bilo potrebno konsultovati neki od tih izvoda a on ne bude na svom mestu, situacija bi mogla postati ozbiljna. Sumnja za sumnjom, njuškanje za njuškanjem, neko bi na kraju primetio da Gospodina Žozea samo zid razdvaja od Centralnog registra Matične službe koji, kao što znamo, nema ni osnovnu zaštitu u vidu noćnog čuvara, neko bi se setio da pita gde je onaj ključ od ulaznih vrata koji nikada nije bio vraćen. Na pola puta se iznenada zaustavio, Zanimljivo, ne sećam se da li onaj slepljeni izvod pripada muškarcu ili ženi. Vratio se, ponovo seo, tako će dobiti u vremenu pre nego što se prepusti neizbežnom. Izvod pripada ženi od trideset i šest godina, rođenoj u ovom gradu, i u njemu se nalaze dva dokumenta, jedan je venčani list, drugi potvrda o razvodu. Izvoda poput ovog ima u kartoteci na stotine, ako ne i hiljade, stoga nije jasno zašto ga Gospodin Žoze posmatra s tako čudnim izrazom lica, na prvi pogled usredsređen, ali i rasejan i nemiran, verovatno je to pogled osobe koja se, malo-pomalo, a da to niti želi, niti odbija, oslobađa nečega i još ne vidi gde bi mogla da spusti ruku i ponovo se uhvati za nešto. Neko će sigurno ukazati na navodne i neprihvatljive kontradiktornosti između nemirnog, rasejanog i usredsređenog, to su ljudi osuđeni da žive ovako ili onako, ljudi koji se nikada nisu uhvatili ukoštac sa sudbinom. Gospodin Žoze gleda, i opet gleda, ono što je napisano u izvodu, rukopis, nepotrebno je reći, nije njegov, ima oblik koji je izašao iz mode, prošlo je trideset i šest godina otkako je neki pisar zapisao reči koje se ovde mogu pročitati, ime devojke, ime roditelja i kumova, datum i vreme rođenja, ulicu, broj i sprat gde je ugledala prvu svetlost i osetila prvu bol, početak kao i kod svih drugih, velike i male razlike dolaze kasnije, neki od onih koji se rode uđu u enciklopedije, u istorije, u biografije, u kataloge, u priručnike, u zbirke isečaka, drugi, uz loše poređenje, jesu kao oblak koji je prošao ne ostavivši traga, ako je i pala kiša, nije stigla da okvasi zemlju. Baš kao ja, pomisli Gospodin Žoze. Orman mu je bio pun muškaraca i žena o kojima se gotovo svakodnevno govorilo po novinama, na stolu krštenica jedne nepoznate osobe, pa kao da ih je postavio na tasove vage, njih stotinu s jedne strane, jedan s druge strane, i zatim iznenađen otkrio da svi oni zajedno nisu teži od ovog jednog, da je sto jednako jedan, da jedan vredi koliko i njih stotinu. Da mu neko sada uđe u kuću i odjednom upita, Verujete li vi zaista da ste vi jedan takođe vredan koliko i njih sto, da njih sto iz vašeg ormana, da ne idemo dalje, vrede koliko i vi, bez oklevanja bi odgovorio, Dragi moj gospodine, ja sam samo običan pisar, ništa drugo do običan pisar od pedeset godina koji nije nikada unapređen u referenta, kad bih mislio da vredim koliko i samo jedan od onih koje tamo držim, ili kao bilo koji od ovih petoro manje slavnih, ne bih počeo da sakupljam svoju zbirku, Zašto onda ne prestajete da gledate u izvod te nepoznate žene, kao da je odjednom ona važnija od svih drugih, Upravo zato, dragi moj gospodine, jer je nepoznata, Eh, sad, kartoteka Matične službe puna je nepoznatih, Oni su u kartoteci, nisu ovde, Šta to znači, Ne znam tačno, U tom slučaju, manite se metafizičkih razmišljanja, jer mi se čini da nisu ona za vašu glavu, idite, vratite izvod na mesto i mirno spavajte, To se i nadam da ću učiniti, kao i svake noći, ton odgovora bio je pomirljiv, no Gospodin Žoze je imao još nešto da doda, Što se tiče metafizičkih misli, dragi moj gospodine, dozvolite mi da vam kažem da je svaka glava sposobna da ih proizvede, samo što često ne ume da nađe reči za njih.
Suprotno onome što je priželjkivao, Gospodin Žoze nije uspeo da zaspi uobičajeno, relativno mirno. Po zbrkanom lavirintu svoje glave bez metafizike lovio je trag razloga koji su ga naveli da prepiše izvod nepoznate žene, no nije uspeo da pronađe ni jedan jedini koji bi mogao svesno da utiče na iznenadno delo. Sve čega je mogao da se seti bio je pokret njegove leve ruke koja uzima jedan prazan izvod, zatim desne ruke kako piše, očiju koje prelaze s jednog dokumenta na drugi, kao da su, zapravo, one te koje prenose reči s jedne na drugu stranu. Prisećao se i kako je, iznenadivši samog sebe, mirno ušao u Centralni registar Matične službe stežući u ruci baterijsku lampu, bez imalo nervoze, bez imalo strepnje, kako je vratio šest izvoda na njihova mesta, kako je poslednji bio nepoznate žene, osvetljen do poslednjeg trena svetlošću baterijske lampe, zatim je skliznuo, izgubio se, nestao između kartona s prethodnim slovom i onih s narednim slovom, jedno ime na jednom izvodu, ništa više. Usred noći, iscrpljen od nespavanja, upalio je svetio. Ustao je, obukao mantil preko rublja i seo za sto. Zaspao je mnogo kasnije, glave položene na desnu podlakticu i s levom rukom na kopiji jednog od izvoda.


.

Odluka Gospodina Žozea pojavila se dva dana kasnije. Obično se ne kaže da nam se neka odluka pojavila, ljudi su toliko ljubomorni na svoj identitet, koliko god da je slabašan, i na svoj autoritet, koliko god ga malo imali, da nam radije stavljaju do znanja kako su razmislili pre nego što su načinili poslednji korak, da su izvagali za i protiv, da su odmerili mogućnosti i alternative, te da su, nakon žestokog umnog napora, konačno doneli odluku. Treba reći da to nikada tako ne biva. U svakom slučaju, nikome ne pada na pamet da se može jesti bez dovoljno apetita, a apetit ne zavisi od naše volje, stvara se sam, proizilazi iz stvarnih potreba tela, u pitanju je fizičko-hemijski problem čije se rešenje, manje ili više zadovoljavajuće, nalazi u sadržaju tanjira. Čak i jedan tako jednostavan čin kao što je silazak na ulicu da se kupe novine podrazumeva ne samo dovoljno jaku želju da se dobiju informacije, što je, da odmah razjasnimo, budući želja, obavezno i apetit, proizvod fizičko-hemijskih aktivnosti tela, mada drugačije prirode, već taj rutinski čin podrazumeva, recimo, i izvesnost, ili uverenost, ili nadu, i to ne svesnu, da se dostavno vozilo nije zaglavilo u saobraćaju, ili da kiosk s novinama nije zatvoren zbog bolesti ili dobrovoljnog odsustva vlasnika. Štaviše, ukoliko uporno tvrdimo da smo mi ti koji donosimo odluke, morali bismo početi da razjašnjavamo, da razumemo, da razlikujemo ko je to u nama ko je doneo odluku i ko je taj koji će je zatim sprovesti, što je, ako se i pokuša, neizvodljivo. Strogo govoreći, ne donosimo mi odluke, odluke donose nas. Dokaz za to nalazimo u činjenici da, iako dopuštamo da se u životu izvršavaju jedna za drugom najraznovrsnije radnje, ne predupređujemo ih određenim periodom promišljanja, ocenjivanja, procene, i posle toga, i samo tada, izjavljujemo kako smo u stanju da odlučimo da li ćemo otići na ručak, ili kupiti novine, ili se obratiti nekoj nepoznatoj ženi.
To su razlozi zbog kojih Gospodin Žoze, čak i kada bismo ga podvrgli najstrožem ispitivanju, ne bi umeo da objasni kako je i zašto doneo tu odluku, Počujmo objašnjenje koje bi on dao, Znam samo da je to bilo u sredu uveče, bio sam kod kuće, toliko umoran da nisam mogao ni da večeram, u glavi mi se još vrtelo jer sam ceo bogovetni dan proveo na prokletim merdevinama, šef bi trebalo da shvati kako više nisam u godinama za takve akrobacije, da nisam ja klinac, da ne pominjem svoju boljku, Kakvu boljku, Patim od vrtoglavice, nesvestice, straha od visine, ili kako god se to već zvalo, Nikada se niste žalili, Ne volim da se žalim, To je lepo od vas, nastavite, Hteo sam da legnem u krevet, lažem, već sam i cipele bio izuo, kada sam odjednom doneo odluku, Ako ste doneli odluku, onda znate zašto ste je doneli, Mislim da je nisam doneo ja, ona je donela mene, Normalne osobe donose odluke, a ne donose odluke njih, Do srede uveče i ja sam tako mislio, Šta se to dogodilo u sredu uveče, Baš vam to i pričam, izvod nepoznate žene stajao mi je na noćnom stočiću, gledao sam ga kao da ga prvi put vidim, Ali već ste ga videli ranije, Od ponedeljka, kod kuće gotovo da ništa drugo nisam ni radio, Dakle, odluka je sazrevala, Ili je ona mene činila zrelijim, Nastavite, nastavite, nemojte mi ponovo o tome, Ponovo sam obuo cipele, obukao sako i mantil, i izašao, nisam se ni setio da stavim kravatu, Koliko je bilo sati, Negde oko pola jedanaest, Gde ste zatim otišli, U ulicu u kojoj se nepoznata žena rodila, Šta ste nameravali, Hteo sam da vidim to mesto, zgradu, stan, Konačno priznajete da je postojala odluka i da ste je, kako i treba da bude, vi doneli, Ne, gospodine, jednostavno sam je postao svestan, Za jednog pisara, nema sumnje, umete da izlažete, Obično se ne obraća pažnja na pisara, ne čini im se pravda, Nastavite, Zgrada je bila tamo, kroz prozor se videla svetlost, Govorite o ženinoj kući, Da, Šta ste zatim uradili, Stajao sam tamo nekoliko minuta, I posmatrali, Tako je, posmatrao sam, Samo ste posmatrali, Tako je, samo sam posmatrao, A zatim, Zatim ništa, Niste zakucali na vrata, niste se popeli, niste se raspitivali, Šta vam pada na pamet, tako nešto mi nije ni prošlo kroz glavu, u to doba noći, Koliko je bilo sati, Bilo je negde oko pola dvanaest, Pešačili ste, Tako je, A kako ste se vratili, Isto peške, Dakle, nema svedoka, Kakvih svedoka, Osobe koja bi vam otvorila vrata, da ste pokucali, vozača tramvaja ili autobusa, na primer, A čega bi tačno bili svedoci, Da ste zaista otišli u ulicu nepoznate žene, A čemu bi služili ti svedoci, Da dokažu kako sve to nije bio samo san, Rekao sam istinu, samo istinu i ništa osim istine, pod zakletvom sam, moja reč bi trebalo da bude dovoljna, Možda bi mogla biti dovoljna da nema u vašoj priči jednog inkriminišućeg, nelogičnog detalja, da se tako izrazim, Kakvog detalja, Kravata, Kakve veze ima kravata s celom pričom, Jedan službenik Centralne matične službe nigde ne ide bez kravate, to je nemoguće, bilo bi to protiv njegove prirode, Već sam vam rekao da nisam bio pri sebi, da me je odluka ponela, To bi bio dokaz da se radilo o snu, Ne razumem kako, U pitanju je jedno od ova dva, ili priznajete da ste doneli odluku, kao i ostali ljudi, i ja sam spreman da poverujem da ste otišli bez kravate u ulicu nepoznate žene, prekršaj profesionalnog ponašanja vredan osude koji sada nemam nameru da ispitujem, ili insistirate na tome da vas je odluka odnela, a to bi, uz nezaobilazno pitanje kravate, bilo prihvatljivo samo u stanju sna, Ponavljam da nisam doneo odluku, pogledao sam izvod, obuo cipele i izašao, Onda ste sanjali, Nisam sanjao, Legli ste, zaspali i sanjali kako ste otišli u ulicu nepoznate žene, Mogu vam opisati ulicu, Morali biste da mi dokažete kako nikada ranije tamo niste bili, Mogu vam reći kakva je zgrada, Ma hajte, molim vas, noću su sve zgrade sive, Obično se za mačke kaže da su noću sive, Zgrade takođe, Dakle, ne verujete mi, Ne, Zašto, ako im dopuštate da pitam, Zato što se ono što tvrdite da ste radili ne uklapa u moju stvarnost, a ono što se ne uklapa u moju stvarnost ne postoji, Telo koje sanja je stvarno, te stoga, osim ako nema nekog pouzdanijeg mišljenja, mora biti stvaran i san koji ono sanja, San je stvaran samo kao san, To znači da je ono bila moja jedina stvarnost, Da, ono je bila vaša jedina proživljena stvarnost, Mogu li se vratiti na posao, Možete, ali budite spremni, jer ćemo ponovo morati da se pozabavimo pitanjem kravate.
Srećno prebrodivši administrativno ispitivanje u vezi s nestalim formularima, Gospodin Žoze je, kako ne bi izgubio osvojenu dijalektičku prednost, u svojoj glavi izmislio fantaziju o ovom novom dijalogu, iz kojeg je, uprkos ironičnom i pretećem tonu sagovornika, lako izašao kao pobednik, kao što bi ponovno pažljivije čitanje moglo da dokaže. I to je učinio s takvim ubeđenjem da je čak bio u stanju da slaže samoga sebe, pa da zatim podržava tu laž bez imalo griže savesti, kao da nije on prvi saznao da je zaista ušao u zgradu i popeo se stepenicama, da je naslonio uvo na vrata stana u kojem se, prema izvodu, nepoznata žena rodila. Istina je da se nije usudio da pozvoni, to nije slagao, već je ostao nekoliko minuta u mraku odmorišta, nepokretan, napet, pokušavajući da razazna zvuke koji su dolazili iznutra, toliko radoznao da je gotovo zaboravio na strah da bude uhvaćen i proglašen za provalnika. Začuo je ljutit plač novorođenčeta, Mora da je dete njeno, nežni šapat žene koja ga ljuljuška, Biće da je to ona, odjednom je neki muški glas u prolazu dobacio, To dete nikako da ućuti, srce Gospodina Žozea je poskočilo od straha, ako se vrata otvore, to bi se lako moglo dogoditi, možda se muškarac sprema da izađe, Ko ste vi, šta tražite ovde, pitao bi, Šta sada da radim, pitao se Gospodin Žoze, siromašak, nije učinio ništa, ostao je paralisan, nezaštićen, sreća njegova pa otac deteta nije bio pristalica starog muškog običaja da izađe do kafea nakon večere kako bi proćaskao s prijateljima. Dakle, kada se ponovo začuo samo detinji plač, Gospodin Žoze poče polako da silazi niz stepenice, ne paleći svetlo, lagano se pridržavajući levom rukom za zid da ne padne, zavoji na gelenderu bili su previše uski, u jednom trenutku gotovo se ugušio od naleta užasa pri pomisli na to šta bi se dogodilo da neko drugi, nečujan, koga ne bi primetio, naiđe u tom trenutku penjući se uz stepenice, češući se o zid desnom rukom, ne bi im trebalo mnogo da se sudare, tuđa glava udarila bi ga u grudi, to bi svakako bilo mnogo gore nego stajati na vrhu merdevina dok vam paukova mreža liže lice, to bi mogao biti i neko iz Centralnog registra Matične službe koji ga je pratio s numerom da ga uhvati usred zločina i tako dopuni disciplinski postupak koji je verovatno u toku za nepobitno optužujuću činjenicu koja mu još nedostaje. Kada se Gospodin Žoze konačno dočepao ulice, noge su mu drhtale, znoj mu je orosio čelo, Sav sam napet, prebacio je sebi. Zatim je, glupo, kao da mu se mozak iznenada oteo kontroli i uskovitlao na sve strane, kao da je vreme sve suzilo, od nazad ka napred i od napred ka nazad, sabivši sve u jedan jedini kompaktni trenutak, pomislio kako je dete koje je čuo da plače iza vrata bila, trideset i šest godina ranije, nepoznata žena, da je on sam četrnaestogodišnji dečak koji nema nikakvog razloga da bilo koga traži, naročito ne u ovo doba noći. Zastavši, zagledao se u ulicu kao da je još ne vidi, pre trideset i šest godina ulične svetiljke svetlele su bleđe, trotoar nije bio asfaltiran već popločan kamenom, natpis nad radnjom na ćošku hvalio je cipele a ne brzu hranu. Vreme se pomerilo, počelo je da se širi polako, zatim brže, izgledalo je kao da se snažno trza, kao da je zatvoreno u jajetu pa pokušava na silu da izađe, ulice su se nizale, preklapale se, zgrade su se pojavljivale i nestajale, menjale boju, izgled, sve je unezvereno tražilo svoje mesto pre nego što se svetlost zore pojavi da ponovo izmeni okolinu. Vreme je počelo da odbrojava dane od početka, ovaj put uz tablicu množenja ne bi li nadoknadilo kašnjenje, i to je učinilo toliko uspešno da je Gospodin Žoze, stigavši u kuću, ponovo imao već pedeset godina. Što se tiče plačljive bebe, ona je sad bila samo sat starija, što dokazuje kako vreme, iako časovnici pokušavaju da nas ubede u suprotno, nije isto za sve.
Gospodin Žoze je proveo tešku noć koja se nadovezala na poslednjih nekoliko, nimalo boljih. Međutim, uprkos veoma burnim emocijama proživljenim tokom kratke noćne ekskurzije, jedva da je, po običaju, povukao rub prekrivača preko uva a već je utonuo u san koji bi, na prvi pogled, svako proglasio dubokim i okrepljujućim, no odmah se trgnuo, naglo, kao da ga je neko, bez poštovanja ili razmišljanja, prodrmao za rame. Probudila ga je neočekivana pomisao izronila usred sna, tako iznenada da san nije stigao ni da je prožme, pomisao da je možda nepoznata žena, ona iz izvoda, zaista ona koju je čuo da ljuljuška bebu, ona s nestrpljivim mužem, a u tom slučaju bi se njegova potraga okončala, glupo okončala, i to baš u trenutku kada je trebalo da počne. Iznenadna teskoba stegla mu je grlo, dok je poraženi razum pokušavao da se odupre, hteo je da se prikaže ravnodušnim, da kaže, Bolje ovako, imaću manje posla, Ali teskoba nije popuštala, i dalje je stiskala, stiskala, i sada je ona pitala razum, A šta će on da uradi, kad već nije mogao da ostvari ono što je zamislio, Uradiće ono što uvek radi, vadiće isečke iz novina, fotografije, vesti, intervjue, kao da se ništa nije dogodilo, Siromašak, ne verujem da će uspeti, Zašto, Teskoba, kada jednom dođe, ne odlazi tako lako, Mogao bi da izabere drugi izvod i potraži neku drugu osobu, Slučaj ne bira već nalaže, slučaj mu je doneo nepoznatu ženu, samo se slučaj pita kad je ovo u pitanju, Ima dovoljno nepoznatih u kartoteci, Ali nema razloga da bira jednog od njih umesto ostalih, nekog posebnog a ne bilo kojeg od njih, Ne bih rekao da je dobro pustiti da vas slučaj vodi kroz život, Dobro ili ne, prikladno ili ne, slučaj mu je stavio u ruke onaj izvod, A ako je žena ta ista, Ako je žena ta ista, onda je slučaj bio u tome, Bez drugih posledica, Ko smo mi da govorimo o posledicama, pa od niza njih koje nam neprestano idu u susret jedva možemo videti prvu, To znači da se još može nešto dogoditi, Nešto, ne, sve, Ne razumem, Samo zato što živimo u rastrojstvu ne primećujemo da ono što nam se dešava ne utiče ni najmanje na ono što nam se može dogoditi, Da li to znači da se ono što se može dogoditi neprestano obnavlja, Ne samo da se obnavlja već se i umnožava, dovoljno je da uporedimo dva uzastopna dana, Nikada nisam pomislio da je tako, To je nešto što samo ljudi u teskobi dobro znaju.
Kao da ga se razgovor nije ticao, Gospodin Žoze se prevrtao po krevetu ne uspevši da zaspi, Ako je to ta žena, ponavljao je, ako je nakon svega to ta žena, pocepaću prokleti izvod i neću više misliti na to. Znao je da samo pokušava da prikrije razočaranje, znao je da ne bi podneo povratak na one svakodnevne postupke i misli, bilo je to kao da se zamalo ukrcao na brod koji kreće u otkrivanje tajanstvenog ostrva, a zatim mu se u poslednjem trenutku, već s nogom na pramcu, pojavio neko s mapom u ruci, Ne vredi da kreneš, nepoznato ostrvo koje si hteo da otkriješ već je tu, vidi, i geografska širina, i geografska dužina, luke i gradovi, planine i reke, svi imaju ime i istoriju, najbolje je da se pomiriš s tim što jesi. Ali Gospodin Žoze nije hteo da se pomiri, i dalje je gledao u naizgled izgubljen horizont, pa je odjednom, kao da se neki crni oblak pomerio i pokazao sunce, shvatio da je pomisao koja ga je probudila lažna, setio se da su se u izvodu nalazile dve beleške, jedna, venčani list, druga, potvrda o razvodu, a ona žena iz zgrade je sigurno udata, da je u pitanju ista, u izvodu bi morao da stoji novi venčani list, mada je tačno da Matična služba ponekad greši, ali o tome Gospodin Žoze nije hteo da misli.


.

Navodeći posebne razloge neodoljive više sile, za koje je molio da ih ne objašnjava, podsećajući ipak da je za dvadeset i pet godina predane i uvek tačne službe ovo prvi put da to čini, Gospodin Žoze zatraži dozvolu da izađe s posla sat ranije. U skladu s pravilima koja su upravljala složenim hijerarhijskim odnosima u Centralnom registru Matične službe, najpre je formulisao svoju nameru referentu u svom krilu, od čije su volje, dobre ili loše, zavisili uslovi pod kojima će molba biti preneta nadležnom zameniku načelnika, koji bi pak, oduzimanjem ili dodavanjem reči, naglašavanjem jednog ili gutanjem drugog sloga, mogao donekle da utiče na konačnu odluku. U tome, međutim, ima mnogo više sumnji nego izvesnosti budući da su razlozi kojima se načelnik rukovodi kako bi odobrio ili odbio ovu ili neku drugu molbu samo njemu znani, budući da, za tolike godine, u Matičnoj službi ne postoji izveštaj ili dokument s makar jednom odlukom, pisanom ili usmenom, u kojoj bi bilo sadržano pomenuto objašnjenje. Stoga će zauvek ostati nepoznati razlozi zbog kojih je Gospodin Žoze dobio dopuštenje da izađe s posla pola sata ranije, umesto celog sata, kao što je tražio. Logično je pretpostaviti, mada je u pitanju proizvoljna, neproverljiva spekulacija, da je najpre nadležni referent, ili posle njega zamenik načelnika, ili obojica, da su dodali da bi tako dugo odsustvo negativno uticalo na službu, no mnogo je verovatnije da je načelnik jednostavno odlučio da iskoristi priliku i ponovo ponizi potčinjene jednim od svojih razmetanja neograničenim autoritetom. Pošto ga je o odluci obavestio nadležni referent, a ovoga zamenik načelnika, Gospodin Žoze je preračunao vreme i zaključio da, ukoliko ne želi da zakasni na svoj cilj, ukoliko ne želi da se ispred njega nacrta vlasnik stana, koji se već vratio s posla, moraće da ide taksijem, što je za njega više nego neuobičajen luksuz. Niko ga nije očekivao, moglo se čak desiti da u to vreme ne bude nikoga kod kuće, ali više od svega je želeo da ne mora da se suoči s muškarčevom nestrpljivošću, bilo bi mu mnogo teže da zadovolji podozrivost takve jedne osobe nego da odgovara na pitanja žene s detetom na rukama.
Muškarac nije otvorio vrata, niti mu se potom začuo glas negde u kući, dakle, verovatno je još bio na poslu ili je bio na putu ka kući, a žena nije držala dete na rukama. Gospodin Žoze je odmah shvatio da nepoznata žena, bilo da je udata ili razvedena, nikada ne bi mogla biti ova koja stoji pred njim. Koliko god da je očuvana, koliko god da ju je vreme poštedelo, nije normalno da neko nosi trideset i šest godina u telu a da u licu izgleda kao da ima manje od dvadeset i pet. Gospodin Žoze je mogao jednostavno da okrene leđa, smisli na brzinu neki izgovor, kaže, na primer, Oprostite, prevario sam se, tražim nekog drugog, međutim, na ovaj ili onaj način, kraj njegovog Arijadninog klupka, da upotrebimo mitološki jezik Matične službe, nalazio se baš tu, ne zaboravljajući ni razumnu mogućnost da su u kući živeli i drugi ljudi, a među njima se mogla nalaziti i osoba koja je bila predmet potrage, mada je, kao što smo videli, Gospodin Žoze u dubini duše odbacivao tu mogućnost. Dakle, izvukao je izvod iz torbe rekavši Dobar dan, poštovana gospođo, Dobar dan, šta vam treba, upita žena, Ja sam službenik Centralnog registra Matične službe i imam nalog da ispitam određene sumnje iskrsle u vezi s upisom izvesne osobe za koju znamo da se rodila u ovoj kući, Ni muž ni ja se nismo ovde rodili, samo naša kći, koja sada ima tri meseca, pretpostavljam da nije reč o njoj, Nipošto, osoba za kojom tragam ima trideset i šest godina, A ja imam dvadeset i sedam, To, dakle, ne možete biti vi, reče Gospodin Žoze, a zatim, Kako se vi zovete. Žena mu je odgovorila, on je napravio pauzu kako bi se nasmešio, zatim je upitao, Da li dugo živite u ovoj kući, Dve godine, Jeste li upoznali ljude koji su ovde živeli ranije, ove, pročitao joj je imena nepoznate žene i njenih roditelja, Ne znamo ništa o tim ljudima, stan je bio prazan i moj muž je ugovorio iznajmljivanje s punomoćnikom vlasnika, Ima li u zgradi starih stanara, U prizemlju s desne strane živi neka vremešna gospođa, po onome što sam čula, ona najduže živi u zgradi, Verovatno pre trideset i šest godina nije ovde živela, ljudi se danas često sele, To ne znam, najbolje bi bilo da porazgovarate s njom, a sada moram da idem, moj muž samo što nije stigao i ne voli da me vidi kako razgovaram s nepoznatima, osim toga, pripremam večeru, Ja sam službenik Centralnog registra Matične službe, ne mogu biti nepoznata osoba, ovde sam došao po službenoj dužnosti, oprostite ukoliko sam vas uznemirio. Uvređeni ton Gospodina Žozea smekšao je ženu, Ma kakvi, niste me uopšte uznemirili, samo sam htela da kažem kako bi vam moj muž, da je ovde, odmah tražio ovlašćenje, Pokazaću vam svoju službenu vizitkartu, pogledajte, Ah, u redu, zovete se Gospodin Žoze, ali kada sam rekla ovlašćenje, mislila sam na neki zvanični dokument u kojem bi bio pomenut slučaj za koji imate nalog da ga istražite, Načelnik nije pomislio da bi uopšte mogao naići na nepoverenje, Svako ima drugačiju narav, a komšinicu iz prizemlja da i ne pominjem, nikome ne otvara vrata, ja sam drugačija, volim da razgovaram s ljudima, Zahvaljujem vam što ste bili tako ljubazni da me primite, Žao mi je što vam nisam bila od veće pomoći, Naprotiv, mnogo ste mi pomogli, pomenuli ste komšinicu iz prizemlja i setili se da pitate za ovlašćenje, Baš lepo što tako razmišljate. Izgledalo je da će se razgovor nastaviti još nekoliko minuta, ali mir u kući iznenada je prekinuo plač deteta koje se mora biti probudilo, To je vaš sin, reče Gospodin Žoze, Nije sin, ćerka je, rekoh vam već, nasmejala se žena, i Gospodin Žoze se nasmešio. U tom trenutku ulazna kapija se zalupila i svetlo na stepeništu upalilo, To je moj muž, znam kako ulazi, šapnula je žena, odlazite i pravite se da niste razgovarali sa mnom. Gospodin Žoze nije sišao. Bez buke, na vrhovima prstiju, brzo se popeo na naredno odmorište i tu ostao da stoji, oslonjen na zid, srce mu je lupalo kao da je upravo doživeo opasnu avanturu, dok su se odsečni koraci mladog muškarca čuli sve jače i bliže. Začulo se zvono, između otvaranja i zatvaranja vrata i dalje se čuo detinji plač, zatim je duboka tišina ispunila zavojito stepenište. Minut kasnije, ugasilo se svetlo u hodniku. Tek tada je Gospodin Žoze primetio da je gotovo sav dijalog sa ženom protekao kao da su nešto krili jedno od drugoga, u saučesničkoj polusenci unutar zgrade, saučesnik je bila neočekivana reč koja mu je pala na pamet, Čega saučesnik, zašto saučesnik, pitao se, činjenica je da ona nije ponovo upalila svetlo koje se, odmah nakon što su razmenili prvih nekoliko reči, ugasilo. Konačno je krenuo niz stepenice, najpre uz sve mere opreznosti, zatim brzo, zaustavio se samo na trenutak da oslušne ispred vrata desno u prizemlju, odatle je dopirao zvuk koji mora da je s radija, nije hteo da zvoni, ostaviće novu istragu za vikend, za subotu ili nedelju, ali tada ga neće uhvatiti nespremnog, pojaviće se s ispravama u ruci, izdatim od strane službenog autoriteta koji niko neće smeti da dovede u pitanje. Lažnim ispravama, naravno, ali koje će mu, neodoljivom snagom zvaničnog zaglavlja i autentičnog pečata, pomoći da izbegne plimu nepoverenja pre nego što pređe na suštinu stvari. Što se tiče šefovog potpisa, bio je potpuno miran, malo je verovatno da je vremešna gospođa iz prizemlja ikada u životu videla načelnikov potpis, čije zavijutke, kad malo bolje razmislimo, zahvaljujući maštovitim ukrasima, neće biti teško podražavati. Ukoliko ovaj put sve prođe dobro, kao što je izvesno da će proći, nastaviće da koristi taj dokument svaki put kada u budućim istragama naiđe na poteškoće ili ih predvidi, jer bio je siguran da se potraga neće završiti u pomenutom prizemlju. Uz pretpostavku da je stanarka živela u zgradi u isto vreme kad i porodica nepoznate žene, moglo bi se dogoditi da se nisu sretali, da se u umornom staričinom stanju sve svede na nekoliko neodređenih uspomena, zavisi od toga koliko je godina prošlo otkako se porodica preselila s drugog sprata na neko drugo mesto u gradu. Ili u zemlji, ili u svetu, pomislio je zabrinuto, već na ulici. Slavne ličnosti iz njegove zbirke, gde god da krenu, uvek za sobom imaju neke novine ili časopis koji im sledi trag i njuši ih zbog još jedne fotografije, zbog još jednog pitanja, ali za obične ljude niko i ne pita, nikoga stvarno ne zanimaju, niko ne želi da zna šta rade, niti šta misle, niti šta osećaju, čak i kad se želi pokazati suprotno, to je laž. Da je nepoznata žena otišla da živi u inostranstvu, bila bi mu van domašaja, bilo bi to kao da je mrtva. Tačka, kraj priče, mrmljao je Gospodin Žoze, no odmah je pomislio da nije baš tako, da je, ukoliko je otišla odavde, verovatno ostavila za sobom barem neki život, možda samo kratak život, četiri godine, pet, gotovo ništa, ili petnaest, ili dvadeset, neki susret, neko oduševljenje, neko razočaranje, nekoliko osmeha, nekoliko suza, ono što je naizgled isto za sve a u stvari je različito za svakoga. I svaki put drugačije. Stići ću dokle budem mogao, zaključio je Gospodin Žoze uz smirenost koja kao da nije bila njegova. Pa kao da je to logičan svršetak svega što se dogodilo, uđe u knjižaru i uze debelu svesku na linije, poput onih koje koriste đaci da hvataju beleške iz školskih predmeta misleći da ih tako zaista savlađuju.
Nije mu trebalo mnogo vremena da falsifikuje ovlašćenje. Zahvaljujući svakodnevnoj kaligrafskoj praksi, koja pod budnim okom revnosnih referenata i zahtevnih zamenika načelnika traje evo dvadeset pet godina, stekao je savršenu uvežbanost prstiju, zglobova i dlanova, potpunu sigurnost kako u krivudavim linijama, tako i u pravim, gotovo instinktivan smisao za debelu i tanku crtu, savršen osećaj za postojanost i gustinu mastila, a sve to, stavljeno na probu ovom prilikom, proizvelo je dokument koji može da odoli i proverama pod najjačom mogućom lupom. Izdajnički su bili samo otisci prstiju i nevidljive mrlje znoja na papiru, ali verovatnoća da se nešto od toga proveri bila je, očigledno, gotovo zanemarljiva. Najveći stručnjak za grafologiju, pozvan da svedoči, zakleo bi se da je ispitivani dokument delo samog načelnika Matične službe, toliko autentičan, kao da ga je pisao u prisustvu merodavnih svedoka. Tekst ovlašćenja, stil, upotrebljena leksika, dodao bi pak psiholog koji bi podržao stav uvaženog kolege, pokazuju preko svake mere da je njegov autor izuzetno autoritarna osoba, obdarena čvrstim karakterom, neprilagodljiva i zatvorena, sigurna u svoj sud, koja prezire tuđe mišljenje, kao što bi to čak i dete lako zaključilo iz teksta, koji ovako ide, U ime ovlašćenja koja su mi dodeljena i koja pod zakletvom držim, primenjujem i branim, kao načelnik ovog Centralnog registra matične službe, dajem na znanje svima, bilo civilnim bilo vojnim licima, privatnim ili javnim ličnostima, koja budu videla, pročitala i pregledala ovu ispravu koju sam ja lično napisao i potpisao, da je Taj i Taj, pisar u mojoj i službi Centralnog registra Matične službe kojim upravljam, rukovodim i predvodim, primio direktno od mene naređenje i zadatak da ispita i razjasni sve što je u vezi s prošlim, sadašnjim i budućim životom Te i Te, rođene u ovom gradu tada i tada, kćerke Tih i Tih roditelja, te stoga, zbog daljih provera, njemu treba priznati kao njegova lična, i to tokom čitavog perioda trajanja istrage, apsolutna ovlašćenja koja, ovim putem i u ovom slučaju, prenosim na njega. Tako zahtevaju potrebe Matične službe i tako je odlučila moja volja. Neka tako bude. Drhteći od straha, pročitavši na jedvite jade taj impresivni tekst, pomenuto dete je otrčalo da se sakrije u majčinom krilu, pitajući je kako je moguće da je jedan pisar poput Gospodina Žozea, tako miroljubiv, tako prijateljski, bio u stanju da to začne, da zamisli, da izmisli u svojoj glavi, nemajući pred sobom prethodni model po kojem bi se rukovodio, budući da nije pravilo niti su određeni tehnički zahtevi pod kojima bi Centralni registar Matične službe u određenim slučajevima mogao preneti ovlašćenja, izraz jedne moći toliko despotske, to je najmanje što se o njoj može reći. Uplašeno dete moraće da pojede još mnogo soli pre nego što bude razumelo život, a tada se neće iznenaditi kada otkrije kako, kada se ukaže prilika, čak i dobri ljudi mogu da postanu grubi i uobraženi, pa čak i ukoliko je u pitanju samo pisanje običnog ovlašćenja, bilo falsifikovanog ili ne. Reći će u znak izvinjenja, To nisam bio ja, samo sam pisao, delao u ime druge osobe, a u najboljem slučaju žele da zavaraju sami sebe, jer, istini za volju, grubost i uobraženost, pa čak i okrutnost, pojavile su se kroz njih, a ne u nekome drugom, bilo vidljivom ili nevidljivom. Uprkos tome, kada dosadašnje događaje procenjujemo na osnovu njihovih posledica, malo je verovatno da će svet pretrpeti ozbiljne štete od namera i budućih dela Gospodina Žozea, stoga ostavimo zasada po strani naše stavove sve dok neki drugi događaji, koji će pojasniti stvari, kako u dobrom, tako i u lošem smislu, ne ostave svoju konačnu sliku.
U subotu, obučen u svoje najbolje odelo, u opranoj i ispeglanoj košulji, sa manje-više prikladnom kravatom koja se gotovo slagala uz košulju, nameštajući u jednom od unutrašnjih džepova kaputa zapečaćen koverat s ovlašćenjem, Gospodin Žoze je seo u taksi ispred kuće, ne da bi dobio na vremenu, imao je ceo dan pred sobom, već zato što su oblaci najavljivali kišu, a on nije želeo da so pojavi pred gospođom iz desnog stana u prizemlju dok mu voda kaplje s ušiju, sa šavova pantalona umazanih blatom, rizikujući da mu zalupi vrata pre nego što bude u prilici da joj saopšti razlog zbog kojeg je došao. Obuzimalo ga je uzbuđenje pri pomisli kako će ga vremešna gospođa primiti, utisak koji će ostaviti na matoru, pogrdni izraz mu je sam pao na pamet, čitanje jednog onakvog pisma, autoritarnog i oštrog, neki ljudi reaguju suprotno od onoga što očekujete, daj bože da u ovom slučaju ne bude tako. Možda je u tekstu upotrebio suviše teške i nadmene reči, međutim, verodostojnost je zahtevala da bude veran kako načelnikovom karakteru, tako i njegovoj kaligrafiji, osim toga, svi znaju da, iako je istina da se muve ne love sirćetom, istina je i da se neke ne mogu uloviti ni medom. Videćemo, uzdahnuo je. Prvo što je odmah primetio, pošto je odgovorio na uporna pitanja koja su dolazila iz stana, Ko je, Šta hoćete, Ko vas je poslao ovamo, Kakve ja veze imam s tim, bilo je to da gospođa iz prizemlja desno ipak nije bila toliko vremešna kao što je zamišljao, te živahne oči nisu pripadale jednoj starici, onaj prav nos, one tanke ali čvrste usne, bez bora u uglovima, starost se primećivala na opuštenoj koži vrata, uočio je taj detalj verovatno zato što je već počeo da primećuje na sebi taj neizbežni znak fizičkog propadanja, a bilo mu je tek pedeset godina. Žena nije širom otvorila vrata, iznova je ponavljala da je ne zanimaju problemi iz komšiluka, ovaj odgovor je, inače, bio sasvim na mestu, budući da je Gospodin Žoze, krenuvši pogrešnim putem, na početku razgovora izjavio kako je tražio izvesnu osobu na drugom spratu levo. Nesporazum je naizgled izglađen kada je konačno izgovorio ime nepoznate žene, tada su se vrata još malo odškrinula, no odmah zatim su se vratila u pređašni položaj, Poznajete li tu gospođu, upitao je Gospodin Žoze, Da, poznavala sam je, reče žena, o njoj želim da vam postavim nekoliko pitanja, Ali ko ste vi, Ja sam ovlašćeni službenik Centralnog registra Matične službe, već sam vam to pomenuo, A kako ja da znam da je to istina, Imam kod sebe ovlašćenje koje mi je dodelio moj načelnik, Ja sam u svojoj kući, ne želim da me uznemiravaju, U ovakvim slučajevima obavezna je saradnja s Centralnim registrom Matične službe, Kakvim slučajevima, U razjašnjenju nedoumica koje se javljaju u Matičnom registru, Zašto onda ne pitate nju, Ne znamo njenu trenutnu adresu, ukoliko je znate, recite mi je i neću vas više uznemiravati, Ako me sećanje ne vara, prošlo je skoro trideset godina otkako sam poslednji put čula nešto o toj osobi, Koja je tada bila dete, Da. Tom jednom jedinom rečju žena je stavila do znanja da razgovor smatra gotovim, ali Gospodin Žoze nije odustao, ako već mora da gubi, bolje da izgubi sve. Izvadio je kovertu iz džepa, otvorio je i izvukao iz nje, tako sporo da to mora da je delovalo preteći, ovlašćenje, Pročitajte, naredio je. Žena je odmahnula glavom, Neću da čitam, ta stvar me se ne tiče, Ako ne pročitate, vratiću se u pratnji policije, to će biti gore po vas. Žena je pristala da uzme papir koji joj je pružao, upalila svetlo u hodniku, stavila naočare koje je nosila obešene oko vrata i pročitala. Zatim mu ga je vratila i pustila ga da uđe. Bolje uđite, oni tamo nas sigurno već prisluškuju iza vrata. Pred prećutnim savezom koji je izgleda predstavljala ta lična zamenica, Gospodin Žoze je shvatio da je u ovom sukobu pobedio. Na izvestan, neodređen način ovo je bila prva prava pobeda u njegovom životu, istina, potpuno nepoštena pobeda, ali ako toliko ljudi tvrdi da cilj opravdava sredstvo, ko je on da ih opovrgne. Ušao je bez likovanja, poput pobednika kojem velikodušnost ne dozvoljava da se prepusti tako prostom iskušenju da ponižava protivnika, ali koji bi svakako cenio da njegova veličina bude primećena.
Žena ga je odvela do male, sređene i čiste dnevne sobe, uređene po modi nekog drugog vremena. Ponudila mu je stolicu, sama sela, pa, ne ostavljajući vremena posetiocu da postavi nova pitanja, rekla, Bila sam kuma na rođenju. Gospodin Žoze je očekivao da otkrije sve, osim ovoga. Došao je tamo kao obični službenik koji ispunjava naloge svojih nadređenih, dakle, bez uplitanja ikakvih ličnih razloga, tako je trebalo da ga doživi žena koja je sedela na spram njega, no samo on zna koliko ga je napora koštalo da se ne nasmeši od blaženog užitka. Izvadio je iz torbe kopiju izvoda, pogledao ga pažljivo kao da uči napamet sva imena koja su tamo bila zapisana, pa napokon rekao, A vaš muž je bio kum, Jeste, Mogu li da porazgovaram i s njim, Udovica sam, Ah, u ravnodušnom uzviku je bilo i istinskog olakšanja, i odglumljene osećajnosti, to je značilo jedna osoba manje s kojom treba da se bori. Lepo smo se slagali, to jest te dve porodice, naša i njihova, bili smo pravi prijatelji, kada se devojčica rodila, pozvali su nas da budemo kumovi, Koliko je godina imala devojčica kada su se odselili, Mislim da je imala nepunih osam godina, Rekli ste malo pre da gotovo trideset godina ne znate ništa o njoj, Tako je, Možete li to da pojasnite, Dobila sam pismo ubrzo nakon što su se odselili, Od koga, Od nje, Šta je pisalo, Ništa posebno, bilo je to pismo koje dete od nepunih osam godina, s ono malo reči koje zna, može da napiše svojoj kumi, Čuvate li ga, Ne, A roditelji, nisu vam se javljali, Nisu, Zar vam to nije bilo čudno, Nije, Zašto, To je nešto lično, nije za javnost, Za Matičnu službu nema ličnih stvari. Žena se zagledala u njega, Ko ste vi, Moje ovlašćenje vam je upravo reklo ko sam, Reklo mi je samo kako se zovete, vi ste Gospodin Žoze, Da, ja sam Gospodin Žoze, Možete mi postavljati koliko god pitanja poželite, a ja vam ne mogu postaviti ni jedno, Mene ima pravo da ispituje samo službenik Matične službe više kategorije, Vi ste srećan čovek, možete sačuvati svoje tajne, Ne verujem da neko može biti srećan samo zato što je sačuvao svoje tajne, Jeste li srećni, Nije važno kako sam ja, već sam vam objasnio da mi samo nadređeni mogu postavljati pitanja, Imate li tajne, Neću da odgovorim, Ali ja ću morati da odgovorim, Bolje bi vam bilo da to učinite, Šta želite da vam kažem, Kakve su to lične stvari. Žena je prešla dlanom po čelu, lagano spustila umorne kapke, zatim rekla, ne otvorivši oči, Devojčicina majka je sumnjala da sam u intimnoj vezi s njenim mužem, A to je bila istina, Jeste, dugo vremena, Zbog toga su se odselili, Da. Žena je otvorila oči i upitala, Dopadaju li vam se moje tajne, Od njih me interesuju samo one koje imaju veze s osobom koju tražim, štaviše, nisam ni dobio ovlašćenje za nešto više od toga, Onda ne želite da znate šta se kasnije dogodilo, Zvanično, ne, Ali lično, možda, Nemam običaj da se mešam u tuđe živote, reče Gospodin Žoze, zaboravivši na oko sto četrdeset njih koje je čuvao u ormanu, zatim dodade, No, svakako se nije dogodilo ništa spektakularno, budući da ste mi rekli da ste udovica, Imate dobro pamćenje, To je neophodno ukoliko želite da budete službenik Matične službe, eto, na primer, da steknete neku predstavu, moj šef zna napamet sva imena koja postoje i koja su postojala, sva imena i sva prezimena, A čemu to služi, Mozak jednog načelnika je kao kopija Matičnog registra, Ne razumem, Budući da je u stanju, kao što jeste, da napravi sve moguće kombinacije imena i prezimena, mozak mog šefa ne samo da poznaje sve osobe koje su žive i sve koje su umrle već bi vam mogao reći i kako će se zvati sve one koje će se roditi od sada pa do kraja veka. Vi znate više od svog šefa, Ni slučajno, u poređenju s njim ne vredim ništa, zbog toga je on načelnik, a ja tek puki pisar, Obojica znate moje ime, Tako je, Ali on o meni ne zna ništa više osim mog imena, Tu ste u pravu, razlika je u tome što ga je on već znao i ranije, dok sam ga ja saznao tek nakon što sam dobio ovaj zadatak, I pretekli ste ga za jedan korak, evo vas u mojoj kući, možete mi videti lice, čuli ste da govorim kako sam prevarila muža, i jedina ste osoba kojoj sam to priznala za sve ove godine, jedina osoba kojoj sam to priznala, šta još treba reći da biste se uverili kako je, u poređenju s vama, vaš šef najobičnija neznalica, Ne govorite to, ne priliči, Imate li još neko pitanje za mene, Koje pitanje, Na primer, da li sam bila srećna u braku, nakon svega što se dogodilo, To pitanje nije značajno za ovaj slučaj, Ništa nije beznačajno, kao što su sva imena u glavi vašeg šefa, tako je i slučaj jedne osobe slučaj svih osoba, Vi mnogo toga znate, Naravno, dugo sam živela, Meni je već pedeset, a u poređenju s vama ništa ne znam, Ne možete da zamislite koliko se toga nauči između pedesete i sedamdesete, Toliko godina imate, Nešto malo više, Jeste li bili srećni nakon svega što se dogodilo, Ipak vas interesuje, Malo znam o ljudima, Kao i vaš šef, kao i vaš Matični registar, Pretpostavljam da je tako, Dobila sam oproštaj, ako vas to zanima, Oproštaj, Da, to se često događa, praštajte jedni drugima, kao što se kaže, Poznati izraz ne glasi tako, nego volite jedni druge, Dođe mu na isto, prašta se zato što se voli, voli se zato što se prašta, vi ste dete, još mnogo toga morate da naučite, Vidim da moram, Jeste li oženjeni, Nisam, Niti ste ikada živeli sa ženom, Živeo, u pravom smislu te reči, nisam nikada, Samo usputne veze, privremene, Ni to, živim sam, kada me stisne nužda, radim što i svi drugi, idem i platim, Jeste li primetili da ste počeli da odgovarate na pitanja, Da, ali to mi više nije važno, možda se tako uči, kroz odgovore, Objasniću vam nešto, Recite, Počeću pitanjem, znate li koliko osoba ima u jednom braku, Dve, muškarac i žena, Ne, dragi moj gospodine, u braku ih ima troje, žena, muškarac i ono što ja zovem trećom osobom, najvažnijom, ona koju čine muškarac i žena zajedno, Nikada nisam razmišljao o tome, Ako jedno od njih dvoje, na primer, počini preljubu, najpovređeniji, onaj koji primi najteži udarac, koliko god vam to neverovatno zvučalo, nije onaj drugi, već onaj drugi drugi, onaj koji je par, ne jedan, već oboje, A može li se zaista živeti s tim jednim sačinjenim od dvoje, meni je teško da živim i sam sa sobom, U braku najčešće možete videti kako muškarac, ili žena, ili oboje, svako sa svoje strane, pokušavaju da unište ono treće, koje predstavlja njih same, ono koje se brani, ono koje po svaku cenu želi da preživi, Za mene je to previše složena aritmetika, Oženite se, nađite sebi ženu, pa ćete mi reći, Hajte molim vas, moje vreme je prošlo, Nemojte se kladiti, ko zna šta će se dogoditi kada privedete kraju svoj zadatak, ili kako ste ga već nazvali, Sumnje za koje sam dobio nalog da ih razrešim nisu moje već Matične službe, A kakve su to sumnje, ako stvar nije poverljiva, Imam obavezu da čuvam službenu tajnu, ne mogu vam odgovoriti, Službena tajna vam malo pomaže, Gospodine Žoze, uskoro ćete morati da odete, a otići ćete odavde znajući isto što ste znali i kada ste došli, to jest ništa, To je istina, i Gospodin Žoze obeshrabreno odmahnu glavom.
Žena ga je pogledala kao da ga proučava, a zatim upitala, Koliko dugo već ispitujete ovu stvar, Započeo sam je, u pravom smislu te reči, danas, ali načelnik će se naljutiti ukoliko mu dođem praznih ruku, on je vrlo nestrpljiv, Bila bi to velika nepravda prema službeniku kojem, očigledno, ne smeta da radi subotom, Nisam imao drugog posla, ovo je način da ubrzam izvršenje zadatka, Pa niste ga baš bogzna koliko ubrzali, Moraću da razmislim, Potražite savet od svog šefa, zato i jeste šef, Ne poznajete ga, on ne dozvoljava da mu se postavljaju pitanja, izdaje naređenja i to je sve, I šta sada, Već sam rekao, moram da razmislim, Onda razmislite, Zar vi zaista ništa ne znate, gde su se preselili kada su otišli odavde, pismo koje ste dobili moralo je da ima adresu pošiljaoca, Moralo je da je ima, ali to pismo više ne postoji, Niste joj odgovorili, Nisam, Zašto, Između toga da ubijem i pustim da odumre, izabrala sam da ubijem, naravno, govorim u prenesenom značenju, Našao sam se u ćorsokaku, Možda niste, Kako to mislite, Dajte mi parče papira i nešto što piše. Drhtavim rukama Gospodin Žoze joj je dodao olovku, Možete pisati ovde, na poleđini izvoda, u pitanju je kopija. Žena je stavila naočare i brzo zapisala nekoliko reči, Izvolite, ali pazite, to nije njihova adresa, to je samo ime ulice u kojoj se nalazila škola u koju je moja kumica išla kada su se preselili, možda ćete tako uspeti da saznate šta ste naumili, ukoliko je škola uopšte i dalje tamo. Duh Gospodina Žozea bio je rastrzan između lične zahvalnosti na usluzi i profesionalne razdraženosti što se toliko zadržao. Izgovorio je izraze zahvalnosti uz jedno Hvala, ni reč više, i dozvolio da se neprijatnost uoči, mada umerenim tonom, Ne razumem zašto vam je toliko trebalo da mi date ime škole iako ste znali da je svaka pa i najmanja informacija za mene od vitalnog značaja, Ne preterujte, Uprkos svemu, veoma sam vam zahvalan, a kažem to kako u svoje lično ime, tako i u ime Centralnog registra Matične službe, koji predstavljam, no insistiram da mi objasnite zašto vam je toliko trebalo da mi date ovu adresu, Razlog je jednostavan, nemam s kim da razgovaram. Gospodin Žoze je pogledao ženu, ona je gledala njega, nema smisla trošiti reči na opisivanje izraza koji su imali u očima, važno je samo ono što je on uspeo da kaže nakon tišine, Nemam ni ja. Tada je žena ustala sa stolice, izvukla fioku komode koja je stajala iza nje i izvadila odande nešto što je ličilo na album, To su fotografije, pomislio je Gospodin Žoze uzbuđeno. Žena je otvorila knjigu, prelistala je, za nekoliko trenutaka pronašla šta je tražila, fotografija nije bila zalepljena, pridržavala su je samo četiri papirna džepčića zalepljena na stranicu. Izvolite, uzmite je, reče, to je jedina njena slika koju sam sačuvala, nadam se da me sada nećete pitati imam li i fotografiju roditelja, Neću vas pitati. Gospodin Žoze je pružio drhtavu ruku, uzeo crno-beli portret osmogodišnje ili devetogodišnje devojčice, lica koje mora da je bilo bledo, ozbiljnih očiju ispod šiški koje su dopirale do obrva, usne su htele da se nasmeju, ali nisu mogle, ostale su tako. Osetljivo srce, Gospodin Žoze je osetio kako mu se oči natapaju suzama, Ne izgledate kao službenik te Matične službe, reče žena, To je jedino što jesam, reče on, Želite li šoljicu kafe, Dobro bi došla.
Dok su ispijali kafu i grickali kolač, nisu mnogo razgovarali, tek nekoliko reči o tome kako prokleto vreme brzo prolazi, Prolazi, a da ni ne primetimo, nedavno je bilo jutro a sada je već pala noć, zaista se dalo primetiti da se popodne primiče kraju, no možda su govorili o životu, o svojim životima, ili o životu uopšte, to se događa kada prisustvujemo nekom razgovoru a ne obraćamo pažnju, uvek nam promakne ono najinteresantnije. Popili su kafu, nestalo je reči, Gospodin Žoze je ustao i rekao, Moram se povući, zahvaljujem vam na fotografiji, adresi škole, žena je rekla, Ako nekada prođete ovuda, zatim ga je otpratila do vrata, on joj je pružio ruku, ponovio, Mnogo vam hvala, poput viteza iz neke druge epohe prineo je njenu ruku usnama, tada se žena zajedljivo osmehnula i rekla, Možda ne bi bila loša ideja potražiti u telefonskom imeniku.


.

Udarac je bio tako jak da Gospodin Žoze, našavši se na ulici potpuno dezorijentisan, nije primećivao kako sitna, gotovo prozirna kiša, od onih koje kvase uspravno i vodoravno, i pod svim oštrim uglovima, pada po njemu. Možda ne bi bilo loše potražiti u telefonskom imeniku, rekla je podmuklo starica na rastanku, i svaka od tih reči, sama po sebi nevina, nemoćna da omalovaži ni nekog najosetljivijeg, u trenutku se pretvorila u tešku uvredu, u dokaz nedopustive gluposti, kao da ga je tokom razgovora, koji je u jednom trenutku postao tako nabijen osećanjima, ona hladnokrvno proučavala, kako bi zaključila da je nespretni službenik Centralnog registra Matične službe, poslat u potragu za nečim dalekim i skrivenim, nesposoban da uoči ono što mu je bilo pred očima i na dohvat ruke. Gospodina Žozea, bez šešira i kišobrana, pravo po licu tukle su kišne kapi uskovitlane i zbrkane poput neprijatnih misli koje su mu dolazile i odlazile iz glave, međutim, sve su se one, a to je odmah primetio, vrtele oko izvesne središne tačke koju je još bilo teško razaznati, no koja je postajala sve jasnija. Istina je da se nije setio nečeg tako jednostavnog i uobičajenog kao što je pretraživanje telefonskog imenika ne bi li pronašao broj telefona i adresu zapisane pod imenom tražene osobe. Ukoliko namerava da otkrije gde se nepoznata žena nalazi, njegov prvi korak trebalo je da bude to, za manje od minuta saznao bi gde da je nađe, zatim bi, pod izgovorom da želi da pojasni neke izmišljene sumnje o upisu u matični registar, mogao da dogovori s njom susret van Matične službe, navodeći kako želi da je poštedi plaćanja određene takse, na primer, a zatim, u tom trenutku, stavljajući sve na kocku luđački hrabrim činom, ili nekoliko dana kasnije, nakon što zadobije njeno poverenje, zamoli je, Pričajte mi o svom životu. Nije tako postupio, i mada se slabo razumeo u psihologiju i tajne nesvesnog, sada je počinjao, poprilično tačno, da shvata razlog. Zamislimo lovca, govorio je sam sebi, zamislimo lovca koji je pažljivo pripremio svoju opremu, pušku, redenik, torbu s hranom, čuturu s vodom, mrežu za hvatanje plena, gumene čizme, zamislimo ga kako izlazi s kerovima, odlučan, hrabar, spreman za dug dan, kao što obično biva kod lovačkih avantura, pa onda odmah iza ćoška, tik pored kuće, naleti na jato divljih prepelica spremnih da budu ubijene, koje lete ali se ne mrdaju odande koliko god ih meci obarali, na poklon i iznenađenje kerovima, koji nikada ranije nisu videli tako obilnu manu kako pada sa neba. Kakav bi značaj za lovca imao jedan toliko lak lov, s prepelicama koje se, takoreći, same nude kerovima, pitao se Gospodin Žoze, i na to dao odgovor koji bi se svakome učinio očiglednim, Nikakav. Isto se dogodilo sa mnom, dodao je, mora da u mojoj glavi, a sigurno i u glavama svih drugih, postoji neka samostalna misao koja razmišlja samo za sebe, koja odlučuje bez učešća drugih misli, ona za koju znamo otkako znamo za sebe i s kojom smo na ti, ona koja nas pušta da je vodimo gde verujemo da svesno želimo da idemo; iako, na kraju krajeva, možda biva vođena drugim putem, u drugom smeru, a ne do najbližeg ćoška, gde nas i ne znajući čeka jato prepelica, no znamo mi, konačno, da je sama potraga ono što susretu daje stvarnu vrednost i da je potrebno otići daleko da bi se dostiglo ono što je blizu. Jasnoća misli, ove ili one, posebne ili uobičajene, kada se već stigne na odredište, zaista nije važno kako se stiglo, bila je tako zaslepljujuća da je Gospodin Žoze ošamućen zastao nasred trotoara, obavijen maglovitom kišicom i svetlošću javne rasvete koja je slučajno u tom trenutku zasijala. Tada se iz dubine skrušene i zahvalne duše pokajao zbog nečasnih i nezahvalnih misli, i te kako svesnih, koje je uputio vremešnoj i dobroćudnoj gospođi iz prizemlja desno, kojoj je, zapravo, dugovao ne samo adresu škole i fotografiju već i najsavršenije i najpotpunije objašnjenje jednog postupka koji je, naizgled, bio neobjašnjiv. A kako je ona ostavila nedorečen onaj poziv da je ponovo poseti, Ako nekada prođete ovuda, to su bile reči, jasne i dovoljne da učine nepotrebnim ostatak rečenice, obećao je sebi da će joj zakucati na vrata jednog od narednih dana, kako bi je obavestio o toku potrage, a i da bi je iznenadio otkrićem istinskog razloga zbog kojeg nije pretražio telefonski imenik. Naravno da bi to značilo da joj mora priznati kako je ovlašćenje bilo lažno, da potragu nije naložio Centralni registar Matične službe već da je ideja njegova, i da bi neizbežno morao govoriti o svemu ostalom. Sve ostalo bile su zbirke slavnih, strah od visine, pocrneli papiri, paukove mreže, dosadne police živih, haotične police mrtvih, buđ, prašina, potištenost, napokon izvod koji se iz nekog razloga našao među ostalima, Da ne zaborave njega, i ime, Ime devojčice koje ovde nosim, setio se, i samo zato što je kiša neprestano padala, nije izvadio fotografiju iz torbe da je pogleda. Ukoliko nekada nekome bude opisivao kako izgleda Centralni registar Matične službe iznutra, biće to gospođa iz prizemlja desno. To će pitanje razrešiti vreme, odlučio je Gospodin Žoze. Baš u tom trenutku vreme mu je donelo autobus koji će ga odvesti skoro do kuće, s mnogo pokislih ljudi unutra, muškaraca i žena različitih godina i izgleda, neki mladi, drugi stari, neki bliži, drugi dalji. Matična služba ih je sve poznavala, znala je kako se zovu, ko ih je i gde rodio, brojala im je i odbrojavala dane jedan po jedan, ona žena, na primer, zatvorenih očiju, ona što je oslonila glavu o prozorsko staklo, mora da ima, koliko, nekih trideset pet-trideset šest godina, to je bilo dovoljno da Gospodin Žoze razmahne krila svoje mašte, A šta ako je to žena koju tražim, nemoguće, zapravo, nemoguće je reći da jeste, u životu najčešće srećemo nepoznate ljude, treba se pomiriti s tim, ne možemo ići naokolo i ispitivati ljude, Kako se zovete, pa zatim vaditi izvod iz torbe da proverimo da li je to ta osoba koju tražimo. Dve stanice kasnije žena je izašla, zatim je ostala da stoji na trotoaru čekajući da autobus ode, sigurno je želela da pređe ulicu, a pošto nije nosila kišobran, Gospodin Žoze je mogao da joj vidi lice spreda, uprkos kapljicama koje su se zadržavale na staklu, u jednom trenutku, možda nestrpljiva što autobus nikako da krene, podigla je glavu, tada je susreo njen pogled. Gledali su se sve dok je autobus stajao, a i kad je krenuo, sve dok su se mogli videti, Gospodin Žoze je izvijao i okretao vrat, žena s ulice pratila je njegov pokret, možda se pitala, Ko li je to, on je odgovarao sebi, To je ona.
Između stanice na kojoj je Gospodin Žoze trebalo da izađe i Centralnog registra Matične službe, zahvaljujući hvale vrednoj pažnji javnog transporta prema ljudima koji su dolazili po svoja dokumenta u Matičnu službu, razdaljina nije bila velika. Uprkos tome, Gospodin Žoze je ušao u kuću mokar do gole kože. Brzo je skinuo mantil, promenio pantalone, čarape i cipele, posušio peškirom kosu s koje je kapala voda i, radeći sve to, nastavio svoj unutrašnji dijalog, To je ona, Nije ona, Mogla bi biti, Mogla bi biti ali nije, A šta ako jeste, Saznaćeš kada pronađeš onu iz izvoda, Ako to bude ona, reći ću joj da se već poznajemo, da smo se videli u autobusu, Neće se setiti, Ako je ne budem predugo tražio, sigurno će se setiti, Ali ti ne želiš da je tražiš kratko, možda ni predugo, da si to stvarno hteo, potražio bi joj ime u telefonskom imeniku, tamo se počinje, Nisam se setio toga, Imenik je unutra, Sada mi se ne ulazi u Matičnu službu, Bojiš se mraka, Ne bojim se ničega, poznajem taj mrak kao sopstveni džep, Bolje reci da ne poznaješ ni sopstveni džep, Ako tako misliš, pusti me da ostanem u neznanju, i ptice pevaju a ne znaju zašto, Baš si poetski raspoložen, Tužan sam, Kakav život živiš, nije ni čudo, Zamisli da je žena iz autobusa bila zaista ona iz izvoda, zamisli da je nikada više ne pronađem, da je ono bila jedina prilika, da je sudbina stajala tamo, a ja sam je pustio da ode, Postoji samo jedan način da razjasniš čitav slučaj, Koji, Da uradiš ono što ti je rekla stanarka iz prizemlja desno, matora, Pazi na jezik, molim te, Matora je, Gospođa je u godinama, Mani se licemerja, svi imamo godine, samo treba znati koliko, ako ih je malo, onda smo mladi, ako ih je mnogo, onda smo matori, ostalo su priče, Završimo s tim, Pa završimo, Idem da vidim imenik, O tome ti govorim već pola sata. U pidžami i papučama, umotan u ćebe, Gospodin Žoze uđe u Centralni registar Matične službe. Zbog neobične garderobe osećao se prilično nelagodno, kao da je izgubio poštovanje uzvišenog arhiva, pod onim večnim žućkastim svetlom koje je, poput umirućeg sunca, počivalo na načelnikovom sekreteru. Imenik je bio tu, u jednom od uglova stola, nije bilo dozvoljeno konsultovati ga bez načelnikovog odobrenja, čak i kada je u pitanju zvaničan poziv, a sada je Gospodin Žoze, baš kao što je i ranije činio, mogao sesti za sekreter, zapravo je to do sada uradio samo jednom, u trenutku koji mu se učinio pobedničkim i slavnim, no sada se nije usuđivao, možda zbog nedoličnog odela, zbog apsurdnog straha da bi ga neko mogao zateći u tom položaju, a ko bi to mogao biti kada se nikada živ čovek, osim njega, nije ovuda motao van radnog vremena. Pomislio je da bi bilo prikladno poneti imenik sa sobom, kod kuće bi se osećao mirnije, bez pretećeg prisustva visokih polica koje kao da su htele da se survaju niz senke plafona, tamo gde paukovi pletu mreže i proždiru. Uzdrhtao je kao da su prašnjave i lepljive mreže već pale na njega, pa zamalo da nepromišljeno posegne za telefonskim imenikom pre nego što preduzme meru opreznosti da tačno izmeri razdaljinu koja deli imenik od gornje i bočne ivice stola, a gde je razdaljina, tu su i uglovi, samo da se ispostavi kao srećna okolnost da su načelnikove geometrijske i topografske naklonosti nedvosmisleno okrenute pravim uglovima i paralelnim linijama. Ušao je u kuću siguran da će vrlo brzo, kada bude vratio telefonski imenik tamo gde treba, on zaista i biti na pravom mestu, ni jedan jedini milimetar dalje, i da načelnik neće morati da izdaje naređenje svojim zamenicima da ispitaju ko ga je, kako, kada i zašto koristio. Sve do poslednjeg časa očekivao je da se dogodi nešto što će ga sprečiti da odnese imenik, neko šuškanje, neko sumnjivo pucketanje, neko svetlo koje bi iznenada došlo iz mrtvačkih dubina Matične službe, no tišina je bila potpuna, nije se čula čak ni jedva čujna škripa vilica žižaka.
Sada Gospodin Žoze, sa ćebetom prebačenim preko leđa, sedi za sopstvenim stolom, drži pred sobom telefonski imenik, otvara prvu stranicu i lagano prelazi preko uputstva za upotrebu, pozivnih brojeva, tabela s cenama, kao da su mu oni cilj. Nakon nekoliko minuta neki iznenadni, nesvesni impuls tera ga da brzo preskoči stranice unapred, pa unazad, sve dok se nije zaustavio na onoj koja odgovara imenu nepoznate žene. Ili ga nema, ili njegove oči odbijaju da ga vide. Ne, nema ga. Trebalo bi da stoji iza ovog imena, ali ga nema. Trebalo bi da je ispred ovog imena, ali nije. Lepo sam govorio, pomisli Gospodin Žoze, a nije tačno da je to ikada izgovorio, to je samo način da pokaže svetu da je u pravu, da sebi da oduška, u ovom slučaju, radosti, svaki policijski islednik pokazao bi nezadovoljstvo udarivši pesnicom o sto, ali ne i Gospodin Žoze, Gospodinu Žozeu se oteo ironičan osmeh osobe koja se, nakon što je poslata da traži nešto što zna da ne postoji, vratila iz potrage s rečima na usnama, Lepo sam govorio, ona ili nema telefon, ili ne želi svoje ime u imeniku. Njegovo zadovoljstvo je bilo tako veliko da je odmah zatim, ne gubeći vreme na odmeravanje razloga za i protiv, potražio ime oca nepoznate žene, a ono jeste bilo tu. Ni jedan jedini delić njegovog tela nije uzdrhtao. Naprotiv, odlučan da spali sve mostove za sobom, vođen porivom koji samo pravi istraživači mogu da iskuse, potražio je ime čoveka od kojeg se nepoznata žena razvela, pa našao i njega. Kada bi tu imao mapu grada, mogao bi već da označi pet prvih proverenih čvorišta, dva u ulici gde se devojka s fotografije rodila, jedno u školi, a sada ovo, početak crteža kakav iscrtavaju svi životi, sačinjen od prekinutih linija, ukrštanja, preseka, ali nikad od račvanja, jer duh nikuda ne ide ako ga ne povedu noge, a telo ne bi bilo u stanju da se pomeri da mu nema krila duha. Zapisao je adrese, zatim šta mora da kupi, veliku mapu grada, debeli karton iste veličine na koji će je okačiti, kutiju pribadača s glavama u boji, crvenoj, da se mogu uočiti iz daljine, jer život je kao slika, uvek ga treba gledati s razdaljine od četiri koraka, čak i ako ga jednom dodirnemo, omirišemo, okusimo. Gospodin Žoze je bio spokojan, nije ga uznemirilo saznanje gde žive roditelji i bivši muž nepoznate žene, zanimljivo, ovaj drugi blizu Centralnog registra Matične službe, naravno da će, pre ili kasnije, da im pokuca na vrata, ali tek kada bude osetio da je kucnuo čas, tek kada trenutak bude naredio, Sada. Zatvorio je telefonski imenik, odneo ga na šefov sekreter, na isto mesto s kojeg ga je uzeo, i vratio se kući. Sudeći po satu, bilo je vreme za večeru, ali mora da su mu tog dana uzbuđenja zaokupila želudac, pa nije pokazivao nestrpljenje. Ponovo je seo, ušuškao se u ćebe, spustio mu krajeve da njima pokrije noge, i prineo svesku kupljenu u knjižari. Bilo je vreme da počne da piše beleške o toku potrage, o susretima, razgovorima, razmišljanjima, planovima i taktikama istraživanja koje su nagoveštavale da će ono biti složeno, Koraci jedne osobe u potrazi za drugom, pomislio je, i zaista, mada je potraga bila tek na početku, već je imao mnogo toga da zapiše, Da je ovo roman, mrmljao je otvarajući svesku, samo bi razgovor s gospođom iz prizemlja desno bio dovoljan za jedno poglavlje. Uzeo je olovku u nameri da počne, ali usred tog čina pogled mu pade na papir gde je zapisao adrese, ima nečeg o čemu ranije nije razmišljao, mogućnost, sasvim razumna, da je nepoznata žena posle razvoda otišla da živi s roditeljima, mogućnost, podjednako prirodna, da je muž napustio kuću, pri čemu je telefon ostao na njegovo ime. U tom slučaju, a imajući u vidu da je pomenuta ulica veoma blizu Centralnog registra Matične službe, ko zna nije li žena iz autobusa zapravo ona. Izgledalo je da će ponovo početi unutrašnji dijalog, Bila je, Nije bila, Bila je, Nije bila, ali ovoga puta Gospodin Žoze nije na to obraćao pažnju, pa je, nagnuvši se nad papir, počeo da zapisuje prve reči, ovako, Ušao sam u zgradu, popeo se stepenicama sve do drugog sprata, oslušnuo na vratima stana u kojem se nepoznata žena rodila, i tada začuo plač neke bebe, pomislio sam da bi to moglo biti njeno dete, i zamislio ženu koja ga je ljuljuškala, Da li je to ona, kasnije sam saznao da nije.


.

Nasuprot onome što obično pomislimo kada stvari posmatramo sa strane, život u službenim kancelarijama obično nije lak, naročito ne u ovom, Centralnom registru Matične službe, gde su, još od vremena koja ne možemo zvati drevnim samo zato jer su u njemu sve i svi zabeleženi, zahvaljujući stalnom naporu u neprekinutom nizu velikih načelnika, veličanstveno sjedinjene veličina i malenkost javne službe, one koja od službenika čini posebno biće, korisnika, no istovremeno i zavisnika od fizičkog i mentalnog prostora oivičenog dometom njihovog pera. Jednostavno rečeno, uz nameru da se tačnije dočaraju opšti činioci apstraktno razmatrani u ovom uvodu, Gospodin Žoze je imao problem koji je trebalo rešiti. Znajući koliko ga je koštalo da od strogih pravila hijerarhije iščupa onih bednih pola sata ranijeg izlaska s posla, zahvaljujući čemu je uspeo da izbegne da ga muž mlade gospođe s drugog sprata levo uhvati na delu, možemo zamisliti kroz kakve muke prolazi sada, po ceo dan i noć, tražeći uverljivo opravdanje koje bi mu omogućilo da zamoli ne za jedan sat, već dva, ne za dva, već za tri, jer će mu verovatno toliko trebati za valjanu posetu školi i nužno pretraživanje njenih arhiva. Posledice ove neprestane, opsesivne uznemirenosti vrlo brzo su se ispoljile kroz greške u radu, nedostatak pažnje, u iznenadnoj dnevnoj pospanosti izazvanoj noćnim nesanicama, ukratko, Gospodin Žoze, kojeg su do tada mnogi nadređeni cenili kao stručnog, urednog i posvećenog službenika, postao je predmet strogih provera, upozorenja, prozivanja, što ga je samo još više remetilo, a nepotrebno je reći da je, zbog puta kojim je krenuo, mogao biti siguran u to da će, ukoliko ikada bude zatražio tako željeno dopuštenje, dobiti negativan odgovor. Došlo je dotle da, nakon što su situaciju, bez rezultata, analizirali jedan za drugim referenti i zamenici načelnika, nije bilo druge do izložiti je višem, načelnikovom sudu, no on u prvi mah nije uspeo da shvati o čemu se radi, toliko mu se apsurdnim učinilo. To što je jedan službenik toliko zanemario svoje obaveze onemogućilo je i najmanju, još postojeću, dobronamernu naklonjenost odluci o oproštaju, ozbiljno je narušavalo važeći ustaljeni red Centralnog registra Matične službe i moglo je biti opravdano samo ozbiljnom bolešću. Kada je prestupnik izveden pred načelnika, upravo je to on upitao Gospodina Žozea, Jeste li bolesni, Mislim da nisam, gospodine, Ako niste bolesni, kako objašnjavate loše obavljanje posla u poslednjih nekoliko dana, Ne znam, gospodine, možda time što sam loše spavao, U tom slučaju, zaista ste bolesni, Samo loše spavam, Ako loše spavate, to je zato što ste bolesni, zdrav čovek uvek dobro spava, osim ako imate neki teret na savesti, neku osude vrednu grešku, od onih koju savest ne prašta, savest je veoma važna, Da, gospodine, Ako su vaše greške u službi izazvane nesanicom, a nesanica izazvana grižom savesti, onda treba otkriti o kakvoj je grešci reč, Nisam počinio nikakvu grešku, gospodine, Nemoguće, jedina osoba ovde koja ne greši to sam ja, šta je sada, zašto gledate u telefonski imenik, Rasejan sam, Loš znak, znate da morate stalno gledati u mene dok vam se obraćam, u pitanju je disciplinsko pravilo, ja sam jedini koji ima pravo da skrene pogled, Da, gospodine, Koja greška je u pitanju, Ne znam, gospodine, U tom slučaju, još gore, najgore su zaboravljene greške, Uvek sam ispunjavao svoje obaveze, Informacije o vama kojima raspolažem bile su zadovoljavajuće, ali upravo je to dokaz da vaše loše profesionalno ponašanje ovih dana nije posledica neke zaboravljene greške, već neke skorije greške, neke sadašnje greške, Savest mi je mirna, Savest ćuti više nego što treba, zato su stvoreni zakoni, Da, gospodine, Moram da donesem odluku, Da, gospodine, I već sam je doneo, Da, gospodine, Određujem vam dan suspenzije, A da li se suspenzija odnosi samo na platu, ili i na službu, upita Gospodin Žoze, kojem se ukazao tračak nade, Na platu, na platu, služba ne sme da bude oštećena više nego što je bila do sada, nedavno sam vam odobrio pola sata odsustva, nemojte mi reći da ste očekivali da vaše neprimereno ponašanje bude nagrađeno celim slobodnim danom, Ne, gospodine, Želim vam, za vaše dobro, da vam posluži kao nauk, da, u interesu ovog, Centralnog registra Matične službe, ubrzo ponovo postanete dobar službenik kakav ste ranije bili, Da, gospodine, To bi bilo sve, vratite se na svoje mesto.
Očajan, potpuno istrošenih živaca, gotovo uplakan, Gospodin Žoze je otišao tamo gde su ga poslali. Tokom tih nekoliko minuta koliko je trajao težak razgovor sa šefom, posao na njegovom stolu se nagomilao, kao da su ostale kolege pisari, koristeći neizvesnu disciplinsku situaciju u kojoj se našao, i sami htele da ga kazne. Osim toga, nekoliko osoba je čekalo da bude usluženo. Svi su stali pred njega, a to nije bilo slučajno, niti su ušavši u Centralni registar Matične službe pomislili da je odsutni službenik možda simpatičniji i srdačniji od onih koje su mogli videti za pultom, već zato što su im upravo oni rekli da ovamo treba da se upute. Budući da je, prema internom pravilniku, usluživanje klijenata imalo apsolutnu prednost nad kancelarijskim poslom, Gospodin Žoze je stao za pult, svestan da će se iza njega papiri i dalje gomilati. Bio je izgubljen. Sada, nakon ljutitog načelnikovog ukora pa onda kazne, čak i da izmisli nemoguće, recimo rođenje deteta, ili sumnjivu smrt nekog rođaka, može da zbriše svaku nadu da će mu skoro biti dozvoljeno da izađe ranije ili da dođe kasnije sat, pola sata, bar minut. U ovoj kući arhiva, sećanje je uporno, sporo bledi, tako da bilo šta da je, skoro nikada ne stigne do zaborava. Neka Gospodin Žoze kroz deset godina počini neku omašku, ma kako beznačajnu, i videće da će ga neko već podsetiti na sve detalje ovih nesrećnih dana. Verovatno je na to mislio načelnik kada je istakao da su najgore greške one naizgled zaboravljene. Za Gospodina Žozea ostatak dana je bio poput golgote, natovaren poslom i teskobnim mislima. Dok je jedan deo njegove svesti davao tačna objašnjenja strankama, dok je popunjavao i pečatirao dokumenta, arhivirao izvode, drugi deo je jednolično proklinjao sudbinu i slučaj koji su jednu bolesnu radoznalost pretvorili u nešto što mašta neke razborite, uravnotežene osobe ne bi mogla ni izdaleka da nasluti. Šef je u pravu, mislio je Gospodin Žoze, interesi Matične službe moraju biti iznad svega drugog, kada bih živeo razumno, normalno, svakako ne bih u ovim godinama započeo da pravim zbirku glumaca, plesačica, biskupa i fudbalera, to je glupo, to je beskorisno, to je smešno, divno ću nasledstvo ostaviti kada umrem, srećom nemam potomke, loše je to što mi se, možda, sve ovo desilo zbog toga što živim sam, da imam ženu. Došavši do ove tačke, misao je ustuknula, zatim je nastavila drugim putem, uzanim, zbrkanim putem, na čijem početku je fotografija jedne devojčice, a na kraju mora da je, ukoliko je ima, stvarna ličnost jedne zrele, odrasle žene, koja sada ima trideset i šest godina, i razvedena je, A zašto mi treba ona, čemu, šta bih radio s njom kada je pronađem, Misao se opet zaustavila, vratila se putem kojim je i došla, A kako misliš da je nađeš kada ti ne daju da je tražiš, pitala ga je, a on nije odgovorio, bio je zauzet obaveštavanjem poslednje stranke iz reda da će umrlica koju je tražila biti gotova narednog dana.
Pa ipak, ima upornih pitanja, onih koja ne odustaju, a ovo ga je ponovo napalo kada je, umornog tela, izmrcvarenog duha, konačno ušao u kuću. Bacio se na krevet poput krpe, hteo je da spava, da zaboravi na šefovo lice, na nepravednu kaznu, no pitanje je leglo uz njega, skliznulo uz šapat, Ne možeš da je tražiš, ne daju ti, ovaj put je bilo nemoguće da se pravi da je zauzet razgovorom sa strankama, pokušao je ipak da odglumi kako ne razume, reče kako će pronaći način, a ako u tome ne uspe, odustaće od svega, međutim, pitanje je uporno dosađivalo, Dopustio si da te tek tako pobede, zbog toga nije bilo vredno falsifikovati ovlašćenje i primorati onu nesrećnu i dragu gospođu iz prizemlja desno da progovori o svojoj grešnoj prošlosti, pravi je nedostatak poštovanja prema ljudima ulaziti im tako u kuću i čeprkati im po intimi. Aluzija na ovlašćenje nagnala ga je da odjednom sedne na krevet, uplašen. Bilo mu je u sakou, nosio ga je svih ovih dana, zamislite samo da mu je iz nekog razloga ispalo, ili da ga je, zbog nervnog rastrojstva, uhvatila nesvestica, jedna od onih kad se čovek potpuno izgubi, pa da mu jedan od kolega, bez ikakve zle namere, otkopčavši ga da bi mogao da diše, vidi beli koverat s pečatom Centralnog registra Matične službe, rekao bi, Šta je ovo, a za njim jedan referent, a za njim jedan od zamenika šefa, a za njim šef. Gospodin Žoze nije hteo ni da pomisli na ono što bi se nakon toga dogodilo, ustao je u skoku, digao sako sa naslona stolice, izvadio ovlašćenje i uznemiren se pitao, osvrćući se oko sebe, gde kog vraga da ga sakrije. Nijedan komad nameštaja nije mogao da se zaključa, sva njegova oskudna imovina je bila nadohvat ruke svakom njuškalu koje bi se tu obrelo. Tada je opazio zbirke poređane u ormanu, tu bi moralo da se nađe rešenje za ovu muku. Potražio je biskupov predmet i u njega ubacio koverat, jedan biskup nikada ne budi radoznalost, koliko god da je bio čuven po veri, nije on biciklista ili vozač formule 1. Vratio se u krevet, umiren, no pitanje ga je tamo još čekalo, Nisi ništa rešio, nije problem u ovlašćenju, svejedno je da li ga kriješ ili pokazuješ, to te neće odvesti do žene, Već sam rekao da ću naći način, Sumnjam, šef te je dobrano stisnuo, i ruke i noge, ne dozvoljava ti da mrdneš, Sačekaću da se stvari slegnu, A onda, Ne znam, sigurno će mi nešto pasti na pamet, Mogao bi odmah sad da rešiš problem, Kako, Nazovi roditelje telefonom, reci im da ih zoveš u ime Centralnog registra Matične službe, zatraži im adresu, To neću da radim, Sutra idi kod žene, ne mogu da zamislim kakav će biti vaš razgovor, ali barem ćeš povratiti mir, Verovatno neću želeti da razgovaram kada je budem našao, Ako je tako, zašto je uopšte i tražiš, zašto istražuješ njen život, Sakupljam i dokumenta o biskupu, pa nisam zbog toga zainteresovan da jednog dana razgovaram s njim, To mi deluje apsurdno, Jeste apsurdno, ali bilo je krajnje vreme da uradim nešto apsurdno u svom životu, Hoćeš da kažeš da, ukoliko uspeš da pronađeš tu ženu, ona neće saznati da si je tražio, To je sigurno, Zašto, Ne umem da objasnim, U svakom slučaju, nećeš uspeti da odeš ni u devojčicinu školu, škole su, kao i Matična služba, zatvorene vikendom, U Matičnu službu mogu da uđem kad god poželim, To i nije bogzna šta, vrata tvoje kuće vode do nje, Vidi se da nikada nisi morao tamo sam da ideš, Idem kuda ti ideš, prisustvujem onome što ti činiš, Možeš da nastaviš, Hoću, ali ti u školu ući nećeš, Videćemo. Gospodin Žoze je ustao, bilo je vreme za večeru, ako se ti lagani noćni obroci uopšte i mogu tako nazvati. Dok je jeo, razmišljao je, zatim je oprao tanjir, čašu i pribor, pokupio mrvice sa stolnjaka, ne prestajući da razmišlja, pa, kao da je taj pokret neizbežna posledica onoga o čemu je razmišljao, otvori vrata ka ulici. Ispred, s druge strane trotoara, nalazila se telefonska govornica, što bi se reklo, ispred nosa, u dvadeset koraka bi stigao do kraja kabla koji bi mu odveo glas, isti kabl bi mu doveo odgovor, i tu bi se, ovako ili onako, završila potraga, mogao bi da se vrati kući miran, da povrati šefovo poverenje, zatim bi se, vrteći se po svojoj sopstvenoj nevidljivoj putanji Zemlja vratila u svakodnevnu orbitu, savršeni mir onoga koji jednostavno iščekuje trenutak u kojem će se sve ispuniti, ukoliko ove reči, toliko puta već izrečene, i ponovljene, uopšte imaju neko stvarno značenje. Gospodin Žoze nije prešao ulicu, obukao je sako i mantil, pa izašao.
Promenio je dva autobusa da bi stigao tamo gde je naumio. Školska zgrada je bila dugačka, dvospratnica s potkrovljem, odvojena od ulice visokom ogradom. Iza ograde zeleni pojas i poneko zakržljalo drvo, mora da je to služilo deci za odmor. Sva svetla pogašena. Gospodin Žoze se osvrnuo naokolo, ulica je bila pusta mada nije bilo kasno, to je dobro kod zabačenih četvrti, naročito ukoliko vreme nije takvo da se drže otvoreni prozori, njihovi žitelji se okupe u kući, napolju se nema šta videti. Gospodin Žoze je odšetao do kraja ulice, prešao na drugu stranu, sada je hodao ka školi, lagano, kao neko ko voli da izađe na večernju svežinu a koga niko ne iščekuje. Došavši pred kapiju, savio se, kao da je upravo primetio da mu je pertla na cipeli odvezana, trik je star i izlizan, nikoga ne može da prevari, ali koristi se u nedostatku boljeg, kada mašta ne može da smisli ništa novo. Laktom je gurnuo kapiju, ona se malo pomerila, nije bila zaključana. Metodično, Gospodin Žoze je vezao još jedan čvor preko prvog, ustao i udario nogom o zemlju, da proveri jesu li pertle čvrsto zavezane, a zatim nastavio svojim putem, sada nešto brže, izgleda da se odjednom setio kako ga neko ipak čeka.
Ostatak nedelje Gospodin Žoze je proživeo kao da je prisustvovao sopstvenim snovima. U Centralnom registru Matične službe nisu videli da je napravio i jednu jedinu grešku, nije bio rasejan, nije zamenio neki dokument za drugi, odradio je ogromnu količinu posla, zbog čega bi se ranije bunio, naravno, u sebi, protiv nehumanog odnosa, čije su žrtve pisari oduvek bili, i sve je to učinio i podneo bez ijedne reči, bez imalo gunđanja. Načelnik ga je pogledao dva puta izdaleka, znamo da mu to nije običaj, da gleda u podređene, naročito ne u one niže kategorije, no duhovna usredsređenost Gospodina Žozea bila je tolika da ju je bilo nemoguće ne primetiti u večito napetoj atmosferi Centralnog registra Matične službe. U petak, na kraju radnog vremena, a bez ikakvog nagoveštaja, načelnik je prekršio sve propise, oglušio se o sve običaje, začudio sve službenike, kada je na izlasku, prolazeći pored Gospodina Žozea, upitao, Jeste li bolje. Gospodin Žoze odgovori da jeste, da je mnogo bolje, da mu se nije vraćala nesanica, a načelnik reče, Prijao vam je naš razgovor, izgledalo je kao da će dodati još nešto, neku ideju koja mu je iznenada pala na pamet, no zaćutao je i izašao, nije bilo potrebno ništa dodati, ukinuti dodeljenu kaznu značilo bi podrivati disciplinu. Ostali pisari, referenti, pa čak i zamenici načelnika pogledali su u Gospodina Žozea kao da ga prvi put vide, ono malo šefovih reči načinilo je od njega neku drugu ličnost, manje-više kao kada dete odvedete na krštenje, odvedete jedno, dovedete drugo. Gospodin Žoze je pospremio svoj sto, zatim je sačekao svoj red za odlazak, prema pravilima, prvo odlazi najstariji zamenik načelnika, zatim referenti, onda pisari, uvek prema redosledu godina provedenih u službi, drugi zamenik načelnika imao je zadatak da zaključa vrata. Suprotno običaju, Gospodin Žoze nije obišao oko Centralnog registra Matične službe kako bi ušao u kuću, promuvao se po okolnim ulicama, ušao u tri radnje, u svakoj od njih je nešto kupio, pola kilograma svinjske masti u jednoj, flanelsku krpu u drugoj, i jedan maleni predmet, običnu stvarčicu koja je stala u dlan, i koju je spustio u spoljni džep sakoa, jer nije morala da se pakuje. Zatim je otišao kući. Davno je prošla ponoć kada je izašao. U to vreme je bilo malo autobusa, tek bi se tu i tamo pojavio poneki, zbog toga je Gospodin Žoze, drugi put otkako mu je u ruke dospeo izvod nepoznate žene, odlučio da uzme taksi. Osećao je nekakvo treperenje u stomaku, poput zujanja, neku uzrujanost, ali glava mu je bila mirna, ili, jednostavno, nije bio u stanju da misli. U jednom trenutku Gospodin Žoze je, skupljen na sedištu taksija, kao da se plaši da bi ga neko mogao videti, još i pokušao da zamisli ono što bi mu se moglo dogoditi, posledice koje bi mogle da ga stignu ako ono ono što je nameravao da obavi krene naopako, ali pomisao se sakrila iza zida, Odavde ne izlazim, reče ona odande, i on je razumeo, jer je dobro poznavao sebe, da pomisao želi da ga sačuva ne od straha već od kukavičluka. Iz taksija je izašao blizu odredišta, otpešačiće ono malo puta što mu je preostalo. Držao je ruke u džepovima, pridržavajući, ispod zakopčanog mantila, pakete s mašću i krpom. U trenutku kada je hteo da zađe za ćošak kako bi skrenuo u ulicu u kojoj se nalazila škola, poprskalo ga je nekoliko kapi kiše, koje je ubrzo zatim, kada je već stigao skoro do kapije, zamenio težak pljusak, glasno počistivši pločnik. Još od davnina se govori kako sreća štiti hrabre, u ovom slučaju posrednik zadužen za zaštitu bila je kiša ili, drugim rečima, samo nebo, da je neko prošao tuda u ovaj pozni čas, svakako bi više bio zaokupljen brigom kako da se skloni od iznenadnog pljuska nego posmatranjem šta to muva tip u mantilu koji je, sudeći po godinama koje je odavao, pobegao od kiše neočekivano brzo, malopre je bio tu, sad ga nema. Sakriven ispod jednog drveta kraj ograde, dok mu je srce lupalo kao ludo, Gospodin Žoze je uzbuđeno disao, iznenađen spretnošću svojih pokreta, on za kojeg se sva fizička aktivnost završavala penjanjem na vrh merdevina Centralnog registra Matične službe, sam bog zna uz koliko muka. Nisu ga mogli dokačiti pogledi s ulice, i verovao je da će, ukoliko se bude oprezno šunjao od drveta do drveta, moći da stigne do ulaza u školu a da ga niko ne primeti. Uverio se da u školi nema noćnog čuvara, pre svega zato što nije bilo svetla, kako onog dana, tako i sada, a zatim i stoga što škole, osim u veoma retkim i izuzetnim slučajevima, nisu vredne obijanja. Retki i izuzetni bili su baš njegovi razlozi, pa je stigao naoružan s pola kile svinjske masti, krpom i nožem za staklo, to je bilo ono što nije trebalo uvijati. Međutim, morao je dobro da razmisli šta da uradi. Ući s prednje strane bilo bi nesmotreno, komšiji iz zgrade prekoputa, sa nekog od gornjih spratova, moglo bi da padne na pamet da proveri da li kiša i dalje pljušti, i da ugleda čoveka kako razbija prozor na školi, mnogi ne bi ni prstom mrdnuli da spreče nasilje, naprotiv, navukli bi zavesu i vratili se u krevet rekavši, Ko ih šiša, ali ima i onih drugih, koji ne spasavaju celi svet samo zato što se svet ne da spasiti, oni bi odmah pozvali policiju i izašli na balkon vičući, Brzo, eno lopova, teška reč koju Gospodin Žoze ne zaslužuje, u najgorem slučaju krivotvoritelj, ali to samo mi znamo. Da zaobiđem zgradu, možda je tamo lakše, pomislio je Gospodin Žoze, i verovatno je u pravu, često su ti zadnji delovi zgrada loše održavani, tu su gomile nabacanih tričarija, gajbice koje iščekuju da budu ponovo upotrebljene, kante od farbe, polomljeni crepovi s nekog gradilišta, nešto najbolje što može poželeti neko ko namerava da improvizuje merdevine, da se popne do jednog od prozora i uđe kroz njega. Zaista, neke od tih korisnih stvari pronašao je Gospodin Žoze, ali je sve bilo složeno ispod jedne nadstrešnice, oslonjeno na zid, i to pažljivo, kako se činilo, dok je opipavao levo-desno, bilo bi potrebno mnogo truda i vremena da se u mraku odabere i odvoji ono što bi najviše odgovaralo građevinskom materijalu piramide preko koje se valja popeti, Kada bih uspeo da se popnem na krov, mrmljao je, i ideja je u principu bila odlična, budući da se prozor nalazio na samo dva pedlja iznad spoja gornjeg dela nadstrešnice i zida, Pa ipak, neće biti lako, krov je veoma nagnut, a od ove kiše mora da je i klizav, sklizak, pomislio je. Gospodin Žoze oseti kako gubi volju, to se događa onome ko nema iskustva u provalama, ko nije izvukao koristi iz pouka majstora u penjanju, nije se čak ni setio da najpre dođe i proveri lokaciju, mogao je da iskoristi priliku pre neki dan, kada kapija nije bila zaključana, mora da mu se u tom trenutku sreća učinila tako velikom da se nije usudio da je iskušava. U džepu je imao malu baterijsku lampu koju je koristio u Centralnom registru Matične službe da osvetli izvode, ali nije hteo ovde da je uključuje, jedno je nejasni obris usred mraka, koji može da prođe manje-više neopaženo, a nešto sasvim drugo, i gore, svetlosni krug koji se pomera i odaje, Hej, vidite gde sam. Sakrio se pod nadstrešnicu, slušao kišu kako neumorno dobuje po krovu, i nije znao šta da radi. Bilo je drveća i sa strane, višeg i bujnijeg od onog spreda, ako su se iza njega krile neke zgrade, on ih nije mogao videti s mesta na kojem je stajao, Dakle, ni oni ne mogu videti mene, zaključi Gospodin Žoze, pa, nakon još jednog trenutka oklevanja, uključi baterijsku lampu i brzim pokretom pomeri je tamo-vamo. Nije se prevario, školsko skladište starudije bilo je pospremljeno i pažljivo razvrstano, poput složenih delova neke mašinerije. Ponovo je uključio baterijsku lampu, ovaj put usmerivši svetlost odozgo. Oslonjene o gomilu đubreta, sklonjene sa strane, kao komad koji se povremeno i koristi, stajale su pokretne merdevine. Bilo zbog neočekivanog otkrića, bilo zbog iznenadnog i nekontrolisanog sećanja na visine Centralnog registra Matične službe, Gospodinu Žozeu kao da se zamantalo u glavi, izražajan i moderan izraz zahvaljujući kojem neuka usta ne moraju da izgovore reč vrtoglavica, što olakšava sporazumevanje. Merdevine nisu bile dovoljno visoke da dosegnu prozor, ali su mogle da dosegnu nadstrešnicu, a odande, kako bog da.
Prizvan, Bog je odlučio da pomogne Gospodinu Žozeu u nevolji, što nije nimalo neobično ako imamo u vidu ogroman broj provalnika koji su, otkako je sveta i veka, imali sreće da se vrate iz provala ne samo natovareni plenom već i netaknutog tela, to jest bez božanske kazne. Elem, nebo je htelo da talasasti cementni crepovi, koji su pokrivali nadstrešnicu, budu ne samo neravni po rubovima već i da na svojim donjim ćoškovima imaju borduru koja je štrčala, a čijoj krasoti nepromišljeni fabrički dizajner nije mogao da odoli. Zahvaljujući tome, a uprkos velikom nagibu nadstrešnice, nogom s jedne, rukom s druge strane, uz jecanje, uzdisanje, znojenje, grebanje noktima, guleći vrhove cipela, Gospodin Žoze je uspeo da se uzvere do vrha. Sada je samo trebalo da uđe. Elem, kucnuo je čas da kažemo kako, kao penjač i provalnik, Gospodin Žoze koristi apsolutno staromodne, da ne kažemo starinske, i sasvim zastarele metode. Svojevremeno, ni on sam ne zna kada, niti u kojoj knjizi ili novinama, pročitao je kako su svinjska mast i flanelska krpa obavezni dopunski rekviziti noža za sečenje stakla pri svakom pokušaju nasilnog ulaska kroz prozor, pa se, slepo verujući, naoružao tim neobičnim pomoćnim sredstvima. Mogao je, naravno, da pojednostavi zadatak prostim udarcem laktom o staklo, ali dok je zamišljao provalu, bojao se da će neizbežan prasak nakon udarca uzbuniti komšiluk, i mada je istina da bi loše vreme prirodnim zvucima moglo umanjiti rizik, najbolje je ipak bilo striktno se držati strogih pravila postupka. I tako je, nogu oslonjenih o borduru, koju je samo proviđenje poslalo, kolena zaronjenih u hrapave crepove, Gospodin Žoze dijamantskim nožem zasekao staklo uz ivicu rama. Zatim je, zaduvan od napora i neudobnog položaja, maramicom jedva obrisao staklo, da bi mast bolje prionula, ili ono što je od nje ostalo, budući da su teški napori, kojima se morao izložiti da bi se popeo uz kosinu, napravili od zamotuljka bezobličnu, lepljivu masu, možete samo zamisliti uz kakve posledice po nepovredivost njegove odeće. Pa ipak, uspeo je da po čitavom staklu razmaže dovoljno debeo sloj, na koji je zatim, uz najveću moguću pažnju, počeo da lepi flanelsku krpu, koju je uz silne muke uspeo da izvuče iz džepa mantila. Na redu je bilo precizno izračunavanje jačine udarca, koji nije smeo biti ni toliko slab da bi se morao ponoviti, niti tako jak da potpuno odvoji staklo od krpe. Stežući gornji deo krpe levom rukom, oslonjenom o ram prozora kako ne bi skliznula, Gospodin Žoze je stegnuo desnu pesnicu, odmakao ruku pa zadao tup udarac, za koji se srećom ispostavilo da je nečujan, utišan, kao oružje s prigušivačem. Uspeo je iz prve, veliki uspeh za početnika. Jedan ili dva komadića stakla upadoše unutra, to je sve, ali nije važno, unutra nije bilo nikoga. Uprkos kiši, Gospodin Žoze je nastavio da leži opružen po nadstrešnici još nekoliko sekundi, da povrati snagu i uživa u pobedi. Zatim je, uspravivši se, provukao ruku kroz otvor, potražio i pronašao ručicu na prozoru, bože dragi, kako je težak život provalnika, širom ga otvorio i, čvrsto se pridržavajući za sims, pomoću uznemirenih nogu, koje su izgubile oslonac, uspeo da se pridigne, da digne jednu nogu, zatim drugu, i konačno da upadne unutra, lagano, poput lista koji se odvojio od drveta.


.

Poštovanje istinitosti činjenica i obična moralna obaveza da ne vređamo lakovernost onoga koji je spreman da prihvati kao uverljiv i celovit zaplet ovako neverovatne potrage nalažu da odmah pojasnimo kako Gospodin Žoze nije skliznuo lagano sa simsa prozora, poput lista koji se odvojio od drveta. Naprotiv, bespomoćno se srušio, kao što bi se srušilo celo drvo, a mogao je sasvim lagano skliznuti, malo-pomalo, s mesta na kojem se nalazio, sve dok mu noge ne bi dotakle pod. Zbog velikog šoka i niza bolnih udaraca, pad mu je dokazao, čak i pre no što su oči mogle da mu potvrde, da je mesto na kojem se našao bilo kao neki produžetak spoljašnje nadstrešnice ili, još verovatnije, obrnuto, oba mesta su bila namenjena čuvanju stvari koje se ne koriste, prvenstveno ovo, pa tek ukoliko ovde nema mesta, onda ono spolja. Gospodin Žoze je posedeo nekoliko minuta čekajući da se disanje normalizuje i da prestanu da mu drhte ruke i noge. Nakon toga upalio je baterijsku lampu pazeći da osvetli samo pod pred sobom i video da je među nameštajem nagomilanim na obe strane prostorije ostavljen prolaz koji vodi do vrata. Uznemirila ga je pomisao da su možda zaključana, u tom slučaju bi morao da ih obije bez odgovarajućih alatki, pa samim tim i uz neizbežnu buku. Napolju je i dalje padala kiša, ceo komšiluk je verovatno već spavao, ali ne možemo se previše oslanjati na to, neki ljudi imaju tako lak san da je dovoljno i zujanje komarca pa da se probude, onda ustanu, odlaze u kuhinju da popiju čašu vode, slučajno pogledaju kroz prozor i ugledaju crnu pravougaonu rupu na zidu škole, možda prokomentarišu, Kako su nepažljivi ovi iz škole, po ovakvom vremenu ostavljaju otvoren prozor, ili, Ako se dobro sećam, onaj prozor je bio zatvoren, mora da je od vetra, niko neće pomisliti da unutra može biti lopov, osim toga, grdno bi pogrešili, jer Gospodin Žoze, setimo se toga još jednom, nije ovamo došao da krade. Sada mu je palo na pamet da bi trebalo da zatvori prozor kako se spolja ne bi primetilo da je polomljen, ali ga odmah obuze sumnja, možda bi bilo bolje ostaviti sve kako je bilo, Pomisliće da je uzrok vetar, ili nepažnja nekog od zaposlenih, ako ga ja zatvorim, odmah će se primetiti da nedostaje staklo, pogotovo zato što su stakla mutna, gotovo bela. Uveren da ostatak sveta poseduje duh sklon zaključivanju, kao njegov, Gospodin Žoze je odlučio da ostavi otvoren prozor i odmah počeo da se provlači između nameštaja, sve dok nije stigao do vrata. Koja nisu bila zaključana. Odahnuo je, odsad više ne bi trebalo da bude prepreka. Sada mu treba jedna udobna stolica, još bolje kauč, da se ostatak noći odmori, ako mu živci to dozvole, mogao bi čak i da zaspi. Kao iskusan šahista, izračunao je poteze, zapravo, kada ste dovoljno sigurni u neposredne objektivne uzroke, nije bogzna kako teško promisliti o nizu verovatnih i mogućih posledica i njihovom preobražaju u uzroke, gde se sve dešava u sledu posledice uzroci posledice i uzroci posledice uzroci, i tako u beskraj, ali već znamo da slučaj Gospodina Žozea neće ići tako daleko. Razumni ljudi verovatno misle kako je suludo da se jedan pisar uvali u takvu nevolju, a sada još, kao da mu nije dosta neustrašivosti, želi hladnokrvno da tu provede ostatak noći i ceo sutrašnji dan rizikujući da ga neko, iskusniji po pitanju otvorenih prozora, uhvati na delu u prestupu. Priznajte, ipak, da bi mnogo nerazumnije bilo motati se tuda od učionice do učionice paleći svetlo. Povezati otvoren prozor s upaljenim svetlom, kada se zna da su odsutni zakoniti korisnici neke kuće ili škole, to je mentalni čin koji može dosegnuti svako, koliko god da nije nepoverljiv, te se obično pozove policija.
Gospodin Žoze je osećao bolove po čitavom telu, mora da su mu kolena bila oguljena, možda do krvi, neprijatnost koju je osećao od trenja pantalona nije mogla da znači ništa drugo, osim toga, bio je mokar i prljav od glave do pete. Skinuo je mantil, koji se cedio, pomislio, Kad bi ovde bilo neke prostorije bez prozora, mogao bih da upalim svetlo, i kupatila, kupatila u kojem bih mogao da se operem, barem ruke. Opipavajući put, otvarajući i zatvarajući vrata, pronašao je šta je tražio, najpre jednu malu prostoriju bez prozora, s policama na kojima je držan školski i kancelarijski pribor, olovke, sveske, listovi papira, hemijske olovke, gumice za brisanje, bočice s mastilom, lenjiri, trouglovi, uglomeri, pernice za crtanje, lepak, kutijice s municijom za heftalicu, i ostalo što nije stigao da vidi. S upaljenim svetlom, napokon je mogao da pregleda štetu nastalu od pustolovine. Povrede na kolenima nisu izgledale tako strašno kako je mislio, ogrebotine su bile površinske mada bolne. Na dnevnom svetlu, kada ne bude više morao da pali svetlo, potražiće ono čega ima u svim školama, beli orman za prvu pomoć, dezinfekciono sredstvo, alkohol, hidrogen, vatu, zavoj, gazu, flaster, neće mu biti potrebno baš sve to. Lekovi neće pomoći mantilu, on boluje od svinjarije, svinjska mast je natopila platno, Možda ću alkoholom uspeti da izvučem najveći deo, pomisli Gospodin Žoze. Zatim je potražio kupatilo, i imao sreće, nije morao mnogo da hoda da pronađe jedno od njih, sudeći prema tome kako je bilo sređeno i čisto, mora da je bilo profesorsko. Prozor, koji je takođe gledao na zadnji deo školskog dvorišta, osim mutnog stakla, ovde svakako potrebnijeg nego u ostavi kroz koju je ušao, imao je i drvene unutrašnje šalone, zahvaljujući kojima je Gospodin Žoze konačno mogao da upali svetlo i opere se gledajući šta radi. Zatim, povrativši snagu i manje-više čist, potražio je mesto na kojem će prespavati. Mada kao učenik nikada nije bio u ovakvoj školi, ovako uređenoj i velikoj, znao je da sve škole imaju svog direktora, da svi direktori imaju svoju kancelariju, da sve kancelarije imaju svoj kauč, upravo ono što mu je telo tražilo. Nastavio je, dakle, da otvara i zatvara vrata, zavirivao je u učionice koje su pod čkiljavim spoljašnjim svetlom izgledale kao utvare, gde su torbe učenika ličile na nanizane grobove, gde je profesorska katedra bila poput mračnog žrtvenika, a crna tabla mesto gde su svi polagali račune. Video je, okačene o zidove, poput nejasnih mrlja koje za sobom ostavlja vreme na bićima i stvarima, mape neba, sveta i zemalja, hidrografske i ortografske karte ljudskog bića, krvne sudove, digestivni trakt, mišićni sistem, vezu između nerava, skelet, plućna krila, lavirint mozga, presek oka, koloplet polnih organa. Učionice su se nizale jedna za drugom duž hodnika koji su se prostirali ukrug oko škole, na sve strane se osećao miris krede, star gotovo isto koliko i miris tela, ima čak i onih koji tvrde da je Bog, pre nego što je počeo da mesi zemlju od koje ih je kasnije stvorio, najpre kredom nacrtao muškarca i ženu na površini prve noći, otuda potiče jedina izvesnost naših života, ta da smo bili, da jesmo i da ćemo biti prah, i da ćemo se izgubiti u jednoj noći, dubokoj poput one prve. Na nekim mestima tama je bila gusta, potpuna, kao da su je uvili u crne povoje, ali na drugima je lebdeo neki treperav, fluorescentan odsjaj akvarijuma, plavičasta svetlost koja nije mogla dopirati od uličnih svetiljki, ili, ukoliko je dopirala s njih, menjala se prolazeći kroz staklo. Setivši se blede svetlosti što večno visi nad načelnikovim stolom, koju tama okružuje i preti da proguta, Gospodin Žoze je promrmljao, Matična služba je drugačija, zatim je dodao, kao da mora da odgovori sam sebi, Verovatno, što je veća razlika, veća će biti i podudarnost, i što je veća podudarnost, veća će biti razlika, u tom trenutku još nije znao koliko je u pravu.
Na tom spratu nalazile su se samo učionice, direktorova kancelarija sigurno je na spratu iznad, daleko od galame, neprijatnih zvukova, komešanja na početku i na kraju časa. Na vrhu prilaznog stepeništa nalazio se svetlarnik, penjući se stepenicama postepeno se prelazilo iz tame u svetlo, što u ovom slučaju ima sasvim plitko značenje, da vidimo gde stajemo. U ovoj novoj potrazi slučaj je hteo da Gospodin Žoze, pre nego što je našao direktorovu kancelariju, uđe u sekretarijat škole, veliku salu s tri prozora koja gledaju na ulicu. Nameštaj je bio uobičajen za službu te vrste, nekoliko radnih stolova, isti broj stolica, ormana, registratori, kartoteke, Gospodinu Žozeu je srce poskočilo kada ih je ugledao, to je ono za čim je krenuo u potragu, predmeti, izvodi, dosijei, potvrde, zapisi, istorija nepoznate žene iz perioda kada je bila devojčica i šiparica, pod pretpostavkom da posle ove škole nije bilo drugih u njenom životu. Gospodin Žoze otvori nasumice jednu fioku kartoteke, ali svetlo koje je dopiralo s ulice nije bilo dovoljno da vidi koju vrstu podataka sadrže izvodi. Imam vremena napretek, sada moram da spavam. Izašao je iz sekretarijata, i dvoja vrata dalje konačno pronašao direktorovu kancelariju. U poređenju sa strogom jednostavnošću Centralnog registra Matične službe, ovde ne bi bilo preterano govoriti o raskoši. Pod pokriven itisonom, prozor sa zastorima, sada navučenim, radni sto, starinski, širok, fotelja od crne kože, moderna, sve je to video Gospodin Žoze jer, otvorivši vrata i našavši se u potpunom mraku, nije oklevao da prvo upali baterijsku lampu, a zatim i svetlo na plafonu. Budući da on iznutra nije video svetlo koje dolazi spolja, ni oni napolju ne bi mogli da vide svetlo koje dopire iz zgrade. Direktorova fotelja je bila udobna, mogao je da spava u njoj, ali bi mnogo bolji bio dugačak i dubok kauč, koji kao da mu je velikodušno širio ruke da u njega smesti i odmori svoje umorno telo. Gospodin Žoze pogleda na sat, za nekoliko minuta biće tri. Shvativši koliko je kasno, nije ni primetio kako vreme leti, odjednom je osetio neverovatan umor. Ne mogu više, pomisli, i ne mogavši da se suzdrži, od čiste nervne napetosti, poče da jeca, briznu u plač, gotovo grčevit, sve stojećki, kao da je ponovo dečkić iz nižih razreda, naravno u drugoj školi, koji je počinio nestašluk pa je poslat kod direktora po zasluženu kaznu. Bacio je mokar mantil na pod, iz džepa na pantalonama izvadio maramicu i prineo je očima, i ona je bila mokra, i sve na njemu, on ceo, od glave do pete, sada je primetio, kao da je lučio vodu, kao da je samo obična, isceđena krpa, prljavo telo, povređen duh, i oboje nesrećni, Šta ja ovde tražim, pitao se, ali nije hteo da odgovori, plašio se da će mu razlog koji ga je doveo na ovo mesto, ovako razotkriven, delovati apsurdno, glupo, potpuno ludo. Stresao se od jeze, Izgleda da sam se prehladio, reče naglas, zatim je dva puta kinuo, pa potom, dok je duvao nos, uhvatio sebe kako se priseća, hirovitim putevima pomisli koja ide gde hoće, bez ikakvog objašnjenja, onih filmskih glumaca koji uvek upadaju u vodu obučeni, ili se ublatnjave od pljuska, pa nikad ne dobiju upalu pluća, čak ni najobičniju prehladu, kao što se u stvarnom životu neprestano događa, u najboljem slučaju umotaju se u neko ćebe preko mokre odeće, ideja koja bi bila potpuno idiotska kada ne bismo znali da se snimanje odmah prekida da bi se glumac povukao u garderobu, zagrejao u toploj kupki i obukao bademantil s monogramom. Gospodin Žoze je najpre izuo cipele, zatim skinuo sako i košulju, otkopčao pantalone, okačio ih o čiviluk s visokom nogom koji je stajao u ćošku, sada mu samo nedostaje da se ogrne ćebetom iz filma, aksesoar koji će se teško naći u kancelariji direktora jedne škole, osim u slučaju da je pomenuti direktor vremešna osoba, od onih koje moraju da zagreju kolena kada predugo sede. Gospodina Žozea je deduktivni duh još jednom poveo u pravom smeru, ćebe je bilo pažljivo složeno preko naslona na fotelji. Nije bilo veliko, nije mogao da se pokrije ceo, ali svakako je bolje nego da cele noći bude otkriven. Gospodin Žoze je ugasio svetlo na tavanici, sledio je odsjaj baterijske lampe i, uzdahnuvši, najpre se ispružio na kauču, a potom se brzo sklupčao ne bi li nekako ceo stao pod ćebe. I dalje je cvokotao, veš mu je bio vlažan, verovatno od znoja, od napora, kiša nije mogla do njega da prodre. Seo je na kauč, skinuo majicu i gaće, izuo čarape, uvio se u ćebe kao da želi da mu ono postane druga koža, pa je, sklupčan poput bube mokrice, uronio u tamu kancelarije, u iščekivanju da ga malo milosrdne toplote prenese u dobročino carstvo snova. Čekao je na jedno, čekao je na drugo, rastrzan pomišlju koju nikako da izbije iz glave, A šta ako neko dođe, a šta ako me uhvate ovakvog, to jest golog, pozvali bi policiju, stavili bi mu lisice, pitali bi ga za ime, godine i zanimanje, prvo bi došao direktor škole, zatim bi se pojavio načelnik Centralnog registra Matične službe, obojica bi mu uputila strog pogled osude, Šta radite ovde, pitali bi, a on ne bi imao glasa da im odgovori, ne bi mogao da im objasni kako traga za nepoznatom ženom, bez sumnje bi svi prasnuli u smeh, a zatim bi ponovo upitali, Šta tražite ovde, i ne bi prestali da ga ispituju dok ne prizna sve, dokaz za to je da su nastavili da ga ispituju i u snu kada je, napokon, jutro došlo na svet, Gospodin Žoze je mogao da napusti naporno bdenje, ili je ono napustilo njega.
Probudio se kasno, iz sna u kojem je ponovo na nadstrešnici, dok kiša pada po njemu grmeći kao vodopad, a nepoznata žena, u liku jedne filmske glumice iz njegove zbirke, zasela na prozorskom simsu s direktorovim ćebetom savijenim u krilu, čeka da se on popne, dok mu u isto vreme govori, Bolje bi bilo da si zvonio na glavna vrata, a on zadihano odgovara, Nisam znao da si ovde, a ona, Uvek sam tu, nikada ne izlazim, zatim je izgledalo kao da će se nagnuti da bi mu pomogla da se popne, ali je odjednom nestala, s njom je nestala i nadstrešnica, ostala je samo kiša, koja je padala, padala bez prestanka na fotelju načelnika Centralnog registra Matične službe, gde je Gospodin Žoze video sebe kako sedi. Malo ga je bolela glava, ali nije izgledalo da se prehlada pogoršala. Između zavesa se provlačila tanana linija sivkaste svetlosti, što znači da, nasuprot onome što mu se činilo, nisu bile potpuno navučene. To sigurno niko nije primetio, pomisli, i bio je u pravu, najsjajnija je svetlost zvezda, a ne samo da se njen najveći deo izgubi u kosmosu već je dovoljna i najobičnija magla da od našeg pogleda skloni ono što od nje preostane. Neki komšija s druge strane ulice, čak i kada bi gledao kroz prozor, da vidi kakvo je vreme, pomislio bi od onog svetlucavog zraka koji treperi među kapima što se slivaju niz prozor da to sama kiša svetluca. Uvijen u ćebe, Gospodin Žoze je lagano razmakao zavese, došao je red na njega da proveri kakvo je vreme. Kiša nije padala, ali nebo je bilo prekriveno jednim jedinim tamnim oblakom, tako niskim da je izgledalo kao da dodiruje krovove, poput neke ogromne nadgrobne ploče. Bolje ovako, pomisli, što manje ljudi na ulici, to bolje. Opipao je skinutu odeću, proverio da li može da je ponovo obuče. Košulja, potkošulja, gaće i čarape bili su skoro suvi, pantalonama je trebalo još malo, a sakou i mantilu nekoliko sati. Obukao je sve osim pantalona, kako bi izbegao da se izgrebana kolena taru o ukrućeno platno, i krenuo u potragu za ambulantom. Logično bi bilo da je u prizemlju, blizu fiskulturne sale, zbog tipičnih nezgoda, pored dvorišta za rekreaciju, gde na odmorima između časova, u manje ili više nasilnim igrama, đaci izbacuju višak energije, a naročito dosadu i teskobu od učenja. Pogodio je. Nakon što je isprao povrede hidrogenom, premazao ih je dezinfekcionim sredstvom koje je mirisalo na jod i pažljivo previo gazom, uz toliko flastera i hanzaplasta da je izgledalo kao da je navukao štitnike za kolena. Ipak su mu zglobovi bili dovoljno pokretni da je mogao da hoda. Obukao je pantalone i osetio se kao sasvim drugi čovek, mada ne u toj meri da bi zaboravio na opšte jadno stanje svog tela. Mora da tu ima nečega protiv prehlade i glavobolje, pomislio je, i ubrzo je, našavši ono što je tražio, imao dve tablete u želucu. Nije morao ništa da preduzima kako ga ne bi videli spolja budući da su i stakla na prozoru ambulante, shodno očekivanjima, bila mutna, no odsad će morati da svu pažnju usredsredi na kretanje, ništa od rasejanosti, izbegavati zadnji deo učionice, kretati se četvoronoške ukoliko mora da se priđe nekom prozoru, sve u svemu, ponašati se kao da u životu nije radio ništa drugo nego obijao kuće. Najednom ga je zaboleo želudac, to ga je podsetilo da je pogrešio kad je popio tablete na prazan stomak, da je makar pojeo običan keks, U redu, ali gde bi mogao da stoji keks, upitao se, sada ima novi problem koji treba da reši, problem hrane, budući da ne može da izađe iz zgrade pre nego što padne noć, I to mrkla noć, precizno. Mada je, kao što znamo, u pitanju osoba nevelikih gastronomskih prohteva, nečim će morati da zavara glad do povratka kući, ali Gospodin Žoze je na to odgovorio stoički, Eh, jedan dan nisu dani, ne umire se zbog nekoliko sati bez hrane. Kada je izašao iz ambulante, odlučio je, iz čiste radoznalosti, da se prošeta po prostorijama u prizemlju mada se sekretarijat, gde će obaviti potragu, nalazio na drugom spratu. Prvo je naišao na fiskulturnu salu, sa svlačionicama, švedskim lestvama i ostalim spravama, gredom, kozlićem, karikama, konjem s hvataljkama, trambolinom, strunjačama, u njegovo vreme u školama nije bilo toliko sportskog usavršavanja, niti bi ih on poželeo budući da je tada bio, a i dalje je, što se kaže, slabašan. Gorušica je bila sve jača, kiselina je navalila i pekla mu grlo, kada bi mu bar to pomoglo da se reši glavobolje. A prehlada, verovatno imam temperaturu, pomislio je dok je otvarao još jedna vrata. Bila je to, blagosloven neka je duh radoznalosti, trpezarija. Pomisao Gospodina Žozea dobila je krila, poletela je za hranom, Ako ima trpezarije, ima i kuhinje, ako ima kuhinje, dalje nije morao da misli, kuhinja je bila tu, šporet, šerpe i tiganji, tanjiri i čaše, ormani, ogroman frižider. Ka njemu se uputio, širom ga otvorio, a tamo namirnice ozarene blistavim sjajem, još jednom neka je blagosloven bog radoznalih, a i bog provalnika, u nekim slučajevima podjednako dostojan. Petnaest minuta kasnije Gospodin Žoze je stvarno bio sasvim nov čovek, oporavljeno telo i duša, skoro suva odeća, izlečena kolena, želudac zaokupljen nečim opipljivim i hranljivijim od dve gorke pilule protiv prehlade. Negde u vreme ručka vratiće se u kuhinju, ovom čovekoljubivom frižideru, a sada treba istražiti kartoteku u sekretarijatu, napredovati još jedan korak, dug ili kratak, videće već, u istraživanju okolnosti iz života nepoznate žene koja je pre trideset godina, kada je bila samo devojčica sa ozbiljnim pogledom i šiškama do obrva, sedela u klupi i užinala hleb s marmeladom, tužna zbog mrlje od mastila koje je kanulo na svesku ili srećna jer joj je kuma obećala lutku.
Nalepnica na ovoj fioci bila je jasna, Učenici po abecednom redu, na ostalim je pisalo nešto drugo, Učenici prvog razreda, Učenici drugog razreda, Učenici trećeg razreda, i tako redom, sve do poslednje godine školovanja. Profesionalizam Gospodina Žozea gledao je s odobravanjem na metod arhive organizovane tako da olakša pristup izvodima učenika na dva različita a komplementarna načina, jedan opšti, drugi poseban. U zasebnoj fioci su stajali dosijei profesora, kao što je pisalo na dodeljenoj joj nalepnici, Profesori. Pogled na nju odmah je pokrenuo u Gospodinu Žozeu šrafove njegovog efikasnog mehanizma dedukcije, Ukoliko su, kao što je logično, pomisli on, profesori u ovoj fioci oni koji trenutno službuju, onda i dosijei učenika, zbog običnog sažimanja u arhiviranju, mora da se odnose na trenutnu školsku populaciju, štaviše, svako je mogao zaključiti da dosijei učenika trideset generacija, i to ukoliko uzmemo u obzir nižu cifru, nikada ne bi mogli da stanu u ovo pola tuceta fioka, koliko god tanak karton za to koristili. Bez ikakve nade, tek da umiri savest, Gospodin Žoze je otvorio fioku u kojoj bi, prema abecednom redu, trebalo da stoji izvod nepoznate žene. Nije ga bilo. Zatvorio je fioku, osvrnuo se, Mora da postoji druga kartoteka s izvodima starih učenika, pomisli, nemoguće da ih bacaju kada ovi završe školovanje, to bi bilo protivno najosnovnijim zakonima arhiviranja. Ukoliko je takva kartoteka i postojala, ovde je nije bilo. Nervozan, i mada je mogao pretpostaviti da će potraga biti uzaludna, otvarao je ormane i fioke na radnim stolovima. Ništa. Kao da nije mogla da podnese razočaranje, glava poče jače da ga boli. Šta sad, Žoze, pitao se. Sada traži, odgovorio je. Izašao je iz sekretarijata, pogledao na jednu pa na drugu stranu dugačkog hodnika. Ovde nije bilo učionica, stoga prostorije na ovom spratu, osim direktorove kancelarije, mora da imaju drugu namenu, jedna od njih, kako je odmah video, bila je profesorska zbornica, druga je služila kao skladište nečega što je ličilo na iskorišćen školski pribor, a u preostale dve se, izgleda, čuvao, spakovan u kutije na visokim policama, istorijski arhiv škole. Oduševio se Gospodin Žoze, ali - u tome je prednost čoveka iskusnog u svom poslu, ili, iz perspektive nade koju je upravo izgubio, bolni nedostatak - za samo nekoliko minuta ustanovio je da se ni tu ne nalazi ono za čim je tragao, arhiva je bila obična birokratska ostava, u njoj su čuvana primljena pisma, duplikati primljenih pisama, bilo je tu statistika, evidencija prisustva, grafikona školskog uspeha, ukoričenih statuta. Preturio je jedanput, dvaput, uzalud. Očajan, izašao je u hodnik, Toliko truda ni zbog čega, reče, a zatim, još jednom se priklonivši logici, Nemoguće, prokleti izvodi moraju biti tu negde, ako ovi ljudi nisu bacili prepisku staru toliko godina, prepisku koja više ničemu ne služi, neće uništiti ni učenička dosijea, to su izuzetno važna dokumenta za biografije, ne bi me uopšte čudilo da su u ovu školu išli neki od onih iz moje zbirke. U drugačijim okolnostima Gospodin Žoze bi možda pomislio kako bi, kao što mu je palo na pamet da obogati svoju zbirku kopijama izvoda iz matične knjige rođenih, bilo zanimljivo dodati i dokumentaciju o školskim izostancima i uspehu. U svakom slučaju, to bi zauvek ostao neostvariv san. Jedno je imati izvode iz matične knjige rođenih pred nosem, u Centralnom registru Matične službe, a nešto sasvim drugo ići naokolo po gradu i provaljivati u škole samo da bi saznao da li je tamo neka imala četvorku ili peticu iz matematike u četvrtom razredu, i da li je tamo neki bio toliko nedisciplinovan kao što tvrdi u intervjuima. A ako bi se zbog ulaska u svaku od tih škola namučio koliko i u ovoj, onda bolje da ostane u okrilju svog toplog doma, pomiren s tim da će o svetu saznati samo ono što mu je odatle dostupno, reči, slike, iluzije.
Odlučan da konačno razreši slučaj, Gospodin Žoze ponovo uđe u arhivu, Ako još ima neke logike, izvodi treba da stoje ovde, reče. Police prve prostorije, kutija po kutija, svežanj po svežanj, prošle su fin češalj, izreka koja mora da potiče iz vremena kada su ljudi morali da se češljaju njime, poznatijim kao češalj za vaške, ne bi li ulovili ono što promakne običnom češlju, ali potraga opet nije dala rezultate, izvoda nije bilo. To jest, bilo ih je, nabacanih bez reda u jednu veliku kutiju, i to samo iz poslednjih pet godina. Sada ubeđen da su ostali izvodi uništeni, pocepani, bačeni u đubre, ako ne i spaljeni, tako bez nade, ravnodušan poput nekog ko će samo ispuniti beskorisnu dužnost, Gospodin Žoze uđe u sledeću prostoriju. Međutim, njegove oči, ukoliko glagol nije sasvim neprikladan ovoj rečenici, mnogo se ražalostiše zbog njega, jer koliko god se trudili, nećete naći drugo objašnjenje za činjenicu da su ga dovele, i to odmah, pravo pred ona uska vrata između dve police, kao da su od početka znale da se ona tamo nalazi. Poverova Gospodin Žoze kako je priveo kraju svoj zadatak, krunisao svoje napore, treba priznati da bi sve drugo predstavljalo neprihvatljivu okrutnost sudbine, narod mora da ima dobar razlog što uporno tvrdi, uprkos svim životnim nedaćama, da nesreća ne mora uvek da čuči iza vrata, iza ovih barem, kao u pričama iz davnina, mora da čuči pravo blago, pa neka predstoji i borba sa zmajem da bi se do njega došlo. Ovome ne cure od besa bale iz čeljusti, ne bljuje dim i vatru kroz nozdrve, ne ispušta krike snažne kao zemljotres, jednostavno je tama zaustavljena u čekanju, teška i tiha kao dno mora, ima ljudi poznatih po hrabrosti koji se ne bi usudili da ovuda prođu, neki bi zaista odmah pobegli, prestravljeni, u strahu da im ogavno stvorenje ne zabije kandže u grlo. Iako nije bio osoba koja bi mogla poslužiti kao primer ili prototip za hrabrost, Gospodin Žoze je, nakon svih godina provedenih u Matičnoj službi, tako upoznao noć, senku, mrak i tamu da je savladao svoju urođenu strašljivost, što mu sada dozvoljava da, bez prevelikog straha, pruži ruku u zmajeve čeljusti tražeći prekidač za svetlo. Pronašao ga je, uključio, ali nijedno svetlo nije zasvetlelo. Vukući noge kako se ne bi sapleo, krenuo je pravo nekoliko koraka dok nije udario desnom potkolenicom o nešto tvrdo. Sagnuo se da opipa prepreku, i dok je razaznavao metalni stepenik pred sobom, u džepu je osetio baterijsku lampu, na koju je, usred tolikih i tako oprečnih osećanja, bio zaboravio. Stajao je ispred spiralnog stepeništa koje je vodilo u još gušći mrak od onog na pragu, koji je gutao snop svetlosti pre nego što je ova mogla da osvetli put naviše. Stepenište nije imalo ogradu, i baš to je bilo najgore za nekog ko pati od ozbiljne vrtoglavice, na petom stepeniku, ako uopšte uspe do njega da stigne, Gospodin Žoze će izgubiti svest o pravoj visini na kojoj se nalazi, osetiće kako će pasti nezaštićen, i pašće. Nije bilo tako. Gospodin Žoze je smešan, ali na to se ne obazire, samo on zna koliko je besmisleno i ludo to što radi, niko ga ne može videti kako se po ovim stepenicama vuče nagore poput guštera koji tek što se probudio iz zimskog sna, grčevito se držeći stepenika, jednog za drugim, telo se trudi da prati zavijutak koji kao da nema kraja, kolena ponovo stradaju. Kada su ruke Gospodina Žozea konačno dotakle pod tavana, telesne snage su odavno izgubile bitku protiv uplašenog duha, zato nije mogao odmah da se pridigne, ostao je tako ispružen, potrbuške, košulje i lica položenih u prašinu što je prekrivala parket, nogu obešenih o stepenice, koliko samo moraju da pate ljudi koji napuste toplinu svog doma da bi se upustili u lude pustolovine.
Posle nekoliko minuta, dok je još ležao potrbuške, jer nije bio toliko nerazuman da se neoprezno podigne na noge usred mraka, da se izloži opasnosti da se zbog jednog pogrešnog koraka tragično sunovrati u provaliju iz koje je dopuzao, Gospodin Žoze je, naprežući se, kriveći telo, uspeo da ponovo izvadi baterijsku lampu iz zadnjeg džepa na pantalonama. Osvetlio je pod ispred sebe. Bilo je tu razbacanih papira, kartonskih kutija, neke pocepane, a sve prekriveno prašinom. Učinilo mu se da na nekoliko metara dalje vidi noge neke stolice. Lagano je podigao snop svetla, zaista je bila stolica. Delovala je očuvano, sedište, naslon, a iznad nje, obešen o nizak plafon, visio je luster bez abažura, Kao u Matičnoj službi, pomisli Gospodin Žoze. Snop svetla uperen ka okolnim zidovima otkrivao je lelujave obrise polica, koje kao da su opasavale celu prostoriju. Nisu bile visoke, to nije bilo moguće zbog kosine krova, ali su bile pretrpane kutijama i bezobličnim gomilama papira. Gde li je prekidač za svetlo, upita se Gospodin Žoze, a odgovor je bio u skladu s očekivanjima, Eno ga, dole, i ne radi, Ne verujem da ću pronaći izvode samo pomoću ove baterijske lampe, a čini mi se i da je baterija na izmaku, Trebalo je o tome da misliš ranije, Možda su ovde postavili drugi prekidač, Čak i da je tako, videli smo već da je sijalica pregorela, Ne znamo, Upalila bi se da je ispravna, Jedino što znamo jeste da smo pritisli prekidač a svetla nema, Upravo tako, To može da znači i nešto drugo, Šta, Da dole nema sijalice, Onda sam ipak u pravu, ova ovde je pregorela, Ništa nam ne ukazuje na to da ne postoje dva prekidača i dve sijalice, jedna na stepeništu, druga na tavanu, ona dole je verovatno pregorela, ova gore, još ne znamo, Kada si već bio u stanju da to zaključiš, pronađi prekidač za ovu. Gospodin Žoze je svoj postojeći neugodni položaj zamenio sedećim, na podu, Izaći ću odavde s upropašćenom odećom, pomisli, i uperi svetlo na zid najbliži stepeništu, Ako ga ima, mora da je ovde. Otkrio ga je baš kad se našao na korak od poraznog zaključka da je jedini prekidač onaj dole. Kako se slučajno slobodnom rukom oslonio o parket, radi stabilnosti, tako je svetlo na plafonu začkiljilo, prekidač, na dugme, postavljen je na pod, nadohvat ruke onome ko se penje uz stepenice. Žućkasta svetlost sijalice je jedva doprla do zida u dnu prostorije, na podu se nisu videli tragovi koraka. Setivši se izvoda koje je video na donjem spratu, Gospodin Žoze reče glasno, Ovde barem šest godina niko nije ulazio. Kada je eho njegovih reči iščezao, Gospodin Žoze primeti da je na tavanu zavladala mukla tišina, kao da je prethodna tišina u sebi sadržala još jednu, dublju tišinu, verovatno su i termiti prestali da rovare po drvetu. S tavanice su visile paukove mreže, crne od prašine, mora da su njihovi vlasnici davno pocrkali od gladi, ovde nije bilo ničega što bi moglo da namami zalutalu muvu, posebno zbog zatvorenih donjih vrata, a knjiški moljci, šećerni četinaši, kao i žišci u gredama, nisu imali nijedan razlog da spoljnim svetom zamene celulozne galerije u kojima su obitavali. Gospodin Žoze je ustao, uzalud pokušavao da otrese prašinu s pantalona i košulje, a njegovo lice, kao kod nekog neobičnog klovna, krasila je ogromna fleka na obrazu. Seo je na stolicu ispod sijalice i počeo da razgovara sam sa sobom, Razmislimo, reče, razmislimo, ako su stari izvodi ovde, a sve ukazuje na to da jesu, nije nimalo verovatno da ćeš ih naći složene po učenicima, to jest tako da izvodi svakog učenika budu složeni zajedno, tako da se može ispratiti celokupno školovanje, najverovatnije je da sekretarijat na kraju svake školske godine sakupi sve izvode iz te godine na gomilu i smesti ih ovde, ne verujem čak ni da se trude da ih stave u kutije, ili se možda potrude, videćemo, nadam se, ako je tako, da su se barem setili da spolja zapišu godinu na koju se odnosi, u svakom slučaju, samo treba imati vremena i strpljenja. Prvobitnim pretpostavkama zaključak nije doneo ništa naročito, od samog početka života Gospodin Žoze zna da mu je potrebno samo vreme da bi iskoristio strpljenje, od samog početka se nada da strpljenju neće nedostajati vremena. Ustao je, i veran pravilu da je u svim operacijama potrage najbolje početi uvek od jedne tačke, pa zatim napredovati planski i disciplinovano, prilegao je na posao s početka jednog od niza polica, odlučan da ne ostavi ni jedan jedini papir a da ne proveri skriva li se između onog donjeg i onog gornjeg još neki. Otvaranje kutija, odvezivanje svežnjeva, svaki pokret podizao je oblak prašine, toliko da je, kako se ne bi ugušio, morao da stavi maramicu preko nosa i usta, preventivni postupak preporučen pisarima prilikom svakog ulaska u arhiv mrtvih u Centralnom registru Matične službe. Za nekoliko minuta ruke su mu pocrnele, maramica je izgubila i ono malo beline, Gospodin Žoze je postao rudar koji se nada da će na dnu rudnika uglja pronaći čist ugljenik, dijamant.
Prvi izvod se pojavio nakon pola sata. Petnaestogodišnja šiparica je prestala da nosi šiške, ali su oči na fotografiji imale isti izraz bolne ozbiljnosti. Gospodin Žoze ju je pažljivo položio na stolicu i nastavio da traga. Radio je kao u snu, pedantno, grozničavo, pod njegovim prstima bežali su knjiški moljci preplašeni svetlom i, malo-pomalo, kao da pretura po ostacima nekog groba, prašina mu se lepila za kožu, toliko sitna da je prolazila i kroz odeću. U početku, kada bi dohvatio svežanj izvoda, odmah bi potražio ono što ga zanima, zatim je počeo da se zadržava na imenima, slikama, bez razloga, samo zato što su tu stajale i što niko više neće ući na taj tavan da skine prašinu s njih, stotine, hiljade lica dečaka i devojčica koji gledaju pravo u objektiv, u drugu stranu sveta, u iščekivanju ko zna čega. U Centralnom registru Matične službe nije bilo tako, u Centralnom registru Matične službe postojale su samo reči, u Centralnom registru Matične službe nije se moglo videti kako su se promenila i kako se menjaju lica, a to je upravo ono najvažnije, ono što vreme menja, a ne ime, koje je uvek isto. Kada se javio stomak Gospodina Žozea, na stolici je stajalo sedam izvoda, od toga dva s potpuno istim slikama, mora da je majka rekla, Odnesi ovu prošlogodišnju, ne moraš da ideš kod fotografa, i ona je ponela sliku, tužna što ove godine neće moći da dobije novu fotografiju. Pre nego što se spustio u kuhinju, Gospodin Žoze je ušao u direktorov toalet da opere ruke, zaprepastio se videvši se u ogledalu, nije mogao ni da pretpostavi da bi mu lice moglo biti u takvom stanju, neverovatno prljavo, izbrazdano tragovima znoja, Ovo kao da nisam ja, pomislio je, a verovatno nikada nije toliko ličio na sebe. Pošto je jeo, popeo se na tavan onoliko brzo koliko su mu kolena to dozvoljavala, palo mu je na pamet da, ako nestane struje, mogućnost koju treba imati u vidu zbog ove kiše, neće moći da dovrši potragu. Uz pretpostavku da nije ponavljala nijedan razred, ostalo mu je da pronađe još samo pet izvoda, a ako sada ostane u mraku, njegov trud će biti delimično uzaludan, budući da neće moći opet da uđe u školu. Zadubljen u posao, zaboravio je na glavobolju, na prehladu, shvatio je da mu je gore. Ponovo je sišao, da popije još dve tablete, vratio se trošeći poslednje atome snage, i opet prionuo na posao. Poslednji izvod našao je predveče. Ugasio je svetlo na tavanu, zatvorio vrata i, poput mesečara, obukao sako i mantil, uklonio što je bolje mogao tragove svog boravka i seo da sačeka noć.


.

Sledećeg jutra Matična služba je već počela da radi, službenici su sedeli na svojim mestima, a Gospodin Žoze je odškrinuo vrata između svog stana i zgrade Matične službe, i uz jedno ššš-ššš dozvao najbližeg kolegu pisara. Čovek je okrenuo glavu i ugledao crveno lice sa žmirkavim očima, Šta želite, upita, tiho, da ne remeti službu, no njegove reči su odavale ton ironičnog prekora, kao da je skandal s izostankom samo dao za pravo onome koga je kašnjenje već skandalizovalo, Bolestan sam, reče Gospodin Žoze, ne mogu da dođem na posao. Kolega je nevoljno ustao, napravio tri koraka u pravcu nadređenog referenta u svom krilu i obavestio ga, Oprostite, gospodine, Gospodin Žoze je došao da kaže da je bolestan. Nadređeni referent je pak ustao, načinio četiri koraka do odgovarajućeg zamenika načelnika i obavestio ga, Oprostite, gospodine, tu je pisar Gospodin Žoze, kaže da je bolestan. Pre nego što je napravio pet koraka koji su ga odvajali od radnog stola načelnika, zamenik načelnika je otišao da proveri prirodu bolesti, Na šta se žalite, Prehlađen sam, odgovori Gospodin Žoze, Prehlada nikada nije bila razlog za nedolazak na posao, Imam temperaturu, Kako znate da imate temperaturu, Izmerio sam termometrom, Nekoliko desetih delova stepena iznad normalne temperature, Ne, gospodine, imam trideset i devet, Kod obične prehlade temperatura nikada ne poraste toliko, Onda možda imam grip, Ili upalu pluća, Daleko bilo, Samo iznosim pretpostavku, ne prizivam je, Oprostite, to se samo tako kaže, A kako ste dospeli u ovo stanje, Mislim da je to zato što sam pokisao do gole kože, Nepromišljenost se plaća, U pravu ste, Bolesti nastale zbog uzroka koji nisu povezani sa službom ne bi trebalo uzimati u obzir, Zaista, nisam bio u službi, Obavestiću šefa, Da, gospodine, Ne zatvarajte vrata, možda će on želeti da vam izda neka uputstva, Da, gospodine. Načelnik nije izdao uputstva, samo je prešao pogledom preko nagnutih glava službenika i načinio pokret rukom, kratak pokret, kao da prezire jedan tako beznačajan događaj, ili kao da odlaže za kasnije pažnju koju namerava da mu pokloni, s ove razdaljine Gospodin Žoze nije bio u stanju da napravi razliku, pod pretpostavkom da je pogled njegovih suznih i natečenih očiju mogao donde da dosegne. U svakom slučaju, pretpostavlja se da je, prestravljen pogledom, Gospodin Žoze, nesvestan svojih pokreta, još malo odškrinuo vrata, prikazavši se ceo u Centralnom registru Matične službe, u starom ogrtaču obučenom preko pidžame, s nogama u razgaženim papučama, uvenulog izgleda čoveka koji je navukao najstrašniju prehladu, ili opasan grip, ili neku od smrtonosnih bronhopneumonija, nikad se ne zna, toliko puta u životu je običan povetarac završio kao razarajući uragan. Zamenik načelnika je prišao da mu kaže kako će ga danas ili sutra posetiti službeni lekar, ali odmah zatim, o čuda, izgovorio je reči koje nijedan niži službenik Centralnog registra Matične službe, ni on, ni bilo koji drugi, nije imao sreću da ikada čuje, Šef vam želi brz oporavak, ni sam zamenik načelnika izgleda nije verovao u to što je izgovorio. Zapanjen, Gospodin Žoze je ipak bio dovoljno priseban da pogleda u pravcu načelnika kako bi mu zahvalio na iznenadnim lepim željama, ali ovaj je oborio glavu, kao da je zadubljen u posao, što je, poznajući podelu rada u ovom Centralnom registru Matične službe, bilo malo verovatno. Lagano, Gospodin Žoze je zatvorio vrata pa se, drhteći od uzbuđenja i temperature, vratio u krevet.
Nije pokisao samo dok se, klizajući se po onoj nadstrešnici, borio da uđe u školu. Kada je po mraku konačno izašao kroz prozor i dokopao se ulice, nije, siromašak, mogao ni da zamisli šta ga čeka. Više nego teški uslovi pod kojima se pentrao, i iznad svega prašina nataložena u tavanskoj arhivi, doveli su ga u stanje neopisive prljavštine, od glave do pete, s licem i kosom premazanim crnilom, rukama poput ugljenisanih cepanica, a o odeći da i ne govorimo, mantil natopljen mašću i pretvoren u krpu, pantalone kao da su izribane katranom, košulja koja kao da je poslužila za čišćenje dimnjaka u kojem se nakupila viševekovna garež, svaki beskućnik, čak i onaj najubogiji, izašao bi na ulicu s više dostojanstva. Kada je Gospodin Žoze, dva bloka od škole, pošto je kiša prestala da pada, zaustavio taksi da bi se vratio kući, dogodilo se ono što je moralo da se dogodi, vozač se, pri pogledu na tu crnu figuru što je niotkuda izronila iz noći, uplašio i pobegao, i nije bio jedini, tri taksija koje je Gospodin Žoze zatim pokušao da zaustavi zavila su za ćošak kao da ih sam đavo juri. Pomirio se Gospodin Žoze s tim da će morati peške da se vrati kući, sada se nije usuđivao ni da uđe u autobus, strpljenja, biće to još jedan zamor pridodat ovome od kojeg jedva pomera noge, ali najgore od svega bilo je to što je ubrzo ponovo počela da pada kiša i nije prestajala tokom celog, beskrajnog puta, ulice, pločnici, trgovi, avenije, kroz grad koji kao da je bio napušten, a taj čovek sam, dok se s njega sliva voda, bez najobičnijeg kišobrana da ga zaštiti od pljuska, jasno je zašto, niko ne nosi kišobran u obijanje, to je kao u ratu, mogao bi da se sklupča ispod nekog prolaza i sačeka pauzu na nebu, ali ne vredi, nije moguće biti mokriji nego što je on sada. Kada je Gospodin Žoze stigao kući, jedini suv deo njegove odeće, razumljivo, bio je levi unutrašnji džep sakoa, u koji je stavio školske izvode nepoznate devojke, sve vreme je hodao s desnom rukom na njemu, čuvajući ih od kiše, ko bi ga takvog video, pa još s takvom patnjom na licu, pomislio bi da ima problema sa srcem. Drhteći, skinuo je sve sa sebe, pitajući se u magnovenju kako će razrešiti problem čišćenja te gomile odeće na podu, nije imao dovoljno odela, cipela, čarapa i košulja da bi tu gomilu odeće mogao da pošalje na hemijsko čišćenje, sve odjednom, kao da je imućan čovek, kompletno odelo, sigurno će mu zafaliti neki od ovih komada kada sutra bude oblačio ono što mu je preostalo. Odlučio je da ostavi brigu za kasnije, sada je trebalo skinuti ovu svinjariju s tela, najgore od svega je to što je bojler pokvaren, iz njega šikljala čas vrela, čas ledena voda, od same pomisli na to prošli su ga žmarci, zatim je promrmljao, kao da želi da ubedi samoga sebe, Možda će to biti dobro za moju prehladu, vruć mlaz, pa hladan mlaz, čuo sam tako. Ušao je u sobičak koji mu je služio kao kupatilo, pogledao se u ogledalo i dao za pravo uplašenim taksistima, na njihovom mestu postupio bi isto, pobegao bi od ove utvare upalih očiju kojoj iz usta cure nekakve crne bale. Bojler je ovaj put bio poslušan, ošinuo ga je na početku sa svega dva hladna mlaza, ostali su bili prijatno mlaki, nekoliko vrelih, tu i tamo, čak je pomoglo da se prljavština rastvori. Gospodin Žoze je izašao iz kupatila preporođen, kao nov, no čim je legao u krevet, vratila mu se drhtavica, tada se setio da otvori fioku noćnog stočića gde je držao toplomer, ubrzo je rekao, Trideset i devet, ako se sutra ujutru budem ovako osećao, neću moći da odem na posao. Da li zbog uticaja temperature ili umora, ili oboje, ova pomisao nije ga uznemirila, nije mu se učinila čudnom neprimerena ideja da izostane s posla, u tom trenutku Gospodin Žoze nije postupao kao Gospodin Žoze, ili su u krevetu ležala dva Gospodina Žozea, sa ćebetom navučenim do nosa, jedan Gospodin Žoze koji je izgubio osećaj odgovornosti, drugi Gospodin Žoze koji je prema tome bio potpuno ravnodušan. Pod upaljenim svetlom dremao je nekoliko minuta, a zatim se uplašen trgao iz sna u kojem je ostavio izvode na stolici na tavanu, u kojem ih je tamo ostavio namerno, kao da ceo njegov poduhvat nije imao drugu svrhu do da ih potraži i nađe. Sanjao je i da je neko ušao na tavan nakon njegovog odlaska, da je video gomilicu od trinaest izvoda i upitao, Kakva je ovo misterija. Gotovo unezveren, ustao je da ih potraži, bio ih je stavio na sto kada je praznio džepove na sakou, pa se vratio u krevet. Izvodi su bili umrljani crnim otiscima prstiju, neki su čak sasvim jasno odavali njegove otiske, moraće sutra da ih očisti kako bi izbegao svaku mogućnost identifikacije, Kakva glupost, pomisli, na svemu što dotaknemo ostaju naši otisci prstiju, obrisaću ove i ostaviti nove, razlika je u tome što su jedni vidljivi a drugi nisu. Zatvorio je oči i ubrzo opet utonuo u san, ruka kojom je već jedva držao izvode skliznula je na dušek, neki od njih su pali na pod, među njima su bile fotografije jedne devojke u različitim životnim dobima, od devojčice do šiparice, donete ovde bez dozvole, niko nema pravo da prisvoji fotografije koje nisu njegove, osim ako mu ih drugi ne pokloni, nositi nečiju fotografiju u džepu isto je kao da nosimo deo njegove duše. Sada je Gospodin Žoze sanjao nešto drugo, no to ga nije probudilo, gledao je samog sebe dok čisti otiske prstiju koje je ostavio u školi, bilo ih je svuda, na prozoru kroz koji je ušao, u ambulanti, u sekretarijatu, u direktorovoj kancelariji, u trpezariji, u kuhinji, u arhivi, što se tiče onih na tavanu, smatrao je da nema smisla brinuti se, tamo niko neće uđe, pa zatim da pita, Kakva je to misterija, loše je to što su ruke koje su brisale vidljive tragove ostavljale za sobom nevidljive tragove, kada bi direktor škole prijavio provalu policiji, i kada bi došlo do ozbiljne istrage, Gospodin Žoze bi završio u zatvoru, to je tako izvesno kao što su dva i dva četiri, zamislite tu ljagu i sramotu koje bi zauvek ukaljale reputaciju Centralnog registra Matične službe. Usred noći, Gospodin Žoze se probudio goreći od temperature, činilo se da bunca, i da govori, Nisam ništa ukrao, nisam ništa ukrao, i istina je da, u strogom smislu te reči, nije ništa ukrao, koliko god direktor tražio i kopao, koliko god provera, prebrojavanja i sučeljavanja obavio, s inventarom u ruci, odvajajući predmet po predmet, njegov će zaključak biti isti, Krađe, u pravom smislu te reći, nije bilo, bez sumnje će nadležni iz kuhinje doći da javi kako je nestala hrana iz frižidera, ali, pod pretpostavkom da je to jedini počinjeni prestup, prema manje-više opštem uverenju, krađa zbog gladi nije krađa, s tim se čak i direktor slaže, policija je ta koja u principu ima drugačiji stav, ali sada neće imati druge do da ode gunđajući, Tu ima neka misterija, niko ne provaljuje u kuću samo da bi doručkovao. U svakom slučaju, kako je u zvaničnoj direktorovoj izjavi, podnetoj u pisanoj formi, stajalo da ništa vredno ili bez vrednosti nije nedostajalo u školi, inspektori su odlučili da ne uzimaju otiske prstiju kako je to rutina nalagala. Već imamo posla preko glave, reče glavni u grupi istražitelja. Uprkos tim umirujućim rečima, Gospodin Žoze više nije uspevao da zaspi bojeći se da će se ponoviti isti san i da će se policija vratiti s lupama i finim prahom za otkrivanje otisaka.
U kući nema ničega što bi ublažilo ovu temperaturu a lekar treba da svrati tek po podne, možda čak neće doći danas, i verovatno neće poneti lekove, samo će ispisati recept uobičajen za slučajeve prehlade s gripom. Gomila prljave odeće je i dalje bila nasred kuće i Gospodin Žoze ju je gledao iz kreveta, zbunjeno, kao da mu to ne pripada, samo ga preostala mrvica zdravog razuma sprečava da pita, Ko je to došao ovamo da se skine, a isti zdrav razum ga je, ipak, primorao da pomisli na komplikacije, kako lične, tako i profesionalne prirode, ukoliko bi mu neki kolega banuo da se raspita kako je, po šefovoj naredbi ili na sopstvenu inicijativu, i naleteo na tu svinjariju. Kada je stao na noge, to je bilo kao da su ga iznenada gurnuli niz stepenice, vrtoglavica nije bila kao ostale, poticala je od temperature, a verovatno i od slabosti, jer ono što je pojeo u školi, iako se činilo da je dovoljno, više je zavaralo glad nego što je stvarno nahranilo telo. Na jedvite jade, pridržavajući se za zid, uspeo je da se domogne stolice i sedne. Sačekao je da mu se glava razbistri pa da razmisli gde bi bilo zgodno da sakrije prljavu odeću, u kupatilo ne, lekari uvek peru ruke kad odlaze, ispod kreveta ne može, to je starinska skalamerija na visokim nogama, svako bi, i bez saginjanja, spazio te krpe, u orman sa slavnima ne bi stale, niti bi to bilo u redu, tužna istina je da je glava Gospodina Žozea i dalje loše radila, iako je prestalo da mu se manta, jedino mesto gde bi prljava odeća očigledno bila zaštićena od radoznalosti bilo je tamo gde se nalazila kad je bila čista, to jest iza zavese koja je prikrivala nišu koja je služila kao garderober, kolega ili lekar morali bi da budu baš nevaspitani pa da tamo zavire. Zadovoljan što je, nakon detaljnog odmeravanja, zaključio nešto što bi u drugačijim okolnostima bilo više nego očigledno, Gospodin Žoze poče da gura odeću nogom, da ne bi isprljao pidžamu, u pravcu zavese. Na podu je ostala ogromna vlažna mrlja, osušiće se sasvim tek za nekoliko sati, ako pre toga neko uđe i počne da se raspituje, reći će da je slučajno prosuo vodu, ili da je pokušavao da očisti zamrljani pod. Otkako se probudio, stomak Gospodina Žozea je preklinjao za milost, šoljica kafe s mlekom, biskvit, parče hleba s puterom, bilo šta što bi mu ublažilo iznenadnu navalu gladi, sada, kada je odagnao brigu o neposrednoj sudbini odeće. Hleb je bio tvrd i suv, puter u tragovima, mleko pri kraju, bilo je samo kafe, i to osrednjeg kvaliteta, dobro je poznato da muškarac kojeg nijedna žena nije volela toliko da bi pristala da dođe i živi u ovoj straćari, jedan od tih muškaraca, osim retkih izuzetaka koji nemaju šta da traže u ovoj priči, zauvek će biti samo ubogi đavo, zanimljivo je da se uvek kaže ubogi đavo a nikada ubogi bog, naročito kada igrom zle sudbine ispadnete toliko nespretni kao ovaj, pažnja, govorimo o čoveku, a ne o bogu. Uprkos oskudnom i jadnom obroku, Gospodinu Žozeu je preteklo snage da se obrije, čin posle kojeg mu je lice delovalo svežije, toliko da je na kraju rekao u ogledalo, Čini mi se da mi je spala temperatura. Sad je pomislio da bi bilo dobro i mudro dobrovoljno se javiti na posao, u nekoliko koraka bi ušao tamo, Posao u Matičnoj službi iznad svega, bile bi njegove reči, načelnik bi mu svakako, imajući u vidu koliko je napolju hladno, oprostio što nije ušao s ulice, što je bilo obavezno, a možda bi čak u dosijeu Gospodina Žozea registrovao jedan tako jasan znak kolegijalnog duha i posvećenosti poslu. Pomislio je, no to nije i učinio. Celo telo ga je bolelo, kao da su ga umotali, pa izudarali i istresli, boleli su ga mišići, boleli su ga zglobovi, i to ne zbog velikih napora u ulozi penjača i provalnika, svakome bi bilo jasno da su u pitanju drugačiji bolovi, Ja imam grip, zaključio je.
Samo što je legao u krevet, začu se lupanje na vratima koja su vodila do Matične službe, verovatno je to neki milosrdni kolega, koji ozbiljno shvata hrišćansku dužnost posećivanja bolesnih i utamničenih, ne, ne može biti kolega, pauza za ručak je tek kasnije, dobročinstvo samo van radnog vremena, Uđite, reče, nije zaključano, vrata su se otvorila i na pragu se pojavio onaj zamenik načelnika kome je već javio da je bolestan, Šef želi da zna da li uzimate neki lek dok vas doktor ne pregleda, Ne, gospodine, u kući nemam ništa što bi mi pomoglo, Onda izvolite ove tablete, Hvala najlepše, ako se slažete, da sada ne ustajem iz kreveta, platiću vam kasnije, koliko vam dugujem, To je šefova naredba, šef se ne pita koliko mu se duguje, Znam to odlično, oprostite, Bilo bi dobro da odmah popijete jednu tabletu, i zamenik načelnika uđe ne sačekavši odgovor, U redu, hvala lepo, veoma ste ljubazni, Gospodin Žoze nije mogao da mu preseče put, da mu kaže Stop, ovde nećete ući, ovo je privatna kuća, najpre zato što se tako ne razgovara s nadređenim, a zatim što se niko ne seća, niti ima pisanog traga u analima Matične službe, da se ikada neki šef zanimao za zdravlje jednog pisara toliko da mu pošalje lekove po kuriru. I sam zamenik načelnika bio je zbunjen novinom, ne bi nikada tako nešto učinio na sopstvenu inicijativu, no uprkos tome nije izgubio prisebnost, kao neko ko savršeno dobro zna zašto je došao i poznaje svaki kutak kuće, što ne treba da čudi, pre urbanističkih intervencija u kvartu živeo je u istoj takvoj kući. Prvo što je primetio bila je velika vlažna mrlja na podu, Šta je ovo, je li nešto procurilo, upita, Gospodin Žoze je pomišljao da odgovori potvrdno kako ne bi morao dalje da objašnjava, ali se ipak odlučio da kaže kako je u pitanju njegova nepažnja, kao što je u prvom trenutku i nameravao, samo mu je još falilo da mu vodoinstalater dođe u kuću i zatim napiše šefu u izveštaju kako cevi, mada stare, nisu odgovorne za pojavu vlažne fleke. Zamenik načelnika je prilazio sa čašom vode i tabletom, misija dodeljenog bolničara donekle mu je ublažavala uobičajeni autoritativni izraz lica, no ustuknuo je, zbog nečeg što bi se moglo oceniti kao neprijatno iznenađenje, kada je, približivši se krevetu, primetio školske izvode nepoznate devojke na noćnom stočiću. Gospodin Žoze je uočio taj trenutak, i kao da mu se ceo svet srušio. Istog časa mozak je izdao naredbu mišićima ruke na toj strani, Skloni to odavde, glupane, ali odmah potom, istom brzinom, jedan električni impuls za drugim električnim impulsom, predomislio se, da se tako izrazimo, kao da je postao svestan svoje gluposti, Molim te, ne diraj ih, pretvaraj se da ih ne vidiš. Stoga, brzinom sasvim neočekivanom za nekoga ko se nalazi u stanju fizičke i mentalne depresije, što je prva opštepoznata posledica gripa, Gospodin Žoze je seo na krevet pretvarajući se da želi da olakša samilosni čin zameniku načelnika, pružio ruku kako bi uzeo tabletu, koju je prineo ustima, i vodu, kako bi tableta skliznula kroz otečeno i izgrebano grlo, dok je istovremeno, koristeći činjenicu da je dušek na kojem je ležao bio u visini noćnog stočića, prekrio izvode laktom druge ruke, puštajući podlakticu da se prevali napred, s otvorenom, zapovednom šakom, kao da naređuje zameniku načelnika Zaustavite se. Spasila ga je fotografija prikačena za predmet, u tome je najveća razlika između školskih izvoda i krštenica, samo bi falilo da u Centralni registar Matične službe svake godine pristižu fotografije svih registrovanih živih, a to znači svakog meseca, ili svake nedelje, ili svakog dana, ili svakog sata po jedna fotografija, blagi bože, kako vreme leti, kakav bi to samo posao bio, koliko bi pisara trebalo angažovati, po jedna fotografija svakog minuta, svake sekunde, količina lepka, koliko makaza, pažljiv izbor među zaposlenima, da se isključe sanjalice, koje bi mogle beskrajno da zagledaju jednu fotografiju maštajući poput idiota koji blenu u oblak koji prolazi. Izraz lica zamenika načelnika bio je kao u njegovim najgorim danima, kada bi se dokumenta nagomilala na svim radnim stolovima, a šef zvao da ga pita da li je zaista siguran u to da ispunjava svoju obavezu. Zahvaljujući fotografiji, nije pomislio da su izvodi na noćnom stočiću podređenog mu službenika vlasništvo Matične službe, ali brzina kojom ih je ovaj pokrio, pa još praveći se da to čini slučajno, ili nemarno, učinila mu se sumnjivom. Već mu je mrlja od vlage na podu bila sumnjiva, a sada su tu i neki izvodi, na nepoznatim obrascima, s nalepljenom fotografijom deteta, kako je uspeo da razazna. Nije mogao da izbroji fascikle, naslagane jedna na drugu, ali, sudeći prema zapremini, nije ih moglo biti manje od deset, Deset fascikli s fotografijama dece, neobičan slučaj, otkud to ovde, pomisli zaintrigirano, a bio bi još radoznaliji da je znao da izvodi, naime, pripadaju istoj osobi i da je na dve poslednje fotografije već jedan devojčurak, ozbiljnog no simpatičnog lica. Zamenik načelnika je spustio kutiju s tabletama na noćni stočić i povukao se. Pre toga se osvrnuo, podređeni službenik je i dalje laktom zaklanjao fascikle, Moram da porazgovaram sa šefom, reče sebi. Čim su se vrata zatvorila, Gospodin Žoze je jednim trzajem, kao da se plaši da će biti uhvaćen na delu, sklonio izvode pod dušek. Nije bilo nikoga da mu kaže da je prekasno, a on nije želeo da misli na to.


.

To je grip, reče lekar, za početak uzmite tri dana bolovanja. Prazne glave, nesigurnih nogu, Gospodin Žoze se bio pridigao iz kreveta da otvori vrata, Izvinite što ste morali da čekate napolju, gospodine doktore, tako vam je to kada živite sami, lekar je ušao gunđajući, Kakvo užasno vreme, sklopio je još neoceđen kišobran, ostavio ga na ulazu, Dakle, na šta se žalite, upita kada se Gospodin Žoze, cvokoćući, uvukao među čaršave, pa, ne sačekavši odgovor, reče, To je grip. Opipao mu je puls, naredio da otvori usta, nakratko mu prislonio stetoskop na grudi pa na leđa, To je grip, ponovio je, imate sreće, mogla je da bude upala pluća, ali grip je, za početak uzmite tri dana bolovanja, kasnije ćemo videti. Baš kad je seo za sto da prepiše lek, otvorila su se vrata koja povezuju stan s Matičnom službom, bila su zatvorena samo rezom, i pojavio se šef, Dobar dan, gospodine doktore, Bolje rečeno, loš dan, gospodine načelnice, dobar dan bi bio da sam sada u svojoj toploj ordinaciji, umesto što se smucam ulicama po ovako groznom vremenu, Kako je naš bolesnik, upita načelnik, a doktor odgovori, Na bolovanju je, tri dana, to je samo običan grip. Samo običan grip, pa to sad nije bilo tačno. Pokriven do nosa, Gospodin Žoze se tresao kao da ima malaričnu groznicu, gvozdeni krevet u kojem je ležao ljuljao se, međutim drhtavica, i to nesavladiva, nije poticala baš od groznice već od neke panike, od potpune duševne pometenosti, Šef je ovde, mislio je, šef je u mojoj kući, šef koji ga je pitao, Kako se osećate, Bolje, gospodine, Jeste li popili tablete koje sam vam poslao, Jesam, gospodine, Jesu li vam pomogle, Jesu, gospodine, Sada prestanite da uzimate njih i pređite na lek koji vam je doktor prepisao, Hoću, gospodine, Osim ako nije u pitanju isti lek, čekajte da vidim, stvarno jeste isti, a imate još i nekoliko injekcija, ja ću se pobrinuti za to. Gospodin Žoze nije mogao da veruje da je osoba koja je na njegove oči presavila recept i pažljivo ga odložila u džep zaista bio načelnik Matične službe. Šef, kojeg je na jedvite jade uspeo da upozna, nikada se ne bi ovako ponašao, ne bi došao da se lično raspita za njegovo zdravlje, a to da sam poželi da se pobrine za kupovinu lekova za jednog pisara naprosto je apsurdno. Kasnije će vam biti potreban bolničar, da vam da injekcije, podsetio ga je lekar prepuštajući problem onome ko želi i ko je u stanju da ga reši, ne ubogom gripoznom sirotanu, kost i koža, siva čekinjasta brada, kao da mu nije dosta to što živi u ovoj neudobnoj kući, ova vlažna mrlja na podu po svoj prilici potiče od loših kanalizacionih cevi, koliko bi tužnih životnih priča mogao da ispriča jedan lekar da ga ne obavezuje profesionalna tajna, Zabranjujem vam da izlazite iz kuće u ovakvom stanju, naglasio je, Ja ću se za sve pobrinuti, gospodine doktore, reče načelnik, pozvaću bolničara Matične službe, on će kupiti lekove i doći da mu da injekcije, Malo je danas takvih šefova kao što ste vi, reče lekar. Gospodin Žoze slabašno klimnu glavom, to je bilo najviše što je mogao da učini, poslušan i pouzdan, da, uvek je bio takav, i na izvestan način, paradoksalno, ponosan na tu činjenicu, ali nikada ponizan i ulizica, nikada ne bi izgovorio, na primer, glupave pohvale tipa, On je najbolji načelnik Matične službe, Na svetu mu nema ravnog, Bacili su kalup kada su ga napravili, Zbog njega ću se popeti uz one proklete merdevine, uprkos vrtoglavici. Gospodin Žoze sada ima drugu brigu, drugu zebnju, neka šef odmah ode, neka se povuče pre lekara, drhti od pomisli da ostane nasamo s njim, na milost i nemilost ubitačnim pitanjima, Šta znači mrlja od vlage, Kakvi su to izvodi što su stajali tamo na noćnom stočiću, Odakle ste ih doneli, Gde ste ih sakrili, Čija je fotografija. Zažmurio je, napravio grimasu nepodnošljive patnje, Ostavite me na miru na mojoj postelji bola, kao da je molio, no iznenada je, prestrašen, otvorio oči, lekar je rekao, Odoh ja svojim poslom, pozovite me ako mu bude gore, u svakom slučaju, možemo biti prilično mirni, nije u pitanju upala pluća, Obaveštavaću vas, gospodine doktore, reče načelnik dok je pratio lekara. Gospodin Žoze je ponovo zažmurio, čuo je kako su se vrata zalupila, Sada će, pomisli. Čvrsti koraci bili su sve bliži krevetu, zaustavili se, Šef sada sigurno gleda u mene, Gospodin Žoze nije znao šta da radi, mogao bi da se pravi da je utonuo u san, lagano kao što to čini umoran bolesnik, ali podrhtavanje kapaka je odavalo prevaru, mogao bi, manje-više uverljivo, da proizvede iz grla jedan žalostivi jauk, od onih koji diraju u srce, ali običan grip nikada ne bi doveo do toga, samo bi mu glupan poverovao, ne i ovaj načelnik, koji u dušu poznaje carstvo vidljivog i nevidljivog. Otvorio je oči i on je stajao tamo, na dva koraka od kreveta, bez ikakvog izraza na licu, jednostavno ga je posmatrao. Tada se Gospodinu Žozeu učinilo da ima spasonosnu ideju, trebalo je da zahvali na brizi Centralnom registru Matične službe, da zahvali rečito, poletno, možda tako uspe da izbegne pitanja, ali baš u trenutku kada je otvorio usta da izgovori poznatu frazu, Ne znam kako da vam zahvalim, šef mu je okrenuo leđa rekavši samo, proste reči, Čuvajte se, rekao mu je tonom pokroviteljskim i naredbodavnim u isto vreme, samo su najbolji šefovi u stanju da usklade tako suprotna osećanja, zato ih podređeni i obožavaju. Gospodin Žoze je pokušao da kaže makar Hvala najlepše, gospodine, ali šef je već bio izašao, zatvorivši pažljivo vrata za sobom, kako i dolikuje kad je u sobi bolesnik. Gospodina Žozea boli glava, ali to je skoro ništa u poređenju s unutrašnjom burom. Gospodin Žoze je u stanju takve pometenosti da je prvo što je učinio kad je načelnik otišao bilo to da opipa rukom ispod dušeka kako bi se uverio da su izvodi i dalje tu. Veća uvreda za zdrav bilo je ovo drugo, ustao je iz kreveta kako bi dva puta okrenuo ključ u bravi na vratima koja su vodila u Centralni registar Matične službe, kao očajnik koji katanči već opljačkanu kuću. Povratak u krevet je tek četvrto, a treća stvar se dogodila kada se okrenuo za sobom pomislivši, A šta ako šef ponovo dođe ovamo, u tom slučaju je najpametnije ostaviti vrata zatvorena samo rezom, kako bi se izbegla svaka sumnja. Nesporno, kada Gospodina Žozea s jedne strane pogleda sreća, s druge mu stiže nevolja.
Bolničar se pojavio tek uveče. Izvršavajući načelnikovo naređenje, doneo je tablete i ampule koje mu je doktor prepisao, ali, na iznenađenje Gospodina Žozea, i jedan paket koji je veoma pažljivo spustio na sto rekavši, Još je toplo, nadam se da se nije prosulo, što je značilo da je unutra hrana, kao što su naredne reči i potvrdile, Poslužite se pre nego što se ohladi, ali prvo da se pozabavimo našom injekcijicom. Elem, Gospodin Žoze je mrzeo injekcije, naročito one u venu na ruci, kada bi morao da skrene pogled, zato je bio zadovoljan kada mu je bolničar rekao da će ga ubosti u gluteus, ovaj bolničar je lepo vaspitan, iz nekih drugih vremena, navikao se da koristi termin gluteus umesto zadnjica, kako ne bi sablažnjavao gospođe, pa gotovo da je zaboravio na uobičajen termin, govorio je gluteus čak i kada bi imao posla s bolesnicima kojima je reč zadnjica bila tek puko stilsko prenemaganje i koji su radije koristili prostačku varijantu, guzica. Neočekivana pojava hrane i olakšanje što neće biti uboden u ruku razoružali su odbranu Gospodina Žozea, ili se jednostavno nije setio, ili, još jednostavnije, do tada nije primetio da mu je donji deo pidžame umrljan krvlju na kolenima, posledica noćnog podviga, pentranja po školi. Bolničar, s već pripremljenim špricem u vazduhu, umesto da kaže Okrenite se, reče, Šta je to, a Gospodin Žoze, kojeg je ova životna lekcija neopozivo uverila u to da je injekcije bolje primati u ruku, odgovori instinktivno, Pao sam, Čoveče, vi baš nemate sreće, prvo padnete, onda dobijete grip, sreća pa imate onakvog šefa, okrenite se, posle ću pogledati ta kolena. Oslabljenog tela, duha i volje, napet do poslednjeg nerva, Gospodinu Žozeu je malo falilo da zaplače kao dete osetivši ubod igle i lagano, bolno isticanje tečnosti u mišić, Smlavljen sam, pomisli, i to je bila istina, sirota ljudska životinja u groznici, ispružena u sirotom krevetu u sirotoj kući, s prljavom sakrivenom odećom prestupnika i vlažnom mrljom na podu, koja nikako da se osuši. Okrenite se na leđa, da pogledamo te rane, reče bolničar, a Gospodin Žoze uzdahnu, zakašlja se, posluša, s naporom okrete telo, pa sada, naginjući glavu ka napred, gleda kako mu bolničar zavrće nogavice pidžame uvijajući ih iznad kolena, kako mu skida prljave zavoje, natapa ih hidrogenom i polako ih, pažljivo, skida, sva sreća pa je u pitanju prvoklasni profesionalac, ručna torbica koju nosi sa sobom savršena je prva pomoć, u njoj ima leka gotovo za sve. Videvši povrede, po njegovom izrazu lica bilo je jasno da ne veruje u objašnjenje Gospodina Žozea, ono da je pao, iskustvo s ogrebotinama i nagnječenjima navelo ga je da prokomentariše s nesvesnom pronicljivošću, Čoveče, kolena su vam kao da ste se penjali uz neki zid, Već sam vam rekao da sam pao, Jeste li rekli za ovo šefu, To nema veze sa službom, čovek može da padne a da to ne prijavi svojim nadređenima, Osim ukoliko bolničar pozvan da da injekciju ne mora da sprovede i dodatno lečenje, Koje ja nisam tražio, Tako je, gospodine, zaista ga niste tražili, ali ako sutra dobijete tešku infekciju zbog ovih rana, ja sam taj koji će posle biti kriv zbog nemarnog postupanja i neprofesionalnosti, osim toga, šef voli da zna sve, to je njegov način da pokaže kako mu ništa nije važno, Reći ću mu sutra, Iskreno vam savetujem da to uradite, tako će izveštaj biti potvrđen, Kakav izveštaj, Moj, Ne vidim od kakvog su značaja obične posekotine, pa da budu pomenute u jednom izveštaju, Važne su čak i najobičnije posekotine, Kada zarastu, moje će ostaviti beznačajne ožiljke koji će s vremenom nestati, Da, na telu rane zarastaju, ali u izveštaju će ostati zauvek otvorene, neće zarasti, niti će nestati, Ne razumem, Koliko dugo već radite u Centralnom registru Matične službe, Skoro dvadeset i šest godina, Koliko ste šefova do sada imali, Računajući i ovoga, trojicu, Po svemu sudeći, nikada niste ništa primetili, Primetio šta, Po svemu sudeći, nikada niste ništa uočili, Ne razumem na šta ciljate, Je li istina ili nije da načelnici nemaju mnogo posla, Istina je, svi to kažu, Znajte, dakle, da njihov glavni zadatak, u dugim slobodnim satima koji su im na raspolaganju dok zaposleni rade, jeste da sakupljaju informacije o podređenima, sve vrste informacija, čine to otkad postoji Matična služba, jedan za drugim, oduvek. Drhtaj Gospodina Žozea nije promakao bolničaru, Da li vi to imate drhtavicu, upita, Da, imam drhtavicu, Kako bi vam bilo jasnije o čemu govorim, znajte da čak i ta drhtavica treba da stoji u mom izveštaju, Ali neće stajati, Zaista, neće stajati, Pretpostavljam i zašto, Recite, Jer biste onda morali da napišete da sam zadrhtao kada ste mi pričali o tome kako šefovi sakupljaju informacije o službenicima Centralnog registra Matične službe, a šef će svakako želeti da zna čemu taj razgovor sa mnom, kao i to kako je jedan bolničar saznao poverljive podatke, tako poverljive da ja za dvadeset i pet godina službe u Matičnoj službi nikada nisam čuo ništa o tome, Bolničarima se mnogi poveravaju, mada mnogo manje nego lekarima, Da li vi to hoćete da kažete kako šef ima običaj da vam se poverava, Niti mi se on poverava, niti ja kažem kako on to čini, jednostavno dobijam naređenja, Onda samo treba da ih izvršite, Varate se, moram da učinim mnogo više od toga, moram da ih tumačim, Zašto, Zato što između onoga što on naređuje i onoga što želi obično ima razlike, Ako vas je poslao ovamo, to je zato da biste mi dali injekciju, Tako samo izgleda, Šta ste videli u ovom slučaju, osim spoljnog utiska, Vi niste u stanju da zamislite šta se sve može otkriti posmatranjem nekih posekotina, To što ste videli ove moje puka je slučajnost, Treba uvek računati na puke slučajnosti, to i te kako pomaže, Šta ste, dakle, otkrili u mojim posekotinama, Da ste ogulili neki zid kolenima, Pao sam, To ste mi već rekli, Takav podatak, pod pretpostavkom da je tačan, šefu neće biti od neke osobite koristi, Da li će mu koristiti ili neće, nije moje da prosuđujem, moje je samo da podnesem izveštaj, O gripu kojim sam zaražen on je već obavešten, Ali ne i o posekotinama na kolenima, I o onoj mrlji od vlage na podu, takođe, Ali ne i o drhtavici, Ako ovde nemate nikakvog posla, molim vas da idete, umoran sam, moram da spavam, Pre toga morate da jedete, ne zaboravite, daj bože da vam se večera, dok smo razgovarali, nije sasvim ohladila, Telo koje leži može dugo da trpi glad, Ali ne može večno, Da li vam je šef naredio da mi donesete hranu, Poznajete li još nekoga kome bi stalo da to uradi, Da, kada bi znala gde živim, Ko je to, Jedna vremešna gospođa koja živi u jednom prizemlju, Rane na kolenima, iznenadna i neobjašnjiva drhtavica, starica u prizemlju, Stan desno, Ovo bi bio najvažniji izveštaj u mom životu, kad bih ga napisao, Ipak ga nećete napisati, Hoću, napisaću ga, ali samo kako bih izvestio da sam vam dao injekciju u levi gluteus, Hvala vam što ste mi očistili rane, Mnogo čemu su me podučavali, a to sam najbolje naučio. Kad je bolničar otišao, Gospodin Žoze je ostao da leži, još nekoliko minuta, ne pomerajući se, kako bi povratio smirenost i snagu. Razgovor je bio naporan, prepun zamki i ćorsokaka, i najmanja omaška mogla ga je navesti da sve prizna, da njegov duh nije obraćao pažnju na višestruka značenja reci koje je oprezno izgovarao, naročito onih koje su naizgled imale samo jedno značenje, s njima valja biti najoprezniji. Suprotno uvreženom uverenju, smisao i značenje nikada nisu bili isto, značenje odmah ostaje, direktno je, bukvalno, nedvosmisleno, zatvoreno u sebe samo, jednostrano takoreći, dok smisao nije u stanju da miruje, kipti od drugih, trećih i četvrtih značenja, od sjajnih putanja koje se dele u grane i grančice, sve dok se ne izgube iz vida, smisao svake reči nalikuje na zvezdu koja počinje da odašilje bleštave plime u svemir, kosmičke vetrove, magnetne turbulencije, patnju.
Konačno, Gospodin Žoze je ustao iz kreveta, nazuo papuče, obukao ogrtač koji mu je u hladnim noćima služio kao dodatni pokrivač. Uprkos tome što ga je mučila glad, otvorio je vrata da pogleda u Matičnu službu. Obuzeo ga je osećaj nekog nesvakidašnjeg gubitka, osećaj da nešto nedostaje, kao da je prošlo mnogo dana otkad nije bio tu. Međutim, ništa se nije promenilo, i dalje je tu stajao dugačak pult na kojem su usluživani podnosioci zahteva i molbi, ispod njega fioke s izvodima živih, iza njega osam stolova pisara, četiri stola referenata, dva stola zamenika načelnika, veliki šefov sekreter s upaljenom sijalicom koja visi s tavanice, ogromne police koje se uzdižu do plafona, okamenjena tama tamo gde su mrtvi. Iako nije bilo nikoga u Centralnom registru Matične službe, Gospodin Žoze je zaključao vrata. Zahvaljujući novim zavojima na kolenima, koje mu je bolničar stavio, mogao je lakše da hoda, nije osećao da mu se rane istežu. Seo je za sto, odmotao paket, unutra su bile dve šerpe, jedna na drugoj, u gornjoj je bila supa, u donjoj krompir s mesom, sve još mlako. Supu je pojeo halapljivo, pa je brzo prešao na meso i krompir. Srećan sam što imam takvog šefa, mrmljao je, sećajući se bolničarevih reči, da nije njega, ja bih ovde umro od gladi, napušten, poput izgubljenog psa. Da, to je moja sreća, ponovio je, kao da mora da ubedi sebe u upravo izgovorene reči. Okrepljen, prošao je kroz sobičak koji je služio kao kupatilo, pa legao u krevet. Samo što nije zaspao, setio se beležnice u kojoj je zapisao prve korake svoje potrage. Pisaću sutra, reče, no ta nova potreba bila je toliko neodložna skoro koliko i potreba da jede, pa je ustao da potraži svesku. Sedeći u krevetu, u ogrtaču, s gornjim delom pidžame zakopčanim do grla, ušuškan u pokrivače, nastavio je priču tamo gde je stao. Šef mi je rekao, Ako niste bolesni, kako objašnjavate slab učinak na poslu u poslednjih nekoliko dana, Ne znam, gospodine, možda zato što sam loše spavao. Groznica je pomogla da piše celu noć.


.

Ne tri dana već cela jedna nedelja trebalo je da prođe da Gospodinu Žozeu spadne temperatura i da prestane da kašlje. Bolničar je svakoga dana dolazio da mu da injekciju i donese hranu, lekar svakog drugog dana, no ta neuobičajena učestalost poseta, mislimo na doktorove, ne treba da nas navede na brzoplete zaključke o navodnoj poslovičnoj revnosti zvanične zdravstvene patronažne službe, budući da je ona, jednostavno, bila posledica jasne naredbe načelnika Centralne matične službe, gospodine doktore, lečite mi tog čoveka kao da lečite mene, važno je. Lekar nije mogao da dokuči razloge za preporučenu mu upadljivu blagonaklonost u ophođenju, pogotovu ako se uzme u obzir potpuni nedostatak objektivnosti u procenjivanju, u nekoliko profesionalnih poseta upoznao je načelnikovu kuću, njegov udoban i uglađen stil života, unutrašnji svet nimalo nalik na neugledni brlog ovog Gospodina Žozea, večito neobrijanog, koji izgleda nema ni rezervnu posteljinu. Jeste, imao je Gospodin Žoze posteljinu, nije bio toliko siromašan, ali, iz samo njemu znanih razloga hladno je odbio bolničarov predlog, kada se ovaj ponudio da provetri dušek i zameni posteljinu koja je smrdela na znoj i groznicu, Za manje od pet minuta krevet će vam biti osvežen, Dobro mi je ovako, ne sekirajte se, Eh, pa to je u opisu mog posla, Već sam vam rekao da mi je dobro ovako. Gospodin Žoze nije mogao da otkrije ničijem pogledu to da između slamarice i dušeka krije školske izvode jedne nepoznate žene i beležnicu s pričom o tome kako je provalio u školu koju je ona pohađala kao devojčica i devojka. Sakriti ih na neko drugo mesto, na primer, među fascikle s isečcima o slavnim ličnostima, istog trena bi razrešilo problem, ali osećaj da brani tajnu svojim sopstvenim telom bio je isuviše snažan, i istinski uzbudljiv, da bi ga se Gospodin Žoze tek tako odrekao. Kako ne bi morao ponovo da raspravlja o tome s bolničarom, ili s lekarom koji je, mada bez ikakvih komentara, već bio bacio prekoran pogled na izgužvane čaršave i upadljivo mreškao nos na miris koji se iz njih širio, Gospodin Žoze je jedne noći ustao i, prikupivši snagu, sam promenio posteljinu. Pa da ni bolničar ni lekar ne bi mogli da pronađu ni najmanji izgovor da ponovo pokrenu tu temu i, ko zna, prijave načelniku nepopravljivu zapuštenost pisara, zatvorio se u kupatilo, obrijao se, oprao najbolje što je mogao, zatim izvadio iz fioke jednu staru ali čistu pidžamu, i ponovo legao u krevet. Bio je tako zadovoljan i svež da je odlučio, kao da se igra sam sa sobom, da u beležnicu otvoreno zapiše sve detalje, higijenske mere i doterivanje, sve što je upravo obavio. To se zdravlje vraćalo, kao što je lekar ubrzo i saopštio načelniku, Čovek je izlečen, za dva dana, za još dva dana moći će da se vrati na posao bez opasnosti da će se bolest povratiti. Načelnik je rekao samo, Odlično, ali rasejano, kao da je mislio o nečem drugom.
Izlečen jeste bio Gospodin Žoze, ali je mnogo oslabio, uprkos hlebu i jelima koje mu je bolničar redovno donosio, istini za volju, samo jednom dnevno, mada količinski više nego dovoljno za telo odrasle osobe koja ništa ne radi. Treba, međutim, imati u vidu iscrpljujuće dejstvo temperature i znojenja na masno tkivo, posebno kada ga ni pre toga nije bilo mnogo, kao što je ovde slučaj. U Centralnom registru Matične službe nisu gledali s naklonošću na primedbe ličnog karaktera, već samo na one koje se tiču zdravstvenog stanja, zbog toga mršavost i loš izgled Gospodina Žozea nisu izazvali nikakav komentar kolega i nadređenih, to jest usmeni komentar, budući da su njihovi pogledi bili dovoljno rečiti u zajedničkom izrazu neke vrste prezrivog sažaljenja, koje bi drugi ljudi, oni koji ne poznaju lokalne običaje, greškom protumačili kao odmerenu i tihu rezervisanost. Kako bi bilo jasno da ga brine to što je toliko dugo bio odsutan s posla, Gospodin Žoze je ujutru prvi bio na vratima Matične službe čekajući dolazak najmlađeg zamenika načelnika u službi, koji je bio zadužen da je otvori, kao što je bio zadužen i da je zaključa po podne. Originalni ključ, umetničko delo jednog starog baroknog gravera i materijalni simbol moći, čija je svedena i bleda kopija bio ključ zamenika načelnika, nalazio se u rukama načelnika, koji ga izgleda nikada nije koristio, bilo zbog težine i bogatstva ukrasa, zbog čega je bilo nezgodno nositi ga, bilo zbog toga što je, po nepisanom hijerarhijskom protokolu, važećem još od pradavnih vremena, on bio u obavezi da poslednji uđe u zgradu. Jedna od mnogih tajni života Centralnog registra Matične službe, koju bi zaista vredelo ispitati, da slučaj Gospodina Žozea i nepoznate žene nije zaokupio svu našu pažnju, jeste kako su zaposleni uspevali da, uprkos teškoćama u saobraćaju koje muče grad, stižu na posao uvek istim redosledom, prvo pisari, bez obzira na godine službe, zatim zamenik načelnika koji otvara vrata, potom referenti, po redosledu godina staža, zatim najstariji zamenik načelnika i, konačno, načelnik, koji stiže kada treba da stigne i nikome ne polaže račune. U svakom slučaju, valja zabeležiti tu činjenicu.
Osećaj prezrivog sažaljenja koji je, kako je rečeno, izazvao povratak Gospodina Žozea na posao, trajao je do dolaska načelnika, pola sata nakon početka rada službe, i bio istog trena zamenjen osećajem zavisti, koji je, na kraju krajeva, razumljiv, ali srećom nije bio iskazan rečima ili delima. Šta drugo i očekivati kad znamo da je ljudska duša onakva kakva jeste, a ne možemo se pohvaliti da znamo sve. Tih dana po Matičnoj službi već je kolala priča, pristigla kroz sporedna vrata i šaputana po ćoškovima, kako se šef neobično mnogo brine za gripoznog Gospodina Žozea, do te mere da mu čak šalje hranu preko bolničara, a uz to ga je i posetio najmanje jednom, i to u radno vreme, naočigled svih, ko zna, možda više i više puta. Stoga je lako zamisliti prikrivenu sablazan zaposlenih svih kategorija kada je načelnik, pre nego što se uputio ka svom radnom stolu, zastao kraj Gospodina Žozea i upitao ga da li se sasvim oporavio od bolesti. Još je veću sablazan izazvala činjenica da se to desilo drugi put, svi su se sećali one prve prilike, ne tako davno, kada je šef pitao Gospodina Žozea da li se oporavio od nesanice, kao da je pitanje nesanice Gospodina Žozea od životne važnosti za funkcionisanje Centralnog registra Matične službe. Ne verujući svojim ušima, službenici su prisustvovali razgovoru među ravnopravnima, apsurdnom sa svake tačke gledišta, gde Gospodin Žoze zahvaljuje šefu na dobroti, stigavši čak i da otvoreno pomene hranu, što je u strogoj atmosferi Centralnog registra Matične službe moralo da zvuči kao prostakluk, kao bestidnost, i šef koji objašnjava kako nije mogao da ga prepusti tužnoj sudbini samaca koji nemaju nikoga da im doda barem tanjir supe i namesti posteljinu, Samoća, Gospodine Žoze, izjavio je svečano načelnik, nikad nije bila prijatno društvo, velike tuge, velika iskušenja i velike greške gotovo uvek proizilaze iz samoće, nedostatka mudrog prijatelja od kojeg bismo zatražili savet kada nas nešto uznemirava više nego obično, Ja, gospodine, ne verujem da sam tužan, u pravom smislu te reči, odgovori Gospodin Žoze, možda sam po prirodi pomalo setan, ali to nije mana, a što se tiče iskušenja, treba reći da im nisam sklon ni po godinama, ni po okolnostima, to jest niti ih ja tražim, niti me ona traže, A greške, Mislite li na greške u službi, gospodine, Mislim na greške uopšte, što se tiče grešaka u službi, služba ih je napravila, pre ili kasnije služba će to rešiti, Nikada nikome nisam učinio ništa nažao, to je sve što vam mogu reći, A greške protiv samog sebe, Mora da sam ih počinio mnogo, možda sam zato sam, Kako biste pravili nove greške, Samo one iz samoće, gospodine. Gospodin Žoze, koji je, u skladu sa svojom obavezom, ustao kad je šef došao, odjednom oseti slabost u nogama i talas hladnog znoja obli mu telo. Prebledeo je, ruke su uznemireno potražile oslonac u stolu, no to nije bilo dovoljno, Gospodin Žoze je morao da sedne na stolicu i mrmljao je, Oprostite, gospodine, oprostite. Načelnik ga je nekoliko sekundi posmatrao nedokučivim pogledom i uputio se ka svom radnom mestu. Pozvao je zamenika načelnika zaduženog za krilo Gospodina Žozea, šapatom mu izdao neko naređenje dodajući, naglas, Ne preko referenta, što znači da instrukcije koje je zamenik načelnika upravo dobio, upućene jednom pisaru, treba, protiv pravila, običaja i tradicije, on lično da izvrši. Kada je onomad načelnik poslao tog istog zamenika načelnika da odnese tablete Gospodinu Žozeu, hijerarhija je već bila narušena, no taj prekršaj se još i mogao opravdati nepoverenjem u sposobnost dotičnog referenta da na zadovoljavajući način obavi misiju, koja se nije odnosila toliko na donošenje tableta protiv gripa jednom bolesniku koliko na osmatranje kuće i potonje podnošenje izveštaja o tome. Jedan referent bi smatrao potpuno prihvatljivom, to jest jasnom samoj po sebi i objašnjivom ondašnjim hladnim vremenom, mrlju od vlage na podu, pa bi se, verovatno ne obraćajući pažnju na izvode na noćnom stočiću, vratio u Centralni registar Matične službe zadovoljan zbog obavljenog zadatka i podneo raport šefu, Sve je uobičajeno. Treba, međutim, istaći da su dva zamenika načelnika, a naročito ovaj, budući da je direktno bio umešan u slučaj svojim aktivnim postupanjem, razumela da je načelnikov postupak ima konkretni cilj, strategiju, ideju vodilju. Nisu mogli da zamisle u čemu se sastoji ta ideja i koji je njen cilj, ali iz iskustva i poznajući šefovu ličnost jasno im je bilo da su sve njegove reči i sva njegova dela, u ovom događaju, neminovno vodili ka određenom cilju, i da je Gospodin Žoze, bilo da je sam sebe postavio na put ka tom cilju, ili da su ga postavile okolnosti, samo običan nesvestan no koristan instrument, ili je on lično njegov neočekivan i, u svakom slučaju, iznenađujući uzrok. Mišljenja tako suprotna, osećanja tako suprotstavljena, učinila su da naređenje, po tonu kojim je preneto Gospodinu Žozeu, liči više na uslugu koju načelnik traži od njega nego na jasna i izričita uputstva koja je zapravo dao, Gospodine Žoze, reče zamenik načelnika, šef smatra da vaše zdravstveno stanje još nije dovoljno stabilno da biste dolazili na posao, malopre skoro da ste se onesvestili, Nije to bila nesvestica, nisam izgubio svest, bila je to samo trenutna slabost, Slabost ili nesvestica, trenutna i trajna, ono što Matična služba želi jeste da se sasvim oporavite, Radiću u sedećem položaju što više budem mogao, za nekoliko dana biću onaj stari, Šef smatra da bi za vas najbolje bilo da zatražite kraći odmor, ne dvadeset dana odjednom, naravno, nego možda nekih desetak, deset dana odmora, uz dobru hranu, odmor, kratke šetnje po gradu, tamo ima vrtova, parkova, a i vreme se prolepšalo, sve u svemu, ozbiljan oporavak, kada se vratite, nećemo vas prepoznati. Gospodin Žoze je preneraženo pogledao zamenika načelnika, tako se zaista ne razgovara s jednim pisarom, u tim rečima je bilo nečeg istinski nepristojnog. Očigledno, šef je želeo da on ode na odmor, što je, samo po sebi, već bilo čudno, ali, kao da to nije dosta, još je pokazivao i neobičnu i preuveličanu brigu za njegovo zdravlje. Ništa od toga nije odgovaralo obrascima ponašanja u Centralnom registru Matične službe, gde su odmori uvek bili isplanirani u milimetar, tako da se postigne, uklapanjem brojnih činilaca, od kojih je neke znao samo šef, pravedna raspodela vremena rezervisanog za godišnje odmore. Da šef, zaobilazeći već predviđen plan za tu godinu, pošalje kući ni manje ni više nego jednog pisara, bilo je nečuveno. Gospodin Žoze je bio zbunjen, to mu se videlo na licu. Na leđima je osećao preneražene poglede svojih kolega, primećivao je sve veće nestrpljenje zamenika načelnika pred nečim što mora da mu je delovalo kao neosnovana neodlučnost, pa samo što nije rekao Da, gospodine, kao neko ko jednostavno izvršava naređenje, kada mu se lice odjednom ozarilo, shvatio je šta bi moglo da mu znači deset dana slobode, deset dana za istraživanje, bez obaveze da se pokorava službenoj satnici, radnom vremenu, kakvi parkovi, kakvi vrtovi, kakav oporavak, neka je blagosloven onaj ko je izmislio grip, stoga je Gospodin Žoze uz osmeh rekao, Da, gospodine, trebalo je da bude malo diskretniji u izražavanju, nikad se ne zna da li će zamenik načelnika možda reći šefu, Po mom mišljenju, odreagovao je pomalo čudno, prvo mi se činilo da se ne slaže, ili možda nije dobro razumeo moje reči, a zatim kao da je dobio sedmicu na lutriji, nije ličio na samog sebe, Znate li da li se on kocka, Mislim da ne, to se samo tako kaže, Onda mora da je razlog nešto drugo. Gospodin Žoze je već govorio zameniku načelnika, Ti dani će mi zaista dobro doći, treba da zahvalim gospodinu načelniku, Ja ću mu preneti vašu zahvalnost, Možda bi trebalo lično to da učinim, Vrlo dobro znate da to nije običaj, Pa ipak, saglasno vanrednim okolnostima ovog slučaja, izgovorivši te reči, birokratski najprikladnije, Gospodin Žoze je okrenuo glavu ka načelniku, nije očekivao da će ovaj gledati ka njemu, još manje da je čuo čitav razgovor, što je bez sumnje pokušao da stavi do znanja onim hladnim pokretom ruke, istovremeno ravnodušnim i autoritarnim, Manite se besmislenog zahvaljivanja, izvršite šta vam je naloženo i odlazite.
Kod kuće, Gospodin Žoze je najpre morao da se pobrine za odeću sakrivenu u niši koja mu je služila kao garderober. Ako je ranije bila prljava, sada se pretvorila u pravi svinjac, ispuštajući kiseo miris pomešan sa zadahom buđi, čak se na šavovima zelenela buđ, zamislite, vlažna gomila odeće, sako, košulja, pantalone, čarape, donji veš, sve uvijeno u mantil s kojeg se svojevremeno cedila voda, na šta sve to liči nakon nedelju dana. Bez razmišljanja je strpao stvari u veliku plastičnu kesu, uverio se da se izvodi i beležnica i dalje nalaze uglavljeni između dušeka i slamarice, beležnica kod uzglavlja, izvodi kod nogu, proverio da li su vrata koja vode u Centralni registar matične službe zaključana i, napokon, umoran ali smirenog duha, uputio se ka obližnjoj perionici čiji je klijent bio, mada ne najrevnosniji. Radnica nije mogla ili nije htela da sakrije gađenje kada je izvadila i raširila sadržaj kese na pult, Oprostite, da ovo nije stajalo uvaljano u blato, tako izgleda, Zamalo da pogodite, primoran da laže, Gospodin Žoze odluči da to učini poštujući logiku mogućnosti, Pre dve nedelje, kada sam poneo ovu odeću na čišćenje, iznenada mi se pocepala kesa i sve mi je palo na zemlju, i to baš na mesto gde je stajala velika bara od radova na ulici, sećate se da je tih dana padala jaka kiša, A zašto niste doneli odeću ranije, Posle sam pao u krevet zbog gripa, bilo je opasno da izlazim iz kuće, mogao sam da navučem upalu pluća, Ovo će da bude mnogo skuplje, moraće dva puta da ide u mašinu, pa ipak, Šta da se radi, A ove pantalone, vidite na šta liče ove pantalone, jeste li sigurni da želite da vam ih očistim, pogledajte na kolenima, kao da ste se penjali uz neki zid. Gospodin Žoze nije primetio u kakvom su jadnom stanju bile njegove pantalone posle penjanja, delimično iskrzane u visini kolena, s malom poderotinom na jednoj od nogavica, prava šteta za nekog poput njega ko toliko oskudeva u garderobi. Ima li im spasa, upita, Ima spasa, samo ih treba poslati krojačici, Ne poznajem nijednu, Možemo se pobrinuti za to, ali pazite, neće biti baš jeftino, krojačice dobro naplaćuju, Bolje i to nego da ostanem bez pantalona, Ili im stavite zakrpe, Zakrpljene, samo ako su za po kući, ne bih mogao da ih oblačim za posao, Naravno, Ja sam službenik u Centralnom registru Matične službe, Ah, vi ste službenik u Matičnoj službi, reče radnica iz perionice s novim tonom poštovanja u glasu, za koji je Gospodin Žoze smatrao da je bolje ignorisati ga, pokajao se što je bio toliko nesmotren da prvi put kaže gde radi, jedan pravi profesionalni noćni provalnik nikada ne bi naokolo sejao tragove, zamislimo da je ova radnica u perionici udata za radnika iz gvožđare u kojoj je Gospodin Žoze kupio nož za staklo, ili iz mesare u kojoj je kupio svinjsku mast, i da zatim uveče, u jednom od onih banalnih razgovora u kojima muževima i ženama prolazi veče, bude spomenuta ova kratka epizoda iz radne svakodnevice, brojni kriminalci su i za mnogo manje završili u zatvoru, kada su već mislili da su oslobođeni svake sumnje. U svakom slučaju, nije izgledalo da opasnost dolazi s te strane, osim ako se nije skrivala neka podla, izdajnička namera iza radničinih reči, uz ljubazan osmeh, da će mu ovaj put dati specijalnu cenu tako što će perionica isplatiti krojačicu, To je naš mali znak pažnje zato što ste službenik u Centralnom registru Matične službe, pojasnila je. Gospodin Žoze je zahvalio pristojno, ali bez oduševljenja, i izašao. Bio je nezadovoljan. Ostavljao je previše tragova po gradu, to nije bila istraga kakvu je zamišljao, istini za volju, nije ništa ni zamišljao, to mu je sada palo na pamet, ideja da potraži i pronađe nepoznatu ženu tako da niko ne primeti njegove aktivnosti, kao da jedna senka traži drugu. Umesto te nedokučive tajne i potpune misterije, već su dve osobe, žena s ljubomornim mužem i vremešna gospođa iz prizemlja desno, znale čime se on bavi, a to je samo po sebi već predstavljalo opasnost, zamislimo, na primer, da se neka od njih dve, s pohvalnom namerom da pomogne u potrazi, kako i priliči uzornim građanima, pojavi u Centralnom registru Matične službe tokom njegovog odsustva, Htela bih da razgovaram s Gospodinom Žozeom, Gospodin Žoze ne radi, na odmoru je, Ah, kakva šteta, donosim mu važne informacije o jednoj osobi koju traži, Kakve informacije, kakva osoba, Gospodin Žoze nije hteo ni da zamisli šta bi se sve nakon toga dogodilo, ostatak razgovora između žene s ljubomornim mužem i referenta, Pronašla sam ispod rasklimane daske u parketu moje sobe jedan dnevnik, Dnevne novine, Ne, gospodine, nego dnevnik, od onih koje neki ljudi vole da pišu, i ja sam pisala dnevnik pre nego što sam se udala, A kakve veze imamo mi s tim, ovde u Matičnoj službi zanima nas samo ko se rađa i umire, Možda je dnevnik koji sam pronašla pripadao nekom rođaku osobe koju Gospodin Žoze traži, Nisam obavešten da Gospodin Žoze ikoga traži, uglavnom, taj slučaj nema nikakve veze s Centralnim registrom Matične službe, Centralni registar Matične službe se ne meša u privatni život svojih službenika, Nije u pitanju privatni život, meni je Gospodin Žoze rekao da predstavlja Matičnu službu, Sačekajte, pozvaću zamenika načelnika, ali kada je zamenik načelnika prišao pultu, vremešna gospođa iz prizemlja desno već je nameravala da ode, život ju je naučio da je najbolji način da sačuvate sopstvene tajne i dalje to da poštujete tuđe tajne, Kada se Gospodin Žoze vrati s odmora, molim vas, recite mu da je dolazila starica iz prizemlja desno, Zar ne želite da ostavite svoje ime, Nije potrebno, on zna o kome se radi. Gospodin Žoze je mogao da odahne, gospođa iz prizemlja desno bila je izuzetno diskretna, nikada ne bi rekla zameniku načelnika da je upravo dobila pismo od svoje kumice, Grip mi je pomutio razum, pomisli, to su samo neostvarive maštarije, nema dnevnika sakrivenog ispod parketa, i neće se sada, posle toliko godina tišine, ona setiti da napiše pismo svojoj kumi a, sva sreća, starica je bila dovoljno razumna da ne kaže svoje ime, Centralnom registru Matične službe bio je dovoljan taj kraj konca pa da otkrije sve, kopiju izvoda, falsifikat ovlašćenja, za njih bi to bilo toliko jednostavno kao kada sastavljate slagalicu gledajući u sliku. Gospodin Žoze je otišao kući, tog prvog dana nije želeo da posluša savete zamenika načelnika, da šeta, da ode u park i osunča svoje bledo lice rekonvalescenta, jednom rečju, da povrati snagu koju mu je temperatura bila istrošila. Morao je da odluči koje korake odsad valja preduzeti, no, pre svega, da smiri zebnju. Ostavio je svoju malenu kuću na milost i nemilost Centralnom registru Matične službe, zalepljenu za ogroman zid koji kao da je već bio spreman da je proguta. Neki ostatak groznice mora da je i dalje čučao u njegovoj onemoćaloj glavi kada je najednom pomislio kako se upravo to desilo drugim kućama službenika, koje je sve progutala Matična služba kako bi ojačala svoje bedeme. Gospodin Žoze je ubrzao korak, šta ako kuća bude nestala kada stigne tamo, ako s njom budu nestali izvodi i beležnica, o tolikoj nesreći nije hteo ni da misli, višenedeljni napor potpuno uzaludan, proživljene opasnosti beskorisne. Biće tamo radoznalci koji će ga upitati da li je izgubio nešto važno u toj nesreći, a on će odgovoriti potvrdno, Neka dokumenta, a oni će ponovo upitati, Akcije, Obveznice, Menice, obični ljudi i oni bez duhovne širine samo o tome misle, misli su im usmerene samo na materijalnu korist i zaradu, a on će opet odgovoriti potvrdno, ali dajući, u sebi, tim rečima drugo značenje, biće to akcije koje je učinio, obveznice koje je preuzeo, menice koje je zaradio.
Kuća je bila na mestu, no kao da je bila mnogo manja, ili je možda Matična služba porasla u poslednjih nekoliko sati. Gospodin Žoze uđe sagnute glave, mada nije morao da se savija, dovratak na vratima koja gledaju na ulicu bio je iste visine kao i obično a, koliko se moglo videti, on nije vidno porastao ni od akcija, ni od obveznica, ni od menica. Oslušnuo je na vratima koja povezuju stan s Matičnom službom, ne zato što je očekivao da čuje s druge strane bilo kakve glasove, običaj je u Matičnoj službi nalagao da se radi ćutke, već da bi umirio nejasnu sumnju koja se uvukla u njega otkako mu je šef naložio da zatraži odmor. Zatim je podigao dušek s kreveta, uzeo izvode i rasporedio ih hronološkim redom po stolu, od najstarijeg do najnovijeg, trinaest malenih pravougaonika od finog kartona, niz lica, od malene devojčice do velike devojke, od pubertetlijke do gotovo žene. Tokom tih godina porodica se selila tri puta, ali nikada tako daleko da bi morali da menjaju školu. Nije vredelo razrađivati komplikovane akcione planove, jedino što je Gospodin Žoze sada mogao da uradi jeste da ode na adresu koja je stajala u poslednjem izvodu.


.

Otišao je tamo narednog jutra. Ipak, odlučio je da ne ide gore da se raspituje kod onih koji trenutno žive u tom stanu, i kod ostalih stanara u zgradi, da li su poznavali devojčicu s fotografije. Sigurno bi mu odgovorili da je nisu poznavali, da žive tu odnedavno, ili da je se ne sećaju, Shvatite, ljudi dolaze i odlaze, zaista se ne sećam te porodice, ne vredi ni preturati po glavi, a ukoliko bi neko i rekao da se seća, da mu se čini, kao kroz maglu, sigurno bi odmah dodao da su im odnosi bili samo onakvi kakvi dolikuju lepo vaspitanim osobama, Niste ih više videli, pitao bi ipak Gospodin Žoze, Nikada više, otkako su se odselili nisam ih više video, Kakva šteta, Rekao sam vam sve što znam, žao mi je što ne mogu biti od veće koristi Centralnom registru Matične službe. Sreća da odmah na početku naleti na gospođu iz prizemlja, tako dobro obaveštenu, tako blisku pravim izvorima slučaja, ne može ga opet zadesiti, ali tek mnogo kasnije, kada čitava ova priča više ne bude imala nikakvog značaja, otkriće Gospodin Žoze da mu je u toj epizodi ista sreća na čudesan način išla naruku, poštedevši ga pogubnijih posledica. Nije on znao da je, zahvaljujući paklenoj slučajnosti, među stanarima zgrade bio i jedan od zamenika načelnika u Centralnom registru Matične službe, lako je zamisliti strašnu scenu, naš naivni Gospodin Žoze kuca na vrata, pokazujući izvod, možda čak i lažno ovlašćenje, a žena koja mu je otvorila lukavo mu govori, Vratite se kasnije, kada moj muž bude kod kuće, to je pitanje za njega, i Gospodin Žoze bi se vratio, srca punog nade, i suočio bi se s besnim zamenikom načelnika koji bi ga smesta uhapsio, u pravom, a ne u prenesenom značenju, pravila Centralnog registra Matične službe ne dozvoljavaju nepromišljenosti ni improvizacije, a najgore je to što ih ne poznajemo sve. Odlučivši ovaj put, kao da mu je to sam anđeo čuvar uporno šaputao na uvo, da usmeri svoju istragu na okolne radnje, Gospodin Žoze se, i ne znajući, spasao najveće sramote u svojoj dugoj službeničkoj karijeri. Zadovoljio se, dakle, razgledanjem prozora na zgradi u kojoj je nepoznata žena živela u mladosti, a kako bi se sasvim uživeo u ulogu pravog detektiva, zamišljao ju je kako odlazi s torbom punom knjiga u školu, hoda ka autobuskoj stanici i tamo čeka, nije bilo potrebe ići za njom, Gospodin Žoze je savršeno dobro znao gde se uputila, imao je pouzdane dokaze sakrivene između dušeka i slamarice. Petnaest minuta kasnije izlazi otac, ide u suprotnom smeru, zato ne prati kćerku kada krene u školu, osim ukoliko ovaj otac i ova kćerka jednostavno ne vole da idu zajedno pa navode taj izgovor, ili ga čak ni ne navode, pre će biti da je u pitanju neki prećutni dogovor među njima, kako komšije ne bi primetile njihovu obostranu ravnodušnost. Sada Gospodin Žoze samo treba da ima još malo strpljenja, da sačeka da majka ode u kupovinu, kao što je običaj u porodicama, tako će saznati gde treba da usmeri svoju istragu, najbliža radnja, tri zgrade dalje, jeste ona apoteka, ali čim je ušao, Gospodin Žoze je posumnjao da će odande poneti korisnu informaciju, apotekar je jedan mladić, mlad po godinama i po stažu, i on sam to kaže, Ne poznajem je, ovde sam tek dve godine. Gospodin Žoze se neće obeshrabriti samo zbog toga, pročitao je više nego dovoljno novina i časopisa, plus životno iskustvo, pa zna da ovakve starinske istrage iziskuju mnogo truda, treba se nahodati, treba prepešačiti ulice i pločnike, treba se penjati stepenicama, treba kucati na vrata, treba silaziti niz stepenice, ista pitanja postavljena po hiljadu puta, istovetni odgovori, gotovo uvek uzdržanim tonom, Ne poznajem je, nisam nikad čuo za tu osobu, vrlo retko bi se iz stražnjih prostorija pojavio neki stariji radoznali apotekar koji je čuo razgovor, Šta vam treba, upitao je, Tražim jednu osobu, odgovori Gospodin Žoze, dok je istovremeno prinosio ruku unutrašnjem džepu sakoa kako bi pokazao ovlašćenje. Nije uspeo da izvede pokret do kraja, zaustavila ga je iznenadna uznemirenost, ovaj put nije bio u pitanju nikakav anđeo čuvar, ono što ga je nateralo da lagano skloni ruku bio je apotekarov pogled, pogled koji je više ličio na skalpel, na oštro šilo, ko bi rekao, s onim izboranim licem i sedom kosom, od posledice pogleda tih očiju ustuknulo bi i najnevinije od svih bića, verovatno zato apotekarova radoznalost nikada ne biva zadovoljena, što više želi da zna, to mu manje govore. Tako je bilo i s Gospodinom Žozeom. Niti je pokazao lažno ovlašćenje, niti je rekao da dolazi u ime Centralnog registra Matične službe, samo je iz drugog džepa izvadio devojčin poslednji školski izvod, koji se, srećom, setio da ponese, Naša škola mora da pronađe ovu gospođu zbog diplome koju nije podigla iz sekretarijata, Gospodin Žoze je sa zadovoljstvom, skoro sa oduševljenjem, prisustvovao demonstraciji svojih kreativnih sposobnosti za koje nije ni sanjao da ih ima, tako siguran u sebe da nije dozvolio da ga zbuni apotekarovo pitanje, Tražite je nakon toliko godina, Može biti da nju to ne zanima, odgovori, ali obaveza je škole da učini sve kako bi joj diploma bila uručena, A čekali ste sve ove godine da se ona pojavi, Istini za volju, nadležne službe nisu primetile da je do ovoga došlo, u pitanju je, nažalost, naš propust, birokratska greška, da se tako izrazim, ali nikada nije prekasno da se greška ispravi, Ako je gospođa umrla, onda jeste prekasno, Imamo razloga da mislimo kako je još živa, Zašto, Najpre smo proverili u evidenciji, Gospodin Žoze je pazio da ne izgovori ime Centralnog registra Matične službe, to ga je spasio, jer je bar u tom trenutku izbegao da se apotekar seti jednog od zamenika načelnika pomenute Matične službe koji je bio njegova mušterija i živeo tri zgrade dalje. Gospodin Žoze je drugi put izbegao smrtnu kaznu. Tačno je da zamenik načelnika vrlo retko dolazi u apoteku, tu vrstu kupovine, kao, uostalom, i sve druge, osim prezervativa, koje je zamenik načelnika uviđavno nabavljao na drugom kraju grada, obavljala je supruga, stoga nije lako zamisliti razgovor između njega i apotekara, mada ne treba isključiti mogućnost jednog drugog dijaloga, apotekar koji govori supruzi zamenika načelnika, Dolazio je jedan školski službenik koji je tražio neku staru stanarku iz vaše zgrade, pomenuo je kako su je tražili u evidenciji, tek kada je otišao začudio sam se da je rekao evidencija, a ne Centralni registar Matične službe, izgledalo je kao da se krije, u jednom trenutku je čak prineo ruku unutrašnjem džepu sakoa kao da hoće nešto da mi pokaže, no predomislio se i povukao, izvadio je iz drugog džepa neku školsku upisnicu, ubih se razmišljajući šta bi to moglo da znači, mislim da bi trebalo da porazgovarate sa svojim mužem, nikad se ne zna, uz sva zla na ovom svetu, Možda je u pitanju isti čovek koji je prekjuče stajao na trotoaru i zurio u naše prozore, Jedan sredovečan tip, malo mlađi nego ja, po licu bi se reklo da je nedavno bio bolestan, Baš taj, Lepo ja kažem, mene intuicija nikad nije prevarila, još se nije rodio taj koji bi mene preveslao, Šteta što mi nije pokucao na vrata, rekla bih mu da se vrati predveče, kada mi muž bude kod kuće, sada bismo znali ko je on i šta smera, Biću na oprezu za slučaj da se vrati ovamo, A ja neću zaboraviti da sve ispričam svom mužu. Zaista nije zaboravila, ali nije ispričala celu priču, nehotice je iz nje izbacila važan detalj, možda najvažniji, nije rekla da muškarac koji im se šunja oko zgrade izgleda kao neko ko je nedavno bio bolestan. Naviknut na povezivanje uzroka i posledica, jer je u tome suština sistema sila koje od iskona upravljaju Centralnim registrom Matične službe, tamo gde je sve bilo, jeste i nastaviće da bude povezano sa svim, ono što je živo s onim što je mrtvo, ono što umire s onim što se rađa, sva bića sa svim bićima, sve stvari sa svim stvarima, čak i kada se čini da sve što im je zajedničko, stvarima i bićima, jeste ono što ih naizgled razdvaja, promućurni zamenik načelnika bi se svakako setio Gospodina Žozea, onog pisara koji se u poslednje vreme, uz načelnikovu neobjašnjivu blagonaklonost, ponaša krajnje čudno. Odatle do rasplitanja kraja konca, a zatim i celog klupka, bio bi samo jedan korak. To se, međutim, neće dogoditi, Gospodina Žozea više neće videti u tom kraju. Od deset različitih radnji u koje je ušao da se raspita, uključujući i apoteku, samo je u dve pronašao ljude koji su mu rekli da se sećaju devojke i njenih roditelja, fotografija sa školskog izvoda osvežila im je pamćenje, naravno, osim ako nije naprosto zauzela mesto u njemu, moguće je da su osobe kod kojih se raspitivao prosto želele da budu ljubazne, da ne razočaraju čoveka s izgledom nekog ko je upravo zalečio grip i spominjao nekakvu neuručenu školsku diplomu od pre dvadeset godina. Stigao je kući, Gospodin Žoze, premoren i obeshrabren, prvi pokušaj u novoj fazi njegove istrage nije mu nagoveštavao nijedan put kojim bi nastavio, naprotiv, kao da ga je postavio pred neprobojan zid. Siroti čovek se bacio na krevet pitajući se zašto ne uradi ono što mu je apotekar savetovao uz loše prikriveni sarkazam, Da sam ja na vašem mestu, već bih rešio problem, Kako, upita Gospodin Žoze, Potražio bih u telefonskom imeniku, u današnje vreme to je najlakši način da nekoga pronađete, Hvala vam na tom predlogu, ali to smo već pokušali, nema imena te gospođe, odgovori Gospodin Žoze verujući da je tako zapušio usta apotekaru, ali ovaj nije odustajao, Ako je tako, idite u Poresku službu, u poreskom znaju sve o svima. Gospodin Žoze se zagledao u kvariigru, pokušao je da sakrije zabunjenost, ovoga se nije setila gospođa iz prizemlja desno, jedva je uspeo da procedi, To je dobra ideja, preneću je direktoru. Izašao je iz apoteke besan na samoga sebe, kao da mu je u poslednjem trenutku ponestalo prisebnosti da odgovori na uvredu, spreman da se vrati kući ne postavivši više nijedno pitanje, no onda je rezignirano pomislio, Vino je posluženo, treba ga popiti, nije rekao kao onaj drugi, Skloni ovu čašu od mene, vi hoćete da me ubijete. Sledeća radnja je bila drogerija, treća mesara, četvrta knjižara, peta prodavnica električnih aparata, šesta bakalnica, rutinski izbor u gradskim četvrtima, sve do desete radnje, imao je sreće, nakon apotekara, niko mu više nije pomenuo poresko ili telefonski imenik. Sada, ležeći na leđima s rukama skrštenim ispod glave, Gospodin Žoze gleda u tavanicu i pita je, Šta sada mogu da učinim, a tavanica mu odgovara, Ništa, saznao si njenu poslednju adresu, to jest poslednju adresu iz vremena dok je išla u školu, nisi našao nijedan trag kako bi nastavio s istragom, naravno da još možeš da odeš na prethodne adrese, no to bi bilo gubljenje vremena, ako ti ovi prodavci iz ulice, koji su najsvežiji, nisu pomogli, kako da ti pomognu oni drugi, Misliš, dakle, da treba da odustanem, Verovatno nemaš drugog izlaza, osim ako ne odlučiš da se raspitaš u Poreskom, ne bi trebalo da bude teško, s tim ovlašćenjem koje imaš, osim toga, to su službenici kao i ti, Ovlašćenje je lažno, Zapravo, bolje da ga ne pokazuješ, ne bih volela da budem u tvojoj koži ako te ovih dana uhvate na delu, Ne možeš biti u mojoj koži, ti si samo obična gipsana tavanica, Jeste, ali to što vidiš od mene takođe je koža, štaviše, koža je sve što želimo da drugi vide o nama, ispod nje ni sami ne znamo ko se krije, Sakriću ovlašćenje, U tvom slučaju, ja bih ga pocepala, ili spalila, Skloniću ga među biskupova dokumenta, gde je i stajalo, Kako hoćeš, Ne sviđa mi se ton kojim mi to govoriš, zvuči mi zloslutno, Mudrost tavanice je beskrajna, Ako si mudra tavanica, daj mi neku ideju, Nastavi da gledaš u mene, to ponekad pomaže.
Ideja koju je tavanica dala Gospodinu Žozeu bila je da prekine odmor i vrati se na posao, Kaži šefu da si se dovoljno oporavio i zamoli ga da ti sačuva preostale dane za neku drugu priliku, to u slučaju da ipak uspeš da nađeš način da se izvučeš iz ove rupe u koju si upao, gde su ti sva vrata zatvorena i nemaš ni jedan jedini trag po kojem bi se orijentisao, Šefu će biti čudno da se službenik pojavi na poslu a da na to nije obavezan, niti je bio pozvan, Mnogo si čudnije stvari ti činio u poslednje vreme, Živeo sam mirno pre ove sulude opsesije, tražiti devojku koja ni ne zna da postojim, Ali ti znaš da ona postoji, u tome je problem, Bolje bi bilo odustati zasvagda, Može biti, može biti, u svakom slučaju, zapamti da nije samo mudrost tavanice beskrajna, takva su i životna iznenađenja, Šta hoćeš da kažeš tom otrcanom frazom, Da dani prolaze i ne ponavljaju se, Ta je još otrcanija, nemoj mi reći da se mudrost tavanice sastoji od klišea, prezrivo je prokomentarisao Gospodin Žoze, Ne znaš ništa o životu ako misliš da postoji još nešto što treba znati, odgovori tavanica i zaćuta. Gospodin Žoze ustade iz kreveta, sakri ovlašćenje u orman, među biskupova dokumenta, zatim potraži beležnicu i poče da zapisuje prepreke na koje je tog jutra naleteo, ističući naročito apotekarovo antipatično ponašanje i njegov pogled oštar kao žilet. Na kraju sastava je zapisao, kao da je ideja njegova, Mislim da je najbolje da se vratim na posao. Dok je sklanjao beležnicu pod dušek, setio se da nije ručao, to mu je rekla glava, a ne stomak, ukoliko ne jedu redovno, ljudi s vremenom prestanu da čuju sat koji opominje na glad. Ukoliko Gospodin Žoze ostane na odmoru, ne bi mu nimalo smetalo da u krevetu provede ostatak dana, da ne ruča, da ne večera, da po mogućstvu odspava celu noć, ili da se ušuška u dobrovoljnu letargiju kao neko ko je odlučio da okrene leđa neprijatnim životnim činjenicama. No, morao je da nahrani telo kako bi radio narednog dana, ne bi mogao da podnese da ga od slabosti ponovo oblije hladan znoj i da dobije besmislene vrtoglavice, naočigled lažnog saosećanja kolega i nestrpljenja nadređenih. Razbio je dva jajeta, dodao im nekoliko kolutova kobasice, prstohvat morske soli, sipao ulje u tiganj, sačekao da se zagreje do prave temperature, to je bio njegov jedini kulinarski talenat, ostalo se svodilo na otvaranje konzervi. Pojeo je omlet lagano, u geometrijski iseckanim komadićima, iskoristivši maksimum iz njega, samo da bi mu prošlo vreme, ne zbog gastronomskog užitka. Pre svega, nije želeo da razmišlja. Imaginarni i metafizički dijalog s tavanicom poslužio mu je da prikrije potpuni nedostatak duhovne orijentacije, paniku koja ga je obuzimala na pomisao da više neće imati šta da radi u životu ukoliko je, kao što je imao razloga da strepi, potraga za nepoznatom ženom okončana. Davila ga je knedla u grlu, kao kada bi ga u detinjstvu grdili i hteli da ga rasplaču, a on se opirao, opirao, sve dok na kraju ne bi zaplakao, kao što se to i sada, napokon, desilo. Odgurnuo je tanjir, pustio glavu da padne na skrštene ruke i plakao bez stida, barem ovoga puta nije bilo nikoga ko bi mu se smejao. Ovo je jedan od onih slučajeva kada tavanice ne mogu nikako da pomognu ucveljenim osobama, sve što mogu jeste da sačekaju da oluja prođe, da se duša olakša, da se telo umori. Tako je bilo i s Gospodinom Žozeom. Nakon nekoliko minuta već se osećao bolje, grubo je otro suze rukavom košulje i oprao tanjir i pribor. Pred sobom je imao čitavo popodne i nikakvu zanimaciju. Palo mu je na pamet da ode u posetu gospođi iz prizemlja desno, da joj ispriča, manje-više, šta se desilo, ali to nema smisla, rekla mu je sve što je znala, a na kraju će ga možda pitati što se, kog vraga, Centralni registar Matične službe toliko muči zbog jedne obične osobe, zbog jedne nevažne žene, bila bi nepristojna laž, a uz to i vrhunska glupost, odgovoriti joj da smo za Centralni registar Matične službe svi jednaki, kao što sunce izlazi za sve, neke stvari nije prikladno reći starim ljudima ukoliko ne želimo da nam se smeju. Gospodin Žoze ode da iz nekog budžaka u kući uzme svežanj starih časopisa i novina iz kojih je već isekao vesti i fotografije, može biti da mu je promaklo nešto važno, ili da se u njima počinje govoriti o nekome za kojeg naizgled ima nade na trnovitom putu slave. Gospodin Žoze se vratio svojim zbirkama.
Najmanje se iznenadio načelnik. Ušavši, po običaju, kada su svi zaposleni već bili na svojim radnim mestima, zaustavio se na tri sekunde pored stola Gospodina Žozea, no nije izustio ni reč. Gospodin Žoze je očekivao da bude podvrgnut direktnom ispitivanju o razlozima preuranjenog povratka na posao, no šef je samo saslušao neposredno objašnjenje koje mu je ponudio njegov zamenik odgovoran za to krilo, kojeg je zatim otpustio oštrim pokretom desne ruke sa ukrućenim kažiprstom spojenim sa srednjim prstom, dok su ostali bili napola savijeni, što je, prema pravilima Matične službe, značilo da nije spreman da čuje ni reč više o tom slučaju. Rastrzan između prvobitnog iščekivanja da bude podvrgnut ispitivanju i olakšanja što je ostavljen na miru, Gospodin Žoze se trudio da razbistri misli, da usredsredi čula na posao koji mu je referent stavio na sto, dva tuceta krštenica čije je podatke trebalo prebaciti u izvode, a ove arhivirati u kartoteku kod pulta, po odgovarajućem abecednom redu. Bio je to jednostavan ali odgovoran posao, koji je za Gospodina Žozea, još nesigurnog i na nogama i u glavi, barem imao tu prednost da ga je mogao obavljati sedeći. Greške prepisivača je najteže opravdati, ništa ne vredi da nam kažu, Popustila mi je pažnja, naprotiv, prepoznati manjak pažnje znači priznati da se mislilo na nešto drugo, umesto da je pažnja bila usmerena na imena i datume čija je najveća važnost u tome što, u datom slučaju, ozakonjuju stvarno postojanje. Pogotovo ime osobe koja se rodila. Najobičnija greška u prepisivanju, zamena prvog slova nekog prezimena, na primer, dovela bi do toga da izvod bude premešten s mesta na kojem treba da stoji, i to čak daleko od mesta na kojem treba da stoji, kako bi se bez sumnje moralo desiti u Centralnom registru Matične službe, gde stoje mnoga, da ne kažemo sva imena. Da je pisar koji je nekada davno prepisao u izvod ime Gospodina Žozea napisao Šoze, prevaren u mislima sličnim izgovorom koji se gotovo podudara s originalom, ne bi bilo kraja potrazi za zalutalim predmetom da se u njega doda bilo koja od tri česte i uobičajene službene beleške, potvrda o venčanju, o razvodu i smrti, od kojih je dve manje-više lako izbeći, a onu treću nemoguće. Zbog toga Gospodin Žoze prepisuje izuzetno pažljivo, slovo po slovo, dokaze o životu novih bića koji su mu povereni, već je prepisao šesnaest izvoda iz matične knjige rođenih, sada uzima sedamnaesti, priprema izvod, i ruka mu odjednom zadrhti, oči trepere, čelo se orošava znojem. Ime koje vidi pred sobom, osobe ženskog pola, gotovo je identično imenu nepoznate žene, razlike ima samo u poslednjem prezimenu, pa čak je i tu prvo slovo isto. Stoga je veoma verovatno da ovaj izvod, u skladu s imenom koje nosi, treba da bude arhiviran odmah iza onog drugog, zbog toga je Gospodin Žoze, kao neko ko više ne može da savlada nestrpljenje uoči dugo očekivanog susreta, ustao sa stolice čim je završio prepis, požurio do odgovarajuće fioke u kartoteci, nervoznim prstima prevrnuo predmete, tražio, pronašao mesto. Izvoda nepoznate žene nije bilo. Fatalna reč je istog trenutka blesnula u glavi Gospodina Žozea, gromovita reč, Mrtva je. Jer Gospodin Žoze mora znati da odsustvo nekog izvoda iz kartoteke obavezno označava smrt njegovog nosioca, za dvadeset i pet godina službe on sam je izvadio odavde i preneo u arhivu bezbroj, ali sada odbija da prihvati ono što je očigledno, da je to razlog nestanka, neki nepažljiv i nesposobni kolega sklonio je izvod s mesta, možda stoji malo napred, ili malo nazad, Gospodin Žoze u očajanju želi da prevari samog sebe, nikada, za toliko vekova koliko postoji Centralni registar Matične službe, nijedan predmet u ovoj kartoteci nije stajao na pogrešnom mestu, postoji samo jedna mogućnost da je nepoznata žena još živa, samo jedna, a to je da se njen izvod nalazi privremeno u rukama jednog od pisara zbog neke nove službene beleške, Možda se ponovo udala, pomisli Gospodin Žoze, i na trenutak mu je iznenadna neprijatnost izazvana tom mišlju ublažila uznemirenost. Zatim je, jedva svestan svog postupka, stavio izvod, upravo prepisan iz krštenice, na mesto s kojeg je sklonjen, pa se, klecavih kolena, vratio za svoj sto. Nije mogao da pita kolege da li je izvod te gospođe slučajno kod njih, nije mogao da obilazi njihove stolove kako bi iz prikrajka bacio pogled na dokumenta s kojima su radili, nije mogao da uradi ništa osim da motri na fioku kartoteke kako bi video hoće li neko ponovo da vrati na mesto kartončić izvađen odande greškom ili iz nekog manje uobičajenog razloga nego što je to smrt. Sati su prolazili, jutro je ustupilo mesto popodnevu, Gospodin Žoze za ručak nije uspeo da proguta gotovo ništa, mora da nešto ima u grlu kada mu se tako lako stvaraju ti čvorovi, te knedle, te teskobe. Celog dana nijedan kolega nije otvorio tu fioku kartoteke, nijedan zalutali izvod nije našao put nazad, nepoznata žena bila je mrtva.


.

Te noći Gospodin Žoze se vratio u Matičnu službu. Poneo je baterijsku lampu i kotur od sto metara jakog kanapa. U lampu je stavio novu bateriju, koja je mogla da radi neprekidno nekoliko sati, dobrano kažnjen teškoćama s kojima je morao da se suoči prilikom opasne avanture, kada je provalio i pokrao školu, naučio je kako je u životu svaka opreznost nedovoljna, naročito kada se skrene s pravog puta, puta časnog postupanja, i zaluta među krivudave prečice kriminala. Šta ako sićušna sijalica pregori, šta ako sočivo koje štiti i pojačava svetlost ispadne iz ležišta, šta ako baterijska lampa, s ispravnom baterijom, sočivom i sijalicom, upadne u rupu pa ne bude mogao da je dohvati ni rukom, ni kukom, onda, u nedostatku pravog Arijadninog klupka, koje se ne bi usudio da iskoristi uprkos činjenici da fioka načelnikovog stola u kojoj po propisu stoji, zajedno s jakom baterijskom lampom, nikada nije zaključana, Gospodin Žoze će se, umesto toga, poslužiti običnim koturom prostog kanapa kupljenim u gvožđari, koji će vratiti u svet živih onoga koji se, sada, sprema da uđe u carstvo mrtvih. Kao službenik Centralnog registra Matične službe, Gospodin Žoze ima zakonsko pravo da dođe do svih dokumenata matičnog registra, koji su, nema potrebe to ponavljati, sama suština njegovog posla, pa može biti čudno što, uočivši da nema izvoda, nije jednostavno rekao svom neposrednom nadređenom, Ući ću da potražim predmet jedne preminule žene. Stvar je u tome što ne bi bilo dovoljno samo da najavi, morao bi da pruži administrativno utemeljen i birokratski logičan razlog za to, nadređeni referent bi ga svakako pitao, Zašto vam to treba, a Gospodin Žoze ne bi umeo da mu odgovori, Kako da budem siguran da je zaista umrla, šta bi bilo s Centralnim registrom Matične službe kada bi počeo da zadovoljava ovu i druge radoznalosti, ne samo morbidne već i nekorisne. Najgore što bi moglo da proiziđe iz noćne ekspedicije Gospodina Žozea bilo je to da ne uspe da pronađe dokumenta nepoznate žene u haotičnoj arhivi mrtvih. Naravno da bi dokumenta, u principu, budući da se radi o skorašnjoj smrtovnici, trebalo da stoje na, prostim jezikom rečeno, ulazu, ali, odmah ovde počinje problem, ne zna se gde je tačno ulaz u arhivu mrtvih. Bilo bi suviše pojednostavljeno reći, kao što uporno tvrde neki zadrti optimisti, da prostor za mrtve obavezno počinje tamo gde se završava onaj za žive, i obrnuto, možda su u spoljašnjem svetu stvari nekako tako organizovane, budući da, osim u izuzetnim slučajevima, svakako ne i neverovatnim kao što su prirodne katastrofe i ratovi, nije uobičajeno videti na ulicama mrtve i žive zajedno. Elem, zbog strukturnih, a i nekih drugih razloga, u Matičnoj službi se to može dogoditi. Može se dogoditi i događa se. Već smo objasnili da, s vremena na vreme, kada neprekidno i silno nagomilavanje mrtvih počne da zakrčava prolaz službenicima kroz hodnike i, samim tim, da otežava svaku potragu za dokumentima, ne preostaje ništa drugo nego srušiti zid u dnu hodnika i pomeriti ga nekoliko metara dublje. Međutim, slučajno smo propustili da pomenemo dve naopake posledice tog zakrčenja. Pre svega, dok se zid ponovo građi, predmeti nedavno umrlih, zbog nedostatka prostora u dnu zgrade, neminovno se opasno približavaju i dodiruju, s ove strane, predmete živih sklonjene na sam vrh unutrašnje strane odgovarajućih polica, zbog čega se stvara osetljivo polje zbrke između onih koji su još živi i onih koji su već umrli. Druga stvar, kada se zid izgradi i tavanica produži, kada se arhiviranje mrtvih napokon može vratiti u normalu, sama ta zbrka, granična, da je tako nazovemo, onemogućiti ili će barem u velikoj meri ugroziti prenos u mračne dubine svih mrtvaca uljeza, uz izvinjenje na neprikladnoj reči. Ovim ne malim nezgodama dodajte još i to da dva najmlađa pisara, a da ni šef ni kolege u to ni ne sumnjaju, ne zaziru od toga da, s vremena na vreme, zbog nedovoljne stručnosti, ili zbog ozbiljnih nedostataka lične i etičke prirode, odlože mrtve bilo gde, i ne potrudivši se da provere ima li unutra slobodnog mesta za njih ili nema. Ukoliko sada, uprkos svoj opasnosti, sreća ne pogleda Gospodina Žozea, ukoliko sudbina ne bude na njegovoj strani, pustolovina u kojoj je provalio u školu biće pesma u odnosu na ono što ga ovde čeka.
Mogli biste se upitati šta će Gospodinu Žozeu toliki kanap, od sto metara, kada prostorije Matične službe, i pored neprekidnih proširenja, nisu duže od osamdeset metara. To može da se zapita onaj ko misli kako u životu sve može da se uradi ako se pažljivo sledi prava linija, da je s jednog na drugo mesto uvek moguće ići najkraćim putem, možda neki ljudi, tamo u spoljnjem svetu, smatraju da su to i dokazali, ali ovde, gde živi i mrtvi dele isti prostor, ponekad se mora mnogo obilaziti da bi se takav put pronašao, treba obići brda svežnjeva papira, kolone predmeta, hrpe izvoda, gustiš prastarih obruševina, probijati se kroz mračne useke, između zidova prljavog papira koji se pri vrhu dodiruju, to su metri i metri kanapa koje treba razvući, ostaviti za sobom, poput krivudavog i jedva vidljivog traga ocrtanog u prašini, nema drugog načina da se sagleda kuda još treba proći, nema drugog načina da se pronađe put za povratak. Gospođin Žoze je vezao jedan kraj kanapa za nogu načelnikovog stola, ne zbog nedostatka poštovanja, već da bi uštedeo nekoliko metara, drugi kraj oko svog članka, pa je, spustivši za sobom na pod kotur koji se pri svakom koraku odmotavao, krenuo kroz jedan od centralnih hodnika u arhivi živih. Njegov plan je bio da počne potragu u samom dnu prostorije, tamo gde bi predmet i izvod nepoznate žene trebalo da stoje, uprkos tome što je, iz već navedenih razloga, malo verovatno da je arhiviranje sprovedeno u skladu s pravilima. Kao službenik starog kova, naučen redu po metodama prošlih vremena, i kao jedan čvrst karakter, Gospodin Žoze ne može sebi da dozvoli da, zbog šurovanja s neodgovornošću mladih generacija, započne potragu s mesta na kojem bi jedan mrtvac mogao stajati samo zahvaljujući namernom i sramotnom kršenju osnovnih arhivističkih pravila. Zna da je nedostatak svetla najveća poteškoća koja ga čeka. Izuzev načelnikovog sekretera, iznad kojeg i dalje čkilji isti onaj luster, cela Matična služba je u tami potopljenoj u maglovite senke. Uključiti druga svetla u zgradi, koliko god da su prigušena, bilo bi isuviše rizično, neki revnosni pozornik, ili neki uzorni građanin, od onih koji brinu o sigurnosti zajednice, mogli bi primetiti svetlost razlivenu kroz visoke prozore i odmah dići uzbunu. Zbog toga Gospodin Žoze može da koristi samo bled svetlosni krug koji, u ritmu koraka, ali i zbog podrhtavanja ruke koja drži baterijsku lampu, treperi ispred njega. Velika je razlika doći u arhivu mrtvih tokom uobičajenog radnog vremena, dok su tu kolege, tamo pozadi, koje bi, mada ne naročito solidarne, kako se pokazalo, uvek pritekle u pomoć u slučaju stvarne opasnosti ili neizdržive nervne krize, naročito ukoliko bi ih načelnik poslao, Idite tamo i vidite šta mu se desilo, i odvažiti se da sam, po mrklom mraku, krenete kroz ove katakombe čovečanstva, okruženi imenima, osluškujući šuškanje papira, ili mrmljanje glasova, ko bi znao šta je to.
Gospodin Žoze stiže do kraja police živih, sada traga za prolazom koji vodi do dna Matične službe, u principu, s obzirom na način na koji je prostor projektovan, trebalo bi da se nalazi negde duž uzdužne simetrale, one zamišljene linije koja deli pravougaoni nacrt zgrade na dva jednaka dela, ali obrušavanje predmeta, koje je nemoguće sprečiti, ma kako čvrsto uvezivali svežnjeve dokumenata, pretvara nešto što je trebalo da bude direktan i brz pristup u složenu mrežu putića i staza, na kojima se neprestano pojavljuju prepreke i ćorsokaci. Tokom dana, i s upaljenim svim svetlima, istraživaču je još i relativno lako da ostane na pravom putu, dovoljno je biti pažljiv, oprezan, voditi računa da se ide najmanje prašnjavim putem, jer je to znak da se tuda prolazi često, i sve do danas, uprkos povremeno pretrpljenim strahovima i nekolikim zabrinjavajućim kašnjenjima, još se nije desilo da se neki službenik ne vrati s ekspedicije. Ali svetlost džepne baterijske lampe ne uliva poverenje, kao da i sama stvara senke, ono što je Gospodin Žoze trebalo da uradi, budući da se ne usuđuje da iskoristi načelnikovu baterijsku lampu, jeste da kupi jednu od onih modernih, veoma jakih, koje mogu da osvetle sve do kraja sveta. Istina je da ga ne muči previše strah da će se izgubiti, u izvesnoj meri ga smiruje neprestano zatezanje kanapa vezanog oko članka, ali ako počne da luta naokolo, da hoda ukrug, da se vezuje u čvor, na kraju više neće moći da zakorači, moraće da se vrati nazad, da počne iz početka. Već je nekoliko puta to morao da uradi iz drugih razloga, kada bi se kanap, pretanak, zavukao među svežnjeve papira, i zaglavio na ćoškovima, pa odatle ni makac. Zbog svih tih problema i petljancija jasno je da je Gospođin Žoze morao sporo da napreduje, da mu nije bogzna kako koristilo poznavanje topografije tog mesta, a na sve to upravo se obrušila gomiletina predmeta i zatrpala, u visini stasa, nešto što se činilo da je mogao biti pravi put, podižući gust oblak prašine u kojem su lebdeli isprepadani moljci, pod svetlošću lampe gotovo prozirni. Gospodin Žoze prezire ta stvorenja, na prvi pogled stvorena da krase svet, isto kao što mrzi i šećerne četinaše, kojih ovde takođe ima bezbroj, svi su oni nenasiti krivci zbog toliko uništenih sećanja, toliko dece bez roditelja, tolikih nasledstava palih u gramzive ruke Države zbog izostanka ostavinske rasprave, koliko god se kleli da su ogavne živuljke kojima je zaražen Centralni registar Matične službe pojele, opoganile, izgrizle, proždrale dokazni dokument, i da to zbog najobičnije ljudskosti treba uzeti u obzir, nažalost, nema onoga ko će u to ubediti punomoćnika udovica i siročadi, koji bi trebalo da je na njihovoj strani, ali nije, Ili ćete pronaći dokument, ili ništa od nasledstva. Što se tiče miševa, ne vredi ni pričati o tome kolike su to štetočine. U svakom slučaju, iako nanose veliku štetu, ti glodari donose i nešto dobro, da nema njih, Matična služba bi se već raspala po šavovima, ili bi bila dvostruko duža. Površni posmatrač bi se mogao iznenaditi što se ovde nisu višestruko umnožile kolonije miševa, sve do potpunog nestanka arhiva, pogotovo ukoliko se ima na umu da, više nego očigledno, potpuno delotvorna deratizacija nije moguća. Objašnjenje, mada ima onih koji pothranjuju sumnje u njegovu smislenost, bilo bi u nedostatku vode ili dovoljno vlažnog staništa, u suvoj hrani na koju su životinje osuđene zbog načina na koji su odlučile da žive ili zbog zlehude sudbine koja ih je tu dovela, iz čega je proizišla opasna slabost genitalnih mišića s izrazito negativnim posledicama po obavljanje čina polnog spajanja. Nasuprot ovakvom pokušaju objašnjenja, ima onih koji uporno tvrde da mišići nemaju nikakve veze s tim, što znači da je diskusija i dalje otvorena.
U međuvremenu, prekriven prašinom, s teškim dronjcima paukovih mreža slepljenim u kosi i po ramenima, Gospodin Žoze se konačno domogao slobodnog prostora između poslednjih arhiviranih dokumenata i zida u dnu, razdvojenih prolazom od neka tri metra, nepravilnog oblika, svakim danom sve užim, koji je povezivao dva bočna zida. Na tom mestu tama je potpuna. Slaba spoljna svetlost koja bi uspela da se probije kroz sloj prljavštine što iznutra i spolja prekriva svetlarnike, posebno one poslednje na svakoj strani, koji su najbliži, ne uspeva da dopre ovamo zbog okomitog gomilanja svežnjeva dokumenata, gotovo do tavanice. Što se tiče zida u dnu, on je sav neobjašnjivo slep, to jest na njemu nema ni najobičnije špijunke koja bi sada priskočila u pomoć slaboj svetlosti baterijske lampe. Niko nikada nije mogao da razume mrzovolju udruženja arhitekata koji su, neubedljivo se izgovorivši estetskim pitanjima, odbili da preprave istorijsko zdanje i dozvole da se na zidu, kada ga treba pomeriti unazad, probiju prozori, mada i laik vidi da bi se time samo zadovoljila jedna funkcionalna potreba. Trebalo bi da oni sada budu ovde, gunđao je Gospodin Žoze, da vide koliko je teško. Gomile papira, različite visine, s obe strane centralnog prolaza, izvod i predmet nepoznate žene mogu biti u bilo kojoj od njih, u svakom slučaju veća je verovatnoća da su u nekoj od nižih gomila, ako se pisar zadužen da ih skloni rukovodio zakonom manjeg napora. Nažalost, u ovom našem posrnulom čovečanstvu ima toliko pokvarenih duša da ne bi bilo nimalo čudno da je službeniku koji je došao da arhivira predmet i izvod nepoznate žene, ako su oni uopšte i dospeli ovde, iz čiste antipatije pala na pamet pakosna ideja da ogromne merdevine korišćene za to prisloni baš uz najvišu gomilu i položi papire gore, na sam vrh. Takav je ovaj svet.
Metodično, bez žurbe, gotovo kao da se prisećao postupaka i pokreta od one noći provedene na tavanu škole, kada je nepoznata žena verovatno još bila živa, Gospodin Žoze je započeo potragu. Ovde su papiri bili mnogo manje prašnjavi, što je lako razumljivo ako se ima u vidu da ne prođe ni jedan jedini dan a da ne budu doneseni predmeti i izvodi preminulih osoba, što bi, maštovitim jezikom rečeno, mada očigledno neukusno, bilo isto kao reći da su u dnu Centralnog registra Matične službe mrtvaci uvek čisti. Samo gore, gde papiri, kao što smo već pomenuli, dopiru gotovo do tavanice, prah prosejan vremenom mirno sleže na prašinu koju je prosejalo vreme, toliko da se korice predmeta koji tu stoje moraju očistiti pajalicom, snažno protresti, ukoliko želimo da saznamo kome su pripadali. Ako negde niže ne pronađe to što traži, Gospodin Žoze će morati ponovo da se žrtvuje i popne na merdevine, ali sad neće morati da stoji na njima duže od minuta, neće ni biti vremena da mu se zavrti u glavi, baterijska lampa će mu začas pokazati da li je neki predmet tu ostavljen u poslednjih nekoliko dana. Budući da je, veoma verovatno, nepoznata žena preminula baš u kratkom vremenskom intervalu, koji, kako veruje Gospodin Žoze, odgovara, uz koji dan manje ili više, jednom od dva njegova izostanka s posla, prvo nedelja s gripom, a onda onaj kratkotrajni odmor, provera dokumenata u svakoj od gomila može ići relativno brzo, a čak i ako je žena umrla ranije, odmah nakon onog nezaboravnog dana kada je njen izvod dospeo u ruke Gospodina Žozea, ni od tada nije prošlo toliko vremena da bi arhivirana dokumenta sada bila ispod prevelikog broja drugih predmeta. Ovo uporno ispitivanje neočekivanih okolnosti, ova uporna promišljanja, ovo detaljno vaganje tame i svetla, pravog puta i lavirinta, čistog i prljavog, sve se to dešava, upravo onako kako o tome pripovedamo, u glavi Gospodina Žozea. Ovo nadugačko objašnjavanje ili, tačnije rečeno, prepričavanje, naizgled preterano, neizbežno proizlazi ne samo iz složenosti, koliko sadržaja toliko i forme, pomenutih činilaca, već i iz posebne prirode mentalnog sklopa našeg pisara. Koji će sada biti stavljen na opasnu probu. Mic po mic, krećući se duž uskog prolaza koji čine, kako je rečeno, gomile dokumenata s jedne, i zid u dnu s druge strane, Gospodin Žoze se približio jednom od bočnih zidova. U principu, prolaz poput ovog niko ne bi smatrao uskim, s obzirom na komotnih tri metra širine, ali ako se ta veličina posmatra u odnosu na dužinu prolaza, koji se, ponovimo to još jednom, pruža od zida do zida, moramo se upitati kako to da Gospodin Žoze, koji je, znamo to, sklon ozbiljnim poremećajima psihološke prirode, recimo slučaj s vrtoglavicama i nesanicama, nije do sada, u ovom zatvorenom i zagušljivom prostoru, doživeo jak klaustrofobični napad. Objašnjenje možda leži baš u tome što u mraku nije mogao da sagleda granice tog prostora, lako su mogle biti i ovde i tamo, i što je pred sobom video samo poznate i umirujuće svežnjeve papira. Gospodin Žoze nikada nije bio ovde toliko dugo, uobičajeno je doći, arhivirati dokumenta jednog završenog života i odmah se vratiti u sigurnost radnog stola, i ako je tačno da ovom prilikom, otkako je stupio u arhiv mrtvih, nije uspeo da se oslobodi uznemirujućeg osećanja, kao da ga okružuje neka tajna sila, pripisao je on to onom neodređenom užasu od tajnog i nepoznatog na koji i najhrabriji imaju apsolutno pravo. Strah, u pravom smislu te reči, Gospodin Žoze nije osetio sve dok nije stigao do kraja hodnika i naleteo na zid. Sagnuo se da pogleda neke papire pale na pod, koji bi lako mogli pripadati nepoznatoj ženi, bačeni tu slučajno rukom ravnodušnog službenika, i odjednom, pre nego što je uspeo da ih pogleda, prestao je da bude Gospodin Žoze, pisar Centralnog registra Matične službe, prestao je da ima pedeset godina, sada je mali Žoze koji tek što je pošao u školu, on je dete koje neće da spava jer svake noći ima moru, opsesivno istu, ovaj ćošak u zidu, ovaj zazidani bedem, ovaj zatvor, a tamo, na drugom kraju hodnika, sakriven tamom, samo mali i običan kamen. Maleni kamen koji je lagano rastao, koji njegove oči sada ne mogu videti, ali za koji mu je sećanje na prosanjane snove govorilo da je tamo, kamen koji je bivao sve veći i pomerao se kao da je živ, kamen koji se širio sa strane i nagore, koji se penjao uza zidove, i koji se vukao ka njemu, prevrćući se oko sebe samog, kao da nije kamen već blato, kao da nije blato već gusta krv. Dete se budilo iz more urličući kada bi mu prljava masa dotakla noge, kada bi garota straha bila spremna da ga zadavi, ali siroti Gospodin Žoze ne može se probuditi iz sna koji više nije njegov. Oslonjen o zid poput prestrašenog psa, uperio je drhtavom rukom snop svetlosti baterijske lampe ka suprotnom kraju hodnika, mada svetlost nije mogla da dopre tako daleko, ostala je na pola puta, manje-više na mestu na kojem se nalazi prolaz u arhivu živih. Pomisli kako će, ako brzo potrči, moći da pobegne od kamena koji se približava, ali strah mu kaže, Budi oprezan, kako znaš da te baš tamo ne čeka, upašćeš u vučju čeljust. U snu, kretanje kamena prati neka čudna muzika, kao da dopire ni otkuda, no ovde je tišina apsolutna, potpuna, tako teška da guta disanje Gospodina Žozea, isto kao što mrak guta svetlost baterijske lampe. Koju je ovog trenutka u potpunosti progutao. Kao da se tama iznenada primakla i zalepila, poput pipka, uz lice Gospodina Žozea. Međutim, noćna mora iz detinjstva se završila. Za dete, ah, ko će razumeti ljudsku dušu, činjenica da ne vidi zidove zatvora, one bliže i one dalje, bilo je isto kao da su oni nestali, kao da se prostor proširio, slobodan, do beskraja, kao da je kamenje samo nepomični mineral u njegovom sastavu, kao da je voda samo sastojak blata, kao da krv leče samo njegovim venama, ne i izvan njih. Sada Gospodina Žozea ne plaši noćna mora iz detinjstva, ono zbog čega se koči od straha jeste pomisao da bi u ovom ćošku mogao umreti, kao kada je, pre toliko vremena, pomišljao da bi mogao pasti s nekih drugih merdevina, mrtav ovde, bez dokumenata među dokumentima mrtvih, samleven u tami lavinom koja će se ubrzo sjuriti s visine, i da će ga sutradan naći, Gospodin Žoze nije došao na posao, gde li je, Mora da se pojavi, pa kada neki kolega bude odneo druge predmete i druge izvode, naći će ga tamo, osvetliti baterijskom lampom, boljom nego što je ova koja ga je izneverila kada mu je bila najpotrebnija. Prošli su minuti, koji su morali proći, pre nego što je Gospodin Žoze, malo-pomalo, počeo da razabire u sebi glas koji mu je govorio, Čoveče, osim što si se prepao, dosad ti se nije desilo ništa strašno, tu si, sediš ceo, istina je da ti se baterijska lampa ugasila, ali šta će tebi lampa, imaš kanap oko članka, drugim krajem vezan oko noge šefovog stola, siguran si kao novorođenče vezano pupčanom vrpcom za majčinu matericu, nije da ti je šef majka, a ni otac, pa ipak, ovde su međuljudski odnosi složeni, treba da misliš na to kako se noćne more iz detinjstva nikada nisu ostvarile, pogotovo se nisu ostvarili snovi, ono s kamenom bilo je stvarno strašno, ali sigurno postoji neko naučno objašnjenje, kao kada si sanjao da letiš iznad kuća i dvorišta, penjao se, spuštao, lebdeo raširenih ruku, sećaš se, to je bio znak da rasteš, možda je i kamen imao svoju funkciju, ako treba proživeti iskustvo užasa, bolje pre nego kasnije, osim toga morao bi da znaš kako ovi mrtvi nisu pravi, sablasno je preuveličavanje zvati ovo arhivom mrtvih, ako dokumenta koja držiš u ruci pripadaju nepoznatoj ženi, to su obični papiri, a ne kosti, to su papiri, a ne trulo meso, to je čudo tvog Centralnog registra Matične službe, što je pretvorio u obične papire život i smrt, tačno je da si hteo da pronađeš tu ženu, ali nisi stigao na vreme, čak ni to nisi bio u stanju da postigneš, ili si, bolje reći, i hteo i nisi hteo, premišljao si se između želje i straha, kao i toliki drugi ljudi, na kraju krajeva, dovoljno je bilo da odeš u Poresko, neki su ti to i savetovali, gotovo, najbolje je da se maneš svega, za nju više nema vremena, a i tvojem se bliži kraj.
Oslonjen o nestabilan zid sačinjen od predmeta, veoma pažljivo, da mu ovi ne bi popadali po glavi, Gospodin Žoze lagano poče da se pridiže. Glas koji mu je održao onaj govor sada mu je pričao stvari poput ovih, Čoveče, ne plaši se, tama u koju si ovde uronio nije veća od one u tvom telu, to su dve tame odvojene jednom kožom, kladim se da ti to nikada nije palo na pamet, sve vreme pronosiš naokolo jednu tamu, i to te ne plaši, malopre samo što nisi počeo da vrištiš samo zato što ti se pričinila opasnost, samo zato što si se prisetio noćne more iz detinjstva, dragi moj, moraš naučiti da živiš sa spoljašnjom tamom kao što si naučio da živiš s onom unutrašnjom, a sada ustani već jednom, molim te, stavi lampu u džep, ničemu ti ne služi, kad već hoćeš da poneseš ta dokumenta sa sobom, stavi ih između košulje i sakoa, ili između košulje i tela, što je sigurnije, stisni jako kanap, namotavaj ga kako se budeš kretao da ti se ne bi upetljao oko nogu, a sada kreni, ne budi kukavica, nema ničeg goreg od toga. I dalje ramenom lagano oslonjen o zid od papira, Gospodin Žoze je načinio dva nesigurna koraka. Tama se otvorila poput crne vode, zatvorila se za njim, još jedan korak, pa još jedan, pet metara kanapa već je podignuto s poda i namotano, Gospodinu Žozeu bi dobro došla treća ruka da opipava vazduh pred njim, ali rešenje je jednostavno, dovoljno je da podigne do visine lica ove dve ruke koje ima, jednu koja namotava, drugu koja biva namotavana, to je princip kalema. Gospodin Žoze samo što nije izašao iz hodnika, još nekoliko koraka i biće spasen novog napada kamena iz noćne more, kanap se sada malo zategao, ali to je dobar znak, znači da je zakačen blizu poda na ćošku prolaza koji vodi u arhivu živih. Tokom celog tog povratka, čudno, kao da ih je neko bacao odgore, padala su dokumenta i dokumenta na glavu Gospodina Žozea, lagano, jedan za drugim, kao za rastanak. A kada je konačno stigao do šefovog sekretera, kada je, čak pre no što je odvezao kanap, izvadio iz košulje predmet koji je podigao s poda, kada ga je otvorio i video da pripada nepoznatoj ženi, njegovo uzbuđenje je bilo tako snažno da nije čuo kako se vrata Matične službe zatvaraju, kao da je neko upravo izašao napolje.


.

Da se psihološko vreme ne podudara s matematičkim vremenom naučio je to Gospodin Žoze na isti način na koji je u životu stekao i druga manje ili više korisna znanja, najpre, prirodno, kroz lično iskustvo jer, mada je oduvek bio samo običan pisar, on nije neko ko je došao na svet samo da bi se ugledao na druge, ali i obrazovanjem iz nekoliko knjiga i naučnih časopisa dostojnih poverenja, ili vere, u skladu s trenutnim osećanjem, pa čak i, da prostite, iz poneke knjige tipa popularne introspektivne fikcije koje su se, različitim metodama i uz maštovite dodatke, bavile istom temom. Ni u jednoj od prethodnih prilika, međutim, nije iskusio stvarno, objektivno, fizičko osećanje, poput iznenadnog grčenja mišića, prave nemoći da izmeri to vreme koje možemo nazvati psihološkim, kao u trenutku u kojem je, još kod kuće, gledajući ko zna koji put u datum smrti nepoznate žene, poželeo da ga smesti, približno, u vreme proteklo otkako je počeo da je traži. Na pitanje, Šta ste radili toga dana, on je mogao praktično odmah da odgovori, dovoljno bi mu bilo da pogleda u kalendar, da jednostavno misli kao Gospodin Žoze, službenik Centralnog registra Matične službe koji je izostao s posla zbog bolesti, Toga dana ležao sam u krevetu, gripozan, nisam otišao na posao, rekao bi on, ali ako bi ga odmah zatim upitali, Povežite to sada sa svojim detektivskim aktivnostima i recite mi kada je to bilo, u tom slučaju već bi morao da pogleda u beležnicu koju je čuvao ispod dušeka, Bilo je to dva dana nakon moje provale u školu, odgovorio bi. I zaista, ukoliko je datum u smrtovnici upisanoj u izvod tačan, nepoznata žena je umrla dva dana nakon nesrećne epizode koja je do tada poštenog Gospodina Žozea pretvorila u delinkventa, ali ove ukrštene potvrde, pisareva s detektivskom i detektivska s pisarevom, naizgled više nego dovoljne da se psihološko vreme jednog podudari s matematičkim vremenom drugog, nisu ni jednog ni drugog oslobodile osećaja vrtoglavog gubitka orijentacije. Gospodin Žoze se ne nalazi na poslednjoj prečki veoma visokih merdevina gledajući nadole kako one postaju sve uže dok ne budu svedene na jednu jedinu tačku dole na zemlji, ali njegovo telo, umesto da spozna sebe kao jedno i jedinstveno u svakom trenutku, kao da je podeljeno tokom trajanja tih poslednjih dana, tog psihološkog ili subjektivnog trajanja, ne matematičkog ili stvarnog, pa se s njim skuplja i širi. Zaista sam čudan, korio je Gospodin Žoze sebe, dan ima dvadeset i četiri časa otkako je odlučeno da ih ima, čas je uvek imao šezdeset minuta, šezdeset sekundi u minutu oduvek postoji, ako časovnik počne da kasni ili da žuri, to nije greška vremena već mehanizma, dakle, mora da je moja opruga pokvarena. Od te pomisli se kiselo nasmešio, Pošto, bar koliko ja znam, nije u pitanju kvar na mašini realnog vremena već na psihološkom mehanizmu koji ga meri, trebalo bi da potražim nekog psihologa koji bi mi popravio zupčanik. Opet se nasmešio, pa se uozbiljio, Slučaj je mnogo lakše rešiti, štaviše, rešen je sam od sebe, žena je mrtva, ne može se više ništa učiniti, sačuvaću predmet i izvod ukoliko budem hteo da imam opipljiv dokaz ove avanture, za Matičnu službu to će biti isto kao da se dotična osoba nije ni rodila, ta dokumenta verovatno nikome neće trebati, mogu ih i ostaviti u bilo kom delu arhive mrtvih, odmah na ulazu, tik uz one najstarije, bilo gde, svejedno je, istorija je ista za sve, rodila se, umrla, koga sada briga ko je bila, roditelji će, ako su je voleli, plakati za njom neko vreme, posle će plakati manje, a onda će prestati da plaču, takav je običaj, čoveku od kojeg se razvela biće svejedno, tačno je da je ona možda trenutno bila u vezi, živela s nekim, ili planirala da se ponovo uda, no to bi bila povest jedne budućnosti koja više ne može biti proživljena, nema nikoga na svetu koga bi mogao zanimati čudan slučaj nepoznate žene. Pred njim su stajali predmet i izvod, i trinaest školskih izvoda, isto ime ponovljeno trinaest puta, dvanaest različitih fotografija istog lica, jedna od njih ponovljena, ali sve one već mrtve u prošlosti, mrtve i pre nego što je umrla žena u koju su se kasnije pretvorile, stare fotografije su veoma prevrtljive, izgleda kao da smo na njima živi, a to nije istina, osoba u koju gledamo više ne postoji, a ona, kada bi nas mogla videti, ne bi se prepoznala u nama, Ko li je ovaj koji gleda u mene žalostivo, rekla bi. Tada se Gospodin Žoze odjednom setio da ima još jednu sliku, onu koju mu je dala gospođa iz prizemlja desno. Iznenada, pronašao je odgovor na pitanje koga bi mogao zanimati čudan slučaj nepoznate žene.
Gospodin Žoze nije čekao subotu. Sutradan, kada je prošlo radno vreme Matične službe, otišao je u perionicu da pokupi odeću koju je ostavio na čišćenju. Rasejano je saslušao savesnu radnicu koja mu je govorila, Pogledajte dobro ovaj rad krojačice, pogledajte, prevucite prstima pa mi recite da li osećate neku razliku, kao da ništa nije bilo, tako imaju običaj da kažu ljudi koji se zadovoljavaju prividom stvari. Gospodin Žoze je platio, stavio zavežljaj pod mišku i otišao kući da se presvuče. Planirao je da poseti gospođu iz prizemlja desno pa je hteo da bude čist i pristojan, da iskoristi ne samo krojačicin savršeno obavljen posao, zaista dostojan svake pohvale, već i savršene porube na pantalonama, odlično ispeglanu košulju, čudesno oporavljenu kravatu. Već se spremao da krene kada mu je morbidna pomisao projurila kroz glavu, koja je, koliko znamo, jedini misleći organ u službi tela, A šta ako je gospođa iz prizemlja desno takođe umrla, istini za volju, nije baš pucala od zdravlja, osim toga, za smrt je dovoljno biti živ, pogotovu u tim godinama, zamislio je kako zvoni na vrata, jednom, drugi put, i nakon mnogo pokušaja čuje kako se otvaraju vrata u prizemlju levo i izlazi neka žena, ljuta zbog buke, i kaže, Ne trudite se, nema tu nikoga, Je li u šetnji, Mrtva je, Mrtva, Tako je, A kada se to desilo, Pre nekih petnaestak dana, a ko ste vi, Ja sam iz Centralnog registra Matične službe, Pa, izgleda da vaša služba ne funkcioniše baš najbolje, iz Matične službe ste a ne znate da je umrla. Gospodin Žoze je nazvao samog sebe opsesivnim, no ipak je hteo da odmah ovde istera stvar na čistac, umesto da trpi nepristojnost gospođe iz prizemlja levo. Ući će u Matičnu službu i za manje od minuta proveriti njen dosije, u ovo doba dve spremačice mora da su već završile posao, štaviše, nemaju mnogo posla, samo da isprazne korpe za otpatke, ovlaš počiste metlom i operu pod sve do police iza šefovog sekretera, nemoguće je ubediti ih, ni milom ni silom, da odu dalje, plaše se, kažu, tamo ni mrtve, i one su od onih što se zadovoljavaju samo prividom stvari, šta da se radi. Nakon što se iz izvoda nepoznate žene podsetio imena gospođe iz prizemlja desno, njene kume na krštenju, Gospodin Žoze je pažljivo otvorio vrata i provirio. Kao što je i mislio, spremačice su već bile otišle. Ušao je, brzo prišao kartoteci, potražio ime, Tu je, reče i odahnu. Vratio se kući, doterao se i izašao. Da bi uhvatio autobus koji će ga odvesti u kraj u kojem živi gospođa iz prizemlja desno, morao je da ode do trga u blizini Matične službe, stanica je bila tamo. Uprkos kasnom popodnevu, na grad je i dalje padalo podosta preostale dnevne svetlosti, još barem dvadeset minuta neće početi da se pale ulične svetiljke. Gospodin Žoze je čekao autobus s još nekoliko osoba, najverovatnije neće moći da uđe u prvi koji naiđe. Zaista, tako i bi. No drugi autobus se pojavio odmah za prvim i nije bio pun. Gospodin Žoze je ušao, taman na vreme da zauzme mesto pored prozora. Posmatrao je kako se napolju svetlost rasipa, veoma neobičan optički efekat, i crvenkasti sjaj pada po fasadama zgrada, kao da se za svaku od njih sunce u tom trenutku ponovo rađa. Tamo je stajao Centralni registar Matične službe, sa svojom starinskom kapijom i tri stepenika od crnog kamena, koja su činila prilaz, pet uzanih prozora s prednje strane, zgrada je odisala dahom ruine zaustavljene u vremenu, kao da su je dotrajalu mumifikovali umesto da je restauriraju. Autobus nije mogao da se pokrene zbog nekakvog zakrčenja u saobraćaju. Gospodin Žoze se unervozio, nije želeo da stigne prekasno kod gospođe iz prizemlja desno. Uprkos njihovom razgovoru, tako sadržajnom, tako iskrenom, uprkos tome što su razmenili određene intimne detalje, poneke neočekivane za dvoje ljudi koji su se tek bili upoznali, nisu postali toliko bliski da bi joj mogao zakucati na vrata u neprikladno vreme. Gospodin Žoze ponovo osmotri trg. Svetlost nije bila ista, fasada Centralnog registra Matične službe najednom poče da tamni, a to sivilo, još svetlo, kao da je treperilo, podrhtavalo, i tada se, baš kad je autobus kretao, uključujući se lagano u saobraćaj, jedan visok, krupan muškarac popeo uz stepenice Matične službe, otvorio vrata i ušao. Šef, promrmljao je Gospodin Žoze, šta li on traži u Matičnoj službi u ovo doba. Obuzet iznenadnom i neobjašnjivom panikom poskočio je ustao sa sedišta, načinio pokret kao da će izaći, što je iznenadilo i uznemirilo putnika pored njega, zatim je ponovo seo, sav zbunjen. Shvatio je da ga nešto nagoni da otrči kući, kao da mora da je zaštiti od neke opasnosti, što je, očigledno, bilo van svake logike. Lopov, ukoliko, dakle, zamislimo još jednu glupost da je to šef, nikada ne bi ušao na kapiju Matične služe da bi se dokopao njegove kuće. Ali skoro da je besmislena i pomisao da bi šef posle radnog vremena poželeo da se vrati u Matičnu službu, gde ga, kako je u ovoj priči na vreme pojašnjeno, nije čekao nikakav posao, za to je Gospodin Žoze spreman da stavi ruku u vatru. Pretpostaviti da jedan načelnik Matične službe radi prekovremeno, manje-više je isto što i zamisliti četvrtasti krug. Autobus je već napustio trg, a Gospodin Žoze je i dalje prebirao po stvarnim razlozima koji su ga naterali da postupi onako unezvereno. Najposle je zaključio da razlog mora da leži u činjenici da je, od pre nekoliko godina, navikao da bude jedini noćni stanovnik skupine zgrada koju čine Matična služba i njegova kuća, ukoliko je ova uopšte dostojna da se nazove zgradom, izrazom bez sumnje odgovarajućim iz strogo jezičke perspektive, jer zgrada je sve ono što je izgrađeno, ali očigledno neprikladnim u poređenju s onom vrstom arhitektonskog dostojanstva koju ta reč naizgled isijava, naročito kada je izgovaramo. To što je video šefa da ulazi u Matičnu službu zaprepastilo ga je isto, pomislio je, kao kada bi ga, po povratku kući, zatekao kako sedi u njegovoj stolici. Relativan mir koji je ova pomisao donela Gospodinu Žozeu, to jest, ako zanemarimo pitanja primerenosti i moralnih skrupula, fizičke i materijalne nemogućnosti da šef Matične službe prodre u intimu doma svog podređenog službenika tako duboko da iskoristi njegovu stolicu, iznenada je nestao kada se setio školskih izvoda nepoznate žene i upitao se da li ih je sakrio ispod dušeka ili ih je nepažnjom ostavio na stolu, da svako može da ih vidi. Čak i da je njegova kuća sigurna poput sefa u banci, sa šifrovanim bravama i blindiranim podom, tavanicom i zidovima, izvodi nikada, baš nikada ne bi trebalo da budu ostavljeni na vidnom mestu. Činjenica da tamo nema nikoga ko bi ih mogao videti nije izgovor za tešku nepromišljenost, otkud bi neznalice poput nas mogle znati koliko je nauka uznapredovala, kao što su radio-talasi, koje niko ne vidi, uspeli da pronesu zvuke i slike kroz vazduh, preskačući planine i reke, prelazeći okeane i pustinje, te tako ne bi bilo ništa čudno ako su već otkrili ili izmislili, ili će to učiniti koliko sutra, neke talase čitače i fotografske talase koji su u stanju da prođu kroz zidove pa registruju i prenesu u spoljnu sredinu tajne i sramote našeg života za koje smo mislili da su zaštićene od indiskrecije. Sakriti ih, te događaje, te tajne i te sramote, ispod običnog dušeka i dalje je najsigurniji način, naročito ako uzmemo u obzir koliko savremeni običaji nemaju nikakve veze sa nekadašnjim. Koliko god da su pametni ti talasi čitači i fotografski talasi, nikada im neće pasti na pamet da provire između dušeka i slamarice.
Poznato je kako se naše misli, tmurne ili srećne, i one koje nisu ni jedno ni drugo, uvek na kraju, pre ili kasnije, umore od sebe samih, samo treba pustiti da prođe vreme, samo ih treba predati lenjom sanjarenju, koje im je u prirodi, ne dodavati na vatru nijednu novu pomisao, gorku ili uznemirujuću, paziti, iznad svega, da se ne preduzima ništa u slučaju da se pomisao, sama po sebi osuđena da se raspe, suoči s primamljivim račvanjem, grananjem, skretanjem. Ili pak delati, ali tako što ćemo je nežno potapšati po leđima, naročito ako je od onih neprijatnih, kao da joj savetujemo, Hajde, samo ti idi, tako treba. Upravo to je učinio Gospodin Žoze kada mu je na pamet pala ona suluda i čudesna fantazija o fotografskim talasima i talasima čitačima, odmah zatim se prepustio mašti, pustio je da mu pokaže te talase osvajače kako pretražuju čitavu sobu u potrazi za izvodima, koji ipak nisu ostali na stolu, zbunjeni i posramljeni jer nisu uspeli da ispune primljeno naređenje, Zapamtite, ili ćete pronaći izvode, pročitati ih i fotografisati, ili se vraćamo na klasičnu špijunažu. Gospodin Žoze je još mislio na načelnika, ali to je bila samo zaostala pomisao, jednostavno ona koja mu je pomogla da pronađe prihvatljivo objašnjenje za njegov ulazak u Matičnu službu mimo radnog vremena, Zaboravio je nešto što mu je bilo neophodno, nema drugog razloga. Ne primetivši, glasno je ponovio poslednji deo rečenice, Nema drugog razloga, izazvao je drugi put podozrenje putnika do sebe, njegova zabrinutost je postala jasna i očigledna čim je promenio mesto, Ovaj tip je lud, sigurno je pomislio to ili nešto slično. Gospodin Žoze nije primetio da se putnik premestio, bacio se na gospođu iz prizemlja desno, već je stajala pred njim, na pragu, Sećate li me se, ja sam iz Centralnog registra Matične službe, Odlično se sećam, Ovde sam zbog onog istog problema od prošli put, Pronašli ste moju kumicu, Ne, nisam je pronašao, bolje rečeno jesam, to jest nisam, mislim, voleo bih da porazgovaram malo s vama, ako nemate ništa protiv, ako imate minut vremena, Uđite, i ja imam nešto vama da ispričam. To su, manje-više, bile reči koje su Gospodin Žoze i gospođa iz prizemlja desno izgovorili u trenutku kada je ona otvorila vrata i ugledala ga, Ah, to ste vi, uzviknula je, on stoga nije imao potrebe da upita, Sećate li me se, ja sam Gospodin Žoze iz Matične službe, ali uprkos tome nije izdržao da ne postavi to pitanje, toliko uporna, toliko nametljiva, toliko naporna je izgleda naša potreba da idemo naokolo i govorimo ko smo čak i kada čujemo Ah, to ste vi, kao da to što su nas prepoznali znači da nas poznaju i da nema više šta da se zna o nama, ili pak da ono malo preostalog ne zaslužuje da postavimo novo pitanje.
Ništa se nije promenilo u malenoj dnevnoj sobi, stolica na kojoj je Gospodin Žoze sedeo prvi put bila je na istom mestu, na istom rastojanju od stola, zavese su visile na isti način, bile naborane na isti način, isti je bio i pokret kojim je žena položila ruke u krilo, desnu preko leve, samo je svetlost s tavanice bila nešto bleđa, kao da je sijalica na izdisaju. Gospodin Žoze je pitao, Jeste li dobro otkako sam vas posetio, gospođo, i odmah je prekorio sebe zbog neosetljivosti, još gore, zbog užasne gluposti koju je otkrivao, morao je da zna kako osnovna pravila lepog ponašanja ne treba uvek slepo slediti, treba uzeti u obzir okolnosti, treba odmeriti svaki slučaj ponaosob, zamislimo da mu gospođa sada odgovori širokim osmehom, Na sreću, veoma sam dobro, zdravlje ne može biti bolje, raspoloženje odlično, odavno se nisam osećala tako snažno, a on joj bez razmišljanja istrese, Pa onda, znajte da je vaša kumica umrla, da vidimo kako ćete to podneti. Ali žena nije odgovorila na pitanje, samo je ravnodušno slegnula ramenima, zatim reče, Zamislite, nekoliko dana sam razmišljala da vas nazovem u Matičnu službu, posle sam se predomislila, pretpostavila sam da ćete me, pre ili kasnije, ponovo posetiti, Sreća da ste odlučili da me ne zovete, načelnik ne voli da primamo privatne pozive, kaže da štete službi, Shvatam, no to se moglo lako rešiti, bilo bi dovoljno da sam mu prenela, njemu lično, informacije koje sam imala za vas, ne bi bilo razloga da vas zove. Čelo Gospodina Žozea odjednom je orosio hladan znoj. Upravo je saznao da je nedeljama, ne znajući za opasnost, nesvestan pretnje, bio izložen neposrednoj, potpunoj katastrofi, jer to bi predstavljalo javno otkriće njegovog neprikladnog profesionalnog ponašanja, stalnog i dobrovoljnog napada na mnogopoštovane moralne zakone Centralnog registra Matične službe, čija je poglavlja, članove, paragrafe i tačke, mada složene, naročito zbog arhaičnog jezika, vekovno iskustvo na kraju svelo na nekoliko praktičnih reči, Ne trpaj se tamo gde te ne pozovu. Na trenutak, Gospodin Žoze je iz dna duše mrzeo ženu pred sobom, vređao ju je u mislima, nazivao je senilnom matorkom, idiotkinjom, glupačom, pa, kao da nije mogao da nađe bolji način da se oslobodi teškog i iznenadnog napada straha, samo što joj nije rekao, Ah, tako dakle, e pa čuj onda ovo, ona tvoja kumica, ona sa slike, bacila je kašiku. Žena upita, Jeste li dobro, Gospodine Žoze, želite li čašu vode, Dobro sam, ne brinite, odgovori on, postiđen zbog opake pobude, Skuvaću vam čaj, Nema potrebe, hvala najlepše, ne želim da smetam, u tom trenutku Gospodin Žoze se osećao ništavnim i poniženim kao ulična prašina, gospođa iz prizemlja desno izašla je iz dnevne sobe, začulo se zveckanje posuđa u kuhinji, prošlo je nekoliko minuta, najpre mora da provri voda, Gospodin Žoze se seća kako je negde, verovatno u nekom od časopisa iz kojih je isecao slike slavnih ličnosti, pročitao da čaj treba napraviti od vode koja je provrila, ali više ne vri, mogao se zadovoljiti čašom hladne vode, ali čaj će mu mnogo više prijati, svi znaju da za podizanje palog duha nema ničeg boljeg od šoljice čaja, to tvrde svi priručnici, kako istočnjački, tako i zapadnjački. Vlasnica kuće se pojavila s poslužavnikom, donosila je i tanjirić s keksom, pored čajnika, šoljica i posude za šećer, Nisam vas ni pitala da li volite čaj, pomislila sam da je u ovo doba dana prikladniji od kafe, reče, Volim čaj, da, veoma ga volim, Želite li šećer, Nikad ga ne šećerim, odjednom je prebledeo, preznojio se, smatrao je da duguje objašnjenje, Mora da su to posledice gripa koji sam nedavno preležao, U tom slučaju, da sam vam telefonirala, najverovatnije vas ne bih našla u Matičnoj službi, zaista bih morala da ispričam vašem šefu šta mi se to dogodilo. Ovaj put znoj je orosio samo dlanove Gospodina Žozea, pa ipak, sreća da je šoljica stajala na stolu, da ju je držao u ruci, porcelan bi završio da podu, ili bi se vreo čaj prolio po nogama nesrećnog pisara, s neizbežnim posledicama, najpre opekotine, zatim povratak pantalona u perionicu. Gospodin Žoze je uzeo keks s tacne, zagrizao lagano, bez uživanja, pa je, prikrivajući pokretima vilice poteškoće pri izgovoru, uspeo nakon izvesnog vremena da sroči pitanje, A šta je to o čemu ste hteli da me obavestite. Žena je otpila malo čaja, nećkala se da pruži ruku ka tacni s keksom, pa je odustala. Reče, Sećate li se da sam vam predlagala, na kraju vaše posete, kada ste već odlazili, da potražite ime moje kumice u telefonskom imeniku, Sećam se, ali ipak nisam poslušao vaš savet, Zašto, To je veoma teško objasniti, Svakako ste imali svoje razloge, Objasniti razloge za nešto što činimo ili ne činimo najlakše je, kada shvatimo da ih nemamo, ili da ih nemamo dovoljno, pokušavamo da ih izmislimo, u slučaju vaše kumice, na primer, ja bih sada mogao da izjavim kako sam smatrao da je bolje slediti duži i složeniji put, A taj razlog, je li bio istinit, ili izmišljen, Recimo da je podjednako istinit i izmišljen, A šta je u njemu izmišljeno, To što sam postupio tako da razlog koji sam vam naveo bude predstavljen kao potpuna istina, A nije to, Nije, zato što ne navodim razlog zbog kojeg sam radije izabrao taj put, a ne drugi, direktni, Dosadila vam je rutina vašeg posla, To bi mogao biti drugi razlog, Dokle je stigla vaša istraga, Ispičajte mi prvo vi šta se dogodilo, zamislimo da sam bio u Matičnoj službi onda kada ste nameravali da me pozovete telefonom, i da šef nema ništa protiv da njegove službenike zovu na telefon. Žena je ponovo prinela šoljicu usnama, vratila je na tacnu potpuno nečujno i rekla spuštajući ruke u krilo, ponovo desnu preko leve, Ja sam uradila ono što sam vama rekla da uradite, Pozvali ste je telefonom, Jeste, Razgovarali ste s njom, Jesam, Kada je to bilo, Nekoliko dana nakon vaše posete, nisam mogla da odolim sećanjima, nisam mogla da spavam, I šta se dogodilo, Popričale smo, Mora da se iznenadila, Ne bih rekla, Ali to bi bilo normalno, nakon toliko godina razdvojenosti i ćutanja, Vidi se da ne poznajete žene, naročito ako su nesrećne, Je li ona bila nesrećna, Vrlo brzo smo zaplakale, obe, kao da smo povezane tim suzama, A nakon toga, je li vam ispričala nešto o svom životu, Ko, Ona, vama, Gotovo ništa, da se bila udala, ali da je sada razvedena, To smo mi već znali, stoji u njenom izvodu, Dogovorile smo se da mi dođe u posetu čim bude mogla, I je li došla, Do danas nije, Šta to znači, Jednostavno da nije došla, Ni pozvala telefonom, Ni pozvala telefonom, Pre koliko dana je to bilo, Pre dve nedelje, Manje ili više, Manje, mislim, da, manje, A šta ste vi uradili, Prvo sam pomislila da se predomislila, da ipak ne želi da ponovo uspostavi stare veze, da ne želi bliskost među nama, da su one suze bile samo trenutak slabosti i ništa više, to se često događa, u nekim prilikama se jednostavno prepustimo, tada smo u stanju da poverimo svoje boli čak i prvom neznancu na kojeg naletimo, setite se, kada ste bili ovde, Sećam se, i nikada neću moći dovoljno da vam zahvalim na ukazanom poverenju, Nemojte misliti da je u pitanju bilo poverenje, bilo je to samo očajanje, Bilo kako bilo, obećavam vam da nećete morati da se kajete, možete biti sigurni u mene, ja sam diskretna osoba, Da, sigurna sam da se neću pokajati, Hvala, Ali znam da se neću pokajati zato što mi je, u suštini, sve postalo nevažno, Ah. Preći s lako snuždenog uzvika na direktno pitanje tipa, A šta ste potom uradili, nije bilo lako, zahtevalo je vremena i takta, zato je Gospodin Žoze ćutao iščekujući šta će se potom dogoditi. Kao da je i sama svesna toga, žena je upitala, Želite li još čaja, on je prihvatio, Da, molim, i pružio šoljicu. Žena je zatim rekla, Pre nekoliko dana sam je pozvala telefonom, I šta se dogodilo, Niko se nije javio, odgovorila mi je sekretarica, Pozvali ste je samo jednom, Prvog dana, da, ali narednih dana sam to učinila mnogo puta, u različito vreme, telefonirala sam ujutru, telefonirala sam po podne, telefonirala sam nakon večere, čak sam pozvala i u ponoć, I ništa, Ništa, pomislila sam da je možda otputovala, Je li vam rekla gde radi, Nije. Razgovor nije mogao nastaviti da se vrti oko crne rupe koja je skrivala istinu, približavao se trenutak kada će Gospodin Žoze reći, Vaša kumica je umrla, štaviše, trebalo je da to kaže čim je ušao, zbog toga će ga potom žena i optužiti, Zašto mi niste odmah rekli, zašto ste mi postavljali sva ona pitanja ako ste već znali da je mrtva, a on neće moći da laže tvrdeći kako je ćutao da joj ne bi iznenada, bez najave, bez poštovanja, doneo bolnu vest, zapravo, jedini razlog ovog dugog i nategnutog razgovora bile su njene reči izgovorene na ulasku, I ja imam vama nešto da ispričam, u tom trenutku Gospodinu Žozeu je ponestalo pomirljivog smirenja koje bi ga nateralo da odoli iskušenju da sazna tu malu, beznačajnu stvar, šta god da je u pitanju, ponestalo mu je smirenog pomirenja da kaže, Ne vredi, ona je umrla. Kao da je to što je gospođa iz prizemlja desno imala da mu saopšti još moglo, ko zna kako, da vrati vreme unazad i, u poslednjem od poslednjih trenutaka, otme od smrti nepoznatu ženu. Umoran, bez drugih želja do da odloži još nekoliko sekundi ono neodložno, Gospodin Žoze upita, Jeste li pomislili da odete do nje, da pitate komšije da li su je videle, Naravno da sam pomislila na to, ali nisam uradila, Zašto, Zato što bi to značilo da se mešam, možda se njoj to ne bi dopalo, Ali zvali ste telefonom, To je nešto drugo. Nastala je tišina, zatim je ženin izraz lica počeo da se menja, postao je upitan, i Gospodin Žoze je shvatio da će ga ona napokon pitati šta ga je to u vezi s ovim slučajem dovelo danas u njen dom, je li uspeo da porazgovara s njom i kada, je li problem s Matičnom službom rešen i kako, Draga gospođo, žao mi je što vam moram reći da je vaša kumica umrla, reče brzo Gospodin Žoze. Žena je razrogačila oči, podigla ruke iz krila i prinela ih ustima, Šta, Vaša kumica, umrla je, Kako znate, upita žena kao iz topa, Tome služi Matična služba, reče Gospodin Žoze i blago slegnu ramenima, kao da dodaje, Nisam ja kriv, Kada je umrla, Doneo sam izvod, ako želite da vidite. Žena je pružila ruku, prinela fasciklu očima, a zatim je odgurnula mrmljajući, Moje naočare, ali nije ih uzela, znala je da joj neće ničemu služiti, čak i kada bi htela, ne bi bila u stanju da pročita ono što tamo piše, reči bi joj se razlivale od suza. Gospodin Žoze reče, Mnogo mi je žao. Žena je izašla iz dnevne sobe, zadržala se nekoliko trenutaka, kada se vratila, brisala je oči maramicom. Sela je, dosula čaj, zatim je upitala, Došli ste ovamo samo da biste me obavestili o smrti moje kumice, Da, To je veoma ljubazno od vas, Jednostavno sam pomislio da mi je to obaveza, Zašto, Zato što sam vaš dužnik, Zašto, Zbog toga što ste me ljubazno primili i poslužili, što ste mi pomogli, što ste odgovorili na moja pitanja, Sada kada je silom prilika posao koji su vam zadali priveden kraju, ne morate više da se zamarate tražeći moju sirotu kumicu, Zaista ne moram, Možda su vam u Matičnoj službi već naložili da krenete u potragu za nekom drugom osobom, Ne, nisu, slučajevi poput ovoga su retki, To je ono dobro kod smrti, njome se sve završava, Nije uvek tako, onda počinje bitka među naslednicima, ljutito dele imovinu, treba platiti porez na nasledstvo, Mislila sam na osobu koja umre, Što se nje tiče, tu ste u pravu, sve se završava, Zanimljivo, nikada mi niste objasnili zašto je Centralni registar Matične službe tražio moju kumicu, koji su to bitni razlozi, Kao što ste rekli, smrt rešava sve probleme, Dakle, postojao je problem, Jeste, Koji, Ne vredi pričati o tome, to pitanje više nema nikakvog značaja, Koje pitanje, Molim vas da ne insistirate, to je poverljivo, prekide je Gospodin Žoze, očajan. Žena je ljutito spustila šoljicu na tacnu i rekla, gledajući pravo u gosta, Sve vreme koje smo vi i ja proveli ovde, onoga dana i danas, jedno od nas dvoje je stalno govorilo istinu, drugo je od početka lagalo, Niti sam lagao, niti lažem, Priznajte da sam neprestano bila iskrena i jasna, govorila vam otvoreno, da vam nikad nije moglo pasti na pamet kako bi u mojim rečima bilo ma i najmanje laži, Priznajem, priznajem, Onda, ako se u ovoj prostoriji nalazi lažljivac, a ja sam sigurna da se nalazi, to nisam ja, Nisam lažljivac, Verujem da to niste po prirodi, ali lagali ste kada ste ušli ovde prvi put, i od tada niste prestali da lažete, Vi to ne možete razumeti, Razumem dovoljno da ne poverujem da vas je Matična služba ikada poslala da tražite moju kumicu, Varate se, uveravam vas da me je poslala, U tom slučaju, ako nemate ništa više da mi saopštite, ako je to vaša poslednja reč, istog trena izađite iz moje kuće, odmah, odmah, dve poslednje reči izgovorila je vičući, i nakon njih, žena zaplaka. Gospodin Žoze je ustao, krenuo ka vratima, zatim ponovo seo, Oprostite mi, reče, nemojte plakati, ispričaću vam sve.


.

Kada sam prestao da govorim, upitala me je, A sada, šta planirate da uradite, Ništa, rekoh, Hoćete li se vratiti svojim zbirkama poznatih ličnosti, Ne znam, možda, nečim ću morati da ispunim vreme, zaćutao sam nakratko da razmislim i odgovorio, Ne, ne verujem, Zašto, Kada malo bolje pogledam, njihov život je uvek isti, nikada se ne menja, pojave se, govore, pokazuju se, smeše se fotografima, neprestano dolaze ili odlaze, Kao i svi mi, Ja ne, Vi, i ja, i svi mi, takođe se pokazujemo naokolo, takođe govorimo, takođe izlazimo iz kuće i vraćamo se, ponekad se čak i smešimo, jedina razlika je u tome što na nas niko ne obraća pažnju, Ne bismo svi mogli biti poznati, Vaša sreća, zamislite svoju zbirku veličine Centralnog registra Matične službe, Morala bi biti mnogo veća, Matičnu službu zanima samo kada smo rođeni, kada smo umrli i malo toga pride, jesmo li se venčali, jesmo li se razveli, jesmo li obudoveli, jesmo li se ponovo venčali, Matičnoj službi je svejedno da li smo, u međuvremenu, srećni ili nesrećni, Sreća i nesreća su kao slavne osobe, kako dođu, tako i odu, najgore kod Matične službe je to što ne želi da zna ko smo, za nju smo samo običan papir s nekoliko imena i nekoliko datuma, Kao izvod moje kumice, Ili vaš, ili moj, Šta biste uradili da ste je pronašli, Ne znam, možda bih porazgovarao s njom, možda ne bih, nikada nisam o tome razmišljao, A da li ste pomislili da ćete u tom trenutku, kada konačno bude stajala pred vama, znati o njoj onoliko koliko i onoga dana kada ste odlučili da je potražite, to jest ništa, da biste, ukoliko hoćete da znate ko je ona zaista bila, morali ponovo da krenete u potragu za njom i da bi tada moglo biti mnogo teže, ukoliko, za razliku od slavnih osoba, koje vole da se pokazuju, ona ne bude htela da je pronađete, Tako je, Ali, budući da je mrtva, možete nastaviti da je tražite, njoj je sada svejedno, Ne razumem, Do sada, uprkos tolikim naporima, uspeli ste samo da utvrdite da je išla u određenu školu, štaviše, u istu onu za koju sam vam ja rekla, Imam fotografije, I fotografije su papiri, Možemo ih podeliti, I smatrati da delimo nju, jedan deo vama, drugi deo meni, Ne može se ništa više učiniti, to je ono što sam ja rekao u tom trenutku smatrajući razgovor završenim, no ona me je upitala, Zašto ne porazgovarate s roditeljima, s bivšim mužem, Čemu to, Da biste saznali nešto o njoj, kako je živela, šta je radila, Muž verovatno ne želi da razgovara, mrtav konj se ne vuče za rep, Ali roditelji će svakako hteti, roditelji nikada ne odbijaju da govore o deci, čak i kada su mrtva, to sam primetila, Ako nisam do sada otišao do njih, sada svakako neću ići, ranije sam im još i mogao reći da dolazim u ime Matične službe, Od čega je umrla moja kumica, Ne znam, Kako je to moguće, smrt mora biti registrovana u vašoj Matičnoj službi, U izvod upisujemo samo datum smrti, ne i uzrok, Ali sigurno postoji nekakav izveštaj, lekari su dužni po zakonu da potvrde smrt, kada je umrla, sigurno nisu napisali samo Mrtva je, U dokumentima koje sam našao u arhivi mrtvih nije bilo smrtovnice, Zašto, Ne znam, mora da je pala negde usput kada su arhivirali predmet, ili sam je ja ispustio, izgubljena je, to je kao da tražite iglu u plastu sena, vi ne možete zamisliti na šta to liči, Na osnovu onoga što ste mi ispričali, mogu, Ne može se zamisliti, nemoguće je, jedino ako ste tamo, U tom slučaju, eto vam dobrog razloga da popričate s roditeljima, recite im da je smrtovnica, nažalost, izgubljena u Matičnoj službi, da morate da rekonstruišete predmet, inače će vas šef kazniti, budite ponizni i zabrinuti, pitajte ko je bio lekar koji ju je lečio, gde je umrla, i od koje bolesti, da li u kući ili u bolnici, pitajte sve, pretpostavljam da ovlašćenje još nosite sa sobom, Da, ali ne zaboravite da je ono lažno, Prevarili ste mene, isto tako ćete prevariti i njih, kada već nema života bez laži, onda možda ima i neke prevare u ovoj smrti, Da ste službenica Centralnog registra Matične službe, znali biste da je nemoguće prevariti smrt. Mora da je pomislila kako nema smisla odgovoriti, i bila je u pravu, jer moja izjava je bila obična prazna fraza, od onih koje deluju duboko a nemaju ništa u sebi. Ćutali smo dobra dva minuta, ona me je prekorno gledala, kao da sam joj dao svečano obećanje i u poslednjem trenutku izbegao da ga ispunim. Nisam znao gde da se denem, hteo sam da joj poželim laku noć i odem, ali to bi bio nepromišljen bezobrazluk, neučtivost koju sirota gospođa ne zaslužuje, takvi stavovi zaista ne odgovaraju mom biću, tako sam vaspitan, istina je da se ne sećam da sam kao mali ikada pio čaj, no na kraju mu dođe na isto. Pomislio sam kako bi najbolje bilo prihvatiti ideju, započeti novu potragu, u suprotnom smeru od prethodne, to jest od smrti ka životu, kad ona reče, Ne obraćajte pažnju, to su moje glupe ideje, kada ostarimo i shvatimo da nam vreme curi, počnemo da umišljamo kako imamo u ruci lek za sva zla ovoga sveta i očajni smo što niko ne obraća pažnju na nas, Nikada mi nisu dolazile takve ideje, Doći ćete na red, još ste veoma mladi, Ja mlad, imam skoro pedeset i dve, U najboljim ste godinama, Ne šalite se sa mnom, Tek ćete sa sedamdeset postati mudri, ali to vam tada ničemu neće služiti, ni vama ni drugima. Kako sam još bio daleko od tih godina, nisam znao da li treba da se složim ili ne, zato sam smatrao da je najbolje da oćutim. Sada bih mogao da se oprostim, rekoh, Ne bih vas više uznemiravao, zahvaljujem vam na strpljenju i ljubaznosti, i molim da mi oprostite, uzrok svemu ovome je ona moja ludost, neviđena glupost, vi ste bili mirni u svom domu a ja sam došao s trikovima, s izmišljenim pričama, osećam kako crvenim od stida kada se setim izvesnih pitanja koja sam vam postavio, Nasuprot onome što ste upravo rekli, ja nisam bila mirna u svom domu, bila sam usamljena, to što sam vam ispričala neke od najtužnijih događaja mog života bilo je kao da mi je pao kamen sa srca, Dobro da tako mislite, Tako mislim, i ne želim da odete pre nego što vas nešto zamolim, Recite, samo ako je u okviru mojih mogućnosti, Niko mi to drugi ne može učiniti, ono što ću vas zamoliti je jednostavno, da me povremeno posetite kada se setite i poželite, čak i ako to ne bude zato da bismo pričali o mojoj kumici, Biće mi drago da vas posetim, Uvek će vas čekati šoljica kafe ili čaja, To će biti dobar razlog da dođem, ali ima i drugih, Hvala i čujte, ponovo vam kažem da ne obraćate pažnju na onu moju ideju, na kraju krajeva, podjednako je suluda kao što je bila i vaša, Razmisliću. Poljubio sam joj ruku, kao i prvi put, no tada se dogodilo nešto što nisam očekivao, ona je zadržala moju ruku u svojoj i prinela je usnama. Nikada u životu nijedna žena mi nije to uradila, bio sam šokiran, drhtao u srcu, pa čak i sada, u zoru, nakon toliko sati, dok zapisujem u beležnicu događaje od proteklog dana, gledam u svoju desnu ruku i izgleda mi drugačije, mada nisam u stanju da kažem u čemu se sastoji ta razlika, mora da je nešto iznutra, ne spolja. Gospodin Žoze je prestao da piše, spustio olovku, pažljivo odložio u beležnicu školske izvode nepoznate žene, koji su ipak bili ostali na stolu, i sklonio ih ispod dušeka i slamarice, dobro ih ušuškavši. Zatim je podgrejao jelo preostalo od ručka i seo da večera. Tišina je bila gotovo potpuna, jedva se čuo zvuk ono malo automobila koji su se još kretali po gradu. Bolje se čuo samo prigušeni zvuk koji se penjao i spuštao, poput udaljene rike, no na njega je navikao Gospodin Žoze, to je disala Matična služba. Gospodin Žoze je legao u krevet, ali nije bio pospan. Prisećao se događaja od tog dana, neprijatnog iznenađenja kada je video šefa kako ulazi u Matičnu službu u neuobičajeno vreme, žustrog razgovora s gospođom iz prizemlja desno, o kojem je ostavio svedočanstvo u beležnici, verno po sadržaju, ne toliko po formi, što možemo razumeti i oprostiti, budući da sećanje, koje je osetljivo i ne voli da bude uhvaćeno u grešci, teži da ono što je zaboravljeno ispuni sopstvenim proizvođenjem stvarnosti, očigledno lažnim, no manje ili više u skladu sa činjenicama koje samo nejasno pamti, poput prolaska senke. Delovalo je Gospodinu Žozeu da još nije došao do logičnog objašnjenja svega što se dogodilo, da i dalje treba da donese neku odluku, ili će njegove poslednje reči upućene gospođi iz prizemlja desno, Razmisliću o tome, ostati samo prazno obećanje, od onih koja se stalno javljaju u razgovoru a za koja niko ne očekuje da budu ispunjena. Gospodin Žoze je očajnički želeo da zaspi, kada mu je najednom, iz ko zna kojih dubina, poput kraja novog Arijadninog klupka, izronila dugo očekivana odluka, U subotu ću otići na groblje, reče naglas. Od uzbuđenja je naglo seo na krevet, no miran glas zdravog razuma prišao je da ga posavetuje, Sada kada si odlučio šta ćeš da radiš, idi na spavanje, ne budi dete, ne želiš zaista da u ovo doba noći preskačeš grobljanski zid, mada se to samo tako kaže, naravno. Gospodin Žoze se poslušno uvukao među čaršave, pokrio se do nosa, pa ipak je minut ležao otvorenih očiju mislivši, Neću moći da zaspim. Sledećeg minuta je spavao.
Probudio se kasno, gotovo u vreme kada se otvarala Matična služba, nije imao vremena ni da se obrije, obukao se na brzinu i istrčao iz kuće brzinom neprikladnom kako za njegove godine, tako i za njegovu kondiciju. Svi zaposleni, od osam pisara do dvojice zamenika načelnika, sedeli su očiju uprtih u časovnik na zidu, u iščekivanju da veća kazaljka stane tačno na dvanaest. Gospodin Žoze se uputio prema referentu do sebe, kojem je trebalo prvo da pruži objašnjenje, i izvinio se zbog kašnjenja, Loše sam spavao, pravdao se, mada je iz višegodišnjeg iskustva znao da takvo opravdanje ničemu ne služi, Sedite, dobio je oštar odgovor. Kada je, odmah zatim, skazaljka doklizala od vremena čekanja do radnog vremena, Gospodin Žoze, spetljan zbog pertli na cipelama koje je zaboravio da veže, još nije bio za svojim stolom, okolnost koju je hladno primetio referent, zabeleživši nečuvenu činjenicu u dnevnik rada. Prošlo je još sat pre nego što je stigao načelnik. Ušao je zamišljen, gotovo natmuren, od čega su službenici ustuknuli od straha, na prvi pogled bi se reklo da je i on loše spavao, ali činjenica je da je došao doteran kao i obično, bez ijednog nabora na odelu, sa svakom dlakom na svom mestu. Na trenutak se zaustavio kraj stola Gospodina Žozea i pogledao ga strogo, bez reči. Postiđen, Gospodin Žoze je započeo naizgled nesvestan pokret muškaraca, da prinese ruku licu i opipa bradu kako bi proverio da li je izrasla, ali pokret nije izveo do kraja, kao da bi tako mogao da razotkrije ono što je svima bilo jasno, nedopustivu zapuštenost svog izgleda. Svi su pomislili kako će ga ukor ubrzo stići. Načelnik se uputio ka svom sekreteru, seo i pozvao dvojicu zamenika. Opšti utisak je bio da je Gospodin Žoze u ozbiljnom problemu, da nije tako, šef ne bi pozvao obojicu neposredno podređenih službenika istovremeno, mora da je hteo da čuje njihovo mišljenje o teškoj kazni koju je nameravao da sprovede, Strpljenje ga je izdalo, radosno su pomislili pisari, u poslednje vreme ogorčeni nezasluženom protekcijom u načelnikovom odnosu prema Gospodinu Žozeu, Krajnje je vreme, presudili su u mislima. Brzo shvatiše, međutim, da stvari ne idu u tom pravcu. Dok je jedan od zamenika načelnika davao naređenje da se svi, pisari i referenti, okrenu licem prema načelniku, drugi je obišao pult i krenuo da zatvori ulazna vrata, zakačivši najpre sa spoljne strane natpis Privremeno zatvoreno zbog potreba službe. Šta li se dešava, pitali su se službenici, uključujući i zamenike načelnika, koji su znali koliko i ostali, ili samo nešto malo više, samo to da im je šef rekao kako će se obratiti. Prve reći koje je izgovorio bile su, Sedite. Naređenje je prešlo sa zamenika na referente, s referenata na pisare, začula se neizbežna buka izazvana promenom položaja stolica, sad okrenutih naslonima svojim stolovima, ali sve je učinjeno brzo, za manje od minuta u Centralnom registru Matične službe zavladala je apsolutna tišina. Nije se čula ni muva, mada se znalo da ih ima nekoliko, neke skrivene na sigurnim mestima, neke u samrtnom ropcu u odvratnim paukovim mrežama na tavanici. Načelnik je lagano ustao, podjednako lagano prešao pogledom preko službenika, jednog po jednog, kao da ih prvi put vidi, ili kao da pokušava da ih se seti nakon dugog odsustva, začudo, njegovo lice više nije bilo natmureno, ili je bilo ali na drugačiji način, kao da ga muči neka moralna bol. Zatim je progovorio, Poštovana gospodo, kao načelnik ovog Centralnog registra Matične službe, poslednji u lozi načelnika istorijski začetoj kada je najstariji dokument sačuvan u našoj arhivi pohranjen u nju, obavljajući dužnosti koje su mi dodeljene i sledeći primer svojih prethodnika, sve sam učinio da krajnje savesno budu poštovani pisani zakoni koji upravljaju našom službom, ne zaboravljajući na tradiciju, naprotiv, imajući je stalno na umu. Svestan sam da se vremena menjaju, da je potrebno u društvu neprestano ažurirati metode i načine rada, ali sam i svestan, kao što su bili svesni oni koji su pre mene upravljali ovom Matičnom službom, da očuvanje duha, duha koji ću nazvati duhom kontinuiteta i životne samospoznaje, treba da prevagne nad svim drugim brigama, pod pretnjom da, ukoliko ne postupimo u skladu s tim načelom, budemo svedoci urušavanja moralne građevine koju, kao prvo i poslednje skladište života i smrti, i dalje predstavljamo. Sigurno ima onih kojima smeta što u ovoj Matičnoj službi nema nijedne pisaće mašine, o modernijim pomagalima da i ne govorimo, što su ormani i police i dalje od punog drveta, što službenici i dalje moraju da umaču pero u mastilo i koriste upijače, ima onih koji smatraju da smo besmisleno zaglavljeni u prošlosti, koji zahtevaju od vlade hitno uvođenje novih tehnologija u našu službu, ali ako je istina da zakoni i pravila mogu svakog trenutka biti promenjeni, to se ne može dogoditi s tradicijom, koja je, kao takva, nepromenljiva kako po sadržini, tako i po formi. Niko neće putovati kroz prošlost kako bi promenio tradiciju koja se u vremenu rodila, i koju je vreme hranilo i održavalo. Niko nam neće reći da ono što postoji nije postojalo, niko se neće usuditi da, poput deteta, poželi da se nije desilo ono što se desilo. A ukoliko bi to i učinili, samo bi gubili vreme. To su temelji našeg zdravog razuma i naše snage, to je zid iza kojeg smo mogli, sve do današnjeg dana, da odbranimo svoj identitet i svoju samostalnost. Tako smo i nastavili. I tako ćemo nastavili ukoliko nam nova promišljanja ne ukažu na potrebu za novim putevima.
Do tog trenutka nije bilo nikakve novine u šefovom govoru, mada je istina da se ovom prilikom prvi put u Matičnoj službi svečano progovorilo o nekakvim principima. Jednoobrazni mentalitet službenika formiralo je pre svega praktikovanje same službe, strogo i precizno uređene u najranijim vremenima, ali koja je poslednjim generacijama, možda zbog istorijskog zamora institucije, dozvolila već pominjane ozbiljne i stalne propuste, koje čak i najdobronamerniji sud mora da osudi. Dirnuti u svoje otupele savesti, službenici pomisliše kako će to biti središnja tema neočekivane besede, ali ubrzo su se uverili u suprotno. Štaviše, da su obratili malo više pažnje na izraz načelnikovog lica, odmah bi shvatili da on nema nameru da pominje ni disciplinu, niti opšti ukor, jer bi u tom slučaju njegove reči zvučale kao britki udarci, a na licu bi mu se razlili prezrivost i hladnoća. Elem, u šefovom stavu toga nije bilo ni u naznakama, samo izraza sličnog onome koji ima neko naviknut da stalno pobeđuje kada se prvi put suoči sa silom većom od svoje. A nekolicina njih, naročito zamenici načelnika i poneki referent, koji su pomislili kako poslednja rečenica najavljuje skoru modernizaciju, o čemu se van zidova Matične službe već naveliko govorkalo, takođe je ubrzo rasejano priznala da se prevarila. Načelnik je nastavio da govori, Međutim, ne dajte se prevariti, pomisliti kako su ideje o kojima govorim ono što će nas naprosto naterati da otvorimo naša vrata modernim izumima, o tome nema potrebe razmišljati, dovoljno je pozvati tehničara za te stvari i za dvadeset i četiri sata zgrada bi nam se napunila mašinama svake vrste. Koliko god mi bilo teško da to izjavim i koliko god vam to zvučalo sablažnjivo, moja razmišljanja dovode u pitanje, i na moje sopstveno iznenađenje, upravo jedan od ključnih vidova tradicije Centralnog registra Matične službe, to jest prostornu raspodelu živih i mrtvih, njihovo obavezno odvajanje, i to ne samo u različite arhive već i u različite delove zgrade. Začuo se prigušeni žamor, kao da je zajednička pomisao zaprepašćenih službenika postala čujna, nije moglo biti u pitanju ništa drugo, budući da se niko od njih nije usudio da prozbori ni reč. Razumem da vas to uznemirava, nastavi načelnik, jer i sam se osetio kao jeretik kada sam to pomislio, još gore, kao krivac za nanošenje uvrede sećanju na sve one koji u pre mene zauzimali ovo rukovodeće mesto, kao i na one koji su radili na mestima koje sada zauzimate vi, no neodoljiva snaga očiglednog primorala me je da se suočim s težinom tradicije, tradicije koju sam ja celog svog života smatrao nepromenljivom. Nisu ni slučaj niti iznenadno otkrovenje otkrili ove činjenice. Otkako sam šef Matične službe, dva puta sam bio opomenut, čemu u ono vreme nisam pridavao poseban značaj, osim što sam na opomene reagovao na način koji se neću ustezati da nazovem nagonskim, no one su, sada to razumem, pripremile put da otvorenog duha prihvatim nedavnu, treću opomenu, o kojoj neću govoriti ovom prilikom, jer verujem da razlozi treba da ostanu tajna. Prvi slučaj, svi se sigurno sećate, dogodio se kada je jedan od mojih zamenika, ovde prisutan, predložio da arhiva mrtvih bude organizovana na suprotan način, to jest da stari budu dalje, a novopečeni bliže. Zbog ogromnog posla koji bi takva promena iziskivala, a imajući u vidu nedovoljan broj službenika kojima raspolažemo, predlog je bio očigledno neostvariv, a to sam i stavio do znanja predlagaču, mada na način koji bih voleo da zaboravim, a posebno da ga zaboravi on. Pomenuti zamenik se zacrveneo od zadovoljstva, okrenuo se da se prikaže, pa je, ponovo vrativši lice ka svom nadređenom, lagano klimnuo glavom, kao da misli, Vidiš, kada bi obraćao malo više pažnje na ono što ti ljudi govore. Načelnik je nastavio, Tada nisam shvatio da iza ideje koja mi je delovala apsurdno, i koja je s tehničkog stanovišta to zaista i bila, stoji nešto potpuno revolucionarno, slučajna intuicija, nesvesna, zapravo, ali zbog toga ne i manje efektna. Naravno, od uma običnog zamenika ne možete očekivati više, ali sam ja kao načelnik bio u obavezi, kako zbog svojih dužnosti, tako i zbog iskustva, da odmah shvatim šta se krije iza naizgled ništavne ideje. Ovaj put se zamenik nije okrenuo, a ako je i pocrveneo od uvrede, to niko nije primetio jer mu je glava bila spuštena. Načelnik je zastao da duboko uzdahne, pa nastavio, Drugi slučaj je bio onaj s istraživačem heraldike koji je nestao u arhivi mrtvih i kojeg smo uspeli da nađemo tek nedelju dana kasnije, gotovo u poslednji čas, kada smo već izgubili svaku nadu da ćemo ga naći živog. Budući da je u pitanju tako uobičajena epizoda, jer zaista ne verujem da postoji osoba koja se barem jednom u životu nije tamo izgubila, preduzeo sam samo one mere koje su se nametale, proglasivši obaveznim korišćenje Arijadninog klupka, što je klasičan i, ako mi dozvolite, ironičan naziv za konopac koji čuvam u fioci. Činjenica da se nakon toga nije ponovio takav, pa čak ni sličan slučaj, govori u prilog tezi da je mera dala rezultate. U skladu s pravcem kojim je krenuo moj govor, mogli biste se upitati kakve je zaključke trebalo da izvedem iz slučaja izgubljenog heraldiste, a ja bih sasvim skromno odgovorio kako, da se nedavno nisu dogodile još neke stvari, i da one nisu probudile u meni još neka razmišljanja, nikada ne bih razumeo dvostruki apsurd razdvajanja živih i mrtvih. Na prvom mestu, to je apsurdno s arhivističke tačke gledišta, budući da je mrtve najlakše naći tamo gde su se nalazili kao živi, jer njih, pošto su živi, neprestano imamo pred očima, ali to je, zatim, apsurdno i s mnemotehničke tačke gledišta, jer ukoliko mrtvi nisu među živima, pre ili kasnije biće zaboravljeni a zatim ćemo se, oprostite na banalnom izrazu, oteliti da ih ponovo pronađemo kada nam zatrebaju, što se takođe, pre ili kasnije, uvek i dogodi. Svima vama koji me ovde slušate, bez obzira na rang ili lične prilike, treba da bude jasno da sam do sada govorio samo o problemima ovog Centralnog registra Matične službe, a ne o spoljnom svetu gde se, zbog fizičke higijene i mentalnog zdravlja živih, mrtvi obično sahranjuju. Ali usuđujem se da kažem kako upravo radi te potrebe za fizičkom higijenom i mentalnim zdravljem mi, iz Centralnog registra Matične službe, mi koji zapisujemo i raznosimo papire života i smrti, treba da sakupimo žive i mrtve u samo jednu arhivu, koju ćemo nazvati jednostavno istorijskom, i tako ih učinimo nerazdvojnima na ovom mestu, kada već tamo napolju zakoni, običaji i strah to ne dozvoljavaju. Stoga ću izdati službenu naredbu kojom će biti propisano, prvo, da će od današnjeg datuma mrtvi ostati na istom mestu u arhivi koje su zauzimali i u životu, drugo, da će se postepeno, predmet po predmet, dokument po dokument, od najnovijih do najstarijih, pristupiti ponovnom uključivanju davno mrtvih u arhivu koja će postati tekuća arhiva za sve. Znam da će za ovo drugo biti potrebne desetine godina, da više nećemo biti živi, a neće verovatno ni naredna generacija, kada se potpuno iskrzani, izjedeni od moljaca, potamneli od vekovne prašine, dokumenti poslednjeg mrtvog budu vratili u svet iz kojeg su krajnjim i nepotrebnim nasiljem bili isterani. Kao što je konačna smrt poslednji plod želje za zaboravom, tako nas želja za pamćenjem može održati u životu. Kada bih ja tražio vaše mišljenje, prigovorili biste, naizgled pronicljivo, da takav produžetak života mrtvima ne bi bio ni od kakve koristi. To bi bio argument prikladan za nekoga ko ne vidi dalje od nosa. U tom slučaju, i u slučaju da ja smatram potrebnim da odgovorim, morao bih da vam objasnim da sam do sada govorio samo o životu a ne o smrti, i da ukoliko to niste ranije razumeli, to je stoga što nikada nećete biti u stanju da išta razumete.
Duboko poštovanje s kojim je saslušan zaključni deo govora grubo je protresao sarkazam poslednjih reči. Načelnik je ponovo bio šef kakvog su oduvek znali, nadmen i ironičan, neumoljiv u sudovima, strog u disciplini, kako je odmah zatim i jasno stavio do znanja, Samo u vašem interesu, ne i u mom, reći ću vam još i to da bi najgora greška u vašem životu bila da to što sam vam govorio od srca i iskreno smatrate znakom slabosti ili manjkom autoriteta. Razlog što nisam jednostavno naredio, bez objašnjenja, na šta imam pravo, reintegraciju ili spajanje arhiva, jeste samo to što sam želeo da vam pojasnim dublje motive odluke koju sam doneo, jeste samo to što sam želeo da posao koji vas čeka izvršite u duhu onih koji znaju da grade, a ne uz birokratsku otuđenost onih kojima je naređeno da spajaju papire. Disciplina će u ovoj matičnoj službi biti uobičajena, bez opuštanja, bez sanjarenja, bez razgovora koji nisu direktno povezani sa službom, bez kašnjenja, bez znakova lične zapuštenosti, kako u ponašanju, tako i u izgledu. Gospodin Žoze pomisli, To se sigurno odnosi na mene, zato što se nisam obrijao, ali nije se zabrinuo, sve će verovatno ostati na aluziji, za svaki slučaj sagnuo je glavu, veoma lagano, poput đaka koji se nije spremio za čas pa hoće da izbegne da bude prozvan. Činilo se da je govor priveden kraju, no niko se nije pomerao, morali su da sačekaju naredbu da se vrate na posao, zato su svi poskočili kada je načelnik glasno i oštro pozvao, Gospodine Žoze. Pozvani je brzo ustao, Šta li hoće od mene, više nije mislio kako je razlog iznenadnog poziva izrasla brada, u pitanju je sigurno nešto mnogo ozbiljnije od obične grdnje, to mu je najavljivao šefov strog izraz lica, to je ono što je užasna teskoba počela da viče u njegovoj glavi kada je video načelnika kako korača ka njemu, zastaje pred njim, Gospodin Žoze jedva diše, iščekuje prve reči kao što osuđenik na smrt iščekuje pad sečiva, povlačenje konopca ili ispaljivanje metka, tada šef reče, Ta brada. Zatim je okrenuo leđa, dao znak svojim zamenicima da se nastavi s radom. Sada se na njegovom licu mogla uočiti određena bezbrižnost, dašak neobičnog mira, kao da je i on stigao na kraj puta. Niko neće s Gospodinom Žozeom prokomentarisati te utiske, najpre zato da mu se glava ne bi još više napunila fantazijama, a potom zato što je naređenje jasno, Bez razgovora koji nisu direktno povezani sa službom.


.

Na groblje se ulazi kroz jednu staru zgradu čija je prednja fasada kao preslikana fasada Centralnog registra Matične službe. Ista tri stepenika od crnog kamena, ista stara vrata po sredini, istih pet uskih prozora iznad vrata. Da nema velike dvokrilne kapije ispred fasade, jedina vidljiva razlika bio bi natpis iznad ulaznih vrata, takođe ispisan emajliranim slovima, Centralno groblje. Kapija je zatvorena već dugi niz godina, otkad je postalo očigledno da nije praktično ulaziti tuda, da je prestala da zadovoljava svoju osnovnu svrhu, to jest da omogućava komotan prolaz ne samo pokojnicima i njihovoj pratnji već i njihovim kasnijim posetiocima. Poput svih grobalja na ovom ili bilo kom drugom svetu, i ono je najpre bilo minijaturno, malena parcela na periferiji grada tada u nastajanju, okrenuta ka širokim poljima, ali s vremenom, kako je, nažalost, moralo biti, raslo je, raslo, raslo, sve dok se nije pretvorilo u sadašnju ogromnu nekropolu. U početku je bilo sa svih strana ograđeno zidovima, no generacijama, svaki put kada bi pritisak unutar njih počeo da ugrožava kako uređeni smeštaj mrtvih, tako i praktično kretanje živih, činjeno je isto što i u Matičnoj službi, zidovi su rušeni i ponovo podizani malo dalje. Jednoga dana, ima već gotovo četiri veka od tada, tadašnji upravitelj groblja je došao na ideju da ga otvori sa svih strana, osim sa one okrenute ka ulici, tvrdeći kako je to jedini način da se rasplamsa sentimentalna veza između onih unutra i onih spolja, u to vreme veoma utihnula, kao što se svako mogao uveriti ukoliko bi obratio pažnju na to koliko su bili zapušteni grobovi, naročito oni najstariji. Smatrao je da zidovi, iako doprinose higijeni i dostojanstvu, na kraju podmuklo daju krila zaboravu, što inače ne treba nikoga da čudi budući da narodna mudrost, otkako je sveta i veka, tvrdi kako je daleko od očiju daleko i od srca. Imamo mnogo razloga da verujemo da su samo unutrašnji motivi naveli načelnika Matične službe da donese, suprotno tradiciji i običajima, odluku o ujedinjenju arhive mrtvih i živih, reintegrišući tako, u specifičnoj dokumentacionoj oblasti pod njegovom jurisdikcijom, ljudsko društvo. Zato nam je teže da shvatimo zašto nije odmah primenjeno ono što je već učinio skromni i jednostavni upravitelj groblja, bez sumnje ne mnogo obrazovan, što je bilo normalno za tu službu u ono vreme, ali revolucionarne intuicije, a koji uz to još, što s tugom primećujemo, nema dostojnu nadgrobnu ploču koja bi na tu činjenicu ukazivala narednim pokolenjima. Naprotiv, već četiri veka prokletstva, uvrede, klevete i poniženja kaljaju uspomenu na nesrećnog inovatora, smatranog istorijskim krivcem za sadašnje stanje nekropole, koje nazivaju katastrofalnim i haotičnim, naročito stoga što Centralno groblje ne samo da i dalje nije okruženo zidinama već je nemoguće da ih ikada ponovo dobije. Objasnimo to malo bolje. Kao što je ranije pomenuto, Groblje je naraslo, naravno, ne zahvaljujući nekakvoj sopstvenoj reproduktivnoj sposobnosti, kao da su, oprostite na morbidnom primeru, mrtvi nepromišljeno rađali mrtve, već jednostavno zato što se uvećalo gradsko stanovništvo, pa samim tim i površina grada. Dok je Centralno groblje još bilo okruženo zidinama, desilo se, i to nekoliko puta zaredom, nešto što je kasnije birokratskim jezikom opštine nazvano eksplozijom urbanog demografskog širenja. Malo-pomalo, široka polja iza groblja počela su da se naseljavaju, nikla su omanja naselja, sela, zaseoci, kuće za odmor, koji su se onda širili, tu i tamo se dodirivali, no između je i dalje ostajao široki prazni prostor, njive, ili šume, ili pašnjaci, ili šikare. Tuda se Centralno groblje širilo kada su zidovi srušeni. Poput poplave koja najpre prekrije niži teren, krivudajući kroz doline, a zatim se postepeno penje uz padine, tako su grobovi osvajali prostor, često ozbiljno ugrožavajući zemljoradnju, jer seljaci, pritisnuti opsadom, nisu imali drugog izlaza osim da prodaju njive, ponekad bi bili okruživani voćnjaci, žitna polja, ambari i obori za stoku, uvek u vidokrugu naselja, a često takoreći tik uz njih. Iz ptičje perspektive, groblje izgleda kao ogromno položeno drvo, kratkog i debelog stabla, sačinjenog od jezgra prvobitnih grobova, odakle se, iz iste tačke, granaju četiri velike grane, a one se zatim račvaju i šire unedogled, čineći tako, kako bi rekao nadahnuti pesnik, raskošnu krošnju u kojoj se mešaju život i smrt, kao što se u stvarnom drveću mešaju ptičice i lišće. To je razlog iz kojeg je kapija Centralnog groblja prestala da služi kao prolaz pogrebnim povorkama. Otvara se veoma retko, tek kada neki istraživač drevnog kamenja, pošto prouči neku od najstarijih nadgrobnih ploča, zatraži dozvolu da napravi njen model, pa sledi izrada u materijalu kao što je gips, užad i žice, a često, pride, i delikatne i precizne fotografije, one za koje su potrebni jako osvetljenje, reflektori, baterije, fotometri, kišobrani i druge skalamerije kojima, zbog ometanja administrativnih poslova, nije dozvoljen ulaz kroz mala vrata što iznutra povezuju zgradu s grobljem.
Uprkos ovom iscrpnom gomilanju detalja, koji možda deluju nepotrebno, u kom slučaju, ako se opet vratimo botaničkim poređenjima, od šume ne vidimo drvo, sasvim je moguće da neko od slušalaca ove pripovesti, pažljiv i koncentrisan, ko nije izgubio osećaj za pravu meru, koja proističe iz promišljanja podstaknutog pre svega logikom zasnovanom na činjenicama, sasvim je moguće da se takav slušalac izjasni kao radikalan protivnik postojanja, a pogotovo tako haotičnog i pomahnitalog širenja grobalja kao što je ovo, koje gotovo da šeta, rame uz rame, kroz mesta koja su živi namenili isključivo sopstvenoj upotrebi, to jest kroz kuće, ulice, trgove, vrtove i druge javne površine, kroz pozorišta i bioskope, kafiće i restorane, bolnice, ludnice, policijske stanice, vrtiće, sportske terene, pijace i sajmove, parkinge, robne kuće, male radnje, prolaze, haustore, bulevare. Koji, mada mu se čini nezaustavljivom potreba Centralnog groblja da se širi, u simbiotičkoj harmoniji s razvojem grada i rastom stanovništva, ipak smatra da prostor namenjen večnom počinku treba i dalje da bude zauzdan strogim granicama i da se povinuje strogim pravilima. Prost kvadrat visokih zidova, bez ukrasa ili arhitektonskih fantazija, bio bi više nego dovoljan, umesto ove ogromne hobotnice, zaista, pre hobotnice nego drveta, ma koliko to vređalo poetsku maštu, koja širi svojih osam, šesnaest, trideset i dva, sedamdeset i četiri pipka, kao da želi da obgrli čitav sve! Jer u civilizovanim zemljama je ispravno, uz prednosti dokazane iskustvom, da tela ostanu pod zemljom nekoliko godina, obično pet, a potom se, osim u slučaju čuda netruljenja, uklanja ono malo preostalog od razorne snage kreča i digestivnog rada crva, kako bi se oslobodilo mesto za nove stanare. U civilizovanim zemljama ne postoji taj apsurdni običaj zarobljenog prostora, ta ideja po kojoj su grobovi zauvek nedodirljivi, kao da smrt može biti večna kada već život to nije. Posledice su očigledne, ova zabravljena kapija, anarhija u kretanju, sve duže zaobilaženje oko Centralnog groblja na koje su primorane pogrebne povorke pre nego što stignu do svog cilja, na nekom od krajeva sedamdeset i četiri pipka hobotnice, koje nikada ne bi ni pronašli da ne vode sa sobom vodiča. Isto kao i kod Centralnog registra Matične službe, mada ta informacija zbog žalosne omaške pamćenja nije data pravovremeno, nepisani moto ovog Centralnog groblja jeste Sva imena, mada treba priznati da je, zapravo, Matična služba ona kojoj te reči pristaju kao salivene, jer se sva imena zaista nalaze u njoj, kako živih, tako i mrtvih, dok će groblje, kao krajnji cilj i večno boravište, morati zauvek da se zadovolji imenima preminulih. Ova matematička očiglednost, međutim, nije dovoljna da ućutka upravnike Centralnog groblja, koji suočeni s onim što nazivaju svojom prividnom brojčanom inferiornošću, obično samo slegnu ramenima i kažu, Strpljenja, vremenom će svi ovde završiti, kada malo bolje razmislite, Centralni registar Matične službe je samo pritoka Centralnog groblja. Nepotrebno je reći da je za Matičnu službu uvreda nazvati je pritokom. Uprkos ovom rivalitetu, ovom profesionalnom suparništvu, odnosi između službenika Matične službe i groblja su nesumnjivo prijateljski, s međusobnim uvažavanjem, jer, na kraju krajeva, osim institucionalne saradnje, na koju su primorani zbog formalne zajednice i objektivne bliskosti svojih statuta, znaju da okopavaju dva kraja istog vinograda, onog koji se zove život i nalazi se između dva ništavila.
To nije prvi put da Gospodin Žoze dolazi na groblje, birokratska potreba da se obave određene provere, razjasne nepodudarnosti, uporede podaci, objasne razlike, primoravaju službenike Centralnog registra Matične službe, gotovo uvek pisare, ređe referente a, to ne treba naglašavati, nikada zamenike ili samog načelnika, da relativno često dolaze iz Matične službe na groblje. Isto tako pisari, a povremeno i referenti groblja, iz sličnih razloga dolaze u Centralni registar Matične službe, gde ih primaju podjednako srdačno kao što će sada ovde biti dočekan Gospodin Žoze. Poput fasade, i unutrašnjost zgrade je verna kopija Matične službe, mada svakako treba naglasiti kako službenici Centralnog groblja obično tvrde da je Centralni registar Matične službe kopija groblja, pa povrh svega još i nepotpuna, budući da joj nedostaje kapija, na šta oni iz Matične službe uzvraćaju da je vajna ta kapija kada je uvek zatvorena. Bilo kako bilo, i ovde nalazimo isti dugačak pult, iste visoke police, isti raspored osoblja, u trouglu, s osmoricom pisara u prvoj liniji, zatim četvoricom referenata, nakon toga dva zamenika upravnika, kako ih ovde zovu, a ne zamenici šefa, kao što i upravnik, na vrhu, nije načelnik, već upravnik. Međutim, činovnici nisu sve osoblje groblja. Na dve dugačke klupe, s obe strane ulaznih vrata a ispred pulta, sede vodiči. Ima ljudi koji ih i dalje okrutno zovu grobarima, kao u davna vremena, ali u zvaničnom službenom glasniku grada njihova profesionalna delatnost je označena nazivom grobljanski vodič, što, ako malo bolje razmislite, a suprotno od onoga što vam se može učiniti, ne odgovara dobronamernom eufemizmu kojim se želi zabašuriti bolna grubost ašova koji kopa četvrtastu rupu u zemlji, pre je odgovarajući izraz za funkciju koja se ne svodi samo na spuštanje mrtvaca u dubinu već ga vodi i po površini. Ti ljudi, koji rade u parovima, sede tamo i čekaju u tišini dolazak pogrebnih povorki, a zatim, opremljeni određenim nalogom za rad, koji popunjava pisar kojem je zapao dotični mrtvac, sedaju u jedan od službenih automobila koji stoje na parkingu, koji pozadi imaju svetleći natpis koji se pali i gasi i koji kaže Sledite me, poput onih na aerodromima, barem u tome ima pravo upravnik Centralnog groblja kada tvrdi da su mnogo bolje opremljeni modernom tehnologijom od Centralnog registra Matične službe, gde tradicija i dalje nalaže da se piše umakanjem pera u mastilo. Zaista, kada se vidi kako pogrebni auto i njegovi pratioci poslušno slede vodiče po urednim gradskim ulicama i lošim prigradskim putevima, dok svetla trepere, sve do grobnog mesta, Sledite me, Sledite me, Sledite me, mora se priznati da promene u svetu nisu uvek nagore. Iako taj detalj nije posebno značajan za sveukupno razumevanje pripovesti, prikladno je objasniti da je jedna od najuočljivijih karakternih osobina tih vodiča to što veruju da univerzumom zaista upravlja viša sila koja stalno vodi računa o ljudskim potrebama, jer da nije tako, tvrde oni, automobili ne bi bili izmišljeni baš u vreme kada su postali najpotrebniji, to jest kada se Centralno groblje toliko raširilo da je postalo pravo stradanje nositi pokojnika na golgotu tradicionalnim metodama, bilo pomoću štapa i kanapa, bilo kolicima na dva točka. Kada im se opravdano skrene pažnja da bi trebalo da paze na reči, jer su golgota i stradanje jedno te isto, te da nema smisla koristiti pojmove koji se odnose na bol kada se govori o nekome ko više ne mora da pati, izvesno je i sigurno da će nam neljubazno odbrusiti kako svako poznaje sebe, a Bog poznaje sve.
Ušao je, dakle, Gospodin Žoze i uputio se pravo ka pultu, usput bacivši hladan pogled na vodiče što su sedeli, koji mu nisu bili simpatični jer je njihovo postojanje davalo brojčanu prednost osoblju groblja. Budući da su ga tu poznavali, nije morao da pokaže svoju identifikacionu karticu koja je potvrđivala da je službenik Matične službe, a što se tiče čuvenog ovlašćenja, nije mu ni palo na pamet da ga ponese jer bi čak i najneiskusniji pisar već na prvi pogled shvatio kako je lažno od prve do poslednje linije. Od osmorice činovnika koji su sedeli iza pulta Gospodin Žoze je odabrao onog koji mu je bio najsimpatičniji, jednog muškarca nešto starijeg od sebe, odsutnog izraza čoveka koji više ne očekuje ništa od života. Kao i ostale, bilo koji da je dan, uvek bi ga našao tu. Najpre je čak pomislio kako službenici groblja ne koriste vikende ni odmore, da rade svih dana u godini, sve dok mu neko nije objasnio da nije tako, da postoji grupa honoraraca zaposlenih da rade nedeljom, ovo ipak nije robovlasničko vreme, Gospodine Žoze. Nepotrebno je reći kako je odavno želja službenika Centralnog groblja da pomenuti honorarci preuzmu na sebe i subotu popodne, ali zbog navodnih problema s budžetom i platama taj zahtev još nije ispunjen, uzalud je osoblje groblja navodilo primer Centralnog registra Matične službe, koja subotom radi samo pre podne, jer, po proročkom odgovoru onih odozgo kojim je zahtev odbijen, Živi mogu da čekaju, mrtvi ne mogu. U svakom slučaju, bilo je nečuveno da se jedan službenik Matične službe pojavi tu službeno upravo u subotu po podne, kada se podrazumeva da uživa u nedeljnom odmoru s porodicom, u šetnji ili u prirodi, ili je zauzet kućnim poslovima koji se uvek odlažu za kasnije, ili jednostavno lenčari, ili se čak pita čemu uopšte odmor kada ne znamo šta s njim da radimo. Kako bi izbegao nepotrebno čuđenje, koje bi lako moglo postati neprijatno, Gospodin Žoze se pobrinuo da preduhitri radoznalost svog sagovornika ponudivši već spremno objašnjenje. U pitanju je izuzetan slučaj, hitan, mom šefu je ova informacija potrebna odmah u ponedeljak ujutro, zato me je zamolio da danas dođem na Centralno groblje, van radnog vremena, Ah, u redu, recite onda o čemu se radi, Veoma je jednostavno, samo želimo da znamo kada je ova žena sahranjena. Službenik je uzeo izvod koji mu je Gospodin Žoze pružio, prepisao na komad papira ime i datum smrti, pa otišao da se konsultuje s nadležnim referentom. Gospodin Žoze nije razumeo o čemu su razgovarali, ovde, baš kao i u Matičnoj službi, dozvoljeno je bilo razgovarati samo šapatom, a u ovom slučaju treba uzeti u obzir i razdaljinu, no video je kako potvrdno klima glavom i, po pokretima usana, nije bilo sumnje da je rekao, Možete preneti informaciju. Čovek je potražio u kartoteci ispod pulta, gde su stajali arhivirani izvodi preminulih u poslednjih pedeset godina, dok su ostali ispunjavali visoke police koje se pružaju celom dužinom zgrade, pa otvorio jednu od fioka, pronašao ženin izvod, prepisao na papir traženi podatak i vratio se do Gospodina Žozea, Izvolite, reče i dodade, kao da mu se čini da bi ta informacija mogla biti od koristi, Nalazi se među samoubistvima. Gospodin Žoze oseti iznenadno grčenje u stomaku, na mestu gde se, manje-više, nalazi neka vrsta zvezde nerava s mnogo krakova, jedan blistavi čvor koji nazivaju solarnim pleksusom, kako je svojevremeno pročitao u jednom članku iz nekog naučnopopularnog časopisa, međutim, uspeo je da iznenađenje prikrije mehaničkim simuliranjem ravnodušnosti, uzrok smrti je neizostavno stajao u izgubljenoj smrtovnici, koju on nikada nije video ali što, kao činovnik Matične službe, i to u službenoj poseti groblju, nije smeo da pokaže. Veoma pažljivo je savio papir i stavio ga u torbu, zahvalio službeniku koji mu je pružio informaciju, ne zaboravivši da doda, među službenicima istog ranga to je uobičajena fraza, jer su obojica bili samo obični pisari, da mu stoji na raspolaganju za sve što mu zatreba od Matične službe a što je u okviru njegovih mogućnosti. Nakon što je načinio dva koraka ka vratima, okrenuo se, Nešto mi je sada palo na pamet, da iskoristim deo popodneva i prošetam se po groblju, ako me ovlastite da uđem, ne bih morao da obilazim, Sačekajte da pitam, reče pisar. Preneo je molbu referentu s kojim je prethodno razgovarao, ali ovaj je, umesto da odgovori, ustao i uputio se ka zameniku upravnika pored sebe. Uprkos tome što je bio poprilično daleko od njih, Gospodin Žoze je mogao da zaključi po klimanju glave i pokretima usana da će mu dozvoliti da se posluži unutrašnjim vratima. Pisar se nije odmah vratio za pult, najpre je otvorio jedan orman iz kojeg je izvadio veliki karton, koji je zatim postavio ispod poklopca neke mašine sa svetlima u boji. Pritisnuo je neko dugme, začuo se zvuk mašinerije, upalila su se druga svetla i odmah je kroz bočni otvor izašao omanji list papira. Pisar je ponovo sklonio karton u orman i konačno se vratio za pult, Bolje ponesite mapu sa sobom, već nam se dešavalo da se ljudi izgube, posle je strahovito komplikovano pronaći ih, vodiči tragaju za njima kolima i zbog toga posao trpi, napolju se sakupljaju pogrebne povorke pa čekaju, Ljudi se lako uspaniče, dovoljno bi bilo da uvek idu pravo u istom smeru, negde bi stigli, teško je u arhivi mrtvih Matične službe, tamo nema pravih linija, Teorijski, u pravu ste, ali ovdašnje prave linije su poput onih staza u lavirintima, neprestano se prekidaju, menjaju smer, obiđete jedan grob i odjednom ne znate više gde ste, Kod mene, u Matičnoj službi, imamo običaj da koristimo Arijadnino klupko, nikada nas ne izneveri, I mi smo se nekada koristili njime, konac nam se mnogo puta prekinuo i nikada se nije saznalo ko je počinilac te podvale, niti zbog čega ju je počinio, Mrtvi sigurno nisu bili, Ko će ga znati, Ti ljudi što su se izgubili jesu ljudi bez inicijative, mogli su se snaći prema suncu, Neko je to verovatno i pokušao, no, na nesreću, toga dana je nebo bilo oblačno, U Matičnoj službi nemamo ovakve mašine, Da znate da su vrlo zgodne za posao. Razgovor nije mogao da se nastavi još dugo, referent im je već dva puta uputio pogled, drugi put podigavši obrvu, sam Gospodin Žoze je tiho primetio, Vaš referent nas je već dva puta pogledao, ne želim da imate problema zbog mene, Označiću vam samo mesto na kojem je žena sahranjena, obratite pažnju na kraj ovog ogranka, ova krivudava linija ovde je potok koji i dalje označava granicu, grob se nalazi u ovom ćošku, prepoznaćete ga po broju, I po imenu, Da, ukoliko ga je već dobio, ali važni su brojevi, imena ne staju na mapu, za to bi bila potreba jedna veličine čitavog sveta, U razmeri jedan prema jedan, Da, u razmeri jedan prema jedan, pa i tada bi došlo do preklapanja, Je li ažurirana, Ažuriramo je svakodnevno, Kad smo već kod toga, recite mi, šta vas je navelo da pomislite kako želim da vidim grob te žene, Ništa, možda zato što bih ja uradio isto da sam na vašem mestu, Zašto, Da bih bio siguran, Da je mrtva, Ne, da je bila živa. Referent ih je pogledao treći put, učinilo se da će ustati, ali nije dovršio pokret, Gospodin Žoze se na brzinu oprostio od pisara, Hvala, hvala, reče, dok je lagano klimao glavom u pravcu upravnika, ličnosti kojoj je uvek trebalo uputiti poštovanje, kao kada zahvaljujete nebu, čak i kada je oblačno, uz značajnu razliku; glava se u tom slučaju ne spušta već se podiže.
Najstariji deo Centralnog groblja, koji se pružao nekoliko desetina metara iza administrativne zgrade, arheolozi su najviše voleli da istražuju. Prastaro kamenje, od kojih je poneko vreme toliko istrošilo da su se na njemu videle još samo izbledele linije, možda ostaci slova, a možda i rezultat omaške nespretnog šila, i dalje je bilo predmet silnih rasprava i polemika u kojima se, nakon što je u većini slučajeva zauvek izgubljena nada da bi se moglo saznati ko ispod njih leži, raspravljalo samo o mogućoj starosti grobnica, kao da je to od životne važnosti. Nebitne razlike kao što je sto godina manje ili više bile su razlog dugim kontroverzama, kako javnim, tako i akademskim, koje su se gotovo uvek završavale ne samo u burnim prekidima ličnih odnosa već i u ponekom smrtnom neprijateljstvu. Međutim, stvari bi se pogoršavale, ukoliko je to uopšte moguće, kada bi se umešali istoričari i teoretičari umetnosti, jer ako je, uprkos svemu, esnaf arheologa mogao da se složi oko dovoljno široko definisanog termina starog, prihvatljivog za sve, ostavivši datume za kasnije, po pitanju lepog i istinitog pak muškarci i žene od estetike i istorije vukli bi svako na svoju stranu, a neretko bi poneki kritičar iznenada preinačio mišljenje samo zato što se mišljenje nekog drugog kritičara promenilo i podudarilo s njegovim. Vekovima, neizrecivi mir Centralnog groblja, sa svojim lejama samonikle vegetacije, svojim cvećem, svojim puzavicama, svojim gustim šipražjem, sa svojim vencima i kiticama, svojim koprivama i čičkom, moćnim drvećem čije je korenje često razaralo nadgrobne ploče i uzdizalo ka suncu iznenađene kosti, bio je meta i svedok okrutnih ratova rečima i ponekog fizičkog obračuna. Kad god bi došlo do takvih izgreda, upravnik bi najpre poslao slobodne vodiče da rastave uvažene bundžije, a ukoliko bi neka situacija to neodložno zahtevala, čak bi se i lično pojavio da stasom i glasom ironično podseti učesnike tuče da ne vredi da za takvu sitnicu čupaju kose, kada će se, pre ili kasnije, svi naći na okupu, ćelavi. Poput načelnika Centralnog registra Matične službe, i upravnik Centralnog groblja briljantno gaji sarkazam, što potvrđuje pretpostavku da je ta karakterna crta neophodna kako bi se pristupilo tim visokim i poštovanja vrednim funkcijama, naravno, uz odgovarajuća praktična i teorijska znanja iz tehnika arhiviranja. Ipak, istoričari, teoretičari umetnosti i arheolozi priznaju da se u nečemu slažu, a to je očigledna činjenica da Centralno groblje predstavlja savršen katalog, izlog, sažetak svih stilova, naročito arhitektonskih, vajarskih i dekorativnih, te stoga inventar svih pogleda na svet, načina življenja i stanovanja do dana današnjeg, od prvog jednostavnog crteža obrisa ljudskog tela, kasnije izdvojenog i uklesanog u kamen, sve do hromiranog čelika, tabli s reflektorima, sintetičkih vlakana i uglačanog stakla, proizvoljno korišćenih u sadašnjosti o kojoj govorimo.
Prvi nadgrobni spomenici bili su dolmeni, menhiri i megaliti, zatim su se, poput velike otvorene stranice, u reljefu, pojavile niše, oltari, tabernakuli, granitne zdele, mermerne urne, glatke i isklesane nadgrobne ploče, dorski, jonski, korintski i kompozitni stubovi, karijatide, frizovi, akanti, trabeacije i frontoni, lažni lukovi, pravi lukovi, kao i slepa okna izvedena u cigli, kalkani od kiklopskih zidina, svetlarnici, rozetne, gargojli, kibic-fensteri, zabati, šiljati tornjevi, popločane staze, kontraforovi, piloni, pilasteri, ležeće statue muškaraca sa šlemom, mačem i oklopom, kapiteli s istorijom i bez istorije, narovi, ljiljani, smilje, zvonici, kupole, ležeće statue žena čvrstih grudi, slike, svodovi, opruženi verni psi, deca u povojima, žene koje prinose darove, narikače s maramom na glavi, vrhovi, šiljati tornjevi, lučne grede, vitraži, propovedaonice, amvoni, balkoni, još zabata, još kapitela, još lukova, anđeli raširenih krila, anđeli oborenih krila, medaljoni, prazni kovčezi, ili s imitacijom kamenih plamenova, ili s obešenim crnim velom, melanholije, suze, veličanstveni muškarci, božanstvene žene, ljupka dečica pokošena u cvetu mladosti, starci i starice koji nisu mogli očekivati više, celi krstovi i polomljeni krstovi, stepenice, klinovi, trnovi venci, koplja, tajanstveni trouglovi, poneki neobičan mermerni golub, jata pravih golubova što obleću u krugovima iznad groblja. I tišina. Tišina tek povremeno isprekidana koracima ponekog slučajnog i setnog ljubitelja samoće, do kojeg dopre iznenadni izliv tuge iz okolnog žamora, gde se i dalje čuje, kraj groba okićenog svežim cvećem još orošenim sopstvenim sokom, plač što prolazi, takoreći, kroz samo srce vremena, tih tri hiljade godina grobova svih oblika, duhova i veličina, ujedinjenih istom napuštenošću, istom samoćom, jer su tuge iz njih nekada rođene suviše stare da bi imale potomke. Orijentišući se prema mapi, žaleći povremeno što uza se nema kompas, Gospodin Žoze korača prema delu sa samoubicama u kojem je sahranjena žena iz izvoda, no njegov korak više nije tako brz, tako odlučan, tu i tamo se zaustavlja da promotri poneki detalj na skulpturi umrljan lišajem ili ispran kišom, narikače zaćutale između dva povika, uzvišene epitafe, nedokučive kurzive, ili da s mukom razabere neki natpis čija su ga slova usput privukla, jasno je da mu još od prvog reda treba mnogo vremena da ga rastumači, naime, ovaj službenik, uprkos tome što je u Matičnoj službi nekoliko puta morao da iščita pergamente manje-više iste starosti, ne razume se u stara pisma, zato nikada nije uspeo da postane ništa više od običnog pisara. Na vrhu jednog zaobljenog brežuljka, u senci obeliska koji je nekad služio kao geodezijska oznaka, Gospodin Žoze staje i gleda oko sebe, dokle mu pogled dopire, i sve što vidi jesu grobovi koji se penju i spuštaju po neravnom terenu, zaobilazeći poneku strmu liticu, šireći se po ravnici. Ima ih na milione, promrmlja, zatim pomisli na ogroman prostor koji bi se uštedeo da su mrtvi sahranjivani stojećki, bok uz bok, u zatvorenoj formaciji, poput postrojene vojske, od kojih bi svaki, kao jedini znak svog prisustva na tom mestu, imao kamenu kocku postavljenu iznad glave, gde bi na pet vidljivih stanica bili ispričani glavni događaji iz pokojnikovog života, pet kamenih kvadrata poput pet stranica, sažetak čitave knjige koju je bilo nemoguće napisati. Gotovo na horizontu, daleko, daleko, daleko, Gospodin Žoze vidi svetla koja se lagano pomeraju, poput žutih munja koje se pale i gase u pravilnim razmacima, to su kola vodiča koja pozivaju one što idu za njima, Sledite me, sledite me, jedna od njih se iznenada zaustavljaju, svetlo nestaje, to znači da su već stigla na svoje odredište. Gospodin Žoze je pogledao koliko je sunce visoko, zatim na sat, već je kasno, moraće da hoda brzim korakom ako želi da stigne do žene iz izvoda pre sumraka. Pogledao je mapu, prešao po njoj kažiprstom kako bi rekonstruisao, približno, put koji je prevalio od administrativne zgrade do mesta na kojem se sada nalazio, uporedio ga s onim koji mu je preostao, i gotovo da se obeshrabrio. Pravolinijski, prema mapi, u pitanju je nekih pet kilometara, ali neprekinuta prava linija na Centralnom groblju, kako je već kazano, ne traje dugo, na tih pet kilometara vazdušnom linijom treba dodati još dva, možda čak i tri, kada koračate po zemlji. Gospodin Žoze je proračunao preostalo vreme i snagu u nogama, začuo glas razuma kako mu govori da posetu grobu nepoznate žene ostavi za neki drugi dan, kada bude imao više vremena, budući da ga sada, kada zna gde se ona nalazi, svaki taksi ili gradski autobus mogu dovesti, zaobilazeći groblje spolja, blizu tog mesta, kao što rade porodice kada moraju da oplakuju svoja voljena bića i stave sveže cveće u vaze ili mu promene vodu, naročito leti. Premišljao se zbunjeno Gospodin Žoze kada mu se iznenada vratila u sećanje avantura iz škole, ona mračna kišna noć, ona visoka i klizava planinska padina u koju se pretvorila nadstrešnica, a zatim uzbudljiva potraga u zgradi, on umazan blatom od glave do pete, s izgrebanim kolenima koja se bolno taru o pantalone, i kako je, zahvaljujući upornosti i inteligenciji uspeo da pobedi sopstvene strahove i prevaziđe hiljade poteškoća koje su mu se isprečile na tom putu, sve dok nije otkrio i konačno prodro u tajanstveni tavan, suočivši se s tamom još strašnijom od one u arhivi mrtvih. Ko je bio spreman da se odvaži na sve to nema sada pravo da se obeshrabri zbog napora jedne obične šetnje, koliko god bila duga, pogotovo što hoda po blistavoj, jasnoj svetlosti sunca koje je, kao što znamo, prijatelj heroja. Ako ga senke sumraka zgrabe pre nego što uspe da stigne do groba nepoznate žene, ako mu noć prekrati puteve, sejući po njima svoje nevidljive utvare i sprečavajući ga da nastavi dalje, moći će da sačeka rođenje novog dana ispružen na nekoj nadgrobnoj ploči obrasloj mahovinom, dok mu tužni kameni anđeo bdi nad snom. Ili pod zaštitom nekih arkbutana, poput onih tamo u daljini, pomisli Gospodin Žoze, ali zatim se seti da malo dalje odatle već neće naći arkbutane. Nove generacije i moderan razvoj građevinarstva brzo će osmisliti manje skupe metode za potporu zidova, štaviše, upravo su na Centralnom groblju rezultati napretka vidljiviji stručnjacima ili običnim radoznalcima, ima čak i onih koji tvrde kako je jedno takvo groblje neka vrsta biblioteke u kojoj mesto knjiga zauzimaju pogrebene osobe, u suštini nema razlike, podjednako se uči i od jednih i od drugih. Gospodin Žoze se osvrnuo za sobom, s mesta na kojem se nalazio pogledom je mogao da dosegne, iznad visokih nadgrobnih spomenika, samo udaljeni vrh krova administrativne zgrade. Nisam ni sanjao da sam prevalio toliki put, promrmlja, pa nakon te primedbe, kao da mu je za donošenje odluke bilo potrebno samo da čuje sopstveni glas, ponovo uze put pod noge.
Kada je najzad stigao do dela sa samoubicama, dok je nebo već prosejavalo beli prah sumraka, pomisli kako se nije dobro orijentisao, ili da je mapa bila pogrešno nacrtana. Pred njim su se pružala široka polja s brojnim drvećem, gotovo šumom, gde su grobovi, s jedva vidljivim nadgrobnim pločama od kamena, više ličili na bokore prirodne vegetacije. S tog mesta se nije mogao videti potok, ali se čuo tihi žubor koji klizi preko kamenja, a u vazduhu je, poput zelenog kristala, lebdela svežina koja nije poticala samo od prvih večernjih sati. Budući da je sasvim nov, od pre tako malo dana, grob nepoznate žene morao je biti na ivici zauzetog terena, pitanje je samo s koje strane. Gospodin Žoze pomisli da bi najbolje bilo, kako se ne bi izgubio, da skrene ka potočiću, pa zatim da prati obalu sve dok ne stigne do poslednjih grobova. Senka drveća prekrila ga je naglo, kao da je odjednom pala noć. Trebalo bi da se plašim, promrmlja Gospodin Žoze, usred ove tišine, među ovim grobovima, ovim drvećem što me okružuje, a uprkos svemu tome miran sam, osećam se kao kod kuće, samo me noge bole od tolikog hodanja, evo potoka, da se plašim, mogao bih istog trenutka otići odavde, dovoljno je preći vodu, treba samo da se izujem i podvijem nogavice, okačim cipele oko vrata i pređem, voda mi sigurno nije ni do kolena, ubrzo bih bio sa živima, među onim svetlima u daljini koja se upravo pale. Pola sata kasnije, Gospodin Žoze je stigao do kraja polja, kada je mesec, gotovo pun, gotovo okrugao, izronio na horizontu. Tamo grobovi još nisu bili prekriveni uklesanim imenima, niti su ih krasile skulpture, mogli su biti identifikovani samo pomoću belih brojeva ispisanih po crnim pločama pobodenim nad uzglavljima, nalik na leptire koji lebde. Mesečina se uskoro prosula po polju, virila lagano između drveća poput poznate, dobroćudne utvare. Na jednom proplanku Gospodin Žoze je pronašao ono za čime je tragao. Nije izvadio iz džepa papir koji mu je grobljanski pisar dao, nije se uopšte potrudio da zapamti broj, ali pošto mu je zatrebao, znao ga je, i sada se nalazio pred njim, potpuno obasjanim, kao da je ispisan fluorescentnom bojom. Ovde je, reče.


.

Gospodin Žoze se tokom noći smrzavao. Nakon što je izgovorio one suvišne i beskorisne reći, Ovde je, nije znao šta potom da radi. Tačno je bilo da je posle mnogo napora i truda uspeo najzad da pronađe nepoznatu ženu, ili, bolje rečeno, mesto na kojem je ležala, sedam pedalja ispod zemlje koja ga je i dalje nosila, ali u sebi je mislio kako bi bilo prirodno da oseća strah, da se plaši tog mesta, tog doba dana, šuštanja drveća, tajanstvene mesečine, a naročito tog jedinstvenog groblja koje ga je okruživalo, skupa samoubica, utihnule grupe koja bi svakog trena mogla početi da viče, Došli smo pre nego što je kucnuo naš čas, dovela nas je naša sopstvena volja, no ono što je osećao u sebi mnogo više je ličilo na neodlučnost, na sumnju, kao da njegova potraga još nije bila završena, mada je poverovao kako je stigao do samog kraja, kao da to što je stigao dovde predstavlja samo prelaznu tačku, značajnu koliko i kuća vremešne gospođe iz prizemlja desno, ili škola, ili apoteka u koju je otišao da se raspita, ili arhiv u kojem se, tamo u Matičnoj službi, čuvaju dokumenta mrtvih. Utisak je bio toliko jak da ga je odveo u krajnost da promrmlja, kao da pokušava da ubedi samoga sebe, Mrtva je, više ništa ne mogu da uradim, protiv smrti se ništa ne može. Duge sate je hodao kroz Centralno groblje, prošao kroz doba, epohe i dinastije, kroz kraljevstva, carstva i republike, kroz ratove i epidemije, kroz nebrojene nasilne smrti, počevši od prvog bola koje je iskusilo čovečanstvo, pa sve do ove žene koja se ubila pre samo nekoliko dana, stoga je Gospodin Žoze u obavezi da zna kako se protiv smrti ništa ne može. Na jednom putu sačinjenom od toliko mrtvih, nijedan od njih nije ustao kada ga je čuo da prolazi, nijedan od njih ga nije zamolio da mu pomogne da ponovo sjedini rasuti prah mesa s kostima odvojenim od zglobova, niko mu nije zatražio, Dođi, duni mi u oči dah života, oni dobro znaju da se protiv smrti ništa ne može, to znaju oni, to znamo svi, ali, ako je tako, otkuda onda ta teskoba koja steže grlo Gospodina Žozea, odakle ta uznemirenost duha, kao da je kukavički ostavio napola urađen posao pa sada ne zna kako da mu se dostojanstveno vrati. Nedaleko odatle, s druge strane potoka, naziru se kuće s osvetljenim prozorima, prigušena svetla javne rasvete u predgrađu, pokretni svetlosni snop s automobila koji prolazi putem. A odmah napred, na samo trideset koraka, kao što je pre ili kasnije moralo biti, jedan mostić povezuje dve obale rečice, dakle, Gospodin Žoze neće morati da skida cipele i podvija pantalone kada bude želeo da pređe na drugu obalu. U normalnim okolnostima to bi već odavno učinio, pogotovo što znamo da nije naročito hrabar, a hrabrost će mu biti potrebna kako bi mirno proveo noć na groblju, s mrtvacem pod nogama i mesečinom od koje senke hodaju. Okolnosti su, međutim, ovakve a ne drugačije, ovde nisu u pitanju hrabrost ili kukavičluk, u pitanju su smrt i život, zato Gospodin Žoze, iako zna da će se mnogo puta plašiti ove noći, iako zna da će ga užasavati uzdasi vetra, da će se u zoru hladnoća koja silazi s neba sjediniti s onom koja se penje iz zemlje, Gospodin Žoze će sesti pod drvo, skupivši se u okrilju blagoslovene šupljine jednog stabla. Podigao je kragnu sakoa, skupio se najviše što može kako bi sačuvao toplotu u telu, prekrstio ruke oslonivši čvrsto šake ispod pazuha, i spremio se da sačeka svanuće. Oseća kako mu stomak traži hranu, ali ne obraća pažnju, niko nikada nije umro zato što je produžio vreme između dva obroka, osim u slučaju da drugi obrok bude prekasno poslužen. Gospodin Žoze želi da zna da li se zaista sve privodi kraju, ili je, naprotiv, preostalo još nešto što je zaboravio da uradi, ili, što je još mnogo važnije, ima nečeg na šta nikada nije ni pomislio a što bi, na kraju krajeva, predstavljalo suštinu čudne avanture na koju ga je slučaj naveo. Tražio je nepoznatu ženu na sve strane, a našao ju je ovde, ispod ove humke koja će ubrzo zarasti u korov ukoliko je prethodno kamenorezac ne poravna kako bi postavio mermernu ploču urezavši uobičajene datume, prvi i poslednji, i ime, mada se može desiti i da je porodica jedna od onih koja za svoje pokojnike radije bira jednostavan pravougaoni okvir u koji se zatim posadi ukrasna trava, rešenje s dvostrukom prednošću, budući da je jeftinije i pruža utočište nadzemnim insektima. Žena je, dakle, tu, za nju su se zatvorili svi putevi sveta, hodala je koliko je trebalo da hoda, zaustavila se gde je htela, tačka, mada Gospodin Žoze ne uspeva da se oslobodi jedne fiks-ideje da niko drugi osim njega ne može da povuče poslednji potez na tabli, konačan potez, onaj koji bi, izveden u pravom smeru, dao istinski smisao igri, uz rizik da, ukoliko ne bude povučen, ostavi partiju nerešenom za čitavu večnost. Ne zna koji bi to magičan potez bio, razlog iz kojeg je odlučio da ovde provede noć nije bila nada da će mu ga tišina poveriti na uvo, niti da će mu ga mesečina ljubazno iscrtati među senkama drveća, on je samo poput nekog ko, popevši se na planinu ne bi li dosegnuo daleke pejzaže, odbija da se vrati u dolinu sve dok mu se zadivljene oči ne ispune širokim horizontima.
Drvo pod koje se Gospodin Žoze sklonio je jedna stara maslina, čije plodove okolno stanovništvo i dalje bere iako je maslinjak pretvoren u groblje. Od starosti, stablo joj se potpuno otvorilo s jedne strane, od vrha do podnožja, poput kolevke postavljene uspravno kako bi zauzimala manje mesta, tu Gospodin Žoze povremeno zadrema, tu se iznenada budi zastrašen naletom vetra koji ga udari u lice, ili ukoliko su tišina i nepomičnost vazduha postali tako duboki da je jedva usnuli duh počeo da sanja krike sveta koji klizi u ništavilo. U jednom trenutku, poput nekog ko je odlučio da ujed otrovnice leči otrovom, Gospodin Žoze se poslužio maštom kako bi u mislima oživeo sve klasične užase tipične za mesto na kojem se nalazio, procesije duša iz pakla prekrivene belim čaršavima, mrtvački ples skeleta koji pucketaju u ritmu, zlokobnu figuru smrti koja okrvavljenom kosom poravnava zemlju kako bi se mrtvi pomirili sa činjenicom da su mrtvi, ali pošto se ništa od toga nije zaista dogodilo, pošto je sve bilo delo mašte, Gospodin Žoze je, malo-pomalo, skliznuo u dubok unutrašnji mir, tek povremeno uzdrman neodgovornim lelujanjem utvarne svetlosti od kojeg bi svako mogao dospeti na ivicu nervnog sloma, ma koliko bio hrabar ili dobar poznavalac organske hemije. Na kraju krajeva, plašljivi Gospodin Žoze ovde pokazuje hrabrost, koju zbog brojnih pometnji i briga koje smo ranije videli da ga muče nismo mogli očekivati od njega, a to je još jedan dokaz kako upravo u najtežim okolnostima duh pokazuje pravu meru svoje veličine. Pred zoru, već napola oguglao na strahove, okrepljen blagom toplinom drveta koje ga je grlilo, Gospodin Žoze je zaspao neverovatno spokojno, dok se svet oko njega lagano budio iz zloslutnih noćnih senki i blede svetlosti odlazeće mesečine. Kada je gospodin Žoze otvorio oči, već je uveliko bio dan. Sledio se do kostiju, prijateljski zagrljaj drveta mora da je bio samo još jedan varljivi san, osim ukoliko ga drvo, smatrajući da je ispunilo svoju dužnost gostoljublja na koju su sve masline, po svojoj prirodi, obavezne, nije odbacilo od sebe pre vremena i prepustilo ga nezaštićenog hladnoći tanane magle koja je lebdela po zemlji nad grobljem. Gospodin Žoze se s teškom mukom pridigao osećajući kako mu krckaju svi zglobovi u telu, i lagano se uputio ka suncu tresući rukama kako bi se ugrejao. Pored groba nepoznate žene stajala je bela ovca i grickala orošenu travu. Svuda naokolo, tu i tamo, pasle su ovce. A jedan vremešni muškarac, sa štapom u ruci, prilazio je Gospodinu Žozeu. Pratio ga je neki običan pas, ni veliki ni mali, koji nije pokazivao znake netrpeljivosti, no koji je očito bio spreman da odreaguje na gazdin mig. Čovek se zaustavio s druge strane groba ispitivački, kao neko ko, ne tražeći objašnjenje, misli da mu ga duguju, pa Gospodin Žoze reče, Dobar dan, na šta je ovaj odgovorio, Dobar dan, Lepo jutro, Nije loše, Zaspao sam, reče zatim Gospodin Žoze, Ah, zaspali ste, ponovio je muškarac sumnjičavo, Došao sam da posetim grob prijatelja, seo da se odmorim ispod one masline i zaspao, Ovde ste proveli noć, Jesam, Ovo je prvi put da srećem nekog u ovo doba, kada dovodim ovce na ispašu, Niste ovde tokom ostatka dana, upita Gospodin Žoze, Odavalo bi loš utisak, bio bi to znak nepoštovanja, da se ovce muvaju usred sahrane ili da seju svoje brabonjke dok ljudi koji dolaze ovamo da se sećaju svojih voljenih bića hodaju naokolo uz plač i molitvu, osim toga, vodiči ne žele da ih uznemiravaju kada kopaju rake, zato mi ne preostaje ništa drugo nego da im povremeno donosim sir, kako se ne bi žalili upravniku, Budući da je Centralno groblje otvoreno sa svih strana, svako može ovde da uđe, a kada kažemo svako, mislimo i na životinje, čudi me da nisam video ni jednog jedinog psa ili mačku na putu od upravne zgrade dovde, Pasa i mačaka lutalica ima napretek, Pa ja nisam sreo nijednog, Prepešačili ste sve te kilometre, Da, Mogli ste doći autobusom, ili taksijem, ili svojim kolima, ako ih imate, Nisam znao gde je grob, zato sam prvo morao da se raspitam u upravi, a zatim, kako je dan bio vrlo lep, odlučih da se prošetam, Čudno da vam nisu naložili da idete okolo, kao što uvek rade, Zamolio sam ih da me puste da prođem i dozvolili su mi, Jeste li arheolog, Nisam, Istoričar, Ni to, Teoretičar umetnosti, Ni slučajno, Heraldičar, Pobogu, Onda ne razumem koja je svrha te duge šetnje, niti kako ste uspeli da prespavate okruženi svim ovim grobovima, ja, koji sam navikao na ove predele, ne bih ostao ni minut duže posle zalaska sunca, Jednostavno, seo sam i zaspao, Vi ste hrabar čovek, Nisam hrabar čovek, Jeste li pronašli osobu koju ste tražili, To je ova tu, tik pored vas, Je li u pitanju muškarac ili žena, Žena, Još nema ime, Pretpostavljam da porodica bira nadgrobni spomenik, Primetio sam da porodice samoubica, više nego druge, zanemaruju tu osnovnu obavezu, možda ih grize savest, mora da misle kako su krivi, Moguće je, Iako se uopšte ne poznajemo, zašto ipak odgovarate na sva moja pitanja, prirodno bi bilo da mi kažete da se ne mešam u vaš život, Ja sam takav, uvek odgovaram kada me nešto pitaju, Vi ste podanik, potčinjeni, skutonoša, sluga, potrčko, Ja sam pisar u Centralnom registru Matične službe, Onda je dobro da ste došli, da saznate istinu o parceli samoubica, no prethodno mi se morate svečano zakleti da nikada nikome nećete otkriti tajnu, Kunem se onim što mi je najsvetije u životu, A šta vam je to najsvetije u životu, Ne znam, Sve, Ili ništa, Morate priznati da bi to bila jedna prilično neodređena zakletva, Ne vidim koja bi mogla vredeti više, Čoveče, zakunite se svojom čašću, nekada je to bila najsigurnija zakletva, U redu, zakleću se svojom čašću, ali čujte, načelnik Matične službe slatko bi se nasmejao kada bi čuo da se jedan od njegovih pisara kune svojom čašću, Između jednog pastira koji čuva ovce i pisara ta zakletva je dovoljno ozbiljna, zakletva koja ne izaziva smeh, dakle, zakunimo se njome, Koja je to istina o parceli samoubica, upita Gospodin Žoze, Da na ovom mestu nije sve kako izgleda, Ovo je groblje, Centralno groblje, Ovo je lavirint, Lavirinti se mogu prepoznati, Ne svi, ovaj spada među nevidljive, Ne razumem, Na primer, osoba koja leži ovde, reče pastir dotaknuvši vrhom štapa humku, nije ona za koju je vi držite. Odjednom, zemlja pod nogama Gospodina Žoze se zatresla, poslednji potez na tabli, njegova krajnja izvesnost, nepoznata žena napokon pronađena upravo je nestala, Hoćete da kažete da je ovaj broj pogrešan, upitao je drhteći, Broj je broj, broj nikada ne vara, odgovori pastir, kada bi ovaj odavde odneli i postavili na neko drugo mesto, makar to bilo i na kraj sveta, i dalje bi bio isti broj, Ne razumem, Razumećete, Molim vas, u glavi mi je zbrka, Nijedno od tela koja su ovde sahranjena ne odgovara imenima koja su ispisana na mermernim pločama, Ne verujem, Ja vam tvrdim, A brojevi, Svi su zamenjeni, Zašto, Zato što ih neko menja pre nego što budu donesene i postavljene nadgrobne ploče s imenom, Ko je ta osoba, Ja, Ali to je zločin, ogorčeno se usprotivio Gospodin Žoze, Nema nijednog zakona u kojem to piše, Smesta ću vas prijaviti upravi groblja, Ne zaboravite da ste se zakleli, Povlačim zakletvu, u ovakvim okolnostima ne važi, Uvek možete zameniti ružnu reč lepom, ali ni jedna ni druga ne mogu biti povučene, reč je reč, zakletva je zakletva, Smrt je sveta, Život je svet, gospodine pisaru, barem se tako kaže, Ali, zbog pristojnosti, mora postojati barem minimum poštovanja prema pokojniku, ovde dolaze ljudi da se sećaju roditelja i prijatelja, da tihuju ili se mole, da polože cveće ili da plaču pokraj voljenog imena, kad ono, zbog zlobe jednog čuvara ovaca, pravo ime onog koji tu leži je drugo, časni posmrtni ostaci ne pripadaju onome kome smo mislili, takva smrt je farsa, Ne verujem da postoji veći izraz poštovanja nego plakati za onim koga niste poznavali, Ali smrt, Šta, Smrt treba poštovati, Voleo bih da mi objasnite u čemu se, prema vašem mišljenju, sastoji poštovanje prema smrti, Pre svega, ne skrnaviti je, Smrt, kao takva, ne može biti oskrnavljena, Znate vrlo dobro da govorim o pokojnicima, a ne o samoj smrti, Recite mi gde ovde vidite i najmanji znak skrnavljenja, To što ste im zamenili imena nije malo skrnavljenje, jasno mi je zašto jedan pisar Centralnog registra Matične službe tako misli o imenima. Pastir je zastao, dao znak psu da ode po odlutalu ovcu, zatim je nastavio, Još vam nisam objasnio zašto sam počeo da premeštam ploče na kojima su zapisani brojevi grobova, Sumnjam da me to uopšte zanima, Sumnjam da vas ne zanima, Recite, Ako je istina, kao što sam ubeđen, da samoubice ne žele da budu pronađene, ovi ovde, zahvaljujući onome što ste nazvali zlonamernošću jednog pastira, zauvek su se oslobodili svih nametljivaca, štaviše, čak ni ja, kada bih to hteo, ne bih mogao da se setim pravog rasporeda, jedino što znam jeste šta je to o čemu razmišljam kada prođem pored jedne od tih nadgrobnih ploča s punim imenom i odgovarajućim datumima rođenja i smrti, O čemu razmišljate, Da je moguće ne videti laž čak i kada nam je pred nosom. Izmaglica je odavno nestala, sada je mogao videti koliko je stado veliko. Pastir je zamahnuo štapom iznad glave, to je bio znak psu da okupi stoku. Pastir reče, vreme je da odvedem ovce, da ne počnu da dolaze vodiči i, već vidim svetla dvoja kola, ali ona ne idu ovamo, Ja ću ostati još malo, reče Gospodin Žoze, Da li zaista mislile da me prijavite, upita pastir, Ja sam čovek od reči, ono u šta sam se zakleo ne poričem, Pogotovo što bi vam sigurno savetovali da ćutite, Zašto, Zamislite koliki je posao iskopati sve ove ljude, identifikovati ih, mnogi od njih su samo običan prah. Ovce su bile na broju, poneka od njih, zaostala, hitro je skakutala preko grobova kako bi pobegla od psa i pridružila se sestrama. Pastir je upitan. Jeste li bili prijatelj ili rođak osobe koju ste došli da posetite, Nisam je ni poznavao, A ipak ste došli da je potražite, Tražio sam je upravo zato jer je nisam poznavao, Vidite li da sam bio u pravu kada sam vam rekao da nema većeg izraza poštovanja nego plakati za nepoznatom osobom, Zbogom, Možda ćemo se još koji put sresti, Ne verujem, Nikad se ne zna, Ko ste vi, Ja sam pastir, Samo to, Samo to. Neka svetlost je zatreptala u daljini, Ona kola dolaze ovamo, reče Gospodin Žoze, Tako izgleda, reče pastir. Predvođeno psom, stado se uputilo prema mostu. Pre nego što se izgubio iza drveća na drugoj obali, pastir se okrenuo i mahnuo u znak pozdrava. I Gospodin Žoze je podigao ruku. Sada se bolje videlo žmirkanje svetala na kolima vodiča. Povremeno bi nestala, sakrivena u nekoj od udolina ili nekim od raznorodnih spomenika na groblju, kulama, obeliscima, piramidama, zatim bi se ponovo pojavila, još jača i bliža, i primicala se brzo, očigledan znak da pratnja nije bila velika. Kada je rekao pastiru, Ja ću ostati još malo, namera Gospodina Žozea je bila samo da, pre nego što krene, nekoliko minuta ostane sam. Hteo je da razmisli malo o sebi, da pronađe pravu meru svog razočaranja, prihvati sve to, smiri duh i konačno kaže, Gotovo je, no sada mu se javljala nova pomisao. Prišao je jednom grobu i zauzeo pozu osobe udubljene u tihovanje o kobnoj neizvesnosti života, o besmislu svih snova i svih nadanja, o suštinskoj krhkosti sve svetske i božanske slave. Toliko se predao mislima da se nije ni mrdnuo kad su na sahranu pristigli vodiči i pet-šest ljudi u pratnji. Nije se pomerio dok je kopana raka, spuštan kovčeg, zatrpavana rupa, formirana uobičajena humka od preostale zemlje. Nije se pomerio kada je jedan od vodiča utisnuo poviše uzglavlja crnu metalnu ploču s belim brojem groba. Nije se pomerio kada su se kola vodiča i pogrebni auto udaljili, nije se pomerio ni u ona kratka dva minuta tokom kojih su se ljudi zadržali kraj groba razmenjujući beskorisne reči i brišući poneku suzu, nije se pomerio kada su dva automobila u kojima su došli krenula i prešla most. Nije se pomerio dok nije ostao sam. Tada je skinuo broj s groba nepoznate žene i postavio ga na novi grob. Zatim je broj s novog groba stavio na ovaj prvi. Zamena je učinjena, istina je postala laž. U svakom slučaju, lako se moglo desiti da pastir sutradan, ugledavši novi grob, i ne znajući premesti lažni broj s njega na grob nepoznate žene, ironična pretpostavka u kojoj bi laž, naizgled ponavljajući samu sebe, ponovo postala istina. Čudesni su putevi slučaja. Gospodin Žoze je krenuo kući. Usput je svratio u poslastičarnicu. Popio je kafu s mlekom i pojeo tost. Više nije mogao da trpi glad.


.

Odlučan da nadoknadi izgubljeni san, Gospodin Žoze je legao u krevet čim je stigao kući, ali već nakon manje od dva sata ponovo je bio budan. Sanjao je čudan, zagonetan san, video je sebe nasred groblja, u gomili ovaca, toliko velikoj da su se od njih jedva videle humke grobova, a svaka od ovaca imala je na glavi broj koji se stalno menjao, no budući da su sve bile iste, nije bilo jasno da li to ovce menjaju brojeve ili brojevi menjaju ovce. Čuo se glas koji je vikao, Ovde sam, ovde sam, nije mogao poticati od ovaca jer su one davno prestale da govore, nisu mogli biti ni grobovi, jer u sećanju nije zabeleženo da su oni ikada govorili, međutim, glas je uporno zvao, Ovde sam, ovde sam, Gospodin Žoze je pogledao u tom pravcu i video samo podignute njuške životinja, zatim bi iste reči odzvanjale iza njegovih leđa, ili desno, ili levo, Ovde sam, ovde sam, on bi se brzo okretao, ali nije mogao da odredi odakle dolaze. Gospodin Žoze se mučio, hteo je da se probudi ali nije mogao, san se nastavio, sada se pojavio pastir s psom pa je Gospodin Žoze pomislio, Nema toga to taj pastir ne zna, on će mi reći čiji je to glas, ali pastir nije progovorio, samo je zamahnuo štapom iznad glave, pas je otišao da opkoli ovce nateravši ih da krenu u pravcu nekog mosta preko kojeg su u tišini prelazili automobili s natpisima od sijalica koje su se palile i gasile govoreći Sledite me, Sledite me, Sledite me, stado je u trenutku nestalo, nestao je pas, nestao je pastir, ostala je samo zemlja na groblju prekrivena brojevima, istim onim koji su prethodno stajali na glavama ovaca, ali pošto su sada bili svi na gomili, slepljeni krajevima u neprekinutu spiralu čije je on sam bio središte, nije se moglo razlikovati gde počinje jedan, a gde se završava drugi broj. Uznemiren, mokar od znoja, Gospodin Žoze se probudio govoreći, Ovde sam, ovde sam. Kapci su mu bili zatvoreni, bio je polusvestan, no dva puta je glasno ponovio, Ovde sam, ovde sam, zatim je otvorio oči mizernom prostoru u kojem je živeo tolike godine, ugledao nizak plafon, od bušnog gipsanog maltera, pod s izvitoperenim parketom, sto i dve stolice nasred dnevne sobe, ukoliko taj naziv ima ikakvog smisla u ovakvom prostoru, orman u kojem je čuvao vesti i slike slavnih ljudi, ćošak iza kojeg je stajala kuhinja, nišu koja je služila kao kupatilo, i tada je rekao, Moram naći načina da se oslobodim ovog ludila, mislio je, očigledno, na sada zauvek nepoznatu ženu, sirota kuća nije ništa kriva, to je samo jedna tužna kuća. Zbog straha da će se san ponoviti, Gospodin Žoze nije pokušao da ponovo zaspi. Ležao je na leđima, gledao u tavanicu iščekujući njeno pitanje, Zašto me gledaš, ali tavanica nije obraćala pažnju na njega, samo ga je ravnodušno gledala. Gospodin Žoze je odustao od čekanja da odande dobije pomoć, moraće sam da reši problem, a najbolji način je da ubedi sebe kako problema i nema, Kad ugine buba i otrov umire s njom, ta pomalo neučtiva poslovica omakla mu se s usana, nazvati nepoznatu ženom otrovnom bubom, zaboravljajući na trenutak da ima otrova s toliko odloženim dejstvom da dovode do posledica tek kada zaboravimo na njihovo poreklo. Zatim, došavši sebi, promrmlja, Oprez, smrt je često otrov sporog dejstva, zatim se upitao, Kada li je i zašto ona počela da umire. Tada je tavanica, naizgled bez ikakve veze, direktne ili indirektne, s onim što je upravo čula, prestala da bude ravnodušna i podsetila, Postoje najmanje tri osobe s kojima još nisi razgovarao, Ko su one, upita Gospodin Žoze, Roditelji i bivši muž, Zaista nije loša ideja porazgovarati s njenim roditeljima, prvo sam razmišljao o tome, ali sam onda odlučio da to ostavim za neku drugu priliku, Ili ćeš to učiniti sada, ili nikada, zasada se i dalje možeš razonoditi koračajući istim putem još malo pre nego što definitivno udariš glavom o zid, Da nisi tavanica koja ne mrda s tog svog mesta, znala bi da to nije bila razonoda, Ali je bila zabava, Koja je razlika, Potraži je u rečnicima, tome i služe, Pitao sam samo onako, svi znaju da nije svaka razonoda zabavna, A šta kažeš za onog drugog, Kojeg drugog, Bivšeg muža, on je verovatno taj koji bi ti mogao reći najviše o nepoznatoj ženi, pretpostavljam da je bračni život, zajednički život, nešto poput uveličavajućeg stakla, pretpostavljam da nema te rezervisanosti ili tajne koje bi bile u stanju da duže vreme odolevaju mikroskopu neprestanog posmatranja, Ima, međutim, i onih koji tvrde da što duže gledaš, to manje vidiš, bilo kako bilo, ne verujem da ima smisla razgovarati s tim čovekom, Bojiš se da on ne počne da govori o razlozima za razvod, ne želiš da čuješ ništa što ne bi bilo u njenu korist, Ljudi uglavnom nisu u stanju da budu pravedni, ni prema sebi, ni prema drugima, stoga bi mi on najverovatnije čitavu priču ispričao tako da samo on bude u pravu, Hm, inteligentna analiza, Nisam glup, Zaista, nisi glup, samo ti treba previše vremena da shvatiš neke stvari, naročito one najjednostavnije, Na primer, Da nemaš nikakvog razloga da tražiš nepoznatu ženu, osim, Osim čega, Osim ljubavi, Samo tavanica može da smisli nešto tako glupo, Čini mi se da sam ti jednom rekla da su tavanice višestruko božje oko, Ne sećam se, Ako ti nisam rekla baš tim rečima, kažem ti sada, Onda mi reci i kako mogu da volim ženu koju ne poznajem, koju nikada nisam video, Pitanje nesumnjivo ima smisla, ali samo ti na njega možeš odgovoriti, To je ideja bez glave i repa, Nema veze ima li glave ili repa, ja ti govorim o drugom delu tela, o srcu, o onome za koje tvrdite da je pokretač i centar osećanja, Ponavljam da ne mogu voleti ženu koju ne poznajem, koju nikada nisam video, osim na nekoliko starih fotografija, Hteo si da je vidiš, hteo si da je upoznaš, a to, složio se ti ili ne, već znači ljubav, Fantazije tavanice, Fantazije tvoje, muške, a ne moje, Uobražena si, misliš da znaš sve o meni, Ne sve, ali nešto mora da sam naučila nakon tolikih godina zajedničkog života, kladim se da nikada nisi pomislio kako ti i ja živimo zajedno, velika razlika među nama je ta što ti obraćaš pažnju na mene samo kada su ti potrebni saveti pa podižeš pogled ovamo, dok ja sve vreme gledam u tebe, božje oko, Shvati moje metafore ozbiljno, ako želiš, ali ne ponavljaj ih kao da su tvoje. Nakon toga, tavanica je odlučila da začuti, osetila je da su se misli Gospodina Žozea već okrenule poseti roditeljima nepoznate žene koju je nameravao da obavi, poslednji korak pre nego što udari glavom o zid, takođe metaforičan izraz koji znači doći do kraja.
Gospodin Žoze je ustao iz kreveta, propisno se doterao, spremio nešto za jelo, pa okrepivši tako fizičke snage, skupio i moralnu snagu kako bi, uz neizbežnu birokratsku uzdržanost, telefonirao roditeljima nepoznate žene, najpre da bi video jesu li kod kuće, a zatim i da bi pitao da li bi mogli odmah danas da prime jednog službenika Matične službe koji mora s njima da razmotri određenu stvar vezanu za njihovu pokojnu ćerku. Da je u pitanju bilo koji drugi poziv, Gospodin Žoze bi izašao da ga obavi iz telefonske govornice s druge strane ulice, međutim, u ovom slučaju postojala je mogućnost da, kada podignu slušalicu, začuju zvuk metalnog novčića kako upada u aparat, čak bi i najmanje nepoverljiva osoba volela da joj objasne zbog čega jedan službenik Matične službe telefonira iz javne govornice, i to još u nedelju, zbog službenih pitanja. Rešenje ove poteškoće, naizgled, bilo je nadohvat ruke Gospodinu Žozeu, dovoljno bi mu bilo da ponovo tajno uđe u Matičnu službu i posluži se telefonom s načelnikovog radnog stola, ali taj postupak ne bi bio manje rizičan, jer iz spiska telefonskih razgovora, koji svakog meseca šalje centrala a proverava, broj po broj, načelnik, neizostavno bi se otkrila nedozvoljena komunikacija, Kakav je ovo poziv, obavljen ovde u nedelju, pitao bi načelnik svoje zamenike, a zatim bi, ne čekajući odgovor, naredio, Odmah pokrenite istragu. Rešenje misterije tajnog poziva bila bi najlakša stvar na svetu, treba samo okrenuti sumnjivi broj i odande čuti informaciju, Tako je, gospodine, toga dana nazvao nas je jedan službenik Matične službe, i ne samo da je nazvao već je i došao kod nas, hteo je da sazna razloge zbog kojih se naša ćerka ubila, rekao je da vam treba zbog statistike, Zbog statistike, Tako je, gospodine, zbog statistike, barem je to ono što nam je rekao, U redu, sada me pažljivo slušajte, Recite, Kako bismo u potpunosti rasvetlili ovaj slučaj, neophodno je da vi i vaš suprug budete spremni da sarađujete s upravom Matične službe, Šta treba da uradimo, Sutra dođite u Matičnu službu da identifikujete službenika koji vas je posetio, Bićemo tamo, Doći će auto po vas. Mašta Gospodina Žozea nije zamislila samo ovaj uznemirujući dijalog, nakon njega je prešla na mentalne predstave onog što će uslediti, roditelje nepoznate žene kako ulaze u Matičnu službu i pokazuju, To je onaj, ili pak kako, dok su još u kolima koja su došla po njih, gledajući službenike kako ulaze, iznenada uzvikuju, To je bio onaj. Gospodin Žoze promrmlja, Gotov sam, nema nikakvog izlaza. Da, postoji, i to lagan i konačan izlaz, ukoliko odustane od odlaska u posetu roditeljima nepoznate žene, ili ako ode kod njih bez prethodne najave, ako jednostavno zakuca na vrata i kaže, Dobar dan, ja sam službenik Centralnog registra Matične službe, oprostite što vas uznemiravam u nedeljno popodne, ali posao u Matičnoj službi se toliko nagomilao, toliko se ljudi rađa i umire, da smo morali preći na režim sa stalnim prekovremenim radom. To bi, bez sumnje, bio najpametniji postupak, onaj koji bi Gospodinu Žozeu zagarantovao najveću moguću sigurnost u budućnosti, no izgleda da su poslednji proživljeni sati, ono ogromno groblje sa svojim raširenim pipcima hobotnice, noć prigušenog meseca i hodajućih senki, drhturavi ples utvarnih svetlosti, stari pastir i ovce, pas, tih kao da su mu iščupali glasnice, grobovi sa zamenjenim brojevima, izgleda da mu je sve to poremetilo misli, obično dovoljno pronicljive i jasne za upravljanje životom, kako inače objasniti zašto uporno ostaje pri ideji da telefonira, a pogotovo je teško razumeti to što pred samim sobom pokušava da se opravda detinjastim objašnjenjem kako će mu telefonski razgovor olakšati put za prikupljanje informacija. Verovao je da mu je poznat obrazac koji može odmah, s ulaza, da razveje svo nepoverenje, da je dovoljno reći, kao što već govori, zavaljen u načelnikovu stolicu, Govorim u ime specijalnog odeljenja Centralnog registra Matične službe, ta reč odeljenje, smatra on, jeste kalauz koji će mu otvoriti sva vrata, konačno, izgleda da ima pravo, s druge strane mu već odgovaraju da je u redu, gospodine, dođite kad god želite, danas nećemo izlaziti iz kuće. Poslednji tračak razuma čini da kroz glavu Gospodina Žozea proleti misao kako je najverovatnije upravo zavezao čvor na konopcu koji će ga udaviti, ali ludilo ga je umirilo, reklo mu je da će spisak telefonskih poziva koji šalje centrala doći tek za nekoliko nedelja a, ko zna, može se čak desiti da načelnik bude tada na odmoru, ili da leži kod kuće bolestan, ili da jednostavno proveru brojeva poveri nekom od zamenika, to ne bi bilo prvi put, a značilo bi da zločin gotovo sigurno neće biti otkriven imajući u vidu da nijednog od zamenika ne raduje taj posao, Dok mačke nema, miševi kolo vode, zaključi Gospodin Žoze mrmljajući, prepuštajući se sudbini. Stavio je telefonski imenik na pravo mesto, precizno ga uskladivši s pravim uglom ploče stola, očistio slušalicu maramicom kako bi izbrisao otiske prstiju i ušao u kuću. Najpre je izglancao cipele, zatim iščetkao odelo, obukao čistu košulju, stavio najbolju kravatu i već se uhvatio za kvaku kada se setio ovlašćenja. Doći u kuću roditelja nepoznate žene i reći prosto, Ja sam osoba koja vam je telefonirala iz Matične službe, svakako ne bi imalo, što se ubedljivosti i važnosti tiče, isti efekat kao kada bi im podmetnuo pod nos zapečaćen, ispečatiran i potpisan papir koji njegovom donosiocu daje puno pravo i moć u izvršavanju svojih funkcija i potpunom ispunjenju zadatka koji mu je naložen. Otvorio je orman, potražio biskupov predmet i izvadio ovlašćenje, međutim, preletevši pogledom po njemu, shvatio je da mu ono ničemu ne služi. Na prvom mestu zbog datuma, koji je prethodio samoubistvu, a zatim zbog samih termina u njemu, na primer, kako mu je naloženo i kako je zadužen da proveri i razjasni sve u vezi s prošlim, sadašnjim i budućim životom nepoznate žene, Ne znam čak ni gde je ona sada, pomisli Gospodin Žoze, a što se tiče budućeg života, u tom trenutku se prisetio one popularne strofe koja kaže, Ono što za smrću stiže, niko nikad videti neće, svak ko je tamo prišo bliže, nije viđen da ovamo šeće. Hteo je da vrati ovlašćenje na mesto, ali u poslednjem trenutku morao je da se pokori stanju duha koje ga je primoravalo da se opsesivno usredsredi na jednu ideju i da ne odustaje od nje dok je ne ostvari. Kada se već setio ovlašćenja, ovlašćenje je morao da ponese. Vratio se u Matičnu službu, otišao do ormana s formularima, no zaboravio je da je taj orman, još od one istrage, uvek zaključan. Prvi put u svom miroljubivom životu osetio je napad besa, toliki da mu je prošlo kroz glavu da udari pesnicom u staklo i pošalje sve dođavola. Srećom, na vreme se setio da zamenik načelnika zadužen za kontrolu potrošnje formulara čuva ključeve tog ormana u jednoj fioci radnog stola i da fioke zamenika, prema strogom pravilu Matične službe, ne smeju biti zaključane, Jedini koji ovde ima pravo na tajne jesam ja, rekao je načelnik, a njegova reč je zakon, koji se, barem u ovom slučaju, ne odnosi na referente i pisare iz prostog razloga što oni, kao što smo videli, rade za običnim stolovima, bez fioka. Gospodin Žoze je uvio desnu ruku u maramicu kako ne bi ostavio ni najmanji trag prstiju koji bi ga odao, uzeo ključ i otvorio orman s formularima. Izvadio je list papira s memorandumom Matične službe, zaključao orman, vratio ključ u zamenikovu fioku, u tom trenutku brava na ulaznim vratima je zaškripala, začulo se pomeranje reze, Gospodin Žoze je na trenutak zastao paralisan, no odmah zatim, kao u onim starim snovima iz detinjstva u kojima bi, bez težine, leteo iznad vrtova i krovova, pomerio se lagano na vrhovima prstiju i, kada je reza potpuno skliznula, Gospodin Žoze je već bio u kući, zadihan, kao da mu se srce popelo u grlo. Prošao je dugi minut dok se s druge strane vrata nije začuo nečiji kašalj, Načelnik, pomisli Gospodin Žoze, osećajući kako mu noge klecaju, pobegao sam u pravi čas, za dlaku. Ponovo se začuo kašalj, snažniji, možda bliži, no za razliku od prvog puta sada je zvučao kao hotimičan, nameran, kao da taj ko je ušao najavljuje svoje prisustvo. Gospodin Žoze je užasnuto gledao u bravu tanušnih vrata koja su ga delila od Matične službe. Nije imao vremena da okrene ključ, vrata su bila zatvorena samo rezom, Ako dođe, ako stisne kvaku, ako uđe ovamo, vrištao je glas u glavi Gospodina Žozea, uhvatiće te na delu, s tim papirom u ruci, s ovlašćenjem na stolu, glas nije rekao ništa više, bilo mu je žao Gospodina Žozea, nije mu govorio o posledicama. Gospodin Žoze je polako krenuo ka stolu, uzeo ovlašćenje i sakrio ga, zajedno s listom uzetim iz ormana, među čaršave na još nenameštenom krevetu. Zatim je seo i čekao. Ako bi ga upitali šta čeka, ne bi znao da odgovori. Prošao je čitav sat i Gospodin Žoze poče da biva nestrpljiv. S druge strane vrata nije dolazio nikakav zvuk. Roditelji nepoznate žene sigurno se već čude kašnjenju službenika Matične službe, polazeći od načela da je hitnost osnovna karakteristika slučajeva u nadležnosti jednog odeljenja, kakva god bila njegova priroda, voda, gas, struja ili samoubistvo. Gospodin Žoze je sačekao još petnaest minuta ne pomerivši se sa stolice. Nakon toga je shvatio da je doneo odluku, nije samo, kao obično, sledio jednu opsesivnu ideju, u pitanju je bila prava odluka, mada on nije bio u stanju da objasni kako ju je doneo. Rekao je gotovo naglas, Šta se mora desiti, desiće se, strah ništa ne rešava. Sa smirenošću, koja ga više nije iznenađivala, otišao je po ovlašćenje i list papira, seo za sto, stavio pred sebe mastilo pa je, prepisavši, skrativši i prilagodivši, sastavio novi dokument. Kao načelnik Centralnog registra Matične službe, dajem na znanje svima, civilnim ili vojnim, privatnim ili javnim licima, koja vide, pročitaju i ispitaju ovo ovlašćenje, da je Taj i Taj primio direktno od mene naređenje i zadatak da proveri i razjasni sve okolnosti u vezi sa samoubistvom Te i Te, naročito njegove uzroke, kako neposredne, tako i dalje, nakon toga tekst je ostao manje-više isti, sve do izričitog imperativa na kraju, Neka tako bude. Na nesreću, papir nije mogao da nosi odgovarajući pečat budući da je ovaj postao nedostupan zbog dolaska načelnika Matične službe, ali ono što mu je davalo težinu bio je autoritet iskazan svakom rečju. Gospodin Žoze je sklonio prvo ovlašćenje među isečke o biskupu, stavio u unutrašnji džep sakoa ono koje je upravo napisao i nepoverljivo pogledao u vrata koja su ga razdvajala od prostorija Matične službe. S one strane je i dalje vladala tišina. Tada je Gospodin Žoze promrmljao, Svejedno mi je da li si tu ili nisi. Krenuo je prema vratima i zaključao ih, odsečno, uz dva brza pokreta zglobom, klik, klak.
Taksi ga je odvezao do kuće roditelja nepoznate žene. Zazvonio je na vrata, otvorila mu je žena od sedamdesetak godina, mlađa, dakle, od gospođe iz prizemlja, s kojom ju je muž prevario pre trideset godina, Ja sam osoba koja vam je telefonirala iz Matične službe, reče Gospodin Žoze, Izvolite, uđite, očekivali smo vas, Oprostite što nisam odmah došao, ali morao sam da rešim jedno drugo hitno pitanje, Nema veze, uđite, uđite, hajdete za mnom. Kuća je bila mračna, teške zavese pokrivale su prozore i vrata, nameštaj je bio masivan, na zidovima su tamnele zlokobne slike s pejzažima koji verovatno nikada nisu postojali. Domaćica je uvela Gospodina Žozea u prostoriju nalik na radni kabinet, gde je čekao muškarac znatno stariji od nje, Ovo je gospodin iz Matične službe, reče žena, Molim vas, sedite, pozva muškarac, pokazujući na stolicu. Gospodin Žoze je izvadio ovlašćenje iz džepa, držeći ga u ruci dok je govorio, Žao mi je što vas uznemiravam u vašoj žalosti, ali tako nalaže služba, ovaj dokument će vam detaljno objasniti u čemu se sastoji moja misija ovde. Predao je papir čoveku, koji ga je prineo veoma blizu očiju i pročitao, rekavši na kraju, Mora da je izuzetno važan taj vaš zadatak kada ga opravdava jedan dokument napisan ovakvim terminima, Takav je stil Matične službe, čak i kada je u pitanju jednostavan zadatak, poput ovog, o ispitivanju razloga jednog samoubistva, Zar mislite da je to malo, Nemojte ine pogrešno shvatiti, hteo sam reći da kakav god zadatak da nam je poveren, a za koji se smatra da je potrebno imati ovlašćenje, stil je ovakav, Retorika autoriteta, Možete je nazvati tako. Žena se umešala, upitavši, A šta Matična služba želi da sazna od nas, Neposredan uzrok samoubistva, na prvom mestu, A na drugom mestu, upita muškarac, Istoriju događaja, okolnosti, predznake, sve što bi nam moglo pomoći da bolje razumemo šta se dogodilo, Zar Matičnoj službi nije dovoljno to što se moja kćerka ubila, Kada sam vam rekao da moram da porazgovaram s vama zbog statistike, pojednostavio sam problem, Sada možete da pojasnite, Prošla su vremena kada smo se zadovoljavali brojkama, danas pokušavamo da saznamo, što je potpunije moguće, psihološki okvir u kojem se odigrava suicidni proces, Zašto, upita žena, kada to neće vratiti život mojoj kćerki, Ideja je da se uspostave parametri za intervenciju, Ne razumem, reče muškarac. Gospodin Žoze se znojio, ispostavilo se da je slučaj bio mnogo komplikovaniji neko što je predvideo, Kakva vrućina, uzviknuo je, Želite li čašu vode, upita žena, Ako vam nije problem, Nipošto, žena je ustala i izašla, vratila se za minut. Dok je pio, Gospodin Žoze je odlučio da promeni taktiku. Spustio je čašu na poslužavnik koji je žena držala u rukama i rekao, Zamislite da se vaša kćerka još nije ubila, zamislite da je istraživanje koje sprovodi Centralni registar Matične službe već omogućilo da se definišu određena uputstva i preporuke koja bi, u krajnjoj liniji, ukoliko su primenjena na vreme, bila u stanju da zaustave ono što sam prethodno nazvao suicidnim procesom, Jeste li to nazvali parametrima za intervenciju, upita čovek, Upravo to, odgovori Gospodin Žoze pa je, ne ostavivši prostora za sledeći komentar, zadao prvi udarac, Ako nismo uspeli da sprečimo vašu kćerku da se ubije, možda ćemo moći, uz vašu saradnju i saradnju drugih ljudi u istoj situaciji, da izbegnemo mnoge tuge i mnoge suze. Žena je plakala, mrmljajući, Moja voljena kći, dok je muškarac otirao oči nadlanicama, suzdržavajući bes. Gospodin Žoze se nadao da neće morati da pribegne poslednjem sredstvu, što bi, pomislio je, bilo glasno i strogo čitanje ovlašćenja, reč po reč, kao vrata koja se jedna za drugima zatvaraju, sve dok slušaocu ne preostane jedan jedini izlaz, da odmah ispuni obavezu da govori. Ukoliko ova mogućnost propadne, neće mu preostati ništa drugo osim da na brzinu smisli neko izvinjenje i povuče se najelegantnije što može. I da se moli da se ovaj tvrdoglavi otac nepoznate žene ne seti da pozove telefonom Matičnu službu kako bi razjasnio posetu službenika po imenu Gospodin Žoze, ne sećam se prezimena. Nije bilo potrebe za tim. Čovek je savio ovlašćenje i vratio ga. Zatim je rekao, Stojimo vam na raspolaganju. Gospodin Žoze je odahnuo, konačno, mogao je da pređe na stvar. Je li vaša kćerka ostavila neko pismo, Nijedno pismo, nijednu reč, To znači da se tek tako ubila, Sigurno nije bilo tek tako, svakako je imala svoje razloge, ali mi ih ne znamo, Moja kćerka je bila nesrećna, reče žena, Niko ko je srećan ne ubija se, prekinuo ju je muž nestrpljivo, A zašto je bila nesrećna, upita Gospodin Žoze, Ne znam, još kao devojčica je bila tužna, ja sam je molila da mi kaže šta joj je, a ona mi je uvek isto odgovarala, nije mi ništa, majko, U tom slučaju uzrok samoubistva nije bio razvod, Naprotiv, ako sam ikada videla svoju kćerku zadovoljnu, bilo je to kada se razvela, Nije se dobro slagala s mužem, Ni dobro ni loše, bio je to brak poput mnogih drugih, Ko je zatražio razvod, Ona, Da li je imala konkretan razlog, Koliko mi znamo, nije, izgledalo je kao da su oboje stigli do kraja puta, Kakav je on, Običan, prilično običan čovek, dobrog karaktera, nikada nam nije dao povoda za nezadovoljstvo, A da li ju je voleo, Mislim da jeste, A ona, da li ga je volela, Verujem da jeste, Pa ipak nisu bili srećni, Nikada to nisu bili, Kakva čudna situacija, Život je čudan, reče čovek. Nastupila je tišina, žena je ustala i izašla. Gospodin Žoze se zaustavio, nije znao da li je bolje da sačeka njen povratak ili da nastavi razgovor. Plašio se da bi mu ispitivanje zbog prekida moglo krenuti pogrešnim tokom, napetost u vazduhu se gotovo mogla opipati. Gospodin Žoze se pitao da li su one muškarčeve reči, Život je čudan, odjek njegove stare veze s gospođom iz prizemlja desno, i da li je nagli ženin izlazak možda odgovor nekoga ko u tom trenutku ne može da odgovori ništa drugo. Gospodin Žoze je uzeo čašu, otpio malo vode kako bi dobio na vremenu, zatim postavio nasumično pitanje, Da li je vaša kćerka radila, Da, bila je profesorka matematike, Gde, U istoj školi koju je pohađala pre fakulteta. Gospodin Žoze je ponovo spustio ruku na čašu, zamalo je oborivši u žurbi, i besmisleno zamucao, Oprostite, oprostite, glas ga je odjednom izdao, čovek ga je posmatrao kako pije, s izrazom prezrive radoznalosti, činilo mu se da Centralni registar Matične službe, sudeći po ovom uzorku, prilično loše stoji sa službenicima, šta vredi pojaviti se naoružan jednim od onih ovlašćenja ako se posle ponašate kao imbecil. Žena je ušla u trenutku kada je muškarac ironično pitao, Zar ne želite da vam dam ime škole, možda bi to moglo biti od neke koristi za uspeh vaše misije, Mnogo vam hvala, Čovek se nagnuo prema sekreteru, napisao na parčetu papira ime i adresu škole, predao ga odsečnim pokretom Gospodinu Žozeu, no osoba koja je sada sedela pred njim više nije bila ista kao ona od pre nekoliko trenutaka, Gospodin Žoze je povratio smirenost setivši se da zna tajnu ove porodice, jednu staru tajnu za koju ovo dvoje nisu mogli ni da zamisle da je on zna. Iz te misli je usledilo sledeće pitanje, Znate li da li je vaša kćerka vodila dnevnik, Ne verujem, barem nisam našla ništa slično, reče majka, Ali mora da postoje papiri, beleške, zapisi, uvek ih ima, ukoliko biste mi dozvolili da ih pregledam, možda bih mogao naći nešto važno, Još nismo bacili ništa iz stana, reče otac, niti znam kada ćemo to učiniti, Je li vaša ćerka živela u iznamljenom stanu, Ne, bio je njeno vlasništvo, Razumem. Nastupila je pauza, Gospodin Žoze je lagano otvorio ovlašćenje, pogledao ga od vrha do dna kao da proverava koje mu to moći još stoje na raspolaganju, zatim je rekao, Ako mi dozvolite da odem tamo, u vašem prisustvu, naravno, Ne, odgovor je bio oštar, kratak, Moje ovlašćenje, podsetio je Gospodin Žoze, Vaše ovlašćenje će se zasada zadovoljiti informacijama koje ste već dobili, reče čovek i dodade, Ako želite, možemo nastaviti razgovor sutra, u Matičnoj službi, sada oprostite, imam drugih obaveza, Nije potrebno da dolazite u Matičnu služu, ono što sam čuo o događajima koji su prethodili samoubistvu čini mi se dovoljnim, odgovori Gospodin Žoze, ali imam još tri pitanja, Recite, Od čega je umrla vaša kćerka, Popila je preveliku količinu tableta za spavanje, Je li bila sama kod kuće, Jeste, A mermerna ploča na grobu, jeste li je već postavili, Radimo na tome, čemu to pitanje, Onako, iz čiste radoznalosti. Gospodin Žoze ustade. Ja ću vas ispratiti, reče žena. Kada su stigli do hodnika, prinela je prst usnama i dala mu znak da sačeka. Iz fioke stočića koji je tu stajao, oslonjen na zid, bešumno je izvukla mali svežanj ključeva. Zatim ga je, otvarajući vrata, spustila Gospodinu Žozeu u ruku, To su njeni ključevi, šapnula je, ovih dana ću svratiti u Matičnu službu po njih. Pa mu je, prišavši još bliže, gotovo u jednom dahu, došapnula adresu.


.

Gospodin Žoze je zaspao kao klada. Nakon povratka iz rizične ali uspešne posete roditeljima nepoznate žene hteo je da zapiše u beležnicu izuzetne događaje tog vikenda, ali bio je toliko pospan da je uspeo da stigne samo do razgovora s pisarem Centralnog groblja. Otišao je u krevet bez večere, zaspao za manje od dva minuta i, otvorivši oči u praskozorje, otkrio je da je, neznano kako ni kada, odlučio da ne ide na posao. Bio je ponedeljak, najgori dan za izostanak iz službe, pogotovo za jednog pisara. Kakav god razlog izostanka da se navede, i koliko god bi on ubedljivo zvučao u nekoj drugoj prilici, stajala je sumnja da je u pitanju samo lažni izgovor čiji je cilj isključivo produžetak nedeljne lenjosti na dan zakonski i tradicionalno posvećen poslu. Nakon uzastopnih i sve težih prekršaja u ponašanju počinjenih otkako je počeo da traga za nepoznatom ženom, Gospodin Žoze je svestan da bi se nedolazak na posao mogao pretvoriti u kap koja će prevršiti meru šefovog strpljenja. Ta preteča očekivanja, međutim, nisu dovoljna da pokolebaju čvrstinu njegove odluke. Iz dva jaka razloga, ono što Gospodin Žoze mora da obavi ne može da sačeka slobodno popodne. Prvi je taj što će ovih dana majka nepoznate žene doći u Matičnu službu po ključeve, drugi što škola, kao što Gospodin Žoze odlično zna, i to na osnovu mučnog iskustva, ne radi vikendom.
Uprkos odluci da ne ode na posao, Gospodin Žoze je ustao veoma rano. Hteo je da bude daleko odatle kada se Matična služba bude otvorila, kako se ne bi desilo da se zamenik načelnika seti da pošalje nekog da mu zakuca na vrata, da upita je li ponovo bolestan. Dok se brijao, razmišljao je da li je bolje prvo posetiti stan nepoznate žene ili školu, no na kraju se odlučio za školu, ovaj čovek pripada onom mnoštvu ljudi koji važnije stvari uvek ostavljaju za kasnije. Upitao se i da li treba da ponese ovlašćenje, ili bi, naprotiv, bilo opasno pokazati ga, treba imati u vidu da jedan direktor škole, zbog obaveza svoje službe, mora biti obrazovana i informisana, načitana osoba, zamislimo da mu se termini u kojima je sastavljen dokument učine neobičnim, ekstravagantnim, preteranim, zamislimo da zahteva da čuje razloge zbog čega mu nedostaje zvanični pečat, razboritost zahteva da ostavi ovo ovlašćenje pored onog drugog, među biskupovom nevinom gomilom papira, Identifikaciona kartica službenika Centralnog registra Matične službe trebalo bi da bude više nego dovoljna, zaključi Gospodin Žoze, na kraju krajeva, samo ću potvrditi jedan konkretan, objektivan podatak, činjenicu da je u toj školi radila kao profesorka matematike žena koja se ubila. Kada je izašao iz kuće, bilo je još veoma rano, radnje su bile zatvorene, pogašenih svetala, spuštenih zasuna, saobraćaj jedva primetan, verovatno tek sada najveći ranoranilac među službenicima Centralnog registra Matične službe ustaje iz kreveta. Kako ne bi bio viđen u okolini, Gospodin Žoze se sklonio u park dva bloka daleko od glavne avenije, one kojom je išao autobus koji ga je odveo do kuće gospođe iz prizemlja desno, onog popodneva kada je video načelnika kako ulazi u Matičnu službu. Osim u slučaju da unapred zna da je tu, niko ga ne bi mogao razaznati među žbunjem, među niskim granama drveća. Zbog rose Gospodin Žoze nije seo na klupu, vreme mu je prolazilo u šetnji stazama parka, zabavljao se posmatrajući cveće i pitajući se kako li se zove, nije ni čudo da tako malo zna o botanici neko ko je ceo život proveo između četiri zida udišući oštar miris starog papira, još oštriji svaki put kada kroz vazduh prostruji onaj miris hrizantema i ruže o kojem smo govorili na prvoj stranici ove pripovesti. Kada je sat označio vreme otvaranja Centralnog registra Matične službe za stranke, Gospodin Žoze, već na sigurnom od mogućih neželjenih susreta, krenu ka školi. Nije žurio, na raspolaganju je imao ceo dan, zato je rešio da pešači. Izlazeći iz parka, nije bio siguran u kom pravcu da krene, pomislio je kako, da je kupio mapu grada, kao što je nameravao, ne bi sada morao da moli policajca za pomoć, ali zapravo mu je situacija u kojoj zakon savetuje zločin pružila izvesno sablažnjivo zadovoljstvo. Slučaj nepoznate žene stigao je do kraja, nedostajalo je samo da se raspita u školi, zatim da pretraži stan, ako bude imao vremena, otići će u još jednu kratku posetu gospođi iz prizemlja desno da joj ispriča poslednje događaje, i to je sve. Upitao se kako će živeti ubuduće, hoće li se vratiti svojoj zbirci slavnih ljudi, na nekoliko kratkih trenutaka zamislio je sebe kako sedi za stolom uveče i, uz gomilu novina i časopisa, secka vesti i fotografije predviđajući koja će slavna osoba da se vine ili, naprotiv, da klone, u prošlosti je nekoliko puta unapred predvideo sudbinu izvesnih ljudi koji su kasnije postali važni, nekoliko puta je prvi posumnjao da će lovorike nekog čoveka ili žene početi da venu, da se boraju, da trunu, Sve završi u smeću, reče Gospodin Žoze, ne znajući u tom trenutku da li to misli na izgubljenu slavu ili na svoju zbirku.
Sa suncem obasjanom fasadom, zelenim drvećem kraj ograde, procvetalim lejama cveća, ništa u izgledu škole nije podsećalo na mračnu zgradu u koju je Gospodin Žoze ušao jedne kišne noći penjući se uz njene zidove i provalivši unutra. Sada je ušao na glavni ulaz, rekavši jednoj službenici, Moram da razgovaram s direktorom, ne, nisam službenik ministarstva obrazovanja, nisam ni prodavac školskog pribora, ja sam službenik Centralnog registra Matične službe, u pitanju je službena stvar. Žena je preko lokala prenela nekome da je došao posetilac, zatim je rekla, Izvolite se popeti, gospodin direktor je u sekretarijatu, na drugom spratu, Hvala najlepše, reče Gospodin Žoze i poče mirno da se penje stepenicama, da je sekretarijat na drugom spratu, to je on već znao. Direktor je razgovarao s nekom ženom koja mora da je bila šefica, govorio joj je, Potreban mi je taj grafikon do sutra, na šta je ona odgovorila, Možete računati na to, gospodine direktore, Gospodin Žoze zastade na vratima čekajući da primete njegov dolazak. Direktor je završio razgovor, pogledao ga, tek tada je Gospodin Žoze rekao, Dobar dan, gospodine direktore, zatim je, držeći identifikacionu karticu u ruci prišao tri koraka, Kao što možete da se uverite, ja sam službenik Centralnog registra Matične službe, dolazim zbog jedne službene stvari. Odmahnuvši rukom, direktor je odbio identifikacionu karticu, zatim je upitao, O čemu se radi, U pitanju je jedna profesorka, Kakve veze ima Matična služba s profesorima ove škole, Kao profesorima, ništa, već s individuama koje one predstavljaju, ili su predstavljale, Molim vas, objasnite, Sprovodimo jedno istraživanje o fenomenu suicida, kako u njegovim psihološkim, tako i u sociološkim dometima, a ja sam zadužen za slučaj jedne gospođe koja je bila profesorka matematike u ovoj školi i koja se ubila. Direktorovo lice se rastužilo, Sirota žena, reče, to je jedna tužna priča koju niko od nas, do dana današnjeg, ne može da shvati, Prvi postupak koji ću morati da sprovedem, reče Gospodin Žoze koristeći najzvaničniji mogući jezik, biće konfrontacija identifikacionih elemenata iz arhiva Matične službe s profesorkinom profesionalnom registracijom, Pretpostavljam da mislite na naš spisak zaposlenih, Tako je. Direktor se okrenuo ka šefici sekretarijata, Pronađite mi taj izvod, Još ga nismo uklonili iz fioke, reče žena pravdajući se, dok je prelazila prstima preko dosijea u jednoj od fioka, Evo ga, reče. Gospodin Žoze oseti snažan grč u stomaku, kroz glavu mu je sevnuo nagoveštaj vrtoglavice koji je, srećom, samo na tome i ostao, zaista, nervni sistem ovog čoveka nalazi se u vrlo jadnom stanju, ali moramo priznati da su okolnosti takve, dovoljno je setiti se da mu je izvod koji mu sada pokazuju bio nadohvat ruke, trebalo je samo da otvori onu fioku s natpisom Profesori, međutim, kako je tada mogao i da zamisli da je devojčica za kojom je tragao predavala matematiku baš u školi koju je pohađala. Prikrivajući uznemirenost, ali ne i drhtanje ruku, Gospodin Žoze se pretvarao da poredi školski izvod s kopijom izvoda iz Matične službe, zatim reče, To je ista osoba. Direktor ga je posmatrao sa zanimanjem, Jeste li dobro, upita, na šta je on odgovorio jednostavno, To je normalno, nisam više mlad, Pretpostavljam da ćete želeti da mi postavite određena pitanja, Tako je, Hajdete za mnom, pođimo u moj kabinet. Gospodin Žoze se smešio u sebi dok je hodao za direktorom, Ja nisam znao da je njen izvod tamo, a ti ne znaš da sam prespavao jednu noć na tvojoj sofi. Ušli su u kabinet, direktor je naglasio, Nemam mnogo vremena, ali stojim vam na raspolaganju, sedite, i pokaza rukom na sofu koja je posetiocu poslužila kao krevet, Hteo bih da znam, reče Gospodin Žoze, da li ste primetili neke promene u njenom duševnom stanju u danima koji su prethodili samoubistvu, Nikakve, uvek je bila diskretna, tiha osoba, Da li je bila dobra profesorka, Među najboljima koje je škola imala, Da li je imala prijatelje među kolegama, Na koju vrstu prijatelja mislite, Prosto prijatelje, Bila je draga, ljubazna prema svima, ali ne verujem da neko odavde može reći da je s njom bio u prijateljskim odnosima, A učenici, jesu li je poštovali, Veoma, Je li bila zdrava, Koliko znam, jeste, Čudno, Šta je čudno, Već sam razgovarao s roditeljima i sve što sam čuo od njih, uz ovo što sada čujem, naizgled upućuje na neobjašnjivo samoubistvo, Pitam se, reče direktor, može li samoubistvo uopšte biti objašnjeno, Mislite na ovo, Mislim na samoubistvo uopšte, Ponekad ostavljaju pisma, Istina, ali ne znam da li se može nazvati objašnjenjem ono što u njima piše, u životu ima toliko toga što treba objasniti, To je istina, Evo, na primer, kako objasniti ono što se dogodilo ovde nekoliko dana pre samoubistva, Šta se dogodilo, Provalili su nam u školu, Da, Kako znate, Oprostite, moje da je trebalo da bude upitno, možda ga nisam dobro naglasio, u svakom slučaju, provale je obično lako objasniti, Osim kada se provalnik popne preko krova, razbije staklo na prozoru i uđe, kreće se po celoj zgradi, spava na mojoj sofi, jede šta nađe u frižideru, koristi pribor iz ambulante, a zatim ode ne odnevši ništa, Zašto kažete da je spavao na vašoj sofi, Zato što je na podu bilo ćebe kojim obično pokrivam kolena da se ne bih prehladio, ni ja nisam više mlad, kao što ste lepo primetili, Jeste li prijavili policiji, Čemu, budući da nije bilo pljačke, to nije imalo smisla, policija bi mi rekla kako je njen zadatak da istražuje zločine, a ne da razotkriva misterije, Čudno, nema sumnje, Svuda smo proveravali, sve prostorije, sef je bio netaknut, sve je bilo na svom mestu, Osim ćebeta, Da, osim ćebeta, recite mi, imate li objašnjenje za to, Trebalo bi pitati provalnika, on bi morao da zna, nakon tih reči, Gospodin Žoze je ustao, gospodine direktore, neću vam više oduzimati vreme, zahvaljujem vam na pažnji koju ste posvetili nesrećnom slučaju što me je doveo ovde, Ne verujem da sam vam mnogo pomogao, Verovatno ste imali pravo kada ste rekli kako možda nijedno samoubistvo ne može biti objašnjeno, Racionalno objašnjeno, da se razumemo, Kao da je naprosto samo otvorila vrata i izašla, Ili ušla, Da, ili ušla, u zavisnosti od tačke gledišta, Eto vam odličnog objašnjenja, U pitanju je bila metafora, Metafora je uvek bila najbolje objašnjenje, Prijatan dan, gospodine direktore, od srca vam zahvaljujem, Prijatno, bilo je zadovoljstvo razgovarati s vama, očigledno, ne mislim na tužan događaj, već na vas, Naravno, to je samo fraza, Ispratiću vas do stepeništa. Kada je Gospodin Žoze već silazio niz drugi niz stepenica, direktor se setio da ga nije pitao za ime, Nije važno, pomislio je, to je gotova priča.
To ne bi mogao reći Gospodin Žoze, njemu je preostao još poslednji korak, da potraži i pronađe u stanu nepoznate žene neko pismo, dnevnik, običan papir na kome je ostao uzdah, krik, ne-mogu-više, koji svaki samoubica ima strogu obavezu da ostavi za sobom pre nego što se povuče iza vrata, kako bi oni koji ostaju s ove strane mogli da smire alarme sopstvene savesti govoreći, Sirotica, imala je svoje razloge. Međutim, koliko puta treba ponoviti da je ljudski duh omiljeni dom protivrečnosti, štaviše, nije uočeno da one uopšte mogu da napreduju ili da jednostavno postoje mimo njega, pa to mora da je razlog što Gospodin Žoze šeta naokolo po gradu, od jednog kraja na drugi, gore, dole, kao da je izgubljen bez mape i bez vodiča, a savršeno dobro zna šta mu valja činiti poslednjeg dana, jer sutra će već biti drugo vreme, ili će on biti drugačiji u vremenu istom kao ovo, a dokaz da to zna jeste što se pitao, Nakon ovoga, ko ću biti ja sutra, kakvu vrstu pisara će imati Centralni registar Matične službe. Dva puta je prošao pored kuće nepoznate žene, dva puta nije stao, plašio se, ne pitajmo ga čega, to je jedna od najvidljivijih protivrečnosti, Gospodin Žoze hoće i neće, želi i boji se svoje želje, takav je bio celog života. Sada, da bi dobio na vremenu, da bi odložio ono što zna da je neizbežno, smatra da prvo treba da ruča u, kako nalaže njegov skroman budžet, nekom jeftinom restoranu, i to daleko od ovog mesta, da neki radoznali komšija ne posumnja u namere čoveka koji je već dva puta tuda prolazio. Mada se njegov izgled ne razlikuje od uobičajenog izgleda poštenih ljudi, činjenica je da spoljašnjost nikada ne pruža čvrste garancije, izgled veoma vara, zato se i zove izgled, čak i u ovom slučaju, ukoliko uzmemo u obzir težinu godina i krhku konstituciju, nikome ne bi palo na pamet da kaže, na primer, kako Gospodin Žoze živi od upadanja u kuće po noći. Rastegao je skroman ručak koliko god je mogao, kada je ustao od stola, već je davno prošlo tri sata pa je, bez žurbe, kao da se vuče, krenuo ka ulici gde je živela nepoznata žena. Pre nego što je skrenuo za poslednji ćošak, zastao je, duboko uzdahnuo, Nisam plašljivac, pomislio je ohrabrivši se, ali jeste bio, kao i toliki hrabri ljudi, neustrašivi za jedno, kukavice za drugo, to što je proveo noć na groblju neće mu sada umiriti klecanje kolena. Zavukao je ruku u unutrašnji džep sakoa, napipao ključeve, jedan od njih, od poštanskog sandučeta, mali, uzan, sam po sebi je isključen, preostala dva su bila gotovo ista, ali jedan je otvarao ulaznu kapiju, a drugi vrata od stana, daj bože da pogodi iz prve, ako zgrada ima vratarku i ako je od onih koji skaču na najmanji zvuk, kakvo objašnjenje da joj da, mogao bi reći da je došao s dopuštenjem roditelja gospođe koja se ubila, da dolazi zbog inventara imovine, ja sam službenik Centralnog registra Matične službe, gospođo, izvolite moju karticu, kao što vidite, poverili su mi ključeve stana. Gospodin Žoze je pogodio ključ iz prvog pokušaja, čuvarka kapije, ukoliko ju je i bilo u zgradi, nije se pojavila da ga pita, Kuda ste krenuli, gospodine, prava je istina ona poslovica da je najbolji čuvar vinograda strah da će čuvar doći, zato Gospodin Žoze savetuje sebe da najpre pobedi strah, a zatim će videti ima li čuvara. Iako stara, zgrada ima lift, s ovako otežalim nogama Gospodin Žoze nikada ne bi stigao do šestog sprata, gde je živela profesorka matematike. Vrata su zaškripala dok su se otvarala prepavši posetioca, koji je odjednom počeo da sumnja u opravdanje spremljeno za vratarku u slučaju da se ova umeša. Brzo je šmugnuo u stan, zatvorio vrata veoma pažljivo i našao se usred guste polutame, kojoj je malo nedostajalo da pređe u potpun mrak. Opipao je zid pored okvira vrata, našao prekidač, ali je mudro odlučio da ga ne uključuje, moglo bi da bude opasno upaliti svetlo. Oči Gospodina Žozea postepeno su se navikavale na polumrak, reklo bi se da se isto dešava svima u sličnoj situaciji, ali ono što ljudi uglavnom ne znaju jeste da pisari Centralnog registra Matične službe, zahvaljujući čestim odlascima u arhivu mrtvih, na koje su primorani, nakon izvesnog vremena stiču krajnje neuobičajene sposobnosti optičkog prilagođavanja. Dobili bi i mačje oči da ih prethodno ne sustignu godine za penziju.
Iako je pod bio zastrt tepihom, Gospodin Žoze je smatrao da je bolje izuti cipele kako bi izbegao bilo kakav udarac ili potres koji bi mogao odati njegovo prisustvo stanarima s donjeg sprata. Izuzetno pažljivo je navukao zastore jednog od prozora koji je gledao na ulicu, otvorivši ih taman toliko da unutra prodre malo svetla. Bio je u spavaćoj sobi. U njoj su se nalazili komoda, orman, noćni stočić. Krevet, uzan, samački, kako se nekada govorilo. Nameštaj je bio jednostavnih i pravih linija, sušta suprotnost sumornom i teškom nameštaju u kući njenih roditelja. Gospodin Žoze je obišao ostale prostorije, koje su se svodile na dnevnu sobu s uobičajenim sofama i policom za knjige od kraja do kraja zida, manju prostoriju koja je služila kao radna soba, minijaturnu kuhinju, krajnje svedeno kupatilo. Tu je živela žena koja se ubila iz nepoznatih razloga, koja je bila udata pa se razvela, koja je mogla da se vrati u roditeljski dom nakon razvoda, no koja je radije nastavila da živi sama, žena koja je, kao i sve druge, bila devojčica i devojka, ali koja je već tada, na izvestan, neopisiv način bila žena u koju je odrasla, profesorka matematike čije je ime dok je bila živa stajalo zapisano u registru Matične službe zajedno s imenima svih živih ljudi u ovom gradu, žena čije se ime nakon smrti vratilo među žive jer ga je ovaj Gospodin Žoze spasao od smrti, samo ime, ne i nju, ne može to običan pisar. Budući da su vrata svih prostorija bila otvorena, dnevno svetlo je tu i tamo obasjavalo ceo stan, ali Gospodin Žoze će morati da požuri s potragom ako ne želi da je prekine na pola puta. Otvorio je fioku na sekreteru, ovlaš prešao pogledom po njenom sadržaju, učinilo mu se da su u pitanju zadaci iz matematike, računi, jednačine, ništa što bi mu moglo razjasniti razlog smrti žene koja je sedela u ovoj stolici, koja je palila ovu lampu, koja je držala ovu olovku i pisala njome. Gospodin Žoze je lagano zatvorio fioku, počeo da otvara sledeću, ali nije dovršio pokret, zastao je da razmisli tokom dugog minuta, ili je u pitanju bilo tek nekoliko sekundi dugih kao sati, potom je naglo gurnuo fioku, potom je izašao iz prostorije, potom je seo na jednu od malih sofa u dnevnoj sobi i tu ostao. Gledao je stare zakrpljene čarape na nogama, pantalone bez poruba, pomalo okraćale, bele i tanke potkolenice, gotovo bez malja. Osećao je kako mu se telo prilagođava mekom udubljenju u štofu i oprugama sofe koje je ostavilo drugo telo, Nikada više neće sedeti ovde, promrmljao je. Tišinu, naizgled potpunu, prekidao je žamor ulice, naročito kada bi, s vremena na vreme, prošao poneki automobil, no u vazduhu se osećalo i isprekidano disanje, lagano pulsiranje, možda tako dišu kuće kada ostanu same, ova verovatno još nije primetila tuđe prisustvo. Gospodin Žoze reče sebi kako još ima fioka koje treba pregledati, onih na komodi, gde se obično čuvaju najintimnije stvari, one u noćnom stočiću, gde se obično čuvaju intimnosti druge prirode, orman, misli kako, ukoliko bude otvorio orman, neće odoleti da pređe prstima preko obešenih haljina, kao da miluje dirke nemog klavira, misli kako će ih podići ne bi li osetio njenu aromu, parfem, sam miris. A ima i fioka u sekreteru koje još nije pregledao, i zatvorenih delova u polici s knjigama, mora da se negde krije ono zbog čega je došao, pismo, dnevnik, oproštaj, znak poslednje suze. Čemu to, upitao se, pretpostavimo da taj papir postoji, da ga ja pronađem, da ga pročitam, neće zbog toga njena odeća prestati da bude prazna, neće zadaci iz matematike dobiti rešenja, neće se rešiti nepoznate u jednačini, prekrivač na krevetu neće biti namešten, nabor na marami neće prionuti uz grudi, svetiljka kraj uzglavlja neće obasjati stranicu knjige, što je gotovo, gotovo je. Gospodin Žoze se nagnuo napred, spustio čelo među dlanove, kao da želi da i dalje razmišlja, ali nije tako, nije mu preostalo misli. Svetlost je iznenada ugasnula, mora da je neki oblak prešao preko neba. U tom trenutku je zazvonio telefon. Nije ga ranije primetio, ali eto ga, na jednom stočiću, u jednom ćošku, kao predmet koji se retko koristi. Uključila se sekretarica, jedan ženski glas rekao je broj telefona i dodao, Nisam kod kuće, nakon signala ostavite poruku. Ko god da je zvao, prekinuo je vezu, neki ljudi mrze da razgovaraju s mašinom, ili je u ovom slučaju u pitanju greška, zaista, ako ne prepoznamo glas na telefonskoj sekretarici, nema smisla ostavljati poruku. To bi trebalo objasniti Gospodinu Žozeu, koji nikada u životu nije izbliza video sličan aparat, ali on verovatno ne bi obraćao pažnju na objašnjenja, toliko ga je uznemirilo ono malo reči koje je čuo, Nisam kod kuće, nakon signala ostavite poruku, da, nije kod kuće, nikada više neće biti kod kuće, ostao je samo njen glas, dubok, prigušen, naizgled rasejan, kao da je mislila na nešto drugo dok je snimala poruku. Gospodin Žoze reče, Možda će ponovo nazvati, pa je s tom nadom presedeo na sofi duže od sat vremena, polumrak u kući polako je bivao sve gušći a telefon nije ponovo zazvonio. Tada je Gospodin Žoze ustao, Moram da idem, promrmljao je, no pre nego što je izašao, još jednom je obišao stan, ušao u sobu, gde je bilo više svetla, za trenutak seo na ivicu kreveta, nekoliko puta lagano prešao rukom preko izvezenog poruba na čaršavu, zatim je otvorio orman, tu su stajale haljine žene koja je rekla poslednje reči, Nisam kod kuće. Nagnuo se ka njima sve dok ih nije dotakao obrazom, miris koji su širile mogao se nazvati mirisom odsutnosti, ili je možda pre u pitanju onaj parfem ruže i hrizanteme koji se ponekad prospe po Matičnoj službi.
Vratarka se nije pojavila da ga pita odakle ide, zgrada je tiha, deluje pusto. Ta tišina je porodila u glavi Gospodina Žozea jednu ideju, najsmeliju u njegovom životu, A da prenoćim ovde, kad bih prespavao u njenom krevetu, niko ne bi saznao za to. Recite Gospodinu Žozeu da nema ničeg lakšeg, da samo mora ponovo da se popne liftom, uđe u stan, izuje cipele, možda će čak neko ponovo pogrešiti broj, Ako se to dogodi, imaćeš zadovoljstvo da ponovo čuješ prigušen i dubok glas profesorke matematike, Nisam kod kuće, reći će ona, a ako tokom noći, dok ležiš u njenom krevetu, neki prijatan san uzbudi tvoje ostarelo telo, znaš i sam, pomoć je pri ruci, samo treba da paziš na čaršave. To je sarkazam i prostakluk koji Gospodin Žoze ne zaslužuje, njegova smela ideja, više romantična nego smela, kako je došla, tako je i otišla, i on više nije u zgradi već napolju, izgleda da mu je bolno sećanje na dve stare zakrpljene čarape i na bele mršave potkolenice, gotovo bez malja, pomoglo da izađe. Ništa na svetu nema smisla, promrmlja Gospodin Žoze, pa pođe u pravcu ulice u kojoj živi gospođa iz prizemlja desno. Pada veče, Matična služba je odavno zatvorena, ovom pisaru nije preostalo još mnogo sati da izmisli priču koja će opravdati celodnevno odsustvo s posla. Svi znaju da nema rođake kojima bi morao da pritekne u pomoć u hitnim slučajevima, a čak i da ih ima, ne bi bilo opravdanja za njegov slučaj, jer budući da živi tik uz Matičnu službu, trebalo je samo da otvori vrata i kaže, Zbogom, do sutra, umire mi jedna rođaka. Gospodin Žoze odlučuje da bude spreman na sve, da ga mogu otpustiti ako žele, da ga izbace iz službe, možda pastiru treba pomoćnik za premeštanje grobnih brojeva, pogotovo ako namerava da proširi svoje polje delovanja, zapravo, nema razloga ograničiti se na samoubice, na kraju krajeva, mrtvi su isti, ono što se može raditi s jednima, može se raditi sa svima, pomešati ih, pobrkati ih, nije važno, svet nema smisla.
Kada je Gospodin Žoze zakucao na vrata gospođe iz prizemlja desno, mislio je samo na šoljicu čaja koju će popiti. Pokucao je jednom, dvaput, ali niko nije otvorio. Zbunjen, uznemiren, pozvonio je na vrata stana u prizemlju levo. Pojavila se neka gospođa koja ga je neljubaznim tonom upitala, Šta želite, Tamo niko ne otvara, Pa šta, Da li biste mogli da mi kažete da li se nešto desilo, Šta to, Neka nesreća, neka bolest, na primer, Moguće je, došla su ambulantna kola po nju, Kada je to bilo, Pre tri dana, A je li bilo još nekih vesti, da ne znate možda gde se ona nalazi, Ne, gospodine, a sada me izvinite. Žena je zalupila vrata, ostavivši Gospodina Žozea u mraku. Sutra ću morati da idem po bolnicama, pomisli. Bio je iscrpljen, čitav dan je trčao s jednog kraja na drugi, čitav dan uzbuđenja, a sada još i ovaj šok. Izašao je iz zgrade i zastao na trotoaru pitajući se da li bi mogao još nešto da uradi, da pita druge stanare, ne mogu baš svi biti tako neljubazni kao žena iz prizemlja levo, Gospodin Žoze je ponovo ušao u zgradu, popeo se stepenicama do drugog sprata, zazvonio na vrata majke s detetom i ljubomornim mužem, u ovo doba sigurno se vratio s posla, ali nema veze, Gospodin Žoze će samo pitati znaju li nešto o komšinici iz prizemlja desno. Svetlo na stepeništu je upaljeno. Vrata su se otvorila, žena ne nosi dete u naručju i ne prepoznaje Gospodina Žozea, Šta želite, upita, Oprostite na smetnji, došao sam u posetu gospođi iz prizemlja desno, ali ona nije kod kuće, a komšinica iz stana pored rekla mi je da su je pre tri dana odvezla ambulatna kola, Da, tako je, Da ne znate možda gde se nalazi, u kojoj bolnici, ili je kod nekih rođaka. Pre nego što je majka deteta imala vremena da odgovori, jedan muški glas pitao je iz stana, Ko je, ona je okrenula glavu, Jedan čovek se raspituje za komšinicu iz prizemlja, zatim je pogledala u Gospodina Žozea i rekla, Ne, ne znamo ništa. Gospodin Žoze je spustio glas i upitao, Zar me ne prepoznajete, ona je oklevala, Ah, da, sećam se, reče šapatom, pa lagano zatvori vrata.
Našavši se na ulici, Gospodin Žoze zaustavi taksi, Odvedite me do Matične službe, reče rastrojeno vozaču. Više bi voleo da se vratio peške kako bi uštedeo ono malo novca i završio dan kako ga je i započeo, ali od umora nije bio u stanju da načini ni korak više. Tako je barem on mislio. Kada je taksista najavio, Stigli smo, Gospodin Žoze je video da nije ispred svoje kuće već na kapiji Matične službe. Nije vredelo objašnjavati čoveku da treba da obiđe trg i nastavi bočnom ulicom, na kraju krajeva, treba da prepešači svega pedesetak metara, ni toliko. Platio je poslednjim novcem, izašao i, kako je stupio na trotoar i podigao glavu, video je da su prozori Matične službe osvetljeni, Ponovo, pomisli, odmah mu je iščilela briga za sudbinu gospođe iz prizemlja desno i sećanje na majku s detetom, sada je problem naći opravdanje za naredni dan. Zašao je za ćošak, eno njegove kuće, niske, gotovo urušene, naslonjene o visoki zid zgrade koja je delovala spremna da je spljeska. Tada su svirepi prsti ščepali srce Gospodina Žozea. U kući je gorelo svetlo. Bio je siguran da ga je ugasio kada je izašao, ali, imajući u vidu zbrku koja već toliko dana caruje u njegovoj glavi, prihvatio bi mogućnost da je zaboravio da nema onog drugog svetla, onog u Matičnoj službi, onih pet jarko obasjanih prozora. Gurnuo je ključ u bravu, znao je koga će ugledati, pa zastade na pragu, kao da mu društvene konvencije nalažu da se pretvara kako je iznenađen. Načelnik je sedeo za stolom, a pred njim su se nalazili brižljivo poređani nekakvi papiri. Gospodin Žoze nije morao da prilazi kako bi saznao o čemu se radi, dva lažna ovlašćenja, školski izvodi nepoznate žene, beležnica, omot predmeta iz Matične službe sa zvaničnim dokumentima. Uđite, reče načelnik, ovo je vaša kuća. Pisar je zatvorio vrata, krenuo ka stolu i stao. Nije govorio, osećao je u mozgu vir u kojem su mu se rastvarale sve misli. Sedite, već sam vam rekao da je ovo vaša kuća. Gospodin Žoze primeti na školskim izvodima ključ identičan njegovom. Gledate u ključ, upita načelnik, pa mirno nastavi, Nemojte misliti da je u pitanju nezakonita kopija, kuće službenika, dok ih je bilo, uvek su imale dva ključa za vrata koja ih spajaju s Matičnom službom, jedan, naravno, za ličnu upotrebu, a drugi u vlasništvu Matične službe, sve se slaže, kao što vidite, Osim što ste ušli ovde bez moje dozvole, uspeo je da izgovori Gospodin Žoze, Nije mi bila potrebna, vlasnik ključa je vlasnik kuće, recimo da smo obojica vlasnici ove kuće, kao što ste se i vi smatrali dovoljno vlasnikom Matične službe da uklonite zvanična dokumenta iz arhiva, Mogu da pojasnim, Nije potrebno, redovno sam pratio vaše aktivnosti, osim toga, vaša beležnica bila mi je od velike pomoći, koristim priliku da vam čestitam na odličnom stilu i prikladnom jeziku, Sutra ću dati otkaz, Koji ja neću prihvatiti. Gospodin Žoze pogleda iznenađeno, Nećete prihvatiti, Ne, neću prihvatiti, Zašto, ako smem da pitam, Smete, budući da sam gotovo postao saučesnik u vašim nezakonitim aktivnostima, Ne razumem. Načelnik je uzeo predmet nepoznate žene, zatim rekao, Razumećete, nego mi prvo ispričajte šta se dogodilo na groblju, poslednje što pominjete u svojim beleškama jeste razgovor koji ste vodili s tamošnjim pisarem, Priča bi dugo trajala, Ukratko, kako bih imao kompletnu sliku, Prošao sam peške Centralno groblje sve do parcele sa samoubicama, spavao sam pod maslinom, kada sam se sledećeg jutra probudio, našao sam se među stadom ovaca, zatim sam saznao da se pastir zabavlja premeštajući brojeve grobova pre nego što na njih budu postavljene nadgrobne ploče, Zašto, Teško je objasniti, sve se vrti oko toga da saznamo gde se zaista nalaze ljudi koje tražimo, on misli da to nikada nećemo saznati, Kao osoba koju ste nazvali nepoznatom ženom, Tako je, Šta ste danas uradili, Otišao sam u školu u kojoj je radila kao profesorka, otišao sam u stan u kojem je živela, Jeste li nešto otkrili, Nisam, a mislim da nisam ni želeo da otkrijem. Načelnik je otvorio predmet, izvadio izvod prilepljen za izvode pet poslednjih slavnih osoba kojima se Gospodin Žoze bavio, Znate li šta bih ja uradio da sam na vašem mestu, upita, Ne znam, gospodine, Znate li šta je jedini logičan zaključak svih ovih događaja, Ne znam, gospodine, Napraviti ženi novi izvod, isti kao prethodni, sa svim tačnim podacima, ali bez datuma smrti, A zatim, Zatim ga staviti u kartoteku živih, kao da nije umrla, To bi bila prevara, Da, bila bi prevara, ali ništa od svega što smo vi i ja učinili i izgovorili ne bi imalo smisla ukoliko je ne počinimo, Ne uspevam da razumem. Načelnik se zavalio u stolici, prešao lagano rukom po licu, zatim upitao, Sećate li se onoga o čemu sam pričao tamo unutra u petak, kada ste došli na posao neobrijani, Da, gospodine, Svega, Svega, Dakle, sećate se da sam spomenuo izvesne činjenice bez kojih nikada ne bih uspeo da razumem koliko je apsurdno razdvajati mrtve od živih, Da, gospodine, Moram li reći na koje sam činjenice mislio, Ne, gospodine.
Načelnik je ustao, Ostaviću vam ključ, ne nameravam više da ga koristim, pa dodade, ne dozvolivši Gospodinu Žozeu da odgovori, Preostalo je još jedno pitanje koje treba rešiti, Koje, gospodine, U predmetu vaše nepoznate žene nedostaje smrtovnica, Nisam uspeo da je pronađem, mora da je ostala negde u dnu arhiva, ili sam je ispustio usput, Dok je ne pronađete, ta žena će biti mrtva, Biće mrtva i ako je pronađem, Osim ako je ne uništite, reče načelnik. Nakon tih reči okrenuo je leđa, uskoro se začulo kako se zatvaraju vrata Matične službe. Gospodin Žoze je stajao nasred kuće. Nije bilo potrebe ispisati novi izvod jer je već imao kopiju u predmetu. No trebalo je pocepati ili spaliti original, gde je zapisan datum smrti. A tu je još i smrtovnica. Gospodin Žoze je ušao u Matičnu službu, otišao do načelnikovog sekretera, otvorio fioku u kojoj su čekale baterijska lampa i Arijadnino klupko. Vezao je jedan kraj konca za članak i krenuo u tamu.