Bes-Salman Ruždi

Život je bes. Bes - seksualni, edipovski, politički, magijski, brutalni - vodi nas do najfinijih visina i najgrubljih dubina. Mi smo ono što pokušavamo da sakrijemo - zastrašujuću ljudsku životinju u sebi, uzvišenog, transcedentnog, samodestruktivnog, neobuzdanog boga stvaranja. Uznosimo jedan drugoga do visova radosti. Čupamo jedan drugom krvave udove.
"Bes" je delo eksplozivne energije, nemilosrdna i crna komedija, duboko i bolno prodiranje u najtamniju stranu ljudske prirode, a u isto vreme ljubavna priča hipnotišuće siline. Ovaj roman predstavlja i zadivljujući portret grada Njujorka.

Za Padmu





PRVI DEO




1



Profesor Malik Solanka, penzionisani istoričar filozofije, plahoviti lutkar, a od nedavnog pedeset petog rođendana samotnjak po sopstvenom (mnogo kritikovanom) izboru, u svojim srebrnim godinama počeo je da živi u zlatnom dobu. Napolju je dugo, vlažno leto, prvo toplo godišnje doba u trećem milenijumu, pržilo i hlapelo. Grad je kipeo od novca. Cene stanarina i nekretnina nikad nisu bile više, a u tekstilnoj industriji su smatrali da se do mode nikad nije toliko držalo. Svakoga sata otvarali su se novi restorani. Prodavnice, agencije, galerije, borile su se da zadovolje astronomsku potražnju za odabranim proizvodima: maslinova ulja u ograničenim količinama, vadičepovi od trista dolara, najnoviji antivirusni uređaji za kompjutere, poslovna pratnja u ulozi zabavljača i dvojnika, amaterska umetnost, laki šalovi od pramenja brade izumrle divokoze. Toliko sveta je sređivalo stanove da su oprema i pribor bili na velikoj ceni. Pravile su se liste čekanja za kupatila, kvake, uvozno puno drvo, starinske kamine, bidea, mermerne ploče. Uprkos najnovijem padu vrednosti Nasdaq indeksa i vrednosti berze knjiga Amazon, nova tehnologija privlačila je pažnju grada: još se razgovaralo o novim počecima, o prometu robe, o neverovatnoj budućnosti koja se taman začela. Budućnost je bila kasino i svi su se kockali, svi su očekivali da dobiju.
Na ulici profesora Solanke bogata bela mladost u komotnoj odeći plandovala je na cvetnim terasama, otmeno izigravajući nemaštinu i čekajući milionski dobitak koji će uskoro doći. Beše tamo jedna zelenooka mlada žena s istaknutim srednjoevropskim jagodicama koja je posebno privlačila njegov polno trezven, ali još nemiran pogled. Njena oštra plava kosa šeretski je štrčala ispod crne kapice za bejzbol, a usne su joj bile pune i sarkastične, i kikotala se iza ovlaš podignutog dlana dok je staromodni, gizdelinski mali Soli Solanka sa slamnatim šeširom i odelom krem boje odlazio u popodnevnu šetnju, igrajući se štapom. Soli: znak prepoznavanja iz studentskih dana do kojeg mu nikad nije bilo stalo, ali koji nikad nije do kraja izgubio.
„Hej, gospodine! Gospodine, izvinite!“ Plavuša je vikala za njim zapovedničkim tonom na koji se moralo odazvati. Njeni seizi su bili u stanju pripravnosti nalik na pretorijansku gardu. Ona je kršila pravilo života u velikom gradu, kršila ga je bezobrazno, sigurna u svoju moć, uverena u snagu domaćeg terena i sopstvenog čopora, ne plašeći se ničega. Beše to, ipak, samo prepotencija lepe devojke; ništa megalomansko. Profesor Solanka je zastao i okrenuo se da se suoči s tom plandujućom boginjom, koja je mirno prišla da porazgovara s njim. „Mnogo šetate. Hoću da kažem, izlazite u šetnju pet-šest puta dnevno, vidim da nekud odlazite. Sedim ovde i vidim vas kad dolazite i kad odlazite, ali ne izvodite psa u šetnju, a čini mi se da nemate ni prijateljicu. Isto tako, vreme izlazaka je neobično, nemoguće je da odlazite na posao. Zato se pitam, zašto uvek sam izlazi u šetnju? Ima neki tip koji komadom betona udara žene u glavu, možda ste čuli za to, ali kad bih posumnjala da ste vi taj manijak, ne bih s vama razgovarala. Uz to, govorite britanskim akcentom, što vas čini dodatno interesantnim. Nekoliko puta smo vas čak pratili, ali niste nikud išli, samo ste lutali onako bez veze. Imam utisak da nešto tražite, pa mi je palo na um da vas pitam šta bi to moglo da bude. Tako, prijateljski, komšijski. Vi ste na neki način misterija. Barem za mene.“
Ovo ga je iznenada razgnevilo. „To što tražim“ , zarežao je, „treba ostaviti na miru.“ Glas mu je podrhtavao od besa koji je bio mnogo veći nego što je zasluživao njen upad, od besa koji ga je šokirao svaki put kad bi prostrujao njegovim nervnim sistemom, kao poplava. Osetivši svu tu žestinu, mlada žena se trgla i zaćutala.
„Čoveče“, reče najkrupniji, najautoritativniji pripadnik pretorijanske garde, nesumnjivo njen ljubavnik i plavi centurion, „kao apostol mira vi ste krajnje ratoborni.“
Ona ga je podsećala na nekoga, ali nije mogao da se seti na koga, a taj kratki spoj u pamćenju, „momenat senilnosti“, toliko ga je nervirao. Na sreću, nje više nije bilo tamo, nikoga nije bilo kad se vratio s karipskog karnevala mokrog šešira i pokisao do gole kože s obzirom na to da ga je teški pljusak tople kiše uhvatio nespremnog. Prolazeći pored Skupštine izrailjskih prelata u Centralnom parku (bela zgrada nalik kitu s trougaonim zabatom koji se oslanja na četiri masivna korintska stuba), profesor Solanka, grabeći kroz pljusak, setio se trinaestogodišnje devojčice tek uvedene u jevrejsku veru, koju je zapazio kroz sporedna vrata, kako s nožem u ruci čeka ceremoniju blagosiljanja hleba. Nijedna religija ne nudi ceremoniju nabrajanja blagoslova, razmišljao je profesor Solanka: čovek bi pomislio da bi se barem anglikanci pojavili s jednim od njih. Lice devojčice blistalo je u zgusnutom mraku, njegove mlade okrugle crte bile su do kraja ubeđene da će se najveća očekivanja ispuniti. Da, blagosloveno vreme, ukoliko vam je do reči kao što je „blagosloven“ uopšte stalo; za šta Solanka, skeptik, nije uopšte hajao.
Na obližnjoj Amsterdamskoj aveniji, uprkos pljusku, ulična pijaca je bila puna mušterija. Profesor Solanka je pretpostavljao da bi na većem delu planete roba koja je tu natovarena na kolicima ispunjavala police i izloge najekskluzivnijih butika i prvorazrednih robnih kuća. U celoj Indiji, Kini, Africi i u većem delu južnoameričkog kontinenta, oni koji imaju osećaj i džep za modu – ili, jednostavnije rečeno, u siromašnijim geografskim širinama – ubili bi zbog ulične robe na Menhetnu, kao i zbog polovne odeće i nameštaja koji se mogu naći u raskošnim prodavnicama, ili zbog odbačenog porcelana koji se može naći u diskontnim dućanima u centru grada. Amerika vređa ostatak planete, pomisli Malik Solanka na svoj staromodan način, time što se ponaša nonšalantnošću onih koji su se nepravedno obogatili. Ali Njujork u tom vremenu izobilja beše postao predmet i cilj svetske požude i pohote, tako da je „uvreda“ samo pojačavala želje ostatka planete. U zapadnom delu Centralnog parka fijakeri su se kretali tamo-amo. Praporci su zveckali poput sitniša u ruci.
Filmski hit sezone prikazivao je dekadenciju carskog Rima iz vremena cara Joakina Feniksa, u kojem su se čast i ponos, a da ne pominjemo borbe na život i smrt i kolektivnu zabavu, mogli naći samo u kompjuterski simuliranoj iluziji velike gladijatorske arene, Flavijevog amfiteatra ili Koloseuma. I u Njujorku je bilo hleba i igara: mjuzikl o ljupkim lavovima, motociklistička trka na Petoj aveniji, Springstin u Gardenu s pesmom o četrdeset i jednom policijskom pucnju u nevinog Amadua Dijala, pretnja policijskog sindikata da će bojkotovati koncert grupe Bos, Hilari protiv Rudija, kardinalov pogreb, film o divnim dinosaurima, trka dvojice lako zamenljivih i nesimpatičnih predsedničkih kandidata (Guš, Bor), Hilari protiv Rika, olujni pljusak koji je potopio Springstinov koncert i stadion Ši, inauguracija kardinala, crtać o divnim britanskim pilićima, pa čak i književni festival; plus niz „uzavrelih“ parada koje slave etničke, nacionalne i seksualne subkulture, a koje (ponekad) završe ubodima nožem i napadima (obično) na žene. Profesor Solanka, koji je sebe smatrao egalitirijancem po prirodi i punokrvnim velegrađaninom u stilu selo je za krave, paradnim danima je šetao i preznojavao se, gurajući se između svojih sugrađana. Jedne nedelje morao je da se gura u defileu gordih pedera uskih kukova, a sledećeg vikenda cupkao je uz debeloguzu Portorikanku koja je nosila svoju državnu zastavu kao grudnjak. Sred tih gužvi nije se uopšte osećao ugroženim; naprotiv. Osećalo se neko posebno zadovoljstvo u anonimnosti mase, odsustvo nametljivosti. Svi su želeli da se izgube. Takva je bila neartikulisana magija mase, a jedini cilj u životu profesora Solanke u to vreme bio je da se izgubi. Ovog naročitog kišnog vikenda u vazduhu se osećao karipski ritam, ne one oproštajne pesme sa Jamajke Harija Belafontea ili glupe pesmice iz Solankinog pomalo grešnog sećanja („Sada ti sasvim lepo kažem/ nemoj da me magarčiš, draga/ jer onda ću da skačem i njačem/ nemoj da me magarčiš, draga!“), nego prava posprdna muzika trubadura sa Jamajke, Ptica banana, Hladna jurnjava, Žutotrbi, uživo u Brajant parku i sa zvučnika po celom Brodveju.
Međutim, kad se vratio sa parade, profesora Solanku je skolila melanholija, njegova uobičajena potajna tuga, koju je prenosio u sferu javnog života. Nešto sa svetom nije bilo u redu. Budući da ga beše napustila optimistička filozofija o mim i ljubavi iz mladosti, nije više znao kako da se pomiri s krajnje lažnom (u ovom kontekstu je mrzeo, inače, izvrsnu reč „virtuelnom“) stvarnošću. Zaokupljala su ga razmišljanja o vlasti. Dok podnapiti građani jedu svakojake lotuse, ko zna sa čim beže gradski gospodari – ne Ðulijani i Safiri koji su tako prezrivo odgovarali na pritužbe zlostavljanih žena dok amaterski video snimci tih scena nisu prikazani u večernjem dnevniku, ne te neotesani ginjoli, nego oni sa visine koji večito zadovoljavaju svoje nezasite želje, tražeći novo, proždirući lepotu i uvek, uvek želeći još? Ti nevidljivi ali uvek prisutni kraljevi sveta – bezbožni Malik Solanka izbegavao je da tim ljudskim fantomima pripiše dar sveprisustva – ti drski, smrtonosni ćesari, kako bi rekao njegov prijatelj Rajnhart, Bolingbrokovi bez duše, tribuni s rukama podignutim iznad koriolana gradonačelnika i prefekta... Na ovu pomisao profesor Solanka lagano zadrhta. Dovoljno je poznavao samog sebe da bi bio svestan sramne crte vulgarnosti u svom karakteru; ipak, ta sirova igra reči šokirala ga je.
Gospodari lutaka teraju nas sve da skačemo i njačemo, srdio se Malik Solanka. Dok mi igramo kao marionete, ko li poteže konce?
Kad je ulazio na vrata stana, telefon je upravo zvonio, a kapi kiše još su se stresale sa oboda Šešira. Zgrabivši slušalicu telefona koji se nalazio u hodniku, javio se osorno. „Da, šta, molim?“ Glas njegove žene dopire mu do uha putem kabla položenog na dnu Atlantika, ili možda, u vremenu u kojem se sve menja, preko satelita visoko nad okeanom, nije bio siguran. U vremenu u kojem se doba pulseva povlači pred dobom tonova. Kad epoha analoga (što znači istovremeno i bogatstvo jezika, analogije) popušta pred digitalnom erom, što je konačna pobeda matematičara nad literatama. Uvek je voleo njen glas. Pre petnaest godina u Londonu telefonirao je Morgenu Francu, drugu u izdavaštvu koji je slučajno bio daleko od svog stola, tako da je Leonora Masters, u prolazu, podigla taj bučni instrument; pre toga se nisu poznavali, ali su ostali u razgovoru ceo sat vremena. Nedelju dana posle večerali su u njenom stanu, a da ni jednom ni drugom nije ni palo na pamet da je tako intimna atmosfera neprikladna za prvo viđenje. Protekla je decenija i po zajedničkog života. Dakle, zaljubio se najpre u njen glas. To im je nekad bila najdraža priča; sada, naravno, u brutalnim posledicama ljubavi, kad se sećanje vraćalo kao bol, kad su ti glasovi preko telefona bili jedino što im je preostalo, ta priča je bila jedna od najtužnijih. Profesor Solanka slušao je zvuk Leonorinog glasa i s izvesnim gađenjem zamišljao je kako se razbija u sitne čestice digitalnih informacija, njen tihi lepi glas koji najpre proguta a onda vrati glavni kompjuter smešten u nekom mestu kao Mala Krsna. Pitao se šta je digitalni ekvivalent lepog. Šta su ti digiti koji kodiraju lepotu, te brojke-prsti koje primaju, transformišu, prenose, dešifruju, i koje na neki način ne uspevaju da uhvate dušu lepote. Ne zbog tehnologije nego uprkos njoj, lepota, taj duh, to blago, prolazi kroz mašine u svojoj punoj veličini.
„Malik. Soli.“ (Ovo, da bi ga naljutila.) „Ti me ne slušaš. Ti si odlutao nekud na svoje grebene, tako da prostu činjenicu da ti je sin bolestan nisi ni registrovao. Prostu činjenicu da ja moram da se budim svakog jutra i da slušam kako me pita – tako nepodnošljivo pita – zašto njegov otac nije kod kuće. Da ne pominjem onu najprostiju činjenicu, da si, naime, bez trunke razuma ili bilo kakvog uverljivog objašnjenja otišao od nas, otišao preko okeana i izdao one kojima si potreban i koji te jako vole, koji te zaista vole, proklet da si, uprkos svemu.“ Reč je bila samo o kašlju, dečak nije bio ozbiljno ugrožen, ali ona je bila u pravu; profesor Solanka se povukao u sebe. U ovoj maloj telefonskoj stvari kao i u njihovom velikom životnom poduhvatu, nekad zajedno a sada odvojeno, njihov brak se smatrao neraskidivim, najboljom vezom koju su poznavali njihovi prijatelji; takvom se smatrala i činjenica da su rodili Asmana Solanku, sada neverovatno lepog i ljupkog trogodišnjaka, čudesno plavokosog malca od tamnokosih roditelja, kome su dali tako nebesko ime (Asman, im. m. r., dosl. nebo, ali i fig. raj) zato što je jedino nebo u koje oboje mogu da veruju bezrezervno i od sveg srca.
Profesor Solanka se izvinio ženi zbog rasejanosti, na što je ona počela da plače, od čega mu se srce cepalo, jer on nipošto nije bio neosetljiv. Ćutke je čekao da prestane da plače. Kad je to učinila, počeo je da govori u svom mandarinskom stilu, poričući sebi – poričući njoj – i najmanji nagoveštaj emocija. „Prihvatam da je ono što sam uradio, tebi verovatno neobjašnjivo. Sećam se, međutim, šta si me ti učila o važnosti neobjašnjivog“ – ovde je ona spustila slušalicu, ali je on svejedno završio – „kod Šekspira“. Ovaj nesaopšteni zaključak prizvao je u sećanje sliku njegove žene potpuno nage, Leonore Masters od pre petnaest godina, koja onako dugokosa i u punom sjaju leži gola s glavom u njegovom krilu i s iskrzanim Sabranim delima, uvezanim u plavu kožu, položenim na pošumljeni venerin breg. Takav je bio taj neprilični ali na prečac i rado doneti zaključak njihove prve večere. On beše doneo vino, tri skupe boce „tinjanela antinorija“ (Tri! Dokaz neumerenosti zavodnika), dok ona za njega beše ispekla jagnjeću plećku, uz koju je poslužila i salatu od svežeg cveća kao dodatak mesu namirisanom kimom. Nosila je kratku crnu haljinu i hodala je lako, bosonoga, po stanu koji je po dizajnu i umetničkim predmetima bio pod uticajem grupe Blumbzberi, hvališući se papagajem u kavezu koji je oponašao njen smeh: silan smeh za tako prefinjenu ženu. Njegov prvi i poslednji sastanak na slepo, ispostavilo se da je sva bila u skladu sa svojim glasom; ne samo da beše lepa nego i pametna, na neki način i stabilna i ranjiva, a i odlična kuvarica. Pošto su jeli mnogo potočarki i obilato ih zalili njegovim crnim toskanskim vinom, ona je počela da objašnjava svoju doktorsku tezu (sedeli su na podu njene dnevne sobe, plandujući na tepihu koji je račno izradila Kresida Bel), ali su je prekinuli poljupci jer se profesor Solanka tako nežno zaljubio, poput jagnjeta. Tokom dugih godina zajedničkog života sa zadovoljstvom su se prepirali o tome ko je povukao prvi potez, pri čemu je ona žestoko (ali veselih očiju) poricala da je mogla da bude toliko slobodna, a on je uporno ponavljao – mada je znao da nije tačno – da mu se „bacila u naručje“.
„Hoćeš li da slušaš šta ti pričam ili nećeš?“ Da, klimnuo je glavom, dok mu je raka milovala malu, lepo izvajanu dojku. Ona je položila svoju ruku na njegovu i nastavila izlaganje. Njena teza je bila da se u suštini svih velikih tragedija nalaze neobjašnjiva pitanja ljubavi i da, ukoliko dramama želimo da damo smisao, svako od nas mora da pokuša da objasni dotična pitanja na sopstveni način. Zašto je Hamlet, voleći mrtvog oca, do besvesti odlagao osvetu, dok je Ofeliju, koja ga je volela, uništio? Zašto je Lir, voleći Kordeliju više od druge dve kćeri, prečuo ljubav koju je ona iskazala u nastupnoj besedi satkanoj od iskrenosti i tako postao žrtva mržnje njenih sestara; i zašto je Magbeta, muškarca i junaka koji je voleo kralja i otadžbinu, erotska ali nesimpatična lejdi M. tako lako povela ka kobnom krvavom tronu? Profesor Solanka u Njujorku, još rasejano držeći telefon u ruci, sećao se sa strahopoštovanjem Leonorine nabrekle bradavice pod njegovim nemirnim prstima; sećao se i njenog izvanrednog odgovora na Otelov problem, koji za nju nije bio Jagova „nemotivisana zloba“ nego Mavarov nedostatak emocionalne inteligencije, „Otelova neverovatna glupost kad je u pitanju ljubav, kretenski raspon ljubomore koji ga dovodi do toga da ubije ženu koju navodno voli, na osnovu vrlo klimavog dokaza“. Leonorino objašnjenje bilo je sledeće: „Otelo ne voli Dezdemonu. Ova ideja mi je jednostavno sinula jednog dana. Momenat električne sijalice za mene. On kaže da je voli, ali to nije istina. Zato što, ako je voli, ubistvo nema nikakvog smisla. Za mene je Dezdemona Otelova žena-trofej, njegov najdragoceniji statusni predmet, fizički dokaz njegovog uspona u svetu belog čoveka. Shvataš? On voli ono što je u vezi s njom, ne nju. I sam Otelo očito nije crnac nego ’Mavar’; Arapin, musliman, čije ime je verovatno latinizovano od arapskog Atala ili Ataula. Dakle, on nije stvorenje iz hrišćanskog sveta greha i iskupljenja nego pripada islamskom moralnom kosmosu, čiji su polariteti čast i sramota. Dezdemonina smrt je ’ubistvo zbog časti’. Ona nije morala da bude kriva. Dovoljno je bilo da bude optužena. Napad na njenu vrlinu u nesaglasju je s Otelovom čašću. Zbog toga je nije uopšte slušao, niti joj je omogućio blagodat sumnje ili oproštaja, niti je uradio bilo šta što bi muškarac koji voli ženu mogao da uradi. Otelo voli samo sebe, sebe kao ljubavnika i vođu, što bi Rasin kao visokoparniji pisac nazvao vatrom i slavom. Ona za njega čak nije ni osoba. Postvario ju je. Ona je njegova statueta. Lutka. To su barem argumenti koje sam iznela i za koja su mi dali doktorat, možda samo kao nagradu za bezobrazluk, za puku drskost.“ Povukla je dobar gutljaj „tinjanela“, a onda se izvila i obgrlila ga obema rukama i privukla sebi. Tragedija je nestala iz njihovih misli.
Posle toliko godina profesor Solanka je sada stajao pod toplim tušem, zagrevajući se posle tumaranja po pljusku s karipskim slavljenicima i osećajući se kao naduvena budala. Suprotstavljati se Leonorininoj tezi bila je okrutnost koje je mogao da je poštedi. O čemu je razmišljao kad je sebi i svojim bednim akcijama pridavao šekspirovsko držanje? Da li se zaista drznuo da se stavi u poziciju mletačkog Mavra i kralja Lira, da svoje sitne tajne poredi s njihovima? Takva taština je, naravno, bila više nego dovoljna za razvod. Trebalo bi da je nazove i da joj to kaže uz izvinjenje. Ali i to bi poprimilo pogrešan ton. Leonora nije želela razvod. Čak i sada je želela da joj se on vrati. „Ti savršeno dobro znaš“, govorila mu je više puta, „da bi sve bilo dobro ako bi se odrekao te svoje gluposti. Bilo bi tako lepo. Ne mogu da podnesem da to ne želiš.“
Takva je bila žena koju je napustio! Ako je imala neku manu, sastojala se u tome što nije volela da puši. (Njegova ekscentričnost sastojala se u tome što je mrzeo da mu dira teme za vreme ljubavnog čina.) Ako je imala neku manu, sastojala se u tome što je imala tako istančano čulo mirisa da je imao osećaj da ceo stan smrdi od njega. (Posledica tog osećanja bila je da je počeo češće da se kupa.) Ako je imala neku manu, sastojala se u tome što je kupovala stvari ne pitajući za njihovu cenu, izuzetna crta kod žene koja, kako Britanci kažu, nije rođena u novcu. Ako je imala neku manu, sastojala se u tome što se vremenom navikla na to da bude izdržavana i umela je da potroši više novca za Božić nego što je polovina stanovništva zarađivala za godinu dana. Ako je imala neku manu, sastojala se u tome što je zbog majčinske ljubavi bila slepa za želje ostatka čovečanstva, uključujući tu, da budemo do kraja otvoreni, i želje profesora Solanke. Ako je imala neku manu, sastojala se u tome što je želela još dece. I ništa više. Ni sve zlato Arabije.
Ne, ona je bila savršena: najnežnija, najpažljivija ljubavnica, najizuzetnija majka, harizmatična i maštovita, najzahvalnija drugarica, dobar govornik ali ne previše pričljiva (setite se prvog telefonskog razgovora), i poznavalac ne samo jela i pića nego i ljudske prirode. Dobiti osmeh od Leonore Masters Solanka značilo je dobiti pravi kompliment. Tapšanjem po ramenu davala je do znanja da je nekome prijatelj. A šta s tim ako je mnogo trošila? Solanke su se iznenada obogatile zahvaljujući gotovo šokantnoj svetskoj popularnosti ženske lutke širokog osmeha i razmetljive nemarnosti koja je počinjala da se naziva „stavom“, i u odnosu na koju je Asman Solanka, rođen osam meseci kasnije, bio plavokoso, tamnooko, plemenitije otelotvorenje. Iako se ponašao kao pravi dečak, zaokupljen divovskim bagerima, parnim valjcima, svemirskim brodovima i železničkim. lokomotivama, i zanet odlučnošću Kejsi Džons, neukrotive cirkuske lokomotivice u Dambu u stilu mislim-da-mogu-mislim-da-mogu-mislila-sam-da-mogu-mislila-sam-da-mogu, Asmana su neprestano smatrali devojčicom, verovatno zbog lepih dugih trepavica, ali i zbog toga što je podsećao svet na raniju kreaciju svog oca. Lutka se zvala Mala Mozgovica.

2



Profesor Solanka je krajem osamdesetih godina bio očajan zbog akademskog života, zbog njegove uskogrudosti, unutrašnjih sukoba i krajnjeg provincijalizma. „Grob vapi za svima nama, ali za profane vapi iz dosade“, govorio je Leonori, dodajući, kako se ispostavilo, nepotrebno: „Pripremi se za bedu.“ Potom se, na užasavanje kolega, ali uz nemerodavno odobravanje svoje žene, povukao sa svoje povlašćene pozicije u Kraljevskom koledžu u Kembridžu – gde se bavio istraživanjem razvoja ideje odgovornosti države prema građanima i za njih, kao i paralelnim i pokatkad kontradiktornim idejama o ličnosti suverena – i preselio se u London (Hajberi, nadomak Arsenalovog stadiona). Ubrzo posle toga uskočio je na televiziju; što je, jasno, izazvalo ljubomorno potcenjivanje, naročito kad ga je BBC zadužio za večernju seriju emisija iz istorije filozofije čiji će protagonisti biti poznate jajolike lutke koje je profesor Solanka sam pravio.
Ovo je prevršilo meru. Ono što nekad beše podnošljiva ekscentričnost poštovanog kolege postalo je nepodnošljivo ludilo plašljivog izdajice, tako da su Avanture Male Mozgovice horski ismevane pre nego što su uopšte snimljene, od strane „eksperata“ velikih i malih. A onda su prikazane i tokom jedne jedine sezone prerasle su, iz serije u kojoj se može uživati u uskom krugu, u kultno delo sa sve širim krugom gledalaca među kojima beše mnoštvo mladih, sve dok konačno nije dobila povlašćeni termin posle večernjeg dnevnika. Tada se razvila u prvorazredni hit.
Na Kraljevskom koledžu se znalo da je Malik Solanka sredinom svojih dvadesetih godina u Amsterdamu – u vreme kad je držao predavanja na institutu leve orijentacije koji je finansirao Faberž – posetio Rajksmuzej i bio oduševljen velikim blagom izloženim u kućicama koje su prikazivale pojedine istorijske periode, što je odslikavalo unutrašnji život Holandije kroz vekove. One behu otvorenih pročelja kao da su im bombe raznele fasade; ili kao mala pozorišta koja je on kompletirao svojim prisustvom. Bio je njihov četvrti zid. Sve u Amsterdamu počeo je da posmatra kao da je minijaturno: svoj hotel na Herengrahtu, kuću Ane Frank, neverovatno lepe Surinamke. Videti ljudski život u umanjenom obimu, sveden na nivo lutaka, bio je trik uma. Mladi Solanka bio je zadovoljan rezultatima. Malo skromnosti u vezi s ljudskim prohtevima nije bilo na odmet. Kad čovek jednom uključi taj prekidač u glavi, onda je teško posmatrati stvari na stari način. Malo je lepo, kao što Šumaher beše počeo da govori.
Malik je danima posećivao kućice u Rajksmuzeju. Nikad pre toga u životu nije razmišljao o tome da nešto načini sopstvenim rukama. A sada mu je glava bila puna dleta i lepila, krpica i igala, makaza i paste. Maštao je o zidnim tapetama, sanjao je čaršave, skicirao opremu za kupatila. Međutim, posle nekoliko poseta postalo mu je jasno da se neće zadovoljiti samo kućicama. Njegovo zamišljeno okruženje mora da bude naseljeno ljudima. Bez ljudi nema nikakvog smisla. Te holandske kućice, uprkos svojoj raznovrsnosti i lepoti, i uprkos sposobnosti da mu razviju maštu, konačno su ga naterale da počne da razmišlja o kraju sveta, o nekoj čudnoj kataklizmi u kojoj je imetak ostao neoštećen dok su živa stvorenja uništena. (Bilo je to mnogo pre izuma konačne osvete beživotne materije nad živom, neutronske bombe.) Kad je došao na ovu ideju, muzej je počeo da ga nervira. Počeo je da zamišlja prostorije muzeja ispunjene velikim gomilama minijaturnih mrtvaca: ptica, životinja, dece, slugu, glumaca, dama i gospode. Jednog dana izašao je iz tog velikog muzeja i nikad se više nije vratio u Amsterdam.
Po povratku u Kembridž odmah je počeo da gradi sopstvene mikrokosmose. Od početka su njegove kućice bile proizvod njegove lične vizije. Najpre su bile neobične, čak bajkovite; naučna fantastika uranja u sećanje na budućnost umesto na prošlost, što već behu osvojili holandski majstori minijature, i to nenadmašno. Ova SF faza nije trajala dugo. Solanka je ubrzo spoznao vrednost rada, poput velikog matadora, bliže biku; to jest, korišćenje građe iz sopstvenog života i okruženja, čineći ih neobičnom alhemijom umetnosti. Njegov uvid, koji bi Leonora nazvala „momentom električne sijalice“, na kraju je doveo do lutkarske serije Veliki umovi, koja je često predstavljana u obliku kratkih scena – policija tuče Bertranda Rasela na protestu pacifista za vreme rata, Kjerkegor odlazi u operu za vreme pauze, da njegovi prijatelji ne bi mislili da previše radi, Makijavelija podvrgavaju groznoj torturi poznatoj kao strappado, Sokrat pije svoj neizbežni otrov, a Solanki je bila najdraža ona sa dvoglavim i četvororukim Galilejom: jedno lice potiho mrmlja istinu, dok jedan par ruku, skriven u naborima odeće, pokazuje mali model Zemlje koja se okreće oko Sunca; drugo lice, utučeno i pokajničko, pod strogim okom ljudi u crvenim mantijama, javno poriče svoj nauk, dok drugi par ruku čvrsto i pobožno drži primerak Biblije. Posle više godina, kad Solanka bude odustao od svoje akademije, ove lutke će raditi za njega. One i istraživač koga je stvorio da bude njihov ispitivač i zamena publike, ženska lutka Mala Mozgovica koja putuje kroz vreme i koja će kasnije postati zvezda, uveliko prodavana širom sveta. Mala Mozgovica, njegov setni, realni, a ipak idealistički Kandid, njegov princ Valijant koji traga za istinom u ritama gradske gerile, njegova oštrokosa devojka Bašo koja putuje s prosjačkom činijicom po krajnjem severu Japana.
Mala Mozgovica bila je pametna, prgava, neustrašiva, istinski zainteresovana za prave informacije, za osvajanje mudrosti; ne toliko učenik koliko agent provokator koji putuje kroz vreme, navodila je velike umove na zapanjujuća otkrovenja. Ispostavilo se, na primer, da je omiljeni pisac XVII veka, jeretik Baruh Spinoza, bio P. G. Vodhaus, što je začuđujuća koincidencija, zato što je, naravno, omiljeni filozof besmrtnog batlera Redžinalda Dživsa bio Spinoza. (Spinoza koji je sekao konopce, koji je omogućio Bogu da se povuče sa mesta božanskog lutkara i koji je verovao da je otkrovenje događaj ne iznad ljudske istorije nego unutar nje. Spinoza koji nije nikad nosio neprikladne košulje ili kravate.) Veliki umovi u Avanturama Male Mozgovice mogli su i da preskaču vreme. Arapski mislilac sa Iberijskog poluostrva Avereos, kao i njegov jevrejski pandan Majmonides, bio je veliki obožavalac Jenkija.
Mala Mozgovica je samo jednom otišla predaleko. U razgovoru s Galileo Galilejem, ona je u maniru kafanskog nagvaždanja novih frajlica, ponudila ovom velikanu svoj sopstveni stav o njegovim mukama u stilu ‘mene niko ne jebe’. „Čoveče, ja to ne bih prihvatila ležeći“, nagnula se prema njemu i rekla vatreno. „Da je neki papa pokušao da me natera da legnem, ja bih podigla revoluciju. Kuću bih mu zapalila. Zapalila bih njegov usrani grad.“ Ovaj pomalo skaredni jezik ublažen je u ranoj fazi produkcije, ali to nije bio problem. Požar u Vatikanu beše nešto što TV bosovi nisu mogli da otrpe, tako da je Mala Mozgovica prvi put osetila ponižavajuće postupke cenzure. I ništa nije mogla da uradi osim da, možda, s Galileom promrmlja istinu: ipak se okreće. I sve bih ipak spalila...
Vratimo se Kembridžu. Čak su i prvi pokušaji „Solija“ Solanke – njegove svemirske stanice i čauraste građevine za okupljanja na Mesecu – pokazivale svojstva originalnosti i mašte koje su, po mišljenju jednog francuskog stručnjaka za književnost koji je radio na Volteru, a koje je naglas izgovoreno za večerom, bile „okrepljujuće odsutne“ u njegovom naučnom radu. Ova šala je izazvala grohotan smeh svih koji su je čuli.
„Okrepljujuće odsutne.“ Ovo je oksfordski način govora, to lako, šeretsko sipanje uvreda koje su istovremeno sasvim neozbiljne i krajnje ozbiljne. Profesor Solanka nije se nikad navikao na ove strelice, često trpeći uvrede i uvek se pretvarajući da vidi samo njihovu smešnu stranu. Zanimljivo je da mu je to bilo zajedničko s njegovim volterovskim kritičarem, koji se obespokojavajuće zvao Krištof Voteford-Vajda, poznat kao Dabdab, s kojim je, u stvari, skovao najneverovatnije prijateljstvo. Voteford-Vajda, kao i Solanka, poprimio je svojstva očekivanog govornog stila pod pritiskom surove rivalske grupe, ali takav stil nije ni njemu prijao. Solanka je to znao, pa zato s njim nije bio „okrepljujuće odsutan“. Smeh slušalaca, međutim, nije nikad zaboravio.
Dabdab je bio veseo stari itnovac, nakresan, poluveseljak Harlingemskog kluba i polupoljski mrgud, sin samosvojnog čoveka, zdepastog doseljeničkog stakloresca koji je izgledao, pričao i pio kao ulični borac, koji je zgrnuo lovu praveći vakumirano staklo i koji se izvrsno oženio, na užasavanje džet-seta („Sofija Voterford udala se za Poljaka!“). Dabdab je imao lepi razbarušeni izgled Ruperta Bruka koji su kvarili upali obrazi, imao je garderobu punu sakoa od tvida u jarkim bojama, bubnjeve, brza kola i bio je bez devojke. Na brucošijadi tokom prvog semestra emancipovane devojke iz ranih šezdesetih odbile su njegove pozive na ples, nateravši ga da glasno jadikuje, „Zašto su sve devojke u Kembridžu tako grube?“ Na što je izvesna bezdušna Andrea ili Šaron odgovorila: „Zato što je većina muškaraca kao ti.“ U redu za večeru ponudio je jednoj lepotici svoju kobasicu. Na što je ona, ta bezosećajna Sabrina, ta Niki koja je navikla da oduva neželjene obožavaoce, ne trepnuvši, slatko uzvratila: „Ah, ima životinja koje ja jednostavno nikad ne jedem.“
Mora se priznati da je i sam Solanka bio više puta kriv za podbadanje Dabdaba. Na dan zajedničkog diplomiranja tog oslobođenog leta gospodnjeg 1966, kad su u svečanoj odori, ushićeni u krugu roditelja, na travnjaku koledža sanjali o budućnosti, naivni Dabdab je najavio da će postati romanopisac. „Možda kao Kafka“, zamišljao je uz onaj nadmeni osmeh pripadnika više klase, osmeh njegove majke nalik osmehu kapitena hokejaškog tima, koji nikad nije potamnela senka patnje, bede ili sumnje, majke koja je tako nesaglasno sedela pod nasleđem njegovog oca, pod tim velikim tamnim obrvama koje su podsećale na neverovatna odricanja njegovih predaka u neuglednom gradu Lođu. „U mišjoj rupi. Konstrukcija mašine koja nema svrhu. Bes. Nešto tako.“
Solanka se uzdržao od reakcije, velikodušno govoreći sebi da u sukobu tog osmeha i onih obrva, u sukobu bogate Engleske i sirote Poljske, u sukobu te visoke fine dame, majke u stilu Kruele de Vil, i tog zdepastog tenka od oca, možda ima prostora za rađanje i razvoj pisca. Ko zna? Možda su to pravi uslovi za nastanak neverovatnog hibrida, jednog engleskog Kafke.
„Ili možda“, razmišljao je Dabdab, „čovek može da se bavi nečim komercijalnijim. Dolina mačkica. Ili zlatna sredina, nešto između veličina i ništarija. Soli, nemoj da protivrečiš, većina sveta se uklapa u prosek. Oni traže podsticaj, ali u umerenim dozama. I da ne traje dugo. Njima nisu potrebni tvoji veliki pragovi, tvoj Tolstoj, tvoj Prust. Treba im ponuditi kratke knjige od kojih ne boli glava. Veliki klasici prepričani na savremen način. Otelo kao Mavar ubija. Šta kažeš na to?“
Ovo je upalilo. Podmazan šampanjcem porodice Voterford-Vajda – nijedno do njegovih roditelja nije smatralo potrebnim da iz Bombaja dođu na promociju, pa je Dabdab velikodušno točio čašu za čašom – Solanka je žestoko protestovao protiv Krištofljevih apsurdnih predloga, ozbiljno moleći da svet bude pošteđen literarnih izliva Voterford-Vajde, pisca. „Molim, bez tamnih i pretećih saga: Nevestina glava u stilu Zamka. Metamorfoza u Blandingsu. Molim te, smiluj se. I još više od toga, u pogledu seksualnog rusvaja, suzdrži se. Ti si više Aleks Portnoj nego Džeki Suzan, koja je rekla da se divi talentu g. Rota ali ne bi htela da se rukuje s njim. Iznad svega, mani se svojih bombastičnih klasika. Kordelijina zavrzlama? Neizvesnost u Elsinoru? Ne, ne, ne.“
Posle nekoliko minuta takvog drugarskog-nedrugarskog zadirkivanja, Dabdab je velikodušno popustio: „E, pa dobro, možda ću biti filmski režiser. Upravo idemo na jug Francuske. Verovatno su im potrebni filmski režiseri.“
Malik Solanka je uvek bio jako naklonjen prema luckastom Dabdabu, delom zbog njegove sposobnosti da priča takve stvari, ali i zbog dobrog i otvorenog srca što se skrivalo ispod uobičajenog kliberenja. Isto tako, bio mu je dužnik. Jedne hladne jesenje noći 1963, u domu Kraljevskog koledža Market Hil osamnaestogodišnji Solanka trebalo je da bude spasen. Ceo svoj prvi dan u koledžu proveo je u stanju užasnog, uobraženog straha, nesposoban da ustane iz kreveta, dok su mu se pričinjavali demoni. Budućnost je ličila na razjapljene ralje koje čekaju da ga progutaju kao što je Hronos progutao svoju decu, a prošlost – Solankine veze s porodicom bile su gadno nagrižene – prošlost je bila razbijeni lonac. Ostala je samo ta nepodnošljiva sadašnjost, u kojoj nije uopšte mogao da funkcioniše. Bilo je mnogo lakše ostati u krevetu i navući pokrivače na glavu. U toj bezličnoj modernoj sobi od norveškog drveta čiji su prozori imali čelične okvire, zabarikadirao se protiv svega i svačega. Pred vratima su se čuli glasovi na koje nije odgovarao. Koraci su dolazili i odlazili. Međutim, u sedam uveče začuo se glas drukčiji od svih drugih – grlatiji, zreliji, prosto mameći odgovor – koji je izgovorio: „Da li je taj što se nalazi unutra zagubio veliki kofer s nekim smešnim imenom na njemu?“ I, na sopstveno iznenađenje, Solanka je progovorio. Tako se završio dan užasa i obamrlosti i počele godine studija. Dabdabov strašni glas je, poput prinčevog poljupca, razbio zle čini.
Solankina zemaljska blaga greškom su predata studentskom domu na Piz Hilu. Kris – još ne beše postao Dabdab – našao je kočiju i pomogao je Solanki da utovari kofer i da ga doveze u pravi dom, a onda je njegovog nesrećnog vlasnika odvukao na pivo i večeru u studentskoj menzi. Kasnije su sedeli jedan do drugoga u istoj sali, slušajući blistavog rektora koji im je rekao da se nalaze u Kembridžu zbog „tri stvari – Obrazovanja! Obrazovanja! Obrazovanja!“ I da će u godinama koje slede, više nego na svim predavanjima, naučiti iz druženja „po sobama, obogaćujući jedan drugoga“. Grohotni smeh Voterford-Vajde – „HA, ha, ha, HA“ prolomio se nemom tišinom koja je usledila nakon ove primedbe. Solanka ga je voleo zbog tog prostodušnog smeha.
Dabdab nije postao ni romansijer ni filmski režiser. Bavio se istraživanjima, stekao doktorsku titulu, dobio ponudu za članstvo u Kolegijumu koledža i halapljivo ju je prihvatio zahvalnošću čoveka koji je upravo rešio sva pitanja u ostatku života. U tom izrazu lica Solanka je iza maske zlatnog dečaka na trenutak zapazio mladića koji očajnički nastoji da pobegne iz sveta privilegovanih u kojem je rođen. Solanka je pokušavao da zamisli njegovu ispraznu majku i oca grubijana, ali nije uspevao; roditelji koje beše upoznao bili su sasvim prijatni i činilo se da jako vole sina. Ipak, Voterford-Vajda je svakako bio očajan, tako da bi pijan pričao kako je to članstvo „konopac za spasavanje, jedina stvar koju imam“. I to kad je po svim normalnim standardima posedovao toliko toga. Brza kola, bubnjeve, porodicu proširenu u Rouhempton, kapital, veze. Solanka, u nedostatku sažaljenja zbog čega je kasnije mnogo žalio, rekao je Dabdabu da se ne valja toliko po blatu samosažaljenja. Dabdab se ukočio, klimnuo glavom i grohotom se nasmejao – „HA-ha-ha-HA“ – i o ličnim stvarima godinama nije pričao.
Pitanje Dabdabovih intelektualnih sposobnosti ostalo je, za mnoge kolege, neobjašnjivo: zagonetka Dabdab. Tako često je delovao glupo – nadimak koji se nikad nije primio, zato što je bio neprijatan i za studente na Kembridžu, bio je Pih, po besmrtnom medvedu iz Male Mozgovice – pa ipak njegov akademski rad doneo mu je značajna priznanja. Teza o Volteru, kojom je stekao doktorat i koja mu je obezbedila platformu za kasniji uspeh, tumačila se kao odbrana Panglosa – kako onog zamišljenog lajbnicovskog preteranog optimizma tog velikana tako i njegovog kasnijeg bračnog misticizma. Ovo se tako duboko suprotstavljalo antiutopijskoj, kolektivističkoj, politički angažovanoj struji vremena u kojem je pisao, da je i za Solanku i za ostale delovalo sasvim šokantno. Dabdab je održao niz predavanja pod nazivom „Cultiver Son Jardin“. Malo je predavanja na Kembridžu – Pevsnerova, Livisova i ničija više – privuklo toliku publiku. Mladi (ili da budemo precizniji, mlađi, zato što Dabdab beše, uprkos svoje staromodne odežde, sasvim raščistio s mladošću) dolazili su da provociraju i arlauču, ali su se vraćali tihi i zamišljeni, zavedeni blagošću njegove prirode, one iste plavooke nevinosti i prateće izvesnosti da će ga čuti, koja je Malika Solanku razdrmala iz onog užasnog straha prvog dana studija.
Vremena se menjaju. Jednog jutra sredinom sedamdesetih Solanka se ušunjao na predavanje svog prijatelja. Sada ga je impresionirala neumoljivost onoga što Dabdab govori i način na koji je ublažuje njegova kontradiktorna, gotovo pitijska slatkorečivost. Ako biste ga pogledali videli biste zamlatu u tvidu, beznadežno van onoga što se još zvalo duh vremena. Ali ako biste ga poslušali, onda biste čuli nešto sasvim drugo: sveobuhvatnu beketovsku setu. „Ne očekujte ništa, je li tako“, govorio im je Dabdab, a levi radikali kao i čupavci ukrašeni đinđuvama, mahali su pohabanim primerkom Kandida. „Tako kaže dobra knjiga. Neće biti poboljšanja života. Znam da je to strašna vest, ali je tačna. Savršenstvo čoveka je samo, mogli bismo reći, rđava božja šala.“
Deset godina pre, kad je izgledalo da će se razne utopije, marksistička, hipijevska, ostvariti, kad je ekonomski prosperitet i puna zaposlenost dozvoljavala inteligentnoj omladini da se zanosi svojim blistavim, idiotskim fantazijama o neradu, možda bi bio linčovan ili barem ućutkan. Ali ovo beše Engleska posle štrajka rudara i trodnevne radne nedelje, naprsla Engleska iz Lakijevog velikog monologa u Godou, u kojem se ukratko vidi da se čovek smanjuje i da nestaje i da zlatni trenutak optimizma, kad je najbolji od svih svetova izgledao nadohvat, iščezava. Dabdabovo stoičko angažovanje za Panglosa – veselite se životu sa svim manama, jer to je jedino što imate, a veselje i očaj su jedno te isto – brzo je dolazilo na svoje.
I Solanka je bio pod njegovim uticajem. Dok se borio da formuliše svoja razmišljanja o večitom problemu vlasti i pojedinca, ponekad bi čuo Dabdabov glas kako ga podstiče. Beše to državno doba, tako da je zahvaljujući delom i Voterford-Vajdi ostao van mase. Dabdab mu je šaptao na uvo da ne može država da ga usreći, da ne može ona da mu isceli duševne rane. Država upravlja školama, ali može li ona da natera decu da zavole čitanje ili je to tvoj posao? Postoji Državna zdravstvena služba, ali šta ona može da uradi sa velikim procentom ljudi koji idu kod lekara kad za to nemaju potrebe? Postoje i državne stambene zgrade, ali komšijski odnosi nisu problem vlade. Solankina prva knjiga, mali svezak pod naslovom Šta nam treba, prikaz promenljivih stavova u evropskoj istoriji po pitanju odnosa države i pojedinca, napadnuta je sa obe strane političkog spektra, a kasnije je opisana kao „iz/govori“ onoga što će se nazvati tačerizam. Profesor Solanka, koji je mrzeo Margaret Tačer, poput krivca je priznao da je delimično istina ono što se osećalo kao optužba. Tačerovski konzervatizam bio je kontrakultura koja je omanula: on je delio nepoverenje njegove generacije u institucije vlasti i koristio je njihov opozicioni jezik za rušenje starih blokova vlasti – da se vlast da ne ljudima, ma šta to značilo, nego mreži sponzora poznanika. Bila je to privreda na kašičicu i promašaj šezdesetih godina. Takva razmišljanja su mnogo doprinela odluci profesora Solanke da napusti svet ideja.
Krajem sedamdesetih Krištof Voterford-Vajda bio je pomalo zvezda. Naučnici behu postali harizmatični. Pobeda nauke, kad će fizika postati nova metafizika, a mikrobiologija (a ne filozofija) hvatati se u koštac s velikim pitanjem šta to znači biti čovek, još je bila podaleko; književna kritika bila je opsenarski čin, a njeni džinovi krstarili su kontinentima u čizmama od sedam milja da bi se šepurili na sve većoj međunarodnoj sceni. Dabdab je putovao svetom praćen vetrom koji mu je talasao zapletene uvojke prerano osedele kose čak i u halama, kao što je slučaj Pitera Selersa u Čarobnom hrišćaninu. Ponekad su ga revnosni domaćini predstavljali kao moćnog Francuza Žaka Deridu, ali bi tu čast odbacio onim engleskim samonipodaštavajućim osmehom, dok bi se njegove poljske obrve namrštile zbog uvrede.
Bilo je to vreme kad su se rađale dve velike buduće industrije. Industrija kulture će u nastupajućim decenijama zameniti industriju ideologije, postajući „primarna“ na način na koji je to ranije bila privreda, i izmrestiće celu novu nomenklaturu komesara kulture, novu pasminu aparatčika koji se angažuju u velikim agenturama definicija, isključenja, revizija i progona, kao i na dijalektu koji se zasniva na novom dualizmu odbrane i napada. I ako je kultura bila novi sekularizam sveta, onda je njegova religija bila slava, a delatnost – ili crkva – slavnih ličnosti daće značajan doprinos novoj crkvenoj zajednici, prozelitsku misiju koja treba da osvoji ove nove granice, gradeći svoja blistava celuloidna vozila i rakete na pogon katodnim zracima, stvarajući nova goriva iz ogovaranja, dižući Odabrane ka zvezdama. A da bi se ispunili tamniji zahtevi nove vere, bilo je povremenih ljudskih žrtava i strmoglavih padova pri kojima gore krila.
Dabdab je bio taj ikarovski plamen koji se naglo ugasio. U njegovim zlatnim godinama Solanka ga je malo viđao. Život nas razdvaja svojim naizgled slučajnim tokom, i kad jednog dana otresemo glavom kao da se budimo iz maštarije, naši prijatelji već su postali stranci i ne možemo da ih vratimo. „Zar niko ovde ne poznaje jadnog Rip van Vinkla?“, pitamo se sa žaljenjem, i zaista ga više niko ne poznaje. Tako je bilo i sa dvojicom starih drugara. Dabdab se sada nalazio uglavnom u Americi, za njega je izmišljena nekakva katedra u Prinstonu, pa su u početku često razgovarali telefonom, zatim bi razmenili čestitke za rođendan i Božić, a onda je nastao muk. Sve do jedne blage letnje večeri u Kembridžu 1984, kad je ovo staro mesto samo po sebi bilo savršena zbirka priča, a jedna Amerikanka pokucala na hrastova vrata odaja profesora Solanke – koje je pre toga nastavao E. M. Forster – na stepeništu „A“ iznad studentskog bara. Zvala se Peri Pinkus; bila je niska, tamnoputa, velikih grudi, seksi, mlada, ali na sreću ne dovoljno mlada da bi bila studentkinja. Sve ove stvari brzo su se dojmile Solankine melanholične svesti. On se taman oporavljao od završetka svog prvog braka u kojem nije bilo dece, a Leonora Masters još nije bila na vidiku. „Krištof i ja juče smo došli u Kembridž“, reče Peri Pinkus. „Odseli smo u Garden Hausu. Ili bolje, ja se nalazim tamo, a on je kod Adenbroka. Sinoć je sekao vene. Veoma je deprimiran. Poslao je po tebe. Mogu li da dobijem piće?“
Ušla je i dobro osmotrila ambijent. Kućice, male i malko veće, te humanoidne figurice koje sede na sve strane, naravno one sićušne u kućicama, ali i druge van njih, po nameštaju profesora Solanke, po ćoškovima njegovih soba, meke i tvrde figure, muške i ženske, jednako povelike i malene. Peri Pinkus beše pažljivo – mada preterano – nafarbana, očni kapci behu joj otežali od crnih dograđenih trepavica, a nosila je seksepilnu maskirnu uniformu, pripijenu uz telo, i visoke potpetice. Malo previše za ženu čiji je ljubavnik upravo pokušao da se ubije, ali nije se izvinjavala. Peri Pinkus je bila mlada profesorka engleske književnosti koja je volela da se tuca sa zvezdama svog, sve slobodnijeg, sveta. Kao poklonika slučajnih susreta, posledice (supruge, samoubistva) nju nisu interesovale. Ipak, bila je vesela, živahna i kao svi mi verovala je da je prihvatljiva osoba, možda čak i dobra. Posle prve runde votke – profesor Solanka je uvek imao jednu bocu u zamrzivaču – rekla je sasvim normalno: „Reč je o kliničkoj depresiji. Ne znam šta da radim. On je sladak, ali meni se uopšte ne bakće s muškarcima u nevolji. Nisam ja tip bolničarke. Volim momke jurišnike.“ Posle druge runde rekla je: „Mislim da je bio nevin kad je upoznao mene. Da li je to moguće? Naravno, nije hteo da prizna. Govorio je da je kod kuće bio premija za devojke. Ispostavlja se da je to tačno, govoreći finansijski, ali ja nisam kešolovac.“ Posle treće runde rekla je: „Jedino što je ikad želeo bilo je da mu pušim ili da me tuca u dupe. Što je, takođe, bilo u redu. Često me tucaju u dupe. Zbog mog izgleda: momak sa sisama. To privlači seksualno zbunjene tipove. Veruj mi. Znam da je tako.“ Posle četvrte runde rekla je: „Pričam o seksualno zbunjenima, profesore, c velikim lutkama.“
On je zaključio da je gladan i nežno ju je izveo na Kraljevsku promenadu i smestio u taksi. Blenula je u njega kroz prozor svojim zamagljenim očima i zbunjenog izraza lica, a onda se zavalila u sedištu i zatvorila oči, slegavši ramenima. Kasnije je saznao da je Peri „Pinguz“ bila čuvena na širem literarnom planu. U današnje vreme može se biti čuven po bilo čemu, a ona je to bila.
Sledećeg jutra posetio je Dabdaba, ne u glavnoj bolnici, nego u lepoj staroj ciglenoj zgradi smeštenoj u zelenilu u blizini Trampingtonskog druma: nešto kao seoska vila za izgubljene slučajeve. Dabdab je stajao na prozoru pušeći cigaretu, obučen u izgužvanu pidžamu sa širokim belim prugama, ispod nečega što je ličilo na njegov stari školski ogrtač, koji je možda igrao ulogu ćebeta. Ručni zglobovi mu behu zavijeni. Izgledao je teži, stariji, ali je još paradirao onim statusnim osmehom. Profesor Solanka pomisli da bi on tu odavno bio sa zavijenim zglobovima da su ga geni osudili da ceo život nosi takvu masku.
„Sindrom holandskih brestova“, reče Dabdab, pokazujući na panjeve drveća. „Užasna stvar. Brestovi stare Engleske, izgubljeni i propali.“ Profesor Solanka nije ništa rekao. Nije došao da bi vodio razgovor o drveću. Dabdab se okrenu prema njemu, shvatajući poruku. „Ne očekuj ništa i nećeš se razočarati“, promrmljao je, izgledajući dečački posramljen. „Trebalo je da slušam sopstvena predavanja.“ Solanka ni na to nije reagovao. A onda je, posle toliko godina, Dabdab prvi put odustao od starog itnovskog držanja. „To ima veze s patnjom“, reče mirno. „Svi mi patimo. Patnja je svuda oko nas. I ne možemo da je zaustavimo. Možemo da gradimo brane, ali one uvek procure, a onda jednog dana jednostavno popuste. I nije reč samo o meni. Hoću da kažem, jeste reč o meni, ali i o svima ostalima. I o tebi. Zbog čega se to neprekidno nastavlja? I ubija nas. Hoću da kažem, mene ubija.“
„To zvuči malo apstraktno“, blago se umeša profesor Solanka.
„Pa, da.“ To definitivno beše nagla promena. Odbojni štitovi su ponovo došli na svoje mesto. „Izvini što nisam došao da me počešeš. Problem je biti Medved iz Male Mozgovice.“
„Hajde, molim te“, reče profesor Solanka, „reci mi.“
„To je najgori deo“, reče Dabdab. „Nema tu ništa da se kaže. Nema direktnog ili približnog uzroka. Samo se jednog dana probudiš i više nisi deo svog života. To ti je poznato. Tvoj život više ne pripada tebi. Tvoje telo, ne znam kako da se izrazim da osetiš svu tu silinu, više nije tvoje. I to je sve. Ne zvuči tako teško, ali veruj mi. Kao kad nekoga hipnotišeš i onda ga ubediš da ispod prozora ima mnogo madraca. Tada više ne vidi razlog da ne skoči.“
„Sećam se toga, barem blaže verzije“, složi se profesor Solanka, razmišljajući o onoj večeri na Market Hilu pre mnogo godina. „I ti si bio taj koji me je izvukao. Sada treba da ti se revanširam.“ Njegov sagovornik zavrte glavom. „Nažalost, nije ovo nešto iz čega čovek može da se izvuče.“ Pažnja koja mu je nekad ukazivana, status slavne ličnosti, uveliko su otežali njegovu egzistencijalnu krizu. Što je više postajao Ličnost, to se manje osećao osobom. Najzad je odlučio da se vrati natrag u zatvorene odaje tradicionalne akademije. Nije više bilo onih planetarnih deridada u stilu Čarobnog hrišćanina! Nije više bilo izigravanja. Podstaknut svojom novom odlukom, doleteo je natrag u Kembridž sa zaljubljenicom u književnost Peri Pinkus, besramnom leptiricom, stvarno verujući da s njom može da osnuje dom i započne miran život. Eto, dotle beše dogurao.
Krištof Voterford-Vajda će preživeti još tri pokušaja samoubistva. A onda se, baš kad je, metaforički govoreći, profesor Solanka oduzeo sebi život, oprostivši se od svih i svačega što je smatrao dragim i zapalivši u Ameriku s oštrokosom lutkom u rukama – posebnom verzijom Male Mozgovice iz ranog perioda u rđavom stanju, pocepane odeće i oštećenog tela – Dabdab stropoštao mrtav. Tri arterije bile su jako zapušene. Mogao je da se spase bajpas operacijom, ali ju je odbio i srušio se poput engleskog bresta. Što je možda, ukoliko tražimo objašnjenja, povuklo obarač za Solankinu metamorfozu. Profesor Solanka, sećajući se u Njujorku svog mrtvog prijatelja, shvatio je da je u mnogo čemu sledio Dabdaba: kako u razmišljanjima, tako i u le monde mediatique, pa u Ameriku i u krizu.
Peri Pinkus bila je među prvima koji su naslutili vezu između njih. Ona se vratila u svoj rodni San Dijego i predavala je na lokalnom koledžu dela nekih kritičara i pisaca koje je polno upoznala. Pinkus 101, tako je to nazvala, bezobrazna kao i uvek, u jednoj od božićnih čestitki koje je stalno slala profesoru Solanki. „Imam ja svoju ličnu hit-kolekciju, svojih Dvadeset Veličanstvenih“, pisala je, dodajući malo zajedljivo: „Nisi ti među njima, profesore. Ne mogu da švrljam okolo i petljam se u muška posla ako ne znam koju rupu više vole.“ Njeni novogodišnji pozdravi bili su neminovno praćeni poklonom u vidu meke igračke – kljunar, morski konj, polarni medved. Leonoru su uvek mnogo zabavljali ti paketići iz Kalifornije. „Zato što nisi hteo da je jebeš“, govorila je profesoru Solanki njegova supruga, „ne može da te zamisli kao ljubavnika. Zato pokušava da ti postane majka. Kako to izgleda biti dečačić Peri Pinguzove?“

3



U komfornom iznajmljenom stanu u Gornjem Vestsajdu, u lepom dupleksu na prvom i drugom spratu s visokim tavanicama i veličanstvenom hrastovom lamperijom, te s bibliotekom koja je mnogo govorila o vlasnicima, profesor Malik Solanka mazio je čašu crnog stonog „gejservila“ i jadikovao. Odluka da ode bila je isključivo njegova; ipak, žalio je za starim životom. Ma šta Leonora da kaže preko telefona, raskid je gotovo sigurno bio definitivan. Solanka nije nikad razmišljao o sebi kao o beguncu ili zabušantu, pa ipak je promenio više košuljica nego zmija. Ostavio je zemlju, porodicu i, ne jednu, nego dve žene. A sada i dete. Možda je greška bila u tome što je svoj poslednji izlaz video kao neobičan. Surova realnost sastojala se u tome da radi, ne protiv prirode, nego u skladu s njenim diktatima. Kad je stajao go pred neulepšanim ogledalom istine, bio je baš takav.
Ipak, kao i Peri Pinkus, verovao je da je dobar čovek. I žene su to verovale. Osećajući u njemu žestinu posvećenosti koja je retko prisutna kod savremenih muškaraca, žene su često dopuštale sebi da se u njega zaljube, i same se iznenađujući – te mudre, oprezne žene! – brzinom kojom su se gnjurale u duboke emocionalne vode. A on ih nije razočarao. Bio je nežan, plemenit, pametan, zabavan, zreo, a u seksu je bio dobar, zaista dobar. Ovo je zauvek, mislile su one, zato što im je bilo jasno da i on tako misli; osećale su se voljenim, cenjenim, bezbednim. Govorio im je – svakoj pojedinačno – da umesto porodičnih veza neguje prijateljstvo, i iznad prijateljstva, ljubav. Zvučalo je iskreno. Tako su mu se one prepuštale i uljuljkivale se u lepoti novih uslova, nikad ne primećujući iznenadne promene u njemu, onu strašnu obrtnu silu njegove sumnje, pre nego što bi prasnuo iz dna duše, pokazujući dva niza belih zuba. Nikad nisu primećivale da dolazi kraj, dok ih ne bi ošamutio. Njegova prva žena, Sara, ona koja je imala dara da slika rečima, ovako je to formulisala: „Bilo je kao da me ubija sekirom.“
„Tvoja nevolja je“, žestoko mu je rekla Sara pri kraju njihove poslednje svađe, „što si stvarno zaljubljen samo u te usrane lutke. Jedino možeš da se izboriš sa beživotnim minijaturnim svetom. Sa svetom koji možeš da praviš, razvaljuješ, da njime manipulišeš, sa svetom ispunjenim ženama koje se ne bune, koje ne moraš da tucaš. Ili ih sada praviš sa picama, drvenim, gumenim, usranim picama koje možeš da naduvaš i koje pište kao baloni dok im ga uvlačiš i izvlačiš; imaš li, možda, harem lutaka u prirodnoj veličini skriven negde u šupi, da li će to pronaći kad te uhapse za silovanje i kasapljenje neke zlatokose osmogodišnje lutkice, neke žive lutkice s kojom si se poigrao i onda je odbacio? Naći će u živici njenu cipelicu, a onda će na televiziji prikazati opis kombija, a ja ću gledati u tvom odsustvu i pomisliću, Bože, pa ja poznajem taj kombi, to je onaj u kome vozi one usrane lutke kad odlazi na seanse perverzije s drugarima sličnim njemu. Ja ću biti supruga koja nikad ništa nije znala. Ja ću biti jebena kravolika supruga na TV koja će biti prisiljena da te brani da bi odbranila sebe, svoju sopstvenu neverovatnu glupost, zato što sam te, na kraju krajeva, odabrala.“
Život je bes, mislio je. Bes nas – seksualni, edipovski, politički, magijski, brutalno – uzdiže do najvećih visina i uteruje u najsurovije dubine. Iz besa proističe stvaranje, inspiracija, originalnost, strast, ali i nasilje, bol, čista bezobzirna destrukcija, zadavanje i primanje udaraca od kojih se nikad ne oporavimo. Furije nas gone; Šiva igra svoj pobesneli ples da bi stvarao ali i uništavao. Ali nisu bogovi važni! Derući se na njega Sara je predočila ljudski duh u svom najčistijem, najmanje društvenom obliku. Mi smo ono što nastojimo da skrijemo – ta zastrašujuća ljudska neman u nama, egzaltirani, transcedentni, samodestruktivni, nesputani gospodar stvaranja. Mi jedno drugo uznosimo do neslućene radosti. Mi jedno drugom kasapimo usrane udove.
Zvala se Lir, Sara Džejn Lir, neka vrsta daleke rođake pisca i akvareliste, ali u njoj nije bilo ni traga od onog čudnog Edvardovog besmrtnog besmisla. Kako je lepo poznavati Saru Lir koja se nekima čudna čini! Ona naizust zna svezaka ceo zbir i ja je svrstavam u svet fini. Ova prerađena strofa nije izazvala ni smešak. „Zamisli koliko su mi puta recitovali ove reči i oprostićeš mi što nisam impresioniran.“ Bila je godinu dana starija od njega i pisala je tezu o Džojsu i francuskom novom romanu. U njenom stanu na drugom spratu na Česterton drumu, „ljubav“ – koja je iz retrospektive izgledala više kao strah, obostrano hvatanje za partnerov pojas za spasavanje pri davljenju u dubokoj samoći – naterala ga je da dva puta preore Fineganovo bdenje. Kao i hladne stranice Sarotove, Rob-Grijea i Bitora. Kad bi sav utučen podigao pogled sa velike gomile njihovih tromih, nejasnih rečenica, video bi da ga ona posmatra iz druge fotelje, okrenuta prema njemu onom ćoškastom maskom od lica, lepom ali lukavom. Lukavooka dama od Finlandije. Nije mogao da prozre njen izraz lica. Možda je značio prezir.
Uzeli su se na prečac i vrlo brzo su uvideli da su upali u zamku greške. Ipak su ostali skupa nekoliko bednih godina. Kasnije, kad bi pričao svoju životnu priču Leonori Masters, Solanka je prikazivao svoju bivšu ženu kao nekoga ko stalno traži izlaz, igračicu koja po svoj prilici odustaje od igre. „Vrlo rano je odustala od svega što je najviše volela. I pre nego što bi shvatila šta se događa, više nije bila za to.“ Sara je u studentskim danima bila istaknuta glumica, ali je ostala na tome, zauvek napuštajući šminku i publiku bez trunke žaljenja. Kasnije će odustati od svoje teze i zaposliće se u reklamnoj agenciji, izlazeći iz čaure svoje učene odežde i šireći divna krila leptira.
Beše to neposredno po okončanju njihovog braka. Kad je Solanka saznao, razbesneo se. Toliko napornog čitanja i ni za šta! I ne samo čitanja. „Zahvaljujući njoj“, besneo je Leonori, „gledao sam L’Année Dernière á Mareinbad tri puta u jednom danu. Proveli smo ceo vikend razrađujući onu prokletu igru šibicama. ‘Znaš da nećeš pobediti.’ – ‘Nije u pitanju igra ako ne znaš da izgubiš.’ – ‘Ah, da, mogu da izgubim ali mi se to nikad ne dešava.’ Tu igru. Zahvaljujući njoj još mi je duboko u pamćenju, ali ona se vinula u kosmos i sada se šepuri. Ja sam se ovde zaglibio u lavirintima francuske proze, a ona kao deo pratnje Žila Sandera, u kancelariji na četrdeset devetom spratu, nesumnjivo obara neke velike zverke.“
„Da, ali da te podsetim, ti si nju odbacio“, istakla je Leonora. „Našao si drugu i nju si ostavio na cedilu. Očito nije trebalo da se oženiš njome, što je tvoje jedino opravdanje. Otuda ono veliko pitanje na koje nema odgovora, a koje je postavila tvoja kraljica Lir: šta si, do đavola, mislio? Isto tako je bilo po tvome kad te je sledeća, vagnerovska Valkira odbacila, zbog kojeg ono kompozitora?“ Ona je savršeno dobro znala odgovor, ali su u toj priči oboje uživali. „Zbog usranog Rumenigea.“ Solanka se nasmešio, smirujući se. „Radila je kao asistent na jednom od njegovih projekata tri-orkestra-i-tenk-“šerman“ i on joj je kasnije poslao telegram. Molim te lepo da se suzdržavaš od svih polnih odnosa dok ne ispitamo duboku vezu koja očito leži između nas. A sledećeg dana poslao joj je kartu u jednom pravcu za Minhen i godinama kao da je u jamu propala. Nije, međutim, bila srećna“, dodao je. „Vidiš, nisam znao kad joj je bilo dobro.“ Kad je Solanka napustio Leonoru, ona je ovim razmišljanjima dodala jedan gorak postskriptum. „Volela bih da čujem njihovu stranu priče“, rekla je u toku jednog teškog telefonskog razgovora. „Možda si od početka bio hladnokrvni gad.“
Malik Solanka, u samotnoj šetnji prema jednom od dvostruko oglašenih noćnih lokala Kešlovski na Linkolnovoj plaži, pokušavao je da zamisli svoj život kao film Deset božjih zapovesti. Kratak film o napuštanju. Koje bi zapovesti mogla da ilustruje njegova priča, ili kako je voleo da kaže promoter prošlonedeljnih epizoda, da istražuje? Bilo je mnogo zapovesti protiv grehova nepriličnih izvršenja. Ali gde su zakoni protiv takvih grehova? Ti nećeš biti otac odsutnik. Razmisli o tome, ti nećeš otići iz svog života bez pravog razloga, čoveče, a ono što si do sada učinio nije ni izbliza pravo. Šta misliš? Da možeš da radiš šta hoćeš? Ko, pobogu, misliš da si ti: Hju Hefner? Ili Dalaj Lama? Donald Tramp? Šta izigravaš? Ha???
Sara Lir je verovatno tu u gradu, pomisli iznenada. Sada joj je blizu šezdeset godina, velika zverka s reklamnom aktovkom, s tajnim rezervacijama za Pastis i Nobu i s vikendicom južno od autoputa za Amaganset. Hvala Bogu, nije bilo potrebe da je prati, da joj se divi, da joj čestita na životnom izboru. Kako bi samo likovala! Jer dovoljno su živeli da se uvere u apsolutnu pobedu reklama. Sedamdesetih godina, kad je Sara zamenila ozbiljan život frivolnim, rad u oblasti reklama smatrao se prilično sramotnim. Prijateljima biste govorili čime se bavite tihim glasom i oborenog pogleda. Reklamiranje je bilo trik, prevara, pravi dušmanin obećanja. Ono je bilo – strašna pomisao u tom dobu – otvoreno kapitalističko. Prodaja je slabo išla. A sada su svi – istaknuti pisci, veliki slikari, arhitekte, političari – želeli da budu uključeni u reklamu. Prestrojeni alkoholičari su žestoko šljemali. Svi i sve bilo je na prodaju. Oglasi su postali kolosi koji se veru uz zidine poput King Konga. I uz to publika ih je volela. Kad bi gledao TV, Solanka je još uvek stišavao ton kad bi došao red na reklame, ali je bio ubeđen da ga drugi pojačavaju. Devojke sa reklama – Ester, Bridžet, Elizabet, Hale, Žizel, Tajra, Izida, Afrodita, Katarina – bile su poželjnije nego glumice u epizodama serija unutar kojih su se reklame prikazivale; čak su i tipovi sa reklama – Mark Vanderlu, Markus Šenkenberg, Marko Aurelije, Mark Antoni, Marki Mark – bili poželjniji od glumica. I uz predočavanje sna idealno lepe Amerike, u kojoj su sve žene lepotice a muškarci junaci, posle odlično obavljenog posla prodaje pica i drugih proizvoda, mimo zgrtanja novca, reklame su ublažavale bol Amerike, njenu glavobolju, probleme s probavom, srčane smetnje, njenu samoću, bol prvog detinjstva i starosti, bol zato što ste roditelj i zato što ste dete, bol zrele dobi muškaraca i žena, bol zbog uspeha i bol zbog neuspeha, prijatan bol sportiste i neprijatan bol zločinca, agoniju samoće i neznanja, oštar bol gradova i tupi, ludački bol pustih nizija, bol zbog poriva za nečim nepoznatim, agoniju urlajuće praznine unutar svake polusvesne ličnosti koja posmatra sebe. Nikakvo čudo što je reklamiranje postalo popularno. Ono poboljšava stvari. Pokazuje nam put. Nije deo problema. Ono dovodi do rešenja.
U stvari, u zgradi profesora Solanke živeo je jedan autor reklama. Nosio je crvene tregere i košulje marke „hetevej“, čak je i pušio lulu. Beše se predstavio baš tog popodneva kod poštanskih sandučića u predvorju, držeći smotane plakate u ruci. (Šta li to ima u mojoj samoći, zapitao se tiho profesor, što očito tera komšije da je remete?) „Mark Nebeski, sa planete Tatuin.“
Svašta, kako bi rekla Peri Pinkus. Solanku nije zanimao taj izrazito nečojstveno-neviteški mladić sa leptir mašnom i naočarima, a kao bivši poklonik naučne fantastike prezirao je prostačka svemirska dela iz ciklusa Ratovi zvezda. Ali već beše naučio da se ne spori sa samozvancima u Njujorku. Isto tako beše naučio da prilikom predstavljanja izostavi titulu „profesor“. Učenost je smetala ljudima, a formalno ponašanje bilo je način da se pokaže ko je gazda. Bila je to zemlja deminutiva. Čak su i prodavnice i restorani samim nazivima nudili prisnost. Kod Endija, Kod Benija, Džozi, Gabrijele, Vini, Fredija & Pepera. Zemlju rezervisanosti i suzdržanosti beše ostavio iza sebe, a i štošta dobrog, u celini uzev. Kod Hane (medicinska oprema) mogli ste ući i odmah kupiti grudnjak koji zamenjuje dojku. Ono što se ne izgovara bilo je crvenim slovima zapisano u izlogu. Bilo kako bilo, uzvratio je ravnodušno sa „Soli Solanka“, iznenadivši samog sebe što je izgovorio taj mrski nadimak; na što se Nebeski namrštio. „Da li ste zemljak?“ Solanki ne beše jasno šta ga pita i zamoli ga da to ponovi. „Onda niste.“ Nebeski je klimao glavom. „Mislio sam zbog onog Soli. A i zbog nosa.“ Solanki iz konteksta postade jasno šta ga pita, ali se suzdržao od traženja daljih objašnjenja: dakle, na Tatuinu ima Jevreja?
„Britanac ste, je l’ da?“, nastavi Nebeski. (Solanku nisu interesovale postkolonijalne, migracione tričarije.) „Rekla mi je Mila. Učinite mi uslugu. Pogledajte ovo.“ Mila je verovatno bila mlada carica ulice. Solanka je bez oduševljenja zapazio milozvučnu sličnost njihovih imena: Mila, Malik. Kad mlada dama to otkrije, sigurno neće moći da odoli da mu to ne pomene. On će biti prisiljen da istakne da zvukovi ne nose značenje, i da je to samo međujezički eho iz kojeg ništa, sigurno ne ljudska veza, ne mora da usledi. Mladi reklamer razmota plakate i prostre ih po stolu. „Želim da iskreno kažete šta mislite“, reče Nebeski. „Reč je o kampanji naše korporacije.“ Plakati su pokazivali velike slike nebeskog svoda nad slavnim gradom pri zalasku sunca. Solanka je zbunjeno gestikulirao, ne znajući šta da odgovori. „Linija horizonta“, poticao ga je Nebeski. „Je li u redu?“ Sve slike su imale isti slogan: SUNCE NIKAD NE ZALAZI KOD AMERIČKE MEÐUNARODNE BANKARSKE KORPORACIJE. „Dobro. Dobro je“, reče Solanka, ne znajući da li je zaista dobro, prosečno ili užasno. Verovatno je negde u svetu uvek otvorena neka ekspozitura te banke, tako da je tvrdnja verovatno tačna, iako nema nikakvog razloga da nekome, recimo u Londonu, bude važno da banke još rade u Los Anđelesu. Sve to je zadržao za sebe i nadao se da njegov izraz lica govori da se slaže sa sloganom. Ali je Nebeski očito želeo više. „Kao Britanac“, iskušavao ga je, „kažete da Britanci neće biti uvređeni?“
Ovo je bilo jako zbunjujuće. „Hoću da kažem, zbog Britanskog carstva. U kojem sunce nikad ne zalazi. Nemamo nameru da vređamo. Hoću da budem siguran. Da ovo ne bude uvreda za slavnu prošlost vaše zemlje.“ Profesor Solanka oseti kako ga obuzima bes. Oseti veliku želju da mu u lice saspe silne uvrede ili da ga ošamari. Uložio je veliki napor da se suzdrži i da mirnim tonom razuveri ozbiljnog mladog Marka u čudnoj odeći da ni najposramljeniji državni činovnici u Engleskoj ne bi bili uvređeni tom banalnom formulacijom. A onda je požurio u stan, zalupio vrata dok mu je srce besomučno udaralo, naslonio se na zid, zatvorio oči i teško dahtao da uhvati vazduha. Da, to je druga strana medalje njegove nove sredine s grudnjakom VEŠTAČKE SISE u stilu ćao-kako-si: te nove kulturne preosetljivosti, tog gotovo patološkog straha da ćete nekom naneti uvredu. Dobro, dobro, to mu je jasno, to je jasno svima, nije u tome poenta. Poenta je u tome otkud potiče sav taj gnev. Otkuda to da ga ponovo ščepa navala besa koja preti da mu satre volju?
Istuširao se hladnom vodom. Potom je dva puna sata ležao u zamračenoj sobi s uključenim klima-uređajima i ventilatorom na tavanici da bi rasterao vrelinu i vlagu. Kontrolisanje disanja bilo je od pomoći, a za opuštanje je koristio i tehnike vizualizacije. Zamišljao je gnev kao fizički predmet, meku zahuktalu grudvu, i oko nje je u mislima crtao crveni trougao. Potom je postepeno smanjivao trougao, sve dok grudva ne bi nestala. Upalilo je. Njegovo srce vratilo se u normalan ritam. Uključio je televizor, drndavo staro čudovište iz pređašnjih generacija tehnologije, i gledao je El Duka na humci, njegovu zadivljujuću hiperboličnu akciju. Bacač se sklupčao toliko da mu je koleno gotovo dodirivalo nos, a onda se otkačio kao bič. Čak i u toj čudnoj, gotovo paničnoj sezoni u Bronksu, Hernandez je ulivao mir.
Profesor Solanka je pogrešio što se nakratko prebacio na CNN, gde se nalazio neizbežni Elijan. Profesoru Solanki bila je muka od večite ljudske potrebe za totemima. Dečak je spasen iz gumenog koluta u mom, a majka se udavila, i odmah je nastala religijska histerija. Mrtva majka je postala božanska figura, a na plakatima je pisalo ELIJANE, SPASI NAS. Kult koji je nastao iz demonologije potrebne Majamiju – po kojoj će Kastro đavo, Hanibal-Kanibal Kastro, pojesti živog dečaka, rastrgati njegovu besmrtnu dušu i progutati je zajedno sa zrnima boba i čašom crnog vina – odmah je doveo i do razvoja sveštenstva. Strašni, medijski zloupotrebljeni, stric miropomazan je u papu elijanizma, a njegova ćerkica, sirota Marislejsisa, sa svojom „nervnom iscrpljenošću“, bila je tačno takva da svaki čas može da posvedoči o prvim čudima koje doživljava sedmogodišnja devojčica. Beše tu i jedan ribar. I, naravno, apostoli koji šire vest: fotograf koji boravi u Elijanovoj spavaćoj sobi, ljudi iz sveta TV i filma koji mašu ugovorima, izdavačke kuće koje rade to isto, sam CNN i sve druge TV ekipe s linkovskim tanjirima i rutavim mikrofonima. U međuvremenu je na Kubi dečak pretvaran u sasvim drugačiji totem. Revolucija u agoniji, revolucija staraca i proređenih brada, uzdizala je dete kao dokaz svoje obnovljene mladosti. U toj verziji, Elijanovo vaskrsavanje iz vode postalo je slika besmrtnosti revolucije: bajka. Fidel, taj stari infidel\'7b1\'7d, držao je beskrajne govore noseći Elijanovu masku na licu.
Dugo je vremena otac, Huan Migel Gonsales, ostao kod kuće u gradu Kardenas, govoreći veoma malo. Rekao je da želi da mu se sin vrati, što je možda bilo gordo i možda dovoljno. Razmišljajući šta bi sam mogao da uradi ako bi se njegovi stričevi i rođaci umešali između njega i Asmana, profesor Solanka je prelomio olovku. A onda je vratio na bejzbol, ali je bilo prekasno. El Duk, i sam kubanski izbeglica, ne bi se u ovome složio sa Solankom. Pomisao u kojoj su Asman Solanka i Elijan Gonsales iščezavali i vraćali se, ponovo ga je skolila, naglašavajući da u njegovom slučaju nisu bili potrebni nikakvi rođaci da se ubace između Solanke i njegovog deteta. Kako je bespomoćni bes rastao u njemu, ponovo je primenio dobro uvežbanu tehniku i usmerio gnev napolje, na ideološki zaluđenu svetinu Majamija, doživljajem pretvorenu u ono što je najviše mrzela. Njihov beg od fanatizma pretvorio ih je u fanatike. Vrištali su na novinare, psovali političare koji se nisu slagali s njima, pretili pesnicama kolima koja su prolazila. Govorili su o zlu ispiranja mozga, a njihovi mozgovi su očito bili prljavi. „Nije im potrebno pranje nego prljanje“, Solanka glasno doviknu kubanskom bacaču na TV. „Vama je mozak zamrljan vašim životom. A tom dečaku na ljuljaški sa stotinu njuški kamera koje njuše njegovu zbunjenost: šta mu to pričate o ocu?“
Morao je sve ponovo da prođe: drhtanje, lupanje srca, soptanje, tuširanje, mrak, zatim disanje i vizualizaciju. Bez lekova; njih je sasvim izbacio, a izbegavao je i lekare za glavu. Gangster Toni Soprano može da ustukne, ali zajebi njega, on je izmišljen. Profesor Solanka je odlučio da se sam suoči sa svojim demonom. Psihoanaliza i hemija liče na prevaru. Ako zaista želi da pobedi u tom dvoboju, ako želi da obori na tlo demona koji ga obuzima i da ga pošalje u pakao, onda u tome mogu da učestvuju samo njih dvojica, goli golcati, bez ograničenja, u borbi na život i smrt.
Bio je mrak kad je Malik Solanka smatrao da je spreman da napusti stan. Uzdrman, ali s nabačenom maskom veselosti, zaputio se ka Kešlovskom duplom računu. Da je bio veteran iz Vijetnamskog rata ili čak reporter koji je video previše, njegovo ponašanje bilo bi shvatljivije. Džek Rajnhart, američki pesnik i ratni dopisnik koga je poznavao dvadeset godina, ako bi ga probudilo zvonjenje telefona, sigurno bi i dan-danas razbio tu napravu u paramparčad. Nije mogao da se suzdrži, a kad bi se to dešavalo bio je samo polubudan. Džek je uništio mnogo telefona, ali je prihvatio svoju sudbinu. Bio je načet, ali je bio srećan što nije gore. Ali jedini rat u kome je učestvovao profesor Solanka bio je sam život, a život je bio dobar prema njemu. Imao je novca i ono što je većina ljudi smatrala idealnom porodicom. I supruga i dete bili su izuzetni. Ipak, jednom je sedeo u kuhinji u gluvo doba noći s ubistvom na umu; pravim ubistvom. ne metaforičkim. Cak beše doneo i nož i u jednom strašnom, bezumnom trenutku stajao je nad telom svoje usnule žene. A onda se okrenuo, otišao u praznu spavaću sobu da odspava, da bi se ujutru spakovao i uhvatio prvi avion za Njujork, ničim ne pravdajući svoj postupak. Bilo je van pameti to što se dogodilo. Trebalo mu je da smesti okean, barem okean, između sebe i onoga što umalo nije učinio. Tako je Mila, carica Sedamdesete ulice na Vest Sajdu, bila bliže istini nego što je mogla i da pretpostavi. Nego što će ikad znati.
Čekao je u redu pred bioskopom, izgubljen u mislima. Onda je glas nekog mladića zazvonio iza njegovog desnog uha, sramno jak, ne mareći ko sluša a ko ne sluša, pričao je svoju priču drugu do sebe, ali i celom redu, celom gradu; kao da grad uopšte mari. Živeti u metropoli značilo je znati da su izuzetne stvari uobičajene kao špricer, da je nenormalno nešto poput kukuruznih pahuljica: „Najzad sam je pozvo i kažem joj zdravo kevo, šta ima, a ona će, Ne znaš ko sedi na večeri ovde u Nigdervilu, ko jede rolat od mlevenog mesa tvoje majke, imamo Božić Batu, to je sve. Božić Bata sedi baš tamo u vrhu stola, gde je tvoj otac u krznu skunka ili nerca obično nameštao svoju usranu guzicu. Kunem se Bogom. Hoću da kažem da je tek tri popodne i ona se već gubi. Tako je rekla, od reči do reči. Božić Bata. A ja kažem, Naravno, mama, a gde je tu Isus? Ona će opet, To je g. Isus Hristos, čoveče, i moram da ti kažem da gospodin Isus Hristos upravo sprema ribu. Dakle, to je bilo sve što sam mogo da svarim, pa sam reko, Ćao, mama, poželi gospodi sve najbolje, srećno.“ Zajedno s tim muškim glasom začuo se teški, zastrašujući smeh jedne žene. HA-ha-ha-HA.
Na ovom mestu u jednom filmu Vudi Alena (deo Muževa i žena u stvari je snimljen u Solankinom unajmljenom stanu) posetioci bioskopa bi se uključili u razgovor, stavljajući se na nečiju stranu, nudeći lične anegdote koje mogu da se mere s onom što su je upravo čuli ili da je čak nadmaše, i nalazeći prethodnicu za monolog besne, lude majke kod pokojnog Bergmana, Ozua i Sirka. U jednom filmu Vudi Alena Noam Čomski ili Maršal Mekluan, ili bi to danas bio Gurumaji ili Dipak Čopra, pojavio bi se iza palme u saksiji i izrekao nekoliko reči blagog, finog komentara. Majčina nezgoda nakratko bi bila predmet teške vudijevske meditacije – da li se njoj priviđa ceo dan ili samo za vreme obroka? Šta je značilo to što možda planira da se glupira, ne s jednom, nego sa dve velike ikone? Šta bi rekao Frojd o tom neobičnom polnom trouglu? Šta nam jednaka potreba te žene za upakovanim dragocenostima i za spasenjem duše govori o njoj? Šta nam saopštava o Americi?
Isto tako, ako su s njom u sobi bili živi ljudi, ko su oni? Možda ubice u bekstvu, koji se kriju u kuhinji ove sirote žene nalivene burbonom? Da li je zaista bila u opasnosti? Ili, kao iskreni mislioci, zar ne bi trebalo da dozvolimo mogućnost da se, barem teoretski, dogodilo pravo dvostruko čudo? U kom slučaju, kakav bi božićni poklon Hristos tražio od Bate? U redu, božji sin je bio zadužen za tunjevinu, ali da li će biti dovoljno rolata od mlevenog mesa?
Sve ovo bi Marijel Hemingvej slušala pažljivo ali tupo; a onda bi veoma brzo sve bilo zaboravljeno. U nekom filmu Vudija Alena scena bi bila snimljena u crno-beloj tehnici, u najnerealnijem procesu koji se pojavio da bi se zalagao za realizam, integritet i umetnost. Ali svet postoji u boji i teče po slabijem scenariju od filmskog. Malik Solanka se naglo okrenuo, zaustio je da se suprotstavi i suočio se s Milom i njenim centurionom od momka. Razmišljajući o njoj, on ih je prizvao. A iza njih je stajao – naslanjao se, grbio se, čučao, pozirao – ostatak indolentne grupe.
Solanka je priznao da divno izgledaju: njihove dnevne uniforme marke „hilfiger“ bile su skinute da bi se videla sasvim drugačija klasična letnja odeća u stilu koji je promovisao Kalvin, a svi su nosili naočare za sunce uprkos delu dana. Beše jedna reklama u kojoj grupa omiljenih vampira sedi na dini i čeka zoru s „rejbankama“ na očima. Onaj što je zaboravio naočare bio je spržen kad je granulo sunce i njegovi drugovi su se grohotom nasmejali kad je eksplodirao, otkrivajući očnjake. HA-ha-ha-HA. Možda su, pomisli profesor Solanka, Mila & Co. vampiri a on budala bez zaštite. Osim, naravno, što bi to značilo da je i on vampir, begunac od smrti, sposoban da prkosi zakonima vremena... Mila je skinula naočare i pogledala ga je izazovno pravo u oči, tako da se odmah setio na koga ona liči.
„Šta znaš, to je g. Garbo koji želi da bude sam“, govorio je ofarbani centurion, bezobrazno pokazujući da je spreman na sve ukoliko bi kreštavi profesor Solanka hteo da izazove nevolju. Međutim, Malik je bio prosto hipnotisan Milinim pogledom. „O, Bože“, rekao je. „O, Bože, oprosti, pa to je Mala Mozgovica. Izvinite, ali to je moja lutka.“ Gorostasni centurion je to shvatio kao glupu izjavu i zaista u Solankinoj reakciji bilo je nečeg više od iznenađenja; nečeg bolesnog, gotovo neprijateljskog, nečeg što je moglo da bude gađenje. „Polako, Greta“, reče krupni mladić, stavljajući dlan ogromne šake na Solankine grudi i vršeći ogroman pritisak; Solanka se zatetura i lupi o zid.
Mlada žena je, međutim, odvratila svog psa napadača. „U redu je, Ede. Edi, zaista je u redu.“ Baš tada red se, kao po milosti božjoj, počeo brzo da pomera. Malik Solanka se sjurio u salu i seo podalje od vampirske grupe. Kad su se svetla pogasila, video je one prodorne zelene oči kako ga fiksiraju preko gomile posetilaca.

4



Celu noć je ostao napolju, ali nije mogao da se smiri ni šetajući u gluvo doba noći, a još manje u praskozorje kad je već počinjala dnevna užurbanost. Nije ni bilo gluvog doba noći. Nije mogao da se seti tačne maršrute, imao je utisak da je prešao ceo grad i onda se vratio na Brodvej ili negde u njegovu blizinu, ali se dobro sećao količine buke u belom i u boji. Sećao se kako je buka igrala pred njegovim zakrvavljenim očima u nekim apstraktnim konturama. Sako, težak i vlažan, pritiskivao mu je ramena, pa ipak u ime pristojnog ponašanja držao ga je na sebi; kao i svoj slamnati šešir. Gradska buka povećavala se svakodnevno, ili je možda bila reč o njegovoj preosetljivosti na tu buku koja je dostizala tačku ključanja. Kamioni za đubre poput džinovskih žohara kretali su se kroz grad, ričući. Stalno je slušao neku sirenu, alarm, pištanje nekog velikog kamiona koji se kreće u rikverc, treštanje nepodnošljive muzike. Sati su prolazili. Likovi Kešlovskog ostali su s njim. Šta su koreni naših akcija? Dva brata, koji behu otuđeni jedan od drugoga i od svog mrtvog oca, gotovo do ludila je dovodila moć njegove neprocenjive zbirke poštanskih maraka. Jednom čoveku rekoše da je impotentan i on nije mogao da podnese pomisao na to da njegova draga žena ima polnu budućnost bez njega. Svima nama upravljaju misterije. Mi samo načas ugledamo njihova lica pod koprenom, ali nas njihova snaga tera dalje, prema tami. Ili prema svetlosti.
Kad je skrenuo u svoju ulicu čak su i zgrade počele da mu se obraćaju gromkim glasom krajnjih drznika, glasom gospodara sveta. Škola Svetog pričešća vršila je prozelitizam natpisom na latinskom uklesanim u kamenu. PARENTES CATHOLICOS HORTAMUR UT DILECTAE PROLI SUAE EDUCATIONEM CHRISTIANAM ET CATHOLICAM PROCURANT. Religijsko osećanje nije dirnulo ni jednu jedinu Solankinu strunu. Na sledećoj zgradi sa moćnog asirskog ulaza bleštao je pozlaćenim slovima ispisan praktičniji natpis. KAKO BI DIVAN BIO SVET KAD BI BRATSKA LJUBAV POVEZIVALA SVE LjUDE. Pre sedamdeset godina ta je zgrada, kao prava lepotica, bila posvećena, kako piše na ugaonom kamenu, „pitijanizmu“, bez ikakvog osećanja neprijatnosti zbog sudara grčkih i mesopotamskih metafora. Takva otimačina i mešanje nekadašnjih carstava od strane robne kuće, taj lonac za taljenje nekadašnje sile, bio je pravi indikator ovdašnje moći.
Pito je bio drevni naziv za Delfe, postojbinu Pitona koji se rvao s Apolonom; a još čuveniji je po delfijskom proročištu u kojem je proročica bila Pitija, stvorenje satkano od ludila i ekstaze. Solanka nije mogao da zamisli da su graditelji imali na umu takvo značenje reči „pitijanizam“: posvećeno grčevima i epilepsiji. Niti je tako epska građevina mogla da bude namenjena poniznom – veličanstveno poniznom – pisanju poezije. (Pitijski stih predstavlja poeziju pisanu daktilskim heksametrom.) Verovatno je postojala neka veza s Apolonom, kako u njegovom muzičkom tako i u sportskom otelotvorenju. Od šestog veka pre naše ere, Pitijske igre su se održavale u trećoj godini olimpijskog ciklusa. Bilo je i muzičkih i sportskih takmičenja, a simulirana je i velika bitka boga i zmije. Možda je ponešto od toga bilo poznato graditeljima ovog svetilišta, ovog hrama posvećenog verovanju da neznanje, ako ga podrži znatna količina dolara, postaje mudrost. Hram Dičnog Apolona.
Tom nečastivom s klasičnom papazjanijom profesor Solanka je tiho podviknuo. Jer svud oko njega nalazilo se veće božanstvo: Amerika na vrhuncu svoje hibridne, sveproždiruće moći. Amerika u koju je došao da izbriše sebe. Da se ratosilja vezanosti ali i besa, straha, bola. Progutaj me, tiho se molio profesor Solanka. Progutaj me, Ameriko, i podari mi mir.
Nasuprot Pitijine patvorene asirske palate, najlepši primerak bečke kafanice u gradu upravo je otvarao vrata. Tu su se Tajms i Herald Tribjun mogli naći zadenuti u drvene rešetke. Solanka je ušao unutra, popio jaku kafu i prepustio se toj najnestalnijoj večitoj gradskoj igri imitacije. U sada već izgužvanom odelu i sa panama šeširom mogao je da se proda za beskućnika koji posećuje kafe „Havelka“ na Dorotergase. U Njujorku niko ne gleda previše pažljivo i malo je onih koji se odlikuju starom evropskom prevejanošću. Tu niko ne primećuje izgužvani okovratnik bele košulje umrljane znojem, prašnjave sandale ili retku jazavičju bradu (ni lepo štucovanu, ni fino napudranu). Čak je i njegovo ime, da je ikad morao da ga kaže nekome, zvučalo nekako mutno srednjoevropejski. Kakvo mesto, pomisli on. Grad poluistina i odjeka koji na neki način vlada svetom. A njegove oči, smaragdnozelene, gledaju vas pravo u srce.
Približavajući se šanku s raskošnom ponudom austrijskih kolača, prišao je divnoj saher torti i umesto nje zatražio parče linc-torte, na što je dobio odgovor u obliku savršenog hispanskog nerazumevanja, što ga je nateralo da gnevno pokaže prstom. Tada je konačno mogao da pijucka i čita.
Jutarnje novine bile su prepune napisa o ljudskom genomu. Nazivale su ga najboljom verzijom „svetle knjige života“, fraza koja se promenljivo koristila za Bibliju i roman; uprkos tome što ova nova svetlost nije uopšte bila knjiga nego elektronska poruka poslata preko Interneta, šifra napisana u četiri aminokiseline, a profesor Solanka nije bio dobar dešifrant, nije čak nikad naučio osnove latinskog jezika, a kamoli sada pokojnu Morzeovu azbuku, osim onoga što su svi znali. Tit tit tit da da da tit tit tit. Help (pomoć). Svi su razmišljali o čudesima koja će uslediti posle trijumfa genoma, na primer dodatne ruke za koje bismo se mogli odlučiti da bismo rešili pitanje kako da na nekom koktelu u isto vreme držimo tanjir i vinsku čašu i da, uz to, jedemo; ali za Malika su samo dve stvari bile sigurne, prvo, ma kakva otkrića da se dese, doći će prekasno da bi njemu koristila, i drugo, da tu knjigu – koja menja sve, koja transformiše filozofsku prirodu našeg bića – on neće nikad pročitati.
Dok su ljudska bića bila isključena iz ovog stepena razumevanja, mogla su da se teše time što se sva nalaze u istoj močvari neznanja. Sada kad je Solanka znao da neko negde zna da on neće nikad znati, a pri tom je bio potpuno svestan da je od vitalne važnosti znati ono što je poznato, osećao je onu muklu razdražljivost, onaj tihi bes budale. Osećao se kao trut. Osećao se kao jedan od hiljada nevoljnika u starim filmovima Čaplina i Frica Langa, bezličnih kreatura koje su osuđene da se polome na točku društva dok znanje vlada njima iz visine. Novo doba dobilo je nove careve i on će biti njihov rob.
„Gospodine. Gospodine.“ Nad njim je stajala jedna mlada žena, gotovo se oslanjala na njega, obučena u kratku tanku suknju modre boje i elegantnu belu bluzu. Njena plava kosa bila je začešljana unatrag. „Zamoliću vas da izađete, gospodine.“ Hispansko osoblje za šankom bilo je napeto i spremno da interveniše. Profesor Solanka bio je istinski zbunjen: „Šta ispada da je problem, gospođice?“
„Problem je, gospodine, ne ‘ispada’ da je problem, u tome što govorite skarednim jezikom, i to na sav glas. Rekla bih da govorite ono što ne bi smelo da se govori. Drali ste se, gospodine, a sada se u čuđenju pitate u čemu je problem. Problem ste vi, gospodine. Sada ćete, molim, izaći.“ Konačno, pomisli još dok je primao ove verbalne udarce, jedan trenutak iskrenosti. Tu ima barem jedan Austrijanac. Ustao je, pokupio izgužvani sako i izašao podižući šešir u znak pozdrava. Nije mogao da objasni čudnu reakciju te žene. Dok je još spavao s Leonorom, znala je da mu prigovori zbog hrkanja. Nalazio bi se u stanju polusna a ona bi ga gurnula i rekla, ’Okreni se na svoju stranu’. Ali bio je svestan, želeo je da kaže da je čuje, pa bi čuo i sam sebe da je pravio bilo kakvu buku. Posle nekog vremena prestala je da ga vija i spavao je kao top. Sve dok mu san nije ponovo postao nemiran. Samo ne opet, samo da se to sada ne ponovi. Sada kad je ponovo svestan i kad se svakojaka buka useljava u njegove uši.
Približavajući se stanu, ugledao je kako neki radnik visi u korpi pred njegovim prozorom, popravljajući fasadu zgrade i urlajući uputstva i viceve na kotrljajućem pandžabiju drugaru koji je pušio dole na trotoaru. Malik Solanka je odmah telefonirao Džejevima, gazdi i gazdarici, bogatim farmerima koji su leta provodili s voćem i povrćem, da se požali. Ta glupa graja je nepodnošljiva. A u ugovoru jasno piše da će radovi biti ne samo spoljni nego i tihi. Uz to, kupatilo je zapušeno; posle puštanja vode komadići govna vraćaju se natrag. U stanju u kojem se nalazio taj mali problem znatno je doprinosio njegovoj potištenosti, tako da je oštro ribao g. Džeja, otmenog, ošamućenog vlasnika stana, koji je u njemu srećno živeo sa svojom ženom Adom trideset godina, podigao decu u tim prostorijama, učio ih kako da kake baš u tim klozetima, nalazeći u svakom danu istinsko uživanje u životu. Solanku to nije interesovalo. Kod svakog drugog puštanja vode dolazi do vraćanja fekalija, a to je neprihvatljivo. Vodoinstalater mora da dođe, i to vrlo brzo.
Ali je vodoinstalater, kao i građevinski radnici iz Pendžaba, bio brbljivac, osamdesetogodišnjak po imenu Džozef Šlink. Uspravan, žilav, sa sedom kosom Alberta Ajnštajna i prednjim zubima Duška Dugouška, Džozef je ušao na vrata teran nekom vrstom odbrambenog ponosa da bi mogao da uzme meru. „Mošta ćeš reći da sam previše star, a mošta nećeš, jepeš čitanje to me ne sanima, ali poljeg instalatera nećeš naći u tri tršave, ne sfao se ja Šlink.“ Teški, nedoterani akcenat doseljenog nemačkog Jevrejina. „Smešno ti je moje ime? Takle, smej se. Kospotin Sajmon sofe me Kuhinjski Šlink, a sa njegofu šenu Atu ja sam Kupatilski Šlink, neka me sofu i Šlink Bismark, neće mi smetati, ofo je slopotna semlja, ali u mom poslu nema mesta sa humor. Na latinskom je humor susa is oka. To je po Hajnrihu Pelu, nopelofcu is hiljatu tefet sto setamteset truke. U njegofom poslu to je korisno, ali u mome tofoti to krešaka. Nema kot mene suse i nema kušfe u mojoj torpi. Samo hoću ta prso uratim poso i ta otmah putem plaćen, slušaj topro. Kao što Šfarcer kaše u filmu, lofu na sunce. Nakon što sam rat profeo krpeći rupe na nemačkoj potmornici, misliš ta ne moku da sretim ofu sitnicu kot tepe u kupatilu?“
Solanka razočarano primeti da je reč o obrazovanom instalateru koji ume da priča. Pri tom je bio toliko umoran da se jedva držao na nogama. Od tog grada, eto, dobija samo šamare. Neće uspeti da pobegne od gnjavaže, od buke. Prešao je okean da bi se odvojio od života. Došao je da traži tišinu, a našao je buku veću od one koju je ostavio. Buka je sada bila u njemu. Plašio se da uđe u sobu u kojoj su boravile lutke. Možda će i one početi da ga gnjave pričom. Možda će oživeti i početi da čavrljaju i cvrkuću, da trućaju dok ne bude prisiljen da ih ućutka za sva vremena, dok ga sveprisutnost života, njegovo prokleto odbijanje da ustukne, taj nepodnošljivi galimatijas trećeg milenijuma, ne natera da im pokida glave.
Diši. Počeo je vežbu laganog ritmičkog disanja. Vrlo dobro. Prihvatiće instalaterovu brbljivost kao pokora. Bavljenje njome bilo bi vežbanje poniznosti i samokontrole. Reč je o jevrejskom vodoinstalateru koji je izbegao logore smrti ploveći pod vodom. Njegova veština omogućila mu je da ga posada zaštiti, držali su ga sve do njihove predaje, kad je oslobođen i kad je došao u Ameriku, ostavljajući iza sebe, ili možda noseći sa sobom sve svoje traume.
Šlink je ispričao tu priču hiljadu puta pre toga, hiljadu hiljada puta. Izbijala je iz njega u ustaljenim izrazima i kadencama. „Mošeš ta samisliš. Instalater u potmornici, to je već samo po sepi smešno, ali pofrh toka se nalasi ironija, psikologiše safrslama. Ne moram ni ta pričam. Ali tu sam pret topom. Na kraju šifota. Kotofo je sa mnom, he?“
Solanka beše prisiljen da prizna da je reč o životu iz romana. I iz filma. Život koji bi mogao da se pretoči u uspešan srednjobudžetski igrani film. Dastin Hofman mogao bi da bude vodoinstalater, ali ko bi mogao da bude kapetan podmornice? Klaus Maria Brandauer, Ratger Hauer. Ili bi obe uloge pripale mlađim glumcima čijih se imena Malik nije sećao. Čak i to bledi s godinama, poznavanje filma čime se oduvek gordio. „Trebalo bi da to zapišete i zaštitite“, rekao je Šlinku, gotovo vičući. „To je, kako kažu, visoka koncepcija priče. Podmornica 571 u sudaru sa Šindlerovom listom. Možda dvostruka komedija kao kod Beninjija. Ne, žešće od Beninjija. Da filmu damo ime Jevrejska lađa.“ Šlink se ukočio; i pre nego što se posvetio kupatilu, pogledao je Solanku svojim setnim, ljutitim pogledom. „Bez humora“, rekao je. „Kako sam ti feć rekao. Šao mi je što moram ta kašem da si neufićafan čofek.“
A dole u kuhinji čula se čistačica, Poljakinja Vislava. Ona je bila deo kirije, odbijala je da pegla, ostavljala je paučinu po ćoškovima, a nakon što bi otišla mogli ste da prstom prevučete kroz prašinu na kaminu. Njena pozitivna strana beše da je bila prijatna i uvek sa širokim osmehom na usnama. Međutim ako biste joj pružili šansu, pa čak i ako ne biste, i ona bi krenula s velikom pričom. Opasna, neuništiva moć priče. Vislava, predana katolikinja, imala je nevolju da joj veru uzdrma prividno istinita priča koju joj je ispričao muž, a on ju je čuo od svog ujaka kome ju je preneo verni prijatelj koji je poznavao dotičnu osobu, izvesnog Rišara koji je više godina bio lični vozač pape, naravno pre nego što je izabran na presto Svete stolice. Baš u vreme izbora Rišar je vozao budućeg papu po celoj Evropi, Evropi koja se nalazila na istorijskoj prekretnici, na vrhu velikih promena. Ah, drugarstvo dvojice muškaraca, prosta ljudska uživanja i neraspoloženja tokom dugog putovanja! I onda stigoše u Sveti grad, muškarac u odeždi odmah je bio okružen svojim drugarima i vozač je ostao da čeka. Konačno je sunuo beli dim i čuo se uzvik habemus papam, a potom je kardinal sav u crvenom krenuo niz široko stepenište od žutog kamena, polako poput raka, kao neki lik iz Felinijevih filmova, a na dnu stepeništa čekala su mala kola i njihov uzbuđeni vozač. Kardinal je, brišući znoj sa čela, prišao otvorenom prozoru kola, koji je Rišar otvorio u očekivanju vesele vesti. Kardinal je bio ovlašćen da prenese poruku novog pape, Poljaka:
„Otpušten si!“
Solanka, ni katolik ni vernik, nije bio mnogo zainteresovan za ovu priču čak ni pod uslovom da je istinita, u što uopšte nije verovao, ne želeći da bude sudija u tom rvačkom meču čistačice s crvom sumnje koji je gušio njenu besmrtnu dušu, najradije ne bi uopšte razgovarao s Vislavom, samo bi voleo da se ona razleti po stanu i da ga besprekorno opaja, da ostavi veš lepo ispeglan i složen. Ali uprkos troškovima od preko osam hiljada dolara mesečno za kiriju, sa sve čistačicom, sudbina mu je dodelila prilično raštiman orkestar. O temi Vislavine ugrožene rezervacije na nebu nije želeo da razgovara; pa ipak, ona se stalno vraćala na nju. „Kako da poljubim prsten takvog Svetog oca, on pripada mome narodu, o Bože, koji šalje kardinala tako olako da šutne čoveka s posla. A ako ne zbog Svetog oca, onda zbog njegovih sveštenika, a ako ne zbog sveštenika onda zbog priznanja oprosta grehova, evo se pod mojim nogama otvaraju gvozdene kapije pakla.“
Profesor Solanka, gubeći strpljenje, dolazio je svakodnevno u iskušenje da kaže nešto nepristojno. Razmišljao je o tome da kaže Vislavi da je raj mesto za koje tajnu šifru poseduju samo najbezobrazniji i najbogatiji Njujorčani. A kao gest demokratskog duha pokatkad se prime i obični smrtnici; došli bi s izrazom pravog strahopoštovanja, s izrazom ljudi koji su svesni da su zaista imali sreće. Uzbuđenje razrogačene mase na mostu i u tunelu još više bi pojačalo zadovoljstvo onih unutra i, naravno, samog Gospodara. Međutim, krajnje je neverovatno, s obzirom na zakone ovdašnje ponude i tražnje, da bi Vislava mogla da bude jedan od retkih srećnika s ulaznicom u večnost.
Solanka se suzdržavao da kaže ovo i još mnogo drugih stvari. Umesto toga, pokazivao je na paučinu i prašinu, a dobijao je odgovor u obliku širokog lepljivog osmeha i gesta krakovskog nerazumevanja. „Za g. Džeja radim godinama.“ Po Vislavinom mišljenju taj odgovor je pokrivao sve pritužbe. Posle druge nedelje Solanka je prestao da je moli, sam je čistio kamin, izbacivao paučinu i odnosio košulje u kineski servis u Kolumbovoj ulici odmah iza ugla. No, njena duša, njena nepostojeća duša, i dalje je tražila njegovu pastirsku brigu.
Solanka oseti vrtoglavicu. Neispavan i s košmarom u glavi, krenuo je ka spavaćoj sobi. Iza sebe je, kroz gusti vlažni vazduh, čuo svoje lutke, oživele i raspričane iza zatvorenih vrata, kako jedna drugoj kazuju priču o svom nastanku. One priče iz mašte, koje je Solanka za sve njih smislio. Lutka koja ne bi imala takvu priču, postizala bi mnogo nižu cenu na tržištu. A tako je i s ljudskim bićima. To je nešto što nosimo sa sobom na putovanjima preko okeana i preko svih granica, kroz život: svoje malo stovarište anegdota i privatno ’jednom davno’. Mi jesmo naše priče, a ako budemo imali mnogo sreće, naša besmrtnost biće u jednoj drugoj, sličnoj priči.
To beše velika istina kojoj je Malik Solanka želeo da se suprotstavi. On je baš hteo da uništi tu propratnu priču. Nije važno odakle je on, ili ko je bio čovek koji je napustio njegovu majku kad je mali Malik tek prohodao, dajući mu tako dozvolu da mnogo godina kasnije postupi na isti način. Dođavola s očusima i ćuškama po glavi, s prerušavanjima i slabim majkama, sa grešnim Dezdemonama i svim tim nepotrebnim prtljagom krvi i plemena. Došao je u Ameriku, kao toliko njih pre njega, da počne iz početka. Daj mi neko ime, Ameriko, pretvori me u Alo ili u Čip ili u Klip. Okupaj me u zaboravu i odeni me u svoje moćno neznanje. Upiši me u svoju Džerijevu družinu i daj mi moje mišje uši! Da više ne budem istoričar nego čovek bez istorije. Iščupaću svoj lažljivi maternji jezik iz grla i natucaću tvoj engleski. Skeniraj me, šifruj me, ozari me. Ako je prošlost stara bolesna Zemlja, onda ti, Ameriko, budi moj leteći tanjir. Ponesi me na ivicu kosmosa. Mesec je suviše blizu.
Ipak, priče su i dalje dolazile kroz loše namešteni prozor spavaće sobe. Šta će Sol i Gajfrida – „ona je postala Stenlijev kup trofejnih žena kad su trofejne žene bile obična stvar poput ’poršea’“ – uraditi sada kad su spali na svojih poslednjih 40 ili 50 miliona dolara?... Ura, Mafija Poter Ešton je trudna!... Zar se nije ona Paloma Hafington spanđala sa S. Dž. „Jicakom“ Perelmanom na Gibsonovoj plaži u Sagaponaku?... A jeste li čuli za Grifina i njegovu veliku i lepu Dal?... Šta, Nina planira da lansira parfem? Oh, Bože moj, pa ona je gotova, počinje da smrdi kao drumski ubica... A Meg i Denis, upravo su se preselili u Splitsvil, ratuju oko toga ko će ne samo da dobije kolekciju CD-a nego ko će da bude guru... Koja to velika holivudska glumica šapatom priča da u pozadini uspeha mlade zvezde stoji safijsko poreklo i gazda jednog od velikih studija?... A da li ste čitali Karenina Tanka bedra do kraja života?... A Lotus, najgotivniji među napirlitanima (coolest of niteries) odbio je poziv za rođendansku zabavu O. Džej Simpsona! Samo u Americi, deco, samo u Americi!
S rukama na ušima i u upropašćenom odelu, spavao je profesor Solanka.

5



U podne ga je probudio telefon. Džek Rajnhart, razbijač telefona, pozivao je profesora Solanku da kod njega gleda četvrtfinalnu utakmicu Evro 2000. između Holandije i Jugoslavije, što je na iznenađenje obojice Malik prihvatio. „Drago mi je što ću te izvući iz te krtičje rupe“, reče mu Rajnhart. „Ali ako planiraš da ruješ za Srbe, onda ostani kod kuće.“ Solanka se osećao svežije: bio je manje opterećen i išlo mu se kod prijatelja. I u tim danima povučenosti osećao je potrebu za druženjem. Neki svetac negde u Himalajima mogao je bez fudbala na TV. Solanka nije bio toliki čistunac. Skinuo je odelo u kojem je spavao, istuširao se, obukao se i odvezao se u grad. Kad je izašao iz taksija pred Rajnhartovom zgradom, u njega je ufurala žena s naočarima, gurajući ga laktom, tako da je po drugi put u isto toliko dana imao neprijatno osećanje da je odnekud poznaje. Prepoznao ju je u liftu: ona žena-lutka, koja govori kad se stisne i čije je ime savremeni sinonim za prljavo neverstvo, Naša Gospa od Kaiša. „O, Bože, Monika“, reče Rajnhart. „Sve vreme nalećem na nju. Tu su znale da budu Naomi Kembel, Kortni Lav, Anđelina Džoli. A sada Mini Maut. To ti je komšiluk, je li tako?“
Rajnhart je godinama pokušavao da se razvede, ali je njegova žena od toga da mu ne da razvod napravila životno pitanje. Oni su bili lep par koji se savršeno dopunjavao kao ebanovina i slonovača, ona vitka, mlaka i bleda, on jednako vitak ali cm kao ugalj, Afro-Amerikanac, usto hiperaktivan, lovac, ribolovac, vozač brzih kola vikendom, maratonac, gimnastičar, teniser i u poslednje vreme, zahvaljujući usponu Tajgera Vudsa, pasionirani igrač golfa. Od samog početka njihovog braka Solanka se čudio kako muškarac s tolikom energijom može da izađe na kraj sa ženom koja je ima toliko malo. Uzeli su se na brzinu u Londonu – najveći deo ratnih godina Rajnhart je voleo da bude van Amerike – i u toj palati punoj keramike i mozaika, unajmljenoj za tu priliku od jedne dobrotvorne ustanove koja ju je držala nešto kao dom za duševno obolele, Solanka je održao kumovsku besedu čiji je ton spektakularno pogrešno shvaćen – u jednom trenutku uporedio je opasnosti te zajednice s opasnostima „iskakanja iz aviona sa visine od šest hiljada metara i da se pri tom skoči na stog sena“ – ali koja je bila proročanski tačna. Međutim, kao i većina pripadnika njihovog kruga, on je potcenio Bronislavu Rajnhart u jednom bitnom elementu: imala je lepljivu snagu pijavice.
(Barem nemaju dece, razmišljao je Solanka kad su se njegove, a i strepnje ostalih, pokazale opravdanim. Razmišljao je o Asmanu na telefonu. „Kud si otišao, tata, jesi li tu?“ Razmišljao je o sebi iz davnog vremena. Rajnhart barem nije morao da se muči s tim, s dubokim bolom deteta.)
Bez sumnje, Rajnhart joj je učinio nažao. Njegov odgovor na venčanje bio je da počnu s avanturom, a odgovor na poteškoće vezane za održavanje tajne veze bio je da otpočne još jednu, a kad su obe ljubavnice insistirale na tome da sredi svoj život, kad su obe uporno tražile da one zauzmu pol-poziciju na startu njegovog ličnog auto relija, on je odmah uspeo da nađe mesta za još jednu ženu u svom burnom, pretrpanom krevetu. Mini Maut možda i nije bila neprikladan lokalni lik. Posle nekoliko godina takvog stanja i preseljenja iz Holandskog parka u Vest Vilidž, Bronislava se – šta beše sa svim onim Poljacima koji su se pojavljivali na različitim položajima? – iselila iz stana u Hadsonovoj ulici i sudskim putem naterala Rajnharta da je drži na visokom nivou u apartmanu jednog otmenog hotela u Gornjem Istsajdu, s bogatom kreditnom karticom i velikom kupovnom moči. Umesto da se razvede od njega, gukala mu je milozvučno, u nameri da ga unesreći do kraja života i da mu polako pušta krv. „I nemoj slučajno da ostaneš bez love, dušo“, savetovala ga je. ,Jer onda ču morati da dođem po ono što ti je najdraže.“
A to behu hrana i piće. Rajnhart je bio vlasnik jedne gajbice u Springsu, iza koje se u bašti nalazio vinski podrum koji je vredeo više od kućice, a u kojem je najdragoceniji predmet bio šporet sa šest ringli marke „viking“. Rajnhart je tada bio turbo gastronom, u njegovom zamrzivaču nalazilo se mnoštvo ptica koje su čekale pravdu da budu svedene, to jest uznete. U njegovom frižideru poslastice ovoga sveta gurale su se za mesto: jezici ševa, mošnice emua, jaja dinosaura. Ipak, kad je na venčanju svog prijatelja Solanka pričao Rajnhartovoj majci i sestri o pravom uživanju u jelu za Džekovim stolom, obe su se zapanjile. „Džek, kuvar? Ovaj Džek?“, čudila se majka, pokazujući prstom na svog sina. „Džek koga ja poznajem nije umeo da otvori konzervu pasulja ukoliko mu ja ne bih pokazala kako da upotrebi nožić za otvaranje.“ „Džek koga ja poznajem“, dodala je njegova sestra, „nije mogao da uskuva šerpu vode a da je ne zapali.“ „Džek koga ja poznajem“, zaključila je njegova majka, „nije umeo da pronađe kuhinju ukoliko ga ne bi vodio pas za slepce
Isti taj Džek mogao je sada da se meri s velikim svetskim kuvarima, tako da se Solanka još jednom čudio ljudskoj sposobnosti automorfoze, transformacije ličnosti koju su Amerikanci smatrali svojom osobenošću, suštinskom karakteristikom. A to nije bilo tačno. Amerikanci uvek etiketiraju stvari s američkim zaštitnim znakom: američki san, američki bizon, američki grafiti, američki psiho, američka melodija. Ali i svi drugi imaju takve stvari, osim što u ostatku sveta nacionalni prefiks kao da nema mnogo važnosti. Engleski psiho, indijski grafiti, australijski bizon, egipatski san, čileanska melodija. Američka potreba da stvari smatra američkim, da ih poseduje, pomisli Solanka, predstavlja znak čudne nesigurnosti. I, da kažemo prozaičnije, znak kapitalizma.
Bronislavina pretnja Rajnhartovoj šljaštećoj riznici ostavila je traga. Prestao je da posećuje ratne zone i počeo je da opisuje unosne profile supermoćnih, superslavnih i superbogatih za nedeljnike i mesečnike: prikazivao je hroniku njihovih ljubavi, poslova, besne dece, ličnih tragedija, brbljivih sluškinja, ubistava, hirurških operacija, dobrih dela, zlih tajni, razonode, razmirica, seksualnih navika, hroniku njihove podlosti, plemenitosti, timaritelja i šetača pasa, kola. Potom je odustao od pisanja poezije i prešao na romane koji su takođe bilr smešteni u istom tom svetu, nestvarnom svetu koji vlada stvarnim. Često je upoređivao svoju temu s temom Rimljanina Svetonija. „Ovo je život današnjih cezara u njihovim palatama“, objašnjavao bi Maliku Solanki i svima koji su bili spremni da slušaju. „Spavaju sa sestrama, ubijaju majke, a od konja prave senatore. Tu vlada zločin, u palatama. Ali, šta se dešava? Ako ste napolju, ako ste svetina na ulici, ako ste na našem mestu, jedino što vidite jeste da su palate palate, sav novac i moć se nalaze u njima, i kad pucnu prstima planeta, brate, ona počne da se trese.“ (Rajnhart je imao običaj da ponekad oponaša Edija Marfija radi isticanja ili zabave.) „Sada kad pišem o ovoj milijarderki u komi ili o onim jednookim klincima koji su zamrzli svoje roditelje, sada kad se nalazim na tragu dijamanata, vidim više istine nego što sam video u usranoj Pustinjskoj oluji ili u nekom snajperskom sokačetu u Sarajevu, i verovao ti meni ili ne, jednako je lako, čak lakše, nagaziti na usranu minu i rasprsnuti se u vazduhu.“
Tih dana, kad god bi profesor Solanka čuo kako njegov prijatelj deklamuje verziju ove nesvakidašnje besede, osećao je sve veću dozu neiskrenosti. Džek beše otišao u rat – kako je primetio mladi obojeni radikalni novinar s pedigreom vezanim za istraživanje američkog rasizma i otuda s nizom moćnih neprijatelja – gajeći ista ona strahovanja koja je u prethodnoj generaciji izrazio Kasijus Klej: to jest, najviše se plašio metka u leđa, od smrti koja tada nije bila poznata kao „drugarska vatra“. Međutim, u godinama koje su usledile Džek je nebrojeno puta bio svedok tragičnog dara naše vrste za ignorisanje pojma etnička solidarnost: brutalnosti crnaca protiv crnaca, Arapa protiv Arapa, Srba protiv Bošnjaka i Hrvata. Bivša Jugoslavija, Iran-Irak, Ruanda, Eritreja, Avganistan. Istrebljenja u Timoru, lokalna krvoprolića u Merutu i Asamu, beskrajna daltonistička kataklizma na zemlji. Negde u tim godinama smogao je snage da bude blizak prijatelj s belim kolegama iz SAD. Promenio se njegov žig. Prestao je da se piše Afro-Amerikancem, postavši jednostavno Amerikanac.
Solanka, koji je bio osetljiv na prizvuke takvih prežigosanja, shvatio je da je kod Džeka bilo mnogo razočaranja prilikom ove transformacije, čak i mnogo besa usmerenog na ono što bi beli rasisti spremno nazvali „njegova rasa“, i da se takav bes lako okrene protiv gnevne strane. Džek se držao dalje od Amerike, oženio se belkinjom i preselio se u misleće krugove u kojima rasa „nije predstavljala problem“: to jest, gotovo svi su bili belci. Kad se vratio u Njujork i odvojio od Bronislave, nastavio je da se viđa sa „ćerkama bledolikih“. Ova šala nije mogla da sakrije istinu. Džek je bio manje-više jedini Crnac koga je Džek poznavao, a Solanka je verovatno bio jedini smeđi. Rajnhart beše prešao crtu.
A sada je prelazio drugu. Džekov novi posao omogućio mu je potpuni pristup palatama i voleo je to. Pisao je o pozlaćenom miljeu s ljutim otrovom, cepao ga je na delove zbog gluposti, zaslepljenosti, plitkosti, ali su pozivnice od Vorena Redstonsa i Rosa Bufetsa, od Šajlerovih i Mejbridžovih, od Van Burenovih i Klajnovih, od Ivane Opalberg-Spidvogel i Marlalije Buken Kandel, neprestano stizale, zato što je tip bio otkačen i oni su to znali. On je bio njihov kućni crnja i odgovaralo im je da se nalazi u njihovoj blizini, kao kućni ljubimac, kako je smatrao Solanka. „Džek Rajnhart“ beše netipično crnačko ime, bez ikakvih konotacija vezanih za geta kao što su Tupak, Vondi, Anferni ili Rašid (beše to vreme novog imenovanja i kreativne ortografije u afro-američkoj zajednici). U palatama ljudi nisu dobijali imena na taj način. Muškarci nisu nazivani Bigi ili Hamer ili Šakil, Snup ili Dre, niti su žene dobijale imena kao Pepa ili Levooka ili De:Nisa. Nije bilo Kinta Kunte ili Šaznaja u američkim zlatnim dvoranama; gde, međutim, muškarac može da dobije nadimak Stojko ili Batina, u smislu seksualnog komplimenta, a žene mogu da budu Blejn ili Bruk, a sve što želite verovatno se krčkalo između svilenih čaršava iza vrata onog apartmana koja su uvek odškrinuta.
Da, žene, naravno. Žene su bile Rajnhartova zaraza i Ahilova peta, a ovo je bila dolina mačkica. Ne: to beše planina, Everest mačkica, bajkoviti rog izobilja mačkica. Pošaljite te žene prema njemu, te Kristi, Kristine, Hristine i Kristele, te kolose od žena o kojima sanja cela planeta, s kojima su se rado slikali čak Kastro i Mendela, i Rajnhart će leći (ili kleknuti) i moliti. Iza beskrajnih slojeva Rajnhartove hladnoće nalazila se ova sramna činjenica: on je bio zaveden, a njegova želja da bude primljen u taj klub belaca beše mračna tajna koju nije mogao nikome da prizna, možda čak ni sebi. A iz takvih tajni rađa se gnev. U tom mračnom krevetu niče seme besa. I mada je Džek nastupao u oklopu, mada mu maska nije nikad spadala, Solanka je bio siguran da u zacakljenim očima svog prijatelja vidi mrski plamen sopstvenog gneva. Dugo mu je trebalo da prizna da je Džekov potisnuti bes ogledalo njegovog.
Rajnhartovi godišnji prihodi bili su sada između srednjih i velikih, svakako šestocifrena brojka, ali je tvrdio, doduše u polušali, da mu novac često nedostaje. Bronislava već beše upotrebila trojicu sudija i četiri advokata, otkrivši sopstveni dar za zakonite opstrukcije i odlaganja. Time se ludački ponosila. Naučila je kako da zamrsi i zamuti priču. Kao praktična katolikinja najpre je objavila da Rajnhartu neće dati razvod bez obzira na to što je on prerušeni đavo. Taj đavo je, objašnjavala je svojim advokatima, nizak, beo, nosi zeleni šinjel, konjski rep, papuče s visokim potpeticama i jako liči na filozofa Imanuela Kanta. Ali je sposoban da se pretvori u bilo kakav oblik, u stub dima, u odraz u ogledalu ili u visokog, crnog, ludački energičnog muža. „Moja osveta Satani“, rekla je ošamućenim advokatima, „biće da ga držim zarobljenikom svoje burme.“ U Njujorku, gde je postojalo malo zakonitih razloga za razvod i koji su, uz to, bili vrlo strogo određeni, Rajnhartov slučaj protiv njegove žene stajao je slabo. Preduzimao je ubeđivanja mitom, pretnjama. Ona je ostala nepokolebljiva i nije pokretala parnicu. Na kraju je on pokrenuo sudske radnje, koje je ona briljantno i odlučno amortizovala čudesnom i gotovo mističnom pasivnošću. Žestina njenog pasivnog otpora verovatno bi impresionirala i Gandija. Izvlačila se celu deceniju raznim psihičkim i fizičkim „lomovima“ koji bi bili previše i za notorne budale, i četrdeset sedam puta je omalovažila sud a da nijednom nije otišla u zatvor jer Rajnhart nije imao snage da traži od suda da preduzme mere protiv nje. Tako je sredinom svojih četrdesetih godina još uvek plaćao grehove iz sredine tridesetih. U međuvremenu je nastavio da juri suknjice i da slavi grad zbog izobilja. „Za čoveka samca sa nešto love u banci i sklonosti prema zabavi, ovo parče poseda koje je ukradeno od Manahatosa svakako je najlepše lovište na svetu.“
Ali on nije bio samac. A za tih jedanaest godina mogao je sigurno da se, na primer, prebaci u Konektikat, gde razvod može da se dobije na zahtev samo jedne strane, ili je mogao da odvoji šest-sedam nedelja koliko je potrebno da se dobije stalni boravak u Nevadi i da tako preseče ovaj Gordijev čvor. Međutim, to nije učinio. Jednom se, pijan, poverio Solanki da uprkos plemenitosti grada da zahvalnom muškarcu omogući veliki izbor žena, postoji i jedna poteškoća. „Sve one traže velika obećanja“, bunio se on. „Traže dugotrajnu ozbiljnu vezu. Nema velike strasti, nema prave vatre. Zato su tako usamljene. Nema dovoljno muškaraca, ali one neće da krenu u kupovinu ako ne mogu da kupe. Nisu otvorene za privremene aranžmane. Za druženje. Zajebane su, čoveče. Traže nekretnine na tržištu na kojem su cene astronomske, a svesne su toga da će uskoro biti još više.“ U ovoj verziji istine Rajnhartov nepotpuni razvod omogućavao mu je prostor za disanje, lebensraum.\'7b2\'7d Žene bi ga stavljale na probu, jer bio je lep i šarmantan, i čekale bi dok im se ne bi smučilo od te beskonačnosti.
Ta situacija se, međutim, mogla čitati i na drugi način. Tamo gde je Rajnhart sada najviše boravio, na velikoj planini poslastica, na dijamantu veličine hotela „Ric“, bio je bukvalno poražen i u trenutku u kojem je upao u zamku da poželi ono što se nudi gore na Olimpu, ono je bilo van njegovog domašaja. Setite se da je on bio njihova igračka, a devojke se ne udaju za svoje igračke. Tako je, možda, ovo stanje polubraka, zaglibljenog u beskonačnu brakorazvodnu parnicu, bilo takođe način da se Rajnhart zamajava. U stvarnosti se nije ni formirao neki red kandidatkinja koje ga čekaju. Samac kojeg već hvata starost – beše prešao četrdesetu – bio je gotovo bez šanse. Gotovo – ubitačna reč za svakog ambicioznog švalera – otpisan.
Malik Solanka, petnaest godina stariji od Džeka Rajnharta i stotinu puta frustriraniji, često je ranije posmatrao i osluškivao, ljubomorno se diveći, kako se Rajnhart kreće kroz život muški drsko. Ratne zone, žene, opasni sportovi, život podvižnika. Čak je i poezija, kojom je prestao da se bavi, pripadala snažnoj školi Teda Hjuza. Solanka je često razmišljao o tome kako je, uprkos tome što je on bio znatno stariji, Rajnhart bio gazda a on šegrt. Ubogi lutkar mora da sagne glavu pred surferom, padobrancem, planinarom, pred čovekom koji je dolazio na pomisao da dva puta nedeljno odlazi na Hanter koledž i da istrči stepeništem sve do vrha i strči natrag u jednom dahu. Da bude momak – ovo nas opet vraća na njegovu zabranjenu, precrtanu propratnu priču – beše veština koju Maliku Solanki nije bilo dozvoljeno da do kraja savlada.
Patrik Klajvert postigao je gol za Holanđane i njih obojica, Solanka i Rajnhart, skočiše na noge vitlajući bocama meksičkog piva i vičući. Tada se oglasilo zvonce na vratima i Rajnhart je, bez ikakvog uvoda, rekao, „Mislim da sam se zaljubio. Pozvao sam je da nam se pridruži. Nadam se da nemaš ništa protiv.“ Ovo nije bilo originalno. U tradicionalnom smislu najavljivalo je dolazak, kako bi Rajnhart intimno rekao, nove konobarice. Usledilo je, međutim, nešto zaista novo. „Ona je od tvoje sorte“, reče mu Rajnhart preko ramena kad je ustao da otvori vrata. „Indijanska dijaspora. Sto godina ropstva. Devedesetih godina dvadesetog veka njeni preci su otišli da kao radna snaga pod ugovorom rade u, kako se ono zvaše? Liliput-Blefusku. Sada rukovode proizvodnjom šećerne trske i bez njih bi ta delatnost propala, a znaš već kako je s Indijancima. Svet ih ne voli. Rade, bre, mlogo i drže do sebe, brate. Pitaj koga hoćeš. Pitaj Idi Amina.“
Na televiziji su Holanđani igrali vrhunski fudbal, ali je utakmica iznenada postala nevažna. Malik Solanka je razmišljao o tome kako je žena što je upravo ušla u Rajnhartovu dnevnu sobu najlepša Indijanka – najlepša žena uopšte – koju je ikad video. U poređenju sa ošamućenošću koju je izazvalo njeno prisustvo, boca „dos ekvisa“ u njegovoj levoj ruci nije imala ni kapi alkohola. Pretpostavljao je da su i druge žene visoke do sto osamdeset santimetara; i nesumnjivo tako zamagljene oči mogle su se naći i drugde, kao i tako sočne usne, tanak vrat i beskrajno duge noge. I druge žene imaju možda takve grudi. Šta je, onda, tu posebno? Tekst jedne glupe pesme iz pedesetih godina, „Bernardina“, koju je u svojim skarednim trenucima pevao omiljeni pevač njegove majke, konzervativni hrišćanin Pet Bun, teče ovako: „Svaki deo tvoga tela uzet za sebe kao i kod drugih stoji / ali po načinu na koji si ih spojila oni su samo tvoji.“ Tačno tako, pomisli profesor Solanka, tonući. Upravo tako.
Na nadlaktici njene desne ruke bio je veliki ožiljak. Kad je primetila da se njegov pogled zadržao na ožiljku odmah je skrstila ruke i levom rukom pokrila ožiljak, ne shvatajući da ju je on činio još lepšom, da je njenu lepotu dovodio do savršenstva baš zahvaljujući svojoj nesavršenosti. Pokazujući da može da bude povređena, da se takva divota može raspršiti u jednom trenu, taj beleg je samo isticao prisutno bogatstvo i čoveka terala da ga neguje – Bože, pomisli Solanka, kakva reč za nekog nepoznatog! – još više.
Krajnja fizička lepota privlači svu raspoloživu svetlost na sebe, postaje kula svetilja u inače mračnom svetu. Zašto bi neko zurio u sveprisutni mrak kad može da posmatra taj blagotvorni plamen? Čemu razgovori, jelo, spavanje, rad, kad se nudi takva svetlost? Zašto raditi bilo šta drugo osim biti zagledan u tu lepotu sav ostatak ovog bednog života? Lumen de lumine. Zureći u zvezdanu nestvarnost njene lepote, koja se vrtela u sobi poput zapaljene galaksije, razmišljao je o tome kako bi, ako bi mogao da stvori svoju idealnu ženu, ako bi posedovao čarobnu svetiljku, ona bila ta izmaštana žena. I u isto vreme, dok je u mislima čestitao Rajnhartu što je konačno raskinuo sa ćerkama bledolikih, zamišljao je sebe sa tom tamnoputom Venerom, puštao je svoje zatvoreno srce da se otvori, sećajući se još jednom onoga što se toliko trudio da zaboravi: velikog kratera u sebi, te rupe koja je ostala usled raskida sa njegovom bliskom i dalekom prošlošću, koju bi, možda, mogla da popuni ljubav takve žene. Prastari, potajni bol narastao je u njemu, preklinjući da se zaceli.
„Ja, izvini zbog toga, drugar“, Rajnhartov grleni razvučeni glas dopirao je odnekud sa dna kosmosa. „Na većinu ljudi deluje tako. Ništa ona tu nije kriva. Ne zna kako da isključi prekidač. Nila, ovo je moj drug Malik. Zauvek se odrekao žena, što možeš i sama da primetiš.“ Solanka primeti da Džek prosto uživa. I tada se vrati u stvarni svet. „Sreća je za sve nas da sam se konačno odrekao“, reče na kraju, nameštajući usta u neku vrstu osmeha. „Inače bih te zbog nje izazvao na dvoboj.“ Opet ono staro milozvučje, pomisli: Nila, Mila. Žudnja me prati i upozorava me, rimovano.
Radila je kao producent u nekoj dobroj privatnoj televiziji i specijalizovala se za dokumentarni program. Sada je upravo radila na projektu koji će je vratiti njenim korenima. Stvari kod kuće u Liliput-Blefuskuu nisu dobre, objašnjavala je Nila. Ljudi sa zapada smatraju ga rajem južnog mora, mestom za medeni mesec i druge vrste sastanaka, ali se tamo gadno kuva. Odnosi između Indo-Liliputanaca i domorodačke zajednice, etničkih „Elbija“ – koja još uvek čini većinu stanovništva – naglo se pogoršavaju. Da bi skrenuli pažnju na ovo pitanje, njujorški predstavnici suprotstavljenih frakcija odlučili su da održe parade istog dana, sledeće nedelje. Ove manifestacije biće male po obimu, ali žestoke po karakteru. Dve maršrute će biti sasvim odvojene, ali još uvek postoji mogućnost teških sukoba. I Nila će učestvovati u maršu. Dok je govorila o pogoršanju političkih prilika na svom mikroprostoru na suprotnom delu sveta, profesor Solanka primeti kako joj krv udara u lice. Za lepu Nilu taj sukob nije bio sitnica. Još uvek beše vezana za svoje korene i Solanka joj je zbog toga zavideo. Džek Rajnhart joj se dečački priključi: „Super! Idemo svi! I ti ćeš, Malik, marširati za svoj narod, je l’ da? U svakom slučaju marševaćeš za Nilu.“ Rajnhart se, izgleda, preračunao. Solanka primeti da se Nila namrštila na njegov predlog. Jer nije reč o igri. „Da“, reče Solanka, gledajući je pravo u oči. „Marširaću.“
Zatim su se vratili utakmici. Sva sila golova: ukupno šest za Holandiju i na kraju zakasnela, nebitna uteha za Jugoslaviju. I Nili je bilo drago što su Holanđani odigrali dobro. Gledala je njihove crne igrače, ne želeći da se s njima takmiči ali i bez lažne skromnosti, kao njoj ravne u lepoti. „Surinamci su“, govorila je, nesvesno ponavljajući misli mladog Malika Solanke u Amsterdamu pre mnogo godina, „živi dokaz vrednosti mešanja rasa. Pogledajte ih. Edgar Davids, Klajvert, Rajkard na klupi i u dobra stara vremena Rud. Veliki Gulit. Svi oni mešanci. Pomešajte sve rase i dobićete najlepše ljude na svetu. Želim uskoro“, dodala je ne obraćajući se nikome posebno, „da idem na Surinam.“ Opružila se na trosedu, prebacivši jednu nogu preko naslona i srušivši dnevni Post. Novine padoše pred Solankine noge i njegovu pažnju privuče naslov: UBICA S BETONOM PONOVO NAPADA. Ispod naslova, pisalo je manjim slovima: Ko je bio čovek sa panama šeširom? Sve se odjednom izmeni; mrak sunu kroz otvoren prozor i zaslepi ga. Njegovo malo uzbuđenje, dobro raspoloženje i žudnja presahnuše. Osetio je da se trese i odmah je ustao. „Moram da idem“, reče. „Šta, ideš odmah pošto je sudija odsvirao kraj? Malik, prijatelju moj, to jednostavno nije pristojno.“ Solanka je samo zavrteo glavom i brzo izašao na vrata. Iza sebe je čuo kako Nila priča o naslovu iz Posta; ona je podigla novine kad je on izašao. „Hulja. Mislila sam da je s ovim prestalo, da je sada bezbedno“, govorila je. „Ali, šipak, nikad nije gotovo. Opet je krenulo.“

6



„Islam će očistiti ove ulice od usranih vozača bezbožnika“, vrištao je taksista na nekog svog suparnika. „Islam će očistiti ceo ovaj grad od jevrejskih šupaka kao što si ti i tvoja jevrejska kurva od žene koja hara drumovima.“ U ovom stilu je nastavio duž Desete avenije. „Kaurinski jebaču svoje maloletne sestre, Alahov pakao čeka na tebe i tu usranu krntiju od kola.“ „Prljavi izdanče svinje govnožderke, probaj to još jednom i trijumfalni džihad će ti zdruzgati muda svojom nemilosrdnom pesnicom“ Slušajući tog eksplozivnog Urda sa seoskim akcentom, Malik Solanka je načas zaboravio na svoj unutrašnji košmar zahvaljujući vozačevom otrovu. Na kartici je pisalo ALI MAJNU. Majnu je značilo voljeni. Ovaj naročiti Voljeni deluje kao da ima između dvadeset i dvadeset pet godina, zgodan je, visok i vitak, sa seksi pramenom na čelu poput Džona Travolte, živi tu u Njujorku i ima stalno zaposlenje; šta ga je to toliko iznerviralo?
Solanka je u sebi odgovarao na sopstveno pitanje. Kad je neko previše mlad da bi zadobio rane ličnim iskustvom, onda on može da se opredeli za to da nabaci korotu patnji celog sveta. U ovom slučaju, budući da je mirovni proces na Bliskom istoku slabo napredovao i budući da je američki predsednik, željan da na turneji dokraja raščisti sa svojim umrljanim zaveštanjem, navaljivao na Baraka i Arafata da dođu na samit u Kemp Dejvidu, možda je Deseta avenija bila kriva za sve patnje palestinskog naroda. Voljeni Ali bio je Indijac ili Pakistanac, ali je nesumnjivo zbog nekog pogrešno vođenog kolektivističkog duha paranoične pan-islamske solidarnosti okrivljivao sve korisnike njujorških ulica za stradanja muslimanskog sveta. Između ovih skarednih tirada razgovarao je radio-vezom s bratom svoje majke – „Da, ujače. Da, naravno, pažljivo, ujače. Da, kola mnogo koštaju. Ne, ujače. Da, uljudno kao uvek, ujače, veruj mi. Da, najbolja taktika. Znam“ – a stidljivo je pitao Solanku kuda da vozi. Bio je to njegov prvi radni dan i plašio se. I sam Solanka, u stanju uznemirenosti, postupao je fino sa momkom, ali je ipak, izlazeći na Verdijevom skveru, rekao: „Malo manje skarednosti ne bi bilo na odmet, je l’ da, Ali Majnu? Oladi malo. Neke mušterije mogle bi da se uvrede. Čak i oni koji ne razumeju.“
Momak je blenuo u njega. „Ja, gospodine? Zar sam ja psovao? Kad?‘ Ovo beše čudno. „Celim putem“, objasni mu Solanka. „Svakoga ko je mogao da čuje. A po pravilu, usrani Jevrejin. Urdu“, dodao je na urdu jeziku da bi raščistio dokraja, „‘Meri madri zaban hai.’ Urdu je moj maternji jezik.“ Voljeni je toliko pocrveneo da mu se rumenilo razlilo i po vratu, a Solanku je pogledao zbunjenim, nevinim tamnim očima. „Sahib, ako si ti čuo, onda mora da je tako. Ali, gospodine, vidite, ja nisam svestan.“ Solanka više nije imao strpljenja za razgovor. „Nije važno“, rekao je. „Bes u vožnji. Bio si zanet. Nije važno.“ Kad je krenuo Brodvejem, Voljeni Ali je dovikivao za njim, moleći ga da ga shvati: „Ništa to ne znači, sahib. Ja, ja čak ne idem u džamiju. Neka Bog čuva Ameriku. u redu? To su samo reči.“
Da, a reči nisu dela, složio se Solanka, uznemireno hitajući napred. Iako reči mogu da postanu dela. Ako se izgovore na pravom mestu i u pravo vreme one mogu da pomere planine i promene svet. Isto tako, uh, kad ljudi ne znaju šta čine – odvajanje dela od reči koje ih određuju – očito postaje prihvatljiv alibi. Reći „Nisam to mislio“ znači poništiti značenje pogrešnih postupaka, barem po mišljenju Voljenih Alija ovoga sveta. Da li je to moguće? Očito nije. Ne može da bude. Mnogi bi rekli da čak ni iskreni čin pokajanja ne može da ublaži zločin, utoliko manje ovaj nerazjašnjeni zaborav – daleko manje opravdanje, puka potvrda neznanja koje se ne bi pojavilo ni na jednoj skali kajanja. Solanka je bio šokiran kad se prepoznao u tom mladom i luckastom Ali Majnuu: ista žestina i rupe u pamćenju. Nije, međutim, tražio alibi za sebe. U stanu Džeka Rajnharta, pre nego što je gromoviti dolazak Nile Mahendra promenio temu, pokušavao je, skrivajući dubinu svoje uznemirenosti, da se ispovedi Rajnhartu u vezi sa strahom od terorističkog besa koji od njega pravi taoca. Džek, koncentrisan na fudbalsku utakmicu, samo je odsutno klimao glavom. „Moraš da znaš da si uvek bio naprasit“, rekao mu je. „Hoću da kažem da si toga svestan, je li tako? Znaš da si mnogo puta nazvao ljude da se izviniš – koliko si samo mene puta nazvao – jutro posle eksplozije uzrokovane vinom? Sabrana izvinjenja Malika Solanke. Uvek sam smatrao da bi to bila odlična knjiga. Možda bi bilo mnogo ponavljanja, ali bi imala mnogo komičnih uzleta.“
Pre nekoliko godina Solanke su bile na odmoru u Springsu s Rajnhartom i njegovom tadašnjom „konobaricom“, malom južnjačkom lepoticom – sa planine Lukaut u Tenesiju, poprišta scene „Bitke u oblacima“ iz građanskog rata – koja je bila animator seksepilne Beti Bup u crtanom filmu i kojoj je Rajnhart tepao Rosko, po jedinoj živoj slavnoj ličnosti sa Lukauta, teniseru Rosku Taneru sa ubitačnim servisom, uprkos tome što je ona očito mrzela taj nadimak. Koliba je bila mala i bilo je nužno da se u njoj boravi što manje. Jedne noći, posle teške seanse pića u Ist Hemptonu, u kojoj su učestvovali samo muškarci, Solanka je insistirao na tome da vozi kola po velikom pljusku. Nastupio je period nemog straha. A onda je Rajnhart, što je blaže mogao, rekao: „Malik, u Americi se vozi drugom stranom puta.“ Solanka se ražestio zbog činjenice da se njegova vozačka veština dovodi u pitanje, zaustavio je kola i naterao Rajnharta da po takvom pljusku ide kući pešice. „To je bilo jedno od tvojih najlepših izvinjenja“, podsetio ga je sada Džek. „Naročito zato što se sledećeg jutra nisi ni sećao da si uradio nešto pogrešno.“
„Da“, promrmlja Solanka, „ali meni se sada mrači pred očima bez kapi alkohola. A događaji koji provociraju bes zasnivaju se na nečem sasvim drugom.“ Galama svetine na televiziji se pojačavala dok je on nastojao da privuče Rajnhartovu pažnju, tako da je njegova ispovest ostala nezapažena. „Znaš“, reče Rajnhart, vraćajući se na staru temu, „nemaš pojma koliko drugari izbegavaju neke razgovore u tvom društvu. O politici SAD u centralnoj Americi, na primer. Ili o politici SAD u južnoj Aziji. U stvari, takve teme već godinama nisu prijatne, pa nemoj da misliš da mi nije bilo drago kad si odlučio da preseliš dupe u srce Velikog Satane.“ Da, ali Solanka je želeo da kaže, hvatajući se na mamac, ono što je pogrešno pogrešno je, a zbog proklete moći Amerike, te ogromne usrane zavodljivosti Amerike, hulje na vlasti odlaze sa... „Eto, opet počinješ“, reče Rajnhart pokazujući prstom na njega i cereći se. „Spremaš se da eksplodiraš. Najpre pocrveniš, zatim dobiješ purpurnu boju, da bi na kraju gotovo pocrneo. Kao da ćeš dobiti srčani udar. Znaš kako to zovemo? Solankiranje. Malikov kineski sindrom. I dobro je da se desi da omekšaš. Hoću da kažem, brate, ja sam čovek koji je tamo odlazio i donosio loše vesti, ali ti svejedno meni poveravaš taj zadatak, što me u tvojim očima čini odgovornim za veliko zlo koje se neprestano dešava.“
Nema veće budale od stare budale. Dakle, on i Voljeni Ali su, na kraju krajeva, isti, skrušeno pomisli Solanka. Jedino se ovlaš razlikuju po rečniku i obrazovanju. Ne: on je gori zato što je Voljeni još dete, dok Solanka postaje nešto strašno i možda neobuzdano. Gorka ironija sastojala se u tome što će njegove stare ratoborne navike, ona njegova očito komična neumerenost, zaslepiti čak i njegove prijatelje i da će doći do užasnog pogoršanja koje je već počinjalo. Ovaj put se zver zaista rađala u njemu tako da ga niko nije slušao, čak ni Džek. „Osim toga“, Rajnhart je veselo pevušio, „sećaš se kad si izbacio iz svoje kuće onoga, kako se zvao, za pogrešno citiranje Filipa Larkina? Čoveče! Dakle, prgav si i prema komšijama? Hoćeš da stalno vodiš glavnu reč.“
Kako bi Malik Solanka mogao da kaže svom veselom prijatelju o poricanju samog sebe: kako da kaže, Amerika je velika proždrljivica, pa sam došao u nju da budem progutan? Kako da kaže, ja sam nož u tami; opasan za one koje volim?
Solanku su svrbeli dlanovi. I koža ga je izdavala. On, čijoj su se koži nalik dečjoj guzi žene uvek divile i zadirkivale ga da ga je život mazio, počeo je da pati od svraba po glavi i, što je još strašnije, po rukama. Koža mu je crvenela, zatezala se i pucala. Do sada ne beše posetio dermatologa. Pre nego što je napustio Leonoru, koja je ceo život patila od ekcema, opelješio je njenu torbicu i poneo je dve tube hidrokortizona. U lokalnoj apoteci kupio je ogromnu bocu spreja i pomirio se s tim da ga koristi nekoliko puta dnevno. Profesor Solanka nije imao visoko mišljenje o lekarima. Shodno tome sam se lečio i češao se.
Bilo je to doba nauke, ali je medicinska nauka još bila u rukama primitivaca i bilmeza. Od lekara ste mogli samo da naučite koliko malo znaju. Dan ranije, u novinama je objavljena priča o nekom lekaru koji je jednoj ženi greškom odstranio zdravu dojku. Bio je „ukoren“. I to beše tako uobičajena priča da nije ni objavljena na istaknutom mestu. Takve stvari lekari rade: pogrešan bubreg, pogrešno plućno krilo, pogrešna beba. Lekari greše. Jedva da je to moglo da bude vest.
Vest: držao ju je u ruci. Pošto je izašao iz taksija Voljenog Alija uzeo je po jedan primerak Njuza i Posta, a potom je užurbano krenuo kući kao da od nečega beži... Elen Deženere, najavljivali su oglasi, uskoro dolazi u pozorište Svetionik. Solanka se namršti. Pevaće, naravno, svoju programsku pesmu: Gde su hormoni, ja tu uzdišem. A pozorište će biti prepuno žena koje će urlati, „Elen, mi te volimo“, i usred programa ta komičarka će napraviti pauzu, staviti ruku na srce i reći kako je dirnuta što joj je pripalo u čast da bude simbol njihovog bola. Molim aplauz, hvala, hvala, molim aplauz, ej, gledaj, Ana, mi smo ikona! vau!, tako ponižavajuće... Nauka dolazi do izuzetnih otkrića, pomisli profesor Solanka. Naučnici u Londonu veruju da su identifikovali medijalnu insulu, deo mozga koji je povezan s „osećanjem mučnine“, kao i deo prednjeg pojasa koji je povezan sa zanosom. Isto tako britanski i nemački naučnici sada tvrde da je prednji lateralni korteks odgovoran za inteligenciju. Protok krvi u ovom predelu se povećavao kod testiranih dobrovoljaca kad je trebalo da reše komplikovane stvari. Reci mi gde se mašta javi! U srcu ili u glavi? A gde je u mozgu, zapita se razjareni Solanka poluretorički, centar za glupost? Ej, vi svetski naučnici? U kojoj insuli ili korteksu se povećava protok krvi kad čovek viče „Volim te“ nekom apsolutnom strancu? A šta je s licemerjem? Da pređemo na zanimljive teme...
Vrteo je glavom. Vi izbegavate pravo pitanje, profesore. Igrate kao mačka oko vrele kaše umesto da gledate problemu pravo u lice. Da se vratimo gnevu, važi? Da se vratimo tom prokletom besu što ubija. Recite mi gde se ubistvo začinje? Gužvajući novine, Malik Solanka požuri prema istoku Sedamdeset drugom ulicom, razgrćući pešake. Kod Kolomba je skrenuo levo i upola trčeći prešao je još nekoliko blokova pre nego što se zaustavio. Tu su čak i prodavnice imale indijska imena: Bombaj, Pondičeri. Sve se urotilo protiv njega, podsećajući ga na ono što je pokušavao da zaboravi – to jest, na zavičaj, uopšte na ideju doma i naročito na sopstvenu porodicu. Ne u Pondičeriju, ali da, to ne može da se porekne, u Bombaju. Ušao je u jedan meksički bar, naručio je turu tekile, pa još jednu, da bi na kraju došlo vreme za pokojnice.
Ova, leš od prošle noći, i dve pre nje. Ovako su se zvale. Saskija „Skija“ Šujler, današnja velika slika i njene prethodnice Loren „Ren“ Mujbridž Klajn i Belinda „Bindi“ Buken Kandel. Imale su ovoliko godina: devetnaest, dvadeset, devetnaest. Ovo su njihove fotografije. Pogledajte kako se smeše: to behu osmesi moći. Komad betona ugasio je ovu svetlost. Nisu bile siromašne, ali sada su švorc.
Ona, Skija, bila je neko. Visoka sto osamdeset, lepo građena, govorila je šest jezika, podsećala je na Kristi Brinkli, volela je velike šešire i visoku modu, mogla je da radi za svakog modnog kreatora – Žan Pol, Donatela, Drajz, svi oni su je molili, Tom Ford je pred njom klečao na kolenima, ali je ona bila previše „prirodno sramežljiva“ – beše to šifra za višu klasu, za snobove pune love koji su udvarače smatrali za nešto kao krojače a modele sa modnih pista tek za nešto iznad prostitutki – uz to je imala stipendiju kod Žilijara. Baš prethodnog vikenda žurila je da ode do Sautemptona, trebalo joj je nešto da obuče, nije imala vremena da bira, pa je nazvala svoju veliku drugaricu, vrhunskog dizajnera Imeldu Pušajn, i zamolila je da joj pošalje celu kolekciju, poslavši joj zauzvrat ček na četiri stotine hiljada, zamislite, četiri stotine hiljada dolara.
Da, rekla je Imelda u Raš & Moloju, ček je realizovan pre dva dana. Bila je ona super devojka, živa lutka, ali posao je posao. Svima će nam strašno nedostajati. Da, biće sahranjena u porodičnoj grobnici u najlepšem delu groblja, preko puta Džimija Stjuarta. Svi žele da prisustvuju. Operacija visokog rizika. Čujem da će je sahraniti u venčanici. Toliko je počašćena. Divno će izgledati, ali ta devojka bi divno izgledala i u ritama, verujte mi. Da, ja ću je obući.
Šalite se? Moja privilegija. Kovčeg je otvoren za sve. Rezervisali su najbolje: Seli H. za frizuru, Rafael za šminku, Herb za fotografije. Skija je vrh, to mislim ozbiljno. Njena majka vodi ceo aranžman. Ta žena je od čelika. Ni suzu da pusti. Tek joj je pedeset godina i troši se nemilice, izvinite, ne pišite to. Nisam mislila da se zezam.
Baštinici razbaštinjeni, gospodari žrtve: to je poenta. Toliko uzaludnih napora! Jer Saskija je sa devetnaest godina bila ne samo poliglota, pijanista i posvećena modistkinja; ona već beše izvrsna jahačica, strelac s nadom da će biti u nacionalnom timu za sidnejsku Olimpijadu, plivačica na dugim stazama, čarobna plesačica, velika kuvarica, slikarka, školovana pevačica, domaćica u velikom stilu svoje majke, a sudeći po iskrenoj senzualnosti njenog osmeha iz novina, vična i drugim veštinama kojima su tabloidi posvećivali naročitu pažnju ali o kojima se nisu usuđivali da otvoreno pišu u takvom kontekstu. Novine su se zadovoljavale time da objave fotografije Saskijinog zgodnog momka, igrača pola Bredlija Marsalisa III, za koga su svi redovni čitaoci znali barem ovo: saigrači su ga zvali Pastuv.
Kamen iz praćke nekog Izgubljenog Dečaka oborio je lepu Vendi Bird (Pticu). Recimo ptice: jer sve što je rečeno o Skiji Šujler odnosi se i na Bindi Kandel i Ren Klajn. Sve tri su bile lepotice, sve tri visoke plavuše divne građe. Ako je finansijska budućnost njihovih bogatih porodica počivala u rukama njihove krajnje pouzdane braće, onda su ove devojke bile vaspitane da se brinu o personama svojih klanova – o njihovom stilu, klasi. O imidžu. Gledajući sada te okamenjene muškarce, bilo je lako shvatiti veličinu njihovog gubitka. Mi muškarci možemo da vodimo poslove, govorila su ta žalosna lica, ali nas devojke čine onim što jesmo. Mi smo brod a one okean. Mi smo mašina a one pogon. Ko će nam sada reći kako da živimo? Osećao se tu i strah: koja je sledeća? Od svih zrelih devojaka koje su nam darovane da sa njihovih grana beremo zlatne jabuke sunca, koja je sledeća žrtva kobnog crva?
Živa lutka. Te devojke su bile rođene da budu trofeji, prava roba za sve Oskare Barbije, da upotrebimo frazu Leonore Masters Solanka. Bilo je očito da mladići njihove klase reaguju na te tri smrti kao da su neki žuđeni medaljoni, neke zlatne činije ili srebrni pehari, ukradeni iz vitrina njihovog kluba. Tajno društvo momaka koji su sebe nazivali S & M, što je, kažu, trebalo da znači Samci&Muškarci, navodno je planiralo ponoćno okupljanje na kojem bi ožalili gubitak glavnih i omiljenih cedilica svojih članova. „Pastuv“ Marsalis, Anders Andrisen – restorater Kandelove evrolepotan – i zabavljač Loren Klajn Kit Medford („Batina“) predvodiće žalobnike. Kako je S&M bilo tajno društvo, svi njegovi članovi su otvoreno poricali njegovo postojanje i odbijali su da potvrde glasine da će vrhunac žalovanja biti igranka golih mešovitih parova propraćena kupanjem na privatnoj plaži zvanoj Vinograd, pri čemu će biti obavljena intimna audicija za upražnjena mesta u krevetu super lafova.
Na taj način sve tri mrtve devojke, kao i njihove žive sestre, uklapale su se u Leonorinu definiciju Dezdemone. One su bile vlasništvo. A tu je sada i nesputani smrtonosni Otelo – koji u ovom slučaju možda uništava ono što nije mogao da poseduje zato što je samo neposedovanje vređalo njegovu čast. Nije ih on ubijao u reprizi drame Y2K zbog neverstva nego zbog njihove nezainteresovanosti. Ili ih je možda razbijao samo zato da razotkrije nedostatak ljudskosti u njima, njihovu krhkost. Njihovu lutkastost. Jer one behu – da! – one behu lutke na navijanje, lutke modernog doba, mehanizovane, kompjuterizovane, ne prosto likovi iz davnih priča za decu nego dokraja ostvarena inkarnacija ljudskih bića.
Po svom poreklu lutka nije bila stvar po sebi nego predstava. Davno pre prvih lutaka od krpica, ljudi su pravili lutke kao portrete pojedine dece i odraslih. Uvek je bila greška dozvoliti drugima da poseduju lutku izrađenu po vašem liku; onaj ko bi posedovao takvu lutku posedovao bi suštinski deo vas. Ekstremni izraz ove ideje bila je, naravno, lutka vudu, lutka u koju ste mogli da zabadate čiode i da tako povredite onoga koga lutka predstavlja, lutka kojoj ste mogli da zavrnete vratom i tako ubijete živog stvora, daljinski, kao što neka muslimanska kuvarica sređuje pile. Zatim je došlo do serijske proizvodnje, pa se veza između čoveka i lutke prekinula; lutke su postale lutke i sopstveni klonovi. Proizvodile su se na serijskim trakama, postajući bezlične, uniformne. Danas se sve ponovo promenilo. Solankin bankovni saldo naglo se uvećao zahvaljujući želji savremenika da poseduju lutke koje ne samo da su ličnosti nego poseduju i individualnost. Njegove lutke imale su svaka svoju priču.
Međutim, žive žene su poželele da budu kao lutke, da pređu granicu i izgledaju kao igračke. Sada je lutka bila original, a žena predstava. Ove žive lutke, marionete bez konopaca, nisu bile „lutkovane“ samo spolja. Iza njihove izuzetne spoljašnjosti, ispod njihovog savršeno blistavog tena, bile su toliko filovane čipovima, tako programirane u svojim akcijama, tako savršeno našminkane i doterane, da u njima nije bilo mesta za razbarušenu ljudskost. Na taj način su Skija, Bindi i Ren predstavljale krajnju fazu u transformaciji kulturne istorije lutke. Skovavši zaveru sopstvenom dehumanizacijom, one su skončale kao totemi svoje klase, klase koja vlada Amerikom, a koja opet vlada svetom, tako da je napad na njih istovremeno značio, ako baš hoćete, napad na veliko Američko carstvo, na sam Pah Americana... Mrtvo telo na ulici, pomisli Malik Solanka, vraćajući se u realnost, mnogo liči na polomljenu lutku.
Oh, a ko uopšte još tako razmišlja osim njega? Postoji li još iko u Americi ko vrti takve ružne, pogrešne predstave u svojoj glavi? Da ste upitali te devojke, te visoke lepotice što krče put prema diplomama punim desetki i prema glamuroznim vikendima na jahtama, te princeze Sadašnjosti što voze ajkule od kola i bave se dobrotvornim radom, za kojima jure superzvezde u borbi da ih osvoje, rekle bi vam da su slobodne, da su slobodnije od svih drugih žena bilo gde i bilo kad, da ne pripadaju nijednom muškarcu, pa zvao se on ocem ili ljubavnikom ili gazdom. One nisu ničije lutke nego svoje gospodarice i igraju se sopstvenim izgledom, sopstvenom seksualnošću i imaju sopstvene priče: prva generacija devojaka koje vladaju sobom, koje ne robuju ni drevnom patrijarhatu ni krutom feminizmu koji bi da satre muški rod. One mogu da budu poslovne žene i zavodnice, duboke i površne, ozbiljne i vesele, a o svemu same odlučuju. I imale su sve – bile su emancipovane, seksepilne, bogate – i uživale su u tome. A onda je došao neko i sve im odneo udarajući ih snažno u potiljak, zadajući prvi udarac da ih nokautira a ostale da ih dokrajči. Dakle, ko ih je ubio? Ukoliko vas zanima lišavanje ljudskih osobina, onda je ubica vaš čovek. Nisu one lišile sebe ljudskih osobina nego on, taj ubica komadom betona, lišio ih je ljudskih osobina. Profesor Malik Solanka, dok su mu za šankom u baru, onako presamićenom nad tekilom, tekle suze, zagnjuri glavu u ruke.
Saskija Šujler je stanovala u ogromnom stanu koji je, međutim, imao nisku tavanicu, tako da je ona govorila da stanuje u „najružnijoj zgradi na Aveniji Medison“, u čudovištu nasuprot Armanijevog butika, čija je jedina „prednost“, po Skijinom mišljenju, bila to što je mogla da ga nazove i da joj pokažu haljine koje je zatim mogla da posmatra dvogledom. Mrzela je taj stan, bivše menhetnovske privremeno boravište njenih roditelja. Šujlerovi su uglavnom živeli van grada, na velikom imanju u valovitom području u blizini Čapapakve, Njujork, i mnogo vremena su provodili žaleći se kako je Klinton kupio kuću u njihovom rodnom gradu. Skija je, govorio je Bredli Marsalis, volela da ubeđuje roditelje da Hilari neće puno boraviti tamo. „Ako pobedi, preseliće se u Belu kuću i u Senat, a ako izgubi otići će još brže.“ U međuvremenu Skija je želela da proda stan na Medisonu i da se preseli u Trajbeku, ali je stambena zadruga tri puta odbila kupce koje ona beše našla. Skija je bila besna na članove zadruge. „Puna je lakiranih starih gospođa obučenih u tesne blistave haljine nalik izanđalim pretresenim trosedima, tako da mislim da morate da i sami izgledate kao nameštaj ukoliko želite da postanete član.“ Zgrada je, međutim, imala danonoćnu portirsku službu, tako da je noćni čuvar, čika Ejb Grin, izjavio da je kritičnog dana gđica Šujler, „izgledajući kao milion dolara“ posle noći provedene na gala zabavi („Pastuv“ je imao veze u industriji), došla kući oko pola dva. Na ulazu se rastala od mrzovoljnog g. Marsalisa – „Bože, da li je bio pijan“, primetio je Grin – i sva nesrećna krenula prema liftu. Grin se izvezao liftom zajedno s njom. „Da bih je naterao da se nasmeši, rekao sam joj, ’Ne valja što si na petom spratu, gospođice, inače bih mogao još da uživam u tvojoj lepoti’.“ Petnaest minuta posle toga opet je pozvala lift. „Je li sve u redu, gospođice?“, upitao je Ejb. „Da, mislim da jeste. Da, u redu je, Ejb“, uzvratila je. Zatim je sama napustila zgradu, u blistavoj odori sa zabave i nije se više vratila. Telo joj je nađeno daleko u poslovnom delu grada, pred ulazom u Glavni tunel. Sinopsis poslednjih časova Loren Klajn i Bindi Kandel takođe pokazuje da su se i one vratile kući kasno, da nisu dozvolile momcima da uđu s njima, te da su ubrzo ponovo izašle. Kao da su ove devojke odbacile Život i zatim krenule na tajni sastanak sa Smrću.
Saskija, Loren i Belinda nisu opljačkane. Njihovo prstenje, minđuše, ogrlice i narukvice behu na svom mestu. Nisu ni seksualno zlostavljane. Nikakav motiv ubistva nije izbijao na videlo, ali sva tri momka su pominjala mogućnost da su žrtve istog manijaka. U danima pre smrti sve tri pokojnice su pominjale da su videle nekog stranca sa panama šeširom kako „čudno vreba“. „Kao da je nad Skijom izvršena presuda pogubljenjem“, izjavio je novinarima natmureni Bred Marsalis u hotelu „Vinogradska luka“. „Kao da ju je neko osudio na smrt i onda hladnokrvno izvršio presudu.“

7



Vest o Solankinom raskidu s Leonorom prostrujala je kao šok njihovim krugom. Svaki brak koji se raspadne dovodi do preispitivanja kod supružnika koji su još skupa. Malik Solanka bio je svestan da je pokrenuo lančanu reakciju izgovorenih i neizgovorenih pitanja za doručkom po celom gradu, kao i u spavaćim sobama, pa i u drugim gradovima: Da li smo još pravi? I ako jesmo, koliko? Ima li stvari koje kriješ od mene? Da li ću se probuditi jednog dana kad ćeš mi reći nešto što će me naterati da shvatim da krevet delim sa strancem? Kako će sutra da precrta juče, kako će sledeća nedelja da poništi prethodnih pet, deset, petnaest godina? Je li ti dosadno? Je li moja greška? Da li si slabija nego što sam mislio? Je li reč o njemu? Da li je reč o njoj? Da li je u pitanju seks? Deca? Želiš li da se stanje sredi? Šta treba da se sredi? Da li me voliš? Da li me još voliš? Da li te, o Bože, da li te još volim?
Te muke, za koje su ga prijatelji smatrali neminovno odgovornim u izvesnoj meri, vraćale su mu se kao eho. Uprkos njegovoj izričitoj zabrani Leonora je davala njegov telefonski broj na Menhetnu svakome ko bi ga tražio. Muškarci, više nego žene, osećali su potrebu da ga nazovu i da ga ukore. Morgen Franc, posthipijevski budistički izdavač, na čije je telefonske pozive Leonora odgovarala svih prošlih godina, bio je prvi na vezi. Morgen je bio Kalifornijac i sklonio se od događaja u Blumzberiju, ali se nije nikako oslobodio otezanja u govoru. „Nisam nimalo zadovoljan ovim, čoveče“, nazvao je Malika da bi mu saopštio svoju ozlojeđenost, razvlačeći samoglasnike još više nego inače. „I što je još gore, ne poznajem nikoga ko jeste zadovoljan. Ne znam zašto si to uradio, čoveče, a kako nisi drogeraš siguran sam da ćeš izneti svoje razloge i nadam se da će to biti pravi razlozi, u to ne sumnjam, hoću da kažem da te ja volim, je li jasno? Volim vas oboje, ali sada moram da kažem da sam jako besan na tebe.“ Solanka je mogao da vidi zajapureno lice svog prijatelja, njegovu bradicu kako se trese i njegove duboko usečene oči kako besno žmirkaju. Franc je bio poznat kao sabran čovek – „niko nije hladniji od Morga\'7b3\'7d „, to je bila njegova poštapalica – tako da je ovako žestok nastup došao kao iznenađenje. Solanka je, međutim, ostao hladan i izrazio je svoja osećanja trezveno i odlučno.
„Pre šest, sedam, osam godina“, rekao je, „Lin je često telefonirala Leonori grcajući u suzama zato što nisi želeo da s njom imaš dete, i znaš šta, imao si svoje razloge, svoje duboko razočarenje ljudskom rasom, a što se tiče dece, držao si se Fildsove pozicije. I znaš šta, Morgen, tada sam ’bio jako besan na tebe’. Video sam da se Lin posvetila mačkama umesto bebama i to mi se uopšte nije sviđalo. Međutim, dobro znaš da te nikad nisam nazvao da bih te grdio ili pitao šta uvaženi budista misli o toj temi, zato što sam zaključio da nije moja stvar šta se dešava između tebe i tvoje žene. Da su to vaša privatna posla s obzirom na to da je nisi tukao, da si lomio njen duh a ne telo. Zato mi učini uslugu i otkači se. Ovo nije tvoja nego moja priča.“ Tako je nestalo njihovo staro prijateljstvo, osam ili devet Božića provedenih naizmenično kod jedne ili druge porodice, zajedničke radosti, ljubav. Sledećeg jutra nazvala ga je Lin da mu kaže da je neoprostivo ono što je izgovorio. „I molim te, da znaš“, dodala je onim šaputavim vijetnamsko-američkim engleskim, „da je tvoje napuštanje Leonore samo još više približilo Morgena i mene. A Leonora je jaka žena i uskoro će, kad preboli, uzeti konce svog života u svoje ruke. Svi ćemo mi nastaviti život bez tebe, Malik, a ti ćeš biti siromašniji za toliko što si nas isključio iz svoga života. Ja te žalim.“
Nož iznad usnule žene i deteta ne može nikome da se pomene, još manje da se objašnjava. Takav nož predstavlja zločin daleko teži od zamene uplakane bebe za dugodlaku mačku. Solanka nije imao odgovor na pitanja vezana za ovaj strašni i zagonetni događaj. Da li to mač pred sobom vidim s balčakom prema meni? U toj situaciji bio je poput grešnog Magbeta, a i oružje je bilo stvarno, tako da je tu sliku bilo nemoguće izbrisati. To što nije zario nož u njihova usnula srdašca nije ga oslobađalo krivice. Tako držati nož i stajati nad njima bilo je više nego dovoljno. Još dok je svom starom prijatelju govorio one oštre reči kojima je raskidao prijateljstvo, Malik Solanka bio je i te kako svestan njihovog licemerja, tako da je Linin kasniji prekor primio bez komentara. Sva svoja prava predao je pobuni u momentu kad je palcem prevlačio preko oštrice noža, proveravajući u mraku koliko je oštra. Taj nož je sada bio njegova priča i došao je u Ameriku da je ispiše.
Ne! Da je u očajanju ne ispiše. Ne biti nego ne-biti. Doleteo je u zemlju samokreacije, zavičaj Marka Skajvokera Jetija, autora reklama s crvenim tregerima, u zemlju čija je modema paradigmatska fikcija priča čoveka koji je sebe preporodio – svoju prošlost, sadašnjost, košulje, pa čak i ime – iz ljubavi; i tu, iz tog stana, iz čijih je priča bio sve osim isključen, nameravao je da počne prvu fazu takvog rekonstruisanja, da naime – namerno je na sebe sada primenjivao onu istu vrstu mehaničkih slika koje je tako bezdušno koristio protiv ubijenih žena – potpuno izbriše stari program. Negde u postojećem softvera nalazio se potencijalni virus, moguća smrtonosna napuklina. Treba izvršiti potpuno rastakanje svoje ličnosti. Kad bi mogao da očisti celu mašinu, onda bi možda i virus završio u smeću. Posle toga možda bi mogao da počne da gradi novog čoveka. Jasno mu je bilo da je to neostvariva ambicija, samo san, ukoliko ima namera da je bukvalno ostvari, ne samo u priči; a bukvalno je mislio bez obzira kako to ludački zvučalo. Jer koja je alternativa? Priznanje, strah, razvod, policija, psihijatri, sramota, zatvor? I najgori pakao koji će ostaviti iza sebe, usijana oštrica koja će zauvek da se vrti u mislima njegovog sina.
U tom trenutku je začeo gotovo religijsko verovanje u moć leta. Let će spasti drage od njega i njega od samog sebe. Otići će tamo gde ga ne poznaju i očistiće se u tom nepoznanju. Jedno sećanje iz zabranjenog Bombaja uporno je zahtevalo njegovu pažnju: sećanje na onaj dan iz 1955. kad je g. Venkat – veliki bankar čiji je sin Čandra bio najbolji prijatelj desetogodišnjeg Malika – postao sanjasi na svoj šezdeseti rođendan i zauvek napustio svoju porodicu, ne noseći ništa osim gandijevske tkanice, s dugim drvenim štapom u jednoj i pliticom za prošenje u drugoj ruci. Malik je oduvek voleo g. Venkata koji ga je začikavao provocirajući ga da brzo izgovori njegovo dugo južnoindijsko ime: Balasubramanjam Venkataragavan. „Idemo, momče, brže“, hrabrio je Malika dok bi se njegov detinji jezik saplitao mucajući slogove. „Zar ne bi želeo da imaš tako veličanstveno ime?“
Malik Solanka je živeo u stanu na drugom spratu u zgradi zvanoj Vila Nur na Stražarskom putu. Porodica Venkat stanovala je na istom spratu, u susednom stanu, i po svemu je bila reč o srećnoj familiji: o familiji kojoj je Malik, u stvari, svakodnevno zavideo. Sada su vrata oba stana bila otvorena i deca su se razrogačenih očiju tiskala oko utučene odrasle čeljadi kad je g. Venkat zauvek napuštao svoj stari život. Iz dubine stana Venkatovih dopirala je kreštava muzika: pesma Ink Spotsa, omiljene grupe g. Venkata. Mali Malik Solanka je bio veoma pogođen prizorom u kojem gospođa Venkat rida na ramenu njegove majke. Kad je bankar krenuo, Malik je doviknuo za njim: „Balasubramanjam Venkataragavan!“ A potom je počeo da viče sve brže i glasnije, sve dok nije u isto vreme frfljao i vrištao: „Balasubramanjam-venkataragavan balasubramanjam-venkataragavan balasubramanjamvenkataragavan BALASUBRAMANJAMVENKATARAGAVAN!“
Bankar je ozbiljno zastao. Bio je malen, koščat, lepog lica i bistrih očiju. „Odlično izgovoreno, a i brzina je impresivna“, prokomentarisao je. „Budući da si izgovorio pet puta bez greške, odgovoriću ti na pet pitanja ukoliko želiš da ih postaviš.“
Kuda ideš? „Idem u potragu za znanjem i ako je moguće za mirom.“ Zašto ne nosiš svoje službeno odelo? „Zato što sam napustio posao.“ Zašto gđa Venkat plače? „To pitaj nju.“ Kad se vraćaš? „Na ovaj put, Malik, odlazi se zauvek.“ A šta će biti s Čandrom? „Shvatiće jednog dana.“ Zar ti nije više stalo do nas? „To je šesto pitanje. Prekobrojno. Budi dobro dete. I budi dobar prijatelj svom prijatelju.“ Malik Solanka se sećao kako njegova majka pokušava da objasni, nakon što se g. Venkat spustio niz breg, filozofiju sanjasi, kad čovek odluči da se odrekne svih zemaljskih bogatstava i veza sa svetom, kad se odvaja od života da bi se približio Božanskom pre nego što dođe vreme da umre. Gospodin Venkat je ostavio poslove u dobrom stanju; njegova porodica će biti sasvim situirana. Ali on se neće vratiti. Najveći deo izrečenog Malik nije razumeo, ali mu je bilo sasvim jasno šta je Čandra mislio, kad je kasnije porazbijao stare ploče grupe Ink Spots i dreknuo: „Mrzim znanje! I mrzim mir. Zaista toliko mrzim mir.“
Kad čovek bez vere počne da oponaša izbor verujućih, rezultat je najverovatnije i vulgaran i bedast. Profesor Malik Solanka nije nabacio na sebe nikakvu tkanicu i nije uzeo prosjačku pliticu. Umesto da se prepusti sudbini koju nudi ulica i milostinji nepoznatog sveta, seo je u avion i odleteo poslovnom klasom na drugu stranu sveta, nazvao je pravog agenta nekretninama i imao je sreće da brzo nađe komforan stan na Vest sajdu. Umesto da ode za Manaus, Alis Springs ili Vladivostok, aterirao je u grad u kojem nije bio sasvim nepoznat i koji njemu nije bio sasvim nepoznat, grad u kojem je mogao da se sporazumeva bez problema, da se snađe, te da u izvesnoj meri shvati običaje domicilnog stanovništva. Postupio je mahinalno, bio je svezan u svom sedištu pre nego što je uopšte mogao da razmisli; zatim je jednostavno prihvatio taj nesavršen izbor načinjen instinktivno, pristajući na to da produži neizvesnim putem kojim su kročila njegova stopala. Sanjasi u Njujorku, sanjasi sa dupleksom i kreditnom karticom, beše na neki način kontradiktorno. Odlično. On će biti ta kontradikcija i, uprkos svoje protivrečne prirode, slediće svoj put. I on je bio u potrazi za spokojem, za mirom. To je značilo da njegova stara ličnost mora da se izbriše, da nestane za sva vremena. Ne sme da vaskrsne poput duha iz groba i da ga u nekom budućem trenutku osvoji i povuče u grobnicu prošlosti. A ako propadne, propao je on, ali čovek ne razmišlja o neuspehu dok još pokušava da postigne uspeh. Uostalom, Džej Getsbi, najuspešniji čovek u njihovom društvu, na kraju je bankrotirao, ali je pre toga proživeo sjajan život kakav Amerika može da ponudi.
Probudio se u krevetu – ponovo sasvim obučen, osećajući strašan zadah alkohola – ne znajući kako je i kad dospeo u stan. S povratkom svesti došao je i strah od sebe. Još jedna neobjašnjiva noć. Još jedna snežna oluja na video traci. Ali kao i pre nije bilo krvi na njegovim rakama, ni oružja kod njega, čak ni grumena betona. Nekako se uspravio, zgrabio je daljinski i uhvatio kraj dnevnika na lokalnoj TV. Ni reči o ubici betonom ili muškarcu sa panama šeširom, niti o usmrćenoj bogatoj lepotici. Ni o komadanju žive lutke. Zavalio se preko kreveta, dišući teško i brzo. A onda je, odbacujući cipele, navukao pokrivače preko glave koja se cepala.
Prepoznao je svoj strah. Nekad davno u studentskom domu u Kembridžu nije bio sposoban da ustane i suoči se s novim brucoškim statusom. Sada kao i onda, panika i demoni navaljivali su na njega sa svih strana. Bio je ranjiv i osetljiv na demone. Čuo je kako klepeću njihova vampirska krila, osećao je njihove vilenjačke prste kako mu se stežu oko gležnjeva i kako ga vuku u onaj pakao u koji on nije verovao, ali koji se neprestano pojavljivao u njegovom jeziku, u emocijama, u delu njega koji ne može da kontroliše. U onom delu koji je podivljao i koji izmiče iz njegovih slabašnih ruku... gde je Krištof Voterford-Vajda sada kad mu je potreban? Hajde, Dabdab, pokucaj na vrata i odvuci me sa ruba ove razjapljene Jazbine. – Ali Dabdab se nije vraćao sa rajskih vrata da pokuca.
Nije to ono pravo, ponavljao je Solanka grozničavo. Nije to bila priča koja ga je čak dotle dovela! Ne ova melodrama o Džekilu i Hajdu, ova saga sasvim niskog reda. Nije bilo gotske žice u arhitekturi njegovog života, ni ludačkih naučnih laboratorija, ni penušavih retorti, ni popijenog otrova demonske metamorfoze. Ipak, taj strah, taj užas, nije ga napuštao. Navukao je pokrivače jače na glavu. Na odeći je osećao zadah ulice. Nije bilo nikakvih dokaza koji bi ga povezali sa bilo kakvim zločinom. Niti je bio pod bilo kakvom istragom. Koliko li samo muškaraca nosi panama šešir u menhetenskom letu? Barem na stotine? Zbog čega, onda, sebe toliko muči? Zbog toga što, ako je nož bio moguć, onda je moguće i ovo. A onda sticaj okolnosti: tri noćne blokade pamćenja i tri mrtve žene. To je veza koja zahteva od njega da drži jezik za zubima baš kao i onaj nož u mraku koji od sebe nije mogao da sakrije. Kao i one skarednosti koje je nesvesno govorio u kafeu „Mocart“. Nedovoljno za bilo koji sud da ga osudi, ali on je bio sam svoj sudija, a porota je bila napolju.
Naslepo je zavrteo broj i čekao one beskonačne pripreme da bi dobio poruku. Imate – jednu! – novu poruku. – Sledeća – nova poruka – nije se čula – NIJE se čula. – Prva poruka. Onda se javio Leonorin glas, u koji se on nekad davno zaljubio. „Malik, ti kažeš da želiš sebe da zaboraviš. A ja ti kažem da si ti sebe već zaboravio. Kažeš da ne želiš da gnev ovlada tobom. A ja kažem da gnev nije nikad toliko vladao tobom. Ja se tebe sećam iako si ti mene zaboravio. Sećam se tebe pre vremena kad je ta lutka sjebala naš život: interesovao si se za sve i svašta. To mi se dopadalo. Sećam se tvoje veselosti, tvog strašnog pevanja, tvojih smešnih glasova. Učio si me da zavolim kriket; sada ja želim da ga i Asman zavoli. Sećam se koliko si žudeo da spoznaš ljudska bića u njihovim najboljim pregnućima, ali i u onim najgorim. Sećam se koliko si voleo život, našeg sina, mene. Napustio si nas, ali mi nismo napustili tebe. Vrati se kući, dragi. Molim te, vrati se.“ Otvoreno srceparajuće. Ali imao je još jednu prazninu u pamćenju. Kad je to govorio Leonori o gnevu i zaboravu? Možda je došao kući pijan i želeo da se opravda. Možda joj je ostavio poruku na koju je ovo bio odgovor. A ona je, kao i uvek, čula mnogo više nego što je on rekao. Čula je, u stvari, njegov strah.
Naterao je sebe da ustane, skinuo se i istuširao. Kuvao je kafu u kuhinji kad je shvatio da je stan prazan. Ipak, to beše jedan od Vislavinih dana. Zašto je nema? Solanka zavrti njen broj. „Da?“ Beše to njen glas. „Vislava?“, reče oštro. „Profesor Solanka. Zar ne bi trebalo da danas radiš?“ Nastala je duga pauza. „Profesore?“, reče Vislavin glas, zvučeći uplašeno. „Zar se ne sećate?“ On oseti da se naglo hladi. „Šta? Čega da se sećam?“ Sada Vislavin glas postade plačan. „Profesore, vi ste me oterali. Oterali me, zbog čega? Zbog ničega. Naravno, vi se sećate. A tek te reči. Takve reči nisam nikad čula od obrazovanog čoveka. Posle toga za mene je svršeno. Čak i sada kad me zovete, ne mogu da se vratim.“ Neko je govorio iza nje, čuo se glas neke druge žene, tako da je Vislava požurila da odlučno nastavi. „Međutim, cena moga rada je deo vaše rente. Kako ste me nepravedno oterali, ja ću nastaviti da primam platu. Razgovarala sam s gazdom i oni se slažu. Mislim da će s vama govoriti isto. Znate, ja dugo radim za gospođu Džej.“ Malik Solanka odloži slušalicu ne izgovorivši ni reči.
Izbačena si. Kao na filmu. Kardinal u crvenoj odeždi silazi niza zlatno stepenište da prenese papino zbogom. Vozač, žena, čeka u svojim malim kolima, a kad se okrutni glasnik unese u njen prozor, poprima Solankino lice.
Grad su prskali pesticidom envil. Nekoliko ptica, uglavnom iz baruština Stejten Ajlenda, uginulo je od nilskog virusa, pa gradonačelnik nije želeo da rizikuje. Svi su se čuvali. Ostanite kod kuće u sumrak! Nosite duge rukave! Za vreme prskanja zatvorite sve prozore i isključite sve klima-uređaje! Takav radikalizam, iako ni jedno jedino ljudsko biće nije bilo obolelo od te bolesti od početka milenijuma. (Kasnije je prijavljeno nekoliko slučajeva; ali niko nije umro.) Ta bojažljivost Amerikanaca u suočavanju s nepoznatim uvek je zasmejavala Evropljane. „Kola zagađuju Pariz“, Leonora Solanka – čak i Leonora Solanka – volela je da kaže, „i sledećeg dana milion Amerikanaca otkaže dolazak na odmor.“
Solanka beše zaboravio na prskanje i satima je hodao kroz nevidljivi otrov koji je sipio odozgo. Na trenutak je krivio pesticid za gubitak pamćenja. Astmatičari doživljavaju napade, za jastoge se pričalo da umiru na hiljade, zeleni su vrištali; zašto ne bi i on? Ali njegovo prirodno poštenje sprečavalo ga je da krene tim putem. Izvor njegovih problema verovatno je egzistencijalnog pre nego hemijskog porekla.
Ako si tako čula, dobro Vislava, onda mora da je to istina. Ali vidiš, nisam bio svestan... Neki vidovi njegovog ponašanja otimali su se kontroli. Ako bi zatražio pomoć nekog profesionalca, nesumnjivo bi bio dijagnostikovan nekakav nervni slom. (Kad bi bio Bronislava Rajnhart, rado bi poneo kući takvu dijagnozu i onda bi počeo da traži nekoga koga bi mogao da okrivi.) Gadno ga je zdrmala pomisao na to da je upravo nekakav nervni slom sve vreme prizivao. Sve one rapsodije o tome kako želi da se rastoči! Eto, sada su neki delovi njega prestali da budu u kontaktu s drugima – sada kad se bukvalno dezintegrisao u vremenu – zašto je toliko šokiran? Pripazi na želje, Malik. Seti se V. V. Džekobsa. One priče o majmunskoj šapi.
Došao je u Njujork kao što je onaj direktor zemljišne uprave došao u dvorac: u dvostrukom raspoloženju, između nikakvih očekivanja i velikih nada. Našao je konačište, udobnije od konačišta jadnog direktora, i sve vreme posle toga luta ulicama tražeći put tako što ponavlja da veliki svetski grad može da ga isceli, njega kao gradsko dete, samo ako pronađe vrata koja vode do njegovog magičnog, hibridnog srca. Ova mistična zamisao sasvim je promenila svet oko njega. Izgledalo je da stvari teku po logici, u skladu sa zakonima logičko-psihološke verodostojnosti i duboke unutrašnje koherentnosti života metropole, ali je u stvari sve bilo misterija. A možda njegov identitet nije bio jedini koji puca po šavovima. Iza fasade ovog zlatnog doba, ovog doba izobilja, kontradikcije i siromašenja zapadnjačke ljudske individue, ili da kažemo ljudske ličnosti u Americi, sve više su se produbljivale. Možda je taj raspad na širem planu takođe trebalo razgolititi u ovom gradu blistave kićene odeće i tajnog žara, u ovom vremenu javnog hedonizma i privatnog straha.
Bila je potrebna promena smera. Priča koju je čovek završavao nije nikad bila ona koju je počinjao. Da! Ponovo će svoj život uzeti u svoje ruke, spajajući delove koji se raspadaju. Sam će započeti i provesti promene koje traži. Neće više biti tog malaričnog, odsutnog plutanja. Kako je mogao uopšte da zamisli da će ga ta gradina poludela za novcem spasti sama od sebe, ta palanka u kojoj se bune klovnovi i pingvini a da im betmeni ne remete planove, ta metropola sagrađena od kriptonita u koju se nijedan supermen ne usuđuje da kroči, gde se imetak pogrešno uzima za bogatstvo, a radost posedovanja za sreću, gde svet živi uglancanim životom tako da su velike grube istine o sirovoj egzistenciji ostrugane i odbačene, i gde su ljudske duše lutale svaka za sebe toliko dugo da jedva mogu da se sete kako da se dodirnu; ovaj grad čija mitska elektrika pokreće električne ograde podignute između muškaraca i muškaraca, kao i između muškaraca i žena? Rim nije pao zato što je njegova vojska oslabila nego zato što su Rimljani zaboravili šta znači biti Rimljanin. Da li ovaj novi Rim može da bude provincijalniji od svojih provincija; da li su ovi novi Rimljani možda zaboravili šta i kako da vrednuju, ili to nikad nisu ni znali? Da li su sva carstva bila toliko nedostojna, ili je ovdašnje naročito glupo? Zar niko u ovim užurbanim naporima i materijalnom izobilju nije više angažovan na rudarskom radu na uzdizanju uma i duše? O, Ameriko iz snova, da li je potraga civilizacije morala da završi u gojaznosti i trivijalnostima, u Roju Rodžersu i planeti Holivud, u časopisu USA Today i na E; ili u pohlepi za zabavnom igrom od milion dolara ili u perverznom voajerizmu; ili u večitoj ispovedaonici Rikija i Opre i Džerija, čiji su se gosti poubijali posle programa; ili u silnom zamahu prostačkih i glupih komedija namenjenih mladima koji sede u tami urlajući svoje neznanje u srebrni ekran; ili za nedostupnim stolovima Žan Žorža Vongerihtena i Alena Dikasa? Šta je s potragom za skrivenim ključevima koji otključavaju vrata ekstaze? Ko je uništio Grad na brdu i umesto njega postavio niz električnih stolica, tih partnera u demokratiji smrti, gde svi, nevini, mentalno retardirani, krivci, dolaze da umru jedan pored dragoga? Ko je popločao raj i napravio parkiralište? Ko je odgovoran za gnjavatorstvo Džordža V. Guša\'7b4\'7d i za ludovanje Ala Bora\'7b5\'7d. Ko je pustio iz kaveza Čarltona Hestona i onda pitao zašto ubijaju decu? A šta je s Gralom, Ameriko? O, vi jenkijevski Galadi, vi Lanseloti iz Indijane, o vi Parsifali stočnih torova, šta je s okruglim stolom? Osećao je kako u njemu narasta plima osećanja i nije joj se suprotstavljao. Da, ona ga je zavela, Amerika; da, njena blistavost ga je pokrenula, kao i njena ogromna moć, i kompromitovan je tim zavođenjem. Ono čemu se opire u njoj mora i u sebi da napada. To ga je navelo da poželi ono što mu je obećavala i stalno uskraćivala. Svi su sada bili Amerikanci, ili su barem amerikanizovani: Indijci, Iranci, Uzbeci, Japanci, Liliputanci, svi. Amerika je postala svetsko igralište, pravila igre, sudija i lopta. Čak je i antiamerikanizam prerušeni amerikanizam, priznajući da je Amerika jedina igra u gradu a pitanje Amerike jedino zanimanje; i tako, kao i svi ostali, Malik Solanka je sada šetao njenim visokim odajama s kapom u ruci, prosjak na njenoj gozbi; ali to nije značilo da ne može da je pogleda u oči. Artur je pao, eskalibur je izgubljen, tamnoputi Mordred je postao kralj. Pokraj njega na prestolu u Kamelotu sedela je kraljica, njegova sestra, veštica Morgan le Fej.
Profesor Malik Solanka gordio se time što je praktičan čovek. Vešt u rukama znao je da uvuče konac u iglu, da okrpi sopstvenu odeću, da ispegla košulju. U vreme kad je počinjao da pravi svoje filozofske lutke učio je za krojača u Kembridžu i krojio odeću za svoje minijaturne mislioce; isto tako je kreirao jeftine modne kopije za Malu Mozgovicu. S Vislavom ili bez nje, znao je da održava čistoću u stanu. Otuda će primeniti iste principe dobrog vođenja domaćinstva i na svoj unutrašnji život.
Krenuo je Sedamdesetom ulicom s purpurnom vrećom kineske čistionice prebačenom preko desnog ramena. Skrećući na Kolumbov trg čuo je sledeći razgovor: „Sećaš se moje bivše žene, Erin. Tesine mame. Da, glumice; sada uglavnom radi reklame. I, znaš šta? Mi se ponovo viđamo.
Prilično čudno, a? Posle dve godine razmišljanja ona je bila neprijatelj, a onda još pet nešto boljih ali još uvek škakljivih odnosa! Počeo sam da je pozivam da dođe ponekad da vidi Tesu. Pravo da kažem, Tesa voli da joj je majka u blizini. A onda jedne noći, već znaš kako se to dešava. U jednom trenutku sam došao da sednem pokraj nje na trosed umesto da ostanem u svojoj stolici na drugoj strani sobe. Znaš, moja želja za njom nije nikad iščezla, jedino je bila zatrpana gomilom drugih stvari, pravo da kažem, celom hrpom gneva, tako da je sada sve provalilo i bum! Pravi okean. Pravo da kažem, tih sedam godina nakupilo je ceo tovar, hoću da kažem želje, koju je možda gnev učinio još jačom, tako da je postala zapanjujuće veća nego što je bila pre. Dakle, ja joj prilazim na trosedu i šta se događa događa se, a ona posle kaže, ’Znaš, kad si mi prišao nisam znala da li ćeš me udariti ili poljubiti.’ Mislim da nisam ni ja znao sve dok nisam stigao na trosed. Pravo da kažem.“
Sve ovo je na sav glas govorio suvonjavi čovek grgurave kose četrdesetih godina, dok je šetao psa mešanca. Beše to trenutak pre nego što je Solanka primetio mobilni telefon kroz oreol riđe kose. Danas svi hodamo kao ekscentrici ili ludaci, pomisli Solanka, poveravajući tajne vetru u šetnji. Beše to šokantan primer dezintegrisane savremene stvarnosti koja ga je preokupirala. Taj tip koji šeta psa, koji je na trenutak postojao samo u telefonskom svetu, nije uopšte bio svestan da u ambijentu Sedamdesete ulice otkriva sopstvenu intimu strancima. To se u Njujorku mnogo sviđalo profesoru Solanki – to osećanje da ga potisnu tuđe priče, da hoda poput fantoma gradom koji se nalazi usred priče kojoj on nije potreban kao lik. I dvostruko raspoloženje tog čoveka prema ženi, pomisli Solanka: prema ženi, čitaj prema Americi. A možda ja još uvek hodam prema trosedu.
Dnevne novine donele su neočekivano olakšanje. Mora da je prekasno uključio TV da bi čuo kako teku događaji u istrazi u vezi sa ubistvom Skije, Ren i Bindi. Sada je mnogo veselije čitao da je tim detektiva – tri policijske stanice su udružile snage u ovoj istrazi – priveo tri momka na saslušanje. Oni su kasnije oslobođeni i protiv njih nisu podnete tužbe, ali je držanje detektiva bilo ozbiljno i mladići su upozoreni da požure na neku rivijeru ili na plaže u jugoistočnoj Aziji. Neimenovani izvori bliski istrazi izjavili su da je teza o „gospodinu s panama šeširom“ ozbiljno uzdrmana, što je jasno podrazumevalo da su osumnjičeni momci, Pojas, Pastuv i Batina sami zakuvali priču o misterioznom manijaku. Oni su na fotografijama delovali veoma uplašeno. Štampa, koja nije gubila vreme, odmah je povezala nerazrešeno trostruko ubistvo s ubistvom Nikol Braun Simpson i sa smrću male Džonbenet Remzi. „U takvim slučajevima“, zaključio je jedan uvodničar, „najmudrije je voditi istragu u neposrednoj okolini.“
„Mogu li da razgovaram sa vama?“ Kad se vratio u stan, osećajući vrtoglavicu od olakšanja, Mila ga je čekala oslonjena na gelender stepeništa, bez pratnje ali držeći u rukama veliku lutku Mala Mozgovica. Promena u njenom držanju bila je zapanjujuća. Nije više bilo onog šepurenja ulične boginje, one poze kraljice sveta. Bila je ona sada stidljiva, trapava mlada žena sa zvezdama u zelenim očima. „Ono što ste rekli u bioskopu, je li istina, jeste li vi onaj profesor Solanka? ’Mala Mozgovica u kreaciji profesora Solanke.’ Vi ste je stvorili, vi ste joj udahnuli život. Jupi! Ja čak imam sve video snimke Avantura a za moj dvadeset prvi rođendan tata mi je kupio prvu verziju epizode s Galileom, znate, pre nego što su vas naterali da isečete sve skarednosti, to mi je nešto kao najveće blago. U redu, molim vas recite da sam u pravu, inače od sebe pravim toliku budalu da mi se mir neće nikad povratiti. Ionako je prilično narušen, nemate pojma šta su Edi i društvo mislili o mom dolasku ovamo.“ Solankini odbrambeni mehanizmi, već oslabljeni usled iznenadne veselosti, potpuno su pali pred takvim zanosom. „Da“, priznao je on. „Da, to sam ja „ Ona je vrisnula iz sveg glasa, skačući visoko u vazduh tik pred njegovim nosom. „Nemoguće!“, rekla je potom, ne prestajući da poskakuje. „O, Bože moj. Moram da vam kažem, profesore: Vi ste bombona. A vaša M. M., ova damica ovde, moja je prava opsesija već deset godina. Posmatram svaki njen korak. I kao što ste primetili, ona je samo osnov i inspiracija za moj lični stil.“ Pružila je ruku. „Mila Milo. Nemojte da se smejete. Izvorno je bilo Milošević, ali je moj tata želeo nešto što svi mogu da izgovore. Hoću da kažem, ovo je Amerika, zar ne? Što lakše to bolje. Mila Milo.“ Razvlačeći samoglasnike napravila je grimasu i zatim se nasmešila. „Zvuči nešto kao đubrivo. Ili žitarice.“
Dok je ona govorila osećao je kako stari gnev raste u njemu, onaj ogromni gnev Malog Mozga koji je sve te godine ostao neizražen, koji nije ni mogao da se izrazi. Beše to gnev koji je doveo ravno do epizode s nožem... Htede da ospe paljbu, ali je uspeo da se smiri. Bio je to prvi dan njegove nove faze. Neće više biti nikakve krvave magle, ni skarednih tirada, ni rupa u pamćenju izazvanih besom. Suočiće se s demonom i oboriće ga na pod. Diši, reče sebi. Diši.
Mila je delovala zabrinuto. „Profesore, je li vam dobro?“ On brzo klimnu glavom, da, da. Zatim joj reče: „Uđi unutra, molim te. Želim da ti ispričam priču.“

DRUGI DEO




8



Njegove prve lutke, mali likovi koje je pravio u mladosti da bi popunio kućice koje je sam projektovao, bile su s mukom deljane od mekog belog drveta, a zatim su bojene, odeća veselim bojama a lica sa puno sitnih ali značajnih detalja: negde obraz žene natekao od zubobolje, negde lepeza bora oko očiju koje ističu smeh nekog veselog tipa. Od tih davnih početaka počeo je da gubi interesovanje za kuće, dok su ljudi koje je pravio sve više rasli i u stasu i u psihološkoj složenosti. Sada su nastajali kao glinene figurice. Glina od koje je Bog koji ne postoji, stvorio čoveka koji postoji. Takav je i paradoks ljudskog života: njegov tvorac je fiktivan, a sam život je činjenica.
On je o njima razmišljao kao o ljudima. Kad bi ih oživljavao za njega su bile realne kao i svet koji je poznavao. Međutim, kad bi ih već stvorio, kad bi poznavao njihove priče, bio je srećan da može da ih pusti da idu svojim putem: druge ruke mogu da ih pripremaju za televizijske kamere, druge zanatlije mogu da ih izrađuju i umnožavaju. On je jedino držao do lika i priče. Sve ostalo je bilo samo igra s igračkama.
Jedina kreacija u koju se zaljubio – jedina koju nije želeo da dopadne u tuđe ruke – smoždiće ga do kraja. Beše to, naravno, Mala Mozgovica: najpre lutka, zatim marioneta, pa crtani film, a kasnije glumica i u raznim prilikama domaćica programa uživo, gimnastičarka, balerina ili supermodel, sve u odeći Male Mozgovice. Njena prva noćna serija od koje niko nije mnogo očekivao, urađena manje-više po ukusu Malika Solanke. U tom putovanju kroz vreme „M.M.“ je bila šegrt, dok su filozofi s kojima se upoznavala bili pravi heroji. Međutim, po prelasku na udarni termin, šefovi programa izvršili su procenu. Došli su do zaključka da je originalni format nekako visokouman. Mala Mozgovica beše postala zvezda i sada je trebalo napraviti novi program. Umesto da stalno putuje bilo joj je potrebno stalno mesto boravka i jedna grupa glumaca. Bila joj je potrebna ljubav ili bolje, bili su joj potrebni udvarači, što bi omogućilo glumcima muškarčinama da gostuju kod nje a da je ne vežu za sebe. I najzad, bila joj je potrebna komedija: visprena komedija, da, ali sa mnogo smeha. Možda čak i smeh sa trake. Pisci će moći da rade sa Solankom na razvijanju njegove hit ideje za široku publiku koja će sada doći u kontakt s njom. To je upravo želeo, zar ne – da uđe u glavnu šemu? Ako se ideja ne razvije, biće prisiljena da umre. To je realnost televizijskog života.
Tako se Mala Mozgovica preselila u Mozgovu ulicu Mozgograda, skupa s celom porodicom i komšilukom Mozgića: imala je starijeg brata po imenu Mali Veliki Mozak, zatim laboratoriju u istoj ulici zvanu Ispiranje Mozga, pa čak i komšiju koji je bio zvezda kaubojskih filmova (Džon Brejn)\'7b6\'7d. Beše to tegoban posao, ali ukoliko se komedija spuštala niže utoliko je njen rejting rastao. Mozgova ulica odmah je izbrisala sećanje na Avanture Male Mozgovice i skrasila se na televiziji na dug i unosan period. U jednom trenutku Malik Solanka se pokorio neminovnosti i izašao je iz programa. Zaštitio je, međutim, svoja „moralna prava“ i isposlovao značajan deo prihoda. Nije, doduše, više mogao da gleda ovaj šou. Ispostavilo se da je Mala Mozgovica bila srećna što je on otišao.
Ona beše nadrasla svog tvorca – u bukvalnom smislu; sada je bila u prirodnoj veličini i desetak santimetara viša od Solanke – i sama se snalazila u svetu. Kao Hoki ili Šerlok Holms ili Dživs, ona je prevazišla delo koje ju je stvorilo, postigavši fikcijsku verziju slobode. Reklamirala je proizvode na televiziji, otvarala je samousluge, držala svečane govore. Pre nego što je Mozgova ulica optrčala svoj životni put ona je već bila punokrvna televizijska ličnost. Imala je sopstveni tok-šou, pojavljivala se kao gošća u novim hit komedijama, nastupala je kao kaskaderka umesto Vivijen Vestvud i trpela napade zbog ponižavanja žena od Andree Dvorkin – „pametne žene ne moraju da budu lutke“ – i zbog feminiziranja muškaraca od Karla Lagerfelda („koji bi pravi muškarac želeo da ima ženu s bogatijim rečnikom od sopstvenog?“). Oboje kritičara je zatim pristalo, za visoke honorare, da se priključi idejnoj grupi koja će stajati iza „M.M“, timu poznatom na BBC kao Trust Male Mozgovice. Debitantska žvaka od filma pod naslovom Moždani talas beše jedan od retkih pogrešnih koraka koji je završio kao fijasko, ali prvi svezak memoara Male Mozgovice izbio je na vrh liste najbolje prodavanih knjiga kod Amazona nekoliko meseci pre objavljivanja, to jest čim je bio najavljen, dostigavši cifru od četvrt miliona prodanih primeraka u pretprodaji. Histerični fanovi bili su rešeni da budu prvi kupci. Po objavljivanju je potukao sve rekorde; usledio je drugi, zatim treći, pa četvrti svezak, jedan godišnje, da bi se prodali u preko 50 miliona primeraka žirom sveta.
Ona je postala Maja Anđelo lutkarskog sveta, nemilosrdni autobiograf kao i ova druga zarobljena ptičica, njen život beše model za milione mladih – skromni počeci, godine borbe, trijumfalni ishodi; i, oh, ta neustrašivost pred bedom i surovošću! Oh, ta radost kad ju je Sudbina odredila da bude među Izabranima! – među koje se s gordošću ubrajala Mila Milo, kraljica Sedamdesete ulice na Vest sajdu. (Njen neproživljeni život, pomisli Solanka. Njena fiktivna prošlost, delom bajka u stilu Tamnica & aždaja, delom sirotinjska saga iz geta, i sve to greškom ispisano rukom anonimnih osoba sablasnog dara! Nije to bio život koji je za nju zamišljao; to nije imalo nikakve veze s propratnom pričom o kojoj je sanjao na svoj ponos i radost. Ova M. M. bila je varalica s lažnom prošlošću, s lažnim jezikom, s lažnom ličnošću, s lažnom garderobom, s lažnim mozgom. Negde u zabitima postojao je Ifov zamak gde je zarobljena prava Mala Mozgovica. Negde je postojala Lutka sa čeličnom maskom.)
Izuzetan osnov njene popularnosti nalazio se u njenom katoličanstvu: za njom su jednako tragali momci i devojke, odrasli i deca. Prelazila je granice jezika, rase, klase. Postala je idealna miljenica svojih obožavalaca ili prisna prijateljica ili cilj. U početku je njena prva knjiga memoara kod Amazona svrstana u dokumentarnu prozu. Odluci da se ova i preostale knjige premeste u svet mašte odupirali su se i čitaoci i tvorci. Mala Mozgovica, tvrdili su oni, nije više privid. Ona je fenomen. Dotakao ju je čarobni vilinski štapić i ona je postala stvarna.
Sve ovo je Malik Solanka posmatrao izdaleka užasavajući se sve više. To stvorenje nastalo iz njegove mašte, rođeno iz najboljeg dela njega i iz najčistijeg napora, pretvaralo se pred njegovim očima u nekakvo nakinđureno čudovište koje je mrzeo iz dubine duše. Njegova originalna i sada izbrisana Mala Mozgovica bila je prirodno pametna, kadra da se rve s Erazmom ili Šopenhauerom. Bila je lepa i bez dlake na jeziku, ali je plivala u mom ideja, živeći umni život. Ova prerađena verzija, nad kojom je odavno izgubio kreativnu kontrolu, imala je mozak malko natprosečnog šimpanze. Svakim danom je postajala zabavno stvorenje koje igra u sopstvenim muzičkim emisijama – postala je i snimatelj! – nadmašujući Madonu u vulgarnostima i sve zvezdice koje su ikad kročile na crveni tepih u tim opasnim haljinama. Bila je video igrica i maskota i, barem po onome kako je nastupala, u suštini je postala žena čija je glava bila potpuno skrivena u glavi kultne lutke. Pa ipak, mnoge aspirantkinje na to da postanu zvezde takmičile su se da dobiju tu ulogu uprkos činjenici da je Trust Male Mozgovice – koji već beše prevelik da bi ostao unutar BBC i koji je bio na putu da ostvari ogroman samostalni biznis u vrednosti od preko milijardu dolara – insistirao na potpunoj tajnosti; imena žena koje su animirale Malu Mozgovicu nisu nikad otkrivena, iako su kružile glasine, a paparaci Evrope i Amerike iznoseći sopstvena stručna mišljenja tvrdili da mogu da identifikuju ovu glumicu ili onaj model po drugim atributima koje je Mala Mozgovica tako izdašno pokazivala.
Začuđujuće je da ova glamurozna transformacija nije uzrokovala pad broja obožavalaca Male Mozgovice, nego joj je stvorila novu legiju odraslih muških ljubitelja. Postala je nezaustavljiva, dajući konferencije za štampu na kojima je nagoveštavala formiranje sopstvene filmske kompanije i lansirala časopis u kojem će Mala Mozgovica na specijalan način tretirati lepotu, životni stil i uopšte savremenu kulturu, te pojavljujući se širom SAD na kablovskoj televiziji. Organizovaće i šou na Brodveju – bila je u kontaktu sa svim velikim glumcima mjuzikla, s dragim Timom i dragim Eltonom, s dragim Kameronom i, naravno, s dragim, dragim Endruom – a bio je planiran i novi visokobudžetni film. Neće se u njemu ponoviti greške iz prvog filma, nego će on „organski“ izrasti iz memoara prodanih u basnoslovnim brojkama. „Mala Mozgovica nije neka plastično-fantastična spajsica“, govorila je svetu – počela je da priča o sebi u trećem licu – „i novi film će biti sasvim čovečan i kvalitetan u svakom pogledu. Marti, Bobi, Gvini, Meg, Džulija, Tom i Nik, svi su zainteresovani; kao i Dženi, Pufi, Medi, Robi, Mik: Mislim da sada svi žele jednu Malu Mozgovicu.“
Maestralan trijumf Male Mozgovice izazvao je mnogo komentara i analiza. Njeni obožavaoci su bili izloženi ismevanju, ali su se odmah javili pozorišni ljudi koji su objašnjavali teatar maske i njegov nastanak u Grčkoj i Japanu. „Glumac pod maskom oslobođen je njene normalnosti, njene svakodnevne pojavnosti. Njeno telo osvaja velike nove slobode. Maska sve diktira. Ona glumi.“ Profesor Solanka ostao je na distanci, odbijajući sve pozive na raspravu o sopstvenoj kreaciji koju više ne kontroliše. Novac, međutim, nije mogao da odbije. Honorari su se neprestano slivali na njegov bankovni račun. Pohlepa ga je kompromitovala i zapušila mu usta. Ugovorom vezan da ne napada koku koja nosi zlatna jaja, morao je da zapečati svoja razmišljanja i da se muči s gorčinom svojih silnih nezadovoljstava. Svakom novom medijskom inicijativom koju bi pokrenuo lik koji je on nekad stvorio sa toliko radosti i pažnje, njegov nemoćni bes sve više je rastao.
U časopisu Zdravo! Mala Mozgovica – za honorar izražen sedmocifrenom dolarskom cifrom – omogućila je čitaocima uvid u svoj letnjikovac koji je očito bio staro zdanje kraljice Ane nedaleko od imanja princa od Velsa u Glosterširu, a Malik Solanka čija je originalna inspiracija bio Rajksmuzej minijaturnih kuća, bio je kao gromom ošinut besramnošću ovog poslednjeg izvrtanja. Sada će, dakle, tim nadmenim lutkama pripadati velike kuće dok većina pripadnika ljudske rase još uvek živi u skučenom prostom? Pogrešnost – po njegovom mišljenju moralna propast – ovakvog toka događaja duboko ga je potresla; ipak, daleko od toga da sam propadne, držao je jezik za zubima i uzimao prljavi novac. Za deset godina natovario je na sebe celo breme samoprezira i gneva. Bes se bio nadneo nad njega kao ogroman talas. Mala Mozgovica beše njegovo derište koje je sada izraslo u razgoropađenog džina, predstavljajući sve što je on prezirao i gnječeći svojim gorostasnim stopalima sve visoke principe koje joj beše udenuo da veliča; uključujući, očito, i njegove sopstvene principe.
Fenomen M. M. ispratio je devedesete godine XX veka, ne pokazujući nikakve znakove gubljenja zamaha u novom milenijumu. Malik Solanka je bio primoran da prizna jednu strašnu istinu. Mrzeo je Malu Mozgovicu.
U međuvremenu, ništa čega bi se latio nije donosilo ploda. I dalje je nastojao da sarađuje s novim uspešnim britanskim lutkarskim kompanijama, ali su mu i ljubazno i neljubazno odgovarali da njegove ideje nisu primerene trenutku. U očima mladog sveta on je postao mnogo gore od pukog starca: bio je staromodan. Na sastanku povodom rasprave o dugometražnom crtanom filmu na temu života Nikola Makijavelija, dao je sve od sebe da govori novim komercijalnim jezikom. Film će, naravno, koristiti antropomorfne životinje da bi predstavio ljudske originale. „Tu je sadržano sve“, nespretno se oduševljavao. „Zlatno doba Firence! Mediči u punom sjaju – otmena glinena aristokratija! Simoneta Vespuči, najlepša mačka na svetu, koju je ovekovečio onaj mladi pas Barkičeli. Rođenje Feline Venus! Ritual mačjeg proleća! U međuvremenu Amerigo Vespuči, taj stari morski vuk, njen stric, otkriva Ameriku! A duša svega toga je miš. Ali ne neki stari Miki: to je miš koji je izmislio realpolitiku, briljantni miš dramski pisac, istaknuti javni glodar, miš republikanac koji je preživeo mučenje što mu je upriličio okrutni mačak princ i u egzilu sanjao o trijumfalnom povratku...“ Sasvim grubo ga je prekinuo momak iz reda lovatora, debeljko koji nije mogao da bude stariji od dvadeset tri godine. „Firenca je veličanstvena“, rekao je. „U to ne sumnjam. I taj Nikolo, kako ga ono nazvaste?, Musijaveli zvuči... kao realnost. Ali to što predlažete – taj postupak – da pokušam da se pravilno izrazim, on ne zaslužuje Firencu. Možda sad nije pravo vreme za renesansu od gline.“
Pomislio je da bi mogao da se vrati pisanju knjiga, ali ubrzo shvati da njegova duša više ne pripada tome. Neumitnost toka stvari, način na koji vas događaji odvlače sa planiranog kursa, iskvarila ga je i potpuno onesposobila. Njegov stari život zauvek ga je napustio, a novi svet koji je stvorio takođe je iscureo između njegovih prstiju. On je sada bio Džejms Mejson, zvezda padalica, mnogo je pio, utapao se u porazima, a ona prokleta lutka šepurila se u ulozi Džudi Garland. U vezi s Pinokijom, Ðepetove nevolje su prestale kad je razneta lutka postala stvari, živi dečak; u vezi s Malom Mozgovicom, kao s Galatejom, nevolje su tada počele. Profesor Solanka je u pijanom gnevu sipao anateme protiv svoje nezahvalne lutke: Neka mi se gubi sa očiju! Gubi se, čudovište malo. Ne, ja te ne poznajem. Nećeš nositi moje ime. Nemoj nikad da šalješ po mene, ne traži moj blagoslov. I ne zovi me više ocem.
Napustila je njegovu kuću u svim vidovima – u obliku crteža, maketa, slika, u mnoštvu verzija od papira, platna, drveta, plastike, u animacijama, video trakama, filmovima; i s njom je, neminovno, otišla nekad dragocena verzija njega samog. Nije mogao da podnese da lično izvede taj čin izgona. Leonora je pristala da preuzme ulogu. Leonora, koja je videla kako ga kriza sve više zahvata – zakrvavljene oči čoveka koga voli, alkohol, besciljna tumaranja – rekla je nežnim, energičnim tonom: „Samo izađi iz kuće i ja ću sve da spakujem.“ Njena sopstvena karijera u izdavaštvu bila je na čekanju, Asman je bio jedino što je tada želela, ali ona je letela visoko i bila je veoma tražena. I to je krila od njega, ali on nije bio budala da ne bi znao šta znači kad joj telefonira Morgen Franc i ostali, i kad ostanu na telefonu čitavih pola sata. Bilo mu je jasno da je poželjna, da su svi poželjni osim njega, ali barem je mogao da se teši tom tričavom osvetom; i on je mogao da nešto ne želi, pa makar bila reč o tom dvoličnom stvorenju, toj izdajici, toj, toj lutki.
Tako je izašao iz kuće dogovorenog dana, brzo prelazeći Hempsted Hid – stanovali su u velikoj kući sa dva pročelja na Vilou Roudu i uvek su se radovali tome što žive u tom delu severnog Londona koji predstavlja pluća grada – a u njegovom odsustvu Leonora je sve spakovala i odnela u depo na čuvanje. Njemu bi bilo draže da je sva ta bulumenta završila na deponiji za smeće na Hajberiju, ali je i s ovakvim rešenjem bio zadovoljan. Leonora je insistirala da bude tako. Instinktivno je osećala šta treba da se sačuva, a pošto je bilo neophodno da ona preuzme brigu o projektu, on je samo odmahnuo rukom kao da tera komarce i nije se prepirao. Hodao je satima, prepuštajući tihom šumorenju kraja da krepi njegove podivljale grudi, smirujući se tihim ritmovima aleja i drveća, a kasnije u toku dana nežnim strunama letnjeg koncerta na igralištu Ajvig Bikvest. Kad se vratio, Male Mozgovice više nije bilo. Ili, gotovo da je nije bilo. Jer je jedna lutka bila zaključana u ormariću Solankine radne sobe, a za nju Leonora nije znala. Tu je i ostala.
Kuća je delovala prazno kao posle smrti deteta. Solanka se osećao kao da je iznenada ostareo dvadeset ili trideset godina; kao da, rastavljen od najboljeg dela svog mladalačkog zanosa, konačno stoji suočen s okrutnim Vremenom. Nekad je, pre više godina kod Adenbruka, Voteford-Vajda govorio o takvom osećanju. „Život, kako da kažem, postaje sasvim konačan. Shvatiš da ništa nemaš, da nikom ne pripadaš, da samo nakratko koristiš neke stvari. Beživotni svet ti se smeje u lice: uskoro ćeš nestati, ali to znači da ćeš i dalje ostati tu. Nije ovo neka duboka filozofija, Soli, ali te svejedno cepa u paramparčad.“ Nije ovo samo smrt deteta, razmišljao je Solanka: više liči na ubistvo. Hronos koji proždire svoju ćerku. On beše ubica svog fiktivnog deteta: ne tela svog tela nego sna svog sna. Beše tu, međutim, njegovo živo dete koje je bilo budno i uzbuđeno dnevnim događajima: dolaskom kombija, radnicima, utovarom silnih kutija. „Ja sam pomagao, tata“, reče veseli Asman umesto pozdrava ocu. „Pomogao sam da pošaljemo daleko Malu Mozgovicu.“ Slabo je izgovarao suglasničke grupe, pa je umesto br izgovarao b. Tako je Mozgovica postala Otrovica\'7b7\'7d. I to je tačno, pomisli Solanka. Ona je postala otrov i propast mog života. „Da“, odgovorio je odsutno. „Odlično.“ Ali Asman je imao štošta da pita. „Za’to je mojala da ode, tata? Mama kaze da si ti ’teo da ode.“ Dakle, tako, mama. Hvala ti, mamice. Ošinuo je pogledom Leonoru koja je slegla ramenima. „Zaista nisam znala šta da mu kažem.“
Na dečjoj televiziji, u stripovima i u svim audio verzijama njenih legendarnih memoara, protejska persona Male Mozgovice doprla je do srdašca dece čak mlađe od Asmana Solanke, osvojivši ih u potpunosti. Trogodišnjak nije bio premlad da se zaljubi u najprivlačniju savremenu ikonu. „M.M.“ je mogla da bude isterana iz kuće na Vilou Roudu, ali da li je bilo moguće isterati je iz mašte deteta njenog tvorca? „Hoću da mi je vatite“, oštro je zahtevao Asman. „Oću Maju Otovicu.“ Pastoralna simfonija Hemsted Hida ustupila je mesto larmadžijskim porodičnim nesuglasicama. Solanka oseti da ga oblaci ponovo pritišću. „Bilo je vreme da ode“, rekao je i podigao Asmana koji se snažno otimao, reagujući nesvesno, kao što deca obično čine, na rđavo raspoloženje oca. „Ne! Spusti me! Spusti me!“ Bio je iscrpljen i ljut kao i Solanka. „Oću da gjedam videjo“, vikao je. Videjo. „Hoću da gjedam videjo Maje Otovice.“ Malik Solanka, izbačen iz ravnoteže pod uticajem odsustva trezora Male Mozgovice, njenog izgona na neku lutkarsku Elbu ili Ovidijevo Crno more za stare neželjene igračke, iznenada je upao u stanje slično dubokom žalovanju i primio je sinovljevu drskost kao neprihvatljivu provokaciju. „Previše je kasno. Ponašaj se normalno“, prasnuo je, a Asman se sklupčao na tepihu izvodeći svoj poslednji trik: briznuo je u neutešan plač lijući krokodilske suze. Solanka, ponašajući se detinjasto poput svog sina, okomio se na Leonoru. „Mislim da je ovo tvoj način da me kazniš“, rekao je. „Ako nisi želela da se otarasiš te bulumente, zašto nisi rekla? Zašto koristiš njega? Trebalo je da znam da ću se suočiti s problemima kad se vratim. Da ću naići na ovu prljavu manipulaciju
„Molim te, nemoj da on sluša da mi se tako obraćaš“, rekla je ona, uzimajući Asmana u naručje. „On sve razume.“ Solanka primeti da je dečaku teško palo što mora da ode u krevet bez koprcanja, rijući nosom u Leonorin dugi vrat. „U stvari“, nastavila je ona mirno, „posle sve ove gnjavaže zbog tebe, ispostavlja se da sam mislila glupo, računala sam da ovaj trenutak može biti naš novi početak. Izvadila sam jagnjeću plećku iz zamrzivača, nazvala sam cvećaru i naručila potočarke, o Bože, kako sam bila glupa! A naći ćeš i tri boce „tinjanela“ na stolu u kuhinji. Jedna za uživanje, dve za previše, tri za krevet. Možda se sećaš toga. Tvoja deviza. Ali sigurna sam da više ne želiš da se zamajavaš s nekom večerom uz sveće sa svojom dosadnom, ostarelom ženom.“
Behu se udaljavali jedno od drugog, ona se uživljavala u prvo materinstvo koje ju je toliko ispunjavalo i koje je žudela da ponovi, a on u magluštinu neuspeha i samoprezira koji je pićem sve više jačao. Ipak, brak se nije prekidao, uveliko zahvaljujući Leonorinom plemenitom srdašcu i Asmanu. Asmanu koji voli knjige i koji može da sluša čitanje satima; Asmanu na baštenskoj ljuljašci, koji moli Malika da ga snažno zavrti ukrug da bi mogao da se odmotava velikom brzinom i oslobađa se vrtoglavice; Asmanu koji jaše na očevom vratu i saginje glavu da bi mogli da uđu u kuću („Ja jako pazim, tata!“); Asmanu koji vija i koga vijaju, Asmanu koji se skriva pod pokrivačima i jastucima; Asmanu koji pokušava da peva „Ljuljaj me nežno“ – jujaj me nezno – i iznad svega, Asmanu koji poskakuje. „Gjedajte me“, vikao bi, „ja stacem! Stacem sve vise i vise!“
On je bio mlada inkarnacija njihove stare raspevane ljubavi. Kad je dete radošću prelivalo njihov život, Leonora i Malik Solanka mogli su da nađu utočište u neokrnjenom porodičnom zadovoljstvu iz mašte. U drugim situacijama, koje su nažalost bile sve češće, pukotine su bivale sve vidljivije. Njoj je njegova unutrašnja beda, to stalno opiranje umišljenom omalovažavanju, bilo dosadnije i teže nego što je imala snage i svireposti da pokaže; dok je on, zatvoren u svoju spiralu propasti, optuživao nju za ignorisanje i njega i njegovih briga. Ona se u krevetu, šapćući da ne probudi Asmana koji je spavao na madracu na podu, žalila da Malik nikad ne počinje seks; on je uzvraćao da je ona u potpunosti izgubila interes izuzev u plodnim danima. U tom delu meseca obavezno su se svađali: da, ne, molim te, nemoj, ne mogu, zašto ne možeš, zato što ne želim, ali meni je tako potrebno, ne uopšte mi ne treba, ali neću da ovo divno dete bude jedino u familiji kao ja, a ja neću da budem ponovo otac u ovim godinama, biće mi preko sedamdeset kad Asmanu bude dvadeset. I onda suze i gnev i Solankine noći u gostinskoj sobi. Savet muževima, mislio je s gorčinom: svakako uredite rezervnu sobu da bude komforna, zato što vas ona pre ili kasnije, drugari moji, čeka.
Pokraj stepeništa, Leonora je napeto očekivala njegov odgovor na poziv za noć pomirenja i ljubavi. Vreme je sporo prolazilo, dostigavši kritični trenutak. Mogao je, da je imao volje i želje, da prihvati njen poziv, i onda bi, naravno, usledilo lepo veče: divno jelo i ako ga tri boce „tinjatela“ ne bi poslale ravno u carstvo snova onda bi sigurno usledilo vođenje ljubavi u skladu sa starim visokim standardima. Ali sada se u raju nalazio crv i on nije uspeo da izdrži taj test. „Mislim da lučiš jajne ćelije“, reče joj, a ona se trže kao da joj je udario šamar. „Ne“, slagala je, a onda se pomirila s neminovnom istinom. „Tačno je. Ali zar ne bismo mogli, oh, da samo znaš koliko te želim, ali šta mi to vredi.“ Ponela je Asmana na spavanje, ne mogavši da zaustavi suze. „I ja ću na spavanje kad njega uspavam“, rekla je plačući gorko. „Radi što god hoćeš. A onu prokletu plećku izvadi iz rerne i baci je u smeće.“
Dok je Asman odlazio uza stepenice u majčinom naručju, Solanka ču njegov zabrinuti glas. „Tata nije jut“, govorio je Asman, hrabreći samog sebe. „Tata ne zeli da mene posaje daleko.“
Kad je ostao sam u kuhinji profesor Solanka je počeo da pije. Vino je bilo dobro i jako kao i uvek, ali nije uživao u njemu. Polako i sigurno sredio je sve tri boce, a onda su demoni počeli da izlaze kroz nekoliko otvora iz njegovog tela, klizeći niz nos i cureći iz ušiju, slinaveći i cedeći se kroz sve moguće otvore. Pri dnu prve boce plesali su mu na očnim jabučicama, na noktima, lizali su ga svojim hrapavim jezicima po grlu, zabadali strelice u njegove genitalije, a jedino što je čuo beše njihova skerletna pesma najužasnije mržnje. Beše prošao fazu samosažaljenja i ušao u fazu strašnog optužujućeg gneva, a pri kraju druge boce glava mu se klatila na vratu a demoni su ga ljubili svojim račvastim jezicima i repovima stezali njegov penis, stiskajući ga i trljajući, a slušajući njihov skaredni govor ona neoprostiva krivica za to što je postao, počela je da se seli na ženu na spratu, na onu koja mu je pri ruci, na izdajicu koja je odbila da uništi njegovog neprijatelja, lutku osvetnicu, na onu koja je otrov Male Mozgovice sasula u mozak njegovog deteta, okrenuvši sina protiv oca, na onu koja je uništila mir njegovog porodičnog života time što više voli dete svoje opsednutosti od postojećeg muža, na nju, njegovu ženu, njegovog izdajnika, njegovog velikog dušmanina. Treća boca je pala poluispijena na sto koji je ona tako lepo aranžirala za svečanu večeru, upotrebivši čipkani stolnjak svoje majke, najbolji pribor za jelo i dve češke vinske čaše s dugačkim stalkom, a kad se crvena tečnost razlila po staroj čipki setio se da je zaboravio na onu prokletu jagnjetinu, otvorio je vrata rerne i dim je sunuo napolje i uključio detektor dima na tavanici, taj vrisak alarma bio je smeh demona, tako da je, da bi ga isključio, ustao na svoje klimave noge i izvadio bateriju iz mehanizma, ali i posle tog čina pri kojem se nije polomio, demoni su se i dalje smejali svojim zaraznim smehom, a kuhinja je još bila puna dima, prokleta bila ona, zar nije mogla da uradi i tu sitnicu, šta da uradi da zaustavi to vrištanje u glavi, to vrištanje koje ga cepa poput noža, poput noža u mozgu, u ušima, u očima, u želucu, u srcu, u duši, zar kučka nije mogla da izvadi meso iz rerne i da ga ostavi na dasku za rezanje do belegije, do velike viljuške i velikog noža, do noža.
Beše to velika kuća i dimni alarm nije probudio Leonoru i Asmana, koji je već bio u svom krevetu, u Malikovom krevetu. Ispostavilo se da je taj alarmni sistem beskorisna skalamerija. Tako je stajao iznad njih, u mraku, s mesarskim nožem u ruci, bez alarma koji bi mogao da ih upozori na njega, Leonora ležeći nauznak poluotvorenih usta i lagano hrčući, a Asman na svojoj strani, sklupčan pored nje, spavajući dubokim snom pravednika. Asman je nešto mrmljao u snu tako da se zvuk njegovog slabašnog glasa probio kroz vrištanje demona i naterao njegovog oca da se dozove pameti. Pred njim je ležalo njegovo jedino dete, jedino živo biće pod tim krovom koje još zna da je svet mesto čuda, da je život lep i da je sadašnji trenutak sve, a budućnost beskonačna i zato nezanimljiva, dok je prošlost beskorisna i na sreću zauvek prošla, a on, dete umotano u meki pokrivač čarobnjaka, voljen više od svih i bezbedan. Malika Solanku uhvatila je panika. Šta radi tu nad glavama ta dva usnula stvora s nožem u ruci, nije on takav čovek, nije on od onih surovih muškaraca i podlih žena o kojima svakodnevno čitate u žutoj štampi, koji kasape svoju dečicu i bake, ili od onih hladnokrvnih serijskih ubica i frustriranih pedofila ili seksualnih manijaka, od opakih očuha i nasilnih neandertalskih majmuna ili od sve svetske nevaspitane žgadije, oni su sasvim drugačije osobe, takve ne stanuju u ovoj kući, što znači da on, profesor Malik Solanka, diplomac sa Kraljevskog koledža u Kembridžu, ne može da drži taj divljački instrument smrti u svojoj pijanoj ruci. Sto treba i da dokaže. Ionako, nikad nisam bio vešt s mesom, Leonora. Uvek si ga ti sekla.
Lutka, pomisli on, trgnuvši se i podrignuvši. Naravno! Lutka je kriva za sve. Sve inkarnacije te đavolice isterao je iz kuče, ali je jedna ostala. U tome je pogrešio. Ona se izvukla iz ormana, sišla kroz njegov nos i dala mu taj mesarski nož da izvrši krvavi čin. Ali on zna gde se ona krije. Od njega ne može da se sakrije. Profesor Solanka se okrenu i napusti spavaću sobu, s nožem u ruci i mrmljajući, ne znajući da li je Leonora otvorila oči ili nije; ako ga je gledala kako se povlači, onda je na njoj da to kaže.
Beše se sasvim smrklo na Sedamdesetoj ulici. Kad je završio priču Mala Mozgovica mu se našla u krilu. Odeća joj je bila pocepana i lepo se videlo gde je nož napravio duboke posekotine na njenom telu. „Vidiš, čak i kad sam je izbo nožem nisam mogao da je ostavim. Tokom leta za Ameriku sve vreme sam je držao u krilu.“ Milina lutka je ćutke posmatrala svoju nagrđenu blizanku. „Sada si čula sve, čak mnogo više nego što si želela da čuješ“, reče Solanka. „Jasno ti je na koji način je ova stvarčica uništila moj život.“ Oči Mile Milo behu se užagrile. Prišla mu je i snažno stisnula njegove ruke. „Ne verujem u to“, rekla je. „Vaš život nije uništen. A ovo su – dragi profesore! – ovo su samo lutke.“

9



„Ponekad izgledate kao moj otac pre nego što je umro“, reče Mila Milo, potpuno nesvesna na kakav prijem bi mogla naići ta rečenica. „Nešto kao nejasna slika kod koje je ruka fotografa malo zadrhtala. Kao Robin Vilijams u onom filmu u kojem se stalno nalazi van fokusa. Jednom sam pitala tatu šta to znači a on mi je rekao da je reč o izgledu osobe koja je previše vremena provela brinući se o drugima. Ljudski rod je doživotna robija, govorio je, grubo tamnovanje, tako da nam je ponekad svima potrebno da se silom probijemo iz tamnice. Bio je pisac, uglavnom pesnik ali i romansijer, verovatno niste čuli za njega, ali ga na srpskom smatraju dobrim književnikom. I više nego dobrim, jednim od najboljih. Nobelovskim, kako bi rekli Francuzi, ali tu nagradu nije nikad dobio. Mislim da je razlog taj što je kratko živeo. Bilo kako bilo, verujte mi na reč da je bio dobar pisac. Duboko vezan za prirodu, za narode starog veka, za folklor: tom svetu je i pripadao. Vilenjaci iskaču iz cveća, zadirkivala sam ga. On mi je odgovarao da bi bolje bilo da je cveće u vilenjacima. Sećanje na čistu blistavu reku koja lagano teče kroz srce Satane. Morate da shvatite da je religija za njega bila važna. Uglavnom je živeo u gradovima, ali duša mu je bila u brdima. Zvali su ga stara duša. Ali je u srcu bio mlad. Zaista. Kao da je imao telo majmuna. Ne znam kako mu je to uspevalo. Nikad nisu prestali da vrše pritisak na njega, stalno su ga napadali. Pošto se izmigoljio iz Titovog režima, godinama smo živeli u Parizu, tamo sam pohađala američku školu do osme, skoro devete godine, mama mi je, nažalost, preminula kad mi je bilo tri i po, rak dojke, šta se tu može, ubio ju je brzo i bilo je veoma bolno, neka počiva u miru. Bilo kako bilo, dobijao je pisma od kuće koja sam ja otvarala, na prvoj strani bi se nalazio veliki pečat, pisala mu je sestra ili neko drugi, na kojem je pisalo, Ovo pismo nije cenzurisano. HA! Sredinom osamdesetih došla sam s njim u Njujork na konferenciju PEN kluba, onu čuvenu kad su se priređivale zabave, jedna u Dendurovom hramu u Metropolitenu i druga u stanu Sola i Gejfrid Štajnberg, i niko nije mogao da kaže koja je bila blistavija, a Norman Majler je pozvao Džordža Šulca da drži govor u Državnoj biblioteci tako da su Južnoafrikanci bojkotovali ovaj događaj zato što je on, tobože, za aparthejd, a Šulcovo obezbeđenje nije dozvolilo Belouu da uđe zato što je zaboravio pozivnicu, što ga je na neki način učinilo mogućim teroristom, sve dok za njega nije garantovao Majler, možete da zamislite koliko se Belou time oduševio!, a onda su protestovale žene pisci zato što su govornici bili uglavnom muškarci, Suzan Zontag ili Nadin Gordimer, ne znam koja od njih, grdila ih je govoreći nešto kao da književnost ne daje jednake šanse ženama. Mislim da je tada Sintija Ozik optužila Bruna Krajskog za antisemitizam, iako je on prvo bio Jevrejin, a drugo evropski političar koji je prihvatio najviše jevrejskih izbeglica iz Rusije, a optužba se temeljila samo na činjenici da se sastao s Arafatom, što bi značilo da su Ehud Barak i Klinton pravi antisemiti, je li tako? Hoću da kažem da će se u Kemp Dejvidu sastati Internacionala judeomrzaca. Bilo kako bilo, govorio je i moj tata, a konferencija je održana pod nekim divnim nazivom, nešto kao ’Maštom pisca protiv mašte države’, i pošto je neko, zaboravila sam ko, Brajtenbah ili Oz, neko od njih, rekao da država nema mašte, tata je rekao da to nije tačno i da država čak poseduje i smisao za humor, što je potkrepio primerom u kojem se država šegači, ispričavši priču o pismu koje nije cenzurisano, a ja sam sedela u publici i osećala se tako gordo zato što su se svi smejali, a na kraju krajeva ja sam otvorila to pismo, išla sam s njim na sve razgovore i predavanja, bila sam luda za piscima, ja sam celog svog života ćerka književnika, knjige su mi najveće bogatstvo, bilo je tako lepo što su mi dozvoljavali da stalno budem s njima iako sam bila mala. Bilo je veličanstveno videti tatu konačno sa njegovim društvom koje ga poštuje, sva ta velika imena koja uživo defiluju pred vama, Donald Bartelmi, Ginter Gras, Česlav Miloš, Grejs Pejli, Džon Apdajk, i tako redom. Na kraju je, međutim, moj otac imao takav izraz lica kakav vi sada imate, tako da me je ostavio s tetom Čelsi, ne mojom pravom tetkom, ona i tata se behu nakratko povukli u drugu sobu – trebalo je da ga vidite sa ženama, bio je ovako krupan i seksi s velikim rukama i gustim brkovima, mislim kao kod Staljina, gledao bi ih pravo u oči i počeo bi da priča o parenju životinja, vukova na primer, i onda bi nestali. Kunem se Bogom da su te žene stajale u redu ispred njegove hotelske sobe i mirno čekale da ostanu nasamo s njim, i to najveće žene koje možete da zamislite, kolena su im drhtala od požude; sreća je bila što ja volim da čitam, a našao se tamo i neki televizor tako da mi je bilo lepo u mojoj sobi, mada mi je mnogo puta padalo na um da izađem i da pitam te žene koje čekaju svoj red, nešto kao, zar nemate ništa bolje da radite, pobogu reč je samo o njegovoj kiti, živite svoj život. Često sam šokirala ljude i odrastala sam brzo verovatno zato što smo uvek bili zajedno tata i ja, uvek protiv ostatka sveta. Čini mi se da je voleo tetu Kiti, uspešno je prošla audiciju zato što je nagrađena da se stara o meni dve nedelje u toku tatinog boravka s dvojicom profesora u Apalačkim planinama; voleo je planinarenje zato što se tako oslobađao tereta tolikog prisustva sveta i uvek bi se vraćao nekako osvežen. Njegov izgled posle planinarenja zvala sam mojsijevskim. Znate, silazi sa planine sa Deset zapovesti u ruci. U tatinom slučaju reč je bila obično o poeziji. I da skratim priču, istog trena kad se s profanima vratio ponuđeno mu je mesto na univerzitetu Kolumbija i tada smo se preselili u Njujork. Što se meni svidelo, ali on je, kao što rekoh, voleo prirodu, a uz to je bio i Evropljanin tako da mu nije bilo lako. Ipak, navikao se na posao i na sve ostalo što život sobom nosi. U redu, pio je kao pravi Jugosloven, pušio je oko pet paklica cigareta dnevno, imao je slabo srce i znao je da nikad neće ostariti, ali to beše njegova odluka. Znate, kao u Crncu s „Narcisa“. Moram da živim dok ne umrem. I tako se ponašao, mnogo je radio, mnogo uživao u seksu i cigaretama, mnogo je bančio a onda je, kao grom iz vedra neba, izbio taj prokleti rat, i on se prometnuo u drugu ličnost, u Srbina. Slušajte, prezirao je on tog tipa koji se zove Milošević kao i on, mrzeo je što nosi isto prezime, i to je razlog zbog kojeg ga je promenio. Da bi Mila pesnika odvojio od fašističke svinje Miloševića.
Ali pošto je postalo ludo biti eks-Jugović, on je skupljao sve materijale o demonizaciji Srba, uprkos tome što se slagao s najvećim delom analiza Miloševićevih postupaka u Hrvatskoj i kasnije u Bosni, njegovo srce bilo je toliko povređeno antisrpskom histerijom tako da je u jednom trenutku ludila odlučio da mora da se vrati i da bude moralna savest svog zavičaja, nešto kao Stiven Dedalus, da u kovačnici svoje duše iskuje nekog srpskog Solženjicina i tako dalje, i tako dalje. Govorila sam mu da se mane toga, ko je Solženjicin uopšte, ta stara luda iz Vermonta koja sanja da bude prorok u majčici Rusiji, ali kad se vrati niko više ne sluša njegovu staru pesmu, nije to za tebe, tata, za tebe su žene i cigarete, bančenje i planine, i rad, rad, rad, to će te ubiti, treba ostati daleko od Miloševića i njegovih ubica, a bombe da i ne pominjem. Ali nije me poslušao, seo je i avion i vratio se tamo, u bes. To sam htela da vam kažem, profesore, nemojte meni da pričate o besu, znam šta on može da uradi. Amerika je, zbog svoje svemoći, puna straha; ona se plaši besa sveta i naziva ga zavišću, barem je moj tata tako govorio. Svi misle da mi želimo da budemo kao i oni, govorio bi posle nekoliko tura pića, ali smo mi glupi kao ponoć i više to ne želimo. Vidite, znao je on za bes. Ali je onda odbacio u stranu ono što zna i poneo se kao prava budala. Zato što ga je pet minuta po sletanju u Beograd – ili možda pet sati, pet dana ili pet nedelja, ko zna – bes razneo u paramparčad tako da je jedva imalo šta da se pokupi i stavi u sanduk. Dakle, profesore, vas izluđuje lutka. E, pa, izvinite me, molim.“
Vreme se beše promenilo. Letnja vrelina ustuknula je pred mutnim, nestabilnim vremenom. Bilo je mnogo oblaka i previše kiše, a posle jutarnje vreline dani su naglo zahladneli tako da su po parkovima devojke drhtale u letnjim haljinicama, s misterioznim kožnim opasačima preko grudi, ispod samih dojki, kao da muče same sebe. Na licima svojih sugrađana profesor Solanka je zapazio novu zbunjenost; stvari na koje su se ranije oslanjali, prava leta, jeftin benzin, veština Dejvida Kouna i čak Orlanda Hernandeza, te stvari počele su da ih izdaju. U Francuskoj se srušio „konkord“ i svet je zamišljao da vidi deo sopstvenih snova o budućnosti u kojoj će propasti kroz barijere što su ih držale, o maštanoj budućnosti sopstvene bezgraničnosti kako nestaje u tom groznom plamenu.
Ovo zlatno doba takođe mora da se završi, pomisli Solanka, kao što biva sa svim takvim periodima u ljudskoj hronici. Možda ta istina tek počinje da ulazi u svest ljudi, kao što se sitna kiša cedi niz podignute okovratnike kišnih kabanica, kao što bodež prolazi kroz rupe oklopa. U godini izbora poverenje Amerike predstavljalo je političku valutu. Njeno postojanje nije moglo da se porekne; funkcioneri su za njega uzimali kredit, njihovi protivnici su im uskraćivali taj kredit, nazivajući taj bum božjim činom ili činom Alena Grinspena iz Saveznih robnih rezervi. Ali naša priroda je takva kakva jeste i neizvesnost se nalazi u suštini onoga što jesmo, neizvesnost sama po sebi, u sebi i za sebe, smisao te ništavnosti zapisana je u kamenu, sve se ruši. Kao što je Marks verovatno još govorio na smetlištu ideja, na intelektualnoj Svetoj Jeleni na koju je bio proteran, sve što je čvrsto pretapa se u vazduh. U opštoj klimi takvih bučnih uverenja, gde da se skriju naši strahovi? Čime se oni napajaju? Možda nama, razmišljao je Solanka. Dok je zelembać bio svemoćan a Amerika jahala ostatak sveta, na domaćem planu psihološke smetnje i svakojake devijacije otvorile su pravo ratište. Pod retorikom samozadovoljstva ove prepakovane i homogenizovane Amerike, Amerike sa dvadeset dva miliona novih radnih mesta, što je najviše u celoj istoriji, s uravnoteženim budžetom i malim deficitom, svet je zapadao u stanje stresa, pucao je i o tome neprestano pričao u visokom tonu moronskog klišea. Među mladima, naslednicima izobilja, ovaj problem je bio najakutniji. Mila, sa svojim ultrapreranim pariskim vaspitanjem, često se prezrivo osvrtala na zbunjenost svojih savremenika. Svi su u strahu, govorila je, svi koje poznajem, ma kako lepo izgledala njihova fasada svi se iznutra tresu, a nebitno je to što su bogati. Najveća nevolja je bila odnos polova. „Momci zaista više ne znaju kako ili kad ili gde da pipaju devojke, a devojke jedva da znaju razliku između požude i saletanja, flertovanja i sablažnjivosti, ljubavi i polne zloupotrebe.“ Kad se sve i svako koga dotaknete odmah pretvori u zlato, kao što je učio kralj Mida u onoj klasičnoj basni, završite tako što niste sposobni da uopšte taknete bilo šta ili bilo koga.
Mila se takođe beše promenila u poslednje vreme, ali u njenom slučaju transformacija se, po mišljenju profesora Solanke, sastojala u ogromnom poboljšanju na bezbrižnom pilencetu, koje se u svojim dvadesetim još igra kao detence. Da bi ostala sa svojim lepim Edijem, sportskim junakom na koledžu – koga je Solanki opisivala kao „ne baš bistrog, ali dragog“ i kome bi pametna i kulturna žena nesumnjivo predstavljala pretnju – ona je pomračila sopstveni sjaj. Ipak, moralo se priznati, ne sasvim: uostalom, uspela je nekako da namami momka i ostatak drugara na Kešlovskog dupli račun, što je značilo da nisu bili glupi kao što izgledaju ili da je ona imala veću moć ubeđivanja nego što je to Solanka ranije pretpostavljao.
Ona se svakim danom pomalo otkrivala pred Malikovim zapanjenim očima kao mlada duhovita i odgovorna žena. Posećivala ga je u svako doba: bilo rano da ga natera da doručkuje – njegov običaj je bio da ne jede sve do večeri, običaj koji je ona nazvala čistim varvarstvom, „a toliko ti škodi“, tako da je pod njenim starateljstvom počeo da otkriva misterije ovsene kaše i mekinja, kao i da uz kafu pojede makar malo voća – ili u zamagljenim popodnevnim časovima što su tradicionalno rezervisani za vođenje zabranjene ljubavi. Međutim, ljubav joj očito nije bila na umu. Uključila ga je u jednostavnija uživanja: zeleni čaj s medom, šetnje u parku, kupovina – „Profesore, situacija je kritična; moramo da preduzmemo hitne i drastične mere da vam nabavimo odeću koja može da se nosi“ – pa čak i posete Planetarijumu. Dok je stajao s njom sred Velikog praska, gologlav, nonšalantno obučen, u novim udobnim patikama, prvim koje je kupio za poslednjih trideset godina, osećajući se kao da mu je ona roditelj a on dečak Asmanovih godina – možda malo stariji – okrenula se prema njemu, malko se sagnula, jer je u štiklama bila desetak santimetara viša od njega, i obgrlila mu lice. „Evo vas, profesore, na samom početku stvari. I lepog izgleda. Razvedrite se, za ime Boga! Lepo je početi iznova.“ Svud oko njih počinjao je novi ciklus Vremena. Tako je sve počelo: bum! Sve se razletelo. Centar nije izdržao. Ali stvaranje svemira bilo je lepa metafora. Ono što je usledilo nije bilo puka jejtsovska anarhija. Gledaj, materija se gomilala na drugu materiju, iskonska kaša očvrsla je. Zatim su došle zvezde, planete, jednoćelijski organizmi, riba, novinari, dinosaurusi, advokati, sisari. Život, život. Da, Finegane, kreni iz početka, razmišljao je Malik Solanka. Fine Mekul, ne spavaj više sisajući svoj moćni palac. Finegane, probudi se.
I ona je počela da razgovara, kao da je pokrenuta dubokom potrebom za reciprocitetom. Govorila je u takvim situacijama gotovo zastrašujućom otvorenošću i brzinom, ne ublažavajući kritiku; ipak, svrha njenih monologa nije bila svađa nego prijateljstvo. Prihvatajući njene reči u smislu u kojem su i bile izgovarane, Solanka se tešio. Iz njenih razgovora često je učio važne stvari, hvatajući mudrost takoreći u letu; na sve strane su se rasipali zanemareni zlatni grumenovi zadovoljstva, poput odbačenih igračaka, po ćoškovima njenog razgovora. Tako je, na primer, objašnjavala zbog čega ju je šutnuo bivši momak, što je za nju bilo prosto neverovatno kao i za Solanku. „Bio je grozno bogat a ja nisam.“ Slegla je ramenima. „To je bio njegov problem. Hoću da kažem, meni je bilo već preko dvadeset godina i nisam imala sumu.“ Sumu? Solanki je neko rekao – verovatno Džek Rajnhart – da tu reč u nekim muškim šovinističkim krugovima u Americi koriste da izraze muške genitalije, ali Mila nije imala razloga da pati što ih nema. Mila je objašnjavala ovaj termin kao da govori usporenom ali simpatičnom detetu, upotrebljavajući onaj robotski glas koji je Solanka ponekad zapazio kad bi pominjala svog Edija. „Suma, profesore, znači sto hiljada dolara.“ Solanka je bio preneražen otkrovenjskom lepotom ove činjenice. Vek velikih otkrovenja: savremena cena prijema u Jelisejske poljane Sjedinjenih Država. Takav je bio život omladine u Americi početkom trećeg milenijuma. To da devojka izuzetne lepote i visoke inteligencije može da se smatra neprikladnom zbog tako preciznog fiskalnog razloga, Solanka je ozbiljno govorio Mili, samo pokazuje da su se američki standardi po pitanju srdašca, ili barem ljubavne igre, podigli iznad cena nekretnina. „Geslo, profesore“, uzvrati Mila. Tada oboje prasnuše u smeh koji Solanka celu večnost nije čuo da izlazi iz njegovih usta. Neobuzdani mladalački smeh.
Shvatio je da je ona od njega napravila jedan od svojih projekata. Ispostavilo se da je Milina specijalnost bila skupljanje i popravka nesrećnika. Otvoreno mu je priznala kad ju je upitao. „To je nešto što mogu da uradim. Popravljam ljude. Neki grade kuće. Ja renoviram ljude.“ Tako je u njenim očima on bio poput starog zamka, ili barem poput ovog starog unajmljenog dupleksa, prijatnog kutka koji nije doterivan verovatno od šezdesetih godina i koji je već počinjao da deluje pomalo tragično, kako iznutra tako i spolja, govorila je ona, i vreme je da dobije novi izgled. „Samo ako mi ne dovedeš one bučne molere iz Pendžaba koji vise u korpi na fasadi zgrade“, složio se on. (Građevinari su, na svu sreću, završili svoj deo posla i otišli; jedino je ostala karakteristična buka gradske ulice. Međutim, i taj urnebes je bio nekako stišaniji nego pre.)
Ona je takođe upoznala Solanku sa svojom vampirskom trupom za njegovo dobro, budući da je njihov odnos prema njemu bio više od uobičajene kurtoazije. Mnogo je radila na njima i bila je ponosna na svoja – na njihova – dostignuća. „Trebalo je mnogo vremena – oni su zaista voleli odeću iz đačkih dana. A sada sam toliko ponosna što predvodim najavangardniju modnu trupu u Njujorku, to su pravi genijalci, profesore. Ovi dečaci su najkul, a kad to kažem onda mislim da su najvatreniji. Onaj Filipinac koji je poslao virus Volim te? Zaboravite na njega. Bilo je to amatersko veče; ovo je prva liga. Da su ova dečica htela da virusom tresnu Bila Gejtsa, mogli biste da se kladite da bi čovek godinama kijao. Pred sobom vidite surfere (momke i devojke) kojih se opaki car zaista plaši, prerušene u propalice radi sopstvene bezbednosti, da se skriju od Darta Vejdera i zajapurene i napaljene Mol. Dobro, ne volite Ratove zvezda, dakle oni su kao hobiti koje krijem od mračnog gospodara Saurona i njegovih čuvara prstenova. Od Froda, Bilba, Sema Gamgija, od cele družine prstenova. Sve dok ne dođe vreme da ga pokupimo i spalimo njegovu moć na planini Strašni sud. Nemojte misliti da se šalim. Zašto bi se Gejts plašio rivala koje je već potukao, pa oni su samo roblje. Njega muči to što će neki klinja izaći negde na plaži i doći sa stvarčicom koja će od njega napraviti stare novine. Propala stvar. Eto, zbog toga on plaća ljude poput nas, spreman je da izgubi nekoliko miliona sada da ne bi sutra izgubio milijarde. Da, ja imam veze sa sudovima, sruši tu palatu, raspoluti je, jedva čekam da se to desi. Ali u međuvremenu imamo sopstvenih velikih planova. Ja? Zovite me Joda. Govorim unatrag. Mislim naopačke. Mogu da Vas izvrnem tako da vam unutrašnjost bude spolja. Jaka vaša sila mislite s vama da je? Najjače u meni se ona kreće. Ozbiljno“, završila je tiradu izgovorenu glasom lutke. „Ja samo brinem o menadžmentu. U ovom trenutku brinem i o prodaji i marketingu. Da sve bude cakum-pakum. Šta kažeš za moje vampire? Pravi umetnici. Sajt Webspyder.net. Upravo sada pravimo sajtove za Stiva Martina, Al Paćina, Melisu Eteridž, Vorena Bitija, Kristinu Riči i Vila Smita. I za Denisa Rodmana. Kao i za Marion Džons, Kristinu Agileru, Dženifer Lopez, Toda Solonza i grupu ’NSYNC. Veliki posao, a? Svuda smo prisutni. U Ed Konu, Verizonu, Britanskom telekomu, Nokiji, Kanalu Plus, ko god se nalazi na mreži mi smo s njim. Hoćete vezu s umnim svetom? To su momci čiji telefoni prekidaju razgovore Roberta Vilsona i Pozorišta Talija u Hamburgu, kao i Roberta Lepaža. Kažem vam: oni su svuda. Danas vlada sveopšti zakon, profesore, a oni su banda Rupa u zidu. Buč, Sandans, sva divlja rulja. A ja igram domaćicu. I brinem o fasadi.“
Dakle, pogrešno ih je procenio, reč je o mudrim klincima; osim Edija. Oni su jurišnici tehnologizovane budućnosti od kojih je toliko strepeo; izuzimajući ponovo Edija. A opet, Edi Ford nekad beše Milin najambiciozniji projekat „dok vi niste naišli. Isto tako“, nastavila je, „vi i Edi imate više zajedničkog nego što mislite“.
Edi je imao tako dobru ruku za bacanje lopte da ga je ona odvela daleko od rodne vukojebine, sve do Kolumbije u Njujorku, u stvari sve do kreveta Mile Milo, koji spada u najtraženije nekretnine na Menhetnu; ali, na kraju krajeva, nije uopšte važno koliko ste kadri da bacite loptu. Prošlost ne možete da odbacite, a u toj prošlosti rodnu vukojebinu. Edijeva mladost bila je opterećena tragedijama. Likove je za Solanku skicirala Mila, čije ih je svečano držanje ispunjavalo nečim što je bilo blisko grčkom profilu. Beše tu Edijev stric Rejmond, heroj iz Vijetnama, koji se godinama skrivao u kolibi u borovim šumama iznad grada, verujući da nije dostojan ljudskog društva zbog svoje upropašćene duše. Rej Ford je bio sklon izlivima besa koji su mogli da nastupe čak i u mirnim visinama zahvaljujući drndanju traktora u dolini ili padu nekog drveta, pa čak i zahvaljujući pesmi ptica. Zatim tu beše Rejeva „smrdljiva lasica“ od brata, Edijev otac, Toub, jeftini kockar, još jeftiniji pijanica, šupak čiji će čin izdaje unakaziti život svih njih. I najzad, Edijeva mama, Džudi Karver, koja je zbog plemenitog srca od početka sedamdesetih svake nedelje odlazila u planine, sve dok nije, petnaest godina kasnije, kad je malom Ediju bilo deset godina, uspela da nagovori planinskog čoveka da siđe s njom u grad.
Edi je osećao strahopoštovanje prema svom maljavom, namirisanom stricu, plašio ga se; ipak ti detinji odlasci do Rejeve kolibe behu njegovi najlepši doživljaji koji su formirali najveselije uspomene, „lepše nego na filmu“, govorio je. (Džudi je počela da ga vodi posle njegovog petog rođendana, nadajući se da će na taj način privoleti Reja da se vrati u svet, verujući da će Edijeva nevina priroda pobediti divlje srce tog čoveka.) Na putu u planinu Džudi bi pevala stare pesme Arla Gutrija a mali Edi ju je pratio: „Pre neki dan u veče kasno, Da vidim Reja poželeh strasno, Te krenuh odmah da vidim Reja, A on jedino reče mi tada, Samo bih skuter da vozim sada...“ Ali ovaj Rej nije bio iz pesme. On nije bio vlasnik svinje, niti je bilo Alise sa ili bez restorana. Ovaj Rej se hrani mahunama i korenjem, a verovatno jede i bube i klice, razmišljao je Edi, kao i zmijama koje hvata golim rukama i orlovima skinutim s neba. Ovaj Rej je bio hrom i imao je zube kao trulo drvo i zadah koji je mogao da vas obori na desetak koraka od njega. Ipak, bio je to Rej u kome je Džudi Karver Ford još videla onog slatkog dečaka koji je otišao u rat, dečaka koji je od svilene hartije u paklicama cigareta mogao da savije u ljudske figurice i da izdelje borovo drvo u portrete devojaka, koje bi im davao kao uzdarje za poljubac. (Lutke, začudio se Malik Solanka. Nema bekstva iz njihove magije. Eto još jedne proklete lutkarske priče. I još jednog sanjasija. To je Mila htela da kaže. Iskreniji sanjasi od mene, njegovo povlačenje iz društva izvedeno je u pravom asketskom stilu. Ali je kao i ja želeo da se izgubi zbog straha od onoga što se nalazi ispod, što bi moglo u svakom času da proključa i napravi pustoš nedostojnog sveta.) Džudi je jednom poljubila Reja pre nego što je napravila kobnu grešku da se opredeli za Touba, koga su leđa spasla od regrutacije, ali od čijeg lošeg karaktera nju niko nije mogao da spase; osim Reja, rezonovala je ona. Ukoliko se Rej spusti iz svog pribežišta onda će to biti znak čuda, stvari će se promeniti i braća će ići zajedno na pecanje i kuglanje, Toub će prestati da pije i ona će se smiriti. I najzad je Rej Ford zaista došao, opran i izbrijan, u čistoj košulji, tako skockan da ga Edi nije prepoznao kad je ušao u kuću. Džudi je spremila svečanu večeru, istu onakvu kakvu je spremala za gospodu Božić i Hrista, pa je neko vreme sve išlo kao po loju; nije bilo previše priče, ali je sve štimalo zato što nikome u kući nije smetalo prisustvo drugih.
Stric Rej je počeo da priča kad su jeli sladoled. Džudi nije bila jedina žena koja ga je posećivala u šumi. „Bila je i jedna druga“, govorio je s teškoćom. „Žena po imenu Kerol Heti, zna da ima nas nekoliko razbacanih po šumi, i s dobrotom svoga srca dolazi i posećuje nas donoseći odeću, pitu i drugo, iako ima i ludaka među nama koji su spremni da sekirom krenu na sve što im priđe, na muškarca, ženu, dete ili na besnog psa.“ Dok je govorio o toj ženi, stric Rej je crveneo i meškoljio se u sedištu. Džudi ga je tada upitala: „Je l’ ti ona važna, Rejmonde? Hoćeš da je dovedeš ovamo?“ Na to smrdljiva lasica s druge strane stola poče da se udara po butinama i smeje onim pijanim smrdljivim smehom, smejao se toliko da je počeo da plače od smeha, da bi na kraju prevrnuo stolicu, „Ooo, Kerol Heti. Kerol Radodajka iz Velikog medveda u Hoperovoj ulici? Ta Kerol Heti? Opa\ Čoveče, nisam znao da joj treba toliko da mora i do vas u planinu. Do đavola, Rej, ti si bio daleko. Mi drugi smo redovno tucali Kerol od njene petnaeste godine, kad je počela da prosi.“ Sada je Rej pogledao malog Edija strašnim praznim pogledom, tako da je u svojoj desetoj godini Edi razumeo njegovo značenje, shvativši kako je stricu Reju duboko zabijen nož u leđa, zato što je Rejmond Ford na svoj način govorio da je sišao iz svog šanca u planini ne samo zbog ljubavi prema porodici – ljubavi prema Ediju, govorio je taj pogled – nego i zbog ljubavi prave žene; nakon dugih gnevnih godina došao je u nadi da je time zalečio srce, a Toub Ford je probušio ova oba balona, jednim jedinim udarcem ubo ga je dva puta u srce.
Dakle, taj krupni čovek je ustao nakon što je Toub završio svoju priču a Džudi je počela da vrišti na obojicu i pokušavala je da zaštiti Edija zato što je u isto vreme smrdljiva lasica, njen muž, imao pištolj u raci koji je bio uperen u srce njegovog brata. „A sada, Rejmonde“, reče Toub cereći se, „da se setimo šta dobra knjiga kaže na temu bratske ljubavi.“ Rej Ford je izašao iz kuće a Džudi je bila toliko uplašena da je počela da peva, „Kasno sinoć čuh kako zalupiše vrata“, a na to je izašao i Toub, govoreći da ne mora tu da sudi govnu, a ti možeš da se držiš svog stava i da se lepiš za govno tamo gde sunce ne sija, čuješ li me, Džud? Nemoj da mi sudiš, kučko, ti si samo moja usrana žena i ako ti nije stalo do muževljevih zapažanja, zašto onda ne ideš da sisaš kurac toj skitnici, Rejmondu?“ Toub je izašao da igra karte u prodavnicu u kojoj je radio i pre jutra Kerol Heti je nađena mrtva, s polomljenim vratom, u jednoj uličici, a Rejmond Ford je nađen na otpadu punom zarđalih automobila iza parkirališta u blizini prodavnice, s jednom jedinom ranom u srcu od ispaljenog hica, a oružja nigde nije bilo. Stara smrdljiva zmija tada je otišla i nije se nikad vratila sa igre karata, a uprkos tome što je priča o naoružanom Tobijasu Fordu kružila u pet država, niko mu nije više ušao u trag. Edijeva majka je smatrala da je gad zaista bio prerušena zmija i da je nakon onoga što je uradio izašao iz svoje ljudske kože, prosto je odbacio, a jedna zmija više ne bi privukla nikakvu pažnju u toj vukojebini, gde su kuče Gospodnje pune zvečarki i noćnih leptirova. Neka ide, govorila je, da sam znala da se udajem za zmiju popila bih otrov pre nego što bih izgovorila svoj hrišćanski zavet.
Džudi se tešila sve većom zbirkom Džeka i Džima, ali posle onoga što se dogodilo, Edi Ford je zaćutao, jedva izgovarajući dvadeset reči dnevno. Kao i njegov stric, ali ne napuštajući grad, odvojio se od sveta, zatvorio se u sopstveno telo i kako je rastao, koncentrisao je svu svoju ogromnu energiju na bacanje lopte, bacajući je jače i brže nego što je iko u Vukojebini bacao pre, kao da njenim bacanjem u spoljni prostor može da se spase od kletve svoje krvi, kao da je polaganje lopte isto što i sloboda. I konačno se bacio čak do Mile, koja ga je spasla od zlih demona, ubedivši ga da napusti unutrašnje progonstvo, uzimajući iz sopstvenog zadovoljstva to lepo telo od kojeg je napravio zatvorsku ćeliju i zauzvrat mu darujući drugarstvo, zajednicu, svet.
Kud god da pogledaš, razmišljao je profesor Malik Solanka, bes lebdi u vazduhu. Šta god da slušaš, čuješ lepet krila mračnih boginja. Tisfona, Alekto, Megaera: stari Grci su se toliko bojali njih, svojih najsurovijih božanstava, da se nisu usuđivali ni da izgovore njihova prava imena. Upotrebiti to ime, Erinije, Furije, moglo je značiti navlačenje na sebe smrtni gnev tih gospodarica. Zbog toga su, s dubokom ironijom, ovo sveto trojstvo nazivali „raspoložene“: Eumenide. Ali, avaj, to eufemističko ime nije dovelo do velikog poboljšanja lošeg raspoloženja boginja.
Najpre je pokušavao da se odupre razmišljanju o Mili kao o oživeloj Maloj Mozgovici: i pri tom ne o Maloj Mozgovici kao o praznoj medijskoj kreaciji, ne o Maloj Mozgovici kao izdajici, lobotomizovanoj lutkici Mozgove ulice i šire, nego o njenom zaboravljenom originalu, izgubljenoj M. M. kao prvim plodom njegove mašte, o zvezdi Avantura Male Mozgovice. Najpre je sebi govorio da bi bilo pogrešno to učiniti Mili, lutkovati je na taj način, a opet – raspravljao je sam sa sobom – nije li ona sama to sebi učinila, zar nije po sopstvenom priznanju od Male Mozgovice učinila uzor i inspiraciju? Zar se njemu ne predstavlja, sasvim otvoreno, u ulozi One Prave koju je izgubio? Sada je znao da je reč o vrlo bistroj mladoj ženi; mora da je predvidela na koji će način njena predstava biti primljena. Da! Upravo tako. Ona mu namerno, da bi ga spasla, nudi tu misteriju koja će – na neki način je predviđala – odgovoriti njegovim najdubljim, mada nikad artikulisanim, potrebama. Dakle, Solanka je nekako stidljivo počeo da je gleda kao sopstvenu kreaciju, kojoj je nekim čudom udahnuo život i koja sada brine o njemu kao što bi brinula ćerka koju nije nikad imao. A onda je jezik izlanuo njegovu tajnu, ali Mila kao da nije bila iznenađena. Samo se nasmešila – osmehom koji je, Solanka je morao to da prizna, bio pun čudnog erotskog zadovoljstva, u kojem je bilo nečega od zadovoljstva strpljivog pecaroša kad riba konačno zagrize mamac ili od skrivene radosti šaptača kad je konačno dugo ponavljana reč uhvaćena – i umesto da ga ispravi, ona je odgovorila kao da je on upotrebio njeno pravo ime, a ne ime lutke. Malik Solanka se sav zajapurio, obuzet gotovo rodoskrvnim sramom, mucavo pokušavajući da se izvini; na to mu je ona prišla tako da su joj dojke dodirivale njegovu košulju a usne njegove usne, pri čemu je šaptala: „Profesore, zovite me kako hoćete. Ako vam to čini zadovoljstvo, znajte da i ja u njemu uživam.“ Tako su svakim danom sve dublje tonuli u fantaziju. Sami u njegovom stanu u kišna popodneva tog propalog leta, igrali su tu igru oca i ćerke. Mila Milo počela je namerno da biva njegova lutka, da se sve više oblači u stilu lutkinog originalnog lika i da igra za uzbuđenog Solanku seriju scenarija iz ranih programa. On bi igrao ulogu Makijavelija, Marksa, ili najčešće Galilea, dok bi ona bila baš ono što je on želeo; sedela bi pored njegove stolice dok bi on deklamovao mudrost velikih svetskih mudraca; a posle nekog vremena provedenog do njegovih nogu, pomerila bi se ka njegovom bolnom krilu, mada bi uvek stavili veliki jastuk između njenog i njegovog tela, tako da ako bi on, koji se zarekao da nikad više neće leći s nekom ženom, odgovorio na njeno prisustvo kao neki drugi manje disciplinovan muškarac, to ne bi nikad ni pomenuli, a on ne bi bio prisiljen da prizna slučajan izliv telesne slabosti. Kao što je Gandi izvodio svoje brahmaharje „eksperimente s istinom“, kad su žene njegovih prijatelja noću ležale s njim da bi mu omogućile da proveri vlast uma nad telom, sačuvao spoljnu formu vladanja sobom; tako je bilo s njom, tako je bilo s njim.

10



Asman se vrteo u njemu poput noža: Asman ujutru, ponosan na to što je obavio svoje prirodne potrebe po visokim standardima pred oduševljenom – mada besramno pristrasnom – publikom od dvoje. Asman u dnevnim inkarnacijama kao motociklista, planinar u šatoru, car peskare, apetitlija, nejelica, pevačka zvezda, zvezda s napadima gneva, vatrogasac, kosmonaut, Betmen. Asman posle večere, za vreme dozvoljenog video časa posmatra beskrajne reprize Diznijevih filmova. Robin Hud je bio popularan, sa svojom apsurdnom „Noting šunkom“, u kojem je snimljen raspevani petao C&W, jeftini isečci Balua i Ka iz Knjige o džungli, pravi američki akcenti po celoj Šervudskoj šumi i često izgovarani, iako prethodno malo poznati, Diznijev staroengleski poklič „Ode-lali!“ Priča o igrački, međutim bila je zabranjena. „U njoj je dečak zvezda.“ Zvezda je bila jeza. A dečak je delovao zastrašujuće zato što je maltretirao svoje igračke. Ova izdaja ljubavi užasavala je Asmana. On se identifikovao s igračkama, ne s njihovim vlasnikom. Igračke su bile dečakova deca, a njegovo maltretiranje, prema Asmanovom trogodišnjem moralnom kodeksu, bilo je toliko grozan zločin da nije mogao ni da se zamisli. (Kao što je bila smrt. U Asmanovom revizionističkom čitanju Petra Pana kapetan Kuka je svaki put uspevao da pobegne od krokodila.) A posle video Asmana nastupao je večernji Asman, Asman u kupatilu koga muči to što mu Leonora pere zube i koji preventivno najavljuje: „Danas ne peremo kosu.“ Asman konačno odlazi na spavanje držeći se za očevu ruku.
Dečak se navikao da telefonira Solanki bez obzira na petočasovnu vremensku razliku. Leonora je unela njujorški telefonski broj u telefonski sistem u kuhinji na Vilou Roudu; Asmanu je bilo dovoljno da pritisne samo jedno dugme. Halo, tata, čuo se njegov prekoatlantski glas (ovaj prvi poziv bio je u pet časova ujutru): Jepo mi je bijo u pajku, tata. U parku, Asmane, pospani Solanka je pokušavao da uči sina. Kaži park. Pajk. Gde si, tata, jesi kod kuće? Zaj se ne vaćaš? Tjebalo je da te stavim u koja, tata, da te povedem do jujaški. Ljuljaški. Kaži ljuljaški. Tjebalo je da te povedem do jujaški, tata. Mojgen me je gujao sve više i više. Da ji mi donosiš pokjon? Kaži poklon, Asmane. Umeš ti to. Da ji mi donosiš pok-jon, tata? Šta je unutja? Hoću ji ga vojeti? Tata, ti više ne ideš nigde. Neću da te pustim. U pajku sam pojeo sjadojed. Mojgen ga je kupio. Bio je jep. Sladoled, Asmane. Bio je lep. Sjadojed.
Leonora je preuzela vezu. „Žao mi je, sišao je dole i sam pritisnuo dugme. Ja se, nažalost, nisam probudila.“ U redu je, odgovorio je Solanka, a onda je nastalo dugotrajno ćutanje. Zatim je Leonora nastavila nesigurnim glasom, „Malik, zaista ne znam šta se događa. Ja sam krajnje potresena. Zar ne bismo mogli, ako ti ne želiš da dođeš u London ja bih mogla da ostavim Asmana s bakom i onda bismo mogli da sednemo i da pokušamo da sredimo stvari, ma o čemu da je reč, o, Bože, pa ja ne znam ni šta je u pitanju! Zar ne bismo mogli da sredimo to? Ili me ti sada mrziš, da li me se zbog nečega gnušaš? Ima li neka druga? Mora da ima, zar ne? Ko je ona? Za ime Boga, reci mi, to bi barem imalo smisla i onda bih mogla da budem besna na tebe umesto što polako silazim s uma.“
Istina je bila da u njenom glasu još nije bilo dovoljno gneva. Ipak, napustio sam je bez jedne jedine reči, razmišljao je Solanka, i njen bol će pre ili posle da pređe u gnev. Možda će prepustiti advokatu da ga izrazi umesto nje, možda će na njega pustiti hladni bes zakona. Ali u njoj nije mogao da zapazi drugu Bronislavu Rajnhart. Po svojoj prirodi jednostavno nije bila osvetoljubiva. Bilo je tako malo gneva: gotovo neljudski malo, čak zastrašujuće. Ili možda dokaz onoga što su svi mislili i što su najpre Morgen a posle njega i Lin Franc izrazili rečima: da je ona bolja osoba od njih dvoje, da je preveć dobra da mu bude žena, i da će posle oporavka od šoka živeti lepše bez njega. Što za nju uopšte nije predstavljalo utehu u tom trenutku, kao ni detetu u čije naručje se nije usuđivao da se vrati – zbog dečakove bezbednosti.
Jer znao je da se nije otarasio Furija. Tihi gnev je nastavio da kuva u njemu, preteći da počne da kipti i da bez upozorenja preraste u vulkansko grotlo; kao da je taj gnev svoj gospodar, on puka posuda, domaćin, a bes osećajno biće koje njime vlada. Uprkos svih prividno volšebnih koraka nauke ovo behu prozaična vremena, u kojima se sve smatralo objašnjivim i razumljivim; a kroz ceo svoj život profesor Solanka, taj Malik Solanka koji je u poslednje vreme postao svestan onog neobjašnjivog u sebi, stajao je čvrsto na prozaičnoj strani, na strani razuma i nauke u prvobitnom i širem značenju: scientia, znanje. Ipak, u tim mikroskopski posmatranim i beskonačno objašnjavanim danima, ono što je kuvalo u njemu otimalo se svim objašnjenjima. Bio je prisiljen da prizna da u nama postoji nešto što je kapriciozno i što ne može da se objasni. Sačinjeni smo od senke i od svetlosti, od vreline i od prašine. Naturalni pristup, filozofija vidljivog, ne može da nas uhvati jer je prevazilazimo. Plašimo se toga u nama, plašimo se razbijačke, neobuzdane, grešne senke u sebi, te prave sablasti u našoj mašini. Ne na drugom svetu ili u bilo kakvoj besmrtnoj sferi, nego ovde na zemlji, duh se oslobađa lanaca onoga što poznajemo u sebi. Može da uzleti u gnevu, zapaljen tamnovanjem, i da napravi pustoš od sveta razuma.
Još jednom je rezonovao da ono što vredi za njega može, u izvesnoj meri, da vredi i za sve ostale. Ceo svet se prži na kraćem delu štapina. Nož se vrti u svim utrobama, batina mlati po svim leđima. Svi smo bolno isprovocirani. Eksplozije odjekuju na sve strane. Ljudski život sada protiče u prederuptivnom trenutku, kad gnev raste, ili u trenutku besa kad se zver oslobađa – ili u rasprslim plodovima velikog nasilja, kad bes jenjava i haos se stišava, sve dok plima ponovo ne nadođe. Krateri – u gradovima, u pustinjama, u narodima, u srcu – postali su opšte mesto. Svet ropće i grči se u razvalinama sopstvenih nedela. .
Uprkos svim naporima Mile Milo (ili, često, zahvaljujući njima) profesoru Solanki je bilo potrebno da smiruje uskiptele misli u besanim noćima tako što bi satima hodao gradskim ulicama, čak i po kiši. Samo nekoliko blokova od njegovog boravišta prekopavali su Amsterdamsku aveniju zajedno s trotoarom (ponekad je izgledalo kao da prekopavaju ceo grad), i jedne noći dok je po umerenom a zatim velikom pljusku prolazio pored loše ograđene rupe, udario je palcem stopala u nešto tvrdo i onda je započeo trominutnu skarednu tiradu, na kraju koje je čuo kako neki zadivljeni glas, ispod mušeme u jednim vratima, govori, „Čovek je očito noćas naučio novi rečnik.“ Solanka je pogledao u šta je udario nogu i ugledao razbijeni komad betona; na to je odmah počeo da trči hramljući, bežeći od tog komada betona kao zločinac sa mesta zločina.
Otkad se istraga o tri ubistva koncentrisala na trojicu bogatih momaka on se lepše osećao, ali u dubini duše još se nije bio sasvim rasteretio. Pažljivo je pratio izveštaje o istrazi. Još niko nije bio uhapšen, niti je bilo ko priznao zločin, a mediji su postajali tvrdoglavi; ideja o serijskom ubici bila je primamljiva, a neuspeh njujorške policije da razreši slučaj sve više je uznemiravao. Te nakinđurene nikogoviće treba pritisnuti! Jedan od njih mora da propeva! Takav komentar doveo je do neprijatne atmosfere linča. Solankinu pažnju privukao je mogući novi trag. Gospodin s panama šeširom u ovoj nerešenoj misteriji zamenjen je još čudnijom grupom likova. U blizini mesta sva tri zločina opaženi su ljudi u diznijevskim kostimima: izvesni Šilja pored leša Lorene Klajn, Svemirska Zujalica pored Belinde Buken Kandel, a na mestu gde je ležala Saskija Šajler primećen je crveni lisac u zelenoj odori: lično Robin Hud, krvnik opakog šerifa od Notingema, a sada i vrdajućih šerifa sa Menhetna. Jupi! Detektivi su priznali da nije moguće sa sigurnošću utvrditi značajnu vezu između prizora na ova tri mesta, ali je koincidencija začuđujuća – s obzirom na to da je do Noći veštica ostalo dosta vremena – o čemu oni vode računa.
U dečjoj mašti, razmišljao je Solanka, bića iz zamišljenog sveta – likovi iz knjiga, sa videa ili iz pesama – u stvari su mnogo stvarniji od većine živih ljudi, izuzev roditelja. Kako rastemo, ta ravnoteža se pomera i fikcija prelazi na posebnu realnost, u svet za sebe za koji nas uče da mu pripada. Ipak, ovde je postojao jezivi dokaz sposobnosti fikcije da pređe navodno neprelaznu granicu. Asmanov svet – diznijevski svet – prešao je u Njujork da ubija mlade gradske devojke. A negde u tom videu se isto tako krije jedan ili više groznih momaka.
Na trenutak barem nije bilo ubice komadom betona. Isto tako Solanka je mnogo manje pio, za što je bio zahvalan Mili, a što je dovelo do nestanka rupa u pamćenju: nije se više budio u odeći sa strašnim nerešivim pitanjima u glavi što se raspada. Bilo je čak trenutaka kad bi pod Milinom mađijom nastupili trenuci nalik sreći, što tako dugo ne nije bio osetio. Ipak su mračne boginje još lebdele nad njim, ubrizgavajući svoje zlo u njegovo srce. Dok bi Mila bila kraj njega, u tom prostoru od drvenih ploča, čak i kad bi oluja pomračila nebo, nisu više palili svetlo, a on je uživao u magičnom krugu njenih čini; ali čim bi ona otišla, košmar u njegovoj glavi ponovo bi počeo. Šumovi i lepet crnih krila. Posle njegovog prvog telefonskog razgovora u zoru s Asmanom i Leonorom, ti šumovi su se prvi put okrenuli protiv Mile, njegovog milosrdnog anđela, njegove žive lutke.
Beše to njeno lice u polutami, čije su se kao nož oštre crte lako kretale uz njegovu poluraskopčanu košulju, a kratka, oštra riđa kosa dodirivala mu je bradu. Oživljavanje starih TV-programa je prestalo, nije više bilo pretvaranja. Tih dana su u tromim mračnim popodnevima jedva razgovarali, a kad bi i pričali nije više bilo reči o filozofiji. Ona bi ponekad liznula njegove grudi. Svakom je potrebna lutka za igru, prošaptala bi tada. Profesore, jadniče moj, to traje tako dugo. Pst, ne treba da žurimo, imamo vremena, ja nikud ne idem, niko nas neće uznemiravati, ovde sam zbog tebe. Neka nestane. Nije ti više potreban sav taj gnev. Treba samo da se setiš kako se igra. Njeni dugi prsti, s noktima crvenim poput krvi, uvlačili su se pod njegovu košulju.
Njeno fizičko pamćenje bilo je izuzetno. Prilikom svake posete tačno je mogla da zauzme položaj u njegovom krilu do kojeg beše prethodno došla. Nameštala je glavu i ruke tačno kao i pre, istom snagom je smanjivala svoje telo, istom težinom se naslanjala na njega: to precizno pamćenje i infinitezimalno podešavanje varijabli sami po sebi su pobuđivali ogromnu seksualnu želju. Jer maske sa njihove igre su padale, što je Mila pokazivala profesoru svakim (naročito dnevnim) dodirom. Naravno, Milina sve snažnija milovanja delovala su kao šok na profesora Solanku, čemu se u svojoj dobi i prilikama nije više nadao. Da, ona mu je zavrtela glavom, uradila je to pretvarajući se da joj nešto slično nije ni na kraj pameti, i sada se propisno zamrsio u njenu paukovu mrežu. Kraljica paukove mreže, gospodarica celog roja paukova, držala ga je u svojoj mreži.
A onda je nastupila i druga promena. Baš kao što je on lanuo ime lutke, slučajno ili pod pritiskom jedva svesne želje, tako je i ona jednog popodneva izgovorila zabranjenu reč. Namah je ta mračna soba bila preplavljena jarkom svetlošću otkrovenja i profesor Solanka je shvatio pozadinu Miline priče. Uvek smo tata i ja bili, to je sama rekla, uvek smo bili nasuprot svetu. To behu njezine reči. Bacila ih je pred Solanku koji je bio previše slep (ili neraspoložen) da vidi ono što je ona tako bestidno pokazala. Ali kad se Solanka posle te „omaške“ – za koju je već bio gotovo siguran da nije omaška, jer ona beše žena izuzetne samokontrole, kojoj se nisu događale slučajnosti – zagledao u oštre i nekako tajanstvene crte lica, u one kose oči, u lice koje je delovalo najzatvorenije kad je bilo najotvorenije, u onaj pritajeni osmeh, konačno je otkrio njene tajne.
Tatica, rekla je ona. Taj izdajnički deminutiv, taj naziv iz milošte namenjen uhu pokojnika, poslužio je kao „Sezame otvori se“ za mračnu pećinu njenog detinjstva. Tamo su sedeli pesnik udovac i njegovo starmalo dete. Na njegovom krilu jastuk, a ona godinu za godinom, umotava se i odmotava se, miluje ga i ljubi njegove suve suze srama. To beše njena suština, ćerka koja je nastojala da ocu nadoknadi gubitak voljene žene, i da na svaki način ublaži sopstveni gubitak prianjajući uz preostalog roditelja, ali i da popuni upražnjeni majčinski prostor bolje nego što ga je ispunjavala pokojna majka, jer on treba da želi živu Milu više nego što mu je ikad bila potrebna njegova žena; ona će mu pokazati nove dubine potreba sve dok je ne poželi više nego što je uopšte mogao da zamisli da može da poželi dodir žene. Taj otac – nakon sopstvenog iskustva s Milinim moćima Solanka je bio sasvim siguran šta se dogodilo – polako je upadao u zamku ljubavi sopstvenog deteta, bivajući malo-pomalo odvlačen u neotkrivenu zemlju, ka svom nikad otkrivenom zločinu. Tako je veliki pisac, nobelovski, savest svog naroda, trpeo od tih jezovito veštih ručica koje su prebirale oko dugmeta njegove košulje, dozvoljavajući u jednom trenutku ono što nije smelo da se dozvoli, prelazeći granicu sa koje nema povratka i počinjući, s mukom ali energično, da u tome učestvuje. Tako je religiozni čovek zauvek uveden u smrtni greh, nateran željom da se odrekne svoga Boga i da potpiše sporazum sa Satanom, dok je raspupelo devojče, njegovo demonsko dete, taj vilenjak u srdašcu cveta, šaptalo vrtoglave, za veru smrtonosne reči koje su ga obarale: ovo se ne dešava ako ne kažemo da se dešava, je li tako, tatice, je li tako? I kako se ništa nije dešavalo, sve je bilo u redu. Pokojni pesnik je ušao u svet fantazije gde je sve sigurno, gde krokodil nikad ne uhvati Kuku i gde se dečak nikad ne umori od svojih igračaka. Tako je Malik Solanka izveo na videlo pravu ličnost svoje gospodarice, govoreći, „Ovo je eho, zar ne, Mila, ovo je repriza. Ovu si pesmu pevala jednom pre.“ Odmah se ispravio, ponavljajući u sebi, „Ne, nemoj da laskaš sebi. Ne samo jednom. Nisi ti ni slučajno prvi.“
Pst, rekla je ona, stavljajući prst na njegove usne. Pst, tatice. Ništa se tada nije dogodilo i ništa se sada ne događa. Njena draga upotreba optužujućeg nadimka imala je novo, preklinjuće svojstvo. To joj je bilo potrebno, on joj je bio potreban da ga odobri. Pauk je uhvaćen u sopstvenu mrežu, zavisila je od muškaraca poput Solanke da bi polako, da bi vrlo polako podigla svog ljubavnika iz mrtvih Hvala Bogu koji ne postoji, pomisli Solanka, što nemam ćerku. A onda se na njega sruči jad. Nemam ćerku, ali sam izgubio i sina. Elijan, ikona, vratio se u Kardenjas na Kubi sa svojim taticom, a ja ne mogu natrag svom dečaku. Miline usne sada su mu bile na vratu, pomerajući se prema Adamovoj jabučici, i on oseti kako ga nežno sisa. Bol uminu; ali i nešto drugo je nestalo. Nestadoše njegove reči. Ona ih je izvlačila i gutala i nikad više neće moći da ih kaže, te reči koje opisuju ono čega nije bilo, što paučica-čarobnica svojim crnim veličanstvom neće nikad dozvoliti da bude.
A šta ako, Solanka je besomučno nagađao, ako se ona hrani mojim besom? Šta ako gladuje za onim čega se najviše bojim, za vilenjačkim gnevom unutra? Jer i nju tera bes, taj strašni bes skrivene potrebe. U tom trenutku otkrovenja Solanka je lako mogao da poveruje da ta lepa, ukleta devojka, čije se telo meškolji sa toliko sugestivne malaksalosti u njegovom krilu, čiji prsti dodiruju dlačice na njegovim grudima nežno poput letnjeg povetarca i čije pune usne halapljivo sisaju njegov vrat, možda predstavlja inkarnaciju Furije, jedne od tri smrtonosne sestre, tri biča čovečanstva. Bes je njihova božanska priroda, a uskipteli ljudski gnev njihovo omiljeno jelo. Mogao je da ubedi sebe da iza njenog šapata, ispod njenih ujednačenih tonova, čuje krikove Erinija.
Još jedna stranica njene priče mu se otvorila. Pesnik Milo sa svojim slabim srcem. Ovaj daroviti, revnosni čovek ignorisao je sve medicinske savete i nastavio je, gotovo smešnom prekomernošću, da pije, puši i juri žene. Njegova ćerka ponudila je objašnjenje takvog ponašanja u konradovskom stilu: život mora da se živi do samog kraja. Ali pošto su se Solankine oči otvorile, on je video drugačiju sliku pesnika, portret umetnika koji beži u prekomernost od strašnog greha, od onoga za što je verovatno svakodnevno verovao da predstavlja smrt njegove duše, njenu osudu da večno trpi muke u najdubljem krugu pakla. Onda je nastupilo to poslednje putovanje, samoubilački let tatice Mila ka svom ubilačkom imenjaku. I ovo je Maliku Solanki značilo nešto drugo u odnosu na ono što je Mila htela da znači. Bežeći od jednog zla, Milo se suočio s onim što je smatrao manjom opasnošću. Bežeći od Furije koja ga cedi, od svoje ćerke, jurio je ka svom punom, neskraćenom imenu, ka sebi. Mila, pomislio je Solanka, ti si verovatno doterala svog poludelog oca do smrti. Šta bi, onda, mogla meni da ponudiš?
Znao je jedan zastrašujući odgovor na to. Barem još jedan veo nadvijao se nad njima, ne iznad njene nego iznad njegove priče. Od prvog trena ove zabranjene veze znao je da se igra vatrom, da sve što je pohranio duboko u sebi neprestano kuva, da se pečati raspadaju jedan za drugim, da prošlost koja beše gotovo uništena možda dobija još jednu šansu da dovrši posao. Između ove nove nepredviđene priče i one stare koja beše potisnuta odjekivali su neartikulisani zvukovi. To pitanje pretvaranja u lutku i njenog. Pitanje dozvoljavanja sebi da postoji. Da nema izbora osim. Pitanje ropstva detinjstva kad. Pitanje potrebe: to je, ono je neumoljivo. Moći lekara da. Detinje nemoći u suočenju sa. Nevinosti dece u. Detinje krivice, njene greške, njene najteže greške. Pre svega pitanje rečenica koje ne smeju nikako da se završe, zato što bi njihovo završavanje oslobodilo bes, a krater te eksplozije progutao bi sve što mu se nađe pri ruci.
O, slabosti, slabosti! Još uvek nije mogao da je odbije. Čak i sada kad ju je poznavao, kad je shvatao njene prave sposobnosti i naslućivao moguću opasnost po sebe, nije mogao da je odbaci. Običan smrtnik koji vodi ljubav s boginjom osuđen je na smrt, ali kad je jednom izabran ne može da izbegne sudbinu. Nastavila je da ga posećuje, sva lutkovana, baš onakva kakvu je želeo da vidi, i svaki dan je pokazivao novi napredak. Polama ledena kapa se topila. Uskoro će se nivo okeana podići previsoko i oni će sigurno potonuti.
Kad bi napuštao stan osećao bi se kao neki drevni spavač koji se uznosi. Napolju, u Americi, sve je bilo puno svetla i buke, sve je bilo čudno. Grad se pokazivao u žestokom šegačenju krava. Pred Linkolnovim centrom Solanka je naleteo na Muucarta i muudam Baterflaj. Pred teatrom Svetionik nastanio se trio rogatih diva velikih vimena: Vitni Muuston, Muuraja Kravi i Beti Majlder (goveđa gđica M). Zapanjen ovim ršumom paronomastične stoke, profesor Solanka se iznenada oseti kao posetilac iz Liliput-Blefuskua ili sa Meseca, ili da budemo direktni, iz Londona. Otuđile su ga i poštanske marke, mesečno umesto kvartalno plaćanje gasa, struje i telefonskih računa, nepoznate marke slatkiša u prodavnicama (tvinki, ho-ho, ring pop), same reči „slatkiš“ i „prodavnica“, naoružani policajci na ulicama, anonimna lica u časopisima, lica koja svi Amerikanci odmah prepoznaju, nerazumljive reči popularnih pesama koje su američke uši očito razabirale bez naprezanja, teški izgovor završnog dela imena kao što su Farar, Harel, Kandel, preterano otvoreno e koje pretvara expression u axpression, I’ll get the check u I’ll get the chack, ukratko, otuđila ga je ogromna razmera sopstvenog neznanja u vezi sa sunovratnim krkljancem svakodnevnog američkog života. I ovde su memoari Male Mozgovice ispunjavali izloge knjižara kao u Britaniji, ali ga to nije veselilo. Aktuelni uspešni pisci nisu mu bili poznati. Egers, Pilčer: zvučalo je kao da pripadaju restoranskim jelovnicima, ne bestselerskim listama.
Na povratku kući profesor Solanka je često viđao Edija Forda kako sedi sam na obližnjem stepeništu – vebpaukovi su očito bili zauzeti bacanjem svojih mreža – i u zapretanoj vatri sporogorećeg pogleda plavog centuriona Malik Solanka je zamišljao da vidi zakasneli početak sumnje. Nisu, međutim, ništa govorili. Samo bi klimnuli glavom i ništa više. Onda bi Malik ušao u svoje utočište obloženo drvenim pločama i čekao da se pojavi njegovo božanstvo. Zauzeo bi svoje mesto u velikoj kožnoj fotelji koja im beše postala najdraže mesto za opuštanje i položio bi u krilo crveni jastuk od baršuna kojim je još uvek štitio ono malo teško kompromitovane čednosti. Zatvorio bi oči i slušao otkucavanje starog časovnika na kaminu. U neko doba Mila bi ušla bešumno – dao joj je ključeve stana – i ono za šta je ona govorila da se uopšte ne radi, radilo se u tišini.
Na tom začaranom mestu, za vreme Milinih poseta vladala je apsolutna tišina. Čuo bi se jedino šapat i ništa više. Međutim, tokom poslednjih petnaest minuta, nakon što bi žustro iskočila iz njegovog krila, popravila haljinu i donela po šolju soka od brusnice ili čaja, i dok bi se doterivala za izlazak u spoljni svet, Solanka bi joj ponudio, kad bi mu se prohtelo, svoje hipoteze o zemlji čije je šifre pokušavao da provali.
Tako je još neobjavljena teorija profesora Solanke o različitim stavovima prema oralnom seksu u Sjedinjenim Državama i Engleskoj – ova arija je bila pojačana predsednikovom praznoglavom odlukom da počne još jednom da se izvinjava za ono za šta je mogao uvek odlučno da kaže da se nikoga drugog ne tiče – naišla na veliku pažnju mlade žene koja se uz njega pripijala. „U Engleskoj“, objašnjavao je on u svom strogom stilu, „heteroseksualno duvanje gotovo se nikad ne nudi niti se prihvata pre nego što dođe do punog koitusa, a ponekad čak ni tada. To se smatra znakom duboke intimnosti. Kao i polnom nagradom za lepo ponašanje. Ono je retko. Dok u Americi, sa dugom tradicijom tinejdžerskih ’ljubakanja’ na zadnjem sedištu raznih kultnih automobila, ’davanje glavića’, da upotrebimo tehnički termin, često prethodi ’punom’ seksualnom činu; to je uobičajen način na koji mlade devojke čuvaju nevinost i u isto vreme zadovoljavaju svoje ljubavnike.
„Ukratko, prihvatljiva zamena za jebačinu. Dakle, kad Klinton tvrdi da nije nikad imao seksualne odnose s tom ženom, Muunikom, kravljom gđicom L., u Engleskoj svi misle da je on prevejani lažov, dok sva tinejdžerska Amerika (kao i dobar deo pred- i post-tinejdžerske) shvata da on govori istinu, kako se kulturno kaže u Sjedinjenim Državama. Da budemo precizni, oralni seks nije seks. To je nešto što devojčicama omogućava da dođu kući i da s rukom na srcu kažu roditeljima – dođavola, to ti je verovatno omogućavalo da kažeš svom ocu – da nisi to uradila. Tako Lukavi Vili, Bili Klint, ponavlja, poput papagaja, ono što bi rekao svaki američki tinejdžer. Usporeni razvoj? U redu, verovatno jeste, ali je to bio razlog zbog kojeg nije uspelo zbacivanje predsednika.“
„Shvatam šta želiš da kažeš.“ Mila Milo klimnula je glavom kad je završio i vratila mu se u krilo i na neočekivan i plahovit način za kraj popodneva skinula jastuk od baršuna sa njegovog bespomoćnog krila.
Te večeri se, ohrabren Milinim šapatom, vratio s novim žarom svom starom zanatu. Toliko je rezervi u tebi, govorila mu je. Ja je osećam, rasprsnućeš se od nje. Tu, tu. Upotrebi je za posao, tatice. Furije. Važi? Ako si tužan pravi tužne lutke, lude ako si lud. Nove pokvarene lutke profesora Solanke. Potrebno nam je celo pleme takvih lutaka. Lutaka koje nešto govore. Možeš ti to. Znam da možeš zato što si napravio Malu Mozgovicu. Napravi mi lutke koje potiču iz njenog kraja – iz tog ludog mesta u tvom srcu. Mesta koje nije sredovečni čovečuljak pod hrpom stare odeće. Ovog mesta. Mesta za mene. Oduvaj me, tatice. Učini da je zaboravim! Napravi druge lutke, napravi odrasle lutke. Nisam ja više dete, je l’ da? Napravi mi lutke s kojima hoću sada da se igram.
Konačno je shvatio šta je Mila napravila za svoje pauke osim modernog odevanja koje sebi nisu mogli da priušte. Reč „muza“ pristajala je pre ili kasnije svakoj lepoj ženi u očima nadarenog muškarca, i nijedan kineski modni kreator ne bi u to vreme mogao da se vidi mrtav bez neke od njih, ali većina takvih žena bile su više zabavne nego inspirativne. Prava muza je bila neprocenjivo blago, a Mila je, otkrio je Solanka, zaista delovala nadahnjujuće. Neposredno posle njenog moćnog navaljivanja, Solankine ideje, do tada zaleđene i zaustavljene, počele su da gore i da teku. Izašao je u kupovinu i vratio se s bojicama, papirom, ilovačom, drvetom, noževima. Dani će mu sada biti ispunjeni, kao i veći deo noći. Sada, kad se bude budio u odeći, neće više biti uličnog smrada na njoj, niti će se vonj alkohola osećati u njegovom dahu. Budiće se za svojim radnim stolom s alatom u rukama. Nove figurice posmatraće ga svojim vragolastim očima. U njemu se stvarao novi svet, i morao je Mili da zahvali za taj božanski nagon: dah života.
Radost i olakšanje prožimali su ga u dugim neobuzdanim drhtajima. Kao onaj drhtaj na kraju Miline poslednje posete, kad je jastuk nestao iz njegovog krila. Kraj kakav je priželjkivao kao ovisnik, što beše postao. Nadahnuće je takođe ublažilo drugu, sve veću muku u njemu. Beše počeo da umišlja da je Mila strašno sebična, da se plaši da u svima, pa i u njemu, vidi samo stepenike na putu ka zvezdama. Da li je ona zaista potrebna tim sjajnim momcima? Solanka je počeo da sumnja. (I došao je do sledećeg pitanja: Da li je potrebna meni?) Beše na trenutak ugledao moguću novu inkarnaciju svoje žive lutke – u kojoj je Mila bila Kirka, a pred njenim nogama njena roktava svinja – ali je sada odbacio tu mračnu viziju; kao i njenu suroviju družbenicu, viziju Mile kao Furije, Tizifone, Alekto ili Megere koja dolazi na zemlju ogrnuta raskošnim telom. Mila je sebe opravdala. Ona je obezbedila podstrek koji ga je vratio na posao.
Na korici sveske uvezane u kožu nažvrljao je reči „Zadivljujući kraljevi-lutke profesora Hronosa“. A zatim dodao: „Ili, pobuna živih lutaka.“ Zatim je precrtao sve izuzev dve reči, „kraljevi-lutke“, otvorio svesku i počeo užurbano da piše priču o poludelom geniju koji će biti njegov antiheroj.
Akaš Hronos, veliki, amoralni kibernetista Rajka, počeo je, stvorio je kraljeve-lutke kao odgovor na poslednju krizu civilizacije Rajka, ali zbog duboke i nepopravljive pukotine u njegovom karakteru, koja ga je onemogućila da razmotri pitanje opšteg dobra, nameravao je da oni nikome ne garantuju opstanak osim njemu lično.
Džek Rajnhart nazvao je sledećeg popodneva, govorio je žustro. „Malik, šta je? Zar još živiš kao guru u ledenoj pećini? Ili kao brodolomnik u delu Veliki brat te ne posmatra? Ili ti vesti iz spoljnog sveta još povremeno pristižu. – Čuo si za onog budističkog sveštenika u baru? Prilazi kloniranom Tomu Kruzu sa šejkerom za koktele i govori mu, ’Napravi mi jedan sa svačim.’ – Slušaj: znaš onu drocu Lir? Tvrdi da ti je bila žena. Meni se čini da niko ne zaslužuje takvu kaznu da bude oženjen s tom bombonom. Izgleda kao da joj je sto deset godina, a džandrljiva je poput prebijene zmije. A kad su već u pitanju žene, ja sam se razveo. Ispostavilo se da je lako. Jednostavno sam joj dao sve.“
Naglasio je da joj je zaista dao sve: kolibu u Springsu, bajnu brvnaru za vino i nekoliko stotina hiljada dolara. „I zadovoljan si time?“, upitao je Solanka, zapanjen. ,Ja, ja“, graktao je Rajnhart. „Trebalo je da vidiš Broni. Iskrivila je lice od radosti. Zgrabila je ponudu tako brzo da sam pomislio da će okilaviti. Dakle, možeš li da veruješ, nema je više. Treba se napiti u njenu čast. Ne znam kako da kažem, ali mi je laknulo. Lepo je to odradila.“ Glas mu je postao dečački zaverenički. „Da li si ikad ikoga video da stvarno zaustavlja saobraćaj? Hoću da kažem da se odjednom zaustave sva vozila koja su bila u pokretu samo zato što su se tu našla? Ona ima takvu moć. Izlazi iz taksija i pet kola i dva vatrogasna automobila zaustavljaju se uz strašnu škripu kočnica. I udaraju u banderu. Nisam verovao da to može da se desi izuzev na filmu. Sada vidim da tipovi izvode takve stvari svakodnevno. Ponekad u restoranima“, poveravao se Rajnhart, veselo žamoreći, „zamolio bih je da ode do ženskog toaleta i natrag, samo da bih mogao da vidim kako muškarci za drugim stolovima ušinu vratovima. Možeš li da zamisliš, Malik, moj sapatniče, kako je bilo živeti s tim? Hoću da kažem, svake noći?“
„Ti si uvek znao da preokreneš razgovor na rđavu stranu“, reče Solanka, trgnuvši se. Promenio je temu. „Šta ono beše sa Sarom? Pričaj kako je ustala iz groba. Na kojem si je groblju našao?“ „Pa, kao i obično“, uzvrati Rajnhart stegnuto. „Sautempton.“ Njegova bivša žena, saznao je Solanka, udala se u pedesetoj godini za jednog od najbogatijih ljudi u Americi, za tajkuna stočnom hranom Lestera Skofilda III, kome sada beše devedeset dve, i koja je posle nedavnog pedeset sedmog rođendana pokrenula brakorazvodnu parnicu zbog Skofildove preljube s Ondinom, brazilskom manekenkom od dvadeset tri godine. „Skofild se obogatio tako što je ostacima grožđa posle pravljenja soka hranio krave“, reče Rajnhart i pređe na onaj svoj gejački govor. „Viš, tvoja matora bila je istog mišljenja. Mislim da ga je gadno stisla. Gvajn je i sama dobro uhranjena junica.“ Svuda po istočnoj obali kao da su se mlade ubacivale u naručje staraca, nudeći samrtnicima otrovni deo sebe i uzrokujući još stotinu nevolja. Brakovi i bogatstva svakodnevno su se nasukivali na tim mladim stenama. „Gospođica Sara dala je jedan intervju“, reče Rajnhart Solanki, „u kojem najavljuje svoju nameru da iskasapi muža na tri jednaka dela, ostavljajući svaki na jednom od tri velika imanja, a onda provodeći trećinu godine sa svakim od njih da bi izrazila poštovanje za njegovu ljubav. Imao si sreće, momče, da si izbegao matoru Saru kao dečak. A Vildenštajnova nevesta? A Patriša Daf? One čak ne mogu ni da učestvuju na olimpijskim igrama za razvod braka. Dok ova dama dobija zlatnu medalju. Ona je, profo, do kraja pročitala svog Šekspira“ Pričalo se da je cela stvar bila bolno cinična operacija – ukratko, da je Sara Lir Skofild za to angažovala brazilskog labuda – ali nisu nađeni dokazi takve zavere.
Šta se dešava s Rajnhartom? Ako je tako zadovoljan kao što tvrdi, kako sa sopstvenim razvodom tako i s aferom Nila, zašto, onda, tako vratolomnom brzinom juri između seksualne sirovosti – što, u stvari, nije njegov uobičajeni stil – i ove trapave priče o Sari Lir? „Džek“, Solanka upita svog prijatelja, „da li ti je stvarno dobro? Jer ako...“ „Dobro mi je“, prekinu ga je Džek onim otegnutim, napuklim glasom. „Ej, Malik? Ovde je riba tvog drugara Džeka. Ponikla i stasala u divljinu. Mačka i po.“
Nila Mahendra zvala je sat vremena kasnije. „Sećate li se? Upoznali smo se za vreme one fudbalske utakmice. Kad su Holanđani isprašili Srbiju.“ „U fudbalskim krugovima još je zovu Jugoslavija“, reče Solanka, „zbog Crne Gore. Naravno da se sećam. Vas nije lako zaboraviti.“ Ona čak nije ni reagovala na ovaj kompliment, prihvatajući takvo laskanje kao minimum u odnosu na ono što zaslužuje. „Možemo li da se nađemo? Reč je o Džeku. Moram s nekim da porazgovaram. Važno je.“ Mislila je da se nađu odmah, bila je navikla da muškarci odustaju od svih planova kad im ona da mig. „Ja sam odmah s druge strane parka“, reče. „Možemo li da se nađemo ispred Metropolitena za, recimo, pola sata?“ Solanka, koji je već bio zabrinut zbog zdravlja svog prijatelja, sada se zabrinuo još više i, naravno, nije mogao da odoli pozivu veličanstvene Nile uprkos tome što to behu njegovi najdragoceniji trenuci: Milino vreme. Nabacio je mantil – bilo je suvo ali tmurno i neobično hladno za taj deo godine – i otvorio vrata stana. Ispred njih je stajala Mila s rezervnim ključem u ruci. „Oho“, reče ona, videći mantil. U tom prvom trenutku, kad je bila iznenađena i pre nego što je imala vremena da se sabere, video je, takoreći, njeno lice bez maske. U njemu je, nema sumnje, pročitao razočaranu glad. Onu lukavu glad životinje kojoj izmiče – pokušavao je da odbaci tu reč, ali se ona na silu probila – plen.
„Brzo ću se vratiti“, reče mlako, ali ona se već beše pribrala i samo je slegla ramenima. „Nije reč o važnom dogovoru.“ Izašli su zajedno na vrata zgrade i onda se on brzo odvojio od nje, zaputivši se ka Kolumbovoj aveniji i ne osvrćući se oko sebe znajući da će ona biti s Edijem na obližnjem stepeništu, ljutito prevrćući žednim jezikom po ushićenim ustima. Na sve strane bili su posteri za Ćeliju, novi film Dženifer Lopez. U njemu je Lopezova toliko smanjena da je ubrizgana u mozak serijskog ubice. Zvučalo je kao rimejk Fantastične plovidbe u kojem igra Rakel Velč, ali šta onda? Niko se više nije sećao originala. Sve je kopija, eho prošlosti, pomisli profesor Solanka. Pesma za Dženifer: Živimo u retro svetu i ja sam retrogradna devojka.

11



„Neš u budućnosti slušat take razgovore na radiju. Znaš našta mislim? Možda će radijo slušat nas. Mi zabavljači a mašine publika, imamo stanicu i svi radimo u nju.“ – „Slušaj vamo! Ne znam šta ta matora budala od Spidija Gonzalesa daje? Reko bi da se ponavlja, da daje Matriks prečesto. De ja sednem, budućnost nema da dođe. Sve izgleda isto. Svi isti smeštaj, svi isto obrazovanje, ista rekreacija, traže istu... plementaciju. Proveri to. Dobijamo iste račune, izlazimo sa iste devojke, idemo u iste apsane; plaćeni loše, namešteni loše, napravljeni loše, el tako? To bi bilo ko-rekt-no, senjor. A moj radijo? Ima on prekidač, jupi, i ja isključim tog gotovana kad mi se svidi.“ – „Čoveče, da li on razume? Taj tip ništa ne razume, njemu treba na glavu da se popne da bi razumeo. Aman, opasulji se, bre! Sada imaju mašinu koja jede hranu umesto gorivo, je l’ čuješ? Nema više benzina. Jede hranu ko ti i ja. Picu, čili, tunjevinu, sve. Brzo će Mašina sedeti za sto u restoran. Biće kao, ovaj, daj mi najbolje mesto. Reci ti meni u čemu je razlika. Ako jede ona, ako je živa, recimo. Budućnost je tu, bre, bolje da gledaš svoje dupe. Brzo će gđa Živa Mašina dolaziti za tu implementaciju o kojoj govoriš, možda i za tvoju lepu devojku.“ – „Ej, ej, moj paranoidni latinski prijatelj, Riki Rikardo, zaboravila sam ime, ali uspori, Desi, važi? Ovo ovde nije komunistička Kuba iz koje si pobegao u gumenom čamcu i dobio utočište u zemlji slobodnih...“ „Ne vređaj, molim. Kažem molim jer sam vaspitana, je l’ tako? Ovaj brat ovde, kako se zove, senjor Klif Hokstabu ili g. Ništarija iz Barija, možda mu majka nije nikad rekla, mi govorimo celoj regiji metroa, da budemo načistu.“ – „Mogu li da uđem? Molim? Ja sve slušam i mislim da su na elektronski način stvorili TV-voditelje. Mrtvi glumci prodaju kola? U tim kolima Stiv Mekvin? Dakle, ja sam na strani našeg Kubanca, tehnologija me straši. Dakle, u budućnosti hoće li iko misliti, ovaj, o našim potrebama? Ja sam glumica, radim najviše na reklamama, a sada je veliki štrajk i mesecima nisam dobila ni kinte, a reklame se stalno vrte zato što mogu da dobiju Laru Kroft. Mogu da dobiju Gebla ili Bogi, Merilin ili Maksa Hedruma ili kompjuter iz 2001? – „Ja ću prekinuti, gospođo, jer vreme nam je isteklo, a do toga svet drži. Ne možemo kriviti tehnološke inovacije za sos u koji vas je doveo sindikat. Izabrali ste socijalizam, sindikat vam je napravio krevet i sada ležite u njemu. Šta ja mislim o budućnosti? Sat ne može natraške, dakle pustite se niz vodu i uživajte u uspehu. Budite nešto novo. Iskoristite priliku. Samo napred.“
Sedeći na stepeništu velikog muzeja, obasjan iznenadnim zracima zlatnog popodnevnog sunca, pregledajući Tajms dok je čekao Nilu, profesor Malik Solanka se više nego ikad pre osećao kao begunac u malom čamcu, uhvaćen između dve plime: razuma i nerazuma, rata i mira, budućnosti i prošlosti. Ili kao dečak u gumenom šlaufu koji posmatra kako se njegova majka utapa pod crnom površinom vode. A posle užasa i žeđi i prženja na suncu nastala je buka, neprestano dušmansko brujanje glasova sa radija taksiste, koje je potapalo njegov unutrašnji glas, onemogućujući razmišljanje, izbor ili mir. Kako da pobedi demone prošlosti kad svud oko njega vrište demoni budućnosti? Prošlost je bila u usponu; neumitno. Kao i Sara Lir, na TV-špicama se pojavljivala iz mrtvih mala gđica Pinguz Krištofa Voteford-Vajde. Peri Pinkus – mora da joj je sada četrdeset godina – napisala je davno dokraja otvorenu knjigu, Ljudi od pera, o godinama koje je proživela kao poklonik intelektualaca, a Čarli Rouz baš te večeri joj je pričao o njoj. Jadni Dabdab, pomisli Malik Solanka. Dakle, to je devojka s kojom si želeo da se skrasiš, a ona će sada da igra na tvome grobu. Ako je danas Čarli – „Reci mi kakve muke ti je zadao ovaj projekat, Peri; i sama kao intelektualac, mora da si imala ozbiljnih zebnji. Reci kako si prevladala te obzire“ – onda će sutra biti Hauard Stern: „Pilići čeprkaju po piscima. A opet, mnogi pisci su iščeprkali te piliće.“ Izgleda da je Noć veštica, Valpurgisnaht, ove godine prerano došla. Veštice su se već okupile za svoj praznik.
Još jednu priču je upola slušao iza leđa; još jedna gradska bajka nepoznate osobe ulivala se u njegovo bespomoćno uho. „Da, bilo je divno, dušo. Ne, ne, nije bilo nikakvih problema, idem na sastanak uprave i zato te zovem sa mobilnog. Sve vreme svesna, ali svakako pod narkozom. Dakle, polusvesna. Ja, nož ti se zarije pravo u očnu jabučicu, ali zahvaljujući hemikalijama misliš da je reč o peru. Ne, nema modrica, i mogu da ti kažem da je moj vidni svet sada tako lep. Ne mogu da verujem. Bila sam slepa a sada vidim. Stvarno. Gledaj sve ovo. Koliko li sam samo propustila u životu. Možeš li da zamisliš. On je zaista kralj lasera. Znaš da sam se mnogo raspitivala i stalno je na kraju ostajalo isto ime. Oči će biti malo suve, ali on kaže da će za par nedelja i to nestati. Volim te, dragi. Dolazim kasno. Šta da se radi. Nemoj da čekaš na nogama.“ Naravno da se okrenuo i naravno da mlada žena nije bila sama, neki muškarac počeo je da je miluje i pre nego što je isključila mobilni. Ona je, rado se prepuštajući milovanju, pogledala Solanku; i videći da je uhvaćena u laži, zajapurila se poput grešnice i slegla ramenima. Šta da se radi, kao što reče preko telefona. Srce ima svoje razloge, a mi svi sluge smo ljubavi.
U Londonu je dvadeset do deset. Asman verovatno spava. U Indiji je pet i po časova više. Okrenete naopačke časovnik u Londonu i dobijete vreme u Solankinom rodnom gradu, u Zabranjenom gradu kraj Arapskog mora. I to mu se sada vraća. Pomisao na to šta bi mogao da postane gonjen dugo zapretanim besom ispuni ga strahom. Čak i posle svih tih godina on ga je određivao, ne gubeći nimalo vlast nad njim. A ako završi rečenice nedovršene bajke?... To pitanje mora da ostane za drugi dan. Vrteo je glavom. Nila je kasnila. Solanka odloži novine, izvadi parče drveta i švajcarski vojnički nož iz džepa mantila i poče da delje potpuno predano.
„Ko je on?“, prekrila ga je senka Nile Mahendre. Sunce je bilo iza nje i sada je njena silueta izgledala viša nego što ju je zamišljao. „Umetnik“, uzvrati Solanka. „Najopasniji čovek na svetu.“ Ona očisti deo stepenika i sede pored njega. „Ne verujem vam“, reče ona. „Znam mnogo opasnih ljudi, a niko od njih nije nikad stvorio neko vredno umetničko delo. Isto tako, verujte mi, nijedno od njih nije sačinjeno od drveta.“ Sedeli su neko vreme ćuteći, on deljući a ona prosto sedeći tiho i darujući svet svojim prisustvom. Kasnije će se Malik Solanka, u prisećanju na prve trenutke njihovog sastanka nasamo, posebno koncentrisati na ćutanje i tišinu, na to kako je to bilo lako. „Zaljubio sam se u tebe kad ništa nisi govorila“, rekao joj je. „Otkud sam mogao da znam da si najbrbljivija žena na svetu? Znam mnoge brbljivice i veruj mi da je svaka od njih bila sačinjena od drveta.“
Posle nekoliko minuta odložio je upola završenu figuricu i izvinio se za to što je bio odsutan. „Izvinjenje nije potrebno“, rekla je ona. „Rad je rad.“ Ustali su i krenuli niz veliko stepenište prema parku, a kad je ona ustala neki muškarac se pokliznuo na stepeniku iznad nje i skotrljao se bolno niz desetak stepenika, zamalo promašivši Nilu, i zaustavivši se zahvaljujući grupi šiparica koje su sedele na stepeništu i koje su zavrištale. Profesor Solanka je prepoznao tog muškarca kao čoveka koji se tako zdušno zalagao oko one vrdalame s mobilnim telefonom. Osvrnuo se da potraži „mobilisanu“ damu i odmah ju je zapazio kako juriša peške, odmahujući taksistima koji su ignorisali njenu gnevnu ruku.
Nila je nosila svilenu haljinu boje senfa koja je sezala do kolena. Njena crna kosa bila je skupljena u punđu a duge ruke gole. Jedan taksi se zaustavio i izbacio putnika u slučaju da ona treba da se preveze. Prodavac viršli ponudio joj je sve što želi, besplatno: „Samo da jedete ovde, gospođo, da mogu da vas posmatram.“ Doživljavajući prvi put efekat o kojem je Džek Rajnhart tako prostački i izdašno govorio, Solanka se osećao kao da prati jedan od najdragocenijih eksponata Muzeja niz zapanjenu Petu aveniju. Ne: to remek-delo o kojem razmišlja nalazi se u Luvru. Na laganom povetarcu koji joj talasa haljinu izgledala je kao krilata Nike Samotračka, uz to i s glavom. „Najki“, reče glasno, zbunjujući je. „Na nju me podsećaš“, objasni joj on. Ona se namršti. „Podsećam te na sportsku odeću?“
Sportska odeća je sigurno razmišljala o njoj. Kad su skrenuli u park, prišao im je jedan mladić u sportskoj opremi, potpuno ošamućen Nilinom lepotom. Ne mogavši u početku da joj se obrati direktno, obratio se Solanki. „Gospodine“, reče, „molim vas nemojte da mislite da hoću da napadnem vašu ćerku, to jest, ne tražim da dogovorimo sastanak, hoću samo da joj kažem da je ona naj...“ – sada se konačno okrenuo prema Nili, „da vam kažem da ste naj...“ Grudi Malika Solanke razdirao je pravi vulkan. Sada bi bilo dobro iščupati jezik iz tih prljavih usta. Bilo bi lepo videti kako bi te mišićave ruke izgledale kad bi bile istrgnute iz tog lepo građenog trupa. Isečene? Iskasapljene? Kako bi bilo kad bi on sav bio iskasapljen na milion komadića? Kako bi bilo da pojedem njegovo usrano srce?
Oseti da se ruka Nile Mahendra meko spustila u njegovo krilo. Bes se povuče istom brzinom kojom je nadošao. Ta pojava nepredvidljivih amplituda raspoloženja bila je toliko brza da je sam Malik Solanka bio zbunjen. Da li se uopšte dogodilo? Da li je zaista bio na ivici odluke da kasapi na delove tog bildera? I ako jeste, na koji način je Nila rasterala njegov gnev – gnev za koji je Solanki trebalo više časova ležanja u mračnoj sobi i izvođenja vežbi disanja i zamišljanja crvenih trouglova – najmekšim dodirom? I ako je tako (ova pomisao mu se toliko nametala), nije li ona žena koju treba da drži pored sebe i da je neguje celog života?
Zavrteo je glavom da bi se otarasio takvih pretpostavki i obratio je pažnju na ono što se događa. Nila se upravo rajski smešila tom trkaču, beše to osmeh posle kojeg bi bilo najlepše umreti, jer ostatak života posle njega može samo da bude veliko razočaranje. „On mi nije otac“, reče ona ošamućenom nosiocu sportske odeće. „On mi je ljubavnik.“ Ova informacija je lupila nesrećnika poput malja; na što je Nila Mahendra poljubila Solankina nespremna ali zahvalna usta jednim dugim strasnim poljupcem. „I znate šta?“, dahtala je, hvatajući vazduh da bi zadala završni udarac, „fantastičan je u krevetu.“
„Šta bi ono?“, više polaskan nego ushićen upita je profesor Solanka kad je trkač otišao, izgledajući kao da je spreman da sebi raspori utrobu tupim bambusovim kocem. Ona se nasmeja tako zaraznim i bučnim smehom da je u odnosu na njega Milin promukli smeh bio sasvim otmen. „Videla sam da si na rubu pameti“, reče ona. „A potreban si mi sada i ovde, sasvim koncentrisan, a ne u bolnici ili u zatvoru.“ Što objašnjava oko osamdeset odsto stvari, pomisli Solanka kad mu je prestalo da zuji u glavi, ali ne objašnjava do kraja značenje svega što je radila jezikom.
Džek! Džek! grdio je sebe. Tema ovog popodneva je Rajnhart, njegov drugar, njegov najbolji pobratim, a ne jezik devojke njegovog prijatelja, bez obzira koliko dugačak i elastičan bio. Sedeli su na klupi pored jezerca, a oko njih su se šetači pasa sudarali s drvećem, vežbači taj čija gubili ravnotežu, roleri se sudarali, a neki šetači upadali u jezerce kao da su zaboravili da se tamo nalazi. Nila Mahendra kao da ništa od toga nije primećivala. Neki muškarac je prošao sa sladoledom i zbog iznenadnog ali razumljivog gubitka koordinacije umesto sladoleda liznuo je Solankino uvo. Neki drugi tip počeo je da lije suze potocima dok je džogirao pored njih. Jedino sredovečna Afroamerikanka koja je sedela na klupi do njih (koga to ja zovem sredovečnim, pomisli razočarano Solanka) kao da je bila neosetljiva na faktor Nila budući da je halapljivo jela sendvič od jaja i zelene salate, reklamirajući zadovoljstvo svakim zalogajem veoma glasnim mmm i uh. Nila je, međutim, posmatrala samo profesora Malika Solanku. „Neverovatno dobar poljubac“, reče. „Zaista. Prvoklasan.“
Zatim je pogledala preko blistave vode. „Gotovo je između mene i Džeka“, nastavila je brzo. „Možda ti je već rekao. To traje malo duže. Znam da ti je on dobar prijatelj i da bi trebalo da mu ti sada budeš dobar drug, ali ne mogu više da budem s čovekom koga ne poštujem.“ Nastala je pauza. Solanka je ćutao. Vrteo je u sećanju Rajnhartov poslednji telefonski razgovor i čuo je ono što beše propustio: onaj žaloviti ton ispod seksualnog hvalisanja. Upotrebu prošlog vremena. Osećaj gubitka. Nije poticao Nilu da priča. Neka sve ide svojim tokom, pomisli. Sve će se brzo otkriti. „Šta misliš o izborima?“, upita ona, praveći jedan od dramatičnih zaokreta u razgovoru, na šta će se Solanka brzo navići. „Reći ću ti šta ja mislim. Mislim da američki glasači duguju ostatku sveta da ne glasaju za Guša. To im je dužnost. Reći ću ti šta mrzim“, dodala je. „Mrzim kad svet govori da nema razlike među kandidatima. Da je ta priča o Gušu i Boru otrcana. To me izluđuje.“ Nije trenutak, pomisli Solanka, da prizna sopstvene grešne tajne. Nila ionako nije očekivala odgovor. „Nema razlike?“, vikala je. „A šta je, na primer, s geografijom? Šta je, na primer, s poznavanjem gde se moja sirota zemljica nalazi na karti sveta?“ Malik Solanka se priseti da je Džordž V. Buš bio zatečen nezgodnim novinarskim pitanjem za vreme konferencije za štampu u vezi sa spoljnom politikom mesec dana pre republikanske konvencije: „S obzirom na rastuću nestabilnost u etničkim prilikama u Liliput-Blefuskuu, da li biste nam mogli pokazati tu zemlju na karti? I kako se ono zove glavni grad?“ Dve nezgodne lopte, dva pogotka.
„Reći ću ti šta Džek misli o izborima.“ Nila se ponovo vratila na temu, a glas joj je bivao sve jači kao i crvenilo u licu. „Novi Džek, šampion bubamare Truman Kapot Rajnhart, on misli ono što njegovi ’carevi’ iz svojih ’palata’ žele da on misli. Skoči, Džek, i on će skočiti do neba. Igraj, Džek, ti si izvrstan plesač, i on će im pokazati sve stare pokrete koje belci vole, plivaće, ići će autostopom i šetaće psa, udvaraće se to preplašeno pile i putovaće cele noći. Zasmejavaj nas, Džek, i on će im pričati viceve kao neka dvorska luda. Verovatno znaš njegove najdraže viceve. ’Nakon što su agenti FBI ispitali Monikinu haljinu, nisu mogli da izvrše identifikaciju sa mrlje zato što svi u Arkanzasu imaju isti DNK.’ I to se carevima dopada. Glasaj za republikance, Džek, glasaj za život, čitaj Bibliju homoseksualcima, Džek, i topovi neće ubijati ljude, zar nije tako, Džek, i on ih sluša, da, gospođo, ljudi se međusobno tamane. Dobri kuco, Džek. Prevrći se, Džek. Idi i donesi. Sedi i prosi. Prosi, Džek, nećeš dobiti ali nam je drago da vidimo crnog dečaka na kolenima. Dobri kuco, Džek, trči sada da spavaš u kućici pozadi. Draga dušo, da li biste bacili jednu kost Džeku? Tako je sladak. Da, daće mu kost, ona je sa juga.“ Dakle, Rajnhart je bio loš momak, pomisli Solanka, shvatajući da Nila nije uopšte bila naviknuta na prevare. Bila je naviknuta na to da je buljuci momaka prate kuda ona poželi.
Smirila se, zavalila se na naslon klupe i načas sklopila oči. Žena na klupi do njih dokusurila je sendvič i onda se nagnula prema Nili, govoreći: „Oh, odbaci takvog momka, dušo. Danas precrtaj njegovo dupe. Nije ti potrebna veza s nečijom pudlicom.“ Nila se okrenu prema njoj kao da pozdravlja staru prijateljicu. „Gospođo“, rekla je ozbiljno, „Vaše mleko je duže u frižideru od trajanja te veze.“
„Idemo da prošetamo“, naredila je i Solanka odmah ustade. Kad je bila sigurna da ih ona gospođa ne čuje, rekla je: „Slušaj, ja sam besna na Džeka, ali s druge strane plašim se za njega. Zaista mu je potreban pravi prijatelj, Malik. On je u gadnom sosu.“ Kao što Solanka beše pretpostavio iz telefonskog razgovora, Rajnhart je bio deprimiran ne samo zbog kraha svoje prolazne avanture. Taj susret sa Sarom Lir, koji je počeo kao razgovor za članak o najvećim razvodima, gadno se razbio Džeku o glavu. Sara se okrenula protiv njega i njeno neprijateljstvo ga je teško pogodilo. Nakon gubitka kuće u Springsu u korist Bronislave, našao je jednu od najmanjih gajbica sred igrališta za golf na putu za Montauk Point. „Znaš koliko je zaljubljen u golf‘, reče Nila. „Džek uživa u takmičenju. I neće biti srećan sve dok Najki – hoću da kažem, ona druga Najki“, reče crveneći od neskrivenog zadovoljstva, „Najki kojoj se još nije smučio, ne bude finansirala i njegovu igru“. Nakon što je Rajnhartova ponuda za kućicu prihvaćena, jedna za drugom desile su se dve stvari. Prilikom njegovog trećeg dolaska u kućicu za koju mu je posrednik dao ključ, jedva deset minuta posle njega pojavila se policija i pozvala ga da objasni svoju poziciju. Komšije su javile da se na imanju nalazi neki uljez, što je značilo da je to on. Bilo mu je potrebno skoro sat vremena da ubedi policiju da nije provalnik nego kupac. Nedelju dana kasnije članovi golf kluba glasali su protiv njegovog prijema. Sarina ruka bila je stvarno duga. Rajnhart, za koga, kao što je govorio, „pitanje crne boje više ne predstavlja nikakav problem“, ponovo je otkrio na bolan način da jeste predstavljalo problem. „Ima jedan novi klub u kojem Jevreji mogu da igraju golf‘, reče Nila prezrivo. „Ti stari ’vospovci’\'7b8\'7d zaista gadno bockaju. Trebalo je da Džek zna kakav će biti ishod. Hoću da kažem, klub Tajgervuds može da ima članstvo različitih rasa, ali on zna da su njegove kuglice cme.“
„I to još nije najgore.“ Već behu stigli do fontane Betezda. Svud oko njih vladala je uobičajena gužva tako da su produžili do jedne travnate padine. „Sedi“, reče Nila. Seo je. Nila je govorila tiše. „Spetljao se s nekim ludim momcima, Malik. Bog zna zašto, ali zaista želi da bude s njima, a oni su najgluplji i najžešći beli momci koje možeš da zamisliš. Da li si ikad čuo za neko tajno društvo, ne verujem da uopšte postoji, koje se zove N&M? Čak i ime predstavlja rđavu šalu. ’Neženje i muškarci.’ Da, tačno tako. Ti momci su toliko iščašeni. Nešto kao društvo Mrtvačka glava koje postoji na Jelu? Je l’ tako? gde možeš da kupiš stvarčice kao što su Hitlerovi brkovi i Kazanovina kita? – samo ovi nisu vezani za neku školu i ne skupljaju znamenitosti iz istorije. Ovo društvo skuplja devojke, mlade žene s određenim interesovanjima i veštinama. Bio bi iznenađen koliko ih je, naročito kad bi znao kakve sve igre igraju. Pip, šlic, pic. Sedla, kajasi, amovi, verovatno završe tako što izgledaju kao fijaker s resama na vrhu. Ili, znaš ono, bičuj me bičem i vezuj kajasima, jer prosto uživam u njima. Bogate devojke, kunem ti se. Porodica ima farmu konja, dakle treba da te tretiraju kao konja? Ne znam. Toliko toga što mnogi mogu samo da sanjaju ta deca tako lako dobiju“, – Nila nije starija više od pet godina od ubijenih devojaka, pomisli Solanka, „da ništa ne može da ih napali. Moraju sve dalje da putuju u potrazi za srećom, sve dalje od kuće, od sigurnosti. U potrazi za najluđim mestima, najluđim supstancama, najluđim seksom. Tako je to prema mojoj petparačkoj analizi. Bogate devojčice koje umiru od dosade puštaju glupe bogate momke da im rade čudne stvari. Glupi bogati momci ne mogu da veruju kakva ih je sreća snašla.“ Solanka je razmišljao o Nilinoj upotrebi reči „deca“ za opis pripadnika sopstvene generacije. Sa njenih usana ova reč je zvučala iskreno. U poređenju, recimo, s Milom – Mila, njegova grešna tajna – ona je bila odrasla žena. Mila je posedovala šarm, ali on se sastojao od detinje razmaženosti, pohlepne ćudljivosti koja se rađala iz iste te krize otupljenog odgovora, iz iste potrebe za krajnostima, za prelaskom svih granica da bi pronašla nešto bez čega nije mogla da se uzbudi. Šta da radi čovek da bi se uzbudio kad je zabranjeno voće redovno jelo? Mila, ti imaš sreće, pomisli Solanka. Njen bogati momak nije shvatio šta bi mogao da uradi s njom i zato ju je pustio. Da su drugi bogati momci ikad čuli o njoj, o tome koliko daleko može da ide, kakve tabue je spremna da ignoriše, ona bi postala njihova boginja, žena-dete kraljica njihovog skrivenog kulta. Mogla je da završi u Tunelu sa razmrskanom glavom. „Svirepi u igri“, glasno reče Solanka. „Tragedija izolacije. Neistraženi život sveta koji ima svoje jedinice.“ Morao je da to objasni i bio je srećan da čuje da se ona ponovo smeje. „Nije nikakvo čudo što mnogi od tih napaljenih gorila – tih Staševa, Batina i Pastuva – žele da budu učesnici igre, zar ne?“ Nila je uzdahnula. „Pitanje je zbog čega to želi Džek!“
Profesor Malik Solanka oseti da mu se steže u želucu. „Džek je znači član tog društva N&M?“, upitao je. „Ali zar nisu ti muškarci...“ – „On još nije član“, uskoči ona gonjena potrebom da podeli svoj strašni teret. „Ali on lupa na vrata, preklinje da ga puste unutra, gluperda. I to posle onog sranja koje je objavljeno u štampi. Kad sam to saznala, nisam više mogla da ostanem s njim. Reći ću ti nešto što nijedne novine nisu objavile“, dodala je, još više stišavajući glas. „One tri mrtve devojke? Nisu ni silovane ni opljačkane, je li tako? Ali nešto im jeste učinjeno i to stvarno povezuje tri zločina, samo što policija ne da da se objavi u novinama zbog problema ropskog oponašanja.“ Solanka je sada počinjao da se stvarno plaši. „Šta im se dogodilo?“, upita mlako. Nila prekri lice rukama. „One su skalpirane“, prošapta i rasplaka se.
Biti skalpiran značilo je i u smrti ostati trofej. A kako retkost stvara vrednost, skalp mrtve devojke u džepu – O, najgroznija misterijo! – mogao bi da bude veća vrednost od one koju bi ta ista devojka živa pokazivala u naručju na nekom glamuroznom balu, ili kao raspoložena partnerka u najekstravagantnijim seksualnim aktivnostima. Skalp je bio znak dominacije i skinuti ga značilo je više vrednovati znak od onoga što on označava. Devojke su, Solanka poče da shvata u svom pobunjenom užasu, ubicama stvarno više značile mrtve nego žive.
Nila je bila ubeđena u krivicu trojice momaka; i u to da Džek zna mnogo više nego što je ikome rekao, uključujući i nju. „To je kao heroin“, reče, brišući oči. „Toliko je zaglibio da ne zna kako da se iščupa, da ne želi da se iščupa, uprkos tome što će ga ostanak uništiti. Mene brine šta je on spreman da uradi i kome. Da li sam ja bila na spisku uživanja tih šupaka ili je nešto drugo u pitanju? A što se tiče samih ubistava, ko zna zbog čega? Možda su predaleko otišli u seksualnim igrama. Možda ti bogati momci imaju neki ludački nagon i snagu. Neko ludačko muško pobratimstvo. Pojebi devojku i onda je ubij, i uradi to tako vešto da odeš s trofejom. Ne znam. Možda samo izražavam klasnu ogorčenost. Možda sam gledala previše filmova. Silom. Konopac. Znaš već? ’Zašto ste to uradili?’ ’Zato što možemo.’ Zato što žele da pokažu kako su mali carevi. Kako su iznad drugih, kako su uzvišeni, božanski. Zakon im ništa ne može. To je ubitačan šljam, ali g. Psić Rajnhart i dalje ostaje veran. ’Ne znaš ti, Nila, ništa o njima, to su veoma fini mladići.’ Sranje. Toliko je slep, ne vidi da će ga povući sa sobom ili još gore, možda mu nameštaju. On će da padne umesto njih i otići će na stolicu pevajući im hvalospeve. Džek Sranje. Lepo ime za tu malu ništariju. Eto, tako mislim o njemu u ovom trenutku.“
„Zašto si toliko sigurna u sve to što pričaš?“, upita je Solanka. „Izvini, ali i sama zvučiš nekako divlje. Ona trojica su saslušana ali nisu uhapšena. I koliko znam, sva trojica imaju čvrst alibi za vreme kada su devojke ubijene. Svedoke i tako dalje. Jedan je viđen u baru, i sve tako, ne sećam se.“ Njegovo srce počelo je besomučno da udara. Jer mu se činilo da čitavu večnost sebe optužuje za te zločine. Svestan nemira u sopstvenom srcu, tu neujednačenu oluju do tada je povezivao sa haosom grada i gotovo došao do toga da sebe proglasi krivim. Sada mu se učini da je rasterećenje nadohvat ruke, ali cena njegove nevinosti mogla bi upravo biti krivica njegovog starog prijatelja. Zakuvalo mu je u stomaku i bilo mu je mučno. „A to skalpiranje“, natera sebe da kaže. „Gde si, do đavola, čula za takve grozote?‘
„O, Bože“, zavapi ona, izgovarajući na kraju ono što beše najgore u celoj priči. „Sređivala sam njegov usrani orman. Bog zna zbog čega. Inače, nikad ne sređujem muške ormane. Za to držim spremačicu. Nisam ja za takve poslove. Mislim da sam čeprkala po ormanu nekih pet minuta... htela sam da ga očistim umesto njega i onda sam našla, našla sam.“ Ponovo gorko zaplaka. Solanka je uze za ruku, a ona ga čvrsto zagrli i zajeca. „Šilja“, reče ona. „Našla sam sva tri kostima. Šiljin, Robina Huda i Zujalice.“
Ona se beše suprotstavila Rajnhartu, a on se gadno izgalamio. Tačno je da su Marsalis, Andrisen i Medford umeli, onako iz šale, da se obuku u ta odela i sa distance prate svoje devojke. U redu, možda je stvarno bila u pitanju neslana šala, ali to ne znači da su ubice. A u noćima zločina nisu nosili te kostime, to je glupost: namešteno izveštavanje. Međutim, normalno je da se plaše, zar se ti ne bi plašio, i zamolio je Džeka da pomogne. „On je neprestano ponavljao da su nevini, poričući da je njegov plemeniti klub udarna organizacija za iživljavanje privilegovane klase.“ Nila nije dozvolila da se stvar zataškava. „Iznela sam sve što sam znala, što sam naslućivala i na šta sam sumnjala i sve mu tresnula u lice, rekavši mu da neću odustati dok ne kaže ono šta ima da kaže.“ Najzad je, sav u panici, uzviknuo: „Ti misliš da sam ja čovek koji izlazi noću i ženama odseca skalpove?“ Kad ga je upitala šta mu to znači izgledao je na smrt preplašen, govoreći da je pročitao u novinama. Beše to završni udarac indijanske sekirice. Odnošenje plena ratnika pobednika. Ali ona se nije predavala, uključila je Internet i pregledala arhive svih novina s područja Menhetna. I nigde nije našla zapis o skalpovima.
Nila se oblačila da bi lepo izgledala a ne da joj bude toplo, a popodne već beše izgubilo svoju toplinu. Solanka je skinuo mantil i nabacio ga na njena uzdrhtala pleća. Svuda po parku boje su iščezavale. Svet je postao mesto crnine i sivila. Ženska odeća – neobično za Njujork, beše to sezona svetlih boja – slivala se u sivu nijansu. Zelena boja iz širokih krošnji nestajala je u izmaglici. Nila je prosto morala da se izvuče iz te iznenadne sablasne atmosfere. „Idemo na piće“, predložila je ustajući i istog trena je krenula dugim koracima. „Ima jedan lep hotelski bar u Sedamdeset sedmoj“, i Solanka požuri za njom, zanemarujući sada već poznate šokove i nesreću koje ona ostavlja, poput uragana, u budnom stanju.
Rodila se „sredinom sedamdesetih“ u Mildendu, glavnom gradu Liliput-Blefuskua, gde joj porodica još živi. Oni su bulaši, potomci jednog od prvih doseljenika – njenog pradede – koji su potpisali ugovorni dokument, bulu, još 1834, godinu dana posle ukidanja ropstva. Bidžu Mahendra iz Titlipura, malog indijskog sela, putovao je sa svojom braćom sve do te dvostruke mrljice na dalekom južnom Pacifiku. Mahendre su otišle da rade na Blefusku, plodnijem od dva ostrvca i centru industrije šećera. „Kao Indoliliputanka“, rekla je uz drugu čašicu koktela „kosmopolit“, „bauk moga detinjstva bio je nadzornik koji je bio krupan i beo i koji nije govorio rečima nego brojevima, a noću je žderao devojčice ako ne urade domaći i ne operu stidne delove tela. Kad sam porasla, saznala sam da su ’nadzornici’ prekomorski kulučari zaduženi za sečenje šećerne trske. U mojoj porodičnoj priči naročito se ističe belac zvani g. Hjudž – pretpostavljam da je bio Hjuz – koji je bio ’tasmanijsko čudovište’ i za koga su moj pradeda i njegova braća bili samo brojke na spisku koji je čitao svakodnevno. Moji preci su bili brojke, deca brojki. Samo su domorodačke Elbijce zvali pravim prezimenima. Trebalo nam je tri generacije da bismo prezimena oslobodili od te numeričke tiranije. Do tada je, očito, vrag već bio odneo šalu između nas i Elbija. ’Mi pasemo travu’, govorila je moja baka, ’a oni elbijevski nabiguzi ljudsko meso.’ U Liliput-Blefuskuu, u stvari, postoji istorija kanibalizma. Vređa ih kad to naglašavate, ali je tačno. A za nas je samo prisustvo mesa u kuhinji bilo znak prljanja. Svinjetina je zvučala kao đavolsko jelo.“
Reči za pića igrale su bolno veliku ulogu u njenoj „priči“. Po pitanju groga, jakona, kafe, piva, kao po malo čemu drugom, Indoliliputanci i Elbijci su se u potpunosti slagali; i jedna i druga zajednica mnogo su trpele od alkohola i od problema vezanih za njega. Malo je američkih stipendija deljeno u Liliput-Blefuskuu, ali ona ju je dobila, došavši odmah u Njujork kao i svi drugi kojima je bio potreban dom daleko od sopstvene kuće, među drugim lutalicama kojima je potrebna ista stvar: utočište gde će raširiti krila. Ipak, koreni su je vukli natrag i mnogo je patila od onoga što je zvala „grehom olakšanja“. Ona se otarasila pijanoga oca, ali majka i sestre nisu. Uz to, ostala je strasno privržena idealima svoje zajednice. „Parade će se održati u nedelju“, rekla je naručujući treći „kosmopolit“. „Hoćeš li da mi se pridružiš?“ I Solanka se – već beše četvrtak – neminovno složio.
„Elbijci govore da smo pohlepni i da želimo sve, te da ćemo ih proterati sa njihove zemlje. Mi kažemo da su oni lenji i da bi skapavali od gladi da nema nas. Oni kažu da kod meko kuvanog jajeta treba da se razbije samo manji deo. Dok smo mi – ili barem oni među nama koji jedu jaja – veliki Endijanci, iz velike Endije.“ Zagolicana sopstvenom šalom, prosto se raskokodakala. „Nevolje uskoro dolaze.“ Stvar je, kao i mnoge druge, u zemljištu. Uprkos tome što su Indoliliputanci na Blefuskuu sada obrađivali svu zemlju i što su proizvodili najveći deo izvoznih proizvoda, ostvarujući tako najveći deo deviza, uprkos tome što su se sami razvijali i gradili svoje škole i bolnice, zemljište je još uvek pripadalo „urođeničkim“ Elbijcima. „Mrzim reč ’urođenički’“, uzviknu Nila. „Ja sam iz četvrte generacije Indoliliputanaca. Dakle, i ja sam urođenik.“ Elbijci su se bojali državnog udara – revolucionarnog otimanja zemlje kojem bi Indoliliputanci mogli da pribegnu, a kojima je elbijski ustav još poricao pravo na posedovanje nekretnina na oba ostrva; veliki Endijanci su se, sa svoje strane, bojali iste stvari. Oni su se plašili da će tokom naredne decenije, kad istekne stogodišnji ugovor o najmu zemljišta, Elbijci jednostavno uzeti natrag sada dragoceno poljoprivredno zemljište, ostavljajući Indijce, koji su ga kultivisali, bez ičega.
Ali tu je postojao još jedan problem, koji je Nila, uprkos svojoj etničkoj privrženosti i tri brza „kosmopolita“, pošteno priznala. „Nije to samo pitanje etničkog antagonizma, pa ni pitanje vlasništva nad zemljištem“, rekla je. „Kultura Elbijaca stvarno je drugačija i jasno mi je čega se plaše. Oni žive u zajednicama. Tako zemljište ne poseduju pojedinci nego trust elbijskih gazda. A onda tu upadamo mi, veliki Indijci, s veštim poslovima, preduzetničkom pronicljivošću, slobodnim tržištem i profiterskim mentalitetom. Sada se govori naš a ne njihov jezik. Ovo je doba brojki, ne reči, je P da? Mi smo brojke a Elbijci reči. Mi smo matematika a oni poezija. Mi smo pobednici a oni gubitnici: zato se, naravno, plaše nas, što liči na borbu ljudske prirode unutar sebe, na borbu mehaničkog i utilitarnog u nama protiv onog dela koji voli i sanja. Svi se mi bojimo da će ona hladna, mehanička crta u nama uništiti magiju i pesmu. Tako je borba između Indolilija i Elbijaca u isto vreme i borba ljudskog duha, a ja se svojim srcem nalazim verovatno na drugoj strani. Ali moj narod je moj narod, a pravda je pravda, i posle napora uloženih kroz četiri generacije morate da se ljutite što vas još smatraju građanima dragog reda. Ako đavo odnese šalu, vratiću se. Boriću se rame uz rame s ostalim pripadnicima mog naroda. Stvarno.“ On joj je verovao. I razmišljao: kako je moguće da se u društvu ove ostrašćene žene, koju jedva da poznajem, osećam tako opušteno?
Ožiljak na ruci beše zaostavština iz teške saobraćajne nesreće u blizini Albanija; umalo da izgubi ruku. Po sopstvenom priznanju, vozila je „kao kraljica“. Drugim korisnicima autoputa ostalo je samo da se sklanjaju. U područjima gde su njena kola bila poznata – Blefusku ili okolina njenog koledža u Novoj Engleskoj – vozači su, kad bi videli da dolazi Nila Mahendra, često napuštali vozila i bežali. Posle niza lakših sudara i umalo izbegnutih nesreća, doživela je zaista veliki karambol. Preživela je pravim čudom; očuvanje njene ubitačne lepote predstavlja još veće čudo. „Hoću da nosim ovaj ožiljak“, govorila je. „Srećna sam što ga imam. Da me podseća na nešto što ne smem da zaboravim.“
U Njujorku, na sreću, nije morala da vozi. Njeno kraljevsko držanje – „majka mi je uvek govorila da sam kraljica i ja sam joj verovala“ – značilo je da više voli da je neko vozi, iako je bila težak suvozač, budući da je često uzdisala ili negodovala. Brz uspeh u TV-produkciji omogućio joj je da sebi priušti vozače koji su se lako navikli na njene česte povike. Uz to, nije imala osećaj za orijentaciju i nikad nije znala gde se šta nalazi. Njene omiljene prodavnice, restorani i noćni klubovi, studiji za snimanja i montažu, koje je redovno koristila, mogli su da budu bilo gde. „Oni su tamo gde se zaustave kola, rekla je Solanki nad četvrtim koktelom, sva satkana od nevinosti. „Zadivljujuće. Uvek su tačno tamo. Odmah iza vrata.“
Uživanje je najslađa droga. U separeu obloženom kožom, Nila Mahendra se nagnula prema njemu, govoreći, „Tako mi je lepo. Nisam mogla ni da zamislim da će ovako lako ići s tobom. Kod Džeka si delovao kao naduvani paun dok si gledao onu glupu utakmicu.“ Glavu je nakrivila prema njegovom ramenu. Kako joj je kosa sada bila pala, zaklanjala je veliki deo njenog lica. Nadlanicom desne ruke lagano je dodirivala nadlanicu njegove leve ruke. „Ponekad, kad mnogo popijem, ona se pojavi radi igre, ona druga, i onda ne mogu ništa da uradim. Ona jednostavno preuzme odgovornost.“ Solanka je bio izgubljen. Ona je uzela njegovu ruku i ljubila mu prste, overavajući tako njihov prećutni sporazum. „I ti imaš ožiljke“, rekla je, „samo ih ne pokazuješ. Ja tebi poverim sve svoje tajne a ti ne kažeš ni jednu jedinu reč. Razmišljam tako zbog čega ovaj čovek ne govori o svom detetu. Naravno, Džek mi je pričao, zar misliš da nisam pitala? Asman i Leonora, toliko znam. Kad bih ja imala sinčića, sve vreme bih pričala o njemu. A ti očito ne nosiš ni njegovu sliku. Mislim tako, ovaj čovek je napustio svoju ženu, majku svoga sina, a čak ni njegov prijatelj ne zna zbog čega. Mislim, izgleda dobrodušno, nežan je, nije životinja, što znači da mora da postoji jak razlog, pa ako mu se približim i otvorim mu se, reći će mi, a on ćuti kao zaliven. A onda pomislim, on je Indijac, Indijac iz Indije, ne Indolili kao ja, sin svoje domovine, a i to mu dođe kao zabranjena tema. Rođen u Bombaju, o kojem stalno ćuti. Kakve su mu porodične prilike? Koliko ima braće, sestara? Da li su mu živi roditelji? Niko ne zna. Odlazi li ikad u posetu? Izgleda da ne odlazi. Ne zanima ga. Zašto? Odgovor mora da bude: zbog ožiljaka. Malik, mislim da si ti doživeo više nesreća od mene i verovatno si još više nastradao nego ja. Ali ako ne želiš da pričaš, šta ja tu mogu? Nemam ništa više da kažem. Mogu samo da kažem da sam tu, i ako ljudsko biće ne može da te spase, onda ne može ništa drugo. To je sve. Pričaj, nemoj da pričaš, kako hoćeš. Meni je lepo, ionako je ona druga ovde, dakle zaveži, ne znam zašto ljudi uvek pričaju kad je očito da reči nisu potrebne. Sada uopšte nisu potrebne.“

12



NEKA PREŽIVE NAJJAČI:

DOLAZAK KRALJEVA LUTAKA

Akaš Hronos, veliki cinični kibernetista Rajka, stvorio je kraljeve lutke kao odgovor na završnu krizu civilizacije Rajka, ali zbog mane u njegovom karakteru koja ga je onesposobila da razmišlja o opštem dobru iskoristio ih je da garantuju opstanak samo njegovog imanja. U to vreme ledene polarne kape Galilea-1, planete Rajka, nalazile su se u poslednjoj fazi topljenja (na Severnom polu uočeno je ogromno more) i uprkos visini nasipa nije bio daleko trenutak u kojem će slava Rajka, najviše kulture smeštene u najnižoj zemlji, koja je upravo uživala u svom najbogatijem najdužem zlatnom dobu, biti zbrisana.
Rajke su propadale. Njihovi umetnici su ostavljali kičice za sva vremena, jer kako da se umetnost – koja zavisi od suda potomstva – stvara kad će potomstvo nestati? Ni nauka nije odolela izazovu. Solarni sistem Galilea nalazio se u „mračnom kvadrantu“, u blizini ruba naše galaksije, u mističnom području u kojem je gorelo nekoliko drugih sunaca, a uprkos visokim tehnološkim dostignućima Rajke nisu nikako uspevali da lociraju neku drugu planetu. Presek društva Rajka poslat je, krijogenički zamrznut, svemirskim brodom Maks-H s kompjuterskim vođenjem koji je programiran da probudi svoj dragoceni tovar ukoliko odgovarajuća planeta dođe u polje dejstva njegovih senzora. Kad bi se ovaj svemirski brod pokvario i eksplodirao, nekoliko hiljada milja visoko u atmosferi, ljudi bi klonuli duhom. U tom najotvorenijem, najvelikodušnijem i najrazumnijem društvu, sada se pojavio izvestan broj propovednika ognja i gasa koji su za nastupajuću katastrofu optuživali bezbožništvo kulture Rajkova. Mnogi građani su pali pod čini ovih novih uskogrudih ljudi. U međuvremenu more je i dalje raslo. Kad bi neki nasip popustio, voda bi provalila takvom silinom da bi cele grofovije bile potopljene pre nego što bi se završili radovi na popravci. Privreda je krahirala. Bezakonje se povećavalo. Svet je ostajao kod kuće čekajući kraj.
Jedini preostali portret Akaša Hronosa prikazuje čoveka punačke glave s dugom srebrnastom kosom koja uobličava njegovo iznenađujuće dečačko lice na kojem se ističe tamnocrveni kupidonski luk usta. Nosi dugačku tuniku sa zlatnim vezom na manžetama i okovratniku čipkaste košulje: prava slika dostojanstvenog genija. Ali oči su mu ludačke. Kad gvirnemo u tamu oko njega, uočimo fine bele niti kako lebde sa vrhova prstiju. Tek posle dugog posmatranja primetimo figuricu bronzane boje koja predstavlja čoveka-lutku u levom donjem uglu slike, ali i tada nam treba još mnogo vremena da shvatimo da se lutka otela kontroli lutkara. Čovečuljak okreće leđa svome tvorcu i kreće u kovanje sopstvene sudbine, dok Hronos, napušteni tvorac, ne samo da napušta svoje delo nego i silazi s uma.
Profesor Hronos nije bio samo veliki naučnik nego i preduzetnik makijavelijevske hrabrosti i veštine. Kako su zemlje Rajkova tonule, on je mirno preneo centar svojih operacija na dva planinska ostrvca koja su formirala primitivnu ali nezavisnu naciju zvanu Baburija, nasuprot Galileu. Tu je pregovarao i potpisao povoljan ugovor s lokalnim vladarem, Mogulom. Baburijanci će zadržati vlasništvo nad teritorijom, ali će Hronosu biti garantovano dugoročno iznajmljivanje planinskih pašnjaka, za koje je pristao da plati, kako je Mogulu izgledalo, veoma visoku cenu: par drvenih cipela godišnje za svakog muškarca, ženu i dete Baburije. Uz to, Hronos je garantovao da će odbraniti Baburiju od napada koji mora da se desi pošto zemlje Rajkova sve više tonu. Za ovo je dobio titulu nacionalnog spasitelja i nagrađen pravo prve noći sa svim ostrvskim nevestama. Suočivši se sa stvarnošću, Hronos je nastavio da stvara remek-dela koja će potvrditi njegovu propast, takozvanu Monstruoznu dinastiju kraljeva Lutke, takođe poznatu kao Kraljevi Lutke bez žica profesora Hronosa.
Njegova ljubavnica, Zamina, legendarna lepotica Rajkova i jedini naučnik koga je Hronos smatrao sebi ravnim, odbila je da mu se priključi u novom svetu. Njoj je mesto s njenim narodom, govorila je, i ako joj je sudbina tako odredila, umreće s njim. Akaš Hronos ju je napustio bez razmišljanja, verovatno se opredeljujući za polnu raznolikost koja mu se nudila na drugoj strani sveta.
Pokidane žice na Hronosovom portretu čisto su metaforičke. Profesorovi veštački životni oblici bili su od samog početka bez žica. Oni su hodali i razgovarali; imali su „stomake“, sofisticirane centre na pogon gorivom koji su mogli da probave običnu hranu i piće pomoćnim solarnim sistemom za podršku koji im je omogućavao da ostanu sveži i da rade duže od svih ljudskih bića od krvi i mesa. Bili su brži, jači, pametniji – „bolji“, kako im je govorio Hronos – nego njihovi ljudski, antipodni domaćini. „Vi ste kraljevi i kraljice“, učio je svoja stvorenja. „Ponašajte se dostojno. Vi ste sada gospodari.“ Čak im je podario snagu da se reprodukuju. Svakom kiborgu bila je dodeljena kopija sopstvenog plana tako da su teorijski mogli da se beskonačno obnavljaju prema sopstvenom liku. Međutim, u glavnom programu Hronos je dodao glavnu direktivu: ma koju naredbu da izda, kiborzi i njihove kopije morali su da slušaju, čak do tačke povinovanja sopstvenom uništenju, ukoliko on to bude smatrao potrebnim. Odenuo ih je u otmenu odoru i dao im je iluziju slobode, a bili su mu roblje. Nije im davao imena. Na pestima su im bili ispisani sedmocifreni brojevi, tako da su se razlikovali po njima.
Nisu postojala dva hronosovska stvorenja sa istim osobinama. Svako je imalo izrazito lične crte: Filozof aristokrata; Žena-dete; Prva, bogata Bivša supruga (kučka); Ostareli obožavalac; Papin vozač; Podvodni instalater; Traumatizovani bek; Igrač golfa s crnom lopticom; Tri devojke za pratnju; Plejboji; Zlatno dete i njegova idealna majka; Prevrtljivi izdavač; Gnevni profesor; Boginja pobede (izuzetno lepa kiborgovica sačinjena prema liku Hronosove napuštene ljubavi, Zamine Rajk), Trkači; Žena s mobilnim telefonom; Muškarac s mobilnim telefonom; Ljudski paukovi; Žena kojoj su se javljale vizije; Astralni reklamni agent; pa čak i Lutkar. Osim karaktera – snage, slabosti, navika, sećanja, alergije, strasti – podario im je i vrednosni sistem po kojem će živeti. Veličina Akaša Hronosa, koja je u isto vreme bila i njegova slabost, može da se proceni po tome što vrline i mane koje je ugradio u svoje kreature nisu bile dokraja njegove. Uprkos tome što je bio samoživ i bezobziran, ipak je svojim kibernetskim životnim oblicima dozvoljavao izvestan stepen etičke samostalnosti. Dozvoljena je bila mogućnost idealizma.
Lakoća, hitrost, tačnost, vidljivost, raznovrsnost, doslednost, to behu šest visokih hronosovskih vrednosti, ali umesto da ugradi jednostavne definicije ovih principa u nesavršene programe kiborga, on je svojim kreaturama ponudio niz opcija. Tako se „lakoća“ može definisati kao „obavljanje teških dužnosti na lak način“, što označava ljupkost; ali bi moglo da bude i „površno tretiranje onoga što je ozbiljno“, ili čak „ismejavanje ozbiljnih stvari“, što označava amoralnost. A „brzina“ bi mogla da se definiše kao „brzo obavljanje svega što treba“. Drugim rečima, efikasnost; međutim, ako bi naglasak trebalo staviti na drugi deo ovog iskaza, moglo bi da dođe do pojave izvesne svireposti. Tačnost bi mogla da teži ka „preciznosti „ ili tiraniji, „vidljivost“ bi mogla da bude „jasnoća delovanja „ ili „skretanje pažnje na sebe“, „raznovrsnost“ je mogla da znači i „otvorenost“ i „licemerstvo“, a „doslednost“, najvažnija od šest osobina, mogla je da znači ili „pouzdanost“ ili „opsesiju“. Tako je Sančo Pansa dosledan u „pouzdanom“ smislu ove reči, ali isto tako i nasuprot njemu, važi za nastranog, viteštvom zaluđenog Kihota. Treba isto tako zapaziti tragičnu doslednost Geometra koji večito žudi za onim što ne može da postigne ili Ahaba u potrazi za kitom. To je doslednost koja uništava one koji su dosledni: jer Ahabi stradaju dok nedosledni, Ismailji, opstaju. „Punoća živog stvora neizreciva je, opskurna“, govorio je Hronos svojim mehaničkim fikcijama. „U toj misteriji nalazi se sloboda, a to je ono što sam vam podario. U toj opskurnosti nalazi se svetlost.“
Zašto je kraljevima Lutke dozvolio takvu psihološku i moralnu slobodu? Možda zato što naučnik u njemu nije mogao da odoli da vidi na koji način ovi novi životni oblici razrešavaju borbu koja se vodi unutar svih osetljivih bića između svetlosti i mraka, srca i uma, duha i mašine.
U početku su kraljevi Lutke lepo sluzili Hronosu. Pravili su obuću kojom je plaćana renta, čuvali su stoku i obrađivali zemlju. Sve ih beše odenuo u dvorsku odoru, ali njihove duge brokatne haljine ubrzo su se isprljale i pocepale, tako da su sebi napravili novu odeću koja je više odgovarala poslu koji su obavljali. Kako su ledene kape nastavile da se otapaju i kako je rastao nivo vode, oni su se pripremali da brane svoje sve manje obitavalište od najavljenog napada rajkovaca. Sada su već znali da modifikuju sopstvene sisteme bez Hronosove pomoći, a tome su dodali i nove veštine. Jedna takva inovacija omogućila im je da koriste domaći alkohol kao gorivo za letenje. Noseći boce palmovog vina u slučaju da žele da polete, vazdušne snage kiborga bile su spremne da uzlete bez ikakve potrebe za avionima, hvatajući i uništavajući nadiruće rajkovske avione u paukove mreže, divovske metalne mreže bezopasnog izgleda koje su razapinjali na nebu. I pod vodom su postavljali slične mrežaste zamke (modifikovali su „pluća“ za korišćenje u podmornicama i bili su osposobljeni da vrše sabotaže i miniranja rajkovske flote). Takozvana Bitka antipoda bila je dobijena, tako da su zaćutala i nebesa i mora. Na drugoj strani Galilea-1 poplave su potopile Rajke. Ako je Akaš Hronos i osećao neko sažaljenje za svoje zemljake, nije ga zabeležio.
Međutim, posle pobede stvari su se promenile. Kraljevi Lutke vratili su se iz ratova s novim osećanjem pojedinačne vrednosti, pa čak i „prava“. Da bi ih doveo u red, Hronos je najavio hitnu opravku. Mnogi kiborzi su odbili da dođu u njegovu radionicu, opredeljujući se – u slučaju onih koji su oštećeni u ratu – za život sa defektima: s pokvarenim servo-uređajima i delimično pregorelim električnim instalacijama. Neke grupe kraljeva Lutke postale su zavereničke i nabusite. Hronos je sumnjao da se sastaju tajno i da kuju zaveru protiv njega, a takođe je čuo da se na tim sastancima oslovljavaju imenima koja su dali sami sebi, a ne brojevima. On je postao tiranin i kad je jedna od Tri društvene devojke bila drska prema njemu, on je za primer primenio svoj zastrašujući „udar“ protiv nje, što je u istom trenu uzrokovao brisanje svih programa: drugim rečima, kibernetsku smrt.
Tako je ova egzekucija bila kontraproduktivna. Neslaganje se širilo brže nego pre. Mnogi kiborzi su sišli pod zemlju, gradeći oko svojih skloništa sofisticirane antielektronske štitove koje čak ni Hronos nije mogao lako da probije, a uz to su se često premeštali, i kad bi profesor probio jedan sistem odbrane, revolucionari bi već iščezli iza drugoga. Ne možemo sa sigurnošću reći kad je Lutkar, koga je Akaš Hronos stvorio prema svom obličju i koga je nadahnuo mnogim svojim karakteristikama, naučio kako da provali u Iskonsku direktivu. Ali ubrzo posle toga nestao je profesor Akaš Hronos. Kako više nije bio bezbedan od sopstvenih kreacija, morao je da se skloni pod zemlju dok su revolucionari lutke trijumfalno izašli na svetlo dana i bili burno pozdravljeni od svih kiborga Baburije.
Takozvana poslednja reč Hronosa postoji samo u obliku elektronske poruke svom uzurpatoru, kiborškom Lutkaru. Reč je o rasplinutom, nesuvislom tekstu, koji je pun optužbi nezahvalnosti, pretnji i psovki. Postoji, međutim, dobar razlog za sumnju da je tekst falsifikat, verovatno rad samog Lutkara. Stvaranje „ludog Hronosa“, čija je zdrava pojava u ogledalu bio on, savršeno je odgovaralo namerama kiborga; a apetiti istorije za kobnim su takvi da je ova verzija bila široko prihvaćena. (Taj naročiti portret Hronosa poznat je, kao što smo već naznačili, po ludačkim očima naučnika.) U poslednje vreme otkriće fragmenata dnevnika profesora Hronosa bacilo je novo svetlo na stanje njegovog uma. Iz tih fragmenata pomalja se sasvim drugačiji Hronos, čija autentičnost izgleda neosporna; rukopis je svakako profesorov. „I bogovi su ubili Titane koji su ih stvorili“, piše Hronos. „Veštački život ovde jednostavno odslikava pravu stvarnost. Jer čovek se rađa u okovima, a svuda nastoji da se oslobodi. I ja sam nekad imao žice. Voleo sam svoje lutke, znajući da jednog dana mogu da odu od mene poput dece. Ali ne mogu da me ostave. Napravio sam ih s ljubavlju i moja ljubav se nalazi u svakoj od njih, u njihovim strujnim kolima i plastici. U njihovom drvetu.“ Ipak ovaj Hronos, oslobođen gorčine, izgleda previše dobar 4a bi bio istinit. Profesor, majstor razjednačavanja, verovatno je kovao zaveru osvete iza maske fatalizma.
Nakon Hronosovog nestanka, delegacija kraljeva Lutke koju su predvodili Lutkar i njegova draga, Boginja pobede, zauzela je naučnikovo mesto na sledećem Danu obuće, obaveštavajući Mogula da se profesorov ugovor ima smatrati ništavnim. Otuda „Lutkani“ i Baburijanci moraju živeti na ostrvima blizancima kao ravnopravni susedi. Pre nego što je napustila Mogula (umesto da se povuče natrag kao što je diktirao protokol – običaj koji nije smeo da ignoriše ni Hronos), Boginja pobede je uzviknula izazov koji još odjekuje u ove dve zajednice: „Neka najjači prežive
Nekoliko dana kasnije, jedna ulubljena amfibija pristala je neprimećeno u šumovitom delu severnog ostrva Baburije. Zamina Rajk uspela je da izbegne uništenje svoje civilizacije i uprkos silnim teškoćama probila se do ostrva utočišta čoveka koji ju je ostavio da umre. Da li je došla da obnovi njihovu ljubav ili da se osveti zato što je ostavljena? Da li je bila u ulozi ljubavnice ili ubice? Njena čudna sličnost Lutkarovoj ljubavi, Boginji pobede, značila je da joj se kraljevi Lutke priklanjaju bez pogovora, verujući da je ona njihova nova kraljica. A šta će se dogoditi kad se dve žene suoče jedna s drugom? Kako će reagovati Lutkar na ’pravu’ verziju žene koju voli? Kako će ona, stvarna žena, reagovati na tu mehaničku inkarnaciju svog bivšeg ljubavnika? Šta će novi neprijatelji kraljeva lutaka, antipodi, na čiju teritoriju sada toliko pikiraju, uraditi s njom? I šta se stvarno dogodilo s profesorom Hronosom? Ako je mrtav, kako je umro? Ako je iiv, kolika je njegova preostala moć? Da li je stvarno zbačen ili je njegov nestanak neka vrsta paklene šale? Toliko pitanja! A iza njih najveća zagonetka. Kraljevima Lutke Hronos beše ponudio da biraju između svog originalnog, mehaničkog bića i barem nekih nedoumica ljudske prirode. Šta bi odabrali: mudrost – ili bes? Mir – ili bes? Ljubav – ili bes? Bes genija, stvaranja, ili bes ubice ili tiranina, divlji vrištavi bes kojem ni ime me sme da se da?
Nastavak priče o dve boginje blizanke i o dupliranim profesorima, o Zamininoj potrazi za nestalim Akašom Hronosom, kao i o borbi za vlast između dve zajednice na Baburiji, biće objavljen na ovom sajtu u redovnom biltenu. Kliknite na linkove KL info ili na ikonice na kojima se nalaze odgovori 101 FAQ, uđite u program transakcija da biste pregledali asortiman robe koji nude KL i koji mogu da se isporuče ODMAH. Primaju se sve glavne kreditne kartice.

13



Početkom šezdesetih, u momačkim danima, Malik Solanka je prosto gutao romane naučne fantastike, koji su tada živeli svoje zlatno doba. U bežanju od ružne životne stvarnosti, pronalazio je u fantastici – u njenim parabolama i alegorijama, ali i u uzletima čiste nauke, u njenim spiralnim idejama – alternativni svet koji se nalazio u stalnoj meni i u kojem se instinktivno osećao kao kod kuće. Pretplatio se na legendarne časopise, Amazing i F&SF, kupovao je u neograničenim količinama serije naučne fantastike Viktora Golanca koje su objavljivane u žutim koricama, a knjige Reja Bredberija, Zena Hendersona, A. E. van Vogta, Kliforda D. Sajmaka, Isaka Asimova, Frederika Pola i K. M. Kornbluta, Stanislava Lema, Džejmsa Bliša, Filipa K. Dika i L. Spraga de Kampa znao je bezmalo naizust. Naučna fantastika zlatnog doba bila je po Solankinom mišljenju najbolje sredstvo za roman ideja i metafizike. U dvadesetoj godini njegovo najomiljenije delo bila je priča zvana „Devet milijardi božjih imena“, u kojoj jedan tibetanski manastir, sagrađen zato da broji imena Svemogućeg – verujući da je to jedini razlog za postojanje kosmosa – kupuje ogromni kompjuter da bi ubrzao proces. Uporni i iskusni industrijski stručnjaci odlaze u manastir da pomognu monasima da iznesu i pokrenu veliku mašinu. Cela ideja popisivanja imena izgledala im je prilično smešna, i bili su zabrinuti kako će monasi reagovati kad završe posao a kosmos nastavi da se kreće; zato su se, kad su završili svoj deo posla, iskrali i otišli. Kasnije, u kući od platana, izračunali su da je kompjuter završio posao. Pogledali su kroz prozor u noćno nebo, gde – Solanka nije nikad zaboravio taj redak – „jedna po jedna, veoma tiho, zvezde se gase“.
Takvom čitaocu – obožavaocu uzvišene naučne fantastike u bioskopu, oličene u Farenhajtu 451 i Solarisu – Džordž Lukas je bio neka vrsta antihrista a Spilberg iz Bliskih susreta detence koje se igra u pesarnici odraslih, dok su filmovi o terminatoru, a iznad svega veličanstveni Na ivici noža, bili svete lučonoše. Sada je došao njegov red. U tim nepouzdanim letnjim danima profesor Malik Solanka radio bi na svetu kraljeva Lutke – kako na lutkama tako i na pričama – kao opsednut. Priča o ludom naučniku Akašu Hronosu i njegovoj lepoj ljubavi, Zamini, ispunjavala je njegov um. U pozadini Njujork je bledeo; ili, bolje, sve što mu se događalo u gradu – svaki slučajan susret, svake novine koje bi otvorio, svaka misao, svako osećanje, svaki san – pothranjivalo je njegovu maštu kao da je bilo prerađeno za uklapanje u strukturu koju je već stvorio. Stvarni život beše počeo da se pokorava diktatima fikcije, obezbeđujući tačno sirovu građu koju je trebalo da preradi alhemijom svoje ponovo rođene umetnosti.
Ime Akaš je dobio od aakaash, što na hindu jeziku znači „nebo“. Nebo kao kod Asmana (na urdu jeziku), kao kod jadne Skije Šajler, kao kod velikih bogova neba: Uranos-Varuna, Brame, Jahve, Manitua. A Hronos beše grčko Vreme, gutač dece. Zamina je bila zemlja, nebeska suprotnost, koja grli nebesa na horizontu. Akaša je od samog početka jasno video, slikajući sav njegov životni luk. Zamina ga je, međutim, iznenadila. U ovoj priči o svetu koji nestaje pod vodom nije očekivao da zemaljska boginja – uprkos tome što je oblikovana po Nili Mahendri – preuzme glavnu ulogu. Ipak, ona je bila nepobitno prisutna, a time što se pojavila dragoceno je zgusnula sadržaj. Njeno prisustvo kao da je bilo unapred najavljeno, iako on to uopšte nije bio planirao. Nila/Zamina Rajk/Boginja pobede: tri verzije iste žene ispunjavale su njegove misli i shvatio je da je konačno pronašao naslednicu čuvene kreacije iz mladosti. „Pozdrav Nili“, rekao je sam sebi, „i konačno, zbogom Maloj Mozgovici.“
Što je takođe trebalo da znači, zbogom popodnevima s Milom Milo. Mila je odmah osetila promenu kod njega naslućujući je kad je videla da odlazi na sastanak s Nilom na stepeništu Muzeja. Znala je šta želim čak pre nego što sam se usudio da to sam sebi priznam, razmišljao je Solanka. Verovatno je bilo gotovo između nas tamo i tada. Čak da se i nije desilo čudo, čak da me Nila nije tako nepredvidljivo odabrala, Mila je videla dovoljno. Ona zaista poseduje lepotu i gordost i ne želi nigde da bude druga violina. Vratio se u Sedamdesetu ulicu posle beskrajno iznenađujuće noći provedene s Nilom u hotelskoj sobi nasuprot parka – noći čije je najveće iznenađenje bilo to da se uopšte desila – i zatekao je Milu kako uz stub razmetljivo grli Edija Forda; Edi, jedan od čuvara prirode, blistao je od zadovoljstva što je ponovo zadobio jedino telo do kojeg mu je bilo stalo. Pogled koji je Edi uputio Solanki preko Milinog ramena sve je govorio. Kao da mu govori, ej drugar, više ne uživaš privilegije da možeš da se prijaviš na ovu adresu; između tebe i ove dame sada se nalazi uže od crvene kadife i tvoja akreditacija je izbrisana, nemoj ni da pomisliš da bi mogao da kreneš u ovom smeru, ukoliko naravno ne želiš da ti ja očistim zube, koristeći tvoju kičmu kao četkicu.
Međutim, sledećeg popodneva ona se našla pred njegovim vratima. „Izvedi me nekud u nešto veliko i skupo. Treba da se obučem i da nenormalno jedem.“ Jelo je bilo Milina uobičajena reakcija na bedu, piće odgovor na gnev. Verovatno je bolje da je tužna nego luda, uskogrudo je razmišljao Solanka. Za njega svakako lakše. Da bi odagnao ovu sebičnu pomisao nazvao je jedno od novih razvikanih mesta, kubanski bar-restoran u Čelsiju zvani Ðo u čast donja Ðokonde, vremešne dive čija je zvezda još blistavo sjala i u čijem se razvučenom napuklom glasu sva stara Havana vraćala u zamamni zavodljivi život ispunjen laganim ritmom i prljavštinom. Solanka je tako lako dobio sto da je to prokomentarisao ženi koja je primala rezervacije. „Grad je sada sablasan“, složila se s njim. „Kao da je reč o Luzervilu. Vidimo se večeras u devet.“
„Ostavio si me i ja umirem“, pevala je Ðokonda preko razglasa kad su Solanka i Mila ušli u restoran, „ali posle tri dana ja ću da vaskrsnem. Nemoj da ideš na moj pogreb, drkadžijo, igraću tada s boljim muškarcem. Vaskrsenje, vaskrsenje, postaraću se da znaš kad će doći.“ Mila je prevodila Solanki. „Ovo je savršeno“, dodala je. „Slušaš li me, Malik? Jer kad bih mogla da naručim pesmu, to bi upravo bila ova. Kao što na radiju kažu, poruka se nalazi u rečima. ’Mislio si da možeš da me slomiš, istina je da sam sada u parčićima, ali nakon tri dana probudiće me, izdaleka ćeš videti kako uzimam svoj luk. Vaskrsenje, vaskrsenje, nastupa novi život.’“
U baru je brzo ispila „mohito“ i odmah poručila drugi. Solanka je video da će biti gušće nego što je predviđao. Kad je ispila drugu čašu prešla je za sto, poručila je sva najpikantnija jela na jelovniku i onda počela da ga riba. „Ti si srećković u životu“, počela je, „zato što si očito optimista. I treba da budeš, zato što s lakoćom odbacuješ stvari u životu. Svoju ženu, dete, mene, sve. Samo divlji optimista, samo jedan ludak, odbacuje ono što mu je najdragocenije, što je tako retko i što zadovoljava njegove najdublje potrebe, za šta znaš i za šta znam da ne možeš ni da izgovoriš ili pogledaš ukoliko žaluzine nisu spuštene i svetla pogašena, moraš da staviš jastuk u krilo da skriješ tu potrebu sve dok ne naiđe neko ko je dovoljno pametan da zna šta da uradi, neko čija se neizreciva potreba slučajno savršeno podudara s tvojom. I sada, sada kad smo stigli tamo, kad su sve odbrane pale i kad je gotovo s pretvaranjem, kad smo zaista u toj sobi za koju nikad nismo dozvoljavali sebi da može da postoji za nas, ta nevidljiva soba našeg velikog straha – baš u trenutku kad otkrivamo da nema potrebe da se u toj sobi plašimo, kad možemo da imamo sve što želimo i dokle želimo, i kad smo možda našli sreću i kad smo spremni da se probudimo i suočimo s činjenicom da smo živi ljudi, da nismo lutke svojih želja nego ova žena i ovaj muškarac, kad možemo da prestanemo da se igramo, kad možemo da otvorimo žaluzine, da upalimo svetla i da izađemo u grad ruku pod ruku... tada si ti pokupio neku kurvu u parku i, za ime Boga, rezervisao tu pišljivu sobu u hotelu. Optimista je čovek koji se odriče nemogućeg zadovoljstva zato što je siguran da će ga ponovo naći u neposrednoj blizini. Optimista misli da njegov đoka govori razumnije nego, oh, to nije ni važno. Htela sam da kažem nego ova devojka, što znači ja, glupača. Uzgred da kažem, ja sam pesimista. Moje je mišljenje da grom ne udara dva puta nego da obično ne udara jedanput. Tako je ono što se desilo između nas bilo ono pravo, a ti si, ti si, proklet bio, dođavola. Mogla sam da ostanem s tobom, da li si to uopšte shvatio? Svakako ne dugo, samo trideset ili četrdeset godina, verovatno više nego što ti imaš. Umesto toga, udaću se za Edija. Znaš šta kažu: milosrđe počinje kod kuće.“
Teško dišući zastala je i navalila na trpezu posluženu na stolu. Solanka je čekao; znao je da će nastaviti tiradu. Razmišljao je, ne možeš da se udaš za njega, ne smeš, ali takav savet nije više mogao da daje. „Ubeđuješ sebe da je ono što smo radili bilo pogrešno“, govorila je. „Znam ja tebe. Koristiš krivicu da bi se oslobodio. Dakle, sada računaš da možeš da odeš od mene i da sebi kažeš da je to moralno. Ali ono što smo radili nije bilo pogrešno“, i tu joj se oči ispuniše suzama. „Uopšte nije bilo pogrešno. Samo smo se međusobno tešili za strašno osećanje gubitka. Lutke su samo bile povod da do toga dođe. Šta, zaista misliš da sam se tucala s ocem, zamišljaš da sam vrtela dupetom u njegovom krilu, da sam zarivala nokte u njegove bradavice i da sam lizala njegovo jadno slatko grlo? To govoriš sebi samo zato da bi se izvukao ili da bi se uvukao? Da li si se napalio zato što si hteo da budeš duh moga oca? Profesore, ti si bolesnik. Ponovo ti kažem da je ono što smo radili bilo u redu. Bila je to igra. Ozbiljna igra, možda opasna, ali svejedno igra. Mislila sam da si to shvatio. Mislila sam da si ti možda ono nemoguće stvorenje, polno mudar muškarac koji može da mi ponudi sigurno mesto, mesto na kojem ću biti slobodna i na kojem ću tebe osloboditi, mesto na kojem bismo mogli da oslobodimo sav ugrađeni otrov i gnev i uvrede, da sve to izbacimo i pustimo da ode, ali se ispostavilo, profesore, da si ti samo još jedna budala. Uzgred, danas si bio na predavanju Hauarda Sterna
To beše zaokret ulevo koji nije očekivao, nagli zaokret u gustom saobraćaju emocija. Peri Pinkus, iznenada shvati sa dosta mučnine. „Dakle, šta je rekla?“ „Oh“, reče Mila, govoreći preko zalogaja jagnjetine u sosu, „rekla je mnogo toga.“ Mila je imala izuzetno pamćenje i često je mogla da od reči do reči ponovi cele razgovore. Njena Peri Pinkus, koju je sada predočavala sa toliko uvredljivog uživanja kao neki mladi Bernart, neki Stokard Čening, verovatno će biti, pomisli Solanka, krajnje pouzdana što se tiče tačnosti. „Ponekad ti takozvani veliki muški umovi predstavljaju školske primere patetično zaustavljenog razvoja“, rekla je Peri Hauardu i njegovoj brojnoj publici. „Uzmite slučaj onog Malika Solanke, nije neki um, odustao je od filozofije i posvetio se televiziji, rekla bih da je on, znate, jedan od takvih. Šta je bio njegov problem? Da vam kažem da je cela soba tog Solanke, a imajte na umu da govorimo o diplomcu sa Kraljevskog koledža u Kembridžu, Engleska, bila krcata lutkama, bukvalno lutkama. Daleko bilo, znao bi da me zameni za lutku i da me gura u stomak sve dok ne kažem mama. Bila sam, izvinite, ali ja nikad nisam volela lutke kad sam bila mala, a ja sam devojka? Šta? Ne, ne. Meni je lepo što sam lezbijka. Apsolutno. A to kod njega bilo je baš gadno. Samo da vam kažem da tom tipu za Božić još šaljem plišane igračke. Polarnog mecu s koka-kolom. Jasno vam je. Nikad ne potvrđuje prijem, ali znate šta, nikad ih ni ne vraća. Nijednu igračku mi nije vratio. Muškarci. Kad znate njihove tajne, prosto morate da se smejete.“
„Pitala sam se da li da ti kažem“, poverila mu se Mila, „ali onda pomislih, jebeš njega, više ne razgovaramo u rukavicama.“ Donja Ðo je još pevala, ali je vrištanje Furija začas potopilo njen glas. Gladne boginje bubnjale su im oko glava, napajajući se njihovim gnevom. U njemu su tutnjale reči Pinkusove, a izraz Milinog lica naglo se promenio. „Pst“, reče ona. „U redu, žao mi je, ali hoćeš li, molim te, prestati da gruvaš? Izbaciće nas odavde, a ja još ni desert nisam pojela.“ Bilo je jasno da je buka izašla u prostoriju. Svet je buljio u njih. Vlasnik restorana, slika i prilika Raula Hulije, išao je prema njima. U Malikovoj ruci puče čaša. Potekoše izmešani vino i krv. Trebalo je otići. Doneti su zavoji, odbijena medicinska pomoć, sređen račun. Napolju već beše počela kiša. Milin bes se stišao, budući nadmašen njegovim. „A u vezi s tom ženom na Hauardovom predavanju?“, nastavila je u taksiju. „Došla je u suštini kao vremešna nimfa koja se igra poljubaca i reči. Ti si ostareo čovek i trebalo bi da znaš kakav je život. Svuda klataraju ostaci nezavršenih poslova i povremeno te tresnu po licu. Neka se nosi. Ona ti nije ništa, jedva da je ikad i bila, a s količinom karme koju poseduje uopšte mi se ne sviđa. Dosta javnog vrištanja! Isuse. Ponekad deluješ zastrašujuće. Najčešće mislim da ne bi ni mrava zgazio a onda iznenada postaneš čudovište poput Godzile iz crne lagune koje izgleda kao da bi iščupalo grkljan tiranosaurusa. Moraš to da dovedeš pod kontrolu, Malik. Ma odakle da dolazi, moraš da ga se otarasiš.“
„Islam će pročistiti vašu dušu od prljavog gneva“, ubaci se taksista, „i otkriće vam sveti gnev koji pokreće planine.“ Zatim je dodao, prebacujući se na drugu temu pošto su jedna kola prošla tik pored njegovog taksija: „Ej, Amerikančino! Ti si bezbožni homoseksualac koji siluje babino jare.“ Solanka poče da se smeje onim strašnim sumornim smehom koji oslobađa: teškim, bolnim i isprekidanim. „Još jednom zdravo, Voljeni Ali“, izbrblja. „Lepo je što te ponovo vidim u takvoj formi.“
Nedelju dana kasnije, pomalo iznenađujuće, Mila ga je pozvala „da porazgovaraju o nečem drugom“. Bila je ljubazna, poslovna, uzbuđena. Brzo se oporavila od udarca, čudio se Solanka prihvatajući poziv. Beše to njegova prva poseta Milinom stančiću na četvrtom spratu, koji je nastojao da bude sveamerički stan ali bez ikakvog uspeha: posteri Lejtrela Sprivla i Serene Vilijams nespretno su visili na policama koje su sezale do plafona i stenjale pod teretom knjiga iz srpske i istočnoevropske književnosti u originalu, te u prevodima na francuski i engleski – Kiš, Andrić, Pavić, neki antikonvencionalni klokotristi, a iz klasičnog perioda Obradović i Vuk Karadžić; isto tako Klima, Kadare, Nađaš, Konrad, Herbert. Nije bilo slike njenog oca; Solanka je zapazio ovo značajno izostavljanje. Uramljena jednobojna fotografija mlade žene u cvetnoj haljini s opasačem široko se osmehivala Solanki. Milina majka koja je izgledala kao da joj je mlađa sestra. „Pogledaj kako je srećna“, reče Mila. „Bilo je to poslednjeg leta pre nego što je saznala da je bolesna. Ja sam sada u istoj dobi u kojoj je ona bila kad je preminula, tako da imam jednu mom manje. Prešla sam tu prepreku. Godinama sam mislila da neću uspeti.“ Želela je da pripada tom gradu, toj zemlji u to vreme, ali stari evropski demoni vrištali su u njenim ušima. Međutim, u jednom aspektu Mila je svakako bila pripadnik svoje američke generacije. Kompjuterska radna stanica predstavljala je žarišnu tačku sobe: Mac Power-Book itd. Čak je i krevet izgledao kao zadocnelo razmišljanje. Sigurno je da neće nikad spoznati njegove užitke. Shvatio je da ga je dovukla tu da sve ostave iza sebe. Beše to još jedan primer njenog sistema izvrnutih znakova. Njen mrtvi otac bio je najvažnija osoba u njenom životu i zato nije bilo njegove slike. Solanka će sada biti samo profesor iz komšiluka; dakle, pozovi ga na kafu.
Ona je očito pripremila govor, jedva čekajući da ga izdeklamuje. Kad je poslužen kafom, očito planirana maslinova grančica je ponuđena. „Budući da sam superiorno ljudsko biće“, počela je Mila uz tragove starog humora, „budući da mogu da se vinem iznad lične tragedije i da funkcionišem na višem nivou, a i stoga što smatram da si velik u onome što radiš, razgovarala sam s momcima o tvom novom projektu. O hladnokrvnim likovima iz naučne fantastike s kojima si izašao: o ludom kibernetičaru, o planeti koja tone, o kiborzima protiv vegetarijanaca s druge strane sveta, o borbi na život i smrt između patvorenog i stvarnog. Hteli bismo da dođemo i da porazgovaramo s tobom o stvaranju sajta. Imamo celu prezentaciju, tako da možeš da dobiješ ideju o onome što je moguće. Da ti kažem samo jedno, razvili su način komprimiranja video građe koja te približava kvalitetu DVD linije, a u toku jedne generacije barem će biti ravan svim ostalima. Sada se nalazi ispred svih. Uopšte ne shvataš brzinu kojom se danas stvari odvijaju, svaka godina je kameno doba u odnosu na onu koja sledi. Samo stvaralački potencijal za ono što može da se sada uradi s jednom idejom. Najbolji sajtovi su neiscrpni, ljudi se neprestano vraćaju na njih, kao da im darujete svet kojem da pripadnu. Naravno, moraš da razviješ i mehanizme prodaje i isporuke, treba da je lako pristupačno ono što nudiš, a i to smo lepo rešili. Caka je u tome da tebi bude lako. Priču i likove već imaš. Koji nam se dopadaju. A da bi ceo koncept držao pod kontrolom, moraćeš da spojiš knjigu snimanja, parametre razvoja likova, zapovesti priče, zakone svog zamišljenog kosmosa. Unutar tog okvira ima toliko sjajnih klinaca koji bi zaista voleli da svakojake, ne može čovek čak ni da kaže, oni svakodnevno izmišljaju čitave nove medije. Naravno, ako projekat uspe, stari mediji će pojuriti da ga proprate, knjige, ploče, TV, filmovi, mjuzikli, ko zna.
Volim te klince. Toliko su gladni, znaju da prihvate ideju i da njome ulete u nešto kao petu dimenziju, a ti samo treba da ih pustiš, da im dozvoliš da se razmahnu, ti si apsolutni gospodar, ništa se ne događa ukoliko ti ne želiš; samo sediš i govoriš da, ne, da, da, ne – stop, stop.“ Gestikulirala je smirujuće obema rukama. „Saslušaj me. Hoćeš li, pobogu, da me saslušaš, barem toliko mi duguješ, Malik. Znam koliko si bio – koliko jesi – nesrećan zbog cele sage o Maloj Mozgovici. Ovo sam ja, sećaš se? Malik, ja to znam. To ti upravo govorim sada i ovde. Ovaj put nećeš izgubiti kontrolu. Ovaj put imaš bolje sredstvo nego što je uopšte postojalo kad si se pojavio s Malom Mozgovicom, i ti ga u potpunosti kontrolišeš. Ovo ti je šansa da ispraviš ono što nije valjalo pre, a ako upali, nemojmo ovde da se snebivamo, finansijska strana je veoma, veoma jaka. Svi smatramo da ovo može da bude veliki projekat ako se dobro odradi. Usput da ti kažem, što se tiče Male Mozgovice, ne slažem se s tvojom pozicijom ni jedan odsto, jer kao što znaš smatram da je ona velika, ali se stvari menjaju, celo poimanje vlasništva u pogledu ideja sada je sasvim drugačije, mnogo je zadružnije. Moraš da budeš malo fleksibilniji, samo malo, važi? S vremena na vreme pusti druge ljude u svoj magični krug. Ti si još uvek čarobnjak, ali dozvoli da se svi drugi ponekad igraju štapićima. A Mala Mozgovica? Pusti je neka leti, Malik, pusti je da bude ono što jeste. Ona je već odrasla. Pusti je da ide. Još uvek možeš da je voliš. Ona je još tvoje dete.“
Bila je na nogama, prsti su joj prosto leteli po lap topu, tražeći pomoć od njega. Graške znoja pojavile su se na njenoj usni. Pada sedmi veo, pomisli Solanka. Kao što je Mila bila u sportskoj odeći, tako se sada sasvim razgolitila pred njim. Furija. Beše to njena suština koju nikad nije pokazala dokraja, Mila kao Furija, gutač sveta, suština kao čista energija transformacije. U ovoj inkarnaciji delovala je u isto vreme zastrašujuće i čudesno. Nikad nije mogao da odoli ženi kad bi se ovako ulivala u njega, puštajući da ga njeno rečno obilje preplavi. To je tražio od žena: da ga nadjačaju, nadigraju. Tu gangovsku, misisipijevsku neumitnost, čije je nestajanje, s tugom je priznavao, bilo uzrok havarije u njegovom braku. Potapanje ne traje večno. Bez obzira na to koliko je prvi kontakt zadivljujući, na kraju nas voljena nedovoljno zadivljuje. Ona nas samo zanima, a kako idemo dalje prestaje da nas interesuje. Ali odreći se potrebe za izuzetnim, za ogromnim, za onim što ga je navodilo na to da se oseća kao skijaš koji jaše na kresti lavine! Reći zbogom toj potrebi takođe bi značilo prihvatiti da se, u pogledu žudnje, slaže da je mrtav. A kad živi pristanu na to da su mrtvi, onda nastupa mračni bes. Mračni bes života, koji odbija da umre pre suđenog vremena.
Posegnuo je za Milom. Ona mu skloni ruku. Već se beše oporavila od njega i sada je vaskrsla kao kraljica. „Evo šta možemo biti jedno drugom, Malik. Uzmi ili ostavi. Ako kažeš ne, nikad više s tobom neću razgovarati. Ali ako pristaneš, radićemo za tebe svim silama i ničim neću da te uvredim. Ovaj novi svet je moj život, Malik, on je čedo moga doba, raste zajedno sa mnom, uči zajedno sa mnom, postaje kako ja postajem. U njemu osećam svu punoću života. Tu, u ovoj struji. Rekla sam ti: treba da učiš kako da igraš. Ozbiljna igra moja je stvar. To je suština onoga što se događa i ja znam kako da radim, a ako mi daš građu koja mi je potrebna, onda će to, dušo moja, biti nešto mnogo bolje od onoga što me čekalo pod jastukom u tvom krilu. Da me ne shvatiš pogrešno, jednako lepo kao što ono beše. Lepo kao što ono nesumnjivo beše. U redu, ja sam gotova. Ništa ne odgovaraj. Idi kući. Razmisli. Da napravimo potpunu prezentaciju. Reč je o velikoj odluci. Polako. Donesi je kad budeš za nju spreman. Ali nemoj da odugovlačiš.“
Ekran kompjutera odjednom ožive. Slike jurnuše prema njemu poput trgovaca na bazaru. To je tehnologija koja se gura, koja torbari robu, pomisli Solanka; ili kao da se umesto njega vrti u zamračenom noćnom klubu. Lap top kao plesač. Pomoćno ozvučenje prosu na njega visoke tonove buke poput zlatne kiše. „Nemam šta da razmišljam“, reče joj. „Uradimo to. Svakako.“

14



Leonora je nazvala, a Solankina emocionalna brana porasla je za još jedan stepen. „Ti umeš da izazoveš ljubav, Malik“, rekla mu je žena. „Samo ne znaš šta da radiš s njom kad je već tu.“ Nije bilo gneva u tom milozvučnom glasu. „Razmišljala sam kako je bilo lepo što si me voleo. Toliko mi nedostaješ, pa mi je drago da sam te našla kod kuće. Kud god da krenem vidim nas dvoje, nije li to glupo, vidim kako se lepo zabavljamo. Tvoj sin je nešto posebno. Svi koji su ga upoznali slažu se s tim. Morgen smatra da je on najbolje dete koje je do sada upoznao, a ti znaš koliko on voli klince. Neobično voli Asmana. Svi ga vole. I znaš šta, on uvek pita, ’Šta bi tata rekao? Šta bi mislio tata?’ Mnogo razmišlja o tebi. Kao i ja. Dakle, htela sam samo da kažem da te oboje mnogo volimo.“
Asman je preuzeo slušalicu. „Hocu da pricam s tatom. Zdlavo, tata. Nos mi je zapusen. To je zasto sam plakao. To je zasto Oliva nije ovde.“ To je zasto bilo je zato što. Zato što Oliva nije ovde. Oliva je bila majčina pomoćnica koju je Asman obožavao. „Naslikao sam sliku za tebe, tata. Za mamu i tebe. Pokazacu ti je. Ima zute i bele boje. Naslikao sam sliku za dedu. To je zasto je deda bio dugobolestan. Baka je jos ziva. I zdlava. A mozda ce sutla da umle. Ja cu biti ucenik, tata. To je zasto idem uskolo u doblu skolu. Ne idem sutla! Ne. Dlugi dan. To je obdaniste. Nije veliko. To je zasto molam da budem veci za veliku skolu. Ne idem tamo danas! Hmm. Imas li poklon, tata? Mozda je u njemu veliki slon. Mozda! Velovatno je veliki slon. Pa, cao!“
U zoru se probudio zahvaljujući škripanju patosa iznad sebe. Neko je očito bio ranoranilac. Sva Solankina čula bila su krajnje napeta. Sluh mu je bio toliko oštar da je mogao da čuje kako iznad njega radi faks, kako se kod komšinice voda iz kante izliva u saksije na prozoru i u stanu. Jedna muva slete na njegovo golo stopalo i on skoči iz kreveta kao da ga je napao duh i ostade nasred sobe, onako nag, izluđen, prestravljen. Više nije mogao ni da pomisli na san. Ulica je već žamorila. Ušao je u kupatilo i dugo se tuširao. Mila je bila u pravu. Mora da dovede stvar pod kontrolu. Mora do lekara da mu prepiše pravi lek. Kako je to Rajnhart nazvao u šali? Srčani udar u zasedi. Dakle, prebriši srce. On je postao udar u zasedi. To neraspoloženje moglo je nekad da bude smešno, ali sada više nije bilo šala. Ako još ništa nije uradio, može to da uradi svaki čas; ako ga bes već nije odveo u predele iz kojih nema povratka, onda hoće, znao je da hoće. Već se plašio sebe, a uskoro će plašiti sve oko sebe. Neće biti potrebe da nestane iz sveta; svet će pobeći od njega. Postaće čovek od koga će se svet sklanjati. Šta ako ga Nila naljuti? Šta ako u trenutku strasti dodirne njegovo teme?
Tu na početku trećeg milenijuma lako je bilo doći do leka kojim može da se sputa izliv besa. Da je nekad na javnom mestu riknuo poput čudovišta, verovatno bi bio spaljen kao đavo ili bi s kamenjem o vratu bio bačen u vodu da vide da li će plutati Ist Riverom kao veštica. Nekad bi u najmanju ruku bio privezan za stub srama i bio gađan trulim voćem. Sada je bilo dovoljno popuniti ček i otići. I svaki dobar Amerikanac je znao nazive pola tuceta efikasnih medikamenata. To je nacija za koju je svakodnevno navođenje farmaceutskih proizvoda – prozak, halcion, serokil, numskul, lobotomin – bilo kao budistička molitva, ili kao potvrda nekakvog škrtog patriotizma: Zaklinjem se na vernost američkom leku. Dakle, ono što se njemu dešavalo bilo je lako sprečiti. Zato bi većina sveta rekla da je njegova dužnost bila da to spreči, čime bi prestao da se plaši samog sebe, čime bi prestao da bude opasan po druge i počeo da se vraća svome životu. Svom Asmanu, Zlatnom detetu. Asmanu nebu, kome je bila potrebna očeva ljubav.
Da, ali taj lek je bio magla. Magla koju ste gutali i koja se obavijala oko vašeg uma. Taj lek je bio polica na kojoj ste morali da sedite dok se svet vrti oko vas. Bila je to providna zavesa kao u Psihu. Stvari su bile mračne; ne, ne, to nije tačno. Ti si postao mračan. Solankin prezir prema ovom dobu lekara ponovo je isplivao na površinu. Hoćete da budete viši? Treba samo da odete onom visokom lekaru i da mu dozvolite da u vaše duge kosti ugradi metalne šipke. Za tanje postoji tanki doktor, lepi postoji za lepe i tako dalje. Da li je to sve? Da li je to ono pravo? Da li smo sada samo kola koja mogu sama sebe da povezu do mehaničara i da se udese po sopstvenoj želji? Sa navlakama od leopardovog krzna i s tihim radom motora? Sve u njemu borilo se protiv tog mehaničkog. Nije li svet njegove mašte stvoren baš zato da se tome suprotstavi? Šta bi doktor za glavu mogao da mu kaže što on o sebi već ne zna? Doktori ne znaju ništa. Oni jedino žele da vas obrađuju, da vas krote ili da vas dresiraju kao sokola. Doktori žele da vas bace na kolena i da vas polome, a kad jednom počnete da koristite hemijske štake koje su vam dali, nikad više nećete prohodati na sopstvenim nogama.
Svud oko njega američko biče je ponovo počinjalo da zamišlja sebe u mehaničkom smislu, ali se svuda otimalo kontroli. Ovo biće je neprestano pričalo o sebi, jedva dotičući bilo kakvu drugu temu. Cela industrija kontrolora-mađioničara čija je uloga bila da uvećaju i „dopune“ rad već lekara-mađioničara – došla je do nivoa da se bavi problemima izvođenja. Osnovni način rada ove industrije bilo je redefinisanje. Nesreća je redefinisana kao fizička neprilagođenost, očaj kao pitanje kičmenog stuba. Sreća je bila bolja ishrana, razumniji raspored nameštaja, tehnika dubljeg disanja. Sreća je bila sebičnost. Dezorijentisanom biću rečeno je da je samo sebi upravljački mehanizam, biću bez korena rečeno je da se ukoreni u samom sebi dok je i dalje plaćalo usluge novih vodiča, kartografa izmenjenih država Amerike. Naravno, stare industrije kontrole bile su još na raspolaganju, još su one stvarale sopstvene, prostije slučajeve. Kandidat Demokratske stranke za potpredsednika optuživao je filmove za nacionalnu slabost i, nasuprot njima, hvalio je Boga. Bog mora da se približi centru života zemlje. (Da se približi?, pomisli Solanka. Ako bi Svevišnji došao bliže predsedništvu, živeo bi na kraju Pensilvanijske avenije i sam bi obavljao taj prokleti posao.) Džordž Vašington je bio ekshumiran da bi postao Hristov vojnik. Nema morala bez religije, grmeo je Džordž, stojeći zeman i bled u svom grobu, držeći svoje sekirče. A u Vašingtonovoj zemlji, navodno nedovoljno odano građanstvo govorilo je, kad bi bilo pitano, da će više od devedeset odsto njih glasati da neki Jevrejin ili homoseksualac postane predsednik, ali samo četrdeset devet odsto glasaće za ateistu. Hvala Gospodu!
Uprkos svim pričama, svim dijagnozama, svoj novoj svesti, najmoćnije komunikacije ovog novog, mnogo artikulisanog nacionalnog bića bile su neartikulisane. Zato što je pravi problem bilo oštećenje ne mašine nego žudnog srca, a jezik srca je nestajao. Preveliko oštećenje srca bilo je pravo pitanje, ne tonus mišića, ne ishrana, ni feng-šui ni karma, ni bezbožništvo ni Bog. To je bio virus od kojeg su ljudi ludeli: ne višak artikala nego propalih i osujećenih nada. Tu u burnoj Americi, životnoj manifestaciji Kitsovog bajnog kraljevstva od zlata, tu u zlatnom krčagu na kraju duge, ljudska očekivanja bila su na najvišem nivou u istoriji sveta i zato su bila ljudska razočarenja. Kad su piromani podmetnuli vatre koje su zapalile Zapad, kad je čovek uzeo pušku i počeo da ubija strance, kad je dete uzelo pištolj i počelo da ubija prijatelje, kad su komadi betona smrskali lobanje bogatih devojaka, to razočarenje, za koje je reč „razočarenje“ odveć slaba, bilo je mašina koja je razvezala jezik ubica. Jedina tema beše: uništenje snova u zemlji gde je pravo na san bilo ugaoni kamen nacionalne ideologije, pretvaranje u prah lične mogućnosti u vremenu kad se budućnost otvarala otkrivajući nezamislive vidike, blistava blaga o kojima nijedan muškarac i nijedna žena nisu nikad ni sanjali. U mučnom plamenu i bolnim mecima Malik Solanka je čuo ključno, zanemarivano, neodgovoreno i možda neodgovorivo pitanje – isto ono pitanje koje cepa život: da li je to sve? Šta, to je to? To je to. Ljudi su se budili kao Krištof Voterford-Vajda i shvatali da njihov život ne pripada njima. Njihova tela nisu pripadala njima, kao što ničije telo nije pripadalo nikome. Više nisu videli nikakav razlog da ne pucaju.
Najpre izlude one koje bi Bog uništio. Furije su lebdele iznad Malika Solanke, iznad Njujorka i Amerike, i vrištale. Dole na ulicama, saobraćaj, ljudski i neljudski, uzvraćao je vriskom svoj razjareni pristanak.
Istuširan, pomalo smiren, Solanka se setio da još nije nazvao Džeka. Palo mu je na pamet da ni ne želi. Džek koga mu je otkrila Nila razočarao ga je i obeshrabrio, što samo po sebi nije trebalo da bude važno. Naravno da je Džek morao da se razočara njime mnogo puta, da mu se čak ogadi „solanačko“ raspoloženje. Trebalo bi da prijatelji pređu preko takvih prepreka; ipak, Solanka nije podizao slušalicu. Dakle, i on je rđav prijatelj; to treba da se doda sve dužoj listi optužbi. Sada je Nila stajala između njih. Bez obzira na to što je ona prekinula vezu s Džekom pre nego što je išta počelo između nje. i Solanke. Bilo je bitno kako će to Džek da prihvati, a on će to videti kao izdaju. A ako bih hteo da budem pošten prema sebi, Solanka priznade u sebi, i ja to vidim kao izdaju.
Štaviše, Nila je sada stajala kao prepreka između njega i Leonore. Napustio je kuću zbog jednog očitog i jednog prikrivenog razloga: zbog zastrašujuće činjenice noža u mraku i zbog erozije onoga što ga je nekad preplavilo osećanjima, a koja se odvijala ispod površine braka. Od besne i nanovo užežene žudnje bilo je teško odustati zbog tišeg i nežnijeg starog plamena. „Mora da postoji neka druga“, rekla je tada Leonora; a sada, sada je zaista postojala. Nila Mahendra, poslednja velika emocionalna kocka njegovog života. Iza nje, ukoliko je izgubi, što će se verovatno dogoditi, video je samo pustinju, njene spore bele dine koje klize ka peščanom grobu. Opasnosti ovog poduhvata, naglašene razlikama u životnom dobu i poreklu, poremećajima u njemu i njenoj mušičavosti, bile su ogromne. Kako da žena za kojom svi muškarci žude odluči da joj je jedan dosta? Pri kraju prve zajedničke noći rekla je: „Nisam ovo tražila. Nisam sigurna da sam za ovo spremna.“ Htela je da kaže da je počelo tako intenzivno i tako naglo da ju je plašilo. „Rizik bi mogao da bude prevelik.“ Na to je on kiselo iskrivio usta. „Pitam se ko se od nas dvoje“, rekao je, „izlaže većem emocionalnom riziku.“ „Pa, naravno, ti“, uzvratila je.
Vislava se vratila na posao. Ljubazni Sajmon Džej prethodno je nazvao Solanku sa svoje farme da bi mu saopštio da su on i njegova žena nekako smirili gnevnu čistačicu, ali da bi pokajnički Solankin poziv svakako bio od koristi. Onako fin kako ga je Bog dao, g. Džej nije propustio da istakne da po ugovoru o najmu stan mora pristojno da se održava. Solanka je stisnuo zube i nazvao Vislavu. „Dobro, dobro, dolazim“, složila se ona. „Imaš sreće da sam široke duše.“ Sada je radila još gore nego pre, ali Solanka je ćutao. U stanu je vlast bila sasvim poremećena. Vislava je ulazila kao kraljica – kao Boginja pobede koja je presekla žice – i nakon nekoliko časova muvanja po dupleksu poput monarha u usponu, vitlajući krpom za brisanje prašine kao kraljevskom maramom, odlazila je s prezrivim izrazom na svom suvonjavom licu. Oni koji su pre služili sada su postali gospodari, razmišljao je Solanka. Kako na Galileu-1 tako i u Njujorku.
Sve više ga je zaokupljao svet iz mašte. Crtao je ludački, vajao u glini, rezbario u drvetu; a iznad svega, i naročito besno, pisao je. Grupa Mile Milo počela je da se odnosi prema njemu sa pomalo iznenađujućim strahopoštovanjem: ko bi uopšte mogao da pomisli, kao da je govorio njihov odnos, da jedan stari donja može da dođe na takve ideje? Čak se i spori i odbojni Edi priključio takvom stavu. Solanka, koga je prezirala sopstvena čistačica, beše umiren poštovanjem tih mladića i čvrsto je odlučio da se pokaže dostojnim. Nila mu je oduzimala noći, ali je danju mnogo radio. Ispostavilo se da je dovoljno tri-četiri sata spavanja. Kao da je krv brže strujala njegovim žilama. Čudeći se nezasluženoj sreći, razmišljao je da je reč o preporodu. Život mu je neočekivano podario jaku ruku i to će do kraja iskoristiti. Bilo je vreme za dug, koncentrisan, možda isceljujući rad na onome što je Mila nazvala ozbiljnom igrom.
Pozadina priče o događajima na Galileu-1 počela je da živi sopstvenim bogatim životom. Nikad pre Solanki nije bilo potrebno – niti je želeo – da ulazi u takve detalje. Fikcija ga je uzela pod svoje, tako da su same figurice postale sekundarne: ne cilj po sebi, nego sredstvo. On koji je bio tako sumnjičav u vezi s dolaskom vrlog novog elektronskog sveta, bio je na prečac osvojen mogućnostima koje nudi nova tehnologija, njenom formalnom opredeljenošću za bočne skokove i relativnom nezainteresovanošću za linearnu progresiju, sklonošću koja je u korisnicima već pobudila veće interesovanje za varijaciju nego za hronologiju. Ovo oslobođenje od časovnika, od tiranije onoga što sledi, oduševilo ga je, omogućujući mu da paralelno razvija ideje, da ne brine o sledu ili uzročnosti. Veze su sada bile elektronske, ne narativne. Sve je postojalo istovremeno. To je, shvatao je Solanka, pravo ogledalo božanskog doživljaja vremena. Do pojave elektronskih linkova samo je Bog mogao da istovremeno vidi prošlost, sadašnjost i budućnost; ljudska bića bila su sužnjevi kalendara. Sada je, međutim, takvo sveprisustvo bilo dostupno svima, i to samo pritiskom na dugme miša.
Na vebsajtu su posetioci mogli da po svojoj volji šetaju između različitih priča i tema: Zamina Rajk u potrazi za Akašom Hronosom, Zamina protiv Boginje pobede, Priča o dvojici lutkara, Mogul Baurijanac, Pobuna živih lutaka I: Pad Hronosa, Pobuna živih lutaka II (Sada je to rat), Humanizacija mašina protiv mehanizacije ljudi, Bitka dvojnika, Mogul zarobljava Hronosa (ili je u pitanju lutkar?), te veliko finale, Pobuna živih lutaka III: Pad Mogulovog carstva. Svaka od ovih priča vodila bi ka sledećim stranicama, sve više uranjajući u multidimenzionalni svet kraljeva Lutke, nudeći nove igrice, video segmente za gledanje, pričaonice u koje može da se uđe i, naravno, stvari za kupovinu.
Profesor Solanka je umeo da satima bude opsednut štihom od šest dilema kraljeva Lutke; u isto vreme bio je opčinjen i gnevan pojavom Mogula Baburijanca, za koga se ispostavilo da je vrstan pesnik i astronom, strastveni baštovan, ali i vojnik s koriolanskom strašću za krvlju, kao i najokrutniji princ; bio je isto tako zanet mogućnostima igre senki (intelektualnim, simboličkim, ratnim, mističnim, pa čak i seksualnim) dva niza dvojnika, sučeljavanjima „stvarnog“ i „stvarnog“, „stvarnog“ i „dvojnog“, „dvojnog“ i „dvojnog“, što je veličanstveno pokazivalo rušenje granica između kategorija. Otkrio je da se nalazi u svetu koji voli mnogo više od sveta napolju, tako da je došao do spoznaje šta je mislila Mila Milo kad je rekla da tek tu oseća punoću života. Tu, unutar zatvorenog sveta elektronike, Malik Solanka je izranjao iz poluživota u izgnanstvu na Menhetnu, putovao je svakodnevno na Galileo-1 i počinjao da živi iznova.
Od tada su cenzurisane primedbe Male Mozgovice upućene Galileo Galileju, pitanja o mudrosti i vlasti, predaji i prkosu, ciljevima i sredstvima, neprestano mučila Solanku. „Galileovi trenuci“, te dramatične prilike kad je život tražio od živih da li bi se riskantno držali istine ili bi je razborito opovrgavali, sve više su mu izgledale bliske suštini čovekovog postojanja. Čoveče, ja ne bih prihvatio njihove lazi klanjajući im se. Započeo bih revoluciju. Kad je posednik istine slab a branilac laži jak, da li je bolje pognuti glavu pred većom silom? Ili čovek koji čvrsto brani istinu možda može da u sebi otkrije dublju snagu i da despota položi na pleća? Kad vojnici istine pokrenu hiljadu lađa i spale krnje kule laži, da li oni postaju oslobodioci ili upotrebom oružja svojih neprijatelja i sami postaju prezreni varvari (ili čak Baburijanci) čije su kuće zapalili? Gde su granice tolerancije? Koliko daleko možemo da idemo u potrazi za pravom pre nego što prekoračimo crtu, pre nego što dođemo do svoje suprotnosti i postanemo grešni?
Negde pri kraju priče o Galileu-1 Solanka je došao do takvog odlučujućeg trenutka. Akaša Hronosa, begunca od sopstvenih kreacija, pod stare dane zarobili su Mogulovi vojnici i u okovima ga doveli na Baburijski dvor. Kraljevi Lutke i Baburijanci već odavno behu u ratu, nalazeći se u pat poziciji kao u Trojanci i Grci, tako da je stari Hronos, kao tvorac kiborga, bio optužen za sva njihova zlodela. Njegovo objašnjenje kako su kreature koje je stvorio postale samostalne Mogul je odbacio frkćući u neverici. Na stranicama koje je Solanka ispisao usledila je duga rasprava između ove dvojice o prirodi samog života – života kakav je stvoren biološkim činom i života koji nastaje maštom i veštinom onih koji žive. Da li je život „prirodan“, ili da li se za „neprirodno“ može reći da je živo? Da li je svet mašte neminovno inferioran u odnosu na organski svet? Hronos je još uvek bio stvaralački genije uprkos propasti i dugom bednom skrivanju, tako da je ponosno branio svoje kiborge: po svim mogućim definicijama čulnog postojanja, oni su izrasli u punokrvne životne oblike. Koristili su alat kao homo faber, razmišljali su i vodili debate o moralu kao homo sapiens. Mogli su da se staraju o bolestima i da obnavljaju vrstu, a odbacujući njega, svog tvorca, stekli su slobodu. Mogul je smesta odbacio ova argumenta. Dokazivao je da rđav perač sudova ne može da postane vozač autobusa. Po istoj logici jedna ružna lutka još uvek je lutka, robot otpadnik još uvek je robot. To nije pravi smer za njihovu raspravu. Na Hronosu je da predoči svoje teorije i da onda vlasti Baburije upozna s tehničkim podacima koji su neophodni da bi se mašine kraljeva Lutke dovele pod kontrolu. Ukoliko odbije, dodao je Mogul menjajući ton razgovora, biće, naravno, mučen i ako bude potrebno, čerečen po delovima.
„Hronosovo izlaganje“, njegovu izjavu da mašine nemaju duše dok je čovek besmrtan, duboko pobožni Baburijanci pozdravili su kao veliku pobedu. Snabdevena informacijama koje je dao oronuli naučnik, antipodna vojska je napravila novo oružje koje je paralisalo nervni sistem kiborga i onesposobilo ih za dejstvo. (Termin „ubilo“ bio je zabranjen; ono što nije bilo živo nije moglo da bude mrtvo.) Snage kraljeva Lutke razbežale su se u neredu, tako da je izgledalo da je pobeda Baburijanaca obezbeđena. I sam Lutkar je bio među poginulima. Suviše sebičan – suviše „dosledan“ – da bi stvorio sopstvene kopije, Lutkar je ipak bio jedan od njih; na taj način je njegovim krajem nestao i njegov lik. Jedina osoba koja je mogla da ga ponovo stvori bio je Akaš Hronos, čija je sudbina bila neizvesna. Možda ga je Mogul ubio bez obzira na njegovu jadnu predaju; ili je oslepljen kao Tiresija i tako još više ponižen pušten da luta svetom i da prosi, „pričajući istinu u koju niko ne bi poverovao“, dok bi sa svih strana slušao priče o propasti svojih velikih poduhvata, o svođenju hronosovskih kraljeva Lutke, čulnih kiborga iz carstva Rajka, prvih mašina koje su prešle granicu između mehaničkih sklopova i živih bića, na ništavnu gomilu smeća. I dok sada niko ne bi poverovao u istinu koju je sam porekao, on lično nije imao izbora nego da prihvati realnost nesreće koju je uzrokovao njegov kukavičluk, nedostatak moralne snage u njemu.
Međutim, u minut do dvanaest, ratna sreća se preokrenula. Kraljevi Lutke su se pregrupisali pod novim, dvojnim vođstvom. Zamina Rajk i njena kiborška dvojnica, Boginja pobede, udružile su snage, poput blizanaca Ranis od Jansija koji su ustali protiv imperijalističkog ugnjetavanja, ili poput Male Mozgovice u novoj dvojnoj ili trojnoj inkarnaciji, koja je povela obećanu revoluciju. Upotrebile su blistavi naučni potencijal za proizvodnju elektronskih štitova protiv novog baburijanskog naoružanja. Zatim je vojska kraljeva Lutke, predvođena Zaminom i Boginjom pobede, pokrenula veliku ofanzivu i opkolila Mogulovu tvrđavu. Tako je počela opsada Baburije koja će trajati celu jednu generaciju ili duže...
U svetu mašte, u stvaralačkom kosmosu koji je počeo običnim izrađivanjem lutaka, a onda se pretvorio u ovu mnogoruku multimedijalnu zver, nije bilo potrebno odgovarati na pitanja; bilo je mnogo bolje pronaći zanimljiv način njihovog preoblikovanja. Isto tako bilo je nepotrebno završiti priču – zaista je bilo bitno za dug život projekta da priča može da teče bezmalo u beskonačnost, s novim avanturama i temama koje će se dodavati u redovnim intervalima i s novim likovima koji će se prodavati u obliku lutaka, igračaka i robota. Glavna priča predstavljala je kostur koji je povremeno dobijao nove kosti, budući okvir za zver iz mašte koja može stalno da se menja i koja se hrani svakojakim otpadom: ličnom povešću svoga tvorca, tekućim događajima, kulturom i šundom, te s najhranljivijom ishranom – prošlošću. Preturanje svetskog stovarišta starih priča i drevne istorije bilo je sasvim legitimno. Korisnici vebsajta bili su upoznati s mitovima, ili čak s činjenicama, prošlosti; jedino je trebalo staroj građi dati svež, savremen kolorit. Sve je bilo u preobrazbi. Vebsajt kraljeva Lutke brzo je potukao sve rekorde. Komentari su se slivali sa svih strana tako da je Solankina mašta dobijala hiljade novih pritoka. Počela je da buja i nadolazi.
Kako rad nije nikako prestajao, kako se nalazio u stanju stalne revolucije, izvestan stepen neurednosti bio je neminovan. Istorije likova i mesta, pa čak i njihova imena, ponekad su se menjali u skladu sa bistrenjem i izoštravanjem Solankine vizije njegovog izmaštanog kosmosa. Ispostavilo se da su izvesni tokovi priča bili jači nego što je u početku shvatao i da su se veoma proširili. Najvažnija među njima bila je priča Zamina/Boginja pobede. U početnoj zamisli Zamina je bila samo lepotica, uopšte se nije bavila naukom. Međutim, kasnije kad je Solanka – morao je da prizna da ga je potakla Mila Milo – shvatio koliko će Zamina biti važna za kulminaciju priče, vratio se natrag i dodao je mnogo nove građe njenom mladalačkom životu, pretvarajući je u Hronosovu naučnu partnerku koja je istovremeno bila i njegova ljubavnica, polno i moralno superiorna u odnosu na njega. Za druge digresije se ispostavilo da su ćorsokaci i bile su odbačene. Tako je, na primer, u prvoj verziji „galilejskog“ junaka koga je zarobio Mogul, on bio Lutkar, a ne nestali Akaš Hronos. U toj verziji Lutkarevo poricanje prava da se zove „životnim oblikom“, njegovo priznanje sopstvene inferiornosti, postalo je zločin protiv njega lično i protiv njegove rase. Kasnije je Lutkar pobegao od svojih baburijanskih tamničara, a kad je mogulovska propagandna mašina proširila vest o „priznanju“, s ciljem podrivanja njegove liderske moći, kiborzi su žestoko negirali optužbe, objavljujući da on nije bio dotični zarobljenik, da je u stvari njegovo ljudsko otelotvorenje, Hronos, pravi izdajnik istine. Uprkos tome što je odbacio ovu verziju, Solanka je zadržao slabost prema njoj, tako da se često pitao da li je pogrešio. Najzad, koristeći naklonost veba prema varijacijama, dodao je sajtu isečenu priču kao alternativnu verziju činjenica.
I nazivi Baburija i Mogul dodati su kasnije. Mogul, naravno, potiče od „Mughal“, a Babur je bio prvi mugalski car. Ali Babur na koga je mislio Malik Solanka nije bio mrtvi car. On je bio izabrani predvodnik osujećenih demonstracija „Indolilija“ u Njujorku, kome je, po Solankinom mišljenju, Nila Mahendra posvećivala previše pažnje. Parada je počela kao bedan skup a završila kao ulična tuča. U severozapadnom delu Vašingtonskog skvera, pod slabo zainteresovanim pogledima prodavaca hladnih pića, šibicara, velosipedista i secikesa, skupilo se stotinak muškaraca i šačica žena indililiputanskog porekla, a broj učesnika povećali su njihovi američki prijatelji, devojke i momci, supružnici i nezaobilazni pripadnici levih grupica, te „solidarni kadrovi“ indijske dijaspore iz Bruklina i Kvinsa, kao i znatiželjni turisti. Ukupno nešto preko hiljadu, po tvrdnjama organizatora; oko dvesta pedeset po izveštajima policije. Paralelne demonstracije „domorodačkih“ Elbijaca bile su još slabije posećene i okončale su se sramežljivo bez ikakvog marša. Međutim, grupice razočaranih i dobro podmazanih Elbijaca probile su se do Vašingtonskog skvera da bi vređali indolilijevske muškarce i bezobrazno dobacivali ženama. Došlo je do krkljanca; njujorška policija, iznenađena da tako mali događaj može da se izrodi u takvu tuču, intervenisala je sa zakašnjenjem. Dok je svetina bežala od policije, došlo je do nekoliko uboda nožem, od kojih nijedan nije imao smrtne posledice. Za tili čas trg je bio ispražnjen, a na njemu su ostali samo Nila Mahendra, Malik Solanka i jedan ćelavi kolos koji je bio go do pojasa i držao megafon u jednoj ruci a u drugoj novu zastavu boje šafrana s natpisom „Republika Filbistan“ – gde je FILB značilo „Free Indian Lilliput-Blefusku“ (Slobodni Indijski Liliput-Blefusku), a ostatak je dodat zato što zvuči kao „dom“. Bio je to Babur, mladi politički vođa koji je prešao dug put sa svojih udaljenih ostrva da bi se obratio „skupu“, i koji je izgledao tako žalosno, lišen i svrhe i kose, tako bezizražajan da je Nila Mahendra požurila k njemu, ostavljajući Solanku. Kad je video da mu Nila prilazi, mladi kolos je odbacio zastavu koja ga je zatim udarila u glavu. Zateturao se, ali se na sreću zadržao na nogama.
Nila je bila toliko zabrinuta, očito verujući da bi svojom lepotom mogla da nadoknadi Baburu njegovo dugo i besmisleno putovanje. Babur je zaista živnuo, i posle nekoliko trenutaka počeo je da govori Nili kao da se obraća politički značajnom skupu na koji je računao da će ga dočekati. Govorio je kako je pređen Rubikon, kako nema kompromisa, nema predaje. Sada kad je mukom stečeni ustav ukinut i učešće Indolilija u vladi Liliput-Blefuskua tako sramno okončano, govorio je on, preostale su samo ekstremne mere. „Prava nikad ne daju oni koji ih poseduju“, deklamovao je on, „njih samo uzimaju oni kojima su potrebna.“ Niline oči zaiskriše. Ona je pomenula svoj televizijski projekat, a Babur je ozbiljno klimao glavom, smatrajući da bi nešto moglo da se spase iz krhotina dana. „Dođi“, rekao je, uzimajući je za ruku. (Solanka primeti lakoću kojom mu je pružila ruku.) „Dođi. O ovim stvarima moramo da razgovaramo satima. Mnogo toga mora hitno da se uradi.“ Nila je otišla s Baburom ne osvrnuvši se.
Solanka se u kasno veče još nalazio na Vašingtonskom skvera, sedeći skrušeno na klupi. Upravo kad su mu iz patrolnih kola naredili da mora da napusti trg, zazvonio je njegov mobilni telefon. „Zaista mi je žao, dragi“, rekla je Nila. „Bio je toliko nesrećan, a ja sam organizator, pa smo morali da porazgovaramo. Bilo kako bilo, nema potrebe da objašnjavam. Ti si pametan čovek. Sigurna sam da si shvatio. Trebalo bi da se upoznaš s Baburom. Tako je strastven da deluje zastrašujuće, a posle revolucije možda čak postane i predsednik. Oh, možeš li da sačekaš malo? Imam drugu vezu.“ Pričala je o revoluciji kao o neminovnosti. Duboko uznemiren, Solanka se, ostavši na vezi, setio njene objave rata. Boriću se rame uz rame s njima. Ne šalim se, zaista hoću. Pogledao je u tragove krvi koja se sušila na trgu, što je tu u gradu Njujorku bilo znak besa koji se nakuplja na drugoj strani sveta: grupni bes, nastao usled duge nepravde, pored kojeg je njegovo nepredvidljivo raspoloženje predstavljalo patetičnu beznačajnost, možda samopovlađivanje povlašćenog pojedinca koji je krajnje narcisoidan. I krajnje star. Ne može da prepusti Nilu tom višem, antipodskom besu. Vrati se, želeo je da kaže. Vrati mi se, draga moja, molim te, nemoj da odeš. Ali vratila se na vezu s izmenjenim glasom. „U pitanju je Džek“, rekla je. „Mrtav je, glava mu je razneta, a u ruci mu se nalazi priznanje.“ Videla si krilatu Boginju pobede bez glave, tupo pomisli Solanka. Čula si za bezglavog Konjanika. Zaboravi sada na njih zbog mog bezglavog prijatelja, poraženog Džeka Rajnharta, bez krila i bez konja.

TREĆI DEO




15



Sve je bilo besmisleno. Džekovo telo nađeno je u skladištu Spaski, građevini na uglu Griniča i Murove ulice čiji su vlasnici u poslednje vreme bili na udaru rafalne paljbe sindikata zbog zapošljavanja jeftine radne snage koja nije u sindikatu. Zgrada se nalazila petnaest minuta hoda od Džekovog stana u Hadsonovoj ulici, tako da je očito došao u nju s napunjenim pištoljem, zatim, prešavši ulicu Kanal – koja je još bila puna sveta uprkos sitnim satima – i ne privlačeći pažnju, provalio je u odabranu lokaciju, odvezao se liftom na četvrti sprat, namestio se pokraj zapadnog prozora s pogledom na reku obasjanu mesečinom, smestio cev pištolja u usta, povukao okidač i pao na grubi neobrađeni pod, ispuštajući oružje ali nekako zadržavajući zapis o samoubistvu. U poslednje vreme je zaista mnogo pio: viski „džek danijels“ s koka-kolom, apsurdno piće za vinopiju kakav je bio Rajnhart. Kad je nađen, odelo i košulja bili su uredno složeni na podu, na sebi je imao samo čarape i gaćice, koje su zbog nečega, ili sasvim slučajno, bile okrenute naopačke. Bio je oprao zube.
Nila je odlučila da prizna svoju krivicu i ispričala je detektivima sve što je znala – o onim kostimima u ormanu, o svojim sumnjama, o svemu. Mogla je da se nađe u ozbiljnoj nevolji, budući da je tajenje informacija ozbiljan prekršaj, ali policija je imala posla s krupnijom zverkom, a osim toga dvojica policajaca koji su došli u njen stan u Bedfordovoj ulici, da ispitaju nju i Malika, imali su sopstvenih problema u njenom prisustvu. Lomili su olovke, čepali noge jedan drugome, sudarali se u govoru i onda iznenada pravili duge pauze crveneći, na što Nila nije uopšte obraćala pažnju. „Stvar je u tome“, zaključila je ona kad su se dva detektiva sudarila glavama dajući do znanja da se slažu, „da to takozvano samoubistvo miriše na nešto sasvim drugo.“
Malik i Nila su znali da je Džek posedovao pištolj, iako ga nikad nisu videli. Bio je iz vremena kad je crni Hemingvej bio lovac i ribolovac, iz vremena koje je prethodilo njegovoj aktivnosti u golf klubu „Tajger Vudz“. Sada je, kao i jadni Ernest, najženstveniji od svih američkih muških pisaca, uništen neuspehom da postane fiktivni tata muškarčina, Džek krenuo u lov na najkrupniju divljač. To je barem ono što se od njih tražilo da poveruju. Međutim, ozbiljnijim uvidom ova verzija događaja postala je sasvim neubedljiva. Džekova zgrada imala je portira koji ga je video oko sedam uveče kako odlazi sam, bez ikakvih kofera i obučen za večernji izlazak. Drugi svedok, jedna punačka mlada žena s beretkom, koja je čekala taksi na trotoaru, došla je na poziv policije da kaže da je videla muškarca koji odgovara Džekovom opisu kako ulazi u crna kola sa zamagljenim staklima; kroz otvorena vrata videla je nakratko barem još dvojicu muškaraca sa, u ovaj detalj je bila ubeđena, velikim cigarama u ustima. U vreme neposredno posle ustanovljenog vremena smrti, identično vozilo je viđeno kako odlazi Griničom. Nekoliko dana kasnije analiza tehničkih podataka sa mesta koje se zvalo mesto zločina, utvrđeno je da oštećenje na privremenim ulaznim vratima u skladište Spaski nije izazvano Rajnhartovim pištoljem. Nijedno drugo sredstvo koje bi moglo da razbije veoma čvrsta vrata – drvo s metalnim okvirom – nije nađeno u blizini. Štaviše, uveliko se sumnjalo da pomenuto oštećenje na vratima nije bilo posledica ulaska u zgradu. Neko je imao ključ.
Zapis o samoubistvu sam po sebi bio je dokaz Džekove nevinosti. Rajnhart je bio čuven po finoj preciznosti svoje proze. Retko je pravio sintaksičke pogreške, a nikad, baš nikad nije grešio u pisanju. A u tom „testamentu“ bilo je jezičkih grešaka najgore vrste. „Celo vreme od mojih dopsiničkih ratnih dana“, pisalo je u zapisu, „imam strašnu napetost. Nekad u sred noći razbijem telefon. Pastuv, Batina i Diler nevini su. Ubijo sam te tri devojke zašto me nisu tucale, verovatno zašto sam obojeni.“ I najzad, sasvim srceparajuće: „Recite Nili da je volim. Znam da sam uprskao, ali je zaista volim.“ Malik Solanka, kad je došao red na njega da bude ispitivan, rekao je jasno policiji da bez obzira na činjenicu što je rukopis nesumnjivo Džekov, nije reč o tekstu koji je on slobodno pisao. „Ili mu je diktirao neko sa daleko nižim jezičkim standardima od njega, ili je Džek namerno pokvario svoj stil da bi nam poslao jasnu poruku. Zar ne vidite? Čak nam je saopštio imena trojice ubica.“
Kad je ustanovljeno da je Kit „Batina“ Medford, poslednji ljubavnik Lorene Klajn, sin Majkla Medforda, bogatog preduzimača i crne zverke radnika koji pripadaju sindikatu, čija je jedna kompanija upravo izvodila radove na zgradu Ambar Spaskog, pretvarajući je u smešu čudnih stanova, i da je utvrđeno da Kit, koji je zamoljen da organizuje zabavu povodom otvaranja, poseduje garnituru ključeva, postalo je jasno da su ubice napravile nepopravljivu grešku. Većina ubica su glupi, a život u privilegovanom krugu nije odbrana od gluposti. Ispostavlja se da čak i najskuplje škole obrazuju tikvane, a Marsalis, Andrisen i Medford bili su polupismene, arogantne budale. I ubice. Batina, suočen sa činjenicama, priznao je prvi. Odbrana njegovih drugara pala je nekoliko časova kasnije.
Džek Rajnhart je sahranjen u dubini Kvinsa, trideset pet minuta vožnje od kućice koju je kupio majci i još neudatoj sestri u Daglastonu. „Kuća s pogledom“, šalio se. „Ako odeš do kraja dvorišta i nagneš se sasvim levo, uhvatićeš, znaš šta?, nazovi to šapatom zvuka.“ Sada će njegov pogled zauvek ostati uperen ka urbanom smradu. Nila i Solanka su uzeli kola i odvezli se na groblje. Bilo je tesno, neprijatno, bez drveća, vlažno. Fotografi su se vrzmali oko male grupe ožalošćenih poput otpada što pluta ivicama nekog mračnog jezerca. Solanka beše nekako zaboravio da će mediji biti zainteresovani za Džekov pogreb. U trenutku kad su počinioci priznali zločine i kad je priča o klubu S&M postala društveni skandal leta, profesor Solanka je izgubio interesovanje za javne dimenzije ovog događaja. On je oplakivao svog prijatelja Džeka Rajnharta, velikog hrabrog novinara, koga je progutao glamur i bogatstvo. Teška je sudbina kad čoveka zavede ono što prezire. Možda je još teže izgubiti voljenu ženu zbog najboljeg prijatelja. Solanka je Džeku bio loš prijatelj, a opet Džeku kao da je bilo suđeno da ga izdaju. Njegove tajne seksualne sklonosti, koje nije nikad otkrio Nili Mahendri, ali što je značilo da mu ni Nila na kraju neće biti dovoljna, odvele su ga u rđavo društvo. Bio je veran muškarcima koji nisu zasluživali njegovu vernost, ubedio je sebe u njihovu nevinost – kakav napor je to morao da bude za prirodnog istraživača i majstora skandala, kakvu opsenarsku veštinu je morao da primeni! – i shodno tome pomogao im je da se zaštite od zakona, a za nagradu su ga ubili u trapavom pokušaju pronalaska žrtvenog jarca: žrtvovali su ga na oltaru svog nesavladivog, ludačkog ponosa.
Plaćeni sveštenik je otpevao mešavinu oproštajnih pesama, starih duhovnih i onih novijih: posle „Uputi me, Isuse“ usledila je pesma Pafa Dedija „Svaki tvoj dah“ (Nedostajaćeš mi); zatim „Ljuljaj mi dušu“ (U Avramovim grudima). Izgledalo je da će sigurno kiša, ali se suzdržala. Vazduh je bio vlažan, kao da je bio pun suza. Tu su bile Džekova majka i sestra; kao i Bronislava Rajnhart, njegova bivša žena, koja je izgledala i oronula i seksi u kratkoj crnoj haljini i svilenom velu. Solanka je klimnuo glavom Broni, kojoj nikad ništa nije imao da kaže, i promrsio neke prazne reči ucveljenima. Rajnhartove kao da nisu bile žalosne; činilo se da su ljute. „Džek koga ja poznajem“, rekla je kratko Džekova majka, „prozreo bi te bele momke za par sekundi.“ „Džeku koga ja poznajem“, dodala je njegova sestra, „nisu bili potrebni bičevi i lanci da bi se zabavio.“ One su bile besne na čoveka koga su volele, zbog skandala, a još bešnje što im je naneo štetu, kao da je to uradio da bi ih povredio, da bi ih ostavio da žive u večnom bolu. „Džek koga ja poznajem“, rekao je Solanka, „bio je prilično dobar čovek, i ako se sada igde nalazi, rekao bih da je srećan zato što je oslobođen pravljenja grešaka.“ Naravno, Džek je bio s njima. Džek u sanduku iz kojeg nikad neće ustati. Solanka oseti da ga neka ruka steže oko srca.
Ožalošćeni Solanka video je Džeka ispruženog u uzvišenom preobraženju dok ceo svet čavrlja nad njegovim lešom a fotografi brbljaju okolo. Do Džeka su počivale tri devojke. Oslobođen straha od sopstvene umešanosti u njihovu smrt, Solanka je žalio i za njima. Tu je počivala Loren, koja beše počela da se plaši onoga što je znala da uradi drugima i što je dozvoljavala da joj drugi rade. Bindi i Skija pokušale su i nisu uspele da je zadrže u svom čarobnom krugu uživanja i patnje, ali je ona zapečatila svoju sudbinu preteći članovima kluba da će ih javno prokazati. Tu je počivala Bindi, koja je prva shvatila da smrt njene prijateljice nije bila slučajno nego planirano hladnokrvno ubistvo: što beše nalog za njenu smrt. I najzad, tu je počivala Skija, svestrani akrobata u seksu, najviše divlja među njima i seksualno najmanje sputana, njeni mazohistički ekscesi – sada pomno pobrojani u oduševljenoj štampi – ponekad su zbunjivali i njenog sadističkog ljubavnika Breda Pastuva. Skija, koja je za sebe verovala da je besmrtna, koja nikad nije ni pomislila da će doći po nju zato što je bila kraljica njihovog sveta, išli su kuda ih je ona vodila, a njen nivo tolerancije, njen prag bio je viši od svih koje su oni ikad spoznali. Znala je za ubistva i ludački se oduševljavala njima, šaputala je Marsalisu na uvo da nema nameru da im stane u kraj, a Dileru i Batini govorila je da bi bila srećna da zameni svoje prijateljice na svakojaki način, samo recite i imate ga. Takođe je svoj trojici pojedinačno objasnila da su ih ta ubistva vezala do kraja života; oni su prešli tačku iz koje nema povratka, a ugovor njihove ljubavi zapisan je u krvi njenih prijateljica. Skija, vampirska kraljica. Platila je glavom zato što su se njene ubice suviše plašile njenog seksualnog besa da bi je pustile da žive.
Tri skalpirane devojke. Svet je pričao o vudu magiji i fetišizmu, a iznad svega o hladnoj svireposti zločina, ali je Solanka radije razmišljao o smrti srca. Te mlade devojke, tako očajnički opsednute žudnjom, mogle su da je pronađu samo u spoljnim krajnostima ljudskog seksualnog ponašanja. A ta tri mladića, za koje je ljubav bila postala pitanje nasilja i posedovanja, pitanje iživljavanja i predavanja, došli su do granice između ljubavi i smrti, a njihov bes ju je izbrisao, bes koji nisu znali da artikulišu, nastao iz onoga što oni, koji su toliko imali, nisu nikad uspeli da dobiju: neznatnost, običnost. Stvarni život.
U hiljadu, deset hiljada, sto hiljada užasavajućih razgovora koji su brujali o pokojnicima kao muve govnare, grad je raspredao najsitnije detalje vezane za ubistva. Ubili su devojke jedan drugome! Loren Klajn je izašla s Medfordom na poslednje veličanstveno veče. Ona ga je poslala kući kako on beše isplanirao, zbog svađe koju je isprovocirao pri kraju večeri. Nešto kasnije telefonirao joj je, govoreći joj da je doživeo saobraćajku u neposrednoj blizini. Istrčala je da mu pomogne i naišla je na njegov stari „bentli“ otvorenih vrata. Jadna mala. Mislila ja da želi da se izvini. Ljuta zbog prevare ali ne i zbunjena, ušla je u kola a Andrisen i Marsalis su je više puta udarili u glavu dok je Medford ispijao „margarite“ u obližnjem baru, glasno objavljujući da utapa svoju tugu zato što njegova kučka neće da izađe, nagoneći barmena da zaveže ili da napusti bar, osiguravajući da njegovo prisustvo bude zapamćeno. A onda skalpiranje. Mora da su stavili plastične pokrivače na sedišta da ne bi ostale mrlje krvi. A telo su izbacili na ulicu kao đubre. Istu tehniku su primenili na Belindu Kendel.
Sa Skijom je, međutim, bilo drugačije. Kao što beše njen običaj, ona je preuzela inicijativu, šapatom kazujući planove Bredliju Marsalisu prilikom njihove poslednje večere. Ne večeras, rekao je on, a ona je slegla ramenima. „U redu. Onda ću pozvati Dilera ili Batinu da vidim da li je njima do zabave.“ Besan, uvređen, ali prinuđen da se drži plana igre, Bred joj je u predvorju zgrade poželeo laku noć, a zatim joj posle nekoliko minuta telefonirao: „U redu, pobedila si, ali ne ovde. Dođi u sobu.“ (Soba je bila apartman u hotelu sa pet zvezdica i bio je zvučno izolovan, koji je na godinu dana rezervisao klub S&M za potrebe bučnijih članova. Otkriveno je da je Bredli Marsalis izvršio rezervaciju nekoliko dana unapred, što je bio dokaz da je reč o predumišljaju.) Skija nije dospela do sobe. Velika crna dostavna kola zaustavila su se iza nje i glas koji je prepoznala rekao je: „Ćao, princezo. Penji se. Pastuv nas je zamolio da te malo provozamo.“
Dvadeset, devetnaest, devetnaest, zbrajao je Solanka. Njih tri zajedno imale su tačno tri godine više od njega.
A šta reći za Džeka Rajnharta koji je preživeo desetak ratova da bi skončao tako bedno u zgradi skladišta, čoveka koji je tako dobro pisao o stvarima koje su važne i tako doterano o stvarima koje nisu važne i čije su poslednje reči bile, po slobodnoj volji ili po nuždi, i gorke i prazne? I priča o Džeku bila je razjašnjena do kraja. Pastuv Marsalis ukrao je sačmaru. Džek je pozvan na pristupnu svečanost u klub S&M. Uspeo si, čoveče. Primljen si. Čak i kad su stigli u skladišnu zgradu Rajnhart nije imao pojma da mu se bliži smrt. Verovatno je razmišljao o sceni orgijanja u filmu Zavezanih očiju, zamišljajući devojke pod maskama na podijumu, očekujući ubod svoje slatke lepotice. Solanka je sada plakao. Čuo je kako ubice insistiraju da, kao deo rituala, Rajnhart mora da popije krčag „džeka“ i koka-kole, pića pokvarene dece, i to naiskap. Čuo je kako mu naređuju da skine gaćice i da ih okrene naopačke, u ime tradicije kluba. Kao da beše zavezan oko njegovih očiju, Solanka je osećao povez koji su upotrebili na Džeku (i kasnije ga skinuli). Suze su mu kvasile zamišljenu svilu. U redu, Džek, jesi li spreman, ovo će te oduvati. – Šta se dešava, momci, u čemu je štos? – Samo otvori usta, Džek. Jesi li oprao zube kako smo ti rekli? Bravo. Kaži aaa, Džek. Ovo će te ubiti, lutko. Kako patetično lako beše namamiti tog dobrog, slabog čoveka u sopstvenu smrt. Kojom je samo spremnošću stupio u sopstvena mrtvačka kola i krenuo na poslednju kratku vožnju. Gospode, uljuljaj moju dušu, drao se pevač. Zbogom, Džek, reče tiho Solanka svom prijatelju. Idi kući. Nazvaću te.
Nila je vratila Malika u Bedfordovu ulicu, otvorila je flašu crnog vina, navukla zavese, upalila mirisne sveće i sasvim neučtivo odabrala jedan CD iz pedesetih i spočetka šezdesetih godina – muziku iz njegove zabranjene prošlosti. Bio je to znak njene duboke emotivne mudrosti. U svim stvarima koje su pripadale osećanjima Nila Mahendra je znala šta deluje. Kabhi méri aaya karó. Izazovno romantična pesma razli se po zamračenoj sobi. Dođi ponekad kod mene. Nisu progovorili ni reči otkad su napustili groblje. Povukla ga je na meki tepih i zagnjurila mu glavu među svoje dojke, nemo ga podsećajući na neprekidno postojanje sreće, čak i sred žalosti.
Govorila je o svojoj lepoti kao o nečemu što je nekako odvojeno od nje. Prosto se „ukazala“. Nije bila rezultat ničega što je ona uradila. Nije se uopšte smatrala zaslužnom za nju, bila je zahvalna za dar koji je dobila, mnogo je brinula o njemu, ali je o sebi uglavnom razmišljala kao o bestelesnom biću koje živi nedostupno pogledu tog izuzetnog stranca, njenog tela: gledajući njegovim velikim očima, komandujući njegovim dugim udovima, ne sasvim sposobna da poveruje svojoj sreći. Njen uticaj na okruženje – pali čistači prozora koji sede raskrečenih nogu po raznim trotoarima s kofama na glavi, kola koja izleću s puta, opasnost za kasapine sa satarama kad se zaustavi da pogleda meso – bio je fenomen čijih posledica je, uprkos prividnoj nezainteresovanosti, bila potpuno svesna. U izvesnoj meri ona je mogla da kontroliše ovaj „efekat“. „Ne zna samo kako da ga isključi“, govorio je Džek, i to je bilo tačno, ali mogla je da ga umanji pomoću komotne odeće (koju je prezirala) i šešira sa širokim obodom (koje je, kao mrzitelj sunca, obožavala). Uzbudljivije je bilo to što je mogla da pojača odgovor sveta finim podešavanjem svojih dugih koraka, položaja brade, ustiju, boje glasa. Pretila je da će cele kvartove pretvoriti u pustoš, tako da je Solanka morao da je zamoli da prestane, naročito zbog uticaja koji je imala na stanje njegovog tela i duha. Volela je komplimente, opisivala je sebe kao „devojku koja se divno remontuje“, a ponekad je bila spremna da prizna da ta podela na „formu“ i „sadržinu“ predstavlja korisnu fikciju. Svoje seksualno biće opisivala je kao „drugo“ koje je povremeno dolazilo da lovi tako da joj se nije moglo poreći ratno lukavstvo, način jedne stidljive osobe da se prepusti raspusnom ponašanju. To joj je omogućavalo da bere plodove izuzetne erotske privlačnosti bez straha od parališuće društvene neugodnosti koja ju je mučila kao mucavu devojčicu. Odveć lukava da bi govorila direktno o snažnom osećanju za pravdu i krivdu, koje je tiho određivalo njeno ukupno ponašanje, više je volela da citira seks bombu iz crtanog filma Džesiku Zečicu. „Nisam ja loša“, volela je da kaže glasom nalik predenju mačke. „Ja sam samo tako nacrtana.“
Čvrsto ga je držala. Kontrast njegovoj vezi s Milom bio je veoma upečatljiv. Solanka je s Milom dozvoljavao sebi da se utapa u bolesnu draž skandaloznog, nedozvoljenog, dok je u Nilinom zagrljaju bilo sasvim suprotno, o svemu je moglo da se govori i govorilo se, sve je bilo dozvoljivo i dozvoljavalo se. Ona nije bila žena-dete, a ono što je otkrivao kod nje beše odrasla radost dozvoljene ljubavi. O privrženosti Mili razmišljao je kao o slabosti; ova nova veza predstavljala je snagu. Mila ga je optuživala za optimizam, i bila je u pravu. Nila je predstavljala opravdanje tog optimizma. Tačno, bio je zahvalan Mili zato što je pronašla ključ za vrata njegove mašte. Ali ako je Mila Milo otključala vrata brane, onda je Nila Mahendra bila bujica.
U Nilinom naručju Solanka je osećao da se menja, osećao je da demoni kojih se toliko plašio postaju sve slabiji, osećao je da onaj nepredvidljivi gnev popušta pred čudesnom predvidljivošću ove nove ljubavi. Spakujte kofere, Furije, razmišljao je, vi više ne stanujete na ovoj adresi. Ako je bio u pravu, a izvor besa ležao u gomilajućim životnim razočarenjima, onda je pronašao protivotrov koji je pretvarao otrov u njegovu suprotnost. Jer i furija može da bude ekstaza, a Nilina ljubav bila je kamen mudrosti koji je omogućio alhemiju preobraženja. Gnev se rađao iz očaja: a Nila je bila ispunjena nadom.
Vrata njegove prošlosti ostala su zatvorena, a ona je imala milosti da ne lupa na njih. Njena potreba za izvesnim stepenom lične i psihološke intime bila je velika. Nakon njihove prve večeri u hotelskoj sobi ona je insistirala na tome da za zajedničke susrete koriste njen krevet, ali je jasno dala do znanja da ne želi da te noći spava s njom. San joj je bio pun noćnih mora, pa ipak nije želela utehu njegovog prisustva. Više je volela da se sama bori s grozomorom snova i da se posle noćnih ratova budi polako i sama sa sobom. Nemajući izbora Solanka je prihvatio njene uslove i počeo je da se navikava na odbijanje talasa sna koji su ga obično zapljuskivali na kraju ljubavnog čina. Govorio je sebi da je i za njega tako bolje. Uostalom iznenada je imao toliko posla.
Svakim danom ju je sve više spoznavao, istražujući je kao da je ona novi grad u kojem je iznajmio stan za koji se nada da će ga jednog dana kupiti. Njoj se ta ideja nije sasvim sviđala. Kao i on, bila je ćudljivi stvor a on je postajao njen lični meteorolog, prognozirao je njeno vreme prateći trajanje njenih unutrašnjih oluja i njihovih propratnih efekat?. u obliku uragana koji su se obrušavali na zlatne obale njihove ljubavi. Ponekad je volela da bude tako mikroskopski secirana, volela je da bude shvaćena bez ijedne reči, zadovoljavajući svoje potrebe a da ne mora ni da ih pomene. U drugim prilikama to joj je smetalo. Primetio bi oblak na njenom čelu i upitao: „Šta je?“ Ona bi ga gnevno pogledala i rekla: „Oh, ništa, ništa. Za ime Boga! Ti stvarno misliš da možeš da mi čitaš misli, ali najčešće nisi u pravu. Ako nešto treba da se kaže, onda ću ja to reći. Nemoj da ideš u susret problemima.“ Uložila je veliki napor u stvaranje imidža jake ličnosti i nije želela da čovek koga voli primećuje njene slabosti.
Uskoro je otkrio da je lečenje potrebno i Nili i to beše još jedna zajednička crta: oboje su želeli da pobede svoje demone ne ulazeći u dolinu lutaka. Dakle, kad je bila neraspoložena, kad je morala da se rve sama sa sobom, povukla bi se od njega, ne bi želela da ga vidi ili da mu nešto objašnjava, očekujući od njega da je shvati, da bude dovoljno odrastao da joj dozvoli da bude ono što treba da bude; ukratko, prvi put u životu od njega se tražilo da se ponaša u skladu s godinama. Ona je bila jako napeta žena i ponekad bi priznala da mora da je strašno biti u njenoj blizini, na što bi on odgovorio: „Da, ali postoje kompenzacije.“ „Nadam se da su velike“, uzvraćala bi ona, delujući iskreno zabrinuta. „Kad ne bi bile, onda bih ja bio poprilična budala, zar ne?‘ On bi se iscerio, a ona bi mu se opustila i primakla mu se. „Tačno“, tešila bi se. „A ti nisi budala.“
Posedovala je ogromnu fizičku neusiljenost i bila je zaista srećnija naga nego obučena. Više puta je morao da je podseća da se obuče kad bi neko pokucao na vrata. No, ona je želela da sačuva neke tajne, da zaštiti svoju misteriju. Njena česta povlačenja u sebe, njena navika da ustukne da ne bi bila pročitana dokraja, imala je veze s tom potpuno neameričkom – apsolutno engleskom – svesnošću o važnosti rezervisanosti. Tvrdila je da nije reč o tome da li ga voli ili ne voli, a volela ga je duboko i zadivljujuće. „Vidiš, to je očito“, odgovorila bi kad ju je upitao zašto ga voli. „Ti možeš da budeš veoma kreativan sa svojim lutkama i vebsajtovima, ali što se mene tiče, tvoja jedina funkcija jeste da dođeš u moj krevet kad ti kažem i da ispuniš sve moje hirove.“ Na ovu oholu izjavu profesor Malik Solanka, koji je ceo život želeo da bude seksualni objekat, osetio se smešno zadovoljnim.
Nakon ljubavnog čina zapalila je cigaretu i otišla da je popuši sedeći naga pokraj prozora, znajući koliko on ne podnosi duvanski dim. Srećne komšije, pomislio je on, ali ona je odbacivala takva razmišljanja kao malograđanska i ispod njenog nivoa. Vratila se sasvim otvoreno na pitanje koje on beše postavio. „Tvoja velika prednost“, govorila je, „jeste što imaš srce. To je retka osobina kod savremenih muškaraca. Uzmi Babura: divan muškarac, u stvari, sjajan, ali potpuno zaljubljen u revoluciju. Stvarni ljudi su samo žetoni u njegovoj igri. Kod većine drugih tipova reč je o statusu, novcu, moći, golfu, egu. Kao, na primer, kod Džeka.“ Solanki se uopšte nije svidela njena hvala izrečena na račun stasitog barjaktara sa Vašingtonskog skvera, a osetio je i oštru žaoku krivice zbog njenog isticanja prednosti nad mrtvim prijateljem i to joj je rekao. „Vidiš“, divila se ona, „ti ne samo da to osećaš nego i pričaš. Jupi. Najzad sam našla muškarca s kojim vredi ostati.“ Solanka je imao osećaj da ga ona potajno diže u vazduh, ali nije mogao da shvati šalu dokraja. Osećajući se glupo, zadovoljio se osećajnošću njenog glasa. Ljubavni napitak broj devet. To beše lekoviti melem.
Svuda po stanu u Bedfordovoj ulici bila je prisutna Indija, i to u preteranom stilu dijaspore: tanana muzika, sveće i tamjan, kalendar s Krišnom i mlekaricama, sari na podu, istočnjačka lula svijena na ormanu za knjige poput preparirane zelene zmije. Nilin bombajski alter ego, razmišljao je Solanka navlačeći odeću, verovatno je trebalo da se suprotstavi vesternizovanoj jednostavnosti kalifornijskih minimalista... ali manimo Bombaj. I Nila se oblačila, nabacujući „najaerodinamičniju“ crnu haljinu koja je skrojena u nekoj bezimenoj fabrici svemirskog doba. Morala je da ide na posao bez obzira na to što je bilo kasno. Pripremni period za dokumentarni film o Liliputu bio je pri kraju, a ona se spremala za put u rodni kraj. Bilo je još mnogo posla. Navići ću se na to, pomisli Solanka. Njena potreba za odsutnošću jednako je profesionalna i lična. Biti s tom ženom znači isto tako naučiti živeti bez nje. Zavezala je pertle na belim patikama – koje su imale točkiće ugrađene u đonove – i otrčala punom brzinom tako da je njen dugi crni konjski rep leteo iza nje. Solanka je stajao na trotoaru i gledao za njom. „Efekat“, primetio je kad je uobičajeni pomor počeo, deluje i po mraku. Otišao je da poštom pošalje slona Asmanu. Ubrzo će tragovi starog besa biti rasterani novom srećom i on će steći dovoljno samopouzdanja da ponovo uđe u život svoga sina. Međutim, da bi to učinio moraće da se suoči s Leonorom i da joj predoči činjenicu koju ona još odbija da prihvati. Moraće konačnost da zabije poput noža u njeno dobro i drago srce.
Telefonirao je Asmanu da očekuje iznenađenje. Veliku radost. „Sta je unutla? Sta prica? Sta ce reci Molgen?“ Leonora i Asman su bili na odmoru s Francovima u Firenci. „Ovde nema plaze. Ne. Ima samo leka, ali ja necu da se kupam u njoj. Mozda cu doci kad polastem i plivati u njoj. Nisam se plasio, tata. Zasto su Molgen i Lin vikali?“ Plašio. „Mama nije. Mama nije vikala. Ona je lekla nemoj da se plasis, Molgen. Lin je tako dobla. I mama je dobla. Tako ja mislim. On se malo plasio. Molgen se plasio. Samo malo. Da je plobao da me natela na smeh? Velovatno. Znas li ti to, tata? Sta je govolio? Isli smo da gledamo kipove, ali Lin nije isla. Zato je bila napolna. Ostala je kod kuce. Ne kod nase kuće, nego. Ja-ne-seca.“ Tek posle nekoliko trenutaka Solanka shvati da to znači Ne sećam se. „Bolavili smo tamo. Da. Bilo je doblo. Imao sam svoju sobu. To volim. Imam luk i stelu. Volim te, tata, hoces danas kuci? U subotu ili utolak? Tleba da dodzes. Cao.“
Leonora je preuzela slušalicu. „Da, bilo je teško. Ali Firenca je divna. Kako si?“ Na trenutak se zamislio. „Dobro“, reče. Sada se ona zamislila. „Ne bi trebalo da mu obećavaš da ćeš doći ako zaista ne dolaziš“, reče nastojeći da izvuče odgovor. „U čemu je problem?“, upita on, menjajući temu. „U čemu je problem kod tebe?“, uzvrati ona. To je bila suština. On beše prepoznao u njenom, a ona u njegovom glasu, onaj izdajnički ton. Izbačen iz ravnoteže onim što je upravo čuo, Solanka je napravio grešku povlačenjem u Nilin dijalog. „Petrove ti kajgane! Ti misliš da možeš da mi čitaš misli, ali tako često grešiš. Ako treba nešto da se kaže onda ću ja to reći. Nemoj da provociraš nevolje.“ Kad je Nila to govorila zvučalo je sasvim prirodno, ali kad je silazilo sa njegovih usana delovalo je kao prazna pretnja. Leonora se prezrivo zabavljala. „Petrove ti, kajgane?“, baš ju je zanimalo. „Kao ’Krvi ti Isusove’, ’Jajca od komarca’, ili ’Koji ti je?’ Kad si počeo da koristiš bisere Ronalda Regana?“ Bila je oštra, razdražljiva, nepomirljiva. Uticaj Morgena i Lin, pomisli Solanka. Morgena koji se veoma potrudio da ga nazove i izgrdi zato što je napustio ženu, koja je sa svoje strane nazvala Solanku da mu kaže da je njegovo ponašanje zbližilo njih dvoje kao nikad pre. Hmm! Morgen, Leonora i Lin u Firenci. Zato je bila napolna. Asmanovi dokazi bili su nepobitni. Zasto je plakala. Zbog čega li je plakala, Morgen? Leonora? Da li biste mogli o tome da me obavestite? Da li bi ti, Leonora, mogla da mi objasniš zbog čega su se svađali tvoj novi ljubavnik i njegova žena u prisustvu moga sina?
Bes ga je napuštao, ali svi oko njega kao da su bili izuzetno loše raspoloženi. Mila se preseljavala. Edi je unajmio furgon od kompanije Van-Go i bez roptanja je nosio njene stvari sa četvrtog sprata dok je ona stajala na ulici pušeći cigaretu, pijući irski viski iz flaše i kukajući. Kosa joj je sada bila crvena i oštrija nego ikad: čak joj je i glava delovala gnevno. „Šta misliš, u šta gledaš?“, dreknula je na Solanku kad je opazila da je posmatra sa prozora radne sobe. „Ma šta da tražiš od mene, profesore, ničega nema. Jasno? Ja sam verena i veruj mi da ne bi valjalo da razbesniš moga verenika.“ Nasuprot zdravom razumu sišao je na ulicu da porazgovara s njom. Selila se u Bruklin, u mali stan na Padini parka zajedno s Edijem, a pauci su tamo otvorili i kancelariju. Sajt kraljeva Lutke približavao se puštanju u promet i sve je izgledalo dobro. „Ne brini, profo“, reče mu Mila ne sasvim razgovetno. „Poso ide strašno. Samo tebe ne mogu da podnesem.“
Edi Ford je sišao niza stepenice noseći monitor kompjutera. Kad je video Solanku teatralno se namrštio. Beše to scena koju je odavno želeo da odigra. „Ona ne želi da priča s tobom, čoveče“, reče odlažući kompjuter. „Jesam li jasan? Gospođica Milo nema uopšte volje da razgovara. Razumeš? Ako želiš da se vidiš s njom, nazovi njenu kancelariju i zatraži poslovni sastanak. Pošalji nam e-mail. Ako slučajno dođeš tamo gde stanuje imaćeš posla sa mnom. Ti i ova dama više nemate nikakvih ličnih odnosa. Ako mene pitaš onda je ona svetica što uopšte želi s tobom da radi. A ja nisam svetački tip. Meni treba samo pet minuta. Tri stotine sekundi nasamo s tobom sasvim bi zadovoljilo moje potrebe. Da, gospodine. Da li me pratiš, profesore? Da li sam na tvojoj frekvenciji? Da li dopirem do tebe?“ Solanka tiho sagnu glavu i krenu. „Govorila mi je šta si pokušavao s njom“, doviknu Edi za njim. „Ti si jadan i bolestan starac.“ A šta ti je rekla, Edi, o onome što je ona pokušavala sa mnom? Oh, nije važno.
„Ah, Vi profesore!“ U hodniku pred vratima naleteo je na vodoinstalatera Šlinka; ili bolje, Šlink je čekao njega, odmah počevši da maše nekim papirom i da priča rafalno. „Sve odlicno u stanu? Nema problema s veceom? Tako, tako. Sto Slink sredi ostaje sređeno.“ Klimao je glavom i preterano se smešio. „Mozda se vi ne secate“, nastavio je. „Bio sam otvoren s vama, eh? moja zivotna prica koju sam vam ispricao. Vi ste se gadno nasalili. Mozda film da se snimi, rekli ste, mogao bi lep film da bude iz moje jadne price. Niste ozbiljno mislili. Vi ste sigurno govorili onako od srca. Tako ste, veliki profesore, dali ideju.“ Solanka je bio zatečen. „Da“, naglasi Šlink. „Slobodan sam da kazem. Zato sam dosao ovamo. Vidite, profesor, polovicno sam sledio vas savet, onaj savet koji je bio vasa sala i, fala Bogu, uspeh je nagradio moj trud. Imam ugovor za film! Vidite sami, evo ga crno na belom. Vidite tu, ime studija. Vidite tu, filancije. Da, komendija, samo zamislite! Posle zivota bez humora mene ce igrati smejuci se. Bili Kristal u glavnoj ulozi, vec je na snimanju, lud je od srece. Siguran hit, eh? Gotovo na prolece. Mnogo bruje o filmu. Bice veliko svecano otvaranje. Cekaj da vidis. Okej, zdravo, profesor Supak i hvala za naslov. Jevrejska ladza. HA, ha, ha, HA.“

16



Neprijatno leto zatvorilo se preko noći, kao sezona na Brodveju. Temperatura je pala kao giljotina; dolar je, međutim, uzleteo. Svuda, u sportskim dvoranama, klubovima, kancelarijama, na ulicama, kao i na velikim sportskim stadionima i u zabavnim centrima, svet se spremao za novu sezonu, razgibavajući se i istežući telo i um, pripremajući novu garderobu. Parada na Olimpu! Grad se pretvorio u trku. Obični pacovi nisu mogli ni da razmišljaju o ulasku u ovo teško takmičenje. To beše glavni događaj, takmičenje za plavu traku, svetska serija. Beše to glavna trka čiji će pobednici biti bogovi. Drugo mesto nije ni postojalo: „Gubilište.“ Neće biti srebrnih ili bronzanih medalja, jedino pravilo je bilo pobeda ili smrt.
Te olimpijske jeseni sportisti su se javljali sa svih radija i televizija: osramoćeni Kinezi koji piju krv koljače, Merion Džons mrmlja u mikrofon, njen muž pozitivan na nandrolon, Majkl Džonson obara rekorde kao od šale. Ono što je Džek Rajnhart nazvao Olimpijadom razvoda takođe se zahuktavalo. Matorac Solankine bivše žene, Sare Lir Skofild, njen drugi muž, umro je u snu uoči njihovog poslednjeg ročišta, ali ne pre nego što ju je izbacio iz testamenta. Ogorčeni verbalni rat između Sare, brazilskog supermodela Ondine Marks i Skofildove odrasle dece iz ranijih brakova konačno je potisnuo ubistva komadom betona sa naslovnih strana. Sara je izašla kao pravi pobednik u ovim preliminarnim verbalnim neprijateljstvima. Objavila je fotokopirane isečke iz Skofildovog dnevnika da bi dokazala da je pokojnik do kraja prezirao svu svoju decu i da se zakleo da nikad neće ostaviti nijednom od njih ni koliko iznosi cena mostarine na Tribarovom mostu. Takođe je angažovala privatne istražitelje da provale Ondinu, jedinog uživaoca Skofildove poslednje volje oko koje se vodio rat. Detalji o biseksualnim navikama modela i njenoj sklonosti ka estetskoj hirurgiji preplavili su štampu. „Nije moj tip, ali kažu da kipti od energije“, zajedljivo je komentarisala Sara. Ondinina prošlost vezana za uživanje droge i za snimanje pornića takođe je bila na tapetu; a najžešće otkriće koje su iskopali Pinkertonovi bila je njena tajna veza sa zgodnim paragvajskim potomkom jednog nacističkog ratnog zločinca. Ova otkrića su dovela do saslušanja modela od strane biroa za useljavanje, kao i do glasina o brisanju njene zelene karte. Ja sam običan pešadinac u odnosu na Sam koja komanduje bataljonima, razmišljao je Malik Solanka prosto zadivljen. Ja obično lice u masi, a ona je jedna od kraljica ubica.
PlanetGalileo.com, projekat kraljeva Lutke, njegov poslednji udarac velikom vremenu, dobio je moćne saveznike. Pauci su lepo proširili svoje mreže. Saradnici i sponzori jedva su čekali da se uključe u ovaj novi značajni poduhvat tvorca legendarne Male Mozgovice. Glavni produkcioni, distribucioni i marketinški ugovori s ključnim igračima – Matelom, Amazonom, Sonijem, Kolumbijom, Banana Republikom – već su bili zaključeni. Kosmos igračaka nalazio se u opticaju, sve od mekih plišanih lutaka do robota u prirodnoj veličini čoveka s glasom i svetlećim lampicama, specijalne kostime za Noć veštica da i ne pominjemo. Bilo je igrica i slagalica, te devet vrsta neutralizatora kosmičkih brodova i kiborga, zatim modeli cele planete Galileo-1, a za prave ludake i ceo njen solarni sistem. Porudžbine za knjigu Pobuna živih lutaka kod Amazona približavale su se grozničavim rekordima Male Mozgovice. Igrica plejstejšena bila je pred lansiranjem i već se uveliko prodavala u pretprodaji; nova modna linija koja je nosila etiketu s nazivom „Galileo“ bila je spremna za predstavljanje na Šestoj modnoj izložbi; a zahvaljujući strahu od štrajka glumaca i pisaca tokom nastupajućeg proleća, visokobudžetni film nalazio se pred dobijanjem zelenog svetla. Banke su se takmičile koja će pre da da novac na pozajmicu, svakodnevno smanjujući kamate. Najveća kineska banka zatražila je da se pristupi pregovorima. Mila, u ulozi prvog čoveka paukova, radila je danonoćno postižući izuzetne rezultate. Međutim, Solankini odnosi s njom bili su i dalje zaleđeni. Bilo je očito da je mnogo gnevnija što je dobila nogu nego što je u početku izgledalo. Ona je lepo obaveštavala Solanku u svim zbivanjima i pripremala ga za nastup pred medijima, ali u pogledu ljudskih kontakata kao da je postavljena bodljikava žica preko Menhetenskog i Bruklinskog mosta uz troglavu verziju Edija Forda koji budno čuva stražu. U elektronskom svetu Solanka i pauci su svakodnevno blisko sarađivali, i to po više časova. Van tog sveta bili su stranci. Očito je tako moralo da bude.
Na sreću, Nila je još bila u gradu, iako je razlog njenog produženog prisustva bio uznemirujući, pogubno delujući na nju. U Liliput-Blefuskuu došlo je do državnog udara pod vođstvom izvesnog Skajreša Bolgolama, urođeničkog elbijskog trgovca čija je flota potpuno propala i koji je zato mrzeo imućne indolilijevske trgovce strašću koja bi se mogla nazvati rasističkom da nije bila duboko ukorenjena u profesionalnu zavist i ličnu uvredu. Udar uopšte nije bio potreban; pod pritiskom bolgolamita, liberalni predsednik zemlje Golbasto Gu, koji je provodio program ustavne reforme čiji je cilj bio da Indoliliputancima da jednaka izborna i vlasnička prava, već je bio prisiljen da promeni kurs i da izbaci novi ustav samo nekoliko nedelja posle njegovog usvajanja. Bolgolam je, međutim, smislio ratno lukavstvo i početkom septembra umarširao je u Liliputanski parlament u centru Mildenda u pratnji dve stotine naoružanih pustahija, uzimajući za taoce pedesetak indoliliputanskih parlamentaraca i političara, kao i predsednika Gua lično. U isto vreme, odredi bolgolamitskih plaćenika napali su i zarobili vodeće ličnosti indoliliputanskog vrha. Piste na Međunarodnom aerodromu Blefusku bile su blokirane. Glavni provajder Interneta na ostrvu, Lilikon, zatvorila je Bolgolamova banda. Ipak, ograničene aktivnosti elektronske pošte i dalje su se održavale.
Nije bilo poznato gde se nalazi Nilin prijatelj sa njujorških demonstracija; ali kako su se vesti iz Liliputa polako filtrirale uprkos Bolgolamovom ometanju, utvrđeno je da Babur nije među taocima u Parlamentu, a ni u zatvora. Dakle, ukoliko nije ubijen, onda je prešao u ilegalu. Nila je zaključila da je to najverovatnija alternativa. „Da je mrtav, onda bi, u to sam sigurna, ta vucibatina od Bolgolama pustila vest. Da bi još više demoralisao opoziciju.“ Solanka ju je veoma malo viđao u danima posle udara s obzirom na to da je pokušavala, najčešće u sitnim noćnim satima, a sve zbog vremenske razlike od trinaest časova, da uspostavi vezu preko WWW i satelitskih telefonskih veza sa FPO (Filibistanski pokret otpora ili „Slobodni ljudi“). Isto tako je revnosno nastojala da pronađe način i sredstva za ilegalni ulazak u Liliput-Blefusku iz Australije ili sa Bornea, i to s kamermanima. Solanka je počeo ozbiljno da strahuje za njenu bezbednost, ali isto tako i za sopstvenu novopronađenu sreću uprkos istorijske važnosti pitanja koja su okupirala njenu pažnju. Postavši iznenada ljubomoran na njen rad, u mislima je pothranjivao svoje jade i govorio sebi da je omalovažen i zanemaren. Jedina uteha mu je bila njegova Zamina Rajk, koja je krišom dospela na tlo Baburije u potrazi za svojim čovekom (iako mu nije bilo jasno s kojom namerom). Pala mu je na um jedna strašna mogućnost. Možda Nila traži u Liliputu ne samo priču nego i muškarca. Sada kad se šinjel istorije sručio na nedovoljno jaka pleća ćelavog barjaktara kome se toliko divila, nije li moguće da Nila razmišlja o tom mišićavom Baburu kao o privlačnijoj prilici od sedećeg sredovečnog trgovca bajkama i igračkama? Zbog kojeg drugog razloga bi planirala da rizikuje život ilegalnim ulaskom u Liliput-Blefusku s ciljem da ga pronađe? Samo zato da snimi dokumentarac? Ha! Ne zvuči uverljivo. To je podtekst, ako baš hoćete. A Babur, njena žudnja u začetku, predstavlja tekst.
Jedne noći, veoma kasno, i to kad je digao veliku frku, došla je do njega u Sedamdesetu ulicu. „Mislila sam da nikad nećeš tražiti da dođem“, govorila je smejući se, pokušavajući da na taj način rastera guste oblake napetosti koji su lebdeli u vazduhu. Nije mogao da joj kaže istinu: da ga je u prošlosti Milino prisustvo sprečavalo da je pozove. Oboje su bili previše napeti i iscrpljeni da bi vodili ljubav. Ona je tragala za tajnim vezama, a on je proveo dan razgovarajući s novinarima o životu na Galileu-1, ubitačan posao tokom kojega je osećao da laže kao i to da će novinari pridodati još koju laž. Solanka i Nila su ćutke gledali Letermana. Nenaviknuti na probleme u međusobnim odnosima nisu bili stvorili jezik kojim bi se borili protiv nevolje. Što je ćutanje trajalo duže, to je bilo ružnije. A onda, kao da je ružan predosećaj izleteo iz njihovih glava i poprimio fizičku formu, začuo se prodoran krik. Zatim se čula lomljava. A onda opet još glasniji krik. I dugi, dugi muk.
Izašli su na ulicu da ispitaju šta se desilo. Predvorje Solankine zgrade imalo je jedna unutrašnja vrata koja su se obično otvarala samo ključem, ali je njihov metalni okvir sada bio oštećen i brava nije mogla da primi ključ. Spoljna vrata, vrata do ulice, nisu se nikad zaključavala. Ovo je delovalo zabrinjavajuće, čak i na novom bezbednijem Menhetnu. Ako je napolju postojala opasnost, ona je mogla i da uđe unutra. Međutim, ulica je bila tiha i pusta, kao da niko drugi nije ništa čuo. Svakako, niko drugi nije izašao da vidi šta se događa. I uprkos snažnoj lomljavi na trotoaru nije bilo ničega, ni polomljene biljke ni razbijene vaze. Nila i Solanka su u čudu gledali oko sebe. Nečiji životi su na trenutak upali u njihove i onda nestali. Kao da su čuli svađu duhova. Međutim, prozor na nekadašnjem Milinom stanu bio je širom otvoren, a kad su pogledali gore pojavila se silueta muškarca i čvrsto ga zatvorila. Zatim se svetlo ugasilo. Nila reče: „Mora da je on. Izgleda da ju je prvi put promašio, ali ju je drugi put pogodio.“ „A šta je s onom lomljavom“, upitao je Solanka. Ona je samo zavrtela glavom, vratila se unutra i insistirala na tome da zovu policiju. „Kad bi mene neko ubijao, a moje komšije ne bi ništa preduzimale, bila bih prilično razočarana, zar ti ne bi?“
Dva policajca došla su posle sat vremena, uzela izjave od njih i otišla da istražuju slučaj, uopšte se ne vraćajući. „Čovek bi pomislio da treba da se vrate i da kažu šta se dogodilo“, vikala je Nila preplašeno. „Mora da znaju da sedimo tu usred noći na smrt zabrinuti.“ Solanka prasnu, puštajući da sav jed izađe iz njega. „Mislim da nisu shvatili da je njihova dužnost da tebe obaveste“, rekao joj je, ni ne pokušavajući da prikrije ljutnju u glasu. Ona se odmah okomi na njega, jednako agresivna kao i on. „Šta li te to izjeda?“, upitala je oštro. „Dosta mi je pretvaranja da ne landram s bolesnim medvedom.“ I tako je počelo, tužni ljudski kovitlac optužbi i kontraoptužbi, ubitačna stara igra međusobnog prebacivanja: ti si rekao, ne ti si rekla, ti si to uradio, ne nego ti, da ti kažem da sam zaista umorna od ovoga zato što tražiš tako mnogo a daješ tako malo, i da ti dam sva blaga ovoga sveta ne bi bilo dovoljno, i šta to znači, ako mogu da te pitam, znaš ti vrlo dobro šta to znači. Da. Tačno. U redu, onda, mislim da znam o čemu je reč. Šta ja tražim? Ti me teraš da to kažem. Ne, nego si umirala od želje da to ispljuneš. Isuse Bože, prestani da stavljaš reči u moja usta. Trebalo je da znam. Ne, trebalo je da ja znam. Dobro de, sada oboje znamo. Onda, u redu. U redu.
Baš tada, kad su stajali jedno nasuprot drugom poput zakrvavljenih gladijatora, zadajući i primajući rane koje će uskoro ubiti njihovu ljubav i ostaviti je mrtvu tu na podu emocionalnog Koloseuma, profesor Solanka primeti utvaru koja je zaledila njegov oštri jezik. Velika crna ptica sedela je na krovu kuće, njena krila bacala su veliku duboku senku na ulicu. Furija je tu, pomisli odmah. Jedna od tri sestre došla je konačno po mene. Nismo mi čuli vriskove užasa; bio je to zov Furije. Buka uzrokovana lomljavom na ulici – zvuk sličan udam komada betona bačenog sa velike visine neverovatnom snagom – nije uzrokovana padom nikakve proklete vaze. Bio je to zvuk razbijenog života.
I ko zna šta je moglo da se desi ili šta je, uhvaćen u kandže besa koji se vratio, mogao da uradi da nije bilo Nile, da nije ona stajala nad njim na visokim potpeticama, viša za celu glavu od njega, gledajući kao kraljica, kao boginja, njegovu glavu prekrivenu dugom sedom kosom; ili da joj je nedostajala pronicljivost da primeti strah koji se širio njegovim mekim, okruglim dečačkim licem, strah koji je podrhtavao u uglu njegovih kupidonskih usana; ili da u tom poslednjem od svih mogućih trenutaka nije pronašla nadahnutu drskost, čistu emotivnu blistavost, da pogazi poslednji tabu koji je još stajao između njih, da uđe u neobeleženu teritoriju svom silinom svoje ljubavi, da van svake sumnje dokaže da je njihova ljubav jača od besa time što je ispružila dugu ruku sa ožiljkom i počela, sasvim promišljeno, prvi put u životu, da mrsi njegovu zabranjenu kosu, tu dugu sedu kosu koja je rasla iz njegovog temena.
Čini nestadoše. On se grohotom nasmeja. Velika crma vrana raširi krila i odlete preko grada, da bi samo posle nekoliko minuta pala mrtva pored jednog kipa u Gramersijevom parku. Solanka shvati da je njegovo izlečenje od retkog poremećaja potpuno. Boginje gneva su otišle; njihova vlast nad njim konačno je prestala. Mnogo je otrova isceđeno iz njegovih žila, a mnogo toga što je dugo bilo negde zapretano sada se oslobodilo. „Želim da ti ispričam priču“, prozbori on; a Nila, uzimajući ga za ruku, povede ga na trosed. „Svakako mi je ispričaj, ali mislim da mi je već poznata.“
Na kraju naučnofantastičnog filma Solaris, priče o planeti potopljenoj okeanom koja funkcioniše kao jedan divovski mozak koji može da čita ljudske misli, da njihove snove pretvara u javu, heroj iz kosmosa konačno se vraća kući, gde na tremu davno izgubljene ruske dače deca skakuću oko njega i njegove lepe žene koja je ustala iz mrtvih. Kako se kamera povlači u beskonačnost, primećujemo da se dača nalazi na sićušnom ostrvu u velikom okeanu Solarisa: opsena ili možda dublja istina od same istine. Dača se smanjuje u mrlju i nestaje, a mi smo ostavljeni nasamo sa slikom moćnog, zavodljivog okeana sećanja, mašte i sna, gde ništa ne umire, gde ono što nam je potrebno uvek čeka na tremu, ili trči prema nama preko veselog travnjaka sa detinjim povicima i srećnim, raširenim rukama.
Pričaj mi. Već mi je poznato. Nila je, svojom urođenom mudrošću, pogodila zašto za profesora Solanku prošlost nije bila radost. Kad je odgledao Solaris, poslednja scena delovala je užasno na njega. Upoznao je takvog čoveka, pomisli, čoveka koji živi u opseni očinstva, zarobljen okrutnom greškom povezanom s prirodom očinske ljubavi. Poznaje i takvo dete, pomisli, dete koje trči prema čoveku koji igra ulogu oca, ali ta uloga je laž, laž. Nije bilo oca. Nije to bio srećan dom. Dete nije bilo dete. Ništa nije bilo kako je izgledalo.
Da, Bombaj je navalio kao bujica i Solanka je ponovo živeo u njemu, ili barem u jedinom delu grada koji je stvarno vladao njime, u tom parčetu prošlosti iz kojeg je mogao da se prizove celi pakao, njegova Joknapatofa, njegov prokleti Malgudi, koji mu je oblikovao sudbinu i sećanje koje je potiskivao duže od pola života. Metvoldovo imanje: ono mu je bilo više nego dovoljno. A naročito stan u bloku zvanom Nurvil, u kojem je dugo vaspitavan kao devojčica.
U početku nije mogao da gleda svojoj priči u oči, mogao je samo da joj priđe sa strane, pričajući o puzavici koja se vere preko verande poput provalnika, ili kao očuh pokraj bolesničke postelje u noći. Ili je opisivao vrane koje grakćući sleću na prozor kao zla kob i o svom ubeđenju da je mogao da shvati njihova upozorenja samo da nije bio tako glup, samo da se malo bolje koncentrisao, mogao je da pobegne od kuće pre nego što se išta dogodilo, dakle njegova je greška, njegova glupa greška, što nije uspeo da shvati najjednostavniju stvar, to jest da shvati jezik ptica. Ili je pričao o svom najboljem prijatelju, Čandri Venkataragavanu, čiji je otac otišao od kuće kad je Čandri bilo deset godina. Malik je sedeo u Čandrinoj sobi i ispitivao rasejanog dečaka. Reci mi koliko to boli, Malik je preklinjao Čandru. Treba da znam. Mora da je tako i mene bolelo. Malikov otac je nestao kad je Malik imao nepunu godinu; njegova lepa i mlada majka spalila je sve fotografije i ponovo se udala iste godine, zahvalno uzimajući prezime drugog muža i darujući ga i Maliku, obmanjujući ga i za prošlost i za osećanja. Otac mu je otišao i on čak nije znao ni njegovo prezime, koje je bilo i njegovo. Da se pitala majka, Malik nikad ne bi saznao da je uopšte imao oca, ali to mu je rekao očuh kad je bio dovoljno odrastao da shvati. Njegov očuh koji je morao da se barem opere od optužbi za incest. Barem od toga ako ni od čega drugog.
Šta je radio njegov otac? Maliku nije nikad rečeno. Da li je bio debeo ili tanak, visok ili nizak? Da li mu je kosa bila kovrdžava ili ravna? Jedino je mogao da se ogleda u ogledalu. Misterija izgleda njegovog oca razrešiće se kako bude odrastao, a lice u ogledalu odgovaralo je na njegova pitanja. „Mi smo sada Solanke“, prekorevala ga je majka. „Nije važno za tu osobu koja nije ni postojala i koja sada sigurno ne postoji. Ovo je tvoj pravi otac, on te hrani i odeva. Ljubi stope njegove i provodi volju njegovu.“
Doktor Solanka je bio drugi muž, savetnik u bolnici Brič Kendi i u slobodnom vremenu nadareni kompozitor, i bio je zaista plemenit. Međutim, kao što je Malik otkrio, njegov očuh je tražio više od toga da mu ljubi stopala. Kad je Maliku bilo šest godina, gđi Maliki Solanki – koja nikad više nije zatrudnela, kao da je njen muž begunac odneo sa sobom tajnu plodnosti – saopšteno je da više ne može da rađa i tada su počele dečakove muke. Donesi odeću i pusti da mu raste kosa da nam bude i ćerka i sin. Ne, mužu, kako je to moguće, hoću da kažem da li je u redu? Naravno da jeste! Zašto ne? U intimi doma sve što otac familije odluči Bog potvrđuje. O, slaba moja majko, ti si mi donela mašnice i haljinice. A kad ti je gad rekao da zbog slabe telesne građe, zbog hripanja i prehlade, treba da vežbaš svakodnevno, kad te je poslao u duge šetnje u Visećim vrtovima, zar se nisi setila da ga upitaš zbog čega on ne šeta s tobom; zbog čega li je insistirao na tome da se sam stara o svojoj „devojčici“? O, jadna moja pokojnice koja si izdala svoje jedino dete. Trebalo je da prođe cela godina dana da bi Malik skupio hrabrosti da upita ono što nije smelo da se pita. Mama, zašto me obara dr Sahib? Šta obara, kako obara, kakve su to gluposti? Mama, kad stane iznad mene i kad mi rukom pritisne glavu i natera me da klečim. Mama, kad raskopča pidžamu i kad je, mama, pusti da padne. Ona ga je tada nemilice tukla. Da više nikad nisi rekao te bezobrazne laži, inače ću te tući dok ne postaneš i gluv i nem kao riba. Ti si zbog nečega ljut na tog čoveka koji je jedini tvoj otac koga si upoznao. Ti zbog nečega ne želiš da tvoja majka bude srećna, zato pričaš te laži, nemoj da misliš da te ne poznajem, tvoje pokvareno srce; šta misliš kako je kad sve majke kažu, tvoj Malik ima tako bujnu maštu, samo ga nešto upitaš i svašta možeš da očekuješ. Znam ja dobro šta to znači: to znači da pričaš užasne laži po celom gradu, da ja za dete imam opakog lažova.
Posle toga bio je gluv i nem. Posle toga bilo je dovoljno da se ruka spusti na njegovo teme i da pokorno padne na kolena, da zatvori oči i otvori usta. Ali posle više meseci stvari su se zaista promenile. Jednog dana dr Solanku posetio je Čandrin otac, g. Balasubramanjam Venkataragavan, važni bankar, i ostali su zatvoreni duže od jednog sata. Glasovi bi zagrmeli, a onda bi se brzo stišali. Malik se povukao na kraj hodnika razrogačenih očiju, nem i pripijen uz lutku. Konačno je g. Venkat izašao, sav besan, zastavši samo da podigne i zagrli Malika (koji je za Venkatovu posetu bio obučen u belu košulju i šorst), i da, onako zajapuren, promrmlja, „Nemoj da brineš, dete moje. Gavran reče: nikad više.“\'7b9\'7d Tog istog popodneva sve haljinice i mašnice odnete su i spaljene; ali Malik je bio uporan u nastojanju da zadrži lutke. Doktor Solanka ga nikad više nije ni dotakao. Ma kakve da su bile pretnje g. Venkata, bile su efikasne. (Kad je Balasubramanjam Venkataragavan otišao od kuće da bi postao sanjasi, desetogodišnji Malik Solanka bio je veoma uplašen da će njegov očuh ponovo pribeći staroj praksi. Ipak, izgleda da je dr Solanka dobro naučio lekciju. Međutim, Malik Solanka nije više nikad progovorio ni jedne jedine reči s očuhom.)
Od tog dana i Malikova majka se promenila, beskrajno se izvinjavajući svom mladom sinu i neutešno plačući. Jedva da je mogao išta da joj kaže a da ne izazove bolan krik krivice. To je udaljilo Malika. Njemu je bila potrebna majka, ne postrojenja za navodnjavanje nalik onima na tabli igre monopola. „Molim te, mamice“, prekoreo ju je kad je počela jednu od seansi suza i zagrljaja, „kad ja mogu da se kontrolišem, možeš i ti.“ Jako ju je zabolelo, pustila ga je i posle toga plakala je sama u tišini, zagnjurena u jastuke. Tako je život na površini poprimio normalan tok, dr Solanka je odlazio na posao, Malika je vodila domaćinstvo, a Malik je zaključavao svoje misli, poveravajući se samo šapatom, u noćnoj tami, svojim lutkama koje su se gomilale u krevetu oko njega, kao anđeli čuvari, kao rod rođeni: jedina porodica kojoj je mogao verovati.
„Ostatak nije važan“, rekao je, završavajući ispovest. „Ostatak je sasvim običan – mirenje s činjenicama, odrastanje, odlazak, moj sopstveni život.“ Ogroman teret pao mu je sa pleća. „Ne moram više da ih nosim sa sobom“, dodao je u čudu. Nila ga obgrli i pripi se još više uz njega. „Sada sam te ja zarobila“, rekla je. „Sada ja tražim da ideš tamo ili ovamo, da uradiš ovo ili ono. U ovom zatvoru konačno si slobodan.“ Naslonio se na nju, gotovo potpuno opušten, iako je znao da postoje još jedna velika vrata koja nije otključao: vrata potpunog otkrivanja, apsolutne, brutalne istine, iza kojih se nalazila ona čudna stvar koja se desila između Mile Milo i njega. Ali to, zloslutno je ubeđivao sebe, ostaje za neki drugi dan.
Svuda na svetu – u Britaniji, u Indiji, u dalekom Liliputu – svet je bio opsednut temom uspeha u Americi. Nila je u zavičaju bila slavna ličnost samo zato što je našla dobar posao u američkim medijima. U Indiji su se veoma ponosili dostignućima u muzici i izdavaštvu (mada ne i u pisanju) Indijaca nastanjenih u Americi, kao i Silikonskom dolinom i Holivudom. Britanci su bili još histeričniji. Britanski novinar dobija posao u SAD! Neverovatno! Britanski glumac igra drugu zvezdu u američkom filmu! Jupi, kakav superstar! Britanski komičar transvestit osvaja dva Emija! Zadivljujuće – oduvek nam je jasno da je britanski transvestizam najbolji! Uspeh u Americi postao je jedina mera vrednosti. Ah, povijanje kičme, pomisli Malik Solanka. Niko danas ne zna kako da se odupre novcu, a sav novac se nalazi ovde u Obećanoj zemlji.
Takva razmišljanja behu postala česta zato što je blizu šezdesete doživljavao ogromnu snagu pravog američkog hita, snagu koja je širom otvarala sva vrata grada, otključavala tajne i pozivala na gozbu do rasprskavanja. Lansiranje Galilea, interdisciplinarnog poduhvata bez presedana, bilo je od samog početka intergalaktičko. Ispostavilo se da je reč o srećnom slučaju: neophodnom mitu. Majice s natpisom NEKA NAJJAČI PREŽIVE prekrivale su najlepše grudi u gradu, postajući pobednički slogan za mladu generaciju koja je preko noći počela da se ponaša kao gomila. Ovaj natpis su ponosno nosile i neke meke trbušine kao dokaz njihovog osećaja za ironiju i zezanje. Tražnja video igrica plejstejšena prevazišla je sva očekivanja, ostavljajući čak i Laru Kroft da se batrga na javi. Kad su Ratovi zvezda bili na vrhuncu, njihova prodaja dostizala je tek četvrtinu prodaje igračaka širom sveta; jedino je fenomen Male Mozgovice bio približan po ostvarenom profitu. Saga Galileo-1 obarala je sve rekorde, ali ovaj put je globalna manija izazvana ne filmovima ili televizijom nego vebsajtom. Novo sredstvo komunikacije konačno se isplaćivalo. Nakon leta sumnje u mogućnosti mnogih neprofitabilnih kompanija sa Interneta, ovde se konačno nalazio prorokovani vrli novi svet. Iznenađujuće umiljata zver profesora Solanke, konačno dočekavši svoj čas, kretala se ka Vitlejemu da bi se rodila. (Bilo je, međutim, i poteškoća: u početku je sajt često padao pod teretom poseta, koji kao da su bili brži od mogućnosti vebsajta da poveća broj poseta ispredanjem novih niti blistave mreže.)
Još jednom su Solankini izmišljeni likovi počeli da iskaču iz svojih kaveza i da izlaze na ulicu. Iz celog sveta stizale su vesti o njihovim kipovima koji se poput gorostasa dižu na zidinama gradova. Pojavljivali su se na priredbama, pevajući nacionalne himne na balovima, objavljujući kuvare i turističke vodiče. Vodeće mlade glumice javno su se utrkivale da igraju ulogu Zamine Rajk i njene dvojnice, kiborške Boginje pobede. Ovaj put Solanka nije uopšte osećao onaj strah koji je bio prisutan kod stare Male Mozgovice zato što je, kao što mu je obećala Mila Milo, to stvarno bio njegov šou. Divio se sopstvenom uzbuđenju. Sastanci su mu ispunjavali dane. Zastoja u razmeni elektronske pošte s paucima više nije bilo. Redovno vreme „suočavanja“ postalo je bitno. Stalni, a verovatno i sve veći, gnev seksualno odbačene, na oca fiksirane Mile, bio je jedini detalj koji je kvario ovu Krezovu gozbu. Mila i Edi su dolazili na smrt bledi na ključne sastanke i odlazili čak se i ne pozdravljajući sa Solankom. Međutim, njena kosa i oči sve su govorili. Često su menjali boju, jedan dan bi goreli kao plamen a već sledeći bi bili namršteni poput oluje. Kontaktna sočiva često su se žestoko sudarala s kosom, sugerišući da je tog naročitog dana Mila izuzetno loše raspoložena.
Solanka nije imao vremena da se bavi problemom Mile. Partneri u projektu Galileo kipteli su od ideja u vezi s unošenjem raznovrsnosti: lanac restorana! Luna park! Ogromni hotel u Las Vegasu, zabavni centar i kasino u obliku dva ostrva Baburije, smešteni u veštačkom „okeanu“ usred pustinje! Broj kompanija koje su kucale na vrata, preklinjući da im se dozvoli ulaz, bilo je teško utvrditi gotovo kao puni decimalni izraz od p. Pauci su gotovo svakodnevno pravili i dobijali nove predloge za budućnost bogatstva, a Malik Solanka se gubio u ekstazi, furiji, rada.
Međutim, intervencija živih lutaka sa imaginarne planete Galileo-1 u javnim poslovima stvarno postojeće Zemlje nije bila predviđena. Tu vest je Solanki donela Nila. Ona je stigla u Sedamdesetu ulicu u stanju velike uzbuđenosti. Oči su joj blistale dok je govorila. U Liliputu je izvršen kontraudar. A počeo je kao provalna krađa: maskirani ljudi napali su najveću prodavnicu igračaka u Mildendu i pobegli s celokupnom, upravo prispelom pošiljkom kiborških maski i kostima Hronosa. Zanimljivo je da – s obzirom na ime Nilinog drugara barjaktara – nijedna baburijanska nošnja nije odneta. Radikali iz FPO, revolucionarni indolilijevski „slobodni ljudi“ koji su, kao što je kasnije otkriveno, organizovali napad, uveliko su se identifikovali s kraljevima Lutke, čije je neotuđivo pravo da se s njima postupa kao s ravnopravnima – dokraja moralnim i osećajnim bićima – negirao Mogul Baburijanac, njihov smrtni neprijatelj, od koga je Skajreš Bolgolam bio optužen kao inkarnacija.
Do tog trenutka vest je zvučala kao čudno, egzotično, nevažno odstupanje u dalekom, i zato lako odbačenom, južnom Pacifiku. Ali ono što je usledilo nije se moglo tako lako ignorisati. Hiljade disciplinovanih „filbistanskih“ revolucionara izvršili su koordinirane oružane napade na ključne instalacije Liliput-Blefuskua, iznenađujući vrlo ceremonijalnu elbijevsku armiju i angažujući bolgomite da zauzmu Parlament, Radio i TV-stanicu, telekom i kancelarije Lilikon Internet servera, kao i aerodrom i luku, u žestokoj i dugoj borbi. Pešadinci su nosili šešire, senila i marame da bi sakrili lice, ali neki oficiri su bili uparađeni. Kiborzi Akaša Hronosa bili su vodiči u onome što je, kako je shvatio Malik Solanka, bila u najmanju ruku treća „pobuna živih lutaka“. Viđeni su mnogi „lutkari“ i „Zemine“ kako rukovode operacijama. „Neka najjači prežive!“, čulo se kako uzvikuju slobodnjaci dok su napadali položaje bolgolamita. Na kraju ovog krvavog dana, FPO je odneo pobedu, ali je cena bila visoka: stotine mrtvih, stotine teže i lakše ranjenih. Medicinski kapaciteti Liliput-Blefuskua imali su velikih poteškoća da zbrinu povređene u skladu sa hitnošću njihovih potreba. Neki ranjenici su umrli čekajući na tretman. Bolni jauci i strah ispunjavali su hodnike narodne bolnice tokom cele noći.
Kako je Liliput-Blefusku obnovio kontakte sa spoljnim svetom, ispostavilo se da su i predsednik Golbasto Gu i vođa prvog, sada propalog udara, zarobljeni živi. Vođa ustanka FPO, koji je od glave do pete bio obučen u lutkarski Hronosov kostim i koji se predstavljao samo kao komandant Akaš, pojavio se nakratko na Oslobodilačkoj televiziji da bi objavio uspeh operacije, pohvalio mučenike i da, sa stisnutom pesnicom usklikne: „Najjači su preživeli!“ Zatim je objavio svoje zahteve: vraćanje oborenog Golbastovog ustava i suđenje Bolgolamovoj bandi za veleizdaju, koja se po elbijevskom zakonu kažnjavala smrću, uprkos tome što se niko nije sećao da su ikad izvršena pogubljenja i što se ni sada nisu očekivala. Istakao je dalje da on, „Akaš, komandant slobodnih ljudi“, zahteva da bude konsultovan u vezi s budućom vladom Liliput-Blefuskua i da ima pravo na sopstvenu listu kandidata za uključivanje u dotičnu administraciju. Za sebe nije odredio nikakav položaj, što je bila lažna skromnost koja nikoga nije mogla da zavara. Bal Tekeri u Bombaju i Jerg Hajder u Austriji dokazali su pre njega da čovek ne mora da ima neku funkciju da bi rukovodio predstavom. Tako se pojavio pravi diktator. Dok njegovi zahtevi ne budu uslišeni, zaključio je „komandant Akaš“, on će „pozvati poštovanog predsednika i izdajicu Bolgolama da ostanu u zgradi Parlamenta kao njegovi gosti“.
Solanka je bio zabrinut; ponovo stari problem ciljeva i sredstava. „Komandant Akaš“ mu nije delovao kao sluga pravične stvari, i dok je Solanka dopuštao da Mandela i Gandi nisu jedini uzori revolucionara, taktiku razmetljivog razbojnika trebalo je nazvati pravim imenom. Nila je, međutim, prosto lepršala. „Neverovatno je da ovo ne liči na Indolilije: militarizovani, disciplinovani, samoorganizovani u odbrani umesto da cmizdre i krše ruke. Napravio je pravo čudo, zar ne?“ Rekla je da sledećeg jutra odlazi za Mildendo. „Budi srećan zbog mene. Ovaj udar čini moj film krajnje seksi. Telefon zvoni ceo dan.“ Malik Solanka, stojeći na jednom od najviših vrhova u životu, osećajući se kao Guliver ili Alisa, kao div među pigmejima, nepobediv, neranjiv, iznenada oseti sitne nevidljive prste kako ga vuku za skute, kao da horda malih goblina pokušava da ga povuče u pakao. „Znaš, to je on“, dodala je Nila. „Hoću da kažem, komandant Akaš. Videla sam traku i u to nema sumnje. Kakvo telo: prepoznala bih ga vazda i svuda. On je zaista junačina.“
Brzina savremenog života, pomisli Solanka, prevazilazi mogućnosti srca da odgovori. Džekova smrt, Nilina ljubav, poraz besa, Asmanov slon, Leonorin bol, Milina uvređenost, prezrivi trijumf vodoinstalatera Šlinka, kraj leta, bolgolamov udar u Liliput-Blefuskuu, lična ljubomora na radikalnog Babura iz FPO, svađa s Nilom, krici u noći, izlaganje „propratne priče“, nagli razvoj događaja u projektu Galileo – kraljevi Lutke i njegov strahoviti uspeh, kontraudar „komandanta Akaša“, Nilin predstojeći odlazak: takvo ubrzanje vremenskog toka beše gotovo komično neodoljivo. Ništa od svega toga Nila nije osećala; stvorenje sazdano od brzine i pokreta, dete svog ubrzanog doba, prihvatala je takav tok promena kao nešto sasvim normalno. „Zvučiš grozno matoro kad tako pričaš“, ukorila ga je. „Prestani i smesta dođi ovamo.“ Njihov oproštajni ljubavni čin bio je tako lagan, veličanstveno produžen. Tu nije bilo nikakvih problema s preteranom postmodernom žurbom. Očito je bilo još oblasti u kojima su mladi uvažavali sporost.
Odmah je utonuo u san bez snova, ali ga je posle dva sata probudila noćna mora. Nila je još bila s njim – često je bila srećna da može da prespava kod Solanke, iako je i dalje mrzela da se budi pored njega u sopstvenom krevetu, dvostruki standard koji je on prihvatio bez ikakvog gunđanja – ali u sobi se nalazio i jedan stranac, krupan, u stvari veoma krupan muškarac koji je stajao do Solankine strane kreveta, držeći u vazduhu – oh, strašno ogledalo Solankinog zločina – ružan nož. Rasanivši se za tili čas, Solanka je seo u krevetu. Uljez ga je pozdravio, rasejano vitlajući nožem prema njemu. „Profesore“, reče Edi Ford, poprilično uljudno. „Drago mi je da ste večeras sa nama.“
Jednom u Londonu, nekoliko godina pre, na Solanku je potegao nož jedan crnčić koji je iskočio iz kabrioleta i oštro zahtevao da uđe u telefonsku govornicu u koju je Solanka bio već zakoračio. „Reč je o ženi, čoveče“, rekao je. „Hitno je, je li jasno?“ Kad je Solanka rekao da je i njegov poziv važan, malac je frknuo. „Iseći ću te nožem, bitango, nemoj da misliš da neću. I neće mi biti nimalo žao.“ Solanka je pre toga dugo vežbao govor tela. Nije se smelo dogoditi da deluje previše uplašeno ili previše sigurno. Trebalo je da ostane miran. Isto tako je nastojao da mu glas ne podrhtava. „Bilo bi to loše po mene“, rekao je tada, „ali i po tebe.“ A onda je došlo do dvoboja pogledima, u kojem Solanka nije bio toliko glup da pobedi. „U redu, jebi se, pičko, u redu“, rekao je huligan s nožem i ušao da telefonira. „Ej, bejbi, zaboravi na njega, bejbi, da ti ja pokažem šta ta tužna vreća nikad ne bi mogla.“ Počeo je da pevuši u telefonsku slušalicu, što je Solanka prepoznao kao pesmu Brusa Springstina. „Kaži mi, maco, je li matorac s tobom u stanu, ili te je ostavio samu, uh-uh, tako sam se napalio; oh, oh, oh, tako bih te povalio“ Solanka se brzo izgubio, zašao za ćošak i naslonio se na zid, drhteći kao prut.
Dakle, ponovo isto, ali ovaj put je povod ličan tako da bi govor tela i sva veština glasa mogli da omanu. Ovaj put žena spava pored njega u njegovoj postelji. Edi Ford poče da šetka u podnožju kreveta. „Znam šta ti se vrzma po glavi“, reče. „Strastveni ljubitelj filma kao ti. Linkolnov trg i tako dalje, naravno, naravno. Nož u tami, pravilno si shvatio, drugi film o Pink Panteru, igra divna Elke Zomer jesam li u pravu?“ Film se, u stvari, zvao Pucanj u tami, ali Solanka je odlučio da ne ispravlja Edija. „Usrani filmovi o nožu“, razmišljao je Edi. „Mili se svideo Bruno Ganc u Nožu u glavi, ali za mene je najbolje klasično ostvarenje, prvi film Polanskog, Nož u vodi. Muž počinje da se igra nožem da bi impresionirao ženu. Ona se zaljubila u onog stopera plavušana. Strašna greška, gospođo. Nažalost.“
Nila se meškoljila, tiho plačući u snu, kao što je često činila. „Pst“, govorio je Solanka milujući je po leđima. „Sve je u redu. Pst.“ Edi je mudro klimao glavom. „Očekujem da nam se uskoro pridruži, čoveče. Jedva čekam.“ A onda je ponovo počeo da mozga. „Često upoređujemo filmove, Mila i ja. Grozan, grozniji, najgrozniji, u takvom fazonu. Za nju je najbolji Isterivač duhova koji će uskoro biti pušten s ranije neprikazanim materijalom, uh-uh, ali ja se ne slažem. Treba da se vratiš u klasični period mom Romanu Polanskom. Rozmarina beba, čoveče. To je beba za mene. Dakle, bebice su nešto što je tebi poznato, je li tako, profesore? Bebice, na primer, sede tebi u krilu danima u nizu. Nisi mi odgovorio, profesore. Dozvoli da parafraziram. Glupirao si se nečim što nisi smeo ni da takneš, a kako ja to vidim, taj usrani pokvarenjak mora da bude kažnjen. Osveta je moja, reče Gospod. Osveta je Edijeva, zar nije tako, profesore, zar ne dopuštaš da je ovaj naš susret ovde prava realnost slučaja? Susret nas dvojice, tebe bespomoćnog sa svojom picom i mene s ovim ogromnim bodežom u ruci koji čeka da ti odseče muda, zar ne prihvataš da ti je stigao Sudnji dan?“
Filmovi čine publiku infantilnom, pomisli Solanka, ili je možda reč o tome da infantilne privlače neki pojednostavljeni filmovi. Možda svakodnevni život, ta jurnjava, preveliki teret, otupe i omame ljude poput anestetika i onda oni hrle u jednostavniji svet iz filmova da bi znali kako da se osećaju. Posledice su takve da u glavama odraslih doživljaji što se nude u bioskopu postaju stvarniji od spoljašnjeg sveta. Za Edija njegovi siledžijski refreni iz filmova imali su više autentičnosti nego bi).o koji „prirodni“ obrazac govora, čak i više od pretećeg arsenala koji je imao na raspolaganju. U svojoj mašti on je bio Samjuel L. Džekson, koji se upravo sprema da uništi jednu ništariju. Bio je čovek u crnom, čovek nazvan po boji, koji komada zavezanu žrtvu uz zvuke melodije „Ti si mi teg o vratu.“ Što uopšte nije značilo da nož nije nož. Bol je još bio bol, smrt je još sledila na kraju, a taj ludak je zaista vitlao nožem u mraku. Sada je i Nila bila budna, sedela je pored Solanke, ušuškavajući čaršav oko svog golog tela, baš kao što se čini u filmovima. „Poznaješ ga?“, upitala je šapatom. Edi se nasmejao. „Pa, naravno, lepa damo“, rekao je punim glasom. „Imamo vremena i za mali intervju. Profesor i ja smo kolege.“
„Edi“, reče sa otvorenih vrata usplahirena Mila koja je imala crveno našminkane jagodice i kosu ofarbanu u modro. „Ukrao si mi ključeve. On mi je ukrao ključeve“, reče okrećući se prema Solanki u krevetu. „Izvinite zbog ovoga. On ne može da kontroliše osećanja. A posebno jaka osećanja gaji prema tebi. Što je razumljivo. Ali taj nož? Pogrešno, Edi.“ Okrenula se ponovo prema vereniku. „Pogrešno. Kako misliš da se oženiš ako završiš iza rešetaka?“ Edi je delovao skrhano i kao školarac izložen ribanju premeštao se s noge na nogu, odjednom se pretvorivši iz pobesnelog pitbula u kučence što cvili. „Pričekaj napolju“, naredi mu ona i on se pokunjeno pokupi. „On će čekati napolju“, reče Solanki, potpuno zanemarujući prisustvo druge žene. „Moramo da razgovaramo.“
Međutim, ta druga žena nije bila navikla da je neko briše iz scene u kojoj učestvuje. „Šta hoće da kaže time da joj je ukrao ključeve?“, oštro upita Nila. „Zašto je imala tvoje ključeve? Šta je on hteo da kaže time da ste kolege? Šta ona hoće da kaže onim ’što je razumljivo’? Zašto ona mora s tobom da razgovara?“
Mora da razgovara, profesor Solanka je odgovarao u sebi, zato što misli da ja mislim da se jebavala sa svojim ocem, dok ja, u stvari znam da ju je otac tucao, a tu oblast sam lično dobro istražio. Tucao ju je svaki dan kao jarac – kao muškarac – a onda ju je napustio. A kako ga je ona volela i u isto vreme mrzela, od tada stalno traga za kamuflažom, za imitacijom života. Ona je stručnjak za ovo doba, za doba utvara i krivotvorina, u kojem možeš da nađeš sva zadovoljstva poznata ženi ili muškarcu koji su pretvoreni u sintetiku, koji su lišeni opasnosti od oboljenja i krivice – niskokalorična, briljantno patvorena verzija ovog strašnog sveta od krvi i mesa. Lažno iskustvo koje je toliko lepo da ga, u stvari, više voliš od stvarnosti. Ja sam bio njen falsifikat.
Bilo je tri i sedamnaest ujutru. Mila, u kišnoj kabanici i čizmama, sedela je na rubu kreveta. Malik Solanka je ječao. Nesreća uvek stiže kad je odbrana najslabija: napada s leđa, kao ljubav. „Reci joj“, reče Mila, konačno dozvoljavajući Nili da postoji. „Objasni joj da si mi dao ključeve svog malog kraljevstva. Kaži joj sve o jastuku na tvom krilu.“ Mila se, očito, dobro pripremila za ovaj susret. Raspasala je kabanicu i skinula je, otkrivši da na sebi ima samo kratku spavaćicu. Ovo je bio primer korišćenja odeće kao smrtonosnog oružja: ranjena Mila skinula se da ubije. „Ajde, tatice“, navaljivala je. „Pričaj joj o nama. Pričaj joj o Mili u popodnevnim časovima.“
„Molim te, pričaj“, dodade ljutito Leonora Masters Solanka, paleći svetlo prilikom ulaska u društvu trapave, osedele, žmirkave budističke sove s naočarima, njegovog bivšeg pobratima Morgena Franca. „Sigurna sam da bismo svi bili oduševljeni da čujemo.“ E, pa lepo, pomisli Solanka. Izgleda da je reč o politici na otvorenom. Molim vas, priđite svi i osećajte se kao kod svoje kuće, ne vodeći računa o meni. Leonorina riđa kosa bila je duža nago ikad pre; nosila je kaput od kašmira s visokim ovratnikom a oči su joj sevale. Divno izgleda za tako sitne sate, primeti Solanka. Takođe je zapazio da je Morgen Franc drži za ruku; i da Nila izlazi iz njegovog kreveta i oblači se. I njene oči su sevale, a Miline su, naravno, već bile krvave. Solanka zatvori oči i zavali se u krevet, stavljajući jastuk na glavu zbog iznenadnog bleštavila u sobi.
Leonora i Morgen su ostavili Asmana kod njegove bake i sleteli su na aerodrom Dž. F. Kenedi u popodnevnim satima. Odseli su u jednom hotelu u centru grada, nameravajući da u jutarnjim časovima nazovu Solanku i da ga upoznaju sa izmenjenim prilikama u njihovom životu. (To je Solanka i naslutio: ili, bolje, Asman mu je dao do znanja.) „Bilo kako bilo, nisam mogla da spavam“, reče Leonora jastuku. „I onda pomislih, ko te jebe, idem da te probudim. Vidim, međutim, da se lepo zabavljaš; utoliko je lakše da kažem zbog čega sam došla.“ Nestalo je blagosti iz njenog glasa. Držala je stisnute pesti. Borila se da se kontroliše. Svaki čas mogla je da otvori usta i da iz njih, umesto reči, izleti zaglušujući i razarajući krik furije.
Trebalo je da znam, pomisli Solanka, još jače nabijajući jastuk na lice. Kakve šanse ima čovek protiv podmukle pakosti bogova? Eto ih tu, tri furije, lično „raspoložene“, i u punom posedu fizičkih tela žena za koje je moj život bio najdublje vezan. Njihov spoljašnji izgled beše toliko poznat, ali oganj koji je kuljao iz očiju tih preobraženih stvorova dokazivao je da one više nisu žene koje je nekad poznavao, nego pre lađe ka božanstvu osvete na Vest Sajdu... „O, zaboga, ispadaj iz kreveta“, prasnu Nila Mahendra. „Ustaj smesta, da možemo da te ubijemo.“
Profesor Malik Solanka ustade go golcat pod vatrenim pogledima žena koje je nekad voleo. Bes koji je nekad obuzimao njega sada je pripadao njima; a Morgen Franc bio je uhvaćen u njegovo magnetno polje, Morgen koji je imao tako malo toga čime bi mogao da se diči, izuzev što je i sam naučio šta znači biti sluga ljubavi. Morgen, kome je Leonora podarila svoje ranjeno biće i utrapila sina na čuvanje. Pucajući od energije koja se u njega ulivala iz furija, krenu ka tom golom čoveku nalik lutki na žicama munje i zavrnu mu slabašnu ruku. Solanka pade kao suza.

17



Tri nedelje kasnije sišao je iz autobusa na međunarodnom aerodromu Blefusku u vruć ali lekovito vetrovit prolećni dan južne hemisfere. Buket raznih mirisa ispunjavao mu je nosnice – hibiskus, oleandar, žakaranda, znoj, nafta. Velika ludost sopstvenih akcija mlatnula ga je teže od udarca pacifističkog ljubavnika njegove žene, od te šamarčine koja ga je oborila na pod pored kreveta tako da mu je trebalo odbrojavati. Šta misli ko je on i šta misli da radi, on, čovek sa pedeset i pet godina, koji juri po svetu za ženom koja ga je bukvalno ostavila na cedilu? I još gore, zašto ga je toliko uznemirila činjenica što su ti revolucionari, filbistanci, FPO, slobodnjaci – zašto se već ne odluče kako da se zovu? – poprimili izgled njegovih fikcija, kao vatrogasci ili radnici u nuklearnim centralama koji na sebe nabacuju zaštitnu odeću protiv opasnosti što ih vrebaju? Kostimi kraljeva Lutke možda su postali karakteristika događaja na tom prostoru, ali on za to nije nimalo odgovoran. „Ti nisi učesnik ovih događaja“, prebacio je Solanka sebi po ko zna koji put, a onda je nastavio, „A je li? Zašto, onda, taj ćelavi barjaktar Babur koji se smuca s mojom devojkom, nosi masku oblikovanu prema mom licu?“
Maska „Zemina Rajk“ oblikovana je prema Nili Mahendri, to je bilo očito, ali u slučaju „Akaša Hronosa“, činilo se Solanki, bilo je sasvim suprotno: kako je vreme prolazilo, on je sve više ličio na svoju tvorevinu. Duga seda kosa, oči izbezumljene od gubitka. (A usta su mu uvek bila takva.) Čudan maskenbal se igrao na pozornici tog udaljenog ostrva, tako da profesor Solanka nije mogao da se oslobodi osećanja da se tiče i njega lično, da veliko ili trivijalno pitanje njegovog možda značajnog, a verovatnije bednog života – koji je ipak njegov! – dolazi u svoju završnu fazu tu, na južnom Pacifiku. Nije to bila razumna ideja, ali se on sve vreme posle pomalo tragičnih ali više farsičnih događaja u Noći furija nalazio u poremećenom stanju uma, pošto je ponovo postao svestan slomljenog kutnjaka koji mu je zadavao toliko muka, kao i satrvenog srca i uništenog života koji su mu zadavali više jada nego taj podivljali zub. U zubarskoj stolici pokušavao je da isključi traku s ranim melodijama Lenona i Makartnija i prijatno čavrljanje tog novozelandskog kamenolomca koji rije duboko u njegovu vilicu. Koncentrisao se na Nilu: šta li ona misli i kako da je natera da se vrati. Pokazala je da je u poslovima srca isto kao i on onakav kako su ga žene oduvek optuživale da jeste. Bila je prisutna i kad je nije bilo. Kad je volela, volela je do kraja, bez ikakvih ograničenja; ali, govoreći otvoreno, bila je i potencijalni ubica, kadra da u svakom trenu odseče glavu izenenada odbačene ljubavi. Suočena s njegovom prošlošću – s prošlošću koja po njegovom mišljenju nije imala nikakvog uticaja na njegovu ljubav prema njoj – došla je do tačke ključanja, navukla je odeću, besna, i gotovo u istom trenu pošla na celodnevno putovanje avionom iznad globusa ne nazvavši ga telefonom, a kamoli da mu kaže poneku toplu reč ili barem škrto obećanje da će pokušati da sredi stvari kasnije, kad joj istorija da malo vremena. Ali bila je isto tako i žena kojoj je prijalo da je jure. Možda je čak postala i bolesno ovisna. U svakom slučaju – Solanka je ubeđivao sebe dok mu je Novozelanđaninov kompresor razbijao vilicu – duguje sebi da, pošto je našao tako znamenitu ženu, ne dozvoli da je izgubi zato što se nije pojavio.
Leteti prema istoku značilo je hrliti ka budućnosti – vreme terano mlaznicama brzo je prolazilo, sledeći dan je stigao na krilima – ali je izgledalo kao da se vraća u prošlost. Leteo je napred ka nepoznatom i ka Nili, ali mu je tokom prve polovine putovanja prošlost prosto čupala srce. Kad je ispod sebe ugledao Bombaj, navukao je masku sna i zatvorio oči. Avion je u gradu njegovog detinjstva ostao pun sat vremena, ali je odbio da uzme tranzitnu kartu i ostao je u avionu. Međutim, čak i u sedištu nije mogao da se smiri. Maska sna nije bila ni od kakve pomoći. Čistačice su ulazile u avion, čavrljajući i toročući, ceo vod žena u purpurnim i roze krpama, Indija je došla s njima, poput bolesti: njihovo uspravno držanje, snažna nazalna intonacija u govoru, njihove krpe za brisanje prašine, njihove umorne radničke oči, zapamćeni miris poluzaboravljenih balsama i mirođija – ulje od kokosovog oraha, božja travica, kalonji – koji se zadržavao na njihovoj koži. Osećao je vrtoglavicu i obamrlost kao da ima strah od letenja, iako mu nikad pre nije bila muka u avionu, a sada se avion ionako nalazio na zemlji, uzimajući gorivo, ugašenih motora. Posle uzletanja, kad su krenuli na istok iznad Dekana, počeo je ponovo da diše. A kad su ponovo nadleteli more, počeo je polako da se opušta. Nila je ranije htela da s njim putuje u Indiju, da vidi zemlju svojih predaka s čovekom koga je izabrala. On je čovek koga je izabrala i to mora da ima na umu. „Nadam se“, rekla mu je tada veoma ozbiljnim tonom, „da si ti poslednji čovek s kojim ću spavati.“ Velika je moć takvih obećanja i pod njihovom mađijom sebi je čak dozvolio da sanja o povratku, dopustio je sebi da poveruje da prošlost može da bude – da je bila – lišena svoje moči, tako da u budućnosti sve može da se postigne. Ali sada je Nila nestala kao čarobnjakov pomoćnik i njegova snaga nestala je s njom. Bez nje, u to je bio ubeđen, nikad neće prošetati ulicama Indije.
Aerodrom, kako je njegovo zastarelo ime davalo na znanje, beše ono što bi turista koji je odlučan da ostane vedar uprkos katastrofi nazvao „starinskim“ ili „čudnim“. U stvari, beše to svinjac, trošan, smrdljiv, vlažnih zidova i sa ogromnim žoharima koji su pod nogama krckali kao orahove ljuske. Trebalo je da se aerodrom sruši pre više godina, tako je bilo i planirano – uostalom, nalazio se na pogrešnom ostrvu, a helikopteri koji su ga povezivali s glavnim gradom, Mildendom, delovali su zabrinuto – ali novi aerodrom, GGI (Golbasto Gu Interkontinental), potukao je u tom smislu stari time što se srušio mesec dana nakon završetka, zahvaljujući maštovitom i finansijski veoma povoljnom mešanju betona koje su smislili lokalni indolilijevski preduzimači.
Ispostavilo se da su takva kreativna rešenja bila karakteristika života u Liliput-Blefuskuu. Solanka je ušao u carinarnicu aerodroma Blefusku i odmah su glave počele da se okreću, zbog razloga koje je, iako iscrpljen letom i izbezumljen od žiganja srca, bio predvideo i odmah shvatio. Jedan indolilijevski carinik u bleštavoj beloj odeći drao se na njega, kostrešeći se. „Nemoguće. Nemoguće. Nikakvo obaveštenje nismo dobili. Ko ste vi? Kako se zovete, molim?“, pitao ga je sumnjičavo, pružajući ruku da mu uzme pasoš. „Kao što sam i mislio“, reče konačno carinik. „Niste vi.“ Ovo je u najmanju ruku ličilo na izreku, ali Solanka se samo naklonio u znak blagog pristajanja. „Neumesno je“, dodao je tajanstveno carinik, „krenuti da zavedete narod zemlje u kojoj ste samo gost, zavisni od naše poznate tolerancije i dobre volje.“ Dao je odlučan znak Solanki koji je propisno otvarao svoje kofere. Carinik je osvetnički posmatrao njihov sadržaj: četrnaest pari čarapa i gaćica uredno spakovanih, četrnaest maramica, tri para cipela, sedam pari pantalona, sedam košulja, sedam polo majica, tri mašne, tri složena tkana odela i jedna kišna kabanica, za svaki slučaj. Posle pauze za razmišljanje široko se osmehnuo, pokazujući niz savršenih zuba koji su Solanku ispunili zavišću. „Mora da se plati velika carina“, reče carinik sav ozaren. „Toliko je tu predmeta koji podležu carini.“ Solanka se namrštio. „Reč je samo o odeći. Svakako ne terate ljude da vam plaćaju zato što unose ono što im je potrebno da bi pokrili svoju golotinju.“ Carinik je prestao da se smeje i namrštio se mnogo više od Solanke. „Izbegavajte skaredne izjave, molim vas, g. Varalico“, uputi ga. „Ima ovde mnogo toga što nije odeća. Tu je video kamera, isto tako ručni časovnici, fotoaparati, nakit. Velika carina treba da se plati. Ukoliko želite da uložite protest, to je vaša demokratska privilegija. Ovo je Slobodni indijski Liliput-Blefusku: Filbistan! Naravno, ukoliko je protest poželjan, bićete dobrodošli da zauzmete mesto u sobi za razgovore da popričate s mojim šefom. On će uskoro biti slobodan. Za dvadeset četiri ili trideset šest časova.“ Solanka je shvatio poruku. „Koliko?“, upitao je i odmah platio. U lokalnoj valuti, spragovima, izgledalo je mnogo, ali prevedena na američki dolar suma je iznosila osamnaest i po. Blistajući od radosti, carinik je belom kredom upisao veliko X na Solankine kofere. „Dolazite u velikom istorijskom trenutku“, rekao je ushićeno Solanki. „Indijski narod Liliput-Blefuskua konačno je ustao da brani svoja prava. Naša kultura je drevna i superiorna i od sada će biti glavna. Neka najjači prežive, zar ne? Sto godina nekakvi elbijevski kanibali pili su grog – kafu, glimgrim, flunek, „džek danijels“ i koka-kolu, svakojake bezbožne napitke – i terali nas da jedemo njihova govna. Sada će oni da jedu naša. Molim Vas da uživate u svom boravku.“
U helikopteru za Mildendo drugi putnici su buljili u profesora Solanku jednako u neverici kao carinik. Odlučio je da ignoriše njihovo ponašanje i počeo je da posmatra pejzaže. Kad su leteli preko farmi šećerne trske Blefuskua primetio je velike gomile crnog vulkanskog kamenja u blizini centra svakog polja. Indijski radnici po ugovoru, koji su se nekad identifikovali samo po brojevima, polomili su se da bi iskrčili zemljište i na taj način su složili te gomile pod upravom australskih kulučara, taložeći u svojim srdašcima duboku mržnju nastalu iz njihovog znoja i zbog brisanja njihovih imena. Te stene su bile ikone nagomilanog vulkanskog gneva, proročanstva iz prošlosti erupcije indolilijevskog gneva, čije je dejstvo trebalo svuda da se vidi. Rasklimatani helikopter, na veliko Solankino zadovoljstvo, nekako se spustio na još netaknuti deo inače uništenog aerodroma Golbasto Gu Interkontinental, a prvo što je video bila je gorostasna kartonska figura „komandanta Akaša“, to jest vođe FPO Babura s maskom i ogrtačem Akaša Hronosa. Razmišljajući o toj figuri, Solanka se sa zebnjom pitao da li je svojim transglobalnim putovanjem postupio kao zaljubljena zamlata i politički naivko. Jer dominantna figura u Liliput-Blefuskuu – zemlji na ivici građanskog rata, u kojoj je predsednik lično držan kao talac i u kojoj je postojala tenzija opsadnog stanja, tako da je svaki čas moglo da dođe do nepredviđenih događaja – bila je, kao što je znao da mora da bude, veoma slična njemu. Lice koje ga je gledalo sa petnaestak metara visine – to lice uokvireno dugom srebrnom kosom, besnog pogleda i tamnousnih kupidonskih ustiju, bilo je njegovo lice.
Njegov dolazak je bio očekivan. Vest o komandantovom dvojniku bila je brža od helikoptera. Tu u Pozorištu maski original, čovek bez maske, bio je zapažen kao imitator maske: tvorevina je bila originalna dok je njen tvorac bio falsifikat! Izgledalo je da prisustvuje smrti Boga i da je Bog koji je umro on sam. Maskirani muškarci i žene s automatskim oružjem čekali su ga ispred helikoptera. Pridružio im se bez protesta.
Odveli su ga u „čekaonicu“ bez stolica, čiji jedini komad nameštaja beše drveni sto, koji su posmatrale neustrašive oči gušterica dok su žedne muve zujale na vlagu u uglovima njegovih očiju. Pasoš, časovnik i avionsku kartu uzela mu je jedna žena čije je lice bilo skriveno iza maske s licem žene koju je voleo. Zaglušen škripavom vojnom muzikom koja je neprestano svirala preko nekakvog primitivnog sistema, ipak je mogao da čuje užas u mladim glasovima svojih čuvara – jer svuda oko njega bili su gerilci povijeni pod teretom oružja – a isto tako je mogao da vidi dokaze krajnje nestabilnosti situacije u pogledima nemaskiranih civila u zgradi terminala i u nervoznim pokretima maskiranih boraca. Sve to je jasno govorilo Solanki da je uveliko iskoračio iz svog elementa, ostavljajući iza sebe sve znakove i šifre kojim su uspostavljeni značenje i oblik njegovog života. Tu „profesor Malik Solanka“ nije postojao kao ličnost, kao čovek sa prošlošću i budućnošću, niti su postojali oni kojima je bilo stalo do njegove sudbine. Bio je prosto neprikladni niko, s licem koje su svi poznavali, i ukoliko ne bude brzo iskoristio tu začuđujuću fizionomiju, njegov položaj će se naglo pogoršati i u najboljem slučaju rezultiraće deportacijom. O onom najgorem nije želeo ni da razmišlja. Pomisao da bi mogao da bude proteran bez stupanja u kontakt s Nilom bila je veoma neprijatna. Ponovo sam go golcat, pomisli Solanka. Go i glup. Upadam pravo u nokaut.
Posle otprilike sat vremena jedan karavan marke „holden“ ušao je pod nadstrešnicu gde je bio zadržan i Solanka je pozvan ne baš nežno, ali ni prekomerno grubo, da uđe pozadi. Gerilci su se gurali oko njega; još dvojica su ušla u deo za prtljag i sela su okrenuta natrag, s puškama uperenim kroz zadnji prozor. Prolazeći kroz Mildendo, Malik Solanka je imao snažan osećaj već viđenog, ali mu je trebalo nekoliko trenutaka da se seti da ga to podseća na Indiju. Da budemo precizniji, na Čandni Čovk, iznureno jezgro starog Delhija, gde su se trgovci okupljali u istom vašarskom stilu, gde su pročelja prodavnica bila takođe u jarkim bojama a unutrašnjost slabo osvetljena, gde je kolovoz bio još više zakrčen pešacima i biciklistima i guranjem, gde su se životinje i ljudi borili za prostor i gde su sirene automobila izvodile svakodnevnu uličnu simfoniju. Lakše predvidljivo, ali svejedno uznemirujuće, bilo je opipljivo nepoverenje između zajednica, mrgodnih grupica elbijskih i indolilijevskih muškaraca koji su se popreko gledali, osećaj da čovek živi u kresivu i samo čeka da se upali. Bio je to paradoks i kletva zajedničkih nevolja: kad do njih dođe onda prijatelji i komšije dolaze da vas ubiju, isti oni ljudi koji su vam pomagali pre samo nekoliko dana upale vaš kašljucajući skuter, ljudi koji su prihvatili darove koje ste im dali kad vam se ćerka verila za pristojnog i obrazovanog čoveka. Vlasnik prodavnice obuće do čijeg dućana je radila vaša trafika deset godina ili više: to je čovek koji bi doveo ljude s bakljama na vaša vrata i ispunio vazduh slatkim dimom „virdžinije“.
Turisti nisu mogli da se vide. (Dve trećine aviona kojim se dovezao bile su prazne.) Na ulici je bilo malo žena, izuzev iznenađujuće velikog broja ženskog kadra u FPO, a dece nije uopšte bilo. Mnoge prodavnice bile su zatvorene i zabarikadirane; druge su bile bojažljivo otvorene i svet je – uglavnom muškarci – još obavljao svakodnevne poslove. Međutim, oružje se videlo svuda, a sporadična pucnjava čula se u daljini. Policijske snage sarađivale su s oficirima FPO da bi održale zakon i red; ruritanijska sprdnja od armije ostala je u kasarni, iako su vodeći generali bili uključeni u složene razgovore što su se svakodnevno održavali u pozadini, i to satima. Pregovarači FPO sastajali su se sa starešinama etničkih Elbija, kao i sa verskim i poslovnim prvacima. „Komandant Akaš“ barem je pokušavao da ostavi utisak čoveka koji nastoji da pronađe mirno rešenje krize. Ali građanski rat je kuvao ispod površine. Skajreš Bolgolam mogao je da bude poražen i zarobljen, ali veliki deo elbijevskih omladinaca koji su podržavali propali bolgolamitski udar lizali su rane i nesumnjivo su pripremali novi potez. U međuvremenu, međunarodna zajednica kretala se brzo ka proglašenju Liliput-Blefuskua najmanjom državom prokaženika, suspendujući trgovačke ugovore i zamrzavajući programe pomoći. Solanka je u tim potezima video svoju šansu.
Motoristi su okružili karavan, prateći ga do dobro utvrđenih zidina oko zgrada Parlamenta. Kapija se otvorila i vozilo je prošlo, nastavljajući ka pozadini centralnog kompleksa. Ulaz u kuhinju, pomisli Solanka uz iskrivljen osmeh, predstavlja pravu kapiju vlasti. Mnogi ljudi, funkcioneri ili molioci, mogli su da uđu u te velike zgrade vlasti na njihova prednja vrata. Ali dospeti u lift posluge, pod radoznalim pogledima šefova s belim kapama, biti lagano nošen prema gore u neukusnoj kutiji s maskiranim muškarcima i ženama oko sebe: to je zaista vredelo. Pojaviti se u jednom neuglednom birokratskom hodniku i biti proveden kroz ceo niz izrazito skromnih prostorija značilo je ići pravim putem u središte. Nije loše za lutkara, reče sam sebi. Sada si unutra. Da vidimo možeš li da izađeš s onim što želiš. U stvari, da vidimo da li ćeš uopšte izaći.
Na kraju tog niza međusobno povezanih, praznih prostorija došla je soba s jednim vratima. U njoj se nalazio već poznati spartanski nameštaj: sto, dve platnene stolice, sijalica na tavanici, ormarić, telefon. Ostavili su ga samog da čeka. Podigao je slušalicu; mala etiketa na aparatu govorila mu je da okrene broj 9 da bi dobio izlaz. Iz predostrožnosti je potražio i memorisao nekoliko brojeva: lokalnih novina, američke, britanske i indijske ambasade, pravne pomoći. Pokušao je da ih nazove, ali svaki put snimljeni ženski glas odgovarao je na engleskom, hindu i liliputanskom, „Taj broj ne možete birati sa ovog telefona.“ Pokušao je da nazove Hitnu pomoć. Nije imao sreće. „Taj broj ne može se birati.“ Ono što imamo ovde, govorio je sebi, uopšte nije telefon nego samo ima spoljnu pojavu ili masku telefona. Baš kao što i ova prostorija samo nosi kostim kancelarije, a u stvari je zatvorska ćelija. Nema kvake sa unutrašnje strane vrata. Ima samo jedan prozor: malen i zamandaljen. Prišao je ormariću i izvukao fioku. Prazna. Da, bio je to deo scenske garniture i on je ubačen u predstavu, ali niko mu nije dao scenarij.
„Komandant Akaš“ ufurao je četiri sata kasnije. Do tada je Solankino preostalo samopouzdanje bezmalo isparilo. „Akaš“ je bio u pratnji dvojice slobodnjaka koji su bili odveć niskog ranga da bi imali kostime, a za njim je ušla žena zadužena za snimanje razgovora – Solankino srce poskočilo je od radosti – u maskirnom odelu i s maskom „Zamine Rajk“ na licu, skrivajući se iza sopstvene maske.
„To telo“, pozdravi je Solanka, trudeći se da deluje ležemo, „prepoznao bih ga bilo gde.“ Nije mu baš uspelo. „Zbog čega si ovde?“, prasnu Nila, a onda se disciplinovala. „Oprostite, komandante. Izvinjavam se.“ Babur, u odori „Akaša Hronosa“, nije više bio potišteni, posramljeni mladić kako ga se Solanka sećao sa Vašingtonskog skvera. Govorio je strogim glasom koji nije dozvoljavao opiranje. Maska deluje, seti se Solanka. „Komandant Akaš“, krupni čovek-planina, postao je veliki čovek u toj maloj bari i sada je igrao svoju rolu. Ali nije toliko velik, primeti Solanka, da bi odoleo Nilinom dejstvu. Babur je hodao dugim koracima, ali posle svakih desetak koraka noga mu je nekako uspevala da nagazi skute ogrtača, prisiljavajući ga da cimne vratom unatrag. Isto tako je uspevao da se sudari sa stolom i sa obe stolice. I to dok joj je lice skrivala maska! Ona je uvek uspevala da premaši Solankina očekivanja. On ju je, međutim, razočarao. Sada mora da vidi da li može da je iznenadi.
Babur je već usvojio ono kraljevsko mi. „Mi vas, naravno, poznajemo“, reče bez ikakvog uvoda. „Ko još ne poznaje tvorca kraljeva Lutke?“, reče, okrenuvši se upola prema Nili Mahendri. Nemoj da se glupiraš, pomisli Solanka. Nema smisla negirati ono što već zna. „Naš problem je šta da radimo s tobom. Sestro Zemina, imaš li nešto da kažeš?“ Nila sleže ramenima. „Pošalji ga kući“, reče mirnim nezaintersovanim glasom koji potrese Solanku. „Ja nemam potrebe za njim.“ Babur se nasmeja. „Sestra kaže da si neupotrebljiv, profesore Sahib. Da li je tako? Super! Da te, onda, bacimo u đubre?“
Solanka poče svoj pripremljeni govor: „Predlažem, a zato sam prešao ovaj dug put, sledeće: dozvolite mi da budem vaš posrednik. Vašu vezu s mojim projektom ne treba objašnjavati. Možemo da vas povežemo s globalnim javnim mnjenjem, da osvojite srca i glave. A to vam je hitno potrebno. Turistička industrija već je mrtva kao vaša legendarna ptica hurgo. Ako izgubite izvozna tržišta i podršku glavnih regionalnih sila, ova zemlja će bankrotirati za nekoliko nedelja, u najboljem slučaju za nekoliko meseci. Treba da ubedite svet da je vaša stvar pravedna, da se borite za demokratske principe, ne protiv njih. Hoću da kažem, za odbačeni Golbastov ustav. Toj maski treba da date ljudsko lice. Dozvolite da Nila i ja radimo na ovome s mojim ljudima u Njujorku, na dobrovoljnoj osnovi. Smatrajte ovo žrtvovanjem za oslobodilački pokret.“ Bio je spreman da ide čak dotle zbog ljubavi, govorile su Nili njegove neizrečene misli. Njena borba bila je i njegova. Ako mu oprosti, biće sluga svih njenih želja.
„Komandant Akaš“ je odbacio tu zamisao. „Situacija se izmenila“, rekao je. „Ostali učesnici – sve mućak do mućka! – nisu spremni ni na kakav kompromis. Posledica toga je da smo mi još više učvrstili svoj stav.“ Solanka ga nije pratio. „Mi zahtevamo potpunu izvršnu vlast“, nastavio je. „Nema više cile-mile. Filbistanu treba samo čvrsta ruka, zar ne, sestro?“ Nila je ćutala. „Sestro?“, ponovi Babur, okrenuvši se prema njoj i podigavši glas; a ona, pognuvši glavu, odgovori gotovo nečujno, „Da.“ Babur klimnu glavom. „Jedan period discipline“, nastavi on. „Ako mi kažemo da je mesec od sira, od čega je, onda on, sestro?“ „Od sira“, reče Nila ponovo gotovo nečujno. „A ako kažemo da je Zemlja ravna ploča, kakvog je ona oblika?“ „Ravna, komandante.“ „A ako sutra donesemo odluku da se Sunce okreće oko Zemlje?“ „Onda će se, komandante, Sunce okretati oko Zemlje.“ Babur zadovoljno klimnu glavom. „Odlično! To je poruka koju svet mora da shvati“, produži on. „U Filbistanu se rodio vođa i svi moraju da ga poštuju ili da trpe posledice. Uzgred, profesore, ti si studirao filozofiju na Kembridžu u Engleskoj, je li tako? Zato bi bilo dobro da nas malo prosvetliš u vezi sa spornim pitanjem: da li je bolje da čoveka vole ili da ga se plaše?“ Solanka je ćutao. „Ajde, ajde, profesore“, navaljivao je Babur. „Potrudi se koliko možeš! Znam ja da ti to možeš.“ Njegovi pratioci počeše da značajno škrgaju svojim „uzijima“. Solanka tada, bezizražajnim glasom, poče da citira Makijavelija: „Ljudi se lakše opredeljuju da naškode onome koga vole nego onome koga se plaše.“ Zatim nekako živnu i uperi pogled pravo u Nilu Mahendru. „Zato što se ljubav održava lancem obaveza koji se, budući da su ljudi žalosna vrsta, kida u svakoj prilici u kojoj je u pitanju lični interes; a strah se održava zebnjom od kazne koja nas nikad ne napušta.“ Babur prosto sinu. „Pravo jaje“, uskliknu, lupajući Solanku po leđima. „Uostalom, ti nisi neupotrebljiv! Tako je, tako je. Razmislićemo o tvom predlogu. Odlično! Ostani s nama. Budi naš gost. Već imamo predsednika i g. Bolgolama. I ti ćeš biti svedok prvih svetlih trenutaka našeg voljenog Filbistana u kojem sunce nikad ne zalazi. Sestro, budi ljubazna da to potvrdiš. Kako često sunce zalazi?“ Na to Nila Mahendra, koja se uvek držala kao kraljica, pognu glavu poput robinje i reče, „Komandante, ne zalazi nikad.“
Ćelija – već je prestao da razmišlja o njoj kao o sobi – nije imala krevet, a nedostajao joj je i najobičniji mokri čvor. Poniženje drugih bilo je uobičajeni postupak „komandanta Akaša“, kao što je bilo sasvim očito iz njegovog odnosa prema Nili. Solanka je shvatio da i on mora da bude ponižen. Vreme je prolazilo; nedostajao mu je sat da bi mogao da ga meri. Povetarac je malaksao i na kraju nestao. Noć, ideološki neispravna, nepostojeća noć, ispunila se vlagom, zgusnula se i proširila. Dobio je činijicu nekakve kaše i krčag sumnjive vode. Pokušao je da ne uzme ni jedno ni drugo, ali glad i žeđ su bile prave despotice, tako da je na kraju i jeo i pio. Posle toga borio se s nuždom sve do neminovnog poraza. Kad više nije mogao da izdrži popišao se i posrao kao bednik u ćošku, skinuvši košulju i obrisavši se što je bolje mogao. Bilo je teško ne upasti u solipsizam, bilo je teško ne videti to degradiranje kao kaznu za neuredan i ubitačan život. Liliput-Blefusku pronašao je sebe u njegovom liku. Ulice grada bile su njegova biografija kojom su patrolirale tvorevine njegove mašte i menjale verzije ljudi koje je poznavao: Dabdab i Peri Pinkus behu tu u verziji naučne fantastike, zatim maskirane i kostimirane inkarnacije Sare Lir i Leonore Masters, Džeka Rajnharta i Skije Šajler, te Morgena Franca. Ulicama Mildenda su čak paradirali Vislave i Šlinke iz kosmičke ere, kao i Mila, Nila i on lično. Maske njegovog života stegle su obruč oko njega, sudeći mu. Zatvorio je oči ali maske nisu nestajale, kovitlale su se oko njega. Pognuo je glavu pred njihovom presudom. Nekad je zaista želeo da bude dobar čovek, da živi životom dobrog čoveka, ali istina je bila u tome da nije mogao da izdrži. Kao što reče Leonora, izdao je one čiji je jedini zločin bio što su ga voleli. Kad je pokušavao da se povuče iz svog tamnijeg bića, bića svog opasnog besa, nadajući se da će prevladati greške procesom odricanja, odustajanja, jednostavno je upadao u nove, još teže greške. Tražeći iskupljenje u stvaranju, nudeći svet mašte, video je da obitavaoci tog sveta izlaze u stvarnost postajući monstrumi; a najveći monstrum među njima nosio je njegovo grešno lice. Da, Babur je bio njegovo ogledalo. Nastojeći da ispravi ozbiljnu nepravdu, da bude sluga Dobroga, „komandant Akaš“ se otkačio sa baglama i postao groteskan.
Malik Solanka je govorio sebi da ništa bolje nije ni zaslužio. Neka se desi ono najgore. Sred kolektivnog besa tih nesrećnih ostrva, besa daleko većeg, besa koji prodire mnogo dublje od njegovog bolećivog gneva, otkrio je svoj lični pakao. Neka tako bude. Naravno, Nila mu se neće nikad vratiti. Nije on dostojan sreće. Kad je došla da ga vidi, sakrila je svoje lepo lice.
Još je bilo mračno kad je stigla pomoć. Vrata ćelije su se otvorila i ušao je mladi Indolili, bez maske, s gumenim rukavicama i noseći svežanj plastičnih vrećica, kofu, šerpu i metlu. Čistio je veoma pažljivo i bez gađenja Solankine izmetine, nastojeći da izbegne pogled zgrešitelja. Kad je završio, vratio se sa čistom odećom – bledozelenom kurtom i belom pidžamom – kao i sa čistim peškirom, dve nove kofe, jednom praznom i jednom punom vode i sa sapunom. „Izvolite“, rekao je, a zatim se okrenuo i otišao, rekavši, „Izvinjavam se.“ Solanka se oprao i presvukao, osećajući se bolje. Zatim je došla Nila, sama, bez maske, u haljini boje senfa, s plavom perunikom u kosi.
Očito ju je mučilo što je Solanka bio svedok njenih bojažljivih odgovora i poniženja. „Sve što sam radila i sve što radim jeste zbog priče“, reče mu. „Nošenje maske bio je gest solidarnosti, način da zaslužim poverenje boraca. Isto tako znaš da sam tu zato da vidim šta rade, ne zato da oni mene gledaju. Primetila sam da misliš da se krijem od tebe. To nije tačno. Slično je i s Baburom. Nisam došla ovde da se svađam. Ja snimam film.“ Zvučala je defanzivno, stisnuto. „Malik“, reče iznenada, „ne želim da razgovaram o nama, važi? Sada sam u nečem velikom. Moja pažnja mora biti tamo usmerena.“
Ovo je jedva dočekao, pribrao se i odlučio da odigra do kraja. Sve ili ništa, Holivud ili smrt: drugu priliku nikad neće dobiti. Možda ni ovo nije neka prilika, ali je barem došla da ga vidi, a obukla se svečano, što je dobar znak. „Ovo je za tebe postalo mnogo više od jednog dokumentarca“, poče on. „U pitanju je sama suština. Trebaće mnogo truda – tvoji iščupani koreni vuku svom snagom. Tvoja paradoksalna želja da budeš deo onoga što si ostavila. A, ne, nisam mislio da nosiš masku zato da bi sakrila lice od mene, ili barem nisam samo to mislio. Takođe sam mislio da se kriješ od sebe, od odluke koju si negde donela po nekom uzoru da pređeš granicu i da postaneš direktni učesnik. Meni ne izgledaš kao posmatrač. Zaglibila si do kraja. Možda je sve počelo s ličnim osećanjem prema Baburu – i nemoj da brineš, nije reč o ljubomori, barem se trudim da ne budem ljubomoran – mislim da su se sada tvoja osećanja prema „komandantu Akašu“ sasvim izmenila. Tvoj problem je u tome što si idealista koji pokušava da bude ekstremista. Ubeđena si da je tvoj narod, ukoliko mogu da upotrebim taj zastareli termin, omalovažila istorija, da oni zaslužuju ono za šta se Babur bori – pravo glasa, pravo na posed, ceo niz legitimnih ljudskih zahteva. Ti si mislila da je reč o borbi za ljudsko dostojanstvo, za pravičnu stvar, i bila si ponosna na Babura zato što uči tvoje pasivne srodnike i srodnice da vojuju sopstvene bitke. Za posledicu si bila voljna da previdiš izvesnu količinu, kako da ga nazovemo, liberalizma, netrpeljivosti. Rat je muška stvar i tako dalje. Neke sitnice se bacaju pod noge. Sve to si govorila sebi dok je sve vreme postojao i dragi glas u tvojoj glavi koji ti je šapatom govorio da ne želiš da čuješ da se pretvaraš u kurvu istorije. Znaš ti kako to ide. Kad se jednom prodaš, jedino ti preostaje ograničena mogućnost da se pogađaš za cenu. Koliko bi mogla da podneseš? Koliko autoritarnog sranja u ime pravde? Koliko bi plodne vode mogla da izgubiš a da ne izgubiš dete? – Dakle, sada si uhvaćena, kao što sama kažeš, u nešto veliko, i u pravu si, to zaslužuje tvoju pažnju, ali zaslužuje i ovo: da si otišla ovako daleko zbog besa koji te je iznenada obuzeo u mojoj sobi u jednom dragom gradu, u jednoj dragoj dimenziji kosmosa. Ne mogu tačno da artikulišem ono što se događalo te noći, ali znam sigurno da se nekakva psihička veza uspostavila između tebe i Mile i Leonore, bes je svuda kružio, udvostračujući se, umnogostručujući se. Bes je naterao Morgena da me nokautira i to te je vinulo visoko iznad planete i odnelo u rake malog Napoleona koji će ugnjetavati ’tvoj narod’, ukoliko se popne na tron, još više od etničkih Elbija, koji su, barem u tvojim očima, zli momci u ovom komadu. Ili će ih ugnjetavati u istoj meri ali na dragi način. Molim te, nemoj pogrešno da me shvatiš. – Znam da ljudi, kad se rastaju, obično pribegavaju nerazumevanju kao oružju, namerno hvatajući kolac za krivi kraj, nabijajući sebe na njegov vrh da bi dokazali verolomstvo onog dragog – ne želim da kažem da si došla ovamo zbog mene. Ionako si planirala da dođeš, zar ne? Bila je to naša velika oproštajna noć, i koliko se sećam, sve je bilo lepo dok se moja spavaća soba nije pretvorila u Glavnu železničku stanicu. Dakle, ti bi bila ovde da ja nisam ni postojao. Ali mislim da je poslednja kap u čaši bilo razočarenje u ljubav. Ja sam te razočarao, što znači ljubav, razočarala te je velika neograničena ljubav koju si taman počela da osećaš prema meni. Taman si počela da mi veruješ, da veruješ sebi, da se prepuštaš bez ograničenja, a onda se iznenada ispostavlja da je princ debeli stari gad. Dogodilo se da se ljubav koju si iz sebe izlila zgrušala i sada koristiš tu kiselost, to razbijanje iluzija i cinizam, da bi se otisnula niz Baburov ćorsokak. A zašto ne, eh? Ako je dobrota maštarija a ljubav san iz novina, zašto ne? Dobri momci ostaju po strani, pobednicima pripada sav plen i tako dalje. Tvoj sistem se bori sam protiv sebe, ranjena ljubav se okreće idealizmu i utuca ga u pokornost. I znaš šta? To te stavlja u nemoguću situaciju, u kojoj rizikuješ više od života. Rizikuješ svoju čast i samopoštovanje. Ovo je, Nila, tvoj Galileo trenutak. Da li se Zemlja okreće? Nemoj da mi kažeš. Već znam odgovor. Ali to je najvažnije pitanje koje će ti ikad biti postavljeno, izuzev ovoga što ću te sada upitati: Nila, da li me još voliš? Jer ako me ne voliš, onda te molim da odeš, da se zaputiš ka svojoj sudbini a ja ću ovde čekati svoju, mada ne verujem da to možeš da uradiš. Jer ja te zaista volim kao što treba da budeš voljena. Na tebi je da biraš: u pravom uglu nalazi se tvoj Princ iz bajke, za koga se, nekom zlom srećom, takođe ispostavlja da je psihotični megalomanski prasac. U pogrešnom uglu nalazi se onaj stari debeli gad koji zna kako da ti pruži ono što ti je potrebno i kome je neophodno potrebno ono što ti zauzvrat znaš da mu daš. Može li pravo da bude pogrešno? Da li je pogrešno za tebe sada pravo? Verujem da si večeras došla ovamo da bi saznala odgovor, da bi otkrila možeš li da pronađeš način da se vratiš sa dna provalije. Ostani s Baburom i on će te ispuniti mržnjom. Ali ti i ja: mi bismo mogli da postignemo pravi pogodak. Znam da je glupo da dajem ovakvu izjavu kad sam samo pre sat vremena smrdeo na sopstveno govno i kad još nemam sobu s vratima koja mogu da se otvore iznutra, ali sam prešao ceo svet da bih ti ovo rekao.“
„Jupi“, reče ona nakon značajne pauze. „A ja sam mislila da sam ja portparol ove ekipe.“
Izvadila je iz tašnice od vrućine omekšali „toblerone“ i Solanka je navalio da halapljivo jede. „On gubi poverenje boraca“, reče ona Solanki. „Mnogo je momaka koji su kao i onaj koji ti je večeras pomogao. Verovatno ih je polovina takvih i zato se meni obraćaju šapatom. Hus-pus, hus-pus. Tužno je što je tako. ’Madam, mi smo pristojne osobe.’ Hus-pus. ’Madam, komandant Sahib se čudno ponaša, zar ne?’ Hus-pus. ’Molim vas, madam, nemojte nikome da pominjete moje misli.’ Nisam ja jedini idealista ovde. Ta deca nisu mislila da idu u rat zato da sravne zemlju ili da ukinu časove mraka. Oni se bore za svoje porodice i sve te nebuloze o siru i mesecu nerviraju ih. Zato dolaze k meni i žale se, što mene dovodi u vrlo neprijatan položaj. Pri tom nije važno kakve savete dajem – biti druga žarišna tačka ovde je samo po sebi vrlo opasno. Jedan pacov – jedna krtica – bio bi sasvim dovoljan, a kad govorimo o gadovima, da, zaista te volim, veoma te volim. U međuvremenu, ono što sam videla napolju pre nego što sam dovela ekipu ovamo predstavlja armiju kojoj se prilično gadi od toga da bude predmet podsmeha. Prema mojim informacijama, oni su uspostavili kontakt s Amerikancima i Britancima. Priča se da su marinci i sasovci već u Mildendu, u stvari, ja već nedeljama nekako luckasto osećam da ću tako da naletim na tebe. Neposredno iza domaćih teritorijalnih voda nalazi se jedan britanski nosač aviona, a Babur ne drži pod kontrolom ni vojne aerodrome u Blefuskuu. Istina je da već neko vreme razmišljam o tome da odem, ali ne znam na koji će način Babur to da primi. Jedna polovina njega želi da me tuca na nacionalnoj televiziji, a druga polovina želi da me izmlati zbog toga što ga prosto teram da se tako oseća. Dakle, sada znaš pravi razlog zbog kojeg nosim masku: posle stavljanja glave u papirnatu kesu to je najbolje što sam mogla da učinim, a ti si prešao toliki put radi mene i upao si u lavlju jazbinu. Mislim da ćeš i meni da spustiš, šta kažeš? Ja radim na tome da se izvučemo. Ukoliko dobijem prave borce na pravim mestima, mislim da to može da se uradi, a imam kontakte s vojskom koja nas može makar dovesti do britanskog broda ili možda do nekog vojnog aviona. U međuvremenu ću se postarati da dobiješ pravu negu. Još ne znam pravi Baburov stav u vezi s tobom. Možda misli da si dragoceni talac, iako mu neprestano ponavljam da si ti običan civil koji je uleteo u nešto što ne razume, mala riba koju treba da baci natrag u more. Ako me uskoro ne poljubiš, biću prisiljena da te zadavim golim rukama. U redu, dovoljno je. A sad ostani tu gde si. Sigurno se vraćam“
U Atini se verovalo da su furije Afroditine sestre. Lepota i osvetnički gnev, što je Homer odlično znao, potiču iz istog izvora. Međutim, Hesiod je govorio da su furije nastale od vazduha i zemlje, te da u njihove sestre spadaju Užas, Svađa, Laži, Osveta, Neumerenost, Prepirka, Strah i Borba. U to davno vreme one su osvećivale krvne zločine, progoneći one koji su nanosili zlo (naročito) majkama – Orest, koga su dugo progonile nakon što je ubio Klitemnestru, znao je sve o tome. Leirion, ili plava perunika, ponekad je smirivao furije, ali Orest nije nosio nikakvo cveće u kosi. Čak se ni luk roga koji mu je dala Pitija, delfijska proročica, da odbije njihove napade nije pokazao od velike koristi. „Zmijolike kose, psećih glava, s krilima slepog miša“, erinije su ga vijale do kraja života, ne dozvoljavajući mu da se smiri.
Danas su boginje, zato što su manje poštovane, gladnije i divljije i šire bacaju svoje mreže. Kako su porodične veze slabile tako su furije počinjale da intervenišu u svim oblastima ljudskog života. Od Njujorka do Blefuskua nemoguće je pobeći od lepeta njihovih krila.
Ona se nije vratila. Mladići i devojke starali su se o Solankinim potrebama. Behu to slabašni borci koji su, plašeći se sopstvenog vođe, Babura, isto toliko koliko i neprijatelja van zidina bloka parlamentarnih zgrada, bili na savetovanju kod svoje tamnopute Afrodite; ali kad ih je Solanka pitao za Nilu, oni su samo gestikulirali da ništa ne znaju i odlazili. Ni „komandant Akaš“ se nije pojavio. Profesor Solanka, potpuno zaboravljen, umivao se, kunjao, glasno razgovarao sam sa sobom, gubio se u nerealnosti, teturajući se između sanjarenja i napada panike. Kroz mali prozor s rešetkama čuo je pucnjavu koja je bivala sve češća i sve bliža. Stubovi dima dizali su se visoko u nebo. Solanka je razmišljao o Maloj Mozgovici. Trebalo je da mu zapalim kuću. Trebalo je da spalim njegov grad.
Žestoke borbe su nejasne većini onih koji u njima učestvuju. Iskustvo je fragmentarno; uzrok i posledica, zašto i kako, međusobno se preturaju i gube. Ostaju samo sekvence. Najpre ova pa ona. A kasnije, za one koji prežive, ostaje da ceo život mozgaju o tome. Napad je usledio četvrtog dana Solankinog boravka u Mildendu. U zoru su se otvorila vrata njegove ćelije. Na njima je stajao isti onaj ćutljivi mladić – sada s automatskim oružjem i sa dva noža za pojasom – koji je tako revnosno očistio njegove izmetine nekoliko dana pre. „Požuri, molim te“, rekao je. Solanka je krenuo za njim, ponovo kroz lavirint i tamni niz soba sa špalirom maskiranih boraca koji su štitili put, približavajući se svakim vratima kao da su minirana i zamičući za svaki ugao kao da ih čeka zaseda; u daljini je Solanka čuo nerazgovetni žamor bitke, razgovor automatskih pušaka, gruvanje teške artiljerije i iznad svega toga lepet krila slepog miša i krikove psoglave Trojke. Zatim je spakovan u lift posluge, pa proveden kroz demolirane kuhinje i zatim gurnut u jedan kombi bez prozora; posle toga, duga pauza. A onda vratolomna vožnja, nagla zaustavljanja, povišeni glasovi, pa ponovo vožnja. Galama. Otkuda samo dolaze krici? Ko gine, a ko ubija? O čemu je ovde reč? Znati tako malo značilo je osećati se beznačajnim, čak i malo poremećenim. Tumbajući se tamo-amo u kombiju, Malik Solanka je glasno jaukao. Uostalom, to je spasavanje. Neko – Nila? – je odlučio da je on dragocen. Rat briše pojedinca, ali njega su spasavali iz rata.
Vrata su se otvorila; žmirkao je usled zaslepljujuće dnevne svetlosti. Jedan oficir ga pozdravi – etnički Elbi egzotičnih brčića u apsurdno nakinđurenoj uniformi liliputanske vojske. „Profesore! Toliko mi je drago što vas vidim.“ Solanku je podsećao na Sergijusa, ukočenog oficira u Šoovoj drami Oružje i čovek. Sergijus, koji se nije nikad izvinjavao. Ovaj tip je bio dodeljen Solanki da ga prati, zadatak koji je besprekorno izvršavao, koračajući ispred njega kao previše umotana igračka. Uveo je Solanku u zgradu obeleženu kao Međunarodni Crveni krst. Kasnije je dobio nešto za jelo. Britanski vojni avion je čekao da ga preveze u London zajedno s grupom dragih vlasnika stranih pasoša. „Meni su oduzeli pasoš“, reče Solanka Sergijusu. „To sada nije važno, gospodine“, uzvratio je oficir. „Ne mogu da idem bez Nile“, nastavio je Solanka. „Ja imam naređenje da vas što pre dovedem do aviona.“
Sva sedišta britanskog aviona bila su okrenuta prema repu. Solanka, sedajući na mesto dodeljeno njemu, prepozna dvojicu ljudi preko puta kao Nilinog kamermana i tonca. Kad su ustali i zagrlili ga, znao je da je vest loša. „Neverovatno, prijatelju“, reče tonac. „I tebe je iščupala. Vraška žena.“ Gde je ona. Ništa nije važno, tvoj život, moj, pomisli. Hoće li se uskoro pojaviti. „Ona je sve sredila“, reče kamerman. „Organizovala je slobodnjake kojima je bila muka od Babura, uspostavila je radio-vezu s vojskom, sredila provođenje, sve. Predsednik je napolju. I Bolgolam. Taj gad je pokušao da joj se zahvali, nazvao ju je nacionalnom junakinjom. Ona ga je presekla. U sopstvenim očima bila je izdajica, izdajući jedinu stvar u koju je ikad verovala. Pomagala je rđave momke da pobede i to ju je ubilo. Ali videla je šta je Babur postao.“ Malik Solanka je ćutao kao zaliven. „Vojska se umorila od šegačenja“, reče tonac. „Pozvali su sve rezerviste i očistili veliki deo teške artiljerije koja je još mogla da posluži. Borbeni helikopteri iz vijetnamske ere, kupljeni kao polovni od SAD pre više godina, minobacači, nekoliko malih tenkova. Ipak, Babur nije bio zabrinut.“ Kamerman pokaza na srebrnu kutiju. „Sve smo shvatili“, reče. „Ona je namestila neverovatan prilaz. Prosto neverovatan. On nije verovao da će upotrebiti teško naoružanje protiv zgrada Parlamenta, a naročito ne dok drži taoce. Pogrešio je u vezi sa zgradom. Potcenio je njihovu odlučnost. Ali taoci su bili ključ, a Nila je pokrenula bravu. Nas četvorica smo došli zajedno. A onda je bila potpuno druga maršruta, koju je sredila samo za tebe.“ Posle toga su zaćutali. Ta strašna stvar lebdela je između njih kao oštra svetlost, odveć bleštava da bi u nju moglo da se gleda. Tonac je počeo da plače. Šta se dogodilo, upita najzad Solanka. Kako ste mogli da je ostavite. Zašto nije trčala s vama prema slobodi. Prema meni. Kamerman je vrteo glavom. „Ono što je uradila“, reče, „raskomadalo ju je. Izdala ga je, ali nije mogla da beži. To bi bilo dezertiranje pod paljbom.“ Ali ona nije bila vojnik! O, Bože. Bože. Ona je bila novinar. Zar nije toga bila svesna? Zašto je morala da pređe tu prokletu liniju? Tonac obgrli Solanku. „Bilo je nešto što je morala da uradi“, reče. „Plan ne bi upalio da ona nije ostala.“ „Da zavara Babura“, reče kamerman tupo, što je bilo najgore u svemu tome. Da ga zavara: kako? Šta to znači? Zašto je ona morala to da uradi? „Znaš kako je“, reče tonac. „I znaš šta to znači. I znaš zašto je ona morala da bude.“ Solanka zatvori oči. „Poslala ti je ovo“, govorio je kamerman. Borbeni helikopteri i teški minobacači, po odobrenju oslobođenog predsednika Golbasta Gua, bljuvali su vatru na liliputanski Parlament. Bombarder je prosipao svoj tovar. Zgrada je letela u vazduh, rušila se i gorela. Prljavi oblaci dima dizali su se visoko u nebo. Tri hiljade rezervista i boraca sa prve linije napali su kompleks, ne zarobivši nikoga. Svet će sutra osuditi ovu bezobzirnu akciju, ali danas je za nju. Negde u ruševinama ležao je čovek sa Solankinim licem i žena koja je nosila sopstvenu masku. Nije čak ni lepota Nile Mahendre mogla da spreči putanju bombi koje su kao smrtonosne ribe pikirale kroz vazduh. Dođi k meni, mrmljala je Baburu, ja sam tvoj ubica, krvnik sopstvenih nada. Dođi ovamo da gledam kako umireš.
Malik Solanka otvori oči i pročita rukom ispisanu belešku. „Profesore Sahib, znam odgovor na tvoje pitanje.“ Niline poslednje reči. „Zemlja se vrti. Zemlja se vrti oko Sunca.“

18



Iz daljine je dečakova kosa još bila zlatna, iako je iz korena izrastala u tamnijoj nijansi. Do njegovog četvrtog rođendana žuta kosa će većim delom nestati. Sunce je sjalo dok je Asman vozio tricikl niz strmu stazu na rascvetalom vresištu. „Gledaj me!“, vikao je. ,Ja vozim brzo!“ Porastao je i govorio je mnogo bolje, ali je još nosio onaj svetli detinji ogrtač. Njegova majka je trčala uz njega, a duga kosa joj je lepršala ispod velikog slamnatog šešira. Beše to savršen aprilski dan na visini na kojoj se oboleva od slinavke i šapa. Vlada je u isto vreme bila visoko u anketama i nepopularna, a premijer, Toni Ozimandijas, izgledao je šokiran tim paradoksom: šta, ne volite nas? Ali to smo mi, narode, mi smo dobri momci! Narode, narode: to sam ja! Malik Solanka, putnik iz jedne drevne zemlje, posmatrajući sina iz pitomine hrastovog luga, mirno je dozvolio crnom labradoru da ga onjuši. Pas je krenuo dalje, pošto je ustanovio da Solanka nije zgodan za njegove namere. Pas je bio u pravu. Malo je bilo stvari za koje je Solanka bio pogodan. Ne ostaje više ništa.
Morgen Franc nije trčao. Blistajući od zadovoljstva i žmirkajući, izdavač je lagano silazio niz padinu prema ženi i detetu koji su ga čekali. „Jesi li video, Morgene? Beše to odlična vožnja, zar ne? Šta bi tata rekao?“ Asmanova navika da uvek govori iz sveg glasa donela je njegove reči do Solankinog skrovišta. Francov odgovor nije se čuo, ali Malik je mogao da zapiše njegove reči. „Divno, Asmane, divno.“ To staro hipijevsko govno. Ali dečak se uzjogunio na te večne komplimente. „Ali šta bi tata rekao?“ Solanka oseti kako ga ispunjava očinska gordost. Lepo, dete. Podsećaš tog budističkog licemera ko je ko.
Asmanovo vresište – ili barem Kenvud – bilo je načičkano čarobnim drvećem. Gorostasni pali hrast, s korenjem u vazduhu, bio je jedna takva začarana zona. Drugo drvo, s rupom pri dnu debla, bilo je utočište likova iz priča s kojima je Asman vodio razgovore svaki put kad bi tuda prošao. Treće drvo bilo je dom Vini Pua. Bliže kenvudskom letnjikovcu nalazilo se grmlje rododendrona u kojem su živele veštice i gde su pale grančice postajale čarobni štapići. Hepvortova skulptura bila je sveto mesto, a reči „Barbara Hepvort“ bile su deo Asmanovog leksikona gotovo od početka. Solanka je znao kojim će putem krenuti Leonora, a znao je i kako da prati tu malu grupu a da ne bude primećen. Nije bio siguran da je spreman za to da bude primećen, nije bio siguran da je spreman za svoj život. Asman je molio da ga ponesu na sledećoj deonici puta, ne želeći da uzbrdo vozi tricikl. Beše to stara lenjost, pojačana navikom. Leonora je imala slabu kičmu, tako da je Morgen podigao dečaka na vrat. To je uvek bio jedan od Solankinih i Asmanovih specijaliteta. „Mogu li da jasem na mojim lamenima, tata?“ – „Na tvojim ramenima, Asmane. Kaži, ’na tvojim ramenima’.“ – „Mojim lamenima.“ Tu prolazi sve što volim na ovom svetu, pomisli Solanka. Samo ću da ga gledam neko vreme. Samo ću da ga gledam odavde.
Još jednom se povukao iz sveta. Čak mu je i proveravanje govorne pošte padalo teško. Mila se udala, Leonora je ostavljala stroge, bedne poruke o advokatima. Razvod je praktično bio gotov. Solankini dani su počeli, prošli, završili. Raskinuo je ugovor o iznajmljivanju stana u Njujorku i uzeo je apartman u hotelu „Kleridž“. Najčešće je izlazio samo zato da čistačicama omogući da uđu. Nije kontaktirao s prijateljima, nije telefonirao poslovnim partnerima, nije kupovao novine. Odlazeći rano na spavanje, ležao bi dugo širom otvorenih očiju u udobnom krevetu, osluškujući larmu dalekoga besa, pokušavajući da čuje Nilin utišani glas. Na Božić i Badnje veče poručio je sobnu uslugu i gledao je glupu televiziju. Ta ekspedicija taksijem u severni London bila je njegov jedini pravi izlazak tokom više meseci. Nije uopšte bio ubeđen da će videti dečaka, ali Morgen i Leonora behu stvorenja od navika, tako da je njihovo kretanje bilo relativno lako predvideti.
Bio je praznični vikend, pa je na vresištu bio luna-park. Na povratku u kuću na Vilou Roudu – ubrzo će biti na prodaju – Asman, Leonora i Morgen prolazili su između uobičajenih štandova. Solanka primeti da je Asman topliji prema Francu: smejao se s njim, postavljao mu je pitanja, pružao mu ruku koja je nestajala u krupnoj maljavoj šaci čika Morga. Ušli su zajedno u jedan automobilčić dok ih je Leonora fotografisala. Kad je Asman naslonio glavu na Morgenovu trenerku nešto je puklo u Malikovom srcu.
Leonora ga je videla. Stajao je pokraj kokosovog oraha, ona je pogledala pravo prema njemu i ukočila se na trenutak. Zatim je snažno zatresla glavom, a usnama je tiho ali jasno dala do znanja „ne“. Ne, nije pravo vreme; posle tako velike praznine bio bi prevelik šok za dečaka. Nazovi me, pokazala mu je usnama. Pre bilo kakvog budućeg sastanka treba da se dogovore kako, kad, gde i šta da se kaže Asmanu. Klinja treba da bude pripremljen. Tako je Solanka saznao kako će ona da reaguje. Okrenuo se od nje i ugledao elastični dvorac. Bio je svetloplav, plav kao perunika, s elastičnim stepenicama s jedne strane. Penjete ste se uza stepenice do elastičnog pervaza, zatim skliznete i tumbate se niz široku, elastičnu padinu, a onda, na veliku radost, poskakujete i poskakujete. Malik Solanka plati ulaznicu i skide cipele. „Odbij“, vikala je ogromna žena. „Samo deca, molim. Odraslima nije dozvoljeno.“ Ali je on bio odveć hitar za nju i već je leteo na povetarcu u svom dugom kožnom kaputu, skakao je na elastičnim stepenicama, ostavljajući zapanjenu decu da se batrgaju na njegovoj javi, a na vrhu stepeništa, stojeći na elastičnom pervazu visoko iznad zemlje, poče da skače i viče iz sve snage. Dreka koja je iz njega izlazila bila je strašna i ogromna, rika iz pakla, urlik izmučenih i izgubljenih. Ali njegovo poskakivanje bilo je veličanstveno; i proklet neka bude ako će prestati da skače i da viče sve dok ga taj dečačić ne pogleda, dok ne natera Asmana Solanku da ga čuje uprkos toj ogromnoj ženi i svetini što se okuplja, uprkos majci koja usnama nešto pokazuje i čoveku koji drži dečaka za ruku, a iznad svega uprkos tome što nema zlatni šešir, sve dok se Asman ne okrene i ne ugleda svog oca u visini, svog jedinog pravog oca koji leti na nebu, asman, nebo, prizivajući svu svoju izgubljenu ljubav i bacajući je visoko u nebo kao belu pticu iščupanu iz rukava. Jedinog pravog oca koji leti kao ptica, da živi u velikom plavom svodu jedinog neba u koje je ikad mogao da poveruje. „Gledaj me!“, vrištao je profesor Malik Solanka dok su skuti njegovog kožnog kaputa lepršali kao krila. „Gledaj me, Asmane! Ja odlično skačem! Skačem sve više i više!“

Beleške o piscu



Septembra 2001, u Njujorku je objavljen novi roman Salmana Ruždija Bes. Nepun mesec docnije pojavljuje se u prevodu na srpski u elitnoj biblioteci „Antologija svetske književnosti“ Narodne knjige. Ali to nije sve što ovaj odlični roman povezuje sa našom zemljom i ovdašnjim čitaocima. Jedna od junakinja Besa zove se Mila Milošević, a u njenoj njujorškoj biblioteci, kako beleži Salman Ruždi, nalaze se i knjige Andrića, Kiša i Pavića, da bi u duhovitom gestu „sveznanja“ pisac, koji odnedavno živi u Americi, pomenuo i klokotriste. Ako tome dodamo i piščeve aluzije na ratove u eks-Jugoslaviji, njegovo pažljivo praćenje ukupne političke situacije u svetu, a Evropi posebno, postaće nam jasniji neki od razloga zbog kojih se Bes, jednostavno rečeno, nameće našoj publici.
Po mnogim aktuelnim mišljenjima, Bes je najličnija Ruždijeva knjiga, roman u kojem je vešto fikcionalizovao raspad vlastitog braka, odlazak u Ameriku i sudar sa javom „američkog sna“. Pripovedajući čas ležerno, čas furiozno o intimnim problemima profesora Malika Solanke, inače penzionisanog istoričara filozofije, o Americi u apokaliptičnom predvečerju nedavnog terorističkog napada na simbol moći SAD-a, Svetski trgovinski centar, Salman Ruždi je potvrdio svoju sposobnost da piše „u duhu vremena“ spajajući u ekstatično štivo političke i video igre, visoku i treš kulturu, univerzitetsku nomenklaturu sa uličarskim hijerarhijama, estetizovanu umetnost postmoderne sa medijskim manipulacijama početka trećeg milenijuma. U reči bes, naslovnom simbolu novog Ruždijevog romana, kao da je sakupljena i zbijena haotična energija ujedinjenog sveta, koji u egalitarnom paks-amerikana naporu gubi svoju supstancu, razlažući se iz fenomenoloških objektivizacija na tačkice elektronskih signala, koji putujući milionima kanala diljem Zemljinog šara, realizuju do sada nepoznatu stvarnost virtuelnog i naizgled večnog (a konačnog). Intimni problemi profesora Solanke, njegov komercijalno-medijski proboj (lutka Mala Mozgovica i silesija njenih pajtaša), dodir sa frivolnim svetom top modela i zločinima, prodor u jednu organizaciju revolucionara i neuspeh vlastite pobunjeničke akcije, u Ruždijevoj viziji aktuelne svetske situacije postaju zastrašujuća šifra sveta kojim punim jedrima plovi okeanom otvorene istorije, bez ikakve svesti o luci ka kojoj se uputio i smislu plovidbe (ako se o smislu bilo čega uopšte više da šaputati).
Salman Ruždi je pre Besa napisao sedam romana od kojih su na srpski jezik prevedeni Deca ponoći, Satanski stihovi, Harun i more priča i Mavrov poslednji uzdah. Takođe, naši čitaoci u prevodu mogu da čitaju i zbirku priča Istok, Zapad.
Ako bi se danas tražio najpopularniji pisac sveta, naravno među autorima visoke književnosti, verovatno bi ga videli u piscu Besa – Salmanu Ruždiju.
Vasa Pavković

\'7b1\'7d Autor se igra rečju ‘infidel’ koja znači ‘nevernik’ (prim. prev.).
\'7b2\'7d Autor asocira na Hitlerovu ideju o životnom prostoru (Lebensraum) koji je potreban nemačkom narodu (prim. prev.).
\'7b3\'7d Asocijacija na englesku reč ‘morgue’ u značenju ‘mrtvačnica’, koja ima isti izgovor kao ime Morg (prim. prev.).

\'7b4\'7d Reč ‘gush’ znači ‘ludovanje’ (prim. prev.)
\'7b5\'7d Reč ‘bore’ znači ‘gnjavatorstvo’ ili ‘gnjavaža’ ili ‘gnjavator’. (prim. prev.)
\'7b6\'7d Prezime ‘Brayne’ izgovara se na isti način kao reč ‘brain’, što znači ‘mozak’ (prim. prev.).
\'7b7\'7d Reč ‘bane’ (otrov, propast) izgovara se kao reč ‘brain’ (mozak) ako se suglasnik ‘r’ ne izgovori (prim. prev.)
\'7b8\'7d W.A.S.P. (White AngloSaxon Protestants) Beli anglosaksonski protestanti; smatra se da su veoma moćni i da imaju odlučujući uticaj na američku politiku. Inače, engleska reč ‘wasp’ znači ‘osa’, što znači da autor primenjuje lepu igru rečima. (prim. prev.)
\'7b9\'7d Stih iz pesme E. A. Poa „Gavran“ (prim. prev.).